Jovan Bajford - Teorija zavere.pdf

TEORIJA ZAVERE JOVAN BAJFORD

              Teorija  zavere  :     Srbija  protiv  "Novog  svetskog  poretka"       ("Conspiracy  Theory:     Serbia  vs.  the  New  World  Order")         Jovan  Bajford                              

Strah  od  jevrejske  konkurencije        

Koreni  srpske  zavereničke  kulture  sežu  do  pojavljivanja  zavereničkog  antisemitizma  krajem   XIX  veka.  U  većem  delu  Evrope  antisemitske  zavereničke  teme  pojavile  su  se  kao  reakcija  na   emancipaciju   Jevreja   početkom   XIX   veka.   U   Srbiji   se   zaverenički   antisemitizam   razvio   relativno   kasno   (posle   1870),   ali   se,   kao   i   drugde,   naslanjao   na   ukidanje   antijevrejskog   zakonodavstva  i  liberalizaciju  srpskog  društva. Srpsku  jevrejsku  zajednicu  čine  potomci  Sefarda,  koji  su  se  posle  bekstva  iz  Španije  krajem   XV  veka  naselili  na  području  Balkana  pod  otomanskom  vlašću,  i  Aškenaza,  koji  su  se  u  XIX   veku   iz   raznih   delova   Austrougarske   naselili   u   Vojvodini.   U   vreme   otomanske   okupacije   Balkana,   turske   vlasti   su   zauzele   prilično   liberalan   stav   prema   Jevrejima   kao   neislamskoj   verskoj  zajednici  unutar  turske  imperije.  Jevrejima  je  bilo  dozvoljeno  da  upražnjavaju  svoje   verske  obrede  i  običaje,  sve  dok  plaćaju  poreze  i  poštuju  otomanske  sekularne  vlasti.  Većina   Jevreja   živela   je   u   gradovima,   gde   su   radili   kao   zanatlije   i   trgovci.   Budući   gradsko   stanovništvo,   Jevreji   i   ostale   manjine,   kao   Cincari,   Grci,   Jermeni,   Romi,   bili   su,   kao   i   sami   Turci,   potpuno   odvojeni   od   srpskog   seoskog   stanovništva,   koje   je   manje-­‐više   živelo   samodovoljnim  životom  u  ruralnim  oblastima. U  srpskoj  borbi  za  nezavisnost  početkom  XIX  veka  izbilo  je  ponešto  od  neprijateljstva  prema   Jevrejima   među   domaćim   hrišćanskim   stanovništvom.   Tokom   Prvog   srpskog   ustanka   (1804)   Jevreji   su   proterani   iz   unutrašnjosti   Srbije   i   većina   se   sklonila   u   Beograd.   Godine   1806.  Karađorđevi  ustanici  ušli  su  u  Beograd,  i  uprkos  naređenju  da  ne  napadaju  Jevreje  i  ne   uništavaju  njihovu  imovinu,  porušili  mnoge  jevrejske  kuće,  radnje  i  sinagoge;  deo  lokalnih   Jevreja  silom  je  prekršten,  neki  su  ubijeni,  a  većina  je  preko  Dunava  pobegla  u  Zemun,  koji  je   bio  u  sastavu  Austrougarske. Motiv   koji   je   početkom   XIX   veka   stajao   iza   proganjanja   Jevreja   nije   bio   strah   od   jevrejske   zavere.   Antisemitizam   su   uglavnom   izazivali   podozrivost   i   neprijateljstvo   prema   "stranoj"   jevrejskoj   zajednici,   koja   je   bila   nepravedno   optužena   za   šurovanje   s   turskim   tlačiteljima.   Ovo   neprijateljstvo   je   pothranjivao   tradicionalni   hrišćanski   antisemitizam,   koji   je   Jevreje   slikao   kao   odbačeni   narod,   a   judaizam   kao   religiju   Hristovih   ubica.   Kasnije,   sredinom   XIX   veka,   antisemitizam   je   stekao   komercijalnu   dimenziju   pošto   je   deo   nastajuće   srpske   trgovačke   klase   vršio   pritisak   na   srpske   vlasti   da   obuzdaju   konkurenciju   jevrejskih   preduzetnika   i   zakonski   ograniče   poslovanje   firmi   u   jevrejskom   vlasništvu   izvan   glavnog   grada.   Dekret   koji   je   1844.   doneo   knez   Aleksandar   Karađorđević   zabranjivao   je   Jevrejima   čak   i   da   se   nastanjuju   izvan   glavnog   grada.   Ova   politika   isključivanja   konačno   je   posle   1861.   dovela  do  getoizacije  Jevreja  u  Beogradu. Tokom   šezdesetih   i   sedamdesetih   godina   XIX   veka   Britanija   je   vršila   stalan   diplomatski   pritisak   na   srpske   vladare   da   prestanu   s   diskriminacijom   prema   jevrejskoj   zajednici.   Britanski   parlament   je   1867.   usvojio   akt   sa   zaključkom   da   je   "ponašanje   srpskog   naroda   prema   jevrejskoj   zajednici   koja   među   njima   živi   krajnje   nedostojno   naroda   koji   razumno   i   opravdano   pretenduje   da   zauzme   svoje   mesto   među   civilizovanim   zajednicama   u   Evropi"   (Jews   in   Servia:   Motion   for   Papers,   Parliament,   1867;   str.   839-­‐842).   Četiri   godine   kasnije   engleski   konzul   je   podneo   izveštaj   da   su   Jevreji   u   Srbiji   "izolovani   od   njihovih   takozvanih   sugrađana,   kao   da   su   kužni".   U   Berlinskom   ugovoru   iz   1878,   kojim   su   Srbiji   formalno   priznati  nezavisnost  i  državnost,  od  novoosnovane  kraljevine  se,  delimično  pod  britanskim   pritiskom,  tražilo  da  prizna  politička  i  građanska  prava  svim  verskim  manjinama.  Ovaj  deo  

 

 

 

 

ugovora  u  Srbiji  je  naišao  na  priličan  otpor,  pa  su  delovi  antijevrejskog  zakonodavstva  ostali   na  snazi  sve  do  1889.  kada  je  novi  srpski  ustav  usklađen  s  obavezama  iz  Ugovora.  Usledila  je   nagla   emancipacija   jevrejske   zajednice.   Početkom   XX   veka   šest   Jevreja   ušlo   je   u   državnu   administraciju,  u  školske  vlasti  i  vojsku. Postepenu  liberalizaciju  srpskog  društva,  koja  počinje  potpisivanjem  Berlinskog  ugovora,  u   nekim  delovima  srpskog  stanovništva  pratilo  je  osećanje  ozlojeđenosti  i  osujećenosti.  U  to   vreme  štampali  su  se  brojni  antisemitski  spisi,  između  ostalog  i  prevod  nemačkog  pamfleta   Vjerozakonsko  učenje  Talmuda  ili  ogledalo  čivutskog  poštenja,  koje  je  1879.  preveo  i  izdao   Vasa  Pelagić.  Jedanaest  godina  kasnije,  Pelagić  je  objavio  još  jednu  antisemitsku  knjigu,  Novi   grobari  Srbije  i  Srpstva.  Godine  1882,  "nekoliko  srpskih  rodoljuba"  napisalo  je  antisemitski   spis   Ne   dajmo   Srbiju   čivutima,   u   kome   su   pozivali   na   osnivanje   srpskog   antisemitskog   društva  po  ugledu  na  udruženja  koja  su  se  u  to  vreme  osnivala  u  Nemačkoj  i  Mađarskoj.  Tu   su  bili  još  i  spisi  Jevrejsko  pitanje  u  Srbiji  Nikole  Jovanovića  Amerikanca  (1879),  Kakav  zao   upliv   stvara   čivutska   vera   i   moral   u   društvu   ljudskom   Sime   Stanojevića   (1880)   i   Jevrejsko   pitanje  Jaše  Tomića  (1884).

 

     

 

http://www.danas.co.yu/20060508/feljton1.html  

 

                               

Zbor  predvodi  antisemitsku  kampanju    

 

  Protiv  individualizma  i  parlamentarne  demokratije:   Dimitrije  Ljotić,  osnivač  desničarskog  pokreta  Zbor   S   liberalizacijom   srpskog   društva   posle   Berlinskog   kongresa   nastao   je   i   antimasonski   pokret.   Prvi   antimasonski   stavovi   čuli   su   se   od   srpske   levičarske   inteligencije,   koja   je   na   slobodno   zidarstvo   gledala   kao   na   tajanstvenu   delatnost   međunarodnog   kapitalizma.   Do   kraja   veka   antimasonske   ideje   prisvojila   je   desnica.   Radikalna   stranka   je   1895.   objavila   knjigu  Framasoni  u  prosveti,  koja  je  sadržala  seriju  članaka  na  temu  o  "masonskoj  zaveri".   Do  dvadesetih  i  tridesetih  godina  prošlog  veka  antimasonstvo  i  antisemitizam  spojili  su  se  u   jedinstven  i  skladan  skup  argumenata  i  postali  osnovna  tema  desničarske  retorike. U  prvoj  polovini  XX  veka,  a  pogotovo  u  vreme  vladavine  kralja  Petra  I  Karađorđevića  (1903-­‐ 1918)   antisemitski   diskurs   je   opstajao   u   Srbiji   u   opšte   uzevši   liberalnijoj   političkoj   atmosferi,  tolerantnijoj  prema  Jevrejima.  Godine  1919.  jevrejska  zajednica  je  osnovala  svoju   prvu   organizaciju,   Savez   jevrejskih   opština.   Savez   je   zastupao   Jevreje   u   Kraljevini   Srba,   Hrvata  i  Slovenaca,  i  bio  je  neka  vrsta  zaštitničke  organizacije  koja  je  Jevrejima  obezbeđivala   jednako   postupanje   i   socijalnu   ravnopravnost.   Jedan   od   zadataka   Saveza   bio   je   i   borba   protiv  antisemitizma.  Već  1920.  jevrejska  zajednica  je  upozoravala  na  porast  antijevrejskog   raspoloženja.   Pokret   koji   se   1921.   zalagao   za   bojkot   jevrejskih   preduzeća   u   Beogradu   i   nekoliko   drugih   antisemitskih   incidenata   izvan   prestonice   svakako   su   bili   razlog   za   zabrinutost.   Međutim,   tek   tridesetih   godina   prošlog   veka,   s   usponom   Hitlerovog   režima   u  

 

 

Nemačkoj,   antisemitska   kampanja   postala   je   i   u   srpskom   društvu   organizovanija.   Ovu   kampanju   je   predvodio   fašistički   pokret   Zbor,   uz   nekoliko   pronemačkih   urednika   novina   (npr.  Stanislav  Krakov  i  Danilo  Gregorić,  urednici  lista  Vreme,  Miodrag  M.  Savković,  urednik   lista   Male   novine   itd.)   koje   je   podržavalo   nemačko   Ministarstvo   propagande   i   njegovi   predstavnici  u  Nemačkoj  ambasadi  u  Beogradu.  U  jesen  1934.  anonimna  grupa  belih  ruskih   emigranata  koji  su  se  nastanili  u  Srbiji  posle  Oktobarske  revolucije,  objavila  je  prvo  izdanje   srpskog   prevoda   Protokola   sionskih   mudraca.   Nekoliko   meseci   kasnije,   posle   protesta   Saveza   jevrejskih   opština,   vlasti   su   knjigu   zabranile.   Zabrana   je   ostala   na   snazi   do   1939.   godine. Antijevrejske   predrasude   u   srpskom   društvu   pre   Drugog   svetskog   rata   nisu   bile   rasprostranjene.   Međutim,   negativni   stereotipi   o   Jevrejima,   uključujući   i   ideju   o   jevrejskoj   finansijskoj   i   političkoj   moći   bili   su,   kao   i   drugde   u   Evropi,   deo   svakodnevnog   pogleda   na   svet.   S   druge   strane,   u   oblasti   politike   antisemitske   ideje   svodile   su   se   na   marginalne   organizacije   i   pokrete   i   nisu   uticale   na   politiku   srpske   vlade.   To   je   trajalo   do   jeseni   1940.   godine,   kada   je   pod   pritiskom   Nemačke   jugoslovenska   vlada   s   Dragišom   Cvetkovićem   na   čelu   uvela   antijevrejske   mere.   Ministarski   savet   doneo   je   "Uredbu   o   upisu   lica   jevrejskog   porekla   za   učenike   univerziteta,   visokih   škola   u   rangu   univerziteta,   viših,   srednjih,   učiteljskih   i   drugih   stručnih   škola",   kojom   je   u   školama   u   Jugoslaviji   uveden   numerus   clausus.  Cilj  ove  mere  je  bio  da  se  broj  jevrejskih  studenata  i  đaka  proporcionalno  svede  na   procenat  Jevreja  u  srpskom  društvu.  Druga  istovremeno  uvedena  mera,  "Uredba  o  merama   koje   se   odnose   na   Jevreje   u   pogledu   obavljanja   radnji   sa   predmetima   ljudske   ishrane"   zabranjivala   je   Jevrejima   da   na   bilo   koji   način   učestvuju   u   poslovima   trgovine   prehrambenim   proizvodima.   Time   je   trebalo   smanjiti   ekonomsku   moć   jevrejske   zajednice   u   zemlji. Uprkos   ovim   nepopularnim   merama,   antisemitizam   nije   imao   veći   značaj   u   ozbiljnijoj   političkoj   retorici.   Pre   dolaska   nemačkih   trupa   aprila   1941.   godine,   jevrejska   zajednica   u   Srbiji   bila   je   manje-­‐više   pošteđena   vandalizma   i   nasilja.   Međutim,   antijevrejsku   ideologiju   koju   su   tridesetih   godina   zagovarali   marginalni   politički   pokreti,   ipak   treba   dalje   istraživati,   jer   se   u   njoj   nalaze   koreni   savremene   zavereničke   kulture   u   Srbiji.   Naime,   u   to   vreme   predstava   o   jevrejskoj   zaveri   uzdignuta   je   na   nivo   političke   ideologije,   i   artikulisana   kao   poprilično   koherentan   skup   ideja   i   pretpostavki   koje   sve   do   danas   nadahnjuju   srpsko   zavereničko  pisanje. U   drugoj   polovini   tridesetih   godina   XX   veka   u   jugoslovenskom   društvu   rađala   se   zebnja   zbog   političke   neizvesnosti   koju   su   uglavnom   izazivale   etničke   napetosti;   u   takvoj   atmosferi   je   u   Srbiji   niklo   nekoliko   desnih   pokreta   koji   su   nudili   alternativno   "rešenje"   za   etničku   razjedinjenost,   korupciju,   politička   trvenja   i   društvenu   klimu   koju   su   ti   pokreti   nazivali   "opšte   moralno   posrtanje   nacije".   Najznačajniji   i   najradikalniji   srpski   desničarski   pokret   tog   vremena   bio   je   Zbor,   koji   je   osnovao   Dimitrije   Ljotić   (1891-­‐1945).   Danas   se   Ljotić   smatra   glavnim  arhitektom  i  predstavnikom  srpskog  fašizma  od  pre  Drugog  svetskog  rata.   http://www.danas.co.yu/20060509/feljton1.html    

 

 

 

 

 

           

Pronemački  stav  i  verski  fanatizam    

    Nekoliko   meseci   posle   ubistva   kralja   Aleksandra   1934.   godine,   lokalni   političar   iz   Smedereva   i   bivši   ministar   pravde   u   vladi   Petra   Živkovića   Dimitrije   Ljotić   osnovao   je   jugoslovenski  pokret  Zbor.  Zbor  je  bio  amalgam  desničarskih  političkih  organizacija,  kao  što   su  bile  Jugoslovenska  akcija,  Boj  (organizacija  slovenačkih  veterana)  i  labava  grupa  aktivista   koji  su  se  okupljali  oko  marginalnih  desničarskih  publikacija,  kao  što  su  bile  Zbor,  Otadžbina   i  Buđenje   Ne  bi  se  moglo  reći  da  je  politički  program  Zbora  sadržao  koherentan  skup  ideja  ili  principa.   Zalagao   se   za   napuštanje   individualizma   i   parlamentarne   demokratije.   Ljotić   je   tvrdio   da   nacija   mora   da   se   okupi   oko   harizmatskog   vođe   (najbolje   oko   kralja   iz   dinastije   Karađorđevića)   i   da   se   vrati   svojoj   verskoj   i   kulturnoj   tradiciji.   Zauzimao   se   za   snažnu   državu   koja   počiva   na   kategorijama   "Bog,   kralj,   domaćin",   na   hrišćanskom   učenju,   tradicionalnim   vrednostima   i   korporativizmu.   U   dokumentu   "Osnovna   načela   i   smernice   JNP   Zbor"   o   Jugoslaviji   se   govori   kao   o   istorijskoj   i   političkoj   nužnosti   jer   Srbi,   Hrvati   i   Slovenci   "čine   jugoslovensku   narodnu,   društvenu   i   duhovnu   zajednicu   koju   vezuje   krvno   srodstvo   i   osećanje   iste   sudbine".   Ljotić   se   tokom   tridesetih   pridržavao   ove   projugoslovenske   retorike,   čak   i   suočen   s   pogoršavanjem   etničkih   odnosa   posle   osnivanja   Hrvatske   banovine   1938.   godine.   Pa   ipak,   Jugoslaviju   koju   je   promovisao   Ljotić   karakterisala   je   srpska   dominacija   i   hegemonija.   U   pismu   princu   regentu   Pavlu   Karađorđeviću  iz  avgusta  1940.  godine  Ljotić  je  predložio  ukidanje  Hrvatske  banovine,  ako   treba   i   oružanom   silom,   s   tim   što   bi   u   ovaj   krstaški   pohod   protiv   hrvatskih   separatista   trebalo   poslati   vojsku   u   kojoj   bi   bili   samo   "pravoslavni   Srbi"   i   tek   nekoliko   probranih   hrvatskih  i  slovenačkih  dobrovoljaca.   Jedna  od  stabilnih  dimenzija  Ljotićevog  političkog  shvatanja,  ključna  za  našu  raspravu,  bio  je   njegov   žestoki   i   opsesivni   antisemitizam.   U   svojoj   knjizi   Drama   savremenog   čovečanstva,   koja  sadrži  zbirku  govora  iz  1939.  i  1940.  godine,  Ljotić  tvrdi  da  iza  problema  u  svetu  stoji   "Veliki   Reditelj",   "jedna   kolektivna   ličnost":   Jevreji.   On   izvore   jevrejske   zavere   pronalazi   u   Francuskoj   revoluciji   i   tvrdi   da   su   svaki   značajan   istorijski   događaj,   sve   od   1789.   (uključujući   Berlinski   ugovor   i   Oktobarsku   revoluciju)   izazvali   Jevreji.   Ljotić   u   svojim   tekstovima   opisuje   Jevreje   kao   snagu   koja   stoji   iza   tri   glavne   anateme   Zbora,   naime   iza   liberalne  demokratije,  masonerije  i  komunizma;  dakle,  Jevreji  su  glavni  neprijatelji  pokreta   (i  šire,  cele  nacije).  U  svojoj  verziji  fašizma  Ljotić  vidi  oblik  otpora  protiv  globalne  jevrejske   kontrole,   pa   čak   i   veliča   Hitlera   jer   je   otkrio   zaveru   "međunarodnog   jevrejstva"   i   govori   o   njemu  kao  o  "oruđu  promisla  Božjeg"  (Naš  put,  br.  4,  26.  novembar  1939).   Antisemitizam   je   dominirao   i   u   Ljotićevom   tumačenju   domaće   političke   scene.   Nedostatak   popularnosti   Zbora   i   njegove   politike   rutinski   je   pripisivao   subverzivnom   delovanju   srpskih   Jevreja   i   njihovom   negativnom   uticaju   na   vladu.   Godine   1940.   u   pamfletu   "Sad   je   vaš   čas   i   oblast  tame:  ko  i  zašto  goni  Zbor?"  Ljotić  piše  da  je  "Jugoslavija  u  rukama  Jevreja.  Državni   aparat  je  u  rukama  Jevreja  i  on  goni  Zbor  zbog  njegovih  ideja".  Takođe,  obožavanje  "običnog   (srpskog)  naroda",  koje  izbija  iz  Ljotićevog  pisanja,  udružuje  se  s  prezirom  prema  njegovom   moralnom  i  duhovnom  padu,  a  on  za  to  okrivljuje  jevrejski  uticaj  u  obrazovanju  i  medijima.   Meta  njegovih  napada  bio  je  pre  svega  Geca  Kon,  poznati  srpski  izdavač  jevrejskog  porekla.   Ljotićeva   ustremljenost   na   Kona   nije   prestala   čak   ni   kada   je   na   samom   početku   Drugog   svetskog   rata   Kon   umro   u   kandžama   nacista.   U   jednom   od   svojih   govora,   marta   1944,   tri   godine   pošto   je   Kon   odveden   u   koncentracioni   logor   u   Nemačkoj,   Ljotić   je   o   poznatom  

izdavaču   govorio   kao   o   "belosvetskom   jevrejinu"   (s   malim   "j")   koji   "do   smrti   svoje   nije   naučio  da  govori  srpski"  i  koji  je  u  srpskoj  prosveti  hteo  da  "zameni  Svetog  Savu".   Za  razliku  od  svojih  nemačkih  pandana,  Ljotićev  antisemitizam  uglavnom  nije  bio  otvoreno   rasistički.   Rasa   je   u   Ljotićevoj   ideologiji   igrala   sporednu   ulogu,   pre   svega   zbog   toga   što   je   bila   nespojiva   s   njegovim   hrišćanskim   ubeđenjem.   Ljotić   je   svoju   pretežno   zavereničku   antisemitsku   argumentaciju   uvijao   u   kvazihrišćansku   retoriku.   Jula   1944,   u   svom   često   citiranom   antisovjetskom   govoru,   on   je   kao   krajnji   cilj   Moskve   naveo   "slom   svakog   nacionalnog   i   hrišćanskog   poretka,   iz   kojeg   opet   ima   da   izađe   vladavina   Jevreja   nad   svim   ostalim   narodima".   Međutim,   iako   kod   Ljotića   nije   bilo   otvorenog   rasnog   antisemitizima,   konceptualizacija   "Jevrejina"   kao   bitnog   i   negativnog   "drugog"   implicitno   se   zasnivala   na   rasnoj   klasifikaciji   koja   je   bez   mnogo   odstupanja   sledila   nacistički   model.   Poput   većine   antisemita   tog   vremena,   Dimitrije   Ljotić   nije   bio   samo   protiv   jevrejske   vere,   već   i   protiv   jevrejskog  naroda.   Zbor   je   u   Srbiji   bio   izrazito   nepopularan   pokret,   pretežno   zbog   Ljotićevog   otvoreno   pronemačkog   stava   i   pomalo   prevaziđenog   verskog   fanatizma.   Imao   je   podršku   uglavnom   u   urbanom   srednjem   sloju,   među   lekarima,   pravnicima,   državnim   službenicima,   učiteljima   i   zanatlijama.   Ljotić   je   uživao   popularnost   i   među   desno   orijentisanim   studentima,   među   sveštenstvom  i  u  vojsci.  

   

http://www.danas.co.yu/20060510/feljton1.html    

                                 

Širenje  nacističke  propagande  u  ratu    

  Hrišćanska   retorika   i   simbolika:   Borci   Srpskog   dobrovoljačkog  korpusa  polažu  zakletvu

   

 

 

Većina   članova   Zbora   bili   su   Srbi,   uz   manji   broj   Slovenaca   i   Hrvata,   koji   je   postepeno   opadao.   U   Srbiji   su   Ljotićevi   sledbenici   pretežno   bili   koncentrisani   oko   Smedereva,   gde   je   vodio   poljoprivrednu   zadrugu.   Članstvo   Zbora   bilo   je   nestabilno,   pre   svega   zbog   nezadovoljstva   Ljotićevim   autoritarnim   načinom   rukovođenja   i   frustracijom   zbog   manjka   popularnosti   i   političke   moći.   Dok   je   na   čelu   vlade   bio   Milan   Stojadinović,   mnogi   osnivači   pokreta   i   uticajne   ličnosti,   poput   Velibora   Jonića,   Milana   Aćimovića,   Danila   Gregorića,   Vladimira   Velmar-­‐Jankovića   i   drugih,   prišli   su   ili   Stojadinovićevoj   Jugoslovenskoj   radikalnoj   zajednici  ili  ih  je  Ljotić  najurio  zbog  stranačke  neposlušnosti. Ljotićeva   politička   sreća   se   promenila   s   dolaskom   nemačkih   trupa   aprila   1941.   Nekoliko   dana   posle   zvanične   kapitulacije   Jugoslovenske   vojske,   nemačke   vlasti   su   počele   da   uspostavljaju  civilnu  kolaboracionističku  administraciju,  koja  je  trebalo  da  obezbedi  kakvu-­‐ takvu   iluziju   normalnosti   i   kontinuiteta   s   predratnim   periodom.   Ljotić   je   postao   siva  

 

eminencija   srpskih   kolaboracionista.   Odmah   je   bio   postavljen   u   Komesarijat   za   privredu,   mada  nikad  nije  stupio  na  dužnost.  Nacistički  zvaničnici  su  osećali  da  bi  netrpeljivost  koja  je   u   narodu   postojala   prema   Ljotiću   mogla   da   bude   štetna   po   legitimitet   i   kredibilitet   Komesarske   uprave.   Uz   to,   Ljotić   se   zbog   svog   "firerskog   kompleksa"   ustezao   da   prihvati   drugorazrednu   ulogu   u   administraciji.   Svoj   uticaj   je   sprovodio   indirektno,   kroz   dva   bliska   saradnika,   komesara   za   industriju   Milosava   Vasiljevića   i   socijalnu   politiku   Stevana   Ivanovića. Juna   1941,   kada   je   Smederevo   posle   eksplozije   velikog   skladišta   municije   skoro   potpuno   razoreno,  Ljotić  se  kao  "komesar  za  obnovu"  prihvatio  posla  rekonstrukcije.  Ovo  zaduženje   pružilo  mu  je  priliku  da  u  praksi  ostvaruje  kolektivizam  koji  je  sačinjavao  suštinu  zboraške   ideologije.  Na  brzinu  je  okupio  mlade  članove  Zbora  iz  cele  Srbije  i  osnovao  dobrovoljačku   formaciju   koja   je   koordinirala   raščišćavanje   ruševina.   Ovi   dobrovoljci   kasnije   su   činili   glavninu   Srpskog   dobrovoljačkog   korpusa,   kolaboracionističke   paravojne   formacije,   osnovane   septembra   1941.   Dobrovoljački   korpus   bio   je   vojna   formacija   od   tri   do   četiri   hiljade  boraca,  podeljena  na  osam  jedinica,  koje  su  se  borile  zajedno  sa  snagama  Vermahta   protiv   rastućeg   komunističkog   otpora.   Dobrovoljci   su   se   borili   u   uniformama   bivše   Jugoslovenske   vojske   (ali   sa   sopstvenim   upadljivim   obeležjima   i   oznakama   činova)   pod   barjakom   "S   verom   u   Boga,   za   kralja   i   otadžbinu".   Svakodnevni   život   dobrovoljaca   bio   je   zasićen   verskim   obredima,   uključujući   i   obaveznu   dnevnu   molitvu.   Ljotić   im   se   redovno   obraćao   u   duhu   hrišćanske   retorike   i   simbolike,   ne   bi   li   pojačao   sopstvenu   percepciju   kolaboracionističke  vojske  kao  spasilaca  nacije  i  krstaških  ratnika  na  zadatku  borbe  protiv   "bezverja"  i  "masonsko-­‐jevrejsko-­‐komunističkog  fronta". Između  aprila  1941.  i  maja  1942.  u  okupiranoj  Srbiji  je  ubijeno  približno  16.000  Jevreja.  Ova   brojka   uključuje   11.000   Jevreja,   građana   tadašnje   Srbije,   uglavnom   iz   Beograda,   3.800   Jevreja   deportovanih   iz   Banata   prvih   meseci   okupacije   i   1.100   jevrejskih   izbeglica   iz   centralne   Evrope   (uglavnom   iz   Austrije),   koji   su   preko   Srbije   pokušali   da   pobegnu   u   Palestinu,   ali   su   bili   zaustavljeni   kad   je   Nemačka   aprila   1941.   napala   Jugoslaviju.   Konačna   cena   koju   su   Jevreji   platili   životom   računa   se   na   98   odsto   predratnog   srpskog   jevrejskog   stanovništva.   Ostali   su   preživeli   tako   što   su   pobegli   u   delove   Jugoslavije   pod   italijanskom   okupacijom   ili   krijući   se   po   manjim   mestima   u   unutrašnjosti.   Iako   su   proganjanje   srpskih   Jevreja  planirale  i  izvršavale  nemačke  okupacione  vlasti,  kolaboracionisti  su  odigrali  ključnu   ulogu   u   postupku   registracije,   obeležavanja,   osiromašenja   i   društvenog   izopštavanja   jevrejske   zajednice,   pripremajući   tako   teren   za   njihovo   konačno   uništenje.   Ljotićeva   uloga   u   ovom   vidu   kolaboracije   bila   je   nesumnjiva.   Odmah   na   početku   okupacije   Ljotićevi   simpatizeri   u   Beogradu   postali   su   zloglasni   po   svom   učešću   u   saterivanju   lokalnog   jevrejskog   stanovništva,   često   praćenim   ponižavanjem,   prebijanjem,   pa   čak   i   ubijanjem.   Takođe,   sve   vreme   okupacije   obaveštajna   služba   Ljotićevih   dobrovoljačkih   odreda   pružala   je   pomoć   Gestapou   i   kolaboracionističkoj   Specijalnoj   policiji   u   pronalaženju   jevrejskih   građana  koji  su  izbegli  registraciju  ili  potražili  sklonište  u  ruralnim  oblastima.       http://www.danas.co.yu/20060511/feljton1.html      

 

 

 

 

   

   

Štampa  pod  nacističkim  nadzorom    

 

  Problematična  saradnja  s  nacistima:     Pripadnici  Srpskog  dobrovoljačkog  korpusa   Za   vreme   vlade   Milana   Nedića   (1941-­‐1944)   Ljotić   i   njegovi   sledbenici   igrali   su   značajnu   ulogu   u   širenju   nacističke   propagande.   Zboraši   su   držali   veći   deo   kolaboracionističke   štampe   i   objavili   veliki   broj   antisemitskih   naslova.   Od   zloglasnijih   naslova   pomenućemo   "Srpski   narod   u   kandžama   Jevreja"   (1941)   Milorada   Mojića,   člana   osnivača   i   bivšeg   generalnog   sekretara   Zbora,   koji   je   uz   to   komandovao   petom   jedinicom   srpskih   dobrovoljačkih  odreda,  i  "Jevreji  u  Srbiji"  (1941)  Lazara  Prokića,  urednika  srpskog  izdanja   nacističkog  lista  Signal  i  bliskog  saradnika  Dimitrija  Ljotića.  Bivši  čelnici  Zbora  stajali  su  i  iza   zloglasne   "Velike   antimasonske   izložbe",   koja   je   otvorena   u   Beogradu   1941.   pod   pokroviteljstvom  nemačkih  vlasti.  Iza  ideje  za  izložbu,  koja  je  javnosti  trebalo  da  predstavi   postojanje  navodne  judeo-­‐masonsko-­‐komunističke  zavere,  stajao  je  Đorđe  Perić,  šef  sektora   za  državnu  propagandu  u  Nedićevoj  kolaboracionističkoj  vladi.  Ova  izložba  je  bila  najveći  u   seriji   sličnih   projekata   koje   je   Sektor   za   državnu   propagandu   organizovao   širom   Srbije.   Dobila   je   znatan   publicitet   i   promociju   u   kolaboracionističkim   listovima   Obnova,   Naša   borba,   Srpski   narod   i   Novo   vreme.   Većina   urednika   ovih   listova   bili   su   ljudi   koji   su   u   nekom   trenutku  bili  povezani  sa  Zborom.  Uređivačku  politiku  kolaboracionističke  štampe  pomno  je   nadgledalo   nacističko   propagandno   odeljenje   u   Srbiji   (Propagandaabteilung   Serbia),   mada   su  autori  većine  priloga  bili  Srbi.   Glavni   Ljotićev   doprinos   srpskoj   zavereničkoj   kulturi   je   koherentan   narativ   i   politički   pravac   kojim   je   u   svojim   spisima   obogatio   lokalnu   verziju   teorije   zavere.   Njegov   rad   je   obavljao  funkciju  koja  se  može  uporediti  s  Fordovim  delom  Internacionalni  Jevrejin  u  SAD   ili   Hitlerovim   Mein   Kampf   u   Nemačkoj.   U   Ljotićevoj   misli   razmišljanje   srpskih   nacionalističkih   i   konzervativnih   snaga   asimilovano   je   u   zavereničku   tradiciju   objašnjavanja,   a   "problemi"   srpskog   društva   -­‐   koji   su   se   pripisali   prodoru   zapadnih   liberalnih   vrednosti   i   socijalističkih   ideja   -­‐   učitani   su   u   ideju   o   globalnoj   jevrejskoj,   komunističkoj   ili   masonskoj   zaveri.   S   tim   u   vezi   treba   posebno   naglasiti   da   je   izdavačka   delatnost  Zbora  kako  pre  tako  i  za  vreme  rata,  proizvodila  samo  jezgro  srpske  zavereničke  

