Julius Evola - Protiv Neo-pagana

Against the Neo-Pagans (1942) (extract from "Grundrisse") by Julius Evola Против Нео-пагана (1942) (одломак из "Grundrisse") Јулијус Евола

Неспоразуми новoг "паганизма" Можда је прикладно да се укаже на нејасноће које су актуелне у овом тренутку у неким радикалним круговима, који сматрају да решење лежи у правцу новог паганизма. Овај неспоразум је већ видљив у употреби термина као што су "пагански" и "многобоштво". Ја, пошто сам ове изразе употребио као пароле у књизи која је објављена у Италији 1928, а у Немачкој 1934, имам разлога за искрено жаљење. Свакако, реч за паганина или неверника, паганус, појављује код неких античких писаца као што су латински Ливије, без посебно негативног тона. Али то не мења чињеницу да је са доласком нове вере, реч паганус постала изразито потцењивачки изражавање, као што се користи у ранохришћанској апологетици. Она произлази из Пагус, што значи мали град или село, тако да се односи на сељачки начин размишљања: некултуран, примитивни и сујеверни начин. У циљу промовисања и прослављавања нове вере, апологете су имали лошу навику да се издижу кроз клеветање других вера. Било је често свесно и систематско понижавање често и лажно представљање скоро свих ранијих традиција, доктрина, и религија, које су груписане под погрдним терминомпаганство и незнабоштво. У том циљу, апологете су очигледно смишљено радили да се истакну они аспекти пре-хришћанске религије и традиције којима је недостајао сваки нормалан или исконски карактер, али је јасно да им то није успело. Такав полемички поступак води томе да се окарактерише било шта што је претходило хришћанству, као не-хришћанско и нужно антихришћанско. Потом би се требало размотрити да је "паганизам" фундаментално тенденциозан и вештачки концепт који једва одговара историјској реалности онога што je прехришћански свет увек био у својим нормалном манифестацијама, осим неколико декадентних елемената и аспеката који потичу из изобличених остатака старијих култура. Када смо ово разјаснили, долазимо сада до парадоксалног схватања: да је ово имагинарни паганизам који никада није постојао, али је измишљен од стране хришћанских апологета, и да сада служи као почетна тачка за одређене такозване паганске кругове, па стога прети да по први пут у историји постане стварност – ни мање ни више од тога. Које су главне особине паганског изгледа данас, у које његови лични апологети (браниоци) верују и које су објавили? Основна особина је затварање у Природи. Сва трансценденција је тотално непозната паганском погледу на живот: она остаје заглављена у спој Духа и Природе, у двосмислено јединство Тела и Душе. Не постоји ништа за њену религију осим сујеверног обожавања природних појава, или племенских енергија уздигнутих до статуса мањих богова. Из овог

произилази пре свега партикуларизам крвне повезаности и везаности за тло. Следеће долази одбацивање вредности и слободе личности, као и стање невиности које није ни прићи стању природног човека, као још непробуђеног било којег истинског натприродног зова. Ван ове невиности постоји само недостатак инхибиције, "грех", и задовољство грешења. У другим доменима не постоји ништа осим сујеверја или културе материјализма и фатализма. То је као да је само доласком хришћанства (игнорисање одређених прекурсора који су одбачени као безначајни) дозвољено свету натприродне слободе да се пробије, пуштајући у милости и личност, за разлику од фаталистичких и веровања везаних за природу која су приписана „паганизму“, доносећи са њим католичку идеал (у етимолошком смислу универзалности) и здрав дуализам, што је омогућило да се Природа покори вишем закону, а „Дух“ да тријумфује над законом меса, крви, и лажних богова. Ово су главне особине за разумевање паганизма, односно свега што не изискује посебан хришћански поглед на свет. Свако ко поседује било какво директно познанство са културном и верском историјом, може да види како је нетачан и једностран овај став. Поред тога, код раних Отаца Цркве, често се виде знаци вишег разумевања симбола, доктрине и религије претходних култура. Овде ћемо дати само пример. Шта највише разликује пред-хришћански свет, у свим нормалним облицима, није сујеверно обоготворење природе, већ симболично разумевање исте, на основу којег (као што сам често истицао) свака појава и сваки догађај се појављују као разумно Откривење натприродног света. Паганско схватање света и човека у суштини је било обележено светом симболиком. Штавише, пагански начин живота није био у апсолутној безумној невиности, нити у природном напуштању страсти, чак иако су одређени облици тог начина живота били изобличени. Већ је био свестан здравог дуализма, који се огледао у његовим универзалним религијским или метафизичким концепцијама. Овде можемо споменути дуалистичке ратник-религије древних иранских Аријеваца, (о којима смо већ разговарали и упознали их); хеленистичка антитеза између "две природе", између Света и Подземља, или нордијске између расе Аса и основних бића; и на крају индо-аријевски контраст између самс'ра, "ток облика" и М(О)ктхи, "ослобођење" и "савршенство". На основу тога, све велике пред-хришћанске културе су имале заједничку тежњу за натприродном слободом, односно, за метафизичким савршенством личности, и све су признале Мистерије и иницијације. Већ сам истакао да су Мистерије често означавале ослобађања исконског стања, духовност соларних, Хиперборејских раса, на темељима традиције и знања која су скривана кроз тајновитост и ексклузивност од загађења животне средине која је већ пропадала. Такође смо видели да у источним земљама, је аријевски квалитет већ био повезан са "другим рођењем" постигнутим иницијацијом. Што се тиче природне невиности као паганском култу тела, то је била бајка, и није била ни у траговима код дивљака, јер упркос недостатку унутрашње диференцијације (већ поменуто у вези раса "блиских природи"), ови људи инхибирају и стежу своје животе кроз безбројне табуе на начин који је често строжји него моралност такозваних "позитивних религија". А за оно што чини површним погледом оличења прототипа те "невиности", односно класичног идеала, то није био култ

