Junichiro Tanizaki - Sedam Japanskih Priča

Biblioteka TOKOJO

Knjiga 9

Urednici DRAGAN MILENKOVIĆ SIMON SIMONOVIĆ

Đunićiro Tanizaki

Preveli DRAGAN MILENKOVIĆ LJUBICA PUPEZIN MILICA ĆURČIN

TANESI 2012

Naslov originala Junichiro Tanizaki SEVEN JAPANESE TALES

Copyright © 1963 The Heirs of Jun’ichiro Tanizaki/ Chuokoron-Shinsha, Inc. Copyright © za srpsko izdanje TANESI, 2012

SADRŽAJ

ŠUNKININ PORTRET Prevela s engleskog Ljubica Pupezin

STRAH Prevela s engleskog Milica Ćurčin

MOST SNOVA Preveo s japanskog Dragan Milenković

MAJSTOR TETOVIRANJA Preveo s japanskog Dragan Milenković

LOPOV Prevela s engleskog Milica Ćurčin

PUPOLJAK Preveo s japanskog Dragan Milenković

SLEPČEVA PRIČA Preveo s japanskog Dragan Milenković

ŠUNKININ PORTRET

Šunkin (rođena kao Koto Mozuja, ali poznatija po svom profesionalnom imenu) bila je ćerka trgovca lekovima iz Osake. Umrla je 14. oktobra 1886. (u devetnaestoj godini ere Meiđi), a sahranjena na posedu budističkog hrama koji pripada sekti Čista zemlja i nalazi se u osačkoj četvrti Sitadera. Pre nekoliko dana prolazio sam pored hrama, pa sam svratio da posetim njen grob. Upitao sam čuvara za grobno mesto porodice Mozuja, a on me rečima: „Ovuda, gospodine”, povede iza glavnog zdanja. Tamo su se u senci razbokorenih starih kamelija nizali spomenici članova porodice Mozuja, generacije su sledile jedna drugu, ali nijedan nije bio Šunkinin.

Pomenuo sam je čuvaru kako bih mu dao do znanja da bi i njen grob morao biti u blizini. Razmišljao je nekoliko trenutaka, pa je naposletku rekao: „Možda je onaj na brdu.” Pošao sam za njim ka istočnoj strani zemljišta koje je pripadalo hramu, do stepeništa na oštroj kosini. Verovatno vam je poznato da se svetilište Ikutama nalazi na uzvišici s koje puca pogled na Sitadera: pomenuta kosina diže se od hrama ka svetilištu i obrasla je veoma gustom šumom, što je prilično neuobičajeno za Osaku. Šunkinin nadgrobni spomenik otkrili smo na maloj čistini, negde na pola puta ka svetilištu. Nosio je ovaj natpis:

KOTO MOZUJA, zvana i ŠUNKIN, umrla 14. oktobra devetnaeste godine ere Meiđi u pedeset sedmoj godini života.

Na jednoj strani bile su urezane reči: „Spomenik podigao njen učenik, Sasuke Nukui.” Možda je to bio razlog što je Šunkin sahranjena odvojeno od porodice, jer iako se nikada nije venčala sa svojim „učenikom”, živela je s njim, s proslavljenim majstorom Šamisena Sasukeom Nukuijem, kao žena s mužem.

Prema čuvarevim rečima, porodica Mozuja davno je propala. Rođaci skoro da više i ne obilaze grobove, pogotovo ne Šunkinin. „Mislio sam da ne pripada istoj porodici”, dodao je. „Grob je, dakle, zapušten?”, upitao sam. „Ne, nije”, rekao je. „Jedna starica iz Haginoćaje, moglo bi joj biti sedamdesetak, dolazi jednomdvaput godišnje. Moli se, polaže cveće, pali štapiće tamjana i onda...” Zastao je pokazujući na drugi grob koji se nalazio levo od Šunkininog. „Vidite li mali spomenik pored? Čim završi na ovom grobu, prelazi na taj drugi. Uz to plaća i hramu za održavanje grobova.” Osmotrio sam pažljivije drugi spomenik. Bio je otprilike upola manji od Šunkininog i na njemu je pisalo:

SASUKE NUKUI, zvani i KINDAI, učenik Šunkin Mozuja, umro 14. oktobra četrdesete godine ere Meiđi u osamdeset drugoj godini života.

To je, dakle, grob čuvenog virtuoza. Spomenik je bio manji od Šunkininog i Sasuke je onde sebe opisao kao njenog učenika, što sve govori u prilog tome da je želeo da ostane ponizan pred njom čak i

u smrti. Dok sam stajao na padini blizu dva spomenika užarena kasnim popodnevnim suncem, grad se prostirao poda mnom. Brdovito zemljište što se pružalo ka zapadu sve do hrama Teno zasigurno je zadržalo isti lik tokom cele duge istorije Osake. Trava i lišće sada su potamneli od čađi i izgledaju mrtvo; golemo drveće je svenulo i prekriveno prašinom, zbog čega prizor deluje sumorno. Ali onda kada su grobovi iskopani, okruženje mora da je bilo raskošno. Čak je i sada ovo najtiše groblje u Osaki i, sasvim sigurno, s najlepšim pogledom. Tu, visoko iznad najužurbanijeg industrijskog grada na Istoku, nad bezbrojnim visokim zdanjima koja probijaju večernju izmaglicu, učiteljica i učenik leže jedno kraj drugog u večnom snu, vezani tajanstvenom sudbinom. Osaka se promenila skoro do neprepoznatljivosti od Sasukeovog vremena, ali ta dva kamena i dalje svedoče o njegovoj ljubavi prema Šunkin. Porodica Nukui pripadala je budističkoj sekti Nićiren i grobovi svih njenih članova, osim Sasukeovog, nalaze se u hramu u Hinou, Sasukeovom rodnom mestu, u pokrajini Omi. U žarkoj želji da bude sahranjen pored Šunkin, Sasuke je napustio veru svojih predaka i pridružio se sekti Čista zemlja. Kažu da je sve u vezi s grobovima uređeno još dok je Šunkin bila živa, uključujući i veličinu i položaj spomenika. Šunkinin nadgrobni kamen bio je visok skoro dva metra, dok je Sasukeov dosezao jedva nešto preko metar. Stajali su jedan do drugog postavljeni na niskim postoljima prekrivenim kamenim pločama, a jedan bor, zasađen desno od Šunkininog groba, zaštitnički je

pružao zelene grane preko nje. Sasukeov spomenik postavljen je skoro metar ulevo od Šunkininog, kao ponizni sluga, tik izvan domašaja borovih grana. Videvši ih tako, podsetili su me na to kako je Sasuke verno služio svoju učiteljicu, prateći je poput senke i brinući se da sve njene potrebe budu zadovoljene. Činilo mi se kao da kamenje ima dušu i da on čak i sada uživa u njenoj sreći. Kleknuo sam nakratko pored Šunkininog groba, a onda prešao dlanom preko Sasukeovog spomenika. Potom sam lutao po brdu sve dok sunce nije sasvim zašlo iza grada.

Nedavno sam došao do tanke knjižice pod nazivom Život Šunkin Mozuja, koja je u meni pobudila zanimanje za tu ženu. Knjiga ima šezdeset strana, povezana je na japanski način i štampana velikim slovima na ručno pravljenom papiru. Zaključio sam da je Sasuke na dvogodišnjicu smrti svoje učiteljice zamolio nekoga da sastavi njenu biografiju, samo za uži krug ljudi. Premda je štivo napisano starinskim stilom, a sam se Sasuke pominje u trećem licu, zacelo je on obezbedio sav materijal i gotovo da se može smatrati pravim autorom knjige. Navod iz Života: „Generacijama je porodica Mozuja držala apoteku u Došomaćiju u Osaki, pod imenom Jasuzaemona Mozuje. Šunkinin otac bio je sedmi u tom nizu. Majka Šige došla je iz porodice Atobe iz Kjota, i

svom je mužu rodila dva sina i četiri ćerke. Šunkin je bila druga ćerka po redu, rođena 24. maja 1829. (dvanaeste godine ere Bunsei). ... Još kao dete Šunkin je bila ne samo izvanredno inteligentna već i podarena otmenim držanjem, kao i neuporedivom lepotom. Kada je sa tri godine počela da uči ples, činilo se da bez imalo muke izvodi prave pokrete i da to radi lepše nego bilo koja mlada plesačica od zanata. Kažu da je Šunkinin učitelj bio zadivljen njenom veštinom. ’Kakvo čudesno dete!’, mrmljao bi. ’S takvom lepotom i darovitošću mogla bi postati najslavnija gejša u zemlji. Šteta što je rođena u uglednoj porodici!’ Šunkin je i veoma rano počela da čita i piše i toliko je izvanredno napredovala da je ubrzo prevazišla stariju braću.” Ako pretpostavimo da je izvor ovih podataka bio Sasuke, koji je, po svemu sudeći, slepo obožavao Šunkin, teško bi se moglo reći šta je od svega navedenog stvarno istina. Ipak, postoje i mnogi drugi dokazi koji potvrđuju da je zaista bila blagoslovena „otmenim držanjem i lepotom”. U ono vreme žene su uglavnom bile niske rastom, pa je i Šunkin, prema onome što se priča, bila visoka jedva metar i po, no izvrsno građena, veoma lepih crta lica, s nežnim zglobovima i gležnjevima. Fotografija snimljena kad joj je bilo trideset šest godina otkriva klasično ovalno lice s tako fino izvajanim crtama da izgledaju gotovo nestvarno. Ipak, budući da potiče iz osamsto šezdesete, godine su učinile svoje, pa je fotografija posuta pegama i izbledela kao stara uspomena. Valjda je zbog toga ostavila tako slab utisak na mene. Na toj mutnoj slici ne otkrivam ništa više do otmenosti

jedne dame iz dobrostojeće osačke trgovačke porodice – bila je lepa, to nesporno, ali bez ičega istinski upečatljivog. Izgledala je kao da bi mogla imati trideset šest, ali isto tako i deset godina manje. Iako je fotografija nastala dve decenije nakon što je Šunkin izgubila vid, ona na njoj izgleda kao da je samo sklopila oči. Za gluve ljude se kaže da deluju budalasto, a da su slepi poput mudraca. Naprežući se da shvate šta drugi govore, gluvi se mršte, zevaju i kolutaju očima ili istežu vratove na jednu ili drugu stranu i zbog svega toga izgledaju tupavo, dok slepi, s druge strane, zato što sede mirno, blago pognutih glava kao da meditiraju, ostavljaju utisak da su potpuno zadubljeni u misli. Možda je s tim u vezi i to što smo navikli na poluzatvorene „oči milosti pune” kojima Buda i bodisatve zure u sve što živi, pa nam sklopljene oči izgledaju milosrdnije od širom otvorenih, čak izazivaju i duboko poštovanje. A Šunkin deluje tako smerno i nežno da čovek oseća samilost u njenim prekrivenim očima kao što bi osetio u očima boginje milosti Kanon. Koliko ja znam, to je jedina Šunkinina fotografija. Dok je bila mlađa, u Japanu ova umetnost još nije bila poznata, a one godine kada je snimak nastao, Šunkin je zadesila nesreća posle koje ni u kom slučaju ne bi dopustila da je slikaju. Tako od nje imamo samo jedan nejasan odraz koji bi trebalo da nam pomogne da zamislimo kako je izgledala. Utisak koji sam dao o njenoj spoljašnjosti svakako je mutan i nedovoljan. Ali sama fotografija je možda još mutnija od utiska koji prenose moje reči.

Palo mi je na pamet da je iste godine kada je nastala Šunkinina fotografija, bilo joj je trideset šest, i sam Sasuke oslepeo. Poslednji put kada ju je video mora da je izgledala upravo kao na snimku. Nije li onda verovatno da je pod stare dane slika koju je nosio u sećanju izbledela kao i sama fotografija? Ili je mašta nadomešćivala sećanje koje je postepeno slabilo? Možda je stvorio lik neke druge divne žene, sasvim različite od one na fotografiji? Šunkinin život nastavlja se sledećim odlomkom: „Stoga su roditelji gledali na nju kao na neprocenjivu dragocenost i bila im je ljubimica među sve petoro braće i sestara. Sa osam godina, međutim, zadesila ju je nesreća da dobije očnu bolest. Uskoro je sasvim oslepela. Roditelji su bili očajni. Majka je skoro sišla s uma od tuge, ispunjena gorčinom prema celom svetu zbog jada koji je snašao njeno dete. Od tada je Šunkin prestala da se bavi plesom i potpuno se predala učenju kotoa i šamisena, kao i njima srodnoj umetnosti – pevanju. Posvetila je život muzici.” Nije sasvim jasno koju je očnu bolest Šunkin imala i o tome više nema pomena u Životu. Ali Sasuke je jednom primetio: „Izreka kaže da vetar zavidi visokom drvetu. Samo zato što je bila lepša i nadarenija od drugih, moja učiteljica postala je žrtva ljubomore dvaput u životu. Sve njene nevolje prouzrokovala su ta dva napada.” Ove reči nagoveštavaju da iza Šunkinine nesreće leže čudne okolnosti.

Drugom prilikom Sasuke je rekao da je njegova učiteljica oslepela usled gnojnog zapaljenja očiju. Tačno je da su Šunkin dobrano razmazili, ali ona je ipak bila veselo i ljupko dete puno života i uviđavnosti prema onima koji su je služili, i lepo se slagala s ljudima. S braćom i sestrama bila je u najboljim odnosima i činilo se da je mezimica ukućana. Govorkalo se, međutim, da ju je dadilja njene najmlađe sestre potajno mrzela jer je bila ozlojeđena tolikom naklonošću koju su joj roditelji ukazivali. Budući da je gnojno očno zapaljenje posledica venerične infekcije, Sasuke je sigurno hteo da nagovesti – bez obzira na to jesu li postojali stvarni razlozi za tako nešto – da je dadilji nekako pošlo za rukom da oslepi Šunkin. Šunkinin kasniji nasilan karakter navodi čoveka da se zapita da nije možda neki takav događaj uticao na oblikovanje njene ličnosti. Ipak, Sasukeovim rečima ne sme se bespogovorno verovati – nije to bio jedini put da ga je tuga zbog Šunkin okrenula protiv drugih. Za sumnju u dadilju verovatno nije bilo mnogo osnova. Bilo kako bilo, umesto što sad pokušavam da razrešim to pitanje, treba samo da zabeležim toliko da je Šunkin izgubila vid u osmoj godini. Dalje: „Od tada je Šunkin prestala da se bavi plesom i potpuno se predala učenju kotoa i šamisena, kao i njima srodnoj umetnosti – pevanju. Posvetila je život muzici.” Drugim rečima, Šunkin se okrenula muzici zbog toga što je oslepela. Sasuke je tvrdio da mu je ona često govorila kako je zapravo talentovana za ples i da oni koji cene njen glas ili umeće sviranja kotoa i šamisena ne poznaju njeno istinsko biće – da samo nije izgubila vid, bila bi plesačica. Zvuči to pomalo nadmeno, kao da je Šunkin htela da istakne

koliko je postigla čak i u umetnosti koja joj nije bila sasvim po meri. A možda je Sasuke samo preuveličao njene reči. Nije isključeno da je Šunkinina slučajna opaska, izgovorena u trenutku i bez razmišljanja, ostavila tako snažan utisak na njega da joj se neprestano vraćao kao kakvom dokazu za to koliko je u svakom pogledu nadmašivala druge. Starica iz Haginoćaje koja i dalje posećuje grobove jeste Šigizava Teru, visoka članica škole kotoa Ikuta. Verno je služila Šunkin kad je ona zašla u godine, a potom i Sasukea. „Čula sam da je moja učiteljica dobro plesala”, rekla mi je misleći na Šunkin, „ipak počela je da uči koto i šamisen već sa četiri ili pet godina i otada je redovno vežbala. Nije se tek tako okrenula muzici, samo zato što je oslepela. U to su vreme sve mlade dame rano počinjale s časovima muzike. Priča se da je sa devet godina zapamtila dugačko delo za koto nakon samo jednog slušanja i da je zatim uspela da ga odsvira na šamisenu bez ičije pomoći. Jasno je da je bila genijalna – nijedan običan čovek ne bi uspeo da uradi tako nešto! Držim da je učila još predanije nakon što je oslepela. Sigurno se unela u to svim srcem i dušom.” Teru je verovatno u pravu, Šunkinin dar ticao se prevashodno muzike. Sklon sam da posumnjam u njenu plesnu veštinu.

Iako se Šunkin „unela u to svim srcem i dušom”, verovatno nije nameravala da postane profesionalni

muzičar jer nije morala da se brine oko toga od čega će živeti. Iz drugog razloga je kasnije postala učiteljica muzike i otvorila svoju školu, ali se nikad nije izdržavala samo od podučavanja. Mesečno sledovanje koje je dobijala od roditelja, iako nedovoljno da podmiri njenu sklonost ka raskošnom životu, daleko je premašivalo zaradu koju je sama ostvarivala. Spočetka je, dakle, marljivo vežbala iz čistog zadovoljstva, bez razmišljanja o budućnosti, razvijajući svoj urođeni dar potaknuta strašću prema muzici. Verovatno je tačno, kao što nam Život govori, da je „do četrnaeste godine toliko napredovala da se niko od drugih učenika nije mogao meriti s njom”. Šigizava Teru dalje priča: „Moja učiteljica se razmetala time što je majstor Šunšo, koji je bio veoma strog prema svojim učenicima, nikada nije ozbiljno izgrdio. Štaviše, često ju je hvalio. Pričala mi je da se lično zainteresovao za njen rad i da je bio neobično ljubazan i nežan, pa nije mogla da shvati zašto su ga se ljudi plašili. Verujem da je bio tako dobar prema njoj zbog njenog talenta. Nije se patila na časovima kao što se to inače dešavalo.”

Šunkin je bila iz bogate porodice Mozuja i nijedan učitelj, ma koliko da je strog, ne bi bio oštar prema njoj kao što je bio s decom profesionalnih muzičara. Pored toga, Šunšo mora da je osetio i želju da zaštiti jadnu devojčicu čije je radosno detinjstvo naglo prekinuto slepilom. Ali pretpostavljam da je

svojim darom, pre nego bilo čime drugim, zadobila njegovo divljenje i naklonost. Brinuo je za nju više nego za sopstvenu decu – kad god bi se desilo da Šunkin propusti čas zbog bolesti, odmah je slao nekoga da vidi kako je ili bi se postarao da je poseti sam. Nije bila tajna da se veoma ponosio time što ima Šunkin za učenicu. Drugima koje je podučavao, a to su bila deca profesionalnih muzičara, govorio bi: „Ugledajte se na malu Mozuja, svi vi! Uskoro ćete početi da živite od muzike, a još niste ni prineti tom detetu.” (Uvek je s prisnošću govorio o Šunkin, verovatno zato što je podučavao i njenu stariju sestru, a bio je i porodični prijatelj.) Jednom, kada su mu učenici prebacivali da je u svakom pogledu isuviše ljubazan prema Šunkin, uzvratio je da su to besmislice. „Što je učitelj stroži, to bolje”, rekao je. “više bih učinio za to dete da ga grdim. Ali ona je toliko sjajna, toliko prirodno nadarena da bi sve naučila i bez moje pomoći. Kad bih joj silom usađivao gradivo, bila bi toliko dobra da biste svi vi pognuli glave od stida. Međutim, njena porodica je imućna i ona nikada neće morati da zarađuje za život. Tako, umesto da svojski podučavam nju, svu snagu usredsređujem na to da od gomile tikvana načinim pristojne izvođače. Na šta se onda vi žalite?”

Šunšoova kuća nalazila se u Ucubi, skoro kilometar od kuće porodice Mozuja u Došomaćiju, ali Šunkin je tamo odlazila na čas svakog dana, a za

ruku ju je vodio dečak iz očeve radnje. Taj dečak bio je Sasuke i tako je počela njegova veza sa Šunkin. Kao što sam ranije pomenuo, Sasuke je rođen u selu Hino, u Omi. Njegovi roditelji držali su dućan tamo, a i Sasukeov otac i njegov deda naučili su se trgovini radeći kod Mozuja u Osaki. Za Sasukea je tako službovanje u toj porodici značilo službovanje kod naslednog gazde. Budući da je sa šegrtovanjem počeo u dvanaestoj, a da je četiri godine bio stariji od Šunkin, Sasuke je u kuću porodice Mozuja došao kad je njoj bilo osam – one godine u kojoj je izgubila vid. Kada je stigao, Šunkinine divne oči već su bile ugašene zauvek. Ipak, Sasuke se celog života smatrao srećnikom što nikada nije video njihov sjaj. Da ju je poznavao pre nego što je oslepela, Šunkinino lice bi mu kasnije možda izgledalo manjkavo, ali na sreću nikad nije primetio ni najmanji nedostatak u devojčinoj lepoti. Od samog početka njeno lice izgledalo mu je savršeno. Imućne osačke porodice danas se rado sele u predgrađa. Njihove ćerke vole sport i navikle su na sunce i otvoreno. Starinska vrsta skrivene lepote devojčica odgajanih pod staklenim zvonom potpuno je nestala. Ipak, čak su i sada gradska deca bleđa i nežnija u poređenju s dečacima i devojčicama odraslim na selu. Ona su osetljivija ili, ako baš hoćete, bolešljivija. Ljudi iz Osake i Kjota, i sami poznati po belini puti, tradicionalno cene svetao ten. Sinovi starih osačkih porodica podsećaju na svoje dvojnike na pozornici, mršavi su i liče na devojke. Tek kad napune tridesetu, lica im se

zarumene a tela zaokrugle, pa najednom dobijaju izgled krupnih, dostojanstvenih ljudi, kako i priliči uspešnoj gospodi. Do tada, koža im je svetla kao u žena, pa i ukus za odevanje pomalo im je ženskast. A kako je samo bila neobična ta blistava belina, prozračna čistota puti devojaka rođenih u dobrostojećim trgovačkim porodicama pre ere Meiđi, devojaka podizanih u seni mračnih unutrašnjih soba! Kako su čudno i očaravajuće morala izgledati ta bića dečaku kakav je bio Sasuke! U to vreme Šunkinina starija sestra imala je jedanaest godina, a prva mlađa do Šunkin pet. Sasukeu, koji je upravo došao sa sela, devojčice Mozuja izgledale su neverovatno ljupko. Više od svega pažnju mu je privukla tajanstvena čar slepe Šunkin. Devojčine sklopljene oči izgledale su mu življe i lepše od otvorenih očiju njenih sestara, a njeno lice savršeno prirodno bez potrebe da bude imalo drugačije. Šunkin je uistinu bila najlepša među sestrama, kako su svi i govorili, ali vrlo je moguće da je i sažaljenje imalo veze s opštim divljenjem koje joj je ukazivano. Sasuke je, međutim, to poricao. Kasnije u životu ništa ga više ne bi uvredilo nego kad bi mu rekli da je njegova ljubav prema Šunkin bila potaknuta sažaljenjem. „Besmislice!”, odgovarao hi grubo. „Dok gledam lice svoje učiteljice, ni na kraj pameti mi nije da je žalim niti da mislim o njoj kao o nekome ko je jadan. Pravi nesrećnici smo zapravo mi, obični ljudi. Zašto bi tako lepoj i talentovanoj dami bilo potrebno ičije saosećanje? Istina je da je ona sažaljevala mene i zvala me svojim ’sirotim

Sasukeom’. Vi i ja imamo sva čula, ali u svakom drugom pogledu ona nas daleko premašuje. Po mom mišljenju, mi smo ti koji imamo nedostatke.” Ali to je bilo kasnije. Na početku je Sasuke bio samo verni sluga, iako je tajni plamen ljubavi sigurno već goreo u njegovom srcu. Možda još nije shvatao da je zaljubljen u tu nevinu devojčicu, ćerku svog naslednog gazde. U svakom slučaju, bio je presrećan što je postao njen pratilac i što je svakog dana mogao da šeta s njom. Delovalo je čudno da novi momak u radnji dobije zadatak da vodi dragocenu ćerku porodice Mozuja, ali isprva nije bio jedini kome je to poverenje ukazano. Ponekad je sluškinja išla s njom, a ponekad stariji šegrt. Ali jednog dana Šunkin je rekla: „Neka me Sasuke vodi”, i odonda je to bila samo njegova dužnost. Tada mu je bilo trinaest godina. Blistajući od ponosa zbog velike časti, Sasuke bi hodao pored Šunkin s njenom malenom šakom ugnežđenom u njegovoj, sve do Šunšoove kuće. Onda bi je, nakon što bi sačekao da se čas završi, otpratio nazad. Šunkin mu se retko obraćala i Sasuke je ćutao kad je ćutala ona, potpuno posvećen tome da je sigurno sprovede duž ulice. Jednom su je pitali zašto je odabrala baš njega. „Zato što se lepo ponaša i ne brblja usput”, rekla je. Kao što sam pomenuo, Šunkin je isprva bila veoma ljupka i dobro se slagala s ljudima. Ali nakon što je izgubila vid, postala je zlovoljna: jedva je progovarala i retko se smejala. Zato je verovatno bila zadovoljna Sasukeom jer je obavljao svoju dužnost savesno i nenametljivo, bez suvišne priče.

(Sasuke, kažu, nije voleo da je vidi kako se smeje. Pretpostavljam da mu je to bilo bolno, jer ima nečeg potresnog u smehu slepe osobe.)

Ali da li je Šunkin zaista odabrala Sasukea samo zato što joj nikad nije dosađivao? Ili je naslutila da je obožava i onako mlada uživala u tome? Tako nešto može izgledati nezamislivo za devojčicu od devet godina, ali ako uzmete u obzir da je Šunkin, pored toga što je bila bistro, napredno dete, razvila i neku vrstu šestog čula kao posledicu slepila, takva pomisao ne može se odbaciti kao sasvim neprihvatljiva. Čak i kasnije, kada je znala da je zaljubljena, ponos joj nije dozvoljavao da prizna svoja osećanja – bilo je to mnogo pre nego što mu se podala. Stoga nije sasvim jasno šta je zapravo mislila o njemu na samom početku. U svakom slučaju, ponašala se kao da je jedva svesna njegovog postojanja. Ili se bar tako činilo Sasukeu. Sasuke ju je vodio tako što bi podigao levu ruku u visini njenog ramena, pa bi Šunkin položila dlan desne ruke na njegov dlan okrenut nagore. Za nju on kao da nije predstavljao više od te ruke. Kad je htela da Sasuke nešto uradi, nikad mu ne bi jasno rekla šta. Umesto toga samo bi nagovestila svoju želju pokretom ili mrštenjem, ili bi promrmljala uputstvo kao da govori za sebe. Ukoliko bi mu ti jedva primetni znaci promakli, pouzdano bi se naljutila, tako da je Sasuke morao stalno da bude na oprezu i motri na svaki njen pokret ili izraz. Osećao je da ga iskušava, kao da želi da proveri koliko je pažljiv. Razmažena od detinjstva, naravi

izvitoperene slepilom, Šunkin mu nije davala ni trenutka mira. Jednom, dok su u kući Šunkininog učitelja čekali da ona dođe na red, Sasuke iznenada primeti da je nestala. Veoma uznemiren dao se u potragu za njom i otkrio da se iskrala do nužnika. Kad god je inače htela da ode tamo, podizala se tiho i napuštala prostoriju, a Sasuke bi požurio za njom da je povede do vrata toaleta, kako bi joj, nakon što završi, polio ruke vodom iznad lavora. Toga dana, međutim, Sasuke je bio uhvaćen nespreman, pa je ona sama morala da napipava put. Dotrčao je u trenutku kad je posezala za kutlačom u lavoru. „Tako mi je žao”, glas mu je drhtao. „Nije važno”, rekla je Šunkin odmahujući glavom. Ali Sasuke je znao da će ga, ako je sada pusti da nastavi sama, to kasnije skupo koštati. Najbolje što je u tom trenutku mogao da učini bilo je da joj uzme kutlaču, ma koliko da se ona protivila, i izlije joj vodu na ruke. Drugi put opet, dok su jednog letnjeg popodneva čekali Šunkinin red a Sasuke sedeo malo iza nje u uobičajenoj pozi punoj poštovanja, Šunkin je promrsila sebi u bradu: „Vruće je.” „Jeste, zar ne?”, složio se učtivo. Poćutala je malo, a onda ponovila: „Vruće je.” Uvidevši šta želi, Sasuke je podigao lepezu i počeo da je hladi po leđima. To joj je izgleda bilo po volji, ali čim je malo usporio, ponovila je: „Vruće je.”

Sasukeu je ipak bilo najvažnije to što je Šunkin prema njemu, mnogo više nego prema drugim slugama, ispoljavala svojeglavost i nepokornost. Pošto je davao sve od sebe da pothrani te njene sklonosti, ona je samo pred njim mogla da im da oduška. Bio je to jedan od razloga što ga je smatrala korisnim. Sasuke je sa svoje strane, daleko od pomisli da ga zloupotrebljavaju, bio srećan zbog zahteva koje mu je postavljala. Možda je tu njenu neobičnu svojeglavost doživljavao kao izvestan oblik zavođenja i tumačio je kao posebnu milost.

Prostorija u kojoj je Šunšo držao časove nalazila se u zadnjem delu kuće na međuspratu do kojeg je vodilo nekoliko stepenika. Kad je dolazio red na Šunkin, Sasuke bi je poveo uza stepenice i uveo u prostoriju do mesta naspram učitelja. Onda bi ispred Šunkin stavio njen koto ili šamisen i vratio se dole da sačeka kraj časa. Ali dok je čekao, sve vreme je bio na oprezu; naćulio bi uši kako bi mogao da prati muziku i spremno požuri po nju čim se čas završi. Na taj način su mu dela koja je Šunkin učila da svira ili peva postala bliska i tako se formirao i njegov muzički ukus. Sasuke je nesporno bio nadaren čim je na kraju postao vodeći virtuoz. Ali da mu se nije ukazala prilika da služi Šunkin i da nije bilo njegove strasne ljubavi zbog koje je delio sva njena interesovanja, zasigurno bi ostatak života proveo kao običan apotekar. No, čak je i u svojim poznim godinama, kada je zvanično priznat kao majstor, ostajao pri

tome da se njegova veština ne može meriti sa Šunkininom. „Naučila me je svemu što znam”, govorio je. Takva objašnjenja, međutim, ne treba uzimati zdravo za gotovo jer je on bio navikao da unižava sebe dok je nju hvalio do nebesa. Najzad, bez obzira na to ko je od njih dvoje bio bolji umetnik, čini se da je Šunkin posedovala crtu genijalnosti, a Sasuke sposobnost za naporan rad. Pre isteka godine – bilo mu je tada trinaest – Sasuke je u tajnosti odlučio da kupi šamisen, pa je počeo da štedi od male plate koju mu je davao gazda, kao i napojnice od raznošenja porudžbina. Narednog leta konačno je mogao da kupi jeftin, rasklopiv instrument za vežbanje, koji je prokrijumčario do svoje sobe u potkrovlju, posebno vrat a posebno telo, kako ga glavni službenik ne bi otkrio. Iz noći u noć, dok su drugi šegrti čvrsto spavali, on je vežbao na šamisenu. Na početku nije bio siguran u svoj dar, niti je nameravao da postane profesionalni muzičar – jednostavno, iz čiste odanosti, privlačilo ga je sve što Šunkin voli. Svojski se potrudio da od nje sakrije svoje zanimanje za muziku, što samo govori o tome da nije učio da svira šamisen kako bi osvojio njenu ljubav. Sasuke je delio uzanu sobu u potkrovlju sa pet ili šest drugih službenika i šegrta. Zamolio ih je da nikome ne pominju njegovo vežbanje uz obećanje da im neće smetati ni na koji način. Sve su to bili veoma mladi ljudi i zaspali bi čim bi im glava dodirnula jastuk, pa se niko od njih nikada nije žalio. Pa ipak, Sasuke bi sačekao dok se ne uveri da su

svi čvrsto zaspali, pa bi ustajao i vežbao u ormaru gde se čuvala posteljina. Već je u samom potkrovlju sigurno bilo poprilično toplo i zagušljivo, a u ormaru je za vreme letnjih noći vrućina verovatno bila nepodnošljiva. No zatvarajući se onde mogao je da priguši zvuk žica i u isto vreme utiša buku od spolja, između ostalog, hrkanje cimera. Vokalne deonice morao je naravno da peva tiho, a žice je okidao prstima umesto trzalicom. Sedeći u tom mračnom ormaru, svirao je oslanjajući se samo na čulo dodira. Sasuke se, ipak, nikada nije osećao nelagodno u mraku. Slepi ljudi žive u tami sve vreme, mislio je, a Šunkin nema druge nego da svira šamisen upravo tako. Bio je oduševljen što je u njenom mračnom svetu našao mesto za sebe. Čak je i kasnije, kada je mogao slobodno da vežba, po navici zatvarao oči čim bi se prihvatio instrumenta objašnjavajući to osećajem da mora da postupa upravo kao Šunkin. Ukratko, želeo je da pati od istog nedostatka od kojeg je patila i ona, da iskusi što više može od života slepih. Katkad im je očito zavideo. I ta strast koje se držao od dečačkog doba pomaže da se objasni njegovo kasnije slepilo. Bilo je to nešto što je moralo da se dogodi.

Pretpostavljam da su svi muzički instrumenti teški kada treba ovladati njihovim najdubljim tajnama. Ali violina i šamisen posebno zadaju muke početniku pošto nemaju pragove i zahtevaju štimanje pre svakog sviranja. Od svih instrumenata najmanje su pogodni za samostalno učenje, pri

čemu u ono vreme još nije postojalo muzičko zapisivanje za šamisen. Kažu da su uz dobrog učitelja potrebna tri meseca da se savlada koto i tri godine za šamisen. Sasuke nije mogao da priušti tako skup instrument kao što je koto niti bi ga onako glomaznog mogao uneti neprimećeno. Morao je početi sa šamisenom. Od samog početka umeo je da ga naštima bez ičije pomoći, što ne samo da govori o tome da je imao sluha već i koliko je pažljivo slušao dok je čekao u Šunšoovoj kući. Sve što je učio – različite tonalitete, reči i melodije pesama, sviranje fraza – učio je isključivo po sećanju na ono što je čuo. Drugog načina nije bilo. Vežbao je u tajnosti oko pola godine, uspevajući to da sakrije od svih osim od svojih cimera. Ali onda je jednog ranog zimskog jutra (bilo je oko četiri i mračno kao da je ponoć), Šunkinina majka, koja se digla iz kreveta da bi otišla u nužnik, čula prigušen zvuk šamisena koji se odnekud razlegao. U ono vreme postojao je običaj da muzičari izvode takozvane zimske vežbe, što je značilo da usred zime ustaju pre zore i vežbaju izlažući se ledenom vetru. Ali Došomaći je bila trgovačka četvrt, sa ozbiljnim, poslovnim zdanjima koja su se nizala jedno do drugog, nije to bilo mesto gde biste mogli sresti profesionalne muzičare ili zabavljače ili čuti kakvo veselje u tako sitne sate. Zapravo je još bila noć, isuviše rano čak i za zimsko vežbanje, a šamisen je pritom sviran veoma tiho, prstima, umesto glasno i energično trzalicom kako bi se očekivalo. Ali, opet, ko god da je bio, ponavljao je isti deo, iznova i iznova, kao da želi da ga usavrši. Šunkininoj majci postalo je jasno da je reč o nekom predanom đaku.

Iako je bila iznenađena što čuje muziku, nije tome pridavala previše pažnje i vratila se u krevet. Ali čula je muziku još nekoliko puta posle toga kada je noću ustajala, a i drugi članovi porodice rekoše da su je čuli, pa su se svi pitali odakle dolazi zvuk – sigurno nije bio duh! Pretresanje je nastavljeno a da službenici i šegrti o tome nisu imali pojma. Sve bi bilo u redu da je Sasuke ostao da vežba u ormaru, ali ohrabrilo ga je što izgleda niko nije naslućivao šta radi. Pošto je od noći otimao vreme za muziku, bio je prilično neispavan, pa bi mu se onako zatvorenom u zagušljivom ormaru brzo pridremalo. Stoga je potkraj jeseni počeo da se iskrada na krovnu terasu za sušenje veša i vežba na otvorenom. U krevet je odlazio uvek u deset sati, zajedno s drugima koji su bili zaposleni u radnji, i budio se oko tri po ponoći. Uzimao je šamisen pod ruku i izlazio na terasu, gde bi na razgaljujućoj hladnoći svirao sve dok nebo na istoku ne bi ubledelo. Upravo ga je za vreme tih noćnih časova čula Šunkinina majka. Budući da se terasa nalazila na krovu radnje, baš iznad potkrovlja gde su spavali šegrti, zvuk se preko unutrašnje bašte prenosio do porodičnih odaja. Ispitali su sve zaposlene i na kraju je Sasukeova tajna otkrivena. Glavni službenik ga je pozvao i oštro izgrdio. Upozorio ga je da tako nešto više nikad ne radi, pa mu je onda uzeo i šamisen. Ali onda se, potpuno neočekivano, jedna ruka pružila k njemu: Šunkin je predložila da bi bilo zanimljivo čuti šta on ume.

Sasuke je bio siguran da bi se Šunkin uvredila da je doznala za njegovo sviranje. Smatrala bi to drskošću običnog šegrta koji bi trebalo da bude prezadovoljan već i time što ispunjava dužnost njenog vodiča. Svejedno da li bi ga žalila ili prezrela, svakako bi bio u nevolji. Još se više uplašio kad su mu rekli da želi da čuje njegovo izvođenje. Kako bih bio srećan da joj je zaista stalo, mislio je. Ali mogao je samo da pretpostavi da hoće da ga ismeje. Pored toga, nedostajalo mu je i vere u sebe da svira i peva pred drugima. Šunkin je, međutim, čvrsto ostajala pri tome da želi da ga čuje, pa su i njena majka i sestre postale radoznale. Na kraju su pozvali Sasukea u porodične odaje da bi pokazao koliko se snašao učeći sam. Bio je to mučan prvi nastup. Do tada je prilično dobro savladao pet ili šest dela. Tražili su da svira sve što zna i on je skupio hrabrost i učinio ono što mu je rečeno, svirao je i pevao kao da mu život zavisi od toga. Sve melodije je naravno skinuo samo po sluhu, od osnovne Crne kose do teške Pesme berača čaja, i pritom je taj zbrkani repertoar naučio bez ikakvog reda. Možda su Šunkin i njena porodica stvarno nameravali da ga ismeju, kao što je i posumnjao, ali kad su čuli njegovo izvođenje, shvatili su da su mu tehnika i glas odlični, pogotovo kad se ima u vidu da je radio bez učitelja, i to veoma kratko. Svi su bili zadivljeni

U Šunkininom životu stoji:

„Šunkin je odmah podržala Sasukea: ’Kao nagradu za tvoj naporan rad’, rekla mu je, ’od sada ću te ja podučavati. Poštuj me kao svog učitelja i vežbaj u slobodno vreme.’ Na dogovor je naposletku pristao i Šunkinin otac Jasuzaemon i Sasuke se osećao kao da je na sedmom nebu. Svakoga dana određeno mu je vreme za časove, kada je bio oslobođen šegrtskih dužnosti. Tako se sve srećno završilo time što su desetogodišnja devojčica i četrnaestogodišnji dečak, gospodarica i njen sluga, ostvarili i novu, bliskiju vezu – kao učiteljica i učenik.”

Ali zašto je odjednom ta tvrdoglava i ćudljiva devojčica pokazala razumevanje za Sasukea? Neki kažu da to u stvari i nije bila njena ideja, da su je nagovorili drugi. Pretpostavljam da je slepa devojčica često bila usamljena i potištena uprkos srećnom životu kod kuće, pa su čak i sluškinje (da i ne pominjemo njene roditelje) bile na ivici snaga naprežući se da smisle način kako da je zabave i odvrate joj misli. I onda su doznale da Sasuke deli njenu ljubav prema muzici. Sluge su gorko patile zbog Šunkinine svojeglavosti i sigurno su želele da olakšaju svoje svakodnevne dužnosti tako što bi Sasuke provodio više vremena s njom. Možda su i podilazile njenoj sujeti hvaleći Sasukea i govoreći kako bi bilo divno kad bi se ona pomučila da ga poduči, s kakvom bi samo zahvalnošću on primio tu milost. Ipak, pošto je nevešto laskanje samo nerviralo Šunkin, malo je verovatno da je potpala pod uticaj okoline. Možda je na kraju zaista počela

da mari za Sasukea, da oseća nov, čudan nemir u srcu. U svakom slučaju, svi su bili oduševljeni kad je predložila da joj Sasuke bude učenik. Niko se nije zapitao je li desetogodišnja devojčica, koliko god da je čudo od deteta, zaista sposobna da nekoga podučava. Dovoljno je bilo što će to ublažiti njenu dosadu, a one oko nje poštedeti. I tako je dobila novu zanimaciju da se „igra škole” u kojoj je Sasuke određen za učenika. Sve je bilo smišljeno za njeno dobro pre nego za Sasukeovo, ali na kraju je ispalo da je on od toga imao najviše koristi. Prema Životu: „Svakoga dana određeno mu je vreme za časove, kada je bio oslobođen šegrtskih dužnosti.” Međutim, on je ionako već nekoliko sati dnevno provodio sa Šunkin kao njen vodič, pa mu je redovan odlazak u njenu sobu na časove muzike sigurno ostavljao malo vremena da misli na rad u prodavnici. Jasuzaemon je verovatno osećao krivicu pred Sasukeovim roditeljima što im je sina, kojeg je trebalo da obuči za trgovca, pretvorio u društvo za svoju ćerku. No Šunkinino dobro raspoloženje bilo mu je važnije od budućnosti jednog šegrta, a i sam Sasuke je sve to prihvatao s oduševljenjem. Jasuzaemon je na kraju prećutno odobrio dogovor, smatrajući da neće biti štete ako privremeno pusti da se stvari odvijaju svojim tokom. Tada je Sasuke počeo da oslovljava Šunkin s madam, što je bila samo jedna u nizu formalnosti koje je ona zahtevala od njega za vreme časova. Krenula je da mu se obraća grublje nego inače, postupajući prema njemu upravo onako kako je

njen učitelj Šunšo postupao s učenicima, zahtevajući bespogovornu poslušnost i poštovanje. Nastavljali su s tim bezazlenim „igranjem škole”, baš kako su odrasli i bili smislili, i Šunkin je to silno zabavljalo. Meseci su prolazili a njih dvoje nisu pokazivali nameru da prekinu igru. Nakon dve ili tri godine i učiteljica i učenik postali su toliko ozbiljni da je bilo potpuno jasno kako nema govora da je posredi samo zabava. Šunkin je svakog dana oko dva sata po podne potezala u Ucubo do kuće svog učitelja, ostajala između pola sata i sat na času, i onda ostatak dana provodila kod kuće vežbajući. Posle večere je, ako bi bila raspoložena, pozivala Sasukea da se popne u njenu sobu, pa bi mu držala čas. Na kraju ga je podučavala svakoga dana bez izuzetka, ponekad ga ne puštajući do devet ili deset sati uveče. Često se dešavalo da se sluge dole prepadnu kad se razbesni na njega: „Sasuke! Je li to ono čemu sam te učila?”, ili: „Ne, ne tako! Kreni iz početka dok ne naučiš da sviraš, pa makar svirao celu noć!” Nije bilo neuobičajeno da devojčica natera učeniku i suze na oči udarajući ga trzalicom po glavi i vičući: „Idiote! Kako ne možeš da naučiš?” Poznato je da su učitelji umetnosti bili svirepi prema svojim učenicima i često ih čak i fizički kažnjavali. Tako je, recimo, čuveni pevač u lutkarskim pozorišnim komadima Košiđidaju II imao veliki srpoliki ožiljak među obrvama – uspomenu, kako kažu, na trenutak kada se njegov učitelj prodrao: „Hoćeš li ikada naučiti?”, i oborio ga udarcem teške trzalice. Poznat je i slučaj Tamađiroa Jošide iz pozorišta bunraku. Jednom, dok je još učio

zanat, pomagao je učitelju Tamazou da pokreće lutku na probi glavne scene, ali nije bio u stanju da usavrši određen pokret lutkinih nogu za koji je bio zadužen. Razgnevljeni učitelj iznenada je besno viknuo: „Budalo!” Ščepao je lutkin mač (onaj s pravom oštricom) i snažno ga udario po temenu. Jošida i danas nosi taj ožiljak. A i samome je Tamazou, koji je raspalio Tamađira, jednom razbijena glava, kada ga je njegov učitelj udario lutkom. Tamazo je molio učitelja da mu da izlomljene lutkine noge, crvene od njegove krvi, pa ih je zamotao u svilu i odložio u jednostavnu drvenu kutiju kakva se koristi za pohranjivanje pepela mrtvih. S vremena na vreme vadio bi noge iz kutije i klanjao im se, kao da iskazuje poštovanje duhu pokojne majke. „Da nije bilo tih batina”, govorio bi sa suzama u očima, „ceo život proveo bih kao prosečan izvođač.” Pokojnog Osumidajua u mladosti su zvali sporać pošto mu je često trebalo dosta vremena da nešto nauči. Njegov učitelj bio je Dambei Tojozava, poznat kao Veliki Dambei. Jedne sparne letnje noći za vreme časa u Dambeiovoj kući, Osumi se spetljao oko nekoliko stihova u sceni koju je pevao. Ponavljao je deo iznova i iznova, ali koliko god se trudio, nije mogao da zadovolji Dambeija, koji je mudro namestio mrežu za komarce i povukao se iza nje da sluša. Dok su ga komarci jeli, Osumi je nastavljao da ponavlja, po stoti put, sve dok rana letnja zora nije počela da osvetljava sobu, a njegov učitelj kao da se konačno umorio i zaspao. I pored toga, s upornošću neumornog radnika, Osumi je pevao još življe, odlučan da ne prekine dok mu se ne odobri. Najzad se iza mreže za komarce začuo

Dambeijev glas: „Uspeo si”. Pažljivo je slušao cele noći. Ovakve anegdote nisu retke niti su vezane samo za pevače i lutkare u lutkarskom pozorištu. Slični slučajevi dogodili su se i u podučavanju kotoa i šamisena. Ti su majstori uz to obično bili i slepi, mnogi od njih zadrti – s crtom okrutnosti – kakvi su često ljudi s fizičkim nedostatkom. Šunkinin učitelj Šunšo bio je takav čovek. Šunšo je dugo bio poznat po surovim metodama podučavanja. Često je iz sveg glasa grdio učenike (mnogi od njih bili su takođe slepi), čak ih i tukao. Kad god bi ih grdio ili nasrtao na njih, oni bi se pomalo povlačili unazad, sve dok se jednom neko slepo dete, i dalje čvrsto držeći svoj šamisen, nije prevrnulo i skotrljalo niz stepenice. Šunkin je kasnije, kada je postala profesionalna učiteljica, bila ozloglašena zbog strogosti koja je naravno odražavala Šunšoov uticaj. Ali ona se tako ponašala još kao dete. Ono što je počelo kao dečja igra sa Sasukeom, postepeno se razvilo u njenu pravu prirodu. Često slušamo o okrutnim učiteljima, ali nije bilo mnogo žena koje su poput Šunkin otišle tako daleko da tuku učenike. Nagovešteno je već da je imala sadističke porive i da joj je podučavanje donekle bilo samo izgovor za uživanje u nekoj vrsti izvitoperenog seksualnog zadovoljstva. Nakon toliko godina teško se može reći koliko u tome ima istine. Ipak, kada se igraju mame i tate, deca uvek oponašaju odrasle. Iako je Šunkin bila miljenica svog učitelja, koji je nikad nije kaznio, znala je

dobro koje metode on koristi, pa je verovatno u svojoj dečjoj glavi zaključila da je upravo to način na koji učitelj treba da se ponaša. Bilo je neizbežno da počne da ga podražava igrajući se sa Sasukeom. I ta je navika uzimala maha sve dok nije potpuno prevladala i postala deo njene ličnosti. Moguće je da je Sasuke bio od onih koji lako zaplaču, uglavnom, kad god bi ga Šunkin udarila, on bi, kažu, zaridao. Zvučao je tako žalosno da bi se svi odmah smrknuli misleći: Šunkin ga opet kažnjava. Roditelji su samo želeli da pruže ćerki novu zanimaciju, ali sada su bili veoma zabrinuti načinom na koji su se događaji odvijali. Već je samo po sebi bilo naporno slušati šamisen ili koto do kasno u noć, ali je još gore bilo podnositi Sasukeov plač koji bi bolno odzvanjao u ušima kada bi Šunkin uzela ljutito da grdi, što je često činila. Ponekad bi se sluškinje sažalile na njega – a i zabrinule kako to utiče na samu Šunkin – pa bi požurile da prekinu čas. „Šta to zaboga radiš?”, rekle bi pokušavajući da umire Šunkin. „Presurova si prema jadnom momku, a i to što radiš nije nimalo otmeno!” Šunkin bi se nadmeno uspravila i oštro uzvraćala: „Odlazite! Šta vi znate o ovome! Nije to tek igra, ja ga zaista učim – sve je za njegovo dobro. Podučavanje je podučavanje bez obzira na to koliko pobesnim ili sam oštra prema njemu. Kako vam to nije jasno!?”

Ovako o tome piše Šunkinin život: „’Gledate li me s visine zbog mojih godina?’, pitala bi Šunkin. ’I zar se usuđujete da oskrnavite svetost umetnosti? Bez obzira na to da li je mlad ili star, svako ko hoće da podučava, mora se ponašati kao učitelj. Podučavanje Sasukea za mene nikad nije bilo samo igra. Velika je šteta što on uprkos svojoj ljubavi prema muzici nije imao mogućnost da uči od pravog znalca. Zato se trudim da mu zamenim učitelja. Želim da učinim sve što je u mojoj moći kako bih mu pomogla da istraje u svojoj nameri. Vi to očigledno ne možete razumeti. Smesta izlazite!’ Ovaj odlučan govor bio je izrečen s tako zapanjujućom rečitošću i s takvim strahovitim dostojanstvom da su se nezvani gosti, propisno ukoreni, brzo povlačili.”

Nije teško zamisliti koliko je Šunkin bila odlučna. Iako ga je često dovodila do suza, Sasuke je osećao neizmernu zahvalnost kad god bi je čuo da tako govori. Njegove suze delimično su bile baš suze zahvalnosti za to što ga je tako žestoko podsticala devojčica koja je u isto vreme bila i njegova gospodarica i učiteljica. Zato nikada nije pobegao kad ga je mučila: čak i kad je plakao, nastavljao je sa časom dok mu ona ne bi rekla da je gotovo. Šunkinino raspoloženje menjalo se iz dana u dan. Kada bi planula i grdila na sav glas, bila je u jednom od svojih boljih raspoloženja. Ali katkad bi se natmurila i samo glasno okinula treću žicu na šamisenu, ili bi pustila Sasukea da svira dok bi ona

sedela bez ijedne reči kritike. Za vreme tih tihih dana, on je najviše plakao. Jedne večeri dok je vežbao interludijum iz „Pesme berača čaja” za šamisen, Sasuke je bio neuobičajeno trapav i neprestano je ponavljao istu grešku. Izgubivši strpljenje, Šunkin je spustila svoj instrument i desnom rukom žustro počela da udara ritam po kolenu dok je povišenim tonom pevala: „Ćiri-ćiri-gan, ćiri-gan...” Na kraju je odustala i ostala da sedi, nema kao da je od kamena. Sasuke je bio bespomoćan. Ipak, morao je da nastavi kako je znao i umeo. Ali koliko god se trudio, Šunkin nije popuštala. Zajapuren i sav unezveren počeo je da greši više no ikad. Kupao se u hladnom znoju dok je nastavljao da svira, sad već potpuno nasumice. Šunkin je uporno ćutala, samo je malo više stisnula usnice i još se više namrštila. Posle dva sata uza stepenice se popela Šunkinina majka u noćnom kimonu i prekinula čas. „Ne smeš toliko da se unosiš”, rekla je blago svojoj ćerki. „Nije zdravo preterivati.” Narednog dana roditelji su pozvali Šunkin. „Dobro je što želiš da naučiš Sasukea da svira”, rekli su joj. „Ali samo priznati učitelji smeju da viču ili tuku svoje učenike. Pa ti i sama još ideš na časove. Ako nastaviš s takvim ponašanjem, jamačno ćeš se uobraziti, a uobraženi ljudi nikada ne postanu veliki umetnici. Pored toga, nije otmeno udarati dečaka ili ga nazivati idiotom. Molimo te da tako nešto više ne radiš! I od sada, odredi vreme za čas i završi u pristojno doba. Sasukeovo jecanje ide nam na živce i niko od njega ne može da spava.”

Šunkinini roditelji nikada nisu grdili ćerku i sve su ovo rekli nežno i ljubazno, pa se činilo da je Šunkin voljna da ih sasluša. Ali to je bilo samo na površini. Njihove je reči, u stvari, uopšte nisu dotakle. „Ti si takav slabić!”, rekla je Sasukeu puna prezira. „Dečak si, a ne možeš da otrpiš ni najmanju sitnicu. Zbog tvog plakanja sada mene krive i misle da sam okrutna prema tebi. Ako stvarno hoćeš da postaneš umetnik, stisni zube i trpi koliko god te bolelo. Ako to nisi u stanju, neću više biti tvoja učiteljica.” Posle toga, ma koliko da je loše postupala prema njemu, Sasuke više nikad nije plakao.

Izgleda da je Šunkinine roditelje veoma zabrinulo to što je njihova ćerka, čiju je ličnost slepoća ionako već iskvarila, ispoljila krajnju surovost otkako je podučavala Sasukea. Njegovo društvo pretvorilo se u mač sa dve oštrice. Koliko su mu bili zahvalni što ju je razonodio, toliko ih je mučila pomisao na njegovu popustljivost pred svakim njenim ćudljivim prohtevom jer je s vremenom to moglo da joj stvori još veći problem. Kada je Sasuke napunio sedamnaest godina, njegov gazda je uredio da pođe na časove kod Šunšoa, umesto da ga i dalje podučava Šunkin. Roditelji su sigurno zaključili da je Šunkinino oponašanje učitelja štetno uticalo na nju. Ta promena odredila je Sasukeovu budućnost. Od tada je bio oslobođen svih obaveza u prodavnici i odlazio

je u Šunšoovu kuću redovno, i kao Šunkinin pratilac i kao njoj ravan učenik. Sasuke nije mogao biti zadovoljniji. Sa svoje strane Jasuzaemon se najverovatnije valjano potrudio kako bi ubedio Sasukeove roditelje da daju pristanak, uveravajući ih da je njihovom sinu, kojeg je naveo da napusti radnju, obezbedio sigurnu budućnost. Pretpostavljam da su Jasuzaemon i njegova žena već razmišljali o tome da bi Sasuke bio dobar muž za Šunkin. Imajući u vidu njen nedostatak, nada da će je udati za nekoga ko je istog društvenog položaja skoro da nije postojala. Sasuke je delovao kao najbolji mogući izbor. Nakon dve godine (Šunkin je tada bilo petnaest, a Sasukeu devetnaest) roditelji su predložili ćerki da razmisli o braku. Na njihovo iznenađenje, glatko je odbila. „Ne nameravam da se udam dok sam živa”, obznanila je. Izgledala je prilično nezadovoljno. „A i na pamet mi ne pada da budem s muškarcem kao što je Sasuke.” Naredne godine, međutim, majka je primetila neobične promene u Šunkininom stasu. Nemoguće, rekla je sebi. Ali što je duže posmatrala, sumnja se sve više potvrđivala. Sluge će početi da pričaju, mislila je, moramo brzo nešto preduzeti ukoliko želimo da spasemo stvar. Ali kada je jednog dana ćerku veoma oprezno upitala o tome, devojka je uzvratila da nema predstavu o čemu ona to priča. Uviđajući da bi bilo neprijatno da nastavi s daljim ispitivanjem, Šunkinina majka je pustila da prođu još mesec-dva. Tada je stanje u kome se nalazila njena ćerka postalo očigledno.

Šunkin je konačno otvoreno priznala roditeljima da je trudna, ali je odbila da kaže ko joj je ljubavnik. Kad su je pritisli da ipak odgovori, izjavila je: „Obećali smo jedno drugom da ćemo čuvati tajnu.” Da nije to Sasuke, pitali su, a ona je ozlojeđeno poricala. „Ne budite smešni!”, rekla je. „Zar jedan šegrt?” Svako bi prirodno posumnjao na Sasukea, ali se njenim roditeljima, koji su se sećali šta im je rekla prošle godine, to činilo malo verovatnim. Osim toga, takva veza bi teško mogla ostati tajna: neiskusni dečak i devojčica bi se odali. A zatim, otkako je Sasuke počeo da uči kod Šunkininog učitelja, nije bilo razloga da ostaje s njom do kasno kao ranije. Ponekad bi mu Šunkin pomogla da ponovi lekciju, a mimo toga se sve vreme ponašala oholo, odnoseći se prema njemu samo kao prema svom vodiču. Niko od zaposlenih nije ni najmanje posumnjao da se između njih dešava nešto neprimereno – doduše, primetili su da je Šunkin ipak isuviše suzdržana, isuviše hladna prema njemu. Ali, mislili su njeni roditelji, Sasuke mora znati nešto o tome. Sigurno je to neko od učenika. Sasuke je, međutim, poricao da zna bilo šta. „Ne mogu ni da pretpostavim ko bi to mogao biti”, rekao je. Pa ipak, izgledao je veoma nervozno i kao da je kriv, pa su roditelji postali podozrivi. Krenuli su pobliže da ga ispituju i Sasuke je počeo da protivreči samom sebi. Na kraju je rekao: „Ako vam kažem, ona će se naljutiti na mene!” I briznuo je u plač.

„Ne, ne”, navaljivali su oni. „Lepo od tebe što hoćeš da je zaštitiš, ali zašto se ne pokoravaš našim naređenjima? Ako nastaviš da čuvaš tajnu, samo ćeš pogoršati stvari. Reci nam ime tog čoveka!” Uprkos njihovom navaljivanju, odbio je da odgovori. Na kraju im je postalo jasno da je u pitanju Sasuke. Nije ništa priznavao, onako kako je i obećao Šunkin, ali je u isto vreme želeo da znaju da je kriv. Zabrinuti roditelji su odahnuli. Šta je učinjeno, učinjeno je, mislili su. Makar možemo biti zadovoljni što je to Sasuke. Ali zašto je onda pokušala da ih prevari prošle godine kada su je ohrabrivali da se uda za njega? Mlade devojke su tako nepredvidljive! Sada kad su stvari ipak otišle predaleko, za nju bi najbolje bilo da se uda, pre nego što ljudi počnu da ogovaraju. Ali kada su joj ponovo izneli svoj predlog, Šunkin je ponovo odbila. „Ne želim više da čujem ni reči o tome”, lice joj je buknulo. „Rekla sam vam i prošle godine, ne želim nekoga kao što je Sasuke. Zahvalna sam vam što me tako žalite, ali iako imam telesnu manu, neću se spustiti tako nisko da se udam za slugu. Uostalom, to bi bila uvreda za oca moga deteta.” „Pa dobro, ko je otac?” „Ne pitajte me to, molim vas”, odgovorila je. „Ionako ne nameravam da se udam za njega.” Ono što je Sasuke rekao sada je delovalo još više zbunjujuće. U šta da veruju? Teško im je bilo, ipak, da zamisle da je u vezi s nekim drugim. Poricala je sve verovatno zato što ju je bilo sramota. Šunkinini roditelji bili su sigurni da neće proći dugo do njenog

priznanja, pa su odustali od daljeg ispitivanja. Bržebolje poslali su je u banju Arimu da tamo rodi dete.

Bilo je to u maju, kada je Šunkin punila šesnaest godina. Sasuke je ostao u Osaki, a ona je otišla sa dve sluškinje u Arimu, gde se zadržala do oktobra, kada je na svet donela dečaka. Pošto je dečak bio Sasukeova slika i prilika, činilo se da je zagonetka konačno rešena. Šunkin je, međutim, i dalje odbijala svaki razgovor o braku i uporno je poricala da je Sasuke otac. Kada su bili primorani da oboje stanu pred njene roditelje, ona se kruto uspravila zahtevajući objašnjenje: „Sasuke, šta si to rekao da izazoveš sumnju? Stvorio si mi time dosta neprilika, pa bih volela da jasno kažeš da si nevin.” Na ovo upozorenje, Sasuke je uplašeno ustuknuo i uzviknuo: „Kako bih ja mogao biti u bilo kakvoj vezi s ćerkom svoga gazde? Još od detinjstva sve dugujem porodici Mozuja. Nikada mi na pamet ne bi palo da budem tako nezahvalan! To je stvarno smešno!” Tako se pridružio Šunkin u svesrdnom poricanju. Rešenje se činilo dalje nego ikada. „Zar ne osećaš ništa prema rođenom detetu?”, roditelji su pitali Šunkin. „Na kraju krajeva, teško ćemo ga odgajati bez oca. Ako izričito odbijaš da se udaš, nemamo drugog izbora nego da ga damo na usvajanje.” Šunkin je ostala ravnodušna na to pozivanje na njena majčinska osećanja. „Dajte ga kome god

hoćete”, mirno je odgovorila. „Pošto se ionako nikad neću udati, predstavljaće mi samo teret.”

Uskoro je detence dato na usvajanje. (Bilo je to 1845, a o detetovom kasnijem životu ne zna se ništa. Sigurno je toliko da su se Šunkinini roditelji dobro pobrinuli za njega.) Tako je Šunkin udesila da sve bude po njenom i zataškala ceo slučaj s nezakonitim detetom. Ubrzo je, baš kao da se ništa nije dogodilo, ponovo krenula na časove sa svojim vodičem Sasukeom. Izgledalo je, ipak, da je njihova veza sada već postala javna tajna. Ali, kad god bi im predložili da tu vezu i ozvaniče, oboje su poricali da između njih nešto postoji. Poznajući narav svoje ćerke, Šunkininim roditeljima nije preostalo drugo nego da se prave kao da ništa ne vide. To neodređeno stanje – u isto vreme bili su gospodarica i sluga, ravnopravni učenici i ljubavnici – nastavilo se dve ili tri godine, sve do Šunkinine devetnaeste. Tada je učitelj Šunšo umro, a ona je postala učiteljica. Napustila je roditeljsku kuću i preselila se u Jodojabaši, a Sasuke je pošao s njom. Šunšo je, naravno, davno prepoznao Šunkinin talenat i pre nego što je umro, dao joj je dozvolu za podučavanje. On joj je i nadenuo ime Šunkin, koje je sadržavalo i deo njegovog imena. Učinio je sve da Šunkinina karijera napreduje, pa je s njom često svirao duete na javnim resitalima i pritom joj prepuštao izvođenje glavnih delova. Tako je možda i sasvim prirodno što je ona otvorila svoju školu. Ipak, imajući u vidu njene godine i okolnosti, čudi

me što se tako brzo osamostalila. Tome je verovatno doprinela veza sa Sasukeom. Možda su njeni roditelji odlučili da bi bilo najbolje da njih dvoje odu da žive negde drugde ukoliko se nastavi ta nemoralna i do sada već svima poznata veza koja pruža loš primer zaposlenima. Šunkin tome nije imala šta da prigovori. Prema Sasukeu se pak ponašala hladno kao i uvek. Čak i sada kada su živeli u Jodojabašiju, ophodila se prema njemu kao prema slugi. Pošto je njihov učitelj umro, on je ponovo počeo da uzima časove kod nje, a i sada su se pred drugima držali svojih uloga učiteljice i učenika. Šunkin je bio mrzak i najmanji nagoveštaj da je Sasukeova žena. Izričito je zahtevala od njega da se pridržava odgovarajućih pravila ponašanja, i kao učenik i kao sluga, i do tančina mu propisala kako šta treba da kaže. Ako bi se dogodilo da prekrši neko od tih pravila, prebacivala mu je nemilosrdno zbog neučtivosti i ne bi lako prihvatila izvinjenje, ma koliko da je bilo ponizno. Tako Šunkinini novi učenici nisu brzo shvatali da su njih dvoje ljubavnici. Ali biće da su sluge među sobom ogovarale: „Šta misliš kako se tek ponaša kada su u krevetu? Da mi je jednim okom da to vidim!” Zašto se Šunkin tako odnosila prema Sasukeu? Ljudi iz Osake su mnogo više vodili računa o porodičnom poreklu, imovini i položaju kada se radilo o braku nego oni iz Tokija. Osaka je poznata po dostojanstvenim starim trgovačkim kućama – a koliko su samo ponosite bile te porodice u feudalnom dobu pre ere Meiđi! Devojka poput Šunkin gledala bi na Sasukea, čija je porodica

generacijama služila njenu, kao na nekog ko je nemerljivo ispod nje. Pored toga, u svojoj ogorčenosti karakterističnoj za slepe osobe, Šunkin je bila rešena i da ne pokaže nikakvu slabost niti da bilo kome dopusti da od nje napravi budalu. Pretpostavljam da je osećala da bi sebi nanela nepopravljivu uvredu uzimajući Sasukea za muža. Verovatno se stidela što spava s nekim ko je manje vredan od nje, pa se zato prema njemu ponašala hladno. Nije li onda razmišljala o njemu samo kao o fiziološkoj potrebi? Onoliko koliko je ona sama bila svesna sopstvenih osećanja, usudio bih se da kažem da jeste.