 

kulture   i   pokretala   mnoge   teme   koje   se   još   uvek,   šezdeset   godina   kasnije,   prepoznaju   u   varijantama   srpskog   zavereničkog   diskursa.   Srpski   narod   u   kandžama   Jevreja,   Jevreji   u   Srbiji,  kao  i  spisi  samoga  Ljotića,  i  danas  su  obavezna  "lektira"  srpskih  antisemita.   Međutim,   važno   je   napomenuti   da  je   uprkos   uloge   koju   su   Ljotić   i   drugi   istaknuti   pripadnici   Zbora   odigrali   u   utemeljivanju   savremene   zavereničke   kulture   u   Srbiji,   a   naročito   njene   antisemitske  varijante,  njihov  ugled  je  danas  sporedan.  Razlog  za  Ljotićev  marginalan  status   u   sadašnjoj   zavereničkoj   kulturi   treba   tražiti   u   problematičnoj   saradnji   Zbora   s   nacistima,   koja   je   narušila   njegovu   reputaciju.   Iako   je   poslednjih   godina   bilo   nekoliko   pokušaja   da   se   Ljotić  rehabilituje  i  predstavi  kao  čovek  koji  je  spasavao  živote  Srba,  dakle  kao  rodoljub,  a   ne   kao   izdajnik   i   kolaboracionista   (rasprave   2003.   u   vezi   s   pokušajem   da   se   jedan   trg   u   Smederevu  nazove  po  Ljotiću),  njegova  politička  reputacija  još  uvek  se  dovodi  u  sumnju,  čak   i   na   srpskoj   desnici.   Većina   kritičara   na   desnici   ne   zamera   Ljotiću   ni   antisemitizam   ni   njegove   fašističke   sklonosti,   koliko   činjenicu   da   su   se   Zbor   i   srpski   dobrovoljački   odredi   borili   na   strani   Nemaca   protiv   četnika   Draže   Mihajlovića,   koji   je   posle   rata   u   srpskoj   nacionalnoj   mitologiji   stekao   privilegovani   položaj   otelotvorenog   patriotizma   i   otpora   komunizmu  u  Drugom  svetskom  ratu.   Dok   se   polemike   o   Ljotićevom   političkom   kredibilitetu   nastavljaju,   kao   neprikosnoveni   autoritet  u  srpskoj  zavereničkoj  kulturi  pojavljuje  se  vladika  Nikolaj  Velimirović,  koga  je  u   poslednjih   dvadeset   godina   Srpska   pravoslavna   crkva   u   potpunosti   rehabilitovala.   Predstava  o  svetskoj  zaveri,  ne  mnogo  drugačija  od  Ljotićeve,  prepoznatljiva  je  i  u  spisima   vladike   Nikolaja   i   u   izdanjima   Bogomoljačkog   pokreta,   koji   je   bio   povezan   sa   Zborom   i   delovao  pod  okriljem  kontroverznog  vladike.  Nikolaj  Velimirović  bio  je  u  prvoj  polovini  XX   veka   jedan   od   najuglednijih   velikodostojnika   Srpske   pravoslavne   crkve,   čuven   koliko   po   svom   patriotizmu   toliko   i   po   ličnoj   harizmi,   erudiciji   i   govorničkoj   veštini.   Bio   je   plodan   pisac,   čija   sabrana   dela   obuhvataju   više   od   dvadeset   pet   tomova.   Na   početku   svoje   svešteničke   karijere   Velimirović   se   smatrao   naprednim   mladim   teologom   koji   pripada   liberalnoj  struji  unutar  Srpske  pravoslavne  crkve.  Bio  je  zagovornik  ekumenskog  dijaloga  i   održavao  je  bliske  veze  s  Anglikanskom  i  drugim  protestantskim  crkvama  u  Velikoj  Britaniji   i  SAD,  gde  još  uvek  uživa  veliki  ugled.   Međutim,   Velimirovićevi   kasniji   radovi   postali   su   žestoko   nacionalistički   i   antizapadni.   Tridesetih   godina   prošlog   veka,   na   vrhuncu   njegove   svešteničke   karijere,   Velimirovićevi   politički   pogledi   promenili   su   se   iz   korena.   Divljenje   zapadnom   hrišćanstvu   i   kulturi   i   simpatije   prema   ekumenskom   pokretu,   koje   je   gajio   u   mladosti,   ustupili   su   mesto   ksenofobičnoj  verziji  srpskog  klerikalnog  nacionalizma  i  populizma.     http://www.danas.co.yu/20060512/feljton1.html                                

Ratne  godine  u  zatočeništvu    

 

  Proti   vrednosti   modernizma   i   prosvećenosti:   Vladika  Nikolaj   Velimirović  je  nastupao  protiv  individualizma,  jednakosti,  verske  tolerancije,  demokratije  i   drugih   vrednosti   modernizma   i   prosvećenosti,   dajući   prednost   društvu   organizovanom   na   pravoslavnoj  hrišćanskoj  tradiciji  i  jedinstvenom  srpskom  obliku  klerikalnog  nacionalizma  i   monarhizma.  Mnoge  od  Nikolajevih  ideja  kasnije  je  politizovao  Dimitrije  Ljotić.  Na  primer,  o   trojstvu   "Bog,   kralj,   domaćin"   Velimirović   je   pisao   nekoliko   godina   pre   nego   što   je   ovu   ideju   preuzeo  Ljotić.   Posebno   važna   za   ovu   raspravu   je   činjenica   da   je   snažna   antizapadna   i   antimoderna   komponenta   u   Velimirovićevom   pisanju   tokom   tridesetih   bila   prožeta   antisemitskim   osećanjima.   Antijevrejske   opaske   u   njegovom   verskom   razmišljanju   bile   su   smeša   tradicionalnog   hrišćanskog   antisemitizma   i   devetnaestovekovne   antisemitske   zavereničke   tradicije.  On  u  svojim  spisima  Jevreje  predstavlja  kao  ubice  Hrista,  kao  prokleti  narod  koji  je   izdao  Hrista,  i  moćnu  satanističku  snagu  koja  se  zaverila  protiv  hrišćanske  Evrope.   Kod   Velimirovića   je   posebno   naglašen   verski   aspekt   antijevrejskog   stava.   U   delu   Reči   srpskom  narodu  kroz  tamnički  prozor,  koje  je  napisao  pred  kraj  Drugog  svetskog  rata,  on  o   Jevrejima   piše   da   su   sudili   i   umorili   Hrista   "zadahnuti   smradnim   duhom   Satane".   Velimirović   je   takođe   napisao   da   su   "sva   moderna   gesla   evropska   sastavili   Židi,   koji   su   Hrista   raspeli:   i   demokratiju,   i   štrajkove,   i   socijalizam,   i   ateizam,   i   toleranciju   svih   vera,   i   pacifizam,   i   sveopštu   revoluciju,   i   kapitalizam,   i   komunizam.   Sve   su   to   izumi   Židova,   odnosno   oca   njihova   Đavola".   Prema   Velimiroviću,   iza   modernosti   kriju   se   satanistički   zaverenici,   čiji   je   cilj   da   na   "na   presto   Hristov   stave   svog   jevrejskog   mesiju".   Iako   su   Reči   srpskom   narodu,   koje   je   Velimirović   napisao   u   vreme   svog   zatočeništva   u   Dahauu   1944,  

 

njegovo   najkontroverznije   delo,   antisemitske   teme   nalaze   se   i   u   drugim   njegovim   spisima,   uključujući   Nove   besede   pod   gorom,   Ohridski   prolog,   Indijska   pisma   i   Srpski   narod   kao   Teodul.   Antisemitski   elementi   Velimirovićeve   religiozne   filozofije   ne   mogu   se   odbaciti   kao   puki   ostatak   starije   antijevrejske   tradicije   koja   istraje   u   pravoslavnoj   hrišćanskoj   teologiji,   pogotovu   ako   imamo   u   vidu   da   hrišćanska   retorika   krije   u   sebi   savremeniju   političku   argumentaciju.   Neskriveni   antisemitizam   u   Velimirovićevom   učenju   -­‐   sa   svojom   jakom   antiliberalnom  i  antikomunističkom  dimenzijom  -­‐  sadrži  karakteristike  evropske  i  američke   zavereničke  tradicije  modernog  doba.  Takođe  ne  treba  zaboraviti  da  je  bogomoljački  pokret   igrao  ključnu  ulogu  u  širenju  antisemitskih  zavereničkih  teorija  dvadesetih  godina  prošlog   veka.  Još  1926,  znači  gotovo  deceniju  pre  nego  što  su  Protokoli  sionskih  mudraca  prvi  put   objavljeni   (i   zabranjeni)   u   Srbiji,   publikacija   bogomoljačkog   pokreta   Hrišćanska   zajednica   štampala  je  izvode  iz  Protokola  u  tekstu  "Krvave  osnove  i  protokoli  sionskih  mudraca"  (Br.   2-­‐3,   mart   1926).   Iste   godine,   u   ovom   glasilu   su   objavljeni   izvodi   iz   ranije   pomenutog   srpskog  prevoda  nemačkog  pamfleta  iz  XIX  veka  "Verozakonsko  učenje  Talmuda  ili  ogledalo   čivutskog   poštenja"   (br.   4,   april   1926).   Takođe,   bogomoljci   su   srpskoj   javnosti   predstavili   antisemitske   ideje   Henrija   Forda.   U   proleće   1927,   Hrišćanska   zajednica   je   objavila   članak   "Neprijatelji   hrišćanstva   po   Henri-­‐u   Fordu"   (sic)   u   kom   se   socijalizam   i   slobodni   zidari   prepoznaju  kao  "najmilije  čedo  jevrejsko"  (br.  1-­‐2,  januar  1927).  Ovi  zaverenički  tekstovi  s   antisemitskim,   antimasonskim   i   antikomunističkim   porukama,   koji   umnogome   potiču   od   nacističkih  ideologa  tridesetih  godina  prošlog  veka,  vrlo  mnogo  podsećaju  na  antisemitske   ideje  koje  je  zastupao  Ljotić,  naročito  za  vreme  nacističke  okupacije.   U   Velimirovićevom   pisanju   tridesetih   takođe   ima   tragova   pronacističke   retorike.   Jednom   prilikom   Velimirović   javno   pominje   nacističku   Nemačku   kao   ostvarenje   svog   sopstvenog   nacionalističkog   ideala.   U   govoru,   održanom   1935,   on   o   Hitleru   govori   da   je   nehotični   sledbenik   principa   koje   je   utemeljio   sveti   Sava   jer,   po   Velimirovićevom   mišljenju,   "ipak   se   mora   odati   poštovanje   sadašnjem   nemačkom   Vođi,   koji   je   kao   prost   zanatlija   i   čovek   iz   naroda   uvideo   da   je   nacionalizam   bez   vere   jedna   anomalija,   jedan   hladan   i   nesiguran   mehanizam.   I   evo   u   XX   veku   on   je   došao   na   ideju   svetoga   Save,   i   kao   laik   poduzeo   je   u   svom   narodu  onaj  najvažniji  posao,  koji  priliči  jedino  svetitelju,  geniju  i  heroju".  U  eseju  "Čiji  si  ti   mali   narode   srpski",   napisanom   1939,   Velimirović   govori   o   Srbima:   "Božja   deca   i   ljudi   arijevske  rase  kojoj  je  sudbina  dodelila  počasnu  ulogu  da  bude  glavni  nosilac  hrišćanstva  u   svetu".       http://www.danas.co.yu/20060513/feljton1.html                                

Slovenski  Istok  protiv  evropskog  Zapada    

 

  Posle  zatočeništva  interniran  u  Dahau:     Vladika  Nikolaj  Velimirović   Tvrdio   je   da   smo   "mi   po   krvi   arijevci,   po   prezimenu   Sloveni,   po   imenu   Srbi,   a   po   srcu   i   duhu   hrišćani".   Za   Srbe   i   ostale   Slovene   kaže   da   su   štitili   kapije   Evrope,   "da   plemena   slabije   i   niže   vere  ne  bi  uznemiravala  krštenu  Evropu  u  njenom  mirnom  razvijanju  i  napredovanju".   Tematska  veza  između  pisanja  Nikolaja  Velimirovića  i  Dimitrija  Ljotića  imala  je  uticaja  i  na   njihov   lični   odnos.   U   jednom   od   svojih   poslednjih   intervjua,   vladika   Nikolaj   je   otvoreno   kazao  da  je  bio  duhovni  vođa  i  siva  eminencija  srpskog  desničarskog  populizma  tridesetih.   Velimirović  je  insistirao  da  je  Ljotić  bio  njegov  "učenik  i  verni  sledbenik  u  Hristu"  koji  mu  je,   metaforički   rečeno,   "dodavao   kadionicu".   Inače,   Velimirović   je   o   svom   "učeniku"   imao   visoko   mišljenje.   Kad   su   jugoslovenske   vlasti   1940.   zabranile   Zbor,   izdale   nalog   za   Ljotićevo   hapšenje   i   uhapsile   njegove   saradnike   (uključujući   jednog   od   Velimirovićevih   učenika,   Dimitrija   Najdanovića),   Velimirović   je   srpskom   predsedniku   vlade   Dragiši   Cvetkoviću   napisao  protestno  pismo,  u  kom  Ljotića  opisuje  kao  čoveka  "kome  su  njegova  vera  u  Boga  i   njegov  karakter  dovoljna  odbrana".  Slično,  na  Ljotićevoj  sahrani  aprila  1945.  Velimirović  je   govorio   o   pokojniku   -­‐   u   to   vreme   neospornom   nacističkom   kolaboracionisti   i   ratnom   zločincu  -­‐  kao  o  "političaru  sa  krstom"  i  "ideologu  hrišćanskog  nacionalizma",  "koji  je  zašao   u   krugove   svetske   politike".   Dalji   dokaz   da   su   Ljotić   i   Velimirović   zapravo   pripadali   istom  

 

širem  političkom  pokretu  nalazi  se  u  činjenici  da  je  postojalo  značajno  preklapanje  između   članstva   Zbora   i   Bogomoljačkog   pokreta,   evangelističkog   pokreta   u   okviru   Srpske   pravoslavne   crkve   na   čijem   je   čelu   bio   Nikolaj   Velimirović.   Prema   nekim   izvorima,   od   1935.   pa   nadalje   prvaci   Zbora   bili   su   "kičma"   Velimirovićevog   pokreta,   dok   su,   prema   drugima,   bogomoljci   krajem   tridesetih   kolektivno   pristupili   Ljotićevom   Zboru.   U   svojoj   biografiji   Dimitrije   Najdanović   kaže   da   mu   je   upravo   vladika   Nikolaj   savetovao   da   se   učlani   u   Ljotićev   Zbor.   Iako   se   vladika   Nikolaj   1935.   povoljno   izrazio   o   Hitleru,   njegov   odnos   prema   Nemačkoj   i   njenom  režimu  bio  je  ambivalentan.  Godine  1941.  Velimirović  je  bio  jedan  od  najodlučnijih   protivnika   odluke   jugoslovenske   vlade   da   potpiše   pakt   sa   Silama   osovine,   zbog   čega   se   privremeno   razišao   s   Ljotićem.   Takođe,   Velimirović   u   nekim   svojim   kasnijim   spisima   odbacuje   nacizam   i   fašizam   kao   "pneumoniju"   društva   koju   treba   iskoreniti.   Međutim,   ova   vrsta   kritičnosti   ume   da   ide   rame   uz   rame   sa   shvatanjem   koje   je   zapravo   srpska   kleronacionalistička   varijanta   iste   ideologije,   koju   karakterišu   tvrdnje   o   moralnoj,   duhovnoj   i   rasnoj   superiornosti   pravoslavnih   Slovena,   Srba   i   dinarske   rase   i   koja,   baš   kao   i   njen   nemački  ekvivalent,  u  svojoj  biti  sadrži  predstavu  o  jevrejskoj  zaveri.   Za   razliku   od   Ljotića,   čija   je   politička   karijera   procvetala   pod   Nemcima,   vladika   Nikolaj   Velimirović  bio  je  u  leto  1941.  uhapšen  zbog  svojih  veza  s  četnicima.  Tri  godine  je  proveo  u   zatočeništvu  u  manastirima  Ljubostinja  i  Vojlovica.  Godine  1944.  bio  je  na  kratko  odveden  u   koncentracioni   logor   Dahau,   zajedno   sa   srpskim   patrijarhom   Gavrilom.   Velimirović   je   u   Dahauu   bio   interniran   manje   od   dva   meseca,   dok   na   Ljotićevu   intervenciju   nisu   obojica,   i   vladika   i   patrijarh,   oslobođeni.   Velimirović   i   Dožić   su   u   Dahau   svrstani   u   Ehrenhaflinge,   odnosno   "počasne   zatvorenike",   što   je   značilo   da   su   živeli   u   posebnim   odeljenjima   unutar   logora  i  dobijali  istu  hranu  kao  i  nemački  oficiri.  Velimirovićev  status  u  logoru  obara  tvrdnje   njegovih   podržavalaca   da   su   se   Nemci   plašili   njegovog   uticaja   i   popularnosti,   pa   i   da   je   tokom   zatočeništva   bio   izložen   ozbiljnim   patnjama   (čak   i   mučenju).   Pa   ipak,   Velimirovićevo   navodno   "mučeništvo"   u   šakama   nacista   često   potežu   njegovi   sledbenici   ne   bi   li   izgradili   njegov   politički   i   moralni   kredibilitet   i   opovrgli   optužbe   da   je   Velimirović   bio   simpatizer   nacista,   ili   u   najmanju   ruku   blizak   saradnik   i   duhovni   vođa   srpskih   nacionalističkih   kolaboracionista.   U   savremenim   srpskim   zavereničkim   teorijama   jezgro   navodne   zavere   najčešće   se   smešta   "na   Zapad".   Iako   fokusiranje   na   Zapad   (posebno   Ameriku)   nije   svojstveno   samo   Srbiji,   koreni   antizapadnog   stava   u   srpskoj   zavereničkoj   kulturi   dublji   su   od   same   zavereničke   tradicije.       http://www.danas.co.yu/20060515/feljton1.html                                  

Apokaliptična  vizija  budućnosti     Antagonizam   prema   zapadnim   političkim   i   kulturnim   uticajima,   koji   je   očigledan   u   varijantama   savremenog   srpskog   nacionalističkog   diskursa,   zasniva   se   na   idejama   devetnaestovekovnog   slovenofilskog   pokreta,   koji   se   povezao   s   zavereničkim   diskursom   objašnjavanja.   Slovenofilske  emocije,  koje  su  se  prvo  razvile  u  Rusiji  početkom  XIX  veka,  nisu  stigle  u  Srbiju   preko   ruskih   pravoslavnih   panslavista   kao   što   su   bili   Aksakov   ili   Homjakov   kao   što   se   često   misli,  već  iz  čeških  i  slovačkih  izvora,  posebno  preko  Ljudevita  Štura  i  pesnika  Jana  Kolara.   Slovenofilske   ideje   u   Srbiju   su   donosili   studenti   sa   univerziteta   u   Budimpešti   i   Požunu   (Bratislavi),  koji  su  širili  svoje  nove  ideje  preko  Družbine  mladeži  srpske,  koju  su  osnovali   1847.  godine.   Osnovno   geslo   slovenofilije   bilo   je   verovanje   u   "slovenstvo"   koje   ima   snage   da   "preporodi   oslabljeno   čovečanstvo,   da   zameni   iznurenu   latinsku   i   nepotpunu   germansku   civilizaciju,   da   osnuje   veliko   slovensko   carstvo,   pune,   humane   i   idealne   civilizacije".   Prema   Skerliću,   panslavizam  se  nadahnjivao  na  spisima  Hegela  i  Fihtea,  koji  su  u  Nemačkoj  XIX  veka  videli   oličenje  kulture  i  duhovnosti.  Slovenofili  su  smatrali  da  će  Sloveni  kao  duhovno  "odmorni  i   sveži"   nastaviti   nemačke   romantičarske   ideje   i   od   Nemaca   konačno   preuzeti   "duhovnu   hegemoniju",  te  da  će  slovenska  kultura  postati  "nešto  najviše  što  je  ljudski  duh  stvorio".  O   navodnoj  superiornosti  slovenske  kulture  često  se  govorilo  u  rasnom  smislu.  Sloveni  su  se   opisivali  kao  posebna  "rasa",  čija  snaga  leži  u  svežini  i  zdravlju  njene  "krvi".   U  slovenofilsku  argumentaciju  ugrađena  je  ideja  da  su  "slovenski  Istok"  i  "evropski  Zapad"   dva   nepomirljiva   sveta   koji   su   u   neprestanom   kulturnom,   religijskom,   nacionalnom   i   ekonomskom   sukobu.   Ovu   crtu   slovenofilske   ideologije   posebno   su   isticali   ruski   autori,   naročito   Dostojevski,   koji   je   rasnom   i   kulturnom   antizapadnjaštvu   dao   snažan   religijski   ton.   On   u   svojim   delima   dihotomiju   Istok-­‐Zapad   artikuliše   kao   konflikt   između   pravoslavnog   Istoka  i  katoličkog/protestantskog  Zapada.   Posle   1860.   antizapadnjaštvo   je   postalo   preovlađujuća   tema   u   srpskom   slovenofilskom   diskursu,   koji   je   u   to   doba   stekao   i   jak   nacionalistički   prizvuk.   Atributi   koji   su   se   ranije   dovodili   u   vezu   sa   Slovenima   uopšte,   postepeno   su   se   sužavali   na   srpski   narod.   Srbi   su   postali  sama  suština  slovenofilskih  vrednosti,  primer  za  ugled  drugim  slovenskim  narodima   i   barjaktari   u   krstaškom   pohodu   protiv   "trulog   Zapada".   Jedna   od   glavnih   tema   antizapadne   retorike   bila   je   tvrdnja   o   urođenoj   superiornosti   srpske   kulture   nad   "Zapadom".   Do   kraja   veka   antizapadno   raspoloženje   postalo   je   jak   sastojak   srpskog   nacionalističkog   diskursa,   koji   je   uticao   i   na   neke   ozbiljnije   političare.   Pisanje   Danilevskog   uticalo   je   na   politiku   Nikole   Pašića.   Pašić   je,   recimo,   napisao   da   su   "zapad   i   istok   dva   protivnika,   dve   suprotnosti,   dve   kulture",  odbacujući  "zapadnjaštinu  hrđavu".  Međutim,  u  XX  veku  slovenofilstvo  nigde  nije   bilo   toliko   uticajno   i   popularno   kao   među   pravoslavnim   sveštenstvom.   Neki   od   uticajnih   srpskih   pravoslavnih   mislilaca,   uključujući   vladiku   Nikolaja   Velimirovića   i   oca   Justina   Popovića,   stvorili   su   od   slovenofilstva   i   antizapadnjaštva   ideološko   oružje   protiv   liberalizacije  i  sekularizacije  srpskog  društva.   Nikolaj   Velimirović   je   bio   ubeđen   da   je   Evropa   pod   uticajem   novih   ideologija:   individualizma,   liberalizma,   materijalizma   i   sekularizma,   koje   je   sve   redom   otvoreno   odbacivao.   Prema   Velimiroviću,   ove   vrednosti   bile   su   znak   "rashrišćanjenosti"   Evrope   i   njenog   neminovnog   sumraka.   Vladika   Artemije   Radosavljević   s   velikim   ponosom   tvrdi   da   posle   1930.   Velimirović,   pošto   su   ga   "prožele   tople   struje   pravoslavlja",   "otura   od   sebe   i   svog   naroda   razne   oblike   tuđinštine   i   površnog   zapadnjaštva   koje   su   ga   privlačile   u   mladosti".  Otac  Justin  Popović  smatra  da  je  "Homo  Europeicus,  koji  je  boga  zamenio  trulim  

evropskim   čovekom",   "morao   poludeti   na   kraju   svoje   kulture:   Bogoubica   je   morao   postati   samoubica".   I   Velimirović   je   imao   apokaliptičnu   viziju   budućnosti   Evrope.   On   je   Marksa,   Darvina   i   Ničea   video   kao   tri   "duha   Evrope",   čiji   će   uticaj   dovesti   do   propasti   zapadne   civilizacije.   Takođe,   obojica   su   bili   kritični   prema   naprednim   strujama   među   srpskom   inteligencijom.   Bogomoljački   pokret   je   osnovan   s   ciljem   "spasavanja   narodne   duše   od   evropskog   nihilizma".   Prema   Velimiroviću   i   Popoviću,   protivotrov   za   štetnu   sekularizaciju   srpskog   društva  je  privrženost  pravoslavim  hrišćanskim  vrednostima.  Razlika  između  "pravoslavlja"   i  "Evrope"  često  se  opisuje  kao  prosta  dihotomija:  Evropa  se  zalaže  za  smrt,  materijalizam  i   ničeanskog  natčoveka,  pravoslavlje  za  večni  život,  duhovnost  i  Svečoveka  Dostojevskog.  Kao   što   se   može   predvideti,   kvaliteti   "pravoslavnih   Slovena"   često   su   se   sužavali   na   kategorije   kao  što  su  "Srbi"  ili  "balkanski  narod".  Za  Velimirovića  je  "Balkan"  (koji  se  odnosi  manje-­‐više   isključivo  na  Srbe  )  "simbol  autentičnog  hrišćanskog  poimanja  sveta,  čoveka  i  kulture".   Tridesetih  godina  radikalno  antizapadnjaštvo  i  strah  od  evropskog  kulturnog  uticaja  među   Srbima   već   se   stopilo   sa   zavereničkom   tradicijom   objašnjavanja.   Delimično   pod   uticajem   ruskih   nacionalističkih   spisa,   na   sekularizam   i   racionalizam   počelo   je   da   se   gleda   kao   na   jevrejske   ideje,   humanizam   je   postao   masonska   vrednost,   a   manje   nepravoslavne   verske   zajednice,   kao   što   su   adventisti,   označavale   su   se   ni   manje   ni   više   nego   kao   "plod   jevrejomasonstva   u   hrišćanstvu"   i   kukavičje   jaje   podmetnuto   da   bi   potkopavalo   pravoslavno   hrišćanstvo.   Tridesetih   su   ove   teme   dalje   politizovali   Ljotić   i   drugi   ideolozi   srpske   desnice;   tako   su   integrisane   u   koherentan   diskurs   objašnjavanja   koji   je   postao   srž   srpske  zavereničke  tradicije.   Krivica   za   ukupne   srpske   društvene,   ekonomske   i   političke   probleme   prebačena   je   na   globalnu  zaveru,  iza  koje  stoji  "truli  Zapad"  kao  sama  suština  "jevrejomasonskih"  vrednosti   kojih  su  se  gnušali  srpski  konzervativni  filozofi  i  političari  tog  doba.   Amalgamiranje   zavereničke   tradicije   i   slovenofilstva   dalo   je   srpskom   zavereničkom   diskursu   karakterističan   nacionalistički,   čak   i   rasistički,   ton   i   snažnu   religioznu   dimenziju.   Kao   što   ćemo   pokazati   u   narednim   glavama,   srpski   zaverenički   diskurs   se   uz   opšta   obeležja   zavereničkog  narativa  i  ideološke  tradicije  često  poziva  na  duhovnu  (u  nekim  slučajevima  i   genetsku)  superiornost  Srba  i  pravoslavnog  hrišćanstva  uopšte,  što  treba  da  objasni  njihovu   viktimizaciju  od  ruku  sekularizovanog,  modernog  i  zavereničkog  "Zapada".       http://www.danas.co.yu/20060516/feljton1.html        

                 

Komunisti  protiv  nacionalizma  i  šovinizma    

 

  Pridobio  najreakcionarnije  institucije:     Slobodan  Milošević   Po   završetku   Drugog   svetskog   rata,   jugoslovenski   komunistički   režim   je   u   svim   delovima   Jugoslavije   zauzeo   nepopustljiv   stav   prema   poraženim   saradnicima   okupatora.   Ljotić   nije   živeo   dovoljno   dugo   da   bi   se   suočio   s   partizanskom   verzijom   "revolucionarne   pravde".   Poginuo   je   1945.   u   automobilskoj   nesreći   u   Sloveniji,   gde   je   zajedno   s   drugim   srpskim   kolaboracionistima   planirao   poslednju   antikomunističku   ofanzivu.   Većina   ljotićevaca   je   posle   nemačke   kapitulacije   pobegla   iz   Jugoslavije   u   strahu   od   komunističke   odmazde   i   predala   se   britanskim   vlastima   u   Austriji.   Mnogima   je   kasnije   dozvoljeno   da   se   nasele   na   Zapadu,  ali  dosta  ih  je  izručeno  Jugoslaviji,  gde  su  ih  partizani  po  kratkom  postupku  pobili  u   Kočevskom  Rogu.  Velimirović  se  posle  oslobađanja  iz  Dahaua  pridružio  Ljotiću  u  Sloveniji,   gde   je   dao   svoj   blagoslov   nekima   od   najzloglasnijih   srpskih   gospodara   rata,   uključujući   Momčila  Đujića  i  Dobrosava  Jevđevića.  Posle  rata  je  emigrirao  u  SAD  gde  je  1956.  umro.   Za   to   vreme   nova   vlast   u   Srbiji   trudila   se   da   potisne   i   marginalizuje   desničarsku   nacionalističku  ideološku  tradiciju  iz  tridesetih.  Titova  vlast  proglasila  je  načelo  "bratstva  i   jedinstva"  jugoslovenskih  naroda,  što  je  podrazumevalo  da  se  zvanično  protivi  svakoj  vrsti   nacionalizma  i  šovinizma,  uključujući  i  antisemitizam.  Posle  rata,  u  komunističkoj  Jugoslaviji   nestao   je   institucionalizovani   antisemitizam,   koji   se   inače   održao   u   drugim   istočnoevropskim   zemljama,   uključujući   SSSR,   Poljsku,   Čehoslovačku   i   Mađarsku.   Levičarske   verzije   antijevrejskih   predrasuda   koje   su   prihvatali   komunistički   režimi   tokom   hladnog   rata   razlikovale   su   se   od   desničarskog   zavereničkog   antisemitizma,   ali   su   ipak   odslikavale   neke   od   tema   zavereničke   tradicije,   kao   što   je   strah   od   jevrejske   ekonomske   moći   i   njenih   subverzivnih   mogućnosti.   Ove   teme   ne   samo   da   nisu   postojale   u  

 

jugoslovenskoj   državnoj   ideologiji,   već   je   vlast   povremeno   otvoreno   kritikovala   antisemitske  pojave  u  drugim  zemljama.   U   to   vreme   Nikolaj   Velimirović,   Ljotić   i   drugi   eksponenti   zavereništva   od   pre   Drugog   svetskog  rata  proglašeni  su  "izdajnicima",  a  objavljivanje  njihovih  radova  bilo  je  zabranjeno.   Razna   tela   i   udruženja   koja   je   osnovala   nova   vlast,   npr.   Savez   udruženja   pravoslavnog   sveštenstva   FNRJ,   kao   i   štampa   pod   kontrolom   države,   bili   su   zaduženi   da   se   javno   obračunavaju   s   Velimirovićevim   idejama.   Nikolajevo   nasleđe   potajno   je   tinjalo   na   marginama   Srpske   pravoslavne   crkve,   u   vrlo   uskom   krugu   sledbenika   koji   su   se   okupljali   oko   Velimirovićevog   nekadašnjeg   saradnika   i   učenika,   disidentskog   monaha,   oca   Justina   Popovića.  Među  Velimirovićevim  podržavaocima  unutar  Crkve  bila  su,  uz  Justina  Popovića,   još   četvorica   njegovih   učenika,   Atanasije   Jevtić,   Artemije   Radosavljević,   Amfilohije   Radović   i   Irinej   Bulović,   kao   i   Nikolajev   sinovac   Jovan   Velimirović,   koji   je   od   1960.   do   1989.   bio   vladika  šabačko-­‐valjevski.   Dok  je  zaverenički  diskurs  u  posleratnoj  Jugoslaviji  bio  marginalizovan,  razne  organizacije  u   srpskoj  dijaspori  održavale  su  plamen  srpske  zavereničke  kulture.  Izdavačka  kuća  Iskra  sa   sedištem   u   Minhenu   objavila   je   šezdesetih   i   sedamdesetih   Ljotićeve   radove,   dok   je   grupa   Ljotićevih   pristalica   u   Birmingemu   izdavala   publikaciju   istog   naziva.   U   SAD   i   Australiji,   državama   s   najvećim   brojem   "političkih   emigranata"   pobeglih   iz   komunističkih   zemalja,   razne  lokalne  organizacije  i  "udruženja  veterana"  su  raznim  prigodama  negovale  uspomenu   na  Velimirovića,  Ljotića,  Momčila  Đujića,  Pavla  Đurišića,  Dražu  Mihajlovića  i  druge  saradnike   okupatora.   Glavnu   ulogu   u   održavanju   srpske   nacionalističke   i   populističke   ideologije   u   dijaspori   igrala   je   Srpska   pravoslavna   crkva,   koja   je   često   bila,   i   još   uvek   jeste,   tačka   okupljanja  srpskih  iseljenika.   Zaverenička   kultura   svela   se   na   srpske   desničarske   emigrantske   organizacije   i   razne   disidentske  grupe,  sve  do  kraja  hladnog  rata,  kada  su  desničarske  ideologije  vaskrsle  u  celoj   Istočnoj  Evropi,  uključujući  Srbiju.     *   Postkomunističko   oživljavanje   srpskog   nacionalizma   koincidiralo   je   s   političkim   usponom   Slobodana   Miloševića   krajem   osamdesetih.   U   medijima,   naročito   na   Zapadu,   Milošević   se   tokom   svoje   desetogodišnje   vladavine   redovno   pominjao   kao   "nemilosrdan",   "ratoboran"   nacionalista   i   političar   koji   je   bio   mozak   iza   zloglasnog   projekta   "Velike   Srbije".   Međutim,   mnogi  politički  analitičari  su  uočili  da  se  isticanjem  nacionalističke  dimenzije  Miloševićeve   ideologije   u   izvesnoj   meri   gubi   iz   vida   suština   njegovog   političkog   uspeha.   Bivši   srpski   vođa   bio  je  u  prvom  redu  politički  oportunist  kome  su  "ideali",  nacionalistički  ili  bilo  koji  drugi,   naprosto  bili  sredstvo  za  očuvanje  pozicije  moći  i  vlasti.  Ključ  Miloševićevog  uspeha  kasnih   osamdesetih   nije   njegovo   iskreno   nacionalističko   ubeđenje,   već   njegova   sposobnost   da   zajaše   talas   populističkog   nacionalizma,   predstavljajući   se   istovremeno   kao   "socijalista"   i   čuvar  "tekovina  socijalističke  revolucije  u  zemlji".  Zbog  ove  "dvostruke  ideologije"  Milošević   je   dobio   ne   samo   opštu   podršku   već   i   podršku   najreakcionarnijih   institucija   u   zemlji   (kao   što   je   bila   vojska).   Dakle,   Milošević   nije   "izmislio"   savremenu   srpsku   nacionalističku   ideologiju   niti   ideju   Velike   Srbije;   on   ih   je   naprosto   prigrlio   kad   mu   je   postalo   jasno   da   ih   može  iskoristiti  za  svoju  političku  karijeru.         http://www.danas.co.yu/20060517/feljton1.html            

