Jovan Grčić Milenko

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

JOVAN GRČIĆ MILENKO Jovan Grčić rodio se u selu Čarević u Sremu, 15 novembra 1846 godine , kao najstarije dete Todorai Ane Grčki. Ovo selo imalo je dosta razvijenu trgovinu. Među trgovcima se nalazio i veliki proj posrbljenih Grka, od kojih su nastali Gereski i Kostići, poznati kao osnivači stipendijskih fondova za srpske đake. Iz jedna takve trgovačke, posrbljene grčke kuće poticao je i Jovan Grčić, pripovedač i pesnik. On je uzeo prezime Grčić, po svemu sudeći onda kada je počeo da štampa pesme čime je hteo da naglasi svoje Srpstvo kao i mnogi pisci onog vremena među kojima su Atanacković, koji je svoje ime Timotije zamenio sa Bogoboje i Radičević, koji je bio kršten kao Aleksa a nazvao se Branko. Grčić je pesnički dar nasledio od majke, čiji je uticaj na njega bio veliki, trajan i blagotvoran. Posle svršene osnovne škole u rodnom mestu, Grčić je otišao u nemačku školu u Petrovaradin a odatle u novosadsku gimnaziju. U to vreme Novi Sad je bio jedan od centara srpskog duhovnog života. Sredina je pogodovala razvitku pesničkog talenta u Grčića i on je još kao dečak počeo da piše pesme i da i čita na sastancima književnog đačkog društva Pupoljak. Iz novosadske gimnazije, koja je tada imala samo šest razreda, Grčić je prešao u Segedin, gde je u društvu Sloga, nastavio da piše. Otatle je časopisu Danica 1863 godine, poslao svoju prvu pesmu Ne boj me se.... sa sedamnaest godina imao je prvi objavljeni rad. U Danici nastavlja da se često javlja svojim i prevedenim stihovima. Na njegov dalji rad veliki uticaj ima ljubav ka Mileni Stefanović, pošto se 1864 godine preselio u Veliku 1

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

Kikindu. Grčić i Milena su bili susedi, mladi, krotki i bolešljivi i voleli su se dugo i beznadežno. Bila je dve godine mlađa od njega i umrla je 28 maja 1863 godine. On se po njenom imenu po prvi put u književnosti nazvao Milenkom (Od imena tvoga Mileno... Milenkom se pokrstio!) i prvi put se tako potpisao pod pesmom Zaplakaće, koja je objavljena u Danici 1865 godine, kada je Milena već bila umrla. Od tada Grčić uvek uz svoje ime dodaje i Milenko i samo tako štampa svoje pesme. O Grčićevom poznavanju i čitanju nemačkih pesnika svedoče prevodi Getea, Hajnea, Lenaua i drugih, koje je prevodio za časopis Danica. Što se tiče proznog pisanja Grčić je prvo mislio da izda Sremsku ružu, pripovetku iz seljačkog srpskog života. Ako bi uspeo sa ovime onda bi usledilo štampanje alegorijske tragedije Guslareva sreća, Milkina zvezda, skasku sa sela i razne pripovetke iz seljačkog života. Nažalost ove knjige nikada nisu ugledale svet. Osim toga skoro sasvim je prekinuo saradnju sa književnim časopisima; i od kraja 1869 godine do njegove smrti nije se pojavio skoro ni jedan njegov stih. Razlog ovome bile su kritike njegove zbirke pesama u Mladoj Srbiji i Danici, koje su bile vrlo nepovoljne, gde kritičar koji se potpisao samo sa T, zamera Grčiću da mnogo piše a ništa ne kaže, da je bez poleta i osećanja. Nekako pred samu smrt, 1875 godine, u Srbadiji je objavio duži ciklus kraćih pesama pod nazivom Mozaik, ali ne pod svojim imenom već šifrom+++. Ciklus je posvetio Lazi Kostiću. Bolest koju je Grčić vukao od detinjstva (Tuberkuloza) i zbog koje je kao student prekinuo školovanje pojavila se u akutnom oliku 1873 godine u Beču. Pesnik je morao doći kući i opet je živeo kod majke. Ali ni na samrtnoj postelji nije prestao da piše. Da bi živeo mirnije, u proleće 1875 godine prelazi u manastir Beočin. Ali nije bilo pomoći, umro je 29 maja 1875 godine. Pesniko vo telo do groba su nosili njegovi prijatelji, Jovan Jovanović Zmaj, Ilija Ognjanović, Lazar Stojanović... Na malom grobu u porti crkve Beočinskog manastira stoji skromni spomenik sa uklesanim stihovima Jovana Jovanovića Zmaja: Evo ti, gore, evo, Kojoj si tol’ko pev’o Gora ti čuva telo A spomen Srpstvo celo. Grčić je manje poznat kao prozni pisac. Najpoznatije delo mu je priča Sremska ruža, koja je ostala nedovršena, a kao njen uvod je posebna pripovetka U gostionici kod „Poluzvezde“ na imendan šantavog torbara. Ova dva dela su izgleda trebala da budu spojena i postanu roman ali je delo nažalost ostalo nedovršeno. Centralna ličnost pripovetke U gostionici kod „Poluzvezde“ na imendan šantavog torbara je jedan ubogi đavo, „šantavi torbar“ kome ne znamo ni ime i koji je agent na nekoj parobrodskoj stanici. Cela pripovetka sastoji se od dugog, sočnog,

2

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

zabavnog i šaljivog pripovedanja tog torbara, koga slušaju seljaci u gostionici, zajedno sa piscem. Pripovedanje ovog torbara sadrži mnoštvo fantastičnih i neobičnih detalja... Priče i pesme koje su preostale u rukopisu u nisu štampane su nažalost izgorele u ratu 1914 godine... Dvodelna pripovetka Jovana Grčića Milenka, koja se, po mišljenju mnogih tumača, moze smatrati delom nedovršene veće pripovetke, ili čak romana, napisana je u prvom licu jednine. Grčićeva spretnost, ili nespretnost, u korišćenju najrazličitijih narativnih postupaka, dovodi čitaoca do zbunjenosti koju može samo pokušati da otkloni, i to gotovo detektivskim proučavanjem ovog teksta, posebno identiteta pripovedača, njegove vremenske i prostorne pozicioniranosti. Jedna od najvećih opasnosti pri recepciji dela u kojima dominira pripovedanje u prvom licu svakako je poistovećivanje pripovedača sa autorom teksta, i olako opredeljivanje za biografski pristup u tumačenju. Pripovetka o kojoj govorimo gotovo da nam direktno ukazuje da, pored uvedenih, postoji samo jedan, i to autorski pripovedač. Od uvedenih je svakako najznačajniji Šantavi Torbar koga i narator naziva pripovedačem. Prihvatimo li da je pripovedno ja niko drugi do sam Jovan Grčić Milenko, i da pisanje prati potpuni autobiografizam, dovoljno je da zavirimo u istorije knjizevnosti i saznamo podatke o vremenu i mestu pripovedanja, odnosno nastanka ovog dela. Međutim, kako svako umetničko delo, pa i realističko, podrazumeva fikciju, predstoji nam da ovo jednostavno rešenje za sada ostavimo po strani i razmotrimo gde je naš autor mogao da smesti svog imenjaka naratora. Iako bi najlogičnije bilo na početku postaviti pitanje o identitetu pripovedača, mi ćemo pokušati da ga ostavimo za kraj, upravo zbog postupnosti njegovog otkrivanja u tekstu. Prve rečenice, posmatrane nakon čitanja celog dela, otkrivaju nam se kao generator svih nasih zabluda, odnosno Grčićevih nastojanja da nas umetnički obmane. Pripovetka počinje opisom zimskog sumraka na selu. Tu nam sve izgleda jasno - dakle, pripovedač je na prozoru i u prezentu opisuje ono što se upravo dešava. Po tipu naracije zaključujemo da nije sam, odnosno da o svemu što vidi kazuje nekome, nama još uvek nepoznatom. Međutim, ubrzo uviđamo ono što će obeležiti pripovedanje do samog kraja, a to je, sa jedne strane, neprestano smenjivanje prezenta i prošlih vremena, i sa druge strane, mešanje različitih prostornih pozicija, pri opisivanju istih dogadjaja. U skladu s tim, možemo govoriti o najmanje tri vremenska sloja u ovom delu, I nekoliko izabranih vremenskih, tačnije događajnih, odsečaka. Pobrojani, ti odsečci izgledali bi ovako: odlazak u gostionicu i sve što se u njoj dešava (obuhvaćeni pripovednim uvodom), dešavanja u selu narednog dana, put u selo M. tri nedelje kasnije i, na kraju, pojedina dešavanja tokom jedanaest provedenih dana u tom mestu.

3

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

U GOSTIONICI KOD „POLU ZVEZDE“ NA IMEN-DAN ŠANTAVOG TORBARA – JOVAN GRČIĆ MILENKO (Pripovetka iz narodnog života) Dan je na izmaku. Sumrak se polako spušta na snežne krovove malena sela što je u miru čisto zaspalo. Večernji vetar zahukao se sa Dunava, baš kao da se zatociljao na ledu mu, te raspiruje snežne lopte po šorovi i kotrlja smrznute šipurke. On kanda je jedini još što ne miruje; sve ostalo što se na danu žuri, miče se il’ batrga, kao da je izumrlo. Ozebli „grci“ unose s polja sitnariju u „magaze“ (tako nazivaju ponosno svoje budžake), tarući ozeble ruke u podsmeh vunenim rukavicama. Pokadkad i huknu u njih, ili zamlataju njima, kao besposleni ribari kad im se štuke iz dubine rugaju. Ko im tiho, čisto „usiljeno“ kašljucanje razume, razumeće i to da nisu zadovoljni današnjim ćarom. Al’ – njima je to nešto obično. „Na žalost,“ uzdahnuće, kad ovo pročate; no pokraj svega toga, ni jednom od jeda kvrga na nosu ne izilazi. A i kao zašto da izađe, kad kvrga uopšte nikome na nosu ne izlazi – od jeda. Pre trenja; al’ oni ga nikad i ne taru, jer je i onako zadosta crven. Ovo su sremski trgovčići o kojima zborim. Inače – Bog i duša – valjani su. Zaišti štogod hoćeš – u njih je! samo ne želi ništa osim: soli, paprike, luka, pirindža, meda, jagnjede, bibera, roštića, metala, trulih limunova, kamiša, lula, dugmeta, kopčica, konaca, oklagica, žuta-bela-crna i grkljan šećera; voska, sveće, igala, eksera, tutakala, lopata, sapuna, motika, britava, duvana, traka, makaza, lonaca, mašine, tanjira, šerpi, stipse, smokava, šafrana – još možda nekoje neznatnosti, osim znatnog rumenila! To im je sve; no selo je time zadovoljno, pa i oni. I oni, dakle, zalupivši dvokrilna vrata na dućanu i pred njima šarene letvice, na kojima se, uzgred budi rečeno, kvake odavno izjeriše, - nisu više oku na pogledu. Tek što im je maleni žižak u spavaćoj odaji još tinja. Sad je baš pusto... I – na danu ne zvrkti baš Bog zna kako u našem selancu, - i na danu se baš gotovo ništa drugo ne čuje do cvrčanje opterećenih kola, još više taljiga, il’ muklo lajanje golemih pasa što se raskršćem vitlaju. Al’ sad i toga nema; sad je baš sasma mirno... Nije! Kanda još iz daleka dopire zvuk poštarskog roga, što dolazak kazuje. Baš kao da mu razumem zvuke: “Donosim ti vest, donosim ti vest!“ Videćemo, Gornjak se međutim još juče upeo i trese razglavljene prozre na kućercima sirotinje, a zviždi vrh krsta zavejane crkvene kule, što mirno gleda svoje selance. Baš devet izbija. Čisto neobično danas udara; nešto potmulo, nešto tavno. Il’ mi se čini, što sam i sam nešto mrgodan. I sneg se jače spustio; na krila vetra čisto poleće. Sve veze... Kud gledneš. Sve bledo, ledeo, prazno; čisto te i ne godi tišma, a praznina kao da te vređa. Neko „zimsko raspoloženje“ – il’ kako da kažem ? – počinje čisto da ti se nastanjuje u duši. Još samo da s vetrom i ciča dojuri, pa je sve tu. Sve kuće kanda se mrgode, najviše one koje se odavna zabata zaželeše, te jape kao pustoline. Za njih se kao najvećma sneg zalepio, kao da je nakan da ih zajazi. Drevni kapci sa sokaka, kojima boju kiša odavno 4

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

izede, tandrču nemarno, kao da sami sebi ne veruju da su kadri izlepljene prozore da sahrane. Što ih vetar više zavejava, sve im je milije. Pošta prohuja... Čeze mu cvrče pakosno, kao da se grde s grudvama, što im lotre zvrcaju. Ne svira, mora da mu je rog zavejao... Pažnja vrlo retko zastaje kod pojedinih predmeta onde gde ih se više oku pokazuju; usamljene mnogo radije obgrli ili bar dodirne, jer joj se čini da su joj oni jedina zabava. Tako se i meni u ovaj mah učini. Da zavejana poštara sred varoške gugule međ šarenim čudom opazih, tek što bih ga glednuo – već bih ga zaboravio, već bih ga se i zasitio, kod drugih, daleko šarenijih, pa možda i milijih predmeta i upliva, ovako, gde mi je oko željno promene, gde mi je misli skučen zamašaj, čisto mi dobro dođe to zavejano poštarče. Čeze mu odavna već ne vidim, dahtanje hata davno mu već izumre, al’ mišlju neprestano još sam kod njega. Pred okom mi tajne njegove; kao da vidim malu mu torbicu, u njoj sijaset manjih i većih pisama; kao da im čujem nerazumne zbore, izmišljenu iskrenost. Još više, vidim ih dublje, sva su mi pred okom otpečaćena, i ja ih čitam netremice... Oh, čudne nevolje! I nehotie ptam se – je l’ zbilja? Maleno poštarče! laka ti još torbica, kod tolikih tereta što se u nju smestiše!.. Dugo još premišljah o njemu, dugo mi još pred okom beja; al’ tako je na selu, gde se jeditog predmeta i suviše dugo sećamo, jer promenu česo „zaman“ izgledamo. No i to prođe. Htedoh već saći sa prozora, al’ mi se oko nenadno zadrža na gomili seljana, koje u sumračku jedva raspoznah. Uputiše se glavnom birtu kod „Polu zvezde“. Pogledah ih bolje i opazih među njima i šantavog torbara, koji veštije gata i beneta nego što torbe ušiva. Nešto mi se neobično miču; kanda su veseli, ili su spremni da se vesele, a nešto i mene neobično privlači ka njima, kao da sam i ja voljan s njima da provedem. Da, voljan sam; ta mi je volja „uteha“, ne samo onda kada sam na selu. Ja svugde milujem dobre seljane; a naime one koje poznajem, kao ove o kojima zborim. Jeste, ja odveć milujem dobre seljane! Misli su im iskrene, a srca zdrava. U reči njinoj opažam čistu istinu, koja ih uznosi. Niska zabluda – teško da ih okuje. Oni su prosti, al’ im prostota priliči, niti ih truje, kao silom-znalca neznanje! Oni su vični tegobi, pa je nadbiju; mekuški posao ne znaju; za nji je „praska“ ništava. Jeste, ja odveć milujem dobre seljane! Pa zato mi nešto odlanu kad ih opazih, i ma da ih vasceli dan pozdravljam. I opet bi’ ih čisto pozdravio! I to sada, baš sada! Nešto me privlači toj družinici, nešto vanredno mi obriče „persona“ torbareva i njegovo čudnovato kretanje. Hajde da im se primaknem. Ni dobrih pedeset koraka, a ja već pod „osvetlljeni“ prozori slavnog birta. Čuje se klika i žagor. Pogodio sam dakle; veseli su, ili će se veseliti. Meni je oboje po volji. Zastanem malko na pragu, koji se isuviše snegom okitio (valjda su opanke tu otresali), i pogledam čisto i nehotice na „cimer“, što se pod strehom, na lipovoj motci, nemarno

5

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

njihao. Potpisa ne mogoh proučiti, smoždile ga godine, al’ znadem da ovako glasi: „Gostilnica kod zvezde.“ Kod „Zvezde“, reći ćete; ma, ti reče: kod „Polu zvezde“. Evo rebusa. Vo vremja ono kad još tabla koja zvezdu pokazuje beše čitava, beše i zvezda cela, i gostionica se tada zvaše: kod „Zvezde“, sada, pak, kad joj polovinu, i to veću polovinu, vetar ocepi, zove se: kod „Polu zvezde“. S pravom dakle, jer zvezda nije, kao one na nebu, savršena. Birtaš, brat Imro, ne htede da je usavrši, on ti kazuje: Oni gosti koji dolaziše pre „Zvezdi“, i to ne samo zato što je bila „cela“, ne izostaju ni sada kad nije cela, a oni gosti (tu bi se nasmejao) koji pre ne dolaziše zato što se gotionica zvala kod „Zvezde“, dakle čitave zvezde, dolaze sada opet zato što im je po volji kad nije čitava, što se dakle zove kod „Polu zvezde“. Neka nikog ne buni, dakle, što je bircuz samo kod „Polu zvezde“, baš kao i one što ne „žinira“ što se malo čas u njoj nastaniše. Pođoh i ja. Govor se još jače razvio. Čuje se baš podobro, jer živoj reči ne fale krila. Uđem. Kraj podugačkog stola, što se na glagolj savio, sede ih sedmoro, a mlada birtašica baš im pripaljuje još jednu lojanu sveću. Mora da je iskapala kecelju, jer se jedan od njih grohotom smeje, pokazujući prstom na nju. Pred svakim holba rumenike, a na sredi povelik bokal, koji takođe teško da nije crvenilom postavljen. Na prvi pogled i torbara opazih, koji baš na sredi“tronuje“.Valjda je slučajno prosuo papriku po stolu, kad je čisto krišom dlanom prikuplja. Toliko na prvi pogled. Međutim prekinem im dišput kad im „dobar večer“ nazvah. Čisto se začudiše. - Bog dobro dao, gospodine! - Odazvaše se svi, a za njima i krčmarica, koja se zablenula u moj šareni šal, baš – što ’no reč – kao tele u šarena vrata. - A od kud tako? – pridoda kranji sa leva. - Dođoh, evo, na divan. Društvo vaše mi prija, pa sam ga potražio i, evo, našao. Je l’ pravo? – zapitam ih i ne čekajući na odgovor, koga me ipak sa „dakako, kume!“ baš licem šantavi torbar udostoji. Da, sladjašči naš torbar! Kome je svako kum, il’ još bolje, koji je svakome kum!. Sednem ja do njega. Tu mi je kao najdraže bilo. Još se i ne smestih, a već mi čašu napuni. Kol’ko na prvi mah opazih, on je sve posluživao. Zašto, to u onaj par ne znadoh. - A gle, zar i ti tu, brat-Andro? – oslovim iznenađen svoga poznanika, koji me još kao dere milovaše. - A da, gospodine, tu sam. Ta kako ne, za Boga, kad sam kum i prvi komšija kumatorbara. - Kao kako ti to razumeš, brat-Andro? – zapitam ga ponovo. - E, ’vako. Ko bi s kumom kad ne bi kum, pa još komšija? Ta ja sam mu, eto pitajte ga, - tu bi brkove pogladio – prvi i čestitao. - Šta, zar imen-dan? - Upadnem mu naprasno u reč. - He, he, kume! Dakako“ - progunđa torbar zadovoljno, - al’ gospoda ne znaju kad je sirotinjski svetac! No, ne primi za zlo, kume, ti znadeš da si ti naš. 6

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

- E pa čestitam, kume, čestitam! Svako dobro, kume, svako dobro! Iskrena želja svagad je dobro došla! Jel’ tako? - Tako je, Bog me! – svi kao jedan odazvaše; a kuma-torbar stiše mi desnu, kao da mi zahvali. Nato se podiže, zevnuvši „otezatelno“ i ode da prišapne krčmarici nešto na uvo. - Je s’ čula, Tinčiko, samo „fajn“! – toliko sam razabrao, pored svog šaputanja. - Ni brige, s mesta! Ona opet njemu. Zatim oboje iziđoše. Rekao bih da kuma-torbar nešto naručuje. Najposle, ne saznam. Međutim pogledim klupi, koja se još“nezauzeta“ duž astala pružila, i opazih egedu na njoj, koju dotle zaklanjaše neka šarena cica-maca, što sada predivo ostavi i za gazdaricom maučući izleti. - A ko svira? - zapitah veleglesno. - Brat-Mića! - Odazvaše se više njih. - Pa de malo, nek’ se čuje! - De, de! - svi prihvatiše, a on se latio i ne ustežućoi se, poče da udešava... Neka ga, nek’ udešava. A ja ću međutim pogledati malo bolje oko sebe. Sad mi se kao i najbolja prilika daje da celo društvo okom promerim. Soba u kojoj sedismo otegla se do nedraga. Al’ zato je uska, da već uža i ne može biti. Sa gredica, koje odavno pocrniše, spuštahu se poduge šarene trake, koje razne zanatske sprave vezivahu. Cej se ovde nastanio. Brzoruki pinteri obesiše ponajviše svoju „utehu“ – maleno burence – no koje se, možda baš zato što je najuzvišenije, malo izjerilo. Slavina mu je okićena dućanskim cvećem, koje, na žalost, muve nemilosno ispljuvaše, te se ne raspoznaje da l’ su bele il’ rumene ruže bile. Sad ih „crnim“ moramo nazivati. Krojači – ni bolji, ni gori – obesiše, opet, baš nad vrati, tanani rif, a po njemu ispisaše imena sviju „šnajdera“ što se u selu pomaljaju. Ja sam tri svega opazio, al’ jedno samo pročitao: „Štricl“. Kolari, opet, stali su na suprot prezrenom rifu, pa mu čisto prete golemim točkom, u kome pauci krasnjejšu domovinu sagradiše, kakve u svoj Ugarskoj ne možeš naći. I na taj način, - šta, opet, sve da ređam, - behu svi ostali slavni zanati na gredicama zastupljeni. Uz golemu crepnju peć, za koju bih – i ma da je glupost – čisto rekao da je i od same kuće starija, pružio se „kelneraj“. Šarene letvice ogradile ga sestarski, pa se čisto ponose raznovrsnim cimentama, što ih okitiše. Povelika korpa s okorelim kiflama i zemičkama, koje možda celo leto tu za usti uzdišu (ovo je pojezija) izvrnula se naopako, pa miruje pod masnom klupicom, koja se s tri noge upinjaše upravo da stoji. „Hop!“ – prepuče žica onom što udešava. Dade mi se dakle još malo vremena da društvo promerim. Svi su mi poznati, osim dvojice. Rekao bih da su Bačvani. I odelo im to isto kazuje. Naš Sremac nikada ne ume ’nako lepo da zaveže pošu na dugme kao Bačvanin; niti da savije zulove za uvo ’nako đavolasto! Baš kao Bačvanin što ne ume obojke da privije kao našinac. A, to nema sumnje da su Bačvani! Pa ja bih još i to dometnuo: da je baš otac i sin. Boga mi, tako će i biti. Momče garavo taman za ženidbu – nešto cifrasto odeveno, možda dođe i da se oženi? Videćemo. Tajka nešto mu suviše pljucka, baš kao da se jedi što brat-Mića nikako da udesi, ostali – Sremci – gunđaju nešto nerazumljivo, i jedino kao da 7

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

pitaju: „A gde je tako za dugo kuma-torbar“; drugi, opet, polako zvižduću, zablenuvši se u nestašnu sveću. Jedan od njih pogledaše počešće i na moju kozju bradu, no ja se učinim kao da ga i ne vidim. Nato, evo ti i torbara. Za njime se batrga Baja svirac, noseći pod pazuvom gajde u vunenoj marami. Dakle i o torbaru da čujete, a on nas se najvećma i tiče. Torbar, šantavi torbar, jer je zbilja šantav (neću da vam kažem kako je ošantavio, jer će vam to on i sam posle kazati), torbar, dakle, to vam je mustra od ljudi! Ne po spoljnom obliku, jer bi inače svi ljudi „trebalo“ da budu kao i on, šantavi, već po unutrašnjoj vrlini. Ne, okrom šale, toga nema u selu ko bi rekao da torbar ne vredi više nego cela Č... agencija, na kojoj je „on“ agent (inače ga ne bi ni sravnjivali s agencijom!) no okraj sviju ostalih vrlina kojima se on ne ponosi, najveća je ta što ume da pripoveda ’nako kako mu Bog zapoveda. „To više ne rodi!“ uskliknulo bi svo selo, sva – agencija! On živi dosta siromašno, al’ ne sasvim. Šta više, on ne živi ni siromašno! Oprostite, zarekao sam se. On ima svoju poštenu kuću, u njoj svoju poštenu babu, svoju pošt... oho, svoju vrednu kobolu i taljiške gvožđem okovane: „da se čuje kad putuje“. On živi lepo, i niko mu ne zavidi. Čudo, samo bi mu poneko hteo nogu da podmetne što se „agenture“ tiče, al’ „vsuje“, torbar se ne da - dok ga je! On služi toliko godina već „cesaro-kraljevsku-dunavsko-paroplovnu agenciju“, i služiće, baš uprkos! Kako bi se s njome razvenčao kad se tuna i „proslavi“. Proslavio, da bogme, a šta vi mislite? Zar mislite ne? Hajde, pitajte „čestnu“ publiku, pa ćemo se mahom opravdati. O, mnoge slavne daleko teže staje „proslavlenije“ nego našeg deliju. On – šalu za pojas, pa kvit! S njom se dakle na lak način „uzvisio“. Da, al’ što i da raspitujete, kad vam ja kažem koji ga poznajem od godine koja me s tablicom u školu otprati da se učim“sricanju“, kad je on već „uveliko“ pridikovao, naravski, opet – na agenciji. Kao malo derle, parče pajaca u šiljatoj šerpi, skakutao sam okolo njega, molio ga da mi prikaže koju pričicu, kako prevari vilu i opazi đavola – budi Bog s nama! – kako se dotaknu repa veštičinog, i šta ti još nema! Da, molio sam ga i molio, a kad se ne hte da odazove, beše mu nagrada ova pesmica: Šantavi torbari, Đavolski vladari, Pošantaj nam, de! Pošantaj nam, de!... Tako ja; a tako i svi ostali koji u školi sricahu, a ovamo na polju na sva usta... No on se nikada ne naljuti. Zato jedni kažu da ima srce – guščije, drugi opet – iz pizme – da ga i nema, već da su ga veštice pojele, s kojima on tajno „šuruje“. „I šurijem!“ rekao bi im na to kuma-torbar kuražno, huknuvši u levi dlan, na kome zatim desnim palcem neko „tajanstveno“ slovo prekršte, šta time misli, to znade on i onih kojih se tiče. No da ga in korpore vidimo. Kao što vidite, omalen je. Možda je samo zato omalen što je šantav. Zelenkaste oči nešto nemilo glede, pa zato možda i trepti više no što bi trebalo. Brkovi, retki do zla 8

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

boga, mirno se predali tanko zasečenim usnama, koje retko miruju. Smeđa im boja pila u bratsvo beloj. Skoro će ova poslednja da osili. Špicasti zulovi, nemeški zakovrčeni, vire nemarno ispod masna šešira, koji odavna svoju pantljiku traži, al’ mu gosa ne da da je nađe. Možda zato što se odlučio da za nju lulu zadeva, il’ zato što se uverio da i samim obodom može lepo da je smesti. Zagasiti prsluk i sad je, vidiš, nehatno zakopčao; na dvanaest rupica sedam dugmadi. Pet, dakle, otpalo, s tri je zakopčao, a četiri se otromboljila, tek da se otkinu. Međutim se kuckaju na svaki pokret, - a torbar to možda i ne voli, inače ne znam kako bi mu baba to predvidela. Pojas, od žuto-zelenkaste dizge, pritegao je podosta; no sada kanda već dotraja, jer se otrcao; a i pređica se već izjerila, pa ije ni čudo što mu se sve rupice na čakširama istrcale. Na plavom lajberu nema mnogo zakrpa, al’ nema ni malo: onako, u srednju ruku. Jednu mora baš ovo da je dometnuo, jer je najsvetlija, premda se i one druge sijaju – od masti. Al’ nije čudo: torbar svagda fenjer opravlja i pali, no zato se i vidi još s futoške agencije! Pa onda, poglete mu čakšire! Nešto ih je suviše nabrao, a kanda su nešto i kratke, naime na onoj nozi kojom češće poskakuje. Il’ možda ih je podigao, da se opazi kako vešto pripleće crvene opanke, na kojima se čitava lojana sveća od tri milice (krajcare) smrzla. Ko bi znao zašto baš tako odviše pantalone podiže; a ako nije baš od moranja, onda ne bi trebalo, jer mu obojci šare izgubiše, pa baš nisu više za oko. Eto, to vam je torbar, i takav stoji pred nama, samo što se još malo smeši, koje mu baš – uzgred budi rečeno – lepo ne stoji, i št odesnom rukom, na kojoj su dva „olovna“ prstena (nije, jedan je od mesinga, nisu dakle oba od olova), i što desnom rukom Bajine gajde odvija, koje se opet spuvaše,kao i da ne misle više da bruje. - Sad, Bajo, zasviraj, da mi srce zaigra, kad noge ne mogu! - započe kuma-torbar, namignuvši đavolasto na birtašicu, koja s novom, da kažem čistom keceljom sada uniđe, da nas posluži još gromovnijim vinom. I kosu je kanda malo uglancala; al’ ništa. Gajde zabrujaše. S njima se i egede pobratimiše, pa vezu sitno, tanano... Kako kumatorbar da ne nakrivi šešira kad i sam ja, pobečeni kaputlija, mahom planuo? Svi se nekako uzmigoljiše, a vraška birtašica kao bajagi i nehotice podiže šarenu suknju: samo da joj se vide crvene cipelice, sa grošić-štiklama i plavom pertlom, što joj se đavolasto obvila oko punačih nožica. Da, i ništa drugo, već bi sve zaigralo. Al’ ima kade, kao veli torbar, te pevucka cifrasto. Majka Maru kara, Pa joj prigovara: Što mi bereš sasu, Što mi ljubiš Vasu Nevinog! On vodi, a mi mu pomažemo. - No da se malo kucnemo! – reći će na to brat Mića, koji je valjda prvi i ožedneo gudeći nestanimice. - Spas’ Bog! U zdravlje našega kuma! – podviknemo svi i kucnemo se. 9

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

- I u vaše, - otpozdravi nam ljubazno. Na to će brat-Andra ovako: - Je s’ čuo, kume, hajde nam malo pripovedaj! Znaš, nemoj da cifraš, već počni ’nako kako si i do sad počinj’o. - De, de, kume! Ta to nam bar nećeš odbiti, - prihvatamo i mi ostali, a Baja već tutnuo gajde za leđa, naslonivši im prdaljku mačketini baš na leđa, koja se dotle prućila na klupi, baš ’nako kako joj se hoće. - Pa hajde, pa hajde, pa hajde! – Odzove nam se na to „pozvani“, urnisavši levim rukavom pepeo što mu se iz crvene lulice po stolu prosuo. – Pa hajde, baš kad je tako, ponovi i opet, a mise čisto unapred zadovoljismo. - De, kumašine, ono što te na Testeri snađe! Znaš, kad te je ponoć u šumi uhvatila? - zamolim ga napose još jedared, a on tek klimnu glavom, kao da mi kaže da je i on baš to namislio. Mi mu se primačemo bliže, i on započe: - Bogme, prošlo je tome već dvadeset i dve... nije! Dvadeset i jedna godina, kako se zbilo ovo što ću da vam pričam. Dvadeset i jedna, jest, nije dvadeset i dve, al’ će do godine i toliko da bude! Bože moj, baš ti godine lete, kao dani, pa se čovek i u njima zabroji. Da, da, zabroji. Tu bi zastao i, zagledav se u čađave gredice, počeo još i na prste da proba da l’ se baš zbilja zabroja. Ko ne zna šta time smera, taj ser lako i ne seća; no ja koji ga znadem baš k’o i grošić onaj što vele „s brkovi“, ili staru krajcaru, uverih se i opet o kumovom „huncutšagu“. To mu pročitah iz očiju, koje đavolasto skakutahu s jednog radoznalca na drugog... U kratko, prvom rečju još, hoće evo da obmane mile slušaoce – naime Bačvane, - da im pokaže kako on to sve „pinkthil“ govori i računa; kako ništa ne sme da izusti što nije istinito; kako kod njega nema varancije ni u dlaku nekmol’ u scelu godinu; kako kod njega ne sme niko ni u šta da sumnja. - Jest, upravo dvedese i jedna, baš o Mitrovu-dnu, navršilo se, - doda on „merodavnim“ glasom, kao bajagi sad se uverio da je baš tako. – Pre tol’ko godina, dakle, snašlo me čudo neko koje ne želim da me još koji put snađe. Čudićete se; al’ tako je! „O Mitrovu-dnu, dakle, krenem vam se ja iz Grgurevca – tako pred veče – na taljiga, i ošinem malo pojače svoju mrkušu, ne bi l’ još za vida planinu prosekao. Jest, lako je misliti, no teško izvršiti! Nije to kec-mec, već nije se baš dalo; neki handrak se umeš’o u pos’o, pa kvit. Hej, ta da sam znao, ne bi’ se ni kren’o ni za koje novce! Al’ baš sam morao... Svemu je moja baba kriva. Ma, nigde je nema! Tek što se dva dana van kuće nađoh, već mi poručuje da se ne šalim, već odmah da dođem. Šta ona pod tim „da se ne šalim“ razumeva, i danas ne znam; dosta kad vam kažem da sam hitio baš li toga radi. Onda smo još bili mlađi... He, he, mlađi... No kraj svega toga, da sam znao što nisam, ne bih se kren’o ni za nemešag! Pripnem se uz goru – to samo ja i mrkuša znamo kako! – i tek što se niz breg spuštati stadosmo, a neki vetar – tu nema ovamo-onamo, već baš sam đavo 10