Ponovo deo iz Života: „Šunkin je bila izuzetno uredna žena, uvek besprekorno odevena. Menjala je rublje svakoga dana i zahtevala da se njena soba temeljno čisti ujutru i uveče. Pre nego što bi sela, prstom bi prevukla preko jastučića za sedenje i podnih prostirki – nije podnosila ni najmanje zrnce prašine. Kažu da je nekom njenom učeniku koji je patio od loše probave jednom za vreme časa zaudaralo iz usta. Šunkin je preteći okinula treću žicu na šamisenu, položila instrument ispred sebe i sedela tako mršteći se i bez reči. Smeteni učenik plašljivo je upitao o čemu se radi. Tek kada je ponovio pitanje, odgovorila je: „To što sam slepa, ne znači da s mojim nosom nije sve u redu. Idi, isperi usta!”

Možda je zbog slepoće Šunkin razvila tu nezdravu sklonost ka čistoći, ali kad se pogodi da je izrazito pedantna žena uz to još i slepa, teškoćama s kojima mora da se nosi onaj ko se stara o njoj nema kraja. Biti njen pratilac nije značilo samo voditi je tamoamo za ruku; treba zamisliti sve sitne pojedinosti koje su činile njen svakodnevni život – dok jede i pije, kad ustaje i odlazi na spavanje, tokom kupanja, odlaska u nužnik i slično. A pošto se o svemu tome još od Šunkininog detinjstva starao Sasuke, koji je razumeo sve njene neobične prohteve, niko drugi nije mogao da izađe na kraj s njima tako da ona bude zadovoljna. U tome je smislu, pre nego u fiziološkom, Sasuke bio nezamenljiv. Povrh toga, kod kuće u Došomaćiju Šunkin su obuzdavali roditelji, braća i sestre, ali kada je postala gazdarica u sopstvenom domu, njena pedanterija i samovolja postale su još gore, a Sasukeove dužnosti još zahtevnije. Za pojedinosti koje slede, a koje su naravno izostavljene iz Života, imam da zahvalim Šigizavi Teru. „Čak ni u toaletu moja gospodarica nikad nije sama prala ruke”, rekla mi je. „Šunkin nije bila navikla da samostalno obavlja takve stvari – sve je to radio Sasuke. On ju je čak i kupao. Velike gospođe, kažu ljudi, bez trunke stida dopuštaju slugama da ih peru od glave do pete. Moja učiteljica se prema Sasukeu odnosila upravo tako. Možda i zato što je bila slepa, ali držim da je posle svih tih godina toliko navikla da se drugi brinu o njoj da se oko toga uopšte nije premišljala. Bila je, takođe, veoma elegantna. Iako je poslednji put

videla sebe u ogledalu kad je bila devojčica, nimalo nije sumnjala da je lepa. Provodila je vreme u biranju odeće, nameštanju kose i šminkanju kao i svaka druga žena.” Zamišljam da je i nakon mnogo godina Šunkin u živom sećanju zadržala sliku o tome kako je dobro izgledala kad joj je bilo osam godina. A i uz sve komplimente i pohvale koje je neprestano dobijala, znala je odlično da je lepa. Zbog toga je mnogo vremena posvećivala svom izgledu. Šunkin je uvek držala veliki broj slavuja, čiji bi izmet mešala s mekinjama od pirinča koristeći tu smesu za čišćenje lica. Takođe je čuvala i veliku zalihu soka od duguljastih zmijskih tikvica koji je koristila za ulepšavanje. Ukoliko joj koža nije bila glatka kao saten, osećala se nelagodno – prema gruboj koži gajila je najveću odbojnost. Ljudi koji sviraju žičane instrumente ne puštaju nokte na prstima leve ruke budući da njima pritiskaju žice, ali Šunkin je imala nokte na obe šake (kao i na oba stopala) koji su se skraćivali i turpijali redovno, svaka tri dana. Oni za to vreme naravno nisu mogli mnogo izrasti, ali je ona bila uporna da uvek moraju izgledati isto. Pažljivo bi opipala svaki nokat na rukama i nogama i ne bi dopustila ni najmanju promenu u njihovoj primerenoj dužini i obliku. Sve te usluge, kao što je, recimo, sređivanje noktiju, obavljao je Sasuke. Tokom vremena koje bi mu preostalo ona bi mu držala časove, a povremeno je čak umesto nje on podučavao nekog mlađeg đaka.

Seksualne veze beskrajno su raznovrsne. Sasuke je, recimo, poznavao Šunkinino telo do najsitnijih pojedinosti: bio je prisan s njom onako kako to ne mogu da zamisle nijedan običan muž i žena ili par ljubavnika. Ne čudi onda što je kasnije kada je i sam oslepeo i dalje mogao da zadovolji sve njene lične potrebe bez većih poteškoća. Do kraja svog dugog života (poživeo je osamdeset dve godine) Sasuke se nikad nije oženio niti je imao drugu vezu: zapravo, nikad nije iskusio ništa s drugom ženom osim sa Šunkin. Iako slabo pozvan da sudi o tim stvarima, pod starost mu je prešlo u naviku da se hvali njome, u godinama nakon Šunkinine smrti, i nikad se ne bi umorio od pričanja prijateljima o njenoj neverovatno glatkoj koži, mekom i gipkom telu. Upustio bi se u opširno kazivanje kao svaki brbljivi starac. Pružio bi katkad ruku i rekao: „Njeno nežno stopalo bilo je taman toliko da je moglo da se ugnezdi na moj dlan.” Ili bi prešao rukom po obrazu: „Čak su i njene pete bile mekše i glatkije od ovoga.” Pomenuo sam već da je Šunkin bila sitna. Međutim, nije bila tako mršava kako je izgledalo kad je bila obučena: u svojoj nagoti, telo joj je bilo neočekivano raskošno. I bila je zaslepljujuće bela – koža joj je zadržala mladalački sjaj i svežinu tokom celog života. Tome je možda doprineo njen hedonistički način života, tako osoben za dame onog doba. Kažu da je volela piletinu i ribu, posebno filete od morske deverike, i da je takođe uživala u sakeu, nikad ne propuštajući nekoliko šoljica uz večeru.

(Ima nečeg bolnog u posmatranju slepe osobe dok jede, posebno ako je to još i lepa, mlada žena. Svesna toga ili ne, tek Šunkin je jela isključivo u Sasukeovom društvu. Kada bi je pozvali negde na večeru, odavala je utisak preterane finoće i jedva je doticala hranu. A zapravo, radilo se samo o tome da je volela da uživa. Nije jela mnogo, dve male činije pirinča i po zalogaj od svih ostalih jela. Ali pošto je uzimala pomalo od svega, moralo je biti mnogo različitih jela. Kao da je namerno pravila posla Sasukeu. Postao je veoma vešt u uklanjanju kostiju iz morske deverike ili u čišćenju rakova ili jastoga, i spretno je mogao da kroz rep male ribe ukloni kosti a da joj pritom ne izmeni oblik.) Šunkin je imala bujnu kosu meku poput svile, tanane i gipke ruke, koje su, verovatno od dugogodišnjeg sviranja na kotou i šamisenu, bile i veoma snažne – njen šamar dobro bi zaboleo. Iako ju je od povišene temperature hvatala vrtoglavica, istovremeno je bila i veoma osetljiva na hladnoću: stopala su joj čak i usred leta bila ledena i nikad se nije znojila. Preko cele godine spavala je u debeloj, postavljenoj haljini od satena ili krep svile, sa stopalima dobro umotanim u njen dugački, donji deo, i ležala je uvek mirno tako da se to nikad nije poremetilo. Izbegavala je boce s toplom vodom, kao i druge uređaje za utopljavanje, jer se plašila da joj krv ne jurne u glavu. Kada su joj stopala bila isuviše hladna, Sasuke bi legao i privio ih na svoje grudi, što je uglavnom dovodilo do toga da on promrzne do kostiju. Za vreme kupanja držala je prozore u kupatilu širom otvorene (čak i zimi) kako bi se para razilazila. Ulazila bi i izlazila iz kade više puta, zadržavajući se u njoj samo nekoliko minuta

iako je voda uvek bila mlaka. Pošto joj je dugo natapanje u vodi izazivalo lupanje srca, a od pare ju je hvatala vrtoglavica, mogla je da se ugreje jedino tako što je ostajala veoma kratko u vodi, za koje ju je vreme trebalo oprati što je brže moguće. Što čovek više saznaje o Šunkin, postaje mu jasnije koliko je muka zadavala Sasukeu. Zauzvrat, materijalna nadoknada bila je veoma mala. Povremeno je dobijao platu koja je bila toliko neznatna da često nije imao novca ni za duvan. Nije imao ni novu odeću osim one kojom ga je, u vlastelinskoj tradiciji, opremala njegova gospodarica za vreme letnjeg festivala Bon i krajem godine. Iako je ponekad držao časove umesto Šunkin, nije dobio nikakav poseban položaj. Učenicima i sluškinjama bilo je naloženo da se ophode prema njemu kao prema sebi ravnom i kad god je pratio Šunkin do kuće nekog učenika, morao je da je čeka ispred vrata. Jednog dana Sasuke je imao groznu zubobolju zbog čega mu se desni obraz poprilično naduo. Uveče je bol postao nepodnošljiv, ali se on prisiljavao da sakrije svoju muku. S vremena na vreme krišom bi isprao usta i pazio da ne diše u Šunkininom pravcu dok ju je služio. Ona se najzad povukla i naložila mu da joj izmasira ramena i leđa. Nakon nekog vremena rekla je: „Dosta. Sad mi zagrej stopala.” Poslušno je legao, otvorio svoj kimono i pritisnuo Šunkinine ledene tabane na grudi. Ali lice mu se sada našlo zagnjureno u posteljinu, pa je počelo da gori, a zubobolja je postala još jača. Na kraju je, u očajanju, na svoj otečeni obraz stavio njeno stopalo.

Šunkin ga je iznenada snažno šutnula po obrazu, a Sasuke je odskočio uz bolni jauk. „Nema potrebe da se mučiš više!”, kazala je prezrivo. „Rekla sam ti da mi zagreješ noge, a ne da rashladiš svoje lice! Misliš li da možeš da me prevariš zato što sam slepa? Znam da te ceo dan boli zub. Čak i svojim tabanom mogu da osetim da ti je desni obraz naduven i upaljen. Ako te već toliko boli, trebalo je da kažeš – nisam tiranka koja kinji svoje sluge. Ali ti si se pretvarao da se uveliko žrtvuješ i onda si me bezočno iskoristio da bi udovoljio sebi. Verovatno misliš kako je to prilično mudro s tvoje strane. Treba da se stidiš!” Takvo Šunkinino ponašanje nije bilo neuobičajeno. No posebno ju je nerviralo kad bi Sasuke poklonio i najmanju pažnju mladim učenicama, bio ljubazan prema njima ili im pomogao da savladaju lekciju. Što se više trudila da sakrije ljubomoru, to je okrutnija bila prema Sasukeu. Tih dana trpeo je najviše.

Kada je žena slepa i pritom još ostane i neudata, postoje granice njene rasipnosti. Šunkin je volela skupu hranu i odeću, i udovoljavala je tim svojim sklonostima, ali suma koja je odlazila na to nije bila preterano velika. Šunkinino domaćinstvo, međutim, brojalo je šest slugu i mesečni troškovi bili su znatni. Razlog zbog kojeg je trošila toliki novac i imala toliko imanje bio je taj što je volela ptice, a naročito slavuje.

Danas slavuj koji lepo peva košta i do deset hiljada jena. Tako je nesumnjivo bilo i u Šunkinino doba. Ukus ljubitelja ptica malo se promenio u međuvremenu. Najvredniji slavuji su oni koji pored svog prirodnog poja hohokekjo mogu da otpevaju i takozvani zov leta kroz dolinu, kekjo-kekjo, i visoke tonove hokibekakon. Divlji slavuji ne mogu da proizvedu te dve melodije. U najboljem slučaju uspevaju da postignu neprijatno hokibeća, a da bi se osposobili da izvedu divni, oklevajući zvonki ton kon, potrebno je mnogo vežbe. Ptići se hvataju pre nego što im izraste perje na repu, pa ih onda obučava drugi slavuj, „ptica učitelj”. Do vremena kad im repovi izrastu, oni već nauče nemelodične krike svojih roditelja i nakon toga se ništa više ne može učiniti. Ptice učitelji se od početka obučavaju na taj veštački način, a najslavnije među njima dobijaju imena kao što su Feniks ili Večni Drug. Kad se pročuje da neki gospodin ima čudesnog slavuja, drugi ljubitelji ptica dolaze sa svih strana sa svojim pticama kako bi im bio „dat glas”. Obuka se obično održava rano ujutru i nastavlja se iz dana u dan. Ponekad pticu učitelja izvode na posebno mesto, pa se učenici skupe oko nje kao na bilo kom času pevanja. Naravno, svaki slavuj ima svoja jedinstvena svojstva, svoj način pevanja: postoji bezbroj stupnjeva veštine u pravljenju melodijskih obrta ili u zadržavanju dugog, treperavog tona, čak i prilikom ispuštanja istog cvrkuta. Prvorazredne slavuje nije lako naći i još kad se ima u vidu i zarada koja dolazi od podučavanja, zaista zavređuju visoku cenu.

Šunkin je svog najboljeg slavuja nazvala Tenko, Rajski Bubanj, i volela je da ga sluša od jutra do mraka. Tenkov glas zaista je bio divan. Čisti, zvonki, visoki tonovi naveli bi čoveka da pomisli da je reč o nekom izvrsnom muzičkom instrumentu. Bio je to snažan, dobro uvežban glas, istovremeno i veoma dražestan i milozvučan. Zbog toga su se o Tenku brižljivo starali, sve mere predostrožnosti preduzete su u vezi s njegovom ishranom. Hrana za slavuje priprema se tako što se sušena sojina zrna i neobrađena zrna pirinča melju, pa im se dodaju pirinčane mekinje kako bi se napravilo „belo brašno”. Potom se priprema „riblje brašno” od isitnjenog sušenog šarana ili belice ili neke druge slatkovodne ribe, pa se onda to dvoje pomeša u jednakim razmerama i zatim dobro sjedini sa sokom od isitnjenog lišća rotkvice. Kao da ovo već ne iziskuje dosta truda, ptici se pride svakog dana mora davati i nekoliko buba, i to samo onih koje žive u stablu divlje vinove loze, jer jedino ti insekti poboljšavaju ptičju pesmu. Šunkin je imala oko šest ptica o kojima se trebalo brinuti na taj način, i jedan ili dvoje slugu stalno je bilo zauzeto oko njih. Slavuji nikad ne pevaju kad ih ljudi posmatraju, pa se zato drže u posebnim kavezima od caričinog drveta, u koje se brižljivo ugrađuju klizeći zakloni od papira, koji propuštaju samo prigušenu svetlost. Zakloni su ukrašeni dekorativnim panelima od ražinog drveta, abonosa ili kakvog sličnog drveta, bogato su izrezbareni ili mogu biti pozlaćeni s umetnutim sedefom. Neki od tih kaveza mogu imati umetničku vrednost i čak ih i danas ljudi veoma skupo plaćaju. Tenkov kavez bio je postavljen lepim panelima za koje se pričalo da su stigli iz Kine.

Okviri su bili od ružinog drveta, a donji deo ukrašen pločicama žada na kojima su u finom reljefu predstavljeni pejzaži i palate. Bilo je to veoma skladno umetničko delo. Šunkin je držala kavez u prozoru pored alkova u svojoj dnevnoj sobi, gde je mogla da sluša Tenka kad god bi zapevao. Pošto bi je Tenkov divan glas uvek oraspoložio, sluge su davale sve od sebe da nateraju pticu da peva (čak su je i prskale vodom). Najlepše je pevao za sunčanih dana, kada se i Šunkinino raspoloženje razvedravalo. Tenkov glas najčešće se čuo od pozne zime pa tokom celog proleća. Za vreme leta periodi tišine postajali su sve duži, a Šunkin sve sumornija. Uz odgovarajuću brigu slavuji mogu da požive dugo, ali zahtevaju stalnu pažnju. Prepušteni nekome neiskusnom, brzo umiru. Maženi Tenko umro je u sedmoj godini, a Šunkin je, poput mnogih vlasnika koji izgube svoje ptice, pokušala da mu nađe dostojnog naslednika. Nakon nekoliko godina pošlo joj je za rukom da obuči drugog izvrsnog slavuja, kojega je takođe nazvala Tenko i jednako ga je cenila. I Tenko Drugi imao je čudesno lep glas, takav da je mogao pevati u raju. Šunkin je nežno volela pticu i držala je kavez uza se dan i noć. Imala je običaj da utiša učenike kada je Tenko pevao, pa bi ih savetovala na ovaj način: „Slušajte Tenka! Na početku je bio samo obično ptiče, ali evo šta se može postići dugim vežbanjem. Nijedan divlji slavuj nema tako lep glas. Neki će reći da je to samo veštačka lepota, nema ničeg divnijeg, kazaće, od

pesme divljeg slavuja što se iznenada probije iz magle koja se spustila preko potoka, dok čovek luta dubokim dolinama u potrazi za prolećnim cvećem. Ne mogu se složiti s njima. U stvari, samo vreme i mesto čine krik divljeg slavuja tako dirljivim. Ako zastanete da poslušate, shvatićete da je njegov glas daleko od lepog. Ali kada, s druge strane, čujete pticu koja je usavršena kao što je Tenko, opomenućete se tihe lepote usamljene klisure – brzi potok će vam šaputati, oblaci trešnjinog cveta lebdeti pred očima. U toj pesmi su i cvetovi i magla, pa zaboravljate da ste u prašnjavom gradu. Tu umetnost pobeđuje prirodu. U tome je, takođe, tajna muzike.” Često bi posramila lošije učenike pitajući podsmešljivo nisu li čak i ptičice uspele da proniknu u tajanstva umetnosti. „Niste im ni prineti”, rekla bi. U tome što je Šunkin govorila bilo je zasigurno i izvesne istine. Ipak, Sasukeu i drugim učenicima sigurno nije bilo lako da ih tako često – i tako podrugljivo – poredi s jednom pticom.

Posle slavuja, Šunkin je volela i ševe. Ove ptice nagonski uzleću u nebesa, pa čak i u kavezima lete onoliko visoko koliko mogu. Zato se kavezi za ševe prave uzani, do metar i po visoki. Da bi se stvarno odmerila vrednost ševine pesme, ptica se mora pustiti iz kaveza da leti u visinu sve dok je pogled više ne može pratiti, i onda

treba slušati njen pev dok lebdi među oblacima. Otuda je taj stil dobio ime „probijanje oblaka”. Ševa se vraća u kavez posle određenog vremena provedenog u vazduhu, najčešće između deset minuta i pola sata. Za ševu je bolje da što duže ostane gore. Kada se održavaju nadmetanja, kavezi se poredaju jedan do drugog, vrata se otvaraju istovremeno i ptice se oslobađaju. Poslednja koja se vrati u svoj kavez odnosi pobedu. Manje vredne ptice ponekad dolete u pogrešan kavez, a najgore od njih slete i stotinama metara dalje. Ali ševe retko prave takve greške jer lete pravo naviše, kruže na jednom mestu i onda se spuštaju pravo naniže, pa se, prirodno, vraćaju do sopstvenog kaveza. Uprkos nazivu „probijanje oblaka”, ševe zapravo ne uleću u oblake, to samo tako izgleda jer oblaci promiču pored njih. Za lepih prolećnih dana oni koji su živeli u blizini Šunkinine kuće u Jodojabašiju često su viđali slepu učiteljicu muzike kako izlazi na krovnu terasu i pušta jednu od svojih ševa u nebo. Sasuke bi uvek stajao pored nje? zajedno s devojkom koja se starala o kavezu. Kada bi joj Šunkin naredila, devojka bi otvorila vrata kaveza i ševa bi radosno izletela, pevajući cun-cun dok bi grabila sve više i više, i na kraju iščezla u prolećnoj izmaglici. Šunkin bi podigla glavu da isprati ptičju putanju svojim slepim očima i onda bi zaneseno slušala dugu plačnu melodiju koja se spuštala kroz oblake. Nekad bi im se pridružili drugi ljubitelji ptica, svako sa svojom omiljenom ševom, pa bi se zabavljali praveći takmičenje.

I susedi bi se tada penjali na svoje krovne terase i uživali u pesmi ševa. Ali neki od njih nisu bili toliko zainteresovani za ptice koliko za zgodnu učiteljicu muzike. Mladići koji su živeli u blizini viđali su je preko cele godine, pa ipak, među njima je neminovno bilo i takvih raspusnika koji bi požurili na krov čim bi čuli ševe, znajući da će videti Šunkin. Možda ih je opčinjavala njena slepoća koja im je raspaljivala pohotu. Ili je možda izgledala posebno lepo kada je puštala ševe jer bi tada bila živahna i nasmešena, a ne mrgodna i ćutljiva kao kada ju je Sasuke vodio da održi čas. Pored ševa i slavuja, Šunkin je imala i crvendaće, belooke, strnadice i druge ptice, ponekad i po šest komada od svake vrste. Sve je to predstavljalo veliki izdatak.

Šunkin je bila od onih osoba koje svoje rđavo raspoloženje ostavljaju kod kuće. Drugde je bila iznenađujuće prijatna. Kada bi je recimo pozvali na večeru, ponašala se blagonaklono i dopadljivo, pa niko za nju ne bi rekao da u svojoj rođenoj kući kinji Sasukea ili grdi i šamara učenike. Kada je trebalo ispuniti neku društvenu obavezu, volela je da se razmeće. U darivanju za vreme festivala Bon ili za Novu godinu ili u bilo kojoj drugoj sličnoj prilici, bila je darežljiva onako kako se i očekuje od ćerke iz imućne porodice. Čak je i prema devojkama u čajdžinicama, nosačima nosiljki i ljudima koji su vukli rikšu, bila začuđujuće velikodušna ostavljajući im lep bakšiš.

Pa ipak, ne treba misliti da je Šunkin nepromišljeno rasipala novac. Osačani su štedljivi ljudi. Njihova prividna sklonost ka raskoši razlikuje se od krajnje rasipnosti ljudi iz Tokija: razumni su u upravljanju svojim poslovima i štede kad god mogu tako da to bude neupadljivo. I Šunkin je, kao ćerka iz stare bogate trgovačke porodice iz Došomaćija, čvrsto ostala na zemlji. Njena sklonost ka raskošnom životu bila je udružena s tvrdičlukom i pohlepom. Utrkivala se s drugima u rasipništvu samo zbog urođenog takmičarskog duha i trošila je isključivo u te svrhe. Nije traćila novac, niti ga je nepromišljeno bacala, već je umesto toga pažljivo planirala svoje izdatke. U tom smislu, bila je hladna i proračunata. Ponekad bi se, međutim, ta njena potreba za nadmetanjem pretvorila u puku lakomost. Nadoknada koju je uzimala za časove, na primer, nije bila u skladu sa sumom koju su naplaćivale druge učiteljice muzike. Zahtevala je da joj se plati tačno onoliko koliko su bili plaćeni prvorazredni majstori. Povrh toga, Šunkin je upornim nagoveštajima učenicima jasno stavljala do znanja kako očekuje da tradicionalni letnji pokloni, kao i oni za kraj godine, budu što pozamašniji. Jednom je imala slepog učenika čija je porodica bila veoma siromašna, pa je čak često kasnio i s mesečnim plaćanjem časova. Došla je letnja ravnodnevica i pošto učenik nikako nije bio u mogućnosti da pripremi odgovarajući poklon, kupio je kutiju keksa od riže u znak poštovanja. Obratio se Sasukeu kako bi se on zauzeo za njega. „Zamoli moju učiteljicu”, rekao je molećivo, „da primi ovaj ništavni poklon.”

Sasuke se sažalio, pa se bojažljivo izvinio Šunkin u dečakovo ime. Ali ona je pobelela od besa: „Ako misliš da sam pohlepna kad ne odstupam od dostojne školarine i poklona, varaš se. Novac mi sam po sebi ne znači ništa. Ukoliko, međutim, nisu utvrđena jasna pravila, između učitelja i učenika ne može biti uspostavljen ispravan odnos. Taj dečak ne samo što zanemaruje plaćanje mesečne školarine nego je sada još i toliko drzak da mi donese bednu kutiju keksa od riže! Ne može mi se zameriti što mislim da mu manjka poštovanja prema učitelju. Žao mi je, ali ako je toliko siromašan, nema nade da će postići išta u muzici. Naravno, da poseduje izuzetan talenat, možda bih ga podučavala i besplatno. Ali morao bi biti čudo pred kojim je blistava budućnost. Malo je njih sposobno da pobedi siromaštvo i postigne uspeh u umetnosti – ne može se do toga samo teškim radom. Jedino u čemu se taj dečak ističe jeste bezobrazluk, ne obećava ništa posebno. Koliko je samo uobražen kad traži razumevanje! Umesto što se sramoti i uznemirava druge, trebalo je da odustane. Ako i dalje želi da uči, ima mnogo dobrih učitelja u Osaki – neka ide njima. Što se mene tiče, ovo je kraj. Neću da imam više ništa s njim.” I Šunkin je održala svoje obećanje. Od daljeg izvinjavanja nije bilo koristi. Ali zato je, kad bi joj neko doneo naročito skup poklon, Šunkinina uobičajena strogost popuštala. Celog dana bi se smeškala učeniku i laskala mu, sve dok ne bi postalo očito da je miljeniku neprijatno. Od „komplimenata” koji su dolazili od madam čoveka bi podilazila jeza.

Šunkin je vodila računa o tome da lično pregleda svaki poklon, i otvarala je i ispitivala čak i malu kutiju keksa. Slično tome, proveravala bi i namirenje svih mesečnih računa šaljući po Sasukea da joj pomera kuglice na računaljci. Račun joj je išao od ruke i bilo je dovoljno da jednom čuje kuglicu pa da joj se ureže u pamćenje. Dva-tri meseca kasnije setila bi se tačnog iznosa koji duguje trgovcu za pirinač ili sake. Njena rasipnost bila je potpuno sebična i novac koji je trošila da bi zadovoljila svoje potrebe morao je biti nadoknađen na drugoj strani – pre svega, na slugama. U Šunkininoj kući samo je ona živela kraljevski. Sasuke i ostali morali su da žive kao miševi kako bi smanjili troškove. Čak je i njihovo dnevno sledovanje pirinča bilo promenljivo i često se smanjivalo toliko da su od stola odlazili gladni. Sluge su iza leđa osuđivale svoju gospodaricu. „Govori nam da su joj ševe i slavuji odaniji od nas. Ali šta je tu čudno? Koliko samo bolje postupa prema njima!”

Dok joj je otac bio živ, Šunkin je dobijala onoliko novca koliko je htela. Ali nakon očeve smrti, kada je glava porodice postao stariji brat, sledovanje joj je ograničeno. Razmažene dokone dame i danas su prava retkost, a u ranijim vremenima čak su se i gospoda uzdržavala od raskoši. Stare uglađene porodice, ma koliko bile imućne, nisu se razmetale bogatstvom, živele su skromno i nerado se svrstavale s novobogatašima. Roditelji su prema Šunkin preko svake mere bili velikodušni pošto ju je slepilo lišilo mnogih zadovoljstava. Ali zato kada je

odgovornost prešla na brata, porodica je osudila njeno ponašanje, pa je određena tačna suma koju je dobijala jednom mesečno. Zahtevi za veći iznos bili su jednostavno odbijeni. To je bez sumnje doprinelo Šunkininoj škrtosti. Ipak, sledovanje koje je dobijala od porodice sigurno je bilo sasvim dovoljno da ne mora da krpi kraj s krajem živeći od podučavanja. Mogla je priuštiti sebi da bude nadmena prema učenicima. Imala ih je u stvari svega nekoliko, pa je živela usamljenim, povučenim životom, zbog čega joj je uostalom i ostajalo toliko vremena da se posveti pticama. Ali nije ona sebe svrstavala među vodeće muzičare u Osaki, kako na šamisenu tako i na kotou, samo zato što je bila uobražena. To uistinu niko nije mogao da porekne. Oni koji su se užasavali njene nadmenosti potajno su joj zavideli na veštini ili su osećali strahopoštovanje pred njom. Jedan moj prijatelj, stari muzičar, u mladosti je često slušao njena izvođenja na šamisenu. Iako je njegova specijalnost bila muzika za pozorište a ne lirska muzika koju je izvodila Šunkin, rekao mi je da nije postojao niko ko bi se mogao takmičiti s njom u postizanju finoće tona. Pomenuo mi je i da je Dambei, koji ju je jednom slušao, jadikovao što ona nije muško. „Kakav bi samo bila majstor na velikom šamisenu!” Da li je Dambei žalio što talentovana Šunkin nije bila dovoljno snažna za veliki pozorišni šamisen, najplemenitiji među tim instrumentima? Ili se u stvari divio muškoj energiji s kojom je svirala? Sudeći po mom prijatelju, njen ton imao je blistavu čistotu muškog zvuka. „Nije on bio samo lep”, rekao je, „već i toliko izražajan da bi ti ponekad naterao

suze na oči.” Čini se da je zaista bila izvanredan izvođač. Da je Šunkin imala malčice više mere i skromnosti u ophođenju s kolegama, verovatno bi postigla veliki uspeh. Ali bila je odrasla u raskoši, potpuno neupućena u probleme zarađivanja za život, i ponašala se tako samoživo da su je se drugi muzičari klonili. Talenat joj je samo stvorio još više neprijatelja. Prava je nesreća što je ceo život ostala u senci, ali tome je velikim delom i sama doprinela. I tako su Šunkinini učenici bili oni koje je već osvojila njena umetnička veština, oni koji su bili obuzeti idejom da je ona jedini učitelj za njih i koji su dolazili spremni da podnesu najsuroviju disciplinu – čak i verbalno i fizičko zlostavljanje – da bi imali tu privilegiju da ih ona podučava. Samo je nekoliko njih izdržalo dugo. Obično bi uvideli da ipak nisu u stanju da podnesu njene metode. Oni bez dara odustajali su već posle mesec dana. Pretpostavljam da je Šunkinina svest o tome da je vrhunska umetnica imala veze s pakosnim, ako ne i sadističkim kažnjavanjem koje je primenjivala. Drugim rečima, pošto je bila poznata po okrutnosti, mislila je da što lošije postupa s učenicima to više dokazuje svoj visoki položaj kao umetnica. Postepeno bivajući sve sujetnija, na kraju je potpuno izgubila vlast nad sobom.

Šigizava Teru mi je rekla da je Šunkin imala malo učenika. „Neki su dolazili samo zato što je bila

zgodna”, kazala je. „To je privlačilo većinu onih koji nisu nameravali da se ozbiljno bave muzikom.” Lepa, neudata, i još ćerka iz bogate porodice – ne čudi što je privukla muškarce koji su slabo marili za muziku. Kažu da je njena surovost delimično služila i tome da otera takve nasrtljivce. Ali začudo, ta svirepost kao da je sama po sebi bila privlačna. Rekao bih da je čak i među ozbiljnim učenicima bilo onih koji su smatrali da je najzanimljiviji deo školovanja neobično prijatno uzbuđenje kad te kažnjava slepa lepotica. Sada kada sam stigao do druge velike nesreće koja je zadesila Šunkin, žao mi je što ne mogu da sa izvesnošću kažem zašto je bila povređena ili ko je bio njen napadač pošto Život izbegava da dâ jasno objašnjenje o tome. Ali moglo bi se pomisliti da je od nekog svog učenika načinila sebi neprijatelja i da joj se on osvetio tako što ju je povredio. Jedan događaj koji bi mogao biti od važnosti tiče se mladog čoveka po imenu Ritaro, sina imućnog trgovca žitom iz Tosaborija. Ritaro se dugo hvalisao svojim muzičkim umećem i već je neko vreme uzimao časove kotoa i šamisena kod Šunkin. Razmetao se očevim bogatstvom i bio je naviknut da gospodari svima kud god bi pošao, pa se prema drugim učenicima ophodio s prezrenjem, tretirajući ih kao da su obični prodavci u očevoj radnji. Iako joj se lično nije dopadao, zasipao ju je darovima, pa se Šunkin trudila da bude prijatna prema njemu. Bilo kako bilo, Ritaro je počeo da priča svima kako je njihova neumoljiva učiteljica slaba na njega.

Posebno je bio prezriv prema Sasukeu odbijajući da mu on drži čas umesto Šunkin. Postao je veoma smeo i drzak, pa ga je Šunkin jedva podnosila. U rano proleće, baš kad se stvar poprilično zaoštrila, pozvao ju je na cvetnu zabavu u Tengađaju, gde je njegov otac bio sagradio seoski letnjikovac među ljupkim starim šljivama u tihom vrtu. Sve je osmislio mladi Ritaro, okružen mnoštvom gejši i drugih zabavljača. Kao i obično, Šunkin je došla u Sasukeovoj pratnji. Tog dana Ritaro i njegovi prijatelji behu toliko gostoljubivi da se Sasuke sasvim pomeo. On inače nije pio: u poslednje vreme navikao je na malo sakea za vreme večere sa Šunkin, ali mu je mimo toga bilo zabranjeno da uzme kap pića bez njenog izričitog dopuštenja. Pošto pijan ne bi bio u stanju da obavlja dužnost vodiča, on se samo pretvarao da pijucka iz svoje šoljice. Ali Ritaro ga je prozreo, pa se obratio Šunkin prisnim, ulagivačkim glasom: „Madam, Sasuke neće da pije ukoliko mu vi to ne dozvolite. Na zabavi smo, dajte mu malo odmora! Ako se ne bude držao, njih dvojica-trojica ovde rado bi bili vaši vodiči!” „Pa, valjda mu malo neće škoditi”, rekla je Šunkin učtivo, sa usiljenim osmehom. „Samo mu, molim vas, ne dajte da pije previše.” Kada su to čuli, Ritaro i drugi povikaše: „Hajde! Rekla je da smeš!”, i počeli su da mu doturaju čaše vina sa svih strana. Sasuke je ipak zadržao pribranost i uspeo je da većinu isprazni u obližnju vazu.

Čini se da su sve gejše i lakrdijaši iz zabavljačkih četvrti bili zapanjeni raskošnom lepotom učiteljice šamisena o kojoj su toliko slušali. Sada su se svojim očima uverili da u glasinama o njenoj lepoti nije bilo preterivanja, pa su im usta bila puna hvale. Neki su joj možda laskali da bi se umilili Ritaru, ali nema sumnje da je bila neodoljiva. Sa trideset šest godina, koliko je tada imala, Šunkin je izgledala čitavih deset godina mlađe. Put joj je bila neobično bela i bio je dovoljan samo jedan pogled na njen vrat i ramena pa da posmatrač najednom zadrhti od zadovoljstva. Dok je sedala onde sva smerna, s finim rukama koje su joj mirovale u krilu i glavom blago povijenom napred, Šunkinino slepo lice osvojilo je sve svojom ljupkošću. Po podne su svi izašli da se šetaju po bašti. Sasuke je vodio Šunkin između rascvetalih šljiva, lagano, od drveta do drveta, zaustavljajući se pred svakim. „Evo još jednog”, rekao bi dok je držao njenu ruku da pogladi stablo. Kao i svi slepi ljudi, i Šunkin je zavisila od čula dodira da bi se uverila da je nešto zaista tu gde jeste. Bio je to takođe njen način da uživa u lepoti cveća i drveća. Ali kada je jedan lakrdijaš video kako ona sa strašću miluje hrapavu koru drveta stare šljive svojim finim rukama, uzviknuo je neobičnim, pištavim glasom: „O, zavidim tom drvetu!” Onda je drugi lakrdijaš dotrčao ispred Šunkin zauzimajući smešnu pozu i kriveći ruke i noge: „I ja sam šljiva!”, objavio je. Svi su prasnuli u smeh. Hteli su time samo da joj laskaju, nisu imali nameru da je ismeju. Pa ipak, pošto nije bila navikla na bučne, obesne šale iz zabavljačkih četvrti,

Šunkin se uvredila. Zahtevala je u svakoj prilici da se prema njoj ophode kao da nema manu, pa su je šale te vrste posebno nervirale. Veče se spuštalo i svi su ušli unutra da tamo nastave zabavu. „Mora da si umoran, Sasuke”, rekao je Ritaro. „Pripaziću ja na Šunkin umesto tebe. Večera ti je poslužena u drugoj prostoriji, idi i popij još jedno piće!” Smatrajući da je najbolje da se okrepi dobrim jelom, Sasuke je uradio onako kako mu je rečeno i povukao se u susednu sobu da bi večerao pre ostalih. Iako je odmah tražio da mu se donese pirinač, stara gejša stajala je uz njega i uporno mu dolivala sake, jedan za drugim. Zbog toga je jeo duže nego što je nameravao, ali čak i kada je završio, morao je da sačeka da ga pozovu. U međuvremenu, nešto se dogodilo u drugoj sobi. Šunkin je možda ustala kako bi otišla do nužnika i pozvala Sasukea, samo što joj je Ritaro preprečio put i rekao joj da će je, ako je to ono što ona želi, on odvesti. I možda je pokušao da je na silu izvede u hodnik. U svakom slučaju, čuo se Šunkinin vrisak: „Ne! Molim vas, zovite Sasukea!” Uspela je da se oslobodi iz Ritarovih ruku i stajala je zgrčena od straha kada je Sasuke užurbano stigao. Jedan pogled na njeno lice bio mu je dovoljan da shvati šta se dogodilo. Nakon tog događaja Šunkin je osetila olakšanje misleći da je Ritaro više neće uznemiravati. Ali on očigledno nije mogao da prihvati takav udarac na svoj ugled muškarca neodoljivog ženama. Bio je toliko drzak da se već narednog dana pojavi na

času, opušten kao i uvek. To je dovelo do iznenadne promene u Šunkininom držanju. Ako je to ono što hoće, mislila je, naučiću ga pameti; da vidimo može li izdržati pravu disciplinu. Od tog trenutka, bila je nemilosrdna. Dan za danom, zbunjeni Ritaro vežbao je sve dok ga znoj ne bi oblio i dok sasvim ne bi ostao bez daha. Laskanje ga je navelo da veruje kako je veoma umešan u sviranju, ali nakon što je posle svakog propusta sledio oštar ukor, postalo je očigledno da je njegovo sviranje puno grešaka kao sito rupa. Sada kada je Šunkin samo gomilala uvrede na njegov račun, počeo je da gubi volju za časove, koji su mu od početka ionako samo bili izgovor za zadovoljenje nekih posve drugačijih potreba. Što ga je više silila, to je on namerno svirao jednolično i beživotno. Konačno je Šunkin viknula: „Idiote!” Zamahnula je na njega trzalicom i pogodila ga posred čela. Ritaro je zaurlao od bola obliven krvlju koja je kapala iz rane. Napuštajući prostoriju, gnevno je promumlao: „Platićeš mi za ovo!” Nikad se više nije pojavio.

Po nekima, Šunkin je povredio otac devojčice koja se pripremala da postane gejša i koja je podnosila Šunkininu surovost kako bi izvukla kakvu korist od takvog njenog podučavanja. Jednog dana, međutim, Šunkin ju je udarila trzalicom po glavi i devojčica je otrčala kući plačući. Rana je ostavila vidljiv ožiljak, pa je devojčin otac čitavu stvar uzeo veoma ozbiljno. Izbezumljen od besa uputio se Šunkin tražeći zadovoljenje. „Pričajte šta god

hoćete o disciplini, ali nemate pravo da mučite ljude!”, rekao joj je grubo. „Lice te devojčice bilo je njena zaloga za budućnost, a vi ste je sad unakazili! Nećete se izvući tek tako. Šta ćete preduzeti?” Na njegovo uvredljivo obraćanje Šunkin je postala tvrdoglava. „Ljudi mi dolaze jer sam stroga”, odbrusila je. „Ako vam se to ne dopada, zašto ste mi je poslali?” Ali devojčin otac nije odustajao. „Već je samo po sebi loše kad učiteljica udari učenika, ali kad ne može da vidi šta čini, to je stvarno zločin! Slepa osoba treba tako i da se ponaša!” Pošto je izgledalo da čoveku malo fali da postane nasilan, Sasuke se umešao i nakon dužeg razgovora ubedio ga da pođe kući. Za sve to vreme Šunkin je sedela ćutke, bleda i drhteći. Nije izgovorila ni reč izvinjenja. Neki kažu da se taj čovek osvetio tako što je potom on nju unakazio. Sve u svemu, ožiljak koji je devojčica zadobila verovatno je bio malen, na čelu ili iza uha. Uništiti zbog toga Šunkinin izgled za ceo život bilo bi neverovatno osvetoljubivo, čak i za uzrujanog oca koji previše brine za svoju ćerku. Osim toga, Šunkin nije mogla da vidi svoje lice, pa ako je namera bila da se ona kazni, narušiti joj lepotu svakako nije bio najbolji način da se to postigne. Pitam se da nije možda napadač nameravao da izazove bol Sasukeu, zbog čega bi, po svoj prilici, Šunkin patila još i više. Ako pođemo za tom mišlju, možda bi naposletku najveća sumnja ipak pala na

Ritara. Nema načina da saznamo koliko je on strasno žudeo za Šunkin, ali mladi muškarci često bivaju privučeni zrelom lepotom žena starijih od sebe. Predivna slepa žena nesumnjivo je posedovala posebnu čar za mladića, budeći u njemu želju iscrpenu dugim raspusnim životom. Čak i da je počelo s običnim pokušajem zavođenja, to što se ona kasnije okomila na njega i povrh toga ga i ranila posred muških veđa moglo ga je učiniti žednim istinski podmukle osvete. Šunkin je, međutim, imala još toliko drugih neprijatelja da je teško reći ko joj je najviše zlopamtio i zašto. Ne možemo zasigurno zaključiti da je upravo Ritaro bio krivac. Niti da je nužno reč o zločinu iz strasti: možda je novac stajao iza svega pošto je više učenika bilo bezdušno odbijeno zbog svog siromaštva. Govorkalo se takođe da su postojali i drugi koji su bili ljubomorni na Sasukea, ali koji, doduše, nisu bili tako drski kao Ritaro. Sasuke je bio „vodič” koji je zauzimao dvosmislen položaj u Šunkininom domu, a to se nije dugo moglo držati u tajnosti. Svi učenici bi pre ili kasnije shvatili o čemu se radi, a oni koji su se bili zaljubili u Šunkin potajno su zavideli Sasukeovoj sreći – neki od njih čak su bili uvređeni odanošću s kojom ju je služio. Da je on bio njen muž ili barem prihvaćen ljubavnik, oni onda ne bi imali razloga da prigovaraju. Ali po onome što se moglo videti, on je bio samo njen vodič, njen sluga: starao se o svakoj njenoj potrebi, čak ju je i masirao i kupao, kao verni rob. Onima koji su znali šta se događa između njih kad ostanu sami, njegova poniznost izgledala je smešno. Neki su bili zajedljivi: „Moglo bi biti malo naporno, ali ne bih imao ništa protiv da joj pravim

takvo društvo! Nema ni govora o tome da je on nekakva žrtva.” I tako je neki učenik možda mrzeo Sasukea i ovako govorio sebi: „Pitam se kako bi on podneo kad bi njeno lepo lice preko noći postalo odvratno. Da Ii bi i dalje bio savršen sluga i prolazio kroz sve te muke zbog nje? To bih baš voleo da vidim!” Vrlo je moguće da je pravi motiv bila želja da se udari na Sasukea. Postoji zaista mnogo teorija o tom zločinu, stoga je teško odlučiti se za neku od njih. Pojedini misle da Šunkinin napadač uopšte nije bio neko od njenih učenika, već neko od njenih profesionalnih suparnika. Premda za takvo gledište ne postoje naročiti dokazi, ono bi se još moglo pokazati i kao najpronicljivije. Moguće da su Šunkinina nadmenost i visoko mišljenje o sopstvenom daru – mišljenje koje je publika kadra da opazi finu razliku bila sklona da prihvati – uzdrmali samopouzdanje drugih umetnika, pa im čak izgleda ugrozili i položaj. Među slepim muzičarima neki muškarci poneli su zvanje majstora, zvaničnu titulu koju je u to vreme još odobravao dvor i koja im je omogućavala da uživaju posebne privilegije, kao i javno priznanje daleko veće od onog koje su dobijali obični izvođači. Kada su počele da kruže glasine kako su ti miljenici manje nadareni od Šunkin, oni su se jamačno osetili duboko uvređenim, ne manje i zbog toga što su i sami bili slepi. Možda su pokušavali da smisle kakav zaobilazan način da okončaju njenu karijeru jednom zasvagda. Ljubomorni umetnici bili su poznati po tome što su trovali takmace živom, ali pošto je Šunkin bila podjednako dobra i kao pevačica i kao instrumentalista i pritom izuzetno ponosna na svoju

lepotu, neprijatelj je moguće odlučio, da je nagrdi tako da se više nikad ne usudi da nastupi pred publikom. Ukoliko je pak neprijatelj bila druga učiteljica muzike, verovatno joj je bio mrzak i sam pogled na uobraženu, divnu Šunkin, pa je s još većim zadovoljstvom uništila njenu lepotu. Kad uzmemo u obzir koliko je ljudi imalo razloga da mrzi Šunkin, jasno je da bi je pre ili kasnije neko sigurno povredio. I ne uviđajući to, sama je posejala seme svoje nesreće.

Dogodilo se to oko tri sata po ponoći, krajem aprila, šest nedelja nakon zabave među rascvetalim šljivama u Tengađaji:

„Prenut iz sna Šunkininim stenjanjem, Sasuke je dotrčao iz susedne sobe i upalio lampu. Neko je očigledno na silu otvorio kapke na prozorima i ušao u njenu spavaću sobu, ali čim je čuo Sasukea, šmugnuo je ne odnoseći ništa sa sobom. Sasuke je ipak stigao prekasno da bi mogao da vidi ko je to bio. U međuvremenu, dok Sasuke nije stigao, uplašeni lopov je dograbio čajnik koji se nalazio u blizini i zavitlao ga ka Šunkininoj glavi, poprskavši pritom s nekoliko kapi vrele vode njene divne snežnobele obraze. Nažalost, ostao je ožiljak. Naravno, bio je to samo majušni nedostatak. Lice joj je u stvari bilo lepo kao i uvek. Ali Šunkin se otada veoma stidela tog malecnog ožiljka i uvek ga je krila noseći

svilenu kapuljaču. Provodila bi po ceo dan zatvorena u svojoj sobi ne odvažujući se da izađe u društvo, tako da su joj čak i učenici i bliski rođaci retko viđali lice. Zbog toga su počele da kruže različite glasine i nagađanja.” Tako je događaj opisan u Šunkininom životu, u kojem se dalje kaže: „Uostalom, bila je to samo beznačajna mrlja, ali pošto je ona preterano brinula o svom izgledu, nije joj bilo drago da je drugi vide. Možda ju je nezdrava preosetljivost slepih ljudi navela da misli kako je to razlog za stid.” I zatim: „Čudnim obrtom sudbine, za nekoliko nedelja Sasuke je počeo da pati od katarakte i uskoro je potpuno izgubio vid. U vreme kad su oči počele da ga izdaju i sve okolo postajalo zamagljeno, napipao je put do Šunkin i objavio oduševljeno: ’Madam, i ja ću oslepeti! Dok sam živ, više nikad neću videti vaš ožiljak – kakva sreća da je moje slepilo nastupilo upravo sada! To je samo božja volja!’ Šunkin je dugo nakon toga bila potištena.”

Koliko god čovek saosećao sa Sasukeovom željom da sakrije istinu, dati opis je očigledno namerno iskrivljen. Ne mogu da poverujem da se katarakta tek tako razvila ili da bi Šunkin, ma koliko da je brinula za svoj izgled i bila preosetljiva, krila lice i izbegavala poglede drugih samo zbog malog

ožiljka. Istina je da je njeno divno lice pretrpelo tragične promene. Prema Šigizavi Teru (kao i prema nekoliko drugih izvora), uljez je odmah otišao u kuhinju, zapalio vatru i stavio čajnik pun vode da provri, koji je onda poneo u Šunkininu spavaću sobu i namerno ga celog izlio na njeno lice. To je bilo ono zbog čega je došao – nije to bio običan lopov, niti je izvrnuo čajnik u strahu. Povreda je bila veoma ozbiljna: Šunkin je ostala bez svesti do sledećeg jutra i prošlo je više od dva meseca dok joj se koža nije oporavila. To objašnjava sve one silne glasine o užasnim promenama na njoj. Možda čak ima i istine u pričama da joj je otpala kosa, zbog čega joj je polovina glave bila potpuno ćelava. Slepoća je poštedela Sasukea da je gleda tako unakaženu. Ali zar je moguće da su joj „čak i učenici i bliski rođaci retko viđali lice”? Sigurno ga je neko poput Šigizave Teru, recimo, morao videti. Ali čak ni Teru, iz poštovanja prema Sasukeovim osećanjima, nikad nije otkrila tajnu o tome kako je Šunkin izgledala. Jednom sam je neposredno upitao, no ona je samo rekla: „Sasuke ju je uvek doživljavao kao veoma lepu damu, pa je na taj način doživljavam i ja.”

Prošlo je više od deset godina nakon Šunkinine smrti kada je Sasuke konačno ispričao nekolicini bliskih osoba, s više pojedinosti – i s više istine – kako je izgubio vid. One noći kada je Šunkin napadnuta, on je kao i obično spavao u maloj prostoriji pored njene

spavaće sobe. Probuđen bukom, primetio je da je noćno svetlo ugašeno. Iz njene sobe koja je bila u potpunom mraku, čulo se ječanje. Skočio je prepadnut, ponovo upalio lampu i požurio s njom prema Šunkininom krevetu iza paravana. Onoliko koliko je mogao da vidi bacivši samo letimičan pogled pri slaboj svetlosti lampe koja se odbijala o zlatnu površinu paravana, soba se činila netaknuta. Jedina stvar koja nije bila na svom mestu beše čajnik nedaleko od njenog jastuka. Šunkin je ležala na leđima, pod pokrivačima, ali iz nekog razloga je stenjala. Sasuke je prvo pomislio da ružno sanja i pokušao je da je probudi pitajući je šta nije u redu. Taman kad je hteo da je prodrma, kriknuo je od iznenadnog užasa i prekrio oči rukama. „Sasuke, Sasuke!”, dahtala je Šunkin. „Odvratna sam! Ne gledaj me!” Uvijajući se od bolova, izbezumljeno je pokušavala da prekrije lice rukama. „Molim te, ne brini”, rekao je sklanjajući lampu. „Neću te gledati, moje oči su sklopljene.” Čuvši to, Šunkin kao da se smirila i potom je izgubila svest. Ali u bunilu nije prestajala da mrmlja: „Ne daj nikome da mi vidi lice... Ne govori nikome...” Sasuke se trudio da je uteši. „Ne brini. Čim se plikovi zaleče, izgledaćeš isto kao i ranije.” Međutim, nakon što je došla svesti, postajala je sve bešnja i bešnja. „Kako mogu da budem ista posle tako groznih opekotina!”, vikala bi. „Prestani da me tešiš – samo mi ne gledaj lice!” Jedino je doktoru dopuštala da je pregleda. Kada je trebalo

promeniti zavoje, nikome osim njemu dozvoljavala da bude u sobi, čak ni Sasukeu.

nije

Dakle, Sasuke jeste na trenutak video Šunkinino crveno lice prekriveno opekotinama one noći kada je pojurio k njenoj postelji, ali izgleda da je to što je ugledao za njega bilo toliko strašno da je odmah zatvorio oči, zadržavajući u svesti samo maglovito sećanje na neko čudno priviđenje u treperavoj svetlosti lampe. Nakon toga joj je, izuzev usta i nozdrva, celo lice bilo prekriveno zavojima. Pretpostavljam da se Sasuke plašio da je pogleda isto onoliko koliko se Šunkin plašila da je drugi vide. Kad god je prilazio njenom krevetu zatvarao je oči ili je gledao u stranu, toliko je bio čvrsto rešen da ne sazna ništa o tome koliko joj se izgled promenio. Ali jednog dana, kad je već skoro prezdravila a povreda zacelila, Šunkin se iznenada okrenula prema njemu dok je sedeo sam kraj njene postelje. „Sasuke”, pitala je glasom koji su preplavila osećanja, „jesi li mi video lice?” „Ne, naravno da nisam!”, brzo je odgovorio. „Ne bih ti odbio poslušnost i pogledao ti lice ako si mi rekla da ga ne gledam.” Ali kao da je i odlučna Šunkin potpuno klonula duhom. „Uskoro ću skinuti zavoje”, rekla je. „Ni doktor više neće dolaziti, pa ću, ako već nikom drugom, tebi morati da dozvolim da mi vidiš lice.” Rasplakala se, što je bilo veoma čudno za nju, tapkajući prstima suze preko zavoja.

Sasuke je zanemeo od tuge, pa su oboje zajedno plakali. Na kraju je progovorio odlučnim glasom: „Molim te, ne brini”, rekao joj je. „Sve će biti u redu, postaraću se da ti nikad više ne vidim lice.” Nekoliko dana kasnije Šunkin je bila u stanju da napusti postelju: došlo je vreme da se uklone zavoji. Rano tog jutra Sasuke je krišom uzeo ogledalo i igle za šivenje iz sobe za sluškinje, vratio se do svog kreveta i tamo je, sedeći pravo i zureći u ogledalo, pokušao da probije iglom zenicu levog oka. Nije znao da li će zaista oslepeti ako oči probode iglom, ali mislio je da je to možda najlakši i najmanje bolan način. Naciljati takvim predmetom u zenicu samo je po sebi teško, ali je beonjaču još teže probosti jer je isuviše čvrsta. Posle nekoliko pokušaja uspeo je ipak da u mekoj zenici napravi rupicu od nekoliko milimetara. Istog trenutka cela površina očne jabučice mu se zamagli i on shvati da gubi vid. Nije bilo ni krvarenja, niti je dobio groznicu, jedva da je osetio ikakav bol. Najverovatnije je pokidao providno tkivo sočiva čime je izazvao traumatsku kataraktu. Zatim je Sasuke primenio isti postupak i na desnom oku – za samo nekoliko trenutaka upropastio je oba oka. Istina, nedelju dana nakon toga još je mogao da vidi mutne obrise. A onda je potpuno oslepeo. Kasnije tog jutra, kada je Šunkin ustala, on je opipao put do njene sobe. Naklonio joj se s pokornošću i rekao: „Oslepeo sam. Neću više videti tvoje lice dokle god sam živ.“ Šunkin je na to samo rekla: „Stvarno, Sasuke?” Sedela je dugo utonula u misli. Nikad pre i nikad

posle toga Sasuke nije doživeo takvu sreću kao za vreme tih trenutaka tišine. Priča se da je pre nekoliko vekova ratnik Kagekijo bio toliko dirnut plemenitošću svog najvećeg neprijatelja Joritomoa da je odustao od želje za osvetom i zakleo se da Joritomoa nikad više neće pogledati, pa je iskopao sebi oči. Iako s drugačijim povodom, Sasukeov čin bio je jednako herojski. No, da li je to bilo ono što je Šunkin želela? Je li njena molba od pre nekoliko dana izrečena u suzama značila: „Nakon ove velike nesreće koju sam pretrpela, želim da i ti budeš slep”? Teško je to reći. A opet, njemu se činilo da su reči: „Stvarno, Sasuke?”, zatreperile od radosti. Dok su okrenuti jedno drugome sedeli u tišini, Sasuke je osetio kako u njemu oživljava šesto čulo, koje imaju samo slepi, pa je mogao biti načisto s tim da je Šunkinino srce ispunjeno samo dubokom zahvalnošću. Ranije ih je uvek, čak i kada su vodili ljubav, razdvajao jaz između učiteljice i učenika. Ali sada je Sasuke osetio da su istinski sjedinjeni, u čvrstom zagrljaju. Vratile su mu se mladalačke uspomene na mračan svet ormara gde je nekada vežbao, ali tama u kojoj se sada našao bila je sasvim drugačija. Slepi ljudi uglavnom mogu da odrede pravac odakle dolazi svetlost. Oni žive u svetu slabog svetla, a ne u potpunom mraku. Sasuke je sada znao da je umesto vida koji je izgubio pronašao unutrašnji vid. Ah, mislio je, ovo je svet u kojem živi moja učiteljica – najzad sam ga dosegao! Nije više bio u stanju da jasno raspozna predmete oko sebe, niti kako Šunkin izgleda. Mogao je da razazna samo bledu, zamagljenu sliku njenog

lica u zavojima. Ali on nije pomišljao na zavoje. U krugu mutne svetlosti, Šunkinino prelepo belo lice – onakvo kakvo je gledao samo dva meseca ranije – lebdelo je pred njim poput blistavog Budinog oreola.

„Da li je mnogo bolelo, Sasuke?”, pitala ga je. „Ne”, rekao je okrećući svoje oslepele oči ka bledom, sjajnom disku koji je predstavljao Šunkinino lice. „Ništa u poređenju s onim što si ti propatila. Nisam mogao da oprostim sebi što sam spavao dok se taj zlikovac ušunjao. Dužnost mi je da svake noći budem u susednoj sobi kako bih mogao da te zaštitim, ali sam ipak prošao nepovređen iako je moja greška što si ti pretrpela takav bol. Osetio sam da treba da budem kažnjen. Dan i noć molio sam se duhovima predaka, preklinjući ih da me zadesi kakva nesreća jer nije postojao drugi način da se iskupim za svoj nemar. Kada sam se jutros probudio, bogovi su se sažalili na mene i oslepeo sam. Draga madam! Nikad više neću videti kako si se promenila. Sada jedino mogu da vidim sliku tvog lepog lica – divnu sliku koja me opseda već trideset godina. Molim te, dozvoli mi da nastavim da te služim onako kako sam to uvek činio. Pošto nisam naviknut na slepoću, plašim se da neću biti u stanju da se krećem dobro, da ću, dok te budem usluživao, biti poprilično nestabilan. Pa ipak, želim da ja budem taj koji će se u potpunosti brinuti o tebi.”

„Divim se tvojoj hrabrosti”, uzvratila je Šunkin. „veoma si me usrećio. Ne znam ko me mrzi toliko da bi mi ovo uradio, ali moram priznati da ne bih podnela da me baš ti, od svih ljudi, vidiš ovakvu kakva sam sada. Zahvalna sam ti što si to shvatio.” „Ah”, Sasuke je uzviknuo, „slepoća je mala cena za radost koju mi pričinjava to što čujem! Ne znam ko je mogao biti tako okrutan prema nama i zadati nam toliko bola. Ali ako je mislio da napadne mene tako što će unakaziti tebe, nije uspeo u tom gnusnom naumu. Sada kada sam slep, kao da se tebi ništa nije dogodilo. Za mene to uopšte i nije nesreća – u stvari, nikad mi se nije toliko posrećilo. Srce mi poskoči kada pomislim kako sam trijumfovao nad tom kukavicom!” „Sasuke!” I slepi se ljubavnici zagrliše u suzama.

Šigizava Teru je jedina osoba koja ima podrobnija saznanja o njihovom zajedničkom životu nakon što su svoju nesreću preokrenuli u sreću. Sada ima sedamdeset godina, a 1874, kada joj je bilo samo jedanaest, prešla je da živi u Šunkininu kuću kao sluškinja i kao učenica. Pored toga što je učila šamisen kod Sasukea, Teru je pomagala slepom paru na mnogo načina, bilo kao vodič, bilo kao neka vrsta veze između njih dvoje. Njima je bez sumnje bila potrebna pomoć treće osobe, pošto je jedno tek odnedavno bilo slepo, a drugo, iako slepo od detinjstva, beše dama navikla na raskoš, koja nikad

nije posegnula da obavi i najmanji zadatak. Odlučili su da zaposle devojčicu s kojom bi se osećali ugodno i od trenutka kad je došla, Teru je svojom iskrenošću i pouzdanošću potpuno osvojila njihovo poverenje. Ostala je u službi mnogo godina. Posle Šunkinine smrti, Sasuke ju je zadržao uza sebe do 1890, kada je dobio zvaničnu titulu majstora. Kada je Teru došla u Šunkininu kuću 1874, Šunkin je, sa četrdeset pet godina, već bila na granici starosti. Devet godina je prošlo otkako su je unakazili. Teru je rečeno da njena gospodarica, iz određenih razloga, nikada ne pokazuje lice drugima, te da ni ona, sa svoje strane, ne sme da pokušava da ga vidi. Šunkinina glava bila je potpuno pokrivena plavkastosivom kapuljačom od krep svile, samo joj je malo izvirivao nos. Sasukeu je bilo četrdeset kada je oči probio iglom. Već je samo po sebi veoma teško oslepeti u srednjim godinama, pa ipak, Sasuke je bio dirljivo pažljiv prema Šunkin – predviđao je njene želje i štedeo je svake moguće neprijatnosti. Šunkin nije želela da je služi iko drugi. „Obični ljudi su potpuno nesposobni da vode brigu o meni”, govorila je. „Sasuke to radi najbolje pošto je već godinama sa mnom.” I dalje je zavisila od njega, on ju je oblačio, kupao i masirao, i on je bio taj koji ju je pratio do nužnika. Stoga su Terine dužnosti uglavnom bile vezane za Sasukea. Retko je bila u prilici da dođe u fizički dodir sa svojom gospodaricom. Njena pomoć bila je neophodna jedino za vreme jela. Što se ostalog tiče, obavljala je samo jednostavne poslove za

Šunkin ili joj je bila od posredne koristi pomažući Sasukeu. Kada je Šunkin odlazila na kupanje, Teru je pratila nju i Sasukea do vrata kupatila, pa bi ih ostavljala same dok ne bi čula kako je Sasuke poziva udarcem dlanom o dlan, a do tada bi Šunkin već izašla iz kade i obukla lagani bademantil s kapuljačom. Sasuke bi u međuvremenu sve obavio sam. Kako mu je to uspevalo? Mora da ju je dodirivao s puno osećaja, onako kako je Šunkin milovala stabla starih šljiva – to u svakom slučaju nije bio lak zadatak za njega. Ljudi su se pitali kako uspeva da se nosi sa svim nevoljama koje mu zadaje, kako se njih dvoje tako dobro slažu. Pretpostavljam da zapravo ne možemo ni da zamislimo koliko su dvoje slepih ljubavnika uživali u svetu koji im je otkrilo njihovo čulo dodira. Nije onda ni čudo što je Sasuke služio Šunkin s takvom posvećenošću, što je ona uživala u tome da je on služi i što se nikada nisu zasitili jedno drugog. Uza sve to, Sasuke je još i podučavao veliki broj učenika onda kada nije morao da bude pored Šunkin, koja je čitav dan provodila u svojoj sobi. Dala mu je profesionalno ime Kindai i sasvim mu prepustila časove. Njegovo novo ime bilo je dodato (manjim slovima) pored njenog na natpisu ispred kuće. Svojom odanošću i plemenitošću Sasuke je odavno stekao naklonost suseda i imao je više učenika nego što ih je Šunkin ikad imala. Dok je Sasuke držao časove, Šunkin bi ostajala u unutrašnjoj sobi i slušala svoje slavuje. Ali kad god joj je zatrebala njegova pomoć, čak i ako je bio usred časa, ona bi pozvala: „Sasuke!”, i on bi smesta prekinuo i požurio k njoj. Zbog toga je želeo

da joj bude blizu i uredio je da se svi časovi održavaju u njenoj kući. Ovde bi trebalo pomenuti da je otprilike u to vreme posao porodice Mozuja u Došomaćiju počeo da opada, pa je i Šunkinino mesečno sledovanje često izostajalo. Da se to nije dogodilo, da li bi se Sasuke odlučio da drži časove? Kad god je imao slobodan trenutak, odlazio je k njoj i jamačno je, čak i dok je bio zauzet podučavanjem, bio nestrpljiv da joj se što pre vrati. Možda se i Šunkin bez njega osećala izgubljeno.