Nova  retorika  na  starim  temeljim    

 

  Vreme  uspona:     Milošević  je  obećavao  povratak  izgubljenog  dostojanstva   Zabrinutost   za   srpsko   nacionalno   pitanje,   koje   osamdesetih   izražavaju   intelektualci,   kreće   od   pokušaja   da   se   raspravlja   o   temi   koja   je   u   to   vreme   bila   poznata   kao   "pitanje   Kosova".   Godine   1981.   komunistička   Jugoslavija   se   suočila   s   najvećim   izlivom   narodnog   gneva   u   svojoj   novijoj   istoriji,   kada   je   albanska   politička   elita   zahtevala   ustavne   promene   koje   bi   pokrajini   dale   veću   autonomiju   i   zapravo   omogućile   proglašenje   nezavisnosti   i   otcepljenje   Kosova   od   Jugoslavije.   "Separatističke"   zahteve   su   pratili   agresivnost   i   ponižavanje   srpske   manjine  u  pokrajini,  čiji  pripadnici  su  počeli  da  se  masovno  iseljavaju.  Jugoslovenske  vlasti  u   to   vreme   nisu   baš   obraćale   mnogo   pažnje   na   položaj   srpskih   izbeglica   ili   su   ih   naprosto   ignorisale,   što   je   izazvalo   nezadovoljstvo   i   bes   zbog   nesposobnosti   ili   nespremnosti   državnih   institucija   da   se   uhvate   u   koštac   s   tim   problemom.   Rasprava   povodom   položaja   kosovskih   Srba   otvorila   je   srpsko   nacionalno   pitanje   u   celini,   uz   zahtev   da   se   razmotri   i   položaj   srpskih   manjina   u   Hrvatskoj   i   Bosni.   Srpska   akademija   nauka   i   umetnosti   je   1986.   izradila  nacrt  svog  "Memoranduma"  s  namerom  da  sagleda  političku  i  ekonomsku  situaciju   u  Jugoslaviji  i  upozori  na  sve  gori  položaj  srpskog  naroda  unutar  federacije.  SANU  je  u  tom   dokumentu   optužila   saveznu   vlast   za   "antisrpsku"   pristrasnost.   Prema   njenom   mišljenju,   posleratni  ekonomski  razvoj  u  Jugoslaviji  favorizovao  je  interese  Slovenije  i  Hrvatske  i  tako   osakatio   srpski   ekonomski   potencijal.   Memorandum   je   polazio   od   pretpostavke   da   je   srpski   narod,  najveći  od  jugoslovenskih  konstitutivnih  naroda,  bio  namerno  "rasparčan"  i  podeljen   administrativnim   granicama   između   federalnih   jedinica   koje   su   uspostavili   Tito   i   Kardelj   posle   Drugog   svetskog   rata.   U   dokumentu   se   jadikuje   nad   stanjem   srpskih   manjina   u   Hrvatskoj   (za   koje   se   smatra   da   su   ugrožene   zbog   uspona   hrvatskog   nacionalizma)   i   na   Kosovu,   gde   su   Srbi,   kako   je   rečeno,   žrtve   fizičkog,   političkog,   kulturnog   i   pravnog   "genocida",   izloženi   "neofašističkoj   agresiji"   i   "diskriminaciji,   rafiniranoj   i   delotvornoj   asimilacionoj  politici  nacionalne  neravnopravnosti".   Memorandum  je  procurio  u  štampu  i  kasnije  postao  poznat  kao  "rekvijem  za  Jugoslaviju"  i   "skica   Velike   Srbije",   iako   je   na   jedan   ili   drugi   način   samo   ponavljao   opštu   zabrinutost   srpske   nacionalističke   inteligencije   i   artikulisao   političke   argumente   koji   su   već   kolali   u   javnosti.   Međutim,   pravac   argumentacije   u   Memorandumu   odslikava   jednu   komponentu  

 

srpske   nacionalističke   retorike   koja   je   važna   za   razumevanje   daljeg   razvoja   u   srpskoj   zavereničkoj   kulturi.   Reč   je   o   onom   aspektu   srpskog   nacionalizma   koji   je   sociolog   Aleksa   Đilas   označio   kao   "istorijski   nihilizam".   "Istorijski   nihilizam"   karakteriše   ubeđenje   da   su   ostali   jugoslovenski   narodi   prema   Srbima   postupali   nepravedno   jer   su   propustili   da   cene   žrtve   koje   je   srpski   narod   podneo   tokom   dva   svetska   rata   i   odbijali   da   priznaju   srpski   doprinos  stvaranju  jugoslovenske  države.   Političke   reminiscencije   Dobrice   Ćosića   osamdesetih   daju   jasnu   sliku   glavnih   tropa   "istorijskog  nihilizma".  Iako  Ćosić  nije  zauzimao  nijednu  funkciju  unutar  Akademije,  mnogi   smatraju   da   je   odigrao   ključnu   ulogu   u   njenoj   politizaciji   i   "uticao   na   ideološku   i   političku   sadržinu   delova   Memoranduma   i   prezentaciju   u   javnosti   nosećih   ideja   ovog   teksta".   Još   1982.   Dobrica   Ćosić   je   govorio   o   "nezahvalnoj   braći"   srpskog   naroda,   i   rekao:   "Mi   smo   pristali  da  nam  svi  koje  smo  oslobađali,  kojima  smo  omogućili  da  postanu  nacije  sa  svojim   državama,   poreknu   našu   oslobodilačku   prošlost,   proglase   nas   okupatorima   i   hegemonistima,   skrate   nam   istoriju   u   okvire   tajnih   odluka   Kominterne   i   njenih   ideoloških   tumačenja".   Sedam   godina   kasnije,   Ćosić   ponavlja   da   su   zbog   nezahvalnosti   drugih   Srbi   postali   narod   koji   je   "neravnopravan   i   obespravljen,   eksploatisan   i   tutorisan,   podvrgnut   šovinističkom   teroru,   diskriminacijama,   asimilacijama".   Prema   Nebojši   Popovu,   reč   je   o   resentimanu   i   nacionalnom   samosažaljenju   koje   je   igralo   ključnu   ulogu   u   kasnijem   prihvatanju   ideje   o   Velikoj   Srbiji.   Srbi   su   se   srodili   s   osećanjem   sopstvene   pravednosti   i   žrtve   i   u   tome   našli   opravdanje  da  zaborave  ratne  zločine,  počinjene  u  njihovo  ime.   Kasnih   osamdesetih,   Milošević   se   priključio   srpskoj   inteligenciji   u   inače   već   pretrpanom   nacionalističkom   vozu,   obećavši   da   će   povratiti   izgubljeno   dostojanstvo   i   ponos   srpskom   narodu,  u  prvom  redu  na  Kosovu,  a  potom  i  u  Hrvatskoj  i  Bosni.  Ubrzo  posle  Miloševićevog   dolaska   na   vlast   postalo   je   očigledno   da   srpski   nacionalistički   projekt   neće   dobiti   podršku   međunarodnih   struktura   moći,   kao   što   su   Evropska   unija   ili   UN.   Tako   su   se   tvrdnje   o   "istorijskom   nihilizmu"   ubrzo   proširile   na   međunarodnu   zajednicu.   Đilas   uočava:   "To   nihilističko  gledanje  da  istorija  nikada  nije  nagradila  Srbe  za  njihov  plemeniti  idealizam,  već   ih  je,  naprotiv,  kažnjavala  ponižavanjem  i  patnjom,  kombinovano  je  s  ubeđenjem  da  su  se  i   međunarodni  faktori  u  savremenom  svetu  zaverili  da  Srbe  liše  njihovih  legitimnih  prava."   Jedan   od   poznatijih   mitova   o   "nezahvalnosti"   sveta   prema   Srbima   je   uverenje   da   su   Srbi,   uprkos   svom   porazu   u   Kosovskoj   bici   1389,   zapravo   oslabili   tursku   vojsku   i   time   spasli   evropsku   civilizaciju   od   turske   invazije.   Prema   tom   mitu,   Srbi   su   podneli   žrtvu   za   koju   nikada   nisu   bili   nagrađeni   prema   zasluzi.   Na   to   je   podsetio   i   Milošević   u   svom   čuvenom   govoru  na  proslavi  600.  godišnjice  Kosovske  bitke  na  Gazimestanu  juna  1989.  Tako  je  zbog   očiglednog   nedostatka   razumevanja   za   "srpsku   stvar"   raslo   osećanje   nepravde   i   ozlojeđenosti   u   odnosu   na   Zapad,   a   nacionalisti   su   se   ponovo   nadahnjivali   na   temama   iz   daleke   istorije.   Prema   mišljenju   Olivere   Milosavljević,   ideja   da   su   Srbi   bili   "pastorčad,   a   Jevropa   maćeha"   i   da   se   Evropa   prema   srpskim   susedima   oduvek   odnosila   s   mnogo   više   blagonaklonosti,   postoji   kao   nacionalistički   motiv   u   Srbiji   sve   od   kraja   XIX   veka.   Prema   tome,   retorika   srpskih   nacionalista   bila   je   samo   zgrada   podignuta   na   postojećim   ideološkim   temeljima.       http://www.danas.co.yu/20060518/feljton1.html    

     

 

  Smeša  nacionalizma  i  socijalizma:     Slobodan  Milošević  i  Mira  Marković     Ne  treba  zaboraviti  da  se  buđenje  nacionalizma  u  Srbiji  krajem  1980.  razlikovalo  od  obrasca   u   drugim   bivšim   komunističkim   zemljama   u   Istočnoj   Evropi.   Džil   Irvin   opisuje   promenu   statusa  desničarske  ideologije  u  većini  istočnoevropskih  zemalja  posle  pada  Berlinskog  zida   koristeći   metaforu   zamrzivača.   Ideje   ekstremne   desnice,   koje   su   četrdeset   godina   bile   "duboko  zamrznute",  po  završetku  hladnog  rata  "odledile"  su  nacionalističke  elite  koje  su  se   pojavile  posle  postkomunističkog  "otopljavanja".  Ova  metafora  govori  da  su  nacionalistički   establišmenti   koji   su   stupali   na   scenu   zapravo   krenuli   od   tačke   gde   su   njihovi   prethodnici   zastali  1945.  godine.  Moglo  bi  se  reći  da  to,  recimo,  važi  za  Hrvatsku,  gde  je  ideologija  koju  je   zagovarao   Franjo   Tuđman   pokušala   da   uspostavi   kontinuitet   sa   starijim   varijantama   hrvatskog   nacionalizma.   Mnoge   kontroverzne   istorijske   ličnosti,   kao   što   su   kardinal   Alojzije   Stepinac,   ustaški   vođa   Ante   Pavelić   i   drugi,   zvanično   su   ili   poluzvanično   rehabilitovane,   a   oživele  su  antisrpske  i  antisemitske  teme  koje  su  karakterisale  hrvatski  fašizam  četrdesetih,   premda  u  nešto  blažoj  formi.  Sličan  razvoj  postojao  je  i  u  Rumuniji,  Slovačkoj  i  Mađarskoj.   Srbija   je   krenula   drukčijim   putem   ideološke   tranzicije,   pretežno   zbog   Miloševićeve   dvostruke  ideološke  strategije,  koja  je  predstavljala  smešu  nacionalizma  i  socijalizma.  Zbog   uporne   odanosti   titoističkoj   ideologiji,   za   koju   neki   sude   da   je   bila   plod   uticaja   njegove   žene   na   njegovo   političko   razmišljanje,   Milošević   nikada   nije   blagonaklono   gledao   na   srpske   nacionalističke   pokrete   i   ideje   iz   tridesetih   godina   XX   veka.   Srpski   režim   nije   pokrenuo   rehabilitaciju   nacionalističkih   ličnosti   tog   vremena   niti   prihvatio   širi   antikomunistički   program   desnice.   Uz   to,   Milošević   je   zadržao   distancu   prema   Srpskoj   pravoslavnoj   crkvi,   koja   je   bila   jedan   od   glavnih   pobornika   vraćanja   tradiciji   predratnog   srpskog   društva.   Oživljavanje  starijih  nacionalističkih  vrednosti  prepušteno  je  opozicionim  desnim  političkim   strankama   (Srpski   pokret   obnove,   Radikalna   stranka   itd.)   i   raznim   uticajnim   nacional(istič)nim   institucijama   (Srpskoj   pravoslavnoj   crkvi,   Srpskoj   akademiji   nauka   i   umetnosti,  Udruženju  književnika  Srbije).   Iako  se  sam  Milošević  nije  aktivno  zauzeo  za  restauraciju  verzije  nacionalističke  ideologije   od   pre   Drugog   svetskog   rata,   on   ništa   nije   učinio   ni   da   obuzda   delovanje   drugih   u   tom   pravcu.  Najzad,  to  mu  nije  bilo  ni  potrebno,  ako  se  ima  u  vidu  da  je,  kada  se  već  nametnuo   kao   predvodnik   srpske   nacionalne   stvari,   Milošević   samo   mogao   da   profitira   od  

 

popularizacije   nacionalnih   osećanja   svake   vrste.   Takođe,   tolerišući   nacionalistički   ekstremizam  među  svojim  političkim  protivnicima,  srpski  vođa  mogao  se  -­‐  kada  i  ako  je  to   bilo   potrebno   -­‐   predstaviti   kao   umerenjak,   posebno   u   očima   zapadnih   političara.   Tako   je   Milošević   dopuštao   desnici   da   izvikuje   svoju   verziju   srpskog   nacionalizma,   ali   unutar   granica  koje  je  sam  postavio.   Važno   je,   međutim,   da   je,   uprkos   očiglednih   razlika,   Miloševićevu   populističku   politiku   i   ideje   koje   je   zastupala   tradicionalna   srpska   desnica   spajala   jedna   važna   komponenta,   naime   snažno   antizapadno   osećanje,   koje   se   u   oba   slučaja   projektovalo   na   predstavu   o   međunarodnoj  antisrpskoj  zaveri  s  očiglednim  ciljem  da  potčini,  pa  čak  i  uništi,  Srbiju.  Kao   što   ćemo   videti   kasnije,   u   konstruisanju   svog   narativa   objašnjavanja,   srpski   teoretičari   zavere   iz   oba   tabora   oslanjali   su   se   na   istu   zavereničku   tradiciju.   Krajem   devedesetih,   ovo   zajedničko   ideološko   nasleđe   približilo   je   obe   verzije   srpskog   populizma.   Tako   su   mnoge   zavereničke   tvrdnje,   koje   su   ranije   bile   saterane   na   rubove   srpske   desnice,   postale   šire   prihvaćeno  objašnjenje  srpske  zle  sudbine.      

*     Od  samog  početka  devedesetih  godina  nezadovoljstvo  izazvano  navodnim  nerazumevanjem   Zapada   za   srpske   "nacionalne   interese"   u   Jugoslaviji   doprinelo   je   tome   da   se   u   srpskom   političkom   diskursu   pojave   predstave   o   tajnim   planovima   u   svetskoj   politici.   Ovu   ideju   svesrdno   je   prihvatila   vladina   propaganda,   naročito   tokom   ratnih   godina.   Uzročno-­‐ posledična  pripisivost  sadržana  u  pozivanju  na  zaveru  omogućila  je  vladajućem  režimu  da   izbegne   i   odgovornost   za   razne   političke,   ekonomske   i   društvene   krize   koje   su   zadesile   Srbiju.   Tendencija   pojavljivanja   teorija   zavere   za   vreme   rata   već   je   zapažena   u   odgovarajućoj  literaturi.  Kao  što  je  to  rekao  jedan  autor,  "svi  ratovi  počinju  teorijama  zavere   koje   puštaju   u   opticaj   različite   vlade   dokazujući   svojim   građanima,   bar   privremeno,   da   je   sve   nevolje   namerno   izazvala   druga   strana".   Temu   spoljne   opasnosti   i   zavere   koristila   je   režimska   propaganda   u   domaće   svrhe   da   bi   nagrizla   uverljivost   Miloševićevih   političkih   protivnika.   U  doba  prvih  višestranačkih  izbora  u  Srbiji  decembra  1990.  godine  dve  najveće  opozicione   stranke,  Demokratska  stranka  i  Srpski  pokret  obnove,  zastupale  su  proevropska  i  uglavnom   prozapadna  politička  stanovišta.  Da  bi  naškodili  glavnim  Miloševićevim  političkim  rivalima,   mediji   koje   je   kontrolisala   država   i   vladina   propaganda   napadali   su   opoziciju   zbog   navodnog  učešća  u  zaveri  da  se  potčini  Srbija.         http://www.danas.co.yu/20060519/feljton1.html                              

Noćni  sastanak  kod  Miloševića    

 

  "Ako  ne  umemo  dobro  da  radimo,     bar  ćemo  znati  dobro  da  se  tučemo":     Martovske  demonstracije  1991.     Aluzija  na  "smišljenu  politiku"  uvodi  temu  zavere,  naročito  ako  je  ta  politika  upravljena  na   to   da   izazove   ekonomsku   propast   i   pokoravanje   nacije.   Kockarska   metafora   koja   se   vidi   iz   pominjanja  "izmirivanja  računa"  u  "igri"  izaziva  slike  karakteristične  za  teorije  zavere,  gde   se  mali  narodi  vide  samo  kao  žetoni  u  igri,  koju  vode  neke  zle  i  moćne  sile.   Pominjanje   "ekonomskog   upropašćavanja"   Srbije   kao   glavnog   cilja   prodiranja   Zapada   na   Balkan   postalo   je   sastavni   deo   vladine   retorike   u   narednim   godinama.   Posle   nametanja   međunarodnih   sankcija   maja   1992.   godine,   ideja   da   je   ceo   svet   u   zaveri   protiv   Srba   omogućila  je  Miloševiću  da  izbegne  odgovornost  za  porazne  posledice  "nezasluženih  i  ničim   izazvanih"   sankcija:   "Mi   smo   se   jednostavno,   u   tom   stravičnom   pritisku   interesa   moćnih,   računica  pohlepnih,  i  revanšizma  poraženih  u  nekim  bivšim  ratovima,  našli  u  okolnostima  u   kojima  se  činilo  da  ništa  "od  ciljeva  Miloševićeve  politike  u  Hrvatskoj  i  Bosni"  neće  moći  da   uspe...   Zato   smo   se   i   našli   pod   ovako   teškim   pritiscima,   zato   što   smo   uspeli."   (Intervju   Miloševića   RTS-­‐u,   objavljeno   u   "Miloševićeve   primedbe   Ćosiću   i   Paniću",   Politika,   10.   oktobar  1992).   Korišćenje   reči   "jednostavno"   da   bi   se   opisali   uzroci   neke   ekonomske   krize   otkriva   atributivni   stil   teorije   zavere.   Društveni   problemi   se   ne   predstavljaju   tako   kao   da   iziskuju   složena   objašnjenja,   već   kao   stvar   koja   se   "jednostavno"   može   skinuti   s   dnevnog   reda   ukazivanjem  na  nečiji  "interes"  i  "računicu",  pa  prema  tome  na  svesne  i  namerne  postupke   toga  "nekoga".   Tokom   čitavih   celih   devedesetih   godina   pozivanje   na   međunarodnu   zaveru   omogućilo   je   Miloševiću   i   njegovom   režimu   da   održi   nacionalnu   koheziju   u   doba   socijalnih   nemira.   Marta   1991.  godine,  tokom  antirežimskih  demonstracija  koje  su  organizovale  opozicione  stranke,  

 

Milošević   se   susreo   s   jednim   brojem   lokalnih   funkcionera   iz   cele   Srbije.   Zapisnik   sa   ovog   sastanka  neko  je  kasnije  dostavio  nedeljniku  Vreme,  koji  ga  je  objavio  aprila  1991.  Cilj  ovoga   sastanka   bio   je   da   se   obezbedi   saradnja   lokalnih   vlasti   i   spreči   da   se   nemiri   prošire   van   glavnog   grada.   Na   tom   sastanku,   tokom   koga   je   Milošević   dao   čuvenu   izjavu   da   "ako   ne   umemo  dobro  da  radimo,  bar  ćemo  znati  dobro  da  se  tučemo",  on  je  rekao  i  ovo:  "Spajanjem   Nemačke  otvorili  su  se  veoma  značajni  apetiti  restauracije  Austrougarske  monarhije  i  mogu   da   vam   kažem,   sasvim   slobodno   jer   ovo   nije   javni   sastanak,   naše   informacije,   i   to   veoma   ozbiljne   informacije   govore   da   oni   računaju   na   celu   Sloveniju,   Hrvatsku,   Bosnu   i   Hercegovinu,  Vojvodinu  i  deo  Sandžaka,  da  računaju  i  da  je  njihova  strategija  da  celo  Kosovo   bude  pripojeno  Albaniji,  jer  procenjuju,  u  njihovim  podacima  se  operiše  procentom  od  svega   8,4   odsto   srpsko-­‐crnogorske   populacije   na   Kosovu,   da   u   stvari,   uz   ovu   demografsku   eksploziju,   to   treba   pripojiti   Albaniji,   te   da   prema   tome,   u   toj   njihovoj   kalkulaciji,   Srbija   treba  da  bude  svedena,  u  stvari  na  bivši  Beogradski  pašaluk.   Oni   i   govore   u   međusobnim   komunikacijama   da   nema   mira   na   Balkanu   dok   su   Srbi   najbrojniji,  da  je  to  divlji  narod  koji  će  stalno  izazivati  potrese  i  političke  sukobe  i  da  se  on   mora  svesti  u  granice  u  kojima  će  biti  bezopasan,  u  kojima  neće  ugrožavati  stabilnost  novog   poretka.   Na   tome   se   radi   već   duže   vreme.   Uostalom   interese   za   Jugoslavijom   imaju   svi..."   ("Ako   ne   umemo   dobro   da   radimo,   bar   ćemo   znati   dobro   da   se   tučemo",   Vreme,   12.   april   1991).   Miloševićeve  proverene  "informacije"  o  tajnoj  zaveri  protiv  teritorijalnog  integriteta  Srbije   trebalo   je   da   odvrate   pažnju   od   unutrašnjih   problema   Srbije   u   trenutku   kada   su   demonstracije   u   Beogradu   dostigle   svoj   vrhunac.   Milošević   se   ponašao   kao   da   svojim   sagovornicima   otkriva   neke   pouzdane,   ali   tajne   i   poverljive   detalje   o   planu   da   se   uništi   Srbija.   Tajanstvenost   koja   okružuje   neku   podlu   zaveru   ključni   je   element   svake   zavereničke   priče.   Teoretičari   zavere   se   uvek   pozivaju   na   obaveštenja,   dobijana   iz   "provaljenih"   dokumenata,  sa  tajnih  sastanaka,  iz  ispovesti  otpadnika  itd.  koja  im  omogućuju  da  dođu  do   "skrivenih  saznanja"  koja  treba  otkriti  javnosti.  Pozivanje  na  tajni  dokument  koji  dokazuje   postojanje  antisrpske  urote,  kojim  Milošević  svoje  sagovornike  uvlači  u  tajnovitost,  smešta   ovaj  prikaz  srpskih  nevolja  duboko  u  prostor  zavereničkih  objašnjenja.   I   pored   implicitnih   aluzija   na   tajne   mehanizme   svetskih   struktura   moći,   okvir   objašnjenja   koji   su   širili   bivši   srpski   predsednik   i   njegov   režim   nije   posedovao   jedan   od   kritičnih   elemenata   zavereničke   ideološke   tradicije.   Nijedan   od   navedenih   primera   ne   navodi   jasno   identitet  te  "skrivene  ruke".  U  prvom  citatu  Milošević  se  ne  bavi  time  ko  to  zapravo  sprovodi   "smišljenu   politiku"   uništavanja   Srbije.   U   trećem   navodu   on   samo   kaže   "računaju",   "procenjuju"   i   "govore   u   međusobnim   komunikacijama",   da   se   "na   tome   radi",   ali   ne   kaže   tačno  ko  su  ti  "oni".  Milošević  pominje  "interese  moćnih,  računice  pohlepnih",  ali  ne  kaže  na   koga   se   to   odnosi.   "Revanšizam   poraženih   u   nekim   bivšim   ratovima"   koji   se   pominje   u   drugom   citatu   verovatno   se   odnosi   na   Nemačku.   Miloševićev   govor   održan   je   u   vreme   široko   proširenog   animoziteta   prema   Nemačkoj,   izazvanog   njenim   ranim   priznavanjem   otcepljenih   republika   Slovenije   i   Hrvatske.   Pa   ipak,   osvetoljubivost   Nemaca   dodaje   se   "interesima"  i  "računicama"  moćnih  i  pohlepnih,  ali  se  ne  zna  ko  su  tačno  oni.   Isto   tako,   u   jednom   navodu   pominju   se   "apetiti   restauracije   Austro-­‐Ugarske   monarhije".   Međutim,   Milošević   ne   misli   na   aktuelne   teritorijalne   pretenzije   Austrije   ili   Mađarske.   Aluzija  na  novu  "Austro-­‐Ugarsku  monarhiju"  iznosi  se  u  simboličkom  smislu  kao  oznaka  za   svaku  stranu  kolonijalnu  vlast  u  jugoistočnoj  Evropi.         http://www.danas.co.yu/20060520/feljton1.html      

Izmišljanje  nevidljive  ruke  u  svetskoj  politici  

  Slična   simbolična   oznaka   vidi   se   i   u   članku   "Rekonstrukcija   Habzburške   monarhije",   objavljenom  u  časopisu  Vojska  avgusta  1999.  godine  i  u  njemu  se,  bez  obzira  na  upadljivo   prisustvo   u   naslovu,   Austro-­‐Ugarska   imperija   pominje   samo   jednom,   na   samom   kraju:   "Budući   da   nemački   administratori   već   sada   nadziru   BIH,   može   se   reći   da   se   granice   ujedinjene   Evrope   već   sada   poklapaju   sa   nekadašnjom   Habzburškom   monarhijom,   s   težnjom   (i   mandatom   međunarodnih   foruma!)   daljeg   širenja   ka   jugu."   (B.   Stojković,   "Rekonstrukcija  Habsburške  monarhije",  Vojska,  26.  avgust  1999).   Pored   ovog   uzgrednog   pominjanja   ranijih   okupatora   na   Balkanu,   tekst   u   Vojsci   bavio   se   prevashodno  intervencijom  međunarodne  zajednice  u  regionu.  "Habzburška  monarhija"  se   stoga   nije   navodila   kao   neka   određena   antisrpska   politička   sila,   već   kao   simbol   strane   okupacije  i  antiteza  srpske  nacionalne  slobode.   Odsustvo  jasnog  upućivanja  na  grupu  ili  organizaciju  umešanu  u  komplot  protiv  Srbije  čini   Miloševićevu   teoriju   zavere   "zaverom   bez   zaverenika".   Iznošenjem   teorije   zavere   bez   prepoznatljivog   zaverenika   napušta   se   zaverenički   stil   objašnjavanja.   Pominjanje   određenih   grupa,   organizacija   ili   pokreta   koji   navodno   upravljaju   istorijskim   i   društvenim   događajima,   jedna   je   od   presudnih   osobina   teorija   zavere.   Teorija   zavere   ne   samo   da   dovodi   sve   događaje   u   vezu   sa   namernim   odlukama   određenih   pojedinaca   ili   organizacija,   već   uvek   pripisuje   uzroke   društvenih   događaja   istoj   i   prepoznatljivoj   zavereničkoj   grupi.   U   svakodnevnom   govoru,   zavereničke   konstrukcije   stvarnosti   obično   se   označavaju   ukazivanjem   na   identitet   "skrivene   ruke".   Ljudi   govore   o   "jevrejskoj   zaveri",   "masonskoj   zaveri",  "zaveri  Vatikana  i  Kominterne".  Time  što  se  ne  navode  imena  pojedinaca  i  grupa  iza   zavere,   Miloševićeva   vrsta   objašnjenja   se   pokušava   predstaviti   kao   razumna   i   uverljiva   alternativa   u   odnosu   na   prostodušnije   i   naivnije   tipove   zavereničkih   objašnjenja   koji   se   opsesivno   usredsređuju   na   mahinacije   određenih   tela.   U   okviru   trodelne   klasifikacije   zavereničkog   diskursa   ova   vrsta   objašnjenja   spada   u   kategoriju   protozavereničkih   teorija.   Dok  se  obilato  koristi  pojmom  "skrivene  ruke"  u  svetskoj  politici,  ovo  objašnjenje  izbegava   problematičnije   aspekte   zavereničke   tradicije,   kao   što   je   monomanski   atributivni   stil,   i   ne   povezuje  tekuću  antisrpsku  zaveru  sa  zaverama  u  prošlosti.   U   ovoj   glavi   razmotrićemo   podrobnije   specifična   obeležja   protozavereničkog   objašnjenja,   onako   kako   su   se   odražavala   u   ozbiljnim   medijima   i   u   političkom   diskursu   u   Srbiji   za   vreme   bombardovanja   NATO.   Cilj   nam   je   da   osvetlimo   neke   osnovne   sličnosti   i   razlike   između   protozavereničke  teorije  i  drugih  providnijih  oblika  zavereničkog  diskursa.  Pokazaće  se  da   je   uočavanje   ovih   sličnosti   i   razlika   od   ključnog   značaja   za   razumevanje   toga   kako   je   popularnost   protozavereničkih   teorija   za   vreme   bombardovanja   utrla   put   pojavi   mističnih   i   antisemitskih  zavereničkih  tema  u  ozbiljnoj  štampi.   Proučavanje   protozavereničkog   diskursa   usredsrediće   se   na   pojam   masovne   manipulacije.   I   pored   nepostojanja   jasno   definisanog   zaverenika,   protozaverenička   teorija   počiva   na   pretpostavci  o  tajnovitosti  svetske  politike,  koja  je  za  teoriju  zavere  isto  toliko  važna  kao  i   postojanje   zaverenika.   Pidžen   definiše   zaveru   kao   "tajni   plan   neke   grupe   da   utiče   na   događaje   delimično   skrivenim   akcijama".   Konova   definicija   teorije   o   jevrejskoj   zaveri   uključuje   i   pretpostavku   da   je   navodna   "jevrejska   vlada"   tajna.   Drugi   pisci   posredno   se   pozivaju   na   pojam   tajanstvenosti   time   što,   na   primer,   opisuju   delatnost   teoretičara   zavere   kao  "otkriće"  ili  ih  upoređuju  s  "tragačima  za  blagom"  čiji  je  posao  otkrivanje  nečega  što  je   (namerno)  sakriveno.  U  mnogo  kom  pogledu  tajnovitost  je  raison  d’etre  teoretičara  zavere.   Ona  je  u  osnovi  ideje  da  u  društvenoj  i  političkoj  stvarnosti  postoji  mnogo  štošta  što  se  ne   vidi  golim  okom  i  zato  mora  da  se  objasni  i  otkrije.   Naglasak   na   tajnovitosti   u   zavereničkim   objašnjenjima   znači   da   svako   otkriće   u   vezi   s   delatnošću  "skrivene  ruke"  mora  da  objasni  zašto  su  senzacionalna  obaveštenja  koja  otkriva  

dotle   bila   držana   u   tajnosti.   Teoretičar   mora   da   objasni   kako   to   da   su   narodne   mase,   kojima   se  on  ili  ona  prećutno  obraća,  neki  dotle  držali  u  mraku  i  da  tako  nisu  znale  za  podlu  zaveru.   Znatno   vreme   i   prostor   se   u   svakoj   zavereničkoj   priči,   uključujući   tu   i   protozavereničku   teoriju,  troši  na  ukazivanje  na  razne  načine  kojima  se  postiže  manipulisanje  masama.   Pojam  manipulacije  masama  u  protozavereničkim  objašnjenjima  uglavnom  se  ograničava  na   verovatnije   metode   i   tehnike,   u   prvom   redu   manipulisanje   putem   medija.   Usredsređivanje   na   medije   čini   protozavereničku   teoriju   uverljivom   jer   se   tvrdnje   o   zaveri   smeštaju   u   širu   diskusiju   o   ulozi   medija   prilikom   stvaranja   javnog   mnjenja.   Međutim,   kao   što   ćemo   videti,   u   objašnjavanju   manipulisanja   medijima   kriju   se   sličnosti   i   razlike   između   ovog   i   drugih   tipova  teorije  zavere.   Oružane   sukobe   oko   Kosova   u   proleće   1999.   godine   pratio   je   isto   tako   intenzivan   propagandni   rat.   Svakoga   dana   su   funkcioneri   NATO   iznosili   svoju   verziju   na   redovnim   konferencijama  za  štampu  u  Briselu,  Londonu  i  Vašingtonu.  Srbijanski  režim  pokušavao  je   da  se  suprotstavi  pričama  o  "preciznim  udarcima",  "kolateralnoj  šteti",  "legitimnim  vojnim   ciljevima"   i   "humanitarnoj   intervenciji"   prikazivanjem   civilnih   žrtava   i   razorenih   bolnica   i   škola.   Propagandni   rat   dostigao   je   vrhunac   početkom   aprila   1999.   godine,   kada   je   jedan   zvaničnik   NATO   najavio   da   će   sedište   državne   televizije   (RTS)   -­‐   glasnogovornika   Miloševićevog   režima   -­‐   biti   stavljeno   na   listu   "legitimnih   vojnih   ciljeva".   Pretnja   bombardovanjem   RTS   izvršena   je   24.   aprila   1999.   godine,   kada   je   glavna   zgrada   RTS   u   centru   Beograda   pogođena   jednim   projektilom   iz   vazduha,   koji   je   usmrtio   šesnaest   lica,   uglavnom  tehničkog  i  pomoćnog  osoblja  RTS.           http://www.danas.co.yu/20060522/feljton1.html                                                      

Metafore  iz  pojmovnika  lutkarskog  pozorišta    

 

    I  oružani  i  propagandni  rat:     Žrtvama  su  za  vreme  bombardovanja  manipulisale  obe  strane   U  vreme  kada  je  napadnuta  zgrada  RTS,  o  propagandnom  aspektu  rata  protiv  NATO  često  se   govorilo   na   medijima   u   Srbiji,   naročito   onima   pod   kontrolom   režima.   Propagandni   rat   se   mahom  opisivao  kao  masovna  manipulacija  koja  je  imala  za  cilj  da  se  prikriju  neki  mračni   motivi  iza  vojne  intervencije  u  Jugoslaviji.   Posle   prvih   znakova   da   RTS   može   da   bude   meta,   jedan   od   glavnih   informativnih   urednika   RTS,   Tatjana   Lenard,   pročitala   je   uživo   u   okviru   udarnog   Drugog   dnevnika   otvoreno   prkosno   pismo   generalu   NATO   Vesliju   Klarku.   Ovo   je   pismo   kasnije   od   reči   do   reči   preštampano  u  Politici.  U  poruci  generalu  jugoslovenski  mediji,  opisani  kao  odani  "istini"  i   "profesionalizmu",  sučeljeni  su  s  manipulativnim  zapadnim  medijima.       "Mi   znamo   i   prenosimo   da   je   hiljade   Albanaca   sa   Kosova   i   Metohije   krenulo   u   izbeglištvo   u   strahu   od   vaših   nato   bombi,   kao   i   da   sa   stotinama   njih   manipuliše   Si-­En-­En   i   Kristijan   Amanpur   u   velikoj   režiranoj   predstavi   o   humanitarnoj   katastrofi   koju   plaća   Soroš   i   koja   treba   da  opravda  svaki  Nato  zločin  nad  našim  civilima."      