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

posl’o ga – usićio se pa duva, duva... svira i opet duva... Misliš, šumu će da ponese, a s njom bogme i mene s teretnim taljiškama. Bilo je tu nešto malo kukuruza, a bogme podosta soli u kamenu, koju sam grk-Panti nosio. S vetrom se pokrenu i snežina, pa ni oka da otvoriš! Natučem šubaru na uši, tek što škiljim ispod nje; zavijem se pobolje u opakliju – lane su mi je baš vodeničari – da Bog da nikad više somunčića ne mesili! – u Banoštoru ukrali, - i prebacim još preko šubare i pokrovac, koji me skrivaše od snega, što sa granja kao besomučan u grumenima drobio. Kad bih hteo da slažem, ono bi’ rek’o da sam dvesta puti zapao u snežinu i posrn’o preko oštra kamena,al’ ja neću da slažem, pa zato velim da je sto puta bilo! Sad kucni ovde, sad tucni onde, pa sve tako. Pati se uz to još i smrče! I u z’o čas, šta ćiu sad? Ošin’o bi’ mrkušu i bolje, al’ bojim se skrhaće se i polupaće i ono malo zuba što joj za spomen ostaše; a drugo, i njojzi je đavo na krkači... Al’ u nevolji toj zvrcnu mi nešto u glavu, što me – k’o reko bih – malo okuraži. Setim se na Testeru, što se pod paninom skrila, i odma naumim da se bar do nje dovučem, ’de ću bar krova naći, i ma da je pusta... - A kakva li je to pustolina, ta Testera? – upao bi mu u reč na to naš radoznali Bačvanin, koji se međutim nalegao na sto, tkao da ga se niko drugi ne tiče do zapureni torbar, koji i suviše cvrkuće nudeći društvo da s njime pijucka... - Evo da čuješ – odazove se ovaj, i već zinu da mu „trogatelno“ i nacrta te nakarade, al’ neko s’ polja zakuca, baš pojače, i povika potmulo: „Otvarajte!“ Krčmarica poskoči munjevito, da joj uštirkane suknje zašuštahu, i nestade je u odaji, a mi se zagledasmo koje u prozore, na koje zakucaše i koje nam sad vetar drmusa, a koje opet u vrata, na koja izgledasmo novodošle. Čujemo govor u „kongu“, a naime krečeći glas hitre Tinčinke, koja se kao veverica razbacuje. - Ta kazl’a sam već, hiljadu puti valjda, da ne mogu cigana da trpim; i opet me handrak odnese... tamo na levo, zar ne vidite vrata? – i zatim se okrenu ključetina u bravi. Zaključala je valjda „kong“ za njima. Malo zatim vrata se otvoriše, a dva kuma – cigana – uniđoše veličanstveno. - Dobar večer! - Bog pomog’o, kumovi! A od kud? – zapita ih torbar osmehnuvši se đavolasto. - Vetar ih don’o! – uplete se krčmarica sa vrata još u divan, i kako se vrcnu netašno, zape suknjom za ekser, na kom se „plekana“ nategača njihala, i odvali baš podobar komad od karnera. - A ha, ’o’š ljucki! – nasmeja se torbar i gurnu mladoženju nezgrapno. - Pa bar da je za koga, sveđ zbog crni gurb... – čusmo Tinčiku da progunđa kroz zube, zalupivši sobnja vrata da se nad njima malter zatresao, a s njima bogme i „nepomični“ rif šnajderskog carstva. - Lakše, lakše, gazdarice, - usudi se jedan od prišelaca, stariji po izgledu, i uputi se s pajtašem drugom stolu. 11

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

- A šta ćete čak tamo? Valjda još jednu sveću da pripalim, zar vam nije dosta dve? Zar se ne umete primaći? ’Oćete l’ vina? – zagrmi ona jedno na drugo, kao da im pokaže kako se do pete najedila. - Vina, dakako, - odazvaše se oboje, gurajući nogama snežan prtljag pod sto. Primakoše se k nama. Pogledam ih bolje, i učini mi se kao da jednog od njih poodavna znadem, i to onog izdrapanog; stariji pak beše baš ugledno odeven, čisto bi čovek rekao da im je - knez! Velika srebrna dugmad na prsluku, tuce ne fali, baš se fajn sijaju; a zlatan prsten na kaži baš dosta obriče. Nije ovamo-onamo, već baš – knez! I poša mu nešto kazuje; i šešir kanda je uglađenijji, ma da mu se obod snegom pobelio; i zulovi kanda se udesnije previše, ma da ih je vetar zamrsio. U krako, ovo će po svoj prilici biti – knez! Licem knez! Šteta što ne imadoh kade da razmišljam o njegovoj kneževini, možda bih pronašao da njegova okovana palica više izrađuje nego „strožajša“ naredba i zakon drugih kneževa. No pokraj svega toga, onaj izdrpani većma me zanimaše. Što ga više posmatrah, sve me većma zabavljaše ta misao, da ga od nekuda znadem, i to baš dobro. Nešto mi nepravo beše što ga opazih, a ne znadoh zašto! On se međutim zagledao u bocu s vinom koje im krčmarica dotle donese, i izgledaše mi ka da ga se mi svi baš ni u dlaku ne tičemo, ili bar da ne sme u nas da pogledi. Ovo poslednje učini mi se preče, i ja odmah pomislim da se baš licem od mene krije. Ovo me još većma uzbuni. Neki handrak jeste, ma ne mogu da se dovijem. Sve nadaleko pomišljam, a ovamo mi se opet čini da mi je nešto baš pred očima. Sve koješta mi proleće kroz glavu. Pogledam ga i opet, ali zaman; baš kao da čekam da mi on sam razjasni. Tol’ko tek da znadem da mi u sećanju nije kao što je zapisan. No da se ne zatrčim u sumlji, il’ šta li je? tako pomislim i okrenem se opet k mojima, koji međutim nategnuše torbara da produži svoje. I krčmarica, pridenuvši karner velikom „pčijodom“, opet se primakla stolu i baš u taj par poče da useknjuje razgorele sveće. Ko je kriv što joj ’nako drhće ruka, a u njoj mukamuze škljocaju, te ne može ljucki da usekne? Svi joj se smeju, a ona se ugriza za usnu. Od jeda odgurnu i mačku s klupice, da bar na njoj srce iskali. - Elem – započe torbar – ’de sam stao? Da, da, ti me zapita, prijaško, nešto za Testeru. Bačvanin klimnu glavom. - Elem, Testera, to vam je kućerina pod planinom kojom sam, k’o što znate, o Mitrovu pre tol’ko i tol’ko godina putov’o, kućerina sada stara i opala. Testerom je zovu zato što je negdašnji spaija – k’o da ga gledim, baš je stasit bio! – tuna drva testerio. Onda vam je tu vrvilo od ljudi! Bože moj, baš je vrvilo! Kranjaca – na svaki prst po pedeset! Sva se gora tresla od lupe. E, Boga mi, - tu bi uzdahnuo – al’ onda se i zasluživalo. Tu vam je sirotinja kucala, al’ i nakucala sebi krajcaru, lapu krajcaru; a sada, baš je drukčije. Sve, pa i Testera, jer je i ona opala. Još onda kad sam se gorom spuštao bila je pusta, jer baš nekako one godine nestade spaija – kažu da su ga otrovali – i tako svo dobro propade. ’Degod šta 12

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

osta, pusto. Tu na Testeri samo stanov’o je još neki... čekaj!... zvali su ga Miler... jest Miler! Starkelja, tek što se mic’o, stanov’o je tu dakle, al’ ne uvek. Retko da ga čovek tamo zateče, sve se nekud lunjao, sve je nešto cunjao. Neki govoriše de sve neko blago traži koje je pokojni spaija u planini zakop’o, pod nekim „Đurđijinim grobom,“ de je baba Đurđija u starim godinama zaboravio gde, te neprestano traži... Dosta da vam kažem da je tu čiča Miler živov’o, kako, to on zna; a sad hajde da nastavim svoje. „U nevolji svojoj, setim se dakle na Testeru i požurim mal’ko mrkušu, koja se do trbuva ulopala. He, he! pomislim u sebi, sad il’ nikad! I odadrem ja onako hajoški, da se smrznuti točkovi smesta ubrzahu. „Malo pomalo, i ja se nađoh na podnožju planine. Duša mi se razvedri, i ma da mi se na oči mrak sleg’o. „Ho, ho, hoj! – zaustavim je, da se malko odmori, a ja se uputim peš’ce – k’o preko bundeva – kao ne bi l’ još nekog na putu što selu vodi nekog opazio – al’ ni bar! Ni žive duše! Planina, baš k’o da je zaspala. Tek po ’dekoje suva grana što se uz stablo sroza i pršteći u sneg zarije. Planinski potok zaletio se s „ćelepuša“, pa huče k’o manit. Kad ga čovek čuje, učini mu se u onoj studeni k’o da mu se po leđi vijuga. „Hop, hop! – podviknem veleglasno sklopivši ruke na usti, - al’ niko da se odazove! Slegnem rameni – ada šta bi’? – i pođem opet mrkuši, koja se čisto skamenila il’, bolje još smrznula. Skočim na taljige i okrenem na put. Ni vrtalj sata, - e, šta vrtalj, ni deset minuta – a ja već opazih vatru. Evo Testere, zaradujem se čisto. Ošinem još jedared, jest, al’ mrkuša zastade. „Nje, pogana, nje! – proderem se ja na nju, al’ njojzi ni brigeša, k’o ukovana...“ Tu nam se pažnja udvoji, i mi ga ljubopitnije još pogledasmo. Krčmarica se se primače još bliže, i čisto se ustravila, kad prozori baš u taj par vetrom zazveketaše. I cigani se nešto približiše, te netremice gledahu pripovedaču u oči. „Nje, mrkušo, nje“ – opet ja na nju, al’ zaman. „Stolicu joj njenu – pomislim u sebi – šta joj je? „Nešto se i meni ne dopade taj rusvaj, te skočim sa taljiga. „Pružim ruku, kao da je u’vatim za uzdu, jest, al’ ja umesto uzde dočepa’ – nečiju ruku! „Ko je? – drknem naprasno i otskočim ’vako šantav – na fat od taljiga. „Tišina. „Ta ko si, milion ti... govori! „Opet tišina. „Priđem nanovo mrkuši, mašim se u strahu za uzdu, - al’ tuđe ruke nestalo. „Što jeste, jeste, al’ od stra’ – ugrejem se, misliš: gorim“ Furim ti pokrovac s ramena, pa htedo’ već i opakliju da slindarim. Prekrstim se tri puta, pljunem na levi dlan i promeljam pljuvanak desnim palcem, te pokvasim njima sva četiri točka.

13

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

„Hajde sad mrkušo! – ošinem je nemilice, i ona se krenu, al’ k’o da sve od nečeg zazire. Nešto zašušta za mnom, osvrnem se k’o lastavica, - al’ nikog! Još malo poteram, i opazim – Testeru. Vrata od kujne širom otvorena, pa se vidi kako na banku bukti vatra. Dobro je, pomislim u sebi, tu je valjda čiča Miler, koji me neće odbiti. „Navijem u avliju i stanem pred kujnom. „Dobro veče! – uzviknem glasno, al’ niko da se odazove. U sobi je, pomislim u sebi i , kao ni brigeše, uputim se pravo u kujnu. Na prvi pogled opazim rumen ćevap na ražnju. Dobar znak, pomislim u sebi, i povučem za kanap od kvake na sobnji vrati. Otvorim. „Dobar veče“, pozdravim i opet, al’ niko da se odzove. U sobi tinja žižak. Po stolu prostrt iskrpljen čaršav, na njemu tanjir prekršćen drotom, a uz njega nož i viljuška, kojoj se zubi zaboli u žice čaršava, malo dalje slanik od stakla, u njemu crnkasta so, dalje opet zelenkast bokalčić, kome je držak odbijen. To je sve! Da, i nožina neka još, ona kasapska, prućila se kraj duvara; mora da je njime ćevap skidan, kad se onako zasij’o od masti, u peći čujem ’de se migolji vatra, baš k’o badnjak da izdiše. „O, gazde! – viknem i bolje, - o gazde, ’di ga je? – niko ne odaziva... „Hm,- slegnem rameni – i kurtalo vas bilo! Nema nikoga, pa nema. Kud se odšunj’o? Da i sad ne traži blaga? Baš j gejak! A što se lunja? Ta eto ćevap skoro i o’ladnio. I ratos ga“ „O, gazde, ta ’di ga je? – Opet tišina... koraknem i neobično, u tri koraka nađem se već pred kućom. Skamenim se. Mrkuša za taljiga, a pred njom otvoreni džakovi s grkPantini kukuruzi, pa gruska i melje bez brige. „Oho! Ko se toga udostoji? Gazde, ’di ga je? – Tišina... Čuje se samo mrkuša ’de melje, po katkad i repom švićne, pa ništa više. Hm, ovo je neki kijamet! Ukloni ga Sv. Dimitrije! – prekrstim se više puti i povučem halavu za uzde. Povedem je do štali. Tek ja do praga, a vrata, koja dotle širom otvorena behu, zalupiše se, da se dovratak potres’o. – hej, ta šta ti je kog handara? Puštaj, more, jer ako levču... „Još ja ne dovrši’, a pet’o ti iz štale kukuriknu, al’ tako kako još nikad ne ču’. Kakav je ono glas, ne znam. Pa i sad da me pitate, ja ne znam. Valjda se sam, budi Bog s nama – tu se prekrsti – u petla stvorio! „E, tako! Nije čist pos’o! Okrenem opet gladnu nesretnicu i privežem je za rukunice, ’nako, nemilosno. Pogledim okolo sebe, pa sve manje vidim. Još malo, pa ni prsta. Uputim se opet u kujnu, odtle u sobu. Kad ja tamo, opet nikog, al’ od ćevapa – još samo komadić – „belaj!“ - Bogme belaj! – promigolji se stariji Bačvanin i oturi od čuda zulove za uvo. - E, šta sad da počnem? Da se krene dalje, to je toliko, pomislim u sebi, kao – ili da se potucaš po noći, ili da skrhaš vrat ili to malo druge noge, idi, da te đavo odnese; a ostani ovde, svejedno: i tu će te odneti... a čuo sam da se tu oko Testere vrzu. „Pomislim odma da nisu i Milera odneli i šta još ne!

14

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

„Ta gazde! – nije ovamo-onamo, već baš dreknem, i k’o nehotice pogledam za vurunu... Ih!... Čisto se skamenih. Ih!... „Ni sam ne znam kako mi beše u taj mah, k’o da me je nestalo. Prva mis’o koju tada zamislih, beše mi ta: kako da se dočepam vrata. Posrnem ka njima, - jest, al’ neko ih onoga stika zaključ’o, i ma da brave ni od korova. „Nije tu ovamo-onamo, pomislim u sebi, već baš sami đavo umeš’o se u pos’o. Jest, umeš’o se, i eno ga ’de čuči za vurunom! Stojim kod vrata kao prikovan. Jedna mi noga drhće, a druga se ukrutila; ne znam kojoj gore beše. Tek da se složim na patos, - oh kakav patos: na ladnu zemlju, đavoljsku postelju. Stojim k’o osuđen, pa ga čekam da se išunja iz vurune; da se išunja, da me pogledi onim đavolskim okom, da se nasmeši na mene onim nečistim smehom, da se iskezi, da me proždere... Ih! „A što se dereš k’o besomučan? – začuh ga najedared ’de mi progunđa i poče da se pomalja iza vurune. I ona druga noga ukočila mi se. Gledim ga, jest, gledim ga, al’ ne smem da trepćem... sad kad mi je pred okom, a još manje za leđi – tu se kao krišom obazre – sad vam ga mogu opisati. Prestavite sebi starca koji je osedio k’o ovca, koji se zgurio k’o guronja, koji se iskezio k’o belov bez zuba, koji je izdrpan k’o ritar, koji pred vama stoji k’o đavo: pa eto vam tog đavola iz vurune! A prljav je, a dronjav je, a jadan je i, uz to „mokar“, k’o da se po kaljuzi valjao. „A koji bes tebe ovamo dovede torbaru? – zapita me srdito, počem se do vrata dovukao. „Šta zar me poznaje? – pomislih u sebi – i još mi se većma smrče pred očima. Šta naopako! „Eto, idem iz Grgurevca, - usudim se da mu odgovorim. – Eto, idem – de me đavo odnese! „A kakav đavo? – upade mi u reč ovaj još besnije. „Pa zar ti... ni... si... „He, he, he! – nasmeja se starkelja na to starački i uhvati me grčevito za desnu. – Kakav đavo! Oblačar! Kad je čiča-oblačar tu, onda nema đavola, već ako bi uz’o da je i on – đavo... zatim me pogleda, čisto prezirući. „Ovo me opet mnogo ne uteši, al’ se opet k’o malo okuražim. Verov’o sam mu odma da je oblačarskog rufeta, - a i mokar je, baš k’o da se ovoga časa iz oblaka spustio; - samo ne mogoh da se načudim od kuda mene znade. To poznanstvo nimalo mi se ne dopade. Uz to mi pade na pamet i crno nešto: da je đavo oblačar. Jednom reči, voleo bih da me ne poznaje, ai ja njega da ne upoznado’. „Dok ja ovako premišlja’ i nagađa’, on se uputio ka postavljenom stolu, na kome – k’o što znate – još jedno jedito parče ćevapa preostade, nabode ga na viljušku i pođe s njime upravo k meni.

15

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

„Torbaru, i za tebe sam se pobrinuo; kod mene ne sme niko da trpi glad, a najmanje moj torbar. Evo ti, pa nemoj da se ustežeš, jer ćeš inače i viljušku morati da progutaš. A drugo, moramo se i krećati skoro... „Ono „moj torbar“ ono „viljušku gutati“ ono „moramo se krećati skoro“ – tako me ošinu po glavi da sam se čisto zaneo. Otkud „njegov“ – pomislim u sebi – otkud viljušku da gutam, otkud i ja sa njime da polazim, kuda i kako?! „Hajde, more, što oklevaš? „Ta nisam gladan ni malko, - a ovamo poj’o bih sedam suvi’ deverika, - nisam gladan, veruj mi, baš ni malko. „Jes’ čuo!? Oćeš gutati? – zagrmi strahovito, a iz očiju mu munje posuktaše. „Drhćući se dočepam viljuške i obzinem u strahu celu komadešku. Mal’ što se ne uguši’. Zaselo mi. Da me ne odalami za potiljak pesnicom, zlo! Ne bih više gutao! Ali – jaoj! – tek što vam proguta’, a mene neko čudo snađe. Onoga stika složim vam se na zemlju k’o iver. Osetim samo kako mi bridi levo koleno, „-tu se uhvati za levo koleno i poče da ga gladi,“ – a kako mi viljuška ogrebe levaku. Kanda sam još u bunilu čuo ’de se, nakaza, nasmeja, i ništa više. „Dugo, baš dugo nisam znao za sebe. Niti sam što osećao, niti što čuo. Kad ujedared, ja vam i oseti’ i ču’! K’o da me kiša poprska, ne, k’o da se prolila na mene, - sva mi se koža mahom naježila; a oko ušiju, bruji, Bože, bruji“... Tu vam naš pripovedač poče da se cereka i krsti i opet cereka i krsti; a ja nekako i nehotice pogledim na crne kumove, i opazim da onaj izdrpani nekako značajno namignu na onog uglednijeg. Pogledim ih bolje, a oni kanda se i nogama gurkaju ispod stola. Zašto? – zapitam se u sebi, ali ne umedoh i da odgovorim. Na onom izdrpanom baš mi podugo oko zaostade, ali nikako da mi se zagonetka razreši. Tim većma me poče da zanima, i ma da mi se to zanimanje ne učni baš ugodno. Još bih ga posmatrao, al’ se kuma-torbar međutim već nacerekao i nakrstio i pođe da produži. - U oblaku! Da, u oblaku! – uzviknu pripovedač glasovito. – U oblaku baš, tu nema ovamo-onamo. - Ta more, šališ li se? – promrmlja brat-Mića, egeduš, naprćivši debele usne. - Kakva šala, Mikane? Sve na stranu, sad je istina! Tako mi babine preslice koju sam baš onomad popravljao, tako mi „popravljene“ preslice, tako je!... - Pa onda? - E pa onda – k’o što rekoh – naš’o sam se odjedared u oblaku. Stade koža da mi se kostreši, zubi da cvokkoću i šta ti ja sve znam! No što je najglavnije, tu tek u oblaku osetim da me starkelja za ruku drži. Ovu desnu baš, čudo što se i sad još ne vidi masnica, tako me je ujario. „Ta kud me vučeš, nečisti, kuda ćeš?“ – proderem se na njega srdito, al’ on me još nemilosnije zakvači, i povuče kroz maglu. Nit’ znam kud ću, nit’ što ću; a oko ušiju, sve mi bruji. Učini mi se k’o da mi neko lajber raskopčava, pošu dreši, obojke odvija. Čudo, sušte čudo!... najedared tek, opazim se na drugom svetu. Oblaci pod nama, a mi na njima. 16

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

Bože, vi ni jedan, kol’ko vas ovde ima, ne možete ni pomisliti šta sam tu sve na prvi pogled opazio! Ne, to čovek nije kadar ni da pomisli, pa ni sniva! Ta ja baš snivam svakoga handraka; snivam i ono što nigde ne postoji i nigde se ne događa. Kod mene je je to ništa kad snim da krmača ima rogove, pa na njih nabada trule breske il’ turgunje; kad snim da se po moru kotrlja toronj, a u njemu crkvenjak pa zvoni; kad snim da iz Dunava poleće prašina, koja se u „lukru“ pretvara u vivke, potočarke i crvendaće; kad snim kako se na raskršću, baštu kod ovog birta. Krave sakupile, pa se dogovaraju i biraju sebi seoskog bika; jedna viče: pantelićevog! Druga opet; popovićevog! A treća opet neće drugog već berberovog, četvrta ćuti, pa od jeda praši nogama; a svet se k’o skupio oko njih, pa čeka koji će ispasti!... Kod mene je to ništa kad snim sijaset kokošaka, crvenkasti’, beli’, crnputasti’, gaćasti’, kusi, ’de su sve do jedne pripasale kecelje, koja belu, koja žutu, koja šućmurastu, i među njima ugojenu koku, a s njom lepršavog petla, koji ponosito pripaljuje cigaru od četir milice i uvlači u sebe dim, kao da im pokaže da je kadar da se oženi. A one mu to opet odobravaju svojim kokotanjem, pa ga vode na venčanje. Po’dekoja i plače od radosti, i briše suze u svoju belu, žutu il’ šućmurast kecelju. To sam, vi’te baš lane, nekako o Božiću snio, i, ako se dobro sećam, u majstor-Gašinoj avliji. Pa to još nije ništa! Jedared opet usni mi se – ko bi to reko’o! – ja u Beočinu, kao baš slava bila, pa svet se k’o skupio iz sviju krajeva sveta. Ja baš stojim pod šatorom brat-Makse, licidera iz Iriga, kanda sam babi medeni’ kolača kupov’o, a neki Turčin, šta li je? – kažem vam, bilo ih je tu iz sviju krajeva sveta! – priskoči k meni, maši se rukom u džep i izvuče neku vunenu maramu – k’o da ga gledam! – pruži je meni i reče: „Ne kupuj tvojoj babi kolača; evo ja sam njen stric, pa sam već odavna kupio, odvijem je, i – šta mislite šta? – opipam u njoj moju babu, malenu k’o šaka, gledi na mene, pa se smeši, a zubi joj medeni kolač, konj baš! O, i anatema te! Eto vi’te šta se meni može da snova!... Svi se na to grohotom nasmejasmo, a brat-Andra čisto da se uguši. Svirac Baja izbečio oči, pa ne može da se načudi; a Tinčika opet zagrcnula se od smeja, pa sve pljeska rukama, brat-Mića se čisto zabrinuo, pa mu i veruje i ne veruje a cigani nešto mrmljaju, pa mašu glavuskerama, - Eto vi’te, - nastavi torbar – ja baš snivam svašta, al’ opet opazih nad oblacima nešto čudnovatije! Al’ jest! Tu čovek nije kadar tako nešto da sni, ono je već nešto „ekstra“! „Da, šalu na stranu, al’ ono je baš nešto što se ne pokazuje svakome. Za ona čuda treba i oči imati: oči koje ne trepću. Ja baš nisam trepć’o; jer da sam trepć’o, ne bi’ se nagled’o. Bože moj, ko bi’ to mislio da je vrh oblaka tako kao što je! I vi ćete se uprepastiti kad čujete kako je. Oblak na kome se nađoh stajaše dakle kao zakovan; k’o na stubovi, ne micaše se – ni bar! Uz to beše, kolk’ona prvi mah opazih, uzvišeniji od ostalih, koji okolo njega hitro tancahu. Toga nema ko bi ih izbroj’o! Silestvo! Čudo od čuda! Sad tek proleti ovaki, sad opet onaki. Čas malen, čas grdan; tek da vidiš ’de grdni malene gutaju, prisvajaju, - il’ kako da vam najbolje kažem? Baš k’o neke starkelje što vuraju decu na krkaču, pa ih prte u đavola! A da, ko bi znao kuda! Ni sam oblačar valjda ne zna! Oho! – 17

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

tu se ugrize za usnu – oho, taj zna! Zna bogme, još kako! Nego, huncut, nekud odgalopirin’o, ostavio me samcitog. Šta da činim? Izbečio se nemilo, pa čekam i čekam šta će da me snađe. Al’ i snašlo me je! „Kako sam se zagled’o, onako sam i ugled’o. Vako na levo od mene, il’ bolje reći ispod mene, proleti neka pepeljava oblačina; pa tek ujedanput – tako otprilike na deset koraka od mene – zastade i poče da se širi. Za tili časak pružila i do mene, obuhvativši pre toga oblak na kome stajah. Osetim da me zima jače steže; koža mi se poče da ježi, il’ bolje da reknem kruti, jer je pre toga već bila naježena. „Okolo nogu k’o da me neko stezaše, a vrat mi zabridio, ne znam ni sam od čega. Dosta tek da vam kažem da me nešto snađe što mi se ne dopade. Ajak, ne dopade! Šta bi’ drugo, već podignem ruku da protrljam oči, ne bi l’ se čudu lakše dovio, al’ u taj par kako je podigo’, pljesnu me neko po ruci, al’ onako kako ni naš učitelj decu ne šopa. Sve mi prsti čisto otromboljiše. Ovaj palac“ – tu bi ga izdigao naspram sveće, kao da ga bolje vidimo – „ovaj palac mi je valj’o više od mesec dana; šta, više od dva meseca! „Šta je sad? – progunđam uspla’iren na to, i okrenem se k’o tica. Imam šta i viditi! Oblačar, starkelja onaj što me pozdravi iza vurune, što me zasiti ćevapom, što me povede sa zemlje, što me dovede na visine i što me sada okeri po šaci, stoji uz mene, rame uz rame. Jest, al’ ’de vam je onaj „izdrpani“ starkelja, onaj „gadni“, „čađavi“? De vam je? Nema ga! Sad da ga vidite: ukratko rečeno, sušti kralj, u svome kraljevstvu! „Da čujete kakav je! K’o da ga gledim. „Na glavi mu kruna kakve ni jedan kralj ne ponese. Čisto zlato; al’ mnogo svetlije od našeg. Ja sam jedared vidio baš dosta zlata u Cincara Pere, kad je plaćao porciju, no se ono nije ma ni u dlaku onako sijalo. Na vrh krune od zlata zmija, pa drži u usti munju, opet od zlata, no još svetlijeg, čisto, vidiš kako seva. Na mesto izdrtog lajbera, u kom se za vurunom valj’o i teglio, sad se umot’o u u meku – kako da kažem – ćurdiju, al’ take zemlja ne vidi. Tu su nad zemljom šili. Sve neke zlatne rojte; dugmeta sitna, k’o grašak, a pod grlom, opet, il’ bolje još, pod bradom, golemo puce, ni u šaku ne bi stalo! Pa se sija, Bože, sija... sija... sija Čakšira nisam opazio, vald što je ćurdija do članaka dopirala, al’ zato sagledah čizmke kakve naš majstor Đoka ni za sto godina saši one bi! Kakav je ono kalup, nek’ đavo zna; tek stoje kako više ne rodi! Lepše nego seka-Sandi „štrifljetine“. Ali sad tek dolazi nešto“ „U ruci, koja mu doduše i sada beše zbrčkana, savila se neka poduga štaka, misliš da je od samog ugljena, pa čisto tinja... tinja... Na gornjem kraju golemo tane, šuplje valjda, kad u njemu nešto bruji. A doljnji, opet, okitio se sve sami me’ovi, kojima, k’o što sam posle uvidio, raspiruje oblake. Taki je, dakle, i taki stoji uz mene, baš – k’o što rekoh – rame uz rame. Čisto me štrecnu sva desna strana, „ – tu se pohaldi po desnoj ruci, - „jeste, čisto me štrecnu kako ga opazih! Onoga stika nešto me bocnu u rame. Ja se i ne okuražih, a on se prodera: -Priugotovi se!

18

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

„Beše mi dosta... Sav se zadahćem, tek da se složim... Pa još kad mu oči sagledah. Uh!“ - Čingudalo ćitim! – Progunđa u taj mah ciga, onaj ugledniji, i poče kumovski da krpi svog pajtaša, koji nekako bokal, odgurnu, te se otktrlja s astala i prsnu na dvoje na troje. - Eto vam, zar je za njega sud? Valov, valov! Sad nek plati, ako je kadar! – zavede Tinčika glasno i podnede sveću pod astal, kao da bi htela da nam svima pokaže kako je oštećena. - Sad neka plati ako je kadar! – ponovi i opet pogleda ga, što’no reč, k’o đavo mater. - Šta, kadar, šta kadar! – uplete se knežina srdito i tresnu povelikom kesicom o sto, iz koje kijamet cvancika i svetlih žućaka izleteše, te stadoše da tandrču i zvekte. - Oho! Tu nije baš ovamo-onamo! – začudi se brat-Andra i pogleda čisto „nesito“ na nenadno blago. I birtašica mahom zaćuta, pa se okrenu ka vrati, kao bajagi učinilo joj se da neko zaškljoca. - Ne škljoca niko, ne! – stade knežina i opet – već zveče cvanciki, dukati, gle, gle! – Tu poče rukom da barlija po njima, a pajtaš mu čisto ponosito pogleda u okrug. - Je l’ kadar, a? I tebe da prikupi! No kadar je još nešto, što više čini nego svi cvanciki. Jedna reč samo, pa vam je sneveselilo sve društvo! To vam je nešto više, dakako! Ovo poslednje većma zazvekata, te nas sve redom pokrenu. Pomislim i opet da se mene, baš li mene tiče, tim pre kad onog pogledim koji mi još jednako zagoneta u sećanju, stoga se nije ni čuditi što ga zapitah, pre sviju, baš ja: šta bi to k’o bilo što bi nas mahom sneveselilo? - To je njegovo; neka vam kaže on, ako hoće. Ne mora, nit’ će morati! - Da vi’š, kum-kumašine, možda će mu se i morati, - prihvati torbar ozbiljno i poče da se kuca redom. - To je ono kad puštaš gurb.... – promrmlja Tinčika smelije i ode u kelneraj. - Hoćeš li kaz’ti, Livane? – zapita ga sam pajtaš, koji se kanda malo ublažio. - Neću! – odazove se ovaj, namrgodivši se do zla Boga. - Pa nemoj! – nasmeja se Baja i sleže rameni. - Ta nije to: „pa nemoj“, već neka kaže kad zna! – upade mu u reč mladi Bačvanin, kome se na licu radoznalost opazi. - Neću da kažem... Il’ hoću, al’ kad pođem... – tako se odazva pozvani i, kao da nešto znamenito u sebi skriva, protrlja šuvakom mrgodno čelo. Niko mu ni reči na to ne reče, već svi redom zaopucasmo torbara da nastavi šta je započeo. Pajtaš mu poče da kupi cvancike, pa mu čisto milo što se posao oteže... - E, nije to, da vi’te, ni lako baš svaki čas nastaviti, kad mi jednako vutirate! No hajde...