Sada kada je preuzeo na sebe sve časove i zapravo izdržavao čitavo domaćinstvo, zašto Sasuke nije postao Šunkinin venčani suprug? Je li njen ponos i dalje predstavljao prepreku? Teru mi je prenela da joj je Sasuke rekao kako je Šunkin bila potpuno utučena, što ga je prilično mučilo – nije mogao podneti da o njoj misli kao o nekome ko je jadan, ko je za žaljenje. Oslepeli Sasuke očigledno je bio sasvim okrenut svom neprolaznom idealu. Za njega je postojao samo svet uspomena. Da se Šunkin zaista promenila zbog nesreće koju je doživela, ne bi više bila Šunkin. Želeo je da misli o njoj kao o ponosnoj, oholoj devojci kakva je nekad bila. U suprotnom, prelepa Šunkin iz njegove mašte bila bi uništena. I tako, čini se da je on bio taj koji je imao jače razloge da ne poželi brak. Zarad toga što je koristio pravu Šunkin da dozove u misli Šunkin iz svojih uspomena, Sasuke se pažljivo pridržavao propisnog ponašanja između

sluge i gospodarice. Ponizniji no ikada, služio ju je s krajnjom predanošću ne bi li ona što pre zaboravila na nesreću i povratila nekadašnje samopouzdanje. Zadovoljan starom bednom platom i onom jednako prostom hranom i odećom, sve što bi zaradio davao je Šunkin. Uz to je, pored mnogih drugih ušteda, smanjio i broj slugu koje su njemu pomagale. Pošto se trudio da Šunkin ništa ne manjka, sada je morao da radi dvostruko više nego pre no što je oslepeo. Teru kaže da su se neki učenici sažalili na njega jer je izgledao odrpano, pa su mu izokola dali do znanja da bi trebalo da povede malo više računa o svom izgledu. Sasuke se nije obazirao. Takođe, čvrsto je ostajao pri tome da nastave da ga zovu Sasuke, a ne majstor. Ali oni su se zbog toga osećali toliko nelagodno da su nastojali da ga uopšte i ne oslovljavaju. Uza sve svoje obaveze u kući, Teru ipak nije mogla toliko da pazi. Sasukea je uvek zvala po imenu, a Šunkin – gospodarice. Odnos koji je Teru imala s njima dvoma bio je poseban i zbog toga joj se, nakon Šunkinine smrti, Sasuke počeo poveravati. Povremeno se zajedno s njom sećao Šunkin. Kasnije, kada je njegov talenat i zvanično priznat i svi ga oslovljavali s majstore, on je i dalje tražio da Teru koristi njegovo obično ime. Nije joj dozvoljavao da bude zvanična s njim. Jednom joj je rekao: „Pretpostavljam da ljudi gledaju na slepilo kao na strašnu nesreću, ali ja nikada nisam razmišljao na taj način. Upravo suprotno, slepoća je ovaj svet pretvorila u raj, gde smo moja gospodarica i ja bili zajedno, odvojeni od svih. Kada oslepiš, postaneš svestan najrazličitijih

stvari koje ranije nisi primećivao. Ja sam tek pošto sam oslepeo shvatio koliko je bila lepa. Najzad sam u potpunosti mogao da doživim mekotu njenog tela, finoću kože, izvrstan glas... Zašto me njena lepota nikad ranije nije dirnula na taj način? Ali više od svega bio sam zadivljen naglim otkrićem veštine s kojom je svirala šamisen. Uvek sam govorio da je bila genije, daleko iznad mog skromnog nivoa, ali me je istinska mera njene superiornosti zapanjila. Kako sam samo bio glup što to ranije nisam uvideo. Čak i da su mi bogovi ponudili da mi vrate vid, odbio bih. Baš zato što smo oboje bili slepi, iskusili smo sreću koju obični ljudi nikad ne spoznaju.” Čovek, naravno, okleva da Sasukeove reči uzme zdravo za gotovo. Ali što se Šunkinine muzike tiče, nije li druga nesreća predstavljala prekretnicu u njenom razvoju? Koliko god da je bila nadarena, ne bi mogla dostići krajnje majstorstvo u svojoj umetnosti da nije osetila gorčinu života. Šunkin su svagda mazili. Stroga i zahtevna prema drugima, ona sama nikad nije upoznala muku ili poniženje. Nije postojao niko ko bi nju unizio. Ali onda ju je nebo podvrglo okrutnom iskušenju ugrozivši joj život i uništivši njen tvrdoglavi ponos. Sklon sam pomisli da je Šunkin višestruko nadoknađeno to što joj je uništena lepota. I u ljubavi i u umetnosti bez sumnje je otkrila neslućene zanose. Teru kaže da je Šunkin umela da svira šamisen satima, dok je Sasuke sedeo pored nje pognute glave, slušajući ushićeno. Učenici su se često divili finim tonovima koji su do njihovih ušiju dopirali iz unutrašnje sobe, sašaptavajući se među

sobom kako instrument.

to

ne

može

biti

samo

običan

Tih dana Šunkin nije samo svirala šamisen već je mnogo vremena provodila i komponujući za njega. Čak bi i noću tiho prebirala po žicama svirajući nove melodije. Teru se seća dve njene pesme: Slavuj u proleće i Pahulje. Pre neki dan odsvirala ih je za mene. Bile su veoma originalne i nisu ostavljale mesta sumnji da je Šunkin bila talentovana kompozitorka.

Šunkin se razbolela početkom juna 1886. godine. Nekoliko dana pre toga ona i Sasuke izašli su u vrt. Otvorili su kavez njene voljene ševe puštajući je da se vine u nebo. Dok ih je Teru posmatrala, slepi par je stajao držeći se za ruke, lica podignutih ka ševi čija se pesma spuštala do njih s velike visine. Ne prestajući sa snažnom pesmom, ševa se dizala sve više i više, sve dok se nije izgubila u oblacima. Dugo je nije bilo, pa su se Sasuke i Šunkin zabrinuli. Čekali su više od sat vremena, ali ševa se nije vratila. Od toga dana Šunkin se sva snuždila. Uskoro je dobila beriberi i na jesen je njeno stanje postalo ozbiljno. Umrla je od srčanog udara 14. oktobra. Pored ševe, Šunkin je imala i slavuja kojeg je nazvala Tenko Treći. Godinama kasnije Sasuke je plakao kad god bi čuo Tenka da peva. Često je palio tamjan ispred Šunkinine spomen-pločice i na kotou ili šamisenu svirao Slavuj u proleće.

Pesma počinje frazom: „Raspevani slavuj spušta se na brda.” Verovatno je to Šunkinino najbolje delo u koje je unela srce i dušu. Iako nije dugo, sadrži neke veoma složene instrumentalne delove – Šunkin je na ideju za njega došla dok je slušala Tenka. Melodije tih delova nude toliko poetskih asocijacija na ptičju pesmu: dok ptica leti od doline do doline, s grane na granu, mameći čoveka da izađe i uživa u čarima proleća. Tu je prva, još prigušena toplota, kad sneg duboko u brdima – „zamrznute suze slavuja” – počinje da se topi; potom čujemo žuborenje nabujalih planinskih potoka, huj borova na istočnom vetru, vidimo brda i polja obavijena izmaglicom, osetimo miris šljivinog cveta i oblake trešnjinog drveta u cvatu... Kad god je Šunkin to svirala, Tenko bi radosno graknuo, naprežući svoj glas kako bi se takmičio s lepotom zvuka šamisena. Pesma je možda u Tenku budila čežnju za suncem i slobodom rodne doline. A kakva je sećanja prizivala Sasukeu dok ju je svirao? Godinama je poznavao svoju idealnu Šunkin preko zvuka i dodira – da li je sada prazninu popunjavao muzikom? Dokle god se sećamo mrtvih, možemo ih videti u snovima; ali za Sasukea, koji je svoju voljenu video jedino u snovima čak i dok je bila živa, verovatno je bilo teško da shvati kada je došlo do razdvajanja. Sasuke i Šunkin imali su dva dečaka i devojčicu, pored deteta koje je ranije pomenuto. Devojčica je umrla ubrzo nakon rođenja, a oba dečaka data su veoma rano na usvajanje seljaku iz Kavaćija. Čak ni nakon Šunkinine smrti Sasuke, čini se, nije osetio

povezanost s njima i nije se potrudio da ih vrati, niti su sinovi želeli da dođu svome slepom ocu. Tako je Sasuke pozne godine proveo bez žene i dece, i umro je, pohođen samo od svojih učenika, 14. oktobra (na godišnjicu Šunkinine smrti) 1907, u dubokoj starosti, sa osamdeset dve godine. Pretpostavljam da je za tih dvadeset godina koliko je živeo sam stvorio neku Šunkin koja je bila daleki odjek stvarne žene, ali zato veoma živa u njegovim mislima. Čuvši priču o Sasukeovom žrtvovanju, sveštenik Gazan iz hrama Tenrjua pohvalio je njegov zen duh pomoću kojeg je u trenutku promenio čitav život, pretvarajući ružnoću u lepotu. Rekao je da je to bio čin veoma blizak činu sveca. Pitam se koliko bi se nas složilo s njim.

STRAH

Bilo je to početkom prošlog juna. Dok sam boravio u Kjotu, mučila me je bolest. Naravno, napade sam imao još u Tokiju, ali pošto sam ostavio alkohol, kupao se u hladnoj vodi, trljao telo i pio lekove, izgledalo je da sam se oporavio. Nakon dolaska u Kjoto, ponovo sam počeo da vodim neuredan život, provodeći većinu noći u barovima i kod gejši, da bih na kraju shvatio kako nanovo počinjem da padam u bolest. Moj prijatelj misli da je ta moja boljka – ta mučna, idiotska boljka na koju mrzim da pomislim čak i sada – verovatno jedna vrsta neuroze pod imenom Eisenbahnkrankheit (fobija od voza). Moji napadi nisu poput mučnine i vrtoglavice, koje se javljaju kod bolesti kretanja: ja patim u agoniji od čistog straha. Čim se ukrcam na voz, čim pištaljka zapišti, točkovi počnu da se okreću i kompozicija uz trzaj krene – puls u mojim arterijama se u tom trenutku ubrzava kao da sam popio jako piće, a krv mi se

penje do samog temena. Čitavo telo oblije mi hladan znoj, a ruke i noge počinju da se tresu kao u groznici. Osećam da će mi se, ukoliko mi neko hitno ne pomogne, čitava krv – sve do poslednje kapi – sjuriti u tu malu, tvrdu, okruglu posudu iznad mog vrata, a lobanja će, kao balon igračka napumpana preko mere, morati da eksplodira. Pa ipak, voz se potpuno ravnodušno i ogromnom snagom zahuktava na šinama u punoj brzini. Šta je život jednog ljudskog bića?, kao da pita. Izbacujući čađav dim kao vulkan i hrabro hučeći, bez obaziranja, juriša napred kroz kao ugalj crne tunele, preko dugih, klimavih metalnih mostova, iznad reka, kroz doline, oko šuma. Putnici se, takođe, čine nekako isuviše opuštenim dok čitaju, puše, dremaju na brzinu, ili čak gledaju kroz prozor na predeo koji se ošamućeno otkriva. „Upomoć! Ja umirem!”, vičem u sebi, dok bledim i hvatam dah u samrtnom napadu bolesti. Jurim u toalet i umivam glavu hladnom vodom ili se hvatam za sims od prozora i lupam nogama, mlatarajući u izbezumljenom očajanju. U nameri da izletim iz voza na ovaj ili onaj način, razjareno udaram po oblogama u kupeu, nesvestan da mi pesnice krvare, i besnim kao kriminalac bačen u ćeliju. Na vrhuncu napada jedva se suzdržavam da ne otvorim vrata i ne iskočim iz voza, i napipavam ručku za slučaj opasnosti. Ipak, nekako uspem da se obuzdam do sledeće stanice, isteturam se napolje, sažaljiv, bedni prizor od čoveka; i revnosno se proguram s perona do izlaza za poništavanje karata. Čim izađem iz stanice, puls

mi se smiruje apsurdnom preciznošću, a senke nelagode jedna po jedna nestaju. Ova moja fobija nije ograničena samo na vozove. Može da me spopadne u tramvaju, automobilu, pozorištu – na bilo kom mestu gde pokret i boja i buka i komešanje gomile kao da prete mojim morbidno uzbuđenim nervima. Meta sam napada na bilo kom mestu i u bilo koje vreme. Pa ipak, u tramvajima i pozorištu, pošto lako mogu da izađem, nikada nisam dolazio tako blizu ivice ludila kao u vozu. I tako početkom juna, dok sam se vozio tramvajem koji se truckao kroz Kjoto, znao sam da me bolest još drži u šaci. U međuvremenu sam savesno izbegavao vozove i odustao od svake pomisli da se vratim u Tokio sve dok ne budem siguran da se moja fobija neće povratiti. Želeo sam da odem na sistematski pregled za vojsku, što je trebalo da obavim pre kraja leta, negde u blizini Kjota, u mestu do koga mogu stići a da ne putujem vozom. Nažalost, saznao sam da sam zakasnio na sve sistematske preglede u oblasti Kjota; ali zahvaljujući jednom mom prijatelju iz Osake, koji je sve organizovao, trebalo je da odem u ribarsko selo na putnom pravcu Osaka-Kobe, pod uslovom da i legalno prebacim svoje mesto boravka tamo, dvatri dana unapred. Pregledi u tom selu bili su zakazani za sredinu juna. Bio sam presrećan što do tamo mogu da stignem tramvajem, bez ukrcavanja na voz, a kamoli da

moram da se vraćam kući u Tokio. Oko podne dvanaestog, sa zvaničnim pečatom i kopijom izvoda iz matične knjige u džepu (poslali su mi je iz Tokija), krenuo sam ka stanici Gođo na putu Osaka-Kobe. Letnje sunce sijalo je na suvim, prašnjavim ulicama Kjota, bistro nebo izgledalo je otrovno sjajno; mirno prostranstvo guste indigoplave boje. Nosio sam svileni prozračni ogrtač preko običnog, nepostavljenog kimona. Na putu do stanice rikšom, osetio sam kako mi znoj lagano curi, kao lepljive kapi krvi, s poduže kose na slepoočnicama, sliva se niz obraze i natapa okovratnik. Gledajući ka planini Atago s mosta Gođo, video sam talase toplote kako se nagomilavaju na padinama planina, kao da su ih raspršili iz unutrašnjosti visoke peći. Udaljena polja i šume bili su zamračeni izmaglicom od pare, dok su ispred popločani krovovi i zidovi od kamenih kocki i voda reke Kamo bili obojeni tako živahnim nijansama, jasnim poput sveže boje, da su me bolele oči kada bih ih pogledao. Dok sam silazio s rikše na stanici, suknje mog kimona prilepile su se na oznojene noge, stežući ih tako čvrsto da sam skoro pao. Biću dobro, pa to je samo električni tramvaj, govorio sam sebi pokušavajući da se ohrabrim, ali su mi nervi bili već prilično istanjeni teškom vrućinom. Pošto sam kupio kartu do Osake, odlučio sam da se odmorim, dok mi se nervi malo ne smire. Skljokao sam se na klupu i tako sam sedeo i gledao odsutno na ulicu kao prosjak.

Dolazila su kola za kolima1 na liniji Osaka-Kobe – sagrađena solidnije od običnih gradskih tramvaja, tamna i masivna kao kavezi za divlje životinje – začula bi se pištaljka, kola bi ispljunula jednu grupu putnika i progutala drugu, i povlačila se ka Osaki. Dolazila su svakih nekoliko minuta. Skupljajući svu hrabrost koju sam imao, ustao sam i otišao do kapije s kartama, ali je onda srce počelo odjednom divlje da mi udara, a noge su odbile da me nose dalje. Činilo mi se da sam paralizovan nekim strašnim činima. Oteturao sam se nazad na klupu. „Rikša, gospodine?” „Ne, čekam nekoga”, rekao sam čoveku. „Idem za Osaku.” Ali nakon što sam ga se otarasio, ostao sam na istom mestu. „Idem za Osaku”, odgovorio sam, ali mi je u ušima nekako odzvanjalo: „Idem u grob”. Kako bi samo zaprepašćen bio vozač rikše kada bih jednostavno prevrnuo očima i stropoštao se na mestu – naglo kao Svidrigajlov u Zločinu i kazni („Ako vas neko pita, kažite da sam otišao u Ameriku!”) pošto je hitro prislonio pištolj na čelo i ubio se!

Kada sam pogledao na sat, video sam da je oko jedan. Kancelarija u selu verovatno se zatvara u tri ili četiri, a trebalo bi da se prijavim do kraja radnog dana ako hoću da me prime na pregled. Inače bi ljubazni napori mog prijatelja bili protraćeni. U iznenadnom napadu inspiracije, kupio sam pljosku u obližnjoj prodavnici pića. Zatim sam ponovo seo 1 Tramvajska kola. (Prim. prev.)

na klupu, naslonio se, i počeo da praznim pljosku u malim gutljajima. Prema ranijem iskustvu, viski bi trebalo da umrtvi moje nerve dovoljno dugo da mi dozvoli da pobedim najstrašniji strah. Imao sam skoro sujevernu veru u njega. Mislio sam da ukoliko se dovoljno omamim pićem pre nego što se ukrcam u kola, uspeću da sigurno stignem u Osaku. Umrtvljenost je sporo obuzimala moje teško telo. Dok sam tako sedeo strpljivo, bio sam svestan luđačkog pijanstva koje je divno trulilo moj um i umrtvljivalo mi čula. Uskoro sam zurio tupim i usporenim pogledom na svetao, bučni put, gledajući kako teče vrtlog svetala i senki. Prolaznici na početku mosta Gođo bili su rumeni i orošeni znojem, kao skulpture od želea koje se tope. Čak su i lepe, mlade devojke obavljene prozračnom letnjom odećom vidno patile od nepodnošljive vrućine, a tela su im naveliko oticala. Znoj... znoj ogromne gungule ljudi činilo se da se izlučuje bez prestanka u sparnu atmosferu, lebdeći nad svim, prilepljujući se čvrsto na zidove i površine na sve strane. Podsetilo me je na stih pesme: „Magla od znoja pritiska grad...” Kao ugužvano filmsko platno, ulica je krivudala napred-nazad, čas iskrivljena, čas ulegnuta, zamrljana, duplirana... Spoznaja da sam pijan van kontrole bila je jedina stvar koja me je hrabrila, koja mi je davala snage.

Konačno sam se odlučio da se ukrcam u sledeća kola, a iz predostrožnosti kupio sam još jednu flašu viskija. Isto tako, da bih bio spreman da ohladim glavu ukoliko nekim slučajem osetim da mi predstoji napad, kupio sam malo izlomljenog leda i umotao ga u maramicu. Ovako naoružan, pustio sam da me gomila koja mili stisne i odvuče prema vratima, poništio sam kartu, i taman sam stigao do perona kada sam se ponovo našao na udaru čini. U prisustvu besnog frktanja i pištanja električnih kola, nestrpljivih da bučno krenu, nervi su mi bili uništeni bez zaštitne glazure alkohola, a moja iznenada bistra glava se cimnula i počela da se trese i drhti. Uhvatio me je strah ogromne snage, kao da će mi mozak pući, kao da bih mogao da zaronim u crnu komu ili u procep ludila. Instinktivno sam poleteo ka vratima. „Žao mi je”, izlanuo sam se službeniku. „Upravo sam poništio kartu, ali moram da pričekam prijatelja, pa ću sačekati sledeća kola.” Pritiskajući paket leda na čelo, izborio sam put kroz bujicu ljudi koja je išla u drugom smeru i potpuno obeshrabren, izvukao se sa stanice kao da me goni neki zao duh. Spuštajući se malaksalo na klupu, konačno sam ponovo počeo da dišem normalno. Osećao sam se kao da mi se neko iza leđa smeje s prezirom. „Nije trebalo da bude ovako”, rekao sam sebi. „Mislio sam da sam dovoljno pijan da se izvučem – šta je, dođavola, danas krenulo naopako? Zar su mi nervi toliko napeti da čak ni viski ne može da ih umrtvi?”

Već je bilo dva sata. Ukoliko budem još dangubio, možda će biti suviše kasno, mislio sam. Ako propustim ovu priliku, uskoro ću morati da se vratim u Tokio... Ali pretpostavimo da napišem pismo vlastima u kom objašnjavam svoju muku: „Pošto će me put vozom ili ubiti ili izludeti, ne mogu se vratiti u Tokio na vreme za pregled.” Možda će mi oni odgovoriti: „Čak i ako bi vas to ubilo ili izludelo, nemojte propustiti da se pojavite ovde na vreme za sistematski pregled.” To bi moglo da me natera da se ukrcam na voz i vratim u Tokio kao potpuni luđak. ...Voleo bih da uletim kod njih na dan pregleda i napravim scenu. „Je l’ vidite?”, rekao bih im između jecaja. „Toliko ste nerazumni da sam ja izgubio razum! U stvari potpuno sam poludeo!” Šta bi vojni lekar na to rekao, pitam se. Možda bi mi mirno odao priznanje. „U redu je. Dobro ste uradili što ste se vratili, čak i ako je to značilo da ćete izgubiti razum. Divim se vašem osećaju za dužnost.” Još napunjen viskijem, puštao sam da mi misli lete od jedne do druge idiotske ideje dok sam sedeo tamo i smejao se, ljutio, besneo ili osećao gađenje. Pošto sam ozbiljno razmotrio situaciju, odlučio sam da imam samo tri izbora: da umrem, poludim ili da se klonim Tokija. Ukoliko nisam hteo da umrem ili poludim, morao sam da pobedim svoju fobiju i odmah krenem za Osaku. Ali zamislite da izgubim svest u kolima.

Bespomoćno uzdišući, prostrelio sam pogledom kola koja su se približavala i ustao s klupe. Možda bi trebalo da odjurim i zaboravim svoje brige u kući gejši ili treba da još malo ovde odgluvarim i sačekam dok se ne smirim? Sunce će zaći, postepeno će se spustiti noć. Ako sačekam ovde dok i poslednja kola ne odu i zatim odem u svoj stan a da ništa nisam uradio, možda ću se predati sudbini – i osetiti izvesno olakšanje. „Vidi, vidi, pa to je T. Kuda si se to uputio?”, neko me je upitao. Bio je to moj prijatelj K. Nosio je moderan letnji kimono, s panama šeširom koji je namestio ukrivo na potiljku, a koji je pravio senku preko pravilnih crta njegovog lica i dela lepo podšišane kose. Iznenađen, kao da je najednom otkriven neki moj zločin, promrmljao sam: „Samo u Osaku...”, i glupo se nacerio. „Ah, onaj vojni pregled koji si spominjao pre neki dan.” K. je klimao glavom s razumevanjem. „Ja idem do Fušimija. Možemo da krenemo zajedno.” „Pa...” „Želeo bih da upoznaš mog prijatelja.” K. mi je revnosno predstavio svog saputnika, koji je bio doktor: čovek blede puti, pomalo debeo, u ranim tridesetim, sa šarmantnim kratkim, uredno oblikovanim brkovima. „Hoćemo li da krenemo? Molim vas izvolite.”

„Da, hvala”, odgovorio sam i dalje oklevajući. Ali sam pustio da me požure ka tim groznim kolima. „Molim, molim, posle vas”, insistirao je K., skoro me gurajući da uđem. „Dobro onda.” Odlučno sam zatvorio oči i naglo se popeo u kola. Tek što sam ušao unutra, zgrabio sam ručku jednom rukom, a drugom sam podigao flašu viskija do usta, i popio žestinu. Dok sam stajao i njihao se držeći se za ručku, obuzeo me je osećaj da još imam kontrolu nad sopstvenom sudbinom. „Priličan ste alkos, zar ne?”, rekao je doktor. „Ne, nego prosto mrzim vozove. Moram da se napijem ili ne mogu da se vozim.” Na trenutak mi se učinilo da moje objašnjenje možda zvuči pomalo nelogično, posebno doktoru. Uz poslednje pištanje zviždaljke, električna kola su počela da se kreću. „Hoću li sada umreti?”, šaputao je glas u meni. Mora da je ovakav osećaj kada se čeka na giljotinu.

„Šta kažeš, doktore? Da li misliš da će proći sistematski pregled?”, pitao je moj prijatelj. „Pa da vidimo. Ah, proći ćeš, ne brini. Jak momak kao ti.”

Ulice Kjota već su bile za nama: iza prozora su lelujavo promicali sveži, mladi listovi drveća i žbunja u predgrađu, autoput, pa niska brda van grada. Tada je mali pupoljak samopouzdanja počeo da se otvara u meni. Možda ću ipak bezbedno stići u Osaku.

MOST SNOVA

Danas, kada je drozd, u leto, doleteo da peva u čapljinom gnezdu, prešao sam preko mosta snova.

Iz poslednjeg poglavlja Priče o Genđiju

Ovu pesmu ispisala je moja majka, ali ne znam koja. Jer ja sam, u stvari, imao dve majke, onu pravu i drugu, očevu ženu – maćehu. Sklon sam da ipak mislim da je stihove ispisala moja prava majka, mada u to ne mogu da budem potpuno siguran.

Razlozi za tu moju nesigurnost biće jasniji kasnije, a jedan od njih je taj što su obe žene imale isto ime – Ćinu. Sećam se da je moja majka dobila ime po nazivu zaliva Ćinu, zbog toga što je rođena u obližnjem mestu Hamadera, gde je njena porodica, koja je bila iz Kjota, imala kuću pored mora.2 Moja maćeha je takođe dobila ime Ćinu, u vreme kada je došla u našu kuću. Otada, ona nikada nije upotrebila svoje pravo ime Cuneko. Čak i na omotima za pisma koja joj je pisao moj otac, pisalo je Ćinu, tako da kad čitaš neko od tih pisama, nisi siguran kojoj od njih dve je bilo upućeno. A ispod pesme „Most snova” stajao je samo potpis Ćinu.3 U svakom slučaju, ni moja majka ni maćeha nisu nikada napisale neku drugu pesmu, a da ja to znam. Pronašao sam je ispisanu na tankom komadu papira, zavijenog zajedno sa svitkom koji je čuvan kao porodična dragocenost. Moja stara dadilja, kojoj je sada oko šezdeset godina, pričala mi je da je ta vrsta ručno pravljenog papira bila ukrašavana tako što bi se papir samo nakratko potopio u vodu u koju bi prethodno bila sipana mala količina tuša, a koju bi papir, tu i tamo, apsorbovao. To je bila stara tehnika ukrašavanja papira nazvana „tuš koji teče”, a takav papir je toliko redak da je morao da se naručuje čak iz Ećizena.4 Moja majka ga sigurno nije 2 Kjoto je stari grad u centralnom Japanu, koji je bio dugovekovna japanska prestonica, sve do sredine 19. veka, a Hamadera je primorsko mesto u blizini današnje Osake. (Prim. prev.) 3 Japanci su u prošlosti često menjali imena, iz profesionalnih, porodičnih i drugih razloga. (Prim. prev.) 4 Ećizen je stari naziv za jednu od japanskih oblasti na obalama Japanskog mora, koja je sada deo oblasti Fukui. Ećizen je poznat po veštini ručnog pravljenja papira i udaljen je od Kjota oko 300 kilometara. (Prim. prev.)

dobila lako. Godinama, dok sam povremeno iščitavao tu pesmu, divio sam se lepoti ideograma ispisanih kaligrafskim stilom Konoe, mnogim starim kineskim ideogramima upotrebljenim u tekstu, koje čak i odrasli, a kamoli dete, teško mogu da pročitaju. Niko više ne koristi takve ideograme u pisanju. Sećam se i da smo imali kartice na kojima su pesme bile ispisane istim tim ezoteričnim stilom.5 Što se tiče kvaliteta kaligrafije, ja stvarno o tome ne mogu da sudim. „Rekli su mi da niko ne ume da tako divno piše stilom Konoe, kao što je ona mogla”, govorila je moja dadilja. A što se tiče mog amaterskog suda, i za mene samog ti znaci bili su ispisani velikom kaligrafskom veštinom. Obično se od žene očekuje da koristi tanke otmene linije škole Kozei, pa tako deluje još neobičnije to što je ona više volela široke, „mesnate” poteze četkicom stila Konoe, s njegovim razbarušenim kineskim ideogramima. Što se tiče poetske vrednosti te pesme, još sam manje stručan da govorim o tome, ali sam sklon da smatram da ovi stihovi ne predstavljaju poseban poetski uspon. Stih „prešao sam preko mosta snova”, možda jednostavno znači: „Danas sam pročitao ’Most snova’ – poslednju glavu knjige Priče o Genđiju.”6 Pošto je to veoma kratko poglavlje, za koje ne treba mnogo vremena da se pročita, nema sumnje da je ona htela da kaže da je tog dana 5 Japanci za pisanje koriste ideograme preuzete iz Kine, kao i dve slogovne fonetske azbuke, izvedene iz pojednostavljenih ideograma. (Prim. prev.) 6 Priča o Genđiju je prvi japanski i verovatno jedan od najstarijih svetskih romana. Napisala ga je krajem 10. ili početkom 11. veka dvorjanka Murasaki Sikibu, a govori o avanturama princa Genđija. (Prim. prev.)

završila čitanje knjige o Genđiju. „Čapljino gnezdo” je, inače, naziv po kome je naša kuća bila poznata od vremena moga dede, a ime je dobila po tome što su čaplje noću često sletale u našu baštu. Čak i danas, čaplje ponekad sleću kod nas. Iako ih ja nisam nikada video, često sam imao prilike da čujem njihov dugi, piskavi zov. Naša kuća „Čapljino gnezdo” nalazila se u širokoj ulici koja vodi prema istoku kroz šumarke ispod svetilišta Šimogamo u Kjotu.7 Ako zađeš među drveće, a glavna zgrada svetilišta ti ostane na levoj strani, naići ćeš na uski kameni most preko potočića, iza koga je odmah kapija naše kuće. Ljudi koji žive duže u tom kraju govore da je taj potočić tema jedne pesme koju je napisao čuveni Ćomei:8

Potočić vrluda po kamenju – tako čist da i sam Mesec poželi da plovi u njemu.

7 Svetilišta drevne japanske mnogpbožačke vere šinto na japanskom jeziku nazivaju se đinđa. Svetilište Šimogamo je jedno od najstarijih u Japanu i jedna je od sedamnaest zgrada u Kjotu koje su proglašene za deo Svetske baštine Uneska. Šimogamo je deo kompleksa svetilišta, čija je gradnja započeta u 6. veku, koji se naziva Kamo Đinđa i izgrađen je da drevnu prestonicu Kjoto štiti od svih zala. (Prim. prev.) 8 Kamo no Ćomei – pesnik i pisac, koji je živeo u drugoj polovini 12. i prvoj polovini 13. veka u Kjotu. Otac mu je bio glavni sveštenik svetilišta Šimogamo, ali je Ćomei, posle niza nesrećnih događaja u to doba, odlučio da postane pustinjak i živi kao budistički kaluđer. (Prim. prev.)

Nisam siguran koliko je to tačno. Togo Jošida je pisao da mnogi smatraju da „potočić” iz ove pesme teče prema istoku južnom stranom svetilišta Šimogamo i uliva se u reku Kamo. Ali, dodaje on, u starim spisima „potočić” je bio naziv za samu reku Kamo, koja ima pritoku, mali potok koji izvire u Macugasakiju. To je najverovatnije tačno, jer je jednom i sam Ćomei zapisao da je „potočić” jedan od starih naziva za reku Kamo. Reku Kamo, koja protiče kroz Kjoto, pominje pod takvim imenom i pesnik Đozan, koga ću kasnije citirati, a koji na jednom mestu piše: „Odbio je da pređe preko reke Kamo u Kjotu”. Naš mali potok više, naravno, nije tako čist i bistar, ali u doba mog detinjstva bio je isto tako bistar kakvim ga prikazuje Ćomei u svojoj pesmi. Sećam se da su se, sredinom juna, tokom svečanosti pročišćenja, ljudi kupali u njegovoj plitkoj vodi. Jezerce u bašti naše kuće bilo je povezano s tim potokom sistemom drenažnih cevi, kako bi se izbeglo da se voda preliva preko njegovih ivica u danima velikih kiša. Kad prođeš kroz kapiju, s debelim stubovima od kedrovine, prolaziš kroz baštu preko kamene staze, koja vodi do unutrašnje kapije. Pored staze zasađen je bambus niskog rasta, a s obe strane staze došljaka su gledale statue korejskih dvorjana, verovatno iz doba dinastije Ji. Unutrašnja kapija, koja je uvek bila zatvorena, bila je prekrivena drvenim pločama od čempresa, koje su činile krov u elegantnom rustičnom stilu. Na svakom od stubova kapije bila je mala bambusova ploča, na kojoj je bio ispisan jedan od stihova kratke pesme u kineskom stilu:

Duboko u šumici mnogo je veselih ptica. Daleko od prašine, borovi i bambus su čisti.

Otac nikada nije umeo da mi kaže čiji su to stihovi. Kada bi posetilac zazvonio (dugme zvona bilo je pored jedne od bambusovih ploča), neko bi došao da mu otvori kapiju. Posetilac bi kroz hlad kestenovog drveća dolazio do ulaznih vrata u kuću, a u predsoblju čekao ga je kaligrafski natpis pesnika Sanjoa:

Soko uzleće visoko, riba se gnjura duboko.

Naša kuća je bila niska i razvučenog oblika, pa tako ne mnogo prostrana, ali ono što ju je činilo značajnom bio je njen prostrani vrt, površine skoro celog jutra. Kuća je imala samo osam soba, uključujući tu i sobu za sluškinju, kao i malo predsoblje, ali kuhinja je bila veoma prostrana, velika skoro kao kuhinja nekog restorana, a imala je i arteški bunar, blizu septičke jame. U početku je moj deda živeo u ulici Muromaći, blizu budističkog hrama Buko, a kuća „Čapljino gnezdo” služila mu je kao vila. Kasnije, on je prodao kuću u ulici Muromaći, preselivši se u ovu kuću, kojoj je na severozapadnoj strani dogradio skladište. Ako biste iz skladišta poželeli da uzmete neku staru vrednu

vazu ili svitak, morali biste da prolazite kroz kuhinju, što uopšte nije bilo zgodno. U našem domaćinstvu bilo nas je sedmoro: moji roditelji i ja, moja dadilja Okane i tri služavke. Kuća je bila dovoljno prostrana za sve nas. Otac je živeo tiho. Povremeno je odlazio u banku, u kojoj je bio zaposlen kao direktor, ali je najveći deo vremena provodio u kući, retko pozivajući goste. Izgleda da je moj deda voleo da upražnjava čajnu ceremoniju i da je vodio aktivan društveni život, Imao je kućicu za čajnu ceremoniju blizu jezerceta i u jugoistočnom delu vrta podigao još jednu malu zgradu za okupljanja i zabavu, koju je nazvao Paviljon drveta svile. Ali, posle njegove smrti, njegova kućica za čajnu ceremoniju i paviljon, koje je toliko cenio, skoro potpuno opusteše. U njih se ulazilo samo povremeno, da se odrema posle ručka, ili da se vežba kaligrafija. Sva ljubav moga oca bila je usmerena prema mojoj majci. On je bio potpuno srećan čovek, sa svojom voljenom ženom, kućom i vrtom. Ponekad, on bi zahtevao od nje da mu svira na kotou,9 i slušao ju je vrlo pomno, ali to je bila sva zabava za njega u toj kući. Voleo je i vrt, koji je, iako je bio površine jednog jutra, izgledao još veći i prostraniji zbog načina na koji je bio izgrađen i kako se prostirao. Kada prođete kroz pomična vrata na drugoj strani predsoblja, naspram glavnog ulaza, naći ćete se u sobi veličine osam tatamija10 iza koje je bila najveća prostorija u kući, veličine dvanaest tatamija. Ta 9 Tradicionalni japanski instrument, sličan citri, sa 13 žica. (Prim. prev.)

prostorija bila je u stilu salona tradicionalnih palata, s verandama na istočnoj i južnoj strani, ograđenim drvenim stubićima. Na južnoj strani, od verande do jezerceta pružao se bogati zeleni zastor, koji je ukućane čuvao od jakog sunca, a koji se sastojao od bogatih puzavica, sličnih vinovoj lozi. Ako bi pogledao s ograde verande, video bi mali vodopad, koji silazi s brdašceta obraslog rastinjem, nastavlja tok kao kratak potok i uliva se u jezerce. Na mestu gde se vodeni tok ulivao u jezerce bila je naprava od bambusa, koja bi se, čim se bambusova cev ispuni vodom, spuštala i udarala o kamen, a voda bi isticala iz cevi. Ovakve naprave uvek su bile od svežeg bambusa, pa ih je trebalo često menjati: one su toliko stare da se pominju čak i u jednoj od pesama iz 14. veka:

Da li je voda potoka postala lenja reka? Zvuk bambusove cevi retko se čuje.

Čak i danas, zvuk ovih bambusovih cevi čuje se u vrtu čuvenog Hola pesnika, u kući pesnika Đozana Išikave, koji je u ranom periodu Edo11 živeo u severnim predgrađima Kjota. U toj kući postoji 10 Podovi japanskih kuća prekriveni su asurama od bambusove slame, tatamijima, razapetim na ramovima standardne veličine 90 x 180 cm, a po broju tatamija meri se i površina prostorija. (Prim. prev.)

rukopis u kome se opisuje ista ovakva sprava od bambusa. Pretpostavljam da je moj deda bio u Holu pesnika, pročitao tekst u kome se pominje naprava od bambusove cevi i poželeo da istu takvu napravi u svom vrtu. Kažu da je Đozanova pesma u kojoj govori da ne želi da pređe reku Kamo, u stvari bila uglađen pesnikov način da odbije poziv koji je dobio od cara:

Avaj, stidim se da je pređem – jer u njenoj bistroj vodi mogu da vidim svoje zborano staračko lice.

Jedan prepis teksta te pesme stoji na svečanom mestu u Holu pesnika, a i u našoj kući postoji jedan takav prepis. Kad su mi bile tri ili četiri godine, voleo sam da slušam reske zvuke naprave od bambusovih cevi. „Tadasu”, vikala mi je majka, „ne idi tamo jer ćeš pasti u jezerce!” Ali, ma koliko me ona upozoravala, nalazio sam načina da neopaženo otrčim u vrt, provučem se kroz gusto bambusovo rastinje na brdašcetu i dođem do kratkog potoka. „Čekaj! Tamo je opasno! Ne smeš da ideš sam u vrt!”, vikala je majka, a Okane bi žurno trčala za 11 Period Edo trajao je od 1603. do 1868, kada je Japanom vladala šogunska porodica Tokugava. (Prim. prev.)

mnom, uspevala da me stigne i uhvati me otpozadi za pojas. Uprkos tome, ja bih se naginjao napred dok me je ona držala i zurio u vodu. Pomno sam posmatrao dok se bambusova cev lagano punila vodom, a onda, iznenada, uz reski zvuk, padala udarivši o komad drveta ispod njega i ispuštala vodu u jezerce, da bi se ponovo vratila u početni položaj. Posle samo nekoliko minuta punila bi se opet i sve se neprekidno ponavljalo. Verujem da je taj reski zvuk udarca bambusove cevi o drvo ispod njega moja najranija uspomena na život u toj kući. Dan za danom, taj zvuk je odjekivao u mojim ušima, ponavljajući se neprekidno dok sam rastao. Okane je uvek bila na oprezu, ne dozvoljavajući mi da se udaljim od nje. Ali, i pored toga, moja majka ju je često grdila, govoreći: „Pazi, Okane, moraš da budeš pažljiva s tim detetom!” Preko jezerca postojao je mostić, prekriven zemljom, da izgleda prirodno, pa bi Okane pazila da me uvek zaustavi kad poželim da pređem preko njega. Ponekad bi i moja majka trčala za mnom, zajedno s dadiljom. Jezerce je bilo uglavnom dosta plitko, ali na jednom mestu dubina je dostizala dva metra, tamo gde je kopano dublje, kako bi riba u jezercetu, čak i ako voda dosta opadne, mogla da tu preživi. To duboko mesto bilo je baš ispod mosta, pa me je majka stalno zbog toga opominjala. „Bilo bi strašno ako bi upao tamo”, govorila mi je, „čak se ni odrasli ne bi tako lako izvukli iz te rupe.” Na drugoj strani mosta bilo je drvo, a pored njega kućica za čajnu ceremoniju, moje omiljeno mesto za igru. „Čekaj me napolju, Okane”, rekao bih dadilji, „ne smeš da ulaziš sa mnom unutra!” Voleo sam tu

nisku kućicu, zato što je tako mala izgledala kao kuća-igračka za jednog dečaka kao što sam ja. 12 Igrao bih se satima unutra, izležavajući se na bambusovim prostirkama na podu, prolazio kroz vratanca na ulazu, otvarao i zatvarao česmicu u komarniku, odvezivao platnene trake kojima su bile vezane drvene kutije s posudama i priborom za ceremoniju, ili stavljao na glavu šešire spremne za goste koji dolaze na ceremoniju po kišnom danu. Dok je stajala i čekala me napolju, Okane bi se zabrinula i počela da me doziva: „Tadasu, hajde izađi napolje, majka će ti se brinuti!”, ili bi pokušavala da me uplaši: „Gledaj, evo ogromne stonoge! Biće grozno ako te ova stonoga ujede!” Ja sam povremeno viđao velike stonoge u kućici za čajnu ceremoniju, ali me nijedna od njih nije ujela. Ja sam se mnogo više plašio nekoliko kamenih figura budističkih božanstava koje su bile postavljene tu i tamo u vrtu, na vrhu brdašceta i pored jezerceta. Nekoliko njih bile su nešto veće od metra, mnogo manje od velikih korejskih figura ispred unutrašnje kapije, ali su njihova groteskna lica bila toliko ružna i delovala nekako japanski. Neke od njih su imale velike spljoštene noseve i izgledalo je kao da zure u onoga ko prolazi pored njih, a neke su izgledale kao da će svakog časa da prsnu u prepreden pakosni smeh. Nikada im se nisam približavao posle zalaska sunca. 12 Kuće za čajnu ceremoniju su veoma malih dimenzija, s niskim plafonima, pa čak i ulaznim vratima toliko malim da odrasla osoba mora da se sagne kad ulazi. Simbolika leži u tome da učesnici ceremonije treba da zaborave na svoj društveni položaj i slavu dok su unutra i prepuste se samo jednostavnom ceremonijalu. (Prim. prev.)

Majka me je povremeno pozivala na verandu, kada bi mrvicama hranila ribe. „Hajde, ribice, evo vam”, govorila je ona, razbacujući ostatke hrane po jezercetu, a šarani i karaši bi isplivavali iz svojih skrovišta u dubini vode. Ponekad bih ja sedeo pored nje na verandi, naginjući se preko donje prečke i razbacujući hranu po vodi, a nekad bi me posadila u svoje krilo, gde mi je bilo udobno i toplo dok sam osećao dodir njenih elastičnih ali punih bokova, dok me je čvrsto držala u zagrljajia. Leti, moji roditelji i ja bismo ponekad večerali pored jezerceta, uživajući u večernjoj svežini. Povremeno bismo naručili hranu iz restorana ili bi nam neko doneo već pripremljene sastojke za poneka jela, koja bi dokuvavali u našoj prostranoj kuhinji. Otac bi spustio flašu piva u vodu, ispod naprave od bambusovih cevi, da se hladi. Majka bi sela na samu obalu i hladila noge u vodi, a one su joj tako, potopljene u vodu, bile lepše nego ikad. Ona je bila mala, lepo građena žena, s jedrim belim stopalima, koja su ličila na valjuške. Spuštala ih je tiho u vodu, ne mičući mnogo nogama, čekajući da svežina prostruji kroz celo njeno telo. Mnogo godina kasnije, kada sam odrastao, naišao sam na kineske stihove koji su glasili:

Kada ona pere kamen za mastilo13

13 Japanci pišu četkicom, tušem koji je prvobitno u čvrstom stanju i izgleda kao tvrdi crni kamen s koga se pre pisanja sastruže prah i rastapa u vodi. (Prim. prev.)

ribe dolaze da ga progutaju.

Dok sam još bio sasvim mali, pomišljao sam da bi bilo zanimljivo kada bi ribe iz jezerceta, umesto da isplivavaju samo kada ih hranimo, dolazile na površinu dok su joj noge u vodi i igrale se oko njenih divnih stopala. Sećam se da sam jedne od tih letnjih večeri primetio neko neobično tanko lišće u supi koju sam jeo i zapitao majku šta je to. „To lišće se zove nenunava”, rekla mi je. „Stvarno, a šta je to?” „To je vodena biljka, kao lotos – skupljaju je u jezeru Mizoro”, objasnila mi je svojim nežnim lepim glasom. Otac se na to nasmejao. „Ako sada nekome kažeš taj naziv nenunava, niko neće znati o čemu govoriš”, rekao joj je, „sada ih ljudi nazivaju đunsai.” „Ali, taj naziv nenunava je dug i elastičan, kao i samo lišće, zar ne? Tako ga nazivaju i u nekim starim pesmama.” I ona poče da mi recituje jednu od njih. Otada su to lišće svi zvali nenunava, i sluškinje i ljudi koji su dolazili povremeno da kuvaju za nas. U devet sati bi mi govorili da je vreme za spavanje, pa bi me dadilja vodila u sobu. Ne znam

do koliko sati su moji roditelji ostajali budni. Oni su spavali u sobi oko koje je svugde uokolo bila veranda, a Okane i ja spavali smo u sobi veličine šest tatamija, na severnoj strani, na drugoj strani hodnika. Ponekad, ja bih se ljutio, valjao se po podu i molio: „Pustite me da spavam sa mamom!” Onda bi majka dolazila po mene. „Ah, kakvu večeras bebu imamo u kući”, govorila je, uzimajući me u naručje, pa me je nosila u svoju spavaću sobu. Iako je postelja već bila razmeštena, otac nije bio tu, verovatno je još bio u paviljonu. Majka se takođe još nije bila presvukla za spavanje. Legla bi pored mene, obučena i nerazvezanog pojasa i zagrlila me tako da je moja glava bila ispod njenog obraza. Svetlost je bila upaljena, ali sam ja zavlačio glavu u razrez njenog kimona na grudima i pravio se kao da imam povez na očima i da je svugde oko mene tama. Opijajući miris njene kose, zavijene u punđu, prodirao mi je u nozdrve. Našavši najzad njene bradavice, obuhvatao sam ih ustima, ližući ih i igrajući se s njima kao beba koja siše. Ona mi je uvek dozvoljavala da to radim sve dok želim, ne prekidajući me i ne braneći se od toga. Mislim da sam sisao dugo, čak i u vreme kada sam bio već prilično veliki dečak, a niko mi to nije branio, jer su žene toga vremena veoma kasno prestajale da doje decu. Kad bih usnama jače stegao i jezikom pritisnuo njene bradavice, mleko bi lako poteklo. Mirisi njene kose i mleka iz njenih dojki mešali su se u mojim nozdrvama. Iako je u njenim nedrima bilo tamno, mogao sam da jasno razaznam oblik njenih grudi.

„Hajde sada na spavanje”, prošaptala bi ona, i mazeći me, lupkala po glavi i trljala mi leđa, zapevavši svoju uobičajenu uspavanku:

Spavaj, spavaj. Ne plači, ti si dobro dete, spavaj. Tvoja majka te grli, tvoja majka te ušuškava. Ne plači, ti si dobro dete, spavaj.

Pevala bi tu pesmu onoliko dugo koliko bi trebalo da ja utonem u miran san, dok sam i dalje stezao šakama njene grudi i lizao njene bradavice. San bi mi samo ponekad prekidalo lupkanje bambusovih cevi u daljini, daleko od prozora na kojima su roletne bile spuštene. Okane je takođe znala nekoliko uspavanki, a jedna od njih je glasila:

Kad sam zapitala jastuk:

„Da li si pospan ?“ Iskreni jastuk je rekao: „Da, baš sam pospan.”

Pevala mi je i druge uspavanke, ali nikada nije uspevala da me lako uspava njima (niti sam u sobi u kojoj sam spavao s njom mogao da čujem zvuke bambusovih cevi). U majčinom glasu bilo je nekog posebnog zavodljivog ritma, ritma koji bi moju maštu opsedao neobičnim osećanjima, pa sam brzo uspevao da zaspim. Iako pišem samo „majka”, ne precizirajući na koju od svoje dve majke mislim, moja namera je bila da zapišem sećanja samo na svoju pravu majku. Samo, i meni samome se čini da su moja sećanja suviše jasna i detaljna za dete od tri-četiri godine. Da se sećam njenih oblih belih stopala u vodi jezerceta, ili da sam čuo kad mi je govorila o lišću nenunava, na primer, da li bi to uopšte bilo moguće da zapamti jedno tako malo dete? Moguće je da su se uspomene na moju pravu majku mešale sa uspomenama na maćehu i stvarale neku vrstu konfuzije u mojoj glavi. Jer, jedne rane jeseni, kada su kestenovi oko naše staze tek počeli da bacaju senku na ulazna vrata, moja majka, stara tada samo dvadeset dve godine, koja je bila u drugom stanju, dobila je neku infekciju na materici i umrla. Ja sam tada imao pet godina, a samo nekoliko godina kasnije dobio sam maćehu.

Ne mogu da se u potpunosti setim izgleda moje prave majke. Okane mi je rekla da je ona bila veoma lepa, ali sve čega ja mogu da se setim jeste njeno puno okruglo lice. Dok me je držala u naručju, često sam joj zagledao lice i mogao sam da joj jasno vidim nozdrve. Svetlost lampe davala je ružičasti sjaj njenom divnom nosu, koji je, gledan iz tog ugla, bio još skladnijih proporcija – nikako onako običan kao nos koji je imala Okane, niti bilo koji drugi. Ali kad pokušam da se setim njenih crta lica, njenih očiju, usana, mogu da ih se setim samo uopšteno, nikako da ih vizuelizujem u potpunosti – kao njen nos. Verovatno mi u tome smeta i to što sam kasnije mnogo duže posmatrao lice svoje maćehe. Posle smrti moje majke otac je čitao sutre i molio se sedeći pred njenom memorijalnom pločicom, a ja sam se često molio s njim. Ali ma koliko dugo posmatrao njenu fotografiju postavljenu pored pločice na našem kućnom oltaru,14 nikako nisam mogao da zamislim da je osoba na slici moja majka – žena koja me je dojila kad sam bio mali. Na fotografiji ona je imala kosu očešljanu na starinski način, a izgledala je još punija nego što sam je se sećao. Nikako nisam mogao da se na osnovu te fotografije setim pravog izgleda svoje majke. „Tata”, pitao sam, „je li ovo stvarno mamina fotografija!” 14 Japanci u kućama imaju male kućne oltare, u kojima drže takozvane memorijalne tablice, neku vrstu kamenih spomenika veoma malih dimenzija sa ispisanim posmrtnim imenima umrlih članova porodice, kao i njihove fotografije. Pred ovim oltarima oni se često mole, a za mrtve svakodnevno ostavljaju hranu koja se u kući pripremi toga dana, kao neku vrstu ponude mrtvima. (Prim. prev.)

„Naravno da je to ona” , odgovorio je. „Slikana je pre nego što smo se venčali, možda kada je imala oko šesnaest godina.” „Ali uopšte mi ne liči na nju! Zar ne možemo da nađemo neku bolju fotografiju? Zar nemaš neku drugu?” „Tvoja majka nije volela da se fotografiše, pa je ovo jedina slika na kojoj je ona sama. Posle venčanja fotografisali smo se nekoliko puta zajedno, ali čovek koji je pokušao da ih retušira potpuno ih je pokvario. Na ovoj fotografiji ona je veoma mlada, pa ti zato izgleda različito od onoga kako je se sećaš. Ali ona je baš tako izgledala.” I meni je ličila na sebe na toj fotografiji, ali nedovoljno da bi mi povratila sećanje na moju majku. Razmišljao sam o njoj čežnjivo dok sam bukvalno ležao na drvenoj ogradi i posmatrao šarane kako plivaju po jezercetu, patio za njom dok sam slušao lupkanje bambusovih cevi. Ali, posebno noću, dok sam ležao u naručju svoje dadilje, osećao sam neopisivo snažnu čežnju za majkom. Zašto je nestao taj nejasni slatki svet u kome sam ja ležao u njenom naručju, dok su mi se u nozdrvama mešali mirisi njene kose i mleka iz dojki. Je li to smrt? Kuda je ona mogla da ode? Okane je pokušavala da me smiri, pevajući mi majčine uspavanke, ali to je povećavalo moju tugu. „Ne, ne!”, vikao sam, bacakajući se po postelji, „ne želim da mi pevaš! Želim mamu!” Gurao sam pokrivač nogama sa sebe, urlao i plakao.

Onda bi otac morao da dođe i kaže mi: „Tadasu, ne smeš da toliko mučiš Okane. Hajde, budi dobar dečko i spavaj.” Ali ja sam samo plakao još jače. „Tvoja majka je umrla”, govorio bi mi otac, dok mu je glas podrhtavao i postajao tiši, „ništa ne možeš da promeniš plakanjem. I meni se plače kao i tebi, možda i više, ali znam da moram da budem hrabar. Pokušaj i ti da budeš hrabar.” „Ako želiš da vidiš majku, treba da se moliš što prilježnije, pa će ti ona doći u snu i ,reći: ‘Tadasu, ti si tako dobar dečak’, ali ako plačeš, ona se neće pojaviti”, govorila mi je Okane. Ponekad, otac bi digao ruke od pokušaja da me smiri, pa je, kada sam suviše vikao i plakao, govorio: „Dobro, onda, dođi da spavaš sa mnom”. Odveo bi me u svoju sobu i legao pored mene, držeći me u naručju. Ali brzo sam shvatio da je njegov miris muškarca mnogo različit od divnog majčinog mirisa, zbog čega sam postajao neutešan. Pa sam, umesto da idem da spavam s njim, više voleo da spavam s dadiljom. „Tata, muka mi je kada sam ovde pored tebe, hoću da idem natrag kod Okane”, rekao bih mu. „Dobro, onda se vrati kod nje”, pristajao bi on. „Zašto si morao da kažeš da ti je muka kad si pored oca, čak i ako se tako osećaš, zašto moraš da govoriš tako grozne stvari?”, grdila me je Okane. Ona mi je tvrdila da ja u stvari ličim na oca, da uopšte ne ličim na majku, što me je činilo veoma nesrećnim.

Otac je svakog jutra i večeri provodio po jedan čas čitajući naglas molitve pred majčinom memorijalnom pločicom. U vreme kada bi bio pri kraju, ja sam mu se privlačio, sedao pored njega pred kućni oltar, i poslednjih nekoliko minuta prebirao prstima po brojanicama. Ali nekada bi on, pre nego što bi počeo da se moli, dolazio po mene, uzimao me za ruku i govorio: „Hajde, molimo se za tvoju majku.” Onda sam morao da budem miran i sedim pored njega čitav čas. Idućeg proleća, kada sam napunio šest godina, upisao sam se u osnovnu školu 15 i od tog vremena nisam više uznemiravao starije noću. Ali nastavio sam da patim za majkom, možda još više. Čak i moj nedruštveni otac, koji nikada nije tražio ničije društvo osim majčino, počeo je da oseća usamljenost, pa bi nas povremeno izvodio. Nedeljom, on bi često vodio Okane i mene da večeramo pored reke u nekom od restorana u kvartu Jamabana, ili bismo išli na izlete u brda, zapadno od grada. Jednog dana me zapita: „Dok ti je majka bila živa, često smo išli da večeramo u kvartu Jamabana, da li se sećaš toga, Tadasu?” „Sećam se samo jedne takve večeri. Bilo je mnogo žaba koje su kreketale u reci iza nas.” „Tako je. Da li se sećaš majke kako je tamo otpevala jednu pesmu te večeri?” „Ne bih rekao.” 15 U Japanu školska godina počinje 1. aprila, a završava se 31. marta. (Prim. prev.)

Onda mi iznenada reče: „Tadasu, pretpostavimo da postoji neko ko je baš kao tvoja mama, i pretpostavimo da ta osoba želi da dođe kod nas i bude tvoja majka. Kako bi se ti osećao?” „Da li stvarno misliš da postoji takva osoba?”, pitao sam ga sumnjičavo. „Da li poznaješ nekog takvog, tata?” „Ne, samo sam rekao ’pretpostavimo’”, reče on kao da želi da izbegne dalji razgovor o tome. Ne sećam se koliko sam imao godina u vreme kada smo vodili taj razgovor, niti da li je on tada već imao nekoga u vidu, ili mu je to samo slučajno palo na pamet. Ali kada sam bio u drugom razredu, sledećeg proleća, kada su krupni žuti cvetovi pored vodopada bili u punom cvetu, vratio sam se kući i zapanjio kad sam začuo zvuke kotoa iz jedne od soba. Moja majka je bila izvanredan umetnik na kotou, pripadala je školi Ikuta, a ja je se sećam kako na verandi svira ocu na velikom instrumentu, ukrašenom zlatnim crtežima borova na lakiranom drvetu. Posle njene smrti koto, koji je mnogo volela, bio je zavijen u tkaninu na kojoj je bio utisnut naš porodični grb, cvet i listovi paulovnije, i ostavljen u skladištu. „Da li je to njen koto?”, pitao sam se dok sam prolazio kroz hodnik. Onda se pojavi Okane, koja mi šapnu: „Tadasu, budi tih i zaviri u sobu. Danas nam je ovde lepa mlada dama.” Prošao sam kroz sobu od osam tatamija, pomerio vrata u stranu i provirio. Otac me je odmah primetio i mahnuo mi. Nepoznata žena je svirala na kotou i nije se okrenula kada sam ušao. Sedela je

na istom mestu na kome je moja majka sedela dok je svirala, čak je zauzela potpuno istu pozu, instrument je držala pod istim uglom, a leva ruka je na isti način bila ispružena i pritiskala žice. Koto, međutim, nije bio majčin – bio je to običan instrument, bez ikakvih ukrasa. I položaj mog oca i način na koji je sedeo bio je isti kao kad mu je svirala moja majka. Tek kada je prestala da svira i podigla uvis naprstke za sviranje od slonovače, žena se okrenu prema meni i nasmeši mi se. „Jesi li ti Tadasu?”, ljubazno me zapita, govoreći veoma dobrim naglaskom iz Kjota, 16 „veoma ličiš na oca”. „Pokloni se lepo”, reče mi otac, stavljajući mi ruku na glavu. „Da li si se sada vratio iz škole?”, pitala je ona. A, onda, vrati naprstke od slonovače na prste i nastavi da svira. Nisam prepoznao melodiju, ali je izgleda bila veoma teška za izvođenje. Dok je svirala, ja sam poslušno sedeo pored oca, posmatrajući svaki njen pokret i skoro se ne usuđujući da dišem. Kad je završila sa sviranjem, nije više pokušavala da me obasipa komplimentima, već se samo smešila kada bi nam se oči srele. Razgovarala je s ocem mirno i opušteno i izgledala sigurna u sebe. Posle toga je rikša17 stigla po nju i otišla je pre nego što je pao 16 Kjoto je bio japanska prestonica više od hiljadu godina (794—1868). Prvobitno ime mu je bilo Heiankjo (prestonica mira i harmonije). Do kraja 19. veka smatralo se da su građani Kjota po obrazovanju i uglađenosti ispred građana drugih japanskih gradova. (Prim. prev.) 17 Dvokolice s ljudskom vučom korišćene su u Japanu za prevoz u gradovima sve do početka 20. veka. Sada rikši ima samo u delovima japanskih gradova u koje dolaze turisti, kao kuriozitet. (Prim. prev.)

mrak. Ali njen koto je ostao kod nas u kući. Sluškinje su ga odnele u plakar u sobi od osam tatamija. Bio sam siguran da će me otac pitati za mišljenje o njoj, kao i to da li mislim da podseća na moju majku. Ali on ne reče ništa, niti sam ja pokušavao da saznam kako se s njom upoznao. Nekako sam oklevao da počnem razgovor o tome, a da pravo kažem, ne znam šta bih odgovorio ako bi me pitao da li podseća na moju majku. U svakom slučaju, prvi susret s njom mi sigurno nije stvorio utisak da gledam majčinu inkarnaciju. Mada, njeno blago okruglo lice, njeno lepo građeno telo, njen miran i neužurban način razgovora, a posebno njena uglađena rezervisanost i to što nije pokušavala da mi se na silu dopadne, zajedno s njenom privlačnošću i šarmom – sve je to podsećalo na moju majku, pa osetih da sam joj na neki način naklonjen. „Ko je to bio?”, zapitah kasnije Okane. „Stvarno ne znam”, odgovori ona. Verovatno ju je otac upozorio da mi ništa ne kaže. „Da li je ovo prvi put da je došla kod nas?” „Ne, bila je ovde ranije, možda dva puta... ali je ovo prvi put da je svirala na kotou.” Žena je ponovo došla kod nas tog leta, negde u vreme kada mogu da se čuju pesme drozdova. Tog puta je delovala još opuštenije, ostavši duže i išavši sa ocem i sa mnom da zajedno hranimo ribe u jezercetu, kada je završila sviranje na kotou. Ali

otišla je pre večere. Njen koto su ponovo stavili u plakar – možda je ona dolazila u kuću mnogo češće nego što sam znao. Jednog dana u martu, kada sam već imao osam godina, otac me pozva u sobu s verandom. Mislim da je to bilo posle večere, negde oko osam sati uveče, kada je bilo malo koga u kući. „Imam nešto da razgovaram s tobom, Tadasu”, poče on neobično tihim glasom. „Ne znam šta ti misliš o gospođi koja povremeno dolazi da nas poseti, ali iz različitih razloga, razloga koji se tiču i tebe i mene, ja razmišljam o tome da se oženim njom. Ti ćeš se ove godine upisati u treći razred, zato bih voleo da pokušaš da shvatiš ovo što ti govorim. Kao što i sam znaš, ja osećam veliku ljubav prema tvojoj majci. Da je ona živa, ne bih mislio ni o kome drugom. Njena smrt je bila strašan udarac za mene, udarac koji sam teško podneo. Ali, onda sam upoznao ovu gospođu. Ti kažeš da se ne sećaš jasno lica svoje majke, ali ćeš uskoro shvatiti da podseća na nju, po mnogo čemu. Dve osobe, naravno, nikada ne mogu da u potpunosti liče jedna na drugu. Ne mislim na to kad kažem da podseća na nju. Mislim na utisak koji ostavlja, način na koji govori, način na koji se ponaša, njena mirnoća i opuštenost, njena uglađenost, ali i privlačnost, uz istovremeno neku dubinu osećanja, sve to me podseća na tvoju majku. Da nju nisam upoznao, nikada ne bih pomislio da se ponovo ženim, ali baš zato što je takva osoba, počeo sam da o tome razmišljam. Možda je tvoja majka nekako sredila da je upoznam, da bi i tebi i meni bilo lakše bez nje. Ako ona dođe i počne da živi s nama, biće ti

izvanredna pomoć sada u vreme dok odrastaš. A pošto je druga godišnjica smrti tvoje majke prošla, deluje mi da je pogodan trenutak da se oženim. Šta ti misliš, Tadasu? Da li si shvatio sve što sam ti rekao?” Interesantno je, ali ja sam, u duši, dao pristanak mnogo pre nego što je on završio svoj govor. Videvši kako sam raspoložen, on dodade: „Ima još jedna stvar koju bih želeo da shvatiš. Kada ona dođe ovamo, ne bih želeo da je smatraš maćehom, već da razmišljaš tako kao da je tvoja majka bila jedno vreme negde, a onda nam se vratila. Tvoje dve majke postaće jedna, bez neke razlike među njima. Tvoja majka se zvala Ćinu, a i tvoja nova majka se isto tako zove, Ćinu. Sve što ona bude govorila i radila, biće slično onome kako je radila tvoja majka.” Posle toga, otac je prestao da me zove kada bi se molio ispred oltara ujutru i uveče, a i njegove molitve postadoše kraće. Onda je jedne večeri u aprilu obavljena ceremonija venčanja u sobi s verandom. Ne sećam se da li je negde u nekom restoranu bio priređen i svečani ručak, ali venčanje je bilo vrlo skromno, samo sa po nekoliko bliskih rođaka s obe strane. Otada, otac je počeo da svoju nevestu zove Ćinu, a meni je rekao da je zovem mama, što mi je iznenađujuće bilo lako da izgovorim. Poslednje dve ili tri godine, bio sam navikao da spavam u sobi do očeve, ali one noći kada je moja nova majka došla u našu kuću, vratio sam se u malu sobu s druge strane hodnika, gde sam spavao

zajedno sa Okane. Otac je delovao stvarno srećno i poče da živi tihim mirnim porodičnim životom, kao u vreme dok je moja majka bila živa. Čak i Okane i sluškinje koje su s nama bile godinama i za koje je moglo da se očekuje da će joj nalaziti mane, behu u potpunosti očarane novom očevom ženom. Razlog za to je bila verovatno njena tiha priroda, ljubaznost i toplina, a one joj služiše isto onako verno kao i njenoj prethodnici. Naše domaćinstvo vrati se svojoj uobičajenoj rutini. Otac bi sedeo i pažljivo slušao majčino sviranje na kotou, isto onako kao što je slušao moju prvu majku, ali je od kada su se venčali, uvek iznosio koto od pozlaćenog lakiranog drveta. Leti, nas troje bi večeralo pored jezerceta. Otac je hladio pivo ispod bambusovih cevi u vodi, a majka bi spustila svoja gola stopala u vodu, da se rashladi. Dok sam gledao ta stopala kroz vodu, sećao sam se stopala svoje majke. Osećao sam da su to ista stopala, u stvari, kada bih ih pogledao, onako lepog oblika, u meni su se obnavljala sećanja na majčina stopala, koja su već bila počinjala da blede. Moja maćeha je, jednako kao moja majka, za vodeno lišće koje smo stavljali u supu upotrebljavala isti naziv nenunava i pričala mi kako se ono sakuplja u jezeru Mizoro. „Verujem da ćeš uskoro u školi čuti za Dvorske poetske antologije”,18 reče mi ona jednoga dana. 18 Verovatno misli na Kokinšju, najstariju antologiju pesama vaka, sastavljenu po nalogu cara Daigoa (885-930) i završenu 905. godine. Ova zbirka je imala dvadeset tomova, s ukupno 1.111 pesama podeljenih po tematici (godišnja doba). Kokinsju je kasnije bila model po kome su sastavljane ostale Dvorske antologije. (Prim. prev.)