 

(Tatjana  Lenard,  "Neka  Klark  puca  mi  ga  čekamo",  Politika,  9.  april  1999).     Slične  tvrdnje  iznose  se  u  Politikinom  uvodniku,  objavljenom  narednog  dana:       "Gebelsovi   sledbenici   sa   zapada   prevazišli   su   svog   uzora.   Moćna   medijska   mašinerija   predvođena   turbo   manipulatorima   Si-­En-­Ena,   Skaj   Njuza   i   Bi-­Bi-­Sija   i   ostalih   šminkera   činjenica   uzalud   se   borila   za   naše   duše   sredstvima   i   metodama   kakvi   su,   verovatno,   nezabeleženi  u  istoriji  propagandnog  delovanja."       (Radivoje  Petrović,  "Vrhunac  medijske  NATO  agonije",  Politika,  10.  april  1999).     Neki  članci  o  zapadnim  medijima,  objavljeni  u  Politici  tokom  bombardovanja,  posebno  su  se   bavili  načinom  na  koji  deluju  strani  manipulatori  medijima.  U  tekstu  "Kad  ideja  ponestane   tu  su  opet  masovne  grobnice"  (Politika,  22.  april  1999)  novinar  A.  Apostolovski  piše:  "Smrt  i   laž  se  kao  otrovni  oblak  šire  vazdušnim  prostorom  sveta"  i  skreće  pažnju  čitaocima  na  još   jedan  "zagađeni  overdouz"  za  milione  gledalaca  zapadnih  televizija  širom  sveta.  Cilj  članka   Apostolovskog   bio   je   da   objasni   kako   se   "stanje   hipnoze"   održava   među   stanovništvom   zapadnih   zemalja.   On   otkriva   da   su   bombardovanje   sarajevske   pijace   Markale,   snimci   iz   srpskih   koncentracionih   logora   u   Bosni   i,   u   najnovije   vreme,   izveštaji   o   masakrima   na   Kosovu   svi   bili   režirani.   U   stvari:   "celokupni   mehanizam   međunarodnih   odnosa   vezan   za   događaje   u   bivšoj   Jugoslaviji,   bio   je   uspostavljen   na   običnom   blefu   i   jeftinoj   montaži,   dostojnoj  ’smešnog  videa’  "  (Isto).   U   sva   tri   gornja   opisa   zapadnih   medija   koji   su   se   pojavili   u   Politici,   pojam   masovne   manipulacije   gradi   se   upotrebom   metafora   pozajmljenih   iz   sveta   pozorišta,   televizije   i   filma.   Pozivanje   na   "jeftinu   montažu",   "šminkere   činjenica",   "veliku   režiranu   predstavu",   i   "smešni   video"   ukazuje   na   to.   Metafore   uzete   iz   pojmovnika   marionetskih   predstava   i   lutkarskog   pozorišta  zajedničko  su  mesto  teorije  zavere.  Za  teoretičare  zavere  karakterističan  je  govor   o   "dobro   orkestriranom",   "tajnim   dirigentima"   i   "povlačenju   konaca".   Primetili   smo   već   u   trećoj   glavi   da   je   Dimitrije   Ljotić   o   Jevrejima   govorio   kao   o   "Velikom   reditelju".   Sve   ove   metafore  treba  da  pokažu  da  događaji  i  postupci  nisu  spontani.  U  slučaju  Politike,  filmske  i   pozorišne  metafore  podvlače  tvrdnju  da  je  materijal  koji  se  prikazuje  u  zapadnim  medijima   svesna  konstrukcija,  a  ne  istina.   Drugi  niz  metafora  koje  se  koriste  u  navedenim  primerima  pripada  mehanističkim  slikama.   CNN,   SKY   i   BBC   definišu   se   kao   "turbo-­‐manipulatori"   koji   doprinose   uvođenju   sistema   međunarodnih  odnosa,  koji  se  označava  kao  "mehanizam".  Isto  tako,  informativne  agencije   zemalja   članica   NATO   označavaju   se   kao   propagandna   "mašinerija".   Korišćenje   mehanicističkih   metafora   da   bi   se   označile   neprijateljske   ustanove   postalo   je   neizbežan   deo   moderne   ratne   retorike.   Svrha   prikazivanja   neprijatelja   kao   "mašine"   je   višestruka.   Pre   svega,  neprijatelj  -­‐  ovog  puta  suparnik  u  propagandnom  ratu  -­‐  dehumanizuje  se  i  prikazuje   kao  deo  vojne  infrastrukture.  Ovakvo  prikazivanje  ne  služi  samo  za  to  da  podrije  uverljivost   neprijateljskih  medija  kao  izvora  informacija.  Ono,  takođe,  legitimiše  izvesne  postupke,  kao   što   je   gađanje   televizijskih   stanica   (u   slučaju   NATO)   ili   proterivanje   stranih   novinara   zbog   navodne   umešanosti   u   subverzivnu   delatnost   (u   slučaju   jugoslovenskih   vlasti).   Nijedna   od   ovih   akcija   ne   bi   bila   umesna   kad   bi   se   novinarski   rad   shvatio   kao   posao   koji   ljudi   obavljaju   bez   obzira   na   depersonalizovani   vojni   sukob.   Pored   toga,   mehanicističko   prikazivanje   neprijatelja   unosi   u   dihotomiju   "mi"   protiv   "njih",   koja   postoji   u   svakom   ratnom   narativu,   razlikovanje   između   čoveka   i   mašine,   koje   je   srodno   ovoj   dihotomiji.   Putem   ove   metafore   "naša"   ljudskost   suprotstavlja   se   "njima"   kao   nemoralnoj,   neosetljivoj   i   bezdušnoj   tvorevini.   Tako   je   za   vreme   bombardovanja   Jugoslavije   od   strane   NATO,   "fabrika   laži"   koju   predstavljaju   zapadni   mediji,   često   suprotstavljana   srpskim   medijima,   koji   su   bili   "glas  

istine"  i  odisali  su  "duhom  slobode".  Dan  posle  napada  na  zgradu  televizije  antropomorfna   predstava   srpskih   medija,   viđena   na   stranama   Politike,   sadržala   je   dvostruku   biološku   metaforu.   U   Politici   je   pisalo   da   je   "ovaj   varvarski   čin   pogodio...u   srce   naš   glas   o   istini"   ("Atentatom   na   predsednika   Miloševića   i   na   poslenike   javnih   reči,   zlikovci   žele   da   slome   slobodarski  duh  našeg  naroda",  Politika,  24.  april  1999).  Dva  dana  pre  toga  jedan  od  naslova   ukazivao   je   na   to   da   su   srpska   sredstva   javnog   informisanja   žrtve   "genocida"   ("Sprečiti   genocid  nad  jugoslovenskim  sredstvima  za  informisanje",  Politika,  22.  april  1999).       http://www.danas.co.yu/20060523/feljton1.html        

  Tvrdnja  da  mediji  hipnotišu  građane    

Upotreba   mehaničke   metafore   u   protozavereničkom   diskursu   pojačava   utisak   o   manipulaciji.  Medijsku  "mašineriju"  mora  neko  i  da  poseduje  i  da  koristi:  mediji  su  obično   oruđe   u   rukama   drugih.   "Laži"   koje   mediji   proizvode   zato   se   upadljivo   opisuju   kao   "zagađeni   overdouz"   i   "otrovni   oblak".   Neprijateljska   "mašinerija"   shvata   se   kao   izvor   zagađenja   (zaraze,   trovanja),   kao   nešto   što   svesno   prlja   stvar   koja   je   čista   i   prirodna:   "istinu".   Ova   šira   ekološka   metafora   preklapa   se   s   psihološko-­‐medicinskom.   Aluzija   na   zagađenu   preteranu   dozu   uvodi   slike   o   zavisnosti   od   droga.   Slično   tome,   govori   se   o   "stanju   hipnoze",   koja   se   putem   medija   održava   u   stanovništvu   zapadnih   zemalja.   I   zavisnost   od   droge   i   hipnoza   ukazuju   na   svesno   i   namerno   promenjeno   stanje   svesti.   I   jedno   i   drugo   predstavljaju  pogodan  metaforični  prikaz  masovne  manipulacije.  Preterana  doza  i  hipnoza   uzete   zajedno   ukazuju   na   posebno   stanje   svesti   (potčinjenosti   i   pasivnosti)   i   na   činjenicu   da   ono   ne   može   nastati   spontano,   već   kao   posledica   (svesne)   intervencije:   neko   mora   da   hipnotiše  ili  ubrizga  preteranu  dozu.   Pozivanje   na   psiho-­‐medicinsku   intervenciju   u   navedenim   Politikinim   tekstovima   čisto   je   metaforično.   Ne   tvrdi   se   da   je   neko   stvarno   ubrizgao   preteranu   dozu   ili   da   televizijske   emisije   stvarno   imaju   hipnotičke   efekte.   Na   tom   se   mestu   ova   vrsta   objašnjenja   bitno   razlikuje  od  klasičnog  zavereničkog  diksursa.  U  klasičnoj  literaturi  o  zaverama  autori  često   doslovno   misle   na   psiho-­‐medicinske   metode   masovnog   manipulisanja.   Na   primer,   u   intervjuu  objavljenom  u  Dugi  maja  1999,  dr  Todor  Jovanović  (predstavljen  kao  čovek  koji  je   "doktorirao   imunologiju"   i   kao   "tvorac   više   patenata   u   oblasti   medicine"   ali   i   kao   neko   ko   "godinama   upozorava   na   američko   zlo"   i   na   "vladare   iz   senke")   podrobno   je   prikazao   farmakološku  komponentu  svetske  zavere:       "Stalnim   delovanjem   tableta   namenjenim   određenoj   kategoriji   ljudi,   a   tu   valja   ubrojiti   i   vakcine,   razne   druge   lekove   i   slično,   može   se   direktno   delovati   na   ljudski   mozak   koji   je   u   proseku   težak   do   hiljadu   četiri   stotine   grama.   Njegova   težina   se   može   smanjiti   na   petsto   grama   i   možete   shvatiti   kakve   promene   se   događaju   u   njemu.   Posmatrajte   prosečnog   Amerikanca.  Svako  može  da  primeti  otupelost  na  licu,  koja  je  u  dobroj  meri  proizvod  delovanja   farmaceutske   industrije.   Takav   čovek   prihvata   sve   što   mu   se   kaže.   Koliko   puta   ste   bili   iznenađeni   odgovorima   prosečnog   Amerikanca   kojeg   intervjuišu   na   ulici.   Iznenađeni   i   izgledom  i  odgovorom.  Totalna  zatupljenost"       (Vanja  Bulić,  "Fašizam  se  prenosi  i  špricom",  Duga,  maj  1999).     U  Jovanovićevim  otkrićima  nema  traga  od  metaforičnog  značenja.  On  tvrdi  da  se  stanovnici  

Amerike   održavaju   u   stanju   potčinjenosti   doslovno   time   što   im   se   stalno   daju   specijalizovane   droge   koje   smanjuju   intelektualnu   sposobnost.   Slična   tvrdnja   izneta   je   i   u   članku  "Agresija  profita  nad  dušom",  objavljenom  u  jednom  ranijem  broju  Duge.  Ovaj  tekst   novinara  Miša  Vujovića  usredsredio  se  na  satanske  vidove  međunarodne  zavere.  U  njemu  se   tvrdi  da  je  međunarodna  trgovina  drogom  sredstvo  masovne  manipulacije:       "Oliver  Stoun  se  javno  usprotivio  zbog  ubijanja  crnaca  razornim  sintetičkim  drogama.  Ima  li   država   na   svetu   gde   je   toliko   dubok   jaz   između   bogatih   i   siromašnih?   Sa   zavisnicima   se   najlakše  manipuliše"       ("Agresija  profita  nad  dušom",  Duga,  april  1999).   Vujović  ide  i  dalje:  "Koliko  je  droga  razarajuće  oružje  najilustrativnije  govori  podatak  da  je  u   velikoj  Rusiji  za  poslednjih  deset  godina  stradalo  više  ljudi  od  droge  nego  bilo  gde  u  svetu.   Jugoslavija   je   već   odavno   postala   raskrsnica   narko-­‐puteva,   tako   da   je   osim   geopolitičkog   aspekta,   kontrola   nad   njom   od   strateškog   značaja"   (isto).   Porast   broja   uživalaca   droge   u   "velikoj   Rusiji"   tumači   se   kao   svesno   sredstvo   da   bi   se   sprečilo   "buđenje   pravoslavlja,   vraćanje   tradiciji   i   korenima".   Ova   vrsta   objašnjenja,   koja   se   poziva   na   satansku   zaveru   za   uništenje  Rusije  i  ostatka  pravoslavnog  sveta,  tipična  je  za  klasičnu  teoriju  zavere.   Pozivanje   na   doslovno   korišćenje   droge   u   klasičnoj   teoriji   zavere   izraz   je   zajedničkog   pseudonaučnog   obeležja   ove   vrste   objašnjenja.   Ovde   je   dovoljno   napomenuti   da   razlika   između   metaforične   i   doslovne   aluzije   na   psiho-­‐farmakološke   aspekte   ilustruje   važnu   distinkciju   protozavereničke   teorije   u   odnosu   na   klasičnu   zavereničku   tradiciju.   Jedan   od   načina   kako   protozaverenički   diskurs   proizvodi   razumniju   i   prihvatljiviju   verziju   svetske   zavere  leži  u  tome  što  pazi  na  razliku  između  metafore  i  stvarnosti.  Protozaverenička  teorija   slobodna   je   od   spornih   pseudonaučnih   aspekata   klasičnih   zavereničkih   objašnjenja   dok   u   isto   vreme,   koristeći   pogodne   metafore,   ne   dira   u   osnovnu   ideju   o   namerno   izazvanoj   manipulaciji,  na  kojoj  počiva  navodna  zavera.   Kao  i  u  ranije  navedenim  Miloševićevim  govorima,  u  pozivanju  na  masovnu  manipulaciju  u   ozbiljnoj   srbijanskoj   štampi   tokom   bombardovanja   često   izostaje   direktno   ukazivanje   na   organizaciju   ili   telo   koji   stoje   iza   manipulacije.  Iz   citata   iz   članka   "Kad   ideja   ponestane   tu   su   opet  masovne  grobnice"  manipulacija  masama  sročena  je  u  pasivu  tako  da  se  ne  vidi  ko  su   "bleferi"   i   oni   koji   stoje   iza   "jeftine   montaže".   Iz   slike   o   lažima   zapadnih   medija   kao   "otrovnom   oblaku"   koji   se   "širi   vazdušnim   prostorom   sveta",   ne   vidi   se   ko   je   proizvođač   tog   "oblaka".   Sam   naslov   teksta   "Kad   ideja   ponestane   tu   su   opet   masovne   grobnice"   ne   sadrži   podatak  o  tome  ko  je  taj  kome  je  ponestalo  ideja.  Rečenična  konstrukcija  tvrdnje  ima  važne   posledice  na  to  kako  će  publika  tumačiti  njen  sadržaj.  Pasivni  oblik  rečenice,  u  kome  nema   ukazivanja  na  to  ko  je  subjekt  delovanja,  može  da  za  posledicu  ima  poništenje  postojanja  ili   značaja  specifičnih  vršilaca  radnje.  Međutim,  pasivi  bez  subjekta  takođe  se  koriste  da  bi  se   dočarala   dvosmislenost   u   vezi   s   njihovim   identitetom.   Prikrivajući   vršioce   radnje   pasivna   konstrukcija   rečenice   doprinosi   pojačanju   njihove   tajnovitosti   i   omogućava   da   se   nastavi   neizvesnost   u   odnosu   na   njihov   identitet.   Redovnu   upotrebu   pasiva   u   protozavereničkom   diskursu   treba   stoga   posmatrati   kao   strategiju   kojom   se   kontroliše   utisak   o   razumnosti   ovakvog   objašnjenja.   Pomoću   pasiva   može   da   se   izbegne   navođenje   svemoćnog   tela   koje   stoji  iza  tajnih  akcija,  i  time  se  protozavereničkoj  teoriji  omogućava  da  izbegne  optužbe  za   uprošćavanja  koja  se  često  upućuju  tradicionalnim  zavereničkim  objašnjenjima.       http://www.danas.co.yu/20060524/feljton1.html            

Objašnjavanje  dvosmislenim  izrazima  i  šiframa     Upotreba   eufemizama   predstavlja   srodnu   strategiju   koja   se   u   protozavereničkoj   teoriji   koristi   radi   kontrole   nad   dvosmislenošću   u   pogledu   identiteta   zaverenika.   Kada   konstrukcija   rečenice   iziskuje   da   se   imenuje   subjekt,   zaverenici   počinju   da   se   nazivaju   "direktorijumom   zla",   "režiserima   užasa",   "producentima   rata",   itd.   Mnogi   od   ovih   izraza   odražavaju  već  pomenuto  korišćenje  pozorišnih  analogija  u  zavereničkom  diskursu  i  stoga   mogu  da  se  protumače  kao  razrada  ukazivanja  na  "jeftinu  montažu",  "šminkanje  činjenica"   ili  na  ponavljanje  "bosanskog  scenarija".  Sklonost  ka  nejasnim  pojmovima  i  šiframa  kada  se   govori   o   zaverenicima   nije   nova   pojava   u   širem   kontekstu   zavereničkog   diskursa.   Šezdesetih  godina  propagandisti  Društva  Džona  Berča  često  su  propuštali  da  jasno  označe   "neprijatelja".   Umesto   toga   voleli   su   da   koriste   opšte   i   dvosmislene   termine,   kao   što   je   "komunizam".  Isto  tako,  u  publikacijama  Nacionalnog  fronta  u  Velikoj  Britaniji  postojala  je   težnja   da   se   koriste   šire   kategorije,   kao   što   su   "kapitalizam",   "američki   bankari"   itd.   Neodređenost  ovih  termina  omogućuje  da  kategorija  zaverenika  ostane  rastegljiva  tako  da   teoretičari   zavere   mogu   njene   granice   da   smeštaju   na   različita   mesta,   u   zavisnosti   od   konteksta  i  potrebe.   U  kontekstu  srbijanskog  protozavereničkog  diskursa,  jedina  stvar  u  vezi  sa  zaverenicima  o   kojoj   nije   bilo   spora   ili   sumnje   jeste   da   su   se   oni   nalazili   na   "Zapadu".   Ovo   samo   po   sebi   nije   mnogo  čudno  ili  sporno  imajući  u  vidu  da  se  NATO,  neprijatelj  Srbije  u  tekućem  ratu,  često   naziva   "zapadnim   vojnim   savezom".   U   tom   smislu,   aluzija   na   "Zapad"   kao   na   izvor   zavere   mogla   bi   se   tumačiti   kao   geopolitički   izraz   i   kao   ostatak   hladnoratovske   retorike.   U   isto   vreme,   kategorija   "Zapada"   kao   izvora   zavere   ima   dublje   korene   u   (srpskoj)   zavereničkoj   kulturi.  Mada  su  napomene  o  Zapadu  u  ozbiljnoj  srbijanskoj  štampi  i  elektronskim  medijima   uglavnom   bile   lišene   konotacija   iz   anti-­‐zapadne   retorike   likova   kao   što   je   bio   Nikolaj   Velimirović   u   tridesetim   godinama   ili   kakav   je   Ratibor   Đurđević   danas,   izbor   izraza   predstavlja   potencijalno   značajnu   pojmovnu   vezu   između   protozavereničke   teorije   i   klasične  zavereničke  tradicije.   U   ranije   citiranim   tekstovima   iz   Politike,   BBC,   CNN   i   SKY   označavaju   se   kao   glavni   "turbo-­‐ manipulatori"  javnog  mnjenja.  Oni,  kao  i  druga  medijska  preduzeća  na  Zapadu,  opisivali  su   se   u   srbijanskoj   režimskoj   štampi   kao   glavni   agenti   zavere,   čiji   je   osnovni   zadatak   bio   da   skrivaju   istinu   od   publike   (na   Zapadu)   i   prikriju   prave   pobude   intervencije   na   Balkanu:   "Drugi   uslov   za   američku   intervenciju   je   da   se   američka   javnost   ubedi   da   se   tim   napadom   neki   narod   spasava   od   stradanja.   Zadatak   da   se   isfabrikuju   srceparajući   snimci   i   tekstovi   obavljaju   uvek   mediji,   ti   velemajstori   mistifikacije   i   manipulacije,   pogotovo   uvežbani   da   iskoriste   i   najmanju   grešku   buduće   žrtve."   ("Cinični   moral   agresora",   Politika,   17.   april   1999)."  Srpski  ministar  informisanja  Aleksandar  Vučić  ilustrovao  je  ubrzanje  propagandne   kampanje   nalogom   koji   su   dobili   novinari   Si-­‐En-­‐Ena,   koji   izveštavaju   iz   Jugoslavije,   da   ne   izveštavaju  uopšte  o  vojnim  uspesima  Srba,  već  da  govore  o  demoralisanju  srpskih  snaga,  da   naprave   listu   intelektualaca   i   političara   koji   će   napadati   vlast   u   Srbiji   i   podržavati   Nato   agresiju   i   da   se   hitno   pronađu   vojni   objekti   u   blizini   bolnice   ‘Dragiša   Mišović’   kako   bi   se   opravdalo   njeno   bombardovanje."   ("Rakete   ne   mogu   ućutkati   srpske   medije",   Politika,   31.   maj  1999).   U   ova   dva   citata   tvrdi   se   da   je   novinarski   rad   proizvod   "uvežbavanja"   i   "naloga",   podrazumevajući   da   su   mediji   "ruka",   a   ne   mozak   zavere.   Ova   vrlo   tipična   slika   o   novinarima   kao   oruđu   u   rukama   zaverenika   dalje   se   razvija   u   članku   "Rečnik   novinarskih   laži",   objavljenom   u   Politici   krajem   maja   1999.   Pozivajući   se   na   članak   objavljen   u   crnogorskom   dnevniku   Dan,   Politika   otkriva   čitaocima   da   postoje   "instrukcije   novinarima  

koji   su   u   službi   propagande   agresora   kako   da   izveštavaju   iz   naše   zemlje"   (D.   Bećirević   "Rečnik   novinarskih   laži",   Politika,   31.   maj   1999).   "Instrukcije",   koje   navodno   daje   glavna   komanda   NATO   u   Briselu,   uključuju   uputstva   u   pogledu   izbora   osoba   koje   treba   intervjuisati,   načina   postavljanja   pitanja   i   rečnika   koji   treba   koristiti   kada   se   pominju   srpski   vojnici,   albanske   izbeglice   ili   žrtve   među   civilima.   Vredi   ukazati   na   navodni   razlog   za   davanje  ovakvih  instrukcija  zapadnim  novinarima.  U  tekstu  se  kaže  da  je  ovaj  potez  vrhovne   komande   NATO   odgovor   na   činjenicu   da   "je   propaganda   zatajila,   da   su   pojedini   mediji   u   zemljama  NATO  izmakli  kontroli".  U  ovoj  tvrdnji  se  podrazumeva  da  su  zapadni  mediji  bili   pod   nečijom   kontrolom   i   da   su   to   u   velikoj   meri   i   dalje.   "Netačno"   izveštavanje   stranih   novinara   ne   pripisuje   se   profesionalnoj   slabosti   ili   novinarskoj   nesposobnosti,   već   postojanju   svesne   strategije   koju   su   zamislili   oni   koji   koriste   medije   da   bi   sakrili   prave   pobude  iza  agresije  NATO  protiv  Jugoslavije.   Nijedan   od   pomenutih   članaka   nije   se   upuštao   u   pojedinosti   kada   je   trebalo   reći   ko   to   kontroliše   medije   i   mehanizme   preko   kojih   se   strani   novinari   drže   pod   nadzorom.   Čitalac   još  jednom  ostaje  bez  znanja  o  identitetu  osnovnih  izvora  manipulacije.   U  teoriji  zavere  svetskih  elita  nema,  međutim  nikakve  sumnje  ko  je  taj  ko  kontroliše  medije.   Bilderberška  grupa  i  s  njom  povezane  organizacije,  kao  što  su  Trilateralna  komisija  i  Savet   za   spoljne   poslove,   najčešće   se   predstavljaju   kao   forum   koji   povezuje   političke,   medijske   i   industrijske   elite.   Na   primer,   Smilja   Avramov,   pisac   knjige   Trilateralna   komisija   (1998),   tvrdi  da  kontrola  nad  "komunikacionim  sistemima  predstavlja  sastavni  deo  i  bazičnu  polugu   političke   i   ekonomske   moći   Trilaterale".   Avramov   piše:   "Da   bi   se   ostvario   cilj   ‘transnacionalnih   organizacija   i   multinacionalnih   kompanija’,   neophodno   je,   po   mišljenju   stratega   Trilaterale,   pacifizirati   mase   i   dovesti   ih   u   stanje   totalne   apatije,   uz   istovremeno   uspostavljanje   najvišeg   stepena   kontrole,   koji   danas   omogućavaju   savremena   tehnologija   i   savremena  dostignuća  u  oblasti  psihologije...  Uspostavljanjem  monopola  nad  mas-­‐medijima   omogućeno  je  plansko  manipulisanje  masama,  modeliranje  mišljenja  i  formiranje  ukusa."         http://www.danas.co.yu/20060525/feljton1.html          

 