19

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

„Hu! Ni da me je pogled’o! – Priugotovio se“ – pozove me još jedared i ja čisto osetim kako se oblak poda mnom kreće. K’o neki mravi da mi zamigoljiše po telu, tako mi u prvi mah beja. „Na to me stište za ruku: „Torbaru! Ti bi propao sade, nestalo bi te međ živima, kao što je već mnogih nestalo koji se u oblaku nađoše. Ti bi propao da nisam milostiv spram tvoga plemena! – To mu behu prve reči koje smelije sasluša’. Ispravim se polako, i pogledim mu u oči. Behu milostive! Bar tako izgledahu. „Torbaru, - nastavi početo – razumi me! Još tvoga čukundede čukundedi zahvalan sam, stoga i tebe ne mrzim. Kad bi ti znao da sam ti ja prijatelj, dosetio bi se zašto ti preklane kuća na miru ostade, kad ono komšinske kačare bujica poruši. No kad nisi do sada, a ono odsada bar znaj. Tvoga čukundede čukundedi još, k’o što rekoh, zahvalan sam, - koga sam nekada u kolevci ljuljao, - zahvalan sam, jer mi je kao dete još prorekao da ću voditi oblake. To se i zbilo. A da se uveriš da je to ponajveća sreća, priugotovi se da krenemo. „Kako? - zapitam ga bezbrižno. „Zažmuri malo, dok ti reknem da progledaš. „Zažmurim. No kanda mi ne poverova, kad mi na oči šaku pritište. „Bože, silna su čuda tvoja! I ’vako žmurećki dosta mi je! tu se tek uverih da se i žmurećki gledati može! Dúga, šarena dúga svila se nada mnom. Ma lepa je, Bože, ma lepa je! Najlepše boje na njoj su; sve sija, sve trepće. Čini se k’o da iz nje kaplje. Najšarenije kapljice učestale, pa čisto sipaju sa visine. Žute, plave i zelene sve se prelivaju, a crvena dreči, Bože, dreči. Ljubičasto svetlucavo tavno, k’o žižak kad izdiše, i rek’o bih da se nekol’ko i na mene spustiše. Osetio sam na levoj ruci, baš onako međ prstima... Najedared, - još je se i ne nagleda’ – nestade je! Čisto mi nepravo beše. Međutim osetim kako letimo kroz oblake. Kad uletimo u gustiš, a ono zašušti, k’o jato čvoraka kad sune. „Al’ ne potraja zadugo, - a i bolje, jer mi baš zabrideše trepavice, kako ih je utisn’o, - al’ ne potraja zadugo, a on mi progunđa, - Progledaj! „Bože, silna su čuda tvoja!...Što rek’o kmet-Gavra u Ledinci: onda se ponajviše vidi kad oči ne bečiš i kad se lepom nadaš. I jeste tako. Tek što progleda’, a preda mnom se prosula varoš. Bože, varoš kakve nigde nema! „Ma šta je to, svemogući? – zapitam ga na brzu ruku i pljesnem se od čuda rukama po kolenu. „Petrov grad! Nagledaj ga se evo, zato te i povedoh, a za tili čas videćeš i more, ledeno more. „Još se varoši ne načudi’, a već me more zabuni. „Varoš, Bože blagi, varoš! Milion sveća gorukaju, pa se vidi baš k’o u crkvi na jutrenju. Pit’o bi’ ga čisto otkud to da biva da ja tako na daleko vidim, al’ k’o velim: s kim si poš’o, i ne pitaj! Kroz varoš potekla reka, pa čisto struže o kuće. Ma nikad im ne dosadi, 20

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

tako su goleme! Znate, po šest, šta šest, i sedam redova na svakoj; e, tako baš k’o švapska crkva, i više još! A crkve, hoj, hoj!... Kad bi se tri naše u jednu stvorile, opet je ništa! A, to nikad ne zaboravi’!... Pa što da vam ređam, kad i vi to ne možete prestaviti! Grdosija od varoši! Šta je od Kamenice do Rume? Duža je! Šta od Begeča do Karlovaca? Šira je! no tek da se prekrstim od čuda, a starkelja me dočepa i opeta oči priklopi. „Ja ćutim... „Letimo, Bože, letimo... „Što dalje, sve mi većma noge mrznu... „Najedared, otklopi mi oči, i ja ugleda’ – more! Bože, silna su čuda tvoja! Ko bi rek’o da ću ikada viditi more! Sad ga evo vidim... „Hej, moj brat-Mićo,“ – okrene se ka egedušu – „drukče bi ti gudio da ti ona vetrina zasvirne, jedanput, samo jedanput. Od sante, oni snegovi, oni gradovi, kule od leda, to me tako začudi da mi se smesta učini da kod nas i nema zime, nit’ u njoj leda i snega! Pokor! „No ovde mi se ne dade da se nagledim. Znate zašto?“ Stariji Bačvanin zinuo da „zato“ proguta... „Smrz’o sam se... To sam tek osetio da me starkelja dočepa, u svoju ćurdiju zamota i ponese onamo otkuda i pođosmo. „Opet se nađemo, dakle, na starom mestu; tako mi bar on reče, - inače dabogme da ne bi’ znao“ „No tek što mi to izusti i potapša po rukama, nesta ga! I od to doba nikad više“ „Sad se tek nađem u čudu. Uz to potsvirnu neki oluj, da ne može gore već biti . mene doduše nije poneo, al’ moju šubaru jeste. Lulu, koju sam ovde za vratom smestio, ugrabi mi takođe, i baš opazih kako se kroz oblak vitlaju. „No još se i ne počeša’ po glavi, kao da šubaru potražim, a oblaci se podamnom otvoriše... Nešto zazuja... Nesvest me savlada, i tu izgubim račun... „Iz štale zakukurika ona petlina, i ja se promigoljim na podu. Zamlatavši ovamoonamo rukama, ubodem se na viljušku, koja se sinoćke oćevapila, jauknem; pa onda mi prvo beše da protrem oči... Milerova soba! Sve onako k’o što i bilo, samo u peći ništa ne pucka. „Dakle, snev’o sam! O, da čudna sna... Kakav san, - trgnem se k’o manit, - kakav san, a ’de je šubara, a ’de je lula! Nije čist pos’o... Obzirem se, tražim i tražim, al’ vsuje! Žižak još tinja; al’ se k’o vidi da sviće... I vetar ne miruje, čuje se brujanje... „Poletim u kujnu, iz kujne pred kuću, - a mrkuša žvaće... Opet pred njom grk-Pantini kukuruzi, samo što ih je manje... tek da je odadrem nogom, a pet’o neki kukuriknu još jače nego do sada. Nestade ga. Munja, ista munja; ni ona nije brža. „Pogledam unaokolo, i opazim sve ono, il’ bolje: samo ono što i sinoć sagleda’. „Nije vajde, - pomislim u sebi – valja se krećati. Treba zarana ukloniti belaja s puta, ’di je – da Miler je – neka ga vrag nosi, ako ga već nije odn’o!

21

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

„Da šta je! I treba kad je hulja! A kud se lunja? Lupež... Izvičem se malo, i počnem da prežem mrkušu, počem sam maramom uvio glavu, da mi se baš sasvim ne skoka. Pljunem još jedared na nečiste dovratke, i ošinem halapljivu da je dugo pamtila... „Tek ja u selo, a moja baba na vratnice, pa nosi – šta mislite šta?“ – Tu se đavolasto nasmeši i klimnu glavom tajanstveno. - Pa šta? - zapita ga radoznala birtašica. - Pa ništa drugo, - pridoda ovaj, - već moju rođenu šubaru i moju rođenacku lulu!!... - E, nije nego još nešto! – nasmeja se brat-Mića, ubrisavši rukom gudilo, koje mu se na snešne opanke srozalo. – E, nije nego još nešto! - Pa zar ne verujete? Eto je žive, pitajte je! Ozbiljnim pogledom osnaži govor, i poče polako da zvižduće, kao da je pripovest svršio. - Pa dobro, pa onda? Pa de reci, otkud se to sve baš u babe nađe? – zapita ga dalje egeduš. - Pitajte, eto je žive! - Ma reci ti kumašine, mi i tako verujemo! – pridoda mlađi Bačvanin radoznalo. - Pa evo kako: sletilo oboje s oblaka i palo baš na moju kuću, na odžak! Šubara zapala u njemu, a lula se srozala u lonac, - baš je žuti pasulj u njemu bio, - i baba je tu – na sreću? – preopazi neg’ što je zgarbi kašikom. Eto vam, sad mislite što hoćete! Tek baba je živa, eno, pa je pitajte! Dugo ga svi gledasmo, svi skupa premišljasmo o rečenom i izledasmo svi zabrinuti, a on se opet smešećki zagledao u cigane, pa okom čisto pita Livana. „hoćeš li kazati?“ - Hoće, dabogme, pustimo ga samo, da mu dođe ćef! – odgovorim ja u mesto njega. - Ne, hoće, već mora! – pridoda kuma-torbar glasito, al’ ne u jedu, i lupi opankom o klupu. – Mora, inače će biti leman, k’o Sv. Petar na rajski vrati... - Oho! A zar i Sv. Petar bijen? – ubrza Baja. - Pa još kako! Evo, slušaj, Livane, pa se ne šali! No pre da se kucnemo i da koju otpevamo onda. Od stika se pokrenuše čaše, a odma zatim zabrujaše i gajde... Kad bih sada uzeo društvo na mertik, izišlo bi da se dejstvo rumenike više ne šali. Dvojica mi baš sasvim drukče izgledaju nego isprva, a i brat-Mića, koji nikako svoju egdu da udesi kako valja, te je se i sam kao ratosilja, i on, eto, oborio glavu i naprćio usne neobično, baš kao da se jedi. A kao zašto? Šta mu je naspelo? No, možda se i ne jedi... Dok ja tako o njemu razmišljah, a on, baš kao da mu neko prišapnu šta se o njemu misli, poskoči munjevito i započe da peva, kao uprkos da nam pokaže, ne samo da se ne jedi, već i da je veseo, veseo... - Jes’ čuo, Bajane! To za pojas; al’ ovo povedi: Čudom jučer danak osvanuo: Kaluđeri zametn li kavgu“ Jaedan hoće mantiju od svile, 22

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

Drugi pojas, treći kamilavku! Čudom jučer danak osvanuo! Al’ predčudom danas omrknuo: Kaluđeri utišali kavgu! Prvi neće mantiju od svile. Drugi neće svilena pojasa, Treći neće šuplju kamilavku, Jer na česmi opaziše – Savku! Iju, ju, ju, ju!... Tako još povede uz gajde i lupi šeširom o sto, da čaše zaigraše. - Oho! - zameri mu u šali stariji Bačvanin, kome se, međutim, pesma dopala, i to jako! Još se smeje i klima glavom. - Šta, oho? To nek’ svira, ako je kadar... Samo da je moja egeda... – Tu mu hvala utonu u vino a on se, eno, lako, polako, opet spustio na klupicu. No pre toga je pucnuo susedu pod nos, koji se još, eno, češka. Mora da ga je malo okrzn’o, al’ ni on sam ne zna da l’ kažom il’ debelim palcem Svejedno. Tek što egeduš sede, a kuma-torbar se podiže i poče sad on da komanduje;: - Baja, oj, Baja! Glas mu se gubi u larmi, a on sve više upinje. Namrgodio se. - Ta, Baja! Man’ se ti Miće, već sviraj ono što ti ja kažem, pa to više ne rodi! - E, baš! – upade mu u reč Tinčika i , kao uz potsmeh, nakrivi malo donju usnicu. - Šta, baš? Šta, baš? – razbaci se ovaj, i poče značajno da joj preti prstom. – Šta, baš, Tinčiko? Ma, čekaj se, sad ću baš tebe! Znaš tebe! - Aha! – uzviknu garavo Bačvanče glasovito, a na licu mu se opazilo da mu se baš dopao taj kapric. - Tebe, da, Tinčiko! K’o bajagi ne znaš da i tebe pevaju! O, pa još kako! Hoj, hoj! Ta u mom šoru sve vri!... - Pa kako? De, da čujemo! – upade mu u reč ova, i učini se kao da je se to baš ništa ne tiče. No međutim, ko zna zašto baš u taj par, nešto neobično zatrepta očima. - Pa evo da čuješ! - uzviknu ovaj đavolasto i poče da peva, a Baja već odavno cifra. Birtašica mlada, Čitava parada! Stojala na vrati oko dvanajst sati, A naš doktor mladi Pit’o je šta radi, Pa kako je zao, Peticu joj dao... Ajao... - A! ’o’š ljucki? - uskliče uz to na kraju i poče opet da joj preti. 23

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

- E, pa to baš nije istina.... To je laž, to baš ne... Ono drugo propade u smeju, a ja, opet, da bih je kao izvukao malo iz nevolje, prikažem polako Bajanu da posvira malo onaj novi svatovac što ga odskora tek u našem selu pevaju. Hteo sam ovako da glasi. Svi će mi svati Po ružu dati, A vreo poljub Žalosna mati. Draži mi poljub I moja mati Neg’ cvetne ruže I dobri svati. Svi će mi svati Po dukat dati, a gorku suzu Žalosna mati. Draža mi suza I moja mati, neg’ skupi novci I kitni svati... Na to mu zadrhta u grlu ono narodno. Lako polako, Sunašce jarko! Jošte se Nata S majkom oprašta... A tome doda ono još tužnije. Aoj, Nato, javoriko! Ti jabuko medena! Izda’nuću, dušo Nato, Što si tako ledena... Oh, kako mi u trenutku jednom nestade sve društvo ispred očiju! Oh, kako me zanese srčana pesma veselog svirca! U duši mi uskrsnu najčudniji osećaj... osećaj se prelio u živi ushit, i ja se u mahu osetih u struji blaženstva... pesmo! Tešilice premila! Kako je silan osećaj u tvome mahu! Tiho se prelivaš.... Kao mio potok po glatkoj dolji, kao krasni stidak po licu devojke, kao blagi rumen na čistom nebu... Oh, jeste, jeste... Još svira... Kako l’ se krasno prelivaju zvuci u osetljive zbore! Još malo bolje, pa kao da čujem plače materine, kao da joj razumevah neutajne uzdahe. Oh, koso moja, oj nego moja! Kad sam te plela, nisam te klela... Druga će plesti, druga će kleti...

24

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

Dugo sam još osećao... Baja, de sedi, Boga ti, do mene – pozovem ga glasno i on pođe, al’ torbar ukebao ga za levi rukav, pa ne da. - Stoj tu samo, još ono moraš, znaš li ono što je Maca Čupićeva kod česme pevala? - A-ha! - priseti se ovaj i poče: Dugo si me dikom svojom zvao, A sada si drugoj srce dao! Al’ te neće druga milovati. Prije ću je mladu otrovati, Otrovati, p’onda robovati... Još Baja to svira, a brat-Andra, koji vazdan gledaše u crne gredice, - valjda što mu pred oči „bokalske zvezde“ izlaziše, - pljesnu onako šijački dlanom po stolu i povika: - Ta šta tu jednako šeprtljati, ja hoću, jest, baš hoću da čuj... – tu se zagrcnu, - da čujem kako je Sv. Petar bijen bio, a moj slatki i rođeni kumašin, on će meni kaz’ti, pa ma ti, Mićko, puk’o od jeda... Egeduš se trže iz sna, pa ga tako žalostivo pogleda, da sam pomislio, sad će da mu prošapće: „Iz sna slatkog što me budiš?“ On međutim, započe ovako. - Andro, nemoj da se diraš, ti znaš dobro da sam ti letos ister’o volove iz Aćimovog kruševlja; ti znaš dobro da bi inače morao „štrofa“ platiti najmanje talir. Zato nemoj da me diraš, a i to valjda nisi zaboravio da sam ti dao loze kad si u Potoranju sadio, ni jedna osekuša ne beše, sama ružica, smederevka i mirkovača. Zato nemoj da me diraš, Andro, jer... ja ću tebe bokalom posred zvezde!... - Oho! – zgrabiše ga dvojica za desnu, kojom već dočepao beše punu bokalinu. Jedva ga umiriše... No sad se bar uverismo da od gudenja nema ništa. I sad, eno, već žmiri... Birtašica ga sažaljeva, pa mu diže šešir ispod klupice i meće mu na glavu. On se čini nevešt. - Pa de baš, kuma-torbaru, - započe stariji Bačvanin – kanda i Andra hoće. A zar je baš zbilja Sv. Petar bio... Tu zastade, jer mu čisto neobično beše da i onu drugu reč izrekne. - A zašto da ne? Zar Sv. Petar ne može biti bijen? - Tek zacelo nije tako zdravo kao što će jedan mladoženja iz Bačke da bude! – pridoda onaj izdrpani ciganin, pogledavši kao ispod trepavica na mladog Bačvanina. Svi se osvrnusmo od stika, i gledasmo netremice u oči zagonetala. - Šta reče ti, more? – zapita ga živo mladoženja, a mi ostali prihvatismo mu odmah reč. - Šta reče da reče! Jedared popa čita evanđelije! – progunđa ovaj i pogleda na svog pajtaša, baš kao da mu okom htede prikazati da ga se ne tiču naša pitanja.

25

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

Torbar se na to pokrenu sa „trona“ i pođe ćutećki upravo ka ciganima. Svi zaćutasmo i čekasmo šta li će da počne. Kad dođe do Miće, koji neprestano još žmiri, lupi ga rukom za potiljak i povika: - Mića, egedu ti tvoju, na noge taki, onaj ciganjore mora kroz pendžer, pa ma ne doček’o više svog imen-dana. Tek što dremalo naše progleda i ovo razumede, a on, baš kao da je to i čekao, da se malo prokomeša, poskoči na noge, koje međutim pokraj sve kuraži klecnuše, i podiže golemu pesnicu uvis. Izbečio se, pa gledi na kumove. Ovi opet zablenuše se u torbara, ia kao da čekaju čim će da ih pozdravi. - Jes’ čuo, ti drpavi đavole – započe ovaj – nemoj da se ludiš, već kaži šta znaš! Ja ti lepo kažem da ćeš inače zapamtiti kad si bio kod „Poluzvezde“ na imen-dan šantavog torbara. - A zašto? – prodera se ovaj i ustade kao oparen. - Ta zato, more, što... – poleti mu Mića u koštac, i taman da ga odgurne pesnicom, al’ onaj drugi priskoči od stika i zadrži ga. - Šta, zar i ti? – uzviknu ovaj. - Zar i ti? – prihvati na to Andra i poleti i on na bojište. Bačvani se podigli takođe; al’ onom mlađem više se briga čitala sa lica nego jad i besnilo. No zato je Baja pozelenio kao gušter i odvija debelu prdaljku, da pokaže da je i ona za boj udesna. Ja počnem da ih umirujem, al’ zaman. Vika se digla do neba, a i batine tek što ne padnu. Tinčika se uplašila i kao nehotice primače se kelneraju. Pogledim je bolje, a ona prebledela i polako diže ruku da skine ključ sa eksera. Mora da je onaj od „konga“, kad je tako golem. No tek da ga stisne kao što treba, a on joj ispade iz ruke. Zazveketa negde pod klupom. Još većma se na to ustvarila, i saže se brzo da ga potraži. Jest, naći ća ga; baš u taj par neko dunu na sveće. - Ih! - Bog da prosti! - Ovako ti njemu! - Ne udri! - Ta šta ne udri! - Uh! Ta ne udri! - ’Oćeš kaz’ti, a? - Ta ’oću, puštaj! Toliko sam, čini mi se, u jedan mah čuo; al’ brat-Mića kanda ništa ne čuje, pa ni to da ciganin obriče da će kazati što zna, već se jednako razbacuje, i mora da je koji u mraku ošinio preko nosa, kad ujedanput poče „kroz nos“ da grdi. U taj mah sinu u kelneraju svetlost i Tinčika potpali sveću. Jedva je zapalila; ruka joj drhće... sad mi se tek dalo da vidim šta je kadra pomračina da uradi, i to u mahu. 26

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

U istom budžaku, na desno, zbili se junaci i huču kao besomučni. Kuma-torbar hoće da zakopča rukav na levoj ruci, al’ ne može, jer su mu dugme otkinuli, a najposle, ne znam, možda mu se i rupica opučila. Tek on hoće, al’ ne mož’ da zakopča. Brat-Andra izgubio šešir i traži ga pod stolom. Uz to jednako psuje „činiju cigansku“ i po katkad zamlata rukama oko sebe. Brzo ga našao, no taman da se pomoli ispod stola, a on se zabatrga unapred. Potrbuške leži eno pod stolom i pokušava da se na drugu stranu provuče... cigani se smestiše međutim na svoja mesta, i onaj izdrpani zakopčava prsluk, koga su mu, kao što se dobro vidi, nezgrapno otkopčavali; a onaj drugi, opet, pipa se rukom po džepu, da se uveri, e da l’ mu je kesica s novci na mestu. Oboje ćute; al’ ovaj jedan, „knez“ po izgledu, odveć se namrgodio, i kao da smera kako da se naplati na povređenu „kneževsku“ čast. Svirac Baja prvi se kao izvukao iz gungule i eno ga već kod kelneraja, gde birtašici nešto razlaže, a ujedno kalami komađe od razglavljene prdaljke. Brat-Mića, pak, skukunjio se kod prozora i briše rukavom krvav nos. - Oho! A šta je tebi, Mikane? – primaknem se k njemu, a i Baja s birtašicom priđe, te ga izvedoše napolje. U „kongu“ se tek kumbara rasprštala, jer baš dobro čujem gde grdi; „ta znaće on kome je on nos rascop’o, ta znaće on, samo snega daj, Tinčiko!“ - Ta evo vode! – čuje se gde mu ova odgovara. - Ne treba meni vode, ja hoću snega!... Nato zaćutaše. I Bačvani seli na klupu. Kuma-torbar puni baš čaše, pa ih kao hotimice presipa. - Da nas Bog poživi sve po redu! – nazdravi nam svima, i mi se kucnemo. - Al’ sad će nam ciganin da kaže! Je li? – usudi se pre sviju brat-Andra i pogledi ga kao s prezrenjem. - Valjda sam laud! – odazva se ovaj i naže čašu da je slije u široko grlo. Kad je isprazni, a on je tresnu o nogu stola. Pajtaš mu čisto odobrava smešenjem... - Šta, ti opet besan? – prodere se stariji Bačvanin sade; a onom mlađem posuktaše munje iz garavog oka. - Jes’ čuo, - započe ovaj poslednji – sad nek je dosta, al’ ja ti kažem da ćeš ovoga stika zevnuti, ako ne kažeš ko je taj što će me maltiti ni krivog ni dužnog. – Nato se uspravi i pogledi ga još crnje. - Pa dobro, - pousti ciga cenu, - pa dobro, evo baš... - Čekaj, dok i Mića dođe, - primeti torbar i ode napolje. Tek što za sobom vrata zalupi, a sat na zidu zazvrkuta i poče da izbija jedan posle ponoći. Dotle nisam ni mislio da ga ima u sobi, jer ga ne opazi i ne čuh. Kako ga ne čuh, tom se još i sada malo čudim, jer je bez sumnje i pre toga izbijao. Osim ako je od onih „nečistih“ satova što samo posle ponoći udaraju, već kad nastaju veštice i đavolski rod. Čudim se, dakle, i sada još, kako da ga i pre toga nikada ne čuh, al’ se ne čudim kako ga ne opazih, 27

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

jer – ovo treba da mi verujete – niko, pa ni sama gazdarica ne vidi ga! Samo ga čuje, kad ga čuje... tek onda kada sam se pripeo na stolicu i pogledao – šta mislite kuda? - i pogledao za vurunu, opazio sam ga gde bezbrižno šetaljku pomiče. Baš sam ga poduže posmatrao, a imao sam i šta! E, ’vako. Videli ste, zacelo, toliko puti malen sat, i ako ne za vurunom! Al’ ovo nije od onih „običnih“ satova, stoga zacelo, niste videli“ovakvog“. Jer , vi kad ste već viđali sate na duvaru, ono ste bar mogli i to da vidite „koliki je“, pa i ako im je pokatkad jedna il’ druga skazaljka do pola slomijena. Al’ ovde, gledali vi ma do sutra, nećete znati „kol’ko je“. Tu ni skazaljke, ni brojeva. Samo što vidite i čujete šetaljku, pa ništa više. No zato vidite nešto što nikada videli niste. Istoga je „neobičan“. Znate l’ one „gvihtove“ što vise o lančiću ili kanapu? Znate! A znate l’ da l’ je i kod ovoga bilo tih „gvihtova“? Ne znamo! I ne znate! Zato ću da vam kažem, pa da znate. No pre svega, dopustite da primetim da birtašica naša ne izgleda da je tako dosetljiva kao što je; znate šta je radila? U mesto oba „gvihta“, koje je možda čivutu prodala, obesila je dva satljika svaki za sebe, a pre toga napunila ih je peskom. Ta dva satiljka šeću se čas gore čas dole. Sad su baš dole, valjda je već vreme da ih navije. Osim toga vide se po duvaru sve neki stepeni zabeleženi ugljenom pored kojih se satljici spuštaju. Da po njima birtašica znade „kolko je“, to sam se još na stolici uverio, jer baš u taj mah uđe s Mićom i torbarom. Prvi se umio snegom, pa više nije krvav; no zato je srdit do zla Boga. Torbar ga ućutkuje i blaži, a ujedno glasno uverava: da ciganin baš uprkos mora kazati, i da je obrekao, - pa samo na njega (Miću) čeka... - De, kaži sad! Nemoj da se opet... - Pa evo! – privati ciganin i poče. – Vi ste iz Bačke, je l’? - Tu pogleda na oba Bačvanina. - Jest! – odzove se stariji, i poče da ga meri, - iz jedne jedite rečice kojom mu na pitanje odgovori, opazilo se koliko je iznenađen. – jest, iz Bačke, pa šta? - Iz N.? - Da, iz N:! - A juče pređoste planinu? Dolazite iz M.? Je l’, isprosiste li tamo devojku? Smilju velikog tutora Mate? A?... - Jeste; pa šta? – ubrza garavo momče i pogleda čisto zabrinuto u gurbeta. - Pa ništa, to sam samo hteo da čujem. – Na to poteže flašetinu i poče da glokće. Zatim se opet zablenu u svog pobru, baš kao da ništa nije počinjao. - Pa, more, šta je onda? Što si umuk’o? – zapitah ga i ja radoznalo, a i sve društvo tek što to ne učini. - Pa ništa! – odzove se ovaj obešenječki. Brat-Mića se nato promigolji već, i nešto kroz zube mrmlja. - Ta govori, more, što se ludiš tu? Gle ti jako! – Prihvati torbar zlovoljno. - Pa to hoću samo da im kažem: da neće izvesti devojke! Eto vam! Celom društvu se ovo ne dopade, a najmanje Bačvanima.

28

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

Garavo momče, dakle zbilja mladoženja, potskočilo sa klupe, pa čisto uprepašćeno pogledaše u okrug. Oko mu zastade na kazivaču. Ovaj se naslonio na lakat, pa se nemarno ugriza za debele usne. - Jes’ čuo, Livane, šta ti benetaš? - Ništa, da vi’š! – odaziva mu se ovaj slegnivši rameni. - Čiko, - okrenuse momče ka starijem Bačvaninu, koji mu je stric dakle – čiko, a šta ti na to veliš? - Ta šta bi’, sinko, da velim, kad eto nikako da nam kaže k’o što treba! - A otkud nas zbilja poznaješ, Livane? – započe opet mladoženja, samo što mu je sada glas kao malo zadrhtao... - Pa i ja idem iz M., video sam vas tamo i čuo ko ste i otkud ste... - E, gle? Pa što to odma ne reče? - Pa zar ne znaš kako je besnela ta vaša birtašica, - tu pogleda mrko na Tinčiku, kad smo ulazili. Nije nam dala ni reći otkuda dolazimo, a kamo li što drugo, već ti se taki prodera: „don’o ih vetar!“ Jest, vetar! – Tu zastade. - Ta, de, reci sada, al’ da te razumemo! – zapitaše ga, kao iz jednog grla, ona dva ostala sremca, kojima imena ne znam, i koji sve dosad nekako izbegavahu govor: tek po koju reč kazivahu ovda-onda. - Pa eto, - započe Livan, - u Gavrinom bircuzu na raskršću, znate na levo od natarošove kuće, čuo sam ’de više momaka govore: „A neće Mladen, onaj čupavi bačvanin, Smilje odvesti, pa ma „na dnu“ robovali. Vi’š ti njega! Bačvanin, pa najlepšu devojku, Sremicu, da odvede! Jok! Šta veliš, Svetozare?“ Eto, tako baš jedan, ne poznajem ga ko je i šta je, tek pavor, povika i udari opet nekog drugog po ramenu, koji je valjda baš taj Svetozar. Ovaj ti na to stište pesnicu i lupi njome besno po stolu. Na to odoše svi. Sad, drugo zna đavo!... Tu opet zastade, kao bajagi, svršio je, pa ne skriva ništa više u debeloj zlosrećnoj čelendi; no ko ga, kao ja, opazi da baš u taj mah gurnu kolenom svog pajtaša, taj sasma drukče o svemu tome misli. Izgledaše mi sušti đavio, koj laže i vara, a ovamo drugom kome urezuje grehove u raboš. Od toga trenutka još mi crnji izgledaše, te mi čisto teško beše da ga upitam. A da l’ mene otkud poznaje? - Pa je l’ ti to sve što znaš? – zapita ga stariji Bačvanin, koji mu se i kao nehotice primkao. - Sve! - A jesi l’ istinu kaz’o, Livane? Jer, znaš, s otim nemoj da se šališ! – prihvati ozbiljno mladoženja. - Istinu, tako mi Sv. Petke! Nato svi zaćutasmo. Mora da svima čudne misli proletahu kroz glavu. Jedini kumatorbar što se nekako odlikuje i u ćutanju. I on ćuti, al’ se uz to lako, polako, i smeši... Najedared se tek podiže i prozbori: 29

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

- Ta man’mo se mi toga, to su budalaštine, ko bi sve baš verov’o! A i ako je čuo, čudna mi čuda: šta i šta ugrejani momci ne kazuju! Od toga nas ne zabole glava! Ne zabole, ne! A, šta veliš, Mladene? - Ta šta da velim! Velim i ja da baš to nije tako kao što se čini! - odgovori mu ovaj slegnuvši rameni. Kraj svega toga, ko zna kako mu je u srcu. Sabira l’ i nebriga obrve? U njega su sabrane. - I ja velim da je to samo govor. Dakako! - pridoda mu na to stric, i primače se opet k nama. - Govor! Pretnja!... Ne zbiva se baš sve što se govori! – progovori na to Andra. - Pa nek pobaju samo! Hoj, hoj! – poče brat-Mića da preti, iz čega se jasno uviđa da mu je još „tuča“ u glavi i mada s se zadosta istreznio umivajući se snegom. - Idite, Boga vam, - uplete se i Tinčika, - kad bi čovek sve opet verov’o, onda ne bi bilo lažija na svetu!... Nato poče da vrti glavom, kao da je nešto „sasvim novo“ primetila. Tako od prilike poče da sudi većina, il’ bolje reći svi osim ćutljivog Sremca koji potajno klimaše duguljastom glavom. I ja sam, da vi’te nešto, „nemilo“ pomišljao na čuveno; a slutnja neka poče baš nezgrapno da me buni... Iz ovoga će nešto da se izleže, pomislim u sebi. Da Bog da da na dobro izađe!... ; međutim torbar poče da puni čaše, i eno ga gde podiže svoju da nekom nazdravi. - Mladene! Neka tebe svemilostivi Bog poživi i njegova svemoguća desnica neka te osnaži, pa neka govori ko šta hoće! Ja samo to velim, golubane moj, da te Bog poživi sa tvojom Smiljom i s tvojom milom majkom, kojoj potpora da Bog da bi dao svakad i u svako doba, koji te kao rođenackog sina voli... – Tu pomenuti poče iz tija da klima glavom, a kanda mu i suza zasja u očima. – I s tvojim celim rodom i rodbinom i s nama koji želimo skupa da ti odigramo kolo u svatovi. Spas’ Bog, sokole! – uzviknu glasito i poče redom da se kuca, a mi svi potražismo čašu mladoženjinu. - Tuš, Baja, stolicu ti! – razbaci se Mića ponovo. - A što ti ne sviraš? Sram te bilo, krasan egeduš! – odazva mu se ovaj u šali. Mića, kratko nasađen kao i uvek, tek što mu nešto opako ne reče. Baš mu za vilicom ostade reč. Gajde zabrujaše... I pesma i govor pođe opet malo po malo po starom kalupu. Livanovog kazivanja kao da nije ni bilo; tako bar u društvu „izgledaše“; ali zato i kazivač „izgledaše“ kao da nije izigrao svoju ulogu. Neki ugursuski karakter rekao bih da ga rukovodi. I pajtaš njegov stoga mi dođe pod sumnju. I ona kesa s novci sada mi nešto kazuje... Jednom reči, sad mi se tek ne svide „kumovi“. Namislim da pri polasku tek upitam Livana kako s nama dvoma stoji: odkuda li se, po nesreći, i mi poznajemo? Međutim ih manem, neka se gurkaju i gunđaju, a ja se okrenem Mladenu i prišapnem mu na uvo: - Ne brini se rođače! - Bož’ sačuvaj! – odzove mi se ovaj smešećki.

