Josip Berger - Psihodijagnostika

PSIHODIJAGNOSTIKA OPŠTI DEO pouzdan odnos. Sama ta okolnost dovodi u sumnju pretenziju da dijagnozu u ovim disciplinama smatramo direktivnom i odlučujućom. Ako imamo u vidu da klinički metod već četiri decenije ima svoje inesto van granica zdravstvenih ustanova kao „metod procene", onda je besmisleno upinjati se i dokazivati daje njihova namena „klinička", ili obrnuto, daje klinički metod ono što jeste zato što koristi „klinički" instrumentalijum. Zaključićemo našu analizu tvrdnjom da suština kliničke metode nije u nameni nego u njegovoj metodskoj šemi. Šire posmatrano, klinički metod može da se izdvoji iz konteksta psihijatrije i da posluži kao sredstvo proučavanja i saznavanja ličnosti. U tom smislu je sasvim izlišno upotrebljavati termin dijagnoza i dijagnoziranje. To je već učinjeno i ta forma kliničkog metoda je nazvana metodom procene ličnosti. Promašaj je načinjen vezivanjem metoda procene ličnosti za jedan cilj, za predviđanje, ma koliko ovaj cilj budio respektabilne prestiže fantazije. Smatramo da postoji mogućnost da klinički metod opstane u arsenalu psihološke nauke, nezavisno od psihopatologije kao sadržaja i nezavisno od predviđanja kao vrhunskog naučnog kriterijuma vrednosti. Presedan za takav koncept dao je još Mari (Murray, 1938). KRITIKA KLINIČKOG METODA Klinički metod najčešće kritikuju oni koji se najviše i služe njim. Razlog za kritiku nije teško pronaći, naročito ako ste posle velikih napora i mnogo časova ispitivanja utvrdili da je vaše razumevanje slučaja ostalo, uprkos mnogim novim podacima, praktično na istom. Zanemarićemo ovu vrstu kritičnosti frustriranog praktičara jer nije konstruktivna, ne nudi nikakvo rešenje ni u perspektivi. Takođe nas, na ovom mestu, ne zanimaju ocene pisaca revijalnih prikaza validacionih istraživanja kliničkog metoda. O ovome će biti reci kasnije. Zato ćemo pažnju obratiti na mišljenja metodologa istraživača. Najoštriji stav prema kliničkom metodu zauzbna Katel (Cattell, 1962). On, istina, nije klinički psiholog praktičar, ali su njegovo interesovanje za probleme ličnosti i njegovi metodski doprinosi kvalifikacija koja se mora uzeti u obzir. Katel ovako piše: Za mene je.očigledno da ne postoji poseban klinički metod (podvukao Katel) osim ako ne mislimo na terapijske metode, jer kada se on svede na suštinu onda vidimo daje identičan sa multivarijanmom metodom. Redukcionizam nije nepoznata pojava u psihologiji. Pored ovog Katelovog, imaćemo prilike da u ovoj knjizi upoznamo i druge koji su redukciju prihvatili kao ubedljivo naučno rešenje i u psihologiji. Da bi bio ubedljiv Katel navodi sledeće argumente. 1. Daje nužno i dovoljno da za ispitivanje ličnosti koristimo sledeća tri izvora informacija: a) biografske podatke (uzdužni presek), b) faktorizo-vane upitnike ili inventare i c) objektivne testove (poprečni presek). 2. Da se merenje i obrada rezultata može izvršiti primenom posebne vrste faktorske analize (multivarijantnom analizom). 3. Da se interpretacija dobijenih rezultata može korektno obaviti pomoću odgovarajuće teorije ličnosti (Katel, naravno, predlaže svoju.) 16 Katel je u pravu stoje izdvojio tri kritične faze kliničke metode: prikupljanje informacija, obradu podataka i interpretaciju rezultata u skladu sa nekim sistemom znanja. On je možda u pravu što se tiče pravca tehnološkog razvoja koji bi u budućnosti mogao da se ostvari. Nije isključeno da u toj budućnosti klinički metod bude formalizovan postupcima koje je Katel opisao. Međutim, zabluda je da klinički metod izgleda tako kako nam ga Katel predstavlja. Otvoreno je pitanje da li je potrebno i da li je smisaono izjednačavati klinički metod koji već postoji u stvarnosti sa projektom koji Katel nudi, uz to sa obavezom da stvarni oblik proglasimo za privid, a Katelov projekt za suštinu. Najzad, prošlo je već dvadeset godina od vremena kada je Katel publikovao ove svoje ideje, a tragovi njegovog projekta u realnosti nisu impresivni. Najvažnije je što se ova kritika stvarno odnosi samo na jedan deo kliničkog metoda u psihijatriji i kliničkoj psihologiji, na tehnološki deo. Onaj osnovni, naturalistički deo kliničkog metoda ne može da se ukida ni kritikom, a verovatno ni tehnološkim razvojem, barem ne u potpunosti. Sa sličnih scientističko statističkih pozicija klinički metod su kritikovali i drugi autori, na primer, Sarbin i Bejli (Sarbin i Bailev, 1962). Oni nisu osporili da klinički metod postoji, ali su prigovorili daje „mekan", daje prijemčiv za subjektivne i nenaučne uticaje. Dalje, ovi autori smatraju da je klinički metod neekonomičan i da je moguće stvoriti jednu bolju, statističku alternativu koja bi postojeći klinički metod učinila izlišnim. Mada su ovi autori manje ekstremnih shvatanja od Katela, i kod njih nalazimo istu uverenost da je klinički metod, u svojoj sadašnjoj formi, nepotreban, i drugo uverenje, da se može zameniti boljim na statističkim osnovama. Zanimljivo je da kliničari, lekari u prvom redu, veruju da tehnika, elektronika, tehnologija mogu mnogo da učine u budućnosti, ali da to ne znači da će čovek, kliničar, i njegov klinički metod postati nepotrebni. Tu ima razlike u pogledu dve stvari. Jedna se odnosi na ocenu naučne tehnologije u ovom trenutku i mogućnosti da se bitno unapredi sada postojeći klinički metod u psihijatriji i kliničkoj psihologiji. Sarbin i Bejli smatraju daje nauka ispred usvojene tehnologije i daje osavremenjivanjem dijagnostičke tehnologije moguće ostvariti bitan kvalitativni skok. Oni su i formulisali jedan takav naučno tehnološki program. O tome ćemo više pročitati kasnije. Druga je stvar više principijelna. Scientistički optimizam koji najviše srećemo kod američkih autora, dovodi do toga da se dva bitna elementa kliničkog metoda, naturalistički i psihotehnički, posmatraju kao antagonisti. Scientisti smatraju daje njihova sveta dužnost da uklone čoveka i njegov nesavršeni naturalistički način saznavanja i da ga zamene naučno tehnološkim. Izgleda nam da je kod takvih istraživača razvijeno uverenje da je dijagnostičar najveća smetnja postavljanju tačne dijagnoze. Taj je stav obično povezan sa stavom: „Budućnost je već počela, nemojmo čekati sledeća pokolenja, uradimo to sada!" Medu kritičarima kliničkog metoda istaknuto mesto pripada Ajzenku (1956). I ovaj autor uzima na nišan

naturalistički karakter kliničkog metoda. Po njegovom mišljenju klinički metod nema naučnu osnovu i produkt je empirizma i voluntarizma. Mada je bez naučne teorijske i metodološke osnove, ljudi obuzeti sop-stvenom važnošću prihvataju se rešavanja složenih zadataka na ovaj način, u dubokom uverenju da rade ispravno. Sve to mora da se zaustavi, savetuje Ajzenk, 1 zameni pravim naučnim pristupom. Namesto proizvoljnosti moraju se usvojiti 2 Psihodijagnustika 17 činjenice koje su priznate u nauci i moraju se postaviti u osnovu metoda principi koji su eksperimentalno i statistički provereni. Ajzenk se zalaže za načelo prime-njene nauke, što znači da odbacuje improvizacije, intuitivne inovacije bez prethodne provere i svako proširivanje polja delatnosti koja nema čvrstu osnovu u empirijskoj nauci. Savremena klinička psihologija je, prema oceni Ajzenka, zastranila. U njoj je prevagnulo kliničko nad psihološkim, veština, improvizacija i empirizam nad naukom. Jedini ispravni put kojim se može kretati klinički metod u psihologiji i psihijatriji je prihvatanje teorija učenja, prihvatanje verifikacije putem naučnih eksperimenata i prihvatanje faktorske analize (kanoničke analize) kao statističkog sredstva. Kada sve to bude ostvareno, polje rada će biti uže nego danas, ali će metod saznanja i intervencije biti solidan i rezultati naučno predvidljivi, pogodni za kontrolu i obradu radi daljeg usavršavanja principa rada. Ako iznete kritičke zamerke upućene kliničkom metodu povežemo, onda iz njih saznajemo da su kritičari nezadovoljni činjenicom da se on razlikuje od eksperimentalnog i statističkog metoda. Ovi kritičari bi, kako izgleda, bili zadovoljni kada bi „ukinuli" klinički metod, a mesto njega sintetizirali jedan spoj „naučnog", to jest statističkog i eksperimentalnog metoda. To što najviše smeta je subjektivna komponenta kliničkog metoda, naturalizam i sam dijagnostičar u dirigentskoj funkciji. Ma koliko da poštujemo nauku i naučnost, ma koliko da smo svesni slabosti i grešaka čoveka u radu, mišljenju, procenama i donošenju odluka, ne čini nam se opravdan zahtev da redukujemo metode psihologije na predloženi način. Mada zamerke koje se iznose na teret kliničkog metoda uglavnom prihvatamo, ponuđeni recepti i zaključci takođe nisu bez mana. Klinička psihologija ne mora da bude primenjena nauka u smislu zatvorenog sistema u kome „Teorija" sve zna, a „Metod" sve može, pa se praksa svodi na to da „Teorija" i „Metod" igraju ping-pong dobacujući jedno drugom „Pojave" kao lopticu. U psihologiji, kao i u psihijatriji, ima mnogo čega što još nije uhvaćeno ni u teoriju ni u metod. Tu slobodu realnog sveta moramo poštovati ravnopravno sa poštovanjem prema nauci, to jest teoriji i metodu. Otvorenost psihologa i psihijatara prema tom „nascentnom svetu" nije njihov minus. Što takav stav vređa scientiste, to je njihov problem. Ne vidimo razloge da napustimo otvoreno posmatranje sveta, istraživački, Ijubo-pitljivi, ljudski i nedogmatizovani pogled na ljude koji su u ulozi tražioca pomoći. Klinička psihologija i klinički metod bez eksplorativne otvorenosti zaista bi se strovalili u statistiku i eksperiment, bez ostatka ali, to ne bi bio trijumf nauke nego poraz psihologije. Smatramo da je kliničkoj psihologiji potreban klinički metod koji je kao formula sasvim dobar, mada je elemente te formule mogućno i potrebno usavršavati. U toj formuli ima mesta, što bi možda začudilo Brauna i sve kritičare kliničkog metoda, i za statistiku i za eksperiment, ali ima mesta i za slobodno istraživanje, za slobodnu igru nužnosti i slučaja u ličnosti pojedinca, kao što ima mesta i za kreativnu integraciju podataka. DIJAGNOSTIČKA KLASIFIKACIJA I pored toga što su klinički psiholozi primarno zainteresovani za individualne razlike i specifičnosti, oni su primorani da traže i opšte, tipske karakteri18 stike ispoljenog poremećaja pojedinaca. Decenijama duga polemika oko idiograf-skog i nomotetskog pristupa kao da se završila nekom vrstom pobede onih koji su dokazivali da bez opšteg nema ni zaključivanja i u krajnjoj konsekvenci ni nauke (Meehl, 1956; Sarbin i sar. 1960). Allport (1962) je odstupio donekle od svoje ranije teze o isticanju individualno specifičnog, idiografskog. Najčešća forma uopštavanja u kliničkim disciplinama jeste dijagnostička klasifikacija. U skladu sa tim kliničar nastoji da utvrdi i klasifikuje devijantno ponašanje. Ovaj zadatak ima i svoje teorijsko opravdanje u potrebi svake nauke da klasifikuje pojave prema nekom racionalnom ili empirijski validnom sistemu. Tako isto postoje i praktični razlozi jer su i psihijatri često u nedoumici oko klasifikacije posmatranih slučajeva. Dijagnostička klasifikacija može da bude veoma važna za pacijente zbog potencijalno dalekosežnih medicinskih, socijalnih, profesionalnih, pravnih i moralnih konsekvenci. Uostalom, svi testovi inteligencije, počev od Binet-Simonove skale, služe tom cilju. Da bi dijagnostička klasifikacija bila moguća, neophodni su sledeći pre-duslovi. a) Mora da postoji jedna adekvatna i opšte prihvaćena klasifikacija. Ovaj uslov u savremenoj psihijatriji nije ispunjen jer nisu rešena bazična pitanja ni razjašnjeni pojmovi na kojima takva klasifikacija treba da se zasniva (Stengel, 1959). Uprkos pokušajima da se pitanje klasifikacio-nog sistema resi međunarodnim konvencijama nedoslednosti tune nisu rešene, jer se isti pojmovi različito tumače, ili se vodi „dvojno knjigovodstvo". b) Kriterijumi dijagnostičke klasifikacije moraju biti jasno utvrđeni. Krite-rijumi psihijatrijske klasifikacije zasnivaju se na simptomima i sindromima. Međutim, nema nijednog simptoma koji je specifičan samo za jednu od mnogobrojnih grupa i podgrupa postojećeg sistema nazološke klasifikacije (Ziegler i Philips, 1961). c) Mora da postoji utvrđena i proverena veza između postavljenog klasi-fikacionog sistema i dijagnostičkih metoda. Stengel ističe da je opera-cionalna definicija klasifikacionog sistema psihopatoloških pojava za sada jedina realna mogućnost. Problem je u tome što se skoro podjednako često srećemo sa cirkularnim dokazivanjima i validnosti i nevalid-nosti. Naime, validnost klasifikacije se dokazuje ili obara korelacijom procenjivača ili metoda sa klasifikacionim sistemom. Na potpuno identičan način dokazuje se i validnost ili nevalidnost pojedinih metoda. Razlika je samo u tome što se jednom bira kao kriterijum kategorija poremećaja a drugi put metoda. Još je veće zlo

što ni svi rezultati ovih cirkularnih validacija nisu jednoznačni i jasni. OBJEKTIVNOST KLASIFIKACIONE DIJAGNOZE Spisak istraživačkih radova posvećenih proveravanju parametara dijagnostičke klasifikacije i klasifikacionog sistema zamašan je. Rezultati ovih provera uglavnom su nepovoljni za postojeći klasifikacioni sistem. U stvari, ovi rezultati 19 potvrđuju mišljenje Stengela da je jedino opravdanje za dalje korišćenje postojećeg sistema to što nije stvoren bolji. Rezultati do kojih je došao Ash (1949) vrlo se često navode kao ilustracija. Tri istaknuta psihijatra, sa iste klinike, dijagnostikovala su grupu od 35 bolesnika. Nezavisno jedan od drugog, bolesnike su razvrstali u sledeće nozološke kategorije: psihoze, psihoneuroze, psihopatije, mentalnu zaostalost i normalne. Do potpunog slaganja između sva tri psihijatra došlo je u 45% slučajeva. Schmidt i Fonda (1956) navode daje slaganje između dva psihijatra postignuto u 4/5 slučajeva, a Goldfarb je našao slaganje u 60% slučajeva koje su dijagnostikovala četiri iskusna klinička psihologa. Detaljnija analiza ovih istraživanja pokazala je da rezultati variraju zavisno od sledećih činilaca: a) Broj dijagnostičkih kategorija je značajan činilac. Stoje broj kategorija u koje se poremećaj može razvrstati veći slaganje među dijagno-stičarima je manje. Prema tome, sistemi sa većim brojem nozoloških kategorija povlače za sobom opadanje pouzdanosti (Ziegler i Philips, 1961; Schmidt i Fonda, 1963). b) Širina nozoloških kategorija je značajan činilac. Rezultati empirijskih istraživanja pokazuju da je pouzdanost klasifikacije široke kategorije (psihoza, psihoneuroza, psihopatija) veća nego u potkategoriji ovih grupa. Ako je slaganje dijagnostičara u pogledu kategorije bolesti iznosilo oko 80 u pogledu potkategorija nije bilo više od 50 (Schmidt i Fonda). c) Intenzitet izražene devijacije je značajan činilac. Što je manifestacija devijacije intenzivnija, slaganje među procenjivačima je veće. (Hunt, Schwartz i sar.). d) Vrsta pojave koja se kategoriše je značajan činilac. Razlike u slaganju među dijagnostičarima mnogo zavise od pojave ili varijable koju dijag-nostikuju. Psihijatri su se složili u oceni shizofrenije do korelacije od .73 do .95 ali u pogledu crta ličnosti slaganje je bilo beznačajno (Schmidt i Fonda). U jednom drugom istraživanju psihijatri su u opisivanju simptoma depresije postigli slaganje u 85% slučajeva ali u opisivanju simptoma agresije nije bilo nikakve saglasnosti. e) Osnovna proporcija podgrupa u populaciji je značajan činilac. Poznavanje najčešćih vrsta poremećaja koje se upućuju u neku ustanovu radi dijagnostikovanja bitno utiče na tačnost i slaganje među dijagnostičarima. Tamo gde je populacija homogena u vezi sa vrstom oboljenja slaganje se može i veštački povisiti ako dijagnostičari izbegavaju da traže izuzetke. VREMENSKA STABILNOST DIJAGNOZE Masserman i Carmichael su pratili 24 neurotičara i 54 psihotičara godinu dana po izlasku iz bolnice. Po isteku godine dana utvrdili su daje 24% pacijenata 20 iz grupe psihoneuroze prevedeno u kategoriju psihoza, dok je svega 6% psihotičnih prešlo u kategoriju psihoneuroza. Goldberg (1965) je saopštio rezultate dvadesetogodišnjeg praćenja grupe od 200 psihijatrijskih bolesnika. On je utvrdio daje 14% neurotičara u toku perioda praćenja prevedeno u grupu psihoza. Autor je zaključio daje pouzdanost dijagnoza psihoze i neuroze nejednaka odnosno daje dijagnoza psihoneuroza manje pouzdana. I pored nesumnjivog značaja i potrebe za psihijatrijskom klasifikacijom bolesnika, kao i mišljenja da su „sve dijagnostičke odluke u suštini klasifikacione odluke" (Cronbach, 1960), možemo konstatovati da parametri klasifikacionog sistema nisu naročito dobri. Sistematska analiza empirijskih istraživanja ovog problema naročito je otežana zbog veoma različitih nacrta i metoda koji su korišćeni (Evsenck, 1958). DINAMIČKA DIJAGNOZA U većoj ili manjoj meri skoro svaki psihološki nalaz o slučaju daje neko objašnjenje o mogućem razlogu nastanka poremećaja ili devijacije, o međuodnosima manifestnih i latentnih potreba i formacija ličnosti, o obrascima interpersonalnih odnosa, o pojavi anksioznosti i drugim dinamičkim aspektima ličnosti. Dinamička procena ličnosti predstavlja standardni zadatak koji se rešava kliničkom metodom. Nasuprot klasifikacionom pristupu, koji polazi od onoga što je manifestno (simptomi, znaci, klinička slika), dinamička procena polazi od tumačenja. Čak i kada dinamička procena nastoji da klasifikuje ličnost, ona je klasifikuje na osnovu nevidljivih kategorija, kao što su intrapsihički konflikti, mehanizam odbrane, nesvesni stavovi i dr. Pojave koje se opisuju u dinamičkoj proceni ličnosti jesu one koje iz same ličnosti usmeravaju određeno ponašanje, dok sami pojmovi o tim pojavama („konstrukti") služe u cilju tumačenja ponašanja. Posebno je značajan onaj aspekt dinamičke dijagnoze koji se naziva razvojna hipoteza i koji, naravno, daje „genetički model" strukture i dinamike ličnosti i tumačenje porekla poremećaja. Moglo bi se reći da dinamička dijagnoza predstavlja odgovor na pitanje: „Koji su uzročnici, mehanizmi i poreklo poremećenog ili devijantnog ponašanja N. N.?" U okviru ovog teksta posebno su značajna tri problema vezana za dinamičku dijagnozu: a) teorija; b) metode i c) terminologija. Dinamička dijagnoza i teorije ličnosti. Od svih nabrojanih zadataka kliničke psihodijagnostike dinamička dijagnoza je ta koja najviše zahteva kontakte sa teorijama ličnosti. U samoj stvari dinamička dijagnoza predstavlja, po definiciji, pri-menu neke teorije u opisivanju i tumačenju ličnosti i ponašanja. Drugim recima, kliničar može da daje

klasifikacione hipoteze, da opisuje određene osobine ličnosti, čak i da vrši predviđanja bez oslanjanja na neku teoriju, jednostavno na osnovu svoga iskustva ili empirijski validiranih rezultata testova. Sa metodološkog stanovišta problem je u tome što nema univerzalno prihvaćenih teorija ličnosti, što iz iste teorije različiti kliničari izvode različite dedukcije (Sarbin, 1962) i što često i ne znamo koji je model ili konstrukt upotrebljen u izvođenju određenog zaključka. Dinamička dijagnoza i metode. Već je odavno uočeno da je razvoj teorija ličnosti i metoda u psihologiji divergentan (Vernon, 1966). Dinamičke teorije 21 ličnosti su veoma uticajne u kliničkoj psihologiji. U metodološkom pogledu one se oslanjaju uglavnom na psihijatrijske metode eksploracije verovatno zato što su i autori ovih teorija psihijatri. Na drugoj strani je konstruisan vrlo veliki broj metoda za ispitivanje ličnosti koje su ili empirijske ili čak „slučajne" (Evsenck, 1958). Među praktičarima odomaćio se stav da intervju i projektivne metode odgovaraju psihodinamičkim teorijama, tako da se one i dalje koriste iako je u međuvremenu konstruisan izvestan broj metoda koje su upravo namenjene testiranju psihodi-namičkih pojmova: Blacky test (Blum, 1950) id, Ego, Super Ego test (Dombrose and Slobin). Statistički orijentisani psiholozi osporavaju projektivnim metodama monopol u tumačenju psihodinamike. Meehl (1945) je dokazivao da MMPI može isto tako da se koristi za dinamičko tumačenje ličnosti kao i Rorschachov metod iako MMPI spada u strukturalne metode. Cattel je dokazivao da se psihodinamičke pojave mogu ispitivati inventarima i dokazivati faktorskom analizom. Prema tome, dinamička dijagnoza može da se postavlja i na osnovu metoda samoizveštavanja. Ukoliko Ego psihologije uvrstimo u dinamičke teorije ličnosti, arsenal se još više proširuje. Rapaport i Shafer dokazivali su mogućnost da se Wechslerova slika integracije koristi, osim za ono čemu je prvenstveno namenjena, i za analizu Ego funkcija. Dinamička dijagnoza i terminologija. Ovaj problem ima dva aspekta. Prvi se odnosi na komunikaciju kliničara sa teorijom, a drugi na komunikaciju kliničkih disciplina. Dinamički pristup i dinamička dijagnoza često su meta kritike zbog niskih validacionih koeficijenata koji se postižu na ovaj način (Piske i Kelly, Holt i Luborskv, Meehl, Evsenck). Objašnjavajući ovaj neuspeh Holt je naveo da je razlog toj činjenici nerazvijenost a ne suština kliničke metode. Nerazvijeni nivo kliničke metode može da se prevaziđe, tvrdi Holt, i dostigne nivo razvijene kliničke metode. Prelinger i Zimet (1964) ističu da osnovnu razliku između nerazvijene i razvijene kliničke metode predstavljaju rešenja međuvarijabli. Na nivou nerazvijenog dinamičkog pristupa kliničar iz rezultata testova neposredno izvodi zaključak o kriterijskom ponašanju ispitanika. Ovim načinom su, međutim, postignuti loši rezultati. Da bi se na osnovu rezultata psihodijagnostičkog ispitivanja mogli izvesti validni zaključci, neophodno je sledeće: a) da se iz neke teorije ličnosti izvedu i definišu relevantne varijable, b) da se ispita povezanost tih varijabli sa upotrebljenim metodama i, c) da se ispita veza tih varijabli sa kriterijskim ponašanjem. U dobrom delu kliničkih slučajeva možemo se zadovoljiti i ako su zadovoljeni uslovi ,,a" i ,,b", što odgovara nivou konstrukt-validnosti (Cronbach, 1962). Ne može se tvrditi da na nivou nerazvijene kliničke metode kliničari ne koriste neki sistem međuvarijabli, međutim na tom nivou ovi intervenirajući konstrukti ostaju neobjašnjeni i otud nedostupni proveravanju i validiranju. Prelinger i Zimet navode svoj sistem međuvarijabli, koji je katalogiziran, definisan i izveden iz psihoanalitičke teorije ličnosti. Poseban vid ovog problema predstavlja komunikacija pojedinih kliničkih disciplina odnosno profesija: kliničkih psihologa, psihijatara, psihoterapeuta i socijalnih radnika. Ovaj isti problem postoji i unutar ovih disciplina. U pitanju je terminologija, semantika i način korišćenja pojmova i konstrukata, što sve zajedno 22 utiče na efikasnost i smisaonost komunikacije. Opšti nivo definisanosti terminologije u kliničkoj psihologiji je još uvek na prednaučnom nivou. Za nas je od naročitog interesa rad Gravsona i Tolmana (1950), koji su izvršili semantičko proučavanje 50 termina koji su najčešće korišćeni u psihološkim nalazima kliničara. Tražeći objašnjenje značenja tih termina među psiholozima i psihijatrima, oni su našli da se psiholozi i psihijatri sistematski razlikuju,* mada su isto tako nađene velike razlike u tumačenjima i unutar tih disciplina. Definicije psihologa su sistematski apstraktnije, akademskije i tehničkog karaktera (opera-cionalizirane uz određeni metod). Definicije psihijatara su češće date kolokvijalno ili jezikom pacijenata. Ono što je autore najviše uznemirilo bila je „začuđujuća semantička konfuzija koja je zajednička obema disciplinama". Razloge ovoj pojavi autori nalaze u opštem stanju kliničkih teorija ličnosti. RAZUMEVANJE SLUČAJA Činjenica je da u kliničkoj praksi uvek iznova iskrsava problem objašnjenja devijantnog ponašanja ispitanika. Tu, međutim, nije u pitanju samo stepen razvijenosti ili nerazvijenosti teorija ponašanja nego i shvatanje zadataka i prakse i teorije. U pogledu tog kompleksa pitanja najčešće nailazimo na dva oprečna stanovišta: (1) Osnovni zadatak psihološke teorije jeste da obuhvati sve poznate fenomene, utvrdi pravilnost njihovog nastanka i funkcionisanja, precizira međusobni uticaj i kroz to omogući kontrolu i predviđanje tih pojava. Taj stav odgovara pretenzijama psihologije kao egzaktne nauke i on je prihvaćen među eksperimentalno i statistički orijentisanim psiholozima. Bez ispunjavanja uslova kontrole i predikcije nema „prave" nauke, a bez nauke nema primenjene nauke. (Cattell, 1956; Meehl, 1956-Eysenck, 1958:Sarbin, 1960. idr.) (2) Osnovni zadatak psihološke teorije je da omogući razumevanje psiholoških pojava, naročito razumevanje ličnosti. Znanje koje ne doprinosi razumevanju ličnosti, u krajnjoj liniji, ne može unaprediti kliničku psihologiju. Suviše objektivistička nastojanja unapred eliminišu mogućnost upoznavanja najspecifičnijih i dinamički najvrednijih