Gde  je  tajna  vlada  koja  izaziva  ratove     U   svojoj   knjizi   Smilja   Avramov   kasnije   piše   o   mreži   koja   povezuje   najveća   medijska   preduzeća   u   svetu   i   zaključuje   da   je   "tržište   komunikacija   prepušteno...glavnim   igračima   Trilaterale"   i   da   se   "transnacionalne   kompanije   u   oblasti   komunikacija,   od   1970.   pa   na   ovamo,  javljaju...  kao  pioniri  za  ‘novi  poredak’,  za  tzv.  ‘globalnu  kulturu’".   Na   sličan   način   su   učesnici   tribine   Udruženja   književnika   Srbije,   održane   krajem   aprila   1999.   na   temu   "Medijske   manipulacije   i   ratni   zločini",   zaključili   da   su   zapadni   mediji   "produžena   ruka   multinacionalnih   kompanija"   koje   žele   da   se   domognu   bogatih   prirodnih   bogatstava  koje  poseduje  Srbija  ("Produžena  ruka  kapitala",  Politika,  28.  april  1999).  Jedan   od   učesnika   ove   manifestacije,   Miodrag   Ilić,   podsetio   je   posetioce   tribine   na   to   ko   manipuliše   zapadnim   medijima:   "Takozvana   Bilderberg   grupa,   osnovana   pre   pet   decenija,   koja  kao  tajna  svetska  vlada  godinama  izaziva  ratove  i  sukobe  niskog  intenziteta  koji  su  za   njih  visoko  profitabilni".   U  antisemitskoj  teoriji  zavere  Ratibora  Đurđevića  takođe  nema  nikakve  sumnje  ko  stoji  iza   manipulisanja   u   pozadini   antisrpske   zavere.   Još   1997.   godine   u   knjizi   O   besmislu   antisemitizma   i   anti-­‐antisemitizma   Đurđević   "otkriva"   da   ključnu   ulogu   u   zaveri   igra  

marketinška  kompanija  Rader  Fin  (Rudder  Finn):  "Šef  lobističke  firme  ‘Rader  i  Fin’  koja  je,   za  zamašne  sume  dolara,  vršila  propagandu  u  korist  muslimana  i  Hrvata,  ostaće  zapamćen   po   onoj   čuvenoj   izjavi:   "Onog   trenutka   kada   smo   za   našu   stvar   pridobili   Jevreje   u   Americi   bitka  (protiv  Srba)  je  bila  dobijena".   Prema  Đurđeviću,  kao  neposredna  posledica  delatnosti  ove  kompanije  "Jevrej  Roj  Gadman   je  ‘izmislio’  konc-­‐logor  u  Omarskoj  i  zato  dobio  Pulicerovu  nagradu",  a  "Jevrej  Frenk  Cesno  u   CNN   naneo   istini   o   zbivanjima   u   Jugoslaviji   više   zla   nego   sam   rat...   da   ne   spominjemo   ‘filozofe’  tipa  Levija  u  Francuskoj  ili  skandalozno  pisanje  ‘Džerusalem  Posta’  u  Izraelu".   Slične  tvrdnje  o  jevrejskoj  umešanosti  u  masovno  manipulisanje  i  antisrpske  delatnosti  ove   marketinške  agencije  mogu  se  naći  i  na  antisemitskoj  web  stranici  www.compuserb.com.  I   tu   se   motivi   firme   Rader   Fin   "objašnjavaju"   upućivanjem   na   jevrejsko   poreklo   g.   Fina.   Opsednutost  Rader  Finom  nije  ograničena  samo  na  spise  Đurđevića  i  drugih  antisemita.  Ova   kompanija   ima   kultni   status   u   srpskoj   zavereničkoj   literaturi,   a   interesovanje   za   njenu   delatnost   obnovilo   se   tokom   bombardovanja.   Politika   je   27.   aprila   1999.   objavila   izveštaj   jugoslovenske   državne   novinske   agencije   Tanjug,   koji   se   bavio   "satanizacijom   Srbije,   srpskog   naroda,   posebno   predsednika   Jugoslavije   Slobodana   Miloševića"   ("Genocid   nad   Srbima  uz  pomoć  ogoljenih  medijskih  laži",  27.  april  1999).  Anonimni  autor  ovog  izveštaja   pripisao   je   "vodeću   ulogu   u   ocenjivanju   Srba   u   svetskim   medijima"   ‘Raderu   i   Finu’’,   marketinškoj  agenciji  koja  je  "svojevremeno,  za  prilično  velike  pare  štitila  interese  Hrvata  i   muslimana,   a   sada   kosmetskih   Albanaca".   Za   rad   ove   kompanije   u   članku   se   kaže   da   ima   "ubilački   karakter".   Delatnošću   Rader   Fina   bavi   se   i   novinar   Zoran   Petrović   -­‐   Piroćanac,   u   članku  u  Dugi:  "Po  već  viđenoj  matrici  Ruder-­‐Fina,  zapadni  ‘noseći’  mediji  prosto  pendreče   svoju  javnost  slikama  uplakane  dece,  šiptarskih  žena  koje  padaju  u  nesvest  baš  u  trenutku   snimanja,  blata  oko  dečice  i  grabljenje  hrane  koju  donose  vojnici  NATO-­‐a."  ("Spirala  smrti  za   jednokratnu  upotrebu",  Duga,  maj  1999).   Pripisivanje   neviđene   moći   jednoj   jedinoj   marketinškoj   kompaniji   spada   u   obrazac   karakterističan  za  teorije  zavere,  naročito  kada  se  Rader  Fin  predstavi  kao  da  ima  "vodeću   ulogu"   u   masovnoj   manipulaciji.   Međutim,   iako   se   smatra   da   Rader   Fin   ima   znatnu   moć   i   uticaj,   u   ozbiljnim   medijima   se   o   uticaju   i   ulozi   ove   kompanije   u   široj   zaveri   retko   podrobno   govori.   Retko   se   kaže   odakle   potiče   uticaj   Rader   Fina   ili   kako   ta   agencija   može   da   vuče   za   nos   ceo   svet   (izuzev,   naravno,   srbijanske   režimske   medije)   izveštavajući   o   tome   šta   se   "stvarno"  dešava  na  Balkanu?  U  Đurđevićevim  radovima  je  odgovor  na  ovo  pitanje  sasvim   predvidiv:  sve  se  može  objasniti  kada  se  delatnost  ‘’Radera  i  Fina’’  smesti  u  kontekst  svetske   judeo-­‐masonske   zavere.   Pretpostavljena   veza   između   antisrpske   delatnosti   Rader   Fina   i   jevrejskog  uticaja  na  zapadne  medije  i  politiku  ne  ostavlja  čitaoca  ni  u  kakvoj  nedoumici  oko   toga   ko   se   po   Đurđevićevom   ubeđenju   nalazi   iza   masovnog   manipulisanja.   Antisrpska   delatnost  globalnih  razmera  nije  mogla  da  započne  bez  umešanosti  onih  koji  su  uvek  "vukli   konce"  u  svetskim  poslovima,  dakle  bez  Jevreja.   Uprkos   važnih   razlika   između   protozavereničke   teorije   i   drugih   tipova   zavereničkih   objašnjenja,  zbog  kojih  protozaverenička  teorija  počinje  da  izgleda  razumnija  i  prihvatljivija,   postoje   aspekti   protozavereničkog   diskursa   koji   ga   jasno   povezuju   sa   zavereničkom   tradicijom.   Oslanjajući   se   na   ideju   tajnovitosti   protozaverenička   teorija,   često   nesvesno,   počinje  da  prihvata  zaverenički  "stil"  objašnjavanja.  Protozaverenički  diskurs  ispoljava  neke   retoričke  obrte  karakteristične  za  zavereničku  tradiciju.   Pojam  tajnovitosti  koji  je  u  osnovi  naglaska  na  masovnoj  manipulaciji  polazi  od  toga  da  iza   lažne   vidljive   stvarnosti   leži   istina   koja   treba   da   se   otkrije.   U   ranijim   poglavljima   smo   već   zapazili   da   se   bombardovanje   RTS   kao   "glasa   istine"   u   režimskim   medijima   naširoko   tumačilo  kao  želja  neimenovanih  zaverenika  da  sakriju  prave  pobude  napada  na  Jugoslaviju.   Ista  tema  prožima  sledeće  primere,  koji  su  svi  uzeti  iz  Politike.  "Kada  nikako  nisu  drugačije   mogli  zaustaviti  istinu  posegnuli  su  za  bombama.  To  su  isključivo  kriminalni  teroristički  akti  

koji   pokazuju   da   su   NATO   i   SAD   upravo   želeli   da   za   proslavu   svoje   godišnjice   stave   našu   zemlju   na   žrtveni   oltar   NATO-­‐a,   odnosno   da   Kosmet   bude   žrtva   novog   svetskog   poretka.   Pravi   ciljevi   NATO   agresora   jesu   da   se   okupira   naša   zemlja   kako   bi   se   razbilo   poslednje   ostrvo  samostalnosti  u  ovom  delu  Evrope."  (Ivica  Dačić,  portparol  SPS-­‐a,  navedeno  u  "Danas   su  ciljevi  NATO  agresora  isključivo  civili",  Politika,  25.  april  1999).  "Istina,  pravda  i  pravo  ne   mogu   biti   ubijeni...   To   su   ljudi   koji   misle   da   kreiraju   novi   svetski   poredak   silom,   leševima,   zločinom...   Svako   ko   diže   glas   protiv   novog   totalitarizma   biće   verovatno   opomenut   ovakvim   zločinačkim   činom."   (savezni   ministar   informisanja   Goran   Matić,   navedeno   u   "Istina   ne   može  da  se  ubije",  Politika,  24.  april  1999).           http://www.danas.co.yu/20060526/feljton1.html          

Bedem  otpora  svetskim  moćnicima    

RTS  se  tako  predstavlja  kao  nosilac  glavne  uloge  u  borbi  protiv  agresora.  Njeni  novinari  su  u   "prvoj   liniji"   borbe   protiv   medijske   manipulacije,   od   koje   zavisi   čitava   zavera.   To   se   podrazumeva   u   svakoj   od   osuda   bombardovanja   zgrade   RTS.   Prvo,   ova   ustanova   je   napadnuta  zato  što  je  govorila  istinu  i  raskrinkavala  laži  zapadnih  medija.  Drugo,  tvrdi  se  da   su   prave   namere   koje   je   "agresor"   pokušavao   da   prikrije   a   koje   je   RTS   uspešno   razotkrivala   ležale   u   konceptu   "novog   svetskog   poretka"   koji   se   provodio   u   delo   napadima   na   Jugoslaviju.  Za  razliku  od  drugih  prilika,  kada  se  pravi  motiv  zaverenika  ili  prenebregavao  ili   svodio   na   pokoravanje   Srbije,   u   gornjim   citatima   se   otvoreno   pominje   ideja   svetske   dominacije.   Pojam   "novog   svetskog   poretka"   uveo   je   1990.   u   širi   opticaj   bivši   predsednik   SAD   Džordž   Buš,   govoreći   o   političkoj   realnosti   posle   hladnog   rata   (Time,   oktobar   1990).   Početkom   devedesetih   ovaj   se   izraz   često   koristio   da   bi   se   označio   period   posle   trijumfa   liberalizma,   slobodne  tržišne  privrede  i  vladavine  međunarodnog  prava.  Međutim,  u  onoj  meri  u  kojoj  su   ovu   sintagmu   počeli   da   napuštaju   ozbiljni   političari,   naučnici   i   novinari,   ideja   "novog   svetskog   poretka"   širila   se   u   svetu   teorija   svetske   zavere,   gde   se   ovaj   izraz   koristi   da   označi   krajnji   cilj   svetske   zavere.   U   člancima   u   Politici   se   "novi   svetski   poredak"   ne   koristi   kao   simbolička  oznaka  za  postojeće  tendencije  u  međunarodnim  odnosima,  već  kao  termin  koji   označava   cilj   mračnoga   plana   koji   se   ostvaruje   na   uštrb   srpskog   i   drugih   slobodoljubivih   naroda.   Srbija   se   predstavlja   kao   potpuno   nevina   žrtva   koju   treba   ubiti   u   satanističkom   obredu   priređenom   od   strane   tvoraca   "novog   svetskog   poretka".   Srbija   se   takođe   opisuje   kao   bedem   otpora   svetskoj   dominaciji.   Iz   tih   razloga   pozivanje   na   novi   svetski   poredak   u   Politici   predstavlja   jaku   tematsku   vezu   između   protozavereničke   teorije   i   drugih   oblika   zavereničkog  diskursa.   Isto   tako,   u   ideji   o   mračnoj   zaveri   da   se   stvori   "novi   svetski   poredak"   iznesenoj   u   objašnjenjima   napada   na   zgradu   RTS,   sadržani   su   i   manihejsko   razlikovanje   između   Dobra   i   Zla  i  apokaliptički  ton,  što  su  važne  osobine  zavereničkog  stila  objašnjavanja.  Na  primer,  na   sahrani   šesnaest   radnika   RTS   ubijenih   u   napadu   NATO,   Dragoljub   Milanović,   generalni   direktor   RTS   rekao   je:   "Ovo   je   rat   razuma   i   bezumlja,   svetlosti   i   mraka,   dobra   i   zla.   Kao   i   uvek   i   sada   se   zna   pobednik.   Zato   su   bezumnici   gađali   u   znanje,   u   profesiju,   u   moral   i   patriotizam.   Kukavice   po   prirodi,   krvopije   iz   obesti,   kao   vaške   će   se   rasprsnuti,   ne   znajući   koliko  im  je  krvi  dovoljno  da  bi  nahranili  svoju  sotonsku  dušu.  Zato  im  nisu  potrebne  naše  

kletve  jer  su  već  prokleti."  ("Neprijatelji  su  usmrtili  najhrabrije,  najpožrtvovanije",  Politika,   27.  april  1999)   U  nastojanju  da  pojača  sliku  o  zlom  neprijatelju  Milanović  ga  opisuje  kao  "bezumnog".  Slično   upućivanje  na  psihopatologiju  agresora  vidljivo  je  i  iz  sledećih  izvoda:  "Ono  što  rade  Si-­‐En-­‐ En,  Bi-­‐Bi-­‐Si  i  Skaj,  predstavlja  sramotu  ne  samo  za  te  medijske  kuće,  već  i  čitave  nacije  koje   su  iznedrile  takve  programe.  Imamo  očigledno  posla  sa  bolesnim  umovima  i  zato  će  borba   biti  teška,  ali,  optimista  sam."  (D.  Kojadinović,  direktor  Studija  B,  u  "Prvi  put  od  kada  se  vode   ratovi   i   postoji   televizija,   sedište   jedne   od   njih   uništeno   je   namerno",   Politika,   26.   april   1999).   "Slanje   u   Brisel   Alistera   Kembela   (Alistair   Campbell)   ’savetnika   za   štampu   podivljalog  Tonija  Blera’,  nije  pomoglo.  Nepobitni  fakti  o  zločinima  smišljenim  u  Vašingtonu,   Londonu,   Bonu   i   Parizu,   probijali   su   mnoge   barijere,   zahvaljujući   i   našoj   televiziji   pa   je   trust   bolesnih  mozgova  odlučio  da  je  uništi  kao  vojni  cilj."  ("Drugačije  mišljenje  je  za  NATO  -­‐  vojni   cilj",  Politika,  25.  april  1999).   Moralni  dualizam  i  korišćenje  psihopatologije  su  uobičajene  osobine  ratne  retorike;  one  se   redovno   javljaju   i   u   zavereničkoj   literaturi   kada   treba   objasniti   i   naglasiti   zlu   prirodu   "skrivene   ruke".   U   svojoj   antisemitskoj   zavereničkoj   teoriji   Đurđević   tumači   "talmudsko   izopačenje   ličnosti"   kao   "duhovno   oboljenje",   svojstveno   jevrejskim   neprijateljima   Srbije   i   obeleženo   "krajnjim   nepostojanjem   osećanja   za   ljude   i   njihov   bol"   kao   i   "potpunim   izopačenjem,  paranojom,  ludilom,  potpunom  satanizacijom  duha,  zverstvom".   Isto   tako,   pisanje   u   Politici   o   "bolesnim   umovima"   i   "trustu   bolesnih   mozgova"   nije   samo   prost  opis.  Ono  objašnjava  i  zašto  će  "borba  biti  teška".  U  osnovi  manihejske  podele  imamo   apokaliptičan  ton  svojstven  zavereničkoj  priči.  Svemoćni  neprijatelj  je  prema  tom  opisu  na   vrhuncu  snage  i  zato  blizu  ostvarenja  svojih  ciljeva.  Ovo  se  vidi  iz  konstatacije  da  je  Srbija   "poslednje   ostrvo   samostalnosti".   "Krvopije"   su   već   savladale   ostatak   sveta   a   Srbija   ostaje   kao   konačna   prepreka.   U   Politikinim   člancima   pretpostavljena   snaga   neprijatelja   Srbije   ne   pripisuje   se   samo   njihovom   psihopatskom   mentalnom   ustrojstvu   već   i   izvorima   moći   kojima   oni   raspolažu,   kao   što   su   mediji,   neograničena   finansijska   sredstva,   tehnološka   superiornost,   itd.   Međutim,   uprkos   navodnoj   tehničkoj   prednosti,   neprijatelj   se   u   protozavereničkoj   teoriji   predstavlja   kao   slab.   Apokaliptičan   ton   paranoidnog   stila,   koji   proizilazi   iz   predstave   o   neprijatelju   kao   oličenju   Zla,   opasno   se   približava   beznađu,   ali   se   obično  tu  i  zaustavlja.  U  člancima  o  ratu  u  Politici  apokaliptična  tema  se  nikada  ne  pretvara   u  objavu  neizbežnog  poraza.  U  članku  "Vrhunac  nečoveštva  i  bezumlja"  bombardovanje  RTS   se  tumači  kao  simptom  "nemoći"  i  "očaja"  NATO  (Politika,  25.  april  1999).  U  drugom  jednom   članku  kaže  se  da  je  to  "kapitulantski  potez...  monstruma  novog  svetskog  poretka"  (Radivoje   Petrović,   "Drugačije   mišljenje   je   za   NATO   -­‐   vojni   cilj",   Politika,   25.   april   1999).   U   ranije   pomenutom   citatu,   Dragan   Kojadinović   je   svoje   apokaliptične   predstave   ublažio   tvrdnjom:   "optimista  sam".  On  je  bombardovanje  RTS  shvatio  kao  konačni  dokaz  da  Zapad  "na  ovom   prostoru  gubi  rat  i  pored  sve  njihove  tehnike  i  pored  mnogo  više  novca"  (Politika,  26.  april   1999).  Dragoljub  Milanović  je  rekao  da  se  u  ratu  između  dobra  i  zla  "kao  i  uvek  i  sada...  zna   pobednik".   Svi   ovi   iskazi   odražavaju   arhetipsko   verovanje   u   pobedu   dobra   nad   zlom   i   koriste   se   predstavom   o   tehnološki   i   finansijski   moćnom   neprijatelju   čije   mračne   planove   remeti  slabiji  protivnik,  koji  izlazi  kao  pobednik  zbog  svoje  odanosti  istini  i  pravdi.  U  skladu   s   naivnim   optimizmom   teorije   zavere   uspeh   je   posledica   dobrih   namera   i   zdravog   duha   snaga  Dobra,  koje  će  neminovno  poraziti  "složene  mahinacije  zaverenika".         http://www.danas.co.yu/20060527/feljton1.html        

 

Priče  o  dobrim  i  lošim  momcim    

 

  Pokušaj   "patriota"   da   zločin   objasne   teorijom   zavere:   Odavanje  pomena  žrtvama  u  Srebrenici   Konačno,   protozaverenički   diskurs,   ispoljen   u   pisanju   Politike,   poseduje   ključne   aspekte   zavereničke   retorike,   naime   kružni   tok   argumentisanja   koji   zavereničke   tvrdnje   u   suštini   čini   nepobitnim.   U   već   pomenutom   izveštaju   o   mahinacijama   agencije   Rader   Fin,   koji   se   pojavio   u   Politici   krajem   1999.   godine,   beskrupuloznost   ove   kompanije   ilustrovana   je   rečima   njenog   predsednika   koji   je   navodno   na   sledeći   način   otkrio   kako   stvarno   radi   njegova  organizacija:  "Pablik  rilejšens  agencije  nisu  plaćene  za  moralisanje...  najvažnije  je  da   se   jednostavnim   pričama   o   dobrim   i   lošim   momcima   lansiraju   emocionalno   jaki   izrazi   kao   što  su  etničko  čišćenje  i  koncentracioni  logori  koji  bi  podsećali  na  Nemačku  i  gasne  komore   u   Aušvicu.   To   izaziva   jak   emocionalni   naboj   kojem   se   retko   ko   može   suprotstaviti   a   da   ne   bude   optužen   za   revizionizam".   (Genocid   nad   Srbima   uz   pomoć   ogoljenih   medijskih   laži,   Politika,  27.  april  1999).   Ovaj  pasus  ima  odlučujuću  ulogu  u  argumentaciji  u  ovom  tekstu.  Tanjugov  izveštaj  objavljen   u   Politici   sadržao   je   prećutno   poricanje   odgovornosti   Srba   za   neke   dobro   poznate   ratne   zločine,   kao   što   su   masakri   na   pijaci   Markale   i   u   Srebrenici,   logori   u   Omarskoj,   etničko   čišćenje  na  Kosovu,  itd.  Ovi  su  događaji  u  članku  označeni  kao  deo  medijske  manipulacije  za   koju  se  okrivljuje  firma  Rader  Fin.  Navodeći  reči  predsednika  ove  agencije,  Tanjug  priznaje   činjenicu  da  bi  se  zbog  sličnosti  s  nacističkim  zločinima  poricanje  nedavnih  zločina  koji  su   izvršili  Srbi  moglo  protumačiti  kao  sporno  i  moralno  sumnjivo.  Međutim,  ideja  o  tome  da  je   stvar  sporna  ne  uvodi  se  da  bi  se  podrilo  poricanje  ratnih  zločina.  Ona  se  uključuje  u  opšte   zavereničke   tvrdnje   na   način   kojim   se   predupređuje   i   slabi   svaka   moralna   kritika   "revizionističke"   argumentacije.   Sama   činjenica   da   poricanje   zločina   može   da   izgleda   moralno   sumnjivo   ili   se   teško   može   opravdati,   uzima   se   kao   dokaz   da   ono   što   izgleda   nesporno   mora   da   se   ospori,   jer   je   prividna   nespornost   sama   po   sebi   posledica   masovnog   manipulisanja.   Ovaj   retorički   postupak,   koji   je   stalni   sastojak   pokušaja   da   se   umanje   i   trivijalizuju   ratni   zločini   koje   su   izvršile   srpske   snage,   često   se   nalazi   u   klasičnoj   antisemitskoj   literaturi   kada   je  reč  o  odbrani  od  napada  zbog  poricanja  Holokausta.  Dejvid  Mekalden  (David  MCCALDEN)   iz   takozvanog   "Instituta   za   pregled   istorije"   (Institute   for   Historical   Review)   tvrdi   da   je   "mit  

 

o   Holokaustu"   proizveden   da   bi   se   opravdale   cionističke   aspiracije:   "Ako   možemo   da   pokažemo  da  se  "Holokaust"  nije  desio,  Izraelci  ne  bi  imali  izgovor  za  lišavanje  Palestinaca   njihovih   prava".   Na   sličan   način   se   Ratibor   Đurđević   u   svojim   delima   pomno   bavi   takozvanim  "sindromom  straha  od  Judejaca’’.  Prema  Đurđeviću,  jevrejski  zaverenici  stvorili   su   "mit   o   Holokaustu"   da   bi   učinili   prestupničkom   svaku   kritiku   Jevreja   i   njihovih   tajnih   akcija:  "Bauk  tzv.  antisemitizma  izgradili  su  cionisti  posle  Drugog  svetskog  rata.  Zajedno  sa   njihovim   sunarodnikom,   zloglasnim   šefom   Staljinove   tajne   policije   Lavrenti   Berijom,   preuveličali   su   broj   Jevreja   preminulih   u   Hitlerovim   konclagerima   sa   oko   350,000   (prema   švajcarskom  Crvenom  krstu)  na  6,000,000.  Onda  su  preko  medija  na  zapadu,  koji  su  još  tada   bili  pod  punom  medijskom  kontrolom,  i  preko  Holivuda  i  ostalih  filmskih  centara  u  svetu  -­‐   proizveli   (bukvalno)   na   hiljade   filmova   o   stradanjima   Jevreja   u   konclagerima.   Na   taj   način   su   Evro-­‐Amerikancima   isprali   mozak   i   sve   protivnike   judejskih   prljavština   i   drskosti   okarakterisali  kao  ljude  slične  nacistima...  Nazvao  sam  to  ‘Najskandaloznijim  trikom  koji  su   judejci  izveli  nad  Amerikancima’".   Stvaranje   "mita   o   Holokaustu"   posmatra   se   kao   "deo   strategije   da   se   ućutkaju   protivnici   potajnog   porobljavanja   evro-­‐američkih   hrišćana   od   strane   judeo-­‐bankara,   odnosno   judeo-­‐ masonerije  i  njihovog  Novog  svetskog  poretka.  To  je  strategija...  prigušivanja  svake  kritike   cionističkih  zlodela  i  njihovih  podmuklih  planova".   Pozivanjem  na  "mit  o  Holokaustu"  priznaje  se  činjenica  da  je  poricanje  Holokausta  u  očima   mnogih  nedostojna  politička  tvrdnja.  Međutim,  osuda  poricanja  Holokausta  na  ovaj  način  se   pretvara  u  dokaz  u  prilog  reviziji  istorije.  Sve  dok  teoretičar  zavere  može  da  ubedi  publiku   da  su  moralni   stav   na   osnovu   kojeg  se  njegove  tvrdnje  mogu  kritikovati  svesno  nametnuli   zaverenici  -­‐  i  da  je  zbog  toga  taj  stav  sastavni  deo  zavere  -­‐  svaka  kritika  se  unapred  slabi  ili   čini   neumesnom.   Ovaj   retorički   postupak,   koji   postoji   kako   u   protozavereničkoj   teoriji,   tako   i   u   klasičnom   zavereničkom   diskursu,   ilustruje   suštinu   zavereničkog   okvira   tumačenja.   Svaka   kritika   (moralna   ili   epistemološka)   neke   zavereničke   tvrdnje   može   se   tako   okrenuti   naglavačke  i  pretvoriti  u  dalji  dokaz  lukavosti  i  prevarnosti  "skrivene  ruke"  koja  kontroliše   društvene   i   političke   događaje.   To   je   zato   što   se   svaka   kritika   koja   dovodi   u   pitanje   osnovne   postulate  teorije  zavere  može  odbaciti  istim  odgovorom:  "To  je  tačno  tako  kako  oni  žele  da   misliš!".   Ranije   smo   ukazali   na   potrebu   da   objašnjenje,   da   bi   se   moglo   smatrati   delom   zavereničke   kulture,   treba   da   zadovolji   dva   kriterija.   Prvo,   treba   da   poseduje   odlike   zavereničkog   stila   objašnjavanja.   Drugo,   treba   da   se   oslanja   na   ideološku   tradiciju   teorije   zavere.   Ako   istražujemo   način   na   koji   je   Politika   pisala   o   bombardovanju,   primećujemo   da   kod   protozavereničkih   teorija   nisu   u   celini   ispunjena   oba   merila.   Protozaverenička   teorija   ne   sadrži   neke   od   bitnih   crta   klasičnih   teorija   zavere,   kao   što   je   fokusiranje   na   specifično   zavereničko   telo.   Takođe,   nema   aluzija,   ni   direktnih   ni   indirektnih,   na   zavere   u   prošlosti.   Ako   izuzmemo   povremeno   pozivanje   na   "novi   svetski   poredak",   u   člancima   u   Politici   nije   bilo   mnogo   objašnjenja   koja   bi   ih   direktno   dovodila   u   vezu   s   tradicijom   zavere.   Nisu   se   pominjala   tajna   društva   poput   masona,   iluminata,   ili   Bilderberške   grupe,   a   izostale   su   i   antisemitske  teme.   Pa   ipak,   u   Politikinom   pisanju   bilo   je   mnogo   odlika   koje   karakterišu   teoriju   zavere.   Bilo   je   aluzija   na   tajnovitost   i   mračne   motive   u   svetskoj   politici,   zavereničkog   manihejstva,   apokaliptičnog  tona  i  kružnog  toka  argumentisanja.           http://www.danas.co.yu/20060529/feljton1.html            

Protiv  straha,  panike  i  defetizma     Ako   uzmemo   u   obzir   da   se   protozavereničko   objašnjavanje   pojavljivalo   u   srbijanskim   ozbiljnim   medijima   i   političkom   diskursu   još   od   ranih   devedesetih,   onda   ova   pojava   u   izveštavanju  u  vreme  bombardovanja  NATO  sama  po  sebi  ne  bi  bila  vredna  pomena.  Bio  je   to   u   mnogo   čemu   samo   nastavak   desetogodišnjeg   trenda,   i   u   izvesnom   smislu   njegova   kulminacija.   S   druge   strane,   bombe   NATO   ipak   su   donele   neku   promenu,   jer   je   protozaverenička  teorija  postala  upadljivija.   Protozaverenički  diskurs  koji  se  ispoljavao  u  retorici  režimskih  medija  i  vladinih  zvaničnika,   postojao   je   tokom   devedesetih   unutar   srpskog   ideološkog   konteksta,   rame   uz   rame   s   konvencionalnijim   shvatanjima   međunarodnih   odnosa.   Od   Miloševićevog   dolaska   na   političku  scenu,  političari  iz  opozicije,  nezavisni  mediji  kao  npr.  Naša  borba,  Danas,  Vreme,   NIN,  i  brojni  liberalni  intelektualci  (recimo  Nebojša  Popov  i  Ivan  Čolović)  odbijali  su  svaku   pomisao  o  postojanju  tajne  antisrpske  zavere  i  podsmevali  se  takvom  načinu  razmišljanja.   Karikature  koje  Predrag  Koraksić  od  početka  devedesetih  redovno  objavljuje  u  nezavisnim   novinama   vrlo   su   dobar   primer   ismevanja   zavereničkih   objašnjenja.   U   jednoj   od   njih,   objavljenoj  1993.  godine,  Koraksić  je  nacrtao  srpskog  seljaka  kao  Gulivera  kojeg  su  oborili  i   prikovali   za   zemlju   "liliputanci’’   iz   sveta   zavereničke   kulture,   kao   što   su   Davidova   zvezda,   Ujka  Sem,  Papa  i  Homeini,  dok  Slobodan  Milošević  i  Vojislav  Šešelj  pokušavaju  da  pregrizu   lance   i   oslobode   ga.   Na   jednoj   drugoj   karikaturi   nacrtao   je   Miloševića   i   tadašnjeg   predsednika   vlade   Srbije   Radosava   Zelenovića   kako   sa   Srbijom   u   rukama   beže   pred   Ujka   Semom,   Papom,   Homeinijem,   Hitlerom,   Staljinom,   pa   čak   i   vikingom   iz   poznatog   stripa   o   Hogaru  Strašnom.   Koraksićeve   karikature   ovom   prilikom   treba   da   posluže   kao   ilustracija   da   je   protozaverenička   teorija   kao   ključni   element   retorike   srbijanskog   režima   tokom   devedesetih   ipak   bila   samo   jedno   od   mnogih   raspoloživih   objašnjenja   međunarodnih   odnosa.   Upravo   zbog   postojanja   alternativnih   objašnjenja   koja   je   zastupao   dobar   deo   srbijanske  političke  opozicije  i  liberalne  javnosti,  pristalice  teorija  zavere  bile  su  prinuđene   da   svoje   potencijalno   kontroverzne   tvrdnje   uviju   u   razložnije   i   prihvatljivije   protozavereničko  ruho.   Međutim,  za  vreme  bombardovanja  prostor  za  alternativna  tumačenja  ozbiljno  je  ograničen.   Režim   je   nezavisne   medije   (Vreme,   NIN,   radio   stanice   B-­‐92,   Radio   Index,   itd.),   koji   su   se   podsmevali   teorijama   zavere,   ili   ukinuo   (npr.   B-­‐92)   ili   podvrgao   strogoj   cenzuri   i   neformalnim  pritiscima.  Pravila  cenzure  bila  su  prilično  nejasno  definisana.  Prema  jednom   od   njih   bilo   je   zabranjeno   širenje   "straha,   panike   i   defetizma".   Kategorija   "defetizma"   obuhvatala   je   sve   što   se   smatralo   nedovoljno   "patriotskim"   na   liniji   koju   je   propovedala   vlast.   Sve   u   svemu,   nezavisni   mediji   su   se   zbog   cenzure   ustezali   da   proveravaju   granice   slobode   govora.   Većina   nije   otvoreno   prihvatila   preovlađujući   protozaverenički   okvir   objašnjavanja,   koji   je   carovao   u   Politici   i   na   RTS-­‐u,   ali   su   mogućnosti   da   se   daju   alternativna   objašnjenja  ili  da  se  podsmeva  zvaničnoj  retorici  bile  vrlo  skučene.   Uz   ove   okolnosti,   bombardovanje   je   izazvalo   krah   alternativnih   objašnjenja,   što   se   često   pominje  kao  ključni  faktor  u  bujanju  teorija  zavere.  Jedina  alternativa  režimskom  tumačenju   konflikta  tokom  rata  bili  su  zvanični  stavovi  NATO.  Građani  Srbije  su  se  o  tome  obaveštavali   iz   emisija   koje   su   na   srednjim   talasima   na   srpskom   jeziku   emitovali   Radio   slobodna   Evropa,   BBC,  Deutche  Welle,  Glas  Amerike  i  Radio  France  Internationale.  Takođe,  mogli  su  se  gledati   američki   i   britanski   TV   kanali   (SKY,   BBC,   CNN),   koji   su   predstavljali   izvor   informacija   za   onaj  deo  stanovništva  koji  je  mogao  da  ih  prati  na  engleskom.  I,  konačno,  srpski  mediji  su   redovno  prenosili  izjave  portparola  NATO  Džejmija  Šea  (Jamie  Shea)  i  drugih  zvaničnika,  s  

namerom  da  opovrgnu  u  neku  ruku  ciničnu,  smirujuću  intonaciju  propagande  NATO.  Naime,   NATO  je  predstavljao  rat  kao  "humanitarnu  intervenciju",  davao  tumačenja  o  "kolateralnoj   šteti"  i  "minimalnoj  šteti  po  civilnu  infrastrukturu"  itd.,  što  samo  po  sebi  nije  delovalo  kao   umesno   i   verovatno   objašnjenje   događanja.   Retorika   NATO   je   prilično   odudarala   od   redovnog   noćnog   bombardovanja,   razorene   infrastrukture   i   civilnih   žrtava.   Prema   jednom   ispitivanju   javnog   mnenja,   koje   je   sproveo   nezavisni   nedeljnik   Vreme   negde   na   polovini   bombardovanja,   91   odsto   ispitanika   je   odgovorilo   da   osećaju   psihičke   tegobe,   uglavnom   strah;  96  odsto  je  izjavilo  da  su  "zabrinuti  za  budućnost  svojih  porodica  i  zemlje",  dok  je  71   odsto  njih  pogađala  nestašica  osnovnih  kućnih  potrepština  (Vreme,  posebno  izdanje  br.  11,   22.  maja  1999).  Tvrdnja  da  je  rat  usmeren  protiv  Miloševićevog  režima  a  ne  protiv  srpskog   naroda  zvučala  je  u  takvoj  atmosferi  straha  i  zabrinutosti  prilično  neubedljivo.   Očigledna   neuverljivost   alternativnog   objašnjavanja   rata   dovela   je   do   pojave   koju   bismo   mogli   nazvati   diskurs   sumnje.   Retorika   NATO   sa   svojim   pričama   o   "kolateralnoj   šteti",   "humanitarnoj  intervenciji"  ili  "legitimnim  vojnim  ciljevima",  izgubila  je  verodostojnost  čak   i   u   onim   krugovima   koji   su   uporno   zastupali   pozitivan   stav   prema   Zapadu.   Članovi   prozapadnih   političkih   stranaka   i   organizacija   i   liberalno   orijentisane   javne   ličnosti   počeli   su   da   izražavaju   sumnju   u   iskrenost   akcije   NATO   i   preispituju   motive   koji   stoje   iza   vojne   intervencije.   Diskurs  sumnje  nije  bio  ograničen  na  učesnike  Radio  Mosta.  Sličnu  podozrivost  izražavali  su   novinari  i  komentatori  gotovo  svih  nezavisnih  dnevnih  i  nedeljnih  listova.  Ono  što  je  važno,   međutim,   jeste   to   da   iako   u   ovom   tipu   diskursa   objašnjavanja   nije   bilo   ni   traga   od   zavereničkog   tumačenja,   u   njegovoj   pozadini   nalazilo   se   ključno   pitanje   "šta   se   stvarno   dešava?".   Na   ovo   pitanje   je   retko   nuđen   konkretan   odgovor.   Međutim,   sama   nedorečenost   diskursa   sumnje   predstavljala   je   tihi   poziv   na   zavereničku   hermeneutiku   i   nagađanja   o   pravim   namerama   Zapada.   Biće   da   su   te   namere   mračne,   inače   NATO   ne   bi   morao   da   izmišlja   priču   o   "humanitarnoj   intervenciji".   U   takvoj   situaciji   ideja   o   "tajnim   namerama"   nekog  moćnog  Drugog  koju  su  zagovarali  režimski  mediji,  predstavljala  se  kao  verodostojan   odgovor  na  pitanje  koje  Gro  (Groh)  navodi  kao  prvi  uslov  za  pojavu  zavereničkog  diskursa,  a   koje  su  mnogi  ljudi  u  Srbiji  sebi  postavljali:  "Zašto  se  dobrim  ljudima  dešavaju  loše  stvari?".         http://www.danas.co.yu/20060530/feljton1.html          