„E, u jednoj od najranijih pesama pominje se nenunava”, rekla mi je i izrecitovala je napamet. Kao što sam rekao, ovakve epizode su se događale i tokom života moje majke, a samo su se ponavljale u maćehino vreme. Nema sumnje da je moj otac govorio maćehi kako da se ponaša, pokušavajući tako da u meni stvori neku vrstu pozitivne konfuzije i ubedi me da obe majke, staru i novu, počnem da u svojoj mašti izjednačavam. Jedne večeri, mislim da je tada bila jesen, majka dođe u moju sobu, gde sam se spremao da legnem zajedno s Okane. „Tadasu”, reče mi ona, „da li se sećaš kako te je majka mazila kad si imao samo četiri godine?” „Da”, odgovorih. „I da li se sećaš kako ti je pevala uspavanke?” „Sećam se.” „Da li bi voleo da ti mama i sada to radi?” „Da, bih...”, odgovorih pocrvenevši, a moje srce ubrzano poče da kuca. „Onda dođi da spavaš sa mnom večeras.” Uzela me je za ruku i odvela u sobu s verandom. Postelja je bila razmeštena, ali otac još nije bio u sobi. Majka je i dalje bila obučena i imala je čvrsto vezan pojas preko kimona. Svetlost je bila upaljena, a iz bašte se čulo udaranje bambusovih cevi. Sve je

bilo kao i ranije. Majka leže u postelju, nasloni glavu na drveni jastuk19 (kosa joj je bila upletena na starinski način u punđu) i podiže pokrivač da se ja uvučem ispod njega. Bio sam već prilično veliki, pa mi je bilo teško da se sakrijem ispod njenog obraza. Zavukoh se što više dole, kako se direktno ne bih suočio s njom. Pogledao sam i video da mi je nos tačno tamo gde je izrez njenog kimona. „Tadasu, da li hoćeš da sisaš?”, začuh njene reči izgovorene šapatom, a ona se saže da me bolje pogleda, dok joj kosa dodirnu moje teme. „Mora da si bio strašno usamljen jer toliko dugo nisi imao nikoga osim Okane da spava s tobom. Trebalo je ranije da mi sam kažeš da želiš da spavaš s mamom, ne treba da se stidiš toga”, reče mi ona tiho. Ja samo klimnuh potvrdno glavom. „Kako si ti čudan mali dečko, hajde sada, vidi da li možeš da sam otkriješ gde je mleko!” Ja otvorih razrez njenog kimona i zavukoh glavu među njene dojke, počevši da se igram njenim bradavicama obema rukama. Svetlo s plafona mi je osvetljavalo put. Onda uzeh prvo jednu bradavicu u usta, pa onda drugu, pokušavajući da, sisajući i pritiskajući jezikom, iz njih iscedim malo mleka. Ali ma koliko pokušavao, mleka nije bilo. 19 Japanci su imali dugačke četvrtaste drvene jastuke od punih komada drveta, na koje su prilikom spavanja oslanjali vrat. Ženama su ovi jastuci pomagali da zadrže komplikovane frizure i preko noći, kako ne bi morale da se svakodnevno češljaju. (Prim. prev.)

„Hej, ovo me golica!”, reče mama. „Nema ni kapi”, rekoh joj, „možda sam zaboravio kako se to radi?” „Žao mi je”, reče ona, „budi strpljiv, uskoro ću imati bebu, pa će onda biti puno mleka za tebe.” Ali iako je to rekla, ja ne ostavih njene dojke, nego sam i dalje pokušavao da sisam. Znao sam da mleka nema, ali sam uživao da u ustima vrtim i osećam njene čvrste okrugle bradavice i njene meke pune dojke. „Žao mi je što nema mleka, a toliko si se trudio. Zar želiš da nastaviš iako nema rezultata?” Ja samo klimnuh glavom i nastavih da sisam. Ponovo potonuh u mešavinu mirisa dojki i ulja za kosu, istih onih mirisa koje sam osećao dok sam davno zaranjao u grudi svoje majke. Taj topli beli svet snova, svet za koji sam mislio da je nestao zauvek, neočekivano mi se vratio. Onda majka poče da mi peva staru uspavanku, onu istu koju sam dobro znao:

Spavaj, spavaj. Ne plači, ti si dobro dete, spavaj...

Ali, iako mi je pevala, bio sam toliko uzbuđen da te noći nisam mogao da se opustim i brzo zaspim, nego sam nastavio da uporno sisam njene bradavice. Za pola godine, već sam toliko počeo da zaboravljam svoju majku, tako da više nisam jasno mogao da ih razlikujem. Kada bih pokušavao da se setim majčinog lica, lice moje maćehe pojavljivalo se preda mnom. Kada bih pokušao da se setim njenog glasa, glas moje maćehe odjekivao je u mojim ušima. Dve vizije su se spojile u meni, pa sam teško i sam sebi mogao da verujem da sam nekada imao neku drugu majku. Sve se završilo onako kako je moj otac planirao. Kada sam napunio dvanaest ili trinaest godina, počeo sam da spavam sam u sobi. Ali i tada sam povremeno želeo da me majka drži u naručju. „Mama, pusti me da spavam s tobom”, molio bih je. Čim bih legao pored nje, otvarao bih joj kimono, sisao njene bradavice i slušao kako mi peva uspavanke. A pošto bih mirno utonuo u san, probudio bih se sledećeg jutra sa saznanjem da me je neko u međuvremenu – ne znam kada – preneo da spavam sam u mojoj maloj sobi. Uvek kada sam poželeo da spavam s majkom, ona mi je ispunjavala želju, a otac se tome nije protivio. Dugo ništa nisam znao o svojoj maćehi – gde je rođena, odakle potiče, kako se udala za moga oca – o takvim temama se nikada nije razgovaralo preda mnom. Znao sam da mogu da nađem podatke o njoj u gradskim arhivama, ali sam uvek poštovao očevo naređenje: „Misli o njoj kao o svojoj majci. Ne

smeš da se ponašaš prema njoj kao da ti je maćeha.” Možda sam se malo i pribojavao onoga što bih o njoj mogao da otkrijem, ali sam vrlo brzo posle toga, kad je trebalo da se upišem u starije razrede, dobio zadatak da nešto pronađem u gradskim arhivama i onda sam saznao da se moja maćeha ne zove Ćinu nego Cuneko. Sledeće godine je moja dadilja Okane, kojoj je onda bilo pedeset sedam godina, završila dugogodišnju službu kod nas i vratila se u svoj rodni grad Nagahama. Jednog dana, krajem oktobra, pre nego što je otputovala, bio sam s njom u svetilištu Šimogamo. Ona je ostavila svoje ponude svetilištu, kratko se pomolila pred glavnim oltarom, a onda je, glasom punim emocija, rekla: „Ne znam kada ću opet moći da dođem u ovo svetilište.” Onda me je povela u šetnju kroz šumu pored svetilišta, prema mostu Aoi. Dok smo hodali, ona se iznenada okrenu prema meni i reče: „Ti znaš sve o tome, Tadasu, zar ne?” „O čemu?”, pitao sam, iznenađen. „Ako nisi ništa čuo, onda neću da o tome pričam...” „O čemu ti govoriš?” „Ne znam da li treba da ti to kažem”, reče ona, oklevajući. A onda, kao da na neki način izbegava da mi direktno kaže ono što joj je na umu, ona reče: „Tadasu, koliko ti znaš o svojoj maćehi?”

„Ne mnogo”, odgovorih ja, „znam da joj je pravo ime Cuneko.” „Kako si to saznao?” „Prošle godine imao sam zadatak da nešto pronađem u gradskim arhivama, pa sam to pronašao.” „Da li je to stvarno sve što znaš?” „To je sve. Otac mi je govorio da ne budem suviše radoznao kad je ona u pitanju, a ni ti mi ništa nisi govorila o tome, pa sam odlučio da se ne raspitujem.” „Dok sam radila u tvojoj kući, nisam želela da govorim o tome, ali pošto uskoro idem u zavičaj, ko zna kada ću te opet videti. Zato mislim da nije loše da ti sve kažem o tome. Ali tvoj otac ne sme da zna ništa o ovome!” „Onda bolje nemoj da mi kažeš”, rekoh, ne znam ni sam zašto. „Bolje nemoj da mi kažeš, jer mislim da treba da radim samo ono što mi otac odobrava.” Ali ona je insistirala. „Bolje da ti kažem jer to je nešto što ćeš saznati u svakom slučaju, pre ili kasnije. To je nešto što treba da znaš.” Iznenadila me je i fascinirala njena duga, razvučena priča, dok smo hodali putem pored svetilišta.

„Ovo sam čula iz druge ruke, pa ne mogu da budem sigurna u sve što ću ti reći”, poče ona i malo-pomalo ispriča mi životnu priču moje maćehe. Izgleda da je rođena u porodici koja je imala veliku prodavnicu kancelarijskog materijala, papira i pribora za pisanje u kvartu Niđo u Kjotu, koja je bila poznata po dekorativnom papiru i četkicama za pisanje. Ali kada je imala oko devet godina, radnja je bankrotirala i za porodicu su počeli teški dani. U jedanaestoj godini primljena je kao učenica za gejšu u jednoj od kuća gejši u kvartu Gion, a već između dvanaeste i petnaeste počela je da nastupa kao igračica i zabavljačica na privatnim zabavama. Bilo bi relativno lako otkriti ime te kuće gejši i maćehino tadašnje profesionalno ime, ali ga Okane nije znala. A kada je napunila petnaest godina, sin jednog trgovca na veliko pamukom platio je njene dugove i otkupio je, da bi je uzeo za ženu. Nije sigurno da je ona postala njegova zakonita žena, jer nema podataka da je njeno ime upisano u porodični registar te trgovačke porodice.20 U svakom slučaju, ona je tokom tri godine živela kao zakonita supruga i uživala u svim privilegijama snaje jednog tako prosperitetnog domaćinstva. Ali kada je napunila osamnaest, iz nepoznatih razloga, razvela se. Neki kažu da su pritisci u porodici protiv nje urodili plodom, a drugi da se njen raspusni muž jednostavno umorio od nje. Ona je bez sumnje dobila znatnu sumu novca za to vreme, a onda se vratila u aljkavu malu kuću u kvartu Rokuđo, sobu 20 U Japanu i dan-danas pri opštinama postoje porodični registri, u koje se upisuju svi novorođeni članovi porodice, umrli, registruje svaki brak, razvod, ili bilo kakva promena u porodičnim odnosima. (Prim. prev.)

na spratu pretvorila u svoj mali lični prostor, gde je devojkama i mladim ženama iz susedstva davala časove aranžiranja cveća i čajne ceremonije. Verovatno se u to vreme moj otac upoznao s njom. Ali niko ne zna kako su se sreli, niti kakve su odnose imali pre nego što ju je pozvao u našu kuću „Čapljino gnezdo” kao nevestu. Od smrti moje majke do drugog očevog venčanja prošle su bile dve i po godine. On se zaljubio u ovu mladu živahnu ženu nepunu godinu od smrti svoje supruge, koju je toliko obožavao, a odluku da se oženi sigurno je doneo samo nekoliko meseci pre venčanja. Prva žena mu je umrla u dvadeset drugoj godini, njegova druga žena imala je dvadeset kada se udala za njega, a otac je tada imao trideset tri godine, trinaest godina više od nje. Pošto sam ja tada imao osam godina, razlika u godinama između mene i moje maćehe bila je skoro ista kao između nje i mog oca. Kada sam čuo kakva je bila prošlost moje maćehe, to je izazvalo novu dodatnu radoznalost u meni, ali i čitavu navalu drugih novih osećanja. Nisam ni mogao da sanjam da je moja maćeha mogla da bude profesionalna zabavljačica u kvartu Gion. Naravno, ona je na prvi pogled bila različita od svojih vršnjakinja u tom kvartu, jer potiče iz ugledne porodice, a u kvartu zadovoljstava provela je samo nekoliko godina, da bi postala nevestaljubavnica člana imućne familije. Tih godina ona je stekla dodatnu uglađenost u svom ophođenju s ljudima. Morao sam da se divim činjenici da je ona uprkos teškoćama i načinu života igračica iz Giona, i; uspela da sačuva prirodni šarm i eleganciju. Kako

li je samo sačuvala taj elegantni govor koji je u tradiciji trgovačkih porodica u Kjotu. Tri godine u Gionu su sigurno mogle da utiču na njen način govora, ali se to kod nje nije osećalo. Da li joj je pomoglo to što je živela u dobrostojećoj porodici, sa svojim mužem? Mislim da je bilo prirodno da moj otac, koji je tada bio usamljen i tužan, bude opčinjen čarima te mlade žene. I bilo je normalno da pomisli da žena kao ona poseduje iste one kvalitete koje je imala njegova prva žena, kao i da će moći da meni pomogne da zaboravim na tugu zbog gubitka majke. Počeo sam tek tada da shvatam koliko je on dugo razmišljao o svemu pre nego što je doneo odluku da se ženi, misleći ne samo na sebe nego i na mene. Možda su on i moja maćeha zajednički želeli da me uvere da je moja maćeha istovetna ličnost s mojom majkom, ali sam primetio još nešto – dok me je ubeđivao da mi je maćeha ista kao moja pokojna majka, moj otac je još više zavoleo svoju prvu ženu i uspomenu na nju i njegova ljubav prema njoj se čak produbila. Pa zato, iako me je prilično uznemirila priča o prošlosti moje maćehe, istovremeno sam postao još zahvalniji ocu za njegove napore oko mene i počeo da još više poštujem svoju maćehu. Kad je Okane otišla, doveli smo novu služavku, pa smo ih imali ukupno četiri. A u januaru iduće godine, saznadoh da mi je maćeha trudna. To je bila već jedanaesta godina otkako se ona udala za moga oca, a pošto nije imala dece s prethodnim mužem, i moj otac i ona iznenadiše se mnogo što je tako nešto moglo da se desi posle toliko godina.

„Sramota me je da ovako izgledam u ovim godinama”, govorila je ona, „a kako čujem, kad prođeš tridesetu, prvi porođaj može da bude veoma težak.” I otac i maćeha su mi pružali mnogo roditeljske ljubavi, pa ih je verovatno brinulo kako ću ja da reagujem na ovu vest. Nije trebalo da brinu jer me je posle toliko mnogo godina kao jedinca, mnogo radovala činjenica da ću imati malog brata ili sestru. Bio sam svestan da je otac verovatno zabrinut za maćehu, sećajući se da je moja majka umrla kada je po drugi put bila trudna. Ali ni otac ni maćeha tu činjenicu glasno nisu pominjali, mada su uvek kada bi se pomenuo porođaj, izgledali veoma zabrinuti. „Pošto imam Tadasua, ne treba mi drugo dete”, govorila je ona upola u šali. „Suviše sam stara da sada rađam.” Znajući je, mislim da je tako govorila samo da prikrije svoj stid zbog tako kasne trudnoće. „Šta to pričaš, majko”, govorio sam joj. „Ne treba da govoriš takve gluposti!" Ali izgledalo mi je da se otac u neku ruku slaže s njom. Lekar koji ju je pregledao rekao je da je njeno srce prilično slabo, ne toliko da bi se brinulo, jer je njen organizam, uprkos tome, bio prilično snažan. A u maju te godine, ona rodi muško dete. Porođaj se odigrao u našoj kući – za tu svrhu poslužila je soba od šest tatamija, koju sam ja dotle koristio. Dečak je bio zdrav, a uskoro mu otac dade ime Takeši. Ali kad sam se jednog dana vratio iz škole, mislim da je

to bilo dve nedelje kasnije, zaprepastio sam se kad ga nisam video u sobi. „Tata, gde je Takeši?”, zapitao sam. „Poslali smo ga u Šizuićino, gde će ga usvojiti”, odgovori on. „Jednog ćeš dana shvatiti zašto se to desilo, ali sada nemoj da postavljaš mnogo pitanja. To nisam ja isplanirao sam, jer smo od dana kada smo saznali da će dete doći na svet, tvoja majka i ja svake noći neprekidno razgovarali o tome. Ona je želela da to uradi više nego ja. Možda je trebalo da te prvo obavestimo pre nego što išta učinimo, ali sam se bojao da će ti takav razgovor samo štetiti.” Za trenutak sam ga gledao s nevericom. Majka, koja je ustala iz postelje samo dan ranije, izgleda da je namerno nekuda otišla, da bi nas dvojicu ostavila same. „Gde je majka?”, pitao sam. „Mislim da je otišla u vrt”, reče otac praveći se da na zna gde je. Odmah sam krenuo da je potražim. Bila je tačno na sredini mosta, pljeskala je rukama pozivajući ribe kako bi mogla da ih nahrani. Kad me je ugledala, otišla je na drugi kraj jezerceta, sela na svetlozelenu porcelansku vazu pored jedne od onih statua zlokobnog izgleda i pozvala me da dođem i sednem na drugu vazu, preko puta nje. „Baš sam sada razgovarao s ocem, šta to uopšte znači?”, zapitao sam je.

„Iznenađen si, Tadasu?” Nežno okruglo belo lice razvuče se u osmeh. Njene oči bile su suviše sjajne za majku koja pokušava da zadrži bol zbog toga što su joj upravo oduzeli voljeno tek rođeno dete. „Naravno da sam iznenađen!” „Ali zar ja nisam uvek govorila da si ti Tadasu jedino dete koje mi je potrebno?” Njena mirnoća bila je nepoljuljana. „I tvoj otac i ja mislimo da je ovako najbolje. Hajde da o tome razgovaramo neki drugi put.” Te večeri sam ponovo spavao u sobi u kojoj se porodila moja maćeha. Što sam više mislio o tome, sve mi je manje bilo jasno šta se dogodilo. Zaspao sam tek pred zoru. Trebalo bi, možda, nešto reći o tome šta je Šizuićino, mesto gde su poslali Takešija. Taj deo grada ranije se zvao Ićiharano, a u njemu je legendarni junak Raiko ubio dvojicu vođa razbojničkih bandi. Jedan deo tog kvarta koji je inače ranije bio selo pored prestonice, zove se i danas Ićihara, a tako se zove i lokalna stanica električnog voza-žičare za planinu Kurama. Ta linija električnog voza otvorena je nedavno. Pre nekoliko godina morao si da uzimaš rikšu za put od desetak kilometara od Kjota do Šizuićinoa, pa onda zaprežna kola do mesta zvanog Mijake-Haćiman i onda da pešačiš još oko pet kilometara. Nekoliko generacija naše porodice imalo je prisne odnose s jednom seoskom porodicom iz tog kraja, koja se zvala Nose. Mislim da je jedan od mojih predaka svojevremeno bio odgajen u toj porodici, a čak i

sada, u vreme moga oca, članovi porodice Nose dolaze da nas posete i izraze svoje poštovanje za vreme praznika O-bon i za Novu godinu. 21 U takvim prilikama uvek su nam donosili puna kola povrća i drugih svojih proizvoda. Plavi paradajz ili pasulj od soje, izvanrednog kvaliteta, kakve su oni gajili, nisu mogli da se kupe na pijacama, pa smo se uvek radovali kada bismo ih videli kako dolaze sa svojim malim dvokolicama. Još dok sam bio mali, išao sam s roditeljima kod njih da tražimo pečurke, pa smo ostajali tamo i da prespavamo. Da bi se stiglo do brda na kome ima puno pečuraka, od kuće porodice Nose treba ići obalom reke Kurama, jedne od pritoka reke Kamo, koja protiče kroz Kjoto. Dok se penješ uz brdo, malopomalo shvataš da si se popeo iznad nivoa gradskih krovova, a onda, kad produžiš još malo, vidiš ceo grad pod sobom. Kažu da je veliki mislilac i filozof Seika Fuđivara, učitelj šoguna Iejasua Tokugave, kada je odbio da s njim ode u Edo, 22 odlučio da se povuče i živi u ovim brdima. Stara planinska vila, u kojoj je Seika obitavao, više ne postoji, ali se zna mesto na kome je, pored obala krivudave reke Kurama, bila podignuta. Nedaleko odatle su mesta koja je on označio kao „Osam lepih pejzaža” i dao im posebno poetična imena. Jedno od interesantnih mesta u tom kraju je i hram Fudaraku, koji nazivaju i hram Komaći, po Ono 21 O-bon je neka vrsta zadušnica, u avgustu. (Prim. prev.) 22 Velikaš Iejasu Tokugava je 1600. godine pobedio svoje suparnike, proglasio se za šoguna i odlučio da na severu sagradi novi grad Edo, u kome će, šest stotina kilometara daleko od Kjota, započeti novi period u istoriji Japana. Do tada u stalnim ratovima velikaša, Japan je ušao u razdoblje mira i prosperiteta. Edo je kasnije, u 19. veku, dobio ime Tokio (istočna prestonica). (Prim. prev.)

no Komaći23 jer se tvrdi da su pored hrama sahranjeni i ona i njen izmučeni pratilac. Kako piše u Ilustrovanom vodiču kroz prestonicu, taj hram je posetio i car Širakava, tokom svog puta u Oharu, što se inače pominje u čuvenom delu Priče o klanu Heike. U jednoj No drami u kojoj se govori o Ono no Komaći, postoji mesto na kome se kaže da su putnici koji su prolazili kroz Ićiharano čuli glas kako iz visoke trave govori pesmu:

Dok jesenji vetar duva, oslepela Komaći tuguje. Gde je nestalo njeno lice u divljini punoj trave susuki?

U drami, sveštenik koji se seća te pesme odlučuje da ode u Ićiharano i moli za spokoj duše Ono no Komaći. U hramu sam video sliku, na kojoj je prikazana lobanja Ono no Komaći, dok iz nje raste trava susuki. U hramu Komaći postoji kamen na kome je urezana pesma o kojoj vam govorim. U mom detinjstvu ceo kraj bio je prekriven tom travom susuki.

23 Ono no Komaći je poetesa i lepotica koja je živela u 10. veku. Smatra se jednim od najboljih japanskih pesnika svih vremena, ali i jednom od najlepših žena u istoriji te zemlje. Pisala je pesme u stilu vaka, a njen život tema je mnogih romana, drama, filmova i drugih umetničkih dela. (Prim. prev.)

Nekoliko dana pošto sam čuo uznemirujuće vesti o Takešiju, odlučio sam da odem u posetu porodici Nose u Šizuićinou, a da nikome ništa o tome ne kažem. Nisam, naravno, nameravao da ukradem Takešija od njih i vratim ga kući. Ja nisam bio osoba koja bi takve stvari mogla da uradi samoinicijativno. Jednostavno sam osetio snažnu tugu za svojim jadnim malim bratom, koji je uzet iz majčinog naručja i odnet daleko od kuće. Želeo sam da se makar uverim da je on dobro, pomislio sam, a onda da se vratim kući i da zamolim oca i majku da još jedanput razmisle o svojoj odluci. Ako me i ne budu poslušali odmah, razmišljao sam o tome da redovno posećujem Takešija, da održim vezu među nama netaknutu. Pre ili kasnije, shvatiće kako sam se osećao. Krenuo sam rano ujutro i stigao u kuću nešto pre podneva. Srećom, Nose i njegova žena upravo su se bili vratili sa njive, ali kad sam zapitao za Takešija, delovali su iznenađeno. „Takeši nije ovde”, rekli su mi. „Nije ovde? A gde je?” „Pa, znaš...”, počeše. Zbunjeno su se pogledali, kao da razmišljaju šta da mi odgovore. Ali pošto sam ja pitanje ponovio nekoliko puta, Noseova žena me prekide i reče: „Ostavili smo ga kod ljudi koji su malo dalje odavde.” Objasnili su mi da su odlučili da dete odnesu kod nekih prijatelja kojima su mogli da veruju, jer u njihovoj kući nije

bilo nikoga ko je mogao da brine o detetu kako treba. Kad sam zapitao šta to znači „malo dalje odavde”, Nose je izgledao kao da je još više zbunjen. „Tvoji roditelji znaju gde je on”, rekoše mi, „zato je najbolje da pitaš njih. Ne bi bilo dobro da ti ja kažem.” „Rekli su nam da ti ne kažemo gde je ako nas budeš pitao”, rekla je njegova žena. Ipak mi na kraju rekoše da je dete u selu koje se zove Seriju. Ima jedna narodna pesma u kojoj postoji stih: „Tamo, iza Kjota, kod Ohare i sela Seriju”, a postoji i jedna kabuki drama Seoska škola, u kojoj se na jednom mestu kaže da su „dete svog gospodara sakrili u selu Seriju, koje se ugnezdilo među brdima”. Ali to selo Seriju koje se pominje u drami i narodnoj pesmi nalazi se na putu iz Šizuićinoa, preko prevoja Ebumi, do Ohare, ali se sada zove potpuno drugačije. Selo Seriju o kome su govorili Nose i njegova žena bilo je planinsko selo u kraju koji se zove Tanba, a koje je još dalje i još zabačenije. Da bi stigao tamo, moraš da ideš vozom do Kibunea, druge stanice od mesta Šizuićino, pa da onda pređeš preko prevoja Seriju do Tanbe. Taj prevoj je veoma visok, dva puta viši od prevoja Ebumi, a na putu od Kibunea do Serijua, dugom nekih osam kilometara, nema nijedne kuće. Zašto su moji roditelji poslali dete u takvo mesto? Selo Seriju iz kabuki drame, mesto ugnežđeno među brdima, u koje su poslali gospodarevo dete, nije bilo toliko daleko od Kjota. Zašto je mali Takeši

trebalo da bude poslat čak u tako visoka brda kao što je oblast Tanba? Osetio sam da treba da ga potražim odmah, ali pošto sam znao samo ime sela i ništa više od toga, morao bih da ga tražim od kuće do kuće. Ne bih u jednom danu mogao da odem do Kibunea, pređem preko visokog planinskog prevoja i još ga tražim po selu. Odustao sam, bar u tom trenutku, pa sam se istim putem kojim sam krenuo vratio kući, potpuno utučen. Sledećih nekoliko dana moji odnosi s roditeljima bili su napeti. Nismo mnogo razgovarali čak ni za večerom. Da li su oni nešto čuli od porodice Nose ili ne, nisam znao, ali nisu pominjali moj odlazak u Šizuićino, niti sam im ja rekao da sam bio tamo. Majku su mučile nabrekle dojke, pa se često preko dana povlačila u kućicu za ceremoniju čaja, gde se izmuzavala pomoću jedne naprave, ili je zvala neku od sluškinja da je tamo masira. Tih dana otac je izgleda bio bolešljiv, pa je preko dana počeo da drema u sobi s verandom, s glavom naslonjenom na kineski jastuk ili na grimiznocrveni jastuk od zgužvane papirne mase.24 Često je izgledao kao da ga muči groznica, a viđao sam ga i s termometrom u ustima. Nameravao sam da odem u Seriju što pre budem mogao, pa sam razmišljao šta bih mogao da navedem kao razlog da negde ostanem da prenoćim. Ali jednog popodneva, mora da je bilo kasno proleće jer je svileno drvo 25 na koje je moj 24 Kineski jastuk je oslonac za glavu polukružnog oblika, često od drveta, slonove kosti ili porcelana, a jastuk od zgužvane papirne mase je nešto što je u Japan stiglo iz Evrope. (Prim. prev.) 25 Albizia julibrissin, drvo poreklom iz istočnih krajeva Azije, koje se u Japanu naziva nemunoki, nemurinoki ili nenenoki, što znači „pospano drvo”. U mnogim

otac bio tako ponosan, bilo u punom cvetu, odlučio sam da neko vreme provedem u paviljonu čitajući. Uzeo sam roman, prošao kroz vrt, pored rascvetalog drveta, i došao do stepenica koje vode u paviljon. Iznenada, ugledah majku kako sedi na verandi, na jastuku, i pažljivo istiskuje mleko iz svojih dojki. Ona je to obično radila u kućici za čajnu ceremoniju, pa nisam ni u snu mogao da pomislim da ću je zateći u paviljonu u takvom poslu. Bila je nagnuta, a njen kimono otvoren toliko da sam lepo mogao da joj vidim izbačene grudi. Zbunjen, okrenuh se i pođoh natrag, ali me ona zaustavi onim svojim uobičajenim mirnim tihim glasom: „Nemoj da ideš, Tadasu“. „Doći ću kasnije”, rekoh, „neću da ti smetam.” „Zagušljivo je u kućici za čajnu ceremoniju, pa sam zato došla ovamo. Zar nisi nameravao da nešto čitaš?” „Doći ću kasnije”, rekoh, dok mi je bilo sve neugodnije, ali me ona opet zaustavi. „Ne moraš da ideš, biću gotova za minut. Ostani tu gde si”, a onda mi reče: „Gledaj, moje dojke su toliko pune mleka, da me bukvalno boli!” Nisam ništa rekao, pa ona nastavi: „Sigurno se sećaš kako si pokušavao da ih sisaš kada si imao dvanaest ili trinaest godina. Jedio si se što nema mleka, ma koliko snažno sisao.” Skinula je napravu za dojenje sa svoje leve bradavice, pa je postavi na desnu. Mleko iz njene dojke već je skoro potpuno zemljama sveta nazivaju ga „persijsko svileno drvo”. (Prim. prev.)

ispunilo staklenu posudu, a nekoliko mlazeva potekoše i iz druge dojke. Ona presu malo mleka u čašu i pokaza mi. „Govorila sam ti da ću jednog dana imati bebu i da će onda biti dovoljno mleka i za tebe, zar ne?” Malo sam se bio povratio od iznenađenja, ali i dalje nisam mogao ništa da odgovorim, nego sam samo zurio u nju. „Da li se sećaš ukusa majčinog mleka?”, zapita me, na šta ja spustih pogled i odmahnuh glavom. „Onda srkni i probaj malo”, reče pružajući mi čašu, „hajde, probaj.” Sledećeg trenutka ja, iako nesvestan onoga što činim, pružih ruku, uzeh čašu i ispih belu slatkastu tečnost. „Kako ti se sviđa? Da li se sada sećaš kakav mu je bio ukus? Tvoja majka te je dojila do četvrte godine, koliko znam.” Bilo je neobično to što je moja maćeha prvi put preda mnom izgovorila reči „tvoja majka”, izdvajajući sebe na taj način jasno od nje, prve žene moga oca. „Da li se sećaš kako se sisa?”, nastavi ona. „Možeš da probaš, ako hoćeš.” Ona uze jednu dojku i pruži mi je. „Hajde, probaj.” Seo sam toliko blizu da su nam se kolena dodirivala, nagao se prema njoj i uzeo jednu od njenih bradavica u usta. U početku mi nije išlo, ali kako sam nastavio da sisam, moj jezik kao da se setio pokreta koje treba da čini, poče da se kreće

sve veštije i veštije. Bio sam desetak centimetara viši od nje, ali ja se nagnuh i zagnjurih glavu u njena nedra, željno sisajući mleko, koje je isticalo. „Mama”, promrmljah razmaženo, detinjastim glasom. Maćeha i ja ostadosmo u tom neobičnom zagrljaju oko pola sata, kad ona reče: „E, pa, dosta je za danas, zar ne?”, pa povuče dojku iz mojih ruku. Bez reči, ja ustadoh, skočih s verande i otrčah kroz vrt. Ne znam kako da objasnim njeno ponašanje tog popodneva. Sigurno nije planirala naš susret, jer sam ja naišao iznenada. Da li je iznenada odlučila da me uzbudi i dovede u nezgodnu situaciju? Ako je naš susret bio isto tako iznenadan za nju kao i za mene, možda je ona samo reagovala spontano. Ona je delovala tako mirno i staloženo, kao da radimo nešto što je potpuno uobičajeno. Možda bi ona bila isto tako smirena da je neko naišao i zatekao nas u tom položaju. Možda je ona o meni i dalje razmišljala kao o detetu, mada sam već bio odrastao? Za mene je bila zagonetka ponašanje moje maćehe, ali sam se i ja isto ponašao prilično nenormalno. U trenutku kada sam ugledao njenu dojku, tako jasno izloženu i blisku, vratio sam se u snove za kojima sam davno čeznuo, u uspomene koje su me progonile godinama. A onda, pošto me je ona navela da sisam njeno mleko, ja sam na kraju i uradio tu ludost. Sa osećanjem strašne sramote, dok sam razmišljao o tome kako sam uopšte mogao da gajim takva osećanja prema maćehi, šetao sam se oko jezerceta. Ali iako sam se u isto vreme i kajao zbog svog ponašanja i sebe

mučio zbog toga, ja sam i dalje želeo da to ponovo učinim. Znao sam da bih, ako bih ponovo došao u takvu situaciju, nanovo učinio isto i ne bih našao u sebi snage da odbijem. Posle toga, nisam svraćao u paviljon, a maćeha je, izgleda, pošto je shvatala kako se ja osećam, odlazila u kućicu za čajnu ceremoniju. Ali taj dan je uticao na to da želja, koja je zauzimala veliko mesto u mome srcu, želja da odem u Seriju i i vidim Takešija, postepeno počne da slabi. Počeo sam da razmišljam o razlogu zbog koga su moji roditelji odlučili da se odvoje od deteta. Da li je to bila očeva ideja ili je bila majčina? Koliko sam ja mogao da shvatim, izgledalo je kao da je moja maćeha, da bi se razlikovala od moje prave i majke, odlučila da u kući ostane samo jedno dete. A otac je možda delio to njeno mišljenje. Nesumnjivo je njegova ljubav prema prvoj ženi bila i dalje snažna, pa je mislio da bi bilo pogrešno da u kući bude drugo dete, pored njenog. Možda je zbog toga moja maćeha odlučila da se odvoji od svoga deteta. Time je ona pokazala privrženost mome ocu, koja je bila tolika da ju je navela na samožrtvovanje, a možda je i njena privrženost meni bila veća nego njenom sopstvenom sinu. Mogao sam samo da pretpostavim da su zbog svih tih osećanja odlučili da tako postupe. Ali zašto meni ništa nisu rekli, zašto mi nisu makar nagovestili to što će da urade? Zašto su ime mesta u kome se nalazi Takeši čuvali kao veliku tajnu?

Pomenuo sam da je očevo zdravlje bilo lošije, pa je možda i to uticalo na njihovu odluku. Od kraja prošle godine, on je počeo da izgleda sve bleđe i bleđe i vidno je oslabio. Iako je retko kašljao i pročišćavao grlo, delovao je kao da stalno ima groznicu, što me je navodilo da sumnjam da ima neku plućnu bolest. Naš porodični lekar zvao se Kato, a ordinacija mu je bila na mestu zvanom Teramaći, u kvartu Imadegava. U ranoj fazi bolesti, nikada nije dolazio da obiđe oca u kući. „Idem da se prošetam”, govorio bi otac i onda tramvajem odlazio da poseti doktora Katoa. Sve do onog događaja u paviljonu nisam znao kuda ide. „Tata”, pitao sam ga, „da li nešto nije u redu?” „Ne, ništa se posebno ne dešava", odgovarao je on rasejano. „Ali da li ti je doktor Kato dao recepte za lekove?” „Nema ničeg ozbiljnog, imam samo probleme sa izlučivanjem.” „Da ti nije zapaljena bešika?” „Da, tako nešto”, odgovarao je on. Bilo je jasno da je otac imao takve probleme jer je često odlazio u klozet. Njegov ten je potamneo, a i potpuno je izgubio apetit. Tog leta, kad je prošla kišna sezona, on poče da se odmara veći deo dana i delovao je iscrpljeno. Ponekad je dolazio da večera sa nama pored jezerca, ali je i tada delovao odsutno i izgledalo je da dolazi samo zbog maćehe i mene.

Počeo sam da se brinem zbog toga što je on izbegavao da govori o svojoj bolesti i što je prikrivao činjenicu da redovno odlazi kod lekara. Jednog dana odlučio sam da sam odem do ordinacije doktora Katoa i raspitam se o stanju svoga oca. „Otac mi je rekao da ima zapaljenje bešike, da li je to sve ili možete još nešto da mi kažete?”, zapitao sam. „Tačno je da ima zapaljenu bešiku”, reče doktor Kato, koji me je poznavao čitavog mog života. Izgledao je iznenađeno. „Ali da li je moguće da ti nije rekao ništa više od toga?” „Znate kakav je otac, uvek ćutljiv i rezervisan. On ne voli da mnogo govori o svojoj bolesti.” „To me dovodi u veoma neugodnu situaciju”, reče doktor Kato. „Nisam tvome ocu rekao baš sve, ali sam mu stavio do znanja da je njegovo stanje veoma ozbiljno. Zbog toga mislim da su on i tvoja majka pripremljeni i na najgore. Ne znam zašto to krije od tebe, možda žele da te poštede brige i bola. Onako kako ja gledam na stvari, mislim da nije baš pametno kriti istinu od tebe, baš zato što već toliko brineš. Znam tvoju porodicu veoma dugo – još je tvoj deda bio moj pacijent – pa mislim da niko ne bi imao ništa protiv da ti ja sve kažem.” Zastao je za trenutak, a onda nastavio: „Žao mi je što to moram da izgovorim, ali verovatno već shvataš da je stanje tvog oca skoro beznadežno.” I onda mi ispriča celu priču.

Prošle jeseni otac je prvi put osetio tegobe i otišao da ga doktor Kato pregleda. Žalio se na groznicu, krv u mokraći, bol posle uriniranja, kao i na bol u donjem delu trbuha. Čim ga je blago dodirnuo, doktor Kato je shvatio da su mu oba bubrega otečena. On je takođe u očevom urinu otkrio bacile tuberkuloze. Doktor Kato je ocu odmah rekao da je njegovo stanje ozbiljno i da bi trebalo da neodložno ode na urološko odeljenje Univerzitetske bolnice na pregled. Otac je izgleda prilično oklevao, ali je posle više intervencija doktora Katoa, koji mu je napisao preporuku za kolegu u toj bolnici, ipak otišao. Samo dva dana kasnije, kolega doktora Katoa saopštio mu je da su rezultati pokazali tuberkulozu bubrega i da je očevo zdravstveno stanje veoma teško. Da je tuberkulozom bio napadnut samo jedan bubreg, možda bi uklanjanjem bolesnog mogao da se spase onaj zdravi, ali čak i u takvim slučajevima, trideset do četrdeset procenata pacijenata je umiralo. Nažalost, oba očeva bubrega bila su obolela, tako da mu nije bilo spasa. Iako naoko nije izgledao kao težak bolesnik, uskoro će, rekao mi je doktor, morati da legne u krevet. Živeće možda najviše jednu ili dve godine. „Ne možeš sebi da dozvoliš da zanemariš svoje stanje”, rekao mu je doktor Kato. „Od sada ću dolaziti da te obiđem jedanput ili dva puta nedeljno, a ti ostani kod kuće i odmaraj se što više.” A onda je dodao: „Moraću da te zamolim da se uzdržiš od seksualnih odnosa. Nema opasnosti da ikoga zaraziš, ali tvoje opšte stanje zahteva uzdržavanje.”

„Da li je to neka vrsta tuberkuloze?” „Da, ali ovo nije tuberkuloza pluća.” „Onda, šta je?” „Bacili tuberkuloze napali opasnost još nije konačna.”

su

bubrege,

ali

Doktor Kato mu nije rekao punu istinu, da su mu oba bubrega podjednako ugrožena, ali ga je na taj način ipak smirio, pa je otac prihvatio njegove savete. „Shvatam”, rekao mu je otac, „učiniću kako si mi rekao. Ali pošto ja volim šetnje, sve dok budem mogao, dolaziću ja kod tebe u ordinaciju.” Otac je nastavio da posećuje doktora Katoa u ordinaciji, očigledno iz želje da izbegne njegove posete našoj kući, kako se porodica ne bi uplašila. Uglavnom je išao sam, ali povremeno majka je išla s njim. Doktor Kato je imao nameru da i njoj iskreno iznese celu situaciju, ali pošto je otac uvek bio prisutan, nije uspevao da to učini. Onda, jednog dana, otac ga iznenadi pitanjem: „Doktore, u ovakvom stanju, koliko mi je još ostalo?” „Zašto govoriš tako?”, pitao ga je doktor Kato. „Ne treba ništa da kriješ od mene. Osećam da situacija uopšte nije laka i to ne možeš da sakriješ. Možda je to moj instinkt, ali znam da je situacija veoma ozbiljna, pa te molim da mi kažeš potpunu istinu.”

Doktor Kato je dobro poznavao mog oca, znao je da je obrazovan i pametan čovek i da je mogao da oceni težinu svoje bolesti i po načinu na koji su ga pregledali u Univerzitetskoj bolnici. Pre ili kasnije, morao je da mu kaže, njemu ili nekome u porodici, pa je odlučio da kaže njemu. Rekao mu je punu istinu i potvrdio opravdanost njegovih zebnji. To mi je sve ispričao doktor Kato, a onda me upozorio i na to da bacili tuberkuloze mogu da napadnu i pluća, a onda to može da bude zarazno i za ljude iz očeve okoline, a to smo bili mi, svi mi, ne samo moja majka. Sad dolazimo do najtežeg dela ovog mog kazivanja. Ispisao sam ga, ma koliko to bilo amaterski, u formi kratkog romana ili novele, a dao sam mu naslov Most snova. Ali to u stvari nije roman, jer sve što sam ovde napisao dogodilo se, nema ničeg izmišljenog. A da me neko pita zašto sam odlučio da o tome pišem, ne bih mogao da odgovorim. Ne pišem da bi drugi ljudi čitali, u stvari potrudiću se da ovi redovi nikome ne dođu u ruke dok sam ja živ. Ako neko posle moje smrti dođe do ovog teksta i pročita ga, mislim da mi to neće smetati, ali isto tako, ako zauvek ostane sačuvan a da ga niko ne vidi, neće mi biti krivo. Pišem samo zato što mi se piše, zato što želim da se podsetim događaja iz prošlosti, jednog po jednog. Naravno, sve što pišem je istina, jer ne želim da bilo šta sakrijem ili predstavim na drugi način. Pišem samo ono što je istina, mada i za istinu postoje granice, jer ponekad, čak i ako ne napišem potpunu istinu, neću reći ni laž. Verovatno postoji nešto što nisam rekao, vodeći računa o svome ocu, majci, o sebi

samome... Ako mi iko kaže da ne ispričati celu istinu u stvari znači laž, to će biti njegova interpretacija istine. Ja ga neću demantovati. Ono što je doktor Kato rekao o stanju zdravlja moga oca ispunilo me je najtežim mislima koje su me zaokupile kao najteže noćne more. U vreme kada je, prošle jeseni, postao svestan svoje teške sudbine, moj otac je imao četrdeset tri godine. Moja majka imala je trideset, a ja sam imao osamnaest. U tridesetoj, majka je izgledala bar četiri ili pet godina mlađa, pa su mnogi mislili da mi je sestra. Setih se priče o njenom životu koju mi je ispričala Okane dok smo hodali kroz šumu pored svetilišta prošle godine, pre nego što je otišla iz naše kuće. „Tvoj otac ne sme da sazna ništa o tome“, rekla mi je tada, ali sada razmišljam da je to učinila na osnovu njegovih uputstava. Verovatno je on želeo da ne pokvari taj odnos koji je u mojoj mašti postojao između moje majke i moje maćehe, koje su za mene s vremenom postale veoma bliske. Takođe, razmišljao sam o onome što se nedavno dogodilo u paviljonu. Moj otac mora da je znao nešto o tome. Sumnjam da bi majka pokušala da me tako besramno izaziva bez njegove dozvole. U svakom slučaju, iako nisam išao u paviljon nekoliko narednih nedelja, ja sam sisao majčine dojke nekoliko puta posle toga. Otac je u to vreme često bio van kuće, ali sumnjam da nije znao šta se dešava među nama i takođe sumnjam da bi ona to krila od njega. Verovatno je on, znajući da mu nije ostalo mnogo od života, pokušavao da stvori veću intimnost između majke i mene, što bi omogućilo da jednoga dana ja zauzmem njegovo mesto, čemu

se ona nije protivila. To je sve što ja mogu da kažem. To, u stvari, objašnjava zašto je moj brat Takeši bio poslat u Seriju... Ja sam možda pogrešno procenio neke postupke mojih roditelja, ali je ono što mi je otac rekao na samrtnom odru, a što ću izneti u ovom tekstu, sve to demantovalo. Ne znam kada je majka shvatila da su očevi dani izbrojani, verovatno joj je on saopštio čim je sam saznao. Ali tog popodneva u paviljonu, kada je ona upotrebila izraz „tvoja majka”, da li je taj izraz upotrebila slučajno ili s nekom namerom? Otac mora da joj je rekao sve o svojoj bolesti pre nego što se Takeši rodio u maju. Kad su dobro procenili šta im nosi budućnost u takvoj situaciji, odlučili su da Takešija pošalju u selo, da ga tamo usvoje. Bilo je neobično da, onoliko koliko sam ja video, majka nije pokazivala znake depresije ili tuge zbog toga što je uskoro trebalo da izgubi muža. Bilo je protiv njene prirode da svoja osećanja iznosi javno, ali ja nisam primećivao ni senku tuge ili tajnog bola na njenom lepom okruglom licu. Da li je ona silom zadržavala suze bola kako ne bi rasplakala mene? Ne znam, ali znam da uvek kada sam je gledao, njeno lice bilo je vedro i raspoloženo. Čak ni sada ne mogu da kažem da znam kako se tada osećala, da shvatim kakva su se stvarna osećanja krila iza tog mira na površini. Dok otac nije bio na samrtnom času, ona nije sa mnom ni pokušavala da zapodene razgovor o njegovoj smrti. U avgustu otac iznenada potpuno izgubi snagu i više nije mogao da ustaje iz kreveta. U to vreme bio je sav natečen, a doktor Kato je dolazio svakoga

dana da ga obiđe. Otac je rapidno slabio, izgubivši brzo volju da se makar podigne u krevetu i da bar jede sedeći. Majka se nije odvajala od njegove postelje. „Trebalo bi da uzmete neku bolničarku”, rekao joj je doktor Kato, ali ona je odgovorila: „Neka, brinuću ja o njemu.” Nikome nije dozvoljavala da ga dodirne, a to je, očigledno, bila i očeva želja. Svi njegovi obroci, iako je svaki put uzimao samo po nekoliko zalogaja, bili su veoma pažljivo pripremani i planirani. Ona je birala njegova omiljena jela, pa mu je pripremala slatku ribu ili morsku jegulju. Pošto je sve češće urinirao, bila je uvek spremna da mu doda gusku. Bila je vrućina, pa je on počeo da dobija rane od dugog ležanja, o čemu se ona neprekidno brinula. Često ga je pomerala, prevrtala sa strane na stranu i mazala blagim rastvorom alkohola. Sve je radila sama i nikada nije pokušavala da nađe zamenu za dužnosti oko oca. Otac je uvek gunđao ako bi neko nešto radio oko njega, ali na ono što je ona radila nikada nije imao primedaba. Toliko je postao nervozan da su mu i najtiši zvuci smetali. Čak su i udarci bambusovih cevi u vrtu počeli da mu smetaju, pa smo blokirali cevi, da se ne pomeraju. Pred sam kraj, on je govorio samo kada mu je nešto bilo potrebno, a i tada, obraćao se samo majci. Povremeno bi prijatelji ili rođaci dolazili da ga obiđu, ali je izgledalo da mu te posete uopšte nisu prijale. Majka je bila neprekidno uz njega, ali kada bi je snaga izdala, naša stara dadilja Okane ju je zamenjivala. Kada je čula za očevu bolest, došla je da nam pomogne oko njega.

Jednog dana, krajem septembra, pozvali su nas da se okupimo oko očeve postelje. Bio je to dan posle velikog pljuska, kada je „potočić” toliko bio narastao da se izlio preko svojih obala, a njegova voda zamutila jezerce u našem vrtu. Otac je obično ležao na leđima, ali je ovog puta, zatražio da ga okrenemo na stranu prema nama, kako bi nas bolje video. „Dođi blizu mene, Tadasu”, reče mi on pokazujući mi da sednem pored njega, „tvoja majka može sve da čuje i na mestu na kome je.” Počeo je da govori, a dok je govorio, sve vreme je zurio u moje lice, kao da želi da pronikne duboko u moj um. „Nije mi ostalo još mnogo”, reče on. „Ali tako mora da bude i ja sam se pomirio s tim. Kada odem na drugi svet, tvoja majka će me čekati. Srećan sam što ću je videti posle svih ovih godina. Ono što me brine je tvoja maćeha i njena sudbina. Ona ima dug život pred sobom, ali kada ja odem, moći će da se osloni samo na tebe. Molim te, brini o njoj i pruži joj svu svoju ljubav. Svi kažu da ti ličiš na mene, pa i ja to mislim. Što si stariji, sve više ličiš na mene. Ako te bude imala pored sebe, moći će da se oseća kao da sam ja i dalje živ. Želim da zauzmeš moje mesto pored nje, kao i da ti to bude glavni izvor sreće.” Nikada me nije tako posmatrao, gledao pravo u oči. Iako nisam mogao da shvatim razlog zašto me tako uporno gleda, ja ipak potvrdno klimnuh glavom, a on ispusti uzdah olakšanja. Onda, pošto se malo odmorio dok nije mogao da opet mirnije diše, on nastavi:

„Da bi je učinio srećnom, biće neophodno da se oženiš. Ali umesto da tražiš nevestu koja ti zbog nečega drugog odgovara, moraš da nađeš takvu ženu koja će ti pomoći da brineš o maćehi. Ja sam razmišljao o tome da se oženiš sa Savako, ćerkom porodice Kađikava...” Kađikava je bio baštovan koji je godinama redovno dolazio u našu kuću, da nam uređuje vrt. Njegov otac je bio učenik čoveka koji je napravio naš vrt „Čapljino gnezdo”. Viđali smo ga često jer je s ljudima koji su mu pomagali dolazio da radi u vrtu nekoliko puta nedeljno. I poznavali smo njegovu ćerku Savako, koja je, još u vreme kada je pošla u Devojačku srednju školu, dolazila kod nas u posetu bar jedanput godišnje, u vreme svetkovine Aoi.26 Savako je imala lep ten i lepo ovalno lice, oblika semena lubenice, baš onakvog oblika kakva su lica devojaka na starim grafikama u boji.27 Verujem da su je mnogi smatrali lepom. Pošto je diplomirala, 26 U originalu Aoi macuri – jedna od najpopularnijih i najstarijih svečanosti u Japanu. Održava se 15. maja u Kjotu, a potiče još iz 6. veka pre naše ere, iz vremena vladavine cara Kinmeija. Podatak o nastanku ove svečanosti zapisan je i u najstarijim japanskim analima, istorijskim spisima Nihon šjoki. U doba cara Kinmeija velike kiše i oluje uništile su žetvu toliko da je zavladala strašna glad, a epidemije smrtonosnih bolesti harale su zemljom. Pošto se nesreća smatrala kaznom bogova koje slavi svetilište Kamo, car je uputio povorku svojih izaslanika u svetilište, da se tamo mole za oproštaj i bolje žetve u budućnosti. Izaslanici su bili ukrasili svoju odeću, konje i kola listovima biljke Aoi (Althaea rosea, trandavilje ili slezovača), pa je otada svake godine priređivana svečanost s velikom povorkom od carskog dvora do svetilišta Kamo. Svečanost se održava, s kratkim prekidima, preko dve hiljade godina, pa i dan-danas. Povorka od nekoliko stotina ljudi, s konjima i u kolima, svi obučeni u odeću iz tog doba, hodaju od carske palate do svetilišta Kamo, a u okviru svečanosti se održavaju i konjske trke i jabusame (takmičenje konjanika u streličarstvu). (Prim. prev.) 27 Ukijoe je naziv za grafike u boji, posebno popularne u 17, 18. i 19. veku u Japanu. Ove grafike presudno su uticale i na slikare impresioniste u Evropi. (Prim. prev.)

počela je da se upadljivo jako šminka, pa je izgledala još zgodnije. Čudilo me je da devojka s tako lepim tenom upotrebljava toliko jaku šminku, ali prošle godine shvatio sam razlog za to kada je ona svratila u našu kuću. Bila je letnja svečanost, ljudi su s obale reke Kamo posmatrali velike vatre paljene na Istočnim brdima, pa smo je, kad je svratila i izjavila da joj je vrućina, ponudili da se okupa u našem kupatilu. Kad je izašla posle kupanja, prošla je veoma blizu mene, pa sam uočio nekoliko pega na njenim obrazima. Zbog toga se ona tako upadljivo šminkala, pomislio sam. Posle toga je dugo nisam video, ali je pre desetak dana došla zajedno s ocem da obiđu moga oca. Nije mi prijala njihova poseta jer sam smatrao da će samo smetati ocu, ali on, koji je inače odbijao da prima posetioce, na moje iznenađenje, zatraži da ih uvedu kod njega. Razgovarao je s njima više od dvadeset minuta. Sad sam shvatio značaj te posete. „Verujem da ti znaš dosta o toj devojci”, reče mi otac, ali mi ipak ispriča kako je Savako bila vaspitavana i kakva je po karakteru. U tome što je govorio nije bilo ništa novoga jer sam sve to bio čuo i ranije. Imala je devetnaest godina, bili smo vršnjaci, jer je i ona bila rođena 1906. godine. Bila je inteligentna i veoma talentovana, a diplomirala je na Devojačkoj srednjoj školi s najvišim ocenama pre tri godine. Otada je uzimala lekcije različitih veština, obučavajući se u tolikoj meri u tradicionalnim znanjima neophodnim obrazovanoj ženi da je to prevazilazilo nivo baštovanove ćerke. To je od nje činilo nevestu kakvu bi poželela svaka porodica. Jedina mana, za one koji veruju u to, bila joj je ta što je rođena 1906, u godini konja, po

starom kalendaru, što je govorilo da je suviše snažnog karaktera za jednu ženu. Zbog toga je do sada niko nije bio zaprosio. Znao sam i taj podatak, što rekoh ocu, a on me, na kraju, zapita da li pristajem da je uzmem za ženu. „Devojka i njena porodica biće srećni ako je budeš zaprosio. Samo ako ti pristaješ, sve će biti vrlo brzo sređeno”, reče on. „Ali”, nastavi, „ako pristaneš, imam još jednu molbu za tebe. Ako vas dvoje budete imali decu, pošalji dete na usvajanje, kao što je tvoja majka pristala da se odrekne svoga deteta zbog tebe. Ne moraš unapred da kažeš Savako i njenoj porodici ništa o tome, već im kaži kada za to bude došlo vreme. Što se pre venčaš, biće bolje. Priredi venčanje čim godina žalosti za mnom prođe. Ne znam ko bi mogao da bude posrednik u tvom venčanju,28 ali ti i tvoja majka ćete naći pogodnu osobu zajedno s porodicom Kađikava, kada za to dođe vreme.” Pošto je neuobičajeno dugo govorio, otac od umora zatvori oči, pokušavajući da povrati dah. Izgledao je smireno, kao da je bio uveren da ću ispuniti njegove želje. Majka i ja ga vratismo u prvobitni položaj i on nastavi da leži na leđima. Sledećeg dana kod oca se javiše simptomi uremije. Ništa više nije mogao da jede, stalno je bio u polusnu, a poče i da govori kao da je u delirijumu. Živeo je još tri dana, do početka oktobra, a jedino što smo mogli da razumemo od onoga što je govorio tih dana bilo je ime moje majke Ćinu i 28 Nakoodo je reč koja se koristi za ovakve posrednike u japanskim venčanjima, što je slično našim kumovima. (Prim. prev.)

isprekidan naziv za Most snova, naziv koji je neprekidno ponavljao. Most snova bile su poslednje reči koje je moj otac izgovorio. Okane je bila došla u avgustu da nam pomogne, a čim je, nedelju dana posle smrti, bila održana budistička služba sedmog dana, ona se vrati u selo. Rođaci koje nismo viđali godinama okupljali su se u našoj kući na službama i trideset petog i četrdeset devetog dana, ali se njihov broj postepeno smanjivao, sve do stotog dana od smrti, kada se pojavilo samo njih dvoje-troje. Idućeg proleća diplomirao sam na višoj školi 29 i upisao prava na univerzitetu. Posle smrti mog prilično nedruštvenog oca, broj posetilaca u našoj kući se još više smanji, tako da se na kraju sve svelo na Savako i njene roditelje, koji su nas jedini redovno posećivali jedanput nedeljno. Majka je provodila sve vreme u kući, moleći se pred kućnim oltarom, u kome je bila postavljena memorijalna pločica za moga oca. Samo ponekad bi ona, za promenu, izvadila koto moje majke i kratko svirala na njemu. Pošto je u kući bilo veoma tiho, mi ponovo odglavismo bambusove cevi, pa se povremeno čulo njihovo udaranje. Kađikava ih je popravio tako što je odsekao nove cevi od mlade grane bambusa, pa smo onda po ceo dan slušali njihovo klaktanje, koje sam mnogo voleo. Majka je dobro izdržala sve napore oko negovanja moga oca, a onda i priređivanja budističkih 29 U Japanu osnovna škola traje šest godina, a srednja i viša škola po tri, tako da je broj godina školovanja pre univerziteta isti kao kod nas – ukupno dvanaest. (Prim. prev.)

ceremonija posle njegove smrti. Uvek je delovala pribrano i smireno, a njeno lice bilo je sve lepše i izgledalo sve zdravije. Ponekad samo, ona bi osetila umor, pa bi je neka od sluškinja masirala. Savako ju je takođe masirala, kada bi bila kod nas. Jednog dana, kada je svileno drvo počelo da cveta, ja odoh do paviljona, znajući da ću tamo da zateknem majku i Savako. Majka je ležala u svom uobičajenom položaju, na dva jastuka, a Savako ju je vredno masirala. „Savako odlično masira, zar ne?”, rekoh joj ja. „Ona je stvarno izvanredna!”, odgovori majka. „Ne poznajem nikoga ko bi mogao da se meri s njom. Toliko me opusti da me doslovno uspava dok me masira. Osećam se tako lepo!” „Savako stvarno zna da koristi svoje ruke, da li si učila negde masažu?”, zapitah je ja. „Ne, niko mi nije pokazivao”, odgovori ona, „ali masiram svoje roditelje svakog dana, pa sam tako sama naučila.” „Stvarno je odlična”, reče majka. „Ona bi postidela svakog profesionalca. Tadasu, neka malo proba i na tebi.” „Nije mi potrebna masaža. Ali mogla bi mene da obuči, pa da i ja naučim da masiram.” „Zašto bi ti učio?”, pitala je majka.

„Onda bih i ja mogao da te masiram, za toliko bih mogao da naučim.” „Ali tvoje šake su mnogo grublje.” „Za muškarca i nisu toliko grube. Zar ne, Savako, pogledaj.” „Da vidim”, reče Savako i uze me za ruke. „Hej, pa ti imaš baš lepe nežne ruke! Bićeš odličan maser!” „To je zato što se nikada nisam mnogo bavio sportom.” „Biće sve dobro, naučićeš brzo”, reče mi Savako. Tokom nekoliko nedelja Savako mi je pokazivala različite tehnike masaže, a ja sam ih primenjivao na majci. Nekada sam je toliko golicao svojim dodirima da se smejala. U julu, nas troje bismo ponekad sedeli u vrtu i uživali u svežini večeri. Kao i moj otac, uzimao bih nekoliko flaša piva i stavljao ih u jezerce, ispod bambusovih cevi, da ih tu ohladim. Majka bi takođe popila nekoliko čaša, ako bih je nudio, ali je Savako odbijala da pije. Majka bi zatapala svoja gola stopala u vodu, govoreći: „Savako, treba da probaš ovo. Neverovatno je sveže i mnogo prija!” Ali Savako je samo sedela u svojoj prilično formalnoj letnjoj odeći, sa svilenim pojasom čvrsto stegnutim oko kimona. „Imate veoma lepa

stopala”, govorila bi majci. „Ne bih nikako mogla da svoja ružna stopala zaronim tu pored vaših.” Savako mi je izgledala suviše rezervisano. Mogla je baš da bude malo slobodnija i intimnija sa osobom koja će joj uskoro biti svekrva. Ali ona je uvek delovala toliko zabrinuto, suviše je pokazivala želju da zadovolji sagovornika, a u njenim rečima često je bilo prizvuka neiskrenosti. Čak i njeno ponašanje prema meni bilo je suviše staromodno, naročito kada se uzme u obzir da je diplomirala u srednjoj školi, gde se devojke prilično oslobode. Možda će je venčanje promeniti, ali u tom trenutku nisam mogao da se oduprem utisku da su odnosi među nama kao odnosi gospodara i sluškinje. Možda je baš ta osobina bila presudna u odluci mog oca da mi nju predloži kao nevestu, ili je možda majčina opuštenost i snaga ličnosti stvarala jak kontrast, pa mi je izgledala takva. Nekako mi nije delovala kao devojka koja bi uskoro trebalo da postane član naše male porodice. Mesec ili dva pošto su opali cvetovi sa svilenog drveta i drveta nara, u vreme kada je počela da cveta mirta, a bokvica da zri, postao sam toliko vešt u masaži da sam samouvereno pozivao majku da dođe u paviljon da je masiram. „Dobro, ako baš želiš, ali samo nekoliko minuta”, odgovarala bi ona. Naravno, masirao sam je umesto Savako čim devojka nije bila tu, ali sam tada počeo da, čak i kada bi ona bila sa nama, govorim: „Hajde, Savako, skloni se da ja probam, a ti me posmatraj i

proveravaj.” Ne mogavši da zaboravim dane kada sam tu sisao svoju maćehu, sada sam nalazio zadovoljstvo u tome da je masiram. Baš nekako u to vreme Savako, koja je do tada imala zapadnjačku frizuru, poče da nosi visoku tradicionalnu japansku frizuru šimada, koja je posebno isticala njeno lepo lice, kao na starim grafikama. Ona se očigledno pripremala za godišnjicu očeve smrti, koja se približavala i kada je trebalo da se održi budistička služba. Majka je takođe naručila novu odeću za tu priliku, a među njima i svečani ogrtač od tamnoljubičastog satena, s cvetovima trandavilja izvezenim na suknji i širokim belim pojasom od svile, na kome je bilo utisnuto sedam jesenjih cvetova. Služba je bila održana u hramu Hjakumanben, a večera je služena u njihovim odajama. I majka i ja smo primetili koliko su nam rođaci bili hladni i nekako odsutni. Neki od njih su otišli čim su zapalili mirisne štapiće, ne ostavši na večeri. Još od očeve ženidbe nekadašnjom zabavljačicom, mnogi rođaci su se držali rezervisano prema nama. A sada, da stvar bude još gora, ja sam bio veren s baštovanovom ćerkom. Mogao sam samo da zamislim šta su pričali o nama, ali nisam mogao da očekujem da će se ponašati ovoliko hladno. Majka je to podnosila sa svojom uobičajenom mirnoćom, ali je Savako, koja se prilično namučila da se obuče prikladno za ovakvu priliku, izgledala tako obeshrabreno da mi ju je bilo žao. „Počinjem da razmišljam o tome kako će tek izgledati naše venčanje”, rekoh majci, „da li misliš da će ovi ljudi uopšte doći?”