pojava (Murrav, 1938). Cilj nije u tome da se akumulira znanje, već da se unapredi sposobnost komuniciranja kliničara i slučaja. Antagonizam idiografskom i nomotetičkom pristupu koji je u psihologiji ličnosti postavio Allport (1937) sada je oživljen u novom vidu kao problem predikcije u kliničkoj psihologiji. Ovako oštro suprotstavljanje zadataka u redovima kliničkih praktičara nema mnogo pristalica, pa se na to pitanje gleda kao *) U okviru našeg predistraživanja i sakupljanja terminološke osnove, za naš Q komplet našli smo istovetnu tendenciju definisanja pojmova medu našim psiholozima i psihijatrima. Već je sam izbor termina koje su navodili da najčešće koriste u opisivanju ličnosti ukazivao na različitost orijentacije psihijatara i kliničkih psihologa. 23 na teoretisanje. Jedan od načina odbrane je i otvoreno deklarisanje da klinička psihologija nije samo nauka već i veština (Wallen, 1956). To, u stvari, znači da se praktičari drže gesla „čini što možeš". Drugi način suprotstavljanja ovom problemu je osporavanje nužnosti predikcije u kliničkoj psihologiji. Najzad, može se zauzeti stav da se u kliničkoj psihologiji sreću problemi koji iziskuju predviđanje, ali da to nije uvek slučaj. Dovoljno je da kliničar nekada samo razjasni slučaj ne dajući predviđanja. PROCENA PREMA POSEBNIM KRITERUUMIMA Psihodijagnostičko ispitivanje se preduzima i u vezi sa pitanjima koja ne spadaju u nozološku klasifikaciju ili dinamičku interpretaciju. Često se traži da se izvrši procena prema nekom užem i specifičnijem kriterijumu. Primeri za tu vrstu zadatka mogu da budu sledeća pitanja: Da li postoji i koliko iznosi intelektualno oštećenje kod bolesnika X. Y.? Da lije posle preduzete terapije došlo do promena kod bolesnika X. Y. i koje su te promene? Da li slučaj X. Y. zadovoljava uslove prijema u određenu instituciju, uključivanja u određeni program ili podvrgavanja određenom tretmanu? Kada se postavljaju takvi i slični zahtevi na koje kliničari daju određenu vrstu odgovora pretpostavlja se da su zadovoljeni izvesni minimalni preduslovi. U te preduslove se ubrajaju sledeći: (1) Da kliničar poznaje kriterijske zahteve i osobine koje procenjuje. (2) Da kliničar raspolaže metodama pomoću kojih može da proceni kritičke varijable i da ih na određeni način klasifikuje ili graduira. (3) Da kliničar ima načina da dobijene rezultate svede na određeni broj validnih dimenzija ili da ih integriše, na osnovu stručne procene i iskustva, u neke celishodne i celovite sklopove. Neki savremeni istraživači i kliničari smatraju da ova vrsta zadatka predstavlja put kojim treba da se kreće razvoj i teorije i metodologije i kliničke psihologije u celini. Pored opštih teorija, univerzalnih metoda i generalisanih kriterijuma, potrebne su uže i preciznije metode, teorije i validacije. KLINIČKA PREDIKCIJA U kliničkoj psihologiji predviđanje predstavlja jedan od zadataka. Zahvaljujući poznatoj monografiji Meehla (1956), predviđanje se nametnulo kao veoma značajan, a po utisku koji je stvoren, kao najvažniji kriterijum validnosti kliničke metode u celini. Mnogobrojna istraživanja i polemike koje su pokrenute sa ciljem da se provere Meehlovi zaključci uslovili su da se o ostalim zadacima privremeno govori manje i samim tim pridaje manji značaj. U odnosu na predikciju kao kriterijum validnosti kliničke metode, javili su se različiti stavovi: Stav „čini šta možeš". To je stav praktičara koji ističu da je klinička psihologija više nego prosta primena nauke odnosno bazičnih znanja. Pored 24 toga stoje primenjena nauka, klinička psihologija je i veština, što znači da se pored naučnih principa koristi i iskustvom i individualnim sposobnostima kliničara. U praksi klinički psiholozi, između ostalog, donose odluke, iako te odluke podrazumevaju predviđanje za koje kliničar nema uvek naučne osnove. Negiranje predikcije kao kriterijuma. Kliničari koji su po teorijskom opre-deljenju bliski personologiji ili dubinskoj psihologiji ne prihvataju predikciju kao kriterijum. Pošto se predviđati može samo ono što je opšte, a ličnost je individualno specifična, predviđanje ne može biti relevantan kriterijum. Zadatak je kliničke metode da objasni a ne da predviđa. Predviđanje spada u domen statistike a ne kliničke psihologije. Predikacija je značajan ali ne jedini kriterijum. Postoje različiti kriterijumi, pa sledstveno i različite vrste validnosti koje međusobno ne moraju biti u visokoj korelaciji. Opis ličnosti koji daje kliničar može da bude tačan, odnosno validan a da nema prediktivnu vrednost. On je jednostavno validan u odnosu na neki drugi kriterijum. Obratno je takođe moguće. Neka predik-cija može da bude tačna a da opis ličnosti ne bude tačan. Problem je očigledno u vrednovanju, poverenju i izboru najpodesnijeg kriterijuma ili u njenom apsolutnom nadređivanju drugima (Cronbach, 1960). Predikcija je najvažniji kriterijum validnosti. Sve što kliničari preduzimaju u toku ispitivanja bolesnika nije samo sebi cilj već predstavlja preduslov za odluku. Donošenje odluke implicitno ili eksplicitno predstavlja predikciju. Posmatrano sa gledišta efikasnosti, najznačajnije merilo kliničke metode jeste postignuti uspeh u predikciji. Bilo da se vrši izbor teorije ili metode, prednost pripada onoj koja omogućava najtačnije i najsigurnije predviđanje. U krajnjoj liniji, predviđanje je jedino sigurno merilo stvarnog znanja (Eysenck, 1957; Sarbin, 1960). Predviđanje je kao kriterijum psihodijagnostike potekao „od gore", od meto-dologa koji su bili pod uticajem funkcionalizma i logičkog pozitivizma (Reichen-bach, Popper). Zasluga za nametanje ovog kriterijuma kliničkoj psihodijagnostici pripada Paulu Meehlu (1956). Nasuprot uzbuđenju koje je zahvatilo kliničko psihološku inteligenciju, akademce, klinički psiholozi praktičari nisu nimalo bili impresionirani tobožnjom važnošću ovog pitanja. I posle uvođenja ovog kriterijuma u zvaničnu psihodijagnostičku nauku i literaturu, praktičari su ostali pri

uverenju da je njihova procena doprinos opisivanju i klasiflkovanju fenomena, objašnjenje pozadine fenomena i razumevanje osobe kao partnera koji traži pomoć. EVALUACIJA PSIHOTERAPIJE Za početak modeme psihoterapije kao i njen kasniji tok, prema raspoloživim spisima Freuda i njegovih sledbenika, karakteristično je obilje analitičko-deskrip-tivne građe, ali manjak jasnih dokaza koji bi zadovoljili nekog ko nije apriori prihvatio psihoanalizu. Tek sredinom tridesetih godina objavljen je izveštaj Berlinskog psihoanalitičkog instituta, koji je sistematisao rezultate ove renomirane 25 L KLINIČKI METOD UVOD Svoju prihvaćenost u medicini, svoj status u praksi i dobar deo svog razvoja koji je uspešno tekao, klinička psihologija je postigla forsirajući metodski prioritet. Ova angažovana usmerenost na metod, u bliskom kontaktu sa tradicionalno pragmatičnom medicinom, potvrdila se kao dobar spoj, kao obostrano korisno i stimulativno savezništvo. Posmatrajući istoriju kliničke psihologije iz današnje perspektive, uočavamo tri grupe pitanja, koja su od najvećeg značaja. Prva grupa pitanja se odnosi na tok promena metoda koje su psiholozi, kao ortački ulog, poneli sa sobom, uglavnom iz laboratorija, i koje su zatim primenjivali i u medicinskoj praksi. Poenta je na transformaciji psihološko-laboratorijske metode u psihološko--klinički metod. Druga grupa pitanja je tesno povezana sa prvom i odnosi se na pri-lagođavanje psiholoških metoda, pretežno eksperimentalnih, pretežno istraživačkih, u metod prakse koji je primeren ljudima koji nisu „subjekti" (eksperimenta) nego su stvarni bolesnici. Tu je poenta na održavanju naučne solidnosti u uslovima rutinskog i terenskog rada, pri čemu je prioritet na strani prakse i etike, a ne čiste nauke. Treća grupa pitanja suštinski proizilazi iz usvojene metodske orijentacije i tiče se odnosa metode i teorije. Stvarni tok događaja potvrdio je da je „igra na metodsku kartu" u mnogim slučajevima shvaćena bukvalno, da je dovela do zapostavljanja teorije i stvorila krizu u odnosima metoda i znanja, tehnologije ispitivanja i teorije. Posledice ovako disharmoničnog razvoja osetile su se i u praksi i u razmišljanjima kliničkih psihologa. Za označavanje načina rada koji se koristi u kliničkoj psihologiji usvojen je globalni termin klinički metod. Ovaj naziv je danas već usvojen i veliki broj autora, pisaca literature iz kliničke psihologije, upotrebljava ga kao zvaničan termin (Shaffer, Lazarus, Pennington, Berg, Wallen, Meehl). Braun (1949) deli sve metode psihologije u tri grupe: eksperimentalne, statističke i kliničke. Uobičajeno je da se naziv klinički metod upotrebljava kao najšira kategorija toga kako, po kojim pravilima, postupcima i sa kojim sredstvima rade stručnjaci. Klinički metod se u prvom redu odnosi na poslove dijagnostikovanja i procenji-vanja. Međutim, ako nije posebno naglašeno, onda klinički metod obuhvata i celokupnu terapijsku proceduru. Pre nego što je prihvaćen u psihološkoj literaturi, klinički metod je već de facto bio tradicija medicine. U medicini se pod tim nazivom podrazumeva način ispitivanja bolesti, njenih ispoljavanja, subjektivnih i objektivnih, uslova koji su prethodili nastanku i koji su postojali u svim fazama bolesti, praćenje toka bolesti, zatim, promena koje su nastale pod uticajem različitih, primenjenih lekovitih mera i utvrđivanja nastalih posledica. Iz rečenog pro ističe daje klinički metod jedan širok, proceduralni okvir, koji je naturalistički, ustanove u kojoj je primenjivana psihoanalitička terapija i negovana teorija. Trebalo je da ovaj potez umiri pozitivistički nastrojene skeptike. Evsenck je podvrgao ponovnoj analizi izveštaj Berlinskog psihoanalitičkog instituta i na osnovu toga došao do sasvim drugačijeg globalnog rezultata. On je utvrdio daje stvarni učinak ove terapije ispod pedeset posto, nasuprot tvrđenju BPI daje oko osamdeset. Pa čak i kada se prihvati blaži kriterijum od onog koji bi sam Evsenck bio spreman da podrži, ukupni učinak poboljšanja ne bi prelazio 65% lečenih. Evsenck je istovremeno ukazao i na neodređenost kategorija klasifikacije ishoda. Od tog vremena pa do sada objavljen je veliki broj istraživanja u kojima su saopštavani rezultati ishoda psihoanalitičke psihoterapije. Bergin i drugi istraživači podvrgli su u međuvremenu Evsenckovu analizu novom ispitivanju i tom prilikom su ustanovili daje on bio pristrasan, daje one koji su klasifikovani od strane BPI kao „odustali" pridodao kategoriji „neuspešnih", usled čega je, naravno, ukupni učinak pao na pedeset procenata. No, međutim, bez obzira na ovu metodološku raspravu u kojoj se sukobljavaju shvatanja a ne čvrsti kriterijumi, Evsenck je sačuvao svoje najmoćnije oružje, a to je nalaz da u petogodišnjem intervalu praćenja psihoneurotičara, kada se njihovo stanje ocenjuje na osnovu Knightovih kriterijuma (postojanje simptoma, prihvatanje sebe, prilagođenost u seksualnom i bračnom, socijalnom i radnom ponašanju), nema razlike između onih koji su bili na psihoanalitičkoj psihoterapiji i onih koji nisu. To znači da je procenat „izlečenja" od psiho-neuroze konstantan, da iznosi dve trećine i daje nezavisan od terapije. Ovaj frapantan zaključak ostavlja više pitanja bez odgovora. Nevolja je još uvećana stavom psihoanalitičara da se ne dozvoli nikakvo „strano mešanje" u tok terapije, što zapravo podrazumeva isključivanje mogućnosti testiranja pacijenata, terapeuta i njihove transakcije osim predviđenih postupaka: ocena terapeuta i ocene supervizora. Tek u poslednje vreme, pod pritiskom, psihoanalitičari su počeli da objavljuju magnetofonske snimke i transkripcije terapijskog toka. Sasvim drugačiji stav i drugačiju praksu nalazimo među sledbenicima Rogersa i u još većoj meri među bihejviorterapeutima. Rogers je svoju tezu razvio zauzimajući se, između ostalog, i za kontrolu toka ili procesa psihoterapije. U tu svrhu on je uveo obavezno snimanje intervjua na magnetofonsku traku i proučavanje toka. To je dalo mogućnost da se različiti efekti ove vrste terapije povezu sa zbivanjima u toku terapije. Isto su tako stvoreni pogodni uslovi za razvijanje metode analize terapijskog procesa, za otkrivanje osnovne komponente i obrazovanje instrumentarijuma. Rogers je u saradnji sa Dvamondovom razvio tehniku praćenja promena u Ja ili selfu na osnovu

doživljavanja i instrospekcije. Procenjivanje je vršeno uz pomoć čikaškog Q sort kompleta. Metodologija proučavanja psihoterapije dobila je snažan podstrek inicijativom Rogersa i njegovih sledbenika. U još većoj meri razvoju ove grane dala je doprinos bihejvioristička grana, koja je otišla najdalje u operacionalizaciji koncepta o procesu i efektima psihoterapije. Tako se dobije jedan kontinuum koji ide od zatvorene psihoanalize preko oprezno progresivne Rogersove grupe do „nemilosrdno" otvorene bihejviorističke grupe. Naravno, između ovih orijentacija postoji čitav niz eklektičkih prelaznih orijentacija. Za period razvoja od objavlji26 vanja izveštaja BPI do danas važi konstatacija da je broj istraživanja u progresivnom porastu. Međutim, veći deo tih istraživanja je još uvek divergentan ili međusobno kontradiktoran, dok je manji deo ,,rasvjetljavajućeg tipa". Upravo zbog ove zbrke podataka i nejasnih istraživanja neki eksperti predlažu da se prekine sa produkcijom „magle" i da se pređe na istraživanja koja više razjašnjavaju nego što zapliću. Da bi se to postiglo treba se odreći nejasnih, opštih konstrukata i pristupiti konkretizaciji i specifikovanju. Tako, na primer, nema izgleda da se nešto razjasni u istraživanju koje operiše sa: „terapeuti", „pacijenti" ili „neurotičan" ili odrednicama „analitički orijentisana psihoterapija". Šta znači „terapeuti", ko su ti ljudi, odnosno kakve su to ličnosti, kako oni izgledaju svojim „pacijentima", kakve su to manipulacije koje oni koriste, koju vrstu relacija neguju a koju ne podnose itd. Ko su ti „pacijenti", kakve su to ličnosti, kako su reagovali na „terapeuta A" a kako na „terapeuta B" ili na pojedine operacije iz njihovog repertoara terapijskih postupaka. Na isti način se i „analitički orijentisana psihoterapija" mora konkretizovati da bi se znalo staje stvarno rađeno, kada i kako. Mora se priznati da u konkretnim slučajevima većina terapeuta primenjuje specifikovanu analizu, ali kada istražuju ili izveštavaju o iskustvu sa većim brojem slučajeva, onda se služe metaforama. JEDAN SOKRATOVSKI DIJALOG O KLINIČKOJ METODI Klinička psihologija i klinička metoda su tesno vezana celina. Kada bi se postavilo klasično pitanje tipa ,,koka ili jaje?" mogli bismo odgovoriti da je klinički metod bio taj koji je bio primaran za formiranje kliničke psihologije. Sadržina kliničke psihologije oblikovala se sukcesivno, što je još uvek živi proces. Upravo zbog te nedovršenosti dijaloški oblik može najbolje da posluži trenutnom određivanju toga šta je klinička psihologija, njen predmet i kakav je uzajamni odnos predmeta i metode. P (pitanje) i O (odgovor) vode dijalog. P Staje to klinička psihologija? O To je jedna savremena primenjena disciplina koja se koristi dostignućima psihologije i psihijatrije pri rešavanju teorijskih i praktičnih problema pomoći ljudima kojima je psihološka pomoć veoma potrebna. P Koju vrstu pomoći nudi klinička psihologija? O Lista usluge se neprekidno produžava. Na početku je klinička psihologija uglavnom pružala indirektnu pomoć ljudima učestvovanjem u dijagnosti-kovanju mentalnih sposobnosti odnosno nesposobnosti. Kasnije se dijagnostika proširila na područja motivacije nesvesnog ponašanja i ličnosti u celini. Uporedo sa tim sve više kliničnih psihologa se uključuje u psihoterapiju, a poslednjih godina i u oblast „socijalne intervencije". P Nije baš jasno kakva je razlika između psihijatrije i kliničke psihologije. Zato takođe nije jasna granica između rada socijalnih radnika i kliničkih psihologa? 27 O Razlike zaista nisu takve da ih je lako uočiti. U stvari, psihijatrija, klinička psihologija i klinička sociologija najčešće nastupaju zajedno, u formi timskog rada, u rešavanju ljudskih problema „pacijenata". Svaka od ovih disciplina je potrebna, u različitoj razmeri od slučaja do slučaja. Psihijatrija se prvenstveno bavi klasičnom patologijom, klinička psihologija individualnošću pacijenta, a klinička sociologija ekološkim, odnosno socijalnim aspektima slučaja. P Zašto je bilo potrebno da se formira jedna nova disciplina za jednu oblast koju je već „pokrivala" psihijatrija? O Celokupan razvoj nauke, koji se progresivno ubrzava, karakterišu diferencijacije. Sto je pre dvadeset godina bilo jedinstveno područje naučne aktivnosti, danas je sigurno višestruko „isparcelisano". Psihologija je nauka koja je u okviru svog predmeta opisivala, proučavala i objašnjavala mnoge pojave koje je i psihijatrija izučavala, samo su pozicije bile različite. Međutim, psihijatrija je prvenstveno teorijska i empirijska nauka, dok je psihologija, pored ovih aspekata, i eksperimentalna. Sem toga, razlike između patološkog i normalnog nisu ništa jasnije nego razlike između psihijatrije i psihologije. Zato je najbolje rešenje bilo udruživanje obostranih pozitivnih dostignuća u'cilju zajedničkog pružanja pomoći ljudima kojima je psihološka pomoć potrebna. P Da li se psihologija bavi normalnim pojavama, a psihijatrija patološkim pojavama ličnosti? O Mada je na prvi pogled tako, ipak se takva ocena ne može prihvatiti. Već smo rekli da se u konkretnim slučajevima patološko i normalno pojavljuje uporedo, naizmenično, povezano i često nerazmrsivo. Usled toga je i teorijsko određivanje staje normalno a šta patološko gotovo nemoguće. Dodajmo tome da se i psihologija i psihijatrija bave pojavama ponašanja u celosti, što znači da „zadiru" u oblast jedna drugoj. Svaka od njih sve posmatrane pojave pokušava da objasni svojim teorijama, klasifikuje po svojim sistemima i prikazuje iz svoje pozicije, mada svaka od njih zadržava dihotomiju „normalno - patološko". Ako bismo hteli da navedemo značajnu razliku između njih onda bismo rekli daje psihologija više teorijska i eksperimentalna nauka, a psihijatrija više primenjena, praktična i „podržavljena". Mnogo puta društvo ili država intervenišu, u svom interesu, u slučaju pojedinaca koristeći se autoritetom psihijatrije i psihijatrijskim institucijama. P Ako je granica između psihologije i psihijatrije nejasna, staje onda klinička psihologija? O Nema nikakve zabune oko razgraničenja psihologije i psihijatrije. Ispravno je reći da se u nekim pitanjima one dodiruju ili prepliću, ali ne u svemu. Takvih preplitanja ima naročito u tretiranju najopštijih pitanja,