30

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

- Nego da mi čujemo kako je Sv. Petar bijen bio. To ti ded’, kuma-torbaru, pa ćemo polagacko „svaki vo svoja“. Treba to, bogme, nešto i otspavati. Dakako! – opomenu ga onaj ćutljivi sremac sa duguljastom glavom. - De, de, kumašine! Ha, to sam ja odavno već ček’o! – prihvati se Andra. - Pa evo. Šteta samo što je Livan pre i sam izvukao lutriju, nego što je čuo kako se i na rajski vrati – lutrija. Al’ ništa to, neka bar pamti... - De, de, da čujemo! - Vo vremja ono, dakle, - započe naš torbar, - kad je još Hristos spasitelj naš iš’o po zemlji sa svojim apostolima, vo vremja ono još, zbilo se ovo što će te sad, posle tol’ko godina, da čujete. Bio vam je onda neki nečisti grad, koga su zvlai i „đavolski dom“. U tome gradu niko nije smeo da noći, jer noću je, k’o što znate, đavolska vlada. Danju, e, danju sveta i suviše, vojske na hiljade! Možete misliti sad kolika je to graduskera morala biti! Šta je Varadin? Trice! U tome gradu, dakle, niko nije smeo da noći. Ko bi slučajno zaost’o, toga sutra-dan ne bi živog zatekli. Kažem vam, noću u njemu đavolska vlada. Čim se počne da smrkava, a ono se na vrh gradske kule svagda popne po jedan trumbetaš i opomene na izlazak. Tu se svi listom onda podižu da prenoće u obližnjoj varoši. Stvari im preko noć đavoli nikad ne diraju, samo dušu, dušu... He, kad se koje dočepaju! Teško li si njojzi! „Jedanput, tako, kad se počelo da smrkava, i kad već trumbetaš svoje odsvira, i kad se već krenuše na put, poče nsred pijace da viče neki star „opšitoš“ ovako, baš srpski: „Idite, ljudi, ko hoće, ja neću! Ja se nikad nisam boj’o đavola, pa neći ni sad“! i odgovrali ga, i molili ga, i savetovali ga kao stranca, koji toga dana tek dođe, pa još o tome pokoru ništa ne zna, i pretili mu, - ajak! On ostaje!! „Evo ti na to i đenerala, te upravo njemu. Tu ti i on oko njega ovamo-onamo, - ajak! On ostaje!! Počeše već i da ga vuku, popa se pomamio, pa ne da „zabasala“ ovca da „propadne“: moli ga, - ajak! On ostaje!... „E, pa kad baš hoćeš, ono nek’ te đavo nosi“! kaza mu na to i đeneral, i popa, i sva vojska, i sav narod silesan. „E, da, ne bojte se vi za mene“, ovaj opet njima, „već meni dajte samo dvanaest voštani’ sveća i da pijem i da jedem“. Tek što to izusti, a gradski pivar ( i onda je dakle bilo piva) priđe k njemu i reče mu: „Jes’ čuo, prijaško, eno ti širom otvoren orman sa obarenom šunkom i s jaji pečeni na masti i s piletom prženim i gužvačom od jutros... eno ti sve što ti srce zaište, samo nemoj ništa da razbacuješ“. A đeneral opet nato dođe i donese mu dvanaest voštani’ sveća, koje i tri noći mogu da gore, a ne jednu. Zatim se oproste svi i odu. Mnogi su ga i oplakivali, siromaka!... „Smrklo se... Sam samcit u onoj pustolini. Kuda će, već upravo u pivaru!“ - E, he! Vi’š kako zna kud valja! I ja bi’! – upade mu u reč brat Mića. - Kad on tamo, a podrum širom otvoren, piva isuviše; sve kaplje iz slavina. Kad u sobu, a ono zbilja i orman širom otvoren: u njemu obarena šunka, jaja ispečena na masti, pile i gužvara, i dvanaest sveća... Deder, Boga ti, te mumakaze, Tinčiko, pa usekni ove 31

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

šeprtlje, - prekinu sam svoju povest i započe je onda tek kad se sveće malo bolje razgoreše. Tinčiki opet zadrkta ruka pri usekivanju, čudo je strašljiva... – Pripalio je dakle svoji’ dvanaest voštani’ sveća. Misliš, kuća se zapalila tako bukte... Ni brige našem opšitošu: on pije i jede, pa mirna Bačka! Kad najedared, - tako oko pola dvanaest sati, - a neko kuc, kuc na vrata. Oho! Ko će to biti? „Herajn!“ – povika ovaj iznutra i zablenu se u vrata. Vrata se otvoriše i u sobu uđeše dva prostaka. „Dobar veče! „Bog dobro dao, - on opet njima „A što si se ti usamio? „E da šta bi’, kad svi odoše iz grada. A otkud vi? „Eto, nas put doveo, da se malo potkrepimo, pa ćemo onda opet dalje. „Evo jela i pića kolk’o vam srce ište. Sedite! „E tako se oni smestiše i počnu da jedu. Tu jednom od prišelaca sad padne na pamet da zapita opšitoša: - A što ti, Boga ti, tolike sveće pripali? „Da bolje vidim! – odgovori im ovaj ukratko i poče dalje da pije. „E, tako ti, moj brat-Andro, ova dva gosta posediše malo i prihvatiše se, a kad im već beše zadosta, podigoše se da se krenu. „Jes’ čuo, prijaško , - tako započe jedan od njih, - mi se, hvaleći Boga i njegovu milost, evo zasitismo, i pitamo te šta smo ti dužni. „Bogu dušu, rođaci, a meni ništa. Ta i ja pijem i jedem tuđe, pa kako bi’ tražio nepoštene hasne! Ja ni krajcare ne smem primiti. Pala bi mi svaka na dušu. „I molio ga i jedan i drugi, da primi kolk’o tol’ko, - ajak! Ne htede! „E, dobru noć! – dobru noć! – pa odu. „Ostade naš prijaško opet sam, k’o i pre, a putnici pođoše iz grada. Kad već dođoše do gradske kapije, tu će jedan od nji’; - Petre!“... - Šta, to je dakle Kristos i Sv. Petar bio? – upade mu u reč čika-Mladenov. - A, nego! Elem, - čekaj, kako sam rek’o? – da, Hristos se okrenu Petru i reč: „Petre, ja ne smem ni koraka dalje, dogod onog poštenog opšitoša ne nagradim. Ti znaš da je teško tako valjanih naći, pa zato hajde da mu nešto ponudimo, kad neće novca“. „ Šta bi Petar nato, već hajd’! „Opet oni: kuc! kuc! Onaj opet: Herajn“ „Šta, zar vi opet natrag? „Eto, vi’š, morali smo baš: jer nećemo da odemo, a da te ne nagradimo. Tvoje poštenje vredi nagrade! „Ta man’te se ljudi koječega, ne treba meni ništa, a vama nek je Bogom prosto. „Al’ ma šta zaišti, jer nećemo otići dok te čime ne zahvalimo. „Pa, nemojte, eto sedite, pijte i jejte! Još bolje! „Al’ kaži samo k’o šta bi želeo da imaš. Pa ćeš videti da se nećeš pokajati. 32

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

„Pa ne možete vi meni stvoriti baš ono što bi’ ja hteo. „Al’ evo da vidimo, samo reci! „Pa da vidim baš kakvi ste vi majstori, kad se tako hvalite: hjde, stvorite mi džak i nadžak: nadžak koji svakoga izmaklja koji god ne zna ljucki i koji posle sve te nevaljalce tera udžak. Hajde, to mi stvorite! „Evo ti! „ I – „riktig“ – dade mu Hristos i džak i nadžak. „Zbogom – zbogom! Odu... „Ostade nam opštitoš opet sam i poče da gladi široki nadžak i da zagleda u duboki džak. K’o čisto i veruje i ne veruje da će mu kadgod biti od hasne. Vuri ti on nji’ pod astal i poče opet da cvrkuće... slučajno pogleda na pendžer i opazi ’nako u budžaku gomilu karata. Ha, baš, Bog da prosti! Uzede ih i poče da ih razmeće. A da, dugo mu vreme! Kad najedared, sveće zadrhataše, baš k’o da neko pirnu u nji’ i poče da tutnji... tutnji, Bože, tutnji... sva pivara k’o da se trese. Trese, Bože, trese... „Hop! Škljocnuše najedanput vrata i otvoriše de. „Aha1 Evo ih! „Bože, silna su čuda tvoja... Silestvo gravi’ đavola utrča u sobu. Sve se preskaču, sve strmoglavce! A crni su, a gadni su, a strašni su, a besni su, - eh, sad već možete misliti kako, kad je siroma’ opštitoš mor’o da zažmuri... „Eto ti ih upravo k njemu. Načičkali se oko njega, pa keze svoje špicaste zube. Jedni opet oštre krive rogove na bravi od vrata i čisto jedva čekaju da ga svaki bar po pojedanput bocne. Joj! Kad evo ti jednog najstrašnijeg i najstarijeg ’de se progura kroz gomilu svojih podanika i uputi upravo starkelji. Sedne do njegai poče đavolski da se smeši i da ga pita: „A koji tebe anđ’o ovamo dovede, bubo jedna! „Ne laj! „Hi, hi, hi, hi! – počeše đavolčići da se cere na to, i jedan već htede da ga s leđa rovaši. „Dalje, bedo, sad ću te!... „Hi, hi, hi, hi! - opet ovaj u smeh a najstarijem đavolu milo, milo... „Znaš ti šta, čiča? Hajde malo da se kartamo! „Pa hajde! Meni je svejedno. Samo, ko izgubi, taj da bude leman. „Hi, hi, hi, hi! – opet sitnež u smeh i jedan poče da človi od radosti. „Dobro, - pristade đavo na pogobu – dobro: ko izgubi, da bude leman. „Igraju se, Bože, kartaju se, Bože, kartaju... „Nikako da izgubi koji. Đavolčići sve se vrzu oko starkelje i guraju ga u lakat, drugi opet sve pire u sveću, samo da ga ma kako zabune, a matori đavo opet samo pokatkad namigne na nji’. Oni ga razumeju. Najedared, - ih! Opštioš izgubi!...

33

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

„E, te rdosti od đavola, e, toga smeja, e, toga kezenja, - da ti mozak stane! K’o mušice svi poleteše na njega i već ga dočepaše za levo rame oštrim kandžama, - al’ „počekaj“ Janko, počekaj!“ naš ti opštitoš viknu: „Teraj, nadžak u džak! „Du, du, du, du, du... Halo, halo, halo... aha, sve ih sate’o!... E, pište, Bože, e vrište, Bože, e mole, e mole, - al’ ne pomaže ništa! Naš starkelja sad se tek dobi u kuraži, i to one prave, i poče nogama da nabija džak. E, ciče, Bože, e, previjaju se k’o zmije, - al’ ne pomaže ništa. „Još jedared zapovedi nadžaku da ih i tako u gomili promaklja. Opet se ovaj nji’ nalema podobro! E sad, kad ih je već istuk’o na mrtvo ime, otvori ti naš opštitoš pendžer sa sokaka i sa četvrtog boja poče da ih istresa iz džaka. Istrese ih nemilice i sedne opet na svoje mesto, pa poče da pijucka, ’nako , natenani. Kad malo pomalo i svanulo bogme već, a evo ti naroda i vojske ’de se vraća sa konaka. Svi potrčaše pivari, da nađu – mtvog opštitoša.“ - Jest, mrtav, rotkve! – progunđa Bajo zadovoljno. - Kad ga živog opaziše, skameniše se čisto! E, tu ti svi oko njega, pa ovako, pa onako, pa kako je bilo i ono se svilo, i Bog bi sve zapamtio šta mu sve govoriše. On im nato samo pokaza svoj nadžak i džak, pa ništa više. „Puk’o glas, toga stika još, da se naš’o jedan opštitoš koji je nadjač’o đavole i potuk’o ih, i kako taj opštitoh ima neki džak i nadžak, i tako dalje. „Čuje vam to i sam car, car Josim, sa veliki brkovi a malom bradom. Dozove ti on taki našeg starkelju i poče da ga ispituje. Kad mu ovaj reče šta je i kako je, a car ti njega oporo. „Ćuti, lažo jedna, ti si kadar zar nadžakom to da učiniš’ „Zar ne veruješ care? – ovaj na to njemu. „A ko bi ti verov’o! Pa de zapovedi što nadžaku, kad si kadar? „A naš ti opštitoš ni pet i devet, već ’nako ljutito povika. „Hajde, nadžak teraj u džak i cara i carevu vojsku!... „ Hops! – car već u džaku! Du, du, du... satera ti lepo nadžak i svu carevu vojsku!!“ - Aha, ’oš ljucki – poče čika-Mladenov da se sveti. - Tu ti, sirotani, jedva i jedvice obrlate našeg starkelju da ih opet pusti. Al’ sad, pokloniše mu se svi do zemlje. Tu ti car, - šta bi drugo? – već o’ma njega preda se, pa mu poče da nudi sve na svetu. Al’ naš opštitoš ne zaiska ništa drugo, do to da ga ’rane k’o što on hoće i da mu dadu „kvartir“ u – pivari. „Gilt!“ – svi odma povikaše. I tako vam je naš starkelja živeo još više godina u svakom izobiliju. Kad mu već dođe „vagrob“, a on zapovedi ovo: da ga sa’rane sa džakom i nadžakom. Tako se i zbilo. „E, moj ti je opštitoš sad na drugom svetu, i to – u paklu!!“ - Šta reče? Zar i on u pak’o? A kud ćemo mi onda? Jao, jao! – upade mu u reč birtašica i poče da se krsti. 34

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

- U pak’o, bogme! Al’ zna Bog šta radi: posl’o ti on njega zato tamo da malo privošti i tuna „ neveriju“. Kad on tamo, veliki Sodom! Vatra, vatra, pa bukti, Bože! Misliš: nebo se zapalilo!... dim se opet pomamio, pa ne da čoveku ni oka otvoriti, sve štipa... Al’ ništa zato; uđe ti naš opštitoš opet unutra i dođe baš do velikog kazana u kome se „najmasniji“ grešnici kuvaju. Tu i nehotice pogledim na cigane i opazim kako se Livan – po uzgledu „masni grešnik“ – namrgodio do zla Boga! Ko zna šta s tim mrgođenjem priznaje. No, to će čitaoci skoro da znaju. - Dođe vam on, dakle, do samog kazana i, na čudo svoje, opazi baš onog matorog đavola iz pivare gde sad meša lopatom po kazanu. Druge đvolčiće ne poznade: valjda ih je zbilja potuk’o, pa su ovo na nebu novi, jer se đavoli odveć množe, pa i dan danas; al’ mu čudno kako i onog matorog da ne isprebija i ne umrtvi!! Najedared, obazre se đavolina. Jaoj, al’ kad ti opazi opštitoša, sa nadžakom i džakom, a on ti vuri lopatu, pa bež’ .... bež’ ... bež’!... Opštitoš za njim, pa za njim... Jedva ga dostiže... „teraj, nadžaku džak i đavole i kazane!“ Opet du, du, du, du... od stika sve gotovo. Larma, Bože! Dreče đavoli... Možete misliti kako zalarmaše kad je i sam Sv. Petar na rajski vrati čuo. Ostavi ti on za jedan čas raj i dotrča u pak’o da vidi šta je i kako je. „Ima šta i videti: sve poremećeno i polupano, a đavola ni od korova! Opazi ti on i opštitoša. „A šta ti, more, tu radiš! „Pa da šta ću, kad su me iz groblja u pak’o poslali. – Tu ga opštitoš malo bolje pogledi i povika naprasno: - Ta, more, jesi l’ ti bio samnom u pivari sa onim drugim?... A?... „Jesam, dakako! A zar ti ne znaš ko je onaj drugi? „Pa ko? „Pa licem Hristos! – Tu poče Sv. Petar da se krsti i da metaniše... i starac se nato presavi i poče da čita molitvu. Kad je svršio, i on se prekrsti. „A znadeš li, more, ko sam ja? „Pa ko? „Pa Sv. Petar! „E, molim te! Pa ti si Sv. Petar? O, pa de da ti celivam svetu desnicu. „Hvala, hvala! Sv. Petar opet njemu i uzede ga za ruku. – hajde sada u raj, to jest samo do rajski’ vrata, ’di sam ja čuvar – Tu mu pokaže od zlata klučeve, koje starac poljubi. – Samo do rajskih, dalje ne smeš; a posle, ako te Hristos primi, onda ćeš i raj videti. Hajde sada, al’ ostavi tu nadžak i džak! „Ajak! To ne gilt!“ - Vrag taj opštitoh! – promrmlja opet čika-Mladenov. - Opet Sv. Petar na jega, da k’o ostavi tu džak i nadžak, al’ vsuje! Neće, pa neće! „Pa šta će ti, more, tamo taj prtljag? 35

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

„Al’ si ti čudan, Sv. Petre! Pa ko zna ko će još biti bijen!“ Tu ti svi prsnemo u smeh, jer unapred znadosmo da će i sam Sv. Petar okusiti „blagodjejanije“. Premda je to, Bože prosti, greh... „Eh, pa hajde, ponesi, - tu opet Sv. Petar popusti, - al’ hajde sad već, jer se može i koji „nedostojnik“ ušunjati u raj. „Odu. A kad dođoše do raja, tu našem opštitošu stale oči od krasote!“ - Al’ baš, Boga mi, mora da je krasno u onom vilajetu! – primerti brat-Andra i poče da vrti glavom. - E, pa dakako! – poče Tinčika da potvrđuje. - Znaš, ja sam čuo od našeg pop-Joce, to mi je kaz’o baš onomad na jutrenju, - reče onaj drugi Sremac, - da se čovek čisto „podmladi“ u onoj božjoj krasoti, i ja mu verujem, jer on je baš dobar popa. Hej, al čita evenđelije! - Al’ i jest! – prihvati brat-Andra – čisto osećaš neku milinu... Nego ne znam što se baš ne slaže s „grci“? to mu jedino vali! Ajak, ja mu ne dam zapravo... - A zašto ne? – poče opet onaj do njega, - a zašto ne, kad su „grci“ krivi... - Ta man’te se vi, pope, tek je on popa, pa mu zato opet svi skidaju kapu. E, gle! – poče i birtašica da ga brani i nato poče opet da useknjuje sveće. - Jeste l’ gotovi? A, vero parapasjakatenska! – započe torbar smešećki. – manimo se mi toga, jer eno Sv. Petar još se boči sa opšitošem, koji i bez dopuštenja hoće da se progra u raj. „Ta strpi se malo, čiča! – veli mu Sv. Petar, al’ jok! „Ja hoću u raj, pa ma šta bilo! Šta li sam skrivio na zemlji kad me ne puštaš u raj? Gle! „Ta ne mogu, more! „Ta šta ne možeš? „Ta kad ti kažem! „Ta šta, kad mi kažeš? „Eto ga vi’š sad opet! „Ta šta, eto ga vi’š! Pusti me, kad ti lepo kažem! „Ajak! „Hajde, nadžaku, teraj Sv. Petra u džak! – reče i bist! „Kad najedared, evo ti arhangela Mihajla: „A šta ti tu, čoveče, radiš? „Pa evo čekam da me puste u raj! „Ja sam baš i doš’o po tebe. A ’di je Sv. Petar? „Evo ga u džaku. „Što naopako? Taki ga pusti i moli se da ti oprosti! „Sv. Petar izađe iz džaka i reče mu. – „Praštam ti, jer ne znaš šta činiš.“ Opštitoh ga poljubi u ruku i ode – u raj... –Eto vam, tako je i siroma Sv. Petar nagrajis’o.“ 36

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

Tako ovrši kuma-torbar svoju povest i poče opet da puni čaše. - Dakle tako? O maj, vi’š, pa onaj braca baš proter’o svu đavolštinu! – reče mladoženja. - E, svu, vraga! Ima đavola i dan danas, koliko god hoćeš. Zar misliš da ih je jedan vidio! - E, verovati opet i u tu ludoriju! – uzviknu onaj drugi ćutalica. - Dobro ,dobro, govorite vi štogod hoćete, tek ja to samo znam – započe opet torbar – da sam u pekarevoj vodenici pre nekoliko godina vitlao se sa sotonom. Od onog dana i jesam šantav. Ništa svet ne veruje, al’ videćemo već. Tu ga čika-Mladenov ozbiljno pogleda i reče. - Ma, kumašine, de, tako ti sveca, kako je bilo! - Evo, kako je! ima tome već dosta i zadosta godina kako se ovo zbilo. Snažna mi beše tada mišica, da se ne treba čuditi kako sam se i sa sotonomu koštac ’vatao. Elem, bila je onda tako isto zima k’o i sad i, od prilike, ovo isto doba, samo što je neka luda vetrina tada jače urlala nego ova koja nas sada rendejiše. - Da vi’š, i sada dobro svira! – prihvati mu reč Andra i pogleda uz to na prozore, koji se u šarkama migoljiše. - Ta svira, al’ tek onda, da vi’š, misliš nos će da ti otkine. Na tako ljutoj ciči, dakle, i na tako surovoj vetrini, vitlao sam vam se sa grešnim sotonom po vodenici... Pokojni pekar naš, - Bog da mu grehe prosti, baš je grešan bio! – pogodi mene da mu preko zime k’o nadgledam vodenicu. Onda su, k’o i sada, dunavke spuštali u Dunavac, i tu im je k’o bila zimnica. Hajde, de! Primim se ja toga, a baš sam bio magarac: samo devet šajna plać’o mi je preko cele zime i jedan par čizama, no to sam mor’o kod njegovog ukućana, majstorManojla, praviti, jer je i tu gled’o koju marku da zaštedi. Primim se ja, dakle, toga, k’o velim, šta je to preko cele zime dvared-trired zavirnuti u vodenicu i ništa više, Jest, tako je baš. Pođem vam ja, dakle, jedared polagacko, kao da je obiđem... Dunav se sledio, pa ni da pisne! Pretociljam ga kojekako i dođem u Dunavac. Pekarova vodenica k’o prava od kraja, i tako vam ja za čas na meti. O, časni ga potro! Ja da se popnem, al’ ti nešto poče da klopara. Skočim brže natrag i obiđem kljun, k’o da vidim šta je s kolom. Kolo se pomiče, ali baš čujem kako se kamen pokreće... Juriš! – pomislim u sebi i odgurnem vratanca. Uđem. Na tri koraka od vrata prućio se neki dugački ispolac, a u njemu crvena – šepa! Crvena k’o krv! Šta je to? – pomislim usebi, i sagnem se da je podignem „Šta diraš to? Hej! – povika neko, ne znam otkud, samo bi’ po zvuku rek’o da je sa visin. Ispustim šepu. „Ko je to opet? Ko se to ušunj’o u vodenicu? A, neće izneti papke! – zagrmim ja, i otisnem opakliju sa ramena. Stisnem vam ovako, „oberučke“, - tu zgrabi neku flašetinu sa stola – „moju ćuleskanju od gloga, - još je eno na tavanu – a, nije glogovača! Drenovača je! – i pođem junački unapred, k’o hajduk Veljko na Turadiju!

37

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

„Nejdi dalje! - opet neznanko odnekud, i u taj par zalupiše se vrata od vodenice. Ja se na to obazrem, al’ kad imam šta i viditi: crvena šepa iskočila iz ispaoca i odskakuta, k’o da ima noge, - na tavanicu. Šta je to? – pomislim ustvarvljen, i tek da opet k’o pogledim unapred, a đavo rame uz rame do mene, pa se samo iskezio i smeši... Jednom rukom primiče se mojoj ćuli i stište je, a drugom opet poče da tapše onog po istoj crvenoj šepi, koja mu se sada načočola na šiljatoj glavi. Ispod nje proviruju dva masna rožića, a na jednome sam bogme opazio i kvrgu. Ćuti on, ćutim ja. Samo što sam se ja većma uplašio od njega, nego on od mene. „Šta tražiš ti tu, balavče? – poče da me pozdravlja. „Ta eto, ja sam doš’o da obiđem pekarovu vodenicu; al da sam znao... – Tu htedo polako da probam k’o da li se dobro dočepao moje ćule i povučem je polagačko, - jest, drži k’o besan!... No on ti se međutim dosetio šta mi je u glavi i poče da mi preti: „Huljo i bekrijo! Majmune balavi, ti, ti zar na mene da naletiš?! „U taj par već započesmo belaj. Al’ smo se i poneli! On mene ćuš, ja njega zviz, pa sve tako. Naposletku vidim već da ne mož’ s đavolom kršten izići na kraj i kažem mu da me se mane već, dosta mi je. A on, k’o da je jedva doček’o da mu se pokorim, popusti me i stade samo da klima ispurenom glavom, k’o da mi htede da kaže: „vidiš da s đavolom ne mož’ izići na kraj!“ Nato se okrenu i ode polako opet na tavanac, jer zacelo je i pre tamo bio. Ja vam pogleda’ za njim, al’ ujedared nesta mu šepice na glavi; malo zatim, opet zaškripaše vrata. Osvrnem se brzo, i vidim da su opet otvorena i da za nji’ opet skakuće ona ista crvemna šepa. Baš svašta na svetu, pomislim u sebi, i pogledim opet na tavanac. Kad tamo, a moj ti đavo bez brige nešto žvaće... Vidim mu na krilu šarenu činiju i u ruci viljušu od četiri zuba. Šta će da nabode, pitam se k’o samog, a kad gle, ono eno nabode pileće krilo. Malo za tim, suvu šljivu; malo za tim, parče simite,; malo za tim, pegavu oskorušu, malo za tim, praseću njušku; malo za tim šargarepu i, nabrzo za njom, živog miša, ih, sve miče repom! „Idi, gadu nečisti! – dreknem na njega srdito i lupim ćulom po gredici. „Pljes! Sa tavana činija, pa upravo po levoj nozi. Iz činije posuktaše sve živi miševi, pa sve oko moji’ nogu. Jedan već poče da se uvlači i u saru... A u tom istom mahu opazim i sotonu ’de se prtlja niz merdevine. A ja vam ni pet ni devet, već na vrata, dočepam opakliju, pa bež’! „Hej,“ - tu bi duboko uzdahnuo, -„žalosti moje! Učini mi se k’o da me i po ledu vija. Zapnem za šiljak od sante, posrnem i složim se k’o iver. Noga mi, misliš, prepuče, - i od tog doba zovu me „šanta“. Pa ništa! Al’ eto tek, kumovi moji, sad bar čuste! Da, da...“ Time dovrši svoje i pogledsa čisto pitajući gledom uokrug. - Bože moj! – I eto vi’š, opet da ima „Nečisti’“! – reći će na to birtašivca sasvim u brizi. - Eh, ima! Nije nego još nešto! Doskoči joj onaj ćutalica, koga ćemo, zato što ništa ne veruje, otsada zvati nevernim Tomom. 38

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

- Pa dobro, - upašće se nato i čika-Mladenov – pa kako eto, i subaša Panta, onaj što je umro proletos u Šarengradu, kako i on eto kaže da je vid’o đavola, pa i vešticu! To mi je kazivao baš lane nekako, kad je bio u P. pa i vešticu! - E, vešticu! To bar nije ništa teško! Eto, baba Makrena, znate ona vincilirka u spajinskom vinogradu, eto ona nema valjda te noći kad se s vešticama ne gloži, - reći će na to brat-Andra. - No, to već verujem i ja, jer eto na Pandžinom brdu videla je baš i moja kuma jednu. Znate baba Anušku? - Šta, pa zar i ona veštica? – ubrza na to Tinčika. U z’o čas! A baš počesto dolazi ovamo na rakiju, da istrese po nekoliko polića. Ju, dobro, što ja znam! - Jest, bogme! - Nije nego mačkin rep! – nasmeje se Neverni Toma. - A jel’, Boga vam, gospodine, šta vi o tome mislite? – okrete se brat-Andra kao meni. - E, moj brat-Andro, i ja mislim da je to sve budalaština. Kad bi čovek u sva ta „sujeverstva“ verov’o, morao bi i sve ostalo da veruje što se ne da videti ni opipati. - Ne d’o Bog, godpodine, da se i vas koja naklepi, pa bi vi onda drukče govorili, započe i Mića, - jer eto mog rođenackog brata jedna je jašila više od tri godine. Svako jutro mogli ste nabrojati po nekoliko masnica. - Hajde, de! – Drugo ništa ne rekoh, jer videh da i ja i Toma ne prokopasmo. - Pa i zmaja sam letosle video. Proleteo je baš ovako preko učiteljkine kačare, pa u adu. Svetli se ka snop trske kad se zapali, - poče torbar opet novu temu. - No, to se i kod nas u Bačkoj viđalo, al’ pre Bune! - Znaš, čiko, da je i kmet-Ivša tako nešto kazivao? - Jest, jest! - Nije nego mačkov rep! – nasmeja se opet naš Neverni Toma. - Hajd’, hajd’, smej se ti, smej! - Pa i vilu su videli u banoštarskoj šumi. Sedi na brestu, pa se češlja drvenim češljem. Kažu da same sebi prave te češljeve, pa još od šimširovog korena! - Nije nego mačkin rep! – nasmeja se opet – znate već ko. - Ne, „špas“ na stranu, al’ da kažem još kako sam jedared mislio da imam s đavolom posla, a ono s nekom životinjom, čućete s kakvom! – nasmeja se sada i torbar, i poče da puni svoju crvenu lulicu. Međutim se zagleda u Livana, pa tek najedared povika: - O’š bagova, Livane? A’ - to podaj tvome dedi! – odazva se ovaj srdito. - Il’ strini! – proumla mu i pajtaš, i poče da puca okorelim prstima. - He, he! kako su složni, k’o da su sedeli na rasolu!... No da čujete... - De, de, kumašine!

