Jugoslavija uoci i za vreme drugog svetskog rata Djoko Slijepcevic

Dr Đoko SLIJEPCEVIĆ

JUGOSLAVIJA U OČI I Z A VR EM E D R U G O G SV E T S K O G R A T A

MINHEN

1978

,,ISK R A “ Verlag unđ Druckerei GmbH 8000 Miinchen 90, Ohlmullerstr. 16 Rgb

PREDGOVOR

O Jugoslaviji i o njenim problemima uoči i za vreme Drugoga svetskog rata pisano je dosta. Najveći deo toga što je pisano potiče od faktora koji su bili neposredno zainteresovani u tim zbivanjima, što je moralo povlačiti za sobom izvesnu pristrasnost koja obezvrednjava svako objektivno istorijsko izlaganje onoga što se i kako se događalo. Ponekada je i neposredna blizina tim zbivanjima uticala na kazivanja i prikazivanja događaja koji su od istorijskog značaja. Javnost, a naročito potomstvo, ima prava na to da zna istinu o svemu tome u najviše mogućem obliku. Rešavajući se na proučavanje problema o Jugoslaviji u o č i i za v r e m e Drugoga svetskog rata stavili smo sebi u zadatak ob jek ­ tivnost kao najveći zakon koga se moramo držati. Godine uoči i za vreme Drugoga svetskog rata bile su za Jugoslaviju i za njezino stanovništvo veoma burne i opterećene zamršenim i složenim pro­ blemima. Sama činjenica da je Jugoslavija kao država prestala da postoji samo za kratko vreme rata govori za sebe. Pronaći uzroke toga, rasvetliti ih i objasniti, zadatak je veoma težak. Propast Jugoslavije u aprilu 1941. godine nije došla slučajno ni iznenada. Ona je izrasla iz niza kako spoljnopolitičkih tako isto i unutrašnjepolitičkih procesa koji su se razvijali izvan i unutar Jugoslavije. Uzrastanje ovih procesa bilo je, na izvestan način, me­ đusobno uslovljeno: između njih je postojala izvesna unutrašnja veza koja se nije prekidala ni posle sloma Jugoslavije kao države. Kada je taj slom nastao, na teritoriji Jugoslavije nastala je erupcija su­ koba brojnih suprotnosti koje su se međusobno hvatale u košlac: sve se to odražavalo u borbi za svoje, bilo grupne, bilo lične, pre­ stiže sa određenom težnjom da se u haosu, koji je vladao na terito­ riji Jugoslavije, izbori i učvrsti s v o j a vlast sa jasnom težnjom da ona bude trajna. Jedna od bitnih osobenosti grupa koje su se borile za vlast jeste, što su sve isticale da iza njih s t o j i n a r o d, i da sve ono što one rade, čine po ovlaštenju naroda iako narod, u najviše slučajeva, nije sa tim imao nikakve veze. Neodgovorno falsifikovanje volje naroda i neovlašćeno govorenje u njegove ime bilo je ustaljeno u 5

Jugoslaviji i pre početka Drugog svetskog rata. Narod je trajno bio stradalnik, onaj preko čije glave su se sukobljavali i lomili svi vihori borbe za prevlast, koja ih je sve jednako privlačila. Od sloma Jugoslavije, aprila 1941. godine, do kraja rata (for­ malno do 9. maja 1945. godine) na istorijskoj sceni borbe za vlast u Jugoslaviji nastale su, postepeno, tri grupe, koje će do kraja ostati neprijateljske jedna prema drugoj. To su, najpre, bile hrvatske u s t a š e , koje su, 10. aprila 1941. godine, proglasile svoju Neza­ visnu Državu Hrvatsku. Nešto kasnije, pod neposrednim uticajem sloma Jugoslavije, počeo je pukovnik Dragoljub-Draža Mihailović da oko sebe prikuplja one oficire, podoficire i vojnike koji nisu hteli da budu zarobljeni posle kapitulacije jugoslovenske vojske. Od 22. juna 1941. godine na scenu stupa i Komunistička partija Jugoslavije (KPJ), koja se decenij ama pripremala za revolucionarnu akciju u Jugoslaviji, ali je stupila u akciju tek kada više nije bilo države koja se mogla da brani. Za KPJ ostaće trajno karakteristično da se resila na oružanu akciju tek onda kada je Nemačka napala Sovjetski Savez. Pod pritiskom i okriljem višestruke neprijateljske okupacije, nastojale su sve tri ove grupe da izbore vlast nad narodom. Razlika je bila samo u tome što su ustaše bili satelit okupatora sa kojima je bila vezana njihova sudbina. Ustaštvo je bilo terorističko zavojevanje nehrvatskoga etničkog i istorijskog prostora u neuravnote­ ženom zanosu fizičkoga istrebljivanja Srba, Jevreja i Cigana. Pred ustašama je lebdeo lik jedne Velike Hrvatske, koje u tome opsegu nije nikada bilo. I KPJ i, u izvesnom smislu i meri, četnički pokret imali su, iako svaki na svoj način, u vidu želju da se Jugoslavija opet vaspostavi. Njihova i državnopravna i društvena shvatanja su se isključivala, i to je bio jedan od razloga borbe između njih. KPJ se borila za celosno razbijanje staroga društvenog i duhovno-kulturnog poretka Jrgoslavije i za puno osvajanje vlasti. To dvoje je činilo suštinu r e v o l u c i o n a r n o s t i borbe KPJ za celo vreme njenih napora za osvajanje vlasti. O nekoj vrsti ovakve revolucionarnosti kod četničkog pokreta teško da se može govoriti. Kod ovoga pokreta jače je, ako ne i sasvim isključivo, ležao akcenat na n a c i o n a l n o - o s l o b o d i l a č k o m momentu, koji se, bar u svojim predstavama o sebi, smatrao delom velike savezničke zajed­ nice, koja se borila protiv sila Osovine. Kako u shvatanjima jugo­ slovenske emigrantske vlade, tako isto i kod najvećega broja vode­ ćih lica četničkog pokreta radilo se, na prvome mestu, o vaspostavljanju Jugoslavije kao d r ž a v e , koja je bila vojnički srušena, ali je postojala i dalje u međunarodnome smislu. Ovo, razume se, ne znači da u toj vaspostavljenoj Jugoslaviji ne bi bile vršene stanovite društvene reforme koje je zahtevao duh vremena. Sigurno je, m e­ đutim, da te reform e ne bi bile r e v o l u c i o n a r n e u duhu 6

shvatanja komunističke revolucionarnosti. Tu bi se, svakako, pre radilo o evoluciji nego o revoluciji. Izvesne fraze o nacionalnoj re­ voluciji, koje su dolazile sa ove strane, imale su više propagandni karakter, nego što bi imale neku stvarno revolucionarnu sadržinu. Deo jugoslovenske stvarnosti pod okupacijom bile su i u p r a v e u okupiranoj Srbiji, Crnoj Gori i delu Slovenije, koji je bio došao pod italijansku okupaciju. Po samoj prirodi stvari i zavisno od okol­ nosti, kakve su tada bile, ove uprave nisu mogle postojati bez p r i ­ stanka okupatorske vlasti. Njihova bitna karakteristika bila je ne t e ž n j a za v l a š ć u nad narodom, nego z b r i ­ n j a v a n j e naroda u okolnostima u kojima se bio našao i pod kojima je morao da živi. Kako u komunističkom tako isto i u anglo­ američkom rečniku ove su uprave nazvane k o l a b o r a t e r s k i m , jer su mogle postojati samo sa pristankom okupatora i uz njegovo trpljenje. A još i zbog toga, što su one pretpostavljale služenje inte­ resima naroda mnogo više, nego interesima bilo protivnika Osovine bilo četničkih i komunističkih grupa, koje su se borile na terenu. Njihova saradnja sa okupatorom bila je a d m i n i s t r a t i v n e prirode sa perspektivom da prestane onoga časa kada to bude m o­ guće; a bilo bi moguće samo sa prestankom same okupatorske vlasti koju narod, tako i tako, nije želeo. Samo na jednome planu podudarali su se interesi ovih uprava sa interesima okupatora: i jedni i drugi bili su protiv borbe KPJ za osvajanje vlasti i za promenu društvenoga poretka. Nosioci ovih uprava su znali da je okupaciona vlast prolazna a da komunistička vlast ima nameru da traje, tu komunističku vlast nije želela ogrom ­ na većina naroda . .. Odnos ovih uprava pod okupatorskom vlašću prema četničkome pokretu bio je sasvim drukčiji. One su ga, tu i tamo, gde svi i kako su mogle, pomagale ali se nisu mogle identifikovati sa njim. Odlučujuće u tome odnosu bilo je pitanje respektovanja biološkoga interesa naroda, koji je išao ispred interesa savez­ nika, čiju su pobedu želeli i nosioci ovih uprava. U ovome radu učinjen je napor da se naučno rasmotri kako spoljnopolitički položaj Jugoslavije uoči Drugoga svetskog rata, tako isto i unutrašnjopolitičko stanje u zemlji iz koga su proizlazile klice raspadanja i deformisanja unutrašnjepolitičkog života zemlje. Za­ tim: neposredni povod osovinskoga napada na Jugoslaviju; njezina propast; delenje i nastajanje i međusobni odnosi tzv. pokreta otpora u zemlji; njihova međusobna borba; politika saveznika prema njima; preokreti u držanju njihove politike i uzroci tome. Iz celoga sticaja okolnosti proizilazi potreba da se ispita i prikaže p o l o ž a j s r p ­ s k o g naroda na celome prostoru Jugoslavije u toku Drugog svet­ skog rata, što neposredno zaseca i u ceo splet problema u vezi sa NDH, državom koja je, po mnogo čemu, bila različita od svih pozna­ tih državnih tvorevina: to je, koliko znamo, jedina država koja je 7

uporno vodila rat protiv više od jedne trećine svojih podanika sa jasnom odlukom da ih biološki istrebi. Jugoslavija je u toku Drugoga svetskog rata bila područje više­ struko isprepletenoga građanskog i verskog rata u kome su inter­ nacionalni uticaji igrali važnu ulogu. U izlaganju materije, koja je često vrlo komplikovana, pisac se trudio da se, u najvećoj mogućnoj meri, drži izvora i one literature koja je upotrebljiva za ozbiljno rasvetljenje problema. Nije nepoznato da je o mnogim problemima, koji ulaze i u ovu knjigu, pisano i jednostrano i sa određenom namerom da se istakne ili opravda s v o j a strana i s v o j put. Piscu je, međutim, bilo najviše stalo do toga da stvari prikaže o n a k o kako su one b i l e , k a k o su nastajale i k a k o su se razvijale. Da je u proučavanju materijala i suočenju sa njim bilo i tragičnih momenata proizilazi od tragike zbivanja na našem tlu za ovo neko­ liko godina. Ni na jednom delu Zem lje nije, za vreme prošloga rata, bilo pro­ suto toliko krvi, ni izvršeno toliko zločina kao na tlu Jugoslavije. Potomstvo ima pravo da zna kako je i zbog čega do toga došlo. Na­ ročito srpski narod ima pravo da zna k o j e , z b o g č e g a i k a k o začeo i potpalio njegovu besprimernu tragediju koja još traje. Da su u ognju te nacionalne tragedije sagorevale brojne ličnosti u zamahu svoje samožrtve i svoga herojstva samo posvedočava izuzetnost naše sudbine u jednom e poremećenom i krvožednome vremenu. Pisac se trudio da iznalazi niti istine i da se ne ogreši ni o koga, razume se, ukoliko je to ljudski moguće. Sigurno je, međutim, da mu nije bila namera da se ogreši o bilo koga: sud stvarnosti i govor činjenica respektovani su do najviše moguće mere. Pisac se trudio da da što jasniju sliku zbivanja uoči i za vreme Drugog svetskog rata u Jugoslaviji i u vezi sa njom. Učinio je šta je i koliko je mogao; nema, razume se, nikakvih iluzija o tome da je učinio sve. Ovo što je uradio smatra prilogom proučavanju proble­ ma. Jugoslavije, koja je sagorela kao nacionalna država u jednome kratkome ratu. Radeći na ovoj knjizi pisac je osetio veliki n e d o ­ s t a t a k dokumentacija sa, u ovome ratu i u ovome vihoru, pobeđene strane. To je, razume se, moralo da čini pisca obazrivim prema brojnim kazivanjima onih, koji su danas u mogućnosti da o sebi i o svome radu u nedavnoj prošlosti pišu š t a i k a k o h o ć e . Pisac se trudio da respektuje i izvore i činjenice, i da se čuva od zabluda jednostranosti koje su kobne za svako naučno istraživanje.

SPOLJNOPOLITICKI POLOŽAJ JUGOSLAVIJE UOCl RATA I pre nego što je počeo Drugi svetski rat, napadom Nemačke na Poljsku, 1. IX. 1939. godine, spoljnopolitički položaj Jugoslavije nije bio lak. Još pre tragične pogibije kralja Aleksandra, 9. X. 1934. go­ dine, osećalo se da spoljnopolitička uporišta Jugoslavije Francuska, Velika Britanija i Društvo naroda, slabe i da njihova stvarna snaga jenjava. Uporedo sa tim slabili su i snaga i ugled Male Antante (Čehoslovačka, Jugoslavija i Rumunija), koja je bila neka vrsta istu­ rene pozicije Francuske u ovome delu sveta. Sve članice Male Antan­ te, među njima i Jugoslavija, naslanjale su svoju spoljnu politiku na Francusku ili, bolje rečeno, vodili je prema direktivama iz Pari­ za. Nije, zbog toga, preterano tvrđenje Milana Stojadinovića da je spoljna politika Jugoslavije vođena prema uputstvima iz Quai d‘Orsay-a. „Pod takvim okolnostima, veli Stojadinović, vođenje spoljne politike Jugoslavije nije bio neki osobito težak posao. Kako se onda govorilo: „Naš mali čun bio je vezan za veliku francusku lađu"1). Vremenom je, međutim, „velika francuska lađa“ sve više skretala u italijanske vode, koje su preteći zapljuskivale obale Jugosla­ vije. „Da bi izgradili sredozemni sistem bezbednosti, Francuska je trebala i Jugoslavija i Italija da budu na njihovoj strani. A li privo­ đenje Italije u jedan opšti sredozemni pakt zahtevalo je prvo rešenje dugo postojećih razmimoilaženja između nje i Francuske. Francusko-italijanski pregovori, upravljeni delom prema izmirenju Italije sa Jugoslavijom, i drugim zemljama Male Antante, počeli su 2. marta 1934. U vreme kada su se završili, Francuzi su bili pre­ stali da pomažu Italiji u njenim naporima da spreči Nemačku da ne bi anektirala Austriju i zagospodarila Mađarskom. Kao prvi korak Francuska bi izvršila pritisak na Jugoslaviju i druge članice Male Antante da obezbedi njihovu saradnju u savezu protiv Hitlera“ 2). 1) Milan Stojadinović, Ni rat ni pakt. Jugoslavija između dva rata. Buenos Aires 1963, str. 360. 2) Jakob B. H optner, Jugoslavija u krizi 1934-1941, New York 1963, str. 43 (Preveo dr Caslav Nikitović).

9

Iako je Italija bila jedna od pobednica u Prvome svetskom ratu ona nije bila ipak zadovoljna odredbama Versaljskoga ugovora o miru. Naročito u odnosu na Jugoslaviju. Prema Londonskom ugovoru od 1915. godine, Italija je od jugoslovenske teritorije dobila manje nego što je tražila, i zbog toga je ostala trajno nezadovoljna i bila stecište i uporište separatističkih elemenata ne samo iz Jugoslavije, nego sa celoga Balkana (Makedonci, Kosovari., ustaše). „Jugoslovenirna je izgledalo da italijanska vlada smišlja ni manje ni više nego raspad njihove države. Oni su bili uvereni da Italijani potpiruju česte nasilne akte, koje su vršili hrvatski separatisti, pa čak i jedan atentat na kraljev život“ 3). Nije nikakva tajna, da je Benito Musolini mrzeo kralja Alek­ sandra i da je smatran za intelektualnog začetnika ubistva kralja Aleksandra. Prema Vladislavu Stakiću, čoveku koji je bio blizak knezu Pavlu i ministru Dvora Antiću, knez Pavle je, 4. marta 1941. godine, u svome poslednjem razgovoru sa Hitlerom, kada je poku­ šavao da izbegne pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu, rekao Hitleru: „ .. . Dalje, naš narod ne može da zaboravi da je Musolini odgo­ voran za ubistvo kralja Aleksandra i da je Musolini bio uvek najve­ ći neprijatelj naše zem lje". Na Hitlerovo pitanje, da li zaista knez Pavle misli da je Musolini odgovoran za ubistvo kralja Aleksandra, knez Pavle je odgovorio da je to ubeđenje celoga naroda, i njegovo lično“ 4). Za celo vreme između dva svetska rata Italija je podržavala stva­ ranje i održavanje neprijateljskoga obruča oko Jugoslavije. Ovaj su obruč sačinjavali: Austrija (do prisajedlnjenja Nemačkoj), Mađar­ ska, Bugarska i Albanija. Austrija je bila opasna zbog težnje Habzburgovaca da se vrate na presto; Mađarska, Bugarska i Albanija imale su teritorijalne pretenzije prema Jugoslaviji i u tome su bile na istoj liniji sa Italijom, koja ih je pom agala. . . Posle pogibije Aleksandra Stamboliskog Jugoslavija je, i pored toga što je znala da zvanična Bugarska pomaže Makedonstvujušče, nastojala da pri­ voli Bugarsku na saradnju. Ta su nastojanja došla do izraza i u poseti kralja Borisa (18. IX. 1933) Beogradu i u svraćanju kralja Alek­ sandra kod Borisa (3. X. 1933) posle njegovog povratka iz Turske i, naročito, u zvaničnoj poseti kralja Aleksandra Sofiji 27. septembra 1934. godine. Svi ti, i poluzvanični i zvanični, dodiri najodgovornijih faktora obadve zemlje trebali su da pripreme Bugarsku za saradnju sa bal­ kanskim državama. Posle puča ,,Zvenara“ (Damjan Ve3čtsT i Kimon Georgijev) izgledalo je da će oživeti bugarsko-jugoskrvenska saradnja. Iako nije došlo do nekoga naročitog oživljavanja saradnje odno­ 3) Na istom mestu, str. 43. 4) Vlcidisl&v Stakić, Moji razgovori sa MuKolinijem, Minhen 1967, str. 121.

10

si su se, spoljašnje gledano, poboljšavali bez da su bugarski vrhovi bili gotovi da se odreknu svojih aspiracija na Južnu Srbiju. Milan Stojadinović tvrdi za sebe da je, ne želeći da se meša u sukob velikih sila koji se već jasno ocrtavao, nastojao da proširi saradnju sa bal­ kanskim državama i to u prvome redu sa Bugarskom, a u drugom redu sa Grčkom i Turskom. On je zagovarao uniju između Bugar­ ske i Jugoslavije: ,,A posle te unije imala je da dođe unija balkanskih država. I dok su m oji saveznici i z M a l e A n t a n t e u p i r a l i p o g l e d n a S e v e r , j a s a m s v o j u p i r a o n a J u g “ 5). Za vreme svoje posete Turskoj, oktobra 1936. godine, Stojadinović je sa Ismetom Inenijem i Ruždi Arasom raspravljao pitanje saradnje sa Bugarskom. Postavljalo se pitanje ulaska Bugarske u Balkanski pakt. Ismet Ineni je tada mislio „da to pitanje treba po­ krenuti na idućem sastanku Balkanskog sporazuma u Atini. Ako Bugarska neće, to je njena stvar, ali ona time slabi svoj položaj“ s). U to vreme postojao je bugarsko-turski ugovor o prijateljstvu i Tur­ ska nije imala ništa protiv toga da to imaju i druge države ..samo po postojećem Balkanskom paktu na tako što treba da pristanu i druge zem lje117). Kada je, na povratku iz Turske, svratio kod kralja Borisa, Stojadinović je predložio zaključenje pakta o prijateljstvu. U odnosu na Bugarsku Jugoslavija je bila već tada učinila jedan važan korak: pristala je da Bugarska može da naoruža svoju vojsku, što je Bugarskoj po Nejskom ugovoru bilo zabranjeno. Stojadinović je rekao Borisu: „Ja želim da potpišemo pakt o večnom prijateljstvu. Ta jedna reč treba da bude ceo njegov tekst. Obavestićemo o tome prethodno svoje saveznike Rumune, Turke i Grke, tako da u drugoj polovini januara možemo objaviti celome svetu da je Balkan pre­ stao biti bure baruta .. . Ako Bugari i Srbi ne poremete mir u ovome delu sveta nema ko drugi da ga porem eti118). Pakt je potpisan marta 1937. godine u Beogradu: „N jegov tekst je sadržavao samo jedan član, onako kako sam ja bio zamislio “ 9). Milan Stojadinović ističe sebe kao glavnu ličnost koja je radi­ la na sređivanju i popravljanju odnosa sa Bugarskom. Vladislav Stakić, međutim, ukazuje na to da je knez Pavle ,,i pored nepoverenja prema zvaničnim predstavnicima Bugarske, težio iskrenom prija­ teljstvu sa Bugarskom. On je verovao u ovo prijateljstvo, jer je znao da je Stambolskoga seljačka stranka ona koja je pravi odražaj bu­ garskoga naroda i koja je uvek želela prijateljsku politiku sa Jugo­ slavijom. Kneževi odnosi bili su naročito srdačni sa Dimitrovim, sa­ dašnjim šefom bugarske seljačke stranke. Knez Pavle je činio sve 5) Milan Stojadinović, Na istom mestu, str. 363. 6) Na istom mestu, str. 439. ■.

U politici Italije prema Jugoslaviji Mađarska je stalno igrala veoma važnu ulogu. Zajedno sa Italijom Mađarska je pomagala atentat na kralja Aleksandra. Na Janka Pusti bio je logor hrvats­ kih ustaša, gde su se oni vežbali i spremali za terorističku akciju u Jugoslaviji. Milan Stojadinović piše da je „Mađarska postala uto­ čište svih opozicionih elemenata protiv beogradskoga režima. Na­ ročito Hrvati, pristalice Ante Pavelića kao najizrazitijeg protivnika Jugoslavije, uživali su na mađarskoj teritoriji obilnu pomoć, ne samo kao politički emigranti, sa uobičajenim pravom azila, nego kao orga­ nizatori terorističke grupe, koja se na očigled mađarskih vlasti, vežbala u rukovanju oružjem, bacanju bombi, pucanjem iz revolvera. Ta hrvatska grupa živela je na jednom državnom imanju, kod varoši Nagy Kanizsa i zvala se Janka Puszta"46). 41) Na istome mestu, str. 611. 42) Na istome mestu, str. 937. 43) Na istome mestu, str. 957. 44) Na istome mestu, str. 959. 45) Na istome mestu, str. 959. 46) Milan Stojadinović, Na istome mestu, str. 357-358.

19

Dugo vremena nadali su se vodeći krugovi Mađarske da će, na strani i uz pomoć Italije, moći zadovoljiti svoje revizionističke teri­ torijalne težnje prema Jugoslaviji. Sa ovim neprijateljskim stavom Mađarske računalo je jugoslavensko, i političko i vojničko, vodstvo. Tako je ostalo i do početka druge polovine 1940. godine: mađarski vojni ataše u Rimu javlja 16. avgusta 1940. godine svome General­ štabu, da je imao razgovor sa generalom Roatom, načelnikom italijanskog Generalštaba i sa grofom Canom i tražio učešće Mađarske u ratu protiv Jugoslavije na strani Italije, ali tek onda kada se reši mađarski spor sa Rumunijom: „Pod takvim uslovima bi glavnina mađarske vojske mogla da stupi u akciju na takvom mestu i sa tak­ vim dejstvom da bi se time počeo slom Jugoslavije"47). Laslo Sabo (generalpotpukovnik Laslo Szabo) je mislio da bi i italijanske tru­ pe mogle biti prebačene u Mađarsku, izvršiti iznenadni napad na Jugoslaviju. Arbitraža u Beču, koju su sačinjavale Nemačka i Italija, rešila je, 30. avgusta 1940. godine, da Rumunija ustupi Mađarskoj dve tre­ ćine Transilvanije. Ribentrop je izjavio da je „time donesena odluka koja rešava i poslednje još otvoreno pitanje u Podunavlju"48). Ma­ đarskim zahtevima prema Jugoslaviji nije bila poklonjena nikakva pažnja. I Cincar-Marković i grof Cano demantovali su vesti, da je, ovom prilikom, bilo govora o Jugoslaviji49). U razgovoru sa Ribentropom, održanom 19, septembra 1940. godine, u prisustvu grofa Čana, Musolini je tvrdio da on nema nameru da napadne bilo Ju­ goslaviju bilo Grčku, ali je priznao da na granicama Jugoslavije ima skoncentrisano 500.000, a na granicama Grčke 200.000 ljudi: „Duče je naglasio da je u sadašnjem momentu glavna stvar rat pro­ tiv Engleza, i da on zbog toga želi da živi u miru sa Jugoslavijom i Grčkom, a pre svega ima nameru da osvoji Egipat"50). Musolini je, 10. juna 1940. godine, objavio rat Francuskoj i Velikoj Britaniji i na­ redio trupama da počnu ići na Egipat. Odluka o napadu na Grčku doneta je 15. oktobra 1940. godine, a napad je počeo već 28. oktobra 1940. godine. Italija se bila višestruko uplela u rat. Veliko interesovanje Nemačke za održanje teritorijalne celine Jugoslavije učinilo je da Musolini tada nije smeo da napadne Jugo­ slaviju. Od toga momenta počinju se popravljati odnosi Mađarske sa Jugoslavijom. Moguće je da je i tadašnje mađarsko vodstvo, pod pritiskom Berlina, počelo da hladni prema Italiji. Šefu jugoslovens­ kog Presbiroa rekao je, 11. novembra 1940. godine, grof Caki (Istvan Csaky): „Ja vidim dve mogućnosti da Italija brzo likvidira Grčku. Ja ne znam kakva će biti reakcija vaše vlade, ali ja znam šta za vas «) 4S) 43) 50)

20

Aprilski rat 1941. . . , str. 762. Na istome mestu, str. 775. Na istome mestu, str. 776. Na istome mestu, str. 784.

znači Solun, šta to za Jugoslaviju znači da bude lišena svog pri­ rodnog zaleđa. Jedna za drugom male države nestaju. Gde je gra­ nica?"51). Obrt u mađarsko-jugoslovenskim odnosima nastao je posetom grofa Čakija Beogradu, koja je bila 11. decembra 1940. godine. Ja­ kob B. Hoptner veli, da je knez Pavle, u maju 1940. godine, „poslao privatne emisare mađarskom regentu, admiralu Nikoli Hortiju, da ubrza pregovore o paktu prijateljstva1'52). Johan Višt navodi, da se Horti odlučio za razgovore sa Jugoslavijom na podsticaj Hitlera: ,,U svojim pismima Hitleru i u njegovom pismu od 28. marta 1941. godine kao i pismu Musoliniju od 3. aprila 1941. godine Horti je ponavljano isticao, da je do približavanja Jugoslaviji došlo na Hitlerovu sugestiju"53). Grof Čaki je otvoreno izjavio da će pomoću stvaranja jednog jugoslovensko-mađarskog bloka moći lakše, i jedni i drugi, da se odupru nemačkoj presiji i da pruže efikasniji otpor nemačkim zahtevima54). Ovom je prilikom sklopljen jugoslovensko-mađarski pakt, koji je bio „nesumnjiv diplomatski upseh, jer je to značilo p r v i p u t zvanično o d r i c a n j e Mađarske na sve njene teritorijalne pre­ tenzije prema Jugoslaviji"55). Zaključen je pakt o v e č n o m p r i ­ j a t e l j s t v u , koji je trajao samo do 6. aprila 1941. godine kada je, u zajednici sa Nemačkom, Mađarska napala Jugoslaviju i, kasnije, učestvovala u podeli njezine teritorije. U znak protesta i zbog osećanja povređenosti ličnoga ponosa grof Pal Teleki, predsednik ma­ đarske vlade, izvršio je samoubistvo56).

4.

Posle dugoga odbijanja Jugoslavija je, u samo navečerje rata, resila da uspostavi diplomatske odnose sa Sovjetskim Savezom. Ne bi se moglo reći da je ova odluka doneta pod uticajem propagande KPJ, koja je postajala sve agresivnija, tražeći uporno uspostavlja­ nje diplomatskih odnosa sa Sovjetskim Savezom. Tako se u jednome proglasu CK KPJ od novembra 1940. godine zahteva „da se prekine sa dvoličnom vanjskom politikom i uspostavi prijateljska saradnja i pakt o uzajamnoj pomoći sa Sovjetskim Savezom1'57). To se, dosledno dugogodišnjim nastojanjima Partije, tražilo i u Rezoluciji V zema51) 52) 53) 54) 55) 56) 57)

Na istome mestu, str. 901. Jakob B. Hoptner, Na istome mestu, str. 270. Johann Wuscht, Na istome mestu, str. 131. Vladislav Stakić, Na istome mestu, str. 76. Na istome mestu, str. 77. Časlav Nikitović, Na istome mestu, str. 14. Aprilski rat 1941 . . . , str. 965.

21

ljske konferencije KPJ, koja je držana u Dubravi, kraj Zagreba, od 19. do 23. oktobra 1940. godine. Konferencija je tražila borbu pro­ tiv k o l e b l j i v e p o l i t i k e vlade ,,i odlučno tražili o s l a ­ njanje na SSSR ostvarenjem pakta o uzajamnoj pomoći i ti­ jesne prijateljske saradnje"58). Ideološko-politički udarac, koji je jugoslovenskim komunistima zadalo zaključenje pakta između Staljina i Hitlera oni su pokuša­ vali da obesnaže izokretanjem činjenica. U trećem otvorenom pismu bosansko-hercegovačkih studenata (komunista) od 1. decembra 1939. godine stoji: „Pred snagom Sovjetske Rusije, Hitler ne samo da je odustao od napada na nju, nego je pred tim bedemom klonuo i okre­ nuo se protiv onih istih, koji su ga godinama pomagali i godinama gurali na Istok. Hitler je predložio Rusiji pakt o nenapadanju. Rusi­ ja je tu ponudu prihvatila i tako spriječila spreman napad na sebe, znajući, da engleski i francuski vladajući krugovi ne žele mir, niti borbu protiv napadača"59). Potpisavanje sovjetsko-nemačkog pakta izvršeno je 23. avgusta 1939. godine i iznenadilo je i Francusku i Veliku Britaniju. Od p o­ litičara ono nije iznenadilo samo Dimitrija Ljotića, koji je, trezveno procenjujući duh i ciljeve sovjetske politike i njezin mentalitet, unapred tvrdio da neće doći do potpisivanja pakta između Sovjets­ kog Saveza, s jedne, i Velike Britanije i Francuske, s druge strane. U svome „Biltenu" od 25. jula 1939. godine L jotić je pisao: „Ali, mi smo dobro poznavali Sovjetiju, njene ciljeve, njene metode, njenu prirodu i zato smo tvrdili da do sporazuma englesko-sovjetskog ne može doći, osim kad bi Engleskoj „svraka popila mozak" pa pristala da gospodar vremena i mesta — gde će i kad će rat iskrsnuti — bude Staljin, koji ima samo jedan cilj da rat bude što pre, ali i što dalje od S ovjetije"60). Pregovori u Moskvi počeli su u martu 1939. godine. Od dana do dana očekivan je pakt London-Pariz-Moskva. Početkom avgusta zategnutost je bila na najvećem stepenu. Tada je engleskim i francus­ kim delegatima M olotov rekao u ime Staljina: „Vreme je da poša­ ljete vojnu delegaciju radi zaključenja vojnog saveza"61). Od samog početka ovih pregovora L jotić je tvrdio da do sporazuma neće doći. On je pisao: „Moskva će biti u stanju, samo, da bi gurnula Nemačku u rat, da ona sa njom sklopi sporazum. Hitler će pristati na spora­ zum u uverenju da će on prevariti Staljina. Ni jedan ni drugi ne misle iskreno, pošteno . . . Obojica, dakle, računaju da jedan drugoga izigraju. Hitler će se prevariti u računu"62). 58) Na istom mestu, str. 847. 59) Na istom mestu, str. 495. 60) Dimitrije Ljotić, U revoluciji i ratu, Minhen 1961, str. 77. 61) Ratko Parežanin, Drugi svetski rat i Dimitrije Ljotić, Minhen 1971, str. 159. 62) Na istom mestu, str. 163.

22

I knez Pavle i jugoslovenska vlada su se sporo i dosta nerado odlučivali na uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Sovjetskim Sa­ vezom. „Do pred kraj 1939. gospodin Štrandman, bivši savetnik car­ ske ruske ambasade, predstavljao je carsku Rusiju u Beogradu"63). Krajem septembra 1939. godine knez Pavle je saopštio Strandmanu „da više ne može funkcionisati kao diplomata za jednu vladu koja više ne postoji"64). To je bio jasan znak preokreta u stavu prema Sov­ jetskom Savezu, ali knez Pavle nije želeo da taj preokret bude na­ ročito upadljiv. On je govorio: „Priznati Sovjetski Savez samo ako je apsolutno potrebno i samo kada prilike u zem lji postanu mirne i redovne. Imati na umu da će budući sovjetski ministar postati sre­ dište za sve nezadovoljne elemente uključujući čak i opoziciju. On će verovatno privući i šire mase naroda svojim pravoslavljem i slovenstvom“ 65). Kontakt sa Sovjetima uspostavila je jugoslovenska ambasada u Ankari; to je uradio Ilija Sumenković preko svoga sovjetskog kolege Terentijeva. Radilo se, najpre, o uspostavljanju trgovinskih odno­ sa. I jugoslovenska i sovjetska vlada odredile su svoje delegate. Jugoslovensku delegaciju vodio je dr Milorad Đorđević, a sovjetsku Arkadije Lavrentijev. M olotov je, 8. maja 1940. godine, primio ju goslovensku delegaciju, a već 11. maja bio je potpisan prvi trgo­ vački ugovor između Sovjetskog Saveza i Jugoslavije. Tom prilikom potpisano je još nekoliko ugovora. Prema sporazumu o razmeni robe iplaćanju za 1940/41. godinu iznosila bi celokupna razmena 176.000.000 dinara66). Italijanski otpravnik poslova u Moskvi obavestio je, 13. maja 1940. godine, grofa Cana da je „očevidno da je ovaj početni korak Jugoslavije prihvaćen sa velikim zadovoljstvom. U prvom redu zbog toga što to pokazuje rastući značaj koji dobij a Sovjetski Savez u m e­ đunarodnoj politici, naročito na Balkanu. U drugom redu zbog toga što ponovno uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Jugoslavijom tj. sa najjačom slovenskom državom na Balkanskom poluostrvu, znači ponovno osvajanje pozicija izgubljenih u ratu koje, ako danas nisu najznačajnije, mogu to postati sutra, omogućujući dalji razvoj i pru­ žajući nove mogućnosti za političko, ekonomsko i ideološko prodi­ ranje"67). Pregovori o uspostavljanju diplomatskih odnosa između Jugosla­ vije i Sovjetskog Saveza počeli su krajem maja 1940. godine: 24. juna 1940. godine Terentijev i Sumenković potpisali su u Ankari spo­ razum o uspostavljanju diplomatskih odnosa „otvarajući tako pri­ 63)

64) 65) 66) 67)

Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 245. Na istom mestu, str. 246. Na istom mestu, str. 245. Aprilski rat 1941 . . . , str. 633. Na istom mestu, str. 635.

23

vremeno nove puteve jugoslovenskoj diplomatiji u njenom traže­ nju mira na Balkanu"68). Za jugoslovenskoga poslanika u Moskvi bio je određen dr Milan Gavrilović (| 1. I. 1976). Već 6. jula 1940. godine stigao je u Beograd sovjetski poslanik Plotnjikov, koji je bio srdačno dočekan od jugoslovenskih komunista. U Proglasu „Klasnog sindi­ kalnog pokreta" stoji, pored ostaloga, i ovo: „Ceo naš narod vezuje svoje najlepše nade za moćni Sovjetski Savez, zaštitnika malih na­ roda, naročito danas, kada oni isti koji su se do juče igrali sudbinom naroda okrećući lice provokatora rata iz Londona i Pariza, posle bankrota te politike okreću lice na drugu stranu, pripremajući fašizaciju zemlje i nude se da budu pomagači imperijalista u borbi protiv vlastitog naroda"69). Italijanski konzul u Ljubljani, Gverini Maraldi (Gverini Maraldi) javio je, još 18. maja 1940. godine, italijanskom poslaniku u Beogra­ du: „Ponovno uspostavljanje dodira sa Sovjetskom Rusijom uspelo je da ulije izvesno poverenje ovome narodu, naročito krugovima li­ beralnim, panslavističkim i naklonjenim ekstremističkim idejama, koji na taj način vide u Rusiji jednu veliku silu, spremnu da interveniše u slučaju preteče inicijative od strane sila Osovine"70). Prema jednom izveštaju fon Herena, nemačkog poslanika u Beo­ gradu, od 28. septembra 1939. godine, još pre nego što su uspostavljeni odnosi sa Sovjetskim Savezom, knez Pavle se plašio sovjetskoga uticaja. U jednom užem krugu knez Pavle je „govorio o ruskoj eks­ panziji prema Zapadu, što kod njega izaziva zabrinutost. Kao što mi je poznato, on je neprijatelj ne samo boljševizma, nego čak i panslavizma. U vezi sa tim on je rekao da se boji uticaja Sovjetske Rusije u jugoistočnoj Evropi, koji se u Jugoslaviji može vršiti pod maskom panslavizma. On je izrazio najdublje negodovanje prema Staljinovoj politici i bio ubeđen na osnovu poslednjih analiza da je ona usmerena ka ostvarenju svetske revolucije izazivanjem svetskoga rata. On je takođe svestan da je Nemačka bila gurnuta u sov­ jetske ruke britanskom politikom "71). Nešto kasnije, 13. oktobra 1939. godine, javlja jedan inteligent­ ni posmatrač stanja u Jugoslaviji, da se jugoslovenski Dvor plaši jačanja sovjetskoga uticaja u Evropi. Dvorski krugovi, veli ovaj po­ smatrač, „ponovo pokazuju svoju nenaklonost prema svakom panslavističkom uticaju, koji takođe smatraju opasnim, jer su nerealni i romantični. Iste pak misli kao i u Dvoru postoje i kod jednog dela visokog klira Pravoslavne crkve i, prirodno, kod katoličkoga klera"72). 68) 69) 70) 71) 72)

24

Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 348. Aprilski rat 1941. . . , str. 7'60. Na istom mestu, str. 625. Na istom mestu, str. 370. Na istom mestu, str. 397.

Raspoloženje širih masa bilo je sasvim drukčije. „K od njih prib­ ližavanje Rusije budi trajno latentno osećanje slovenske solidarnosti sa ruskim narodom. To što se Nemačka našla zajedno sa tim naro­ dom osećanje tih slojeva je, prirodno, simptomatična pojava. Kod jednog dela levo orijentisanog radništva to zbliženje izaziva osećanje da je po sredi saradnja obeju velikih antikapitalističkih sila protivu kapitalizma, čije je otelotvorenje Engleska. Mada se takav tok mi­ sli nije svuda probio, a naročito kod levokrilne inteligencije koja nacionalsocijalističku Nemačku još uvek smatra „neprijateljem demokratije“ ipak to shvatanje krči sebi put. Čak se i u nekim intelek­ tualnim krugovima formula „Nemci i Sloveni zajedno11 pozdravlja kao budući program, što bi za Jugoslaviju moralo važiti kao puto­ kaz. U svakom slučaju interesantno je da se kod jednog dela poli­ tičkih krugova već počinju pokazivati znaci izvesnoga novog orijentisanja. Jedna struja je u ovim novima nedvosmisleno za naslon na Nemačku radi zaštite od tobožnje opasnosti od Rusije; druga, pola­ zeći od svog suprotnog stanovišta, zalaže se za naslon na Rusiju radi zaštite od opasnosti od Nemačke . . . Međutim, ova druga struja je po svoj prilici manja1173). Nejasno je i šta je sve i kakve koristi mogla jugoslovenska vla­ da očekivati od uspostavljanja diplomatskih odnosa sa Sovjetskim Savezom. Kada se našao u Moskvi Gavrilović se teško mogao da sna­ đe. Pre nego što je otišao u Moskvu Gavrilović je imao dug razgo­ vor sa fon Herenom. Nemački ministar nije govorio kroz zube. On je rekao otvoreno da je Berlin bio protiv Gavrilovićevog postavlja­ nja, uglavnom zbog njegove reputacije da je profrancuski i proengleski liberal i demokrata. Njegova prava misija, po mišljenju Nemaca, bila je da pokvari nemačko-ruske odnose. U tome slučaju, re­ kao je fon Heren, oni će ometati njegove napore svim svojim sred­ stvima1174). Kada se našao u Moskvi Gavrilović se prisno povezao sa Stafordom Kripsom (Sir Stafford Cripps), britanskim ambasado­ rom u Moskvi, koji je tražio od Višinskog „da Rusija pokuša da uzdrži Jugoslaviju od pristupanja silama Trojnoga pakta. Višinski je odbio da to učini. Njegova vlada, rekao je, ne bi mogla naći ni­ kakvu osnovu za diskusiju sa engleskom vladom ni po jednom pred­ metu van odnosa između dveju država1175). Višinski je, posle ovoga, pozvao Gavrilovića i sa njim razgovarao o pitanju pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu. Na Gavrilovićevo pitanje: ,,5ta bi sovjetska vlada učinila za Jugoslaviju ako bi joj trebala pomoć protiv Osovine11? Višinski je rekao da ne zna odgovor, ali će o tome razgovarati sa Staljinom i sa Molotovom. On je pozvao Gavrilovića oko ponoći da mu da njihov odgovor. Izgleda, rekao je ?3) Na istom mestu, str. 397. 14) Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 249. 75) Na istom mestu, str. 330.

25

on, da će Jugoslavija potpisati Pakt. Otuda je kasno za Sovjetski Savez da učini ma šta“76), Dragiša Cvetković je isticao, da je jugoslo­ venska vlada tražila pomoć Sovjeta, naročito u oružju i materijalu, ali bez uspeha: „Kada je na tri meseca pred rat g. Plotnikov pošao u Moskvu, na specijalno traženje njegovo, predao sam mu jedan pot­ puni spisak naših potreba. Ali ne samo što taj materijal nikada nije stigao, već se ni sam ambasador nije vratio"77). U ovako gorkoj stvarnosti, koja je pritiskivala Jugoslaviju, Milan Gavrilović je napravio jednu krupnu grešku: na dosta drastičan na­ čin pokazao je svoju punu zavisnost od Kripsa i pretpostavljan je par­ tijske politike i partijskih interesa državnima. Preko Kripsa i b ri­ tanske šifre, preko britanskih ambasada u Moskvi i Beogradu, slao je izveštaje o međunarodnoj situaciji svome zameniku dr Milošu Tupanjanimu, „ali suprotno od izveštaja koje je slao svojoj vladi. Tupanjanin je bio u to vreme poznat kao ogorčeni protivnik svako­ ga sporazuma sa Nemačkom i pobornik belicističke politike. U tome cilju on je održavao tesne veze sa britanskom obaveštajnom službom, 0 čemu ima puno dokaza"78). Ovo Dragiša Cvetokvić nije izmislio, nego je sam Tupanjanin jednoga dana došao kod njega i pokazao mu depešu koju je dobio: „On mi je tada rekao da je dobio vest iz Moskve da je Rusija gotova da zaključi vojni savez sa Jugoslavijom 1 samim tim da joj pruži vojnu pomoć u slučaju nemačkoga napada, ako Jugoslavija odbije sporazum sa Nemačkom"79). Dobivši ovaj telegram (na engleskom jeziku) od Tupanjanina Cvetković je odmah o tome obavestio Cincar-Markovića. „CincarMarković se zapanjio. Nije mogao da se načudi na koji način naš ambasador opšti sa svojim partijskim prijateljima, a još više ga je iznenadila sadržina samoga telegrama. Milan Gavrilović nije nikada poslao ministru inostranih dela vest ovakve sadržine"80). U objaš­ njenju koje je Gavrilović poslao na traženje vlade bilo je „još manje veze sa saopštenjem o ruskoj ponudi o vojnom savezu i pomoći, kako je to javio dr Tupanjanin". Radilo se, vidi se jasno, o obmanjivanju i javnosti i vlade. I vlada generala Simovića, koja se bila obratila Sovjetima za po­ moć, nije postigla ništa. Momčilo Ninčić, Simovićev ministar spoljnjih poslova, obavestio je bio Gavrilovića, „da je sovjetski otpravnik poslova rekao da je njegova vlada sklona da zaključi vojni i poli­ tički pakt sa Jugoslavijom"31). Jugoslovenska delegacija, koju su sa­ 76) Na istom mestu, str. 330. t?) Dragiša Cvetković, Povodom Cerčilovih memoara. (U „Dokumenti o Jugoslaviji“, Pariš 1955, str. 30). 7S) Dragiša Cvetković, Dr. Milan Gavrilović o 25. i 27. martu. (U „Doku­ menti o Jugoslaviji", sv. 7, str. 27). 79) Na istom mestu, str. 27. 80) Na istom mestu, str. 28. 81) Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 382.

26

činjavali pukovnici Božin Simić i Dragutin Savić, stigla je u Mos­ kvu 2. aprila 1941. godine i već idući dan bila primljena od Visin­ skoga. „On im je odmah rekao da mu je ideja o vojnom paktu sa nji­ hovom zemljom potpuno nova i da mora podneti predlog Molotovu na odobrenje. Kazao im je da će im dati odgovor idućega dana“ 82). Odgovor je bio negativan. Da ne bi pokvarili dobre odnose sa Nemačkom Sovjeti su, umesto vojnoga pakta, predložili „sporazum 0 prijateljstvu i nenapadanju". U nacrtu ovih sporazuma, u drugom članu, bilo je rečeno da „ako jedna od ugovornih strana bude na­ padnuta od neke treće države, druga ugovorna strana neće pomagati napadača dok ovaj sporazum traje“ 83). Višinski je, opet, tražio od Gavrilovića listu nabavki da bi se materijal mogao odmah poslati. Višinski je, takođe, rekao da Sovjeti misle da svome ambasadoru u Berlinu dadu instrukcije da kaže Nemcima „da oni ne žele da nezavisnost, suverenitet i integritet Jugoslavije budu ugroženi ili izmenjeni“ 84). U međuvremenu su Sovjeti izmenili stilizaciju drugoga člana nacrta sporazuma. On je, sada, glasio: ,,U slučaju da jedna strana ugovornica bude napadnuta od neke treće države, druga ugovarajuća strana će zadržati svoju političku neutralnost i prijateljst­ va"85). Gavrilović je, sada, shvatio o čemu se radi i odbio je da pri­ hvati tu izmenu što je stvorilo vrlo mučnu situaciju između njega 1 Višinskog koji je, ponovljeno, nastojao da se ovaj ugovor potpiše. Usledio je telefonski razgovor između Gavrilovića i Simovića, koji je nastojao da Gavrilović potpiše sporazum. Na pretnju Višinskog da, po naređenju svoje vlade, ipak mora da potpiše sporazum, Gavrilo­ vić mu je odgovorio: „Ja to ne moram potpisati. Moj predsednik vlade može me otpustiti i zameniti nekim drugim ali dok sam ja ovde ja neću to potpisati tako kako je “ 86). Na ponovni poziv Gavrilović je ipak otišao u Kremlj gde su ga čekali Staljin, Molotov, Višinski i dosta osoblja. Predložen mu je ponovo izmenjen član drugi, koji je, navodno, izmenjen na zahtev Staljina i Gavrilović je potpisao. Tu se desila ona poznata scena kako Staljin pravi znak krsta nad Gavrilovićem i apelu je na njegovu slovensku i pravoslavnu svest. To je bilo rano u jutru 6. aprila 1941. godine kada je Beograd već goreo u plamenu. Na zahtev Nemaca Sovjeti su otkazali jugoslovenskoj diplomatskoj misiji gostoprimstvo. „Visinski je pozvao Gavrilovića u Kremlj u usmeno ga obavestio da Sovjetski Savez 82) Na istom mestu, str. 383. 83) Na istom mestu. 84) Na istom mestu. 85 Na istom mestu. 86) Na istom mestu, str. 387.

27

ne smatra više da Jugoslavija postoji kao politička celina. Gavriloviću nije predata nikakva nota“87).

5. U godinama pred Drugi svetski rat bile su jugoslovenske vlade ozbiljno zainteresovane za poboljšanje odnosa sa Italijom, koja je godinama okupljala oko sebe neprijatelje Jugoslavije. Zna se da je i sam kralj Aleksandar imao nameru da pokuša popraviti odnose sa Italijom, ali do toga nije došlo. Veruje se, međutim, da je Musolini bio idejni začetnik ubistva kralja Aleksandra. Musolini je, to se zna­ lo, podržavao hrvatske ustaše i druge balkanske teroriste i otvoreno isticao da on kartu hrvatskoga pitanja drži u svojim rukama; i ne samo to, nego i sve druge grupe protiv Jugoslavije: Kosovare, Makedonstvujušče i mađarske revizioniste. Musolini se dugo zalagao za raspad Jugoslavije. „Ubistvo kralja Aleksandra trebalo je da zna­ či smrtni udar Jugoslaviji. To je početak politike koja se nastavila napadom na Abisiniju, da bi završila Drugim svetskim ratom. Pre napada na Abisiniju trebalo je likvidirati jednog energičnog kralja koji je bio vrlo osetljiv na svaku povredu državnoga dostojanstva Jugoslavije"88). Kada se videlo da nema solidnoga oslonca u Društvu naroda, ni na Francusku ni na Veliku Britaniju postajala je još veća potreba poboljšanja odnosa sa Italijom. Ovo tim pre što su se i Francuska i Velika Britanija trudile da Italiju privuku na svoju stranu. Kada je Milan Stojadinović došao na vlast pokušao je da ide ovim prav­ cem. To mu je, veli, otvoreno rekao i P jer Laval, ,,i ja sam o tome morao da vodim računa. Pod ponovnom opasnošću od strane Ne­ mačke, Francuskoj je bilo stalo do prijateljstva Italije"89). Tokom 1936. godine dolazila je inicijativa za približenje između Jugoslavije i Italije i iz Berlina i iz Rima. Prekretnicu je izazvao govor, koji je Musolini održao 30. oktobra 1936. godine u Milanu i u kome je rekao, „da već postoje potrebni i dovoljni uslovi moralne, političke i ekonomske prirode, da bi se odnosi stvarnog prijateljstva između Italije i Jugoslavije postavili na nove osnove"90). Već 5. no­ vembra 1936. godine Stojadinović je obavestio jugoslovenske diplo­ matske predstavnike na strani kako on ocenjuje ovaj Musolinijev govor i pisao im: „Mi nemamo razloga da budemo protivnici Italije ako ona poštuje naše državne granice, naše legalne interese i prava. 87) Na istom mestu, str. 288. (Tekst sovjetsko-jugoslovenskog ugovora na str. 418 kod Hoptaera). 88) Milan Stojadinović, Ni rat ni pakt . . str. 447. 89) Na istom mestu, str. 449. 9°) Na istom mestu.

28

Ekonomski interesi nas upućuju na saradnju. U vreme teškoća za nalaženje novih tržišta za naše agrarne proizvode ovaj ekonomski momenat za nas je vrlo važan“ 91). Tim putem se i pošlo. Grof Gallaco Cano, novi italijanski mini­ star spoljnih poslova, bio je uspeo da sa Stojadinovićem uspostavi dobre lične odnose što je olakšalo i jednom i drugom da iznalaze prihvatljive formule za rešavanje aktuelnih pitanja. Ćano je preko Jovana Dučića, tada jugoslovenskog ambasadora u Rimu, prvi dao inicijativu za otpočinjanje razgovora. Jovan Dučić je, posle dva sa­ stanka sa Canom, 18. i 20. novembra 1936. godine, javio Stojadinoviću, da je Čano predložio „savez na principu „osovine Rim -Berlin“ . Predlaganje saveza sa Jugoslavijom, što će ponavljati nekoliko puta do sloma Jugoslavije, iznenadilo je Dučića: „Najčudnije m i“ , piše on Stojadinoviću, „izgleda ovo: što Italija nije do sada u savezu ni sa jednom drugom državom a danas ga želi sa nama. Sa Nemačkom ima samo jedan pakt o konzultovanju za zajedničku akciju u slučaju zajedničkih interesa, ali to još nije savez“92). Dučić je mislio „da nema sumnje da je po sredi jedan prepad koji ćete V i bolje oceniti koliko stoji u interesu naše otadžbine". U isto vreme rekao je Dino Alessi, direktor lista „II Popolo“ , i lični prijatelj Musolinija, Vukašinu Zivotiću, jugoslovenskom konzulu u Trstu, 29. novembra 1936. godine, da mu je Musolini rekao, „da između Italije i Jugoslavije ne postoje teritorijalna pitanja“ i da je Dalmacija jugoslovenska. Alessi je naglasio, da Musolini misli da je Stojadinović vrlo pogodna ličnost za razgovore i da bi trebalo da Stojadinović dođe u Rim “ i oseti na licu mesta u kontaktu sa Dučeom i italijanskim narodom koliko su iskrene simpatije za njega lično i za jugoslovenski narod"93). U dogovoru sa knezom Pavlom Stojadinović je poslao u Rim dva delegata za pregovore (Milutina Pilju i Ivana Subbotića). Prema Dučićevom pismu od 17. decembra 1936. godine grof Ćano je bio zadovoljan da će početi razgovori, ali je nastojavao da razgovori počnu što pre: „Važno je da se što pre počne i da je jasno da su pre­ govori već počeli. I neka delegati dođu spremni za rešenje glavnoga pitanja1154). Bilo je već sasvim razumljivo da je Dučić pomenuo pi­ tanje hrvatskih ustaša, njihov rad u Italiji. Odgovori grofa Ćana, formalno predusretljivi, nisu bili mnogo sadržani ni ubedljivi. Tada je moglo biti u Italiji između 1000 i 2000 ustaša: „A ko se naši pre­ govori završe, rekao je Cano, kao što odista treba svesrdno želeti, onda ćemo lako naći načina da se ova žalosna gomila uputi na čas­ niji posao. Ja sam već pune tri godine nastojao u Palazo Chiggi da 81) 92) 9S) 94)

Na Na Na Na

istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str.

451. 451. 452. 453.

29

se to uredi i pre svih pregovora o budućem našem prijateljstvu, ali nisam uspeo1195). Cano je, ovom prilikom pomenuo i pitanje Albani­ je i ukazao na to da je pitanje Dalmacije skinuto sa dnevnoga reda. Stojadinović ističe da je Cano želeo da se između Jugoslavije i Italije zaključi vojni savez, ali je to izbegnuto: „Shvatio je koliko je takav predlog za mene bio neprihvatljiv. Obojica smo se složili da je u stvari naš glavni cilj: predati zaboravu ranije sukobe, isklju­ čiti u budućnosti svako neželjeno iznenađenje, uspostaviti što je mo­ guće više prijateljske saradnje i povećati promet dobara1196). Iz ovih pregovora rodio se Ugovor, koji je potpisan 25. marta 1937. godi­ ne u Beogradu. Ugovor je imao š e s t članova i bio je temelj novih odnosa između Italije i Jugoslavije. Sadržaj ovoga ugovora bio je za Jugoslaviju vrlo važan. Obadve države su se obavezale „da poštuju svoje uzajamne granice, kao i primorske granice obeju država na Jadranu11 (čl. 1); ako bi nastale međunarodne komplikacije i ako bi njihovi zajednički interesi bili ugroženi, ili mogli biti, one se obavezuju da će se sporazumeti o merama koje bi trebalo preduzeti radi zaštite istih (čl. 2); obadve drža­ ve se obavezuju „da ne pribegavaju ratu kao sredstvu svoje držav­ ne politike i da će sve sporove, koji bi mogli nastupiti, rešavati na miran način11 (čl. 3). Za Jugoslaviju je, naročito, bio važan č e t v r ­ t i član ugovora: obadve se države obavezuju „da na svojoj terito­ riji ne dozvole, ni ti da pomažu na bilo kakav način, ma kakvu delatnost, koja bi bila uperena protiv teritorijalne celokupnosti ili po­ stojećeg poretka druge strane ugovornice, ili koja bi bila takve pri­ rode da bi mogla naškoditi prijateljskim odnosima obeju zemalja11. Član p e t i predviđa pojačanje privredne saradnje: ,,U tu svrhu biće zaključeni naročiti sporazum u najkraćem roku"97). Ugovor je trebao da važi pet godina. Stojadinović je mislio, da je ovaj ugovor „prevazilazio važnost običnog dvostranog ugovora, premda je on sam po sebi bio vrlo značajan1198). Prema tekstu čet­ vrtog člana Ugovora bilo je očekivati da će svaka akcija ustaša u Italiji, sa Antom Paveličem na čelu, biti obustavljena. Kao vidan dokaz svoje gotovosti da tako bude Musolini je dozvolio da ju go­ slovenska vlada pošalje u Rim svoga delegata, koji je, na tome planu, trebalo da bude u stalnoj vezi sa italijanskom policijom. Vla­ da je poslala Vladetu Milićevića. „On je tamo pratio kretanje usta­ ša, bio obavešten o mestu njihovog interniranja ili boravka i vodio evidenciju o njihovom radu“ 99). 95) 96) 97) 98) 99)

30

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str.

454. 456-457. 457. 458. 459.

Posle ovoga Ugovora bio je rad ustaša u Italiji otežan iako ne i onemogućen. I Musolini i grof Cano mnogo više su obećavali nego što su bili gotovi da urade. Ante Pavelić je ostao glavna karta u r u kama Musolinija protiv Jugoslavije. Stojadinović je imao iluzija, da je Ugovor od 25. marta 1937. godine, pored ostalih pitanja, raš­ čistio i pitanje odnosa sa Albanijom. Iako mu je dao obećanje da u Albaniji neće ništa preduzimati bez sporazuma sa jugoslovenskom vladom, Musolini je, kada je nastao momenat, postupio sasvim drukčije. Idući linijom svoje politike prema Italiji Milan Stojadinović je, 5. decembra 1937. godine, posetio Rim i vodio razgovore sa Muso­ lini j em i grofom Čanom. Tom prilikom Stojadinović je posetio i italijanskoga kralja Vitore Emanuela II i bio primljen od Pape Pija X I. Razgovori su vođeni na osnovu Ugovora od 25. marta 1937. godine. Prijem, koji mu je ukazan izgleda da je opsenio Stojadinovića i on je poverovao u iskrenost Musolinijevih i Canovih izjava. Njihov stav prema ustašama pokazao se kao iluzija, koja će biti skupo plaćena100). Tačno je, međutim, da se Italija Ugovorom od 25. marta 1937. godine, „odrekla svojih pretenzija na jugoslovensku teritoriju “101). Prema Stojadinovićevim Memoarima vidi se da je on, za vreme svoga boravka u Italiji, učinio jednu nacionalnu nekorektnost: U Milanu se sastao sa Milom Budakom. Na ovaj sastanak ga je odveo Alfieri. Kada se vratio u zemlju Stojadinović je dozvolio da u no­ vinama izlaze Pavelićeve slike102). Kada se vratio u Beograd Stoja­ dinović nije obavestio kneza Pavla da se sastajao sa Budakom. Tek kasnije, u pismu od 30. juna 1938. godine, Stojadinović se izvinio knezu Pavlu da je zaboravio da ga o ovome oba vesti: „Zaboravio sam Vam reći da me je u Rimu posetio M ile B udak"103). Stojadinović ni­ je knezu Pavlu rekao istinu: sastanak sa Budakom nije bio u Rimu nego u Milanu, a ,,zaboravnost“ ove vrste izgleda čudna, jer se ra­ dilo o Pavelićevom zameniku. Interesantno je da je Stojadinović i u emigraciji, u Argentini, uspostavio bio veze direktno sa Antom P avelićem i sa njim planirao rešenje srpsko-hrvatskog pitanja, što se jedva može nazvati ozbiljnim potezom. Poseta, koju je grof Cano u januaru 1939. godine (stigao na Belje 21. I. 1939) učinio Milanu Stojadinoviću trebalo je da bude shva­ ćena kao još jedan vidljiv dokaz jugoslovensko-italijanskog prija­ teljstva, ali je bila, ustvari, „Labudova pesma“ Stojadinovićeve dr­ žavničke karijere. Stojadinović je činio sve što je mogao da ovu poio°) Na istom mestu, str. 484. 101) Na istom mestu, str. 485. 102) Vladislav Stakić, Na istom mestu, str. 53. 103) Članak: Slučaj Milana Stojadinovića. („Dokumenti o Jugoslaviji", 5, str. 30.

31

setu učini grofu Ganu prijatnom104). Grof Ćano je, ovom prilikom, nagovestio Stojadinoviću gotovost Italije da omogući Jugoslaviji iz­ lazak u Solun — „ako bi bilo ma i najmanje sumnje u pogledu slo­ bodne plovidbe Jadranom, Italija je spremna da u prvoj zgodnoj prilici omogući Jugoslaviji slobodan izlazak na Jegejsko more, pri­ pajanjem Soluna sa njegovim zaleđem Jugoslaviji"105). Grof Ćano je ponudio Stojadinoviću i učešće u Albaniji, jer mu je poverio da je Musolini odlučio da resi pitanje Albanije i ponudio Stojadinovi­ ću da Jugoslavija učestvuje u podeli Albanije: „Iskrcavanje trupa bi preuzela Italija na sebe a posle prosto ustupila jedan deo, oko Skadra, Jugoslaviji. . . Tako na Jugoslaviju ne bi pala nikakva kri­ tika agresivnosti prema jednome od svojih suseda"106). Stojadinović nije pristao na ovu ponudu, ali je znao za stav ju goslovenskog Generalštaba da sve treba učiniti da Italija ne ovlada Grčkom, “no ako bi došlo do rata, koji m i ne bismo mogli sprečiti i ako bi Italija pobedila Grčku tako da i Solun padne u ruke Italijana, onda treba na svaki način, bilo putem sporazuma, bilo po cenu sa­ moga rata, sprečiti da Italijani ovladaju Solunom. Ulazak Italijana u Albaniju i Solun značio bi zatvaranje ekonomskih pluća kroz koja diše Jugoslavija, to jest slobodan morski p u t"107). Stojadinović pominje da je grof Ćano govorio i o ulasku Jugo­ slavije u pakt Antikominterne „ali mu ja rekoh da mi to pitanje za Jugoslaviju ne izgleda nimalo aktuelno, našto on pređe preko toga bez ikakvog insistriranja"108). Ni u razgovoru Ćana sa knezom Pavlom nisu pokretana nikakva nova pitanja. Posle Čanove posete, zbog ostavke petorice ministara, Stojadinović je morao podneti knezu Pav­ lu ostavku svoje vlade čime je i završena njegova vladavina u Ju­ goslaviji. Vladislav Stakić ističe, da je Milan Stojadinović „imao firerske am bicije"109), koje knez Pavle nije hteo da trpi. „Padom Stojadinovića knez je hteo da prekine svaku vezu sa fašizmom. Na sta­ nici kada je Ćano putovao iz Beograda Stojadinovićeva uniformisana omladina pozdravljala je Ćana fašističkim pozdravom.110). Sto­ jadinović ove studente naziva „pristalicama m oje stranke", koje je „predvodio jedan mlad partijski prijatelj, takođe student univerzi­ teta, Dušan Janković, veoma borben omladinac, dobar organizator i meni veoma odan"111). Stojadinović ističe: „Našlo se ljudi — moji neprijatelji — koji su (knezu) predstavili kao početak uvođenja fa­ 1(>4) 105) 106) 107) 108) 109) 110) n 1)

32

Milan Stojadinović, Ni rat ni pa kt . . . , str. 566-574. Na istom mestu, str. 571. Na istom mestu, str. 570-571. Na istom mestu, str. 572. Na istom mestu, str. 572. Vladislav Stakić, Na istom mestu, str. 54. Na istom mestu, str. 55. Milan Stojadinović, Na istom mestu, str. 574.

šističkog režima, a neki su čak ubacili u redove oficira, da spremam stvaranje fašističke milicije koja bi zamenila redovnu vojsku*'112). Stojadinovićev pad neprijatno je delovao i u Rimu i u Berlinu, jer su obadve strane smatrale Stojadinovića svojim prijateljem, i čovekom sa kojim se moglo raditi. O uzrocima Stojadinovićevog pa­ da razgovarali su 15. aprila 1939. godine, Gering i Musolini. U Za­ pisniku, koji je vođen o tim razgovorima, stoji: „Nemačka je, me­ đutim, bila potpuno iznenađena Stojadinovićevom ostavkom. Duče je ovde dodao da je to skoro izazvalo državni udar (coup d etat) a u svakom slučaju jednu neuobičajenu parlamentarnu krizu. Feldmaršal je izjavio da su želje Britanaca bile jedan od glavnih razloga za odlazak Stojadinovića. Princ Pavle ga je žrtvovao jer je bio po­ stao suviše moćan . . . Zato se pokušalo da se Stojadinović diskredi­ tira u zemljama Osovine i da se optuži za sve događaje, što je po svoj prilici netačno. On je u svakom slučaju bio r a z b o r i t čovek i bolji partner za Italiju i Nemačku od svog beznačajnog naslednika“113). Taj „beznačajni naslednik“ Milana Stojadinovića bio je Dragiša Cvetković. On je za ministra spoljnih poslova doveo Aleksandra Cincar-Markovića, koji je bio jugoslavenski poslanik u Berlinu. I Cvetković i on su, zvanično, hteli da produže Stojadinovićevu spoljnu politiku, naročito odnos prema Nemačkoj i Italiji gde im se nije sasvim verovalo. U izveštaju grofa Čana o njegovom razgo­ voru sa Cincar-Markovićem, koji je vođen 27. m aja 1940. godine, njih je ocrtao tadašnji italijanski poslanik u Beogradu, ovako: „Predsednik Ministarskog saveta Cvetković je stari politikant. Raspolaže lukavošću koja se često sreće kod srpskog seljaka i izveštačenom vedrinom. Prvenstveno brine ga njegova veoma nestabilna situaci­ ja na vlasti, traži naklonost kneza, koji se okružio mnogo uticajnijim savetnicima nego što je on, ne ustručava se da stvara situacije koje bi mogle da kompromituju njegovog šefa. Malo se razume u spoljnu politiku i malo se njom bavi, osim ako u datom momentu ne može da izbegne. Naklonjen je mržnji i političkoj osveti"114). Za Cincar-Markovića je rečeno: „Cincar-Marković, ministar spolj­ nih poslova, je profesionalni diplomata. Sasvim staroga kova i brine se isključivo za svoju karijeru. Stoga je obuhvaćen skučenošću i osetljivošću koje parališu bilo kakvu njegovu neposrednu delatnost, a da se i ne govori o inicijativi kojom po prirodi ne raspolaže. To je čovek pun ljubaznih i srdačnih ali šturih fraza. Izvršilac je kneževih naređenja — retko uživajući poverenje svoga šefa — i izvršava ih stalno strepeći za svoj položaj. Čvrsto sputan teškom 112) Na istom mestu, str. 574. 113) Aprilski rat 1941. . . , str. 178. 114) Na istom mestu, str. 656.

33

svojom funkcijom, on nikad nije tačan, i u ovakvoj situaciji teško bi mogao biti pouzdan izvršilac“115). Za Vladka Mačeka, koji je, pored kneza Pavla, bio najvažniji faktor u Cvetkovićevoj vladi, rečeno je: „Čovek borben, preduzimljiv i snalažljiv (sigurno ne prvoga reda, mada danas vlada situa­ cijom). Veoma lukav i spreman je za „duge staze“ . Prvenstveno i moglo bi se reći isključivo zauzet hrvatskim problemima a naročito onim koji se njega tiču. Preduzima nagle poteze u spoljnoj politici kad mu izgleda da se podudaraju sa hrvatskim interesima, a drugi nek se snalaze kako znaju. Sve u svemu, on u vladi predstavlja bombu sa aktiviranim upaljačem. Međutim, opasnost je dugotrajna. Pre nekoliko meseci je izgledalo da eksplozija može uslediti svakoga časa. Maček danas predstavlja neku vrstu vestalke, koja drži upa­ ljenu buktinju i preti. Međutim, spoljni događaji su danas jači od njega11116). Za vreme vlade Cvetković-Maček koja je, ukupno uzeto, za Cvetkovića trajala od 4. februara 1939. godine do 27. marta 1941. godine, a za Mačeka od 28. avgusta 1939. do 27. marta 1941. godine, odnosi sa Italijom nisu mogli biti popravljeni. Grof Čano je pad Stojadinovi­ ća shvatio i kao ličnu uvredu i za njegovog naslednika nije imao simpatija117). Okupacijom Albanije Italija je posvedočila svoje namere da prodire na Balkan. U tim namerama sadržavala, se stvar­ no, tragedija Balkana, koji je želeo da ostane neutralan u ratu ko­ ji se već ocrtavao: „Upad u Albaniju knez Pavle je shvatio, ne sa­ mo kao zadovoljavanje italijanske taštine, već i kao zauzimanje strategijske pozicije u slučaju svetskoga konflikta"118). U takvoj, sumnjom ispunjenoj atmosferi, došla je poseta kneza Pavla Rimu. „Put u Rim bio je za kneza lično najteže iskušenje. Između njega i Musolinija ležala je sen kralja Aleksandra. Knez je morao to da proguta, državni interesi zahtevali su umirenje Italije. Nikakvi na­ ročiti razgovori nisu vođeni; sve se svelo na ublažavanje utiska usled pada Stojadinovića"119). Posle pada Stojadinovića spoljnom politikom Jugoslavije dirigovali su knez Pavle i Maček; sa njim je knez Pavle morao da se dogo­ vara. Prema inostranstvu na scenu su morali da istupaju Dragiša Cvetković i Cincar-Marković. Ako su Nemci još i mogli da svare Cincar-Markovića, grof Čano ga nije podnosio. I to bi moglo biti jedan od razloga, da je knez Pavle za sprovođenje svoje politike prema Italiji zaobilazio svoga ministra spoljnih poslova i za to upo­ trebljavao čoveka svoga ličnog poverenja. Još u oktobru 1940. godi­ U5) 116) U7) us) H9)

34

Na istom mestu, str. 657. Na istom mestu, str. 656-657. Vladislav Stakić, Na istom mestu, str. 56. Na istom mestu, str. 57. Na istom mestu, str. 58.

ne, pred sam početak napada na Grčku, Italija je želela povratak Stojadinovića. Boško K. Hristić, jugoslovenski poslanik u Rimu obavestio je 10. oktobra 1940. godine Cincar-Markovića o tome u jednom privatnom pismu. Grof Ćano „pomenuvši naše odnose, re­ kao je da mi može privatno reći da oni žele povratak Stojadinovića i da Berlin nema dovoljno poverenja u kneza Namesnika. Jer, posle pada Stojadinovića naša politika je u suštini bila izmenjena"120). . Više je, ustvari, bio izmenjen stav Osovine prema Jugoslaviji, koja se nalazila na raskršću: s r c e odgovornih državnika vuklo ih je prema demokrati]ama iako su one bile nemoćne, a r a z u m i stvarnost u kojoj su se nalazili, zahtevali su od njih obazrivost i, bar spoljašnje, korektan stav prema Osovini. Dok je u odnosu na Nemačku jugoslovenska vlada mogla imati jasnu situaciju, sa Ita­ lijom to nije bio slučaj. I pored svih izjava korektnosti Musolini je stalno mislio na osvajanje Balkana i na obnavljanje Rimske impe­ rije. On nije previđao da mu na tome putu stoji Jugoslavija i pre napada na Grčku nosio se mišlju da napadne na Jugoslaviju, ali je Nemačka bila protiv toga. Musolini je, isto tako, smatrao da „hr­ vatsko pitanje11 u Jugoslaviji može u svakom momentu biti upotrebljeno za razbijanje Jugoslavije. Veze sa Antom Pavelićem nisu, i pored svih obećanja, bile prekinute. U razgovoru, koji je imao sa grofom Canom, 23. januara 1940. godine, Pavelić je tražio od Italije 30.000 ljudi, koji bi upali u Kosovo i izazvali nerede. Pavelić je obe­ ćavao naslon svoje države na Italiju: „On (Pavelić) ne krije da će proglašenje NDH u uniji sa Italijom predstavljati udarac planovi­ ma germanizma, ali smatra da je podrška Italije neophodna kato­ ličkoj Hrvatskoj kako bi se osujetili nemački planovi na Jadranu1'121). Nekakav „Hrvatski nacionalni komitet" obratio se, 10. juna 1940. godine, grofu Čanu za pomoć i podršku da bi se stvorila NDH. To je bio apel na Musolinija „da nam pomogne i uputi svoju hrabru i nepobedivu vojsku za odbranu svete i pravedne stvari hrvatskoga na­ roda protiv varvarskog tlačenja Srbije i njezinih saveznika, kako bi se, pod okriljem Italije, mogla uspostaviti hiljadugodišnja nezavisna hrvatska država, koja je uvek predstavljala i predstavljaće zaštitni bedem zapadne kulture i nadiranja sa Istoka da bi se ponovo ovde učvrstio pravedan mir i obezbedio civilizovani život ne samo hrvat­ skoj naciji već i ostalim susednim narodima koji jednako trpe na ovome okrajku evropske zemlje od nametnute i veštačke političke situacije"122). Grof Ćano je primio Pavelića ponovo 10. maja 1940. godine. „Pa­ velić je pripremio za italijanski Generalštab i kartu sa tačnim naznačenjem pozicija hrvatskih ustaških odreda kao i listu njihovih 12°) Na istom mestu, str. 67. 121) Aprilski rat 1 9 4 1 . . str. 556. 122) Na istom mestu, str. 691.

35

najvažnijih materijalnih potreba. Ostalo je samo da se utvrdi dan upada u Jugoslaviju"123). Opijen lakom okupacijom Albanije i brzim padom Francuske, Musolini je planirao napad na Jugoslaviju, koji je trebao da usledi između 10. i 20. septembra. „Poduzete su mere da se kod Hrvata održi raspoloženje za saradnju sa Italijom. Ne­ mačka intervencija sprečila ga je u ostvarenju ovoga plana"124). Umesto toga usledio je napad na Grčku. Interesantno je napomenuti da je do ovoga aktiviranja ustaške, protivjugoslovenske, akcije došlo p o s l e potpisivanja sporazuma Cvetković-Maček, kojim je bila otvorena Banovina Hrvatska u ko­ joj je Maček gledao s a m o početak teritorijalnog zadovoljenja hrvatskih zahteva. Neposredno pre toga Maček je bio gotov da pri­ mi bilo nemačku bilo italijansku intervenciju. Severnoameričkom listu „The New York Times" od 2. avgusta 1939. godine, Maček je izjavio, „da će Hrvatska da se otcepi od Jugoslaviji ako se ne udo­ volji njegovim zahtevima za autonomijom"1243). Grof Cano je zabeležio u svome Dnevniku, da je Maček pregovarao sa Italijom o po­ buni u Hrvatskoj preko grofa Bombellesa i Carneutija i zato tražio pomoć od 20,000.000 dinara „radi otcepljenja od Jugoslavije"125). Ovo je, navodno, bilo još aprila 1939. godine: „Namera je bila da se pu­ tem davanja pomoći poveća kod Hrvata rasploženje za pobunu u Jugoslaviji. Težnje Italije bile su da se spreči iskreni sporazum Srba i Hrvata"126). Posle italijanskoga napada na Grčku (28. X . 1940) pojavila se p o­ treba jasnijega razjašnjavanja italijansko-jugoslovenskih odnosa. Začuđava prilično da se knez Pavle za ovo služio ličnim posrednikom a ne svojim ministrom spoljnih poslova. „Početkom i sredinom okto­ bra (1940) niko nije znao na koju će stranu Italija krenuti, koga će napasti, da li nas ili G rčku"127). U takvoj situaciji ministar Dvora, Milan Antić, stavio je u dužnost Vladislavu Stakiću, advokatu iz Beograda, da ode u Rim i potraži da se raščiste italijansko-jugoslovenski odnosi: „Od grofa Gana trebalo je da dobijem odgovor da li Italija još uvek stoji na bazi Beogradskoga sporazuma ili ne“ 128). Prvi sastanak sa grofom Ganom imao je Stakić 11. novembra 1940. godine. Grof Cano je, kao i obično, bio veoma razgovorljiv i rado je zračio optimizmom oko sebe. Rekao je: „Beogradski pakt ostaje osnova politike prema Jugoslaviji. Ali, m oja je želja da ovi pri­ 123) Vladislav Stakić, Na istom mestu, str. 71. 124) Na istom mestu, str. 71. i24a) Na istom mestu, str. 71. 125) Milan Stojadinović, Na istom mestu, str. 652. 126) Na istom mestu, str. 653. 127) Vladislav Stakić, Na istom mestu, str. 80. 128) Na istom mestu.

36

jateljski odnosi, shodno odredbama Beogradskog pakta, dobiju još prisniji karakter, da uzmu oblik saveza, najšireg prijateljstva"129). Grof Ćano je pokušao da umiri Jugoslaviju zbog rata sa Grčkom i rekao: „Italijanske želje i ambicije ne idu preko linije FlorinaVodena, već samo južno od Albanije i to samo radi osiguranja Ja­ dranskoga i Jonskoga mora. Želim da vam dam osiguranje da Ita­ lija ne želi ni privremeno akamoli trajno, okupiranje Soluna. Njena akcija protiv Grčke neće nikako dovesti do zaokružavanja Jugosla­ vije, kao što želi da predstavi engleska propaganda. Naša je želja da se rat sa Grčkom što pre okonča i da Balkan ostane na miru“ 130). Sa ovakvim stavom, da je on bio iskren, Jugoslavija je mogla biti zadovoljna. To, međutim, nije bio slučaj iako je Musolini formalno isticao, da je moćna i jaka Jugoslavija potrebna Italiji. I Musolini i Čano tražili su demilitarizaciju Jadranske obale na što Jugoslavija nije mogla pristati kao što nije pristajala ni na savez sa Italijom i tako je, pored izmene mišljenja, ostalo kako je bilo. U razgovoru koji je, 29. novembra 1940. godine, imao sa Cincar-Markovićem, Hitler mu je govorio: „Između Italije i Nemačke, s jedne strane, i Jugoslavije s druge strane, može se zaključiti pakt o nenapadanju; pod izvesnim uslovima moglo bi se ići i dalje u cilju konsolidacije bezbednosti Jugoslavije. Pored toga, Jugoslavija bi dobila izlaz na Egejsko more. Na taj način bi jugoslovenski problem bio trajno rešen“ 131). Pošto prva Stakićeva poseta Rimu nije donela razjašnjenje jugoslovensko-italijanskih odnosa došlo je do njegove druge posete Rimu, koja je bila u januaru 1941. godine. Stakić veli: „Moj ponovni odla­ zak za Rim bio je potreban zbog sastanka Hitlera i Musolinija, koji je održan januara 1941. i na kome je postavljeno pitanje Jugoslavi­ je i traženo da se sa Jugoslavijom nađe modus vivendi. Tada je Hit­ ler izjavio želju da Jugoslavija ostane van rata, ali da se odnosi prodube, kako Jugoslavija ne bi predstavljala opasnost, zbog nastu­ paj uće ofanzive protiv G rčke"132). Stakić je dobio određene instrukcije, koje su, uglavnom, bile sledeće: Jugoslavija želi dobre odnose sa Italijom na bazi Beogradskog pakta; ni zbog Nemačke Jugoslavija ne može da se, po želji Italije, definitivno opredeli. S obzirom da je Italija upućena na pomoć Ne­ mačke „to je Jugoslavija primorana, pre nego reguliše svoje odno­ se sa Osovinom, da uredi odnose sa Italijom i da bude sigurna da će Italija biti dovoljno jaka da bi se Nemačka zadovoljila jugoslovenskonemačkim prijatelj stvom“ 133). Jugoslavija mora „biti vrlo oprezna 129) lso) 131) 132) 133)

Na istom mestu, str. Na istom mestu, str. Aprilski rat 1941.. . , Vladislav Stakić, Na Na istom mestu, str.

84. 85. str. 959. istom mestu, str. 88-89. 89.

37

i vrlo pažljiva u svojoj politici prema Nemačkoj. Jugoslavija nema razloga da se požali na držanje Nemačke prema njoj. Stav Nemač­ ke bio je uvek normalan. Nemačka se nije ogresila u politici mira prema Jugoslaviji. Nemačka, koja sa Jugoslavijom nema nikakvog naročitog ugovora o prijateljstvu, sem stvarno korektnih odnosa, imala je postojanu politiku mirnih odnosa. Nemačkoj politici prema Jugoslaviji ne može se ništa prebaciti i zameriti“134). Za Jugoslaviju bi bilo veoma važno da zna, da li je Italija u stanju da dobije saglasnost Nemačke za takvu našu politiku, i da li je Italija voljna da u tome slučaju učini korake u Berlinu, kako bi takva ponuda bila zajednička, i Nemačke i Ita lije"135). Stakiću je bilo stavljeno u za­ datak, da istakne da je Jugoslaviji nemoguće da pristupi Trojnom paktu: „Italija bi trebalo da nam pomogne da se taj mir održi, bez našeg pristupanja Paktu, jer bi i sam zahtev predstavljao za Kneza neprebrodivu krizu savesti“136). Sa ovim predlogom Stakić se pojavio pred Musolinijem i pred grofom Canom. Grof Cano ga je primio 4. februara 1941. godine u Bariju i izložio mu predloge Jugoslaviji. Grof Cano je opet pred­ lagao savez između Italije i Jugoslavije. Istoga dana posle podne Stakić je bio primljen i od Musolinija, koji se, na taj način, nepo­ sredno umešao u jugoslovensko-italijanske razgovore. I njemu je Stakić, još opširnije, razložio predloge kneza Pavla i naročito na­ glasio „da Jugoslavija ne želi da uđe u Trojni pakt zbog strahovite opozicije, naročito u srpskom delu javnosti"137). Jugoslaviji i dalje najbolje odgovora Beogradski pakt kao dalja osnova njihovih odnosa. Musolini je bio u izlaganju italijanskoga stava i opširniji i neposredniji. I on je ponudio Jugoslaviji savez i rekao: „Ja nudim Ju­ goslaviji prijateljstvo i lično ja ću nositi to prijateljstvo kao pod­ logu italijanske politike na B alkanu"138). Musolini je mislio da stanje odnosa između Jugoslavije i Italije, kakvo je bilo u tome momentu, ne može da ostane: „Jugoslavija može na dva načina da uredi svoje odnose sa Osovinom i da ostane van rata. Jedan je da pristupi Troj­ nom paktu, drugi je da na osnovu Beogradskog pakta zaključi sa­ vez sa Italijom, što bi se smatralo dovoljnim približavanjem Oso­ vini i za obezbeđenje njene sigurnosti i teritorijalnog integrite­ t a "139). Musolini je priznao, da su Hitler i on, na svome sastanku, rešavali o Jugoslaviji i da su resili da Jugoslaviji učine velike konce­ sije i da žele da ona treba da ostane izvan rata. Ovom prilikom M u­ solini je poručio knezu Pavlu nekoliko važnih stvari: da je Bugar­ 134) Na 135) Na 136) Na 137) Na !38) Na 130) Na

38

istom istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str. str.

90. 90. 90-91. 95. 95 98.

ska pristala da uđe u Trojni pakt, da je resila da dozvoli prelaz ne­ mačkih trupa kroz svoju teritoriju; da italijansko-grčki sukob „mora biti likvidiran za nekoliko nedelja“ ; krajem marta počeee nemačkojtalijanska ofanziva u Grčkoj. „Turska će ostati mirna i neutralna i to bez obzira kakvo će biti držanje Jugoslavije. Sovjetski Savez ni prstom neće mrdnuti za takozvanu zaštitu Balkanskog poluostrva“ 140). ■ Musolini nije sakrio da je za Jugoslaviju nastao poslednji čas da se definitivno odluči. „Skrenite pažnju Knezu, rekao je on, da Ju­ goslavija treba do kraja februara da uredi svoje odnose sa Osovi­ nom, jer je za nju od velikog značaja da li će te odnose urediti pre ulaska nemačkih trupa u Bugarsku ili posle. Zbog toga, Jugoslavija treba da donese svoju odluku za desetak dana najviše"141). Musolini je, ponovo, predložio zaključenje italijansko-jugoslovenskog saveza na bazi produbljenja Beogradskog pakta. Isticao je da bi taj savez bio dovoljan korak Jugoslavije za približavanje Osovini. Na taj na­ čin Jugoslavija bi ostala izvan rata, a ne bi joj se postavio zahtev da uđe u Trojni pakt142). Musolini je, ovom prilikom, ponudio Ju­ goslaviji i izmenu stanovništva u Istri za albansko stanovništvo u Jugoslaviji. „To je, rekao je Musolini, naročito važno za vas Srbe, jer bi na taj način p o s r b i l i vaše Kosovo, čije je stanovništvo pretežno albansko i koje za vas Srbe ima toliku istorijsku i nacio­ nalnu važnost“W3). Musolini je bio ponudio ako bi Knez primio nje­ gove predloge, da se lično sastane sa Hitlerom ,,i da uredim da ova moja ponuda bude zajednička ponuda Osovine"144). I Musolini je pominjao pitanje Soluna i naglašavao da Jugoslavija treba da primi tu ponudu, jer ako to ne učini Nemačka će ga zadržati za sebe. Stakić je, 9. februara 1941. godine, referisao knezu Pavlu o svo­ jim razgovorima sa Musolinijem i grofom Canom. Knez je naglasio da se Jugoslavija nalazi pred važnim i sudbonosnim odlukama, ali nije bio gotov da primi Musolinijeve i Čanove predloge: ni one o Solunu, ni one o savezu, a još manje one o premeštanju stanov­ ništva: „Ja nemam pravo, rekao je Knez, da Slovence i Hrvate premeštam sa njihovog nacionalnog tla na kome žive više od hiljadu godina. Jugoslavija se ne može za sva vremena odreći ovih krajeva sa izrazitom jugoslovenskom većinom "145). I o samome ishodu rata, koji je već besneo, Knez je imao sasvim drukčije mišljenje od Mu­ solinija. 14°) 141) 142) 143) 144) 145)

Na istom mestu. Na istom mestu. Na istom mestu, str. 99. Na istom mestu. Na istom mestu, str. 100. Na istom mestu, str. 105.

39

Iako, ni ovaj put, nije došlo do značajnijeg približavanja izme­ đu Jugoslavije i Italije, veze nisu prekidane: 24. februara 1941. go­ dine Musolini je ponovo primio Stakića, koji mu je doneo odgovor kneza Pavla: „Knez ne želi pakt, rekao je Stakić. Ja sam poslat i došao sam k Vam a da Vam objasnim stanje u Beogradu, kako bi se našlo načina da Jugoslavija ne bude prisiljena da bira između pak­ ta i nečega drugog"146). Nije jasno šta je trebalo da bude to „nešto drugo" na koje se Musolini nije ni osvrtao. On je, sada, bio mnogo odlučniji i isticao neophodnost da Jugoslavija uđe u Trojni pakt. Rekao je: „Pošto je Nemačka postavila zahtev da vi uđete u Pakt, on se više ne može potpuno isključiti iz pregovora. Ali, mojom po­ moću, može se postaviti pitanje kada da vi uđete u Trojni p a k t"147). Da bi on to mogao, i hteo uraditi, Musolini je tražio sklapanje saveza između Jugoslavije i Italije: „Jedino tako još, i n e x t r e m i s, možete izbeći Pakt, bar za izvesno vreme. A li već sada mo­ rate, da bi se umirila Nemačka i Ribentrop, obećati da ćete, kad se situacija u vašoj zemlji smiri i kada vaš narod i vaša zemlja uvide da se ne radi o kakvoj opasnosti po vašu zemlju, da ćete tada, u toj smirenoj atmosferi, učiniti taj korak: prilazak Paktu. A li požurite sa rešenjem. Sve što duže budete odugovlačili, sve ćete više biti izlo­ ženi nemačkoj presiji da priđete Paktu. Kada utvrdite sa nama od­ nose na bazi italijansko-jugoslovenskog saveza, tada neće imati mo­ gućnost da otklonite takvu nemačku presiju. Tada će to biti i m o j a stvar, a ne samo v a ša "!148). Musolini je izrazio bio želju da se sastane sa knezom Pavlom i da izmenjaju misli o svim pitanjima koja se tiču Jugoslavije i Italije. Knez Pavle nije, ni ovaj put, prihvatio Musolinijeve predloge, niti je hteo da se sastane sa njim. On je u Musoliniju gledao čoveka veoma prevrtljivog, koji sutra lako može opozvati ono što je danas obećao. Takav je, ustvari, bio i grof Ćano. Uz to ni spoljnopolitički uslovi, prema oceni kneza Pavla, nisu bili takvi da bi mu omogući­ vali popuštanje zahtevima Musolinija. „Šta bi vredeo sporazum sa jednini čovekom koji je stalno menjao svoju politiku prema nama. Musolini je danas mogao napraviti i savez sa Jugoslavijom, a sutra sam insistirati kod Hitlera da se sruši ta zemlja koju oduvek naziva Versaljskom umetnom tvorevinom. To nepoverenje nijedna Musoli­ nijeva ponuda nije mogla da otklopi. Nepoverenje zbog namere da napadne Jugoslaviju, nepoverenje zbog težnje da dominira Jadran­ skom obalom, nepoverenje zbog traženja prelaza kamiona za A lba­ niju, baš preko demilitarizovane Dalmacije, nepoverenje zbog tra­ ženja saveza, zbog bombi nađenih u Zagrebu, i to onda kada su vo­ 1«) Na istom mestu, str. 108. i*7) Na istom mestu, str. 109. 148) Na istom mestu, str. 109.

40

đeni ovi razgovori, nepoverenje zbog stalnog antijugoslovenskog sta­ va njegove politike i raznih ponuda koje je činio svim susedima Ju­ goslavije na njen račun“149).

6. • Odnosi između Nemačke, koja je posle Prvoga svetskog rata ima­ la da plaća reparacije, i kraljevine SHS, kasnije Jugoslavije, razvi­ jali su se postepeno. Odnosi su se, uglavnom, ograničavali na priv­ redne veze, jer Nemačka nije htela da se upušta ni u kakve intrige protiv kraljevine SHS. Sve do 25. marta 1941. godine nije između Nemačke i Jugoslavije bio sklopljen nijedan p o l i t i č k i u g o v o r . Pod uticajem izgubljenog rata i teške privredne krize u Nemačkoj su se, na unutrašnjepolitičkom planu, razvijali veoma interesantni procesi iz kojih je proizašao i Nacionalsocijalistički pokret sa A dol­ fom Hitlerom na čelu, koji je č i s t o p a r l a m e n t a r n i m p u ­ t e m d o š a o na vl as t u N e m a č k o j . Dolazak Hitlera na vlast u Nemačkoj izazvao je promene ne samo na unutrašnjepolitičkom planu u zemlji, nego se počeo snažno odra­ žavati i u međunarodnoj politici, što nije moglo ne uticati i na Ju­ goslaviju. „Udarno dejstvo nemačkog vaskrsa, 1933, prožmalo je celu Evropu. Upućeni posmatrači počeli su da zapažaju pomeranje u kontinentalnoj strukturi snaga i da opominju da se diže jedna osvetnička Nemačka“150). Osvetništvo Nemačke bilo je, na prvom mestu, usmereno protiv Francuske, što je nju prisililo da se pribli­ žava Italiji. Približavanje Francuske Italiji odražavalo se negativ­ no na francusko-jugoslovenske odnose, jer je Jugoslavija time gu­ bila podršku Francuske u svome otporu pretenzijama Italije. „Njen intiman odnos sa Italijom samo je pojačao već aktivno nepoverenje Beograda prema Francuskoj. Jugosloveni su bili sigurni da f r a n ­ cuska ne bi oklevala da odbaci interese Jugoslavije' da bi dobila italijansku potporu protiv H itlera"151). U takvoj spoljnopolitičkoj atmosferi odlučio se bio kralj Alek­ sandar da uspostavi vezu sa Nemačkom, koja se bila počela uzdizati. Franc von Papen (Franz von Papen), tadašnji nemački poslanik u Beču, javio je, 26. oktobra 1934. godine, Hitleru sadržaj jedne po­ ruke, koju mu je bio predao jugoslovenski poslanik. „U toj poruci kralj kaže: ,Putujem u Pariz jer imam savez sa Francuzima sa ko­ jima imam i dosta zajedničkih interesa, ali bez obzira na sve šta se može govoriti u Parizu, ja neču nikada učestvovati u jednoj koa­ 149) Na istom mestu, str. 115-116. 150) Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 42. 151) Na istom mestu, str. 45.

41

liciji, koja bi imala da rešava sredjneevropska pitanja, ako u njoj nije zastupljena Nemačka'"152). Ilija Jukić tvrdi, da je Hitler „kralju nudio savez dva puta u toku proleća i leta 1934. godine, jer se nije s Musolinijem sporazumeo na njihovom prvom sastanku u Veneciji sredinom lipnja, da mu ovaj prepusti Austriju. Stoga je kralj poru­ čio Hitleru par dana pred polazak u Pariz da neće tamo nikako pri­ stati na obranu Austrije od njega"153). Tragična pogibija kralja Aleksandra, 9. oktobra 1934. godine, presekla je dalje razvijanje ovih odnosa između njega i Hitlera. Nemci su, međutim, sačuvali i uspomenu i respekt prema mrtvome kralju: na pogrebnim svečanostima u Beogradu pojavio se lično maršal Herman Gering (Hermann Goring), prva ličnost Trećeg Rajha posle Hitlera i odao vojničku počast pred odrom mrtvome kralju154)... Kada se, kao prvi Namesnik, našao na upravi zemlje, knez Pavle je morao da se snalazi i u spletu spoljnopolitičkih problema. Ilija Ju­ kić svedoči: „ ...S a m mi je Knez ponovio ljubazno nekoliko puta da mu je glavna briga bila u mutno predratno doba kako će sprije­ čiti prije svega da se Hitler i Musolini pogode o podeli Jugoslavije i da ona bude žrtva u nizu njihovih napadaja, a ne bi mogla računati na pomoć Francuske i Engleske. Ti su napadi već počeli, kad je Hit­ ler ušao u Austriju 13. marta 1938. godine"155). Jukić navodi, međutim, da je ser Nevil Henderson (Sir Neville Henderson), koji je od 1930. do 1935. bio britanski ambasador u Be­ ogradu, savetovao knezu Pavlu „vruće i prijateljski da i on povede politiku koja neće izazivati Hitlera. Hitler je sam bio već od prije sklon postići neki politički sporazum s Beogradom da ovaj ne primi francuske prijedloge o proširenju saveza Male Antante i protiv Ne­ mačke . . . Hitler je obećao braniti interese Jugoslavije prema Italiji i drugim državama oko nje, ističući da je njezino održanje u intere­ su Nemačke. Već krajem 1937. godine govorilo se o osi London-Berlin-Beograd“ 156). Ima dosta dokaza da je Hitler stvarno uticao na držanje Italije prema Jugoslaviji, jer je on, uključenjem Austrije u Treći Rajh, stavio bio graničnu liniju prema Jugoslaviji. Na sa­ stanku, koji je grof Cano imao sa Hitlerom i fon Noj ratom (von Neurath) zaključeno je, da se Musolini približi Beogradu ,,i da će se mađarske i bugarske težnje za izmenama granica upraviti od Ju­ goslavije na druge države"157). Poseta Milana Stojadinovića Nemačkoj, januara 1938. godine, bila je u okviru ove i ovakve politike. Njegov sastanak sa Hitlerom !52) 153) 154) 155) 156) 157)

42

Na istom mestu, str. 46, bel. 5. Ilija Jukić, Pogledi na prošlost. . str. 110. Milan Stojadinović, Na istom mestu, str. 494. Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 113. Na istom mestu. Na istom mestu.

bio je 17. januara 1938. godine u prisustvu Geringa, fon Nojrata i fon Herena, koji je tada bio nemački poslanik u Beogradu. Stojadi­ novića je pratio Aleksandar Cincar-Marković, koji je tada bio ju goslovenski poslanik u Berlinu. Stojadinovićeva poseta Nemačkoj bila je p r v a zvanična jugoslovenska poseta i prvi zvanični dodir na višem nivou sa Hitlerom. Po onome šta sam Stojadinović kaže 0 tome, „njihove su se zvezde podudarale", svideli su se jedan dru­ gome i lako su uhvatili kontakt u političkim razgovorima. Hitler je uveravao Stojadinovića da „između Nemačke i balkanskih zemalja nema nikakvih spornih pitan ja. . . Nemački interesi na Balkanu je­ dino su e k o n o m s k e prirode, a nikako p o l i t i č k e . Odnos­ no, oni su političke prirode samo utoliko što Nemačka želi konsoliđovanje Balkana iz sopstvenih, čisto ekonomskih interesa"158). Zatim je Hitler naglasio, da njegova saradnja sa Musolinijem može Jugo­ slaviji biti samo od koristi: „Nemačka želi, u svome sopstvenom inte­ resu, postojanje jake i kompaktne Jugoslavije. To uostalom želi i Italija, koja je najzad uvidela da je to za nju bolje nego podržavanje Mađarske da se proširi na Jadransko m o re"159). Hitler je, veli Stojadinović, ponovljeno tvrdio da ne želi nika­ kav politički pakt sa Jugoslavijom: „Jugoslovenske granice ostaće nepovredive, kao što je italijanska na Breneru. Uostalom, za Jugo­ slaviju je, u odnosu na Nemačku, najbolja zaštita: dobro tretiranje nemačke manjine, koja tamo živi i za koju znam da je lojalna prema jugoslovenskoj državi"160). Stojadinović je, sa svoje strane, uvera­ vao Hitlera, da smatra da je pitanje Austrije „jedno čisto unutraš­ nje pitanje nemačkoga naroda, u koje se m i nećemo mešati, a još manje ratovati, ako jedan narod želi svoje ujedinjenje"161). Iz svo­ jih razgovora sa Hitlerom Stojadinović je mislio da može izvući nekoliko pozitivnih zaključaka: „Nemačka saglasnost o italijanskojugoslovenskom sporazumu na Jadranu; odlučnost da se po svaku cenu spreči povratak Habsburga na bečki presto; garantovanje ju goslovenskih granica prema mađarskim teritorijalnim pretenzijama; nepovredivost jugoslovenskih granica u slučaju anšlusa. Ekonomska saradnja, da se Jugoslavija ojača i učvrsti"162). Stojadinović je, ovom prilikom, razgovarao i o tome da Nemačka omogući nabavku oružja 1 ratnog materijala, koje je Jugoslavija trebala. Milan Stojadinović je svoju posetu Nemačkoj smatrao svojim velikim uspehom. U odnosu na njega lično i na trenutne interese zemlje ona je to i bila. Stojadinović je polazio od čisto realističke tačke gledišta i nije se dao podvrgnuti ni francuskom ni britanskom 15a) 159) 16°) 161) 162)

Milan Stojadinović, Na istom mestu, str. 498. Na istom mestu, str. 499. Na istom mestu, str. 501. Na istom mestu, str. 502. Na Istom mestu, str. 501.

43

uticaju: njemu je u vođenju spoljne politike bila tuđa svaka senti­ mentalnost. On je odbio da postojanje Male Antante iskoristi protiv Nemačke za račun Čehoslovačke. Na sednici Saveta Male Antante, koja je održana u Sinai, u Rumuniji, 4. i 5. januara 1938. godine, Stojadinović je pitanje Sudeta označio kao čisto čehoslovačko-nemačko pitanje. Na sastanku na Bledu, 23. avgusta 1938. godine, Sto­ jadinović je to još jasnije istakao, a polovinom septembra iste godine to je isto rekao i knez Pavle163). U martu 1939. godine Jugoslavija nije bila gotova da brani Čehoslovačku u slučaju da bude napadnu­ ta od Mađara164). I Stojadinović je bio zadovoljan zaključcima kon­ ferencije u Minhenu (1938) na kojoj su Velika Bratanija i Francuska prihvatile rešenje pitanja Sudeta. Uz to još i ovo: bez pitanja Ju­ goslavije i Rumunije Čehoslovačka je, 16. maja 1934. godine, za­ ključila pakt o uzajamnoj pomoći sa Sovjetskim Savezom sa kojim Jugoslavija nije tada imala diplomatske odnose165). Ako se svemu ovome doda i to, da je Jugoslavija bez otpora primila priključenje Austrije Trećem Rajhu, onda je jasno otkuda ja proizilazio Stojadinovićev ugled kod Nemaca. I Johan Višt veli, da su Nemci v er o v a l i Stojadinoviću i za njegovo tvrđenje da je Jugoslavija m o­ gla, da je on i dalje ostao na vlasti, proći i bez rata i bez pakta, Višt kaže da je ono imalo neke podloge („ . . . hat etwas fiir sich“ )166). Pad Milana Stojadinovića i obrazovanje vlade Dragiše Cvetkovića izazvali su razočarenje i kod Nemaca i kod Italijana. „Stojadinovićev pad u februaru 1939. godine označavao je mnogo više nego promenu ličnosti u državnom vodstvu; on je označavao duboku promenu kursa u jugoslovenskoj spoljnoj politici, kao što je to rekao Mareš, ataše za štampu u jugoslovenskom poslanstvu u Varšavi, jednom poljskom diplomati"167). Prema mišljenju Mareša, nova vlada će samo prividno isticati da se u politici, koju je vodio Stoja­ dinović, nije ništa izmenilo. Stvarno, ne samo javno mišljenje nego i vladini krugovi smatraju, da Jugoslaviji preti opasnost jedino od sila Osovine. U slučaju rata bila bi neutralnost Jugoslavije veoma kratkotrajna i ona bi odlučno napala Nemačku i Italiju"163). Dragiša Cvetković je 11. februara 1939. godine, samo nekoliko dana posle pada Stojadinovića, isticao da se on veoma divi postig­ nućima nacionalsocijalizma na socijalnom i privrednom planu i da će kurs jugoslovenske spoljne politike prema Nemačkoj ostati nepromenjen. Grof Ćano je zabeležio u svome Dnevniku, 7. februara 1939. godine, da je padom Stojadinovića jugoslovenska karta u oči­ 163) 164) 165) 16S) 167) 16S)

44

Johann Wiischt, Jugoslawien . . .. str. 118. Na istom mestu, str. 118. Na istom mestu, str. 118-119. Na istom mestu, str. 121-122. Na istom mestu, str. 121-122. Na istom mestu, str. 122.

ma Italijana izgubila za 90n/o169). Sigurno je da su posle pada Stoja­ dinovića i Italija i Nemačka drukčije gledale na dalje perspektive razvoja njihovih odnosa sa Jugoslavijom. Ovo tim pre, što se među­ narodna situacija sve više komplikovala i zahvatala veći broj država. Iako u očima Nemaca nije bio ni blizu ono što je bio Milan Sto­ jadinović, Aleksandar Cincar-Marković je ipak uživao njihovo poverenje. I sa njim su oni hteli da produže politiku koju su vodili sa Stojadinovićem, jer im nije, bar još tada ne, bilo u interesu da izazivaju komplikacije na Balkanu, koji je njih interesovao kao sirovinska b a z a . Primećuje se ipak da oni počinju postav­ ljati konkretnije zahteve iako ne gube strpljenje u čekanju odgo­ vora na te zahteve. Pošto se malo smirilo uzbuđenje zbog Stojadinovićevog pada, jugoslovenska vlada je pokušala oživljavanje razgo­ vora sa Nemačkom. To se desilo ubrzo posle ulaska nemačkih trupa u Prag (15. marta 1939), što je bilo jako uzbudilo ne samo jugoslovensku javnost nego i vladu. Pred kraj aprila 1939. godine Cincar-Marković je otputovao za Nemačku: 25. aprila imao je razgovor sa fon Ribentropom, a 26. aprila bio je primljen od Hitlera. Iz Z a p i s n i k a , koji je vođen o ovim razgovorima, vidi se sledeće: jugoslovenska vlada je već diskutovala pristupanje paktu Antikominterne. Cincar-Marković je bio za pristupanje, „ali Princ Regent i drugi jugoslovenski ministri bili su mišljenja da bi jedan takav korak bio preuranjen. Javno m nenje u Jugoslaviji trebalo bi da bude bolje pripremljeno11170). CincarMarković nije krio da je jugoslovensko javno mišljenje bilo uvereno „da će pre ili kasnije boljševički režim morati da popusti jednoj novoj nacionalističkoj Rusiji“171). Fon Ribentrop je napomenuo da bi o ovome trebalo raspravljati za vreme posete kneza Pavla Nemač­ koj, koja je već bila zakazana. S obzirom da je jugoslovenska vlada bila zatražila od Nemačke zajam od 200,000.000 Rajhsmaraka CincarMarković nije bio u mogućnosti da mnogo protivreči nemačkim zahtevima i predlozima172). Na prijemu kod Hitlera Cincar-Marković je stekao uverenje da je za Hitlera, kao što je i bio rekao, „jedna jaka Jugoslavija veoma značajna i on je čvrsto uveren da i Italija deli isto mišljenje, jer će ona radije gledati Jugoslaviju nego Mađarsku na Jadranskom moru. Ukoliko Jugoslavija ne učini neku naročitu grešku, ona će sigurno u Italiji imati zaštitnika za očuvanje svog integriteta, jer ova više voli Jugoslaviju nego zemlju od 25,000.000 stanovnika koja se pro­ stire od Karpata do Jadrana1'173). 169)

170) 171) 17a) 173)

istom mestu. Aprilski rat 1941. . . , Na istom mestu, str. Na istom mestu, str. Na istom mestu, str.

str. 187. 187. 187-188. 191.

Ova poseta Cincar-Markovića Berlinu bila je neka vrsta pripre­ me za posetu kneza Pavla Nemačkoj, koja je bila od 1. do 5. juna 1939. godine. Tu posetu kneza Pavla opisao je dosta detaljno Vladi­ mir Vauhnik. Ova je poseta veoma imponovala Hitleru i sve je či­ njeno da ona na kneza Pavla učini jak utisak. Da bi njegov bora­ vak ispao što svečaniji, nemačka vlada je utrošila 30,000.000 rajhsmaraka174). Vauhnik ističe da se knez u razgovorima sa Hitlerom pokazao kao „vrlo spreman i priseban diplomat11, i da nije primio sugestije da se okrene protiv Engleske. Knez je hvalio postignuća nove Nemačke i izjasnio se za dobre odnose i privrednu saradnju175). I o razgovorima koje je knez Pavle, 5. juna 1939. godine, vodio sa Hitlerom, vođen je zapisnik. Iz njega se vidi kakve su bile teme razgovora. Fon Ribentrop, koji je prisustvovao razgovorima, kao i Cincar-Marković, predlagao je da Jugoslavija, još u toku juna, istupi iz Društva naroda, ali taj predlog nije prihvaćen. Cincar-Marković je, dalje, isticao da je potrebno da se Balkanski pakt održi na neu­ tralnoj bazi, inače da se traži od Turske, koja je sklopila pakt sa Engleskom, da se povuče176). Hitler je isticao da je potrebno da Ju­ goslavija „jasno odredi svoju politiku prema Osovini" i to iz dva razloga: a) zbog obezoružavanja separatista i b) zbog pretenzija Ma­ đarske, koja teži ka Jadranu. Italija je, rečeno je, za Jugoslaviju: „Samo Italija mora imati garantiju da će jedna tako jaka Jugoslavi­ ja uvek slediti politiku prijateljstva prema Italiji. Ukoliko ne bude nikakva povoda za to nemoguće je predvideti kakav bi prenagljeni korak mogao jednoga dana da preduzme Duče“ 177). Cincar-Marković je objasnio zbog čega Jugoslavija ne može obećati pristupanje pak­ tu Antikominterne: „pošto se taj pakt u Jugoslaviji smatra kao upe­ ren protiv Rusije. Prema tome, za sada ovaj pakt nije popularan11178). Hitleru nije uspelo da kneza Pavla pridobije za svoju liniju. To je Hitlera veoma ljutilo. Vauhnik, koji je za vreme razgovora izme­ đu Hitlera i kneza Pavla sedeo u čekaonici, zabeležio je da je Hitler izašao iz dvorane vrlo ljut: „Mrki pogled i poigravanje nerava oko usana odavali su ga“ 179). I Jakob B. Hoptner ističe da su ovi razgo­ vori „bili veliko razočarenje za Hitlera . . . Poseta kneza Pavla bila je za Nemce neuspeh. Za Jugoslovene ova poseta imala je izvesne vaspitne vrednosti. Oni su videli snagu nemačke vojne sile i Vauhnik je mogao da da knezu Pavlu ocenu njene borbene snage. Oni su, ta­ kođe, počinjali da predviđaju šta Nemci mogu tražiti od njih. Kada je polazio, knez Pavle je rekao Vauhniku, „da pokuša da održi dobre 174) 175) 176) 178) 179)

46

Vladimir Vauhnik, Nevidna fronta. Spomeni. Buenos Aires 1965, str. 31. Na istome mestu, str. 33. Aprilski rat 1 9 4 1 . . str. 233. Na istom mestu, str. 234. Vladimir Vauhnik, Nevidima fronta . . . , str. 33.

odnose prijateljstva sa Nemačkom. Ja ću se brinuti sam o drugim zemljama'*180). Bojeći se, verovatno, da u Londonu njegovu posetu Hitleru ne shvate pogrešno knez Pavle je, posle ove posete, „pod izgovorom bolesti i konsultovanja lekara" otišao u Veliku Britaniju: „U kon­ taktu sa svima odgovornim britanskim faktorima, knez Namesnik izneo je svoje utiske za vreme boravka u Nemačkoj i saopštio im svo­ je mišljenje da je rat na pragu. Međutim, britanski odgovorni fakto­ ri, na čelu sa predsednikom vlade, Nevilom Cemberlenom, verovali su da Hitler neće dalje u svojim agresivnim planovima i da Sovjetska Rusija neće dopustiti nemački napad na Poljsku, iako se on već či­ nio neizbežnim11181). I za Englesku i za Francusku, kao i za sve njihove prijatelje i jednomišljenike u Evropi, leto 1939. godine bilo je leto iluzija i ra­ zočarenja: Nemačka je 1. septembra 1939. godine napala Poljsku bez da je Sovjetska Unija i pokušala da je u tome omete. Britanska i francuska diplomatija doživele su veliki neuspeh i bile od Sovjeta izigrane. „Šest meseci od marta do avgusta pregovara SSSR sa En­ gleskom i Francuskom, a za to vreme po svim evropskim zemljama, izuzev Nemačke i Osovine, demokratske stranke govore na sve m o ­ guće načine kako je pakt Engleske i Francuske sa Sovjetima goto­ va stv a r.. . Ceo svet se bio podelio pod uticajem dva tabora. Jedni vele: dobro je da se zaključi, drugi nije dobro da se zaključi. Na žalost, mi smo bili potpuno usamljeni tvrdeći: ne bojte se, taj pakt, ovaj savez Engleske i Francuske s jedne strane i Sovjeta s druge strane, neće se zaključiti. I jedini u celoj svetskoj javnosti, na žalost jedini, tvrdili smo neprestano svake nedelje: savez između Englesi Francuske, s jedne strane, i Sovjeta, s druge strane, neće se zaklju­ čiti"182). I ovaj savez nije bio zaključen. Čak ni posle toga, kada su Sov­ jeti, početkom avgusta 1939. godine, tražili da Engleska i Francus­ ka pošalju vojnu delegaciju za zaključenje vojnoga saveza. I dele­ gacija je došla. ,,U Moskvi je nastalo pregovaranje između vojnih stručnjaka, svakako u cilju da dobro upoznaju namere i snage anglofrancuske, a 22. avgusta Molotov je zaprepašćenim članovima dele­ gacije Engleske i Francuske saopštio da je sutradan, 23. avgusta, na žalost, zauzet, neće moći doći da radi sa njima, jer toga dana stiže gospodin Joahim fon Ribentrop, ministar spoljnih poslova Rajha, pa će sa njim zaključiti jedan mali pakt o nenapadanju"133). 18°) Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 210. 181) Dragiša Cvetković, Jugoslavija i razvoj međunarodne situacije između dva rata. (Glasnik SIKD ,,Njegoš“ sv. VI. decembar 1960, str. 13). 182) Dimitrije Ljotić, Obeležje spoljne politike Sovjeta. U „Svetska revolucija“, 1949, str. 139-140. 183) Na istom mestu, str. 141.

47

Zaprepašćenje kod engleske i francuske delegacije moralo je biti veliko: oni su bili izigrani, a Hitler dobio podsticaj da napadne Poljsku, koju je podelio sa Sovjetima. „Hitler je toga dana verovao da je nadmudrio ceo svet. Pokazali smo već koliko je od toga daleko. Jer je taj pakt omogućio Sovjetiji da upadne sa svoje strane u Poljs­ ku, da ovoj onemogući svaki otpor i da zauzme velike delova njene zemlje. Sad je nemoguć Hitlerov plan o zaključenju mira s Poljskom, jer je Poljska ne samo tučena, već smrvljena. S kim sada mir za­ ključiti? A kada nema mira sa Poljskom, kako da mir zaključe A ngloFrancuzi, koji su, obavezom časti, u rat zbog Poljske ušli“184). Sve ovo što se odigravalo mogli su i knez Pavle i jugoslovenska vlada samo posmatrati. Napad na Poljsku potvrdio je kneževu tezu da predstoji početak rata prema kome će se morati zauzimati stav, ali kakav? Spremnost jugoslovenske vojske za vođenje bilo kakvog rata bila je minimalna. To su znali i Glavni generalštab, i vlada i knez Pavle. U jednom I z v e š t a j u koji je Glavni generalštab, 20. novembra 1938. godine, podneo ministru vojske i mornarice, sto­ ji: „Pred ovako opremljenim susedima, ne može se ni misliti, da bi naša vojska mogla sa uspehom da se bori, ako se i sama savremeno ne opremi11185) . . . Posle analize situacije zaključeno je „da stojimo pred novim i možda sudbonosnim događajima u skoroj budućnosti.... Stoga se i za nas pitanje naoružanja i opreme naše vojske i spreme zemlje za odbranu postavlja danas ispred svih ostalih problema dr­ žavne politike11186). Na sastanku-savetovanju ministra vojske i mornarice sa člano­ vima Vojnog saveta i načelnikom Glavnog generalštaba (to je tada bio Dušan Simović) raspravljano je pitanje utvrđivanja granica što je, s obzirom na moderno naoružanje, bilo sasvim uzaludno ba­ canje novca. Na tome savetovanju Simović je isticao, „da je nemač­ ka opasnost za nas najozbiljnija, a sve ostale opasnosti dolaze iza opasnosti N em ačke"187). Beznadežnost položaja u kome se Jugoslavi­ ja tada nalazila i na tome planu, vidi se i iz referata koji je, 20. de­ cembra 1938. godine, na ovome savetovanju pročitao Milan M ilovanović, tada predsednik Vojnog saveta. ,,U slučaju uspeha naših sa­ veznika, rekao je on, m i možemo računati da i sami dobijemo svoj deo samo ako im u ratu budemo od koristi, a ako se damo brzo pri­ gušiti, onda možemo poslužiti samo kao moneta za potkusuriva­ n je "188). Težak, a do izvesne mere i tragikomičan, položaj Jugoslavije i na ovome planu bio je i u tome što su jedni vojni krugovi govorili o 184) 185) 186) i81) 188)

48

Na istom mestu, str. 145-146. Aprilski rat 1 9 4 1 . . 6 9 . Na istom mestu,. str. 79-80. Na istom mestu, str. 103. Na istom mestu, str. 115.

s a v e z n i c i m a , kojih nije nigde bilo i što su tražili naoružanje od zemlje, koju je načelnik Generalštaba (Simović) označio kao naj­ većega neprijatelja Jugoslavije. Na sastanku sa Musolinijem i gro­ fom Canom, održanom 15. aprila 1939. godine, maršal Gering ih je obavestio da Jugoslavija od Nemačke traži kredit za naoružanje u visini od 200,000.000 rajhsmaraka i to bez političkih uslova.189). Ne­ mački vojni ataše u Beogradu, Rudolf Toussaint, referisao je, 22. aprila 1939. godine, svome ministru, da je bio primljen od jugoslovenskog ministra vojske i mornarice, Milutina Nedića, k oji mu je postavio pitanje traženoga kredita. „Počeo je izjavom da mu je feldmaršal čvrsto obećao kredit od 200,000.000 i on je tada obim mogu­ ćih narudžbina bazirao na toj sumi. Nezavisno od toga on namerava da za vazduhoplovstvo naruči 50 čeških ,klemartuza‘, 50 ,dornijera 215‘, 50 ,meseršmita 109‘, a kasnije i drugih 50 ,meseršmita 109‘. Ostatak sume namenjen je za kopnene snage, naročito za oklopna kola i oklopne motocikle radi motorizacije konjice. Ministar rata ponovo je istakao da je stvar hitna, pošto Jugoslavija sada treba da nadoknadi ono što je propustila u odnosu na druge balkanske zemlje“ 190). Sa dodeljivanjem ovoga kredita išlo je teško. U razgovoru koji je Cincar-Marković, 25. aprila 1939. godine, imao sa fon Ribentropom, postavljeno je opet pitanje ovoga kredita, koji je Jugoslavija trebala za svoje naoružanje; sličan kredit ona je već bila dobila od Italije. Fon Ribentrop je obećao da će „od nadležnih funkcionera pribaviti informacije o sadašnjem stanju, tako da će tada ponovo da diskutuje s jugoslovenskim ministrom spoljnih pošlova“ 191) . . . Da je sa isporukom avijona išlo vrlo teško nije nikakvo čudo, jer se u celu stvar bila ukopčala i Italija. Načelnik nemačkog ekonomsko-političkog odelenja izveštava, 7. decembra 1940. godine, u vezi isporuke avijona, da se čeka na odluku ministra spoljnih poslova. Cela je stvar, međutim, stajala vrlo rđavo. U izveštaju načelnika ekonomsko-političkog odelenja stoji: ,,S obzirom na italijanski zah­ tev da se ne isporučuje nikakav avijonski materijal Jugoslaviji i s obzirom na jugoslovenski stav u pitanju tranzita kamiona za Alba­ niju, mi ćemo se i dalie uzdržavati od isporuke avijonskog materija­ la Jugoslaviji"192). Poverenje i Nemačke i Italije u Jugoslaviju sve više je opadalo posle pada Milana Stojadinovića. Ako je maršal Gering bio za dodeljivanje kredita Jugoslaviji, fon Ribentrop se tome odupirao. Hopt­ ner veli, da je „traženje kredita i naoružanja od strane Jugoslavije postalo futbalska lopta za ambiciozne nemačke birokrate i instru189) istom mestu, 19°) Na istom mestu, 191) Na istom mestu, 192) Na istom mestu,

str. str. str. str.

179. 180. 188. 972-973.

49

menat nemačke spoljne politike"193). I kada je ovaj kredit, u prin­ cipu, bio odobren, nije mu bila jasno određena visina. Hitler je dugo otežavao isporuku anti-avijonske artiljerije i avijona. „Najzad, po­ slao je jedan broj ,Hajnkela‘ i ,Meseršmita‘ da umiri uznemirene Jugoslovene. Docnije, kad su im trebale sirovine za ratnu indrustriju, Nemci su odlučili da naprave jednostranu pogodbu sa Beogradem. U zamenu za celokupnu jugoslovensku proizvodnju bakra, zatim za veću isporuku olova, cinka, kalaj a i kudelje, oni su obećal i da isporuče 100 aviona ,Meseršmit 120‘, protivavionskih topova ,Ško­ da, i 250 (docnije smanjeno na 100) protivtenkovskih topova ,Škoda“ ‘194). U prilikama, kakve su bile tada, nije bilo nikakvog izgleda da Jugoslavija dobije naoružanje od Amerike i Engleske. Jugoslovenski poslanik u Londonu, javio je, 1. marta 1940. godine, da je britanska vlada stavila na raspoloženje kredit od 750.000 funti za nabavku rat­ nog materijala: „Obećan nam je, tada usmeno, i jedan zajam od jed­ noga miliona za nabavku sirovina i materijala koji nije naoružanje u užem sm islu. . . Iz prve transe zajma isporučeno je do danas 12 ‘Harikena'-lovačkih aviona i 20 ,Blenhajm‘ bombardera-aviona. Šest lovačkih aviona su ukrcani na brod ,Polo‘ 25. februara za Sušak, dru­ gih 6 aviona su upakovani i čekaju na transport u konvoju u toku ovoga meseca“ 195). Knez Pavle je tražio naoružanje i od Amerike, ali je ona radila za Veliku Britaniju i Francusku. „On je isticao da, mada je bilo odličnih utvrđenja na jugoslovenskoj granici prema Nemačkoj i Italiji, nije bilo jednog jedinog teškoga topa da se postavi na ova utvrđenja. Ali pojam masovne nabavke kao sredstva obezbeđenja neutralnosti jedne države nije ulazio u kalkulaciju Stejt Departmenta i Odbora za municiju Sjedinjenih Američkih Država. Ideja eko­ nomskog ratovanja bila je stvar budućnosti“ 196). Gledana kroz prizmu stvarnih potreba Jugoslavije za pomoći u naoružanju zemlje, situacija je izgledala veoma teška. Ukoliko se, proširenjem rata, pritisak Nemačke i Italije pojačavao, utoliko se sve više približavao i čas definitivne odluke kakav stav vlada ima da zauzme. Da bi se, sa strane Velike Britanije i Francuske, situaci­ ja sasvim razjasnila, knez Pavle je odlučio da pošalje generala Petra Pešića u Francusku i Veliku Britaniju da on tamo stupi u vezu sa Generalštabovima ove dve zemlje, koje su nekada bile saveznice Srbije. Pešić je, jula 1939. godine, prvo posetio Francusku a zatim Veliku Britaniju i o tome, po svome povratku, podneo opširan izveštaj. Generalštabovi Francuske i Velike Britanije kao da nisu ima­ 193) Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 224. 194) Na istom m estu, str. 224-225. 195) Aprilski rat 1 9 4 1 . . str. 575. 196) Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 226.

50

li nikakve veze sa vojnom i političkom stvarnošću u Evropi. Oni su planirali, „da se zauzme Solun i pomoću Turske zavlada istočnim delom ovoga (Sredozemnog) mora11197). U oceni borbenih kvaliteta nemačke vojske francuski Generalštab je bio u teškoj zabludi. Pešić piše da su ga uveravali da je kod Nemaca „moral vojske slab, jer su nezadovoljni diktaturom. Ima znakova da nije isključeno da u ratu izbije jače nezadovoljstvo protiv Hitlera, pa čak i revolucija“ 198). Načelnik britanskog Generalštaba, general Groth, bio je real­ niji i isticao da je potrebno da Jugoslavija, u početku, ostane neu­ tralna. Engleska vojska je bila tek u početnoj fazi formiranja i na­ oružanja pa se ni sa te strane, u dogledno vreme, ne može očekivati neka pom oć“ 199). Pešić je prikupio podatke i o stanju britanske avi­ jacije, koje je bilo takvo da se sa te strane nije moglo ništa očeki­ vati. Ubrzo iza toga desila su se još dva krupna događaja: sklapanje nemačko-sovjetskog pakta i, 1. septembra 1939, napad Nemačke na Poljsku. Jugoslovene je veoma zaprepastilo držanje Velike Britanije i Francuske u slučaju Poljske. „Za to vreme francuske i engleske di­ vizije prema Nemačkoj ostale su neaktivne i omogućile brzi pad Poljske. Prema izjavi nemačkih generala na Nirnberškom procesu, za vreme napada na Poljsku, Nemačka je prema francuskim i engles­ kim divizijama, imala samo svojih pet divizija: katastrofa Nemač­ ke bila je izbegnuta blagodareći tome što su 110 divizija francuskih i engleskih ostale potpuno neaktivne11, — izjavio je general Jodl, šef Nemačkog Generalštaba na procesu u Nirnbergu200).

197) Dragiša Cvetković, Misija generala Pešiča. (U „Dokumenti o Jugosla­ viji" Sveska 7, str. 9). 198) Na istom mestu, str. 10. 199) Na istom mestu, str. 11. 200) Na istom mestu, str. 13.

U NU TR AŠN JEPO LITIČ K O STANJE U JU G O SLA V IJI UOČI D R U G O G SV E T SK O G R A T A

Unutrašnjepolitičko stanje u Jugoslaviji uoči Drugoga svetskog rata bilo je veoma turobno i puno isprepletanih opasnosti za opsta­ nak države. Te opasnosti, spletovi suprotnosti i međusobnih borbi političkih partija, koje su se otimale oko vlasti, počelo je od samo­ ga proglašenja zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Od 1. decembra 1918. do 6. januara 1929. godine te partije nisu mogle da reše bitne unutrašnje probleme zemlje i da ideji ujedinjenja daju životnu snagu. Kada se, i u celini i u pojedinostima, analizira rad tada postojećih političkih partija, postaje jasno da su sve one iznad ideje i interesa države i naroda uporno i dosledno sledile svoje po­ sebne i grupne interese. I u kraljevini Srbiji uoči Prvoga svetskog rata i u kraljevini SHS posle njega, političke partije su predstavlja­ le ozakonjene organe razbijanja celosnosti narodne sa objašnjenjem da preko njih i pomoću njih narod učestvuje u upravi državom i u određivanju svoje sudbine, iako se samo u izuzetnim istorijskim m o­ mentima dešavalo da se partije svesno potčine interesu celine. To je bilo u kraljevini Srbiji uoči i za vreme Balkanskih i Prvoga svet­ skog rata. „Politički ideali, pisao je Slobodan Jovanović, moraju se stva­ rati van stranaka, od ljudi koji, nezaraženi stranačkim egoizmom i slobodni od stranačke discipline, nepristrasno i samostalno misle o državnim interesima. Ti će se ideali posle nametnuti strankama kao sve popularne ideje, jer, da bi samo došle do vslati, stranke pri­ staju na sve ono što biračko telo traži od njih. Na taj način vrši se podela posla između javnoga mnenja i stranaka: javno mnenje rađa ideje koje valja ostvariti; stranke uzimaju na sebe da te ideje ost­ vare"1). Ovo je interesantno teorijsko postavljanje stvari, koje se u ži­ votnoj praksi teško, ili nikako, može ostvariti. U državi SHS produ­ žile su svoj život ne samo stare političke partije iz kraljevine Sr­ bije, nego su došle i druge, nove, sa područja zemlje koja su ušla !) Slobodan Jovanović, O državi (Sabrana dela, X V I, Beograd 1936, str. 199).

52

u sastav kraljevine. Svaka od ovih političkih partija imala je svo­ ju političku prošlost i svoje interese i ciljeve, koji nisu mogli biti usklađeni onako kako je to zahtevao opšti i narodni interes. U novoj državi SHS, čiji su nastanak omogućile vojničke i poli­ tičke pobede kraljevine Srbije, nisu samo bile unesene nove poli­ tičke partije sa svojim idejama i shvatanjima, nego i suprotne ideje i teze o državi i državnosti. Teško se shvatalo da nova država nije samo proširena kraljevina Srbija sa svojim državnim i nacionalnim idejama, nego da su se u njoj našli i Hrvati i Slovenci, koji su imali svoja shvatanja i države i državnosti, koja su se teško mirila sa srp­ skom državnom i nacionalnom idejom. Suočenje tih suprotnosti pretvorilo se u tešku borbu i obračune, koji su nalazili svoje izraze i u partijsko-političkim obračunima, koji su ozbiljno ugrožavali unutrašnji mir zemlje. Te borbe i ti obračuni uobličavali su se, sve više, u borbu između Srba i Hrvata pri čemu su Slovenci bili i naj­ mudriji i najrealniji. Iako ishod Prvoga svetskog rata nije omogućio njihovo puno nacionalno ujedinjenje, oni su u kraljevini SHS, kas­ nije Jugoslaviji, shvatali realistički: bez nje i izvan nje oni bi izgu­ bili i ono slobode i samostalnosti, koje su imali u njoj. Nije naša ni namera ni zadatak da izlažemo istoriju partijskopolitičkih borbi u kraljevini SHS od 1. decembra 1918. godine do njenoga sloma aprila 1941. godine. Zadržaćemo se, nešto opširnije, na unutrašnje političkim prilikama u Jugoslaviji za vreme od neko­ liko godina uoči Drugog svetskog rata. Tragična pogibija kralja Aleksandra, 9. oktobra 1934. godine, može se, u prilično velikoj meri, uzeti kao početak jedne nove faze razvoja unutrašnjopolitič­ kih odnosa u Jugoslaviji. Ozbiljno ugrožavanje i same k o n c e p ­ c i j e z a j e d n i č k e d r ž a v e Srba, Hrvata i Slovenaca, koje je bujalo od 1. decembra 1918. pa sve do 6. januara 1929. godine, prinudilo je bilo kralja Aleksandra da naredi r a s p u š t a n j e političkih partija i da proglasi s v o j u v l a s t , koju su predstav­ nici raspuštenih političkih partija nazvali, i još uvek nazivaju, „ d i k t a t u r o m k r a l j a A l e k s a n d r a “. Da su široke narodne mase oduševljeno primile ovu odluku kra­ lja Aleksandra, ima više dokaza. Jedan od njih naveo je i Dimitrije Ljotić. „Došao mi je, piše on, jedan otresit seljak iz Skobalja Smederevskog na tri dana posle objavljivanja. Pitam ga kako je prim­ ljeno. Ispriča mi kako im je sinoć na seoskom zboru pročitan Ma­ nifest, pa je bilo ljudi koji su plakali. ,Zašto*? — pitam ja — ,Ođ radosti1, odgovori mi. Ljudi vele: „Tek sad vidimo da zaista imamo kralia“ 2). Široke narodne mase, uglavnom svi oni koji nisu bili zamteresovani u borbi za vlast,videli su da, sve žučnije partijsko-političke borbe ugrožavaju i sam opstanak države. Zbog toga su ih i 2) Dimitrije Ljotić, Iz moga života. Minhen 1952, str. 79.

53

obradovale nove mere i nade vezane za uvođenje novoga stanja. U svome Manifestu od 6. januara 1929. godine kralj Aleksandar je rekao: „Parlamentarni red i sav naš politički život dobijaju sve više negativno obeležje, od čega narod i država imaju za sada samo šte­ te. Sve korisne ustanove u našoj državi, njihov napredak i razvitak celokupnoga našeg državnog života, dovedeni su time u opasnost. . . Parlamentarizam, koji je kao političko sredstvo po tradicijama od moga nezaboravljenoga oca ostao i moj ideal, počele su zaslepljene političke strasti zloupotrebljavati u toj meri, da je postao smetnja za svaki plodan rad u državi. Žalosni razdori i događaji u Narodnoj skupštini pokolebali su kod naroda veru u korisnost te ustanove. Sporazumni, pa i najobičniji odnosi između stranaka i ljudi postali su apsolutno nemogući. Umesto da parlamentarizam razvija i jača duh narodnog i državnog jedinstva, on ovakav kakav je, počinje da dovodi do duhovnog rasula i narodnog razjedinjenja. M oja je sveta dužnost, da svim sredstvima čuvam državno i narodno jedinstvo. I ja sam rešen, da ovu dužnost bez kolebanja ispunim do kraja. Tra­ žiti leka tome u dosadašnjim parlamentarnim promenama ili u no­ vim zakonodavnim izborima, značilo bi gubiti dragoceno vreme u uzaludnim pokušajima, koji su nam odneli nekoliko poslednjih go­ dina. Mi moramo tražiti nove metode rada i krčiti nove puteve“3). Zna se da kralj Aleksandar nije laka srca doneo svoju odluku od 6. januara 1929. godine. Pokušavao je on da reši tešku unutrašnjepolitičku krizu, koja je nastala posle atentata u Narodnoj skup­ štini, 20. juna 1928. godine; vršio je konsultacije svih partijsko-političkih prvaka, ali te konsultacije nisu donele nikakvo rešenje. N je­ ga je nevolja naterala na to. U govoru, koji je držao 1931. godine prilikom otvaranja Narodnog predstavništva kralj je rekao, da je z l o u p o t r e b a „političkih sloboda i parlamentarnoga rada bila do te mere teška, da je bio doveden u pitanje napredak i razvitak cje­ lokupnog narodnoga života; nacionalna i državna cjelina bila je oz­ biljno ugrožena; prijetilo nam je duhovno rasulo i narodno razjedinjenje“4). Da kralj Aleksandar nije proglasio ličnu vladavinu 6. januara 1929. godine zbog težnje za diktaturom, može se zaključiti i iz onoga što kazuje dr Ivan Ribar o kraljevom odnosu prema Parlamentu. Ribar je bio predsednik Vidovdanske ustavotvorne skupštine, koja je primila Vidovdanski ustav 1921. godine. On veli: „ . . . A kad je došlo do vladine krize, onda je predsjednik izvejštavao kralja o par­ lamentarnoj situaciji, i na osnovu izvještaja kralj je mogao, ali nije morao, da odluči pri rješavanju krize. Tako sam se već i u Privre­ menom predsjedništvu, još prije negoli sam predsjedavao Ustavo­ 3 Navedeno kod: Ferdo Čulinović, Jugoslavija između dva rata, II, Zagreb 1961, str. 7-8. 4) Dr Ivan Ribar, Politički zapisi, II, Beograd 1949, str. 11.

54

tvornoj skupštini, sastajao sa kraljem, odnosno regentom, i učio ga poznati naročito po pitanju njegovih ličnih odnosa prema Parla­ mentu s kojim je dijelio vlast u ustavnoj monarhiji. Moram priz­ nati da se trudio da sa respektom govori o parlamentu i o politič­ kim strankama, koje vladaju u parlimentarnoj državi. Uvjerio sam se i o tome, kada sam povodom jedne od najtežih i dugotrajnih vla­ dinih kriza bio kod njega kada nije moglo da radi Privremeno pred­ sjedništvo zbog apstinencije opozicije. Kada sam nakon otvaranja sednice, konstatujući pomanjkanje kvoruma, zaključio ovu bez prelaza na dnevni red, a prema konzultaciji sa prvacima Demokratske stranke, koja je tada bila u opoziciji, predložio mu obrazovanje jed­ ne nacionalne vlade sa jednim od članova Srpske koalicije na čelu, sa profesorom Cvijićem, a on m i odgovorio da je protiv nacionalnih vlada, da je protiv neutralnih vlada, da je naslijedio od oca, kralja Petra, poštovanje parlamentarizma kakav vlada u zapadnim zem­ ljama i da od toga principa neće odstupiti, jer da i on voli partije i partijske ljude imati u vladi“5). Zna se, isto tako, da ni dr Vladko Maček, kao ni predstavnici hrvatskih partija nisu, u to vreme, hteli da sarađuju sa srpskim po­ litičkim strankama. Dopisniku lista „Narodni val“ dao je Maček, 10. novembra 1928. godine, izjavu: „Rekao sam već više puta, da sa beogradskim strankama više ne možemo razgovarati, jer tu nema stranaka u smislu evropske demokratije. Sve te stranke, kako god se one zvale, imaju samo jednu točku programa: vlast. Ima li uopće u Srba stranke, koja bi mogla dobiti ne većinu, nego znatan broj poslanika, ako nije u vladi. U čije ime onda bi te stranke mogle raz­ govarati? Dopisniku „Politike" izjavio je Maček, 31. decembra 1928. godine, na pitanje: da li bi on učestvovao u Skupštini „za koju bi i sama SD K smatrala da je izraz volje naroda", odgovorio: „Ne bi. Ne bi učestvovali. Mi Hrvati ni u kojoj beogradskoj Skupštini nećemo učestvovati, ni sudjelovati, jer nećemo da budemo zastup­ ljeni u ovome državnome sklopu kao stranka nego kao narod"6). Pre nego što je proglašen 6. januara 1929. godine kralj A lek­ sandar je konsultovao i Mačeka i Svetozara Pribićevića i tražio nji­ hovo mišljenje o načinu rešenja tadašnje krize. Pošto nijedan ni drugi nije hteo da razgovara sa srpskim političkim strankama, tra­ žili su intervenciju Krune. „Misao o intervenciji Krune“ , pisao je Svetozar Pribićević, 28. oktobra 1928. godine, u „R iječi", „rodila se zbog toga, što SD K nije bilo moguće da raspravlja sa sadašnjim srbijanskim strankama. Nije bilo moguće p r v o zato što je iz re­ 5) Dr Ivan Eibar, Iz moje političke suradnje (1901-1963), Zagreb 1965, str. 195. e) Navedeno kod: Ljubo Boban, Iz istorije odnosa između VI. Mačeka 1 Dvora u vrijeme šestojanuarskoga režima. U „Historijski zbornik11 god. X V II, 196o, str. 58).

55

dova tih stranaka izašao ubojica. D r u g o nije bilo moguće zato što su te stranke prešle preko krvavog zločina u Narodnoj skupštini na dnevni red kao da se nije ništa dogodilo. T r e ć e nije bilo mo­ guće zato, što su poslanici tih stranaka većim dijelom izabrani poli­ cijom i ne predstavljaju pravu volju naroda". Pošto prema saopštenju Kraljeve kancelarije od 5. januara 1929. godine, vršene konsultacije partijskih prvaka nisu donele nikakve pozitivne rezultate, nego su pokazale da „postoje posve oprečna gle­ dišta na rešenje današnje krize. Ta se razlika u gledištima pojavlju­ je čak i u oceni pitanja državnoga uređenja. Zbog toga nema moguć­ nosti ni za kakvo parlamentarno rešenje koje bi garantovalo održa­ vanje punog državnog i narodnog jedinstva"7) . . . Dr Vladko Maček je shvatio kraljev Manifest od 6. januara 1929. godine kao kraljevo uzimanje inicijative za reviziju Ustava „što nije bilo nikakva izgle­ da da bi inicijativa za reviziju Ustava mogla doći iz Skupštine, od političkih stranaka"8). Zbog toga je Maček predložio kralju stva­ ranje jedne „nepolitičke vlade", koja bi mogla izvršiti preuređenje države kakvo je on predložio. Maček je, 7. januara 1929. godine, izjavio: „Kako vidite, lajbek je raskopčan. Vidovdanski ustav, koji je preko sedam godina tištao hrvatski narod, srušen je. Srušen je ne samo u svjesti naroda nego i faktično rješenjem N j. Vel. Kralja. Posve sam siguran u slogu i zrjelost, i prema tome u jakost hrvatskoga naroda pa s obzirom na veliku mudrost N j. Vel. Kralja, da će nam uspjeti da ostvarimo ideal hrvatskoga naroda: da Hrvati budu gospodari u svome domu, u svo­ joj slobodnoj H rvatskoj"9). Kralj Aleksandar je održavao veze sa Mačekom preko Mate Drinkovića i Toni Šlegela, koji su kralju pre­ nosili Mačekovo shvatanje situacije i predloge za njezino rešenje: „Smatrao je da je najbolje rješenje u tome da se formira izvanparlamentarna vlada, pa makar, prema potrebi, i diktatorska, koja bi izvršila pripreme za preuređenje države. Takva vlada bi izbore provela tek pošto bi se postigao sporazum o načinu državnoga preu­ ređenja. Cijela ta akcija i program proveli bi se pod neposrednim kraljevim rukovodstvom"10). Pogrešno je, a i činjenički netačno, smatrati p r v u šestojanuarsku vladu (1929) nekom izrazitom srpskom, čak i velikosrps­ kom, vladom. U ovoj vladi, sa generalom Petrom Zivkovićem na čelu, bila su i č e t i r i Hrvata: Stanko S vri juga, Zelimir Mažuranić, Oto Franges i Mate Drinković: „Tako se i dogodilo da su važniji privredni resori u Zivkovićevoj vladi povjereni osobama iz Hrvat­ 7) Kod: Ljubo Boban, Na istom mestu, str. 63. 8) Na istom mestu, str. '65. 9) Na istom mestu, str. 65. 10) Ljubo Boban, Maček i politika HSS 1928-1941, Knj. I., Zagreb 1974, str. 32.

56

ske, među kojima su bili i predstavnici privrednoga života. Osigurav­ ši podršku u tim krugovima, kralj je želeo imati argumente kako su u vladi ravnomerno zastupljeni i H rvati"11). Slovence je u vladi predstavljao dr Korošec kome se ne može osporiti da je predstav­ ljao Slovence.12). Za Mačeka je zabeleženo da je, kada se vratio iz Beograda, pođneo vodstvu stranke izveštaj o „svojim dvjema audijencijama kod Nj. V el. K ralja povodom poslednje konsultacije. Govori tiho, povjer­ ljivo, optimistički uvjerava, kako će to novoprelazno stanje trajati vrlo kratko. N ije bio saglasan, da SH S bude zastupljena u novoj vladi, ali nije tajio zadovoljstvo, što su od Hrvata ušli u Zivkovićevu vladu dr Mate Drinković i Oton Frangeš. Oni će raditi s nama u spo­ razumu. Predavec se već nalazi kod Frangeša na dogovoru, a ja (Lj. Maštrović) odavde idem Drinkoviću da se o svemu dogovorimo u sporazumimo. Bit će još sve dobro! Treba održati mir i strplivo čekati"13). U to vreme, verujući u kralja Aleksandra, Maček je naglašavao odanost i svoju i svoje stranke zajedničkoj državi. U izjavi, koju je dao uredniku pariškoga lista „M atine", Maček je isticao, da Hrvati traže samo autonomiju: „Kakva bi šteta mogla nastati, isticao je on, da nam se dade ova autonomija? Treba li, da mi imamo želju da po­ činimo samoubojstvo, kad bismo se htjeli odijeliti od Srba. Kamo bismo išli? Zar mislite da mi imamo i najmanju želju činiti ekspe­ rimente sa našim susjedima? Naj nepobitni ja nužda i briga za našu vlastitu egzistenciju nalaže nam, da ostanemo ujedinjeni pod istim ovim kraljem, koji je i naš. Ono što mi tražimo, to je jedno­ stavno da budemo upravljani saglasno našim potrebama i od ljudi, koji ove potrebe razumiju. Na ovaj način prihvatili smo u početku sa oduševljenjem kraljev čin“14). U produženju svoje izjave Maček, dalje, ističe da se, „sa srbi­ janskim strankama" nije moglo ništa uraditi: „Zato sam uvjeren, da Kralju nije preostajalo ništa drugo, nego poništiti Vidovdanski us­ tav na način kako je učinio. Zato smo m i Hrvati primili Kraljev Manifest sim patično. . . Dne 6. siječnja stvorena je „tabula rasa". Time je put i novoj organizaciji države otvoren. Tako treba razu­ mjeti m oje riječi, koje sam rekao u prvome času: prsluk je odkopčan, kako je rekao Deak prije austrougarske nagodbe (1863) caru Franji Josifu "15). u) Ljubo Boban, Svetozar Pribićević u opoziciji (1928-1936), Zagreb 1973, str. 48. 12) Dr Ivan Ribar, Politički zapisi, II, Beograd 1949, str. 29. 13) Ljubo Boban, Iz istorije odnošaja. . . , str. 65-66. 14) Na istom mestu, str. 67. 15) Na istom mestu.

57

Nema sumnje: dajući svoj Manifest 6. januara 1929. godine kralj Aleksandar je mislio jedno, a Maček od toga očekivao nešto sasvim drugo, ali je i jednome i drugome bilo jasno, da je ondašnji partijskopolitički sistem onemogućavao svako ozbiljno rešenje krize u kojoj se zemlja nalazila: „Maček je pozdravio apsolutizam kralja Alek­ sandra ukoliko bi on značio početak procedure preuređenja države, a ne onako kako je taj sistem koncipirao kralj, tj. da bude prepre­ ka svakome narušavanju postojećega državnog uređenja, da bi se politika nacionalnog i državnog unitarizma provodila s još više koncekventnosti s novih idealističkih pozicija integralnog jugoslovenstva. Maček je Radićevoj paroli „kralj i narod“ davao bitno druk­ čije značenje negoli kralj . . . Narod se slobodno opredeljuje, a Kralj daje inicijativu, jer se to iz Skupštine, od političkih stranaka, ne mo­ že očekivati"16). Kao da je i Maček uviđao da je, u partijsko-političkoj praksi, tačno ono što je Dimitrije Ljotić tvrdio, da, naime, „narodni posla­ nik ima, kako bi se danas reklo, ,totalitarnu tendenciju1. On želi đa sve ima pred sobom ili pod sobom. Njemu je zgodna demokratiza­ cija, jer je tada on gospodar svoga sreza ili svoga kraja, pošto cen­ tar, blagodareći parlamentarizmu, zavisi od njega, poslanika, te mora za naknadu poslaniku sve činiti u kraju u kome ovaj interese ima“ 17).

2.

Šesti januar 1929. godine, i sve ono što je on trebalo da znači, razočarao je ne samo Mačeka, nego, skoro, i samoga kralja Aleksan­ dra i sve one koji su verovali da t i m e p o č i n j e n o v o d o b a u unutrašnje-političkom životu zemlje. „Narod je odista primio s oduševljenjem ovaj K raljev gest. On je došao tako iznenada i u tako tmurno vreme da je izgledao kao udar vetra koji razgoni sumorne oblake jednim jedinim naletom, te se iza njih ukazuje vedro i sun­ čano nebo“ 18). Tragedija i Kraljevog poduhvata i klice njegovog neuspeha bili su u tome što jednu novu i smelu zamisao nisu mogli ostvariti ljudi partijsko-političkog mentaliteta i shvatanja: „Nije se nikako slagalo jedno s drugim: 6. januar i ministri koji su do juče u onom stanju igrali najvažnije uloge. A li to je bilo kao lak oblak. Verovalo se da Kralj hoće pomoću njih nekako da akredituje 6. ja­ nuar, pošto u trenutku kada je nameravao to učiniti, nije znao kako će sam akt biti primljen. Verovalo se da će oni postepeno biti eliminisani i da će sama izgradnja novoga društvenoga uređenja biti pre16) Na istom mestu, str. 70. 17) Dimitrije Ljotić, Iz moga života . . str. 78. 18) Na istom mestu, str. 79.

58

data u ruke sasvim novih ljudi, koje će Kralj tokom prvoga perioda 6. januara odabrati"19). Tako, međutim, nije bilo. Glavni nosioci n o v o g a režima bili su s t a r i partijski ljudi, koji nisu ni umeli ni mogli da shvate novo i da misle izvan kategorija svoga psihičko-mentalnoga sklopa, koji je bio partijski. Oni su, možda, i mogli da shvate da nije bilo dobro ono kako se radilo p r e 6. januara 1929. godine, ali n o v a z a m i s a o nije mogla da nađe tlo u njihovoj svesti ni u njihovom intelektu. Ishodišta zbivanja novoga vremena, nastajanja i zamasi novih političko-društvenih strujanja, oni nisu mogli da shvate. Oni su mogli želeti i hteti da dobro rade, ali su radili rđavo: kao nosioci jednoga režima koji je bio zabranio političke partije zbog njihove nesposobnosti da vode i uređuju jednu novu državu, oni su i u no­ vom stanju mislili partijsko-politički i radili i tražili da se radi po partijskom ključu. Iz toga mentaliteta i shvatanja rodila se njihova težnja, koja je, sve više, postajala odlukom, da se, umesto višepartijskog, stvori jednopartijski sistem, jedna partija, u kojoj bi oni okupili sve one koji su hteli da budu njihove pristalice. Iz te odluke, kada su i Kralja pridobili za to, proizašao je novi Ustav, koji je ob­ javljen 3. septembra 1931. godine. Režim šestoga januara, onako kako je bio zamišljen, trajao je od 6. januara 1929. do 3. septembra 1931. godine. Iza toga je nastalo obnavljanje partijskog života koji je, iako postepeno, vraćao ununtrašnjepolitički život zem lje na sta­ nje kakvo je bilo pre 6. januara 1929. godine (ako ne i na još gore). Pored Narodne skupštine ustanovljen je i Senat. Pošto je pred javnošću ovaj Ustav objavio kralj Aleksandar, on je nazvan „oktrojisanim U stavom ", i ostao je na snazi sve do propasti Jugoslavije aprila 1941. godine. Ustav od 3. septembra 1931. godine omogućio je stvaranje jedne nove stranke, koja se nazvala „Jugoslovenskoradikalno-seljačka demokratija“ ; odobrena je, formalno, tek 15. oktobra 1932. godine. N a svome prvom kongresu, 20. jula 1933. go­ dine, stranka je izmenila ime i nazvala se „Jugoslovenska nacional­ na stranka", ovom prilikom su doneti program i statuti stranke20). Iz ove stranke izdvojili su se, 7. aprila 1932. godine, „Narodni seljač­ ki klub" a novembra iste godine grupa Nikole Kešeljevića; 28. marta 1933. godine formiran je Narodni klub Nikole Preke (šest poslanika, disidenata H SS)21). Jugoslovenska nacionalna stranka (JNS) održala je izbore 8. no­ vembra 1931. godine. Iz glavne stranke izdvojila se i Jugoslovenska narodna stranka na čelu sa Svetislavom Hođerom, koji je bio šef kabineta generala Petra Živkovića. Ova stranka, koja je dobila ime »Borbaši", trebala je da bude zvanična opozicija vladine stranke. . . 19) Na istom mestu, str. 80. 20) Dr Ferdo Culinović, Jugoslavija između dva rata, I, str. 283-284. Z1) Dr Ivan Ribar, Politički zapisi, II, str. 94.

59

Na izborima od 8. novembra 1931. godine izabrano je 305 poslanika od kojih su 98 bili poslanici i ranije. Izbori za Senat održani su 3. ja­ nuara 1932. godine. „Senatori su birani po banovinama i to na sva­ kih 300.000 stanovnika po jedan. Izabrano je 46 senatora dok je Kralj imenovao 26 senatora tako da je Senat imao 72 člana22). Novo predstavničko telo trebalo je da radi na drugi način. Po­ sle izbora za Senat održana je u januaru 1932. godine p r v a za­ jednička sednica Senata i Skupštine. Ante Pavelić („zubar"), onaj isti koji je 1. decembra 1918. godine ispred Delegacije Narodnoga veća pročitao pred Regentom adresu, na osnovu koje je proglašeno ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca, bio je pređsednik Senata, a Košta Kumanudi predsednik Skupštine23). U odgovoru na Kraljev govor rekao je Pavelić: „Grčevita vezanost za političke formacije i poglede, izrađene na plemenskim, verskim i pokrajinskim ideolo­ gijama, izazvala je težak sudar. Velika je zabluda bila da se u sva tri plemena mislilo da se može i posle ujedinjenja nastaviti onakav politički život, kakav je bio pod tuđinskom ili nezavisnom nacio­ nalnom državom. Umesto da se politička delatnost naših partija tro­ šila na unapređenje sređivanja naše države u jugoslovenskom duhu, ona je najozbiljnije zapretila i samom državnom i nacionalnom jedintsvu"25). Neuspeh 6. januara, a samim time i neuspeh krali a Aleksandra sa njegovim eksperimentom, bio je u tome što je dozvolio vraćanje na političke partije. I pre proglašenja 6. januara 1929. godine i posle toga, Dim itrije Ljotić je bio jedan od onih ljudi, koji su bili pozi­ vani od kralja Aleksandra i imali mogućnost da kralju iznesu svoja politička shvatanja i čine svoje predloge. I po svome intimnome opredelenju za organsko shvatanje sveta i života i po neposrednom iskustvu koje je imao i pre 6. januara 1929. godine i za vreme svoga učešća u vladi, Dimitrije Ljotić se bio opredelio protiv l i b e r a l n e d e m o k r a t i j e i protiv političkih partija kakve su, i pre i posle 6. januara 1929. godine, postojale u Jugoslaviji. Dimitrije Ljotić je pozdravio ukidanje tadašnjih političkih par­ tija i pokušaj kralja Aleksandra da traži n o v e p u t e v e za raz­ vijanje unutrašnjeg političkog života u zemlji. Odbijajući da i sam učestvuje u sastavljanju nove stranke Ljotić je isticao da je kraljev Manifest „osudio partizanstvo i obećao dati jedno n o v o d r ž a v ­ n o u r e đ e n j e koje, istina, nije bliže opredelio, ali koje svakako mora biti drukčije i bolje nego ono koje je M anifest osudio. Pola­ zeći odatle, nalazim da porušiti stranke koje su postojale zato što su zaista svojim partizanstvom dozlogrdile, pa sad posle toga osni­ **) Dr Ferdo čulinović, Na istom II. 2 đeo, str. 37. 45. 23) Na istom mestu, str. 45. 24) Dr Ivan Ribar, Politički zapisi, II, str. 104. 25 ) Ferdo Čulinović, Na istom mestu, str. 43.

60

vati n o v u s t r a n k u , u najmanju ruku znači ne dati ništa bo­ lje nego što je bilo. Razmišljao sam dovoljno o toj stvari i moram reći da stranke uopšte ne daju za savremeni državni život pogodno oruđe za dobru državnu politiku. Smatram da u č e š ć e n a r o d a u upravi državnoj m o r a b i t i t r a ž e n o n a d r u g o j o s ­ n o v i , među organizacijama koje stvarnu narodnu profesionalnu, ekonomsku, kulturnu i dobročinu aktivnost predstavljaju, a nikako među strankama, ma kako se zvale, ma kakav im program bio, i ma ko ih vodio1126). Dimitrije Ljotić je ovo svoje shvatanje bio izložio i kralju Alek­ sandru i predložio mu, da on izradi jedan U s t a v prema svojim koncepcijama o uređenju države i o političkom životu u njoj. Na­ glasio je da on smatra da partijsko-demokratski i partijski režimi „upravo jedu državu11. Rekao je dalje, da je on „za čist staleški parlamenat. Ali uviđam da ne bih sam odmah mogao s njim prodreti. Otuda bih pribegao jednom drugom parlamentu, gde bi se posla­ nici birali opštim tajnim pravom glasa, ali samu kandidaciju vrši­ le bi sreske kolegije, u koje ulaze predstavnici profesionalnih, staleških, kulturnih i dobročinih organizacija. Partije danas žive od kandidacija. Oduzmu li se kandidacije partijama, da li se pravo kandidacija ovim drugim prirodnim, da tako kažem, organizacijama, par­ tije će se ukinuti usled nedostatka hrane1127). Kralj, koji je Ljotićeva izlaganja ne samo pažljivo slušao, ne sa­ mo da je pristao da Dimitrije Ljotić izradi projekt novoga Ustava, nego mu je rekao: „Ne mogu Vam sakriti da ste me obradovali. Onaj ko reši to pitanje, ima pravo na osobitu blagodarnost1128). Svoj pro­ jekt Ustava Ljotić je podneo kralju 28. juna 1931. godine: ,,U njemu sam, vodeći računa o konkretnim mogućnostima, pokušao da dam nacrt jedne organske ustavne i nasledne monarhije, nedemokratske i neparlamentarne, zasnovane na aktivizaciji živih narodnih snaga, organizovanih u ekonomska, staleška, kulturna i dobročina društva, sa političkom odgovornošću vlade samo pred kraljem, a privatnom i pred kraljem i pred saborom sa decentralizovanom samoupra­ vom1'29). Kralj Aleksandar očito nije mogao da shvati Ljotićeve ideje. U oproštajnoj audijenciji, kada je Ljotić podneo ostavku na položaj ministra pravde, kralj mu je rekao: „Ali nisam mogao primiti ono što ste predložili, čini mi se kao u maglu da idem 1130). Uticaji drugih faktora bili su jači i on je, 3. septembra 1931. godine, proglasio svoj Ustav, kojim je omogućio oživljenje partijsko-političkoga života. 26) 27) 28) 29) 30)

Dimitrije Ljotić, Na istom mestu, Na istom mestu, Na istom mestu, Na istom mestu,

Iz moga života, str, 111. str. 99-100. str. 100. str. 101. str. 115.

61

Nova stranka, JNS, i one koje su iz nje nastale, primile su bile cen­ tralističko uređenje države i teoriju o jugoslovenstvu kao zajednič­ koj nacionalnosti Srba, Hrvata i Slovenaca što, opet, neće dugo tra­ jati. Ima podataka, da je i sam kralj Aleksandar bio nezadovoljan razvojem unutrašnjepolitičke situacije koja je posle nastala. Patri­ jarh Gavrilo Dožić, tada mitropolit crnogorsko-primorski, sačuvao nam je interesantne podatke o tome da kralj Aleksandar nije bio zadovoljan sa stanjem u zemlji i sa radom vlade ni posle izvršenih izbora 1931. godine. U audijenciji, koju je kralj dao Dožiću, 15. sep­ tembra 1934. godine, kralj mu se žalio: „Naša vlada nije kadra ništa sama da učini, pa ni jedan jedini akt. Ja sam prinuđen da sve to radim i popravljam njihove greške, koje su se toliko nagomilale, da ne dozvoljavaju da to više mirno podnosim. Mora se tražiti leka za to, i jedan novi zdravi put koji će biti u mogućnosti da te greške popravi, ako ne odmah a ono postepeno1131). Kralj Aleksandar je, kazuje Dožić, dao oštru kritiku vlade Nikole Uzunovića i podvukao da mu ona stanje u zemlji ne prikazuje tačno, nego tako kako to njoj koristi: „Pojedini ministri ovakve nakaradne vlade prosto žele da me uhvate za gušu i da me prisile da ne mogu da kontrolišem sve ono što je rađeno. I informacije koje mi podnosi kraljevska vlada Uzunovića o stanju u narodu, ne odgova­ raju realnim činjenicama. Sve je u njima na svome m estu i ulepšano kako treba da bude i kako kralj to želi. Čini se nepravda ljudi­ ma, i to prijateljima dinastije, koji su mnogo i doprinijeli svojim radom i državi i dinastiji. Ja često puta ne mogu da ih zaštitim 1132). U produženju razgovora sa patrijarhom Gavrilom, koji je bio 16. septembra 1934. godine, kralj Aleksandar je nagovestio svoj „unutrašnji plan i budući državni politički program. Sve ovo će biti potpuno na novoj osnovi izmenjeno . . . Moram da Vam priznam, da moj dosadašnji napor sa Šestim januarom nije uspeo. Imao sam nameru da stišam razbuktale političke strasti, nastale sa jednom ozbiljnom političkom krizom, koja je dovela državu do rasula. Za­ tim da sredim unutrašnje stvari u državi, kao što je izjednačenje zakonodavstva. Želeo sam da sredim naše finansije i da ekonomski koliko je god moguće, podignem standard života naročito pasivnih krajeva, koji su zahtevali bržu odluku kao što su, na primer, Crna Gora i Hercegovina. S druge strane, da se potisne šovinizam i verski fanatizam koji su činili ogromnu štetu narodu i državi. Oni su bili zasnovani na starim principima koji su bili glavni kočničari sva­ kog progresa. Kad sam video čemu vodi taj rad, nisam mogao da gle­ 31) Memoari patrijarha srpskoga Gavrila . . . , str. 123. 32) Na istome mestu, str. 124.

62

dam mirno takvu situaciju, koja je uzimala maha da zavadi narod i pocepa jedinstvo"33). Prema, dosta opširnom, kazivanju patrijarha Dožića, kralj A lek­ s a n d a r je njemu bio izložio glavne linije svoga budućega plana o unutrašnjepolitičkom sređivanju države i prilika u zemlji. Kralj je, veli patrijarh, bio u kontaktu s vođama opozicije (bar njezinim srps­ kim delom) i spremao je nešto što bi trebalo da bude najšira kon­ centracija svih vodećih predstavnika političkih stranaka. Razoča­ ran u ljude sa kojima je hteo da ostvari ideje Šestoga januara i koji su ga navukli da da Ustav od 3. septembra 1931. godine i omogući im da stvore s v o j u p a r t i j u , kralj Aleksandar je bio rešen da, posle povratka iz Francuske, pokuša nešto sasvim novo u čemu bi bilo rešeno i „hrvatsko pitanje". Detalji, kako je kralj Aleksandar nameravao da sve ovo izvrši ostali su nepoznati: „On je, veli patri­ jarh Gavrilo, nešto spremao, ali nije hteo da to javno kaže. Ostala je tajna koju je u grob poneo, kao što su bile i druge stvari u njego­ voj glavi"34).

3. Ustav od 3. septembra 1931. godine omogućio je da se, postepeno, ponovo pojavljuje sve ono što je bilo i pre 6. januara 1929. godine. Stvaranje jedne partije i iznjedravanjem drugih iz nje nije moglo doneti ništa novo u unutrašnjepolitičkom životu zemlje. To što je nastajalo na unutrašnjepolitičkom planu u zemlji bilo je povampirenje onoga što je kralj Aleksandar hteo da ukloni. Javljale su se i nove grupe i nove ličnosti bez ugleda i iskustva koje su imali vođi tzv. Udružene opozicije, koja će uporno nastojati da bude smatrana pravim predstavnikom naroda, koji se čudio šta se oko njega dešava. Ni Udružena opozicija ni one stranke koje su proizašle iz JNS nisu mogle da uhvate idejni i duhovno-ideološki kontakt sa vremenom koje je nastajalo. Oni su uporno išli putem koji je bio sve više stramputica. Na idejnom i duhovno-ideološkom planu već su se susretala jaka idejna strujanja i javljali znaci borbe kakve pre nije bilo. Ljudi staroga kova i starih shvatanja, dobri i čestiti rodoljubi, nisu mogli da shvate da su snage, koje su bujale i izbijale iz podzemlja, recima i pojmovima, kojima su se služili politički ljudi, uspevali da daju i drukčiji idejni sadržaj i politički smisao. Iako je KPJ bila zakonom zabranjena i prinuđena da radi ilegalno, ona je uspevala da osvaja pozicije i na kulturnom i na društveno-političkom planu, a da to 33) Na istom e mestu, str. 138. 34) Na istom e mestu, str. 158.

63

vodeći ljudi ni iz opozicije ni iz redova onih koji su vladali ne uoče i tome se suprotstave. I pre tragične pogibije kralja Aleksandra jugoslovensko političko podzemlje ne samo da je bujalo, nego je bilo prožeto komunističkim idejama i shvatanjima. Pojmovi kao sloboda, đemokratija, međunarodna solidarnost i neko sveslovensko mašta­ nje, koje je tako vesto lansirala komunistička propaganda, delovali su u s p a v l j u j u ć e na mnoge vodeće ljude iz građanskih poli­ tičkih partija, koji su se plašili pokušaja da samostalno i originalno misle. Već prvi državni izbori od 8. novembra 1931. godine, provedeni prema novom Ustavu, pokazali su da se unutrašnjepolitički život zemlje vraća n a t r a g umesto da ide n a p r e d. U takvoj atm os­ feri počela se okupljati jedna grupa ljudi oko Dimitrija Ljotića, koji je bio jedan od svedoka neuspeha 6. januara 1929. godine i koji je odbio da učestvuje u ponovnom oživljavanju partijsko-političkoga života staroga tipa. To je bilo već 1932. godine, a dve godine kasnije bio je pokrenut list „Otadžbina11, koji je bio organ ove grupe ljudi i koji sve do 29. broja nije bio z a b r a n j i v a n ali je bio c e n z u r i s a n: ovaj je broj bio zabranjen na taj način što je slog bio rasturen u štampariji. Smatralo se, poduže, iako neopravdano, da se list štampa sa znanjem i odobrenjem kralja Aleksandra što, razume se, nije bio slučaj. Do pokretanja „Otadžbine" Ljotić je nekoliko puta bio kod kralja što je dalo povoda širenju vesti da Dim itrije Ljo­ tić treba da obrazuje vladu. U razgovorima koje je imao kasnije sa kraljem, posle davanja Ustava, Dim itrije Ljotić je imao utisak da se kralj pokajao što je to uradio: „Uveren sam da bi i ispravio, možda i sa lutanjima i s okukama i s krivinama, ali bi ispravio"35). Posle kraljeve pogibije nastala je još veća potreba povezivanja nacionalno zainteresovanih ljudi radi suprotstavljanja negativnim procesima u unutrašnjepolitičkom životu zemlje. Pored grupe oko „Otadžbine", postojale su i grupe „Zbor", „Buđenje", „Jugosloven­ ska Akcija" i „Bojovnici" iz Ljubljane36). „Boj" se u Sloveniji bio naglo počeo da širi. Njegovi članovi su se nazivali „vojnicima u ci­ vilu, koji stoje iza svoga kralja na osnovama šestojanuarskog Mani­ festa"37). Osnovna politička i nacionalna shvatanja učinila su da je došlo do međusobnog približavanja i stapanja ovih grupa, koje su, 6. januara 1935. godine, dobile o s n o v n a n a č e l a i program i zajedničko ime „ J u g o s l o v e n s k i narodni pokret Z b o r " za čijeg je predsednika bio izabran Dim itrije Ljotić: ,,U na­ šim Osnovnim načelima i Smernicama mi smo sažeto izneli osnovne 35) Dimitrije Ljotić, Iz moga života, str. 124. 36) Na istom mestu, str. 125; sravni: Metod Mikuž; Slovenci v stari Jugosla­ viji, str. 428; Ratko Parežanin, Drugi svetski rat i D im itrije Ljotić, Minhen 1971, str. 16-90. 37) Metod Mikuž, Na istom mestu, str. 428.

64

stv a ri, koje predstavljaju naše poglede na našu narodnu stvarnost

i glavne ciljeve naše praktične politike1138). Vremenom su otpali neki Bojovnici, a iz grupe Zbor (Radmilo Grđić i Milan Badžak); ova dvojica su m islili da Zbor treba da ide na listu Bogoljuba Jevtića. Brojnije otpadanje bilo je 1937. godi­ ne: jedna grupa je otišla Milanu Stojadinoviću39). Radilo se, ovaj put, 0 Danilu Vuloviću, Veliboru Joniću, Đorđu Periću, Danilu Gregoriću, Milanu Vapi i Savčiću. Stojadinoviću je uspelo da privuče jednu grupu ljudi od vrednosti time što im je dao unosne položaje. Otpali su stvarno ljudi koji nisu shvatili Dimitrija Ljotića i kojima se žu­ rilo da dođu do bilo kakve vlasti što nije bio Ljotićev cilj. Stojadi­ nović se hvalio kod kneza Pavla ovim svojim uspehom, a preko njega 1 kod Hitlera. Ovo je, nesumnjivo, bio gubitak za Zbor, ali ne tako veliki. Ljotić je, sa svoje strane, ove ljude izbacio kada se doznalo šta oni rade i rekao za njih da su oni „zaboravili da mi nismo u Zboru da rešavamo svoje već da rešavamo narodne nevolje. A narodne i državne nevolje su tako velike, današnjica tako bolesna, a sutraš­ njica obećava da bolest pređe u poslednju krizu, da tu laki lekovi ne pomažu (jer teška bolest nije gde laki lek pomaže), već samo teš­ ki, gorki, oštri, opasni lekovi mogu pomoći1140). Pojava Dimitrija Ljotića na unutrašnjepolitičkoj sceni Jugosla­ vije predstavljala je nešto sasvim novo. Nije bila nova samo ličnost, nego i njen stav i ideje, koje partijsko-politički orijentisani ljudi nisu mogli da shvate. Prvo što im je bilo neshvatljivo bilo je to da se na političkoj sceni pojavio čovek, koji se ne bori za vlast. On je, s jedne strane, bio razbudilac savesti onih koji su vladali, i s druge, duh koji je tražio uzroke duboke poremećenosti stanja u zem lji i poremećenosti međusobnih odnosa ljudi oko vlasti. On je video kako se raspada jedan društveno-politički poredak i, po imperativu saves­ ti, osećao obavezu da otkriva uzroke toga raspadanja i da mobiliše otrežnjene duhove da se tome suprotstave. U predavanju „Današnji rat, sutrašnji m ir“, koje je održao u Beogradu 1936. godine, Ljotić je razotkrio brojne komponente društveno-političkoga raspadanja u Jugoslaviji. To što je on video moglo bi se nazvati rat svih protiv svih kao posledica razmaha razularenih individualizama, koji su vu­ kli svaki na svoju stranu. Ljotić je tada govorio: „Međutim, ja moram da vam kažem: i ako taj rat nikakva formalna objava nije odobrila, taj rat ima svoje mrtve, taj rat tutnji, taj rat potresa našu zemlju, taj rat ima ne jedan front nego stotinu i hiljadu malih frontova, taj rat ima svoje pustoši koje ostavlja kao i svaki rat za sobom. Ali, taj će rat imati svoj ne­ sumnjivi i sudbonosni ishod. Iz drugih ratova ima kao ishod ili poS8) Dim itrije Ljotić, Iz moga života, str. 125. ss) Na istom mestu, str. 126. 40) Na istom mestu, str. 214.

65

beda ili poraz. U ovome ratu, koji ispod trule i mirne kore prividnog mira tutnji kroz našu zemlju, iz ovoga rata samo čudom, samo ne­ obično jakom voljom onih ljudi koji vide tu opasnost može da ne do­ đe do poraza. I to ne do prolaznoga poraza iza koga će opet možda da grane kakva sloboda. Ne, iza toga poraza, ako taj poraz nastupi, onda zaista mračne i zamagljene izgledaju nade naše budućnosti. . . Savremeno ropstvo ne ostavlja ni dušu slobodnu. Savremeno rop­ stvo m elje sve, uzima i dete iz kolovke i od njega pravi po svome tipu čoveka i građanina. I zato velim, zato što je tako, zato ovaj da­ našnji izgled ovoga potmuloga, a sasvim pouzdanog rata koji besni kroz našu zemlju taj izgled na budućnost, jeste u istini vrlo zamra­ čen"41). Ovako prikazivanje tadašnje turobne jugoslovenske stvarnosti nije bilo samo subjektivno shvatanje jednog čoveka, koji je vidovito sagledao ono što je dolazio. To su, na svoj način, zapažali i neki trezveniji stranci koji su tada živeli u Jugoslaviji. Jedan francuski novi­ nar koji je živeo u Jugoslaviji, dao je svome listu ovu sliku stanja u njoj: „Ne vidim nikakvu ideju. Vidim da neko danas bude izabran na jednom programu a sutra pretrči na drugi. Vidim da ga danas biraju jedni, a sutra drugi; čim su jedni protiv njega, on pretumba na drugu stranu. Vidim da vlada bude izabrana na jednom progra­ mu, a posle padne na istome programu — jednom reči, o ovoj zem­ lji, koju volim, ne znam šta da vam kažem. Ima tako malo čvrstoga, da me je strah da vam to kažem"42). Koren svega toga, kao i onoga što je iz toga proizilazilo, Ljotić je video u duhovno-idejnoj i moralnoj razbijenosti naše tadašnje sredine: „Nema zajedničke misli kojoj mi služimo, nema naše za­ jedničke volje koja nas prožima. Mi smo razdruzgani, mi smo raz­ drobljeni, mi smo nepovezani, atomizirani, rascepkani, mi pred­ stavljamo svaki za sebe jednu volju, mi predstavljamo svaki za sebe jedan fr o n t. . . U jednoj zajednici, u jednom društvu, ako nedostaje jedna zajednička volja, jedna zajednička svest, ako jedna misao ne postane svojina svakoga od nas ili bar ogromne većine nas, onda nije dovoljno što mi pravno, nije dovoljno što mi formalno, nije dovoljno što mi, ako hoćete, stvarno živimo u jednoj zajednici. Covek je du­ hovno biće i čovek mora da oseti duhovnu vezu koja ga veže sa oni­ ma koje on zove svojom sabraćom. Nije dovoljno da govorimo jedan jezik, nije dovoljno da živimo u jednoj zemlji, nije dovoljno da nas ista pravna veza uokviruje, pa da kažemo: mi smo članovi jednoga naroda. Nije dovoljno to. Potrebno je da se oseti duhovna veza, mi­ sao, volja, osećanje između članova jedne zajednice1143). 41) Na istom mestu, str. 101. i2) Na istom m estu, str. 172.