Traženje  tajne  sile  koja  vuče  sve  konce    

Međutim,   videli   smo   da   čak   ni   protozaverenički   diskurs   ne   daje   potpuno   objašnjenje.   Aludira   se   na   tajnovitost   svetske   politike   i   neku   organizovanu   i   smišljenu   zaveru   protiv   Srbije,  čiji  krajnji  cilj  je  stvaranje  "novog  svetskog  poretka".  Ne  daje  se  objašnjenje  ko  stoji   iza  toga  niti  ko  je  sve  to  započeo  i  zašto.  Daje  se  parcijalan  odgovor,  pa  su  potrebne  dodatne   kockice   da   bi   se   sastavila   celovita   slika.   Praznina   koju   je   ostavila   protozaverenička   teorija   popunjena   je   zaverom   svetske   elite   i   klasičnim   teorijama   zavere.   Drugim   rečima,   rasprostranjenost   protozavereničke   teorije   otvorila   je   vrata   radikalnijim   objašnjenjima.   Širenjem   ideje   da   tamo   negde   neko   vuče   konce   svetske   politike,   protozaverenička   objašnjenja   rehabilitovala   su   osnovnu   ideju   teorije   zavere,   čime   su   i   ostali   tipovi   zavereničkih  objašnjenja  postali  prihvatljiviji  i  verovatniji.   Zaverenička   tradicija   godinama   se   dovodila   u   vezu   s   antisemitizmom,   jer   su   teoretičari  

zavere  često  upirali  prstom  u  Jevreje  kao  na  one  koji  potajno  žele  da  zavladaju  svetom.  Posle   Drugog   svetskog   rata,   ova   tradicija   objašnjavanja   uklonjena   je   iz   legitimnog   političkog   diskursa.  Nijedna  od  ozbiljnih  političkih  stranaka  nije  ni  pomišljala  da  usvoji  program  koji  bi   se  zasnivao  na  tezi  o  jevrejskoj  zaveri.  Pojedinci  i  pokreti  koji  su  i  dalje  krčmili  takve  ideje   potisnuti  su  na  politički  rub.  Antisemitski  teoretičari  zavere  našli  su  se  na  pogrešnoj  strani   linije  razgraničenja  koja  razdvaja  političku  pristojnost  od  zlog  glasa.   I   Srbija   se   tome   prilagodila.   Prema   nekim   novijim   analizama   antisemitizma   u   Srbiji   tokom   devedesetih   (kao   i   u   većem   delu   posleratnog   razdoblja),   antijevrejska   ideologija   bila   je   marginalan   fenomen   bez   jakog   institucionalnog   ili   ideološkog   uporišta.   Glavni   zagovornik   antisemitske   teorije   zavere   je   Ratibor   Đurđević,   koji   svoje   antisemitske   spise   objavljuje   u   Ihtus   Presu,   malom   preduzeću   čiji   je   sam   vlasnik.   Uz   Đurđevića,   antisemitsku   zavereničku   kulturu   tokom   devedesetih   širila   je   srazmerno   mala   grupa   iz   "sloja   poluobrazovane   inteligencije"  (npr.  Dragoš  Kalajić,  Radmilo  Marojević  itd.),  kao  i  izolovani  pripadnici  desnog   krila  pravoslavnog  sveštenstva  (npr.  otac  Žarko  Gavrilović).   Činjenica   da   je   Đurđević   morao   sam   da   objavljuje   svoje   radove   govori   u   kojoj   su   se   meri   antisemitske   ideje   smatrale   nečim   što   je   izvan   granica   pristojnosti.   Tokom   devedesetih   se   antisemitsko   štivo   uglavnom   nije   pojavljivalo   u   ozbiljnoj   štampi.   Ispadi   antisemitske   ideologije   bili   su   manje-­‐više   svedeni   na   nacionalističke   i   verske   publikacije   s   ograničenim   krugom   čitalaca,   kao   što   su   Logos,   Glas   Crkve,   Pravoslavni   misionar,   Kruna,   Glas   srpski,   Ovdje  i  Velika  Srbija,  ili  na  listove  pretežno  ezoterične  i  kvazi-­‐religijske  orijentacije,  kao  što   su  Treće  oko  i  Nostradamus.  Sve  u  svemu,  uticaj  ovih  publikacija  na  javno  mnjenje  u  Srbiji   bio   je   ograničen.   U   uticajnijoj   štampi   beležimo   samo   nekoliko   pojedinačnih   antisemitskih   ispada.  Godine  1995.  u  Večernjim  novostima  i  Politici  ekspres  objavljeni  su  pozitivni  prikazi   jedne  od  prvih  antisemitskih  knjiga  Ratibora  Đurđevića,  Rugobe  i  laži  američke  demokratije   ("Nasilje   novog   poretka",   Večernje   novosti,   5.   oktobar   1995;   "Zavera   protiv   hrišćanstva",   Politika  ekspres,  7.  oktobar  1995).  I  u  Pravoslavlju  je  1992.  godine  objavljen  članak  u  kojem   se   Jevreji   u   Izraelu   optužuju   za   proganjanje   hrišćana   ("Jevreji   ponovo   razapinju   Hrista",   Pravoslavlje,   15.   januar   1992).   Međutim,   ovo   su   bili   izolovani   incidenti.   Jedini   list   s   većim   tiražom   koji   je   imao   duži   istorijat   antisemitskih   sadržaja   je   dvonedeljnik   Duga.   Tokom   devedesetih   Dragoš   Kalajić   je   u   Dugi   pisao   redovnu   kolumnu,   u   kojoj   je   često   zagovarao   antisemitske   ideje.   Takođe,   taj   list   je   godinama   objavljivao   intervjue   s   raznim   predstavnicima   srpske   zavereničke   zajednice,   kao   što   su   Radmilo   Marojević,   otac   Žarko   Gavrilović   i   Spasoje   Vlajić,   što   se   nastavilo   i   tokom   NATO   bombardovanja.   Aprila   1999.   u   Dugi   je   izašao   tekst   koji   je   otkrivao   satanističke   i   jevrejske   uticaje   na   one   koji   su   se   smatrali   odgovornim   za   bombardovanje   Jugoslavije:   "Animozitet   prema   Srbima,   isfrustrirana   jevrejska  tetka  (Madlen  Olbrajt)  vuče  još  iz  detinjstva,  kada  su  je  Srbi  kao  Jevrejku  skrivali   od   fašista,   spasavajući   joj   život.   A   Satani   ako   pomogneš,   svim   silama   nastoji   da   te   uništi,   uklanjajući  tako  kompleks  sopstvene  nemoći"  (Mišo  Vujović,  "Agresija  profita  nad  dušom",   Duga,  april  1999).   Za  razliku  od  ovih  primera,  Politika  svoje  stranice  nije  otvorila  za  antisemitske  teme.  Iako  je   krajem   osamdesetih   godina   izgubila   mnogo   od   svog   kredibiliteta,   Politika   je   ostala   medij   preko   kojeg   su   javne   ličnosti   i   važnije   institucije   izražavale   svoju   zabrinutost   zbog   povremenog   pojavljivanja   antisemitizma   u   drugim,   manje   uglednim   listovima.   Recimo,   posle   objavljivanja   jednog   antisemitskog   teksta,   decembra   1994.   godine,   u   Logosu,   teološkom   časopisu   studenata   Bogoslovskog   fakulteta   u   Beogradu,   grupa   intelektualaca   izabrala   je   Politiku   kao   list   u   kojem   će   objaviti   peticiju   protiv   antisemitskog   sadržaja   tog   članka   (‘’Antisemitizam   ili   mladalačka   neodmerenost’’,   Politika,   28.   januar   1995).   Takođe,   1995.   godine,   posle   pozitivnog   prikaza   Đurđevićevog   spisa   u   Politici   ekspres   i   Večernjim   novostima,  u  uvodniku  Politike  se  ovi  tekstovi  pominju  kao  primer  rastućeg  antisemitizma  u   Srbiji  ("Ko  podgreva  antisemitizam?",  Politika,  18.  oktobra  1995).  Narednog  dana  je  Politika  

objavila   intervju   s   Acom   Singerom,   predsednikom   Saveza   jevrejskih   opština   Jugoslavije,   u   kome  se  ponovo  kritikuju  Đurđevićevi  stavovi  ("O  ispadima  antisemita  mora  da  se  povede   računa",   Politika   19.   oktobar   1995).   Najzad,   početkom   devedesetih   Politika   je   dosta   pisala   o   aktivnostima   Društva   srpsko-­‐jevrejskog   prijateljstva,   koje   je   osnovano   1988.   godine   pod   pokroviteljstvom   Miloševićevog   režima   i   čiji   su   predstavnici   često   upoređivali   sudbinu   Jevreja   za   vreme   nacizma   sa   sudbinom   Srba   osamdesetih   i   devedesetih   godina.   Ovo   društvo   nikada  nije  zvanično  prihvaćeno  od  strane  Saveza  jevrejskih  opština  Jugoslavije,  a  njegovo   delovanje   mnogi   su   shvatali   kao   "funkcionalizaciju"   Jevreja   i   njihove   istorije,   motivisanu   propagandističkim   ciljevima   pre   nego   iskrenim   saosećanjem   i   solidarnošću   s   jevrejskim   narodom.   Bez   obzira   na   mogućnost   da   motivi   ovog   društva   nisu   bili   sasvim   iskreni,   način   kako  je  Politika  pisala  o  njegovom  delovanju  bio  je  u  suštini  projevrejski.  Sve  to  nas  navodi   na   zaključak   da   Politika,   kao   najstariji   srpski   dnevni   list,   koji   je   decenijama   bio   najviše   čitan   i   uživao   najviše   poverenja,   nije   bio   medij   za   šire   domete   zavereničke   tradicije.   Pa   ipak,   ispostaviće  se  da  su  se  u  junu  1999.  godine,  na  samom  kraju  rata  s  NATO,  u  Politici  pojavili   tekstovi  s  antisemitskim  sadržajem.       http://www.danas.co.yu/20060531/feljton1.html              

Ko  presudno  utiče  na  svetsku  politiku    

Činjenica  da  je  vodeća  štampa  u  Beogradu  redovno  pratila  teoriju  zavere  svetske  elite,  i  da   ju   je   podržalo   bar   dvoje   uglednih   naučnika,   govori   da   je   ova   vrsta   zavereničkog   objašnjavanja   dobila   na   ugledu   i   verodostojnosti   i   da   je   prihvaćena   i   izvan   skupina   na   ekstremnoj   desnici,   koje   se   tradicionalno   povezuju   s   teorijama   zavere.   Jedan   od   načina   da   teorija   zavere   svetske   elite   stekne   poštovanje   je   da   se   stalno   ograđuje   od   klasične   teorije   zavere.   Moguće   je   uspostaviti   razliku   između   teorija   zavere   svetske   elite   (onih   koje   promovišu  Smilja  Avramov,  Mihajlo  Marković,  Gari  Alen  ili  Džon  Kolman)  i  klasičnih  teorija   zavere,   koje   u   Srbiji   propagiraju   osobe   kao   što   su   Ratibor   Đurđević,   Dragoš   Kalajić   ili   sveštenik  Žarko  Gavrilović.  Prvi  tip  objašnjavanja  poziva  se  na  postojeće  organizacije  (Savet   za   spoljne   odnose,   Trilateralnu   komisiju   i   Bilderberšku   grupu)   kao   na   jezgro   svetske   zavere   i  ne  posmatra  ih  kao  tajnu  šifru  za  skrovito  ezoterično  delovanje  Jevreja,  slobodnih  zidara  ili   iluminata.   Gari   Alen,   Džon   Kolman   i   drugi   ne   upiru   prstom   u   jednu   etničku   grupu   koja   navodno   kontroliše   organizaciju   kao   što   je   Bilderberška   grupa.   S   druge   strane,   autori   poput   Đurđevića,   kao   i   drugi   antisemitski   teoretičari,   smatraju   grupe   kao   što   su   Bilderberška   ili   Trilateralna   komisija   pukim   instrumentom   dublje,   prikrivene   jevrejske   zavere.   Što   se   toga   tiče,  Bilderberšku  teoriju  zavere  ne  treba  nužno  dovoditi  u  vezu  s  dugotrajnom  tradicijom   antisemitskih  teorija  zavere.  Ova  teorija,  baš  kao  i  protozaverenička  teorija,  može  da  ostavi   uverljiviji  utisak.   Tako   dakle,   u   teoriji   može   praviti   razlika   između   teorije   zavere   svetske   elite   i   klasične   teorije  zavere,  u  praksi  su  granice  često  zamagljene.  Teoretičar  zavere  deluje  u  ideološkom   prostoru  s  dugom  antisemitskom  tradicijom,  koja  se  ne  može  lako  odbaciti.  Karika  između   "razumnijeg"   lica   teorije   zavere   i   manje   prihvatljive   ideološke   tradicije   zavereničkih   predstava  može  se  predočiti  na  primeru  knjige  Trilateralna  komisija  i  snimljenog  razgovora,   koji  sam  vodio  sa  Smiljom  Avramov  u  julu  2001.   U   uvodu   u   Trilateralnu   komisiju   Smilja   Avramov   se   izričito   trudi   da   se   distancira   od   širih   dometa  zavereničke  tradicije.  Ona  odbija  "mistifikacije  tajnih  društava"  i  kaže:  "Pogrešno  je  

sve   tajne   organizacije   trpati   u   isti   koš."   Tvrdi   da   organizacije   elite   treba   "vrednovati   i   opisivati   veoma   oprezno",   i   "sagledati   otvorenim   očima".   Smatra   da   objašnjavanje   antisrpske  delatnosti  svetske  elite  traži  "svestrana,  multidisciplinarna  istraživanja".  Na  isti   način,   tokom   snimljenog   razgovora   Avramov   otkriva   da   ju   je   na   pisanje   Trilateralne   komisije   podstakla   potreba   da   "prikažem   složenost   ili   bolje   rečeno   anatomiju   savremenog   sveta".  Ističući  složenost  međunarodnih  odnosa  ona  svoju  argumentaciju  izmešta  iz  okvira   naivnih  i  pojednostavljenih  klasičnih  zavereničkih  objašnjenja.   Tokom   razgovora   Smilja   Avramov   se   još   nedvosmislenije   ogradila   od   klasične   teorije   zavere,  čak  je  izričito  kazala  da  sebe  ne  smatra  teoretičarkom  zavere.  Dala  je  svoje  viđenje   raspada   Jugoslavije   poričući   zaveru:   "Ne   postoji   tu   nikakva   zavera...   ja   nisam   pristalica   nikakvih  teorija  zavera  ali  postoji  jedna  stvar.  Osnovni  princip  na  kome  su  rešavane  krize  u   Evropi  posle  pada  Berlinskog  zida  bilo  je  vaspostavljanje  starog  stanja,  odnosno  status  quo   ante  pre  uvođenja  socijalizma...  izuzev  Jugoslavije..."   Za   Smilju   Avramov,   kao   i   za   druge   teoretičare   zavere   svetske   elite,   "teorija   zavere"   je   očigledno  etiketa  koja  se  čuva  za  pristalice  klasičnog  zavereničkog  diskursa.  Takvi  kao  što  je   ona   vide   svoj   rad   kao   obaveštenu   analizu   elitnih   organizacija   i   njihovog   uticaja   na   međunarodnu   politiku.   U   pozadini   njenog   odbijanja   teorije   zavere   bilo   je,   ponovo,   insistiranje   na   složenosti   svetske   politike   i   potrebi   za   istraživanjem   ove   zamršene   mreže,   kada   treba   ispitati   "konce,   te   veze   između   tajnih   organizacija,   špijunskih   službi...   gde   su   ti   čvorići   povezani?...".   Dosledno   u   skladu   s   naporom   da   se   teorija   zavere   svetske   elite   distancira   od   klasičnog   zavereničkog   diskursa   svakako   je   i   opšti   autorski   stil   dela   Trilateralna   komisija,   koji   ostavlja   utisak   da   je   bliži   naučnim   analizama   međunarodne   politike   (npr.   onoj   Noama   Čomskog)   nego   klasičnoj   zavereničkoj   literaturi,   koja   sadrži   snažne   kvazireligijske,   mistične   i   ezoterične   tonove   i   koristi   se   emotivnim,   često   sirovim,   pa   i  agresivnim,  rečnikom.   Način   distanciranja,   sličan   ovome   u   Trilateralnoj   komisiji,   jasno   se   prepoznaje   i   u   predavanju  Mihajla  Markovića,  o  kojem  je  pisala  Politika.  Profesor  Marković  se  ne  izjašnjava   kao   neko   ko   veruje   u   teoriju   zavere,   već   umesto   toga   samo   kaže   "da   se   pokazalo   da   ima   puno   istine"   u   "takozvanim   teorijama   zavere".   Način   kako   je   Markovićev   stav   prema   teorijama   zavere   prenela   Politika   ima   važne   retoričke   implikacije.   Prvo,   vredna   je   pažnje   kvalifikacija   "takozvane",   koja   prethodi   upućivanju   na   teorije   zavere.   Da   je   rekao   da   u   teorijama  zavere  ima  dosta  istine,  priznati  filozof  bio  bi  doveden  u  neugodnu  blizinu  takvih   kao   što   su   Ratibor   Đurđević   i   drugi   samoproklamovani   teoretičari   zavere.   Osvrćući   se   na   "takozvane   teorije   zavere"   Marković   ukazuje   da   objašnjenja,   zasnovana   na   spletkama   svetske   elite   (s   kojima   se   on   po   svemu   sudeći   slaže)   nisu   stvarne   "teorije   zavere",   već   nešto   drugo,   nešto   što   je   dostojno   uvažavanja   i   uverljivije.   Takođe,   Marković   priznaje   da   je   bio   skeptičan  prema  "takozvanoj  teoriji  zavere",  ali  je  pod  težinom  dokaza  o  Bilderberškoj  grupi   i   njenim   "sestrinskim"   organizacijama   promenio   mišljenje,   jer   je   ustanovio   da   je   njegov   skepticizam  bio  plod  zablude.  Postavi  li  se  stvar  tako,  očigledne  rezerve  prema  teoriji  zavere   društva   koriste   se   retorički   u   njenu   korist,   kako   bi   se   verovanje   u   teoriju   zavere   svetske   elite   predstavilo   kao   rezultat   iskustvenih   opažanja   i   racionalnog   istraživanja,   a   ne   kao   praznoverje  ili  naivnost.   Markovićevo   očigledno   ograđivanje   postiglo   je   cilj.   Novinar   Politike   B.   Radivojša   nije   se   kritički   osvrnuo   na   Markovićeve   reči   koje   su   se   odnosile   na   zaveru.   Njegovo   tumačenje   predstavio   je   kao   glas   intelektualnog   autoriteta.   Zaverenička   interpretacija   jugoslovenske   krize  shvaćena  je  kao  legitimna  pozicija,  koju  je  potvrdio  jedan  vrlo  ugledan  akademik,  i  kao   mišljenje  koje  zavređuje  da  bude  pomenuto  u  uglednom  dnevnom  listu.           http://www.danas.co.yu/20060601/feljton1.html    

Tajnost  i  moć  Bilderberške  grupe  

    Lord  Karington  –     Na  čelu  organizacije  koja  je  izazvala  jugoslovensku  krizu     Važno   je   istaći   da   se   teorije   zavere   svetske   elite   lakše   mogu   predstaviti   kao   ozbiljne   i   obaveštene  analize  (a  ne  kao  nekakve  sumanute  ili  paranoične  "teorije  zavere")  upravo  zato   što   se   usredsređuju   na   postojeće   organizacije,   naročito   na   Savet   za   spoljne   odnose,   Trilateralnu   komisiju   i   Bilderberšku   grupu.   Uticaj   tih   organizacija   priznaju   čak   i   politički   analitičari   i   novinari   koji   ne   dele   zaverenički   pogled   na   svet.   Ovo   se   može   pokazati   na   primerima   iz   britanskih   medija.   U   decembru   1999.   godine   Obzerver   (The   Observer)   je  

objavio  tekst  o  tome  šta  se  dešavalo  s  visokim  funkcionerom  Laburističke  stranke  Piterom   Mendelsonom  (Peter  Mandelson)  pošto  je  početkom  te  godine  uklonjen  iz  kabineta  Tonija   Blera.   Obzerver   otkriva   da   je   bivši   ministar   neko   vreme   proveo   u   Bilderberškoj   grupi,   "međunarodnom   debatnom   klubu   svetske   poslovne   i   političke   elite.   Učesnici   su   lično   izabrani;   štampi   je   strogo   zabranjen   pristup’’   (Anthony   Barnett,   "Revealed:   Mandelson’s   20.000  phounds  of  junkets",  The  Observer,  26.  decembar  1999).   Slično,   u   februaru   1999.   godine,   Gardijan   (The   Guardian)   pominje   članstvo   u   Trilateralnoj   komisiji   i   Bilderberškoj   grupi   kao   važnu   činjenicu   i   snažnu   preporuku   u   korist   Vernona   Džordana   (Vernon   Jordan),   prijatelja   predsednika   Klintona:   "Ali,   on   je   političkim   mešetarenjem   sebe   proizveo   u   ‘jednog   od   najistaknutijih   građana   ove   zemlje’,   kako   ga   je   prošlog   meseca   nazvao   savetnik   Bele   kuće   Čarl   Raf   (Charles   Ruff)   ".   Kao   direktor   Fordove   fondacije  i  Institucije  Brukings  (Brookings),  član  Trilateralne  komisije  i  Bilderberške  grupe,   g.  Džordan  se  viđa  sa  šestoricom  predsednika,  a  najčešće  s  Bilom  Klintonom"  (Martin  Kettle,   "Nervous   prosecutors   ask   Jordan   about   his   "best   friend"   Bill   Clinton",   The   Guardian,   3.   februar  1999).   U   ovim   tekstovima   ne   pominje   se   bilderberška   zavera,   ali   se   ipak   ističu   tajnost,   ekskluzivnost  i  moć  Bilderberške  grupe.  Upravo  ta  svojstva  organizacija  svetske  elite  činila   su  ih  toliko  privlačnim  za  teoretičare  zavere  šezdesetih  i  sedamdesetih  godina  prošlog  veka.   Kao  što  je  jednom  prilikom  primetio  kolumnist  Fajnenšl  tajmsa  (Financial  Times),  "sve  i  da   Bilderberška   grupa   i   nije   neki   oblik   zavere,   njeni   se   poslovi   vode   tako   da   deluje   kao   da   je   izvanredno  dobro  podražava".   Međutim,  Bilderberška  grupa  se  u  britanskim  medijima  ne  pominje  samo  u  nezavereničkom   kontekstu.  Aprila  1999.  godine  Gardijan  objavljuje  izveštaj  iz  Pančeva,  u  kojem  Megi  O’Kejn   (Maggie   O’Kane),   Gardijanova   beogradska   dopisnica,   komentariše   zavereničke   teorije   koje   kolaju  Srbijom:  "S  obzirom  na  to  da  na  državnoj  televiziji  i  dalje  postoji  informativni  mrak,   objašnjenje  za  tragediju  njihove  zemlje  prepušteno  je  ljudima  kao  što  je  Aradunik  Mihailović   (sic!),   akademik   koji   piše   u   jučerašnjoj   Politici.   Prema   g.   Mihailoviću,   krizu   je   izazvala   "Bilderberg   grupa",   tajna   organizacija   koju   čine   kompanije,   političari   i   biznismeni,   s   namerom   da   kontrolišu   Srbiju.   On   u   najčitanijim   srpskim   novinama   otkriva   da   toj   tajanstvenoj  grupi  predsedava  lord  Karington,  da  je  Bil  Klinton  član  Upravnog  odbora,  a  da   su   njeni   tajni   članovi   specijalni   izaslanik   Ričard   Holbruk   i   Sadako   Ogata   iz   Ujedinjenih   nacija."  ("War  in  Europe:  Rage  unites  battered  town",  The  Guardian,  13.  april  1999).   Ime  "Aradunik"  očigledno  je  štamparska  greška  u  Gardijanu,  a  nije  jasno  ni  na  koji  članak  u   Politici   se   poziva   Megi   O’Kejn.   Za   razliku   od   pominjanja   Bilderberške   grupe   u   Gardijanu   i   Obzerveru,  ona  ime  organizacije  stavlja  u  navodnice,  sugerišući  time  da  je  grupa  izmišljotina   (srpskih)  teoretičara  zavere.  Uz  to,  opis  Bilderberške  grupe  kao  "tajne  organizacije  koju  čine   kompanije,   političari   i   biznismeni,   s   namerom   da   kontrolišu   Srbiju"   (što   je   najverovatnije   citat   iz   Politike,   a   ne   njena   sopstvena   definicija)   Megi   O’Kejn   ne   poredi   s   tim   šta   Bilderberška   grupa   predstavlja   u   stvarnosti.   Tako   iz   njenog   članka   proizlazi   da   je   "Bilderberška   grupa"   zaverenička   izmišljotina.   Za   razliku   od   svog   srpskog   kolege   B.   Radivojše,   Megi   O’Kejn   se   ne   osvrće   na   tvrdnje   jednog   akademika   kao   na   ozbiljan   komentar   međunarodnih   odnosa   koji   zavređuje   pažnju,   već   ih   navodi   kao   primer   neobičnog   i   nategnutog  objašnjenja  konflikta,  objavljenog  u  jednom  srpskom  mediju.   Primeri   iz   britanske   štampe   pokazuju   da   se   ovi   članci,   objavljeni   u   istim   novinama   u   razmaku   od   svega   nekoliko   meseci,   odnose   u   stvari   na   dve,   u   ontološkom   smislu   vrlo   različite,  Bilderberške  grupe  -­‐  jedna  je  "stvarna"  mada  ne-­‐zaverenička,  a  druga  izmišljena  i   zaverenička.   Ovo   dvostruko   postojanje   Bilderberške   grupe   može   se   objasniti   time   što   su   uključivanjem  Bilderberške  i  sličnih  organizacija  u  zavereničku  tradiciju  šezdesetih  godina   ove   grupe   toliko   snažno   povezane   s   teorijom   zavere   da   je   njihova   veza   sa   stvarnošću   do   izvesne   mere   presečena.   To   je   imalo   za   posledicu   da   se   forumi   svetske   elite   ponekad,   na  

primer   u   izveštaju   Megi   O’Kejn,   smatraju   isključivo   proizvodom   zavereničke   ideologije.   Međutim,  važno  je  napomenuti  da  se  u  britanskoj  štampi  o  organizacijama  svetske  elite  piše   ili  kao  o  stvarnim  debatnim  forumima  finansijske  i  političke  elite  ili  kao  o  vidu  savremenog   zavereničkog  diskursa.  Ova  granica  se  retko  prelazi,  a  mogućnost  bilderberške  zavere  nikad   se  ne  uzima  ozbiljno.   Situacija   je   drukčija   u   literaturi   o   zaveri   svetske   elite,   gde   se   osnovna   argumentacija   oslanja   upravo   na   brkanje   te   granice.   Na   primer,   Smilja   Avramov   priznaje   javni   karakter   grupa   svetske  elite.  Tokom  razgovora  ona  prihvata  da  su  te  organizacije  "nužnost",  pa  čak  ističe  da   je   prisustvovala   konferencijama   Trilateralne   komisije.   U   Trilateralnoj   komisiji   ona   potkrepljuje   razne   tvrdnje   o   prirodi   i   karakteru   aktivnosti   organizacija   svetske   elite   pominjanjem   izveštaja   (Izveštaji   radne   grupe   Trilateralne   komisije,   Task   Force   Reports)   koje   objavljuju   Savet   za   spoljne   odnose   i   Trilateralna   komisija.   Time   ona   priznaje   javno   delovanje   ovih   organizacija.   Međutim,   uporedo   s   ovim   "bezazlenim"   opisom   organizacija   svetske   elite,   koji   nije   nimalo   više   zaverenički   od   tekstova   u   Gardijanu   o   Vernonu   Džordanu   ili   Piteru   Mendelsonu,   teče   i   sasvim   drukčije   predstavljanje   tih   grupa,   gde   se   podvlači   njihova  tajanstvenost  i  upletenost  u  svetsku  zaveru.         http://www.danas.co.yu/20060602/feljton1.html          

Skok  od  nespornog  ka  neverovatnom    

Smilja   Avramov   pravi   jasnu   razliku   između   "javne   predstave"   o   ovim   organizacijama   i   njihove  tajne  delatnosti:  "Treba  istaći  da  je  ponekad  vrlo  teško  klasifikovati  organizacije,  jer   u  pojedinim  slučajevima  i  jesu  i  nisu  tajne.  Njihovo  postojanje  nije  tajna,  pa  ni  spoljni  krug   članova.   Njihove   su   odluke   tajne,   i   sprovode   se   tajnim   kanalima   ili   indirektnim   putem.   Strogo   je   konspirativan   unutrašnji   krug   članova."   Na   sličan   način   se   tokom   razgovora   Avramov   osvrće   na   stratifikaciju   organizacija   elite.   Kaže   da   Trilateralna   komisija   "ima   tri   kruga   članova".   I   ponavlja   da   je   "unutrašnji   krug"   najtajniji   i   najmračniji.   Drugi   krug   je,   prema   njenom   mišljenju,   "elastičniji,   na   jednom   višem   intelektualnom   nivou".   Značaj   koji   pripisuje   dvojnom   karakteru   Bilderberške   grupe,   Trilateralne   komisije   i   Saveta   za   spoljne   odnose,   i   tajanstvenosti   koja   obavija   "unutrašnji   krug"   njihovog   članstva,   primiče   njeno   objašnjenje  polju  "paranoičnog",  zavereničkog  stila  objašnjavanja.  Priznajući  da  organizacije   svetske   elite   imaju   na   izgled   prilično   "časne   ciljeve"   u   vezi   s   blagostanjem   i   dobrobiti   čovečanstva,   Avramov   u   nastavku   dovodi   u   pitanje   ovu   pozitivnu   predstavu:   "Spontano   se   nameće   pitanje   zašto   tajnost   u   radu,   ako   im   je   cilj   opštečovečanska   dobrobit.   Zašto   konspirativnost  u  odnosu  na  članstvo,  ako  su  motivisani  visokim  humanističkim  idealima?"   Smilja  Avramov  pripisuje  tajanstvenost  zlim  namerama,  nudeći  objašnjenje  koje  se  zasniva   na   zavereničkom   stilu   objašnjavanja.   Ona   svoje   glavne   primedbe   u   odnosu   na   zavereničke   aktivnosti  organizacija  svetske  elite  ne  zasniva  na  sadržaju  izveštaja  Trilateralne  komisije  i   drugih  publikacija  koje  u  svom  delu  citira,  već  na  onome  čega  u  njima  nema:  "Krize  u  svetu   bile   su   stalan   predmet   bavljenja   Trilateralne   komisije   i   o   njima   su,   po   pravilu,   sačinjavani   posebni   izveštaji   kao   na   primer   o   bliskoistočnoj,   izraelsko-­‐palestinskom   ratu,   itd.   (T.F.R   Task  Force  Reports  br.  20  i  38).  Na  spisku  objavljenih  izveštaja  nema  posebnog  izveštaja  o   Jugoslaviji,   što   ni   u   kom   slučaju   ne   znači   da   se   TK   nije   bavila   tim   problemom   i   da   takav   izveštaj  ne  postoji,  ali  kao  tajni  dokument.  U  stvari,  Jugoslavija  se  našla  u  fokusu  pažnje  sve  

tri   organizacije   o   kojima   je   reč   u   ovoj   knjizi.   Precizno   utvrđivanje   datuma   i   mesta,   gde   je   doneta   odluka   o   razaranju   Jugoslavije,   najvećeg   zločina   počinjenog   u   Evropi   posle   holokausta,  ostaće  zadugo  tajna".   Dok   precizno   navođenje   Izveštaja   radne   grupe   (T.F.R.)   ostavlja   utisak   naučnog   pristupa,   pozivanje   na   tajna   dokumenta   opominje   na   skok   mašte   i   prelaz   od   "nespornog   ka   neverovatnom".   Isti   pristup   Smilja   Avramov   primenjuje   i   pri   razlikovanju   "unutrašnjih"   i   "spoljnih"   krugova   članova.   U   Trilateralnoj   komisiji   ukazuje   da   "spoljni   krug"   doduše   funkcioniše   javno,   ali   u   "strogo   konspirativnom   unutrašnjem   krugu   članova"   "apsolutna   poslušnost   predstavlja   sveto   pravilo".   Kršenje   lojalnosti   članovi   Trilaterale   mogu   da   plate   životom  -­‐  tu  pominje  Ulofa  Palmea,  Dž.  F.  Kenedija  i  Alda  Mora  kao  ne  tako  davne  žrtve.  Ne   samo   što   se   njihova   nasilna   smrt   pripisuje   opakoj   zaveri   -­‐   u   skladu   s   monomanskim   zavereničkim   stilom   pripisivanja   -­‐   već,   sasvim   isto   kao   i   u   slučaju   izveštaja   koji   nedostaju,   aluzija  tajnosti  stavlja  u  pogon  osnovni  zaverenički  argument:  nedostatak  dokaza  o  zaveri  (o   raspadu  Jugoslavije  ili  ubistava  svetskih  državnika)  uzima  se  kao  nesporan  dokaz  o  njenom   postojanju   i   njenoj   neprijateljskoj   prirodi.   Štaviše,   navodna   sposobnost   zaverenika   da   od   javnosti  kriju  svoje  planove  služi  tome  da  se  pojača  predstava  o  zaverenicima  kao  oličenju   moći  i  zla  na  svetu.   Sledeći   dokaz   da   linija   razgraničenja   između   "razumnijih"   teorija   zavere   svetske   elite   i   klasičnog  zavereničkog  diskursa  nije  jasno  ucrtana,  nalazimo  u  nastojanju  "suvislih"  autora   da   trenutnu   političku   situaciju   postave   u   kontekst   duže   istorije   svetske   zavere.   Teorija   zavere,   bez   obzira   da   li   se   usredsređuje   na   svetsku   političku   i   finansijsku   elitu,   masone   ili   Jevreje,  u  srži  sadrži  "zavereničku  teoriju  društva":  pretpostavku  da  se  stvari  dešavaju  zato   što   ljudi,   grupe   ili   organizacije   žele   da   se   dese.   Međutim,   bilo   bi   neuverljivo   tvrditi   da   je   ova   opšta,   metateorijska   pretpostavka   o   funkcionisanju   društva   ograničena   na   određen   istorijski   period.   Teško   bi   bilo   opravdati   stav   da   su   se,   recimo,   pre   1921.   godine,   kada   je   osnovan   Savet   za   spoljne   odnose,   stvari   dešavale   slučajno,   dok   je   sve   posle   toga   bilo   proizvod  zavera.  Zaverenička  teorija  društva,  međutim,  nije  samo  viđenje  sveta  kakav  on  u   ovom   trenutku   jeste,   nego   i   kakav   je   oduvek   bio.   Prema   tome,   organizacije   svetske   elite   kao   zaverenička  tela  ne  mogu  se  posmatrati  niti  predstaviti  kao  istorijski  izolovane.   Pretpostavka   o   istorijskom   kontinuitetu   zavere   stvara   ideološku   dilemu   za   zagovornike   teorija   zavere   svetske   elite.   Mada   se   ograđuju   od   klasične   zavereničke   literature,   autori   ovog  tipa  objašnjavanja  prinuđeni  su  da  u  isti  mah  priznaju  istorijski  značaj  ranijih  zavera.  U   uvodu   u   Trilateralnu   komisiju   Smilja   Avramov   povezuje   zaveru   koja   stoji   iza   sadašnjeg   zapadnog   mešanja   na   Balkanu   s   celim   lancem   "uticaja"   koji   su   oblikovali   istoriju   Srbije   i   ostatka  sveta:  "Događalo  se,  ne  tako  retko,  u  istoriji  ne  samo  malih  nego  i  velikih  zemalja,  da   političari   koji   su   se   našli   na   njihovom   čelu   nisu   bili   ličnosti   koje   su   usmeravale   političke   i   ekonomske  tokove  zemlje,  nego  prenosne  karike  nevidljivih  vlada;  tako  je  narod  neminovno   postajao   objekat   manipulacije.   Nekadašnji   visoki   funkcioner   obaveštajne   službe   SAD   (CIA)   dr  Džon  Kolman  o  svojoj  zemlji  kaže  sledeće:  "Mi  nismo  nezavisna  nacija,  niti  ćemo  to  biti,   sve   dok   našom   zemljom   upravlja   nevidljiva   vlada   -­‐   Komitet   300".   I   Jugoslavija   je   bila   suočena   sa   sličnim   problemima;   tri   puta   u   njenoj   sedamdesetogodišnjoj   istoriji   njena   sudbina  našla  se  u  rukama  tajnih  i  polutajnih  organizacija."   Avramov   nastavlja   pominjanjem   masona   u   jugoslovenskoj   istoriji   (koji   su   "aktivno   potpomogli   konstituisanje   Kraljevine   SHS"   i   koji   na   svetskom   planu   "kontinuirano   deluju   gotovo  tri  veka"),  Kominterne  ("avangardna  organizacija  svetskog  proletarijata"  koja  je  na   "petom   kongresu   Kominterne   održanom   1924.   godine"   usvojila   plan   o   "razaranju   Jugoslavije"),  a  u  najnovije  vreme  Bilderberške  grupe...       http://www.danas.co.yu/20060603/feljton1.html      