39

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

- Pre dve-tri godine tako, čekali smo ti noću dimšić. Nikoga od „pašažira“ i ne beše, već sami samcati mi na agenciji: ja, Živan, i Pavle. Legnu ti onu i u sobu, a ja, - baš na redu da šilobčim, - prućio se lepo pred pragom, pa ni brigeša. Lepa letnja noć još, zvezde sve učestale, pa žmire, samo tek po neki oblačak što se ovde-onde tegli. Mali prisanak savlada me, al’ se nabrzo k’o trgnem. No međutim od oni’ mali’ oblačaka istegli se velikački i najedared poče kišica da prska. Uzmem ti ja svoju opakliju za uši, pa se preselim i ja u sobu. A, da! Al’ da bi ko opet mog’o čuti kloparanje dimšića kad se dovoza, legnem baš na sam prag. Okrenem glavu ka Dunavu. Ležim ti ja tako, ležim... kad najedared, osetim da me neko sve huče i pljucka nad nosom. Polako, polako, podignem glavu naviše i pogledam preko obrva, - kad ono, a ja opazih glavu sasvim rutavu, a dva roga se na njoj smestila, pod njima opet dva oka sijaju i čisto škilje, a pod njima opet – brada... Elem, đavo! To mi beše prva mis’o koja poče da me teši... A đavo samo škilji, huče i – pljucka... Sav mi je vrat ispljuv’o, al’ ne smeš ni da se pomakneš, a nekmo l’ da se ubrišeš! „Živane, Živane! – počnem k’o iz groba da šapućem. Živane! Ponovim i opet, kad začu’ da se meškolji. „Šta je? Ide l’ dimšić? „Ta nejde, - opet ja kroz zube, već pogle, more, ko mi ovo nad glavom smestio, da nije đavo, naopako! „Čujem ga da se polako podiže. „Đavo je! – Tasko me ukratko obradova. „Hej, tugo! „Ćuti sad, pa ni da si se mak’o, - poče i on sad da šapće, - ćuti, pa otkloni glavu malo na levo, da ga odadrem udilom.“ Izvinite: u Č. agenciji ima zadosta udila, jer svi agenti pecaju... - Pazi samo, kako ćeš! – opet ja njemu i najerim glavu onako kako mi kaza. Đavo međuim sve pljucka. Njemu baš ni frštec! „Pst! „Vitko udilo zviznu u vazduhu... „Mek“, „mek“, „mek“! „Ih jarac, sto mu kozara! – poskočim nato k’o besan, pa ciz za njim po šljunku. No opet ga se tol’ko nisam namlat’o kolk’o mi se Živan nasmej’o kad sam se s’ hajke povratio. O, i anatema ga! „Sutra vam to već puklo po selu, ali samo u drugoj vormi: da je to bio baš licem đavo, a ne jarac kozodarac! Al’ ja govorim istinu, pa neću da kažem da sam video Sotonu i onda kad nisam, već samo onda kad jesam.“ Na priču ovu svi se baš slatko nasmejasmo, a kuma-torbaru je to opet – k’o što se vidi – milo, milo... - O, idi, kumašine, idi, baš si vrag! Šta ti sve znaš! – poče naš Mladen da mu se čudi. - E, moj sokole, treba to i na sito i rešeto, pa da se tu vidi grašak i bob!

40

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

- Nego sad mislim da bi već vreme bilo da se to ide. Evo, valja će i treći sat skoro! – poče da ozbiljiše onaj drugi ćutalica sa duguljastom glavom - Pa na volju! – prihvati kuma-torbar. A i moja baba tek što nije došla po mene. - A zar ’oće? - E! - Nego, daleko svako laskanje, baš je valjala ona jagnjetina večeras! Vidi se da ti baba ume, pa zna! – počeće čika tako od prilike da hvali. Svi ostali klimnuše kao jedan glavom, kao i oni da iskažu da im je ta ista za vilicom. - He, moja baba! – tu bi baš uzdahnuo naš mili kumašin, - jedno joj samo fali... Da, da! - A šta to? - Što drži odveć do sebe! Na tu reč svi se baš nasmejasmo, pa i gurbelje još ovde razumevam - Drži, bogme, pa te kako! Kad vam se ta dočepa malo novca samo, tu ti je od stika kod Brate u dućanu, pa neće koješta, već sve najlepši „cic na kutice“: pa onda „man’ se Rado!“ pa onda: „Maramu na ibrike“, ili: „Na lepezice“ ili: „Na bobice“, ili ti izabira sve najlepši i najskuplji „Miškec“ ili „Ankec“, - „Sokino oko“ ni da pogledi. Al’ ništa zato, zato je nema svugdi... - Tako i treba! Je l’, Tinčiko? - Dabome! Neg’ da se ide, velite? - Ta da, vreme je! – pokaza se i Mića živ i poče da smešta svoju egedu pod pazuvom. Jednako pljucka... Svi se na to podigosmo. Bajja opet uvio gajde u svoju vunenu maramu, pa ćuti, no pre toga zvecnusmo mu ponešto u rog... Mića egeduš dobio – cvonjak!...- Tinčiko, mi ćemo se sutra namiriti! – reče joj nekako „poluglasno“ kumašin i – mal’ što je ne uštinu za punačak obraz. Ova se međutim okrenula ka crncima i napominje im da više neće goreti sveće... „Odsudna“ izjava ova pokrenu i njih sa klupe, i počeše eno da joj plaćaju... - Jel’ dobro? - Nije! Ti si platio samo za vino i za čašu što ste hotimice razbioli, sad ’di je još onaj bokal? A, zar si zaboravio? - Da, da! Pa šta košta? - Sedam grošića i krajcaru! - Šta, taj sedam ipo grošića? Pi! - A nego? Idi-der kod Giče i pitaj! Pa još kako je lep bio, baš mi ga je sam izabr’o... - Pa evo, da mi ne... – Tu poče „knežina“ da joj izbraja milicu po milicu, a Livan međutim već sprtljao prtljag i pošao ka vrati.

41

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

- Livane, čekaj-de malo, čekaj! De, reci, Boga ti, da l’ i mene otkuda poznaješ, il’ bar otkud ja tebe da znam? – zapitam ga i jedno i drugo, a on me „bezobrazno“ pogleda i promrmlja: - Pa znamo se... - A otkud? - Hajde na sokaku ću vam uzviknuti dve tri reči, pa onda se sećajte ako hoćete... - Dobro, al’ nemoj da slažeš! - Ajak, ovde bi’ mor’o lagati, al’ tamo ne... - tako mi baš kaza i poče da se kezi, baš kao svi oni „nečisti“ o kojima se danas naslušah. - Dobru noć, gazdarice! Laku, blagu noć! – povikaše više njih u hodu, a ja joj sasvim cifrasto zahvalim što je uzela baš obe sveće da nam posvetli... Čujem da neko spolja već primećuje: „a što nam baš gospodin zaosta poslednji, a? a?“ - te koraknem pojače, da se što pre kod njih nađem. Ko zna kako bi druga pesma glasila! Vetar se baš razgolitio, pa i samog sebe čisto hladi... Baš dobro duva... Žalosni cimer kod „Poluzvezde“ njiha se pravilno, kao da jednog po jednog gosta pozdravlja i kao da svima ponizno klima: „laku noć! laku noć!“ - E, dobru noć, gospodine, hvala na društvu! – javiše mi se ljubazno oba Bačvanina, a čika-Mladenov pruži mi još uz to ruku, koju vrlo rado prihvatim. - Dobru noć, prijatelji! U zdravlju da se opet skoro vidimo! - Da Bog i da Mati Božija! - Dobru noć, kuma-torbaru i svi drugi! - Laku blagu, gospodine! Hvala na društvu! - Oj Livane! - Evo nas, evo! – začuh ga sa desne strane od raskršća. - Daklem? - U vašem Potoranju i na banoštarskoj ćupriji! He, he, he, he! – poče da zija na to kao besomučan... - A, tu li si, lijo! Nato ubrzam korake, jer čisto me zaplaši taj pogani smeh. No kako mi srce zaigra, opet kad prozore od moje sobice, koja na ulicu gledi, osvetjene opazih, kad kod zastarele šalukatrice materino lice sagledah, gde me tako dugo, dugo izgleda... -A ’di si tako dugo ’rano? - Evo me, evo! – odzoven se najumiljatije i zastanem još malko na pragu. Oko mi presecaše pomračinu u pravcu koji od prilike vodi onome mestu na kome se onaj zlikovac nasmeja. - A, tu li si lijo! – prošapćem još jedared i dohvatim se brave. Na kuli crkvenoj baš se u taj mah zanjihalo klatno i zakuca potmulo. Ne izbrojah koliko.

42

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

A u taj par baš zadrmusa i vetar letvice na hodniku, te mi se učini ka da mi neko preti iz avlije. Onaj đavolski smeh i sad me čisto iznenadi Uđem, i zabravim odmah vrata. ZMIJINA KOŠULJICA Pripovetka u narodnom duhu Bio jedan car, pa je bolovao od ljute glavobolje. Sve je carstvo već uplašilo bilo, tako je patio. Sa sviju krajeva sveta dolaziše mu lekari, ali sve ništa ne pomože. Neki se već uplašili da će i da poludi, a neki opet tajno govoriše da je zbilja i poludio. Kad najedared – bila je baš subota – evo ti neke bake, koja se, kroz silesan svet što se oko dvora carskog skupio, poče da gura, i uđe upravo u carsku avliju. Dvorani je terali i terali napolje, al’ ona se sve neprestance molila da je puste do cara. Tek onda kad im je rekla da leka nosi bolesniku, pustiše je. Kad dođe do cara, koji je na zlatnom krevetu ležao, pokloni mu se do zemlje i celiva mu suvu desnicu. Tu je on odma zapita koje mu dobro donosi; a ova mu na to odgovori: „najveće dobro donosim ti, lek za glavobolje“! Car se čisto skameni, iznenađen, i pogleda je na to još milostivije. Lakari se svi zadivilli, koji kraj postelje sediše, a carica – nije ni verovala. „Jest, donela sam ti lek, care, al’ će ga opet drugi kogod morati nabaviti! Tu, u prvoj šumi kod nas, caruje carska zmija, i ja sama sam je već više puta videla, pa kad njenu košuljicu nabaviš i njome pogladiš bolesno čelo, bićeš opet zdrav, kao od majke rođen. No po tu košuljicu ne smeš poslati ma koga, jer je zmija ljuta i otrovna, već najlepšu i najsiromašniju devojku u celom carstvu. To učini, pa ćeš videti da nisam zabadava osedela, a tebe lekari nikad ne izlečiše, jer ti si stao na nečistu kašiku, ili si ma kad uzda’nuo na sred raskršća.“ Kad to car čuje, toga stika zapovedi svojim slugama da telale po celome carstvu da se od svuda iskupi sirotinja, i to samo mlade devojke, pa da odma pohite carevom dvoru, gde će im se bogata milostinja da dade, a koja god ne bi došla, da će biti bačena na dn otavnice. Ne prođe ni nedelju dana, kad evo ti iz celoga silesnoga carstva sirotih devojaka gde se nanizaše oko carevog dvora. Tu ti odma zapovedi da se silni hlebovi umese i silni jaganjci ispeku, kojima će sirote i gladne da nahrani. Pri razdvajanju, paziše u dvorani na svaku devojku redom da li je i lepa, a osobito carica, koja ni jednu nije propustila, a da joj duboko lice ne zagledi. Sve koje im se dopadoše propuštahu u carsku avliju, al’ se carici sve činilo kao da još nema one prave lepote. Kad evo ti i poslednje devojke, kojoj se haljinica ponajvećma istrcala, gde sasdvim smireno i stidljivo priđe carici. Ova ciknu od radosti. „Ovo je!“ – povika odma, zagrlivši 43

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

siroto devojče sa lepim plavim očima i dugom kosom. Odma otpuste sve druge, no pre toga ih lepo obdariše, a ovu najsiromašniju i najlepšu uvedu upravo u carevu sobu. Čim je ovaj opazi, a njemu čisto odma odlakšalo. Kaže on njoj tu kako je kod njega bila neka stara baka, i kako mu kazala da će ga od nesrećne bolesti njegove izlečiti samo najsiromašnija i najlepša devojka, no koja mu mora nabaviti košuljicu carske zmije, što caruje tu u obližnjoj šumi. Kad to devojka ču, a ona sva prebledi i poče da se plaši. Kaže njoj car opet da se ništa ne boji, jer ta zmija voli sirote devojke, pa joj ništa neće biti, a on će je carski obdariti kad mu to učini. Dobro, skloni se na posletku sirota devojka i kaže da je odvede kogod u šumu. Odma tu car naredi i ona tako ode. Kad ona tamo, nigde na svetu nikoga. Ide tako žalosna po šumi, ide, ide, i dođe do nekog izvora. Kako je ožednila bila, saže se, kao da se napije malo vodice, al’ ujedared joj nešto šušnu za leđi. Brzo se osvrne i opazi – carsku zmiju, gde se odvijana kamenu iz kotura. Na gavi joj zlatna kruna, a u usti zelena grančica, sva pretrne, sirotica, i poče da beži. „Ne beži, devojko“, poče zmija odma da viče za njom i pođe joj u susret. Kad ova to čuje, kako joj zmija sasvim milostivo govori, a ona se odma vrati. „Što begaš od mene, kad ja na tebe i čekam, - dobro da si došla. Sve ja već znam, zarašta ovamo dođe, pa zato ’odi da ti dadem svoju košuljicu“. Pođe devojka odma za njom i dođu do neke crne stene u kojoj velika pukotina japi. Silne zmije, Bože, i gušterovi upleli se tu i čuvaju stražu na zmijini vrati. Ni jedna ne zasikta na sirotu devojku. Uvuče se tu carska zmija u svoje obitalište, i evo ti je toga časa gde u zibi nosi svoju košuljicu, koju dade devojci. No tu joj pred zmijama i gušterovima kaže da dobro pazi na nju, i da je opet natrag donese za tri dana, onda će biti velik zlo, jer će košuljca oživeti i pretvoriće se u najljuću zmiju, koja će prvo onoga da ujede uz koga oživi. Čuje to sve sirota devojka i obreče da će je zacelo kroz tri dana natrag doneti, i ode. Kad dođe u carev dvor, a oni je svi zagrliše i poljbiše. Dade ona odma donesenu košuljicu, i kaže kako je za tri dana opet natrag mora odneti, ali zaboravi da im rekne šta će se dogoditi ako je ne odnese. Odma poče car da trlja njome po čelu, i od stika uskliknu da mu je lakše! Od radosti velike ne znade šta će, već poče da ljubi lepu devojku, no to se carici ni najmanje ne dopadne: šta više, uplašila se da će je car, kad ozdravi, i za milenicu uzeti. Zato odma poče da misli kako bi devojci naudila. Seti se taki da je devojka rekla da kroz tri dana mora opet natrag odneti tu čudnovatu košuljicu, i poče sebi da sudi da bi devojku u protivnom slučaju ma kako kaznila zato namisli da košuljicu sutra ukrade, pa da je tek onda kome drugom podmetne kad već tri dana prođe. Što je mislila, to je i uradila. No po nesreći svojoj, kako nije znala gde bi je najbolje sakrila da je nikako ne nađu, metne je u nedra. Kad car isvi oko njega najedared osetiše da je košuljice nestalo, svi se čisto okameniše, pa i carica – kao bajagi. E, tu sirota devojka odma u plač, pa i plač, al’ sve zabadava: košuljice nema pa nema... I sam car, koji je ozdravio i ustao iz svog kreveta, poče da traži, al’ opet sve zabadava. I on se već uplašio 44

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

za sirotu devojku, a bojao se i toga da mu se sada bolest opet neće povratiti, i zato zapovedi da mu se ceo dvor pretrese, a svi poslužitelji koji su toga dana u sobi bili da se na muke metnu. Sve to ništa nije pomoglo, jer košuljice nema, pa nema, - kao da je u zemlju propala. A ko bi na caricu i pomišljao, koja se uz to više nego svi previjala i knjezila. Sirota devojka na zna šta će od čuda i stra, a već treći dan skoro na izmaku.. Toga večera još sazove žalosni car sve svoje velikaše i mudrace na večeru, da se s njima posavetuje šta će i kako će u toj nevolji. Kako su sedili za carskim stolom i večerali, a s njima i plačna sirota devojka s desne strane do cara, carica s leve, - kako su svi tako sedeli i mudrovali šta će i kako će, - najedared ciknu carica kao besomučna i poče da se maša rukom u nedra. Kroz tanku košuljicu pišnu joj rumena krv, a uz vrat joj poče da se izvija velika crna zmija, koja odma zatim nekuda nestade. Još i ne pritrčaše carici, a ona izdahnu... Svi se uprepastili od čuda, pa ni oni najsmeliji mudraci ne znadoše ovo da rastumače, dok im sirorta devojka ne reče da je ta crna zmija ona ista košuljica koja se, evo, u najljuću zmiju pretvoril. Rekne im plačući još i to, da je zaboravila da kaže da će se košuljica kroz tri dana u zmiju pretvoriti; onda je, možda, carica ne bi ukrala, niti bi je metnula u nedra. Velika žalost ovlada odma u carevom dvoru, i sutra-dan spremahu se da cricu sjajno sahrane. Kad je već izdigoše na zlatna nosila, a ispod sanduka ispade odnekuda ona ista košuljica, koju sirota devojka odma uze. Posle pogreba ode taki u šumu da je zmiji preda, no sada je još većma zebla usrcu. Kad ona opet na onaj izvor, a zmija na onom istom kamenu, sa onom istom krunom na glavi, ali sada nema one zelene grančice u usti. Tu ova odma poče da moli zmiju da joj oprosti, jer nije ona kriva; a zmija joj se primače bliže, i kad je primila svoju košuljcu, poče ovako da joj govori: „Da si bila pažljivija, bila bi i srećnije. Onda bi dobila i zelenu grančicu koju sam pre u usti imala i koja bi ti blagoslovila porod muškom decom, ovako ćeš samo žensku izroditi i to baš sa carem, koga si izlečila“. Sve što joj zmija reče - i zbilo se. Lepu caricu uvek srce zaboli kad međ ženskom dečicom ne vide i koga muškarca, al’ šta će: tako je suđeno! TUĐE I MANJE POZNATE REČI Avan – posuda u kojoj se tuca paprika ili nešto drugo Agencija – parobrodsko zvanje na pristaništu Anatema – prokletstvo Bagov – ispušen duvan što ostane u luli Birtašica – krčmarica, gostioničarka Blagodjejanije – dobročinstvo Buna – revolucija u Mađarskoj 1848 godine Budžak – ugao 45

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

Vagrob – čas smrti Vandrokaš – putnik Verten - predstava Hristova rođenja koju deca nose na Badnji dan po selu Vilajet – kraj, zavičaj, postojbina Vincilarka – čuvarka Vsuje – uzalud Gviht – teret, teg Gilt – vredi, stoji Grk – trgovac Grošić – sitan novac od pet para Gurbelj – ciganin Damšić, damšit – parobrod Dišput – razgovor Duvar – zid Egeda – violina Egeduš – čovek koji svira violinu Zaman – uzalud Ibrik – posuda od bakra In korpore – po telu, fizički Kaža – kažiprst Kaštiga – kazna Kvartir – stan Kvit – gotovo Kijamet – nepogoda, propast sveta Kong (gang) – hodnik Krajcara – bivši austrijski novac od dve dinarske pare Kranjac – Slovenac iz Kranjske Krdžan – prost duvan Kumbara – bomba, lubarda Kuraž – hrabrost Lajber – kaput Licider – voskar Mertik – deo vina koji pripada jednom monahu Milica – stari austrijski novac od dve pare dinarske Mraka – sitnica Nagraisati – nastradati Nataroš – glavni opštinski činovnik Nadžak – jedna vrsta male sekire za nošenje mesto štapa Nemeški – plemićki, gospodski 46

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

Odsek – iznenadna dubina u reci Oduška – rupa koja se probije u zaleđenoj reci, da bi se mogla grabiti voda Opaklija – jedna vrsta zimske bunde Palamar – uže za vezivanje brodova Par – trenutak Pasažir – putnik Pinter – bačvar Poša – crna marama koja se nosila oko vrata Raboš – drvena tabla u koju se nešto zarezivalo za pamćenje Rendeisati – strugati Rif – stara mera za dužinu, manja od metra Stik – trenutak Trumbetaš – trubač Fajn – fino, otmeno Hasna – korist Herajn – slobodno, napred Hincut – obešenjak Cvonjak – stari austrijski novac u vrednosti od 80 para dinarskih Cimer – natpis nad vratima trgovine Šalukatrice – zastor Šantav – hrom Šepa – kapa Šopiti – udariti Štrof – kazna Šuvaka – leva ruka

Dijabološki kontekst u prozi Jovana Grčića Milenka - Milica Mirković1 SAŽETAK: Često zapostavljano prozno stvaralaštvo Jovana Grčića Milenka izuzetno je značajno i vredno delo u kontekstu srpske fantastičke književnosti XIX stoleća. Nakon uvodnog razmatranja fenomena đavola u evropskoj kulturi, njegovog ispoljavanja, prirode i tumačenja u religiji, folkloru i literaturi, detaljno se analizira Grčićeva pripovetka 1

Tekst saradnice "Kulturnog http://kulturniheroj.com/?p=2057

heroja"

47

iz

Amerike

Milice

Mirković,

sa

stranice

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

U gostionici kod „Polu zvezde” na imendan šantavog torbara koja obiluje elementima dijabološke fantastike. Posebno je naglašen tretman figure đavola, zasnovan pretežno na folklornoj fantastici i humorno intoniran. Stvaralaštvo Jovana Grčića Milenka dugo je bilo u senci, skriveno od očiju najšire javnosti i van horizonta interesovanja stručnjaka. S jedne strane, njegovu poeziju zaklanjala su ostvarenja glasovitih romantičara (Jakšića, Zmaja, Kostića), a sa druge strane, Grčićeva proza nije imala ni približno onoliko odjeka kao dela srpskih pripovedača epohe realizma (Glišića, Lazarevića, Domanovića, Sremca). Grčić Milenko je u krugovima svojih suvremenika, kao i u istoriji srpske književnosti s početka XX stoleća imao neznatno mesto; smatrali su ga poznim izdankom pesničke škole romantizma, dok se njegova proza pominje samo uzgredno, bez podrobnijeg proučavanja, ili se ta oblast njegove literarne delatnosti potpuno prećutkuje i zanemaruje. Nežni liričar, nazivan „fruškogorskim slavujem”, nailazio je na prilično nerazumevanje sredine; i mada Grčićev poetski opus ne spada u sam vrh našeg romantičarskog pesništva, neke od njegovih pesama nesporno jesu tvorevine neprolazne vrednosti, što su im književna istorija i kritika priznale. Ali prozom se Milenko svakako izdvaja iz svoje romantičarske epohe; njegove pripovetke kvalitetom nadilaze sva ostala ostvarenja ovog žanra nastala u tom periodu, najavljuju tek dolazeće stilske tendencije; no prema njima je piščeva okolina bila gotovo nemilosrdna. Naime, Književni odbor Matice srpske je, tek što je Grčićeva pripovetka Sremska ruža počela da izlazi u nastavcima u časopisu Matica za 1868. i 1869. godinu, obustavila njeno objavljivanje s obrazloženjem da je pripovetka „slaba i dosadna”[1]. Ne ulazeći dublje u prirodu stvarnih motiva nadležnog Odbora za odbacivanje najbolje srpske proze onoga vremena, treba napomenuti da Grčićevo izvanredno delo neopravdano prenebregava i najveći autoritet naše istorije književnosti s početka prošlog veka, Jovan Skerlić, koji ni jednom rečju ne pominje Milenkove pripovetke, ni u studiji Omladina i njena književnost, niti u Istoriji nove srpske književnosti.[2] Tek će u međuratnom izdanju celokupnih Grčićevih dela Milan Kašanin ukazati na istinsku vrednost ove proze[3]; docniji enciklopedijski članci o ovom piscu[4] neće izostavljati taj podatak, jer se, s obzirom na svoju prirodu, i ne mogu detaljnije baviti samim delom. Vremenom će opširnije i obaveštenije o Grčićevim pripovetkama pisati Miodrag Popović[5], Dragiša Živković[6], Boško Novaković[7], te Dušan Ivanić[8], a na njih će se osvrnuti i Jovan Deretić u Istoriji srpske književnosti[9]. Tek nedavno je znatnija pažnja posvećena Milenkovom proznom stvaralaštvu, kada su nastale posebne obimnije studije Žarka Babića[10] i Mirjane Brković[11], a povodom 150. godišnjice piščevog rođenja objavljen je i zbornik radova posvećen Grčićevom delu, između ostalog i pripovetkama[12]. Pripovedački opus Jovana Grčića Milenka nevelik je, ali značajan i zanimljiv iz aspekta žanrovsko-poetičkih, te narativnih i stilskih odlika, kao i u književnoistorijskom smislu. Njegovo glavno prozno delo Sremska ruža, koje je ostalo nedovršeno, zamišljeno 48

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

je na znatno široj osnovi no što je autor stigao da je ostvari, možda i kao roman. Uvodni deo te pripovetke pod naslovom U gostionici kod „Polu zvezde” na imendan šantavog torbara predstavlja potpuno zaokruženu narativnu celinu i jedno je od najuspelijih ostvarenja u srpskoj prozi XIX stoleća. Na osnovu toga može se procenjivati Grčićev pripovedački dar, u koji su suvremenici sumnjali i osporavali ga, te suditi o dometima koje je ostvario u oblasti umetničke proze. Grčićeva pripovetka, budući nedovršena, ne može se precizno svrstati u jedan određeni prozni žanr, ali njena struktura obuhvata elemente više različitih književnih vrsta: anegdote, bajke, putopisa, aforizma, dijaloške pripovesti, pesme, pesme u prozi[13], a i sam narativni postupak izveden je raznolikim sredstvima, pripovedanje je višeslojno, uz složeno preplitanje perspektiva i učešće nekoliko naratora. Ovim svojim delom Grčić se nalazi na razmeđi dveju epoha, kombinujući stilskopoetičke odlike romantizma i realizma[14], preuzimajući od prvog melodramski siže, lirski intonirane pasaže, folklorne i fantastične elemente, sklonost ka hiperbolizaciji i metaforičnom stilu, te hajneovskoj ironiji, kao i stilizaciji seoskog života u očima građanina, a i nacionalna nota je naglašenija od socijalne; dok realistički stvaralački postupak najavljuje anegdotskom osnovom zapleta, insistiranjem na realističnom prikazivanju detalja iz seoskog života, kao i humoristično-satiričnom intonacijom i raznolikošću pripovedačkih perspektiva. Posmatrano iz drugog aspekta, njegova pripovetka je takođe spona između naše poznoromantičarske književnosti zasnovane na vukovskoj narodnoj osnovi i evropske književnosti tog razdoblja, a svojim vrednostima nadmašuje domaću produkciju i primiče se evropskom umetničkom nivou na tom polju. U književnoistorijskom pogledu Grčićeva Sremska ruža, nastala dosta rano, 1868. i 1869. godine, interesantna je kao delo iz kojeg će se docnije razbokoriti dve bitne grane srpske pripovetke: jedna koja naginje melodrami Đure Jakšića, dok će druga prerasti u seosku pripovetku kakvu će negovati Milovan Glišić i Janko Veselinović, a Stevan Sremac će se kasnije neposredno nadovezati na porozu Jovana Grčića Milenka.[15] No, jedna dimenzija Grčićeve proze, koja dominira uvodnim segmentom pripovetke, odnosno pričanjima U gostionici kod „Polu zvezde” na imendan šantavog torbara, posebno je zanimljiva i privlačna kako za čitalačku publiku tako i za proučavaoce književnosti, a to je fantastika. To Grčićevu pripovetku i uvodi u vidokrug izučavanja sa stanovišta demonologije, i čini je nezaobilaznom u antologijskim izborima fantastične književnosti na srpskom jeziku.[16] Problemu fantastike u književnosti posvećena je znatna pažnja u nauci, postoji obimna i valjana literatura o prirodi ovog fenomena, njegovim karakteristikama i oblicima ispoljavanja u umetnosti reči sa ciljem da što svestranije i jasnije osvetli suštinu ovog pitanja. Aktuelnost ovog problema u nauci o književnosti obezbeđuje interesovanje publike za dela u kojima se javljaju elementi fantastike, a popularnost literature ove provenijencije

49

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

održava senzibilitet čitalaca naklonjenih nadstvarnim i nestvarnim pojavama najrazličitijih vrsta, od čudesnog i bajkovitog do horora i naučne fantastike (science fiction).[17] Elementi fantastike zastupljeni su u delima srpske književnosti još od srednjovekovnog perioda i čudesa svetaca u hagiografijama, ali od posebnog značaja jesu vidovi fantastike koji se javljaju u osvit moderne srpske književnosti, naročito u periodu predromantizma. Tipološku i funkcionalnu raznolikost fantastike u tom razdoblju vrlo jasno i precizno je predočio Sava Damjanov u studiji Koreni moderne srpske fantastike,[18] a na osnovu toga može se posmatrati i fantastika u periodu romantizma, te odrediti priroda fantastičnih elemenata u prozi Jovana Grčića Milenka. Damjanov kao najučestalije tipove fantastike u srpskom predromantizmu izdvaja: oniričku fantastiku (obično se javlja u vidu proročkog, profetskog sna), horor fantastiku (demonsko-dijabolička tematika), projekciju sakralnog (čudesa svetaca; u romantizmu će ovaj tip fantastike smeniti kosmička vizija[19]), te folklornu fantastiku koja se vrlo često u tom periodu (što će biti slučaj i, recimo, u Glišićevim fantastično-realističnim pripovetkama) spaja sa hororom, a u ovu skupinu spada i bajka. Uz navedene tipove u začetku su i naučna fantastika, tzv. fantastika realnosti i delirična fantastika; a što se tiče vidova ostvarivanja fantastike u književnim delima predromantizma, razlikuju se fantastika s ključem, tj. sa racionalnim objašnjenjem, najčešće prosvetiteljsko-didaktičnog karaktera, i čista fantastika, kada postoji samo fantastično zbivanje, ili prividno realno događanje docnije pokazuje svoju fantastičnu prirodu. Kad je reč o funkcijama fantastike u predromantičarskoj književnosti, one su raznolike, od samooznačavajuće (objektivacijske), preko prosvetiteljsko-didaktičke i humorisltičko-satiričke, do filozofskoreligiozne funkcije.[20] Nastojaću da u nastavku ukažem na tipove fantastike koji su zastupljeni u Grčićevoj prozi, a to je pre svega folklorna fantastika sa elemenima horora i fantastike snova, zasnovana na našoj usmenoj tradiciji, ali se ni uticaj evropske literature te vrste, naročito Gogoljevih priča, ne može zanemariti.[21] No, okosnicu teksta činiće promišljanje o dijabološkoj i uopšte demonološkoj problematici u Grčića, ispitivanje pojave đavola, njegovih karakteristika i okolnosti koje prate njegovo pojavljivanje u prozi našeg pisca, odnosno u njegovoj najboljoj priči U gostionici kod „Polu zvezde” na imendan šantavog torbara. Osim podrobne analize pripovetke iz ovog aspekta i manjih narativnih celina od kojih je sačinjena (torbareve priče o susretima s nečistim silama), naročita pažnja biće usmerena na lik glavnog junaka, neimenovanog šantavog torbara, koji bi po nekim svojim osobinama mogao i sam biti utelovljenje đavola. Figura đavola posebno je intrigantna za ljudsku maštu i inspirativna za književnoumetničko oubličenje; njeno prisustvo duboko je ukorenjeno u verovanju i uopšte u kulturnoj matrici svih civilizacijskih skupina i to u različitim vidovima. Predstave o đavolu kao palom anđelu, princu tame, vladaru podzemnog sveta i pakla, oličenju principa zla u svim mogućim otelovljenjima, do humanizovanog, individualizovanog i 50