43J Na istom mestu, str. 175-176.

66

Političke partije, onakve kakve su bile u Jugoslaviji, bile su in­ strumenti aktivnog razbijanja narodne celine. Njihovi pročelnici borili su se o k o vlasti i z a vlast i na njih su se mogle, sa pu­ nim pravom da primene reči: „velikaši, proklete im duše, na komade razdrobiše carstvo11. To „carstvo11 bila je Jugoslavija kao celina. N je­ no jedinstvo i opstanak ugrožavale su međusobice političkih parti­ ja, koje su zavodile i obmanjivale narod. Ako je, kao što bi trebalo da bude, d e m o k r a t i j a v l a d a n a r o d a , onda je ona bila u Jugoslaviji više nego defektna: poslanici, koji su trebali da proizilaze iz sredine onih koje su predstavljali, nametani su od partijskih vrhova i bili birani snagom partijske discipline. Zbog toga su se oni osećali odgovornijim pred partijom nego pred narodom. Dimitrije Ljotić je sve ovo znao delom iz ličnoga iskustva, a delom iz proučavanja unutrašnjepolitičkog života u zemlji. Zbog toga on nije bio iznenađen kada su, čim se on pojavio, ustali protiv njega i staropartijci, koji nisu mogli da shvate da ih je vreme već prega­ zilo; i „liberalne demokrate", jer je liberalna demokratija politička izraz kapitalizma. I, razume se, komunisti. Za njih je Ljotić govo­ rio: „Ako naša borba pobedi oni neće pobediti, jer mi nosimo stvarne i korenite društvene popravke bez nasilja, bez nepravde i bez nes­ reća koje oni nose1144). Ljotić nije priznavao presudni, istorijski, zna­ čaj klasa i osporavao je tvrđenje da su članovi jedne klase uvek m e­ đusobno solidarni: „Klasa nije, tvrdio je Ljotić, o r g a n s k i pojam, klasa je m e h a n i č k i pojam. Ona je zavisna od toga koliko ko ima imovine, a imati imetak, imovinu, to je stvar slučaja, i u ži­ votu čovek može biti danas u jednoj a sutra u drugoj klasi“45). Dimitrije Ljotić nije bio protiv n a r o d n o g učestvovanja u vršenju vlasti. On je to, naprotiv, zagovarao i bio za jedan čisto s t a l e s k i p a r l a m e n a t i to pokušavao da objasni i kralju Aleksandru kada mu je ovaj bio poverio da izradi projekt novoga Ustava. U N a č e l i m a JNP Zbor stoji: „Narod će učestvovati u za­ konodavstvu i vršiti nadzor nad državnom upravom putem pred­ stavništva koje mora biti izraz staleškog uređenja i političkog shvatanja11 (VI, 4). U ,,Smernicama“ se objašnjava zadatak i uloga drža­ ve koja „ne sme da smeta onima koji, u skladu sa njenim društve­ nim i privrednim planom, rade i izgrađuju uslove. Ona treba da tak­ va pregnuća izaziva, ako ih nema — da ih podržava i sarađuje, kad se pojave. Tamo gde se takva pregnuća ne pojavljuju, država treba da ih svojom snagom zameni“ (VI, 2). O projektu Ustava, koji je izradio po želji kralja Aleksandra, Ljotić je rekao: ,,U njemu sam, vodeći računa o konkretnim moguć­ nostima, pokušao da dam nacrt jedne organske, ustavne i nasledne 44) Na istom mestu, str. 189. 45) Na istom e mestu, str. 181.

67

monarhije, nedemokratske i neparlamentarne, zasnovane na aktivizaciji životnih narodnih snaga organiziranih u ekonomska, staleška, kulturna i dobročina društva sa političkom odgovornošću Vlade sa­ mo pred kraljem, a privatnom i pred kraljem i pred Saborom sa decentralizovanom samoupravom1146). Ljotić je pisao: „Mi smo protiv parlamentarizma, ali nismo protiv parlamenta, nismo protiv punog i stvarnog učešća narodnih predstavnika u zakonodavstvu i nadzoru nad radom vlade, već smo, naprotiv, za pravi i stvaran parlament. Isto smo u takvoj meri za parlament da su nam autentični i zaista iskušani parlamentarci prebacili da je u našem planu skupština isuviše jaka, jer je u njenom delokrugu samostalna i potpuna, a naročito ona je veće stvarne vrednosti nego što je danas. Dosadašnji parla­ mentarizam uopšte u svetu je sistem zbrke vlasti i potpune neod­ govornosti. Nasuprot tome, mi istavljamo načelo: potpuna stvarna vlast, a isto tako i odgovornost"47). Ozakonjenje ovoga Ustava trebalo je da dođe od samoga kralja, koji bi to uradio jednom proklamacijom. Predviđeno je bilo da kralj ovaj Ustav predloži naročitom biračkom telu, da ga ovo opštim i taj­ nim i jednakim pravom glasa usvoji ili ne usvoji. Neusvajanje ovoga Ustava od strane ovoga biračkoga tela smatralo bi se da sve ostaje po starome zakonu o kraljevskoj vlasti, sve dok ne bude donet novi Ustav. Smatrao sam da ovaj plebiscit ili referendum narodni u ovo­ me slučaju potrebnim da bi tim e i samom pitanju ukidanja prvog Ustava bila data izvesna forma ratifikacije1148). U suštini Ljotićevog shvatanja o s a l e š k o j d r ž a v i , koje on, vremenski, nije stigao da dalje razradi, leži organsko načelo ži­ vota naroda kao zajednice čiji su članovi neposredno upućeni jedni na druge: „Mi kažemo: narod jedan to je kao jedno ogromno stablo. To stablo ima na sebi razne delove koji vrše razne funkcije. Ima delova u tome stablu koji žive u zemlji lišeni svetlosti dana, lišeni dodira sa vazduhom bar u onom obilju koje grane, nadzemni delovi, imaju. Ne može stablo, ne može drvo da bude bez onih koji su u zemlji, ali neka znaju i oni nad zemljom da i oni ne mogu biti bez onih dole. Ima stabla i ima grana i lišća i cvetova i plodova. Sve ima na jednom drvetu. I u jednom narodu ima svega toga. Sve je to povezano tak­ vom jednom zajednicom sudbinskih interesa, da nije moguće okrnjiti jedan deo, a da celina pri tome ne oseti, ako ne odmah a ono vrlo brzo . . . Neka nam pomogne da razumemo ovu misao da su u jed­ rom velikom narodnom telu svi delovi tela tesno povezani jedan za drugi i nije moguće vređati, teško vređati bitne interese jednog dela, 46) Na istome mestu, str. 101. 47) Na istom e mestu, str. 193. « ) Na istome mestu, str. 101.

68

a d a se to posle, možda s interesom, ne vrati ne samo onima koji su v re đ a ti, već i onim delovima k o ji su to pasivno posmatrali"49).

Ni u N a č e l i m a i S m e r n i c i m a , ni u Ljotićevim izla­ ganjima ne može se naći ni n e g i r a n j e prava naroda da odlu­ čuje o vladanju nad sobom, niti ima z a g o v a r a n j a t o t a l i ­ t a r n e v l a s t i , bilo u kome obliku. Država je instrumenat narod­ ne sudbine, koji „isključuje potčinjavanje jednoga staleža drugom" (Načela, IV, 8). „Samo u onim funkcijama, koje se odnose na život naroda kao celine, državna vlast treba da bude centralizovana, u ostalim izražena u samoupravi" (Načela, VI, 2). Tamo gde narod učestvuje u zakonodavstvu i gde postoje samouprave nema m e s ta diktaturi. I nadzor države, tamo gde je potreban, mora se kretati ,,u granicama okvirnih zakona" (Smernice, II, 5). Dimitrije Ljotić se, i više puta i na više mesta, jasno izražavao protiv diktature ma u bilo kome obliku. On je bio dogovorna, a ne diktatorska priroda. On je govorio: „ . . . Ne mogu veliku politiku ostvariti diktature, po tome što su prolazne, ni trustovi mozgova, jer su upućeni na malu politiku, birokrati ja, jer po prirodi svojoj nije pozvana da takvu politiku sama izaziva, ako je kao državni organ i pozvana da je provodi po tuđoj in icija tiv i. . . Nismo za diktaturu i to zato što je smatramo kao prolaznu u životu jednoga naroda, a na ­ ma treba s t a l n o o r u đ e koje će stalno biti tu, pomoću koga će moći stalno da se obavlja velika narodna politika"50). Na jednom drugom mestu Ljotić je rekao: „Strašna je diktatura ljudi koji nad sobom Boga priznaju. Kako tek mora biti strašna diktatura ljudi koji nad sobom ni Boga ne priznaju. Diktator koji nad sobom Boga ne priznaje, koji javno ispoveda svoje neverovanje, odnosno svoje verovanje da nad njim nema nikakve veće sile, to mora da je straš­ no, jer taj koji ispoveda da nema nikome ni zašto račune da polaže, taj ne zna za moralne zakone. Mi, pak, kao Sloveni i hrišćani, na tak­ vim shvatanjima ne možemo da stojimo"51). I po svojoj ličnosti i po svemu onome što je propovedao na ideo­ loškom i političkom planu Dim itrije Ljotić je bio sasvim nov i origi­ nalan u našoj tadašnjoj sredini. Njegova kritika naše ondašnje druš­ tvene i političke stvarnosti, sistema vladanja, moralno-društvenoga mentaliteta onih koji su vladali bila je jasna i nedvosmislena, ali ne pakosna. On je ukazivao na pogreške, zastranjivanja i kod nas u zemlji i u svetu oko nas, ali on se nije ni o kome nosiocu staroga mentaliteta i starih shvatanja izražavao sa nipodaštavanjem. Od to­ ga bi, samo donekle, mogao biti izuzetak Milan Stojadinović, koji je bio uobrazio da je on mogao uraditi ono što je bilo u Ljotićevom pro­ gramu, jer je na stvari gledao mehanički. Zbog toga što je, u njego­ 48) Na istom mestu, str. 177, 178. 50) Na istom mestu, str. 181. 51) Na istom mestu, str. 192-193.

69

vom shvatanju, Zbor ugrožavao njegovu vlast S to ja d in o v ić je, v id e ćemo, nemilosrdno gonio Zbor52). Političare staroga kova zbunjivale su mnoge Ljotićeve ideje i shvatanja. Između njih i njega postojala je bitna razlika: oni su mis­ lili partijsko-politički a on organski. U suprotnosti i sukobu svojih partijsko-političkih interesa oni su previđali narodnu celinu i nje­ zine interese. Zbunjivalo ih je i Ljotićevo izlaganje o staležima kao bitnim komponentama narodnoga života i organske strukture drža­ ve. Oni su previđali da su staleži stvarnost narodnoga života, a poli­ tičke partije prolazne pojave koje nestaju i prolaze a često se zalažu za nešto što sa narodnim shvatanjima i interesima nema nikakve veze. Narod sa svojim životnim shvatanjima živi i ostaje i obnavlja se sam iz sebe, a političke partije nestaju. U staleže, koji su se istorijski uobličili kroz svakodnevnu praksu života, narod je ugradio svoje životno iskustvo. U staležima nema fantaziranja o mehaničkoj jednakosti ljudi. Njima su dostupne ideje slobode i bratstva, ali im je tuđa ideja mehaničke jednakosti. Ljudi se kroz rad i stvaranje uobličavaju kao ličnosti i društveno se uzdižu kroz svoj rad i druš­ tveni doprinos koji čine. Kada se odlučio za staleško uređenje drža­ ve Dimitrije Ljotić je imao u vidu činjenicu, da postojanje staleža nije razbijalo jedinstvo naroda, a političke partije su to činile. Za­ tim: svoja i politička i nacionalna i društvena shvatanja pojedinci su mogli izražavati i lično i preko svojih staleža. Rečeno je i često isticano, da smo mi n a r o d z a d u ž b i n a r a , ali nije poznato da su političke partije podsticale narod na to, a to su, međutim, radili staleži u raznim oblicima i u razna vremena. Istorijski je utvrđeno da su, na primer, i trgovci i zanatlije, održavali naše crkvene opštine i pod Turcima i pod austro-ugarskom vlašću. Oni su imali svoj etički kodeks i brinuli o ugledu svoga staleža: izme­ đu njih je postojala utakmica u radu i stvaranju i u tome ko će biti više nacionalan i više doprinositi opštem dobru i ostvarenju nacio­ nalnih ideala. Mogla je kod njih postojati i utakmica i sukob m ate­ rijalnih interesa, ali su nacionalni ideal i crkveno-nacionalna poveza­ nost sve izravnjavali. U predratnoj političko-društvenoj stvarnosti Dim itrije Ljotić je bio nova pojava i time što je bio istinski religiozan čovek i iz svoje religioznosti crpeo tvoračku snagu i impulse. Njegova religioznost i njegov nacionalizam bili su, na jedan naročit način, organski. N je­ gova hijerarhija vrednosti bila je: Bog u Svemiru, vladar u državi, domaćin, starešina porodice, u svome domu. Kao što u porodici um esto mehaničke jednakosti postoji moralna jednakost i ravnopravnost, tako ni u državnoj zajednici ne može biti mehaničke jednakosti, ali 52) str. 20).

70

Dim itrije Ljotić, Poruka fašističkom šegrtu. (U ,,U revoluciji i ratu“,

mora biti moralne jednakosti i zagarantovanih jednakih prava. Kao gto su članovi porodice odgovorni domaćinu za ono šta i kako rade, tako je domaćin odgovoran pred vladarom, a vladar pred Bogom. Religioznost nije kod Dimitrije Ljotića bila ni poza ni politička taktika, nego delotvorno proživljavanje vere i budna savest o onome što i kako se radi. Bez budne svesti o odgovornosti nije nijedna ljuds­ ka ličnost potpuna, bez nje nije nijedan politički čovek osposobljen da vodi narod . . . Paralelno sa budnom moralnom i religioznom svešću Ljotić je imao i veoma budnu nacionalnu svest. On je aktivno učestvovao i u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Kao vojnik na frontu učestvovao je u oslobođenju i ujedinjenju srpskih zemalja kao i u oslobođenju Hrvata i Slovenaca. Po crkveno-verskom i užem nacionalnom opredeljenju on je bio pravoslavni Srbin, ali je u širem smislu bio integralni hrišćanin i ubeđeni Jugosloven. Zbog toga je i rečeno u prvom članu „Načela": „Srbi, Hrvati i Slo­ venci čine jugoslovensku narodnu, društvenu i duhovnu zajednicu koju vezuje krvno srodstvo i osećanje iste sudbine. Jugoslovenskom narodu kao celini podređeni su svi posebni interesi". I, u članu IV: „Jugoslovenska narodna zajednica mora imati u društvenom pogledu svoj osoben sklop, koji odgovara njenom duhu i njenim potrebama". Zatim, u članu VI: „Kraljevina Jugoslavija je istorijsko-politička ne­ minovnost i jedino ona omogućuje opstanak i slobodno razviće jugoslovenskog naroda". Ljotićevo jugoslovenstvo nije bilo negiranje ni srpstva, ni hrvat­ stva, ni slovenstva, nego sinteza svega onoga što je bilo najpozitivnije u njima. On je, stvarno, verovao, a tako i jeste, da je Jugoslavija naj­ bolje rešenje svih i srpskih, i hrvatskih i slovenačkih problema, koji su izvan nje nerešivi. On, pri tome, nije previđao ceo niz i splet su­ protnosti i problema koji su potresali Jugoslaviju, ali je, i ovde, gle­ dao u budućnost i apelovao na mobilizovanje svega pozitivnoga kod svih podanika Jugoslavije. Da to bude, treba, pisao je Ljotić, „naći one istine koje kao načela prožimaju čitavu našu narodno-društvenu povesnicu, od kojih, kad smo se udaljavali, m i smo padali, a koje kad smo prigrlili, mi smo se uzdizali i r a s li. . . Mi njih nemamo da izmišljamo iz svoje glave. Imamo samo svoje glave da priklonimo pred našom narodnom stvarnošću, pa ispitujući ovu bez predrasuda, odmah ćemo tamo načela uklesana pročitati, kao sa kamenih tabli­ ca"53). 4. Dimitrije Ljotić nije imao iluzija o teškoćama koje će mu stajati na putu, jer o n o što je on tražio neki nisu mogli, a neki, opet, nisu Meli da shvate. On je trasirao novi put, ali je isticao da neće biti lako 53) Dim itrije Ljotić, U revoluciji i ratu, str. 114.

71

ići tim putem: „Novi duh, novi metodi, novi put ne mogu doći i neće doći sami od sebe, već ih u naš državni i narodni život može uvesti samo istrajna, nepomirljiva i požrtvovana borba. Zato smo morali kao borci za novi duh, za nove metode i novi put, da primimo borbu pod izuzetno teškim uslovima. Jer nije borac ko ne može da primi takvu borbu“54). Front borbe pred kojim se našao Dim itrije Ljotić bio je širok i sastavljen od nekoliko komponenata. Prvi, koji su tačno shvatili D i­ mitrija Ljotića i opasnosti koje im prete od njega, bili su jugoslovenski komunisti. Kao što je i on shvatio njih i jasno prozirao nji­ hove ciljeve tako su i oni shvatili njega. Da bi onemogućili Ljotića i pred narodom, i pred javnošću uopšte, komunisti su proglasili Di­ mitrija Ljotića f a š i s t o m , a njegov p o k r e t f a š i s t i č k i m . U to vreme fašizam je bio vladajući režim u Italiji, a u Nemačkoj je bio došao na vlast nacional-socijalizam, takođe jedan pokret sa izrazito totalitarističkim smerom. Za komuniste je svaki antikomunista, svaka nacionalna i preporoditeljska misao, koja je u sebi no­ sila idejno-ideološki i moralni red i poredak bila fašistička, jer je podrivala njihove pozicije. Sami integralni totalitarci, propovednici svih oblika diktature i ograničenja lične slobode, a naročito slobode zbora i dogovora i političkoga udruživanja, komunisti su i Dimitri­ ja Ljotića i njegov pokret — koji odriču svaki oblik totalitarizma, jer autoritet, koji mora svagde postojati, razlikuju od diktature — proizvoljno i besavesno, oglasili za ono što oni niti su bili ni ti su hteli biti: za fašistički pokret sa nacionalsocijalističkim simpatijama! Pošto je, i u to vreme, bilo u našem narodu rašireno mišljenje, da su Italija i Nemačka neprijatelji našega naroda i naše zemlje, dovođenje Ljotića i njegovog pokreta u ideološku i političku vezu sa njima imalo je za cilj, da ih kompromituje. Nemajući svojih doma­ ćih argumenata za borbu protiv Ljotića i komunisti i oni liberalističko-demokratski elementi, koji su potpadali pod njihov uticaj, oporočavali su Ljotića time što su mu lepili etikete fašizma i neke srodnosti sa nacionalsocijalizmom, koje nije bilo. To je počelo od­ mah posle organizovanja Zbora i početka njegovog političkog rada. To je Ljotić odmah osetio i nedvosmisleno jasno i odlučno, kao što je on to znao i umeo, odbio sva ta potvaranja i od sebe lično i od Po­ kreta. Već 1936. godine on je našao za potrebno da izvrši jedno r a z g r a n i č e n j e između sebe lično i svoga pokreta s jedne i fa­ šizma i nacionalsocijalizma s druge strane. On je to učinio u članku: „Ni fašizam ni hitlerizam “55). Ljotić je pisao: „Naš pokret nema nikakve veze sa ovim pokretima. Prividna sličnost dolazi od istovremenog negativnog stava prema M) Dim itrije Ljotić, Iz moga života, str. 182. S5) Na istom mestu, str. 191-194.

72

liberalnoj demokratiji i pozitivnog stava prema zamisli staleškoga uređenja društva, kao i većeg oslonca političkih formi na društvene stvarnosti1'56). Dimitrije Ljotić je otvorenih oči­ ju i budno motrio šta se, na svima planovima, dešava u svetu oko nas i kod nas. U jednom govoru, održanom u Splitu, 1936. godine, Ljotić je rekao i ovo: „Ukratko: učesnici smo najveće svetske revo­ lucije koju je ikada pamćenje ljudsko zapamtilo. Ta ogromna revo­ lucija ogleda se u svemu, p a i u p o j m o v i m a l j u d i . Bilo je pojmova pre rata koji su bili izvan diskusije. Smatralo se da o neče­ mu ne treba govoriti jer je to jasno. Od iskona je tako primljeno i tako stoji. A danas nema pojma o kome se ne diskutuje i to sa veo­ ma kratkim i veoma velikim razlozima. Ljudske tvorevine, države, ustanove, zakonodavstvo, pojmovi, sve se to ljulja iz temelja, a sve to zato da bi čovečanstvo širom zem lje odgovorilo na pitanje: kako ćemo urediti život svoj11?57). U vreme kada su se na svetskom planu sukobljavali fašizam i hitlerizam, bolješevizam i ruzveltizam nije nimalo neobično da se i kod nas našao jedan čovek, rešen da se uzdigne iznad naše učmale tadašnjice i da potraži odgovore na pitanja, koja je postavljalo vreme i našem narodu; da ih potraži na našem tlu i u našem idejnom, društ­ venom i moralnom nasleđu. „Pre svega, isticao je Ljotić, naš Po­ kret je ponikao spontano, na našim društveno-političkim nevoljama. I nije nikao u glavi jednog ili drugog čoveka — ili na jednom odre­ đenom mestu, već su ljudi dobre volje, na raznim mestima i ne poz­ najući se među sobom, m isleći o nedaćama i nevoljama svoga naroda, došli u isto vreme na istu sledeću misao: ne može se sedeti skrštenih ruku, mora se prvo zauzeti jedan odlučan stav prema svima neprav­ dama i teškoćama na koje se nailazi, mora se taj stav kao zastava istaknuti i objaviti — moraju se potom pod tu zastavu sakupiti i ostali ljudi dobre volje1158). Sematično je i suviše proizvoljno dovođenje nastajanja Zbora u vezu bilo sa fašizmom, bilo sa nacionalsocijalizmom od kojih Zbor dele duboke organske i ideološke razlike. Ljotić je pisao: ,,I fašizam i hitlerizam počivaju na čisto paganskim koncepcijama staroga Rima i starih Germana. Fašizam je deifikacija — oboženje države. Fašis­ ti kažu:,Država je polubožanstvo, ona je svemoćna i apsolutna1. Ljotić je, međutim, tvrdio suprotno: ,Država je ljudska tvorevina potrebna ljudskoj sudbini. To je oruđe narodne sudbine, ali nije božanstvo i nije apsolutna vrednost kojoj dugujemo obožavanje. Iznad države postoje beskrajno veće stvari, kojima i država mora da služi1159) . . . Za hitlerizam, odnosno nacionalsocijalizam, rečeno je, da je oboža­ 56) 5?) 58) 59)

Na Na Na Na

istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str.

191. 204. 191-192. 192.

73

vanje rase: ,,A gledati u državi ili rasi božanstvo, znači ne videti ga tamo gde ono samo može biti, znači stvarno primiti jedno ateističkonehrišćansko shvatanje sveta"60). Ljotićevo shvatanje sveta i života bilo je izrazito teističko i đelotvorno hrišćansko. Posmatrani na ovome planu i fašizam i nacional­ socijalizam su mnogo više srodni sa boljševizmom, nego što bi Zbor mogao biti srodan sa njima. Ljotić je odricao diktaturu čak i onih ljudi koji „nad sobom Boga priznaju", a još više onih koji ni Boga nad sobom ne priznaju: „Nad državom i nad rasom, po našem shvatanju, postoje beskrajno veće vrednosti. I država i rasa — po na­ šem shvatanju — vrede toliko koliko ljude tim većim vrednostima približuju. Po suprotnom shvatanju država i rasa su apsolutna merila u ovome, inače, relativnom svetu, nad njima nema ni načela, ni suda, ni osude. Otuda je moguće da fašizam proglasi za svetinju svoju sebičnost, a hitlerizam svoj tevtonski bes“61). Zatim, dalje, i ovo: fašizam i hitlerizam „smatraju sebe apsolut­ nim merilima u svojim državama, isključuju sve protivnosti, ne do­ zvoljavaju stvarni nadzor nad svojim radom ni sopstvenim prista­ licama"62). I fašizam i hitlerizam „imaju težnju da traju . . . i da će bez njih država pasti u one teškoće iz koje su je izveli fašizam i hit­ lerizam"63). Kada je, 1. septembra 1939. godine, Hitler napao Poljs­ ku, Dimitrije Ljotić je, bez ustručavanja, to označio velikom pogreš­ kom. TJ svome „Biltenu" (od 24. septembra 1939. godine) Ljotić je pi­ sao: „Do 1. septembra Hitler je bio gospodar događaja u Evropi. Od toga dana, on može činiti čuda, može pokoriti jednu za drugom još dve, tri ili pet država. A li on je uhvaćen u mrežu koju je svojom rukom izatkao. Na toj mreži može pokidati tu i tamo po koju nit, pa ipak sve to zajedno je slabo da popravi nepopravimo. Razume se, može doći uvek i tu razna impoderabilija Nemačkoj u pomoć. Ali za sad su, sa gornjeg gledišta, izgledi rđavi. Od svih velikih sila danas je Nemačka najmanje slobodna u svojoj akciji. Primila je sa­ radnju Sovjetije i tu saradnju mora trpeti pod uslovima koji budu Sovjetiji godili" . . . Ljotić je razlikovao parlamentarizam, kakav je tada bio kod nas, od parlamenta kao foruma ,,i stvarnog učešća na­ rodnih predstavnika u zakonodavstvu i nadzoru nad radom vlade, već smo, naprotiv, za pravi i stvarni parlamenat"64). Ljotićevo shvatanje uloge staleža bilo je sasvim drukčije od fa­ šističkoga. „Za razliku od fašizma i hitlerizma, pisao je Ljotić, mi ih želimo istinski snažnim i slobodnim — pod jednim uslovom da se priznaju i da deluju kao delovi narodne celine, pod nadzorom svo­ 60) 61) 62) 63) 64)

74

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu. mestu,

str. 192. str. 193. str. 193. str. 193.

jih glavnih organizacija u državi. Fašizam i hitlerizam, zbog svoga gledišta na državu, staleške organizacije uvršćuju u svoje redove i nameću im svoju stranačku disciplinu. Jednom rečju, fašizam i hit­ lerizam smatraju sebe apsolutnim organima države odnosno rase, i isključuju svaku slobodu vladara, predstavništva, staleža, sudstva, vojske i štampe. Nasuprot tome, mi stojimo na gledištu da svaka opravdana funkcija u društvu mora biti potpuna i stvarna, sa istom ■takvom odgovornošću'165).

5. Da bi potkrepili svoja tvrđenja o istovetnosti, ili bar velikoj ide­ ološkoj sličnosti Zbora sa fašizmom i nacionalsocijalizmom, njegovi jugoslovenski protivnici pripisivali su Ljotiću i a n t i s e m i t i z a m u onome obliku kakav je praktikovan od strane nacionalsocijalista i, samo u izvesnoj meri, od strane fašista. Od svih jugoslovenskih i predratnih i poratnih političara Dimitrije Ljotić je bio jedini, koji je imao snage i smelosti da izvrši idejnu i nacionalno-privrednu ana­ lizu judejstva kakvo se ono bilo izražavalo i u svetu i kod nas u pred­ ratnoj Jugoslaviji. On je to radio i kao misaoni verujući hrišćanin i kao nacionalni političar, koji se osećao obaveznim, da štiti i duhovno-nacionalne i privredne interese svoga naroda. Za Srbe se, među­ tim, zna da nisu bili nikada antisemitski raspoloženi, ali se zna i to, da im knez Miloš Obrenović nije dozvoljavao da uzmu velikoga maha u trgovini zemlje. On ih je štitio, ali im nije dao da uđu u na­ rodnu privredu i da se mešaju u duhovno i kulturno uobličavanje generacija koje su nastajale pod novim uslovima u slobodi. Srbi nisu bili nikada poznati kao antisemiti. To nije bio ni Dim i­ trije Ljotić. On nije skrivao da ga jevrejski problem interesu je i u svetskim i u nacionalnim razmerama, ali antisemit nije bio. On je to u više mahova, javno ispoljavao. U „Dijalogu s Jevrejinom “ Ljo­ tić je pisao, 13. oktobra 1935. godine, i ovo: „Nisam antisemit. Nala­ zim da je takvo raspoloženje nepravično. Ali sam prema Jevrejim a oprezam i nalazim da je nepoverenje pravično i pravilno. Nisam an­ tisemit. Nalazim da su Jevreji jedno rasno-biološko-sociološko i re­ ligiozno čudo. Posmatrajući to čudo, ne mogu da ne osetim mnogo divljenja za takav narod1*66). Dimitrije Ljotić nije smatrao Jevreje gorim ljudima od ostalih. U članku „Moj odgovor Malhut Jizraelu", u stvari u odgovoru dr Dohalju, Ljotić je pisao, 13. avgusta 1936. godine: „Poznajem zna­ tan broj Jevreja. Bio sam s njima u raznim poslovnim odnosima. Po 65) Na istom mestu, str. 194. 6e) „Otadžbina" broj 84 od 13. oktobra 1935.

75

savesti ne mogu da kažem da sam među njima našao veći broj rđavih ljudi nego među ostalim narodima i verama. Sretao sam sa za­ dovoljstvom i tako ispravne i dobre ljude među Jevrejima, koje i drugi narodi u svojim redovima imaju i hoće da im broj uveličaju. Ne mogu, dakle, da primim da su zbog grešaka usamljenih pojedi­ naca izazvane mnoge oštrice jevrejskog pitanja"67). U predavanju „Drama savremenog čovečanstva11, koje je držao 25. oktobra 1939. godine u Eeogradu, Ljotić je osudio tadašnji anti­ semitizam. Analizirajući političku, ideološku i privrednu aktivnost jevrejstva u svetu Ljotić je rekao: „Ne pozivam vas da lupate jevrejske izloge,, radnje i glave. Naprotiv. To su jevtina sredstva pomo­ ću kojih Izrailj učvšćuje svoju vladavinu, budeći u svetu milosrđe prema svome ,bednom‘ položaju (bio sam uveren da će progonstvo Jevreja u Nemačkoj biti završeno preskupo za samu Nemačku). Po­ zivam vas naprotiv, da svaki izlog, radnju ili glavu jevrejsku poštu­ jete onako kao izlog, i radnju i glavu ma kod drugog građanina naše zemlje. To poštujte. Ali razbijajte, lomite, kršite planove jevrejske. Narod koji lomi izloge, radnje i glave jevrejske, a poštuje i postupa po planovima jevrejskim, taj narod je mio Izrailj u. Izrailj ga drži u svojim rukama. Drži ga na nevidjivom, ali vrlo moćnom lancu“6a). U odnosu na jevrejski problem i njegovo rešenje Dimitrije Ljo­ tić je bio zato da i Jevreji dobiju svoju državu i da se sakupe u njoj. On je, drugim rečima, bio za pomaganje cionizma kao načina da se jevrejsko pitanje reši. U odgovoru dr Dohalju Ljotić je pisao: „Mi nemamo ništa protiv, da Jevreji imaju svoj život koji će da teče mirno i dostojanstveno kao reka u svome koritu. Ne samo da nema­ mo ništa protiv toga, već bismo smatrali osobitom srećom za ostali svet kad bi jevrejska reka bila najveća i najveličanstvenija i naj­ mirnija reka na svetu. Bilo bi dobro i za Jevreie ali bi još bolje bilo za ostali svet, jer bi prestale veličanstvene i mirne reke ostalih na­ roda da se ulivaju u jevrejsko more“68). Ljotićeva kritika rada nekih jevrejskih faktora i u svetu i u Ju­ goslaviji nije bila nikakav oblik antisemitizma. Ljotić je bio čovek koji slobodno i odvažno misli, koji analizira činjenice i zbivanja u svetu i ima smelosti da iz toga izvuče zaključke. Ljotićev stav prema Jevrejim a u Jugoslaviji nije bio zasnovan ni na kakvim rasnim osno­ vama, niti je, videli smo, odobravao fizičke progone Jevreja. Ni naj­ ljući protivnici Dimitrija Ljotića i Zbora nisu mogli tvrditi ni doka­ zati da je bilo kad i bilo koji Jevrejin postradao na inicijativu bilo Ljotića lično bilo njegovoga pokreta. Za vreme Drugog svetskog rata, u jeku svirepo krvavog ,,rešavania“ jevreskog pitanja od strane na67) „Otadžbina" broj 126 od 13. avfr.v-ta 1936. 68) Dimitrije ljo tić , Drama savrcrnenoR čovečanstva, Beograd 1939. str. 93-94. 69) „Otadžbina" broj 126 od 13. avgusta 1936. g o d in e .

76

tionalsocijalista u Evropi pod nemačkom okupacijom i u okupiranoj Srbiji, sa bezbroj teško rešivih problema, Dim itrije Ljotić je bio je­ dini čovek u okupiranoj Evropi, koji je u jednome Memorandumu Hitleru odvažno protestvovao protiv progona i uništavanja Jevreja, ističući da će za sve to nemački narod morati teško da p la ti. . . Na okupiranom području Srbije, kao i na svima drugim područjima pod nemačkom okupacijom, okupaciona vlast je sebi zadržala pravo po­ stupanja prema Jevrejima, koji su istrebljivani. Administrativni organi generala Nedića nisu sa tim imali ništa; u najgorem slučaju samo pojedinci u nemačkoj službi. Interesantno je spomenuti da su Ljotiću pripisivali antisemitizam i oni organi i režimi koji su u Jugoslaviji u o č i Drugog svetskog rata donosili antijevrejske zakone; ti isti režimi su progonili i Dimi­ trija Ljotića i Zbor i progonili njihove pristalice. Ljotić se, u odnosu na Jevreje, držao na visini intelektualno-duhovnog i sociološkog rasmatranja i kritikovao ono što je u radu Jevreja u Jugoslaviji išlo upadljivo na štetu životnih interesa našega naroda: duhovno-kultuno porobljavanje; negativni uticaji na moralnom planu, umešanost u korupcije i, naročito, pomaganje komunističke i prokomunističke propagande u zemlji. Ljotić nije previđao, niti mogao previđati, či­ njenicu da je jedan znatan broj Jevreja-intelektualaca imao presu­ dnu ulogu i u rušenju nacionalnog režima u Rusiji i u učvršćivanju komunističke vlasti. U vreme, neposredno pred Drugi svetski rat, znalo se i u Jugoslaviji koliko je veliki uticaj jednoga dela Jevreja, obično bogatih intelektualaca, na širenje komunističkih ideja i shvatanja u Jugoslaviji. Ljotić je video ugrožavanja nacionalne supstance i sa te strane, a to je bilo isto toliko štetno i za narodnu budućnost opasno kao i političko i privredno porobljavanje. Ljotić je znao da je u tadašnjoj Jugoslaviji bilo privrednih grana u kojima su Jevreji suvereno dirigovali. Kao veoma drastičan primer je industrija šećera u Jugoslaviji. U „Drami savremenoga čovečanstva“ Ljotić je o tome pisao: „Ali u pitanju šećera i šećerne repe nisu merodavni, ni Kralj, ni Namesništvo, ni Vlada, ni Senat, ni Skupština, ni vojska, ni činovništvo — tu je jedini apsolutni gospodar, .Jugoslovenska indu­ strija šećer a‘“. „Na jednoj strani 50.000 seljaka sade šećernu repu, iz koje se i do­ bij a šećer. Pošto će im se računati seme, koliko će i kad se jati, kad će vaditi, kako i pod kojim uslovima prodavati, koliko će za sve to dobiti — to nije njihovo da misle, da kažu. To će rešiti Jugosloven­ ska industrija šećera. Ako im se ne dopada, neka ne seju repu — neka seju drugo što“. Na drugoj strani, 3,500.000 jugoslovenskih domova jedu šećer; kakav je šećer, koliko će ga biti i pošto će se prodavati, to nije njiho­ vo da odluče. To će rešiti Jugoslovenska industrija šećera. Ako im se ne dopada neka ne kupuju šećer, neka ga ne jedu — neka jedu drugo što. 77

A u Jugoslovenskoj industriji šećera sede pak i suvereno odlu­ čuju ovih šest nekrštenih ili pokrštenh lica: Elbogen, Elek, Lederer, Švarc, Lesić i Koen“70). Ovo je bio samo jedan sektor: „Ali tako je na svakom koraku (a ne samo kod šećera) gde god se maknete, bilo to na ma kom odeljku ekonomskog, duhovnog ili političkog života našega. Svuda po nekoliko lica u tom polju suvereno vladaju, a o pravima narodnim i državnim interesima nemaju ni potrebe da vode računa. I svuda su po pravilu: nekršteni ili pokršteni“71). To je bio deo tadašnje jugoslovenske stvarnosti. Ko normalno razuman i prosečno rodoljubiv može zameriti jednome političkom čoveku koji stvarnost, koju vidi oko sebe, naziva njezinim pravim imenom? Samo, razume se, oni koji su tom vidovitošću i smelošću bili pogođeni u svojim materijalnim in teresim a. . . Nisarn poznavao nijednoga pristalicu JNP Zbor, koji bi sebe smatrao bilo za fašistu, bilo za nacionalsocialistu. Tu oznaku njima je pripisivala KPJ, koja je i tzv. demokratskim elementima, lenjim da originalno misle, da­ vala političku argumentaciju. Pred rat je bila iskonstruisana cela zbirka neskrupuloznih opa­ danja i Dimitrija Ljotića i Zbora. Jedan izvod iz te zbirke dao je dr Ivan Ribar u svojim „Političkim zapisima11 (knj. II) a bilo je dosta i u objašnjavanju progona Zbora, koje su vršili Milan Stojadinović i Dragiša Cvetković. Dr Ivan Ribar, otac dva „narodna heroja11 ko­ munističke partizanske borbe, Ive Lole Ribara i Jurice Ribara, koji je i u Kraljevini SHS uživao visoke počasti i položaje i sve do pred Drugi svetski rat bio član Izvršnoga odbora Demokratske stranke, izneo je obilje neistina o Zboru72). Jedna od krupnih Ribarovih ne­ istina o Zboru jeste i tvrđenje, da je Zbor dobijao svoje pristalice (ili „kadrove11 kako on kaže) iz redova Pravoslavnog bogomoljačkog pokreta i iz redova sveštenstva SPC. Zatim: da je i „od okupatora dobio ministarski položaj sa zadatkom da organizira omladinu, da je naoružava, obučava, prevaspitava, i tako opremljenu da je šalje na klanicu u borbu protiv partizanskih odreda1173). I, dalje: „.. .1 Ljotić se n a k o n o s l o b o đ e n j a Beograda kao izdajnik povlačio sa svojim drugovima nemačkim generalima, i pre­ šavši granicu Jugoslavije stupio odmah u službu naših neprijatelja1174). I još: „Zbor je imao svoj grb, na njegovom grbu n o ž , kao što su četnici imali mrtvačku glavu. Taj nož je, po tumačenju samog Ljo­ tića, predstavljao simbol vlasti, koju će on primenjivati protiv onih 7®) 71) TC) 73) 74)

78

D im itrije Ljotić, Drama savremenog čovečanstva, str. 99-100. Na istom mestu, str. 101. Dr Ivan Ribar, Politički zapisi, knj. II, str. 135-163; knj. III, str. 89-92. Na istom mestu, III, str. 91. Na istom mestu.

koji se Boga ne boje, pa i za pravdu ne haju“75). Dimitrije Ljotić je međutim, sam dao objašnjenje ovoga simbola Zbora kad je rekao da „mač, silu i vlast predstavljaju: mač nad samim sobom, silu nad samim sobom, vlast nad samim sobom, pa posle tek nad drugima, — jednom rečju: predstavljaju pravdu"76). Među onima koji su primili onakva netačna obaveštenja o Dim itriju Ljotiću i o Zboru bio je i Jakob B. Hoptner, koji i Ljotića i nje­ gov Pokret prikazuje sasvim pogrešno. Dim itrije Ljotić nije, pre svega, bio nikakav fanatik u smislu za kakvoga ga oglašavaju nje­ govi protivnici. On je bio čovek trezven i realan, koji je cenio važnost i značaj činjenica i respektovao njihovu logiku. Zatim, Zbor nije bio nikakva „ultranacionalistička organizacija", a još manje pronemačka, pro-pravoslavna i antikatolička. Zbor je bio nacionalni hrišćanski pokret sa punom širinom i razumevanjem za sve priznate veroispovesti u Jugoslaviji. U Vrhovnom vodstvu Zbora nalazili su se ne samo pravoslavni, nego i rimokatolici i Muslimani kao što ih je, kasnije, bilo u Srpskom dobrovoljačkom korpusu, koji se tada m o r a o nazvati srpskim, jer okupator nije dozvoljavao upotrebu reči jugoslovenski. A što se tiče pro-nemačke orijentacije Dimitrija Ljotića, u nju nije verovala ni britanska obaveštajna. služba koja je to morala znati. U jednom poverljivom izveštaju te službe rečeno je za Ljotića: „Nije uživao poverenje Nemaca; bio hapšen 1942, a za­ tim oslobođen11 i, na kraju, „Dimitrije Ljotić bio je srpski patrio­ ta"77). Zbor nije bio nikada subverzivni pokret: postojao je legalno i javno radio iako je bio progonjen. U nizu kleveta protiv Dimitrije Ljotića i Zbora isticana je naro­ čito i izmišljena afera sa takozvanom „Tehničkom unijom" (dalje samo kao TU) koje, stvarno nije bilo. Tadašnji protivnici dobrih nemačko-jugoslovenskih odnosa označili su aferom jedan pokušaj, koji nije bio naročito umešan, da se povoljnije plasiraju jugosloven­ ski poljoprivredni proizvodi u Nemačkoj. Jakob B. Hoptner piše, sas­ vim proizvoljno, i ovo: „Kao primer i ekonomskog i političkog pro­ diranja, u februaru 1937, nemački predstavnici približili su se uprav­ nicima jugoslovenskih zemljordničkih zadruga i ponudili otkup cele njihove proizvodnje šljiva. Oni su bili voljni da plate po 2,30 dinara po kilogramu, dakle mnogo više nego što je bila tržišna cena od 1,40 dinara. Razliku između ove dve cene oni su ustupili jednoj ultranacionalističkoj organizaciji pod imenom Zbor, kojoj je bio na čelu fanatik Dim itrije Ljotić. Tako se kao rezultat ovih manipulacija, Jugoslavija našla u položaju da subvenira jednu subverzivnu organi­ zaciju"78). U pokušaju da objasni slučaj TU pisao je dr Ivan Ribar: 75) 76) 77) 78)

Na istom mestu. D. Ljotić, U revoluciji i ratu, str. 27. Navedeno kod dr Milan D. Šijački, Naš put, Chicago 1969, str. 51. Jakob B. Hoptner, Jugoslavija u krizi 1934-1941..., str. 150.

79

„Nakon Stojadinovićevoga uspeha, po slomu TU u Zagrebu, koja je za račun Zbora vršila izvesne spekulativne i korumptivne poslove, zaključene u Nemačkoj, nestalo je Vapine hartije i priloga, te gar­ dista sa bukovim palicma, koji su ju rili po konferencijama; nestalo je, što je još bilo teže, vere pristalica u vodstvo Zbora“7S). Iz suočen ja činjenica, kakve su bile, proizilazi da su ova obadva tvrđenja i prikazivanja TU sasvim proizvoljna i jednostrano tenden­ ciozna. Sta je, ustvari, bila TU u Zagrebu da se jasno utvrditi iz či­ njenica, koje su bile iznete u polemici oko nje. Politički impuls za otvaranje ove diskusije, ili, tačnije rečeno, kampanje protiv Dim i­ trija Ljotića, dali su narodni poslanik Života Milanović, za koga je Milan Stojadinović tvrdio da je pripadao nekome „Specijalnom klu­ bu", i novinar Vaso Jakšić, koji je u beogradskoj „Politici" od 15. februara 1937. godine objavio članak pod naslovom „Čemu je imala da služi ,Tehnička unija* u Zagrebu? Kako se bivši komunista, a sada cionista i član Zbora Danić-Dijamantštajn, javio kao posrednik iz­ među nacionalsocijalista u Nemačkoj i Zbora g. Ljotića i kako je Danić-Dijamantštajn zamišljao da kapital Jevreji iz Nemačke pre­ nesu u Jugoslaviju1'? Protiv Živote Milanovića, koji je tvrdio da „Zbor prima novac iz inostranstva" ( = Nemačke) ,,i da nosi sobom opasnost za sve one koji mu ne pridaju važnost, jer taj Pokret se širi s kraja na kraj zem­ lje'180), Zbor je podneo tužbu sudu pa će, kao što je Ljotić tada rekao, „odluka sudska u ovoj stvari najbolje pokazati na čijoj je strani isti­ na"81). Ona, razume se, nije bila na strani Živote Milanovića. Iz vođenja kampanje protiv TU i Zbora, koji su sasvim proiz­ voljno dovođeni u vezu, može se jasno rekonstruisati cela stvar u vezi sa TU. Kada je „Politika** počela svoju kampanju dao je Dimi­ trije Ljotić jednu izjavu, koju je donela „Politika** u broju od 16. februara 1937. godine. Ljotić je izjavio, da Zbor nije primio nikakav novac: „Nikakav mi novac iz inostranstva nije nuđen, a svaki ozbi­ ljan čovek koji zna moja shvatanja, zna i to da bih svaku takvu po­ nudu odbio**82) . . . Zamisao je bila, da TU bude jedna privredna or­ ganizacija za razmenu robe sa inostranstvom, a ne samo sa Nemačkom; ona je trebala da plasira jugoslovenske agrarne proizvode na stranim tržištima što je u vrem e tadašnje privredne krize bilo od velikoga značaja za proizvođače. Dim itrije Ljotić, koji je bio na čelu nekih zadruga, odbio je odlučno da je između zadruga i Zbora postojala ikakva veza. On je tvrdio: Zadruge nemaju nikakve veze sa Zborom. Ogromni broj članova zadrugara i uprave nisu Zboraši: „To je naj­ w) 80) 81) 82)

80

Dr Ivan Ribar, Politički zapisi, knj. III, str. 90. „Pravda" od 19. II. 1937. „Politika" od 16. II. 1937. „Politika14 od 16. II. 1936.

bolje jcm stvo da se Zbor ne može koristiti materijalnim sredstvima tih zadružnih organizacija1183). TU je bila osnovana u Zagrebu b e z z n a n j a i u č e š ć a Dimitrija Ljotića. Bez da je pitao Ljotića bio je dr Juraj Korenić, tada Ljotićev zamenik, lekar po zanimanju, izabran za predsednika TU. Ćim je Dim itrije Ljotić doznao za to zatražio je od Korenića pismeno izjašnjenje i zahtevao od njega da se povuče sa toga mesta, što je K orenić i učinio. U svojoj izjavi, datoj „Poli­ tici11 od 18. februara 1937. godine Korenić je sve ovo i potvrdio. Re­ kao je: „Prvobitno je bilo zamišljeno da TU bude na čelu naš predsednik gospodin Ljotić. Međutim, on je to otklonio. Onda, na molbu zainteresovanih, preduzeo sam ja pređsedništvo TU sa još nekim drugovima iz pokreta Zbor u Zagrebu i sa nekim intelektualcim a raznih položaja i profesija i političkih uverenja**84). Korenić je rekao i to, da je bilo zamišljeno da centar TU bude u Beogradu, ali kada je Ljotić o d b i o da joj bude na čelu, onda je rešeno da bude u Zagrebu. Korenić je izjavio i to, da mu je Ljotić tražio da istupi iz TU, kada je saznao izvesne stvari i da je on to odlučio i obećao g. Ljotiću, uvidevši da bi dalje njegovo ostajanje u TU moglo eventualno da bude od štete pokretu Zbor, a i njego­ vim ličnim interesima*185). Ostavku je podneo 14. februara 1937. go­ dine. Dimitrije Ljotić je, 9. decembra 1936. godine, obavestio dr Ko­ renića da je doznao kakva je bila prošlost Milana Danića, koji je bio glavna ličnost TU; Ljotić je tada javio da neće da učestvuje u ovoj stvari. TU je bila osnovana početkom januara 1936. godine, ali je, posle otvorene kampanje, Milan Danić — alijas Alfred Dijamantštajn istupio 22. februara iz nje86). TU je bila akcionarsko društvo sa kapitalom od 500.000 dinara. U upravi su bila lica raznih političkih opredeljenja, mahom iz Zagreba. Među njima je bio i dr Ante Mudrinić, koji je, u svoje vrem e 1919. godine, bio istražni sudija u slu­ čaju Alfreda Dijamantštajna, kome je sudio Divizijski sud u Zagre­ bu, što je kao agent B ele Kuna učestvovao u pripremanju komunis­ tičke revolucije u Jugoslaviji. Kasnije je od Alfreda Dijamantštajna postao Milan Danić, koji je primio pravoslavnu veru, izdavao se za Srbina, oženio se Srpkinjom iz Sokobanje i sasvim zaturio svoj ra­ niji trag, da bi se pojavio kao vrlo umešan i okretan poslovni čovek. I spoljašnia promena bila je kod njega radikalna. U svojoj izjavi „Politici** Mudrinić je spoljni izgled Dijamantštajna 1919. godine opisao ovako: „Bio je slab, uvek neobrijan i bez kragne i kravate. Imao je kariran kaput i jahaće pantalone. Ko bi mogao i da pomisli 83) Na istom mestu. 84) „Politika" od 18. II. 1937. **) Na istom mestu.

81

da je Danić identičan sa Dijamantštajnom? Danas je on obučen po najmodernijem žurnalu, izgleda vrlo otmen i ozbiljan čovek. Koliko je on kao Dijamantštajn bio drzak i bezobrazan za vreme istrage 1919, toliko je sada bio uglađen i dostojanstven. Bar tako nam se prikazao"86). Kada je otkriven Danić se branio u jednoj izjavi „Politici", da on nije komunista i da je na Divizijskom sudu 1919. godine bio oslobo­ đen. Odbio je, takođe, da je cionista. O svome odnosu prema Zboru rekao je: „Nije istina da sam ja član Zbora, već je naprotiv istina da sam ja odobravajući nacionalni, socijalni i privredni program ove stranke na poslednjim. izborima kao n e č 1 a n glasao za listu g. Ljotića, bio kasnije primljen u članstvo, a kada sam postao zastup­ nik za inostrane poslove Zemaljskog saveza voćarskih zadruga u Beogradu, po nalogu predsednika ovoga Saveza g. D. Ljotića bio upućivan da prestajem biti članom Zbora, što sam i učinio pa sam od toga dana prekinuo svaku vezu sa ovim političkim pokretom i prestao plaćati članarinu1'87) . . . Korenić je objasnio, da je Danić bio član zagrebačke organizacije Zbora, ali da o tome n i j e b i o o b a v e š t e n D i m i t r i j e L j o t i ć i za to je m o g a o t v r d i t i d a D a n i ć n i j e b i o č l a n Z b o r a (nije to bio sa njegovim znanjem). U svojoj izjavi „Politici'1 Danić je priznao, da je TU bila njegovo delo. „TU je rezultat moga rada u zajednici sa eminentnim ličnostima tehnike i nauke, a ciljevi, smjernice i cela organizacija vršeni su javno i otvoreno pred vlastima i interesentima, JNP Zbor nema ni­ kakve veze sa ovim čisto privrednim pothvatom, a ukoliko su lič­ nosti iz ovoga pokreta sarađivale u privrednim radovima, to su uvi­ jek činili samo i jedino kao ličnosti po svome uvjerenju da sarađuju u jednoj stvari opšteg narodnoprivrednog značaja bez svih onih primjesa, koje se tako tendenciozno ovome radu pridodaju*'88). Da­ nić je odbio da je bio bilo kakav posrednik između Zbora i nacionalsocijalista. Pored svojih odgovora, objavljenih i u „Politici** i u „Pravdi'* Dim itrije Ljotić je tužio „Politiku** po zakonu o štampi. Ljotićev advokat pred sudom bio je Milan A. Fotić. U jednom pismu dr Du­ šanu Biberi, povodom njegovih članaka pod naslovom „Kraljevina Jugoslavija na raskršću 1939. godine**, koje je objavljivala „Politika** i u kojima se i Biber osvrnuo, sasvim pogrešno, na TU, napisao mu je Fotić: „Ja sam, dakle, napisao tužbu protiv .Politike* i istu pre­ dao Okružnom sudu za grad Beograd. Čim je tužba dostavljena p o ­ litici* ona je obustavila kampanju i cela stvar, ,afera sa TU* stišala se. Po Zakonu o štampi .Politika* je bila pozvata da da svoj odgovor, 86) „Politika" od 16. II. 1937. 87) „Politika" od 17. II. 1937. 88) „Politika" od 17. II. 1937.

82

ali ona to nije činila, niti se pojavila na pretresu. Bila je osuđena na kaznu, kakvu i koliku ne mogu da se setim, ali znam da je Sud naredio ,Politici1 da na istome mestu u listu, gde su izlazili inkrimisani članci, objavi sadržinu presude. ,Politika* to nije uradila. Cela stvar se stišala. Uskoro Stojadinović je uspeo da u predlog o budže­ tu unese predlog Zakonske odredbe da se sve krivice učinjene pu­ tem štampe daju zaboravu, amnestiraju11 (Kopija Fotićevoga pisma Biberu u posedu pisca). Iz cele kampanje u vezi TU proizilazi nekoliko jasnih činjenica: Dimitrije Ljotić n i j e b i o n j e z i n o s n i v a č , a kada je doz­ nao ko je Milan Danić, alijas Alfred Dijamantštajn, sasvim se dezinteresovao za nju. Voćarski savez, kome je Dimitrije Ljotić bio na čelu, zaposlio je Milana Danica 1. jula 1936. godine „stavivši mu u dužnost proučavanje i organizovanje plasiranja u inostranstvu pro­ izvoda naših organizacija zadružno-proizvođačkih**89). U vezi sa ovim Ljotić je izjavio: „Danić nije imao nikakve veze sa Zborom ni od me­ ne, ni sa mojim znanjem, nije Danić dobio nikakav politički zadatak. Preko Danica, koji je povereni mu posao dosta uspešno vršio, do­ šao sam u vezu sa predstavnicima raznih čisto ekonomskih nemač­ kih organizacija. Iz razgovora sa ovim pojavila se misao o stalnoj organizaciji bolje razmene dobara među narodima. Tako je došlo do prvih osnova TU. Po prvoj zamisli, koju sam prihvatio, to bi tre­ balo da bude jedna organizacija u koju bi ušli pravi predstavnici sviju grana naše narodne privrede. U isto vreme, u Nemačkoj bi se ostvarila slična organizacija koja bi obuhvatala predstavnike ne­ mačke narodne privrede. Između ovih dveju organizacija, vršila bi se razmena dobara, dok bi unutar u zemlji, svaka organizacija isplate odnosno naplate vršila svojim članovima u domaćoj moneti. Pri to­ me naročito ističem da je TU bila zamišljena tako, da bi se slične organizacije mogle stvoriti i u drugim zemljama, a ne samo u Ne­ mačkoj i Jugoslaviji, te da to vremenom postane tip za buduću m e­ đunarodnu razmenu. Bilo je nemoguće prema tome da TU postane neka ekspozitura Zbora, pošto su unutra trebali da budu učlanjeni predstavnici celokupne zemaljske privrede bez obzira na njihovo političko mišljenje*1893). Kada je Ljotić doznao da je Milan Danić isto što i Alfred Dija­ mantštajn, otkazao mu je službu u Savezu: „Milanu Daniću, pak na dva dana pre nego što sam prekinuo dalji rad u TU početkom decem­ bra oduzeti su poslovi koje je do tada vodio u Zemaljskom voćars­ kom savezu sa razloga što sam tada saznao za neke momente iz nje­ govog ranijega života koji mi dotle nisu bili poznati1189*3). I, dalje: 89) „Politika" od 16. II. 1937. S9a) Na istom mestu. 89b) „Pravda" od 19. II. 1937.

83

“TU je bila dok sam ja pregovore vodio, a o kojima sam obaveštavao i nadležne predstavnike državne vlasti, zamisao o organizovanju celokupne narodne privrede, bez obzira na politička mišljenja poje­ dinih privrednika koji bi ovu imali da predstavljaju. Samim tim nije mogla po mojoj zamisli da bude nikakvo sredstvo sitne partijske po­ litike pa čak ni politike Zbora“89c). Kada se obelodanilo da Dimitrije Ljotić nije bio učesnik osni­ vanja TU u Zagrebu, onda su oni koji su organizovali i režirali kam­ panju o ovome, pokušali da dokažu da je u Beogradu postojala neka tajna TU sa Dimitrijem Ljotićem na čelu, ali im ni to nije pošlo za rukom. Njihova traganja i u Trgovačkom sudu i u Trgovačkoj ko­ mori bila su bezuspešna: ,,0 postojanju beogradske filijale TU ne postoje u javnim ustanovama nikakvi dokumenti“89d) . . . Posle ovo­ ga lansirali su verziju da postoje tajne veze i počeli u celu stvar da upliću i neke odgovorne Nemce (Nojhauzena, dr Eriha Koha): izmi­ slili su da postoji tajna grupa u Beogradu (Ljotić, Danić, Bergman i Mandl), koja je radila sa sličnom grupom u Berlinu, kojoj je na čelu bio dr Erih Koh8Se). Preko ove grupe, tvrdili su oni, Ljotić prima novac za svoj pokret, i to od dobiti rada ovoga preduzeća: „Ovaj će se dobitak upotrebljavati za naročitu propagandu nacionalsocijalističkih ideja u Jugoslaviji. Međutim, ovaj fond neki poznati ljudi u Jugoslaviji hteli su da upotrebe za torpedovanje izvesnih po Zbor nepoćudnih političkih pokreta i političkih ljudi“89f). U svoje dve izjave, u „Politici" od 16. februara i u „Pravdi" od 19. februara 1937. godine, Dim itrije Ljotić je rasvetlio pozadinu će­ le ove kampanje. „Čitava ova kampanja, rečeno je u izjavi u ,Prav­ di', ima dva dela. I u njoj su udružena razna lica i razni motivi. Jed­ ni su protiv same TU, drugi su protiv Zbora. Oni koji idu protiv TU polaze od svojih m aterijalnih interesa, a oni koji idu protiv Zbora od svojih raznih interesa koje Zbor svojim radom ugrožava . . . Tu su pre svega marksisti ili još bolje komunisti koji bez pomoći sa stra­ ne, pomoći idejne, organizacijske i naročito materijalne, ne bi mogli ni jednoga dana opstati i koji znaju da im je Zbor jedini načelni a u isto vrem e i borbeni protivnik. Tu su zatim zlonamerni politikani i dobronamerni obožavaoci demokratije prema kojima je jedini uporni protivnik Zbor. Tu su zatim predstavnici onih klika i koterija s ko­ jima se Zbor dosad mnogo puta u borbi našao licem u lice i koji vrlo dobro znaju s kakvom žestinom i upornošću Zbor mrsi njihove ra­ čune počevši od zadrugarstva pa završujući za državom. Tu su naposletku predstavnici međunarodnog kapitala i drugih internacio­ nalnih struja koji su iz dosadašnjeg rada Zbora osetili da u njego­ B0c) 89d) 89e) 89f)

84

„Pravda" od 19. II. 1937. „Politika" od 17. II. 1937. Na istom mestu. „Politika" od 17. II. 1937.

voj težnji za ekonomskom, kulturnom i moralnom samostalnošću narodnom leži velika opasnost za interese koje oni predstavljaju . . . U ovome delu kampanje ne samo da se ne govori da Zbor prima no­ vac iz inostranstva nego se naprotiv tvrdi kako je Zboru nuđen novac a da sam ja to odbio. Cela kampanja našla je hrane u činjenici da sam ja, s jedne strane, predsednik Zbora, a s druge strane, predsednik mnogih zadružnih S a v eza . . . zadrugar i po poreklu i po pogledu na svet“89g). Bilo je i prirodno i logično da je jugoslovenska privreda tražila saradnju sa stranim privredama pa i sa nemačkom. Ovo su isticali i ozbiljni krugovi oko „Jugoslovenskog Lojda“, koji su u ovoj TU videli samo ono što je ona i bila, jedan nevešt pokušaj ljudi bez iskustva na ovome polju rada; i manevar jednoga veštoga čoveka, koji je zloupotrebio poverenje drugih. U broju od 17. februara 1937. godine, u članku o TU, rečeno je u ovome listu: ,,I tako od osnutka TU, o kojoj se kod nas i na strani toliko govorilo, može se reći da je posta­ la jedna za naše prilike i ljude karakteristična afera, kojoj bi pristo­ jao naslov: Tresla se brda, a rodio se Dijamantštajn“. U slučaju TU video je ovaj list i dobru lekciju za Nemce: „Ako oni hoće da sarađuju na privrednom polju, onda kod nas ima pozna­ tih privrednika, privrednih organizacija i komora i privredne štam­ pe, na čije se upute, informacije i saradnju mogu osloniti više, nego na ličnosti koje rade s Alfredom Dijamantštajnom, a ne znaju čak ni to zašto je on promijenio ime i prezime u Milan Danić . . . A li ipak ostaje otvoreno pitanje jedne neophodne potrebe da se stvori jedna organizacija za što bolju i lakšu nemačko-jugoslovensku zamjenu dobara. Afera Dijamantštajn ne sm ije i ne može da spriječi osni­ vanje jedne ovakve dobre i uz saradnju pravih privrednika vođene nemačko-jugoslovenske privredne organizacije'1. Potreba i jugoslovenske privrede i jugoslovenskih privrednikaproizvođača tražila je sređivanje i organizovanje zamene dobara i sa Nemačkom, koja je, i tada, bila najbolji jugoslovenski potrošač. Slu­ čaj Milana Danića, alijas Alfreda Dijamantštajna, pokazao je da jedan neuredan čovek može da upropasti korisnu i konstruktivnu ideju. Kada je video da to konstruktivno u ideji o TU dolazi u pita­ nje, Dimitrije Ljotić se, blagovremeno, distancirao od svega toga i nije sa ćelom „aferom" imao nikakve veze. Ima dokaza i o tome da su se nemački krugovi, u tom vremenu držali Milana Stojadinovića i da su prema JNP Zboru imali nepoverljiv odnos. Neko od Nemaca bio je napisao jedan članak o Zboru, koji je trebao da bude objavljen u časopisu „Der W eltkampf“. Re­ dakcija se, 3. oktobra 1938. godine, obratila Ministarstvu spoljnih poslova i tražila od njega m išljenje o Zboru, „da bi se članak koji i e njoj stigao mogao odgovarajuće redigovati“. Članak je stigao u 85

Političko odelenje Ministarstva spoljnih poslova 5. oktobra 1938, godine i dat je, vidi se po primedbama na aktu, na m išljenje raznim licima90). Odgovor od zvaničnog partijskoga mesta došao je 12. ok­ tobra 1938. godine. U odgovoru se kaže da Zbor stoji ,,u izrazitoj opozicije prema vladi Stojadinovića . . . Ova činjenica i još neki dru­ gi događaji izazvali su najoštrije nepoverenje predsednika vlade Stojadinovića. On je tada izrazio sumnju da je pokret Zbor od izvesnih mesta pomagan. Kod ovakvog stanja stvari, ne preporučuje se da se od strane Rajha pokazuje interesovanje za pokret Zbor“91). Činjenice pokazuju da niti su nacionalsocijalisti marili Ljotića i Zbor, niti on njih. Kao čovek koji je realno gledao na međunarodnu stvarnost svojih dana, Dimitrije Ljotić je shvatio šta se sve dešava i u Nemačkoj i trudio se da prozre pravac daljega razvoja i u Ne­ mačkoj i u Evropi. Tačno je rekao Johan Višt (Johann Wuscht), Nemac iz Jugoslavije, koji je poznavao i Ljotića lično i unutrašnjepolitičke prilike u Jugoslaviji uoči Drugog svetskog rata: „Neoprav­ dano mu se ( = Ljotiću) prigovara da je bio fašista i pristalica nacionalsocijalista. Ono što ga je pre rata sa njima povezivalo bila je nje­ gova nenaklonost prema liberalnoj đemokratiji. On je od partija tra­ žio da se same raspuste i pledirao za stalešku izgradnju društva. Od nacionalsocijalizma i fašizma delile su ga duboke ideološke razlike i pogled na svet; on je bio strogo verujući hrišćanin i kao takav od­ bacivao je odlučno kako fašizam, koji se zasnivao na neznabožačkoj koncepciji staroga Rima, isto i obožavanje države i rase na ko­ joj je izgrađen nacionalsocijalizam. U svojoj predratnoj politici za­ lagao se za potpunu, istinsku neutralnost države, i da bi se od Bal­ kana odstranili strani teritorijalni zahtevi preporučivao je saradnju balkanskih država. Prema Berlinu je tražio lojalno držanje, dokle on bude iskreno želeo mir na Balkanu. Plašio se, stvarno, samo od Italije, Mađarske i Bugarske"92). Od ove, sasvim objektivne, ocene stava i shvatanja Dimitrija Ljotića odudaraju u svemu ocene dvojice Srba, i površne i pakosne, koje su, uzete u celini, negiranje činjenica i pakosno izokretanje istine. Radoje L. Knežević, mozak 27-martovskog bespuća, napisao je o Dimitriju Ljotiću kada je on već bio mrtav i nije se mogao bra­ niti i ovo: „Dimitrije Ljotić, čovek od priznate lične ispravnosti, bio je u svojim političkim shvatanjima fanatik do te mere, da je pot­ puno bio izgubio osećanje za stvarnost u svetu i, u pogledu nacio­ nalnog morala, za granicu koja deli dopušteno od nedopuštenoga kad je narod u ratu. Pod nemačkom okupacijom, on je u Srbiji napravio krupnu grešku koju i njegov učitelj Sari Moraš (Charles Maurras) u Francuskoj. Obojica su iz ideoloških razloga kolaborirali s Nem ci90) A rchiw der Politischen A bteilung des A uswartigen Amtes, IV, 6977-0 56. 91) Na istom mestu, o 57. 92) Johann Wiischt, Jugoslawien und das Dritte Reich . . . , str. 58.

86

ma, jer im je glavno bilo da uvedu svoj sistem, sporedno na koji na­ čin. Draža M ihailović, sa svojim pokretom otpora, bio je za Ljotića jedan od neimara ovog drugog, liberalnog demokratskog sveta, čiji je slom svesrdno želeo. Sa krivoumljem, tipičnim za skoro sve fana­ tike, on je u jednom Memorandumu Nemcima tvrdio kako Mihailovića i njegovu akciju finansiraju Jevreji. To je sve što je on video od velike nacionalne borbe pod Dražom. Večito ta njegova opsesija o Reditelju iza kulisa, međunarodnom jevrejstvu kao uzročniku sve­ ga zla vi svetu. Tek kad se im aju u vidu ta morbidna shvatanja posta­ je razum ljiv rad D im itrija Ljotića i njegovih sledbenika. Nikakve granice nisu za njih postojale. I stoga, dok se Nedićev lik počinje da ocrtava kao lik žrtve koja je sebe svesno prinela na lomaču, ru­ kovodni sloj Ljotićevaca, u narodu omražen i prezren, ne može da otre sa svoga čela žig službe neprijatelju"93). Ne m anje površan u oceni ličnosti Dimitrija Ljotića, koga je ina­ če i lično poznavao, bio je dr Dragoljub Jovanović, koji se u počet­ noj fazi nastajanja Zbora i sam nudio da uđe u njega. Jovanović je, krajem 1938. godine, imao prilike da se lično upozna i razgovara sa Ljotićern u beogradskoj Glavnjači gde su obadvojica bili držani. „Sreli smo se, v eli Jovanović, u tri maha. Kad sam se prvi put vra­ tio iz internacije u Tutinu, krajem 1933. godine, govorio je ono što sam naveo o Aleksandru. U junu 1935. godine, zajedno smo se borili protiv Voje Đorđevića na zajedničkoj zadružnoj sk up štini. . . U de­ cembru 1938, a i do pravoslavnog Božića, kada su njega pustili, bili smo oko m esec dana soba do sobe u sudskom zatvoru Glavnjače. Narednik Sreten nas je šetao same u manjem dvorištu do tadašnje Jovanove pijace, tako da smo m ogli razgovarati sat pre i sat po podne “94). Sve što je Jovanović rekao o Ljotiću pokazuje da ga on ili nije hteo ili nije mogao da shvati. Ulevo orijentisan, „spolja zelen a unu­ tra crven“, ideolog i prvoborac Narodnoga fronta u Jugoslaviji, uvek u naporima da bude na vodećem mestu, Dragoljub Jovanović je sma­ trao Dim itrija Ljotića fašistom iako to Ljotić nije nikada bio. Jova­ nović ipak priznaje: , , . . . U Jugoslaviji, u celoj, kao nijedan naš političar, privlačio je pažnju savremenika, brzo postigao znatan us­ peh, u jedan m ah zaveo dosta omladine, čak i po gimnazijama, u dva maha postavio zem aljsku listu, što sve opozicione stranke nisu mogle 1931, a velikom mukom uspele 1935, nešto lakše 1938“95). Za Dragoljuba Jovanovića „Dimitrije Ljotić je bio čovek protivrečan, kontroverzan, nerazumljiv, čak nerazum an. . . Ali Ljotić je sam sebe zabluđivao, verujući da će kao nejasan biti jači, čak jak . . . 93) Radoje L. K nežević, Organizovanje otpora: ,,Poruka", broj 13 od 16. VI. 1953, str. 14. 94) D ragoljub Jovanović, Ljudi, l j u d i . . . , str. 158. 95) Na istom m estu, str. 157.

87

postao je fašist 1936. u jeku Narodnog fronta; služio je Nemcima najrevnosnije upravo posle 1942. kad su uveliko lomili zube o ruski orah; okrenuo se Draži Mihailoviću pred krah i doživeo da ga ovaj brodolomnik od b ije. . . Kad saberem sve što sam od njega čuo i o njegovim akcijama saznao mogu zaključiti da mi je ostao nejasan i nerazumljiv. Nije priznavao da je fašista ni n a c is ta .. . Za njega sa­ moga se može reći da je hteo da bude naš Hitler, ali ne i Musolini**96). Jovanović je, ipak, zapazio i posvedočio izvesne stvari, koje su drugi njegovog ideološko-duhovnoga sklopa osporavali Ljotiću: „Napadao je Sovjetski Savez kao niko pre njega, otkrivao ono što smo i mi dosta znali, ali smo tajili, verujući da je reakcija, emigran­ tska i naša, izmišljala. Kad su naši seljaci videli Ruse 1945, mnogi među njima, osobito u Smederevskom kraju, gde je njegov Bilten najviše čitan, Ljotića su nazivali „prorokom**, kad je već bio mr­ tav . . . Istina je, međutim, da je taj isti Mita Ljotić u zatvoru na mansardi u Obilićevom vencu dodavao hranu mladim komunistima koje je sretao u hodniku i znao da ne dobijaju ništa sem leba i vode. Mrzeo je komunizam, a hranio komuniste; napadao Sovjetski Savez, a ni najmanji srpski odred nije poslao protiv njega**97).

6

.

Dim itrije Ljotić i Zbor ne samo da su politički klevetani i zlonamerno lažno prikazivani i našoj i stranoj javnosti, nego su ih i f i­ zički progonili i Milan Stojadinović, i Dragiša Cvetković, i komunis­ ti i svi oni koji su,ulevo orijentisani, stajali pod njihovim uticajem. Zbor je, međutim, javno politički radio i učestvovao na izborima i 1935. i 1938. godine. Na izborima 1931. godine Ljotić nije hteo da učestvuje. Pred izbore 1938. godine, koje je vodio Milan Stojađinović, opozicija je bila ponudila izbornu saradnju i Zboru i JNS: „Još prije raspisivanja izbora između predstavnika Udružene opo­ zicije i Dimitrija Ljotića raspravljalo se o zajedničkom sudelovanju na predstojećim izborima. Ti razgovori nastavljeni su poslije raspisi­ vanja izbora. Nakon dužeg kolebanja Ljotić je odlučio da podnese samostlnu listu*198). Da li bi ovo bilo moguće ako je vodstvo Udru­ žene opozicije verovalo da je Dim itrije Ljotić fašista? U ovo vreme bila je politička akcija Zbora jaka. Dopisnik Cen­ tralnog presbiroa javlja, februara 1940. godine, o stanju na terenu i veli: „Ljotićeva akcija među omladinom vrlo dobra. Hođera se ne čuje da je živ**99). U jednom izveštaju načelnika Daruvarskog sreza, 96) 97) 98) **)

88

Na istom mestu, str. 156, 159-160. Na istom mestu, str. 159. Ljubo Bovan, Maček i politika HSS 1923-1941, str. 362. Na istom mestu, str. 182.

od 14. marta 1940. godine, o političkoj aktivnosti na terenu stoji: „ .. . Najgori i najopasniji su Ljotićevci i pristaše JNS. Ljotićevci su uporni i fanatici i ne zna se kojim putem i kako dobijaju Ljotićeve ,Biltene1, koji siju otrov u narod. Vođa Ljotićevaca ne drži skupove već u većini ide od čovjeka do čovjeka i mirno svakoga pojedinca obrađuje za zborašku ideologiju11100). Prvi izbori na kojima je i Zbor uzeo učešća bili su izbori, koji su održani 5. maja 1935. godine. To su, tzv. Jevtićevi izbori, jer ih je provodila vlada Boška Jevtića. Na tim izborima vladinoj listi Boška Jevtića bila je suprotstavljena lista Udružene opozicije. Zbor je, posle rasmatranja situacije, rešio da postavi svoju listu što je, i teh­ nički i materijalno, tražilo velike žrtve. Iako je Boško Jevtić, nosilac vlidne liste, bio ratni drug i kum Ljotićev, njegov režim je odmah počeo sa progonima Zbora. Dr Stevan Ivanić, jedan od osnivača Zbo­ ra, koji je Zbor predstavljao u Glavnom biračkom odboru, zapisao je i o tome vremenu i o tim izborima ovo: „Nastala je izborna borba. Držali su se zborovi, konferencije, sastanci. Ometali su komunisti, ali ni vlasti nisu bile naklonjene. U tim izborima, ako se dobro sećam, ovako bez potrebnih podataka, pale su prve žrtve Zbora, a kazne su bile vrlo česta stvar, jer vlasti nisu odgovarale svojim dužnostima. Pritisak protiv Zbora bio je veći nego na listu Udružene opozicije“101). Na ovim izborima Jevtićeva lista je dobila 1,746,982 (ili 60,6%) glasova, Udružena opozicija 1,076.345 (ili 37,4%), Zbor je dobio 33.549 (ili 1,2%) i Boža Maksimović 24.088 (ili 0,8%). Količnik je bio 50.000 da bi jedan poslanik mogao ući u parlamenat102). Stevan Ivanić, koji je predstavljao Zbor u Glavnom biračkom odboru, tvrdi da je Zbor dobio 35.000 glasova i da je bio utvrđen veliki broj zlo­ upotreba: „Jasno je bilo koliko je Zbor pljačkan. Jedno je pouzdano što se moglo svesti iz rada u tom odboru: Zbor je dobio na tim iz­ borima potreban broj glasova da učestvuje u podeli mandata, ali vladin aparat nije to dopustio i Zboru su mnogi glasovi opljačkani ili su mnogi glasači sprečeni da dadu svoj glas. Ja sam kao član Glavnoga biračkog odbora zabeležio veliki broj zloupotreba, ne samo u unutrašnjosti već i u samom Beogradu. Naročito sam beležio one koje su se odnosile na Zbor“103). I Udružena opozicija je tvrdila da je na izborima bilo mnogo zlo­ upotreba i resila je da ne uzme učešća u radu izabrane Skupštine. i°0) Na istom mestu, str. 215. 101) Iz rukopisa dr Stevana Ivanića (kod pisca). 102) Dr Ferdo Čulinović, Na istom mestu, str. 89 (I). 103) iz rukopisa Stevana Ivanića. I pisac, kao predsednik Biračkog odbora u mestu Avtovac, Hercegovina, mogao je lično utvrditi da su vlasti menjale na svoju ruku izborne rezultate kako su im oni, pod pečatom, bili predati. Izborni materijal je predavan sudu, ali to nije moglo sprečiti falsifikovanja stvarnih rezultata izbora.

89

Tražila je nove izbore na osnovu novoga izbornoga zakona i pod jed­ nom neutralnom vladom. Sa Bogoljubom Jevtićem bila su 303 po­ slanika, a kada je, 25. juna 1935. godine, on oboren sa vlasti i za predsednika vlade došao Milan Stojadinović, sa Jevtićem je ostalo samo 95 poslanika — svi drugi su prišli Milanu Stojadinoviću, koji je u svoju vladu uzeo dr Antuna Korošca i dr Mehmeda Spahu, kao i Mišu Trifunovića . . . U to vreme dr Vladko Maček je posetio Be­ ograd i bio primljen i od kneza Pavla i od Milana Stojadinovića. Ma­ ček je tada izjavio: „Nova vlada će imati prilike pokazati kani li prema Hrvatima udariti pomirljivim kursom. To može najbolje uči­ niti tako da reparira svu silu nepravdi, koje su počinjene nad hr­ vatskim narodom, naročito pak donošenje djelimice nepravednih, a djelimice nerazumno strogih političkih osuda"104). Svoj dolazak na vlast prikazao je sam Stojadinović u svojim Me­ moarima105). On je, veli, predlagao da Jevtića zameni Petar Zivković, a Zivković je predlagao da Jevtića zameni Stojadinović106). Od­ lučeno je, da Stojadinović, koji je bio ministar finansija, izazove krizu vlade što je on i učinio. Sa njim su podneli ostavke Vrbanić i Kožulj. Ovo je knez Pavle iskoristio i oduzeo mandat Jevtiću: „Od pada Jevtića pa do obrazovanja moje vlade, 24. juna, prošlo je sve­ ga četiri dana, što se može smatrati za vrlo kratak razmak vrem e­ na, kada se ima u vidu duboka promena koju je nova vlada sobom donosila. Ova brzina objašnjava se tim e što su razgovori za ovu promenu bili započeli još dok je Jevtić bio predsednik vlade. Kroz moju vilu na Topčiderskom brdu prodefilovali su razni ugledni po­ litičari. Od radikala dolazili su Aca Stanojević i Miša Trifunović, od Slovenaca dr Antun Korošec, od Jugoslovenske muslimanske or­ ganizacije dr Mehmet Spaho i dr Šefkija Behmen. Takođe su sve pripremne mere bile preduzete i moja vlada je u stvari bila obrazo­ vana pre nego što je Jevtić bio podneo ostavku"107). Milan Stojadinović se, za jugoslovenske prilike, dugo zadržao na vlasti. Od njega su mnogo očekivali i knez Pavle, i Francuska i Ve­ lika Britanija a, nešto kasnije, naročito Nem ci i Italijani. U njemu su gledali realnoga političara, koji će svoju politiku voditi bolje nego njegov prethodnik i na spoljopolitičkom i na unutrašnjepolitičkom planu. U obadva slučaja on je polazio od uverenja da će dugo ostati na vlasti i u tome pravcu je bio aktivan. Kada je došao na vlast obe­ ćavao ie da će rešiti i „Hrvatsko pitanje" što mu nije pošlo za ru­ kom. Uveren da mu postojeće partije nisu nikakva opasnost i da mu ne ugrožavaju vlast, Stojadinović se svom žestinom svoga aparata bacio na Zbor i na njegove članove i nem ilice ih gonio. U svojoj bro104) l°5) 106 ) 107)

90

Dr Ferdo Čulinović, Na istom mestu, str. 100. Milan Stojadinović, Ni rat ni pakt, str. 332-340. Na istom mestu, str. 335. Na istom mestu, str. 341-342.

suri „Poruka fašističkom šegrtu" ( = Milanu Stojadinoviću) Ljotić je pisao: „Zboru se, zaista već rad ne da. U mesecu junu i julu, od prijavljenih 212 zborova, dozvoljena su svega dva, dok su svi ostali zabranjeni. Naši listovi da bi mogli izlaziti moraju da se štampaju hajdučki. Ništa nas neće iznenaditi ako Stojadinović ispuni svoju reč pa nam sam rad zabrani11108). Da je Milan Stojadinović imao nameru da zabrani rad Zbora vidi se i iz jedne izjave, koju je Stojadinović dao jednom bivšem članu Zbora. On je rekao: „Zbor ne može i ne sme raditi, jer ja hoću to što i Zbor hoće, pa je, prema tome, Zbor izlišan. I da znate: kad biste ispunili sve zakonske formalnosti, i više od toga, rad vam neće biti odobren. Zbor mora biti zabranjen. „Svi drugi m ogu raditi. Može Udružena opozicija: to su stara go­ spoda koju puštam da rade slobodno, naređujem da moji listovi o njihovim sastancim a pišu, pa kad interesovanje kod sveta poraste, a ja samo bocnem iglom, a ono ceo njihov rad splasne na očigled sveta, kao dečji balon kad se probuši. Može i Hođera. Može i JNS. Ali Zbor ne može, jer to što Zbor hoće — i ja hoću. Pa otuda Zboru nema m e s ta . . . Ja ću na jesen im ati omladinu uniformisanu i voj­ nički obučenu. A potom na izbore1*109). Dim itrije Ljotić je isrcpno dokazao i pokazao da Milan Stojadi­ nović niti može, niti ume, hteti ono što je Zbor hteo: nedostajale su mu duhovno-m oralni preduslovi za to. On je hteo da podražava fa­ šizam i nacionalsocijalizam , ali je previđao da oni nisu nastajali d e k r e t i m a o z g o , nego izrasli i jačali o z d o. Kada se u to vreme, u m aju 1937. godine, pomišljalo da Stojadinović ide u Rim i Berlin da prouči H itlerovo i M usolinjevo delo, Ljotić je pisao: „Mi nismo fašisti. N i naša misao fašizam. Sto puta smo to kazali i dokazali. Iako Stojadinović ide u Rim da kopira fašizam, ili u Ber­ lin da kopira hitlerizam, on našu misao ne uzima, već tuđu: misao Musolinija i H tlera1*110). Progoni su nastali, zabranjivan je rad, vršena hapšenja, uhapšen je bio i Dim itrije Ljotić, ali rad i aktivnost Zbora nisu bili umrtvljeni. U februaru 1938. godine, dok su još progoni Zbora trajali, pisao je Dimitrije Ljotić na adresu Milana Stojadinovića: „0, Milane Sto­ jadinoviću, kako si pak m ala pamet! Sva vlast koju imaš, i sva sred­ stva kojim a raspolažeš, ne mogu nas sprečiti da idemo svojim pu­ tem, — putem Zbora. „Zabranjivao si nam zborove i listove. Hvala ti. Sam te Bog uči da nas oštriš. Jer nema ništa bez preoštra mača. I ti nam ga kuješ na vatri ogromne borbe i oštriš na tvrdim preprekama koje nam postavljaš na svakom koraku. 108) D im itrije Ljotić, U revoluciji i ratu, str. 21. 109) Na istom m estu, str. 20. no) Na istom m estu, str. 19.

91

„Poručio si nam da ćeš nam zabraniti rad, da ćeš rasturiti Zbor. Ko je to još stihije mogao svesti u mala koritašca? Misao Zbora je izrasla iz prirode stvari, razvila se pred tvojim očima, pustila grane na sve strane, naročito među omladinom. I sve tvoje zabrane neće biti u stanju sprečiti vihor naše mladosti, nadahnute iskustvom. ,,A rasturiti Zbor? . . . Ti nisi u stanju da rasturiš bivše političke organizacije, koje po zakonu ne postoje, i koje životare tu i tamo, a kako m isliš da Zbor rasturiš?"111). I nije ga, razume se, mogao rasturiti. Zbor je izašao na izbore od decembra 1938. godine. Na ove izbore izašle su t r i liste: vla­ dina lista sa Milanom Stojadinovićem na čelu, lista Udružene opo­ zicije sa Vladkom Mačekom na čelu (prema sporazumu sklopljenom u Farkašiću 21. oktobra 1937) i lista Zbora sa Dimitrijem Ljotićem na čelu. Od 4,080.256 birača na izbore je izašlo 3,039.041 glasača, od­ nosno 74,48%. Prema zvaničnim podacima vladina lista je dobila 1,643.783 glasa (ili 54,09%), a po tadašnjem izbornom zakonu od ukupno 373 poslanika vladi je pripalo 306. Lista Udružene opozici­ je dobila je 1,364.524 glasova (ili 49,9%), ali su joj pripala samo 67 poslanika. Zbor je bio postavio 371 kandidata i dobio je 30.734 glasa (ili 1,01%). Preme tadašnjem izbornom zakonu nije dobio ni jednoga poslanika112). Izbori od 8. decembra 1948. godine nisu bili slobodni. Pisac, tada profesor IV Muške gimnazije u Beogradu, doživeo je, u vezi sa ovim izborima sledeće: tadašnji direktor gimnazije, Uroš Grbić, dobio je bio naređenje od Ministarstva prosvete, da svakome od nas prenese naređenje da glasa za vladinu listu. Pozivani smo jedan po jedan u direktorovu kancelariju gde nam je on, osećajući se i sam vrlo nez­ godno, saopštavao ovo naređenje na potpis. Vlada je očekivala da će svi činovnici, iz straha da ne budu otpušeni, morati glasati kako im je naređeno. Posle tih izbora Milan Stojadinović je obrazovao svoju drugu vladu, 21. decembra 1938. godine, koja nije bila dugog veka. Obo­ rena je 4. februara 1939. godine na sasvim sličan način kako je bila oborena i vlada Boška Jevtića. Tvrdi se da je to učinjeno po želji kneza Pavla kome je Stojadinović bio već dosadio. Nekoliko mini­ stara iz njegove vlade podnelo je, po dogovoru, ostavke (Dragiša Cvetković, Mehmed Spaho, dr Džafer Kulenović, Fran Snoj i dr Miho Krek). Neposredan povod za ove ostavke bio je govor, koji je održao Bogoljub Kujundžić u Narodnoj skupštini i u kome je, pored ostaloga, rekao i ovo: „Nikad neće u Bosni i Hercegovini ideja Kupinca pobeđiti ideju Soluna i K?jmakčalana“113). u l) Na istom mestu, str. 33. 112 ) Dr Ferdo Čulinović, Na istom mestu. II. str. 132. 113) Na istom mestu, str. 134.

92

Dragiša Cvetković je obrazovao svoju vladu 5. februara 1939. godine. U odnosu za Zbor nije Cvetkovićeva vlada bila bolja od Stojadinovićeve. Ako je Milan Stojadinović progonio Zbor zbog straha da mu ne ugrozi vlast i odvuče omladinu, Cvetkovićevi progoni su bili, pored ovoga momenta, nadopunjeni još sa dva nova razloga: prokomunističko-narodno-frontovskim uticajem, koji je na njega i na kneza Pavla vršio dr Mihailo Konstantinović, tadašnji ministar prav­ de; i pobednosnim hodom velikohrvatskih pretenzija, oličenih u Mačekovim zahtevima, koji su se stalno povećavali. Iako se za Dragišu Cvetkovića ne može reći da je imao nekih simpatija za komuni­ ste, može se reći da on, kao izrazito partijsko-politički čovek, nije u njima gledao ono što su oni i tada stvarno bili; on se dao umanevrisati u situaciju koju su stvorili neki njegovi levo orijentisani mini­ stri (Konstantinović, Branko Čubrilović, Srđan Budisavljević) koji su za komuniste imali više od simpatija. U Dimitriju Ljotiću i u Zboru gledao je Dragiša Cvetković oz­ biljan faktor, koji remeti njegov mir i političku romantiku sa Hrva­ tima, koja je potresala i same osnove državne celosnosti i jedinstvo naroda. To dvoje bilo je praćeno i sve jačom komunističkom propa­ gandom u zemlji, koja je bila dobila naročito jak zamah posle uspo­ stavljanja diplomatskih odnosa sa Sovjetskim Savezom. „Do sada je naša zemlja, pisao je Ljotić, imala jedinstven, odlučan, jasan i od­ ređen antikomunistički stav. Dosledno tome, ona režim moskovski ni­ je smatrala za režim ruski"114). Posle uspostavljanja diplomatskih odnosa sa Sovjetskim Savezom to se izmenilo: „Čim je Sovjeti ja R u ­ sija1, onda, razume se, ovaj list ( = „Trgovinski glasnik") odmah po­ lazi od toga da .krv nije voda‘ i da ,samo sloga Slovene spasava1. A kako i ne bi kada se u istom listu veli da ,mi nećemo da se mešamo u unutrašnje ruske poslove'. Svaka ruska vlada koja se oslanja na volju većine, a to se ne može poreći današnjoj, predstavlja za nas Ru­ siju"115).

7. Dimitrije Ljotić je znao da nije tako. Bolje nego iko drugi u zem­ lji u to vreme, on je osećao i primao udarce komunista na terenu i, razume se, uzvraćao ih. Bio je dobro obavešten i o podrivačkoj delatnosti komunista i u društvu i u vojsci. Iz jednoga mesečnoga izveštaja štaba Primorske armijske oblasti, od 3. oktobra 1940. godine, doznajemo sliku stanja na tome terenu. Tamo se veli za teritoriju Boke Kotorske: „Jača akcija Ljotićevaca izazvala je ogorčenje komu114) Dimitrije Ljotić, U revoluciji i ratu, str. 91. U5) Na istom mestu, str. 100.

93

ništa tako, da je između ovih došlo do fizičkog obračuna 30. avgusta u 21,15 časova na pristaništu u Kotoru. Prisutni opštinski redari pokazali su se potpuno nemoćni i nedorasli situaciji. Uhvatili su baš jednoga od napadača, koga je grupa komunista opkolila i dalje zlo­ stavljala. Dotični je čak i pritvoren, ali je na nečiju intervenciju pušten. Noću 31. avgusta do 1. septembra t.g. komunisti su po Koto­ ru na 10-12 mesta c r v e n o m masnom bojom stavili natpise: „tra­ žimo vojni savez sa SSSR, dole skupoća, smrt Ljotiću, dole rat, dole imperij alisti“116). Dalje se u izveštaju kaže: „1. septembra 1940. jedna grupa ko­ munista pevala je u selu Dragalju, opštine Risan: „Sa Balkana kliče vila, Oj Rusijo majko mila; Ej da mi je i da mogu, Lenjinovu doći grobu, I crvenu nosit robu“ (odelo) . . . po ispevanim pesmama klicali su: Ziveo Staljin, živeo Sovjetski Savez"117). Daju se, dalje, podaci o pojačanoj komunističkoj opasno­ sti i navode stihovi koji se pevaju: „Ne bojmo se braćo Musolina Dok je nama s l o v e n s k o g Staljina" i, dalje, Ne bojmo se braćo Italije Dok je nama s l o v e n s k e Rusije118). I ovo je u duhu tadašnje zvanične politike i linije KPJ. Na V. Zemaljskoj konferenciji KPJ, koja je održana od 19. do 23. oktobra 1940. godine, isticao je Mitar Bakić: „Pakt o nenapadanju između SSSR-a i Nemačkoj imao je snažnog političkog dejstva u vojsci. Si­ renje reakcionarne buržoaske štampe (alarme Ljotićevog „Biltena") i putem predavanja o vojsci, nastojavalo se je sramnim klevetama i lažima stvoriti mržnju protiv SSSR-a i njegove mirovne politike. Vlada i Đeneralštab i svi agenti englesko-francuskoga imperijalizma vršili su u vojsci planski i sistematski propagandu za račun Londo­ na i Pariza. Da bi odvojili komuniste od naroda širili su besramne laži i klevete nazivajući nas nemačkim špionima“119). Komandant Dravskog žandarmerijskog puka izveštava, 27. no­ vembra 1940, o političkoj situaciji na terenu: „Rad pojedinih poli­ tičkih partija i dalje je u potpunom zastoju. Veću aktivnost pokazali 116) Aprilski rat 1 9 4 1 . . str. 809. ln ) Na istom mestu. 118) Na istom mestu, str. 810. U9) Na istom mestu, str. 825.

94

su jedino malobrojne pristalice ilegalnog pokreta Zbor, kao i ko­ munisti"120). U P r o g l a s u CK KPJ od novembra 1940. godine na­ padaju se ljotićevci i pledira za to da zemlja ne „bude uvučena u ovaj imperijalistički pokolj bilo na strani kojeg imperijalističkog blo­ ka1'121) • • . Glavni generalštab je bio obavešten o ovoj razornoj akci­ ji komunista u vojsci. U svome izveštaju Ministru vojske i mornari­ ce od 19 oktobra 1939. veli: „Dolaskom obveznika, koji su bili izlo­ ženi komunističkoj propagandi, kao i dolaskom onih u redove vojs­ ke, koji su zapojeni komunističkim idejama i kao agitatori propovedaju ih, osetilo se odmah, jer su u pojedinim jedinicama prona­ đeni razni komunistički letci. Sve pojave neposlušnosti i nezadovolj­ stva, koje su se sporadično pojavile kod izvesnin aktiviranih jedini­ ca, naročito na teritoriji IV. Armijske oblasti, kao i širenje raznih alarmantnih vesti, delo su komunističkih simpatizera i agitatora koji su ušli u redove vojske"122) . . . U izveštaju od 15. novembra 1939. stoji: „Ne treba smetati s uma da boljševički agent može biti oficir, a naročito podoficir. Kominterna je donela odluku, da se njihove ideje moraju neizostavno ubaciti u aktivne vojske balkanskih drža­ va, a najpre u jugoslovensku vojsku, te su zato votirane ogromne sume novca koje će se staviti na raspoloženje uglednim i veštim poverenicama Kominterne“123). Ministarstvo vojske i mornarice podnelo je, 26. jula 1940. godine, izveštaj o radu komunista u vojsci na teritoriji Zetske divizijske oblasti. U izveštaju se veli: „Da je rad komunista naročito 1939. i u ovoj godini jako organizovan i veoma aktivan. Njihov rad se sasto­ ji u rasturanju letaka, javnim manifestacijama, pevanju komunis­ tičkih pesama, pozdravljanju komunističkim pozdravom i naročito agitacijom među obveznicima, izazivanje neposlušnosti i uznemiravanje već i onako uznemirenog duha, zbog prilika u svetu“124). Vlada Cvetković-Maček, koja je svu svoju energiju posvećivala pitanjima Sporazuma, zatvarala je oči pred ovom stvarnošću u voj­ sci, koja je bila još teža među srednjoškolskom i univerzitetskom omladinom. Pošto je vlada želela da ne bude uznemiravana i bežala od ukazivanja na goruće probleme, zabranila je bila i rad Zbora i pohapsila nekoliko njegovih vodećih članova. U trećem pismu knezu Pavlu od 25. decembra 1940. godine Ljotić je pisao: „Do sada je uhap­ šeno preko 100 članova Zbora ili studenata zboraša. Tačan broj i spisak nemam, jer Uprava grada sistemantski onemogućava i poro­ dicama pohapšenih da znaju šta je sa njima, a kamoli m eni“125). 120) 121) U2) 123) 124) 125)

Na istom mestu, str. 949. Na istom mestu, str. 964. Na istom mestu, str. 413. Na istom mestu, str. 439-440. Na istom mestu, str. 755. Dimitrije Ljotić, U revoluciji i ratu, str. 229.

95

U ovome pismu knezu Pavlu Ljotić se osvrnuo i na zabranu Zbo­ ra: „Izdat je komunike o zabrani i rasturanju Zbora 16. decembra 1940, a skoro dve nedelje pre toga vlast u celoj zemlji, po naređenju iz banovina, odnosno ministarstva, počele su pečatiti prostorije i od­ nositi arhive od časnika Pokreta. Nama, međutim, do danas nika­ kvo rešenje o tome nije dato. Po zakonu, pak, mi ne samo da imamo pravo na to rešenje, radi žalbe Državnom savetu, već pre nego što mi dobijemo to rešenje nijedna državna vlast ne može s nama po­ stupati kao sa zabranjenim pokretom. Prema tome, sve što je u zem­ lji do sada preduzeto prema nama kao prema zabranjenom pokre­ tu, ne samo da je formalno ništavno već su sve to radnje nezakonite i kažnjive, dok je vlast za svaku štetu ovim radnjama pričinjenu od­ govorna za naknadu iste uz svoj organ koji je štetu pričinio"126). Progoni Zbora za vreme vlade Cvetković-Maček bili su gori od onih za vreme vlade Milana Stojadinovića: bez pravne osnove bila su obadva. Cvetkovićevi i Mačekovi progoni Zbora izražavali su se na razne načine: prostorije su zapečaćavane, studentska menza za­ tvorena (istovremeno radile su slobodno četiri menze koje su bile pod kontrolom komunista), brojni su studenti bespravno pohapšeni i držani u zatvoru i onda kada su bile istekle izrečene kazne, vlasti su odbijale da daju obaveštenja o tome gde se pohapšeni nalaze, čak kada su to tražili i njihovi advokati. Neki od pohapšenih su tučeni u zatvoru; nekim licim a koja su bila u službi Opštine grada Beogra­ da nije bilo dozvoljeno da obaveste da su uhapšeni; predsednik op­ štine grada Beograda, Jevrem Tomić, izjavio je pred svedocima, da Dim itrija Ljotića treba ubiti. Zbor je napadan i kao „teroristička organizacija11 iako njegovi članovi nisu nikoga ubili, a od 1937. godi­ ne Zbor je izgubio o s a m svojih članova ubijenih na m estu puš­ kom, nožem, revolverom, bombom i kamom“127). Agenti Uprave gra­ da Beograda stalno su pratili Dim itrija Ljotića i namestili se čak i pred njegovim stanom i beležili imena lica koja mu dolaze: „Zatim je dva dana docnije upravnik grada (Drinčić) naredio agentima da mi saopšte da ni u stan niko ne sme dolaziti, pa je istog dana agent za­ branio dolazak desetorice raznih osoba, među njima i moga rođenoga brata“128). Kada je Dimitrije Ljotić, zbog ovih šikaniranja, napustio Beo­ grad i otišao svojoj kući u Smederevo za njim je pošao i agent: „Za malo je trebalo da uđe i u kuću. Ali sutradan ušao je za mnom u crkvu, i kada sam ja otišao u svoj vinograd došao je i on za mnom. Dan zatim, kad sam došao u svoju advokatsku kancelariju, tražio me je sud. Kako je sam bio nedovoljan, zatražio je pomoć, pa su došla 12e) Na istom mestu, str. 227. 127) Na istom mestu, str. 235. 128) j\fa istom mestu, str. 234.

još dva agenta iz Beograda1'129). Kada je „dara prevršila m eru“ D i­ m itrije Ljotić se sklonio u jedan manastir, gde je bio dobro čuvan. On nije bežao od progona nego od bezakonja. U trećem pismu knezu Pavlu, u kom e ga je obavestio o progonima Zbora, Ljotić je pisao: „I ja Vas m olim da gonjenje ostane, a bezakonje da prestane. Molim Vas, da gonjenje bude produženo, da bi se tako i Vi uverili da ono što danas m islite o m eni i Zboru nije istina, tj. da ste u zabludi. Ako bi Vi gonjenje prekinuli iz milosti, onda biste mogli m isliti da je tačno ono zbog čega ste nas gonili. Zato i ja i Zbor nemamo računa da se gonjenje prekine. A li neka samo bude po zakonu11130). Svoje sklanjanje Ljotić je objasnio knezu Pavlu kao svoj protest protiv bezakonja koja su vršena od strane vlasti i prema njemu i pre­ ma Zboru: „Ako, dakle, nem a nikakvih zakonskih razloga ni stvarnih potreba da dopadnem u ruke organa Uprave grada Beograda, a pra­ vno postoji osnova za njihovo izuzeće, dok s druge strane postoje razne m ogućnosti da prem a m eni Uprava grada pogazi zakon u ko zna kakvom obimu i obliku, ja sam slobodan da zaključim da je naj­ bolje da ja sam sebi potražim stan za koji ona neće znati. I toga se, uz pomoć Božiju, dosledno držim. I ne m islim takvo stanje menjati, bar koliko do m ene sto ji11131). Iz ovoga skloništa Ljotić je izašao tek posle puča od 27. marta 1941. godine. Pisac je, u to vrem e, znao da se Ljotić nalazi u jednom ženskom manastiru, ali nije znao u kome. Vezu sa njim održavao je pokojni Ljubomir Šćepanović, sveštenik, koji je bio na radu u Patrijaršiji i koji je bio moj i dobar prijatelj i stariji drug (iz Prizrenske bogo­ slovije) . . . Jedno veče, posle 27. marta 1941, negde u sumrak, poja­ vio se D im itrije Ljotić u oficirskoj uniformi na vratima moga stana (Zahumska 29): kod m ene je, tada, ordžana jedna konferencija sa njim. Pre toga, kada je M ilan Stojadinović raspisao svoje izbore, odr­ žan je u m om e stanu, u ulici Stojana Novakovića, sastanak između Dimitrija Ljotića i A ee Stanojevića; pre toga je došao kod nas moj venčani kum, Branko Stojanović, i obavestio nas o tome da će doći Ljotić sa Acom Stanojevićem . Iako je naš stan bio u parteru, Aca Stanojević, koji je došao fijakerom, s naporom se popeo uz nekoliko basamaka; bio je sasvim ostario).

8.

U vezi progona Zbora, u drugoj polovini 1940. godine, pominje se i sm enjivanje generala Milana Nedića sa položaja Ministra vojske i mornarice. O ovom e sm enjivanju generala Nedića postoji nekoliko 129) Na istom m estu. ISO) Na istom m estu, str. 235. 131) N a istom m estu, str. 236.

97

verzija. Prema kazivanju Jakoba B. Hoptnera, Nedić je bio došao u sukob sa knezom Pavlom posle bombardovanja Bitolja od strane Italijana. U svome razgovoru sa knezom Pavlom, general Nedić je, izgleda, kritikovao držanje jugoslovenske vlade: „Sa iznenađujućom otvorenošću Nedić je izrazio mišljenje, da Jugoslaviji, da je imala vestu diplomatiju, ne bi bila potrebna vojska! Kad je ovo čuo, knez Pavle je zatražio njegovu ostavku"132). General Milan Nedić postao je ministrom vojske i mornarice u vladi Cvetković-Maček gde je nasledio svoga brata Milutina Nedića. Stanislav Krakov, koji je to mogao znati, pominje Memorandum, koji je Milan Nedić, 1. novembra 1940. godine, podneo knezu Pavlu o stanju u vojsci i o naoružanju jugoslovenske armije, koje je bilo vrlo rđavo. Nedić je skretao pažnju na razne nedostatke i u vojsci i u državnoj politici: „Stalno pozivanje i otpuštanje vojnika i držanje aktivnih jedinica postalo je široko polje rada za komunističku propagadnu i propagandu ostalih subverzivnih elemenata, a time je opao moral “133). General Milan Nedić je tražio jasno opredeljenje i držanje prema zaraćenim stranama: trebalo je da se jasno zna da li se ide sa Ne­ mačkom i Italijom ili Engleskom (Francuska je već bila slomljena): „Mi ne možemo da zatvaramo oči i da previdimo stvarnost. Protiv nas se vrši očevidno strategijsko zaokružavanje, koje će se u najkraće vreme svršiti taktičkim ograničavanjem i našom sramnom kapitu­ lacijom"134). Nedić je ukazivao i na to, da Engleska nije u stanju da efikasno pomogne Grčku, a postoji mogućnost da Italija prodre do Soluna i da se tamo sastane sa Bugarima i da time završi naše stra­ tegijsko zaokružavanje. Onda će nam zapovediti da položimo oružje. Mi smo potpuno usamljeni. Niko nam ne može niti ozbiljno niti do­ voljno pomoći"135). Analizirajući položaj u kome se Jugoslavija u to vrem e nalazila Nedić je isticao tri mogućnosti: mobilizaciju i napad na Italijane i prodor prema Solunu i to bi značilo rat sa Osovinom koji bi za nas ispao katastrofalno; traženje pomoći od Sovjetskog Saveza (i on kaže Rusije) nije realno, jer je ona i sama ugrožena od Nemačke: „Njena vojska i njeno vodstvo mnogo je nesposobnije, i ako bi htela da nas u vojnom pogledu pomogne, neće moći, jer je Rusija daleko od Balkana11136). Ostaje pitanje regulisanja odnosa sa Osovinom. Mi­ sli da još ima vremena za to: „Prirodno je što uzimamo u obzir i ovu mogućnost. Ako se na to odlučimo šta postižemo time? Prvo, produžićemo sebi život; drugo, ograničićemo zahteve požudnih suseda 132) 133) 134) 135) lss)

98

Dr Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 261. Stanislav Krakov, General Milan Nedić, I., str. 91. Na istom mestu. Na istom mestu, str. 92. Na istom mestu.

i, najzad, ako izgubimo na kraju izvesne delove naše zemlje da bi za­ dovoljili svoje susede, u svakom slučaju nećemo izgubiti toliko kao kad bismo bili njihov neprijatelj i kada bi nam to bilo silom oteto. Naprotiv, izgleda mi da će srpski narod, pored Jugoslavije, imati najviše da plati"137). Krakov veli, da on nije l i č n o čitao Nedićev Memorandum i da je ovaj teskt „bio objavljen u jednom letku koji je bio podeljen među srpskim oficirima u zarobljeničkim logorima u Nemačkoj 1941. godine"138). Zna, veli, međutim, da je ovaj Memorandum postojao, jer je o njemu čuo i lično od Nedića i od pukovnika Masalovića. Mi­ slio je da se original nalazi u ličnoj arhivi kneza Pavla ,,i u njemu je cela istina, koja meni do detalja nije poznata"139). General Milan Ne­ dić je, 8. novembra 1940. godine, prestao biti ministar vojske i mor­ narice. Toga dana izašlo je zvanično saopštenje o tome. Posle toga general Nedić je bio stavljen pod policijsku prismotru. Krakov veli, „kada sam dva ili tri dana kasnije bio došao do njega da ga vidim u njegovom stanu u Nemanjinoj ulici, gde sam na ulazu video dva policijska agenta, koje sam poznavao, ali nisam tome pridavao ni­ kakve važnosti, Nedić mi je već u samome početku, skoro posle poz­ drava rekao: „Molim te, izbegavaj da dolaziš kod mene, jer bi bilo glupo da izgubiš taj lepi položaj koji imaš (Krakov je tada bio dire­ ktor Radio Beograda). Vidiš da motre na sve koji kod m ene dolaze, kao da sam kakav opasan zaverenik, što nikada u životu nisam bio"140). U jednom komentaru izveštaja Drinskog žandarmerijskog puka od 27. novembra 1940. godine rečeno je u belešci 2 na strani 248-249, od same redakcije izdavanja dokumenata pod naslovom „Aprilski rat 1941“, knj. 1, gde se daju podaci o Ljotiću i Zboru i o izdavanju „Biltena" i ovo: „Ovaj Bilten je preko pukovnika Masalovića, štam­ pan u Ministarstvu vojske. To je dovelo do hapšenja izvesnoga broja istaknutih Ljotićevaca. Milan Nedić je, 1. novembra 1940, pod Ljotićevim uticajem podneo Memorandum knezu Pavlu u kome je sa­ držana Ljotićeva ideja o tešnjem vezivanju Jugoslavije sa H itlerovom Nemačkom. Posle toga Nedić je smenjen, Zbor zabranjen, a neki njegovi istaknuti članovi pohapšeni, jer se smatralo da se radi­ lo o zaveri radi državnoga udara i dovođenja na vlast Liotića i Ne­ dića"141). Prema izveštaju fon Herena od 25. oktobra 1940. godine u Beo­ gradu su tih dana kružile vesti o nezadovoljstvu jednog dela gene­ raliteta i o nameri da se zbaci knez Pavle, dovede kralj Petar i za­ 137) 138) 139) 14°) 141)

Na istom mestu, str. 93. Na istom mestu. ]\ja istom mestu, str. 94-95 Na istom mestu, str. 97. Aprilski rat 1941, str. 949, beleška 2.

99

vede vojna diktatura142). Nešto više od mesac dana pre toga. 29 sep­ tembra 1940. godine, podnelo je Udruženje rezervnih oficira i rat­ nika jednu pretstavku Ministru vojske i mornarice u kojoj traže, da se pazi na „važno pitanje homogenosti naše državne oružane sile, koja se homogenost može postići uklanjanjem iz starešinskoga kadra, tj. iz redova rezervnih oficira i podoficira svih pripadnika narodnih manjina i stvaranjem iz njih specijalnih r a d n i č k i h j e d i n i c a , takođe da u boračkim jedinicama ostanu samo Jugosloveni"143). Interesantno je napomenuti da je i Dim itrije Ljotić, u svome dru­ gome pismu knezu Pavlu, pisanom 30. avgusta 1940. godine, predla­ gao nešto slično. „Već više od godinu dana“, pisao je Ljotić, „pišem i govorim da ćemo se vojnički rasuti, ako se ne pristupi drugoj for­ maciji operativne vojske. U vek je u vojsci bio najvažniji duh, pa onda ostalo. Ima ljudskog materijala koji je boljeg a ima ga lošijega k v a liteta . . . Hrvati su glavni elemenat rasula u vojsci. Nikakvi palijativi za zavaravanje, za samoobmanu ne pomažu. Vojska koja ne sme da da bojevu municiju vojnicima, pokazuje najbolje svoju vrednost“144). I Ljotić je predlagao stvaranje radničkih i pomoćnih jedi­ nica od svih elemenata koji su smatrani nesigurnim u jednom mo­ gućem ratu. Posle bombardovanja Bitolja, 5. novembra 1940, u 12.45 i 15.15 časova, nastalo je uzbuđenje u vladi i u javnosti koja je to bombardovanje pripisivala Italijanima. Nešto ovo bombardovanje, a nešto i Memorandum generala Nedića knezu Pavlu bio je povod za smenjivanje generala Milana Nedića sa položaja ministra vojske i mor­ narice. „Sutradan veli se opet u jednom komentaru pozvan od kne­ za Pavla, od je, u prisustvu Cvetkovića, usmeno izložio svoje gledište u vezi sa Memorandumom, dodajući nova objašnjenja u pogledu ne­ spremnosti za rat protiv Osovine. Memorandum je sadržavao spoljnopolitički ideje Ljotića, sa kojim je Nedić održavao prisne veze“145). U komentaru se, dalje, veli: „Pošto su, tom prilikom utvrđe­ ne Nedićeve veze sa Ljotićem, kao i da je Ljotićev Bilten štampan u štamparijji Ministarstva vojske Nedić je bio smenjen i interniran, Ljotićev Zbor zabranjen, Ljotić stavljen u kućni pritvor, a članovi Zbora uglavnom su pohapšeni, jer su ondašnje političke vlasti tvr­ dile da Ljotić sa vodećim članovima Zbora i Nedić sa jednom gru­ pom oficira pripremaju zaveru da u danom momentu izvedu držav­ ni udar i sami dođu na vlast. Tako je Nedić smenjen ne zbog toga što je zahtevao oslonac na Osovinu, jer su marta 1941. to učinili knez Pavle i vlada Cvetković-Maček, već zbog toga što se u njega posumnjalo da sa Ljotićem priprema obaranje Namesništva i vlade Cvet142) 14:i) 144) 14F>)

100

Na istom mestu, str. 856. Na istom mestu, str. 791. Dimitrije Ljotić, U revoluciji i ratu, str. 216. Aprilski rat 1941, str. 791, 879, beleška 3 na strane 896.

ković-Maček. Tome je, svakako, doprinelo i to što je knez Pavle smatrao da je jedini on pozvan da vodi spoljnu politiku u Jugosla­ viji i nije hteo da dozvoli svome ministru vojske da se meša u njego­ vu kompetenciju"146). I Cvetković i Maček plašili su se, iako neosnovano, za svoju vlast. Njihova vlada, sastavljena od heterogenih elemenata, nije imala od­ lučan stav ni u spoljnoj ni u unutrašnjoj politici. I njima su smetali i Dimitrije Ljotić i Zbor i bili su se odlučili da ih ućutkaju i uguše. Dragiša Cvetković je posle rata, 1953. godine, pokušao da progone Zbora objasni ovako: ,,U tim danima, kada su međunarodne prilike diktovale krajnju opreznost, unutrašnji mir i koncentraciju narod­ nih snaga, Zbor pokreće svoj ilegalni Bilten, napada sporazum sa Hrvatima, kleveta najviše predstavnike vlasti, unosi zabunu u ofi­ cirske redove i konspirira sa budućim zaverenicima. Vrši isti posao, kao i ilegalni komunistički „Proleter"147). Dragiša Cvetković je ovde, zaista, „prevazišao sebe", jer nijedan od njegovih prigovora nije tačan, a upoređenje Biltena sa komunis­ tičkim „Proleterom" pokazuje da je njegova vlada samo želela da čami u žabokrečini svoje pometenosti. Cvetković je, i ovim, dao do­ kaza koliko su on i njegova vlada previđali stvarnost u kojoj se ze­ mlja nalazila. Ljotićeve veze sa vojskom i interesovanje jednoga dela oficira za njegov Bilten poticali su iz sasvim drugih razloga i imali sasvim drugi cilj — nikako onaj koji im pripisuje Cvetković.

9. Posle pogibije kralja Aleksandra (9. X. 1934) političke partije su pojačale svoj rad. Kada je kralj poginuo postojala je zvanično samo JNS sa Nikolom Uzunovićem na čelu, koji je u tome momentu bio i predsednik vlade. SDK, koalicija HSS i SDS, radila je za svoj račun odbijajući veze sa vladinom strankom. To isto, na svoj način, i JMS sa Mehmedom Spahom na čelu, i SLJS, sa dr Korošcem na čelu. Pogibija kralja Aleksandra zatekla je dr Vladka Mačeka na izdržavanju kazne u Sremskoj Mitrovici. Kada je, posle kraljeve po­ gibije, Boško Jevtić postao predsednik vlade on je preuzeo i vodstvo JNS i sa njom išao na izbore od 5. maja 1935. godine, da bi ubrzo iza toga bio oboren od Milana Stojadinovića, koji stvara koaliciju sa Korošcem i Spahom. Uspelo mu je da privuče i nekoliko radikala i nekoliko disidenata HSS (Nikola Preka, Marko Kožulj i Mile Mišković)148). 146) Na istom mestu. 147) Članak: Jugoslavija između dva rata. Unutrašnja i spoljna politika Ju­ goslavije. (U „Dokumenti o Jugoslaviji, sv. 4, Pariz 1953, str. 56). H8) Ferdo Čulinović, Na istom mestu, II, str. 100.

101

Ne bi se moglo uzeti kao tačno Čulinovićevo tvrđenje, da se posle kraljeve smrti u unutrašnjepolitičkom pogledu nije „u svojoj suštini izmenio politički kurs, koji je, kamarila i dotle i nakon ovoga aten­ tata provodila protiv svojih protivnika u zemlji, naročito protiv ko­ munista i kasnije je ipak izvedena neka korektura toga stava prema hrvatskim federalistim a1'149). Nov je bio, pre svega, sam proces oživ­ ljavanja starih i stvaranja novih političkih stranaka. Pored JNS stvorena je Jugoslovenska radikalna zajednica (JRZ), koja je odo­ brena 19. avgusta 1935. godine. JRZ se opredelila protiv intergralnog jugoslovenstva i za re­ šenje Hrvatskoga pitanja: „Već 18 godina postoji u našem javnom životu jedan krupan nesporazum. Mi smo vazda bili za najšire sa­ mouprave, dok su drugi tražili autonomiju, a treći federaciju. Nitko međutim nije dao tačnu definiciju šta je tražio, a niti odredio sadržinu svojih želja. Naša osnovna ideja u tom pogledu nalazi se u našem programu. Mi smo za poštovanje t r i j u i m e n a n a š e ga n a r o d a : Srba, Hrvata i Slovenaca. Mi smo za poštovanje njihove ravnopravnosti i njihove tradicije. Mi želimo uređenje državne uprave u smislu na­ rodnih želja i potreba. Pri tome ostavljamo, da pojedina upravna po­ dručja uređuju svoje potrebne administrativne, privredne, finansijske i socijalne prilike, u koliko su u vezi sa pojedinim krajevima, a na način koji to uređivanje ne bi dovodio u suprotnost sa državom, te s njezinim ciljevima i s njezinim potrebama"150). I Milan Stojadinović, koji je bio na vlasti od 25. juna 1935. do 5. februara 1939. godine, provodio je s v o j e izbore da bi ubrzo iza toga pao sa vlasti. I on je tvrdio za sebe da je za poštovanje de­ mokratskih principa dok je u praksi bio mnogo više autokrata nego demokrata. „Moja ideja bila je, veli on, da treba težiti dvopartijskom sistemu, slično onome što postoji u SAD i u Velikoj Britaniji. Parti­ je bi obuhvatale celokupnu državnu teritoriju, sa svim njenim raz­ novrsnostima u pogledu vere, narodnosti, istorije i tradicije; bilo bi, po mom m išljenju, neophodno sredstvo da se narodno i državno je­ dinstvo sprovedu u praksi. Kako je dr Maček, sa većinom Hrvata, stajao neodstupno na stanovištu federacije, a ja opet neodstupno na principu unitarnog uređenja države, smatrao sam đa bi to mogla biti formula za obrazovanje dva politička bloka. Na jednoj strani unitaristi — JRZ i svi drugi elem enti koji stoje na toj liniji — a s druge federalisti — HSS, Davidovićevi demokrati, Pribićevićevi sa­ mostalni demokrati, Jovanovićevi zemljoradnici i sve srodne poli­ tičke grupe. Slovenci i bosanski Muslimani, pomešani sa Srbima-radikalima, a Mačekovi Hrvati izmešani sa srpskim opozicionim stran­ 149) Na istom mestu, str. 61. !50) Na istom mestu, str. 105.

102

kama, predstavljali bi odličnu kombinaciju za konačno rešenje na­ šega unutrašnjeg problema i samim tim konsolidovanje države. Pu­ tem slobodne partijske utakmice i slobodnih izbora, Jugoslavija bi dobila državno uređenje, izraženo slobodnom i suverenom voljom naroda, bez ometanja ozgo i bez ikakvog pritiska. To bi bio ujedno i put, po mome mišljenju, da se reši i Hrvatsko pitanje"151). Ko je živeo pod vladavinom Milana Stojadinovića, ko je za to vreme politički radio i ko je imao pravo glasa na izborima, taj može da zna i iz sopstvenoga iskustva, da je Milan Stojadinović sebe ovde izmislio i ispevao; za vreme njegove vladavine nije bila moguća ni slobodna politička utakmica niti su njegovi izbori bili slobodni i tajni. Prikazujući ovaj deo svoga rada, Stojadinović je izmišljao stvari. On je, istovremeno, posvedočio da nije poznavao ni suštinu Hrvat­ skoga pitanja, kako se ono tada postavljalo. Istina, u njegovoj vladi su bila dva Hrvata (najpre Nikola Preka i dr Auer, a posle njihove ostavke, Vjekoslav Miletić i dr Mile Miškulin), koji su predstavljali samo sebe. Vladavina Milana Stojadinovića bila je otežavana sa nekoliko momenata. On je, prvo, imao u Skupštini jaku opoziciju iz čije se sredine formirao „Specijalni klub“, povezanost jedne grupe aktivi­ sta iza kojih su, po Stojadinovićevom tvrđenju, stajali Boško Jevtić i Petar Zivković. U ovoj se grupi, kako Stojadinović tvrdi, nalazio i Damjan Arnautović, koji je, kako se tada zvanično tvrdilo, pokušao 6. marta 1936. godine atentat na Milana Stojadinovića u Narodnoj skupštini. Stojadinović, a po njegovom kazivanju i knez Pavle, osum ­ njičili su Petra Zivkovića da je on bio inspirator ovoga atentata sa namerom da Stojadinovića ukloni sa vlasti. Stojadinović je koristio ovu priliku da Petra Zivkovića izbaci iz vlade i da za ministra vojske i mornarice dovede armijskoga generala Ljubomira Marića, koji je tada bio načelnik Glavnog generalštaba. Stojadinović kazuje da su se i knez Pavle i on bili uplašili da Petar Zivković ne izvrši vojni udar što on nije ni nameravao. Jedan noćni pokret dva konjička eskadrona Kraljeve garde, koji su trebali da izvode vojničke noćne vežbe, držao je Stojadinovića celu noć u strahu sve dok se nije shva­ tilo o čemu se radi152). Mnoge veće i teže nezgode imala je Stojadinovićeva vlada i on pri pokušaju da se o z a k o n i Konkordat sa Vatikanom o kome se pregovaralo mnogo pre toga. Konkordat sa Vatikanom želeo je i kralj Aleksandar pa je, još za vreme njegovog života, bio izrađen jedan projekt Konkordata. Konkordat je, u ime jugoslovenske vlade, potpisao dr Ljudevit Auer, 25. jula 1935. godine. Stojadinović je, 23. jula 1937. godine, izneo ovaj Konkordat pred Narodnu skupšti­ 151) Milan Stojadinović, Ni rat ni pakt, str. 350. 152) Na istom mestu, str. 373-392.

103

nu, koja ga je bila primila, ali ga vlada nije iznosila pred Senat. Od 293 poslanika za Konkordat je glasalo 172. Konkordat nije iznet pred Senat zbog masovnog protesta Srpske pravoslavne crkve153). Analiza učesnika u tzv. Konkordatskoj borbi pokazala je da se u tu stvar bila umešala i partijsko-politička strast ljudi, koji su i inače bili protiv Stojadinovića. Ti elem enti su se bili okupili oko SPC, koja je imala svoje razloge protiv Konkordata. Stvorio se bio jedan širok masovni pokret protiv vlade, koji je ispred sebe bio isturio Crkvu do koje je, mnogima od njih, bilo malo stalo. „Muđutim, veli Stojadinović, svrha kritičara Konkordata nije bila da se čine oprav­ dane zamerke, već da se izazove nezadovoljstvo u narodu i dovede do pada moje vlade"154). SPC je prema svima narodnim poslanicima, koji su glasali za Konkordat, postupila vrlo oštro: svi su bili isključeni iz crkvene za­ jednice, ali to isklučenje nije dugo trajalo. „Što se tiče mojih odnosa sa SPC, veli Stojadinović, oni su se brzo normalizovali, čim sam pi­ tanje Konkordata skinuo sa dnevnoga reda“153). Izbor dr Gavrila Dožića, mitropolita crnogorsko-primorskog, koji je i ranije imao do­ bre lične veze sa Stojadinovićem, olakšao je premošćavanje jaza iz­ među SPC i Milana Stojadinovića i njegovog režima, koji je napa­ dan sa raznih strana. U svojim Memoarima Milan Stojadinović je sebe prikazao kao čoveka koji je vladao sa puno obzira prema drugim političkim par­ tijama što, razume se, nije bio slučaj. On piše: „Premda su za vreme moje vlade ostali na snazi raniji politički zakoni, njihova primena je bila sasvim liberalna. Tako je bio mogućan slobodan rad svim biv­ šim strankama, bez obzira što se to kosilo sa postojećim zakonskim propisima. Već i sama moja stranka, JRZ, koja se sastojala iz tri z a ­ branjene' plemenske pa i delimično verske stranke, bila je u su­ protnosti sa slovom zakona. Politički život je naglo uzeo svoje ranije razmere i listovi su ponovo bili puni političkih vesti. Svi su mogli nesmetano da drže zborove pod vedrim nebom, a štampa je pridavala isti značaj govorima i izjavama opozicionih političara11156). I, dalje, veli: ....... Pomenuo sam da je za tri godine moje vlade pomilovano 18.000 političkih krivaca osuđenih od ranijih diktatorskih vlada, da je u vremenu od 1929. do 1934. bilo internirano 38 uglednih politi­ čara, bivših ministara ili narodnih poslanika, a da za vreme moje vlade nije interniran niko, da se u inostranstvu nalazilo toliko odbeglih političkih emigranata iz vremena 1929. do kraja 1934, da im 153) Ferdo Čulinović, Jugoslavija između dva rata, II, str. 112-113. 154) M ilan Stojad in ović, Ni rat ni pakt, str. 525. 155) Na istom mestu, str. 542 i dalje kod Đ oko Slijepeević, Istorija SPC, II, Minhen 1966, str. 634-647. 156) M ilan Stojadin ović, N i rat ni pakt, str. 550.

104

se ni broja nije znalo, dok za vreme moje vlade niko nije otišao u emigraciju a vratila se ogromna većina"157). Stojadinović se hvalio da za vreme njegove vlade nije bilo kon­ centracionih logora, da nije bilo progona Jevreja niti uvođenja numerus clausus-a, niti odlaska u emigraciju: „Razlog što nisam doneo nove političke zakone, kojima bi samo bilo sankcionisano postojeće stanje, bio je taj što sam smatrao da se tako važni zakoni ne mogu doneti bez učešća i saglasnosti Hrvata. Inače bi oni svaki, pa i najli­ beralniji zakon, proglasili da je uperen protiv njih i da je stoga ne­ prihvatljiv. Bio sam čvrsto uveren da će doći vreme kada ćemo svi zajedno, a ne samo Srbi i Slovenci, doneti novo političko zakono­ davstvo, u znaku bratske lj ubavi i u duhu demokratskih tradici­ ja. Što do toga nije došlo nije moja krivica"158). Rasvetljena u svetlosti činjenica, kakve su tada bile u Jugosla­ viji, sva ova kazivanja Stojadinovića o karakteru i smerovima nje­ gove vladavine moraju se označiti bar sa 60% kao netačna. On je bio diktatorska priroda, čovek koji je bio zaljubljen sam u sebe i koji je verovao u trajnost svoje vladavine.

10

.

I pre pogibije kralja Aleksandra podzemna akciia jugoslovenskih komunista se osećala, ali nije bila tako upadljiva kao kasnije za vre­ me vladavine Boška Jevtića, Milana Stojadinovića i Dragiše Cvetkovića i Mačeka. I u tome vremenu najaktivniji nosioci komunistič­ ke propagande u Jugoslaviji bili su studenti. „Dosta je bilo teško rasvetliti učešće i ulogu pojedinih ličnosti u studentskom pokretu. Osim toga, zbog ilegalnih uslova rada, izvesne ličnosti su ostale ano­ nimne i nepotpuno osvetljene"159). Na Beogradskim univerzitetu okupljali su se studenti-marksisti u ćelijama, kružocima, klubovi­ ma i udruženjima: „Iako se može reći da studenti-marksisti nisu ostvarili osnovni uticaj među većinom studentske omladine kao što su, na primer, činile mlađe generacije studenata na Univerzitetu od sredine tridesetih godina, mora se istaći da su to bile, u odnosu na opšte akcije i aktivnosti Partije u to vreme, najmasovnije i retke, dajući već samim tim značajan otpor i udarac režimu"160). Početkom tridesetih godina ovoga veka, kada je i Milovan Đilas došao na studije u Beograd, aktivnost studenata-marksista nije bila naročito velika. Razlog je bio u tome što je povezanost studenata 157) Na istom mestu, str. 555. 15S) Na istom mestu, str. 551. 159) Milica Damjanović, Napredni pokret studenata Beogradskog univerzi­ teta, knj. I. Beograd 1966, str. 7. 16°) Na istom mestu, str. 160.

105

sa partijom, koja je bila ilegalna, a rukovodstvo joj se nalazio u inostranstvu, bila slaba — ako je uopšte i postojala. Đilas kazuje da su oni, da bi uopšte pokazali neku aktivnost tražili veze sa studentima građanskih partija, koje su bile u opoziciji šestojanuarskom režimu: ....... Istovremeno smo, veli Đilas, bili povezani sa studentima gra­ đanskih partija koji su bili bolje organizovani. Njihove su grupe bile čvrste, ali manje i neborbene. One su slušale svoja vodstva. Mi nismo imali nikakvog vodstva van nas samih. Onda smo se povezali sa radikalima. Njih je predstavljao Stojan Ivezić, koji je kasnije po­ stao komunista, ali tada je stvarno bio radikal. . . . Čak je primao platu od Stojadinovića. Znam ga kao jednog od vođa radikala na U n iverzitetu. . . Sećam se njihovog letka, koga smo rasturali mi, ova naša gru p a. . . Mi nismo imali drugi letak, nego uzmemo taj od opozicije . . . Mi smo taj letak rasturali na Univerzitetu i sećam se kako smo se bunili i protestvovali: dobićemo batine za letke koji nisu naši. Dakle, bili smo putpuno svesni da su to njihovi letci“161). Đilas, na drugom mestu, kazuje kako je posetio Stojadinovićevu ženu, koja je ležala u jednoj luksuznoj klinici, da bi od nje primio „letke buržoaskih partija11 koje je trebalo rasturati. Ivezić je, jasno je, uveo Milovana Đilasa kod Stojadinovića, koji je bio oštar pro­ tivnik šestojanuarskog režima162). I kasnije se pokazalo da je Sto­ jadinović bio na izvestan način, blokiran od komunista i filokomunista. Braća Nenađ i Dejan Popović bili su usko povezani sa Stojađinovićem. Dejan Popović, simpatizer levice, bio je urednik „Vreme­ na11 i niko osim Đilasa nije znao da je on komunista. Preko njega su dolazila pisma i važne poruke za Partiju zašto je znao još jedino Radovan Vuković163). Jače oživljavanje i masovnija delatnost komunista na Beograds­ kom univerzitetu počela je posle donošenja Ustava od 3. septembra 3931. godine. Kao njihova prva javna m anifestacija može se smatra­ ti njihov istup u trpezariji Studentskog doma „Kralj Aleksandar" u fazi pripremanja izbora Petra Zivkovića. Radilo se, stvarno, o sku­ pu studenata iz Doma i izvan Doma od kojih većina prisutnih nije znala ni k o je inicijator, ni k o su bili glavni govornici na ovo­ me skupu. Pisac ovoga dela, kao stanovnik Doma, bio je na tome sastanku i dobro je poznavao nekoliko vodećih komunista-studenata iz Crne Gore, koji su držali vatrene govore i postavljali radikalne zahteve (da bi ubrzo sami iščezli i hvatali prvi voz u pravcu Crne Gore). Zahtevali su ne samo ostavku vlade Petra Zivkovića, nego i svrgnuće kralja Aleksandra sa prestola. Situacija je bila i sasvim nova i dosta ozbiljna tako da je među nas došao i tadašnji rektor Beogradskog univerziteta Mitrović (sa Tehničkog fakulteta) i držao 161) Milica Damjanović, isto, II. Beograd 1974 , str .'61 beleška 98. Milovan Đilas, Memoar of a Bevolv.tionary, str. 44. 163) Na istom mestu, str. 267.

162 )

106

nam govor. „Rektor je u svom e govoru pokazao razumevanje prema zahtevim a studenata i dao pozitivan odgovor na njihove želje. U sličnom duhu govorio je i profesor dr Boža Marković11164). Rektor Mitrović nam je tada rekao, da bi on nama dao i topove samo kada bi ih imao. Prva uzbuna u Studentskom Domu bila je 6. novembra 1931. go­ dine; dem onstracije su bile obnovljene i 7. i 8. novembra. D em on­ stracije od 8. novembra, na sam dan izbora, bile su najogorčenije i najorganizovanije: „Na prozorima i balkonima Doma bile su izlepljene parole protiv Petra Zivkovića, protiv glasanja na izborima, pro­ tiv tiranije, policijskih žbira i špijuna. Dem onstracije su trajale od jutra do večera; na njim a su studenti govorili narodu koji se okup­ lja o . . . Posle 8 časova iz Doma je, uprkos zabrani univerzitetskih vlasti, izašlo na ulicu 24 studenta. Većina njih je pohapšena i odve­ dena u Upravu grada, u kojoj su proveli celu noć, ali su sutradan bili pušteni; jedino student m edecine, Radoje Lakić, koji je teže povređen, prenesen je na bolničko lečenje“163 Za grupu, koja je bila na čelu ovih demonstracija (Milovan Đilas, Stefan Mitrović, Đorđe i Nikola Lopičić, Boriša Kovačević, Venijamin Marinković, Jovan Marinović i Radovan Vuković) veli se danas, „da nije imala organizacionu vezu sa Partijom. Ona je koristila le­ galne m ogućnosti delovanja preko socijalne literature i bila uglav­ nom pod njenim uticajem. Preko ove literature grupa je ispoljavala svoju progresivnost, težnje, nezadovoljstvo sa postojećim društvenim poretkom itd. To nije bila neka čvrsta grupa niti je imala svoj fo­ rum i sekretara. Međutim, iako je bez jasnog programa ti prvoj fazi postojanja, ona je, ipak, za razliku od građanskih organizacija (de­ mokrati, zemljoradnici, samostalni demokrati) imala određeniji i progresivniji program i cilj“166). U svojim Memoarima pokazao je Milovan Đilas, jedan od organi­ zatora i rukovodilaca ovih demonstracija, kako su one pripremane i isvedene. I za sebe i za svoju grupu veli da ih je najviše povezivalo zajedničko interesiranje za književnost i politiku: „Mi nismo bili istoga m išljenja sa starijim komunistima, koji su odricali svaki oblik zajedničke akcije sa buržoazijom. Sada smo bili prilično začuđeni preteranom obazrivošću i konspirativnošću buržoaskih partija. Mla­ di ljudi iz buržoaskih partija, većinom deca bogatih porodica, imali su realnije poglede na politiku1*167). Đilas, dalje, kazuje, kako se go­ dinama stideo što je rasturao buržoaske letke: „Mi nismo još bili ko­ munisti, mi smo bili počeli da se takmičimo jedan sa drugim u ste164) 165) 16C) 167)

Milica Damjanović, II, str. 67. Na istom mestu, str. 67-68. Na istom mestu, str. 62. Milovan Đilas, Na istom mestu, str. 40.

107

penu neprijateljstva prema buržoaziji. Kasnije je ova igra dobila karakter duboke ,klasne mržnje‘“168). Da bi i spoljašnje pokazao ovo svoje urastanje u klasnu mržnju i svoje komunističko opredelenje Đilas je, u to vreme, nosio ,,rubašku“ kroja kakvu je imao i Staljin. Tadašnji krug oko njega, meni dobro poznat, bio je mnogo skromniji od njega u svome isticanju, ali niko ni od njih nije prikrivao svoje marksističko opredelenje. Đilas je, ipak, bio najinteresantniji među njima i bio najviše literat. On je prikazao kako su se demonstracije razvijale i kako su se završile169). „Niko od nas levičara nije tada shvatao pravi značaj demonstracija. Rezultati su, međutim, ubrzo postali jasni. Buržoaske partije su iz­ gubile kontrolu. U demonstracijama su one bile umerenije i nisu se mogle nigde videti“170). Milica Damjanović veli tačno, da je za ove levičare „samo postojanje Sovjetskog Saveza i komunizma kao ideje, koja se nasleđivala i prenosila s organizacije na organizaciju imala izvestan kontinuitet, bila je osnovni oslonac i orijentacija tim levo orijentisanim studentima, koji su sami sebe smatrali komunisti­ ma"m). Studentske demonstracije u novembru 1931. godine bile su i znak za uzbunu i dokaz da su i pod režimom diktature moguće demonstra­ cije. Neki krugovi nekih partija pružali su, svakako iz svojih razlo­ ga, moralnu podršku ovim demonstracijama. „Već u toku demonstra­ cija, a naročito onih koje su održane na sam dan izbora, 8. novembra, publika je mahanjem ruku bodrila demonstrante i odobravala nji­ hov revolt — kako to stoji u izveštaju Uprave grada Beograda, a tako se sećaju i mnogi učesnici. To se može dalje zaključiti na osno­ vu niza čestitki koje su studenti tih dana primili i podrške naročito od građana Beograda. Veliko priznaje studentima bilo je nesumnjivo ono koje su im odali lideri Demokratske i Zemljoradničke stranke, kada su u nacrtu svoga Osvrta na trogodišnjicu vladavine diktature zapisali da je „prvi glasniji pokret u omladini primila cela zemlja kao glas svoje savesti11172 Beogradski univerzitet postajao je sve više tvrđava studenatakomunista da bi, na kraju, potpao pod njihov uticaj •— posle doga­ đaja od 7. decembra 1931. godine, dr Čeda Mitrović podneo je ostav­ ku na položaj rektora Univerziteta, a na njegovo mesto bio je iza­ bran dr Vlada Petković (geolog), „koji je takođe pokazivao puno ra~ zumevanje za studentske zahteve i volju za saradnju sa njima"173). Nekoliko univerzitetskih profesora podržavali su studente komuni­ ,6S) 169) 17CI) 171) 172) 17S)

108

Na istom mestu, str. 44. x»j-a istom mestu, str. 49-53. Na istom mestu, str. 52. Milica Damjanović, Na istom iv; Na istom mestu, str. 6?>. Na istom mestu, str. 74.

II, str. 62.

ste iMileta Novaković, Doka Jovanović, Mihailo Ilić, Boža Marković, £>orđe Tasić. Kirilo S a v ić)174). Pokušaj Vladimira Corovića da kao rektor zavede red na Univerzitetu nije uspeo. Cela levica kao i ulevo orijentisani profesori onemogućavali su Coroviću da zavede red na Univerzitetu. Od svih tadašnjih rektora Beogradskoga univerzi­ teta on je jedini podržavao studente nacionaliste. Studenti-komunisti su tražili Čorovićevu ostavku, a 5. aprila 1936. godine dem oli­ rali su njegov stan175). Čorović je ipak uspeo da zavede „univerzitetsku policiju*1. Gene­ ralni štrajk studenata Beogradskoga univerziteta, koji je trajao mesec dana, imao je za posledicu Čorovićevu ostavku. „On je morao da ide, a poslije njega je došao za rektora dr Dragoslav Jovanović, koji je zajedno sa studentima branio autonomiju Univerziteta, spre­ čavajući policijske i žandarmske provale u prostorije Univerziteta, a naročito u historijsku fizičku salu, u kojoj su bili održavani mnogi i mnogi sastanci, predavanja i m anifestacije, na koje su dolazili i radnici**176). Levo orijentisani studenti, a delimično i studenti-komunisti dobijali su idejnu i političku hranu od levo orijentisanih intelektualaca i od levice pojedinih političkih partija. Ovo se, najviše, odnosi na Demokratsku i Zemljoradničku stranku, koje su imale svoje levo krilo, koje je postalo naročito aktivno posle VII. kongresa Komin terne na kome su bile proglašene parole Narodnoga fronta u svim zemljama. Posle VII. kongresa Kominterne, održanog 1935. godine, pojačala je i KPJ svoju ilegalnu delatnost, naročito svoju ilegalnu štampu, koja je dopirala i do građanskih političara koji su se iz nje obaveštavali o događajima u svetu177). Od Zemljoradničke stranke zalagao se za Narodni front dr Dragoljub Jovanović, koji je for­ mirao svoju posebnu stranku i imao, jedno vreme, priličan uticaj na studente se sela (sećam se: odlazili smo noću na razgovor sa njim u njegov privatni stan u Profesorskoj koloniji). Unutar Demokrat­ ske stranke bila se formirala grupa narodnofrontovaca na čelu sa dr. Ivanom Ribarom, koji je bio i član Izvršnog odbora stranke. Ovoj grupi su pripadali: Bena Milovanović, Čeda Plećević, dr Dragan Smiljanić, sa kojima je bio povezan i Života Milojković, bivši član KPJ. Plećević je, posle Majskih izbora 1935. godine „poduzeo akciju za jedinstvenu borbu unutar Udružene opozicije**178). ,,I ja sam se“, veli Ribar, „na sastancima Izvršnog odbora Demokratske stranke solidarisao sa Čedom Plećevićem i sa njim sam zajedno radio na te­ 174) 175) 176) 177) 178)

Na istom mestu, str. 74. Na istom mestu, str. 232. Dr Ivan Ribar, Na istom mestu, III, str. 76. Na istom mestu, str. 139. Na istom mestu, II., str. 208.

109

renu održavajući nedopuštene konferencije, pa sam tako postao i je­ dan od učesnika pomenute „Aranđelovačke akcije“179). U atmosferi narodnofrontvštine bio je krajem avgusta 1935. go­ dine, održan veliki zbor u Kragujevcu. Ovaj miting kragujevački radnici nazvalu su „zbor Narodnog fronta slobode protiv pljačke, političkog nasilja, korupcije, fašizma i rata, za hleb, mir i slobo­ du"180). Ivan Ribar je, već tada, bio instrumenat KPJ unutar Demo­ kratske partije. „Povodom njenog (KPJ) obraćanja vodstvu Udružene opozicije za saradnju na Narodnim frontom, razgovarao sam sa Davidovićem o opasnostima koje prete našoj zemlji od domaće i strane reakcije. Razume se da sam pokušavao pridobiti Davidovića za Na­ rodni front, koji bi bio sličan onome koji je već postojao u Francuskoj, a koji je omogućio francuskoj opoziciji da preuzme v la s t . . . Davidović nije bio protiv Fronta, ali su bili protivni njegovi prvi saradnici u vodstvu stranke. On lično ćutke je priznao, da ne kažem odo­ brio, moje sudelovanje na sastancima za osnivanje Fronta, na koji­ ma su sudelovali predstavnici Republičke, Demokratske i Zemljo­ radničke stranke, a s ovima još neki vanstranački levičari. Ja sam bio i u Inicijativnom odboru, a sa mnom i od strane demokrata, kao delegat dr Sm iljanić!‘181). Na zbor u Kragujevcu „došao je ogroman broj studenata, a Udru­ ženje studenata Kragujevčana učestvovalo je direktno u njegovoj organizaciji i odredilo svog predstavnika koji će govoriti na zboru. Sličnu ulogu imali su studenti i na opozicionom zboru u Šapcu, ok­ tobra iste godine"182). Studenti-kom unisti učestvovali su u organizovanju zborova Narodnoga fronta u raznim delovima zemlje, naroči­ to u organizovanju zbora na Belvederu kod Cetinja, koji je održan 26. juna 1936. godine, i na kome je bilo deset mrtvih i više od četr­ deset ranjenih lica183). Iako je većina političkih prijatelja Svetozara Pribićevića bila aktivna u SDK narodnofrontovština je bila prodrla i u njihove redo­ ve. Dvojica najaktivnijih, Sava Kosanović i Srđan Budisavljević, postali su mnogo više od toga. To im nije bilo teško učiniti posle po­ litičke i ideološke digresije, koju je učinio Svetozar Pribićević. On se, u negiranju svoje političke prošlosti, bio u emigraciji toliko pri­ bližio komunistima, da mu je „Proleter", organ KPJ, doneo nekro­ log: „Na kraju nekrologa se kaže da se na sprovodu Svetozara Pribicevića u Pragu, u ime čehoslovačke KP, oprostio sa njim senator drug Nedvjed. Na grob je bio položen i vijenac KPJ"184). „Što se ti179) 180) 1®1) 182)

Na istom mestu, III., str. 208. Na istom mestu, III., str. 34. Na istom mestu, str. 74. Milica Damjanović, Na istom mestu, II., str. 282. 183 ) Na istom mestu. 184) Na istom mestu, III, str. 43.

110

će Pribićevića, pisao je Sava N. Kosanović, u opširnom predgovoru pribićevićevoj knjizi ,Diktatura kralja Aleksandra1, lično i njegovog opšteg političkog gledanja, jasno je i bez naročitog isticanja, da bi on, da je živ dočekao 1941, svom svojom energijom i dinamičnom lič­ nošću stao uz Tita i Narodnooslobodilačku borbu. Celoga života bo­ rio se za jedinstvo, protiv šovinizma i za ostvarenje države. Bio je jasan predstavnik ideje Narodnog fronta, kome je već 1931. davao potpuno revolucionarni karakter. Vrlo je rano revidirao svoj stav prema komunistima i tražio iskrenu saradnju (Na odru Pribićevićevom u Pragu, septembra 1936, venac CK KPJ imao je naročiti značaj i zbog budućnosti i zbog ocene Pribićevićeve ličnosti)"185). Studenti-komunisti su bili glavni pokretači i organizatori raznih demonstracija i izgreda protiv vlasti. U demonstracijama, koje je partija priredila, 1. marta 1936. godine, u Radničkoj komori učestvo­ vali su, zajedno sa studentima, i radnici186). Da bi snažnije uticali na šire narodne mase studenti-komunisti su osnivali i z a v i č a j n a udruženja u provincijama pod vidom udruženja za kulturni rad187). Pod vidom zaštite demokratije i ideja slobode studenti-komunisti iskorišćavali su i unutrašnje političke i spoljnopolitičke događaje (poseta Eduarda Beneša, grofa Ćana, Ivana Delbosa, pripajanje Au­ strije Nemačkoj). Uporedo sa porastom aktivnosti KPJ pojačavala se i akcija studenata-komunista. Sa menjanjem taktike CK KPJ menjala bi se i taktika rada studenata-komunista. Studenti-komunisti su i dalje jav­ no napadali vlast i tajno je podrivali gde god su mogli. U godinama pred Drugi svetski rat zemlja je bila preplavljena prokomunističkom literaturom i komunističkom propagandnim materijalom, koji se štampao ilegalno. „Sedma sila“ , izdavačko preduzeće novinara, ob­ javljivalo je popularne stvari o Sovjetskom Savezu, kojima je vršena masovna propaganda u zemlji. Sovjetski Savez je prikazivan kao zemlja blagostanja sa jakom i nepobedivom vojskom. To je činjeno i pored toga što je i partijsko rukovodstvo KPJ dobro znalo da sve to nije bilo istina. Sam Tito je, za vreme, svoga boravka u Moskvi 1935. godine, to sve video i kasnije kazivao: „Vidio sam mnogo dok sam bio u Moskvi. Dok sam tamo radio uočio sam razne stvari koje ne valjaju, video sam mnogo karijerizma i laktaštva, razgovarao sam sa kolhoznicima, video sam kad neki kolhoznik hoće da kaže, drugi ga gurne laktom. Ljudi u Moskvi su se nekako sklanjali jedan od drugoga, ustezali se da govore, svaki čas je bilo hapšenja, nestajali su ljudi preko noći, niko nije smio da pita kuda su odvedeni. Vidio sam mnogo, mnogo nepravdi. . . Sve sam ja to tada vidio, ali uzroci 185) Svetozar Pribićević, Diktatura kralja Aleksandra, Beograd 1952, str. X X X V III. 186) Milica Damjanović, Na istom mestu, II. str. 282. 187) Na istom mestu, str. 282-283.

111

svega toga nisu mi bili toliko jasni kao danas, jer danas je čitava stvar otišla mnogo dalje. Ali m o j a r e v o l u c i o n a r n a d u ž ­ n o s t nalagala je tada da to ne kritikujem i da ne pomažem tuđu propagandu protiv te zemlje, pošto je SSSR bio tada jedina zemlja u kojoj je izvršena revolucija i u kojoj je trebalo da se izgradi soci­ jalizam. Smatrao sam da ne treba voditi propagandu protiv te zem­ lje, nego da mi je prva dužnost da vodim propagandu u svojoj zem­ lji za socijalizam"188). Događaji okolo Jugoslavije, a naročito italijanska okupacija Alba­ nije i ulazak Nemaca u Čehoslovačku, uticali su i na KPJ da u svo­ joj propagandi počne da se bavi i pitanjem odbrane zemlje. Eduard Kardelj je u „Proleteru'1 (za maj 1939) pisao: „Vlada Cvetkovića mora dakle u interesu odbrane nezavisnosti države da padne, a mo­ ra da ju zameni jedna zbilja narodna vlada demokrati je, nacionalne sloge i ravnopravnosti, vlada koja će raditi na poboljšavanju soci­ jalnog položaja radnog naroda i koja će zbog tog svoga rada imati sve uslove zato, da zaista postane vlada nesalom ljive narodne odbrane“18S). Jugoslovenski komunisti, a to znači i studenti-komunisti, su još tokom cele 1939. godine smatrali Francusku i Veliku Britaniju za imperijalističke zemlje. U t r e ć e m otvorenom pismu bosanskohercegovačkih studenata od 1. decembra 1939. godine veli se, „da englesko-franeuski vladajući krugovi ne žele mir, niti borbu protiv napadača . . . Stara je politika engleskih lordova, da uvlače male na­ rode u pokolj radi svojih interesa. To su oni uvijek radili, to su uči­ nili i danas kada su preko poljske nenarodne vlade uvukli poljski narod u rat, to isto oni žele da učine i s nama i s drugim balkanskim narodima — da našom krvlju sačuvamo njihova bogatstva"190). Optužujući poljsku vladu zbog toga što je Nemačka napala poljs­ ku bosansko-hercegovački studenti-komunisti napadaju istovremeno i jugoslovenske vlastodršce što „oni žele da nas povežu uz ratujuću stranu englesko-francuskog bloka i zato oni sprečavaju vođenje mi­ rovne politike saveza balkanskih država sa oslonom na Sovjetski Sa­ vez . . . Protiv narodne snage radi, kako kod nas, tako i u ostalim balkanskim zemljama, da nas uvuku u rat na strani Engleske i Fran­ cuske. Ratni huškači, agenti englesko-francuskog bloka, koji su u do­ ba stvarne opasnosti Hitlerovog fašizma za našu zemlju spokojno ćutali, šire danas štampom i svim drugim stredstvima 1 a ž o Hitlerovoj opasnosti, kako bi nas pripremili za uvlačenje u rat na englesko-francuskoj strani1*191). i83) Vladimir Dedidijer, Josip Broz Tito. Prilozi za bigrafiju. Beograd 1953, str. 240. 189) Aprilski rat 1941. . . , str. 210. !90) Na istom mestu, str. 488-489. 191) Na istom mestu, str. 492.

112

0 godišnjici izbijanja Drugog svetskog rata izdao je CK KPJ je­ dan proglas radnicima, seljacim a i građanima i oficirima i vojnici­ ma Jugoslavije. Proglas pozdravlja zaključivanje pakta između Ne­ mačke i Sovjetskog Saveza, koji je od velike koristi i za male na­ rode. Pozdravlja pripajanje Baltičkih zemalja SSSR-u kao i Zapadne Ukrajine, B jelorusije, Bukovine i Besarabije: „Pakt o nenapadanju izm eđu Sovjetskog Saveza i Nem ačke nije bio nikakva izdaja nače­ la spoljne politike Sovjetskog Saveza, kao što su to tvrdili i još da­ nas tvrde neprijatelji SSSR-a, nego naprotiv veliki uspeh ogromnih napora koje je Sovjetski Savez doprineo da bi sačuvao mir, to je u duhu dosledne politike mira, koju sprovodi SSSR, ali koju su stalno izigravali engleski, francuski i drugi imperijalisti. No to je bila ujedno i velika pobeda nad ovim podmuklim ratnim potpaljivačima i neprijateljim a SSSR-a, koji su h teli uvući ostale narode pa i SSSR u rat da vade za njih kestenje iz vatre“192). Proglas napada dalje jugoslovensku vladu zbog popuštanja nemačkim i italijanskim im perijalistim a, koji nastoje „da balkanske zem lje pretvore u svoje kolonije. Balkanskim zemljama, a u prvom redu Jugoslaviji, oni nam eću nepodnošljive ekonomske uslove. Oni diktiraju šta i koliko životnih namirnica treba Jugoslavija da izveze ne pitajući od čega će narodi Jugoslavije ove zime ž iv e ti. . . Umesto da slušaju glas naroda, koji sve odlučnije traži oslanjanje na SSSR, neodgovorni upravljači Jugoslavije sve se jače vezuju uz Rim i Ber­ lin samo da bi sačuvali vlast i protiv volje naroda. Radi toga oni se igraju sudbinom i nezavisnošću naroda Jugoslavije"193). 1 u toku 1940. godine nalazila se KPJ na vrlo klizavom spoljnopolitičkom terenu. Francuska i Velika Britanija bile su i dalje k l a ­ s n i n e p r i j a t e l j i koje je trebalo uništiti. Nemačka je, posle potpisivanja nem ačko-sovjetskoga pakta, prestala da igra neku ulo­ gu u kom unističkoj propagandi; samo je Italija bila jasno označena kao neprijatelj Jugoslavije. I pored činjenice da su i Tito i Kardelj, i oni drugi koji su živeli u SSSR-u, znali kakvo je stanje tamo, oni uporno produžuju da ističu ovu zem lju kao socijalni uzor i kao bra­ nioca mira m alih naroda. U proglasu CK KPJ od avgusta 1940. godi­ ne stoji: „Vlada Cvetković-M aček je doduše pod pritiskom naroda priznala SSSR i uspostavila diplomatske i trgovačke odnose (24. ju­ na), ali ona na delu pokazuje svoje neprijateljsko držanje prema zemlji socijalizma, jer ne dozvoljava i potajno naređuje da se za­ branjuju knjige o SSSR, a Banovina Hrvatska i pop Korošec zabraniće stvaranje društva prijatelja Sovjetskog Saveza, dočim već po­ stoje odavno i slobodno se organizuju društva prijatelja Nemačke, Italije i Engleske"194). 192) Fotokopija kod pisca. 193) Isto. m ) A prilski rat 1941, str. 772.

113

Peta Zemaljska konferencija KPJ, koja je održana od 19. do 23. oktobra 1940. godine, ističe da su zapadne (male) države i Fran­ cuska „postale u toku ove godine žrtve ratnohuškačke politike en­ gleskih i francuskih imperijalista i osvajačkih nemačkih i italijanskih imperijalista'1195). Zbog uticaja „engleskog imperijalizma“ našla se i Grčka u ratu i „postala ratno poprište razračunavanja imperija­ lističkih velesila na Balkanu"196). Tek od ovoga momenta našla je KPJ da prenošenje rata na Bal­ kan ugrožava Jugoslaviju: „Nezavisnost naroda Jugoslavije nalazi se u velikoj opasnosti. Agenti iz oba imeprijalistička bloka rade svim silama da gurnu Jugoslaviju u rat, već se počelo i sa provokacijama na granici Jugoslavije (Bitolj). Susjedne totalitarističke sile svakim danom prave sve veći pritisak na male narode na Balkanu, a naročito na Jugoslaviju tražeći da se potpuno potčini njihovim ratnim potre­ bama i ciljevima"167). U svetlosti tadašnje spoljnopolitičke situacije u kojoj se nalazila Jugoslavija, kritikovana je dotadašnja linija CK KPJ o odbrani zemlje. Ta je linija, navodno, nepravilno shvaćena: „Zbog nepravilne ocjene međunarodne i unutrašnje situacije i nerazumevanja linije CK-a po pitanju odbrane zemlje, drugovi u Crnoj Gori bacaju u aprilu 1940. godine parolu o demobilizaciji, koja je stvorila zabunu među masama i učinila velike štete Partiji, oslabila politički uticaj Partije u Crnoj Gori i otežavala organizacioni i po­ litički rad Partije u Crnoj Gori"198). Traženo je „neumorno i uporno raskrinkavanje razne ratne propagande, razne agente imperijali­ stičkih osvajača iz oba imperijalistička bloka u vladi i izvan vlade, koji rade protiv interesa naroda i ugrožavaju nezavisnost Jugosla­ vije"199). Ova politika obazrive miroljubivosti, koja zrači iz zvaničnih do­ kumenata CK KPJ, nije se odgovarajuće odražavala na držanje i rad studenata-komunista. Kada je izbio g r a đ a n s k i r a t u Spa­ ri iji jugoslovenski komunisti-stuđenti su prihvatili poziv da idu tamo i da se bore. „Kad je Partija uputila poziv za odlazak u Španiju na front borbe protiv fašizma, koji je ugrožavao nezavisnost i slobodu španskog naroda, veći broj studenata ostavio je nauku i na djelu dokazao solidarnost napredne jugoslovenske omladine s međunarod­ nom radničkom klasom"200). Tito je, po povratku iz Moskve krajem 1938. godine, na sastanku sa Milovanom Đilasom u Zagrebu, ovome poverio organizovanje slanja dobrovoljaca iz Srbije u Španiju: „Hi­ ljade ljudi bilo je spremno da ide u Španiju, samo da je bilo uslova 1S5) 196) 197) 193) 199) 200 )

114

Na istom mestu, str. 834. Na istom mestu, str. 835. Na istom mestu, str. 837. Na istom mestu, str. 844. Na istom mestu, str. 848. Dr jvan Rabir, Nt istom mestu, III, str. 79.

za to, to jest da su vlasti davale pasoše i da je bilo novaca za put“20J). I Đilas svedoći, da je on bio nadležan za slanje dobrovoljaca iz Sr­ bije u Španiju i da su među onima koje je on poslao u španiju bili i Sveta Popović i Blagoje Nešković sa ženom: „Većina je jedno­ stavno otišla za Pariz na izložbu, uspostavila lične veze i otišla za španiju. Tito mi je dao prvi novac, jedan relativno mali iznos, a Zujović drugi“202). Plan sa lađom, koja je trebalo da prihvati dobrovoljce iz Crne Gore za Španiju u Crnogorskom Primorju propao je. Organizatori toga plana, Gorkić i Adolf Muk, nisu imali uspeha. Plan je otkriven, Adolf Muk uhapšen i celu stvar otkrio policiji203). „Najveći deo ljudi koji je odlazio za Španiju nije mogao da nabavi sredstva za put. Zbog toga je Partija otpočela da skuplja dobrovoljne priloge. Posebnim putem išli su iz Jugoslavije oni ljudi koji su ranije bivali hapšeni ili bili kompromitovani kao levičari, pa im policija nije davala pasoše. Oni su se morali prebacivati iz Jugoslavije u Austriju, pa opet bez pasoša za Švaj carsku i iz Švaj carske u Francusku pa tek onda u Španiju. To je bio vrlo dug i opasan put204). Doprinos Jugoslovena komunista u španskom građanskom ratu nije bio mali. U Španiji je učestvovalo oko 1.500 Jugoslovena među kojima je bio priličan broj intelektualaca: „Gubici koje su Jugosloveni pretrpeli u Španiji bili su vrlo visoki. Skoro polovina je po­ ginula. 300 je bilo ranjeno, a 350 Jugoslovena nalazilo se posle sloma Španije u logorima na francusko-španskoj granici. Od ovih drugo­ va 300 uspeli su da pobegnu ili da se izvuku iz logora, da stignu u Jugoslaviju i da uzmu učešća u ratu 1941-45. Ovi ljudi koji su se borili za slobodu Španije stekli su dragoceno vojno iskustvo koje je bilo korisno za njihovu zemlju. Danas u Jugoslaviji, u narodnoj ar­ miji, ima 24 generala ,Španca‘, kako ih kod nas zovu, a ,Španaca‘ ima i među visokim funkcionerima državnog aparata”205).

11 .

U političko-propagandnoj aktivnosti studenata-komunista pred Drugi svetski rat naročito značaj je imala akcija „branićemo zemlju'1. To je bila parola, koju je lansirao „Studentski odbor za odbranu zemlje, koji je došao na mesto „Mirovnog odbora om ladine11. Na če­ lu „Studentskog odbora za odbranu zem lje11 nalazio se Voja Nikolić, student tehnike. Ova akcija je oživela posle ulaska nemačkih trupa 201) 202) 203) 204)

V ladim ir D edijer, Na istom m estu, str. 253. M ilovan Đ ilas, Na istom m estu, str. 265. Na istom m estu, str. 266-268; I. Ribar, Na istom m estu, III, str. 80-81. V ladim ir D edijer, Na istom m estu, str. 254.

205) Na istom mestu, str. 275.

115

u Čehoslovačku, 15. marta 1939. godine, a dolazila je do izraza i u manifestacijama sa partijskim parolama. U propagandne svrhe ovaj odbor je izradio male trake „u obliku državne trobojke sa natpisom, ,branićemo zemlju* koje su studenti delili građanima"206). Kao i u svo­ jim drugim akcijama studenti-komunisti su i u ovoj mobilisali razne omladinske organizacije i, 22. aprila 1939. godine, održali veliki zbor u Fizičkoj sali Univerziteta. Osnovan je i Savez omladinskih orga­ nizacija za odbranu zemlje. „Ovo je u godinama uoči Drugog svets­ kog rata bila jedna od najuspelijih političkih manifestacija Partije uopšte, a napose studentskog pokreta"207). Na čelu Saveza omladins­ kih organizacija stajao je jedan Odbor u čiji je sastav ušao i Stu­ dentski odbor za odbranu zemlje. Akcioni odbor stručnih students­ kih udruženja (AOSSU), koji je rukovodio svim akcijama studenata-komunista, resio je, 25. aprila 1939. godine, da povede široku akciju za prikupljanje dobrovoljnih priloga od profesora i prijatelja za potrebe Studentskog odbora za ođbarnu zemlje — putem raznih crteža, markica i slično208). Početkom aprila 1939. godine uputio je AOSSU Glavnom gene­ ralštabu molbu, predlog i plan za vojničko osposobljavanje stude­ nata. Tražene su vojne starešine, koje će voditi vojničke kurseve, kao i oružje i vojničko odelo. Zahtevu studenata je udovoljeno i po­ lovinom maja 1939. godine počele su vežbe koje su se održavale na Banjici i trajale mesec dana. Kada su, polovinom juna, završeni ovi kursevi održana je svečanost dva dobrovaljačka bataljona, kojoj su prisustvovali i oficiri koji su studentima držali predavanja. Ovoj svečanosti su prisustvovali i general Dušan Simović, načelnik gene­ ralštaba, i general Milutin Nedić, tada ministar vojske i mornarice, „koji su zahvalili rektoru, što su studenti dobrovoljno pokazali snaž­ nu volju za odbranu zem lje i naroda"209). Komunistima je, i ovaj put uspelo, da obmanu najviše vojne fak­ tore, koji nisu mogli da shvate o čemu se radi. To je, međutim, shva­ tila policija, kojoj su metodi rada studenata-komunista bili dobro poznati. Uprava grada Beograda, odnosno upravnik Drinčić, izvestio je, 1. juna 1939. godine, Glavni generalštab o ovoj akciji stude­ nata-komunista. U izveštaju se veli: „Naši studenti marksisti ne libe se da crvenu zastavu na svojim grudima zamene državnom nacio­ nalnom trobojkom, za koju vele, da će dati i svoje živote ako je po­ trebno. Naravno, treba razumeti: samo u borbi protiv totalitarnih neprijatelja. Idući tom linijom, marksisti sa levičarskim elementima uspeli su da u svoje ruke uzmu sva važnija studentska udruženja, menze 206) 207) 2°8) 209)

116

M ilica D am janović, Na istom m estu, II, str. 333. Na istom m estu, str. 334. Na istom m estu, str. 335. Na istom m estu , str. 336.

i domove studenata i studentkinja, pa i razne fondove za pomaganje siromašnih studenata i time okupirali ceo život studenata ovdašnjeg Univerziteta zajedno sa zgradama i većinom profesora, koji blago­ naklono gledaju na levičarstvo akademske omladine11210). Od političkih ljudu tadašnje Jugoslavije prvi je bio Dimitrije Ljotić koji je shvatio pravi smisao i cilj ove komunističke akcije. U svome Biltenu od 3. maja 1939. godine Ljotić je pisao: „Komunisti su sad maskirani kao nacionalisti. Istina, tu reč ne izgovaraju, ali nose trobojku. Istina, trobojka nije dovoljna. Otuda su stavili nat­ pis: „braničemo zemlju" . . . To su sledbenici lažnoimenjaka, koji nikad pod svojim pravim imenom i sa svojim pravim licem, pred svet ne izlaze, već uvek sa lažnim imenom i sa maskom na lic u . . . Upozoravamo na ove satanske sluge, koji imaju zadatak da, za ra­ čun komunističke internacionale, uvuku našu zemlju u rat, ne za njene interese već za tuđe, a kad taj posao svrše, onda će u pozadini delovati da izazovu revoluciju". U Biltenu od 12. maja 1939. godine Ljotić je opet pisao: „ . . . Mora se paziti kome se daje oružje u ru­ ke . . . Mi znamo da danas u uputstvima komunističkim za izvršenje prevrata stoji i to: da je građanski rat u Španiji pokazao koliki je nedostatak kod marksista što nisu imali vojnički izvežbani starešinski kadar, te stoga preporučuju da se baš između komunističke omladine sprema što više vojnički obučenih ljudi, koji će naročito poznavati sem tehničkog zn an ja. . . naročito rukovanje modernim oružjem". Komunisti su znali da ih je Ljotić prozreo pa su pojačali propa­ gandu protiv njega. Milica Damjanović piše: „Ljotićevci su sve više i više počeli gubiti nerve. Oni su najgrlatije napadali politiku Parti­ je za odbranu zemlje, imajući pri tome i denuncijatorsku ulogu. Ka­ da su videli da su se komunisti ušančili i u državnu omladinsku orga­ nizaciju ,Soko‘ bili su ogorčeni i digli su uzbunu kod vlasti, ozbiljno zamerajući njenom rukovodstvu što je bilo neoprezno i dozvolilo da čak iz centrale ,Sokola' šalju depeše sokolskim župama, kojima su one pozivane da učestvuju u dočeku i priredbama grupa koje je Studentski odbor za odbranu zemlje širom zem lje slao"211). Radilo se o drastičnom obmanjivanju javnosti, koja je dugo pre toga bila izložena organizovanoj narodnofronntovskoj propagandi. „Veštim manevrom u svoje redove uvlače i pred sobom gone na rad u njihovom duhu nacionalna udruženja od Sokola pa do udruženja rezervnih oficira i ratnika; na svojim zborovima, kao dobri glumci i propagatori takmiče se u patriotizmu sa govornicima predstavnika partijskih grupa"212). Kada su se vraćali sa vežbi pevali su kao ko­ 210) Aprilski rat 1 9 4 1 . . str. 222. 2U) Mlica Damjanović, Na istom mestu, II, str. 337. 212) Komunizam na Beogradskom univerzitetu 1929-1940, str. 60.

Beograd

1941,

117

račnicu komunističke pesme „Lanci nam se kuju kleti" i „Stvorićemo novog čoveka"213). Pored Dimitrija Ljotića podvrgnula je i Milica Topalović, supru­ ga Zivka Topalovića, ovu aktivnost studenata-komunista kritici i ukazivala na njihovu ideološku i političku nedoslednost. „Do juče je ta omladina", pisala je ona u „Radničkim novinama" od 19. maja 1939. godine, „negirala sve sem svetske revolucije (otadžbinu, poro­ dicu, patriotizam, brak, jer je ove institucije proglasila za sitnoburžujske), a danas nosi trobojke sa ,branićemo zem lju1 . . . do juče su ti revolucinarni omladinci grmeli o miru i stvarali mirovne odbore, danas nose pomenute trobojke"214). Studenti-komunisti su tada i uoči Drugog svetskog rata predstavljali manjinu studenata Beogradskog univerziteta: u školskoj godini 1940/41 bilo je na Univerzitetu upi­ sano 11.844 studenta215), a bilo je, prema zvaničnim podacima, svega 1.100 aktivnih učesnika studentskog pokreta, koji su se svojim ra­ dom toliko isticali da ih je i policija imala u svojoj evid en ciji. . ,“216). Iako su, u odnosu na broj studenata, bili manjina studenti-komu­ nisti su držali u svojim rukama sva udruženja i sve fondove i menze. Važna organizacija u njihovim rukama bila je „Samopomoć", koja im je omogućavala ne samo unosna zaposlenja studenata-komunista nego i ubiranje drugih prihoda. Nije bilo lako da neki student bude primljen u „Samopomoć11. Vukosav Radović kazuje iz svog ličnog iskustva i ovo: ,,U ovim menzama gospodari su bili studenti-komu­ nisti, kao i u svim finansijskim studentskim fondovima na Univer­ zitetu. Mnogo je bilo teškoća da nekog novajliju prime dokle ga ne isprobaju da je naklonjen komunistima"217). U studentskoj menzi, kojoj je stajao na čelu Tomaš Zižić, bila je hrana sve slabija: „Raz­ log je bio u tome što su svi članovi uprave bili partijci i veći deo novca ove menze išao je za komunističku partiju, odnosno za ma­ terijalno pomaganje studenata, članova i simpatizera Partije"218). Preko menza za povoljniju ishranu siromašnih studenata vršili su komunisti pritisak na najosetljivijem m estu studenata sa malim ili nikakvim prihodima, a preko svoje štampe listova i letaka, obra­ đivani su studenti politički i ideološki; fizički teror, koji su oni vrši­ li doprinosio je svoje; on je prenošen i u srednje škole. Glavni organ studenata-komunista „Student" (prvi broj 15. III. 1937) menjao je ime u „Naš student" (od početka 1939), zatim opet „Beogradski stu­ dent" (od 14. XII. 1939) vrbovao je studente kao što je „Reč omladi­ ne" (prvi broj 28. X. 1936) vrbovala srednješkolsku omladinu. 213 )

Na istom mestu, str. 61. 214) Kod: Milica Damjanović, Na istom mestu, str. 338. 215 ) Na istom mestu, str. 16. 216) Na istom mestu, str. 21. 217) Vukosav Radović, Od sudije do čistača, str. 142. 218 ) Na istom mestu, str. 143.

118

Rezultati ideološkog i političkog rada studenata-komunista nisu izostajali: 31. maja 1937. godine studenti Opšte studenske menze šalju „drugovima u Španiji" pozdrav u kome stoji: „ . . . Šaljemo vam pla­ mene pozdrave drugarstva koji treba da vam potvrde našu sprem­ nost da ćemo na prvi signal poći za vašim primerom"219). Dok se tako neguje plameno oduševljenje za komuniste u Španiji „protivno Uredbi o udruženjima slušalaca, komunisti izbacuju iz naziva stu­ dentskih udruženja reč „jugoslovensko". Na Univerzitetu je zamu­ kla državna himna, kralj se nikad ne spominje. Komunisti odlaze u Zenevu na međunarodni omladinski kongres, gde su zastupljeni s v i narodi Jugoslavije"220). U auli Pravnog fakulteta studenti-komunisti, pod vodstvom Mladena Paternostera, sina austrougarskog oficira, drže komemoraciju Černozemskom, ubici kralja Aleksandra.221).

12 .