28 kao što su razvoj i formiranje ličnosti, priroda i podela motivacije, pitanje svesnog i nesvesnog, uloga porodice i društva u formiranju ličnosti, socijalizaciji i u oblikovanju vrednosnog sistema, kao i u pitanjima mehanizma izazivanja promena u ponašanju i u ličnosti. Svaka od njih ima svoje posebne probleme, teorije, pristupe izučavanju i kriterijume. Klinička psihologija je u okviru psihologije primenjena disciplina. To znači da se ona oslanja na od nje šire, bazične discipline: učenje o ličnosti, genetičku psihologiju, socijalnu psihologiju, opštu psihologiju i psihopatologiju. Međutim, ona nije samo „pozajmljivač" već i sama kreativno unapređenje te discipline u okviru svoje problematike. P Kakva je razlika između kliničke psihologije i psihopatologije? O Psihopatologija je teorijska nauka. Ona se bavi psihopatologijom uopštavajući iskustva i istraživanja koja se sprovode u raznim disciplinama. Klinička psihologija se ne interesuje za patologiju „kao takvu", već za ličnost koja se ispoljava patološki kao i za naučna menjanja te ličnosti. To znači daje klinička psihologija bliža psihijatriji nego psihopatologiji. P Ograđivanje kliničke psihologije od abnormalnog, ili psihopatološkog stvara utisak daje ona neka vrsta „male psihijatrije". O Taj utisak je pogrešan. Polazimo od toga da se klinička psihologija, psihijatrija, psihopatologija i socijalna patologija bave pojavama koje se vide ali čija je suština, a ona postoji i to van vidnog polja, dostupna samo mišljenju ili teorisanju. Rekli smo daje klinička psihologija ono čime se bave klinički psiholozi. To je definicija koja priznaje samo praksu i zato je nedovoljna. Istina, i po praksi klinička psihologija i psihijatrija imaju isprepletene granice. Pošto se praksa odvija u društveno sankcionisanim ustanovama u kojima psihijatri imaju glavnu reč, klinički psiholozi su manje značajni. Oni obavljaju praksu koja nosi ime jače, važnije discipline: dijagnostika ili terapija. Njihovo mišljenje i njihova praksa podležu cenzuri psihijatra, pa i to utiče da kliničku psihologiju ocenjujemo kao „malu psihijatriju". Iako psiholozi polaze i od sopstvenih teorijskih i metodoloških načela, oni su po realnim merilima slabiji partner, koji se samo ritualno priznaje za ravnopravnog. No, s druge strane, praksa je pod odlučnijim uticajem teorije. U praksi se radi ono što je po teoriji dobro, perspektivno i dopušteno. Ako sad uporedimo teorijsku misao psihijatrije i kliničke psihologije o „suštini stvari", onda se odnos snaga bitno menja. Jer o „čoveku kome je potrebna psihološka pomoć" više govori psihološka literatura, odnosno psihološke teorije. Inverzija snaga u praksi očigledno je uslovljena drugim faktorima, tradicijom, učešćem medicine u društvenoj moći i ostalim činiocima. U svakom slučaju, ako posmatramo odnos snaga kroz teoriju, onda je psihijatrija „mala psihologija" kao stoje i bolesno u ličnosti samo faza, deo ili aspekt šire i bitnije celine sistema čoveka kao osobe. 29 P Zar je teorijska misao o patološkim pojavama inferiorna? Utisak je obrnut. O Vodeći teorijski sistemi na koje se oslanjaju i psihologija i psihijatrija: psihoanaliza, teorija ponašanja, egzistencijalizam i fenomenologija zapleteni su u klupko odnosa patološkog i normalnog kao i konkretan, pojedinačni slučaj. Uporedo se prikazuje, klasifikuje ili raspravlja u oba ova aspekta. Veće naglašavanje patološkog u pojedinim teorijama ne znači daje to nužno, daje stvarno tako, već da autor tako misli ili izdvaja patologiju iz određenih razloga. U vreme kada su vodeće teorije o ličnosti nastale, patologija je bila mistifikovana. Danas je situacija prilično drugačija. Većina vodećih teorija o ličnosti i ponašanju doprinela je demistifikaciji mentalnih anomalija i poremećaja, tako daje „mit o mentalnoj bolesti" zaista srušen. Ovakav ishod doveo je do preorijentacije u psihijatriji od ,,teške patologije" na probleme društva ili „normalne ličnosti". Ovaj preokret je stavio psihijatre u ulogu „malih sociologa". P Da li su psihijatrija i klinička psihologija, kao dve discipline koje pokrivaju istu oblast, prevazišle ljubomoru, rivalitet i otpore i dosegle do dobre sarad-nje? O Ljubomore i rivaliteta nema među naukama već jedino medu ljudima. Dosta su česti slučajevi da se umesto saradnje, koja je samo prividna, stvore odnosi dominacije, otpora i rivaliteta. Toga je manje između socijalnih radnika i kliničkih sociologa, nego između psihijatara i kliničkih psihologa. Međutim, sve je više zajedničkih istupa i pravih sinteza napora u kojima je prevaziđena fahovska podela. To je naravno lakše izvodljivo u istraživanjima i u knjigama nego u praksi. Razlog je taj što je u praksi psihijatrija apriori starija po društvenoj podeli i institucionalnoj hijerarhiji. P Ako ostavimo pitanje saradnje među profesijama i vratimo se pitanju kliničke psihologije kao naučne discipline, moramo ponoviti: Da li je klinička psihologija samo transmisija otkrića psihološke nauke na kliničku praksu? O Ta je faza odavno prevaziđena. Vrlo je dobro poznato da je savremena psihologija podosta izložena uticaju kliničkih problema. Mnogo više nego ranijih decenija psihološke nauke se bave kliničkim problemima. Do toga je došlo zbog toga što su mnogi kliničari stvorili psihološke teorije. Većina teorija ličnosti je potekla od kliničara! To je bio put koji je psiholozima otkrio povezanost takozvanog normalnog sa takozvanim patološkim pojavama. Uporedo sa ovim pokazalo se da teorije psihologa, koje su stvorene u vezi sa takozvanim pojavama normalnih, na primer učenja, mogu da se primene i na pacijente čak i sa teškim formama poremećaja. Očigledno je dakle da prava otkrića nisu uslovljena profesionalnom podelom na jednu ili drugu disciplinu, kao što nije isključeno da hemičar pronađe fizički zakon, a fizičar hemijski. U oba slučaja „predmet" je zajednički: osoba i materija. 30 P Mislim da smo se sada približili tome staje predmet kliničke psihologije. Da lije tačno daje osoba ili ličnost taj predmet? O Ima više nauka koje se bave izučavanjem osoba ili ličnosti. U prvom redu to su teorije ličnosti, zatim

psihoanaliza, pa teorije učenja, genetička psihologija, kulturalna i opšta antropologija. Za razliku od njih, klinička psihologija se bavi deficijentnim, devijantnim i deteriorisanim osobama odnosno njihovim formiranjem, ponašanjem, različitim specifičnostima i zakonima ili pravilima njihovog menjanja. U pristupu psihoanalize, kliničke psihologije i psihijatrije (psihopatologije) zajednička je orijentacija na patološko u ličnosti i traganje za načelima i načinima korigo-vanja. Sve ove tri nauke imaju nešto zajedničko, što nije razlog da se bilo koja ukine, kao što ima i posebnog, što obogaćuje kliničke nauke i predstavlja razlog njihovog postojanja, razvoja i primene. One predstavljaju različite puteve kojima naučna misao i praksa pokušavaju da dosegnu istinu i rese probleme. Iz toga proizilazi da je klinička psihologija, kao i njene posestrime, jedna varijanta ili kombinacija u napredovanju nauke. P Klinička psihologija je primamo metodološka disciplina, jer ona nema svoj specifičan „predmet", ali su pristup i metoda kojima se koristi ili koje razvija specifični i u odnosu na psihijatriju, kao i za kliničku sociologiju i druge? O Metodološka strana kliničke psihologije je njena specifičnost i prednost u odnosu na psihijatriju. Međutim, pogrešno je redukovanje kliničke psihologije na istrumentarijum. Ispravnije je govoriti o pristupu nego o tehnikama, jer se tehnike smenjuju, zastarevaju. Sem toga, već smo rekli da se klinički psiholozi bave svim kliničkim problemima sa kojim se bavi i psihijatrija, mada im prilaze drugačije. Sasvim je jasno da ako govorimo 0 razlikama u terminima „pristupa" da onda lako dolazi do ukrštanja ili čak brisanja razlika između „pristupa", što se i događa. S druge strane, netačno je da klinička psihologija samo „uzima" od bazičnih psiholoških disciplina. Proučavanja sa Wechslerovim skalama, koje su klinički instrumenti, doprinela su proširivanju znanja o razvoju inteligencije, o činiocima koji unapređuju ili otežavaju razvoj, o povezanosti inteligencije 1 ličnosti i mnogim drugim. Znači daje put dvosmeran, a ne jednosmeran. P Iz rečenog sledi da je klinička psihologija primarno metodološka disciplina. Da li to znači daje njen „predmet" zajednički sa „predmetom" psihijatrije i kliničke sociologije? O Klinička psihologija je nauka o pojedincu paru ili grupi kome je potrebna psihološka pomoć. To znači da postoji sličnost sa psihijatrijom utoliko što se obe nauke bave pojedincima. Međutim, tu postoje i znatne razlike prema tome kako definišemo pojedinca. Pre svega, psihopatologija pojedinca češće je nejasna nego jasna, češće je pomešana sa nepatološkim nego stoje čista. To znači da se psihijatrija bavi samo delom ličnosti pojedinca, delom koji nju zanima i koji nazivamo patološkim. Danas je, međutim, 31 jasnije nego ikad daje i granica i sam pojam nešto što bar toliko zavisi od ocenjivača koliko od same pojave kao takve. Zbog tih imanentnih nejasnoća u stvarnosti psihijatrija je prisiljena da se bavi i onim što pre-vazilazi njenu definiciju. Klinička psihologija je prevazišla dualizam i maglovitost definicije psihopatologije. Njen je predmet individualna ličnost, dakle nešto što je stvarno i nepodeljeno. Klinička psihologija nije nauka o psihopatologiji uopšte, niti o psihopatologiji pojedinca, konkret-nije, nego o pojedincu kao takvom. To je studija pojedinca i veština da se pomogne pojedincu, paru ili grupi koji imaju potrebu za pomoći ili kojima drugi savetuju takvu vrstu pomoći. P Ovakvo određenje je vrlo široko. Pre svega, staje individualna psihologija a šta klinička? Zatim, ako otvorimo bilo koju savremenu knjigu o kliničkoj psihologiji, naći ćemo obavezno poglavlje o teorijama, kliničkim sindromima i tehnikama dijagnostike i psihoterapije. O Dobro pitanje! Individualna psihologija je naziv koji je „rezervisan" za dela Alfreda Adlera. To, međutim, nije isto što i klinička psihologija. Proučavanjem individue bave se mnoge psihološke discipline, ali praktično samo klinička psihologija obuhvata ceo životni ciklus čoveka kao jedinke i samo ona koristi kompletan program intenzivne i ekstenzivne eksploracije. U dijagnostici je „predmet" pojedinac, a u psihoterapiji „predmet" je i par i grupa. Teorije ličnosti, kojih ima mnogo, bave se uopštavanjima i samo izuzetno i individualnom studijom ličnosti. Čak i kad neka teorija ima instrumentarijum, on je praktično uži od arsenala koji se koristi u kliničkoj praksi. Klinička psihologija je ona disciplina koja praktično i konsekventno koristi klinički metod u intenzivnoj i ekstenzivnoj studiji pojedinca, ne ograničavajući se na psihopatološki „segment" ili samo jedan teorijski „aspekt". Najzad, dobro je poznato da je Pijaže koristio klinički metod u svojim istraživanjima, ali je područje posmatranja ograničio na dečji uzrast i razvoj mišljenja. Ipso facto, Piaget nije istraživao predmet kliničke psihologije. Iz ovoga stoje izloženo treba da sledi da predmet kliničke psihologije nije teorija ličnosti (spekulativni sistem), psihopatologija ili psihoanaliza, niti su to klinički sindromi (sistem kategorija), već ličnost konkretnog pojedinca koji je postao „predmet" jer je nemoćan da sam uspešno raste, razvija se i bude zadovoljan i produktivan. On je u stanju „potrebe za psihološkom pomoći", a klinička psihologija pokušava da otkrije zašto i kako, ali i da ponudi pomoć koja će olakšati „pozitivno prevazilaženje" negativne pozicije „potrebe za pomoći". U mnogim slučajevima sadržina tog negativnog stanja nije obuhvaćena ni jednom teorijom ličnosti niti je navedena u klasifikaciji psihijatrijskih poremećaja. 32 II. PSIHODIJAGNOSTIKA Psihodijagnostika je grana kliničke psihologije koja se bavi praktičnim i metodskim pitanjima dijagnostikovanja i psihološke procene. Ona se razvila u okviru kliničke psihologije kao glavna delatnost psihologa. Od samog početka razvoja kliničke psihologije psihodijagnostika je bila alfa i omega rada psihologa u toj oblasti. Ona je bila i uzrok i uslov prodora psihologije u psihijatriju. Više decenija, razvitak kliničke psihologije je ocenjivan, isključivo, na osnovu rezultata koje su psiholozi postizali u psihodijagnostici. Taj neprikosnoveni prioritet psi-hodijagnostike, počev od početka šesdesetih godina, počeo je da se gubi. Najopštiji razlozi te erozije suvereniteta psihodijagnostike bili su trojaki. Validaciona istraživanja su uzdrmala mit svemoći instrumenata kliničke psihologije. Praktični

rezultati meduprofesionalne saradnje psihologa i ostalih stručnjaka nisu dostigli nivo očekivanja. A treći razlog je otpor samih psihologa koji su ograničavanje svoje aktivnosti u praksi, na psihodijagnostiku, doživeli kao sputavanje. Svi ovi činioci doveli su do sadašnje situacije u kojoj psihodijagnostika, nekadašnji admi-ralski brod kliničke psihologije, ustupajući svoj položaj, gubi počasno mesto. Psihodijagnostika je nastajala postepeno preobražavajući se i prilagođavaju-ći. Taj razvoj može se prikazati i preko periodizacije. Periodizacija razvoja psihodijagnostike Prednaučni period. Ovo je od svih perioda nesumnjivo najduži, jer su počeci u vrlo dalekoj prošlosti. Glavnu odliku prednaučnog perioda čini buđenje intereso-vanja za razumevanje ljudskog ponašanja, kao i potpuni nedostatak proverenih znanja. Izučavanje ovog perioda može doneti zanimljive rezultate. Radovi iz oblasti kulturalne psihijatrije, u kojima se vrše komparativna proučavanja primitivnih plemena i naroda, sa stanovišta njihove „psihijatrijske prakse", daju nam mogućnost da naslutimo kako bi izgledala knjiga koja bi nosila naslov Psihodijagnostika kroz vekove ili Psihodijagnostika primitivnih plemena i naroda. Mada je •«}>siiSL Pt-MK Sc*lK MđflK S •? L F K Hs*ŽK D Hy 457-T^so- 5frr „..: - $$z 140-i 40- : fiSr ;;.--------,_ •"*»•* ? L f K HstSH O Hv l 234567890 K 3015 S" 27 26 K y> % 21 20 !I 17 te H JJ Rezultate i profil računar je obradio, analizirao i prokomentarisao na sledeći nacm: ,,Ovaj pacijent trenutno deluje depresivno. Ovakve strukture ličnosti, kao što ima ovaj pacijent, vrlo su česte među psihijatrijskim bolesnicima. Vrlo su istaknute sledeće njegove osobine: osećanje neadekvatnosti, konflikti na seksualnom planu, smanjena inicijativa i samopouzdanje, pojačana rigidnost i opšti pad efikasnosti. Može se očekivati da pati od umora, napetosti, anksioznosti i nesanice. Vrlo je verovatno da ima suicidalne ideje. U kliničkoj slici dominira depresivnost. Psihijatrijski slučajevi sa takvim profilom najčešće imaju dijagnozu depresije ili anksiozne neurotične reakcije. Ove crte su obično hronične i otporne na terapiju. Očekujemo da pacijent preteruje u prikazivanju svojih tegoba i da će preplaviti lekara sa puno sitnih žalbi. Takvi slučajevi najčešće uporno traže lekarsku pomoć, u stvari ohrabrenje, ali ne prihvataju dugotrajni tretman. 363 U biografiji pacijenta očekujemo podatke o hroničnoj neprilagođenosti i nesnalaženju u međuljudskim odnosima. Pacijent je nezrela ličnost i nezadovoljnik. Verovatno da ima problema sa roditeljima, kao i u bračnim odnosima. On ima teškoća u kontroli impulsa i plaši se intimnog vezivanja. Prema autoritetima je neprijateljski raspoložen i postoji velika verovatnoća da će se sukobiti sa zakonom. Karakteristično je da pribegava potiskivanju kao odbrani od anskioznosti, i usled toga nije svestan svoje emocionalne napetosti. Iz toga očekujemo da ima glavobolje i stomačne tegobe. Njegovo ponašanje prema drugim ljudima obično se naziva preosetljivim, jer ga lako povređuju postupci i namere. Sa svoje strane stalno greši u

tumačenju reci i dela drugih ljudi, što je, naravno, stalan izvor nesporazuma i teškoća u sporazumevanju sa sredinom. U novim situacijama i pred nepoznatim osobama uvek je rezervisan, napet i isključen. Oni koji ga samo površno poznaju skloni su da ga ocene kao vrlo savesnog, odgovornog i pouzdanog čoveka. Nije isključeno da je to mišljenje tačno, ukoliko ova osoba pribegne kompenzaciji u svojim poslovima. Na kraju da zaključimo, problemi i ponašanje ove osobe spadaju u okvir psi-honeurotičnih pojava. Njegovo neurotično ponašanje je pokušaj da kontroliše svoju anksioznost." ZAVRŠNA RAZMATRANJA O UPITNICIMA I INVENTARIMA Upitnici su, u relativno kratkom vremenskom razdoblju, prošli kroz mnoge transformacije i razvili se u dobre, u praksi primenljive dijagnostičke instrumente. Sa sigurnošću se može reći da su oni postali glavno oruđe nekih teorija ličnosti i da su veoma korisni u istraživanjima. Međutim, nas na ovom mestu u prvom redu zanima korisnost samoopisnih instrumenata u rešavanju kliničkih zadataka. Od mnogih otkrića i poboljšanja za kliničku praksu su posebno značajna dva. Upitnici i inventari su manje naivni danas nego pre pet decenija, kada su prvi put masovno primenjeni u rešavanju krupnih zadataka. Oni su danas realistično konstruisani. Pod ovim podrazumevamo dve bitne adaptacije. Prva se odnosi na sadržaj merenja. Mada je još uvek opravdana Cronbachova ocena da upitnici daju „publikovanu sliku o Ja", ona nije u celosti tačna. Postoji mnogo dokaza o tome da upitnik nije samo reklamni plakat ličnosti, njegova propagandna slika nego i puno toga što taj „propagandista" i ne pomišlja da otkrije ili čega ni sam nije svestan. U tom smislu je ispravnije definisati upitničko ponašanje kao višeslojnu poruku. Ako odemo još dalje, onda ćemo zaključiti da se ličnost kroz upitničko ponašanje odražava onakva kakva je, dakle kao celina. Upitnici po svojoj konstrukciji ne propuštaju ličnost kao celinu, već je raščlanjuju. To je sad problem za sebe. No ipak, uvereni smo u to, da i ti isforsirani segmenti imaju obeležje celine. Da zaključimo, upitničko ponašanje je publikovana slika o sebi plus višeslojna poruka. Druga bitna adaptacija upitnika, koja je nastala u procesu dugih usavršavanja, odnosi se na ugradnju kontrolnih skala. O tome je dosta napisano i u ovom tekstu. Bitno je istaći da se zahvaljujući tim merama ispitivač više ne nalazi u 364 smešnoj ulozi da „naučno" prepričava to što ispitanik „publikuje" kao svoje Ja. Time je ponovo uspostavljena narušena ravnoteža između kliničara kao posma-trača i ispitanika kao posmatranika. Ukoliko ispitanik ne želi da tu ulogu primi, on je može odbiti otvoreno ili prikriveno. Bitno je da ispitivač zna daje ispitanik prihvatio ili odbacio ulogu. Bez obzira na ambicije konstruktora, upitnici nisu uspeli da zamene baterij-ski pristup. Umesto da postanu „solo violine", zahvaljujući brižljivim graditeljskim operacijama koje su, po metodološkoj rasnosti, superiorne nad plebejskim šarenilom baterije, upitnici su morali da se pomire sa skromnom ulogom člana baterije. Ovo zagonetno skretanje sa idealne putanje u vezi je sa pitanjem bilansa između informacijske i integracijske moći upitnika. Svi poznati upitnici konstruisani su za procenu relativno izolovanih aspekata ličnosti: crta, tendencija ili sindroma. Čak i oni upitnici i inventari koji su vezani za neku teoriju ličnosti, kao što su Evsenckov, Guilfordov ili Cattellov inventar, podešeni su analitički, na izdvajanje komponenata ponašanja i na klasifikaciju tih segmenata. Prema tome, po definiciji, upitnici su instrumenti kojima izdvajamo figuru od pozadine. Usavršavanje upitnika sastoji se u tome da fokus figure bude oštriji, a udeo pozadine što manji. Što je neki upitnik više odmakao u tom smeru, utoliko je manje razumljiv, manje uverljiv za zdrav razum i utoliko je zavisniji od potpore koju može dobiti bilo od terapije bilo od empirijske provere. Paradoksalno je da samo veoma čvrsto dokazani upitnik, dokazan empirijski ili vezom sa konstruktima ili teorijom, može da se liši podrške zdravog razuma. U ovom kontekstu zdrav razum označava celovito sagledavanje i tradicionalno vrednovanje. Upitnici i intervju otelotvoruju suprotne metodološke principe saznanja. Intervju je eksplorativan i obuhvata figuru i pozadinu. Od upitnika se, naprotiv, očekuje da pruži meru „najvažnijeg detalja", ili čak svih „najvažnijih detalja", minus pozadina. U tom spregu suprotnih principa spoznaje upitnik može biti dovoljan izvor saznanja o ličnosti samo pod pretpostavkom da je njime zahvaćena crta (figura), srž ličnosti, dok je ostalo (pozadina) nebitno. Teško ćemo naći neku komponentu u koju toliko verujemo da ćemo moći prihvatiti uslov upitničkog saznanja. Multidimenzionalni inventari konstruisani su sa pretpostavkom da su izolo-vali najvažnije komponente ličnosti (informacijski optimum) i da imaju rešenje za sintetizovanje tih komponenti u ličnost „kao celinu" (integracijski optimum). Metod sinteze, kao i metod analize variraju od jednog do drugog upitnika, MMPI nudi pravu zbirku recepata koje je Meehl nazvao „kuvar" (Cook book), 16 PF je opremljen Cattellovom faktorskom teorijom, MPI je u spregu sa faktorskim kvadrantom i Evsenckovom modifikovanom tipologijom. Svaki od ovih kompleta je sam za sebe veoma impozantan poduhvat. Međutim, nijedan od njih nije uspeo da uveri kliničare da je sužena informatika upitničke eksploracije i ponuđeni metod sinteze komponenata zamena za naturalističku sintezu kliničke metode. Može se reći da su kliničari ostali pri uverenju da celina ima prevagu nad delovima i da upitnička sinteza nije zamena za ono što već imaju. Zaključak je da ostaje status quo, upitnici mogu biti deo kliničke baterije, ali ne mogu biti zamena. 365 PROMENEI NOVINE Oblast procene ličnosti karakteriše pojava velikog broja novih instrumenata tipa upitnika i inventara ličnosti. Ova vrsta instrumenata predstavlja danas najekspanzivniju i zato i najbrojniju vrstu sredstava procene ličnosti i ponašanja. Tu ekspanziju, s druge strane, prati neznatan broj novih projektivnih instrumenata, što se podudara sa smanjenim interesovanjem za psihodinamske teorije u oblasti procene. Upitnici i inventari ličnosti se svrstavaju u