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

svetskoistorijskog ispoljavanja, našle su tokom vekova mnoga i raznolika razmatranja i objašnjenja u teološkim i filozofskim raspravama, kao i u verovanjima, u religijskoj i magijsko-obrednoj praksi širih slojeva civilizovanog sveta, ali su često bile i motiv pogodan za umetničko uobličenje. Kada je reč o književnim delima koja problematizuju pitanje o đavolu, treba razlikovati ona koja polaze od teološko-filozofske osnove od onih čije se prikazivanje đavola zasniva na folklornoj tradiciji i usmenom predanju. Pri tom se ne bi smelo upasti u zamku simplifikacije, te izdvojiti dve jasno razgraničene grupe dela koja se bave motivom đavola: dela tzv. pisane ili umetničke književnosti i dela usmenog narodnog stavralaštva, budući da se znatan deo autorske književnosti[22] u većoj ili manjoj meri oslanja na narodnu tradiciju, bilo da je ta spona jasno uočljiva i nametljiva, bilo da je inspiracija usmenim predanjem samo diskretno nagoveštena, ili čak namerno prikrivena. U tu prelaznu skupinu spada i pripovetka U gostionici kod „Polu zvezde” na imendan šantavog torbara Jovana Grčića Milenka, pa se valja podrobnije pozabaviti odnosom narodne tradicije prema figuri đavola i problemu zla koji on oličava. Treba napomenuti da je status koji đavo ima u folklornoj tradiciji specifičan, a usmena predanja raznih naroda predstavljaju nijanse osnovnog skupa osobina koje odlikuju njegov lik. Za razliku od poimanja učene elite, pučki odnos prema đavolu kroz vekove je negovao komično-satiričnu, ismevačku, lakrdijašku intonaciju, kojom se strašni demon razobličava i predstavlja kao nemoćna budala, čime se, bez dubljeg poniranja u problem zla, postiže olakšanje i humorni efekat. Popularna i folklorna verovanja u vezi sa đavolom, kako veli Džefri Berton Rasel, jedan od najvećih poznavalaca ovog problema, bila su znatno nejasnije definisana od teoloških, jer su narodnu religiju, tj. religiju neukih, činila teorijska načela i ideje visoko obrazovanih slojeva, ali pojednostavljeni i često kombinovani s elementima folklora i legende, i ne razmatrajući suštinu pitanja o zlu.[23] Još u srednjovekovnom periodu folklorne predstave, nasuprot monaškom naglašavanju moći demona zla, imale su tendenciju da đavola ismeju i prikažu kao nemoćnog. Na taj način se uspostavljala izvesna ravnoteža, a to je bila i „prirodna psihološka reakcija protiv užasa koje je izazivalo monaško gledište”[24], jer treba imati na umu da je strah od nečistih sila, dodatno potpirivan delovanjem fanatičnog sveštenstva, doveo do nemilosrdnog i beskompromisnog razračunavanja sa svima za koje je postojala i najmanja sumnja da su ih poseli demoni ili da na ma koji način „šuruju” sa đavolom. Tako je egzorcizam postao idealan izgovor inkvizitorima za obračun sa makar i potencijalnim protivnicima Crkve, a prerastao je, moglo bi se reći, u kolektivnu histeriju i masovno pogubljenje koje je stolećima desetkovalo stanovništvo čitave Evrope.[25] Dakle, „što se senka Satane više preteći nadvijala, to je bilo potrebno više humora da se odagna jeza koju je izazivala. U napetosti između ove dve tendencije, narodno verovanje je osciliralo između viđenja Satane kao strahovito moćnog gospodara tame i Satane kao budale.”[26] Lik đavola je u narodnim predanjima upotpunjavan nizom trivijalnih detalja, te se osim antropomorfizovane figure s elementima zoomorfizma nailazi na podrobne opise 51

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

đavolovog izgleda, kretanja, igre, odeće, uz savete kako izbeći i nadmudriti nečastivog. Folklorna mašta zamišlja đavola na različite načine, što umnogome zavisi od porekla pojedinih osobina koje se pripisuju đavolovoj ličnosti, koja je asimilovala mnogobrojna i vrlo različita, čak ambivalentna svojstva bića iz nekoliko mitoloških i religijskih sistema.[27] U liku đavola na specifičan način objedinjene su odlike drugih negativnih likova prisutnih u narodnim verovanjima: divova, zmajeva, duhova, zveri i slično, a ponekad figura đavola uključuje svu nečistu silu.[28] Đavo se u narodnoj tradiciji najčešće predstavlja u ljudskom obličju, ali je po čitavom telu prekriven crnom dlakom; na vrhu čela ima rogove, oči su mu izbuljene i zakrvavljene, brdica šiljasta poput jareće, dok su mu brkovi retki, a nos dug i povijen. Ponekad mu se pripisuju rep, kopita ili papci, kozje uši, oštri zubi, orlovski nokti, te šiljasta glava sa nakostrešenom kosom, prenaglašen falus; uz to je i hrom, a u nekim slučajevima ima i krila. Budući da se vezuje za podzemni, zagrobni svet, smrt i tamu, crne je boje, a prati ga i neprijatan miris, sumporni zadah. Đavolu je svojstvena i ogromna moć preobražavanja, pa pored ljudskog lika, u najrazličitijim vidovima, može se preobraziti i u životinje ili poprimiti neka druga obličja, a vezuje se i za kult mrtvih predaka.[29] Veoma su značajni atributi koji se u usmenim predanjima i folklornom nasleđu uopšte pripisuju đavolu. Već i njegove fizičke odlike nose izvesna simbolička značenja, kao na primer crna boja koja asocira na tamu, podzemni svet i smrt, zatim rogovi koji simbolizuju plodnost i moć, te krila koja označavaju moć u vazduhu, itd. Za đavola se vezuje i crvena boja kao boja vatre i krvi, i to bilo da se odnosi na njegov telesni izgled (obično je riđokos) ili na odeću. Đavo može imati crvenu kapu i čakšire, koje imaju čarobna svojstva, kao i opanci, a ponekad poseduje i štap, tj. vile ili trozubac, koji simbolizuju moć. No, ovi atributi pored toga što su đavolovi izvori snage, jesu i njegova slaba tačka, jer ukoliko mu ih čovek oduzme, lišava ga magijskih moći, te natprirodno biće postaje ranjivo i smrtno, pa se može pokoriti ili poraziti. Uz to predanja pripisuju đavolu i nekolike pomagače u vidu životinja, među koje spadaju pas, pevac, konj, vuk, zmija, jarac i druge, te lik đavola poprima i njihova svojstva s natprirodnom konotacijom.[30] Tabuizirano đavolovo ime zamenjuje se u narodu različitim eufemizmima kako bi se izbeglo prizivanje nečiste sile. Nazivi za đavola razlikuju se zavisno od reginalnog područja, a izvode se, kako veli Čajkanović, na osnovu njegovih telesnih osobina (kusi, repati, rogati, kopitar, šantavi, bradailo), prema osobinama karaktera (vrag, nečisti, krivokletnik, tantuz, domišljan, lukavi, majstor), prema spoljašnjosti i načinu života („onaj sa crvenom kožom”, „onaj u crvenim čakširama”; Gurbetaš), te mestu na kojem boravi („onaj ispod vode”, „onaj iz jame”, „onaj iz krša”). Neka od imena za đavola preuzeta su iz različitih religijskih sistema: hrišćanstva (Sotona, Lucifer, antihrist), bogumilstva (Satanailo), ili paganstva (bes, Hromi Daba), a javljaju se i magijski nazivi kojima se đavo tera (Budi Bog s nama, nečastivi, nečasnik, klevetnik, anatemnik, naletnik) i dr.[31] Rasel veli da je i nadevanje apsurdnih imena jedan 52

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

od mehanizama odbrane, kojim je „narod proizvodio protivotrov za stravu koju im je Zli ulivao”.[32] Uobičajeno vreme đavolje aktivnosti prema narodnim verovanjima jeste noć, naročito period od ponoći do prvih petlova, a u toku godine javljaju se obično u zimsko doba, za vreme tzv. nekrštenih dana (od Božića do Krstovdana), ili leti, uoči Ivanjdana. Prisustvo nečiste sile praćeno je snažnim vetrom, olujom, hladnoćom i drugim klimatskm poremećajima, i naročitim auditivnim efektima – bukom, treskom, kloparanjem. Kao i drugi demoni, đavoli su posebno opasni na „nečistim” mestima, gde su im i staništa: kraj vode, u virovima, močvarama, jezerima, bunarima, u jarku, u ponorima, jamama, pećinama, na raskrsnicama, mostovima, u zabačenim i napuštenim građevinama, posebno vodenicama, ruševinama, te na drveću. Poreklo đavola vezuje se za severne oblasti tame i nepodnošljive hladnoće, ali mu se takođe pripisuje i velika pokretljivost i brzina putovanja, te sloboda kretanja, tako da se može naći svuda, a ne preza čak ni od sakralnog prostora, pa ulazi i u crkve.[33] Đavo se može javiti pojedinačno, kao jedan jedini, ali i kao mnoštvo, koje može ali i ne mora imati vođu.[34] Takođe se javlja u mnogim ulogama: kao kušač, obmanjivač, nevernik, protivnik ljudi i božanstva, i uopšte principa dobra; kao zavidljivac, lažljivac, bludnik i zavodnik, kao napadač, ometač i rušitelj. On je nemoralan i podsmešljivac; gospodar je pakla i mučitelj grešnika, ali ponekad može biti i pomagač i saveznik čovekov.[35] U narodnoj tradiciji prisutne su predstave o đavolu kao oličenju sile zla, odmetniku od Boga i Božjem protivniku; đavo se prikazuje kao demon čija je moć ravna božanskoj ili joj je vrlo bliska po silini, ali đavo je takođe u folklornim predstavama često ambivalentna figura, i nije ni onoliko moćan, ni onako isključivo zao kao što ga predstavlja novozavetna hrišćanska dogma. On objedinjuje destruktivni, rušilački princip i stvaralačku, kreativnu energiju. Budući da su veoma dugoveki, đavoli stiču mnoga znanja i iskustva, sve razumeju i majstori su u mnogim oblastima. Upravo se đavo smatra izumiteljem i konstruktorom vodeničnog mehanizma, osnivačem kovačkog zanata, a poznaje i lekovito bilje i veštinu lečenja, pa svoj nauk prenosi i ljudima, što je jedan od oblika ispoljavanja dobrog, korisnog đavola (prometejska dimenzija). Međutim, ma koliko vešt i prepreden bio, đavo je vrlo često kratke pameti; u stvari, on je budala koja ne shvata suštinu stvari, i ljudi ga zdravim razumom, dosetkama i lukavstvima mogu nasamariti, a poniženja kojima se izlaže nečastivi dobijaju čak i razmere groteske. U nekim predstavama, pak, đavo je vedro, detinjasto, luckasto stvorenje, koje voli igru i muziku, i koje se, čineći ljudima sitne, prilično bezazlene pakosti, samo bezbrižno zabavlja i šali.[36] U srpskoj narodnoj prozi takođe đavo se prikazuje kao naivan, budalast i glup. Takav đavo u pričama po pravilu biva ismejan, čime se eventualni strah i groza što ih izaziva delovanje nečastivog poništavaju[37], a i Rasel smatra da priče o prevarenom đavolu imaju za cilj „da Zlog svedu na pravu meru”.[38] 53

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

Konačno, kao što je moguće đavola nadmudriti i savladati dosetljivošću, postoje i izvesne pojave i magijsko-ritualne radnje kojih se đavo plaši i kojima se odgoni (grom, vatra, pevanje petlova, glogovina, amajlije, basme, molitva, znak krsta, pljuvanje, duvanje, pomazanje uljem, zaranjanje i izranjanje itd.)[39], a narodna verovanja poznaju čak i načine i tehnike ubijanja nečastivog.[40] U Grčićevoj priči,[41] posmatrano uopšte a ne samo sa gledišta dijabološkog konteksta, već od samog naslova ništa nije sasvim obično: na prvi pogled naziv pripovetke kazuje mesto i vreme zbivanja, dakle „u gostionici” i to „na imendan” izvesne osobe, ali čim se zakorači u pripovedanje, ti podaci se oneobičavaju ili postaju neodređeni, zamagljeni. Naime, gostionica u kojoj se okupljaju akteri zbivanja nosi neobično ime – kod „Polu zvezde”, koje je zadobila na zanimljiv način, a anegdota o tome kao i o razlozima zbog kojih je vlasnik to ime prihvatio i radi čega ga održava jedno je od zrnaca humora kojima je pripovetka začinjena.[42] Uprkos naizgled preciznom određenju vremena dešavanja radnje, Grčić dopušta čitaocima samo da slute i otprilike nagađaju datum imendana šantavog torbara za koji se jedino pouzdano zna da pada u zimu, ali ga je nemoguće tačno utvrditi, jer se ime glavnog junaka pripovetke ni u jednom trenutku ne iskazuje. Inače, zimske večeri, poput one opisane u Grčićevoj priči, u patrijarhalnoj zajednici su se po tradiciji provodile u društvu prekraćivane pesmom, šalom i pripovedanjem, a zima, hladnoća, sumrak, noć, tama, kakvi upravo vladaju kod Grčića, predstavljaju pogodan milje za pričanje strašnih, jezovitih priča. Osim toga, takvo okruženje koje izaziva i telesnu i psihološku nelagodu, praćeno sablasnim zvucima: fijukanjem vetra, zloslutnim odzvanjanjem crkvenih zvona, pucketanjem i škripom predmeta, kloparanjem, lupom, uobičajene su okolnosti koje prate pojavu nečiste sile. Ako se još uzme u obzir i to da je kafana jedno od mesta koja uslovno rečeno spadaju u delokrug đavola, onda je Grčić već u okvirnoj naraciji stvorio atmosferu pogodnu za dolazak tog nezvanog gosta. I on će, uz takođe neočekivane i zagonetne Cigane, zaista doći u gostionicu, ali samo u pričama koje je o svojim susretima sa đavolom te noći pričao slavljenik, šantavi torbar. Međutim i sam torbar je vrlo neobična pojava, pomalo sumnjive prirode i ponašanja, kao da i on ima neka demonska svojstva, kao da je đavolov rođak, šegrt ili slično, ako kojim slučajem nije čak i đavo lično. Na osnovu deskripcije, naratorovih komentara i postupaka i iskaza samog junaka, ukazaću na karakteristične osobine torbarevog lika, i na one detalje koji sugerišu da bi on mogao biti blizak figuri đavola o kome ispreda tolike priče. Pripovedač šantavog torbara uočava najpre među nekolicinom ljudi koji su se zaputili u gostionicu, i odmah se glavni junak izdvaja neobičnošću svoje pojave i načina kretanja. Docnije ga vidimo u kafani u društvu, gde kao slavljenik ima istaknut, povlašćen položaj; no saznaćemo da je torbar i inače vrlo omiljen, u dobrim odnosima s ljudima, da je sa svima prilično blizak, a s mnogima ga vezuje i kumstvo, ako ne formalno, barem nominalno (oslovljavaju ga sa kume) .[43] Torbar, koji „veštije gata i beneta nego što torbe 54

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

ušiva”[44], i radi u carskoj službi kao agent na pristaništu, prema rečima pripovedača, „prava je mustra od ljudi”[45] po svojim unutrašnjim vrlinama, među kojima se posebno ističe dar da živo pripoveda. Ali taj govorljivi šaljivdžija pomalo je i tajanstven i zagonetan: u gostionici nešto šapuće krčmarici, vragolasto namiguje i smeška se; a njegovo hramanje, za koje sam veli da je posledica susreta sa đavolom u vodenici kada se bežeći od nečiste sile sapleo o santu leda i povredio, neodoljivo podseća na šepanje samoga vraga ili na Hromog Dabu. Naime, đavo se ponekad prikazuje s jednom kozijom nogom i kopitom, te stoga hramlje pri hodu,[46] a prema nekim tumačenjima to je posledica pada s neba.[47] Hromi Daba, koji verovatno vodi poreklo od starog srpskog božanstva Dajboga koji je u procesu hristijanizacije proglašen zlim demonom i izjednačen sa đavolom, smatra se po godinama najstarijim đavolom, koji je, po predanju, jedini izbegao smrt od munja i gromova svetog Ilije kada ga je Bog poslao da uništi đavole, i to tako što se sakrio u ciganskom ćemanetu (violini), te su upravo od Hromog Dabe nastali današnji đavoli.[48] Interesantno je makar uzgred pomenuti da se torbar sa društvom u gostionici zabavlja uz muziku dvaju instrumenata od kojih je jedan upravo violina (egeda), a drugi su gajde koje se takođe pripisuju đavolu, kao izum koji je pandan božanskoj svirali.[49] Već i prvi pogled na torbarevu ličnost, na njegove fizičke osobine i odeću, ne ostavlja naročito povoljan utisak, a mogu se uočiti i izvesne sličnosti sa izgledom samoga đavola, dok će Kašanin i doslovno reći: „to je jedan ubogi đavo”.[50] Kao što vidite, omalen je. Možda je samo zato omalen što je šantav. Zelenkaste oči nešto nemilo glede, pa zato i trepti više no što bi trebalo. Brkovi, retki do zla boga, mirno se predali tanko zasečenim usnama, koje retko kad miruju. Smeđa im boja pila u bratstvo beloj. Skoro će ova poslednja da se osili. Špicasti zulovi, nemeški zakovrčeni, vire nemarno ispod masna šešira, koji odavna svoju pantljiku traži, al’ mu gosa ne da da je nađe. Možda zato što se odučio da za nju lulu zadeva, il’ zato što se uverio da i za samim obodom može lepo da je smesti. Zagasiti prsluk i sad je, vidiš, nehatno zakopčao; na dvanaest rupica sedam dugmadi. Pet, dakle, otpalo, s tri je zakopčao, a četiri se otromboljila, tek da se otkinu. Međutim se kucaju na svaki pokret, – a torbar to možda i voli, inače ne znam kako bi mu to baba previdela. Pojas, žuto-zelenkaste dizge, pritegao je podosta; no sada kanda već dotraja, jer se otrcao; a i pređica se već izjerila, pa nije ni čudo što mu se sve rupice na čakširama istrcale. Na plavom lajberu nema mnogo zakrpa, al’ nema ni malo: onako, u srednju ruku. Jednu mora baš ovo dana da je dometnuo, jer je najsvetlija, premda se i one druge sijaju – od masti. Al’ nije ni čudo: torbar svagda fenjer opravlja i pali, no zato se i vidi još s futoške agencije! Pa onda, poglete mu čakšire! Nešto ih je suviše nabrao, a kanda su nešto i kratke, naime na onoj nozi kojom počešće skakuće. Il’ možda ih je podigao, da se opazi kako vešto pripleće crvene opanke, na kojima se čitava lojana sveća od tri milice (krajcare) smrzla. Ko bi znao zašto baš tako odviše pantalone podiže; a ako nije baš od 55

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

moranja, onda ne bi trebalo, jer mu obojci šare izgubiše, pa baš nisu više za oko. Eto, to vam je torbar, i takav stoji pred nama, samo što se još malo smeši, koje mu baš – uzgred budi rečeno – lepo ne stoji, i što desnom rukom, na kojoj su dva velika „olovna” prstena (nije, jedan je od mesinga, nisu dakle oba od olova), i što desnom rukom Bajine gajde odvija, koje se opet spuvaše, kao i da ne misle više da bruje.[51] Reč je, dakle, o neuglednom starčiću, nonšalantno zapuštene odeće, moglo bi se reći da je neuredan, pomalo i prljav; njegovo šantanje liči na đavolov šepavi hod, a sličan mu je i po retkim brkovima i tankim usnama. Sve u svemu, prilika nimalo prijatna za oko, čak bi se na torbara u izvesnom smislu moglo primeniti i poznato narodno poređenje „ružan kao đavo”.[52] U dijabološki kontekst torbarevog lika mogla bi se uvrstiti i njegova žena, koja se u priči naziva babom, verovatno zbog poodmaklih godina života, ali se na osnovu torbarevog pripovedanja takođe može zaključiti da upravo ona vodi glavnu reč u njihovom domaćinstvu, što bi diskretno moglo asocirati na đavolovu babu, staramajku kojoj se u narodnim verovanjima pripisuje velika moć.[53] Torbareva verna kobila takođe bi mogla biti jedan od atributa njegove potencijalne demonske prirode, jer je po predanju konja stvorio đavo kao pandan volu koji je božansko stvorenje[54]; ali njegova kola, taljiške gvožđem okovane, koje prave buku najavljujući torbarev dolazak mogu i ne moraju spadati u đavolje rekvizite, jer se u tradicionalnom magijskom delovanju upravo bukom i galamom rasteruju nečiste sile. Mogu se uočiti još neki detalji koji se po izvesnim svojim osobinama dovode u vezu sa đavolom, a to je pre svega crvena boja torbarevih opanaka i lule za duvan, kao i boja birtašicinih cipela, a baš se za ova dva lika najčešće vezuju epiteti vragolast i đavolast, čija je etimologija više nego jasna iako je vremenom došlo do potiskivanja izvornog značenja, te više nemaju negativnu konotaciju. Grčićev pripovedač između ostalog iznosi i svoja sećanja iz detinjstva koja se odnose na priče o torbarevim iskustvima u susretima s nečistim silama, što govori da je glavni junak ove pripovetke sa svojim neobičim priključenijima odavno ušao u usmeno predanje, a većinu priča o tome kako je video đavola, prevario vilu ili se dotakao veštičinog repa razglasio je torbar lično. Spevana je o njemu i podsmešljiva pesmica koja ga naziva „đavolskim vladarom”; šuškalo se i da šuruje s vešticama, koje su mu i srce pojele, a torbar to nije poricao, već je izvodio nekakve tajanstvene mađijske radnje[55], čime je još više naglašavao svoju zagonetnost i izuzetnost. I o svom imendanu torbar će na nagovor veselog društva pričati svoje smešnostrašne priče o đavolima, insistirajući na istinitosti predanja o svetom Petru i opšitošu, na verodostojnosti onih priča koje su koncipirane kao anegdote, gde iznosi sopstvene doživljaje, čime Grčić upotpunjuje karakterizaciju najživopisnijeg lika svoje proze. Šantavi torbar znalački otpočinje pripovedanje naizgled se trudeći da precizira vreme događanja, sugerišući na taj način da će čitava povest, ma kako se neverovatnom činila, biti sušta istina. 56

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

– Bogme, prošlo je tome već dvadeset i dve… nije! dvadeset i jedna godina, kako se zbilo ovo što ću da vam pričam. Dvadeset i jedna, jest, nije dvadeset i dve, al’ će do godine i toliko da bude! Bože moj, baš ti godine lete, kao dani, pa se čovek i u njima zabroji. Da, da, zabroji…[56] Ovaj narativni postupak Grčić preuzima od Gogolja, čiji pripovedač Foma Grigorjevič započinje jednu od priča ovako: Jednom namisli veliki hetman da pošalje radi nečeg carici pismo. Tadašnji pukovski pisar, e, neka ga đavo nosi, ne sećam se više ni kako se zvao… Da l’ beše Viskrjak, nije Viskrjak, Motuzočka, nije ni Motuzočka, Golopucek, il’ nije Golopucek… Znam samo da nekako čudno počinje zamršeno prezime – pozvao k sebi dedu i rekao mu da ga, eto, sam hetman šalje s pismom carici.[57] Osnovni cilj pripovedača u oba slučaja jeste da, insistirajući na sitnim detaljima, odvrati pažnju slušalaca od glavnog fantastičnog toka zbivanja, da oslabi njihovu kritičnost prema fantastičnim elementima priče, te da i njih prihvate kao mogućne i postojeće.[58] I dalje, u toku pričanja, torbar će s vremena na vreme istim sredstvima podsećati svoju publiku da im prenosi suštu istinu bez namere da preuveličava: Kad bih hteo da slažem, ono bi’ rek’o da sam dvesta puti zapao u snežinu i posrn’o preko oštra kamena; al’ ja neću da slažem, pa zato velim da je sto puta bilo![59] Pošto je zaokupio pažnju slušalaca, torbar otpočinje prvu priču o svom susretu sa đavolom na Testeri o Mitrovdanu. Scenografija pogodna za pojavljivanje nečiste sile ostvarena je u potpunosti: zimsko je doba, velika hladnoća, snežna oluja, opšta pustoš (Ni žive duše![60]), a junak se zatekao u planini, po noći, sam sa svojom kobilom. Smatra se da đavo potiče iz severnih predela, iz oblasti tame i nepodnošljive hladnoće,[61] a ima i sposobnost da pošalje nevreme, mećavu ili da se sam pretvara u oluju[62]; obično se demoni okome na osamljene, izolovane, nezaštićene pojedince; noć je uobičajeno doba za aktivnost svih natprirodnih bića, naročito onih koja su u dosluhu sa zlim silama, a planina, gora, jedno je od liminalnih, graničnih područja prema onostranom, te već samim tim predstavlja potencijalnu opasnost i pretnju za putnika. Koncentracija zastrašujućih okolnosti potcrtava se i sablasnim zvucima huke potoka (voda je takođe granični element i stanište đavola) i obrušavanja suvih grana u sneg; a i kobila mrkuša kao da instinktivno oseća opasnost pa zazire da se uputi kroz planinu. Nečista sila, mada je u prvi mah nevidljiva, obznaniće svoje prisustvo torbaru na jezovit način: „Popružim ruku, kao da je u’vatim za uzdu, jest, al’ ja mesto uzde dočepa’ – nečiju ruku!”[63]; a pošto se niko ne odazove na pitanja i psovku prestrašenog torbara, koji oseća porast telesne temperature (gori), junak će pristupiti ritualnim radnjama kojima se odgoni đavo[64]: krsti se tri puta, pljuje na levi dlan pa desnim palcem podmazuje točkove na taljigama. Ni kuća u kojoj će torbar potražiti utočište te noći svojim izgledom i okolnostima koje se za nju vezuju ne obećava sigurno sklonište. Naime, zgrada je bila zapuštena i opustela, postojale su sumnje

57

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

da je njen vlasnik, spahija otrovan, a za starca Milera koji je u njoj boravio pričalo se da luta unaokolo tražeći blago zakopano pod grobom baba Đurđije. Smrt, umorstvo, grob, kao i zakopano blago spadaju u đavolov „resor”.[65] Sam torbar u pričanju često ističe kako se „neki handrak umeš’o u pos’o”[66], kako je vetar duvao snažno kao da ga je „baš sam đavo posl’o”[67], a veli da je i sirotoj kobili „đavo na krkači”[68]. Grčićeva pripovetka i inače obiluje govornim izrazima u kojima se pominje đavo tj. vrag, bilo da se zaziva ili tera, kao i pridevima izvedenim od imena nečastive sile, o čemu će još biti reči. U praznoj kući šantavi torbar zatiče postavljenu trpezu sa ogromnim kasapskim nožem (rekvizit sa pretećom konotacijom) i s viljuškom koja oblikom podseća na đavolje vile ili trozubac,[69] a na meniju je bio ćevap na ražnju – po torbarevoj prvoj pomisli – dobar znak. Međutim, u tom času dolazi do neobičnih pojava: vrata štale se zalupiše s treskom, tama se zgusnula, a i petao je zakukurikao vrlo čudnim glasom i to u sred noći, kad mu vreme nije. Prema ustaljenim predstavama oglašavanje petla trebalo bi da razgoni nečiste sile, ali ova životinja može imati i izrazitu demonsku prirodu, naročito kad se oglašava van uobičajenog, redovnog vremena; to su tzv. krivci za koje se veruje da su crni petlovi jer su postali od đavola.[70] I torbar će iskazati svoju bojazan da je zloslutni glas potekao od đavola koji je, zahvaljujući svojoj sposobnosti preobražavanja, poprimio obličje petla („Valjda se sam, budi Bog s nama – tu se prekrsti – u petla stvorio”[71]). Zaključivši da mu opasnost od đavola koji se vrzu oko Testere podjednako preti kako u kući tako i u planini, torbar odlučuje da ostane. Baš u tom trenutku opazio je đavola kako „čuči za vurunom”, ali pobeći više nije mogao, jer su vrata odjednom na volšeban način bila zaključana, iako na njima nije bilo brave. Kao što bi se moglo i pretpostaviti, torbar je premro od straha i stao vikati „k’o besomučan”: Stojim kod vrata kao prikovan. Jedna mi noga drhće, a druga se ukrutila; ne znam kojoj beše gore. Tek da se složim na patos – oh, kakav patos: na ’ladnu zemlju, đavolsku postelju. Stojim k’o osuđen, pa ga čekam da se išunja iza vurune; da se išunja, da me pogledi onim đavolskim okom, da se nasmeši na mene onim nečistim smehom, da se iskezi, da me proždere… Ih![72] No, ako bolje zagledamo tog đavola, videćemo da je njegovo obličje pre neugledno i jadno no zastrašujuće, kako se na prvi pogled učinilo torbaru: Prestavite sebi starca koji je osedio k’o ovca; koji se zgurio k’o guronja; koji se iskezio k’o belov bez zuba; koji je izdrpan k’o ritar; koji pred vama stoji k’o đavo: pa eto vam toga đavola iza vurune! A prljav je, a droljav je, a jadan je i, uz to, „mokar”, k’o da se po kaljuzi valjao.[73] Ovaj opis ružnog i zapuštenog starog đavola unekoliko podseća na podobije samoga torbara (doduše više od dve decenije nakon tog susreta), koji svojim likom, stasom i odelom takođe nije baš najugodniji prizor.[74] 58

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

Starac se torbaru, na njegovo veliko iznenađenje, obraća direktno, kao da su stari znanci; predstavlja se kao oblačar, nastojeći da odagna torbarev strah, te veli da „kad je čiča-oblačar tu, onda nema đavola; već ako bi uz’o da je on i – đavo”[75], čime baš i ne uliva poverenje. Oblačarovi izrazi bliskosti i naklonosti nimalo se nisu dopali torbaru, a svojatanje („moj torbar”) i nutkanje ćevapom ubrzo će smeniti pretnje i sevanje munja iz starčevih očiju. Mada ga je pri neočekivanom susretu napustila svaka pomisao da se posluži ćevapom koji je zatekao na stolu, torbar će biti prinuđen da ga pojede, jer mu oblačar preti da će progutati i viljušku ako se bude protivio.[76] Prisila na gutanje dodatno pojačava predstavu o demonskoj prirodi oblačara, a ispostaviće se da i ćevap ima čudesna svojstva: starac pominje skori polazak, a torbaru se od ćevapa pomuti svest, u bunilu čuje demonski smeh, i potom oseti da leti, što mu je očito omogućila čudna hrana.[77] Za torbara let u oblaku, koji je po drevnim verovanjima stanište demona[78], predstavlja pravo čudo i čini mu se da kao da je na drugom svetu, ili da je sve san. A torbaru, čoveku žive mašte, dolazili su svakojaki snovi. Ta ja baš snivam svakoga handraka; snivam i ono što nigde ne postoji i nigde se ne događa. Kod mene je to ništa kad snim da krmača ima rogove, pa na njih nabada trule breskve il’ turgunje; kad snim da se po moru kotrlja toronj, a u njemu crkvenjak, pa zvoni; kad snim da iz Dunava poleće prašina, koja se u »luktu« pretvara u vivke, potočarke i crvendaće;kad snim kako se na raskršću, baš tu kod ovog birta, krave skupile, pa se dogovaraju i biraju sebi seoskog bika; jedna viče: pantelićevog! druga opet: popovićevog! a treća opet neće drugog do berberovog; četvrta ćuti, pa od jeda praši nogama; a svet se k’o skupio oko njih, pa čeka koji će ispasti!… Kod mene je to ništa kad snim sijaset kokošaka, crvenkasti’, beli’, crnpurasti’, gaćasti’ i kusi’, ’de su sve do jedne pripasale kecelje, koja belu, koja žutu, koja šućmurastu, i među njima ugojenu koku, a s njome lepršavog petla, koji ponosito pripaljuje cigaru od četir milice i uvlači u sebe dim, kao da im pokaže da je kadar da se oženi. A one mu to opet odobravaju svojim kokotanjem, pa ga vode na venčanje. Po’dekoja i plače od radosti, i briše suze u svoju belu, žutu il’ šućmurastu kecelju.[79] Ovaj poduži citat ilustrativan je primer Grčićeve oniričke fantastike, koja u pripoveci ima donekle granični karakter „s obzirom na to da je racionalizovana, objašnjena, ali time što se čudne stvari događaju u snu, nisu manje neobične”[80]. U izvesnom smislu ovaj pasaž predstavlja humoristično-satiričnu projekciju zbilje u vidu alegorijsko-kritičke vizije, jer se u pojedinim segmentima i basnolikim junacima sna jasno mogu prepoznati karakteristične situacije i određeni tipovi ljudi s kojima su se pripovedač i sam pisac sretali u svakodnevnom životu, a ni do danas nisu iščezli iz našeg okruženja. S tim što jeovde slika glavačke izokrenutog sveta predočena kroz prizmu groteskne karnevalizacije.[81] Na ovom mestu u pripovedanje je utkana još jedna torbareva fantastična zgoda, odnosno viđenje nečiste sile, a reč je takođe o snu. 59