Organizovane studentske grupe razbijaju nekomunističke zboro­ ve i vrše teror nad studentima nacionalistima. Na dan 28. februara 1937. godine grupa od 300 studenata-komunista pod vodstvom Josifa Baruha pokušava da omete predavanje Dimitrija Ljotića u sali bioskopa „Triglav" (u Beogradu), ali biva odbijena; zahvaljujući hrabrost i požrtvovanju studenata iz Zbora komunisti nisu ni u kom pogledu postigli uspeh: predavanje je održano222) . . . Pred vratima Rektorata napali su, 26. marta 1939. godine, studenti-komunisti jed­ nu delegaciju studenata-nacionalista pa ,.i kada je sam rektor video komunističke boksere i kame, Univerzitet još jednom ćutke prelazi preko razbojništva i ne nalazi krivca. Već 27. marta kao žrtve organizovanog komunističkog terora, stradaju dvojica nacionalista: je ­ dan neutralan i jedan iz ,Slovenskog juga*. Tom prilikom jedan na­ stavnik, Ilija Pržić, prisustvuje premlaćivanju ali okreće glavu da ne bi svedočio. Rektor, pak, ne prima iskrvavljene i pocepane naciona­ liste koji pred njegovim vratima čekaju. Sekretar Dabić udaljava ih sa ironičnom napomenom: „Napišite predstavku, pa će se već videti"223). Fizički teror nad svojim ideološkim protivnicima upotpunjavali su studenti-komunisti moralno-političkim difamiranjem. Sve one koji su bili ideološki i politički aktivni, a nisu bili komunisti, ni narodnofrontovci, oni su nazivali fašistima. Oni nisu imali smisla ni čula za ideološko-političke nijasne, a ni respekta prema pravu slo­ 219) 220) 221) 222) 223)

Komunizam na Beogradskom univerzitetu, str. 48. Na istom mestu, str. 50. Na istom mestu, str. 31. Na istom mestu, str. 44. Na istom mestu, str. 57-58.

119

bodnih ljudi da misle i prosuđuju o ljudima, idejama i događajima kako to oni smatraju da treba da rade. Ako su idejni, psihički i fi. zički teror sastavni delovi fašizma i fašističkog shvatanja sveta i života, onda su studenti-komunisti bili njegovi izraziti predstavnici u Jugoslaviji. U predratnoj Jugoslaviji bio se formirao jedan mentalitet izat­ kan iz zbrke političkih i ideoloških teza uz nemanje snage da se kri­ tički misli i prosuđuje o zbivanjima oko nas. Problem je za prouča­ vanje pitanje kako su elementi koji su i sebe i druge ubeđivali da su demokrati i da demokratski misle, mogli da idejno i politički kas­ kaju za komunistima, koji su stvarno bili nosioci svih oblika tero­ rizma koji su pokušavali da prikriju demokratskim i slobodarskim frazama. I studenti-komunisti kaskali su za ideološko-političkom li­ nijom CK KPJ, koja je opredeljivana i određivana prema direkti­ vama iz Moskve, gde su vladala povremena čišćenja, koja su odno­ sila u nepovrat i jugoslovenske komuniste. Mnogi jugoslovenski komunisti nestali su bez traga, ali oni koji su ostali živi nisu imali snage da toj stvarnosti pogledaju u oči, pa da sa njom raskrste. Sam Tito je izjavljivao: „ . . . I meni i mnogima od nas bilo je u ono vreme jedina misao: Ne učiniti što bi škodilo cjelokupnom daljem razvitku međunarodnog pokreta. Ja sam kao i mnogi drugi mislio đa je to samo prolazna unutrašnja stvar, koja će se postepeno riješiti"224). Vladimir Dedijer je naveo ispovest komu­ niste Vlajka Begovića, koji je u februaru 1935. godine bio došao u Sovjetski Savez „radi lečenja i studija". Begović je otvoreno izneo svoje strahovite doživljaje sa NKVD kao i to kako je uspeo da iznese živu glavu iz Sovjetskog Saveza. Kada je pokušao da se izvuče iz­ javio je da želi da ide u Španiju da se bori. Rečeno mu je: „ . . . Ho­ ćeš u Španiju do pogineš kao budala. Neka idu tamo oni koji nisu sposobni za druge stvari. Ti si kulturan čovek, školovan, možeš da budeš koristan na drugom poslu i na kraju: ti si određen za rad po liniji NKVD-a i u Španiju ne možeš ići“ 225). Sami ideološki zatrovani, a držani u neznanju onoga pravoga stanja koje je bilo u SSSR-u, studenti-komunisti su trovali sredinu u kojoj su živeli i radili. Sve brojne oznake, koje su oni sebi pripi­ sivali, bilo je samo propagandno ačenje i obmanjivanje javnosti. Na Beogradskom univerzitetu su uspevali da vladaju snagom svoje organizacije i time što je partija znala šta od njih da traži. Nacional­ ni studenti bili su razbijeni i neorganizovani; i od univerzitetskih vlasti zapostavljani. Od svih rektora Beogradskog univerziteta samo je dr Vladimir Corović podržavao nacionalne studente i njihove težnje. 224) Vladimir Dedijer, Na istom mestu, str. 240-241. 225) Na istom mestu, str. 249, beleška 1, koja se produžuje.

120

Nacionalni studenti bili su organizovani u Udruženju „Sveti Sa­ va", zatim u K lubu i, bar jedno vreme, u Udruženju „Petar K očić“ oko koga su se vodile oštre borbe između dve studentske frakcije. Organ nacionalnih studenata bile su „Studentske novine", koje su počele izlaziti 7. novem bra 1934. godine. Uređivao ih je Milovan Po­ pović226). Za ove „Studentske novine" veli Milica Damjanović da ,.i pored tako jasne antikomunističke orijentacije . . . nisu zadovoljavale želje i nade režima . .. Stoga je, početkom 1936. godine, u jeku naj­ većega pritiska reakcije na napredni studentski pokret bio pokre­ nut drugi nacionalistički list „Studentski glas" (prvi broj izašao 1. februara 1936. godine). Kasnije je izlazio i „Jugoslovenski student" kao organ naionalnih studenata. Vremenom su se nacionalni studenti sve više pribirali i bolje organizovali i počeli da pružaju snažniji otpor terorističkim ispadima studenata-komunista, k oji su Beogradski univerzitet bili pretvorili u svoju tvrđavu. U knjizi „Komunizam ne Beogradskom univerzi­ tetu 1929. do 1940.“ dat je hronološki pregled razvoja ove akcije227). Kada je dara komunističkog terorističkoga pritiska bila prevršila meru bili su nacionalni studenti prinuđeni da se fizički brane. Na scenu istupaju sve više studenti Zbora, koji zajedno sa nacionalnim studentima iz drugih grupa pružaju otpor studentima-komunistima. Komunisti i danas jadikuju: „Profašistički elementi, posebno Ljoti­ ćevci, postali su veom a ofanzivni u borbi protiv studentskog pokre­ ta. Oni su se osilili i istupali sve ofanzivnije . . . okupljeni u L jotićevom Zboru i „Slovenskom jugu", počeli su od jeseni 1940. godine da vrše otvorene i veoma drske napade na narodni studentski po­ kret"228). U nizu fizičkih obračuna nacionalnih studenata sa studentimakomunistima ostala su zapamćena dva sukoba: sukob na Medicins­ kom fakultetu 22. oktobra 1940. i sukob na Tehničkom fakultetu 23. oktobra 1940. godine, k oji su imali i ozbiljne političke posledice. Če­ tiri godine pre toga, 4. aprila 1936. godine, došlo je pred Patološkim institutom do obračuna između nacionalnih studenata i studenatakomunista229). Tom prilikom je Slobodan Nedeljković, napadnut od komunista, smrtno ranio studenta-komunistu Žarka Marinovića. Pre Marinovića poginuo je student Mirko Srzentić (u februaru 1935). Slu­ čaj Žarka Marinovića, čije su kosti prenesene u A leju velikana, pri­ kazao je Đuro Batrićević dosta neobjektivno230). O ovim obračunima nacionalnih studenata i studenata-komunis­ ta postoje protivrečna prikazivanja sa obadve strane. Sukobu na Me­ 226) 227) *28) ***) 23°)

Milica Damjanović, Na istom mestu, II, str. 123, beleška 231. Komunizam na Beogradskom univerzitetu 1929. do 1940, str. 24-60. Milica Damjanović, Na istom mestu, II, str. 367-363. Na istom mestu, str. 230. „Politika11 od 20, IV. do 18. V. 1976.

121

dicinskom fakultetu, gde su studenti Zbora hteli da ometu akciju studenata-komunista medu novim studentima, pridana je manja važnost nego sukobu na Tehničkom fakultetu, koji se odigrao 23. okto­ bra 1940. godine. Za slučaj na Medicinskom fakultetu, kaže Milica Damjanović, da su se pripadnici Ljotićevog Zbora „potrudili da u što većem broju dođu na ovaj zbor, kako bi na njemu odvraćali stu­ dente od upisa, govoreći im, da se čuvaju" internacionalističkih dok­ trina i utopija", da budu „verni nacionalnom duhu" i tome slično. Oni su i fizički napadali stuđente-komuniste i njihove pristalice koji na njih nisu obraćali pažnju. Studenti su, međutim, iako je bilo dosta brucoša, i ovom prilikom pokazali visoku političku svest, jer su prozreli namere studenata-Ljotićevaca. Na zboru su se branili naj pre raznim političkim metodama i desetkama, a u izvesnim pro­ vokativnim situacijama bili su prinuđenu da daju i fizički otpor"231). Studenti Zbora prikazali su i povod za ovaj sukob i sam sukob sasvim drukčije. Povod je bio napad studenata-komunista na stu­ denta tehnike Svetolika Lazarevića ,,i to baš u momentu kada je išao da brani svoj diplomski rad, u cilju da time obeshrabre mlade nacionaliste brucoše11232). Posle ovoga napada, koji je bio početkom septembra 1940. godine, studenti-komunisti su na svim fakultetima vršili teror: „Pretnjom i otvorenim nasiljem su mlade studente Zboraše primoravali, da skidaju svoje nacionalističke značke. Ko nije hteo da to učini fizički je napadan i značka mu silom skidana"233). Studenti-komunisti su vršili samovoljne pretrese svih onih stude­ nata koji njima ne pripadaju i koje su smatrali za svoje protivnike. Takvo postupanje studenata-komunista prema nacionalnim stu­ dentima izazvalo je sukob na Medicinskom fakultetu 22. oktobra 1940. godine uveče. „Toga dana trebalo je da se održe prva preda­ vanja na tome fakultetu. Komunisti su uvek do sada običavali da prilikom prvih predavanja p r e samih profesora održe improvizovana predavanja studentima prve godine, koja su imala za cilj čistu komunističku propagandu. . . U tu svrhu došla je u amfiteatar Medicinskog fakulteta i jedna grupa od preko 50 studenata, starijih godišta većinom, sa svih ostalih fakulteta i to oprobanih komunis­ tičkih agitatora. Mladi studenti su u miru slušali govore komunis­ tičkih agitatora, ali posle njih digao se jedan nacionalista da govori. On se odmah oborio na komunističku propagandu. Mladi studenti su živo odobravali njegove reči, dok je nekolicina komunista pošavši na govornika počela da viče: dole fašisti, ua! itd. Međutim, ovi su bili brzo umireni i udaljeni iz amfiteatra, a ogroman deo studenata 2:,i) MIHch Damjanović. Na istom jX sir. 338. 232) Đocntak Jsniiz-: Komun'zam ::a Beoeradskom univerzitetu, str. 5. 233) N a is to m m estu .

'22

prve godine ostao je u amfiteatru odobravajuću burno reci nacionaliste“234). Da bi se osvetili za ovaj svoj fijasko studenti-komunisti su 23. oktobra 1940. mobilisali svoje pristalice na pojedinim fakultetima i napali nacionalne studente: „Toga dana teško je povređeno sedam stuđenata-nacionalista većinom Zboraša. Ovo premlaćivanje je u pojedinim slučajevima dostiglo stupanj masakriranja“ 235). Obraćanje nacionalnih studenata Rektoru, Ministarstvu prosvete i Upravi graca Beograda da ih zaštiti ostalo je bez rezultata. Rektor nije hteo da primi povređene studente-nacionaliste. Posle toga su se nacionalni studenti resili da se sami brane. „P o podne oko 17 časova uputila se grupa oko 250 nacionalista-studenata, skoro sve Zboraša, najpre na Tehnički fakultet. Pri samom ulazu došlo je do sukoba sa komunis­ tičkom stražom od oko 30 studenata-komunista, koji su se bokserima i palicama usprotivili ulasku studenata nacionalista u fakultet. Me­ đutim, ova grupa je bila brzo razbijena i nacionalisti studenti su ušli u fakultet, gde su se sukobili sa glavninom studenata-komunista. Došlo je do borbe (opet bokserima i palicama) u kojoj je nešto preko stotinu komunista brzo potisnuto, što na pcslednji sprat Tehničkog fakulteta, što u podrume istoga. Komunisti su, videći da su potpuno izgubili bitku, počeli upotrebljavati vatreno oružje. Nacionalisti su, videći to, u odbrani takođe upotrebili vatreno oružje. Prilikom ove borbe komunisti su gađali vojničkim karabinom. Najzad podrum je bio raščišćen, ali veći deo komunista je izbegao kroz neka vrata. U to vreme, posle skoro celoga sata, borbe, komunisti su kroz jedan sporedan ulaz dobili pojačanje. U ovoj grupi nacionalisti su prirnetili i veliki broj nestudenata. Ovo komunističko pojačanje uz sadejstvo revolvera, kiše cigala i kamenja, mahom iz naučne zbirke materijala, učinilo je juriš na nacionaliste na nižem spratu i auli, ali su bili odbijeni. Posle ovoga komunisti su se povukli sasvim gore i na brzu ruku stvorili barikadu na stepenicama prema vrhu, upo­ trebljavajući za to nameštaj univerziteta: klupe, stolice i drugo. Odatle su pucali na nacionaliste iz revolvera i gađali kamenjem i delovima nameštaj a. U međuvremenu, u trenutku ovoga juriša od strane komunističkog pojačanja i nacionalističkog protivnapada, de­ šava se i napad sa ulice na fakultet od strane studenata i radnikakomunista. I ovaj napad na ulazna vrata fakulteta nacionalisti su uspešno odbili. Uskoro, nemajući šta više da čine na fakultetu, pošto je dobar deo komunističkih krivaca za raniji fizički teror dobio svo­ je, nacionalisti su izašli sa fakulteta uz rodoljubive pokliče. Pri iz­ lasku pojedine grupe radnika i studenata komunista htele su da im prepreče put ali su ih nacionalisti brzo i lako razbili. I tada je došlo S34> Na istom mestu, str. 6. 235) Na istom mestu, str. 7.

123

do pucanja, opet inicijativom komunista. Tako su se završili krvavi događaj od 23. oktobra na Tehničkom fakultetu"230). Ovome sukobu studenata na Tehničkom fakultetu posvetila je i Milica Damjanović dosta prostora. Ona, kao što je to običaj u ko­ munističkoj istoriografiji, celu stvar prikazuje sa tačke gledišta ko­ munističke propagande. I iz toga prikaza se vidi, da je sukob bio ozbiljan: ustanovljeno je da je bilo preko 70 ispucanih metaka, a bilo je i ranjenih. Niko nije poginuo. Inicijativu za napad nacional­ nih studenata pripisuje Upravi grada Beograda što nije tačno. Pominje i Simu Kerečkog, koji je tada bio asistent na Tehničkom fakul­ tetu i, u primedbi, sasvim netačno, veli: „Sima Kerečki završio je kao četnik i politički emigrant1'237). Nažalost nije: i Sima Kerečki bio je, sa hiljadama drugih, na prevaru predat krajem maja 1945. godi­ ne od strane Engleza jugoslovenskim komunistima i bio streljan negde u Kočevskim šumama . . . Tačnije bi moglo biti ono što je iz­ javio Rektor: da su mu nacionalni studenti rekli, da su to uradili, jer „više ne mogu da trpe komunistički teror11238). Zaključak Damjanovićeve je: „D ivlji nasrtaji reakcije na napredni studentski pokret, čiji su izvršioci bili studenti-Ljotićevci i njima slične političke grupacije, usledili su, svakako, ne samo zbog toga što je napredni studentski pokret sve više jačao i van okvira Uni­ verziteta, već i zbog toga što su studenti, naročito preko svojih po­ krajinskih studentskih udruženja, delovali širom zemlje i na taj na­ čin predstavljali značajan odred svog naroda za bolji život i lepše naprednije društvene odnose. Krajnji, pakleni planovi reakcije sastojali su se u tome da se re­ žimu, državnoj, a i vrhovnoj univerzitetskoj vlasti „pruži povod da se nametnu kao arbitraža u ovome „sudaru grupa“ , — jer je ovaj spor okarakterisan kao težak i nerešiv slučaj — i da se na taj način steknu opravdani razlozi za ukidanje autonomije Univerziteta"239). Slučaju na Tehničkom fakultetu od 23. oktobra 1940. godine po­ svetio je dr Branislav Gligorijević posebnu studiju240). U svojim rasmatranjima Gligorijević je vršio dosta opširnu „ekskurziju11 u istoriju postanka i političko-ideoloških shvatanja Zbora polazeći, razume se, sa svoje komunističke tačke gledišta, da je sve ono što je nacionalno i nekomunističko reakcionarno. I tadašnjem stanju među studentima na Beogradskom univerzitetu Gligorijević je posvetio dosta prostora, ali je stalno isticao studente-komuniste. Za njega 236) 237) 238) 239)

Na istom mestu, str. 8-11. Milica Damjanović, Na istom mestu, II, str. 369, beleška 726. Na istom mestu, str. 369. Na istom mestu, str. 370. 24 °) Dr Branislav Gligorijević, h'epad I.jotic-v aca na studente Tehničkog fakulteta u Beogradu, u oktobru 1940. i rasturanje Ljotićevog Zbora (U „Istorijski glasnik" sv. 2, god. 1963, str. 52-81).

124

su, u svim prilikama, nacionalni studenti, a naročito studenti Zboraši, napadači. On se nije ustručavao ni od falsifikovanja teksta na koji se poziva. Pominjući sukobe obadve grupe studenata u aprilu i maju 1940. godine veli: „ . .. Prema priznanju samih Zboraša ovi napadi su odbijeni s teškim gubicima po njih"241). Međutim, u tekstu na koji se G ligorijević poziva242) nema o tome ni pomena. Naprotiv. U tekstu, na koji se G ligorijević poziva, stoji: „ . . . Napad je vrlo n e z g o d n o prošao za komuniste, iako su bili mnogobrojniji“243). Gligorijević podmeće zborašima, „da su se na posebnim mestima vežbali u rukovanju revolverom, nožem i drugim hladnim oružjem''. Samo skladište oružja bilo je u Glavnom stanu Zbora u Njegoševoj ulici11244). Veli, dalje, „Zboraši su se vežbali u rukovanju oružjem u katoličkoj crkvi u Krunskoj ulici"245). Za podatke o Ijotićevcima Gligorijević se poziva na knjigu: ,,Ko su L jotićevci“ od Predraga Ivanovića, koja je kao pamflet izašla u čikagu 1954. godine (lični identitet ovoga Predraga Ivanovića je neizvestan). I u prikazu sukoba studenata na Tehničkom fakultetu G ligorijević podmeće da su nacionalni studenti vikali „hajl H itler“ i „eviva Duče“ . Milica Damzanović, međutim, veli, da su studenti Ijotićevci napadali studente komuniste uz provokatorske povike „živeo kralj Petar i Jugoslavi­ ja", „dole masoni1*, „dole Jevreji“ 246). Ko, onda, od njih govori istinu, (bar u njihovom smislu)? Objektivno: niko. Gligorijević, dalje, navodi da je među studentima zborašima u akciji na Tehničkom fakultetu bio i Slobodan Nedeljković („poznat kao ubica Žarka Marinovića zbog čega je bio osuđen na dve godine robije"247). Prema kazivanju Đura Batričevića, Nedeljkoviću je iz­ rečena presuda 26. juna 1936. godine: osuđen je na p e t godina i jedan mesec robije248) i prema tome nije mogao biti u ovoj akciji na Tehničkom fakultetu. Grigorijević, dakle, i ovde netačno navodi „činjenice". I G ligorijević tvrdi „da je napad na Tehnički fakultet izveden sa znanjem ako ne i u dosluhu sa policijskim organima i je ­ dnim delom univerzitetskih vlasti. Upad u fakultetsku zgradu iz­ vršen je sa tri strane — na glavni i na dva sporedna ulaza koji su tada bili otvoreni, a k oji se inače ne otvaraju. Za vreme napada po­ licija se povukla sa ulice i nije se pojavljivala za vreme trajanja su­ koba"249). 241) Na istom mestu, str. 61. 242) Komunizam na Beogradskom univerzitetu, str. 90-91. 243) Komunizam na Beogradskom univerzitetu, str. 90. 244) Branislav Gligorijević, Na istom mestu, str. 62. 245) Milica Damjanović, Na istom mestu, II, str. 369. 24S) Branislav Gligorijević, Na istom mestu, str. 63. 247) „Politika" od 17. IV. 1976. 248) Branislav Gligorijević, Na istom mestu, str. 64. 249) Na istom mestu, str. 67.

125

13 .

Ovo, razume se, nije bilo tačno. Tadašnja Uprava grada Beograda, a i vlada Cvetković-Maček, bila je i prema Zboru i prema njegovoj omladini neprijateljski raspoložena. Studenti-komunisti su poku­ šali i u lecima, k oje su izdavali, da ovaj slučaj iskoriste za sebe. „Stu­ denti znaju, veli se u jedn om njihovom letku, da je njihova borba deo narodne borbe, oni znaju da je ovaj zločinački napad na njihove živote i na autonomiju Univerziteta, napad na slobodu naroda i na njegovu budućnost"249). U drugom letku se veli „Poslednji krvavi događaji na našem Univerzitetu mračna su dela protivnarodnih kli­ ka, imperijalističkih saveznika i agenata, koji našoj zemlji i našim narodima spremaju glad, rat i katastrofu"249). Studenti-komunisti su izdali četiri letka jedan za drugim. Ka­ rakteristika ovih letaka je, pre svega, osnovno neslaganje jednih sa drugim, a zatim, potpuna izvitoperenost događaja na fakultetu, a na­ ročito pravdanje poraza koji su na svaki način pokušavali da prikažu kao uspeh i pobeđu250). I studenti zboraši, koji su na sebe bili primili glavnu borbu protiv komunista, izdali su dva letka u kojima su po­ kušali da tačno prikažu kako je događaj na Tehničkom fakultetu 23. oktobra 1940. godine tekao kao i celu akciju studenata-komunista i njihove ciljeve. Oni su dokazali, da su u napadu na stuđente-zboraše „učestvovali i nestudenti, radnici dovedeni u pomoć, a naoru­ žani do zuba"251). Studenti-zboraši su isticali, da su univerzitetske vlasti „naginjale na levo", jer je to bilo „m oderno", savremeno, napredno i gledale mir­ no svaki napad komunista na sve što je nacionalno, a naročito na zboraše. Režimi su se kiselo smejali na to. Ali nisu imali hrabrosti da vide šta se krije pod imenom autonomije na beogradskom univerzitetu. Pošto niko drugi nije vršio dužnost, zboraši su morali vršiti svo­ ju "252). Studenti-zboraši su isticali da im je „draga autonomija Uni­ verziteta. Ali niko ne može da razume da autonomija bude iskorišćena od strane komunista za to, da usred prestonice ovi izgrade svo­ ju boljševičku tvrđavu i da odatle pripremaju svoj boljševički pre­ vrat, propast države i naroda"253). Novembra 1940. godine studenti-zboraši izdali su i drugi letak za javnost. Osvrnuli su se na brojna podmetanja komunista i na neistine koje oni šire o nacionalnim strudentima. Evo, samo, nekih od njih: da su protivnarodni i izdajnički; da su plaćenici; da rade sa vladom koja im je dala oružje; da uživaju direktnu pomoć vlade i njenih ministara; da je sa njima u napadu na Tehnički fakultet 25°) 251) 252) 253)

126

Komunizam na Beogradskom univerzitetu — Dodatak, str. 11-13. Na istom mestu, str. 14. Na istom mestu, str. 16. Na istom mestu, str. 18.

učestvovao i Omiljen Milić. Nijedno od ovih podmetanja nije bilo tačno. Pozivali su univerzitetske vlasti, „da zvanično daju svoje iz­ jave o tome: šta su čuli i viđeli, kojim su profesorima podnošeni revolveri pod grlo, ko je lomio nameštaj Univerziteta, kakav je to novac dignut i ko ga je digao?"254). Odbijajući od sebe da su, i da mogu biti, bilo čiji plaćenici oni vele: „ •. . Oni, dabogme, ne mogu da pojm e da neko nije nečiji pla­ ćenik, da voli svoj narod, da se za njega bori i žrtvuje, a da ne bude za to plaćen. To je zato jer oni sami znaju, da služeći internacioanlističkoj misli izdaju svoj rođeni narod i da su takvi još i plaćenici crve­ ne Moskve i svetskog jevrejstva, kojima i služe, da bi zato hteli da i drugome nabace da je plaćenik. I sve ostale njihove tvrdnje su ta­ kođe lišene svakog stvarnog moralnog osnova. Mnogo bi nam mesta trebalo da sve njihove laži navedemo"255). Nacionalne studente, koji su mahom dolazili sa sela i iz manjih gradova, i začudila je i ogorčila činjenica, da su među vodećim stu­ dentima-komunistima i deca bosansko-hercegovačkih begova koji nisu prikrivali svoju mržnju prema Srbima; zatim, deca bogatih trgovaca, industrijalaca i viših činovnika, čak i generala (Vera Crvenčanin, kći jednog generala). Među potpisnicima komunističkih leta­ ka i apela uvek je bio najveći broj studenata Jevreja258), što je nacio­ nalne studente zbunjivalo. Jasno je bilo da se radilo o nenacionalnim elementima, koji su bili neprijatelji jugoslovenske države. Većina njih bili su članovi SKOJ-a, a manjima članovi Partije. Milica Dam­ janović veli, da „nije bilo moguće tačno ustanoviti koliko je člano­ va KPJ bilo na Univerzitetu. Po proceni većine učesnika student­ skog pokreta računa se da je početkom 1939. godine bilo do 80 čla­ nova KPJ, što je, u odnosu na ranije godine, bilo više bar za koju desetinu. Verovatno je broj članova KPJ na Univerzitetu povećao se na preko dvesta pred aprilsku katastrofu 1941. godine"257). Ova manjina dirigovala je studentima, koji su bili učlanjeni u Udruženju pod njihovom kontrolom — u njima je bilo učlanjeno preko 6000 studenata, tačnije 60%. Od toga broja bilo je naročito aktivno 1500 do 1800 studenata . . . Mnogi od njih su zbog toga u poslednje tri go­ dine bili hapšeni i privođeni Upravi grada ili su evidentirani kao komunisti. Na takvom spisku našlo se 1100 studenata, što je čudesno velika brojka"258). Na jednom sastanku, koji je održan na Medicin­ skom fakultetu pred 6. april 1941. godine učestovalo je 50 člano­ va KPJ. Na V Zemaljskoj konferenciji KPJ oktobra 1940. godine, 254) Na istom mestu, str. 21. 255) Na istom mestu, str. 22-23. 256) Na istom mestu; str. 96 do 100 navedena su imena ovih studenata i studentkinja. 257) Milica Damjanović, Na istom mestu, II, str. 379. 258) Na istom mestu, str. 371-372.

127

„bilo je 17 delegata koji su bili funkcioneri Partije a školovani su kroz surovu borbu na Beogradskom univerzitetu. Iz studentskoga pokreta izašlo je 40 narodnih heroja"259). Klevetanja studenata-komunista da nacionalni studenti stoje pod zaštitom režima i da pružaju otpor komunistima uz pomoć poli­ cije drastično je demantovalo postupanje tadašnjeg režima prema studentima zborašima posle događaja na Tehničkom fakultetu od 23. oktobra 1940. godine. I Branislav Gligorijević veli: „Napad L jotićevaca na studente Tehničkog fakulteta uzet je kao povod za za­ branu dalje političke aktivnosti Ljotićevom Zboru. Međutim, ideja o zabrani Zbora u krugovima vlade Cvetković-Maček sazrela je mno­ go ranije"260). Oni koji su bili neposredno pogođeni ovim progonima režima, studenti Zboraši, svedoče: „Događaji od 22. i 23. oktobra imali su ogromnih posledica po studentski život. Nastalo je stra­ hovito gonjenje studenata zboraša od strane policije i Cvetkovićeve vlade. Samo u Beogradu preko stotinu ih je zatvoreno. Isto se deša­ va i u unutrašnjosti. Mnogo su kinjeni, mučeni i tučeni. Sama vlast je izmišljala svakojake verzije povodom ovog slučaja. Najzad, pošto zboraše nisu mogli optužiti sudu, ni kao strane agente, što im je na teret stavljano, a pošto nije bilo moguće dokazati ni druge krivice (prevratnička zavera), zboraši su delom proterani, a delom upućeni u koncentracioni logor u Brus (što je od vlasti nazivano „prinudni boravak"). Tamo su proveli oko tri meseca i najzad oterani u kon­ centracione logore „radnih bataljona" u Srebrenicu, Ivanjicu i Smederevsku Palanku. Poslednji od zboraša pušten je na slobodu tek 1. aprila 1941. godine"261). Hapšenja i progone studenata zboraša i njihovo odašiljanje za Brus opisali su dr Nikola Marinković i Boža Najdanović. I Marinković veli, da je vlada događaje na Univerzitetu uzela „za povod da likvidira narodni pokret Z b or"262). O postupanju policije prema pohapšenim zborašima Marinković svedoči: „Režim za ljotićevce u Glavnjači naglo se pogoršava. Mlađi hapšenici zajedno sa svojim istaknutim starijim drugovima premeštaju se po naređenju upravnika grada Drinčića u betonske ćelije u kojima vlada mrak. Bez pokri­ vača, bez slamarica, spavaju na golom betonu, hraneći se samo hlebom, iznenađeni oštrinom progona hapšenici hrabro podnose sve nevolje. Oni osećaju da se radi o progonima većega stila i dubljih razloga od onih na koje su oni u toku svoje borbe bili već navikli"263). 259) 260 )

261) 282) („Naša 263)

128

Na istom mestu, str. 385-386. Branislav Gligorijević, Na istom mestu, str. 67. Komunizam na Beogradskom univerzitetu, str. 24 (Dodatak). Dr Nikola Marinković, XJ novembru 1940. silom rasturen pokret Zbor borba" od 23. X I. 1941). Na istom mestu.

Režim je optuživao zboraše, ali nije mogao dokazati, „da su oni u zajednici sa nekim višim oficirima spremali udar, koji bi trebalo da zbaci kneza, a da u zemlji uvede desničarski kurs sa osloncem na sile Osovine . . . Pokušali su „dokazati" kako je Zbor primao pare iz inostranstva. Bez uspeha! Zatim su Drinčičevi agenti uspeli da „otkriju" kakve su to ,,veze“ imali zboraši sa nekim generalima. Opet uzalud! Sa koje god je strane pokušavano da se Pokret kompromituje, nigde nije mogao da bude otkriven ma i najmanji povod za takav zaključak264). Zbor je zvanično zabranjen 16. novembra 1940. godine, ali tim nije mogao biti ugušen njegov rad: „Odmah u početku progona štam­ pa se novi broj Biltena, koji se dostavlja članovima vlade, i u kome se na oštar način kritikuje vladima unutrašnja i spoljna politika. Zatim se javljaju nebrojeni leci, brošure .. . Policija uspeva da pro­ nađe jedne izdavače i hapsi ih, a već na drugom kraju države štam­ pa se ista e d icija .. . Najlepše koračnice Pokreta komponovane su u ćelijama, i nekoliko dana iza njihovog nastanka već ih pevaju mladi zboraši u celoj zemlji, na svojim tajnim sastancima"2643). Odašiljanje grupe od 120 zboraša za Brus, njihov boravak tamo i raspodelu iz Brusa na druge koncentracione logore opisao je Boža 2. Najdanović, koji je i sam bio u toj grupi265). Kada su povedeni iz Beograda, 18. januara 1941. godine, zboraši su išli u neizvesnost. Pra­ tilac interniraca dobio je u Beogradu od vlasti uputstvo: „Imate puš­ ke a u Brusu postoji groblje i onda znate valjda šta treba raditi"266). Pratioci, razume se, nisu to uradili, ali je režim u Brusu bio težak. Narod, koji je posmatrao ove ljude, slušao njihove pesme i gledao njihovo odvažno držanje, čudio se i pitao: zbog čega su ti ljudi u logoru? Dan uoči potpisivanja Trojnog pakta, 24. marta 1941. godine, za­ traženo je od njih da potpišu neka naređenja, kojima se predaju v o j­ nim vlastima koje raspoređuju na fizički rad u koncentracionim lo­ gorima, ali su oni odbili da to potpišu. Tada je vlast nad njima pre­ uzela žandarmerija. Naređenje za pokret došlo je 25. marta 1941. godine. Najdanović kazuje: „Ujutru rano svi su na okupu. Moraju pešice za Kruševac, pošto niko od strane vlasti neće da plati prevoz autobusom za bivše internirce i buduće članove koncentracionih logora"267). Pred polazak iz Brusa vlasti su im pretile da će ih uz put pobiti seljaci: „Umesto toga, privučeni pesmom, dolaze na drum sa njiva 264) Na istom mestu. Na istom mestu. 265) Boža Z. Najdanović, Sećanje povodom jedne godišnice (U „Naša borba" od 5. IV. 1942). 266) Na istom mestu. 267) Na istom mestu. 264a)

129

i vinograda, nazivaju im Boga i razgovaraju sa njima. Neki su, tamo napred, već saznali za njihov prolazak i iznosili ponude, svraćajući ih u kuće. Noć ih zatiče u Velikoj Vrbnici, selu nedaleko od Kruševca. Tu ih dočekuje sveštenik sa seljacima i priređuje im veče­ ru "268). Kada su stigli u Kruševac „jedan manji deo grupe se odvaja i od­ lazi u koncentracioni logor u Smederevskoj P alanci. .. Ostali pro­ dužuju preko Trstenika, Vrnjaca i Kraljeva za Čačak. Svuda ih do­ čekuje masa građana, prijatelja, poznanika, istomišljenika. Pesma. Suze. I opet pesma. I tu je rastanak još uzbudljiviji. Jedna polovina odlazi preko Požege, u koncentracioni logor u Ivanjici, a druga pre­ ko Valjeva i Zvornika za Srebrenicu"469). Plan je bio, da studenti zboraši, koji su učestvovali u akciji na Tehničkom fakultetu, budu u koncentracionom logoru izmešani sa komunistima: „Paklenim planom, režim je hteo da stavi mlade L jotićevce u najveća iskušenja, ubacujući ih među boljševičke elemente koji su trebali da svrše posao umesto policije"270) . . . To je bio dar režima Cvetković-Maček onima, koji su im skretali pažnju na opas­ nost od razaračke delatnosti komunista. Dva stuba ovoga režima, dr Mihailo Konstantinović i dr Branko Čubrilović, bili su prokomunisti271). Slom režima Cvetković-M aček omogućio je da se internirani zbo­ raši oslobode iz koncentracionih logora.

268)

Na istom mestu. 269) Na istom mestu. 2 70) Dr Nikola Marinković, Na istom mestu. 271) Branislav Gligorijević pogrešno veli Milan umesto Mihailo Konstan­ tinović (str. 71).

130

HRVATSKO PITANJE

.

1

Hrvatsko pitanje, a ne „hrvatsko pitanje", u kome je oličeno vi­ šestruko nezadovoljstvo većine Hrvata sa državom Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije nazvanom Jugoslavija, bilo je i u godinama pred Drugi svetski rat jedan od elemenata, koji su na j neposredni je one­ mogućavali unutrašnjepolitičko sređivanje zemlje. Srž i stalna no­ seća snaga ovoga nezadovoljstva bila je, i ostala, mržnja protiv Srba i neki, u suštini neopravdani, strah od njih. U tome, vremenom sve isprepletanijem, kompleksu odbojnosti prema svemu što je srpsko, nataložilo se o n o austro-ugarsko, što mnogi nisu mogli prevazići. TJ okvirima Austro-Ugarske monarhije osećala se većina Hrvata la­ godnije nego u n o v o j državi, koja je nosila i njihovo ime. To je bio razlog, da se, odmah posle ujedinjenja, počelo sa povezivanjem separatističkih elemenata, koji su podržavani iz inostranstva, naročito iz Italije i Mađarske. Jugoslovenski orijenatisani elementi među Hrvatima, koji su uspeli preko Jugoslovenskog odbora da Hrvate spasu od posledica poraza Nemačke i Austro-Ugarske, omogućili su proglas ujedinjenja od 1. decembra 1918. godine, ali nisu, bar neki od njih, ostali trajno odani državi čije su stvaranje pomogli (slučaj dr Ante Trumbića). Na hrvatskoj se strani, od samoga početka, previđalo da je s r p s k a v o j s k a bila onaj faktor, koji je spasao Hrvatsko primorje od italijanske okupacije posle sloma austro-ugarske monarhije. Slom ove države, sastavljene od raznih naroda sa suprotnim nacionalnim tež­ njama, izazvao je na hrvatskom poduučju haos. U vreme rasula Austro-Ugarske monarhije, kada je trebalo braniti Dalmaciju od Italije, hrvatske trupe, koje su se naoružane vraćale sa fronta, nisu htele da je brane. Dr Ivan Ribar, koji je i lično proživeo ovo stanje, piše: ,,U V oj­ nom kabinetu provjerenika za narodnu odbranu sjedio je i glavnu riječ vodio austrijski pukovnik Kvaternik, zet Jozefa Franka, vođe frankovaca, onaj isti, koji je u docnije vrijem e prošlog rata bio m a r š a l vojske ustaškog poglavnika Pavelića. Taj isti, kao neki 131

šef V ojnog štaba, predlagao je Drinkoviću dokle bi se eventualno m oglo dopustiti jedinicama srpske vojske da zauzmu svoje strate­ gijske položaje u cilju obrane granica protiv agresije mađarskih v o j­ nih jedinica. Drinković je usvojio ovaj prijedlog bez primjedbe, os­ tavljajući granice protiv Italijana bez svake zaštite. Da su kojom srećom vojne jedinice, koje su se vraćale sa talijanskoga fronta, umjesto što su rasturane, bile raspoređene protiv prodirućih talijan­ skih okupatorskih jedinica, Narodno bi vijeće dokazalo da država SHS raspolaže vlastitom snagom, u odbrani svoga neprikosnovenog narodnog teritorija i, razumije se, ona bi time stekla pravo na priz­ nanje sa strane saveznika na konferenciji mira pri rešavanju gra­ nica111). Pokušaji Narodnoga vijeća da izvrši mobilizaciju vojnih obvez­ nika za odbranu teritorije nisu uspeli. „Međutim, veli Ribar, svi naši napori, naročito naši govori na seoskim sastancima, ostali su bez uspjeha, jer je preovladala psihoza koja se brzo prenosila iz sela u selo, iz kuće u kuću i bez dogovora: dosta je rata, a narodnoj seljačkoj državi ne treba vojska, pozivajući se na glasove koje su zarobljenici unašali u sela vraćajući se iz Rusije, pozivajući se na Brestlitovsku pogodbu o miru, a protiv rata, koju su sklopili boljševici iako je bila preteška, jer su je diktirali Nijemci kao osvajači"2). To su bili dani punoga trijumfa „zelenoga kadra" koji je bio vrlo brojan po celoj Slavoniji i Hrvatskoj i koji, podržavan od naroda, nije priznavao ničiju vlast. Ovome elementu, kao i širim narodnim masama, nije bilo razumljivo sve ono što se dešavalo oko njih. Ele­ menti jedne socijalne revolucije, pod uticajem boljševičkih ideja, bili su jače naglašeni od j u g o s l o v e s n k e i d e j e , koju mase nisu shvatale: „ . . . O jedinstvu i jugoslovenstvu govorilo se mnogo u prošlosti, a i pisalo mnogo, no sve je to dolazilo o z g o, od inte­ ligencije, većinom omladine, koja nije imala nikakve veze sa širokim narodnim masama"3). (Pisac je u to vreme kao dečak doživeo jednu grupu ovoga „ze­ lenoga kadra" na pustari Lovaš, nedaleko od Dalja. Na toj pustari, koja je bila deo imanja Karlovačke patrijaršije, bila jo smeštena jedna grupa od deset dečaka iz Gornje Hercegovine, koja je bila tamo dovedena zbog gladi u Hercegovini. Svi smo stanovali u jednoj sobi, a hranili smo se kod pojedinih porodica na pustari. Ziveli smo, ina­ če, bez nadzora kao besprizorni, lutujući ceo dan po okolini i ku­ pajući se u „Savulji". Jednoga dana pred veče naišla je jedna grupa ..zelenog kadra" sa dvoje kola, koja su bila puna bačava. Nagonili su nas da pijem o zajedno sa njima. Piće je, razume se, učinilo svoje i mi smo se izopijali. Kada smo se sutradan probudili trezni, rekli !) Dr Ivan Ribar, Iz moje političke suradnje (1901-1963), str. 172. 2) Na istom mestu, str. 173. 3) D r Ivan Ribar, Politički zapisi, I., str. 15.

132

su nam da je došlo oslobođenje. Mi nismo znali kakvu će to imati važnost za nas). Sa hrvatske strane se nerado priznavao, i još uvek nerado priz­ naje, i značaj srpskih pobeda za oslobođenje Hrvata i doprinos srp­ ske vojske za spasavanje, bar jednoga dela, Dalmacije od italijanske okupacije 1918. godine. „Hrvatska je, pisao je Dimitrije Ljotić, ušla u Jugoslaviju više naterana ostalim pokrajinama nego sopstvenom voljom. Pored toga haos koji je nastao posle sloma i veliki soci­ jalni neredi terali su Narodno vijeće iz Zagreba da traži dolazak srpske vojske. Na posletku, nadiranje Italijana posle sloma Austrije, zahtevalo je dolazak srpskih trupa. Ta tri razloga: vojni, socijalni i politički složili su Hrvate da traže prvo srpsku vojsku, a zatim da proglase ujedinjenje države Slovenaca, Hrvata i Srba sa kraljevi­ nom Srbijom i Crnom Gorom u državu Srba, Hrvata i Slovenaca1'*). Srpska vojska je u ovo haotično vreme predstavljala na podru­ čju nekadašnje dvojne Monarhije princip reda i garant slobode. Ona je, oslanjajući se na svoje zasluge u ratu, uspela da onemogući da Italija uzme sve ono na što je polagala pravo po Londonskom ugo­ voru (od 1915). Kada se bura stišala počelo se pojavljivati ono što razlikuje srpsko shvatanje države od hrvatskoga. Tu razliku je iz­ ložio Dimitriju Ljotiću, na putu u njegovu vojnu jedinicu u Rijeci, jedan hrvatski sagovornik-intelektualac, ovako: „Naša kraljevina ni­ je nikada propala. Za nas se istorija piše u nagodbama, ugovorima, pakta konventa, — kod notarijusa. Lepo se stranke sastanu, potpišu ugovor, udare pečate i eto, to posle traje hiljadu godina, obavezno ispunjeno, neokrnjeno sve dok neki novi ugovor ne dođe da stanje promeni. Kod nas vam je tako, dragi gospodine, istorija, to su ugo­ vori. Sve što nije ugovor, nije istorija. Ne priznajemo mi to, mi Hr­ vati"5).

2. Novu državu SHS, odnosno Jugoslaviju, nije hteo veći deo Hr­ vata. U toj činjenici sadrži se suština onoga što je nazvano hrvatskim pitanjem. Posle proglašenja ujedinjena SHS ubrzo se pokazalo da ličnosti i snage koje su se zalagale za ujedinjenje ne samo da čine manjinu među Hrvatima, nego je i među njima samima nastalo di­ ferenciranje i hlađenje. Kada su se našli van opasnosti od stranoga pritiska, kako italijanskoga tako i nekadašnjeg austro-ugarskoga, Hrvati su počeli da traže vasposta vi janje svoje države o čijem su opsegu imali sasvim nerealne predstave. Oni su, i etnički i politič4) Dimitrije V. Ljotić, Iz moga života, str. 48. 5) Na istom mestu, str. 84.

133

ki, zahtevali mnogo više nego što su mogli dobiti; i što uopšte mogu dobiti. Ranija tvrđenja i verovanja da su Srbi i Hrvati jedan isti narod i da govore istim jezikom sve su češće osporavana. Paralelno sa tim bledila je i jugoslovenska ideja, koja je rođena i gajena među Hrva­ tima. Sve više je isticana hrvatska posebnost. Hrvatska državna ideja sve je više i upornije suprostavljana srpskoj državnoj ideji. Stvaranje, produbljenje i upotpunjenje jugoslovenske državne ideje dosledno je onemogućavano nastojanjima da se oživotvori hrvatska državna ideja. Bez vojničkih pobeda i vojničkog doprinosa Srbije pobedi savez­ nika, ne bi bilo moguće stvaranje države SHS. „Vojnički i politički u njenom stvaranju igrala je presudnu ulogu Srbija. Ideja koju je Srbija nosila i vodila bila je oslobođenje i ujedinjenje srpstva. Tek u ratu je prihvaćena, pod uticajem hrvatskih i slovenačkih ljudi, misao o oslobođenju i ujedinjenju Hrvata i Slovenaca sa Srbima u jednu državu"G). Kada je Srbija pristala na ovo htela je da udovolji molbe i želje onih Hrvata, koji su se smatrali Jugoslovenima i koji su želeli ujedinjenje sa Srbijom. Ovi Hrvati gledali su tada u Srbiji ne samo Pijemont za ujedinjenje Srba, nego i svih Južnih Slovena. Svojim stavom i svojom širokom orijentacijom Srbija je privlačila sve one elemente koji su želeli oslobođenje od Austro-Ugarske. U pismu Nikoli Pašiću, od 21. oktobra 1914. godine, pisao je Frano Šupilo i ovo: „M oja vjera i hiljada nas, koji stojimo na načelu na­ rodnoga jedinstva, jest da mi Hrvati, Srbi i Slovenci od Triglava do Timoka sačinjavamo j e d a n i s t i n a r o d sa jednim te istim jezikom, a samo sa tri narodna imena. Nije glavno kako se jedan narod zove, nego je glavno da taj narod živi, da bude svoj, slobodan, jedinstven i da napreduje. Na temelju ove ideje zastupao sam m i­ sao da među Južnim Slovenima u Habzburškoj monarhiji Hrvati, kao neki depozitari državnopravnih ostavština moraju da imaju v o­ deću ulogu kao p r i m i i n t e r p a r e s. To se zbog raznih tuga­ ljivih i još gadnijih uzroka vanjskih i nutarnjih protivnika Slovenstva nije moglo provađati. Izvan Habzburške monarhije ta ista uloga po naravnom zakonu pripada ovoj i ovakoj današnjoj Srbiji. Stoga je ova Srbija, koja je tako liepo u zadnjih deset godina, a naročito kroz ove tri poslednje, dokazala da je dorasla ovoj misiji mora da bude ovaj državnopravni faktor koji će s a b i r a t i i s l i e v a t i Južne Slovene"7). Pada u oči činjenica, da su zagovarači jugoslovenske ideje i uje­ dinjenja Južnih Slovena sa Srbijom bili Hrvati iz Dalmacije (pre svega dr Ante Trumbić i Frano Šupilo), dok su se hrvatske mase, 6) Na istom mestu, str. 44. 7) Dragan Sepić, Pisma i memoari Frana Šupila (1914-1917), Beograd 1967, str. 9.

134

mobilisane u austro-ugarskoj vojsci, ogorčeno borile protiv Srbije. Za Hrvate uopšte, a naročito za one iz Dalmacije, bio je strah od Italije jedan od važnih motiva, koji ih je podsticao da traže saradnju sa Srbijom i njenu podršku kod saveznika. Obaveštavajući Pašića, 28. marta 1915, o svojim razgovorima u Petrogradu u vezi savez­ ničkih koncesija Italiji (u Dalmaciji), Frano Šupilo piše: „Držim da je naša obća dužnost sve učiniti da se to izbjegne a posebno nas Primoraca-Hrvata da paralelnom akcijom za obranu naših prava na Jadranu pomažemo Srbijinu misiju ujedinjenja i oslobođenja na temelju narodnoga jedinstva"8). Boraveći u Petrogradu, gde je imao prilike da razgovara sa Sazonovim, tadašnjim ruskim ministrom spolnjih poslova, i drugim važnim ličnostima, Šupilo je mogao čuti da Rusi nisu naročito zainteresovani ni za odbranu Jadrana od Italije ni za ujedinjenje Juž­ nih Slovena. Šupilo piše o tome, 11. aprila 1915. godine, Pašiću: „ . . . Druga stvar Vasiljeviću nepovjerena jest da mi je Sazonov opetovano izjavio sumnju u uspjeh zajedničkih naših ideala te kate­ gorički rekao da će Srbija dobiti liepu odštetu i doći na more, ali da je veliki naš program neostvariv. On ne veruje u njegovo postignu­ će i Rusija se toliko ne može angažovati"9). Regentu Aleksandru pi­ sao je Šupilo, 9. maja 1915. godine, o velikoj misiji Srbije kod Ju­ goslovena i isticao da je potrebno da ona energično istupi „koli na Jadranskom moru, toli s onu stranu Save onemogući kristalizaciju takovih političkih prilika, koje bi mogle u našem narodu opet raz­ buditi plamen razdora i zapriječiti potpuno stvarenje velike jugo­ slovenske ideje. Ako Srbija ovdje uspije, onda je ujedinjenje svih Jugoslovena u jednu nacionalnu i državnu snagu pitanje vrlo krat­ kog vremena i tada će ovaj daroviti narod u miru i radu moći da po­ kaže šta je kadar da priloži kulturi, uljudbi i napređku"10). U prepisci između Frana Šupila i dr Ante Trumbića dolazi često do izraza strah zbog nekih planova da se stvori, posle rata, neka s a m o s t a l n a H r v a t s k a , „koja bi imala misiju da bude klin i zublja razdora, što bi uz žrtvovanje Dalmacije i Istre bilo vrlo lako postići. Ovo mi se čini isto tako opasno kao i gubitak Primorja, koje ćemo — u najgorem slučaju — sutra od Italije brzo osvojiti, ako mi budemo složni i sređeni. A i glede Jadranskog Primorja ja sam uvje­ ren da još ipak nije sve gotovo. Na nama je sada raditi na tome da našu stvar zajedno sa Srbijom, kod Rusa sistematišemo. Kod Rusije, Srbiji treba dati zaleđa i kuraže, s kojom je prisiljavamo da istupi više nego bi inače sama sm jela"11). s) Na istom mestu, str. 58. 9) Na istom mestu, str. 67. 10) Na istom mestu, str. 78. n ) Na istom mestu, str. 87.

135

Svoj strah zbog planova da se stvori jedna s e p a r a t n a H r ­ v a t s k a izneo je Šupilo, 10. avgusta 1915. godine, u jednom pis­ mu Pašiću iz Londona. „A li bitće, veli on, jakih interesiranih fak­ tora, koji će sve učiniti, da se Hrvatska izjavi za separatizam. Tu će se eksplotirati postupak sa Dalmacijom i ostale pogrješke učinje­ ne od Rusije i saveznika joj prema Jugoslovenima, raditi će i Vatikan u službi Italije, u ime vjere, dok Svetog Sinoda nećemo imati. Stvar je teška i sve ono što sobom nameće, sve ono strašno što smo uz to­ like žrtve bili zatomili, može da među nama opet uzpostavi. Ne treba da Vam duljim i ističem, kako je ova ustanova o s e ­ p a r i r a n j u Hrvatske od Srbije za našu obću narodnu politiku puno teža negoli i samo ustupanje Primorja Italiji. Tu treba na vri­ jem e i dogovorno sve korake učiniti, da nas ne stave pred činjenice, koje bi našoj narodnoj ideji ujedinjenja Južnih Slovena zadale gro­ zan udar“ 12). Italija je, zbog svojih vlastitih interesa, zagovarala separiranje Hrvatske i ostataka Slovenije. „Separiranje, piše Šupilo Pašiću iz Londona, 17. avgusta 1915. godine, očito namijenjeno za kombina­ ciju talijansko-mađarsku. Osjećam, ako se sada, ne postave u izpravno narodno-političke granice, da bi se mogla grdno pokvariti i izazvati u budućnosti nepremostive reakcije. Onda će Italiji biti puno lakše, da stvara i izazivlje hrvatske i srpske iredente gdje im nikada mjesta ne bi smjelo biti. Ovo je pitanje isto tako važno kao i ono Macedonije, pak izvinite, ako se usuđujem naglasiti težki, zamašni, historijski, za vjekove odlučujući momenat u kome se pred ovim golemim kušnjama nalazi Srbija u provedbi velike jugoslovenske misije. Nadalje, ne popuštajte ni na sjeveru ni na jugu i naš će na­ rod dočekati velike dane i napredka i slobode"13). Na ovaj problem ukazivao je i Jugoslovenski odbor u jednom telegramu Nikoli Pašiću, poslatom iz Londona 26. septembra 1915. godine. „A li ako sile, veli se tamo, jače od naše volje i snage hoće i odluče, da se ostatak kraljevine Hrvatske iz ukupnog našega jugoslovenskoga kompleksa separira u svrhu da se posebice izjavi, on­ da se takova izjava, iz osobitih narodno-političkih razloga, ima tra­ žiti za sve ostale jugoslovenske zemlje i krajeve, da njihov votum dade emanaciju volje ukupnog našega naroda, što će stupiti na svjetlo i slobodu1114). Ista misao se ističe i u promemoriju, koji je Frano Šupilo predao Edwardu Gray-u 30. septembra 1915. godine. U njemu Šupilo predlaže, „da Srbija, u prvo vrijem e učini sve one bitne reforme, narodno-političke, ustavne i kulturne, koje će onemo­ gućiti obstanak i razvitak jedne druge, konkurentne jugoslovenske države, kao i domaći i narodni rad za nju. Drugim riečima potrebno 12) Na istom mestu, str. 99. 13) Na istom mestu, str. 102. 14) Na istom mestu, str. 106.

136

je, da se Srbija tako interno reformira, da ona jedina bude i ostane stjegonoša jedinstva Jugoslovena"15). Iako su i Šupilo i Jugoslovenski odbor Srbiju označavali kao no­ sioca ideje ujedinjenja Južnih Slovena nazire se, tu i tamo, izvestan strah od nje. U pomenutom Supilovom promemoriju Gray-u pominje se dominacija srpsko-ortodoksnog eksluzivizma, koja ugrožava ideju ujedinjenja16). I u pismu Ivu De Đuli iz Pariza, 28. juna 1916. godi ­ ne Šupilo veli, „da Srbi ovu stvar jedinstva i ujedinjenja shvaćaju sasvim jednostrano, eksluzivistički, tako da po njihovim kriterijima to za naš hrvatski, zapadni dio, ne bi bilo nikakvo oslobođenje, nego jedno novo osvajanje, u kome će se osjećati zarobljenim u srpskoortodoksnom eksluzivizmu, te neće moći (da) vriedi ništa“ 17). Šupilo je rekao Trumbiću, da oseća, da „njegove bojazni nisu pretjerane da su Srbi uobće više ekskluzivistički nego Hrvati, da teže za svojom absolutnom dominacijom, te da oni sve ono što nije pravoslavno, pa zvalo se srbsko ili hrvatsko, još uviek drže za polusvoje, skoro tuđe, i da će tu biti dosta muke, dok evolucija i nove generacije ne naprave svoje"18). I Trumbić, i Šupilo i Meštrović hteli su neko ujedinjenje sa Sr­ bijom, ali su imali pretenzije da srpskoj vladi naturaju svoja shvatanja o tome kako jugoslovensko pitanje treba da bude rešeno. Sva trojica su bili u bliskim odnosima sa engleskim zvaničnim faktorima i pokušavali su da njihova shvatanja nature srpskoj vladi. Od Sr­ bije se tražilo mnogo više nego što joj se davalo i htelo pomoći. Šu­ pilo traži od Srbije da ona „ma dobila samo hiljadu Hrvata, mora da učini da svakom Hrvatu ona bude njegova gravitaciona tačka, nje­ gova Hrvatska. To je minimum, što nam Srbija u ovoj koncepciji narodnoga jedinstva može i mora dati pred Evropom i pred cielim svietom. Inače svak svojim putem, da se do zrelieh vremena nađe­ mo na boljem sastanku. Ako ne možemo biti jedno veliko i jako, bolje da smo dvoje čitavo nego da uz malo i vrlo problematičnog ojačanja prvog drugo se rasturi, raskida, otruje i uništi"19). Iz koncepta teksta jednog promemorija, koji je bez datuma, ali se drži da je „sastavljen vjerovatno jula 1916. nakom Šupilovog istupa iz Odbora (jugoslovenskog)20), vidi se da je Pašić, u vezi svojih izjava engleskoj štampi (,,Daily Chronicle" od aprila 1916. i „The Times" od aprila 1916), izneo svoj stav prema težnjama i tezama nekolicine uglednih Hrvata, među njima i Šupila, o zadovoljenju njihovih težnji. Pašiću se prebacuje da je, kada je bila reč o hrvats15) 16) 17) 18) 19) 20)

Na Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str. str.

107. 107. 126. 126. 132. 142, beleška 2.

137

kom državnom pravu, „odmahnuo (rukom) da su to austrijski men­ taliteti i da treba gledati volju narodnu"21). U konceptu promemori­ ja se veli: „Može li se tako izrazivati o državno-pravnoj poziciji Hrvatske državnik koji je kao program proglasio narodno ujedi­ njenje i oslobođenje Hrvata i Slovenaca sa Srbima? Hrvatsko dr­ žavno pravo postojalo je davno prije Austrije, davno prije Mađara, ono se krnjilo, suzivalo, ali postojalo je u neprekidnom kontinui­ tetu kroz četrnaest vjekova i postoji i danas. Na žalost ne sjaji, tinja, ali nikada ugasnulo nije. Četrnaest stotina godina borbe Hrvata za držanje svoje državne individualnosti koja je gašena ali nikada nije ugašena, ne može se bagatelisati, kako je to učinio gospodin pro­ čelnik srbske vlade"22). Sastavljači one promemorije vele: „Jugoslovensko pitanje ne može se rešavati na temelju srpsko-ortodoksnog ekskluzivizma. Ovo može proširiti Srbiju, ali ne može osloboditi i ujediniti Hrvate i Slo­ vence"23). I, na kraju, se ističe, da ovo pokazuje kakav je „položaj Hrvatske i uobće Hrvata i Slovenaca? Kakva ih sudbina čeka, ako se ne budu borili proti ovoj politici sa svim posljedicama, koje ista name­ će? To nastojanje ima ići zatim ili da se ovo promijeni, ili da se samo na svoje srbske većine ograniči? Ovo je stanovište svih nezavisnih Hrvata, koji stoje na narodnom jedinstvu, ne isključiv ni sve članove Hrvate Jugoslavenskog odbora, osim valjda Hinkovića i Potočnjaka koji u hrvatskom narodu nemaju absolutno nikakva upliva"24). Povodom pojave nekakve brošure o rešenju jugoslovenskog pi­ tanja (čiji autor nije bio poznat) veli se za njega da je „jedino srbski ekskluzivista" i dalje: „M i imamo priličan broj Hrvata, koji dadas nipošto neće sa Srbima, ili barem neće uz uvjete, za koje sum­ njaju, ili ih se boje. To nije ništa novo vi poviesti naroda i država, nego jedna prirodna pojava kod elemenata, koji su hiljade godina zasebice živeli, koji su do juče bili u borbi, gdjegod su bili neza­ visni, a složni su bili samo ondje gdje ih je bio složio bič i grb tuđega im gospodara"25). Šupila je mučio jugoslovenski problem. Kod njega su se menjala gledišta kako ovaj problem treba da bude rešen. IJ njemu je, na mahove, Hrvat potiskivao Jugoslovena i jačalo nepoverenje prema Srbiji. On se bio razišao i sa Trumbićem kome, 26. maja 1917. godi­ ne, piše iz Londona: „Hajde ti tvojim taktom kako bolje znaš, a ja ću m ojim — samo ne zaboravi ostalo što se skupa sa Srbijom, ako se ova ne transformira, osobito sa njenim ,crnim rukama1, iz temelia, naš elemenat, Vi svi koji ćete tamo biti, biti ćete i osjećat ćete se da 21) 22) 23) 24) 25)

138

Na Na Na Na Na

istom mestu, istom mestu, istom mestu, istom mestu, istom mestu,

str. str. str. str. str.

143. 143. 144. 144. 180.

ste puno gori nego parija, a nema teže službe, nego služba bratu rođenom1126). Na traženje Jovana M. Jovanovića, tada srpskog poslanika u Lon­ donu, Šupilo mu je, 22. jula 1917. godine, podneo s v o j plan o tome kako bi se „najbolje organizovala slobodna narodna država za sve jugoslovenske zem lje u kojima žive Srbi, Hrvati i Slovenci1127). Šupilo je za široku autonomiju pojedinih oblasti, koje povezuju za­ jednički poslovi (spoljni poslovi, vojska, novac, najviša nastava). On istupa ovde „kao slobodan, uvjeren, a i informiran narodni čo­ vjek. Govorim kao Hrvat slobodne misli, Jugosloven, ali — last but not least — kao Dubrovčanin. Govorim na svoju ruku i odgovor­ nost. A ipak sam puno više nego uvjeren, da tumačim poštene in­ stinkte i osećaje milijuna našega neprosvietljenog puka (ako ne i sve njegove „slobodne" inteligencije) i da tumačim dispoziciju za­ kopčanih specijalista, koji su nam skloni i koji sutra kod zelenoga stola ne bi bili protivni da nam pomognu po gornjim kriterijima1128). Posle postignutoga sporazuma u Parizu između srpske vlade i Jugoslovenskog odbora Šupilo je (f 25. IX. 1917) preko Jovana Jo­ vanovića, poslao telegram (31. VII. 1917) u kome hvali i njih i „cielo Srbstvo mučeničkog balkanskog Piemonta radi zaključaka prihva­ ćenih, koji su dapače utemeljenim načelima nadmašili m oje postu­ late. Ovim su naravno posve odpala ona gravamina, koja sam lani iznio u Jugoslovenskom odboru kao više neaktuelna, a novi postav­ ljeni temelj jest granitsko historijsko delo i ideja vodilja sadašnjo­ sti i budućnosti čitavog našega naroda, pa kakav god ga težak i trno­ vit put još čekao1129). Ovo je, izgleda, poslednji stav Frana Šupila prema Jugoslovenskom pitanju: umro je 25. septembra 1917. godine, nervno rastrojen30).

3. Kada je bila stvorena zajednička država SHS pokazalo se ubrzo da je bilo tačno ono što je Šupilo isticao u pismu Jovanu M. Jovanoviću: da ima veliki broj Hrvata koji su protiv jugoslovenskog uje­ dinjenja. Ta misao bila je okupila oko Stjepana Radića „u razdoblju od prosinca 1918. do prvih izbora u novoj državi, studenoga 1920, Hrvatska republička seljačka stranka, uz obnovljenu Hrvatsku stran­ ku prava, najviše je progonjena stranka. Ona u razdoblju postaje nosiocem ne samo socijalnog progresa, nego i glavnim pobornikom 26) 21) 28) 29) 30)

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str.

190. 200. 202. 203. X X V I.

139

hrvatske državne samostalnosti. Stare hrvatske stranke i inteligen­ cija stvorili su novu državu i stavili svoj vlastiti narod pred svršenu činjenicu. Hrvatski narod u svojoj ogromnoj većini nije nikada že­ lio državne zajednice sa Srbijom "31). Kada je Narodno vijeće u Z a ­ grebu, u drugoj polovini novembra 1918. godine, rešavalo o prisajedinjenju sa Srbijom, Stepan Radić „borio se uporno da se takav go­ lemi i povijesni zaključak ne smije donieti na vrat na nos . . . u svom povijesnom govoru pred Središnim odborom Narodnoga vijeća na 24. studenoga branio je vrlo rječito svoju tezu da nikakva dele­ gacija Narodnoga vijeća nema pravo prenijeti svoj suverenitet hr­ vatskoga naroda ili u njegovo ime zaključiti šta obveznata, ako o tome ne bi bio hrvatski narod prethodno saslušan i ne bi dao na to svoj pristanak"32). Pavle Ostović ističe, da je Stjepan Radić, koji je imao bliži kontakt sa narodom, tražio pregovore i predlagao stva­ ranje države po uzoru na Nemačku posle 1871. godine — stvaranje jedne federacije33). Trumbić je, veli Ostović, obraćao veću pažnju na opasnost od Italije, koja je, zaista, bila velika i nije tada obraćao pažnju unutrašnjim problemima34). Na izborima za Ustavotvornu skupštinu učestovali su, od strane Hrvata, pored Radićeve stranke, koja je dobila 50 manadata na 230.590 glasova, još i Hrvatska težačka stranka (Bosna), koja je dobila 7 man­ data (na 38.400 glasova), Hrvatska zajednica, dobila 4 mandata (na 25.967 glasova), Hrvatska stranka prava (frankovici) 2 mandata (10.880 glasova) i Vanstranačka lista dr Trumbića sa jednim man­ datom (na 6.581 glasova). „To je svega 68 hrvatskih mandata. Hr­ vata je bilo i u drugim partijama, naročito među komunistima i so­ cijalistima35). U radu Ustavotvorne skupštine nije učestvovala H r­ vatska republikanska seljačka stranka (Radićeva). Njeni zastupnici sastali su se odmah poslije izbora u Zagrebu, u Hrvatskoj sabornici i, na prijedlog svog predsjednika Stjepana Radića, zaključili form i­ ranje Hrvatskog narodnog zastupstva. Ovakav zaključak odgovarao je stavu stranke, koja je tada imala u svome programu seljačku, mi­ rotvornu i čovječansku republiku. Prema tome, apstinencija ove stranke bila je strogo načelna i odgovarala zahtjevima ogromne ve­ ćine hrvatskog naroda"36). Bojkotovanjem Ustavotvorne skupštine i formiranjem Hrvatskog narodnog predstavništva Stjepan Radić je pokušao da stvori h r ­ v a t s k u državu. Kraljevinu SHS on, tada, nije priznavao. Sma­ trajući se predstavnikom većine hrvatskoga naroda, što je stvarno 31) 32) 33) 34) 35) 36)

140

Jere Jareb, Pola stoljeća hrvatske politike. Buenos Aires, 1960, str. 23. Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 84. P. A. Ostović, The Truth aboiM Yugoslavia, New York, 1952, str. 97. Na istom mestu, str. 98. Dr Ivan Ribar, Politički zapisi, L, str. 24-25. Na istom mestu, str. 29.

i bio, Stjepan Radić traži i u inostranstvu saveznike protiv države, koju on nije primao. Kasnije je priznao i Ustav, i državu i monar­ hiju i ušao u Pašićevu vladu. Vodstvo SHS, na čelu sa Radićem, bilo je pušteno iz zatvora, ,,a Radić je došao u Beograd i učinio prvu posjetu kralju. Tom prilikom darovao je svoje dvije knjige sa svo­ jim potpisom i posvetom kralju „vladaocu i stvaraocu", a malo po­ slije ove posjete primio je portfelj ministra prosvjete i tako i on ušao u Pašićevu vladu"37). Sve je ovo bilo 1925. godine da bi se opet 1927. godine našao u opoziciji, pomirio sa Svetozarom Pribićevićem i zajedno sa njim stvorio Seljačko-demokratsku koaliciju. Partijsko-političke međusobice, borbe i uvrede, množile su se sve više. „U Skupštini se produžio stari posao, samo sada u pojača­ noj meri i na većem frontu. Pribićević i Radić bacali su svoje stre­ lice ne samo protiv Radikalne stranke, već sada i Demokratske . .. Pojedini radikalski poslanici, a i oni iz SDK, među njima i sam R a ­ dić, govorili su o krvi koja će jednoga dana da padne. Pernar, je ­ dan od prvaka i doglavnika Radićevih, naročito se isticao u dobaci­ vanju uvreda i izazivanju, pa ga je Vilder proglasio za vojvod u "38). I krv je, nažalost, zaista i pala u Narodnoj skupštini. Bila je stvo­ rena veoma teška i psihička i moralna atmosfera i u Narodnoj skup­ štini i u javnosti. Ivan Ribar priznaje: „ .. . A mora se priznati da su uz uvrede, koje su išle na adresu beogradske čaršije, padale i dru­ ge, koje su pogađale lično poslanike i ministre zbog korupcije, nemo­ rala i kriminala. Pernar i drugovi nazivali su ih lopovima, razboj­ nicima itd. . .. Na adresu Puniše (Račića) padale su uvrede. Jednoga dana, pogođen lično od Pernara, izađe Puniša na govornicu, tražeći od Pernara da povuče svoju uvredu. I umjesto da predsjednik Perić u tom momentu ili prekine sjednicu, jer je nastao tajac u posla­ ničkim klupama kada je Puniša, izazvan od Pernara, stupio na go­ vornicu, ili da pozove Pernara da se izvini, jer je u protivnom morao predložiti kaznu po poslovniku, on je pustio Punišu da produži svoj posao. Ne dobivši od Pernara zadovoljštinu izvuče Puniša parabelum iz stražnjeg džepa pantalona i uperi ga u Pernara. Metak po­ godi Pernara u lijevu stranu grudi, i on se sruši pod klupu. Tada se digne Pavle Radić, no i ovoga Puniša dočeka metkom i reče: „T e­ be baš tražim". Pavle se sruši na pod. Tada se okrene prema Stje­ panu Radiću, koji je sjedio u prvoj klupi zajedno sa poslanikom Granđom, i njega pogodi u trbuh, a Granđu rani u ruku, jer se ovaj bio stavio pred Radića da ga zaštiti. U to, s lijeve strane stenografske sobe, poleti Basariček prema Puniši vičući, ali on i ovoga sravni sa zemljom. Radića sam video kako je uz povike ,jo j‘ držeći se rukama za trbuh, izlazio iz dvorane sam, bez ičije pom oći"39). 37) Na istom mestu, str. 171-172. s8) Na istom mestu, str. 211. 39) Na istom mestu, str. 211-212.

141

Tako se tragično odigrao 20. juni 1928. godine u Narodnoj skup­ štini u Beogradu. Iz zagušljive atmosfere, kakva ja tada vladala u partijsko-političkom životu zemlje, izvrgnuo se zločin sa veoma teškim unutrašnjepolitičkim posledicama. Ceo odium pao je na Punišu Račića, koji je, nesumnjivo, kriv, bez da su uzimani u obzir psihološki momenti i plahovitost našega dinarskoga čoveka, koji se osetio uvređen u svome ljudskom ponosu. On je bio izazvan i postu­ pio je nekontrolisano u jednom momentu kada je izgubio ravno­ težu. Puniša Račić je, nesumnjivo, kriv, ali je kriva i cela ona sre­ dina i ceo onaj mentalitet koji je omogućio da psihoza u Narodnoj skupštini može doći do toga stepena. Vidi se, da su se poslanici ba­ vili više „pranjem prljavoga veša“ , nego rasmatranjem narodnih i državnih problema i briga. Osuđujući Punišu Račića, P. D. Ostović navodi i jedno strano negativno m išljenje o njemu. On navodi mišljenje Roberta Bruce Lockhart-a, koji je o Račiću rekao: „ .. . On je bio neobuzdan avan­ turista sa nekontrolisanim temperamentom i rđavim političkim ugledom, jedna vrsta oruđa koje je u službi svih balkanskih vlada. Nisam bio iznenađen kada ga je jedan beogradski šovinistički list nazvao patriotom. Bilo je jasno da je on uživao zaštitu visokih me­ sta i jednoga momenta izgledalo je moguće da on neće biti nikada izveden na sud“ 40). Puniša Račić se, međutim, sam prijavio sudu, bio suđen i osuđen na robiju po zakonima zemlje. Sa hrvatske strane se uporno ukazivalo na to, da je Puniša Račić izvršio atentat u Narodnoj skupštini po jednom unapred smišljenom planu i da su iza toga stajali važni i odgovorni srpski politički fakto­ ri. Manje više neskriveno sumnjičen je i D vor i lično kralj Aleksan­ dar da su stajali iza ovoga čina, koji niko razborit i normalan nije mogao odobriti. Previđalo se i prećutkivalo, da je često za jedan iz­ vršen zločin odgovoran ne samo neposredni izvršilac zločina, nego isto tako i oni koji su izvršenje zločina psihološki pripremili i omo­ gućili . . . Ističe se da se u to vreme po Beogradu pričalo da se sprema atentat u Skupštini i da je Sekula Drljević opominjao Stjepana Ra­ dića da taj dan ne ide u Skupštinu, ali je on to odbio. „Obećao je samo da toga dana uopće neće riječ uzeti u skupštinskim rasprava­ ma. Sjednica je počela odmah s burnim upadicama. Padale su uvrede. Predsjednik je morao prekinuti sjednicu bar za jedan sat. Već su neki zastupnici počeli akciju kod šefova klubova da se nešto učini za smirenje razdraženosti u Skupštini. Baš je jedan od tih bio kod Davidovića s tim ciljem, kad je predsjednik Skupštine Perić bez ikakve potrebe pozvao na govornicu zastupnika Punišu Račića radi osobnog razjašnjenja. Dok se kod Davidovića u klubu Demokratske stranke govorilo kako da se ozdravi atmosfera u Skupštini, u njoj su već odjekivali pucnji Račićeva revolvera, jer predsjednik Skupš­ 40) p. D. Ostovich, Na istom mestu, str. 147.

142

tine nije na vrijem e intervenisao da riješi sukob Račić-Pernar i nije oduzeo Račiću riječ kad je izustio prijetnje. On je prekinuo sjedni­ cu dok je Račić na govornici bio, odakle je mogao dobro gađati one koje je želeo ubiti"41). Dr Ivan Ribar, koji je bio očevidac ovoga svega što se desilo u Narodnoj skupštini veli: „Nastao je haos, koji su primili sa odobre­ njem svi oni koji su ga spremali, a to su bili oni koji su mirno sjedili na krajnjoj desnici u Skupštinskoj sali i održavali veze sa bjelorukcima Petra Zivkovića, inicijatorima i organizatorima zločina koji je izvršio Puniša"42) . .. Optužba Ivana Ribara je jasna; shema bi bila ova: po toj logici, kralj Aleksandar istura ispred sebe Petra Zivkovića, a ovaj poverava zadatak Puniši Račiću, koji vrši atentat. Ribarova shema ima nekoliko nelogičnosti: prvo, kralj Aleksan­ dar nije bio protiv Hrvata (oko sebe je okupljao znatan broj tada najuglednijih Hrvata); pokazalo se da kralj Aleksandar nije hteo da ukloni Radića sa kojim je, pod izvesnim uslovima, mogao operisati bolje i lakše nego sa drugima. Ako bi se uzelo da je to kralj ipak hteo ne bi zato izabrao baš Narodnu skupštinu, jer je mogao da zna kakav će odjek u javnosti imati jedan zločin izvršen u Narodnoj skupštini; da se skloni neko ko je bio nepoželjan postojao je ceo niz mogućnisti sa mnogo manjim odjekom i u javnosti i sa mnogo ma­ njim političkim posledicama. Kralj je znao da jedan ovakav postu­ pak ugrožava državu, koju je on hteo da sačuva. Oni, koji su psi­ hološki pripremali teren za jedan ovakav čin, morali su isto tako, znati da će njegovo izvršenje ozbiljno ugroziti opstanak državne celine i jedinstva naroda makar i samo prividnoga. Iza jednoga čina, kakav je bio Račićev, morali su stajati faktori, kojima je bila u inte­ resu propast Jugoslavije kao državne celine. Režiseri ove psihološke pripreme jedne nezdrave i uvredljive atmosfere, kakva je tada bila u Narodnoj skupštini, koristili su temperament jednoga plahovitog čoveka, koji nije imao šire koncepcije ni države ni nacionalnih inte­ resa. Kod njega je lični momenat dominirao nad svim drugim. Naš dinarski čovek ne da da se vređa ni po cenu lične pogibije.

4. Tragedija, koja se odigrala u Narodnoj skupštini 20. juna 1928. godine, bez obzira na sve one koji su je psihološki pripremili, bila je velika nesreća za celu zemlju, i za Srbe, i za Hrvate i za Slovence. Pogibija Pavla Radića, kao i Đure Basaričeka, i, ubrzo iza toga, smrt Stjepana Radića, ne samo da su pogoršali odnose između Hrvata i Srba, nego su ugrozili i formalno održanje jedinstva države. Iz niza 41) Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 103. 42) Dr Ivan Ribar, Na istom mestu, I., str. 213.

143

izjava, koje su davali i dr Vladko Maček i Svetozar Pribićević, može se videti ne samo njihovo ogorčenje, nego i odbijanje svake saradnje sa srpskim političarima iz Srbije. Zločin jednoga egzaltiranog čove­ ka prebacivan je na Srbiju i Srbe, koji za to nisu mogli biti odgo­ vorni. Išlo se, videli smo, i tako daleko da je sa tim i Dvor dovođen u vezu. Kralj je, međutim, činio sve da se bar umeri i ogorčenje Hrvata i njihov stav prema državi. Kada je Stjepan Radić umro istupio je dr Vladko Maček kao njegov naslednik i vođa Hrvata, i kralj Aleksandar ga je primio kao takvog. Utvrđeno je da je Maček i posle Radićeve smrti sarađivao sa kraljem Aleksandrom i u Šestom januaru 1929. godine gledao jedinu mogućnost da se stanje u zemlji koliko toliko smiri. Ivan Meštrović navodi da mu je, posle Šestog januara 1929. godine, rekao i dr Ante Trumbić: „ . .. Ovo je možda jedini mogući način da se dođe do rešenja, ako Aleksandar bude uistinu imao odvažnost i ako je dovoljno širokih pogleda i ako je shvatio bit jugoslovenske ideje"43). Mate Drinković je učestvovao u stilizaciji kraljevog Manifesta od 6. januara 1929. godine, a u vladi je bilo i nekoliko Hrvata44). Ivan Meštrović, koji je o ovoj stvari razgovarao sa kraljem Aleksandrom, piše da mu je kralj rekao, da je ovo što je učinio njegov lični gest i da će sve zavisiti od toga kako će biti pomognut u tome: „Ja razumem, rekao mu je kralj, da će i Hrvati imati više poverenja u mene nego u stare političare .. . Ovo je moj gest i moja odluka, jer onako nije više išlo. Ja sam uzeo, kako ste čitali, svu odgovornost na se i svu vlast u svoje ruke i vršiću je s ciljem, da se usklade odnosi me­ đu plemenima i pokrajinama, i provede pravo narodno jedinstvo"45). Kralju Alaksandru bilo je pre svega stalo do očuvanja državnoga i narodnog jedinstva. Kada mu je javljeno da Radić ima nameru da ide u Zagreb i proglasi republiku i ocepljenje poručio mu je preko Pribićevića, „da nema ništa protiv toga da ode u Zagreb, ali da pri­ je toga dade izjavu da je za državnu cjelinu, a kako će se preurediti da ćemo pristupiti pregovorima kad on ozdravi. Ako ne bude htio pristati, a on neka onda uredi kako misli da je bolje za Hrvate. A Vama, gospodine Pribićeviću, kažem, da vojska neće izaći na ulicu da puca u narod. Ja ću vojski narediti da se povuče, a Vi i Radić činite šta znate, i nosite odgovornost za odvojenu Hrvatsku"46). Pri­ bićević je, navodno, preneo ovu kraljevu ponudu Radiću sasvim netačno i iz toga je proizašlo tvrđenje da je kralj Aleksandar pretio Hrvatima am putacijom"47). 43) Ivan Meštrović, str. 183. 44) Na istom mestu, 45) Na istom mestu, 46) Na istom mestu, 47) Na istom mestu,

144

Uspomene na političke ljude i događaje, Zagreb 1969. str. str. str. str.

183. 186. 187-188. 188.

Kada je prihvatio dr Vladka Mačeka za Radićevog naslednika i za predstavnika Hrvata, kralj Aleksandar je pokušavao da sa njim rešava srpsko-hrvatske odnose, odnosno Hrvatsko pitanje u Jugo­ slaviji. Kralj je primio Mačeka 4. i 5. januara 1929. godine i sa njim razgovarao o aktuelnim problemima koje je trebalo rešavati. Ma­ ček se, pre toga, bio već plasirao kao Radićev naslednik i dao bio niz važnih izjava o odnosima Hrvata prema državi. Na komemorativnom skupu posle Radićeve smrti, održanom, 11. kolovoza 1928. godine, Maček je rekao: „Jasno je jedno, da pojam slobode Hrvat­ ske isključuje mogućnost zajednice, koja bi značila ograničenje nje­ zine slobode u korist ma kojeg drugog člana zajednice, nego jedino u korist zajednice kao takve. A li ni u korist državne zajednice ne može Hrvatska ograničiti svoje slobode preko granice koja bi znači­ la sužavanje prava slobodnoga hrvatskog naroda, da sam sobom upravlja kao ravnopravni član zajednice"43). Mesec dana kasnije, u svome govoru u Zaprešću, Maček je re­ kao: „ . . . Danas je stvar došla do toga, da je hrvatski seljački na­ rod odlučio voditi borbu do kraja, do pune svoje slobode. Kažem otvoreno, ne idemo zatim da rušimo državu, ne idemo preko držav­ nih granica, ali unutar granica ove države mora biti Hrvat jedini gospodar na hrvatskom teritoriju. Mora imati svoj Sabor, svoju vla­ du, ali i u svima ostalim poslovima, koji ostaju u državi zajednički, mora biti zagarantovana puna ravnopravnost, a ne da manjima vlada nad većinom, kao ovih zadnih deset godina"49). U izjavi, koju je Ma­ ček dao „Narodnom valu" (od 11. IX. 1928) on je bio jasniji i radi­ kalniji: „Razumije se, rekao je on, samo po sebi da to ne može biti nikakva krparija sa povećanim oblastima ili što sličnoga, nego mora potpuno doći do izražaja narodni suverenitet, koli u legislativi toli u egzekutivi, ostavivši državi samo toliko koliko je potrebno za dr­ žavno jedinstvo prema vani, no osiguravši si u tim državnim poslo­ vima garanciju protiv svake hegemonije, majorizacije, a naročito protiv bezakonog nasilja. Nije li to moguće, to razumije se neće pre­ ostati nego s v a k i s e b i . Samo to ne može biti nikakva ampu­ tacija nego rastava"50). Ima još dosta sličnih Mačekovih izjava. Na pitanje dopisnika „Vremena", sredinom novembra 1928. godine, kako on zamišlja slo­ bodnu Hrvatsku Maček je rekao: „Pojam slobodne Hrvatske razu­ mijem i ja i svi Hrvati: potpuni suverenitet u legislativi i egzekutivi. Moram da Vam kažem, da me čudi što u Srbiji ima ljudi, koji sma­ traju to rušenjem države, kao da nemaju prim jer u Velikoj Britan­ skoj imperiji, koja je baš zato tako jaka što se sastoji iz mnogo više 4S) Ljubo Boban, Iz istorije odnosa VI. Mačeka i Dvora u vrijeme šestojanuarskog režima („Historijski zbornik" god. X V III, 1965, str. 51. 49) Na istom mestu, str. 51. 50) Navedeno na istom mestu, str. 51, beleška 4.

145

manjih slobodnih, čak i nekoliko posve slobodnih država (kao Ka­ nada i Irska)51). Početkom prosinca 1828, Maček je izjavio: „Mi sto­ jim o na stanovištu godine 1918. Mi granica državnih ne možemo mijenjati, ali unutar tih granica tražimo da Hrvat bude gospodar u svojoj d om ovin i. .. Nije to s naše strane nikakva fiks ideja. Nama je glavno naš socijalni program, ali tu treba i neki okvir"52). Pred političkim aktivom HSS, na sastanku u Pakracu, Maček je na adresu Beograda rekao: „ . .. I mi se čudimo, da još uvijek ima ljudi u Beogradu, koji poručuju: šta hoćete, kažite šta hoćete da znamo. A mi smo im rekli jasno i glasno i tražimo ne samo ravno­ pravnost pojedinaca, jer to na papiru postoji danas, tražimo ravno­ pravnost pojedinih zemalja, jer samo u toj ravnopravnosti moguća je ravnopravnost pojedinca. Mi hoćemo da uz ravnopravnu Srbiju bude i ravnopravna Hrvatska, Bosna i itd.“ 53). Krajem prosinca 1928. Maček je na zboru u Križevcima rekao: „ . . . Ako uz slobodnu Hrvat­ sku bude slobodna Slovenija i Bosna i Hercegovina i Crna Gora. onda se nikad više ona klika u Beogradu neće usuditi dignuti protiv slobode stare kraljevine Hervatske. Ovo mislim da je jasno rečeno i glasno. Tko sad veli da to ne razumije, taj ili je glup ili je magarac pa neće da razumije . . . Treba srušiti sve što je od 1. prosinca 1918. građeno . . . Za hrvatski narod može vrijediti samo ono što je odlučio sam narod. Pođe li se tim putem, bit će osigurane državne granice. Ako se tim putem ne pođe, ne može se ni za državne granice garanti­ rati. Ili će Hrvati u ovoj državi imati svoju slobodnu domovinu ili države neće biti"54). Uredniku beogradske „Politike" izjavio je Maček, 31. decembra 1928. godine, da on ne traži nikakvo parlamentarno rešenje hrvat­ skog slučaja i da ga ne interesu je kakve će biti vlade u Beogradu. „Vraćam se rekao je on, na onu prispodobu sa prslukom: ako je prsluk krivo zakopčan treba ga celog raskopčati, pa zakopčati iznova . . . Onda ostaje . . . na jednoj strani Hrvatska, na drugoj Srbija, kralj i zajedničke granice. Na tome temelju treba početi sređivati među­ sobne odnose posve iznova" („Politika", 1. I. 1929). To je, slikovito rečeno, traženje vraćanja na 1918. godinu.

5. Ovakvo shvatanje unutrašnjepolitičke krize u Jugoslaviji imao je Maček kada ga je kralj Aleksandar, 4. i 5 januara 1929. godine, pozvao na razgovor. Kralj je, isto tako, konsultovao i Svetozara Pri51) Na istom mestu, str. 52. 52) Na istom mestu, str. 53. 53) Na istom mestu, str. 52. 5i) Na istom mestu, str. 54.

146

bićevića, koji je kod njega bio 4. januara 1929. godine u četiri časa posle podne55). Razgovarali su o rešavanju krize i o Mačekovim po­ gledima na nju. Maček je rekao kralju, „da se ova kriza ne da rije­ šiti bez potpunoga preuređenja države. A kada sam bio pozvan da te zaključke konkretiziram, rekao sam, da tražimo uspostavu državnohistorijskih i kulturno-historijskih teritorija sa Saborom i potpunom legislativom i egzekutivom, to jest zakonodavnom i izvršnom vlaš­ ću "56). Maček je tražio s e d a m federativnih jedinica: Slovenija, Hr­ vatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Srbija, Vojvodina, Make­ donija"57). Ivan Meštrović navodi, da mu je kralj u razgovoru koji je imao sa njim, ovo Mačekovo traženje potvrdio i rekao: „Tražio mi je za tu jedinicu cijelu Trojednicu s Bokom Kotorskom te Srijem sa Zemunom. Ja dabome ne bih to ni u snu prihvatio . . . I onda, šta bi Srbi rekli kad bi hrvatska oblast graničila sa Beogradom, a ne smije se zaboraviti da sam ja Srbin. Što kažete na tu Mačekovu smje­ lost? Je li to smjelost ili izvjesna naivnost, da ne vidi stvarno stanje stvari"58). Meštrović je primetio, da to što Maček traži, traži 90% Hrvata"59). Šesti januar 1929. godine stvorio je sasvim drugo stanje stvari, koje Maček nije u početku odbijao, ali je, postepeno, zauzimao sve negativniji stav prema njemu. Protiv Šestog januara bila je ne samo SDK, nego i sva vodstva raspuštenih političkih partija iz Srbije. Ono što je njih povezivalo bilo je odbijanje Šestog januara, ali se u poli­ tičkoj taktici nisu slagali: „Prilikom svih ponuda za saradnju koje su dolazile od opozicije iz Srbije, Maček je pokretao pitanje držav­ nog uređenja. Kao prethodni uvjet za zajedničku saradnju protiv režima postavio je zahtjev da se srbijanske opozicione stranke odre­ đeno izjasne o državnopravnim pitanjima. Tek pošto bi se postignuo sporazum o preuređenju države, on bi pristao na saradnju. U pro­ tivnom, on nije želeo nikakvu zajedničku akciju s opozicijom u Sr­ biji radi obaranja režima"60). Stavljajući se na čelo borbe Hrvata protiv tadašnjega režima Maček je došao u sukob sa zakonom: bio je uhapšen 22. decembra 1929. godine i ostao u zatvoru do 14. juna 1930. „kad je od suda bio proglašen nevinim "61). Opoziciona aktivnost SDK, sa Mačekom na čelu, našla je svoj puni izraz u „Zagrebačkim punktacijama", koje 55) Svetozar Pribićević, Na istom mestu, str. 107. 56) Ljubo Bolan, Iz istorije odnosa . . . , str. 54. 57) Na istom mestu, Iz istorije odnosa . . . , str. 54. 58) Ivan Meštrović, Na istom mestu, str. 188. 59) Na istom mestu. 6°) Ljubo Boban, Držanje srbijanskih opozicionih stranaka povodom Zagre­ bačkih punktacija („Historijski zbornik'1, god. X V ., 1962, str. 12). 61) Jere Jareb, Na istom mestu, str. 47.

147

je, uglavnom, stilizovao dr Ante Trumbić, a odobrio Maček i primili predstavnici SDK. I u „Zagrebačkim punktacijama" traženo je vra­ ćanje na 1918. godinu62). Na ovome sastanku učestvovao je i dr Mile Budak, koji nije pripadao HSS, ali ga je Maček primio kao pred­ stavnika Hrvatske stranke prava, koja se „tada nalazila negde izme­ đu HSS i ustaške organizacije. Za njegovo prisustvo na sastanku založio se Maček. Činio je to vjerojatno radi toga da se pokaže šira osnova i front opozicije u Hrvatskoj, a i radi toga da bi Budak i dio pravaša pridobio za HSS i time spriječio njihovu potpunu orijen­ taciju prema Paveliću1163). Puni tekst „Zagrebačkih punktacija11 objavio je i dr Ivan Ribar61). Punktacije imaju pet tačaka i, pored traženja da se stanje vrati na 1918. godinu, oštrica je uperena protiv „srbijanske hegem onije11 (u trećoj tačci), „koja se već od početka nametnula Hrvatskoj i svim našim zemljama s ove strane Drine, Save i Dunava, svojom nesposobnošću i pomoću nasilja i nemoralnih metoda, držeći u ruci svu državnu vlast, djeluje destruktivno, uništavajući moralne vrednosti, sve naše napredne ustanove i tekovine, materijalnu imovinu naro­ da, pa i njegov duhovni mir. To stanje je postiglo vrhunac pod apso­ lutističkim režimom 6. januara 1929. godine, koji je, pojačavši tu hegemoniju sa svim njenim kobnim posljedicama, još dokinuo gra­ đanske i političke slobode1165). U četvrtoj tačci traži se vraćanje „na godinu 1918. kao na izvornu tačku1166). Na osnovu toga treba da se izvede preuređenje države „isključivši prevlast jednoga ili više njenih članova nad ostalim, ima biti jedna asocijacija interesa, osnovana na slobodnoj volji njenih članova, tako da svaki član u svojoj zemlji, kao i svi udruženi u zajedničkom sarađivanju na poslovima općeg interesa zajednice, koja će se sporazumom utvrditi, budu mogli osi­ gurati i posebni pored skupnih interesa, te zajamčiti napredak i pro­ cvat moralnog i materijalnog života naroda srpskoga, naroda hrvat­ skoga i naroda slovenačkoga. Posebni interesi inovjernih manjina potpuno će se zajamčiti1167). Ljubo Boban veli da je Mile Budak potpisao ove Punktacije „kao Pavelićev predstavnik u zem lji1168). Srpska javnost, pa i opozicione stranke, saznale su za tekst Punktacija iz štampe. Dr Milan Srškić je naredio da se one objave, a „Politika11 koja ih je objavila, donela je napomenu, da ih je dobila od Mila Budaka. Punktacije su se slo­ bodno širile69) . .. I dr Ivan Ribar i Ljubo Boban ističu, da su ove 62) Na istom mestu, str. 40; dr Ivan Ribar, Na istom mestu, III, str. 11. 63) Dr Ljubo Boban, Svetozar Pribićević u opoziciji (1928-1936), str. 106.

M) 65) 66) 67) 68) 69)

148

Dr Ivan Ribar, Na istom mestu, III., str. 10-11. Na istom mestu, str. 10-11. Na istom mestu, str. 11. Na istom mestu. Ljubo Boban, Držanje srbijanskih . . . , str. 13. Ivan Ribar, Na istom mestu, III, str. 11-12.

Punktacije u Srbiji izazvale nezadovoljstvo. „Mnoge je, veli Ribar, zabolela uopćena konstatacija o srbijanskoj hegemoniji kao da je Srbija i srpski narod u cjelini zatočnik hegemonije, koja uništava sve moralne vrijedonosti, i tekovine i svu materijalnu im ovinu"70). Ljubo Boban veli: „Zagrebačke punktacije proizvele su vrlo loš utisak kod opozicije u Srbiji, kako zbog neslaganja s njihovim sadr­ žajem, tako još više zbog tona u kojem su bile napisane, naročito onđe gdje se govori o srbijanskoj hegemoniji. Taj dio rezolucije bio je formulisan tako da se za hegemoniju bacala krivica na c ij e 1 u Srbiju a nije se pravila razlika između Srbije i režima. Ove riječi su pobudile mučan dojam kod opozicije u S rbiji"71) . . . „Zagre­ bačke punktacije" pozdravio je CK KPJ: u jednom članku u „P ro­ leteru" istaknuta je parolu prava na samoopredeljenje hrvatskoga naroda do odcjepljenja i osnivanja s a m o s t a l n e d r ž a v e kao jednu od glavnih parola borbe protiv velikosrpske vojno-fašističke diktature, ta parola postaje svakim danom sve popularnija ne samo među Hrvatima i ostalim ugnjetenim narodima, nego i među srps­ kim radnicima i seljacim a"72) (što, razume se, nije bilo tačno). Na „Zagrebačke punktacije" osvrnuo se i Svetozar Pribićević koji, ukratko, navodi njihov sadržaj. On veli, da su one „bile dobro primljene u jednom delu demokratije u Srbiji (republikanci i zem­ ljoradnici). Drugi deo ove demokratije iznosi prim edbe"73). Pribi­ ćević je pokušao da razjasni rečenicu u kojoj se govori o vračanju na 1918. godinu: „Povratak na 1918. godinu, veli on, ne znači rastu­ ranje države. To znači da treba da se odluči o svim životnim pita­ njima države Srba, Hrvata i Slovenaca, a ne da politički razvoj od 1918. do danas treba da prosto bude izbrisan. Treba ponovo odlučiti o obliku države i o unutrašnjem uređenju države. Obrazac je povra­ tak na stanje pre decembra 1918. Kad bismo se zadržali na bazi 1. decembra 1918, to bi značilo da usvajamo monarhiju i unitarizam, proglašene 1. decembra. A to ne m ožem o"75). „Zagrebačke Punktacije", a delimično i slovenačke, koje je potpi­ sao samo dr Anton Korošec, 31. decembra 1932. godine, izazvale su diskusiju o preuređenju zemlje na federalističkoj bazi. Tim proble­ mom pozabavile su se i srpske opozicione stranke. Razgovori o tome vođeni između Ljubomira Davidovića, šefa Demokratske stranke, Ace Stanojevića, šefa Radikalne stranke, i Jovana M. Jovanovića, še­ fa Zemljoradničke stranke. U pismu, koje je Ljubom ir Davidović, početkom avgusta 1933. godine, uputio Aci Stanojeviću, ističe se 70) 71) 72) 73) 74) 75)

Na istom mestu, str. 12. Ljubo Boban, Držanje srbijanskih . . str. 14. Ljubo Boban, Svetozar Pribićević . u . s t r . 110. Svetozar Pribićević, Diktatura kralja Aleksandra . . . , str. 160. Na istom mestu, str. 160-161. Na istom mestu, str. 160-161.

149

postojanje kuturno-istorijskih posebnosti srpskih, hrvatskih i slovenačkih. Davidović je isticao, da iz toga „sleduje samo takvo unu­ trašnje uređenje i ima moralno opravdanje kao i izglede na trajanje koje je ustanovljeno iskrenim i pravednim sporazumom Srba, Hr­ vata i Slovenaca, tako da osigura uzajamno poverenje i ostvari jed­ nakost i ravnopravnost. Pri tome se mora uvideti da nije po sredi traženje jednakosti i ravnopravnosti za pojedince kao državljane, nego baš za posebnosti srpske, hrvatske i slovenačke"76). U svome januarskom pismu od 1933. godine članovima Partije Davidović je pisao da se „m ora isključiti uređenje koje bi sklopom tih sastav­ nih jedinica ili njihovim pravnim ustanovama već unapred bilo pro­ tivno ideji duhovne solidarnosti zbog koje su Srbi, Hrvati i Slovenci stvorili jednu državu, ali naročito još, koje bi u današnjim tako slo­ ženim, privrednim i socijalnim uslovima života, omogućile jednu jedinstvenu programsku privrednu politiku u zemlji i međunarod­ noj zajednici"17). Ljubom ir Davidović je protiv plemenskog trijalizma, jer, nijedno rešenje na plemenskoj osnovi „ne može osigurati razgraničenje koje ne bi nailazilo na ozbiljne prigovore. Zato on smatra da pored triju jedinica, okupljenih oko Ljubljane, Zagreba i Beograda, treba fo r­ mirati i četvrtu jedinicu u prelaznoj zoni srpsko-hrvatskoj, u kojoj se nerazdvojno ukrštaju plemena, vere i kulturni uticaji"78). Koncepcija Srpske zemljoradničke stranke bila je najbliža kon­ cepciji „Zagrebačkih punktacija". Samo što je ona umesto s e d a m federativnih jedinica predlagala č e t i r i : Srbija (s Vojvodinom, Makedonijom, Južna Srbija — deo tzv. Crne Gore, Peć i Sandžak); Bosna i Hercegovina sa tzv. starom Crnom Gorom, Katunskom i Ri­ ječkom nahijom, Dubrovnikom i Kotorom do Makarske; Hrvatska (Savska i Primorska banovina) i Slovenija (Dravska banovina)79) . .. Sredinom aprila 1933. godine bilo je objavljeno pismo Ace Stanojevića, koje je trebalo da iznese stav Glavnog odbora Radikalne stran­ ke: „Odnosno državnoga uređenja centralizam se pokazao kao ne­ moguć da zadovolji narodne težnje i potrebe. To se videlo naročito posle 6. januara 1929. godine. Taj sistem mora da bude napušten. Zem lju treba organizovati tako, da zdrave moralne i materijalne sna­ ge kako celine, tako i svih krajeva, nađu svoje prirodne osnove za slobodno razvijanje države preko njenog Parlamenta ostalih kraje­ va, preko njihovih predstavnika, u kojima bi oni uređivali svoje po­ trebe"80). Ova teza ukazuje na tradicionalno radikalsko shvatanje samouprava. Radikali su bili i protiv federacije i protiv konfederaci­ 76) 77) 78) 79) 80)

150

Ljubo Boban, Držanje srbijanskih . . str. 20, beleška 61. Na istom mestu, str. 21. Na istom mestu, str. 21-22. Na istom mestu, str. 26-27. Na istom mestu, str. 29.

je, „ali s obzirom na neuspeh centralizma, oni se izjašnjavaju za široke samouprave"81). Stav srpskih opozicionih stranaka, koje su za sebe tvrdile da predstavljaju narod, nije zadovoljavao ni Hrvate, ni Pribićevića, koji je poveo borbu protiv Srbije. U pismu šefovima srpskih opozi­ cionih partija, od 19. jula 1933. godine, Pribićević je tvrdio, da „naša država nije ni Jugoslavija, ni država Srba, Hrvata i Slovenaca, niti je to neko ujedinjeno srpstvo, nego je naprosto proširenje predratne Srbije. Kada se u Srbiji taj fakt neće da prizna, kako se onda može verovati, da se naše prilike mogu srediti bratskim sporazumom i do­ govorom i zašto se onda čudite, što se tzv. prečani ironički osmeškuju kada se formula o ,bratskom dogovoru' ubaci u naše diskusije"82). Nekadašnji aktivni nosilac i pobornik unitarizma, Pribićević kasnije ga je odbacio i primio hrvatske teze. „Unutrašnji sistem, veli on, bio bi još moguć do tragegdije u Skupštini 20. juna 1928. godine i po­ red sveg zastranjivanja u pravcu hegemonije; bio je moguć sve dotle dok je postojala vera, da se ona može korigirati u pravcu ravno­ pravnosti. Ta vera opredelila je Radića, da godine 1925. akceptira taj sistem"83). Glavni razlog suprotnosti između Srba i Hrvata vidi Pribićević u tome što kod Srba, Hrvata, Slovenaca i Bugara „ne postoji ono što je bitno u pojmu naroda, a to je subjektivna svest o narodnom iden­ titetu, nego je nepobitan fakt, da postoji srpska, hrvatska, slovenačka i bugarska svest. Prema tome naša državna zajednica može posto­ jati samo onda ako se svi posebni individualiteti u konkretnom slu­ čaju srpski, hrvatski, slovenački i bugarski integriraju u državnu zajednicu, što se može postići samo federalizmom. Inače će se ta državna zajednica raspasti"84) . . . Osvrćući se na zahteve Hrvata Pribićević je u „Pismu Srbima", krajem decembra 1933. godine, pisao: „Istorijsko je iskustvo pokazalo, da će se, pre Velebit srušiti u more i isušiti Sava i Dunav i Drava, nego što će se hrvatski narod odreći svoga imena i svoje narodne individualnosti. Pa kad Srbi to znaju —■a to je jasno svima njima bez izuzetka — onda ima samo jedan stav, koji je dostojan njihove prošlosti i koji može odgovarati njihovom osećanju pravde, pa i njihovoj političkoj mudrosti, — a to je, da priznaju Hrvatima pravo, da se sami slobodno opredele pre­ ma ideji državne zajednice sa Srbima i da odluče o svojoj buduć­ nosti. Ja sam lično za državnu zajednicu Srba, Hrvata i Slovenaca, koja bi se osnovala na načelima jednakosti i pravde, kako to traže Zagrebački zaključci od 7. novembra 1932"85). 81) S2) 8:i) 84) R5)

Na istom mestu. Ljubo Boban, Svetozar Pribićević, str. 228. Na istom mestu, str. 235. Na istom mestu, str. 235. Na istom mestu, str. 240.

151

Pribićević je ,nesumnjivo, dobro poznavao i najintimnije težnje i želje vodećih hrvatskih predstavnika. Nisu mu bile nepoznate ni teškoće da se one zadovolje. Isključujući mogućnost rata Srba sa Hrvatima zbog toga što oni neće da žive zajedno sa Srbima Pribi­ ćević savetuje: „ . . . I zato je najbolje, najmudrije i najpravednije što Srbi u pitanju odnosa sa Hrvatima mogu da učine, d a im p r u ž e b e l i l i s t , da na njemu ispišu svoje zahteve. Svaki drugi put i rešenje značilo bi večite međusobne trzavice, sukobe i ratove, koji bi se na kraju krajeva svršili katastrofom za ob oje"86). Dok se Maček izjašnjavao za z a j e d n i č k e g r a n i c e i za rešenje hrvatskog problema u n u t a r tih granica, njegovi najbli­ ži saradnici Juraj K rnjević i Avgustin Košutić, bili su radikalniji. Oni, vidi se, izdašno koriste stav Pribićevća i dele Srbe van granica Srbije od same Srbije. „M i ćemo vidjeti onakvu Srbiju, piše K o­ šutić Pribićeviću 12. maja 1933. godine, kakvu trebamo i želimo v i­ djeti, istom onda, kad će u njoj prodrijeti spoznaja, da ona može biti sasvim isključena iz sadašnje zajednice i da će se morati sama boriti za sebe, prezrena i omrznuta od svih susjeda i od cijele Evro­ pe. Samo spoznaja te realne budućnosti mogla bi rasplamsati u akci­ ju Srbijance, da spriječe takav položaj svoje zem lje"87). Košutić, tada u emigraciji isto kao i Pribićević, ističe, da Srbija mora shvatiti, „da mi ne moramo biti zajedno, bit će moguć razgo­ vor o nekoj zajednici. Oni moraju sebi i za sebe vidjeti da današnja realnost nije realnost od sutra i moraju u svojoj duši osjećati da sa nama treba razgovarati isto kao na primjer sa Sofijom kad govore 0 zajednici sa Bugarima .. . Hrvati bi morali čuti od Srbije, da ona ne nameće nikomu svoga društva; da ona ne želi biti član u prisilnom društvu i ne želi nikoga silom držati uz sebe: takav stav Srbije bio bi kadar stvoriti novu atmosferu kod hrvatskoga naroda, koja bi omogućila raspravu o zajednici sa Srbijom na bazi zajedničkih inte­ resa i onda dati zdrave i trajne tem elje za obranu tih zajedničkih interesa"88). Košutić jasno ističe, da Hrvati „žele zato propast Jugoslavije, jer su došli do uvjerenja, da inače sami idu u propast. Ne može im se doći sa pozivom, da u ovom stanju primaju kakav program, koji bi dopustio i samu sumnju, da bi Hrvati imali i najmanji, najneznačajniji kakav zajednički državni posao sa Srbijom. Hrvatima se ne smije davati nikakvih okova na ruke ili noge pa makar oni bili od pauči­ ne. Oni moraju imati istinsko uvjerenje, da oni sami svojom slobod­ nom voljom i zbog svojih vlastitih interesa donose odluku o sebi, 1 bez ikakvog nasilja primaju obavezu za svoju bolju i sigurniju bu­ dućnost. Oni moraju imati u rukama svojima svoj narodni suvere­ 86) Na istom mestu, str. 240-241. 87) Na istom mestu, str. 219-120. 88) Na istom mestu, str. 220.

152

nitet, moraju osjetiti, da neograničenom slobodom odlučuju o sebi — pravo narodnoga samoopredelenja — i da samo u tom položaju idu u sporazumevanje sa Srbima1189).

6. „Zagrebačke punktacije11, oštre izjave Mačeka, antijugoslovenski rad Krnjevića i Košutića u inostranstvu i sejanje razdora u zemlji, učinili su da je Maček, uveče 31. januara 1933. godine, bio uhapšen. „Maček je najprije bio interniran u Čajniče, u Istočnoj Bosni, zatim u ožujku (martu), prebačen u Beogradsku Glavnjaču i osuđen na tri godine robije, u travnju (aprilu) 1933. kao glavni inspirator Zagre­ bačkih punktacija. U kratkom obranbenom govoru Maček je ista­ kao da hrvatska nacija mora dobiti slobodu, bilo u granicama Jugo­ slavije bilo izvan nje. Posle osude Maček je bio prebačen u zatvor u Sremsku Mitrovicu, u svibnju (maju) 1933. Dozvoljeno mu je bilo prisustvovati očevom pogrebu, te je bio u Zagrebu pod pratnjom od 24. do 26. prosinca (decembra) 1933. Na 15. srpnja (jula) 1934. pre­ bačen je iz Mitrovičkog zatvora u bolnicu Milosrdnih sestara u Za­ grebu, gde je ostao do puštanja na slobodu, 22. prosinca 1934“ 90). Moglo bi se, kao sigurno, reći da kralj Aleksandar nije ni rado ni laka srca pristao da Maček bude uhapšen i izveden pred sud i osuđen, ali je bio u pitanju autoritet države, koji se morao štititi. Sa Mačekom, i kada je bio u zatvoru, kralj Aleksandar nije prekidao veze. Kao posrednik između njih služio je dr Ivan Šubašić91). Ivan Meštrović kazuje, da je i za vreme njegove poslednje posete kralju Aleksandru, pred svoj put u Francusku, kralj pitao, „da li bi mogli sa sigurnošću računati na to, da je Maček za jugoslovensku državnu zajednicu bez zadnje misli na otcjepljenje. Kad sam mu potvrdio, da sam ja uvjeren da je za zajednicu, iako ne za ovakvu, kralj je na to rekao. „A li svi m oji najpoverljiviji savjetnici i obaveštači tvrde, da dr Maček cilja k potpunom otcjepljenju Hrvatske. 5ta kažete na to? — upitao je kralj. Oni Vas varaju, odgovorio sam“ 92). Prema kazivanju Meštrovića, koji ovde istupa kao svedok-očevidac, kralj mu je, pri oproštaju, rekao da Maček treba da bude slo­ bodan pre nego što se on vrati iz Francuske i da želi da se s njim sastane: „Molim Vas, da se pobrinete za prvi sastanak između mene i dr Mačeka i da taj sastanak bude u Vašoj kući. Ja ću s njime rije­ šiti hrvatsko-srpski problem. Na povratku iz Francuske doći ću u Zagreb preko Splita. Uvjeren sam, da Srbi iz Srbije ne oskudijevaju 89) Na istom mestu, str. 221. 90) Jere Jareb, Na istom mestu, str. 49. 91) Na istom mestu, str. 49-50. 92) Ivan Meštrović, Na istom mestu, str. 234.

153

na zdravu razumu, ali im nedostaje dobra volja za rješenje ovoga pitanja. Ja ću podijeliti zemlju na dvije polovine: srpsku i hrvatsku. Ova druga obuhvatiće Savsku, Primorsku i Vrbasku banovinu, po­ krajinu Baranju i hrvatski deo pokrajine Bačke sa Suboticom. Neke korekture če biti učinjene u Sremu, ali se u Hrvatsku neće moći uključiti Zemun, koji je preko puta Beograda, a koji dr Maček ta­ kođe traži, rekao je kralj smešeći se. Hrvatska će imati svoj vlastiti parlamenat i slat će svoje predstavnike na sastanak zajedničke de­ legacije, koja će se baviti zajedničkim poslovima. To je bio poslednji put, što sam video kralja Aleksandra1193). Ako bi se ovo kazivanje Ivana Meštrovića moglo uzeti kao tačno, a ima razloga i za i protiv, onda bi ono predstavljalo važan dokumenat u nastojanjima da se reši srpsko-hrvatski spor. Ovo, citirano, mesto iz kraljevog razgovora sa Meštrovićem, objavio je P. D. Osto­ vić na engleskom jeziku još iz Meštrovićevoga rukopisa94). Jere Jareb, osvrćući se na ovaj momenat, veli: „Jedan Mačekov suradnik u pismu autoru ove studije kaže, da je čudno, da Meštrović o ovome razgovoru nije obavijestio Mačeka posle Aleksandrove pogibije1195). Zbog čega to nije učinjeno ako je Meštrovićevo kazivanje tačno? Pogibija kralja Aleksandra zatekla je Mačeka u bolnici u Zagre­ bu. Kada je Meštrović došao u bolnicu da ga obavesti Maček je već znao šta se dogodilo . . . Rekao je Meštroviću: „Je, kak da nisam čul. Silovit on, a siloviti oni drugi. A nije se ni čuval, niti su ga čuvali. Ali ja mislim da su tu straniski p rs ti. . . Kaj bi vraga ustaše sami. Šteta ga je. On je imal kvalitete, ali do zla Boga glupe i pokvarene savetnike1196). Pogibija kralja Aleksandra nije mogla obradovati Mačeka. I on se, sa svojim problemima, našao pred novom situacijom. Dok je kralj Aleksandar bio živ održavana je između njih, kakva-takva, veza, a sada je bilo neizvesno šta dolazi. Kada ga je Meštrović upitao, da li će izjaviti saučešće kraljici Maček je odgovorio: ,.A kaj ja morem. Vidite gdi se nalazim? Ja bum napisal jednu ceduljicu mojima, da pošalju poruku u narod, da se drži mirno i da ne naseda. To bi Pepika u vešu odnes1197). Maček je, ipak, poslao kraljevskoj porodici neku vrstu saučešća. „Po svemu se čini da je točna ova verzija: liječnik Lujo Taler (Lujo Thaler) predlagao je Mačeku da kraljevskoj obitelji uputi izraze sućuti. Maček mu je odgovorio da s l u ž b e n o to ne može učiniti jer bi to moglo biti politički različito tumačeno, ali kao čovjek žali kraljevu obitelj. Čini se da se Maček složio s tim da Thaler u takvom obliku njegovu izjavu prenese kraljevskoj obi®3) 94) 95) 90) 97)

154

Na istom mestu, str. 236-237. P. D. Ostovich, Na istom mestu. ,s‘.r. 151-153. Jere Jareb, Na istom mestu, sir. f-0, beleška fi2. Ivan Meštrović, str. 231. Na istom mestu, str. 239.

telji. Thaler je, međutim, o tome obavestio vladine organe, nakon čega je kod Mačeka upućen poseban izaslanik da bi se uvjerio u točnost Mačekove izjave. Maček je potvrdio što je rekao Thaleru uz napomenu da ga nije ovlastio da sa tim upoznaje vladu"98). Temperamentni i oštri Svetozar Pribićević imao je prema kralje­ voj smrti sasvim drukčiji stav. U pismu Avgustu Košutiću, od 7. no­ vembra 1934. godine, Pribićević zamera Mačeku zbog izjave dis­ kretnog saučešća kraljevskoj porodici: „O Vlatkovim izjavama, veli on, poslao mi je Krnjević izvješće iz švaj carske štampe. Ako je tako, ipak je to jako nezgodno, i pravo da Vam kažem, bilo mi je jako ne­ ugodno, kad sam to pročitao. Ovo pišem samo za Vas i ne povlačim iz toga naravno nikakve konzenkvencije. Ali čim je on onako kazao svome ljekaru i ovlastio ga da to nadležnom mjestu saopći, pa čak i u novinama objavi, onda je to isto, kao da je to sam direktno uči­ nio “ "). Kada je Maček oslobođen iz zatvora zahvalio se Namesništvu rečima: „Zahvaljujem na kraljevskom aktu, kojim mi je vraćena sloboda, nadam se i vjerujem, da je ovaj akt prvi znak dobre volje, da se pristupi pravilnom rješenju hrvatskoga pitanja u granicama zajedničke nam države11100) . .. O tome kako je došao u vezu sa kne­ zom Pavlom posle puštanja iz zatvora Maček je kazivao dr Drago­ ljubu Jovanoviću: „Ispričao mi je kako je doneo odluku da se obrati Pavlu. Nekoliko seljaka je došlo da mu čestita Božić i oslobođenje. Pitao ih je kako bi bilo da zahvali Knezu. Odgovorili su da to treba da učini. ,On je bio kavalir, budi i ti‘. N jegov lični stranački sekre­ tar, Jakob Jelašić, je odmah sastavio telegram, i Maček ga je pro­ čitao svojim gostima. Na kraju je pisalo ,nadam se1, a seljaci su tra­ žili da doda i ,verujem‘, da će ovaj gest dobre volje ,doprineti rešenju hrvatskog pitanja u okviru zajedničke države1. Sada je Maček dodao, radi veće topline: zajedničke nam države11101). Pod vladavinom Namesništva Maček je dobio mogućnost nesme­ tane političke aktivnosti. Iako je ranije često izjavljivao, da sa srps­ kim strankama iz Srbije neće da ima kontakta i saradnje, on je sada uspostavio vezu sa njima. I više od toga: one su ga priznale za vođu Udružene opozicije i, sa njim na čelu, išle na Jevtićeve i Stojadinovićeve izbore. Uz podršku srpskih političkih stranaka Maček je postao vođa opozicije sa kojim se moralo računati. Vođe srpske opozicije bile su ljute na Mačeka što posle ubistva u Skupštini nije hteo da razgovara sa njima, nego je sve očekivao od kralja Aleksandra. Be­ ogradska „Politika11 od 3. januara 1929. godine donela je bila njihovu izjavu u kojoj se kaže: ,,A šta hoće g. Maček? Ni manje ni više nego 98) Ljubo Boban, Svetozar Pribićević, str. 149. 93) Na istom mestu, str. 149. 100) Na istom mestu, str. 149. !oi) Dr Dragoljub Jovanović, Na istom mestu, str. 73.

155

da pregovara i razgovara ne sa političarima koji su pozvani da vode državne poslove odgovarajući za njih kralju prema Ustavu i zako­ nima, već sa samom Krunom! To je očigledno nemoguće, jer g. Ma­ ček nema svojstva da bi mogao da pregovara i razgovara sa Kru­ nom, znači smatrati sebe ravnim Kruni. Ako to g. Maček misli, onda to treba da kaže otvoreno, a mi sa ove strane odmah mu otvoreno kažemo da ne samo tako ne mislimo, već da ne odobravamo ni g. Mačeku da tako misli. Stranke i njihovi predstavnici dolaze i odlaze, a Kruna ostaje, i zato mora da je iznad svega". Sve se to izmenilo posle Mačekovog oslobođenja iz zatvora. Te iste opozicione srpske stranke revnosno su podizale kult i ugled Ma­ čeka. Na Jevtićevim izborima, održanim 5. maja 1935. godine, Maček je dobio 97% svih hrvatskih glasova. „To je bio pravi plebiscit u ko­ jem je hrvatski narod pokazao da ga je kraljeva diktatura samo učvr­ stila u njegovim zahtjevima da se uskrsne državnost njegove domo­ vine Hrvatske. To je bila jasna odluka hrvatskog naroda da on sma­ tra dr Mačeka svojim pravim vođom i da je dao njemu i njegovoj stranci potpuno povjerenje za rad na oživotvorenju tog progra­ m a"102). To isto je bilo i na Stojadinovićevim izborima: Maček je opet bio nosilac liste Udružene opozicije, da bi je napustio u momentu koji se njemu činio povoljnim pa sklopio sporazum sa onima protiv kojih je istupao na izborima. U junu 1935. godine Maček je posetio Beograd i počeo razgovo­ re sa Udruženom opozicijom. Razgovori nisu tada doveli do nekoga rezultata. Maček ističe različite poglede među samim srpskim stran­ kama kao glavni razlog što nije došlo do jednog temeljitog sporazu­ ma. S druge strane, on ističe njihov strah od svakog stvarnog spora­ zuma, da ne bi, popuštajući Hrvatima, bili označeni kao srpski iz­ dajnici"103). Nije se samo srpska Udružena opozicija plašila od pri­ manja preteranih hrvatskih zahteva, nego i SDS. Sava Kosanović piše, 3. maja 1935. godine, Mačeku: „Hrvatsko pitanje razriješiće se, ali ono ne smije da stvori s r p s k o p i t a n j e . Mi smo ti, koji tome treba da damo pravilan tok. Samo tu nam položaj treba olak­ šati, pogotovu kad to ne nanosi štete hrvatstvu nego naprotiv, daje mu snage u borbi — olakšati bar danas, dok je sva sila vlasti upere­ na, moralno, najviše protiv nas, i dok svakom Srbinu treba danas više moralne snage i samopregora da bude na ovoj fronti, nego Hr­ vatu. S druge strane, pojačavanje pokreta u Srbiji, koji samo ojačan, mora biti u savezu sa Hrvatima i nama, jer preko njega će doći do riješenja problema, zato, danas, ne bi bila nikakva žrtva. Sve što bi se učinilo za korist i ojačan je tog pokreta i olakšanje položaja Ljubi D avidoviću"104). ! 02) jiija Jukić, Na istom mestu, str. 112. i) Govori generala Milana Nedića . . . , str. 129.

356

prihvatne, i zatim u izbegličke domove, kojih je bilo na nekoliko mesta u zemlji (većinom po banjama), nije problem zbrinjavanja ove dece bio rešen. „Ta deca su bila prepuštena ulici. Jadno odevena, u ritama, bosa, izgladnela, ona su lutala u blizini željezničkih stanica, po raskrsnicama puteva, po ulicama, kavanama, i drugim lokalima, prosila milostinju, bavila se crnom berzom i srljala sve dublje u očaj, bedu i razne poroke. Pretila je opasnost da čitave ge­ neracije nepovratno budu izgubljene za naciju, a to se događalo baš onda kada se krv odraslih srpskih sinova prolivala na sve strane"27). Radoslav Pavlović, učitelj po zanimanju, tada okružni načelnik u Kruševcu, došao je na ideju da se ova deca sakupe u jedan dom gde bi zajedno živela i školovala se. On je izradio projekt za jedan ta­ kav dom, koji je trebao da bude osnovan u vojno-tehničkom zavodu u Obilićevu. To je bio D e č j i g r a d , koji je mogao da primi oko 7.000 dece. General Nedić se složio sa ovim pređlogom i Dečji grad je otvoren na Vidovdan 1944. godine. Odmah po otvaranju mo­ gao je da primi 1000 dece od desete do sedamnaeste godine. „Prven­ stvo su imala potpuno napuštena deca bez sredstava za život"28). U ovome Dečijem gradu otvorane su škole: osnovna, niža gimnazija, srednja tehnička, zanatske škole, srednjastručna i devojačka domaćička škola. Otvorene su bile i stručne radionice u kojima su bili zastupljeni skoro svi zanati"29). Zamisao je bila da se ovaj Dečji grad izgradi na površini od pre­ ko 100 hektara. Do jeseni 1944. godine podignute su bile sledeće zgrade: mala zavodska crkva, zgrada za upravu Dečjeg doma, dve trpezarije, jedna pekara, deset internata; renovirano je i pet zgra­ da za smeštaj dece. „Internati su nosili imena mesta ili kraja koji ih je svojim prilozima podigao, kao na primer „Dom okruga Zaječarskog", „Dom okruga Valjevskog", „Dom grada Smedereva"30). „Svaki paviljon je imao po jednog stručnog vaspitača-učitelja, koji je bio starešina paviljona i vodio računa o svima potrebama dece. Vaspitač je imao za pomoćnike veći broj srednjoškolaca ili bogo­ slova, koji su imali dužnost nadzornika. Bilo ih je po trojica na je ­ dan paviljon. Deca su bila raspoređena u paviljone i po godinama starosti"31). Grad je nosio ime generala Milana Nedića, ili, skraćeno: „Nedićev dečji grad". Spašavanju studentske, srednjoškolske kao i trgovačke i zanatlijske omladine, koja je bila pod jakim uticaj em komunističke pro­ pagande, bila je posvećena posebna pažnja. Jedan deo te omladine dao se bio povesti za komunističkom propagandom i kada je, posle 27) 28) 29) 30) 31)

Boško N. Kostić, Za istoriju . . . , str. 113-114. Na istom mestu, str. 115. Na istom mestu, str. 115. Bor. M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 171. Na istom mestu.

357

22. juna 1944, počela komunistička akcija odlazio je u partizane ili je, po naređenju kompartije, vršio razne sabotaže u pozadini. Posle­ dice su bile: uzaludno ginjenje, hapšenje i držanje po zatvorima taoca za streljanje; ili slanje u koncentracione logore izvan zemlje. Takva jedna grupa bila je poslata, omladina od 16. do 25. godine, aprila 1942. godine u Norvešku. Ovo je, veli Predislav Kuburović, u jednom članku, bio n e p o ­ sredni povod da se osnuje V a s p i t n i z a v o d za prevaspitavanje omladine. Kada je bio obavešten o slanju omladine u tuđinu, rekao je Dimitrije Ljotić Radoslavu Pavloviću, koji mu je to javio i ovo: „Mi moramo nešto učiniti da do ovakvih situacija ne do­ lazi više. Kada bi ti mladi ljudi znali kakve posledice donosi komu­ nizam našem narodu, niko od njih ne bi bio s njima. Mi moramo stvoriti školu u kojoj će njima biti objašnjeno š t a je komunizam. Mi ćemo ih na taj način izvući iz ruku okupatora. Ja idem ovog momenta do generala Nedića da mu ispričam čitav slučaj i da za­ jedno učinimo nešto da do ostvarenja ove škole đođe“32). Zajednički napori generala Nedića i Dimitrije Ljotića kod Ne­ maca da ovo bude postignuto trajali su četiri meseca, tako da je Va­ spitni zavod u Smederevskoj Palanci mogao biti otvoren tek 22. septembra 1943. godine. Zavod je radio do kraja septembra 1944. godine33). Za to vreme prošlo je kroz ovaj zavod 1.270 pitomaca. Od ovoga broja pitomaca i pitomica, kada su se oslobodili komuni­ stičkih natruha, 55 muškaraca je otišlo u Nedićevu Nacionalnu slu­ žbu, 44 u SDK, 34 u SDS i 26 u odrede generala Mihailovića. Veći­ na pitomaca i pitomica, koji su prošli kroz ovaj zavod, mogli su se smatarati oslobođenim komunističkog ideološkog uticaja. I kod onih, koji se nisu nacionalno aktivirali, bila je ozbiljno poljuljana vera u komunizam i samo je mali broj njih mogao pod komunističkom vlašću doći do izraza. Vaspitni zavod u Smederevskoj Palanci bio je, u stvari, škola sa internatom za pitomce i pitomice. Osnovan je uredbom Nedićeve vlade od 15. avgusta 1942. godine, koja je, 21. januara 1943. godine, nešto izmenjena i dopunjena. Boravak u Zavodu je trajao od šest meseci do tri godine. U Zavodu su postojali niža i viša gimnazija, učiteljska škola, trgovačka akademija, srednja poljoprivredna ško­ la, analfabetski tečajevi i radionice za razne zanate. Zavod je imao z a v o d s k i l i s t i z i d n e n o v i n e . U Zavodu je bio raz­ vijen kulturni život34). Cilj ovoga Vaspitnog zavoda bio je: ,,a) da se onaj deo srpske omladine koji je KPJ privukla partizanskim odre­ dima, a znajući njihove prave ciljeve, spase od okupatorske kazne 32) Predislav M. Kuburović, Vaspitni zavod u Sm. Palanci (U „Zapisi iz dobrovoljačke borbe, II, 1955, str. 73. 33) Boško N. Kostić, Na istom mestu, str. 81. 34) Predislav M. Kuburović, Na istom mestu, str. 74.

358

smrti i koncentracionih logora; b) da se ta zavedena omladina izoluje od uticaja KPJ, pod kojim bi sigurno ponovo pala kad dođe u dobir sa njom; c) da se putem pedagoških mera i nastave oslobo­ di komunističkog učenja — da se prevaspita; d) da se kao prevaspitana mladost aktivira vi borbi za vekovne ideale i tradicije svoga naroda“ 35). Upravnici Zavoda bili su: Milovan Đ. Popović, profesor, koji je solidno poznavao marksizam, i njegova supruga đr Dragojla Popo­ vić. Nastavno i vaspitno osoblje bilo je stručno i postavljano od Ministarstva prosvete. Zavod je bio radionica duha i mesto gde se moglo proveravati i svoje shvatanje i shvatanje drugih. Sloboda izražavanja misli i objektivne kritike bili su dopušteni. Zavod je raspolagao i sa dobrom bibliotekom i sa svim elementima, koji su bili potrebni za negovanje kulturnoga i umetničkog života pitomaca na bazi samo izgradnje. Bilo je, isto tako, omogućeno i fizičko razvi­ janje pitomaca kroz razne sportove. Zajedno sa svim tim, Zavod je ,,u ono doba jedina ustanova ove vrste u Evropi. Bio je to jedan nov pokušaj, jedan svet doživljaja za sebe"36). U okupiranoj Srbiji, ugroženoj sa raznih strana, ovaj Zavod je bio oaza i duhovne slobo­ de i fizičke bezbednosti za nekoliko stotina omladinaca i omladinki (840 pitomaca i 430 pitomica). Dok su njihovi vršnjaci i vršnjakinje bivali, igrom događaja, bacani čas na jednu čas na drugu stranu, oni su mogli mirno i nesmetano đa se izgrađuju i spremaju za život. Vaspitni zavod u Smederevskoj Palanci bio je trn u oku KPJ i njenim aktivistima na terenu, koji su pokušavali da u njemu iza­ zovu puč (noću između 11/12. aprila 1943. godine), ali bez uspeha: „No ovaj je planirani ,puč‘ propao pre nego što je do njegovog izvođenja došlo, jer su pitomci na koje se on ( = M. G. Dilaket) obra­ tio, saopštili plan upravi Zavoda i piscu ovih redaka. Ovaj pokušaj se zasnivao na planu da se oružjem iz magacina straže Zavoda iz­ vrši ubistvo vaspitača i organizuje bekstvo pitomaca iz Zavoda"37) . . . S druge strane Nemci su pokušavali, juna 1943. godine, da pitomce iskorišćavaju kao taoce za streljanje radi odmazda što je upravnik, Milovan Đ. Popović, odlučno odbio. Rekao je Nemcima: „Mi vam ne možemo dozvoliti da to učinite. A ako vi i pored toga hoćete od­ mazdu, onda streljajte prvo mene i m oju ženu, vaspitače, pa onda popunjavajte broj kako znate, snagom svoje m oći"38). Upravnik je, u proleće 1944. godine, odbio pokušaj da se u Zavodu postavi poli­ cijski komesar39). Isto tako je bio odbijen zahtev Nemaca, febru­ ara 1943. godine, da se pitomci upotrebe za regulaciju reke Jaseni35) 36) 37) 3S) 3£>)

Na Na Na Na Na

istom mestu, istom mestu, istom mestu, istom mestu, istom mestu.

str. str. str. str.

73. 89. 87-88. 85.

359

ce: „Ovoga puta spaseno je 480 mladića i devojaka od teškog rada i omogućeno dalje njihovo školovanje"40). Briga za duhovno i intelektualno unapređivanje pitomaca ovoga Zavoda dolazila je do izraza i u tome, da je znatan broj naučnih i javnih radnika okupirane Srbije posećivao Zavod i držao pitomcima stručna predavanja iz svoje oblasti. Time se htelo pokazati da srps­ ka javnost ne gleda na ove omladince i omladinke kao na jednu prokaženu grupu mladih ljudi, nego kao na deo živog narodnog organizma kome treba pomoći da se osposobi za život. Briga za očuvanje omladine dolazila je do izraza i u organizovanju „Pionirskih odreda" i „Nacionalne službe rada" za obnovu Sr­ bije. Pionirski odredi organizovani su početkom novembra 1941. godine: „Oba odreda bila su stvorena od srednjoškolaca, studenata i radničke omladine, s očitim ciljem da se sklone ispred okupatora, da se zabave čim bilo, samo da ih ne bi Nemci odveli na rad, kupili i hapsili. . . A i sami Nemci su vrlo brzo sagledali kakav je stvarni cilj ovih odreda, pa ne samo da nisu dozvolili osnivanje novih, već su početkom marta 1942. naredili da se ukinu i ova dva odreda"41) . . . Posle ukidanja Pionirskih odreda došlo je do osnivanja Nacionalne radne službe za obnovu Srbije. Radna služba je bila podeljena na čete, koje su slate u razne krajeve zemlje. Na njihovom čelu je sta­ jao profesor Marčetić, koga su komunisti kasnije osudili na neko­ liko godina robije. Nacionalna radna služba radila je do jeseni 1944. godine. „Premda su čete vršile, uglavnom, fizički posao, u njima je bilo vrlo jako razvijen vaspitno-kulturni rad. Cesto su pojedine čete priređivale kulturne priredbe i za građanstvo u krajevima gde su se nalazile"42).

40) Na istom mestu, str. 84. 41) Bor. M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 174. 42) Na istom mestu.

360

GENERAL M ILAN NEDlC I CETNICI

General Milan Nedić je bio prijatelj četnika i pomagao ih g d e je , k a k o je i kada j e m o g a o . Odnos četnika prema njemu nije, međutim, bio isti: dok su svi četnici i svi nacionalni borci izvan okupiranog područja Srbije osećali i poštovanje i divljenje prema generalu Milanu Nediću, jer im je on pomagao u granicama svojih mogućnosti, četnici sa okupiranog područja Srbije nisu uvek imali korektan i pošten stav prema generalu Nediću. Pored kom u­ nista, mnogi od njih su bili aktivni pronosioci i širioci anglo-komunističke propagande protiv generala Milana Nedića i njegove upra­ ve .. . U odnosima četnika sa okupiranog područja Srbije prema generalu Nediću važnu ulogu su igrala dva momenta: a) rđavi lični odnosi između tadašnjega pukovnika Dragoljuba-Draže Mihailovi­ ća i generala Nedića u vreme kada je ovaj bio ministar vojske i1mor­ narice. Tvrdilo se, da general Nedić nije trpeo Mihailovića, ali je mno­ go verovatnije da ovaj nije trpeo Nedića koji ga je, jednom prili­ kom, morao disciplinski da kazni što je kod ovoga ostalo zapam­ ćeno kao neprijateljski akt i nije, vremenom, moglo biti „prekrivano" zbiljom događaja koji su nastali. b) Za odnose četnika sa okupiranog područja Srbije prema ge­ neralu Milanu Nediću ne manje je važan i jedan drugi momenat: pošto su i oni shvatili, posle prvih pokušaja oružanoga napada na Nemce, koji su izazvali strahovite odmazde, da je svaka oružana borba protiv Nemaca i bezizgledna i nacionalno štetna, četnici na ovome prostoru su se morali osećati nelagodno: bili su na teretu, inače opterećenoga naroda, a nisu mogli ni umanjiti njegove teško­ će niti ubrzati njegovo oslobođenje. Do preorijentisanja i AngloAmerikanaca za Tita oni su mogli, a to su i radili, smatrati sebe kao neku „nacionalnu kartu" pred saveznicima: posle toga i to je otpalo. I četnici na ovome području postali su, sticajem okolnosti, od partizanskih saveznika u početku akcije njihovi ogorčeni protiv­ nici, koji su se morali braniti od njih. U političkoj kalkulaciji ko­ munističkog vodstva, u ovome slučaju sasvim tačnoj, bilo je posto­ janje četnika i na okupiranom području Srbije, sa generalom Mihailovićem na čelu, još uvek jedan mogući politički adut u rukama 361

Anglo-Amerikanaca protiv komunizma u Jugoslaviji, koji su oni, u završnoj fazi rata, pomagali, ali ga nisu mogli želeti kao stalni društveni sistem u Jugoslaviji. Nema nikakvih dokaza da su bilo general Milan Nedić bilo Di­ mitrije Ljotić bili protiv toga da general Mihailović vrši s v o j u organizaciju u zem lji kao nacionalnu rezervu za momenat odlaska okupatora iz Jugoslavije. Ako su oni bili saglasni da jedna takva organizacija postoji, a znali su da postoji, oni nisu mogli trpeti da zbog povremenih antinemačkih oružanih ispada nezaposlenih ljudi dolazi do odmazda nad narodom, koji su oni čuvali. Četničko vodstvo sa generalom Mihailovićem na čelu moglo je znati da bu­ duća politička perspektiva ni Nedića ni Ljotića nije bila ostanak na vlasti, nego nešto sasvim drugo: polaganje naciji računa za ono što su radili za vreme okupacije i traženje računa za ono što je izaz­ valo da dođe i do rata i do okupacije. Pošto su Nedić i Ljotić bili spremni da naciji polože račun za svoj rad za vreme okupacije oni su imali pravo da traže, u ime nacije, odgovornost za sve ono što je prouzrokovalo i rat i njegove posledice. Izgleda da je o postojanju pukovnika Dragoljuba Mihailovića i njegove grupe na Ravnoj Gori pre doznao Dimitrije Ljotić nego general Milan Nedić, koji je tada bio pod utiskom teške porodične tragedije posle eksplozije u Smederevu (gde su mu poginuli i sin, i snaha i unuče). Kasnije je o tome doznao i general Nedić i moguće je da time nije bio oduševljen. Zamišljena Mihailovićeva akcija bila je usmerena u sasvim suprotnom pravcu od onoga kojim je po­ šao general Nedić. Pre nego što je Nedić obrazovao svoju vladu, Dimitrije Ljotić je bio uspostavio veze sa Mihailovićem. Pisac ovo­ ga dela zna i iz ličnoga iskustva da je za postojanje Mihailovića i njegove grupe znao i mitropolit Josif, koji je tada zamenjivao pa­ trijarha. (O poseti oficira kod njega, mitropolit je rekao piscu pri­ likom jednoga razgovora). Krajem maja 1941. godine došao je u Beograd sa Ravne Gore peš. poručnik Vladimir Lenac, koji je, za vreme kratkoga rata, bio Mihailovićev ađutant. Lenac je pre rata bio starešina omladine Zbora i poznat kao dobro izgrađen protivnik komunizma. Lenac je bio do­ šao da uspostavi vezu sa Ljotićem. Iako Hrvat po narodnosti, kuni­ će dr Vladka Mačeka, čijega su oca ubili posle proglašenja Banovine Hrvatske, Lenac je ostao sa Mihailovićem na Ravnoj Gori. Lenac je obavestio Ljotića o stanju na Ravnoj Gori. Ljotić je predložio da se sakupe prilozi u novcu za Mihailovića, jer on i njegovi ljudi treba da plaćaju sve što uzmu od naroda. Zajedno sa Boškom Kostićem Lenac je počeo sabirnu akciju u Beogradu. „Prvi su nam, veli Kostić, dali veću sumu, nego što smo se nadali da ćemo dobiti od svih onih skupa čija nam je imena dao L jotić"1). !) Boško N. Kostić, Za istoriju, str. 34.

362

Posle Vladimira Lenca došao je bio sa Ravne Gore poručnik Pi­ pan koji je, takođe, posetio Dimitrija Ljotića. „Pipan Ljotiću izla­ že kako se Draža organizuje i kaže da nema namere da napada Nemce, pošto je neorganizovan, a, u isto vreme, smatra da još nije došao momenat za napad. I Pipanu je data jedna veća suma nova­ ca da ponese Draži112). Pipan je, u drugoj polovini jula 1941. ponovo došao u Beograd. Ljotić je ovaj put imao nameru da na Ravnu Goru pošalje nekoliko svojih ljudi. Boško Kostić, koji je učestvovao u ovim razgovorima, piše: „L jotić je pozvao kod sebe Ratka Parežanina i mene. Kod Ljotića smo zatekli Vladimira Lenca. Obrativši se Parežaninu i meni, Ljotić nas odmah zapita: „Da li ste spremni da napustite Beograd i odete sa Lencom u štab pukovnika Draže Mihailovića?11 Obojica u jedan glas povikasmo da pristajemo. Na to je Ljotić kazao da budemo spremni, da posvršimo svoje poslove, jer treba da računamo s time, da po svoj prilici više u Beograd nećemo moći da dolazimo. Lenac će vas obavestiti kada treba krenuti113). Kos­ tić, dalje, kazuje kako je on nagovarao Ljotića da pođe sa njima na Ravnu Goru, ali mu je Ljotić odgovorio: ,,E, Boško, znaj da je moje srce tamo u šumi, ali mi moj razum nalaže da ostanem u Beogradu. Vi ćete otići tamo, bićemo u vezi i neka vam Gospod bude na pom oći“ 4). Do nameravanoga odlaska na Ravnu Goru nije došlo zbog prego­ vora o s p o r a z u m u između Draže Mihailovića i komunista. Ljotić je odmah prozreo opasnosti od toga sporazuma. Govorio je: „Ako zaista dođe do sporazuma, onda predstoje teški dani i ovome delu srpskoga naroda, pošto će komunisti, ogrnuti nacionalnim plas­ tom, dići narod na ustanak, što će izazvati okupatora na strahovite represalije115) . . . Tako je i bilo. Kada je obrazovao svoju vladu gene­ ral Nedić je „dao nalog svome šefu kabineta d a s t u p i u v e ­ zu sa D r a ž i n o m p o d z e m n o m k o m a n d o m Beogra­ da kako bi mu oni dali jednog svog kurira za Ravnu Goru koji bi odneo jednu hitnu poruku Nedićevu M ihailoviću"6). Kurir je bio poručnik Pipan, Slovenac, koji je ovo pismo i uručio. Obaveštavajući Mihailovića, u pismu koje je Pipan odneo, o obra­ zovanju svoje vlade, Nedić je tražio, „da njih dvojica zajedno rasmotre mogućnosti da se srpskome narodu pomogne. Nedić je izja­ vio da on lično svojom rečju garantuje potpunu bezbednost Mihailoviću za njegov dolazak u Beograd, gde je u tome trenutku jedino bilo moguće sastanak održati"7). Mihailović nije došao u Beograd, 2) Na istom mestu, str. 34. 3) Na istom mestu, str. 34-35; sravni: Ratko Parežanin, Drugi svetski rat i Dimitrije Ljotić, Minhen 1971, str. 413-415. 4) Boško N. Kostić, Na istom mestu, str. 35. 5) Na istom mestu, str. 36. 6) Stanislav Krakov, Na istom mestu, str. 151.

363

nego je poslao majora Aleksandra Mišića i pukovnika Paviovića, koji su bili primljeni od Nedića. Nedić je sa njima raspravljao mo­ gućnost i oblike saradnje i predložio da Mihailović „odmah i sa svim svojim odredima prebaci se u Bosnu i Hercegovinu, da tu organizuje borbu protiv ustaša, da zaštiti tamo srpski narod od istrebljenja koje vrše nad njim Pavelićevi koljači i da organizuje sve tamošnje zdrave nacionalne narodne mase u svoj pokret, jer će to biti jedina moguća rezerva za opštu akciju kada za nju dođe momenat. Za to vreme Nedić će sa svojim trupama očistiti Srbiju od komunizma koji je najveća opasnost za srpski narod i u sadašnjosti a još više u budućnosti, i to baš kada Nemci budu izgubili rat, jer se komunisti ne bore za slobodu Jugoslavije već za njeno potpadanje pod Sovjete“ 8). General Nedić nije dobio nikakav odgovor na ponude koje je učinio Draži Mihailoviću. „Sve je tome kriv onaj nesretni Dragiša Vasić i nekoliko crvenih koji su se oko Draže okupili i guraju sve­ sno u propast i njega i ceo srpski narod, govorio je Nedić u tim da­ nima neizvesnosti kada se grafička linija, koja je pokazivala situaci­ ju u zemlji, pela ka katastrofi"9). Da je u to vreme bilo oko Mihai­ lovića ubeđenih komunista najbolje pokazuje slučaj Miloša Popoviča-Đurina, ubeđenog i izgrađenog komunističkog aktiviste sa Be­ ogradskog univerziteta. D ojčilo Mitrović piše: ,,U štabu Cerskog odreda kapetana Dragoslava Račića bio je rezervni poručnik Miloš Popović-Đurin, koga je polovinom avgusta uputio Draža Mihailo­ vić i z s v o g a š t a b a radi pojačanja komandnog sastava Račićevog štaba. U to vreme štab Mihailovića upućivao je na razne strane četničke oficire kao pomoć oko organizovanja četnika. Me­ đutim, Miloš Popović-Đurin dok se nalazio u štabu Draže Mihailo­ vića, posle u štabu Cerskih četnika, bio je o b a v e š t a j a c narodnooslobodilačkog pokreta i slao svojoj partijskoj vezi značajne informacije. Pošto je proveo dva meseca u štabu Račića, polovinom oktobra, Popović prelazi u Bosnu i postaje komandant bataljona u Ozrenskom partizanskom odredu"10) . . . Četnici su, na kraju, otkri­ li Miloša Popovića i hteli da ga likvidiraju „zbog njegove saradnje sa partizanima"11). Miloš Popović-Đurin spevao je poznatu pesmu o Husinskom rudaru12). Todor Vujasinović, pogrešno, veli, da je Mi­ loš Popović-Đurin ,,u sporazumu sa partijskim rukovodstvom, stu­ pio u Račićev Cerski odred, kao oficir, kada su ga četnici demaski­ 7) Na istom mestu, str. 151. 8) Na istom mestu, I, str. 152-153. 9) Na istom mestu, str. 153. 10) Dojčilo Mitrović, Na istom mestu, str. 153. n ) Na istom mestu, str. 155. 12) Todor Vujasinović, Ozrenski partizanski odred. Sarajevo 1950, str. 133.

364

rali, u poslednjem času uspeo da se prebaci u Bosnu“ 13). Poginuo je 1943. godine u Bosni. Pošto odgovor od Mihailovića nije stizao, general Nedić je posle d e s e t dana poslao novoga kurira na Ravnu Goru. Kurir je bio pukovnik Marko Olujić, a pratio ga je poručnik Pipan. Nedić je tra­ žio od pukovnika Mihailovića da, „ako ne misli napustiti Srbiju, bar da koordinira akciju svojih jedinica sa onima koju Nedićevi odredi treba da otpočnu i obavestio ga je u kojim krajevima će po­ četi svoje čišćenje, tražeći od njega da ukloni odatle svoje odrede, ako već neće da sarađuje u neposrednoj akciji protiv komunista, kojima nije cilj borba protiv Nemaca, već dolazak na vlast, kada za to dođe momenat“ 14). Marko Olujić nije ni stigao do pukovnika Mihailovića. Zarobili su ga komunisti u Ljigu i streljali. Kada su bili uhvaćeni partizanska patrola ih je „dovela u štab čete baš u času kada se održavao zbor. Olujić i Pipan su zadržani, a potom su saslušani. Ovome saslušanju prisustvovala je i Milka Minić . . . U cipeli Olujića, ispod tanke kožne postave, nađen je skriven dokumenat o saradnji oružanih organa Nedićeve vlade i četnika Draže Mihailovića „radi potpunog uništenja komunističkih bandi kako u njemu piše"15). Na sastanku jedne partizanske delegacije, na čelu sa Aleksandrom Rankovićem (pod imenom Stanković), sa Dražom Mihailovićem na Ravnoj Gori, ovome je pokazano pismo koje je bilo nađeno kod Marka Olujića. Slavko Pipan je bio uspeo da pobegne. Kada je došao na Ravnu Goru „ispričao je Draži Mihailoviću kako je uhvaćen i šta se sa njim i Olujićem dešavalo"16). Stanislav Krakov piše: „Od ljudi iz tajne beogradske organizacije Mihailovićeve saznao sam kasnije da su oni osumnjičili Pipana da je bio u do­ sluhu sa komunistima i da je uvukao Olujića u partizansku zasedu, te su ga zato sami dražinovci likvidirali"17). Ovde treba napomenuti da Krakov i Martinović-Bajica pišu prezime O l u j i ć , a Jovan P. Trišić to ispravlja u O l u j e v i ć . Borivoje M. Karapandžić navodi da je navodno pismo Nedića pukovniku Mihailoviću bilo u stvari plan za zajedničku akciju pro­ tiv partizana „na sektoru oko Valjeva". Ovaj plan je bio izradio ge­ neral Panta Draškić, koji je bio član Nedićeve vlade: „Ovim je ge­ neral Draškić želeo, da jednim spontanim načinom ujedini Mihailovićeve i Nedićeve odrede u borbi protiv komunista"18). Ovaj je plan trebao da odnese Draži Mihailoviću pukovnik Jovan Trišić, koman­ dant žandarmerije, ali to nije učinio, nego je za to odredio Marka 13) 14) !5) 16) i?) 18)

Na istom mestu, str. 134. Stanislav Krakov, Na istom mestu, I, 154. Dojčilo Mtirović, Na istom mestu, str. 173. Na istom mestu, str. 199. Stanislav Krakov, Na istom mestu, I, str. 154. Borivoje M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 102.

365

Olujića i Slavka Pipana: „O lujiću i Pipanu Trišić je dao svoj luk­ suzni auto zajedno sa šoferom, da bi što pre stigli na Ravnu Goru. Ali na putu kod Belanovice, pohvataju ih partizani, na čijem se čelu nalazio Stevan Singer, čuveni komunista iz toga kraja“ 19). Petar Martinović-Bajica kaže, sasvim drukčije, da je Draža Mihailović „kako je meni poznato, došao u dodir sa đeneralom Nedićem još u novembru 1941. godine preko kapetana Aleksandra Mišića. Pri uza­ jamnom sporazumu prva pisma su uništena, a docnije ih je malo bilo, jer su sva saopštenja išla usmeno od svake strane po specijal­ nim kuririma i poverljivim licima. Jedan od prvih bio je žandarmerijski p.pukovnik Olujić, koji je ubijen od strane komunističke zasede negde oko varošice Lazarevca“ 20). Jovan P. Trišić, koji bi trebalo sve ovo najbolje da zna, isprav­ lja kazivanje (Božidara Nedića) koje napred navodi MartinovićBajica, ali netačno veli, da je m ajor Mišić došao „po pozivu Nedića“ i da tada „nije došlo do kakvog sporazuma između Nedića i Mi­ šića, što mi je priznao sam major M išić"21). Trišić, dalje, veli da je Olujević „umesto mene pošao kod Draže, a bez znanja Nedićevog, a što sam već ranije izložio"22). Stanislav Krakov, koji je bio lični prijatelj sa majorom Mišićem, ističe da su Mišić i Pavlović bili „Dražini izaslanici" i da su bili zadovoljni svojim razgovorima sa generalom Nedićem. Kada su od njega izašli rekao je Mišić Krakovu: „Stari je čovek koji potpuno razume situaciju. Ja sam uveren da smo danas napravili dobru stvar za naš narod"23). Od neke bliže, lične, saradnje između generala Nedića i pukov­ nika Mihailovića nije, u ovo vreme, moglo biti ništa. Kontakta je bilo više nego saradnje. I Draža Mihailović, i grupa oko njega, kao da ovu saradnju nisu ni želeli; njihovi pogledi su bili okrenuti na drugu stranu. Bez obzira na to general Nedić je pomagao i spasavao gde je koga mogao. Već u to vreme bilo je nekoliko oficira, koji su, formalno, pripadali generalu Nediću, a bili, stvarno, članovi Mihailovićeve organizacije. Kada su razbijeni pobunjenički odredi gene­ ral Nedić je znatan deo četničkih odreda i njihovih oficira legalizovao time što ih je primio i SDS i u SGS. Pri tome on nije tražio od njih da prekidaju svoje veze, nego samo da budu smotreni. I SDS i SGS su bili kanal preko koga je general Nedić snabdevao četni­ ke, razume se, u granicama mogućnosti, i oružjem i municijom, a i drugim potrebama. Iz izjave koju je general Nedić dao „Novom vremenu", 12. novembra 1941. godine, vidi se da je on ne samo nu­ dio Mihailoviću saradnju, nego da mu je vlada slala i novce: „Sto 19) 20) 21) 22) 23)

366

Na istom mestu, str. 103. Petar Martinović-Bajica, Na istom mestu, str. 262. Jovan P. Trišić, O Milanu Nediću . . . , str. 85. Na istom mestu. Stanislav Krakov, Na istom mestu, I, str. 150.

se tiče Draže Mihailovića, veli se u toj izjavi, i on je izjavio da želi da sarađuje na uništenju elemenata nereda pa je u tu svrhu primao i novac od srpske vlade. Međutim, on je istovremeno pregovarao i sa komunistima, o čemu ima i pismenih dokaza, a i na terenu je sa njima sarađivao"24). Pod 16. oktobrom 1941. godine zabeležio je Dragoljo D u d ić :....... Odnosi na terenu vrlo su korektni između nas i četnika, za današnje vreme i opaža se žudnja za jedinstvenom bor­ bom, a to će biti dobro ako ne nastane kakva promena u tome prav­ cu "25). Bez obzira na ovako lično držanje Draže Mihailovića ni general Nedić ni Dimitrije L jotić nisu prestajali tražiti mogućnosti za uspo­ stavljanje i održavanje veza sa Mihailovićem. Činili su to preko uglednih ljudi iz naroda (kao Ilija Mihailović i Čedo Vujović). O jednom takvom pokušaju piše Boško N. Kostić, koji je bio delegat i generala Nedića i Dimitrija Ljotića. Kostić je još uzeo sa sobom i Vladimira Lenca. Oni su imali, u proleće 1943. godine, sastanak sa Čedom Vujovićem, delegatom Draže Mihailovića. Preko V ujovića Kostić je preneo Draži Mihailoviću Nedićevu i Ljotićevu poru­ ku, da su oni spremni da ga „pomažu sa oružjem, municijom, nov­ čano i u svakom drugom pogledu, sve što budu mogli. Oni mole đenerala Mihailovića da sa svoje strane u Srbiji ne uspostavlja za sa­ da svoju vlast, jer je narodu teško već i ovo đvovlašće Nemaca i Ne­ dićeve vlade. Trovlašće bi bilo još daleko teže, jer bi ono izazivalo velike zabune, da ne kažemo anarhiju, pošto bi bile dve srpske vla­ sti i narod ne bi znao koga da sluša. Nedić i Ljotić dalje poručuju, đa srpska vlada u Beogradu neće postavljati više komandante oru­ žanih jedinica, niti okružne i sreske načelnike, bez prethodne saglasnosti đenerala Mihailovića. Oni smatraju, da bi đeneral Mihai­ lović trebao da ostane izvan teritorije Srbije i da tamo čisti teren od komunista, a oni će u Srbiji taj isti posao da rade. U danom mo­ mentu spremni su da vlast i sve svoje oružane odrede predaju Dra­ ži ili licu koje Kralj bude odredio. U tom momentu, misle, da su oni svršili svoju funkciju i za sebe ništa drugo ne traže, no da izađu pred sud pred kojim će položiti računa o svome radu za vreme oku­ pacije"25). Ovaj predlog izneo je Čeda Vujović Draži Mihailoviću, ali ni po­ sle toga nije došlo do vidnijeg poboljšanja odnosa. Iako su od strane generala Nedića i Ljotića generalu Mihailoviću činjene velike uslu­ ge stanje se nije mnogo poboljšavalo. Pored ostaloga Boško N. Kos­ tić je, posle svoga prvog putovanja u Tursku, krajem februara 1942. godine, preneo Draži Mihailoviću direktne poruke Slobodana Jovanovića iz Londona kao i šifru za direktne veze Draže Mihailovića 24) Na istom mestu, str. 271. 25) Boško N. Kostić, Za istoriju . . str. 110.

367

sa vladom u Londonu26). Ovu poruku i šifru Kostić je poslao preko novinara Jove Lazar evića, koji je tih dana odlazio u štab generala Mihailovića27). Kada je, u junu 1943. godine, Boško N. Kostić po drugi put išao u Tursku, preneo je poruku generala Nedića za kra­ lja Petra II. Poruka je kratak izveštaj o stanju u zemlji. U odnosu na Mihailovića u njoj stoji ovo: „Znam da u redovima srpskih oru­ žanih snaga ima oko 80% oficira i ljudi koji pripadaju pokretu đenerala Mihailovića i koji će se pripojiti njemu kada vreme za to do­ đe, da pomognu oslobođenju svoje zemlje. Ja sam spreman da pre­ dam vlast đeneralu Mihailoviću kada Nemci odu, da bi održao za­ kon i red u zemlji dok se legalna vlast i Vaše Veličanstvo ne povrati. Radi toga, molim Vas, da delujete na đenerala Mihailovića da ne prouzrokuje prerane represalije nad nezaštićenim stanovništvom. Svaka nemačka glava se plaća sa sto srpskih. Za mene, međutim, svaka pojedinačna srpska glava je draža nego sto nemačkih. Po­ sle oslobođenja zem lje spreman sam da izađem pred narodni sud. Za m oja dela istorija će da sudi n ajbolje1123). I ovaj put je Kostić preneo važne poruke jugoslovenske vlade generalu Mihailoviću. Razvoj situacije u Londonu je išao protiv Mi­ hailovića i traženo je da on bude uklonjen iz vlade; Mihailoviću je bilo javljeno da će Anglo-Am erikanci pomagati Tita. „Doneo sam, veli Kostić, i lozinku na osnovu koje će Milan Maksimović poslati generalu Mihailoviću veću sumu novaca. Mislim da se radilo o oko trideset miliona dinara. Od te svote Maksimović je isplatio porodi­ cama pojedinih naših emigranata preko tri miliona dinara. Adrese, kojima se to trebalo isplatiti, kao i veličina sume, ja sam doneo Maksimoviću, i s njim zajedno podelio porodicama1129). Ovom prili­ kom poručeno je generalu Mihailoviću da se ne nada u pomoć s p o ­ l j a i da obrati pažnju na ljude u svojoj okolini, jer mu nisu svi odani30). Ubistvo pukovnika Miloša Masalovića, šefa kabineta pređsednika vlade Milana Nedića, i čoveka koji je mnogo pomagao četnicima, izvršeno 9. marta 1944. godine, veoma je pogoršalo raspoloženje generala Nedića prema Mihailoviću i prema četnicima u Srbiji uop­ šte. Ovo tim više, što se znalo da su Masalovića ubili četnici31). Ne znamo da li je i pukovnik Masalović bio stavljen pod slovo ,,ZU, ali se znalo da je Draža Mihailović, 15. jula 1942. godine, aktom broj 310, stavio generala Milana Nedića pod slovo ,,Z“ što je Radio Lon­ 2S) 2") 2S) 29) 30) 31)

368

Na Na Na Na Na Na

istom mestu, str. 87. istom mestu, str. 91-92, istom mestu, str. 116. istom mestu, str. 122. istom mestu. istom mestu, str. 150.

don objavio u emisiji od 29. jula 1942. godine32). Da je ovo stavlja­ nje generala Nedića pod slovo ,,Z“ moralo Nedića duboko uvrediti, jasno je samo po sebi. Kada ga je, posle ovoga, posetio Stanislav Krakov, Nedić mu je, uzbuđen i ogorčen, rekao: „Ja ovde nosim svoju glavu na tanjiru da što više spasem od okupatora pod svim mogućim izgovorima, što više oružja i municije, odeće i obuće, da snabdem i opremim Dražine ljude, da ih osposobim za borbu da spasavaju Srbe od dušmana crvenih i crnih, dok ne dođe zeman da se proteraju i ovi kukasti a oni dosuđuju da se zakolju najbolji srpski domaćini, junaci sa svih naših bojišta, samo zato što me po­ mažu i srcem i dušom da izdržim da srpske glave spasavam"33). Ogorčen stavljanjem i sebe pod slovo ,,Z“ , a i njegovih drugih saradnika, general Nedić je, 28. juna 1942. godine, uputio svoju dra­ matičnu „Poslanicu našim beguncima u tuđini"34). Bez ustruča­ vanja, oštro i sa činjenicama, general Nedić je osudio huškačku pro­ pagandu, koja je dolazila iz Londona. Ukazavši na beznadežnost nji­ hovoga položaja, Nedić im je doviknuo: „Izričete presude najboljim Srbima koji brinu tešku narodnu brigu i, koliko god njihove ljudske moći dozvoljavaju, pomažu svome nesrećnom narodu, koji ste vi tako bezumno prevarili, upropastili i izneverili. Čak ste vi „osudili na smrt“ one srpske rodoljube, koji su savetovali narodu da zaseje svaku stopu zemlje, da u ovim preteškim vremenima osigura sebi bar nasušni hleb, te da iduće zime ne bude žrtva gladi! Šta se vas tiču životi srpske dece, kad ste vi sami siti i p ija n i. .. Uzalud upirete oči u crvenjake da vam oni povrate državu, vi državnici i v o j­ skovođe bez države, naroda i vojske. Vi fabrikanti lagarija što iz­ mišljate bitke po Srbiji, u kojima dražinovština odnosi nekakve pobede"35). Sva ova, iako vrlo gorka, iskustva nisu učinila da general Ne­ dić prestane pomagati četnike i pružati pomoć Mihailoviću, koji je, ukidanjem britanske pomoći, dolazio u sve težu situaciju. Događali i orijentacija Anglo-Amerikanaca razvijali su se sve više ne štetu srpske nacionalne stvari. Ta okolnost s jedne i opšte želje svesnih nacionalnih Srba s druge strane, ukazivali su na potrebu približa­ vanja između generala Mihailovića i generala Nedića pri čemu je Nedić bio uvek onaj koji pravi ustupke. Jedan od takvih ustupaka bilo je i postavljanje generala Miodraga Damjanovića za Nedićevog šefa kabineta. U leto 1944. godine, a naročito u drugoj polovini leta, nije bila nikakva retkost videti četnike u Beogradu gde su oni imali svoju ilegalnu organizaciju, koja je, ponekada, radila na svoju ruku i činila stvari sa kojima, vrlo verovatno, general Mihailović nije 32) 33) 34) 35)

„Poruka", broj 13 od 11. VI, 1953, str. 17. Stanislav Krakov, Na istom mestu, II, str. 304. Govori generala Milana Nedića, str. 121-125. Na istom mestu, str. 123-124.

369

bio saglasan (pored Miloša Masalovića ubijen je Ceka Đorđević, a bila je doneta i odluka da se ubije p.pukovnik Đorđe Ćosić, što je osujećeno jednom intervencijom). Na kraju je, ipak, došlo i do sastanka između generala Mihailo­ vića i generala Nedića. Boško N. Kostić, koji je lično učestvovao u razgovorima za pripreme ovoga sastanka, zabeležio je kako je doš­ lo do njega. General Mihailović je bio postavio kapetana Predraga Rakovića za svoga delegata kod generala Nedića. „Pokazao mi je, veli Kostić, i pismo đenerala Mihailovića, upućeno bivšem ministru inostranih poslova, Aleksandru Cincar-Markoviću, u kojem ga D ra ­ ža moli da bude kao savetnik Rakoviću. Dalje mi Raković reče da je dobio nalog od đenerala Mihailovića da povede Dimitrija Ljotića na sastanak sa njim, ali su, dodade, juče Kalabić i Račić odveli đe~ nelara Milana Nedića u čijoj su se pratnji nalazili Nedićev šef ka­ bineta, đeneral Miodrag Damjanović, i upravnik grada Beograda Dragi Jovanović; oni su se već sastali sa Dražom, a danas treba da se vrate natrag"36). Nedić je, posle povratka, obavestio Ljotića o ovo­ me sastanku i rekao da je postignut sporazum. Četnici će od ko­ mande SDK dobiti oružje i opremu. „D o sada su dobrovoljci davali oružje i m uniciju raznim četničkim jedinicama pojedinačno, pa je đeneral Mušicki pozdravio sporazum da od sada oružje i municija za četnike ide preko jednoga određenog lica; ovo će lice da vrši podelu i neće se više moći da dešava da pojedini odredi traže mu­ niciju više nego što im treba dok drugi u tom oskudevaju. Mušicki je dodao da uskoro treba da dobije za dobrovoljce francuske uni­ forme, pa će od toga dati za četnike 2.500 kom pleta"37). I Herman Nojbaher (Hermann Neubacher), koji je održavao veze i sa generalom Nedićem i sa generalom Mihailovićem, pominje ovaj sastanak Nedića i Mihailovića. ,,U avgustu 1944. veli on, došlo je do susreta Nedić-Draža Mihailović. Susret je bio u jednoj sasvim za­ mračenoj prostoriji, jedan nije mogao da drugome dokaže da su oni stvarno stajali jedan prema drugome. To je tipično za balkanske zavereničke metode. Zbog neposredne komunističke poplave zemlje tražio je Mihailović od Nedića finansijsku pomoć i zalaganje da na­ oruža 50.000 pristalica pomoću Nemaca. Time je Nedić trebao da pred nacionalnim pokretom otpora otkaje svoju dugogodišnju kola­ boraciju i otkupi se u jednom zajedničkom antikomunističkom fron­ tu. Nedić je došao meni sa ovim zahtevima, ali mi je prećutao sa­ stanak; ja sam ga doznao kroz četnički kanal. Kada sam ga ja uzgred podsetio on mi je ispričao o ovome susretu u zamračenom prostoru uz obazrivu napomenu, da je on, u najboljem slučaju, prepoznao 36) Boško N. Kostić, Za istoriju . . . , str. 156. 37) Na istom mestu, str. 157.

370

Dražu Mihailovića po glasu, „ali može se, takođe, čovek i prevariti“ 38). U ovo vreme došlo je do sastanka između generala Koste Mušickog i Draže Mihailovića. Mušicki je, po naređenju Nedića, tre­ balo da ode u Valjevo i sastane se sa četničkim komandantima „ra­ di pregovora o zajedničkoj akciji u tome kraju"39). Sastanak je bio u selu Koceljevu i trajao je 40 minuta: „ .. . Pri polasku, neki od oficira pitali su đenerala Mušickog da li ima izvesne sekcije. Mu­ šicki je nekoliko sekcija izvukao iz svoje tašne i dao ih četnicima, rekavši im da u Beogradu može da im da više primeraka“40). Bori­ voje M. Karapandžić veli da je general Mušicki posetio Dražu Mi­ hailovića 17. septembra 1944. godine, i obavestio ga o situaciji u Valjevu u koji su bili već ušli partizani, kao i uopšte u Srbiju41).

38) 39) 40) 41)

Hermann Neubacher, Sonđer-Auftrag Siidost. . . , str. 164. Boško N. Kostić, Za istoriju . . str. 166. Na istom mestu, str. 166. Borivoje M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 367-368.

371

STARANJE O SRBIMA IZVAN OKUPIRANE SRBIJE

General Milan Nedić se mnogo brinuo i za sudbinu našega naro­ da izvan okupiranog područja Srbije, gde je njegov moralni ugled bio veliki. Naš narod u ovim krajevima je mnogo bolje razumevao i shvatao smisao Nedićevih napora i njegove žrtve, nego narod u okupiranoj Srbiji. Izuzimajući Crnu Goru i delom one krajeve, koji su bili došli pod Italijansku okupaciju, u svim drugim krajevima bio je naš narod biološki ugrožen. Crna Gora, iako nije bila nacionalno ugrožena, ležala je generalu Milanu Nediću na srcu i on je želeo da pomogne narodu u tome kraju. Ovo tim pre što mu se za pomoć bio obratio i general Blažo Đukanović, koji je u Crnoj Gori imao ulogu sličnu Nedićevoj u okupiranoj Srbiji. Da bi se detaljnije obavestio o stanju u Crnoj Gori general Nedić je, u leto 1943. godine, poslao u Crnu Goru Mirka Vlahovića, da on na licu mesta vidi tomošnje stanje i da mu podnese izveštaj. Pre polasku, Vlahović je dobio de­ taljna uputstva i od generala Nedića i od Dimitrije Ljotića. Nedić je, piše Vlahović, pored pisma koje mu je dao za generala Đukanovića, i usmeno izložio ono što je trebalo da se prenese Đukanoviću: „Italija će izaći iz rata što treba da olakša naš položaj. Nemci će okupirati Crnu Goru, što će doneti uspostavljanje redovnih veza između Srbije i Crne Gore. Nedić poručuje Đukanoviću da crnogor­ ski četnici ne vode borbu protiv Nemaca, već isključivo protiv ko­ munista. O proširenju Nedićeve vlade nad Sandžakom i Crnom Go­ rom, nije bilo reči"1). Od Dimitrija Ljotića Vlahović je dobio još interesantija obaveštenja. „Reći ću Ti nešto, kazao mu je Ljotić, što ni najbliži m oji i Nedićevi saradnici ne znaju. Mi radimo na to­ me da još pre svršetka rata veći deo Jugoslavije bude slobodan, da se Nemci povuku a Nedićeva vlast proširi do D ubrovnika. . . Ali o tome nikomu ne govori izuzev dr Baraću i Vlajku“ 2). Vlahović je doznao od Mihaila Olćana šta je sve učinjeno da se spasu crnogor­ ski četnici, koji su bili zarobljeni od Nemaca: „Na intervenciju ge­ nerala Nedića, Dimitrija Ljotića i ministra Olćana, Nemci su im priznali status ratnih zarobljenika uz obećanje, da će ih povremeno sve osloboditi"3). !) Mirko M. Vlahović, Stav generala Nedića prema Crnoj Gori (U „Zapi­ si iz dobrovoljačke borbbe“, II, 1955, str. 63. 2) Ratko Parežanin, Moja misija u Crnoj Gori, str. 7. 3) Boško N. Kostić, Na istom mestu, str. 137.

372

Da bi pomogao i olakšao borbu četnika u Crnoj Gori i Sandža­ ku protiv komunista general Nedić je, u februaru 1944. godine, bio poslao u Sandžak II bataljon V puka SDK, što je bio uvod u sjedi­ njenje ovih četnika i dobrovoljaca4). Kada je pošao za Sandžak, II bataljon V puka SDK imao je 893 borca, a kada se vratio, u junu 1944. godine, svega oko 350; ostali su izginuli ili bili ranjeni i time izbačeni iz stroja. ,,U jednoj borbi oko Priboja poginuli su i koman­ dir čete Mileševske brigade kapetan Pavlović i komandir VII do­ brovoljačke čete, poručnik Milovančević. Obojica su mrtvi preneti u Srbiju i tu sahranjeni'15) . . . U toku leta 1944. godine došlo je do tehničko-komandnog ujedinjenja četnika vojvode Pavla Đurišića i SDK: na teritoriji Sandžaka i Crne Gore formirana su tri puka: VI. sa sedištem u Mileševu, VII. sa sedištem u Plevljima i VIII. sa sedištem u Podgorici6). General Nedić je, gde je mogao i koliko je mogao, pomagao naš narod u Crnoj Gori i materijalno. „Odmah posle dogovora sa vojvo­ dom Đurišićem, Nedićeva vlada šalje u Sandžak četničkim odredima kao prvu svoju pomoć oružje, odeću, obuću, oko 250 brdskih konja, duvan i ostale potrebe. Nedićeva vlada poslala je više desetina va­ gona hrane narodu i četnicima u Crnoj Gori i Sandžaku. Pored pše­ nice i kukuruza poslato je, koliko je meni poznato, i nekoliko vago­ na šećera" . . . General Nedić i SDK slali su u Crnu Goru i dobro­ voljačkog potporučnika Slobodana Stankovića i poručnika Vel j ka Tomovića. „Zadatak ove dvojice bio je da obaveste komandanta čet­ ničkih snaga Crne Gore s one strane reke Tare, deneralštabnog pot­ pukovnika Đorđija Lašića (poginuo od anglo-američkog bombardo­ vanja sa nizom svojih štabnih oficira u Podgorici na Đurđevdan 1944. godine), da je Pavle živ i da komanduje četničkim snagama i jednim dobrovoljačkim bataljonom u prostoru Sandžaka; da v oj­ voda ima nameru da u najskorije vreme preduzme ofanzivu sa svim raspoloživim snagama u pravcu Mojkovca, a u cilju definitivnog uspostavljanja veze između Srbije i Crne Gore i da saopšte Đ. Lašiću da on sa svojim snagama, u isto vreme, otpočne ofanzivu u istom pravcu sa južne strane; da će u skoro vreme stići u Pođgorcu opunomoćenik đenerala Nedića Mihailo Olćan, radi objedinja­ vanja nacionalnog fronta između Srbije i Crne Gore“ . . . I kada se, od jeseni 1944. godine, sve jasnije ocrtavao slom nacionalnog srps­ kog fronta, nisu general Nedić i Dimitrije Ljotić zaboravljali ni Crnu Goru ni njene četnike. Da bi im se pomoglo da se i politički tačno obaveste i donesu ispravnu odluku o svome povlačenju sa do­ maćeg terena, bio je poslat u Crnu Goru Ratko Parežanin sa poseb­ nom misijom kod vojvode Pavla Đurišića. *) Na istom mestu, str. 137. 5) Na istom mestu, str. 137-138. 6) Ratko Parežanin, „Moja misija u Crnoj Gori“.

373

GENERAL M ILAN NEDlC I ISTOČNA BOSNA

Pored drugih naših krajeva general Nedić se mnogo brinuo i za sudbinu našega naroda u Bosni i Hercegovini čiji su jauci dopirali do okupirane Srbije i čije su nade bile tako uzbuđeno izražene u po­ viku one bosanke seljanke „M ajko Srbijo, pom ozi“ . Na tlo te osa­ kaćene majke Srbije skupljale su se desetine hiljada srpskih izbeg­ lica iz svih naših krajeva, iz Bosne naročito. Istočna Bosna je bila postala odskočna daska za sve one koji su mogli dobeći do Drine u nadi da se prebace u Srbiju koja je već krajem 1941. godine bila umirena i privlačila sve one koji su bežali od terora srpskih nepri­ jatelja koji su pirovali krvavi pir na sve strane.