„Zašto brineš o tome? Ne ženiš se ti zbog njih, dovoljno je ako ste ti i Savako srećni.” Majka nije izgledala zabrinuto, ali ubrzo ja shvatih da je ogorčenje naših rođaka mnogo veće nego što sam mogao da zamislim. Okane, koja je došla iz Nagahame da bi prisustvovala službi u hramu, ostala je kod nas nekoliko dana, a onog jutra kad je trebalo da krene, pozva me da je ispratim kroz šumu kod svetilišta. „Okane, da li imaš nešto da mi kažeš?”, zapitah je. „Da”, reče. „Mislim da znam o čemu želiš da pričaš. Mora da je nešto oko mog venčanja, zar ne?” „Nije to jedina razgovaramo.”

stvar

o

kojoj

hoću

da

„Pa, šta je onda?” „Pa...”, poče ona, „ali ne smeš da se naljutiš, Tadasu.” „Neću se ljutiti, hajde pričaj”, rekoh. „Ti ćeš to sigurno čuti od nekoga drugog pre ili kasnije, pa je bolje da ti ja sada kažem.” Pa mi onda ispriča sledeću priču. Mnogi rođaci su se protivili mojoj ženidbi sa Savako, ali to nije bila jedina stvar s kojom se nisu slagali. Više nego ženidba Kađikavinom ćerkom,

njima je smetao moj odnos s maćehom. Da bi bilo jasno, reći ću da su mislili da među nama postoji incest. Kako oni kažu, rekla mi je Okane, majka i ja smo počeli s odnosima još dok je otac bio živ, a otac je, pošto je znao da se neće oporaviti od bolesti, to tolerisao – čak nas je i ohrabrivao. Neki su u ogovaranjima išli toliko daleko da su počeli da se glasno pitaju čija je beba koja je onako na brzinu poslata u Tanbu, da ona nije moje dete, a ne moga oca. Razmišljao sam kako su ti ljudi koji su nas izbegavali i nisu dolazili kod nas godinama, uopšte mogli da čuju takva ogovaranja. Ali mi Okane objasni da mnogo ljudi u komšiluku odavno širi takve glasine o nama. Izgleda da su znali da majka i ja provodimo mnoge časove zajedno u paviljonu kod svilenog drveta, a odatle su došle i druge glasine. Moji rođaci su onda zaključili da je otac na samrti sredio da se oženim sa Savako, devojkom koja je zbog svoga porekla jedina htela da prihvati takav odnos. To što je otac uredio da se oženim govorilo je da on u stvari želi da ja i posle njegove smrti nesmetano nastavim nemoralne odnose sa svojom maćehom. Kađikava je bio svestan te situacije kada je pristao da mu se ćerka uda za mene, a Savako je pristala na brak samo da bi ispunila želju svojih roditelja da je zbrinu. Ne treba ni reći da su oni bacili oko na našu imovinu. Tako su rođaci bili besni prvo na ulogu moga oca u svemu tome, pa na moju maćehu, pa na mene, pa na Kađikavu, a tek onda na njegovu ćerku – tim redom. „Tadasu, treba mnogo da pripaziš šta radiš!”, upozori me Okane, gledajući me nekako oštro.

„Ljudi svašta pričaju i mogu da kažu još gore stvari!” „Neka pričaju ono što žele. Takve priče će uskoro biti zaboravljene”, odgovorih ja. „Ne znam šta će biti. Možda će svi oni ipak doći na venčanje idućeg meseca”, reče mi ona na rastanku. Naše venčanje beše održano jednog povoljnog dana30 u novembru te godine. Da bih zadovoljio majku, obukao sam očev crni svileni kimono, s porodičnim grbom na leđima. Na venčanju se pojavilo veoma malo naših rođaka, pa su čak izostali i oni s majčine strane. Najviše je bilo rođaka porodice Kađikava. Doktor Kato i njegova žena bili su toliko ljubazni da pristanu da nam budu posrednici na venčanju. Doktor je nekada godinama amaterski izučavao igru u pozorištu No, pa je bio veoma srećan što mu se na venčanju pružila prilika da otpeva nekoliko stihova iz poznate drame Takasago.31 Dok sam slušao njegov zvučni glas, moje misli behu veoma daleko. Posle venčanja, ponašanje moje neveste Savako prema majci i meni nije se mnogo promenilo. Putovali smo na nekoliko dana u Naru i svetilište 30 Japanci pridaju mnogo važnosti takozvanim horoskopskim srećnim i nesrećnim danima, pa ih obavezno uzimaju u obzir prilikom planiranja važnih događaja u životu. Taj horoskop se naziva Kigaku (Učenje o životnoj energiji Ki). (Prim. prev.) 31 No je stara forma japanskog pozorišta, koje se prvobitno prikazivalo samo na dvoru. U drami koja se zove Takasago govori se o dva veoma udaljena borova drveta koja gaje veliku međusobnu ljubav, što simbolizuje snažna i poetična osećanja koja i ljudi mogu da osete jedni prema drugima. Neke pesme – stihovi iz te drame često se u Japanu pevaju na venčanjima. (Prim. prev.)

Ise,32 ali sam tokom tog medenog meseca preduzimao sve mere da ona ne ostane u drugom stanju. Spolja gledano, odnos moje majke sa mnom i s mojom nevestom bio je neverovatno harmoničan. Majka je spavala u sobi s verandom od dvanaest tatamija, a Savako i ja smo spavali u mojoj sobi od šest tatamija. To je bilo tako jer sam ja još studirao i zavisio od porodičnih prihoda, a sve poslove oko finansija i upravljanja kućom vodila je majka. Majka je tih dana vodila tih i opušten život. Zabavljala se tako što je počela da vežba kaligrafiju stila Konoe, da čita klasičnu japansku književnost, svira koto ili seta kroz vrt. Uvek kada bi se zamorila, danju ili noću, pozivala je Savako ili mene da je masiramo. Tokom dana masirali bismo je u paviljonu, ali tokom noći ona je pozivala Savako da dođe u njenu sobu. Povremeno bi nas troje odlazilo zajedno u pozorište ili na neki kraći izlet, ali se majka pokazala prilično stroga kada je bio u pitanju novac, pa nas je često upozoravala kad bismo napravili, po njenom mišljenju, neki nepotrebni trošak. Posebno je bila stroga kada je u pitanju bila Savako, stalno joj proveravajući sve račune i izdatke za hranu. Majka je izgledala svežije i mlađe nego ikada, a zaokruglila se bila toliko da je počela da dobija podvaljak. Da je otac mogao da je vidi tako zadovoljnu i zaokrugljenu, sigurno bi bio srećan.

32 Nara je grad, stara prestonica Japana, blizu Kjota i poznato je turističko mesto. Svetilište Ise je jedno od najstarijih svetilišta stare japanske vere šinto – takođe mesto koje obilazi veliki broj turista. (Prim. prev.)

Živeli smo mirno, a ja za to vreme završih još dve godine na univerzitetu. Ali jedne noći u junu, oko jedanaest sati, neposredno pošto sam otišao u postelju, dotrča Savako i poče da me trese, pozivajući me da ustanem. „Tvoja majka, tvoja majka!”, vikala je požurujući me i vukući prema njenoj spavaćoj sobi. „Dogodilo se nešto strašno!”, vikala je. „Majko!”, povikah ja kad sam ušao u sobu, „šta se to dogodilo, kaži?” Ona je ležala potrbuške, stenjući, a jastuk je držala ispod lica obema rukama. „Vidi šta joj je uradila!”, viknu mi Savako i podiže okrugli ventilator, koji je bio pored majčinog uzglavlja. Ispod njega videla se spljoštena stonoga. Savako mi objasni da ju je majka pozvala da je masira i da ju je masirala skoro čitav sat. Dok ju je masirala, majka je bila ležala na leđima, dišući ravnomerno. Savako joj je masirala stopala i nožne članke, kada je, u jednom trenutku, majka vrisnula od bola i telo joj se potpuno iskrivilo. Savako je pogledala prema njoj i videla kako joj preko leve dojke prelazi velika stonoga. Moja žena je zgrabila ventilator i njime bukvalno zbrisala stonogu sa majčinih grudi, bacivši je na pod i spljoštivši je podnožjem ventilatora. „Da sam je samo ranije primetila...”, govorila je Savako, bleda kao krpa. „Bila sam se toliko unela u masažu da sam se jednostavno isključila...”

Doktor Kato je brzo stigao, pokušao je da je reanimira, dajući joj injekcije jednu za drugom, ali sve to izgleda nije delovalo. Majka je očigledno sve više patila, boja lica joj je bila tamna, a disanje ubrzano i sve je ukazivalo da je njeno stanje sve gore i gore. Doktor Kato ostade uz nju, činivši sve što može da je spase, ali u zoru stanje joj se još više pogoršalo i ona je umrla. „Strašan udarac za sve vas”, reče nam doktor Kato pre nego što je krenuo. „Ja sam kriva, ja sam kriva”, ponavljala je Savako, glasno plačući. Nemam nameru da pokušam da opišem osećanja koja su me obuzela: strah, bol, beznađe, obeshrabrenost, sve me je to preplavilo, kao u nekim talasima. Nisam mogao da krivim nikoga, bez validnih dokaza, ali nisam mogao da pobegnem od nekih sumnji koje počeše da me obuzimaju. Prošlo je četrdeset godina otkako je moj deda sagradio ovu kuću, koja je u vreme smrti moje maćehe bila možda još lepša, s bojama drveća i rastinja oko nje i patinom koja još lepšim čini stare japanske kuće. U vreme kada je kuća izgrađena, drveće je sigurno bilo mnogo mlađe i manje visine, ali je tek sada dobilo svoj satenski sjaj. Jedna od najstarijih zgrada u našoj kući bila je kuća za čajne ceremonije, koju je deda izgradio u vrtu, a koja je, kako se sećam iz detinjstva, tada bila puna stonoga. Ali kako sam ja rastao, stonoge su počele da se pojavljuju i u paviljonu i u glavnom delu kuće. Dešavalo se da naiđemo na stonogu na verandi ili u

velikoj sobi, u kojoj su otac i majka spavali. Ona, takođe, mora da je povremeno nailazila na stonoge, a verovatno ih je viđala i Savako, kada je išla da je masira. Kad sam pomislio na to, počeh da dolazim na ideju da majčina smrt možda i nije bila potpuno slučajna. „Da nekome nije palo na pamet da upotrebi stonogu za svoje namere?”, pomislio sam. Možda je samo želeo da napravi neslanu šalu, ne misleći da bi ujed insekta mogao da bude fatalan. Ali kad se uzme u obzir da je majka imala slabo srce, takva mogućnost možda je postajala privlačna. Čak i ako ne uspe, takva zamisao nikada ne može da dovede u opasnost svog aktera jer niko ne može da dokaže takvu nameru. Možda je stonoga dopuzala na njene grudi slučajno. Majka je bila osoba koja je vrlo lako padala u san, posebno kada je bila opuštena dugom masažom. U takvim situacijama vrlo brzo bi pala u san i počela da hrče. Ona nije želela da je mnogo pritiskaju dok je masiraju, već je volela da je samo blago glade po koži, kako bi mogla da spava. Svako ko joj je bio u blizini, ko ju je masirao, mogao je da stavi na nju sve što bi mu palo na pamet, pa i insekta. Kad sam utrčao u njenu sobu, ona je ležala licem prema podu, jaučući od bola, ali Savako mi je rekla da je ona, dok ju je masirala, bila ležala na leđima. Bilo mi je teško da poverujem da je Savako mogla da vidi stonogu na njenim grudima ako joj je masirala stopala, a ova bila okrenuta prema podu i ležala na stomaku. Majka nije bila bez odeće, bila je obučena u svoju odeću za spavanje. Ako joj se insekt uvukao u kimono, Savako nije mogla da ga vidi. Mora da je znala da je unutra.

Ovo su sve samo moje pretpostavke, ništa više. Ali pošto su se takve misli dugo rojile po mojoj glavi, nisam lako mogao da ih se oslobodim. Zbog toga možda ovde i pišem o tome. U svakom slučaju, tu svoju sumnju hteo sam da sačuvam kao tajnu, bar dok sam ja živ. Otada su prošle još tri godine. Kada sam završio studije, pre dve godine, dobio sam posao službenika u banci u kojoj je moj otac bio direktor. Prošlog proleća, iz razloga koje javno nisam izneo, razveo sam se od Savako. Njena porodica je postavila niz veoma teških uslova da bi pristali na razvod, ali sam ja na kraju pristao na sve. Priča je toliko komplikovana i neprijatna da nemam želju da pišem o tome. U isto vreme kada sam preduzeo korake da se razvedem, prodao sam našu kuću „Čapljino gnezdo”, koja je za mene bila puna lepih i tužnih uspomena. Od tog novca izgradio sam malu kuću u blizini hrama Honen, za sebe i Takešija, koga sam doveo da živi sa mnom. U početku se tome protivio i sam Takeši i njegovi novi roditelji, ali sam uspeo da ih ubedim. Zamolio sam Okane, koja je tiho živela u Nagahami, da dođe kod nas i brine se o Takešiju, makar nekoliko godina. Srećom, ona je u svojoj šezdeset četvrtoj godini još dobrog zdravlja, i nije joj teško da se brine o njemu. „Ako je to tvoja želja, pomoći ću ti oko malog”, rekla mi je i ostavila svoje penzionersko utočište da bi živela s nama. Takeši ima šest godina. U početku je bio veoma rezervisan prema Okane i meni, ali sada smo postali veoma bliski. Iduće godine on će poći u školu. Ono što me čini najsrećnijim je to što veoma liči na majku. Ne samo fizički, već je od nje

nasledio mirnoću, otvorenost i srdačnost prema ljudima. Ne nameravam da se ponovo ženim. Jednostavno želim da što duže živim s Takešijem, jedinom vezom koja mi je ostala s majkom. Zbog toga što je moja majka umrla kada sam bio još dečak, a moji otac i maćeha kada nisam još bio toliko star, želim da živim s Takešijem bar dok ne odraste. Da ga poštedim samoće koju sam ja dugo osećao.

27. jun 1931. (godišnjica majčine smrti) Tadasu Otokuni

MAJSTOR TETOVIRANJA

Beše to doba kada su ljudi cenili plemenitu veštinu lake zabave, kada život nije bio toliko surova borba kao sada. Beše to dokono doba, doba kada je profesionalna dovitljivost mogla da obezbedi izvanredan život, što je bogatu i plemenitog porekla mladu gospođu održavalo uvek u tako dobrom raspoloženju da dvorske dame i gejše nisu prestajale da se smeju. U ilustrovanim ljubavnim romanima toga doba, u pozorištu kabuki, gde su grubi junaci, kao Sadekuro i Diraju, bili pretvarani u žene – svugde su lepota i snaga bile jedno. Ljudi su činili sve što su mogli da se ulepšaju, čak su neki tražili da im se boje unose u njihovu plemenitu kožu. Šareni crteži od linija i boja igrali su po ljudskim telima.

Posetioci u četvrtima zadovoljstva u Edou više su voleli da uzmu nosače palankina, koji su bili divno istetovirani; kurtizane iz četvrti Jošivara i Tacumi zaljubljivale su se u istetovirane muškarce. Među onima koji su bili tako iskićeni bili su ne samo kockari, vatrogasci i njima slični već i pripadnici trgovačke klase, čak i samuraji. S vremena na vreme održavane su izložbe, gde su se učesnici svlačili da prikažu svoja filigranski ukrašena tela, pljeskali se ponosno, gordi na svoje nove ukrase, i nalazili mane jedan drugom. Bio je jedan izuzetno vešt mladi majstor tetoviranja, koji se zvao Seikići, a koga su hvalili na sve strane kao umetnika ravnog Ćaribunu ili Jacuheiju, i mnogo desetina ljudi nudilo je svoju kožu umesto svile njegovoj četkici. Najviše radova koji su privlačili pažnju na izložbama tetoviranja bilo je njegovo. Druge su, možda, više cenili zbog veštine senčenja ili majstorstva u upotrebi cinobera, ali je Seikići bio čuven zbog svoje nesravnjive odvažnosti i senzualnog šarma svojih dela. Seikići je ranije zarađivao za život radeći kao slikar ukijoe33 grafika u školi koja je pripadala Tojokuniju i Kunisadi, što se veoma dobro osećalo u njegovoj umetnosti, uprkos tome što je od statusa slikara pao na crtača na koži. Seikići je bio takav da niko čija ga koža ili telo nisu zainteresovali nije mogao da kupi njegove usluge. Klijenti koje bi primio, morali su izbor crteža da potpuno prepuste njegovom nahođenju; on je određivao i cenu, a bili 33 Ukijoe – japanske estampe ili grafike u boji, otisci u drvetu. (Prim. prev.)

su primorani da ceo mesec ili dva izdrže užasan bol koji su zadavale njegove igIe. Duboko u srcu mladi majstor krio je tajno zadovoljstvo i nikom znanu želju. On je uživao u bolovima koje su ljudi osećali dok je iglama prodirao u njih, mučeći njihovu oteklu, kao krv crvenu kožu, i što su glasnije stenjali, veće je bilo čudno Seikićijevo uživanje. Kažu da je senčenje i bojenje svetlocrvenom bojom bilo najbolnije i da su to bile tehnike u kojima je najviše uživao. Kada bi neki čovek bio uboden pet ili šest stotina puta tokom redovnog rada predviđenog za jedan dan i onda se potopio u toplo kupatilo da izvuče boje, pao bi pred Seikićijem polumrtav, ali bi ga ovaj hladno pogledao i sa zadovoljnim izrazom na licu rekao: „Rekao bih da boli”. A kada bi izmoždeni čovek urlao u mukama ili škrgutao zubima i krivio usta kao da umire, Seikići bi mu rekao: „Ne ponašajte se kao dete. Saberite se, još niste ni počeli da osećate moje igle”. I nastavljao bi da tetovira, miran kao uvek, pogledajući povremeno sa strane na čovekovo uplakano lice. Ali ponekad bi neki beskrajno odvažan čovek stegao zube i podneo sve stoički, ne dozvolivši sebi ni da se namršti. Tada bi se Seikići nasmešio i rekao mu: „A, ti si od onih tvrdoglavih! Sačekaj samo, uskoro će ti se celo telo tresti od bolova. Sumnjam da ćeš to moći da izdržiš...”

***

Već je dugo Seikići u sebi gajio želju da stvori remek-delo na koži lepe žene. Ta žena trebalo je da uz lepotu ima i određene posebne crte karaktera, jer lepo lice i savršeno telo nisu bili dovoljni da ga zadovolje. Iako je obišao sve tada poznate lepotice i vladarke u četvrtima zadovoljstva u Edou, nije mogao da pronađe nijednu koja bi mogla da odgovori njegovim zahtevima. Nekoliko godina prošlo je bez uspeha, lice i silueta idealne žene nastavili su da mu opsedaju misli, ali je odbijao da napusti svoje nade. Jedne letnje večeri, četvrte godine kako je započeo potragu, Seikići je slučajno prolazio pored restorana Himsei, u četvrti Fukagava u Edou, nedaleko od svoje kuće, kada je opazio golo, kao mleko belo žensko stopalo kako izviruje ispod zavesa na nosiljci koja je prolazila. Za njegovo oštro oko ljudsko stopalo bilo je isto tako izražajno kao i lice. Ovo koje je video bilo je savršeno. Fino izvajani prsti, nokti kao školjke s obale kod Enošime, koje se prelivaju u svim duginim bojama, kao biser obla peta, koža toliko blistava da je izgledalo kao da je kupana u prozirnoj vodi planinskih izvora – to je stvarno bilo stopalo koje je trebalo hraniti ljudskom krvlju, stopalo koje je bilo stvoreno da gazi po ljudskim telima. Ovo je, bez svake sumnje, bilo stopalo one jedinstvene žene koja mu je stalno izmicala. Poželevši da makar na trenutak vidi njeno lice, Seikići je počeo da prati nosiljku, ali pošto ju je sledio kroz nekoliko ulica i prolaza, konačno ju je potpuno izgubio iz vida.

Tako se Seikićijeva dugo gajena želja pretvorila u strasnu ljubav. Jednog jutra, krajem proleća sledeće godine, stajao je na verandi načinjenoj od bambusa u svojoj kući u Fukagavi, zureći u vazu s naslikanim omoto34 ljiljanima kad je čuo kako neko ulazi na baštenska vrata. I onda se pojavila mlada devojka za koju je znao da dolazi od jedne njegove prijateljice, gejše iz obližnje četvrti Tacumi. „Gospođa mi je naložila da vam predam ovaj ogrtač i molila da budete tako dobri da ga islikate”, rekla je devojka i odvila bošču boje šafrana, iz koje je izvadila ženski svileni ogrtač zavijen u omot od debelog papira, na kojem je bio naslikan portret glumca Tođakua; uza sve to bilo je i pismo. U pismu ga je prijateljica molila za maločas pomenutu uslugu i istovremeno mu saopštila da devojka koja mu donosi poruku uskoro treba da postane gejša i da radi pod njenom zaštitom. Nada se, kaže u pismu, ako nije zaboravio stare prijatelje, da neće odbiti da ponudi svoju zaštitu ovoj devojci. „Mislim da te nikada ranije nisam video”, rekao je Seikići, posmatrajući je napeto. Izgledala je kao da ima jedva petnaest-šesnaest godina, ali je na njenom licu bilo toliko čudne lepote i ono je odavalo tako veliko iskustvo kao da je godine provela u četvrti zabave i već zavela bezbrojne muškarce. U njenoj lepoti ogledali su se snovi pokolenja zanosnih ljudi i žena koji su živeli i umrli u ovoj velikoj prestonici, u kojoj su sabrani svi gresi i bogatstvo nacije. 34 Omoto – jedna od čuvenih škola keramike. (Prim. prev.)

Seikići ju je zamolio da sedne na verandu, kako bi mogao da prouči njeno fino, otkriveno stopalo, samo u elegantnim sandalama od slame. „Da li si izišla iz Himseija u nosiljci jedne noći u julu prošle godine? To mora da si bila ti?”, zapitao je on. „Moguće”, odgovori ona smešeći se ovom pitanju. „Moj otac je tada još bio živ i često me je tamo vodio.” „Godinama sam čekao na tebe i sada te prvi put stvarno vidim. Ali, video sam tvoje stopalo i sećam ga se... Uđi unutra za trenutak, imam nešto da ti pokažem.” Ona je već mislila da krene kad ju je on uzeo za ruku i poveo uza stepenice do svog ateljea, koji je gledao na široku reku. Tamo je uzeo dve slike zavijene u svitak i odvio ih pred njom. Jedno je bilo platno koje je predstavljalo kinesku princezu, ljubimicu surovog cara Cua iz dinastije Sang. Ležala je opružena na niskoj ogradi stepeništa, dok joj je duga haljina od islikanog brokata padala dopola stepeništa, a krhko telo jedva da je moglo da izdrži teret zlatne krune ukrašene koralom i lazurom. U desnoj ruci držala je veliki vinski pehar prinet usnama, dok je gledala čoveka privezanog za stub mučenja u bašti niže nje. Ruke i noge su mu bile lancima privezane za šuplji bakarni stub u kojem treba da se zapali vatra. I princeza i žrtva s glavom okrenutom prema njoj i očima sklopljenim kao da time pokazuje da je spreman da prihvati sudbinu, bili su na slici zastrašujuće životni.

Dok je devojka gledala ovu čudnu sliku, usne su joj drhtale, a oči zasijale. Postepeno, lice je počelo da joj se menja i postaje sve sličnije princezinom. U slici kao da je našla skriveni deo sebe. „Ovde su prikazana tvoja prava osećanja”, rekao joj je Seikići, zadovoljan, dok ju je posmatrao. „Zašto si mi.pokazao nešto tako ’užasno’?”, zapitala je devojka, pogledavši ga, i on je video da je pobledela. „Ta žena, to si ti. Njena krv teče kroz tvoje telo”, rekao je i razvio drugu sliku pred njom. To platno je nosilo naziv: Žrtve. Na sredini slike stajala je mlada žena oslonjena o stablo trošnog drveta i zurila preko gomile ljudskih tela koja su joj ležala pod nogama. Ptičice su letele oko nje pevajući veselo, a oči su joj sijale pune ponosa i zadovoljstva. Nije se znalo da li je to bila slika bojnog polja ili prolećne bašte u cvatu. Dok je gledala sliku, devojka je osetila da u njoj nalazi nešto što je dugo krila u mraku sopstvenog srca. „Ova slika kazuje tvoju budućnost”, rekao je Seikići, pokazujući ženu pod trešnjom, koja je bila slika i prilika mlade devojke. „Svi ovi ljudi upropastiće svoje živote zbog tebe.” „Molim te, skloni ih”, rekla je devojka drhteći, okrenula i se na drugu stranu kao da pokušava da pobegne od njihove i privlačne snage, i pala pred njih ničice i dalje sva uzdrhtala.

Najzad je ponovo progovorila: „Priznajem, priznajem da ; si u pravu; ja sam ista kao ta žena... Ali, molim te, skloni slike.” „Ne govori tako kao da si kukavica”, rekao joj je Seikići s pakosnim osmehom, „pogledaj je malo bolje, nećeš se više tako gaditi.” Ali devojka nije htela da digne pogled i ležala je glave zarivene u rukave, govoreći neprekidno da se plaši i da želi da ode. „Ne, moraš da ostaneš ovde, načiniću od tebe pravu lepoticu”, rekao je on približavajući joj se. Sakrivenu pod kimonom držao je bočicu anestetičkog sredstva koju je pre izvesnog vremena dobio od jednog lekara Holanđanina.

***

Jutarnje sunce se presijavalo u reci, čineći da mali atelje izgleda kao da gori. Zraci sunca prelamali su se u vodi i odbijali stvarajući zlatne talase na papirnim pomičnim zidovima i na licu devojke koja je duboko spavala. Seikići je zatvorio vrata i uzeo instrumente za tetoviranje, ali je izvesno vreme samo sedeo ushićen, uživajući u potpunosti u njenoj neverovatnoj lepoti. Mislio je kako nikada ne bi mogao da se umori gledajući njeno kao maska mirno lice. I kao što su drevni Egipćani ukrasili svoju čudesnu zemlju piramidama i sfingama, on se spremao da ukrasi čistu kožu ove devojke. Najzad je podigao četkicu stegnutu u levoj ruci, spustio njen vrh na devojčina leđa i iglom, koju je

držao u desnoj ruci, počeo da pravi skicu. Osećao je kako mu se duh rastapa u kao ugalj crni tuš koji je ubrizgavao u njenu kožu, a svaka kap cinobera s Rjukjua,35 koju je mešao s alkoholom i utiskivao u kožu, bila je kao kap njegove krvi. U ovim bojama je video nijanse sopstvenih strasti. Ubrzo je došlo veče i mirni prolećni dan bližio se kraju, ali Seikići nije prestajao da radi, niti se devojka budila. Kad je sluga iz kuće gejši dolazio da se raspita o njoj, Seikići ga se oslobodio rekavši da je ona davno otišla. I satima kasnije, kada je mesec, viseći nad kućama s druge strane reke, činio da kuće duž obale izgledaju kao da se kupaju u nekoj nestvarnoj svetlosti, tetoviranje još nije bilo ni upola završeno. Seikići je nastavio da radi pod svetlošću sveća. Nije bilo lako utisnuti čak ni jednu jedinu kap boje, jer je sa svakim ubodom igle Seikići ispuštao težak uzdah i osećao kao da probada sopstveno srce. Malo-pomalo, tačkice na koži počele su da dobijaju oblik ogromnog pauka crne udovice i kada je noćno nebo u zoru počelo da bledi, ovaj zlokobni stvor raširio je svojih osam nogu i obgrlio cela devojčina leđa. U punoj svetlosti prolećne zore čamci su počeli da plove uz i niz reku, dok su im vesla škripala u jutarnjoj tišini. Crepovi na krovovima zasjali su na suncu, a izmaglica poče da nestaje iznad belih jedara koja su 35 Rjukju – ime koje su Evropljani dali svim ostrvima između Kjušua (najjužnijeg japanskog velikog ostrva) i Formoze (Tajvana). Među njima je i Okinava. (Prim. prev.)

treperila na povetarcu. Najzad je Seikići odložio četkicu i pogledao istetoviranog pauka. To umetničko delo bilo je najveličanstveniji napor koji je učinio u svom životu. Sada, kad ga je završio, srce mu je bilo potpuno lišeno osećanja. Dva tela su izvesno vreme mirovala i onda je Seikići tihim promuklim glasom koji se drhtavo odbio od zidova sobe rekao: „Celu svoju dušu stavio sam u ovu tetoviranu sliku, samo da bih te učinio stvarno lepom. Sada nema više žene u Japanu koja može da se poredi s tobom. Više nema čega da se plašiš, svi muškarci će biti tvoje žrtve.” Kao da mu odgovara, iz devojčinih usta začuo se slab uzdah... Lagano, ona je počela da se vraća svesti, i sa svakim njenim drhtavim dahom paukove noge su se micale kao da su žive. „Mora da patiš, pauk te je zarobio svojim nogama.” Na to je ona lagano otvorila oči, gledajući bezizrazno. Pogled joj je postajao sve čistiji i jasniji dok najzad, kao što mesečeva svetlost postaje sve jasnija, njene oči ne zasijaše bleštavo. „Hoću da vidim šta si mi istetovirao”, rekla je ona kao da govori u snu, ali s prizvukom autoriteta u glasu. „Mora da sam postala veoma lepa ako si mi dao svoju dušu.” „Prvo moraš da se okupaš da se boja pojavi”, prošaptao je Seikići sažaljivo. „Bojim se da će boleti, ali budi hrabra bar još malo.”

„Mogu sve da podnesem za lepotu”, rekla je ona i nasmešila se uprkos bolu koji joj je strujao kroz telo. „Kako voda peče! ... Ostavi me samu i čekaj u sobi! Ne podnosim da me muškarac vidi kako patim!” Kada je izišla iz kade, suviše slaba i da se obriše, devojka je odgurnula ruku koju joj je Seikići pružio da joj pomogne i pala u bolovima na pod, stenjući kao u ružnom snu. Raspuštena kosa vila joj se oko lica sva razbarušena, a beli tabani njenih nogu ogledali su se u ogledalu iza nje. Seikićija je zapanjila promena koja se dogodila sa stidljivom i slabom devojkom kakva je bila juče, i postupio je kao što mu je rekla, otišavši da je čeka u studiju. Posle otprilike jednog časa ona je došla pažljivo obučena, s vlažnom i sjajnom kosom uredno očešljanom i spuštenom na ramena. Naslonjena na ogradu na verandi, pogledala je u bledo i mutno nebo. Oči su joj se sjale i u njima nije bilo ni traga bola. „Želeo bih da ti poklonim i ove slike”, rekao je Seikići, stavljajući svitke pred nju, „uzmi ih i idi”. Ona ga je ošinula pogledom britkim kao mač. „Više se ničega ne plašim, i ti si moja prva žrtva!”, viknula je dok joj je u ušima odjekivala pobednička pesma. „Dozvoli mi da još jednom pogledam ono što sam istetovirao”, zamolio je Seikići.

Lagano, devojka je klimnula glavom i pustila da joj kimono klizne s ramena. U tom trenutku na njena sjajno istetovirana leđa pade zrak sunca i pauk je bio spaljen plamenovima koji ga zahvatiše.

LOPOV

Bilo je to pre mnogo godina, u školi u kojoj sam se pripremao za Kraljevski univerzitet u Tokiju. Moji cimeri u domu za učenike i ja provodili smo dosta vremena „učeći pod svećama” (vrlo malo učenja bilo je uključeno u sve to), a jedne noći, dugo pošto su svetla ugašena, nas četvorica smo upravo to radili, skupili se oko sveće i pričali. Sećam se da smo imali jedan od naših zbunjujućih, vatrenih razgovora o ljubavi – problemu koji nas je u to vreme ozbiljno mučio. Zatim, prirodnim razvojem događaja, razgovor se okrenuo ka temi zločina – našli smo se kako raspravljamo o temama kao što je prevara, lopovluk, ubistvo. „Od svih zločina najverovatnije je da će čovek počiniti ubistvo.” To je bio Higući, sin poznatog profesora, sa svojom izjavom. „Ali ne verujem da

bih ikada mogao da ukradem – prosto ne bih mogao to da uradim. Mislim da bih mogao da budem prijatelj s bilo kojom vrstom ljudi, ali mi se čini da lopov pripada drugoj vrsti.” Senka neodobravanja prešla je preko njegovih lepih crta. Nekako je to mrštenje isticalo njegovu lepotu. „Čujem da se desila krađa u domu skoro.” Ovog puta govorio je Hirata. „Zar se nije to desilo?”, pitao je okrećući se ka Nakamuri, našem drugom cimeru. „Da, i kažu da je neko od studenata.” „Kako znaju?”, pitao sam. „Pa, nisam čuo sve detalje.” Nakamura je spustio ton do poverljivog šaputanja: „Ali dešava se toliko često da mora da je neko iznutra.” „Ne samo to”, ubacio se Higući, „jedan od momaka u severnom krilu ušao je u sobu pre neki dan, kada je neko gurnuo vrata iznutra, tresnuo ga po licu i pobegao niz hodnik. Ovaj ga je pojurio, ali dok je stigao do dna stepenica, više nije mogao da ga vidi. U sobi je primetio da su mu kovčeg i knjige u neredu, što dokazuje da je u pitanju lopov.” „Da li mu je video lice?” „Ne, sve se prebrzo desilo, ali je rekao da je izgledao kao jedan od nas, da je bio obučen kao mi. Navodno je otrčao niz hodnik s kaputom preko glave – jedno je sigurno, kaput mu je imao grb s cvetom puzavice.”

„Puzavice?”, upitao je Hirata. „Pa to ništa ne dokazuje.” Možda sam to ja umišljao, ali mislim da je bacio sumnjiv pogled na mene. U istom trenutku osetio sam da sam napravio zajedljiv izraz, pošto je cvet puzavice na grbu moje porodice. Slučajno baš te večeri nisam nosio moj sako s grbom. „Ako je jedan od nas, neće biti jednostavno uhvatiti ga. Niko ne želi da veruje da je lopov među nama.” Pokušavao sam da prevaziđem stid koji sam osećao zbog tog trenutka slabosti. „Ne, uhvatiće ga za nekoliko dana”, rekao je Higući odlučno. Oči su mu sijale. „Ovo je tajna, ali kažu da obično krade stvari u svlačionici kupatila, i već dva-tri dana dežurni profesori vode računa o tome. Sakriju se iznad i gledaju kroz malu rupu.” „ Oh? Ko ti je to rekao?”, pitao je Nakamura. „Jedan od dežurnih profesora. Ali ne moraš sad svima da objaviš.” „Ako ti toliko znaš, verovatno zna i lopov!” Hirata je rekao s gađenjem. Ovde moram da objasnim da Hirata i ja nismo bili prijateljski raspoloženi jedan prema drugom. U stvari, u to vreme, jedva da smo se i podnosili. Kažem „mi”, ali u stvari je prvi Hirata počeo snažno da me ne podnosi. Prema onome što mi je prijatelj preneo, jednom je rekao s prezirom da ja nisam ono što svi misle da jesam, da je imao priliku da me prozre. I ponovo: „Muka mi je od njega. Nikada mi neće biti prijatelj. Šteta je što imam bilo šta s njim.”

To mi je pričao samo iza leđa; nikada mi nije direktno rekao tako nešto, iako je bilo očigledno da me prezire. Ali nije bilo u mojoj prirodi da zahtevam objašnjenje. Ako nešto nije u redu sa mnom, trebalo bi da mi kaže otvoreno, rekao sam sebi. Ukoliko on nema dovoljno ljubaznosti da mi kaže šta je u pitanju, ili ako misli da ne vredi gubiti vreme sa mnom, onda ni ja neću misliti o njemu kao o prijatelju. Osećao sam se pomalo usamljeno kada bih mislio o njegovom preziru prema meni, ali se nisam u stvari mnogo brinuo oko toga. Hirata je bio lepo građen i predstavljao je baš onakvu vrstu muškosti kojom se naša škola ponosila, dok sam ja bio mršav, bled i štrkljast. Bilo je nečeg nespojivog kod nas dvojice u samim korenima: morao sam da se pomirim s činjenicom da živimo u odvojenim svetovima. Osim toga, Hirata je bio stručnjak za džudo visokog ranga, a mišići koje je pokazivao kao da su govorili: „Čuvaj se ili ću te isprašiti!” Možda je bilo kukavički s moje strane što sam prema njemu zauzeo tako mekan stav i, bez sumnje, njegova fizička snaga jeste me plašila; ali, na svu sreću, bio sam prilično ravnodušan u trivijalnim pitanjima ponosa i prestiža. Baš me briga koliko me drugi preziru; dok mogu da nastavim da verujem u sebe, nemam potrebu da osećam ogorčenje prema njemu. Tako sam odlučio i na taj način sam mogao da odgovorim na Hiratinu aroganciju svojom hladnom velikodušnošću. Čak sam i rekao jednom od mladića: „Šta mogu ako me Hirata ne razume, ali bez obzira na to, cenim njegove vrline.” I zaista sam verovao u to. Nikada se nisam smatrao kukavicom. Bio sam čak i prilično uobražen misleći

o sebi kao o osobi koja mora da je plemenitog karaktera kad može da hvali Hiratu iz dubine srca. „Grb puzavice?” Te noći kada je Hirata iznenada bacio pogled na mene, taj zlobni pogled u njegovim očima doveo mi je nerve na ivicu. Šta bi taj pogled mogao da znači? Da li je znao da je na mom porodičnom grbu cvet puzavice? Ili sam ja to umislio zbog mojih osećanja? Ukoliko Hirata sumnja na mene, kako da se postavim u toj situaciji? Možda bi trebalo da se dobroćudno nasmejem i kažem: „Pa onda sam i ja pod sumnjom, pošto nosim isti grb.” Ukoliko bi se ostali smejali sa mnom, bio bih siguran. Ali pretpostavimo da jedan od njih, Hirata na primer, bude sve sumorniji i sumorniji – šta onda? Kada bih zamišljao tu scenu, shvatao sam da ne mogu da se otkrivam impulsivno. Zvuči blesavo da čovek brine oko takve stvari, ali tokom te kratke tišine razne misli jurile su mi kroz glavu. U ovakvim situacijama, kakva je stvarna razlika između nevinog čoveka i pravog kriminalca? Tada sam osetio da proživljavam zebnju i izolaciju pravog kriminalca. Do pre nekog trenutka, bio sam jedan od njihovih prijatelja, jedan od predstavnika elite naše poznate škole. Ali sada, makar samo u sopstvenom umu, bio sam izgnanik. To je bilo apsurdno, ali sam patio zbog nemoći da im se poverim. Osećao sam se nelagodno zbog i najmanje Hiratine ćudi – Hirate koji je trebalo da mi bude jednak. „Lopov pripada drugoj vrsti.” Higući je ovo verovatno rekao usput, ali su mi sada njegove reči zloslutno odjekivale u umu.

„Lopov pripada drugoj vrsti...” Lopov! Kakvo pogrdno ime! Pretpostavljam da ono što lopova čini drugačijim od drugih ljudi nije toliko samo kriminalno delo, koliko njegova namera da ga sakrije po svaku cenu, pritisak pokušaja da to izbaci iz glave, tamni strahovi koje nikada ne sme da prizna. Sada sam i ja bivao opkoljen tom tamom. Pokušavao sam da ne verujem da sam pod sumnjom; a bio sam zabrinut zbog strahova koje nisam mogao da priznam ni najbližim prijateljima. Naravno, mora da mi je Higući verovao kada nam je ispričao ono što je čuo od dežurnih profesora. „Ne idite okolo da pričate o tome”, rekao je, a meni je bilo drago. Ali zašto bi mi bilo drago?, mislio sam. Naposletku, Higući me nikada nije sumnjičio. Nekako sam počeo da se pitam koji je bio motiv da nam kaže. Takođe mi je palo na pamet da, ako čak i najplemenitija osoba ima kriminalnih namera, možda ja nisam jedini koji se pita kako je to biti lopov. Možda su i ostali pomalo osećali istu vrstu nelagode, isto ushićenje. Ukoliko je tako, onda Higući, koga je dežurni profesor izdvojio kao nekoga s kim bi podelio svoju tajnu, mora da se. osećao veoma ponosnim. Između nas četvorice, on je bio osoba kojoj se najviše moglo verovati, o njemu se najmanje mislilo kao o nekom ko pripada toj „drugoj vrsti”. Ukoliko je on osvojio to poverenje zbog toga što je dolazio iz bogate porodice i bio sin poznatog profesora, onda jedva da sam mogao da izbegnem da mu zavidim. Baš kao što je njegov socijalni status poboljšavao njegov moralni karakter, tako je i moje poreklo – bio sam svestan da sam student na stipendiji, sin siromašnog farmera – umanjivalo moj

status. To što osećam neku vrstu divljenja u njegovom prisustvu, za mene nije imalo veze s tim da li sam lopov. Nas dvojica jesmo pripadali različitim vrstama. Osećao sam da što mi je više verovao, sa svojim iskrenim, otvorenim stavom, da je jaz između nas dvojice bio sve veći. Što smo prijateljskije pokušavali da se ponašamo, šaleći se naizgled prisno, ogovarajući i smejući se zajedno, to se razdaljina među nama povećavala. Nije bilo ničeg što sam tim povodom mogao da uradim. Dugo vremena posle brinuo sam da li treba da nosim sako sa cvetom puzavice na grbu. Možda ukoliko ga okolo nosim nonšalantno niko ne bi obratio pažnju. Ali zamislite da ga vide, taman dovoljno da kažu: „Aha, on ga ima!” Neki bi sumnjali na mene ili bi potisnuli svoje sumnje prema meni ili me sažaljevali zato što sam sumnjiv. Ukoliko bih se stideo ili se osećao nelagodno ne samo sa Hiratom i Higućijem već i s drugim studentima, i ukoliko bih se osećao obaveznim da skinem sako, to bi se činilo još sumnjivijim. Ono od čega sam zazirao nije bila samo činjenica da sam osumnjičen, zazirao sam i od onih neprijatnih emocija koje bi se pojavile kod drugih. Ako bih stvorio sumnju u glavama drugih, stvorio bih i prepreku između sebe i onih koji su mi uvek bili prijatelji. Čak ni sama krađa nije izgledala tako ružno kao sumnje koje bi njome bile izazvane. Niko nije želeo da o meni razmišlja kao o lopovu: dokle god nije bilo dokaza, želeli bi da se druže sa mnom slobodno kao i uvek, primoravajući se da mi veruju. Inače, šta bi prijateljstvo značilo? Lopov ili ne, bio bih kriv za veći greh nego što je ukrasti od prijatelja: greh da sam pokvario prijateljstvo.

Sejanje sumnje o meni bilo je kriminalno delo. Ono jeste gore od krađe. Da sam oprezan, pametan lopov – ne, ne bi trebalo to tako da predstavljam – da sam bio lopov s najmanje savesti i razumevanja za druge, pokušao bih da održim svoj ugled neukaljanim, pokušao bih da budem otvoren sa svojim prijateljima. Da se ponašam prema njima sa iskrenošću i toplinom, kojih nikada ne treba da se stidim, dok svoje krađe izvodim u tajnosti. Možda bih bio ono što ljudi zovu „besramni lopov”. Ukoliko se na to gleda sa stanovišta lopova, to je najiskreniji stav koji treba zauzeti. „Istina je da kradem, ali podjednako je istina da cenim svoje prijatelje”, rekao bi takav čovek. To je tipično za lopova, zato i pripada drugoj vrsti. U svakom slučaju, kada sam počeo tako da razmišljam, nisam mogao a da ne postanem svestan daljine između mene i mojih prijatelja. I pre nego što sam postao svestan toga, osetio sam se kao pravi lopov. Jedan dan sam sakupio hrabrost i nosio sako s grbom u dvorištu škole. Slučajno sam sreo Nakamuru i počeli smo zajedno da šetamo. „Usput”, rekao sam, „čuo sam da nisu još uhvatili lopova.” „Tako je”, odgovorio je Nakamura, gledajući na drugu stranu. „Zašto nisu? Zar nisu mogli da mu postave klopku u kupatilu?” „Nije se pojavio tamo ponovo, ali još može da se čuje o stvarima koje su ukradene na drugim

mestima. Priča se da su dežurni profesori pozvali Higućija pre neki dan i izgrdili ga što je dozvolio da njihov plan procuri.” „Higućija?”, osećao sam kako boja nestaje s mog lica. „Da...”, uzdahnuo je bolno, a suza mu se slila niz obraz. „Moraš da mi oprostiš! Skrivao sam to od tebe do sada, ali mislim da treba da znaš istinu. Ovo ti se neće svideti, ali ti si jedan od onih koga dežurni profesori sumnjiče. Ne volim da pričam o tome – nikada nisam sumnjao u tebe ni na trenutak. Verujem u tebe. I zato što u tebe verujem, prosto sam morao da ti kažem. Nadam se da mi nećeš zameriti.” „Hvala ti što si mi rekao. Zahvalan sam ti.” Ja sam i sam bio u suzama. Ali u isto vreme sam mislio: „Konačno se dogodilo!” Ma koliko da sam se toga plašio, očekivao sam da će i ovaj dan doći. „Hajde da ne pričamo više o tome”, rekao je Nakamura da me uteši. „Osećam se bolje sada kada sam ti rekao.” „Ali ne možemo da ne mislimo o tome samo zato što mrzimo da pričamo o tome. Zahvalan sam ti na ljubaznosti, ali ja nisam jedini koji je ponižen – doneo sam sramotu i tebi kao svom prijatelju. Sama činjenica da sam pod sumnjom čini me nevrednim prijateljstva. Na bilo koji način da na to gledaš, ugled mi je uništen. Zar nije tako? Sigurno ćeš mi i ti okrenuti leđa.”

„Kunem se da neću nikada – i ne mislim da si me osramotio.” Nakamura se zabrinuo zbog mog prekornog tona. „Neće ni Higući. Kažu da je učinio sve što je mogao da te odbrani pred profesorima. Rekao im je da bi pre posumnjao na sebe nego na tebe.” „Ali i dalje me sumnjiče, zar ne? Nema svrhe da me štediš. Kaži mi sve što znaš. Radije bih da bude tako.” Onda mi je Nakamura s oklevanjem objasnio: „Pa, izgleda da su dežurni profesori dobili različite vrste dojava. Još otkako je Higući pričao previše one noći nije više bilo krađa u kupatilu, zato te sumnjiče.” „Ali ja nisam jedini ko ga je čuo!”, nisam ovo rekao, ali mi je misao odmah pala na pamet. To me je nateralo da se osećam još usamljenije i bednije. „Ali kako su znali da nam je Higući rekao? Bilo nas je samo četvorica te noći, pa ako niko drugi nije znao i ako mi Higući i ti verujete...” „Moraćeš sam da zaključiš”, rekao je Nakamura uz molećiv pogled. „Znaš ko je rekao. Nije te dobro procenio, ali ne želim da ga kritikujem.” Iznenada mi je zebnja prošla kroz telo. Osećao sam kao da Hiratine oči besno gledaju u moje. „Da li si mu pričao o meni?” „Da... Ali nadam se da shvataš da to nije jednostavno pošto sam prijatelj i tebi i njemu. U stvari, Higući i ja smo se dugo s njim sinoć

raspravljali i rekao je da napušta spavaonicu. Moram da izgubim jednog prijatelja zbog drugog.” Uhvatio sam Nakamurinu ruku i čvrsto je stisnuo. „Zahvalan sam na prijateljima poput tebe i Higućija”, rekao sam, a suze su mi potekle iz očiju. Nakamura je takođe plakao. Prvi put u životu osećao sam da sam zaista doživeo toplotu ljudskog sažaljenja. Za tim sam tragao dok me je mučio osećaj bespomoćne izolacije. Bez obzira na to koliko sam okrutan lopov mogao da budem, nikada ništa ne bih mogao da ukradem od Nakamure. Nakon kraćeg vremena sam rekao: „Pravo da ti kažem, nisam vredan nevolja koje vam stvaram. Ne mogu da stojim po strani i gledam kako gubite tako dobrog prijatelja zbog nekoga poput mene. Iako mi ne veruje, ja ga ipak poštujem. On je daleko bolji čovek od mene. Priznajem njegovu vrednost kao i svakog drugog. Pa što se ne bih umesto njega ja iselio, ako je do toga došlo? Molim te, pusti mene da idem, a vas trojica možete da nastavite da živite zajedno. Čak i ako sam sâm, osećaću se bolje.” „Ali nema razloga da ti odeš”, rekao je Nakamura glasom punim emocije. „Priznajem i ja njegove dobre strane, ali ti si onaj koga gone. Neću stati na njegovu stranu kada je tako nefer. Ako ti odeš, i mi treba da odemo. Znaš kako je tvrdoglav – jednom kada je odlučio da odlazi, neće hteti da menja mišljenje. Što da ga ne pustimo da radi kako hoće? Možemo i da čekamo da se urazumi i izvini. Ionako neće trebati mnogo vremena da se to desi.” „Ali on se nikada neće vratiti da se izvini. Mrzeće me zauvek.”

Izgledalo je da Nakamura misli da osećam prezir prema Hirati. „Oh, ne mislim da je tako”, brzo je odgovorio. „Držaće se svoje reči – to je njegova slabost, ali i snaga – međutim, kada bude znao da je pogrešio, izviniće se i priznati grešku. To je jedna od njegovih dobrih strana.” „Bilo bi dobro kada bi se to desilo...”, rekao sam zamišljeno. „Možda će se vratiti, ali ne verujem da će mi ikada biti prijatelj... Ali si u pravu, stvarno ima dobrih strana. Samo bih želeo da i mene voli.” Nakamura je spustio ruku na moje rame kao da štiti svog jadnog prijatelja, dok smo se bezvoljno vukli po travi. Bilo je veče i blaga magla se digla iznad škole: izgledalo je kao da smo ostrvo okruženo beskrajnim sivim morem. Tu i tamo nekoliko studenata koji su išli u drugom smeru, bacili bi pogled ka meni i prošli. Već znaju, pomislio sam, bojkotuju me. Osetio sam ogromnu usamljenost. Te noći izgledalo je da je Hirata promenio mišljenje; nije pokazivao nameru da se seli. Ali je odbio da razgovara sa nama – čak i s Higućijem i Nakamurom. Ipak, za mene je bilo nemoguće da odem u ovom trenutku, shvatio sam. Ne samo što bih zanemario ljubaznost svojih prijatelja već bih izgledao još krivlji. Moram da sačekam još malo. „Ne brini se”, moja dva prijatelja su mi stalno govorila. „Čim ga uhvate, cela situacija će se rešiti.” Ali čak i pošto je prošlo nedelju dana, kriminalac je i dalje bio na slobodi, a krađe su bile

sve češće. Na kraju je čak i Nakamuri i Higućiju nestalo nešto para i nekoliko knjiga. „Pa, vas dvojica ste konačno dobili svoje, zar ne? Ali imam osećaj da nas ostale niko neće dirati.” Sećam se Hiratinog podsmešljivog pogleda, dok je izgovarao ovu sarkastičnu primedbu. Nakon večere Nakamura i Higući bi obično odlazili u biblioteku, a Hirata i ja smo bili ostavljeni da se suočimo. Ovo mi je bilo toliko neprijatno da sam počeo da večeri provodim van spavaonice, kao i ostali odlazio sam u biblioteku ili u duge šetnje. Jedne noći oko devet i trideset došao sam iz šetnje, a Hirate nije bilo, niti su se ostali još vratili. Otišao sam da pogledam u spavaću sobu, ali je i ona bila prazna. Onda sam se vratio u radnu sobu i otišao do Hiratinog stola. Tiho sam otvorio njegovu fioku i iskopao preporučeno pismo koje mu je stiglo od kuće pre nekoliko dana. U pismu su bile tri novčanice od po deset jena, od kojih sam jednu opušteno uzeo i stavio u svoj džep. Zatim sam ponovo zatvorio fioku i ponosno odšetao u hodnik. Onda sam otišao do dvorišta, preprečio put preko teniskog terena i krenuo ka mračnom ulegnuću s korovom gde sam uvek zakopavao stvari koje ukradem. Ali u tom trenutku neko je uzviknuo: „Lopov!”, i zaskočio me s leđa, obarajući me udarcem u glavu. Bio je to Hirata. „Hajde! Da vidimo šta to kriješ u džepu!” „Dobro, dobro, ne moraš tako da se dereš”, mirno sam odgovorio smejući mu se. „Priznajem da sam ukrao novac koji ti je stigao. Ako mi ga zatražiš,

vratiću ti ga, a ako kažeš da idem s tobom, krenuću kuda god mi narediš. Razumemo se, zar ne? Šta još želiš?” Izgledalo je da Hirata okleva, ali je uskoro počeo da me besno šamara. Međutim, bol nije bio sasvim neprijatan. Odjednom sam se osetio oslobođen teškog tereta koji sam nosio. „Nema svrhe da me ovako tučeš kada sam ti pao pravo u zamku. Napravio sam tu grešku zato što si bio tako siguran u sebe – mislio sam: ’Što dođavola ne bih mogao da ukradem od njega?' Ali si me ti sada otkrio, tako da je to sve. Kasnije ćemo se tome zajedno smejati.” Pokušao sam da se dobroćudno rukujem s Hiratom, ali me je on zgrabio za okovratnik i odvukao ka našoj sobi. „Hej, momci, uhvatio sam lopova! Ne možete reći da je mene prevario!” Hirata se šepurio po sobi i gurnuo me dole ka Nakamuri i Higućiju, koji su se vratili iz biblioteke. Pošto su čuli komešanje, drugi dečaci iz spavaonice su došli u gomili ispred naših vrata. „Hirata je u pravu!”, rekao sam dvojici svojih prijatelja ustajući s poda. „Ja sam lopov.” Pokušao sam da govorim normalnim tonom, opušteno kao i uvek, ali sam shvatio da sam prebledeo. „Pretpostavljam da me mrzite”, rekao sam im. „Ili me se stidite... Vi ste obojica pošteni, ali ste svakako lakoverni. Zar vam nisam iznova i iznova govorio istinu? Čak sam i rekao: ’Nisam osoba za

koju mislite da sam. Hirata je čovek kom treba verovati. On se nikada neće prevariti.’ Ali niste shvatali. Rekao sam vam: ’Čak i ako se ponovo sprijateljite s Hiratom, nikada se neće sprijateljiti sa mnom!' Čak sam išao tako daleko da sam rekao: ’Znam bolje od bilo koga koliko je Hirata dobar dečko!’ Zar nije tako bilo? Nikada vas nisam lagao, zar ne? Možda se pitate što se nisam otkrio i rekao istinu. Mora da mislite da sam vas ipak varao. Ali pokušajte da budete na mom mestu. Žao mi je, ali krađa je stvar koju ne mogu da kontrolišem. Ipak, nisam voleo što vas varam, pa sam vam istinu rekao zaobilaznim putem. Nisam mogao da budem iskreniji od toga – vaša je greška što niste prepoznali moje nagoveštaje. Možda mislite da sam perverzan, ali nikada nisam bio ozbiljniji. Verovatno se pitate što ne prestanem da kradem ako toliko želim da budem iskren. Ali to nije fer pitanje. Vidite, rođen sam lopov. Pokušao sam da budem iskren s vama koliko sam mogao u datim okolnostima. Ništa drugo nisam mogao da uradim. Pa i tada me je pekla savest – zar nisam tražio da se ja iselim umesto Hirate? Nisam pokušavao da vas prevarim, to sam zaista hteo da uradim za vaše dobro. Istina je da sam krao od vas, ali je isto tako istina da sam vaš prijatelj. Apelujem na vaše prijateljstvo: želim da shvatite da čak i lopov ima osećanja.” Nakamura i Higući su stajali u tišini, žmirkajući zaprepašćeni. „Pa, vidim da mislite da sam baš bezobrazan. Jednostavno me ne razumete. Pretpostavljam da tu nema pomoći pošto vi pripadate drugoj vrsti.” Osmehnuo sam se da sakrijem svoju gorčinu i

dodao: „Ali pošto sam vam prijatelj, upozoriću vas da ovo nije poslednja ovakva stvar koja se desila. Budite na oprezu! Vas dvojica ste se sprijateljili s lopovom zbog svoje lakovernosti. Verovatno ćete naleteti na nevolju kada odete u svet. Možda imate bolje ocene u školi, ali Hirata je bolji čovek. Hiratu ne možete prevariti!” Kada sam ga pohvalno izdvojio, Hirata je napravio suv izraz i pogledao na drugu stranu. U tom trenutku izgledao je čudno, bolesno opušten. Mnogo je godina prošlo od tada. Postao sam profesionalni lopov i često sam bio iza rešetaka; pa ipak, ne mogu da zaboravim ta sećanja – posebno moja sećanja na Hiratu. Kad god treba da nešto ukradem, vidim njegovo lice pred sobom. Vidim ga kako se šepuri nadmeno kao i uvek, podrugljivo mi se smejući: „Baš kao što sam i sumnjao!” Da. On je bio osoba od vrline sa svetlom budućnošću. Ali je svet čudno mesto. Moje predviđanje da će naivni Higući „naleteti na nevolju” bilo je pogrešno: delimično pod očevim uticajem, imao je odličnu karijeru – putovao je u inostranstvo, imao doktorsku titulu, a danas zauzima visoku poziciju u Ministarstvu železnica. U međuvremenu, niko ne zna šta se desilo s Hiratom. Nije ni čudo što mislimo da je život nepredvidiv. Uveravam svog čitaoca da je ova priča istinita. Nisam ovde napisao nijednu laž. I kao što sam se nadao da će Nakamura i Higući poverovati da delikatne moralne skrupule mogu postojati u srcu lopova poput mene, nadam se da ćete i vi.

Ali možda mi ni vi nećete verovati. Osim naravno (ako mi se može oprostiti što tako nešto predlažem) ukoliko i vi kojim slučajem ne pripadate mojoj vrsti.

PUPOLJAK

Kao da si malo oslabio, zar ne? Da li je sve u redu? Ne izgledaš najbolje ovih dana... TO mu je u prolazu rekao njegov prijatelj T. kada su se nedavno susreli u Ginzi.36 Okadu to podseti da je prethodnu noć proveo s Aguri i on se iznenada oseti umorno kao nikad do tada. Nije pretpostavljao da se T. šalio na njegov račun, u stvari na račun njegovog odnosa s Aguri. Taj odnos bio je poznat svima, jer ne beše neobično da ga skoro svakodnevno sreću kako s Aguri šeta po Ginzi, u centru Tokija. Ali za Okadu, s njegovim napetim nervima i gordošću, T-jeva primedba zvučala je uznemirujuće. Možda zato što mu je to isto govorio svako ko bi ga sreo – da je oslabio. Već je više od godinu dana kako to traje, a u poslednjih šest meseci promene na njemu bile su vidljive skoro svakog dana. Njegovo dobro građeno telo kao da se 36 Ginza je jedna od centralnih ulica u Tokiju, a tako se zove i kvart kome ova ulica pripada. (Prim. prev.)

topilo. U početku je uobičajavao da se gleda u velikom ogledalu posle kupanja, da proveri koliko je oslabio, ali se sada već plašio da gleda. Do pre godinu-dve ljudi su mu govorili da ima lepo, ali vitko telo, koje deluje skoro kao žensko, čime se na neki način i ponosio. Čak se i šalio na svoj račun: „Kad mene pogledaš, setiš se neke žene, zar ne? Nemoj da ti svašta pada na pamet!” Njegovo telo je podsećalo na žensko posebno u donjem delu. Sećao se kako je nekada voleo da stoji ispred velikog ogledala u javnom kupatilu 37 i da rukama gladi svoje zaokrugljene bokove, kao u neke mlade devojke. Njegovi kukovi i listovi na nogama bili su čak toliko zaokrugljeni da ga je veselilo što deluju debelo, kao kod kelnerice iz nekog restorana s kuvanim jelima i roštiljem. S druge strane, Aguri je imala tanke kukove i noge, a tada, imala je samo četrnaest godina, izgledala je kao neka lepotica iz zapadnih zemalja. Kad bi u kupatilu ispružila svoje gole noge pored njegovih, izgledala je još lepše. Ali, po svemu drugom, ona je bila prava muškarača. Oborila bi ga na leđa, sedala na njega, hodala po njemu, skakala po njegovim bokovima, gazila ih kao da želi da razvije naviljak testa... A sada, kakve je bedne tanke noge imao! Nekada su mu i kolena i članci na nogama bili zaokrugljeni, ali sada su mu kosti patetično virile kroz kožu, video se svaki njihov pokret. Vene su mu bile vidljive i ličile su na debele baštenske gliste. I zadnjica mu se stanjila, pa kad bi sedao na nešto tvrdo, činilo se kao da dve daske lupaju jedna o 37 Japanci vole da se kupaju u javnim kupatilima, u kojima imaju mnogo više komfora nego u njihovim malim stanovima i kućama. U takvim kupatilima ima i velikih ogledala i drugih pogodnosti, a ona su česta mesta i za druženje. (Prim. prev.)

drugu. Odnedavno su mu virila i rebra, svako od njih bilo je toliko jasno istaknuto da je njegova pojava ličila na skelet izložen u školskom prirodnjačkom kabinetu. On je uvek voleo da mnogo jede i mislio je da mu je makar stomak teritorija koju mršavost ne može da napadne, ali se sada i on stanjio, pa su bukvalno mogli da se nazru unutrašnji organi. Uz svoje lepe noge, on je ranije voleo, čak bio ponosan, na svoje vitke ruke, pa je često koristio i najmanji povod da zavrne rukave, kako bi ih pokazao. Posebno su se njegove ruke sviđale ženama, koje su im se divile i zavidele mu na njima, pa se on na taj račun često šalio sa svojim prijateljicama. Sada te ruke nisu više bile za pokazivanje, ni kao vitke, ženstvene, ni kao muške, snažne. To više nisu mogli da nazovu rukama, već da ih opišu kao dva tanka štapa koja štrče iz njegovog tela. Više nisu bile ruke, nego dva komada tankog drveta. Dve tanke olovke koje vise na njegovom telu. Između kostiju više nije bilo mesa, već su se praznine produbljivale. „Koliko dugo još ovo može da traje”, pitao se povremeno, „koliko dugo još mogu da slabim?” Čudio se kako još može da se kreće i mota tamo-amo, s tako zastrašujućim izgledom. Bio je zahvalan bogovima što je živ, ali plašio se sve više. Ove misli su ga toliko uznemiravale da Okada iznenada dobi napad vrtoglavice. Osetio je snažnu utrnulost u zadnjem delu glave, zadrhtala su mu kolena i pao je s nogama podvučenim pod telo, kao da ga je neko snažno udario odozgo. Nije bilo sumnje da su njegovi nervi bili krivi za njegovo stanje, ali je znao i da je za to krivo preterano odavanje zadovoljstvima, seksualnim i ostalim, od

čega je verovatno dobio i dijabetes. Nije bilo svrhe kajati se sada zbog svega što je činio, ali mu je bilo žao što će za sve to morati uskoro da plati. I to da plati onim što mu je bilo veoma drago, da izgubi svoj lepi izgled, ono na šta je donedavno najviše bio ponosan. „Još sam u tridesetim, zašto moram da ovako brzo izgubim zdravlje?”, pitao se. Poželeo je da zaplače, pa lupi stopalom o zemlju – od besa. „Sačekaj samo malo, vidi ovaj prsten! Ovaj plavozelene boje! Baš bih volela da znam kako bi izgledao na mom prstu”, reče mu Aguri, koja se iznenada zaustavila i povukla ga za ruku. Zurila je u jedan od izloga na Ginzi. Dok mu je govorila, mahala je šakom ispred Okadinog nosa, ispružajući i sastavljajući prste u pesnicu. Njeni dugi, tanki prsti, tako meki da su izgledali da su stvoreni samo radi zadovoljstva, sijali su pod zracima majskog popodnevnog sunca i privlačili jednim posebnim zavodljivim šarmom. Sećao se da je jednom u Nankingu posmatrao prste neke pevačice dok su se odmarali na tabli stola, kao latice nekog dragocenog cveta iz staklene bašte, a on pomislio kako na svetu nema lepše i delikatnije stvari od ruku lepih Kineskinja. Ali Agurine šake su bile samo nešto veće od ruku tih pevačica, bile su dimenzija blizu onih kakve su imala druga obična ljudska bića. Ako su šake pevačica iz Kine bile kao latice cvetova iz staklene bašte, Agurine ruke su kao latice mladog svežeg poljskog cveća. Još su ga više privlačile, jer nisu bile tako izveštačene kao ruke Kineskinja. Mogao je samo da zamisli kako bi lep buket cveća mogao da se napravi od latica kao što su njene ruke...