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

Jedared opet usni mi se – ko bi to rek’o! – ja u Beočinu kao, baš je slava bila, pa svet se k’o skupio iz sviju krajeva sveta. Ja baš stojim pod šatrom brat-Makse, licidera iz Iriga, kanda sam babi medeni’ kolača kupov’o, a neki Turčin, šta li je? – kažem vam, bilo ih je tu iz sviju krajeva sveta! – priskoči k meni, maši se rukom u džep i izvuče neku vunenu maramu – k’o da je gledim! – pruži je meni i reče: „Ne kupuj tvojoj babi kolača; evo, ja sam njen stric, pa sam joj odavno već kupio”. Pogledim ga, prihvatim maramu, odvijem je i – šta mislite šta? – opipam u njoj moju babu, malenu k’o šaka, gledi na mene, pa se smeši, a u zubi joj medeni kolač, konj baš! O, i anatema te! Eto vi’te šta se meni sve može da sniva!…[82] I ovaj san vrvi od elemenata koji ukazuju na prisustvo demona: najpre je tu sumnjivi Turčin koji je prozreo torbarevu nameru da kupi babi kolača i koji se predstavlja kao njen stric, a nečiste sile, pa i đavo, imaju običaj da poprime obličje putnika, tuđinca, stranca,[83] na primer Nemca, kao kod Gogolja.[84] Već i sama mogućnost da je u srodstvu sa ovim nečastivim Turčinom pridaje liku torbareve babe nijansu demonskog, što će potvrditi i njena umanjena figura u marami. Nije za zanemarivanje ni činjenica da medeni kolači koje u torbarevoj viziji jede minijaturna starica imaju baš oblik konja, pošto se ta životinja smatra htonskim božanstvom, koje može uspostaviti vezu s onostranim i sa demonima donjeg sveta.[85] Junak će pripovedanje o nemilom događaju okončati kletvom, kao da želi da rastera zle sile koje su ga skolile, da se otrgne od sna i domogne nešto bezbednije jave gde je baba baba, a medeni kolači samo kolači. I čitava ova interpolirana priča mogla bi imati funkciju da pokaže kako torbar razlikuje stvarnost od sna.[86] Ali putovanje nebeskim prostranstvom u društvu oblačara po čvrstom uverenju šantavog torbara nije bilo san; kao dokaz za to navodi da ga je od oblačarove pljuske po ruci palac boleo još naredna dva meseca,[87] kao i činjenicu da nakon te avanture, pošto se vratio na zemlju, nije mogao da nađe šubaru i lulu koje je u letu izgubio, a koje su u međuvremenu s oblaka sletele kroz odžak njegove kuće, pravo babi u lonac s pasuljem, o čemu i ona može da posvedoči. Tako se čitava misterija kruniše humorom i smehom.[88] Torbar je za vreme leta iskusio još nekoliko čudnih stvari, a najveći šok izazvao je preobražaj njegovog vodiča od nakaznog starca u kralja oblačara. Svojstvo transformacije jedna je od tipičnih đavolovih odlika,[89] te i ova metamorfoza ide u prilog torbarevoj slutnji da ima posla s nečastivim. Evo u šta se prometnuo „izdrpani starkelja”: Sad da ga vidite: ukratko rečeno, sušti kralj, u svome kraljevstvu! [...] Na glavi mu kruna kakve ni jedan kralj ne ponese. Čisto zlato; al’ mnogo svetlije od našeg. Ja sam jedared vidio baš dosta zlata u Cincara Pere, kad je plaćao porciju, no se ono nije ni u dlaku onako sijalo. Na vrh krune od zlata zmija, pa drži u usti munju, opet od zlata, no još svetlijeg, čisto vidiš kako seva. Na mesto izdrtog lajbera, u kom se za vurunom valj’o i teglio, sada se umot’o u meku – kako da kažem – ćurdiju; al’ take zemlja ne vide. Tu su nad zemljom šili. Sve neke zlatne rojte; dugmeta sitna, k’o grašak; a pod grlom, opet, il’ bolje još, pod bradom, golemo puce, ni u šaku ne bi stalo! Pa se sija, Bože, sija… sija… 60

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

[A setimo se torbarevih dugmadi! – Prim. M.M.] Čakšira nisam opazio, valjda što je ćurdija do članaka dopirala; al’ zato sagledah čizme kakve naš majstor Đoka ni za sto godina sašio ne bi! Kakav je ono kalup, nek’ đavo zna [Opet on! – Prim. M.M.]; tek stoje kako više ne rodi! lepše nego seka-Sandi „štifljetine”. [...] U ruci, koja mu doduše i sada beše zbrčkana, savila se neka poduga štaka, misliš od samog ugljena, pa čisto tinja… tinja… Na gornjem kraju golemo tane, šuplje valjda, kad u njemu sve nešto bruji. A doljnji, opet, okitio se sve sami me’ovi, kojima, k’o što sam posle uvidio, raspiruje oblake.[90] Svi atributi koji odlikuju preobraženog oblačara ukazuju na njegova izuzetna i natprirodna svojstva, jer ni kruna, ni zlato od kog je sačinjena, ni njegova odeća, po kroju, materiji i kvalitetu nisu od ovoga sveta, znatno odudaraju od svega što je torbar do tada video, a nadmašuju čak i najbolje i najreprezentativnije primerke poznate običnim smrtnicima (zbog toga i navodi konkretne primere koji u njegovom okruženju važe za neprevaziđene). Zmija, koja se nalazi na oblačarovoj kruni, prema tradicionalnim predstavama jeste biće ambivalentne prirode, koje u sebi spaja negativno i pozitivno načelo, apotropejska i štetna svojstva; ona je otrovna i lekovita, nečisto stvorenje, izvor zla, ali istovremeno snabdeva čoveka čudesnim sposobnostima i ima pokroviteljsku funkciju. Takođe se smatra htonskim stvorenjem, jer je zbog svojih prirodnih osobina u neposerdnom kontaktu sa zemljom. Zbog neobičnosti njenoga hitrog kretanja uprkos tome što nema noge, zbog hladnoće tela, i ujeda koji može biti smrtonosan, zmija kod ljudi izaziva strah i odvratnost, te joj se pripisuju zlokobna natprirodna svojstva, a dovodi se i u vezu sa đavolom. Naime, po nekim predanjima zmiju je stvorio đavo, nasuprot jegulji kao božanskom stvorenju, a poznato je i da se u narodu zmija nerado pominje imenom već joj se nadevaju eufemistički nazivi, kao i đavolu. Ovo poistovećivanje sa nečastivim najverovatnije je uslovljeno hrišćanskim gledanjem na zmiju kao oličenje satane.[91] Munje su simbol iskre života, moći, snage i plodnosti; uobičajeni su atribut božanstava i svetaca, a zbog potencijalno destruktivnog dejstva mogu imati i negativnu konotaciju; u njima su sjedinjeni sjaj i smrt.[92] Zlato, osim što simbolizuje bogatstvo, lepotu, dugovečnost, vezuje se i za svetlost, sunce i predstave o „gornjem” svetu, za sferu božanskog, za spoznaju i više vrednosti; no istovremeno zlatni metal i predmeti sačinjeni od njega u folkloru su povezani i sa onim svetom.[93] Štaka, odnosno štap koji drži preobraženi oblačar odgovara žezlu kao znaku vlasti i moći. Štap je atribut različitih demona i mitoloških likova, i magijska svojstva preuzima od materije od koje je sačinjen, a zavisno od toga u čijem je posedu može imati zaštitnu funkciju i služiti za teranje bolesti i nečistih sila, ili biti upotrebljen u zle svrhe. Đavolu se pripisuje crn štap kojim opsenjuje ljude.[94] Grčićev oblačar ima štap od ugljena koji tinja što bi moglo asocirati na božansku prirodu vlasnika, posebno kada se ima u vidu da u narodu postoji verovanje da se živim ugarkom može ubiti đavo i vampir[95]; mada nesumnjivo oblačar ima izvesne sličnosti i sa đavolom, na šta će ukazati neki docniji njegovi postupci. 61

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

Proučavaoci Grčićevog proznog stvaralaštva dotiču se u svojim razmatranjima i prirode demonskih bića koja se javljaju u njegovoj pripoveci. Dok je bavljenje Žarka Babića tim pitanjem samo ovlašno, Mirjana Brković se njime podrobnije pozabavila u svojoj studiji o fantastici u delima Jovana Grčića Milenka. Ona je u liku oblačara prepoznala osobine zduhača, bića koje prema folklornim predstavama zabeleženim na našim prostorima ima natprirodne sposobnosti da se u snu bori protiv nepogoda i drugih demona štiteći svoje područje (imanje ili selo). Zduhač se smatra dobim duhom, ali ukoliko se stavi u službu đavola, može se povampiriti posle smrti, no retka su verovanja po kojima su zduhači isključivo štetni demoni. Najaktivniji su u periodima kada duvaju jaki vetrovi, dakle s proleća ili u poznu jesen, što se poklapa s vremenom zbivanja u torbarevoj priči; a njihovim najsnažnijim oružjem smatra se ugarak luča nagoreo s oba kraja, što umnogome podseća na užarenu oblačarovu štaku.[96] Interesantan je podatak da se upravo u Sremu, u kraju odakle potiče Jovan Grčić Milenko i u kojem se odigrava njegova pripovetka, mitsko biće analogno zduhaču naziva baš oblačar.[97] Oblačari imaju gotovo identična svojstva kao i zduhači, a u višim sferama se bore i sa đavolom, za koga se veruje da predvodi gradonosne oblake, i još ih sa nečastivim vezuje sposobnost preobražaja duha, kad im ovaj napusti telo radi borbe.[98] Shvativši da nesumnjivo ima posla s moćnim natprirodnim bićem, ma kakva da je njegova priroda, torbar biva zatečen oblačarovim izlivom milosti, koji objašnjava time što duguje zahvalnost torbarevom pretku. Naime, oblačar veli da je on zaštitio torbarevo imanje od bujice, jer mu je njegovog čukundede čukundeda, još dok ga je oblačar ljuljao u kolevci, prorekao da će voditi oblake.[99] Taj čukun-čukun-predak ni u kom slučaju nije običan čovek čim ga u kolevci ljulja takav stvor kakav je oblačar, a uz to još u najmlađem uzrastu ima i proročke moći. Može se pretpostaviti da je i sam torbar nasledio barem delić tih čudesnih svojstava svoga pretka, kojima se uspostavlja izvesna srodnost s oblačarom, čim je upravo on odabran da se vine u oblake. A među oblacima torbar će, paradoksalno (mada u sferi fantastičnog ni to nije nemoguće), žmureći videti dugu, koja će ga oduševiti sjajem i lepotom svojih boja. No najupečatljiviji utisak na torbara ostaviće zadivljujuća slika Petrograda, za koju je inspiraciju Grčić bez sumnje našao kod Gogolja. Evo kako to „čudo” izgleda kod našeg pisca: [...] Tek što progleda’, a preda mnom se prosula varoš. Bože, varoš kakve nigde nema! – Ma šta je to, svemogući? – zapitam ga na brzu ruku i pljesnem se od čuda rukama po kolenu. – Petrov grad! Nagledaj ga se evo, zato te i povedoh; a za tili čas vidićeš i more, ledeno more. Još se varoši ne načudi’, a već me more zabuni.

62

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

Varoš, Bože blagi, varoš! Milion sveća gorukaju, pa se vidi baš k’o u crkvi na jutrenju. Pit’o bi’ ga čisto otkud to biva da tako daleko vidim; al’ k’o velim: s kime si poš’o, i ne pitaj! Kroz varoš potekla reka, pa čisto struže o kuće. Ma nikad im ne dosadi, tako su goleme! Znate, po šest, šta šest, i sedam redova na svakoj; e, tako baš k’o švapska crkva, i više još! A crkve? One crkve, hoj, hoj!.. Kad bi se tri naše u jednu stvorile, opet je ništa! A, to nikad ne zaboravi’!… Pa što da vam i ređam, kad vi to ne možete prestaviti! Grdosija od varoši! Šta je od Kamenice do Rume? Duža je! Šta je od Begeča do Karlovaca? Šira je!*[100] A evo i vizije Gogoljevog kovača s njegovog nebeskog putešestvija u društvu đavola: [...] A kovač je leteo i leteo. Najednom se pred njim zablista Petrograd okupan u svetlosti. (Tog dana je nekim povodom bio priređen vatromet.) Čim prelete rampu đavo se pretvori u konja i kovač se nađe nasred ulice na vilovitom trkačkom konju. Bože mili! Buka, sjaj; s obeju strana dižu se zidovi trospratnica; topot kopita i tandrkanje točkova odjekuju poput grmljavine i razležu se na sve strane; svud sve same kuće, kao da iz zemlje niču; mostovi tutnje, kočije jure, kočijaši i jahači na prednjim zapregama viču, sneg zviždi pod mnoštvom saonica što jure iz svih pravaca, pešaci se tiskaju i pribijaju uz kuće načičkane svetiljkama, dok njihove dugačke senke promiču po zidovima i glavom dosežu sve do dimnjaka i krovova. Kovač se u čudu osvrtao na sve strane. Činilo mu se kako sve te kuće upiru u njega svoje mnogobrojne ognjene oči i posmatraju ga. Toliko je video gospode u bundama presvučenim čojom da više nije znao kome da skine šubaru… „Bože moj, koliko ovde ima gospode!” pomisli on. „Ja mislim da je svaki ovaj u bundi bar porotnik, a oni što se vozaju u prekrasnim zastakljenim karucama, sigurno su, ako ne gradonačelnici, onda u najmanju ruku komesari, a možda još i veća gospoda.”[101] Motiv mora je u Grčića odraz romantičarskog senzibiliteta i interesovanja za daleke i egzotične predele, i takođe je knjiškog porekla, opet verovatno iz Gogolja, jer torbar opisuje Severno ledeno more: One sante, oni snegovi, oni gradovi, kule od leda, to me tako začudi da mi se smesta učini da kod nas i nema zime, nit’ u njoj leda i snega! Pokor![102] Međutim, ni ova torbareva vizija nije duže potrajala, a razlog tome nisu neke čudesne nebeske pojave ili nova čuda, već prosto fizička nelagodnost, jer se junak prosto smrzao od nepodnošljive hladnoće svoje vizije, čime priča dobija blago humorno razrešenje. Po nestanku slike ledenog mora ubrzo iščezava i oblačar, a torbar se na kukurikanje petla, koji sada ima uobičajenu funkciju rasterivanja natprirodnih sila, zatiče u Milerovoj sobi na Testeri, i još se ubode na viljušku, što opet unosi humor u čitavo zbitije. Šantavi torbar zatim žurno napušta mesto neobjašnjivih događaja, ne propustivši da izvrši magijski čin: pljuje na nečiste dovratke, i proklinje starog Milera.

63

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

Druga priča koju torbar priča u gostionici kod „Polu zvezde”, za razliku od ostalih nije njegov lični doživljaj, već legenda o opšitošu i svetom Petru. Narodna priča po kojoj Hrist i svetac daruju u znak zahvalnosti opšitošu džak i nadžak, kojima ovaj pobija sve đavole, kako na zemlji tako i u paklu, a pretuče čak i samog svetog Petra, ovde će biti posmatrana samo u onom segmentu koji se odnosi na pojavljivanje, osobine i ponašanje đavola. Najpre je fokusiran prostor pojavljivanja nečistih sila: nečist grad, „đavolji dom”, a potom i tipično vreme njihove posete: „U tome gradu niko nije smeo da noći, jer noću je, k’o što znate, đavolska vlada.”[103], pri čemu se pripovedač, šantavi torbar, poziva na narodna verovanja podrazumevajući da su poznata i slušaocima, pripadnicima istog kolektiva. Izričito se dalje veli da đavoli tokom noćnih poseta gradu nikada nisu stanovništvu dirali stvari; njihov prevashodni cilj bile su ljudske duše. Građane je stoga, dakako, obuzimao strah, te su noću napuštali ukleto mesto i konačili u obližnjoj varoši. Ali onda se našao hrabri opšitoš, koji je, po trobarevim rečima, izgleda bio neki Srbin [a i ko bi drugi mogao biti kadar na tako strašnu mestu postojati?!]. Odvažni junak provodi noć u pivari[104]; sam je, dakle nezaštićen; uz to se zabavlja kartama, a kockanje je još jedna od aktivnosti kojima gospodari đavo. Svi elementi su usklađeni, sve je spremno za dolazak đavolā; a spreman je i njihov izazivač, opšitoš, koji se u međuvremenu naoružao čarobnim džakom i nadžakom. Nečastivi najavljuju svoj dolazak nekolikim zvučnim i vizuelnim znacima: plamen sveća drhti, počinje tutnjava, pivara se trese, i na vrata ulazi grupa đavola. [...] Silestvo garavi’ đavola utrča u sobu. Sve se preskaču, sve strmoglavce! A crni su, a gadni su, a strašni su, a besni su,– eh, sad već možete zamisliti kako, kad je siroma’ opšitoš mor’o da zažmuri… Evo ti ih pravo k njemu. Načičkali se oko njega, pa keze svoje špicaste zube. Jedni opet oštre krive rogove na bravi od vrata i čisto jedva čekaju da ga svaki bar pojedanput bocne.[105] Ovu razuzdanu hordu đavola predvodio je najstariji i najstrašniji među njima, ali je opšitoš u razgovoru sa njim bio vrlo direktan, slobodan i neustrašiv, i dok su se ostali đavolići cerili i kidisali na starca, ovaj je predložio velikom đavolu da se kartaju, uz pogodbu da onaj koji izgubi „bude leman”.[106] Usmena pogodba ili pismeni ugovor sa đavolom[107] čest je motiv kako u narodnom predanju tako i u književnoumetničkim delima, a scenu kartanja Grčić je mogao preuzeti iz Gogoljeve priče Izgubljeno pismo[108], dok će se mnogo kasnije u sličnoj situaciji naći i Milan Glasinčanin u Andrićevom romanu Na Drini ćuprija, samo što će ishod te igre biti drugačiji od ove opšitoševe. Naime, dok su se đavolići vrzli oko dvojice igrača, gurkali opšitoša u lakat i duvali u sveću ne bi li ga zbunili, a matori đavo im s vremena na vreme namigivao, desilo se da je opšitoš izgubio; ali pre no što su ga se nečiste sile dočepale, poterao ih je čudesnim nadžakom u džak i izudaravši ih izbacio kroz prozor.[109] Svojim podvigom zadobio je opšitoš slavu i 64

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

poštovanje, a kad je umro sahranili su ga uz počasti, i zajedno sa džakom i nadžakom od kojih se nije nikada odvajao. To moćno oružje poslužilo mu je i na onom svetu, jer dospevši u pakao nastavio je da se obračunava i sa tamošnjim đavolima, a od istog oružja stradaće i sveti Petar. Opis pakla u torbarevom pripovedanju odgovara uobičajenim narodnim predstavama o infernalnim predelima koje su se razvile pod uticajem hrišćanskog učenja: sve je u plamenu, vatra bukti, toplota prosto štipa, a tu je i veliki kazan „u kome se ’najmasniji’ grešnici kuvaju”[110]. U ovoj torbarevoj priči govori se o paklu, raju, svetom Petru i Hristu kao o svakodnevnim, profanim pojavama i običnim ljudima, što unekoliko odudara od tona koji u čitavoj Sremskoj ruži ima govor o crkvi, religiji, sveštenicima i molitvi, prema kojima se i torbar odnosi s pijetetom.[111] U paklu je opšitoš zatekao istog onog starog đavola s kojim se kartao u pivnici, a ovaj se silno prepao ugledavši starog protivnika s njegovim moćnim nadžakom i džakom. Naišao je i na mnoštvo đavolčića, ali njih nije prepoznao, te torbar pretpostavlja da su to bili neki novi naraštaji, „jer se đavoli odveć množe, pa i dan danas”[112]. Ponovo je opšitoš izašao kao pobednik, izbio je svojim čudesnim oružjem sve đavole, a njihova dreka se orila do nebesa. No, torbar veli da tom prilikom opšitoš izgleda nije potamanio sve đavole, jer ih ima „i dan danas, koliko god hoćeš”[113], ali njegova izjava da su mnogi viđali đavole izaziva nevericu kod nekih slušalaca, pa ih šantavi torbar uverava ličnim primerom pripovedajući im još jednu anegdotu iz svoga života. Sledeća torbareva priča odnosi se, dakle, na njegovo lično iskustvo, na još jedan susret sa nečistom silom, samo što je ovom prilikom naišao na pravog đavola, za razliku od oblačara, nimalo miroljubivog, s kojim je morao i megdan da podeli. Taj bliski susret odigrao se opet u zimsko doba, kada je duvala „luda vetrina” a Dunav se sledio. Torbara je bio angažovao pekar da mu nadgleda vodenicu, i tu se našao licem u lice sa sotonom. Inače, vodenici narodna tradicija pripisuje mnoštvo mitoloških konotacija, budući da predstavlja spoj prirodnog i kulturnog, da za pretvaranje jedne stvari u drugu koristi snagu vode, elementa koji ima magijska svojstva, a i zbog neprestane buke koju stvara smatra se demonskim objektom, te đavoljim izumom. Zabačena, urušena vodenica granični je prostor između svetova i boravište mitskih bića, pogotovu đavola, koji se ponekad pretvaraju u vodeničare i tako mame svoje žrtve. I inače se vodeničari u narodnoj kulturi smatraju ljudima koji poznaju nečistu silu, vladaju posebnim umećem, a boraveći u liminalnom prostoru, van seoskih međa i kraj vode, zadobijaju i natprirodne i vračarske sposobnosti.[114] Kada je reč o đavolu, on ni u vodenici ne odustaje od svoje rušilačke, razaračke uloge: on ometa ljude pri radu, kvari mehanizam vodenice ili krade alat i slično; a pošto je on izumeo čeketalo, prigrabio je sebi pravo boravka u vodenici, nastojeći da mukama naplati ljudima korišćenje njegovog izuma. Ali đavo se može i podrediti i postati dobar sluga u vodenici ukoliko čovek uspe da mu ukrade kapu u kojoj su koncentrisana onostrana 65

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

znanja i moći.[115] I zaista, prvo na šta je torbar naišao u vodenici, pošto mu se sumnjivim učinilo kloparanje koje je podsećalo na okretanje vodeničnog kamena iako se kolo nije okretalo zbog zamrzle vode, bila je upravo kapa – šepa, crvena kao krv.[116] Crvena boja kape dodatno potcrtava njena magična svojstva i ukazuje na to da je reč o atributu đavola,[117] a kada kapa još počne i da se sama kreće i odskakuće „k’o da ima noge” na tavanicu svome vlasniku, neće više biti sumnje da torbar ima posla sa đavolom lično. Mada se u početku junačio i vikao na đavola, kao što se i ovaj derao s tavanice, torbar je zanemeo kada se našao rame uz rame s nečastivim. „Ćuti on, ćutim ja. Samo što sam se ja većma uplašio od njega, nego on od mene.”[118] Našavši se u neposrednoj blizini đavola koji se iskezio i smešio mu se, torbar je imao priliku da ga dobro osmotri, te je uočio da ovaj ima šiljasti glavu, dva masna rožića, a na jednome čak i kvrgu,[119] što su tipični atributi đavola, ali moguće je da je strah torbaru malo i pomutio vid. Zatim je usledio boj. Baš kao u svim junačkim sukobima, po tačno utvrđenoj shemi, prvo dolazi do verbalnog duela, da bi potom usledilo i fizičko razračunavanje. U taj par već započesmo belaj. Al’ smo se i poneli! On mene ćuš, ja njega zviz, pa sve tako. Naposletku vidim već da ne mož’ s đavolom kršten izići na kraj i kažem mu da me se mane već, dosta mi je. A on, k’o da je jedva doček’o da mu se pokorim, popusti me i stade samo da klima ispurenom glavom, k’o da mi htede da kaže: „vidiš da s đavolom ne mož’ izići na kraj!”[120] Posle megdana đavo se primirio na tavancu, i valjda da bi se okrepio, seo da zamezeti, a neljudska hrana koja se pominje nedvosmisleno potvrđuje demonsku prirodu bića koje je torbar zatekao u vodenici. „Đavo jede bez ikakvog reda pečena i presna jela, slana i slatka: pečeno pile, suvu šljivu, parče simita, pegavu oskorušu, praseću njušku, šargarepu. Ta mešavina jeste čudna, ali ne i čudesna, fantastična. Međutim, torbar ugleda u činiji i živog miša i tera ga: ’gad nečisti’. Isticanje nečiste, ne-hrane, izaziva gađenje torbara i bekstvo.”[121] Pri begu se torbar, kako sam veli, sapleo o santu leda, te mu je kao uspomena na taj nemili susret ostalo hramanje. Poslednja torbareva priča odnosi se na najsvežiji događaj, koji se po njegovim rečima zbio dve-tri godine pre trenutka pripovedanja u gostionici, ali se, za razliku od prethodnih, susret sa nezvanim gostom desio po letnjoj noći, a ovoga puta torbar je imao i društvo. Čekajući sa izvesnim Živanom i Pavlom dimšić (parobrod) na pustom pristaništu, torbar je dremao na pragu i iznenada osetio da mu neko huče i pljucka nad glavom. Polako, polako podignem glavu na više i pogledim preko obrva, – kad ono, a ja opazih glavu sasvim rutavu, a dva roga se na njoj smestila; pod njima opet dva oka sijaju i čisto škilje, a pod njima opet – brada… Elem, đavo! To mi beše prva mis’o koja poče da me teši…[122] Prema ovom opisu reč bi doista mogla biti o đavolu, ali pomalo zbunjuje torbareva izjava da ga je pomisao da ima posla sa đavolom utešila. To bi se moglo dvojako tumačiti: ili se radi o ironijskom iskazu, što je verovatnije, jer će ga i docnija Živanova potvrda o 66

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

đavolu „obradovati”[123]; ili torbar, budući da se već nekoliko puta nosio s đavolima, ima doveljno iskustva, te nema više straha pred njima – zna kako treba postupati u takvoj situaciji, a pribojava se da je ovo biće možda nešto još gore od đavola, neka nečista sila s kojom još nije imao prilike da se suoči. No, u trenutku kada Živan priskoči torbaru u pomoć zamahnuvši udilom, tj. štapom za pecanje, đavo će se i oglasiti – meketanjem. Ispostaviće se da je „đavo” u stvari samo jarac, i razrešenje napetosti i učesnici u događaju i slušaoci priče o njemu naći će u smehu. Međutim, nije slučajno baš jarac odabran za poistovećivanje sa đavolom u ovoj anegdoti. U narodnom verovanju jarac je životinja koju je stvorio đavo i to po sopstvenom liku, a sličnosti koje ih međusobno povezuju jesu kratak rep, noge, rogovi, uši i brada.[124] Đavo se u folklornim predstavama često pretvara u jarca, a i koza se smatra jednim od lica nečiste sile; uz to đavo i drugi demoni često jašu ove životinje. Budući nečista životinja jarac se ne upotrebljava u obredima žrtvovanja.[125] Smatra se htonskim demonom, ali i demonom plodnosti,[126] te oličenjem pohote, što bi se opet moglo dovesti u vezu s predstavama o đavolovom prenaglašenom falusu i orgijastičkim sklonostima[127]. Svoje pripovedanje torbar završava uveravajući slušaoce da ni u kom slučaju nije on širio glasove po selu da je te večeri sreo samog đavola a ne jarca: „Al’ ja govorim istinu, pa neću da kažem da sam video sotonu i onda kad nisam, već samo onda kad jesam”[128]. Tako se pričanje završava upravo onako kako je i počelo – naglašavanjem istinitosti ispričanih događaja, makar oni bili i fantastični, zavaravanjem publike i zametanjem traga. Šantavi torbar je očigledno vrlo samosvestan pripovedač i zna kojim se sredstvima može manipulisati maštom i realnošću, kao i pažnjom slušalaca. Treba se takođe osvrnuti na recepciju torbarevih priča o nečistim silama među njegovim slušaocima u gostionici, utvrditi da li oni i u kojoj meri veruju, odnosno ne veruju u priče o đavolu, s obzirom na to da je osnovni preduslov za postojanje đavola i drugih demona, kao uostalom i božanstva i natprirodnih bića uopšte, čovekovo verovanje u njih. Među društvom u birtiji ima nekoliko pojedinaca koji sporadično izražavaju sumnju u vezi s torbarevim kazivanjem, pa čak i uopšte ne veruju u postojanje đavola i drugih natprirodnih bića.[129] S vremena na vreme tokom pripovedanja oglašavaju se slušaoci pitanjima i komentarima, a torbar ih uverava da je sve od reči do reči sušta istina: – Ta, more, šališ se? – promrmlja brat-Mića, egeduš, naprćivši debele usne. – Kakva šala, Mikane? Sve na stranu, sad je istina![130] – E, verovati opet i u tu ludoriju! uzviknu onaj drugi ćutalica.[131] – Eh, ima [nečistih]! Nije nego još nešto! doskoči joj onaj ćutalica, koga ćemo, zato što ništa ne veruje, otsada zvati Nevernim Tomom.[132] – Nije nego mačkin rep! nasmeje se Neverni Toma.[133] U tabor „nevernika” spada i narator okvirne novele, koji takođe misli: „da je sve to budalaština. Kad bi čovek u sva ta ’sujeverstva’ verov’o, morao bi i sve ostalo da veruje što se ne da ni videti ni opipati.”[134] 67

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

No, ima i onih koji iskreno veruju u torbareve priče, kakva je, na primer, birtašica Tinčika, koja se čudi kako na svetu ima nečistih, a slušajući torbareve priče pretrnula je od straha. U pravoj maloj raspravi koja se o pitanju verovanja razvila povodom torbarevih priča, „verujući“ su bili brojno nadmoćniji od „neverujućih”, a izneli su i niz dokaza kako bi argumentovali svoje tvrdnje i potvrdili postojanje ne samo đavola već i drugih nečistih sila. Kao što je svojstveno predanjima, govornici navode primere iz prve ili druge ruke, tačna mesta gde su se nečiste sile pojavljivale, kao i svedoke koji su to potvrdili. Tako Mladenov stric veli da je subaša Panta video đavola i vešticu[135]; Andra navodi da se baba Makrena skoro svake noći gloži s vešticama[136]; i nečija kuma je videla jednu vešticu na Pandžinom brdu; a jedna je Mićinog rođenog brata „jašila više od tri godine. Svako jutro mogli ste nabrojati po nekoliko masnica.”[137] Osim đavola i veštica, torbar je izjavio da je video i zmaja kako preleće „preko učiteljkine kačare, pa u adu. Svetli se kao snop trske kad se zapali”[138]; a u banoštarskoj šumi su videli i vilu kako sedi na brestu i češlja se češljem od šimširovog korena koji je sama napravila.[139] U svakom slučaju, verovali ili ne u postojanje demona, slušaoci su sa zanimanjem pratili torbarevo pripovedanje, neki se uživeli i prestrašili, a neki se dobro zabavili i nasmejali njegovim vragolastim pričama. Zanimljivo je da će pričljivog torbara nazvati baš vragom („baš si vrag“[140]), i da se upravo uz njegove osobine i postupke najčešće vezuje epitet đavolast. On đavolasto namiguje, [141]oči mu đavolasto skakuću,[142] osmehuje se đavolasto[143] i klima glavom tajanstveno,[144] on sniva svakoga handraka.[145] U Grčićevoj se pripoveci osim naziva đavo nečista sila imenuje i kao vrag, sotona, handrak, javljaju se i đavolići, kao i izraz đavolština; od istog pojma izvedeni su i pridevi vraški, đavolski, te đavolast,[146] a tu je i pridev nečist, koji se takođe odnosi na figuru đavola i sve što je sa njim u vezi. Čitava pripovetka prošarana je mnogobrojnim izrekama i govornim izrazima u kojima se pominje đavo, i čija je primarna funkcija verovatno bila zaštita govornom magijom, mada je to značenje tokom vremena izbledelo i potisnuto iz jezičke svesti. Ovi izrazi dodatno doprinose stvaranju atmosfere za torbarevo pričanje događaja punih jeze, ali ponekad imaju i funkciju proboja iz priče u realnost trenutka pripovedanja. Navešću samo nekoliko ilustrativnih primera nasumice odabranih i istrgnutih iz konteksta, mada je ovaj stilski element Grčićeve pripovetke veoma zanimljiv i pogodan za podrobniju i sistematičniju analizu: baš sam đavo posl’o ga[147] da te đavo odnese[148] baš sami đavo umeš’o se u pos’o[149] nek đavo zna[150]