.

1

Spašavanje naroda u Istočnoj Bosni nije bilo moguće bez povezi­ vanja sa četnicima na tome prostoru. I tu je pojava četnika nastala iz nužne samoodbrane od ustaških zločina, koji su bili više nego svi­ repi. U početku su se međusobno povezivali pojedini otresitiji i hrabriji ljudi iz same sredine naroda. Organizovali su se kako su znali i umeli bez da su, u početku, imali određeno i jasno v o j n o rukovodstvo. Ono je nastalo tek onda kada su u Istočnu Bosnu po­ čeli dolaziti pojedini oficiri iz Srbije, slati bilo od generala Nedića bilo od Draže Mihailovića. Ovi četnici, koji su spontano nastajali, nazivani su u komunističkim izveštajima „samostalnim četnicima", s kojima je Partija htela da sarađuje u borbi protiv Nemaca, Itali­ jana i ustaša kao i protiv Srba koji su im mogli smetati. U jednom izveštaju Štaba NOP Bosne i Hercegovine, od 20. IX. 1941. godine, stoji da oni pristaju na saradnju sa ovim četnicima, „ali još i pod uslovom da oni vode borbu ne samo protiv okupatora i njegovih slugu ustaša, već i protiv Srba koji su se prodali okupatorima, pa za njihovu korist ubijaju, pljačkaju musimansko i hrvatsko stanov­ ništvo i na taj način siju mržnju i razdor među narodima za račun okupatora"1). J) Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobođilačkom ratu jugoslovenskih naroda. Tom IV, knj. 1, Beograd 1951, str. 412.

374

Na pitanje: s kime, kako i protiv koga treba voditi borbu u Bos­ ni i Hercegovini nastao je rascep između borbenih elemenata i u Istočnoj Bosni. U izveštaju štaba NOP-a Tuzlanskoga odreda štabu NOP-a za Bosnu i Hercegovinu, od 15. IX. 1941. godine, stoji, da su „prije desetak dana otišli u Vlasenicu jedan član Oblasnoga štaba i jedan Sreskoga štaba na sastanak sa majorom Jezdimirom Dangićem. Predložili su mu za odgovor sledeća pitanja 1) koji je glavni neprijatelj, a ko naš glavni zaštitnik? 2) saradnja na vojnom, eko­ nomskom i političkom polju, 3) slobodna propaganda i međusobno nenapadanje"2). Dangić im je, vele, rekao da se s tim slaže, „ali nikakav pismeni sporazum nije potreban. Dalje je izjavio da ne ističemo još crvene zastave, jer je to prerano. Naglasio je da (se) ne istrčavamo i da se za sada suzdržimo od napada na Nijemce, jer mi se, tobože, borimo samo protiv ustaša"3). Deset dana pre ovoga javio je štab NOP-a Sarajevske oblasti PK za Bosnu i Hercegovinu, da Aćim Babić ima nekoliko bataljo­ na: ,,U stvari komandant ovih svih bataljona, gdje je i Aćim jeste major Dangić. Izgleda da ćemo da se s njim sporazumijemo, i to ćemo gledati što pre da učinim o"4). Sporazumeli se nisu, ali je, u početku, postojala izvesna saradnja. Stab Romaniskog bataljona javlja, 27. IX. 1941. godine, štabu Bosanske brigade: „ .. . Prije nekoliko dana dobijena je pomoć od 2.500 kg, pšenice i nešto pasulja iz Srbije. Ova će pomoć, koju je omogućila saradnja sa komandantom bosan­ skih četničkih odreda Jezdimirom Dangićem, stići na Glasinac za nekoliko dana"5). Od sada se sve češće susrećemo sa imenom Jezdimira Dangića. On je bio sin jednoga pravoslavnoga sveštenika; u aprilu 1941. go­ dine bio je komandir dvorske žandarmerijske čete koja je pratila kralja Petra II do Oštroga6). On je, od samoga početka, postao vo­ deća ličnost četnika u Istočnoj Bosni. Christie Lawrence pominje, pred kraj leta 1941. godine, da se pod Dangićevom komandom bore četnici u Bosni i da oni znaju za Dražu Mihailovića7). U zvaničnome nemačkome izveštaju o pregovorima sa Nemcima, koje je bio, sa srpske strane, organizovao pukovnik Pantić, stoji da je Dangić vo­ đa jedne grupe četnika u Istočnoj Bosni i da je imao naređenje od Mihailovića da komuniste u Užicu napadne sa leđa, ali se on, među­ tim, žalio na nestašicu municije8). 2) 3) 4) 5) 6)

Na istom mestu, str. 318. Na istom mestu. Na istom mestu, str. 201. Na istom mestu, str. 483. Dr Ivan Avakumović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, str. 37. 7) Christie Lawrence, Na istom mestu, str. 168-169. 8) Na istom mestu.

375

2.

Kada je obrazovao svoju vladu general Nedić je poručio Draži Mihailoviću da se on „odmah i sa svim svojim odredima prebaci na teritoriju Bosne i Hercegovine, da tu organizuje borbu protiv ustaša, da zaštiti tamo srpski narod od istrebljenja koje vrše nad njim Pavelićevi koljači i da organizuje sve tamošnje zdrave nacionalne mase u svoj pokret, jer će to biti jedna moćna rezerva za opštu akciju kada za nju dođe momenat“ 9). To isto, u to vreme, mislio je i vladi­ ka Nikolaj Velimirović. Kada ga je, odlazeći od njega, zapitao ma­ jor Palošević: „Imate li što da poručite po meni Ciči“ , odgovorio je: „Imam jednu važnu poruku. Kažite Čiči da sam mu poručio, da od­ mah majora Paloševića pošalje u Bosnu, da tamo četu je i spasava mučenički srpski narod, jer ovde u Srbiji nije potreban"10). Progoni i stradanja Srba u Bosni i Hercegovini, a naročito u Is­ točnoj Bosni, podstakli su i četničke i partizanske vođe da pokuša­ ju zajedničku borbu protiv ustaša. Sa tim ciljem izdali su, 1. X 1941. godine, jedan zajednički proglas „poštenom i rodoljubivom narodu Bosne". Proglas su za „vojno-četnički odred" potpisali ma­ jo r Jezdimir Dangić, kapetan Sergije Mihailović i Pero Đukanović, a u ime NOP-a Bosne i Hercegovine Rodoljub Čolaković, Slobodan Princip i Svetozar Vukm anović-Tem po"11). „Srbi u Bosni i Herce­ govini", veli se u proglasu, „latili su se oružja s jednim jedinim ci­ ljem : da iz naše zem lje isteraju okupatora i ustaške bande, da za­ štite svoj narod od fizičkog istrebljenja i spriječe fašističke horde u pljačkanju naše zemlje. .. Zaboravite sve ono što vas je do juče dijelilo i ujedinite sve svoje snage protiv neprijatelja srpskog na­ roda i im ena"12). U komunističkoj propagandi u ovo vreme ne ističe se klasni momenat borbe kao što je to bilo u Srbiji, nego samo potreba da se srpski narod zaštiti od ustaških zločina. Početkom novembra 1941. godine četnici i partizani zajednički napadaju Olovo. Zamenik ko­ mandanta Romanijskog NOP odreda Mika (Moriš Fliker) traži od Nikole Prodanovića municiju i veli: „Drug Čolaković kao i major Dangić hitno traže municiju i to najmanje 5-6 sanduka"13). U primedbi uz ovaj akt rečeno je: „. . .U to vrijem e dolazi do izdaje Dangića i do sastanka predstavnika naroda za oslobođenje teritorije Istočne Bosne u Vlasenici 16. i 17. XI. 1941. godine, gdje je osuđen njegov izdajnički rad"14). 9) Stanislav Krakov, General Milan Nedić, knj. I: Na oštrici noža, Minhen 1963, str. 152. 10) Na istom mestu. 11) Zbornik, IV, k n j. 2, str. 9. 12) Na istom mestu. 1 3) Na istom mestu. 14) Na istom mestu, str. 121.

376

Iz „otvorenog pisma" Glavnog štaba NOP-a odreda za Bosnu i Hercegovinu od novembra 1941. godine15 „zavedenim četnicima o izdajničkom radu majora Dangića" vidi se o čemu se radilo na to­ me sastanku. Tamo se veli: „ .. .Cilj te skupštine bio je da utvrdi u čemu se sastoje nesuglasice između Štaba bosanskih četnika i Glav­ nog štaba narodnooslobodilačkih partizanskih odreda za Bosnu i Hercegovinu"16). Za neuspeh ove skupštine „otvoreno pismo" u svemu okrivljuje majora Dangića i prebacuje mu da „u vodi na oslobođenoj teritoriji omrznute žandarme, koji su u bivšoj Jugosla­ viji progonili narod. On svuda namešta svoje ljude preko kojih že­ li da sprovodi sve ono što su radila gospoda u Jugoslaviji koja su nas izdala u aprilu ove godine. M ajor Dangić hteo bi da ustankom rukovode gospoda, jer on narod smatra maloletnikom sa kojim m o­ že svako raditi šta hoće. Zato on toliko mrzi i goni partizane, koji su se uvek borili za narod i njegova prava"17). Dangiću se, dalje, pripisuje da on hoće, da „našu narodnooslobodilačku borbu pretvori u rat Srba protiv muslimana. Mi partiza­ ni smatramo da su za zlo koje je učinjeno Srbima u takozvanoj dr­ žavi Hrvatskoj krivi ustaše i njihovi njemački i italijanska gospo­ dari"18). Osuđuju Dangića zbog parole „Srbi, na okup radi osvet­ ničkog rata", jer, vele, da i među Srbima ima nevaljalih ljudi. Oni žele da se ,,u pozadini stvore narodni odbori koji bi vršili svu gra­ đansku vlast, kojima bi se svi pokoravali i tako stali na kraj pljač­ ki, krađi i samovolji. Gospodin Dangić ne želi takve narodne odbo­ re, jer se boji naroda. On se boji da se narodu takvi odbori ne bi do­ pali, jer bi ga posle rata bilo teško ugurati u onaj isti jaram pod kojim je u Jugoslaviji stenjao"19). Pored ovoga „otvorenog pisma" isti Glavni štab uputio je, 20. XI. 1941, pismo i svima narodnooslobodilačkim partizanskim odre­ dima Bosne i Hercegovine. Predmet ovoga pisma je isti: objašnja­ vanje rada skupštine u Vlasenici i napada na majora Dangića, koji se prikazuje kao glavni protivnik partizana na ovome prostoru. Dangića optužuju da je prekršio sporazum, koji je sklopljen u ok­ tobru između bosanskih partizana i četnika: „Dangić nije mislio kako će se tim pojačati borba protiv svih neprijatelja naših naroda: njemačkih i italijanskih okupatora i ustaških bandita, već o tome kako će pomoću njega lakše progutati partizane. Njemu i n jego­ vim poslušnicima bilo je važnije od borbe protiv neprijatelja da povedu podmuklu borbu protiv partizana"20). Dangić se optužuje 15) 16) 17) 18) 19) 20)

Na Na Na Na Na Na

istom mestu, istom mestu, istom mestu, istom mestu, istom mestu, istom mestu,

str. str. str. str. str. str.

121, bel. 1. 143. 143. 143. 144. 147.

377

što je za to da se sa Nemcima i Italijanima mogu praviti sporazu­ mi: „Dokle bratski ruski narod lije krv u borbi protiv Hitlerovih bandi, dotle je Srbin Dangić, koji se ubi dokazujući kako je borba koju on vodi — srpska borba, zanosi mišlju da od Nijemaca može iskamčiti da postane nekakav komandant Bosne“ 21). U materijalu o Dangiću pominje se p r v i p u t , da Draža Mi­ hailović šalje u Bosnu ljude kao što je Dangić koji „žele da se vra­ ti ono stanje kakvo je bilo u Jugoslaviji prije njenoga sloma. . . Ka­ da to ne bi bilo tako, zašto je onda Dangić doveo tolike žandare iz Srbije u Bosnu i poslao ih u sve općine i srezove Bosne? Zašto se on boji toliko p r a v i h organa narodne vlasti, narodnih odbora? Čak i tamo gdje oni postoje, on ih nastoji da pretvori u vlast na pa­ piru, a stvarna vlast ostaje i dalje u rukama oficira i žandara"22). U produženju se sve više razotkriva j a z između četnika i partizana: „Predstavnici partizana ne žele da sarađuju sa ljudima koji pokor­ no slušaju Dražu Mihailovića, koji je u Srbiji izazvao bratoubilač­ ku borbu. . . Kad je majoru Dangiću bilo jasno da mi s njim i ofi­ cirskom gospodom ne želimo nikakvu saradnju, on je na brzu ru­ ku sklopio nekakvu privremenu upravu za Istočnu Bosnu. U njoj sjedi i nekoliko dobronamjernih ljudi, ali glavni čovjek u njoj to je m ajor Dangić, koji će i dalje, pored svih svojih obećanja, da vo­ di svoju politiku1123).

3. Proterivanje partizana iz Srbije postavilo ih je pred ceo niz pro­ blema: morali su se probijati prema zapadu preko teritorije koju su držali četnici. Zbog toga Vrhovni štab NOP-a odreda savetuje, da se sa četnicima ne prekidaju veze sasvim. U naređenju ovoga Šta­ ba od 24. XII. 1941. godine, stoji: „Mi ćemo gledati da iskoristimo sve da bi poštene elemente iz četničkih redova pridobili za iskrenu saradnju i odvojili od one reakcionarne grupe koja je okupljena oko Dangića i radi u tesnoj vezi sa Nedićem i Nemcima"24). U među­ vremenu je bio zaustavljen jedan četnički voz i uhapšen od parti­ zana potpukovnik Cvetković: „Jer imamo pouzdane informacije da on radi za Nedića i Nijemce i da je bio na putu za Užice"25). .. Na sceni se pojavio i m ajor Boško Todorović, koji je došao iz Srbije i imao misiju da organizuje četnike u Hercegovini. I Todorović je, u početku, verovao da je moguća saradnja sa partizanima. Prema iz­ 21) 22) 23) 24) 25)

378

Na istom mestu, str. Na istom mestu, str. Na istom mestu, str. Na istom mestu, str. Na istom mestu, str.

148. 148-149. 149. 219. 219.

javi jednoga partizanskog kapetana „m ajor Todorović i njegovi čet­ nici žele sa nama bratsku saradnju i da nemaju ništa protiv toga da nase partizanske grupe iz Sandžaka dolaze u Bosnu i da se bore tamo gdje smatraju za potrebno. U svakom slučaju, u Bosni nema među četnicima jedne jedinstvene komande. Postoji rivalstvo iz­ među pojedinih vojvoda i komandanata"26). Major Boško Todorović je prvih dana meseca septembra 1941. godine prešao Drinu kod Bajine Bašte i ubrzo se sastao sa Dangićem. „Ova dva junaka odmah su podelili svoje uloge: Dangić je ostao da bude komandant Istočne Bosne imajući pod sobom i vojnu i civilnu upravu, dok je major Todorović postao komandant opera­ tivnih snaga Bosne i Hercegovine"27). Ne bi se moglo reći đa je ovo tvrđenje sasvim tačno, jer u to vreme nije postojala nikakva zajednička komanda četnika na ovom području. Todorović je, sva­ kako, bio elitni oficir i čovek pun idealizma ali se u Istočnoj Bosni nije dugo zadržao. U Vlasenici se on upoznao sa Rodoljubom Čolakovićem, koji, u svome izveštaju, 31. XII. 1941. godine, Glavnome štabu NOP-a za Bosnu i Hercegovinu veli, da im je Todorović pre­ tio sa Nedićem i Nemcima u Bosni. Upitan: zbog čega oni razbijaju partizanske odrede „on (Todorović) je počeo da govori o opasnosti upada nedićevaca i Nijemaca u Bosnu. Čak mi je rekao da dobro promislim kako bi se mi partizani mogli kamuflirati ako Nedić do­ đe. Rekao je to tobože zabrinut za našu sudbinu"28). Komuniste je sve više hvatao strah od toga da se uprava gene­ rala Nedića ne protegne i na Istočnu Bosnu. U izveštaju od 31. XII. 1941. godine, javlja se: „U nedelju je započela ovdje konferencija četničkih delegata oslobođene teritorije sa članovima Privremene uprave (obrazovane novembra 1941). Prema pouzdanim informaci­ jama, glavno pitanje koje je raspravljano na toj konfereciji bio je stav prema Nedićevim zahtjevima. Na konferenciji nije rečeno u čemu se ti zahtjevi sastoje, jer navodno ni sam Dangić ne zna kakvi su zahtjevi iako ga je Nedić pozvao u Beograd. Dangić je da­ nas otputovao za Beograd da vidi šta Nedić traži, iako, po mome mišljenju, on dobro zna šta on od njega hoće. On je konferenciju sazvao za to da bi lakše izvršio svoj izdajnički posao. Kako je Dan­ gić ocenjen među nedićevcima i ljotićevcim a svedoči ova činjenicana zboru u Bajinoj Bašti jedan ljotićevac je uzviknuo na kraju svo­ ga govora: Živeo Kralj, živeo Nedić, živeo D angić"29). Čolaković veli: „M oje je mišljenje da će on nastojati da dobije od Nedića i njegovih gospodara mandat na Bosnu, smatrajući da je to najbolji način da izbegne sukob sa Nemcima, kojeg se on plaši 26 )

Na istom mestu, str. 219. 27) Stanislav Krakov, Na istom mestu, II, str. 105. 28) Zbornik. . . IV, knj. 2, str. 231. 29) Na istom mestu, str. 232.

379

kao kuge, a sa druge strane — se ne kompromituje u očima Lon­ donske vlade i samoga naroda na ovoj teritoriji. Ako Nijemci ne budu htjeli da pristanu na tu kombinaciju, Dangić će sigurno kapi­ tulirati. Za nas je značajno da se na toj konferenciji većina delega­ ta izjasnila da bosanski četnici ne smeju izdati partizane"30). I bosan­ ski komunisti su se, međutim, tešili da zbog povlačenja nemačkih divizija sa prostora Jugoslavije (zbog teškoća na Istočnom frontu) ,,i Nedić će imati pune ruke posla sa srpskim partizanima. Neće ima­ ti ni vremena ni snage da priviri u Bosnu. Umjesto dolaska Nedićevaca dođoše nam braća Crnogorci, pravi partizani"31). Početkom januara 1942. godine umnožen je na Romaniji, gde se nalazio jak partizanski odred, jedan članak pod naslovom „Za šta se bore partizani u Bosni i Hercegovini", koji je napisao Moša Pijade. Članak je programski i izlaže, sa komunističke tačke gledišta, smisao i ciljeve partizanske borbe. Partizani moraju da „još u to­ ku te borbe stvaraju organe svoje narodne vlasti, koja im je po­ trebna za uspješno vođenje narodno-oslobodilačke borbe, a koja će ujedno biti i garancija njihove sutrašnje slobode u pravoj narodnoj dem okratiji"32). Osvrćući se na prilike u Bosni i Hercegovini Moša Pijade veli: „ . .. Partizani su dugo bili jedinstveni sa seljacima čet­ nicima u borbi protiv ustaša i protiv okupatora koji su gurali Hrva­ te i muslimane na istrebljenje Srba. Borba je bila jedinstvena i nije se gledalo ko je partizan a ko četnik. Čitavi dijelovi Bosne i Herce­ govine očišćeni su od okupatora i ustaških razbojnika . .. Ali sa do­ laskom iz Srbije izdajničkih oficira, koji su u Srbiji onemogućeni, počinje neprijateljska akcija za razbijanje partizanskih odreda. Ne­ ki oficiri, kao Dangić, Kamenko Jeftić i njima slični, povezani su sa izdajnikom Nedićem, kao i sa njemačkim komandama u Užicu i Beogradu i sa talijanskim komandama u Višegradu i Dubrovniku. Oni s njima sarađuju, od njih primaju oružje i novac"33). Za ove oficire, koji dolaze iz Srbije veli Pijade, đa otvoreno bra­ ne izdajnika Nedića i hvale Nijemce kao srpske prijatelje . . . Oni su uspjeli da i jedan dio bosanskih partizana prevedu u četnike i to na položajima, protivno sporazumu o saradnji, a sve to pomoću laži i kleveta i nameću ljude da pljačkaju muslimanska sela . . . Ti ofi­ ciri nijesu prijatelji ni svojih vojnika, bosanskih Srba, seljaka i četnika. Oni su uklonili sve komandante bataljona i postavili svoje ljude koji rade kako oni hoće. Ali srpski seljaci-četnici već počinju uviđati kuda ih vode ovakve vođe"34). Oštrice Pijadinih napada upe­ rene su „samo protiv nekolicine izdajničkih oficira, koji su se na30) 31) 32) '3) 34)

380

Na istom mestu, str. 232. Na istom mestu, str. 225. Zbornik . . . VI, knj. 3, str. 10. Na istom mestu, str. 15. Na istom mestu, str. 16.

metnuli bosanskim četnicima za vođe“ , — razume se na prvom me­ stu protiv Dangića. U prvoj polovini januara 1942. godine, u diskusiju se umešao i Tito. On je, 10. I. poslao Vrhovnom štabu bosanskih četnika jedno pismo u kome se osvrće na odnose partizana i četnika prilikom po­ vlačenja partizana iz Zapadne Srbije. I on se okomio na oficire koji su došli iz Srbije i koji su poslati „direktno ili indirektno od Nedića sa zadatkom da razbiju naše partizanske jedinice u Bosni. Uslijed intenzivne propagande i klevetničke harange protiv naših parti­ zanskih komandanata uspjelo je razbiti neke naše partizanske jedi­ nice, koje su onda prešle četnicima."35). Tito ističe da i on zna da Dangić i Kamenko Jeftić sarađuju sa Nemcima i Italijanima: „Na­ ma je poznato da se na oslobođenoj teritoriji u Bosni vodi intezivna propaganda za izdajnika Nedića, koga je Londonska vlada lišila čina kao sve ostale oficire koji su zajedno sa njim u službi okupato­ ra. Nama je poznato da Dangić, koji se naziva komandantom bosan­ skih četnika, svjesno sabotira ovu odluku Londonske vlade i dalje održava sa Nedićem tijesne veze“ 36). Na Dangićev rad ukazuje se i na konferenciji vojnih i političkih rukovodilaca Prvog krajiškoga NOP-odreda, koja je održana 22. I. 1942. godine. ,,U Bosni se, ■ —■ rečeno je tamo, — po instrukcijama iz Srbije stvara razdor između četnika i komunista. To čini naro­ čito Jezdimir Dangić, sa kojim će biti obračunato onako kako on to zaslužuje"37). Štab Kalinovačkoga NOP-odreda izdao je, januara 1942. godine, jedan proglas o „četničkoj izdaji" u kome se oni koji govore o proširenju Nedićeve vlasti na Istočnu Bosnu nazivaju petokolonašima: „Petokolonaši su počeli otvoreno da likuju i da prijete dolaskom Nedića s Nijemcima. Nijesu se stidjeli čak ni da se hvale time da sa četničkim legitimacijama mogu proći svuda kroz n je­ mačke redove"38). Kao da je partizansko vodstvo u januaru 1942. godine sve više gubilo nerve što su se glasnije čule vesti o proširenju Nedićeve upra­ ve na Istočnu Bosnu. U zajedničkom proglasu CK KPJ i Vrhovnog štaba NOP-a za januar 1942. godine narodima Bosne i Hercegovine opet kipte napadi na Nedića, koji šalje razne žandarmerijske ofici­ re u Bosnu i Hercegovinu da šire mržnju protiv Hrvata i muslima­ na . . . „Na teritoriji koju ste vi svojom krvlju oslobodili, veli se ta­ mo, vladaju pljačkaši koje je poslao Nedić .. . Ovi Nedićevi oficiri govore o Nediću kao o najvećem Srbinu, dok je Nedić uistinu n a j­ veći izdajnik srpskoga naroda koga je i jugoslovenska vlada u Lon­ donu lišila čina zbog izdaje nad srpskim narodom "39). 35) 36) 37) 38) 39)

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str.

40. 40-41. 74. 81. 138.

381

Iz izveštaja Svetozara Vukmanovića-Tempa, od 28. II. 1942. go­ dine, posla log Titu kao vrhovnom komandantu NOP-a i DV Jugo­ slavije, vidi se, da je u to vreme u Istočnoj Bosni bila bačena parola, „da se ne treba dalje boriti, već da treba čekati do 10. o.m. kada će Nedić konačno urediti sa Nijemcima da 17 srezova Istočne Bosne dođu pod upravu Nedića. Na taj način oni su razbili i ono malo borbenosti kod naših boraca1140). Štab Birčanskoga odreda NOP-a javlja, 3. II. 1942. godine, Tempu o propagandi, koja se kod njih širi. Govori se pored ostaloga, da će Nedić dobiti Istočnu Bosnu. Mi­ hailo Milosavljević-Španac (poginuo 1942) i Cvijetin Mijatović-Maja ističu Tempu: „Za nas bi se situacija jako pogoršala dolaskom Ne­ dića. Po nekim znacima to je moguće, i to u najskorije vrijeme; neki oficiri već su slali ovdašnjim četnicima poruke da će doći s vojskom da ih spasu od ustaša. Zbog toga ćemo preduzeti sve što se može da koliko-toliku spremni dočekamo eventualni dolazak Nedića: brzo očistiti i reorganizovati čete, prilagoditi ih gerilskom načinu ratova­ nja; do maksimuma razviti političku aktivnost u pravcu raskrin­ kavanja četništva, oficira, Nedićeve rabote i kulačestva kao četnič­ koga korijena i oslonca; s tim u vezi pritezanje kulaka, svaljivanje borbe na njihova leđa, energično fizički likvidirati petokolonaše; po mogućnosti ponovo zauzimanje važnijih tačaka na putevima ko­ jima je neprijatelj prolazio, pa ako bi moglo i same Vlasenice i Han Pijeska što bi silno podiglo autoritet partizana, koji je i sada pora­ stao. Raditi moramo brzo1141). Ni Milosavljević ni Mi jato vic nisu imali iluzija o tome da bi se neko odupro Nedićevim odredima. „Ipak jedno, — vele oni, — mo­ ramo imati na umu: malo će biti boraca koji će se boriti proitv Ne­ dića, jer će Nedić, ukoliko dođe, nastupiti antimuslimanski. Zatim je teško pretpostaviti da ćemo za kratko vrijem e moći izolovati i iskorijeniti sve one kulačke konce i veze na koje će se naslanjati Ne­ dić42) . . . Domobrani Trećega domobranskog zbora primili su, 27. II. 1942. godine, pismo od jednoga „zapovjednika pobunjeničkog pla­ ninskog odreda11 iz koga se vidi, „da će 17 kotareva Istočne Bosne pripasti Srbiji; kao i da Nedić snabdjeva četnike svim silama"43).

4. Jasno je: kult generala Milana Nedića kod Srba u Bosni i Herce­ govini bio je viliki. Oni su jasno shvatili ono što mnogi u Srbiji nisu hteli da shvate — da se general Milan Nedić svesno žrtvovao 40) Na istom mestu, 41) Na istom mestu, 42) Na istom mestu, 4S) Na istom mestu,

382

str. str. str. str.

244. 149-150. 150. 503.

da bi mogao spasti što više Srba. Vasilije Komnenić piše kako je on, kada je sa Hercegovačkom delegacijom za kongres u selu Ba sa zakašnjenjem stigao do generala Draže Mihailovića, ovome rekao: „Gospodine Ministre, želim ukratko reći nešto o našoj propagandi. Ovo činim u ime naroda i boraca moga kraja i zavičaja. Naime, taj deo našeg naroda i boraca znaju i ovo: dok Pavelić nastoji da po­ kolje što više Srba, dotle Nedić, i pored našeg spasavanja, nastoji da i sam spase što više Srba od ustaškoga noža i jama. Zato taj dio srpskoga naroda ne može da ga smatra ni kao fašistu ni kao izdaj­ nika, a najmanje kao čovjeka koga treba upoređivati s jednim ču­ dovištem devetnajestoga vijeka — s jednim Antom Pavelićem. A krećući se i živeći i među srpskim narodom i borcima Hercegovine, pa delom i Istočne Bosne, ja sam stekao utisak da je slično mišjenje 0 tome i kod njih. Draža je pažljivo slušao. I za cijelo vrijeme, sećam se, i on je sta­ jao, pa mi stojeći, i bez ikakvoga vidnoga uzbuđenja, i odgovori. Zao­ bilazeći zgodno m oje reči, on u jednom kraćem odgovoru navede nekoliko razloga u prilog oštre propagande protiv Nedića. Istinu reći ja sam i onda i unapred znao da te m oje reči, ma kako pažljivo one bile izgovorene, neće proći bez Dražinog reagovanja, a pogo­ tovo na mestu na kome su izgovorene. Ali, ja se zbog tih svojih reči nisam nikad kajao, pa tako ni danas kada o ovome pišem . . Nijedan od tada prisutnih delegata nije mi tom prilikom, a ni kasnije ikada išta prebacio. Šta više, većina mi je kasnije rekla da je i sama tako m islila"44). Sve nade Srba izvan okupirane Srbije bile su usmerene baš na tu Srbiju, a ta Srbija bila je oličena u generalu Milanu Nediću i D i­ mitriju Ljotiću45). Nezatrovan političkim smicalicama narod je osećao da oni bdiju nad narodnom sudbinom. Znalo se i to da se Nedić trudi oko toga da se olakša sudbina našeg naroda bar u Istoč­ noj Bosni, odakle se stalno izlivao talas izbeglica koji je u Srbiji tražio utočište. Odmah po dolasku na administrativnu upravu okupirane Srbije Nedić je razmišljao o tome kako da pomogne narodu u tome delu zemlje. Nije tačno da je Jezdimir Dangić bio onaj koji je, kako veli Ivan Avakumović, „pokušao da zainteresuje Nedića za sudbinu Srba u Bosni"46). Nedić se i za njihovu sudbinu stalno interesovao i rado prihvatio i Jezdimira Dangića kao što je prihvatio i druge oficire, 1 sve činio da im pomogne da u Istočnoj Bosni organizuju otpor 44) Vasilije K om n en ić, Kroz sneg i mraz na Svetosavski kongres (U „Glas­ nik istorijsko-kulturnog društva ,Njegoš‘“, sv. X X III, juni 1969, str. 25). 45) M irko Vlahović, Stav generala Nedića prema Crnoj Gori (U „Zapisi iz dobrovljačke borbe", Minhen 1955, str. 64). 46) Dr Ivan A va k u m ović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, Lon­ don 1969, str. 42.

383

Srba protiv ustaša. Matteo J. Millazo tačno veli, da je Dangić bio „Nedićev delegat"47) i da je radio u sporazumu sa njim i uz njegovu pomoć. Jezdimir Dangić je trezveno gledao na srpsku stvarnost i u Srbiji i u Istočnoj Bosni. Shvatio je da su ustaše, a ubrzo za tim i partizani, neprijatelji Srba: dok su ustaše redom trebile Srbe, par­ tizani su ubijali o n e Srbe, koji su prozirali, ili mogli prozreti, prave ciljeve njihove akcije. „Dangić je imao da bira između ozbilj­ noga otpora Osovini i neke vrste sporazuma sa okupatorskim vlasti­ ma pre očekivane akcije protiv pobunjenika rano 1942. godine. Dan­ gić je izabrao drugi pravac, verovatno bez konsultovanja Mihailo­ vića, ali je on to uradio na način da je sklopio sporazum koji je bio protiv ustaša — izigravao je Nemce i Italijane jedne protiv drugih"48). Činjenica je, koja se može osvetliti sa nekoliko strana, da su Dan­ gić i njegovi ljudi imali vrlo razgranate veze sa generalom Nedićem, jer su radili zajedno sa njim. Naveli smo već niz dokaza koji poka­ zuju da je komunističko vodstvo Istočne Bosne sve to znalo i da se toga plašilo. Nemcima je, međutim, sređivanje stanja u Istočnoj Bosni, koja se neposredno naslanja na Srbiju, bilo veoma potreb­ no. Iz okupirane Srbije su bili proterani partizani i Nemcima bi bilo dobro došlo kada u Istočnoj Bosni ne bi bilo ni njih ni ustaša. Pošto hrvatske vlasti, ni vojne ni civilne, nisu na tome prostoru mogle zavesti red i mir, Nemci su se pokazali pristupačnim Nedićevim ra­ zlozima i predlozima o Istočnoj Bosni: njima je bio potreban faktor, koji će na tome prostoru uspostaviti red i mir i koji ih neće prisilja­ vati da tamo šalju nova pojačanja. Taj faktor je, u tome momentu, bio Jezdimir Dangić: „Posle razlaza između četnika i partizana u Srbiji on je postao glavni faktor u polariziranju između te dve grupe u Istočnoj Bosni. Pod postojećim okolnostima Nemci su bili zainteresovani za jačanje protivpartizanskog fronta u Istočnoj Bosni i svaka pomoć Dangićevih snaga, koje su prema izveštaj ima iznosile deset hiljada, koju su im mogli dati, bila je dobro došla Baderu, komandujućem generalu Srbije, koji je, da bi se borio protiv pobunjeni­ ka, imao vlast i nad Hrvatskom"49). Nisu nam, nažalost, dostupni dokumenti iz Nedićevih izvora o njegovom zauzimanju i naporima u ovome pravcu. Toga je, nesum­ njivo, moralo biti, ali ne znamo da li je to gde i kako sačuvano (ako je uopšte sačuvano). Stanislav Krakov, koji1je bio vrlo blizak gene­ ralu Nediću kao njegov sestrić, rekao je jednom prilikom, da mu je Nedić govorio: „Eto, kada me Draža nije jesenas poslušao, pa da već sada celu Bosnu držimo u našim rukama, ja sada moram da je osva­ « ) M atteo J M illa zo, The Chetnik movement — The Yugoslov resistance, Baltimor-London 1975, str. 64. 4S) Na istom mestu, str. 64-65. 49) Jozo T om asevich, The Chetiniks. War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945, Stanford 1975, str. 207.

384

jam od Pavelićevih krvoloka i od Titovih crvenjaka . . . Dangić mi je u toj borbi dragocen saradnik i takav borac za srpstvo da mu jed­ noga dana, kada opet bude slobodan, narod iz Bosne treba da po­ digne i živome spomenik"50). U neposrednoj vezi sa ovim Nedićevim naporima stoji i izrada jednoga elaborata, koji je, na traženje Milana Nedića, izradio bio njegov brat general Milutin Nedić. Uz ovaj elaborat bila je prilože­ na i geografska karta na kojoj su bili ucrtani i 17 srezova, a mini­ malno 11, koji su trebali da budu pripojeni području okupirane Srbije51) . . . Da bi za svoj rad u Bosni i Hercegovini imao što jaču podršku, general Nedić je u svoju vladu uveo Bogoljuba Kujundžića, koji je među Srbima iz Bosne i Hercegovine uživao dobar ugled. Kujundžić je učestvovao na tajnim sednicama na kojima je rađen ,,dokumnetovani Memorandum koji je Nedić imao da preda nemačkom komandujućem generalu u Srbiji Baderu, načelniku Upravnog šta­ ba dr Turneru i predstavniku nemačkog Ministarstva spoljnih po­ slova u Beogradu Bencleru"52). Avakumović je, govoreći o Nedićevom stavu prema Istočnoj Bosni, površno i pogrešno, rekao: „ . . . Kao i neki drugi oficiri, on je (Dangić) tada verovao u Nedićev patrioti­ zam i mislio je da će Nedić preko svojih veza moći nagovoriti Nemce da u Istočnoj Bosni vode politiku koja će biti manje ubistvena za tamošnje Srbe"53).

5. I Dangićeve veze sa Nemcima odvijale su se preko generala Nedi­ ća i sa njegovom podrškom. O tim vezama sačuvano je nešto podata­ ka u nemačkim izvorima, koji su nam bili dostupni. O naporima da se između Dangića i Nemaca uspostavi neposredni kontakt vodio je profesor Josef Mati dnevnik u koji je unošeno sve ono što je bilo važno. Pored profesora Matla važna ličnost u tome bio je načelnik Štaba komandujućeg generala u Srbiji, pukovnik Keviš (Kewisch). Razume se da nijedan ni drugi to nisu ni mogli ni smeli raditi bez saglasnosti generala Badera. U Dnevniku, vodenom od 16. do 19. ja ­ nuara 1942. godine, stoji da se pukovnik Keviš odlučio „da na svoju ličnu odgovornost pokuša da grupu majora Dangića pridobije za ne­ mačku vojsku"54). U prvome pokušaju pukovnika Keviša pratio je i profesor Mati, koji je dobro poznavao i naše prilike i naš jezik. Kada su pošli na put, sa njima je od strane Srba bio i Bogdan Dakić, 50) 51) 52) 53) 54)

Stanislav Krakov, Na istom mestu, II, str. 68. Na istom mestu, str. 474-486. Na istom mestu, str. 70. Dr Ivan Avakumović, Na istom mestu, str. 42. Iz privatne arhive profesora Josefa Matla (Fotokopije u posedu pisca).

385

jugoslovenski artiljerijski oficir, koji je bio na čelu jedne četničke grupe u Homolju. Uz put im se, u Zvorniku, priključio i kapetan Ćuković iz Dangićeve grupe. Pošto je Dangić bio duboko na terenu nije im u prvi mah uspelo da uspostave vezu sa njim, nego su se vratili u Beograd 19. januara i Mati je odmah referisao generalu Baderu o ovim naporima. U ovo isto vreme nalazili su se u logoru u Šapcu zarobljeni Dangićevi čet­ nici i Mati je otišao da vidi kako se sa njima postupa. Oni su bili pod stražom nemačke vojske; pošto je Mati za vreme tragedije Mačve vrlo mnogo učinio da se u nekim selima, a naročito u selima Velika i Mala Vranjska, umanji oštrina kaznene ekspedicije (on je spasao ova dva sela) on je otišao kod seljaka ovih sela i tražio da zaroblje­ nim četnicima u logor pošalju slame za ležaj, ogreva i životnih na­ mirnica. Profesor Mati je zatim od generala Badera dobio naređenje da preduzme sve što mu je potrebno da se pukovnik Keviš i on sasta­ nu sa Dangićem — ako je moguće na teritoriji Srbije, pri čemu je Dangiću zagarantovana puna lična sloboda i pri dolasku i pri pov­ ratku. Pukovnik Keviš je primio na sebe da sa Hrvatima uredi po­ litičku stranu ovog pitanja. U Dnevniku stoji: „ . . . Na predlog šefa Štaba namerava general Bader ovu stvar tako urediti da bosanski prostor proglasi za trajno o p e r a c i o n o p o d r u č j e i da on preduzme mere koje bude smatrao potrebnim. U slučaju da se Dan­ gić stavi nemačkoj vojsci na raspoloženje biće Dangićeva grupa upotrebljena kao jedna vrsta pomoćne m ilicije za borbu protiv ko­ munista bez da time bude dodirnut državno-pravni status hrvatske države. Dalje, treba u svim većim mestima Bosne uspostaviti mesne komande (Ortskommandaturen). Sve drugo bi trebalo rešiti u direkt­ nim razgovorima sa Dangićem "55) . . . Za uspostavljanje veze sa Dan­ gićem Mati je tražio 5 do 6 dana. Vezu sa Dangićem trebao je da uspostavi Bogdan Dakić, koji je dobio nemačku legitimaciju, a ne­ mačkim vlastima u Užicu bilo je naređeno da Dakiću ukazuju svaku pomoć. Pre polaska Dakić je, 20. januara 1942. u 17.00 časova, bio pozvat kod generala Milana Nedića na razgovor. Iz izveštaja od 23. januara 1942. doznajemo da je Dangić preko svojih izaslanika, kapetana Čukovića, vojvode Đukanovića i Jakšića tražio sastanak sa profesorom Matlom uz garanciju za njegovu ličnu bezbednost pri dolasku i povratku što mu je bilo zagarantovano. Do sastanka je došlo i u razgovorima, koji su vođeni, pojavilo se i pitanje sporazuma između Dangića i partizana od 17. XI. 1941. godine. Ovaj sporazum su Dangićevi delegati objasnili po­ trebom momenta radi proširenja baze za borbu protiv ustaša. Zbog toga su oni tražili podršku i kod Mihailovićevih ljudi. Objasnili su, 55) Na istom mestu.

386

dalje, kako je došlo do sukoba na sastanku između Dangića i parti­ zana. „Obadva su kurira, veli se u izveštaju od 23. januara 1942, iz­ javila da stvarno držanje Dangićevih ljudi prema nemačkoj vojsci pokazuje, da oni n e ć e da se bore protiv nemačke vojske; kada bi oni imali drukčiji stav njima je bilo lako naneti Nemcima na svojoj teritorije teške gubitke1156). Mati je referisao pukovniku Kevišu o svojim razgovorima sa Dangićevim ljudima. Keviš, Mati i kapetan Štencel referisali su generalu Baderu o razgovorima sa Dangićevim ljudima i objasnili mu Dangićev sporazum sa partizanima od 17. XI. 1941. godine. „Posle ovoga referata došli su pukovnik Keviš i general do uverenja da treba pro­ dužiti pokušaje da se Dangić pridobije za saradnju pri smirivanju zemlje. Radi savlađivanja političkih teškoća i pozitivnog rešenja celoga ovog pitanja utvrđen je sledeći put: Bosna će biti proglašena za trajnu operacionu oblast i time stavljena pod nemačku vojnu upravu bez obzira na suverena hrvatska prava. Pukovnik Keviš će pokušati da kod nadležnih mesta u Zagrebu ovo rešenje učini jednom odgovarajućom merom prihvatljivom za Hrvate. Hrvatima će biti objašnjeno da će ova oblast biti preneta iz nemačke vojne uprave u hrvatsku vojnu upravu, ali će momenat prenošenja odrediti ko­ mandu j ući general prema stanju odnosa (na terenu)"57). Ideja da se na ovome prostoru stvori nešto slično staroj Vojnoj granici nije mogla biti ostvarena, ali je odlučeno da, dok se ovi kra­ jevi nalaze pod nemačkom okupacijom, tamo ne mogu postojati ni­ kakve hrvatske vojne vlasti, jer one ne predstavljaju nikakvu ga­ ranti ju za mir i red: “ U čisto muslimanskim mestima biće stvorena muslimanska milicija, a u mešovitim naseljima meštovita pomoćna m ilicija"58). Na molbu profesora Matla i kapetana Štencla povu­ kao je komandujući general naređenje o streljanju lica koja su do­ brovoljno predala oružje, zatim lica koja su držala sakriveno oružje kod svojih kuća kao članova Dangićevih odreda. Streljana će biti samo ona lica, koja se sa oružjem u ruci suprotstave nemačkoj v o j­ sci; drugi će biti tretirani kao ratni zarobljenici. Naređeno je, isto tako, đa uhapšena Dangićeva sestra bude i dalje držana ,,u počasnom zatvoru" u svojoj kući u Vlasenici59). Izveštaj od 3. februara 1942. godine sadrži prikaz putovanja pu­ kovnika Keviša i profesora Matla, sa njihovom pratnjom, na teren Istočne Bosne da se sastanu sa Dangićem. Iz Beograda su pošli 29. januara 1942. Posle teškoća na putu sastao se najpre Mati sa Dan­ gićem i to tek 30. januara 1942. pre podne. Posle tih razgovora iz­ među Matla i Dangića u razgovore se uključio i pukovnik Keviš sa 56) Na 51) Na 58) Na 59) Na

istom istom istom istom

mestu (izveštaj od 23. I. 1942). mestu. mestu. mestu.

387

Kolićem. Sa srpske strane, pored Dangića bili su kapetan Ćuković, kapetan Dakić i vojvoda Đukanović. Pominju se još i neki Maršaleski Proter (čijega se pravoga imena Mati nije sećao). „Dangić je, veli Mati, bio u četničkoj uniformi, srednjeg je rasta, vrlo obrastao u bradu. Opšti utisak: pristojan čovek, koji je svestan da se bori za jednu pravednu i svetu stvar i koji, ako nešto obeća, iza toga stoji"60). Na početku razgovora naglasio je pukovnik Keviš da on govori kao vojnik vojniku i kao oficir oficiru sa poštovanjem za ljudsku čast i hrabrost; vojnik može da puca na vojnika, ali da se oni, i po­ red toga, međusobno poštuju i cene. Kad on ne bi majora Dangića cenio i kada ne bi u njemu gledao časna čoveka ne bi ni došao na ovaj razgovor61). Pukovnik Keviš je, zatim, izložio kakve mogućno­ sti postoje za rešenje „bosanskog pitanja"; ovo je, kasnije, ponovo izloženo u razgovorima od 31. januara 1942. godine, a to je već bilo izneto i napred. Dangić je izneo uzroke ustanka u Istočnoj Bosni; ustanak je po • sledica ustaškog terora i nema nikakav drugi cilj nego zaštitu živo­ ta i slobode srpskog stanovništva od ustaškoga terora; ustanak nije uporen protiv Nemaca o čemu je naveo niz primera (vraćanje tro­ jice nemačkih vojnika sa oružjem, zatim dvojice nemačkih motorciklista, pomenuo je i svoju naredbu, izdatu kada je doznao za ne­ mačku ofanzivu, izdao je bio naređenje da se ne puca na Nemce nego da im se dozvoli slobodan prolaz). U Dnevniku se, dalje, veli: „On se bori za nacionalnu Srbiju, ali ne za Jugoslaviju. Lično on, koji u svojim izlaganjima pravi skroman utisak, priznaje autoritet generala N edića. . . Navodi pojedinosti o trgovini oružjem sa Tali­ janima i veli da, na primer, za jednu ovcu može se dobiti jedan puškomitraljez, za jednu kokoš jedna puška, za jedno jaje pakovanje municije. Principijelno je naglasio: „Sa Hrvatima mi ne možemo sarađivati, jer bi mi u očima naših ljudi bili izdajnici. Stav prema muslimanima nije jednak. U pojednim krajevima želi mirno musli­ mansko stanovništvo saradnju sa Dangićevim četnicima. On bi bio u mogućnosti da u svojim redovima ima 4-5000 muslimana, jer ra­ zumni i mirni muslimani kažu: „Nemci će otići, otići će i Italijani, a i Hrvati isto tako, ali mi muslimani i Srbi, koji smo ovde rođeni, mi ćemo ostati i moramo zajedno živeti". On mora da se brani samo od onih muslimana, koje su napujdale ustaše. U borbi protiv Dan­ gićevih ljudi ustaše upotrebjavaju pre svega Cigane. Na jednom sektoru obećano je jednom Ciganinu po 50 dinara za svakog ubije­ nog Srbina i za svaku spaljenu srpsku kuću. U Bratuncu, na Drini, ustaše su izbole sve ikone i opljačkale srpske kuće. U odnosu na 60) Na istom mestu (Izveštaj od 3. II. 1942). si) Na istom mestu.

borbu sa Hrvatima Dangić je izjavio, da on hrvatske vojnike, koji mu padnu u ruke, razoruža i opet šalje kućama, dok ustaše ubija"62). Dangić je, ovom prilikom, izložio detaljan svoj stav i gotovost da se bori protiv komunista. On je poricao pravo Hrvata na Bosnu i Hercegovinu. Italijane nije cenio iako je imao veza sa njima. Jedan italijanski major, koji je video pokolje Srba od strane ustaša u Gac­ ku, čudio se da se Srbi nisu i ranije digli na ustanak. Dangić je skre­ nuo pažnju i na to, da njegovo ljudstvo ne prima nikakvu platu i da često gladuje. Hrvatski oficiri, koji su jugoslovenski orijentisani, slali su mu često posrednike i nudili mu položaj, ali on nije odgo­ varao, jer ih nije smatrao za oficire pošto su pogazili zakletvu koju su bili položili Kralju. O četničkom držanju prema Kralju Petru rekao je Dangić da su oni njemu verni, ali da ga ne bi poslušali kada bi im naredio da sarađuju sa Hrvatima. Razgovor sa Dangićem sumirao je Mati ovako: on je gotov da sarađuje sa nemačkom vojskom i da se, što se tiče dodeljivanja za­ dataka svojim ljudima, potčinjava komandujućem generalu u Srbi­ ji i generalu Milanu Nediću, ali da je isključeno da sarađuje sa Hrva­ tima i hrvatskom vojskom i sa hrvatskom politikom na području Bosne i Hercegovine. Pošto su, svakako zbog ovakog stava, razgo­ vori bili došli na mrtvu tačku, bili su prekinuti da bi Dangić mogao da razgovara sa Joksićem (predstavnikom generala Nedića). Posle ovoga razgovora Dangić je izjavio da je spreman da ide u Beograd što on ranije, s obzirom na položaj i zadatak koji je imao, nije hteo da prihvati. Pukovnik Keviš garantovao je i Dangiću i njegovoj pratnji slobodan odlazak i povratak i izjavio, da će ih za vreme sma­ trati svojim gostima63). Pošto su ovi razgovori bili završeni rano posle podne Dangić je, sa svojom pratnjom, krenuo za Koviljaču, a pukovnik Keviš i Mati za Loznicu. Sutradan, 31. januara 1942. godine, Keviš i Mati su do­ šli u Koviljaču i prihvatili Dangića i njegove ljude. Dangić je pu­ tovao sa pukovnikom Kevišom u njegovom automobilu, a njegova pratnja drugim autom. Kada su stigli u Beograd generalu Nediću je, u 21 čas, bio podnet izveštaj o ovome. Ovim je, ustvari, počela konferencija na kojoj su, sa nemačke strane, učestvovali pukovnik Keviš i profesor Mati, a sa srpske strane general Nedić, major Dan­ gić, i vojvoda Đukanović. U susednoj sobi bili su Bogdan Dakić i St. Martin64). Konferencija je počela u 21 čas 31. I. 1942. a bila završena 1. II. 1942. godine u 01,30 časova. To je bila i najduža i najvažnija kon­ ferencija o ovome pitanju. Na njoj je rasmotreno „bosansko pita­ nje", ali ono nije moglo biti rešeno onako kako su to želeli general 62) Na istom mestu. 63) Na istom mestu. 64) Na istom mestu.

389

Nedić i m ajor Dangić: o pripajanju pominjanih srezova Nedićevoj upravi nije mogli biti ni reči. I generalu Nediću i Dangiću ponovio je pukovnik Keviš sve ono što je bilo izneto Dangiću dan pre toga, a što ne bi bilo neprihvatljivo da se nije desilo ono što se nije smelo desiti65). Dangić je, ovom prilikom, ponovo izložio svoj stav i svoju goto­ vost da sarađuje sa nemačkom vojskom, kao i da sluša savete gene­ rala Nedića. Opet se izjasnio protiv Londonske vlade i Jugoslavije. U izveštaju o tim razgovorima je rečeno: „On je orijentisan veliko­ srpski ali protivjugoslovenski i zbog toga odriče jugoslovensku vladu u Londonu koja je jugoslovenski orijentisana. Sa svoga principijelno velikosrpskog stava nema on ništa zajedničko ni sa Dražom Mihailovićem "66). .. Na ovoj konferenciji je general Nedić ukazivao na nekoliko centara iz kojih dolazi otpor: Sandžak, te ob­ lasti severno od Skoplja i istočno od Niša prema bugarskoj granici. Isticao je da je naročito važno da se (od komunista) očisti Sandžak i prostor severno od Skoplja, a prostor istočno od Niša čiste njego­ vi odredi. Skrenuo je pažnju i na to, da među bugarskim vojnicima ima komunista67). U odnosu na NDH Nedić je bio jasan: to je za njega samo pseudodržava ili utvara-država u kojoj vlada potpuna anarhija. Dangić je primetio da ni on ne može priznati hrvatsku državu. Dalje se veli u izveštaju: Nedić je tada izložio neodrživost ovoga stanja; poslednjih dana dobio je izveštaje iz Brčkog prema kojima su se Hrvati neljudski i nemoguće ponašali prema srpskim ženama i deci. On je naveo dalje, da u poslednje vreme dolaze bivši jugoslovenski oficiri iz Hrvatske u Beograd i izjavljuju da je stanje u Hrvatskoj postalo sasvim neizdržljivo"68). Nedićev i Dangićev stav i njihovo odbijanje svake saradnje sa Hrvatima Nemci nisu mogli da prihvate. Pukovnik Keviš je rekao, da je ovo poslednji pokušaj i posledja šansa da se ovo pitanje reši. Došlo je do ličnog razgovora između Nedića i Dangića pa je konfe­ rencija ponovo nastavljena: „Posle ponovnog otpočinjanja razgo­ vora situacija je za jedno bolje rešenje u interesu obadve strane po­ voljnija. Pukovnik Keviš je pitao Dangića: da li je on u stanju da štiti industrijska postrojenja i saobraćajne puteve i da očisti oblast od partizana. Dangić je rekao da jeste .. .“ 69). Pukovnik Kevis je postavio Dangiću još niz pitanja o mogućnosti primanja raznih oba­ veza na tome prostoru, ali Dangić nije mogao da ih preuzme. Za­ tražio je da se p i s m e n o utvrdi šta se sve od njega traži. Reče­ 65) 66) 67) 68) 69)

390

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu. mestu. mestu. mestu. mestu.

no mu je da će mu nemački predloži biti pismeno dostavljeni idu­ ćega dana, „ali ne u ultimativnoj form i nego tako da Dangić ima mogućnosti da zauzme svoj stav prema pojedinim pitanjim a"70). Pu­ kovnik Keviš je pitao Dangića i o mogućnosti održavanja veze me­ đu njima i obećao mu dati radio-stanicu za njegov štab pomoću koje će on moći biti u vezi i sa Beogradom i sa Sarajevom. Obečao mu je da će ga „sledećih dana" predstaviti i komandujućem generalu, i dr Turneru i poslaniku Bencleru, da bi time legalizovao njegov položaj i da bi mu bila stavljena sredstva za propagandu. Za vezu sa Dangićem bio je određen kapetan Štencel, koji je pokušavao ra­ nije da spase i majora Mišića i Fregla. Mati veli, da on nije mogao da se toga primi, jer je bio angažovan na drugoj strani71).

* Ne možemo reći k a k o bi se razvijalo pitanje Istočne Bosne đa sa Dangićeve strane nije napravljena jedna teška taktička greš­ ka. Nju je jasno opisao profesor Mati u svome privatnom pismu Borivoju M. Karapandžicu od 25. aprila 1956. godine. Profesor Mati je bio glavna ličnost u Dangićevim razgovorima sa Nemcima, koji su Dangića bili lepo primili i stekli poverenje u njega. Ono što su hteli i general Nedić i major Dangić koristilo je, u to vreme, i Nem­ cima i mogućnost olakšavanja sudbine našega življa u Istočnoj Bosni mogla se iskoristiti. Previđalo se, međutim, i sa srpske i sa nemačke strane, đa se iz Zagreba budno pazi na sve što se dešavalo između Dangića i Nemaca, koji su bili voljni, bar u tome momentu, da olakšaju položaj Srba tamo. Profesor Mati je pisao u svome pis­ mu: „ A kad se Dangić poslije nekoliko dana vratio preko VaIjeva u Bosnu, držao je u Valjevu sa balkona sreskog načelnika (nje­ gova prijatelja) kod kojega je bio gost, pred narodom koji se, na glas da je Dangić tu, skupljao pred kućom i priredio mu ovacije, kratak (i pametan) govor. A ta vijest je došla u Beograd u Presbiro i pošto je cenzurni oficir (dr Tangl) politički tako glup a da nije predvideo političke posledice takve vi jesti u novinama, propustio je vijest. A Pavelićevci dugo su čekali na autentičan dokaz da nje­ mački vojni krugovi stoje u dobrim odnosima sa njihovim „držav­ nim neprijateljem", javili su to odmah u Berlin na njemačko poli­ tičko vodstvo i žalili se i tražili su hapšenje, a pošto je njemačko po­ litičko vodstvo (Hitler i Ribentrop) bilo na Pavelićevoj strani (voj­ ska ne) naređeno je u Berlinu hapšenje. Ja sam to od pukovnika K eviša doznao, poslao sam putem srpskih prijatelja kurira (nabavili smo još kola i benzin) da upozorimo Dangića na opasnost da se još 70) Na istom mestu. 71) Na istom mestu.

391

one noći prebaci preko Drine. A kurir se negdje u selu napio i zas­ pao — tako je Dangić bio ujutru uhapšen"72). Major Dangić je uhapšen 21. aprila 1942. godine. Uhapsila ga je nemačka SD-policija, a ne, kako tvrdi Ivan Avakumović, „jedan odred 714 divizije nemačke vojsk e"73). Dangić je odveden u nemač­ ko zarobljeništvo, uspeo da pobegne iz njega, priključio se poljskom pokretu otpora, opet bio uhapšen ali je pobegao. Pri ugušivanju poljs­ koga pokreta otpora Dangić je pao u sovjetske ruke, uhapšen, bio odveden u Ljubljanku i predat jugoslo venskim komunistima. Streljan je u Sarajevu 1946. godine . . . Dangićevo hapšenje bilo je objav­ ljeno i u Izveštaju nemačkog Generalštaba oružanih snaga Jugo­ istoka od 22. aprila 1942. godine. Tamo je rečeno: „M ajor Dangić vođa jedne veće nacionalističke srpske bande, koja nije vodila bor­ bu protiv Nemaca, već protiv Hrvata, uhapšen je na srpskoj teri­ toriji i odveden u zarobljeništvo u Nemačku"74).

72) B o riv oje M . Karapandžić, Građanski rat u Srbiji 1941-1945, Minhen 1958, str. 286. 73) Dr Ivan A va k u m ović, Na istom mestu, str. 44, beleška. 74) Stanislav Krakov, Na istom mestu, II, str. 144.

392

GENERAL M ILAN NEDlC I NEMCI

Iako je došao na čelo administracije okupirane Srbije i bez svoje volje i bez saglasnosti viših vodećih nemačkih faktora, general Milan Nedić je napadan, ne samo od komunista nego i od svih anglofilskih elemenata, kao kolaborater, saradnik Nemaca i njihov miljenik. Kao takvoga A,merikanci su ga predali jugoslovenskim komunistima, koji su ga ubili bez suda i suđenja. General Milan Nedić je, me­ đutim, od početka svoje uprave pa do svoga zagonetnog kraja, bio i ostao tragična ličnost na što je ukazao i Verner Bokdorf (Werner Bockdorf)1) . . . Izneto je već kako se, i pod kakvim okolnostima, general Milan Nedić primio da dođe na čelo administracije okupirane Srbije: nije on ni od koga postavljen nego biran i umoljen od elit­ nih predstavnika naroda. Sama pak činjenica, da je taj deo srpske zemlje bio okupiran od Nemaca pokazuje da niko, pa ni general Mi­ lan Nedić, nije mogao doći na to mesto b e z p r i s t a n k a Ne­ maca, koji svi bili neposredno odgovorni za stanje u ovoj okupiranoj oblasti. Glavni faktori su, sa nemačke strane, bili komanđujući ge­ neral u Srbiji i njegov Upravni štab, koji su, isto tako, iako zbog dru­ gih razloga, bili zainteresovani da na ovome području vladaju red i mir: tu su se susretali trezveno shvatani srpski interesi sa interesi­ ma okupatora. Ni tada u Srbiji, a ni dugo kasnije, nije se znalo, da je nemački general u okupiranoj Srbiji bio, pre svega, potčinjen nemačkom vojnom zapovedniku za Jugoistok, a tek preko njega nemačkoj Vr­ hovnoj komandi. U to vreme nemački vojni zapovednik za Jugo­ istok bio je generalfeldmaršal fon List (von List), kome se general Nedić, po naređenju Jugoslovenske Vrhovne komande, obratio bio 14. aprila 1941. godine, u vezi traženja primirja. Kada je, kasnije, general Nedić dobio nemačku saglasnost da obrazuje svoju vladu, generalfeldmaršal fon List bio je zaobiđen: nije bio pitan, niti je tražena njegova saglasnost. Kada je za to doznao on nije đelio m i­ šljenje komandujućeg generala Srbije, da će Nedić i njegova vlada x) Werner Bockdorf, Kollaboration oder der Widerstand. Die Zusammenarbeit mit den Deutschen in den besetzten Landern wahrend des Zweiten W eltkrieges und deren schreckliche Folgen. Miinchen 1968, str. 83.

393

imati uspeha. Zbog ovoga je fon List zadržao stav nepoverenja pre­ ma svim traženjima generala Nedića. Bio je, pre svega, protiv tra­ ženja da se srpska žandarmerija bolje naoruža: 9. septembra 1941. godine dozvolio je da se srpska žandarmerija i policija naoružaju, „ali bez teškog oružja i u saradnji sa Vojnim zapovednikom Srbije"2). Već 10. septembra 1941. godine opomenuo je generalfeldmai’šal fon List komandujućeg generala Srbije da on želi, da bude unapred obaveštavan o svim principijelnim odlukama u pogledu Srbije. On, dalje, opominje na opreznost u pogledu daljeg naoružanja srpske žandarmerije kao i „naoružanja ostalih Srba svake vrste"3). Palo mu je, veli, u oči, da u Nedićevim govorima dolaze izrazi „oružani odredi", što treba da iščezne. Čak ni reč „m ilicija" nije pogodna, „jer sadrži u sebi pojam oružane moći. Stvaranje jedne ovakve srp­ ske milicije ne dolazi ni u kom slučaju u pitanje. Moj pristanak za dalje pojačanje i bolje naoružanje (ni u kom slučaju sa teškim oru­ žjem) srpske žandarmerije tek onda dati kada se utvrdi, da se srp­ ska žandarmerija drži, u našem smislu, lojalno i poverljivo i kada je ovo delima dokazano. Uostalom, ponovo molim, da se vodi o tome računa, da u buduće sve stvari i izveštaj i od principijelnog značaja idu preko Vojnog zapovednika Jugoistoka, a ne budu neposredno slate gore"4). I među nekim nemačkim uticajnim faktorima u okupiranoj Srbi­ ji imao je general Milan Nedić neprijatelje. To su, pre svega, bili SS-general Majsner i Nojhausen, i faktori koji su stajali za njima. Ovi se faktori nisu mogli da mire sa tim da okupirana Srbija, pod Nedićevom upravom, postane ono što je srpski narod u njoj gledao: utočište progonjenih Srba i njihova nada na srpsko nacionalno okrepljenje. Njima se naročito nije sviđalo Nedićevo ubedljivo naglaša­ vanje srpskog nacionalizma i pozivanje naroda na srpsku slogu. Posle govora u tome smislu, koji je održao 1. septembra 1942. godi­ ne, Nedić je govorio Krakovu: „ . .. Nemci gaze bezobzirno sva obe­ ćanja koja su mi dali, izvrdavaju da ih ispune ili se uopšte na njih ne osvrću. Dva čoveka među njima baš kao da hoće da pojedu srp­ skome narodu panaiju. Ovaj naš krvnik Majsner zateže svoju pacovsku mrežu da nam onemogući svaku akciju, koja vodi obezbeđenju života srpskoga naroda. Ja znam od samih Nemaca (ja sam slutio da je ovo pukovnik Keviš, iako njegovo ime nije pomenuto: moja primedba) da on hoće, ako već ne može da potpuno rasturi sve moje odrede, a ono bar da ih obezglavi, jer besni što nećemo da se pret­ vorimo u njegove policijske jedinice. Za mene je to vojska srpskoga naroda, a ne bilo kakve pomoćne nemačke jedinice. Onaj drugi, Hit2) Kriegstagebuch Wehrmachtsftirungsstab dokument N G K W 1898). 3) Na istom mestu. 4) Na istom mestu.

394

(Dokument

Nr.

14;

Anklage-

lerov opunomoćenik za privredu, Nojhausen (kod Krakova pogrešno — Nojbaher), pljačka srpski narod koliko god može i preko svih utvrđenih sporazuma i svečanih garancija datih od nemačke strane. On baš kao nekada dahije udara „namet na vilajet115). Nedić se, ovom prilikom, žalio i na dovođenje bugarskih trupa u Srbiju: „Cepaju se i pale na teritoriji Srbije srpske zastave, kao da je cela naša zemlja postala bugarska teritorija. I ja moram da zapomažem kod nemačkog okupatora da nas spasava od ovih svojih zlih pomoćnika. A komandujući general mi uvek kaže: „Znate, mi moramo. Ne možemo ništa. To je Firerova želja, da bugarske trupe, kad već ne idu na Istočni front bar održavaju red u Srbiji11 . . . Ja sam već danima sa m ojim ministirma održavao sednice i spremamo svoj Memorandum, koji će biti svečana ostavka vlade podneta Nem­ cima, pa neka onda sam Bog uzme sudbinu srpskog naroda u svoje ruke i neka on odluči da li srpski narod treba još da postoji ili da listom umre za račun engleskih lordova116). Ovaj Memorandum, koji je ustvari ostavka vlade, potpisali su, 16. septembra 1942. godine, svi ministri, ali je generalu Nediću uspe­ lo, đa ga tek 20. septembra preda generalu Baderu. „To je, veli Kra­ kov, jedan đokumenat, koji do danas nikada nije bio objavljen, a koji po oštrini svoje sađržine je jedinstven u svojoj vrsti117). Krakov je objavio tekst ostavke, koju je general Nedić predao generalu Ba­ deru i koji, prema Krakovu, treba da je v e r a n p r e p i s pomenutoga Memoranduma. Ovaj Memorandum je zaista izvanredan đokumenat, potkrepljen činjenicama, koje jasno pokazuju sve broj­ ne teškoće pred kojima su se našli general Milan Nedić i njegova vlada. Okupirana Srbija je, u raznim vidovima, morala da plaća četiri do pet milijardi dinara okupacionih troškova godišnje. Uzi­ majući sve ovo u obzir vlada je bila došla do uverenja, da je ovakav njen položaj „nemoguć i da je ona onemogućena za dalji rad11, jer ona „više ne može obavljati poslove, niti nositi odgovornost, kako pred srpskim narodom, tako i pred svojom savešću118). Memorandum — ostavku generala Nedića i njegove vlade gene­ ral Bader je dostavio Berlinu i kriza koju je ova ostavka izazvala „vukla se više od mesec dana119). Da je ova ostavka ozbiljno shvaće­ na u Berlinu i da nije bila poželjna vidi se iz odgovora na nju, koji je, 9. oktobra 1942. godine, dao fon Ribentrop. On je, toga dana, na­ ložio državnom sekretaru fon Vajcsekeru (von Weizsacker) sledeće: da naredi da se poslanik Bencler vrati u Beograd i da u spora­ zumu sa komandujućim generalom obavesti u s m e n o generala 5) 6) 7) 8) 9)

Stanislav Krakov, Na istom mestu, II, str. 409-410. Na istom mestu, str. 410-411. Na istom mestu, str. 413; o Memorandumu vidi str. 416-417. Na istom mestu. Na istom mestu, str. 416.

395

Nedića, da bi za nemačku vladu “ bilo poželjeno ako bi vođenje poslova srpske vlade i dalje ležalo u njegovim rukama"; utvrđivanje količine žita biće definitivno ustanovljeno tek posle rezultata berbe kukuruza, ali „prema shvatanju državne vlade liferovanje žita ne daje nikakav osnov za ostavku srpske vlade"10), u vezi događaja u Sremu naloženo je poslaniku Kašeu u Zagrebu da ovo raspravi sa hrvatskom vladom što je imalo za posledicu đa opunomoćenik u Sremu, Tomić, bude opozvan: ,,I u brojnim pojedinačnim slučajevi­ ma sa naše strane je po ovim slučajevima sa uspehom intervenisano“ . Dalje fon Ribentrop javlja: „Ne postoji namera da nadležnost srpske vlade bude dalje ograničavana, ali ne mogu biti data ni obe­ ćanja za dalje proširenje sadašnje nadležnosti. Dalje tretiranje ovo­ ga pitanja mora zavisiti od daljega konsolidovanja odnosa u Srbiji. Nemačko pravo nadzora u svim ustanovama i nemačko pravo da­ vanja uputstava centralnim vlastima zemlje ostaje, prirodno, nedirnuto1111). Nedićeva želja da njegova vlada bude priznata za le­ galnu, ispunjena je time što njegov kabinet otpravlja poslove pod nadzorom Vojnog zapovednika, što znači „da mi u njemu gledamo legalnog nosioca javne vlasti u Srbiji. Mi se, međutim, ne dvou­ mimo đa mu to u jednom dogovornom obliku i izrično potvrdim o"12)... Godinu dana kasnije, 29. oktobra 1943. godine, Hitler je u instruk­ cijama, koje je dao poslaniku Nojbaheru, naredio da se u civilnim nemačkim službenim ustanovama na Jugoistoku rad uprosti i znat­ no smanji: „Nacionalna uprava u pojedinim oblastima Jugoistoka za rukovanje administracijom i privredom treba da bude jače an~ gažovana (heranzuziehen), ukoliko to nije politički podozrivo. Mešanje nemačkih ustanova u stvari koje se ne odnose na rat, treba da prestane"13). Na Nedićevu žalbu protiv dovođenja bugarskih trupa u Srbiju fon Ribentrop je podsetio na to, da je Nediću u svoje vreme rečeno, „da je okupacija bugarskih trupa s a m o prolazne vrste i da ne znači nikakvu aneksiju". Što se pak tiče puštanja bolesnih zarobljenika biće udovoljeno Nedićevim željama u najkraćem roku. U vezi predloga poslanika Benclera da Nedić bude pozvan na raz­ govor u Ministarstvo spoljnih poslova, „primećujem, veli ministar, da sam u pogodnom momentu spreman imati u vidu jedan ovakav poziv" ali je poslaniku Bencleru rečeno, da Nediću o tome još ništa ne govori, nego da prvo javi „da li mu je na osnovu postojećih in­ ,B) Na istom mestu, str. 419. 11) A. A. Inland II g., 401, JugoslawIen, "a n d I. 12) Na istom mestu. 13) Hcrmann Neubacher, Na istom mestu, str. 13.

396

strukcija uspelo, da odgovori predsednika vlade Nedića od namere da odstupi"14). Sa Nedićevom posetom Berlinu nije išlo ni brzo ni lako. On je, veli Nojbaher, još od 1941. godine čekao na ovu posetu, koja je m o­ gla biti ostvarena tek krajem avgusta 1943. godine. Nedić se nadao da će njegova poseta imati za posledicu reviziju nemačke politike prema Srbiji. „Ove su nade, veli Nojbaher, bile razočarane. Ribentrop je pozvao Benclera i mene (da prisustvujemo) njegovim razgo­ vorima sa Nedićem tek kada su ovi bili zapeli. Na sasvim muški (hrabar) način on je branio dosadašnje žalbe Srba i postavio niz zahteva, koji su trebali da rasterete njegov mučenički narod i da poprave njegov bespomoćni položaj. Ministar spoljnih poslova Rajha nije primio žalbe ovoga čoveka, koji se osećao zloupotrebljenim, na­ ročito prijateljski. Kada je Nedić zatražio reviziju provizornih gra­ nica Srbije — čisto srpski srezovi bili su čak i protiv prirodnih gra­ nica, potpali pod Hrvatsku, groblje srpskih heroja, istorijsko Koso­ vo Polje, pripadalo je novoj Velikoj Albaniji, itd. — postao je Ribentrop vrlo naprasit: čak ni Francuska ne bi u ovome momentu mogla ostvariti reviziju provizorno povučenih granica; svako je srpsko traženje za vreme rata izvan diskusije. Nedić, duboko oneraspoložen, odbio je zatim tekst jednog predloženoga saopštenja. Više nije bilo mogućnosti da se produži razgovor. Neuspeh susreta, stvarno i ljudski, bio je potpun15). Da bi od ove Nedićeve posete spasao ono što je još moglo spasti zamolio je Nojbaher fon Ribentropa za jedan o d v o j e n r a z g o ­ v o r . Predočio mu je, da bi ovakav rezultat konferencije, obzirom na stanje u Srbiji, bio nepodnošljiv; uostalom, i Hitler očekuje neki pozitivan rezultat od ovoga sastanka. Da bi se izašlo iz ovoga ćor­ sokaka Nojbaher je predložio da Nedić razgovora sa Hitlerom: „Ne­ dić je u ovakvom završetku svoje posete gledao pitanje prestiža i prijateljska ljubaznost, za kakvu je Hitler u ophođenju sa svojim posetiocima bio sposoban u većoj meri, učinila je svoje: uprkos sa­ mo uopštenim obećanjima Hitlera, da tešku misiju predstavnika srpske vlade pomogne, i ne važnog konkretnoga uspeha — potčinjavanje tzv. „državne straže" (žandarmerije) Nediću, Nedić se opet umirio. Posle odurnoga načina, sa kojim ga je susreo ministar spolj­ nih poslova Rajha, označavala je prijateljska atmosfera prijema kod Hitlera za njega jedno ljudsko zadovoljenje"16). Nedićeva poseta Berlinu je, i prema oceni Nojbahera, bila neus­ peh. Nemački pristanak da se broj srpskih dobrovoljaca poveća na 15.000, omeli su kasnije Mihailovićevi četnici svojim ometanjem mobilizacije. Iako su se tukli sa partizanima oni nisu, u punoj meri, 14) A. A. Inland TT g., Jugoslavien, Band I. 15) Hermann Neubncher, Na istom mestu, str. 134-135. 16) Na istom mestu, str. 135.

397

shvatali opasnost od komunizma. Nju je, mnogo jasnije, shvatio Nojbaher koji je, posle Nedićeve posete Berlinu, pokušavao da pri­ voli Hitlera na stvaranje jedne „veliko-srpske federacije1', koju bi činili okupirana Srbija, Crna Gora i Sandžak. On je, oktobra 1943. godine, podneo takav predlog. Prema ovom predlogu general Milan Nedić bi bio predsednik ove Federacije, koja bi sačinjavala i pri­ vrednu i finansijsku uniju. Vlada Federacije imala bi stvarnu izvr­ šnu vlast nad žandarmerijom i dobrovoljačkim odredima. Tutorisanje nacionalnih ustanova bi trebalo da prestane, a Beogradski uni­ verzitet da bude otvoren. „Nemačka vojna uprava — stoji u šestoj tačci predloga — trebala bi da bude ograničena na kontrolu admini­ stracije i njen bi aparat bio znatno smanjen"17). Nojbaher je, u novembru 1943. godine, svoj predlog o stvaranju „velikosrpske federacije11 i pismeno formulisao. Kada ga je Hitler dobio u ruke rekao je fon Ribentropu: „V i znate m oje sumnje, ali su predloži interesantni i ja ću o tome razgovarati sa Nojbaherom 1118). U decembru 1943. godine Nojbaher se u Berlinu sastao sa fon Ribentropom. Iz Berlina je Nojbaher otišao u Glavni stan Hitlerov, koji se tada nalazio u Rastenburgu (Rastenburg). Tamo je Hit­ ler diskutovao sa njim predlog o stvaranju „velikosrpske federaci­ je 11. „Naš razgovor, veli Nojbaher, trajao je skoro tri sata. Hitler je imao svoje mišljenje: „M i ne smemo nikada dozvoliti, da na Bal­ kanu postane premoćan jedan narod sa osećanjem političke misije. Srbi su jedan takav narod. Oni su pokazali veliku državnotvornu snagu i imaju dalekosežne ciljeve, koji se protežu do Jegejskog mora. Ja ozbiljno strahujem, ovaj narod u njegovim težnjama još naročito ohrabriti1119). Hitler je, vidi se, bio veoma obazriv. Rekao je Nojbaheru na kraju: „Znate, sada, m oje sumnje, — proverite Vaše predloge u vezi svega što sam Vam danas rekao. O ovoj stvari ćemo još govoriti1120). O ovome je, stvarno, bilo govora u aprilu 1944. godine kada je Nojbaher sa fon Ribentropom bio kod Hitlera. Pokušao je ponovo sa svojim planom, ali ga fon Ribentrop nije hteo podržati. Hitler je rekao: „Šta hoće Nojbaher sa srpskom federacijom ! Ja moram najpre pobediti i onda će sve drugo doći samo po sebi11. Kada mu je skrenuo pažnju na Pavelića, odgovorio je: „Ja ću učiniti kraj sa ovim režimom, ali ne sada1121) .. . Razumljivo je da je general Ne­ dić bio vrlo razočaran zbog ovoga i stalno se nosio mišlju o ostav­ ci. Jedan takav pokušaj Nedić je učinio 28. februara 1944. godine kada su bili pohapšeni ljudi iz njegove okoline. Hitler je, ovaj put, 17) 1S) 1!>) 20) 21)

398

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu.

str. str. str. str.

155. 159. 160. 160.

bio ogorčen zbog toga i naredio da se u buduće takve stvari ne smeju dešavati. Razboritiji Nemci, koji su u ovo vreme imali dodira sa genera­ lom Nedićem, objektivnije i ljudskije su shvatali i ocenjivali njegov slučaj nego neki Srbi. Pukovnik Maks fon Stokhausen (Max von Stockhausen), koji se, 31. januara 1944. godine, video sa generalom Milanom Nedićem, zabeležio je u svome D n e v n i k u i ovo: ,,U Beogradu sam na jednoj priredbi upoznao ministra-predsednika Ne­ dića i razgovarao sam sa njim. Lepo izgleda, ima duhovni format, pokušava da u pometnjama rata učini što je za njegov narod naj­ bolje. Njegova sudbina je teška. Između (dva) vodenička kamena, Hitlera i Tita, biće rastrgnut. Lično kultivisan, dopadljiva pojava, pri tome potpuno jaka ličnost, nalazi se on u politički beznadežnom položaju. Svoju sudbinu nosi sa dostojanstvom. Potpuno svestan da mu predstoji propast zastupa svoje poglede i interese Srbije kroz jedno držanje koje izaziva poštovanje“22). Herman Nojbaher, koji je generala Milana Nedića dobro pozna­ vao i sa njime sarađivao, i istinski se trudio da olakša njegov lični položaj i položaj Srbije, zabeležio je o generalu Nediću ovo: „O tra­ gičnom liku general-pukovnika Nedića napisao sam već dosta, m o­ ram, ipak dodati još nekoliko reči, da bi njegovu ulogu u istoriji Sr­ bije, koja još uvek biva unakarađivana jalovom Kvizling-propagandnom, učinio jasnijom. Njegova se uloga može razumeti samo na istorijskoj liniji vojnika: Hindenburga, Petena, Antoneskua, Colakoglua, Manerhajma. Kada se u velikoj nesreći jedne nacije ne poja­ vi na vidiku nijedan državnik, koji uživa poverenje velikog dela stanovništva, onda se razlegne poklič za jednim vojnikom — spasavaj nas . . . Poznajem ga dobro iz brojnih razgovora, da bih m o­ gao znati, da su bila dva glavna motiva njegovoga rada: njegovo ne­ prijateljstvo prema komunizmu i njegova nada da može olakšati sudbinu Srbije saradnjom sa okupatorskom silom. Uz to dolazi još razumljivo častoljubije jednog starog generala, đa iz nesreće svoje zemlje izađe kao branilac monarhije Karađorđevića protiv komu­ nizma. On nije bio ni državnik, ni administrator, ni privredni struč­ njak. U stotinama pisama on se kod mene žalio na progone Srba u Hrvatskoj, u Albaniji, u okupiranom području Bugarske, u Ma­ đarskoj i na nemačkom okupacionom području. Kao podnosilac žalbi bio je neumoran i ja mu mogu posvedočiti, da je on ipak če­ sto uspevao da ublaži oštrice i nepravičnosti. Ja sam bio dugo nje­ gova poslednja nada. Ja sam opširno izložio kako je ova nada bila razočarana. .. Kao emigrant i predsednik jedne emigrantske vlade u Kicbilu (Kitzbiihl), Tirol, odbio je svaku aktivnost sa pristojnim obrazloženjem, da bi svaki pokušaj podsticanja srpskih nacionali­ 22 )

B A : Militararchiv: W o r-2 1 /l: Tagebuch von Stockhausen — 31. I. 1944.

399

sta u beznadežnom položaju za produženje borbe protiv Tita, bio neodgovoran"23). Kada se sve ovo ima u vidu onda su i ove reči Miroslava Spalajkovića još i sadržajnije i još više na svome mestu: „Srbija je bila na umoru . .. General Nedić spasao je Srbiju od propasti. On je odbranio srpski narod od komunističkog zla i nacionalnog rasula. To je nje­ gova unutarnja zasluga. Pred stranim svetom on je uspeo da izdvo­ ji ime srpskoga naroda od bezimenih tuđinskih agenata i domaćih grešnika, zbog kojih je Srbija podnela tolike nevolje"21). Tragična je ironija sudbine i još jedan dokaz više nerazboritosti onih koji su upropastili Jugoslaviju, da je jugoslovenska vlada u Londonu, na predlog generala Dragoljuba-Draže Mihailovića, 15. jula 1942. godine, stavila generala Milana Nedića pod slovo ,,Z“ , a to nije nikada učinila sa Josipom Brozom-Titom25). Radoje L. Kne­ žević, jedan od vodećih pučista i stubova Londonske vlade, branio je, 1953. godine, donekle generala Milana Nedića2S), da bi ga 1957. godine, prikazujući knjigu Petra Martinovića-Bajice o Nediću na­ pao, rekavši da je „verbalnim akrobacijama (valjda njegovim go­ vorima) Nedić daleko prevazišao okvir jedne civilne uprave pod okupacijom, sebi je sopstvenim rukama pleo kvislinški venac oko glave, a ugledu Srba u svetu zadao osetan udarac. To je jedna povesna činjenica koju ništa pod Bogom nije kadro da izbriše. Što pravda ljudska može i treba da učini, to je da njemu i najboljim me­ đu negovim saradnicima prizna nesebičnost pobuda pri radu u jed­ nom izuzetno tragičnom periodu u istoriji Srba. Nedić će ostati kao jedna tragična figura. Zlo je naneo dobru težeći, i doživeo je končinu koju nije zaslužio. Budućnost će možda biti prema njemu nešto milostivij a nego što su to savremenici' u huku borbe, s obzi­ rom na dobro koje je hteo, a ponekada i postigao"27). Sasvim drukčije, pravednije i ljudskije, ocenio je i rad i ličnost generala Milana Nedića jedan pravi, terenski, Ravnogorac, Vukašin R. Perović, koji je pisao: „General čija se vojska našla po koncen­ tracionim i zarobljeničkim logorima nacionalnih neprijatelja; dr­ žavnik čijom teritorij om hara bezvlašće revolucije i samovolja oku­ patorskih slojeva; političar koji je preko noći ušao u politiku prema jednom višem imperativu; razoružani zarobljenik; čelnik obesprav­ ljenog naroda našao se na mestu odakle treba da ispravlja krivine jedne razarački planirane trase; da odobrovoljava dželata svoga na­ roda; da smiruje strasti neodgovornih, i da istovremeno ratuje na svim granicama svoga minijaturnog upravnog područja, protiv koga 23) 24) 25) zs) 27)

400

Hermann Neubacher, Na istom mestu, str. 180-182. U „Govori generala Milana Nedića“, str. 9, 12. „Poruka", broj 13 od 16. juna 1953, str. 17. Na istom mestu, str. 12-14. „Poruka", broj 42 od 16. III. 1957, str. 14.

su graknuli svi dušmani srpskoga naroda, računajući da je tu i kraj srpskog misionarstva na Balkanu. Tragična ali i veličanstvena ulo­ ga u iskušenju jednoga naroda, — naroda koji je gledao u njega verujući mu; naroda koji je jednim delom u svojoj nemoći nazirao u njemu svoga spasioca ili drugog dela tog naroda koji je u svome razaračkom slepilu kovao paklene planove protiv njega. Narodni prvak čiji je položaj bio izuzetak u istoriji, ne po zamašnosti zadataka, već po svojoj usamljenosti u razumevanju od svetske ja vn osti. . . U nje­ govom slučaju društveni moral našeg veka izneverio je osnovne principe uzajamnosti do te mere, da se slučaj Nedićev ne može da odmerava etičkomoralnim standardom nosioca slobodarskih princi­ pa nijedne od velikih sila učesnica u Drugom svetskom ratu. Pred njegovim likom nijedan od tih velikih naroda ne može da izađe sa samoponosom. Koliko ga je primitivizam nosilaca ideja fašističkih sila gnječio u svome nerazumevanju, toliko ga je perfidija zapad­ njaka nipodaštavala u svom egoizmu, a bezobzirnost nosilaca svetskoga komunizma uništavala moralno. Odbrana njegove žrtve je poziv svima onima koje bezobzirnosti velikih vređaju u moralnoj čisto ti. Kao takvom, Nediću pripada mesto među zaslužnim sinovi­ ma srpske nacije, jer iskušenja srpskoga naroda sa njim zajedno nisu nikada tokom srpske istorije zahtevala neobičnije napore kao oružje odbrane, nego što je to bio slučaj sa Srbima u eri koja je Mi­ lana Nedića ostavila na mrtvoj straži njihovih interesa. To je Milana Nedića moralno legitimisalo da s punim pravom zahteva mesto svo­ jim zemnim ostacima pod krovom srpskoga Panteona, ako bi ga Srbi bilo gde i bilo za koga od svojih značajnih ljudi istaknutih tokom rata hteli ili uspeli da podignu"28).

28) Vukašin R. Perović, K om entar Genosida, knj. I, sv. 2, str. 144.

401

POKRETI OTPORA U JUGOSLAVIJI

Jedna od osobenosti stanja na prostoru Jugoslavije posle držav­ nog sloma, aprila 1941. godine, bila je pojava d v a p o k r e t a o t p o r a protiv okupatora, kojih je bilo pet (Nemci, Italijani, Ma­ đari, Bugari i Veliko-Albanci pod zaštitom Italije). Zajedničko obema pokretima otpora bila je samo t e ž n j a da se okupator protera iz zemlje. U svemu drugome su se razlikovali i razilazili. N ac i o n a l n i p o k r e t otpora, na čelu sa tadašnjim pukovnikom Dragoljubom-Dražom Mihailovićem, koji se smatrao za saveznika Anglo-Amerikanaca, a tek zatim i Sovjeta (ukoliko su ovi bili akceptirani od Anglo-Amerikanaca) imao je za cilj na prvome mestu nacionalno oslobođenje zem lje i, bar u glavnim linijama, v a s postavljanje državno-pravnog i društveno-političkog stanja kakvo je bilo u zemlji pre državnoga sloma. Socijalni momenat, sa izvesnim isticanjem revolucionarnosti, došao je kod njega kasnije kao pokušaj otupljivanja revolucionarnih teza i parola drugog, izra­ zito komunističkog, pokreta otpora ,koji je, videćemo, odmah u po­ četku, stao da ističe svoje klasno-revolucionarne smerove. Dok su nacionalni pokret otpora bili poveli vojnici, drugi je vodila ideološko-politički izgrađena KPJ, koja se za ovu akciju pripremala go­ dinama i, uz punu podršku svetskoga komunizma, koristila revo­ lucionarno iskustvo svojih ideoloških jednomišljenika. Za podržavanje i razvijanje pokreta otpora u Jugoslaviji bili su, nacionalno-politički, zainteresovani Srbi i Slovenci (u većini) i samo jedan, svakako mali, deo Hrvata, koji su bili dobili svoju ne­ zavisnu, nacionalnu, državu za kojom su tako dugo težili. U odnosu na Srbe, pored već pomenutih pet okupatora, pojavio se sada i šesti, nova NDH, sa celim svojim i upravnim i vojničkim aparatom. Za razliku od nacionalnog pokreta otpora u redovima komunističkog pokreta nalazili su se pripadnici svih naroda Jugoslavije što je, na­ cionalno gledano, ovome pokretu davalo opštejugoslovenski karak­ ter iako je za njega ideja nacionalnog oslobođenja bila samo sred­ stvo za popularisanje svoje akcije i ostvarivanje svojih socijalnorevolucionarnih ideja i ciljeva: uspostavljanje komunističke vlasti i poretka. Pošto su Srbi, naročito u početku, od svih okupatora sma­ trani za glavnog neprijatelja bilo je, i fizičko i vojno-političko ru402

kovodstvo (izuzimajući samo Tita, Vladimira Bakarića i Edvarda Kardelja) obadva pokreta otpora skoro isključivo srpsko. U nacio­ nalnom pokretu otpora samo srpsko, tako da se ovaj pokret mogao nazivati srpskim pokretom otpora. I pored Josipa Broza-Tita bilo je kod komunista vojničko rukovodstvo, u prvoj fazi borbe, isključivo srpsko, koje će, vremenom, biti politički sve više potiskivano. U početku, iako ne zadugo, ova dva pokreta otpora su pokušala da idu zajedno i da urastu u jedan jedinstveni pokret za isterivanje okupatora. Bitne ideološko-političke razlike, koje su postojale izme­ đu njih, a dobrim delom i sudar ličnih prestiža, kao i nemogućnost ujednačavanja ciljeva borbe i načina akcije, učinili su, da je izme­ đu ova dva pokreta otpora došlo ne samo do razlaza nego i do me­ đusobne borbe, koja je, sve više, prerastala u građanski rat: dok je s jedne strane njihova akcija protiv okupatora izazivala odmazde, s druge strane su njihovi međusobni sukobi nametali narodnim ma­ sama međusobnu borbu. Tako je Jugoslavija, teritorijalno razbije­ na, materijalno iscrpljena i nacionalno ogorčena, postala poprište građanskog rata, koji je apsorbovao skoro svu snagu obadva pokre­ ta otpora i oni su, kao takvi, okretali svoju težnju na sasvim drugu stranu. U međusobnoj borbi morali su, ponekada, da traže naslon na okupatore protiv kojih su hteli da se bore. Oslonac za akciju i za borbu protiv okupatora trebao je, pre svega, da bude narod. Narodu je, u stvari, ta borba nametnuta od vodstva ovih pokreta uz propagandnu podršku njihovih inostranih zaštitnika, koji su sledili ne naše nacionalne, nego svoje neposredne ciljeve koji su mogli, ali nisu morali, dovesti u saglasnost svoje sa našim nacionalnim ciljevima. Ova inostrana podrška bila je, nacionalnobiološki gledano, usmerena neposredno protiv samih životnih interesa naroda kome je, najpre, bilo važno da se fizički održi i da opstane, da ne iščezne sa lica zemlje pre nego što rat bude završen. Prvi i najvažniji nacionalni imperativ Srba bio je preživeti rat i sačekati njegov kraj sa što manje gubitaka kada je već bila izgu­ bljena nacionalna sloboda, koju oni, sami svojim naporima nisu mo­ gli povratiti. Znalo se, jer se moralo znati, da je prisustvo okupato­ ra privremeno i da će mu morati doći kraj. Narod je znao i to da mrtvima ne koristi sloboda i da se, zbog toga, treba boriti da bi se živelo. Pokreti otpora, naročito u početku, baš o ovome nisu vodili računa. Za njih je, bez obzira na nacionalno-biološke posledice, bilo mnogo važnije da se bore protiv okupatora, jer su time zadobijali izvesnu međunarodnu afirmaciju. Oni su živeli u kultu parole „slo­ boda ili smrt“ , ali je stvarnost, kakva je bila tada, donosila smrt bez slobode. Obadva pokreta otpora u Jugoslaviji bila su, iako u razli­ čitoj meri, vojno-političke ekspoziture onih velikih sila, koje su se nalazile u ratu sa okupatorima Jugoslavije, koju su ostavili na cedilu kada joj je trebalo pomoći vojnički. 403

NACIONALNI POKRET OTPORA 1.

Nacionalni pokret otpora u Jugoslaviji organizovao je i njime rukovodio generalštabni pukovnik Dragoljub-Draža Mihailović, koji je za vreme kratkoga rata protiv Nemaca i Italijana bio šef Ope­ rativnog odelenja Druge armije1). Rođen je 17. juna 1893. godine u Ivanjici u činovničkoj porodici. Od 7. decembra 1941. do 17. juna 1942. godine, unapređen je iz čina generalštabnog pukovnika u sve generalske činove do armijskog generala (17. juna 1942. godine), a 12. jula 1942. godine postavljen je za načelnika štaba Vrhovne ko­ mande; na tome je položaju ostao sve do 26. avgusta 1944. godine kada je Vrhovna komanda (zvanično) rasturena. Od 11. januara 1942. godine do 1. juna 1944. godine bio je ministar vojske, vazduhoplovstva i mornarice2). Među vođama otpora u Evropi, a možda i u celome svetu, nije postojala nijedna druga ličnost koja je u sebi sjedinjavala toliko važnih zvanja i toliko vlasti u ime vlade sa ko­ jom je mogao biti samo u posrednoj vezi. Sa tim svojim vojničkim činovima i kompetencijama Mihailović je bio istovremeno i jedini, kako spoljnopolitički tako isto i unutrašnjepolitički, adut vlade koja se našla bez zemlje i bez stvarne mogućnosti da utiče na narod. Iako nije bio n e p o s r e d n i učesnik u pripremi i izvođenju puča od 27. marta 1941. godine, Dragoljub Mihailović je odobravao ovaj čin, jer je bio na liniji njegovih intimnih shvatanja. Miođrag M. Vuković piše: „Tih dana u Štabu, 4, 5. i 6. aprila bilo je doga­ đaja koje je potrebno pomenuti. U prvom redu svi su bili oduševljeni pučem od 27. marta i izražavali se kao pristalice istog. Pukovnik Mihailović je govorio da se ponosi što su „srpski narod i srpski ofi­ ciri izvršioci puča, da je time srpski narod jasno i nedvosmisleno izrazio protivnemačko raspoloženje i pokazao nepoverenje prema vladi koja je 25. marta potpisala pristupanje Jugoslavije Trojnom 1) Manojlo S. ICorać, Moji doživljaji i posmatranja u aprilskim danima 1941. godine (U „Letopis 1974-1975“, Melburn, str. 204). 2) Miodrag Purković, Dragoljub Mihailović, Kratka biografija. U „Knjiga o Draži", knj. I, str. 1-5.

404

paktu“3). Kada se, posle izvršenoga puča, saznalo da Simovićeva vlada pokušava da uveri Nemce u to da i ona prima ovaj Pakt i pu­ kovnik Mihailović je bio među onima koji nisu mogli da se snađu. Kada je to doznao, rekao je: „Ja ovo ne razumem. Puč je bio izvršen protiv pristupanja Trojnom paktu114). Na vest o potpisivanju ugovo­ ra o prijateljstvu sa Sovjetskim Savezom, među onima koji su bili oduševljeni ovom vešću bio je i Mihailović: „Mislili smo da će nas Sovjeti pomagati oružjem, a neki nisu isključivali mogućnost da Sov­ jeti objave rat Nemačkom Rajhu. Pukovnik Mihailović govorio je kako carska Rusija nije napustila Kraljevinu Srbiju 1914. godine, kada se nalazila u sličnoj pasnosti, i da će nas Rusija opet pom oći115). Pukovnik Dragoljub Mihailović je, očito, spadao među one, koji su verovali u to da je Sovjetski Savez Rusija, i otuda njegove sim­ patije za tu zemlju. Bilo bi, zbog toga, tačnije reći, da je Mihailo­ vić bilo više r u s o f i 1 nego s o v j e t o f i l . A n g l o f i l je, međutim, bio u velikoj meri: „K oliko je mrzeo nacističku Nemač­ ku, toliko je voleo u to vreme Englesku116). M ilosavljević navodi ka­ ko je Dragoljub Mihailović „na jedan poziv engleskog poslanstva na prijem išao u u n i f o r m i. To je bilo zabranjeno117). Da ga general Milan Nedić, koji je tada bio ministar vojske, vazduhoplovstva i mornarice, ne bi kaznio Milosavljević je pokušao da Nedića ubedi da ga Dragoljub Mihailović pomaže u obaveštajnim poslovima. Mi­ hailović je, ipak, „što je u uniformi uzimao učešća na političkom skupu .. . nešto, mada ne mnogo, bio kažnjen118). Za Dragoljuba Mihailovića se tvrdilo da je imao veoma kriti­ čan stav prema stanju u jugoslo venskoj vojsci i da je zahtevao re­ forme, koje bi omogućile da zemlja bude spremljena za odbranu. On je, vele, blagovremeno ukazivao na potrebu pripremanja za g e r i l s k o r a t ov a n j e, jer mu je bilo jasno, da tehnička opre­ ma jugoslovenske vojske nije takva da bi se uspešno mogla odupreti nemačkom i italijanskom napadu. Napad sila Osovine i njiho­ vih saveznika na Jugoslaviju, koji je počeo 6. aprila 1941. godine i izdaja hrvatskih trupa otvorili su i pred Mihailovićem sav ambis bespuća i beznadežnosti u kome se našla Jugoslavija. Bezglavo bežanje vlade sa generalom Dušanom Simovićem na čelu i naređena besuslovna kapitulacija vojske veoma su teško delovali na pukovni­ ka Mihailovića koji je, kako svedoči M anojlo S. Korać, i tada imao 3) Milodrag M. Vuković, Sa pukovnikom Dražom Mihailovićem od 6-14. aprila 1941. (U „Glasnik11 SIKD Njegoš, sv. 34, juni 1975, str. 36). 4) Na istom mestu. 5) Na istom mestu, str. 37. 6) Dragoslav V. Milosavljević, Mihailović do Ravne Gore. U „Knjiga o Draži", I, str. 49. 7) Na istom mestu. 8) Na istom mestu.

405

veze sa četnicima, koji su pratili trupe9). Dani uoči potpisivanja ka­ pitulacije, 18. aprila 1941. godine, zatekli su pukovika Mihailovića na teritoriji Bosne, južno do Save. Manojlo Korać, koji je tih dana bio u neposrednoj blizini pukovnika Mihailovića, zabeležio je, da je Mihailović 14. aprila 1941. godine bio u Gračanici. „Toga dana, veli Korać, posle ručka pukovnik Mihailović uđe sa 20 do 25 ofi­ cira, podoficira, kaplara i redova, u jedan kamion i odveze se u meni nepoznatom p ra v cu . . . O odlasku pukovnika Mihailovića nastala su nagađanja i pronele se razne vesti. Jedni su govorili da je otišao da štiti prelaz naše vojske iz Slavonskog u Bosanski Brod. Drugi su, opet, govorili đa će da formira neki brzi odred za borbu protiv ne­ mačkih motorizovanih i oklopnih jedinica 46. korpusa. Bilo je još nekih sličnih priča. Pukovnika Mihailovića od tada nisam video sve dok sam se kao četnički komandant sastao sa njim u decembru 1941. godine. Tada nije bilo ni vreme ni mesto da ga pitam zašto je i kuda je onda otišao iz Gračanice"10). Miodrag V. Vuković kazuje, da se Dragoljub Mihailović povla­ čio u Bosnu, gde su prihvatane jedinice koje su se povlačile sa severozapada. Za jednu takvu grupu veli: „N jihov hrabri narednik Božo Perović spasao je zastavu 41. puka. Docnije smo saznali u za­ robljeništvu da je to bila p r v a z a s t a v a koja je podignuta na Ravnoj Gori. Ova zastava je prošla kroz sve borbe. Pala je u ruke neprijatelju tek kada je pukovnik bio zarobljen, kojom je prilikom herojski pao i zastavnik-narednik Božo P erović"11) .. . Ovo povla­ čenje pukovnika Mihailovića opisao je i Vladimir-Vlado Lenac, ko­ ji je tada bio ađutant pukovnika Mihailovića i povlačio se zajedno sa njim. Lencu je, 11. aprila 1941. godine, pukovnik Mihailović na­ redio da ostane kod njega na službi: „Sutradan, 12. aprila u Grača­ nici, postavlja me za svoga ađutanta u novoformiranom brzom odre­ du kome je on bio komandant"12). Posle nekoliko borbi sa Nemcima, kada se saznalo za kapitula­ ciju, krenuli su preko Drine, „koju prelazimo kod Staribroda i pro­ dužujemo dalje za Ravnu Goru. Na Ravnu Goru došlo nas je oko 80 oficira, podoficira i vojnika. Taj se broj iz dana u dan smanjivao, jer su ljudi želeli da što pre stignu svojim kućam a"13). Lenac, dalje, navodi koji su oficiri ostali sa pukovnikom Mihailovićem. Sa njim je tada bio i poručnik Ratko Martinović, koji je, kasnije, otišao kod popa Vlade Zečevića i postao partizan14). Lenac veli: „Tako je nastao prvi odred pukovnika Draže Mihailovića. Tu održavamo prvo kon­ 9) Manojlo S. Korać, Na istom mestu, str. 212. 10) Na istom mestu, str. 219. n ) Miodrag M. Vuković, Na istom mestu, str. 42. 12) Boško N. Kostić, Za istoriju . . . , str. 32-33. 13) Na istom mestu, str. 33. 14) Dojčilo Mitrović, Zapadna Srbija 1 9 4 1 ..., str. 155, 306.

406

ferencije sa pretsednicima i kmetovima seoskih opština: Brđani, Teočin i Banjani. Pošto smo ostali bez materijalnih sretstava, pukovnik Draža Mihailović naređuje mi da krenem za Beograd, da uhvatim vezu sa istaknutijim ljudima i da od njih zatražim pom oć“ 15). Ovo se, stvarno, može uzeti kao početak formiranja odreda Dragoljuba Mi­ hailovića u Srbiji. Radoje L. Knežević, proizvoljno, smatra kratke borbe sa Nemcima, u aprilu 1941. godine, kao početak Mihailovićeve gerile. Tada se, međutim, Mihailović borio k a o d e o nekapitulirane jugoslovenske vojske. Njegova gerila nastala je nešto kasnije. On nije bio priznao kapitulaciju i time je i sebe i svoju gru­ pu stavio izvan zakona okupacije16).

2. Odluka pukovnika Dragoljuba Mihailovića da sa jednom, iako brojno malom grupom, ostane u znak protesta protiv okupacije u šumi nije, razume se, mogla ostati nepoznata. Doneta posle jednog neslavnog poraza, u momentu masovne nacionalne depresije, kada su se ljudi pitali: šta ovo bi od nas, ova odluka je delovala na roman­ tičarski raspoložene mase, koje su bile uvređene u svome nacional­ nom ponosu, kao neki zračak nade da nije još sve izgubljeno, iako je, trezveno gledana, bila bez svakog smisla. Njena važnost je bila samo u njenom simboličnom značenju, koje je potsticalo uvređenu nacionalnu gordost naroda koji se osećao izigranim u vrtlogu u kome se nije mogao snaći, jer je bio ostao bez trezvenog, čvrstog i dalekoviđog vodstva. Kao čovek vrlo blizak britanskim faktorima u B eo­ gradu, koji su pripremali s v o j u s i t u a c i j u i posle vojnič­ kog sloma Jugoslavije, Mihailović se mogao nadati na britansku po­ moć, jer je vest o tome, da se negde u pokorenoj Evropi začela ge­ rila protiv Nemaca, dolazila veoma dobrodošlo britanskoj propa­ gandi. U ovu gerilu i Cerčil je polagao velike nade. On je pisao: „Odvažni Kralj-dečak našao je utočište u Engleskoj sa onim istim ministrima princa Pavla i nekim članovima vlade koji nisu hteli da se pokore pred nemačkom najezdom. Divlja gerila kojom su se Srbi vekovima opirali protiv Turaka otpočela je po planinama. Ge­ neral Mihailović je bio p r v i i n a j i s t a k n u t i j i borac oko koga se okupljala preživela jugoslovenska elita"17). Teško je danas tačno reći kakve je sve planove imao pukovnik Mihailović kada se odlučio da na Ravnoj Gori stvori svoj gerilski 15) Boško N. Kostić, Na istom mestu, str. 33. 16) Radoje L. Knežević, Počeci pokreta otpora. U „Knjiga o Draži", I, str. 7-14. 17) Vinston S. čerčil, Drugi svetski rat, tom V : Obruč se zatvara, Beograd 1964, str. 441.

407

centar. Kao generalštabnom oficiru, čija je stručnost cenjena, moralo mu je biti jasno, da njegova akcija, čak i kada bi bila širih razmera, ne može imati nikakvoga dejstva u borbi protiv okupatora. Politički i propagandno ona je, ako bi bila razumno usmeravana, mogla znat­ no doprineti nacionalnoj budnosti širih masa kao opomena da se ne podaju nacionalnoj čamotinji u jedno vreme puno neizvesnosti. Ser­ gije M. Zivanović, jedan od boljih Mihailovićevih komandanata, interpretira tadašnje Mihailovićevo rezonovanje ovako: „ .. . Sves­ tan ogromnih teškoća koje su se pred njim nalazile, on se ipak nije dvoumio u svome poduhvatu, smatrajući da je otpor okupatoru ka­ tegorički imperativ dužnosti prema otadžbini. On, međutim, nije bio ni avanturista ni neodgovorna ličnost koja bi olako uzela polo­ žaj naroda posle sloma regularne vojske. Zbog toga je njegova os­ novna misao bila da prikupi one delove vojske za koje je znao ili predviđao da neće pasti u ropstvo okupatorima, da od njih stvori pokretne i efikasne gerilske jedinice i da onda postepeno tajno orga­ nizuje narodni otpor, da kad spoljna vojno-politička situacija bude najpovoljnija, on pođe u ofanzivu koja bi istovremeno isterala oku­ patora, a narodu se uštedile maksimalne žrtve . . . Ravna Gora (997) je krajnji jugozapadni bastion Suvoborskog masiva. Sa tog mesta on je bio rešen da još jednom da lekciju crno-žutom neprijatelju i da ga opomene da se može ponoviti 20. novembar 1914. godine, po­ četak Suvoborske bitke1118). Ništa se ponovilo nije: niti je više bilo Rusije, niti se ponovilo herojstvo srpskog vojnika iz Prvog svetskog rata. Jugoslavija je bila drukčija država od Srbije, koja je sada bila raščerečena i obesprav­ ljena. Srbija je, ipak, i narod i znatan deo inteligencije, bila gotova da pukovnika Mihailovića i razume, i prihvati i pomogne, ali tako da on ostane i s v o j i n a r o d n i . Kada su došli prvi Mihailovićevi emisari u Beograd bili su, videli smo, predusretljivo prihvaće­ ni i omogućeno je da se sakupi materijalna pomoć, ali je sve i izmenila i omela saradnja pukovnika Dragoljuba Mihailovića sa Josipom Brozom Titom, odnosno sa komunistima. Više nego iko drugi, jer je jasnije video stvari, opominjao je Dimitrije Ljotić pukovnika Mi­ hailovića zbog ove saradnje. Ljotić je tada govorio: „Ako zaista dođe do sporazuma, onda predstoje teški dani i ovom delu srpskoga naroda, pošto će komunisti, ogrnuti nacionalnim plaštom, dići narod na ustanak, što će izazvati strahovite represalije okupatora1119). L jo­ tić je, kasnije, pisao o ovome: „Pokušavao sam od početka jula pa sve do početka septembra, pismeno i usmeno, da pukovniku Mihai­ loviću i njegovim ljudima ukažem na greh koji čine protiv svoga naroda, prema Srbiji, čineći ovo što čine. Oni su s prezrivim osmehom ls) Sergije M. Zivanović, Treći srpski ustanak 1941, knj. I. Cikago 1962, str. '66. 19) Boško N. Kostić, Na istom mestu, str. 36.

408

na usnama slušali sve te opomene i molbe, i ukoliko su ove bile to­ plije i upornije, osećao sam da njihova slepoća postaje sve gušća i tvrđa. To je za njih bio znak da su u pravu, da su na pravome pu­ tu"20). Na dobrom i pravom putu nisu bili. Da nije došlo do saradnje između Mihailovića i Tita i do njihove zajedničke akcije protiv Ne­ maca, koja Nemcima nije pričinila nikakve naročte vojničke štete, nebi srpskom narodu u okupiranoj Srbiji donela mnogo nesreće i nevolje. Sve to, što su, u zajedničkim akcijama, radili Mihailovićevi četnici i komunistički partizani, samo je nanosilo narodu nevolje bez da je moglo da Nemcima nanese vojničke štete. Uz to na povr­ šinu su, na strani komunista, isplivali nenacionalni elementi, koji­ ma ni do Srbije ni do Srba nije bilo stalo: „Kada su, proterani iz Užica, pri prelazu Skrapeža bežali. palo je nekoliko stotina komu­ nista, ali nijedan užički seljak; od Srba intelektualci, inače Cigani, Jevreji, Mađari, Bugari, Arnauti, H rvati. . . Ne ume da mi kaže srpski: Baci pušku“ , nego mi dovikuje nešto na nekom nerazumlji­ vom jeziku, — „pričao mi je jedan požeški seljak” 21). Ima dokaza da je pukovnik Mihailović brzo uvideo da je njego­ vo povezivanje sa komunistima od velike štete i za njegovu akciju i za interese naroda. Na sastanku između Mihailovića i Tita, koji je održan 19. septembra 1941. godine u Struganiku, došlo je do prvoga ličnog kontakta između Mihailovića i Tita, koji je održan ,,u kući Mišića, u odaji koja se zove odžaklija (ovde je vojvoda Mišić voleo da sam sedi, džarka u vatru i razmišlja)22). Tito je, na ovome sastan­ ku pokušao da uveri Mihailovića, „da on ima obaveštenje da će par­ tizani i četnici od onoga trenutka kada naprave sporazum i kada krenu zajednički u akciju, dobiti pomoć. Nužno je da se napravi ta­ kav sporazum koji će saveznicima davati garanciju da ovde ne po­ stoje dve šumske vojske, već jedna, koja se iskreno bori protiv fa ­ šizma"23). Već tada su komunisti sumnjiničili Mihailovića da igra dvoličnu ulogu. Povodom ovoga sastanka pisao je Rodoljub Čolaković: „Draža igra dvoličnu ulogu i vrlo je vjerovatno da ima vezu sa Nijemcima preko Nedića. A li u našoj taktici prema Draži Mihailoviću mi se moramo rukovoditi ne onim što Draža lično znači, nego onim što on objektivno predstavlja. Nesumnjivo je da on predstav­ lja jedan dio naše buržoazije koja je antikomunistički raspoložena. To njeno raspoloženje nije borbeno raspoloženje; ono će da pravi sve moguće kombinacije, ali — izbegavajući opasnosti. Bilo bi po­ grešno misliti da ona sada nema uticaj a na široke slojeve naroda u Srbiji. Stoga, u raskrinkavanju stava Draže Mihailovića, treba biti 20) 21) 22) 23)

Dimitrije Ljotić, U revoluciji i ratu, str. 310. Na istom mestu, str. 317. Dojčilo Mitrović, Na istom mestu, str. 191. Na istom mestu, str. 191.

409

gibak, uporan i strpljiv. Samo tako moći ćemo politički izolovati Dra­ žu M ihailovića"24). Nudeći Draži Mihailoviću savezništvo i saradnju komunisti su već unapred imali spremljen plan kako da ga zloupotrebe i iskoris­ te. Iako sastanak u Struganiku, od 19. septembra 1941. godine, nije dao neke veće rezultate (komunistima je mnogo koristila sama či­ njenica da su uspostavili veze sa Dražom), Tito je tražio i drugi sa­ stanak sa Mihailovićem. „P o nekim dokumentima taj sastanak v e ­ rovatno je trebao da se održi još 16. oktobra, i da na njega dođe Draža Mihailović. Međutim, on nije ostvaren. Drug Tito je stoga uputio pismo Draži Mihailoviću sa predlogom o s n o v n i h t ač a k a za postizanje sporazuma"25). Tekst toga pisma, pisanog 20. oktobra 1941. godine, objavio je Klisold (Stephan Clissold)26). Komu­ nisti su tražili: zajedničke vojne operacije, ne samo protiv Nemaca nego i Nedića, i zajenički operativni štab; zajedničko snabdevanje; zajedničku podelu ratnog plena prema potrebama fronta; zajednič­ ku lokalnu komandu ili dve, koje bi radile zajedno; zajednička stal­ na komisija pri lokalnim komandama; organizovanje privremenih lokalnih vlasti radi snabdevanja civilnog stanovništva: stara maši­ nerija vlasti treba da bude zamenjena novim vlastima, trebalo je da se osnivaju narodno-oslobodilački odbori čiji bi članovi bili birani, po gradovima i selima trebala je da bude stvorena narodna milicija. Principijelno su protiv prinudne mobilizacije, a za dobrovoljni sis­ tem: svak može ići ili u četnike ili u partizane. Niže komande i je ­ dinice moraju biti bezuslovno potčinjene višim; svaka samovolja treba da je onemogućena. Da bi se izbegle nesuglasice treba da u štabovima postoje predstavnici i jednih i drugih. Radi uspešne borbe protiv Nemaca potrebna je borba protiv „petokolonaša" i špijuna. Materijal o isleđenjima biće izmenjivan. Biće vođena i posebna i za­ jednička akcija protiv „kvislinških četnika" (mislilo se, verovatno, na Pećančeve četnike). Treba onemogućiti zloupotrebe bilo četnič­ kih bilo partizanskih isprava od strane petokolonaša i špijuna. Njihovi redovi moraju biti očišćeni od ovakvih elemenata"27). Drugi sastanak između Draže Mihailovića i Josipa Broza Tita održan je 26. oktobra 1941. godine u selu Brajićima u predelu Ravne Gore. O ovome sastanku je sam Tito kazivao: „M jesec dana poslije savjetovanja u Stolicama, 26. oktobra, ja sam išao u Brajiće na Rav­ nu Goru, da ponovo razgovaram sa Dražom Mihailovićem. Ponovo sam pokušao da ga nagovorim da zajednički idemo u borbu. Draža je, međutim, uporno ostajao pri tome da nije vrijem e za borbu. 2i) Na istom mestu, str. 192.

25) Na istom mestu, str. 262. 2*>) Stephen Clissold, Whirlwind. An Accaunt of Marshal Titos Rise to Power, London 1949, str. 62-65. 27) Na istom mestu.

410

Govorio je da pogledamo šta se dogodilo, ovdje ili ondje, gdje su Nijemci popalili i pobili ljude, ističući da bi, u slučaju borbe, to bi­ lo masovno. Rekao je da on ne bi mogao preuzeti odgovornost za takve masakre, pa da bi trebalo da i ja o tome razmislim. I tako je cijela noć prošla u natezanjima. U toku toga razgovora, Draža Mi­ hailović je tražio da mu damo 1,200 novih pušaka iz Užica, odakle smo slali oružje u Bosnu i druge krajeve iz kojih se to tražilo. Tra­ žio je 5,000.000 dinara. Puške sam mu dao, i to 500 pušaka, a novac nisam, jer nije bilo prilike, oni su nas prije napadali1'28). Od Lorensa (Christie Lawrence) doznajemo da je Titovo isti­ canje mogućnosti da se dobije saveznička pomoć, čim on i Mihailo­ vić počnu zajednički akciju protiv Nemaca, bilo u stvari obećanje koje mu je dao pukovnik Hadson, koji je, kada se iskrcao sa Ostojićem i Lalatovićem, ostao duže vremena u partizanskom Vrhovnom štabu i stekao dobar utisak o partizanima29). Kada su partizani, sa Titom na čelu, morali da beže iz Užica, sa njima je pobegao i Had­ son, ali je kasnije odlučio da se vrati u Srbiju i ode kod Mihailovića. Milovan Đilas svedoči: „ . . . I kapetan Hadson je izrazio želju da se vrati u Srbiju i da ode kod Draže Mihailovića. Mi smo se prema Hadsonu držali korektno, mada smo već gunđali kako on drži Dražinu stranu i netačno obaveštava svoju vladu. Kako smo inače m o­ gli da objasnimo svakodnevno širenje netačnih vesti, ne samo lon­ donskoga radija BBS, nego i radija Moskve? Šapnuo sam Titu kako sam dok sam u Radojni vršio inspekciju oružja i životnih namirnica, naredio da se sakrije Hadsonova radio stanica a da se njemu kaže, kako se još uvek za njom traga. Tito je primetio: „To ide suviše sam daleko — on je uprkos svega jedan saveznik". Tako sam sledećega dana predao Hadsonu njegovu „pronađenu stanicu"30). Kod Draže Mihailovića Hadson je živeo pod imenom „M arko"; padalo je u oči da je on imao izvesnu averziju i prema Mihailoviću i prema njegovim odredima. Lorens navodi i svoj razgovor sa Ronom Džonsom (Ron Jones), jednim drugim britanskim oficirom, Australijancem, koji je zajedno sa njim, pobegao iz zarobljeničkog transporta, i živeo kod odreda Draže Mihailovića. I iz razgovora njih dvojice, a to će se kasnije pokazati još izrazitije, vidi se da su Englezi u s l o v l j a v a l i slanje svoje pomoći aktiviranjem borbe protiv Nemaca. Prema kazivanju Rona Džonsa, postojale su dve šifre: „Je­ dnu je imao sam ,,X “ (tako je u njihovom razgovoru označavan Hadson). Jugosloveni su imali drugu. Dražina radio stanica nije bila ona koja je bila poslata iz Engleske. Ona je, kao što rekoh, bila izgubljena. Ona, koju oni sada upotrebljavaju, a njen je domet nešto oko 500 džepnih baterija, — nemoguć je i nesiguran aparat. Mihailo28) Dojčilo Mitrović, Na istom mestu, str. 262-263. 29) Christie Lawrence, Na istom mestu, str. 227. 30) Milovan Đilas, Wartime, str. 112-113.

411

vić je zahtevao od ,,X“ da se služi sa britanskom šifrom, ali je on ovo o d b io . .. Čim je video da se partizani i Dražini ljudi međusobno bore, ,,X “ je odmah otkazao sve dalje pošiljke oružja. On je, nesum­ njivo, u mnogome imao pravo. On kaže, da će oružje biti upotrebIjeno samo da se počne građanski rat, a ne protiv Nemaca i, na pr­ vom mestu, to bi nesumnjivo i bilo. Ali, on nije bio pri tome sasvim faktičan1-'31). Radoje L. Knežević, koji bi ovo morao znati, kazuje o ovome svoju verziju: „ . . . Tako je išlo do 25. oktobra 1941. Tada je na Rav­ nu Goru stigao kapetan Hadson i doneo šifru. Ta šifra služila je nje­ mu za saobraćaj sa britanskim vlastima. Depeše koje bi imao za svoju vladu, Mihailović je predavao Hadsonu otvorene. Ovaj ih je šifrovao, a britanska prijemna stanica dešifrovala. To je predstav­ ljalo krupan nedostatak, ukoliko je reč o tajnosti u pogledu neprija­ telja. Muka je bila u tome, što britanske vlasti nisu btele imati ulo­ gu samo službenoga kanala. One su Mihailovićeve depeše prenosile vladi samo delimično, ili u izvodu, pa i to sa znatnim zakašnjavanjima ili nikako. Tako je trajalo do Simovićevog pada. Jovanovićeva vlada pokrenula je to pitanje kao jedno od bitnih krajem januara 1942. Do povoljnog ishoda nije došlo, usled odbijanja britanskih vlasti da ma šta izmene u započetoj pra k si. . . Jugoslovenska vlada nalazila se u čudnom položaju, da može da uspostavi šifru i slobodno opšti sa svojim predstavnicima u slobodnom svetu, i z u z e v sa svojim ministrom vojnim, predstavnikom otpora u zemlji. Sa tim stanjem ona se, očevidno, nije mogla da pomiri. U toliko manje, što je u nekoliko mahova britanska služba odbila da Mihailoviću prenese telegrame koje mu je predsednik Jovanović bilo sam slao, bilo tražio izvesna obaveštenja. Taj postupak bio je neprihvatljiv poslovno a do najveće mere ponižavajući u političkom pogledu. Imao se tražiti izlaz iz toga bez pomoći naših britanskih prijatelja"32). Lorens, kome je bilo uspelo da ga tih dana primi Draža Mihai­ lović, ostavio nam je, pored ostaloga, i dva interesantna podatka: lični opis i izgled Mihailovića tih dana i njegovu ličnu ocenu dota­ dašnjih napada na Nemce. „Toga jutra, veli Lorens, upoznao sam Mihailovića. Bio sam zapanjen njegovim izgledom, jer je ličio na stara čoveka iako sam znao da je između 45-50 godina. Bio je mali i vitak, sede kose, tanak, izrazita lica, sa zlatom uokvirenim naočarima. Glas mu je bio umoran, govorio je sa vrlo zabrinjavajućom rasejanošću. Rekao mi je da je već čitao Radevićeve izveštaje i đa je bio njima prijatno ohrabren"33). Pošto mi je izložio svoj slučaj sa ,,X “ (Hadsonom) a na pitanje: zbog čega zabranjuje Keserovićevu akciju protiv Nemaca Draža Mihailović je rekao: „Čuli ste o rezultatu 31) Christie Lawrence, Na istom mestu., str. 227. 32) „Poruka", broj 23 od 16. X . 1954, str. 9. 53) Christie Lawrenre, Na istom mestu, str. 230-i’?, 1.

412

moje revolucije prošle jeseni u kojoj ste i V i uzeli udela. Stotine sela spaljeno i užasne odmazde, koje su Nemci izvršili nad našim narodom. To je bila prava klanica. Kada je to, Božjom pomoću, bilo svršeno, bio sam ostao da produžim borbu i odlučio sam da više ni­ kada ne nanesem zem lji takvu bedu dok se to ne bude moglo završiti potpunim oslobođenjem "34). Mihailović je, dalje, objašnjavao zbog čega on, u momentu, ne može voditi gerilske borbe. Nemci i partizani odnose sve: „M nogo je bolje da m oji ljudi ostaju kod kuće, obrađuju zemlju, čuvaju svoje oružje ako ga imaju. Kada dođe dan da ustanemo mi ćemo ustati. Sa m ojom sadašnjom organizacijom, ja bih u toku nedelju dana mogao podići veliki ustanak u zemlji. Kada ona bude potpuna, biće to onda stvar od 48 sati ili m anje"35) . . . O svome odnosu pre­ ma partizanimaMihailović je rekao: „Ja sam dva puta pravio spora­ zum sa njima i oni su me dva puta prevarili. Ja ih neću napadati; uostalom, ja to i ne mogu, jer m oji nisu mobilisani. A li ja ću se uvek braniti od njih, jer ja smatram da je m oja organizacija jed ­ nako važna kao i njihova. Da li ste, zapita Mihailović, susreli i jed­ noga seljaka u njegovoj kući, za vreme cele godine od kada ste sa nama, da bi bio komunista"36). Ovaj Mihailovićev razgovor je vođen neposredno pred njegovo napuštanje Srbije i odlazak za Crnu Goru: „Samo nekoliko sati kas­ nije Mihailović je pošao samo sa dva pratioca na put da bi usposta­ vio svoj Glavni stan u Crnoj Gori. Kada je iščezavao iz vidika, idući polako uskim planinskim putem, pomislio sam da skoro liči jednoj potresnoj figuri sa svojim crno-sivim seljačkim odelom, gologlav, noseći samo teški jasenov štap"37).

3. Mihailovićev susret sa Titom i sporazumi koje je pravio sa njim bili su fatalni i za Mihailovića lično i za ceo poduhvat za koji se on spremao. Ovi sporazumi, i akcija koju su vodili komunisti, prisilili su i Mihailovića da u njoj učestvuje, da bi se ubrzo uverio koliko je to bilo fatalno i za narod i za njega lično. Radoje L. Knežević vidi u ovim sastancima korist u tome što je „odlučeno da se ojača sarad­ nja, da se plen deli ravnomerno, i da se narod slobodno opredeljuje u čije će odrede da stupi"33). To se, međutim, odmah pokazalo kao 34) Na istom mestu, str. 231-233. 35) Na istom mestu, str. 232. s6) Na istom mestu, str. 232. 3”) Na istom mestu, str. 233. 38) Radoje Knežević, Prva gerila u Evropi (U ,,Poruka“, broj 8 od 1. X I. str. 6.

413

iluzija, koju je plaćao narod svojim životima i imanjem. Sporazumevanje Draže Mihailovića i Tita bilo je pokušaj usklađivanja dve nepomirljivosti. Draži Mihailoviću je, verovatno, to ubrzo postalo jasno, ali ga je vihor događaja bio bacio na put kojim on, možda, nije hteo da ide. Njegova misija je trebala da bude u tome da o rg a n i z u j e n a r o d za otpor u datom momentu, koji je trebalo da dođe (ali nije došao). Povučen od komunista u akciju on se dao navesti na jedan poduhvat čiju štetnost je i sam brzo uvideo. Osu­ đivao je i napadao generala Milana Nedića i Dimitrija Ljotića za ono na što je on sam, kroz svoje lično iskustvo, došao: da borba pro­ tiv okupatora, u tadašnjim prilikama, nije mogla biti uspešna; ona je bila samo ubrzanje biološkog uništavanja srpskoga naroda, koje je vršeno na sve strana izvan okupiranog područja Srbije (i Crne Gore), što Mihailović, razume se, nije ni želeo ni mogao želeti. On je bio rodoljub u tradicijama stare srpske slave i bolela ga je i vređala sramota poraza. Draža Mihailović je počeo svoju akciju p r e nego što je bio uspostavio vezu sa odbeglom vladom koju, uostalom, nije ni cenio. Tek 28. avgusta 1941. godine Jovan Đonović je obavestio Slobodana Jovanovića, đa je stigao jedan čovek iz Beograda, da uhvati vezu sa Englezima: „Oni se uopšte nisu obratili našoj vladi i ja sam u ovo­ me slučaju delovao kao posrednik između njih i Engleza. Sama ta činjenica što se prvo obraćaju saveznicima, a ne vladi, jasno Vam govori o poverenju koje u nju im aju“ 39). „Preporučio sam im, veli Đonović dalje, od strane Engleza da budu mirni, da ne napadaju Nemce i ne izazivaju represalije, a da će im se javiti kada treba da otpočnu akciju. Onda kada im se javi da otpočnu akciju, biće pomognuti avijacijom i drugim. Ne budu li poslušali, ne mogu se nadati nikakvoj pomoći. U svakom slučaju za nas je sada prerano da ma šta počinjemo, jer bi to privuklo strahovite represalije i istrebljenje našega sveta. Stoga za sad jedino možemo sa nešto sretstava ola­ kšati njihov život i savetovati da se primire i organizuju"40) .. . Ra­ doje L. Knežević veli da je Mihailović uspostavio veze sa vladom septembra 1941. godine41). Prva depeša, koju je Simovićeva vlada primila sa Ravne Gore, bila je poslata 8. oktobra 1941. godine, između prvoga i drugog sa­ stanka Draže Mihailovića i Tita. Javljano je o borbama protiv Ne­ maca42). Već 28. oktobra 1941. godine Mihailović je primio prvu zvaničnu depešu iz Londona. Vlada je obećavala pomoć, ali je savetovala: „ . . . I stoga sačekajte i savetujte svima strpljenje akcije, kako biste izbegli gubitke i održali se preko zime. Sada se ne izla3g) Sergije M. Zivanović, Djeneral Mihailović i njegovo doba, III, str. 36. 40) Na istom mestu. « ) Poruka", broj 16 od 16. X . 1953, str. 9. 4S) Sergije M. Zivanović, Na istom mestu, str. 38.

414

gati, već sačekati odavde nalog za a k c iju . . . Do datoga znaka za za­ jednički rad, bez krajnje potrebe ne izazivati neprijatelja1'43). Depe­ šu je potpisao Dušan Simović. Simović je, 15. novembra 1941. godine, ponovo apelovao: „Zahtevamo da se sabotaže i pojedinačni ispadi, koji samo služe neprijate­ ljima kao izgovor za svirepstva i zločine nad mirnim građanstvom odmah obustave, da se uštede nepotrebne žrtve i uzaludno prolivanje krvi našega naroda. Nama teško padaju žrtve koje se daju u današnjoj borbi. Mi smo ne jednom poručivali da za odsudnu borbu čas još nije kucnuo"44) . . . Prihvatajući Dražu Mihailovića i nare­ đujući da se svi okupljaju oko njega, Kralj Petar II. je, o godišnjici 27. marta, preporučivao: „ . .. Treba se čuvati preuranjenih akcija koje bi donele žrtve prevelike i nesrazmerne sa onim što se može postići. U borbu sa neprijateljem stupiće svi, i Srbi, i Hrvati i Slo­ venci kada dođe pravi čas i znak biće dat. Tada ćete, svi zajedno, u neodoljivom bratskom naletu, sa junaštvom koje vam je u krvi, očistiti zemlju od zavojevača"45). U svetlosti ovih zvaničnih naređenja iz Londona i u njihovom suočenju sa onim što su, u to vreme, radili general Milan Nedić i njegovi saradnici, izgleda još nepojm ljivija i ona besavesna pro­ paganda koja se tada širila iz Londona i nazivanje i njega i onih koji su se žrtvovali zajedno sa njim — izdajnicima. Samo: koga i čega?

4. Prerastanje čisto v o j n i č k o - n a c i o n a l n e organizacije, kakva je bila u svome nastajanju, u jednu p o l i t i č k o - v o j n i č k u organizaciju, kakva je postala kasnije, bilo je, vrlo vero­ vatno, veoma teška greška koja je usmerila ceo pokret na drugu stranu. Mihailović je isticao, a to mu je savetovano i iz Londona, da vojnički organizuje narod i da ga priprema za jedan o p š t i narodni u s t a n a k . Možda je pukovnik Mihailović to imao u vidu kada se, sa svojom grupom, smestio na Ravnoj Gori. Od mo­ menta pak kada je on svoju akciju nazvao imenom p o k r e t bilo je neminovno da ona neće ostati samo nacionalno-vojnička, nego će morati biti i politička organizacija. Prema kazivanju Sergija M. 2 ivanovića, Draža Mihailović je u početku bio protiv toga da se nje­ gov rad shvata partijsko-politički: „Svaki od nas, govorio je on, mora imati na umu da narodni Ravnogorski pokret nije n i k a k v a 43) Na istom mestu, str. 47-48. 44) ,,Poruka“, broj 10 od 1. II. 1953, str. 11. 45) Na istom mestu, str. 12.

415

politička partija i nema nameru da to postane. On je i z n a d s v i h p a r t i j a i drugih političkih i nepolitičkih gru­ pa. Njegova je težnja da kod širokih narodnih masa akredituje mi­ nimalni i socijalni program, koji se ni sada u toku rata, ni sutra posle rata kada nastane normalni život u zemlji, ne sme kompromitovati ni dovoditi u pitanje, niti u celosti niti u delovima“ 46). Ne može se sporiti da se ovde radilo o jednome političko-državnome programu, koji je odricao političke partije, ali je stvarao svoj pokret iznad tih partija, i da je Mihailović b i o rezervisao sebi rukovdstvo toga Pokreta van svake je s u m n j e . Činjenica, da je on oko sebe okupljao političke ljude, koji nisu bili obojeni izrazito partijsko-politički (osim republikanaca Dragiše Vasića i Mladena Zujovića) pokazuje, da je Draža Mihailo­ vić, u samome početku, imao ipak određene političke ambicije. „P o­ četkom avgusta 1941. došao je na Ravnu Goru i u štab pukovnika Mihailovića dr Mladen Zujović, koji mu je podneo jedan nacrt o formiranju i organizaciji organa civilnih i političkih vlasti na koje bi se vojnička strana Pokreta imala osloniti. Centralno telo je imalo biti sastavljeno od najreprezentativnijih predstavnika političkih stra­ naka, od predstavnika kulturno-političkih organizacija poznatih u narodu, od istaknutih pojedinaca i intelektualaca poznatih u zemlji i inostranstvu, i od jednoga člana Vrhovnoga štaba. Uz nacrt bile su i dispozicije, koje su predviđale organizovanje pokrajinskih i mesnih organa toga Centralnoga tela, njihovo formiranje i funkcije s naslonom na vojne vlasti, s kojima dodir i saradnju obezbeđivali bi podobni „oficiri za vezu“ 47). Mihailović je sve ovo usvojio i iz ovoga nacrta je postao C e n ­ tralni nacionalni komitet, koji je postao rukovodeće političko telo Ravnogorskog pokreta . . . Posle Mladena Zujovića na Ravnu Goru je, verovatno polovinom septembra 1941, „došao Dra­ giša Vasić“ . Decembra 1942. godine đeneral Mihailović je odredio Dragišu Vasića, dr Mladena Zujovića i dr Stevana Moljevića za čla­ nove Izvršnog odbora CNK, sa sedištem u Vrhovnoj komandi uz koju će, kao politički predstavnici, predstavljati Pokret. Izvršni odbor je odmah naimenovao i poslao ovlašćenje dr Vojislavu Vujancu za novoodređenog Generalnog sekretara CNK sa sedištem u Beogradu s tim da on predloži članove po pokrajinama za CNK. Uzeti u obzir za Srbiju: dr Vojislav Vujanac i još jedan; za Južnu Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Vojvodinu po jedan"43). Centralni nacionalni komitet bio je p o l i t i č k o telo, a svako političko telo mora imati i svoj program. Morao ga je imati i Ravnogorski pokret generala Mihailovića. Tvorac ovoga progra­ 4f;) Sergije M. Zivanović, Treći srpski ustanak, I, str. 70. 47) Na istom mestu, str. 124-125. ■*3) Na istom mestu, str. 126.

416

ma bio je dr Stevan Moljević, advokat iz Banja Luke. Ako Srbi u ju ­ goslo venskoj izbegličkoj vladi nisu, iz raznih razloga, mogli da ja­ vno i otvoreno vode računa o veoma ugroženim interesima srpskoga naroda, to je mogao i morao da radi CNK. N jegov program, za koji se ne može reći da je bio stalno neizmenjlivi program Mihailovićevog pokreta, predviđao je jednu h o m o g e n u Srbiju, koja bi bila očišćena od nacionalnih manjina i obuhvatala sve one kra­ jeve, koje Srbi smatraju, istorijski i etnički, svojim 49). M oljević je određivao nacionalne manjine prema tadašnjem njihovom stavu prema Srbima. Prema njegovom programu trebalo je da se sa sr­ pskoga prostora iseli 2,675.000 duša od kojih je bilo oko 1,000.000 Hrvata, 500.000 Nemaca, a trebalo je u s e l i t i 1,300.000, od toga 300.000 Srba iz Hrvatske. Za Muslimane je rečeno, da pretstavljaju težak problem, koji, po mogućnosti, treba da bude rešen50).

5. U formulisanju programa Ravnogorskog pokreta pridaje se na­ ročiti značaj tzv. „Šahovićkoj rezoluciji", koja je doneta na konfe­ renciji, održanoj u Šahovićima od 30. novembra do 2. decembra 1942. godine; Sahovići su selo blizu Bijelog Polja, u Sandžaku. Na ovoj konferenciji je učestvovalo „blizu 1000 delegata, većinom omladinaca iz svih krajeva Crne Gore, Boke i Sandžaka, s delegatima iz drugih srpskih krajeva1*51). Važno je istaći da na ovoj konferenciji nije učestvovao general Mihailović iako se, već u to vreme, nalazio u Gornjem Lipovu, ali su prisustovala tri njegova važna komandan­ ta (Zarija Ostojić, Đorđe Lašić, Pavle Đurišić). K onferenciji je predsedavao Milan Bandović, koji je, u to vreme, bio važna i vojnička i politička ličnost. Za Milana Bandovića, veli Milija M. Lašić, brat Đorđa Lašića, da je, u početku julskoga ustanka, imao oko sebe „nekoliko stotina lju d i"52). Nemamo sasvim jasnu sliku ni o radu ove konferencije, niti o njenim zaključcima. R e z o l u c i j a , koju je ova konferencija donela, okarakterisana je kao p r o f a š i s t i č k a , ali njezina važnost nije osporavana. Uroš Zonjić veli: „Istini za volju, mora se pri­ znati da se neka gledišta na konferenciji nisu slagala sa demokrat­ skim načelima. Dotaknute teze bile su refleks teških dana a još te­ žih iskustava sa nečoveštvom komunističkih „oslobodilaca". Poro­ dica svakoga od učesnika bila je u crno zavijena. Mučka ubijstva 49) Jozo Tomasevich, The Chetniks . . . , str. 166-1'69. 50) Na istom mestu, str. 170. 51) Uroš Zonjić, Konferencija u Šahovićima i Ravnogorska omladina (U ,,Glasnik“ SIKD ,,Njegoš“, sv. 34 — juni 1951, str. 50. 52) Milija M. Lašich-Vasojević, Na istom mestu.

417

roditelja, braće i prijatelja ostavljala su duboke ostatke na njihovim srcima i osećanjima, recima i slovima1'53). Zonjić, dalje, veli, da su zaključci ove konferencije bili uručeni generalu Mihailoviću i da je on, tom prilikom, rekao: „Za taj zajednički cilj i naš i našega naro­ da garancija je izražena u recima: svi Srbi pod jednim zajedničkim srpskim krovom. Kada budemo uredili svoj dom, razgovaraćemo sa susedima o zajedničkoj slozi i miru, o preporođenoj i jakoj Ju­ goslaviji . . . Srpska deca koja se ponose tuđom petokrakom zvezdom odrekla su se nacije1154). Uroš Zonjić ističe i to, da je u Šahovićima „bila samo otvorena politička diskusija o našoj nacionalnoj problematici. Ta je diskusi­ ja okončana i data joj je forma i sadržina ozvaničena na kongresu u selu Ba. A odluka u selu Ba ostaje kao stvarna i istinska sinteza, i nacionalna i politička, shvatanja Ravnogorskog pokreta po svim problemima Jugoslavije. K o je protiv te odluke — on danas sebe optužuje da nikada nije bio sa Dražom"55) . . . Treba, čini nam se, dosta i moralne i intelektualne virtuoznosti pa n a ć i neku organsku vezu između Rezolucije, donete u Šahovićima, i one donete u selu Ba sa svom njenom i ideološkom pometenošću i političkom naivnošću: neprijatelju, koji te bije maljem u glavu, praviš lepo lice i nudiš mu savez! Za tadašnja shvatanja, bar ovoga dela četnika, o rešenju srps­ kog nacionalnog pitanja i uređenju buduće države posle rata, Sahovićka rezolucija je od velike važnosti. Posle Moljevićevog M e m o ­ randuma ona je drugi, osnovni, četnički đokumenat o tome kako treba urediti buduću državu, koji je, međutim, kasnije na­ pušten i zamenjen rezolucijom, donetom, 27. januara 1944. godine, u selu Ba. Sahovićka rezolucija ima s e d a m n a e s t t a č a k a . Nju je donela „intelektualna omladina Crne Gore, Boke i Sandžaka". Pre­ ma njoj, buduća država treba đa bude m o n a r h i j a sa dinasti­ jom Karađorđevića na čelu, ,,u kojoj će četnička organizacija, u saglasnosti sa Krunom biti, — za izvestan period vremena, potreban za potpunu obnovu zemlje, — jedini nosilac celokupne državne vlasti u zem lji"56). Posvećena je, u drugoj tačci, naročita pažnja odre­ đivanju granica buduće Jugoslavije, koja, prema tačci trećoj, treba da bude „unitarna" i samoupravna. U njoj će žive ti Srbi, Hrvati i Slovenci u svojim oblastima na principu širokih samouprava. Izme53) Uroš Zonjić, Na istom mestu, str. 53. 54) Na istom mestu, str. 53-54. 55) Na istom mestu, str. 55. (Ovo je navedeni citat Milana Bandovića, „Ravnogorski borac", broj 85). 56) Dokumenti o izdajstvu Draže Mihailovića, knj. I, Beograd 1945, 23 (Tekst Rezolucije i kod Bore M. Karapandžića, na navedenom mestu, str. 205 do 209).

418

đu ovih oblasti ima se ustanoviti neposredna terenska veza, kako bi ideja jugoslovenske zajednice bila što potpunija"57). U ovoj drža­ vi, prema tačci četvrtoj, ne može biti nacionalnih manjina. Sastavljačima Šahovićke rezovucije lebdeo je pred očima kult jake države. U ovoj državi trebala je da bude ograničena privatna svo­ jina: „Veliki privatni posedi moraju se ukinuti i staviti državi na raspoloženje. Ovo će državi olakšati potpuno rešenje agrarne refor­ me (tačka 5)“ . „Celokupna industrija mora biti u državnim rukama. Velika trgovina mora biti u državnim rukama, a mala u privatnim rukama pod kontrolom države11. Privreda treba da bude izgrađena na principu državnoga zadrugarstva. Trgovački poslovi, novčani i kreditni zavodi moraju biti u državnim rukama11 (tačka 5). Advokati treba da budu državni činovnici (tačka 8). Suprotno podržavljavaju svih grana privrede „nauka i umetnost su slobodne11 (tačka 6). Skolaski sistem treba reformisati tako kako će najbolje zadovoljiti narodne potrebe: ,,U tu svrhu treba gimna­ zije svesti na potreban broj, a povećati i favorizovati srednje struč­ ne škole a naročito poljoprivredne i zanatske11 (tačka 6). U svim osnovnim i srednjim školama verska nastava je obavezna11 (tačka 7). „Crkva je državna. Pravoslavna je crkva nacionalna i svetosavska. Katolička crkva treba da bude administrativno odvojena od Vati­ kana, a da bude jugoslovenski nacionalna u duhu ideja Štrosmajera1158). Sudije i činovnici treba da budu obezbeđeni. „Sudije da budu birani i z r e d o v a č e t n i č k e o r g a n i z a c i j e , kao i svi osta­ li činovnici" (tačka 8). „Državni činovnici imaju biti nacionalno i mo­ ralno ispravni i z č e t n i č k i h redova, dobro nagrađeni i automatski unapređivani. Privatnih činovnika ne može biti. Ministri da budu državni činovnici, bez diskrecionih prava i dispozicionih fondova . . . Žene mogu biti državni činovnici samo u oskudici muš­ karaca, i to u specijalnim, njima podobnim strukama" (tačka 13). Za vojsku je rečeno da „treba da bude jaka, spremna i preporo­ đena, kao garancija reda i bezbednosti države. Ona treba da bude nacionalna i moralna škola naroda. Žandarmerija treba da bude for­ mirana iz r e d o v a č e t n i k a i da stoji pod d i r e k t n o m k o m a n d o m č e t n i č k e o r g a n i z a c i j e " (tačka 11, 12)"59)... Štampa i celokupna štamparska delatnost treba da stoje u službi naroda i nacionalne obnove (tačka 14). ,,U novoj državi treba da se posveti naročita pažnja propagandi u duhu č e t n i č k e o r g a n i ­ z a c i j e i i d e o l o g i j e " (tačka 15). ,,U duhu izloženih zaklju­ čaka a u saglasnosti sa Krunom, č e t n i č k e o r g a n i z a c i j e će sprovesti državno uređenje i b i t i j e d i n i n o s i l a c c e l o 57) Na istom mestu, str. 24. 58) Na istom mestu, str. 25. 5S) Na istom mestu, str. 25.

419

kupne državne vlasti do ostvarenja četnič­ k o g a p r o g r a m a i o s t v a r e n j a u s l o v a za p r e l a z na široke ustavne slobode" (tačka 17)60). Sahovićka rezolucija, koju je potpisao 17. lica, a koja nije, koli­ ko je nama poznato, bila nikada usvojena od jednoga širega četnič­ kog foruma, predstavlja, ustvari, Ustav zamišljene četničke države, koju je trebalo tek stvoriti. Ovaj Ustav predviđa uvođenje četničke diktature na jedan neodređen rok sa nadom da će toj diktaturi ipak doći kraj. U međuvremenu je uvođena četnička vlast na terenu na kome su vla d ali. .. Ovaj „Ustav" imao je dve negativne osobenosti: prva je, i to vrlo važna, da se u odeljku o položaju crkve u drža­ vi, nigde ne pominje kakav bi u toj državi bio položaj Islama i nje­ govih vernika (iz čijih redova je bilo i četnika), a drugi bi bio u pro­ glašavanju č e t n i š t v a za v o d e ć u i jedino dozvo­ l j e n u i d e o l o g i j u u državi u kojoj se pominju s a m o d v a f a k t o r a : k r a l j i č e t n i š t v o bez da se išta reklo o tome kakav će biti o d n o s i z m e đ u n j i h i k o vlada, a k o tre­ ba da bude onaj koji izvršuje naređenja i vrši vlast. I tekst i duh ove Rezolucije pokazuju da se radilo o pripremanju jedne čisto vojnič­ ke diktature pri čemu n i j e označavana razlika iz­ m e đ u v o j s k e i č e t n i š t v a . U svakom slučaju jasno je, da Sahovička rezolucija nije zagovarala nikakav demokratski poredak u zemlji, a ceo pokret je, pred stranim svetom, hteo da bude sma­ tran demokratskim. Prema onome što je advokat Vujanac, član CNK, govorio dr Zivku Topaloviću, kada ga je vrbovao da uđe u Ravnogorski pokret, ta vojna diktatura četnika već je zavođena na terenu. Vujanac je rekao: „General Mihailović nije samo pravi komandant vojske. O n je i p o l i t i č k i š e f . Svaki okrug, svaki srez, svaka opština, pa i svaka pokrajina ima svoga komandanta, ne samo za vojsku ne­ go i za opštu upravu i snabdevanje. Ti komandanti imaju veliku vlast"61). Dragoljub Lazić, apotekar iz Beograda, koji je prikupljao materijalna sredstva za Pokret, objašanjavao je Topaloviću, da Po­ kret „ipak n e m a p r a v o p o l i t i č k o vodstvo. Natura mu se kao neko vodstvo jedna m a l a organizacija za k o j u n i k o n i š t a n e z n a . Svet zna po imenu generala Dražu, a zatim Dragišu Vasića, Stevana Moljevića i još neke ljude oko Draže i to je sve, sva Ravnogorska organizacija. Međutim, stvarnu vlast drže u rukama isključivo komandanti korpusa i drugi oficiri"62). Ta organizaciona struktura izgledala je ovako: ..Dva do tri sreza daju jedan korpus. Korpusni komandant je bivši kapetan ili poruč­ 60) Na istom mestu, B1) Dr Živko Topalović, Borba str. 17. 6S) Na istom mestu, str. 33.

420

za budućnost Jugoslavije,

London

1967,

nik. Svaki srez ima svoj sreski bataljon. Tu već nedostaje aktivnih oficira za komandu, pa je Draža proizveo bivše podoficire i žanđarme za oficire i odredio ih za komandante bataljona. To su sve takođe vrlo mladi ljudi. Za policijsku službu, službu snabdevanja i uopšte za sve građanske poslove postoje komandanti srezova. To su mahom rezervni oficiri, bivši učitelji ili drugi činovnici. Oni su potčinjeni komandantu korpusa. U stvari je svaki komandant korpusa na svojoj teritoriji svemoćni gospodar. On naređuje radove i davanja, poziva na vojnu vežbu i otpušta koga hoće. Komandanti srezova su­ de mnoge građanske sporove, dele imanja, rastavljaju brakove, ras­ pravljaju nasleđa. Predsednici opština su samo prividna vlast. Sva­ ko selo ima svoga komandanta koji prima naredbe od komandanta sreza. On naređuje predsedniku opštine šta ima da izvrši. I koman­ dantima Nedićeve žandarmerije, pa i sreskim načelnicima, upućuju naredbe komandanti korpusa"63). Lazić, koji je bio član Izvršnog odbora Demokratske stranke, nije se ustručavao, da za to stanje kaže, da je „najopasnija vojna diktatura"64), koju kao da ni sam Mihailović nije mogao da ublaži: „Njegovi oblasni komandanti i ceo njegov komandni aparat, govo­ rio je Lazić, i suviše se osilio i teško ga je suzbiti nazad. Bore se komandanti među sobom. Sve je to pusta mladost, kojoj je velika sila i vlast opila glavu"65). Analizirajući ovakvo stanje kod četnika na terenu, Lazić je, osećajući se kao p o l i t i č k i č o v e k i sam ugroženim, rekao: „ . . . Kažem Ti: Mi ćemo politički ljudi svi po­ gubiti glave i narod će iza oslobođenja zapasti u najveću nesreću ako se ne samo komunističkoj već i ovoj novoj vrsti diktature ne stane na put"66).

6. Kongres u selu Ba, poznat pod imenom S v e t o s a v s k i k o n ­ g r e s , opovrgnuo je u bitnim tačkama odluke Šahovićke skupšti­ ne i obesnažio sadržaj Rezolucije, koju je on bio doneo. Rezolucija Svetosavskog kongresa d o s l e d n o negira celokupnu čet­ ničku ideologiju kako je ona sadržana u Šahovićkoj Rezoluciji. Za ovu Rezoluciju je rečeno da je, u negativnom smislu, s u v i š e d e ­ s n a i da smera uvođenje diktature u zemlji. Dr Zivko Topalović, glavna politička ličnost i u pripremanju Svetosavskog kongresa i njegov glavni ideološki i politički govornik, dokazivao je da ovaj kongres i nije bio ravnogorski, nego narodni i demokratski kongres. 63) 64) 65) 66)

Na Na Na Na

istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str.

33. 35. 35. 36.

421

Uoči održavanja Svetosavskog kongresa izbio je ozbiljan spor oko toga k a k a v ovaj kongres treba da bude i kako da se zove. Topa­ lović piše: „Naše prve teškoće nastale su oko pitanja organizacije koja treba da nikne iz ovog kongresa. Dr Stevan M oljević je rekao: da su oni, Ravnogorci, odlučno protiv stvaranja makakve nove po­ litičke organizacije. Ravnogorski pokret postoji, ima svoju organi­ zaciju i svoj Centralni nacionalni komitet. On je uvek težio da ob­ jedini o k o s e b e s v e p o l i t i č k e s n a g e n a r o d a . To može da se postigne ovom prilikom. Neka predstavnici stranaka uđu u Ravnogorski pokret, čiji CNK tada može biti proširen. Ovaj Kon­ gres treba da je r e d o v n i r a v n o g o r s k i k o n g r e s , kome će on kao sekretar CNK podneti izveštaj o dosadašnjem radu“ 67). Stav Zivka Topalovića, koji je govorio u ime predstavnika poli­ tičkih stranaka, bio je: „Zašto Ravnogorski pokret, ako je zaista je ­ dna slobodna organizacija, nije od svoga postanka pa kroz tri godine sazivao nikakav kongres, već hoće da mu ovaj kongres u stvari bu­ de osnivački? Političke stranke nikada nisu htele da se u p i s u j u u Ravnogorski pokret i to neće učiniti ni ovom prilikom. Kongres će biti sastavljen iz delegata političkih stranaka i delegata Ravnogorskog pokreta, čiji je CNK naimenovan od generala Mihailovića. Delegati stranaka na kongresu biće u većini. To što se zove Ravno­ gorski pokret u s u š t i n i j e j e d n a i d e j a , a n e p o l i ­ t i č k a o r g a n i z a c i j a . To je ideja nepotčinjavanja kapitulaci­ ji pred napadačem, ideja otpora neprijatelju, oličena u ličnosti ge­ nerala Mihailovića i vojske pod njegovom komandom"68). Dr Zivko Topalović je tvrdio da je on u Ravnogorskom pokretu uočio elemente totalitarizma što nije bilo teško nikome učiniti ko je temeljito prostudirao Sahovićku Rezoluciju, koja nije mogla osta­ ti nepoznata ni odgovornim britanskim faktorima. „Govori, publika­ cije i postupci velikog broja Mihailovićevih pretstavnika kroz 1941. i 1942. godinu porađali su sumnju u n j i h o v d e m o k r a t i z a m . Bili su to mahom mlađi oficiri, koji su se borili protiv Hitlera radi oslobođenja svoje Otadžbine, ali kojima je imponovao nemački re­ žim toga radi: sva sila i komanda u rukama jednoga vođe. Nije li tim putem Hitler od pobeđene Nemačke bio načinio svetsku silu prvoga reda? Mi smo se pitali: da li se iz Dražinoga pokreta neće stvoriti režim vojne diktature?"69). Za takvo orijentisanje jednoga dela mlađih oficira Topalović je krivio „kraljevsku diktaturu11 u Ju­ goslaviji: „ . . . Pod njom su se vaspitavali veliki broj mladih oficira. 67) Na istom mestu, str. 161. 68) Na istom mestu. 6S) Na istom mestu, sravni: Dr Zivko Topalović, Ideja vodilja. U „Knjiga o Draži“, III, str. 2; Isti: Pokreti narodnoga otpora u Jugoslaviji 1941-1945, str. 81-82.

422

Otuda nije čudo da se oko Draže počeo ideološki stvarati jedan „po­ kret" sa protivpartijskim duhom "70). Topalović je suzio značaj Ravnogorskog pokreta i osporio pravo njegovih predstavnika da diriguju kongresom: „V i ste, rekao je on Moljeviću, grupa zaverenika, kojoj će narod prema ishodu Vaše ak­ cije ili dati orden za zasluge ili vas obesiti. Mi demokratski političari pošli smo zajedno u otvorenu i javnu demokratsku akciju i nudimo svoju saradnju za ostvarenje jednoga velikoga opštenarodnoga pro­ grama"71). Uz punu podršku generala Mihailovića nadvladala je Topalovićeva teza: Ravnogorski pokret je uzeo na Kongresu učešće kao jedan deo predstavnika sa pravom, „da zadrži svoju celinu kao što to čine i sve političke partije i društva zastupljena na kongresu, ali i on ulazi u novu zajedinicu"72). Topalović daje sam dosta dokaza o tome, da je dugo pre povezi­ vanja sa Mihailovićem zazirao od Ravnogorskog pokreta. U danima kada se odlučivao da li da primi saradnju sa Mihailovićem Topalo­ vić je tražio obaveštenja od dr Vojislava Vujanca. Na pitanje je li to posebna politička organizacija mimo vojske dobio je odgovor: ,,I jeste i nije. Organizacija je strogo tajna. Svi se članovi među so­ bom ne poznaju i ne sastaju. Samo se tako ljudi mogu sačuvati od hapšenja i slanja u Banjički logor. Centralni nacionalni komitet čine nekoliko ljudi koje je General pozvao u Vrhovnu komandu . . . Reč pokret označava, da zajedno idu, bez neke stroge povezanosti, čak i ljudi raznih shvatanja, koji se pak slažu u izvesnim krupnim pita­ njima i teže njihovom ostvarenju. Jedinstvo toga pokreta, ustvari jedinstvo naroda, izražava se u šefu koga svi priznaju i svi mu se potčinjavaju. Samo on donosi i proglašava odluke, a narodna masa mu sleduje"73). Neku vrstu objašnjenja za stvaranje Ravnogorskog pokreta gledao je Topalović u prilikama koje su nastale posle propasti Jugoslavije aprila 1941. godine. „Bilo je, veli on, dosta ljudi koji su, naročito posle ustaških klanja i verskonacionalnoga rata u zapadnim krajevima, mislili da se država ne može obnoviti na bazi slobodnih političkih partija niti radom starih političkih vođa. Oni su verovali, da valja provesti „ravnogorsku revoluciju", to će reći: da jedan nov nacionalistički pokret na čelu sa Dražom Mihailovi­ ćem valja da pročisti politički život i zavlada državom na bazi pro­ grama koji će sam sebi stvoriti. Ravnogorski pokret, nošen grupom intelektualaca, sabirao se oko Draže, a l i b e z i k a k v e i d e j n e j a v n o s t i . Pored njega su četnici u zapadnim krajevima govo­ rili: kako u prve tri godine po oslobođenju Jugoslavije treba da po­ stoji „četnička diktatura" i da se u okviru Jugoslavije najpre stvori 7) 71) 72) 73)

Dr Dr Na Na

Zivko Zivko istom istom

Topalović, Topalović, mestu, str. mestu, str.

Pokreti otpora . . . , str. 82. Borba za budućnost Jugoslavije, str. 163. 186. 18.

423

Velika Srbija. Izbeglice iz krajeva gde su vršena klanja Srba, uko­ liko su pristupili Mihailovićevom pokretu, unosili su tamo usko sr­ pski i osvetnički duh. Vrhovna ideologija koja je sve povezivala izražavala se u vernosti Kralju i u antikomunizmu**74). Topalović dalje kazuje, kako su i general Mihailović i general Miroslav Trifunović „osećali svu opasnost koja preti njihovom pokre­ tu ako on bude žigosan i u svome narodu i u inostranstvu kao a nt i d e m o k r a t s k i . Zato su u početku 1943. godine stali tražiti veze sa demokratskim političarima u Srbiji. Obratili su se i meni“ 75). Topalović je opširno izložio kako su se razvijali njegovi dodiri i veze sa predstavnicima Mihailovićevog pokreta u Beogradu i kako je u Beogradu stvoren odbor od po dva predstavnika svih stranaka koje su činile Udruženu opoziciju za vreme diktatorskog režima: „Taj je Odbor mene izabrao za pretseđnika*176). Sergije M. Zivanović veli, da se „već tu na početku 1944. stala sve više da ispoljava tendencija partijskih ljudi koji su prišli Mi­ hailoviću da m o n o p o l i š u Pokret u svoje političke svrhe i da mu nametnu svoje stranačke poglede i obeležje, te da sve političke akcije budu u rukama profesionalnih političara, dok bi oni vojnim komandantima ostavili samo operativne akcije na terenu, ali nikako ma kakav politički uticaj ili učestvovanje u posleratnom organizovanju i uređenju države. Ti su politički ljudi smatrali da sam M i­ hailović kao vojnik nije pozvan da daje i političku ideologiju Po­ kretu, već da je to njihov isključiv domen. Sve je ovo dovodilo do latentnih sukoba između vojnika koji su se borili, Pokret stvorili i na svojim plećima nosili i političkih ljudi koji su u njemu videli sa­ mo jednu mogućnost, kao svaku drugu, za svoje legalizovanje i na­ metanje narodu1*77). 7. Na Svetosavskom kongresu u selu Ba bilo je, prema jednima 3C0, a prema drugima 274 delegata78). „Zastupljene su bile sve po­ krajine, izuzev Hercegovine i Dalmacije, čiji su delegati bili kre­ nuli na put, ali su u planinama naišli na neprohodne snežne namete i nisu mogli stići na vreme. Hercegovačka delegacija pod vodstvom Lazara Trklje stigla je u Vrhovnu komandu čitav mesec dana kasnije po završetku kongresa**79). Putovanje hercegovačke delegacije i njen 74) Dr Zivko Topalović, Pokret narodnoga otpora . . str. 82-83. ?5) Dr Zivko Topalović. Ideja vodilja (na istom mestu, str. 2). 75) Na istom mestu, str. 2. 77) Sergije M. Zivanović, Treći srpski ustanak, I, sir. 127. 78) Dr Zivko T op a lović, Borba za b u d u ć n o s t ..., str. 166; Miloje Nikolić, Sećanje na Baški kongres. U „Knjiga o Draži, II, str. 23. 78) D r Z iv k o T o p a lov ić, Borbu :;a budućnost. . str. i 6 7 -VSS.

prijem kod generala Mihailovića opisao je Vasilije Komnenić80) .. . Na kongresu je kao posmatrač i izveštač, učestvovao i američki ka­ petan Đorđe Muslin, Srbin poreklom, koji se nalazio u Mihailovićevom štabu81). Iako se Britanska vojna misija u to vreme još na­ lazila u Mihailovićevom Vrhovnom štabu, odbio je general Armstrong da prisustvuje kongresu. Kasno prispeloj hercegovačkoj dele­ gaciji Mihailović je rekao, da je Armstrong „odbio da prisustvuje kongresu, stavljajući kao uslov da se prethodno sruši glavni most na Moravi i na Ibru kod Raške". „Ja, nastavio je Draža, niti sam mogao niti sam hteo na to pristati, jer sam unapred znao kakvim bi svirepim represalijama od strane Nemaca bilo izloženo stanov­ ništvo toga inače gusto naseljenoga kraja. Ali mesto toga u mestu sa talasima izbeglica, ja sam uzalud predložio drugi most, na istoj reci, istih dimenzija, a istom prugom podalje od naselja"82). Bitna osobenost Svetosavskog kongersa u selu Ba bila je u tome da su pred njim, odnosno pred predstavnicima političkih partija i grupa, kapitulirali i general Mihailović i njegov Ravnogorski po­ kret, koji se utopio u J u g o s l o v e n s k u demokratsku narodnu zajednicu, skraćeno nazivanu JUDENAZ. Pred članovima Kongresa, nesumnjivo poštovan i uvažavan od svih, gene­ ral Mihailović je dao z v a n i č n u izjavu pred predstavnicima „organizacija demokratskog naroda Jugoslavije". On je tu ispovedio i svoju veru u pobedu, i svoju odanost monarhiji, odanost Ju­ goslaviji kao celini, vernost „demokratskim načelima izabranog na­ rodnog predstavništva, da ustavnim putem izvrši organizaciju dr­ žave". Rekao je: „Najenergičnije i sa gnušanjem odbijam (od sebe) tendenciozne glasove, ma sa koje strane dolazili, da vojska i ja lič­ no imamo makakve diktatorske težnje i namere. Najenergičnije i sa gnušanjem odbijam i zlonamerne glasove o kolektivnoj odmazdi ma prema kom e"83). Svetosavski kongres u selu Ba p o l i t i č k i je potisnuo gene­ rala Mihailovića u pozadinu, a tim i celo vojničko vodstvo dotadaš­ njeg Pokreta, čiji je značaj bledeo. Kongres se saglasio, „da Kon­ gres treba da stvori jedno opšte reperezentativno telo, koje će vo­ diti političke poslove dok se ne uredi pravilno funkcionisanje vlade. Vlada u inostranstvu ustvari nema nikakva uticaja n idodira sa stva­ rnošću i životom u zemli, i ne služi ničemu drugome do spoljnoj re­ prezentaciji države"84). Odustalo se ipak od stvaranja vlade u zemlji i rešeno je da se stvori jedan reprezentativni N a r o d n i o d b o r : „No, ni on nije mogao biti odmah stvoren već ga je valjalo postepe­ noj 81) 82 ) 8S) 84)

Vasilije Komnenić, Kroz sneg i mraz na Svetosavski kongres, str. 14-26. Dr Zivko Topalović, Borba za budućnost. . . , str. 156-158. Vasilije Komnenić, Na istom mestu, str. 24. Dr Zivko Topalović, Borba za budućnost. . str. 170. Na istom mestu, str. 186.

425

no stvarati i širiti po dogovoru sa postojećim centralnim komitetom Ravnogoraca i sa političkim partijama, kao organizatorima kon­ gresa. Ovo bi telo postepenim izrastanjem bilo pretvoreno u Na­ rodnu skupštinu, ili u jedan trajni kongres, iz koga bi najzad izašao jedan I z v r š n i o d b o r ili vlada u zemlji. No kongres može da stvori jedno uže telo, koje će se zvati „Organizacioni odbor11, sa zadatkom da u dogovoru sa predstavnicima svih stranaka i grupa, koje učestvuju u kongresu, proširuje sebe i izrasta u Centralni na­ cionalni komitet1185). U ovaj Organizacioni odbor izabrani su: dr Zivko Topalović, dr Stevan M oljević i Dragiša Vasić. Na Svetosavskom kongresu odlučeno je da se stvori „ J u g o sl o v e n s k a d e m o k r a t s k a n a r o d n a z a j e d n i c a 11 kao n o v a politička organizacija sa izrazito naglašenim demokratskim smerom i sa velikim, u tome momentu sasvim iluzornim, ambicijama. Dok je dr Zivko Topalović trošio dosta energije u napadima na D i­ mitrija Ljotića, Milana Nedića i one koji su ih pomagali, isticao je: „Niko nije tražio borbu do istrage sa komunistima, ali se niko nije solidarisao sa zaključcima njihovog Veća u Jajcu. Simpatično je primljen javni poziv pokretu otpora pod komunističkim vodstvom na saradnju uz jedini uslov: da po oslobođenju ne može biti nikak­ ve partijske vojske pored državne" . . . U govoru vojnicim a-četnicima, posle održane smotre, Topalović je, u ime kongresa, tražio smiravanje građanskog rata i predlagao pre­ govore kao sredstvo da se to postigne. „Po sredi su, govorio je on, veliki politički razlozi i razmimoilaženja, ali ako se njihovo rešenje traži oružjem, onda se time samo služi zajedničkom neprijatelju. Naš kongres ni sa te strane nije poklik za uništavanje, već poziv na mi­ renje. Mi hoćemo sveopštu, zajedničku borbu protiv okupatora, u najčvršćoj vezi sa našim velikim saveznicima i upravo u interesu prave slobode i pravoga mira mi odbacujemo postojanje makakve partijske vojske. Partijske vojske neminovno vode ka građanskom ratu i ka partijskoj diktaturi. Za narodnu slobodu može se pošteno boriti samo sveopšta narodna vojska. Pomirenje je lako postići ako svi budu pripadnici prave narodno-oslobodilačke vojske, vezane za velike saveznike, i ako političke razlike među nama ostavimo slobodnom narodnom sudu posle oslobođenja naše države. Neka se svaki od vas moli Bogu u koga veruje, da umudri zavađene tabore. Ruka pomirnica pružena sa ovoga kongresa ne treba da bude odba­ čena"87). Topalović, čije je reči, kao sasvim prevaziđene činjeničkim stanjem na terenu, raznosio vetar sukoba nije, očito, shvatao svu zbilju stvarnosti. On je apelovao na vernost saveznicima, a predstavnik jednoga od najglavnijih, nije hteo ni da ih sasluša. Da 85) Na istom mestu, str. 18'6-187. 86) Na istom mestu, str. 187-188. 87) Na istom mestu, str. 193.

426

se nije radilo o tragično krvavom sutonu vidika nad ćelom jednom zemljom, izgledalo bi svo ovo teoretisanje dr Zivka Topalovića na Kongresu više nego tragikomično. Ovako, bilo je sasvim promaše­ no i necelishodno: ko je, trezven, u to vreme verovao da je jugoslovenskim komunistima i Titu stalo do bilo kakvog sporazuma sa proti­ vnikom koji je gubio i koji je bio ostao bez saveznika. Saveznici, na koje su apelovali i Svetosavski kongres i Topalović, nisu bili više njihovi nego Titovi saveznici. Zar je preko te gorke činjenice Sve­ tosavski kongres smeo da pređe ćutke; i zar su odgovorni politički faktori ovoga kongresa smeli narodu i borcima koji su, u neposred­ nom iskustvu, doživeli „komunističku gotovost" za sporazume, go­ voriti ono što su oni znali da nije tačno. Bilo je to dvojako ogrešenje, svesno samozavaravanje i obmanjivanje naroda, a nijedno od toga nije moglo u istoriji ostati nekažnjivo. R e z o l u c i j a Svetosavskog kongresa, koja ima s e d a m tačaka, sadrži i političko-nacionalni program JDNZ-e i neposredne zadatke, koji su stajali pred njima. Rezolucija počinje sa tvrđenjem da je pučem od 27. marta 1941. godine: „Jugoslavija stavom i svo­ jim ulaskom u rat stvorila preokret i uveliko promenila planove ne­ prijatelja"88). Jugoslavija, međutim, nije u š l a u rat, nego joj je rat n a m e t n u t . Ističe se, da je narodni otpor u Jugoslaviji organizovan; odaje se priznanje vojsci i Mihailoviću; pozdravlja Mihailovićeva vernost kralju Petru II „i ustavnom i zakonskom poretku u Jugoslaviji, kao i da će poštovati isključivo pravo slobodnog i na demokratskim načelima izabranoga narodnog predstavništva, da us­ tavnim putem vrši organizaciju države". „Naš narod je dosledan se­ bi i svojoj demokratskoj prošlosti 27. marta 1941. prekinuo lažnu igru sa dvadesetogodišnjom demokratijom" i priključio se velikim demokratijama Zapada. Ako je, zaista, kao što i jeste, unutrašnjo­ politički život u Jugoslaviji pre rata bio malo demokratski i, poli­ tički, u mnogo čemu defektan, čin od 27. marta 1941. godine nije, kao što smo videli, imao nikakve veze ni sa narodom ni sa njegovim shvatanjima zbilje momenta u kome se nalazila zemlja: 27. marta 1941. godine izvršena je najdrastičnija zloupotreba narodnog imena i on je, besavesno, prinet na žrtvu tuđim interesim a. .. Pozdravlja se i Mihailovićeva izjava protiv kolektivne odmazde posle rata i od­ bijanje zavođenja diktature. Pozdravlja se gotovost delegata, da se potčine narodnoj disciplini i da se „sve do obnove države i normalizovanja prilika u njoj, odreknu svake posebne partijske političke delatnosti i da zajedno sa pripadnicima Ravnogorskog pokreta čine JDNZ i usvajanju njen program "89). Državni opštenarodni program JDNZ izložen je u članu 4 Rezo­ lucije. On se sadrži u sledećem: obnova Jugoslavije u celini i da se 8S) Na istom mestu, str. 195. 89) Na istom mestu, str. 196-197.

427

„kao minimum traženja budućoj Jugoslaviji odrede granice prema traženju jugoslovenske delegacije na konferenciji mira posle Prvog svetskog rata. Jugoslavija treba da bude federativna država ,,u obli­ ku ustavne, parlamentarne, nasledne Monarhije11 sa dinastijom Karađorđevića na čelu. Treba da se stvore tri federativne jedinice — „jedna srpska, jedinica u državnoj zajednici, koja bi na demok­ ratskim osnovama okupila ceo srpski narod, na njegovoj teritoriji11. Ne priznaje se razgraničenje koje je izvršeno između Srba i Hrvata, „kao i sva druga faktična stanja stvorena pred rat ili u ratu, pod pritiskom nasilja i diktatom okupatora1190). Izvršiće se korenite pri­ vredne, socijalne i opštekulturne reforme, „koje duh vremena nameće i koje budu odgovarale potrebama naroda srpskoga, hrvatskoga i slovenačkoga sa ciljem da se osnovna načela demokratije provedu ne samo na političkom nego i na privrednom, socijalnom i opštekulturnom p olju1191). Državljanima Jugoslavije garantuju se „sva ona prava, koja će garantovati njihov odgovarajući uticaj na poslovanje države i sa­ moupravnih tela11. Ne pominju se nigde ni n a r o d n e m a n j i n e , niti se što kaže o konfesionalnim odnosima u zemlji i o načinu regulisanja odnosa među njima i između njih i države kao da ovo za Jugoslaviju nije bilo stalno veoma važno pitanje .. . Svakako s ob­ zirom na položaj u kome se tada nalazio kralj Petar II zbog stalnog britanskog pritiska na njega, rečeno je da je on, prema zakonima Jugoslavije „obavezan na vršenje svojih kraljevskih dužnosti, te smatra da niko ni u zemlji ni sa strane, nema prava da ga od ovih dužnosti razrešava ili na njihovo vršenje utiče, da čak ni on sam ne može da napusti vršenje ovih dužnosti, naročito dužnosti Vrhov­ nog komandanta vojske i, naročito danas, kada je zemlja u ratu, sve dotle, dok ga slobodno izabrano narodno predstavništvo legal­ nim putem od vršenja ovih dužnosti, ne bi oslobodilo1102). Ovo mesto iz Rezolucije upereno je protiv odluke Drugog A V NOJ-a o detronisanju kralja Petra i o zabrani njegovog povratka u zemlju pre narodne odluke o tome. Osuđene su i odluke AVNOJ-a, „da jednostranim odlukama prisvoji sebi pravo da menja ustavni poredak u Jugoslaviji1193). KPJ se osuđuje za izazivanje građanskog rata u Jugoslaviji, za razbijanje narodnog jedinstva „na vojnom i političkom polju11; ona bi trebala da se kao „sve ostale narodne skupštine, potčini u oslobodilačkom ratu opštoj narodnoj discipli­ ni". I, kao vrhunac iluzija ljudi koji su kaskali za događajima: „Kongres žali što su, usled nedovoljne obaveštenosti o našim stva­ rnim prilikama, neki od naših saveznika, pridali nezasluženi značaj 90) si) 92) 93)

428

Na istom mestu, str. 197. Na istom mestu, str. 197-198. Na istom mestu, str. 198. Na istom mestu, str. 199.

posebnoj komunističkoj akciji i izražava nadu da će ova pogreška biti ispravljena u opštem interesu jugoslovenske i opšte savezničke stvari utoliko pre, što ova akcija sve više postaje ustaška, i biva održavana od nemačkih satelita i ratnih krivaca u ovome ratu"94). Opet je, u ovim tvrđenjima, učinjeno nekoliko činjeničkih grešaka, koje jedan ovakav forum nije smeo učiniti: uveravati saveznike da ne znaju ono što znaju nije na njih moglo učiniti nikakav pozitivan utisak. I pored sve brojnijega priliva partizanima i iz redova hrvat­ skih domobrana i ustaških jedinica, koji je nastao naročito posle kapitulacije Italije i britanskog opredelenja za komuniste, nije bilo ozbiljno tvrditi da komunistička akcija „sve više postaje ustaška". I, na kraju, koga je trebalo uveriti da je tačno ono za što je ceo svet znao da nije tačno? U poslednjoj, sedmoj, tačci Rezolucije nalaze se izraženi uverenje i vera u Ameriku, Veliku Britaniju i Sovjetski Savez, da će oni dobiti rat, što nije, u tome momentu, bilo teško predvideti. Izražava se vera i u „Atlantsku povelju kao i n d e j n u o s n o v u b o r b e za načela narodne i socijalne pravde svih naroda i svih društvenih slojeva"95). Kongres je smatarao za potrebno da potvrdi svoje uverenje u to, „da će svi saveznici ostati dosledni ovim načelima, ugo­ vorima o savezu i datim obećanjima, da će poštovati našu narodnu čast i postupati prema našoj narodnoj državi i njenim legalnim predstavnicima kao ravnopravnim saveznicima"90) . . . Moglo bi se. ovde, postaviti pitanje: zar članovi ovoga Svetosavskog kongresa., sa generalom Mihailovićem na čelu, nisu znali, da je Simovićeva vlada izazvala nemačko-italijanski i satelitski napad na Jugoslavi­ ju bez da je imala zaključen ugovor o savezu sa bilo kojom od sila antiosovinske koalicije? Na kakve saveze i ugovore, i sa kime, imao je da se poziva i ovaj kongres, koji je plivao u nerealnostima?