grupu objektivnih testova ličnosti (Jokić-Begić, 2002), a to predstavlja metodski pozitivnu kvalifikaciju u odnosu na„subjektivne" postupke ispitivanja kao što su intervju, opservacija i pro-jektivni instrumenti. Upitnici se, osim u kliničkim individualnim ispitivanjima, prvenstveno primenjuju u selekcijama, grupnim ispitivanjima i istraživanjima. Upitnički samoopisni instrumenti su, u odnosu na „subjektivne" vrste, bolje prilagođeni psihometrijskim uslovima metrijske verifikacije, što im daje veliku prednost u nomotetskim ispitivanjima i istraživanjima. Prednost upitnika i inventara naročito dolazi do izražaja u istraživanjima i selekciji, u kojima se kao kriterijum favorizuje statistička kontrola podataka. Prema polazištu konstruisanja, razlikuju se tri vrste upitnika: teorijski, faktorskoanalitički i empirijski generisani. Kao eksperimentalna koncepcijska novina spominju se i S-R upitnici, koji u kliničkoj praksi zasada nisu zastupljeni (1986, Ignjatović, L, Momirović, K., Džamonja, Z. i sar.). Povod za konstruisanje upitnika može da bude teorija ličnosti, model ili konstrukt. Tako stvoreni upitnik sa polaznim konstruktom čini jedan zatvoreni krug uzajamnog potvrđivanja ili „dokazivanja". Ovakvi upitnici mogu da imaju intelektualno provokativnu atraktivnost, ali i lako prozirni sadržaj, što ih izlaže opasnosti od varanja ili nastojanja ispitanika da „ostavi utisak". Druga vrsta upitnika ima mnogo veće pretenzije da bude naučno ili bar empirijski zasnovana i određuje svoj predmet ili naziv u zavisnosti od rezultata faktorskoanalitičkih istraživanja. Dok prva vrsta ističe teorijski prioritet, a druga statistički afinitet, obe zajedno pretenduju da zahvataju nešto što ima važnost za teoriju ili nauku, nezavisno od ispitanika. Proces konstruisanja faktorski definisanih upitnika je induktivan, a teorijski definisanih-deduktivan. Procena rezultata se odnosi na faktore kao konstrukte, koji se mahom tumače kao crte ličnosti i ponašanja. Ovi upitnici imponuju metodskom procedurom i statistikom, ali nailaze na teškoće u interpretaciji zbog često neubedljivog i spornog imenovanja i objašnjenja faktora. Treća vrsta upitnika je empirijska i pragmatička. Takvi upitnici nastaju s namerom razlikovanja i razvrstavanja ispitanika u empirijski relevantne grupe. Koriste se u kliničkoj praksi kao sredstva objektiviziranja simptomskih pojava (depresivnost, strah, anksioznost, impulsivnost, ego snaga i dr.). Svaka vrsta upitnika ima svoju primarnu namenu prema kojoj je taj upitnik proveravan i do neke mere valjan. Navedena podela je uslovna jer se u postupku konstruisanja i proveravanja mogu primeniti sva tri načina. Procenjivači mogu da biraju između mnoštva upitnika i inventara, što je prednost i za istraživanja i za psihološku praksu. Prema podacima sa Interneta, u proteklih dvadeset godina upitnici su korišćeni u trideset hiljada stručnih i naučnih radova kao sredstvo procene ličnosti. Ta proliferantnost svedoči o fleksibilnosti 366 ove metodske forme. Impresivan opseg primene upitnika kao metodskog sredstva u proceni ličnosti manje dokazuje superiornu valjanost, a više razuman izbor korisnika u pragmatičnom reševanju zadataka u datim okolnostima. Izbor svakog psihološkog instrumenta zavisi od više činilaca, a pre svega od prioriteta ispitivača i istraživača, od predmeta njihovog interesovanja, kao i od komparativne prednosti izabrane forme instrumenta u odnosu na alternativne. U kliničkom ispitivanju ličnosti i ponašanja prednost imaju upitnici i inventari koji se oslanjaju na neku teoriju ličnosti, koji imaju skale za različite osobine objašnjene teorijom, koji su ekonomični i prihvatljivi za ispitanike, a čiji rezultati omogućuju procene koje su klinički relevantne. Primer za takve upitnike ličnosti i ponašanja su Milonov klinički multiaksijalni inventar (MCMI-III), Frajburški inventar ličnosti (FPI-R), The Temperament and Character Inventory (TCI) i NEO-PI-R. Ovi i drugi srodni instrumenti samoopisnog tipa zahvataju paralelno više osobina, objektivni su u tom smislu da ispitanik bez posredovanja ispitivača daje odgovore, obrada odgovora se vrši propisanom jednoobraznom pocedurom, a rezultat može da predstavlja nalaz ili deo nalaza. Ispitivanje takvim sredstvom daje mogućnost ispitivaču da se pozove na respektabilnu teoriju ili model, na istraživanjima potvrđeni faktor (crtu) ili više faktora (crta) i potvrđenu detekcionu, selekcionu i diferencijalnu snagu instrumenta. Ovakav rezultat može predstavljati argumentovanu procenu profila ličnosti i ponašanja. Takvom postupku procene se zamera da je izbor upitnika arbitraran jer ne postoji opšteprihvaćen ili rangom superioran oblik za sve prilike i sve uslove procene ličnosti. Pošto iz izbora instrumenta sledi i sadržaj nalaza i značenje nalaza, to dovodi u sumnju i relevantnost i objektivnost takve procene. U oblasti psihopatološke procene već decenijama suvereno dominira jedan vremešan multidimenzionalni upitnik, čija se najnovija revizija označava kao MMPI-2. Ovaj opsežan multidimenzionalni upitnik je patocentrička protivteža velikoj seriji normocentričnih upitnika i inventara ličnosti. Taj klasični psihodijag-nostički upitnik je doajen u svojoj klasi i spada u najstarije upitnike sa kontinuiranom stazom. Upadljivo je da MMPI nije povezan sa bilo kojom teorijom ličnosti i ponašanja, niti ima faktorski potvrđenu konzistenciju. Štaviše, kritičari ističu daje MMPI pravi „psihometrijski košmar" i da je u tom pogledu na lošem glasu (Groth-Marnat, 1990). Prema ovde prikazanom načinu klasifikacije upitnika, MMPI spada u grupu empirijski generisanih skala. I pored kritika, MMPI je daleko nadmašio ostale upitnike jer se jedini može pozvati na 6 000 empirijskih istraživanja, odnosno naslova, u kojima je korišćen u proteklih šest decenija. Najnovija verzija MMPI-2 predstavlja pokušaj da se neke stare mane uklone i instrument osavremeni. Poslednja revizija MMPI-2 (1989, Butcher, J.N., Dahlstrom, W.G., Graham, J.R., Tellegen, A.) sada je na proveri u praksi. Nomenklatura skala MMP potekla je iz psihijatrijskog klasifikacionog sistema. Taj sistem takođe prolazi kroz periodične ispravke i inovacije, koje su neizbežne zbog uočenih nedostataka i psihijatrijske teorije i klasifikacionog sistema. Nazivi skala MMPI samo delimično predstavljaju mere psihopatoloških sindroma. Po svemu sudeći, skale MMPI u stvari mere i psihopatološka i psihološka svojstva ličnosti i ponašanja. To je nepovoljno sa stanovišta „validnosti", ali je u skladu s empirijskom korelacijom nor-malnosti i patologije u kliničkoj perspektivi. Drugi nedostatak MMPI je da su neke 367 stavke (čestice, ajtemi) „multivalentne", odnosno da se istovremno nalaze u sastavu različitih skala. Na primer, skala Sch (shizofrenije) od ukupno 78 stavki ima svega 16 isključivih i specifičnih za tu skalu, dok su ostale stavke

„multivalentne". Treći značajan nedostatak MMPI čine pojedine formulacije stavki. One su preduge, komplikovane za razumevanje i opterećene upotrebom dvostrukih negacija. U prednosti ovog instrumenta ubraja se to što ima najrazvijeniji sistem kontrolnih skala, po čemu prednjači u ovoj klasi instrumenata. Međutim, pitanje je koliko ta prednost može da ublaži navedene nedostatke. U reviziji MMPI-2 unete su mnoge ispravke, tako daje instrument poboljašan. Upitnik MMPI predstavlja kompleksno sredstvo psihološke procene, koje može imati različite namene. Prema tradiciji, MMPI-2 jedan je od najdužih instrumenata: ima 567 stavki koje su raspoređene u 20 skala. Ovaj obim, kao i trajanje ispitivanja i obrade opterećuje i ispitanike i ispitivače. Kao odgovor na taj nedostatak uvedene su različite skraćene verzije mini i midi MMPI. Primenom skraćenih formi ispitivanje može da se obavi ekonomičnije ukoliko se proceni da je vredno onoga što se gubi izborom kratkih verzija. Skraćene verzije MMPI su konstruisane s pretpostavkom da rezultati, odnosno profili ličnosti dobijeni skraćenim formama odgovaraju rezultatima ćele skale. Međutim, provere koje su rađene pokazuju daje pouzdanost skraćenih verzija smanjena. Mini verzija sa 71 stavkom i dalje je MMPI, ali rezultati pojedinačnih skala u odnosu na MMPI sa 550 stavki znatno odstupaju. Dakle, ekonomičnost se postiže na štetu pouzdanosti pojedinačnih skala, mada ukupan profil ličnosti ostaje prihvatljiv. Kod nas je urađena provera i modifikacija forme midi MMPI kao verzija MMPI-201 (1981, Biro), a zatim i osavremenjena varijanta MMPI-202 (Biro, 1995) urađena prema novoj formi MMPI-2. U domaće verzije MMPI, koje su prošle proces baždarenja, unete su neke izmene i prilagođavanja. Jedna od njih je izbegavanje jezičkih zamki i formulacija originala, kao što su dvostruke negacije u rečenicama. Posebna karakteristika MMPI kao megaupitnika je impresivni potencijal generisanja posebnih skala za različite uže oblasti života. Broj takvih izvedenih pragmatičkih skala se izjednačava s brojem ajtema. Izvedene skale omogućavaju da se ličnost predstavi kao mozaik izolovanih podobnosti ili nepodobnosti, prema empirijskim kriterijumima koji su korišćeni kao reperi u istraživanju. Ovaj pragmatičan ad hoc pristup odudara od teorija koje nude neodređene generalizacije tipa „od svega pomalo, ni od čega dovoljno". Upitnik MMPI omogućuje predstavljanje i predviđanje ličnosti i ponašanja kao polivalentnog mozaika u odnosu na specifikovane, ali nepovezane uzorke života. U inovaciji forme MMPI-2 uzete su u obzir zamerke praktičara i istraživača, uključujući i zamerku na uopštenost procene profila. Iskustvo je pokazalo da je rezultat na MMPI pouzdaniji ako se nalaz tumači prema socijalnom kontekstu ispitanika. Sada se preporučuje da, umesto uopštenih tumačenja rezultata, procenjivač uzme u obzir uzrast, obrazovanje, etničko poreklo, pol i inteligenciju ispitanika. To je, uostalom, odvajkada bila praksa u kliničkom, individualnom ispitivanju i procenjivanju ličnosti i ponašanja. Dobijeni rezultat nije prihvatljiv ako se ne uzmu u obzir navedeni „modifikatori". Traži se da impresionistički pristup, s pretpostavkom o predmetu procene „ličnosti uopšte", bude prilagođen zahtevima i 368 informacijama sadržanim u novom priručniku. Tumačenje profila ličnosti na MMPI-2 (Butcher, 1989) treba da se oslanja na najviše rezultate samo dve skale, koji se zatim preko modifikatora i kvalitativne analize zaokružuju kao identifiko-vani profil ličnosti i ponašanja. U individualnom ispitivanju i proceni ličnosti koristi se test opšte inteligencije, eventualno dopunjen trijažnim testom intelektualnih i vizuomotornih dis-funkcija, upitnik ličnosti širokog dijapazona, zatim MMPI i najmanje jedan pro-jektivni instrument. Kada zadatak uključuje i procenu psihopatoloških osobina, prednost dobija MMPI. Povezivanjem dve vrste upitnika, normocentričnog i pato-centričnog, procenjivač upoređuje podatke iz dve perspektive, prema kojima pro-cenjuje strukturu i profil ličnosti i ponašanja. Neki savremeni multidimenzionalni upitnici, pored deklarisanog primarnog predmeta, imaju dodatnu mogućnost da procene osobu prema nizu empirijski odabranih kriterijuma. To je izum koji je pro-movisan sa MMPI. Ovakvim pristupom procenjivač, pored deskripcije i teorijske interpretacije, može da „predviđa" verovatnoću pojave određenih događanja ili rizika u životu osobe, što ni teorija ni opšti skor na skali ne mogu dati. Treću vrstu ili tip upitnika obrazuju monodimenzionalni upitnici namenjeni proveri pojedinačnih karakteristika ili dimenzija kao što su depresivnost, anksioznost, agresivnost, asocijalnost, amoralnost, introverzija, suicidalnost, izloženost stresovima, ali i nekih makrosindroma kao što su depresije (uopšte), shizofrenije (uopšte) ili neurotičnosti (uopšte). Monodimenzionalni instrumenti se koriste pojedinačno, kao sredstva trijaže ili provere određene kritične osobine, sklonosti ili stanja. Na prvi pogled takvi upitnici nude vrlo primamljivo instant rešenje. To važi ako se zadatak procenjivanja ili istraživanja svodi na utvrđivanje određene kritične osobine. Tada se problem rešava jednim zahvatom, dakle - ekonomično i precizno. Međutim, ovakva očekivanja se za sada ne mogu uvek brzo i jednostavno ispuniti. Složenost zadatka te vrste ilustruju primeri upitnika SCID-II, instrumenta izvedenog iz psihijatrijskog klasifikacionog sistema DSM koji u praksi nije ispunio očekivanja (1999, Džamonja-Ignjatović, T.). Zaplet otkriva više puta potvrđenu činjenicu da jednostavni nazivi ne odgovaraju sadržini pojmova i pojava na koje nas upućuju. Primena monodimenzionalnih upitnika opštih naziva je vrlo problematična zbog nepodudarnosti jednostavnih naziva i složenih sadržaja koje zahva-taju. Pitanje je da li zaista postoje jednostavne i homogene crte ličnosti ili „crto-like" pojave. Naprosto, dobijeni rezultati su često nejasni i zahtevaju dodatne informacije. Monodimenzionalni upitnici nisu suvišni; oni su korisni u praćenju stanja, kao instrumenti kontrole promena posle uzimanja određenog leka ili tretmana, kao sredstva produženog sistematskog posmatranja. Zato se u individualnom kliničkom ispitivanju i nastojanju da se procena zaokruži ne ograničavamo na jedan monodimenzionalni upitnik, već primenjujemo i neke višedimenzionalne i projektivne instrumente, kao i druge izvore podataka koji su metrijski manje objektivni, ali upotpunjuju sliku. Upitnički format ispitivanja je veoma fleksibilan jer kao osnov „dijagnostičkog eksperimenta" koristi reč i govor.

Uostalom, da nema govora, ne bi bilo ni psihologije i još mnogo toga. Zahvaljujući govoru kao instrumentalnom medijumu mogućnosti konstruisanja i oblikovanja novih, a možda i boljih upitnika veoma su 24 Psihodijagnostika velike. Ipak, ovu prednost znatno ograničava domet teorije i metode u psihologiji. Prema dosadašnjem iskustvu, praktičnu prednost imaju multidimenzionalni upitnici i inventari, naročito ako su podržani obimnim istraživanjima, dugom prove-rom u praksi i istraživanjima na uzorcima u internacionalnom području. Status MMPI kao tradicionalnog patocentričkog instrumenta, uprkos njegovoj dugo-večnosti, nije se promenio. On je i dalje nezamenljiv u svojoj kategoriji iako su teorijske i psihometrijske kritike njegova trajna senka. Nasuprot ovom izuzetnom predstavniku patocentričnog pristupa proceni, upitnici iz normocentričnog kruga su znatno življi. Oni se nikako ne ustaljuju, progresivno se umnožavaju, trans-formišu i konkurišu jedni drugima, kao i teorije koje stoje iza njih, u naporu borbe za primat. Objašnjenje ove različitosti patocentričnog i normocentričnog instru-mentarijuma je izazovno pitanje. Izgleda da se strukturalne manifestacije ekstremnih osobina, kao sadržaja psihopatologije, mogu lakše i pouzdanije detektovati psi-hodijagnostičkom procenom nego dimenzionalne varijacije u normocentričnoj perspektivi „normalne ličnosti". Većina upitnika u našoj psihodijagnostičkoj praksi potiče iz produkcije zapadnih konstruktora, prevashodno iz SAD. Ovde se mahom koriste prevodi, od kojih su samo poneki provereni, a još je manji broj instrumenata baždarenih na našim uzorcima. Ova činjenica opterećuje našu praksu, ali se ona može donekle ispraviti. Instrumenti koji su kod nas istraživački i klinički provereni pokazuju veću saglasnost sa našim kriterijumima, ali manju nego da su adekvatno nostri-fikovani. Ima upitnika i drugih psiholoških instrumenata koji su konstruisani i proveravani u našoj zemlji, koji se koriste samo u našim istraživanjima i našoj praksi. Neki od tih upitnika su odličnih psihornetrijskih karakteristika (Momirović, K. i saradnici), mada je to pre izuzetak nego opšte pravilo. Domaći instrumenti, kao uostalom i strani koji nisu kod nas baždareni, imaju i svoje prednosti i svoje nedostatke. Prednosti upitnika domaće konstrukcije, ukoliko su adekvatno uređeni i provereni, sastoje se u tome što su ispitanicima bliži i razumljiviji od prevedenih upitnika. Verovatno bi se isto desilo i stranim ispitanicima kada bi se ispitivali pre-vodima naših upitnika. To je danak kulturološkim razlikama u svetu, koje nisu „suština svega", niti su zanemarljiva trivijalnost. Primećujemo da su autori savre-menih ili osavremenjenih psiholoških instrumenata i u SAD danas spremniji da odustanu od uverenja da su ta pitanja sporedna. Oni sada menjaju pravila i uvode norme prilagođene razlikama u obrazovanju, etničkom poreklu, socioekonomskom statusu i drugim kulturološkim i demografskim razlikama. Ova pitanja su od velikog značaja za metod psihološke procene ličnosti. Pomenuti nedostaci se ne mogu resiti uopštenim teorijskim interpretacijama ni ad hoc snalaženjem. Evidentno je da unapređivanje psihološke procene ličnosti nije moguće na osnovu zatečene prakse. Praktičari, ma koliko bili iskusni, ne mogu da urade ono što nauka i tehnologija, na koje se praksa mora oslanjati, nisu uradile. Ocenjujući upitnike, domaće i strane, u okviru individualne kliničke dijagnostike možemo konstatovati da prednost imaju uvozni nad domaćim izumima. U tom pogledu nema razlike između psiholoških instrumenata i proizvoda farmaceutske industrije. 370 XVI. DIJAGNOSTIČKA PROCENA JA Ako analiziramo proces upitničkog ispitivanja otkrićemo da pojedinac tu gubi svoju celovitost i individualnost, transformacijom u brojeve na nomotetičkim dimenzijama, da bi na kraju bio „rekonstruisan" iz opštih, tipskih, nomotetičkih elemenata. Tu iskrsava pitanje: Kako ćemo znati da li konstruisana celina odgovara primarnoj autentičnoj celini? Te dve celine ne moraju biti iste. Zbog ovog i sličnih pitanja ne možemo kritikovati psihoterapeute koji su skeptični prema upitnicima. Oni smatraju da su karakteristike „rekonstruisanog" čoveka od interesa za nauku, a ne za terapijsku praksu. Upitnički pristup je u svom razvoju naišao na zapreku koja je u suštini paradoks teorije crta. Ako o čoveku razmišljamo kao o sistemu crta, a upitnici nude upravo takvu sliku ličnosti, onda se moramo upitati kako se različite crte uklapaju u harmonično ponašanje? Upitnici nam nude statičnu sliku ličnosti. U tom pogledu su posebno impresivni multidimenzionalni profili. Međutim, i najsloženiji profili ostavljaju bez rešenja problem odnosa crta i ponašanja. Kada bi se sve crte odjednom izrazile u ponašanju, ličnost bi postala „psihotična". S druge strane, u repertoaru ponašanja javljaju se, naravno, naizmenično crte koje su na bipolarnim dimenzijama predstavljene kao isključive. Jasno je da postojeći upitnici problem interakcije crta resavaju mehanički. Iz upitničkog ispitivanja mi ne možemo razumeti zašto ne dolazi do totalne anarhije ponašanja, niti šta kontroliše adaptaciju crta. To je problem sa kojim je bio suočen Allport (1937) kada je pokušao da razvije svoju teoriju ličnosti na bazi crta. Koncept crta ličnosti zadovoljava zahtev za definisanom „jedinicom" i omogućava istraživanja. To je prednost sa stanovišta naučne metodologije. Međutim, koncept crta kao „ravnopravnih" i „autonomnih" jedinica ličnosti bez dodatnog objašnjenja regulatora međuodnosa i aktualizacije u ponašanju daje karikiranu sliku čoveka. Allport je ovaj problem resio usvajanjem koncepta Ja ili propriuma. Konstruktori upitnika to nisu uradili, oni se pretvaraju kao da nisu ni čuli za ovaj problem. Upitnici pomalo podsećaju na „mašinu za obradu ličnosti", koja bez obzira šta se u nju stavlja, uvek izbacuje programiranu „prerađevinu". Tu nema predse-lekcije, „mašina" sama raspoređuje materijal po kategorijama. Međutim, ono što smo dobili nema određenu vremensku lokalizaciju. Rezultati na upitniku predstavljaju hibrid prošlosti i sadašnjosti ispitanika. Stavke na upitnicima vrlo su neodređene u pogledu vremena u biografiji ispitanika na koje usmeravaju pitanje. Zbog toga je i odgovor vremenski neinformativan. Ponekad ispitanik postavlja kliničaru pitanje da li se ovo odnosi na sada ili na ranije? Kliničaru ne preostaje ništa drugo nego da pribegne klasičnom kontrapitanju zato što ne zna pravi odgovor ni sam. Ispitanik, prema tome, proizvoljno određuje vremensku poziciju

ili pak pravi neku vrstu prošeka vremena. Nevolja sa tom subjektivnom i faktički 371 nekontrolisanom „obradom" vremena je u tome što poništava i vreme i promene u vremenu. Razumljiva je skepsa psihoterapeuta prema upitničkom ispitivanju, koje dozvoljava arbitrarno vreme, dok je u terapiji vreme kritičnih događaja primaran činilac. Upitnici i inventari predstavljaju najpoznatije forme samoopisne eksplo-racije ličnosti. Biografija i intervju takode mogu da se svrstaju u samoopisne metode. Međutim, intervju i biografija su eksplorativni postupci sa vrlo malo kontrole i uglavnom su nestandardizovani. Za kliničku praksu su od posebnog interesa i druge samoopisne tehnike koje nisu opterećene slabostima naturalizma i ograničenjima inventara i upitnika. Postavlja se pitanje da li postoje samoopisne tehnike koje su prevazišle nivo naturalizma i koje su razrešile paradoks atomiziranja i sekundarne sinteze. U takve samoopisne tehnike ubrajamo postupke kojima se ispituje koncept Ja. OSNOVNE POSTAVKE O JA U ocenjivanju ličnosti, pored svih momenata koji su već prikazani, od izuzetne je važnosti pozicija sa koje se sudi. Kada kliničari između sebe raspravljaju o nekom slučaju, uvek se u prvi plan istura o kome je reč, ko je ta osoba, šta ona misli, oseća i namerava. Drugim recima, subjekt pacijenta je u žiži uzorka informacija o njemu samom. Tu poziciju kliničara možemo nazvati personolo-škom. Ako se, pretpostavimo, o istom slučaju raspravlja na osnovu njegovih upitničkih rezultata, onda se u prvi plan isturaju crte. Njegovo se ponašanje objašnjava intenzitetom i međuodnosima crta kao i normama. U toj raspravi crte stoje namesto date osobe. Nju, kao osobu, i ne poimamo drugačije nego kao privid ili „posledicu" konfiguracije crta. Najveći ustupak ispitaniku koji činimo u toj raspravi je komentarisanje njegovog držanja i „odbrambenog ponašanja". Tu poziciju kliničara možemo nazvati nomotetičkom. Kada se o istom slučaju povede rasprava medu terapeutima koji su psihoanalitički orijentisani, onda u prvi plan dolaze fiksacije slučaja, njegovi nesvesni impulsi, potisnuti kompleksi, otpori, identifikacije i odbrambeni mehanizmi. O svemu tome se raspravlja kao o nečem što pacijent ima, što je čak njegova srž, ali čega on nije svestan, pa prema tome njegova subjektivna pozicija, koja je konsenzualno jasna u socijalnom realitetu, i njegova srž uzajamno su izolovani. Tu poziciju psihoanalitičara možemo po formi tretmana ličnosti, uporediti sa nomotetičkim upitnikom. Sada se možemo upitati da li su u pravu oni koji svoje ocene daju sa pozicije subjekta, ili bar uz respekt njegovog subjektivnog bića, ili oni koji ignorišu i eliminišu subjektivno biće ispitanika? Postavljeno pitanje je i teorijsko i praktično. U praktičnom radu sa kompletnim osobama, u većini slučajeva, ne znamo koje je gledište ispravno. Zato nam i ne preostaje drugo nego da ispitamo zaista „ličnost u celini", što znači i ono što je svesno i ono što možda nije. Doduše, ponekad se može prilično sigurno predvideti da razlike ima, jer je ispitanik psihotičan ili teško neurotičan. U tim slučajevima uvid je veoma oštećen, a rascep je dubok. Naravno, može se naći opravdanje i za to da se i kod ovih slučajeva eksplorativno zahvate sve strane ličnosti, uključujući i subjektivni, doživljeni i vrednosni sadržaj sebe ili Ja. Takav pristup je ipak ispravniji, jer ne ostavlja ništa van dijagnostičke procene. Suprotni izbor znači 372 apriorno ocenjivanje važnosti Ja ili veru u svoje neprovereno mišljenje o tome šta ispitanik o sebi misli. Sa gledišta baterijske dijagnostike, ili sa gledišta opreme koju kliničar treba da ima na raspolaganju kako bi mogao da se suoči sa najrazno-likijim zadacima, dobro je imati tehnike koje mogu da zahvate i procene subjektivni sadržaj sopstvenog bića ispitanika. Pitanje koje smo postavili aktuelno je u psihologiji od kada je Freud for-mulisao svoju teoriju nesvesnog. Ova teorija je ostavila zaista snažan utisak i dugo vremena je interpretirana vrlo ekstremno, kao omalovažavanje subjektivne svesti 0 sebi. Danas se ona više toliko isključivo ne zastupa. Vremenom je došlo do pri-hvatanja potrebe da se primena diferencira, da se odrede kriterijumi po kojima ćemo moći proceniti kod kojih osoba u kojoj meri ili srazmeru stoje snage svesnog 1 nesvesnog. U svakom slučaju, sasvim je neprihvatljivo gledište da su svi ljudi u jednakoj meri samo lutke svog, biografski i nagonski programiranog nesvesnog. Fenomenološki uticaj je ojačao i sa tim i priznanje važnosti subjektivne pozicije ispitanika. Tu poziciju posmatramo kao funkciju jednog unutrašnjeg fenomena pod nazivom Ja. To Ja ima perceptivne, doživljajne i vrednosne aspekte koji čine celinu. Razvoj dijagnostičke metode je u tesnoj vezi sa razvojem teorija ličnosti. U teorisanju o ličnosti i u psihoterapiji postepeno je ojačao uticaj fenomenologije. Na ovaj obrt najviše su uticali Rogers, Allport, Maslow, kao i prodor fenomenologije u psihoterapiju. Pored toga što je dovela do izvesnog devalviranja psihoanalitičke teorije, nova, fenomenološka orijentacija je nametala nove zadatke psihodijagno-stici. Klasična baterijska dijagnostika nije bila spremna da odgovori tim zadacima. Ona u svom sastavu nije imala ni pogodne tehnike, niti je u konceptualno interpretacijskom sistemu imala odgovarajuće kategorije. Tek postepeno, sa znatnim zakašnjenjem, javile su se najpre teorijske rasprave o konceptu Ja, zatim empirijska istraživanja i, na kraju, iz tih istraživanja izdvojeni su pojedinačni instrumenti koji su se proverom pokazali kao adekvatni. Tehnike za procenu Ja još uvek su u fazi početnog proveravanja. Ovaj deo dijagnostike najmlađi je i najnesigurniji. Uticaj fenomenologije na savremenu psihologiju je dalekosežan. Iz tog kompleksnog uticaja izdvojen je koncept Ja kao podesan za istraživanje i dijagnostičku procenu. U pitanju je jedan izuzetno složen konstrukt u pogledu kojeg ima znatnih razlika u shvatanjima. Iz tog razloga, pre nego što ćemo dati prikaz tehnika eksplo-racije, izložićemo ukratko i osnovne karakteristike različitih interpretacija. Svojevremeno, raspravljajući o ličnosti, James je napisao da čovek ima tri Ja, telesno, subjektivno i socijalno Ja. Savremene teorije i instrumenti postaju razumljiviji ako ih