68

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

U jednom slučaju oblik imenice vrag upoterbljen je u značenju negacije: „E, svu, vraga!”,[151] tj. ovom rečenicom torbar poriče prethodnu tvrdnju da je opšitoš proterao svu đavolštinu. Čak se i za zidni časovnik u gostionici, što je inače motiv koji će preuzeti i dalje razviti Stevan Sremac u slici pop Ćirinog sata, veli da je možda „od onih ’nečistih’ satova što samo posle ponoći udaraju, kad nastaju veštice i đavolski rod.”[152] I pridev besomučan izveden je iz istog semantičkog jezgra, od imenice bes kojom se u paganstvu i srednjovekovlju imenovao đavo, te sam pridev znači „mučen besom”, tj. označava osobu koju je napao ili zaposeo đavo. Nekoliko pomena đavola i drugih elemenata dijabološkog konteksta vezuje se za likove Cigana[153] koji su te noći došli u gostionicu kod „Polu zvezde”. Čitavo društvo pomalo je zaziralo od ovih nenadanih gostiju, svima je u njihovoj blizini bilo neprijatno, jer su dvojica Cigana delovala tajanstveno, a svojim ponašanjem i izjavama postali su još zagonetniji. Tajna koju su krili u vezi sa prosidbom lepe Smilje budila je zle slutnje. Najpre se birtašica požalila da ju opet „handrak odnese” te primi Cigane[154], zatim ga mrko gleda „što’no reč, k’o đavo mater”[155]; a kasnije će doći i do otvorenog sukoba ostalih gostiju sa Ciganima, najpre verbalnog („drpavi đavole”[156]), a potom i fizičkog. I sam narator podozriv je prema Livanu, zlokobno mu izgleda, a još više ga plaši pomisao da ga je već ranije sreo: Izgledaše mi sušti đavo, koji laže i vara, a ovamo drugom kome urezuje grhove u raboš. Od toga trenuta još mi crnji izgledaše, te mi čisto teško beše da ga upitam: a da l’ i mene otkud poznaje?[157] Ovaj opis lažljivca i varalice, koji posle druge kažnjava zbog grehova, odgovara liku đavola, koji ima dvostruku ulogu kušača i obmanjivača, ali i paklenog mučitelja.[158] No, strasti će se polako stišati, nesporazum će biti izglađen, ali se sve ipak okončava Livanovim đavolskim smehom pri rastanku na raskršću, jednom od stecišta demona, ponovo uz hladan vetar, znak prisustva nečiste sile.[159] Završna sekvenca uvodnog dela Sremske ruže zvukom crkvenih zvona i fijukom vetra, te smehom koji odzvanja sračunato naglašava jezovitost prizora i izaziva strah: Na kuli crkvenoj baš se u taj mah zanjihalo klatno i zakuca potmulo. Ne izbrojah koliko. A u taj par baš zadrmusa i vetar letvice na hodniku, te mi se učini kao da mi neko preti iz avlije. Onaj đavolski smeh i sad me čisto iznenadi. Uđem, i zabravim odmah vrata.[160] Time Grčić zabravi i svoju pripovetku o čudesnim pričama i događajima koji su se zbili jedne zimske noći u gostionici kod „Polu zvezde”, kada su nečiste sile objavile svoje prisustvo kroz torbareve šalozbiljne priče, ali možda i izvan njih. Nakon detaljnog razmatranja Grčićeve pripovetke U gostionici kod „Polu zvezde” na imendan šantavog torbara sa dijabološkog aspekta, može se zaključiti da fantastika u 69

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

njoj ima znatnog udela, i to naročito demonološko-dijabološka, dok se fantastika oniričkog tipa u ovom delu javlja samo u jednom pasažu. Po rečima Mirjane Brković, fantastika Jovana Grčića Milenka tipološki se ne razlikuje mnogo od fantastike u srpskoj književnosti u doba predromantizma i romantizma. „Ono što je novo u odnosu na pisanu fantastiku, ali ne i u odnosu na usmenu, jeste humoristički ton koji se javlja u Grčićevim pričama. Grčić je najčešće koristio folklornu fantastiku, pomalo naginje gotskoj prozi, stvara oniričku fantastiku, a projekcija sakralnog kod njega se pretvara u grotesku (u priči o opšitošu i svetom Petru).”[161] Zaista, u pripovetki pretežu fantastični motivi iz folklornih verovanja u nečiste sile, bilo da ih je Grčić preuzeo direktno iz usmenog predanja svojih sunarodnika, ili iz opšteslovenskog korpusa kulturnog nasleđa posredstvom Gogoljeve proze, što je, nadam se, dokazala i ova analiza. Stoga smatram da se ne može u potpunosti prihvatiti tvrdnja Milorada Najdanovića da fantastični elementi u Grčićevoj priči: „nemaju kao podlogu grdivo Vukovih etnografskih spisa, niti folklorno predivo kao u Glišićevim pričama: priviđenja o kojima toliko mnogo govori Grčićev ’šantavi torbar’ maštovita su i slikovita romantičarska stilizacija koja očito odudara od seljačke mitologije i narodne stilistike”[162]. Izvestan stepen romantičarske stilizacije u Grčića ne može se poreći, ali to je legitiman književni postupak, jer Grčić ipak nije pisao etnografske beleške već umetničko delo; međutim, poricanje folklorne osnove fantastičnih motiva u ovoj prozi sasvim je neosnovano. Čini se da je za Najdanovića jedini postojeći etnografski kôd srpskog sela onaj koji je Vuk Karadžić opisivao u svojim spisima, i čiji je jezik ozvaničio u Srpskom rječniku, što su kasnije sledili pisci realističke provenijencije. Ne sme se, međutim, smetnuti s uma da je razvoj vojvođanskog sela u istorijskom kontekstu tekao unekoliko drugačije no što je bio slučaj na područjima južno od Save i Dunava, te su i verovanja i običaji pomalo modifikovani, a otuda i tuđice na koje se Najdanović takođe okomio. Zna se da su regionalne razlike i varijante u pogledu narodnih verovanja i običaja, kao uostalom i u dijalekatskom i stilističkom smislu uobičajena i neizbežna pojava, a s druge strane, smatram da nema razloga za sumnju u Grčićevo poznavanje narodnih predanja u njegovom rodnom Sremu, što potvrđuje i pripovetka U gostionici kod „Polu zvezde” na imendan šantavog torbara. Đavo u Grčićevoj prozi takođe je narodni đavo, upravo onakav kakav se sreće u folklornim predstavama na širem slovenskom području, pa i na čitavom tlu hrišćanske (hristijanizovane) Evrope, kao što pokazuju relevantne studije iz oblasti dijabologije, te pregledi slovenske i srpske mitologije. U liku đavola o kojem priča Grčićev torbar prepliću se donekle vulgarizovana religijska i teološka gledišta sa narodnim predanjima i legendama o natprirodnim bićima i nečistim silama. Bez namere da se udubljuje u suštinu problema zla, Grčić predstavlja đavola u konkretnosti njegove pojavnosti, sa svim detaljima njegovog fizičkog izgleda, odeće, karaktera, sklonosti i delovanja, dakle upravo na način na koji ga zamišlja i narodna mašta. U torbarevim pričama đavo se javlja uz tipičnu scenografiju, sa propratnim efektima koji potvrđuju prisustvo nečiste sile, na onim mestima 70

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

i u vreme koji su prema narodnim predanjima uobičajeni za aktivnost demona. Ali Grčićev đavo, iako se u nekim torbarevim pričama nesumnjivo ispoljava kao otelotvorenje principa zla i biće koje nanosi štetu i povređuje ljude, javlja se i u svojstvu dobrog, dobroćudnog demona. Pa i u liku samog pripovedača, šantavog torbara, mogu na osnovu nekih osobina naslutiti sličnosti sa đavolom i potencijalna demonska priroda. Ono što je karakteristično za sve torbareve priče, kao i za Grčićevu pripovetku u celini, jeste humorni, podsmešljivi ton, koji je pisac preuzeo iz narodne tradicije pričanja o đavolu. Folklornog su porekla i govorni izrazi u kojima se pominje nečastivi, i kojima obiluje Grčićeva proza, a koji su primarno verovatno imali funkciju govorne magije, vremenom potisnute iz jezičke svesti. Figura đavola i uopšte fantastika u prozi Jovana Grčića Milenka ima višestruku funkciju. Najpre se elementima horora izaziva osećanje straha i jeze kod slušalaca torbarevih priča, a i sam pripovedač priznaje da mu nije bilo svejedno pri susretima s nečistom silom; no, osećaj neizvesnosti i napetosti potire se uvođenjem humora, te se postižu komični efekti, što je druga funkcija Grčićeve fantastike. I konačno, na širem planu, Grčić fantastikom u svojoj pripovetki izlaže jedan od mogućih pogleda na svet svojstven delu srpske seoske zajednice u Sremu, oličenom u šantavom torbaru i nekim njegovim slušaocima. Po rečima Mirjane Brković, a prema klasifikaciji Save Damjanova, u prvim trima pričama šantavog torbara fantastika se javlja u funkciji samooznačavanja, ne pretendujući da dobije neko drugo alegorijsko ili simbolično značenje.[163] Nasuprot njima, kratko, u pričanje interpolirano snoviđenje o nečistoj sili koja se u liku Turčina ukazala torbaru na vašaru, kao i priča o jarcu od koga se torbar uplašio misleći da je đavo imaju za cilj da kod slušalaca izazovu strah, iznenađenje, ali i smeh u koji se s razrešenjem preobraća prvobitno stvorena napetost. Poslednja torbareva priča anegdotskog tipa razlikuje se od ostalih i po tome što se jedino za nju kao objašnjenje, tj. ključ, ne navodi san, kao što je to slučaj u priči o neobičnom zbitiju na vašaru, već je posredi zabuna, čime se postiže komični efekat. U svim ostalim pričama, jer torbar izričito negira mogućnost da je susret s oblačarom bio san, fantastika se realizuje u čistim vidu, bez ikakvog racionalnog objašnjenja; natprirodna bića i događaji predstavljaju se s uverenjem da je reč o objektivnoj stvarnosti. Taj stav torbara kao pripovedača jedan deo njegovih slušalaca bezrezervno prihvata, dok su drugi skeptični; ali dobro je poznato da je granica između realnosti i fantastike vrlo fluidna, i zavisi od individualnog pogleda na svet. To je područje u kojem se znanje pretapa u verovanje, a estetski užitak u delima fantastične književnosti podrazumeva svesni ili podsvesni prećutni pristanak na igru zavođenja. Svojim osobenostima proza Jovana Grčića Milenka pruža mogućnosti za izučavanje iz različitih aspekata, a posebno je privlačan sloj fantastike u kojem i jeste znatna vrednost njegove pripovetke U gostionici kod „Polu zvezde” na imendan šantavog torbara. Ovde razmatrani dijabološki kontekst upotpunjuje predstavu o Grčiću kao prozaisti koji je svojim jedinstvenim i izuzetnim ostvarenjem iskoračio iz svoga vremena i najavio stilsku epohu realizma, zasnivajući svoj sistem književnoumetničke fantastike na folklornom nasleđu i 71

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

usmenom predanju. Upravo udeo fantastike u Grčićevoj prozi, njene karakteristike, kao i uspela obrada motiva preuzetih od stranih uzora (među kojima mu je najbliži Gogoljev fantastični svet) prekoračuju međe nacionalne književnosti i uvode našeg pisca u okvire evropske literature. Premošćujući granicu dveju epoha, i primičući se vrhunskim delima evropske fantastične književnosti, Grčićeva najuspelija pripovetka svojim kvalitetima i složenošću zavređuje, uz još nekoliko značajnih ostvarenja iz njegovog poetskog opusa, da se konačno otrgne iz senke i uvrsti među najznačajnija ostvarenja srpske književnosti devetnaestog stoleća. Bez obzira na sve, vedri humor Grčićevih priča o đavolu i drugim natprirodnim bićima s kojima se susretao njegov šantavi torbar, upečatljivi lik tog maštovitog pričalice i šaljivca, živo, dramatično pripovedanje, vrlo uspele slike enterijera i poetični pejzaži, te pitak stil pripovetke U gostionici kod „Polu zvezde” na imendan šantavog torbara uvek će nalaziti svoje čitaoce, koji će u Grčićevoj prozi nesumnjive literarne vrednosti naći duhovitu zabavu i užitak. [1] Videti: Izvod iz zapisnika Matice srpske. Sastanak Književnog odbora od 24. III 1869, LMS, 1870-71, knj. 113, str. 354-355. (Navedeno prema: Dragiša Živković, Moderna novelistika Jovana Grčića Milenka, predgovor u: Jovan Grčić Milenko, Sremska ruža, pripovetke, za štampu priredio i predgovor napisao Dragiša Živković, „Bratstvojedinstvo”, Novi Sad, 1987, str. 7.) [2] Jovan Skerlić, Omladina i njena književnost (1848-1871). Izučavanja o nacionalnom i književnom romantizmu kod Srba. Sabrana dela Jovana Skerlića, priredio dr Midhat Begić, knjiga 10, redaktor Milica Ivanišević, Prosveta, Beograd, 1966. i Jovan Skerlić, Istorija nove srpske književnosti. Sabrana dela Jovana Skerlića, priredio dr Midhat Begić, knjiga 13, redaktor Radojka Radulović, Prosveta, Beograd, 1967. [3] Milan Kašanin, Jovan Grčić Milenko. Život i rad, predgovor u: Jovan Grčić Milenko, Celokupna dela, za štampu priredio Milan Kašanin, Narodna prosveta, Beograd, b.g. [4] [Nada Đorđević], Leksikon pisaca Jugoslavije, II, Đ-J, Matica srpska, Novi Sad, 1979, str. 290-291; [Mladen Leskovac], Enciklopedija Jugoslavije, 3, Dip-Hiđ, Izdanje i naklada Leksikografskog zavoda FNRJ, Zagreb, MCMLVIII, str. 591. [5] Miodrag Popović, Istorija srpske književnosti. Romantizam, knjiga druga, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1985. [6] Dragiša Živković, Moderna novelistika Jovana Grčića Milenka, predgovor u: Jovan Grčić Milenko, Sremska ruža, pripovetke, za štampu priredio i predgovor napisao Dragiša Živković, „Bratstvo-jedinstvo”, Novi Sad, 1987. (Videti takođe tekst istog autora pod naslovom Narodna fantastika u tkivu srpske umetničke pripovetke druge polovine XIX veka, u: D. Živković Evropski okviri srpske književnosti II, Prosveta, Beograd, 1977, posebno str. 220-221.)

72

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

[7] Boško Novaković, Trenuci pripovetke, predgovor u: Pripovedači I. Izbor, redakcija i predgovor Boško Novaković, Srpska književnost u 100 knjiga, knjiga 11, Matica srpska – SKZ, Novi Sad – Beograd, 1963. [8] Dušan Ivanić, Srpska pripovijetka između romantike i realizma (1865-1875), Institut za književnost i umetnost, Beograd, 1976. [9] Jovan Deretić, Istorija srpske književnosti, Nolit, Beograd, 1983. [10] Žarko Babić, Osobenosti književnoumetničkog stvaralaštva Jovana Grčića Milenka (ogled i izbor), Kulturni centar Beočin – Prometej, Novi Sad, 1996. [11] Mirjana Brković, Fantastika u delu Jovana Grčića Milenka, Kulturni centar Beočin – Prometej, Novi Sad, 1996. [12] Književno delo Jovana Grčića Milenka. Zbornik radova, Kulturni centar Beočin – Prometej, Novi Sad, 1998. (Posebno videti: Dušan Ivanić, ’Primniva’ Jovana Grčića Milenka, ka perspektivama pripovijedanja, str. 70-76.) [13] Miodrag Popović, Istorija srpske književnosti. Romantizam, knjiga druga, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1985, 339. [14] Isto, 341. [15] Isto, 342. [16] Videti: Božo Vukadinović, Antologija srpske fantastike, Zamak kulture, Vrnjačka banja, 1980, i: Knjiga srpske fantastike XII–XX vek, I, izbor i predgovor Predrag Palavestra, SKZ, Beograd, 1989. [17] Iscrpan pregled literature o fantastici, kao i katalog srpskih pisaca fantastike donosi studija Mirjane Brković Fantastika u delu Jovana Grčića Milenka, Kulturni centar Beočin – Prometej, Novi Sad, 1996. [18] Sava Damjanov, Koreni moderne srpske fantastike, Matica srpska, Novi Sad, 1988. [19] Brković, 53. [20] Sava Damjanov, Navedeno delo, 47-59. [21] Hofmanov uticaj na Grčićevu prozu sporna je činjenica u našoj istoriji književnosti. Uporediti tim povodom izrečena mišljenja Miodraga Popovića (Istorija srpske književnosti. Romantizam, knjiga druga, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1985, 339) i Dragiše Živkovića (Moderna novelistika Jovana Grčića Milenka, predgovor u: Jovan Grčić Milenko, Sremska ruža, pripovetke, za štampu priredio i predgovor napisao Dragiša Živković, „Bratstvo–jedinstvo”, Novi Sad, 1987, 19-20). [22] Uslovni naziv, nasuprot usmenim tvorevinama koje su plod kolektivnog stvaralaštva i čiji autor nije poznat ili je nemoguće pouzdano utvrditi njegov individualni identitet. – Prim. M.M. [23] Džefri Berton Rasel, Princ tame. Radikalno zlo i moć dobra u istoriji, prevod: Milena Petrović-Radulović, Pont, Beograd, 1995, 111. [24] Isto. 73

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

[25] Videti: Mihail Markovič Šejnman, Verovanje u đavola kroz istoriju religije, sa ruskog preveo Trifun Golubović, Biblioteka ARMON, Klub pisaca „Miodrag Šijaković”, Beograd, 1999. [26] Rasel, 111. [27] Rasel u svojim studijama detaljno razmatra poreklo đavolovih svojstava, atributa, rekvizita i sl. Videti: Džefri Berton Rasel, Princ tame. Radikalno zlo i moć dobra u istoriji, prevod: Milena Petrović-Radulović, Pont, Beograd, 1995; Džefri Berton Rasel, Mit o đavolu, Prevela Gordana Velmar-Janković, Prosveta, Beograd, 1982. I u srpskoj tradiciji zabeležena su predanja o nastanku pojedinih đavolovih osobina ili tvorevina koje mu se pripisuju, a poreklo tih verovanja pokušao je da utvrdi Veselin Čajkanović u svojim studijama. Videti između ostalog: Veselin Čajkanović, Studije iz srpske religije i folklora 1925-1942. Sabrana dela Veselina Čajkanovića, priredio Vojislav Đurić, knjiga druga, SKZ–BIGZ–Prosveta–Partenon M.A.M., Beograd, 1994, 128-131; Veselin Čajkanović, O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji. Sabrana dela Veselina Čajkanovića, priredio Vojislav Đurić, knjiga treća, SKZ-BIGZ-Prosveta-Partenon M.A.M., Beograd, 1994, 123134; Veselin Čajkanović, Stara srpska religija i mitologija, rukopis priredio Vojislav Đurić. Sabrana dela Veselina Čajkanovića, priredio Vojislav Đurić, knjiga peta, SKZ– BIGZ–Prosveta–Partenon M.A.M., Beograd, 1994, 288-297; Slovenska mitologija – enciklopedijski rečnik, redaktori Svetlana M. Tolstoj – Ljubinko Radenković, Zepter Book World, Beograd, 2001, 24-25, 171-172; Špiro Kulišić, Petar Ž. Petrović, Nikola Pantelić, Srpski mitološki rečnik, Etnografski institut SANU-Interprint, Beograd, 1998, 33-34, 165169, 412, 454; Jean Chevalier – Alain Gheerbrant, Rječnik simbola: mitovi, sni, običaji, geste, oblici, likovi, boje, brojevi, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1987, 143-144, 619. Videti takođe: Đorđe J. Janić, Đavo u srpskim narodnim pričama, u: Srpska fantastika. Natprirodno i nestvarno u srpskoj književnosti, urednik Predrag Palavestra, SANU, Beograd, 1989, 221-232. [28] Slovenska mitologija,171; Srpski mitološki rečnik, 169; Rasel, 111; Čajkanović V, 288-289, 293; Čajkanović III, 123-124. [29] Čajkanović II, 129; Čajkanović III, 125, 127; Čajkanović V, 293; Slovenska mitologija, 171, 24; Srpski mitološki rečnik, 165-166, 168; Rasel, 112-113; Mit o đavolu, 119. [30] Srpski mitološki rečnik, 166; Slovenska mitologija, 171, 263; Čajkanović V, 290; Čajkanović III, 126-127; Čajkanović II, 129;Rasel, 113; Mit o đavolu, 59-62, 111, 192-193. [31] Čajkanović V, 295; Čajkanović II, 128-129, 131; Čajkanović III, 127; Srpski mitološki rečnik, 165; Slovenska mitologija, 171; Rasel, 112. [32] Rasel, 112. [33] Slovenska mitologija, 171-172; Čajkanović II, 128-129; Čajkanović V, 292, 294; Srpski mitološki rečnik, 166; Rasel, 113-114. 74

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

[34] Čajkanović V, 288; Slovenska mitologija, 172. [35] Čajkanović III, 127-128 i dalje; Čajkanović V, 290-291; Slovenska mitologija, 171-172; Srpski mitološki rečnik, 166-167; Rasel, 113-114; Mit o đavolu, 64-5, 111. [36] Srpski mitološki rečnik, 167; Čajkanović V, 290-291; Čajkanović III, 125-126; Rasel, 114; Mit o đavolu, 65. [37] Đorđe J. Janić, Navedeni tekst, posebno stranice 226-232. (Videti i motive i kompozicione modele srpskih narodnih priča o đavolu koje autor izdvaja.) [38] Rasel, 115. [39] Slovenska mitologija,172; Srpski mitološki rečnik,167-168; Čajkanović II, 130131; Rasel, 118-119. (Takođe videti navedenu Šejnmanovu knjigu posvećenu ovom problemu.) [40] Srpski mitološki rečnik, 168; Čajkanović II, 129-130. [41] U nastavku teksta pod izrazima Grčićeva priča / pripovetka / proza podrazumevaće se, ukoliko nije drugačije naznačeno, samo pripovetka U gostionici kod „Polu zvezde” na imendan šantavog torbara, pošto je jedino ona relevantna sa stanovišta teme ovog rada, budući da je Grčić u njoj realizovao motiv đavola. Svi navodi preuzeti su iz izdanja: Jovan Grčić Milenko, U gostionici kod „Polu zvezde” na imendan šantavog torbara, u: Jovan Grčić Milenko, Celokupna dela, za štampu priredio Milan Kašanin, Narodna prosveta, Beograd, b.g.– Prim. M.M. [42] Grčić, 271. [43] Grčić, 272. [44] Grčić, 270. [45] Grčić, 276. [46] Videti ilustraciju uz odrednicu Đavo u: Špiro Kulišić, Petar Ž. Petrović, Nikola Pantelić, Srpski mitološki rečnik, Etnografski institut SANU–Interprint, Beograd, 1998, str. 165. [47] Rasel, 112; Čajkanović III, 125; Čajkanović V, 289. [48] Srpski mitološki rečnik, 454. [49] Isto, 167. [50] Milan Kašanin, Navedeni tekst, str. XXXIX. [51] Grčić, 278-279. [52] Srpski mitološki rečnik, 166. [53] Rasel, 115; o đavolovoj majci i ženi takođe videti: Čajkanović V, 294-295. [54] Srpski mitološki rečnik, 167. [55] Grčić, 277. [56] Isto, 280-281. [57] N.V.Gogolj, Izgubljeno pismo, prevela Jelica Drenovac, u: Nikolaj Vasiljevič Gogolj, Sabrana dela, knjiga prva: Večeri u seocetu kraj Dikanjke, Jugoslavijapublik, Beograd, 1991, str. 131. 75

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

[58] Videti o tome mišljenja Miodraga Popovića i Žarka Babića u navedenim studijama. [59] Grčić, 282. [60] Isto, 287. [61] Rasel, 113. [62] Slovenska mitologija, 171. [63] Grčić, 288. [64] Slovenska mitologija, 172; Srpski mitološki rečnik, 167, 168. [65] Slovenska mitologija, 172; Čajkanović II, 128; Čajkanović III,125; Čajkanović V, 289. [66] Grčić, 281. [67] Isto. [68] Isto, 283. [69] Mit o đavolu, 111; Srpski mitološki rečnik, 166. [70] Srpski mitološki rečnik, 348-350. O vezi đavola sa petlom videti takođe: Čajkanović III, 126; Čajkanović V, 291. [71] Grčić, 290. [72] Isto, 291. [73] Isto, 291-292. [74] Videti ranije navedeni opis (Grčić, 278-279). [75] Grčić, 292. [76] Isto, 293. [77] U veoma zanimljivom članku koji demonska bića folklornog porekla koja se javljaju u slovenskim književnostima XIX stoleća posmatra iz aspekta hrane koja im se pripisuje, Dejan Ajdačić ovaj slučaj iz Grčićeve pripovetke svrstava u kategoriju „oneobičene ljudske hrane”, tj. one hrane koja odstupa od uobičajenog izgleda, ukusa, mirisa, boje. (Dejan Ajdačić, Hrana demona folklornog porekla u slovenskim književnostima 19. veka, Kodovi slovenskih kultura, broj 2, „Hrana i piće”, Clio, Beograd, 1997, 143-152; posebno stranice 147-148.) [78] Slovenska mitologija, 392; Srpski mitološki rečnik, 324. [79] Grčić, 295. [80] Brković, 73. [81] Isto, 77. [82] Grčić, 296. [83] Slovenska mitologija, 24; Čajkanović III, 125; Čajkanović V, 289, i posebno 297. [84] Videti Gogoljevo poređenje đavola sa Nemcem (N.V.Gogolj, Badnje veče, navedeno izdanje, str. 145), kao i njegovu napomenu da se u narodu Nemcem naziva stranac uopšte, što je slučaj i kod Srba, jer nemac označava osobu koja je „nema”, čiji je 76

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

govor nerazumljiv poput oglašavanja nemih osoba, tj. čiji jezik ne razumemo, kao ni ona naš. [85] Detaljnije o tome: Brković, 73. [86] Isto, 72. [87] Grčić, 298. [88] Isto, 304-306. [89] Videti: Slovenska mitologija, 171; Srpski mitološki rečnik, 168; Mit o đavolu, 88, 192, 193; Rasel, 112; Čajkanović II, 129; Čajkanović III, 127. [90] Grčić, 298-299 [91] Srpski mitološki rečnik, 203-206; Slovenska mitologija, 211-214. [92] Jean Chevalier – Alain Gheerbrant, Rječnik simbola: mitovi, sni, običaji, geste, oblici, likovi, boje, brojevi, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1987, 419. [93] Slovenska mitologija, 204; Rječnik simbola, 792. [94] Slovenska mitologija, 591-592; Srpski mitološki rečnik, 166. i 473-474. [95] Čajkanović V, 120. [96] Detaljnije o zduhačima videti: Slovenska mitologija, 196-197, i Srpski mitološki rečnik, 196-198. [97] Slovenska mitologija, 196. [98] Isto, 393-395. [99] Grčić, 301-302. [100] Isto, 303. [101] Nikolaj Vasiljevič Gogolj, Badnje veče, prevela dr Jelka Spaić-Matijašević, u: Nikolaj Vasiljevič Gogolj, Sabrana dela, knjiga prva: Večeri u seocetu kraj Dikanjke, Jugoslavijapublik, Beograd, 1991, str. 173. [102] Grčić, 304. [103] Isto, 323. [104] Ovde činjenica da je reč o krčmi, koja spada u uobičajena svratišta đavola, nije od znatnije važnosti, pošto u ovom slučaju nečastivi zaposedaju čitav grad i mogu se pojaviti bilo gde tražeći žrtvu. – Prim. M.M. [105] Grčić, 328. [106] Isto, 329. [107] Rasel, 115; Srpski mitološki rečnik, 166-167. [108] N.V.Gogolj, Izgubljeno pismo, navedeno izdanje, str. 137-138. [109] Grčić, 329-330. [110] Isto, 332. [111] Brković, 71-72. [112] Grčić, 332. [113] Isto, 336.

77

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

[114] Slovenska mitologija, 90-92; Srpski mitološki rečnik, 107; Čajkanović III, 128130, Čajkanović V, 290. [115] Dobrila Bratić, Gluvo doba. Predstave o noći u narodnoj religiji Srba, Plato, Beograd, 1993, 118-119. [116] Grčić, 337. [117] Srpski mitološki rečnik, str. 166, 263; Slovenska mitologija, 171; Čajkanović II, 129; Čajkanović III, 126-127. [118] Grčić, 338. [119] Isto. [120] Isto, 338-339. [121] Dejan Ajdačić, Hrana demona folklornog porekla u slovenskim književnostima 19. veka, Kodovi slovenskih kultura, broj 2, „Hrana i piće”, Clio, Beograd, 1997, 149. [122] Grčić, 343. [123] Isto. [124] Slovenska mitologija, 272; Srpski mitološki rečnik, 166, 223, 241; Čajkanović V, 293. [125] Slovenska mitologija, 272. [126] Srpski mitološki rečnik, 223. [127] Slovenska mitologija, 171; Rasel, 113; Mit o đavolu, 192; Ljubinko Radenković, Simbolika sveta u narodnoj magiji Južnih Slovena, Prosveta-Niš, Balkanološki institut SANU, Beograd, 1996, 42-43. [128] Grčić, 344. [129] Videti: Brković, 61, 78-81. [130] Grčić, 294. [131] Isto, 336. [132] Isto, 340. [133] Isto. [134] Isto, 341. [135] Isto, 340. [136] Isto. [137] Isto, 341. [138] Isto. [139] Isto. [140] Isto, 344. [141] Isto, 279. [142] Isto, 281. [143] Isto, 284. [144] Isto, 305. 78

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

[145] Isto, 295. [146] Ovaj poslednji primer ima unekoliko izmenjeno značenje i pozitivnu konotaciju, i uglavnom odgovara značenju prideva šaljiv. Ovakvo značenje potiče verovatno iz folklorne kulture, koja lik đavola često predstavlja kao lakrdijaša, budalu i šaljivdžiju. – Prim. M.M. [147] Grčić, 282. [148] Isto, 290. [149] Isto, 291. [150] Isto, 299. [151] Isto, 336. [152] Isto, 316-317. [153] Nisu slučajno baš Cigani, tj. Romi odabrani da ponesu neke osobine nečistih bića. Pripadnici ove marginalizovane etničke skupine su neobičnošću svoga načina života, kao i svojim izgledom: tamnoputošću i odevanjem, izazivali podozrenje okoline, pa su se često, bez nekog utemeljenog i opravdanog razloga, prema njima odnosili s predrasudama, optuživali ih za saradnju s nečistim silama i čak proglašavali đavolima. Takav stav, koji se savremenim demokratskim rečnikom naziva političkom nekorektnošću, poslužio se predstavama o đavolu u nameri da produbi versku, etničku i socijalnu netoleranciju i mržnju. – Prim. M.M. (Videti takođe: Rasel, 117.) [154] Grčić, 283. [155] Isto, 299. [156] Isto, 313. [157] Isto, 320. [158] Mit o đavolu, 111. [159] Grčić, 347-348. [160] Isto, 348. [161] Brković, 55. [162] Milorad Najdanović, Seoska realistička pripovetka u srpskoj književnosti XIX veka, Zavod za izdavanje udžbenika Socijalističke Republike Srbije, Beograd, 1968, 69. [163] Brković, 83.

79

Biblioteka Naučne fantastike SF PORTAL - br. 10 MART 2014– JOVAN GRČIĆ MILENKO – U GOSTIONICI “KOD POLUZVEZDE” NA IMENDAN ŠANTAVOG TORBARA

Urednik izdanja: Tihomir Jovanović Grafički dizajn: Časlav Ćirić Korektor: Aleksandra Petrović Tehnička obrada: Svetislav Filipović – Filip Naslovna strana: Politikin Zabavnik br. 3047 Goran Đukić Gorski Tiraž 50 Izdavač: Udruženje građana fanovi naučne fantastike SCI&FI, Beograd www.sciencefiction.org.rs Beograd Mart 2014

80