8. Kritična analiza i rezolucije Svetosavskog kongresa i politič­ kog programa JDNZ-e otkriva ceo niz ne samo nelogičnosti, nego i jedno fatalno nepoznavanje i međunarodne i domaće političke i vojničke stvarnosti kakva je tada bila. Rukovodioci, ideolozi i stra­ tezi jedne p o l i t i č k e s t r a n k e , koja je ostala samo fikcija, liče na ljude koji su se probudili iz zimskoga sna i prespavali dragoceno vreme i za nacionalnu i za političku orijentaciju. Oni su, prosto rečeno, zidali kule u vazduhu. Kada su zauzimali svoj stav prema 94) Na istom mestu, str. 199. 95) Na istom mestu, str. 199. 96) Na istom mestu, str. 199.

429

događajima i oko njih i u svetu, i stvarali planove za budućnost, oni su to činili kao da se nije ništa desilo, i kao da se ništa ne dešava, ni u Jugoslaviji, ni na širem međunarodnom planu. Oni ili nisu zna­ li, ili nisu hteli da znaju, da su tri velike sile, koje su oni smatrali svojim saveznicima, bile već odlučile na konferenciji u Teheranu da napuste generala Mihailovića i sve ono što su simbolisali i on lično i njegov pokret. Još 28. juna 1943. godine pisao je Cerčil Antoni Idnu o njegovom angažovanju za Jugoslaviju i odlučivanju da se n a p u s t i Mihailović, a p r i h v a t i Tito. Čerčil je pisao: „ . . . Za samo nekoliko dana partizaske snage su razoružale šest italijanskih divizija, dok su im se druge dve pridružile u borbi protiv Nemaca. Zahvaljujući italijanskoj ratnoj opremi Jugoslaveni su sada bili u stanju da naoružaju još 80.000 ljudi i za trenutak zaposednu najve­ ći deo Jadranske obale. Tako su stvoreni povoljni uslovi za učvrš­ ćenje našeg opšteg položaja na Jadranu u odnosu na italijanski front. Iako je jugoslovenska partizanska armija, čiji je ukupni broj posle ovih događaja iznosio 200.00 vojnika, prvenstveno vodila gerilsku borbu, upustila se sada u široku akciju protiv Nemaca koji su sa sve većom žestinom nastavljali sa krvavim represalijama"97). Za Britance, a zajedno sa njima i za Amerikance i Sovjete, bio je u tome trenutku važan aktivni doprinos u borbi protiv Nemaca, a sasvim beznačajan izliv demokratske sentimentalnosti u kojoj su se rastapali nevojnički delegati Svetosavskog kongresa. Topalovićevo uporno nastojanje da se i z m i r e d v a p o k r e t a o t p o r a u Jugoslaviji bilo je uzaludno, jer to nisu hteli ni Sovjeti ni Tito. „Kada je g. Idn, — piše Čerčil, — otputovao u Moskvu, oktobra 1943. godine, on je dao otvorenu i nedvosmislenu izjavu o našem stavu u nadi da će obezbediti zajedničku politiku saveznika prema Jugoslaviji, ali Rusi nisu izrazili ni najmanju želju bilo za razmenu obaveštenja, ili da raspravljaju o izvesnom planu dejstva. Čak sam i posle mnogo nedelja video slabe izglede da će se postići bilo kakve nagodbe između neprijateljskih frakcija u Jugoslaviji“98). Posle zasedanja Drugoga AVNOJ-a u Jajcu i odluka koje su tamo donete, Čerčil je pisao: „ . . . Partizani su se neosporno utvrdili kao vodeći elemenat otpora u Jugoslaviji, a naročito posle kapitulacije Italije"99). Čerčil, kome nisu bili potrebni ni saveti ni izjave vernosti demokratiji, nego e l e m e n t i , koji ubijaju Nemce, nije skrivao šta smera sa Mihailovićem: „Potrebe su iziskivale, veli on, da i dalje održavamo tesne vojne odnose sa partizanima, stoga je potrebno ubediti Kralja da ukloni Mihailovića sa njegovog položaja ministra rata. Prvih dana decembra (1943) o b e s n a ž i l i smo z v a n i č 97) Viston S. Čerčil, Drugi svetski rat. Tom V : Obruč se zatvara, str. 445. 98) Na istom mestu, str. 446. 99) Na istom mestu, str. 447.

430

n u p o d r š k u Mihailoviću i o p o z v a l i britanske misije koje su postojale na njegovoj teritoriji1*100). Po povratku iz Teherana Čerčil je i kralju Petru II jasno izneo svoj novi stav: „ .. . Jedina nada koju ima kralj za povratak u svo­ ju zemlju bila bi da se našim posredstvom ostvari izvesna privrem e­ na nagodba sa Titom i to bez odlaganja i pre nego što partizani još više ne pojačaju svoj upliv u zemlji. Rusi su takođe bili izrazili spremnost da rade na ostvarenju neke vrste kompromisa**101). Stivenson je, 5. decembra 1943. godine, javio Ministru spolnjih poslo­ va: „Naša politika mora se zasnivati na t r i n o v a f a k t a : par­ tizani će vladati Jugoslavijom. Oni su nam u vojnom pogledu toliko dragoceni da ih moramo nedvosmisleno podržati, podređujući po­ litičke obzire vojnim. K rajnje je sumnjivo da li se monarhija može i dalje smatrati objedinjavajućim elementom u Jugoslaviji**102). Na dan 2. januara 1944. godine Čerčil je zabeležio: „Iskazi ljudi koje poznajem i kojim a verujem ubedili su me da je Mihailović v o d e n i č k i k a m e n privezan o vrat mladoga Kralja i da kralj nema nikakvoga izgleda sve dok ga se ne otrese**103) .. . Posle rezo­ lucije Svetosavskog kongresa, koja je morala biti dostavljena i Bri­ tanskoj vladi, Čerčil je, još više, pojačao svoju aktivnost protiv Mi­ hailovića i njegovog pokreta i napore da približi kralja Petra II Ti­ tu. Čerčil je, 5. februara 1944. godine, pisao Titu: „ . . . Bio bih Vam zahvalan kada biste me obavestili da li bi njegov (kraljev) raskid sa Mihailovićem pripremio put za prijateljske odnose sa Vama i Va­ šim pokretom i da li bi mu to kasnije omogućilo da Vam se pridruži na bojnom polju, podrazumevajući pri tome da se pitanje monar­ hije odloži za kasnije kada Jugoslavija bude oslobođena. Nema ni­ kakve sumnje da bi se izvesnom privremenom nagodbom između Vas i Kralja konsolidovale mnoge snage, posebno srpski elemenat, koji su se trenutno otuđili; zatim bi se povećao ugled Vaše vlade i Vašeg pokreta kojima bi stajali na raspoloženju mnogobrojni izvo­ ri. Jugoslavija bi tada bila u mogućnosti da jedinstveno istupa u Savezničkim većima za vreme izgrađivačkog perioda u kojem tolike stvari ne prestaju da menjaju oblik. Imam veliku nadu da ćete se naći u mogućnosti da mi date odgovor do kojega shvatite da mi je stalo**104). Tito je, u svome pismu od 9. februara 1944. godine, dao Čerčilu negativan odgovor. Zaklanjajući se iza odluka Drugog AVNOJ-a, Tito je pisao: „ . .. Međutim, sve dok postoje dve vlade, jedna u Jugosla­ viji, a druga u Kairu, ne može biti govora o potpunom jedinstvu. 100)

IM) M2 ) 103) 104)

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str.

447. 447. 443. 449. 452.

431

Stoga se vlada u Kairu mora ukinuti, a sa njom otstraniti i Dražu Mihailovića. Ova vlada mora odgovarati pred vladom AVNOJ-a zbog rasipanja ogromnih svota nacionalnoga novca"1C5). Saveznici treba da priznaju Nacionalni komitet „kao jedinu jugoslovensku vladu, a kralj Petar da se, saglasno tome, potčini zakonima AVNOJ-a. Ukoliko kralj Petar prihvati sve ove uslove AVNOJ neće odbiti da sarađuje, pod uslovom da o sudbini jugoslovenske monarhije posle oslobođenja Jugoslavije slobodnom voljom odluči narod. Od kralja Petra se očekuje da da jednu izjavu o tome da jedino u srcu nosi in­ terese svoje otadžbine i želju da ona bude slobodna i ustrojena onako kako to po završetku rata slobodnom voljom reši sam narod, a da će do tada on činiti sve ono što se nalazi u njegovoj moći da podrži istrajnu borbu jugoslo venskih naroda"100). Kao odgovor na ovo pismo Čerčil, 25. februara 1944. godine, obaveštava Tita da je rešio da povuče svoje oficire za vezu, „mada će možda proći nekoliko nedelja pre nego što se ona može izvršiti. A dotle, zar mi ne biste mogli garantovati da ćete pozvati kralja Petra, ukoliko se on oslobodi Mihailovića i svojih ostalih loših savetnika, da se priključi svojim sunarodnicima na bojnom polju, uz nepromenljivu postavku da su jugoslovenski narodi slobodni da sa­ mi odrede Ustav posle rata? U koliko se ne varam u svojoj oceni, ovaj mladić nema veće želje do da se svrsta pored svih onih Jugo­ slovena koji se bore protiv zajedničkog neprijatelja; pa ipak, shva­ tite da ga ja ne mogu prisiliti da raskine sa Mihailovićem, odbaci svoju vladu i prekine svaku vezu sa Srbijom, pre nego što sazna da li može računati sa Vašom podrškom i saradnjom "107). U svome govoru, koji je 22. februara 1944. godine održao u Par­ lamentu, Čerčil se potpuno stavio na stranu jugoslovenskih komu­ nista i istakao da oni predstavljaju „jedan nacionalni i objedinju­ jući p o k re t. . . U maršalu Titu su partizani našli istaknutog vođu koji se proslavio u borbi za slobodu . . . Na nesreću, možda je neizbežno, ove nove snage su došle u sukob sa snagama pod generalom M ihailovićem . . . Već dugo vremena sa posebnim interesovanjem pratim pokret maršala Tita i pokušavao sam da mu svim raspolo­ živim sredstvima pružim pom oć"108). Uporedo sa stalnim povećavanjem materijalne pomoći Titu Čer­ čil je pojačavao pritisak na kralja Petra II, da otpusti vladu dr Božidara Purića i generala Mihailovića. Čerčil, 1. aprila 1944. godine, javlja Idnu: „Smatram da na K r a l j a t r e b a i z v r š i t i k r a j ­ nji pritisak da se o t a r a s i s v o j i h dosadšnjih savetnika koji ga sudbonosno vuku na dno 105) Na istom mestu, ine) Na istom mestu, 107) Na is to m m e stu , 103) Na is to m m e stu ,

432

str. 453. str. 453. str. 453, 454. str. 455.

p o p u t v o d e n i č k o g k a m e n a . . . M oja je misao od počet­ ka bila da se Kralj udalji od Mihailovića, da prihvati ostavku Purićeve vlade ili je raspusti kao i da neće biti nikakve velike štete ako nekoliko nedelja ostane bez vlade . . . savetovaćete Kralju do­ bru deklaraciju, nateraćete ga da razreši dužnosti Purića i kompa­ niju i prekine svaku vezu sa Mihailovićem; zatim ćete ga privoleti da obrazuje vladu za nuždu na koju Tito neće preko gledati. Tako nam bar ostaje nada da ćemo kroz nastupajućih pet-šest nedelja izgraditi most između njih dvojice. Mi nemamo prava da zbog slo­ ženosti srpske politike zakočimo one vojne snage koje žele da se bo­ re sa partizanima, ili se mogu navesti na takav postupak"109) Sa ushićenjem Cerčil je, 17. maja 1944. godine, javio Titu da je Kralj otpustio Purićevu vladu i da je spreman da poveri vladu dr Ivanu Subašiću: „Jasno je da ovu odluku odobrava vlada Njegovog Veličanstva"110). „Kralj je, javlja Čerčil 24. maja 1944. godine Titu, otpustio Purića i kompaniju i čini mi se da će ban Hrvatske oko sebe okupiti izvese uticajne ljude. Moje je mišljenje da ova vlada treba neko vreme da miruje i da pusti događaje da idu svojim to­ kom. Mislim da će se ovakav stav uglavnom podudarati sa Vašim shvatanjem iznetim u prvim telegramima razmenjenim između nas. Obaveštavam Ruse i Amerikance o svemu što se odvija među na­ m a"111). Upoređene sa ovom stvarnošću sve t e z e Rezolucije Sveto­ savskog kongresa o nadi u saveznike da z a u z d a j u komunistički pritisak na nacionalne snage Srbije liči na vapaje ljudi koji hoće da silom svoje upornosti pretvore svoje iluzije u stvarnost. One, koji su postali delotvorni saveznici njihovih neprijatelja i koji se osećaju prijatno u toj ulozi, sastavljači ove Rezolucije hteli su da uvere da su oni ono što nisu, da su saveznici generala Mihailovića i srpsko­ ga naroda. Tragičnu ulogu generala Mihailovića u ovoj poremeće­ noj stvarnosti, čije sve komponente on nije mogao da shvati, ocrtao je Vukašin Perović, i sam Ravnogorac i veliki poštovalac Mihailo­ vića, rečima: „Draža Mihailović kao vođa pokreta i ideolog jednoga novog stanja, odigrao je u očima svojih saveznika, isto toliko koliko i u očima svojih vojno-političkih ideoloških neprijatelja, ulogu film ­ skog glumca, koji pobuđuje interes publike dok ga ova prati na plat­ nu; dok daje autograme ili se koketski osmehuje na svoje posmatrače . . . Draža Mihailović sa svojim štabom intimno je živeo u uverenju, da je stav Anglo-Amerikanaca prema njemu samo taktička igra saveznika, da se ne bi ozlojedili Rusi, koji su u toku rata držali u rezervi ideju separatnog mira kao neku vrstu pretećega sredstva u odnosu na Anglo-Amerikance, utsvari kao sredstvo učene, prema 108) Na istom mesta, str. 456. u°) Na istom mestu, str. 45fi. ni) Na istom mestu, str. 457.

433

čemu su se ovi pokazali velikodušnim, ali tačno u duhu one misli cara Aleksandra I. koji se pokazao velikodušnim prema Napoleonu1', ,,ne dajući mu svoje"112). I Titu, i preko njega Sovjetima, Anglo-Amerikanci su d a v a l i o n o š t o n i j e b i l o n j i h o v o i na što, ni p o s v o ­ jim demokratskim načelima, n i s u i mal i , niti m o g l i i m a t i , p r a v o — nad celim jednim narodom ustoličili su komunističku diktaturu i to baš onda kada se videlo da Nemačka vojnički sve više slabi i kada se zbog razvoja na frontovima izvan Jugoslavije, nemačka vojska više povlači prema svojoj matici. U toj defanzivnoj fazi rata Jugoslavija je za nemačku vojsku bila samo p r o l a z n a oblast: nemačka vojska se povlačila sa Balkana k a k o i k u d a je htela i nije poznato da su je jugoslovenski partizani igde mogli omesti u izvršenju toga plana. Vojničkom e slomu Nemač­ ke mogli su jugoslovenski partizani, i u ovoj završnoj fazi rata, doprineti veoma malo. Čerčil je, najverovatnije zbog obaveštenja ko­ je je dobijao od svojih misija kod Tita, bio opsenjen snagom jugoslovenskih komunista. To je ostala tamna senka na njegovom istorijskom liku. Svedočenje američkoga pukovnika Mak Daula o postojanju jake, dobro organizovane i uticaj ne komunističke i prokomunističke gru­ pe kod veoma odgovornih britanskih vojnih faktora u Kairu, zas­ lužuje punu pažnju. „Britanci su, veli Mak Daul, doneli odluku da Mihailovića napuste p r e nego što je ma koja zvanična tužba po­ dignuta. Kod mene se nalazi zvanična kopija izveštaja brigadira Maklina britanskoj vladi, s predlogom da se Tito pomaže a Mihailo­ vić napusti. Ovaj izveštaj i predlog brigadira Maklina p i s a n j e dva meseca posle sudbonosne odluke o Mihailoviću. Tu nalazimo i prvi argumenat o velikoj zabludi i glupim naporima da se opravda Mihailovićevo isključenje"113). Mak Daul kazuje kako su njegovi ljudi, koje je bio poslao i ,,u Kairsku britansku školu" vaspitavani komunističkim duhom. „Učili su ih, veli on, da će oni pred kojima oni danas otvaraju vrata, sutra otvarati vrata drugima ili da će gospodari postati sluge, a sluge gospodari. Učili su ih i to, da će sve što jedni danas imaju, sutra pre­ ći u ruke onih koji nemaju, ili bogati postati sirotinja, a sirotinja — bogataši. U slične propovedi dolazila je i ova: sve današnje privi­ legije pretvoriće se u sustrašnje lance, ili danas zaboravljeni sutra će postati silni. Kratko, sve što su tamo čuli, bio je šušti komunizam iz komunističke škole. Pod tim uslovom i tu formirala se ekipa ljudi koji su u ime Britanije bili određeni za nadzornike izbornih sloboda u 2) Vukašin R. Perović, Enciklopedijski i politički komentar Genosida. Prva četnička enciklopedija, knj. I, sv. 3, Minhen 1973, str. 39, 53. 113) Otkrića pukovnika Mak Daula (U „Glasnik SIKD Njegoš“, sv. 23. juni 1969, str. 7.

434

na Balkanu1*114). I dalje: „Zapadni komunisti, Britanija i Amerika, sa svima prokomunistima stajali su uz Tita. Ali k o je taj koji je v a r ao Cerčila s komunistima, to još ne znamo"115). I sastavljači Rezolucije Svetosavskog kongresa i svi oni koji su sledovali savetima te rezolucije gledali su u Sovjetskom Savezu i u Crvenoj armiji saveznike, bili su ili zavedeni ili nisu mogli da shvate ideološki jaz, koji je postojao između nacionalista i parti­ zana. To je bila jedna od fatalnih iluzija i generala Mihailovića i ide­ ologije Svetosavskog kongresa. „Trupama JVUO — javljao je, 4. aprila 1945. godine, Mihailović Konstantinu Fotiću — bilo je nare­ đeno da Sovjetske trupe na svim terenima dočekuju kao saveznike, da ih pomognu u akciji protiv okupatora, i da se i u pogledu akcije stave pod komandu sovjetskih komandanata. Narod je bio pozvan da sovjetske trupe prima naj prijatelj skije. Komandant trupa u Srbiji general Trifunović poslao je odmah svoju delegaciju sovjetskom glavnom komandantu na ovome pravcu, da se sa svim trupama sta­ vlja pod Sovjetsku komandu1*116). Šta se dešavalo posle toga? Sovjeti bi, i kada bi prihvatili uslu­ gu četnika, ove razoružavali i predavali jugoslo venskim partizani­ ma. To se desilo i sa pukovnikom Vesićem, i sa Dragutinom Keserovićem, i sa Predragom Rakovićem. Raković je, zajedno sa Sovjeti­ ma, učestvovao u akciji protiv Nemaca: „ . .. A potom, doveden je odred od 2.500 partizana pod komandom hrvatskog ustaše Mesića, i postavljen zahtev komandantu Rakoviću, da se sa korpusom stavi pod komandu Tita. Kad je Raković odbio ovo naređenje, onda su naredili da položi oružje**117). Mihailović je, 11. novembra 1944. godine, izvestio Đonovića o držanju Crvene armije na terenu i o progonima koje su komunisti odmah počeli čim su preuzeli vlast. Mihailović javlja Đonoviću: „Situacija u zemlji veoma teška. K raljevi govori preko radija pora­ zno delovali na narod i borce. Komunisti sa pomoću i naslonom na Ruse, ovladali skoro Srbijom. Pad Beograda i Srbije teško je delovao na ostali deo naroda u pokrajinama, a komunistima je to dalo jači zamah i snagu da u celoj zemlji preduzmu akcije i to poglavito prema našim odredima, a prema okupatoru samo formalno. Cilj im je vlast, a ne oslobođenje od okupatora. U Srbiji mi smo poku­ šali da stupimo u kontakt sa Rusima radi saradnje. Rusi nisu to pri­ hvatili. Naprotiv, razoružali su sve naše odrede. Jedan koncentracioni lo­ gor je u Paraćinu. Ne znamo za sudbinu ovih ljudi. Po nekim izveš114) Na istom mestu, str. 8. 115) Na istom mestu, str. 9. 116) Jovan Đonović, Izveštaji đenerala Mihailovića iz kraja 1943. i 1944. (U „Glasnik SIKD Njegoš", sv. 3. juni 1959, str. 75). n7) Na istom mestu, str. 76.

435

taj ima predali su ih komunistima, dok drugi tvrde da su ih odveli na rad u Rusiju. Rusi su surovo i neprijateljski postupali sa našim ljudima. Ruske trupe pljačkaju i rđavo postupaju prema narodu. Ima mnogo slučajeva silovanja žena i devojaka. Jedan naš vojnik dobio je pismo od žene preko jednog izbeglice u kome se žali da je silovana. Rusi predaju vlast komunistima. Komunisti ovo koriste i svuda postavljaju svoje ljude, a naše u masi ubijaju i odvode nekuda. . . . Mi smo bili primorani zbog ovakvog stava ruskih trupa i ja­ kih komunističkih snaga, da povučemo naše snage iz Srbije prema Sandžaku. Dosta smo snaga izgubili, ali još imamo iz Srbije 20.000. Od svih snaga u Srbiji se na terenu održao jedino Raković u oblasti Kraljeva i Čačka. On je pokušao vezu sa Rusima i učestovao sa nji­ ma u napadu na Nemce. U početku je dobro išlo, ali je sada ta veza na mrtvoj tačci. Keserović je bio dobro dočekao Ruse. Keserović je bio zauzeo Kruševac i predao ga Rusima. Ali poslednja dva dana hteli su da ga razoružaju. Jedva je uspeo da pobegne. Američkog kapetana Kramera Rusi su uhvatili, zatim sproveli u Sofiju i odatle vratili u Italiju11118). Keserović je, kasnije, bio uhvaćen, suđen i streljan od komunista.

lls) Na istom mestu, str. 63-64.

436

JUGOSLOVENSKA VOJSKA U OTADŽBINI ILI ČETNIŠTVO MEĐUSOBNE VEZE I IDEOLOGIJA

1. Uobičajeno je, svakako po ugledu na postojanje č e t n i š t v a pre Balkanskih ratova i pre Prvoga svetskog rata, da se i pristalice generala Dragolj uba-Draže Mihailovića za vreme poslednjeg rata nazivaju četnicima. Tako ih je naš narod nazivao i kao takve zadr­ žao ih je u svesti. Na procesu pred komunističkim sudom Mihailo­ vić je rekao: „Naziv četnik, to je naziv koji je došao od samoga na­ roda, a nikako od mene. Ja sam imao u prvom početku četničke odre­ de u Jugoslo venskoj vojsci. To je tačno, i to je po Pravilima naše ratne službe, jer vojska koja ostane bez fronta obrazuje četničke odrede1'1) . .. Između dva svetska rata postojala je u Jugoslaviji četnička organizacija, čiji su glavni predstavnici bili Ilija TrifunovićBirčanin i Košta Pećanac, koji se, odmah posle početka komunistič­ ke akcije u okupiranoj Srbiji, pridružio generalu Milanu Nediću. Birčanin je, i u početku Drugog svetskog rata bio predsednik Na­ rodne odbrane Jugoslavije, a posle sloma Jugoslavije našao se na italijanskoj okupacionoj zoni i živeo u Splitu. Ilija Trifunović-Birčanin razvijao je u početku svoju akciju ne­ zavisno od Mihailovića. Prema Ravnoj Gori, planini, gde se bio smestio pukovnik Mihailović sa svojom grupom, dobio je ceo njegov pokret i svoje ime. Za grupu oko Mihailovića Košta Pećenac nije hteo da zna i smatrao je da bi se Mihailović trebao da potčini nje­ mu . .. Pristalice Mihailovićevog pokreta nazivali su se najpre „Čet­ nički odredi jugoslovenske vojske11, zatim „Vojno-četnički odredi", da bi posle dobili naziv „Jugoslovenska vojska u Otadžbini"2). Po­ stojale su, i u okupiranoj Srbiji, tih dana razne naoružane grupe, čije su vođe pokazivale težnju za osamostaljenjem. „Ravnogorski x) „Izdajnik i ratni zločinac Draža Mihailović pred sudom. Štenografske beleške i dokumenti sa suđenja Dragoljubu-Draži Mihailoviću". Beograd 1946, str. 107-108. 2) Jozo Tomasich, The Chetniks . . st;\ 125 i dalje.

437

pokret bio je ustvari jedna od raznih „ilegalnih11 četničkih grupa"3). Hristi Laurens kazuje kako su ga, onesvešćenoga posle preplivan ja jedne reke u Srbiji, našli četnici koji su priznavali Pećanca. Pored Pećančevih četnika krstarila je u to vreme i grupa generala Ljube Novakovića4), čoveka kome se brzo izgubio trag. U to se vreme po­ javljuju razne v o j v o d e , koje su, formalno, priznavale Pećan­ ca (Mašan Đurović, Bogdan Gordić, i drugi), ali su na terenu radili šta su hteli5) . . . Mihailovićeva grupa je bila nešto sasvim drugo. Hristi Laurens, koji se tada kretao po terenu i imao dodira sa raz­ nim četničkim grupama, pise: „ . .. Britanski radio objavljivao je svakodnevno da je Mihailović priznati vođa jugoslovenske gerile. Ja sam imao dosta poverenja u Britansku obaveštajnu službu da ne bi ovo primio kao značajno. Pretpostavljao sam da Britanci moraju znati sve šta radi Mihailović i da su dali svoj pristanak. Mihailovićevo naređenje, posle njegovog poraza u jesen, da se prestane boriti protiv Nemaca, izgledalo je dovoljno razumno, jer se niko ne može uspešno boriti dok njegova organizacija ne postane dovoljno jaka. A li ovaj razvoj na prvi pogled izgleda neobjašnjiv"6). Mihailovićevo ime i njegov ugled proisticali su iz činjenice, da su ga prihvatili i britanska propaganda i jugoslovenska vlada u Lon­ donu. Pod tim utiscima se desilo da je izbegavano nazivanje nje­ gove grupe č e t n i c i m a , koji ga tada nisu ni priznavali. „U toku 1.941. godine, veli Ivan Avakumović, njegove pristalice nosile su razna imena, ali je od 1942. godine njegova vojna organizacija zvanično nosila ime „Jugoslovenska vojska u otadžbini" (JVUO). M e­ đutim, u mnogim krajevima Jugoslavije, Mihailovićeve vojne jedi­ nice nisu se u svakodnevnoj upotrebi služile ovim imenom; drugi, koji su sebe smatrali Mihailovićevim ljudima, ali u stvarnosti bili vi e pod komandom lokalnih okupatorskih posada, naročito od sre­ dine 1942. godine, upotrebljavali su ime č e t n i k iz oportunis­ tičkih razloga, kako bi se na izvestan posredan način, bar za okupa­ torsku javnost, izdvajali zvanično od Mihailovićeve vojske u ota­ džbini. Treći četnici su to činili jer su želeli da na taj način pokažu da se ne slažu sa obnavljanjem jugoslovenske države posle rata, zašto se Mihailović borio. U okupiranoj Srbiji je položaj naziva čet­ nik bio sasvim drukčiji, jer je Pećanac koristio ovaj naziv i na svaki ga način kompromitovao, kada je počeo da sarađuje sa okupatorom i Nedićem; uz Pećanca, a pomoču Nedića, u toku okupacije nicali su „nezavisni četnički odredi". Znajući za ovu neodređenost i često dvosmislenost, ustaše i partizani za vreme rata i jugoslovenski re­ žim posle rata stalno su i sa određenim ciljem upotrebljavali za Mi3) 4) 5) 6)

438

Matteo J. Milazzo, The Chetnik Movement . . str. 13. Christie Lawren.ce, Irregular Adventure . . . , str. 83, 85, 96, 100-103. Na istom mestu, str. 152 i dalje. Na istom mestu, str. 159.

hailovića samo ovaj naziv č e t n i k . Njima su se pridružili zvanični anglosaksonski istoričari i novinari i na taj način pomogli u toku poslednjeg četvrt veka da se ne sazna istorijska istina o pokre­ tima otpora i građanskom ratu u Jugoslaviji 1941-1945"7). Ovo se tvrđenje može uzeti samo kao delimično tačno. I posle uvođenja naziva Jugoslovenska vojska u Otadžbini upotrebljavao se i naziv četnik bilo u vezi sa ovom oznakom bilo bez nje. Dolazi u raznim četničkim dokumentima i naziv „Četnički odredi juguoslovenske vojske u Otadžbini11. Pukovnik Bajo J. Stanišić naziva se u jednom dokumentu od 4. marta 1942. godine „komandant narodnooslobodilačke vojske Crne Gore i Hercegovine118). Kasnije, 24. sep­ tembra 1943. godine, Stanišić se pominje kao komandant „Zetskog četničkog odreda119) . . . U Bosni je četničko ime stalno održavano kao oznaka v e z e sa četništvom iz prošlosti. Četnički komandanti u Bosni, Lazar Tešanović, Slavoljub Vranješević, Uroš Drenović mole u jednoj molbi, upućenoj Bogoljubu Kujundžiću, 28. marta 1944. godine, da im se pošalje „oko 250 kompletnih četničkih uni­ formi za poti'ebe odreda ovoga kraja, jer će to mnogo podignuti ug­ led srpskoga naroda i njegov otpor protiv svih silnika1110). Radoslav Radić je komandant „bosanskih četničkih odreda Jugoslovenske vojske u Otadžbini1111). General Mihailović postavio je, 23. marta 1943. godine, majora Fehima Musu Kadića „za komandanta svih č e t n i č k i h M u s l i m a n a u Jugoslaviji1112). Ni u početku, a dugo ni kasnije, č e t n i š t v o nije bilo jedna organizaciona celina. Č e t n i š t v o izvan okupiranoga područja Srbije postojalo je i iz drugih razloga i pobuda, i imalo drukčije ciljeve od ovoga u okupiranoj Srbiji. Četnički pokret u Crnoj Gori nastao je posle ustanka protiv Italijana, 13. jula 1941. godine. To je bio nacionalni ustanak protiv Italijana koji su hteli da proglase n e z a v i s n u Crnu Goru, što nisi želeli ni nacionalisti (osim male grupe „Zelenaša"), ni komunisti13). „Mi, narodni ljudi, veli Milan Bandović, u to vreme jedini njegovi stvarni predstavnici, tačno smo znali da čin okupatorskog proglašenja Crne Gore za kraljevinu mo­ žemo sprečiti jedino oružjem. A li smo bili svesni da za to valja tra­ žiti i učešće komunista. Oni su već tada vršili propagandu po naro­ du, istupali organizovano, prikupljali svoje političke pristalice, bili činilac. Ne dići se na oružje, za nas bi značilo pustiti da se odigraju dva zla. Prvo, okupatori bi proglasili Crnu Goru za kraljevinu, i ti­

75,

7) Dr Ivan Avakumović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, str. beleška. 8) Dokumenti o izdajstvu Draže Mihailovića, knj. I, str. 69. 9) Na istom mestu, str. 142-143. 10) Na istom mestu, str. 300. U) Na istom mestu, str. 211. 12) Na istom mestu, str. 237.

439

me stvorili jednu ozbiljnu pometnju u odnosima između Srba u Crnoj Gori i u drugim srpskim krajevima. Drugo, odsustvo narodnih i po­ litičkih ljudi, antikomunista i demokrata, komunisti bi jedva doče­ kali: oni bi poveli sami, na svoj način, iako neuspešnu borbu protiv okupatora i time popularisali sebe kod narodnih masa, a na sve druge patriote bacili bi ljagu. Nametalo se rešenje: da se u borbu protiv okupatora stupi u zajednici sa komunistima"14). Odvajanje nacionalista nastalo je kao posledica pokušaja komu­ nista da iskoriste ovaj nacionalni pokret za svoje svrhe. Prvi po­ kret nacionalnog otpora komunistima, koji su vršili teror, pojavio se u Vasojevićima15). Prema Miliji M. Lašiću-Vašojeviću prvi vođa ovoga otpora bio je njegov brat, generalštabni major Đorđe Lašić uz koga se pojavio i kapetan Pavle Đurišić16). Iz pružanja otpora komunističkom teroru nastao je, najpre, u ovome delu Crne Gore, a zatim i u celoj Crnoj Gori, jak antikomuni ­ stički pokret. B o r b e n i a n t i k o m u n i z a m ostao je do kraja bitna osobina četnika Crne Gore. U početku su se četnici u Crnoj Gori organizovali sami na čelu sa nekoliko nacionalno orijentisanih aktivnih oficira. Tek kasnije, oni su došli pod komandu ge­ nerala Mihailovića: „K rajem 1941. godine, Pavle je kao delegat anti­ komunističkog pokreta koji je bio u formiranju, probijajući se kroz bespuća i opasnosti, prešao u Srbiju, gde se na Ravnoj Gori sastao sa Dražom Mihailovićem, koji mu je dao nalog i uputstva za borbu protiv komunista, odredivši ga za komandanta Limsko-Sandžačkih četničkih odreda, dok je majora Đorđa Lašića odredio za komandan­ ta Crne G ore"17). Sačuvani su dokumenti o postavljanju Đurišića i Lašića za ko­ mandante. Oktobra 1941. godine Mihailović je postavio kapetana Pavla I. Đurišića „za komandanta svih snaga četničkih odreda ju ­ goslovenske vojske za srezove: Andrijevački, Beranki, Bielopoljski i Prijepoljski, Plevljanski i Kolašinski sa Barskom i Buđevskom opštinom "18). Mihailović je, 28. decembra 1941. godine, postavio ge­ ne ralštabnog majora Đorđa Lašića za komandanta svih četničkih odreda „za celu oblast Crne G ore"19). Kasnije se, pored Baja Sta­ n čića, Lašića i Đurišića, pojavio i general Blažo Đukanović „kao komandant oružanih snaga Draže Mihailovića u Crnoj Gori", koje će voditi borbu protiv partizana. U tome smislu je general Đukano­ vić stvorio sporazum sa Pireom Birolijem 20). Matteo I. Milazzo veli 13) 14) !5) i«) 17) 1!*) !9) 20)

440

Vukosav Radović, Od sudije do čistača . . . , str. 209. Milan Bandović, Ustanak u Crnoj Gori. U „Knjiga o Draži", I, str. 78. Vukosav Radović. Na istom mestu, str. 2,34. Milija M. Lašić-Vasojević, Enemies from ali Sides, str. 31-109. Vukosav Radović, Na istom mestu, str. 235. Dokum enti. . str. 7-8. Na istom mestu, str. 13. Na istom mestu, str. 35.

da su Đukanović i Trifunović-Birčanin resili, u proleće 1942. godine, da se stave pod Mihailovićevu komandu. General Đukanović je bio predsednik Nacionalnog komiteta Crne Gore; oktobra 1943. godine otišao je sa Bajom Stanišićem u manastir Oštrog i tu su poginuli. O držanju crnogorskih četnika, do ovoga vremena, pisao je Milan Bandović: „Vojničke veze u to vreme nije bilo sa pukovnikom Mi­ hailovićem. U narodu je, istina, kružila legenda o njemu: kako se nije predao okupatoru i kako je pošao u srpske planine sa čitavom jednom divizijom jugoslovenske vojske. Ta legenda jako je potkrepljavala borbeni i revolucionarni duh Crnogoraca. U onom, pak, delu Sandžaka koji je pao pod italijansku okupaciju (Bijelo Polje, Plevlje, Sjenica, Prijepolje) sa Dražom se pokušavala uhvatiti veza još u junu. Ja sam poslao u Srbiju, da pronađu tog legendarnog pukovnika, jednu grupu svojih sigurnih ljudi. Bilo ih je sedmorica; odabrao sam ih bio iz čitavog sreza kao rođene hajduke; na čelu je bio Jagoš Korać, poznati četobaša iz Zatona, u zajednici sa bratstvom Popadićima iz Buđeva i Čopovićima iz Pešteri. Oni su se iz Srbije vratili tek u trenutku kada je ustanak bio u punom jeku, krajem jula 1941. godine. Oni su nam doneli samo potvrdu o postojanju na Ravnoj Gori pukovnika Mihailovića. Neposredne vojničke veze sa Dražom biće uspostavljene tek u septembru, a konačno u decembru 1941, kada je na Ravnu Goru otišao lično kapetan Pavle Đurišić"21). Na području Bosne i Hercegovine, kao i Dalmacije, nastao je četnički pokret spontano kao akt somaodbrane od ustaških pogro­ ma i pokolja. Tipično je za ovo četništvo, da ono nije nastajalo kao reakcija protiv Nemaca i Italijana: glavni srpski neprijatelj na ovo­ me području bile su ustaše. Nelogičnost srpske, odnosno celokupne jugoslovenske, stvarnosti na ovome prostoru koji je potpao pod NDH, bila je u tome da su srpski neprijatelji bili više ustaše nego Nemci i Italijani, koji su ih doveli na vlast. Nelogičnost ove situa­ cije bila je i u tome, da su okupatori, koji su srušili Jugoslaviju, če­ sto istupali kao zaštitnici Srba od terora i progona njihovih sate­ lita — ustaša. Za četnike u Bosni i Hercegovini može se, s pravom, reći da su to bili n a r o d n i č e t n i c i . „Sela su se, veli Rađmilo Grđić, diza­ la na noge nezavisno jedno od drugoga. Povezivanje je dolazilo kas­ nije. U Hercegovini, ustanici nisu znali šta se radi u Bosni, a kamoli u Srbiji. Sve saobraćajne veze i sredstva bili su u rukama nepri­ jatelja. Okupacione đemarkacione linije, i naselja neprijateljski ras­ položenoga muslimanskog i katoličkog stanovništva, bili su dugo neprolazna prepreka za objeđinjananje akcije .. . Gradovi i varo­ šice, iz kojih su u X IX veku ustanicima dolazile inicijative, uput­ stva i materijalne pomoći, bili su 1941. grobnice srpskoga naroda. 21) Milan Banović, Ustanak u Crnoj G o ri. .., str. 79.

441

Pošto je tamo poubijan cvet srpskog naroda, ustaše su prigrabile u svoje ruke i njihovu im ovinu"22). Iz jednoga opširnijeg zapisnika međuodretske konferencije bosanskih četiških odreda, koja je održana 1. decembra 1942. godi­ ne, vidi se kako su ovi odredi postajali, kakvo je bilo stanje kod njih i kuda su i na koju stranu pogledali. I oni su, razume se, znali za postojanje Mihailovića i tražili vezu sa njim, ali je uspostavljanje te veze išlo teško, a i kada bi se uspostavila brzo se kidala. Vasilije Lalić, pomoćnik komandanta, govoreći o organizaciji četnika, rekao je: „K od nas postoji sasvim druga organizacija zato što se nalazimo u šumi. U Srbiji i Crnoj Gori to je zgodno provesti, jer se četnici kre­ ću i po gradovima. Tu je organizaciju lakše sprovesti i izvršiti je tajno, a međutim, pored ovoga zadatka, imamo još jedan zadatak, a to je da držimo situaciju i da branimo položaje na kojima se nala­ zimo. Svakako bi bilo potrebno da pristupimo toj organizaciji kako on (Draža Mihailović) to traži ali je isto tako potrebno da mi toj organizaciji pristupimo prema našim prilikama"23). Stevan Botić, delegat odreda „Trebava", žalio se: „Dražina rad­ nja je radna organizacija, a u nas su prilike sasvim drukčije. Mini­ star Draža Mihailović principijelno ne priznaje nikakve štabove u Bosni, ja sam bio stalno sa njim u vezi i on mi slao svoje oficire od kojih je poginulo 28 u Istočnoj Bosni, a oni koji nisu vratili su se u Srbiju. Samo je ostao m ajor Vranješević, kapetan Mitranović, ka­ petan Pejić i nekoliko poručnika i potporučnika. Draža je jednom depešom preko radio stanice koju je organizovao Lazar Trklja tra­ žio da ja i Gorski štab dođemo njemu i da hodamo po Crnoj Gori, mi smo mu odgovorili da nama nije tamo mesto, nego da treba da ostanemo u B osn i. . . Što je god tražio Draža ja sam to učinio, ali oko njega se kupe ljudi koji bi hteli da budu gospodari Bosne, kada ona bude oslobođena i ja sam kazao da smo mi digli ustanak i đa mi hoćemo da budemo oni u budućnosti, koji će rešavati pitanje uređenja i napretka naše države. Oko brata Draže su skupljeni uglavnom Crnogorci i Srbijanci koji ne poznaju naše prilike. Račić je, kada je u Srbiji bilo teško, pobegao u Bosnu, a zatim je opet po­ begao iz Bosne u Srbiju. Ali pobegli su i njegovi ljudi sa punim dže­ povima dukata koje su u Bosni opljačkali"24). Botić je, i pored ovoga iskustva, rekao: ,, . . . Potrebno je bezuslovno da se uspostavi i održi veza sa Dražom Mihailovićem i da se njegova organizacija upliće u našu i obratno, a ljudi koje je narod izabrao treba da ostanu do kraja. Naši četnički odredi treba i dalje da se organizuju i međusobno što čvršće povezuju, a ujedno treba 22) Badmilo Grđić, Zapadni srpski krajevi i Draža. U „Knjiga o Draži I, str. 112. 23) Dokumenti. . . , str. 220. 24) Na istom mestu, str. 221.

442

tražiti od brata Draže da nam dadu radio stanice koje su faktično na­ še a te stanice su bile vrlo dobre"25). Mirko Đukanović, delegat odre­ da „Trebava" izjasnio se protiv lica koja dolaze iz Srbije i od Dra­ že „bez potrebnih dokaza i legitimacije. Tragedija Majevice počinje u času kad je Srbija uplela svoje prste i kada su ti ljudi počeli da nam prilaze. Sve je bilo dobro, dok nisu počeli da dolaze ljudi sa pojedinim pusulama, a mi smo pojedince morali oterati sa Maje­ v ice"26). Iz pisma, koje su Radoslav Radić i njegov pomoćnik poručnik Vas. Đ. Calić, 1. decembra 1942. godine, poslali Draži Mihailoviću, vidi se kako je nastajala i kako se razvijala četnička organizacija u Bosni, kao i to kako je njima bilo teško uspostaviti vezu sa Mihailo­ vićem. „Početak borbe, veli se u pismu, nije bio lak, jer je svaki ra­ tovao u svome kraju, bez povezanosti jednih sa drugima i kad bis­ mo proširili našu teritoriju, oslobođenu od okupatora, spojili smo se u jednu jedinstvenu komandu, gde zajednički nastavljamo dalju borbu"27). Radić navodi kako je preko Dragoslava Račića pokušao da uhvati vezu sa Mihailovićem, ali bez uspeha28). Daje, dalje, po­ datke o organizaciji četničkih odreda i ističe kako je i koliko postradao narod u Bosni: ,,U ovoj današnjoj borbi srpski narod u Bos­ ni je izdržao najveće teškoće, podneo žrtve, izgubio mnoge sinove, kako u vojsci tako i u civilnom stanovništvu, a na desetina hiljada porušeno je i popaljeno srpskih domova. Mnogi su srezovi u Bosni bez ijedne srpske kuće jer su sve pogorele. Ko bude imao prilike od mjerodavnih da prođe našim krajevima, uvjeriće se da smo stra­ dali više nego ma koji drugi kraj na Balkanu, ali smo zato postigli najveći uspeh u borbi i očistili najveći dio srpske zemlje od nepri­ jatelja. Ovo treba đa nam priznaju svi naši prijatelji od kojih očeku­ jem o da će nam porušene domove pom oći podignuti, a siročadima ukazati pomoć da ne gladuju, jer su im roditelji za ovu svetu stvar dali živote"29). Radić moli da se preko radio Londona javlja o njihovom radu i borbi, jer je „to u interesu samih Vas i vlade u Londonu da se zna­ de i za našu borbu, patnje i stradanja te bi i za ovaj kraj trebalo po­ raditi da se zaslužni pohvale, unaprede i slično tom e"30). ,,U Bosni veli Radić, borba je čisto srpska i narod se bori čisto za srpsku stvar pod srpskom trobojnicom, gde pjevajući ide u borbu: „Dok je Boga i srpskih mišica, vijaće se srpska trobojnica". Naš narod od najsta­ rijega do najmlađega želi da se zna o njegovoj borbi pa Vas molimo 25) 26) 27) 28) 29) 30)

Na Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str. str.

221. 221-222. 221. 211-212. 212. 212.

44:i

da nekoliko puta preko radio Londona objavite ovo „Milica je zdrava“ , pored ovoga potrebno je da se što prije napiše jedna veća svota letaka i iz aviona baci po našim krajevima . . . Da bi se znalo za nas i da bi mogli imati vezu sa vama potrebno je što prije da se uputi radio stanica ovamo kao i radio-telegrafista"31). Javlja, dalje, da je izvršeno ujedinjenje četnika i „kako vidite naša se srpska borba ujedinjuje i proteže od istočne do zapadne Bosne (od reke Une do reke Drine)“ 32). Sam Mihailović je priznao na suđenju, da je znatno kasnije pri­ znao i uzeo pod svoju komandu četnike u Hercegovini i Dalmaciji. To je bilo 13. jula 1942. godine na sastanku u Avtovcu, srez Gacko. Hercegovina, gde se sastao sa Ilijom Trifunovičem-Birčaninom i Dobrosavom Jevđevićem. Na ovome sastanku su bili i kapetan Ivanišević iz Splita, Zarija Ostojić, Milan Šantić, sveštenik Radojica Perišić i Milorad Popović. Mihailović je pomenuo da je ovome sa­ stanku prisustvovao i jedan čovek koji je „imao naziv „Kutlača". To je, nesumnjivo, bilo Marko Vujačić, zvani „Kutlača", prvak Sr­ pske zemljoradničke stranke, koji je, kasnije, prišao partizanima33)... Za ovaj se sastanak tvrdi da je bio u „Zim onjića kuli“ iako u A vtov­ cu niti je kada bilo „Zim onjića kule“ , niti je u njoj mogao biti odr­ žan ovaj sastanak. Nedaleko od varoši Avtovac, uz selo Samobor, nalazi se zaseok Mala Gareva gde su bile dve kuće Zimonjića, sveštenika Kostantina Zimovića i njegovog rođaka Andrije Zimonjića, koji je doživeo boljševičku revoluciju u Rusiji, gde je bio kao za­ robljenik. I njega i njegovog sina Slavka, učenika gimnazije (bio je učenik pisca ovoga dela) ubili su komunisti. Ako je, dakle, ovaj sa­ stanak držan u nekoj „kuli Zim onjića", onda je to moglo biti samo u zaseoku Mala Gareva. Uostalom, tada je u Avtovcu bila italijanska posada i Mihailović bi se teško mogao resiti da ide na sastanak u mesto gde se nalazi italijanska posada34). Mihailović je tada postavio Birčanina za komandanta Dalmacije. Like i Zapadne Bosne35). Prema Rađmilu Grđiću, kome su ove stva­ ri bile poznate, bio je između Mihailovića, s jedne, i Ilije Trifunovića-Birčanina i generala Braža Đukanovića, s druge strane, uspos­ tavljen kontakt. „Po našem saznanju, veli Grđić, Draža je svoj od­ nos prema oružanom pokretu otpora u zapadnim krajevima i Crnoj Gori prvi put s l u ž b e n o odredio pismima upućenim vođama toga pokreta Iliji Trifunoviću-Birčaninu i đeneralu Blažu Đukano31) Na istom mestu, str. 213. 32) Na istom mestu. 33) Izdajnik i ratni zločinac . . str. 139, 159. 34) „Sastanak u Zimonjića kuli" (,,Politika“ od 18. II. 1977. Piščeve primedbe na ovo kazivanje su iz ličnog iskustva; ori potičo baš toga kraja i poznati su mu bili i ljudi i mesto. 35) Izdajnik i ratni zločinac . . str. 139.

444

viću, u aprilu 1942. godine. Pisma su pisana na osnovu jednoga iz­ veštaja koji je Draži odneo iz Hercegovine odlični četnički borac Vidak Kovačević. Vidak se odlučio na taj put, skopčan sa mnogo opasnosti, jer je bilo neophodno potrebno da Draža bude obavešten 0 događajima koji su se desili ili pripremali u to vrem e"36). U uspostavljanju veze između Mihailovića s jedne i Trifunovića 1 Đukanovića s druge strane, Radmilo Grđić je igrao važnu ulogu. „Pre Vidakova odlaska, veli on, u Sjenički kraj gde se nalazio Draža, pisac ovih redaka imao je prilike da poseti i vojvodu Birčanina u Splitu, i generala Đukanovića na Cetinju. Sa obojicom je razgova­ rao o pitanju objedinjenja komande pod vodstvom Dražinom. Obo­ jica su stajala pred teškim odlukama, obojica su bili srećni i sprem­ ni da se stave pod Dražinu komandu, ali do toga časa nisu imali sa njim pravoga dodira"37). Vidak Kovačević, svršeni pravnik, aktivista kao i Lazar Trklja u Zemljoradničkoj stranci, tada mlad i energičan čovek, trebao je da Mihailoviću prenese Trifunovićevu i Đukanovićevu želju: „Vidaku je pisac (Radmilo Grđić) potanko ispričao svoje razgovore sa obojicom vođa otpora i zamolio da to prenese Draži i traži bezuslovno pisma u kojima bi im dao uputstva i savete u pogledu daljeg držanja. Vidak se vratio pod konac aprila 1942. Za­ tekao je pisca ovih redaka teško ranjenog posle atentata koji su na njega izvršili komunisti. Nosio je pisma i za Birčanina i za Đukano­ vića"38). Posle ovoga je došlo do sastanka Mihailović-Birčanin u bli­ zini Avtovca (Gacko). Utvrđeno je: „Dražino uticanje neće moći da ide dalje od opštih direktiva i uvek će se kombinovati sa principom koji je istaknut u pomenutim pismima — delegiranjem komande na bazi poverenja"39). I začeci četničkog pokreta u Sloveniji vezani su za Mihailovića. Prvi, koji je uspostavio vezu sa njime bio je m ajor Ivan Fregl, koji je bio zarobljen od Nemaca zajedno sa Aleksandrom Mišićem i za­ jedno sa njim nestao: uzima se kao sigurno da su ih Nemci streljali40). Sa slovenačke strane dolazili su i drugi pokušaji da se i u Slo­ veniji organizuju Mihailovićeve pristalice. Karlo Novak, generaištabni major, izložio je te napore u svome članku „Pokret otpora u Sloveniji 1941-1943." 41). Posle neuspeha sa pukovnikom Radom Avšićem, koji je prišao partizanima i kod njih postao general, No­ vak je sve do svoga odlaska u Rim, 23. septembra 1943. godine, vo­ dio ovaj pokret. Zamenio ga je Ivan Prezelj kada se vratio iz itali36) 37) 38) 39) 40) ■») I, str.

Radmilo Grđić, Na istom mestu, str. 115. Na istom mestu, str. 115-116. Na istom mestu, str. 118. Na istom mestu, str. 117. Sergije M. Zivanović, Treći srpski ustanak, knj. I, str. 140-141. Karlo Novak, Pokret otpora u Slovenačkoj 1941-1943. U „Knjiga o Draži“, 317-332.

445

janskog zarobljeništva; Prezelj je to ostao do kraja. Pored ovih gru­ pa, koje su bile antikomunistički orijentisane, postojale su i Seos­ ke straže sa pristankom Italijana, koje su bile pod klerikalnim uti­ caj em. Od ovih Seoskih straža postali su S l o v e n a č k i d o m o ­ b r a n i pod komandom Lava Rupnika.42).

2. Kao što nacionalne snage otpora, poznate pod opštim nazivom četništvo, nisu bile organizaciono međusobno čvrsto povezane, tako nisu, osim samo u glavnim linijama, ni njihovi ideološki i politički pogledi ujednačeni. Moglo bi se čak reći da ni mentalitet svih čet­ ničkih grupa u svima delovima zemlje nije bio isti. Ono što im je svima bilo zajedničko bila je odanost monarhiji i dinastiji Karađorđevića, dosledan i borben antikomunizam kao reakcija na svirepi komunistički teror vršen svuda tamo gde je partizanima uspevalo da uspostave svoju vlast; svestrana odbojnost prema svim oblicima ustašluka, koji je satirao srpski narod u svim krajevima koji su bili došli pod vlast NDH; i odnos prema okupatorima bio je, principi­ jelno, isti iako u svokadnevnom kontaktu sa njima (gde nije bilo nacioalne srpske vlasti) nije bio isti. U Velikoj Britaniji i Americi svi su gledali naše saveznike, a prema Sovjetskom Savezu su imali neodređen stav. Dok je za četnike izvan okupiranog područja Srbije bila najvaž­ nija borba za o č u v a n j e b i o l o š k o g opstanka srps­ k o g a n a r o d a , u Crnoj Gori ta opasnost nije postojala; tu je glavna ideološko-politička orijentacija bila i ostala antikomunistič­ ka. Za četnike u okupiranoj Srbiji, gde je postojala organizovana na­ cionalna administracija, situacija se postavljala sasvim drukčije. U početku je pukovnik Mihailović bio zamislio, a valjda i počeo, svoju aktivnost kao organizovanje naroda za jedan, nepoznati, X-dan, koji je trebao da dođe. Komunistička akcija i sprega sa njima pri­ silili su i Mihailovića na oružanu akciju protiv Nemaca, da bi se, ubrzo, sam uverio da je ona bila i preuranjena i nekorisna; zbog toga je bila i obustavljena. I prema Britancima, koji su ga prihvatili i počeli pomagati, i pre­ ma Sovjetima, koji su bili zainteresovani za sve šta se dešava na prostoru Jugoslavije, i prema jugoslo venskoj emigrantskoj vladi, koja je u očima Anglo-Amerikanaca trebala da ima i propagandnu bazu i bar neko političko uporište, general Mihailović i njegove pri­ stalice u okupiranoj Srbiji, gde su oni, gledano nacionalno-politički, bili sasvim suvišni, morali su da pokazuju neku aktivnost, jer je za *2) Na istom mestu, str. 331.

446

britansko shvatanje važio princip: ako nema aktivnosti protiv oku­ patora, onda nema ni pomoći. Pomoć će se davati onima koji budu pokazivali aktivnost i borbu. Mihailović je bio dovoljno rodoljub, da shvati da je napadanje na Nemce na području okupirane Srbije izazivanje nemačkih odmaz­ da što je bio neoprostiv prestup prema naciji koju su sasecali sa raz­ nih strana. On je sprovodio organizaciju u Srbiji i niko, ni general Nedić, ni Dimitrije Ljotić, nije imao ništa protiv toga da ta organi­ zacija postoji i da se priprema za jednu prekretnu situaciju, koja je mogla nastati. Dimitrije Ljotić je, isto kao i general Milan Nedić, k r i t i k o v a o p o l i t i k u generala Mihailovića, koju je, u tim momentima, smatrao nacionalno besplodnom, ali nije mrzeo ni g e­ nerala Mihailovića ni njegove ljude. Svojim pristalicama u Crnoj Gori, koje su sve bile vrlo aktivne u četničkim redovima, i kao sves­ ni antikomunistički borci uživali veliki ugled, uputio je Dimitrije Ljotić, u martu 1942. godine, jedno pismo u kome je on izneo svoja gledišta na sadašnju borbu i buduću situaciju. U pismu je rekao da srpski narod mora ostati i dalje na jugoslovenskoj liniji. Veruje da će kod Hrvata morati nastati pokajanje za sve što su učinili. Oni su već odmah pokazali da su nesposobni za državu. Ako Srbi budu mudri, još u toku rata postavljaće red u Zagrebu. Narod u Srbiji je 90% za Dražu Mihailovića. „Nadam se, pisao je Ljotić, da neće ovoga leta praviti one greške, kao prošle godine, da plaća svojom krvlju srpski narod“ . Jedan primerak ovoga pisma je došao i do Dra­ že i kada ga je pročitao, kao da je promenio stav prema Ljotiću. Njega je obradovalo ono 90%, jer ga je to još više diglo u očima Crnogoraca43). Ostaje teško objašnjivo zbog čega je sve general Mihailović, pri­ lično dugo, propovedao u Srbiji mržnju i protiv generala Milana Nedića i protiv Dimitrija Ljotića. On je, zna se, iz ličnih razloga mrzeo generala Nedića, koji je i pored toga pomagao četnički pokret kad god je i gde god je mogao. Sa Dimitrijem Ljotićem Mihailović nije, međutim, imao ličnog sukoba, a mogao je znati i to, da Dimi­ triju Ljotiću nije, ni u kome pogledu, bilo stalo do vlasti. Bilo je pri­ rodnije očekivati da ih, pored zasvedočenog rodoljublja i jednoga i drugoga, približuje i odanost monarhiji i njihov antikomunizam, ali to nažalost u prvo vreme nije bilo. Mržnju prema Nediću i Ljotiću i prema srpskim dobrovoljcim a preneli su, general Mihailović i nje­ gove pristalice, i u Crnu Goru. Vlajko Vlahović, koji je tada bio u Crnoj Gori i bio u četničkim jedinicama, beleži da je Mihailović „napadao i Nedića i njegovu vladu. Naročito je pred Crnogorcima napadao Dimitrija Ljotića i srpske dobrovoljce. A kad je čuo da u 43) Privatno pismeno saopštenje Vlajka Vlahovića kome je bilo ovo pismo D. Ljotića upućeno.

447

redovima crnogorskih četnika ima i Ljotićevaca, prosto je rekao: ,Sve to treba pobiti'. Neki komandanti su ovo shvatili bukvalno i ve­ rovatno bi to bilo ostvareno da se tome nisu suprotstavili izvesni ljudi koji su u četničkim redovima igrali znatnu ulogu. Iako malo­ brojna, zboraška grupa u Crnoj Gori bila je jako zapažena i njenim članovima poveravane su značajne dužnosti1*44). Mihailovićeva propaganda ne samo na pođračju okupirane Srbi­ je, nego i izvan nje, pa čak i u inostranstvu, bila je vrlo aktivna u iznošenju i1širenju neistina i protiv Dimitrija Ljotića i protiv srp­ skih dobrovoljaca. Mihailovićeva propaganda protiv Ljotića i srps­ kih dobrovoljaca uzimala je, uglavnom, svoje argumente iz predrat­ nih i ratnih komunističkih izvora i usmeravala je prema instrukci­ jama britanske propagande, koja je plavila zemlju. Analizu poza­ dine, mentaliteta i ciljeva te propagande dao je Radovan O. Miljković u svojoj brošuri “JU -D E -N A -Z“ , organizacija za spas preživelog staropartijaštva“ 45). U pismu, koje je M iljković, 2. maja 1944. godine, uputio bio majoru Dragoslavu Račiću povodom pamfleta ,,Ljotićevština“ , čiji je pisac bio Janko D. Tufegdžić, šef propagande Račićevog Cersko-Majevičkog korpusa, veli se: „Iz pisanja vaše štampe i iz govora vaših pristalica u pozadini ističe se uvek kao naš neoprostivi greh saradnja sa okupatorom. Zašto mi sarađujemo, ka­ ko sarađujemo, pod kakvim usolivma sarađujemo i radi čega? To je opširno pitanje, o kome bismo mogli1 dugo razgovarati, ali ovde ne možemo niti bi to imalo ikakvog smisla. Najhitnija stvar na vašoj strani nedostaje da bi vi to pitanje razumeli: dobra volja i otsustvo predrasuda o nama. A li Vam skrećem pažnju na činjenicu da anti­ komunistički borci srpski u Crnoj Gori i u Starom Rasu, i u Bosni i Hercegovini, i u Slavoniji i Dalmaciji isto tako sarađuju sa Nemci­ ma. Pa čak i vi iz organizacije Draže Mihailovića prebrojte se ko­ liko vas je koji niste saradivali. U sadanjim velikim borbama sa ko­ munistima, kao i prošlog leta i jeseni, pre, za vreme i posle vašega ,Mažestik-sporazuma‘ sa komandantom Jugo-Istoka, koji je stupio na snagu 1. decembra 1943. godine, svagda ste se, hteli ili ne hteli, oslanjali na okupatora, kada su borbe sa komunistima bile veće“46). Ovo je bila stvarnost koja je, razume se, bila poznata i generalu Mihailoviću. On je, stalno, insistirao na toma da se u inostranstvu tvrdi da on nema veze ni sa Milanom Nedićem ni sa Dimitrijem L jo­ tićem. Dušan Petković, koji je rukovodio radio stanicom „Karađorđe“ , veli, da su „Englezi s a m i odabirali materijal i stavljali sta­ nici na raspoloženje samo o n o što su oni h t e li. . . U odnosu na generala Milana Nedića i njegovu vladu „narodnog spasa" kao i u 44) Na istom mestu. 45) Sabac 1944, str. 48. 46) Radovan Miljković, ,,Ju-đe-na-z, organizacija za spas preživelog staropartijaštva", str. 45.

448

odnosu na Dimitrija Ljotića i njegove odrede, Stanica je bila neo­ bično oštra. Obojici je zameravano na saradnji sa okrutnim nemačkim okupatorom. Objavljena su mnogobrojna imena Ljotićevih pripad­ nika koji su se ogrešili o srpski narod1'47). Na drugom mestu Dušan Petković veli: „O čemu je javljao Dra­ ža? I o Nediću i o Ljotiću: „Ti Dražini telegrami kategorički su demantovali svaku saradnju sa neprijateljem, opovrgavali svaku sa­ radnju sa kvislinzima, bacali punu i pravu svetlost na stav Engleza prema njemu, prikazali borbu četničku protiv okupatora i komu­ nista i otkrivali prave namere komunista'148). Mihailović je, 10. marta 1944. godine, javljao: „M i nemamo ni sa okupatorima ni sa kvislin­ zima veze. Saveznici treba da znaju da mi imamo 14 neprijatelja sa kojima se borimo već tri godine i borićemo se do kraja. Mi osta­ jem o verni saveznicima i pored njihovog neprijateljskoga držanja"49). Iz izveštaja, koje je Mihailović slao dr Božidaru Puriću, vidi se da je on bio oduševljen kongresom u selu Ba. U vezi s time on ja­ vlja, 12. februara 1944. godine, pored ostaloga i ovo: „ . . . Kongres je pozvao Komunističku partiju da obustavi svoju štetnu razbijačku akciju na vojnom e i političkome polju i da se, kao sve ostale narod­ ne skupine, potčini u oslobodilačkom ratu opštoj narodnoj discipli­ ni"50). Oštrice Mihailovićeve propagande bile su, i pored svih dota­ dašnjih iksustava, usmerene protiv Ljotića i Ljotićevaca. Dušan Pet­ ković veli, da mu je izgledalo na osnovu izveštaja koje je dobijao iz zemlje, da su odnosi Mihailovića sa Ljotićem bili rđavi: „Iz tih izveštaja, veli Petković, objavljenih preko radio stanice ,Karađor~ đe‘, mogla bi se napisati jedna debela knjiga"51). U telegramu broj 394 od 2. marta 1944. godine Mihailović je ja ­ vljao dr Božidaru Puriću o pisanju „Novog vremena" sledeće: „N o­ vo vreme" je pod punim uticaj em nemačke propagande koju pomaže Ljotićeva klika52). Sve pohvale i pisanja o našim komandantima su tendenciozne. Mi nemamo nikakve veze s Nemcima niti s kvislin­ zima. Stvar je u tome što saveznička propaganda koja je naklonje­ na komunistima čini vrlo velike usluge Nemcima i Ljotiću. Oni to koriste pa stoga se iznose članci o našim komandantima iz kojih bi se moglo zaključiti da postoji neka saradnja s njima, a time Nem­ ci žele da stvore mržnju između nas i saveznika. Kako je skoro ceo 47) Dušan Petković, četnička radiostanica „Karađorđe". U „Glasniku SIKD Njegoš", sveska 3, godina 1959, str. 44, 46. 48) Dušan Petković, Kako je ustanovljena veza sa Mihailovićem iz Carig­ rada. U „Glasnik" SIKD „Njegoš“, sv. 57. god. 1961, str. 54. 49) Na sitom mestu. 50) Dušan Petković, O čemu je javljao Draža Mihailović preko radio sta­ nice u Carigradu. U „Glasnik“ SIKD „Njegoš“, sv. 17, juni 1966, str. 79. 51) Na istom mestu, str. 80. 52) Primedba: ni Dimitrije Ljotić niti bilo ko od njegovih ljudi nije imao bilo kakvog uticaja u „Novom vremenu".

449

narod uz nas, Nemci bi hteli da narod okrenu protiv saveznika, od­ nosno saveznike protiv naroda i nas. Saveznici možda ne uviđaju ovu igru Nemaca i Ljotića ili namerno neće da uvide . . . Uostalom, u poslednje vreme Gestapo je pohapsio blizu hiljadu naših ljudi u Beogradu. Hapšenja se produžuju, a sem toga počele su česte borbe s Ljotićevim jednomišljenicima, potpomognutim i naoružanim od Ne­ maca. Kada bismo mi imali s njima neke veze ne bi ovoga hapšenja bilo, niti ovih borbi"53). Do borbi između Srpskih dobrovoljaca i četnika dolazilo je samo onda kada su četnici, vršeći svoje akcije, napadali dobrovoljce što se, obično, dešavalo iz zasede. Uzroci tih napada bili su najčešće pizma i mržnja pojedinih četničkih komandanata i njihova želja da dođu do oružja za kojim je kod njih postojala prava glad. U čišćenju područja okupirane Srbije poslednjih meseci 1941. godine srpski oružani odredi imali su znatnoga udela, Srpski dobrovoljci na prvo­ me mestu. Oni su imali jasan i čvrst ideološki i politički stav prema partizanima i svima onima koji su išli sa njima. Njihov doprinos smirivanju stanja u okupiranoj Srbiji bio je dragocen i baš taj do­ prinos bio je onaj argumenat u rukama generala Milana Nedića da smanji nemački pritisak i oštrinu odmazda. Ako je, i gde je, u ono vreme ta borbena odlučnost Srpskih dobrovoljaca, koji su bili glav­ na udarna snaga generala Nedića, pogodio negde i nekoga od čet­ nika, koji su išli sa partizanima, odgovornost ne može pasti na njih. D obrovoljci su bili organ reda i mira i suprotstavljali su se svima onima koji su ih narušavali. Tvrđenja, kao na prirner ono Sergija Zivanovića, da su dobrovoljci poveli svoju borbu protiv jedinica generala Mihailovića za postizavanje svojih političkih ciljeva i da je „taj sukob 1942. dobio izgled d r u g o g građanskog rata, osim onog p r v o g vođenog sa komunistima" spada u oblast zlonamernog izokretanja činjenica"54). Mihailović je, veli Zivanović, primao „sve koji su hteli i smeli da mu priđu da lojalno sarađuju sa njim u borbi protiv okupatora u početku, a posle još i protiv komunista i Ljotićevaca"55). Isto kao što pogrešno tvrdi Zivanović, nisu dobro­ voljci stvorili za Mihailovića „jedan nov momenat i jednog nepri­ jatelja više, pošto je on bio protivnik njihove ideologije"56), nego je Mihailović bio pošao pogrešnim putem što je kasnije i sam uvideo i vratio se sa toga puta. Netačno je, isto tako, što pored Sergija Zivanovića tvrdi i dr Ivan Avakumović, đa su dobrovoljci „počeli da vrbuju i z b e g l i c e koje su pristizale u Srbiju i koje su se osećale, s jedne strane neza­ štićenima, a s druge strane našle se u jednom osvetničkom raspo­ 53) M) 55) 56)

450

Dušan Petković, Na istom mestu, str. 80. Sergije M. Zivanović, Treći srpski ustanak, I, str. 128. Na istom mestu, str. 129. Na istom mestu, str. 158.

loženju, posebno prema NDH. Ali ironija razvoja je bila došla dotle da se ovo osvetničko antiustaško svelo na antikomunističko i na anti-Mihailovićko; L jotićevi „dobrovoljci" nisu nikada imali prili­ ke da se bore protiv ikoga drugoga do . .. protiv Srba, uglavnom Mihailovićevih ljudi, jer partizani u Srbiji od početka 1942. do 1944. ne pretstavljaju značajnu ni popularnu ni operativnu snagu"57). Ne znamo gde je Avakumović bio za vreme rata, niti iz kakvih je izvo­ ra crpeo dokaze za ovo svoje tvrđenje. Zna se, međutim, da u oku­ piranoj Srbiji posle jeseni 1941. godine nije bilo nekih četničkih borbi protiv okupatora osim hajdučkih zaleta na pojedine dobro­ voljačke grupe i organe Nedićeve vlasti što je, razume se, odgova­ rajuće kažnjavano. Tačno je, međutim, da su dobrovoljci bili „jedi­ na srpska grupa koja je za sve vreme okupacije Srbije bila spremna da se žrtvuje u borbama protiv oba pokreta otpora"58), jer je akcija obadva pokreta otpora bila, u uslovima postojeće okupacije, jednako štetna i fatalna za Srbiju: za izazivanje nemačkih odmazda bilo je sasvim bezrazlično k o ih i z b o g č e g a izaziva — ključ po kome je narod plaćao izgrede predstavnika tih pokreta protiv Ne­ maca bio je isti: stotinu Srba za jednoga ubijenog Nemca, a pede­ set za jednoga ranjenoga. Oni, samovoljni, četnički komandanti koji su se upuštali u ovakvu „igru" nisu se držali ni Mihailovićeve in­ strukcije o čuvanju srpske krvi. Ni na Svetosavskome kongresu u selu Ba nisu ni Ljotić ni L jo­ tićevci bili ostavljeni na miru. Teško se oteti utisku, kada se čita­ ju kongresni materijali o tome, da su iza ove kampanje stajali dr Zivko Topalović i Dragiša Vasić, koji su u odnosu na Dimitrija L jo­ tića i Srpske dobrovoljce imali isti stav. Za završnu fazu kongresa Topalović piše: „Govornici su još prikazivali postupke okupacionah vlasti i Ljotićevaća, protiv kojih su se dizali snažni protesti"59). U svome govoru skupljenim četnicima Topalović je našao za potrebno da opet napadne Ljotićevce kao da ceo taj kongres nije imao drugih važnijih problema koje je trebalo da rešava. „Kako može, pita T o­ palović, jedan srpski vojnik pomiriti sa svojom savešću ratovanje protiv svoje Otadžbine a u zajednici sa okupatorom? Zašto L joti­ ćevci sipaju vatrom iz oružja, koje im je dala okupatorska vlast pro­ tiv vojske i naroda koji su odani Mihailoviću i njegovom pokretu otpora? Može li od toga biti veće sramote za srpske sinove? Skidaj­ te koprene sa očiju, vi, zabludeli omladinci oko Ljotića! Ostavite svoje izdajničke vođe i priđite nama sa oružjem u ruci da se na pra­ vom mestu borite za slobodu svoga naroda"60) . . . Ne znamo šta bi ovi dobrovoljci rekli Zivku Topaloviću da su ga mogli čuti, ali zna­ 5"!) 6S) 59) 60)

Dr Na Dr Na

Ivan Avakumović, Na istom mestu, str. 81. istom mestu, str. 88. Zivko Topalović, Borba . . str. 187. istom mestu, str. 193.

451

mo da bi ga, sa svoje strane, mogli zapitati: kako se to moglo desiti da dr Živka Topalovića, koji je tako raspaljivo govorio protiv oku­ patora, važan okupatorski čovek u Srbiji, Šterke, vozi svojim autom ,,u šumu“ ? I to baš pred održavanje ovoga kongresa, koji bi se mo­ gao nazvati „kongresom dr Živka Topalovića". Ne gledajući na činjenice i stvarnost, koja je na svim planovima demantovala sva predviđenja i sve nerealne kombinacije Svetosav­ skog kongresa, ostao je dr Topalović do kraja neobjektivan i zagržIjiv prema Dimitriju Ljotiću i prema Srpskim dobrovoljcima. On brani i hvali četničko povlačenje u Bosnu, koja je postala č e t n i č ­ k a g r o b n i c a . On zamera Ljotiću što nije i on pošao u Bosnu i što nije dao mogućnost Mihailovićevim komandantima da dobiju uticaj na dobrovoljce. Umesto da ih pusti da po zimi odstupaju u puste planine Sandžaka, u glad i bolesti, Ljotić je svoju vojsku bla­ govremeno, „bez ikakvih teškoća, prebacio preko Srema u Sloveni­ ju i Julijsku Krajinu. To je bilo moguće učiniti, ne samo po nemačkoj dozvoli već i pod nemačkom zaštitom i kontrolom. Ustaše se nisu usudile prilikom prelaska nekoliko hiljada naoružanih srpskih mla­ dića kroz Pavelićevu državu da to spreče. Ovo je bilo moguće jedi­ no onome koji je stvarno sarađivao sa Nemcima. Da je i Draža Mi­ hailović u to vreme zaista sarađivao sa Nemcima, zašto i on ne bi to isto učinio. To je bio najkraći i najsigurniji put da se izađe iz Ju­ goslavije"61). Davno je uočeno i dokazivano, da je kampanja protiv Ljotića i Ljotićevaca, kako za vreme rata tako isto i posle rata, ne samo ne­ objektivna, nego i svesno zlonamerna. Ona, koja je dolazila iz re­ dova Mihailovićevih pristalica bila je, i ostala, ubožjački udvorička nekome čije ime ne smeju da kažu. Oni obično vole da istupaju u odori prosavezničkih vitezova i osuđuju Ljotića i Ljotićevce zbog kolaboracije sa Nemcima, koju ovi nisu nikada odricali, nego samo objašnjavali: oni nisu bili ni začetnici ni glavni nosioci ove kolabo­ racije, nego samo saradnici sa onima, koji su ovu kolaboraciju no­ sili — prvo sa Komesarskom upravom, koju je bio i general Mihai­ lović odobrio, zatim sa generalom Milanom Nedićem, koji je, u naj­ šire mogućim granicama, tada pomagao četnike i u okupiranoj Sr­ biji i u krajevima izvan nje. Mirko Košić, koji je sebe smatrao „Dražinovcem" i delotvorno pomagao njegov pokret, napisao je i ovo: ,,A bilo bi još ogromnih žrtava da se ne nađoše u Srbiji dva čestita i mudra čoveka: Milan Nedić i Dimitrije Ljotić, koji — premda bez trunke germanofilstva — uz uzvišen samopregor i svakodnevnu gorčinu uniženja pred bahatim i zlotvorskim neprijateljem — spasavaju srpske i slovenačke glave (kao i onih Hrvata što se nađoše u Srbiji) koliko god su mogli. Oni postadoše time „izdajnici" JugosiaGi) Dr Živko Topalović, Pokreti. . . , str. 159.

452

vije i svaka „saveznička11 uštva i svaki naš tuđinski plaćenik ima ,,pravo“ đa ih naziva „kvislinzim a"62). Ljotićevske „izdajničke vođe“ , kako ih je nazvao dr Zivko Topa­ lović, nisu bežali ni od savezničkoga suda. U ime tih saveznika op­ tuživali su ih neki Mihailovićevi prvaci za izdaju i to, najviše, baš oni koji su se pomoću Nemaca spasavali od komunističkog noža. Ljotićevi i dobrovoljački prvaci išli su na sud saveznika, bili suđeni i oslobođeni kao nevini, jer je saveznički sud bio nešto sasvim dru­ go od savezničke ratne propagande. „ . . . Organizacija Vaša, pisao je Jovan Đonović, 20. februara 1950. godine, Ratku Parežaninu, ni­ je ni na jednom frontu ukrstila oružje sa saveznicima. Nije ni sa komunističkom Rusijom. Prema tome, ako bi se lojalno i u duhu tumačio zakon, ne bi vas mogli odbiti (od useljavanja u USA, naša primedba). Međutim, tumačeno je slovo a ne duh zakona. Bar tako meni izgleda"63). Dr Miho Krek pisao je, 16. oktobra 1953. Pareža­ ninu iz Vašingtona: „Mislim, da kolaboracija za vreme rata ni u ko­ me slučaju sada ne dolazi u obzir kao okolnost koja bi teretila vaš pokret"64).

3. Vrlo tamna senka na radu četnika u okupiranoj Srbiji bilo je stavljanje ljudi pod slovo ,,Z“ i stvaranje „crnih trojki", koje su trebali da izvršuju presude izrečene prilikom stavljanja pod slovo ,,Z“ . Na procesu, koji mu je držan, Mihailović je priznao da su ljudi, koje je on smatrao svojim protivnicima, bili stavljani pod slovo ,,Z". „Ja sam, rekao je Mihailović, u 1942. godini težeći da zaplašim one koji su po varošima radili protiv nas iz redova Nedićevaca, L jotićevaca, Pećančevih, izmislio to slovo ,,Z", tako kao jedno malerozno slovo koje bi moglo da se različito tumači. Zaplašiti, to je moje mišljenje bilo. I stvarno uspeli smo da u mnogo slučajeva zaplašim o"65). Mihailović je, ovom prilikom, još dodao: „Naređenje za stavljanje pod slovo ,,Z“ išlo je samo preko radio Londona, a na osnovu podataka koje su starešine sa terena dostavljale o pojedinim ličnostima iz kvislinških redova koje su zaslužile da se s njima tako postupa. . . Ja sam dostavljao radio Londonu da se taj i taj stavi pod slovo ,,Z“66). Izvršioci presuda po slovu ,,Z" bile su „crne trojke", koje su, ka­ ko je tvrdio Mihailović, dobijale naređenje od „šefa crnih trojki". 62) 63) 64) 65) 66)

Mirko Košić, Grobari Jugoslavije . . . , str. 22. Iz privatne arhive Ratka Parežinina. Iz privatne arhive Ratka Parežanina. Izdajnik i ratni zločinac .. str. 350-351. Na istom mestu, str. 361.

453

„ . .. Uglavnom one su trebale da očiste, naročito po varošima, one koji su naročito smetali iz redova kvislinga. Te trojke su izvršile u mnogo slučajeva veoma dobro svoje zadatke, kao što je ubistvo Ma­ salovića, ubistvo Ceke Đorđevića, ubistvo vojvode od Rtnja, ubistvo popa Bulića u Čačku . .. Preko radio Londona ja sam želeo da se stvori jedna m i s t e r i o z n a l i č n o s t , koja će tako da bude nezavisna ma od koga, a šef crnih trojki nije ni postojao. Ali za ra­ dio London mi smo javljali da bi na taj način propaganda preko ra­ dio Londona zastrašavala one koji rade u kvislinškim redovima i to tako da bi oni čak i bili ubijani"67). Pritešnjen pitanjem: ko je bio šef crnih trojki morao je da prizna: „Ja sam bio, ali nikakva nare­ đenja nisam davao sem onih koje sam davao preko radio Londona, a kojima je trebalo da se zaplaši onaj kvislinški elemenat1'68). Mi­ hailović je uporno ostao pri tvrđenju da je slovo ,,Z“ značilo z ap l a š i t i , a ne z a k l a t i : , , . . . Nijedan od kvislinga, koji je ubi­ jen, nije bio zaklan, već su svi bili ubijeni puškom, a samo je kape­ tan Terzić zaklan nožem "69). Da su ove „crne trojke" ne samo zaplašivale, nego i ubijale, tv r­ di i dr Ivan Avakum ović: „ . .. U samome Beogradu „crne tro jk e ' su pored ostalih ubile tri važna nemačka saradnika koji su se isticali protiv Mihailovića: Nedićev šef kabineta, pukovnik Miloš Masalović, poginuo je pre Ceke Đorđevića, pomoćnika Nedićevog ministra unutrašnjih dela, i pukovnik Dragomir Lukić, okružni načelnik u Valjevvi, koji je pod okupacijom bio vrlo uporan agitator protiv Mihailovićevog pokreta"70). Stavljanje nekih ličnosti pod slovo ,,Z“ nije demantovala ni vla­ da u Londonu, ali su njeni ljudi pokušavali da sve to objasne druk­ čije nego što je bilo. U napisu „Organizovanje otpora" posvetio je Radoje L. Knežević, čovek kome je sve ovo bilo dobro poznato, rasvetljavanju ovoga pitanja dosta pažnje. On navodi da je Mihailović, 21. aprila 1942. godine, depešom broj 142 tražio od vlade da preko radio Londona objavi: „Š ef trojki u Jugoslaviji izdao je naredbu da se počne sa radom protiv izdajnika. Znak slovo ,,Z“ , ponoviti: slo­ vo ,,Z“ . Nova poruka od 7. maja 1942. očigledno je imala za svrhu da populariše tajanstvenog šefa trojki i opomene naše ljude da budu oprezniji nego što su po prirodi: „Sef trojki u Jugoslaviji naređuje da se što više radi, a ništa ne priča, jer neprijatelj sluša i mnogo doznaje zbog lakomislenosti našega sveta". Mihailović je istom depe­ šom pitao: „Šta je sa objavom naše depeše broj 142. Predsednik vla­ de želeo je da sazna nešto više o tome, i upitao je sa svoje strane 15. maja: „Šta znači šef trojki i smisao slova ,,Z“ . Odgovor je glasio: 67) 68) 6S) 70)

454

Na Na Na Dr

istom mestu. str. 350-351. istom mestu, str. 352. istom mestu, str. 353. Ivan Avakumović, Na istom mestu, str. 150-151.

„Slovo ,,Z“ je znak za izdajnike čiji rad i kretanje treba da prate trojke, da im strahom onemoguće izdajnički rad“ (broj 321. od 27. jula 1942)“ 71). Knežević kaže, da je prvi spisak od 20 imena dostavljen njima u Londonu 25. maja 1942. godine: „Nova imena su pristizala sve do 16. septembra. Prvo čitanje imena lica koja se na taj način žigošu, bilo je 2. juna, a poslednje 11. septembra 1942 . . . Uz svako ime išlo je i obrazloženje o krivici. To objavljivanje preko radija obustav­ ljeno je po traženju Fcrenj Ofisa“ 72). Lica, stavljena pod slovo ,,Z‘r ubijena su: sveštenik Dragutin Bulić, ubijen 30. jula 1942. godine, Vojko Čvrkić, jula 1942. godine, Ceka Đorđević, 18. maja 1944, pu­ kovnik Miloš Masalović, 9. marta 1944. godine, „iako nije uopšte bio predložen ni stavljen pod slovo ,,Z"73). Pod slovo ,,Z“ stavljeno je ukupno 100 lica. Među njima je bilo pet srpskih pravoslavnih sveštenika. Pod slovo ,,Z“ bio je, videli smo, stavljen i general Mi­ lan Nedić 15. jula 1942. godine, što je bilo emitovano 23. i 26. jula 1942. godine. Dimitrije Ljotić nije bio stavljen pod slovo ,,Z“ 74). Da bi opravdao stavljanje ljudi pod slovo ,,Z“ , Radoje L. Kne­ žević veli: „Stavljanje pod slovo ,,Z“ jedna je u osnovi pedagoška mera po Mihailovićevoj zamisli, nije, razume se, davala imunitet krivcima i jemstvo za bezbednost u budućnosti"75). Slobodan Jovano­ vić, koji je tada bio predsednik vlade, branio je još 1946. godine ovo stavljanje pod slovo ,,Z“ . Svakako u vezi sa procesom generalu M i­ hailoviću Jovanović je objavio jedan članak u listu The Times, od 15. jula 1946. godine, „da bi se engleska javnost upoznala sa pra­ vom istinom o ovoj stvari". U svojstvu tadašnjeg predsednika vlade i zamenika ministra vojske i mornarice (to je bio Mihailović), Jova­ nović je tvrdio: „Slovo ,,Z“ je prvo slovo reči zastrašiti. Licima stavIjenim pod slovo ,,Z“ davano je upozorenje da se za njihova nedela zna i da će ih posle rata sustići kazna . . . Iz spiska lica stavljenih pod slovo ,,Z“ , koji se može naći u arhivi radio Londona, jasno izla­ zi da je slovo ,,Z“ primenjivano samo na kvislinške elemente poznate po svojoj službi neprijatelju. Tako je bilo primenjeno na predsed­ nika tzv. Srpske vlade, Milana Nedića, i na najvažnije kolaboratere. Suprotno tvrđenjima dr Nedeljkovića na spisku lica stavljenih pod slovo ,,Z“ nema ni jednog jedinog člana iz Titovog pokreta"76). Stavljanje ljudi, koji nisu odobravali stav i rad generala Mi­ hailovića, pod slovo ,,Z“ značilo je osuđivati ljude na smrt jednim običnim činom samovolje i nije, ni u kom slučaju, moglo biti va71) 72) 73) 74) 75) 76)

,,Poruka“, broj 13 od 16. jula 1953, str. 15. Na istom mestu, str. 15. Na istom mestu, str. 16. Na istom mestu, str. 16. Na istom mestu. Na istom mestu.

455

spitna mera. Nisu, valjda, oni koji su donosili odluku o stavljanju ljudi pod slovo ,,Z“ , mislili da i na generala Nedića mogu delovati „pedagoški" i uveriti ga da je pogrešan put kojim ide i izdaja ono što on radi! Do sada nisu bile ni poznate ni priznate nikakve peda­ goške mere čija se praktična primena plaća glavom. Dr Časlav M. Nikitović je sasvim u pravu kada tvrdi: „Slovo ,,Z“ znači zaklati, a ne plašiti ili zastrašiti. Pučiste sada brane se da slovo ,,Z“ znači zastrašiti, što se nije pokazalo tačno za vreme primene ovoga slova: oni koji su stavljali pod slovo ,,Z“ nisu zastrašavani nego zaklani ili ubijani. Primena ovoga slova vršena je nad izvesnim ličnostima u zemlji, koje su se bilo na koji način zamerile Londonskoj vladi ili partijskim prijateljima pojedinih članova te vlade. Svet je u zemlji, od najprostijih seljaka do najuglednjih profesora univerziteta, osu­ đivao Londonsku vladu za slovo ,,Z". Kad je prvi put objavljeno sa Londonskog radija zavođenje slova ,,Z“ , ljudi su se gnušali i nisu uopšte verovali da je to moguće. I, zaista, bilo je strašno i zamisliti da jedna vlada može sa daljine od 2000 km. da osuđuje na smrt kla­ njem svoje građane u okupiranoj zemlji, bez saslušanja ili bar su­ marnog suđenja, najčešće bez ikakvog razloga, kao što je bio slu­ čaj sa pokojnim Vojkom Čvrkićem1177). Da je slovo ,,Z“ značilo ne zaplašiti i zastrašiti, nego zaklati, vidi se jasno iz akta, koji je Slobodan Jovanović, 22. avgusta 1942. godi­ ne, poslao svima predstavnicima jugoslovenske vlade u inostranstvu. U tome aktu se objašnjava stavljanje ljudi pod slovo ,,Z“ i navodi niz lica, koja su stavljena pod ovo slovo. Jovanović, koji će kasnije tvrditi da slovo ,,Z“ znači zaplašiti ili zastrašiti, veli u ovome aktu: „Iz ovoga jasno izlazi da đeneral Draža Mihailović p r i m e n j u j e s m r t n u k a z n u na Nedićeve i nemačke saradnike. Ovaj fakt, i kada ne bi bilo drugih, jasno pokazuje svu apsurdnost tvrđenja da đeneral Mihailović sarađuje bilo sa silama Osovine, bilo sa nji­ hovim pomagačima"78). I iz poverljivog spisa pod naslovom „Četni­ ci11, koji je važio kao priručnik za Glavni štab saveznika na Bliskom Isloku, vidi se da su i Britanci, koji su to morali znati, stavljanje pod slovo ,,Z“ shvatali kao izricanje smrtne presude. Tamo stoji: „Sistem trojki i izvršenje smrtne presude obeleživši čoveka sa slovom ,,Z“ (zaklati) bilo je takođe sprovedeno kroz emisije BBC, koje su na Mihailovićev zahtev davan e. . . Ma kako izgledalo stanje stvari nemogućno, ono je postojalo i bilo u skladu sa osnovnim ciljevim a Mihailovića i njegove grupe, koji su se sa­ stojali, pre svega, u uništavanju njegovih unutrašnjih suparnika1179). " 7) menti 78) 7S)

456

Dr Časlav M. Nikitović, Pogibija Vojka čvrkića i slovo ,,Z“. (U „Doku­ o Jugoslaviji1', sv. 10, str. 43-44). Stanislav Krakov, Na istom mestu, II, str. 315-316. Navedeno kod Bor. M. Karapanžića, Na istom mestu, str. 279-280.

Izvršenje presuda po slovu ,,Z“ vršile su „crne trojke", koje su prema svome nahođenju i izboru određivali komandanti brigada. Prema naređenju o formiranju „crnih trojki", one su morale da iz­ vrše naređenja koja su dobijale: „Trojke koje ne izvrše naređene zadatke biće osuđene na smrt i odmah likvidirane. Trojke će polo­ žiti zakletvu pred komandantom brigade, koji će obavezati izm e­ đu ostaloga i na to da moraju izvršiti svoje zadatke po cenu života i da nikad ne smeju odati tajnu. Da članovi trojke ne bi bili suviše istaknuti oni treba da vrše sve ostale dužnosti kao i drugi četnici i kada budu pozvati na specijalni zadatak to ne sme da bude opaženo“ 80). Iz redova ovih trojki proizlazili su koljači, ljudi krvožedni, bez svesti o moralnoj odgovornosti, često gramzivci i skloni alko­ holu. „Mi smo, veli dr Časlav M. Nikitović, imali1prilike da vidimo neke članove c r n i h t r o j k i na terenu za vreme rata. To n i s u b i l i l j u d i , to su bili z v e r o v i. Jedan od njih, iz okoline Čač­ ka, inače agent Uprave grada Beograda do 1943. godine, nosio je je ­ dan veliki štap, na kome je za svaku žrtvu zarezivao po jedn recku. Štap mu je bio više od polovine izreckan1*81). Stanislav Krakov je pokušao, bez ubedljivosti koja bi se mogla primiti, da dokaže da depeše slate vladi u Londonu, o stavljanju pod slovo „ Z “ nisu slate od generala Mihailovića, već od nekog nje­ govog saradnika iz štaba, koji je tu izmislio jednu običnu laž — istorijskim faktima i svedocima pobijenu — samo da bi izvršio lični obračun sa svim optuženim i time već osuđenim licim a . . . Vero­ vatno je, čak skoro sigurno, da ideja o stavljanju pod slovo ,,Z“ ni­ je potekla od samoga generala Mihailovića, kome je jedan od suviše revnosnih savetnika dao sugestiju za stavljanje pod to baksuz slovo, kako bi time najbolje dokazao Englezima da komandant Jugoslo­ venske vojske u Otadžbini ne sarađuje sa generalom Nedićem kako su ga komuniste stalno denuncirale Londonu, čim on ne samo njega već i sve njegove ministre i sve one ljude koji sa Nedićem lojalno rade, stavlja pod slovo ,,Z“ , dakle osuđuje na smrt. Verovatno je da je to general Mihailović shvatio kao jedan politički blef. Draža Mihailović nije nikada lično sastavljao radio-depeše, osim kada se radilo o pozivima za pomoć da mu Englezi dostave oružje i druge potrebe, ili kada treba da se objasni kakav politički stav. Depeše 0 stavljanju pod slovo ,,Z“ sastavljali su izvesni saradnici Dražini, koji su izgleda imali odrešene ruke da stavljaju koga hoće i kako hoće. Izvesni od njih, iz raznih pobuda, ali najčešće iz najsitnijih 1 najnedostojnijih, koristeći takvu mogućnost da se svete svojim pro­ tivnicima, suparnicima ili ljudima sa kojim su imali bilo kakve su­ kobe za vreme rata, pa i pre njega, i na bilo kome terenu, ubacivali 80) Na istom mestu, str. 281. al) Dr Časlav M. Nikitović, Na istom mestu, str. 45.

457

su u te liste koga su hteli i to optužujući ih bilo na bazi kafanskih prepričavanja, podmetanja i ,,rekla-kazala“ , bilo prosto izmišljajući iz osnova tu optužnicu, što činjenice jasno i nedvosmisljeno utvr­ đuju"82). Stanislav Krakov, koji je tvrdio da je i lično poznavao Dražu Mihailovića, sledeći dalje logici svoje neubedljive argumentacije, u kojoj se poziva na činjenice a ne navodi nijednu, tvrdi dalje, da slovo ,,Z“ nikada nije bio njegov (DM) izum, ali ga je primio od ne­ kog svoga nesrećnoga savetnika, koji ga je uverovao da je to objav­ ljivanje, stavljanje članova Srpske vlade pod okupacijom i istak­ nutih njenih saradnika pod slovo koje znači i istovremeno osudu na smrt, jedan dobar politički potez da se engleskim saveznicima pokaže da ne postoji nikakva saradnja između JVUO i Nedićeve vlade, a ti­ me još manje saradnja sa bilo kojim od okupatora, što su komuni­ stički agenti, kako oni sovjetski u Moskvi, tako i oni jugoslovenski u Londonu, stalno tvrdili Englezima"83). Krakovljeva teza, kada bi bila tačna, višestruko nipodaštava i ličnost, i značaj i komandantske sposobnosti generala Mihailovića i prikazuje ga kao čoveka u čije se ime, i u njegovoj neposrednoj blizini, moglo raditi šta je i kako je ko hteo. Da je u Vrhovnom šta­ bu generala Mihailovića bilo slabosti stvar je poznata. Isto tako je. međutim, poznato i to, da je vezu sa vladom u emigraciji održavao i kontrolisao lično general Mihailović. Da vlada u Londonu nije bila sigurna u to da su depeše o stavljanju pod slovo ,,Z“ slate lično od Mihailovića ne bi im sigurno ni davala značaj, koji je davala: primala ih je kao autentične i prema njima zauzimala odgovarajući stav. Malo je ozbiljno, ako se uopšte može nazvati ozbiljnim, ukaziva­ nje na to, da se stavljanjem pod slovo ,,Z“ moglo pokazati Engle­ zima da između JVUO i Nedića nema saradnje: od svojih ljudi na terenu, i kod Mihailovića i kod pozadine, Englezi su bili detaljno obavešteni o pravome stanju na terenu, jer se od njih nije moglo sakriti, a nije se, izgleda, mnogo ni krilo. I Englezima i Amerikan­ cima bili su poznati četnički kontakti i sa generalom Nedićem i sa okupatorima. Ljudi su sedeli u štabovima, imali pune džepove zlata i valute, i mogli su doznati i doznavali su sve što ih je interesovalo. Neko „zaturanje traga“ nije ovde „pilo vodu". Ni Mihailović lično ni vlada u Londonu nisu osporavali činjeni­ cu, da je general Mihailović odgovoran za stavljanje ljudi pod slo­ vo ,,Z“ i za posledice koje su iz toga proizlazile. To je bila fatalna i tragična stvar, politički nerazumna i nacionalno više nego pogreš­ na. To je bio izraz i odraz samovolje, proistekle iz uskoga i jedno­ s2) Stanislav K rakov, Na istom mestu, II, str. 330-331. 33) Na istom mestu, str. 362.

'•:58

stranog posmatranja tadašnje srpske stvarnosti. Ostaje činjenički tačno da je slovo ,,Z“ bilo upravljeno isključivo prema Srbima, pro­ tiv Srba antikomunista. Nijedna osuda po slovu ,,Z“ nije izrečena ni protiv ustaša, a najmanje protiv njihovog vodstva. Isto tako nijed­ na nije pala ni protiv jednoga komuniste"84). To govori samo za sebe.

84) Dr Časlav M. Nikitović, Na istom mestu, str. 46.

459

POD ŽRVNJEM STVARNOSTI 1.

I u prokom unističkoj i u komunističkoj propagandi protiv gene­ rala Mihailovića, kao i u angloameričkom stavu prema njemu od polovine 1943. godine zauzimala je optužba zbog kolaboracije sa okupatorima, Italijanima i Nemcima, centralno mesto. U procesu, koji su jugoslovenski komunisti priredili generalu Mihailoviću, do­ šla je ova optužba još više do izraza. U osudi i njega lično i svih onih lica, koja su suđena zajedno sa njim, ovo je bio jedan od glav­ nih argumenata. Komunistički sud je polazio od svoga, osnovnoga, stava: general Draža Mihailović i njegov pokret sarađivali su za vreme rata sa okupatorima. Ta saradnja je izdaja i nacionalne i sa­ vezničke stvari i mora biti kažnjena smrću . . . I agresivnost komuni­ stičke propagande i, u većoj meri, ideološko-politička podložnost angloameričke ratne propagande komunističkom uticaju, zamaglji­ vali su vidike nekomunističkog sveta. Sama činjenica, da je Nemač­ ka vodila rat i sa antikomunističkim parolama, utirala je put komu­ nističkoj propagandi, koja je svaki oblik antikomunizma etiketira­ la ili profašizmom ili čistim fašizmom što ie bilo drastično proizvo­ ljno i planski sračunato na postizanje određenih ciljeva. Nemogavši da zaustave vojničku poplavu Evrope od strane Ne­ maca i Anglo-Amerikanci i Sovjeti su svoju propagandu protiv Ne­ mačke potkrepljivali forsiranjem pojma kolaboracije kao prestupa ne samo protiv njih i njihovih interesa, nego i protiv interesa oku­ piranih naroda, koji su, u uslovima u kojima su se našli, mahom ne svojom krivicom, m o r a l i d a s e s n a l a z e i da i z n a ­ laze načine i mogućnosti da p r e ž i v e nemačku okupaciju za k o j u s e n i j e m o g l o z n a t i k o l i k o ć e t r a j a t i. Previđalo se obično, đa su se i angloamerički i sovjetski interesi samo delimično poklapali, i mogli poklapati, sa interesima okupiranih naroda, koji su se osećali napuštenim, i žrtvovanim n e­ čemu na što oni nisu mogli imati uticaja. Svi okupirani narodi že­ leli su slobodu i oslobođenje od okupacije i bili spremni da pomog-

460

nu da se ubrza prestanak okupacije, koju niko normalan nije mogao ni želeti ni voleti. U ovome, opšteevropskom, kompleksu bio je slučaj Jugoslavije, a u njemu posebno slučaj srpskog naroda, po mnogo čemu izuzetan. Jugoslavija je uvučena u rat nepromišljenim i samovoljnim postup­ kom jedne male grupe ljudi, koji su, previđajući životne interese svoga naroda, radili pod stranim uticaj em bez da su bili osigurali pomoć i savezništvo bilo te, bilo koje druge strane. Izgubljeni rat, okupacija i raščerečenje zemlje, koji su bili posledica toga, nisu ne­ posredno pogodili samo one, koji su rat izazvali ali nisu umeli da ga vode, a još manje bili sposobni da zemlju brane i rat dobiju. Poš­ to su izazvali rat, koji je doneo okupaciju zemlje, oni su pobegli ne vodeći računa o tome šta će biti sa zemljom i sa narodom u njoj: njima su lebdeli pred očima interesi onih za čiji su račun uvukli zemlju u rat a ne interesi naroda i zemlje. Izgubljeni rat, aprila 1941. godine, označavao je za sve one koji su ostali u zemlji, f o r m a l n i kraj postojanja Jugoslavije kao države. Ona je, u svetlosti te stvarnosti, ostala da postoji samo te­ oretski, u međunarodnom smislu; na samome terenu, u svakidaš­ njoj stvarnosti života, nestalo je bilo jugoslovenske državne vlasti i na mesto nje došla je vlast nekoliko drugih država, koje su izme­ đu sebe delile jugoslovensku državnu teritoriju sa pretenzijama da trajno zadrže ono što su ili same osvojile ili dobile kao nagradu za učestvovanje u napadu na Jugoslaviju. Poznato je da je izgubljeni rat, aprila 1941. godine, najteže po­ godio Srbe i Slovence; Srbi su bili razdeljeni u nekoliko okupacio­ nih područja. Na svakome od tih područja, iako sa razlikama u ni­ jansama, Srbi su se našli pred neminovnošću neposredne borbe za opstanak i za njih je, u najpunijem smislu reči, važila ona latinska izreka: primum vivere deinde philosophare — prvo živeti pa tek onda filozofirati: prvo biološki i fizički opstati i održati se pa tek onda procenjivati razumnost, opravdanost i korisnost p r o p a g a n ­ dnih otmica oko našega naroda, koje su besnele na sve strane . . . Po imperativu biološkoga održanja u situaciji u kojoj su se našli, Srbi su morali zauzimati i određen stav prema oku­ paciji i okupatoru koji su bili stvarnost, a sve ono drugo, što je do­ lazilo bilo iz Moskve bilo iz Londona, bili su samo talasi propagande i muzika budućnosti. Od svih okupatora sa kojima su, posle izgubljenoga rata, Srbi bili suočeni, moglo se razgovarati samo sa dva: sa Italijanima i sa Nemcima. Mađari, Albanci, Bugari, pod zaštitom velikih okupatora, odmah su otpočeli svoj krvavi pir nad srpskim narodom. H r v a t s k i okupator, u obliku ustaške države i ustaške vlasti, pokazivao se svirepi]im i bezobzirnijim od svih drugih okupatora. Ta svirepost je, u mnogo slučajeva, zaprepašćavala i Nemce i Italijane, ali mnogo

461

više Italijane nego Nemce. Na područjima, gde je živeo srpski narod, gde su se bile susrele ustaška i italijanska vlast, Srbi su, da bi se spasili od ustaškoga istrebljivanja, morali pribeći Italijanima i od njih tražiti zaštitu i pomoć, koje su im i ukazivane. Oni hrabri srps­ ki ljudi koji su, na ovim područjima ustajali na oružje, da brane i sebe i svoj narod, morali su tražiti pomoć i podršku kod Italijana. Ti srpski ljudi nazvali su se, u duhu stare tradicije, četnicima. Iz neminovnosti traženja pomoći i zaštite u borbi za samoodržanje proistekla je i četnička saradnja sa Italijanima, koja se prostirala na ćelom prostoru pod italijanskom okupacijom. Izuzetak je činila samo ona oblast koja je pod zaštitom Italije bila priključena Alba­ niji; tu su Italijani, iz svojih interesa, forsirali stvaranje Velike Albanije, što je, razume se, išlo na štetu srpskih i nacionalnih i dr­ žavnih interesa. Bilo bi, razume se, i površno i netačno smatrati da je ova četnič­ ka, odnosno srpska, saradnja sa Italijanima koristila samo Srbima. Ona je, i to u velikoj meri, koristila i Italijanima, koji su imali teri­ torijalnih pretenzija ne samo na severu Jadransku obalu, nego i na njeno kopneno zaleđe i na celu Crnu Goru gde je, opet, četničkoitalijanska saradnja nastala iz drugih pobuda i zbog drugih, ali iz­ razito nacionalnih, interesa. Dok su ustaše na svome području vršile s a m o fizičko istrebljenje Srba, komunisti u Crnoj Gori su ubija­ li i najuglednije nacionalne ljude i gušili srpsku nacionalnu, duhov­ nu i kulturnu tradiciju. Komunisti su bili najizrazitiji zagovarači posebne, od Srba različite, c r n o g o r s k e narodnosti, što je, razume se, razbijalo srpsko nacionalno jedinstvo: od Crne Gore, vekovnoga žarišta srpstva, trebalo je stvarati, ideološko-politički potkrepljeno, s e p a r a t i s t i č k o ž a r i š t e .

2. Četnički pokret, videli smo, nije na teritoriji Jugoslavije poni­ kao ni spontano, ni istovremeno ali je, vremenom, postao i idejnopolitička i nacionalna celina, koja se, bar formalno, potčinjavala ko­ mandi generala Dragoljuba-Draže Mihailovića, koji ni sebe, ni onaj krug ljudi, koji se u početku bio okupio oko njega, nije smatrao četnicima. Na svom suđenju on je izjavio: „Naziv četnik, to je na­ ziv koji je došao od samoga naroda, a nikako od mene. Ja sam imao u prvom početku č e t n i č k e odrede u jugoslovenskoj vojsci. To je tačno, i to je po pravilima naše ratne službe, jer vojska koja osta­ ne bez fronta obezbeđuje četničke odrede111). M anojlo Korać je za­ beležio đa je, uoči kapitulacije, video kako Draži Mihailoviću prila­ Izdajnik i ratni zločinac Draža Mihailović pred sudom, str. 107-108.

462

zi „jedan niži oficir u č e t n i č k o j u n i f o r m i sa četničkim karabinom, stroga lica i mrka pogleda112). Ipak, Mihailovićev pokret je bio i u narodu poznat kao četnički pokret i ostaće u istoriji za­ pamćen kao takav. Mihailovićeva, odnosno četnička, kolaboracija za vreme poslednjeg rata, bila je trojaka: najpre, u samom početku, sa komunisti­ ma sa zajedničkom parolom borbe protiv okupatora (i to isključivo na području okupirane Srbije). Do ove kolaboracije, koja je komu­ nistima u okupiranoj Srbiji dala i politički i borbeni zamah, došlo je i pored toga što je Mihailoviću blagovremeno bila skrenuta paž­ nja na opasnost od te saradnje kako za njega lično tako i za ceo n je­ gov pokret i za opštu nacionalnu stvar. Može se verovati da bez ove zajednice komunista sa Mihailovićem ne bi njima uspelo da postig­ nu ni organizacioni ni politički zamah. Bez toga oni ne bi mogli postati onaj organizacioni i borbeni faktor na prostoru Jugoslavije kakav su kasnije postali. Simptomatično je, da se tadašnje komunističko vodstvo, sa Josipom Brozom-Titom na čelu, posle sloma Jugoslavi­ je, prikupilo u Beogradu i da je tu, jedno izvesno vreme, bilo neuznemirivano od Nemaca; čak ima dokaza i za saradnju između komu­ nista i Nemaca u to vreme. Sigurno je, međutim, da komunisti ni u to vreme, i pored sve prosovjetske propagande uoči rata, ne bi uspeli da se u Srbiji postave i da nađu pristalice za svoju akciju. Zna se, da njih nije prihvatilo ni radništvo ni seljaštvo. Njihova snaga i njihov uticaj organičavali su se na nebrojnu komunističku i u levo orijentisanu inteligenciju i na nešto studentske i srednjo­ školske omladine. Njima su, u početku, zamah davali mistika oslobodilačke borbe i težnja da se nekako vaspostavi uvređena i unižena nacionalna srpska čast. Prirodna mržnja prema okupatoru i težnja da se on istera iz zemlje doprinosili su svoje uz istovremenu propagandu da Nemačka ne može đa izdrži rat i odupre se sovjetskoj vojnoj sili o kojoj su kružile legende još pre rata (propaganda o milijonitom sov­ jetskom tenku). Uz uveličavanje sovjetske vojne snage hvaljena je i britanska, koja se grčevito držala svega onoga što je moglo naneti štetu Nemcima: satirati Nemce, svuda i na sve moguće načine, to je bio glavni podsticajni motiv britanske i probritanske propagande.

3. Mihailovićeva kolaboracija sa komunistima nije dugo trajala, ali je imala veoma teške nacionalne posledice. Mnogo duže je tra­ jala M i h a i l o v i ć e v a k o l a b o r a c i j a sa E n g l e z i m a 2) Manojlo Korać, Moji doživljaji. . . , str. 212.

463

i i m a l a j e v r l o o z b i l j n e p o s l e d i c e i za njega lič ­ no i za njegov pokret i ceo srpski narod. Ima nekoliko razloga zbog kojih je ova kolaboracija bila popularna u srpskom narodu. Vodeći srpski sloj — srpska i svetovna i duhovna inteligencija — bio je, uoči rata kao i dugo za vreme rata, izrazito probritanski orijentisani proamerička nota se pojavila tek onda kada je nastalo razočarenje u držanje Britanaca i prema Mihailoviću lično i prema Srbima uop­ šte. Zatim dolaze i ovi momenti: u Engleskoj se nalazio i kralj Pe­ tar II koji je tada bio vrlo popularan u narodu, i njegova vlada, pa se verovalo da će oni tamo moći štititi srpske, odnosno jugosloven­ ske, interese. I kada je bila fizički proterana sa Balkana, posebno iz Grčke i Jugoslavije, Velika Britanija je sačuvala živo interesovanje za taj prostor i nije napuštala težnju da na njemu stvori ža­ rište otpora protiv Nemaca, koji su preko Balkana pritiskivali i Sredozemlje i Egipat. Srbi su, pored toga, narod tradicije pa iako je bilo prošlo više od 22 godine od završetka Prvoga svetskog rata, verovali su u neko prirodno savezništvo i Velike Britanije i Fran­ cuske (koja je već bila izbačena iz stroja) iako n i j e p o s t o j a o nikakav u g o v o r o savezu između Velike Bri­ tanije (i p o s l e Amerike) i J u g o s l a v i j e . Umesto u g o v o r e n o g a s a v e z n i š t v a postojao je s a m o mit o s a v e z n i š t v u , koji drugu stranu nije ninašto obavezivao: kada je Jugoslavija napadnuta S r b i su bili saveznici Velike Britanije, a kada se završavao rat, mir su, kao prisni saradnici Britanaca, pra­ vili H r v a t i (Šubašić i Tito). Iz isprepletenosti svih ovih momenata i z n j e d r a v a o se vre­ menom jedan ceo sistem psihičkog anglofilskog terora, koji je uspevao da kod jednoga dela vodećega srpskog sloja, naročito onoga anglofilski aktivno orijentisanog, u m r t v i svest o srpskim životnim nacionalnim interesoma i p o t č i n i je angloameričkim interesima. Kod Srba je, na primer, u prvim godinama rata bio l i č n i k u l t Čerčila i Ruzvelta mnogo veći nego bilo koji na­ cionalni kult. Znamo kako je bilo u to vreme: i najobjektivnija kri­ tika politike Čerčila i Ruzvelta ne retko se plaćala glavom; moglo se, tih sumornih dana, kritikovati i obesvećivati sve što je bilo srp­ sko a da se nikome ništa zbog toga ne dogodi. Nastalo je bilo kod ljudi ovoga m e n t a l i t e t a izopačeno shvatanje pojma r o d o ­ l j u b l j a , slobode, nacionalne časti: išlo se u tome tako daleko đa se s t e p e n kulta srpske nacionalne časti merio s t e p e n o m odanosti kultu Čerčila i Ruzvelta koji su, razume se, vodili politiku interesa svojih zemalja. U ovakvoj anglo-američkoj zahuktalosti, pod pritiskom nacio­ nalne stvarnosti, koja je bila tragično teška, mnogi vodeći ljudi na ovoj strani nisu mogli đa shvate, da anglo-amerikansko interesovanje za naš prostor proističe ne iz njihove ljubavi za naš narod i 464

brige za njegovu nacionalnu budućnost, nego iz nenapuštene težnje da se on iskoristi kao borbena snaga protiv Nemaca. To se jasno po­ kazalo i na ličnoj sudbini Draže Mihailovića i na sudbini celoga nje­ govog pokreta. U ograšju borbe, čak i onda kada se videlo da ne­ mačka borbena snaga jenjava na frontovima, Čerčil je stepen sa­ vezničke vernosti i odanosti merio time k o više u b i j e N e m a c a bez obzira na posledice g d e se oni ubijaju i k o ih ubija. Veliko interesovanje Engleza za naš prostor, kao i za ceo Balkan uopšte, vidi se i po tome što su oni na ovaj prostor odašiljali svoje misije. „Mi, Britanci, pisao je Čerčil 23. oktobra 1943. godine Ruzveltu, imamo oko osamdeset raznih misija koje stoje pod komandom generala Vilsona i održavaju veze sa partizanima i patriotskim od­ redima rasturenim širom ovih ogromnih planinskih oblasti veliči­ ne 900 sa 300 milja. Neki naši oficiri po činu brigadni generali vrlo su sposobni i1 u najvećem broju slučajeva nalaze se na licu mesta već dve godine"3). Britanskih misija bilo je u Jugoslaviji i kod čet­ nika i kod partizana, jer su Britanci hteli da budu obavešteni o sta­ nju na terenu. Kada je, posle puča od 27. marta 1941. godine, obrazovana Simo­ vićeva vlada, Čerčil je bio oduševljen i nadao se da će ova vlada „biti dostojna da brani slobodu i integritet svoje zemlje. Takva vla­ da će u svojim hrabrim nastojanjima primiti svu moguću pomoć i podršku od Britanske imperije i, u što ne sumnjam, na poseban na­ čin od Sjedinjenih država. Britanska imperija i njeni saveznici će se boriti za zajedničku stvar s jugoslovenkim narodom, i mi ćemo nastavili zajedno da koračamo i da se borimo dok se ne izvojuje potpuna pobeda"4). Iako se ova nada Čerčilova nije ispunila njego­ vo je interesovanje za sve što se dešavalo na jugoslovenskom pros­ toru ostalo budno. U aktu, koji je Čerčil, 5. avgusta 1941. godine, poslao F. T. Daltonu stoji: „Od generala Simovića sam doznao da u Jugoslaviji postoji široka gerilska aktivnost. N joj su potrebni j e ­ dinstvo i podrška i uputstva iz inostranstva. Molim Vas, izvestite ukratko kakve kontakte imate sa ovim grupama: šta možete da u či­ nite da im se pom ogne?"5). Odašiljanjem ovih misija na teren rukovodio je SOE (Special Operations Executive), koji je prikupljao podatke o stanju u raznim zemljama, koje su ih interesovale. Ova organizacija poslala je p r v u Britansku misiju u Jugoslaviju i to u štab Mihailovića. Misiju je v o ­ dio kapetan Bil Hadson (Bili Hudson), rudarski inžinjer, koji je pre rata radio u Jugoslaviji, znao naš jezik i poznavao prilike u zemlji. Sa njim su bili majori: Zarija Ostojić i Mirko Lalatović i jedan ra­ dio stručnjak. Iskrcali su se podmornicom kod Petrovca, u Crno­ 3) Winston S. Churchill, Drugi svetski rat, tom V .: Obruč se zatvara, str. 446. 4) Na istom mestu, tom III: V elika alijansa, str. 154. 5) F. W . Deakin, Britanija i Jugoslavija 1941-1945, str. 45.

465

gorskom prim orju6). Radio telegrafista se zvao Veljko Dragićević; nosili su dve radio stanice . .. D ojčilo Mitrović daje komunističku verziju njihovog dolaska. „Po noći 20. septembra podmornica se zaustavila pred Crnogorskom obalom kod Petrovca na Moru. Jedan oficir sa podmornice ispratio je misiju čamcem do obale . . . Britans­ ki kapetan Hadson nije takođe prvi put u Jugoslaviji. On je dobro i tečno govorio srpski. Nekada je bio rudarski inžinjer u Južnoj A frici i bokserski šampion, što odgovara njegovoj korpulenciji. Onda je pre rata stigao u Jugoslaviju gde je u Zapadnoj Srbiji bio savetođavni rudarski inžinjer u rudnicima antimona čija ruda ima svetsku vrednost. U Srbiji je upoznao prilike i stekao poznanstva117)... Misija je naišla na crnogorske partizane i izjavila želju da idu u štab Draže Mihailovića. Crnogorski partizani sproveli su ih preko San­ džaka i Zlatibora u Užice, gde su stigli 25. oktobra 1941. godine. „Handsona je primio vrhovni komandant narođno-oslobodilačkih par­ tizanskih odreda drug Tito; britanski kapetan imao je priliku da se upozna sa stvarnim stanjem ne samo u ustaničkoj Srbiji već i u će­ lo j zemlji, kao i sa teškoćama u odnosima sa četnicima kojima bor­ ba protiv okupatora nije bila glavna stvar. Vrhovni komandant narodno-oslobodilačkih partizanskih odreda tada je izjavio da četnici, ako neće da sarađuju u borbi protiv okupatora, bar da ne ometaju partizane. Hadson je potom otputovao za Krupanj, gde je nekada boravio kao rudarski inžinjerski savetnik. Ostojić je sam otišao na Ravnu Goru kod Mihailovića i obavestio ga da je Hadson posetio Vrhovni štab narodno-oslobodilačkih partizanskih odreda. Kad je Hadson stigao na Ravnu Goru, zbog toga je naišao na neraspolo­ ženje Draže M ihailovića"8). Fitzroy Maclean veli: „Ova misija je bila vidljivi znak priznanja ukazanog Mihailoviću kako od Britanske vlade tako i od jugoslo­ venske kraljevske vlade, koja se, sa mlađim kraljem Petrom, bila smestila u Londonu. Od momenta kada je, u avgustu, uspostavlje­ na prva radio veza sa britanskim vlastima, raširilo se bilo prika­ zivanje Mihailovića i njegovih četnika kao požar širom slobodnoga sveta, rastući širenjem dok se nije ubrzo izokrenulo u kazivanje koje je imalo malo veze sa stvarnim činjenicama. Bio je, prirodno, pozdravljen sa oduševljenjem od strane jugoslovenske vlade u emi­ graciji, koja je sa svoje strane odgovorila unapređujući pukovnika Mihailovića za generala i postavljajući ga za ministra vojnog i glav­ nog zapovednika jugoslovenske vojske u otadžbini. Britanska vlada sa svoje strane nije učinila ništa više o s i m o b e ć a n j a da će četnike pomagati u budućnosti. Izgleda da je njen savet njima bio, 6) Stephan Clissold, W h ir lw in d . . . , str. 85; sravni: Fitzroy Maclean, D isputed Barricade . .. , str. 150. 7) Dojčilo M itrović, Zapadna Srbija 1941, str. 261. 8) Dojčilo M itrović, Na istom mestu, str. 261.

466

trenutno, držati se prikriveno u nadi na bolja vremena u buduć­ nosti i čuvati svoje snage — savet koji je on rado sledovao"9). Suprotno Ostojiću i Lalatoviću Hadson je, videli smo, po Tito­ vom naređenju bio sproveden u njihovu Vrhovnu komandu gde je bio lepo primljen. Hadson je bio na Ravnoj Gori, 26. oktobra 1941. godine, kada su se Tito i Draža Mihailović sastali u selu Brajići. Tvrdi se da Mihailović nije hteo da pripusti Hadsona njegovim raz­ govorima sa Titom. Prema Maklinu i Klisoldu, Hadson se za celo vreme ovih razgovora nalazio u jednoj suseđnoj prostoriji10). Sa njima je učestvovao samo na zajedničkim obedima. Hadson se, kas­ nije, pojavio na zajedničkoj partizansko-četničkoj konferenciji, ko­ ja je držana u Čačku od 21. do 28. novembra 1941. godine11). Sa par­ tizanima, kojima je opet otišao, pojavio se Hadson kada je bio pad Užica; otišao je opet kod Mihailovića i ostao kod njega12). Hadson, koji se u Srbiji kretao pod imenom M a r k o , radio je prema instrukcijama koje je bio dobio. „On je imao instrukcije da stupi u kontakt sa svim grupama koje su pružale otpor neprijatelju, bez obzira na njihovu nacionalnu, versku ili političku pripadnost. Do Kaira i Londona su dopirale sasvim nejasne glasine koje su nagoveštavale da prve grupe gerilaca imaju zaoštrena suprotna poli­ tička gledišta, nastala na osnovu teritorijalne podele u haosu prvih dana okupacije te zem lje sa slabom mrežom savremenih puteva i želježnica. Znalo se da u Srbiji postoji s p o n t a n i u s t a n a k , ali su razlike među pojedinim elementima pokreta otpora bile mar­ kirane neodređenim nazivom patriotskih s n a g a . Slični događaji izgleda da su se odigrali posle italijanske okupacije i u Crnoj Gori, ali se ni tamo ni u Srbiji, ni ma gde u zem lji nije mogla dobiti jasna slika. Kada je Hadson prolazio kroz Crnu Goru nalazio je na grupe različite političke pripadnosti i na početke spontanoga građanskog rata“ 13). Odnosi između Draže Mihailovića i Hadsona bili su, od samoga početka, rđavi14). Verovatno zbog toga što je Hadson, na osnovu in­ strukcija koje je dobio, tražio novi sporazum između Mihailovića i Tita i zahtevao da se, dok se ovo ne postigne, obustavi svako sla­ nje pomoći Draži Mihailoviću: „ . . . Ovaj predlog nije bio uvažen i Mihailovićeva popularnost već je zapljusnula odgovarajuće bri­ tanske krugove u Londonu i Kairu“ 15). Mihailović je, krajem sep­ tembra 1941. godine, uspostavio preko Malte radio vezu sa vladom. 9) Fitzroy Maclean, Na istom mestu. str. 150-151. i°) Fitzroy M aclean, N a istom mestu, str. 151; sravni: Clissold, Na istom mestu, str. 65. U) St. Clissold, Na istom mestu, str. 72. 12) Fitzroy M aclean, Na istom m estu, str. 155-156. 13) F. W . Deakin, Na istom mestu, str. 45. 14) Christie Lawren.ee, Na istom mestu, str. 227. 15) F. W . Deakin, Na istom m estu, str. 47-48.

Prema Mihailovićevoj izjavi na procesu ovo je bilo 26. septembra 1941. godine, „ali prva veza nije bila dobra sve dok nisu došli Ostojić i Lalatović, jer nismo imali šifru bez koje se ne može razgovara­ ti. Od njihovog dolaska imali smo tu vezu, a veza je bila takva da je kontrolisana od strane Engleza pošto oni imaju tu istu šifru“ 16). Mi­ hailovićeva veza je prekinuta u decembru 1941. godine „i sve do juna iduće godine vladao je potpuni mrak“ 17). Moguće je da Mihailoviću nisu bili sasvim jasni ni zadaci bri­ tanskih misija kod njega, ni prava, koji su oni od svoje vlade dobi­ li. F. W. Deakin kaže, da su za te misije bili birani ljudi, koji su poz­ navali zemlje u koji su slati i da su slati sa pristankom odnosnih (u ovom slučaju jugoslovenske i grčke vlade) u emigraciji: „ .. . Od britanskih oficira, koji su komandovali ovim misijama, očekivano je, a tako im je bilo i naloženo, da organizuju lokalni otpor koliko je to moguće pod svojom direktnom komandom. Oni su trebali da budu kanali za veze i naređenja koja su im slata od Britanske glav­ ne komande u Kairu u operativnim i političkim zadacima pošto bi bilo konsultovano Britansko ministarstvo za javne poslove, s jedne, i jugoslovenska i grčka vlada u emigraciji, s druge strane. Među bri­ tanskim oficirima u Srbiji bilo je stručnjaka za sabotaže i namera je bila da oni izvode nezavisne operacije takve kao što je bio primer britanskog napada na Gorgopotamos most u Grčkoj u novembru 1942. godine. Mihailović je, međutim, odbio da sleduje ovakvim operaci­ jama u Srbiji. Ovakvo držanje igralo je odlučujuću ulogu u odlu­ čivanju Londona da u Jugoslaviju budu poslate misije van njegove kontrole1*18). Koliko su pak Britanci bili zainteresovani za zbivanja u Jugosla­ v iji pokazuje i to da je SOE pokušavao da od leta 1941. do juna 1942. godine, pošalje o s a m misija u Jugoslaviju. „Januara 1942. bile su izgubljene dve misije, treću su zarobile ustaše u toku sledećih meseci te je konačno ideja o slanju drugih bila napuštena. Za vreme ovih meseci organizacija SOE je raspolagala samo d v a m a bom­ barderima tipa Liberator, a sa jačanjem borbi u Severnoj Africi mogućnost upotrebe podmornica svedena je skoro na nulu1119). Britanski front u Severnoj Africi i njezini interesi na Bliskom Istoku zahtevali su o ž i v l j a v a n j e gerilske aktivnosti i u Srbiji i u Grčkoj. Ovo se, naročito, odnosilo na onesposobljanje saobraćajnih veza kroz Jugoslaviju (naročito kroz Srbiju) i Grčku, koje su služile Nemcima za snabdevanje i pojačanje Rom elove armije. O ovoj je potrebi bila obaveštena i jugoslovenska vlada u Londonu: „Sada je, 16) Izdajnik . . . , str. 128. 17) F. W . Deakin, Na istom mestu, str. 48. 18) Frederick W illiam s Deakin, The Em batteled M ountain, London str. 64-65. J9) F. W . Deakin, Britanija i Jugoslavija . . . , str. 49.

468

1971,

veli Deakin, preostalo da se vidi da li je Mihailović stvorio ma kakvu organizaciju i da li je bio u stanju da ispolji izvesnu aktivnost u to­ ku prethodnih meseci potpunoga mraka. Zbog toga je odlučeno da se generalu Mihailoviću pošalje jedna z v a n i č n a m i s i j a sa pukovnikom Bejlijem (W. S. Bailey) na čelu, koja je stigla u Mihai­ lovićev Glavni stan u Sandžaku na Božić 1942. godine. Istovremeno je trebalo da se čitava Mihailovićeva organizacija prouči slanjem d o p u n s k i h m i s i j a , koje su se padobranima spuštale po čita­ voj teritoriji Srbije, da bi se dobila potpuna i pouzdanija slika o nje­ noj vojnoj vrednosti i akcijama protiv glavnih željezničkih komuni­ kacija duž doline Save i Morave u pravcu Grčke. Ovo je trebalo da bude vreme p r o v e r a v a n j a opšte političke linije koju je Bri­ tanija zauzela prema Jugoslaviji od 1941. godine. Rezultati ovih operacija doveli su do p r e i s p i t i v a n j a čitavog dotadašnjeg pravca britanske politike"20). Ni sa misijom Bejlija, koji je takođe dobro poznavao naš jezik i prilike kod nas, nije Draža Mihailović bio bolje sreće. Sam je Bejli 0 svojoj misiji napisao ovo: „Došlo je vreme da se sa Mihailovićem čvrsto postupi. On mora da shvati da mi možemo da ga u z d i g n e m o a možemo da ga u n i š t i m o . Ako želi ovo prvo onda treba da uzvrati otvorenom saradnjom. Šlepa podrška koju smo mu pružali u prošlosti stvorila je u njemu uverenje da je o v a m i s i j a tu samo da bi podnosila njegove zahteve britanskim vlastima i da se pobrine da se oni izvrše najhitnije moguće — otud njegov gnjev kad ispitujemo njegovo delovanje . .. On mora da shvati da mi to više nećemo podnositi"21). Mihailović ovo, očito, nije hteo da shvati. Bilo je jasno: razlika je bila u samoj osnovi — Mihailović je smatrao da je britanska misija n j e m u p o t č i n j e n a , a Bejli je, u ime britanske vlade, sma­ trao da je Mihailović n j e m u p o t č i n j e n sa čime se ovaj nije hteo da pomiri. Gorka stvarnost, koja ga je mesecima bičevala, donela mu je i jedno krupno razočarenje: od vatrenoga anglofila on je postao čovek ogorčen zvaničnom britanskom politikom i prema nje­ mu lično i prema pokretu kome je stajao na čelu. Mihailović je sebe 1 svoj pokret smatrao instrumentom s r p s k e p o l i t i k e , a Bri­ tanci su ga otrežnjavali od toga i kazivali mu, da su i on i njegov pokret određeni da budu instrumenti britanske politike i britanskih interesa: od „gorskoga cara“ Britanci su hteli da stvore svoga „ge­ rilskog vazala". Svome razočarenju u britanski stav prema njemu Mihailović je dao izraza u jednom govoru koji je, 28. februara 1942. godine, odr­ žao u Gornjem Lipovu na krštenju ćerke jednoga Crnogorca gde je 20) Na istom mestu, str. 49-50. 21) „Politika" od 16. V I. 1976.

469

bio gost. O ovome je, Bejli, koji je tu bio prisutan, napisao: „To se desilo prilikom krštenja najmlađega deteta kmeta iz Gornjeg Lipova gde je u to vreme bio Mihailovićev štab. Moram da napomenem da je Mihailović bio izgubio kontrolu nad sobom zahvaljujući do­ brim delom šljivovici koju su pili svi prisutni izuzev novorođenčeta. U svome govoru on je gorko kritikovao savezničku politiku prema njegovoj zemlji i njegovom pokretu, stavljajući jasno do znanja da on smatra vojničkim imperativom da prvo likvidira svoje unutrašnje neprijatelje, imenujući ih partizanima, Hrvatima, Muslimanima i ustašama — i tim redom — pre nego što se okrene osovinskim sila­ ma . . . Dodao je da saveznici mogu da rade šta hoće i da prete koliko hoće ali ga ništa neće odvojiti od njegovog cilja da uništi partizane, ni da promeni svoje držanje prema Italijanima (za koje je rekao da oni predstavljaju ,njegov jedini izvor snabdevanja1) i da njemu nije potreban nikakav dalji kontakt sa zapadnim demokratijama“22). Teško je ,bez ikakvih drugih izvora i svedočanstava o ovome, utvrditi da li je Mihailović stvarno govorio ovako. Moglo se očekiva­ ti, a tako je i bilo, da će pukovnik Bejli obavestiti svoju vladu o M> hailovićevom govoru. Prema izveštaju, koji je on poslao, Mihailovvić je rekao: „ . .. Englezi, da bi zadovoljili svoje vlastite strategij­ ske ciljeve, tje ra li. . . da pređuzimaju operacije bez ikakve namjere da im pomognu bilo sada bilo u budućnosti (napomena: ovaj je tekst ovako, sasvim nejasan, naveden kod Kljakovića) . .. BBC je sa od ­ vratnim cinizmom odbio svoju pomoć svetom srpskom cilju. Težnja saveznika za prevarom bila je zadovoljena preranim, licemernim i anti jugoslo venskim djelovanjem partizana. Ali neka zapamte savez­ nici da oni ničim ne mogu učiniti ili zaprijetiti Srbima da ih odvrate oci njihove svete dužnosti da uništavaju partizane. Sve dok Talijani ostaju njihov jedini pravi izvor pomoći i opšte podrške, saveznici neće uopće moći utjecati na njega da izmijeni svoj stav prema n ji­ ma. N jegovi neprijatelji su partizani, Muslimani, Hrvati. Kada s nji­ ma bude obračunao, onda će se okrenuti Talijanima i Nijemcima1123). Uz ovo Bejli je javljao o tome da Draža Mihailović ne raspolaže ni­ kakvom vojnom organizacijom u Hrvatskoj i Sloveniji što, razume se, nije bilo tačno. I još gore: „Jedna od prvih Bejlijevih sugestija bila je da Jugoslavija iz vojnih razloga može da se podeli na uticajne sfere i da bi vredilo ispitati situaciju van Srbije pomoću odvoje­ nih britanskih misija, koje ne bi imale veze sa Mihailovićem i nje­ govim lokalnim komandantima"24). 22) „P olitika" od 17. V . 1976.

2S) Navedeno kod: V o jm ir K ljak ović, Prom jena politike Velike Britanije prem a Jugoslavije u prvoj polovini 1943. godine. U „Jugoslovenski istorijski časopis, 3, 1969, str. 41). 24) F. W . Deakin, Britanija i Jugoslavija, str. 50.

470

Posle dolaska pukovnika Bejlija došao je i Hadson u mogućnost da šalje svoje izveštaje (20 ukupno), koje ranije nije mogao slati. „Ovaj niz telegrama odigrao je veliku ulogu u potonjim rasmatranjima dotadašnje politike Kaira i Londona. Uticaj ovih telegrama na britanski štab za Srednji Istok bio je naročito značajan za debatu koja se tada vodila po pitanju da li da se nastavi prvobitni Hađsonov zadatak iz septembra 1941. godine jednim daljim pokušajem da se direktno stupi u kontakt s partizanskom komandom1'25). Had­ son je javljao o saradnji četnika sa Italijanima, ,,a u izvesnim slu­ čajevima i sa Nemcima11 . .. On je direktno predlagao da se Mihai­ lović prisili da se otvoreno izjasni o svojoj budućoj politici i da se odvoji od „legalnih11 četnika koji su postojali dozvolom okupator­ skih snaga, a nominalno operisali pod njegovom komandom kao po­ moćne talijanske trupe1126). Svi ovi izveštaj i, a naročito Bej lijevi, nisu ostali bez posledica za odnose Britanaca prema Draži Mihailoviću i njegovom pokretu, č e r ­ čil je, vele, bio ogorčen kada je pročitao B ejlijeve izveštaje: 29. mar­ ta 1942. godine uputio je zbog toga oštru notu Slobodanu Jovanoviću, koji je bio predsednik jugoslovenske vlade. U Čerčilovoj noti se kaže: „Svjesni smo da je uvijek bila politika vlade N jegovog Veli­ čanstva da pruži svu svoju punu podršku generalu Mihailoviću i nje­ govoj borbi protiv sila Osovine i da im pošalje svaku moguću materi­ jalnu pomoć . . . Međutim, vi ćete razumeti da vlada Nj. V. ne može da se ne osvrne na ovaj ispad (misli se na spomenuti Mihailovićev govor u Gornjem Lipovu) niti ga prihvati bez objašnjenja i bez pro­ testa na jednu politiku tako potpuno različitu od njene sopstvene. Ona nikad ne može opravdati pred britanskom javnošću ni pred vlastitim saveznicima svoju stalnu podršku pokretu čiji se vođa ne dvoumi da javno izjavi da su mu neprijatelji njegovi saveznici — bilo privremeno ili stalno, što je bez značaja — i da mu neprijetelji nisu nemački i italijanski osvajači njegove zemlje, nego njegovi zemljaci Jugosloveni i vođa tih ljudi (misli na NOB i POJ i njego­ vog vrhovnoga komandanta Tita), koji se baš u ovome trenutku bore i daju svoje živote za oslobođenje svoje zemlje od jarma stra­ nih zavojevača1127). Čerčil u produženju ističe: „Siguran sam đa ćete Vi pravilno shvatiti da će, ukoliko general Mihailović nije spreman da izmeni svoju politiku kako prema neprijateljima Talijanima tako i prema svojim jug'oslovenskim sunarodnicima koji pružaju otpor neprija­ telju, to bili dovoljan razlog potreban vladi Nj. V. da preispita svo­ ju sadašnju politiku podrške generalu Mihailoviću u isključivanju 25) Na istom mestu. 26) Na istom mestu. 27) V ojm ir K ljak ović, N a istom mestu, str. 43.

471

ostalih pokreta otpora u Jugoslaviji"28) . .. Nešto blaži, iako sasvim jasan, bio je i ministar Idn u svome predlogu, koji je podneo jugoslovenskoj vladi 7. maja 1943. godine. On ističe, da su glavni Mihailovićevi neprijatelji sile Osovine i da on mora da izbegava sukobe sa drugim elementima otpora. „Mora postojati najtešnia i najstalnija saradnja između generala Mihailovića i glavnog komandanta Srednjeg Istoka preko pukovnika Bejlija, kome je povereno da predstavlja Britansku komandu i da đeluje kao tumač njenih pogle­ da i namera u štabu Draže Mihailovića. Koordinacija planova mora da se sprovodi preko njega. Vlada Nj. V. pridaje naročitu važnost ovoj tačci. Sada mora prestati svaka saradnja sa Talijanima i gene­ ralom Nedićem. Bilo kakvo odstupanje od toga principa moglo bi biti samo poslije prethodne konsultacije sa britanskomVrhovnom komandom preko pukovnika Bejlija i sa odobrenjem britanske i ju­ goslovenske vlade"29). Britanska pomoć Mihailoviću uslovljavana je njegovom posluš­ nošću britanskim zahtevima, odnosno britanskim interesima. Ako Mihailović, veli Idn, „bude spreman da pridonese prilog zajednič­ koj stvari pod navedenim uslovima, njegov pokret dobiće maksi­ malnu moralnu i materijalnu potporu koju u tu svrhu vlada Nj. V. može staviti na raspoloženje. U tom slučaju vlada Nj. V. namerava da pojača misiju pukovnika Bejlija upućivanjem drugih britanskih oficira kopnene vojske, avijacije i mornarice. Vlada Nj. V. takođe je spremna da uputi generalu Mihailoviću i izvjestan broj jugoslovenskih oficira u skladu sa aranžmanima koji su pretresani između nje i jugoslovenske vlade, što će učiniti čim general Mihailović bu­ de dao svoj pristanak"30). Odlučeno je bilo, „da se Draža Mihailo­ vić mora povući u Srbiju, gde je trebalo da izvrši određene zadat­ ke .. . Pukovnik Bejli je primio odluku i dostavio je Draži Mihailo­ viću, 28. maja 1943. godine, istoga dana kada je stigla najavljena britanska grupa Deakin-Stuart u Vrhovni štab NOV i POJ, u jeku pele neprijateljske ofanzive"31). Ođ Mihailovića je traženo da reorganizuje svoje snage i da „kao saveznik prestane sa bilo kakvom saradnjom s Osovinom i da krene na Istok, u Srbiju. Tamo treba da uspostavi punu vlast i lični uti­ caj, da bi nastavio s napadima na neprijateljske komunikacije. Izvjestite Mihailovića da odmah ide na Kopaonik sa svim odanim ofi­ cirima i ljudima . . . Molimo da objasnite gore navedene odluke ge­ neralu Mihailoviću i predstavite mu ih na što je moguće više kate­ •ia) N a istom mestu. 29) Na istom mestu, str. 49. 3°) N a istom mestu. si) Na istom mestu, str. 51.

472

gorički način i da nastojite da dobijete njegov brzi i nedvosmisleni pristanak u smislu saglasnosti“ 32). Radoje L. Knežević navodi da je ser Orm Sardžent (Sir Orme Sargent), pomoćnik britanskog ministra spoljnih poslova, 22. d e ­ cembra 1942. godine, izneo Vladimiru Milanoviću, pomoćniku ju ­ goslovenskog ministra spoljnih poslova, „izvesne nepovoljne kom en­ tare o Mihailovićevom pokretu otpora. To je bio prvi put da pri­ medbe te vrste dolaze s visokog i odgovornog mesta, i to od jednog diplomate inače besprekornog takta i odmerenosti"33). Iza ovoga sledovala je, 28. decembra 1942. godine, poseta koju je m ajor Piter Boj (Peter Boughey) učinio Zivanu Kneževiću, koji je tada bio šef Vojnog kabineta predsednika vlade Slobodana Jovanovića. Boj je ponovio sve ono što je rekao ser Orm Sardžent i dodao da je Mihailo­ vić „kvisling isto kao i Nedić, te da bi ga trebalo smeniti s položaja šefa gerile"34). I iz izlaganja Piter Boja bilo je jasno, da su Englezima poznate razgranate veze četnika sa Italijanima kao i njihov odnos sa parti­ zanima. Boj je rekao: „Odredi đenerala Mihailovića uopšte sada ne vode borbu, a nama Englezima je potrebno da baš sada stupi u bor­ bu, a ne kroz dva ili četiri meseca. Kad se savezničke trupe iskrca­ ju na Balkanu, onda je nama svejedno da li će nam prići Nedić, Antonesku ili đeneral Mihailović. Onda će biti sve dockan. Nama je sada potrebno da đeneral Mihailović stupi u akciju i razori želje­ zničke pruge. On to ne radi, i sve njegove depeše o sabotaži na že­ ljeznicama i rušenju pojedinih objekata nisu istinite. Oni, Englezi, imaju izveštaje od svojih ljudi u našoj zemlji, i to je sigurno"35). Pitanje rušenja željezničkih mostova i Mihailovićevo odbijanje da izvršuje britanska naređenja o tome, igralo je vrlo važnu ulogu u pogoršavanju njegovih odnosa sa Britancima. U jednoj depeši vladi, od 16. decembra 1943. godine, Mihailović veli: „ .. . Englezi bi hteli da navučemo na sebe nemačke jake snage koje sada napa­ daju komuniste u Sandžaku, time Englezi hoće da pomognemo ko­ muniste, posle čega bi komunisti odmah upali u Srbiju, koja je stub našega otpora . . . Englezi su nam slali eksploziva, dok su pošiljke oružja i municije beznačajne. Međutim, nije dovoljan samo eksplo­ ziv da se vrše ovakva opsežna rušenja. Naoružanje i municija su za ovakve zadatke od prvenstvene važnosti, jer treba sigurno obezbediti akciju rušenja i posle toga zaštititi stanovništvo od represalija, koji bi sigurno usledile od strane Nemaca i Bugara. Prilikom mno­ gih dugih konferencija sa Armstrongom, mi smo jasno uočili da En­ 32) Na istom mestu. 3S) Radoje L. Knežević, Svetlosti i senke; „Poruka" broj 24 od 1. X I. 1954, str. 11. 34) Na istom mestu, str. 12. 35) Na istom mestu, str. 13.

473

glezi nemaju nikakvog sažaljenja za naše ogromne i dosadašnje na­ rodne žrtve"36) . . . Englezi su uporno tražili rušenje važnih o b je ­ kata i nisu u tome popuštali. Na jedan takav ultimativan zahtev generala Vilsona, Mihailović javlja: „M i smo ovu želju prostudirali i posle dubokog razmišljanja došli smo do zaključka da ona ima više politički nego vojnički značaj"37). I pre ovoga Englezi su nastojali da se Mihailović smeni i zameni nekom drugom ličnošću, ali im je, kada je Boj bio kod njega, Kne­ žević rekao da nema za to pogodne ličnosti38). Major Boj je tvrdio da se general Mihailović bori za veliku Srbiju i da vlada treba da mu „iznese svoje gledište o Jugoslaviji, njenom uređenju, jer đe­ neral Mihailović bori se za Veliku Srbiju"; da mu se odredi kakav odnos treba da ima prema partizanima i okupatorima. Tek posle to­ ga Englezi bi mogli doneti odluku o pomaganju generala Mihailo­ vića. M ajor Boj je predložio zajedničku konferenciju, „da se na ovoj konferenciji rasprave sva pitanja, da se zajednički dogovorimo šta da se radi, da se đeneralu Mihailoviću dostave precizne instrukcije i političke i vojn e"39). O ovim problemima raspravljao je Slobodan Jovanović, 31. de­ cembra 1942. godine, sa Džordžom Rendelom (Sir George Rendel), koji je bio britanski poslanik kod jugoslovenske vlade. Poslanik Rendel obavestio je Jovanovića, 1. januara 1943. godine, da će bri­ tanska vlada i dalje pomagati Mihailovića i da je zbog boljih veza poslat pukovnik Bejli u Jugoslaviju — Rendel je osporio tačnost kazivanja Orma Sardženta i Pitera Boja i Mihailović je, 2. januara 5943. godine, bio potvrđen za ministra vojnog40). Izgledalo je, da sa se šanse generala Mihailovića poboljšale, jer je, 5. februara 1943. godine, izjavio lord Selborn (Viscount, Waluer, Ear] of Selborne), tadašnji ministar blokade, V. Milanoviću: „Briljantno je ono što je đeneral Mihailović učinio i još uvek č in i. . . Imate razloga đa bude­ te gordi na njega. Čerčil je sad u Kairu načinio anketu kod vojnih vlasti o akciji đenerala Mihailovića i izveštaj i koje nam je poslao o tome zaista su laskavi za đenerala Mihailovića. Mi ćemo mu dotu­ riti pomoć u oružju i m uniciji"41). Ne možemo utvrditi na šta je, ovde, konkretno mislio lord Sel­ born. Odlazeći na sastanak sa Ruzveltom u Kanadu Čerčil je pisao generalu Aleksanderu, 22. jula 1943. godine: „P o jednom oficiru šaljem Vam potpun izveštaj koji sam naredio da se sastavi o izvan­ rednom otporu koji pružaju takozvani partizani, Titovi sledbenici, 36) 37) 3*) 39) 40) *1)

O'ovan Đonović, Veze sa gen. Mihailovićem . . str. 20. Dušan Petković, O čemu je javljao D. Mihailović . . str. '■U. Rađo je L. Knežević, Na istom mestu, str. 1.3. Na istom mestu, sir. 13. Na istom mestu, str. 14. Na istom mestu.

u Bosni i o krupnim Mihailovićevim potezima koje on hladnokrvno sprovodi u Srbiji. Pored ovoga postoje i gerilski otpori u Albaniji, a odskora i u Grčkoj. Na terenu Balkana nalaze se velike mogućno­ sti"42). Čerčil, ipak, priznaje da je njihova pomoć bila slaba: „Izuzev nekoliko mršavih pošiljki, veli on, koje smo bacili iz vazduha nismo bili u stanju da pružimo pomoć. Naš Štab za Srednji Istok bio je od­ govoran za sve operacije na tome području i tako je organizovao izvesno telo agenata i oficira za vezu sa Mihailovićevim sledbenicima, kada smo se u leto 1943. probili do Sicilije i Italije, Balkan, a naro­ čito Jugoslavija, nikako mi nisu silazili s uma. Do toga trenutka smo slali svoje misije isključivo onim bandama na čijem se čelu na­ lazio Mihailović, koji je predstavljao zvaničan pokret otpora protiv Nemaca i Italijana, i jugoslovensku vladu u Kairu. U maju 1943. godine zauzeli smo nov stav. Doneta je odluka da se upute male gru­ pe britanskih oficira i podoficira da uspostavimo vezu sa jugoslovenskim partizanima, uprkos činjenici što se vodila svirepa borba iz­ među njih i četnika, i što je Tito kao komunista vodio rat ne samo protiv nemačkih osvajača već i protiv srpske monarhije i M ihailovi­ ća. Krajem istoga meseca kapetan Deakin, nastavnik na Oksfordskom univerzitetu i čovek koji mi je pre rata pet godina pomagao u mome književnom radu, spušten je iz padobrana sa zadatkom da organizuje jednu misiju kod Tita. Zatim su usledile i druge britan­ ske misije, tako da se do juna prikupilo obilje podataka"43). F. W. Deakin veli đa se u aprilu 1943. godine spustilo u Srbiju d e v e t britanskih misija sa zadatkom da na terenu ispitaju situa­ ciju u Srbiji i ocene borbenu snagu četnika. One su imale direktnu radio vezu sa Kairom bez ikakvog uticaja bilo Mihailovićevog štaba, bilo Bailey-a i Hadsona44). Jasper Rootham, član jedne od ovih mi­ sija, koja je bila spuštena u Istočnu Srbiju, opisao je iscrpno rad ove misije i svoje učešće u n joj45). Britanska vlada je, 12. maja 1943. godine, postavila Mihailoviću ultimatum: ili ima da izvršava nare­ đenja Glavne britanske komande za Bliski Istok ili mu neće biti slata nikakva pomoć46). Jedan od zahteva, koje Mihailović nije hteo da ispuni, bio je zahtev da digne u vazduh jedan važan most na pruzi Beograd-Solun: „Bilo je rešeno da će se, ako u roku od tri meseca ne bude izvršeno biti britanska misija povučena i obustavljena sva­ ka pom oć1147). Na izvršenju ove operacije nastojao je brigadir Arm 42) Winston S. Churchill, Drugi svetski rat. Tom V.: Obruč se zatvara, str. 444. 43) Na istom mestu, str. 443. 44) Frederik William Deakin, The Embatteled Mountain, str. 183. 45) Jasper Rootman, Miss Fire. The Chronicle o f a British Mission to M ihailovich (1943-1944), London 1946. 46) F. W. Deakin, Na istom mestu, str. 187-188. 47) Fitzroy Macliean, Disputed Barricađe . . str. 243.

47 n

strong, koji je u septembru 1943. godine došao bio za šefa Britanske misije48). Armstrong se spustio krajem septembra 1943. godine i sa njim još nekoliko oficira. „Cilj misije brigadira Armstronga je bio podstaći Mihailovića da bude aktivniji protiv Nemaca i on je odmah počeo da vrši pritisak da se nešto učini. Oni britanski oficiri, koji su u to vreme bili tu kažu jasno, da Mihailovićevo shvatanje u po­ gledu akcije nije bilo promenjeno i da on nije hteo da se pokrene, ali je jedan dio njemu potčinjenih komandanata i oficira u štabu govorio da politika neaktivnosti otuđuje Britance i da bi bila veoma velika pogreška ne udovoljiti Armstrongovom traženju. Protiv svoje volje Mihailović je bio nagovoren da dozvoli napad na grad Višegrad u kome je bio neprijateljski garnizon i koji je le­ žao na željezničkoj liniji koja je išla severno od Užica. Cilj je bio đa se razori važan željeznički most odmah iza Višegrada i nekoliko tunela, zvani tuneli Mokra Gora i onesposobi linija Užice-Više grad1149). Ova operacija prema Višegradu nije bila ono što su Englezi zahtevali da on izvrši: to on nije uradio ni po isteku roka od tri meseca koji mu je bio stavljen. Kada su prošla ova tri meseca onda mu je brigadir Armstrong saopštio naređenje svoje vlade, da britanske mi­ sije napuštaju Mihailovića što, iz tehničkih razloga, nije moglo biti do maja 1944. godine50). Jasper Rootham veli, da Mihailović nije ni­ kada izdao naređenje da se izvrši napad na most i đa se tako Armstrongovo traženje nije moglo ispuniti51). Pukovnik Bailey, koji je bio postavljen za pomoćnika generalu Armstrongu, veli za njega, da je bio „vojnik od kari jere sa 25. godi­ na službe, koji je stekao ratno iskustvo kod Denkerka i u Severnoj A frici11. U Mihailovićevom štabu se pojavio 25. septembra 1943. go­ dine. „On je sobom nosio akreditivna pisma, koja mu je izdao gene­ ral Henri Majtlen Vilson, glavnokomandujući Srednjeg Istoka, kao i telegrafsku poruku kralja Petra II M ihailoviću1152). Bailey veli da je Mihailović u isto vreme zatražio „da britanska vlada udesi sas­ tanak između njega i Titovih predstavnika i da garantu je izvršenje svih postignutih sporazuma. Ova ponuda je prene ta Londonu ali je britanska vlada odbila da posreduje u ovom zakasnelom predlogu koji je i suviše mirisao na pokajanje samrtnika pa je Mihailović u tome smislu informisan. Forenj Ofis, u sporazumu sa Komitetom za odbranu Srednjeg Istoka i glavnokomandujućim savezničkih sna­ ga u Sredozemlju, predložio je Ratnom kabinetu da se Mihailoviću 4S) Na istom 49) Jasper Rootham, Na istom 50) Fitzroy Maclean, Na istom 51) Jasper Rootham, Na istom 52) Politika" od 18, VI. 1976.

476

mestu, mestu, mesti,', mestu,

str. str. str. str.

232. 352. 266. 194.

obustavi svaka pomoć zbog toga što ne samo očevidno izbegava da napadne Nemce već je šta više, dao svoj blagoslov, ako ne izričito a onda prećutno, jednom delu svojih komandanata da sarađuju sa nepri j atel j em “53). Čerčil se bio već sasvim opredelio za Tita i napustio Mihailovi­ ća. „Rešio sam, pisao je on Titu 8. januara 1944. godine, da britanska vlada prekine sa pružanjem svake dalje podrške Mihailoviću i da isključivo pomaže Vas; stoga ćemo biti srećni ako kraljevska ju go­ slovenska vlada ukloni Mihailovića iz svojih saveta"54). Nekoliko meseci kasnije, 17. maja 1944. godine, pisao je Čerčil Titu: „Nije nam poznato šta će se dogoditi u srpskom delu Jugoslavije. Kao vrhovni komandant, Mihailović svakako zauzima moćan položaj na lokalnom planu i ne znači da će izgubiti svoj uticaj ako prestane da bude ministar rata. Ne možemo predvideti šta će on učiniti. Tamo postoji vrlo velika masa ljudi čiji se broj penje i do 200.000. To su srpski seljaci-zemljoradnici, koji su nastrojeni antigermanski, ali jako srpski i koji, prirodno, imaju zemljoposednička shvatanja sup­ rotna teoriji Karla Marksa. Moj je cilj da n a g n a m ove snage da sarađuju sa Vama na stvaranju jedne ujedinjene i nezavisne Judoslavije koja će sa svoga tla isterati i poslednjeg prljavog H itle­ rovskog ubicu i osvajača"55).

4. Da je general Mihailović bio, i morao biti, veoma nezadovoljan sa držanjem britanskih faktora prema njemu i njegovom pokretu, više je nego razumljivo. Po britanskom shvatanju trebali su i Mi­ hailović i jugoslovenska vlada u Londonu da rade p o b r i t a n s k om diktatu u skladu sa britanskim interesima. Jovan Đonović, čovek Mihailovićevog poverenja, koji je bar jedno izvesno vreme bio vezan sa Britancima na Bliskom Istoku, veli: „ . . . Prirodno, Englezi su vladi u Londonu i meni na Srednjem Istoku davali Dražine odgovore i telegrame, koje su oni smatrali da t r e b a da nam daju. Od njih često nismo mogli saznati da li su dostavili izvesne naše telegrame. Oni su našu vladu i Mihailovića tretirali kao one koji t r e b a d a i h s l u š a j u , ali ne i da budu p o s l u š a n i, mada se radilo o n a š o j z e m l j i i o borbama našega naroda protiv zavojevača. Stalne raspre u vladi između ministara Srba i Hrvata, i dostave koje su Hrvati činili Intelidžens servisu, položaj vlade smanjivali su i po uticaju i po značaju"56). 53) 54) 55) 56)

„Politika" od 19. VI. 1976. Winston S. Cherchill, Na istom mestu, str. 450. Na istom mestu, str. 456. Jovan Đonović, Moje veze sa Dražom Mihailovićem . . . , str. 82.

477

Đonović veli, da su Englezi odbijali da dadu d i r e k t n u ve­ zu sa Dražom Mihailovićem: „Svakako zato, što je za njih bilo prak­ tično korisnije da je ova veza u njihovim rukama. Korisnije zato, što su oni mogli uvek u ime vlade i delegata njenog na Srednjem Istoku tražiti akcije kako to oni žele. Takvo stanje se protezalo sve do pred kraj 1943. godine. Krajem ove godine uspeli smo da stvo­ rimo vezu iz Carigrada i nešto docnije iz Alžira1157). Pomenuto je već da je Mihailovićev govor u Gornjem Lipovu, održan 28. februara 1942. godine, uzet kao neposredan povod za zau­ zimanje neprijateljskog stava Britanaca prema Mihailoviću. Kasnije je Mihailović javio Slobodanu Jovanoviću o svome govoru od 28. februara 1942. godine, i pobijao je da sarađuje sa Italijanima i tra­ žio da mu se veruje58). Na Jovanovičevu opomenu, da Mihailović kao član vlade mora voditi računa o tome kakav stav ima vlada i menjati svoje držanje59), Mihailović je, 14. aprila 1943. godine obja­ šnjavao Jovanoviću svoj govor i razjašnjavao mu smisao reči o Ita­ lijanima kao glavnom izvoru za naoružanje — to se odnosilo na m omenat kada bude izvršen glavni napad na Italijane. „Ovaj deo moga govora, veli Mihailović, netačno je prikazan. Pored toga ja sam pri­ mio srcu opomenu predseđnika vlade i radiću, koliko najviše mogu, prema uputstvima koja je dala vlada1160). Mihailović nije imao iluzija o tome, da je pukovnik Bejli bio i začetnik i revnosan raspirivač neraspoloženja prema njemu. U svo­ joj depeši vladi, od 11. oktobra 1943. godine, Mihailović veli: „Naš najveći neprijatelj je pukovnik Bejli. Sve teškoće koje imamo ovde potiču od njega. On je naš strahoviti zlotvor. Uhvatili smo njegovu depešu za Kairo sledeće sadržine: „Tražim dovođenje partizana sa engleskim predstavnicima kod njih, zapadno i južno od Mihailoviće­ vih snaga1161). U jednom komentaru rada pukovnika Bejlija Mihailo­ vić veli: „Pukovnik Bejli ukazuje na potrebu da se pridobiju naši oficiri za njihovu, britansku, stvar. Pored m oje smene i da se sadanjim m ojim komandantima da engleska podrška posle rata. U tome pogledu pokušavali su kod majora Keserovića. „Da bi prido­ bili Keserovića za sebe Englezi su mu dali novac, koji je on primio, zaveo u knjige kao državni prihod, „jer njemu lično novac ne tre­ ba11 i o tome obavestio Mihailovića. „Englezi su se nadali, veli Mi­ hailović, da će moći da stvore svađe među oficirima ovde, kao što 57) Na istom mestu, u „Glasnik" SIKD „Njegoš", sv. 4. decembar 1959, str. 17. 58) F. W. Deakin, The Embateled Mountain . . ., str. 192. 5fl) Na istom mestu, str. 193. 60) Na istom mestu, str. 194. M) .Jovan Đonović, Telegrami D. Mihailovića o engleskim misijama u svo­ me štabu i engleskoj politici na terenu. U „Glasnik" SIKD „Njegoš", sv. 5, juni 19G0, str. 30.

478

su to stvorili u Kairu, kako kod naših tako i kod Grka. Svi njihovi pokušaji u tome ovde nisu uspeli1162). U jednoj uhvaćenoj engleskoj depeši, koju je Mihailović, 30. avgusta 1943. godine, poslao Konstantinu Fotiću, stoji: „Da se uni­ šti Mihailovićev autoritet na ovome polju, bilo bi potrebno ne samo smenjivanje Mihailovićevo sa njegovog sadašnjeg položaja i garantiju Engleza njegovim lokalnim komandantima da će protežirati njihove interese posle rata. Međutim, ja smatram da jedan takav poduhvat ne dolazi u obzir... Samo vešto rukovođen Mihailović je naš idealan instrument da uputimo njegove snage našem cilju 1163). Oba­ vešten o svemu ovome Mihailović je pisao: „ . .. Samo se Englezi varaju, da sam ja njihov idealan instrument, jer nepokolebivo sto­ jim na odbrani prava Krune koju oni ruše za svoje prljave račune i na odbrani prava naroda, čiju krv oni zloupotrebljavaju, kao i na odbrani prava Jugoslavije, čije stvaranje oni nedovoljno pom ažu"64). Tokom leta i jeseni 1943. godine sleduje ceo niz Mihailovićevih optužbi protiv Engleza koji su kod njega. On, 23. avgusta 1943. go­ dine, javlja: „Trošim poslednje rezerve novca. Britanci pokušavaju da me slome, nedajući mi sredstva za ž iv o t. . . Učinite što možete da mi potrebna sredstva dostavite bilo preko Švaj carske ili privo­ lite Engleze da to učine, a bilo bi najbolje da američka misija dođe kod nas i da nas preko njih snabdevate novcem i potrebama"65). U telegramu od 30. avgusta 1943. godine veli se da je pukovnik Bejli zadržao 5.000 dolara koje je doneo m ajor Novaković: „Ispitajte po~ verljivo da li je što novaca poslato za nas, jer smo u krajnjoj nuž­ di. Ako se uputi potpukovnik Baletić, pošaljite nam po njemu lično što više novca koje će po džepovima poneti sa sobom, jer do sada nisu kontrolisali padobrance. Novčanim sredstvima nas Englezi ucen ju ju "66). Mihailović se žali vladi, 30. oktobra 1943, godine: „Sto se tiče Engleza ovde je neshvatljiv njihov rad i držanje prema nama kao legalnoj jugoslovenskoj vojsci i prema narodu uopšte. Mesto da nas pomognu kao svoje saveznike ili u najmanju ruku da budu objek­ tivni, oni pomažu komuniste. U tome se ide toliko daleko da se uspe­ si naših snaga pripisuju komunistima, te ispada da se oni jedino bore protiv Nemaca i drugih okupatora, a mi da smo potpuno ne­ aktivni i slabi"67) . .. Radilo se, ovde, o četničkom napadu na Višegrad, koji su posmatrali i brigadir Armstrong i članovi njegovoga štaba. Jasper Rootham veli, da su četnici bili zauzeli Višegrad, po­ 62) 63) 64) 65) 66) 67)

Na Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str. str.

27-28. 216. 28. 28-29. 29. 32.

479

rušili jedan most i razorili tunele u Mokroj Gori. Radio BBC, u svo­ joj emisiji za Evropu, javljao je da su ovu akciju izveli partizani a ne četnici što je, razume se, Mihailovića ogorčilo68). Mihailović se, 20. oktobra 1943. godine, žalio vladi: „Radio Lon­ don je slušala cela zemlja, jer je narod verovao da je taj radio jedi­ ni izvor istine. Danas ga gotovo niko ne sluša. Narod smatra da je radio London komunističko-ustaški, te je razumljivo da je prestao da ga sluša, a naročito je razumljivo svakom onom koji zna kakve su sve zločine počinili u narodu i komunisti i ustaše"69). Dalje, u pro­ duženju, sleduje ceo niz drugih optužbi protiv Engleza: vrše na nje­ ga pritisak da prizna komuniste; obećavali su mu oružje i drugu materijalnu pomoć: „Pružaju malu pomoć a žele dosta. Naročito se vidi da žele da sprovedu jak uticaj i sada i docnije"70). Ističe da je engleskim oficirima ukazivana velika pažnja „smatrajući da će na bazi iskrenosti biti najbolje upućeni svi napori ka zajedničkom cilju pobede nad neprijateljem. Međutim, ti oficiri bili su neiskreni i štetili su svojim prisuststvom .. . Oni su bili zaneti nekom politič­ kom ulogom i nisu pretstavili ni važnost ni ozbiljnost naše akcije kod svojih nadležnih faktora tako. Sigurno je da su mnogo pomogli da se razvije propaganda u korist komunista, i time štetili mnogo našim interesima. Da nisu umešani engleski prsti u korist komunis­ ta, danas bismo imali celu zemlju organizovanu i sa takvom sna­ gom da bismo skoro mogli da i sami izvršimo oslobođenje, a ne bi bilo ni toliko narodnih žrtava, koje su nam komunisti n an eli. . . I vi i ja tražili smo od Engleza više puta da nam ovu vezu omoguće, što nimalo ne bi štetilo savezničke interese, naprotiv, to je moglo samo da im koristi. Sada je jasno zašto nam tu vezu nisu om ogućili"71). Mihailović se, u telegramu predsedniku vlade, od 13. novembra 1843. godine, brani od optužbi da sarađuje sa Nemcima, a u telegra­ mu od 17. novembra 1943. godine veli: „Englezi, da bi mogli lakše vršiti presi ju na nas, i sprovoditi svoju politiku, namerno nas ostav­ ljaju bez novčanih sredstava. Naši vojnici, kao što vam je poznato, žive i rade u planinskim predelima gde su surovi zimski dani već nastupili. Vojnici su nam ostali bez odeće i obuće, jer ono što su imali dotrajalo je " 72). Odnosi generala Mihailovića sa Englezima pogoršali su se još više od kada je kod njega došao general Armstrong, koji je radio pod uticajem pukovnika Bejlija, koji je pre rata bio britanski inži­ njer u Trepči, a, istovremeno, od 1940. godine, i šef štaba SOE u 68) ®) 70) 71) 72) 33-35,

480

Jasper Rootham, Miss Fire . . . , str. 152-153. Jovan Đonović, T elegram i. . . , str. 33. Na istom mestu. Na istom mestu, str. 34. Na istom mestu (u „Glasniku11 SIKD „N jegoš11, sov. 7, junui 1961, str. 35).

Beogradu i obaveštač i o politici i o ličnostima, koje su izvršile puč od 27. marta 1941. godine73). Bejlijeva misija, veli F. W. Deakin, bila je složena (mixed one). On je trebao da javlja o vojničkoj vrednosti četničkoga pokreta kao celine i da nagovara Mihailovića da vrši aktivnu sobotažu. On je, takođe, trebao da proučava njegove političke planove i predlaže kako da britanska politika, usmerena u svome početnom obliku na stvaranje jedinstvenoga fronta otpora, treba da bude ostvarivana"74). Teško je verovati da su sve ove komponente misije pukovnika Bejlija bile poznate Mihailoviću i njegovoj okolini. Da je ovo bio slučaj oni bi, verovatno, imali prema njemu obazrivije držanje nego što su imali. Pored ovoga i dobro poznavanje naše zemlje i našega jezika i osobina naših ljudi da mnogo pričaju, omogućavale su pu­ kovniku Bejliju da ima i širi uticaj i brojnije izvore obaveštenja. Fitzroy Maclean navodi da je Bejli, krajem 1942. godine, savetovao Mihailoviću da „iskoreni partizane", jer Britanci nameravaju da se u proleće 1943. godine iskrcaju u Dalmaciju75). V ojnik od zanata brigadir Armstrong nije mogao znati sve ono što je znao pukovnik Bejli. On je bio dobio određene instrukcije od svoje Vrhovne ko­ mande i određen zadatak da se razori jedan važan most na željez­ ničkoj liniji Beograd-Solun i dobio bio rok od tri meseca da se izvr­ ši76). Mihailoviću je, i pre toga bilo dosta britanskog dirigovanja i svesnog potčinjavanja srpskih interesa britanskim. Po uputstvima svoje komande brigadir Armstrong je od Mihailovića z a h t e v a o akci­ ju, jer je time bio uslovljen svaki oblik britanske pomoći Mihailo­ viću. Mihailović je, međutam, poučen iskustvom iz 1941. godine, rasmatrao britanske predloge i d o n o s i o odluku po svome nahođenju: on nije hteo, u tome pogledu, da pravi konku­ renciju Titu, koji je dozvoljavao da se ruši sve ono što su britanske misije tražile da bude porušeno77). Izgleda da se za lični međusobni odnos Mihailovića i Armstronga može reći: udarila kosa na brus. Armstrong je tražio od Mihailovi­ ća da i z v r š a v a njegova naređenja, a ovaj to nije h t e o , a ni mogao ako nije hteo da narod izloži novim odmazdama Nemaca. „Od kako sam, veli Armstrong, u Vašem štabu nikada nisam od Vas dobio nijedan dragovoljan predlog ili plan za izvršenje vojnih ope­ racija na Istoku, to jest u Srbiji. Stalno ste zauzeti problemima par­ tizana, Muslimana, ustaša, naročito u Bosni i Hercegovini, a do ma­ njega stepena i u Sandžaku. Izgleda da ste se sasvim zadubili u ovu 73) 74) 75) 7fi) 77)

F. W. Deakin, The Embatteled Mountain, str. 177. Na istom mestu, str. 177. Fitroy Maclean, Na istom mestu, str. 320. Na istom mestu, str. 243; sravni: J. Rootham, Na istom mestu, str. 152. Vidi kod: Basil Davidson, Partisan Picture, Bedford, 1946.

481

unutrašnju borbu na veliku štetu jugoslovenskog doprinosa ratnom naporu ujedninjenih naroda. Potpuno shvatam Vašu želju da čuvate srpsku krv kao i razloge koji prouzrokuju tu želju, ali moram ponovo da kažem sasvim otvo­ reno da takva politika n e s a r a d n j e može lako da ide na štetu srpskoga interesa, šta više da utiče čak na p o s l e r a t n o mišlje­ nje srpskoga naroda o zaslugama koje mu budete činili za vreme rata. Molim Vas, dragi gospodine Ministre, da ne mislite ni za t r enutak, da nemam Vaše interese na srcu. Uveravam Vas da je slučaj sasvim suprotan1178). Iz Mihailovićevoga izveštaja o ovome pismu vidi se da je o ovo­ me bilo reči i na konferenciji, gde je tumač između njega i Armstronga bio pukovnik Bejli. Celu stvar je, veli, rasmotrio i sa M oljevićem i javlja: „Mi smo našli da je brigadir Armstrong prekoračio ulogu šefa čisto vojne misije i zašao u politiku, i to na takav način koji se ne sme oprostiti tako visokom savezničkom vojniku. Stoga smo brigadiru dali kratak odgovor obavestivši ga da moramo pret­ hodno konsultovati Centralni nacionalni komitet, a zatim da će (do­ biti) zasluženi odgovor1179). U primedbi uz ovo pismo Mihailović je dodao: „Smatram da je brigadir Armstrong jedan od naših velikih neprijatelja i da sa njim nećemo moći ništa da postignemo, jer je naklonjen komunistima1180). I Jasper Rootham ističe da su Mihailovićevi odnosi sa britanskom misijom bili vrlo rđavi81). Mihailović i Armstrong opštili su samo pismenim putem preko posrednika. Štab brigadira Armstronga bio je udaljen od Mihailovića „nekoliko sati pešačenja11. Kada su se, u martu 1944. godine, počeli prikupljati članovi britanskih misija, kod Armstronga, veza između njega i Mihailovića bio je Grinvud (Greenwood). Odlazak britanskih misija opisao je dr Zivko Topalović, koji je tada i sam napustio zemlju. Odlazili su sa aerodroma kod Pranjana. Tamo su se, 29. maja 1944, bili prikupili: „Došla je cela en­ gleska vojna misija, oko 60 oficira i vojnika sa đeneralom Armstrongom na čelu. Englezi su nosili sobom veliki deo svoje spreme, celokupno svoje oružje i radio stanice. Misija je licitacijom prodala seljacima oko 20 svojih povodnih konja. Pale su uoči i vređale pri­ sutne dve činjenice: odsustvo đenerala Mihailovića, koji se nalazio u planini na dva sata hoda od aerodroma, i to da Englezi neće da ostave Jugoslovenima bar ono oružje koje su imali u rukama1182). Brigadir Armstrong, dr Zivko Topalović i njegova supruga Milica 73) Jovan Đonović, Telegrami Draže Mihailovića (U „Glasnik" SIKD „Nje­ goš", sv. 7, juni 1961, str. 36. 79) Na istom mestu, str. 37. so) Na istom mestu, str. 38. 81) Jasper Rootham, Na istom mestu, str. 211-213. 82) Dr Zivko Topalović, Rastanak sa zemljom („Knjiga o Draži", II, str. 58).