posmatramo kroz ovu shemu. Razlike među njima su ponekad u tome što obradu usredsređuju na različite aspekte trodelne sheme. Psihoanaliza je mnogo doprinela saznanju o formiranju subjektivne svesti o sebi. Psihoanalitičari su proučavali razvoj ega od ranog detinjstva, kroz odnos majke i deteta, izdvajajući bitne odlike pojedinih faza. Mada je u tim istraživanjima težište bilo na onome što ego ne može, na devijacijama i na isticanju nesvesne determinisanosti ega, ona su ukazala na mnoge nepoznate pojave. Klasično psihoanalitičko učenje o pojavi i razvoju ega dalje se razvilo u okvirima ego-psihologije. Mada je psihologija ega nova faza u razvitku psihoanalize, i dalje se razmatraju osnovni koncepti, kao što su instance, energetski prin373 cip, granice svesti i mehanizmi odbrane. Ipak u okviru toga učenja umanjen je značaj energetske zavisnosti instanci i ostalih struktura od ida. Teoretičari ove grane (Hartman) ističu da ego ima izvesnu autonomiju zahvaljujući sopstvenoj energiji. Pored toga, više se naglašava daje ego jedina „instanca" koja je u kontaktu sa realitetom (koji ostaje nebulozan i dalje). Njegove su funkcije veoma složene i podeljene na unutrašnje i spoljašnje „poslove". Na unutrašnjem planu ego vrši uravnotežavanje odnosa između svih instanci, kontroliše navalu impulsa iz ida i pritiske iz superega i, najzad, obezbeđuje sopstveni integritet. Pod uslovom da ego ima snage da obavi sve ove zadatke, on sam dobija sve više energije i time omogućava razvitak ostalih subinstanci, uključujući i svest o sopstvenoj ličnosti. Druga odlika uspešnog, jakog ega je vezivanje za objekte i realitet. Na spoljašnjem planu ego ima tri osnovna zadatka: da razvije kontakte sa realnošću, da osigura vezivanje potreba i da obezbedi njihovo zadovoljenje, da predviđa i planira ponašanje i postupke optimalno, što podrazumeva angažovanje u realitetu. Koncept Ja u okviru psihologije ega je i dalje jedna (energetski) zavisna formacija koja ima izvestan značaj za regulaciju površinskog ponašanja. Ego-psihološki pristup je značajan u kliničkoj psihologiji. Posebno je pogodan za interpretaciju shizofrenog ponašanja (Fedem, 1952). Ona je inspirisala i teorijska i metodološka istraživanja u vezi sa interpretacijom dijagnostičke baterije (Rapaport, 1945), kao i primenu načela u interpretaciji test-ponašanja shizofrenih bolesnika (Weiner, 1966). Za dalji teorijski doprinos psihoanalitičke teorije razjašnjavanju razvoja i oblika Ja zaslužan je Erikson (1968). On je znatno razradio koncept „realiteta", koji je u klasičnoj formi teorije krajnje neodređen. Polazeći od već utvrđenih pravilnosti u razvoju ličnosti, koje su potekle iz psihoanalitičkih istraživanja, Erikson je sistematizovao pojedine faze i opisao njihove diferencijalne odlike. Više se vezujući za društvenu stvarnost od ostalih analitičara, on je ukazao na uslovljenost pojedinih faza razvoja ličnosti od karaktera društva. Dinamika ličnosti, interakcija „instanci" dobija svoju reprezentaciju u svesti osobe, u njenom poimanju sebe i svog položaja u društvu. Određenost Ja postaje tako dvostruka, uslovljena sa dve strane. Taj udeo društvene stvarnosti u sadržaju i važnosti Ja bolje se ističe ako taj fenomen nazovemo identitet. Erikson je prema tome dao jednu varijantu psihoanalitičke teorije razvoja identiteta od detinjstva preko adolescencije do zrelog doba. U okvirima psihoanalitičke teorije interpretacija Ja evoluirala je uporedo sa psihoanalizom u celini. Međutim, ma koliko daje poraslo priznanje važnosti Ja, ono je u načelu ostalo isto, to jest jedna energetski slaba subinstanca. Taj status perifernog fenomena i redukovane važnosti Ja nije prevaziđen ni u jednoj varijanti psihoanalize. U neku ruku Ja se čak tretira kao odbrambena tvorevina koja ometa napredak psihoterapije. To je možda i tačno kod slučajeva koji dolaze na psihoanalitičku terapiju. Pitanje je, međutim, koliko je opravdano generalizovanje na osnovu takvih osoba. Očigledno da o tome psihoanalitičari imaju jedno mišljenje, da su ti slučajevi samo po intenzitetu tegoba različiti od ostalog sveta, dok neanali-tičari misle drukčije. Značajan podsticaj jednom drukčijem pristupu interpretaciji Ja dao je Rogers (1951). On je pošao od postavki organizmičke teorije (Goldstein, 1939), koja je daleko podesnija za razmatranje Ja. Po organizmičkoj teoriji osnovu ličnosti čine 374 celoviti sistemi koji se nazivaju organizam i svesni nukleus u okviru tog geštalta. Svesni nukleus se postepeno širi, razvija i osamostaljuje, ali zadržava i dalje dvostruke odnose sa organizmom. Taj svesni nukleus je Rogers nazvao Ja. U Rogersovoj teoriji je izvršeno povezivanje psihoanalize, fenomenologije i orga-nizmičke teorije. Isključivanjem koncepata energetskog sistema i tripartitne podele na instance, Rogers je oslobodio Ja tutorstva. Posebno je važno, pored raskida sa psihoanalitičkom ortodoksijom, što je Rogers otvorio put ka povezivanju teoretisanja o Ja sa egzistencijalizmom i fenomenologijom. Razvijajući svoju teoriju crta Allport (1961) se suočava sa izvesnim teškoćama iz kojih nalazi izlaz prihvatanjem jednog nadređenog i svesnog fenomena. On je odbacio psihoanalitički koncept ega a takođe je veoma kritički ocenio neke druge alternative. Na kraju je svoju zamisao nazvao propriumom. Konstrukt pro-priuma ima sintetičke osobine koje povezuju komponente ega, Ja i identiteta. Na toj osnovi Allport formuliše sedam stupnjeva u razvoju propriuma (memento Šekspir). U najkraćim crtama odlike razvoja propriuma u pojedinim etapama su sledeće: 1. Prva faza se završava oko osmog meseca života deteta. Iz potpuno bezobličnog doživljaja („bezoblično sve" po Allportu, „okeansko osećanje" po Freudu i „nediferencirano apsolutno" po Piagetu) dete uspeva, oko osmog meseca, da izdvoji majku ili substitut. Prema tome, kao prvi opažaj i doživljaj koji nije „sve", jeste neko drugi. 2. Osnovu druge faze čini sukcesivna diferencijacija opažaja i doživljaja sop-stvenog tela. Kasnija svest o sebi razvija se na temelju doživljaja i opažaja tela. 3. Suština treće faze daje povezanost dva praorganizatora. Majka je praorgani-zator sveta, onog što je spolja. To

je prvi faktor granice. Telesne senzacije i doživljaji su praorganizatori „koncepta" unutra (moje ili Ja). Sinhronizacija ova dva izvora ili praiskustva određuje formiranje granice Ja, kao i pravilnosti daljeg razvoja. Desinhronizacija vodi u aberaciju i patologiju. 4. Pojačava se i učvršćuje doživljaj unutrašnje povezanosti između događaja, iskustva i interakcije. Stvara se jezgro identiteta u procesu vremenskog toka. To što je prošlo i to što se dešava povezuje se kao unutrašnje, moje, Ja. 5. Javlja se potreba da se potvrđuje autonomnost. Između druge i treće godine dete nediskriminativno odbija sve što spolja utiče (negativizam). Prevazi-laženjem ove etape kontrasugestibilnosti pojavljuje se inicijativa, nezavisnost i jezgro samopoštovanja. 6. Dete oko treće godine, ako je razvoj tekao normalno, počinje da se vezuje za igračke, stvari i druge osobe, pored majke. Ekspanzija proširuje identitet, pojačava osećanje granice i kondenzuje sadržaj Ja. Dinamička veza deteta, osoba i stvari je identifikacija. 7. Dolazi do progresivne intelektualne obrade sadržaja Ja. Pod uticajem iskustva, učenja i transakcija ranije nestruktuisani doživljaj dobija svoje trajne i svesne odrednice. U svojim kasnijim radovima Allport (1955) se približio fenomenologiji i egzistencijalizmu. Kao jedan od preteča humanističke orijentacije, on daje sve veći 375 značaj perspektivi koju Ja ima, izboru i odlučivanju, životnoj filozofiji i potencijalu menjanja i postojanja. Za kliničku psihologiju je posebno značajna Allportova ocena o kvalitativnoj razlici između deteta i odraslog i između normalne i abe-rantne ličnosti. Psihoanaliza je, po toj podeli, psihologija abnormalnosti a ne opšta psihologija. Druga značajna i vrlo uticajna ocena Allportova odnosi se na udeo nesvesnog u regulaciji ponašanja. Držeći se prethodno određene granice, Allport odbacuje mišljenje daje nesvesno odlučujuće u ličnosti nezavisno od uzrasta ili dihotomije normalnost - patologija. Normalni, odrasli ljudi, sa razvijenim proprie-talnim osobinama nisu robovi svog nesvesnog. U kasnijoj fazi ova pozitivna ocena postaje još naglašenija, Allport se sasvim ograđuje od formule završene ličnosti i opredeljuje za koncept srodan egzistencijalističkom biću. Povećano interesovanje za subjektivni nukleus ličnosti dolazi do izražaja pretežno u formi teorisanja. Istina, i psihoterapija dobija inspiraciju i traži načina da primeni nove poglede na ličnost. Međutim, empirijska istraživanja vidno zaostaju i kao posledica toga izostaju i pronalasci pogodnih instrumenata. U tom opštem kretanju izuzetak predstavlja Jane Loevinger (1956). Ona takođe pokušava da nađe najbolje rešenje putem povezivanja različitih pristupa, što je karakteristika svih teoretičara o Ja. Njen pristup polazi od psihoanalitičke teorije i teorija crta. Mada je na prvi pogled ona samo ponovila Allportovu formulu, razlika je važnija od sličnosti. Bitna odlika njenog pristupa je povezivanje teorisanja sa empirijskim istraživanjem i proverom teorijskih postavki. U svojim istraživanjima Loevinge-rova je našla dokaze da je Ja, u stvari, jedna crta ličnosti. Crta Ja prolazi tokom razvoja individue kroz različite faze i transformacije. Ona je našla potvrdu daje Ja u početku života rudimentarno, da se postepeno oblikuje u individualizovanim granicama i po sadržaju. Tek u adolescenciji dolazi do formiranja složenog pojma o Ja. Međutim, na tom uzrastu granice Ja nisu čvrste, dok se sadržaj odlikuje kon-vencionalnošću. U stvari, sadržaj Ja adolescenata je samo prividno individualizo-van, dok je stvarno konfonnističan i ispunjen propagandom vršnjaka. Tek posle adolescencije dobija pojam Ja čvršće granice, veću autonomiju od roditelja i vršnjaka i počinje da obuhvata stvarne sadržaje somatskih, biografskih i egzistencijalnih specifičnosti individue. Osnovne odlike crte Ja, po Loevingerovoj jesu sposobnost samoposmatranja, sposobnost zauzimanja jednog kompleksnog pojma o sebi. Mada crta Ja prati opšti razvoj ličnosti, ona je, u svojim varijacijama, zavisna od inteligencije, obrazovanja i socioekonomskog položaja. Baveći se višegodišnjom studijom shizofreničara i njihovom ulogom u porodičnoj interakciji Laing (1966) je zaključio daje centralni, eksplanativni koncept shizofrenog ponašanja koncept Ja. Po mišljenju Lainga funkcija Ja se najbolje razume ako se analizira jednom kombinacijom psihološke i kognitivne teorije. On priznaje da i sam mnogo duguje psihoanalitičkoj teoriji, ali je ova teorija zasnovana na potpuno pogrešnim pretpostavkama. Jedna od tih bazičnih grešaka je postavka o osobi kao solipsističkom biću. Naime, psihoanaliza priznaje samo individuu koja je subjekt, kao što i u terapiji priznaje samo osobu pacijenta. Sva druga bića su „objekat", to jest nebića (nesubjekat). Da bismo uopšte mogli započeti razmišljanje o Ja, moramo ispraviti tu pogrešku psihoanalize i usvojiti Buberov stav da uvek postoji Ja i Ti kao minimalni uslov za formiranje i održavanje Ja. Akcija kao spoljašnji akt i doživljaj kao unutrašnji akt bitne su konstituente komu376 nikacije između Ja i Ti. Međutim, da bismo razumeli Ja i Ti, i tu komunikaciju moramo prihvatiti udeo kognicije. Laing dokazuje daje ono što jedna osoba prihvata kao svoje Ja uvek vezano za opažaj Ja i Ti relacije. Kada je Ja naspram Ti, faktički ili imaginarno, onda Ja opaža sebe prema svojoj proceni toga kako Ti opaža Ja. Refleksija o sebi je uvek prelomljena pretpostavljenom ocenom druge osobe (Ti). Ovaj deo odnosa Laing kratko određuje kao: Ja mislim da sam Ja takav i takav, što je isto ili različito od onoga što opažaš (i misliš) Ti o meni. Ovo istovremeno opažanje sebe, drugog i sebe kroz drugog Laing naziva metapercepcijom. Pojam o Ja nije statičan, mada ima izvesne konstante, već je uvek određen Ja i Ti relacijama. Bolje rečeno, Ja je i jedno i drugo, i jedna bilansna konstanta prošlog i promenljiva koja je određena relacijama sa značajnim Ti. Ja se menja kao što se menjaju i Ja i Ti odnosi. Pošto je određenje Ja dvosmerno, jer obuhvata i Ti, koje je takođe jedno Ja kao što je Ja za onog drugog jedno Ti. Iz toga proizilazi da je metaopažaj zapravo meta-metaopažaj. Na taj način se oba partnera, u svom varijabilnom delu Ja, menjaju ili, ako postignu neku vrstu stabilne sheme, koju Laing naziva „čvor", onda stagnira odnos i ustaljuje se Ja. Ukratko, Ja ima potencijal da se ustaljuje i da se menja, a promena je funkcija metaopažaja i spirale metaopažaja,

sheme i sporazuma koji su postignuti između Ja i Ti. Takvih relacija Ja može da se uspostavi nekoliko. Ako ima više produktivnih Ja i Ti relacija, koje su otvorene i intimne, onda se potencijal Ja za ostvarenjem optimalno ispoljava. Ovaj kratak prikaz ne obuhvata sve poglede o Ja, koji su autoritativno izloženi u priznatim publikacijama. Pre svega nisu izloženi pogledi nekih poznatih, savremenih psihoterapeuta koji su dali stimulativne doprinose ovom pitanju. Poglede psihoterapeuta, kao što su Frederick Perls (1969) i Eric Berne (1969) ovaj pregled mimoilazi zbog toga što njihovi tvorci nisu dali tehnike za procenu Ja. DIFERENCIJACIJA JA Jedan od osnovnih razloga reaktiviranja učenja o Ja u savremenoj psihologiji je potreba da se pozitivističkoj tendenciji atomiziranja suprotstavi princip jedinstva ličnosti. Koncept Ja, koji je primarno privatnog, unutrašnjeg karaktera, poslužio je toj svrsi. Prema tome fenomenološki jedinstveno Jaje ona „druga strana stvari". Iz ovih razloga očekivalo bi se da Ja ostane jedinstvo, da se ne deli ni na koji način. Međutim, potreba da se jedinstvenom teorijom ličnosti obuhvate svi uzrasti i stanja zdravlja i bolesti zahteva korekciju. Potrebno je objasniti razvojno obogaćivanje Ja kao i njegovu dezintegraciju u stanjima neurotičnih i psihotičnih poremećaja. Za kliničku praksu je, verovatno, najpogodnija podela aspekata Ja koju je dao Rogers. Njegova shvatanja, što je ukratko napomenuto, predstavljaju pokušaj sinteze psihoanalitičkog i fenomenološkog pristupa. Osnovni pojmovi Rogerso-vog teorijskog sistema jesu organizam, potreba za samoaktualizacijom, Ja, iskustvo, učenje i potreba za prihvaćenošću. Samoaktualizacija je magistralni pokretač razvoja organizma i Ja. Organizam je fon svih ljudskih senzacija, a Ja treba da se izdiferencira iz organizma. Svoje osnovno određivanje Ja postiže prepoznavanjem senzacija, afekata i impulsa za akcijom u organizmu. U kontaktu sa drugim ličnostima ličnost učestvuje organizmičkim reakcijama, kojih je Ja svesno ili ne i koje prihvata ili odbacuje (potiskuje). Potreba za aktualizacijom i prihvaćenošću od strane drugih motiviše ličnost na učenje. To učenje je osnov usvajanja 377 normi i pravila ponašanja. Učenje pravila je delom organizmički proces (identifikacija). Rezultat tog procesa je stvaranje jedne posebne formacije u Ja koju Rogers naziva „idealno Ja". Ta strana Jaje dinamički aktivna i ona utiče na odnose Ja - ostali, ali i na odnos Ja - organizam. Ako je „idealno Ja" adekvatno, ljudsko i sposobno da prihvati, onda ono stimuliše interakciju Ja sa organizmom, prih-vatanje organizma i sledstveno potpomaže razvitak Ja. U suprotnom, ako je „idealno Ja" neadekvatno, neljudsko i ne prihvata, onda ono ometa prirodno i progresivno uključivanje organizma u svest, u sadržinu Ja. Formula koju Rogers daje je sledeća: Ja koje može da prihvati sopstveni organizam je ono Ja koje je prihvaćeno od „idealnog Ja", i obrnuto, Ja koje nije prihvaćeno od „idealnog Ja" blokira samoaktualizaciju i ne može da prihvati, niti da bude prihvaćeno, od drugih ljudi. Mada se ova formula, u krajnjoj liniji, svodi na Freudovu shemu neuroze, ona omogućava istraživačko proučavanje Ja. INSTRUMENT ZA EKSPLORACIJU JA, TEHNIKA Q SORTIRANJA Tehnika Q kartica ili Q sortiranja je instrument za samoopisno ispitivanje ličnosti. Mada je tokom vremena naišla na raznoliku primenu, u osnovi je nepro-menjena. Tehniku Q kartica formirao je i popularisao engleski psiholog Stephen-son (1953). Kasnije, nju je prihvatio Rogers razvijajući svoju modifikaciju. Poslednjih godina Q karticu je prihvatio i dalje modifikovao bračni par Block (1961) za istraživanje interakcije roditelj - dete i vaspitnog „stila". U originalnoj formi instrument se sastoji iz određenog broja kartica, koji može da varira između 60 i 150 u jednom kompletu. Na svakoj kartici je otkucana po jedna stavka koja po formi nije različita od stavki upitnika ili inventara. Međutim, između ove dve vrste samoopisnih tehnika, upitnika i Q sortiranja, postoje značajne metodološke razlike. Tehnika Q sortiranja je samoopisni instrument namenjen ispitivanju opažaja, osećaja stavova i vrednosnih ocena o kojima ispitanik svesno sudi. Za Q tehniku važi, bez rezerve, ono što je Cronbach rekao za upitnike, da pruža publikovanu sliku Ja. U ovom slučaju se ne pretpostavlja da izneti sadržaj ili ocene intelekta imaju neku skrivenu dimenziju, ispod ili iznad iznete ocene o sebi. U tehničkom pogledu odgovori na Q tehnici nisu isti kao na upitnicima. Umesto da se bira između dve kategorije odgovora (da ili ne, tačno ili netačno, često ili nikad), odgovor se postavlja na određeni stepen skale intenziteta na čijim krajevima su dihotomne odrednice „potpuno tačno" odnosno „potpuno netačno". Između njih je skala koja može da ima od 5 do 15 stupnjeva. Ova skala uvek ima neparan broj podeoka, zbog toga što je središnji stepen, koji nije ni potvrda ni negacija, od posebnog značaja. Najznačajnija razlika u pogledu sistema odgovora između upitnika i Q sortiranja sastoji se u tome što je ispitaniku nametnuto da u svaki stepen skale intenziteta postavi tačno određeni broj Q kartica. U stvari Q tehnika primorava ispitanika da svojim odgovorima formira jednu idealnu normalnu krivulju. To znači da će najmanji broj kartica da bude postavljen na ekstremne stepene skale a najveći broj u sredinu, konkretno u neutralni podeok. Stephenson je uveo ovaj sistem odgovora zato da bi apriori obezbedio uslove za računanje korelacija između više uzastopnih samoopisa. To je svakako i moguće, mada je ova kruta shema odbojna za mnoge ispitanike. U modifikaciji Blockovih taj je sistem napušten. 378 Tehnika Q sortiranja razlikuje se od upitnika i po izvoru sadržaja. Dok su upitnici grupno orijentisani i zbog toga su strogo uniformni i standardizovani, što više toga to bolje, kod Q tehnike je drukčije. Ispitivač može da sastavi Q komplet za svakog ispitanika drugi, samo ako ima razloga i ambicije. Dobro sastavljeni Q komplet je primeren individualnom slučaju. Stavke predstavljaju redigovani samoopisi koje je on upotrebio za karakterizaciju svojih mišljenja, osećanja ili ocena ponašanja. To naravno ne isključuje konstruisanje standardnog Q kompleta koji se upotrebljava za ispitivanje više osoba. Rogers je u tu svrhu koristio Čikaški Q komplet (Butler i High, 1954). Osnovni razlog za uvođenje pravila individualizacije sadržaja stavki Q tehnike je teorijski. Naime, Stephenson je namenio ovu tehniku za idiografska istraživanja. Uobičajeni izvor sadržaja stavki za individualno orijentisani Q