„Šta misliš, je l’ ti se sviđa?” Ona stavi šake na metalnu šipku ispred izloga, pritisnu ih jako da se prsti iskriviše u obliku polumeseca, kao u pozi igračice, pa se zagleda u svoje prste skoro zaboravljajući na prsten. Okada nešto promrmlja, ali odmah zaboravi šta je rekao. I on je zurio u njene šake, u te lepe prste koje je tako dobro poznavao... Prošlo je nekoliko godina otkako je počeo da se igra tim finim komadima mesa, trljajući ih svojim prstima i oblikujući ih, kao da su od gline, gurajući ih u svoj džep, da ih upotrebi kao grejač u hladne dane, stavljajući ih sebi u usta, pod pazuho, na svoje obraze. Ali dok je on neprekidno stario, njene tajanstvene ruke su svake godine bile sve mlađe i mlađe. Kad je Aguri imala četrnaest godina, izgledale su kao da su suve i imale žućkastu boju, s jedva vidljivim borama, ali sada, u sedamnaestoj, koža na njenim rukama bila je bela i meka, a čak i u hladne dane bile su toliko glatke da bi pomislio da će njena boja kože da postidi zlato na njenom prstenu. Detinjaste male šake, tako nežne kao u odojčeta, i pohotljive kao kod prostitutke, kako su sveže i mladalačke bile, uvek neumorno tražeći zadovoljstva! Ali nikako nije mogao da zaboravi na pitanje zašto mu se pogoršalo zdravlje. Samo pogled na njene šake podsećao ga je na šta su ga sve one navele da učini u tim tajnim sobama u kojima su se njih dvoje viđali. Samo kad je pomislio na to, glava ga zabole od nagle želje za njom.... Dok je zurio u njene prste, poče da razmišlja o drugim delovima njenog tela. Ovde, na dnevnoj svetlosti i u gužvi

pretrpane trgovačke ulice, video je njena gola ramena... njene dojke... njen stomak... butine... noge... jedno po jedno, svi delovi njenog tela redali su se pred njegovim očima lebdeći sa zastrašujućom živošću, kao da nailaze u talasima. I smrvi ga njeno telo i sva njegova težina od pedeset i nešto kilograma, koja se navali na njega... U jednom trenutku Okada je pomislio da će pasti u nesvest, ali pre nego što se zaljuljao povikao je na samog sebe: „Idiote!”, i tako uspeo da učvrsti svoje noge i ostane na njima. „Idemo li u kupovinu?”, zapita Aguri, kao da ništa ne primećuje. „Naravno.” Krenuše prema stanici Sinbaši, odakle je vozom trebalo da odu u Jokohamu.38 „Danas bi Aguri trebalo da bude srećna”, pomislio je. Odlučio je da je potpuno ponovi u stranim radnjama u Jokohami, kao što su „Artur Bond” i „Lejn Kraford”, ali da svrate i do juvelira iz Indije i do kineskog krojača... „Ti si prava egzotična lepotica”, rekao joj je. „Japanska kimona koštaju mnogo više nego što vrede, a tebi bolje stoje neke druge stvari. Pogledaj žene sa Zapada ili Kineskinje, one znaju kako treba da se našminkaju i srede, da svoje figure i izgled upotrebe na najbolji mogući 38 Jokohama je grad, velika luka, izgrađen u drugoj polovini 19. veka na obali Pacifika, tridesetak kilometara jugozapadno od Tokija, da bi u sebe primio prve strance kada se Japan otvorio prema svetu posle skoro trovekovne izolacije. Zbog toga je u vreme događanja u ovoj priči, u prvoj polovini 20. veka, još mnogo radnji sa stranom robom u Jokohami, kakvih u Tokiju još nema. (Prim. prev.)

način, a da na to ne potroše suviše novca. Ti tako treba da radiš od sada...” Zbog toga je Aguri jedva čekala taj dan. Dok je hodala pored njega, dišući malo teže zbog vrućine ranog leta, a njena bela koža bila sva pod debelim slojem znoja zbog teškog flanelskog kimona, koji je stezao njene duge mlade udove, razmišljala je o toj novoj „nemogućoj” odeći, draguljima u njenim ušima, ogrlici oko vrata... Već je sebe videla u skoro providnoj bluzi od šuštave svile ili batista, kako se elegantno ljulja hodajući na vrhovima prstiju u nesigurnim cipelama s visokom štiklom... Zamišljala je sebe kako izgleda kao strankinje pored kojih su prolazili. Svakog puta kada bi neka od njih naišla, Aguri ju je ispitivala pogledom od glave do pete, istovremeno ga ispitujući da li mu se sviđa nešto na njoj, neki detalj, ili bilo šta drugo. I Okada je činio nešto slično. Kad bi neka zgodna mlada strankinja naišla pored nje, on ju je u mislima transformisao u Aguri, preobučenu u zapadnjačku odeću... „Hoću da ti kupim sve ovo”, šaputao je, „i ovo, i ovo...” Želeo je da se oseća malo veselije u ovom trenutku, jer, znao je, posle završene kupovine i svega, njih dvoje će opet igrati svoju veselu igru. Bio je vedar dan, s povremenim osvežavajućim povetarcem, divno majsko popodne za svaku vrstu izlaska... bilo je to pravo vreme za kupovinu ove vrste, da kupi za nju tu novu odeću, da je tetoši kao voljenu domaću životinju, kao svog ljubimca, i da s njom sedne na voz, da nađu pogodno skrovište za njih dvoje. Sakriće se u nekom hotelu s balkonom okrenutim plavom moru, ili u sobi neke banje s toplim mineralnim izvorom,

gde se kroz staklena, vrata naziru listovi drveća okolnih šumaraka, ili, najzad, u nekom od hotela dobro smeštenim u kvartu u kome žive uglavnom stranci. I tu će onda ponovo početi njihova igra, njihova vesela igra o kojoj je on neprekidno sanjao, igra koja inu je jedina davala razloga da živi... U takvoj jednoj sobi ona će se ispružiti, mazno kao leopard. Leopard s ogrlicom i minđušama. Leopard odgajen kao domaća mačka, mačka koja zna kako da udovolji svome gospodaru, ali čije iznenadne navale agresivnosti čine da se gospodar zgrči od straha ili zadovoljstva. Skakutanje, grebanje, udaranje, lupanje, grebanje, cepanje, razbijanje na komadiće, sisanje srži iz njegove kičme... Smrtonosna igra koja ga je, samo kad pomisli na nju, dovodila do ekstaze. Oseti kako se trese od zadovoljstva, kako mu glava negde leti, kao da želi da otpliva preko okeana, kao da nestaje... U jednom trenutku pomisli da će ga smrt zateći baš tu, tog trenutka, da će umreti u trideset četvrtoj, tu nasred ulice... „Šta, ti si sad mrtav? Nemoj da me zamaraš tim glupostima!” Aguri je gledala odsutnim pogledom u telo mrtvaca pored svojih nogu. Jako sunce u dva sata po podne činilo je da mu se u upalim obrazima stvore tamne senke. ... Kad je već trebalo da umre, zašto nije sačekao bar pola dana više, do večeras, kad završimo kupovinu... Aguri je zapalacala jezikom od besa. Ne bih volela da se bavim ovim ovde, ali da makar nešto mogu da mu pomognem. Mada ne mogu ni da ga tako ostavim nasred ulice. A u njegovim džepovima ima mnogo novčanica od sto jena. Taj novac je trebalo da bude moj, mogao je da mi ga ostavi testamentom pre nego što je

umro. Jadničak, bio je toliko lud za mnom da nije mogao ništa da mi odbije, davao mi je novac da kupim šta želim, podnosio je čak i da flertujem s drugima, samo da sam tu pored njega. Znao je da sam nestalna, ponekad je u tome uživao... Dok je nešto mrmljala u znak izvinjenja, Aguri pokupi sav novac iz njegovih džepova. „Ne bojim se da će me progoniti posle smrti, ne plašim ga se, ne plašim ga se živog ni mrtvog. Radiću šta hoću”, govorila je. „Slušaj, gospodine duše, ovaj prsten sam kupila tvojim novcem! Ovu divnu čipkanu suknju sam takođe kupila tvojim parama, vidi!” Povukla je suknju nagore, da mu pokaže i noge. „Pogledaj ove noge koje si toliko voleo, ove veličanstvene noge! Tvojim novcem kupila sam par svilenih belih čarapa, i ove ružičaste podvezice sam kupila! Zar ne misliš da imam dobar ukus? Zar ne misliš da izgledam anđeoski? Iako si ti mrtav, ja se i dalje oblačim kako treba, nosim baš onu odeću koju si i ti voleo, i uživam u životu! Toliko sam srećna, baš sam srećna! I ti treba da budeš srećan, jer si mi ti sve ovo dao. Tvoji snovi postali su stvarnost, sada sam toliko lepa, toliko puna života! Hajde, gospodine duše, moj dragi, ljubavlju pogođeni gospodine duše, duše koji ne možeš mirno da počivaš, hajde, bar mi se nasmeši!” „Ako mi se ne nasmeši, zagrliću ga, zagrliću ovaj hladni leš što čvršće mogu, da ga zagrlim tako snažno, dok mu ne polomim kosti, a on ne zavrišti: ’Stani, ne mogu više da izdržim!’ Ako ne popusti, naći ću načina da ga zavedem. Voleću ga dok mu se osušena koža ne oljušti na kaiševe, dok mu ne

istekne i poslednja kap krvi, dok mu se kostur ne raspadne. Onda će i duh valjda biti zadovoljan...” „Šta je, o čemu razmišljaš?”, pitala ga je Aguri, prekinuvši iznenada njegovu fantaziju. „Aaa, ništa”, promrmlja Okada dok je teško disao. Na njima se ništa nije primećivalo od te unutrašnje drame koju je Okada preživljavao poslednjih stotinak metara. Hodali su jedno pored drugog, kao dvoje koji uživaju u šetnji. Njoj je očigledno bilo veoma lepo, ali on nije to zadovoljstvo mogao da u potpunosti podeli s njom. Jedna za drugom teške misli izvirale su u njegovom mozgu i on oseti umor pre nego što su i počeli svoju igru. „To su samo živci, proći će me sve samo kada se odmaknemo malo iz grada”, govorio je sebi. Ali to nisu bili samo njegovi živci, ruke, noge bile su mu umorne, svi njegovi delovi tela otkazivali su. Nekada je umor čak osećao kao zadovoljstvo, ali sada je to već bio opasan znak bolesti. Nije više mogao da izdrži umor, koji je prelazio sve dosadašnje granice. Bolje je da stvarno padne tu, nasred ulice, nego da se i dalje muči. Požele da sklizne u udobnu postelju, možda je stanje njegovog zdravlja to zahtevalo od njega. Svaki lekar bi ga sigurno posavetovao da legne i dobro se odmori: „Kako možeš da hodaš u takvom stanju?”, pitao bi ga svako. „Ti moraš u postelju, nemoj da misliš ni o čemu drugom!” Dok je hodao, Okada postade još umorniji od takvih misli, pa mu hodanje zada još veći napor nego na početku. Tu na suvom kamenom pločniku

ulice Ginza, po kome je toliko uživao da šeta u vreme kada je bio zdrav, sada mu je svaki korak bio težak i slao signale uzbune od peta do temena. Bolela su ga stopala stegnuta u veoma uske cipele od štavljene teleće kože. Zapadnjačko odelo koje je imao na sebi bilo je predviđeno za zdravog snažnog čoveka, za svakog onog ko je osećao slabost kao on bilo je potpuno nepogodno. Oko pojasa, preko ramena, ispod pazuha, oko vrata, svaki deo tela bio mu je stegnut, uvijen u jake kaiševe od kože, od gume, pritisnut sa svih strana, sloj po sloj, deo po deo, kao da je bio razapet na krstu. I, naravno, kad nosiš cipele, treba pre toga da obučeš i čarape, koje su pri vrhu bile stegnute podvezicama. Onda, da obučeš košulju, navučeš pantalone, a njih da držiš na sebi tako što ćeš ih otpozadi povući uvis i napred čvrsto zategnuti tregerima. Tvoj vrat je bio utegnut u uštirkani okovratnik košulje, koja je, opet, bila zategnuta kravatom u obliku nosa, koja je povrh svega bila pričvršćena i specijalnom iglom. Kad je čovek dobrog zdravlja, što je više utegnut, njegova vitalnost i snaga se povećavaju, ali čovek koji je oslabio i postao kost i koža, to ne može da izdrži. Sama pomisao da hoda u takvoj neudobnoj odeći činila je da Okada počne da se bori za svaki dah, a njegove ruke i noge postajale su sve slabije. Da nije bio utegnut u zapadnjačko odelo, on možda ne bi mogao da hoda, ali njegova psiha više nije mogla da izdrži te pritiske kojima je bila podvrgnuta, dok je njegovo mlitavo, slabo telo, moglo da se kreće još samo pod njegovim povicima, upućenim bespomoćnim rukama i nogama: „Hodaj, nastavi, ne dozvoli da padneš”. Taj pritisak koji je osećao terao ga je na plač.

Okada iznenada pomisli kako mu je samokontrola potpuno popustila i shvati da je počeo da rida... Taj elegantno obučeni sredovečni gospodin, koji je do pre samo nekoliko trenutaka šetao Ginzom zajedno s mladom damom pored sebe, u prijatnoj šetnji, taj gospodin koji je izgledao kao da je ujak ili stric mlade dame, iznenada je dobio izobličeni izgled i počeo da plače kao malo dete. On se naglo zaustavlja nasred ulice i moli je da ga nosi. „Molim te, Aguri, ne mogu da pružim više nijedan korak, molim te ponesi me na krkači!” „Šta je to s tobom?”, pogleda ga ljutito Aguri kao neka nezadovoljna tetka. „Prestani da se ponašaš tako! Vidi, svi nas gledaju!” Ona verovatno nije bila primetila da je on poludeo, mada nije bilo neobično da ga vidi u suzama. Ali ovo je prvi put da mu se to dešava na ulici, jer je često plakao kada bi negde bili potpuno sami... kako je to glupo od njega, sigurno je mislila. Zašto plače na javnom mestu, ako mu se plače, pustiću ga da plače koliko mu je volja kada negde budemo sami. „Ćuti, tiho! Prestani da me brukaš!” Ali Okada nikako nije prestajao da plače. Na kraju je počeo da udara nogama o zemlju od muke, da skida i kida kravatu i okovratnik i baca ih. A onda, umoran kao pas, boreći se za vazduh, jednostavno je pao na trotoar. „Ne mogu više da hodam... Bolestan sam...”, mrmljao je kao u delirijumu. „Skini s mene ovo odelo i presvuci me u nešto meko i udobno. Napravi postelju za mene ovde, na ovom mestu, baš me briga što smo nasred ulice!”

Aguri je pocrvenela u licu i bila je na ivici nerava. Nije imala kuda da pobegne jer ih je velika gomila okružila, dok je sunce peklo sa neba. Naišao je i policajac. Počeo je da pred svima ispituje Aguri. („Ko bi ona mogla da bude?“, počeše da se došaptavaju ljudi. „Da li je ćerka nekog bogatog čoveka?” „Ne, ne bih rekao!” „Da nije glumica?” ). „Šta se dešava ovde?”, pitao je prilično ljubazno policajac Okadu. Očigledno je imao utisak da ima posla s nenormalnim čovekom. „Hajde da ustanemo odavde umesto da tu ležimo nasred ulice!” „Neću, neću! Bolestan sam! Kako da ustanem?”, odgovarao je Okada ridajući i dalje i odmahujući glavom. Video je celu tu scenu pred svojim očima, kao da se stvarno događa. Osećao se kao da stvarno plače... „Tata...”, pozva ga neki tihi glas. Bio je to tihi slatki glas i nije bio Agurin. Da li je to bio glasić bucmaste četvorogodišnje devojčice u kimonu od štampanog muslina, koja mu je mahala svojom tankom ručicom. Pored nje je stajala žena s kosom uvijenom u punđu, koja je izgledala kao da je devojčicina majka. „Teruko, Teruko, ovde sam. Ah, Osaki i ti si tu?” I on onda ugleda svoju majku, koja je umrla pre nekoliko godina. Mahala je rukama kao da želi da mu nešto saopšti, ali je bila suviše udaljena od njega, a veo magle koji je visio između njih sakrivao ju je... On shvati da suze usamljenosti i žalosti lete niz njegove obraze...

Moram da prestanem s ovako tužnim mislima, reče Okada sebi. Ovakve misli o majci, o Osaki i detetu, o smrti... Zašto se sve to okomilo na njega? Bez sumnje zbog njegovog slabog zdravlja. Pre dve ili tri godine, kada je bio dobrog zdravlja, takve misli ga nisu morile. Ali sada, zbog njegove fizičke iscrpljenosti, one su se gomilale svugde u njemu, pa i u njegovim venama. A kada bi osetio seksualno zadovoljstvo, smetnje bi mu postajale sve teže... Dok je hodao po majskom suncu, osetio je kao da je izolovan od celoga sveta, od svih tih ljudi oko sebe, pogled mu je bio zamućen, misao zamračena, sve je navalilo na njega. „Ako ti ostane Aguri, „mogao bi trenutku stigli su ručnog sata setila na zgradi stanice.

dovoljno para”, govorila mu je da mi kupiš ručni sat.” U tom na stanicu Sinbaši. Mora da se kada je ugledala veliki časovnik

„Imaju odlične satove u Šangaju, trebalo je da ti ga kupim kada sam bio tamo.” Za trenutak misli mu odlutaše u Kinu... U gradu Sučou video je brod za uživanje po reci, koji je plovio kanalima prema visokoj Pagodi tigrovog brega, a u brodu je bilo dvoje ljubavnika, koji su sedeli stisnuti jedno pored drugog, zagrljeni kao grlice... To su bili on i Aguri, a za tu priliku su izgledali kao neki gospodin Kinez i njegova devojka pevačica... Da li je bio zaljubljen u Aguri? Da ga je bilo ko to zapitao, on bi sigurno odgovorio: „Da”. Ali kada bi razmišljao o Aguri, zamišljao ju je u mračnoj crnoj

sobi, zastrtoj crnim somotskim zavesama, u kojoj je bila malo okruglo postolje na sredini, a na tom postolju statua od mermera koja je predstavljala nagu ženu. Da li je to bila prava Aguri? Aguri koju je on voleo bila je živa kopija te statue, koja je disala i uživala u životu. Ova devojka koja hoda pored njega ulicama u kojima su radnje s uvoznom robom u Jokohami – mogao je da vidi obrise njenoga tela obavijenog širokim komadima flanela kimona – bila je slika i prilika one žene od mermera koju je zamišljao. Na njenom telu prepoznavao je svaki pojedinačni zasek i rez skulptorovog dleta, a danas je odlučio da lepotu tela te statue proslavi tako što će je obući u svilu i okititi draguljima. Skinuće s nje taj bezoblični neprikladni kimono, osloboditi telo te žene za trenutak, a onda ga obući u zapadnjačku odeću. Želi da tom odećom naglasi svaki zavoj, svaku udubinu, svaku prelepu liniju na površini njenog tela. Želi da istaknute delove na njoj još više istakne, da njene članke na rukama, nogama, njen vrat, sve izdužene i tanke, tako nežne i ljupke, prikaže što bolje svima. Stvarno, mislio je, kupovina sa ženom koju voliš da bi još bolje prikazao njenu lepotu, nešto je što samo može da se nazove ostvarenjem najlepših snova. San... Bilo je stvarno kao san to što je hodao praznom, skoro opustelom ulicom, u kojoj su bile nanizane masivne zapadnjačke zgrade, i gledao izloge radnji s njom. Ta ulica nije blistala, kao Ginza, puna ljudi i gradske vreve, oko nje je čak i usred dana vladao neki čudan muk. Da li u ovim ćutljivim zgradama uopšte ima živih ljudi, s njihovim debelim

sivim zidovima, s prozorima koji su svetlucali kao riblje oči u kojima se ogleda plavo nebo. Ulica mu je više ličila na aveniju punu muzeja nego na mesto gde se dolazi u kupovinu. Sva roba izložena u izlozima na obe strane bila je puna boja i svetlosti, s misterioznim i fascinirajućim sjajem nekog čudesnog vrta na dnu mora. U izlogu jedne radnje bio je natpis koji mu pade u oči: JAPANSKE UMETNINE SVIH VRSTA – SLIKE, PORCELAN, BRONZANE STATUE... A u jednom izlogu bila je reklama za kineskog krojača: MAN ČANG – KROJAČ ZA DAME I GOSPODU. Tu je bio i drugi: JUVELIRNICA DŽEJMSA BERGMAN A... PRSTENJE, MINĐUŠE, OGRLICE... E & B Co – UVOZNA HRANA I BAKALUK... DONJI VEŠ ZA DAME... ZAVESE, TAPETI, VEZ... Nekako su ove poruke iz reklama u sebi imale svečanu lepotu zvuka klavira... Samo na jedan sat tramvajem iz Tokija, a izgledalo ti je kao da si stigao na neko daleko, egzotično mesto. Oklevao si da uđeš u te radnje jer su ti izgledale beživotno, sa svojim ulaznim vratima čvrsto zatvorenim. U izlozima ovih radnji – možda zato što su bile namenjene strancima – roba je bila izložena na hladan, formalan način, sakrivena iza stakla, mnogo drugačije od izazovnih izloga radnji u Ginzi. U radnjama u Jokohami kao da ne beše prodavača, blagajnika, momaka na usluzi. Imali ste svu robu pred vama, sav mogući luksuz raširen pred vama, ali to behu prostorije bez jarke svetlosti, kao u nekom tihom budističkom hramu. Ali ta atmosfera kao da je činila stranu robu još primamljivijom.

Okada i Aguri su prošli ulicu uzduž i popreko nekoliko puta, videli prodavnicu cipela, obišli galanterijske radnje, juvelire, krznare, radnje s tekstilom... Samo je trebalo da pruži malo novca, pa bi se svaka od tih stvari iz prodavnica preseljavala na njeno belo telo, obavijala njene nežne noge i ruke, postajala deo nje... Evropska odeća nije bilo nešto što žene oblače, bio je to samo novi sloj za njihovu kožu. Tu odeću nisi samo obavijao oko sebe, oko svoga tela, nego si automatski postajao deo nje, kao da ti je bila istetovirana na koži. Kad bi bolje pogledao u te izloge, delovalo mu je kao da su stvari iz njih postajale po jedan sloj Agurine kože, izmenjene bojama, s kapima njene krvi. Trebalo je samo da ona odabere ono što joj se sviđa i da to postane deo nje. Ako kupimo minđuše od žada, želeo je da joj kaže, zamisli sebe kako ti iz ušnih školjki rastu lepi zeleni ukrasi. Ako obučeš tu bundu od veverice, treba sebe da zamisliš kao životinju s baršunastim glatkim okovratnikom od kose. Ako kupiš bledozelene čarape koje vise tamo u izlogu, u trenutku kad ih navučeš tvoje noge biće obavijene svilenkastom kožom koju greje tvoja sopstvena burna krv. Ako obuješ ove kožne cipele, tvoja divna meka koža izgledaće kao da je od najsjajnijeg laka. Draga moja Aguri, sve ovo pretopljeno je u statuu žene, plave, ljubičaste, grimiznocrvene kože, od svega ovoga sastavljeno je tvoje telo. Oni u stvari prodaju tebe u ovim prodavnicama, tvoja draga koža samo čeka da zaživi svoj novi život. U svakoj od ovih radnji si ti. Zašto sebe oblačiš u ovakve bezoblične neprijatne stvari kao što je kimono?

„Da, gospodine. Nešto za mladu damu? A šta imate na umu?” Prodavač Japanac pojavio se iz neke mračne sobe u pozadini i sumnjičavo je posmatrao Aguri. Svratili su u jednu skromniju, manju radnju, koja nije izgledala toliko odbijajuće. To nije bila jedna od atraktivnih radnji, ali imala je staklene vitrine na obe strane prostorije, a one su bile pune haljina. Bluze, suknje, ženske grudi i kukovi bili su svugde okolo. Bilo je i nižih staklenih vitrina u sredini prostorije, u kojima su bile suknje, bluze, čarape, korseti i sve moguće vrste malih kitnjastih pomagala koja su činila ženu lepom. Sve to glatko, sjajno, nežno, bukvalno nežnije od prave ženske kože. Fino naborana sirova svila, sjajna svilena tkanina, najfiniji saten, sve kao iz sna. Kad je Aguri shvatila da će tu sjajnu odeću staviti na nju, kao na lutku iz izloga, odjednom se posramila tog nepoznatog prodavca, koji je buljio u nju, pa poče da se premišlja, izgubivši iznenada svu svoju živost. „Ne znam, stvarno, šta bih volela...” Delovala je zbunjeno i potišteno. „Šta ti misliš?”, šapnu Okadi dok se krila iza njega, izbegavajući prodavčeve poglede. „Da vidimo”, poče prodavač odlučno, „verujem da bi svaka od ovih stvari izgledala divno na vama.” On preko tezge prebaci haljinu od finog belog lana da ona može da je bolje vidi. „Šta mislite o ovoj haljini!1 Uzmite je u ruke, možete da je samo stavite ispred sebe ili da je probate. Ogledalo vam je tamo.”

Aguri stade pred ogledalo i obavi belu tkaninu oko sebe. Pritisnula je tkaninu uz svoj obraz, kao da je grli, a ostatak pade slobodno niz njeno telo. Oči je uprla nagore i zurila je u ogledalo, pomalo kao nadureno dete. „Je l’ ti se sviđa?”, zapita je Okada. „Mmm, nije loše.” „Koji je ovo materijal, kao da nije lan?” „To je specijalni tanki pamuk, gospodine. Veoma je mek, prianja uz telo, ali se, opet, ne lepi uz njega – veliko je osveženje za žensko telo.” „Koja je cena?” „Da vidimo... čekaj, samo...” Prodavač se okrenu prema pozadini prodavnice i iz sveg glasa se razdra: „Koliko nam je ovaj meki pamuk, je l’ četrdeset pet jena?!” „Trebalo bi da se malo skrati”, reče Okada, „da li možete to da uradite u toku dana?” „Danas? Da li vaš brod isplovljava sutra?” „Ne, ali se malo žurimo.” „Hej, šta misliš?”, prodavač je opet vikao prema prostoriji u dnu prodavnice. „Kaže da mu treba za danas, da li to možeš da uradiš? Vidi ako možeš, molim te!” Iako je bio malo grub u obraćanju nevidljivom saradniku, delovao je dobronamerno i dobro raspoloženo.

„Počećemo odmah da prepravljamo, ali će to trajati oko dva sata”, reče kad se vratio iz one prostorije pozadi. „To nam odgovara. Taman treba da kupimo i cipele, šešir i ostalo, a onda bi se ona presvukla ovde. Ali šta se nosi ispod toga? Ovo je prvi put da oblači zapadnjačku odeću.” „Ništa ne brinite, imamo sve to na lageru. On izvadi svileni brushalter iz staklene vitrine. „Ovo je sve lako i ima svoj red, preko ovoga ide ovo, preko njega ono...” Pokazivao je komad po komad donjeg rublja kao da priča zanimljivu priču. „Imate različitih oblika i različitih stilova. Neke od ovih stvari jednostavno nemaju zakopčavanje, niti bilo kakvih otvora, pa morate da ih skinete kad idete u toalet. Zato su stranci često nervozni, jer moraju da se uzdržavaju od mokrenja duže nego mi. E, a ovo vam je mnogo lakše i pristupačnije, na njemu imate dugmad, otkopčate ih i onda lako sve završite... Bluza je osam jena, suknja šest jena, veoma jeftina odeća u poređenju s kimonom, a vidite od kakve su fine svile napravljene! Hajde, mlada damo, dođite da vam uzmemo meru.” Preko flanelske krpe uzimali su meru i najintimnijih delova, oko butina, ispod pazuha, imali su mnoge vrste pomagala da istraže sve tajne njenoga tela. Izgledalo je kao da prodavač izvodi neki čudan račun i da u sebi postavlja pitanje koje glasi: „Koliko vredi ova devojka? Koliko ona košta?” Izgledalo je kao da Okada stoji tu pored čekajući da čuje krajnju

cenu, kako bi saznao koliko Aguri košta, kako bi je izneo na trg na kome se prodaje roblje. Oko šest po podne vratili su se u tu radnju sa svim onim što su kupili u međuvremenu: cipelama, šeširom, ogrlicom od bisera, minđušama od ametista... „A, izvolite, uđite”, prodavač je delovao uzbuđeno. „Da li ste pronašli ono što ste želeli?” Delovalo je kao da su se vratili kući. „Sve vas čeka, ne brinite. Sve je spremno! Izvolite tamo pozadi, tamo vam je prostorija za probu, presvucite se tamo.” Okada krete zajedno s Aguri pozadi, iza zastora, uslužno pridržavajući haljinu i sve što je trebalo, tu meku kao od snega napravljenu odeću. Aguri stade pred veliko ogledalo i konačno poče da odvezuje pojas svog kimona... Statua žene iz Okadine mašte sada je stajala naga pred njim. Fina bela svila uvijala se oko njegovih prstiju dok je pokušavao da joj pomogne da svoje telo uvije u tu odeću, da pritegne poveze, zategne trake, zakopča dugmad i sve što treba... Kad je bilo gotovo, Agurino lice se iznenada zasvetli, prekri ga blistavi osmeh. A Okadina glava poče da pliva kroz vazduh...

SLEPČEVA PRIČA

Rodio sam se dvadeset prve godine ere Tenbun 39 u oblasti Omi, nedaleko od Nagahame. Bila je to godina pacova, pa, prema tome, otprilike znate koliko mi je godina. Oko šezdeset i pet...? Da, da, pričali su mi da sam vid izgubio kad su mi bile tri 39 Japanci su počeli da zvanično broje godine 660. godine pre n. e., od krunisanja prvog cara Đinmua. Od 645. godine n. e. car Kotoku je uveo kineski običaj da godine dobijaju nazive prema periodima vladavina pojedinih careva. Imena era su ponekad menjana po određenim ciklusima, bez obzira na to da li je vladavina jednog cara bila završena, što je unosilo konfuziju, jer se za vreme vladavine jednog jedinog cara ponekad promenilo više era. Od 645. do 1868. godine bilo je ukupno 229 era. Od 1868. godine car Meiđi je uveo samo jednu eru za vladavinu pojedinog cara, i to tako da era dobije carevo posmrtno budističko ime, koje se određivalo odmah na početku vladavine.Prva godina ere Tenbun je 1552. godina. Godina pacova je jedna od godina u ciklusu od dvanaest, prema drevnom kineskom Zodijaku, prema kome je svakoj godini u ciklusu davano ime životinje koja je došla da obiđe Budu na njegovom samrtnom odru. Ovi ciklusi Japancima olakšavaju snalaženje u komplikovanom sistemu brojanja godina. To znači da radnja ove knjige (vreme u kome slepac priča svoju priču) počinje 1617. godine.

godine. U početku sam još nejasno mogao da vidim stvari oko sebe, dovoljno da znam šta se nalazi preda mnom. Čak se i sada sećam kako je plava voda jezera Biva40 sjala u mojim očima kada bi bio vedar dan. Ali, već posle nekoliko meseci bio sam slep kao slepi miš i nikakva molitva ni ponude bogovima nisu mi pomogli. Roditelji su mi bili seljaci; otac mi je umro kad sam imao devet godina, a majka kad sam napunio dvanaest. Posle toga ostao sam da zavisim od ljubaznosti suseda. Naučio sam da masiram ljude i nekako uspevao da od toga živim. Kasnije, kad mi je bilo sedamnaest ili osamnaest godina, imao sam sreću da me pozovu da služim u zamku Odani, i zahvaljujući osobi koja me je preporučila, posle izvesnog vremena ostao sam tamo u stalnoj službi. Sigurno vam je poznato da je zamak Odani pripadao gospodaru Nagamasi Asaiju, divnom mladom čoveku, koji se već bio proslavio kao vojskovođa. Njegov otac, stari gospodar Hisamasa, bio je još živ, ali se pričalo da nisu baš u dobrim odnosima. Govorilo se da je za to bio kriv otac, i većina samuraja je, izgleda, bila na Nagamasinoj strani. Prema onome što sam čuo, sve je počelo kad je gospodar Nagamasa imao četrnaest godina. Uskoro bi proslavljeno njegovo punoletstvo41 i on se oženi kćerkom kneza Hiraija, dostojanstvenika porodice 40 Jezero Biva je najveće i jedno od najlepših jezera u centralnom delu ostrva Honšu. Japanci su ga nekada nazivali i morem. 41 U srednjem veku u Japanu se punoletstvo proglašavalo s navršenih četrnaest godina.

Sasaki, koja je držala oblast Južni Omi. Kažu da Nagamasa nije želeo da se venča s tom devojkom, ali da je na venčanje bio primoran. Očigledno je bilo da je gospodar Hisamasa shvatio da se, posle dugog perioda borbi između Severnog i Južnog Omija, nikada ne može znati kada će mir ponovo biti narušen. Ženidbena veza s Jugom mogla je da bude simbol pomirenja i tako se, ubuduće, zemlje Asaija sačuvaju od opasnosti. Nagamasi42 se nije sviđalo da bude zet jednom od Sasakijevih vazala, ali je, pošto je takvo bilo očevo naređenje, morao da mu se povinuje. Izdržao je ceremoniju venčanja, ali je, kada mu je rečeno da treba da ode i izrazi poštovanje tastu, pobesneo. „Ovo je previše!”, rekao je gospodar Nagamasa. „Već je dovoljno ponižavajuće što sam se s tom porodicom orodio po očevom naređenju, ali da odem tamo i poklonim se u znak sinovljevskog poštovanja!? Rođen sam kao samuraj i tako ću se ponašati. Umesto da se klanjam nižima od sebe, treba da razmišljam o danu kad ću povesti vojsku na bojno polje. To treba da bude glavna misao svakog borca!” On posla nevestu natrag roditeljima i za to ne zatraži odobrenje od gospodara Hisamase. Nije bilo sumnje da je to bilo suviše prenagljeno i prirodno je što se njegov otac naljutio, ali su mu se svi vitezovi u njihovoj kući zbog toga beskrajno divili. Bilo je neobično da mladić od samo četrnaest godina bude tako odlučan. U njemu je sigurno bio duh heroja, čoveka kao što je bio prethodni gospodar 42 Nagamasa Asai je istorijska ličnost, kao što je istorijski tačan i okvir cele ove priče.

Sukemasa, koji je ime kuće Asai uzdigao na tron na kome se tada nalazilo. „On je stvarno sjajan mladić”, mislili su, „s takvim gospodarem nas čeka sjajna budućnost.” Uskoro svi prestadoše da slušaju Hisamasu i on bi prinuđen da upravu nad posedom i svu vlast preda sinu. Kažu da se tada, zajedno sa svojom ženom Inokući, povukao na ostrvo Ćikubu, u severnom delu jezera Biva. Sve se to dogodilo pre nego što sam stupio u službu u zamku Odani. U to vreme otac i sin su već bili u boljim odnosima; Hisamasa se sa ženom vratio sa ostrva i ponovo živeo u zamku. Nagamasa je već imao dvadeset četiri-dvadeset pet godina i ponovo se oženio, ovog puta gospođom Oići, mlađom sestrom moćnog gospodara Nobunage. Do venčanja je došlo tako što je Nobunaga Oda, idući iz svoje rodne oblasti Mino i prolazeći, na putu za prestonicu, kroz Omi, čuo da je Nagamasa Asai hrabar mladi vojskovođa i pomislio da bi od njega mogao da načini jakog saveznika. Nobunaga mu predloži da mu postane zet i reče mu da, ako prihvati, Asai i Oda mogu udružiti snage i slomiti porodicu Sasaki. Onda bi zajedno mogli da krenu na Kjoto i preuzmu vlast nad celom zemljom. Ako Nagamasa želi, može da dobije oblast Mino, a Nobunaga obeća da će potpisati povelju kojom će mu dati pravo da sa Ećizenom postupi po svom nahođenju. Imajući u vidu čvrste veze koje su postojale između Asaija i porodice Asakura od Ećizena, Nobunaga nije ni pomišljao da ih sam napadne.

Sve ovo bi predloženo na tako učtiv i otmen način da Nagamasa pristade i dogovor bi postignut. Činjenica da je Nagamasa odbio da se potčini Sasakiju, kada se oženio kćerkom njegovog vazala, bilo je ono što je gospodara Nobunagu, tada već apsolutnog gospodara velikog broja provincija, potaklo da poželi da se s njime orodi. Nagamasa je, naravno, bio izvanredan vojskovođa i posedovao je onu vrstu ambicije koju pravi čovek treba da ima. Ne znam ništa o njegovoj prvoj ženi, onoj s kojom se onako brzo razveo, ali za gospođu Oići znam da je bila poznata po lepoti još pre nego što se udala za njega. Ovog puta to je bio izuzetno srećan brak. I plodan, jer im se skoro svake godine rađalo po jedno dete. Mislim da su imali već dvoje-troje u vreme kada sam došao u zamak. Najstarija kćerka, koju su zvali Oćaća, bila je još slatka mala devojčica. Ko bi pomislio da će ona postati gospođa od Jodoa, ljubimica regenta Hidejošija i majka njegovog naslednika Hidejorija.43 Stvarno, niko ne može da predvidi budućnost i kaže šta će ona doneti. Ipak su još onda ljudi govorili da je Oćaća veoma lepa, prava dvojnica svoje majke, sa istim ustima i očima, oblikom nosa i svim ostalim. Čak i ja, ovako slep, kao da sam bio svestan koliko je ličila na nju. Kako je, uopšte, neko ovako beznačajan kao ja mogao da bude toliko srećan da služi tako plemenite dame? Da, zaboravio sam da vam ranije kažem, ali u početku je moj posao u zamku bio da 43 Jodogimi je ime po kome je Oćaća poznata u japanskoj istoriji. Hidejori je trebalo da nasledi svog oca Hidejošija na položaju regenta, ali do toga nije došlo jer je bio maloletan. Nastala je borba za vlast u kojoj je pobedu odneo Iejasu Tokugava, koji se proglasio šogunom, vrhovnim vojskovođom i nominalnim vladarom Japana.

masiram samuraje. Kad bi im bilo dosadno, oni bi rekli: „Hajde, odsviraj nam nešto na šamisenu.”44 Priče o tome da sviram i pevam najnovije i popularne pesme mora da su došle i do dama, jer jedanput dođe dvorjanin s porukom da one žele da vide slugu za koga se priča da je dobar pevač i da je, pored toga, veoma zabavan. Posle toga, više puta su me pozivale da ih razonodim. Tako sam počeo. Naravno, u ogromnom zamku kao što je bio taj ima, pored samuraja, raznih vrsta ljudi u službi. Imaju tamo čak i pozorišne trupe, pa im baš nisam bio toliko preko potreban za zabavu. Ali, pretpostavljam da je za osobe tako visokog ranga pevanje popularnih pesama bilo nova stvar, naročito stoga što u to vreme šamisen sa tri žice nije bio toliko raširen kao sada. Tek je nekoliko znatiželjnih ljudi počelo da svira na njemu, pa je možda to neobično unkanje bilo interesantno za njih. Meni, istina, niko nikada nije pokazao kako se svira na šamisenu. Uvek sam voleo muziku, pa bih, čim bih čuo neku lepu melodiju, počinjao da sviram i pokušavao da je otpevam. Bilo mi je to tako prirodno, kao da dišem. Tako sam, čisto iz zabave, počeo da sviram šamisen i ubrzo postao prilično vešt svirač. Bio sam, naravno, samo amater i teško da sam bio sposoban da sviram pred nekim. Možda je baš zbog te moje plašljivosti, koja je izgleda imala neku 44 Muzički instrument sa tri žice, sličan lauti.

privlačnost, moje pevanje bilo toliko hvaljeno. Uvek kad sam svirao damama, dobijao sam lepe poklone. U to vreme, kada je cela zemlja bila u ratu, stalno je bilo bitaka, ali je i to imalo lepih strana. Dok su gospodari bili daleko na pohodu, njihove dame nisu imale šta da rade, već su samo pokušavale da zaborave brige. Jedan od načina za to bilo je slušanje svirke na kotou,45 pa su čak i u vreme opsada u zamkovima priređivane velelepne zabave, koje su nam dizale duh. Ni ratovi nisu bili tako strašni kako se obično priča. Najomiljenija zabava gospođe Oići bilo je sviranje na kotou, u čemu je bila izvrsna. Jednom, dok je ona svirala, uzeo sam šamisen i pratio je, uspevajući da uhvatim svaku melodiju koju bi započela. To joj se izgleda bilo svidelo i pohvalila je moj talenat. Od tada sam služio samo u ženskim odajama. Mala Oćaća bi me često zvala, želeći da joj budem drug u igri, i govorila mi svojim dečjim glasom: „Pevaj mi pesmu o tikvama!” I sad je se sećam:

Dole, ispod strehe, posadimo puno tikava, posadimo ih i pustimo da rastu i neka se slobodno njišu, njišu, 45 Muzički instrument od drveta, sličan citri. Ima trinaest žica, a takozvani mostovi na koje se žice oslanjaju su pomični.

njišu do mile volje...

Znao sam mnogo raznih pesama, ali sada, posle toliko vremena, čak i da se setim melodije, ne dolaze mi reči. Eto, tako mu je to kad je neko star kao što sam ja. Za to vreme su Nobunaga i Nagamasa pogoršali odnose i poče borba između dve porodice. Hm, kad to beše? Čini mi se da je to počelo s bitkom kod Anegave, prve godine perioda Genki.46 Siguran sam da gospodin obrazovan kao vi, koji ume da čita, zna mnogo bolje od mene o svemu tome. U svakom slučaju, nevolje su počele ne mnogo posle početka mog službovanja, a razlog je bilo to što je gospodar Nobunaga, ne obavestivši mog gospodara, zauzeo teritoriju gospodara Asakure od Ećizena. Pošto je Nagamasin deda uzdigao porodično ime uz pomoć Asakure, kuća Asaija dugovala im je večnu zahvalnost. Zbog toga je moj gospodar, u vreme kada se orodio s porodicom Oda, od Nobunage iznudio obećanje da ovaj nikada neće dirnuti u provinciju Ećizen. Prvi koji je izgubio glavu bio je stari gospodar Hisamasa. „Eto, koliko možeš da veruješ prokletom Nobunagi!”, viknuo je. „Za manje od tri godine pogazio je obećanje kao da je najobičniji suvi list, i napao Ećizen! To je podlo!”

46 1570. godina.

Hisamasa je otišao u Nagamasine odaje, sazvao tamo sve ljude, do poslednjeg samuraja, i besno izjavio: „Nobunaga je pošao da osvoji Ećizen i da onda napadne naš zamak. Treba da spojimo svoje snage sa Asakurom i smrvimo Nobunagu dok zamak Ećizen još postoji!” Nagamasa i njegovi vitezovi su izvesno vreme ćutali. Vidite, ma koliko Nobunaga pogrešio što je pogazio obećanje, istina je da se gospodar Asakura tim obećanjem koristio da se s omalovažavanjem odnosi prema porodici Oda. Što je još gore, on je bio odbio Nobunagin poziv da dođe u prestonicu i tamo razgovara o državnim stvarima, što je, na kraju krajeva, bila i uvreda prema caru.47 I tako su naši vitezovi pomislili da je bolje izvući se tako što ćemo poslati rezervne snage od hiljadu ljudi u Ećizen da pomognu Asakuri, a da i dalje pokušamo da zadržimo dobre odnose s porodicom Oda. Najzad, govorili su oni, kad od Nobunage jednom sebi načiniš neprijatelja, možeš da izgubiš svaku nadu na pobedu, ma koga pritom uzeo za saveznika. Ovo je strašno naljutilo Hisamasu. „O čemu govorite, bedne kukavice?!” dreknuo je. „Čak i da je Nobunaga đavo koji je sišao na zemlju, kako možete da pomislite da napustite porodicu Asakura, 47 Pošto Nobunaga nije mogao da se proglasi za šoguna, jer njegova porodica nije ispunjavala stroge uslove koji su zahtevani za to, on je sve svoje poteze oko ujedinjenja zemlje proglašavao carevom voljom. Budući da je tada car bio potpuno bespomoćna ličnost, koja je zavisila od samovolje velikaša, car je morao da pristane da bude pokrovitelj moćnom Nobunagi.

sad kad je u nevolji? Zar zaboravljate šta im dugujemo još iz vremena mog oca? Osramotićete sebe kao ratnike i naneti još veću sramotu kući Asai! Čak i ako moram da ostanem potpuno sam, neću se poneti kao nezahvalni bednik!”, vikao je, buljeći naduto u okupljene ratnike. Stariji vitezovi se okupiše oko njega, pokušavajući da ga smire. Savetovali su mu da ne prenagljuje i još jednom razmotri ceo slučaj, ali on je samo škrgutao zubima u besu, tresući se celim telom. „Vi svi mislite da grešim i u stvari samo želite da ja rasporim ovaj stari stomak”, govorio je. Ljudi su osetljivi kad je čast u pitanju i izgledalo je prirodno što se on tako ponašao, ali u njegovoj glavi počeše da kolaju misli da su ga njegovi vazali napravili budalom. Bio je, takođe, besan na Nagamasu zato što se ovaj oženio gospođom Oići, odbacivši ženu koju mu je on, uz toliko muka, doveo. Želeo je samo da Nagamasa može da shvati njegova osećanja. „Vidiš šta se dogodilo”, kao da je želeo da kaže, „upao si u sve ovo samo zato što nisi poslušao oca. Sad, kad je sve gotovo, zašto bi morao da budeš ljubazan prema onom lažovu Nobunagi? Izgleda kao da si sve ovo vreme gutao uvrede od njega samo zato što mnogo voliš svoju dragu ženu. Zar samo zbog toga ne možeš da zategneš luk protiv Ode?” Gospodar Nagamasa slušao je ćutke raspravu između oca i vazala, duboko uzdahnuo i onda jasno objavio: „Moj otac je u pravu. Iako sam Nobunagin zet, ne mogu a da ne isplatim dug zahvalnosti

prema Asakuri. Sutra ću uputiti glasnika Nobunagi i zatražiti da ispuni obećanje. On možda misli da ima lavlju ili tigrovsku snagu, ali ćemo ga, ako udružimo snage s Ećizenom u bici na život i smrt, sigurno poraziti!” I tako su tome svi morali da se povinuju. Kasnije se opet sastao ratni savet i Nagamasa i njegov otac opet su imali različita mišljenja i zavadili se još više. Pošto je Nagamasa bio briljantan vojskovođa, čovek neustrašiv i jake volje, osetio je da čovek, kada se jednom suprotstavi Nobunagi, veoma brzom u akciji, više nije sebi smeo dozvoliti da okleva. Bilo je najbolje da se preuzme inicijativa i da ga napadnu pre nego što se osvesti od iznenađenja. No, njegov je otac bio čovek koji je imao staračku sklonost ka opreznosti i tako, u stvari, samo navlačio nesreću. Kada se Nobunaga iz Ećizena povukao u Kjoto, gospodar Nagamasa je ovako razradio svoju strategiju. „Najbolje je da udružim snage sa Asakurom, uđem u Mino i razorim glavni Nobunagin zamak u Gifuu. Tada će on požuriti da se vrati, ali će imati problema da zaobiđe Sasaki južno od jezera. Ja ću za to vreme stići iz Gifua, postaviti mu zasedu i skinuti mu glavu.” I on posla glasnika da taj plan izloži Asakuri. Ali, i tamo su oklevali. Nikome u kući Asakura se nije sviđao njegov plan. „Bilo bi opasno ići čak u Mino”, govorili su, „i imati neprijatelja i spreda i otpozadi.” Njihov odgovor je glasio: „Mislimo da je

bolje sačekati Nobunagu da dođe do zamka Odani, što će, pre ili kasnije, sigurno učiniti. Onda ćemo dovesti svu vojsku iz naše pokrajine da te podržimo.” I tako, nažalost, Nagamasina zamisao ne bi prihvaćena. Kažu da je, kad je čuo takav odgovor, gospodar Nagamasa rekao: „Tako znači, i Asakura je oprezan? Sada znam kakav je to zapravo čovek. S takvom sporošću nemamo šanse da pobedimo nekoga ko je pametan kao Nobunaga. Naša sudbina je sada zapečaćena. Slušao sam oca i sada imam bezvrednog saveznika.” Posle toga on shvati da ni on, kao ni bilo ko iz njegove porodice, ne može živeti još dugo. Onda su došle bitke kod Anegave i Sakamotoa i nastupili pregovori o miru. Međutim, poverenje je bilo poljuljano i posedi Asaija bili su i dalje rasparčavani od strane silnog Ode. Naš hrabri vojskovođa se nije varao, trebalo je pamtiti ono što je govorio. Za samo dve ili tri kratke godine sva naša manja utvrđenja su pala, a glavni zamak Odani stajao je sam i nezaštićen, dok je neprijatelj bukvalno pritiskao njegove zidove. Snage napadača od šezdeset hiljada ratnika opkolile su zamak tako da je izgledalo da je u smrtonosnom zagrljaju zmije. Gospodar Nobunaga je lično komandovao vojskom u kojoj su bili tako proslavljeni junaci kao što je Kacuije Šibata i mnogi drugi. Gospodar Hidejoši, koji je onda bio samo beznačajni čelnik poznat pod imenom Tokićiro, 48 48 Japanci su u srednjem veku često menjali imena, naročito pri promeni društvenog položaja.

podigao je malo utvrđenje na brdu, samo kilometar od našeg zamka, i držao nas stalno na oku. Među vazalima Asaija bilo je takođe izvanrednih ratnika, ali čak i oni među njima za koje si bio siguran da na njih možeš računati do smrti, promeniše se u svojim srcima i počeše da nestaju jedan po jedan, da se predaju Odi. Tako je svakim danom naša moć slabila. U početku moral naših ljudi bio je veoma visok i u Odaniju je bilo mnogo više ljudi nego obično. Mnogo njih je iz okolnih zamkova prebeglo zajedno sa ženama i decom, pa smo, pevajući i danju i noću, jedni drugima podizali borbeni duh. Pevalo se:

Tuga traje samo trenutak, a kad se probudiš, sreća je bila samo san.

Međutim, dva vojnika kuće Asai, koja su čuvala srednji krug utvrđenja, između spoljnog zida (koji je držao Hisamasa) i centralne utvrde (koju je branio Nagamasa), stupiše uskoro u vezu s Hidejošijem i uvedoše neprijatelja u svoj deo zamka. Odjednom, u tom trenutku, svi branioci izgubiše hrabrost. Nobunaga tada posla izaslanika s porukom u kojoj se objašnjavalo da je spor počeo zbog Asakure i da Nobunaga, kada ga je već ubio i osvojio Ećizen, ne gaji više nikakva neprijateljska osećanja prema nama, niti mi sada više išta dugujemo kući Asakura.

Ako budemo predali zamak i pristanemo da se povučemo negde dalje, on bi, uzevši u obzir prisne veze između dve porodice, bio potpuno zadovoljen. A ako bismo pristali da se od sada svrstamo pod zastavu porodice Oda i pristanemo da joj verno služimo, on je bio spreman da nam pokloni oblast Jamato. Beše to veoma dostojanstvena i uglađena poruka. Neki u zamku behu oduševljeni i poverovaše da će sve biti sređeno za tili čas, ali su drugi govorili: „Ne, ne možemo da mu verujemo! On sigurno na takav način namerava da spase svoju sestru i onda natera našeg gospodara da se ubije.” Postojala je čitava pregršt različitih mišljenja o tome, ali Nagamasa, kad je najzad primio izaslanika, glatko odbi ponudu. Rekao je da je zahvalan gospodaru Nobunagi na ljubaznostima i dobrim željama, ali je, kazao je, sada već pao toliko nisko da više nema zbog čega da živi. Rekao je samo da želi da časno umre u borbi. Nobunaga je poslao izaslanika još jedanput da uveri Nagamasu, koji je očigledno sumnjao da je ponuda iskrena. Molio ga je da ne traži smrt u borbi, već da se mirno povuče iz zamka uveren da će prema njemu biti lepo postupano. Nagamasa je odbio da sluša izaslanika, rekavši da je već doneo odluku i da je ona neopoziva. Tako, uveče, dvadeset šestog dana devetog meseca četvrte godine perioda Genki,49 gospodar Nagamasa uze posthumno budističko ime i dade da mu ga isklešu na njegovom budućem nadgrobnom 49 1573. godina.

kamenu.50 Onda u rano jutro, pre izlaska sunca, gospodar Nagamasa sabra sve samuraje koji su bili u zamku i pripremi se za poslednji obred. Služio je starešina Južan iz hrama Bodan. Sevši pored nadgrobnog kamena, on zamoli vazale da zapale štapiće tamjana i mole se za njegovu dušu. Oni su, naravno, u početku odbijali da to čine, ali kada je on ostao uporan, počeše ceremoniju. Kasnije nadgrobni kamen bi potajno iznet van zamka i bačen u dubine jezera Biva, oko kilometar istočno od ostrva Cikubu. Svaki čovek u zamku znao je za to i svi odlučiše da se bore do smrti. Gospođa Oići rodila je bila malog gospodara u junu te godine i provela je više od mesec dana oporavljajući se. Bio sam neprekidno pored nje, ponekad joj masirajući leđa i ramena, a nekad čavrljajući s njom i pokušavajući da je zabavim. Da, i gospodar Nagamasa je, iako je bio tako hrabar ratnik, bio izuzetno ljubazan i plemenit prema njoj... Celog dana bi stavljao život na kocku u divljoj borbi, ali je, kada bi došao u unutrašnje odaje, u najboljem raspoloženju pio sake i činio sve da je zabavi. Čak se i šalio s njenim pratiljama i sa mnom, kao da je potpuno zaboravljao da hiljade i hiljade neprijateljskih ratnika opseda zamak. Niko, naravno, čak ni oni koji su bili najbliži gospodaru i njegovoj gospođi, nije mogao da zna šta su njih dvoje osećali jedno prema drugom. Meni se i dalje činilo da je gospodarica patila, rastrgnuta 50 Svaki budista pred smrt uzima posmrtno ime jer budizam predviđa nastavak života i posle smrti.

osećanjima koja je gajila prema bratu i mužu, i da ju je gospodar Nagamasa zbog toga žalio i činio sve da je razveseli, kako bi je poštedeo tog osećanja poniženja. Jednom, dok sam ih kao i obično dvorio, pozva me gospodar Nagamasa. „Ostavi šamisen”, rekao mi je, „nego nam izvedi nešto življe. Nešto uza šta bismo mogli da pijemo. Šta misliš o ’igri pralja’?” Ja sam, onda, da bih ih zabavio, pevao i nezgrapno igrao:

Slatke šesnaeste godine. Skidamo rublje s konopca za sušenje, kako je to divno, razvlačimo ga iz ruke u ruku, kako je to divno.

No, kada obaviješ ruku oko njenog vitkog struka, to je još lepše!

Sâm sam bio izmislio tu čudnu igru s nezgrapnim pokretima i, dok sam pevao ono „obaviješ ruku oko

njenog struka”, niko nije mogao da se uzdrži od smeha. Kad bih, usred opšteg veselja, začuo i glas gospođe Oići, bio sam srećan što je bila bar malo veselija. To mi je bila najveća nagrada. Na moju žalost, kako su dani prolazili, sve sam manje uspevao da kod nje izazovem više od osmeha. Uskoro, međutim, nije ni tako reagovala. Jednog dana moja gospodarica se požalila da je bole leđa, pa sam seo iza nje i počeo da je masiram. Sedela je na postelji, oslonjena o naslon, 51 i uskoro mi se učinilo da je zadremala. Ali, pošto sam povremeno čuo njene uzdahe, shvatih da ne spava. Ranije smo uvek razgovarali dok bih je masirao, ali u poslednje vreme skoro da nije pričala sa mnom. Zato sam nastavio da, s poštovanjem, ćutim i masiram je, iako sam bio toliko napet da sam se jedva uzdržavao da ne progovorim. Slepi ljudi s vremenom razviju oštru intuiciju, a ja sam, kad je ona bila u pitanju, bio još osetljiviji, jer sam po dužnosti s njom provodio i dan i noć. Poznavao sam njeno telo tako dobro, čak i njegove najskrivenije tajne, koje su do mene dolazile kroz vrhove prstiju. Zato mi, dok sam je tog dana masirao, nevesele misli ispuniše srce. Gospođa Oići bila je prešla dvadesetu i bila je već majka petoro dece. Ona je, međutim, i dalje bila lepa i prirodna, uvek bezbrižna; vodila je život 51 Kad su sedeli na podu, japanski velikaši su sebi dozvoljavali luksuz da lakat oslone na neku vrstu klupice, kako bi se odmorili od sedenja u neugodnom položaju.

zaštićen od svih nevolja, od najmanjeg udara vetra, tako da je onaj osećaj koji sam imao dok sam dodirivao njeno sveže, meko telo (ako možete da mi oprostite što o tome govorim) bio nešto što nikada nisam doživeo s bilo kojom ženom. Ona je nedavno pre toga bila rodila svoje peto dete i nije bila zaobljena kao obično, ali je baš ta vitkost povećavala moje divljenje prema njenom divnom telu. Ceo život proveo sam radeći svoj posao i masirao sam bezbroj mladih dama, ali do današnjeg dana nisam dodirnuo skladnije telo od njenog. I ona mekoća i finoća njene kože, cvetna svežina ruku i nogu... to je ona vrsta tena koju nazivaju „rosnom kožom”. Njena kosa, za koju mi je rekla da se posle silnih porođaja primetno istanjila, spuštala se kao u slapovima do stopala, tako bujna da je izgledala skoro teška, iako joj je svaka vlat bila tako prava i savršena kao da su svileni konci bili spušteni jedan pored drugog. Spuštala se niz njena leđa tako preobilno da mi je bilo teško da joj masiram ramena. A šta će se desiti s tom divnom damom ako zamak padne? Da li će ta divna koža, ta duga bogata kosa, to meko telo koje obavija fine kosti, da li će sve nestati u dimu koji će obaviti utvrđenja? Iako u ratu niko ne može da očekuje ništa osim smrti, kako može da bude pravično ubistvo te divne krhke žene? Verovatno je i sam gospodar Nobunaga smišljao način da u pogodnom trenutku spase sestru. Besmisleno je da osoba beznačajna kao ja brine o tome, ali sudbina me je dovela u njenu službu. Slepilo mi je dalo privilegiju da mogu da

dodirujem takvu damu, masiram je jutrom i večerom, i samo taj jedan jedini zadatak davao je smisao mom životu. Sada mi je, dok sam zabrinuto razmišljao koliko ću još dugo moći da ostanem i služim joj, budućnost izgledala crna i moje srce ispuni se bolom. Gospođa Oići uzdahnu još jedanput i izgovori moje ime. U zamku su mi davali različite nadimke ili me prosto zvali: „Ej, ti tamo”, ali je ona insistirala da treba da imam sopstveno ime i tako mi je dala ime Jaići.52 „Jaići”, reče ona, „šta je!1” Nervozno promrmljah nešto, a ona mi reče: „Izgleda da si danas potpuno onemoćao. Pritisni malo jače, molim te.” „Žao mi je, gospođo”, izvinjavao sam se, shvatajući da se briga prenosi na slabost mojih šaka. Onda ona progovori ponovo: „Jaići, koliko još dugo misliš da ostaneš u zamku?” „Ja lično želim”, odgovorih, „da vas večno služim. Znam da sam nespretan i da nisam ni od kakve koristi, ali bih bio zahvalan ako biste se sažalili na mene i dopustili mi da ostanem.” „Ah”, reče tužno. Ćutala je za trenutak, pa onda progovori: „Ti znaš da ljudi beže iz zamka i da nas je ostalo veoma malo. Kad čak i ratnici napuštaju gospodara, zašto bi neko ko nije samuraj polagao na dužnosti i pravila ponašanja. A ti ne vidiš i ako 52 U srednjem veku japanski seljaci su mogli da nose samo lična imena, a siromasi ponekad jednostavno nisu ni davali čak ni lično ime svojoj deci.

budeš suviše oklevao, sigurno ćeš biti povređen u borbi.” „Veoma je ljubazno od vas što mislite na mene”, rekoh, „ali kao što ima onih koji žele da odu iz zamka, isto tako ima i onih koji hoće da ostanu. Da mogu da vidim, verovatno bih jedne noći izašao pod okriljem mraka, ali pošto je ovako kako je i pošto je zamak opkoljen, čak i da me otpustite, ne bih našao načina da pobegnem. Znam da sam samo bezvredni slepi sluga, ali ne bih voleo da se sam predam u ruke neprijatelju.” Gospođa Oići ne reče ništa. Izgleda da je brisala suze. Čuo se šum papirnih ubrusa u njenoj ruci. 53 Više sam se brinuo za nju nego za sebe. Šta ona može da učini? Duboko u srcu čeznuo sam da saznam da li će do kraja ostati s mužem ili će, iz sažaljenja prema deci, učiniti nešto drugo. Ali, teško da je neko kao ja mogao da postavlja tako sudbonosna pitanja. Morao sam da ostavim da sve ide svojim putem i sačuvam misli za sebe. To je bilo dva dana pre službe održane pred nadgrobnim kamenom gospodara Nagamase. U zoru dvadeset devetog dana devetog meseca, pošto je samurajima naložio da zapale tamjan za njegovu dušu, gospodar Nagamasa okupi decu i ženu, dvorske dame, pa čak i sluge kao ja, i reče: „Hoću da se svi molite za mene.” Žene behu potpuno onemoćale od bola. „Avaj”, mislile su, „zar je moguće da je sudbina ovog 53 Japanci su pravljenje hartije naučili rano od Kineza, tako da su čak i u srednjem veku upotrebljavali neku vrstu papirnih maramica.

zamka zapečaćena i da će naš gospodar morati da se ubije?” Nijedna od njih se i ne pomeri prema oltaru. Poslednja dva-tri dana neprijatelj je napadao žešće nego ikad. Bitka je već trajala dan i noć, bez prekida. Tog jutra, međutim, neprijatelj kao da se bio najzad zamorio. Napadi popustiše i muk se spusti na zamak. Velika sala, takođe, beše tiha, kao mrtva. Bilo je to baš pred izlazak sunca, usred jeseni, tamo na vetrovima tučenom vrhu planine u Severnom Omiju. Dok sam sedeo na jednom od mesta pozadi, osetih ledenu hladnoću vetra i mogah da čujem cvrčke kako bez prekida cvrče u vrtu. Jedna od žena koje su sedele u uglu poče tiho da jeca, pa onda druge žene, koje su dotle uspevale da se uzdrže, zaplakaše, a deca zaječaše. Međutim, moja gospodarica beše potpuno mirna. „Hajde, hajde, ne plači”, korila je tiho Oćaću. „Ti znaš da si najstarija. Seti se šta sam ti govorila. Treba da budeš hrabra.” I onda pozva dadilju malog Manpukumarua i reče joj: „Moj sin treba da prvi položi tamjan.” Kad je Manpukumaru završio svoj udeo u ceremoniji i onda za njim beba rođena te godine, ona reče: „Oćaća, red je na tebe.” Ali u tom trenutku gospodar Nagamasa progovori muklim glasom: „Zašto ti to ne učiniš pre nje?” Gospođa Oići promrmlja nešto, kao da se slaže, ali ostade tamo gde je bila. Na to gospodar Nagamasa, koji je uvek bio tako ljubazan prema njoj, grmnu, s proračunatom grubošću u glasu: „Mislim da sam dosta govorio! Zar

nameravaš da mi odbiješ poslušnost?” Ona je i dalje oklevala i nikako nije ustajala s mesta. „Žao mi je”, reče, „iako poštujem ono što nameravaš da učiniš.” Gospodar Nagamasa tada riknu na nju: „Znači, zaboravljaš šta ti je dužnost! Prava žena treba da se moli za muža, a posle njegove smrti da se brine o njegovoj deci. Ako ne misliš da se pomiriš s time, nikada više neću misliti o nama kao o mužu i ženi!” Vikao je na nju toliko besno da mu je glas odjekivao velikom salom. Svi su se bili ućutali, iščekujući šta će se dogoditi. Nekoliko trenutaka nije se čuo ni zvuk. Najzad, začuh šum koji je pravila duga haljina, dok se vukla preko poda od asura.54 Beše to gospođa Oići, koja je odlučno krenula da zapali tamjan za umrlog. Za njom krenu najstarija kćerka Oćaća, pa druga po redu Ohacu, a onda Kogo, treća kćerka. Svaka od njih nosila je tamjan i izgovarala reči molitve, a posle njih i ostali učiniše isto. Kao što sam ranije bio rekao, kamena ploča bila je izneta iz zamka i potopljena na dno jezera. Kažu da je gospođa Oići celu noć provela u raspravi s mužem. Ona ga je ubeđivala da je činjenica da je učestvovala u poslednjem obredu za njegovu dušu ne obavezuje, jer je na to bila primorana, i da želi da se ubije zajedno s njim. Rekla mu je da neće moći da podnese da svet pokazuje na nju i kaže: „To je Nagamasina udovica!” I zato ga je preklinjala da 54 Asure (tatami – na japanskom) od pirinčane slame, sitno pletene, razapete su na drvenim ramovima standardne veličine 90-180 cm, a iznutra su ramovi ispunjeni slamom. Na osnovu dimenzija ovih ramova određivane su i dimenzije prostorija u japanskim kućama.

joj dopusti da ga prati u smrt, ali on ne pokaza ni najmanjeg znaka da može da se složi s time. Onda, sledećeg dana, dvadeset osmog, oko deset ujutru, Nobunagin izaslanik dođe po treći put i predade poruku u kojoj ga Nobunaga pita da li može da bude tako dobar da ponovo razmotri celu situaciju i preda se. Gospodar Nagamasa dade ovakav odgovor: „Nikada neću zaboraviti beskrajnu ljubaznost gospodara Nobunage, ali sam odlučan u nameri da izvršim harakiri55 u ovom zamku. Ali bih želeo, pošto su moja žena i kćerke njegove bliske rođake, da ih odmah uputim njemu. Bio bih mu veoma zahvalan ako milostivo sačuva njihove živote i pruži im zaštitu u budućnosti.” Poslao je izaslanika natrag i posle toga se izgleda opet dugo raspravljao s gospođom Oići. Njih dvoje su uvek bili srećni i voleli se, pa on, naravno, nije mogao da primi kao uvredu to što je želela da umre s njim. Kad se čovek seti, vidi da je njihov bračni život potrajao šest godina i tokom tog vremena svet je bio sav u haosu. Ponekad bi Nagamasa bio daleko od kuće, u prestonici ili na pohodu u Južnom Omiju. Nikada stvarno nije imao nijedan dan u kome bi se samo odmarao. Ne čudim se što je moja gospodarica želela da umre s njim, da bi mogla da večito bude pored njega među lotosima u raju. Ali, Nagamasa je bio pravi čovek, pravi ratnik, čovek vredan poštovanja. Za njega bi bilo suviše 55 Harakiri je samoubistvo rasecanjem stomaka (hara znači stomak, kiri znači seći), koje je bilo rezervisano samo za samuraje.

bolno da ubije svoju mladu ženu i verovatno je zbog toga želeo da učini sve i spase je. Mora da je takođe brinuo o budućnosti dece. Učinio je sve da je ubedi i na kraju je ona pristala. Dogovoreno je da ode kod roditelja i povede kćerke sa sobom. Iako su oba dečaka bila jako mala, gospodar Nagamasa je mislio da bi bilo opasno pustiti ih da padnu u ruke neprijatelju. Zato je u noći dvadeset osmog mali Manpukumaru izveden tajno iz zamka, s pažom Kinainosukeom Kimurom, koji se uvek brinuo o njemu, a sada je trebalo da ga odvede u kuću vernog prijatelja u Ećizenu. Najmlađe dete, još beba, trebalo je da bude povereno obližnjem hramu Fukuden. Izneli su ga tajno iste noći, uz pratnju dadilje i dvojice samuraja. Čuo sam kasnije da su čamac uvukli u trsku duž obale jezera i krili se nekoliko časova, pre nego što su se usudili da krenu do hrama. Te iste noći, dvadeset osmog, gospođa Oići i gospodar Nagamasa ispiše sake u znak rastanka i, dok su govorili o neizdržljivom bolu koji trpe dok se rastaju, duga jesenja noć se završi. Zora je bledela na istoku kad, posle poslednjeg zbogom, moja gospodarica uđe u nosiljku koja ju je čekala ispred kapije zamka. Njene tri kćerke, zajedno s dadiljama, smestiše se u nosiljke iza njene. Povorku je štitila grupa ljudi pod komandom samuraja koji je bio u službi gospođe Oići još od vremena kad se udala iz porodice Oda. Pored njih, kada je krenula iz Odanija, pratilo ju je još dvadeset-trideset dvorkinja.