482

odleteli su 30. maja 1944. sa ovoga aerodroma za Italiju, istim avio­ nom kojim su se vratili Petar Baćević i Voja Lukačević83). Ako se Mihailović i Armstrong nisu oprostili jedan od drugo­ ga, oprostili su se sa Mihailovićem neki britanski oficiri. Jasper Rootham opisuje taj momenat: „Stajao je tu Mihailović, nekada heroj BBC i napisa u velikom broju novina, sada u nekim krugo­ vima označen, na žalost, kao dobar čovek koji ide pogrešnim putem, a u drugim čak i kao kvisling. Oslabila, nešto pogurena figura, ođevena u britansku ratnu uniformu bez oznake bilo kakvog čina, u tamno-plavoj košulji zakopčanoj do vrata bez kravate i u grubim seljačkim čarapama navučenim iznad kroja čakšira, stupio je pred nas i pozdravio nas upadljivo blago i prijatno mekim glasom. Okru­ gla glava pokrivena gustom prosedom kosom, bila je glava jednog srpskoga seljaka. Seda brada nije skrivala oštre crte lica niti udubljenje ispod kosti lica. Iza jakih naočara gledao je par zagonetno blagih, bledo-plavih očiju. Setio sam se gde sam pre toga video bo­ ju ovih očiju i slušao te blage tonove. Za momenat sam pomislio da stojim u prisustvu jednoga poznatog i mnogo pominjanog britans­ kog javnog radnika" („public servant")84). I, dalje, sledi opis ovoga susreta: „ . . . Pre svega Mihailović ima, kada to hoće, izvanrednu ličnu privlačnost. Da li je on, ili ne u stvar­ nosti hvaljen, on je uvek imao izgled skromnog, ponekada čak i bo­ jažljivog, čoveka. Druga stvar koja mi je pala u oči jeste njegova savesnost, upravo pedantnost u njegovom radu. Pravio je utisak da napreže ceo svoj um za sve što radi ma kako to bilo obično; bilo je opšte poznato da se opterećava nepotrebnom masom detalja. On nije znao da dobro decentrališe svoj rad . . . Mislio sam, takođe, da je on bio veoma umoran, tužan i zabrinut čovek a, uistinu, imao je raz­ loga đa to bude. U onome što sam napisao pokušao sam da utvrdim kako je Mihailović od početnog oduševljenja za Britance, u koje nije niko nikada sumnjao, došao do sumnje i razočaranja; i nije teško shvatiti kako su ova sumnja i razočarenje podstakle jednoga čoveka, kakav je bio on, da pogreši u prosuđivanju na širokom planu što ga je, na kraju, stalo britanskog poverenja. U vreme kada sam ga ja video činilo mi se, da sam u prisustvu jedne ličnosti koja je pretrpela toliko mnogo udaraca da se sada, kao što to čine ljudi u ne­ sreći, okrenula prema stvarima, od kojih je jedna vera u Boga, a dru­ ga je bila suština ranijega iskustva, koja je u krvi i kostima jednoga čoveka poslednja stena za koju se drži. Ta je stena bila — Srbija"85). Rootham tačno ističe da Mihailović nije bio nikakav srpski šo­ vinista i da je bio dovoljno inteligentan da shvati, da Jugoslavija u modernom svetu ne bi predstavljala ništa kada bi bila raskomadana. 83) Na istom mestu, str. 60. 84) Jasper Rootham, Na istom mestu, str. 211. 85) Na istom mestu, str. 212-213.

433

U aprilu 1944. godine, unutrašnja borba (sa komunistima) bila je okupirala Mihailovićeve misli86) . .. Neposredno pred polazak posetili su Mihailovića da se oproste Kennet Greeunlees, Jasper Rootham, John Sehmer, koji je kasnije poginuo u jednoj akciji u Cehoslovačkoj: „Našli smo ga, veli Rootham, u njegovoj oskudno nameštenoj maloj sobi u razgovoru sa Topalovićem i Moljevićem . . . Pili smo rakiju i razgovarali nevezano jedno izvesno vreme. Na kraju smo ustali da idemo. Rekli smo, i ja nemam razloga da se izvinjavam zbog toga, da nam je žao što moramo ići, ali ćemo pokušati, ako srećno izađemo, da se držimo činjenica kako smo ih videli, bile one povoljne ili ne . . . Mihailović je odgovorio. Rekao je da, ma šta ko govorio ili mislio, on i oni koji misle kao on, smatraju sebe prijate­ ljima i saveznicima zapadnih demokratija i zbog tog razloga, ako ne i drugoga, on smatra za svoju dužnost svom snagom uveriti nas, pošto nam je naša Vrhovna komanda naredila da odlazimo, da želi da naše evakuiranje bude uspešno izvedeno. Rukovali smo se, poz­ dravili i otišli1187). Jednu čašu gorčine ispio je general Mihailović ovim i ovakvim odlaskom britanskih misija od njega. U svome odgovoru na jedan Purićev izveštaj od 27. januara 1944. godine Mihailović mu je javio, znatno pre ovoga, 24. marta 1944. godine: „Bejli ima ulogu da nas slatkim rečima z a v a r a v a . Nije istina da naša situacija z a v i ­ s i o d n a s , nego baš od Engleza. Popustiti ne smete, jer bi to bio strahovit udar na moral celome narodu"88).

5. Odlazak britanskih misija iz četničkih štabova predstavljao je za Mihailovića više političko-moralni poraz nego materijalnu šte­ tu. Britanska pomoć u oružju i opremi nije bila naročito velika. Znat­ nija je, jedno vreme, bila pomoć u novcu, ali su i jedna i druga m o­ rale biti otkupljene vršenjem akcija prema britanskim zahtevima. To se, pored ostaloga, jasno vidi i iz kazivanja Jaspera Rutama89). Dok je Hadson bio sam u Mihailovićevom štabu britanska pomoć je bila vrlo oskudna. Hadson je bio čovek lorda Glenkonera, koji je bio šef akcije britanskog Intelidžens servisa za Jugoslaviju90). Had86) Na istom mestu, str. 213. 87) Na istom mestu, str. 218. 88) Jovan Đonović, Veze sa D. Mihailovićem . . . , str. 51. 89) Vidi kod: Jasper Rootham, Miss Fire. 90) Dušan J. Đonović, Dokumenti o pomoći u novcu kraljevske jugosloven­ ske vlade đeneralu Mihailoviću (U „Glasnik" SIKD „Njegoš", decembar 1961, str. 56).

484

son je bio njegov „direktni emisar u štabu generala Mihailovića"91). Englezi su se mešali, omogućavali ili ometali, i slanje novčane pomo­ ći Mihailoviću od strane jugoslovenske vlade u Londonu i, kasnije, Kairu. Na to je bio stavio svoju ruku, „Mastersonov Servis"92). Dolaskom pukovnika Bejlija ovo se stanje trebalo izmeniti na bolje, ali nije. On sam kazuje: „ . .. U stvari za deset nedelja, koliko je prošlo od moga dolaska u Mihailovićev štab, mi smo dobili sve­ ga dve pošiljke. Nekoliko tona bačenih iz aviona sadržavale su 30,000.000 italijanskih okupacionih lira, preštampanih upadljivo cr­ venom bojom „Etiopija", i nekoliko stotina kutija tropskog seruma protiv zmijskog ujeda. Mihailovićev bes je mogao da se meri sa m o­ jim sopstvenim kad sam uz sve to primio još i instrukcije da moram lično da prebrojim lire, pošto pre mene to učine Hadson i ostali ofi­ ciri iz misije, pa da tek onda potpiše prijem. To je bio jedan od onih šašavih zahteva koje je postavio Kairo, a koje sam primio na jedno a ispuštao na drugo uh o"93). Na ovu pošiljku ukazuje i F. W. Deakin i dodaje: „Obadvoje je bilo bez ikakve vrednosti u Jugoslaviji"94). Ne može se tačno utvrditi koliko su i kakvoga novca Britanci slali u Jugoslaviju četnicima, ali su, zna se, slali. Jednom je, odmah u početku, jedna pošiljka novca pala na albansku teritoriju. Grupe, koje su bile poslate da traže novac, našle su samo 200 zlatnika i sve­ žanj od 2000 funti95). Novac je nosio, zna se, i m ajor Terence Atherton, koji je došao u februaru 1942. godine, sa jugoslovenskim ofici­ rom Radojem Nedeljkovićem. Oni su se bili povezali sa generalom Ljubom Novakovićem koji je, navodno, imao kod sebe 2000 zlatnika i otišao sa Novakovićem negde u Bosnu i nestao pod zagonetnim okolnostima96). O akciji generala Novakovića obaveštava i Nikola N. Tomić97). Ni pukovnik Bejli, a ni druge britanske misije, nisu, sigurno, do­ lazili bez novca. Za svoju grupu i za sebe pisao je Jasper Rootham: „Nekoliko meseci posle našeg dolaska nije dozvoljavano da plaća­ mo bilo za što, nego smo snabdevani besplatno najboljim što su ima­ li. Kasnije, kad smo se više osamostalili i kada je porastao naš broj, a kada se dolazak aviona smanjio, nailazili smo sve više na gotovost da primaju plaćanja. Mi smo došli teško natovareni zlatnicima — komadi od 20 šilinga ili napoleoni — i američkim dolarima i mi smo, s vremena na vreme, tražili od lokalnih komandanata da nam promene dva zlatna komada od po 20 šilinga ili 50 dolara što su oni uvek 91) Na istom mestu. 92) Na istom mestu, str. 59. 9 3 ) „Politika" od 17. VI. 1976. 94) F. W. Deakin, The Embattled Mountain, str. 182. 95) Christie Lavvrence, Irregular Adventure, str. 228-229. 95) F. W. Deakin, Na istom mestu, str. 164, 165-166, 174-176. 97) Nikola N. Tomić, Generali kraljevine Jugoslavije, Holivud, 1976, str. 65-66.

485

rado činili. U gradu je postojalo stalno tržište za „dobar novac“ 98). Bez novca sgiurno nije došao ni brigadir Armstrong sa svojom gru­ pom. Od svega toga ni Mihailović ni četnici nisu imali ništa. Njihov se položaj stalno pogoršavao. Čerčil i njegova vlada bili su sasvim prihvatili Tita i vršili pritisak na kralja Petra II i njegovu vladu da i oni napuste Mihailovića. Čerčil je izjavio: „M oja je namera bila da se kralj odvoji od Mihailovića i da se primi ostavka Purićeve vlade ili ova u k lo n i. . . Ne bi bilo velike štete, ako bi kralj ostao bez vlade za koju nedelju1'99). Božidar Purić, 27. marta 1944. godine, javio je da se na kralja vrši presi ja: „ . . . Ta presija je nezvani čna i tako zvana prijateljska, a cilj joj je da uopšte ne dođe do zvaničnih pregovora sa vladom. Jer su predloži tako monstruozni da ih ne bi mogli ni smeli formulisati zvanično i napismeno, jer je poznato da general Mihailović ni u čemu od svog današnjeg držanja neće otstupiti. Kralj se drži tako da jugoslovenska vojska i ceo narod m o­ gu biti na njega samo ponosni“ 10°). Iz zvaničnih izveštaja i obaveštenja između Mihailovića i vlade, preko cele godine 1944, dobij a se prilično jasna slika o tome kako su oni shvatali situaciju i čemu su se nadali. Mihailović javlja, 11. aprila 1944. godine, Puriću da su komunisti u opadanju (a nisu bili). On se nada i dalje u stav vlade i veli: „Ceo narod je pratio s najve­ ćom pažnjom držanje Kralja i Kraljevske vlade i po posleđnjim događajima osećao pritisak koji izdržavate, jer je od toga zavisilo da li će Tito ojačati ili ne. Vi ste izdržali i Tito ima da opada. Vaše držanje olakšalo nam je da i dalje vladamo narodnim masama. Na­ rodne mase bi bile poljujane za slučaj da ste popustili. Ne brinite, mi ćemo sigurno istrajati"101). Iluzije su se množile i dalje. Živan Knežević javlja, 8. juna 1944. gclin e, iz Vašingtona: „ . . . Tito nikad slabiji. Ne treba se iznena­ diti da Rusi napuste Tita i priznaju Vas, jer Tito nije uspeo da boljševizira Balkan"102). Živan Knežević je, 1. jula 1944. godine, javio opet iz Vašingtona, da se general Maršal nalazi u Londonu i prego­ vara o invaziji u Jugoslaviji: „Po padu Ankone stabilizovaće se front i gurnuti u našu zemlju, Rusija se protivi ulasku Turske u rat. Smatra se da u Jugoslaviji ima malo partizana. Jugoslovensko-bugarski partizanski štab nalazi se u Crnoj Travi sa engleskom misi­ jom. Sovjetsko poslanstvo u Sofiji pomaže partizane. Ruska misija za Titov pokret kaže da je neozbiljan, nema oficira, disciplina siaba S8) Radoje Knežević, Tri teška greha prema srpskome narodu („Glasnik" SIKD „Njegoš", sv. 34, juni 1975, str. 14). " ) Jovan Đonović, Veze sa D. Mihailovićem. . str. 51. l°°) Na istom rnestu, str. 52. 101) Na istom mestu, str. 53. 102) Na istom mestu, str. 53.

i vojnici nisu bliski narodu. Dražu smataraju za jaku i ozbiljnu snagu“ 103.) Jovan Đonović je, 2. juna 1944. godine, javljao Mihailoviću iz Alžira, da su Amerikanci hteli da pojačaju svoju misiju kod Mihai­ lovića. ali je to sprečio Čerčil: „Amerikanci se drže bolje, ali ne tako da se može računati sa većom pom oći“ 104). Mihailović javlja, 11. jula 1944. godine, da je CNK rasmotrio situaciju posle obrazovanje Šubašićeve vlade: „Nema nikakvoga uzbuđenja. Naprotiv, svi se slažu u mišljenju da je Šubašićeva vlada komunističko-ustaška kombina­ cija koja će biti kratkoga veka. Stvara se mišljenje da su ovim p o ­ gođeni komunisti; i mesto koristi izgleda doneće im neuspeh"105). Mihailović javlja, dalje, sasvim optimistički: „ . . . Naša situacija u zemlji je povoljna. Biće još bolja za kratko vreme. Vrlo je važno da naši političari u inostranstvu izdrže još. Ako imate mogućnosti ob­ javite ovo našim političarima u Londonu"106). Sa još više optimizma javljao je Mihailović, 12. jula 1944. godi­ ne,dr Milanu Gavriloviću: ....... U ostalim krajevima zemlje komu­ nisti su jako oslabljeni, dok su naši odredi ojačani blagodareći na­ šem pravilnom shvatanju i predviđanju. Mi nismo pravili avanture, već smo radili po planu, što nam priznaju i komunisti. Ima već dosta vremena da nam se predaju manja ili veća odelenja komunista. Na primer, u Lici nam se predao jedan komandant sa ćelom brigadom, pošto je pobio sve političke komesare u svojoj jedinici"107). Mihai­ lović polaže sve nade na kralja i srpske političare u Londonu, koji treba da mu pomognu, „da izađe iz teške klopke u koju je pao i bolje je da bude interniran, nego da bude u istom kolu sa komunistima, koji će ga sigurno navesti na zlo. Hitno javite da li ćete moći šta učiniti po ovome i da li ćete moći uticati na r a z n e p o l i t i č a r e da se i dalje drže kao i do sada"108). Mihailović ističe da se vođi teška borba, ali uspešna, protiv ko­ munista. On javlja da „mnogi Crnogorci napuštaju komunističke redove. Ta se pojava opaža i u drugim krajevima. Za Južnu Srbiju javlja: „Važna je činjenica da se narod sve više okreće protivu ko­ munista, i da su izgubili mnogo naoružanja. Nestaje im sve više mu­ nicije, njihovi prvoborci su izginuli. Uopšte su komunisti sad sve slabiji nego što su bili prošle godine, mada im strana propaganda ide na ruku. Naše snage su danas mnogo jače nego lane. Naša organiza­ cija je uzela šire razmere u narodu"109). 103) Na istom mestu, str. 53. 104) Na istom mestu, str. 54. 105) Na istom mestu, str. 55. me) Na istom mestu, str. 56. 107) Na istom mestu, str. 57. 108) Na istom mestu, str. 57. 10°) Jovan Đonović, Moje veze sa D. Mihailovićem („Glasnik" SIKD „Nje­ goš", sv. 2, decembar 1958, str. 87).

487

Pred snažnim pritiscima Čerčila popustio je kralj Petar u svome otporu i održao onaj fatalni govor, kojim je zadao i generalu Mihailo­ viću težak udarac. Nestala je još jedina kotva spasenja za koju se on bio prihvatio. Sam kralj Petar II je pisao da je taj govor održao pod Čerčilovim pritiskom. Jedino, veli Kralj, što je on mogao uraditi bilo je, da ne prikaže Tita kao jedinoga predstavnika otpora u zem­ lji: „Osećao sam da sam napustio m oje najbolje prijatelje i potpuno priznao jednu grupu koja je principijelno neprijateljska prema m o­ narhiji i svim demokratskim principima . . . Za Mihailovića je to bilo poslednje razočarenje. On je već više puta bio razočaran u nadi na savezničku pomoć i morao je da sluša o pobedama i napredovanji­ ma Titovim preko britanskoga radija. Mnogi su hteli da veru ju da ja nisam govorio i to su uzeli kao novi primer ,,radio-montaže“ 110). Englezi su išli i dalje. Jovan Đonović izveštava, 17. septembra 1944. godine, Mihailovića, da je engleski oficir za vezu saopštio ma­ joru Simiću, da osoblje jugoslovenskoga kraljevskog vazduhoplovstva treba da stupi u RAF i pod Titovu komandu: „Avijatičarsko ljudstvo gotovo je da stupi u RAF (u englesku avijatiju) kao zasebna jedinica, ali neće da pristane da prizna partizansku komandu"111) . . . O tome kako je general Mihailović doživeo govor kralja Petra II. od 12. septembra 1944. godine imamo zabeleženo svedočanstvo Mi­ lana Stojanovića, koji je bio poslednji načelnik Ađutantskog ode­ lenja u štabu generala Mihailovića. Stojanović piše: „ . .. Pošto on nije hteo da sluša nagovešteni govor Kraljev, to je naredio majoru Aćim u Slijepčeviću, načelniku Ađutantskog odelenja, i meni, po­ moćniku Slijepčevićevom, da govor slušamo, zabeležimo i da mu, potom, pročitamo. Slijepčević i ja smo bili u štabu pored kuće u ko­ jo j je general Mihailović ostao sam "112). Pošto su kraljev govor saslušali, zabeležili i prepisali „dao sam ga Slijepčeviću da ga pročita generalu Mihailoviću. Međutim, Sli­ jepčević mi reče da nema snage da govor pročita i umoli mene da ja to uradim. Pročitao sam, iako sam i ja drhtao od uzbuđenja . .. Na licu mu se (Mihailoviću) čitala duševna patnja. Čim smo ušli rekao je: „Samo čitajte". Ja sam uzbuđeno rekao: „Gospodine ministre, g c /o r je strašan" i pre nego što sam hteo još koju reč da dodam, on me prekinu i ponovi: „Samo čitajte" .. . Kad sam završio sa či­ tanjem, general Mihailović je još uvek gledajući u onu nedoglednu tačku, zgrabio šajkaču i tresnuo je o pod uz reči, koje nisam čuo. Prizor potresan. Posle toga okrenuo se prema nama i, smirenog i blagog izraza, ponudio nas čašom rakije. Pošto smo zahvalili on nas umoli da kažemo poručniku Boži Peroviću, komandantu njegove n°) King Peter II, A King‘s Heritage . . . , str. 236, 237. m ) Jovan Đonović, Na istom mestu, str. 96-97. i12) Milan Stojanović, Sećenje na generala Dražu Mihailovića (.,Glasnik'* SIKD „Njegoš", sv. 24, decembar 1969, str. 9).

488

lične pratnje, da ga niko ne uznemirava do polaska koji je bio rani­ je utvrđen za ponoć“ 113). Slijepčević i Stojanović naredili su Peroviću i ličnim pratiocima Mihailovićevim, „da dobro motre na generala Mihailovića, jer smo i Slijepčević i ja strahovali da bi mogao da izvrši samoubistvo. Oni su bili pored generala Mihailovića od samoga početka rata i delili su našu bojazan. Pored našega šatora bila je jedna jabuka sa koje su, smenama, ova tri odana ratna druga i heroja posmatrali genera­ la Mihailovića. On je sedeo kako smo ga Slijepčević i ja ostavili. Ispio bi malo rakije i palio cigaretu za cigaretom. Pred samu ponoć uzeo je šajkaču sa poda. Nekoliko sekundi je gledao u kokardu koju je poljubio i krenuo ka izlazu. Onda se vratio prema stolu, ugasio lampu i izašao na vrata pred kojima se nalazio poručnik Perović. Naredio je spremanje za pokret"114). Uzbuđen je bio i general Mihailović, i oficiri i vojnici koji su bili oko njega. D ogovorili su se da traže savet od Mihailovića i pozovu Mak Daula, koji je bio tu. On im je rekao: „Gospodo, ja sam, tako­ đe, sadržinu govora vašega Kralja čuo. Ja ne znam ko ga je i kako prisilio da održi takav govor, ali mislim da je on na sasvim pogreš­ nom putu. General Mihailović vas vodi pravim putem za pobedu ideala za koje se i moja zemlja bori. Razumem vašu situaciju i zato sam lično predložio generalu Mihailoviću šta ja smatram šta je naj­ bolje za vas da uradite"115). Konstantinu Fotiću napisao je Mihailović, 18. novembra 1944. godine, i ovo: „Kralj nam je zadao strahovit udarac. Naročito se on odrazio na kolebive vojničke starešine u izvesnom broju, ali na na­ rod njegov govor ostavio je obratno dejstvo. Narod je počeo da gun­ đa protiv kralja i dinastije, a protesti su padali na sve strane, i to javno516). Preko američkih avijatičara, koje su bili spasli četnici, Mihailović je poslao pismo Zivku Topaloviću u kome stoji: „Najteži i najstrašniji udar naneo nam je Kralj, čijim smo se imenom zakljinjali. Bog i narod neka mu sude"117). Kao da se ,u to vreme, Mihailović nosio mišlju da napusti zemlju, nešto što on kasnije nije hteo ni da čuje. Konstantin Fotić mu je javljao, 29. novembra 1944. godine, i ovo: „Vaš eventualni odlazak iz zemlje bio bi odmah iskorišćen od naših neprijatelja, koji bi kroz njihovu propagandu predstavili tu činjenicu kao dokaz Vašega iz­ dajstva. Srpski narod bi se osetio ostavljen i bez vođe, dok b i vaše ostajanje u zemlji predstavljalo simbol njegove nesalomive volje U3) ih ) 11 5) iiB) 11 7) II, str.

Na istom mestu, str. 9-10. Na istom mestu, str. 10. Na istom mestu, str. 11. Mihailovićevo pismo Fotiću u „Knjiga o Draži", II, str. 172-173. Zivko Topalović, Pokušaj spasavanja D. Mihailovića (Knjiga o Draži, 133).

489

da se odupre nametnutoj vlasti njegovih neželjnih vođa. To bi mu služilo za potstrek pri odluci da se bori do kraja za svoja prava, da sam odluči o sebi, svome opstanku i sudbini. Bilo bi velike koristi da se jedna grupa intelektualaca izvuče iz zemlje da nas pomogne u našoj aktivnosti među našim prijateljim a“ 118). To je, izgleda, bila želja i namera Engleza u leto 1944. godine. Zivko Topalović svedoći: „Meni je učinjen predlog sa merodavne strane: da Mihailović izađe iz zemlje sa pet hiljada ljudi, koje bi sam odabrao. Ja sam mu tu poruku dostavio i savetovao da je primi. On je odbio, jer je s pravom mislio da, kada su pod njegovom ko­ mandom i po njegovom pozivu poginule stotine hiljada ljudi, valja da i on podnese njihovu sudbinu"119). Na ovo se osvrnuo i Fitzroy Maclean: Mihailoviću je bio ponuđen azil u Britaniji ali je on to odbio i povukao se u Bosnu"120). U vezi sa ovim Fitzrov Maclean na­ vodi i jedno mesto iz pisma, koje je Mihailović, 2. februara 1940. godine, proturio u inostranstvo i koje je objavio David Martin. Ta­ mo stoji da je Mihailović pisao, pored ostaloga, i ovo: „ . .. Može biti da ću ja pasti za našu svetu stvar. Svi vi, međutim, znate dobro da to neće značiti da će sa mnom propasti i pravedna stvar za koju se bori naš narod"121).

6. Još pre nego što su povukli svoje misije od Mihailovića Britanci su razmišljali o tome kako bi smenili Mihailovića i zamenili ga ne­ kim drugim. Jasper Rootham je zabeležio da su, njegova grupa i on, 28. novembra 1943. godine, dobili od komande za Srednji Istok u p i t o tome kakva bi bila reakcija na smenivanje Mihailovića kod njegovih lokalnih komandanta i da li neki od njih, prema saznanju Britanaca, dobija od Mihailovića naređenje za saradnju sa Osovi­ nom". Ovo je, veli Rootham, bio za nas veoma veliki potres. Mi smo bili utvrdili da Mihailović ne zadovoljava sa naše tačke gledišta i znali smo da se mnogi od njegovih pristalica ne sla^u sa njegovom politikom, ali nam nije bila poznata nijedna sugestija o saradnji sa Osovinom ili pomisao o njegovom sm enjivaniu"122). Odgovorili su da im nije poznato da ijedan od komandanata dobija naređenja za sa­ radnju sa Osovinom. Sto se pak smenjivanja Mihailovića tiče njego118) Jovan Đonović, Moje veze sa D. Mihailovićem („Glasnik" SIKD „N jegoš“, sv. 2, decembra 1958, str. 98). ns) Živko Topalović, Pokušaj spasavanja D. Mihailovića (Knjiga o Draži, TI, str. 134). 120) Fitzroy Maclean, Disputed Barricade . . . , str. 296. 521) David Martin, Ally Betrayed . .., str. 343-344. 122) Jasper Rootham, Miss Fire . . ., str. 171.

490

va organizacija bi se mogla održati samo onda ako bi ga zamenio lično kralj Petar ili ako bi se znatno povećala količina pošiljki oru­ žja i materijala, koje oni šalju"123). Mak Daul, koji je jedno vreme bio u štabu Mihailovićevom i bio čovek dobro obavešten o zakulisnim radnjama onih britanskih fak­ tora, koji su bili nadležni za Jugoslaviju, javno je, 28. juna l ‘;6S. godine, rekao: „Britanci su doneli odluku da Mihailovića napuste pre nego što je ma koja zvanična tužba podignuta. Kod mene se na­ lazi zvanična kopija izveštaja brigadira Maklina britanskoj vladi, s predlogom da se Tito pomaže a Mihailović napusti. Ovaj izveštaj i predlog Maklina pisan je dva meseca posle sudbonosne odluke o Mihailoviću. Tu nalazimo i pravi argumenat o velikoj zabludi i glu­ pim naporima da se opravda Mihailovićevo isključivanje"124). Živko Topalović, koji je bio poslat da radi za Mihailovića kod Anglo-Amerikanaca, veli da je bio jedan dan hitno pozvan u Kazertu. „Tu sam, veli on, zatekao Stivensona, engleskog ambasadora na našem Dvoru, jednoga oficira iz Vrhovne komande, dr Ivana Šubašića i Mihaila Konstantinovića, bivšeg Cvetkovićevog ministra i profesora Univerziteta. Svi su oni znali moj Memorandum predat savezničkim ambasadorima u Napulju, gde su bili jasno izloženi za­ htevi za prekid građanskog rata"125). Konstantinović je uveravao Topalovića, „da su napori đenerala Mihailovića propali i da treba naći puta i načina za likvidaciju njegovog preduzeća. Pre svega, va­ ljalo bi Mihailovića, kao komandanta JVUO, zemeniti drugim nekim oficirom u zemlji ili u em igraciji"126). Topalović je odbio da učestvuje u tim kombinacijama. Rekao je Konstantinoviću: „Mihailović može biti pobeđen ili ubijen, ali ne i smenjen. Ja imam više nego iko kritičan stav prema njemu u mnogim stvarima, ali nasilno razbijanje njegovog pokreta vodi pra­ vo ka ustanovi manjinske komunističke diktature u zemlji i ruske vlasti nad Balkanom. Britanci su imali kombinaciju đa Mihailovića zameni ili general M ilojko B. Janković ili Đorđe S. Glišić. Pozvani su bili u Kazertu na sastanak sa Šubašićem. Janković je trebao da postane ministar vojni, a Glišić da zameni Dražu Mihailovića. On je to odbio i rekao na „položaj generala Draže Mihailovića ne odre­ đuju se oficiri samo kraljevim ukazom . .. On je vođa narodnoga pokreta, i njega je narod preko svojih predstavnika za takvoga pri­ znao"127). „Vrhovna komanda đenerala Vilsona, veli Topalović, sva­ kako je želela m oje lično angažovanje u smeni Draže Mihailovića. !23) 124) sv. 23, 125) 120) ir‘)

Na istom mestu, str. 171. Dr Radoje Vukčević, Otkrića Mak Dauela („Glasnik" SIKD „N jegoš“ , juni 1962, str. 7). Zivko Topalović, Pokušaj smenjivanja .. . , str. 131. Na istom mestu. Na istom mestu, str. 132, beleška 6.

491

Posle ovoga sastanka u Kazerti, vrata Vrhovne komande bila su za mene zatvorena. Ni šubašića više nisam video“ 128). Veoma veliko razočaranje za Mihailovića morao je biti i poku­ šaj Vojislava Lukačevića i jedne grupe sa njim da se, prema britankim instrukcijama, o d v o j e od Mihailovića i stvore s v o j u posebnu grupu pod imenom „Nezavisna grupa nacionalnoga otpora JVUO“ , koja je trebala ne samo da vodi borbu protiv Nemaca, nego i da uhvati vezu i sa partizanima i pokuša šaraj i vati sa njima u skladu sa britanskim ciljevima. Ova grupa je formirala i s v o j e p o l i t i č k o telo, Naciolnalni komitet za Južnu Hercegovinu, koji je bio izdao i jedan proglas narodu. Svoj p r o g r a m izložila je ova grupa u jednom M e m o r a n d u m u , upućenom Komandantu savezničkih snaga u Italiji, koji je, po odluci ovoga Komiteta, pre­ neo u Italiju Velim ir-Veljko Krivošić. „Naša borbena grupa, stoji u trećoj tačci1Memoranduma, iskreno je spremna za svaku saradnju sa narodno-oslobodilačkom vojskom, ali ona ni u kom slučaju ne može da se stavi pod komandu maršala Tita, iz pojirnljivih razloga. Mi smo spremni da se stavimo pod komandu jednog savezničkog britanskog oficira"129). Iz četvrte tačke Memoranduma još se jasnije vidi k o je stajao iza ove grupe. Tamo se kaže: „Kao borbena grupa koja se bori protiv okupatora mi smatramo da bi najbolje bilo kada bi saveznička Britanska komanda na Sredozemlju uputila kod nas svoju vojnu misiju, — stalnu ili privremenu — sa zadatkom da na licu mesta prouči naše namere, sadašnje snage i1naše moguć­ nosti. Razumljivo je da smo spremni da izvršimo svaki zadatak ko­ ji nam poveri Saveznička britanska komanda"130). Vojislav Lukačević i Petar Baćović bili su zavrbovani od pukov­ nika Bejlija sa kojim su izašli iz zem lje kao četnička delegacija koja je trebala da učestvuje na venčanju kralja Petra II. Kada su stigli u Kairo bili su uhapšeni i sve im oduzeto što su imali kod sebe. Borislav J. Todorović je opisao njihov dolazak u Kairo i postupak sa nji­ ma. Baćović je, veli Todorović, bio ovim revoltiran. Govorio je: „Ne marim što nas zatvaraju. Ali time oni ispoljavaju svoj stav prema celome pokretu otpora, prema narodu, koji im je priskočio u pomoć u najtežim trenucima, koji nije prezao od borbe kada su izgledi na uspeh bili ništavni, koji nije brojao žrtve i koji još uvek gine“ 131). Petar Baćović nije stigao do Londona; zadržan je bio u Kairu, a u London je stigao samo Lukačević. Kralj ga je primio 27. marta, 12S) Na istom mestu, str. 133. 129) Radoje Pejović, Formiranje četničke nezavesne grupe nacionalnoga otpora. Pokušaj Vojislava Lukačevića da se odvoje od Draže Mihailovića (U ..Jugoslovenski istorijski časopis1', 4, 1964, str. 63). 130) Na istom mestu, str. 63-64. 131) Borislav J. Todorović, Beleška oficira za vezu („Knjiga o Draži", I, str. 410).

492

saslušao njegovo kazivanje o stanju u zemlji. Predao mu je i jedno poverljivo pismo za Mihailovića, nešto zlatnika, jedan revolver i je d ­ nu mašinsku pušku, — sve sa kraljevskim m onografom "132) . . . Lu­ kačević je u Londonu bio dobro primljen i „imao kontakte sa istak nutim engleskim vojnim ličnostima, a primili su ga engleski kralj, ministar inostranih poslova Idn i drugi. Posebno su od interesa Lu kačevićevi kontrakti sa engleskim vojnim ličnostima. U razgovoru sa njima Lukačević je izrazio spremnost da sa svojim potčinjenim jedinicama prekine bratoubilačku borbu i povede ih u borbu pro­ tiv okupatora, naglašavajući da je u stanju da izvrši sve zadatke koje mu postavi engleska Vrhovna komanda. Lukačevića je podr­ žavao pukovnik Bailey, koji mu je dao ideju za takvu akciju"133). Pri povratku u Jugoslaviju doživeli su Lukačević i Baćović još jedno razočarenje i neprijatno iznenađenje: u Bariju oduzele su im engleski vlasti sve što su sa sobom nosili, zajedno sa pismom kralja Petra generalu Mihailoviću i sa kraljevim poklonima134). Da su obadvojica bili očajni zbog toga razumljivo je. Zivko Topalović je opi­ sao njihov povratak u zemlju, jer je bio očevidac. Topalović piše: „ . . . Obojica su legla potrbuške na zemlju i stala je ljubiti čim su skočili iz aviona. Vikali su: „Braćo spasavajte! Ne puštajte iz ruku đenerala Armstronga"135). U Bariju im je oduzeto: „25,000.000 starih jugoslo venskih dina­ ra, 30.000 papirnih dolara za Mihailovića i 350 engleskih zlatnih funti, a zatim veći broj poklona i puno pisama koje su jugoslovenski oficiri i vojnici van otadžbine slali svojim u otadžbinu. Sav, ovaj prtljag stigao je u Bari. U Bariju, međutim, engleska komanda ih je smestila u hotel odakle nisu mogli izaći dva dana; iz hotela su te noći, 30. maja, odvedeni autom do samoga ulaza u avion. Pre ula­ ska u avion zatraženo im je da predaju svoje lično oružje komanmantu aerodroma — jer je to propis. Vratiće im se pri izlazu. Kada su oni ušli u avion vrata su bila zatvorena, avion je odmah stavljen u pokret, — a ceo prtljag je u Bariju ostao. Tako su nam Englezi sa svoje teritorije vratili dva razoružana srpska oficira"13e). Ostaje, posle svega ovoga, teško objašnjivo: š t a je podstaklo Lukačevića da postane oruđe u britanskim rukama protiv generala Mihailovića? Iz podataka o svemu ovome vidi se, da je Lukačević verovao u iskrcavanje Britanaca na Jadranskoj obali, koje bi išlo njima u prilog. Lukačević je prikupio grupu od oko 4.500 četnika, napao 22. i 23. septembra 1944. godine, „Vražju,, diviziju, imao 132) 133) 134) 135) 136)

King Peter II, Na istom mestu, str. 212. Radoje Pejović, Na istom mestu, str. 58. King Peter II of Yugoslavia, Na istom mestu, str. 213. Zivko Topalović, Rastanak sa zemljom, Na istom mestu, str. 60. Na istom mestu, str. 60-61.

493

nešto uspeha, bio, međutim, napadnut od partizana, razbijen, posle zarobljen; suđen od komunistikog suda i streljan137). Pored svih ovih, veoma gorkih, razočarenja i iskustava sa Bri­ tancima, Mihailović je, u veoma teškim momentima, morao da apeluje kod Britanaca za pomoć. Mihailović, 11. novembra 1944. godi­ ne, vapije Jovanu Đonoviću: „ . .. Ako nas Amerikanci i Englezi ne zaštite i ne pomognu hitno, stradaće naši borci i uopšte nacionalisti u takvoj meri, da posle nikakav obrt situacije neće popraviti ono što će komunisti u čin iti. .. Pokušajte na svaki način kod generala Vilsona da se uključimo pod njegovu komandu. Uz to da nas snabdeju sa municijom. Neka pošalju svoje misije kod generala Mihailovića i njegovih komandanata gde budu želeli. Narod u ogromnoj većini ne želi komunizam. Narod očekuje jedinu zaštitu od Engleza i Amerikanaca1'138). Mihailović, opet, 5. decembra 1944. godine, javlja Đonoviću: „ .. . Jedini spas očekujemo od Amerikanaca i Engleza. Međutim, oni se ne iskrcavaju i to stvara u narodu veliku depresiju. Mi imamo sad na raspoloženju 80.000 naoružanih boraca, ali smo mnogo oskudni u svima sretstvima, naročito u municiji. Uputili smo predlog koman­ dantu savezničkih sredozemnih trupa da se stavimo pod njegovu komandu i da se uključimo u njihov operativni plan. Od toga još nema rezultata11139). Konstantin Fotić javio je, međutim, 15. decem­ bra 1944. godine, Mihailoviću da nema nade da će ih saveznici pri­ miti pod svoju komandu140), a Božiđar Purić mu je javio, 7. januara 1945. godine: „Pošto nema izgleda za front na Balkanu, to je vaše držanje sasvim razumljivo i opravdano. Može se dogoditi da u odlu­ čujućem trenutku ostanete sami prema partizanima “ 141). To se, stvar­ no, i dogodilo: general Mihailović je bio prepušten svojoj sudbini.

7. U optužnici komunista protiv generala Mihailovića navedena je pored borbe protiv partizana, kao glavna njegova krivica i saradnja sa okupatorima. On se optužuje što je „stupio u saradnju sa nemač­ kim i italijanskim okupatorima i drugim slugama okupatora i svo­ ju organizaciju upotrebio za gušenje oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije i za izvršenje bezbroj raznovrsnih ratnih zločina"142). 131) Radoje Pejović, Na istom mestu, str. 51. 133) Jovan Đonović, Izveštaji den. Mihailović (U ,,Glasnik“ SIKD ,,Njegoš“, sveska 3, juni 1959, str. 65). i:®) Na istom mestu, str. 60. 14°) Na istom mestu, str. 63. i*i) Jovan Đonović, Veze sa generalom Mihailovićem, Na istom mestu, str. 23. J42) Izdajnik . . . , str. 17-18.

494

Zbog saradnje sa okupatorima Mihailovića su optuživali i AngloAmerikanci, koji su, postepeno, i o njemu i njegovom pokretu pri­ mili komunističke teze. Ako je general Mihailović, u toku 1941. i sve do kraja 1942. godine, igrao u anglo-američkoj ratnoj propagan­ di ne samo vodeću, nego i počasnu ulogu i prikazivan kao oličenje hrabrosti i pregalaštva, i kao čovek koji ie prvi u Evropi počeo borbu protiv okupatora, od početka 1943. godine, pa dalje menja se slika o njemu i on biva prikazivan kao čovek koji je napustio svoju prvobitnu liniju i prišao okupatorima: lik nekadašnjega idola herojstva i vernosti menjala je anglo-američka propaganda sve više u lik kolaboratera i izdajnika. Da li je general Mihailović bio to? Kao i celokupno prikazivanje stanja i odnosa u Jugoslaviji uoči i za vreme Drugog svetskog rata, bilo je i shvatanje i objašnjavanje pojma saradnje sa okupatorima i jednostrano i defektno. Ovo, u punoj meri, važi i za anglo-američku i za komunističku i prokomunističku stranu. I lična, i nacionalna, i ideološko-politička ispravnost i grupa i pojedinaca odmeravani su po tome k a k o j e ko, k o m e i k o l i k o s l u ž i o i z a č i j e s e i n t e r e s e z a l a g a o . Previđalo se, i još uvek se pre­ viđa, da su okupatori bili stvarnost u Jugoslaviji, koju su narodu nametnuli oni koji su rat izazvali i, kada su rat izgubili, podgrejavali ratnu psihozu i podsticali izazivanje nereda i nemira, koji su izazivali okupatorske odmazde nad narodom, koji je bio prepušten sam sebi i koji je morao da se snalazi sam, ako ie hteo da se biološ­ ki održi. Komponente jugoslovenske, a tako isto i srpske, stvarnosti za vreme rata bile su ove: narod prepušten sam sebi; okupatori, ko­ je su u zemlju doveli oni koji su i pre rata radili po stranim uputstvima i za strane interese, a najvećim delom su bili pobegli iz zem­ lje; strane sile, koje su se međusobno borile na život i smrt i čiji su se interesi ukrštavali i na jugoslovenskom prostoru, ugrožavale su i sami opstanak naroda; u toj stvarnosti, veoma složenoj i teškoj, Srbi su i na području NDH i, naročito, u početku i u Srbiji i u Crnoj Gori, bili izloženi delom totalnom masovnom uništenju (NDH), de­ lom pak uništenju srpske nacionalne i duhovne elite (od strane KPJ). U takvoj situaciji događalo se da okupator nije mogao da ostane trajno neprijatelj broj 1; bilo je momenata kada su progonjene i obespravljene Srbe — koji su morali da beže i od ustaša i od komu­ nista —■prihvatali i spasavali Italijani i svojom pomoću omoguća­ vali im da se snalaze i organizuju samoodbranu. Bilo je, ne malo, slučajeva da su iz Beograda slati nemački oficiri da iz NDH izvode uglednije Srbe i time ih spasavaju od smrti, a to su bili okupator­ ski ofi ci ri . . . U neophodnosti organizovanja za samoodbranu leži klica saradnje Srba, prvenstveno četnika, sa Italijanima, koji su i pružanjem fizičke zaštite i materijalne pomoći omogućavali Srbima

495

da sačuvaju svoj fizički opstanak. Pred dilemom: smrt ili pomoć oku­ patora, razum je nalagao prihvatanje pomoći okupatora. Zbog toga je saradnja Srba na područjima okupiranim od Itali­ jana, organizovanih u četničkim odredima, ne samo postojala, nego je, u datim okolnostima, morala da postoji. Za sam opstanak naroda i za srpske nacionalne interese bilo je t a d a potpuno bez znača­ ja što ova, i ovakva saradnja četnika sa Italijanima uzrujava Engle­ ze i Amerikance, koji ovom i ovakvom saradnjom nisu bili, niti mo­ gli biti, ni u kome obliku ugroženi. Ako su oni smatrali Srbe savez­ nicima i ako su im želeli dobro, onda su morali r a z u m e t i , a n e o s u đ i v a t i mere samoodbrane, kojih su se Srbi morali da prih­ vate. Njihova saveznička vernost (a nije bilo nikakvoga zaključe­ noga saveza) nije ni mogla, ni smela, ići tako daleko da sebe bescilj­ no uništavaju za interese anglo-američke i sovjetske propagande. U optužbama protiv srpskih četnika zbog saradnje sa okupato­ rima ukazivalo se naročito na saradnju pojedinih četničkih vođa sa državnim vlastima na području NDH. Te je saradnje, zna se, bilo na ćelom prostoru Bosne (Hercegovina je bila pod italijanskom okupaci­ jom), gde su nacionalni Srbi bili uništavani od ustaša i od partiza­ na; ljudi su morali tražiti nekoga predaha: posrednici ove saradnje bili su, obično, Nemci kojima je trebao, zbog njihovih interesa, mir u toj oblasti; ovde je hrvatska državna vlast morala da traži naslon na Srbe u borbi protiv partizana. Slično je bilo i za celo područje Like, Banije i Korduna, gde su Srbi, bežeći od ustaškoga i partizan­ skog terora, morali da se, pored Italijana, naslanjaju i na razumnije elemente kod Hrvata. Na području Bosne operisalo je nekoliko četničkih odreda (Sava Božić, sveštenik; Mane Rokvić, Radoslav Radić, Borivoje Kerović, Uroš Drenović, Lazo Tešanović). Zna se da su komandanti ovih od­ reda, u raznim prilikama i pod raznim okolnostima, sklapali spora­ zume sa predstavnicima d r ž a v n e vlasti NDH i sa predstavni­ cima n e m a č k e v o j s k e , koja ih je pomagala oružjem i opre­ mom; oni su to činili da bi se mogli braniti i od ustaša i od partiza­ na. Smatra se da je prvi takav sporazum sklopljen 28. maja 1942. godine sa četnicima sa Ozrena i Trebave. U članu petome ovoga sporazuma stoji: „Za vreme opasnosti od oružanih partizanskih ban­ di sarađivaće četnički odredi dobrovoljno sa hrvatskom vojskom u borbi i uništenju partizana i ove operacije će biti pod ukupnom k o­ mandom hrvatskih oružanih snaga. U ovim operacijama četnički komandanti komandovaće svojim jedinicama. Četnički odredi mo­ gu učestvovati u operacijama protiv partizana po svome nahođenju, ali treba da o tome u svoje vreme obaveste hrvatsku vojnu koman­ d u "143). 14-’ ) Jozo Tomasevich, The Chetniks. War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945, str. 228.

498

Broj četničkih odreda na području NDH u toku 1944. godine na­ vodi se različito. Prema jednome izveštaju generala Gleisea von Horstenau od 11. februara 1944. godine, bilo je na ovoj teritoriji 45 odreda. Njihovo brojno stanje je bilo različito: od 200-400 pa do 2.500 boraca. Od ovoga broja je 19 grupa sarađivalo u to vreme sa Nemcima (nešto oko 17.500); 16 grupa sa oko 5.800 boraca smatrani su kao odmetnički. Prema jednom hrvatskom izveštaju, od 14. aprila 1944. godine, navodi se lista od 87 četničkih vođa sa napomenom, da su bili odani generalu Mihailoviću. Ovo je, naročito, bolo oči usta­ šama, koji su hteli da Srbe u NDH drže izolovane od Srba u Srbiji: „Prisustvo oficira rođenih u Srbiji kod četničkih odreda ugrožava iluziju suvereniteta hrvatske države i zbog ovoga i drugih razloga hrvatske vlasti su ponavljano protestovale kod Nemaca protiv nji­ hove saradnje sa četnicima, protiv bratimljenja između nemačkih i četničkih trupa, i tako dalje. Jedan ovakav protest uložio je Pavelić direktno kod Hitlera. Nemcima su, međutim, četnici bili potreb­ ni: oni su oskudevali u vlastitim trupama, a većina domobrana, čak i legija-divizija mogli su se samo u ograničenoj meri upotrebljavati protiv partizana i njihovi su članovi često bežali ovima u masama. U najmanju ruku četnički odredi su smatrani kao odlični borci pro­ tiv partizana"144). Saradnjom sa hrvatskim državnim vlastima i sa nemačkim tru­ pama četnici u Bosni dolazili su u mogućnost da brane narod od ustaških pokolja i istrebljenja i da se snabdevaju oružjem i muni­ cijom za borbu protiv partizana čiji su se redovi pred kraj rata pove­ ćavali dobegavanjem iz redova domobrana. Svojim postojanjem i akcijom na terenu ovi su četnici bili živa t r a n s m i s i j a s r p s ­ ke n a d e i s r p s k e s v e s t i k o d n a r o d a čiji je opsta­ nak bio svirepo ugrožavan. Ni narod, ni četničke vođe nije, u to vreme i pod okolnostima u kojima su se nalazili, moglo interesovati šta o njihovoj borbi i saradnji sa Nemcima i hrvatskim vlastima za samoodržanje misle britanski i američki državnici, koji su sve upadljivije prihvatali Josipa Broza-Tita i pomagali jugosloven­ ske komuniste, koji su se u to vreme smatrali udarnim odredima Moskve. I srpski narod i četnici u Bosni bili su verni i odani kralju Petru II, ali su se osećali i u to se sve više uveravali da on nije dorastao situaciji niti se, u situaciji u kojoj se nalazio, imao na koga osloniti. U jednom izrazito preokretnom vremenu u kome su, u ognju stvar­ nosti, sagorevale mnoge zablude i iluzije, kraljevski ministri su bili ljudi, koje je bilo pregazilo vreme. I u Bosni su se i narod i njegovi tadašnji prvaci morali snalaziti sami kako su znali i umeli: četnici su i na ovom području sarađivali, kada je to moralo biti, i sa hrvat­ skom državnom vlašću, i sa Italijanima i sa Nemcima. Ne bi se, mei44) ]\ja istom mestu, str. 355.

đutim, moglo reći da su četnički komandanti na ovome području uvek tražili i dobij ali saglasnost od generala Mihailovića za ono šta su i kako su radili. Odašiljanjem oficira pojedinim četničkim gru­ pama na prostoru Bosne general Mihailović je pokušavao da njihov rad uskladi sa svojim direktivama što mu, u najviše slučajeva, nije polazilo za rukom. Dok je saradnja u Crnoj Gori, Hercegovini i Dalmaciji bila jav­ na i niko nije od nje zazirao, jer su i nacionalna četnička, i italijanska oupatorska vlast postojale uporedo, slučaj sa četnicima na pod­ ručju okupirane Srbije bio je u mnogo čemu drukčiji. Na ovome p o ­ dručju je, kao što smo videli, general Mihailović počeo svoju akciju i to u zajednici sa partizanima, ali su ga ubrzo otreznile strašne od­ mazde Nemaca i on je tu borbu obustavio. Tragična srpska stvarnost stavila ga je pred dilemu: ili raditi, bez obzira na posledice po na­ rod, ono isto što je radio i Josip Broz-Tito, ili stvarno stati na lini­ ju generala Milana Nedića i Dimitrija Ljotića, i prestali sa čarkama, izazivanjem okupatora i time ne davati povoda za odmazde. Trez­ veno shvatanje tadašnje srpske stvarnosti u okupiranoj Srbiji i bud­ no rodoljublje opredelili su Mihailovića za ovo drugo. U samoj činje­ nici da on nije hteo, posle početnoga gorkog iskustva, da radi ono isto što su radili komunisti, sadržavali su se zametci komunističko­ ga tvrđenja da Mihailović sarađuje sa okupatorom i sa „kvislin­ gom " Milanom Nedićem. U koliko je rat više odmicao i provalija između partizana i četnika postajala veća utoliko se i propaganda o Mihailovićevoj kolaboraciji upotpunjavala i snažila. Četništvo na okupiranom području Srbije nastalo je iz drugih razloga i postavljalo je sebi druge zadatke od četništva u drugim srpskim oblastima. U krajevima, koji su došli pod vlast NDH, čet­ ništvo se pojavilo kao p o k r e t s a m o o đ b r a n e od fizičkoga istrebljenja. U Crnoj Gori je, posle ustanka od 13. jula 1941. godine, četništvo bilo p o k r e t za oslobođenje zemlje ođ komunističkog t e r o r a , koji je postajao sve krvaviji i bezobzirniji. Na okupiranom području Srbije odredi Draže Mihailo­ vića, koji su se nerado nazivali četnicima, učestvovali su u čišćenju zemlje od komunista samo u ograničenoj meri. Njihov sukob sa par­ tizanima imao je, u izvesnoj meri, i karakter borbe za prevlast i prestiž kod masa, koje su podlegale anglo-američkoj i sovjetskoj propagandi. To je, nesumnjivo, bio doprinos borbi protiv partiza­ na, ali su partizane isterali iz okupirane Srbije nemačke trupe i oružani odredi generala Milana Nedića, koji su, kasnije, bili faktor za održavanje reda i mira na ovome području. Jedan deo četnika, koji su bili u početku uz Mihailovića, ušao je, delom i sa njegovim znanjem, u Nedićeve oružane odrede. Dragoljub-Draža Mihailović i grupa koja se formirala oko njega, stvarno su pokušaj stvaranja pokreta otpora protiv Nemaca, koji 493

su bili okupatori na ovome prostoru. Opravdanost za postojanje ove grupe mogla je biti samo u borbi protiv okupatora. Kada se, u prvim pokušajima, pokazalo da ta borba nanosi srpskome narodu mnogo veću štetu nego sam fakt okupacije, jer je davala povod za fizičko uništavanje naroda, kao i za uništavanje njegove imovine, Mihailo­ vić je obustavio tu borbu, koja, uostalom, u tome momentu nije mo­ gla koristiti ni Britancima. Oni su mogli izvlačiti, i izvlačili su, izvesnu propagandnu korist od same činjenice da se na jednom prostoru, okupiranom od Nemaca, pojavila g e r i l a za koju se nije znalo kako će se razvijati. Sigurno je, da je i samo postojanje ove gerile, iako dugo neak­ tivne, bilo Nemcima neprijatno. Ovo tim pre što je ova gerila bila usmerena p r o b r i t a n s k i . Ona je smetala Nemcima i kao s r p ­ s k i p o k r e t , jer je Hitler, posle 27. marta 1941. godine, oglasio S r b e z a g l a v n e n e m a č k e n e p r i j a t e l j e , a i svoje lično. Ukazivalo se, svakako ne bez razloga, i na to, da je posle 27. marta 1941. godine u Hitlerovoj svesti došao još više do izraza poz­ nati austro-ugarski antisrpski kompleks, pojačavan potsećanjem na Sarajevski atentat od 28. juna 1914. godine. Ako je, posle 6. aprila 1941. godine, između Srba i Nemaca, po zakonu neminovnosti, bilo pokušaja približavanja i sporazumevanja, njih je moglo biti u mno­ go manjoj meri između Nemaca i Mihailovića i najubeđenijih njego­ vih pristalica koje su plivale na talasima anglofilstva. To je bio, od samoga početka, stav n e p r i j a t e l j a prema neprija­ t e l j u . Neprijatelji, samim tim što su neprijatelji, ne mogu se nika­ da voleti, ali se često mogu r e s p e k t o v a t i . Moglo bi se reći da je to bio i odnos između Mihailovića, koji je prenaglašeno bio anglofil, i Nemaca kojima je on dugo, naročito u početku, bio kost u grlu. Da ovaj i ovakav odnos između Draže Mihailovića i Nemaca nije trajno ostao isti ima za to nekoliko razloga. Glavni svi, čini nam se, ovi u sve trezvenijem shvatanju srpske stvarnosti od strane Dra­ že Mihailovića i u stavu Britanaca prema njemu; i Mihailović je znao da okupator ne može ostati trajno u Jugoslaviji pa je svome otporu pridavao delom i simboličan karakter. On se, to je bilo poz­ nato, spremao za momenat kada Nemci budu napuštali Jugoslaviju i bio siguran da će tada većina naroda biti uz njega. Sto je vreme više odmicalo i rat se približavao svome završetku menjali su se i od­ nosi na prostoru Jugoslavije kao i odnos saveznika prema njima: plan preuzimanja vlasti posle odlaska Nemaca pokazivao se sve nerealnijim. I pre nego što su Englezi prihvatili Tita i počeli ga poma­ gati izdašnije nego što su to ikada činili sa Mihailovićem, bilo je jasno, da nemački okupator nije glavni neprijatelj srpskoga naroda, a ni Mihailovićevog pokreta, nego da su to Josip Broz-Tito i parti­ zani, koji su se borili za osvajanje vlasti. 499

Da su Nemci, sa kojima je Tito imao kontakta, hteli da mu po­ mognu da osvoji vlast, nije isključeno da bi komunisti bili gotovi da obustave svoju borbu protiv Nemaca. S druge strane, ni Englezi i Amerikanci — koji su isticali da vode borbu za ostvarenje demo­ kratskih principa i demokratskih prava kako u unutrašnjepolitič­ kom životu naroda tako i na međunarodnom planu, — nisu vodili nimalo računa o tim principima kada su Srbima, koji su u ogromnoj većini bili uz Mihailovića, naturali vlast beznačajne komunističke manjine. Na srpskom slučaju Britanci su jasno pokazali, da je jedno pro­ paganda, koja samo njima koristi i pomoću koje treba pokrenuti i druge da se žtrvuju za njih, a nešto sasvim drugo njihov interes (kako su ga oni tada shvatali). U odnosu na Jugoslaviju, interes Bri­ tanaca bio je u tome da se na njenoj teritoriji ubija što više Nema­ ca, bez obzira na posledice po narod gde se i kako se to dešava. U gotovosti Tita, da razvija i proširuje svoju akciju u skladu sa ovim britanskim interesima i leži glavni uzrok odvajanja Britanaca od Mihailovića i prihvatanja Tita i partizana. Mihailovićeva odluka da štedi srpsku krv i Titova spremnost da je prosipa onako kako to zahtevaju britanski interesi, imala je za posledicu promenu frontova na prostoru Jugoslavije. Italijani su ispali iz igre, a nemački okupa­ tor je i zbog razvoja događaja na velikim svetskim ratištima posta­ jao i manje strog i dostupniji da shvati ono za što u početku nije hteo da čuje: za trezveni je i objektivnije shvatanje i razume van je srpskih životnih problema. Ovo trezveno nemačko shvatanje došlo je do punoga izraza u koncepciji Hermana Nojbahera (Hermann Neubacher) o stvaranju jedne velikosrpske federacije (kako je on to nazvao), kojom bi srpsko pitanje, u tome momentu, bar delimično bilo rešeno. Razvoj borbenih snaga i odnosa na prostoru Jugoslavije bio je takav da je prinuđavao Nemce da traže naslona na četnike, a četni­ ke da traže oslonca i pomoći kod Nemaca: i jedni i drugi bili su bit­ no zainteresovani za borbu protiv komunista. Herman Nojbaher, koji je odlično poznavao prilike i odnose na Balkanu u to vreme, gde je imao posebnu misiju, rekao je za položaj Mihailovića od jeseni 1943. godine: „Prostrane oblasti bile su kontrolisane od četnika nacionalnog vođe Draže Mihailovića čije su pristalice u Beogradu imale prevagu nad Titovim pristalicama. Ovi su, međutim, bolje organizovani i disciplinovani. Odavno su pak komunistički partiza­ ni postali za četnike neprijatelj broj 1, sa kojim je posle povlačenja okupatora trebala da bude izdržana borba za budućnost Jugoslavi­ je " 145). „Partizani su, veli Nojbaher, znali šta su hteli: pod zastavom narođno-oslobodilačkog rata protiv okupatora ići putem komunis­ 145) Hermann Neubacher, Sonder-Auftrag Siiđost 1940-1945, str. 146.

500

tičkoga osvajanja vlasti. Na ovome putu uništavali su oni što je bilo moguće više nacionalnih četnika, jer su ovi bili njihov sutra­ šnji neprijatelj broj 1. Time su nacionalisti bili gurani ka okupato­ ru, protiv koga su godine 1941. otišli u šumu. Ovaj je sada za njih postao neprijatelj broj 2, od koga su oni, dok je bio još u zemlji, hteli da dobiju što je bilo moguće više oružja i opreme. Samo je to bio njihov povremeni put ka saradnji sa okupatorom, za čije se druge ciljeve nije nijedan od njih borio1'146). Za četnike na terenu radilo se, sve više, o opstanku, Nemcima, međutim, o tome da nema prepada na njih i da su glavne saobra­ ćajne linije obezbeđene. Da bi se mogli održati na terenu četnici su morali imati oružja i municije sa kojima bi se mogli braniti. Ono što su dobijali od Engleza, dok su dobijali, bilo je beznačajno. Ilegalno nabavljanje oružja i povremeno doturanje istoga od strane Nedićevih odreda nije moglo zadovoljiti ni stvarnu potrebu, ni glad četnika za oružjem, koja je u okupiranoj Srbiji bila velika. Ostajalo je samo da se nabavlja bar polulegalno ili od Nedićevih odreda ili direktno od Nemaca, kojim a je dobro dolazio svaki saveznik na terenu. Za sve trupe, bez razlike čije, imao je teren na kome su se našle svoju zakonitost i svoju logiku: „Još pre moje pojave, veli Nojbaher, borili su se ponekad četnički odredi u Srbiji, Bosni i Hercegovini, u Crnoj Gori i Dalmaciji zajedno sa italijanskim i nemačkim trupama protiv partizana. Ova saradnja, od koje su naročito Italijani pravili bogatu upotrebu, bila je za nemačku Vrhovnu komandu nepoželjna, stvar­ no zabranjena. Dole je ipak uvek do nje dolazilo. Balkanske klisure su mračne, a Vrhovna komanda je bila daleko. Kada bi jedan usam­ ljeni komandir čete došao u škripac i kada bi jedan četnički odred mogao dobiti bočnu zaštitu on ju je prihvatao. Koliko je Hitler lično bio protiv ove saradnje vidi se iz njegove prepiske sa Musolinijem. Ni za vreme kasnijega razvoja i događaja, kada je Tito postao v oj­ nički faktor, nije on dozvoljavao ništa više osim lokalne saradnje sa četnicima, čak je i ovu dozvolu davao nerado1'147). Postoji ceo niz konkretnih dokaza o ovoj lokalnoj saradnji poje­ dinih četničkih komandanata sa Nemcima. O tome postoji i dobar broj potpisanih ugovora između njih i nemačkih predstavnika. U ovim kontaktima i pregovorima sa nemačke strane se pominje, sko­ ro uvek, kapetan, Princ fon Vrede (Prince von W ređe)148). Sa njim su pravili sporazum i Nikola Kalabić i Dragoslav Račić, i Jevrem Simić i Neško Nedić149). U instrukcijama, koje je Hitler, 29. okto­ bra 1943. godine, dao Nojbaheru, preporučuje se povezivanje anti­ komunističkih snaga za borbu protiv partizana pri čemu se ukazuje Na istom mestu, str. 153. 147) Na istom mestu, str. 147. 148) Jozo Tomasevich, Na istom mestu, str. 323, 342, 357. 149) Na istom mestu, str. 318, 323-325, 331, 342, 413-417; 328-328, 342, 414-424. 146)

501

na lokalne grupe150) . .. Ovim pitanjem se dataljnije bavio feldmaršal Maksimiliian fon Wajhs (Maximilian von Weichs), u uputstvima za sklapanje ugovora o saradnji sa četnicima, koja su data 21. novembra 1943. godine. Tu je predviđeno sve čega se moraju držati četnici za vreme dok sarađuju sa Nemcima. Za to vreme oni stoje pod nemačkom komandom. Pominje se i zabrana saradnje sa Vrhovnim štabom Draže Mihailovića i ističe saradnja sa četničkim vođama za koje se naglašava da nisu uvek postojani151). U ugovoru o saradnji sa Nemcima, koji je potpisao pukovnik Jevrem Simić, 17. januara 1944. godine, još je detaljnije opisana ova saradnja. Prema ovom ugovoru četnici su imali da obezbeđuju prugu u svome rejonu, ali im je bilo zabranjeno vršenje kontrole vozova153). Ovu vrstu saradnje četnika sa Nemcima ističe i dr Ivan Avaku­ mović. On kaže: „Stešnjeni između okupatora i komunista neki od manje poznatih četničkih komandanata pokušavali su da, preko Ne­ dića ili neposredno od Nemaca, nabave municiju, bez koje nisu verovali da će moći uspešno da se održe na svome terenu. Između no­ vembra 1943. i kraja rata 1945, broj tih četnika koji je tražio i dobio municiju od okupatora zavisio je od pritiska partizana u danom tre­ nutku i spremnosti Nemaca da izdvoje municiju onima u koje nisu imali poverenja i za koje niko nije mogao đa jamči da sutra opet neće pucati na okupatora i njegove sarađnike . . . Broj četnika koji je dobio municiju od Nemaca 1943-1945. nikad nije prelazio nekoliko hiljada ljudi. Količina municije, koju je okupator bio spreman đa da, bila je tako mala da se s njom nikada nije mogao postiči neki zna­ čajniji uspeh u borbama sa partizanima. To. uostalom, nemački ge­ nerali nisu ni želeli, jer su dobro znali da bi, kad bi četnici bar priv­ remeno osigurali svoje zaleđe od komunista, napadali Nemce mu­ nicijom koju su dobili za borbu protiv partizana154). Avakumović ističe da su „Mihailovićevi komandanti ovo radili na svoju ruku, mimo njegove naredbe. Obustavu neprijateljstava oni su pravdali željom da dobiju vremena dok gora ponovo ne olista. U narodu, četnička propaganda je tumačila primirja kao dokaz nemačke slabosti"154). Teško je verovati da za ovu vrstu saradnje četnika sa Nemcima nije znao dr Zivko Topalović, izrazito politički čovek širokoga interesovanja. Ne sumnjajući u ono što je pisao Nojbaher, Topalović veli: „ . .. Moram da rečem, da ni meni ni učesnicima na kongresu u selu Ba, niti1 za vreme moga bavljenja u zem lji do kraja maja 1944. godine, nije ništa bilo poznato o makakvim sporazumima izme­ 150) Na 151) Na 152) Na 153) Dr 137-138. 154) Na

502

istom istom istom Ivan

mestu, str. 319. mestu, str. 321-322. mestu, str. 326-328. A.vak'imovie, Mihailović nrema nemačkih dokumentima, str.

istom mestu, str. 138.

đu nemačke vojne komande u Srbiji i Mihailovićevih komandanata“ 155). Topalović, ipak, priznaje: „Tek po svršetku rata ja sam, u emi­ graciji, stekao uverenje da je bilo nekih sporazuma izvesnih koman­ danata o trenutnom „m irovanju oružja11 između lokalnih nemačkih komandanata i njih, u trenutku odbijanja komunističkih napada . . . Ovakvi dogovori su bili tajna i nisu imali apsolutno nikakvog uti­ caja na opšti pokret narodnog demokratskog otpora, koji je bio od­ lučno protivan svakoj saradnji sa okupatorom. U tome nije bilo ni­ kakve podvojenosti m išljenja između političkih ljudi i Draže Mihai­ lovića. Sve javne izjave Mihailovićeve bile su nadahnute istim du­ hom kao i naši govori na kongresu u selu Ba“ 156). Slučaj Vojislava Lukačevića tipičan je za nepostojano držanje četničkih komandanata prema Nemcima sa kojima su sklapali ugo­ vore o saradnji. Lukačević, koji je bio važan četnički komandant, potpisao je, 19. novembra 1943. godine, sporazum o saradnji sa Nem­ cima157). Bio je vrlo aktivan u borbi protiv partizana: zbog njegove saradnje sa Nemcima bili su njegovi vojnici počeli da gunđaju, ali se on i dalje morao da bori pod nemačkom komandom158). U febru­ aru 1944. odlazi, sa pukovnikom Bejlijem, u Englesku, vraća se po­ sle niza razočarenja, ođmeće od Mihailovića, i kao vođa posebne grupe otpora napada Nemce kod Trebinja u iščekivanju iskrcavanja Engleza, biva napadnut i od partizana i zarobljen, suđen i osuđen na smrt.159).

8.

Kakav je bio Mihailovićev lični slučaj? Mihailović je bio ubeđeni protivnik Nemaca, a nemačko partijsko i državno rukovodstvo ga je smatralo za neprijatelja i nije se slagao sa nekom širom i pot­ punijom saradnjom sa Mihailovićem, ali je od kraja 1943. godine ublažilo odnos prema njemu i prema četnicima; posle ga je, 21. jula 1943. godine, ponovo ucenilo. „ .. . Ova nova učena razlikovala se od one u decembru 1941. godine, jer su 1943. Nemci bili spremni da ponude deset puta veću sumu novca i to u zlatu, što jasno poka­ zuje koliko je Mihailovićeva antinemačka uloga porasla u očima okupatora. Za razliku od 1941, Nemci su 1943. u okupiranoj S : bij i istovremeno ponudili istu sumu i za Tita, iako je, po italijanskom konzulu u Sarajevu (25. avgusta) „tačno utvrđeno da su Nemci o 155) Dr Zivko Topalović, Pokreti narodnog otpora, str. 143. 15(!) Na istom mestu, str. 144. 157) Jozo Tomasevich, Na istom mestu, str. 322. 15S) Na istom mestu, str. 334, 398. 159) Na istom mestu, str. 426-427.

503

ovoj učeni mnogo prije izvestili partizane"180). Učene su objavljene u „N ovom vremenu11 od 21. jula 1943. godine. U tragičnoj ličnoj sudbini Mihailovića desilo se i to, da i on i četnici budu upućeni na razumevanje svoga položaja od strane Ne­ maca i na njihovu pom oć; to se dešavalo naročito krajem 1944. i prvih meseci 1945. godine. „Nemci su bili jedino mogući izvor snabdevanja ako ne direktno ono indirektno preko Nedićeve administra­ cije "161) . . . Ne može se, međutim, poricati ni to da je i general Mi­ hailović imao dodira sa Nemcima iako više posredno nego nepo­ sredno. Sigurno je, isto tako, da je on pod pritiskom događaja i lič­ noga iskustva sa Britancima, promenio bio i svoje mišljenje o srbofobstvu Nemaca i o srbofilstvu Britanaca. Skoro odmah u početku oružane akcije u okupiranoj Srbiji Mihailović je imao jedan lični kontakt sa Nemcima o kome imamo sigurno svedočanstvo. Radi se 0 njegovom sastanku sa Nemcima u Divcima, o kome imamo deta­ ljan opis od profesora Josefa Matla, koji je bio jedan od organiza­ tora toga sastanka i na njemu učestvovao. Kao i u slučaju Jezdimira Dangića, tako i u ovome, profesor Mati je vodio Dnevnik koji je sačuvan162). Organizatori ovog sastanka sa srpske strane bili su: pukovnik Pantić i kapetan Mitrović. Oni su, zajedno sa Mihailovićem i m ajo­ rom Aleksandrom Mišićem, učestvovali u sastanku sa Nemcima. Dozvolu Nemcima za ovaj sastanak dao je komandujući general Sr­ bije. Glavne ličnosti sa nemačke strane bile su: potpukovnik Kogart, dr Kizel (Kiesel), profesor Josef Mati, i tumači i radiotelegrafisti. Sastanak je održan 11. novembra 1941. godine, u 19.10 časova, u jednoj zgradi blizu stanice u Divcima. Odmah posle upoznavanja potpukovnik Kogart pročitao je izjavu komandujućeg generala u Srbiji, koji „odbija ponuđenu Mihailovićevu saradnju sa nemačkom vojskom za borbu protiv komunista, jer Mihailović ne uživa poverenje i jer se traži potpuna kapitulacija (Mihailovića) sa ukazivanjem da će nemačka vojska za najkraće vreme biti potpuno gotova sa ko­ munistima; ako pak Mihailović ne primi zahteve biće postupljeno 1 prema njemu do (njegovog) potpunog uništenja što će povući (za sobom) i žene i decu i imovinu Mihailovića i njegovih ljudi kao ta­ oca i zaloge"163). To je bilo traženje potpune Mihailovićeve kapitulacije. U svome odgovoru on je odbacio sve prigovore, i pre svega prigovor đa on radi po stranim uputstvima; naglasio je da je njegov jedini motiv dobro srpskoga naroda i da on radi iz nacionalističkih pobuda; re­ kao je, da njemu ne treba ništa drugo nego municija, da bi bio pot­ 160)

Dr Ivan Avakumović, Na istom mestu, str. 128. 161) Jozo Tomasevieh, Na istom mestu, str. 318. 162) Fotokopija odnosnog teksta Dnevnika nalazi se u posedu pisca.. 163) Na istom mestu.

504

puno uništio komuniste, koji imaju mnogo više municije: „On je ponovio molbu za municijom još jednom i tražio hitno 100.000 pakovanja puščane m unicije"164). Posle izjava Pantića i Mišića, koje su upotpunile Mihailovićevu izjavu, potpukovnik Kogart je odgo­ vorio, „da on ima samo zadatak da da izjavu i da o rezultatu obavesti opunomoćenog komandujućeg generala i da zbog toga nije u stanju, da daje bilo kakva dodatna obećanja"165). Razgovori su završeni u 21.30 časova i profesor Mati je otpra­ tio pukovnika Mihailovića i njegovu pratnju do mosta pri čemu je Mihailović, ponovo, naglasio molbu za municiju: „On je naglasio da je spreman da položi oružje čim bude gotov sa komunistima na pro­ storu koji obuhvata Užice, ali mu je za to potrebna municija. U sa­ dašnjem trenutku njemu nije moguće da položi oružje, jer bi se ko­ munisti, koje je on proterao, odmah raširili i pobili njegove prista­ lice što Nemci, koji će možda kroz nekoliko nedelja doći u taj kraj ne bi mogli sprečiti. On je, pored toga, skrenuo pažnju i na to, da su komunisti pre nekoliko dana izvršili veliki pogrom nacionalnoga elementa u Uzicu. Kapetan Mati mu je izjavio da će on, u interesu smirivanja zemlje, sa svoje strane učiniti što bude najviše mogu­ će "166). Činjenica ovoga ličnoga kontakta Draže Mihailovića sa Nemcima se ne osporava, ali se u nijansama različito prikazuje. Iz materijala, koji je sakupio Borivoje M. Karapandžić od nekih učesnika ovoga sa­ stanka, kao i iz Mihailovićeve izjave na suđenju, vidi se kako je do ovoga sastanka došlo, šta je na njemu govoreno i kako se završio. Završio se neuspeh om, jer niti je Mihailović primio nemačke zahte­ ve, da kapitulira, niti oni njegove da mu daju traženo oružje i mu­ niciju. Od četiri izvora, koja Karapandžić navodi, izjava Mihailovi­ ća na sudu, pismena overena izjava pukovnika Branislava Pantića, izjava profesora Matla i podoficira A. Svarca, koji je bio u ličnoj pratnji profesora Matla, samo je Pantić naveo drukčiji datum i, po­ novo pitan, ostao je pri ovome tvrđenju. Mislimo, međutim, da više razloga potvrđuje tačnost datuma, koji se nalazi u Dnevniku p r o ­ fesora Matla167). Dok Mati navodi da je Mihailović tražio „stotinu pakovanja puščane m unicije"168), Pantić je podneo opširnu listu tra­ ženoga oružja i municije, koju u ondašnjim prilikama ne bi primili ni da ju je tražio general Nedić za svoje oružane odrede. Pantić na­ vodi, pod tačkom 4, da je Mihailović tražio „da se nemački garnizo­ ni povuku iz svih naseljenih mesta, ostavljajući samo neopohdno potrebne snage u Beogradu i Nišu. Zatim, dalje, „da se ukine kon164) 165) 1G6) 1(!7) 168)

3sra istom mestu. Na istom mestu. Na istom mestu. Borivoje M. Karapandžić, Građanski rat u S rb iji. . . , str. 128-157. iz Dnevnika profesora Matla.

505

tribucija i svaka rekvizicija. Preostale nemačke oružane snage da se izdržavaju sopstvenim sredstva. Celokupno obezbeđenje svih komu­ nikacija i objekata poveriti mojim odredima. Ja garantujem njihovu sigurnost i bezbednost“ 169). Koliko bi, da se stvarno ovo desilo ovako, bilo nerealno, toliko je nerealno i ono što navodi Jovan P. Trišić: da je Mihailović naime, tvrdio da je on „ostao veran zakletvi koju je položio Otadžbini i Kralju, da je on pripadnik vojske Kraljevine Jugoslavije, da je kao takav odlučio, a što mu i Pravila vojna dozvoljavaju, da produži borbu protiv neprijatelja. Odricao je legalnost pregovaračima za kapitulaciju, jer da za to nisu imali odobrenje vlade. Tražio je da ga Nemci kao takvog priznaju, te da i prema njegovim borcima ubu­ duće primenjuju odredbe međunarodne Ženevske konvencije iz 1929. godine"170). U dosta opširnom prikazu razgovora Mihailovića sa Nemcima pukovnik Pantić ne pominje ništa od ovoga ili nešto što bi bilo ovome slično. Pantić, naprotiv, daje srž Mihailovićevih izla­ ganja i veli: „Srž njegovog izlaganja bila je: da on dobro poznaje današnju vojno-političku situaciju i da je svestan, da je borba pro­ tiv nemačkih oružanih snaga pod današnjim uslovima, — bespred­ metna i ubitačna za srpski narod"171). To se sasvim poklapa sa shva­ tanjima generala Milana Nedića i onih koji su ga pomagali. I Ivan Avakumović naziva sastanak u Divcima neuspehom za Nemce. „Nemačka želja da se otrese Mihailovića postala je još izrazitrja posle, neuspelog za Nemce, sastanka koji su dva opunomoćnika nemačkog komandanata Srbije imala sa njim u selu Divci u noći između 13. i 14. novembra, u nadi da će ga u ličnom dodiru uveriti u štetnost njegove borbe. Pošto Mihailović nije hteo da prihvati nernački poziv na kapitulaciju (bezuslovnu), razgovori su bili preki­ nuti i Draža se vratio na Ravnu Goru. Sem sa nemačkim zaroblje­ nicima, koje su njegove jedinice zarobile 1942-1944. godine, Mihailo­ vić sa Nemcima nije progovorio ni reči do avgusta 1944. godine, ka­ da su izvesne uticajne nemačke ličnosti izrazile želju da preko Mi­ hailovića pregovaraju sa Amerikancima o kapitulaciji nemačke v oj­ ske na Balkanu"172). Za Mihailovićev sastanak sa Nemcima znao je, razume se, i Had­ son i o tome obavestio svoju vladu. I on je ocenio ovaj sastanak kao neuspeo i javljao: „ . . . Ipak nije postignut nikakav sporazum. Mada je Mihailović nesumnjivo pružio Nemcima pomoć ulogom koju je odigrao za vreme njihove ofanzive protiv partizana, njihov položaj u odnosu prema okupatorskim vlastima bio je još uvek sumnjiv i opasan. Zbog toga je većina njegovih pristalica smatrala za oprez­ 169> Borivoje M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 133. wo) Jovan P. Trišić, O Milanu Nediću . . . , str. 143. 171) Borivoje M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 29-30. -72) Dr Ivan Avakum ović, Na istom mestu, str. 29-30.

506

nije da pređe u službu Nedićevog kvislinškog režima, makar oni taj­ no i mogli dalje da održavaju vezu sa njim “ 173). I Fitzroy Maclean kaže da su Nemci sumnjali u Mihailovića i on u njih; oni su tražili njegov poraz i poraz snaga koje su bile pod njegovom komandom174). Posle sastanka u Divcima pogoršala se Mihailovićeva situacija. Početkom decembra 1941. godine počela je nemačka akcija protiv Mihailovića sa namerom da ga uhvate. Ucenjen je bilo sa 200.000 dinara i oglašen za bandita175). Mihailović je morao da napusti oku­ pirano područje Srbije i da se skloni u Sandžak, odatle da ode u Crnu Goru koju su držali Italijani. Tu je on, kako veli Avakumo­ vić, „kovao planove o oslobođenju Jugoslavije11176). Mihailović se, početkom juna 1943. godine, preko Sandžaka opet prebacio u Sr­ biju177), gde je našao prilično izmenjen odnos Nemaca prema čet­ nicima, najviše zbog upada partizana, koji su jačali; oni su ipak i da­ lje zazirali od četnika što svedoći i druga učena Mihailovića od 17. jula 1943. godine. Mihailović se našao u okupiranoj Srbiji i posle poraza četnika marta i aprila 1943. godine i ubrzo iza toga, razoru­ žanje četnika u Crnoj Gori od strane Nemaca i odvođenja Pavla Đurišića u zarobljeništvo. Promena u odnosima Nemaca prema četnicima došla je do izra­ za i u držanju Nemaca prema Pavlu Đurišiću posle njegovog begstva iz nemačkog zarobljeništva: on ne samo da nije ponovo vraćen u zarobljeništvo nego je legalizovan preko generala Milana Nedića i Srpskog dobrovoljačkog korpusa. Smena okupatora u Crnoj Gori donela je samo promenu saradnje sa okupatorom: na mesto Italijana došli su Nemci, koji su prihvatili crnogorske četnike i pomagali ih. Bila je vrlo zamršena situacija na jugoslovenskom terenu, koju je Herman Nojbaher ocrtav ovako: „ . . . Četnici, čiji je vođa general Draža Mihailović bio ministar rata u kraljevskoj jugoslovenskoj izbegličkoj vladi, u čijem Vrhovnom štabu i kod njegovih potčinjenih odreda seđahu engleski oficiri, borili su se sami ili zajedno sa Nem­ cima i Italijanima protiv Titovih partizana, u čijem su Vrhovnom štabu sedele njihove engleske kolege. Kada je Draža Mihailović, u jesen 1944, bio od partizana potisnut preko Drine i svoje borbene pozicije razvio u Bosni, zamalo nije njegova Vrhovna komanda, za­ jedno sa američkom oficirskom misijom, koja je pratila sve pokrete i čija je država bila saveznik gonioca, pala u zarobljeništvo"173). U ovakoj situaciji bio je i položaj četnika, kao pokreta, i gene­ rala Mihailovića kao njegovog vođe, vrlo težak. Sticajem okolnosti173) K od: B orivoje Karapandžić, Na istom mestu, str. 156.

174) 175) 176) 177) 178)

Fitzroy Maclean, Na istom mestu, str. 156. Dr Ivan Avakum ović, Na istom mestu, str. 31. Na istom mestu, str. 111. Na istom mestu, str. 117. Hermann Neubacher, Na istom mestu, str. 148.

507

i oni i on bili su prinuđeni đa rade ono što nisu želeli da rade — da u raznim oblicima sarađuju sa Nemcima bez moralne snage u sebi da tu saradnju ozvaniče onako kako je to bio učinio general Nedić. Nojbaher, koji je trezveno shvatao položaj Srba u tome momentu i interese Nemaca u vezi sa tim, verovao je da će zbog svega toga, moći „privesti četničkoga vođu bliže ojačanom Nediću. Uostalom, obojica su se borila za cilj, odbraniti jugoslovensku monarhiju od preuzimanja vlasti od strane komunizma"179). Prema Nojbaheru, a to znači prema nemačkom zvaničnom shva­ tanju, nalazili su se četnici na srpskome prostoru, u ovo vreme, u fazi raspadanja. Oni su bili „uhvaćeni u makaze Crvene armije i Ti­ tovih partizana, bili su delimično uništeni ili razoružani, većina se izgubila jer je svaka dalja borba bila beznadežna. Pojedini odredi, koji su se okrenuli protiv nemačke vojske bili su odmah kao nepo­ željni saveznici razoružani ili od Crvene Arm ije ili od partizana. Tito je ostao pobednik i gospodar zemlje na poprištu krvavih doga­ đaja"130). Iako nije došlo do ličnog susreta između Mihailovića i Nojbahera, zna se da je između njih postojala posredna veza i da se Nojba­ her zalagao da pomogne četnike gde god mu je to bilo moguće. Jas­ no je: Nojbaher i Mihailović imali su respekta jedan prema drugo­ me. Kada je doznao da jedna grupa sprema atentat protiv Nojbahera, Mihailović je odlučno intervenisao i to sprečio181). Kada je Nojbaheru skretana pažnja sa nemačke strane na opasnost da se odazove pozivu za probu vina u kraju kod Topole, Mihailović je po­ ručio preko Kalabića: „Mi znamo za koliko srpske krvi dugujemo poslaniku. On će u oblasti, gde ja zapovedam, putovati ne kao mi­ nistar, nego kao knez. Ja mu, ako on to hoće stavljam (na raspolo­ ženje) konjičku gardu u narodnoj nošnji"182). Da li je to bila saradnja sa neprijateljem? Kao da Nojbaher nije verovao u to: „Način, kaže on, na koji je on od svojih bivših zapad­ nih prijatelja, koji su njegovu borbenu slavu godinama širili u celome svetu, napušten, pretvorio je njegov pad u tragediju. Prigovor da je bio „kolaborator, koji zaslužije kaznu pokazaće se vremenom jevtinim i treba ga zbog toga odbaciti"183) . . . Zivko Topalović visoko je cenio ulogu koju je Nojbaher imao: „Ovaj je svedok znao sve šta se dešavalo u Srbiji za vreme nemačke okupacije. Ko je u makome obliku sarađivao sa Nemcima mogao je to činiti jedino po dozvoli i pristanku N ojbahera"184) . . . Može li se, onda, sumnjati u kazivanje !79) 180) 181) 182) 183) 1S4)

508

Ma istom N a istom Na istom Na istom N a istom Dr Zivko

mestu, str. mestu, str. mestu, str. mestu, str. mestu, str. Topalović,

157. 175-176. 198-199. 183. 183. Pokreti otpora . . .. str. 111.

da su četničke vojvode Kalabić, Keserović, Lukačević ,,i drugi" skla­ pali sporazume o saradnji sa Nemcima, kako to Nojbaher navodi135). Ili, dalje, i ovo kazivanje: „Sam Mihailović se uzdržavao od sva­ kog ovakog pregovaranja, ostao je protivnik okupatora i saveznik zapadnih (saveznika) i osudio je u jednom radio govoru sve one podređene starešine, koje su sarađivale i označio ih kao izdajnike. Ja ne sumnjam u to, da se on nadao, da ovi „izdajnici" mogu od ne­ mačke vojske odguliti što je moguće više oružja. Ja sam mogao vrlo dobro da pratim zbivanja u četničkim lageru. Nemačka vojska je raspolagala na svim frontovima sa izvanrednim stučnjacima za dešifrovanje tako da su radio-telegrami Draže Mihailovića stizali na moj pisaći sto. Pored toga stajao sam i sa političkim opunomoćenikom Draže Mihailovića u Beogradu, ministrom u penziji D.(?) Aćim ovićem, a i preko posrednika direktno u stalnoj vezi"186). Za Milana Aćimovića, čiji nam kraj nije poznat, zna se, da je bio jedan od važnih kanala saradnje četnika sa Nemcima. On je bio Mi­ hailovićev poverljivi čovek u Beogradu i za vreme Nedićeve upra­ ve. To je ostao i kasnije: za vreme Mihailovićevog boravka u Bosni pa sve do kraja Aćim ović je bio Mihailovićeva veza u Beču. On se priključio delegaciji nacionalnih snaga iz Slovenije, koja je, krajem februara 1945. godine, išla u Bosnu kod Mihailovića. Boško Kostić, član ove delegacije, kaže: „Vladika (Nikolaj Velimirović) je Aćim o­ vića i mene blagoslovio i zaželeo nam sretan put"187). Aćim ović je, ovom prilikom., izneo Mihailoviću važne poruke i saopštenja"198). Uz Milana Aćimovića pominje se i Rudolf Sterker (Rugolf Starker), poverljiva ličnost Nojbaherova, koji je držao vezu između četnika i Nemaca. To je navedeno i u optužnici protiv Mihailovića, koja je do­ vela u vezu sa Šterkerom i dr Živka Topalovića i generala Miroslava Trifunovića — „D ronju" koji je bio komandant Srbije. Topalović je rekao za sve ono što se u optužnici njemu pripisuje u vezi ovoga da je „potpuna laž"189). Ne kaže, međutim, da između Sterkera, Aćimovića i Trifunovića nije bilo veze. „Ja nisam, veli on. ništa znao o prvom dolasku Šterkera u selo Vraniće i niko me ni na kakve pregovore nije odredio. Kako sam se nalazio nedaleko od generala Trifunovića, ovaj me je izvestio da će Šterker opet doći sa Milanom Aćimovićem; da je stvar političke prirode i da bih tre­ bao da ga saslušam. Tako sam prisustvovao ovome drugom dolasku njegovom koji se obavio u selu Tribušanima. Da bi se među v o j­ nicima u selu sakrilo ko je taj stranac, bio je pušten glas, da je to jedan trgovac iz Rumunije koji prodaje krujumčareno oružje. Ta 185) 186) 187) 188)

Hermann Neubacher, Na istom mestu, str. 166. Na istom mestu, str. 1'66. Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana . . . , str. 206. Na istom mestu, str. 209. 189) Dr Zivko Topalović, Popreti otpora . . ,, str. 125.

509

varka poslužila je za osnovu optužbe državnog tužioca"190). Ima raz­ loga da se ova kazivanja Topalovića prime sa rezervom. Tvrdilo se da se general Mihailović nekoliko puta lično sastao sa Rudolfom Šterkerom. Prvi put je to bilo kada je na ovaj sastanak pratio američkog pukovnika Mak Daula, koji se nalazio kod Mihai­ lovića. Radilo se o nekim planovima sa nemačke strane da se nemač­ ke trupe na Balkanu predaju Amerikancima191). O ovoj svojoj misi­ ji dao je Mak Daul autentičnu izjavu, koja glasi: „Mnogo se prašine diglo u vezi s izveštajima o posetama koje je Štabu generala Mihai­ lovića činio neki Herr Šterker, činovnik nemačkoga ministarstva inostranih poslova, u jesen 1944. Sledeće je veran prikaz toga slu­ čaja. Nemački službeni krugovi stupili su u dodir sa dole potpisa­ nim, radi razgovora o predaji nemačkih snaga. Kao što se danas zna, bilo je puno takvih nemačkih ponuda za vreme poslednjih meseci nemačkog otpora, a njihov je značaj bio mali usled toga što nacisti nisu bili voljni uvideti da Saveznici ozbiljno misle kada zahtevaju bezuslovnu predaju. Dole potpisani je imao nalog da sasluša i dalje prenese svaku nemačku ponudu. Đeneral Mihailović nikako nije hteo da ima bilo kakav dodir sa Nemcima, ali je pristao na Šterkerov dolazak na navaljivanje dole potpisanoga. Dole potpisani je imao dva sastanka sa Šterkerom. Kako je đeneral bio sa dole potpisanim i pre i posle tih sastanaka, nije mogao doći u priliku da se posebno sastane sa Šterkerom. U vremenu između ta dva sastanka, jugoslo­ venski komunisti su se trudili da zarobe Mihailovića tako uporno i stalno, da je Nemcima moralo biti jasno da đeneral nije u stanju da im pomogne ili da od njih pomoć prim i"192). Ovi sastanci su se održavali u Zapadnoj Srbiji, ali optužnica na­ vodi i druge Mihailovićeve sastanke sa Šterkerom. Ti su sastanci bili u Bosni; sastanak ,,u oblasti Sarajeva" bio je u novembru 1944. godine193). Veza je bio pukovnik Borota, ali je uz Šterkera bio i Aći­ mović. Jedan sastanak Mihailovićev sa Šterkerom bio je na Vučja­ ku, krajem marta ili početkom aprila 1945. godine194). Ovaj put je, prema Mihailoviću, Šterker došao „da preda ponudu Lera, koman­ danta nemačkih trupa u Jugoslaviji, da donese ponudu da je ja do­ stavim saveznicima, da se on stavlja na uslugu, da sa svojim tru­ pama otcepi Austriju. Mihailović je priznao da je slao u Zagreb Ra­ čića i Neška Nedića, jer su oni „kategorički tražili da idu da bi tra­ žili od Lera da se armija preda njim a"195).

Na istom mestu, str. 126. 191) Jozo Tomasevich, Na istom mestu, str. 383-384. 192) Izjava se nalazi u „Knjiga o Draži“, II, str. 316-317. 193 ) Izdajnik i ratni zločinac . . . str. 264. 194 ) Na istom mestu, str. 268. 195) Na istom mestu, str. 268-269. 190 )

510

OTREŽNJAVANJE PRED PORAZ

1. I uoči izbijanja rata i za vreme rata bile su u Jugoslaviji kon­ struktivne nacionalne snage razbijene i razjedinjene. Ova razbije­ nost je proizilazila iz različitog gledanja na ceo niz unutrašnje poli­ tičkih pitanja, a znatnim delom i zbog različite spoljnopolitičke ori­ jentacije. Slom i propast jugoslovenske države bio je uslovljen i ra­ dom separatističkih grupa i onih faktora što su svoju unutrašnjepolitičku aktivnost potčinjavali stranim uticaj ima, koji su se, u to vreme, ukrštavali u Jugoslaviji. Kada je državna teritorija Jugos­ lavije bila razbijena bio je time najviše pogođen srpski narod u njoj. Srbi su od strane Hitlera bili oglašeni za izazivače nemaeko-jugoslovenskog rata i bili odgovarajuće kažnjeni: bili su, stvarno, stav­ ljeni van zakona i satirani na sve strane. Fizičko uništavanje Srba bilo je, znatnim delom, omogućeno i razbijanjem teritorijalne i et­ ničke celine srpskog prostora, koji je čerečen i davan drugima. Oni, koji su taj poklon dobijali, smatrali su da je uništavanje Srba na tome prostoru njihov životni interes i tako su postupali. Nije preterano reći da su se Srbi, kao narod, našli ne samo pred nizom teško rešivih problema, nego i u vrtlogu svoga biološkog uništavanja. Jedna od bitnih oznaka srpske nacionalne zbunjenosti i pomet­ nje Srba posle propasti Jugoslavije, bilo je nedostajanje svesti o po­ trebi stvaranja tvoračke srpske sloge. Iako nije trebalo naročite in­ teligencije da se shvati da je tada životni imperativ Srba bio da, ako ne sasvim onemoguće, a ono bar umanje biološko satiranje na­ roda. Vodeći srpski sloj toga vremena, i onaj koji se bio našao u inostranstvu i, jednim delom, onaj koji je ostao u zemlji, nije imao viziju nacionalne celine; nedostajali su mu snaga i smisao da shvati da se srpski narod našao u situaciji da je prepušten samome sebi i da mora u sebi i iz sebe crpeti snagu za borbu za sopstveno samo­ održanje. Ozbiljnost situacije i okolnosti u kojima se bio našao srp­ ski narod zahtevali su k o l e k t i v n u n a c i o n a l n u k o n c e ­ n t r a c i j u na g l a v n i c i l j : da se o s u j e t e n e p r i ­ jateljski planovi o uništenju srpskoga naro­ 511

da

kao

istorijskoga

i

političkog

faktora

na

B a l k a n u .

Umesto iznalaženja i utvrđivanja zajedničkog stava i zajedničke nacionalne discipline pojavile su se, posle sloma Jugoslavije, t r i orijentacije: komunistička, angloamerička i treća, realistička, koja je u iskustvu iz prošlosti tražila argumentaciju za zauzimanje svo­ ga stava, koji bi, u tim momentima, najviše koristio narodu i naj­ više omogućavao smanjivanje i ublažavanje zahtiktaloga biološkog satiranja srpskoga naroda — to je bila orijentacija saradnje sa glav­ nim neprijateljima, Nemcima i Italijanima, koji su jedino mogli uticati na svoje, osovinske, saveznike i obuzdavati njihovu antisrpsku aktivnost. I praktični i istorijski smisao ove orijentacije sa­ državao se u nacionalnoj i biološkoj koristi i za pojedince i za gru­ pe, koji su bivali ugrožavani, i za naciju kao celinu. Glavni pred­ stavnici ove orijentacije u okupiranoj Srbiji bili su general Milan Nedić i Dimitrije Ljotić, kao i general Blažo Đukanović i pukovnik Bajo Stanišić u Crnoj Gori. Oni su, tih dana, imali jasnu predstavu i o stanju u svetu i o srpskoj stvarnosti oko sebe. Nijedan od njih nije bio ni neprijatelj Anglo-Amerikanaca ni pri­ jatelj Nemaca i Italijana. Za njih je okupacija bila stvarnost i oni su, pri određivanju svoga nacionalnoga stava, polazili od te stvar­ nosti. Znali su da je, u tadašnjim okolnostima, nemoguće izmeniti to stanje, ali su se trudili da ga ublaže i da iz toga izvuku što je mo­ guće više olakšanja za narod, koji je bio prepušten sam sebi. U to vreme nije samo za njih bio ishod rata neizvestan, nego i za vodeće i odgovorne faktore velikih sila, koje su bile u ratu. Tvrditi da su ovi ljudi želeli bilo nemačku bilo italijansku pobedu ili da su bili, bilo ideološki bilo politički, vezani za njih ne bi bilo objektivno. Za mnogo šta u njihovom stavu prema okupatorima važila je ona na­ rodna: bolje se i pokloniti nego biti uklonjen; ili ona druga: pokornu glavu sablja ne seče. To što su oni radili bio je jedan moralni napor samosavlađivanja, herojstvo svesnoga samounižavanja za opšte in­ terese, stalno vršenje pritiska na samoga sebe, da se negde ne pre­ nagli, ne pogreši i ne da oduška buri negodovanja u sebi, koja ih je razdirala iznutra. Oni su mnogo više vodili računa o utiranju suza nevoljnima oko sebe, nego o sirenskim glasovima narodnoga epa iz prošlosti, koja je bila neuporedivo drukčija od tadašnjice. I još je nešto bilo jasno ovim ljudima: da je bilo mnogo rodoljubiviie i ljudski veličanstvenije unižavati se zbog interesa s v o g a naroda, nego ga bacati na lomaču zbog interesa t u đ i h naroda i onda kada bi oni bili, stvarno, prijatelji. Poniziti se pred jačim od sebe, koji ti je postao gospodar bez tvoje želje i krivice, da bi spasio što više srpskih života i sačuvao što više srpskih interesa, bilo je, nacionalno ođmeravano, moralno mnogo vrednije od zagovaranja vernosti saveznicima kojih, stvarno, nije bilo.

512

Komunističko opredelenje bilo je jasno: KPJ je povela borbu za rušenje nekomunističkoga društvenog poretka i za o s v a j a n j e vlasti. To je, odmah u početku, bilo jasno, jer to ru­ kovodstvo KPJ nije ni skrivalo. Svoju borbu za osvajanje vlasti KPJ je smatrala delom borbe za ostvarenje s v e t s k e komunis­ t i č k e r e v o l u c i j e čija se ideološka i politička centrala nala­ zila u Moskvi. Ustanak KPJ usledio je tek onda kada je, 22. juna 1941. godine, Nemačka napala na Sovjetski Savez, čime je bio ugro­ žen i sam opstanak komunističkog poretka u Sovjetskom Savezu. Prirodnu i razumljivu težnju i želju Srba da se oslobode ropstva u kome su se našli najmanje svojom krivicom iskoristila je, i stal­ no iskorišćavala, KPJ za svoje ciljeve. Parola o narodnooslobodilačkoj borbi pokazala se na delu kao vrlo vešt propagandni trik; glavno je bilo uvući što više ljudi u svoje kolo, angažovati1 ih na svojoj strani, okrvaviti ih u borbi sa okupatorom i sa svojim doma­ ćim ideološkim protivnicima i time im onemogućiti vraćanje natrag. Pokazalo se na bezbroj prmera da KPJ nije vodila računa ni o srp­ skim nacionalnim interesima ni o tadašnjoj tragičnoj srpskoj stvar­ nosti. U odnosu na srpski narod dešavalo se ono što mu je KPJ pri­ premala u vreme između dva svetska rata: razbijanje srpske teri­ torijalne i etničke celine, uništenje nacionalne države, potiskivanje Srba sa vodećih položaja u zemlji, mobilisanje svih separatističkih grupa i nabacivanje ljage na Srbe da su oni imperijalistički narod, koji ugnjetava druge narode u okviru Jugoslavije. Srpska ideja, koja je bila sinteza srpskih težnji i napora za ujedinjenjem Srba i koja je, u glavnim linijama, bila ostvarena oslobođenjem i ujedinjenjem 1918. godine, oporočena je i označavana, u negativnom smislu, veli­ kosrpskom. Sa ovakvom orijentacijom i ovakvim opredelenjem nije, razume se, moglo biti ni kontakta ni saradnje, jer je razlika proisticala iz nepomirljive suprotnosti nacionalne i državne koncepcije: j u g o s l o v e n s k o u srpskoj državnoj ideji i j u g o s l o v e n s k o u koncepcijama KPJ nisu se mogli pomiriti. A n g l o - a m e r i č k a ili, drugim recima, p r o s a v e z n i č k a orijentacija jednoga dela Srba za vreme Drugog svetskog rata bila je nešto sasvim drugo. Idejno i politički ona je produženje ideje i mentaliteta 27. marta 1941. godine. Kada je, zbog puča od 27. marta, došlo do napada Nemačke i Italije i njihovih saveznika na Ju­ goslaviju i kada je rat za kratko vreme bio izgubljen i zemlja poro­ bljena i razjedinjena, nosioci ove orijentacije došli su na ideju da se suprotstave nastaloj stvarnosti na taj način što su počeli da organizu­ ju otpor protiv okupatora. Zelja za nepomirenjem sa okupatorom i težnja da se od njega oslobodi bile su bliske svakom Srbinu: njih je, idejno, pojačavala vekovna oslobodilačka tradicija Srba, koja se nije mogla lako ućutkati i preodoleti. Kod ljudi, koji su počeli ovu akciju, realna je bila samo njihova odluka da oni to hoće i nadanje

513

u to da će ih narod prihvatiti i pomoći. Nerealna je, međutim, bila njihova nada na pomoć sa strane, koja je, u to vreme, mogla da dođe jedino od Velike Britanije i Amerike, koje su mnogo više obećava­ le, nego što su mogle i htele da učine. Velikoj Britaniji i Am erici bila je dobrodošla svaka akcija, i po­ jedinačna i organizovana, koja je pružala otpor okupatorima. Ona im je bila dobro došla i propagandno-politički i, naročito, vojnički — ako je i gde je to bilo moguće. Iz činjenica, poznatih posle rata, zna se, da su Britanci vrlo rado prihvatili i bodrili ovakve pokušaje, ali su uvek nastojali da ih potčine sebi i svome rukovođenju. Poz­ dravljajući i podržavajući nacionalno-oslobodilačku misao kod ovih pokušaja i pokreta Britanci su uvek nastojali da ih potčine svojim interesima: za pomoć, koju su ukazivali, oni su tražili usluge i onda kada se to nije slagalo ni sa nacionalnim interesima ni sa planom tih grupa i pokreta. U slučaju generala Dragoljuba-Draže Mihailovića to se najbolje pokazalo. 1 on lično, poznat i pre rata kao izrazit anglofil, i Pokret kome je on bio na čelu bili su, u početku, od Britanaca prihvaćeni i pomagani, da bi kasnije, kada je Mihailović pokazao svoju volju, bili napušteni i osuđivani i to na način koji je morao vređati Mihai­ lovića i njegov lični ponos i osećanje nacionalnoga dostojanstva. Kao što je 27. mart 1941. godine izvršen i uz pristanak i uz punu pomoć Britanaca tako su i Mihailović i njegovi ljudi, čak i kada su ih počeli šibati bičevi razočarenja, plovili na talasima iluzija angloameričke propagande i hranili se obećanjima koja su se pokazala nerealnim. Interese Srba i nadu u oslobođenje oni su bili vezali za politiku Ve­ like Britanije i Amerike više nego što bi to, realno gledano, smelo da bude. I general Mihailović i njegov Pokret bili su izrazito nacionalno orijentisani i smatrali su svoj stav i način na koji su radili za naj­ bolji način služenja srpskim nacionalnim interesima iako su često previđali da se angloamerički interesi, u više slučajeva, ne poduda­ raju sa srpskim nacionalnim interesima. Oni su bili rodoljubi, koji su patili od dva afekta: od afekta razumom nekontrolisanog anglofilstva i afekta razumom nekontrolisane mržnje prema Nemcima i, manjim delom, prema Italijanima. Oni se nisu trudili da shvate ni stvarne uzroke srpske propasti, niti su imali snage da neposredne prouzrokovače srpske tragedije imenuju pravim imenima. U Mihailovićevom rodoljublju bilo je nečeg romantičarsko-epskoga, koje je srpsku oslobodilačku tradiciju preko mere osenčavalo hajdučkim romantizmom. Opredeljujući se potpuno, za Anglo-Amerikance, sa kojima su Srbi u Prvom svetskom ratu bili saveznici, oni su potpu­ no previđali i geopolitički faktor: da su, naime, Srbi i Nemci susedi i da su, samim tim, upućeni jedni na druge; kao i ceo niz istorijskih činjenica iz naučne i kulturne saradnje Srba i Nemaca. Izjedna­

514

čujući ceo nemački narod sa režimom koji je tada vladao nad njim, oni su srpsko-nemačke odnose prosuđivali kroz prizmu angloamerič­ ke propagande koja je, kao svaka propaganda, bila jednostrana i ne­ dovoljno objektivna. Kada je Jugoslavija propala i srpski narod bio raščerečen i bio­ loški satiran, nosioci ove orijentacije su mnogo više mislili o tome šta će biti sa Velikom Britanijom, nego šta biva sa srpskim narodom tih dana. Pod okolnostima kakve su tada bile proangloamerički po­ tezi na terenu, koji su mogli biti u skladu sa britanskim interesima, mogli su nanositi, i nanosili su, veliku štetu životnim interesima srpskog naroda nad kojim je stalno lebdeo mač svirepe odmazde. U činjenici da je na najšire srpske narodne mase uticano, i psiho­ loški i idejno-politički, u ovome provcu, leži ceo niz uzroka srpskog narodnoga razjedinjenja za vreme Drugog svetskog rata. Kobno u svemu tome bilo je što nije moglo doći do jedinstvenosti ni u shva­ tanjima šta su u tim danima, i u datom momentu, najpreči i najvaž­ niji srpski životni interesi i koji je najbolji i najkorisniji put da oni budu zaštićeni i unapređivani. Postojala je i još jedna krupna nacionalna nezgoda u to vreme: dok su i general Milan Nedić i Dimitrije Ljotić hteli, i bili gotovi, da shvate Mihailovića i da mu ukažu, u granicama nacionalne ko­ risnosti, pomoć i podršku, on, u odnosu na njih, nije bio gotov da uzvrati istom merom. Oni Mihailoviću nisu osporavali rodoljublje iako nisu smatrali pametnim i, u tim okolnostima korisnim, ono što je on smerao da radi i, delom, već i radio. I Mihailović, i ljudi koji su stajali uz njega, ne samo da su, sa svoje jednostrane tačke gledišta, osporavali i generalu Nediću i Dimitriju Ljotiću, srpsko rodoljublje, nego su ih, u skladu angloameričke propagande, oglasili za izdajni­ ke i sluge okupatora. I, verno podržavajući i angloameričku i komu­ nističku propagandu, stavili ih izvan zakona. Nedić i Ljotić su apelovali na razum i razboritost, na trezveno procenjivanje činjenica, kakve su one tada bile, i na uzdržljivost od zanošenja stranom pro­ pagandom, kojoj je srpski narod bio samo jedan od piona u njenoj globalnoj igri o kojoj se radilo i pri čemu srpski životi nisu imali visoku cenu: za Anglo-Amerikance je bilo važno dobiti pobedu sa što manje sopstvenih žrtava bez obzira na to kolike će biti žrtve drugih. I general Milan Nedić i Dimitrije Ljotić, i svi oni koji su ih poma­ gali, stajali su na suprotnom gledištu: njima je bila skupocena svaka srpska žrtva i svaki srpski život i nisu bili spremni da beskorisnim napadima na Nemce ubrzavaju istrebljenje srpskoga naroda. Gor­ ko iskustvo, koje je i general Mihailović sticao u napadima na Nernce, bilo u početku u zajednici sa komunistima, bilo kasnije sam za svoj račun, otrežnjavao je i njega sve više. Rodoljub u njemu, a on je to bez svake sumnje bio, pobunio se protiv besmislenoga čar­ 515

kanja protiv Nemaca samo zbog toga da bi se Britancima dokazalo da je njegov Pokret, stvarno pokret otpora kao da se otpor okupato­ ru nije mogao pružati drukčije pameću i mudrim čuvanjem srp­ skih interesa bez opasnosti da to izaziva odmazde, koje su bile i su­ više krvave. Narod kao celina, nesumnjivo, želeo je otpor okupa­ toru, ali takav koji će koristiti njemu više nego kome drugome. Ot­ por okupatoru, koji izaziva i ubrzava uništenje naroda, nije narod mogao interesovati; narod je težio za slogom i izmirenjem, jer su ga nesloga i međusobni sukobi nacionalista i žalostili i skupo stajali.

2. Izmirenje i povezivanje srpskih nacionalnih snaga na celome srpskom prostoru želeli su i general Milan Nedić i Dimitrije Ljotić i zalagali se za to koliko im je više bilo moguće. Sto do toga nije do­ šlo pre nego što je došlo u samo navečer je strašne srpske nacionalne tragedije pred završetak rata, nisu krivi ni jedan ni drugi. Istak­ nuto je već, da su i Dimitrije Ljotić i general Nedić pokušavali, još odmah u početku, da Mihailovićev rad bude usmeren u pravcu na­ rodnih interesa; oni su pokazali razumevanje za njegov principijel­ ni stav i nisu bili protiv toga da on i u okupiranoj Srbiji vrši svoju organizaciju, ali su smatrali da se aktivnost te organizacije treba da odvija na područjima izvan okupirane Srbije gde je srpski narod bio više ugrožen nego u Srbiji. Oni su isto tako, kao i vladika Nikolaj Velimirović predlagali Mihailoviću da ide u Bosnu i da razvije svoju aktivnost na području NDH i u delovima Stare Srbije, koji su bili došli pod arbanaško-italijansku okupaciju. 0 naporima i generala Milana Nedića i Dimitrija Ljotića da do­ đe do saradnje sa generalom Mihailovićem pisali su kod nas, i naj­ bolje i najdokumentovanije, Boško N. Kostić1) i Stanislav Krakov2). Oni su izneli dosta podataka o Ljotićevim i Nedićevim naporima da uspostave vezu sa Mihailovićem i da ga ubede u potrebu saradnje i u narodu i na terenu. I Boško N. Kostić i Stanislav Krakov bili su ljudi vrlo bliski i generalu Milanu Nediću i Dimitriju Ljotiću i lično su učestvovali u razgovorima, kojima je ovo bio cilj. Kostić je bio i član delegacije, koja je išla u Bosnu kod Mihailovića (krajem fe­ bruara 1945. godine) i koja je ubrzala Mihailovićevu odluku o u jedi­ njenju svih antikomunističkih snaga pod njegovom komandom3). 1 u narodu, a i kod jednoga dela četničkih komandanata na oku­ piranom području Srbije bile su, naročito od početka 1944. godine, ]) Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana, 1949, str. 270. 2) Stanislav K rakov, General M ilan Nedić, knj. I; knj. II, Minhen 1963, 1968. ") Boško N. Kostić, Na istom mestu, str. 206-247.

516

sazrele želje za izmirenjem srpskih nacionalnih snaga. Između čet­ nika van okupiranog područja Srbije i generala Nedića i Dimitrija Ljotića postojale su, u granicama tadašnjih mogućnosti, veze i sa­ radnja. Zahvaljujući ovim vezama i saradnji i bilo je moguće, u to­ ku 1944. godine, da se četnički ranjenici sa područja tadašnje NDH smeste u Beogradsku vojnu bolnicu i tamo leče; oni od njih koji su bili teže ranjeni slati su na lečenje u Nemačku što je, razume se, bilo moguće samo tako što je postojala oružana saradnja između pojedinih četničkih grupa i Nemaca u borbi protiv partizana; ponekada i protiv ustaškoga divljanja4). Bez odluke, a verovatno i zna­ nja viših nemačkih faktora, stvarala se u drugoj polovini 1944. go­ dine, saradnja između srpskih oružanih odreda i nemačkih trupa na terenu, jer su bili upućeni jedni na druge5). Od samoga početka nemačke okupacije Dimitrije Ljotić je uticao na vodeće ljude da trezveno posmatraju nastalu situaciju i da se trude da se olakša položaj srpskoga naroda, koji nije bio kriv za stanje u kome se našao. On je apelovao kod njih i na rodoljublje i na razum i ukazivao na to da okolnosti nalažu da se glas rodoljublja potčini prosuđivanju i argumentima razuma. Za njega je okupacija bila veliko zlo i nesreća za narod, ali je on u razbuktaloj komunis­ tičkoj akciji za otimanje vlasti video još veću opasnost i nesreću za naš narod i zemlju. On je, s razlogom, video u tome put da komuni­ sti dođu na vlast. Znao je: okupacija je prolazna, a komunistička vlast želi da bude trajna. Ovo saznanje, koje je razvoj događaja po­ tvrdio, opredeljivalo je stav i rad Dimitrija Ljotića za celo vreme okupacije. Za celo vreme nemačke okupacije u Srbiji kod Ljotića su dola­ zili pojedini ljudi sa Mihailovićeve strane. Želeli su da se obaveste o tome kako Dimitrije Ljotić gleda na razvoj situacije u svetu, a neki su, istovremeno, tražili intervencije i pomoć za ovo ili ono. Iako L jo­ tić nije imao nikakve vlasti on se trudio da pomogne moleći one ko­ ji su vlast imali. Dimitrije Ljotić je bio odlučno protiv toga da dolazi do sukoba na terenu između Nedićevih oružanih odreda, naročito srpskih dobrovoljaca, sa četnicima, ali nije ni mogao, ni hteo, zabra­ njivati srpskim dobrovoljcima da se brane kada budu napadnuti što se, bez davanja povoda sa njihove strane, dešavalo i pogoršavalo ionako tešku situaciju na terenu. I Dimitrije Ljotić je, s razlogom, smatrao da četnici i njihova organizacija mogu postojati i u okupi­ 4) Početkom oktobra 1944. godine ostala je u Beogradskoj vojnoj bolnici prilično brojna grupa četnika sa područja izvan okupirane Srbije. N em ci nisu mogli da ih evakuišu. Pisac je ove četnike često posećivao. Posećivale su ih i grupe S D K i omladina Zbora, koje je bilo u Beogradu. Pisac je m eđu ovim četnicima imao u bliskih rođaka iz Hercegovine. 5) N ije poznato da je ova saradnja, u svoj svojoj raznovrsnosti, igde do sada opisana, a to bi ona zasluživala.

517

ranoj Srbiji, ali da se tu moraju uzdržavati od svake oružane akcije osim kada budu napadnuti od komunista. Pošto je među četničkim komandantima bilo ljudi koji su više radili na svoju ruku, nego što su se pokoravali Mihailovićevim naređenjima, nije bilo moguće izbeći sukobe na terenu. Da bi se to postiglo, Dimitrije Ljotić je nastojao da uspostavi ličnu vezu sa generalom Mihailovićem, koji je to i sam želeo. Ljotićevi napori u ovome pravcu bili su brojni: samo on i njegova naju­ ža okolina znali su za njih. O njima je bilo i pismenih svedočanstava, ali su nam ona danas, u potpunosti, još uvek nedostupna. Prema obaveštenjima, koja je primao od ljudi iz naroda, Ljotić je video da narod želi sporazum vodećih srpskih ljudi, ali je postojalo negde ne­ što što je to ometalo. U jednom razgovoru sa Ilijom Mihailovićem, koji se mnogo zalagao sa sporazum, Ljotić je rekao: „Vidite li, čika Ilija, da se narod i komandanti na terenu nađoše na istoj liniji pro­ tiv komunista. Međutim, meni još nikako ne polazi za rukom, i po­ red svih Vaših nastojanja kao i ostalih prijatelja, da se nađem sa đeneralom Mihailovićem. Bilo bi mnogo važno da se što pre nađe­ mo. Oni koji su gore nemaju kontakta i sporazuma, dok se narod, kao što vidite, bez ikakvog sporazuma našao na jednom frontu. Za­ to Vas molim da učinite sve s Vaše strane da se što pre sastanem sa đeneralom Mihailovićem ili njegovim punomoćnikom i da se dogo­ vorimo o radu“ 6). O tim pokušajima ostalo je sačuvano kratko pismo, koje je DimLtrije Ljotić, 10. oktobra 1943. godine, poslao Mihailoviću, a koje glasi: „Iako sam u Vašem pismu primetio jednu netačnost i jednu praz­ ninu, zbog izvanredno teškog položaja našeg naroda, saopštio sam donosiocu kad mislim doći. „A li smatram za svoju dužnost da stvari postavim na svoje mes­ to. Nisam Vam podneo nikakvu molbu, da biste je imali uvažiti, već sam samo izjavio sa svoje strane gotovost da se s Vama sastanem, smatrajući to sa gornjega razloga odavno potrebnim. „V i ste mi učinili čast verujući u m oju lojalnost, i u tome pogle­ du ste sasvim i potpuno u pravu. Ali, s obzirom da ja dolazim k Va­ ma, red je bio da Vi meni potvrdite svoju rešenost da ćete me primiti i ispratiti natrag isto tako lojalno, tj. đa prema meni ni Vi, ni Vaši ljudi, nećete ništa preduzeti što bi mom životu, slobodi ili zdravlju i časti štetilo. „U svako drugo vreme ova dva nedostatka bila bi dovoljna da na poziv ne dođem. Danas sam prinuđen da pređem preko toga radi do­ bra našega naroda, uzdajući se da ove omaške nemaju nikakvo rđavo značenje, već da su rezultat proste nepažnje. ®) Boško N. Kostić, N a istom mestu, str. ISO.

518

„Ako je drukčije ipak, dužno je Vaše čojstvo da me obavesti unapred te da ne dolazim, da ne bi na njemu ostao sram i prokletstvo. „Ako do polaska ne dobijem dakle nikakva nova obeveštenja, smatraću da ste m oje pismo primili i da ste saglasni sa m ojim tu­ mačenjem Vašega pisma, tj. da su svi nedostaci prosta omaška"7). Početkom maja 1944. godine trebalo je da, po saglasnosti Mihai­ lovića, dođe do sastanka između Dimitrija Ljotića, s jedne sratne, i generala Miroslava Trifum ovića i Dragiše Vasića, s druge strane. Vasić, međutim, nije došao na sastanak, koji je održan od 17. đo 19. maja 1944. godine u selu Brđane (Gorniji Milanovac). Na ovome sa­ stanku postignut je sporazum o saradnji i o držanju oružanih odre­ da na terenu i o zajedničkoj akciji protiv komunista. Jedno mesto iz sporazuma glasi: „Đeneral Mihailović prima u načelu izdržavanje u novcu i namirnicama od Nedićeve vlade u kome cilju saopštava vladi svoj normalni sastav, a u koliko ovo od vlade dobije odriče se dosadašnjih načina snabdevanja; đeneral Mihailović ima svoga de­ legata kod đenerala Milana Nedića"8). Druge tačke sporazuma predviđale su obustavu međusobne borbe i propagande napadanja; regrutovanje za Nedićeve odrede; zajed­ nički antikomunistički front u Srbiji i izvan Srbije; da general Ne­ dić pomogne stvaranje Sremskog četničkog odreda čišćenjem Srema od komunista „ u kome cilju će pomoći oružjem, municijom i osta­ lom spremom za do 4000 lju di"9) . . . Protiv ostvarenja ovoga spo­ razuma radile su one iste sile, koje su, 9. marta 1944. godine, ubile pukovnika Miloša Masalovića. Zatim je „ispod Avale ubijen od stra ne četnika Ceka Đorđević, državni pođsekretar pri predsedništvu Nedićeve vlade"10). Ilija Mihailović, koji se mnogo trudio oko ostvarenja saradnje na­ cionalista, bio je razočaran zbog neizvršenja postignutog sporazuma. On se, 24. jula 1944. godine, obratio generalu Mihailoviću jednim pismom u kome, između ostaloga, stoji: „Došao sam do zaključka da je bilo potrebno, po toj važnoj stvari, da dođem do Vas i da sa Vama vidim kako ta stvar da se jednom okonča. Pri ranijim prego­ vorima imao sam utisak da smo sasvim blizu sporazuma, ali eto dosad ovaj nije sproveden u život. Kad razgovaram sa predstavnicima je d ­ ne ili druge strane, izgleda da je tu dobra volja, ali ustvari negde se ipak koči, kad tako stvari stoje"11). Ilija Mihailović je predlagao da ga general Mihailović primi „ili samoga ili, što bih ja više voleo, zajedno sa g. Ljotićem (jer u tom slučaju imali bi sve podatke za 7) Iz privatne arhivo Boška N. Koštica. 8) Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana, str. 151. 9) Na istom mestu, str. 152. 10) Na istom mestu. n ) Na istom mestu, str. 154.

519

odluku, a ne bi se dalje moralo odlagati) kao što Vas je on u tome svom pismu umolio “ 12). Ilija Mihailović je tačno video stvari i verovao da će general Mihailović naći da je njegova „m olba umesna u našem opštem srps­ kom interesu, jer kakva su vremena zlo će biti ako ne budemo imali ujedinjene sve srpske snage, u trenutku nekog kraha, a obzirom da s jedne strane može doći crvena vojska a s druge Šubašić i Tito“13)... Do sastanka između generala Mihailovića i Dimitrija Ljotića ovaj put nije došlo, ali je došlo do sastanka između Ljotića i majora Ljubiše Terzića, komandanta četničkog korpusa u Svilajncu, koji je održan u selu Lipe, blizu Smedereva. Terzić je bio uspeo da pobegne iz nemačkog zarobljeništva u Englesku, a odatle da ode u Kairo i iz Kaira bude spušten u zemlju. Major Terzić je rekao Ljotiću, „da pojedini ljudi iz okoline Draže Mihailovića ometaju definitivan sporazum nacionalista, jer se plaše da ne izgube svoje položaje. Oni znaju da svi četnički odredi u Srbiji sarađuju sa dobrovoljcima ali, eto, opet ometaju sporazum"14). Komandant IV dobrovoljačkog puka, m ajor Vojislav Dimitrijević, dao je majoru Terziću dva minobacača, četiri automata, puške i municiju. Početkom septembra 1944. godine bio je učinjen još jedan po­ kušaj da dođe do sastanka između generala Mihailovića i Dimitrija Ljotića. Sastanak je ovaj put organizovao kapetan Predrag Raković. L jotić je, u pratnji Boška Koštica i Ranka Popadića, pošao na ovaj sastanak uz punu zaštitu Mihailovićevih organa na terenu. Kada su bili stigli do mesta gde je sastanak trebao da se održi, saopštio im je Vlada Jovanović, Mihailovićev ilegalni okružni načelnik za okrug Kraljevo, koji je pratio Ljotića, da je sastanak morao biti odložen zbog napada partizana na četnike. Kada mu je saopšteno da se sas­ tanak neće održati i da se odlaže za docnije, Ljotić je rekao: „Velika je šteta da se nismo m ogli sastati sa đeneralom Mihailovićem. Molim VcS, gospodine Jovanoviću, učinite sve što do Vas stoji da se što pre sastanem sa Mihailovićem, jer je stvar vrlo hitna, čak presudna po celu našu nacionalnu stvar“ 15). Mihailovićevim predstavnicima u Beogradu, majorima Petroviću i Joksiću, koji su ga posetili, L jo­ tić je rekao da se nije sastao sa Mihailovićem i zamolio ih „da i oni sa svoje strane porade kako bi do ovoga sastanka došlo. Sastanak je hitan i šteta je svakoga časa koji se gubi"16). Pravi razlog zbog koga ovoga puta nije došlo do sastanka izme­ đu Dimitrija Ljotića i generala Mihailovića doznajemo iz pisma, koje je Mihailović, 16. marta 1945. godine, poslao Ljotiću preko Boška * '-)

13) 14) 15) 16)

520

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu. mestu, m estu, m estu, mestu,

str. str. str. str.

154. 158. 163. 164.

Kostića, koji je bio kod njega u Bosni. „Žalim, stoji u pismu, što se u Srbiji nismo našli u toku pošloga leta, znam da ste čak i bili došli, ali Vas je tada sreća služila, da ne naiđete na jednu zamku koja Vam je bila postavljena. Tu Vam je Bog pomogao. Događaji su omeli na”; sastanak, a oni se razvijaju suviše brzo i nepredviđeno1117). Zasedu, sa namerom da ubije Dimitrija Ljotića, bio je organizovao Dušan Radović-Kondor koga je, kasnije, likvidirala jedna „crna trojka"18). U međuvremenu bilo je došlo do sastanka između generala Milana Nedića i generala Mihailovića, koji je održan avgusta 1944. godine. Posrednik je i ovaj put bio Predrag Raković. Kostić piše: „Poka­ za mi i pismo đenerala Draže Mihailovića, upućeno bivšem ministru spoljnih poslova Aleksandru Cincar-Markoviću, u kome ga Draža moli, da bude kao savetnik Rakoviću. Dalje mi Raković reče da je do­ bio nalog od đenerala Mihailovića da povede Dimitrija Ljotića na sastanak sa njim, ali su juče, dodade, Kalabić i Račić odveli đenerala Nedića“ 19). Raković je insistirao da, i pored toga, treba da dođe do sastanka između Ljotića i Mihailovića. Rekao je: „V i budite sprem­ ni, a ja ću za nekoliko dana ovu stvar svršiti. Sad mi je glavno da primim oružje i municiju koju nam daje Nedićeva vlada, pa i Vas molim da mi pomognete da se to što pre obavi“ 20). Do sastanka izme­ đu generala Mihailovića i generala Mušickog došlo je polovinom septembra 1944. godine u selu Koceljevu. Mihailo Čubrilo, pratilac generala Mušickog, kazivao je o tome sastanku: „ . . . Prišavši Mihai­ loviću, Mušicki ga je pozdravio po vojničkom propisu i srdačno su se rukovali. U razgovoru su ostali oko 40 minuta"21) .. .

3. Rezultat svih ovih dodira, razgovora i poseta bio je, da je gene­ ral Mihailović, 6.septembra 1944. godine, doneo odluku o objedi­ njenju svih nacionalnih snaga. Predstavnik SDK na sastanku kod generala Mihailovića, kapetan Radoslav Protić, doneo je Mihailovi­ ćeve pismene instrukcije za SDK, koji je ostao samostalna forma­ cijska jedinica sa jasno određenim zadacima. Za veze sa Mihailovićevom Vrhovnom komandom određeni su inž. kapetan Milosav Va­ siljević i kapetan Radoslav Protić. Mihailović je, tom prilikom, re­ kao: „V i legalni odredi treba da činite jezgro naše buduće vojske1122). 17) !8) 19) 20) 21) 22)

Na istom mestu, str. 216. Borivoje M . Karapandžić, Na istom mestu, str. 285. Na istom mestu, str. 156. Na istom mestu, str. 157. Na istom mestu, str. 166. Na istom mestu, str. 165.

521

Bilo je, međutim, sve drukčije od onoga što se htelo. Ujedinja­ vanje nacionalnih snaga, koje je narod želeo, došlo je sasvim kasno kada je već bila zapečaćena sudbina nacionalne Jugoslavije. I ge­ neral Mihailović i njegov CNK zavaravali su se, još uvek, nadom na neko razumevanje od strane Anglo-Amerikanaca, koji su već bili ustoličili Tita. Pod uticaj em Mak Daula Mihailović je verovao da Sovjeti ne smeju preći Dunav jer bi to, navodno, bio „povod za prekid odnosa i otvoreni sukob između Sovjeta i Anglo-Amerikana­ ca". U vezi sa ovim Mihailovićeva propaganda izdala je s l u ž b e n o saopštenje. U saopštenju Komande Srbije navedene su tri tačke Mak Daulove zvanične izjave: 1. „Partizanima u Jugoslaviji je ukinuta svaka saveznička pomoć jer je nisu upotrebili protiv okupatora već za postizanje svojih partijskih ciljeva; 2. u Kraljevinu Jugoslaviju uskoro iskrcaće se samo Američke trupe koje će omogućiti narodu da bez ičijeg pritiska izrazi svoja demokratska načela; 3. saveznici su doneli rešenje da se odmah razoružaju i raspuste partizanski odre­ di u Francuskoj i Italiji, a da oružane snage mogu biti samo reguralna vojska"23). Vrhovna komanda JVUO saopštava: „Sef američke misije pri Vrhovnoj komandi JVUO saopštava: „Saveznici su ras­ pustili sve partizanske odrede u oslobođenoj Italiji i Francuskoj. U Italiji i Francuskoj saveznici formiraju redovnu vojsku"24). CNK, koji je zascdao od 20. do 23. jula 1944. godine, doneo je jednu Rezoluciju, kojom osporava legalnost vlade dr Ivana Subašića, jer, navodno, u njoj nisu zastupljene demokratske snage ni Sr­ ba, ni Hrvata, ni Slovenaca, čak ni KPJ, „već delegirani pojedinci koji u partizanskom pokretu ne predstavljaju nikakvu organizacij­ sku snagu"22). Tekst Rezolucije bio je dostavljen vladama Amerike. Velike Britanije i Sovjetskog Saveza, koji CNK smatra saveznikom. Na osnovu ove Rezolucije izdao je general Mihailović, 25. jula 1944. godine, Proglas Srbima, Hrvatima i Slovencima. Iznoseći svo­ je teze o svome i komunističkom pokretu otpora i okrivljujući ko­ muniste za rušenje narodnog jedinstva i izazivanje građanskog rata u zemlji, Mihailović, u skladu sa stavom Rezolucije, odbija da priz­ na vladu dr Ivana Šubašića „smatrajući da je ona, i po svome sa­ stavu i po svojoj politici, jednako štetna i po srpski, i po hrvatski i po slovenački narod"26). Mihailović poziva i Srbe, i Hrvate i Slovence da se „okupe oko CNK, kao narodnog vodstva, i oko naše oružane si­ le, i da slušaju uputstva i naređenja koja im oni budu izdavali"27). Proglas, na kraju, sadrži i dve krupne zablude: da on ,,u zajednici sa našim moćnim saveznicima", kojih nije nigđe bilo, može slomiti 23) Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana. str. 170. - J) Ka islom m estu, str. 171. 25) Fotokopija R evolucije kod piscu. 26 ) Fotokopija Proglasa kod pisca. 27) istom mestu..

„poslednji otpor neprijatelja i da surovog i bezdušnog okupatora izbacimo iz naše toliko napaćene zemlje". I, dalje, da sa saveznicima „naši odnosi obrazovanjem vlade dr Ivana Šubašića nisu niukoliko izmenjeni — i mi se borimo za velika načela slobode za koja se bore ostali ujedinjeni narodi: za istinsku demokratiju i socijalnu pravdu protiv svake diktature i tiranije"28). Sve su ovo bile krupne zablude i zatvaranje očiju pred stvarnoš­ ću kakva je bila. Najkrupnija zabluda bila je verovanje, da su i So­ vjeti Mihailovićevi saveznici i da njihove trupe ne smeju preći Du­ nav. Mak Daul je priznao da je on lično učestvovao u stvaranju ovo­ ga uverenja. On veli, da je bio došao na ideju da se spusti u Jugosla­ viju 200 padobranaca i „da u Bosni i drugim krajevima primimo ne­ mačku ponudu kapitulacije. Samim tim uspostavili bismo saveznič­ ku civilnu upravu u svim krajevima Jugoslavije koje bismo mogli podvrći svojoj kontroli, sve ovo privremeno, i sve pre nego što So­ vjeti prodru prema Zapadu. Ovaj sam predlog dopunio i drugim: da savezničke trupe prenesemo na područje severnoga Jadrana i okre­ nemo ka Dunavu, mesto teške i spore kampanje preko Italije, koja nas je preskupo koštala. Uostalom, ovo nije bila m oja zamisao, jer ja nisam vojni stručnjak, već ideja koju su mi dali vojni profesio­ nalci, kako bi na Dunavu presekli Sovjete, koje bi tu zaustavili"29). Sećamo se psihoze koja je vladala u Beogradu u drugoj polovini septembra i početkom oktobra 1944. godine: i Mihailovićevi ljudi su lepili po ulicama sovjetofilske proglase u kojima se pozdravlja Crvena armija, koja će pomoći četnike u borbi protiv Tita i parti­ zana (a Tito je tada sedeo u Moskvi). Kada je Crvena armija došla na tlo uže Srbije toj sovjetofilskoj sablazni podlegli su neki Mihai­ lovićevi komandanti, koji su, zatim, svoju zabludu skupo platili. Ni general Mihailović ni oni nisu mogli da se mire sa stvarnošću: u na­ porima da svoje iluzije pretvore u stvarnost njih je mlela prava stvarnost i sve više ih satirala. Oni su verovali, jer su tako obmanji­ vani, da će se iskrcati Anglo-Amerikanci, a došla je Crvena armija, koja je ustoličila Tita i jugoslovenske komuniste. Oni su verovali da su im Britanci i Amerikanci saveznici, a ovi su ustoličili dr Subašića kao čoveka Titovog poverenja. Mihailović je, i krajem 1944. godine, precenjivao podršku na­ roda u koji se uzdao kao da nije znao da narod ume biti i prevrtljiv. Dr Zivko Topalović piše: ,,U pismu, koje mi je uputio 18. novembra 1944. godine, Mihailović se uzdao u dve snage, mimo vojske. On veli: izdržaće narod u otporu komunističkom režimu i u naslonu na na­ rod izdržaću ja lično. Ja neću da napustim narod i uz njegovu po­ dršku hoću da se borim protiv svih i svakoga. 2S) Na istom mestu. 2Đ) Otkriće pukovnika M ak D aula („G lasn ik " S IK D 1969, str. 9).

..N jeg oš", sv. 23, juni

Mihailović je patio od dve zablude. Prvo, da je pod svim okolno­ stima glavna stvar raspoloženje naroda. To je moćna činjenica u miru, kada narod ima slobodu da se opredeljuje i slobodno dela. Ali ne i u ratu, gde odlučuje sila. Ko tada bude pobednik oružjem, tome se narod milom ili silom pokori. Drugo, Mihailović je imao još jednu slabost, koja je smetala njegovom zdravom rasuđivanju. On je bio fatalista i duboko verovao: da ga vodi Božja promisao i da zaslu­ žuje Božju pomoć. I kada sve izgleda propalo, njemu, vernom sluzi Božijem, Bog će poslati spasenje"30).

4. Odluci generala Mihailovića o objedinjenju svih nacionalnih sna­ ga prethodila je njegova odluka o o p š t o j m o b i l i z a c i j i na području okupirane Srbije. Bilo je jasno da nastaje teška situacija za sve antikomunističke borce i đa se, zbog toga, mora tražiti neko rešenje. Ono je, da sovjetske trupe nisu bile prešle i preko Dunavu i iz Bugarske na tlo Jugoslavije, moglo biti nađeno u pružanju otpo­ ra navali partizana na Srbiju. Povlačenje nemačkih trupa sa područ­ ja Srbije ometalo je snabdevanje municijom što je znatno otežava­ lo borbu. Uz to još i ovo: u toj i takvoj situaciji zavaravalo se čet­ ničko i vojničko i političko vodstvo nadom u Anglo-Amerikance i u njihovo iskrcavanje na Jadranu; u toj nadi sadržan je znatan deo tragedije četnika u Bosni. Kada je postalo jasno da se, zbog nastale situacije, ne može osta­ li u Srbiji, postavljalo se pitanje: na koju stranu treba ići i kuda se treba povlačiti? Pojavile su se bile tri teze i tri plana: povlačenje za Sloveniju, za Bosnu ili preko Crne Gore i Albanije za Grčku. Povlačanje za Sloveniju predlagao je Dimitrije Ljotić i objašnajavao ga, pored ostaloga, time što je bio ubeđen da se Angio-Amerikanci neće iskrcati. Ali, govorio je Ljotić, „ako pretpostavimo da je tačno da će se iskrcati Anglo-Amerikanei, pitam ja kako će se izdržati vojska i ostali svet koji tamo krene. Nas bi trebalo da bude preko 100.000. Mi moramo povesti sobom i mnoge intelektualce, političa­ re, javne radnike, profesore itd., koji su se istakli u borbi protiv ko­ munizma. Za izdržavanje ovoga naroda treba mnogo. Da ne uzmeno u obzir municiju, odeću, obuću, lekove i itd., već da mislimo samo na hleb, pa ako računamo da nam po glavi dnevno treba najmanje 500 grama, onda nam je potrebno dnevno preko 50.000 kg. hleba, a ko će nam to dati kada znamo da su ti krajevi tamo opljačkani i m išteni. Ako nam oni garantu ju da se torno možemo snabdeti samo 30) D r Živico Topalović, Pokreti otpora .. ., str. 206-207.

524

hlebom, ja pristajem da krenem, jer i odatle možemo otići u Slove­ niju, pa iako bi nas to mnogo izmučilo i brojem sm anjilo"31). Četničkoj delegaciji, koja je bila došla da ga nagovara za povlačanje u Bosnu Ljotić je ponovio svoje argumente, izneo im kako je on mnogo pre rata ukazivao na komunističku opasnost i predlagao mere protiv toga. „Sada, rekao je Ljotić, pošto se sve to obistinilo što sam govorio i pisao, ja Vas molim da učinite sa vaše strane sve što možete da bar u poslednjem momentu dvanaestog časa uradimo bar to, da zajednički odstupimo, i to u Sloveniju"32) . . . Jednoj gru­ pi Crnogoraca, sa Savom Radonjićem na čelu, objasnio je Ljotić zbog čega on predlaže da se ide u Sloveniju: „M oj je plan da se svi nacionalni borci povlače u Sloveniju, gde, držim, da ćemo se najpre sresti sa saveznicima. Mi i tamo idemo u našu zemlju i ne mislimo da prelazimo granice i krajeve naše zemlje i našeg naroda. Ja sam tri dana išao po Srbiji. Išao od sela do sela da se sastanem sa Dra­ žom i da se sa njim dogovorim u ovom kritičnom času. A li nam, ne­ prijatelji, njegovi i moji, to nisu dozvolili. Vodili su me od kuće do kuće, od sela do sela, i nisu mi dali da se nađem sa Dražom"33). L jo­ tić je objasnio delegaciji zbog čega ne može da pristane da se povlači u Crnu Goru. „Eto, rekao je, Parežanin ide do Pavla, pa će mu on. pođe li mu za rukom đa se prebaci do njega, sve objasniti. Ja sam njemu stavio to u zadatak i on kreće na put u najkraće vrem e"34). Sa svoje strane pripremao je vojvoda Pavle Đurišić povlačenje preko Albanije za Grčku što je bilo mnogo realnije od povlačenja za Bosnu. O tome su vođeni ozbiljni pregovori. Đurišićev delegat bio je dr Ilija Vujović, koji je bio na čelu jedne delegacije (Filip Drakić, Miljan Radonjić, Sava Vukadinović). Oni su, 22. novembra 1944.godine, potpisali sa predstavnicima nacionalnih Albanaca je ­ dan sporazum o saradnji. Prema tome sporazumu albanske nacio­ nalne snage se stavljaju pod komandu generala Mihailovića ,,i pri­ ključuju se četničkim jedinicama komande Crne Gore i Sandžaka, kojima komanduje vojvoda Pavle Đurišić"35). Bilo je dogovoreno da nacionalne snage osiguraju slobodan put od Skadra do grčke granice jugoslo venskim trupama „ako to bude naredila jugoslovenska V r­ hovna komanda, da ovi tamo idu i probijaju neprijateljski lanac, radi priključenja savezničkim trupama, koje se nalaze na grčkoj teritoriji, a po završenom osiguranju albanske nacionalne snage se priključuju i sleduju jugoslovenske odrede"36). 31) Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana, str. 173-174. 32) Na istom mestu, str. 174. 33) Na istom mestu, str. 179. 34) Na istom mestu, str. 179. 35) D r Ilija V u jović, N aš ratni ugovor sa Albancim a (u novem bru U „G lasn ik" S IK D „N je g o š", sv. 3, juni 1959, str. 60. SG) Na istom mestu, str. 60.

1944).

525

Albanski predstavnici su se obavezali da prime na svoj teret sve izbeglice, koje se budu nalazile uz četničke odrede Crne Gore i da se staraju o njima do kraja rata. ,,U slučaju ako jugoslovenska Vr­ hovna komanda odredi drugi pravac kretanja, da dođe u kontakt sa savezničkim snagama, albanske nacionalne snage idu zajedno sa četničkim odredima Crne Gore i dele zajedničku sudbinu1*67). Bilo je predviđeno da Đurišić pošalje 5.600 četnika i preuzme komandu u Skadru, a da Albanci pošalju 6.700 svojih vojnika u Podgoricu ,,u sastav četničkih jedinica, te na taj način da otpočne objedinjenje vojnih snaga1138). O ovome zaključenom sporazumu bio je obaveš­ ten, preko veze Pavla Đurišića, i general Mihailović, koji je rekao: „Više uradi dr Vujović za pet dana, nego sve naše vlade za dvadeset godina"39). Prema kazivanju Predraga Lj. Cemovića i sam vojvoda Pavle Đurišić vodio je razgovore sa princom Mark Đonom sa kojim se i sa­ stao 3. oktobra 1944. godine. Pri povratku sa ovih razgovora vojvoda Pavle je bio ranjen kod rečice Cijevne i dugo se morao lečiti u bol­ nici. To je bilo pre misije dr Ilije Vujovića40) . .. Negde u ovo vreme padao je i odlazak Ratka Parežanina sa jednom grupom dobrovoljaca u štab vojvode Pavla Đurišića sa zadatkom da privoli Đurišića da se i on, sa svojim četnicima, povuče za Sloveniju. Parežanin je zatekao Đurišića u bolnici i preneo mu poruku Ljotićevu i obrazložio je sa već pomenutim razlozima. Kad mu je izneo sve ove razloge i pod­ vukao da Ljotić ne veruje da će se iskrcati ni Englezi ni Amerikanci, Đurišić je rekao: ,,I ja se bojim da će Ljotić imati pravo", ali odmah dodade kako mu iz Dražinoga Vrhovnog štaba redovno javljaju da će se Englezi iskrcati na obalama Jadrana i da on očekuje, po poslednjim depešama koje je primio iz Komande, dolazak velikog bro­ ja četnika iz Srbije, Bosne i Sandžaka — oko 100.000 l j u d i . . . Bolje bi bilo da je i Ljotić krenuo ovamo. Šteta da dobrovoljci ne idu u Crnu Goru nego u Sloveniju"41). Đurišić je ipak otišao u Bosnu. Na rastanku rekao je Parežaninu: „Mi ćemo u Bosnu našem komandantu, a ti ćeš sa tvojom družinom u Istru, u tvoju sadašnju bazu. Ti si dosta učinio za nas, trudio si se iskreno, mnogo, i tvoj a hrabra četa s tobom na čelu bili ste nam uvek od pomoći. Mi smo vam na tome od srca zahvalni i to nikada ne možemo zaboraviti. Pozdravi Ljotića i sve tv oje"42). 37) Na istom mestu. 3S) N a is to m m e s tu , str. 61. 3S) Na istom mestu, str. 62. 40) Predrag L j. Cem ović, O d Podgorice do Gradiške (U „N je g o š", sv .7, juni 1961, str. 47-49. 41) E alko Parežanin, M oja m isija u Crnoj Gori, str. 30. 42) Na istom mestu, 120.

526

„G lasn ik "

SIK D

Jedna grupa Engleza se, stvarno, bila iskrcala na Jadranu i o iome je general Trifunović bio obavestio Đurišića. „Radi ovoga je formirana jedna grupa korpusa sa zadatkom da uspostavi kontakt sa Englezima. Depeša je imala malo svečan ton. Videlo se da se ge­ neral iskreno obradovao iskrcavanju toliko očekivanih „saveznika". Do ove grupe Engleza, probio se major Voja Lukačević i stavio im se na raspoloženje. Englezi su majora Lukačevića predali kom unis­ tima. Kada se ovo saznalo, poslata grupa korpusa je povučena na­ trag za Goražde"43). Ideja za povlačenje u Bosnu došla je od Mak Daula. U jednom pismu, koje je Mak Daul napisao generalu Mihailoviću, stoji: „Ja bih lično želeo da Vas posavetujem da se sa svim svojim snagama prebacite u Bosnu i gledate da što više ljudi sačuvate. Prema mojim obaveštenjima, Sovjeti nisu smeli preći Dunav. Na žalost i s obzirom na to da su oni naši saveznici i da m oja i britanska vlada pomažu svakodnevno partizane oružjem i municijom, Vi ste u nem ogućno­ sti da se svemu tome oduprete. Kad prikupite Vaše snage u Bosni, ja bih Vas savetovao da se, preko Hrvatske, prebacite u Sloveniju i držite taj deo Jugoslavije slobodan od svih Vaših neprijatelja. Am e­ ričke trupe će stići na granicu Slovenije i ja verujem da ćete Vi, po završenom ratu, pobediti politički, jer se borite za iste ideale za koje se i moja otadžbina bori. Po mome povratku ja ću učiniti sve i ve­ rujem da ćemo se uskoro videti"44). Interesantno je, da je i Mak Daul savetovao Mihailoviću ono isto što mu je, mesecima pre toga, savetovao bio i Dimitrije Ljotić: da se sa svojim snagama povuče u Sloveniju gde se, pored SDK, nala­ zio i vojvoda Dobrosav Jevdević, a došao je i vojvoda Momčilo Đujić sa svojom Dinarskom divizijom. Sve to, ukupno, predstavljalo je znatnu borbenu snagu .. . Kada se, sa svojim četnicima i sa narodom koji je bio pošao sa njima, našao u Bosni i video kako se situacija razvija, i da je, umesto dolaska Engleza, zavladao tifus i u vojsci i u narodu, Pavle Đurišić je zažalio što nije odmah pošao za Slo­ veniju, gde se i tako već vršila koncentracija nacionalnih snaga. Kada se vojvoda Đurišić. sa svojim prvacima, bio rešio da iz Bos­ ne ide u Sloveniju već je bilo kasno. Kada je, 26. marta 1945. godi­ ne, prošao kraj Zeravaca na putu za Sloveniju, general Miodrag Damjanović se video i sa vojvodom Pavlom. „ . . . Sa Pavlom je raz­ govarao dosta kratko. Đeneral Damjanović je upoznao Pavla sa Dražinom naredbom o stvaranju Istaknutog dela Vrhovne komande, kao i o svome postavljanju za komandanta svih objedinjenih nacio­ nalnih snaga, koje su već u Sloveniji"45). « ) Predrag I.j. Cem ović, Na istom mestu, str. 52. 44) M ilan Stojanović, Sećanje na generala Dražu n ik" S IK D „N je go š", sveska 24, decem bar 1969, str. 9. 45) Predrag L j. Cem ović, Na istom mestu. str. 71.

M ihailovića.

(U

„G la s­

527

Ako je još krajem 1944. godine bilo moguće da se i četnici iz Crne Gore prebace za Sloveniju, to se početkom 1945. godine pokazalo nemogućim. Jednim delom zbog izmenjene situacije na terenu, a drugim zbog toga što su i nemačke mogućnosti postale znatno manje. Bilo je osnovno jasno: bez nemačke pomoći i zalaganja bilo preba­ civanje transportima bilo probijenje preko terena, bilo je nemoguće bez pomoći Nemaca čije su snage sve više slabile. I u ovoj, veoma tra­ gičnoj fazi, činili su i Dimitrije Ljotić i vojvoda Momčilo Đujić sve što su znali i mogli, da se omogući dolazak Pavla Đurišića i njego­ vih ljudi u Sloveniju. Kao i u drugim slučajevima, koji su se ticali nacionalnih Srba, tako je i ovde velika nada polagana u zauzimanje Hermana Nojbahera, koji je dobro poznavao i Pavla Đurišića i1ceo njegov slučaj. Pre nego što je nacionalna delegacija pošla iz Ilirske Bistrice za Bosnu, poslao je Ljotić, 21. februara 1945. godine, depe­ šu Nojbaheru u kojoj mu javlja da se u Bosni nalazi 15.000 boraca i oko 15.000 izbeglica, koji žele da dođu u Sloveniju. Moli za hitan odgovor da li se vojska i narod mogu prebaciti vozom tamo gde se nalaze ostali borci. Trebali bi da se ukrcaju ili kod Broda ili kod Gradiške. Ljotić je, 25. marta 1945. godine, obavestio Đurišića: „Još na prvi glas preduzeli smo što do nas stoji da dođeš ovamo. Juče je stigao odgovor dosta negativan, ali je odmah poslat telegram p r e s a n t a n Nojbaheru da se tvoja stvar što pre povoljno okonča i ti­ me ojača ovde srpski nacionalni front, bez toga će Jugoslavija otići kod Tita. Teškoće su velike, ali se dobru nadamo"46 Istoga dana, 25. marta, poslao je i Ratko Parežanin jednu depešu Đurišiću kojom ga obaveštava, da su Ljotić i Đujić bili kod komandujućega generala i tražili njegov pristanak što je on obećao47). Parežanin veli dalje, da je u Beču izneo i patrijarhu Gavrilu i vladici Nikola ju kakav je Đurišićev položaj. Oni mu šalju svoj blagoslov i vele da treba da dođe u Sloveniju48). L jotić je ponovo, 28. februara 1945. godine, javio Đurišiću, da se sve preduzima za njegov dolazak u Sloveniju. Opet naglašava đa bi i Mihailović trebao da dođe tamo, da se izvrši koncentracija nacio­ nalista, ,,a tu je mesto i njemu, u žarištu bitke, jer se odatle, gde se nalazi, na ishod ne može uticati. I ti u tome pogledu u t i č i . .. Trans­ port je težak. Da li bi mogao sa svojima krenuti Bihaću, a mi odavde da te . .. prihvatim o"49) .. . Kad se, na putu za Bosnu, zadržao u Beču, Boško Kostić je posetio Nojbahera po ovoj stvari. U svome i z v e š ­ t a j u o poseti Bosni Kostić piše: „U veče sam prim ljen od Nojba­ hera kome sam saopštio da je delegacija prispela i molio da nam obezbedi avion za što brži odlazak. Od Ljotića preneo sam mu molbu 4S) 47) 4S) 49)

528

Iz privatne arhive Boška N. Kostića. Na istom mestu. Na istom mestu. Na istom mestu.

da se što pre povoljno reši pitanje dolaska vojske Pavla Đurišića i Petra Baćevića. Nojbaher mi je rekao da sutra pre podne dođem kod njega . . . Za dolazak vojvode Đurišića saopštio nam je da još nema odobrenja iz Berlina, ali on misli da odobrenje nećemo ni dobiti. Kazao nam je da se ne slaže sa Ljotićevim izlaganjem i da je mnogo bolje da Đurišić ostane u Bosni gde se i sada nalazi. Za Bačevića re­ kao je da nema ni govora o nekom njegovom dolasku kod nas . .. Aćimović i ja imali smo nekoliko sastanaka sa Nojbaherom i svaki put pitao sam ga za rešenje o dolasku Đurišića i Baćevića. Uvek sam dobio negativan odgovor"50). Boško Kostić kazuje, isto tako, da su u Beču posetili patrijarha Gavrila Dožića i vladiku Nikolaja Velimirovića. „Vladika je svako­ me od nas dao krstić i ikonicu, skrenuo nam pažnju da treba da se javimo i patrijarhu Gavrilu. Zamolio nas je da mu se pre odlaska javimo još jednom. Od vladike Nikolaja otišli smo kod Patrijarha, koji je stanovao u istome hotelu „Imperial". Patrijarh nas je, isto tako, ljubazno primio i kada smo izložili cilj našega puta on nam je isto tako kazao da mu se j a v i m o . . . Pred dolazak iz Beča ponovo smo posetili Patrijarha i Nikolaja koji su nam dali svoj blagoslov i svoju zajedničku poruku Draži Mihailoviću"51).

5. Delegacija koja je, 28. februara 1945. godine, otišla iz Ilirske Bistrice za Bosnu kod generala Mihailovića mogla bi se nazvati d elegacijom i z m i r e n j a . Njoj su pripadali: u ime Hrvatske armije general Matija Parac; u ime četničke Dinarske divizije major Mile Kapetanović; u ime grupe vojvode Dobrosava Jevđevića major Vasa Marović; u ime SDK Boško N. Kostić. U Beču su im se pridru­ žili: Milan Aćimović, bivši ministar, m ajor Ivan Pavlović, bivši ko­ mandant Beograda i Jovan-Joca Nalević. Zbog okolnosti, koje nisu zavisile od delegacije, za Bosnu su mogli otići samo: Milan Aćimović, Boško N. Kostić, Ivan Pavlović i Jovan-Joca Nalević. Parac, Kape­ tanović i Marović morali su ostati i čekati povratak delegacije. „Ova trojica, veli Kostić, predala su meni sve poruke i pisma što su imali za generala Mihailovića"52). Delegacija je stigla u Rudanku, u Bosni, 15. marta 1945. godine. Odlazak ove delegacije bio je moguć samo tako što se za nju bio založio Herman Nojbaher. Delegaciju je, od Beča do Mihailovićevog štaba, pratio Rudolf Šterker kao pokriće pred ustaškim vlastima. Iz opisa putovanja ove delegacije vidi se da 50) Na istom mestu. 51) Na istom mestu. 52) Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana, str. 207.

529

je to bio težak i opasan put: svi delegati su putovali pod drugim imenom53). Rezultat posete ove delegacije bio je utvrđivanje izmirenja nacio­ nalista i osnivanje Istaknutog dela Vrhovne komande: sve nacio­ nalne jedinice došle su pod komandu generala Mihailovića. Mihai­ lović je rekao Kostiću: „Ja sam odredio Miodraga Damjanovića, pukovnika Ljubu Jovanovića-Patka i potpukovnika Sinišu Ocokoljića-Pazarca da se sa Vama vrate u Sloveniju. Oni uživaju moje poverenje, a nadam se da će uživati poverenje i gospodina Ljoti­ ća "54). Glavni cilj ove misije bio je, da se general Mihailović privoli da i on dođe u Sloveniju, ali je on to stalno odbijao. Ljotić mu je bio poručio, pored ostaloga, i ovo: ,, . . . Mi nacionalisti ne smemo dozvoliti da Tito osvoji Sloveniju. Ona, naprotiv, mora ostati u ru­ kama nacionalista. On je sa Slovencima već postigao sporazum i oni su obrazovali Nacionalni komitet koji će proglasiti slobodnu federa­ tivnu jedinicu Kraljevine Jugoslavije ■ — Sloveniju — koja ne priz­ naje Tita nego Kralja Petra II. Nacionalni komiteti Istre i Primorja objaviće svoje priključenje federativnoj jedinici Sloveniji u sas­ tavu Jugoslavije. U danom momentu pozvaće se Kralj Petar II. da dođe u Sloveniju i preuzme svoju kraljevsku vlast. Sve nacionalne snage imaju se staviti pod komandu đenerala Andreja (I. Preze-

lja55). Delegacija, koja je išla u Bosnu, sastala se pri povratku, u Bre­ zicama, sa onim članovila koji nisu mogli ići u Bosnu. Zajedno sa ge­ neralom Damjanovićem stigli su u Postojnu 26. marta 1945. godine odakle su otišli za Ilirsku Bistricu gde je, 27. marta 1945. godine, posle podne, „đeneral Damjanović na skupu svih dobrovoljačkih i četničkih oficira saopštio odluku đenerala Draže Mihailovića, da sve nacionalne odrede u Sloveniji stavlja pod svoju komandu i da se do­ brovoljci i četnici od sada imaju zvati Kraljevska jugoslovenska v oj­ ska u Otadžbini"56). Poseta nacionalne delegacije iz Slovenije kod generala Mihailo­ vića u Bosni imala je za posledicu i to, da je došlo do ličnog približenja između generala Mihailovića i Dimitrije Ljotića. Mihailović je dao Kostiću i šifru za održavanje radio veze između njega i Ljoti­ ća. Kostić piše: „Ljotićeva stanica u Bistrici dobila je znak T 25. Pukovnik Jovanović, šef šifre, po nalogu đenerala Mihailovića, upu­ tio me je u rad sa ovom šifrom. Kad smo bili sa ovim gotovi, đeneral Mihailović uze svoju četničku šubaru, pruži mi je i reče: „Ovo ša53) Na istom mestu, str. 207-234. 54) Na istom mestu. str. 215. 55) Na istom mestu, str. 211. E(>) Na istom mestu, str. 234.

530

ljem gospodinu Ljotiću. šaljem mu m oju šutaaru od srca, u znak prijateljstva i bratstva, a u duhu naše zajedničke borbe"57). Mihailović je, 16. marta 1945. godine, napisao Dimitriju Ljotiću pismo, koje glasi: „Gospodine Pretsedniče, odavno sam očekivao dolazak Vašeg kurira. On mi je doneo Vaše pismo od 29. januara, upravo doneo ga je Košta (Milan Aćimović) zajedno sa njime. „Žalim da se u Srbiji nismo našli u toku prošloga leta, znam da ste čak i bili došli, ali Vas je tada sreća služila, da ne naiđete na jednu zamku koja Vam je bila postavljena. Tu Vam je Bog pom o­ gao. Događaji su omeli naš sastanak, a oni su se razvijali suviše brzo i nepredviđeno. „Sa radošću pozdravljam Vaš rad na objedinjavanju svih nacio­ nalnih sanaga i ako u poslednjem momentu. Vremena još ima ipak da se najnužnije organizuje i poveže. Košta i Vaš delegat preneli su mi Vaše poruke i budite uvereni da ih ja primam od prve do poslednje. Visoki gospodin, koji nam je trebao sada mnogo pomoći, otka­ zao nam je, a pomoć nam je toliko nužna. Zato molim da Vi na sebe primite sve da bi nam se ova pomoć ostvarila i đa pronađete moguć­ nosti sa našim ljudima da bi se ona ostvarila i da dođe do nas. „Poslaću m oje ljude sa ovlašćenjima koji uživaju m oje puno po­ verenje a koji će uživati i Vaše. „Bez obzira na sve teškoće koje preživljuiemo, ja sam uveren da ćemo uz Božju pomoć u borbi za Kralja i Otadžbinu postići sve što želimo. „Šaljem pozdrav svima Vašim borcima i Vama lično uz poštovanje Vaš 16. marta 1945. Drag. M. M ihailović"58). Uspostavljena veza između generala Mihailovića i Dimitrija Ljotića nije dugo trajala. Dok je trajala održavana je radio vezom, koja je počela 27. marta 1945. godine i trajala do 23. aprila iste go­ dine, kada je Dimitrije Ljotić poginuo u automobilskoj nesreći na putu od Postojne za Sv. Petar kod Gorice. L jotić je na ovaj put bio pošao radi sastanka sa patrijarhom Gavrilom Dožićem i episkopom dr Nikolajem Velimirovićem koji su, po jednom e planu, trebali da idu u Švaj carsku radi toga da bi pokušali uraditi nešto za našu na­ cionalnu stvar. Draža Mihailović je, 18. marta 1945. godine, napi­ sao episkopu Nikolaju jedno pismo u kome stoji: „Košta me je oba­ vestio o svima razgovorima sa Vama, a njegov poznanik je rekao, da će Vam biti pružena mogućnost da odete u inostranstvo. Ja mis­ lim da bi to bilo od velike koristi za našu nacionalnu stvar, jer biste 57) Na istom mestu, str. 226. 58) Na istom mestu, str. 216-218. Iz faksim ila, objavljenog kod Koštica uz pismo, vidi se da je Draža potpisivao: Mihailović.

531

Vi, Vašim imenom i autoritetom, koji je nesumnjivo veliki, mogli uticati na one krugove koji još nisu promenili svoje gledanje na naš problem. Po mome mišljenju korisno bi bilo da odete u Švajcarsku i dalje u Ameriku, jer biste odatle bez smetnje mogli da uspostavite veze na svim stranama. Mislim da za sada još nije momenat da idete u Englesku, jer se bojim da bi Vam rad tamo bio sputan, pošto njihova politika još nije skrenula sa dosadašnje linije, iako se očekuje da će doskora do toga doći“ 59) . .. Do ovoga odlaska nije došlo, jer se nisu mogle naći mogućnosti za to. Sačuvano je 18 Ljotićevih radio depeša Mihailoviću i 12 Mihai­ lovićevih Ljotiću; poslednja Ljotićeva depeša je od 15. aprila 1945. godine (Ljotić je poginuo 23. aprila), a Mihailovićeva od 10. aprila. Teme ovih depeša su delom problemi zajedničke saradnje i borbe a delom pokušaji angažovanja nacionalnih Hrvata i Slovenaca u toj borbi. Na području, gde su bile i srpske nacionalne snage, postojala je i Hrvatska armija u osnivanju, čiji je komandant bio general Matija Parac; ova armija bila je u sastavu JVUO. Slovenska četnička grupa kupila se oko generala Andreja (Ivana Prezelja), a slovenačke nacionalne snage pod komandom generala Lava Rupnika bile su za ovu saradnju. Dimitrije Ljotić je bio razvio živu aktivnost da se uje­ dine svi nacionalni Slovenci, koji su stvorili svoj Nacionalni komitet (depeša od 10. aprila 1945). Mihailović je, u depeši od 12. aprila 1945. godine, tražio da se radi na slozi Slovenaca i da Narodni odbor stavi vojsku pod Mihailovićevu komandu. U depeši, od 15. aprila 1945. godine, general Mihailović hvali generala Rupnika kao sposobnoga čoveka, ali on, veli, „nema na slovenački živalj nikakvog uticaja jer se bio potpuno odnarodio od Slovenaca. Njegovu firmu treba kori­ stiti samo koliko je to potrebno1160). Mihailović je isticao potrebu da se „deo slovenačke teritorije proglasi slobodnim i to treba izvršiti o pogodnom m omentu"61). Iako su želeli pojačanje i unapređenje međusobne saradnje gene­ ral Mihailović i Ljotić su različito gledali na neke, tada veoma važ­ ne, naše aktuelne probleme. Ljotić je stalno nastojao na tome, da i general Mihailović dođe u Sloveniju. Smatrajući da će u Sloveniji biti glavni obračun sa komunistima Ljotić je, 30. marta 1945. godi­ ne, javljao Mihailoviću: „Otuda molim da ovo smatrate glavnom borbenom linijom, a celu zemlju ostalu za izviđanje neprijatelja. Zato sve glavne snage ovamo s Vama zajedno. Leđa i1bokovi su nam .sigurni. Pošto nalet njegov odbijemo krenućemo u ime Boga sa na­ 5S) Knjiga o Draži, II, str. 253-254. U svojim Memoarima Dožić uopšte ne po­ minje ovu akciju iako je, u vezi sa njom, napustio Sv. Petar kod Gorice u uverenju da se ide za Švajcarsku. 60) Iz privatne arhive Boška N. Koštica. *>■) Na istom mestu.

532

šim Kraljem napred"62). General Mihailović ovaj predlog nije prih­ vatio. Ne smatra ofanzivu komunista na Bihać važnom i javlja, 1. aprila 1945. godine: „Ljudstvo iz Srbije suviše savladano bolešću i njegove su želje povratak u Srbiju, a nikako uzmicanja na za­ pad"B3). U jednoj drugoj radio depeši od istoga dana Mihailović veli: „Težimo za Srbiju, to je naš cilj. Očekujemo da ćete sa svima snaga­ ma krenuti ovamo. To će olakšati i vaš položaj tamo jer ćete morati dobiti popunu ljudstva kad se budete krenuli ovamo. Dok se ne kre­ nete pomozite nam u materijalu ukoliko najviše možete. Stanje m u­ nicije je najaktuelnije“ 64). Ljotić, ponovo, pokušava uveriti Mihailovića da je potrebno da dođe u Sloveniju: „O vo je opet uslov slovenske i hrvatske borbe za kraljevinu Jugoslaviju. Bez nas se ona ne može ni zamisliti. Pitanje je kako će i sa nama — usled nedovoljne snage — borba ispasti. Zato sam i molio neprestano koncentraciju i vaš dolazak ovamo. I naši ljudi žele u Srbiju, ali odluke se donose po razlozima i njihove že­ lje su slabije nego ostali razlozi. Ustanak u Srbiji će biti krvavo ugu­ šen i nacionalisti obezglavljeni, prvo usled nedostatka municije. Onda će se prvo oduševljenje pretvoriti u očajanje i kriviće Vas za ono što su sami želeli. Ustanak u Srbiji je potreban samo pod ova tri uslova: nemačko neko čudo i reakcija u pravcu Balkana, sukob Anglo-američki sa Sovjetima, unutrašnja revolucija u Sloveniji. Otuda naš rad u Srbiji dok se pojavi taj uslov mora biti potpuno prikriven, mora miriti s jedne i bodriti i vezivati prave ljude s druge strane"65). Iz Mihailovićevog odgovora na ovu depešu kao da se nazire neko kolebanje kod njega. On, 11. aprila 1945. godine, javlja: „Ukoliko uspem da dođem tamo biće dobro ali ne u vašem prostoru . .. Sto se tiče ustanka u Srbiji i to (je) sam narod koji se diže i to se ne može sprečiti. Ja samo koristim situaciju koja se time stvara. Mene narod neće osuđivati jer iz nužde beži u šumu. Mi i ne izvodimo velike ope­ racije borbene u Srbiji ali izvode organizaciju, a borba se prima samo ukoliko je nametnuta, inače se izbegava"66). Bilo je u ovoj izmeni radio depeša govora i o drugim stvarima ali su osnovno bili gornji problemi. Sve je bilo veoma neizvesno i oko generala Mihailovića i oko Dimitrije Ljotića. Živa je, i kod jed­ noga i kod drugoga, bila želja da se nacionalne snage povezuju, da se pridobiju i nacionalni Hrvati i Slovenci i da se nešto pokuša ura­ ri ti i u inostranstvu (nameravani ali neostvareni put patrijarha Gav­ rila i vladike Nikolaja Velimirovića u Švajcarsku): na putu radi 82) Na istom mestu. 63) Na istom mestu. G4) Na istom mestu. 5) Na istom mestu. 66) Na istom mestu.

533

oproštaja sa patrijarhom Gavrilom i vladikom Nikolajem, kojom prilikom je Ljotić trebao da im da i neka važna dokumenta potreb­ na za njihov rad, Dimitrije Ljotić je i poginuo u automobilskoj ne­ sreći 23. aprila 1945. godine. Time je, po zakonu neminovnosti, pre­ kinuta i veza između generala Mihailovića i Dimitrija Ljotića.

6.

I general Mihailović i vojvoda Pavle Đurišić su ostali u Bosni. Kada je potpuno shvatio kritičnost situacije u Bosni i nemogućnost izlaza iz nje Pavle Đurišić je rešio da se sam probija prema Slove­ niji. Komanda SDK bila je poslala tri puka da bi sreli i prihvatili Đurišića i njegove ljude. Predrag Lj. Cemović, koji je u to vreme bio uz vojvodu Pavla, opisao je raspoloženje i brigu ljudi i njihov hod u neizvesnost. „Uglavnom, veli on, sve se kretalo oko toga privoleti Dražu da krene ka Sloveniji. Naš Pokrajinski komitet je u ne­ koliko mahova zasedavao i svoje odluke dostavljao generalu Mihai­ loviću. Članovi našeg komiteta su tvrdili da postoji mogućnost pro­ boja ka Sloveniji, kao i mogućnost formiranja fronta negde na gra­ nici današnje Hrvatske i Slovenije. Kao što je ranije Komitet bio jednodušan da se Dražina naredba o koncentraciji u Bosni mora poštovati, tako je danas bio jednodušan da se na Dražu mora uti­ cati da krene ka ostvarenju fronta u Sloveniji1167). Bošku N. Kostiću, koji mu je bio preneo pozdrave Ljotića vojvoda Pavle Đurišić je rekao: „Ja sam odlučio sa svojim ljudima da po­ đem u Istru . . . Ako ostanemo nas će nestati. Da sam slušao Parežanina ja bih sa m ojim ljudima već davno bio u Sloveniji, može biti još pre Đ u jića . . . Ja Parežanina nisam poslušao da krenem u Slo­ veniju jer su me drugi stalno obaveštavali depešama da će se savez­ nici sigurno iskrcati"68). Cemović kazuje, da su i Nikola Kalabić i Dragoslav Račić bili za to da se krene u Sloveniju, ali nisu mogli izm niti Mihailovićevu odluku. „Kostićeva poseta, veli Cemović, pred­ stavljala je zračak nade u vrlo neizvesnoj situaciji. Kasnije, na sa­ stanku sa svojim komandantima, Pavle je istakao da ceni napor K ostićev, jer je to jedan važan korak unapred ka realizovanju Dražinog plana o objedinjavanju svih nacionalnih snaga"69). U naporu da se što dalje probiju prema Zapadu četnici iz Crne Gore i Hercegovine bili su na Lijevč Polju napadnuti i od ustaša i od partizana, znatnim delom izginuli, a ostatak je postradao na druge načine. Njihovo, i političko i vojničko, vodstvo na prevaru je lišeno 61) Predrag Lj. Cemović, Na istom mestu, str. 63. 68) Ratko Parežanin, Moja misija . . str. 125-126. 69) Predrag Lj. Cemović, Na istom mestu, str. 71.

534

slobode i poubijano u Jasenovcu: „O načinu na koji su završili čet­ nički komandanti i borci, poslati lađom za krvavi Jasenovac, postoji više verzija. Po jednoj verziji, otprilike najtačnijoj, ova cela grupa je predata po odobrenju dr Sekule Drljevića na milost i nemilost čuvenom zver-čoveku, popu-ustaši Filipoviću, komandantu logora Jasenovac. Prema pričanju nekih Hrvata, Đurišića, Vasića, Ostojića i Baćevića ustaše su na najzverskiji način umorili. Za Pavla kažu da su ga ustaše živog zapalili"70). Sticajem celoga niza okolnosti, koje se nisu mogle otkloniti, čet­ ničke snage u Bosni su se sve više topile. Borbe sa partizanima, bolesti i nemaština, beznadežnost u kojoj su se nalazili, sve je to mora­ lo uticati na ljude, pred kojima nije bilo nikakve utešne perspekti­ ve. Situacija se sve više zgušnjavala i tražila odluku, koja je bila u Mihailovićevim rukama. On nije hteo na zapad, jer ga je privlačila Srbija. I pored svih iskustava on se nadao bar na Amerikance. U pismu Konstantinu Fotiću, pisanom 18. novembra 1944. godine, dok su još njegove snage bile znatne, Mihailović pom inje i Mak Daula i Sajca i Manfreda, ljude koji su imali ličnoga razumevanja za njega, i nada se da će njihovi izveštaji „biti još jedna potvrda stvarnoga stanja u zemlji u našu korist. Sa mnom je (Mak Dauel) zajedno obi­ lazio i bolnice naših ranjenika, koji su u najviše slučajeva svoje rane zadobili od partizana. Tada mi je kazao da bi bio čitav skandal u Americi, kada bi javnost doznala da se ovde ubijaju nacionalisti ame­ ričkim oružjem, koje je preneto američkim avionima. Smatram da Mak Daulovo ime treba čuvati, kako ga ne bi onemogućili u radu“71). Ulazeći u sve težu situaciju general Mihailović se nadao u neka obećanja, koja nikada nisu bila stvarna; šiban bedom i nemaštinom, on se nada u američku pomoć i piše: „Sada je aktuelno da li će sa­ vezničke trupe ulaziti u Jugoslaviju, jer narod traži neki oslonac, pošto ne želi da se naslanja na Ruse. Međutim, ako narod iz očaja­ nja bude na to primoran, onda će saveznici za navek izgubiti uticaj u ovome prostoru. I pored sve sile i propagande, Tito ne može uspeti da uguši pravo osećanje u narodu i građanski rat će se produžiti ne po želji našega vodstva već po potrebi koju sam narod oseća da bi se zaštitio od ustaško-komunističke sprege. Rusi pak vode realnu poli­ tiku i, ako uvide stvarno stanje u zemlji, mogli bi pružiti traženi oslonac narodu i tako bi moglo doći do obrta u situaciji koji ne bi bio u skladu sa interesima ni naroda ni naših pravih saveznika. P o­ kušajte, ako imate mogućnosti, da ponovo utičete na Kralja, da se za­ loži za nacionalnu stvar u interesu Krune i naroda"72). Pet dana pre toga, 13. novembra 1944. godine, preneo je bio dr Živko Topalović generalu Vilsonu Mihalovićevo traženje đa ga pri­ 70) Na istom mestu, str. 87. 71) Knjiga o Draži, II, str. 172. 72) Na istom mestu, str. 173-174.