тела: он није припадао тој страни Тело-Дух дуализма, већ другој страни. Као што је већ наведено, класични идеал је од Духа који је толико доминантан да под одређеним повољнијим духовним условима он утискује то Тело и Дух на сопствену слику, и тиме постиже савршен склад између унутрашњег и спољашњег. На крају, постоји тежња изван партикуларизма, која се може наћи свуда у "паганском" свету, по којој је царским позивом обележена фаза успона нордијски-изведених раса. Такви позиви су често метафизички побољшавани и постајали префињенији, и појавили се као природна последица ширења концепта древне свете државе; као и облик у коме победничко присуство "вишег света" и Очинског, олимпијског принципа је желело да се манифестује у настајућем свету. У том погледу могли бисмо се подсетити старог иранског концепта Империје и "Краља краљева", са својом доктрином хваренΩ ( "небеска слава" којом су били обдарени аријевски владари), и индо-аријевске традиције "Свет-краљ" или цакравартΣ, итд, све до поновног појављивања тих знакова у "Олимпијским" претпоставкама старих римских идеја државе и царства. Римско царство је такође имало своје свете садржаје, који су систематски погрешно схватани или потцењени не само од стране хришћанства, већ и од писаца "позитивне" историје. Чак је и култ Цара имао осећај хијерархијског јединства на врху пантеона, који се састојао од низа посебних територијалних култова и култова предака који су припадали не-римским народима, а који су слободно поштовани докле год су се чували у оквиру њихових нормалних граница. Коначно, у вези "паганског" јединства две силе, духовне и временске, веома је далеко од значења да су спојене као што их је "соларна" раса разумела, он је изразио супериорна права која морају нагомилавати духовни ауторитет у центар било које нормалне државе; тако је било нешто сасвим другачије од еманципације и "надмоћи" секуларне државе. Ако бисмо правили сличне измене у духу истинске објективности, могућности би биле огромне. Даљи неспоразуми која се тичу се "паганског" погледа на свет Ово што је речено, остаје реална могућност надилажења појединих аспеката хришћанства. Али једно мора бити јасно: Латински израз "transcendere" буквално значи нешто остављати за собом док се дижеш на горе, а не на доле! Ваља поновити да главна ствар није одбацивање хришћанства: овде није ствар показати исто неразумевање према хришћанству као што је хришћанство само показало, а и даље показује, према древном паганизму. То би радије било питање попуњавања хришћанства путем виших и старијих наслеђа, елиминисањем неких од његових аспеката и потенцирањем других, важнијих, оних у којима та вера не мора нужно да противуречи универзалним појмовима пре-хришћанске духовности. То, авај, није пут којим су кренули радикални кругови које смо поменули. Многи од ових нео пагана изгледа да су упали у замку намерно постављену за њих, и често завршавају залажући се и бранећи идеје које више или мање одговарају направљеном, за Природу везаном, партикуларистичком многобоштву, без светлости и трансценденције, који је полемичка креација