komplet je intervju sa pacijentom na početku terapije. U najkraćim crtama, razlika između upitnika i Q tehnike svodi se na razliku između nomotetičkog i idiografskog instrumenta. Ovako posmatrano, upitnici ne bi ni mogli da se koriste za istraživanje Ja, koje je po definiciji idiografski fenomen. Ocenjivanje test-ponašanja na upitnicima vrši se normativno, prema utvrđenim parametrima kriterijumske grupe. Ocenjivanje test-ponašanja na Q tehnici vrši se upoređenjem dva ili više sortiranja iste osobe. I tu se srećemo sa oštrim razlikama između normativneg i ipsativnog ponašanja. Uobičajeno je da Q tehniku primenjujemo kod iste osobe po nekoliko puta, bilo daje zadati sadržaj isti (moje stvarno Ja) ili je različit. Ako je zadatak sadržinski isti, onda je bitna vremenska dimenzija kao i intervali između testiranja. Ako je sadržaj različit, onda je bitan izbor zadatka. Interesovanje za Q tehniku naglo je poraslo posle publikovanja Rogersovih ispitivanja. Rogers je skrenuo pažnju istraživačima na ovaj instrument, koji je do tada bio nezapažen. Utisak je bio jak, pre svega zato što je Rogers pokrenuo jednu alternativnu vrstu psihoterapije, sa notom kritike psihoanalize, i zato što je dokazivao nužnost i mogućnost testovne kontrole psihoterapije. Tehnika Q sortiranja je bila osnova empirijske kontrole procesa savetovanja. Mada je Rogers bio protiv tradicionalnog testiranja, smatrajući da procena „strukture i dinamike" ličnosti na uopštene načine ne daje ništa korisno za terapijski rad, on se veoma zalagao za izradu i primenu instrumenata koji zahvataju ključni aspekt delovanja terapije i mere suštinu promena. Po njegovoj oceni Q sortiranje je pogodna tehnika za ocenu Ja i za procenu promena Ja. U svojim istraživanjima Rogers nije, doduše, uspeo da proveri osnovnu postavku svoje teorije, o razlici između „organizma" i „Ja", koja bi morala biti veća kod nezrelijih i neurotičnih, a manja kod zrelih i normalnih osoba. Naravno, nemoguće je dobiti samoopis „organizma", koji je po definiciji nesvestan, posebno kod kliničkih slučajeva. Umesto toga Rogers je Q tehnikom proverio odnos između dva aspekta Ja, „stvarnog Ja" i „idealnog Ja". Iz njegove teorije proizlazilo je da prenaglašeno poštovanje importovanih normi povećava zahtev prema sebi, „idealno Ja" je previše pozitivno i povećava razliku između „realnog Ja" i „idealnog Ja". Takav odnos nagoveštava ujedno razliku između „organizma" i „realnog Ja" koja je velika. Rezultati Rogersa i Dymonda (1954) potvrdili su daje razlika između Q opisa „realnog Ja" i „idealnog Ja" srazmerna težini neprilagođenosti. Kod neurotičara je ova razlika uvek bila takva što je „idealno Ja" bilo pozitivnije od „realnog Ja" ili je „realno Ja" bilo pomereno ka negativnim kvalitetima. 379 Provera ovih rezultata na studentima potvrdila je osnovnu tezu. Studenti sa većim razlikama između Q opisa „idealnog Ja" i „stvarnog Ja" imali su slabiji uspeh ili su bili manje aktivni u vanškolskom ponašanju. Među patološkim uzorcima najveća razlika se javlja kod neurotičara, dok je kod psihopatija i psihoza manja. Kod zatvorenika je čest slučaj obrnute razlike. Mnogi zatvorenici su na taj način preneli poruku da smatraju da su bolji nego što bi trebalo da budu. U toku nedirektivne psihoterapije ovaj indeks se pokazao dobar. U celini gledano, savetovanjem tretirani slučajevi ispoljili su veće razlike na početku nego na kraju savetovanja. Kod kontrolne grupe, koja u intervalu između dva ispitivanja nije tretirana nedirektivno (niti nekom drugom poznatom psihoterapijom), razlika se nije izmenila. Primećeno je, međutim, da su promene, u celini posmatrane, dosta male. Kada je tretmanu podvrgnuta grupa podeljena na one kod kojih su utvrđene pozitivne promene i na one kod kojih pozitivnih promena nije bilo, primećeno je da su se razlike veoma smanjile kod uspešno tretiranih, a malo ili nimalo se nisu smanjile kod neuspešno tretiranih. Ovo je protumačeno kao potvrda postavke daje indeks razlike Q opisa „stvarnog Ja" i „idealnog Ja" dobar indikator neprilagođenosti i daje dobar pokazatelj promena u toku terapijskog procesa. Tehnika Q sortiranja je proverena i primenjena i na drugim područjima. Jedno od područja na kojem je Q tehnika postala veoma prihvaćena je istraživanje porodičnih odnosa, posebno odnosa dece i roditelja. Isti Q komplet je korišćen da bi deca opisala svoje viđenje roditelja ili sebe: „Moj otac", „Moja majka", ,,Ja u očima majke", ili sa stanovišta roditelja: „Moj suprug", „Moj sin", „Ja u očima mog deteta". Upoređivanje ovih Q opisa i izračunate korelacije pokazuju u kojoj meri se članovi porodične grupe u svojim međusobnim opažajima i metaopažaji-ma slažu ili razlikuju. S obzirom na porast interesovanja za porodicu i dinamiku interakcije, razumljivo je da su instrumenti procene veoma traženi. Pomoću Q tehnike mogu se istraživati i različiti vaspitni uticaji. U toku svojih istraživanja Helper (1955) je, koristeći ovu tehniku, potvrdio da stav supruge prema mužu kao roditelju ima značajne veze sa formiranjem Ja kod sinova. Ukoliko je muž bio sličniji predstavi koju je žena smatrala idealnom, i prema tome poželjnom i za svoga sina, utoliko je sin bio sličniji ocu. Na isti način je dokazano da su dečaci koji su sebe na Q opisu prikazali kao slične ocu bili bolje prihvaćeni među svojim vršnjacima. Takođe je proverena i dokazana pretpostavka daje slaganje roditelja u pogledu toga kakvo treba da bude njihovo dete („Moj sin, kakav želim da bude") od velikog značaja za stabilnost dečje predstave o svom „idealnom Ja". Roditelji sa usaglašenim vrednosnim ocenama imali su decu sa stabilnim Jaidealom, a neusaglašeni roditelji decu sa nestabilnim Ja-idealom. Stabilnost Ja-ideala deteta određena je slaganjem nekoliko uzastopnih Q opisa Ja-ideala dece. Posebna pogodnost Q tehnike je mogućnost ponavljanja opisa sa istom zadatom temom. To omogućava upotrebu Q sortiranja kao merila promena i poremećaja. U longitudinalnim studijama ličnosti i istraživanjima promena koje se očekuju u toku produžene psihoterapije postoji velika potreba za instrumentima sa svojstvima koje ima Q sortiranje. Najzad, treba spomenuti još jedno važno područje na kome je ovaj instrument sa uspehom primenjen. Stvarna korist od psihodijag-

380 nostike je verovatno osnovni problem ove subdiscipline kliničke psihologije. Mogućnost provere valjanosti baterijskog dijagnostifikovanja znatno je porasla kada je otkriveno da se pomoću Q sortiranja mogu uporediti procene ličnosti ispitanika koje daje dijagnostičar sa procenama koje o istoj osobi, nezavisno od bate-rijskih formacija, daje lekar ili psihoterapeut. Utvrđeno je da se pomoću ove tehnike mogu dati opisi ličnosti na osnovu pojedinih instrumenata iz okvira baterije, grupa instrumenata i čitave baterije. Svi ti opisi, parcijalno ili globalno bate-rijski, mogu se i međusobno upoređivati, u cilju određivanja doprinosa, i sa krite-rijumskim opisom koji daje psihoterapeut. Sa takvim nacrtima i posredstvom Q tehnike, najčešće namenski konstruisane za potrebe konkretnog istraživanja, vršene su mnogobrojne validacione studije (Sines, 1959; Silverman, 1959; Rubin i Shontz, 1960; Berger, 1968). l OCENA TEHNIKE Q SORTIRANJA Opis ličnosti koji se daje putem Q tehnike može se upotrebiti na više načina. Uobičajeno je da se dva ili više Q sortiranja međusobno uporede i da se razlike ili sličnosti određuju koeficijentom korelacije (produkt moment-tipa). Međutim, dati Q opis može se upotrebiti i na jedan drugi način, koji se sastoji u navođenju Q kartica koje je ispitanik rasporedio u kvote na krajevima piramide. Evo najpre jedne tipične piramide konstruisane za komplet od 70 Q kartica: GRAFIKON 8. Piramida rasporeda stavki tehnike Q sortiranja POTPUNO TAČNO 6

32 36 54

1 4 60 64 68

2 5 8 14 46 48 56 62

18 21 26 30 35 40 50 58 61 63 66

7 10 16 20 22 24 27 34 38 41 42 44 51 52 70

3 12 13 25 43 47 53 57 59 65 67

9 11 15 19 31 37 39 69

23 28 29 17 45 33 49 55

POTPUNO NETAČNO 381 Ovaj komplet je sa manjim modifikacijama, mada je u osnovi istovetan sa onim koji je Rogers upotrebio (Butler i High, 1954). Ispitanik je, sledeći instrukciju, dao samoopis sa temom „stvarno Ja". Brojevi označavaju kartice čiji su redni brojevi određeni nasumice. Podeoci na bazi piramide su stupnjevi skale koji su dati da bi se moglo vršiti izračunavanje. Iz ovog rasporeda izdvojene su Q kartice koje je ispitanik rasporedio u podeoke 9 i 8 (Potpuno tačno i Tačno) i podeoke 2 i l (Potpuno netačno i Netačno). Potpuno tačno Potpuno netačno (32) Čini mi se da izbegavam da se (17) Ja svoja osećanja slobodno suočim sa stvarima. (36) Trudim se izražavam. (33) Ja sam uravnotežen, da ne mislim o svojim problemima. (55) Ja sam spokojan i ništa me ne muči. (54) Plašim se neuspeha u svemu što uradim. Tačno Netačno (1) Ja imam stroge zahteve prema sebi. (23) Ja sam optimista. (28) Osećam se (4) Često se osećam ponižen. (60) Ne- ravnodušno. (29) Ja lako donosim odlu-siguran sam u sebe. (64) Mislim da ke i pridržavam ih se. (45) Ja prema sebi sam detinjast. (68) Ja sam bezvredan. imam pozitivan stav. (49) Ja sam zadovoljan sobom. Ova skica „stvarnog Ja" ocrtava možda više stav ispitanika prema sebi nego što sadržinski iscrpljuje njegova osećanja i mišljenja. Iskusnom kliničaru ove informacije mogu poslužiti kao potkrepljenje impresije koju je formirao o ispitaniku tokom intervjua. Sadržaj ovih stavki koje su izdvojene kao najkarakte-rističnije za „stvarno Ja" ne može da se prihvati doslovce. Ova rezerva prema formulacijama koje su apriorno date odnosi se i na Q tehniku kao i na upitnike. Međutim, ako je Q komplet formiran posebno, za konkretan slučaj, na osnovu autentičnih iskaza dobijenih u intervjuima na početku eksploracije ili terapije, onda ta ograda ne postoji. U tom slučaju su sadržaj i formulacije idiografske i mogu se uvažavati.

Jedno pitanje se neprekidno provlači kroz sve prikaze i analize Q tehnike i glasi: Da li je Q tehnika nešto posebno, različito od upitnika i intervjua ili je razlika nebitna? Neosporno je da sve tri nabrojane tehnike imaju isto poreklo, da spadaju u grupu samoopisnih instrumenata i da imaju mnoge dodirne tačke. Samim tim mogu se voditi akademske diskusije o sličnosti i razlikama među njima. Smatramo da Q tehnika ne predstavlja neki „viši stupanj" u razvoju upitnika i ne može se na toj relaciji takmičiti sa standardizovanim instrumentima. Ako hoćemo da pravimo poređenja, onda je možda bolje postaviti Q sortiranje između intervjua i upitnika, kao prelazan oblik. U svakom slučaju ovaj instrument ima niz veoma dobrih odlika koje dobro pristaju uz uslove u kojima se odvijaju klinička istraživanja i ispitivanja. U prvom redu, mislimo na mogućnost konstruisanja Q kompleta „po meri" individualnog slučaja. Drugo, što takođe ide u prilog ovom instrumentu, je podobnost da se varira sadržaj zadatka, kao što su različiti aspekti 382 Ja, ili da se isti zadatak postavi nekolicini članova porodice. Najzad, velika je vred-nost Q tehnike što može da se koristi za praćenje promena. Nažalost, većina testova, tehnika i skala iz okvira baterije konstruisana je kao papirni ubrus, samo za jednu upotrebu. Na kraju reč-dve kritike. Tehnika Q sortiranja je rodila velika očekivanja kod kliničara. Zbog toga što, s jedne strane, postoje velike potrebe za veoma raznolikim tehnikama, a s druge strane, mnoge tehnike se, bar na početku, nude prilično reklamerski. Ovaj spreg dovodi obično do veoma kratkotrajnog optimizma. Tako je i Q tehnika ponuđena kao rešenje velike zagonetke, sprega nomotetičkog i idiografskog zahvata. Analiza mnogih ispitivanja prilično je jednodušna u nalazu da Q tehnika podleže jakom uticaju predrasuda, konvencionalnih sudova i stručnih stereotipa. Pokazalo se da mnogi „dokazi validnosti", to jest saglasnost Q opisa procena iste osobe date od strane interpretatora testova i, pretpostavimo, psihoterapeuta potiče otud što oba stručnjaka smatraju da je ispitanik neurotičar i što oba stručnjaka imaju prilično ujednačeno mišljenje o tome kakve osobine ima jedan neurotičar. Posredi je dakle zaključivanje na osnovu opštih kategorija, odnosno „stereotipova". Ova kritika se odnosi uglavnom na slučaj uporedenja Q opisa data od strane dva ili više eksperata, međutim, strogo uzev, njihovo sortiranje Q kartica ne predstavlja samoopis. Prema tome, sigurno je da primena Q tehnike u nesamoopisnom procenjivanju ličnosti, od strane eksperta, menja osnovni kvalitet ovog instrumenta u tom smislu što ga kontaminira sa stereotipima (Berger i Miladinović, 1970). Takve kontaminacije sadržaja Q opisa, nomotetičkim, stereotipnim ili konvencionalnim, nisu specifične za stručnjaka. Već smo naveli konstataciju Loevingerove da adolescenti u opisu sopstvenog „stvarnog Ja" koncepta takođe ispoljavaju visok stepen uniformnosti ili stereotipija. Najzad, da spomenemo i to daje zapaženo da su samo-opisi „idealnog Ja", po pravilu, manje individualizovani i specifični nego samoopisi „stvarnog Ja". Iz svega ovoga možemo zaključiti da, nasuprot dobrim namerama konstruktora i priželjkivanjima korisnika, Q tehnika nije imuna od kontraidiograf-skih uticaja pri suđenju o ličnosti. SEMANTIČKI DIFERENCIJAL Stručnjaci nepsiholozi koji pomalo prate zbivanja na psihološkoj sceni većinom imaju utisak da psiholozi žive u izobilju raznih instrumenata, sprava i spravica. Međutim, kada psiholozi krenu u potragu da nađu instrument ili skalu pomoću kojih mogu pouzdano da objektiviziraju promene, oni dolaze do sasvim suprotnog zaključka od nepsihologa. Jednostavno rečeno, izobilje je prividno sa stanovišta specifične potrebe. Taj imbalans se dobro vidi na području dijagnostike Ja-koncepta, gde su istraživači prihvatili i instrumente koji su veoma daleko od njihovih primarnih ciljeva. Takav je slučaj i sa semantičkim diferencijalom. Semantički diferencijal je suviše dobro poznat da bismo se ovde upustili u njegovo podrobno prikazivanje. Konstruisan je za psiho-lingivstička izučavanja jezika i primenjivan u tipičnim nomotetički orijentisanim istraživanjima. Njegovi konstruktori Osgood i saradnici Suci i Tannenbaum (1957) sa puno elana su pokrenuli niz istraživanja u međunarodnim razmerama, obuhvatajući uzorke i zemlje 383 na više kontinenata. Ova transglobalna ambicija i aktivnost izvedena je pomoću semantičkog diferencijala. Već po ovome možemo zaključiti da se semantički diferencijal ne uklapa po svome stilu u tipične razvojne puteve kliničkih instrumenata. Pitanje je da li bi semantički diferencijal i bio prihvaćen u kliničkoj psihologiji da se sam autor nije postarao da demonstrira primenljivost svoje teorije i metode. Povod za tu demonstraciju je bio jedan slučaj trostruke ličnosti. Jedna mlada, udata žena i majka dvoje dece obratila se psihijatru zbog neobičnih doživljaja i, kako se ispostavilo, zbog čudnih promena. Po oceni psihijatra pacijentk-inja je ispoljavala odlike dvostruke ličnosti, koje su se nekad očekivano nekad neočekivano javljale i smenjivale. Jedna od ličnosti je bila ekstrovertna i antisoci-jalna, pa je nazvana „Crna Eva" („Eva Black"), dok je druga bila introvertna i hipersocijalizovana, neurotična. Ova druga je nazvana „Bela Eva" (Eva White). Dok je psihoanalitički tretman bio još u toku, izvršeno je ispitivanje pacijentkinje, to jest njenog „stvarnog Ja", pomoću semantičkog diferencijala. Testiranje je urađeno dva puta, jedanput je testirana Crna, a drugi put Bela Eva. Pošto je tretman tekao veoma uspešno, obe manifestne karakterne formacije počele su da slabe i na kraju se pojavila jedna nova, vrlo pozitivna i integrisana ličnost. Psihoterapija se završila nestankom Crne i Bele karakterne formacije i učvršćivanjem „treće", zrele i integrisane Eve. Testiranje je ponovljeno i na kraju psihoanalitičkog tretmana. Pošto je testiranje pacijentkinje u fazi aktivne alternacije dveju ličnosti izvršeno naslepo, Osgood i Luria (1954) su dali interpretaciju. Ta interpretacija je, kako se navodi u literaturi, bila veoma uspešna i vrlo bliska oceni stanja Eve koju je dao njen analitičar. Prema tome, može se zaključiti, kao što su mnogi učinili, da je semantički diferencijal praktično pogodan i za kliničku, individualnu primenu.

Semantički diferencijal je instrument za eksploraciju skrivenog i opšteg značenja koju neka reč ili simbol ima. Pretpostavlja se da značenja koja prate reci i druge simbole izražavanja i komuniciranja imaju i univerzalnu i užu komponentu. U svojim transglobalnim istraživanjima Osgood je prvenstveno nastojao da otkrije univerzalna značenja nekih odabranih reci. Na temelju sakupljenih podataka on je više puta potvrdio svoju osnovnu zamisao po kojoj postoji jedan univerzalni „semantički prostor" koji presecaju tri osnovne dimenzije: vrednovanja, aktiviteta i potencije. Sve reci i drugi simboli koji izražavaju neko značenje, prema tome, imaju komunikacionu vrednost, mogu se ispitati semantičkim diferencijalom i na osnovu rezultata mogu se postaviti na odgovarajuće mesto u „semantičkom prostoru". Dovoljno je znati ocene po tri osnovne dimenzije i po tome reč dobija svoje univerzalno mesto. Kao i tehnika Q sortiranja, tako i semantički diferencijal ima vrlo širok dijapazon primenljivosti, zavisno od istraživanja i izbora varijabli. Semantički diferencijal uvek može pogodno da se prilagodi. Uostalom, to prilagođavanje je krajnje jednostavno. Sastoji se u tome što se na list semantičkog diferencijala napiše reč, odnosno pojam koji ispitujemo. Kao kod Q tehnike i ovde ispitanik dobija pripremljeni sadržaj: „stvarno Ja", „idealno Ja", „Ja kako me drugi vide" i slično. Prema tome, sa ove dve tehnike mogu se ispitati isti zadaci, pojmovi ili simboli. Naravno, svaka od ovih tehnika ima drugu strukturu i drukčije se obraduje. 384 Evo jednog primera semantičkog lista koji je korišćen u istraživanju projektivne tehnike za decu „Bleki tematskog testa" (Blum, 1949): GRAFIKON 9 List semantičkog diferencijala 1. Faktor vrednovanja a)TAČNO /____/____/____/____/____/____/____/ NETAČNO b) MUDRO / /____/____/____/____/____/____/ LUDO c) SLATKO /"""/____/____/____/____/____/____/ KISELO d) PRAVILNO/____/____/____/____/____/____/____/ NEPRAVILNO 2. Faktor akti viteta a) OŠTRO /____/____/____/____/____/____/____/ TUPO b) VRUĆE / /____/____/____/____/____/____/ HLADNO c) AKTIVNO l / l l l l l l PASIVNO d) BRZO J /__/~/~/~/~/~/ SPORO 3. Faktor potencije a) J AKO /____/____/____/____/____/____/____/____/ SLABO b) TVRDO /____/____/____/____/____/____/____/____/ MEKO c) VELIKO £_._/____/____/____/____/____/____/____/ MALO d) GRUBO / /____/____/____/____/____/____/____/ FINO Semantički diferencijal je dosta korišćen i u istraživanjima TAT kao i Rorschachove tehnike. U ovim validacionim istraživanjima dobijeni su veoma zanimljivi i stimulativni rezultati. Pa ipak, kao daje uvek ostajalo nešto nezavršeno i nedorečeno u svemu što je dobijeno primenom ove tehnike. U individualnom kliničkom radu semantički diferencijal se koristi za ispitivanje značenja ključnih reci, koje je kliničar odabrao. Izbor može da se načini apriori, da se pođe od opšteg pitanja: kako značenje imaju reci kao što su majka, otac, brak, supruga, terapija i slično. Isto tako može se napraviti izbor prema recima koje je ispitanik posebno naglasio u intervjuu ili terapiji. Bez obzira na izvor izabrane serije reci, ispitanik obično dobija oko 10 do 15 tih simbola. Za svaku reč on popunjava po jedan list semantičkog diferencijala. Ispitivanje ne izaziva skoro nikakav otpor. Većina ispitanika lako shvata instrukciju i prima ovaj test kao neku vrstu igre. Testiranje ne traje više od 10 minuta, što potvrđuje daje semantički diferencijal veoma ekonomičan. Obrada rezultata je, međutim, zametna. Ukoliko se obrada vrši klasično, onda se ona završava utvrđivanjem zasićenosti svake reci sa tri bazična faktora. Iz svih procenjenih reci na kraju saznajemo koja je dimenzija najviše zastupljena u suđenju ispitanika. Iz istraživanja se već zna da je evaluativna najpotentnija kod kliničkih slučajeva. Najzad, može se odrediti i diferencijalni raspored pojedinih reci u vezi sa tri bazične dimenzije. 25 Psihodijagnostika 3oJ Pod uslovom da je obrada podataka završena i da je određen položaj svih reci u semantičkom prostoru, za koji, uostalom, ne postoje univerzalne norme, kliničar i dalje može ostati isto toliko udaljen od shvatanja tog slučaja kao i pre semantičke analize. Razlog je taj što Osgoodova teorija nije integrisana sa teorijama ličnosti, u čijim terminima kliničari razmišljaju o svojim slučajevima. Ovako izdvojeno, teorija značenja samo pojačava atomizaciju ispitanika, koja je inače dosta izražena zahvaljujući heterogenosti baterije i često veoma zamršenim sistemima obrade pojedinih testova i skala. U tome i jeste čvorno pitanje šta znači analiza značenja? Možda bi ovo pitanje bilo izlišno kada bi postojala neka „terapija značenja" i, naravno, kada bi se takva terapija primenjivala sa uspehom. Problem šta uraditi sa rezultatom semantičke analize ne muči samo kliničare. Jedan kritičar je napisao ironičan članak o semantičkom diferencijalu pod naslovom: ,,Da li je stena slatka ili kisela?". Aluzija je jasna. Najzad, postoji još jedan problem koji je na nešto nižem nivou opštosti nego prethodni. Pretpostavimo da smo ispitali jednu osobu (ili nekoliko osoba) sa Q tehnikom i sa semantičkim diferencijalom. Sa obe tehnike ispitivali smo aspekte Ja, zadajući isti zadatak. Po završetku obrade i jednog i drugog instrumenta javiće se obavezno problem: kako uporediti nalaze i kako odrediti sličnost i razlike. Unapred znamo da, bar za sada, nema definisanog kriterijuma, pa čak ni prihvatljivog pravila