535

mi pod svoju komandu, jer bi oni, veli, mogli omesti nemačko po­ vlačenje kroz Sandžak. „Imam, veli Mihailović, nameru da zatvorim ovu važnu saobraćajnu arteriju. Kako su m oje trupe bez municije, ja Vas molim da što pre pošaljete svoju misiju kod đenerala Trifu­ novića, da ga snabdete pogodnim oružjem i vojničkom spremom i da ga upotrebite za izvršenje ove veoma važne vojne misije. I dalje ostajem pri svojoj ranijoj ponudi, te sam Vam na punom raspolo­ ženju sa ostatkom svojih trupa koje se sada nalaze u Bosni“ 73). Mihailović je učinio još jedan pokušaj da otrezni Britance, pa veli: „Srpski1narod je do najveće mere zaprepašćen time što su ga njegovi saveznici ovako napustili i prinudili da vodi građanski rat. Ja Vas molim zbog toga da pošaljete svoju misiju u sve veće grado­ ve zemlje, da bi se učinio kraj ovome strašnom stanju stvorenom u ime pobede saveznika i oslobođenja zem lje“ 74). Sve su to ostali glasovi vapijućeg u pustinji beznadežnosti i prepuštenosti samome sebi. U poslednjoj fazi dotraj avanj a, pod stal­ nim napadima i partizana i ustaša, četničke snage u Bosni su se ga ­ sile, ali Mihailović nije popuštao: on je produžio da veruje i u Srbi­ ju i u pobedu. Poslednja borba, koliko se zna, bila je 13. maja 1945. godine. Aleksandar Milošević, koji je učestvovao u ovoj borbi, gde je poginuo i general Trifunović, opisao je te momente. On piše: „Ci­ ča je bio naredio da se u tome prostoru prikupimo i sredimo, te da bi izdao naređenje za prelaz Drine. To je, u već opštem smeru ka Drini, toga jutra stavilo sve u pokret. Kretale su se jedinice gotovo sa svih strana uz opštu borbu . . . Ciča se zaustavi kod nas i lično, pokazujući na samome terenu ko šta da posedne radi obezbeđenja prikupljanja . . . Čiča ostade još neki trenutak tu kraj nas, pa i on produži u unutrašnjost s e la . . . U tom trenutku bližilo se podne, a borba je malaksavala. Učinismo nekoliko koraka dublje u šumu, i naiđosmo na Č iču. . . Ostao je sam. Kraj njega, na korak-dva, dejstvovao je jedan puškomitraljez na vis koji je trebalo Ajdačić da zauzme. Bio je okrenut ka pravcu dejstva puškomitraljeza — ka masivu Maglića. Na nogama mu behu engleske vojničke cokule, iz­ nad kojih se video na seljačkim čarapama divan vez šumadijskog sela. Čakšire na levom kolenu pocepane. O levom rukavu vojničke bluze, ispod ramena, prošivena krasno izvezana kruna i grb sa nat­ pisom: Svome Čiči — Jarušičanke .. . Lice mu je upola osvetljavalo sunce. Mrkobakarna boja naročito je isticala ionako već jako odražene bore na izmučenom i izmršavljenom licu. Izraz mu je bio miran, više svetački. Iz njega se jasno čitala i u ovom trenutku, najcrnjem 73) Na istom mestu, str. 177. 74) Na istom mestu, str. 178.

536

od najcrnjih, bezgranična vera u pobedu . . . Tog trenutka naš bes­ mrtni Ciča izgledao mi je u svem svom biću kao masiv Maglića“ 75). Mihailović je, veli Milošević, naredio svojim ljudima, da se ras­ ture na svoje terene: „Pruži ruku Duji (Smiljaniću) pa meni. Pozdravismo se i poljubismo . . . Na licu njegovom, iscrpenom od gladi, muka i tuge, oseti se grčevitost. Oči zablistase . . . I on je osećao du­ šom i srcem običnost smrtnika"76) . . . Mihailović je, kažu, samo sa malom pratnjom otišao u neizvesnost, u planine koje je poznavao, da tamo traži pribežište i da čeka da „druga nastane suđaja" . .. Šta se, dalje, dešavalo sa generalom Mihailovićem skoro se i ne zna: kako se, gde se i pomoću koga skrivao i kako je, na kraju, uhvaćen to se tačno ne zna: i da li će se ikada doznati! Aleksandar Ranković je, 24. marta 1946. godine, mogao da saopšti Titovoj skupštini: „Ja sam danas u mogućnosti, drugovi poslanici, da pred vama izjavim da je izdajnik Draža Mihailović od 13. marta u rukama organa narod­ ne vlasti"77). Ranković je priznao i to, da je Mihailović „bio neverovatno vest u skitanju s brda na brdo, u sakrivanju. . . po raznim jazbinama naših brda i dolina"78).

75) A leksandar M ilošević, Golgota. Crna jesen. „K n jiga o D raži", II, str. 241, 243-244. 76) Na istom mestu, str. 244. 77) Ekspoze ministra unutrašnjih dela A leksandra Rankovića, str. 8. 7S) Na istom mestu.

537

KOMUNISTIČKI POKRET OTPORA ILI BORBA ZA OSVAJANJE VLASTI O borbi jugoslovenskih komunista za vreme Drugog svetskog ra­ ta koju oni, kao i četnici svoju, nazivaju pokretom otpora okupato­ rima, pisano je veoma m nogo i još uvek se piše. Sama činjenica da su komunisti iz ove borbe izašli kao pobedioci omogućila im je da o sebi pišu onako kako njima godi i kako ih predstavlja u najpovoljni­ joj svetlosti. Polazeći od takvoga, osnovnog gledišta, a neometani ni sa koje strane, jugoslovenski komunisti su stvorili jednu istoriografiju prema kojoj se, najblaže rečeno, mora biti veoma obazriv, jer je ona opterećena planskim nastojanjima da se, s jedne strane, protivnici u borbi prikažu u što crnoj boji a oni sami u što svetlijoj. Da je to išlo, i moralo ići, na štetu naučne objektivnosti više je nego jasno. Ni danas, posle više od tri decenije, nema kod jugoslovenskih komunističkih pisaca ni pokušaja, da se, bez klasne mržnje, užive u motive i smerove svojih tadašnjih političkih protivnika, koji se jednostavno etiketiraju kao „fašisti", „izdajnici11 i „sluge okupato­ ra11. Mišljenja, stavovi i moral suprotne strane ocrnjavani su bez ustručavanja. Jednostrano i pristrasno prikazivanje i svoje i opštesvetske stvar­ nosti kakva je bila i kako se održavala na prostoru Jugoslavije u to­ ku poslednjega rata učinila je da je tzv. „narodnooslobodilačka borba11, — ustvari vršenje klasno shvaćene komunističke revoluci­ je — prikazana, i da se, još uvek, prikazuje onakvom kakva n i j e b i l a . Mi ćemo učiniti pokušaj da tu borbu, ni malo je ne potcenjujući, prikažemo realnije, bliže stvarnosti kakva je bila i to, najviše, na osnovu komunističkih izvora čija se autentičnost ne može ospo­ riti. Još odmah posle završenoga rata mi smo bili u mogućnosti da dođemo do jednog dela zaplenjenih materijala KPJ, a, naročito, PK KPJ za Srbiju, koji ćemo ovde koristiti, a koju komunistički pis­ ci ne koriste. Dva su momenta učinila da zvanićno komunističko prikazivanje njihove borbe, onako kako to njima godi, uzme prevagu nad objektivnošću. To je, prvo, prihvalanje i podržavanje propagande jugo­ slovenskih komunista o njima samima od strane komunističkih i pro538

komunističkih krugova u inostranstvu i, drugo, sam fakt da su ju ­ goslovenski komunisti, sticajem međunarodnih okolnosti, došli na vlast u Jugoslaviji i mogli da o sebi pišu i da sebe prikazuju kako su hteli i kako je njima pogodovalo. Uz ova dva fakta dolazi i treći: skoro svi stranci, koji su pisali o Jugoslaviji za vreme i posle poslednjeg rata, bili su silom okolnosti upućivani na zvanične jugoslo­ venske komunističke izvore, objavljivane u interpretaciji kako je to bilo u interesu režima, koji je povlađivao sve one koji su hteli da o njemu pišu povoljno. Zbog toga je, jednim znatnim delom, o borbi jugoslovenskih komunista i o njihovim naporima da dođu na vlast stvorena u svetu nerealna slika. Najnerealnije u tome je isticanje da se tu radilo o n a r o d n o j b o r b i i da je narod u Jugosla­ viji — koga uostalom niko nije ni pitao o tome — hteo baš takav režim i takvu vlast. I ovde je zloupotreba izraza i pojma demokra­ tije došla do svoga punog izraza. Tadašnja jugoslovenska stvarnost brižljivo je, od ove strane, obavijana u koprene mistifikacije i pri­ krivanja pravih ciljeva za kojima se težilo. Mi činimo napor đa damo jedan prilog, bar delimienom, demistificiran ju te stvarnosti i prika­ zivanju stanja kakvo je ono tada stvarno bilo. Držimo, istovremeno, da je to i najbolji i najsigurniji naučni metod.

539

PRIPREMANJE Z A POBUNU

Napad Nemačke i Italije, sa njihovim saveznicima, na Jugosla­ viju zatekao je KPJ u organizaciono sređenom stanju. Može se uze­ ti kao tačno da je dolazak Josipa Broza Tita na čelo partije označa­ vao i sređivanje unutrašnjeg stanja u njoj i afirmisanje njezinog uticaja na jedan deo javnosti u gradovima, koja je, još od VII kongre­ sa Kominterne (1935) bila ošamućena narođnofrontovskim idejama. Iako broj organizovanih članova partije nije, u to vreme, bio veliki, osećao se njihov ideološki i politički uticaj, koji nije bio mali. Sirili su ga brojni kriptokomunisti. U navečerje rata KPJ je brojila „oko 12.000 članova i 30.000 sko­ jevaca, ali bi njen uticaj bilo pogrešno ceniti po broju članova. To je bila kadrovska partija, sastavljena od prekaljenih boraca, koji su imali ogromnog uticaja u sredini u kojoj su radili. Bilo je slučajeva đa su štrajkovi u velikim preduzećima sa po hiljadu i više radnika bili vođeni od ćelije u kojoj su se nalazila svega tri člana"1). Josip .Broz Tito kazuje o ovome malo drukčije: „ . . . Do aprila 1.941. godi­ ne broj članova KPJ porastao je na 8000, od kojega je oko 3000 bilo u zatvorima . . . KPJ nije imala iluzija u pogledu vojno odbrandbene sposobnosti i političke spremnosti vladajuće buržoazije da pru­ ži otpor fašističkoj agresiji. Stoga je odbrani zemlje, kao i svim dru­ gim problemima, i protivrječnostima tadašnjeg jugoslovenskog dru­ štva, Partija prilazila sa klasnoga stanovništa. Bila je uvjerena đa je obezbjeđenje neutralnosti i društvenoga progresa mogućno samo pod uslovima političke demokratije i revolucionoga preobražaja društva"2). Danas se zna nešto više o naporima Josipa Broza Tita đa se KPJ tešnje poveže sa levičarskim i prokomunističkim elementima. Dr Ivan Ribar, koji je to dobro znao, svedoči da je Tito, početkom 1941. godine, bio ilegalno u Beogradu. „On je, veli Ribar, tom prilikom raz­ govarao i sa prvacima beogradske opozicije. Posredstvom moga sina Lole imao sam i ja, kao predstavnik takozvane „Demokratske le1) Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito, str. 282. 2) Josip Broz Tito, Borba i razvoj KPJ između dva rata. Dodatak „Politi­ ci" od 24. V. 1977, str. 33-39.

540

vicc“ , prvi sastanak sa drugom Titom. Lola mi je samo kazao da je ­ dan njegov stariji drug želi sa mnom da razgovara u određenom stanu i u određeno vrijeme. Razumije se da na tom sastanku nijesam znao đa razgovaram s Titom, no slušajući njegova izlaganja o situaciji, odmah sam osjetilo da razgovaram sa jednim od glavnih rukovodilaca Komunističke partije"3). Tito je pokušavao da i cijelu Udruženu opoziciju pridobije za aktivnu akciju protiv vlade Cvet­ ković-Maček. „Dva mjeseca ranije (pre potpisivanja Pakta) pozivao je Tito vođe i prvake opozicionih stranaka i grupa da se pridruže Na­ rodnom frontu u zajedničkoj borbi protiv sklapanja pakta sa Hit­ lerom, upozoravajući ih na masovno učešće u istome frontu ne samo radnika i omladine, već i radnih seljaka"4). I ovaj put je Ribar bio zajedno sa Titom, koji mu je preporučio, da razgovara sa „predstav­ nicima političkih grupa koje sarađuju sa grupom demokratske levice. Pomenuo mi je još da će i on pokušati da razgovara sa šefovima svih političkih stranaka i grupa, koje su tada bile u opoziciji protiv Cvetković-Mačekove vlade"5). Da se u ovim Titovim naporima, da u svoju akciju ukopča sve one, ulevo orijentisane elemente koji su bili protiv vlade CvetkovićMaček, radilo o pripremanju rušenja države, vidi se i iz Ribarove ocene 27. marta 1941. godine: ,,U noći 26. i 27. marta jedna zavje­ renička klika, želeći da preduhitri da se narodno ogorčenje ne okrene protiv cjelokupnoga sistema vlasti, monarhije, velikosrpskoga hegemonizma — zbacila je Pavla i njegovu vladu i proglasila da je kralj Petar II. uzeo kraljevsku vlast u svoje ruke i povjerio generalu Du­ šanu Simoviću, vođi zavjerenika, da obrazuje vladu Narodne sloge"3). Komunističko objašnjenje 27. marta 1941. godine govori za sebe. Vladimir Dedijer piše: „U zoru 27. marta 1941. jedna grupa mladih avijatičarskih oficira, poneta plamenom narodnoga ogorčenja koje je Partija usmeravala u pravcu obaranja izdajničke vlade, izvršila je državni udar"7). Petar Stambolić navodi da je Tito, govoreći na proslavi 27. marta 1945. godine, rekao da je „tada izvršen preokret za to jer je to narod htio . . . Bez toga se ne bi moglo izvršiti ono što se izvršilo. Pojedinci su učinili ono što je htela masa, što je hteo na­ rod"8). Edvard Kardelj je tvrdio: „27. marta je i poslednjem političkom slepcu moralo biti jasno đa je u Jugoslaviji prošla era buržoazije i da je rukovodeća uloga prešla na radničku klasu i njen najsvesniji deo — na Komunističku partiju"9). I dr Ivan Ribar, zajedno sa KPJ, 3) Dr Ivan Ribar, Politički zapisi, IV, Beograd 1952, str. 197-198. 4) Na istom mestu, str. 199. 5) Na istom mestu, str. 199. 6) Na istom mestu, str. 210-211. 7) Vladimir Dedijer, Na istom mestu, str. 284. 8) Petar Stambolić, Martovski događaji 1941. godine. Dodatak „Politici" od 26. III. 1977, str. 12. 9) Na istom mestu, str. 13.

541

veli da je 27. mart 1941. godine bio „prva pobjeda naše radničke klase. Tada su se desetine i desetine hiljada radnika kretale prvi put slobodno ulicama Beograda i s njima zajedno narodni studenti, u povorkama s transparentama, ispisanim parolama protiv pakta, za slobodu i nezavisnost naroda protiv fašističke agresije'110). Posle referata o 27. martu, koji su mu podneli Mitra Mitrović i Vasilje Buha, Tito je, 28. marta 1941. godine, „doleteo avionom iz Zagreba za Beograd. Tom prilikom putnički avion tipa ,,Lokid“ , u kome se vozio, imao je kvar u motoru, pa za malo nije došlo do avi­ onske nesreće"11). Petar Stambolić, međutim, veli: „Tito je već 29. marta došao u Beograd gde je održao sastanak sa članovima PK KPJ za Srbiju, sa članovima mesnog komiteta u Beogradu i sa čla­ novima CK KPJ, koji su se tu nalazili. Sastanak je održan na Čukarici, u stanu K očovića"12). Posle konferencije Tito je napustio Be­ ograd i vratio se u Zagreb gde ga je zatekao napad Osovine na Ju­ goslaviju. Znatno pre nego što je, posle puča od 27. marta 1941. godine, bilo jasno da je rat neizbežan, KPJ je bila pojačala organizovanje svojih ćelija u vojsci. Komunisti i njihovi simpatizeri, koji su odla­ zili u vojsku, imali su za zadatak da utiču na vojnike u smislu agi­ tacije KPJ. Na savetovanju na Čukarici rešeno je da se članovi par­ tije odazivaju mobilizaciji i da moraju „odmah početi politički rad u vojsci i narodu u cilju pripremanja naroda za otpor, jačanje bor­ benoga duha u vojsci i narodu, borbe protiv pete kolone, kapitulantstva i drugo"13). Komunistima je, kao što tvrdi i sam Tito, bilo naj­ važnije da se domognu što više oružja i municije za momenat koji su čekali: „ . . . Na toj su liniji osobito bili zahtjevi partijskih rukovod­ stava pojedinim komandama jugoslovenske vojske da se naoruža­ vaju radnici radi slamanja pete kolone i jačanja odbrane zemlje u cjelini"14). Tačno je kazivanje Tita da je on, boraveći u to vreme u Zagre­ bu, pokušavao da od komandanta IV. Arm ije dobije oružje za nao­ ružanje radnika. Tito veli: „Dok su se fašistički tenkovi približava­ li Zagrebu, ja sam u tom smislu lično formulisao zahtev CK i poslao ga s našom delegacijom Zagrebačkoj armijskoj oblasti. Zahtjev je bio odbijen. Zapravo, ja sam taj zahtjev poslao dva puta. Imali smo sjednicu u Bosanskoj ulici. Tu je bilo nekoliko naših drugova, medu njima, čini mi se, Pavle Gregorić, Marko Orešković, Jakov Blažević, koji su imali zadatak da traže oružje da naoružaju radnike"15) . . . 10) n) 12) M) 14) 15)

542

Dr Ivan Ribar, Na istom mestu, str. 211. Vladimir Dedijer, Na istom mestu, str. 284, beleška 1. Petar Stamoblić, Na istom mestu, str. 14. Na istom mestu, str. 15. Josip Broz Tito, Na istom mestu, str. 39. Na istom mestu, str. 39.

Pokojni general Svetozar Orlović, koji je tada bio u činu pukovnika i bio načelnik Štaba IV. Armije, kazivao je piscu o ovome pokušaju komunista da dobiju oružje. On je bio taj koji je primio komunistič­ ku delegaciju i odbio njeno traženje, jer je shvatio šta se iza toga skriva. Tito veli: „Režim je strahovao od narodnih masa i nas ko­ munista koji smo ih predvodili"16). Vladimir D edijer navodi da je, 30. marta 1941. godine, „pohapšeno preko dve stotine istaknutih komunista i bačeno u policijski zatvor, gde su držani pod jakim po­ licijskim i žandarmerijskim stražama sve do ulaska Nemaca u Za­ greb"17).

2. Josip Broz Tito, sa jednim delom CK KPJ, dočekao je u Zagrebu ulazak nemačkih trupa i proglašenje Nezavisne Države Hrvatske, 0 kome on ništa ne piše, nego samo veli da su oni, komunisti, i u tim momentima, u Zagrebu „među vojnicima širili propagandu da se ne predaju, da ne idu u zarobljeništvo, nego đa nose oružje kući. I do­ sta je veliki broj ljudi ponio oružje kući, koje nam je u prvim dani­ ma ustanka i formiranja partizanskih odreda dobro poslužilo, p o ­ red onoga, razumije se, što smo oduzimali žandarmima i p oliciji"18). Ni Tito ni vodstvo KPJ nisu, naročito posle proglašenja NDH i raščerečenja Jugoslavije, imali iluzija o tome da je to bio k r a j J u ­ g o s l a v i j e k a o n a c i o n a l n e d r ž a v e . Zbog toga su od­ mah pri CK KPJ formirali „Vojni komitet, sa mnom kao generalnim sekretarom Partije za čelu"19). CK KPJ izdao je, 15. aprila 1941. go­ dine proglas „narodima Jugoslavije" u kome, pored ostaloga, stoji 1 ovo: „ . . . Ne klonite duhom, zbijte čvrsto redove, dočekujte uzdig­ nute glave i najteže udarce"20). Za ovaj proglas Tito veli, da je „za­ pravo bio izraz političke platforme usvojene na Petoj zemaljskoj konferenciji K P J"21). Tito pominje i odluke CK KPJ od 10. aprila, koje su značile „čvrsto uvjerenje o neminovnosti revolucionarnog rješenja društvenih i nacionalnih problema koji su potresali kralje­ vinu Jugoslaviju, zatvarali puteve njenog progresa, činili je nesta­ bilnom i konačno doveli do kraha u vihoru svjetskoga ratnog po­ žara"22). Za organizacionu pripremu revolucionarne akcije KPJ važili su zaključci plenuma CK KPJ, koji je održan krajem aprila 1941. 16) 17) 13) 19) 20) 21) 22)

Na istom mestu. Vlađimr Dedijer, Na istom mestu, str. 286. Josip Broz Tito, Na istom mestu, str. 39. Na istom mestu, str. 39-40. Vladimir Dedijer, Na istom mestu, str. 283. Josip Broz Tito. Na istom mestu, str. 40. Na istom mestu.

godine. „Posle brižljivih priprema sastanak CK se održao u jednom stanu u Zagrebu i trajao je jedan d a n . . . Postavljeno je pitanje us­ tanka protiv okupatora. Odlučeno je da ustanak treba da bude naj­ šireg karaktera, da obuhvati sve one koji su spremni da se dignu protiv nacista i fašista. Time je udaren osnov Narodno-oslobodilačkog fronta1123). Tada je diskutovano o karakteru ustanka i Tito je, „kako se seća Milovan Đilas, rekao da se sada moraju preduzeti sve mere za preuzimanje vlasti da je buržoazija nikad više ne preuzme, da će se ustanak protiv okupatora razvijati tako da to neće biti ni­ kakva buržoaska revolucija, nego da će radne mase doći direktno do vlasti1124). CK KPJ izdao je za 1. maj 1941. godine jedan proglas u kome je pozivano na ujedinjenje svih narodnih snaga za borbu. Pošto je bio namenjen širim narodnim masama ovaj proglas udara u nacio­ nalne žice. „Vaš opstanak, stoji u proglasu, i vaše nacionalne teko­ vine ugrožene su od vaših vjekovnih neprijatelja. Oni teže da vas zbrišu sa lica zemlje, da vas odnarode, da vam uzmu pravo na nacio­ nalni kulturni život. U Sloveniji i Dalmaciji neprijatelji uklanjaju sva vaša nacionalna obeležja. Više nego ikada potrebna je narodna sloga u tim teškim časovima. Ne klonite duhom, ustajte u borbu u koju vas poziva i koju vodi avangarda radničke klase — K PJ1125). Tito veli za ovaj proglas: ,,U njemu je istaknuto da će KPJ još upor­ nije organizovati i voditi borbu naroda protiv okupatora i njegovih domaćih slugu“ 26). Posle ovoga proglasa došlo je Majsko savetovanje čiji je cilj bio: „ . .. Prvo da se Partija brzo organizaciono prilagodi novim uslovima; drugo, da se izvuku pouke i zaključci iz minulih događaja; i treće, da se utvrde zadaće koje su stajale pred KPJ u ta­ dašnjim uslovima . . . savetovanje je postavilo osnove političke li­ nije KPJ u uslovima okupacije — organizovanje i vođenje borbe za nacionalno i socijalno oslobođenje. S obzirom na specifične uslove u pojedinim zemljama i pokrajinama Jugoslavije, na savjetovanju su postavljeni najznačajniji pravci akcije za svaku nacionalnu i po­ krajinsku organizaciju Partije1127). Za osnovu te borbe uzet je n a r o d n o o s l o b o d i l a č k i f r o n t , jer se znalo da se pred šire narodne mase ne može istupiti sa čisto komunističkim parolama i tezama, kojih se tajno držalo partijsko rukovodstvo. „Odlučili smo da se pri svim rukovodstvima KPJ formiraju vojni komiteti sa zadatkom da prikupljaju oružje, pripremaju ljudstvo za oružane formacije, organizuju obaveštajnu 23) M) 25) 2) Iz ABSP.

551

Pod naročitom zaštitom nemačkih vlasti nalazili su se komunis­ tički funkcionari koji su bili zaposleni u Srpskoj narodnoj banci. Nemački komesar pri Srpskoj narodnoj banci, dr Zagen, bio je veli­ ki pokrovitelj komunista. On je uspeo da izdejstvuje najvišu zabra­ nu policijske intervenije u ovoj banci iako se znalo da tamo aktivno rade vicedirestor Srpske narodne banke, dr Čeka Radojković, šef personalnog odseka Petrović, hapšen pre rata zbog komunističke delatnosti i Risto Aćim ović. Petrović i Aćim ović radili su u Narodnoj banci SFRJ posle rata5) . . . U Hipotekarnoj banci radila je folksdojčerka Flora Hofman. Ona je održavala veze sa Porečkim partizans­ kim odredom i bila, istovremeno, obaveštač Gestapoa o kretanju i radu četnika. Preko svojih dvostrukih, partizanskih i nemačkih, veza ona je prebacivala otkrivene komuniste ili u partizanske odre­ de ili ih je slala na ugovorni rad u Nemačku. Nije bez interesa ni slučaj dr Ljubomira Živkovića, specijaliste za bolesti nogu, poznatog komunističkog teoretičara i pisca nekoliko komunističkih knjiga. Uhapšen od Gestapoa on je uspeo da se iskupi time što je postao obaveštač protiv organizacije Draže Mihailovića. Uspeo je da se sprijatelji sa dr Jungom, šefom saniteta pri Gestapou i da u njemu stekne zaštitinika6). Dedijer veli da je Ljubomir Zivković zvan da ide u partizane, ali je to odbio pod izgovorom da je bolestan7). Posebno složen i interesantan, jedinstven po svojoj vrsti, bio je slučaj profesora i inžinjera hernije, Vojislava Gavrilovića, sina po­ znatog srpskog istoričara književnosti Andre Gavrilovića. Još kao student Gavrilović je postao marksista, preživeo boljševičku revo­ luciju u Rusiji i uspeo tamo da uspostavi dosta ličnih prijateljskih veza sa vodećim boljševičkim ličnostima. Postao je intimni prijatelj i Staljinov i uspeo da stekne simpatije njegove majke. Član Kominterne, lični obaveštač Stalijnov, Gavrilović je u Parizu imao svoj vi obaveštajnu centralu, koju je vodio pod firmom hemijske laborato­ rije. Materijano snabdeven, podržavan od sovjetske spoljne službe, Gavrilović je u toku svoga rada uspeo da stvori raznovrsne veze sa uticajnim ljudima u pojedinim zemljama. Tako se, još pre dolaska nacionalsocijalista na vlast, upoznao sa Leom Grafom, poznatim ne­ mačkim umetnikom i jednim od Hitlerovih najbližih ljudi. U proleće 1939. godine Gavrilović, po ličnom naređenju Stalji­ na, kao organ Kominterne, nepoznat i nekompromitovan komunis­ ta, dolazi u Beograd sa zadatkom da pripremi teren za uspostav­ ljanje diplomatskih odnosa između Sovjetskog Saveza i Jugoslavi­ je. Kada su ovi odnosi uspostavljeni Gavrilović je postao poverljivi čovek sovjetskog poslanstva. Kada je Jugoslavija slomljena on je, 5) Na istom mestu. 6) Na istom mestu. 7) Vladimir Dedijer. Na istom mestu, str. 305.

552

opet po Staljinovom naređenju, ostao u Beogradu i preko sovjetskog poslanstva u Sofiji, obaveštavao i dalje Staljina i Kominternu o raz­ voju prilika na našem području. Poslednji izveštaj Staljinu uputio je u leto 1944. godine8). Gavrilović nije radio samo to. Leo Graf je dolazio nekoliko puta u Beograd i uvek se nalazio sa Gavrilovićem koga je preporučio Nemcima. Oni su mu dali rekvirirane apartmane u Strahinjića Bana ulici broj 74, koji su bili jevrejska svojina, a zatim i komesarsku upravu nad jednom poznatom jevrejskom drogerijom i parfimerijom u centru Beograda. Kada je, kasnije, počeo da putuje kao nemač­ ki poverenik ne samo po Jugoslaviji, nego i po susednim zemljama pa i u Tursku, on je drogeriju i parfimeriju ustupio drugome, a svo­ ju kancelariju preselio u jedno malo odelenje pozadi apoteke svoga prijatelja Đorđa Pašića u ulici Kraljice Marije9). Leo Graf je doveo Gavrilovića u vezu sa kapetanom Krajgerom, svojim čovekom, sa kojim je dalje održavao veze. Krajger je, iz­ među ostalog, jednoga dana, krajem februara 1944. godine, posetio Gavrilovića i Pašića i pitao ih, da li bi bili voljni da preko njegovih kanala i veza, odu u Glavni Titov štab u Bosni. Krajger je, naime, preko svojih drugih veza sa Titom bio otpočeo pregovore o iznala­ ženju jednoga modus vivendi između partizana i nemačke vojske u Jugoslaviji. Radilo se o stavu koji bi Tito zauzeo u slučaju iskrca­ vanja Angloamerikanaca na Jadransku obalu. Nemci su bili voljni da pomognu oružjem i ratnim materijalom partizane, koje ovo iskr­ cavanje takođe nisu želeli. Dalje se radilo o propuštanju nemačkih trupa pri njihovom povlačenju sa Balkana. U slučaju sporazuma Nemci su nudili Titu predaju celokupnog svog tehničkog, saobra­ ćajnog, oružanog, sanitetskog i ostalog materijala, koji se u momen­ tu njihovog odlaska bude nalazio u Jugoslaviji. Uplašeni težinom napora koje je trebalo savladati Gavrilović i Pašić nisu primili da lično izvedu ovu stvar, nego su dali drugu vezu. Pošto su Nemci smatrali Gavrilovića zvaničnim delegatom Moskve u Jugoslaviji, oni su pokušali da od njega dobiju obaveštenje o to­ me kakva će biti sudbina nemačke manjine u Jugoslaviji kada Nem­ ci budu napustili zemlju. Slična pitanja postavljalo je nemačko vod­ stvo i generalu Milanu Nediću10). O vezama vodstva KPJ i partizanskih odreda sa Nemcima za vre­ me rata kazuje i Milovan Đilas. Njegovo kazivanje potvrđuje ono što je bio izneo Walter R. Roberts još 1973. godine11), a što su kom u­ nisti brižljivo krili. Đilas ovo kazuje kao učesnik u razgovorima sa 8) Iz ABSP. 9) Na istom mestu. 10) Na istom mestu. n ) Walter R. Roberts, 106-112).

„Tito, Mihailović and the Aliies 1941-1945“, str.

553

Nemcima. On veli: „Ja ne bih objavljivao sadržaj ovih pregovora sa Nemcima kada oni ne bi bili dobro poznati vani (misli na Robertsa). Uostalom, i neki jugoslovenski istoričari, među njima i Vladimir Dedijer (1967) pokušavali su da istražuju tok i sadržinu ovih pre­ govora. Zvanično jugoslovensko ćutanje samo je pojačalo nagađa­ nja. Danas nema razloga za takvo ćutanje osim da bi se sačuvala iđealizovana slika vođa jugoslovenske revolucije kao da im ne bi bilo dosta što su izveli jednu originalnu revoluciju"12). Prema Đilasovom kazivanju kontakt sa Nemcima, na ovoj lini­ ji, uspostavljen je preko inžinjera Hansa Ota (puno ime: Karl Walter Ott), koji je bio zarobljen od partizana sa jednom grupom nemačkih civila. Za vreme ispitivanja ove grupe došlo se, kazuje Đilas, na ide­ ju da se za ove zarobljenje Nemce traži puštanje nekih komunista koji su držani u zatvoru: „Nemačka komanda je pristala na zamenu. Dedijerova žena Olga došla je natrag kao jedna od zamenienih“ 13). Ovo je bilo polovinom avgusta 1942. godine . . . Prema V ?lteru Hagenu ovaj Ot je bio vođa OT-grupe (organizacija Tođt), koja je radila u jednom rudniku. Hagen veli: „Pored obične OT-službe imao je Ot i posebno zaduženje; on je tražio neke posebne vrste drveta za građenje propelera, koga je, navodno, bilo samo u oblastmia koje su di’žali ustanici. Tako je Ot već u leto 1942. godine došao u vezu sa raznim partizanskim vođama. Moguće je da ga je to spasio. Posle njegovog zarobljavanja ubrzo je odveden u Titov glavni štab i bio od njega poslat sa porukom generalu Glajseu (Gleise) u Zagreb. Tito je predložio Glajseu da zameni 11 ljudi organizacije OT za jed­ nu uhapšenu vodeću partizanku koja je leže!a u Zagrebačkoj bolni­ ci. Glajze je smatrao za naročito važno đa uspostavi neposrednu vezu sa Titom i da je rekao, da se Titu javi, da je on i u buduće, principijelno, gotov na takve razmene. Vodeća partizanka bila je posle ozdravljenja oslobođena. Zatim je Tito naredio predaju za­ robljenih članova organizacije OT, bez da sačeka dolazak vodeće partizanke. On je javio Glajseu, đa mu reč nemačkog generala u Zagrebu služi kao garantija"14). Ot je igrao važnu ulogu i u prego­ vorima Titovim sa nemačkom vojskom u Jugoslaviji 1945. godine o mogućnosti njenog neometanog povlačenja. Ovim je Ot stekao izvesne zasluge za nemačke trupe na ovome prostoru15). Drugi, zvanični, kontakt sa Nemcima bio je mnogo opsežniji i uspostavljen je posle zauzimanja Gornjeg Vakufa ođ strane parti­ zana. To je bilo početkom marta 1943. godine za vreme teških borbi između Nemaca i partizana. Tada su partizani zarobili jednu grupu nemačkih oficira među kojima je bio i m ajor Steker (Stoecker). Pod iJ) 13) M) 15)

554

Milovan Đilas, Wart:me, str. 231. Na istom mestu, str. 199. Walter Hagen, Die geheime Front, str. 233-264. Na istom mestu, str. 263, beleška.

4. martom 1943. godine Vladimir Dedijer je uneo u svoj Dnevnik: „Zarobljen je jedan nemački major sa dva gvozdena krsta na gru­ dima"1C). Moguće je da je to bio major S tek er.. . Đilas kazuje kako su Tito, Ranković, Velebit i on došli na ideju da preko majora Šlekera uspostave opet vezu sa Nemcima: „Tito je bio onaj koji je raz­ vio ideju ili tačnije odmah tražio puteve kako da se ona ostvari. Sazvao je članove CK: Rankovića, Pijadu i mene u njegovu vode­ nicu na reci Rami i predložio da preko majora Štekera pošaljemo Nemcima jedno pismo sa predlogom za izmenu zarobljenika i ranje­ nika posebno tražeći da nas Nemci priznaju kao „zaraćenu stranu"17). Pismo Nemcima nije potpisao Tito, nego Velimir Terzić, koji je ta­ da bio načelnik Vrhovnog štaba. Odgovor na pismo došao je posle dva-tri dana, to je bilo 9. marta 1943. godine; održan je novi sasta­ nak kod Tita i određena je delegacija za pregovore. Određeni su bili Đilas, koji za sebe kaže da je razumevao nemački, Koča Popović i Vlatko Velebit18). Od ove trojice samo je Koča Popović išao pod svojim pravim imenom, Velebit je bio Petrović, a Đilas-Miloš Marković19). Nemci su delegaciju primili i tretirali korektno. Delegacija je, bez Koče Popovića, bila vođena i u Zagreb i u Sarajevo, ali nije na nju vršen nikakav pritisak. Primio ih je komandant 717. nemačke divizije. O ovome je Tito obavestio Moskvu istoga dana kada je otišla dele­ gacija. Rekao je, da se radi samo o zameni zarobljenika, ali to nisu u Moskvi pravilno shvatili. Odgovorili su brzo i zamerili sa čuđe­ njem da se oni upuštaju u pregovore sa Nemcima. Shvatili su to kao nameru da se prekine borba protiv Nemaca20). U Moskvi to ni kas­ nije nisu bili zaboravali. Kada je Milovan Đilas prvi put otišao ta­ mo, pitan je i o tome ali je zastupao samo zvanično shvatanje: da se radilo samo o zameni zarobljenika21) . . . I ovi pregovori, iako su poduže trajali, završeni su uspešno22). Teškoće je zadavalo oslobo­ đenje Herte Has, Titove žene, čiji je otac bio jugoslovenski Nemac, jer su ustaše davale suprotna obavešten ja o njoj. Na lično zauzi­ manje Hansa Ota bila je i ona puštena23) . . . Sudbina Hansa Ota, koji je toliko pomogao jugoslo venskim komunistima, bila je tragič­ na. Đilas veli: „Krajem rata naša obaveštajna služba transportirala ga je natrag u Jugoslaviju, ne zbog bilo kakvih nedela nego zbog pretpostavke da je on mogao poznavati nemačke obaveštajne agente koji su bili bliski partizanskim vođama. Ranković mi je rekao da 16) 17) 1R) 1S) 20) 21) 22) 2:!)

Vladimir Dedijer, Dnevnik II, str. 150. Milovan Đilas, Na istom mestu, str. 229. Na istom mestu, str. 230. Na istom mestu, str. 234. Na istom mestu. str. 232. Na istom mestu, str. 380. Na istom mestu, str. 237-244. Na istom mestu, str. 242.

555

nisu nikada m ogli izvući ništa od Ota iako je on ostao u tamnici do svoga tragičnog kraja"24). Đilas ne kazuje kakvoga. Na pregovore između jugoslovenskih komunista i Neinaca osvr­ nuo se i Valter Hagen, koji se poziva na nemačke i mađarske izvo­ re kao i na izjavu na procesu Laslu Rajku (Laszlo Rajk). Kao važna ličnost sa jugoslovenske strane pominje se „general Ljubo Vele­ bit" što se, sigurno, odnosi na Vlatka Velebita, koji je održavao veze sa generalom Glazje fon Horstenau (Gleise von Horstenau). Interesantno u ovom e kazivanju Valtera Hagena jeste navodna Ti­ tova ponuda Nemcima o zaključenju primirja. Ovo, naročito, u slu­ čaju da se iskrcaju Anglo-Amerikanci u Jugoslaviji čega su se j u ­ goslovenski komunisti jedno vreme ozbiljno plašili i bili gotovi da se tome suprotstave. Hagen veli, da su Nemci prisluškivali komuni­ stičku radio-vezu i dešifrovali izveštaje što je komuniste zbunji­ valo25). Sigurno je, međutim, da jugoslovenski komunisti nisu nika­ da verovali Anglo-Amerikanci ma, naročito ne pre nego što su im počele dolaziti britanske misije. Đilas ističe da je jedan od nemačkih zahteva bio da se obustavo atentati na željezničku liniju Zagreb-Bcograd na što je Tito bio pristao26). Pregovore sa Nemcima smatrali su i Tito i njegovi naj­ uži saradnici kao jedan cisto taktički potez. „Niti ja — veli Đilas — niti drugi članovi CK nismo imali grižu savesti da smo pregovo­ rima sa Nemcima izdali bilo Sovjete, bilo internacionalizam, bilo naše krajnje ciljeve. Vojnička potreba nas je prisiljavala . . . Pre­ govori su držani kao velika tajna. Nije bilo razmimoilaženja među vodećim ličnostima osim što smo Ranković i ja više sumnjali u rezultat nego Tito . . . Pregovori sa Nemcima nisu mogli dati neke naročito važne rezultate. Ovo zbog toga što smo mi stvarno tražili predali, jer su nam Nemci priredili zamku. Ncmci nisu mogli doz­ voliti naše stabilizovanje i širenje, a mi nismo mogli dozvoliti njima da ojačaju pomoć pronemačkih elemenata i da produže rat na Bal­ kanu"27). Na ove pregovore vodstva jugoslovenskih komunista sa Nemcima ukazao je i Ilija Jukić. On je lično pregledao deo nemač­ kog arhiva o ovome i razgovarao sa generalom Kislingom (Kiszling), koji je bio prijatelj generala fon Hortsenau. I ovde je istaknuto, da je Tito bio gotov na saradnju sa Nemcima u slučaju da se AngloAmerikanci iskrcaju na Jadransku obalu28). Iako su ostajali neprijatelji Nemci i jugoslovenski komunisti osećavali su neku vrstu respekta jedni prema drugima. Ovo, naročizi) Na istom mestu.

25) W alter Hagen, Die geheime Front. str. 264-209. 2| j) Milovan Đilas, Na istom mestu, str. 244. Tl) Na istom mestu, str. 244. 28 ) Ilija Jukić, Pogledi na prošlost, sadašnje?! i budućnost hrvatskoga na­ roda, London 1965, str. 149-153).

556

to, u drugoj polovini rala. Iz nemačkih izvora zna se, da je Hitler bio obaveštavan i o Titu i o partizanskoj akciji, koju nije potcenjivao. On je to, u nekoliko mahova, izjavljivao stranim posetiocima. Tako je 18. oktobra 1943. godine, govorio bugarskom princu Kirilu i Bogdanu Filovu da je Tito opasniji protivnik od Mihailovića i da, u slučaju krize na Balkanu, ceo ovaj prostor može doći pod njegov komunistički uticaj29). Još jednom je Hitler sa bugarskim prestavnicima govorio o Titu: 16. marta 1944. godine kazivao im je kako su u kaznionici u Mariboru pronađena njegova akta iz kojih se vidi da je on jedan fanatik, koji ne napušta svoju ideju30). Generalu Anto­ nesku rekao je Hitler, 5. avgusta 1944. godine, da je on svojim ge­ neralima ukazivao na primer Tita, koji je obućarski šegrt i zvao se Protzila, sada drži 20 nemačkih divizija: „Pored stalnih gubitaka uspeva on da iz ništa stvori nove odrede. Kada bi nemačko vojno vodstvo pokazivalo istu odlučnost, odvažnost i hrabrost i upornost kao ovaj čovek ne bi rat ni pod kakvim okolnostima mogao biti iz­ gubljen"31). Tito je dva puta ucenjivan od Nemaca; drugi put sa 100.000 zlatnih rajhsmaraka. Ima primera kontakta sa Nemcima na nižim nivoima sa celoga područja Jugoslavije. Tako je, u jesen 1943. godine, pregovarao sa Nemcima kao izaslanik Glavnog partizanskog štaba za Hrvatsku Marijan Stilinović, novinar sa Sušaka, tada šef Agitpropa pri pomenutom štabu, a kasnije, jedno vreme, urednik ,,Borbe“ . I ovaj se put radilo o zameni zarobljenika . . . Krajem novembra 1943. god i­ ne vodio je Stanko-Canica Gpačić, član partizanskog Glavnog štaba za Hrvatsku, pregovore sa folksdojčerom Paškim, koji je bio glavni politički savetnik pri zagrebačkom Gestapou. Predmet pregovora bilo je propuštanje nemačkih trupa preko Korduna za Bosnu gde su trebale da budu upotrebljene protiv četnika. Kao protivuslugu Opačić je tražio od Nemaca veću količinu oružja, municije i vojnič­ ke spreme, soli i hrane. Posebno je tražio slobodnu razmenu robe između partizanske zone i ustaške. Paski je na sve to pristajao osim poslednjega, koje je bilo u nadležnosti Berlina32). Vrlo je interesantan bio i oblik saradnje Momčila Markovića sa folksdojčerom Baumanom, koji je bio politički referent pri Krajskomandaturi u Požarevcu. Marković je bio član PK KPJ za S rbi­ ju, koji je na ovome prostoru radio pod imenom ,,Ćora“ i ,,Ivo“ : u toku 1942. i 1943. godine Marković je bio politički komesar Glav­ nog štaba za Srbiju. Marković je, preko svojih ljudi, održavao re29) Andreas IiiUgruber, Staatsmiinner unđ Diplomaten bei Hitler, Band II. Vertraulichc Aufzcichnu.ngen iiber Unterredungen mit Vertratern des A u slandes 1042-1944, Frankfurt/M 1970, str. 319. 3») Na istom mestu, str. 383. si) Na istom mestu, str. 26. 32) Iz ABSP.

557

đovnu vezu sa Baumanom i polovinom 1944. godine napravio spo­ razum ;;a Baumanom da partizani ne ometaju iskorištavanje Borskih rudnika i korištenje Homoljskih šuma kao i da ne napadaju nemačke transporte. Marković je obaveštavao Baumana o kretanju nacionalnih odreda na terenu, a Bauman je bio sebi zadržao pravo da samo on može da hapsi lica koja su osumnjičena zbog komuniz­ ma. Pod Baumanovom zaštitom stajao je i dr Svetislav Adamović, lekar u Kučevu, koji je bio predsednik komunističkog NOO33). Nemački Krajskomandant u Kruševcu, dr Solderom, profesor hernije na Bečkom univerzitetu, bio je pre pripajanja Austrije Rajhu, jedna od vodećih komunističkih ličnosti u Austriji. On je u svo­ me okrugu planski sabotirao suzbijanje komunizma. Njegovom in­ tervencijom pušten je Marko Ristić, poznati predratni komunista i književnik, koji je otkriven na partijskom radu u Vrnjačkoj Banji. U društvu sa Ristićem i drugim komunistima govorio je Solderom, da jugoslovenski i austrijski komunisti imaju iste ciljeve: da za­ jedno ruše nemački fašizam. U Leskovcu radio je kao tumač u Krajskomanđanturi profesor Jaketić, poznati komunista pre rata. I on je denuncirao nacionaliste i pomagao da budu odvođeni u konclagere. Posle dolaska partizana na vlast bio je šef OZNE za Leskovac. Zajedno sa njim radila je studentkinja Mica Ješić, koja je bila prijateljica raznih nemačkih funkcionera, a naročito gestapovca Svarca od koga je dobij ala obavešten ja o namerama prema parti­ zanima34). U Prokuplju i okolini radio je sa komunistima, po naređenju nemačkih vlasti, inžinjer Slavko Ilić. On je bio direktor jednog rud­ nika iz koga se vadi i prerađuje važna hemijska materija koja je bila potrebna nemačkoj ratnoj industriji. On je održavao veze sa Ratkom Pavlovićem -„Špancem “ , komandantom svih partizanskih odreda u Toplici. Sa partizanima se sastajao i nemački komandant mesta u Pro­ kuplju. Jednom je na sastanak sa komunistima došao i jedan visoki nemački komandant iz Niša. Ilićevim posredovanjem došlo je između Nemaca i komunista do sporazuma: partizani su se obavezali da neće ometali rad u rudniku niti transport rude na pruzi Prokuplje-Niš. Nemci su se obavezali snabdeti partizane kožom za obuću, tkaninama za veš i odelo, lekovima i sanitetskim materijalom, duvanom, šećerom i životnim namirnicama. Komunisti su se još obavezali da će pomoći mobilizaciju radnika za rudnik. Kada je otkriven od srpske policije, Ilić je sve ove iskaze potvrdio dokumentima i morao je biti pušten po naređenju nemačkih vlasti kao njihov čovek, iako je bio poznati komunista. U nemačkoj novinarsko-obaveštajnoj agenciji DNB u Beogradu radio je kao član Mesne komunističke organizacije Predrag Udicki, 33) Iz ABSP. 34) Iz ABSP.

558

pre rata saradnik „Pravde". On je prevodio nemačke vesti na srpski jezik birajući uvek one koje su delovale obeshrabrujuće na srpsku javnost. Koristeći svoj položaj on je prevodio sa ruskog i nemačkog jezika materijal, umnožavao ga i dalje rasturao. U Beogradskom glavnom telegrafu radio je kao šef jedne sekcije komunista Petar Zlatarev, koji je bio u službi Gestapoa. Kada je otkriven na komu­ nističkom radu, Gestapo je hteo da ga prebaci u Banat, ali su to do­ gađaji omeli. Komunistkinja Vera Dimitrijević, udata za folksdojčera Franju Hermana, činovnika u bankarskom preduzeću ,,Wiener Bank Verein" čuvala je u jednom sefu ove banke važnu komunističku arhivu svoju i Spasenije-Cane Babović. Komunista Elmas Osmanagić, musliman iz Višegrada, bio je povezan sa ustašama u Zemunu i oženjen jednom folksdojčerkom koja je bila iz Pančeva i zvala se Greta. On je radio i za Nemce i za komuniste. Pošto je uživao zaštitu Nemaca on je u svome stanu krio kompromitovane komuniste35). Na Cetinju, u Crnoj Gori, radio je najpre sa Italijanima, a zatim sa Nemcima poljski komunista Đorđe Moskijević, član NKVD. Kada su partizani zauzeli Cetinje on je imao vlast u svojim rukama i izda­ vao naređenja i samome Blažu Jovanovuću36) . . . U Šapcu je za ra­ čun komunista radio sa Nemcima i sa ekpoziturom Gestapoa u Sapcu Nikola Stefanović, zvani ,,Pinja“ ; radio je zajedno sa Dragutinom Dolčekom, folksdojčerom i degradiranim konjičkim kapetanom bivše jugoslovenske vojske . .. Užice, pre osnivanja Titove republike u nje­ mu, bilo je pravo stecište komunista. Čim su se učvrstili u Užicu, Nemci su postavili novu opštinsku upravu na čelu sa poznatim ko­ munistom Mihailom Kovačevićem. Kada su osvojili Užice komunisti su za potpretsednika NOO postavili Rađenka Stefanovića, koji je bio poverenik nemačke Krajkomandanture i otvoreni nemački agent. Učitelj Vidić, koji je bio prisno povezan sa Nemcima, postao je orga­ nizator i komandir partizanske gradske policije u Užicu. Ljubodrag Đurić, kasnije general, bio je pre otpočinjanja partizanske akcije stalni pratilac nemačkog poručnika Engelmana, oficira na službi pri tajnoj policiji. I Petar Stambolić je bio uticajna ličnost kod Ne­ maca. On je bio naredbodavac svim komunistima koji su bili u Užicu zaposleni kod Nemaca. Venijamin Marinković, kao i Zagorka-Zaga Jovanović, profesori, jedini su pristali da drže kurs nemačkog jezika u Užicu pod komunistima. Oboje su bili predratni komunisti.37) Saradnja između komunista i okupatora postojala je i na prostoru Slovenije. U Sloveniji su komunisti uhvatili vezu sa majorom D ’Amatijem, šefom obaveštajne službe u štabu XI. armije u Ljubljani. Vezu sa ni im je uspostavila i održavala Emilija Krajgher, žena istaknutog 35) Lično obaveštenje. si!) Iz ABSP. 3") Iz ABSP.

559

komuniste Vite Krajghera. Žene-komunistkinje hvatale su veze i sa drugim talijanskim oficirima s ciljem da od njih dobiju obaveštenja i iznađu način za međusobno trpljenje partizana i italijanske vojske. Sam D ’Amati je jednom prilikom izjavio: ,,U suštini nama je stalo do uništenja slovenačkog naroda, kako bi ova pokrajina dobila što više italijanski karakter. Ova pokrajina zatim može postati komu­ nistička. U tome smo solidarni sa partizanima"33). Najizrazitiji primer saradnje komunističkog vodstva sa okupato­ rom jeste saradnja Lovre Kuhara, prvog organizatora Osvobodilne fronte. Uhapšen februara 1943. godine, on je u zatvoru dobro tre­ tiran i omogućeno mu je da iz zatvora rukovodi radom. Kada su Nemci, posle kapitalucije Italije, uspostavili svoju vlast u Sloveniji, preveli su Kuhara na Bled. Suhodolc, Kuharov drug iz zatvora, svedočio je o Kuharu: „Čim sam stupio u ćeliju kod Kuhara video sam da se tu radi o sudbini celoga našeg pokreta. Kuhar je iz tamnice, iz ćelije, vodio svu organizaciju KP Slovenije. Svakodnevno su se kod njega sastajali vodeći članovi Osvobodilne fronte i KP Slovenije i konferisali sa njime. Isto tako njemu su dolazili svakoga dana najviši italijanski oficiri sa kojima je Kuhar konferisao čitave časove. U ćeliji je imao uređenu pravu kancelariju. Sve odluke, okružnice i td. sastavljao je sam u ćeliji. I u drugom smislu imao je celokupni komfor. Dobijali smo hranu iz Ljubljane, imali smo celo stovarište šampanjca, likera, vina, rakije, cigareta, šunke i td.“ 39). Između partizana i talijanskih okupatora vođeni su, 27. decembra 1942. godine, pregovori u Karteljevu kod Novog Mesta. U ime ita­ lijanske vojske u pregovorima su učestvovali general Ceriti i kape­ tan De Furija, a u ime Osvobodilne fronte politički komesar D olenske zone Jareb, komandant zone More Zan i intendant te zone sa partizanskim imenom ,,Bojan“ . Na ovome sastanku postignut je spo­ razum, koji obavezuje obadve strane: Talijani se obavezuju: 1) da partizane snabdevaju oružjem, odelom, hranom i sanitetskim ma­ terijalom; 2) da će sabotirati povećanje i jačanje slovenačkih anti­ komunističkih jedinica, da će im oduzeti slobodu akcije i teško na­ oružanje; 3) da će prestati sa akcijom protiv partizanskih odreda; 4) da će sve eventualne partizanske zarobljenike samo internirati i 5) da će prestati sa masovnim hapšenjem komunističkih aktivista na terenu. Partizani su pristali: 1) da neće ubuduće rušiti glavne želje­ zničke pruge, neće napadati vojničke transporte, minirati puteve i da neće rušiti telegrafske i električne instalacije. Za sebe su zadržali pravo da, po prethodnom obaveštenju italijanskih vlasti, ruše peri­ ferijske puteve i manje važne pruge radi propagande; 2) da više neće napadati italijanske vojničke posade i patrole po putevima. Zadržali 38) Iz ABSP. 39) Iz ABSP.

560

su za sebe pravo da napadaju slovenačke antikomunističke jedinice, kojima Italijani ne smeju doći u pomoć ako budu napadnute; 3) da neće vršiti atentate na italijanske vojnike, fašističke ili civilne ličnos­ ti. U duhu ovih obaveza nisu slovenački partizani nijedan put napali na bilo koji italijanski vojnički trnsport, niti vojnički voz, tzv. ,,tra~ dotto“ , koji je svakodnevno išao od Karlovca preko Ljubljane za Trst i u kome je redovno bilo po 500 do 2000 vojnika i oficira.40) Sporazum je stupio na snagu 26. decembra 1942. godine. Talijani su odmah zatim dovezli na stanicu Mirna kod Trebinje vagon sa hranom, odelom i municijom, koji su partizani, pošto su se Italijani povukli, „opljačkali". Isporuka oružja vršena je na željezničkoj liniji Metlika-Ljubijana i to kod bunkera kod Dobrovice, kod Kamenice i kod Velike Loke. Oružje i municija dovoženi su do tih bunkera. Italijanska straža bi se tada povukla i ne bi se pojavljivala dok oružje i municija ne budu sklonjeni. Vagonske isporuke vršene su na stani­ cama Zalog, Drenov Grič i Striža kod Novog Mesta. Sefa stanice Drenov Grič, koji je bio nacionalista, partizani su ubili da im ne bi smetao. Za šefa stanice došao je kom unista. . . Najpuniji izraz sarad­ nje ispoljio se 8. septembra 1943. godine: toga dana Italijani su počeli razoružavati slovenačke antikomunističke odrede i predavati ih partizanima. Cele italijanske jedinice prešle su na stranu parti­ zana sa punim naoružanjem. Sam Tito je isticao da je od ovoga m o­ menta počela da raste njihova vojnička snaga.41) Uz ovu toleranciju okupatorskih vlasti radila je i odlično organizovana partizanska štamparija u Kočevju. Tu se nalazila i glavna partizanska blagajna. Zato nije bilo dozvoljeno slovenačkim antikomunistima da tamo drže svoje snage. Kada su ovi, i pored te za­ brane, jednoga dana upali u K očevje zaplenili su i blagajnu i štam­ pariju. Bili su uhvaćeni i neki komunisti. Italijanski komandant mesta, pukovnik Fantini, dao je uhapsiti nekoliko antikomunista i zabranio im ulazak u Kočevje. Partizani su u Sloveniji produžili istu liniju i sa Nemcima kada su ovi smenili tamo Italijane. Ova saradnja imala je ista obeležja kao i ona sa Italijanima. U njoj su, sa partizanske strane, učestvovali istaknuti funkcioneri kao što su bili Boris Kidrič i dr Aleš Bebler, koji su održavali veze sa Gestapom na Bledu. Jedno vreme bio je oficir za vezu između partizana i Nemaca partizanski m ajor Bojan koga su kasnije sami partizani likvidirali.. . Kao i sa Italijanima partizani su sklapali lokalne sporazume sa Nemcima. Obavezivali su se da ne ometaju nemačke vojne transporte i saobraćaj, da ne ruše glavne komunikacione linije, da ne nanose štete privredi i da dozvole snabdevanje Nemaca po gradovima, a za naknadu su dobijali mono­ « ) iz ABSP. « ) Iz ABSP.

531

polske artikle. Na Primorskom i u oblasti Gorice, pored saradnje u pomenutim oblicima, napravljen je, 3. jula 1943. godine, politički sporazum o primirju između partizana i nemačko-italijanskih vlasti u prostoru Udine, Gorica, Trst i Rijeka. Saobrazno je bio objavljen i u dnevnim listovima „Slovencu" i „Jutru". U vreme kada je spora­ zum trebao da stupi na snagu bile su opkoljene kod Kobarida tri par­ tizanske divizije. Nemci su naredili da se neprijateljstva prekinu i tako su ove brigade spašene. Ali ne samo to. Zna se da je Glavni štab Osvobodilne fronte za Primorsko i oblast Trsta i Rijeke bio na Holmovitu, jednom pošumljenom ali lako pristupačnom bregu, između Vogarskog i Cernica, Prvačina i Dorneberga. Štab je bio smešten u nekadašnjim austrijskim kasarnama. Tu se nalazila i glavna partizanska arhiva i štamparija. Iako su i Nemci i Italijani znali za ovo, nisu ih uznemiravali. „Nacionalni Slovenci, rekao je jednom prilikom nemački pukovnik Brand, mnogo se varaju ako misle da ćemo mi Nemci uništiti partizanstvo i komunizam. To nije u našem interesu"42). Lako je shvatiti da okupatoru nije bilo u interesu đa se nacionalne snage povezuju i jačaju. To mu nije bilo u interesu ni u okupiranoj Srbiji. Krajger, već pominjani prijatelj Vojislava Gavrilovića, dao je ovome jednu izjavu koja potpuno otkriva smisao ove taktike oku­ patora. Kada je bilo reči o stvaranju jedinstvenog pokreta otpora Krajger je rekao: „To je ono čega se mi najviše bojimo. Baš radi toga mi nismo nikada ni pokušali da povedemo neku ozbiljniju akciju protiv Tita koja bi mogla uništiti njegov pokret, pošto nam je on potreban da služi kao razbijač jedinstva otpora srpskoga i ostalih jugoslovenskih naroda. Kada ne bilo Tita mi bi u slučaju našeg po­ vlačenja sa Balkana imali na grbači jednog složnog i jedinstvenog neprijatelja, a to nam nikako ne ide u račun. Titu je, takođe, u intere­ su da našom pomoći ili bar u najboljem slučaju našim indiferentnim stavom prema razvoju njegovog pokreta, uništimo srpski narod, koji će biti glavna kočnica za konačno boljševiziranje Balkana i Jugo­ slavije, ako do našeg povlačenja dođe. Sad vam je, valjda, jasno da je i naš i Titov glavni i zajednički neprijatelj general Draža Mihailo­ vić i njegov demokratski pokret otpora, te je stoga mnogo lakše i logičnije da pravimo sporazum sa Titom i njega koristimo u borbi protiv Mihailovića, koji je 100% angloamerički eksponent zbog čega je svaki sporazum sa njim nem oguć"43). Borba KPJ išla je potpuno u prilog ove teze: nacionalne snage su bile za nju opasniji protivnik nego okupator. U jednoj vrlo poverIjivoj okružnici, koju je lično potpisao Tito kao vrhovni komandant nnrodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije a premapotpisali članovi Vrhovnog štaba, stoji i ovo: „Komandanti NOV « ) Iz ABSP. « ) Iz ABSP.

562

i POJ treba da znaju da je glavni neprijatelj našega pokreta Draža Mihailović sa svojim četnicima, koje pomažu Englezi i Amerikanci preko jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu; da on može da se pomoću borbe koju vodi protiv okupatora toliko osnaži, da onemo­ gući svako naše plasiranje ne samo kod SAD i Velike Britanije, već čak i kod Sovjetske Rusije, jer je moskovski radio pre nekoliko dana u svojoj emisiji od 22. decembra 1941., pomenuo borbe Draže Mihai­ lovića, koje vodi protiv Nemaca. Ta se borba mora onemogućiti metodama koje je KPJ već izradila u Uputstvima sa vođenje gra­ đanskog rata u Jugoslaviji, tj. propagandom u narodu da se samo KPJ bori protiv okupatora, a da je Draža Mihailović izdajnik, jer sarađuje sa okupatorom. Svi komandanti brigada NOV i POJ nastojaće svim sredstvima da na terenu organizuju veze sa našim ljudima u varošima i da im stave u dužnost da stupaju što više u službu okupatoru ili kao špioni ili kao milicija, pa da otuda vode špionažu protiv četnika Draže Mihailovića na taj način što će ih kod okupatora uvek denuncirati kao anglofile i onemogućiti njihov rad po varošima koji je vrlo jako razvijen, putem tajnih i vešto udešnih kanala"44). KPJ je, na razne načine, sarađivala sa okupatorima uvek sa istim ciljem: pospešiti izglede svoje borbe za vlast. Sima Dimić, student medicine, politički komesar Moravskog partizanskog odreda, izjavio je, u proleće 1943. godine, seljacima u selu Manastiriću, Požarevački okrug: „Ja znam da je ovo selo leglo četnika, Ljotićevaca i ostalih reakcionara. Ja znam da iz ovoga sela još niko nije otišao u partizane i da ovo selo izvršava bez pogovora sve četničke naredbe, ali tako više ne može da ide. Ja sam danas naredio da u blizini sela ostane partizanska zaseda i, makar čekala mesec dana, likvidiraće najmanje pet Nemaca. Posle ovoga Nemci će doći, popaliti selo i streljati vas pet stotina, pa će onaj ostatak, hteo ne hteo, morati pobeći k nama u šumu“ 45). Iako je zvanično, i neosporno, odnos između partizana i ustaša bio krvnički, ima i na toj strani nekoliko momenata koje treba pomenuti: Vladimir Nazor, hrvatski pesnik, pevao je himne Paveliću, otišao je zatim partizanima, gde je pevao himne Titu. Vajar Avgustinčić izvajao je sa mnogo zanosa bistu Ante Pavelića, da bi kasnije sa istim zanosom vajao bistu Josipa Broza Tita. Zarobljeni hrvatski ustaški odred pod komandom Marka Mesića Sovjeti nisu likvidirali, nego su od tih ljudi stvorili „jugoslovensku diviziju" pod Mesićevom komandom koja je, 1944. godine, došla kao okupator u Srbiju; jugo­ slovenski komunisti nisu ga uzimali na odgovornost. Vjekoslav K rižanić, Pavelićev general, dva puta odlikovan od Pavelića, postao je «) Iz ABSP. 45) Iz ABSP. 563

partizanski general. Jakov Makijedo, Pavelićev general, koji je bio komandant ustaških snaga u Mostaru, postaje Titov general. Njegov brat, izraziti ustaša, bio je primljen u diplomatsku službu. Pukovnik Pire, komandant Pavelićevog vazduhoplovstva, prešao je komunisti­ ma. Bilo bi pogrešno verovati da je ovo bilo slučajno: još 1936. godine sklopljen je u Sremskoj Mitrovici, na robiji, sporazum između ko­ munista i ustaša o saradnji. Sklapali su ga dr Mile Budak i Moša P ija d e . . . Kapetan Čukalović, jugoslovenski aktivni oficir, zarobljen 1941. godine, vratio se iz zarobljeništva pošto je izjavio da je Bugarin. Stupio je u bugarsku vojsku kao Čukalov i bio okupatorski oficir u Srbiji. Posle rata bio je komunistički vojni ataše u Londonu sa ime­ nom Čukalovski. Interesi okupatora i jugoslovenskih komunista u odnosu na Srbe, podudarali su se: cilj je bio uništavanje otpornosti srpskog naroda. Tito i Aleksandar Ranković, u ime CK KPJ, izdali su, 14. decembra 1941. godine, instrukciju članovima partije za Srbiju. U njoj, pored ostaloga, stoji: „Jasno je da se na taj način okuplja jedan reakcionarni velikosrpski centar, koji će odigrati vodeću kontrarevolucionarnu ulogu na Balkanu. Nema sumnje da je najodlučnija borba protiv toga centra glavni politički zadatak naše Partije"46).

46) 564

Iz ABSP.

ODLUKA O DIZANJU USTANKA

1. Svetozar Vukmanović-Tempo sveđoči, da je nemački napad na Sovjetski Savez, 22. juna 1941. godine, iznenadio i Tita i celo ruko­ vodstvo partije, koje je bilo u Beogradu. Vladimir Dedijer veli, da su oni pratili kretanje nemačkih trupa kroz Jugoslaviju i da su iz toga zaključivali da se sprema napad na Sovjetski Savez: „Išli su u pravcu Mađarske i Rumunije. Jedan nemački viši oficir pričao je jednoj ruskoj emigrantkinji da Hitler sprema napad na Rusiju. Ovu informaciju dobio je Tito i sa druge strane, pa je još krajem maja poslao radiogram Dimitrovu obaveštavajući ga o gornjim vestima111). I pored ovoga očekivanja nemački napad na Sovjetski Savez izne­ nadio je vodstvo KPJ. Tempo veli, da ga je o tome obavestio Đuro Jovanović. „Pohitao sam Đilasu — veli on — koji je stanovao u bli­ zini. Zatekao sam ga u krevetu. Spavao je. Onako bunovnom ispri­ čao šta sam čuo od Đure. Nije se mnogo uzbudio; ustvari nije povje­ rovao mojim vijestima. Želio je da zna koja radiostanica objavila vijest o napadu. Pošto to nijesam znao, upitao me je da li sam lično vijest čuo preko radija. Kada sam odrečno odgovorio, okrenuo se na drugi stranu, sa očiglednom namjerom da produži spavanje, a potom reče da su to obične čaršijske vijesti“2). Pošto je kod Đure Jovanovića proverio ovu vest Tempo je opet otišao kod Đilasa i rekao mu: „Tačno je ono što sam ti maloprije rekao . . . Njemačka je napala Sovjetski Savez. Ja sam se lično uvje­ rio slušajući radio Budimpeštu . . . Skočio je kao oparen . . . Pošli smo kod Tita; on je stanovao takođe u blizini Autokomande u stanu željezničkog činovnika Savićevića. Domaćini nam rekoše da je rano ujutru izašao i da se još nije vratio. Vratili smo se u Đilasov stan, gde nas je očekivala Titova poruka. Javljao je da je za poslije podne sazvan sastanak Politbiroa u Molerovoj ulici (u stanu gde je ile­ galno živeo Ivan Milutinović3). Jovan Marjanović tvrdi suprotno: 1) Vladimir Dedijer, Jospi Broz Tito, str. 294. 2) Svetozar Vukamnović-Tempo, Revolucija koja teče I, str. 179-180. 3) Na istom mestu, str. 180.

565

5

„Napad Nemačke na Sovjetski Savez nije iznenadio KPJ. Ona je pretpostavljala da će do toga doći. Za to se i pripremala, realno ra­ čunajući da će nemačke vojne snage angažovanjem na Istoku mora­ ti znatno oslabiti svoje snage na Balkanu, i da će time biti stvore­ ni objektivni uslovi za početak borbe protiv okupatora u Jugoslav iji“4). U proglasu CK KPJ od 22. juna 1941. stoji: „Došao je onaj najteži čas koga smo u našoj borbi predvideli. Mi smo znali šta spre­ maju fašistički zločinci protiv SSSR-a i čitavog radnog čovečanstva“s). Osvrćući se na ovaj dan Tito je pisao u predgovoru svo­ jim sabranim delima: „Tada se pokazalo od kolikog je značaja bilo to što smo ušli pripremljeni u borbu, sa jasnim planovima o tome za čim idemo, šta možemo i moramo da postignemo"6). Vlamidir Bakarić veli: „Napadom Hitlera na Sovjetski Savez nastupio je i za nas odlučni čas. Tu počinje najslavnija epopeja i Partije i na­ ših naroda. To su bili najdramatičniji i najsudbonosniji dani. Po­ kazalo se šta narod može iz sebe dati ako znade zašto se bori i ako je dobro vođen"7). Milovan Đilas veli, da je iz Moskve došlo naređenje za oružanu borbu i da bi bez toga to bilo kasnije: „Napad na SSSR i vlada terora od okupatorskih snaga i domaćih fašista doveli bi do ustajanja na oružje i bez direktiva iz Moskve. Vrlo verovatno po­ čela bi naši borba nešto kasnije, ali sa manje žurbe u organizovanju i sa dubljim i sigurnijim političkim horizontom "8). Sastanku u M olerovoj ulici prisustvovali su: Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković, Milovan Đilas, Ivan Milutinović, Sreten 2ujović, Ivan Lola Ribar i Svetozar Vukmanović-Tempo. „Razgovor je tekao spontano. Svi su govorili o ratu i njegovim perspektivama. Vladala je optimistička atmosfera; skoro svi su smatrali da se rat neće voditi na teritoriji SSSR; da će biti kratkotrajan. To je bila zvanična sovjetska verzija koja je široko prodrla u redove KPJ i u koju smo svi verovali"3). I Vladimir D edijer kazuje, da su u tome momentu verovali u brzu pobedu Sovjeta: „Sećam se dobro sasta­ naka Agitpropa CK za Srbiju, na kojima su učestvovali Milovan Đilas, Cana Babović, Rodoljub Čolaković, Milentije Popović i ja i na kojima su postavljani konkretni zadaci oko preuzimanja vlasti u Beogradu, oko sređivanja problema ishrane, oko preuzimanja po­ jedinih štamparija. Ovo je uverenje u brzu pobedu vladalo u mno­ gim krajevima naše zemlje, a naročito u Crnoj G ori"10). 4) D r Jovan M arjanović, U stanak i oslobodilački pokret u Srbiji 1941, Be­ ograd 1963, str. 81. 5) M om a M arković, B orb a Srbije 1941-1945, Beograd 1952, str. 42. 6) „P olitika11 od 24. V. 1977. ’ ) „P olitika" od 25. V. 9177. 8) M ilovan Đilas, V/aržime, str. 5. 9) Svetozar V u k am n ov ić-T em p o, Na istom m estu, str. 180-1 BI. 1®) Vladim ir D ed ijer, Na istom m estu, str. 296.

566

Rešeno je da se dvaputa dnevno izdaje bilten o uspesima Crvene armije. Đilas je trebao da spremi tekst, a Tempo da obezbedi štam­ panje i rasturanje. „Zaključili smo da CK uputi proglas narodima Jugoslavije sa pozivom da se pripremaju za oružanu borbu protiv okupatora, a da partijske organizacije pristupe stvaranju partijs­ kih odreda koji bi bili spremni kada to bude potrebno"11). Tito veli drukčije: „To nije išlo baš Iako. Ja sam tada bio u Beogradu, a kada su se počeli formirati partizanski odredi u Srbiji dobijao sam izveštaje svakoga dana. Tu sam, izdavao i sve one Biltene koji su izveštavali o akcijama koje su vršene na terenu. Kad sam video da ti odredi jačaju, izdao sam direktivu da se mogu stvarati bataljoni"12). O prisnoj vezi tadašnjeg rukovodstva KPJ sa Moskvom svedoči i činjenica, da je Kominterna istog dana, 22. juna 1941. uputila de­ pešu kojom poziva na borbu protiv Nemaca. Tamo se kaže: „ . . . Od­ brana SSSR jeste u isto vreme i odbrana naroda koje je okupirala Nemačka. Narodima Jugoslavije pružena je mogućnost da razviju svestranu oslobodilačku borbu protiv nemačkih podjarmljivača . . . Neophodno je razviti pokret pod parolom stvaranja jedinstvenog nacionalnog fronta i već ranije jedinstvenog fronta borbe protiv nemačkih i italijanskih fašistačkih razbojnika, a za zaštitu po fašizmu podjarmljenih naroda, djelo koje je nerazdvojeno povezano sa po­ bjedom SSSR. Uzmite u obzir, da se u sadašnjoj etapi radi o oslo­ bođenju od fašističkog podjarmljivanja, a ne o socijalističkoj revo­ luciji"13). Na sednici Politbiroa CK KPJ, koja je održana 4. jula 1941. go­ dine u kući Vladislava Ribnikara (Botićeva ul. 5) na Dedinju, izvr­ šena je raspodela viših rukovodećih kadrova za pojedine krajeve zemlje. Milovan Đilas je određen za Crnu Goru, Svetozar Vukma­ nović-Tempo za Bosnu i Hercegovinu, Vlado Popović (Crnogorac) za Hrvatsku, dok je radom u Srbiji rukovodio Aleksandar Ranković. Formiran je i Glavni štab za Srbiju u koji su ušli: Sretan ZujovićCrni, Branko Krsmanović, Rodoljub Čolaković, Fića K ljajić i Niko­ la Grulović. Stvoren je i Glavni štab partizanskih odreda sa Josi­ pom Brozorn Titom na čelu i pokrenut Bilten Vrhovnog štaba, a „ime partizan uzeto je za naziv boraca odreda. A kao znak uzeta je petokraka zvezda"14). Sa Titom je stalno prisno sarađivao Alek­ sandar Ranković. Josip Broz Tito je tek u septembru napustio Beograd. „Napus­ titi jedan okupirani grad bilo je veoma teško. Tito je putovao sa lažnom legitimacijom u pratnji jednoga člana partije (Jaša Rajter), koji je bio naoružan i imao legitimaciju folksdojčera. Takođe je n) 12) !S) M)

Svetozar V u k m an ović-T em p o, Na istom mestu, str. 181. Josip Broz Tito, Na istom m estu, str. 45. Vladim ir Dedijer, Na istom mestu, str. 295. Na istom mestu.

567

bio i jedan pravoslavni pop, koji je bio u Titovom društvu a imao dobre legitimacije. Idući preko Stalaća i Čačka, Tito je stigao do Užičke Požege. Tu je uzeo jedne taljige s konjskom zapregom i kre­ nuo za oslobođenu teritoriju. Nekoliko sati tako kljuckao se u tim taljigama, dok nije došao do prve partizanske straže . . . Tako je Ti­ to polovinom septembra izašao na oslobođenju teritoriju i u Beo­ grad se nije vraćao sve do njegovog oslobođenja u oktobru 1944. godine"15). Jovan Marjanović daje detaljniji opis Titovog odlaska iz Beo­ grada: „Šestnaestog septembra 1941. godine uveče na Beogradskoj željezničkoj stanici popeo se u voz jedan elegantno odeven čovek sa zelenim šeširom, u kožnom kratkom kaputu. Njega su pratili tri ličnosti iz beogradskog partijskog aktiva. Putovao je sa lažnom legi­ timacijom koju je dobio od Vladislava Ribnikara, direktora „Politike“ , i od Dragoljuba Milutinovića, sveštenika iz Ivanice. Miluti­ nović, koga je Ribnikar angažovao za ovu uslugu, znao je da nepoz­ nati strani čovek putuje kao ustanički rukovodilac, ali ništa bliže o n je m u . . . U njegovoj pratnji bili su Jaša Rajter, Veselinka Malinska i Davorjanka Paunović, studentkinja, rodom iz Požarevca, se­ kretarica generalnog sekretara Partije, poznata pod ilegalnim ime­ nom Zdenka . . . Jaša Rajter nije smeo od njega da se udaljuje ni jednog trenutka. Rajter je znao odlično nemački i na osnovu lažnih isprava putovao je kao folksdojčer"16). Kada su četnici hteli da streljaju Rajtera Tito je ,,u kafani na Bukovima četniku pokazao lažnu legitimacizu popa Milutinovića. U njoj stoji da je vlasnik legiti­ macije četnički komandant koji ide na teren koji kontrolišu parti­ zani radi pregovora sa njima. Po toj verziji, Jaša Rajter je Nemac koji treba da prisustvuje ovim pregovorim a"17). Tito je stigao u štab Valjevskoga odreda: ,,U selu Robaje, gde se nalazila Kolubarska četa stigao je 18. septembra. Tih dana izašli su iz Beograda i ostali članovi Glavnog štaba"18). Tito je došao u kuću Sekule Bojinovića, u kojoj je bila komanda Kolubarske čete. Iz proglasa CK KPJ i PK KPJ za Srbiju vidi se da je naročiti akcenat udaran na obevezu komunista Srbije, koji imaju pred so­ bom velike zadatke. Tako u proglasu od 1. maja stoji: „Komunisti Srbije imaju pred sobom veliku i neodložnu zadaću: da okupljaju srpski narod za borbu protiv imperijalističkih osvajača, da se sta­ ve na čelo oslobodilačke nacionalne borbe srpskog naroda, da dadu narodu jasnu perspektivu njegove borbe, da raskrinkaju pred na­ rodom svu tu vladajuću kapitalističku kliku koja je kriva za ovu tragediju srpskog naroda"18). Proglas CK KPJ od 25. jula 1941. go­ 15) ls) 17) 18)

568

Na istom mestu, str. 298. Jovan M arjanović, N a istom mestu, str. 186. N a istom mestu, str. 187-188. M om a M arković, Na istom mestu, str. 35-36.

dine posvetio je najviše prostora srpskome narodu. Veličajući srp­ ske partizane veli se: „ . . . Srpski partizani daju svoje živote za tvoju slobodu, za tvoju čast i ti si dužan da pomogneš ove svoje borce. Nije danas dovoljno da se bore samo partizani. Kucnuo je čas da se digne čitav narod u borbu za svoju slobodu, da protera okupatora i njihove odvratne sluge koji danas po zapovesti osvaja­ ča terorišu srpski narod . . . Ugledaj se na crnogorski narod koji je ustao da zbaci okupatorski jaram italijanskih fašista"19). I PK KPJ za Srbiju obratio se, 23. juna 1941. godine, jednim proglasom srpskom narodu pozivajući naročito srpsku omladinu u borbu. Pada u oči da proglas apeluje na srpski narod: „Ne slušaj one koji te huškaju protiv bratskog hrvatskog naroda i drugih na­ roda. Neprijatelj svuda pruža svoju otrovnu žaoku, on hoće da po­ sije mržnju među narodima"20). Omladina se poziva da joj „bude primer herojska omladina Sovjetskog Saveza koja se neustrašivo bori za stvar čitavog čovečanstva. Zareci se da nećeš ostati mirna dok ijedna prljava fašistička noga hoda po tvojoj zem lji"21). Jasno je: Srbija i srpski narod bili su izabrani da budu baza za početak i razvoj komunističke akcije za koju se moralo znati da neće moći ostati bez odmazda. Tito veli: „Inače, ja sam najprije mislio da ta­ dašnji Glavni štab smjestimo negdje u Homolju, homoljskim šuma­ ma. Međutim, gledajući geografske karte, meni se ipak najviše svi­ dio prostor Zapadne Srbije s obzirom na to da je odatle u slučaju ofanzive bio otvoren put za Bosnu i Sandžak i na druge strane, dok su se homoljske šume mogle lako pročešljati, a u slučaju odstupa­ nja odatle, našli bismo se na prostoru na kojem bi nas neprijatelj mogao lako uništiti. Zato sam na kraju riješio da krenemo prema Zapadnoj Srbiji i tamo smjestimo Glavni štab“22).

2. Jugoslovenski komunisti su s v o j u b o r b u za vreme Dru­ goga svetskoga rata nazivali narodnooslobodilačkom borbom i taj je naziv zadržan. U stvari, bitno u toj borbi nije bio o s l o b o d i ­ lački momenat, nego s o c i j a l n o - r e v o l u c i o n a r n i pri čemu im je kao ugled i okrepljenje služio Sovjetski Savez kome je, kako se vidi iz depeše Kominterne CK-u K P J od 22. juna 1941. godine, bila mnogo važnija borba protiv okupatora nego klasnorevolucionarna na čemu je nastojalo rukovodstvo KPJ: „Uzmite 19) 20) 21) 22)

Na istom mestu, str. 46-47. Na istom mestu, str. 50. Na istom mestu, str. 52. Josip Broz Tito, Na istom mestu, str. 45.

569

u obzir, stoji u pomenutoj depeši, da se u sadašnjoj etapi radi o oslobođenju od podjarmljivanja, a ne o socijalističkoj revoluciji1123). Smatrajući sebe delom Crvene armije jugoslovenski komunisti su verovali, da je njihova borba deo odruženja proleterskoga interna­ cionalnoga duga. Iz proglasa, kojim je CK KPJ, 22. juna 1941. godi­ ne, pozvao narod na borbu, vidi se, da se govori o „dragocenoj krvi herojskoga sovjetskoga naroda, koja se proliva ne samo radi odbra­ ne zemlje, nego i radi konačnoga socijalnog i nacionalnoga oslobo­ đenja čitavoga radnoga čovečanstva. Prema tome, to je i naša borba, koju smo mi dužni podupirati svim snagama pa i svojim životi­ ma . . . Ne dozvolite da se proliva dragocena krv herojskih sovjets­ kih naroda bez vašega u češća . . . Mobil izu j te sve vaše snage protiv toga da naša zemlja bude baza za snabdevanje fašističkih rulja, ko­ je kao besni psi napadaju Sovjetski Savez, na našu dragu socija­ lističku domovinu, na našu nadu i kulu svetilju prema kojoj sa na­ dom upire oči napaćeno radno čovečanstvo čitavoga sveta1124). Pro­ glas PK KPJ za Srbiju od 23. juna 1041. godine, traži: „ Ne doz­ volite da preko naše zemlje ide ma kakva pomoć fašističkim rulja­ ma, protiv SSSR-a, protiv nas samih1125). U proglasu CK KPJ, od 25. jula 1941. godine, s t o j i : ....... Ugledajmo se na herojizam naroda. Sovjetskog Saveza, na herojizam Crvene vojske kome nema primera, čiji se borci bore prezirući smrt ne zato što među njima vlada fatalizam, već zato što bezgranično vole svoju socijalističku domo­ vinu, zato što su svesni opasnosti koja preti njihovoj otadžbini11^). Tadašnje s o v j e t o f i l s t v o rukovodstva KPJ prerastalo je sve više u s o v j e t o m a n i j u . Uoči zasedanja Drugog ANVOJ-a 26. novembra 1943. godine, govorio je Milovan Đilas na proslavi dana Oktobarske revolucije: „ . . . Sovjetski Savez je postao i svo­ jim sve većim unutrašnjim jačanjem sve više postaje točak oko koga se okreće čitava istorija savremenoga društva . .. Nama komu­ nistima se često zameralo da smo podizali narod na oružje tek kada je Hitler napao Sovjetski Savez . . . Da, ini smo pozvali narod na ustanak tek kada je Hitler napao Sovjetski Savez . .. Ali, vreme za oružanu borbu, za razvijanje ustanka, još nije bilo došlo. Ono je m oglo doći samo onda, kad hitlerovska vojska buđe angažovana negde na frontovima, i kad narodnim masama bude jasno postalo da je borba moguća, da ima izgleda na uspeh i da će u toj borbi zaista imati šta da dobije. A takav momenat je nastupio tek napadom Hitlera na Sovjetski Savez. Učešće Sovjetskog Saveza u ratu davalo je garancije da će se rat odvijati u interesu zaista nacionalnog oslo23) 24) 25) 26)

570

V lad im ir Dedijer, Na istom mestu, str. 295. Moma Marković, Na istom mestu, str. 41. Na istom mestu, str. 51. Na istom mestu, str. 48.

boden ja naroda, a ne nekih reakcionarnih krugova inostranstva, na koje su se oslonili bivši omraženi vlastodršci"27). Milovan Đilas je istu ovu tezu razvijao još iscrpnije u članku „Uoči 22. juna“ . Tamo stoji: „Nas su optuživali da smo počeli oruža­ nu borbu tek kad je Nemačka napala Sovjetski Savez. A mi se time ponosimo. Ti podlaci neće da vide, da smo tek tada i mogli da se borimo, da su naše puške mogle da progovore tek kad je Sovjetski Savez povukao na sebe nemačku silu. Ali ne samo t o . .. Rat Sov­ jetskog Saveza doveo je do kraja, upravo do kraja je stvorio, po­ voljne uslove za ustanak u Jugoslaviji, i to ne samo privlačenjem nemačke vojne sile na sebe, nego, prije svega, otkrivanjem druge i drukčije perspektive rata, perspektive u kojoj su naši narodi videli garanciju da se ne samo mogu boriti za svoja prava, nego da ta prava mogu i izb oriti. . . Moralno-politička pomoć Sovjetskog Sa­ veza sastojala se u tome što je on svojom borbom i svojom spoljnom politikom dao opšte-idejni, idejno-politički smer ustanku naroda Jugoslavije, tako da je rukovodstvo ustanka moglo da se pravilno orijentiše u zamršenim međunarodnim i unutrašnjim poslovima1128). I Josip Broz Tito, kada se osetio učvršćen na vlasti, kada je ocenio da nije opasno biti iskreniji, pokušao je da ovu „narodnooslobodilačku borbu11 objasni na marksistički način. U prvome broju „Komunista11, zvaničnoga organa CK KPJ, Tito je u članku „U čemu su specifičnosti narodnooslobodilačke borbe i revolucionar­ nog preobražaja Jugoslavije11 pisao: „ . . . U narodnooslobodilačkoi borbi i u rezultatima te borbe postoje elementi historijske zakonitosti u razviću društva, koje su otkrili naši veliki učitelji Karlo Marks i Fridrih Engels, koje su teoretski obogatili, produbili i primjenili naši veliki učitelji V. I. Lenjin i J. V. Staljin. Ta historij­ ska zakonitost imala je i ima u svome razvoju kod nas u Jugosla­ viji, do izvjesnog stepena, nove forme koje su u toku rata bile uslovljene skoro tridesetogodišnjim postojanjem velike socijalističke zemlje Sovjetskog Saveza sa njegovim ogromnim svestranim na­ pretkom. Prema tome, specifični karakter i rezultati toga razvoja kod nas ne protivrječe nauci marksizma-lenjinizma, naprotiv, oni se potpuno slažu sa tom naukom1129). U čemu je to slaganje? U klasno-revolucionarnom karakteru partizanske borbe u Jugoslaviji, u onim elementima iz kojih je tre­ bao da izraste komunistički poredak u Jugoslaviji, u prerastanju te borbe u višu revolucionarnu fazu, onaj treći stadij o kome je go­ vorio Staljin u svojoj poverljivoj instrukciji višim vojnim i poli­ tičkim rukovodiocima Crvene armije, izdatoj februara 1943. godine. 27) Vladim ir Dedijer, Dnevnik II, str. 581, 582-583. 28) „B orba“ od 21. V I. 1945. 29) ,,Kom unist“ , broj 1 od oktobra 1946.

571

Tamo je rečeno: „Mislite uvek na ovu treću etapu koja leži pred nama i koja može za nas biti odlučujuća. Mi smo sklopili savez (sa Amerikom i Engleskom), jer je bilo potrebno da uđemo u treću etapu. Naši putevi se razilaze tamo gde se naši sadašnji saveznici počnu suprotstavljati ostvarenju našeg krajnjeg cilja. Budite uvek svesni, da je naša parola: proleteri svih zemalja ujedinite se, a naš je cilj svetska revolucija proletarijata. . . Naš jedini cilj jeste i ostaje svetska revolucija i diktatura proletarijata"30). U ovom smislu vaspitavala je KPJ svoje kadrove i uoči rata i prvih meseci posle sloma Jugoslavije. Za postizavanje ovoga cilja CK KPJ je morao iznalaziti nove puteve i metode. Radi boljega približavanja masama izbačena je bila parola n a r o d n o o s l o bodilačke borbe i izabran indirektni put ka krajnjem cilju. Ovo je trebalo sprovesti i u mase i među šire redove članstva par­ tije. Da bi se to postiglo naređeno je, krajem juna 1941. godine, da se svuda održavaju partijske konferencije. Vera Miletić, partijski funkcioner, kazivala je o tome šta se, po ovoj liniji, radilo u Požarevačkom okrugu. „Na konferencijama je, veli ona, podvučena raz­ lika u političkoj liniji u našem radu pre rata i posle rata . . . Sve snage treba baciti u odred, mobilisati što više rodoljubivih antifa­ šistički raspoloženih elemenata u Jedinstveni fr o n t. . . Tada se još nije znalo za ime ,,partizan“ , i još manje se znalo da ovu borbu pokreće Komunistička p a rtija . . . Narod nas je zvao „četnicima", jer je znao da su u prošlom ratu postojali takvi odredi od dobro­ voljnih boraca . .. Ono što je pokrenulo naše seljake u borbu nije bila p o l i t i č k a s v e s t već samo osećanje u g r o ž e n o s t i o d o k u p a t o r a . . . Jasno je, dakle, KPJ je krajnji cilj: dikta­ tura proletarijata i da u tu svrhu ona koristi svaku situaciju, a po­ gotovo u svojoj zemlji. U ovome zadnjem slučaju bila je to propast Jugoslavije. Narod je zakukao na okupatora i počele su se buditi borbene tradicije što je KPJ odmah prihvatila i stavila se na čelo borbe. KPJ je umela da se odlično posluži jednim od najefikasni­ jih političkih sredstava borbe: da istupi pred mase sa onim parola­ ma koje su im bile bliske, tj. koje su izbile same po sebi iz njihove sredine i njihovog raspoloženja, da ih istakne kao svoje i da za n ji­ ma povede mase, da bi im kasnije lagano nametnula ono što ž e li.. . Nije, dakle, važno hoće li ili neće baš odmah doći socijalistička revo­ lucija u Jugoslaviji već je važno da i dalje ostaje kao bitna i osnov­ na nota današnje narodnooslobodilačke borbe: kroz oslobođenje i borbe prevaspitati mase i pripremiti ih za ulazak u socijalističku revoluciju1131).

30) Iz A B S P . 31) Iz A B S P .

572

ZA REVOLUCIJU PROTIV NACIJE

1. Komunistički ustanak u Jugoslaviji bio je, u raznim delovima zemlje na razne načine, nasilno naturanje svoje volje narodu, koji o komunizmu nije hteo da zna. Kroz jaku organizaciju, zloupotreb­ ljavajući narodnu želju za nacionalnom slobodom, KPJ je sprovodila svoju ideološko-političku borbu za osvajanje vlasti i za zavo­ đenje komunističkog poretka u Jugoslaviji] . . . Znanje naroda okomunizmu bilo je različito u pojedinim krajevima zemlje: dok su o njemu seljačke mase znale veoma malo, drukčije je bilo sa de­ lom radništva i inteligencije, koja je godinama bila izložena ja­ koj komunističkoj propagandi. Može se, uglavnom, reći da KPJ ni u vreme sloma Jugoslavije ni posle toga nije imala oslonca u na­ rodu. Njega je, kroz „narodnooslobodilačku borbu“ tek trebalo stvoriti. Da je bilo tako vidi se iz tadašnjih komunističkih izvora. U Re­ zoluciji, koja je doneta na Petoj konferenciji KPJ 1940. godine, sto­ ji: ,,U Srbiji rad komunista obuhvata uglavnom samo Beograd i još neke gradove, dok je rad među seljacima bio posve zanemaren i prepušten demagogiji vođa zemljoradničke levice i drugima. K onfe­ rencija konstatuje da je dosadašnji rad Partije na stvaranju partij­ skih organizacija na selu, osobito u Srbiji, vrlo slab i nedovoljan. „Ni među radnicima komunistička partija nije bolje stajala. U oblasti oko rudnika Trbovlje i u samome rudniku bilo je oko 10.000 radnika, ,,a već godinama samo oko stotinu članova Partije među kojima često ima i neaktivnih11. U Jasenicama, gde je bilo 4.000 rad­ nika bilo je svega 22 člana partije. U velikim industrijskim centri­ ma Bosne i Srbije, gde su radile desetine hiljada radnika, „partij­ ske organizacije su ili sasvim slabe ili ih uopšte nema111). I ono članova što ih je bilo nisu bili sasvim sigurni i odani. U vre­ me popularisanja Narodnog fronta partijsko članstvo je prilično izgubilo od svoje borbenosti i ideološke čvrstine. ,,U Srbiji su dru­ govi" — žali se pomenuta Resolucija — „predaleko otišli u popu­ !) Podaci iz Rezolucije Pete konferencije KPJ 1940, str. 9 do 11.

573

larizaciji takozvane zapadne demokratije u 1936. do 1939. godine, čim se stvorilo kod mase uverenje, da su te države zaista spremne da se bore za slobodu i demokratiju, usled čega je u početku impe­ rijalističkog rata bilo raskrinkavanje tih ratnih huškaca teže i sporije“ 2). I kada se već bila rasplamsala partizanska borba, KPJ nije mogla da prodre u rnase. PK KPJ za Srbiju žali se u pismu OK KPJ za Kosovo i Metohiju, 29. avgusta 1942. godine, da je teško preba­ citi 50 ljudi u prostor Kopaonika i veli: „Najveća je teškoća za po­ četak što su srezovi oko Kopaonika nedovoljno obrađeni, što u tim srezovima imamo slabu partijsku organizaciju. Ali mislimo da bi po­ java odreda dosta doprinela da se to popravi, jer bez partijske orga­ nizacije nemoguć je opstanak odreda"3). Rezolucija OK KPJ za K o­ sovo i Metohiju sa savetovanja ističe: „Naše organizacije padom Jugoslavije bile su sasvim razbijene. A li u poslednje vreme jačim tempom rada uspelo je stabilizovati preostale organizacije i form i­ rati nove (stanje s kraja decembra 1942. godine)"4). I ove organizacije su bile slabe i nezrele. U istoj se Rezoluciji kaže: „Konspiracija slaba, gubljenje granica između Partije i naro­ da, panika, brbljanje, malodušnost, kolebljivost, netačnost, nebud­ nost pred neprijateljem. . . Nerazumevanje uloge Partije, zato slab pregled nad tim radom. Izbornost je uradila da dođu slabi ljudi kao ruk ovodioci. . . Jedan od najvećih nedostataka je nemanje ve­ za sa centrima i Komitetom ili makar sa kojim PK. Takva bi nam veza pomogla i ukazala nam na naše slabosti. U težnji da usposta­ vimo vezu izgubili smo sedam partijaca i više omladinaca"5). Par­ tijci, stoji u pismu Borisa Vukmirovića, glavnog partijskog instruk­ tora OK za ovu oblast, od 23. maja 1942. godine, „još ne umeju da misle svojom glavom, nemaju inicijative i boje se odgovornosti. Da naglasim — 80% partijaca je mlado, sa manje od pola godi­ ne staža, ljudi koji nisu prošli kroz partijski rad ranije"6). Ni u Južnoj Srbiji nije bilo bolje. Boris Vukmirović, u izveštaju CK KPJ, veli za ovu oblast: „Tamo je situacija neverovatno teška. Bile su stalne i uzastopne provale. Ljudi su se kukavički držali i komandant Glavnog štaba (Vasilije Leković) sve je pričao. Čeda Milanović, član istoga štaba, bez batina je odao sve i ispričao .. . PK, koji je formiran posle odlaska delegata CK, pokazao se nezreo i slab. Nije umeo da angažuje sve ljude. 4 do 5 meseci neki ljudi nisu imali nikakve veze. Parola ,sovjetska Makedonija' i dalje se provodila. U partizanske odrede bacio sve partijce. Tako su sa likvi­ dacijom odreda, koji su bili razbijeni, i partijske organizacije bile 2) 3) 4) 5) 6)

574

Na istom Iz A B S P . Na istom Na istom Na istom

mestu. mestu. mestu. mestu.

razbijene. Najbolji ljudi su izginuli.. . Ljudi su mladi i imali su sektaški odnos117). Prostrano područje Vojvodine (Banat, Bačka, Srem i Baranja), rascepkano između raznih okupatora, nije bilo pripremljeno za ko­ munističku akciju. Iz izveštaja PK KP Srbije CK K P Hrvatske, od 7. decembra 1941. godine, o Vojvodini se veli: ,,U Vojvodini je dosta teško stanje, naročito u delovima zaposednutim od Mađara. Nema mesta gde nismo imali gubitke. Naši drugovi se samo oružjem u ruci održavaju. Uslove za partizanske akcije većega stila sada nemaju1'. „Bez P artije” , ističe OK za Južni Banat, 14. novembra 1941. godine, svima organizacijama, „ne možemo pobediti. I posto­ jeće partijske organizacije su sasvim zanemarile svoj rad. Ako naše ćelije umru, ako se ugasi unutrašnji partijski život, onda nije čudo što se pojavljuje oportunizam, nedisciplina, iskrivljavanje partij­ ske linije, onda mi nećemo moći pravilno vaspitati nove kadrove. Stoga treba pre svega imati pred očima Partiju118). Početkom 1942. godine stanje je bilo nešto bolje. OK za Srem žali se, ipak, Centralnom komitetu KP Hrvatske đa nema jedinst­ venog rukovodstva. Treba im, vele, pomoć viših rukovodstava: „To radi toga, što su tamo organizacije sasvim slabe, razbijene, bez svo­ jih rukovodstava ili ukoliko ih ima u dva-tri OK. Njihov se rad na terenu slabo oseća, jer imaju vrlo mali broj svojih organizacija. SKOJ još slabije stoji119). Iz jednoga izveštaja CK-u KPJ, od 26. oktobra 1942. godine, vidi se ko je sačinjavao i onaj mali broj čla­ nova. „Veliki deo partijskog članstva, veli se i izveštaju, čine se­ ljaci, siromašni i srednji, čiji je život prilično težak. U Šidskom srezu imamo samo nekoliko članova Partije, a u Iločkom samo nekoliko kandidata. U ovim srezovima se slabo ranije radilo. Koliko smo obavešteni u Iločkom srezu nije se ništa radilo ni pre rata .. . Mnogi mesni aktivisti su streljani, a jedan deo je morao da ide u odred ili u ilegalnost. Sada postoje mesta u kojima imamo 1 do 2 legalna partijca, a ima takvih mesta gde nemamo legalnih ljudi1110). O teškome stanju u Banatu izveštavaju Pokrajinska povereništva za Banat CK KPJ, 12. jula 1942. godine, i ističu tragično stanje organizacija na tome prostoru. „Okružni komitet za Južni Banat, veli se tamo, najverovatnije ne postoji kao organizaciona celina. Do nikakvog njihovog dokumenta ili makakvog drugog rada nismo došli. Pretpostavljamo da su živi još jedan-dva druga toga foru­ ma kao ilegalci. . . Sreski forumi najverovatnije ne postoje, jer su pretežno i ta mesta stradala jer bi do sada osetili njihov rad. Mogu postojati tu i tamo po neki zaostali članovi tih foruma, najverovatNa istom mestu. 8) Na istom mestu. 9) Na istom mestu. 10) Na istom mestu. i)

nije povučeni bez veze, ileg a lci. . . Znamo i pretpostavljamo da i u naponu Partije nisu sva mesta imala svoje mesne komitete, odnos­ no poverenstva. Takođe znamo da su najjača mesta i sela pala u masovnim hapšenjima pa većinom i svi drugovi tih m esta.. . Mo­ mentalno je srpski živalj do izvesne mere zastrašen i izgleda nedo­ voljno raspoložen da nas primi, jer sada više nego ranije očekuje prvo slom — neuspehe (teritorijalne) hitlerovske h ord e. . . Ako ostanemo na sadašnjim ovlašćenjima i ako produžimo u sadašnjim granicama, postoj aće opasnost da se uopšte ne povežemo ni sa kime u Banatu, a s druge strane odlučni događaji će nas zateći bez Par­ tije” 11). U Bačkoj je, do 22. juna 1941. godine, bilo 400 članova komunis­ tičke partije. U jednom zvaničnom izveštaju Titu, od 10. oktobra 1941. godine ,,Toza“ (konspirativno ime) ističe: „Od ovoga vremena je priliv u Partiju bio mali, a gubici veliki. Obešeno, streljano, ubi­ jeno u policiji ili se danas nalazi u zatvorima oko 350 članova Par­ tije. Loše procenjivanje situacije i nespremanje skloništa za ilegalne drugove, nemarnost, hapšenja, do provala upropastilo je čitavu organizaciju u Bačkoj i ono što je najteže — skoro sve drugove spo­ sobne za samostalan rad. SKOJ je jače pogođen od partije. Osim jednoga svi članovi Pokrajinskog komiteta SKOJ iz Bačke ubijeni su. I skojevske organizacije su formalno uništene i tek sada se radi na njihovoj obnovi. Broj Skojevaca je mali“ 12). Stanje je, manje više, ostalo teško i kroz celu 1943. godinu. U jednom izveštaju Centralnom komitetu KPJ, koji su potpisali Slo­ bodan Sremčić i M ilojko Filipčev (konspirativno ime ,,Filip“ ), ja ­ vlja se da je ,,Toza“ pao u ruke neprijatelja i veli: „Vidi se da je rad u Bačkoj, naročito u Banatu, jako zaostao, da stalno gubimo i ono malo aktiva što ga imamo, a rad slabo ili skoro nikako ne napreduje11. ,,U čitavoj Bačkoj i Baranji, izveštava, 13. maja 1943. godine, PK za Vojvodinu CK KPJ, imamo svega 50 članova i 20 kandidata. Organizovani SKOJ, kao što ćete videti iz priloženoga materijala, ne postoji. Ne postoji ni jedan OK. Imali smo tri sreska komiteta, a još dva će se uskoro formirati11. „Kada je reč o Banatu i o B ačkoj11, javlja, 8. jula 1943. godine, PK za Vojvodinu sekretaru PK Srbije, „ne treba gubiti iz viđa da je tamo naš pokret jako slab, slabiji nego možda u ma kojoj drugoj pokrajini. U čitavim okruzima mi još uvek nemamo nikoga. Mi smo svesni šta ovo znači i zato ćemo učiniti sve da se čim prije likvidira ova ogromna zaostalost Bačke i Banata za ostalim krajevima naše zem lje1113). Kada se sve ovo ima u vidu onda se, u svome punom značenju, mogu shvatiti reči Aleksandra Rankovića. Govoreći o pripremnom 1J) Na istom mestu. 12) Na istom mestu. 13) Na istom mestu.

576

periodu i početku akcije on kaže: „Početak je bio težak i naporan. Mnogi nisu shvatili potrebu oružane borbe, a malo ih je bilo sprem­ no da se prvi late oružja i udare na daleko jačeg i naoružanog ne­ prijatelja . . . Naši redovi bili su u početku malobrojni, slabo na­ oružani, borci neiskusni i nedorasli krupnijim akcijama protiv oku­ patora i njegovih slugu"14).

2. Sama po sebi, svojom sopstvenom idejom i svojom ideološkom i spoljnopolitičkom orijentacijom KPJ nije mogla unutarnje zapleniti i pokrenuti narodne mase, niti postati nosilac oslobodilačke ide­ je (kako je ona to isticala). Ona je, odmah u početku, morala menjati svoju taktičku liniju i tražiti širu bazu za svoju akciju. A to nije bilo lako. Ona se, pre sloma Jugoslavije, spremala za revolucionar­ no otimanje vlasti kroz jedan građanski rat odričuči i ideju otadž­ bine i nacionalnu državu. Šireći tada defetizam oni su isticali po­ trebu klasne borbe. Kada je propala Jugoslavija nestalo je nacio­ nalne države i pred KPJ su se ukazale revolucionarne perspektive, koje su silile partiju na promenu taktike. KPJ se, tada, osetila kao jedina kompaktna vodeća politička snaga na jugoslovenskom pro­ storu. Tito je pisao 1942. godine: „Ona (partija) znala je da u zemlji nema nijedne druge snage i partije, koja će se hteti odlučno odupreti fašističkim osvajačima. Blagodareći saznanju te opasnosti KPJ nije bila iznenađena događajima koji su se kasnije odigrali. Ona nije bila zatečena nepripravna, već se spremala u svakom po­ gledu da dočeka te događaje sa napred određenom linijom i odlu­ kama o tome šta treba da radi“ 15). Ako je, u nastaloj situaciji, htela da se oseti i čuje, KPJ je m o­ rala da menja svoju taktičku liniju i da iznalazi novu: ona je bila u prividnom potčinjavanju k l a s n o - r e v o l u c i onarnog momenta nacionalno-oslobodilačkom. Sticaj okolnosti je učinio đa se ona najviše mogla osloniti na neke elemente iz srpskog naroda, koji se u raznim delovima razbijene Jugoslavije našao u različitim situaciđama. Nezainteresovan za k l a s n i m o m e n a t bio je srpski narod veoma zainteresovan za n a c i o n a l n u i d e j u . I to je KPJ veoma vesto koristila, likvi­ dirajući, istovremeno, srpski vodeći nekomunistički sloj, gde god je to bilo moguće. 14) Aleksandar Ranković, Organizaciono pitanje K P J u nacionalnooslobodilačkoj borbi („Proleter", god. X V I I I , 1942, str. 8). 1 5) Josip Broz Tito, Narodnooslobodilačka borba i organizaciono pitanje naše partije („Proleter", m art-april 1942, str. 5).

577

U raznim delovima Jugoslavije to je različito rađeno. Prema lokalnim prilikama i uslovima. Na područje NDH, gde je srpski na­ rod bio stavljen izvan zakona, slala je KPJ tamo svoje intelektualce, koji se nisu slagali sa idejom NDH i ustaškim metodama. Tu je stu­ pio na scenu CK KP Hrvatske. On je poslao u Liku Marka Oreškovića-Krntiju, Hrvata, koji se među pobunjenim narodom u šumi p oja ­ vio u šumadijskom narodnom odelu sa šubarom na glavi. Pevao je srpske borbene pesme. Pretstavio se narodu kao „brat iz Srbije", koji je došao đa pomogne ustanak koji je tamo bio uzeo maha. Na Kordunu su bili V eljko Holjević, Stjepan Milosinčić-Siljo, Drago Diminik, Dragutin K lobučar-„K ort“ i Stanko-Canica Opačić. On je imao zadatak od partije da ove ljude populariše kao „poštene Hrva­ te", koji su došli Srbima da se bore za njihovu slobodu. Pred na­ rodne mase istupalo se sa čisto nacionalnim i monarhističkim ide­ jama i parolama. Obzirom da je narod ovoga kraja bio izrazito m o­ narhistički raspoložen, dozvoljavano mu je da se bori pod kraljev­ skim amblemima. U ovoj početnoj fazi razvoja ustanka komunisti su, narodu ovoga kraja, govorili: niko nema ništa protiv Kralja; ako narodu treba pet kraljeva niko mu to neće braniti posle rata. I u Crnoj Gori je nacionalna ideja bila iskorišćena za početak borbe: narod je bio jednodušan u odbijanju proglašenja „nezavis­ ne" Crne Gore po milosti Italijana. To je bilo 12. jula 1941. godine, a već 13. jula izbio je opšti narodni ustanak koji je, opet, KPJ htela da iskoristi za svoje ciljeve. Ni ovde komunisti nisu istupali kao partijci. Sebe su nazivali „narodnorevolucionarna vojska", ali su odmah formirali Vrhovnu komandu za Crnu Goru, Boku Kotorsku i Sandžak i vojno i političko rukovodstvo zadržavali za sebe . . . Pri­ preme i izvođenje komunističke akcije u Crnoj Gori finansirani su novcem Jugoslovenskog novinarskog udruženja koje je, 5. aprila 1941. godine, Pijade poneo sa sobom kada je pošao iz Beograda. Tamo je, pored Milovana Đilasa, bio i dr Dušan Nedeljković i beo­ gradski advokat Demajo. Sa njima je bio i Vasilij Lebedjev, sekre­ tar sovjetskog poslanstva u Beogradu. Moša Pijade je istupio pod imenom Janko Đurović . . . Od sredine oktobra 1941. godine počeli su komunisti sa ubistvima, jezivim i strašno svirepim, kojima se tačan broj ne zna. Tada su se komunisti u Crnoj Gori oformili kao partizani, uzeli kao amblem crvenu petokraku zvezdu i uveli po­ zdrav „Smrt fašizmu — sloboda narodu". Ova komunistička divljanja u Crnoj Gori prikazivana su kas­ nije kao zastranjivanja, kojih je bilo i u Hercegovini. U Hercego­ vini i u Istočnoj Bosni došlo je do spontane narodne reakcije na bezbrojna i grozna ustaška zverstva. Ustaše su, još u maju 1941. godine, počele istrebljivanja Srba. Narodni ustanak buknuo je u junu bez ikakve veze sa komunističkim organizacijama. Do kraja 1941. godine ustaše su bile izbačene iz najvećeg broja srezova Her­ 578

cegovine. U toku zime 1941/42. godine i u proleće 1942. godine ko­ munisti su iz Crne Gore — delom po planu, a delom pod pritiskom nacionalnih snaga, koje su se organizovale radi samoodbrane od komunista — počeli da prelaze i u Hercegovinu i da tamo vrše pri­ tisak sa određenim ciljem : da razbiju nacionalnu organizaciju. I ovde su, kao i u Crnoj Gori, počeli sa masovnim ubijanjima istak­ nutih nacionalnih ljudi. U Kifinom selu, srez Nevesinje, ubili su glavnog organizatora nacionalnog ustanka, majora Boška Todorovića, sa nekoliko intelektualaca (Neđeljko Jokanović, Desimir Bukvić). Kao i u Crnoj Gori i u Hercegovini su komunisti jako naglaša­ vali klasno-ideološki momenat u narodu, kojega to nije interesovalo. Pod 16. junom 1942. godine zabeležio je i Vladimir Dedijer greške komunista u Hercegovini u svome Dnevniku. On veli: „ . . . Greške su otpočeli odnosno otpočelo je da se povećavaju, na­ ročito otkako su dolazili pojedini drugovi iz Crne Gore kao pomoć na političkoj i vojnoj liniji. Te greške su levog karaktera. Herce­ govci su stali na gledište: „Ubi svakoga ko tebe može sutra ubiti“ , i u tom pogledu su zaista čuda p ra vili.. . Jedan drugi rukovodilac u jednom pismu je govorio da je ova naša borba ustvari proleterska revolucija. Kad narod pozdravlja „pomozi Bog“ , onda se kažnjava i mora da pozdravlja „Smrt fašizmu". Greške s desna dolazile su otu­ da što su drugovi Hercegovci narodooslobodilačku borbu u suštini smatrali kao borbu Srba protiv drugih naroda, to jest naseli su sti­ hiji masa, spontanom pokretu srpskih masa protiv ustaškoga te­ rora1116). Sve ovo je Aleksandar Ranković nazvao s e k t a š k i m s k r e t a n j e m. „Sektaško skretanje, veli on, bilo je zahvatilo naročito drugove u Hercegovini. U proglasima „narodu Hercegovine11 ne sa­ mo da se u svakoj drugoj rečenici spominje komunistička partija i njena uloga, nego se dopustilo da te iste proglase potpisuju partij­ ski komiteti zajedno sa NOO i Operativnim štabom . . . Slične i još veće progreške učinilo je partijsko rukovodstvo u Crnoj Gori. Odu­ ševljeni poletom narodnoga ustanka. . . naši partijski rukovodioci u Crnoj Gori zapostavili su rad u Partiji. PK nije posvetio potrebnu pažnju radu partijskih organizacija, kako na terenu tako i u parti­ zanskim odredima. Partijske publikacije, zborovi, leci, odnos pre­ ma stanovništvu na oslobođenoj i neoslobođenoj teritoriji, stav prema prijateljima i neprijateljima narodnooslobodilačke borbe — sve je to bilo van stvarne i svakodnevne uporne kontrole Pokrajin­ skog komiteta1117). Slična zastranjivanja pojavila su se i na Kosovu i u Metohiji. CK SKOJ-a piše, 7. januara 1943. godine, Oblasnom rukovodstvu 16) Vladim ir Dedijer, D nevnik (drugo izdanje sažeto u jednu knjigu), str. 143. 17) „P roleter", god. X V I I , broj 15, 1942, str. 9.

579

Skoja, da su se kod njih pojavila odstupanja od partijske linije. „U vašem pismu mladim komunistima Kosova i Metohije, veli se tamo, ima nekoliko formulacija koje mogu da suze široku platfor­ mu borbe protiv fašističkih osvajača. Tamo ima jedna ovakva re­ čenica: „Napadom na Sovjetski Savez fašizam je istvoremeno obja­ vio rat do istrebljenja svim komunistima". Kada ta rečenica ostane bez pobližeg objašnjenja . . . onda mi sami dajemo potvrdu nepri­ jateljima narodnooslobodilačke borbe koji na sva usta viču da oku­ patori progone samo komuniste, i da jedino iz toga razloga komu­ nisti beže u šume i bore se“ 18).

3. Komunistički ustanak nastajao je različito u raznim delovima Jugoslavije i imao, zavisno od lokalnih okolnosti izvesne osobenosti. Uzor je, ipak, bio ustanak na okupiranom području Srbije. Za početak svoga ustanka u okupiranoj Srbiji komunisti uzimaju 7. jula 1941. godine. On je, zna se, počeo zločinom: toga dana, 7. jula 1941. godine, kod seoske crkve u selu Bela Crkva, narod je slavio svoju crkvenu slavu. Bilo je prisutno i nekoliko žandarma koji su mirno održavali red. Za vreme svečanosti u trem crkve ušlo je ne­ koliko naoružanih ljudi. Na čelu su im bili poznati komunistički prvaci iz Valjleva: dr Miloš Pantić, lekar, Zivorad Jovanović, novi­ nar, koji je bio u Španskom građanskom ratu i zbog toga nazivan ,,Španac“ , i Mile Milatović. Oni su ubili dva žandarma, dva Srbina a nijednoga Nemca. „Ubistvo je izvršeno iznenada, a na veliko zaprepašćenje okupljenoga naroda, koji je došao na slavu mesne crk­ v e "19). Ovaj dan je proglašen za dan „narodnog ustanka" u Srbiji. Time je počeo krvavi pir ubijanja i uništenja po Srbiji. Cilj sve­ ga toga bio je: uništenje svega što bi moglo smetati ostvarenju ko­ munističkog poretka na Balkanu. Dr Avram Levi, komesar Užičke republike, tvrdio je: „Mi možemo da uspemo samo onda ako ruši­ mo temelje staroga društva. Zato se u teoriji i u praksi obaramo na građansku d r ž a v u kao na materijalnu pojavu i na njene duhovne oslonce: veru, nacionalizam, porodicu, moral. Jer uspemo li da oduzmemo buržoaskoj državi dušu, telo će se skrhati samo od sebe, pod najmanjim udarcima spolja. Da bi se to postiglo mi ne prezamo ni od kakvog sredstva. Mi nismo sputani predrasudama građanskoga shvatanja"20). To oni, zaista, nisu ni bili: ubijali su, palili, odnosili šta im je moglo trebati. Smetale su im čak i opštinske i poreske arhive. Vu18) Iz A B S P . 1 9) Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana, str. 42. 20) I/. A B S P .

580

kajlo Kukalj, učitelj, politički komesar jednog partizanskoga odreda, zapisao je u svom Dnevniku pod 27. avgustom 1941. godine: „Selo Zićevac. Popalili smo opštinsku arhivu. Kašike su nam dali Cigani. Bilo ih je nekoliko čergi na kraju sela. Divnim oduševljenjem su nas dočekali ovi ljudi. Plamtele su im oči, smeškala su im se tvrda, suncem opaljena lica. Gledali su u nama svoje oslobodioce1121). K u­ kalj, čovek koji je imao i književne ambicije, opisuje zlostavljanje jednog čoveka od strane partizana: „ . . .Nisam nikad u životu v i ­ deo da tako nemilosrdno tuku čoveka . . . Gnječili su ga koljenima, čizmama. Udarali su ga kundacima i pesnicama. Nožem su mu sjekli prste i komade mesa sa lica. Zašto to činiš? pitao sam. „To je buržujski skot11, bio je odgovor i nastavio je posao1122). Jedna druga scena: „Politikom je upao u Poresku upravu i Srez. Komandir u Po­ štu, a ja sa trojicom ljudi u opštinsku upravu. Potražili smo sjekire i isjekli vrata. Kasnije je došao i opštinski blagajnik. Svinja jed­ na . . . Fino su g ord e knjige, velike, debele poreske knjige1123). Potresni su i ovi slučajevi. M iloje Zakić, politički komesar Rasinske komunističke čete, uhvatio je u selu Svrača policijskog pisa­ ra Acu Kamperelića, sina prote Kamperelića. „Ovaj zver čovek no­ žem je iskopao nesrećnom Kampereliću oko i naterao ga da sam svoje oko pojede. Potom je Zakić naredio te su svakog sata čupali Kampereliću po jedan zub, sve dok nije od muka izdahnuo"24). Ili ovo: komunisti su „privezali uhvaćene seljake i četnike uz motku i vezali ih vinovom lozom oko grudi, oko pojasa i za noge, te su ih tako privezane prinosili tihoj vatri, iznad koje su ražanj sa prive­ zanom žrtvom okretali sve dok ne bude pečena"25) . . . Ubili su ne­ koliko sveštenika među njima Mitrofana Matića i Vasilija Božarića. Naročito je bio potresan slučaj sveštenika Vojislava-Voje Stojilovića iz Sređnjeva, koga su komunisti uhvatili 16. septembra 1941. godine. Vezali su ga i tako vezanoga privezali za auto. „T re­ balo je nesrećni pop V oja da put od osam i po kilometara pređe trčeći brzinim od 37 km. na sat. Vučen po blatu, sav krvav i modar, izranjavljen i teško izbijen i besvestan. U Rabrovo nije dovučen ni čovek ni leš, nego nekakva krvava i prljava masa u obliku kla­ de11215). Zatim je nastalo još strasnije: „Lom ljenje je izvršeno na taj način što su ga živoga i onesvešćenoga savijali sve dotle, dok mu se glava (temenom nazad) nije sastavila sa petama. Tada, potpuno prelomljeno (rastrzanjem) na dva dela, telo nesrećnog popa V oje 21) 22 ) ‘-3) 24) 25) 26)

„Naša borba" od 2. X I. 1941. Na istom mestu. Na istom mestu. ,.Naša borba" o d22. III. 1942. „Naša borba", 22. III. 1942. „Naša borba", 23. X I. 1941.

581

bacili su na ledinu pored mlina u selu Rabrovu, gde je ležalo na radost seoskih pasa, puna tri dana“27). Ištvan Borota i Josif Majer, dvojica od krvoločnih ubica, izjavlji­ vali su svoju punu saglasnost sa ubicama. Majer je govorio: „Šta se mene tiču Srbi, meni je m ilije da dođu K in e zi.. . Meni nije bilo teško testerisati ljudske glave. Ne nosim na duši jednu već neko­ liko stotina"28). Ištvan Borota je govorio: „ . . . Mi moramo voditi borbu protiv fašizma pa makar i poslednji čovek u Srbiji poginuo, jer naroda na kugli zemaljskoj ima dovoljno; samo u Kini oko 400,000.000 ljudi, a u Indiji ima oko 500,000.000. Glavno je da pobedi naša ideja, a naše proleterske ruke sagradiće sela i gradove, koje fašisti poruše“ 28). U ovo vreme komunisti su na okupiranom području Srbije obesvećivali i bogom olje. Evo samo nekoliko primera: obesvetili su crkvu u Prnjavoru (Mačva). Jedan očevidac je to opisao: „Ovako izgleda Prnjavorska crkva: ikonostas razbijen, sve svetačke slike sa njega skinute i unakažene, časna trpeza preturena, a svi objekti, koji na svetome Prestolu stoje, rastureni a delom nestali. Crkvene knjige upropašćene, a sva drvenarija (sto za sveće, stolice, vlađičina, vladareva kao i sve druge stolice, koje stoje sa strane), izlomljene i bačene po sredini crkve. Prozori porazbijani, polijelej isto tako, slike ktitora crkve nožem izbodene, itd. Kulminacija svega toga je to što su komunisti izmet vršili unutra, i što su konje držali unu­ tra"29). Za Ovčarsko-kablarske manastire je zapisano slično: „Ovčarski manastiri su takođe opljačkani i u njima su nalazili sklonište .parti­ zani' i na razne načine ih poganili. U jednom manastiru nađen je ljudski izmet, pored njega jedna ispisana hartija na kojoj stoji: „O vo vama kaluđerima ostavljamo da zodovoljite vaš birokratski duh“ . Kaluđeri su utekli iz manastira i pridružili se četnicima ,,Javorovcim a“ . Evanđelje manastira Sv. Trojice pocepano je i upotreb­ ljavano za klozet-papir. Seljaci nam tvrde da se u manastirima vr­ šilo bludničenje „partizana". Ne zna se još ništa što je sa nekoliko sveštenika i parohijana1130) . . . U Crnoj Gori „upale su komunistič­ ke bande u crkvu, iznele iz nje svešteničke odežde i u njih obukli magarca” 31). Za crkve u Crmnici zabeleženo je: „ . .. U crkvama, manastirima i školama je prava pustoš, svuda pljačka, paljevina. Ikonostas u crkvi sv. Petke kod Krstača u Podgori sa ikonama i odeždama potpuno je izgoreo, vatra je ložena u samoj crkvi. Isto je to po svima crkvama Crmničkim. Od manastira Gornjo-Brčel27) 28) 29) 3°) 31)

582

„N aša „N aša „N aša „N aša „N aša

b o rb a ", b orb a", b orb a", b o rb a ", b orb a",

22. III. 1942. 8. III. 1942; „Naša borba", 19. IV. 1942. 30. X I. 1941. 14. X I I . 1941. 12. V II. 1942.

skog, stare zadužbine Nemanjića, ostali su samo zidovi. Tu je bio „partizanski štab“ i harem od pedeset devojčura sa njihovim šefom, zloglasnim dželatom popom Blažom Markovićem. Po školama, či­ taonicama i knjiženicama takođe je pustoš“ 32). I komunistička ideja i njihovo postupanje na terenu odbijali su narod od njih; izmišljena je legenda da je narod rado prihvatio partizansku borbu. Dr Blagoj e Nešković i Spasenija-Cana Babović, obaveštavaju, 12. oktobra 1941. godine, CK KPJ o raspoloženju naroda u Jablanici i vele: „Oni (seljaci) često mole naše partizane da ne ubijaju Nemce, jer će ih pobiti i sve popaliti. U jeku najve­ ćeg terora naši prijatelji u Požarevačkom okrugu izbacili su naše drugove, negde su ih i prokazivali. Kada je popaljeno selo Gajtan (Jablanički srez) i kada su naši došli u selo, seljaci su im govorili: „Mičite se, zar nije dosta što ste počinili od nas“ 33). I pored toga partija je bila uporna. Direktiva je glasila: „Od ubijanja Nemaca ne sme se odustati makar okupator streljao taoce, jer mu treba do­ kazati da srpski narod neće stati pred njegovim pretnjama i pred terorom. A drugo: treba narod tako osvešćavati i naučiti ga da se sloboda može izvojevati samo preko borbe i žrtava"34). Za Srem javlja partijski rukovodilac ,,Triva“ (konspirativno ime), 19. decembra 1942. godine o nedelima komunista: ,,U ovome selu (Karlovčić) tučena su četiri čoveka, a osim toga ubijeno je je ­ dno dete od 11 godina. U razgovoru sa ljudima, sa kojima sam slu­ čajno došao u dodir, oni pričaju da ne znaju zbog čega su ovi ljudi tučeni. Za same te ljude vele da su dobri i čestiti. Dalje, kada sam pitao još neke stvari u vezi sa batinama, dobio sam ovaj odgovor: znate, svi to kriju, boje se ljudi pa ne smeju da govore . .. Drugovi, posle svega ovoga, stanje u selu je ovako: prolazimo ulicama (uveče po mesečini) i ljudi nas vide i beže u kuće . . . ja sam, drugovi, razgo­ varao sa jednim od tučenih, pa sam od njega saznao ovo: posle onoga dana kada su ljudi tučeni seljaci su stalno u strahu. Evo da vam navedem samo ovaj slučaj, kaže on: za proslavu sedmog novembra (dan Oktobarske revolucije) trebalo je sakupiti ljude za predava­ nje i mesni su za ovo odredili profesionalce. Ovi su krenuli po selu da kupe ljude. Tako su kod svake kuće lupali u prozor, i rekli: do­ đi na to i to mesto. Ali čim su oni kucnuli u prozor seljaci, onako polašeni, počeli su begati kroz bašču .. . Jedan partizan veli: m o­ ram promeniti mesto, jer me tako gadno u kući gledaju. Ja sam zapitao: zašto? Odgovorio je: ja se nalazim u onoj kući gde su parti­ zani ubili babu“ 35). •°>2) Na istom mestu. 33) Iz A B S P . si) Iz A B S P . 35) Iz A B SP .

583

Nije drukčije bilo ni u Bosni. Vladimir Dedijer zapisao je pod 17. februarom 1943. da ih seljaci oko Glamoča bojkotuju i neće da im daju kola i konje za komoru: „M obilizacija konja se ne vrši pravilno. Seljak čuje samo na jedno uvo. Prijavi se komandi mesta, dobije pravac, pa skrene s puta svojoj kući. Eto, iz Livna je pošlo 50 kola za Glamoč, a stiglo ih svega deset. Jedan vodio sedam kola, zaspao, a kada se probudio u Glamoču — šest kola nije bilo“36). Pod 29. martom 1943. godine, zabeležio je Dedijer, da im seljaci oko Trnova, nedaleko od Sarajeva, ne daju ni konje ni namirnice: “ ..Ni­ jednoga konja nismo m ogli dobiti za prenos ranjenika, iako (prema popisu ustaša od 1941) ovde ima preko 800 konja. Ovaca imaju 6.900 komada, goveda 2000! A jedan intendant je skupio 37 kilograma mesa! Bogat je ovo kraj. Živi ovde jedan hodža i drži hata u mrač­ noj štali i izvodi ga jednom godišnje na trku. A nama vele da nema nijednog konja za prenos ranjenih drugova iz Poca“ 37). Nekima od partizanskih vođa prosejavala je, na mahove, svest o počinjenim greškama. Tako ,,Filip“ (K ljajić Fića?) javlja, 13. sep­ tembra 1942. godine, Centralnom komitetu KPJ ovo: „Kad sad gle­ dam na naš odlazak u šumu, ubeđen sam da smo pogrešili što smo otišli tamo. Mi smo otišli u šumu s uverenjem da ćemo tamo moći nastaviti s našim radom po svim linijama, da ćemo nastaviti sa iz­ davanjem naše štampe. Međutim, pokazalo se đa je to nem oguće"38). Devet meseci kasnije javlja, 26. juna 1943. godine, Okružni komitet za Srem štabu Trećeg odreda treće partizanske zone: „ . . . Pored toga primećeno je da su se drugovi partizani isu više raskomotili i prosto udarili namet na seljake. Po oslobođenim selima oni se retko ili skoro nikako ne kreću peške. Vrlo često i za najkraće puteve uzimaju od seljaka kola, a posle toga po dva-tri dana ne rade niš­ ta"39) . . . U partizanskim materijalima kaže se za neke partizanske vođe, da su se „povojvodili" i postali samovoljni. Za političkog ko­ mesara Boška Đuričića zabeležene su u jednom Partizanskom dnev­ niku (izjave dve partizanke, Angeline Rasulić i Dragije Grujičić) kako je živeo i hranio se: „Svaki dan pečeni pilići i kokoške. I po­ gaču sa jajima, tako fina pogača, bela sa jajima, sa mlekom, kajma­ kom. Fino, nešto izvanredno. Samo sam jednom od toga malo pro­ bala. Jao što je pogača! To je mesila najbogatija seljanka . . . Boško ie naređivao da se za njega peče prase, da se svo namaže zejtinom, da bude fino, žuto i rumena kora, da sve rska kad se jede, a unu­ tra, u utrobu, metnu dunju"40). Pod 5. avgustom zabeležio je i Dra­ gojlo Dudić: „ .. . Pripremali smo brašno za hleb i krompir za sprav36) 37) 38) 39) 4I>)

584

Vladimir Dedijer, D nevnik II, str. 114. Na istom mestu, str. 192. Iz A B S P . Iz A B S P . „Naša borba“ , 2. I X . 1941.

ljanje čorbe od jagnjeta. Hlebna peć je založena, u kojoj treba da se ispeče hleb i jedno ja gn je"41). Pod desetim avgustom je zabeleženo: „Ove večere smo imali čorbu i pečenu jagnjetinu"42). Ni 14. avgusta nije bilo loše: „ . . . Iz sela je prispelo mleko, sir, slanina. Doručak je bio obilan, preko svakog očekivanja"43). 23. avgusta bilo je ovako: „Ručali smo u kući Kočinog oca. Spremio nam peče­ no jagnjeću čorbu“ 44). A „ratovali" su evo kako: u selu Slavkovici, beleži Dudić 7. avgusta, bilo je ovako: „Naša patrola prethod­ nica već je posela opštinsku zgradu. Za izvršenje zadatka odre­ dili smo drugove: sudi ju, lekara i potreban broj partizana. Na loma­ či su spaljeni prvo veliki i krupnim slovima štampani leci ranođnih izdajnika — Ljotićevaca. Zatim sva prepiska, svi spiskovi o žetvi, stoci, ljudstvu kao i novčane knjige. Otvorena je kasa i u njoj na­ đeno okruglo 2000 dinara . . . Uzeli smo šapirograf, pošto onaj koji smo ranije nabavili, nije dobar, uzeli smo i nešto hartije. Dokumenat o zatvaranju opštine dali smo predsedniku,a jedan zadržali za nas, koji prilažemo uz dnevnik. Posle izvršenoga zadatka u opštini odmah smo organizovali održanje zbora"45).

4. Partijsko rukovodstvo, sa Josipom Brozom Titom na čelu, po­ stajalo je, vremenom, svesno štetnosti za njihov pokret od ovakvo­ ga rada. U jednome upustvu, koje je Tito poslao Pelagiji ( = Spasenija — Gana Babović) i Mihailu (dr Blagoje Nešković) stoji: „Ako se pogleda samo jedno mesto na oslobođenoj teritoriji, videće se ogromni propusti, nedostaci i greške. Naši rukovodeći ljudi i foru­ mi, pored sve svoje odanosti i aktivnosti, naši drugovi, često ne mo­ gu da se snađu ni u najprostijim, a kamoli u komplikovanijim pi­ tanjima. Samim tim stvaraju se nepotrebne teškoće i unosi zabuna u naše vlastite redove i mase koje treba sada više nego ikada oku­ pljati oko Partije i njenih organa. Treba provesti samo nekoliko dana na terenu, na onome gde treba iz staroga preći u novo stanje stvari, koje je, istina, na ovoj etapi narodnooslobodilačke borbe mno­ go komplikovanij e nego inače, — pa videti svu slabost naših kadrova i nedoraslost novoj situaciji i novim zadacima"46). Rezolucija Oblasnoga komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju, nare­ đuje 1942. godine: „Odlučno sprovoditi partijsku liniju, priprema­ 41) 42) 43) 44)

Dragoljo Dudić, Dnevnik, str. 24. Na istom mestu, str. 49. Na istom mestu, str. 57. Na istom mestu, str. 87.

45) Na istom mestu, str. 35. « ) iz ABSP.

585

jući politički mase na tešku i odlučnu borbu . . . Partija mora da dela u masama kao rukovodeća sila, a ne ići na stihijsko revolu­ cionarni razvitak tih masa . . . Ne bojte se od uvlačenja vi organi­ zaciju ljudi koji su požrtvovani i koji hoće da se bore pod ruko­ vodstvom KPJ bez obzira na njihovu političku uzdignutost, jer će se oni brzo broz borbu podići i učiti'147). Na potrebu ovoga ukazuje i dr Blagoj e Nešković u uputstvima Okružnom komitetu KPJ za Srem gde je stanje bilo vrlo slabo: „Sto se tiče izolovanja narod­ nih masa od reakcionarne buržoazije, to se ne čini danas borbom protiv buržoazije kao eksploatatorske klase, već protiv te reakcije kao sluge okupatora"48). U sličnom smislu pisao je i Sreten Žujović-Crni u članku „Bo­ rimo se za čistoću i boljševizaciju Partije11. On veli: ,,U današnjim uslovima narodnooslobodilačke borbe i oružanog narodnog ustan­ ka povećava se odgovornost partijskih organizacija i članova za očuvanje jedinstva misli i akcije, za jačanje čvrstine i aktivizaciju partijskih organizacija i članova, za njihovu izgradnju, za odbranu čistoće naše Partije . . . Pitanje širenja partijsko-političkog utica­ ja ne postavlja se danas kao problem, već kao najbolji mogući na­ čin upoznavanja širokih narodnih masa, učesnika u oružanom na­ rodnom ustanku, sa partijskom linijom i ciljevima i karakterom narodnooslobodilačke borbe. To, s druge strane, zahteva od naših partijskih organizacija i članova aktivan rad i njegovo svesno uvo­ đenje u život1149). Te političke i taktičke greške, koje su se ispoljavaie na raznim stranama, partijsko rukovodstvo je nazivalo sektašenjem. CK KPJ u instrukcijama za organizacije u Vojvodini, od 23. avgusta 1942. godine, naređuje, „da se već jednom prestane u našim redovima sa sektaškim i naivnim „sum njičenjima" i sa „strahom da nas Engle­ zi ne prevare11. Potrebno je shvatiti da je pitanje saveznika pitanje borbe za saveznike, pitanje borbe za aktivizaciju toga saveznika. Ovo važi kako u sferi međunarodnih odnosa tako i u pogledu savez­ nika unutar pojedinih zemalja. Izvan sumnje je da u Engleskoj, Am erici kao i u kapitalističkim zemljama postoji ne mali broj re­ akcionarnih krupnokapitalističkih klika čije su simpatije još uvek na strani hitlerizma kao udarne pesnice antisovjetske borbe, ali je problem baš u tome da se takve grupe izoluju, da se sve više potis­ nu ustranu, da im se oduzme odlučujući uticaj na politiku njihove zemlje, a ne u tome da lijemo vodu na njihov mlin zvučnim fraza­ ma o proletarijatu, i njihovim „zahtevima11, o „drugoj etapi borbe11 itd.1150). 4?) 43) 4S) 50)

586

Na Na Na Na

istom istom istom istom

mestu. mestu. mestu. mestu.

Pokrajinski Komitet KPJ za Srbiju uputio je, 1. septembra 1942. godine, Okružnicu u kojoj traži da se prekine „sa sektaškim sta­ vom prema neaktivnim i kolebljivim elementima iz redova Demo­ kratske, Radikalne, Zemljoradničke i drugih rodoljubivih organi­ zacija. Treba ubeđivati njihove pristalice u nužnost aktivne oru­ žane borbe protiv okupatora i njegovih najamnika, a svojim radom svaki član Partije treba da razbija strah kod ovih ljudi, strah, koji pođgrejavaju okupator i njegove sluge kao da se tobože sada ko­ munisti bore za svoju vlast, a ne za oslobođenje čitavoga naroda ispod jarma okupatora i njegovih slugu. U pitanju je borba za pridobijanje saveznika za narodnooslobodilačku borbu“ 51). Zbog istih razloga PK KPJ za Srbiju, naređuje, 24. septembra 1942. godine, partijskom rukovodstvu u Zemunu: „Zato morate da dobro pazite da se ne čine političke greške. Udrite po levim frazerima. Ne doz­ volite da se danas vrše obračuni sa eventualnim sutrašnjim pro­ tivnicima"52). Ovo stanje unutar KPJ zainteresovalo je bilo i Kominternu, koja je bila protiv sektašenja i protiv preranog naglašavanja socijalno-revolucionarnog momenta. „Fišer" (Ivo Lola Ribar) član CK KPJ, javlja 30. avgusta 1942. godine, dr Blagoju Neškoviću za to interesovanje i za intervenciju i veli: „Ovoga puta, kao najvažnije, imam da ti javim najnoviju direktivu Dede ( = Kominterna) pre­ ma kojoj naše u d a r n e brigade neće više nositi naziv „proleterske" i u kojoj nas Deda upozorava da se čuvamo lapsusa koji vodu lije na mlin neprijateljima naroda u zemlji i inostran­ stvu. Ova direktiva, prema kojoj je Ćaća (CK KPJ) već preduzeo odgovarajuće mjere, dolazi nam u dobar čas, tj. baš u trenutku kad smo svuda poveli oštru kampanju protiv sektaštva koje je na mnogim mjestima poazalo svoje pipke. Svojom odlukom Deda će nam pomoći da sami još pojačamo našu budnost u tome pogledu i do u sitnice obezbedimo sprovođenje pravilne političke linije naše Partije u ovoj narodnooslobodilačkoj borbi. U gornjem obliku ova je informacija lično za tebe, a odgovornim drugovima ju treba po­ vjeriti i provjeravati naše političke poteze, kako bi uvijek i do kra­ ja dosledni bili u okviru današnje borbe, a oštro i neumorno uda­ riti po sektaštvu"53). I Kominterna je preporučivala Centralnom komitetu KPJ tra­ ženje saveznika u građanskim partijama što se moglo odnositi, na­ ročito, na srpske političke partije. Rodoljub Čolaković je na jednom mestu rekao: „Treba imati na umu, da je većina boraca u partizan­ skim odredima bila srpske narodnosti, da je bila politički (u kom u­ nističkom smislu reči) prilično zaostala i u prvim mesecima dosta 51) Na istom mestu. 52) Na istom mestu. 53) Na istom mestu.

587

šovinistički raspoložena". U jednoj instrukciji CK KPJ, koju su potpisali Tito, Aleksandar Ranković, Ivan Lola Ribar i Sreten 2ujović-Crni, a koja je bila 10. aprila 1942. godine poslata Blagoju Neškoviću, traži se da on pokuša pridobiti nekoga od srpskih poli­ tičara. „Prema onome što danas znamo", stoji u instrukciji, ,,a to­ liko je za tvoju ličnu informaciju, — u ovom su izgleda prilično umešani prsti dobrog dela vladajuće jugoslovenske emigracije pa i drugih" naših „prijatelja", kojima je cilj da nas za vremena na ovaj način likvidiraju. Prirodno je da ovo nameće i nama čitav niz novih problema i potrebu da za vremena raskrinkamo sve takve pokušaje i izolujemo njihove nosioce od masa. TJ tome pogledu mi ćemo, možda, biti već uskoro prinuđeni da pođvrgnemo javnoj kri­ tici i stav jugoslovenske vlade u Londonu čiji je ministar Draža Mihailović i tražiti njegovo uklanjanje . . . U pogledu ostalih vod­ stava srpskih političkih grupa je li moguće neko ponovno ostva­ renje kontakta? Ako ne za što drugo, a ono bar da ih se istera na čistinu. Ima li među njima ljudi koji bi bih raspoloženi da pređu ovamo i da se zaista angažuju u pravoj narodnooslobođilačkoj bor­ bi. U koliko ima, javi nam koji su. Radi se, naime, o ponovo aktuolnom planu jednoga centralnog tela narodnooslobodilačke borbe. U vezi sa tim bio bi odličan potez kada bi i starog F (dr Ivan Ribar) mogli prebaciti ovam o"54). U skladu ove taktike izdat je, oko 10. februara 1943. godine, je­ dan proglas Vrhovnog štaba i AVNOJ--a o ciljevima partizanske borbe, koji je bio namenjen za širu javnost a stvarno prikrivao nje­ zine prave ciljeve. Tamo se kaže, da su ciljevi te borbe: ,,1) Oslobo­ đenje zemlje od okupatora i izvojevanje nezavisnosti i istinskih demokratskih prava; 2) neprikosnovesnost privatne svojine i puna mogućnost samoinicijative u industriji, trgovini i poljoprivredi; 3) nikakvih radikalnih promena u odnosu na društveni život i delatnost, osim zamene reakcionarnih opštinskih uprava i žandarma — koji su se bili stavili u službu okupatora narođnooslobodilačkim odborima koji imaju istinski demokratski karakter. Sve važnije mere, kako u odnosu na društveni život, tako i u državnoj organi­ zaciji, rešavaće posle svršenoga rata pretstavnici naroda, koje će zaista slobodno birati sam narod; 4) narodnooslobodilačkom pokretu koji se bori za slobodu naroda, za socijalna i demokratska prava, jeste tuđe svako nasilje i nezakonitost; 5) oficirima koji pristupaju narodnooslobodilačkoj vojsci zagarantovani su njihovi činovi i pra­ va prema sposobnostima; 6) narodnooslohodilački pokret priznaje ti potpunosti nacionalna prava Hrvata, Slovenaca i Srba kao i Ma­ kedonaca, Crnogoraca i drugih. Taj pokret je jednako hrvatski kao 54) Na istom mestu.

588

i srpski i slovenaćki. Prema tome on pretstavlja garantiju da će biti izvojevana nacionalna prava svim narodima Jugoslavije1'55).

5. Gubici KPJ, od samoga početka akcije, bili su veliki. Stan Josip Broz Tito je, u svome članku „Narodnooslobodilačka borba i orga­ nizaciono pitanje naše Partije11, istakao: „Mi ni danas nemamo tačnih podataka o izginulim članovima Partije i SKOJ-a, ali svakako da taj broj prevazilazi gubitak 3000 članova Partije i 10.000 komu­ nističkih omladinaca. To je strahovit gubitak za našu partiju Ju­ goslavije. Taj gubitak pada još teže zbog toga što je izginuo veliki broj rukovodećih kadrova što je izginulo preko dvadeset članova CK KPJ, CK KP Slovenije, CK KP Hrvatske itd., što je izginuo veliki broj članova Pokrajinskih i Okružnih komiteta partije, što je izginuo veliki broj članova rukovodilaca komunističke omladine Jugoslavije: članova Centralnog, pokrajinskih i okružnih komiteta. To je nenadoknadivi gubitak za našu partiju, koji nas obavezuje da napregnemo sve naše snage, da barem donekle nadoknadimo taj ogromni gubitak, koji nas obavezuje da radimo uporno svim sna­ gama na vaspitanju novih, i novih rukovodećih kadrova naše parti­ je i SKOJ-a“ 5C). Prema Okružnici1broj 4 PK KPJ za Srbiju, izdatoj 1. septembra 1942. godine, bilo je na teritoriji okupirane Srbije „streljanih, po­ ginulih u borbi ili podleglih mučenjima od strane krvavih nemačkih pasa i njihovih najamnika domaćih krvoloka, za proteklu godinu dana iz redova naše partije četiri člana Pokrajinskog komiteta, osa­ mdeset članova Okružnih komiteta i Mesnih komiteta i preko hilja­ du članova Partije. Naša Skojevska organizacija izgubila je dva puta veći broj rukovodilaca i članova1157) . .. Vasilije Buha dao je podatke o gubicima u tri okruga, u kojima je radio — Zaječarskom, Niškom i Leskovačkom — i to u međuvremenu od juna 1941. godi­ ne do maja 1942. godine. „Izginulo je, veli on, na radu i u borbama uzaludno preko tri stotine članova Partije i to najvećim delom sta­ ri kadrovi. Prosečno na svakih deset poginulih boraca dolazila su tri do četiri člana Partije . . . U takvim teškim momentima otpa­ dali su ne samo simpatizeri iz odreda već čak i slabi i kolebljivi članovi Partije u odredima i u pozadinskom radu1158). „Dešavali su se slučajevi11, veli Vera Miletić, „da preko noći nestane po desetak partizana. Masa ih je prišla Dražinim četnicima samo da bi spasli 55) 5C) 57) 58)

Na istom mestu. „Proleter", broj 14-15, 1942, str. G. Iz ABSP. Na istom mestu.

glavu. Ovakvom našem strašnom porazu doprinela je i zima, koja je u planinskim krajevima našega okruga bila jaka. Od deset četa u proleće 1942. godine ostalo je samo 35 lju d i"59). Vasilije Buha doda­ je svoj prikaz za Boljevački kraj u vremenu o kome je reč: „Disci­ plina i moral slabi. Uticaj Partije u odredu nikakav. Nije bilo poli­ tičkoga rada ni u odredu ni u narodu. Pravili su i vojne i političke greške. Primali su i vodili frontalne borbe. Politička svest boraca vrlo niska. Posle poraza i raspada odreda veliki deo bivših boraca prešao u četnike. Veza sa okolnim odredima sasvim slaba. Krajem jeseni, posle razbijanja odreda, ostala je samo jedna mala grupa od oko trideset boraca, koja je opet bila podeljena u više manjih grupica i bila prinuđena da se skriva od stalnih potera. Takve iste uslove i razvoj imali su uglavnom i Krajinski i Knjaževački odred samo u toj razlici što oni nikada nisu imali više od oko šesdeset b o ra ca . . . Često puta štabovi nisu mogli da osiguraju jedinstvo misli i akcije ni u samoj svojoj sredini. Nije postojala planska raspodela rada i dužnosti. Svi su se mešali u sve poslove"60). U jednom partijskom izveštaju, od 11. avgusta 1942. godine, ne­ ki „Ljuba" (konspirativno ime) se žali na teško stanje u kome se nalaze partizani i podseća, „da naši odredi u Srbiji postoje samo u jugoistočnoj Srbiji (tj. samo na svome terenu) i da zbog toga nepri­ jatelj je skoncentrisao velike snage baš tu s ciljem potpunog uniš­ tenja odreda. Smatram da vi (Pokrajinsko povereništvo) trebate dati PK konkretan predlog za izlaz iz ove situacije, jer guranje napred po starome znači ne voditi računa o dve gore važne činje­ nice, znači zabiti glavu u pesak kao noj, dok neprijatelj ne postigne svoj c ilj"61). Zato predlaže rasformiran]e preostalih odreda i zadržavanje samo malih grupa od 15 do 20 ljudi. I PK za Srbiju je, izgleda, bio istoga mašljenja — partizanski način borbe bio je jedini koji se mogao ponegde još održati. On izveštava Okružni komitet za K o­ sovo i Metohiju, 29. avgusta 1942. godine, da „treba voditi, računa da smo mi Srbi prisiljeni na čisto partizanski način borbe, čak i u manjim grupama radi uspešnih probijanja blokada i ishrane ljud­ stva što je veliki problem "62). „Drugovi, opominje PK KPJ za Sr­ biju Okružni komitet u Mladenovcu, 22. avgusta 1942. godine, mo­ rate shvatiti jedno — treba izvući sve zaključke za način delovanja odreda, i njegovo ustrojstvo. Mora se preći na čisto partizanski način ratovanja . . . Jasno je da mi pozivamo najšire u odred, ali je i to jasno da moramo gledati, bar sada, na kvalitet drugova koji hoće u odred. Za ovako naporan rad mora se biti fizički otporan a 5S) co) cl) 62)

590

Na Na Na Na

istom istom istom istom

mestu. mestu. mestu. mestu.

pored toga i oslobodilačkoj borbi odan, a ne da se desi kao sa onom dvojicom, da pri prvome pucanju beže. Znači, treba drugovima ob­ jasniti kakvi su uslovi, a ne da se ide sa iluzijama za borbu, da se misli da su isti kao što su bili prošle godine i da se onda na prvome koraku pokolebaju"63). Ističe se često da su pogubljene veze i sa CK KPJ i sa PK KPJ za Srbiju. „Stari Čiča" (nije poznato ko se krije pod ovim nazivom) piše, 5. januara 1942. godine, CK KPJ da je već tri meseca izgubio vezu sa svima. „Stalno smo radili", veli on, ,,i sada radimo na po­ novnom povezivanju. Sada za poslednji mesec dana putovali smo pet puta, a oni dva puta. Oni su isto odvojeno radili da se povežemo, ali bez rezultata, tek skoro smo bili ti stanju učiniti nešto i tim putem ćemo poslati izveštaje"64). Sa Kosova i Metohije javljaju, 23. maja 1942. godine: „Do sada smo pokušali mnogo puta da vam doturimo glas da smo živi, ali, izgleda, nijedan put nije doprlo. Izgubili smo dvadeset drugova. Drugovi Crnogorci mogli su lako da urade da održimo tu vezu. Kada smo zimus poslali jednoga par­ tijca, on je dopro do Kolašina. I kada je tražio od delegata PK pri OK u Kolašinu, on je odgovorio: niste sa nama vezani, mi nema­ mo materijala, idi do PK. Ali on nije mogao otići jer onda nije m o­ gao da se vrati natrag, a zadovoljio se samo sa nekim direktivama PK, barem nešto da donese. Ali i onaj drug strašni se pokazao bi­ rokrata. Od materijala smo dobili proglas 7. novembra koji je doneo neki simpatizer iz S rbije"65). I, opet, sa Kosova i Metohije: 21. avgusta 1942. godine, poslato je PK KPJ za Srbiju: „Mi za godinu dana tražimo veze ma s kim. Ako dobijete ovo pismo za CK sa naše strane, možete ga otvoriti, ako se ne bi drugovi gore ljutili, da bi vi znali kako je kod nas i da bi nas pomogli. Pismo odmah pošaljite na C K "66). Ni oni iz Požarevačkog okruga nisu imali veze. „Veza sa Glavnim štabom, veli Vera Miletić, uopšte nismo imali sve do kraja 1941. godine, niti smo znali šta se radi u drugim krajevima Srbije. Samo smo se ponešto privatno obaveštavali"67). Isto je bilo i sa odredima na Jugu, koji nisu imali veze sa Glavnim štabom za Srbiju. Čete su tražile da im se pošalju vojni rukovodioci, ali bez uspeha. „Docnije, veli Vasi­ lije Buha, traženo je da se uspostavi bar posredna veza i da se vrši izmena iskustava; međutim, ni to nije postignuto"68). Tokom 1943. godine bilo je, na ovome prostoru, isto. Vladale su dezorganizacija, nepovezanost i slaba disciplina. Dr Blagoj e Neško63) e4) 65) 6G) 67) 63)

Na Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom istom

mestu. mestu. mestu. mestu. mestu. mestu.

591

vić — „M ihajlo" žali se, 24. juna 1943. godine, na nerad rukovo­ dilaca: „Opšta slika načina rada: nijedan funkcioner ne iskorišćuje okolnosti zbog kojih su prisiljeni da budu po čitave dane zajed­ no sa raznim drugim drugovima i narodom za rad sa njima, već svak sedi, spava, radi sam šta hoće“ . ,,U okrugu Kruševac, izveštava Nešković, 14. oktobra 1943. godine, je strašno rđavo. Dr je za isklju­ čenje. Raščišćavamo već i odavde njihove petljavine, a kada se vra­ tim od Branka idem tamo . . . Sve ono što sam video kod Bradonje (Radivoje Jovanović), kod ovdašnjih komandanata je podignuto na deseti stepen, ali ćemo im pokazati pravi put kojim mora ići član Partije ili će leteti. Moramo reći da nisu imali poteškoća od partij­ skih organizacija i odgovornih partijskih rukovodilaca, jer su oni sami slabi"69). Nešto pre toga, Nešković je, 8. oktobra 1943. godine, pisao: „Bri­ gadu ne smemo formirati pre nego prečistimo jednu osnovnu poja­ vu: komandanti odreda (Trn., Miloš i još neki drugi) potpuno su se p o v o j v o d i l i , ne priznaju niti vode računa o Partiji. Nisu hteli da izvrše nijedno Milosavljlevo naređenje. Miloš izgleda nije shva­ tio odnos štabova odreda prema Okružnome komitetu, a Trn. je anarhističan i ne slu ča jn o. . . Sličnih pojava, tj. da komandanti i komandiri, partijci, zaboravljaju da su u prvom redu partijci pa onda vojnici, vrlo je česta pojava, što je rezultat slabosti Parti­ je " 70). Okružnom komitetu partije za Mladenovac uputio je, 18. novem­ bra 1943. godine, Pokrajinski komitet za Srbiju, prekor: „Nije sa­ m o" — ističe se u prekoru — „nedostatak kadrova uzrok slaboj partijskoj organizaciji, već taj uzrok leži najviše u vama. U prvom redu prevelika širina kod vas u radu, zatim sektaški odnos prema primanju novih članova u Partiju. Vi ste više partizani a manje partijski rukovodioci. Umesto da čvrsto organizaciono postavite zadatke, da stvorite čvrsta partijska uporišta i partijske organiza­ cije vi, kako na jednom mestu u poslednjem izveštaju pišete, v r š i ­ t e s a m o r a z g o v o r e " 71). Prema jednome drugom izveštaju iz ovoga okruga, stanje u okru­ gu Mladenovac izgledalo je ovako: „Partijske ćelije ne sastaju se redovno, niti su sastanci koji se održavaju na visini: nema uvek dnevnoga reda, a umesto organizovane diskusije pretvara se sas­ tanak u običan razgovor i ćaskanje. Posledice toga neredovnoga sa­ stajanja i neorganizovanost diskusije je to, da jedinica niti može imati tačan pregled rada, niti doći do zaključka po pojedinim pita­ njima i postaviti zadatak . . . Nedostatak odgovornosti i discipline i otsustvo kritike i samokritike u radu partijskih jedinica, još više 63) Na istom mestu. 70) Na istom mestu. 71) Na istom mestu.

592

pojačava posledice njihove slabe organizovanosti i dovodi katkad do opšte slabosti, labavosti i raspuštenosti. Retko se na vreme i u potpunosti izvršuju postavljeni zadaci, a još rede se drug koji je u pitanju uzima za to na odgovornost — što pokazuje da je aljka­ vost i neodgovornost postala odlika jedinice kao celine, a ne samo tog druga . . , Članovi partije ne plaćaju članarinu, niti skupljaju priloge za Partiju . . . Naše partijske organizacije ne prorađuju te­ kući, manje više direktivni, partijski materijal, a još manje rade na temeljitom proučavanju marksizma-lenjinizma, u prvome redu Isto­ rije savezne komunističke partije boljševika1*72). Oživljavanje partizanskog pokreta u Južnoj Srbiji išlo je vrlo teško. Tamo je bio poslat Svetozar Vukmanović-Tempo, koji je za­ tekao rasulo i rascep. On javlja, 21. februara 1943. godine o stanju u oblasti Vranje i veli: „Održao sam sastanak sa partizanskim ru­ kovodiocima i pretresao stanje Partije na tome terenu. U tome po­ gledu kao i u pogledu vojnog i političkog rukovodećeg kadra sta­ nje je očajno . . . Ljudstvo je sirovo, a rukovodećega kadra nema. Tome treba dodati činjenicu da ću predložiti Bugarima da ovu bazu iskoriste za form iranje bugarskih četa odakle će oni prodirati u Bugarsku pa će se jasno videti koliku važnost ima ovaj kraj“ 73). Situaciju je, u mnogome, spasla kapitulacija Italije. Kardelj veli: „Odlučan prelom je nastao zbog kapitulacije Italije . .. Zaplenjena je ogromna količina oružja i municije, za nekoliko puta smo pove­ ćali svoju vojsku"74) . . . Vladimir Dedijer beleži pod 10. septem­ brom 1943. godine: „Oružje jedne potučene vojske leži na ulici, oružje za koje se lilo toliko naše krvi. Ono ovde leži već 36 sa ti. . . Komandant nam je pričao da imaju toliko mnogo oružja da prosto ne znaju šta će sa njim. Večeras šalju jedna kola sa 20 teških mitra­ ljeza na Kordun. Obavestili smo ih o našim Italijanima"75) . . . Sam Tito je isticao veliki značaj Italijanske kapitulacije za porast parti­ zanskih snaga. U svome govoru na zasedanju drugoga AVNOJ-a Tito je rekao, da je „razoružanjem deset talijanskih divizija u na­ šoj zemlji, naša narodnooslobodilačka vojska došla ne samo do ve­ likog naoružanja, već da je i sama narasla najmanje za 80.000 no­ vih boraca i oslobodila nove velike predele u Dalmaciji, Sloveni­ ji itd.“70). Bilo je nastalo prekretno vreme u ratu: Anglo-Amerikanci su bili prihvatili jugoslovenske komuniste, a nemačka vojna snaga je sve više jenjavala. Od italijanskih pridošlica bila je stvorena divi­ zija „Garibaldi". Priticali su i drugi. Na omladinskom kongresu u 72) 73) 74) 75) 76)

Na istom mestu. Na istom mestu. Na istom mestu. Vladimir Dedijer, Dnevnik, II, str. 433, 437. Prvo i drugo zasedanje AVNOJ-a, str. 133.

593

Beogradu isticao je Rato Dugonjić 1944. godine: „Mi imamo kod nas talijanske bataljone, stvorena ie češka brigada, mađarski bataljon, nemačka četa, u centralnoj Bosni stvara se poljski bataljon1177). Po­ red divizije „Garibaldi11 postojala je italijanska primorska brigada, koja je nosila ime braće Fontanot iz Tržića. Pre češke brigade po­ stojao je češki bataljon „Jan Žiška11; krajem 1943. on je pretvoren u brigadu. Kroz nju je prošlo 1600 boraca — Čeha i Slovaka. Ma­ đarski bataljon zvao se „Sandor Petefi11, nemački „Ernest Telman'1, bugarski bataljon zvao se „Hristo Botev11. Osnovao ga je Slavćo Trnski, učitelj, kasnije general. Nastao je na prostoru Crne Trave. Ovo je rađeno u duhu proleterskoga internacionalizma. Još novembra 1941. godine pisao je u Uputstvima OK za Banat: „ .. . Ali mi moramo shvatiti da je u našim uslovima nacionalne izukrštanosti propaganda proleterskog internacionalizma obavezna, da je to neophodan uslov pobede11. U jeku progona Srba u Banatu, 12. jula 1942. godine, piše Pokrajinsko poveremštvo za Banat CK KPJ i žali se, da se „naročito veliki nedostatak rada oseće baš kod Nema­ ca. Inače, Nemci se prijatelj skije odnose prema Srbima nego Mađari, jer se boje odmazde Srba zbog borbe za prevlast u Banatu11. I, na istome mestu, ističe da „postoji čak opasnost da uzme maha srpski šovinizam u momentu oslobođenja od nemačkog fašizma1178). Gubici i u ljudstvu i u materijalu na strani komunističkih odreda bili su veoma veliki. To su bili gubici našega naroda i njih je veo­ ma teško, ako je uopšte moguće, proceniti. Za gubitke omladine pokušavao je dr Petar Kačevenda da to učini79). U prikazu njegove knjige veli dr Nikola Popović: „SKOJ je u ustanak ušao sa oko 35.000, a izašao sa oko 150.000 članova, od kojih je u NOV i POJ bilo oko 70.000. U ratu je izginulo oko 100.000 članova SKOJ-a“ 80).

■7) Iz ABSP. " 8) Na istom mestu. 7S) Dr Petar Kačevenda, SKOJ i omladina u narodnooslobodilačkoj vojsci i partizanskim odredima Jugoslavije, Beograd 1975. 80 ) Dr Nikola Popović, Mladi i revolucija. U ,,NIN“ broj 1317 od 4. IV. 1976, str. 30.

594

STVARANJE ORGANA VLASTI 1.

Revolucionarni karakter borbe jugoslovenskih komunista najizrazitije je dolazio do izraza u stvaranju s v o j i h organa vlasti i ru­ šenju svega onoga šte je do tada bilo. Pod 3. avgustom 1941. godi­ ne zabeležio je Dragojlo Dudić: „ . . . Sve opštinske uprave služe ne­ prijatelju kao filijale za održavanje okupatorske vlasti nad našim narodom i za ekonomsko iscrpljivanje naroda u korist neprijate­ lja "1). CK KPJ se hvalisao Kominterni, u depeši od 23. avgusta 1941. godine, da partizani smenjuju opštinske uprave, spaljuju poreske knjige, spiskove vojnih obveznika i druga dokumenta i da se umjesto starih organa vlasti u oslobođenim mestima stvaraju n arodni k o m i t e t i . S obzirom na takav razvoj oružane borbe CK obavještava o tome da priprema stvaranje N a r o d n o g k o ­ m i t e t a o s l o đ e n j a u koji bi ušli poznati predstavnici raznih demokratskih struja, zajedno sa komunistima. Bila bi to neka vrsta narodne centralne vlasti. Komitet će izdati proglas narodu s pozi­ vom na opštu borbu. Imena ćemo kasnije javiti. Komitet će biti ne­ legalan"2). U 15 objavljenih radio-depeša, koje je Tito slao Komin­ terni, nema više podataka o stvaranju novih organa vlasti. Njih, međutim, ima u zvaničnoj partizanskoj štampi (19. X. 1941. izašao je prvi broj „Borbe" posle 12 godina). Već u prvome broju „Borbe", od 19. oktobra 1941. godine, objavljen je članak pod naslovom ,,Narodnooslobodilački odbori m o r a j u postati istinski privremeni nosioci narodne vlasti". Na pitanje: zašto se formiraju novi odbori i kakav je njihov zadatak, odgovoreno je, da je potrebno ujediniti ceo narod u borbi: „ . . . Zato je potrebno stvoriti posebne nove or­ gane, organe narodne vlasti. A ti organi su narodnooslobodilački odbori. Već samo njihovo ime jasno pokazuje njihov cilj: organizovanje pozadine u službi fronta, organizovanje svega u interesu !) Dragojlo Dudić, Dnevnik, str. 16. 2) Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito, str. 320; sravni: Pero Morača, Odnosi između KPJ i Kominterne od 1941. do 1943. U „Jugoslovenski istorijski časo­ pis", 1-2, 1969, str. 98.

595

narodnooslobodilačke borbe. Ovi odbori biraju se slobodno i nepo­ sredno od samoga naroda i na taj način su u stanju da rade za­ jedno sa njim i njegovim poverenjem “ . Odluka o stvaranju narođnooslobcdilačkih odbora (NOO) doneta je u Užicu, 18. oktobra 1941. godine, a u gornjem članku je objaš­ njeno šta oni treba da znače i šta se od njih očekuje: „Narodnooslobodilački odbori nemaju danas još svuda karakter nosilaca vlasti, ali ga oni m o r a j u dobiti. Oni danas jesu s t v a r n o nosioci vlasti, istina privremeni nosioci. Jer, njihova je dužnost da vrše tu funkciju u interesu narodnooslobodilačke borbe, do našega oslobo­ đenja, do trenutka kada će, po proterivanju okupatora iz naše ze­ mlje, moći da se pređe na posao organizovanja države. . . Jer, to je jedini način i jedini put da se narod mobiliše u interesu fronta, da se zemlja p r e t v o r i u r a t n i l o g o r iz koga će biti prog­ nane mirnodopske navike i udobnosti. Narodnooslobodilački odbori pretstavljaju, zajedno sa našim oružanim snagama, o s n o v n o o r u ž j e za pobedu pravedne stvari našega naroda114). Narodnooslobodilački odbori imali su sledeće dužnosti: da orga­ nizuju aktivnost naroda „kako bi se našim borcima na frontu obezbedilo sve što je potrebno"; da obezbeđuju red u pozadini, „da ga održavaju uz pomoć svojih narodnih straža, i da vode borbu pro­ tiv pojava pljačke, razbojništva, špekulacije, aktivnosti pete kolo­ ne"; da organizuju snabdevanje i ishranu stanovništva, razvoj priv­ rednog života, trgovine, saobraćaja; „da svim svojim sredstvima učvršćuju vezu fronta i pozadine, vezu celoga naroda sa njegovim borcima, kao osnovnu garanciju pobede"5) . . . U pismu, koje je Tito, 20. oktobra 1941. godine, uputio Dragoljubu Mihailoviću, traži se organizacija privremene vlasti, jer bi bilo pogrešno da budu stari organi vlasti. „M i smatramo, veli Tito, da su narodnooslobodilački odbori, koje narod sam postavlja, u sadašnje vreme najpogodni­ ji organi na koje bismo se mogli oslon iti. .. Osim lokalnih narodnooslobodilačkih odbora, stojim na stanovištu da se stvori jedan Centralni narodnooslobodilački odbor za čitavu oslobođenu terito­ riju. Za održanje reda i bezbednosti umesto žandarma da se for­ mira po selima i varošima n a r o d n a s t r a ž a“ °). Razbijanje starih organa vlasti i stvaranje, na mesto njih, narodnooslobodilačkih odbora, kao organa komunističke vlasti, bio je važan revolucionarni potez, koji će se sve više i proširivati i pro­ dubljivati. Radeći po logici toga procesa Tito je, 17. oktobra 1942. godine, na predaji zastave partizanskim bataljonima rekao: „ .. . I šta možemo drugo nego: ne priznajemo mi tu vladu, tu izdajničku :!) odručja tro­ jica su bila ubijena (mitropolit Petar Zimonjić, episkop banjalučki Platon Jovanović i episkop pakrački Sava Trljajić); jedan, dr Irinej Đorđević, bio je interniran u Italiji; zagrebački mitropolit Dositej bio je i fizički zlostavljan i prebačen u Srbiju, gdje je umro; tuz­ lanski episkop dr Nektarije Krulj bio je prešao u Srbiju isto kao i zahumsko-hercegovački episkop Nikolaj Jokanović, koji je, ta­ kođe, umro u Srbiji. Sremske Karlovce, centar crkvenoga i kultur­ noga života Srba u bivšoj Austro-Ugarskoj monarhiji, ustaše su zaposele i opljačkale; odneli su sve što je bilo od materijalne i kul­ turne vređnosti. Kada je isticao da niko u NDH nema ništa protiv pravoslavlja Pavelić nije govorio istinu. Ustaše su uništavale Srbe i zbog toga što su Srbi i zbog toga što su pravoslavni. Činjenica, da se život mogao spasiti prelaskom na rimokatolicizam to najbolje svedoči. Paveliću je, ipak, uspelo da pronađe pročelnika za svoju HPC u licu ruskoga episkopa Germogena, koji je pripadao Ruskoj zagraničnoj crkvi i,u to vreme, živeo u manastiru Hopovu pod ustaškom vlašću. Ustaše, kao što se zna, nisu dirale ruske emigrante i ostav­ ljale su njihove grupe u NDH na miru. Germogena ja pronašao Hans Helm zajedno sa Adalbertom Kungelom i to preko Miloša Obrkneževića, ranije činovnika Patrijarsi je u Sremskim Karlovci­ ma, koji je Germogena poznavao iz ranije, jer u Sremskim Karlo­ vcima bilo seđište Sv. Sinoda Ruske zagranične crkve. Iz onoga što navode Svetozar Lozo i Milenko Doder vidi se đa je Germogen, u početku, odbijao đa pristane na Pavelićevu ponudu izgovarajući se starošću i neobaveštenošću. Opredelio se da primi ovu ponudu tek na ličnu intervenciji! Grigorija Mitkevića, bogatoga i veoma zago­ netnoga ruskog emigranta, koji je, u Beogradu, u ulici Kralja Mi­ lana, preko puta staroga Dvora, imao svoju radnju pod nazivom „Ruski komision magazin", koji je, najverovatnije, bio samo p o ­ kriće za nevidljivi rad ovoga čoveka. Mitkevič je bio i jugoslovenski predstavnik u „Antikominterni" i član uprave ..Jugoslovenskog antikomunističkog komiteta" u Beogradu; pored toga Mitkevič je bio i član „Lige Ober", uopšte čovek sa veoma razgranatim i nejas­ nim vezama, koji se posle sloma Jugoslavije našao u Zagrebu. Na sednicama uprave „Jugoslovenskog antimarksističkog komiteta, Mit­ kevič je padao u oči i time što je brižljivo beležio ne samo sve šta se odluči, nego i sve šta ko kaže u diskusijama. Hans Helm i Adalbert Kungel, sa kojim a je Mitkevič bio povezan, iskoristili su Mit­ kevića da utiče na Germogena, pri čemu je neka vrsta kurira bio Miloš Obrknežević. Obrknežević je odneo Germogenu lično pismo Mitkevića, ali nije znao šta je u tome pismu bilo. Pismo ja bJlo „zapečaćeno velikim 716

pečatom na crvenom vosku. Na pečatu je bilo nekih riječi, krstova i znakova za koje Obrknežević nije znao šta znače"22). Pismo je, međutim, postiglo svoj cilj: kada ga je pročitao i obavestio se o v i­ sini prinadležnosti, koje će imati kao pročelnik HPC, Germogen se odlučio i otišao u Zagreb, gde je već bila osnovana Crkvena opština HPC sa Petrom Lazićem na čelu. Kada se Germogen, 4. juna 1942. godine, našao u Zagrebu, stvari su išle dalje svojim tokom: 5. jula Pavelić je primio Germogena, koji je položio zakletvu i Paveliću i NDH23) i bio na svečan način uveden u dužnost, 6. jula, u prisust­ vu Pavelića. Kada je došao u Zagreb i stavio se na čelo HPC Germogen je bio prešao 80 godina. Rođen je 10. januara 1861. godine od oca Kozaka i majke plemićke. Svetovno ime mu je bilo Grigorij Ivanović Maksimov. U Jugoslaviju je došao 1920. godine. Živeo je u Beogradu, a zatim u manastiru Rakovici i u manastiru Ramovcu u Fruškoj Gori. Rat ga je zatekao u manastiru Hopovu, gde je živeo pod teš­ kim uslovima. Posle dolaska u Beograd postavio ga je bio Ruski sinod za upravitelja ruskih crkvenih opština u Grčkoj ali se on ni­ je tamo dugo zadržao i brzo se vratio u Jugoslaviju. Bio je član Svetoga sinoda ruske zagranične crkve i jedan od osnivača organi­ zacije „Bratstvo ruske pravde"24) . . . Kada je stao na čelo HPC, ustaše su mu dodelile za saradnika Savića Markovića-Štedimliju, jed­ nog srpskog renegata iz Crne Gore, koji se bio iznajmio ustašama. Savić Marković-Štedimlija bio je poznat i kao komunista, ali je za vreme NDH bio aktivan ustaški novinar; on je, zajedno sa dr Sekulom Drljevićem, pripadao vodstvu crnogorskih „zelenaša". Štedimlija je, pod formalnim pokroviteljstvom Germogenovim, izdavao časopis „Glas pravoslavlja" i uspeo da uredi „Pravoslavni kalendar" za 1943. godinu. HPC je, razume se, morala raditi po uputsvima ustaških vlasti i bila je potčinjena nadzoru Verskog otseka Ministarstva za ponovu i bogoštovlje; njemu je tada stajao na čelu franjevac dr Radoslav Glavaš, aktivni ustaški ideolog. Pavelić je, 20. jula 1942. godine, p o­ stavio članove odbora za „Provedbu ustava HPC" i to: Alberta Štimca, savetnika u Ministarstvu, Dragutina Goloj uha, knjigovođu u Ministarstvu, Vasu Šurlana, sveštenika HPC, i Petra Laziča, predsednika crkvene opštine u Zagrebu25). Donet je bio i „Propisnik o dužnostima crkveno-opštinskih odbora", zatim privremena Bračna pravila, postupak za Crkvene sudove, naredba o platnim razredi­ ma, ustrojstvu i razvrstavanju. Počelo se i sa uvođenjem novih na­ ziva kao: župnik, tajnik, dostojnik, upravitelj župe, kapelan, ofici22) 2 2-») 25)

„Vjesnik" „Vjesnik" „Vjesnik" „Vjesnik"

od 4. III. od 25. II. od 7. III. od 8. III.