хришћанског неразумевања пред-хришћанског света, а који се заснива, у већини, на неколико разбацаних елемената тог света у опадању и деволуције. И као да то није било довољно, људи често прибегавају против католичке полемике која се, без обзира на своје политичко оправдање, често и одуговлачи и адаптира стари цлицхΘс чисто модерног, рационалног и просветљеног типа који су били добро коришћени од стране либерализма, демократије, и масонерије. Ово је такође био случај, у одређеној мери са Х.С. Чемберлен, и поново се појављује у одређеном италијанском покрету, који покушава да се повеже расно размишљање са "идеалистичком" доктрином иманенције. Постоји општа и недвосмислена тенденција у нео паганизму да се креира нови, сујеверни мистицизам, заснован на глорификацији иманенција, Живота и Природе, који је у најоштријој супротности том олимпијском и херојском идеалу велике аријевске културе из пред-хришћанских давнина. Указало би на веће окретање ка материјалистичкој, мајчинској, и Земној страни, да се није исцрпело у магловитом и дилетантском филозофирању. Да дамо пример, можемо питати шта се подразумева под овим појмом "Природа", на којем ове групе тако инсистирају? Скоро да је бескорисно истицати да то свакако није природа коју је искусио стари, традиционални човек, већ рационални производ француског енциклопедистичког периода. То су били Енциклопедисти који су, уз дефинитивно субверзивне и револуционарне побуде, начинили мит о Природи као "доброј", мудрој и здравој, насупрот трулежи сваке људске "Културе". Тако можемо видети да оптимистичка Природа-мит Русоа и Енциклопедиста маршира у истом реду као "природно право", универзализам, либерализам, хуманизам, као и ускраћивање било ког позитивног и структуралног облика суверенитета. Поред тога, тај мит апсолутно нема основа у природној историји. Сваки поштени научник зна да нема места за "природу" у оквиру његових теорија, које имају за циљ утврђивање еквиваленције и чисто апстрактних математичких односа. Што се тиче биолошких истраживања и генетике, већ можемо видети неравнотежу, која ће се десити у тренутку када неко прихвати одређене законе за коначне, када се они односе само на делимични аспект стварности. Оно што људи данас зову "Природа" нема никакве везе са оним што је значила за традиционалног, соларног човека, или знања о томе који је доступан таквом човеку захваљујући његовом олимпијском и краљевском положају. Не постоји знак овога у одбрани новог мистицизма. Неспоразуми мање или више исте врсте настају у вези са политичким мишљењем. Паганизам се овде често користи као синоним за само световни и ексклузивни концепт суверенитета, који окреће наопако односе. Већ смо видели да су у древним државама, јединства две силе значила нешто сасвим другачије. Она обезбеђује основу за спиритуализацију политике, док је нео паганизам у ствари политизација духовног, а тиме и пратила лажан пут Галиканаца и Јакобинаца. Насупрот томе, антички концепт Државе и Империје је увек показивао везу са олимпијском идејом. Шта ћемо мислити о ставу који се тиче Јеврејства, Рима, Католичке цркве, Слободног Зидарства и комунизма, као о мање или више једној истој ствари, само зато што се њихове претпоставке разликују од размишљања народа? Народно размишљање у овом правцу прети да се изгуби у мраку, где више није могуће разликовање. То показује да је изгубио прави осећај за хијерархију вредности, и да не може да избегне обогаљену алтернативу деструктивног интернационализма и националистичког партикуларизма, а традиционално

схватање Царства је супериорно у односу на оба ова концепта. Да се ограничимо на један пример: католички догматизам заправо испуњава корисну превентивну улогу заустављања овоземаљских мистицизама и такве ерупције одоздо од прелажења одређених граница, и чини јаку брану која штити подручје где Узвишено знање и истински натприродни и нељудских елементи владају - или где би барем требало да владају. Неко може критиковати начин на који су таква трансценденција и знање схваћени у хришћанству, али не може да пређе ка "профаном" критицизму који конфискује неко полемичко оружје или друго, фантазира за измишљену аријевскоу природу Иманенција-доктрина, за "природне религије" култ "живота", итд, а без да заиста изгубе ниво: Укратко, неко тиме не ствара свет исконског почетка, већ свет против-традиције, Земни и свет примитивних начина бивствовања. Ово би у ствари био веома добар начин поновног претварања тих људи са најбољим "паганским" талентима у католицизам! Треба бити опрезан и не пасти у неразумевања и грешке које смо поменули, које у основи служе само за одбрану од заједничког непријатеља. Особа мора дапокуша да развије капацитет да постави себе на тај ниво где дидактичка забуна не може допрети, и где су искључене све дилетантности и произвољне интелектуалне активности; где се енергично опире сваком утицају збуњујућих, страствених жеља и од агресивног задовољства у полемици; где се, коначно и суштински, ништа не броји, осим прецизног, стриктног, објективног знања о духу Примордијалних (исконских) традиција.