zasnovanog na iskustvima, na osnovu kojih bismo mogli da resimo ovaj zadatak. Sve u svemu, kliničar koji hoće da zna više i bolje nego što to postiže intervjuom, i pribegne testiranju ispitanika sa dve i više tehnika, naći će se pred svršenim činom „loše kupovine". Dobitak je u tome što ima više podataka o predmetu ali to donosi nove, nerešene probleme - kako povezati podatke? TEHNIKA EKSPLORACIJE LIČNIH KONSTRUKATA Klasične, velike teorije ličnosti redom su doživele paradoksalnu sudbinu: ukoliko su se više razvijale, utoliko su više ispoljavale svoju ograničenost. Eksperimentalni metod empirizma, bihejviorizam i psihologija nesvesnog, uprkos dekla-risanim ciljevima, pokazali su se kao ograničeni pogledi na sve što u psihologiji nazivamo ličnost. Ta činjenica, s jedne strane, opravdava svaku od njih, i svu raznolikost njihovog postojanja, a s druge strane, međutim, ostavlja veliki prostor za pojavu drugih „međupogleda". Prema tome, uporedo sa skepticizmom postoji i stimulacija za nove pokušaje. Najkrupniji prodor u otvorene „međuprostore" napravila je fenomenologija. Jedan od manje spominjanih stvaralaca ovog pravca je Kelly (1955), koji je dao jednu teoriju ličnosti i jednu specifičnu tehniku eksploracije. Okvir u kome je Kelly stvarao je racionalistička fenomenologija. On je veoma kritičan prema postojećem stanju u psihologiji ličnosti. Čoveka možemo predstaviti kao nesrećno biće koje robuje svom detinjstvu, svojim potisnutim konfliktima i koje neuspešno pokušava da se nagodi sa stvarnošću. Međutim, sve je uzaludno, jer je osuđen na uzaludnu žrtvu pred realitetom, koji je surov i potiskujući, kao i pred svojom suštinom, koje je nesvestan. Takođe, možemo čoveka da prikažemo i kao sistem navika koje se pokreću i razvijaju, ili gase, po jasnim obrascima psihofiziologije. 386 Taj sjajan sistem je veoma dobro prilagođen okolnostima u kojima se navika stiče. Za formiranje i održavanje tog sistema nema nikakve potrebe da se održavaju stari koncepti kao što su nesvesno, sloboda, čast ili samopoštovanje. Najzad, ako u sve to nemamo poverenja, možemo da pribegnemo klasičnom obrascu naučnog rada i da razložimo ponašanje na elemente takvih odlika da ih je moguće istraživati, uz pomoć složene laboratorijske opreme. Takvo traganje za izolovanim činjenicama, čiji smisao nije lako shvatiti zbog sve odmaklije atomizacije, vođenje verom u to da će se sve to, nekad i nekako, složiti u smisaonu celinu koju nazivamo ličnost. Osnovni nedostatak ovih teorijskih pokušaja Kelly nalazi u tome što zaobilaze ili potcenjuju značaj svesti, identiteta, konceptualnog i vrednosnog sistema, ciljeva i svesnog odlučivanja. Svoju teoriju ličnosti Kelly postavlja nasuprot navedenim velikim klasičnim teorijama. Da bismo razumeli čoveka, kaže Kelly, nije dovoljno da utvrdimo njegove nesvesne konflikte, stečene navike ili crte, već je neophodno da upoznamo i njegov način poimanja ljudi i života. Ličnost, definiše Kelly, je određeni pogled na život. Cilj proučavanja ličnosti sa gledišta svoje teorije Kelly određuje kao analizu bazičnih konstrukata koje je osoba, kroz svoje životno iskustvo formirala, kao i sveukupnost tih konstrukata. Ličnost razumemo, kaže Kelly, ako smo shvatili njene bazične konstrukte i njen pogled na svet. To nije sasvim nova vrsta zadatka za nauku, jer se već odavno proučavaju pojmovi i pogledi na svet istaknutih, izuzetnih ljudi. Međutim, po Kellvju, nema bitne razlike sa gledišta naučne metode da li je neka osoba po nekim merilima izuzetna ili nije. Cilj je da dođemo do saznanja a važnost neke određene osobe određuju različite okolnosti. Za kliničku praksu je dovoljno daje neka osoba postala neurotična, da se obratila kliničaru za pomoć i ona, samim tim u tom odnosu, postaje „izuzetna". Prema tome, najvažnije pitanje je kako, na koji način utvrditi bazične konstrukte jedne ličnosti, zatim, na koji način ispitati sistem tih konstrukata ili pogled na život. Najzad, pod uslovom daje to postignuto, ostaje ono najvažnije: kako interpretirati ove podatke. Kelly je stvorio jedah poseban metod ispitivanja „repertoara konstrukata" koji je nazvao mrežom ili rešetkom. Taj postupak se zasniva na principu klasifikacije, koji je već poznat u kliničkoj praksi, jer je primenjivan u okviru različitih tehnika: Goldsteinov test sortiranja predmeta, Hanfman-Kazanjinov test grupisa-nja i drugi. Od ispitanika se traži da navede imena ljudi koji odgovaraju završetku sledećih nezavršenih rečenica: 1. Drug koga sam voleo ... 2. Moj otac . .. 3. Učitelj koga sam poštovao .. . 4. Devojka koju sam voleo ... 5. Osoba kojoj sam se obraćao sa mojim brigama.. . 6. Drug koji me je nervirao .. . Ovaj spisak nezavršenih rečenica može da ima od 15 do 20 stavki. Kada ispitanik navede imena određenih osoba u nastavku svake nezavršene rečenice, pristupa se drugoj fazi. Ispitivač uzima redom po tri imena i traži da ispitanik navede po čemu su dve osobe koje je on spojio međusobno slične i istovremeno različite 387 od treće osobe. Ovaj postupak se sistematski vodi tako da se svako navedeno ime nađe u svakoj poziciji. Bitni deo ovog ispitivanja je u tome da ispitanik objasni sličnosti i razlike među imenima svog privatnog „ansambla" relevantnih osoba. Ta objašjenja otkrivaju, u stvari, latentne motive, vrednosne sudove, uverenja i predrasude, ukratko konceptualni sistem koji Kelly naziva „ličnim konstruktima" i pogledom na svet. Dobijeni odgovori se ocenjuju, a ocene se podvrgavaju jednoj vrsti faktorske analize koju je Kelly modifikovao za ovaj metod. Interpretacijom faktorske analize kvalitativnom analizom dobija se mreža konstrukata i lična antropološka teorija ispitanika. Kellvjeva racionalističko-fenomenološka metoda „repertoar konstrukata" prilagođena je teorijskim pogledima svog stvaraoca. U prilog ovoj tehnici ide to što ona koristi neposredne odgovore i što zahvata principe po kojima ispitanik

sudi 0 ljudima i ponašanju. U tom smislu se može tvrditi daje „repertoar konstrukata" idiografski orijentisan eksplorativni postupak. O vrednosti ove tehnike ne može se suditi jer su validacione provere veoma oskudne. Sam Kelly navodi da su rezultati analize ličnih konstrukata veoma korisni za psihoterapiju. Međutim, sem Kelly-jeve varijante psihoterapije, u ostalim se tehnika „repertoara konstrukata" ne pri-menjuje. Takođe se ne može ništa određeno reći o povezanosti ove tehnike i njenih kategorija sa drugim merilima motivacije, crta ličnosti ili vrednosnog sistema, jer takva proučavanja nisu vršena. Ove činjenice pokazuju da se Kellvjeva teorija i metoda procene nalaze, nezavisno od prave vrednosti koju možda imaju, u nekoj vrsti izolacije. Odziv na Kellvjev pristup je u celini zanemarljivo mali i svodi se na istraživanja shizofrenog mišljenja. Pokazalo se dauprkos Kellvjevoj ekspanzivnoj pretenziji jedino područje na kojem je njegov pristup davao pouzdane i teorijski predvidljive rezultate bilo je shizofreno mišljenje. To je podstaklo Banistera (1971) da se dublje zainteresuje za Kellyjevu metodu i da sprovede više istraživanja shizofrenog mišljenja tehnikom „repertoara konstrukata". Banister je potvrdio svojim radovima da je Kellvjev postupak doista pogodan za eksploraciju shvatanja shizofreničara. Na kraju se može postaviti pitanje zašto je Kellyjev pristup omanuo ili ostao nezapažen? Ubedljivost kritičkih opaski koje je on uputio ostalim teoretičarima izgleda da nije bila dovoljno jemstvo za uspeh njegovih ličnih tvorevina. Sam filozofski osnov sa koga je pošao ne može biti razlog neuspehu, jer se fenomenologija savim uspešno utkala u savremeno teoretisanje u psihologiji. Može se reći da su više uspeha imali oni koji su zastupali „emocionalnu" nego „racionalnu" fenomenologiju. No i to nije dovoljan razlog. Moguće je da bi Kelly bio zapaženiji 1 prihvaćeniji daje uspeo da stvori valjanu terapijsku tehniku. Pod tim uslovom i ponuđeni dijagnostički postupak privukao bi više zainteresovanih. Psihoterapija za koju se on zalagao nije takođe našla odziv. Pošto je suviše produbio jaz između sebe i ostalih teoretičara, teret povezivanja rezultata njegove dijagnostičke metode sa drugim teorijama pada na leđa praktičara. Razmotrene su tri tehnike za procenu Ja-koncepta. Svaka od njih polazi od sasvim različitog okvira teorijskih uopštavanja. Kad ne bismo znali da su one podjednako namenjene eksploraciji Ja, teško da bi iko umeo da ih prepozna kao iste ili 388 srodne. Svaka od ovih tehnika na sasvim drugi način prilazi zadatku, traži od ispitanika da svoju poruku „prevede" na sasvim drugi „interni jezik" date tehnike i na sasvim drugi način iskazuje ocene ili sudove o Ja. Sve to veoma otežava povezivanje rezultata i zajedničku interpretaciju. Iz toga što je postignuto sigurno je bar to da smo odmakli od startne linije, da smo nešto sposobni da uradimo. Međutim, još smo veoma daleko od mogućnosti formiranja neke baterije tehnika za ocenu Ja. Za takvo rešenje ne postoji ni teorijska ni iskustvena podloga. Svaka od ove tri tehnike predstavlja doprinos jednoj određenoj teoriji ili psihoterapiji. One se najviše i primenjuju za ispitivanje slučajeva koji pristupaju psihoterapiji ili u cilju praćenja promena u toku psihoterapije. Mogućnost nespecifične primene ipak postoji s obzirom na opštu pojavu vođenja eklektičkih psihoterapija. U tom pogledu Q sortiranje i semantički diferencijal su svakako pogodniji od „repertoara kon-strukata", odnosno od tehnike rešetke. Ovim prikazom nije obuhvaćena jedna veoma popularna tehnika koja se naziva „Ko sam Ja?". U našoj zemlji se ona više koristi nego bilo koji od tri prikazana postupka. Analiza je izostala iz tog razloga što je u stručnoj literaturi nemoguće pronaći podatke koji bi omogućili ocenu vrednosti toga postupka. Tehnika „Ko sam Ja?" se obično koristi uz uobičajenu bateriju. Ispitaniku se daje prazan list, stavlja se naslov „Ko sam Ja?" i traži da nade 10 pogodnih odgovora na to pitanje ili na tu nedovršenu rečenicu. Kada ispitanik završi zadatak, onda mu ispitivač daje novi, sa drugim naslovom koji glasi: „Kakav bih želeo biti?" I na ovaj deo rečenice ispitanik treba da nađe deset završetaka. Ocena dobijenih odgovora je isključivo kvalitativna. Kliničar formira jedan opšti, impresionistički sud o Ja konceptu ispitanika. Taj sud upoređuje sa konceptom koji je fonnirao o ispitaniku na osnovu intervjua, biografskih i testovnih podataka. Od svih navedenih tehnika ova je najbliža naturalističkom formatu eksploracije. PROCENA JAČINE EGA Za psihoanalitički orijentisane kliničare koncept Ja je neopozivo podređen nesvesnim pojavama, medu kojima se izdvaja ego kao najbliži konceptu Ja. Istraživati koncept Ja, nepovezano sa nesvesnim pojavama, gotovo daje besmisleno. Prema tome, ako se već upuštamo u istraživanje koncepta Ja kao individualnog problema, onda je neophodno da obuhvatimo istovremeno i ego. Sa psihoanalitičke pozicije, koja je veoma jaka među kliničarima, napredak u stvaranju instrumenata za procenu Ja može biti samo polovičan ako ga ne prati i razvoj instrumenata za procenu ega. Baterijska dijagnostika i njoj svojstvena analiza „strukture i dinamike" ličnosti uvek je obuhvatala, u nekom vidu, i procenu ega. Ova vrsta procene ne temelji se na rezultatu jedne određene tehnike. Pre svega klasična baterija rapaportovskog tipa sastavljena je od nespecifičnih, polivalentnih instrumenata. Takvi instrumenti, po definiciji, zahvataju od svega po malo i ni od čega dovoljno. Upravo je ovaj raskorak između shvatanja da je procena ega veoma potrebna i ograničenih mogućnosti polivalentnih tehnika stvorio potrebu i stimulisao interesovanje za specifičnim instrumentom koji može da proceni ego ili neki važniji aspekt ega. Dugo 389 vremena to je interesovanje zadovoljavano polovičnim merama. Te mere su se sastojale u tome što su iznalaženi novi načini obrade baterije tehnika. Tako je stvoren poseban sistem obrade intervjua koji je služio proceni ega (Bellak, 1975). Takođe su konstruisani posebni načini obrade Rorschachove, pa Machowerove tehnike. Svi ti brojni pokušaji su mahom ostali vezani za istraživanja MMPI-ja koji je kon-struisao Barron (1953). Barron je primenio MMPI u jednom istraživanju među pacijentima koji su se uključili u psihoterapiju sa ciljem da ih

razdvoji prema pokazanom rezultatu u terapiji. Povod je bio klasičan. Kandidata za psihoterapiju bilo je puno, dok je terapeuta bilo malo. Terapeuti su nerado radili sa kandidatima koji nisu bili motivisani ili su bili suviše tvrdokorni ili naprosto nisu imali „potencijala" za pozitivne promene. Od psihologa je traženo da pomognu u selekciji kandidata. Ovaj poduhvat, koji je za diskusiju, pravdanje time daje šteta da terapeuti gube svoje vreme sa slučajevima koji nemaju izgleda, dok se drugi kandidati koji bi mogli da napreduju ostavljaju da čekaju ili možda i ugrožavaju odbijanjem od terapije. Barron je u svom istraživanju upotrebio MMPI, koji je već oproban kao latentni izvor derivatnih skala sa fokusiranom valjanošću. Ni ovoga puta MMPI nije zatajio. Barron je uspeo da pronađe određeni broj stavki na kojima su odgovori uspešno i neuspešno tretiranih pacijenata bili sistematski oprečni. Posle dopune izvesnim brojem neutralnih stavki, Barron je ovu empirijsku skalu zaokruglio na svega 68 stavki. Pošto je u nekoliko navrata uspeo da potvrdi diferencijalnu snagu ovog derivata, Barron je svoj instrument nazvao „Skala jačine ega". Skala jačine ega ponuđena je kao samostalan i kompletan instrument pogodan za grupnu i individualnu primenu. Sam naziv skale otkriva daje konstruktor imao ambicije i da se nije zadovoljio dokazom korisnosti ovog derivata u odnosu na jedan relativno uzani praktični kriterijum. U kasnijim istraživanjima Barron je nastojao da prikupi dokaze koji opravdavaju naziv skale. Dokazi mnogostruke validnosti skale jačine ega uglavnom su nađeni. Potvrdilo se da su rezultati na SJE u vezi sa prilagodljivošću, snalažljivošću i izdržljivošću ljudi u različitim, često stresnim uslovima. Skala jačine ega uspešno je diferencirala vojnike koji su u ratnim uslovima - odnosi se na Korejski front ispoljili strah i reagovali povlačenjem u sebe od drugih vojnika koji su uzvraćali napad i reagovali povećanom budnošću. U nizu drugih istraživanja nađena je pozitivna veza visokog indeksa ego-snage sa inteligencijom, emocionalnom ravnotežom i širinom interesovanja. Ovi i mnogi drugi rezultati interpretirani su kao dokazi daje naziv ove skale opravdan i da ona zaista zahvata ego-snagu u smislu „potencijala za savlađivanje teškoća". Uprkos izboru naziva skale Barron nije nastojao da potvrdi svoju odanost tradicionalnom psihoanalitičkom tumačenju koncepta ega. Umesto toga, njegovi su napori bili usmereni na to da poveže koncept ega sa problemima kreativnosti i ljudskih potencijala. Svoj instrument je koristio da empirijski proveri određene dedukcije i predviđanja. Barronova teorijska istraživanja znatno su doprinela da se skala primeni i proveri u nizu veoma provokativnih istraživanja, što je opet veoma pozitivno uticalo na njeno prihvatanje. Može se slobodno reći da je SJE najviše korišćen derivat MMPI-ja sa izuzetkom Tavlorove skale manifestne anksioznosti. 390 Skala jačine ega korišćena je u pokušajima da se nađu odgovori i na složena teorijska pitanja. Razmatrajući implikacije konstrukta ega, Barron je postavio pitanje od čega zavisi potencijal pozitivnih snaga ličnosti. Kombinacijom teorisanja i nizom empirijskih proveravanja na SJE, on je zaključio da taj potencijal zavisi od inteligencije ili daje u vezi sa inteligencijom. Zatim je, na isti način, ustanovio daje pozitivni potencijal vezan za mehanizam potiskivanja ili „odlaganja impulsa". Uspešno funkcionisanje ega predstavlja sposobnost primerene eliminacije uznemirujućih impulsa i sadržaja. Međutim, ako je ovo potiskivanje neprimereno, po trajanju, snazi i trenutku, onda je ono izraz slabosti a ne snage. Rezultati na skali jačine ega u pozitivnoj su korelaciji sa sposobnošću racionalne kontrole impulsa i ometajućih fantazija, a u negativnoj korelaciji sa rigidnim potiskivanjem ili preplavljenošću impulsima. Pod pretpostavkom da SJE zaista zahvata neke osobine ega, rezultat na ovoj skali morao bi diferencirati ličnosti prema biografskim specifičnostima, odnosno povoljnim i nepovoljnim formativnim uslovima do pete godine života. Empirijska provera ove teorijske postdikcije potvrdila je pretpostavku. Eksperimentalna grupa u kojoj su bili ispitanici sa težim psihološkim poremećajima iz formativnog perioda do pete godine, sa registrovanim smetnjama u stvaranju telesne sheme i teškoćama u diferenciranju u odnosu na roditelje i spoljašnji svet, imala je niži rezultat na SJE-u. Prema tome, ometanja u kritičnom periodu formiranja ličnosti odrazila su se kroz sniženje jačine ega na SJEu. U istom maniru proverena je i dokazana veza između rezultata na skali jačine ega i snage tela ili opšte telesne zrelosti. Rezultati na Barronovoj skali uspešno su diskriminisali grupe telesno zrelih ljudi od grupe vršnjaka sa znacima usporenog ili zaostalog telesnog razvoja. Ovaj nalaz je značajan jer ukazuje na mogućnost proširenja sadržaja konstrukata koji skala jačine ega zahvata. U okviru programa validacije SJE-a, Barron je, inspirisan idejom Krisa, proverio pretpostavku daje konstrukt jačine ega u vezi sa sposobnošću regresije u službi ega. I u ovom pokušaju potvrdilo se daje pretpostavka opravdana, odnosno daje učinak na SJE-u u pozitivnoj korelaciji sa sposobnošću ličnosti da se povremeno i privremeno spusti ispod nivoa dostignutog razvoja ega, i da na taj način podstakne sopstveni kreativni rad. Prema tome, jačina ega je u vezi sa kreativnošću i skala jačine ega može se koristiti u istraživanju kreativnosti. Proučavajući dalje korelate visokog učinka na SJE-u, Barron je ustanovio da je za osobe sa jasnim konceptom Ja, i sposobne za regresiju u službi i za kreativnost, karakterističan visoki skor na SJE-u. U terminama skale to su osobe sa jakim egom. Barronova skala jačine ega je možda najviše korišćeni derivat MMPI-a. U tom pogledu takmac joj može biti samo Tavlorova skala manifestne anksioznosti (MAS ili modifikovana TAS). Reputacija ove kratke i ekonomične skale zasniva se na paralelnom i usaglašenom razvoju konstrukta ego snage i odgovarajućeg instrumenta. Široka primena SJE-a omogućava praktičarima koji rade sa individualnim slučajevima da svoje nalaze povezu sa srazmerno bogatom istraživačkom literaturom. Barronova sintetizirajućanastojanja da poveže koncept ega sa novijim interesovanjima psihologije doprinela su da ova čudna skala, čiji su „roditelji" stari MMPI i još starija psihoanaliza, bude dobro prihvaćena. Uostalom, praktičari koji rade sa baterijom u koju je uključen i MMPI mogu dobiti skor jačine ega i bez

391 posebne primene SJE-a. Naime, SJE je uključen u integralni MMPI a primenom posebnog ključa dobija se dodatno i skor jačine ega. SAMOOPISNA PROCENA „TELESNOG JA" Integralno teorijsko razmatranje ličnosti nužno uključuje i telo kao sistem. Skoro sve teorije ličnosti „priznaju" telo i stavljaju ga u svoju jednačinu. Način na koji je telo „priznato" u klasičnim teorijama ličnosti stavljao je psihologe, kao struku koja primenjuje u praksi ove teorije, u podređen položaj prema medicinarima. Razlog je sasvim jasan. Telo je u teorijama ličnosti jedan sekundaran sistem prikazan uzgred, o kome psihološke teorije skoro ništa ne kazuju. U svemu tome nije najgore to što se praktično priznaje značaj tela, a u teoriji se ignoriše, već je najgore što nismo našli prave, integralne koncepte koji su praktično i teorijski valjani. Kliničar psiholog je, po pravilu, telo prepuštao medicini, ne znajući šta sa njim da radi. Pitanje je da li je takva podela prihvatljiva i za klijente, i da li može biti stvarna. Sa perceptivnog, doživljajnog i vrednosnog stanovišta subjekta telo je ličnost. U toj definiciji se moramo složiti sa psihoterapeutom Reihove orijentacije Lowenom (1976). To ne znači da se ličnost „svodi" na telo, već da uključuje telo. Srazmerno najživlje interesovanje za telo pokazali su psihoanalitičari, posebno u proučavanju ranih objektivnih odnosa. To što je saznato o procesu diferencijacije ega u prvoj godini života, čini osnovu svih teorija ličnosti koje uvode i razvojnu dimenziju. Međutim, na jedan čudan način kao da telo odjednom „nestaje" iz teorije, da bi se za kratko ponovo javilo u adolescenciji. Kasnije, u zrelom dobu, telo je „prisutno" samo kada postane bolesno i kada se „okiti" simptomima. U toj fazi života telo prelazi u „vlasništvo" psihosomatičara. Njihova su proučavanja i danas izvor podataka i inspiracija za razmišljanje i akciju većini psihologa praktičara. Naravno, i sa ovim u vezi može se postaviti već klasično pitanje da lije psihopatološki pristup jedini koji može da nas nauči pravim stvarima. Eksperimentalna psihologija je ulagala puno i istraživala veoma pedantno, veoma kontrolisano i uporno mnoge telesne funkcije. Sigurno je da klasična saznanja, koja su sakupljena tokom vremena, ako za to postoji neka vrsta jedinice, nisu mala. Ipak, možemo reći da dobit koju praktičar-kliničar ima nije velika. Posebno ako uzmemo u obzir fenomenološki pristup pojavi Ja, onda nemamo šta da tražimo od eksperimentalne psihologije. Preostalu nam, dakle, klinička istraživanja, teorisanja, i kako sada izgleda, iskustva psihoterapeuta. Prepreku u razvoju dijagnostike telesnog aspekta ličnosti predstavlja nedovršena teorijska analiza. Pored poznate Jamesove teorije Ja, koja je ograničena na klasifikaciju doprinosa psihoanalize, koja je primarno razvojnog i patopsihološkog karaktera, relativno najviše pažnje je privukla konstrukt-shema tela koju je razradio Schilder (1951). Konstrukt-shema tela je prihvaćena pre svega u neurologiji, gde se pokazala veoma primenljiva u tumačenju paradoksalnih situacija, fantomskih udova i u rehabilitaciji neurološki oštećenih osoba. Ovaj konstrukt je pod-stakao više istraživanja iz kojih su proistekli instrumenti veoma duhoviti, ali malo 392 prihvaćeni od praktičara. Najzad, treba se podsetiti da je Machowerova koristila shemu tela kao eksplanativni konstrukt u interpretaciji crteža ljudske figure. Sa velikom željom i ambicijom da poveže znanja s rezultatima savremenih doprinosa istakao se Fisher (1958). U svojim mnogostranim istraživanjima Fisher je pošao od postavke da telo predstavlja „svet u svetu". Svi naši doživljaji kao i interpersonalni odnosi preplavljeni su opažajem, doživljajem i vrednosnom oce-nom naše telesnosti. U tom somatoperceptivnom kompleksu posebno se ističu doživljaji unutrašnjosti tela. U analizi i empirijskom istraživanju Fisher je izdvojio tri aspekta individualne razlike: opažaj, granice tela i diferencijalnu osetljivost. Među ljudima postoje velike razlike u osetljivosti tela i svesti o telu. Ovu pojavu Fisher je istražio tehnikom „istaknutosti delova tela". Tehnika je grafičkog karaktera i sastoji se od sheme kao što je ona koju upotrebljavaju neurolozi za obeležavanje poremećaja senzorike. Svoja istraživanja Fisher je završio zaključivši da se razlike među pojedincima sastoje u strategiji proširenja ili suženja svesti o telu. Mada se obe strategije mogu objasniti kao način kontrole tela, efekti su različiti. Dok se kod jednih pojavljuje natprosečna osetljivost i svest za zbivanja u telu, kod drugih je ta svest sužena. Spekulativno, postoji veza između izbora ovih „strategija" i nekih konstrukata, kao stoje dihotomija, na ekstroverziju i introver-ziju i represiju ili intelektualizaciju. Određene sheme ili predstave sopstvenog tela pretpostavljaju, bar donekle, određenu granicu. U tom pogledu nema razlike između opšte predstave o Ja i predstave o telesnom Ja. Ista je situacija i ako se koncept telesnog Ja određuje preko drugog, naprimer, u međuljudskom opažanju ili naučnom izučavanju. Sve stoje do sada o tome poznato ukazuje na znatne izmene u pogledu oštrine opažanja granice telesnog Ja zavisno od uzrasta, stanja svesti i određenih psihofannakoloških i psihopatoloških stanja. Mnogi eksperimenti kao i opisana lična iskustva ukazuju na labavljenje i gubljenje granice telesnog Ja u stanjima izazvanim halucinogenim drogama. To potvrđuje tesnu vezu između granice telesnog Ja, i stanja svesti. Međutim, ma koliko daje ovaj problem provokativan, on je vrlo težak za egzaktno ispitivanje i ocenjivanje. Osnovni razlog za ovu teškoću leži u činjenici što se, bar do sada, nije uspelo u formiranju pogodne tehnike za proučavanje granice. Fisher i sam podvlači da nije u tom pogledu postigao vidan uspeh. Za sada se granica telesnog Ja uglavnom procenjuje uz pomoć klasičnih tehnika, odnosno nekih modifikacija u obradi Machowerove i Rorschachove tehnike. O drugim tehnikama za procenu granice „telesne sheme" biće reci kasnije. Treću dimenziju predstave o telu, po Fisherovom mišljenju predstavlja diferencijalna osetljivost delova površine tela. Ona se ne podudara sasvim sa rasporedom čulnih ćelija po površini kože. Na osnovu svojih proučavanja Fisher je zaključio da je predstava „mape tela" delimično promenljiva a delimično konstantna. Napetost koju osećamo, živost i značaj pojedinih regiona tela variraju. Ova varijacija intenziteta životnosti određenih zona u žiži svesti