1976. 1976. 1976. 1976.

717

jal, — „sve nazivi koji su u pravoslavnoj crkvi potpuno nepoznati“26). U svibnju 1942. godine postavljeni su „nadžupnici" (arhijerejski namesnici) i to za Sarajevo Nikolaj Ružnecov, za Zenicu Antonije Paradijev, za Šid Vasilije Jurčenko, za Zagreb Serafim Kupčjevski. Sve, kao što se vidi, ruski emigranti. Uz Germogena su bili: Joco Cvijanović, Miloš Obrknežević, Jeržinski i Jevgenije Ježimski i Se­ rafim Kubčevski. Miloš Obrknežević je bio sekretar, Cvijanović stručnjak za crkvena pitanja, a Ježimski i Kubčevski za bogoslužbena. Bila je namera da se u Bugarskoj, u manastiru Čerepišu, gde je bila bogoslovija, pripreme novi klirici, ali to nije moglo biti ostva­ reno . . . Germogenu je, ipak, uspelo da oko sebe okupi nekoliko sveštenika: o Vaskrsu 1944. godine on je odlikovao i unapredio dva­ deset svojih steštenika. Pavelić je za „zdušni rad i predano djelo­ vanje na sređivanju pravoslavne crkve" odlikovao Germogena, Vasu Šurlana i Jocu Cvijanovića visokim ustaškim odlikovanjem''. „Red za zaslužbe — velered sa zvijezdom "; takav orden imali su naj­ veći ustaški časnici27). Mnogo teže je bilo naći episkope za ostale tri eparhije. Za celo vreme postojanja NDH i HPC uspeli su režim i Germogen da pro­ nađu samo kandidata za Sarajevsku eparhiju. To je bio Spiridon Mifka, ličnost neuravnotežena i veoma problematična. U vreme kada je pao izbor na njega Mifka je bio paroh u Visokom. Hirotonisan je u Za­ grebu 15. avgusta 1944. godine. Da bi Mifka mogao biti hirotonisan trebalo je pronaći bar još jednoga pravoslavnog episkopa, koji bi hteo da učestvuje u hirotoniji. Vlada se obratila Rumuniji i Bu­ garskoj molbom da njihove crkve pošalju tražene episkope. Bugar­ ska pravoslavna crkva nije uopšte na to odgovorila, a rumunska je poslala Visariona Puja, koji je zajedno sa Germogenom hirotonisao Mifku28). Za razliku od Germogena Spiridon Mifka je bio čovek u najboljim godinama (rođen je 10. IV. 1902 u Samoboru kod Zagre­ ba). Učio je gimnaziju u katoličkom sjemeništu u Splitu, prešao na pravoslavlje i svršio pravoslavnu bogosloviju u Sremskim Kar­ lovcima. Bio je sveštenik u raznim mestima; napustio ženu i decu; lutao po manastirima; za vreme rata se priključio bugarskoj vojsci kao vojni sveštenik i radio za Bugare. Morao je, kasnije, da beži iz manastira Veta, gde se bio sklonio, u Nemačku; iz Nemačke je pre­ šao u NDH. Dok je bio u Nemačkoj opet je bio prešao na katolici­ zam i stavio se na raspoloženje fra dr Radoslavu Glavašu, koji ga je poslao u Goražde za paroha, ali je i odatle morao da beži u Visoko. Germogen je kasnije, na saslušanju kod komunista, izjavio, da je znao ko je Mifka i da on nije bio za to da postane episkop. „Godine 26) Na istom mestu. 27) Na istom mestu. 28) „Vjesnik" od l i . III. 1976.

718

1944, izjavio je on, Ministar pravosuđa i bogoštovlja, dr Canski, zatražio je od mene da dadem pristanak za kandidaturu Spiridona Mifke za episkopa sarajevskog. Ja nisam pristao na ovo traženje ministra i naveo sam da sarajevski arhimandrit Nikolaj vodi istra­ gu protiv Mifke zbog crkvenih prestupa počinjenih u Visokom. Iza toga pozvao me je Poglavnik kod sebe i u prisutnosti ministra Cankija predložio mi da dadem pristanak da se Mifka hirotoniše za epis­ kopa sarajevskog. Na moj odgovor Poglavniku da ne mogu dati pristanak, on mi je odgovorio da svu odgovornost prima na sebe, a u isto vrijeme ministar Canki pročitao je telegram rumunskog pa­ trijarha kojim javlja da u Zagreb dolazi rumunski mitropolit Visarion Puj da rukopoloži Mifku. Tada mi je Pavelić rekao da više ne­ ma razloga da se protivim, pa sam taj predlog prihvatio i skupa sa mitropolitom Visarionom hirotonisao Mifku za episkopa sarajevs­ k og"29). Pavelićeva volja se morala ispuniti. Prema Eugenu Kvaterniku, uspostavljanje HPC bilo je jedno od sredstava da se umire Srbi. To je, veli Kvaternik, bilo zaklju­ čeno na jednom sastanku vodstva: „Svi su se prisutni članovi vlade i predstavnici oružanih snaga složili u tome, da je došao prikladan čas, da se izgladi sukob sa Srbima. Dr Pavelić je naglasio, da će kao prvo sredstvo pacifikacije uspostaviti Pravoslavnu crkvu. Ali, stvoreni zaključci ostali su na papiru. Pravoslavna crkva usposta­ vljena je kao ,,HPC“ s čisto antikatoličkim tendencijama. Na njeno čelo stavljen je Rus, a ne Srbin. Bila je to, dakle, rusko-hrvatska pravoslavna crkva, koja nije mogla privući Srbe. U stvari, dr Pave­ lić je trebao mjesec dana da izbaci to mrtvorođenče — samo se za­ bavljao sa četiri pravoslavna popa, a nakon tri meseca razgovora, pregovora i nadmudrivanja, trijumfalno je izjvio: „V eć sam ih sve međusobno posvadio"30). U Vatikanu nisu bili nezadovoljni osnivanjem HPC, jer su znali da će ona biti pod snažnim uticaj em ustaša i morati da radi onako kako od nje bude zahtevano. I za Vatikan i za NDH bilo je važno, da će HPC moći utirati put ka uniji sa Rimom i ako bude aktivno radila pomagače pohrvaćenje Srba i doprineti da se ostvaruje teza o pravoslavnim Hrvatima. Nikola Rušinović javljao je, 9. maja 1942. godine, Lorkoviću i ovo: „Priznanje pravoslavne crkve, kako sam Ti već javio, primljeno je jako dobro. U tome Sv. Stolica gleda put ka vjerskoj uniji i nestanak šizme u Hrvatskoj. To bi za njih bio „dragocjen dar" koji Hrvatska može pokloniti Svetoj Stolici. Da bi se pospješilo, mišljenja su, da bi bilo potrebno osnivati grkokatoličke centre u krajevima, gdje se nalaze pravoslavni i pustiti da na tome radi dr Simrak, za koga tvrde ovdje da je najbolji poz­ 23) „Vjesnik" od 13. III. 1976. 30) Eugen Kvaternik, Riječi i činjenice. (U „Hrvatska revija", god. V, sv. 1, 1955, str. 69-70).

719

navalac za vjerska pitanja na Balkanu. Neki od katoličkih predstav­ nika u Hrvatskoj nerado gledaju prelaze na istočni katolički obred, ali Vatikan pa i Stepinac slažu se u tome, jer da je to najbolji put, a i najbrži ka Uniji, što će nedvojbeno biti i od političke vrijednosti za NDH"31). Suprotno ovome shvatanju ironizirao je kardinal Tiseran ceo ovaj postupak. Rušinović javlja, 28. maja 1942. godine, Lorkoviću: „Kaže (Tiseran), da su Nijemci priznali HPC kada su zajedno sa nama poklali sve svećenike i kada je nestalo 350.000 Srba"32). I, kasnije, u razgovoru sa Lobkovićem (Lobkowicz) Tiseran je rekao, da HPC „ne znači ništa, jer je nastala voljom Poglavnika i njego­ vom voljom može opet nestati"33).

3. Čim je doznao za proglašenje HPC, koja je, da bi ironija sudbine bila veća, za svoga prvog poglavara dobila pravoslavnog Rusa, Sveti sinod SPC je, na svojoj sednici od 30. aprila 1942. godine, pro­ glasio osnivanje ove crkve nekanonskim. U odluci Svetog sinoda stoji: „Rukopoloženje, unapređenje u više svešteničke činove, koje je on izvršio smatrati nevažećim i to sve dotle, dok po svemu ovome ne donese nadležnu odluku Sveti arhijerejski sabor SPC"34) .. . Pošto se u okolnostima, kakve su tada bile Sveti arhijerejski sabor nije mogao sastati, Sveti sinod je doneo po ovome svoju odluku: „Da autokefalnost HPC pod ovakvim uslovima ne može priznati kao akt na kanonima zasnovan ne samo naša SPC kao majka-crkva, koja je pozvana da brine o sudbini onih delova koji su ostali na te­ ritoriji NDH, nego nijedna druga autokefalna crkva"35). Svoju odluku Sveti sinod SPC je obrazložio time što državna vlast nije bila nadležna da ovu crkvu proglašuje; što „ova autoke­ falnost nije izraz volje tamošnjega pravoslavnoga naroda niti nje­ gove jerarhije, koja je uništena, a pravoslavno stanovništvo pri­ siljeno da pređe u rimokatoličanstvo"; i, dalje, „što ne postoje ni osta­ li kanonski uslovi za osnivanje autokefalnosti H PC"36). Na pitanje ove improvizovane HPC vratio se Sveti sinod SPC još jednom: na svojoj sednici od 27. marta 1946. godine, Sveti si­ nod je odlučio, da se „osnivanje ove crkve ima smatrati ništavnim i nekanoničnim, a sama autokefalna HPC kao i njena jerarhija šiz31) 32) 3S) 34) 35) 36)

720

Tajni dokumenti. . . , str. 118. Na istom mestu, str. 118. Na istom mestu. Glasnik SPC, broj 4 od 1. IV. 1946, str. 54. Glasnik SPC, broj 4, od 1. IV. 1946, str. 54. Na istom mestu.

matičkom u smislu već ranije odluke Svetog arhijerejskog sinoda od 30. i 7. aprila 1942“ . Hirotoniju Spiridona Mifke „smatrati ništav­ nom jer je ova hirotonija izvršena pri postojanju okolnosti, koje je samu po sebi čine ništavnom"37). Okolnosti u kojima se našao onaj mali broj našega sveštenstva, koje je i pored ubijanja i progona ostalo uz svoju pastvu, bile su takve, da su neki od njih priznali jurisdikciju HPC i koristili se njenim pravom zaštite pred ustaškim vlastima, da bi mogli produ­ žiti svoj pastirski rad. U Up u t s t v i m a sveštenstvu iz oslobođenih k r a j e v a , koje je Sveti sinod SPC izdao 31. oktobra 1944. godine veli se da srpski živalj na teritoriji NDH, koji je ostao živ, tri i po godine nije imao verske utehe i da je nag'onjen, „da otstupi od prave i istinske vere svojih otaca ili da se uz to odri­ canje svoga srpskoga imena pokloni izdajničkom jerarhu bivše zagranične crkve i njegovoj nekanoničkoj i raskolničkoj upravi"38). Iz jednoga i z v e š t a j a o radu Svetog arhijerejskog sinoda SPC od 30. marta 1946. godine doznajemo, da je u zvorničko-tuzlanskoj eparhiji bilo s e d a m sveštenika, koji su bili priznali ju ­ risdikciju ove crkve. Njima je, kasnije, održano suđenje, ali su uze­ te u obzir „teške okolnosti pod kojima su krivice učinjene"39). Sveti sinod je zaključio, da se svi oni sveštenici, koji su se bili stavili pod jurisdikciju HPC, prime natrag u SPC po činu primanja raskolni­ ka, a prema uputstvu Svetog sinoda od 31. oktobra 1944. godine. Broj ovakvih sveštenika nije mogao biti veliki, jer ih je ubijeno od ustaša 171, računajući tu i tri episkopa, a drugi su prebačeni u okupiranu Srbiju40).

37) 38) 39) 40)

Na istom mestu, str. 56. Glasnik SPC, broj 10-12 od 31. X II. 1944. Glasnik SPC, broj 5 od 1. V. 1946, str. 66. Glasnik SPC, broj 4 od 1. IV. 1946, str. 56.

MUSLIMANI U NEZAVISNOJ DRŽAVI HRVATSKOJ O položaju Muslimana u NDH i o njihovom stavu prema njoj mišljenja su neujednačena. Hrvatski maksimalisti, sa ustašama na čelu, ostaju uporni u tvrđenju, da su bosansko-hercegovački, pa i sandžački, Muslimani Hrvati i da je, zbog toga, NDH bila i n j i ­ h o v a nacionalna država. Još je Ante Starčević tvrdio: „Muhamedovci Bosne i Hercegovine, s turskom, s muhamedanskom pasmi­ nom ne imaju ništa, oni su hrvatske pasmine, oni su najstarije i naj­ čistije plemstvo, što ga Europa im a"1). Josip Dumančić je, 25. maja 1941. godine, govorio u Banjoj Luci: „Istom onom ljubavlju kao Starčević i naš Poglavnik ljubi braću Muslimane112) . . . I u tome duhu ima dosta izjava sa zvanične ustaške strane, ali ne samo sa nje. Dr Mile Budak je, 3. avgusta 1941. godine, tvrdio u govoru održanom u Ivangradu: „Morate pak znati, da ćemo ovu domovinu učiniti hrvatskom katoličkom i muslimanskom domovinom, jer je to bila od postanka i takvu ćemo je predati pokoljenjima koja do­ laze iza nas“ 3). Budak je tvrdio i to, da je NDH moćna zaštitnica i Islama: ,,U NDH, pisao je on, imat će katolička i islamska vjeroispovijest zaštitu i mogućnost slobodnoga razvitka, u skladu sa os­ novnim interesima hrvatske nacije, koja štiteći sebe, slobodno brani interese katolicizma i Islama od njihovog najljućega neprijatelja — pravoslavlja114). Dr Mirko Puk, tada ministar pravosuđa i bogo­ štovlja, tvrdio je u svome govoru održanom 25. februara 1942. go­ dine u Hrvatskom saboru, da u NDH postoje tri vere: rimokatolič­ ka veroispovest augsburško-helvetska ispovest i Islam5). Pošto su pripadnici Islama u NDH živeli u ogromnoj većini u Bosni i Herce­ govini Pavelić je, 29. aprila 1941. godine, doneo odluku da se potpredsedništvo vlade NDH prenese iz Zagreba u Banja Luku, koja je smatrana drugom prestonicom NDH, gdje je bio na čelu dr Osman !) Ante Starčević, Izabrani spisi. Priredio B. Jurišić, Zagreb 1943, str. 43. 2) „Hrvatska Krajina" od 28. V. 1941. 3) „Hrvatski narod“ od 4. VIII. 1941. 4) Mile Budak, Država Hrvatska močni zaštitnik katolicizma i Islama. U „Novi list“, od 29. V. 1941. 5) Navedeno kod: Viktor Novak, Magnum Crimen, str. 796.

722

Kulenović kao Pavelićev zamenik6). Na vrhu ustaške uprave učestvo­ vali su, sa strane Muslimana, Osman i Džafer Kulenović, zatim Hamdija Bešlagić kao ministar saobraćaja i javnih radova i, kasni­ je, Mehmed Alajbegović kao ministar spoljnih poslova. U sklopu pitanja srpsko-hrvatskih odnosa igra pitanje n a c i o ­ nalnog o p r e d e l e n j a naših Muslimana veoma važnu ulo­ gu. Pre svega zbog pitanja pripadnosti Bosne i Hercegovine, gde su Srbi, donedavno, imali relativnu većinu. Udruženi sa Muslimanima u Bosni i Hercegovini Hrvati bi činili a p s o l u t n u većinu kojoj se Srbi ne bi mogli suprostaviti. U svakoj kombinaciji jedne velike hrvatske države, teritorija koju Hrvati, ne samo ustaše, na­ zivaju „poviesnom Hrvatskom", Bosna i Hercegovina igraju veoma važnu ulogu: prvo, zbog toga što je bez Bosne i Hercegovine jedna ovakva država nezamisliva, a drugo, zbog toga što ona ne bi mogla ekonomski opstati; Dalmacija, na primer, bez Bosne i Hercegovine u zaleđu, ne bi mogla opstojati. U prisvajanju, odnosno pohrvaćenju Bosne i Hercegovine, gledaju Hrvati, koji nisu ustaše, bitnost Hr­ vatskog pitanja. Tako Jere Jareb piše: „ .. . Hrvatska politika izme­ đu dva rata, odnosno HSS kao njen glavni predstavnik, nije shva­ tila bit hrvatskog problema u Bosni i Hercegovini. Aksion hrvatske politike trebao je biti tada, kao i prije, a isto mora biti i u buduć­ nosti: Muslimani su hrvatska većina u Bosni i Hercegovini, a njihovo vodstvo trebaju podpomoći i slijediti Hrvati-katolici. Najgora mo­ guća usluga hrvatskom narodu i njegovoj budućnosti bila je na­ pravljena onakvim teritorijalnim cijepanjem Bosne i Hercegovine (misli se na Sporazum Cvetković-Maček)7). I, dalje: „V eć sam ranije istakao, da su Hrvati muslimani hrvatska većina u Bosni i Hercego­ vini, jer su Hrvati-katolici brojno slabiji, i da bi, prema tome, ak­ siom hrvatske politike trebao biti: glavne linije hrvatske politike u Bosni i Hercegovini određuju muslimani uz podršku katolika. Sigurno je da za vrijeme NDH takva politika nije bila primenjivana u Bosni i Hercegovini"8). Nelogičnost i proizvoljnost ovakvog tvrđenja pokazuje najbolje rezultat popisa stanovništva od 1948. godine. Prema tome popisu, na teritoriji „poviesne Hrvatske" živelo je 6,237.381 stanovnik. Od toga broja bilo je 3,347.594 Hrvata-katolika, 1,817.594 pravoslavnih Srba i 890.479 Muslimana. Uz to dolazi stanovništvo Srema, svega 285.060; od toga 193.997 Srba, 46.228 Hrvata, 15.632 Slovaka, 11.535 Mađara, 3.873 Nemca; Muslimana nije bilo. Od celokupnog broja Muslimana Bosne i Hercegovine, kojih je bilo 890.252 (na teritoriji Bosne i Hercegovine) kao n a c i o n a l n o neopredeljeno izjas­ nilo se 789.480, kao Srbi 72.265, a kao Hrvati samo 28.507 stanovni­ 6) Zbornik zakona .. str. 41. 7) Jere Jareb, Pola stoljeća hrvatske politike .. ., str. 69. 3) Na istom mestu, str. 88.

723

ka9). I pored ovoga, vrlo jasnog, govora činjenica, Jere Jareb kaže: „Sve sam Muslimane računao kao Hrvate"10). Po kakvoj logici? Jasno je, a to su pokazali i kasniji popisi sta­ novništva, da ogromna većina Muslimana neće da se izjasne ni kao Srbi ni kao Hrvati, nego hoće da budu Muslimani ne samo po svo­ me islamskom verskom opredeljenju, nego hoće da su i e t n i č k a p o s e b n o s t (drugo je pitanje da li je to, naučno procenjivano, tačno i da li može biti tačno) . .. Hrvatska upornost, da Muslimane Bosne i Hercegovine oglase Hrvatima ne samo da ne menja, niti može izmeniti, činjeničko stanje, nego zvuči i tragikomično i za­ vodi i razboritije ljude na stranputice. Tako se i Ilija Jukić žali: „ . . . Utjecaj hrvatski u Bosni i Hercegovini sveden je na najmanju mjeru. Čim tamo Hrvat nečem prigovori, proglašen je odmah usta­ šom. Muslimani tamo, koji se priznaju Srbima dobivaju sve pogod­ nosti, a oni koji se oglase kao Hrvati navlače na se sva šikaniranja na ovome svijetu. Vidio sam putnice nekih Muslimana u kojima je uneseno da su Slovenci. Događa se češće da muslimanski roditelji proglašuju svoju djecu Slovencima upisujući ih u osnovne škole, jer ih ne žele proglasiti Srbima a ne smiju ih proglasiti Hrvatima"11). Da li se, i u koliko ovo Jukićevo tvrđenje može uzeti kao tačno teško je reći posmatrajući stvari iz daljine, koja nas prostorno deli od zbivanja na terenu koja, verovatno, nisu ujednačena. Ono što se može utvrditi, na osnovu činjenica, jeste da se verski i kulturni ži­ vot bosansko-hervegovačkih Muslimana razvija dosta dinamično kao i to da su oni uzeli za svoje pismo l a t i n i c u iako je i upo­ treba ć i r i l i c e dozvoljena i starija je kod Muslimana od upo­ trebe latinice; za vreme, bar ranije, turske uprave pismeniji musli­ mani su upotrebljavali ćirilicu, a poznato „bosansko pismo" nije bila latinica. Zatim: Muslimani u Bosni i Hercegovini nemaju ni­ kakve potrebe da se izjašnjavaju bilo kao Srbi bilo kao Hrvati, jer su priznati kao M u s l i m a n i . Rasim Hurem veli: „Sa svoje stra­ ne muslimansko građanstvo i njegovi politički predstavnici nisu po­ stavljali pitanje nacionalne individualnosti Muslimana. Neki mu­ slimanski političari, prvenstveno intelektualci, nacionalno su se opredeljivali kao Srbi ili kao Hrvati. Usto je još uvijek živjela ideja „bošnjaštva" bazirana na istorijskom razvitku i posebnim tradici­ jama Bosne i Hercegovine i svemu onome što su taj razvitak i tra­ dicija dali Bosni i H ercegovini"12). 9) Navedeno kod Jarobe, str. 91, beleška 115. 10) Na istom mestu, str. 91. n ) Jere Jareb, Na istom mestu, str. 173. 12) Rasim Hurem, Pokušaj nekih građanskih muslimanskih političara da Bosnu i Hercegovinu izvade iz okvira NDH. (Godišnjik društva istoričara Bos­ ne i Hercegovine, god. X V I, 1965, str. 193).

724

Ne bi se moglo poricati, da je i među našim Muslimanima bilo ljudi, koji nisu bili zadovoljni sa Jugoslavijom kakva je bila. Klice toga nezadovoljstva bile su delom konfesionalne, a delom odraz izvesne nostalgije za stanjem kakvo je bilo za vreme Austro-Ugarske monarhije, koja je povlađivala Muslimane. Zna se, isto tako, da su u Prvom svetskom ratu naši Muslimani bili odlučni borci na strani Monarhije, koja je bila izraziti neprijatelj Srba. Iz redova bosansko-hercegovačkih Muslimana formirani su, u početku Prvog svet­ skog rata, i ,,šuckori“ : agresivne, udarne antisrpske grupe, koje su naročito posle Sarajevskog atentata (28. VI. 1914), progonile Srbe i uništavale srpsku imovinu. Vrhovi ovoga elementa orijentisali su se za vreme Jugoslavije prema Zagrebu i dali se hrvatizirati. Ovaj sloj muslimanske inteligencije okupljao se oko društva „Narodna uzdanica11 koje je, suprotno „G ajretu11, bilo orijentisano prohrvat­ ski. Ovi elementi su želeli: „Povratak na staro11. Kada austro-ugarska Monarhija nije mogla biti varkrsnuta, onda su priželjkivali ono što bi najviše ličilo na nju, a to je bila jedna hrvatska država, koju bi oni mogli smatrati svojom i koja bi vodećem, tada već deklasi­ ranom sloju povratila imanja, koja su već bila pala pod udar agrarne reforme. Spoljnopolitički je ovaj krug pogledao mnogo više na Ne­ mačku nego na Italiju, jer je očekivano da će im Nemci dati ono što su imali pod Austro-Ugarskom monarhijom: ,,U podsvijesti mnogih od njih živjelo je uvjerenje da će NDH, budući pod patrona­ tom Njemačke, biti država reda, poput Austro-Ugarske monarhije, koja je kao takva ostala u sjećanju mnogih od njenih savremenika. To uvjerenje je bilo potkrepljeno skrivenom nadom da će se u no­ voj državi povoljnije riješiti položaj Bosne i Hercegovine u smislu njihove veće samostalnosti, a možda i pune autonomije. Na suprot ovima, bilo je političara i javnih radnika koji su odmah u početku iznijeli rezerve prema ustaškom pokretu i NDH. Oni su smatrali da se pomenuti ciljevi ne mogu ostvariti u okviru NDH i da se zbog toga treba vezati neposredno za Njemačku1113). Uoči Drugog svetskog rata ova prohrvatska struja naših Musli­ mana imala je oform ljeno vodstvo kome su pripadali: Hakija Hadžić, Adem-beg Mešić, Alija Šuljak, Osman i Džafer Kulenović, Derviš Omerović (kao najvažniji). Kada je proglašena NDH Pavelić je vodećim Muslimanima ove orijentacije dao odgovorne položa­ je. Za podpretsednika vlade, a zatim za Pavelićevoga zamenika, po­ stavio je dr Osmana Kulenovića koga je, 10. novembra 1941. godi­ ne, na tome položaju zamenio dr Džafer Kulenović, koji je preneo svoje sedištve iz Banja Luke u Zagreb. Drugi, vodeći, MuslimaniHrvati bili su dobili vodeće položaje: Hakija Hadžić je postao usta­ ški poverenik za Tuzlanski bazen; Ragib Čapić za župu Usoru i Soli; 13) Mladen Colić, Na istom mestu, str. 274.

725

Derviš Omerović za župu Vrhbosnu; Alija Šuljak za Istočnu Her­ cegovinu, gdje je bio veoma aktivan u pridobijanju i organizovanju Muslimana Gornje Hercegovine za ustaše: , , . . . U to vrijeme u Borču je boravio profesor Alija Šuljak, koji je pomagao oko formi­ ranja ustaške vlasti. U oružanoj postaji ustaše su održale konferen­ ciju na kojoj je bila formirana ustaška bojna. Za naoružane ustaše u Borču Banovac (Marijan) je iz Gacka nabavio 200 pušaka, 12 puškomitraljeza, 3 mitraljeza i veliku količinu municije. Uskoro je b i­ la održana i druga konferencija na kojoj su izabrani zapovjednici satnija. Za zapovjednika bojne izabran je Marijan Banovac, a za zamjenika Meho Salčić. Zatim je ustašama i njihovim pristalicama podiljeno oružje. Na sličan način su formirane druge jedince ustaš­ ke vojnice u ostalim dijelovima H ercegovine"13). Bilo je Muslimana i u hrvatskoj vojsci — Šefket Asanović šef štaba III. domobrans­ kog zbora, Camil Osmanagić, zamenik komandanta oružničke pu­ k ovnije"14). Prvih meseci posle preuzimanja vlasti od strane ustaša pristu­ pale su im, u raznim krajevima različito, delimično i muslimanske mase, koje su to činile iz različitih pobuda: važan motiv bila je i težnja za pljačkom srpske i jevrejske imovine, za osvetom Srbima, koji su im se bilo čime zamerili, mržnja prema državi, koju nisu smatrali svojom i, naročito, korišćenje jednoga prekretnoga vre­ mena za hvatanje pozicija u razvitku događaja, koje su pogrešno ocenjivalil. Ne bi se moglo osporiti, da su i iz redova ove mase do­ lazile ubice i zločinci. Cela atmosfera početnog razvoja NDH draži­ la je ljude labilnog karaktera na to. Naš se primitivni čovek odaje pustahiluku, koji se teško obuzdava. Ne može se, dakle, tvrditi, bar delimično ne, da su regrutovani „većinom iz gradskog ološa i bes­ kućnika, kakvih ima u svakoj sredini"15). Začuđava pak, da je me­ đu Muslimanima-ustašama bilo i seljaka i celih sela (najbolji primer za to su Borač i Fazlagića Kula, u srezu Gacko, u Hercegovini), koje nije bila pogodila agrarna reforma, niti su, zbog svoje kompaktnosti, m ogli biti izloženi pritiscima Srba. Ostaje, međutim, činjenica da se ogromna većina Muslimana, kako seljaka tako isto i građanskog društva, nije mogla s r o d i t i sa ustašama i sa ustaškom državom, koja je sve više pokazivala svo­ je naličje. Pri tome su bila važna tri momenta: muslimanska inte­ ligencija, i građanska i verska, koja nije orijentisana izrazito pro­ ustaški i prohrvatski, pobunila se protiv ustaških zločina prema Srbima, protiv ubijanja i fizičkog satiranja Srba i Jevreja, protiv uništavanja i pljačke njihove imovine, protiv samovolje i pustahiluka nosilaca ustaške vlasti i, naročito, protiv prinudnoga preve14)

Na istom mestu, .str. 325, 236. 15) Alija Konjhodžić, Musilmani i treći srpski ustanak. U „Glasnik SIKD Njegoš“, sv. X V I — decembra 1965, str. 51.

726

ravanja Srba čega su se i oni, u jednoj daljnoj perspektivi, i sami bojali i za sebe i pored svih izjava ustaških vođa. „Muslimanski po­ litičari su cijenili da bi takva politika i praksa ustaša mogla izazva­ ti opštu nesigurnost i na taj način dovesti u pitanje živote i imo­ vinu samih Muslimana. Strah od takve sudbine bio je uvećan v je­ rovanjem da ustaški režim želi da u Bosni i Hercegovini zavadi Srbe i Muslimane .. . Takođe su, od septembra 1941. godine, pa dalje isti­ cali želju da se, ukoliko ustaše ne promene svoju politiku, Musli­ mani stave pod zaštitu i upravu „jedne prijateljske države", tj. Nemačke16). I u izveštaju Glavnog stožera Ministarstvu hrvatskog domobran­ stva, od početka septembra 1941. godine, stoji: „ . . . Smatraju (Mu­ slimani) da se želi zavaditi Muslimane i Srbe, te da će pobuna Srba dovesti u opasnost živote i imovinu M uslim ana.. . Sve ovo utiče na neraspoloženje muslimanskih masa prema sadašnjim našim politič­ kim vlastima. Žele da se žurno uspostave redovna uprava i vojnička vlast, a sadašnje ustaške organizacije odmah raspuste"17). Ideja za otpor ustašluku došla je od strane m u h a m e d a n s ­ k o g s v e š t e n s t v a Bosne i Hercegovine. Na godišnjoj skupštini ilmija (muslimansko sveštenstvo), okupljenog u organizaciji ,,E1Hidaja“ , koja je održana 14. avgusta 1941. godine, izražena je zabrinutost zbog stanja koje vlada u zemlji i zbog žrtava koje su pale ,,i u ime Muslimana osudilo je i ogradilo se od onih Muslimana koji su učestvovali u vršenju nasilja"18). ,,E1-Hidaja“ je izdala svoju Rezoluciju, koja je objavljena u njezinom organu istoga imena. Ovo je bio signal za ceo niz Rezolucija, koje su izdali vodeći Muslimani pojedinih većih gradova Bosne i Hercegovine. To su bile sledeće Rezolucije: Prijedorska 23. septembra 1941, Sarajevska 12. oktobra 1941, Mostarska 21. oktobra 1941, Banjalučka 12. novembra 1941, Bijeljinska 2. decembra 1941, Tuzlanska 11. decembra 1941. godi­ ne19). „Muslimani kotara Bijeljina izdali su letak ,Riječ Muslimana grada i kotara Bijeljina' na dan 2. prosinca (decembra) izrečena po­ vodom pokolja izvršenog nad nedužnim stanovništvom K oraja“ , čiji su intelektualni začetnici bivši ustaški logornik za kotar Bijelji­ na Murat-beg Pašić i profesor Enver Pozderović iz Bijeljine, istak­ nuti separatist. Letak su potpisala i četiri imama kao i A lija Salihagić, zaklete ustaše"20). ,,U ocjeni ovih Rezolucija treba poći od činjenice da su njihovi potpisnici bili ugledani predstavnici javnoga života Muslimana. Bi­ li su to razni funkcioneri Islamske vjerske zajednice, predstavnici 16) Rasim Hurem, Na istom mestu, str. 198. Na istom mestu, str. 198, beleška 29. 18 ) Na istom mestu, str. 199. 19) Na istom mestu, str. 199. 20) Zbornik dokumenata. . tom IV, knj. 3, str. 404. 17)

727

muslimanskih društava i udruženja, intelektualci i drugi ugledniji građani. . . Kao protest bile su namijenjene najviše vrhovima NDH, a s druge strane, širene su koliko je to bilo moguće u samom musli­ manskom stanovništvu na liniji postojećeg opozicionog raspolože­ nja . . . (One) po mnogo čemu vjerno odražavaju postojeće raspolo­ ženje glavnine muslimanskog stanovništva. Osnovno njihovo pro­ gresivno značenje sastojalo se u izražavanju otvorenoga revolta protiv žestokoga terora nad srpskim stanovništvom"21). Imajući, verovatno, ove Rezolucije u vidu pisao je Glajze fon Horstenau u svome izveštaju od 21. novembra 1941. godine: „Odnosi između Muslimana i vlade, koja je u početku izvanredno ljubazno sa njima postupala, u posljednje vrijeme su se znatno pogoršali zbog raznih uzroka koji se ne mogu pripisati samo režimu, što je dovelo do daljeg sužavanja vladine platforme. Policiski režim se sada očigledno ne ustručava ni pred samim Hrvatima"22). Nemamo uvid u sadržinu svih ovih Rezolucija, ali i one, koje su nam dostupne, jasno su i nedvosmisleno osudile ustaški režim. U Mostarskoj rezoluciji stoji: „ . . . Već mjesecima gledamo i slušamo kako gore sela i varoši, kako ginu nedužni sinovi ove zemlje, kako se otima tuđe dobro .. . Nebrojeni zločini, nepravde, bezakonja i na­ silna prevjeravanja, koja su učinjena i koja se čine prema pravo­ slavnim Srbima i drugim sugrađanima strana su potpuno duši sva­ kog Muslimana . . . Šaka onih nazovi Muslimana, koji su se o to ogriješili, samim tim su se ogriješili o uzvišene propise Islama, pa će ih neminovno stignuti Božija kazna i ljudska pravda"23). „Stanje Muslimana u Bosni i Hercegovini, ističe se u Sarajevskoj rezolu­ ciji, je danas vrlo teško. Neće biti pretjerano ako reknemo da u svo­ joj povijesti Muslimani ovih krajeva nijesu doživjeli težih časova. U ovim nastalim neredima strada mirno građanstvo i nedužni ljudi; strada na desetine hiljada golih života i propada sav imetak; sela se pale, stanovnici prisiljeni da bježe i sele, svakim danom se zbjegavaju u veće gradove bez igdje ičega. Na hiljade siročadi, ostalih bez svojih roditelja, vapi za pomoć i potucaju se tražeći zaštitu. . . Mnogi katolici, svjesno, za svoja nedjela koja su provođena u po­ sljednje vrijeme, bacaju odgovornost na Muslimane i pretstavljaju nove događaje međusobnim razračunavanjem Muslimana i pravo­ slavnih. Takvo isto mišljenje imaju i neki pravoslavni u pogledu odgovornosti Muslimana . . . Činjenica što među počinitelj ima raz­ nih zlodjela ima ljudi i sa muslimanskim imenom, ne može krivicu i odgovornost baciti na Muslimane .. . Konstatujemo i to da ni oni nisu to od sebe činili dok im nije dato oružje, uniforma, ovlašćenja, 21) Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str, 201-202. 22) Na istom mestu, str. 202, beleška 269. 23) Alija Konjhođžić, Na istom meslu, str. 57.

728

a često puta i1 naredba. Stoga ni u kojem slučaju za ta zlodjela ne snose Muslimani odgovornost, niti su im oni inicijatori"24). Ukazuje se, dalje, da se „pojavljaju netrpeljivosti prema Musli­ manima od nekih katolika. To se održava u pisanju, u privatnim i javnim govorima i nejednakom postupku. To se sve pojavljuje pored raznih izjava sa raznih mjesta u kojima se govori o jednakosti i ravnopravnosti dvaju vjera. Ove naše konstatacije spremni smo uvijek potvrditi konkretnim prim jerim a"25). Banjalučka rezolucija, doneta 12. novembra 1941. godine, isti­ če, još direktnije, ustaške prestupe: „U bijanje svećenika i prvaka bez suda i presude, strijeljanje i mrcvarenje u gomilama često pos­ ve nevinih ljudi, žena i djece, gonjenja u masama iz kuće i iz postelje čitavih porodica sa rokom od jednoga do dva časa za spremanje, te njihovo deportiranje u nepoznate krajeve, prisvajanje i pljačkanje njihove imovine, te siljenje u prelazak na katoličku vjeru, sve su to činjenice koje su zaprepastile svakoga istinskog čovjeka i koje su nas Muslimane ovih krajeva duboko potresle"26) . . . U ovoj Re­ zoluciji, više nego u drugima, ukazuje se na verske progone i na ugrožavanje i Islama: „ . .. Vjerska snošljivost koja je bila na visi­ ni u Bosni i Hercegovini i pored vjerske podvojenosti, srozava se. Uvrede i izazivanja naših katolika uzimali su često takvog maha i prema nama Muslimanima, da nas sile na ozbiljna razmišljanja. Od­ nos između dva dijela našeg naroda na putu je da se posve pokvari. Rad hrvatskih nacionalista i na jednoj i na drugoj strani, koji je išao za tim da dovede do bratstva oba dijela naroda i koji je bio urodio dobrim rezultatima, na putu je da doživi potpuni slom. Jedan dio katoličkih sveštenika smatra da je došao njegov čas i on ga bez skrupula iskorišćuje. Propaganda katolicizma je uzela toliko maha da potsjeća na špansku inkviziciju. Pod njezinim pritiskom i uz toleriranje javnih organa izvršena su pokatoličenja u masama . . . Ravnopravnost Islama često pisanim slovima i mnogim izjavama i sa najvećega mjesta, dovodi se često u pitanje u životu i u praksi prelazak na Islam, koji mi nismo nikad propagirali i nije nikad pru­ žao onu zaštitu kao prelazak na katoličku vjeru. Mnogi intelektu­ alci su takav pokušaj platili glavom, kao što je to slučaj u Travni­ ku. Čuju se često i pogrdne pjesme od strane nekih katolika, koje vrijeđaju vjerske osjećaje Muslimana i proriče im se ista sudbina kao i hrišćanima"27). Ukazuje se i na to, da su ustaše, da bi kompromitovale Muslima­ ne, Hrvatima oblačili fesove i za vreme pogroma Srba dovikivali: „Udri Mujo, drži Huso, ne daj tamo, Meho" i slično. Mi znamo slu­ 24) Na 25) Na 26) Na 27) Na

istom istom istom istom

mestu, str. 54-55. mestu, str. 56. mestu, str. 53. mestu.

729

čajeve gdje se šaputalo hrišćanima kako ih mi ubijamo, mi ćemo tako i Balije da istrijebimo . . . Izazvavši tako težak sukob između nas, Muslimana i Srba, pozvani smo kao vojnici, da taj ustanak ugušujemo i da tako ubijamo Srbe i oni nas, pa da se tako među­ sobno satiramo i istrebljujemo, ne znajući kada će to prestati, ni kakvim će posljedicama uroditi"28). „Izvršioci i vinovnici ovih ne­ reda i pokolja povlače se u pozadinu, paradiraju u uniformama, za­ bavljenim dobrim dijelom oko pljačke srpske i židovske imovine. To najbolje vidimo mi ovdje u Banjoj Luci, gde su izvori pljačke i bogaćenja za pojedince, njihove obitelji i prijatelje"29). Stvarnost na području Bosne i Hercegovine bila je i teška i su­ više krvava, otvarala je Muslimanima oči da provide smisao ustaš­ ke propagande i pokušaja zadobijanja Muslimana: „ . . . Većina mu­ slimanskih političara, koji se nisu stavili u službu ustaškog režima, uvjerila se sada da su bez ikakvog osnova teorije o Muslimanima kao „cvijeću hrvatskoga naroda"30). Ovo iskustvo, koje je postaja­ lo sve neposrednije, potenciralo je težnje za izdvajanjem Bosne i Hercegovine iz sastava NDH i za stvaranje oružanih snaga, koje bi na terenu mogle zaštićavati muslimansko stanovništvo. U Tuzli je, izgleda sam na svoju ruku, trgovac Muhamed Hađžiefendić bio stvorio „muslimansku m iliciju", koja je sada postala uzor i za druge. Predstavnici bosansko-hercegovačkih Muslimana, na čelu sa društvom ,,E1-Hidaja“ održali su, 16. avgusta 1941. godine, jednu skupštinu. Posle toga je jedna delegacija, 2. septembra 1941. godine, posetila Pavelića, ali sa rezultatima posete nije bila zadovoljna: hrvatske vlasti su, u leto 1942. godine, jednoj delegaciji Muslima­ na, na čelu sa inž. Suljagom Sadikovićem, koji je bio iz Banja Luke, onemogućili da ode u Berlin, gde se, u to vreme, nalazio veliki muf­ tija iz Jerusalima, Muhamed El-Husejin. Delegacija je imala name­ ru da moli Hitlera da se, prilikom uređenja Evrope, stvori posebna teritorija, koja bi bila s a m o s t a l n a kao i susedne zemlje i bila pod njemačkom zaštitom. Svoje želje su izložili u jednom Memo­ randumu u kome su, pored ostaloga, tražili da Nemci okupiraju Bos­ nu i Hercegovinu i tamo zavedu red, jer to Pavelić nije mogao da uradi. Traženo je još i ovo: 1) da se osnuje Muslimanska legiia, koja bi se zvala „Bosanska straža"; 2) da se izdvoje svi Muslimani iz hr­ vatskih jedinica, koje su bile na Istočnom frontu i da se i oni pri­ ključe „Bosanskoj straži", čiji bi komandant trebao da bude major Muhamed Hadžiefendić; 3) da Nemačka primi na sebe naoružanje ove „Bosanske straže"; 4) da do konačnog uređenje Bosne primi Nemačka sve finansiranje uz garanciju (Kreditschein) za koju kao pokriće treba da služe državni posedi, u prvom redu rudno blago 28) Na istom mestu, str. 54. 29) Na istom mestu. 30) Rasim Hurem, Na istom mestu, str. 200.

730

i šume; 5) da se obustavi svako dalje delovanje ustaškog pokreta i njegovih jedinica na terenu Bosne31). Autori Memoranduma su fantazirali o tome, da u Bosni stvore apsolutnu muslimansku većinu. Zbog toga su predlagali, „da se još u toku, a najkasnije poslije rata 175.000 Muslimana, koji žive na drugim susednim teritorij ama, presele u Bosnu, a da se iz Bosne isele 100.000 Srba (i Crnogoraca) i oko 75.000 Hrvata, koji su se do­ selili u Bosnu za vreme Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, odnos­ no Jugoslavije"32). Jedna muslimanska delegacija sa Muhamedom Pandžom na čelu, tražila je, 30. oktobra 1942. godine, osnivanje „D o­ brovoljačke legije", kojoj bi došao na čelo ili Hadžiefendić ili Sulejman Fikišović, koji je, 1943. godine, otišao u partizane; u parti­ zane je 1944. godine, otišao i generalštabni m ajor Sefket Hasandedić. Udaljavanje vođa bosansko-hervegovačkih Muslimana od NDH odvodilo ih je, sve više, Nemcima od kojih su očekivali da reše nji­ hov problem: da im daju samoupravu i reše pitanje oružanih odre­ da. U nastojanjima da ovo postignu očekivali su i podršku Jerusalimskog Velikog muftije Mustafe El-Husejina, koji je bio dobro viđen i u Berlinu i u Rimu. On je, od 30. marta do 10. aprila 1943. godine, posetio Zagreb, Banja Luku i Sarajevo ,,i tom prilikom raz­ govarao sa Pavelićem i sa nemačkim i iltalijanskim konzulima kao i sa brojnim predstavnicima javnog i političkog života Muslimana iz Sarajeva i unutrašnjosti. Za vrijeme svoje posjete Bosni i Hercego­ vini on se založio za jačanje povjerenja bosansko-hercegovačkih M u­ slimana u Treći Rajh i za njihovu saradnju sa Njemačkom u svakom slučaju. Za tu saradnju on se založio i po povratku u Berlin, kada je izrazio mišljenje da vlada NDH nije kadra da vlastitim snaga­ ma zavede red u Bosni i Hercegovini i da, stoga, sile Osovine moraju da sarađuju sa tamošnjim Muslimanima. Konačno, El-Husein se u Sarajevu založio za stvaranje SS-divizije sastavljenje od Muslima­ na"33). Tako je, u maju 1943. godine, postala SS-divizija „Handžar" u kojoj je bilo oko 60% Muslimana Bosne i Hercegovine i nešto Šiptara sa Kosova i oko 40% Nemaca. Viši komandni kadar zauzima­ li su, uglavnom, Nemci, koji su znali naš jezik. Podoficirski kadar bio je u srazmeri 50 : 50. U diviziji je bio samo mali broj Hrvata tako da je ona bila nemačko-muslimanska jedinica, koja je stajala pod nemačkom komandom. Posle potrebnog vežbanja ova jedini­ ca je bila upotrebljena za borbu protiv partizana u Bosni, ali nije pokazala naročite rezultate; jedan deo ljudstva se vratio kućama, 31) Na istom mestu, str. 204. 32) Na istom mestu, str. 205. 33) Na istom mestu, str. 211.

731

jedan prišao partizanima, a jedan se povukao prema Austriji. Kao da kod muslimanskog sveta nije bilo oduševljenja za ovu diviziju: „Iako je odziv bio osjetno ispod očekivanja, Nijemci su pokazali osobitu zainteresovanost da svoju mrežu SS-jedinica dopune takvom jednom od domaćeg muslimanskog ljudstva. Njihovi napori rezul­ tirali su do ljeta 1943. regrutiranjem oko polovinu predviđenog sa­ stava od 20-25.000 vojnika, a i to se regrutovanje poglavito temeljilo na vrbovanju i prisili te izdvajanju Muslimana iz domobranskih i ustaških jedinica"34). Kada se shvatilo, da SS-„Handžar“ divizija ne može biti upotrebIjena za obezebeđenje života muslimanskih masa, onda se nasto­ jalo na stvaranju l o k a l n i h oružanih snaga sa domaćim komandnim kadrom. Tako je, pored one u Tuzli, bila stvorena u Cazinskoj Krajini „Muslimanska milicija" na čelu sa Iluskom Miljkovićem („Huskina m ilicija"). „U isto vrijem e se na području Istoč­ ne Bosne pod imenom „Zelenog kadra" okupljaju pojedinci Musli­ mani, koji su dezertirali iz domobranskih jedinica ili su prije bili organizovani u tzv. „muslimanskoj m iliciji", što se trebala da bori pod okriljem ustaša protiv četnika i partizana. U organizovanju tih jedinica isticao se Muhamed Pandža, koji je težio da u programs­ kom pogledu ove form acije na području Bosne i Hercegovine stavi u službu autonomističkih tendencija. Tako se Pandža u ime tzv. „Muslimanskog oslobodilačkog pokreta" obraćao Muslimanima Bos­ ne i Hercegovine zagovarajući potrebu njihova naoružanja u cilju zaštite svojih porodica i svojih domova, izražavajući ujedno tolerantnost prema Srbima i Hrvatima"35). Hercegovački Muslimani, sa Mostarom na čelu, pokušavali su da nađu podrške kod Italijana, koji su osnovali „dobrovoljačke anti­ komunističke odrede" od muslimanskih i hrvatskih masa kao pro­ tutežu četnicima, ali tako da se ne smatra protučetničkom. Ovoj su saradnji bili skloni oni Muslimani, koji su se osećali Srbima i koji su stupali i u četničke odrede. Na čelu tih Muslimana bili su: dr Ismet Popovac, Mustafa Pajčić, Mustafa Berberović, Adil Prgud, Fehim Musakadić i Munih Osmanagić"36). Ova grupa se zalagala za saradnju sa Italijom gde je, u jesen 1942. godine, slata jedna dele­ gacija na čelu sa m uftijom Omerom Džabićem. U Pumu su posetili i Velikog m uftiju El-Husejina i predstavnike italijanske vlade. Pod uslovom saradnje sa Italijanima obećano im je oružje: „Za italijan­ ski stav založio se i Veliki muftija uvjeravajući članove delegacije da Muslimani samo na taj način mogu osigurati svoje živote i imo­ vinu"37). 34) 35) 36) 3?)

732

Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 265. Na istom mestu, str. 265. Rasim Hurem, Na istom mestu, str. 215, Na istom mestu, str. 217.

Postepeno, ali sve izraziti]e, odvajanje bosansko-hervegovačkih Muslimana od NDH bilo je praćeno pokušajima dobijanja autono­ mije za Bosnu i Hercegovinu. Pošto ustaše na to niti su mogle niti hteli pristati, muslimanski prvaci su se obraćali Nemcima i, isto­ vremeno, pojačali svoje odnose sa Italijanima, koji nisu trpeli usta­ še. Trezveniji i razumniji muslimanski prvaci i z d v o j i l i su iz svojih redova one Muslimane koji su, kao ustaše, vršili nedela i nad Srbima. Ukazivano je i sa zvanične hrvatske strane da je takvih bilo. Tako javlja Gluhonjić, kotarski predstojnik za Vlasenicu, 7. avgusta 1941. godine, Velikom županu u Sarajevo i ovo: „ . . . Prije svega optužujem ovdašnje ustaše, a naročito bivšeg logornika inače običnog sarajevskog Ciganina i zločinca Mušana Mutevelića, koji je ubijanjem, prebijanjem, pljačkanjem, silovanjem žena i na druge načine oterao Srbe u šumu i prisilio ih u očaju da se prihvate za pušku. Oni su radili takva nedjela, da se svaki pošten čovjek mora zgražati. Među ustašama je bilo, a i danas ima, dojučerašnjih ubica i robijaša i ti su ljudi čuda učinili"38). Dr Gvozđić javlja, 27. maja 1941. godine, Andriji Artukoviću o držanju Muslimana u Prijedoru i veli: „Najkarakterističnije je, da ovi ometaju pristup Muslimanima u ustaške postrojbe, a to sa Hrva­ tima katolicima koji su bili ranije druge političke orijentacije, a napose skupini bivših Radićevaca, koji su pokazali volju da sarađuju u izgradnji države putem ustaškoga pokreta"39). Nižu se dalje dokazi o nezadovoljstvu Muslimana. Podpukovnik Vaner (Waner) izveštava, 16. juna 1942. godine, Glavni štab: „ . . . Kod Muslimana, jedan manji dio zadovoljan je, dok je veći dio upravo neraspoložen, naročito sada od kako su počeli pregovori sa četnicima na zajednič­ koj saradnji protiv partizana. Čuju se negodovanja kao naprimer: „Zar da mi pređemo mirno preko toliko naših žrtava, a sada Hrvati pregovaraju sa četnicima itd". Nad mnogim pravoslavnima, koji su se povratili svojim kućama, izvršene su od Muslimana osvete (ubijanja i pljačke)"40). Ustaški režim, vidi se, nije mogao da sredi stanje u zem lji i da stekne poverenje naroda, koji nije imao poverenja u vlast. U izveš­ taju o stanju na terenu, od 23. decembra 1941. godine, stoji: „Sta­ novništvo katoličko tako i muslimansko, izgubilo je povjerenje u vlast, jer uviđa da ova nije u mogućnosti da uspostavi red i zavede bolje stanje. Do sada se je polagala velika nada u naše domobran­ stvo i njegovo vodstvo, ali poslije gubitaka 6 kotareva (Srebrenica, Vlasenica, Višegrad, Rogatica, Goražde i Foča) i nemanja moguć­ nosti sa naše strane da se isti povrate, narod je izgubio vjeru u moć 38) Zbornik dokumenata . . . , tom IV, knj. 1, str. 554-555. 39) Zbornik dokumenata . . . , tom IV, knj. 5, str. 392. 40) Na istom mestu, str. 434.

733

naše oružane sile“ 41). U svome izveštaju o stanju na terenu za vreme od 1. do 15. februara 1942. godine, pukovnik Prohaska, komandant Trećeg domobranskog zbora, javlja, 27. februara 1942. godine: „Hr­ vati i Muslimani još uvijek se drže rezervisano, može se reći dosta hladno prema svemu što se oko njih događa unatoč toga što su četničko-komunističke bande izvršile na zvjerski način pokolj mirnog muslimanskog stanovništva na području koje oni drže. Držanje Tur­ ske imaće u svakom pogledu veliki uticaj na držanje i naših Mu­ slimana"42). Pukovnik Prohaska dao je, 6. oktobra 1942. godine, još jasniju sliku procesa razvijanja ondosa Muslimana prema NDH. ,,U prvim danima oslobođenja, piše on, većina Muslimana bila je oduševljena dolaskom Nijemaca i naših snaga, te se je pri dočecima zaista spon­ tano ispoljavala radost, ali u daljem toku vremena kada su naše vlasti počele da uvode red i poredak kao i postupak prema neza­ konitim postupcima, njihovo je raspoloženje počelo tinjati i ispoljavati neraspoloženje protiv naših vlasti bacajući svu krivicu na prošlogodišnji pokolj Muslimana u Foči, Goraždu, Rogatici i osta­ lim mjestima u Bosni i Hercegovini od strane četnika na ustaše Hrvate, dok međutim, u ovim krajevima većinu ustaških postrojbi, osobito u početku, sačinjavali su same domaće ustaše Muslimani, koji su izvršili m nogobrojne pokolje nad pravoslavnim pučanst­ vom. Sada pak kada su naše vlasti kao i talijanske počele surađi­ vati sa četnicima oni se boje osvete. Redarstvene vlasti imaju podatke u nađenim proklamacijama viđenijih Muslimana potpisate od mno­ gih intelektualaca Muslimana, a sve protiv Hrvata"43). Položaj bosansko-hercegovačkih Muslimana na ćelom prostoru NDH postojao je, sa razvojem rata, sve teži. Razočarani su bili ne samo oni Musilamni koji nisu bili prišli ustašama i koji sebe nisu smatrali Hrvatima, nego i oni koji su bili prihvatili ustaški režim, sarađivali sa njim, ali se, ukoliko i sami nisu vršili zločine, počeli sve više ograđivati od državnih vlasti i tražiti neku podršku kod onih faktora, koji su im je jedino mogli dati — kod Nemaca i Ita­ lijana, koji su, svaki na svoj način, bili gotovi da ih iskoriste za svo­ je ciljeve. Nekoliko uglednih Muslimana, na čelu sa Uzeir-agom Hadžihasanovićem, hvatali su veze sa nekim srpskim prvacima (Mi­ lan Božić, Vojislav Besarović, Dušan Jeftanović) i tražili zaštitu od nemačke vojne vlasti. Oni su doneli jednu Rezoluciju u kojoj je bilo istaknuto n j i h o v o neslaganje „sa uključenjem Bosne i Hercegovine u okvir NDH. Zagreb je oštro reagovao na pojavu Rezolucije pohapsivši sve navedene političare izuzev Sermeta"44). 41) 42) «) 44)

734

Zbornik dokumenata, tom IV, knj. 2, str. 538-539. Zbornik dokumenata, tom IV, knj. 3, str. 496. Zbornik dokumenata, tom IV, knj. 7, str. 444. Rasim Hurem, Na istom mestu, str. 198.

Povedena akcija za izdvajanje Bosne i Hercegovine iz NDH ima­ la je za cilj dobijanje autonomije što je bilo, manje-više, stalna želja bosansko-hercegovačkih Muslimana. Sa tim u vezi bilo je i stvaranje SS-Handžar divizije kao oružane podloge za autonomiju. U Memorandumu, koji je bio podnet Hitleru, traženo je bilo i for­ miranje „Bosanske straže" i stvaranje posebne jedinice pod nazi­ vom „Zupa Bosna", čijega bi poglavara imenovao Hitler. Prema teritorijalnom opsegu i granicama te jedinice, bilo je vidljivo da se težilo postići apsolutnu muslimansku većinu stanovništva45). Pu­ kovnik Čudina predlagao je, 4. maja 1942. godine, u svome izveš­ taju Poglavnikovom vojnom uredu, da se u pograničnim krajevima Gornje Hercegovine prema Crnoj Gori, izvrši kolonizacija musli­ manskog stanovništva. Neposredni povod za ovo bilo je bežanje Mu­ slimana iz onih krajeva gde su Muslimani, iako izmešani sa Srbima, odmah prišli ustašama i počinili veliki broj zločina. Pukovnik Ču­ dina piše: „Pošto je padom Borča broj hrvatskog življa u ovome ko­ taru znatno smanjen, potrebno je bilo da se zabrani svako dalje iseljavanje našega življa, a pored toga potrebno bi bilo preduzeti kolonizaciju našega življa iz drugih krajeva na područje ovoga ko­ tara te tako bi se ovdje stvorio veći broj našega življa, a od kojega bi se mogao organizovati jači štrafunski odredi koji bi omogućivali lakšu zaštitu granice i sprečavali upad pljačkaških bandi sa pod­ ručja Crne Gore". Ovo se odnosilo na srez Gacko (u Hercegovini) gde nije nikada bilo Hrvata (osim ako je kada došao koji državni činovnik i žandarm) i zbog toga je ovaj predlog bio obična fantaziranje. Unutrašnjepolitički razvoj događaja u Bosni i Hercegovini za vreme dok je ona bila u sastavu NDH, pokazao je dve važne stvari: a) najvći deo bosansko-hercegovačkih Muslimana nije se osećao de­ lom hrvatske nacije i propaganda da su oni „cvijeće hrvatskoga na­ roda" nije imala uspeha kod većine njih; b) većina Muslimana osećala je NDH kao t u đ u d r ž a v u i želela da se oslobodi njene vlasti. Iz te težnje rodila se želja za dobijanjem autonomije: „Poku­ šaj izdvajanja Bosne i Hercegovine iz okvira NDH jeste izraz poli­ tičkog shvatanja njegovih naroda da se pitanje d r ž a v n o s t i Bosne i Hercegovine ne može riješiti u državno-pravnim okvirima NDH, a ni bez učešća Srba iz Bosne i Hercegovine u tom rješavanju. Kao vid otpora ustaškom režimu ovaj pokušaj znači korak dalje u odnosu na protuustaške Rezolucije iz posijednih mjeseci 1941. godi­ ne. Dok su se potpisnici ovih Rezolucija ograđivali od politike te­ rora, koji je provodio ustaški režim i ovu otvoreno osuđivali, dotle akcija za naoružanjem Muslimana i zahtjev za uspostavljanje po­ ■*5) Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 264. 4S)Zbornik dokumenata . . . , tom IV, knj. 5, str. 355.

735

sebne uprave za Bosnu i Hercegovinu znači, u stvari, aktivno su­ protstavljanje režimu i njegovoj politici i zahtjev za promjenu po­ stojećeg političkog i državno-pravnog položaja Bosne i Hercegovin e“47). Ustaška politika prema bosansko-hercegovačkim Muslima­ nima pretrpela je potpuni slom. Drukčije je bilo držanje onih Muslimana, koji su se osećali Sr­ bima. Iz njihovih redova odlazili su ljudi u četnike, a oni koji to nisu uradili, radili su ilegalno za pokret generala Dragoljuba-Draže Mihailovića. U Mihailovićevom Centralnom komitetu ove Musli­ mane je predstavljao Mustafa Mulalić, bivši narodni poslanik. On je izdavao i ilegalni list ,,Istok“ . Među četnicima bilo je brojno ja­ kih muslimanskih odreda48).

47) Rasim Hurem, Na istom mestu, str. 218. 48) O Muslimanima-četnicima vidi priloge Vladimira Zečevića, Jovana Bra­ tića i Alije Konjhodžića u „Spomenica „Bratstva" 1954-1974", uredio Alija Konjhodžić, Toronto, str. 385-419, 352.

736

PROGONI JEVREJA U NDH U planu i programu hrvatskih ustaša bilo je predviđeno, pored uništenja Srba, i uništenje Jevreja i Cigana, koji su bili brojno nez­ natna grupa. Prema jevrejskim podacima u Jugoslaviji je, pre Dru­ gog svetskog rata, bilo 75.000 Jevreja, koji su bili organizovani u 117 veroispovednih opština. Uzima se da je za vreme poslednjeg rata poubijano oko 60.000 Jevreja što bi iznosio 80% od celokupnoga broja Jevreja na području Jugoslavije1). Od preživeloga broja Jevreja iselilo ih se, posle rata, 8000 u Izrael. Uzima se, da je do go­ dine 1952, kada je izdata dole navedena knjiga, u Jugoslaviji bilo još oko 6.500 Jevreja, koji su ostali da žive u Jugoslaviji. Njihov se uticaj oseća naročito na kulturnom planu2). Većina Jevreja u Jugoslaviji živeli je na onom prostoru, koji je ušao u sastav NDH. Ziveli su, kao i obično, po većim gradovima, a naročito ih je bilo u Zagrebu, Osijeku i Sarajevu, gde su bile razvi­ jene trgovačke arterije. Na teritoriji tadašnje SR Hrvatske i Srema živelo je 25.000 Jevreja3), a u Bosni i Hercegovini bilo ih je 14.0004). Svi su se oni našli u sastavu ustaške države, koja je bila ideološki i politički rasno orijentisana. Istoga dana, 10. aprila 1941. godine, kada su ušli u Zagreb (u 16 časova) Nemci su, sat kasnije, počeli sa hapšenjem Jevreja. Prvo su pohapsili jevrejske javne radnike i funkcionere Zagrebačke veroispovedne opštine5). Čim su se našli na vlasti ustaše su počele sa akcijom protiv Srba, Jevreja i Cigana, „koji su vijekovima živjeli na tome prostoru, s ciljem njihovog potpunog istrebljenja i uniš­ tenja pod rasističkom parolom ,,o čuvanju čistote hrvatske nacije" i stvaranja „hrvatskog životnog prostora". Ideološko-teoretske os­ nove za ovu svoju politiku ustaše su izgrađivale prije uspostave NDH po ugledu na nacističku teoriju o „višim i nižim rasama"6). 1)Zločini fašističkih okupatora i njihovih pomagača protiv Jevreja u Ju­ goslaviji, Beograd 1952, str. X II, X IV i X IX . 2) Na istom mestu, str. X IX . 3) Na istom mestu, str. 61. 4) Na istom mestu, str. 64. 5) Na istom mestu, str. 54. 6) Mladen Colić, Takozvana NDH . . str. 341.

737

Da bi dalo bar neki sistem svojoj akciji protiv Srba, Jevreja i Ci­ gana, izdalo je ustaško vodstvo niz „zakonskih odredaba" i „zakon­ skih naredaba". Od nešto preko d v a d e s e t ovih i ovakih „od­ redaba" na Jevreje se odnosi, direktno ili indirektno, d v a d e s e t7). I u ustaškom zakonodavstvu i u njihovom političko-ideološkom istupanju, istican je stalno pojam i kult hrvatske države. Već 17. aprila 1941. godine Pavelić je izdao „zakonsku odredbu o za obranu naroda i države"8). Za povredu interesa hrvatskoga naroda i ugro­ žavanje države, što je kvalifikovano kao v e l e i z d a j a , sledila je smrtna kazna. U nizu „zakonskih odredaba", koje su donete tokom 1941. godine, najveći broj ih je pogađao Jevreje. Punopravni držav­ ljanin NDH mogao je biti samo onaj, ko je „pripadnik arijevskoga porijekla" (čl. 3 Zakonske odredbe od 30. aprila 1941. godine). Pro­ tiv Jevreja je doneta, 30. aprila 1941. godine, i „zakonska odredba 0 zaštiti arijevske krvi i časti hrvatskoga naroda"9). Ustaše su ra­ zlikovale državljane NDH od državnih pripadnika NDH. Prvi su imali sva prava, drugi samo ograničena ili nikakva. Tako član 5 Za­ konske odredbe od 30. aprila 1941. godine naređuje: „Nearijevcima 1 državnim pripadnicima je zabranjeno izvješanje hrvatske držav­ ne i narodne zastave i isticanje hrvatskih narodnih boja i emblem a"10). Protiv Jevreja i Cigana bila je, 30. aprila 1941. godine doneta i „Zakonska odredba o rasnoj pripadnosti"11). Arijevskog porekla je, prema prvom članu ove Zakonske odredbe, „lice koje potječe od predaka koji su pripadnici evropske rasne zajednice ili koji potje­ ču od potomaka te zajednice izvan Evrope". Ko je pravi i puno­ krvni Jevrej određuje se trećim članom, koji ima pet tačaka. Definiše se, isto tako, i r a s n i s t a t u s lica, koja nisu punokrvni Jevreji nego potiču iz mešovitih brakova. Prema članu petom: „K o­ načno rješenje u dvojbenim slučajevima rasne pripadnosti donaša ministar unutrašnjih poslova" . . . Za Cigane je rečeno: „ . .. Kao Ciganin u smislu ove zakonske odredbe vrijedi osoba, koja potječe od dvaju ili više predaka drugog koljena, koji su Cigani po rasi"12). U Upustvu za sastav popisa državnih i samoupravnih službenika, koji imaju nearijske pretke, rečeno je: „ . .. Pošto riječ Ciganin ima i pogrdan karakter, ova se rasna zajednica ima označiti sa Indid, budući da je ta rasa glavni sastavni dio ciganske rasne zajednice"13). U NDH ih je bilo oko 40.000. „Protiv te skupine povedena je prava T) Na istom mostu, str. 344-345. 8) Na istom mestu, str. 415-416. 9) Na istom mestu, str. 419-420. 10) Na istom mestu, str. 419. n ) Na istom mestu, str. 420-422. 12) Na istom mestu, str. 421. 13) Zakonski zbornik . . ., str. 152.

738

hajka, a osobito u toku 1942. godine. Može se reći da su u odnosu na broino stanje svoje skupine Cigani najviše stradali. Oni su, nai­ me, bili gotovo potpuno poubijani, a tek ih se neznatan broj spasao. Glavnina ih je bila poubijana u Jasenovačkom logoru"14). Ako se neko lice nearijevskog porekla pokazalo „zaslužnim za hrvatski narod, napose za njegovo oslobođenje, kao i njihovim brač­ nim drugovima, s kojima su sklopili brak prije stupanja na snagu ove zakonske odredbe i potomcima iz takvog braka, u koliko bi se na te osobe mogla odnositi ova naredba, m o ž e p o g l a v a r d rž a v e i z v a n p r o p i s a ove naredbe priznati sva prava, koja pripadaju osobama arijskoga podrijetla"15). U nastojanju da se preči krvno mešanje Jevreja i Hrvata doneta je, 6. maja 1941. godine, „naredba o zaposlenju ženskih osoba u nearijevskim kućanstvi­ m a"16), koja je, kasnije, 16. maja 1941. godine, dopunjena. Ova je naredba doneta na osnovu Zakonske odredbe o zaštiti arijevske krvi i časti hrvatskoga naroda. Tamo je rečeno: „Židovi ili one oso­ be, koje nisu arijskoga podrijetla, ne smeju se zaposliti u kućama ženske osobe arijskoga podrijetla ispod 45 godina starosti"17). Uporedo sa nastojanjima, da se zaštiti hrvatska krv i hrvatska rasa, išla su i nastojnja da se spreči svaki jevrejski duhovni i kul­ turni uticaj na Hrvate. Sa tim ciljem izdata je, 4. juna 1941. godine, „Zakonska odredba o zaštiti narodne i arijske kulture hrvatskoga naroda"18). Zidovi po rasi, veli se u prvom članu, ne smiju nikak­ vom suradnjom utjecati na izgradnju narodne i arijske kulture, pa im se zabranjuje svako sudjelovanje u radu, organizacijama i usta­ novama društvenog, omladinskog, športskog i kulturnog života hr­ vatskoga naroda uopće, a napose u književnosti, novinarstvu, likov­ noj i glazbenoj umjetnosti, urbanizmu, kazalištu i film u"19) . . . Da bi se ova odredba mogla što potpunije primeniti i Jevreji izolovati izdata je, 4. juna 1941. godine, „Naredba o promjeni židovskih pre­ zimena i označenju Zidova i židovskih tvrdki"20). Cilj ove naredbe bio je, da kod lica koja su promenila imena posle 1918. godine zamene ranijim: „Te osobe imadu prezimena zamijeniti s prvašnjim prezimenima, koja imaju pisati s istim pravopisom, kako su se tada pisala. To vraćanje na prijašnje prezime vrijedi i za supruge i za potomke, ako nose prezime, koje se ima izmijeniti" (član 1). Saglasno ovoj Uredbi moraju se promene iz člana 1 uneti u sve njihove javne isprave i na svim oznakama gde je stajalo ranije iz14) 15) 16) 17) 18) 19) 20)

Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 182. Na istom mestu, str. 221-222. Zakonski zbornik . . . , str. 59. Na istom mestu, str. 44. Mladen Colić, Na istom mestu, str. 431-432. Na istom mestu, str. 431. Na istom mestu, str. 435.

739

menjeno ime. Jevrejima je, isto tako, zabranjena upotreba svakog pseudonima (član 5). Jevreji „stariji od 14 godina imaju nositi, kada su izvan vlastitoga stana, ž i d o v s k u o z n a k u , u obliku ok­ rugle limene pločice, promjera 5 santimetara. Ploča mora biti ž u t o obojena i na njoj u sredini c r n o m bojom označeno veliko slo­ vo „ Z “ dužine 3, a širine 2 santimetra. Ovaj se znak ima nositi vid­ ljivo na lijevoj strani prsiju“ (član 8). I jevrejske radnje i ustanove (fabrike) morale su nositi oznake, da bi se znalo da su to jevrejske radnje ili ustanove. U roku od osam dana morala se staviti ploča „kraj imena tvrdke (radnje) jednako velikim slovima označiti ime i prezime Židova vlasnika odnosno suvlasnika (član 7). „Oznake za trgovine sastoje se iz lista ž u t o g p a p i r a u veličini 16x 25 santimetara s jasno istaknutim crnim natpisom židovska tvrdka po dužini lista. Ove oznake imaju se primijetiti u sredini svih izloga i vratiju u visini od 150 santimetara, iznad zemlje, odnosno poda, vidljivo s ulične dotične strane. Napisane ploče poslovnica, podu­ zeća i vršitelja slobodnih zvanja označuju se tako, da se na njima i pored njih pričvrsti limena ploča u veličini 8 x 8 santimetara žute boje sa jasnim istaknutim crnim slovom ,,Z“ u sredini". Za prekr­ šaje odredaba ove naredbe bile su, u članu 11, predviđene ili nov­ čane kazne od 5.000 do 100.000 dinara ili zatvor od deset dana do tri meseca; „ili u slučaju ponovljenja jednom i drugom kaznom". Jevreji su mogli preći na rimokatoličku veru, na protestantizam ili Islam, ali ih to nije izuzimalo od rasnih odredaba ustaških zakona i od njihovih posledica. Uporedo sa političko-kulturnim obespravljenjem Jevreja u NDH išlo je i njihovo materijalno obezvlašćivanje. Već 19. aprila 1941. godine doneta je naredba o poništavanju valjanosti poslovnih ugo­ vora između Jevreja i između Jevreja i trećih osoba, „sklopljenih unutar dva mjeseca prije proglašenja NDH . .. ako vrijednost prav­ noga posla prelazi iznos od 100.000 dinara . . . i ako ih naknadno ne odobri Ministarstvo pravosuđa, komu se imaju podnijeti na odo­ brenje u roku od deset dana nakon proglašivanja ove Zakonske odredbe"21) . .. Sledio je niz zakonskih odredaba o jevreskoj imo­ vini. Tako je, 5. juna 1941. godine, izdata Zakonska odredba o oba­ veznoj prijavi imetka Zidova i židovskih poduzeća22). U roku od dvadeset dana Jevreji su imali da određenim ustanovama prijave svoju imovinu, i preduzeća koja imaju. Odredba predviđa kazne za otuđivanje imovine, „koja prelazi redovnu kućnu potrebu; zabra­ njeno je bilo i otuđivanje imovine ili imovinskog prava u inostran­ stvu. Član treći propisuje: „Zidovi, koji ne prijave svoju imovinu ili je zataje u cijelosti ili djelimično, kazniće se teškom tamnicom 21) Zbornik dokumenata . . str. 10. 22) Mladen Colić, Na istom mestu, str. 437-438.

740

od jedne do deset godina i oduzimanjem imovine". Ovo isto je v a ­ žilo i za „osobe arijevskog podrijetla, koje su u bračnoj vezi sa Z i­ dovima". Za prijavu imovine bili su izrađeni posebni formulari „po kojima se imaju izvršiti prijave po ovoj zakonskoj odredbi i provedba ove zakonske odredbe povjerava se Ministru narodnog gospodarstva" (elan 6). Prijavljivanja preduzeća prelazila su u vlasništvo NDH, koja je mogla „sama dalje voditi, dati u zakup, prodati ili likvidira­ ti u korist državne blagajane (član 5) . . . Da bi se onemogućilo nearijevcima da, iz bilo kojih razloga prikrivaju jevrejsku imovinu, izdata je, 5. juna 1941. godine, „Zakonska odredba o sprečavanju prikrivanja židovskog imetka"23). Ko to uradi „kazniće se zatvorom od 1-5 godina i oduzimanjem imovine". Na isti način kazniće se „tko za Zidova sklopi pravni posao i pri tome zavede u bludnju ugovarajuću stranu time što zataji da pravni posao sklapa za Zidova" (član 1, 2). Napokon je, 9. oktobra 1941. godine doneta „Zakonska odredba o pođržavljavanju imetka Zidova i židovskih preduzeća"24). Prema ovoj Odredbi moglo je Državno ravnateljstvo za ponovu, osnovano 24. juna 1941. godine, „uz naknadu ili bez naknade svojom odlukom podržaviti imetak svakog Zidova kao i svako židovsko preduzeće u korist NDH ili Državnog ravnateljstva za ponovu (član 1). Državno ravnateljstvo za ponovu, „čiji je osnovni zadatak bio orga­ nizacija i provođenje iseljavanja Srba sa teritorije N DH"25), odlu­ čivalo je „o podržavljenju imetka židovskog ili židoskog preduzeća kao i o dužnosti naknade, njezinoj visini i načinu plaćanja" (član 1). Odluka je postajala „pravomoćna časom njezina izricanja" i nije na nju moglo biti priziva. Podržavljenom imovinom raspolagalo je Državno ravnateljstvo za ponovu. Obespravljivanje i osiromašenje Jevreja bilo je praćeno vrše­ njem fizičkog terora nad njima, koji je bio naročito jak u Zagrebu. Kao i u slučaju Srba tako isto i u slučaju Jevreja i Cigana ustaše su imale za cilj — njihovo fizičko uništenje. To je, u dva maha, izja­ vio i sam Pavelić. U izjavi, koju je, 24. avgusta 1941. godine, kada je već teror i nad Jevrejima bio u punom jeku, Pavelić dao listu „Neue Ordnung", stoji: „Sto se tiče Zidova, mogu Vam izjaviti da će oni u najkraćem roku biti konačno likvidirani. Pitanje Zidova bilo je vrlo ozbiljne naravi. U samome Zagrebu bilo je 18.000; od njih je ostalo jedva 4000, a i ovi će biti poslati na prisilni rad ili u koncen­ tracioni logor"26). Na sastanku sa grofom Ćanom u Veneciji, sredi­ nom decembra 1941. godine, Pavelić je izjavio, da od 35.000 Jevreja, 23) 24) 25) 26)

Na istom mestu, str. 428-429. Na istom mestu, str. 449-450. Na istom mestu, str. 352. Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 181.

741

koliko ih je bilo na području NDH u vreme dolaska ustaša na vlast, „sada ih nema više od 12.00027). I Andrija Artuković, tada ministar unutrašnjih dela, izjavio je listu „Die Deutsche Zeitung11, od 22. aprila 1941. godine, da će se „uskoro riješiti Židovsko pitanje na isti način kao što ga je riješila i njemačka vlada“ 28). O sudbini Jevreja u NDH rešavale su, na prvome mestu, usta­ še. Kada je posle kapitulacije Italije, pojačan nemački uticaj dolas­ kom nemačkih trupa, pogoršao se još više položaj Jevreja. Podsticajni faktor bile su stalno ustaše, koje su bile, pored svoga srbofobstva, izrazito rasistički pokret. Sredinom maja 1941. godine „održan je u Glini, u zgradi bolnice, tajni sastanak ustaša iz skoro svih po­ krajina NDH, osobito Bosne i Hercegovine i bliže okoline Gline, na kome je zaključeno da se pređe na plansko likvidiranje Srba, Zi­ dova i „nepoćudnih elemenata1' u NDH. Savjetovanju je prisustovao i ustaški ministar pravosuđa dr Mirko Puk. U svome govoru Puk je tražio progone Srba1129). Među „nepoćudne elemente11 spadali su, na prvome mestu, Jev­ reji koji su optuživani za razne stvari. U „Izvanrednoj zakonskoj od­ redbi i zapovijedi11 Pavelić je, juna 1941. godine, izjavio da „Z i­ dovi šire lažne vijesti u svrhu uznemiravanja pučanstva, te svojim poznatim spekulativnim načinima smetaju i oteščavaju opskrbu pu­ čanstva11 pa se zbog toga „kolektivno smatraju za to odgovornim i prema tome će se proti njima postupiti i spremiti ih povrh kaznenopopravne odgovornosti u zatočenička zbirališta pod vedrim ne­ bom 1130). Kolektivna odgovornost bila je jedan od oblika ustaškog terora, „k oji se sastajao u hvaćanju i ubijanju talaca, ljudi koji, uglavnom, s počiniteljem određenog akta zbog kojega se vršila od­ mazda nisu imali nikakve veze, a često ni znali za to. Kolektivnim odmazdama ustaške vlasti su se služile od prvih dana svoje vladavi­ ne, suprotno svim propisima međunarodnog ratnog prava. Osnovni cilj kolektivnog kažnjavanja stanovništva bio je, s jedne strane, njegovo zastrašivanje, a s druge strane, razvijanje međusobnog špijuniranja i potkazivanja1131). Vršena su i masovna i pojedinačna hapšenja Jevreja. Hapšeni su, prvo, muškarci od 16 do 60 godina; zatim svi muškarci i žene s decom. Ova hapšenja su bila praćena oduzimanjem dragocenosti, koje bi pojedinci imali kod sebe kao i pljačkanjem važnijih stvari po stanovima, koji su prelazili u državnu svojinu. Pohapšeni Jevre­ ji su, naročito oni istaknutiji, ili odmah ubijani ili slati u sabirne logore ili u koncentracione logore, kojih je bilo po celoj zemlji. Od­ 27) 28) 29) 30) 31)

742

Na istom mestu, str. 181, beleška 178. Na istom mestu, str. 178-179. Mladen Colić, Na istom mestu, str. 355-356. „Narodne novine", 26. VI. 1941. Mladen Colić, Na istom mestu, str. 343.

luke o upućivanju u logor, što je u praksi značilo, osim malih izu­ zetaka, osudu na mučeničku smrt, nije donosio ni sud, ni redovni hrvatski organi, nego ustaška organizacija, protiv koje nije bilo „pravnog leka“ 32). Iz izveštaja hrvatskih vojnih vlasti vidi se da Jevreji nisu odmah svi pokupljeni. Tako u jednom izveštaju od 2. oktobra 1941. godine stoji: „Zidovi su također nezadovoljni sadašnjim državnim uređe­ njem, ali to javno ne izražavaju, niti učestvuju u radu protiv vlasti u većnom obimu, osim što su pojedinci kao pristalice komunizma, to ističu, te od organa vlasti bivaju uhićeni i privedeni zakonskom postupku"33). U izveštaju od 14. decembra 1941. godine stoji: „Sta­ nje bez promene. Oni koji su se odmetnuli van gradova igraju sada važnu ulogu, većinom kao politički komesari u partizanskim odre­ dima"34). U izveštaju Trećeg domobranskog zbora, od 23. decembra 1941. godine, kaže se za Jevreje: „Ono malo što ih je ostalo, to su ve­ ćinom mali trgovci, čije su radnje pod povjerenstvom i zanatlije, koje se bave samo radom. Za sada su mirni i povučeni. Nezadovoljni su današnjim uređenjem NDH isto kao i Srbi, ali to javno ne ispoljavaju“ 3s). Pukovnik Prohaska je javio, 27. februara 1942. godine, za Jevreje: „Pošto je većina njih odvedena u logore, svi koji su ostali, mirni su i ne rade više protiv države. Simpatiziraju četničko-komunistički pokret, ali to javno ne ispoljavaju"36). Bilo je, i za Jevreje, zajedničkih muških i ženskih logora; bilo je i posebnih muških i posebnih ženskih logora; bilo je logora u k o­ jima su bili izmešani Jevreji, Srbi i Cigani. Nad logorašima su vrše­ na razna zlostavljanja i zloupotrebe. Nije bio redak slučaj da su lo­ gorske vlasti obe.ščašćivale mlade žene i devojke. Nije se prezalo ni od ubijanja odojčadi. Jozo Orešković, mladić od 19 godina koji je bio ustaša, kazuje kako ga je, u logoru Pagu, nagonio Maks Luburić da ubija decu. Kada se on ustručavao Luburić „me je pozvao pred stroj i upitao me, kakav sam ja to ustaša, kad ne mogu ubiti Srbina i Zidova. Govorili su da nije ustaša onaj tko ne može s v e ­ seljem da ubije Srbina, Zidova i komunistu"37). O životu Jevreja u logoru Jasenovac dao je Drago H. Čolaković nekoliko podataka. Jevreji su materijalno nešto bolje prolazili nego Srbi u logoru, jer ih je pomagala njihova „Bogoštovna opština" u Zagrebu slanjem namirnica38). Čolaković piše: „ .. . Nema ni hrane 32) 33) 34) 35) 36) 31) 38)

Na istom mestu, str. 378. Zbornik dokumenata . . . , tom IV, knj. 2, str. 240. Zbornik dokumenata . . t om IV, knj. 2, str. 511. Na istom mestu, str. 543. Na istom mestu, tom IV, knj. 3, str. 497. Sime Balen, Pavelić, str. 78, 80. Drago H. Čolaković, Jasenovac, str. 37.

743

ni hleba. Jevreji nam obećaše jedan kazan i nešto kelja i krompira, ali šta je to za četiri stotine pedeset ljudi. Ljudi se razišli po logoru, beru divlje zelje i kiselicu, pa vare i time utoljuju glad. Kod Jevre­ ja je stanje drukčije. Otvoriše svoju kantinu. Počesmo im zavidje­ ti"39) „ . . . Jevreji su nam davali povrća i soli, ali masnoća i brašna nisu. Mi smo se i tim zadovoljili, jer je bolje išta nego ništa"40). Ili ova slika: „ . . . Hleb od šesdeset dkg. — na osam ljudi! Nema više ni kiselice; sve to Srbi pojedoše. Oko jevrjeskoga buništa i nužnika jagm e se ljudi za ljuske od krompira i za lišće napola trulo od kupu­ sa i k elja"41). Ustaše su, i u Jasenovcu, obmanjivale Jevreje. Jednoga dana ih je okupio Maks Luburić i rekao im: „V i Jevreji znate šta vas čeka. Vama opstanka u Evropi nema. Selićete se svi u Palestinu. To ste i zaslužili. Vi pomažete komuniste, vi pomažete ustanike, vi saboti­ rate, a mi ćemo vas sve potamaniti. Istina, za one koji budu svoje mišljenje i držanje promijenili, naša će država kao „nezavisna", donijeti poseban zakon. Zaslužni Jevreji će ostati u Hrvatskoj"42). Bilans progona Jevreja u NDH bio je strahovit: „Od ukupnog broja osjetno je najveći broj Zidova bio p og u b ljen . . . Samo u logo­ rima na području NDH stradalo je oko 25.-26.000 Zidova, a tek se nekoliko desetina spasio. Ukupno ih je . . . pogubljeno oko 85% “43). Uzima se da je sa područja NDH postradalo i 40.000 Cigana44) . . . Spašavali su se, najviše, oni koji su mogli pobeći na onaj deo teri­ torije koji je bio pod italijanskom okupacijom, ili oni koji su otišli u partizane. U izveštaju, koji je, 10. decembra 1941. godine, podneo Edgar Angeli, zamenik komandanta mornarice, Ministarstvu hrvat­ skog domobranstva, stoji da se u Crkvenici nalazi 600 Jevreja: „Ima ih dvije vrste. Jedni su nakon stvaranja NDH pobegli iz Zagreba u Sušak, i sada su od talijanskih vlasti prebačeni ovamo. Druga sku­ pina dolazi iz Zagreba sa redovnim proputnicama naših vlasti, koje su im valjda izdate da ih se riješi. U slučaju ovih Zidova u Crkve­ nici može se govoriti već i o „najezdi" Zidova. U prvom redu oni stoje pod zaštitom Talijana koji sa njima sklapaju poznanstva, du­ boko se klanjaju jedni drugima na ulici, priređuju se čajanke i ve­ čere na koje su pozvani talijanski časnici, i talijanski časnici drže veliko prijateljstvo sa lijepim Židovkam a"45). U izveštaju, od 31. de­ cembra 1941. godine, koji je napisao dr Paolo Zerbino, šef kraljevske 39) 40) 41) 42) 43) 44) 45)

744

Na istom mestu, str. 40. Na istom mestu, str. 41. Na istom mestu, str. 44. Na istom mestu, str. 46. Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 180. Mladen Colić, Na istom mestu, str. 394. Zbornik dokumenata . . . , tom V, knj. 2, str. 372.

Prefekture u Splitu, stoji, da su se u Zagrebu žalili, „da su talijan­ ski oficiri odveć prijateljski raspoloženi prema Srbima i Jevrejima a da bi mogli da imaju punu simpatiju za našu Hrvatsku"46) . .. Zna se da je sa teritorije NDH otišlo u partizane nekoliko Jevreja, ali su i oni, manje više, izginuli u borbama. Radi li se tu o Jevrejima koji su bili komunisti, pa su bili budniji pred opasnošća nego drugi? Neki od njih su bili dobrovoljci i u Spanskom građanskom ratu.

46) Na istom mestu.

745

POLOŽAJ NEMACA U NDH Ni malo ne začuđava da je položaj Nemaca u NDH bio povlašćen. Prema zakonskim odredbama o tome bila je nemačka manjina potpuno izjednačena u pravima sa Hrvatima. Pavelić je, 21. juna 1941. godine, izdao Zakonsku odredbu o privremenom položaju „njemačke narodne skupine u Hrvatskoj nezavisnoj državi", koja je bila osnovni akt o tome. Prema ovoj Zakonskoj odredbi nemačka manjina „tvori naročiti sastavni dio NDH. Za svoj rad u okviru op ­ ćih zakonskih propisa uživa ono neograničeno pravo djelatnosti na području političkom, kulturnom i upravno-đruštvenom"1). Nemač­ koj narodnoj manjini priznaje se „značaj juridičke osobe javnoga prava pod nadzorom nemačke narodne skupine u NDH" (član 2). U ovim zakonskim odredbama o Nemcima. upotrebljava se izraz „skupina", koja je ravnopravna ,,u svakom pogledu pripadnicima hrvatskoga naroda, a naročito u pogledu sličan ja javnih službi, učeš­ ća u upravi, vršenja zvanja i privredne djelatnosti, te sticanja imo­ vine i nekretnina" (član 5). Nemačkoj manjini je zagarantovano „neograničeno održavanje njihove njemačke narodnosti i nesmetano ispovedanje njihovog nacionalsocijalisličkog nazirania, i nepomu­ ćeni razvoj njihovog samostalnog njemačkog narodnoga života i slo­ bodno uspostavljanje i održavanje narodnih i kulturnih odnosa sa njemačkom narodnom maticom" (član 6). Na čelu nemačke manjine u NDH stajao je v o đ a . Vodstvo grupe je izabrano u Osijeku, 13. aprila 1941. godine. Proglas o to­ me je izdat 15. aprila. Za vođu je bio izbran Jozef Majer (Josef Maier), koji je izdao proglas u kome stoji: „Vođa narodne skupine staviće se odmah u vezu sa hrvatskom vladom u Zagrebu i defini­ tivno urediti pitanje zastupanja narodne skupine kod vlade. Sva pitanja koja su s tim stvorena, naročito imenovanje daljnih drugo­ va i uspostavljanje pojedinih područja, uredit će u najkraćem vre­ menu vođa skupine"2). Novi vođa grupe, Branimir Altmayer, obja­ vio je, 23. aprila 1941. godine, svoj proglas Nemcima u Vojvodini i napomenuo da se sada „vlastitim snagama (moralu) brinuti za na­ 1) Mladen Colić, Takozvana N D H . . . , str. 441. 2) „Hrvatski list", 15. IV. 1941.

746

šu nacionalnu opstojnost, kao i za održanje naše samonikle kulture i od naših predaka naslijeđenih posjeda"3). O pravnom položaju v o đ e nemačke manjine u NDH izdao je Pavelić, 30. oktobra 1941. godine, posebnu Zakonsku odredbu, koja se sastoji iz sedam članova4). Prema prvome članu ove Oredbe v o đ a nemačke manjine „čuva probitke njemačke narodne sku­ pine u NDH, zastupa je pred hrvatskom vladom i osigurava korisnu saradnju njemačke narodne skupine s hrvatskom državom i naro­ dom "5). U njegovu nadležnost spada sve ono što se odnosi na život, prava i dužnost njemačke manjine u svim područjima javnog živo­ ta (član 3). On ima pravni položaj i ovlasti državnoga ravnatelja (član 2). Njemu, u okviru ove grupe, pripada „naredbodavno pravo u okviru zakona. Voda narodne skupine izdaje odluke o ustrojstvu, smjernice i propisnike za sve grane i ustanove njemačke narodne skupine (član 4). U onim krajevima gde žive Nemci, namestiće se kod svih vlasti „izvjestitelji za stvari njemačke narodne skupine kao organi vođe narodne skupine (član 5). Ovi izvjestitelji su držav­ ni činovnici. Postavljaju se samo „ukoliko to vođa narodne skupine smatra potrebnim". Vođa nemačke manjine u NDH „postavljan je od strane njemač­ kog Vođe. Posedovao je prava eksteritorijalnosti u NDH i za svoje postupke nije odgovarao vlastima NDH, već njemačkim. Bio je vr­ hovni zakon za sve pripadnike skupine, postavljao je rukovodioce pojedinih ureda i ustanova. Svi su bili odgovorni samo vođi, a on vođi svijeh Nijemaca. Skupina je imala svoje sjedište u Osijeku sa poslovnicom u Zagrebu" (član 6)6) .. . Celo područje NDH bilo je podeljeno na p e t okružja: Istočno-sremsko sa sedištem u Indiji; savsko-dunavsko za sedištem u Vinkovcima; donjo-dravsko sa sediš­ tem u Osijeku; severno-dravsko sa sedištem u Virovitici; zagrebačko-bosansko sa sedištem u Zagrebu. Ove okruge su sačinjavale „m je­ sne skupine", koje su postojale u mestima sa najmanje 20 nemačkih porodica; u mestima sa najmanje četiri porodice stvorena su „upo­ rišta", koja su se priključivala najbližim mesnim organizacijama. Tokom 1941. godine osnovano je 309 mesnih skupina7). Posebna Zakonska odredba, koju je Pavelić izdao 3. oktobra 1941. godine, regulisala je pitanje činovnika i nameštenika nemač­ ke narodnosti u javnoj službi8). Pripadnik nemačke narodnosne gru­ pe, koji traži službu, mora se „prije toga pismeno obratiti vodstvu narodne skupine za preporuku" (član 2). Vodstvo nemačke grupe 3) 4) 5) 6) 7) 3)

Mladen Colić, Na istom mestu, str. 137-138. Na istom mestu, str. 453. Na istom mestu. Na istom mestu, str. 139. Na istom mestu. Na sitom mestu, str. 451-452.

747

„daje ocjene značaja i narodnosno-političke pouzdanosti, te šalje obje ocjene zajedno s molbom Glavnom ustaškom stanu. Glavni ustaški stan daje sa svoje strane državno-političku ocjenu. Potvrdu o dostojnosti potpisuju Glavni ustaški stan i vodstvo narodne sku­ pine" (član 2). Član treći određuje da za vreme od pet godina mogu biti, na predlog vođe skupine, primljeni u službu i Nemci koji nisu hrvatski državljani. Nakon toga prelaznoga vremena ostaju u javnoj službi". Ova lica polažu zakletvu kao i Hrvati (prema propisu od 10. IV. 6941), i sa dodatkom „njemačkoj narodnosti i Fiihreru kao i „k o­ ji će se umetnuti pred rieči: „državi hrvatskoj i Poglavniku" (član 4). Činovnici i nameštenici Nemci „mogu se postavljati, premjestiti, udaljiti od dužnosti, umiroviti i otpustiti1samo nakon saslušanja vo­ đe narodne skupine" (član 6). Pripadnici nemačke grupe imaju pravo, prema Zakonskoj odredbi od 30. oktobra 1941. godine, na području NDH „izvješavati njemač­ ku zastavu, pjevati i svirati himne njemačkog naroda, te pozdravlja­ ti njemačkim pozdravom" (član 1). Nemci imaju pravo u NDH „ne­ smetano se služiti usmeno i pismeno njemačkim jezikom u posebničkom i javnom životu" (član 2). U mestima, gde ima više od 20% Nemaca, službeni jezik je hrvatski i nemački. Javni proglasi i nadpisi štampaju se na obadva jezika. U mestima, gde nemačko stanov­ ništvo „iznosi više od 10% pripada Nemcima pravo upotrebe ne­ mačkog jezika u saobraćaju sa svima nemačkim ustanovama (član 3). Tamo, gde procenat nemačkog stanovništva iznosi više od 20%, mo­ že biti očuvano i nemačko ime mesta uz hrvatsko. Natpisi se meću na obadva jezika. „Nijemcima ostaje slobodno, da se među sobom u govoru i pismu služe svi već uobičajenim njemačkim nazivima mjesta" (član 5). Sedmi član glasi: „Čast njemačkoga naroda, nje­ mačka zastava, njemačke oznake, kao i znakovi i odore njemačke narodne skupine i njezinih jedinica, te ostala prava iz ove zakonske odredbe uživaju istu zaštitu kao i ona hrvatskoga naroda". Nemačka narodonosna grupa u Hrvatskoj u NDH brojala je oko 180.000 duša i bila najviše skoncentrisana u Sremu9). Ova skupina je imala svoje p o l u v o j n i č k e i v o j n e o r g a n i z a c i j e . Organizaciji „Nemačka momčad" pripadali su muškarci od 18 do 45 godina starosti. Ova je organizacija osnovana 8. maja 1941. go­ dine. Iz njezinih redova stvorena je „Einsatzstafel der DM" (31. VII. 1941) sa nešto od oko 5000 ljudi. „Domaća straža nemačke narod­ nosne grupe" (Heimatwache der Deutschen Volksgruppc) osnovana je 20. februara 1943. godine, „Nemačka mladež" (Deutsche Jugend} 8. juna 1943. godine10). Johan Višt (Johann Wuscht) kaže: „Treba ovde izričito naglasiti, da su ove samozaštitne ustanove (Selbst9) Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 189-190. 10) Johann Wiischt, Jugoslavien und das Dritte Reich, str. 269.

748

schutzeinrichtungen) nemačke narodnosne grupe postale iz nužde samoodbrane od partizanskih prepada i bile, dakle, izričito defanzivnog karaktera, što je, takođe, bilo potvrđeno i sa jugoslovenske strane"11) . . . I sa područja NDH uzimani su pripadnici nemačke narodnosne grupe za SS-diviziju „Princ Eugen", koja je bila form i­ rana po direktnom naređenju Himlera (Himmler)12). Pripadnici ne­ mačke grupe i iz NDH i iz Banata upotrebljavani su za borbu pro­ tiv partizana13). SS-divizija „Princ Eugen" pretrpela je, u oktobru 1944. godine, teške gubitke u borbi sa Crvenom armijom; borila se u povlačenju i u Sremu. Uoči 18. aprila 1945. godine prešla je Sa­ vu kod Broda, a 6. maja 1945. godine pala je u zarobljeništvo jugo­ slovenskih komunista koji su obično pripadnike ove divizije ubija­ li14). Višt ističe, da je regrutovanje Nemaca u NDH za ovu diviziju usledilo ne na osnovu dobrovoljnosti, nego po naređenju Himlera. Vođa nemačke narodnosne grupe u NDH bio je optužen da nije „uopšte bio sklon da sprovodi jednu zdravu narodnosnu politiku u smislu Rajha i sigurnosti Podunavskoga prostora"15). I Mladen Colić ističe, da se već krajem 1941. godine „Ajnzacštafel popunjavao prisilnim regrutovanjem, čime je izgubio kako na bojnoj gotovosti tako i na ideološkoj čvrstini. Znatno je pređena i gornja granica od 28 godina starosti"16). Pripadnici nemačke na­ rodnosne grupe u NDH služili su i u posebnim jedinicama domobran­ stva NDH. Do formiranja ovih jedinica došlo je na osnovu sporazu­ ma između vlasti nacističke Nemačke i N DH"17).

11) 12) 13) 14) 15) schen krieg, 18) 17)

Na istom mestu, str. 269. Na istom mestu, str. 276. Na istom mestu, str. 282. Na istom mestu, str. 283. Johann Wuscht, Ursache und Hintergriinde des Schicksals der Deutin Jugoslawien — Bevolkerungsverluste Jugoslawiens im Zweiten W eltKehl am Rhein 1966, str. 32. Mladen Colić, Na istom mestu, str. 296. Na sitom mestu, str. 297.

749

OSOBENOSTI NDH KAO DRŽAVE 1.

Nezavisna Država Hrvatska (NDH) bila je po mnogo čemu n e o ­ b i č n a država. To je, bar koliko mi znamo, j e d i n a d r ž a v a u istoriji, koja je više od jedne trećine svojih podanika o s u d i l a n a u n i š t e n j e . Možda i više, ako se, pored pravoslavnih Srba, uzmu u obzir i Jevreji i Cigani, kao i projugoslovenski i levo orijen­ tisani Hrvati, koje je ustaški režim takođe uništavao. NDH je, zatim, bila država za vreme čijeg trajanja su p r e k i s u d o v i s t a l ­ no b i l i i z n a d r e d o v n i h s u d o v a . Prvu Zakonsku od­ redbu o prekim sudovima Pavelić je objavio 17. maja 1941. godine1). Sledile su joj Zakonske odredbe o p o k r e t n o m prekom sudu, od 24. juna 1941. godine, i Zakonska odredba o primeni i nadopuni Zakonske odredbe od 17. maja 1941. godine o odbrani naroda i drža­ ve, i 24. juna i 18. jula 1941. godine2). Jedna Zakonska odredba o primeni odredaba o prekom sudu i pokretnom Prekom sudu doneta je 5. jula 1941. godine3). Zvuči neobično da se u članu p r v o m e Zakonske odredbe za odbranu naroda i države od 17. aprila 1941. godine tvrdi da sve ono što „povrijedi čast i životne interese hrvat­ skog naroda11 spada pod pojam „zločinstva veleizdaje114), a sam P a­ velić, samo mesec dana kasnije, Rimskim ugovorom sa Italijom ustupio je ovoj skoro celu Dalmaciju sa velikim delom ostrva. P r e k i sudovi se donose i njihova nadležnost traje samo u izu­ zetnim prilikama i dok ove traju. U NDH su ti sudovi i to stanje trajali za celo vreme njenog postojanja, od 10. aprila 1941. godine do 6. maja 1945. godine, tj. za nešto više od četiri godine. Za celo ovo vreme NDH se borila za s v o j o p s t a n a k i nije bila u moguć­ nosti da se stabilizuje. Zakoni o prekim sudovima, njihova aktivnost i njihova prava bili su izraz potrebe i instrumenat borbe ustaškog režima za s a m o d b r a n u, jer se on stalno osećao ugroženim. !) 2) 3) 4)

750

Mladen Colić, Takozvana NDH .. ., str. 424-425. Na istom mestu, str. 442-446. Na istom mestu, str. 444-445. Na istom mestu, str. 415.

Svoju ugroženost pak iznjedravao je ustaški režim sam iz sebe: on je školski primer kako se država ne stvara i kako se ne može održati. Pre svega, i iznad svega, zbog toga što je bio i z r a z i o d r a z manjine hrvatskog naroda, koji je i hteo i želeo s v o j u d r ž a v u , ali nije ni hteo ni ž e l e o u s t a š k u d r ž a v u . U toj činjenici je bila sva kob NDH. Ilija Jukić je pisao: „Ustaški nečovječni sus­ tav koji je Pavelić uveo u NDH, te njegove protuhrišćanske odluke da klanjem, terorom i prisilnim prekrstavanjem istrebi Srbe u NDH dali su porazne rezultate za hrvatski narod u svakom pogledu. Oni su uglavnom odgovorni što je hrvatski narod pao pod komunistič­ ku strahovladu po svršetku prošloga ra ta . .. Komunisti bi svoj usta­ nak digli, i da nije bilo ustaških zločina, ali ne bi nikad dobili za se mnogo Srba u NDH, da se sa ovima ljudski postupalo"5). Osvrćući se na o v o pisao je Josip Broz Tito, početkom janua­ ra 1942. godine CK KPH: „ .. . Treba objasniti hrvatskom narodu da je položaj hrvatskog naroda najteži na Balkanu, jer je uspjelo, blagodareći takvoj pasivnoj politici vođa HSS, da jedna šaka bandi­ ta na čelu sa Pavelićem stvori od jednoga velikoga djela hrvatskog naroda oružje u borbi protiv oslobodilačke borbe naroda Jugosavije i borbe protiv SSSR. Ljaga zbog toga pada na čitavi hrvatski narod, i krivicu za to nose i vođe HSS sa Mačekom zbog svog pasivnog stava i svesne sabotaže i kočenja borbe hrvatskog naroda protiv okupatora"6). Iako je Vlatko Maček, 10. aprila 1941. godine, pozvao hrvatski narod na pokornost novoj vlasti i na saradnju sa njom, on nije bio za tu vlast, niti lično hteo da sarađuje sa njom iako nije mogao spre­ čiti diferenciranje unutar HSS. Situacija HSS bila je tada ova: „Je­ dan dio HSS počeo je tada surađivati s ustaškim pokretom na izgrad­ nji NDH. Drugi dio HSS, koji je ostao u Domovini, nije surađivao sa ustašima, podijelo se na dvoje. Jedni su prihvatili ideju s a m o ­ s t a l n e Hrvatske države (Ljudevit Tomašević), nastojali su saču­ vati NDH i prevesti je na stranu velikih zapadnih sila. Drugi su htjeli približiti se Titovom partizanskom pokretu nastaviti sa fede­ ralizmom u njegovom krilu (Košutić i njegovi saradnici). Emigrant­ ska ekipa HSS također nije bila jedinstvena, nego je pocijepana na dvoje: jedna skupina, zapravo dvojica (Krnjević i Jukić), odbijala je saradnju sa Titom, radi njegovog komunizma, a lomila se u alter­ nativi federalna Jugoslavija — samostalna Hrvatska. Druga, u biti identična sa Košutićevom skupinom, odlučila se za saradnju sa Ti­ tom (Šubašić, Sutej, Bičanić, Martinović)7). Kao i kod Srba, vladala je i kod Hrvata za vreme Drugog svets­ kog rata i unutrašnjepolitička i spoljnopolitička podvojenost. Bile 5) Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 168. 6) Zbornik dokumenata . . . , tom V, knj. 3, str. 11-12. 7) Jere Jareb, Na istom mestu, str. 80-81.

751

su jasno ocrtane t r i s t r u j e : komunistička, ustaška i mačekovska, koja je bila orijentisana prema zapadnim silama. U unutraš­ njepolitičkom pogledu pretstavljala je ova treća grupa onu masu o koju su se otimali i KPJ i ustaše, jer je ona pretstavljala većinu naroda koja se, najviše, držala pasivno prema obadve strane. Dok je ova pasivnost pristalica HSS kod ustaša izazivala bes, komunisti su pokušavali da ove mase HSS odvoje od vodstva i pridobiju ih za sebe ukazujući im i na vojnički i na politički razvoj u svetu. Od 7000 mesnih organizacija HSS, koliko ih je bilo pre rata, ustaškom pokretu je pristupilo samo 70 od njih8). Razljućen zbog ovoga pisao je ustaški „Hrvatski branik" za HSS organizaciju u Vinkovicima: „Vinkovačka mjesna i kotarska organizacija šuti. Ne moraju ni go­ voriti. Novo doba, novi događaji govore, a za njih bi najbolje bilo, da zauvijek zašute. Nismo li postavili ovo pitanje, možda, da ih zo­ vemo u naše redove? Ili im dajemo ultimatum? Nijedno ni drugo! Kod nas im nema mjesta. Zapovijedati ne mogu, a raditi će i onako morati"9). Taktika komunista bila je sasvim drukčija. U njoj su bila bitna dva momenta: težnja da se odgovornost zbog ustaških zločina ne pripiše celome hrvatskom narodu i uporno nastojanje da se, bar među Srbima-partizanima, otupi oštrica prema Hrvatima, koji su hteli da budu partizani. U pismu političkog komesara Glavnog štaba NPO odreda Hrvatske, od 31. decembra 1941. godine, upućenom političkom komesaru Kordunaškog odreda, stoji i ovo: „Neispravno je Pavelićevu Hrvatsku naprosto označiti fašističkom državom. Ona je u prvom redu potlačena i porobljena zemlja po stranim okupato­ rima, a potom su o v i njom počeli vladati, svojim metodama. Sto­ ga mi i ne stvaramo samo antifašistički front, nego i front nacional­ nog oslobođenja. Zato i ova karakteristika je od osnovne važnosti"10) . . . KPJ odriče, dakle, hrvatstvo i Paveliću i ustaškom pokre­ tu i NDH: i hrvatski narod, po njima, treba osloboditi kao srpski i slovenački. U partizanskim materijalima iz cele 1941. i prve polovine 1942. godine (koliko su nama bili dostupni) ima puno dokaza o pokušaji­ ma KPJ, da zahvati mase HSS, što nije išlo lako tamo gde je uticaj desničarskih elemenata bio jak. Okružnica broj 4 CK KPH, od 6. decembra 1941. godine, daje uputstvo o tome kako se treba pribli­ žiti ovim masama: „ . . . Neka se organizacije i drugovi ne ograničavaju na jalove razgovore sa pojedinim pristalicama HSS i drugih stra­ naka. To je sektaštvo vrlo štetno i opasno, osobito kada se znade da dio vodstva HSS sprečava stvaranje narodnoga fronta, propovijeda pasivnost i koči svaku borbu protiv fašističkog okupatora i njegovih 8) Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 193, beleška 234. 9) „Hrvatski branik", 28. VI. 1941. 10) Zbornik dokumenata . . t om V, knj. 2, str. 319.

752

ustaških slugu“ n). Politički komesar Glavnog štaba Hrvatske, 27. decembra 1941. godine, naređuje: „ .. . Glavno će biti da se kod par­ tizana odlučno prekine s otporom protiv primanja Hrvata u sve čete. To neće biti baš Bog zna kako teško“ 12). Glavni štab NOP odre­ da Hrvatske ističe, 14. januara 1942. godine, Vrhovnom štabu NOP Jugoslavije: „ . . . Naš nedostatak u korišćenju i uvlačenju Mačekovaca u naše redove jeste očigledan, ali po tom pitanju teško ćemo do krupnijih rezultata doći, jer oštrica današnje borbe za njih jest, iako nisu naši neprijatelji, pretežak zadatak"13). Vladimir Bakarić javlja, 15. januara 1942. godine, CK KPJ o neraspoloženju srpskih partizana prema Hrvatima: „ . . . Istovre­ meno se u selima koja su pod potpunom „našom" kontrolom javlja pojava da ljudi na sva usta govore protiv Hrvata, a tek kad se po­ javi koji Hrvat (kao naša Rajna) onda zašute i u neprilici počnu go­ voriti o nečemu drugome. Govorio sam im o tome da držanje ovih srpskih sela čini nemogućim prelaz hrvatskih masa nama"14). OK KPH za Baniju javljao je, 30. aprila 1942. godine, CK KPJ: „ .. . Po­ stoji jedna osnovna karakteristika u stavu hrvatskih masa spram nas u ovom momentu. One nas simpatiziraju i neće protiv nas da se bore, ali ne bi htjele ni da se sa nama bore zajednički. Borbeno jedinstvo s tim masama, osim rijetkih slučajeva, za sada nismo po­ stigli. Uzrok je u tome što nad tim masama nije vršen nikakav te­ ror, a s druge strane primijetili smo da je još uvijek jak uticaj ne­ prijateljske propagande o nepobedivosti njemačke vojsk e"15). Par­ tija je, ipak, bila uporna. U direktivnom pismu Glavnog štaba NOP Hrvatske, od 25. maja 1942. godine, stoji: „ . . . Pokušajte politički rad u hrvatskim selima i gradovima, prenašajte partizansku borbu sve više u hrvatske krajeve. Objektivni uslovi sile hrvatski narod da listom stane uz partizane, jer mu je to jedina garancija za zaista sretnu i slobodnu budućnost. Mi moramo znati da iskoristimo te objektivne mogućnosti i da povedemo hrvatske mase u borbu"16).

2. Veoma je teško, ako je uopšte moguće, analizitari i istorijski pojam hrvatske državnosti tanjima pojma hrvatske d r ž a v n o s t i o d s t r a n e k o g a v o d s t v a . Prema ustaškoj koncepciji, i ne samo n) 12) 13) 14) 15) 1G)

Na Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. 110. str. 279-280. tom V , knj. 3, str. 31. str. 81. tom V , knj. 4, str. 140. str. 317.

uporediti sa shva­ ustaš­ njihovoj,

nije hrvatska d r ž a v n o s t prestajala za celo vreme dok su Hrvati bili u sastavu Austro-Ugarske monarhije. Ona je n e ­ s t a l a ulaskom Hrvata u zajedničku državu Srba, Hrvata i Slo­ venaca, proglašenu 1. decembra 1918. godine. Prema ovom shva­ tanju h r v a t s k a d r ž a v n o s t j e o b n o v l j e n a 10. apri­ la 1941. godine proglašavanjem NDH: „Obnova hrvatske državnosti poslije dva desetljeća srpskog nasilja i uspostava hrvatske nezavis­ nosti 800 godina poslije Petrove Gore veliki je događaj i upravo milenijskog zn a ča ja . .. Od vremena seobe naroda pa do godine 1918. živjeli su Hrvati kao d r ž a v n a i n a r o d n a j e d i n i c a pod svojim prastarim imenom, a da niko nije posumjao da su oni jedan narod, i da bi uztvrdio, da su tek dio jednoga naroda"17). Uzi­ ma ova strana da je masovni odgovor Hrvata na 1. decembar 1918. godine, bila p r e d s t a v k a , koju je Stjepan Radić, godine 1918, uputio Konferenciji mira, „potpisanu od više stotina tisuća podpisnika, tražeći osnivanje nezavisne države Hrvatske"18). Proglašenje NDH, 10. aprila 1941. godine, smatrano je od velikog broja Hrvata kao v a s p o s t a v l j a n j e hrvatske držav­ nosti i slobodne hrvatske d r ž a v e . Ivan Oršanić, vođa Hrvatske omladine, isticao je u svome govoru, održanom u Vu­ kovaru 7. septembra 1941. godine, da su ovim činom obezvlašćene t r i s t r u j e , koje su tada igrale odlučujuću ulogu u hrvatskoj unutrašnjoj politici: „Jedna (je) komunistička, druga je jugoslo­ venska, a treća sporazumaška. Sve tri struje radile su protiv ostva­ renja NDH. Protiv tih triju struja javila se hrvatska narodna poseb­ na struja: Ustaški p o k re t. . . U Ustaškom pokretu vlada autorita­ tivni ustav . . . Hrvatska država je u s t a š k a d r ž a v a , tj. auto­ ritativna država"19). To je bila d o m i n i r a j u ć a misao na ustaškim vrhovima. Dr Lovro Katić, profesor istorije, pisao je, juna 1943. godine, o tome da su u ličnosti dr Ante Pavelića sjedinjene ideje Ante Starčevića i Ante Radića: „Oživio je hrvatsku državnost, hrvatsku samostal­ nost i proglasio rad jedinom vrijednošću u hrvatskoj d ržavi. . . Ima i danas nekoliko slabića koji se samo znaju izdvajati, koji znaju samo tužakati da smo slabi i m ali"20). Don Kerubim Segvić, jedan od tvoraca teorije o Gotskom poreklu Hrvata, pisao je: „ . . . Ustaška Hrvatska je steklište Hrvatske (tj. frankovačke) . . . Nitko je više ne može uništiti, ni sami domaći izrodi"21). Da je dr Ante Pavelić bio pristalica ove teorije vidi se i iz ovih njegovih reči, koje je upu­ tio don Kerubim Segviću: „Vaše djelo o gotskom podrijetlu Hrvata i?) 18) ]3) 20) 21)

D r A n te Pavelić — riješio hrvatsko pitanje, str. 10, 15. Na istom mestu, str. 17. „H rvatski narođ“, 8. I X . 1941. „N ova H rv a tsk a", 16. V I. 1943. „N ova H rvatsk a11, 3. V. 1941.

dalo mi je jakog poticaja i hrabrosti za dalji rad. Ono nije promi­ džba, ono je dokazata istina. Ono će biti službeni nauk NDH“ 22). Ustaški velikohrvatski nacionalizam, koji je bio vrlo bujan i ofanzivan, zasnivao se na ovakvim shvatanjima, koji nisu delili ni ogromna većina hrvatskog naroda ni hrvatske inteligencije. Segvić je zabeležio u svome D n e v n i k u kako je on objašnjavao Mu­ soliniju, da kod njih postoji „stanoviti ogranak pučanstva, koji mrzi hrvatsku državu, a to su šizmatici. Nisu to jedna posebna narodnost, to su po predaji, jeziku i domovini Hrvati, ali nekatolici. Razlika u vjerskom odgoju stvorila je antagonizam vrlo jak i opasan. Nu za par decenija ovi šizmatici će priznati, da su podrijetlom Hrvati, kako su se priznavali Hrvatima njihovi djedovo i pradjedovi, do pred 40 do 50 godina. Propaganda grko-pravoslavna je od njih, pravoslavnih Hrvata, stvorila Srbe“ 23). Ovo je trebalo da bude naučno-istorijska podloga ustaškog na­ cionalizma, koja se povezuje sa urastanjem u rimokatolicizam. O tome je dr Janko Šimrak pisao: „ . . . Odnošaj između hrvatske us­ taške države i katoličke crkve jeste i može biti samo odnošaj dobrog prijateljstva. Nosioci hrvatske državne vlasti vjerni su sinovi kako hrvatske domovine tako i katoličke crkve, i nosioci crkvene vlasti u Hrvatskoj jednako ljube i crkvu i domovinu. Ljubav prema crkvi i domovini ujedinjuje naše duhovne i svjetovne poglavice1124). Nad­ biskup Stpinac je ove ideje razvio još opširnije. Posle svoje posete Paveliću Stepinac je preporučio „da naša Hrvatska bude Božija ze­ mlja, jer ćemo samo tako moći izvršiti dvije bitne zadaće, koje kao država imade da izvrši u korist svojih članova . . . No verna Bogu i crkvi naša će Hrvatska ne samo ispuniti svoju dužnost prema una­ pređivanju narastvenih dobara hrvatskoga naroda, nego će tako postaviti i najčvršće temelje zdravog razvitka zemaljskih narodnih vrijeđnosti i svoje državne slobode i čvrstoće. . . Da Poglavnika Države Hrvatske napuni duhom mudrosti, kako bi uzvišenu i toli­ ko odgovornu službu vršio Bogu na čast i narodu na spas u pravdi i istini, da narod hrvatski bude narod Božji, odan Krstu i crkvi nje­ govoj sagrađenoj na pećini P etrovoj1125). Zna se, međutim, veoma dobro kako su i koliko ova đočaravanja odudarala od krvave stvarnosti NDH, koje su se grozili i Hrvati koji nisu bili ustaše, a i Nemci i Italijani, koji su pratili šta se sve događa u NDH26). Ne možemo znati, bar ne potpuno, kako su se ove koncepcije i ideje „ustaške Hrvatske11 odrazile, i još uvek odraža­ 22) K erubin Šegvić, U prvim m jesecim a stvaranja N D H , Zagreb 1944, str. 3. 23) Na istom mestu, str. 16. 24) „Katolički list“ od 1941, broj 32, str. 369-370. 25) „Katolički list" od 1941, broj 17, str. 197-198. 2) Prof. Lazo M. Kostić, H rvatska zverstva u D rugom svetskom ratu pre­ m a izjavam a njihovih saveznika, Cikago 1974.

755

vaju, u svestima i težnjama onih Hrvata, koji politički misle. Jedan od njih, dr Ilija Jukić, tvrdio je: „Ustaštvo ni koje vrste neće moći biti nikada više oživljeno u Hrvatskoj, jer ga duh današnjega vre­ mena odlučno odbija, a budući razvitak svijeta odbijat će ga isto tako. Ono je uostalom još više kompromitovano i u hrvatskom naro­ du i u cijelom svijetu negoli sam Hitlerov nacizam . . . Za naše eks­ tremiste problem je, međutim, vrlo lak i jednostavan. Treba samo bučno i glasno tražiti s a m o s t a l n u Hrvatsku državu s gra­ nicama na Drini, Savi, Dunavu, te preko Drave u Vojvodini, pa mir­ na Bosna. To bi bile granice prema Srbiji. Neki čak traže i priklju­ čenje Sandžaka takvoj Hrvatskoj. Nije nikakva mudrost istaknuti neki radikalski program. Na papiru se mogu stvarati svakojake države i praviti svakojake kom binacije"27). Drukčije prosuđuje celu ovu problematiku oko s a m o s t a l n e hrvatske države Jere Jareb. Ističući da je ustaški pokret „potpuno zakazao u vođenju državnih poslova i očuvanju države u poslijerat­ noj Evropi"28), Jareb postavlja ceo ovaj problem drukčije: „Usprkos zabluda, pogrješaka i nesposobnosti režima . .. četiri godine posto­ janja NDH svijetla je pojava u hrvatskoj poviesti. Hrvatski narod h t i o j e s v o j u d r ž a v u . Naporom i učešćem ogromne veći­ ne hrvatskog naroda država je bila stvorena 10. travnja 1941. Hr­ vatski narod mučio se je, borio i žrtvovao četiri ratne godine, da bi državu očuvao. NDH ne može biti poistovećena samo sa Pavelićevim i ustaškim režimom, nego je se treba, u prvom redu, poistovjetiti s ogromnim brojem pripadnika hrvatskoga naroda: seljaka, radnika, građana, činovnika, profesora, književnika i naučnika, koji su požrtvovano pregarali, stvarali, trpjeli i borili se za njeno održanje. Iako se nije slagala s politikom ustaškog režima, ogromna većina hrvatskoga naroda instiktivno je osjećala, da joj je mjesto na strani njezine države, a ne na strani partizana i četnika. Radi toga jeste NDH svijetla pojava: svijetla je po pregaranju i idealizmu ogromne većine jednog malog naroda, koji se bori za svoju slobodu"30). Postoji na hrvatskoj strani i t r e ć e s h v a t a n j e o držav­ nom položaju Hrvata i Hrvatske. Ono je izrazito jugoslovensko. Njega je izrazio, i to nedvosmisleno, Svetozar Ritig (Rittig) još 28. novembra 1929. godine, kada je osudio Pavelićev rad u Italiji. U go­ voru, održanom na sednici Gradskog vijeća u Zagrebu, Ritig je re­ kao: „ . . . Mi znamo da nad našom zem ljom ima oblaka, ali otvo­ reno ovdje kažem, da za nas Hrvate druge obećane zemlje nema ne­ go Jugosalvija. Nema je, rješenje svih naših želja i svih naših tež­ nji jedino je moguće u Jugoslaviji, jer ona obuhvaća čitav naš te27) Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 201.

28) Jere Jareb, Na istom mestu, str. 124. 29) Na istom mestu, str. 123-124. 30) Na istom mestu, str. 123-124.

756

ritorij u kome žive Hrvati. Zato sav onaj rad dr Pavelića, generala Sarkotića i ne znam kako se tko od njih zove, kao i njihovih dru­ gova, ne izvire iz genija hrvatskog naroda, ne izvire iz njegove kul­ turne tradicije i političkih interesa, nego je služba tuđinskoj misiji, tuđinskoj p o litici. . . Grijeh našoj narodnoj i političkoj nevolji bio je duševni i plemenski razdor između Srba i Hrvata. Svojim soci­ jalnim položajem i svojim svećeničkim zvanjem dužan sam i s p o v i j e d i t i riječ istine pred licem cijeloga naroda. Providnost je dosudila Hrvatima, Srbima i Slovencima z a j e d n i č k u zem­ l j u i d o m o v i n u , pa zato i zajedničku sudbinu i budućnost. Naše duševno, kulturno i vjersko razmimoilaženje ne dade se ri­ ješiti borbom jednih protiv drugih, nego evanđelskim načelom sno­ šljivosti i bratstva"31). Kako je to bilo za vreme postojanja nekomunističke Jugoslavi­ je tako se i danas unutrašnjepolitička diskusija Hrvata, i onih u zemlji i onih izvan zemlje, kreće u okvirima ove tri koncepcije. Teš­ ko je, bez jedne temeljite ankete, reći koliko pristalica ima koja od ove tri koncepcije. Ne bi, međutim, pogrešili ako bismo rekli, da n aj­ veći deo Hrvata želi jednu svoju, po njihovim shvatanjima, slobod­ nu i nezavisnu Hrvatsku. Teže bi pak bilo reći k a k v u i u k o ­ m e g e o g r a f s k o m opsegu oni zamišljaju ovu državu. Da svi žele v a s p o s t a v l j a n j e hrvatske državnosti teško bi se mo­ glo osporiti, ali nije jasno šta koja grupa pod tom državnošću za­ mišlja. Nikola Mandić, potonji predsednik vlade NDH, označio je državno-pravni karakter NDH tako, da je ona „po svome obliku re­ publika, Poglavnik je njezin doživotni predsednik sa svim pravima hrvatskoga Vrhovnika. Hrvatska državna vlada radi prema nalozima, smjernicama i zakonima, koje donosi Poglavnik u ime naroda. Vla­ da vrši upravu u hrvatskoj državi, i zato snosi odgovornost pred narodom i pred Poglavnikom. Poglavnik odgovara Bogu, poviesti i svojoj savjesti“ 32). Ovo bi bila, po svojoj suštini, jedna apsolutna diktatura jedne ličnosti, koja nije ograničena nikakvim zakonskim propisima. 3. Ustaška NDH, koja je trajala od 10. aprila 1941. do 6. maja 1945. godine, kada je Pavelić napustio Zagreb, proizašla je iz sticaja spoljno-političkih okolnosti i iz zabluda tadašnjeg ustaškog vodstva, da će njihova država, s obzirom kako je nastala, moći biti, u pravo­ me smislu reči, nezavisna i slobodna. Ona to, u raznim oblicima i u većoj ili manjoj meri, nije bila za celo vreme svoga trajanja. Kao što 31) U „Pučka p rosvjeta" 1930, broj 1, str. 13-14. 32) „H rvatski narod", 11. II. 1945.

757

je nastala voljom sila, koje su slomile kraljevinu Jugoslaviju, tako je i nestala i, konačno, prestala sa njihovom propašću. Političko vo­ dstvo Ustaškog pokreta igralo je, i na spoljnopolitičkom i na unu­ trašnjepolitičkom planu, na pogrešnu kartu. Jedan režim i jedan poredak, koji je ratovao protiv 1/3 svojih podanika, nije mogao sebi privući šire narodne mase, čak ni one koje su bile hrvatske. Još manje se mogao održati na vlasti režim, koji je bio savezom vezan sa silama poraženim u ratu. U predsmrtnim trzajima NDH, koji su bili uočiljivi, izgledali su pokušaji tadašnjih vođa da se „prešaltuju “ od Osovine zapadnim Saveznicima, dosta naivno. Oni su se po­ nudili Velikoj Britaniji i Americi kao saveznici protiv boljševizma sa kojim su one bile u savezu. Naivno je bilo, najblaže rečeno, verovati da će Velika Britanija i Amerika, u zamahu svojih vojničkih uspeha, hteti da spasavaju jednu vladu i jedan režim, koji su im bili objavili rat. Ima se utisak da je vodstvo NDH, posle istupanja Italije iz rata, bilo svesno da se mora nešto pokušavati, da bi se pripremilo za mo­ menat punoga sloma Osovine. Taj je kurs počeo obrazovanjem vlade dr Nikole Mandića, početkom septembra 1943. godine, da bi bio upotpunjen rekonstrukcijama vlade i pokušajima privlačenja neustaških elemenata na saradnju u vladi; to se, naročito, odnosilo na pristalice HSS, koja nije imala jedinstven stav ni prema ustašama ni prema partizanima. Samo je Mačekov l i č n i s t a v bio jasan: posle zlostavljanja od strane režima, slanja u Jasenovac, interni­ ranja u Kupincu i, posle, u Zagrebu, Maček nije hteo nikakvu sa­ radnju sa ustaškim režimom . .. Grupa Mladena Lorkovića i Ante Vokića, koja je pokušavala da stvori povoljniju situaciju i da pri­ dobije za saradnju izvestan broj vodećih lica i time pripremi teren za kontakte sa zapadnim silama, propao je. Njihov pokušaj je ogla­ šen za zaveru i oni su bili likvidirani. „Gledajući u cjelini slučaj Lorkovića i Vokića treba prvenstveno posmatrati kao pokušaj jedne frakcije u ustaškom vodstvu da se potraži izlaz suprotan službenoj politici. Prikazani slijed događaja pokazuje da je taj pokušaj ostao na samome početku, tj. na uspostavi veza sa određenom grupom HSS i utanačenjem nekih zajedničkih gledišta. Dalje se od toga nije otišlo, jer i veze koje su se pokušale uspostaviti u inostranstvu, nisu imale ozbiljnije značenje"33). Pored HSS, režim je angažovao i Rimokatoličku crkvu, da se založi za spasavanje države. Tome je imala da služi Biskupska kon­ ferencija, koja je održana u Zagrebu marta 1945. godine. Ovu akci­ ju su trebali da pomognu Islamska zajednica i Evangelistička crkva kao i Hrvatska pravoslavna crkva, koja je bila bez nekog značaja. U svojoj besedi, koju je održao prilikom hodočašća u Marija Bistri33) Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 294.

758

cu, 22. jula 1944. godine, Stepinac je branio hrvatsku državu, odno­ sno NDH. Nadbiskup je rekao: „Smatrali, možda, ratujuća stranka, dok ovakvim strahotama pogađa našu zemlju, da je zločin, što hr­ vatski narod svom snagom svojega bića stoljećima teži za slobodom i danas brani svoju državnu samostalnost uz nečuvene žrtve? . . . Da se Hrvati neće nikada odreći svoga prava, u to neka niko ne sumnja . . . Naša riječ M ajci Božijoj Bistričkoj jeste: Pomozi nam! Danas kad se lomi svijet, potop svih mogućih naziranja poplavljuje duše, pomozi hrvatskom narodu, da ostane vjeran svojoj katoličkoj prošlosti"31). Krik za hrvatskom državom izbijao je, usprkos veoma tmurnih perspektiva, iz osećanja Hrvata tih dana. Previđajući stvarnost isti­ cala je ustaška „Spremnost", početkom avgusta 1944. godine: „Rat će se jednom ipak svršiti. Mislimo, da se sa razlogom možemo na­ dati, da će dotle kod ovih izvanblokovskih činbenika sazreti spoz­ naja slijedećih temeljnih istina: 1) Jaka i nezavisna Hrvatska država je zahtjev europske zajednice naroda. Ona je temeljna općeeuropsška i zapadnjačka hipoteka na europskoazijskom putu Soča-Dardaneli; 2) Na Balkanu je nemoguće političko jedinstvo a najmanje ono, koje je provodila Srbija, koja za to ima najmanje i tvarnih i du­ hovnih uvjeta; 3) Na Balkanu je jedino moguća i korisna politička ravnoteža ;4) Bitan elemenat balkanske ravnoteže je jaka i nezavis­ na Hrvatska država . .. Hrvatska mora danas voditi aktivnu balkan­ sku politiku. Ona mora politički djelovati u Srednjoj Europi, ali prije i više od svega Hrvatska mora voditi J a d r a n s k u politi­ ku. Od položaja Hrvata u Sredozemlju ovisi jakost njezinog položa­ ja i značenje njezine politike na Balkanu i Srednjoj Europi. Sredo­ zemlje je naša veza sa velikim svijetom. Jakost našega položaja na Jadranu ujedno znači i sigurnost, da će na Balkanu vladati ravno­ teža, koja je jemstvo, da će Balkan sve više postati europskim"35). Još su interesantne ove teze: „ . .. Temeljno načelo hrvatske po­ litike u današnjem tragičnom vremenu mora biti u nepokolebivom ustrajanju uz stvarnost konkretne hrvatske države . . . Nikakve ide­ ološke simpatije, nikakav teoretski stav u pitanjima međunarodne politike, ništa od svega toga ne smije utjecati na politiku, koja želi biti hrvatska . . . Mi kao p o l i t i č k i n a r o d ne možemo ni u kojoj situaciji napuštati temelj konkretne hrvatske države. Svaku, i najtežu situaciju moramo dočekati sa državom, sa svojom kon­ kretnom državom . .. Ovaj svjetski rat nije isto što i minuli evropski rat. Godina 1944. nije 1918. Hrvatska nije Rumunjska i Bugars­ k a . .. U najtežem vremenu, u toku sukoba gorostasa, treba očuvati državu koja nije samo naša, već europska potreba. Svoj izlazak iz 34) Tajni d o k u m en ti. .., str. 133.

35) „Sprem nost", 6. V III. 1944.

759

ovoga velikoga rata i Hrvatska mora dočekati kao država. Onda će tek biti osigurani rezultati, koji su već postignuti tijekom ratnih zbivanja. Onda će biti potpuno dobiven naš hrvatski rat. Do tada treba ulagati maksimum napora i maksimum odgovornosti, da bu­ de sačuvana konkretnost hrvatske države"36). Sve su ovo bila prazna teoretisanja iza kojih je stajala stvarnost i jedne države i jednog režima u agoniji. Raspadanje, koje je nasta­ lo, nije se moglo zaustaviti: na čelu sa dr Antom Pavelićom, napu­ stilo je ustaško vodstvo Zagreb 6. maja 1945. godine, a samo dva dana kasnije u Zagreb su ušle partizanske jedinice preformirane već u regularne trupe. Sa Pavelićom i uz Pavelića povukla se i glav­ nina ustaško-đomobranskih trupa i mnogo civilnog stanovništva. Tačan broj je teško utvrditi, ali se uzima da ih je bilo oko 130.00037). Pre nego što je NDH prestala konačno da postoji Pavelić je, 3. maja 1945. godine, izdao „Zakonsku odredbu o izjednačenju pri­ padnika NDH s obzirom na rasnu pripadnost11. Prema ovoj Odredbi „sve zakonske odredbe prema kojima se pripadnici NDH razlikuju s obzirom na rasnu pripadnost, kao i svi ostali propisi izdani na te­ melju tih zakonskih odredaba, gube pravnu moć“38). U samrtnom ropcu svoje tvorevine i d e o l o g Pavelić je demantovao sam sebe. Zajedno sa ostalim narodima Jugoslavije i na Hrvate se spustio komunistički bič: tragedija naroda je produžena samo u drukčijem izdanju.

36) „Spremnost", 10. IX . 1944. 37) Sravni: Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 310, beleška 347. 38) „Spremnost", '6. V. 1945.

EMIGRANTSKE VLADE I NJIHOVI PROBLEMI 1.

Nesrećnim razvojem kratkotrajnoga rata, od vlade koja je proizašla iz puča, 27. marta 1941. godine, postala je vlada u emigraci­ ji. Sve do dolaska dr Božidara Purića na čelo, nju su uvek sačinja­ vale iste one ličnosti, koje su u vladi bile 27. marta 1941. godine. Kada je reč o ovim vladama, može se istaći nekoliko činjenica koje su karakteristične za njihov rad. Prva od njih jeste, da su predstav­ nici srpskih političkih partija bili uvedeni u ovu vladu bez da su, stvarno, znali išta i o puču od 27. marta 1941. godine i o pozadini iz koje je on nastao. O tome su, izgleda, malo znali i neki mlađi ofi­ ciri, koji su učestvovali u puču. Slobodan Jovanović veli, a on je to morao znati: „Među oficirima koji su pravili Dvadeset sedmi mart, valja razlikovati dve grupe: jedni, i to su bili mahom mlađi oficiri, radili su iz vlastitih pobuda, uvereni da po svaku cenu valja spre­ čiti vezivanje naše zemlje za Osovinu; drugi, među kojima je na prvome mestu bio Mirković, stajali su u tesnoj vezi sa engleskim agentima i bili su poglavito od njih podstaknuti i ohrabreni. Ta ve­ za između Mirkovića i engleskih agenata bila je mnogima nepoz­ nata sve do Kairske afere"1). Jugoslovenska vlada, sa generalom Dušanom Simovićem na če ­ lu, napustila je zemlju p r e nego što je bila potpisana kapitula­ cija jugoslovenske vojske i time ostavila i vojsku i narod samim sebi. Pre vlade zemlju je bio napustio kralj Petar II. I njegov odla­ zak i odlazak vlade predstavljali su o b i č n o b e ž a n j e iz zem­ lje Englezima, kojima nisu bili dobrodošli, ali su ih ovi iz raznih obzira, morali prihvatiti. Usputne stanice bile su: Grčka, Egipat, Palestina. Dr Branko Čubrilović, koji je bio sa ovom vladom, zapi­ sao je: „Dvadeset osmog aprila održana je prva sednica vlade. Ocenjujući prošle događaje, g. Simović je referisao o našem politič­ kom i vojnom položaju. Govorio je o uzrocima naše nagle vojničke propasti. Zadržao se osobito na komandi generala, koji su se držali i) Slobodan Jovanović, K airska afera. U „Zapisi o problem im a i ljudim a 1941-1944, London, 1976, str. 30.

761

uglavnom slabo i u vrijem e đelimične mobilizacije, kao i prilikom borbi, u koliko je do njih dolazilo"2). Od samoga početka ova grupa ljudi, koja se nazivala jugosloven­ skom vladom, gledala je svoja posla i brinula se o tome da spase i svoje glave i glave svojih najbližih članova porodice, koje su vukli sa sobom. Osim nekoliko stotina oficira i vojnika ova vlada nije raspolagala ničim. Osim, razume se, blagovremeno iznetim kapita­ lom iz Jugoslavije. Taj kapital je iznosio: „78.113 kilograma zlata, u vrednosti od 78,113.000 dolara, koje je bilo deponovano u banka­ ma SAD, te u Engleskoj i Braziliji: oko 1000 kilograma zlatnika, u vrednosti od oko 1,000.000 dolara, preostalih posle delenja i prisva­ janja, od onih koje su pučisti sa sobom poneli na avionima sa Nikšićkog aerodroma; 21,276.000 dolara u đevizima deponovanim u SAD i 3,000.000 dolara u Truskoj; 300.000 francuskih franaka deponovanih u Svajcarskoj; ogromne sume u avansima koje je prethod­ na vlada bila uplatila za razne državne nabavke u inostranstvu, pa je sada pučistička vlada odustala od tih nabavki i avanse povuklo natrag"3). Dušan Plenča navodi detaljnije da je u SAD i u Velikoj Brita­ niji bilo deponovano 66.863 kg. zlata. U Braziliji je bilo deponovano 11.250 kg. zlata: ,,U zemlji je ostalo 9.200 kg. zlata, koje vlada nije uspjela evakuisati prilikom kapitulacije, dok je 1.000 kg. preneseno avionima iz Nikšića u Jerusalem"4). Prebacivanje glavne imovine Jugoslovenske banke u Nikšić izvršeno je između 13. i 14. aprila Bilo je: „166 sanduka kovanoga zlata sa neto-tcžinom od 1,982.20798 unca, 38 sanduka zlatnih poluga sa neto-težinom od 1,612.46305 unci i 82 juta-džaka papirnoga novca i vrcdnosni papiri u iznosu od 40,000.000 dinara. Komandant vazduhoplovstva brigadni general Borivoje Mirković je 15. aprila u 9 časova izvjetio Simovića da svi na Nikšićskom aerodromu 22 borbena aviona spremna da lete"5). Za ovu vladu bilo je tipično i to, da je njena glavna politička odluka posle bežanja iz zemlje, đoneta 6. maja 1941. godine, bila Deklaracija o usvajanju Sporazuma Cvetković-Maček. Tamo je re­ čeno: „ . .. Ulazak g. dr Mačeka i njegovih saradnika u vladu zna­ čilo je najbolju garantiju da je Sporazum jedan od temelja državne politike"0). Još u Jerusalimu došlo je do jednog nacionalističkog incidenta sa hrvatske strane: ,,U jerusalimskoj katedralnoj crkvi „Ecce Homo“ pojavila se jednoga jutra ploča sa natpisom „Hrvatska 1941". Uspostavilo se da je prilog crkvi za postavljanje te ploče dao 2) 3) 4) rata, 5) 6)

762

Dr Branko Cubrilović, Zapisi iz tuđine, Sarajevo 1948, .str. 26. Nikola N. Tomić, Pučisti na tuđoj teritoriji, Melburn, 1971, str. 13. Dušan Plenča, Međunarodni odnosi Jugoslavije u toku Drugog svetskog Beograd 1962, str. 14. Na istom mestu, str. 10. Nikola N. Tomić, Ka istom mestu, str. ’ i.

Ivan Šubašić, koji se u knjizi priložnika upisao kao ,,Viceroy of Croatia“ . Srbi su protumačili da je ovom pločom Ivan Šubašić že­ leo da obeleži proglašenje nezavisne Hrvatske117). U Tantiuri je, 4. juna 1941. godine, rešeno da se vlada ra::deli na grupe i da članovi ovih grupa idu u pojedine zemlje; gro vlade je, ipak, otišao za London; ministri su išli u grupama: „Prvi avion predsednik vlade i ministar spolnjih poslova (Simović i Ninčić); drugi: Šutej, Jovanović i Krnjević; treći: Miho Krek i Milan Grol; četvrti: pomoćnici ministra spolnjih poslova Milanović i Jukić8). Za Sjedinjenje Američke Države bili su određeni: dr Ivan Šuba­ šić, Bogoljub Jevtić, Sava Kosanovie i Fran Snoj; za Kanadu: Miša Trifunović, Bogoljub Ilić, dr Branko Čubrilović9). Ova je grupa pu­ tovala preko Južne Afrike. To je bila većina ministara koji su, 28. jula 1941. godine, održali sednicu. Dr Branko Čubrilović veli: „ .. . Usvojen je moj predlog, da se vladi u Londonu uputi telegram, da prouči pitanje odašiljanja naše političke misije u Moskvu1110). Do toga nije došlo: „Gospodin Ninčić nam je javio iz Londona da, za sada, nema ni govora o odašiljanju jedne naše misije u Moskvu1111). Već na prijemu kod maršala Smatsa, predsednika Južnoafričke Unije, ministri su osetili gorčinu izbeglištva: „K od g. Smatsa osje­ tili smo, i pored uobičajene konvencionalne učtivnosti, izvjesno pritajeno nezadovoljstvo prema nama zbog našeg brzog vojničkog sloma1112) . . . Dok su ovi ministri bili u A frici izvršena je prva re­ konstrukcija vlade: „Svi keptaunski ministri, koji su krenuli u Am e­ riku, ušli su u novu vladu, ali samo kao ministri bez portfelja. To je bio prvi nedrugarski akt Londonske vlade, koja je, ne pitajući drugove iz Keptauna, samovoljno dijelila ministarske portfelje. To je razumljivo i prva klica razdora među članovima emigrantske vlade1113). Čubrilović, Budisavljević i Banjanin krenuli su, 25. av­ gusta 1941. godine, na poziv Simovića za London. Simovićevu vladu opterećivalo je nekoliko momenata. Pre sve­ ga sama njegova ličnost i njegovo uverenje da je on, kao glavna ličnost puča od 27. marta 1941. godine, nezamenljiv: iz toga samouverenja proizlazio je i njegov odnos i prema kralju Petru II., koji je u Simoviću gledao ugrožavanje svoga ličnog uticaja. „Čim je u septembru 1941. godine kralj Petar postao punoletan, stalo se pogovarati o mogućnosti Simovićevoga pada. Ja to nisam uzimao ozbilj­ no, iako je, u vladi bilo neslaganja, naročito između Simovića i Nin7) Košta St. Pavlović, Pad Sim ovićeve vlade. (U „G lasn ik S IK D N jeg oš“, sveska 2. — decembar 1958, str. 67). 8) Mihailo Marić, K ralj i vlada u em igraciji, Zagreb 1966, str. 109. 9) Na istom mestu, str. 117. i«) Dr Branko Čubrilović, Na istom mestu, str. 39. U) Na istom mestu. 12) Na istom mestu. 13) Na istom mestu, str. 40.

763

čića. Prema tome bio sam prilično iznenađen, kada me je toga isto­ ga mesaca septembra kraljica Marija pozvala da mi kaže da je Si­ m ović postao nemoguć . . . Kraljica mi je govorila samo uopšte da bi Simović hteo da bude Antonesku, i da se zbog toga kralj Petar oseća veoma nesretnim, i često dolazi kod nje da plače"14). Odnosi između generala Simovića i dr Momčila Ninčića, koji je bio i ministar spolnjih poslova, pogoršali su se još više kada je vla­ da dobila M e m o r a n d u m Srpske pravoslavne crkve o ustaš­ kim zločinima nad Srbima. „Izvještaj SPC došao je u međuvre­ menu u ruke gotovo svih članova vlade. I sve je odjednom postalo narogušeno, jer su ove vijesti ostavljale na svakoga najdublji uti­ sak. O dogođaju se počelo sašaptavati u četiri oka, i kao da niko nije imao kuraži da o jednoj tako teškoj stvari, kao što bi trebalo, govo­ ri otvoreno"15). Stvar je ipak izneta na seđnicu vlade. Izneo ju je Ninčić: ,,I Srbi su ga shvatili dobro. Hrvati su osjećali da su njime pogođeni. Nisu žustro reagovali, ali se jasno vidjelo da je za njih prerano đa nešto kažu, pošto se još nisu dogovorili i informisali"16)... Postojala je i težnja i gotovost da se učini razgraničenje između Hrvata i ustaša i da se time spreči kolektivna osuda Hrvata. Treba­ lo je da pojedini ministri u tome smislu govore preko radija. Go­ vorili su samo neki. Dr Juraj Krnjević se izletio i dao „Tajmsu" jednu izjavu „po kojoj je budući zajednički život Srba i Hrvata skoro nemoguć ako je ubijeno samo deset hiljada Srba. Tom izjavom po­ čela je i hrvatska odbrana, da bi sa sebe skinuli odgovornost pred istorijom i svjetskom javnošću"17). U vladi su se jasno ocrtavala tri smera: s r p s k i , pojačan ustaškim uništavanjem Srba, j u g o s l o v e n s k i (Simović, Jovan Banjanin, dr Srđan Budisaljević) i h r v a t s k i na ćelu sa dr Jura­ jom Krnjevićem : „On je imao da vodi jugoslovensku politiku sa Hr­ vatima, koji, kao što se videlo po Krnjevićevom držanju, nisu hteli reč “Jugoslavija" ni preko jezika da prevale, i sa Srbima, koji su posle pokolja počeli sumnjati o mogućnosti Jugoslavije"18). Simović je tražio jasnu liniju i u odnosu na Jugoslaviju i na monarhiju, a Hrvati su se držali rezervisano i prema jednoj i prema drugoj. Po­ red toga oni su osporavali tačnosti navedenih činjenica u Memo­ randumu SPC što je bilo, razume se, više nego proizvoljno. Neophodno je, čini nam se, iz više razloga, potpuno tačno prika­ zati k a k o j e i z b o g č e g a došlo do sastavljanja ovog Me­ moranduma SPC i k o su bili njegovi sastavljači. Prvobitna n je ­ gova namena nije bila da se on šalje vladi u emigraciju, nego da se 14) !5) 16) 17) 18)

764

Slobodan Jovanović, N a istom mestu, str. 15. D r Branko Čubrilović, Na istom mestu, str. 45, Na istom mestu, str. 45, 46. Na istom m estu, str. 46147. Slobodan Jovanović, Na istom mestu, str. L ’ O.

podnese Vojnom zapovedniku okupirane Srbije kao podsticaj da nemačke vlasti utiču na prekidanje ili bar smanjivanje, ustaških zločina nad srpskim narodom u NDH. Glavne stvari o ovom Memo­ randumu p i s a c zna iz p r v e ruke, jer je lično u č e s t v o v a o u p r i k u p l j a n j u m a t e r i j a l a iz k o g a je ovaj Memorandum s a s t a v l j e n . Ideja da se taj Memorandum sastavi potiče od profesora dr Radoslava Grujića, koji je za to pridobio i mitropolita Josifa, koji je, i sam proteran iz svoje eparhije (skopske), a kao najstariji po posvećenju, zamenjivao patrijarha Gavrila koji je bio utamničen. Organizacija rada na ovom Memorandumu bila je sledeća: pro­ fesor Grujić je u Muzeju SPC, koji je on osnovao i kojim je ruko­ vodio, stavio prostorije na raspoloženje; tu su dolazile i pojedine iz­ beglice i pojedini izbegli sveštenici. Preslušavanjem ovih lica i beleženjem njihovih izjava rukovodio je tada pisac ove knjige, koji je bio docent pri katedri Istorije SPC čiji je šef bio profesor Grujić. Po Grujićevom naređenju i uputstvima pisac ovoga dela je primao i preslušavao dobegla lica koja su, najviše, slata iz Patrijaršije. U nekim se slučajevima tražilo da dotično lice svoj izkaz đa i pis­ meno što je bilo od velike koristi. Prilagani su, gde je to bilo m o­ guće, i fotografski snimci i dokumentacija iz ustaške štampe na osnovu koje se ponekada moglo proveravati ono što pojedini kažu. Ustašku štampu su donosili i prelaznici iz NDH, ali se najviše na­ bavljala u Zemunu . . . Kada je bilo prikupljeno dovoljno materija­ la za jedan Memorandum, koji bi činio ozbiljan utisak, Odbor če­ tvorice je taj materijal pregledao i ocenjivao i odvajao ono što se moglo upotrebiti. Ovaj Odbor su sačinjavali: profesor dr Radoslav Grujić, profesor dr Pero Slijepčević, profesor dr Momčilo Selesković, koji je pre rata bio lektor za naš jezik na Berlinskom univerzi­ tetu; pored njih i pisac, kao najmlađi član, koji je prikupljao ovaj materijal. Kada je prikupljeni materijal bio pregledan i ocenjen uzelo se iz njega ono što se moglo upotrebiti za Memorandum. Vodilo se strogo računa o činjenicama i za svaki slučaj tražena i prilagana dokumentacija. Polazilo se od toga da treba kazivati samo istinu, a znalo se i to, da nemačko mesto kome je ovaj Memorandum bio upućen, može lako iz svojih izvora proveriti tačnost navoda u Memo­ randumu. Kada je izvršena definitivna redakcija teksta, dr Pero Slijepčević i dr Momčilo Selesković —• obojica germanisti po stru­ ci — preveli su Memorandum na nemački. Kada je nemački tekst Memoranduma bio gotov, onda se posta­ vilo pitanje k o ć e o d e p i s k o p a da ga p o t p i š e u i m e C r k v e . Pošto je patrijarh Gavrilo bio utamničen, očekiva­ lo se da će mitropolit Josif potpisati Memorandum, ali on ovo nije hteo učiniti. Nama su nepoznati razlozi za to, ali nam je poznato da 765

se profesor Grujić, u nekoliko navrata, trudio da privoli mitropolita Josifa da ovaj Memorandum potpiše u ime SPC. Pisac se seća da je profesor Grujić bio i ožalošćen i uzbuđen zbog ovoga, jer je posto­ jala mogućnost da cela stvar propadne . . . Nije se bilo došlo ni na ideju đa Memorandum potpiše Sveti sinod kao kolektivno telo, jer je i za vreme rata Sveti sinod postojao i radio. Nije nam bliže poznato ni to kako se, na kraju, stalo na gledište da Memorandum, koji se podnosi u ime cele SPC, podpiše baš onaj koji je, u tome momentu, bio najmanje pozvan za to: patrijarhov vikar episkop Valerijan Stefanović koji, kao vilcarni episkop, nije mogao bez Patrijarhova pristanka, da vrši ovakve funkcije. On je, međutim, Memorandum potpisao i Nemci su ga primili. Da li je pak sam episkop Valerijan o svemu ovome nešto zapisao, mi ne možemo znati. Isto tako ne znamo ni ko je bio inicijator đa se taj Memoran­ dum poveri dr Milošu Sekuliću i da bude prenet u inostranstvo. Ono što mi znamo i što možemo svedočiti jeste, da je Memorandum savesno rađen i da je bio krik naroda i njegove Crkve u jednom ve­ oma tragičnom momentu. Ovaj Memorandum je pravljen u želji da se pokuša olakšati sudbina i naroda i sveštenstva u NDH, a nije mu bio cilj đa postane ono što je postao u emigraciji: kamen spoti­ canja i još jedan razlog više razdora između srpskih i hrvatskih ministara, koji su bili isečeni iz krvave stvarnosti naše zemlje. Bez da mu je to bila namena taj Memorandum SPC igrao je i u međusobnim odnosima emigrantske vlade važnu ulogu: na nje­ mu su se delili duhovi. Slobodan Jovanović piše: „ . . . Srbi ministri, svi bez razlike, počevši od Ninčića pa do Grola, nalazili su da je pre­ ko potrebno da i hrvatski ministri j a v n o o s u d e pokolje. To je, po ovom mišljenju, bilo potrebno da bi se pokazalo našem naro­ du da pokolji nisu delo Hrvata nego ustaša, i da se stoga ne može zaključivati da Hrvati ne žele zajedničku državu sa Srbima1119). General Simović je pokušavao da lavira između Srba i Hrvata i da drži jugoslovensku liniju, ali ga nisu podržali ni jedni ni dru­ gi, tako da je njegov opstanak na čelu vlade postao nemoguć. Pre nego što je oborena Simovićeva vlada vršeni su, tokom decembra 1941. godine, razgovori između šefova grupa: „Po sporazumu še­ fova grupa formulisana je, 9. januara 1942. godine, ostavka vlade g. Simovića. Generalu Simoviću je izraženo nepoverenje, i to zbog toga, kako se reklo, što nailaze veliki politički događaji, pa se ne veruje da bi u tim vremenima g. Simović bio sposoban da vodi ju­ goslovensku državnu politiku1120). Simović je odbio da podnese os­ tavku i uputio je Kralju jedno pismo u kome je isticao sebe kao no­ sioca 27. marta 1941. godine i tvrdio, sasvim bez osnova: „Revolu­ !9) Na istom mestu, str. 22. 20) Dr Branko Čubrinović, Na istom mestu, str. 88.

766

cionarna vlada koja je 27. marta dobila skoro jednodušno poverenje celoga naroda, predstavlja i danas izraz narodnoga raspoloženja u zemlji. Bitna promena iste bila bi nedemokratska1121). U pismu, kojim je Kralj obavestio Simovića o tome da je sas­ tavljena nova vlada sa Slobodanom Jovanovićem na čelu, pisanom 11. januara 1942. godine, stoji: „ . . . Našu zemlju, koja je ostala bez predstavničkog tela, danas predstavljaju Kruna i političke grupe zastupljene u vladi. Zato sam ja morao pri sastavu vlade pre svega nastati da u njoj budu zastupljene sve političke grupe"22). Na ovo je, 12. januara 1942. godine, Simović odgovorio Kralju: „ . . . Pred­ stavnici političkih stranaka koji se sada nalaze u vladi ne predstav­ ljaju nikakav izraz narodnoga raspoloženja niti imaju ma koga za sobom, te ne mogu predstavljati nikakav drugi Ustavni faktor. Na­ protiv, revolucionarna vlada od 27. marta dobila je jednodušno p o ­ verenje naroda i danas predstavlja pravi izraz narodnog raspolo­ ženja"23). Nijedna od ove tri strane, što se tiče p r e d s t a v l j a n j a naroda, nije bila u pravu; samo je Kralj, i kao ličnost i kao nosilac ideje Monarhije, nešto značio u narodu; bio je, zna se, veoma popu­ laran i ni za koga se, i ni za čije ime, nije u našem narodu prolilo više krvi nego za ime kralja Petra II, i za monarhiju čiji je on bio nosilac. I stare političke partije i general Simović sa svojom „revo­ lucionarnom vladom" nisu u narodu značili ništa. Narod je želeo da bude ostavljen na miru. Sta je narod očekivao od Srba u emi­ grantskoj vladi izneo je Adam Pribićević, 8. aprila 1942. godine, u jednom poverljivom elaboratu o stanju srpskog naroda. Za Srbe u Londonskoj vladi Pribićević je pisao: „ .. . Oni znaju da je Srp­ ska vlada 1913. godine u jesen savetovala Srbima iz Austrije da bu­ du mirni, ako Austrija napadne Srbiju, kako ne bi bili iskorenjeni. Sud istorije glasi — da je Toplička buna 1917. godine bila besko­ risno prolivanje krvi 15 do 20 hiljada Srba. A zar sada da se ova Šumadija i Crna Gora obrate u Toplicu. Naposletku, zar bi danas bilo Srba, da su oni svi hajduci b i li . . . Kako da razumemo držanje Jugoslavenske vlade. Je li ona nemoćna da spreči harangiranje i% Londona i Moskve — u kome slučaju se postavlja pitanje č e m u ć e o n a i kakvi su to saveznici, koji neće da razume da je u pi­ tanju opstanak jednoga naroda. Ili nisu obavešteni o prilikama u kojima se nalazi naš narod — ono što su bili dužni i što su morali svakako znati. Ili se ne može uživeti u ove prilike i ne može da ih shvati pravilno, što je teško verovati. Ili, najzad, više joj je stalo da spašava Jugoslaviju u kojem slučaju je u grdnoj zabludi, jer danas ona ima da spašava samo srpski narod . .. Jugoslovenska vla­ 21) Košta St. Pavlović, Pad Sim ovićeve vlade, Na istom mestu, str. 74. 22) Na istom mestu, str. 78.

- 3) Na istom mestu, str. 79.

767

da je trebala da pozove narod da miruje. To su činile i druge vlade. Cak i Slovenac Kuhar savetovao je Slovencima da se ne laćaju oru­ žanoga otpora, jer ih Mirovna konferencija neće moći dići iz gro­ bova, ako ih ne ostane. A kada bi joj se usudilo to odbiti onda bi trebalo dati ostavku ili naći neki drugi način da izrazi svoj protest. Narod se tada ne bi osvrtao na reči i pozive Engleskog radija i za nas fatalne propagande. . . Izuzev nekih mlakih reči dr Ninčića i Slobodana Jovanovića, iz dana u dan Londonski radio i druge srednje stanice besomučno su razdražavale na otpor. Svaki na zlo sluteći pozdrav: Engleska pozdravlja Jugoslovene, koji se bore u brdima i poljima, stajao je hiljade srpskih g la v a . . . Možda je ime­ novanje Draže Mihailovića za ministra htelo obeležiti da vodstvo mora ostati u rukama nacionalno svesnih elemenata, iako je to ime­ novanje bilo kobno, jer je u isto vreme značilo odobravanje oruža­ noga otpora. Ono je poništilo i one prve reči gg. Ninčića i Jovano­ vića, kojima su pozivali narod da štede srpsku krv“ 24). I, dalje, ovo: „Svet ne razume da članovi vlade ćute, naročito među njima Srbi, puštajući da ispred njih govore plaćeni spikeri ili engleski novinari i drugi Nesrbi, kada u prvome redu treba da govore Srbi, jer je u pitanju opstanak Srba. Nije preterano reći da se svet ovde zgra­ nuo, kada je čuo da jedan izbegli lekar poziva Srbe da ne seju, a što budu posejali da brane od Nemaca motikama i sekirama, niko ne može shvatiti da vlada trpi takve zločinačke provokacije . . . Ju­ goslovenska vlada ne sme nejunački ćutati, puštajući da umesto nje govore plaćenici spikeri i kojekakvi Vučetići, Sekulići i Harisoni i njima slični. To ne smeju naročito Srbi, članovi vlade. Oni neće moći umiriti svoju savest, pozivajući se na dva-tri anemična govora koje su demantovali svojim nehatom i popuštanjem da anonimna sum­ njiva lica i tuđinci šalju srpski narod na klanicu . . . Jugoslovenska vlada mora svu svoju snagu uložiti da srpski narod ne izazove na oružani otpor, jer će u slučaju toga otpora neposredno iza fronta biti satrven. Srpski narod neće da bude istrebljen ni za što, ne samo za SSSR ili Englesku, već ni za Jugoslaviju. Ma koliko ko voleo Ju­ goslaviju, Srbi su živeli i pre Jugoslavije, pa žele da žive i onda, ako bi Jugoslavija morala definitivno nestati. Bez Srba, najzad, ne bi bilo ni Jugoslavije .. . O tome jugoslovenska vlada mora voditi ra­ čuna i učiniti kraj nečovečnoj propagandi koja huška srpski narod u beznadežnom borenju i neravnoj borbi, u kojoj Srba mora nestati. U ovome istorijskom i sudbonosnom času odgovornosti vlade su ogromne pred istorijom i pred narodom. Njena prva dužnost je uči­ niti sve svoje staranje, da narod ostane miran, i obavlja svoje re­ 24) Ovaj elaborat, sa oznakom „poverljivo" pisac je našao u privatnoj arhi­ vi profesora dr Jozefa Matla i iz njega ispisao navedeni tekst. Nije jasno k o m e je ovaj elaborat bio upućen, ni kako je dopao u arhivu profesora Ma­ tla, koja sadrži veoma mnogo materijala o progonima Srba od strane ustaša.

768

dovne poslove. Isto tako njena dužnost je, da i ona sa svoje strane doprinese, da se unese u razdražene duhove i razbijene srpske re­ dove duh umerenosti i međusobne trpeljivosti, duh sloge i pomi­ renja u zajedničkoj nesreći1125).

2. Nova vlada se nije po ličnome sastavu mnogo razlikovala od Simovićeve. Na mesto generala Bogoljuba Ilića za ministra vojske i mornarice došao je Dragoljub-Draža Mihailović; Milan Grol je, po­ red ministra saobraćaja, postao i ministar prosvete, a Milan Gavri­ lović je postao ministar pravde26). General Simović je bio na vlasti od 27. marta 1941. godine do 10. januara 1942. godine, dakle nešto više od deset meseci. On je bio postao nepodesan i kao ličnost, suviše ambiciozna i samouverena, a kao političar, koji nije mogao da se snađe između Hrvata i Srba. „Njega nisu, veli Slobodan Jovanović, kao što se on docnije žalio, oborile ni klike ni intrige, nego ga je odnela jedna velika kriza srpsko-hrvatskih odnosa. U svoje izvinjenje, naravno, on može reći da bi ta kriza, baš zato što je tako velika, odnela i mnoge druge na njegovom mestu“ 27). Mihailo Marić kazu­ je, da mu je general Simović o svome smenjivanju sa vlasti izjavio lično: „Imao sam utisak da su to hteli učiniti sa planom da bi sprečili iznošenje naše finansijske situacije pred ostale članove vlade i da — u vezi sa Subašićevim traženjem da se državna imovina u Americi prenese na njega — zadrže istu u slučaju raspada Jugo­ slavije"28). Ovu izjavu Simović je, navodno, dao Mariću 28. juna 1962. godine . . . Sve što je Simović uspeo da učini bilo je, 19. no­ vembra 1941. godine, da vladama Velike Britanije, SAD i SSSR uputi „Apel jugoslovenske vlade o osudi zločina Nemaca i Italijana nad našim narodom i što su ove vlade službene i javno osudile29). Slobodan Jovanović je ostao na čelu vlade od 11. januara 1942. godine do 18. juna 1943. godine. Zamenio ga je Miloš-Miša Trifunović, koji je opet ostao na čelu vlade do 10. avgusta 1943. godine, da­ kle svega 45 dana30). Dr Branko Čubrilović je pisao: „Dolazak na vlast g. Slobodana Jovanovića . .. okuražio je sve članove kabineta, poš­ to su se oni nadali i očekivali, da će se raspaljene nacionalne strasti početi sada smirivati"31) .. . Kad se našao na čelu vlade Slobodan 25) Na istom mestu. 26) Košta St. Pavlović, Na istom mestu, str. 80. 27) Slobodan Jovanović, Simovićev pad. Na istom mestu, str. 22. 28) Mihailo Marić, Na istom mestu, str. 176. 29) Dušan Plenča, Na istom mestu, str. 49, 93. 30) Košta St. Pavlović, Pad Trifunovićeve vlade. U „Glasnik11 SIKD N je­ goš, sveska 6. decembar 1960, str. 69). 31) Dr Branko Čubrilović, Na istom mestu, str. 89.

769

Jovanović je imao sasvim drugu situaciju od one koju je imao Simo­ vić. On, pre svega, nije lično pripadalo krugu pučista od 27. marta 1941. godine, ali im se je potčinio. On je osnovao pri Predsedništvu vlade V o j n i k a b i n e t kome je bio na čelu major Zivan Kne­ žević, drugi brat Knežević, Radoje, takođe jedan od vodećih pučista, bio je ministar dvora i time imao mogućnost da uti­ če na kralja Petra II. Uz Zivana Kneževića nalazila su se još dva majora-pučista koji su, zajedno sa njim, činili „majorsku ligu“ , koja je dala osetiti svoj uticaj i svoju vlast i u ono malo vojske. I, razume se, na samoga Slobodana Jovanovića, koji nije pripadao nijednoj od političkih grupa, koje su se i u Londonu nadmudrivale oko vlasti iako je ta vlast bila samo pri­ viđenje vlasti. I kao ličnost i kao predsednik „Srpskog kulturnoga kluba“ Slobodan Jovanović je značio mnogo i bilo je razumljivo da su polagane nade u njega. Za Hrvate, međutim, on nije bio pogodna ličnost, jer je kao predsednik „Srspkog kulturnog kluba“ bio pro­ tivnik Sporazuma Cvetković-Maček nad kojim su hrvatski ministri drhtali. Oni su se, od samoga početka, smatrali nečim posebnim od ostalih ministara i išli su svojim putem negujući dobre lične veze i sa britanskim obaveštajnim mestima. Pored ovih momenata Slobodan Jovanović će imati da savla­ đuje i još nekoliko teških problema: za vreme njegovog predsedništva pojavila su se dva naročito teška problema: Kairska afera i traženje kralja Petra II. da se odobri njegova ženidba sa grčkom princezom Aleksandrom. Uz ova dva problema visilo je Jovanoviću 0 vratu i „Hrvatsko pitanje", koje je u svakoj od ovih vlada bilo neka vrsta kobi. Svoje iskustvo sa Krnjevićem i Šutejom u vladi izneo je sam Jovanović u jednom članku32). Iz Jovanovićevog kazivanja proizlazi, da su se i Krnjević i Sutej dosledno ustručavali da jasno 1 odlučno osude pokolje Srba u NDH i da se nedvosmileno izjasne za Jugoslaviju. Oni su i u emigraciji vodili politiku Banovine Hrvat­ ske, mnogo više nego što su imali interesa za Jugoslaviju. Izrazit primer za to bilo je traženje dr Ivana Šubašića, da se odredi i potvr­ di poseban budžet za Banovinu Hrvatsku: ,,U svome predlogu bu­ džeta Šubašić je kao prihode naznačio jednu sumu koju je svu tre­ balo da isplati ministar finansija i koja bi, sledstveno, imala da se u budžetu Jugoslovenske vlade javi među rashodima . . . Priznao sam da ban i u emigraciji ima rashoda oko vođenja svoje kancelarije; ti su rashodi, rekao sam, do sada redovno predviđani u opštem bu­ džetu, te biće predviđeni i u buduće, — čak, ako ustreba, i u većem iznosu nego do sada, ali ti se rashodi ne mogu smatrati kao budžet Hrvatske banovine, kad se ban nalazi van Banovine i kada je njena uprava d e f a c t o prešla na druge"33). 32) Slobodan Jovanović, Hrvati. U „Zapisi" . . . , str. 59-68. 33) _Na istom mestu, str. 63.

770

Hrvatski predstavnici su se brižljivo trudili da svakom prilikom istaknu svoju posebnost — i u vladi i izvan vlade: „Ja sam — veli Jovanović — Krnjeviću u više mahova, i to ne samo u privatnim razgovorima, nego i u ministarskim sednicama, zamerao što ništa ne saopštava o svome političkom radu van vlade, ali on je na sve te zamerke uporno ćutao. Kakav je bio njegov rad van vlade može se naslućivati prema onim mišljenima i raspoloženjima koja je on i privatno, i javno, izražavao . . . Posle oslobođenja Jugoslavije od komunizma, Hrvati su imali pre svega da osnuju svoju s u v e r e n u d r ž a v u ; da li će i s kime ta država stupiti u tešnju ili labaviju zajednicu, i da li će se Jugoslavija uopšte obnoviti, to je tek imalo da se vidi. Imajući stalno na umu likvidaciju Jugoslavije u interesu suverene hrvatske države, K rnjević se potpuno slagao sa Hrvatima u Americi, koji su bili čisti i otvoreni separatisti"34). Za Krnjevićevo shvatanje jugoslovenskih problema, kako ga je Jovanović shvatio, radeći sa njime, rekao je: „N jegova osnovna ideja bila je otprilike ovo: Drugi svetski rat srušio je Jugoslaviju, koju je Prvi svetski rat podigao. Stvari su ponovo došle na onu tačku na kojoj su bile 1. decembra 1918. godine. Hrvati i Srbi imaju da počnu razgovore iz početka, kao da Jugoslavije nije nikada bilo. Razume se po sebi, ako se Srbi i Hrvati ne budu mogli sporazumeti, i jedni i drugi praviće svoju zasebnu državu kakvu mogu i umeju “35). „ K a i r s k a a f e r a " bila je i neprijatna i vrlo štetna za ugled one šake jugoslovenske emigracije koja se našla izvan zemlje posle sloma države. U ovu a f e r u , koja je nazvana K a i r s k o m po mestu gde se odigravala, bila su umešana više v o j n a nego p o l i t i č k a l i c a : vojnici su stvar zakuvali, a političari su mo­ rali ovu aferu da raspredaju. Slobodan Jovanović je imao da se nosi sa tom aferom kao predsednik jugoslovenske vlade, kojoj je jedna grupa oficira, podoficira i vojnika bila otkazala poslušnost. Uzima se da je začetnik svega ovoga i onaj faktor koji je dirigovao stvari­ ma bio V o j n i k a b i n e t pri Predsedništvu vlade koji je bio sastavljen od mlađih oficira, koji su novonastalo stanje bili shva­ tili kao mogućnost, da nad starijim oficirima pokažu svoju vlast. To je, istovremeno, bio obračun i između oficira, vođa puča od 27. marta 1941. godine: uglavnom između majora Zivana Kneževića i generala Borivoja-Bore Mirkovića, koji je u očima Engleza bio gla­ vni organizator i izvršilac puča od 27. marta 1941. godine, za koji se, bez ustručavanja, može reći da je bio delo engleske tajne službe i njenih agenata i da narod sa njim nije imao nikakve veze. Radilo se, dakle, i u Kairskoj aferi o borbi uticaj a i prestiža. 34) Na istom mestu, str. '60. 35) Na istom mestu, str. 68.

771

Ante Smith Pavelić veli, da je imenovanje majora Živana Kne­ ževića za šefa V ojnog kabineta „izazvalo veliko iznenađenje u svim redovima emigracije, jer je to značilo, da je tom mladom oficiru, koji je do tada zapovijedao najviše jednim pješačkim bataljonom, poveren stvarni nadzor nad kraljevskom jugoslovenskom vojskom “ 36) . .. „V ojn i kabinet" počeo je sa penzionisanjem i zaobila­ ženjem starijih oficira i pretpostavljan]a mlađih starijima na vo­ deća mesta „prvenstveno onih iz majorske grupe, pa je kod tih ime­ novanja mimoiđeno 7 generala, 8 pukovnika i 6 potpukovnika, od kojih 10 s generalštabnom spremom. To je značilo da je uklonjen gotovo cijeli starješinski kadar u emigraciji, i da su na vodećim mjestima ostali svega 1 pukovnik i 4-5 podpukovnika i majora, mla­ đih ljudi, koji su svakako imali manje iskustva i spreme za vršenje najviših vojničkih zadataka za vrijem e rata, nego njihovi bivši starješine"37). Brojno stanje jugoslovenske vojske iznosilo je jedva 900 lju­ di38). „Prema referatu Slobodana Jovanovića, predsednika vlade, od 24. januara, vojska van zemlje sastojala se od 7 generala, 27 vi­ ših oficira, 61 nižih oficira, 54 podoficira, 25 vojnih muzikanata i 407 redova"39). Jovanović kaže, da „sva naša vojna snaga na Sred­ njem Istoku nije dostizala ni hiljadu ljudi, i komanda nad tako ma­ lom vojskom mogla se bez opasnosti poveriti jednom mlađem ofi­ ciru"40). Neposredan povod nastajanju Kairske afere bila su penzionisanja, koja je zaključio „V ojn i komitet", kojim su oduzeti položaji generalu Bori Mirkoviću i generalu Bogoljubu Iliću. Penzionisanie oficira s jedne, i njihovo odbijanje da izvrše naređenje vlade s dru­ ge strane, izazvali su ovu aferu, čiji su glavni akteri bili Mirković i Ilić, pukovnik Žarko Popović i major Boško Stanojlović. S druge strane kao vladini kandidati služili su: potpukovnik Miodrag Lozić, generalštabni m ajor Milovan Gligorijević, potpukovnik Baletić i m ajor Novaković. U svojim nastojanjima da izvrše odluke „V ojnog komiteta" Predsedništva vlade, Lozić se oslanjao na ju­ goslovensku ambasadu u Kairu, koja se trudila da se očuva auto­ ritet vlade . . . U svome nastojanju da objasni Kairsku aferu Jova­ nović je isticao da ona „nije bila izazvana, nego samo uskorena Sim ovićevim padom. Još za njegove vlade bio je u našoj vojsci na­ stao rascep između starijih i mlađih oficira. Simović nije mogao za­ vađene strane izmiriti i onda je gledao da bar ni s jednom ne pre­ 3G) si) 38) S9) 4