Veliko  zanimanje  za  paranormalne  fenomene    

 

  Gotovo  polovina  građana  verovala  je  da  "target"  upija  negativnu  energiju:     Protesti  protiv  bombardovanja

 

    Nekoliko   autora   je   primetilo   da   je   početkom   devedesetih   u   srpskom   društvu   poraslo   zanimanje  za  paranormalne  fenomene.  Krajem  ove  decenije  izlazilo  je  više  specijalizovanih   listova  posvećenih  paranormalnom,  kao  što  su  Zona  sumraka,  Dosije  X,  Čudo,  Treće  oko,  da   pomenemo   samo   nekoliko.   Nijedan   od   njih   nije   se   rasturao   preko   mreže   entuzijasta   ili   putem  pretplate;  prodavali  su  se  na  novinskim  kioscima  u  celoj  zemlji.  Treba  obratiti  pažnju   na   broj   ovih   publikacija,   posebno   ako   se   ima   na   umu   da   su   novine   i   časopisi   u   Srbiji   srazmerno  skupi,  pa  se  urednici  većine  listova  neprestano  bore  s  nedostatkom  novca  zbog   opadanja  tiraža.  Ovoliki  broj  listova  istog  žanra  navodi  na  zaključak  da  je  postojalo  tržište  za   ove  teme.   Veliko   zanimanje   za   paranormalne   pojave   devedesetih   godina   nije   se   ograničilo   samo   na   specijalizovane   publikacije.   Ozbiljna   srpska   štampa   i   elektronski   mediji   takođe   su   postali   otvoreniji   za   razne   vidovnjake,   proročice   i   astrologe,   i   prilično   su   redovno   objavljivali   njihova   predviđanja   i   proročanstva.   Državna   televizija   emitovala   je   program,   na   kojem   je   popularni   astrolog   Milja   Vujanović   -­‐   Regulus   nudila   jedinstvenu   mešavinu   astrologije,   misticizma   i   nacionalizma.   I   Politika   je   povremeno   pisala   o   dostignućima   parapsihologa,   pretežno   ruskih.   Godine   1992.   se   u   organizaciji   ovog   lista   u   centru   Sava   održao   veliki   paranormalni   skup   nazvan   "prenos   misaonih   slika   iz   Novosibirska   u   Beograd".  

Samoproklamovani  "magistar  bele  magije"  Lav  Geršman  je  1995.  godine  učestvovao  u  nizu   emisija  na  TV  Politika  "Čuda  parapsihologije".  Ipak,  mističnim  i  ezoteričnim  temama  bilo  je   u   to   vreme   manje-­‐više   mesto   u   specijalizovanim   rubrikama   i   programima   posvećenim   astrologiji   ili   svetu   ezoterije.   To,   međutim,   ne   važi   za   članke   Gordane   Knežević.   Nostradamus,   broj   zveri   i   parapsihološko   ratno   stanje   pojavili   su   se   juna   1999.   godine   u   kontekstu  političkog  objašnjenja,  u  tekstovima  štampanim  među  mnogim  drugim  člancima   o  (manje  neobičnim)  uzrocima  i  posledicama  NATO  intervencije.   Pojavljivanje   paranormalnih   tema   u   Politici,   i   činjenica   da   su   vaskrsle   na   prilično   samopouzdan   način,   ukazuje   da   teorija   zavere   možda   i   nije   jedini   neuobičajen   tip   objašnjavanja   čiji   se   status   u   srpskom   društvu   promenio   u   vreme   bombardovanja   NATO.   Ova   očigledna   promena   u   poimanju   prihvatljivosti   paranormalnih   objašnjenja   u   ozbiljnom   dnevnom   listu   nije   promakla   Ivanu   Čoloviću,   koji   je   u   ranije   pomenutom   tekstu   u   Danasu   napisao:   "O   broju   666   kao   ‘žigu   zveri’   dosta   je   pisano   u   našoj   paranaučnoj   i   parapolitičkoj   literaturi  (na  primer,  u  časopisu  ‘Nostradamus’  i  u  knjigama  u  svetu  te  literature  poznatog   pronalazača   ‘svetlosne   formule’),   ali   ne   pamtim   da   je   o   tome   ranije   bilo   reči   u   Politici.   Izgledalo  je  da,  bar  kada  je  o  toj  vrsti  ludila  reč,  naš  najstariji  list  ne  gubi  glavu.  Sada  i  njeni   čitaoci  mogu  da  saznaju  da  su  tri  šestice  simbol  antihrista  i  da  ih  njihove  sluge  proturaju  gde   god  stignu..."  (Čolović,  "Rokfeler  i  sedam  ćelavih  glava",  Danas,  7.  juna  1999.)   Juna   1999.   godine   se   u   jednom   ispitivanju   na   nevelikom   uzorku   ispitanika   ispostavilo   da   50   odsto   stanovnika   veruje   da   će   zemlje   koje   su   učestvovale   u   bombardovanju   zadesiti   prirodne   katastrofe   i   epidemije   koje   će   izazvati   neka   natprirodna   sila   da   bi   time   podelila   božansku   pravdu.   Samo   11   odsto   ispitanika   je   odbilo   takvu   ideju   kao   nerealnu.   Dalje,   40   odsto   ispitanika   bilo   je   sklono   da   poveruje   da   ima   neke   istine   u   tvrdnji   da   "target",   koji   je   srpska   vlast   prihvatila   kao   simbol   otpora,   upija   negativnu   energiju   koju   emituju   napadači.   Svega   njih   6   odsto   izrazilo   je   uverenje   da   je   takva   ideja   nerazumna.   Prema   tome,   tvrdnje   iznete   u   Politici   možda   su   bile   odjek   šire   promene   u   odnosu   jednog   dela   srpske   javnosti   prema  natprirodnim  pojavama.   Teorije   zavere   i   priče   o   paranormalnim   događajima   često   preuzimaju   oblik   glasina   i   teku   kanalima   koji   su   tradicionalno   povezani   s   proturanjem   glasina.   Takođe,   sve   tri   pojave   imaju   sklonost  da  izniknu  u  istim  društvenim  uslovima.  Bujaju  u  vremenima  krize  i  neizvesnosti,   naročito  kao  odgovor  na  krah  drugih  mogućih  objašnjenja.   U   tradicionalnom   istraživanju   glasina   posebno   se   obraća   pažnja   na   proturanje   glasina   u   ratno  vreme.  To  ne  iznenađuje  ako  se  uzme  u  obzir  da  su  ratovi  tipičan  primer  traumatičnih   uslova   za   koje   se   smatra   da   su   povoljni   za   razvoj   glasina.   Takođe,   uglavnom   se   smatra   da   su   glasine  štetne  za  ratne  napore  i  moral  stanovništva,  što  je  za  psihologe  poseban  izazov  da  se   bave  ovim  aspektom  tog  fenomena.   Pokazalo   se   da   se   jedan   poseban   tip   glasina   koje   se   javljaju   u   ratno   vreme   odnosi   na   navodno   postojanje   nekog   tajnog   i   moćnog   oružja.   Najčešće   su   glasine   da   se   neprijatelj   domogao   nekih   neobičnih   sredstava   za   vođenje   rata.   Takve   pretpostavke   spadaju   u   kategoriju   glasina   "bauka"   ili   "zastrašujućih"   glasina,   jer   su   odraz   straha   i   zebnji   stanovništva.   Nojbauer   navodi   primer   jedne   takve   glasine   koja   se   proširila   među   ruskim   vojnicima  posle  Oktobarske  revolucije.  Prema  toj  glasini,  Englezi  su  čopor  majmuna  obučili   ratnim  veštinama  budući  da  su  sposobniji  od  običnih  vojnika  zato  što  su  "majmuni  imuni  na   propagandu",   pa   zbog   toga   mogu   da   poraze   inače   nepobedive   boljševike.   Slično,   za   vreme   građanskog  rata  u  Nigeriji  (1967-­‐1970)  stanovnici  Bijafre  su  verovali  da  je  nigerijska  vojska   razvila  oružje  koje  ubija  nerođenu  decu.  Bilo  je  čak  i  glasina  da  se  Nigerijci  služe  vešticama   koje  ubijaju  bebe  tako  što  proždiru  srca  fetusa.   Nisu   sve   glasine   o   tajnim   i   često   natprirodnim   oružjima   glasine   "bauci".   Šibutani   pominje   glasinu   koja   je   preplavila   Englesku   u   proleće   1915.   godine,   kada   se   neko   neobično   oružje   pominjalo   u   pozitivnom   kontekstu.   Prema   toj   priči,   u   bici   kod   Mona   nemačka   konjica   je  

nadmudrila  britanske  trupe.  Dok  je  napredovala  prema  britanskim  vojnicima,  ispred  nje  se   navodno   isprečio   red   sjajnih   anđela   i   omogućio   Britancima   da   se   povuku.   U   tom   slučaju   priča  o  božanskoj  intervenciji  služila  je  kao  glasina  "puste  želje",  kao  jedna  često  neobično   optimistična  procena  i  interpretacija  događaja  za  koju  se  može  reći  da  izražava  nade  i  želje   stanovništva.       http://www.danas.co.yu/20060605/feljton1.html                                                                                        

Te eraN

R zsudčvRvsk o vspr ždsn č j

  r

r Tezi e

tćkč

čp a nz žsvr Ruj ždr J rzprR . vsa zpsg pr . čgj t žut gj prt žr a včnr . a sžzs kčpr žj učždčp zr j utsćsč tj us; Msvprvsa kdsgvčždsa a čnj svdrtutrdst dsk č čot . v o sJ rzp žtužkčn žd včgvscdg 8. i g Urvčn t dvsa d z žča ) z gv dra kčp žr utčgz ćsktč. utsćj č tj us ; Ms vprvsa drJ vp a pr utrožd g o d prosvsK učžroj pr a čUvč čo   t a   rvč čtj J pr8 ždgčtrvč v č žvč gj d pvč n r. č drtsćvčn . v vp kčpr utrg . sz . snt vsKr ž gtra rvr v j kr) gčovr kdsgvčžds tj ur ; M vsžj   szr prosvs utsa rt nz žsv č d pvča čtj J pj j t   sps orgroržrdsi ) zč utr vč cdč Ur žr č   rzčo vsds učždčp vpr tj ur ; M8 t   spča pr učćrz o žr

širi   priča   o   moćnoj   elektronskoj   napravi   koju   su   razvili   Rusi.   Ova   "glasina"   nije   nastala   spontano,   pustio   ju   je   u   opticaj   ruski   nacionalistički   političar   Vladimir   Žirinovski   tokom   svoje  posete  u  Jugoslaviji  početkom  1994.  godine.  Zanimljivo  je  da  glasine  o  smrtonosnom   oružju   Žirinovskog   i   priča   koja   je   procurila   o   Grupi   69   nisu   bili   nepovezani   događaji.   O   postojanju   Grupe   69   javnost   je   obaveštena   kao   odgovor   na   "glasine"   o   ruskom   "elektronskom  oružju".   Tokom   kratke   posete   u   Srbiji   i   Crnoj   Gori   u   februaru   1994.   godine   Vladimir   Žirinovski,   lider   ultradesničarske   ruske   Liberalno-­‐demokratske   stranke   i   poznati   antisemitski   teoretičar   zavere,   ispričao   je   jednu   prilično   neobičnu   stvar.   Na   konferenciji   za   štampu   u   Podgorici   Žirinovski   je   otkrio   da   poseduje   "novo   oružje"   koje   može   da   "spase   slovenstvo   i   pomogne   Srbima   da   se   odbrane   od   terorističkog   zapada"   ("Žirinovski   iz   našeg   sokaka",   Vreme,   7.   februar   1994).   Objasnio   je   da:   "Niko   na   svetu   nema   tako   moćno   oružje,   a   reč   je   o   elektronsko-­‐laserskom  oružju  koje  se  može  upotrebiti  i  iz  zemlje  i  iz  vazduha.  Za  sobom  ne   ostavlja   ništa   živo,   ali   posle   njegove   upotrebe   nema   zračenja   ni   posledica   kao   od   atomske   bombe.   To   je   u   stvari   ekološko   oružje   koje   ne   želimo   da   upotrebimo   ako   ne   budemo   prinuđeni."   Žirinovski   je   nastavio   da   će   oružje   "elipton"   testirati   ruski   oficiri   koji   su   "odani   njemu"   na   "malom  prostoru   u   Brčkom".   Proba   će   biti   dovoljno   ubedljiva   da   "ohladi   glave   rukovodilaca   u  zapadnim  prestonicama".   Dok   su   se   srpski   nezavisni   mediji,   kao   što   je   Vreme,   podsmevali   Žirinovskom   i   njegovim   pričama   o   "eliptonu"   (npr.   "Žirinovski   iz   našeg   sokaka",   7.   februar   1994;   "Elipton   u   noši",   21.   februar   1994),   prorežimske   novine   odnosile   su   se   prema   njegovom   doprinosu   srpskoj   borbi   protiv   "terorističkog   zapada"   s   većim   uvažavanjem.   Iako   su   ovi   mediji   uglavnom   ignorisali  samu  posetu  Žirinovskog  (koji  je  bio  povezan  s  tada  vrlo  napadanim  liderom  SRS   Vojislavom   Šešeljem),   priča   o   "eliptonu"   dobila   je   izvesno   medijsko   pokriće.   Politika   je,   na   primer,   pomno   propratila   konferenciju   za   štampu   koju   je   u   vreme   posete   Žirinovskog   održala   marginalna   desničarska   Stranka   srpskog   jedinstva,   koju   je   osnovao   Željko   Ražnatović   Arkan.   Konferenciji   za   štampu   je   uz   Arkana   prisustvovao   i   Aleksej   Vidnjenkin,   zamenik   predsednika   Liberalno-­‐demokratske   stranke   Žirinovskog.   Glavna   tema   bio   je   "elipton".   Vidnjenkin   je   objasnio,   a   Politika   prenela,   da   je   to   oružje   napravljeno   na   bazi   "spajanja   protona   i   neutrona   na   visokoj   temperaturi".   Žirinovski   je   "elipton"   navodno   dao   Arkanu,  "a  ovaj  će  ga  aktivirati  ako  velike  sile  bombarduju  srpske  gradove".  Arkan  i  njegov   ruski   gost   takođe   su   objasnili   da   je   "elipton"   u   tajnoj   laboratoriji   konstruisao   neki   ruski   profesor  s  trojicom  svojih  saradnika  (Politika,  5.  februar  1994).  Četiri  dana  kasnije,  Politika   je   dvadesetak   redova   jedne   kolumne   posvetila   još   jednoj   konferenciji   za   štampu   Stranke   srpskog   jedinstva,   na   kojoj   je   bilo   rečeno   da   će   se   "elipton"   proizvoditi   u   Šapcu,   u   firmi   u   vlasništvu  lokalnog  funkcionera  SSJ  Tomislava  Simića  (Politika,  9.  februara  1994).   Ni   u   jednom   od   ova   dva   teksta   u   Politici   nije   bilo   nikakvog   skepticizma   u   odnosu   na   tvrdnje   koje  su  se  čule  na  ove  dve  konferencije  za  štampu,  niti  se  u  pristupu  ovoj  temi  osećala  bilo   kakva   ironija,   koje   su   bili   prepuni   opozicioni   mediji.   U   kratkim   prilozima   (u   gomili   drugih   sličnih   napisa   koji   su   izveštavali   o   aktivnostima   minornih   političkih   stranaka)   samo   je   preneto   šta   su   Arkan   i   Vidnjenkin   rekli   na   konferencijama   za   štampu.   Međutim,   nekoliko   nedelja  kasnije  Politika  je  na  stranicama  koje  su  posvećene  nauci  istraživala  temu  o  tajnim   oružjima.   U   članku   "Da   li   postoji   rusko   tajno   oružje?   Top   sa   neutronskim   česticama"   Stanko   Stoiljković   je   pokušao   da   u   opštijim   crtama   opisuje   mogućnosti   elektronskog   ratovanja   (Politika,  20.  februar  1994).  Njegova  analiza  se  zasnivala  na  knjizi  Naučno-­‐tehnički  progres  i   naoružanje,   koju   je   1981.   godine   napisao   bivši   general-­‐pukovnik   jugoslovenske   vojske   dr   Zlatko   Rendulić.   Stoiljković   je   u   svom   članku   izrazio   izvesnu   sumnju   u   primenljivost   elektronskog  ratovanja.  Ukazao  je  da  je  to  oružje  u  početku  bilo  konstruisano  da  bi  delovalo   u   svemiru,   pa   se   kao   takvo   ne   bi   moglo   lako   prilagoditi   atmosferskim   uslovima.   Međutim,  

svoje  razmišljanje  je  završio  pitanjem  "Šta  se  sada  dešava?".  Pitanje  je  ostalo  bez  odgovora,   ostavljajući   otvorenom   mogućnost   da   su   ruski   naučnici   uspeli   da   prevaziđu   probleme   na   koje   su   nailazili   drugi   istraživači,   i   stvarno   uspeli   da   konstruišu   ovu   sofisticiranu   vrstu   oružja.   Takav   kraj   i   nije   toliko   neočekivan   ako   se   ima   na   umu   da   je   Stanko   Stoiljković,   urednik  rubrike  za  nauku  u  Politici,  bio  dve  godine  ranije  glavni  organizator  skupa  u  Centru   Sava  "prenos  misaonih  slika  iz  Novosibirska  u  Beograd",  koji  je  kasnije  veličao  kao  potpuni   uspeh.   Uverljivost   tvrdnje   o   moći   "eliptona"   ozbiljno   je   uzdrmana   samo   nekoliko   nedelja   pošto   je   Žirinovski  razglasio  da  takvo  oružje  postoji.  Krajem  februara  Vreme  otkriva  da  "Elektron",   šabačka   firma   koja   bi   navodno   trebalo   da   proizvodi   novo   elektronsko   oružje,   zapravo   proizvodi  dečju  nošu  poznatu  kao  "svirko"  koja  zasvira  u  trenutku  kad  tečnost  dodirne  dno   ("Elipton   iz   noše",   Vreme,   21.   februara   1994).   Odgovarajući   državni   organi   su   ignorisali   tvrdnje  ruskih  političara  i  SSJ,  a  nisu  ispitivali  ni  mogućnost  da  li  bi  privatna  firma  iz  Šapca   bila  u  stanju  da  proizvodi  "najmoćnije  lasersko  naoružanje  na  svetu".       http://www.danas.co.yu/20060606/feljton1.html                                                                        

Opoziciji  pripisivano  služenje  neprijateljima    

 

  Na  udaru  Miloševićeve  propagande:     Madlen  Olbrajt  sa  opozicionarima

 

  Važan   razlog   zbog   koga   se   verovanje   u   mračne   međunarodne   zavere   nametnulo   s   takvom   snagom   i   uverljivošću   u   srpskoj   političkoj   kulturi   bio   je   u   tome   što   ovakva   vrsta   objašnjenja   predstavlja  zgodan  i  kulturno  dostupan  okvir  objašnjenja  u  kome  je  postojala  jednostavna  i   koherentna   priča   o   međunarodnoj   izolaciji   i   sukobu   sa   zapadnim   političkim   savezom.   U  

savremenom   svetu,   sklonost   ka   teoriji   zavere   se   tipično   (ali   ne   isključivo)   može   naći   u   društvima   (kao   što   je,   na   primer,   Bliski   istok)   ili   u   političkim   pokretima   (Društvo   Džona   Berča,   Slobodarski   lobi,   Međunarodni   akcioni   centar,   itd.)   koji   se   na   neki   način   osećaju   marginalizovanim   ili   ugroženim   postkomunističkom   stvarnošću   kojom   dominiraju   SAD.   Širom   sveta,   kritičari   zapadne   vojne,   ekonomske   i   diplomatske   suprematije,   kao   i   oni   koji   žele   da   ospore   značaj   liberalno-­‐demokratskog   političkog   diskursa,   često   svoje   strahove   i   nezadovoljstvo   projektuju   u   opštu   tezu   o   zaveri.   U   tom   smislu   Srbija   u   kasnim   devedesetim,   osiromašena   dugotrajnim   međunarodnim   sankcijama   i   pod   pretnjom   napada   NATO,   predstavljala   je   idealno   uzgajalište   za   zavereničku   kulturu.   Uz   to,   međunarodni   aspekt   jugoslovenske   krize   razotkrio   je   značajnu   antizapadnu   dimenziju   srpskog   nacionalističkog   diskursa,  koji  u  svom  jezgru  sadrži  predstavu  o  antisrpskoj  zaveri.   S  obzirom  na  to  da  je  sukob  sa  Zapadom  bitno  doprinosio  širenju  zavereničkih  shvatanja  u   srpskom   društvu,   moglo   se   očekivati   da   će   poboljšanje   odnosa   između   Srbije   i   odgovarajućih   međunarodnih   struktura   uticati   na   mesto   i   značaj   zavereničke   kulture.   Događaji   iz   oktobra   2000,   koji   su   doveli   do   pada   dvanaestogodišnjeg   režima   Slobodana   Miloševića   pružili   su   priliku   da   se   proveri   ova   teza.   Smena   vlasti   u   Srbiji   smesta   je   promenila  međunarodni  položaj  zemlje.  Nekada  "država-­‐parija",  Srbija  je  naglo  preplavljena   obećanjima  finansijske  pomoći  i  ponudama  za  članstvo  u  raznim  međunarodnim  političkim   i  ekonomskim  organizacijama.  Mnoge  od  ovih  organizacija,  uključujući  OEBS,  Svetsku  banku   i   Međunarodni   monetarni   fond,   Miloševićevi   mediji   stalno   su   predstavljali   kao   produžene   ruke   antisrpske   zavere.   Takoreći   preko   noći,   međunarodna   izolacija   kao   nevolja   koju   je   trebalo  objasniti  i  koja  je  porađala  zaverenička  objašnjenja,  nestala  je  s  političkog  dnevnog   reda...   Važna   osobina   zavereničkog   pogleda   na   svet   je   manihejski   pogled   na   politiku.   Teoretičari   zavere   često   tumače   svakodnevnu   političku   borbu   kao   bitku   između   nepomirljivih   snaga   Dobra   i   Zla.   Kao   posledica   toga,   u   društvima   kojima   dominiraju   zaverenička   shvatanja,   na   političke  rasprave  se  gleda  kao  na  sukob  između  prava  i  neprava  i  obračun  između  moralnih   krajnosti.   Posle  rata  s  NATO,  srpskom  političkom  arenom  dominirao  je  duh  zavereničkog  manihejstva.   U   očima   režima   i   njegovih   medija   politička   sfera   bila   je   podeljena   između   dijametralno   suprotstavljenih  alternativa.  Na  jednoj  strani  bila  je  superiorna,  slobodoljubiva  i  rodoljubiva   opcija   koju   su   oličavali   "herojski"   napori   Slobodana   Miloševića   u   borbi   protiv   "novog   svetskog   poretka".   Na   drugoj   strani,   u   koju   su   spadali   svi   oni   koji   nisu   bespogovorno   podržavali   Miloševića   i   njegov   režim,   bili   su   "kolaboracionisti",   koji   su   se   smatrali   nastavljačima  agresije  NATO  i  drugih  zapadnih  imperijalista.   U   režimskim   medijima,   srbijanske   opozicione   stranke   redovno   su   se   nazivale   "marionetskim  političkim  strukturama"  i  "produženom  rukom  agresora",  čiji  su  svaki  potez   inspirisali  "mentori"  iz  Vašingtona  ili  Brisela.  Na  prijemu  priređenom  avgusta  1999.  u  čast   predstavnika   srpske   dijaspore,   Milošević   je   lično   napao   opozicione   partije   zato   što   "podrivaju  stabilnost  zemlje  i  ostvaruju  ciljeve  NATO  alijanse"  i  tvrdio  da  će  "patriotizam  i   ljubav  prema  domovini  pobediti  izdaju"  i  da  će  "dobro  trijumfovati  nad  zlom"  (navedeno  u   "Srpski  razgovor  Makijavelija  i  Monteskjea",  Vreme,  14.  avgust  1999).   U  prvim  mesecima  posle  bombardovanja,  srpska  opozicija  pokušavala  je  da  se  ne  obazire  na   stalne   napade   u   državnim   medijima   i   otvoreno   je   zastupala   reformistički,   prozapadni   program.   Decembra   1999.   nekoliko   predstavnika   srpske   demokratske   opozicije,   među   kojima  su  bili  i  Vuk  Drašković,  Žarko  Korać,  Dragoljub  Mićunović  i  Vesna  Pešić,  sreli  su  se  s   jednim  od  najomraženijih  zapadnih  političara,  državnim  sekretarom  SAD  Madlen  Olbrajt,  u   pokušaju   da   ishode   ukidanje   sankcija   protiv   Srbije.   Vuk   Drašković,   vođa   Srpskog   pokreta   obnove,   čak   je   Olbrajtovoj   poljubio   ruku   kao   znak   džentlmenske   učtivosti   koji   ga   je   lako   izložio  gnevu  Miloševićeve  propagande.  Iza  otvoreno  prozapadne  strategije  opozicije  stajalo  

je   uverenje   da   se   srpsko   javno   mnjenje   neće   moći   obmanuti   paranojom   koju   su   podsticali   prorežimski  mediji  i  da  će  verbalni  napadi  na  opoziciju  izazvati  javno  nezadovoljstvo  koje  će   kulminirati  u  masovnim  protestima  protiv  režima  (Dragoljub  Mićunović  u  "Da  li  su  mogući   fer   izbori",   Vreme,   21.   avgust   1999).   Međutim,   izostao   je   očekivani   revolt   u   odbranu   opozicije.  Umesto  toga  javno  pokazivanje  prozapadnih  osećanja  samo  je  dalo  snagu  lovu  na   veštice  u  vidu  "NATO  plaćenika".   Prizori  Draškovićeve  "intimnosti"  s  gđom  Olbrajt  stalno  su  se  ponavljali  na  srpskoj  državnoj   televiziji,   često   usporeni   i   praćeni   vulgarnim   insinuacijama.   Januara   2000,   Ivan   Marković,   jedan  od  lidera  JUL,  rekao  je  da  "građani  Srbije,  a  i  moćni  voajeri  iz  sveta,  ovih  dana  uživo   gledaju   basnu   o   tunjavom   vuku   i   zlom   prasetu"   ("Drašković   želi   sebe   da   promoviše   u   plaćenog   izdajnika",   Politika,   10.   januar   2000).   Istoga   dana,   u   uvodniku   Borbe,   (odmah   preštampanom  u  Politici  )  pisalo  je:   "Tako   su   se   sreli   Vuk   Drašković   i   Medlen   Olbrajt.   On,   sa   nadom   da   mu   ona   i   njena   vlada   mogu   omogućiti   da   dođe   na   vlast   političkim   ili   nasilnim   putem,   u   zavisnosti   već   od   toga   koji   bude   ocenjen   kao   brži   i   efikasniji.   A   Madlen   Olbrajt   s   nadom   da   je   našla   igrača   koji   će   pristati   da   amnestira   Nato   u   ime   srpskog   naroda...   dakle   interes   je   obostran.   Drašković   -­‐   očekuje   vlast   i   nudi   amnestiju.   Olbrajt   -­‐   očekuje   amnestiju   i   nudi   vlast.   Dva   čista   ravnopravna   i   prljava   interesa."   ("Odabran   da   amnestira   Nato   od   zločina",   Politika,   10.   januar  2000).           http://www.danas.co.yu/20060607/feljton1.html                                                              

Koštunica  kandidat  ujedinjene  opozicije    

 

 

  Besprekorna  patriotska  reputacija:     Vojislav  Koštunica  kao  kandidat  DOS

 