Gospodar Nagamasa izašao je do nosiljke da je isprati. Kažu da je već bio obučen u svoju poslednju odoru, odeću preko koje je nosio crni oklop, ukrašen komadima zlatnog brokata. Kada podigoše nosiljku, on je pozva: „Sada je sve u tvojim rukama. Želim ti sve najbolje.” Glas mu je bio snažan, jasan i pun hrabrosti. Moja gospodarica je, naravno, kontrolisala svoja osećanja i ne pusti ni suzu. „Ne treba da brineš”, odgovori mu ona mirno, „pokaži se dobro.” Dvema mlađim kćerkama nije bilo ni blizu pameti šta se dešava i samo su mirno ležale u naručju svojih dadilja, ali se Oćaća neprekidno osvrtala, pogledajući oca i gorko plačući. Nastavila je da plače i kasnije, uprkos pokušajima da je smire. To beše najteže pratiocima. Ko je mogao da zamisli da su sve tri kćerke bile predodređene da se uzdignu do onakvih visina: Oćaća da postane gospodarica od Jodoa, miljenica gospodara Hidejošija, Ohacu žena Takacugua Kjogokua56 i Kogo, najmlađa, ništa manje nego žena sadašnjeg šoguna. 57 Nema, stvarno, načina da se sazna šta budućnost donosi. Gospodar Nobunaga je dočekao gospođu Oići i svoje nećakinje s pravom radošću. „Drago mi je što ste bile toliko pametne i došle”, reče on ljubazno. „Nagamasa je pravi ratnik i čovek od časti. Ma 56 Takacugu Kjogoku (1560-1609) bio je feudalac u službi Nobunage Ode, koji je kasnije prišao Iejasuu. Njegova cela porodica primila je hrišćansku veru, koja je ubrzo posle toga zabranjena u Japanu. 57 Hidetada Tokugava, koji je bio šogun u vreme radnje ove knjige, bio je treći Iejasuov sin i drugi šogun u porodici Tokugava. Vladao je od 1605. do 1622. godine. Iejasu je kao prvi šogun iz te porodice abdicirao u njegovu korist, kako bi još za svog života osigurao naslednost šogunske titule u porodici Tokugava. U njegovo vreme je završeno proterivanje hrišćana iz Japana i pojačana izolacija zemlje od ostalog sveta.

koliko da sam od njega tražio da se preda, nije hteo da me posluša. Žao mi je što mora da umre, ali moja čast ratnika takođe je u pitanju. Nadam se da ćete mi oprostiti. Duga opsada mora da vam je donela mnogo patnji.” Pošto su bili rođaci po krvi, osećali su posebnu bliskost i njihov prisni razgovor nastavi se dugo. Onda moja gospodarica bi stavljena pod okrilje svoga brata Nobukanea, kome naložiše da učini sve što može za nju. Borbe su bile prestale još od jutra dvadeset sedmog, ali gospodar Nobunaga, kada mu je sestra najzad došla, shvati da nema više razloga za oklevanje. Došlo je vreme da se zamak sruši jednim udarcem i Hisamasa i njegov sin nateraju da izvrše samoubistvo. Sam Nobunaga ispeo se na obližnje visove i celokupnoj vojsci naredio je da zbriše zamak. Uz gromoglasan ratnički poklik, njegove trupe jurnuše napred. U to vreme beše još oko osam stotina ljudi koji su se još držali u spoljnim utvrđenjima, pod komandom starog gospodara Hisamase. Međutim, napadači behu daleko brojniji i njihov komandant Kacuije Šibata uspeo se lako na zidove, ispred svih. Shvativši da je sve izgubljeno, Hisamasa naredi da se neprijatelj drži još dovoljno dugo da on može da izvrši harakiri. Gospodar Fukuđuan bio mu je sekundant i odsekao mu plemenitu glavu istog trenutka kad je starac rasporio stomak. Ritualu je prisustvovao i taju58 Kakušjo, dvorjanin vešt igrama. 58 Taju je titula koja je davana zabavljačicama i zabavljačima, ali i gejšama. Pisac ovde nagoveštava da je velikaš imao homoseksualnu vezu sa zabavljačem, koji nije

Kako je uvek bio uz gospodara, on je, izgleda, rekao da se nada da će imati tu privilegiju da ga prati i ovoga puta. Pošto su ispili po čašicu sakea i pošto je bio svedok gospodarevog samoubistva, Kakušjo je bio sekundant Fukuđuanu, a kada mu je odsekao glavu, povukao se u ugao prostorije i ubio se i sam. Još četvorica dvorjana učinila su to isto. Beše to tužna sudbina za jednog starog plemića kao što je bio gospodar Hisamasa. Ipak je sve, na kraju, bila njegova greška. Još odavno je trebalo da posluša sina i odvoji se od porodice Asakura, pre nego što su ga u sve to uvalili. No, on je insistirao na svojoj glupoj „dužnosti”, ne primećujući da je Nobunagina zvezda u usponu. Nikoga, ipak, nije mogao da krivi za svoj kraj. I ne samo to. On je stalno ometao planove gospodara Nagamase, mešajući se u njih, umesto da ostane po strani, kao što bi svaki stari gospodar koji se povukao s vlasti trebalo da čini. On je stalno primoravao Nagamasu da bespomoćno propušta svaku priliku koja mu se pružala i da ostavlja pobede da mu cure kroz prste. Bez obzira na to kakvu demonsku snagu imao Nobunaga, nikada se situacija ne bi tako nesrećno okrenula da je Nagamasa mogao da komandu preuzme potpuno u svoje ruke. Tako je kuća Asai, iako su njen osnivač i njegov unuk bili izvrsne vojskovođe, propala zbog toga što je Hisamasa, drugo koleno, bio nespretnjaković koji nije umeo da procenjuje događaje. Bilo mi je veoma žao gospodara Nagamase. On je mogao da vlada želeo da se odvoji od njega ni u trenutku smrti. Takve veze često se nalaze u istorijskim zapisima, ali i kao tema književnih dela.

zemljom umesto Nobunage, da je samo iskoristio pravu priliku. Ne mogu da shvatim da je morao da skrati sopstveni život samo zato što je slušao oca. Kako mora da se osećala moja gospodarica Oići? Zbog toga što je Nagamasa ispunjavao sinovljevsku dužnost, poraz njenog muža bio je neminovan. Bilo je podne dvadeset devetog kada padoše spoljna utvrđenja i neprijatelj opkoli centralnu kulu. Sa pet stotina vernih mladih samuraja gospodar Nagamasa učini ispad, krčeći put kroz neprijateljske redove, sekući ih nemilosrdno, a onda se naglo povuče. Na to napadači, izbacivši vatru iz musketa i digavši čitav crni oblak oko sebe, jurnuše ponovo napred. Svaki onaj koji je pokušao da se popne na zid oko kule bio je odbačen, a glave su letele iznad palisada. Nijedan neprijateljski vojnik nije uspeo da prođe. I tako napadači odustadoše od napada preko noći i odlučiše da sačekaju jutro. Tek ujutro gospodar Nagamasa saznade za očevu smrt. „Nisam mogao ni da sanjam da će doći taj dan”, reče on, „sada nemam ništa više zbog čega bih živeo i ostaje mi jedino da osvetim njegov duh u borbi i onda časno učinim isto što i on.” Oko deset časova tog jutra on izvede nekih dve stotine ljudi na neprijateljske linije, ubijajući sve napadače koji su mu se našli na putu. Međutim, snage Kacuijea i Hidejošija sklopiše se oko njega tako čvrsto da je, kada je pokušao da se probije do utvrđenja, bio ostao samo sa pedeset-šezdeset ljudi. Neprijatelj je bio potpuno opkolio njegovu utvrdu i blokirao mu put do kapije, pa se Nagamasa povuče u jednu kuću blizu ulaza u zamak i tamo

izvrši harakiri. Njegov sekundant odmah učini isto, a još nekoliko vitezova izabraše takođe da umru s njim. Kažu da je neprijatelj, po Nobunaginom naređenju, učinio sve da ga uhvati živog, ali kada je veliki i neustrašivi vojskovođa rešen da umre, on ne ostavlja ni najmanju priliku neprijatelju. Nobunagini ljudi upali su u kuću i jedino im je bilo ostalo da uzmu njegovu glavu. Oni koji su bili živi uhvaćeni – tri ratnika: gospodar Mimasaka, njegov sin Šinbei i gospodar Ivami – doživeli su sramotu da budu vezani kao obični kriminalci i dovedeni pred Nobunagu. „Vas trojica ste gospodara Nagamasu okrenuli protiv mene i naneli mi onoliko muka ovih godina, zar ne?” Gospodar Ivami, čovek snažnog karaktera, odgovori: „Moj gospodar nije bio dvoličan vojskovođa kao ti, gospodaru.” To toliko razljuti Nobunagu da povika: „Budalo! Šta samuraj, dovoljno glup da dozvoli da ga uhvate živog, zna o tome?” I udari ga posred glave drškom koplja. Gospodar Ivami i ne trepnu. „Ovo je čudan način ponašanja za velikog vojskovođu”, reče on. Nobunaga ga je odmah ubio na mestu. Gospodar Mimasaka bio je veoma tih i ponizan. „Zašto si se predao?”, zapitaše ga. „Bio si heroj još od mladih dana, kažu da si kao lav u borbi...” „Sad sam samo star čovek”, odgovori on, „zbog toga je došlo do ovoga.” Iako je Nobunaga obećavao da će da mu pokloni život i uzme ga u službu, gospodar

Mimasaka je molio da ga puste da ide. „Nemam nikakvih drugih želja”, reče on. „U tom slučaju pobrinuću se za tvog sina Šinbeija”, izjavi Nobunaga. „Ne”, viknu Mimasaka, okrećući se sinu, „moraš to da odbiješ! Ne dozvoli da te navede da postupiš kao kukavica!” Nobunaga prsnu u gromoglasan smeh. „Ne veruješ mi, ti stari ludi čoveče! Zar ti ličim na takvog lažova?” Posle toga je stvarno primio Šinbeija u službu. Čim je čula za muževljevo samoubistvo, gospođa Oići se zatvorila u svoje odaje i tamo se molila za njega. Gospodar Nobunaga dođe nekoliko dana kasnije da joj izjavi saučešće i reče joj: „Čuo sam da imaš i sina. Ako je dete još živo, voleo bih da se pobrinem za njega i podignem ga kao Nagamasinog naslednika.” Moja gospodarica je u početku oklevala, ne znajući kakve su bratovljeve namere, pa mu zato odgovori: „Ne znam šta je bilo s njim.” Ali Nobunaga je insistirao: „Tvoj muž je bio moj neprijatelj”, reče on, „ali dete zato nije ništa krivo. Pitam te za njega, jer mi ga je žao. On je moj sestrić.” Pošto je izgledao veoma zabrinuto, ona poče da postaje popustljivija i najzad mu otkri mesto na kome se krije mali Manpukumaru. Odmah bi upućen glasnik s porukom Kinainosukeu Kimuri da odmah pošalje natrag mladog gospodara. No, Kinainosuke je bio sumnjičav i reče glasniku da će on uzeti na sebe da ubije dečaka. Time se ipak nije sve završilo. Glasnici su dolazili jedan za drugim, s porukama u kojima je gospođa

Oići insistirala da joj se dete vrati što pre. „Ne bi trebalo rizikovati i uvrediti mog brata”, objašnjavala je, „naročito sada kad je pokazao toliko saučešća i razumevanja.” Pored toga, ona je sama želela da dete vidi pored sebe, gde je mislila da će biti u sigurnosti. Iako je sumnjao, Kinainosuke shvati da nema drugog izlaza jer je dečakovo skrovište već otkriveno, pa trećeg oktobra dovede Manpukumarua u Kinomoto u Omiju. Hidejoši mu je izašao bio u susret i odmah o svemu obavesti Nobunagu. „Ubij dete i javno izloži njegovu glavu”, glasilo je naređenje koje je dobio. Ono potrese čak i Hidejošija. „Zar je to neophodno?”, počeo je, ali ga Nobunaga grubo prekide i reče mu da ide da izvrši naređenje. Nagamasina i Asakurina glava takođe behu nabijene na kočeve i izložene sve dok meso ne otpade s njih, a onda osušene lobanje premazaše jarkocrvenim lakom. Sledeće Nove godine lobanje behu postavljene na četvrtast poslužavnik, kao ukras na stolu u dvoru, da ih ostali vazali vide kad budu došli da se poklone gospodaru. Pretpostavljam da je Nobunaga osećao duboku mržnju prema Nagamasi, jer ga je ovaj toliko puta ugrozio, ali se sve to događalo zato što je on, Nobunaga, prekršio zadatu reč. Da je imalo mislio o bolu koji je osećala njegova sestra, on nikada ne bi tako nešto učinio sa ostacima viteza koji je, najzad, bio u bliskim rodbinskim odnosima s njim. Što je još gore, surovo je postupio kad je izigrao sestrina osećanja i, praveći se dobar brat, lagao da bi glavu njenog nevinog deteta nabio na kolac. I sama

njegova smrt, u leto desete godine ere Tenšjo,59 nije očigledno bila rezultat samo Micuhideove izdaje već i osveta nakupljenog gneva tolikih ljudi koje je Nobunaga prevario. Baš negde u to vreme gospodar Hidejoši, kasniji moćni regent,60 poče da sve više jača svoj položaj. Iako su Kacuije Šibata i drugi koji su učestvovali u opsadi zamka Odani pokušali da se što više istaknu, Hidejoši je ipak prevazišao sve. Nobunaga je bio toliko oduševljen njime da ga je postavio za upravitelja severnog dela provincije Omi, davši mu zamak Odani, zajedno sa svim teritorijama koje su ranije posedovali Asai. Međutim, sam Hidejoši izjavi da je Odani teško braniti malim snagama i svoje sedište postavi u Nagahami, mestu u kome je ranije živeo. Sada pitate kako je Hidejoši počeo da se zaljubljuje u moju gospodaricu? Pre nego što je gospođa Oići krenula iz zamka, nežno mi je rekla: „Volela bih da te povedem; mada sada ne mogu, računaj na moju pomoć čim budeš uspeo da se izvučeš odavde.” Bilo mi je jasno da sam skoro mrtav čovek, što mi život učini još dražim, pa uspeh da se izvučem iz zamka krijući se iza njene nosiljke. Ceo sledeći dan proveo sam u gradu, krijući se i čekajući da se bitka oko zamka završi. Onda, kako sam želeo da budem pored gospodarice, odoh u logor njenog brata Nobukanea, gde je bila gospođa Oići. Pošto mu je objasnila da sam njen omiljeni sluga, izbegao sam kaznu i ponovo se našao u 59 1582. godina. 60 Hidejoši, kao ni Nobunaga, nije ispunjavao uslove da postane šogun, pa je sebi dodelio titulu taiko (regent).

njenoj službi. Tako sam često bio u blizini kad ju je posećivao gospodar Hidejoši. Kada je prvi put došao kod moje gospodarice, duboko se poklonio pred njom i predstavio se. Gospođa Oići mu je odvratila na prikladan način, a onda Hidejoši reče: „Iako se nisam naročito istakao za vreme poslednjeg ratnog pohoda, nagrađen sam posedima porodice Asai. Da kao običan vojnik nasledim ono što je posedovao gospodar Nagamasa, to stvarno nisam zaslužio. Nadam se da ću uspeti da upravljam Omijem onako kako se njime vladalo ranije, a kao uzor uzeću divan primer koji je davao veliki vojskovođa.” Onda dodade: „Siguran sam da je vaše gospodstvo mnogo propatilo za vreme rata. Ako ima bilo šta što vam je potrebno, nemojte oklevati da mi se obratite.” Bio je stvarno veoma ljubazan, izuzetno prijatan gospodin. Posebno je bio šarmantan s devojčicama, čineći sve da ih razveseli. „Da li je vaše gospodstvo najstarije?”, pitao je Oćaću. „Dođi, dozvoli da te malo držim.” Stavio bi je na kolena i gladio joj kosu, pitajući je za ime. Oćaća se bila sva zgrčila u njegovom naručju i nije ništa odgovarala. Onda, možda shvatajući da je to baš onaj omrznuti čovek koji je oteo zamak njenog oca, ona ga iznenada pogleda pravo u oči i reče mu: „Ti stvarno ličiš na majmuna!”61 Hidejoši je delovao pometeno. Niko se nikada nije bio usudio da mu kaže nešto tako o njegovom izgledu. „Da, naravno”, rekao je uz smeh, 61 Hidejoši je bio izuzetno ružan čovek, pa su ga potajno nazivali saru (majmun na japanskom).

prikrivajući njime zbunjenost. „Ja stvarno ličim na majmuna, a vaše gospodstvo je lepotica, slika i prilika svoje majke.” Posle toga je redovno posećivao moju gospodaricu i njoj i deci donosio svakovrsne poklone. Pokazivao je takvu neobičnu privrženost gospođi Oići da ona sama jednom reče: „Hidejoši je čovek na koga se može osloniti.” Postajala je sve opuštenija u njegovom prisustvu. Kada sada razmišljam o tome, čini mi se da je on već tada bio zaljubljen u nju. Moguće je da je od samog početka bio zadivljen njenom lepotom. Ona je, naravno, bila sestra njegovog gospodara Nobunage, cvet na vrhu planine, suviše dalek da bi se mogao doseći, tako da u to prvo vreme sigurno nije imao takvih namera. On je i dalje bio gospodar Hidejoši, lukavi čovek koji je imao oko za žene. U svetu su promene neprekidne, a promene su, kad su rangovi u pitanju, posebno drastične u vreme rata. Nije na meni da kažem da li je on osećao skrivenu želju za gospođom Oići i pomišljao da bi voleo da je ima, ranije ili kasnije. Ko može da kaže šta se dešava u glavi velikog čoveka? Kažu da je Hidejoši bio u teškoj dilemi kada je dobio naređenje da ubije Manpukumarua. Učinio je sve da spase detetu život. „Kakva šteta može da proizađe ako se sačuva život malog deteta?”, pitao je Nobunagu. „Zar za mir u zemlji, a i za tvoj sopstveni mir, ne bi bilo bolje da se stekne njegova večna zahvalnost tako što bi ga učinio naslednikom loze Asai?” Kad je Nobunaga odbio da sluša, Hidejoši je otišao suviše daleko u svom protivljenju.

„U tom slučaju, molim izvršenja zadatka.”

da

budem

oslobođen

To je razbesnelo Nobunagu. „Posle tvojih najnovijih podviga postao si prilično uobražen!”, preseče ga on. „Ko si ti uopšte da mi daješ savete koje ti i ne tražim? Čak ni moja naređenja ne slušaš!” Izgleda da je posle tog razgovora Hidejoši teška srca otišao i ubio mladog gospodara. Možete da zamislite kako mu je bilo teško da ubije Manpukumarua, rizikujući tako da ga gospođa Oići doživotno omrzne. I to nije bilo obično ubistvo. Trebalo je da dečakovu glavu nabije na kolac i javno je izloži! Ima stvarno ironije u tome što je od svih Nobunaginih ljudi baš Hidejoši morao da odigra tu ulogu. Mnogo godina kasnije borio se oko naklonosti moje gospodarice s Kacuijeom Šibatom i izgubio. Bio je pobeđen na ljubavnom polju i postao je njihov večiti neprijatelj, a sve je verovatno predodredilo to što je ubio dečaka. U početku je gospodaru Nobunagi bilo veoma stalo da gospođa Oići ništa ne sazna o ubistvu, pa joj, verovatno, niko o tome ništa i nije rekao. No, pošto je glava bila javno izložena, mora da je čula makar deo šaputanja o tome ili je to bila samo njena intuicija. U svakom slučaju, izgleda da joj je bilo postalo jasno šta se dogodilo. Nešto se kod nje promenilo, jer je otada bila sve neraspoloženija kad bi je Hidejoši posećivao. Jednog dana mu reče: „Brinem. Nemam uopšte vesti iz Ećizena. A i sanjala sam loše. Stalno mislim da se nešto nije desilo mom sinu.”

„Bojim se da ne znam mnogo više od vašeg gospodstva”, odgovori on nedužno. „Možda bi bilo dobro da još jednom pošaljete glasnika.” „Ali čujem da ste vi išli da ga dovedete?”, reče ona tako tiho kao da je na ivici da zaplače. Njene pratilje su mi rekle da je u tom trenutku prebledela i ljutito mu se zagledala u lice. Posle toga njihovi odnosi postadoše zategnuti i uskoro on potpuno prestade da dolazi. Gospodar Nobunaga vratio se devetog dana desetog meseca u zamak u Gifuu, pošto je vlast proširio na nekoliko provincija i izdao naređenja da se njegovi ljudi nagrade, a zarobljeni neprijatelji kazne. Svake godine on je održavao veliki banket za Dan hrizantema,62 ali je, kažu, ovoga puta spektakl bio posebno veliki. Svi vazali, veliki i mali, potrudili su se bili da se što blistavije opreme i ukažu poštovanje Nobunagi. Gospođa Oići objavila je da se ne oseća dobro i ostala izvesno vreme povučena u Omiju, odbijajući da primi bilo kog posetioca. No, oko desetoga tog meseca, s pratiljama i sa mnom, ona krete u rodni dom u Kijosuu, Nobunagin zamak u provinciji Ovari. Nobunagino sedište bilo je tada u Gifuu, pa je moja gospodarica više volela da bude na miru u mnogo manje bučnom zamku u Kijosuu. Pošto je usput želela da obiđe hram na ostrvu Cikubu, krenuli smo brodom do Nagahame. Planina Ibuki već je bila pod snegom i hladan vetar duvao je na jezeru. Bilo je hladno, vedro jutro i verujem da su jasno mogle da se vide planine u daljini. Sve 62 Dan hrizantema pada na dan 9. septembra, po našem kalendaru.

pratilje drhtahu u strahu kad su se našle van čvrstog tla na koje su bile navikle. Plakale su dok su slušale krike divljih gusaka koje su letele iznad nas, i lupanje krila galebova. Trzale su se čak na šum koji su, vijoreći se na vetru, pravile nastrešnice od bambusa, i od senki riba koje su se nazirale u vodi. Kad je brod stigao do ostrva Ćikubu, gospođa Oići reče: „Zaustavite za trenutak.” Nismo znali šta namerava, a ona naredi da se na krmu donese mala molitvena tablica i onda, smerno sklopivši dlanove, sa šakama okrenutim površini vode, poče da se moli. Bili smo verovatno na mestu na kome je bio potopljen nadgrobni kamen njenoga muža. Tek onda shvatismo šta je imala na umu kad je odlučila da krene na ostrvo. Dok se brod ljuljao u mestu na talasima, moja gospodarica zapali štapiće tamjana i glasno pozva posmrtno ime svoga muža. Sedela je tamo, kako mi kasnije rekoše, toliko dugo da su oni koji su bili oko nje uhvatili kraj njenog ogrtača, plašeći se da se ne baci u jezero. Ono čega sam ja bio svestan bilo je samo kuckanje brojanica u rukama moje gospodarice i jak miris tamjana. Posle toga, gospođa Oići ode na ostrvo i noć provede u hramu. Sledećeg dana otišla je u Savajamu, gde takođe provede noć. Najzad, posle mirnog puta, stigli smo bezbedno u zamak Kijosu. Porodica je za nju bila podigla lepu rezidenciju i snabdela je svime što je poželela. No, i pored zadovoljstva koje je osećala dok je gledala kako joj kćerke rastu, nije radila ništa i po ceo dan je čitala svete tekstove. Pošto je niko nije posećivao, vodila je tako tužan i usamljenički život kao da se već zamonašila. Ranije je oko nje uvek bilo mnogo ljudi

i uživala je u svim vrstama razonode, a sada je dane provodila u mračnoj sobi. Vreme kao da je teško pritislo njena pleća, čak su joj i kratki zimski dani izgledali predugi. Lik njenog pokojnog muža lebdeo je pred njenim očima i počinjala je, sećajući se jedne po jedne stvari iz prošlosti, koje su nestale zauvek, da očajava. Pošto je poticala iz ratničke porodice, nije se prepuštala suzama, pa je tako još teže podnosila sve tegobe. Ali, s vremenom, njena snaga poče da čili i ona se prepusti svome bolu. Ako bih nekada prošao hodnikom koji je vodio pored njene usamljeničke sobe, mogao sam da čujem njene prigušene jecaje. Njene uspomene, ma kakve da su bile, donosile su joj mnogo jada. Tako prođe jedna godina, a za njom i druga, kao u snu. Za to vreme svi smo pokušavali da je nateramo da izlazi, jednom da vidi trešnjev cvet u proleće, drugi put skerletno javorovo lišće u jesen, ali ona je uvek govorila: „Radije ne bih. Zašto ne idete bez mene?” Živela je potpuno odsečena od sveta, a jedina njena uteha bilo je društvo njenih kćeri. Jedino smo tada mogli da je čujemo kako se smeje. Srećom, sve tri devojčice rasle su brzo, tako da su svakoga dana izgledale sve veće. Čak je i mala Kogo počela da se gega okolo i čavrlja sa svima. Ali njoj i to beše razlog za patnju. Gledajući je, gospođa Oići je govorila sama za sebe: „Samo da njen otac sada može da je vidi...” Ono što ju je najviše bolelo bila je pomisao na smrt malog gospodara Manpukumarua. To nije mogla da zaboravi.

Samo iz nebrige i lakomislenosti predala je dete neprijatelju i pomogla da njeno dete doživi tako grozan kraj. Puna mržnje prema onome ko ju je prevario i ojađena što je dozvolila da bude prevarena, nikako sebi nije mogla da oprosti to što se desilo. Iako to nikad nije pominjala, mora da je stalno brinula o najmlađem sinu, koga su krili u hramu Fukuden. Kako li je on? Srećom, on je za izvesno vreme bio bezbedan, pošto Nobunaga nije ni znao da postoji. Od njega se odvojila još dok ga je bila dojila i nije više ništa čula o njemu. Zbog toga je sve više počinjala da mazi kćerke, dajući im ljubav i osećanja koje više nije mogla da pruži izgubljenim sinovima. Mislim da je gospodar Takacugu Kjogoku u to vreme mogao da ima dvanaest ili trinaest godina. On je kasnije služio pod Nobunagom, ali je trebalo da boravi u Kijosuu dok ne postane punoletan, pa je povremeno posećivao gospođu Oići. Takacugu je bio naslednik gospodara Takahidea, čija je porodica nekada vladala severnim delom provincije Omi, a čiji su vazali tada bili članovi porodice Asai. Prema tome, on je imao prava da nasledi polovinu provincije Omi i postane njen gospodar. Međutim, kada se njegov predak Takakijo zamonašio i povukao da živi samotnički u podnožju planine Ibuki, porodica Asai zauzela je sve te posede i cela njegova porodica naglo je osiromašila. Posle pada zamka Odani Nobunaga je odredio da dečak postane jedan od njegovih samuraja, nameravajući da ga uzdigne i od njega načini

zahvalnog saveznika u severnom delu Omija. Takacugu je, ipak, kasnije, u junu desete godine ere Tenšjo63 učestvovao u pobuni protiv Nobunage i bio je među napadačima na zamak u Nagahami. A u vreme kada se vodila bitka na Sekigahari, osamnaest godina posle toga,64 izdao je naslednika gospodara Hidejošija i zatvorio se u svom zamku u Ocuu, držeći se sa samo tri hiljade ljudi protiv petnaest hiljada napadača. Međutim, dok je bio još dečak u zamku Kijosu, on nije pokazivao znake takve prevrtljivosti. Takacugu je bio baš u godinama kada su dečaci najnemirniji, ali je, valjda zbog okolnosti u kojima je odrastao, bilo nečeg melanholičnog u njegovom ponašanju. Čak i kada je dolazio kod moje gospodarice, pričao je toliko malo i ponašao se tako neupadljivo da smo ponekad pomišljali da uopšte i nije tu. Pošto je njegova majka bila sestra Nagamase Asaija, gospođa Oići je bila njegova ujna, a njene kćerke njegove sestre. Tako, delom zbog čežnje za Manpukumaruom, delom zbog te rodbinske veze, ona mu postade privržena. „Ponašaj se kao da sam ti majka i dođi kod mene uvek kad imaš vremena”, rekla mu je. Bila je izuzetno ljubazna prema njemu i stalno ga hvalila. „Dečko je tih, ali ima nečeg snažnog i prefinjenog u njemu. Sigurna sam da je, pored toga, i veoma inteligentan.” Da, bilo je to mnogo posle tog vremena, sedam ili osam godina, čini mi se, kad se oženio s Ohacu. U ono vreme kćerke gospođe Oići bile su suviše male 63 1582. godina. 64 1600. godina.

da bi moglo da se pomisli da su mu prilika. Čini mi se, ipak, da je on Oćaću više voleo od Ohacu i da su njegove posete bile česte samo zato što je želeo da je makar na trenutak vidi. Niko na to nije obraćao pažnju, ali siguran sam da mora da je postojao razlog što je on tamo satima sedeo s mojom gospodaricom, skoro ne govoreći, tako miran i povučen u sebe kao da je već odrastao. Zbog čega bi, inače, tako često dolazio u kuću gde ništa nije moglo da ga zabavi i gde se samo dosađivao. Ja sam, izgleda, bio jedini koji je nešto naslućivao. Kad bih drugim slugama šapnuo: „Ovaj dečak izgleda merka Oćaću”, oni bi se svi smejali i govorili da mogu tako nešto da kažem samo zato što sam slep. Niko moje reči nije uzimao ozbiljno. Moja gospodarica, gospođa Oići, ostala je u Kijosuu od jeseni one godine kad je pao zamak Odani, pa sve do jeseni one godine kad je poginuo Nobunaga. To je, znači, bilo punih devet godina. Vreme stvarno leti kao strela, kako kažu ljudi, kad je već jednom odapneš. Tako i izgleda kad pomisliš na ono što je prošlo i shvatiš koliko je to istina. No, uprkos tome, devet godina izgledaju grozno dugo osobi koja živi odvojeno od svih onih neprilika okolo, čak i ne znajući gde se bitke vode. I tako, ne shvatajući šta se to s njom dešava, gospođa Oići poče da zaboravlja tugu i jad, poče ponovo da svira na kotou i posvećuje se muzici. Ja sam učinio isto što i ona i počeh da u slobodnim časovima sviram na šamisenu i pevam, ne zato što sam uživao u tome već zato što sam želeo da joj pomognem da se razveseli. Vežbao sam naporno,

tako da budem zadovoljna.

dovoljno

dobar

i

da

bude

Baš u to vreme postale su popularne pesme koje dobiše ime po Rjutacuu.65 Jedna od njih išla je ovako:

Da li si ti inje, ili prvi sneg? Izgleda mi kao da se topiš u mom naručju, večeras, dok te čvrsto držim.

Često sam zabavljao dame tim pesmama. Sada su Rjutacuove pesme prevaziđene i više nisu u modi, ali u ono vreme svi su ludeli za njima. Svako ih je pevao, bio visokog položaja ili siromašan. Jedanput dok je regent Hidejoši gledao predstavu pozorišta No66 u svome zamku u Fušimiju, pozvao je i Rjutacua i tražio da mu peva na pozornici, dok ga je gospodar Jusai pratio, lupajući u mali bubanj. Međutim, dok sam bio u Kijosuu, te pesme su tek postajale popularne. U prvo vreme sam ih pevao sluškinjama, učeći i njih da pevaju, dok sam ja davao ritam, udarajući lepezom i pevajući tiho, toliko da okolo ništa nije moglo da se čuje. One su volele te pesme pune simbolike, kao onu o „prvom 65 Takasabu Rjutacu (1527-1611), sveštenik budističke sekte Nićiren, poznat po kratkim pesmama koje je komponovao. 66 Klasično japansko pozorište, čije su predstave nekada bile izvođene samo na dvoru.

(nevinom) snegu” i uvek kada sam pevao tu pesmu, prskale su u glasan smeh. Jednog dana, ipak, čula nas je i gospođa Oići i rekla: „Pevaj, molim te, da i ja čujem”. Pokušao sam da odbijem, pod izgovorom da to nije pesma kakvu bi trebalo da sluša tako uvažena osoba, ali je ona insistirala i posle toga sam često pevao i pred njom. Posebno je volela pesmu Slatki prolećni pljuskovi, ne otkidajte trešnjeve cvetove i uvek je tražila da joj i to pevam. Ona je, uopšte, izgleda volela tužne, sentimentalne pesme, kao što je, na primer, ona:

Hladne zimske kiše i sneg padaju samo ponekad, ali, zbog tebe, moje suze teku neprestano.

... ili ona:

Čak i ako voliš, ne dozvoli da se za tvoju ljubav sazna. Ali, ne zaboravi,

dok se pretvaraš, ti ne voliš.

Možda su reči te pesme dirale i neka moja skrivena osećanja... U svakom slučaju, uvek kada sam ih pevao, unoseći u pesmu čitavo svoje srce, osećao sam tajanstvenu snagu i čak uspevao da poboljšam melodiju, pevajući je toplijim i još strastvenijim glasom. Oni koji su me slušali bili su očigledno dirnuti, kao i ja sam, zaboravljajući svoje brige, kao da su nestajale negde u vazduhu. Ja sam dosta razmišljao o pratnji na šamisenu i improvizovao lepe pasaže između svake pojedine strofe, što je pesme činilo još efektnijim. Izgleda, pretpostavljam, hvalisavo ako sam to kažem, ali činjenica je da sam ja prvi pokušao s muzičkom pratnjom na šamisenu za pesme te vrste. U to vreme drugi su samo održavali ritam, lupajući u mali bubanj dok su pevali. Počeo sam samo o muzici i ni o čemu drugom, ali sam stvarno oduvek mislio da niko nije srećniji od čoveka obdarenog lepim glasom, koji zna kako da ga upotrebi. I sam Rjutacu bio je u mladosti prodavač lekovitih trava u Sakaiju, ali je, pošto se pokazalo da je dobar pevač, doživeo počasti kakve drugi ne mogu da dožive za ceo život. Pevao je pred regentom, dok ga je pratio gospodar Jusai. On je, naravno, bio majstor koji je stvorio potpuno novi stil; u poređenju s njim ja sam bio beznačajan. Pa

ipak mi je taj moj skromni talenat obezbedio povlasticu da budem često pored gospođe Oići... Tokom tih devet godina u Kijosuu, bio sam neprekidno pored nje, njen pratilac i sadrug u svim zadovoljstvima. Ljudi imaju različite vrste želja, nikada, u stvari, ne znaš šta kome odgovara i možda će me neko zbog toga žaliti, ali tih devet godina bile su najsrećnije godine u mom životu. Zbog njih ni najmanje ne zavidim Rjutacuu. Ja sam, najzad, svirao šamisen za svoju dušu, prateći ponekad i gospodaricu. Ublažavao sam njene patnje, pevajući joj njene omiljene pesme. Ona me je neprestano hvalila i zahvaljivala mi, i bio sam mnogo srećniji nego da sam zabavljao gospodara Hidejošija. A pošto nikada ne bih, da nisam slep, mogao da doživim takvu sreću, nisam nikada, do današnjeg dana, zažalio zbog te svoje mane. Postoji poslovica: „I mrav želi da ga čuju na nebu”. Čak i siromašni svirač može da bude veran i ja sam se potpuno posvetio gospođi Oići, pokušavajući da joj bar malo ublažim brige i učinim sve da je oraspoložim. Možda zbog mojih molitvi bogovima (mada to nije bio jedini razlog), ona poče ponovo da lagano cveta. Kada je bila stigla u zamak Kijosu, između njenih lopatica beše veliko udubljenje, koje se stalno povećavalo. Meso s njenog tela kao da se naglo opasno topilo, tako da su mi suze polazile uvek kad bih je masirao. Ali, srećom, posle otprilike tri godine, ona poče da dobija na težini i, nakon sedam-osam godina, postade mnogo lepša i primamljivija nego što je bila u Odaniju. Čovek je

teško mogao da veruje da je ta lepotica bila već rodila petoro dece. Sluškinje su mi pričale da je nekada okruglo lice gospođe Oići bilo postalo slabo i izduženo, ali su joj se obrazi ubrzo divno popunili. Bila je šarmantna, kažu, s nekoliko pramenova kose koji su joj padali preko obraza, tako divna da su čak i žene bile njome zadivljene. Uvek je imala mlečnobelu kožu, ali joj je, posle toliko godina provedenih u sobi bez sunčeve svetlosti, kao zavejana u dubokom snegu, koža izgledala skoro providna. Govorili su da joj je lice bilo toliko bledo da bi, kad biste je ugledali kako sedi u sumrak, zamišljena, mogla da vam se digne kosa na glavi. Slepa osoba, kao ja, takve stvari ne mora ni da vidi, može da ih oseti dodirom. Nije ni trebalo da mi kažu koliko je njena koža bila bela, ja sam to znao. Čak ni sve lepe kože nisu iste. Koža gospođa visokog ranga ipak je sasvim drugačija od običnih. Gospođa Oići beše tek napunila tridesetu, a njena lepota rasla je sve više i više. Koža joj je bila mekša nego kad je bila mlada, njeno lice ljupkije nego ikada, njena crna kosa kao sjajna rosa. Izgledala je kao svež lotosov cvet. Odeća od fine svile koju je nosila plovila je oko nje kao što voda teče u reci, toliko je bila očaravajuća gracioznost njenog finog, mekog, zaobljenog tela. Ne mogu da shvatim da je morala da postane udovica tako rano i da tako, ostavljena, spava sama sve te noći. Kažu da cvet sakriven u planini ima bogatiji miris nego baštenski cvet. Da je neko mogao da je nazre kroz zavese na njenoj sobi, a samo su joj u proleće pevali slavuji i samo je mesečina ulazila kod nje u jesen, sigurno bi

ga zahvatio plamen strasne ljubavi, kao što je to nekada bilo s Hidejošijem. Ali je sudbina drugačije htela. Tako se život nastavio. Gospođa Oići kao da je nestrpljivije iščekivala dolazak sledećeg proleća. Nju su, ipak, i dalje mučili oni stari bolovi i gorčina. Jednog dana, dok sam je masirao i čavrljao s njom kao obično, izgleda da je iznenada osetila potrebu da otvori srce i poče da sa mnom govori s takvom zadivljujućom iskrenošću kao nikada do tada. U početku je izgledala veoma lepo raspoložena. Govorila je o svojim uspomenama na život u Odaniju i na gospodara Nagamasu. Setila se i prvog susreta Nobunage i Nagamase u zamku Savajama, a onda mi je ispričala celu tu priču. Izgleda da su se njih dvojica susrela ubrzo posle njenog venčanja. U to vreme Savajama je pripadala posedima Asaija. Nobunaga je tamo došao iz Minoa, a Nagamasa je izašao čak do klanca Surihari da ga dočeka. Kad je dopratio goste u zamak i kad su izmenili formalne pozdrave, Nagamasa je priredio veličanstvenu zabavu. Onda, idućeg dana, gospodar Nobunaga predloži sledeće: „Dozvoli mi da koristim tvoj zamak umesto moga i da te ugostim. Želim da budem tvoj domaćin i uzvratim ti čast koju si mi ukazao. Pošto je situacija u zemlji teška, mislim da je sigurnije da ostanemo ovde i ne gubimo vreme putujući tamo-amo, samo da bih te ugostio u svojoj kući.” On onda pozva gospodara Nagamasu i starog gospodara na banket u njihovom zamku, a među njegovim poklonima bio je tada, zajedno s čitavim

bogatstvom u zlatu i srebru, mač koji je napravio Munejoši. Uz poklon za gospodara išli su i divni darovi za svakog od vitezova. Zauzvrat, Nagamasa mu dade mač majstora Kanemicua, koji je dugo bio u porodičnom nasleđu, zbirku pesama o čuvenim prelepim mestima u Omiju, koje je spevao Teika Fuđivara, divnog konja, pamučnu tkaninu iz Omija i mnogo drugih krasnih darova. On i drugim članovima Nobunagine pratnje dade nove mačeve i bodeže.67 Kad je gospođa Oići, kasnije, takođe stigla iz Odanija da posle dugog vremena vidi brata, Nobunaga je bio van sebe od sreće. Sazvao je sve glavne vitezove porodice Asai i obratio im se ovim rečima: „Čujte me svi! Sada kad je vaš gospodar moj zet, ceo Japan će se uskoro svrstati pod zastave naše dve kuće. Ako nam date punu podršku, ako uložite poslednju trunku snage, možete biti sigurni da ću od svakog od vas napraviti velikaša!” Veselje je trajalo celog dana i te noći zet i šurak odoše u sobu gospođe Oići, gde su dugo i prisno razgovarali. Nobunaga posle toga ostade u zamku još deset dana. Za to vreme se gostio ribama iz bistrih voda, šaranima, smuđevima i drugim vrstama, koje su u velikom broju mrežama lovili u jezeru Biva, u samom podnožju planine. Toliko mu se svideše te poslastice da je zatražio da ponese kući malo ribe, pošto takve ne beše u Minou.

67 Munejoši i Kanemicu su poznati majstori koji su kovali samurajske mačeve. Teika Fuđivara je poznati japanski pesnik (12-13. vek).

Najzad, on ode u najboljem raspoloženju, dan pošto je održana svečanost u ime rastanka. Kad mi je gospođa Oići ispričala sve ovo, reče: „U to vreme moj brat i moj pokojni muž uvek su bili nasmejani kad su bili zajedno i izgledalo je kao da su postali veoma bliski. Možeš da zamisliš koliko me je to činilo srećnom!” I dodade: „Sad znam da su to bili najsrećniji dani moga života i da se sreća u ovom životu lako ne nalazi.” Tih dana niko – ni moja gospođa, niti ostali vitezovi – nije mogao da zamisli da će se odnosi dveju porodica pogoršati i svi su samo razmišljali o budućim pobedama. Kasnije, ipak, izgleda da je bilo i onih koji su kritikovali gospodara Nagamasu što je otuđio Kanemicuov mač. Prema njihovom mišljenju, nije trebalo da se razdvaja od takvog blaga, jer je taj mač bio omiljeno oružje njegovog dede, I gospodara Sukemase. Dati ga članu druge porodice, ma kakva da je prilika bila u pitanju, govorili su, bio je znak da će Oda uništiti kuću Asaija. Lako je kriviti druge. Siguran sam da je gospodar Nagamasa tako dragocenu stvar dao zbog izuzetne pažnje prema ženi i šuraku. Gunđati da je tako doneo propast porodici može samo neko ko čeka po strani da vidi kako će se stvari odvijati, pa da onda prigovara. Kad sam to rekao gospođi Oići, ona se složila sa mnom. „Potpuno si u pravu”, rekla je, „niko. ne može da se veže s jednom porodicom i onda razmišlja o tome da je uništi ili se plaši da će biti uništen. Najzad, ni mom bratu nije trebalo da preduzme

tako naporno putovanje od Minoa, sa samo malim brojem ljudi, prelazeći preko negostoljubivih teritorija. Mislim da je bilo potpuno normalno što je čovek kao što je bio moj muž bio darežljiv u takvoj situaciji.” Ćutala je za trenutak. „Bilo je takođe nekoliko loših ljudi među našim vazalima. Kijemon Endo je u najvećem galopu stigao za nama u Odani, dok je moj brat bio još na putu, pa trudeći se da ja ne čujem, šapnuo mom mužu: ’Nobunaga će provesti noć u Kašivabari. To je dobra prilika da svršimo sa njim’. Moj muž se samo nasmejao i rekao: ’Kakva idiotska ideja.’ Izgleda da je Nagamasa pratio Nobunagu sve do klanca Surihara, gde su se rastali, naredivši Kijemonu Endou i dvojici drugih samuraja da ga prate još izvesno vreme. Kad je Nobunaga stigao u Kašivabaru, otišao je u manastir Đobadai da prenoći. Pošto je smatrao da je to deo Nagamasine teritorije i da nema čega da se plaši, zadržao je samo nekoliko paževa i postavio uobičajenu noćnu stražu. Svim drugim samurajima iz njegove pratnje bilo je dozvoljeno da noć provedu u gradu. Videvši to, Endo se opet galopom vratio u Odani, šibajući konja celim putem. Nagamasi je u četiri oka rekao otprilike ovo: ’Pažljivo sam posmatrao gospodara Nobunagu. Njegov um brz je kao munja i ima oštro oko kao majmun koji skače s grane na granu. Ne možeš da očekuješ da zauvek budeš u dobrim odnosima s takvim borcem i vojskovođom. Večeras se izgleda potpuno opustio i ostavio samo nekih četrnaest-petnaest ljudi oko sebe. Mislim da bi trebalo delovati bez oklevanja. Ako iskoristiš ovu priliku, pošalješ dovoljno ljudi da ga ubiju i zauzmeš

zamak Gifu, zamkovi Mino i Ovari će takođe pasti u tvoje ruke. I ako, onda, kreneš i pobediš Sasakija u Južnom Omiju, preneseš borbe u prestonicu i srušiš porodicu Mijoši, cela zemlja biće tvoja za tren oka!’ Ovaj predlog iznet je prilično ubedljivo, ali gospodar Nagamasa nije želeo da ima ništa s tim. ’Postoje neka opšta pravila ponašanja’, odgovorio mu je. ’U redu je napasti neprijatelja iznenada, ali je kukavički prevariti čoveka koji je došao zato što ima poverenja u tebe!? Nobunaga ima poverenja u mene i provešće noć na mom posedu. Ako iskoristim ovu priliku i napadnem ga, sad kad nije u prilici da se brani, mogu da zadobijem trenutnu prednost, ali će me na kraju nebo kazniti zbog toga. Da sam želeo da ga ubijem, mogao sam to učiniti još dok smo bili na planini Sava. Odbijam i samu pomisao na tako nečastan čin!’ Endo prestade da ga ubeđuje. ’Onda, tu ne može više ništa da se učini’, reče on, ’ali doći će vreme kada ćeš zažaliti zbog toga.’ Onda se vrati u Kašivaru, gde stiže na gozbu praveći se da se ništa nije dogodilo. Sledećeg dana otpratio je Nobunagu do Sekigahare.” Pošto mi je sve to ispričala, gospodarica mi reče: „Kad razmišljam o tome, moram da priznam da je bilo istine u onome što je Endo tada rekao.” Glas joj je drhtao dok je to govorila. To me za trenutak uplaši i uznemiri, ali ona nastavi, kao da ne govori meni, već za samu sebe: „Ma kako se neko časno ponašao, sve je to besmisleno ako se i druga strana tako ne ponaša. Zar čovek stvarno mora da bude takva zver da bi ovladao celom zemljom?” Onda

ona zaćuta i izgledalo je kao da samo što ne zaplače. Prestao sam da je masiram i bacio se pred njene noge. „Oprostite mi”, uzviknuo sam, „moram da vam kažem koliko saosećam s vama!” Na to se gospođa Oići već potpuno pribra i zahvalivši mi za usluge, otpusti me. Požurio sam u susednu sobu, ali sam odande, kroz pomična vrata, mogao da čujem tiho jecanje. Bio sam zaprepašćen njenom naglom promenom raspoloženja. Do malopre je bila tako vesela. Šta se to desilo pa je u razgovoru sa mnom počela da priča o takvim stvarima? Da li se samo sećala prošlosti i onda, tako, postajala svesna onog što ju je potajno tištalo i onog što je pokušavala da zaboravi? Ona nije bila od onih osoba koje su svoje misli i osećanja poveravale slugama. Možda su uspomene koje je držala potopljene u svom srcu sve ove godine provalile kad je najmanje očekivala. Kad pomislim da je čak i danas, skoro deset godina posle svega, osećala toliko bola zbog onog što se dogodilo u Odaniju i, još, da je osećala toliku mržnju prema svom bratu Nobunagi. Prvi put sam shvatio šta znači kad ženi otmu muža i sinove i nisam mogao da prestanem da drhtim, delom iz sažaljenja prema njoj, a delom užasnut onim što sam čuo. Sećam se još mnogo čega iz tog vremena kad je moja gospodarica bila u Kijosuu, ali bih posebno želeo da vam ispričam kako je iznenadna smrt gospodara Nobunage dovela do njenog drugog venčanja. Ne treba, naravno, da vas podsećam kako je Nobunaga ubijen.

Micuhideov68 napad usred noći izveden je drugog dana sedmog meseca desete godine ere Tenšjo, godine u znaku konja.69 Ko je mogao da predvidi Micuhideovu izdaju? A kad se saznalo da je zajedno s Nobunagom poginuo njegov najstariji sin, koji je izvršio samoubistvo dok je napad pobunjenika još trajao, cela zemlja je proključala od zadovoljstva. U to vreme preostala dva Nobunagina sina bila su u udaljenim oblastima, a Hidejoši, Kacuije Šibata i drugi glavni Odini vazali, takođe su bili na pohodima daleko od zamka. Kažu da je Micuhide došao do zamka Azući petog dana sedmog meseca, zauzeo ga bez ikakvih teškoća i opljačkao sve blago koje je u njemu našao. U Kijosuu smo svi bili preplašeni jer je mogao lako da napadne i nas. Usred te uzbune i straha stigoše u naš zamak žena i dete Nobunaginog najstarijeg sina. Dečak, koji se zvao Sanboši, imao je samo dve godine. Njegov otac plašio se za njegovu sigurnost i sigurnost njegove majke u Gifuu, pa je, pre nego što se ubio, zamolio jednog od svojih ljudi da im pomogne da pobegnu u Kijosu. Za to vreme Micuhideove snage zauzele su zamkove Savajama i Nagahama, prešle celu oblast Omi i opkolile zamak Hino. Tada Nobunagin treći sin Nobutaka napade pobunjeničke trupe kod Osake i 68 Akeći Micuhide (1528-1582 ) bio je vojskovođa u službi Nobunage Ode. Nobunaga ga je u više prilika grubo vređao, a posredno je izazvao i smrt Micuhideove majke, koji je, zbog toga, odlučio da se jednog dana osveti svome gospodaru. Pobedio ga je Hidejoši Tojotomi. Pošto je ubio Nobunagu, Micuhide je toliko brzo izgubio vlast da njegovu vladavinu Japanci poslovično uzimaju kao simbol nečega što kratko traje. 69 1582. godina.

ubi Micuhideovog zeta. Kad je to čuo, Micuhide prepusti opsadu Hinoa drugome i vrati se u svoje sedište u Sakamotou, gde je stigao desetog tog meseca. Bitka kod Jamazakija, u kojoj je Hidejoši ugušio pobunu jednim snažnim hitrim udarcem, održana je trinaestog, a već sledećeg dana Hidejoši premesti logor, pošto je odsečenu Micuhideovu glavu pripojio telu i razapeo ga na krstu usred prestonice. To je bila još jedna pobeda gospodara Hidejošija i još je više povećala njegovu slavu. Drugi su mu, naravno, pomogli u bici, ali je zadivljujuće bilo to kako je, završivši uspešno pohod na zapadu, uspeo da se brzo vrati u Kjoto. Pravi majstorski potez! Kažu da Micuhide nije ništa znao o Hidejošijevom kretanju kad je zauzeo položaj kod Jamazakija. Hidejošijev usiljeni marš ga je iznenadio i naterao da razbija sopstvene položaje i pregrupiše ljude. Kako su stvari brzo krenule i kako je Hidejoši komandovao snagama lojalnim dvoru, posle njegove brze pobede njegova moć se preko noći naglo povećala. Vesti o bici počeše da stižu iz prestonice u Kijosu i mi smo svi bili srećni i odahnuli što su stvari krenule na dobro. Jedan za drugim, plemići koji su bili Nobunagini vazali, veliki i mali, požuriše u naš zamak. Dotle su ostaci Micuhideovih snaga spalili Azući, nikog više nije bilo u Gifuu, pa Kjosu, koji je ranije bio glavni zamak porodice Oda, postade rezidencija malog gospodara Sanbošija, Nobunaginog unuka i verovatnog naslednika.

To je obavezivalo sve one koji su bili lojalni porodici Oda da posete Kijosu i izraze svoje poštovanje. Prvi među njima bio je Kacuije Šibata, koji je, čim je čuo da je Nobunaga ubijen, prekinuo pohod na sever i pojurio prema prestonici da osveti gospodarevu smrt. Onda, čuvši da je Micuhide mrtav, on odluči da dođe direktno u Kijosu. Pored toga, druga dva Nobunagina sina, Nobukacu i Nobutaka, stigli su u zamak do šesnaestogsedamnaestog. Hidejoši je takođe došao, pošto je u Kjotu uzeo pepeo svog gospodara i nakratko se zaustavio u svom zamku u Nagahami. Nobunaga je još ranije svoje sedište premestio iz Kijosua u Gifu, a posle toga u Azući, i vrlo je retko dolazio u ovo udaljeno mesto; prošlo je mnogo godina otkako su se svi glavni njegovi vazali okupili u Kijosuu. Kacuije i neki drugi važniji vitezovi, koji su zajedno s Nobunagom podneli sve teškoće, bili su sada nezavisni feudalci, bar sa po jednim zamkom i oblašću, a neki od njih vladali su čak i nad nekoliko provincija. Jedan po jedan, stizali su u veličanstvenim povorkama i grad oko zamka uskoro bi prepun ljudi. Čak i pod senkom velike žalosti, svako je osećao neku novu nadu i samopouzdanje. Počevši od osamnaestog dana tog meseca, velikaši započeše razgovore u glavnoj, velikoj sali u zamku. Ne znam, naravno, šta je sve bilo među njima, ali izgleda da su tamo raspravljali o tome koga da izaberu kao Nobunaginog naslednika i šta da rade s njegovim teritorijama. Dan za danom provodili su zajedno i raspravljali do duboko u noć, pošto su im se mišljenja izgleda beznadežno razlikovala. Nekad je svađa postajala toliko glasna

da se čulo i napolju. Problemi su očigledno bili teški i trnoviti. Bilo je, na primer, onih koji su govorili da je gospodar Sanboši, iako je bio sledeći u naslednoj liniji, bio suviše mlad, tako da bi ga za izvesno vreme trebalo da zamenjuje gospodar Nobukacu, Nobunagin drugi sin. Ali, iako je pravo nasledstva na kraju ipak dodeljeno Sanbošiju, izgleda da su Kacuije i Hidejoši od početka bili u sukobu i raspravljali se oko svake sitnice. To je bilo sve zbog toga što je Hidejoši najviše postigao na poslednjem pohodu i tako stekao dosta pristalica. Kacuije je, kao glavni vazal porodice Oda, bio po rangu iznad svih, osim Nobunagine braće, i zbog toga je stalno želeo da nametne volju svim plemićima. Kažu da je sukob među njima produbljen zbog toga što je Kacuije, u zamenu za manje značajne oblasti, od Hidejošija uzeo velike delove Nagahame, Hidejošijeve rodne oblasti. Ali, ja se pitam da to nije samo jedna strana problema, a da je pravi razlog njihovog sukoba bilo to što su obojica bili zaljubljeni u gospođu Oići i obojica je želeli. Pre toga, čim je stigao u Kijosu, gospodar Kacuije je posetio moju gospodaricu i ukazao joj je sve počasti. Izgleda da se posle toga sprijateljio s gospodarem Nobutakom, trećim Nobunaginim sinom, koji jednog dana dođe u odaje gospođe Oići i poče da je nagovara da se uda za Kacuijea. Sada, posle svega što se zbilo, moja gospođa je opet počela da zavisi od srodnosti s gospodarem Nobunagom, pa je, ma koliko ga mrzela dok je bio živ, sada žalila njegovu smrt. Sva stara neprijateljstva i rane behu zaboravljeni i ona se potpuno posveti molitvama za pokoj njegove duše. Baš u to vreme počela je da mnogo brine o

budućnosti, ne svojoj, već svoje tri kćerke. Tako, kad je čula za Kacuijeovu ljubav prema njoj, mora da joj je bilo drago. U svakom slučaju, nije bila nezadovoljna. Međutim, ona još nije bila donela nikakvu odluku, jer je, takođe, razmišljala da li je prikladno udati se za vazala svog brata, koji je i sam bio neprijatelj njenog pokojnog muža. Uskoro stigoše slični predlozi i od strane Hidejošija, kome je, koliko znam, posrednik bio gospodar Nobukacu. U svakom slučaju, Nobukacu i Nobutaka bili su samo polubraća i veoma su se loše slagali, pošto je jedan od njih bio na Kacuijevoj strani, a drugi pomagao Hidejošiju. Nisam, naravno, smeo da budem suviše radoznao, ali uspevao sam da uhvatim nešto od onoga što su pratilje pričale između sebe i čini mi se da sam dobro pogodio. Shvatio sam tada da se Hidejoši stvarno bio zaljubio u moju gospodaricu još u zamku Odani, nisam ja to samo uobražavao. I dok je ovih deset godina išao iz bitke u bitku, osvajao tvrđave i rušio zamkove, možda je pred njegovim očima i u njegovom srcu za vreme tih borbi bilo lepo lice gospođe Oići. Ranije je među njima bila velika razlika u rangu, ali je on osvetio gospodarevu smrt kod Jamazakija i mogao, ako sve krene kako treba, da preuzme vlast nad čitavom zemljom. To mu je možda i dalo smelosti da otkrije svoju ljubav. Ali, nikada nisam mogao da pomislim da je Kacuije, koji je bio ratnik od glave do pete, u srcu mogao da gaji tako topla osećanja za nju. Možda to i nije bila samo ljubav. Možda su Nobutaka i Kacuije bili u dosluhu, naslutivši još odavno Hidejošijeva osećanja i

pokušavajući da mu pomrse račune kod gospođe Oići. Ne bih se iznenadio da je to, u stvari, bilo iza svega. Ma šta da je bilo, venčanje za Hidejošija nije moglo doći u obzir. Kad je od njega stigla poruka u kojoj je prosi, ona se razbesne: „Da li namerava da od mene načini svoju konkubinu?”, zapitala je. Istina je bila da je izvesna gospođa Asahi već duže vreme bila u njegovoj kući, tako da bi udaja za njega, čak i ako bi sve formalnosti bile pažljivo obavljene, značila zapravo da time postaje njegova konkubina. A, pored toga, sad kad je Nobunaga bio mrtav, ona je izgleda sve svoje neprijateljstvo s mrtvog brata prenela na Hidejošija. On je, na kraju, bio taj koji je počinio sva ona grozna nedela. On joj je zadao najteže udarce prilikom opsade Odanija i posle zadobio zemlje Asaija. I on je, najzad, ubio malog Mampukumarua i nabio mu glavu na kolac. Kako ona, koja je, povrh svega, član porodice Oda, da sebi dozvoli da postane konkubina čoveka koji je, uprkos naglom usponu i moći koju je stekao, samo skorojević najnižeg roda i porekla. Za njih je bilo normalno da, ako ona uopšte odluči da se ponovo uda, pre izabere Kacuijea nego Hidejošija. Tako je, mada moja gospodarica nikako nije mogla da donese konačnu odluku, svako u zamku pretpostavljao šta ona oseća, pa odnosi između dva velikaša postadoše još gori. Kao stariji vazal, Kacuije je trebalo da osveti gospodarevu smrt i zbog toga se osećao kao da mu je neko oteo tu čast, a Hidejoši, s druge strane, ne samo što je bio ljubomoran kao muškarac već i pun gorčine posle

gubitka svoje rodne oblasti, koju je smatrao već zadobijenom. Stvari su otišle toliko daleko da su obojica počela da jedan prema drugom pokazuju otvorenu mržnju, čak i prilikom zvaničnih skupova. Uvek kad bi jedan od njih uzeo reč, bez obzira na to šta bi rekao, drugi bi samo pogledao ispod oka i izjavio: „To je nemoguće!” Svi velikaši, od Nobunagine braće pa dalje, podeliše se u dve grupe, jednu koja je podržavala Kacuijea i drugu koja je bila za Hidejošija. Kažu da je zbog toga Kacuijev posinak Kacumasa usred jednog dogovora velikaša povukao poočima u stranu i prošaptao mu: „Ubij sada Hidejošija i svrši već jednom s tim. Ako ga ostaviš u životu, uvek će ti biti na putu.” Pošto je bio pravi samuraj, gospodar Kacuije nije hteo ni da čuje za to. „Sada je trenutak kada svi treba da pomognemo mladom gospodaru”, rekao je, „svi će nam se smejati ako sad počnemo da se borimo između sebe.” Izgleda da je Hidejoši očekivao neku zaveru takve vrste, pa je stalno bio na oprezu. Kažu da ga je jedne noći, kad se probudio i pošao da vrši nuždu, u hodniku zaustavio Gorozaemon Niva i izneo mu sličan predlog: „Ako hoćeš da vladaš zemljom, ubij Kacuijea!” Hidejoši takođe nije želeo da pristane na tako nešto. „Zašto bi trebalo da ga smatram neprijateljem?”, zapitao je. On mora da je već bio odlučio da ne ostaje suviše dugo u zamku i čim se dogovori velikaša završiše, on tajno ode iz Kijosua u ponoć. Tako se sve mirno završilo, bar za izvesno vreme.

Posle toga svi ostali gospodari zakleše se međusobno na vernost i vratiše svaki u svoju oblast. Venčanje moje gospodarice Oići beše zakazano za kraj jeseni. Pošto je Nobutaka delovao kao posrednik, gospođa Oići iz Kijosua i gospodar Kacuije iz Ećizena pređoše u zamak u Gifuu da se venčaju. Posle svečanosti njih dvoje odoše na sever, povevši sve tri njene kćeri sa sobom. Bilo je mnogo govorkanja i ogovaranja povodom celog ovog događaja; pošto sam, kao deo pratnje, otišao zajedno s njima u Ećizen, mogu samo da zamislim šta se sve pričalo. Jedna od verzija tih priča bila je da se Hidejoši, kad je čuo za venčanje, bio zakleo da nikada neće dopustiti Kacuijeu da se vrati u Ećizen i da je svoju vojsku odveo u Nagahamu, s namerom da iz zasede napadne na svadbenu povorku. Neki kažu da su ga savetnici ubedili da se okane osvete, a neki, opet, da ni u jednoj od ovih priča nema ni trunke istine. Istina je da je Hidejoši poslao svog posinka Hidekacua u Gifu da umesto njega čestita mladencima. „Moj otac žali što i sam ne može da prisustvuje svečanosti, ali će sačekati :gospodara Kacuijea na putu prema Ećizenu i nada se da će imati tu čast da ga ugosti i popije čašu sakea zajedno s njim, u znak veselja zbog ovako srećnog događaja”, rekao je Hidekacu. Kacuije je zahvalio na pozivu i odvratio da će prihvatiti Hidejošijevo gostoprimstvo. Baš u tom trenutku dojaha, galopirajući iz Ećizena nama u susret, velika grupa konjanika. Posle izvesnog vremena, za koje je izgleda vođena veoma bučna rasprava, Hidekacuu uputiše glasnika s porukom da se poziv odbija. Te noći, iznenada, krenusmo na sever, a da

li je ili ne Hidejoši nešto imao potajno na umu, to ni danas ne znam.