  Mesecima   posle   njegovog   susreta   sa   Madlen   Olbrajt,   slike   Draškovića   kako   ljubi   "krvavu   šapu"  redovno  su  se  prikazivale  kao  vrhunski  dokaz  saradnje  između  srbijanske  opozicije  i   Zapada.   Neobaziranje   opozicije   na   raširena   antizapadna   osećanja   ozbiljno   je   podrivalo   utisak   o   legitimnosti   demokratske   političke   opcije.   Preovlađujuće   raspoloženje   među   biračima  bila  je  apatija.  Jedina  dva  politička  izbora,  podjednako  neprivlačna,  koji  su  izgledali   dostupni,   bili   su   ili   postojeći   režim   -­‐   koji   je   predlagao   očuvanje   nacionalnog   ponosa   po   cenu   siromaštva   i   ekonomske   nestabilnosti   -­‐   ili   opozicija   -­‐   koja   je   obećavala   demokratizaciju   i   ekonomski  razvoj  u  zamenu  za  ono  što  je  izgledalo  kao  otvorena  kapitulacija  pred  NATO  i   Zapadom.   Najrasprostranjeniji   stav,   koji   je   održavao   status   quo   i   doprinosio   nastavljanju   Miloševićeve   vlasti   je   bio   "da   su   jedni   loši   kao   i   drugi",   a   pratilo   ga   je   opšte   razočarenje   u   pogledu  izgleda  za  suštinske  političke  promene.   Nezavidan   položaj   u   kome   se   našla   srbijanska   opozicija   postao   je   naročito   naglašen   jula   2000.   godine,   kada   je   režim   raspisao   predsedničke   izbore.   Prvi   put   posle   1992.   godine   izbori   su   podrazumevali   neposredan   obračun   između   Miloševića   i   kandidata   opozicije.   Pokazalo   se   da   je   nalaženje   pogodnog   izazivača   vrlo   težak   zadatak   za   tek   ujedinjenu   opoziciju   u   Srbiji.   Nezavisna   istraživanja   javnog   mnjenja   pokazivala   su   da   se   30   odsto   biračkog  tela  sastoji  od  tvrdih  podržavalaca  opozicije  koji  će  glasati  za  njenog  kandidata  bez   obzira   na   kandidatov   identitet   ili   politički   profil.   S   druge   strane,   Milošević   je   mogao   da   računa  na  pouzdanu  podršku  oko  33  odsto  biračkog  tela.  Ostalih  37  odsto  bili  su  ravnodušni   i   apatični   birači   koje   je   opozicija   morala   da   pridobije   da   bi   osigurala   pobedu   nad   Miloševićem.   Međutim,   nijedan   od   dvojice   glavnih   pretendenata   na   opoziciono   vođstvo,   ni   Vuk  Drašković  ni  Zoran  Đinđić,  nije  mogao  da  prodre  među  neopredeljene  birače.  Glavna  je   teškoća  bila  u  tome  što  su  imali  spornu  patriotsku  reputaciju.  Đinđić  je  pobegao  iz  zemlje  za  

vreme  bombardovanja,  što  su  režimski  mediji  predstavljali  kao  nepatriotski  i  izdajnički  čin.   S  režimskom  propagandom  u  punom  jeku  teško  bi  bilo  ubediti  narod  da  Đinđić  nije  pobegao   od  bombi  NATO  već  od  službi  bezbednosti  koje  su  nameravale  da  ga  ubiju.  S  druge  strane,   Drašković   je   imao   "neoprostivi"   susret   s   Madlen   Olbrajt.   Popularnost   oba   ova   opoziciona   vođa   verovatno   bi   se   smanjivala   sa   svakim   danom   predizborne   kampanje,   imajući   u   vidu   da   bi  kandidatura  dovela  do  još  žešćih  i  usredsređenijih  napada  državnih  medija.   Zanimljiv  rezultat  koji  je  proizašao  iz  nekih  ispitivanja  javnog  mnjenja  u  leto  2000.  godine   bio  je  to  što  je  40  odsto  ispitanika  izjavilo  da  bi  oni  glasali  za  opoziciju  kad  bi  kandidat  bio   Vojislav  Koštunica.  Ovaj  je  bio  vođa  tada  srazmerno  male  Demokratske  stranke  Srbije,  koja   je   na   poslednjim   izborima   na   kojima   je   učestvovala   dobila   samo   6   odsto   glasova.   Uprkos   tome   Koštunica   se   iznenada   pojavio   kao   poželjan   kandidat   ujedinjene   opozicije.   Štaviše,   u   oko   40   odsto   glasova   koje   je   privukao   Koštunica,   nalazio   se   do   tada   neviđen   prelazak   glasova  s  Miloševićeve  strane  čija  je  podrška  u  biračkom  telu  spala  na  svega  28  odsto  ("Zreo   za   kandidata",   Vreme,   5.   avgust   2000).   Glavna   osobina   koja   je   Koštunicu   razlikovala   od   ostalih   opozicionih   vođa   i   koja   mu   je   omogućila   da   otima   Miloševićeve   glasače   bili   su   njegova  besprekorna  patriotska  reputacija  i  čvrsto  i  beskompromisno  antizapadno  držanje.   Iako   vođa   DSS   nije   bio   omiljeni   izbor   ostalih   opozicionih   lidera,   postalo   je   očigledno   da   je   njegova   kandidatura   neminovna.   Tokom   cele   poslednje   decenije   XX   veka   Koštunica   i   DSS   zastupali   su   politički   program   zasnovan   na   idejama   rodoljublja,   tradicije   i   nacionalnog   ponosa.  Ruku  pod  ruku  s  takvim  konzervativnim  i  nacionalističkim  programom  išao  je  jak   skepticizam  u  odnosu  na  Zapad.  Ovaj  poslednji  vid  Koštuničine  političke  orijentacije  bio  je   očigledan  i  za  vreme  bombardovanja,  kada  je  postao  žestok  kritičar  vojne  intervencije.  Što  je   još   važnije,   Koštuničino   antizapadnjaštvo   često   se   izražavalo   na   način   koji   je   ličio   na   zvaničnu  vladinu  retoriku.  Kao  posledica  toga,  Koštuničina  Demokratska  stranka  Srbije  bila   je   među   malim   brojem   autentičnih   opozicionih   organizacija   u   Srbiji   čija   su   se   saopštenja   objavljivala   u   režimskim   medijima,   uključujući   Politiku   i   državnu   televiziju.   U   Politici   se   pogledima  DSS  obično  davalo  nekoliko  kvadratnih  centimetara  prostora,  najčešće  na  strani   14   u   nizu   ostalih   sličnih   stavova   i   saopštenja   u   kojima   se   izražavalo   negodovanje   zbog   intervencije  NATO  i  gde  se  hvalila  hrabrost  Vojske  Jugoslavije  i  srpskog  naroda.       http://www.danas.co.yu/20060608/feljton1.html          

                   

Patriotizam  kao  politički  kapital    

 

  Neočekivan  uspeh:     Vojislav   Koštunica   pobedio   je   Slobodana   Miloševića   u   prvom   krugu

 

  U   saopštenjima   DSS,   kao   i   u   državnoj   propagandi,   redovno   su   se   suprotstavljale   "stvarne"   namere   bombardovanja   NATO   s   njihovim   navodno   humanitarnim   ciljem.   "Stvarni"   motivi   koje   je   DSS   razobličavala   u   svojim   saopštenjima   bili   su,   naravno,   mnogo   mračniji   i   podrazumevali   su   čak   porobljavanje   Srbije:   "Sistematsko   bombardovanje   Nato   avijacije   mostova,   pruga   i   industrijskih   objekata,   udaljenih   od   Kosmeta,   jasno   govori   da   Vilijemu   Džefersonu  Klintonu  i  njegovim  evropskim  satelitima  nije  cilj  rešenje  kosovskog  problema,   koji   su   sami   stvorili,   niti   zaštita   kosovskih   Albanaca   koje   su   oni   najviše   ugrozili.   Pravi   cilj   ovih   bombardovanja   jeste   da   se   Srbija   ekonomski   unazadi   na   duži   rok   i   tako   svede   na   zaostalu   američku   polukoloniju,   nesposobnu   za   svaku   aktivniju   ulogu   u   međunarodnom   životu.   Ono   što   je   čovek   koji   sramoti   ideju   demokratije   izgubio   iz   vida   jeste   ogromna   otporna  snaga  srpskog  naroda  o  čemu  svedoči  i  treća  nedelja  rata  koji  najveća  svetska  sila   neuspešno   vodi   protiv   tog   naroda,   kaže   se   u   saopštenju   DSS"   ("Cilj   agresora   je   da   unazadi   Srbiju",  Politika,  11.  april  1999).   Mada  su  ova  saopštenja  redovno  pominjala  "osvajanje  srpske  teritorije"  kao  cilj  "nasrtaja  na   jednu  malu  nezavisnu  zemlju"  (npr.  "Monstruozno  ubijanje  albanskih  izbeglica",  Politika,  16.   april   1999)   i   govorila   o   "okupaciji   naše   države   kao   kičme   Balkana"   ("NATO   sejači   lažne  

demokratije",   Politika,   31.   maj   1999),   pretpostavljene   skrivene   pobude   NATO   ponekad   su   obuhvatale   uništenje   srpskog   naroda.   Posle   bombardovanja   poslovnog   centra   "Ušće",   u   saopštenjima  DSS  tvrdilo  se  da  NATO  namerno  uzima  za  ciljeve  srpske  civile,  kao  što  je  činio   kada   je   navodno   raketom   gađan   prvi   sprat   zgrade   koja   ima   23   sprata   s   očiglednom   namerom   da   prilikom   njenog   rušenja   niko   ne   ostane   živ   ("Čudovišna   maštovitost   NATO   i   SAD  u  zločinima",  Politika,  22.  april  1999).  Ovaj  argument  se  koristio  da  bi  se  ustvrdilo  da  je   pravi   cilj   kampanje   NATO,   koju   su   orkestrirali   "Madlen   Olbrajt   i   njoj   slična   stvorenja",   "zatiranje   celog   jednog   naroda"   ("Smišljeno   ubijaju   srpske   izbeglice",   Politika,   23.   april   1999).   Bes   DSS   nije   se   ograničavao   na   "stvorenja"   među   američkim   liderima,   već   se   širio   na   ceo   američki   narod:   "Ono   što   danas   Srbi   osećaju   prema   američkoj   naciji,   neopravdano   ali   razumljivo   ne   izdvajajući   manjinu   koja   je   digla   glas   protiv   američkog   državnog   terorizma,   jesu   gađenje,   mržnja   i   prezir.   Ta   osećanja   će   nadživeti   i   rat   i   karijere   političara,   aktere   današnje  tragedije"  ("Klinton  bez  morala",  Politika,  17.  april  1999).   Pretpostavljena  želja  NATO  da  uništi  Srbiju  i  njen  narod  opisivala  se  u  DSS  prosto  kao  korak   ka  vladavini  nad  celim  svetom.  Početkom  aprila  1999.  Koštunica  je  dao  intervju  Nedeljnom   telegrafu   u   kome   je   osudio   "kombinaciju   imperijalizma   i   totalitarizma"   SAD   usmerenu   na   zadovoljenje  "potrebe  da  se  osvajaju  nova  područja  i  svet  uređuje  na  novi  način"  (Nedeljni   telegraf,   7.   april   1999).   Konkretniji   motiv   za   bombardovanje   na   koji   je   Koštunica   ukazao   čitaocima   Nedeljnog   telegrafa,   bio   je   američki   "pohod   na   istok   i   primicanje   nečemu   što   predstavlja   važan   poligon   budućih   ratova,   sukobljavanja   i   sučeljavanja,   a   to   je   kaspijska   nafta".   Isto  kao  i  režimska  propaganda,  Koštuničina  stranka  mnogo  je  polagala  na  pojam  masovne   manipulacije,   čiji   je   cilj   navodno   bio   da   prikrije   kolonijalne,   pa   čak   i   genocidne   namere   Zapada.   Na   jednoj   konferenciji   za   štampu   u   aprilu   1999.   Koštunica   je   uporedio   NATO   s   nacističkom   Nemačkom   i   tvrdio   da   politiku   odmazde   prema   civilnim   ciljevima   "prate   neviđene   medijske   manipulacije   i   najprovidnije   laži.   Pošto   dosadašnje   bombardovanje   predstavlja   politički   i   vojni   neuspeh,   u   Briselu   se   sve   više   izmišljaju   progoni,   egzekucije,   masovne   grobnice,   koncentracioni   logori   i   silovanja.   ("Agresori   primenjuju   strategiju   nacista  -­‐  odmazdu  nad  civilima",  Politika,  20.  april  1999).   U   ovim   nastupima,   isto   kao   i   u   većini   ostalih   saopštenja,   sudbina   albanskih   izbeglica   ili   se   ignorisala   ili   se   pripisivala   bombardovanju   NATO   ili   najčešće   prikazivala   kao   proizvod   zlonamerne  medijske  manipulacije,  s  tim  da  se  prikriju  američki  "pravi  razlozi".   Važna  posledica  tematske  saglasnosti  između  Koštuničinog  objašnjenja  intervencije  NATO  i   onoga  koji  se  mogao  naći  u  srpskoj  režimskoj  retorici  bila  je  u  tome  što  režimski  mediji  nisu   mogli  lako  osporiti  Koštuničin  patriotizam.  Neokaljani  patriotski  kredibilitet  obezbeđivao  je   Koštunici  dragocen  politički  kapital.  Njegovo  antizapadnjaštvo  nije  se  samo  svidelo  jednom   delu   glasača   za   koji   je   ideja   međunarodne   antisrpske   zavere   predstavljala   uverljivo   objašnjenje   intervencije   NATO,   već   je   i   Koštunicu   činilo   imunim   na   redovne   napade   Miloševićevih   medija   kojima   su   bile   izložene   druge   opozicione   vođe.   Čak   ni   Miloševićeva   propagandna   mašina   nije   mogla   da   ubedljivo   tvrdi   da   je   Koštunica   "agent   NATO"   ili   "plaćenik".   To   je   postalo   jasno   za   vreme   izborne   kampanje,   kada   se   najveći   deo   propagande   na   državnim   medijima   vrteo   oko   prilično   nejakih   ličnih   uvreda,   kao   na   primer   da   Koštunica   nema   dece   (argument   koji   se   koristio   protiv   Vuka   Draškovića   u   više   navrata   tokom   devedesetih   i   koji   ima   nešto   snage   u   patrijarhalnom   srpskom   društvu)   ili   da   je   ljubitelj   mačaka,   što   je   trebalo   da   opozicionog   kandidata   predstavi   kao   ekscentrika   i   pustinjaka.   Međutim,   čak   ni   Koštunica   nije   mogao   da   u   potpunosti   izbegne   gnev   ekstremista.   U   toku   izborne   kampanje   u   centru   Beograda   pojavio   se   grafit   "Koštunica   sin   Jevrejke"   dok   je   lice   Koštunice  na  jednom  velikom  bilbordu  na  Slaviji  bilo  isprskano  sprejom  u  obliku  Davidove   zvezde.       http://www.danas.co.yu/20060609/feljton1.html        

Drastična  promena  uređivačke  politike    

 

 

 

Kako  je  počeo  rat  u  Bosni  i  Hercegovini:     Smilja  Avramov   Koštuničina   neočekivana   popularnost   i   politički   uspeh   u   jesen   2000.   mogu   se   objasniti   njegovom   sposobnošću   da   prevaziđe   radikalni   dualizam   koji   je   dominirao   srbijanskom   politikom  u  to  vreme.  Za  razliku  od  drugih  opozicionih  političara,  Koštunica  je  prezentovao   ideju   društvene   i   političke   reforme   na   način   koji   nije   štetio   nacionalnoj   i   patriotskoj   uverljivosti  antimiloševićevskog  političkog  fronta.  U  njegovoj  javnoj  ličnosti  uspele  su  da  se   sklope   ideje   demokratije   i   umerenog   nacionalizma,   reformizma   i   tradicionalizma.   Što   je   najvažnije,   nova   politička   klima   i   poboljšanje   odnosa   između   Jugoslavije   i   međunarodne   zajednice,   proizašli   iz   političkih   promena   u   oktobru   2000,   brzo   su   doveli   do   znatnog,   iako   nepotpunog  marginalizovanja  zavereničkog  diskursa  objašnjavanja.   Jedna   od   neposrednih   posledica   narodne   pobune   u   oktobru   2000.   godine   bilo   je   "oslobođenje"   medija   pod   državnom   kontrolom,   koji   su   dospeli   u   ruke   nezavisnih   sindikata.   Veća   sloboda   štampe   dovela   je   do   drastične   promene   uređivačke   politike.   Ksenofobične   i   paranoidne   teme   koje   su   bile   u   srži   Miloševićeve   propagande   u   velikoj   meri   su   nestale   sa   stranica   Politike   i   iz   Dnevnika   na   srbijanskoj   državnoj   televiziji.   Prošlo   je   vreme   dugačkih  

 

uvodnika,  koji  su  svakodnevno  otkrivali  "dokaze"  o  postojanju  antisrpske  zavere  kojom  se   upravlja   iz   Vašingtona   ili   Brisela,   o   imperijalističkim   ambicijama   SAD   ili   o   izdajništvu   opozicije.   Politika,   RTS   i   drugi   mediji   naglo   su   se   počeli   baviti   diplomatskim   aktivnostima   novog   političkog   vođstva,   hvaleći   poboljšane   odnose   između   Srbije   i   međunarodne   zajednice.   Analize  srbijanske  štampe  koje  je  beogradski  Medija  centar  sprovodio  posle  oktobra  2000.   dosledno   su   pokazivale   da   su   mediji   počeli   da   ispoljavaju   blagonakloniji   odnos   prema   Zapadu.   Na   primer,   analiza   sadržaja   srbijanskih   elektronskih   i   štampanih   medija   za   maj   2001.  posebno  se  usredsredila  na  prikazivanje  SAD  i  njihove  vlasti.  Ova  analiza  je  urađena  u   jednom   posebno   osetljivom   periodu   srpsko-­‐američkih   odnosa,   u   vreme   kada   je   Bušova   administracija   najavila   da   će   bojkotovati   predstojeću   donatorsku   konferenciju   za   Jugoslaviju.   Sporna   tema   bila   je   oklevanje   Jugoslavije   da   izruči   Miloševića   Hagu.   Diplomatska   napetost   nije   oživela   antizapadna   osećanja   koja   su   obeležila   Miloševićeve   godine.   Umesto   toga   pominjanje   SAD   i   vlasti   u   toj   državi   ostajalo   je   uglavnom   neutralno.   Umesto   da   umanjuju   značaj   ovog   događaja   ili   da   kritikuju   američku   vladu,   mediji   su   naglašavali   potrebu   za   pomirenjem  i  saradnjom.  U  stvari,  jedina  otvorena  kritika  SAD  u  tom   periodu  pojavila  se  u  analizi  kontroverznog  raketnog  plana  odbrane  koji  je  tada  predlagao   Džordž  Buš.   Nastupanje   nove   političke   stvarnosti   doprinelo   je   marginalizaciji   pojedinaca   koji   su   širili   teoriju   zavere   u   toku   prethodnih   godina.   Mnogi   strani   "junaci"   srpske   borbe   protiv   novog   svetskog   poretka   i   mnoge   "ugledne"   medijske   ličnosti,   kao   što   su   bili   belgijski   novinar   Mišel   Kolon,   koji   je   mnogo   pisao   o   manipulisanju   medijima,   ili   nekadašnji   ministar   pravde   SAD   Remzi  Klark,  nisu  se  više  hvalili  na  televiziji  i  u  novinama.  Smilja  Avramov,  Spasoje  Vlajić  i   drugi   domaći   pregaoci   na   polju   zavereničke   kulture   doživeli   su   sličnu   sudbinu.   Smilja   Avramov  više  nije  bila  dobrodošao  gost  u  velikoj  crnoj  kožnoj  fotelji  studija  televizije  Palma,   u   kojoj   je   ranije   provodila   sate   mudrujući   o   budućnosti   novog   svetskog   poretka   i   razotkrivajući  tajne  mahinacije  svetske  elite.   Međutim,  bio  je  još  potreban  i  period  prilagođavanja.  Politika  je  11.  decembra  2000.  objavila   članak   "Kako   je   počeo   rat   u   Bosni   i   Hercegovini",   obaveštavajući   svoje   čitaoce   o   okruglom   stolu   na   kome   su   učestvovali   Smilja   Avramov   i   drugi   dobro   poznati   teoretičar   zavere,   istoričar   Milorad   Ekmečić,   poznat   po   svojoj   obuzetosti   ulogom   masona   u   istoriji   moderne   Evrope.   Doprinos   Smilje   Avramov   ovoj   diskusiji,   za   koji   se   u   članku   kaže   da   je   bio   "saslušan   sa   velikom   pažnjom",   razotkrivao   je   postojanje   "strateškog   savezništva   novog   svetskog   poretka   sa   radikalnim   islamizmom"   i   ponovo   se   bavio   nekim   temama   tipičnim   za   teoriju   zavere   svetske   elite.   Isto   kao   u   svojoj   Trilateralnoj   komisiji,   Avramov   je   podvlačila   značaj   savezništva   SAD   i   Vatikana.   Međutim,   objavljivanje   ovog   teksta   bilo   je   značajno   samo   kao   opomena   da   se   zaostavština   Miloševićevog   režima   ne   može   izbrisati   preko   noći.   Sve   u   svemu,  Smilja  Avramov,  sada  već  zašla  u  devetu  deceniju  života,  sklonjena  je  u  "penziju"  bar   što  se  ozbiljnih  medija  tiče.   Marginalizacija  zavereničkog  govora  pogodila  je  i  Spasoja  Vlajića.  U  razgovoru  obavljenom   decembra   2000,   pronalazač   "svetlosne   formule"   i   samoproglašeni   glasnogovornik   "Grupe   69",  priznao  je  s  nešto  tuge  i  iznenađenosti  da  mu  se  novinari  sve  ređe  obraćaju.  Vlajićevo   medijsko  prisustvo  svedeno  je  na  kolumnu  u  marginalnom  magazinu  Treće  oko  i  knjige  koje   i  dalje  piše  i  objavljuje.   Zanimljivo   je,   međutim,   da   ni   Vlajić   ni   Avramov   nisu   ispoljili   nezadovoljstvo   novom   političkom   stvarnošću.   U   razgovoru   jula   2001.   Smilja   Avramov   je   tvrdila   da   su   političke   promene   u   Srbiji   bile   "nužne".   Spasoje   Vlajić,   čije   knjige   dosledno   izjednačavaju   Zapad   sa   Satanom,   zahvaljivao   je   Bogu   što   Srbija   više   nije   u   sukobu   sa   Zapadom.   Pa   ipak,   pozitivne   ocene   novih   političkih   prilika   koje   su   dali   Avramov   i   Vlajić   nisu   označavale   suštinsku   ideološku   promenu   koja   bi   bilo   na   koji   način   umanjila   vrednost   njihovih   ranijih   otkrića   o  

zaveri.   Oba   autora   trudila   su   se   da   pomire   svoje   verovanje   u   međunarodnu   zaveru   s   novom   političkom   realnošću.   Avramov   je   pozdravila   Miloševićev   pad   u   istom   onom   razgovoru,   pomenutom   u   prethodnim   glavama,   gde   je   tvrdila   da   "sionski   mudraci"   postoje   i   da   su   u   stvari  "najstrožja  tajna  organizacija".  Pomalo  čudno  za  teoretičare  zavere,  Avramov  je  tom   prilikom  čak  tvrdila  da  je  uvek  verovala  da  je  borba  protiv  međunarodne  zavere  uzaludna.   Umesto   da   se   odupire   Trilaterali   i   Bilderbergovcima   kao   što   to   savetuje   većina   drugih   teoretičara   zavere,   Avramov   je   smatrala   da   Srbija   treba   da   se   infiltrira   u   te   organizacije   i   da   ih  iskoristi.         http://www.danas.co.yu/20060610/feljton1.html                                                                                    

Teoretičari  zavere  potisnuti  na  marginu    

  Smilja   Avramov   je   čak   insistirala   da   je   to   uvek   bio   njen   stav   i   da   je   zbog   toga   došlo   do   razdora   između   nje   i   Miloševića   1992.   godine:   "Naravno,   ja   imam   svoj   stav   i   mišljenja   o   Trilaterali,   ali   bila   bih   srećna   da   mi   imamo   nekoga   u   trilaterali   koji   bi   dve   lepe   reči   o   Srbiji   i   za  Srbiju  rekao.  Prema  tome  u  ovo  vreme  nama  su  potrebni  neki  kanali,  koji  će  nas  povezati.   Tad  sam  Miloševiću  rekla:  To  ne  može  biti  stari  establišment,  vi  morate  odstupiti.  A  to  nije   hteo   da   učini.   Znači   promene   su   bile   nužne.   Na   žalost,   mi   nismo   dobili   garnituru   kakvu   smo   želeli,   dobili   smo   sada   jednu   sasvim   amatersku   garnituru...   neku   koaliciju   od   19   stranaka   koje  ništa  ne  predstavljaju,  kako  ih  zovu  kombi  stranke..."   Prema   tome,   novo   političko   vođstvo   Srbije   treba   da   izdejstvuje   mesto   za   Srbiju   u   novom   svetskom   poretku.   Čovek   viđen   da   to   učini   je   nekadašnji   student   Smilje   Avramov   Vojislav   Koštunica,  koga  je  ona  u  razgovoru  opisala  kao  "jednog  časnog  čoveka".   Cilj  retoričke  strategije  Smilje  Avramov  bio  je  da  svoj  diskurs  objašnjavanja  dovede  u  sklad  s   političkim   razvojem   u   Srbiji,   a   da   pri   tom   očito   ne   potkopa   osnove   zavereničkih   uverenja.   Tako   je   Avramov   mogla   da   nastavi   da   veruje   da   je   njen   rad   značajan   i   koristan.   U   toku   razgovora   održanog   2001.   godine   insistirala   je   na   tome   da   još   uvek   postoji   potražnja   za   njenim   spisima:   napomenula   je   da   je   njen   izdavač   još   uvek   zainteresovan   za   objavljivanje   prerađenog   izdanja   njene   prve   knjige   Post-­‐herojski   rat   međunarodne   zajednice   protiv   Jugoslavije  (1995).  Što  se  tiče  njenog  ređeg  pojavljivanja  u  javnosti,  ona  je  pominjala  svoje   pozne  godine  i  tvrdila  da  odgovornost  za  primenu  i  unapređivanje  njenih  ideja  sada  leži  na   mlađoj   generaciji.   Međutim,   ne   zna   se   u   kojoj   je   meri   njeno   "umirovljenje"   dobrovoljno   i   vezano   za   odmakle   godine.   Starost   nije   sprečila   Smilju   Avramov   da   jula   2005.   prisustvuje   tribini   na   kojoj   se   obeležavala   desetogodišnjica   "oslobađanja   Srebrenice"   kao   što   joj   nije   smetala   da   učestvuje   na   skupovima   Srpskog   narodnog   pokreta   Svetozar   Miletić   ili   da   zauzme   položaj   "počasnog   predsednika"   Međunarodnog   odbora   za   istinu   o   Radovanu   Karadžiću.   Najupadljiviji   javni   istup   Smilje   Avramov   u   poslednjih   pet   godina   bio   je   septembra   2004,   kada   se   u   haškoj   sudnici   pojavila   kao   prvi   svedok   odbrane   na   suđenju   Slobodanu  Miloševiću.   Još   je   čudniji   način   na   koji   Spasoje   Vlajić   objašnjava   nedavne   političke   promene   u   Srbiji.   Prilikom  našeg  susreta  u  decembru  2000,  Vlajić  je  izneo  "ubedljive  dokaze"  da  je  on  sam  još   1992.   predvideo   da   samo   Vojislav   Koštunica   ili   crnogorski   predsednik   Milo   Đukanović   imaju  snage  da  sruše  Miloševića  (Srpska  knjiga  predviđanja,  1992).  Još  je  bizarnija  Vlajićeva   tvrdnja  da  je  aktivnost  Grupe  69  doprinela  poboljšanju  odnosa  između  Jugoslavije  i  SAD.  On   je  ukazao  da  je  Grupa  koristeći  svoja  tajna  i  ezoterična  saznanja  "predvidela"  da  pomirenje   između  ovih  dveju  zemalja  iziskuje  prisustvo  dva  imena:  "Đorđe"  i  "Ričard".  Članovi  Grupe   69   potom   su   navodno   iskoristili   svoje   natprirodne   sposobnosti   da   "pošalju   metalni   čip"   u   "univerzalno   polje"   i   da   povežu   osobe   s   tim   imenima.   Posledica   toga   bila   je   pobeda   Džordža   Buša   i   Ričarda   Čejnija:   njihovo   preuzimanje   vlasti   u   SAD   označilo   je   neumitni   kraj   neprijateljstava  između  Srbije  i  te  zemlje.   U  Vlajićevom  prilično  čudnom  objašnjenu,  pomirljiva  i  donekle  pobednička  osećanja  mešaju   se  s  tradicionalno  paranoidnim  i  zabrinutim  tonovima  teorije  zavere.  Kao  i  u  slučaju  Smilje   Avramov,   navedeni   stavovi   izneti   su   u   sklopu   istog   razgovora   u   kome   je   Vlajić   razvijao   klasične  zavereničke  teme.  Međutim,  pokušaj  da  se  natprirodni  zaverenički  okvir  prilagodi   novim   političkim   uslovima   nije   bio   dovoljan   da   spase   Vlajića   od   marginalizacije   koja   je   pogodila   mnoge   srpske   teoretičare   zavere.   Štaviše,   tokom   našeg   susreta   Vlajić   je   na   sebi   svojstven  način  objašnjavao  svoj  umanjeni  status:  govorio  je  o  marginalizaciji  kao  "moćnom  

oružju"   u   rukama   "bankarskog   bratstva",   koje   se   nemilosrdno   koristi   protiv   svih   onih   koji   javno  razotkrivaju  njegove  mahinacije.   Nisu   svi   teoretičari   zavere   u   Srbiji   pošli   stopama   Vlajića   i   Smilje   Avramov   i   pokušali   da   prilagode   svoj   pogled   na   svet   političkoj   realnosti   Srbije   posle   Miloševića.   Pristup   Spasoja   Vlajića   i   Smilje   Avramov   omogućila   je   činjenica   da   su   se   oni   redovno   predstavljali   kao   ličnosti   koje   "ne   pripadaju   nijednoj   stranci"   i   koji   su   "nepristrasni   naučnici"   ili   "nezavisni   istraživači".  Pomirljiv  i  pribran  način  na  koji  su  pozdravili  promene  bio  je  put  da  održe  svoju   reputaciju  nepristrasnih  i  objektivnih  posmatrača,  čiji  je  rad  bio  iznad  tako  prolaznih  stvari   kao   što   je   dnevna   politika.   Druga   retorička   strategija   koja   je   bila   dostupna   teoretičarima   zavere   kada   se   suoče   s   gubitkom   milosti   bila   je   da   priznaju   poraz   i   da,   kada   je   reč   o   nedavnim   događajima   i   Srbiji,   protumače   Miloševićev   pad   kao   još   jedan   uspeh   transnacionalne   oligarhije   u   težnji   ka   dominaciji   svetom.   Baš   tako   su   događaje   u   oktobru   2000.   protumačili   mnogi   strani   teoretičari   zavere   koji   su   nekada   sedeli   na   Miloševićevom   kanabetu  i  s  njim  razmenjivali  otkrića  o  novom  svetskom  poretku.  Na  veb  stranici  Centra  za   međunarodnu   akciju   (International   Action   Centre   -­‐   IAC)   Remzija   Klarka,   Mišel   Kolon   i   drugi   Klarkovi  saradnici  objasnili  su  Miloševićev  pad  kao  pobedu  međunarodnih  struktura  moći  i   CIA,  pobedu  koja  će  neminovno  dovesti  do  "okupacije  Jugoslavije  od  strane  NATO".   U  telefonskom  intervjuu  koji  je  iz  zatvoreničke  ćelije  24.  avgusta  2001.  dao  američkom  TV   kanalu   FOX   News,   Milošević   je   takođe   rekao   da   je   nova   vlast   u   Srbiji   "marionetski   režim"   koji   su   zapadne   sile   postavile   radi   "okupacije   Srbije".   Od   početka   svog   suđenja   februara   2002.   Milošević   se   drži   slične   vrste   proto-­‐zavereničke   teorije   i   time   u   velikoj   meri   iritira   tužioce  i  sudije  Tribunala  za  bivšu  Jugoslaviju.   Sličnu   strategiju   su   razvile   razne   javne   ličnosti   koje   su   bile   u   neposrednoj   vezi   s   nekadašnjim   režimom   u   Srbiji.   U   intervjuu   postavljenom   na   veb   stranicu   IAC,   Mihajlo   Marković  je  predvideo  da  će  Srbija  postati  "polukolonija  stranog  kapitala  i  novog  svetskog   poretka,  prvenstveno  SAD".  Miloševićeva  ćerka  Marija  otišla  je  korak  dalje.  Februara  2001.   izjavila   je   crnogorskom   časopisu   Istok   da   posle   pada   njenog   oca   "Srbijom   vladaju   Cigani,   Jevreji,  Cincari,  Turci,  samo  ne  Srbi".  Jedan  od  Miloševićevih  bliskih  saradnika  Živorad  Igić   na   sličan   način   je   u   toku   sukoba   između   policije   i   Miloševićevih   telohranitelja   uoči   Miloševićevog  hapšenja,  izneo  tvrdnje  da  Jevreji  vladaju  Srbijom.   Tvrdnju   da   političke   promene   u   Srbiji   predstavljaju   (bar   privremenu)   pobedu   iskonskih   neprijatelja  Srbije  težili  su  da  prihvate  oni  sledbenici  teorije  međunarodne  zavere  koji  su  u   manjoj  ili  većoj  meri  neposredno  učestvovali  u  ranijem  srbijanskom  režimu  i  čiju  su  karijeru   okončali   oktobarski   događaji   2000.   godine.   Njihova   odanost   Miloševićevom   političkom   projektu  bila  je  tako  ogromna,  direktna  i  neporeciva  da  im  nikakva  retorička  gimnastika  nije   mogla  da  pomogne  da  najnovije  događaje  shvate  drukčije  nego  kao  katastrofu.   Među   onima   koji   su   na   događaje   iz   oktobra   2000.   gledali   kao   na   pobedu   zapadnog   imperijalizma   i   pokoravanja   Srbije   novom   svetskom   poretku   bili   su   i   oni   koji   su   sledili   radikalnije  verzije  teorije  zavere.  U  jesen  2000.  ovaj  deo  zavereničke  zajednice  odlučio  se  za   konkretnu  akciju.  Kao  što  se  često  ističe  u  literaturi  o  teoriji  zavere,  zaverenička  kultura  u   savremenom   svetu   nije   zabran   usamljenih   entuzijasta:   pisaca,   novinara   i   analitičara.   Zavereništvo   je   takođe   osnovno   obeležje   političkog   ekstremizma   na   kome   nastoje   organizacije   koje   slede   radikalne   političke   ideologije.   Slična   tendencija   počela   je   da   se   razaznaje  u  Srbiji  posle  oktobra  2000,  kada  su  se  žešći  sledbenici  zavereničke  kulture  počeli   okupljati  na  političkoj  margini  i  organizovati  kao  male  kleronacionalističke  političke  grupe.       http://www.danas.co.yu/20060612/feljton1.html     Kraj    

 

 

http://www.reference.com/browse/Culling   http://www.dailygalaxy.com/my_weblog/2010/06/will-­‐planet-­‐earth-­‐mimic-­‐the-­‐ fate-­‐of-­‐easter-­‐island.html