Kako se moja gospodarica gospođa Oići osećala kad je krenula na taj dugi put? Ma kako veličanstveno bilo venčanje, ima nečeg tužnog u činu drugog braka. Kada se gospođa Oići udala u porodicu Asai, ceremonija venčanja mora da je bila velelepna u svakom pogledu. Međutim, ona je sada bila žena koja je već bila prošla tridesetu i koja je mnogo prepatila, ostavljena da sa troje dece putuje kroz duboke snegove severa. Nekom zlobnom igrom sudbine, put kojim smo išli vodio je kroz Omi i bio isti onaj put kojim je išla i posle njenog prvog venčanja. Trebalo je da sa svim svojim uspomenama prođe ponovo pored zamka Odani. Koliko znam, ona je prvi put u Odani ušla u proleće godine u znaku zmaja;70 otada je bilo prošlo čitavih petnaest godina i, mada je još bila jesen, u severnim oblastima izgledalo je kao da je duboka zima. Ničeg veselog ni svečanog nije bilo ni u činjenici da se na put pošlo u žurbi, usred noći. Neke dvorjanke su čak bile u panici zbog priča da Hidejoši namerava da nas usput napadne. Putovanje je u svakom slučaju bilo veoma teško. To baš beše doba kada je vetar besno duvao s planine Ibuki i što smo dalje išli, sve je bilo hladnije i hladnije. Negde kod Janagasea kiša poče da se meša sa susnežicom, a ljudi i konji, dok im se dah smrzavao, mučno su se uspinjali uz strmi planinski put. Mogu da zamislim kako su se osećale gospođe 70 1568. godina.

u pratnji. Putovanje mi je uvek zadavalo teškoće. Mislim da je meni uvek bilo teže nego ostalima. Pa ipak, više me je brinulo šta još predstoji mojoj gospodarici, koja je trebalo da prelazi planinu za planinom pod tim sivim zimskim nebom, idući u potpuno nepoznato mesto. Molio sam se da joj novi brak bude srećniji, da ovoga puta može zauvek da bude sa svojim mužem, sve do kraja života, i da njihova porodica zauvek cveta. Srećom, gospodar Kacuije bio je mnogo ljubazniji i plemenitiji čovek nego što sam očekivao. Ne samo da se prema njoj uvek ponašao s uvažavanjem, koje je zasluživala kao sestra njegovog pokojnog gospodara, već ga je sama činjenica da je uspeo da je zadobije u borbi sa svojim rivalom navodila da je još više poštuje i ceni. Od dana kada su stigli u zamak Kitanošjo, moja gospodarica poče da odbacuje svoju tugu i zahvalno se prepušta toploj ljubavi svoga muža. Tako život krete veselo i, mada je napolju još bilo hladno, u ženskim odajama u zamku kao da je već bilo došlo proleće. I sve njene dvorske dame osetiše olakšanje, posle deset godina briga, i sve bez razlike rekoše da je brak krenuo ne može biti bolje. No, pre nego što se ta godina završi, poče novi rat. U početku je gospodar Kacuije želeo da se pomiri s Hidejošijem. Odmah posle venčanja uputio mu je grupu izaslanika s porukom: „Pošto bi bila neoprostiva uvreda duhu našeg pokojnog gospodara ako bi se saveznici kao nas dvojica svađali, nadam se da ćemo uspeti da održimo lepe odnose.” Gospodar Hidejoši beše time veoma zadovoljan i odgovori mu svojom uobičajenom

odmerenošću: „Potpuno delim tvoja osećanja i zahvalan sam ti na ljubaznim izrazima prijateljstva. Pošto si ti bio glavni vazal gospodara Nobunage, kako bih ja mogao i da pomislim da se okrenem protiv tebe? Zato se, naprotiv, nadam od tebe uputstvima o svojim budućim potezima.” On lepo ugosti izaslanike i vrati ih kući. Svi u zamku, čak i ja, najniži sluga, odahnuše na vest o pomirenju dveju kuća, misleći da sada više nema o čemu da se brine i da je gospođa Oići bezbedna. Ali samo posle mesec dana Hidejoši povede vojsku od pedeset hiljada konjanika, uđe u Omi i opsede zamak Nagahama, koji je ranije morao da prepusti Kacuijevim sinovima. Neki su govorili da je Hidejoši imao jake razloge da započne pohod, kako bi predupredio namere iz zamka Kitanošjo. Kako oni kažu, Kacuije je samo privremeno želeo mir, pošto su na severu tokom zime snegovi bili toliko veliki da nigde nije mogao da pokrene veće snage. On je postupao po svojim instinktima i planovima, kažu i u skladu s dogovorom s Nobutakom od Gifua, da čim u proleće sneg počne da se otapa, krenu obojica na jug prema prestonici. Ne znam šta je od toga istina a šta ne, ali je u svakom slučaju Kacuijev sin, koji je dugo bio u neslozi s ocem, neposredno posle toga sklopio sporazum s Hidejošijem i predao mu zamak Nagahama. Hidejoši tada sa svojim snagama ulete u Mino i kao plimni talas71 jurnu prema zamku Gifu.

71 Kao posledica zemljotresa na okeanskom dnu, u Pacifiku se povremeno javljaju plimni talasi, visoki po nekoliko desetina metara, koji nailaze neočekivano i mogu da zbrišu i manje gradove. Na japanskom oni se zovu cunami.

Vesti o napadu počeše da stižu u Kitanošjo, jedna za drugom, ali pošto to beše najhladnije doba godine i debeli snežni pokrivač prekrivaše zemlju, gospodar Kacuije je mogao samo da bespomoćno gleda u zimsko nebo i govori: „Ona hulja s majmunskim licem me je obmanula! Da nije ovog snega, slistio bih njegovu vojsku tako lako kao što se razbija jaje!” Nastavljao je da škrguće zubima i šara po snegu u vrtu tako besno da je moja gospodarica drhtala, a sve njene sluge bile preplašene. Za to vreme Hidejošijeve snage rušilačkom snagom potčiniše skoro celu oblast Mino, pa je posle dve nedelje, pošto je zamak Gifu bio potpuno odsečen od ostalog sveta, i gospodar Nobutaka bio primoran da se preda. Pošto je Nobutaka bio Nobunagin sin, Hidejoši je pristao da umesto njega uzme njegovu staru majku kao taoca. Odveo je staru ženu u zamak Azući i onda se, uz trijumfalne poklike, vratio na jug. Deseta godina ere Tenšjo72 približila se kraju i uskoro smo zašli u sledeću godinu. Na severu je bilo i dalje veoma hladno i još ne beše ni najmanjeg znaka da će se sneg skoro otopiti. Gospodar Kacuije bio je stalno besan, ponekad se obarajući na „tog gadnog majmuna”, a ponekad na svog „drugog neprijatelja”, kako je nazivao sneg. Novogodišnje svečanosti svedoše se samo na formalnost, tako da je čovek teško mogao pomisliti da je praznik. Izgledalo je da je Hidejoši nameravao da potčini sve naše saveznike pre nego što se snegovi otope, jer početkom godine počeše da stižu vesti kako je izveo još veću i snažniju armiju, osvojio Ise i uzeo zemlje jednog od prijatelja gospodara Kacuijea, 72 1582. godina.

idući dalje iz bitke u bitku. Tako smo, mada je naša oblast u tom trenutku bila mirna, bili sigurni da je sukob s njim neizbežan čim dođe proleće. Ceo zamak bi obuzet ratnim pripremama i svačiji mir bi pokvaren. Ja sâm bio sam nekoristan u takvim situacijama, pa sam dane provodio sedeći pored vatre u velikom nemiru, jer sam danju i noću brinuo o svojoj gospodarici. Avaj, mislio sam, kako sada stoje stvari, ona nikada neće moći da ima vremena za tihe trenutke sa svojim mužem. Možda je bolje bilo da je ostala u Kijosuu, ako je trebalo da njen brak postane ovo što je bio sada. Nadao sam se da će naša strana pobediti, ali i bojao se da i ovaj zamak ne postane poprište krvoprolića i patnje i zadesi ga ista sudbina kao zamak Odani. Nisam bio jedini koji je pomišljao na to, jer su i dvorske dame po ceo dan pričale samo o tome. „Ne boj se”, govorile su jedna drugoj, „naš gospodar sigurno neće izgubiti. A i nema smisla brinuti o budućnosti, što bude bilo, biće.” Jednog dana, baš kad smo svi bili posebno uznemireni, gospodar Takacugu Kjogoku dođe u Kitanošjo da traži zaštitu gospođe Oići. U ono vreme, dok smo bili u Kijosuu, on je bio samo dečak, ali sad je postao divan mladić, onakav kakav bi u normalnom sledu događaja postao veliki ratnik i vojskovođa. Međutim, pošto je izdao gospodara Nobunagu i prešao kod pobunjenika Micuhidea, postao je zločinac za kojim se traga. Hidejoši ga je nemilosrdno progonio i on se krio tu i tamo, širom oblasti Omi. Najzad, kad se rat proširio na celu oblast, izgubio je svaku nadu i odlučio da se stavi

na milost i nemilost svojoj ujni Oići. Bežeći preko snežnih planina u seljačkom ogrtaču od bambusa, on stiže u Kitanošjo tako izmršaveo i iscrpljen da su teško mogli da ga prepoznaju. Kad su ga doveli pred gospođu Oići, ponizno je zamoli: „Molim te, pruži utočište bednom beguncu. Od moje ujne sada zavisi da li ću živeti ili umreti.” Gospođa Oići zaustavi pogled na njemu za trenutak i samo reče: „Stidim te se!”, pa ostade da sedi tako, tiho plačući. Mora da se kasnije zauzela za njega, pošto mu gospodar Kacuije odobri da ostane u zamku. Da se ona i nije zauzela za njega, naš gospodar bi mu sigurno sve oprostio, kao što bi oprostio svakom drugom, pa i izdajici koga u stopu goni Hidejoši. Nedugo posle toga, Takacugu i Ohacu behu vereni na skromnoj ceremoniji, pa se kasnije i venčaše. Čuo sam nešto interesantno o tome od jedne sluškinje. Ona kaže da je Takacugu stvarno želeo da se oženi Oćaćom, ali ga je ova odbila, rekavši mu: „Ne volim prokažene”. Tako on, ne videvši drugog izlaza, zaprosi Ohacu. Oćaća je stvarno, još od detinjstva, bila veoma ponosna, a kako je odrasla samo pod nadzorom svoje majke, bila je prilično razmažena. Ne bih se iznenadio da mu je stvarno nešto tako rekla i mislim da bi se Takacugu stvarno uvredio da ga je neko nazvao prokaženim. Možda i zbog te uvrede, koja ga je pekla, on se još jednom pokazao kao izdajica, u vreme bitke kod Sekigahare, kad je prešao na Iejasuovu stranu. Ja opet postajem sumnjičav, ali imam osećaj da je glavni razlog njegovog dolaska u Kitanošjo bila u stvari njegova čežnja da vidi Oćaću, devojku u koju se bio zaljubio na prvi pogled dok je još bio u Kijosuu. Da nije tako, zašto bi prelazio dug

put do Ećizena kad je njegova rođena sestra bila žena moćnog gospodara Takede, koji je još bolje mogao da ga zaštiti? Moja gospođa mu je bila rod samo po mužu iz prvog braka i bilo je apsurdno da pobunjenik kakav je on traži zaštitu preko nje od gospodara Kacuijea. Samo mala greška i mogao je da završi s glavom nataknutom na kolac. Zato mislim da je rizikovao život bežeći kroz smetove samo zbog Oćaće. Tužno je da jedna tako vatrena želja ne bude ispunjena. Njegova veridba beše samo mala svečanost na kojoj su naizmenično ispijene čaše sakea u porodičnom krugu, a ja, kad sada o tome razmišljam, mislim da se on odlučio za Ohacu u trenutku slabosti, a ne zbog neke veće privrženosti. Svečanost je bila priređena usred svih onih neprilika i konfuzije, negde krajem februara ili početkom marta. U to vreme, dok su se poslednji ostaci snega topili, Genba Sakuma već je na čelu dvadeset hiljada konjanika, prethodnice snaga gospodara Kacuijea, ušao u severni deo Omija. Hidejoši je iz svog logora u Iseu krenuo u Nagahamu već sledećeg jutra, pridruživši se i sam običnim pešacima, popeo se zajedno s nekoliko najvernijih ljudi na planinu i odande pažljivo ispitao položaje Genbinih snaga. „Izgleda da neće biti lako da se osvoje”, rekao je. „Mi samo treba da dobro utvrdimo položaje i spremimo se za dužu opsadu.” Požurivši s pripremama, on nije čak ni pokušao da odmah napadne. Tako prođe još jedan mesec otkako su se dve vojske postavile jedna prema drugoj. Najzad, u maju, i gospodar Kacuije krete u Nagahamu. Trešnjev cvet već je bio opao i na

severu, pa to beše doba kad se žali za odlaskom proleća. Pošto je to bio prvi pohod njenog muža otkako su se venčali, gospođa Oići priredi u velikoj dvorani oproštajnu svečanost, uz mnoge vrste najprobranijih đakonija. Gospodar Kacuije pio je veselo sake i izjavljivao: „Uništiću neprijatelja u jednom jedinom naletu i za manje od mesec dana od sada izložiti Hidejošijevu glavu u prestonici. Uskoro ćete čuti lepe vesti o tome.” Onda je krenuo, a moja gospodarica otišla da ga isprati do kapije zamka. Ali, kažu da, baš kad je uzjahivao pomažući se pritom lukom, konj naglo poče zloslutno da rže, a gospođa Oići poblede. Izgleda da je u to vreme gospodar Nobutaka u Gifuu sklopio tajni sporazum s našom stranom, odlučivši da se ponovo okrene protiv Hidejošija. Čulo se takođe da će još jedan saveznik našeg neprijatelja za nekoliko dana preći na našu stranu. Iako je Hidejoši bio pronicljiv čovek i talentovan vojskovođa, gospodar Kacuije je bio nenadmašan kad je u pitanju bila borbenost i hrabrost na bojnom polju. Pored toga, on je bio glavni vazal porodice Oda i više moćnih plemića bilo mu je privrženo zbog toga. Ko je mogao i da zamisli da će doživeti tako težak poraz?! O bitkama kod Janagasea i Šizugatakea zna se već toliko da o njima više nema šta da se kaže, ali ja i dalje ne mogu da shvatim lakoumnu Genbinu neposlušnost. Da je poslušao naređenja gospodara Kacuijea, da se odmah povukao i prešao u defanzivu, naši saveznici iz Minoa mogli bi da udare na neprijatelja s leđa. Niko, naravno, ne zna kako bi se bitka razvijala u tom slučaju. Ali, činjenica je da

je Genba svog ujaka Kacuijea zvao senilnim starcem i da nije vodio računa o njegovim uputstvima, mada su ga samuraji višeg ranga, koje je Kacuije slao, nekoliko puta opominjali. Zbog toga je njegova vojska uništena. Međutim, i dalje je razdaljina između Kacuijevog štaba i Genbinog utvrđenja bila samo nekoliko kilometara, ne više od dvadeset, čak i kad bi se do njega išlo zaobilaznim putem. Zašto Kacuije, kad se već bio toliko razljutio na njega, nije jednostavno odjurio tamo i učinio nešto? Ipak nije trebalo da tako sporo reaguje. Čak i ako ne može da se kaže da je bio senilan starac, mora se priznati da je bio malo suviše nemaran, naročito sada, kad je imao tako mladu ženu. Ne volim da govorim takve stvari, ali mislim da je on delom kriv što se sve onako odigralo. U Kitanošjo su oko dvadesetog maja stigle vesti da je Genba zauzeo jednu neprijateljsku tvrđavu i odsekao glavu jednog od Hidejošijevih saveznika. Svi se tome obradovaše i smatrahu to dobrim znakom. Ali te iste noći neprijateljske baklje zasvetleše se na putu za Mino i na svim brdima i planinama duž njega. Nebo se crvenelo od njihove svetlosti; njihov broj se sve više i više povećavao, nateravši i bledi mesec da još više izgubi boju. Cela okolina poče da liči na prostor na kome se odigrava narodna svečanost s lampionima. Mora da je Hidejoši jurio na konju cele noći, jer su nam rekli da je borba započeta na drugoj strani jezera Jogo već u zoru i da je Genbin logor u opasnosti. Bilo je rano popodne kad je glasnik stigao s tom vešću, a grupice vojnika uskoro počeše da se trkom vraćaju

u zamak. Govorili su da su naše snage pretrpele totalan poraz i da je i sam gospodar Kacuije bio u beznadežnoj situaciji. Svi smo bili zaplašeni, misleći da li je tako nešto uopšte moguće. Te večeri gospodar Kacuije se vrati potišten u logor. Sazvao je najvernije oficire i rekao im: „Doživeo sam nesreću zato što Genba nije poslušao moje naređenje i sve što sam postigao u životu sada je propalo. Pretpostavljam da me je ovo stiglo zbog nekih grehova u prošlosti.” Izgledalo je da se prepustio sudbini, s onim mirom koji je čovek i mogao da očekuje od velikog ratnika. Niko nije znao da li je njegov sin Gonroku bio živ posle tako teške bitke, a gospodar Kacuije i sam nameravaše da se bori na život i smrt kod Janagasea, ali ga je Kacunosuke Keke ubeđivao da se povuče. „Vrati se u zamak i ubij se u miru, ako baš to nameravaš, a ja ću ovde sve uzeti na sebe.” Onda gospodar Kacuije predade zlatnu ratnu zastavu Kacunosukeu i odgalopira u Kitanošjo. Na putu se zaustavio da pojede činiju pirinča u zamku Tošijea Maede u Fućuu. Izgleda da je Tošije krenuo iz zamka zajedno s njim, rekavši da želi do kraja da bude uz njega, ali ga je gospodar Kacuije naterao da se vrati. Kazao mu je: „Za razliku od mene, uvek si imao dobre odnose s Hidejošijem. Pošto si ispunio dužnost prema meni, sada s njime sklopi mir da sačuvaš naše zemlje od potpune propasti. Zahvalan sam ti za sve što si učinio za vreme našeg pohoda.” I rastade se najprijateljskije s njim. Uveče, dvadeset prvog, i sledećeg dana prvi talas snaga s juga izvrši juriš na zamak Kitanošjo. Uskoro stiže i Hidejoši i postavi plan na planini Atago.

Zamak je bio opkoljen. U to vreme svi u zamku bili su spremni da umru i nigde ne beše panike, čak ni kad se ukaza obruč neprijateljskih vojnika. U noći pre toga, gospodar Kacuije sazvao je vitezove i objavio im: „Nameravam da protiv neprijatelja povedeni odlučnu bitku i onda se ubijem. Oni koji žele da ostanu sa mnom dobrodošli su, ali neki od vas imaju još žive roditelje, žene i decu, pa bi bilo najbolje da se takvi ljudi što pre vrate kućama. Ne bih želeo da gledam kako nevini stradaju zbog mene.” Pošto je sve koji su želeli da odu pustio, čak i taoce koje smo držali u zamku, ratnici koji su ostali, ma kako ih malo bilo, bili su samo oni koji su čast smatrali vrednijom od sopstvenog života. Ne treba ni da pominjem da je među njima bio tako divan samuraj kao što je bio gospodar Vakasa. Pa šta da kažem za njegovog jedinog sina Šingoroa? Bolestan toliko da nije mogao da hoda, Šingoro je u nosiljci doleteo u zamak i na veliku, glavnu kapiju postavio papir sa sledećom izjavom: „Ja, Šingoro, star sedamnaest godina, sin gospodara Vakase, nisam mogao zbog bolesti da učestvujem u bici kod Janasea. Sada ostajem u zamku da učestvujem u odlučujućoj borbi i učiniću sve što mi dužnost nalaže”. Jedan čak mlađi gospodin, Juzo Sakuma, imao je samo četrnaest godina. Pošto je on već bio postao zet gospodara Tošijea Maede i bio suviše mlad, njegovi dvorjani mu posavetovaše da ode iz zamka. „Ne postoji razlog koji bi vas naterao da se osećate obaveznim da ostanete u opsadi”, rekoše. „Gospodar Tošije će vas primiti. Krenite odmah u

Fuću.” On odbi taj savet, objasnivši: „Osećam se s jedne strane dužan gospodaru Kacuijeu, koji me je odgajio, pa čak preneo i veliki posed na mene. Možda bi trebalo da pokušam da pobegnem i probijem se, jer treba da se brinem o svojoj majci, ali mislim da bi bilo kukavički da produžavam život tako što bih zatražio zaštitu svog tasta. Pored toga, ako osramotim porodično ime, obeščastiću svoje pretke. Zbog svega toga ostaću u zamku.” I on se pripremi da umre u boju. Rokuzaemon Murakami je došao u zamak u samrtnoj odeći. Kada su mu naredili da otprati Kacuijeovu sestru Suemori i njenu kćerku iz zamka, zatražio je da ta misija bude poverena nekom drugom. Međutim, gospodar Kacuije reče: „Ne, želim da ti to učiniš. Tako ćeš najbolje pokazati lojalnost prema meni.” Tako Rokuzaemon nerado prebeže sa dve dame u obližnje selo. Kad su dvadeset drugog oko četiri sata po podne odatle ugledali kako se dim diže iz glavne kule zamka, sve troje izvršiše samoubistvo. Toliko se, eto, ja sećam, ali sam siguran da ste vi već čuli za svu ovu gospodu i ranije, pošto njihova imena behu na mnogim usnama u to vreme. Stvarno je bilo divnih ljudi među njima. Pretpostavljam da se čudite kako sam ja uspeo da pobegnem. Ja, naravno, nisam mogao ni da se pravim da pomažem u odbrani, ali sam u svakom slučaju ostao u zamku. Život mi je jednom bio pošteđen za vreme opsade Odanija i sada sam bez žaljenja bio spreman da umrem. Da kažem istinu, pre nego što sam odbacio sve nade da ću preživeti, odlučio sam da sačekam i vidim šta će biti sa

gospođom Oići. To može da izgleda kukavički, ali nisam mogao da se ubijem pre nego što vidim šta bi ona, tako bespomoćna, mogla da uradi. Njen život u Odaniju trajao je šest godina i zbog dece je sebi dozvolila da se razdvoji od Nagamase. Izgledalo je sasvim moguće da slično učini i ovog puta. Kako je gospodar Kacuije mogao da joj dozvoli da ostane? Tačno je da su bili muž i žena, ali bili su venčani manje od godinu dana. Pošto je oslobodio čak i neprijatelje koje je držao kao taoce, nije bilo verovatno da će zadržati sestru i sestričine svog bivšeg gospodara da umru zajedno s njim. Možda je čak bio odlučio da zbog svog tvrdoglavog ponosa ne preda voljenu ženu Hidejošiju! Bio sam siguran da će je na kraju ipak naterati da ode, pre nego što prođe suviše vremena. Čovek kao on teško da bi mogao da bude sebičan u takvom trenutku... Tako su jurile moje misli. Nije bilo pravo to što sam želeo da sačuvam svoj život, ali sam odlučio da podelim sudbinu sa svojom gospodaricom. Ujutro dvadeset drugog, u vreme kada pevaju prvi petli, napadači počeše da se približavaju. Čuo sam da su zapalili sve gradove duž puta i da je veliki oblak dima ispunio nebo, zaklonivši sunce, a zamak bi opkoljen morem magle. Izgleda da su pod zaštitom tame snage juga počele da se uvlače u zamak što su tiše mogle, bez ijedne čak i prošaptane komande, dok je svaki vojnik nosio po jedan bambusov štit kao zaštitu od strela, ili bilo šta drugo čime je mogao da se zakloni. Kako je postajalo svetlije, napolju su mogle da se vide kolone kako se uz obalu penju jedna za drugom, kao mravi. Jaka vatra musketa iz zamka pobila je sve neprijateljske vojnike koji su se bili toliko

privukli, dok su novi i novi talasi nailazili i bili svi odbijani. Kako su stvari krenule, izgledalo je da zamak neće biti tako lako zauzet. Tako se dan završi, napadači se povukoše, a obe strane imadoše velike gubitke. No, u zoru sledećeg dana, dvadeset trećeg, tišina pade na neprijateljski logor, dok su bubnjevi koji su obično oglašavali napad ćutali. Kad smo to primetili, počeli smo da razmišljamo šta bi to moglo da znači, kad se s druge strane kanala iznenada pojavi pet ili šest stotina konjanika i zavika glasno prema nama: „Sa žaljenjem vas obaveštavamo da smo prošle noći uhvatili Gonrokua, sina gospodara Kacuijea!” Na tu vest svi izgubismo hrabrost i kapije ostadoše skoro nebranjene, pa se čak i vatra naših musketa umrtvi. Očekivao sam da će Hidejoši sad da pošalje neku poruku. Ako i dalje voli moju gospodaricu, mislio sam, on će uskoro poslati nekoga sa uslovima za sklapanje mira. Nadao sam se, i to se najzad ispuni. Došao je izaslanik i doneo sledeću poruku: „Neumoljivim tokom sudbine, gospodar Hidejoši je u ratu s gospodarem Kacuijeom od prošle godine i do sada je imao toliko sreće da njegovi napadi u svemu uspeju. Uzevši u obzir dugo prijateljstvo koje ih je vezivalo dok su služili pod istim gospodarem, on ne želi da zahteva život svog prijatelja. Iako je gospodar Kacuije prvi napao, da li bi on mogao da shvati da su pobeda i poraz ratna sreća, onako kako je ponese ćud sudbine. Ono što je bilo, pustimo da prođe. Predaj zamak i povuci se u podnožje planine Koja. Ako gospodar na to pristane, biće mu ponuđen veliki posed i siguran prihod do kraja života.”

Da li je Hidejoši bio iskren kad je ovo ponudio? Niko nije bio siguran u njegovu reč. Čak je i u neprijateljskom logoru bilo priča da je ova ponuda samo njegov poslednji pokušaj da dobije živu gospođu Oići.

Gospodar Kacuije je, naravno, pobesneo. „Kako uvredljivo, da me on poziva na predaju?!”, reče on izaslaniku sav uzburkan. „Ne treba ni da se pominje da pobeda ili poraz zavise od sreće i sudbine, zar on to mora da me nauči! Da je sreća bila sa mnom, ja bih već uhvatio tog Hidejošija s majmunskim licem i gledao bih da on raspori stomak, a ne ja. Ali, Genba je potučen kod Šizigatakea jer nije slušao moja naređenja i ja sada zbog toga treba da trpim uvrede od tog prokletog majmuna. Jedino što mogu da učinim je da zapalim zamak i ubijem se. Neka način na koji umirem bude primer kasnijim generacijama. Još jedna stvar. Ovaj zamak ima zalihu baruta spremljenu tokom poslednjih deset godina. Kad jedanput vatra dođe do magacina, veliki broj života biće izgubljen. Idi Hidejošiju i kaži mu da povuče trupe što dalje može. Kažem to jer ne želim nepotrebna ubistva.” Onda naglo izađe iz sobe, a izaslanik ode iz zamka, ne uspevši u svojoj misiji. Kad sam čuo šta se dogodilo, padoh u tugu i očajanje. Ali onda počeh da razmišljam o tome kako će jadni život gospođe Oići uskoro biti priveden kraju, a ja ću, da bih ostao zajedno s njom, krenuti takođe preko reke smrti. Želeo sam da u sledećem životu budem rođen tako da budem sposoban da

vidim njenu lepotu. To bi za mene bilo stvarno pravo novo buđenje. Već sam doneo odluku da umrem i to me je smirivalo i donosilo mi čak neko zadovoljstvo. Izgledalo mi je tada da smrt donosi više sreće nego sam život. Posle toga gospodar Kacuije pozva sve i reče: „Ne treba da žalimo svoju sudbinu, ma kako gorko bilo to što smo dovedeni dovde. Provedimo našu poslednju noć zajedno, pijmo veselo i nestanimo s oblacima u zoru.” On naredi da se pripremi velika svečanost, reče slugama da otvore preostalu burad najboljeg sakea, a pre toga naredi da se snopovi sena donesu u kulu, nabiju oko strateških tačaka u zamku i budu spremni da se na naređenje odmah zapale. Kada sve to beše izvršeno, veče je već bilo palo. Za to vreme neprijateljske trupe, shvativši verovatno da su ljudi u zamku spremni na sve, počeše da se lagano povlače sve dalje i dalje, razvlačeći liniju opsade. „Njihove stražarske vatre već nisu tako blizu”, primeti mirno gospodar Kacuije. „Hidejoši zna da ja mislim tačno ono što sam rekao.” Njegov glas zvučao je uzvišenije nego ikad. Mora da je bilo oko sedam sati kad je svečanost počela. Burad sakea bila su poslata u sve stražarnice i u veliku salu, a kuvari su pripremili najbolja jela koja su mogli. Bilo je toliko đakonija da je uskoro svako u zamku mogao da se najede i napije do mile volje. Najlepše slavlje bilo je naravno u glavnoj dvorani, gde su na kožama prekrivenim sedištima sedeli gospodar Kacuije, pored njega

gospođa Oići i njene kćerke, a odmah, samo nešto niže od njih, tako slavni ratnici kao Bunkasai i gospodar Vakasa. Gospodar Kacuije ponudi prvu čašu svojoj ženi, a budući da je on darežljivo ponudio svim ličnim slugama da učestvuju u slavlju, čak sam i ja sedeo ne tako daleko od njih. Pošto je to trebalo da bude poslednja noć za sve nas, kažu da su gospođe i gospoda došli divno obučeni. Gospodar Kacuije i njegovi vitezovi bili su u bleštavim raznobojnim haljinama i oklopima, prosto se takmičeći u veličanstvenosti oružja i odeće i držeći se veoma ponosno. Čak su i dvorske dame, odlučne da ne zaostanu u toj poslednjoj prilici, bile obučene u najlepše što su imale. Kažu, međutim, da je gospođa Oići bila sve prevazišla. Bila je napuderisana i našminkana nešto više i jače nego obično, a uz njenu belu kožu divno je išla bela vezena svilena haljina, sa ešarpom od debelog, zlatom tkanog brokata, preko koje je imala ogrtač sa šarama izvezenim zlatom i srebrom na poleđini jarkih boja. Kad se svi prvi put obrediše sakeom, gospodar Kacuije objavi: „Ne možemo da sedimo ovako i pijemo u tišini. Neprijatelj će nas ismevati i reći da smo suviše tužni pred rastanak sa ovim svetom. Hoću da noć provedemo u veselju i da ih zapanjimo svojim duhom.” Baš tada se začuše zvuci bubnja iz daljine i mogli smo da čujemo kako neko peva veselu pesmu, uz koju su ostali izgleda igrali. „Tako”, reče gospodar Kacuije, „ti momci imaju duha. Pridružimo im se.” I on zapeva Acumorijevu pesmu:

Naš kratak život od pedeset godina...

Tu pesmu mnogo je voleo Nobunaga. Kažu da ju je pevao kod Okehazame, kad je odneo onu značajnu pobedu,73 i ta pesma je postala karakteristična za kuću Oda. Ali u tom trenutku, dok su slušali gospodara Kacuijea kako je peva svojim snažnim prodornim glasom, svi osetiše neku tugu.

Naš kratak život pedeset godina je kao prazan san.

Ko od nas može da se nada da će večno živeti?

Svi počeše da se sećaju dana kad je njihov stari gospodar bio živ i bi im teško dok su mislili o stalnim promenama i nestalnom svetu. Svi ti hrabri 73 Tada još samo neznatan velikaš, Nobunaga Oda je 1560. godine sa samo 3.000 vojnika na polju Okehazama dočekao moćnog feudalca Jošimotoa Imagavu, koji je predvodio moćnu armiju od 25.000 ljudi. Pomoć do tada u Japanu neviđene taktike, Nobunaga je potpuno razbio protivnika, a onda, jednog po jednog, potčinio većinu feudalaca u Japanu, u čemu je dobio podršku cara.

naoružani ljudi behu dirnuti do suza. Posle toga Bunkasai i Ićirosai otpevaše po pesmu iz pozorišta NO, a Vakadaju je igrao. I drugi prisutni takođe izvedoše ponešto i dok su se čaše sakea punile i praznile, svi su želeli da pokažu šta znaju, da odigraju poslednju igru, da otpevaju po još jednu pesmu pre nego što poginu. To beše divna i vesela zabava i što je duže trajala, sve je življa i veselija bila; izgledalo je da joj nikada neće biti kraja. Svi, ipak, utihnuše kad jedan divni muški glas poče da peva stihove:

Tako nežno, kao cvetovi kruške, vlažni od kiše, cvetovi kruške vlažni od kiše...

Čovek koji je pevao bio je sveštenik-ratnik po imenu Ćoroken. On je bio veoma vešt u raznim umetnostima i izvanredno svirao na bivi i šamisenu. Zbog toga sam ga dobro poznavao i često oduševljeno slušao njegovo pevanje. Pa ipak, mene obuze neko čudno osećanje dok sam slušao reči te pesme, jer prepoznah odu ispevanu u čast ljubimice cara Hsuan Cunga, gospođe Jang Kvei Fei:74

...Cvetovi kruške vlažni od kiše, 74 Jang Kvei Fei je čuvena kineska lepotica koja je živela u 8. veku naše ere, a čija su sudbina i lepota česta tema književnih dela i kasnije filmova u Kini i Japanu.

obrve kao zelena vrba u vrtu palate, usne kao grimizni lotos u carskom ribnjaku. Naslikane stvarno,

lepotice

u

carskim

odajama,

izgledaju beskrvne i blede pored nje.

Možda Ćoroken nije mislio na tu pesmu kad je zapevao, ali je meni, dok sam ga slušao, izgledalo da peva o lepoti gospođe Oići. Avaj, mislio sam, taj divni cvet biće možda uskoro uništen. U tom trenutku osetih snažan bol i žalost. Onda Ćoroken reče: „Slušajte, onaj slepac tamo zna da svira šamisen! Neka on nešto otpeva, naravno ako gospođa Oići dozvoli.” „Hajde, Jaići!”, pozva me odmah gospodar Kacuije, a ja, stvarno, nisam mogao da odbijem. Izgledalo mi je samom da sam takav poziv sve vreme i iščekivao. Brzo uzeh šamisen i počeh da pevam jednu od onih pesmica koje je ona toliko volela:

Hladne zimske kiše i sneg padaju samo ponekad, ali zbog tebe

moje suze teku neprestano.

„Ah”, uzviknu Ćoroken, „dobar je kao i uvek. Daj meni malo da probam.” Uzevši od mene šamisen, poče da se prati i peva o mesecu koji sija u zalivu Šiga. Slušao sam pažljivo, posebno pazeći na duge instrumentalne prelaze koje je ubacivao tu i tamo. Ćoroken je ove prelaze svirao u najdelikatnijem tonu, ali ja primetih izvesne čudne fraze, pomešane s njima, ponovljene čak dva puta. Postoji tajni sistem znakova koje mi slepi svirači šamisena znamo veoma dobro. Pošto za svaku žicu šamisena ima šesnaest podeljaka, za ukupno tri žice ima ih četrdeset osam i kada početnika podučavate sviranju, učite ga da podeljke pamti prema četrdeset osam znakova slogovne azbuke I RO HA. 75 Svako ko uči šamisen zna taj sistem, ali mi slepi muzičari, pošto ne možemo da čitamo, moramo da ih naučimo napamet i čim čujemo bilo koji od tih tonova, automatski ga povezujemo sa slovnim znakom vezanim za njega. Tako, kad slepi muzičari žele da potajno nešto saopšte jedan drugome, oni to rade pomoću šamisena. I dok sam slušao te čudne fraze, koje je svirao Ćoroken, tonovi kao da su mi govorili: „Nagrada te čeka. Zar nema načina da se tvoja gospođa spase?” Mora da se varam, mislio sam. Kako jedan od naših ljudi da pokušava da kaže tako nešto? Čak i da sam dobro čuo, tonovi mora da su slučajno 75 Japanska slogovna fonetska azbuka, koja se upotrebljava zajedno s kineskim ideogramskim pismom. Zove se HIRAGANA, ali je nazivaju i I RO HA, po pesmici koja služi da bi se znaci azbuke lakše naučili.

postavljeni tim redom, rekoh sebi. Ali dok su se te misli rojile u mojoj glavi, Ćoroken poče ponovo da peva:

Šta ja tu mogu. Staza prema mojoj ljubavi je zagrađena i čuvar mi ne da da prođem.

Iako je pratnja za tu pesmu bila drugačija od prethodne i u nju je povremeno ubacivao iste one čudne fraze. Iznenada, srce poče da mi snažno lupa. Ah, mislio sam, Ćoroken je špijun protivničke strane, ili je iznenada postao izdajica. U svakom slučaju, on postupa po Hidejošijevom naređenju i pokušava da gospođu Oići preda neprijatelju. Pomoć je došla kad sam je najmanje očekivao i bio sam zadivljen veličinom Hidejošijeve ljubavi, koja mora da je bila neizmerna kad još nije odustajao od nje. Onda mi Ćoroken vrati šamisen i reče: „Hajde, Jaići, otpevaj još nešto.” Nisam mogao da verujem da se oslanja na bednog slepog svirača kao što sam ja. Da nije možda prodro u moje neverno srce i shvatio da bih išao i u vatru i u vodu da spasem

gospodaricu. Jedno, je sigurno, ja sam bio jedini muškarac među slugama koji je imao pristupa u ženske odaje. Pored toga, znao sam svaki kutak u zamku, sve mnogobrojne prostorije i hodnike, bolje nego mnogi koji su mogli da vide. Kad je bilo potrebno, mogao sam da se provučem kroz njih sam, lako kao miš. Što sam više razmišljao o tome, sve mi je više izgledalo verovatno da je Ćoroken mogao da odluči da se osloni na mene u svojoj zamisli. Ja sam baš žarko želeo da učinim tako nešto, nešto zbog čega sam dozvolio da se ovaj moj bedni život tako dugo otegne. Učiniću nemoguće da spasem gospođu Oići i ako ne uspem, moći ću da umrem zajedno s njom u plamenu. U tom kratkom trenu, ja stvorih plan. Bez oklevanja uzeh šamisen i počeh da pevam:

Kad bih samo mogao da ti kažem šta je u mom srcu i pokažem ti svoje ruke ovlažene suzama...

Dok sam pritiskao žice drhtavim prstima, praveći se da improvizujem prelaze, dadoh tajnim sistemom Ćorokenu odgovor: „Kad vidiš dim, dođi u podnožje kule”. Nikom od prisutnih koji su slušali moje sviranje tako pažljivo, naravno, nije moglo da

padne na pamet da smo mi izmenjali poruke. U isto vreme izradih plan kako da spasem život gospođe Oići. Bilo je predviđeno da ona i gospodar Kacuije odu u zoru na vrh kule i tamo izvrše samoubistvo, posle čega bi snopovi sena u zamku bili zapaljeni. Zato pomislih da bih, ako dobro proračunam vreme, mogao uspeti da podmetnem vatru neposredno pre nego što pokušaju da se ubiju. U zbrci koja bi nastala mogao bih provesti Ćorokena i njegove sledbenike i možda, uz brojnu nadmoćnost, uspemo da gospođu odvojimo od muža. Moram da priznam da sam rođen kao kukavica i da uopšte nisam sposoban da obmanjujem ljude. Sâm sam bio uplašen sopstvenim planom da zapalim zamak i otmem gospodaricu u dogovoru s neprijateljskim špijvinom. Međutim, pomisao da je to, najzad, čin lojalnosti, pošto sam sve učinio da joj spasem život, pomogla mi je da donesem odluku. Zabava se nastavila i uskoro se kratka noć ranog leta privede kraju. Zvuci zvona iz hrama u daljini već su odjekivali u mojim ušima i mogli smo da čujemo drozdove kako pevaju u vrtu. Na to gospođa Oići zatraži hartiju i ispisa ovu pesmu u klasičnom stilu:

Čak i pre nego što usnimo ove letnje večeri, glas drozda podseća nas da joj kažemo poslednje zbogom.

Onda gospodar Kacuije napisa:

Snovi letnje noći su nestalni. Planinski drozd uzvinu se prema nebu sa imenom koje ostavljamo za sobom.

Bunkasai ih pročita naglas svima i reče: „I ja ću napisati pesmu”. Pa sastavi sledeće:

Vezan zemaljskim vezama, pratiću vas na putu ka raju i služiti u budućem životu.

Mogao sam samo da im se divim i mislim kako su mogli da budu toliko opušteni u takvom bolnom trenutku. Posle toga se svi povukoše na određena mesta da se pripreme za samoubistvo. Dvorske dame, i ja s njima, pratili smo gospodara i gospodaricu prema

glavnoj kuli u zamku. No, već na četvrtoj platformi narediše nam da tu ostanemo i samo Bunkasai i tri gospođine mlade kćerke odoše s njima do vrha. Shvativši da je to odlučujući trenutak, otpuzah krišom uz stepenice do pete platforme, gde sam, zadržavajući dah, slušao sve što se gore događalo.

Prvo je gospodar Kacuije naredio Bunkasaiju da otvori prozore na sve četiri strane i dok je jutarnji povetarac strujio kroz prostoriju, rekao da se oseća osveženim. Sevši, on dostojanstveno reče: „Popijmo svi na rastanku poslednju čašu sakea.” Kaza Bunkasaiju da posluži sve i još jednom ispi po čašu sakea s gospođom Oići i njenim kćerkama. Kad su završili, obrati se svojoj ženi ovim rečima: „Postojana ljubav, koju si mi pružila, čini me veoma srećnim. Da sam znao šta znači budućnost, ne bih se oženio tobom prošle jeseni. Međutim, sada ne vredi o tome govoriti. Moja jedina želja je da uvek budemo zajedno, kao muž i žena, ali sam posle dužeg i pažljivog razmišljanja shvatio da je, zbog toga što si sestra mog gospodara i zbog toga što su ove devojčice deca gospodara Nagamase, moja dužnost da vas spasem. Ratnik koji umire nije dužan da i ženu i decu povede sa sobom. Ako te sada ubijem, ljudi će reći da sam to učinio u naletu ponosa, zaboravljajući na dužnost i druga važnija osećanja. Molim te, pokušaj to da shvatiš i idi iz zamka. Bojim se da ovo sve dolazi za tebe iznenada, ali sam suviše dugo razmišljao da bih drugačije postupio.”

Njegove reči me zatekoše nespremnog. Mora da je bio veoma uzbuđen dok je to govorio, ali ne beše ni traga tome u njegovom mirnom glasu. Dok sam ga slušao, pomislih: „Kako je to divno! Baš kao što kažu, pravi ratnik ima nežno srce. Moja prezira vredna priroda učinila je da počnem da gajim zavist i nepoverenje prema njemu, ne shvatajući kako je on bio divan čovek i gospodin.” Lijući suze koje mi navreše, pljesnuh dlanovima, kao pri molitvi, i poklonih se u smeru njegovog glasa. No, u sledećem trenutku začuh gospođu Oići kako odgovara. „Pošto sam došla čak dovde, ono što zahtevaš od mene je suviše teško da bih mogla da podnesem.” Ona se zaplaka. „Čak i dok je gospodar Nobunaga bio živ, smatrala sam se delom porodice u koju sam se udala, ne porodice Oda. I sada, kada više nemam brata na koga bih mogla da se oslonim, kuda da idem ako me ti ostaviš? Znam po svom gorkom iskustvu da bi bekstvo od smrti značilo izlaganje poniženju gorem od smrti. Zbog toga sam, od dana kad sam se za tebe udala, odlučila da ovog puta neću dozvoliti da budem odvojena od muža. Naš bračni život bio je kratak, ali ako umremo zajedno, kao muž i žena, pola godine braka biće kao život od stotinu godina. Surovo je to što mi govoriš da odem. Ne traži to od mene, molim te!” Njen glas dopirao je do mene u isprekidanim, neujednačenim rečenicama, i izgledalo je kao da govori lica zarivenog u rukave. „Zar ti nije žao kćerki?”, usprotivi se gospodar Kacuije. „Ako one umru, loza Asaija se gasi. Tako nećeš izvršiti dužnost prema svom pokojnom mužu.”

„Veoma si darežljiv prema Asaiju”, izjavi ona, plačući još glasnije, „želim da ostanem s tobom, ali iskoristiću tvoju ljubaznost i spasti decu. Tako će moći da se mole za duh svoga oca i moj kad umrem.” U tom trenutku Oćaća zavika: „Ne, ne, mama! I ja hoću da ostanem!” „I ja, i ja”, vikale su Ohacu i Kogo, pripivši se s obe strane uz majku. Njih četiri su jecale zajedno. U Odaniju su njene kćerke bile suviše male, nesvesne tragedije koja se oko njih dešava, ali sada je najmanja Kogo imala već deset godina i nije bilo načina da se smire. I sama gospođa Oići, pored sve svoje snage i prisutnosti duha, bila je do suza dirnuta gledajući decu i nije mogla da zaustavi plač. Za sve ove godine nikad je nisam video ovako potresenu. Ali vreme je promicalo. „Kako će se sve ovo završiti”, mislio sam. Misli mi prekide Bunkasaijev glas. Korio je decu: „Hajde, hajde, ne ponašajte se tako.” Izgledalo je kao da je pokušavao da se postavi između gospođe Oići i njenih kćerki kako bi ih razdvojio. „Hajde, krenite. Samo otežavate majci da izvrši dužnost.” Kad sam čuo te reči, bilo mi je jasno da ne mogu sebi da dozvolim da oklevam ni trenutak više. Sakriven ispod stepeništa, izvukoh snop sena koji je tu bio zavučen i zapalih ga plamenom iz lampe. U to vreme na četvrtoj platformi ne beše nikoga, osim mene i dama koje su se presvlačile u belu ceremonijalnu odeću i čekale čas kad će umreti. Srećom, sve su suviše bile zauzete čitanjem molitvi, ne primećujući šta radim. Jurio sam ukrug, paleći snopove sena svugde naokolo i razbacujući komade

raspaljene luči prema vratima i prozorima sa zastorima od papira. Onda, kašljući od dima, počeh da vičem: „Požar, požar!” Pošto su prozori na vrhu kule bili otvoreni, promaja jurnu kroz kulu, raznoseći plamen od snopa do snopa sena suvog kao trud. Uskoro pucketanje zapaljenog drveta preraste u grozan urlik, vrištanje i jecaje onih koji su bili u panici i nisu znali kako da pobegnu od vatre. U tom trenutku pojavi se grupa ljudi trčeći uz stepenište i vičući: „Gospodar je u opasnosti!” i „Čuvaj se izdaje!” Posle toga oko mene započe borba, borba između branilaca zamka i Ćorokenovih ljudi, koji su pokušavali da se probiju do gore uskim stepeništem. Dok su me gurali i udarali sa svih strana, vruć vetar poče da donosi sve veće snopove varnica i bi mi sve teže da dišem. „Ako treba i da umrem usred ovog pakla”, mislio sam, „želeo bih da budem sa svojom gospodaricom kad nas vatra sve proguta.” Ali baš kad sam počeo da se probijam uz stepenice, neko, ni sad ne znam ko je to bio, izreče moje ime: „Jaići, odnesi ovu gospođu dole!” Osetih kako je čovek natovario telo neke devojke na moja leđa. „Gospođo Oćaća!”, viknuh, odjednom shvativši koga nosim. „Šta je bilo s vašom majkom?” Dozivao sam je više puta, ali izgleda da je bila izgubila svest od uskovitlanog dima. Čudio sam se da ju je onaj samuraj poverio meni, slepcu, umesto da je sam iznese do sigurnog mesta. Mora da je odlučio da, kao lojalan vitez, umre s gospodarem. I meni je padalo na um da je trebalo da ostanem s gospodaricom, umesto da ovako bežim. Ali, opet,

ako joj ne spasem dete, omrznuće me sigurno. Šta ako mi u drugom svetu kaže: „Jaići, gde si ostavio moju dragocenu kćerku?” Takvo nešto bilo bi neoprostivo. Bio sam uveren da mi je Oćaća predata zato što sam bio predodređen da je spasem. Međutim, ako želim da kažem pravu istinu, moram da priznam da je bilo i nečeg drugog, mnogo jačeg osećanja koje me je navelo da je spasem. U trenutku kad se Oćaća svom težinom pritisla na moja leđa i ja, zabacivši ruke pozadi, snažno pritisnuo njenu stražnjicu, naglo mi se vrati ono neobično slatko osećanje, kao da dodirujem nešto poznato. Njena mladalačka putenost podseti me snažno na telo njene majke, koje sam isto ovako osećao pod rukama pre mnogo godina. Kako je takva misao uopšte mogla da mi se javi u trenutku kad je svako odlaganje i oklevanje značilo izlaganje opasnosti da budemo živi spaljeni? Čoveku najčudnije misli dolaze u najčudnijim situacijama. Sramota me je da to priznam, ali se u tom trenutku iznenada setih dana kada su me doveli u zamak da masiram gospođu Oići. Oćaćine ruke i noge bile su od istog elastičnog mladog mesa od kakvog je bila sastavljena moja lepa gospodarica, samo što su gospodaričine promenile godine. Sećanja na srećne dane u zamku Odani počeše da mi se vraćaju, jedno za drugim. Ne samo to, kad sam pritisnuo meko Oćaćino telo, izgledalo mi je nekako kao da sam se naglo vratio u sopstvenu mladost, u doba pre deset godina. To je bilo gadno s moje strane, ali volja za životom javi mi se ponovo, uz misao da bi služenje ovoj mladoj gospođi bilo kao da i dalje služim gospođu Oići.

Mada verovatno izgleda da sam dugo oklevao, ove misli sevnule su kroz moju glavu nemogućom brzinom. I ja odlučih da bežim, pa potrčah kroz dim, gurajući ljude oko sebe što sam veštije mogao. „Nosim jednu od mladih gospodarica”, vikao sam što sam jače mogao. „Napravite prolaz!” Morao sam da se nemilosrdno probijam ovako slep i da guram nemilosrdno ljude u stranu, ili da čak gazim preko njih, dok sam trčao niz strmo stepenište. Nisam bio jedini koji je bežao. Ljudi su jurili na sve strane, pod kišom ugaraka, a ja bio zajedno s njima u toj ustalasanoj gomili koja poče da me nosi. Dok sam prelazio preko mosta nad kanalom, začu se prvo neka buka, a onda strašni tresak, kao grmljavina. „Je li to kula?”, viknuh, a čovek pored mene odgovori: „Jeste, stub plamena visok je do neba. Mora da je vatra doprla do baruta”. „Šta je bilo s gospođom Oići i njenim drugim kćerkama?”, pitao sam ga dalje. „Deca su u sigurnosti, ali je vrlo loše s njenim gospodstvom”. Kasnije čuh više detalja o onome što se dogodilo, ali me čovek pored mene tada već obavesti da je Ćoroken uspeo da prvi stigne do vrha kule, mada ga je Bunkasai, koji je prozreo njegovu nameru, posekao, vičući mu: „Izdajice, šta tražiš ovde?!” Kaže da je odgurnuo njegovo telo nogom i da se survalo niz stepenište. Onda su Ćorokenovi ljudi posustali, dok je sve više branilaca pristizalo, tako da ne samo da je postalo nemoguće oteti gospođu Oići već je većina napadača bila isečena mačevima i izgorela u vatri. U to vreme kćerke su još sve bile uz majku, a Bunkasai, u nameri da ih što pre izvede odatle, gurnu ih usred gomile ratnika i viknu: „Oni

koji spasu gospodarice i odvedu ih u neprijateljski logor biće lojalniji od svih!” Najbliži samuraji na to zgrabiše svaki po jednu devojku i odnese ih odatle. „Mislim da su gospodar Kacuije i njegova žena izvršili samoubistvo, tako što su se bacili u vatru”, dodade čovek. „Ne znam, nisam ostao tamo dovoljno dugo da i to vidim.” „A gde su onda druge dve kćerke?”, pitao sam. „Naši ljudi mora da su već otišli s njima”, reče. „Ova koju ti nosiš bila je najtvrdoglavija od svih, pripila se bila uz majku i držala je za rukav do poslednjeg trenutka. Ipak su je odvojili od nje i predali je čoveku koji ju je dao tebi, a sam je otrčao natrag u vatru. Čovek mora da se divi takvim samurajima, čak i da nisu bili na našoj strani.” Pitao sam se šta misli pod tim „nisu bili na našoj strani” i onda shvatih da su se Hidejošijevi vojnici bili uvukli u prvi opkop i privukli se uz samo podnožje kule, spremni da krenu po gospođu Oići na znak koji bi dao Ćoroken. Ljudi s kojima sam bežao bili su ili izdajice ili neprijateljski vojnici. „U svakom slučaju”, nastavi on, „iako je gospodar Hidejoši sve učinio da dobije ovu bitku, nije uspeo da dobije i ženu koju je želeo. Da sam on, sigurno ne bih bio zadovoljan načinom na koji je Ćoroken ovo sve izveo. Možda je bolje što Ćoroken više nije živ.” Ćutao je za trenutak i dodao: „Ali tebe će pohvaliti zato što si spasao mladu gospodaricu, pa ću gledati da ostanem što bliže tebi.” Oslanjajući se povremeno na tog čoveka, nastavio sam da hodam što sam brže mogao, iako sam teško disao i odavno već osetio veliku

iscrpljenost. Srećom, komandir neprijateljskih pešaka pošao je bio da nas potraži; imali su nosiljku, u koju je odmah smestio Oćaću. „Ej, slepče”, reče mi, „jesi li je ti nosio celim putem?” „Jesam, gospodine”, odgovorih i ispričah mu sve. „Vrlo dobro”, reče on onda, „kreni iza nosiljke s nama.” Tako sam pošao s njima, prelazio iz logora u logor, sve dok nismo stigli u neprijateljski štab. Oćaća se dotle već bila potpuno povratila, ali je morala da se odmara, pa se sluge okupiše oko nje, da joj ne dozvole da ustane. Gospodar Hidejoši zatraži da je vidi čim bude spremna i pozva i njene sestre da se okupe. To je sve bilo razumljivo, ali on je pitao čak i za mene. Dok sam ničice ležao u predsoblju, čuh ga kako viče: „Jaići, sećaš li se moga glasa?” „Da, gospodaru”, odgovorih, „sećam ga se odlično.” „Zar?”, reče on. „Odavno je bilo kad smo se poslednji put videli. Ono što si danas učinio, zadivljujuće je za slepca. Daću ti nagradu kakvu želiš, pa mi samo reci šta hoćeš.” To beše kao san. Sve se odigralo čak i bolje nego što sam mogao da se nadam. „Zahvalan sam na vašoj dobroti”, odgovorih, „ali zašto bi nagrađivao kukavicu koja je sramno napustila svoju gospodaricu, čiju je milost uživao toliko godina? Srce me boli kad pomislim šta se dogodilo s gospođom Oići jutros. Jedino što sada mogu da želim je da mi bude dopušteno da nastavim da služim njene kćerke. To bi bila moja najveća sreća.” Gospodar Hidejoši odmah pristade. „Razuman zahtev”, reče on. „Udovoljiću ti i učiniću te jednim od njihovih slugu. I ja mnogo žalim smrt gospođe

Oići i nameravam da se odsad umesto nje brinem o njenoj deci. Pogledaj samo koliko su porasle, siguran sam da je ovo ona Oćaća koja se igrala na mom krilu”, reče on i smejaše se zadovoljno. Tako sam ja bio toliko srećan da sam mogao da ostanem u njihovoj službi, umesto da budem ostavljen i lutam okolo. Ali, pravo rečeno, moj život se završio tog istog dana, dvadeset četvrtog dana petog meseca jedanaeste godine ere Tenšjo, na dan kad je poginula gospođa Oići. Nikada više nisam mogao da budem srećan kao što sam bio u Odaniju i Kijosuu. Mlade gospodarice su izgleda bile čule da sam ja potpalio vatru u kuli i pustio izdajnike unutra i počeše da bivaju sve hladnije prema meni. U stvari, gospođa Oćaća izjavila je jedanput, dovoljno glasno da ja čujem: „Taj slepac me je protiv moje volje spasao i predao me mom smrtnom neprijatelju.” Dok sam bio uz njih, sedeo sam kao na iglama. „Bolje da sam umro kad sam imao priliku za to”, razmišljao sam često o svojoj nesrećnoj sudbini. Naravno, niko nije bio kriv za moje nevolje. Zaslužio sam bio takvu kaznu, pošto sam propustio da umrem kad treba i u pravo vreme i nisam se usudio da krenem u drugi svet s gospođom Oići. Zato sam morao da živim u sramoti i beščašću, dok me se svako klonio. Uskoro počeše da pozivaju druge sluge da masiraju mlade gospodarice ili da ih prate dok sviraju koto. Ostao sam sâm i bez ikakve dužnosti. U to vreme Oćaća i njene sestre pređoše da žive u zamku Azući i samo zbog gospodara Hidejošija dozvoliše mi da ostanem u njihovoj službi. Pošto sam znao šta misle o meni, poče sve više da me

boli to što me svi podnose samo zahvaljujući Hidejošijevoj naklonosti. Najzad to više ne mogoh da izdržim. Jednog dana, bez reči oproštaja, izvukoh se tiho iz zamka i krenuh drumom. Ni sam nisam znao kuda. U to vreme imao sam trideset jednu godinu. Mogao sam, naravno, da odem u Kjoto, zatražim da me primi regent Hidejoši i sve mu objasnim. Pretpostavljam da bi mi odredio prihode dovoljne da se izdržavam čitavog života. No, bio sam već odlučio da iskupim svoj greh živeći u siromaštvu, kao što me sada vidite. Od tada, pa do današnjeg dana, lutao sam od grada do grada, masirajući umornu gospodu ili pokušavajući da ih razonodim svojim neuglađenim muzičkim darom... Već više od trideset godina živim tako, kroz sve ove promene koje su zadesile zemlju. Moja sudbina je izgleda takva da moram da nastavim sa životom. I pored odbojnosti prema Hidejošiju, svom „smrtnom neprijatelju”, kako ga je zvala, Oćaća se uskoro prepustila tome neprijatelju i otišla da živi u njegovom zamku Jodo. Očekivao sam da će se to dogoditi pre ili kasnije. Kažu da je Hidejoši bio besan zbog neuspeha da otme gospođu Oići, ali kad me je onda pozvao, umesto da pokaže ljutnju, on me je pohvalio. Njegovo ponašanje promenilo se čim je video Oćaću i, ukratko, izgleda da je i on imao ono isto osećanje koje sam ja osetio usred vatre. Ponekad čak ni veliki junaci nisu, duboko u svom srcu, različiti od običnih ljudi. Morao sam zbog jedne greške da budem razdvojen od nje za ceo

život, dok je regent, čovek koji je uništio njenog oca i majku i, čak, natakao glavu njenog brata na kolac, mogao da je dobije. On je zadovoljavao želju koja je bila preneta s majke na kćerku, želju koja je tinjala u njegovom srcu od davnih dana u zamku Odani. Koje su smicalice sudbine navodile Hidejošija da bude toliko podložan čarima žena iste krvi kao Nobunaga? Kažu da je takođe želeo ženu Uđisatoa Gamoa, koja je bila Nobunagina kćerka i ličila na svoju tetku Oići. Ta sličnost je sigurno bila odlučujuća u njegovom interesovanju za nju. Rekli su mi da je Hidejoši pre mnogo godina, kada joj je muž već bio mrtav, poslao poruku u kojoj je izneo svoja osećanja, ali ona je odbila da ga sasluša. Ona je stvarno žalila za svojim mužem toliko da se na kraju zakaluđerila. Izgleda da je Hidejoši konfiskovao sve zemlje koje su pripadale Gamou u Aizuu samo zato što ga je razljutilo njeno ponašanje. Oćaća je u svakom slučaju bila dovoljno stara da zna šta je najbolje za nju, a to što je tako spremno podlegla Hidejošijevim zahtevima govori da je znala. Kako sam bio srećan kad sam čuo da je osoba koju su zvali „gospodarica Jodoa” bila najstarija kćerka Nagamase Asaija! Posle svih bolova i patnji njene majke, mislio sam, proleće uspeha i napretka došlo je do tog deteta. Iako sam svoj bezvredni život razvlačio daleko od nje, ostao sam joj veran, baš kao da sam pored nje, i molio sam se da zauvek bude pošteđena sudbine kakva je stigla njenu majku. Ali, kao što znate, gospodar Hidejoši je umro u jesen samo dve godine pre bitke kod Sekigahare.76 Svet se još jedanput menjao i 76 1598. godina. Bitka kod Sekigahare odigrala se 1600. godine, a u njoj je Iejasu Tokugava pobedio vojsku velikaša koji su podržavali Hidejošijevog sina Hidejorija.

svaki dan joj je donosio nove teškoće. Možda je to bila kazna zbog toga što je izdala uspomenu na svoje roditelje i postala ljubavnica njihovog neprijatelja. To je bila čudna igra sudbine, mislio sam, koja je osobe iz dve generacije, majku i kćerku, navela na smrt samoubistvom u napadnutom zamku. Ah, da sam samo mogao da ostanem u njenoj službi do kraja. Mogao sam, makar, da je razveselim, kao što sam zabavljao njenu majku u Odaniju, pa da je onda otpratim na onaj svet, gde bih izmolio oproštaj od njene majke. Umesto toga, provodio sam vreme plačući nad svojom zlom sudbinom, ojađen i u brizi, slušajući svakog dana urlike puščane vatre. Nikad neću zaboraviti kako su se sramno poneli neki bivši Hidejošijevi vazali, koji su se pridružili Iejasuovim snagama u opsadi zamka u Osaki i đuladima iz topova pogađali pravo u Oćaćine odaje i odaje njenog sina gospodara Hidejorija. Svako je tada hteo da se dodvori moćnom gospodaru Iejasuu, kao onaj Takacugu Kjogoku, koji je izdao u bici kod Sekigahare. Godinama pre toga, iako je bio veren sa Ohacu, pobegao je iz Kitanošjoa pre njegovog pada i sklonio se kod gospodara Takede. Kad je Takeda pobeđen, lutao je plašeći se sopstvene senke, da bi mu najzad sve bilo oprošteno i da bi, čak, dobio veliki posed. I to na čiji zahtev? Oćaća mu je, zbog njegovih veza sa njenom sestrom, pomogla. Bilo je to mnogo pre, kad je bežao kroz snegove i kada se predao na U toj bici, koja je odlučila sudbinu Japana za vekove unapred, Iejasuu su da pobedi pomogle izdaje nekih ranijih Hidejošijevih vazala.

milost i nemilost gospođi Oići, oslanjajući se posle na simpatije koje je prema njemu gajila njena kćerka. Dvostruko je dugovao život njima dvema, a onda je izdao Oćaću i gospodara Hidejorija u presudnom trenutku, demorališući time njihove trupe. Ne, ne vredi više pričati o takvim stvarima. Ni sam ne znam koliko gorkih i tužnih uspomena imam, a danas, kada su i Takacugu i šogun Iejasu otišli na drugi svet, prošlost mi izgleda kao prazan san. Sada, kad su sve plemenite dame i gospoda koje sam poznavao mrtvi, koliko ću dugo i ja sam životariti ovako ništavan? Živeo sam veoma dugo i jedino što sada mogu je da se molim za njihovu sreću na onom svetu. No, i pored toga, uvek sam želeo da nekome ispričam ovu priču... Oprostite, gospodine? Pitate me da li se sećam glasa gospođe Oići? Naravno da se sećam. Sećam se tog umilnog glasa kojim mi se obraćala i kada je pevala svirajući koto. Imala je nežan glas, jasan, s nekom toplotom i unutrašnjim bogatstvom, glas koji je u sebi sadržao treperavi ton slavujeve pesme i melodioznost gugutke. A Oćaćin glas bio je skoro identičan, čak su i sluge ponekad grešile. Vrlo mi je lako da shvatim zašto ju je Hidejoši obožavao. Svi znaju kako je veliki čovek bio, ali sam samo ja, možda, slučajno bio u prilici da prodrem do samih dubina njegovog srca. Kad pomislim da sam znao njegovu najveću tajnu, ja koji sam imao čast da gospodaricu Jodoa, majku njegovog naslednika gospodara Hidejorija, spasem iz vatre,

kad se svega toga setim, osećam da nema ničega više zbog čega bi dalje vredelo živeti. Ne, ne, hvala, gospodine. Ne više. Već sam suviše popio i zadržao vas suviše dosadnim uspomenama jednog starca. Imam ženu kod kuće, ali joj nikada nisam rekao ni reči o ovome što sam vama večeras ispričao. Voleo bih da budete tako ljubazni i nešto o tome jednog dana zapišete, pa da buduće generacije znaju o ovoj mojoj priči. Dobro, hajte sad, gospodine, lezite još malo i dopustite da vam izmasiram leđa još jedanput, pre nego što noć suviše odmakne.

Đunićiro Tanizaki SEDAM JAPANSKIH PRIČA * TANESI Beograd, Radovana Simića Cige 15 www. tanesi. co. rs * Za izdavača NENAD SIMONOVIĆ * Lektura i korektura ŠTRIKLA * Likovno-grafički urednik NENAD SIMONOVIĆ * Štampa B&S, Beograd

ISBN 978-86-81567-52-4 COBISS.SR-ID 193221644