nastaje zavisno od unutrašnjih stanja organizma ili od akcije u koju se osoba uključuje. Međutim, i pored ove promenljivosti značaja, postoji i neka relativna konstanta u rasporedu važnosti koju osećamo prema pojedinim zonama naše „mape tela", ističe Fisher. Za izučavanje ove dimenzije Fisher je konstruisao poseban upitnik koji je nazvao 393 „Upitnik koncentracije na telo". Primenom ovog samoopisnog instrumenta dobi-jeni su rezultati koji ukazuju na to da se zona na „mapi tela" razlikuje u intenzitetu i živosti, da su neke zone češće na vrhu, a druge na dnu rang-liste, i da postoje neke zone koje su skoro neprisutne u svesti, neka vrsta ,,nemih zona". Poseban značaj u interpretaciji dobijenih nalaza Fisher je pridao najaktivnijim zonama. Ove hiper-aktivne zone predstavljaju prave generatore senzacije. Po svom značaju one su izuzetne i vrlo je verovatno da se preko njih odvija i organizacija celokupne mape tela u pojedinim fazama razvoja, kao i dopunska regulacija interpersonalnih odnosa, pre svega približavanja i odbijanja kontakta sa drugim osobama. Mada su Fisherov jezik i metod rada različiti od psihoanalitičkog, nije teško prepoznati značajnu sličnost između njegovih interpretacija dobijenih nalaza i psihoanalitičke teorije o dominantnim zonama. Fisherov pristup je pre svega istraživački. Mada je on dao i iscrpan pregled teorijskih doprinosa drugih i napravio pokušaj nepristrasnog sintetizovanja, pravu veru je ukazao samo proverljivim i dokazivim podacima. Fisherov metodološki doprinos je znatan. U celini, on je najsistematičniji istraživač ovog pitanja u poslednjoj dekadi. Iz njegovih rezultata proizlazi da su najvažnije dimenzije konstrukta „telesno Ja": strategija svesti o telu, kvalitet granice i selektivna koncentracija svesti na pojedine zone „mape tela". Pored ove tri postoje i druge dimenzije, ali su one, po Fisherovim merilima, manje važne. U te sekundarne dimenzije telesnog Ja spadaju: opažaj veličine svog tela, dopadljivost (seksepil) i odnos prema idealnom ženskom, odnosno muškom telu. U toku svojih proučavanja Fisher je uporedio različite mere i ustanovio da su one u slaboj vezi. Izuzetak čini Upitnik koncentracije na telo. Osobe koje su na ovom upitniku pokazale najveću usredsređenost na leđa imale su, prema drugim merenjima, natprosečno izražene analne crte karaktera. Nepovezanost nalaza na različitim instrumentima kojima je procenjivan konstrukt telesnog Ja, Fisher je prikazao kao dokaz da su sve te mere nezavisne i da su neophodne ako želimo integralnu ocenu telesnog Ja. Ocena samo jedne dimenzije i upotreba samo jednog ili dva instrumenta može dati nepotpunu ili pogrešnu sliku. Za sada se ne može dati potpuna ocena doprinosa koji je dao Fisher. Za integralni prikaz napretka u ovoj oblasti njegov empirijsko-istraživački rad i pristup sigurno da nisu dovoljni. Za to je potrebno poznavati i doprinos kliničkih istraživanja i iskustva psihoterapeuta. Međutim, pada u oči da je rezultat Fisherovih istraživanja unekoliko paradoksalan. Naime, konstrukt Ja, bez obzira na pojedine aspekte, uveden je kao fenomenološko „rešenje" integracije ličnosti koja se kroz atomističko teorisanje i istraživanje „raspala". Sada, čitajući Fishera, dolazimo do saznanja da je fenomen Ja isto toliko „molekularan" kao i konstrukt ličnosti. Pitanje je, naravno, da li je to stvarno ili je u pitanju metodološki privid, jedna vrsta metodološkog artefakta. Empirijska istraživačka mašinerija uvek obrađuje ubačeni sadržaj na isti način, nezavisno od toga staje stavljeno u tu mašineriju. Očigledno da izolovani rad teoretičara, kliničara i empirijskog istraživača ne vodi rešenju problema. Kliničko procenjivanje konstrukta telesnog Ja uglavnom se odlikuje teorijskim vezivanjem za telesnu shemu a metodološkim za modifikovanu obradu 394 klasičnih tehnika kao što su VB skala, tehnika Machowerove i Rorschachova tehnika. Iskustvo mnogih kliničara ukazuje na moguću vezu između neuspeha na subtestu „sklapanje figura", na Wechsler-Bellevue skali i poremećene autopercep-cije. Zapaženo je da se kod osoba koje su sklone manifestacijama klinički dijag-nostikovanim kao depersonalizacija, hipohondričnost i paranoidnost znatno učestalije nego kod drugih grupa bolesnika javljaju neočekivano niski rezultati na subtestu „sklapanje figura". To zapažanje je u više istraživanja provereno. Rezultati su pretežno pozitivni i potvrđuju verovatnoću povezanosti neuspeha u sastavljanju ljudskih figura sa telesnom shemom. U interpretaciji učinka na VB skali mnogi praktičari polaze od toga da je ova pretpostavka dokazana. Neuspeh na „sklapanju figura" oni interpretiraju kao poremećaj telesne sheme. Machower-tehnika se takođe koristi za eksploraciju očuvanosti granica telesnog Ja. U sklopu baterije koju primenjuje Lurija, nalazi se i zadatak crtanja ljudske figure. Ovaj test je uveden jer je Lurija zapazio da se kod moždanih oštećenja, koja su propraćena poremećajima orijentacije i lokalizacije tela u prostoru i senzacija u i na telu, javlja deformacija crteža ljudske figure. Machower--tehnika je takođe izvor informacija koje se interpretiraju konstruktom telesne sheme. Veoma grubi ispadi u pogledu prikazivanja ili izostavljanja udova i glave uzimaju se kao glavni pokazatelji. Prekidi linije koja zatvara crtež tumači se poremećenim granicama telesne sheme. U kliničkoj praksi koristi se naizmenično koncept „sheme tela" i ego kao okvir tumačenja poremećaja crteža ljudske figure. Ovako slobodno zamenjivanje termina ukazuje da mnogi kliničari ne prave veliku razliku između ega i telesne sheme. Rorschachova tehnika je univerzalni klinički instrument, što se potvrđuje i u odnosu na eksploraciju poremećaja telesne sheme. Fisher i Cleveland (1958) su primenili poseban način obrade odgovora koji se sastoji u tome što se odgovori na Rorschachovoj tehnici, prema sadržaju koji je dat, razvrstavaju u dve klase. U jednu klasu se uvrštavaju odgovori koji se odnose na predmete ili pojave sa jasnim, čvrstim i određenim granicama (kuća, šešir, kornjača), a klasa ima naziv „ograda" (barijera); u drugu se svrstavaju pojave nejasnih, rastočenih ili probijenih granica (oblak, pesak, slomljena lobanja), a klasa se naziva „prodor" (penetracija). Iz odnosa broja takvih odgovora na Rorschachovoj tehnici, uz pomoć posebne, empirijski određene formule, izračunava se indeks „prepreka - prodor"

(indeks barijera - penetracija). Ovaj indeks, po mišljenju Fishera i Clevelanda, povezan je sa očuvanošću granice telesne sheme. Provera na kliničkim grupama pokazala je da indeks BP ne diskriminiše normalne i neurotične, ali da dosledno izdvaja shi-zofrene, po visokom indeksu prodora. Ima mnogo duhovitih pokušaja da se proceni telesna shema. Većina ovih tehnika operiše testovnim materijalom koji prikazuje ljudsko telo. Rowe i Caldwell su konstruisali „Test somatske apercepcije", koji se sastoji od slika iz Sheldonove zbirke somatotipova i specijalne instrukcije, odnosno zadatka. Od ispitanika se traži da razgledaju sedam osnovnih somatotipova i da nađu somatotip koji, po njihovom opažaju, predstavlja njihovo telo najvernije, kao i somatotip koji im je najmanje sličan. Ovi odgovori se upoređuju sa somatotipskim testom, koji se izvodi po Sheldonovoj tehnici i koji pokazuje faktičku telesnu konstrukciju u momentu 395 ispitivanja. Iz upoređenja opažaja svoga tela i snimka tela izvodi se ocena tačnosti predstave o sopstvenom telu. Ovaj način procene samoopažaja telesnog izgleda veoma je prihvatljiv i daje neke mogućnosti za eksploraciju ove dimenzije Ja. Međutim, ostaje otvoreno pitanje šta se time stvarno zahvata? Malo je verovatno da se ovim zahvata telesna shema u izvornom, Schilderovom smislu reci. Isto tako, malo je verovatno da ovaj koncept iscrpljuje sadržaj koncepta telesnog Ja bilo u teorijskom smislu bilo u individualnom, fenomenološkom. Ipak, vredelo bi nastaviti ovo istraživanje, jer se metodološki izdvaja od ostalih. U istraživanju shizofrenije koje je izveo Weiner (1966), primenjena je sužena baterija u sastavu: WAIS, Rorschachova tehnika i Machower-tehnika. Weiner je pre toga odredio konstrukt shizofrenije stavljajući u prvi plan poremećaj ega i telesne sheme. Ove tri tehnike korišćene su uobičajeno, ali su uvedeni modi-fikovani postupci procene pojedinih aspekata ega i telesne sheme. Ovaj baterijski pristup nije dao ništa novo što bi nadmašilo mogućnost pojedinačnih tehnika. Osnovni problemi ostali su otvoreni. To se podjednako odnosi na integraciju baterijski prikupljenih, heterogenih podataka, kao i na teorijsku interpretaciju. Ovakav način rada može pomoći dijagnostičarima kao uzor i kao inspiracija za sastavljanje elokventnih pismenih analiza. Dokazivanja su, naravno, kazuistička, redaju se slučajevi jedan za drugim i dokazivanja povezanosti testovnih indikatora sa latentnim, hipotetičko kauzalnim psihodinamičkim pojavama, koje se, u ovom slučaju, tokusiraju kao ego i telesna shema. Međutim, stare dileme ostaju. Da li je telesna shema jednodimenzionalna ili višedimenzionalna, koje su njene dimenzije i koja tehnika zahvata koju dimenziju? Najzad, možemo se pitati da li ova složena procedura i instrumentarijum daju efekat koji je proporcionalan ulaganju, i da lije to što saznajemo više nego što nam ispitanik može neposredno sappštiti, pod uslovom da ga pitamo u pravo vreme i na pravi način. Klinička ispitivanja nas uveravaju daje koncept telesnog Ja složen i nedovoljno jasno određen u odnosu na druge, kao, npr., telesnu shemu i donekle ego. Međutim, nije samo teorija problem, već je i metodski pristup krajnje raznolik, neobjedinjen i neispitan u pogledu međusobnih odnosa. Psihoterapija je akcioni finale svih napora koje dijagnostičar ulaže u svoj plan, obradu i interpretaciju slučaja. Jednom rečju, dijagnostika je u funkciji terapije, a jedno i drugo služe bolesniku. Ovako posmatrano stiče se utisak da se dijagnostika vezuje za psihoterapiju, sa gledišta korisnosti, jednosmernom vezom. Taj utisak je u suštini pogrešan. Mada se u uvodu većine psihodijagnostičkih tehnika obično naglašava njihova povezanost sa teorijom, što je potrebno ali većinom nestvarno, prava veza treba da postoji sa terapeutskom akcijom. Ta veza se hipotetično određuje tvrdnjom daje teorija zajednički imenitelj i dijagnostici i terapiji. Ako ove odnose posmatramo onako kako se događaji odvijaju, onda ćemo konstatovati da psihoterapijska praksa i razmatranja veoma utiču na psihodijagnostiku. Taj uticaj nije baš tako indirektan kao što se prikazuje i ne odvija se posredstvom velikih teorijskih sistema. Naprotiv, puno sitnih otkrića novih formulacija i nepotpunih generalizacija, do kojih dolaze terapeuti, preplavljuje „privatnu teoriju ličnosti" sa kojom se služe dijagnostičari. U obliku interpretacije testovnih 396 rezultata ovi koncepti se vraćaju psihoterapeutima, tako se zatvara krug i obrazuje jedna vrsta „verifikacije" izvedene iz prakse. Psihoterapija je veoma stimulativna aktivnost koja neprekidno rada nove formulacije i koncepte. Za razliku od psihoterapije, dijagnostika je statična i konzervativna. Produktivnost za terapiju relevantnih testova i drugih tehnika daleko zaostaje za produkcijom konstrukata psihoterapijskog porekla. Ova disproporcija se razrešava već poznatim postupkom: razvlačenjem interpretacijske mreže, obogaćivanjem interpretacijskog sistema i uvođenjem novih skala procene koje se popunjavaju modifikovanom interpretacijom klasičnih testova. Ovo je objašnjenje opstanka kliničkih tehnika koje po pravilu dobijaju loše validacione ocene prema konkretnim i izolovanim kriteriju-mima (Rorschach, Machower, TAT, TNR). Psihoterapijska scena iz sedamdesetih godina odlikuje se potiskivanjem u drugi plan rivaliteta psihoanalize i terapije ponašanja i pojavom niza novih i užih terapijskih metoda. Za naše razmatranje značajne su one nove psihoterapijske metode koje su znatnu pažnju obratile konceptu Ja i telesnog Ja. Nove metode, kao što su „susretanja", geštalt i frakcije sledbenika Wilchelma Reicha (1933) razvile su nove formulacije, poglede i tehnike za izazivanje pozitivnih promena u opažanju i doživljavanju Ja i telesnog Ja. U opštim crtama, teorijska nastojanja ovih škola uklapaju se u poznatu Freudovu poruku: „Što je bilo Id neka bude Ego." Razlika je u tome što su koncepti Ida i Ega modifikovani. To što je za Freuda nesvesni Id za rajhijanskog terapeuta je nesvesno i umrtvljeno telo. U ovim psihoterapijskim školama veći značaj se pridaje konceptu Ja koje se menja uporedo sa prpmenom opažaja i doživljaja sopstvenog tela, dakle telesnog Ja. Vežbe i zadaci koji se rešavaju u grupnom radu usmereni su ka buđenju umrtvljenih osećanja, rastapanju „oklopa" i obuhvatanju stvarnih telesnih zbivanja i potreba u „telesnu shemu" i stvarno Ja. Na žalost, ove veoma dinamične i vitalne terapijske metode za sada nisu oformile valjane postupke za dijagnostičko praćenje promena, niti za evaluaciju kritičnih promena.

397 XVII. PROJEKTIVNE TEHNIKE Pojava projektivnih tehnika omogućena je istorijski sinergetskim delo-vanjem dve vrste faktora. Prvi faktor je razočaranost psihologa tehnikom upitnika i inventara. U potrazi za naučnim metodom eksploracije ličnosti psiholozi su ignorisali intervju a oberučke prihvatili Woodworthov model samoopisnog surogata psihijatrijskog intervjua. Taj upitnik je imao formalne odlike instrumenta, mogao se obrađivati statistički i bio je prividno objektivan. Kada je u posleratnoj eri dvadesetih godina došlo do inflacije upitnika, ali i sukcesivnog porasta primene kontrolnih ispitivanja, otkriveno je da vrednost upitnika suviše zavisi od motivacije ispitanika. Drugi faktor eksplozije projektivnih tehnika je prodor psihoanalize i uopšte filozofije iracionalizma. Pojava Rorschachove tehnike i TAT prihvaćena je kao moguće rešenje metodološke krize u psihodijagnostici tridesetih godina. Ubrzo je oko Rorschacha i TAT-a stvoren niz tehnika sa njima sličnim svojstvima. Stvoreno je nešto novo pod imenom projektivnih tehnika. Kada govorimo o projektivnim tehnikama, mi podrazumevamo postojanje zajedničkih elemenata koji ih vezuju u neku vrstu jedinstva. Napominjemo da Rorschach nije uopšte pominjao termin projekcija a i Murray nije predstavio svoju tehniku pod takvim nazivom. Tek 1937. godine Frank daje formulaciju poznatu kao „projektivna hipoteza", koja je usvojena kao opšti, zajednički naziv ćele klase ovih instrumenata. Ljudi suočeni sa nedovoljno određenim fenomenom (u smislu kriterijuma konvencionalnosti, konsenzualnosti ili određenosti broja alternativa) moraju na neki način da prevaziđu tu neodređenost (horror vacui) a to čine osmišljavajući je. U tom procesu osmišljavanja neodređenog oni se oslanjaju na dominantne sklonosti u svojoj ličnosti. Uobličavajući neuobličeno, čovek daje stimulusu „svoj sopstveni lik". To je otprilike sličan proces kao što je stvaranje mitologije ili mitova uopšte. (Tako je i biblijski Bog stvorio ljude po svom obličju, to jest viče versa.) Projektivne tehnike kao zasebna grupacija instrumenata stvorene su postepeno, počev od dvadesetih godina prošlog veka, a dostigle su svoj ekspanzioni maksimum pedesetih godina. Od tada jača kritički odnos prema njima, što dovodi do zaustavljanja njihove popularnosti. Može se reći da projektivne tehnike predstavljaju labavo organizovanu grupaciju psiholoških instrumenata. Sve njih povezuju pet momenata: 1. svojstva stimulusa (relativna neodređenost), 2. otvoreni sistem izbora odgovora (invencija umesto selekcije), 3. podsticanje spontanosti i slobode (regresije), 4. teorija projekcije, odnosno teorija testovnog ponašanja i 398 5. psihodinamička teorija kao interpretacijski okvir vantestovnog ponašanja. Svojstvo stimulusa većine projektivnih tehnika po ugledu na Rorschacha i TAT, odlikuje se većim ili manjim stepenom neodređenosti. Neodređenost je cri-teria specifica projektivnih instrumenata. Ona je dodatno pojačana vrstom instrukcije koja ispitanika upućuje na sebe samog, ohrabrujući u njemu potrebu za spon-tanošću, izražavanjem svoje ličnosti i kreacijom. Dimenzija neodređenosti se smatra za izum koji omogućava zaobilaženje konvencionalnih, razumskih formi a istovremeno i put komuniciranja sa nesvesnim ili „autentičnom ličnošću". Sistem izbora odgovora na projektivnim tehnikama, za razliku od upitnika i inventara, otvoren je, tj. inventivnog je tipa. Zadatak upućuje ispitanika na aktivno prevazilaženje nadodređenosti stimulusa, odnosno na traženje strukture. Odgovor ispitanika je strukturisanje nečega što nema strukturu analognu fizikalnim pojavama koje ljudi sreću u prirodi ili koje proizvode radi svojih potreba (sa izuzetkom savremenih umetničkih dela). To se odnosi na Rorschachov test, dok za ostale projektivne stimuluse struktura podrazumeva konsenzualnu određenost socijalnih, interpersonalnih i individualnih psiholoških oblika ponašanja. Instrukcija posebno podvlači da izabrani odgovor ne podleže uobičajenoj semantičkoj evaluaciji (tačno - netačno, lepo - ružno). Naravno, veliko je pitanje koliko je ko sposoban i voljan da se izloži i takvom ispitivanju. Drugim recima, za projektivnu test-situaciju poželjno je spontano i angažovano ponašanje. Za razliku od upitnika, gde ispitaniku namećemo disciplinovanu ulogu i zatvoreni niz alternativa (tačno -netačno), prepuštajući mu samo čin izbora, pri čemu on svakako uzima u obzir i svoju procenu namene „pitanja", u projektivnoj test-situaciji ispitanik ima više slobode u izboru forme i sadržaja eksponovanja. On se nalazi pred stimulusom koji mu daje minimum oslonca za orijentaciju ali koji ga na niz načina provocira, uznemirava, stimuliše, inhibira ili plaši. Da bi dao odgovor, ispitanik mora u vrlo kratkom vremenu da odredi stimulus, da pronađe alternativu odgovora, da oceni posledice, da izvrši izbor, tj. da izrazi svoje opredeljenje! Ceo taj proces, kako sa gledišta priprema (mišljenja) tako i sa gledišta sadržaja odgovora, predstavlja strukturisanje. Teorijski okvir interpretacija za sve vrste projektivnih tehnika zajednički je utoliko što je vezan za psihoanalizu ili njene derivate. Na prvi pogled veza između projektivnih tehnika, s jedne strane, i psihoanalize, s druge, takva je da pomišljamo na pravu teorijsku zasnovanost tih instrumenata. Doduše, sve projektivne tehnike tumače se psihodinamičkim konstruktima kao što su nesvesno, objektne relacije, ego odbrambeni mehanizmi, libidozni i agresivni impulsi, identifikacioni odnosi i slično. Međutim, ova veza je sasvim hipotetična, jer niti projektivne tehnike mogu dokazati realnost psihodinamičkih postavki, niti korišćenje ovih konstrukata u svojstvu eksplanativnih postavki dokazuje validnost projektivnih tehnika. Međusobni odnos tehnike i konstrukata je aprioristički, funkcionalan ali ne i nužan. U krajnjoj liniji, psihodinamičke teorije nisu ni nastale na osnovu podataka projektivnog test-ponašanja. Psihoanalitička teorija se njima koristi u tumačenju vantestovnog ponašanja i razvoja ličnosti. 399 Za tumačenje testovnog ponašanja kao posebnog slučaja ponašanja uopšte potrebna je zasebna vrsta teorije. Naime, klasična testovna teorija, izgrađena na iskustvima konstruisanja psihometrijskih tehnika (testova inteligencije,

upitnika i inventara) nije podesna za tumačenje projektivnog test-ponašanja. Otud se kao preka potreba nameće stvaranje posebne teorije testovne projekcije. Bez takve teorije ne bismo mogli povezati opštu psihodinamičku teoriju sa mnogodimen-zionalnim test-ponašanjem. TEORIJA PROJEKTIVNOG TEST-PONAŠANJA Teorija projekcije u savremenoj psihologiji ličnosti potiče od Freuda (Neuroza straha, 1894). Projekcija je u toj teoriji opisana kao složeni psihološki manevar kojim se ego brani i oslobađa od pritiska odnosno navale anksioznosti koja preti da je poplavi. U pozadini ove ugroženosti krije se impuls čiji bi prodor u svest, uz prateći doživljaj sopstvenosti, doveo do raspada slike o sebi. Pred ovom opasnošću ego pribegava složenom manevru koji dovodi do eliminacije osećanja unutrašnje ugroženosti, odnosno do redukcije anksioznosti. Funkcija mehanizma projekcije može se videti iz sledećeg primera: Muškarac, srednjih godina, iznenada se suočava sa homoseksualnim impulsom. Kada bi taj impuls bio svestan i prihvaćen, onda bi verbalizacija glasila ,,ja ga volim". Ima i takvih koje ni impuls ni prihvatanje ne bi ugrozili, ali ima i takvih za koje bi svest o takvim željama bila katastrofalna. Ako je homoseksualnost nespojiva sa ja, onda ego-sistem najpre pribegava mehanizmu reaktivne formacije. Pod dejstvom reaktivne formacije prvobitni impuls ,,ja ga volim" pretvara se u svoju suprotnost: „ja ga mrzim". Međutim, neutralizacija opasnosti koja se ovim manevrom postiže nije uvek dovoljna (često jeste). Kao dodatna mera obezbeđenja javlja se zamena ja-on, to jest „projekcija". Ova zamena se javlja između ugrožene osobe (ja) i jedne druge (on) koja i nehotice postaje persekutor ili imaginarni incijator maskiranih namera. Ako analiziramo ovaj model projekcije, onda dolazimo do nekoliko vrlo značajnih implikacija. Pre svega, mora se pretpostaviti kao preduslov projekciji da je formirano ja i idealno ja, a u krajnjoj liniji i super ego. Zatim moramo pretpostaviti da su izvesne potrebe ličnosti potisnute, ali sa nedovoljnim uspehom. U ovom modelu odbrane od anksioznosti srećemo se dva puta sa manevrom izvrtanja ili zamene. Prvi put se manevar izvrtanja odvija semantički, unutar ličnosti impuls se ne negira ali simbolizacija prima karakter „svrsishodne greške" (ljubav = mržnja). Drugi put se izvrtanje javlja u dijadnoj, interpersonalnoj relaciji, putem zamene ja-on. Ni ovoga puta motiv se ne ignoriše, relacija je doživljena kao veoma važna, „vruća", pasionirana. Suština projekcije je u tome da se unutrašnja drama eksternalizovala a rascep ličnosti je izražen podelom na dve uloge: žrtvu i progonitelja. Projektivni mehanizam pretpostavlja da je ispitanik osoba sa imaginacijom ili sklona intelektualizaciji, jer se čitav manevar izvodi na nivou mentalnih operacija. Najzad, nužna je pretpostavka da „projektor" ima slabe kontakte, da mu je test realnosti deficijentan. 400 U vreme kada je Frank (1965) formulisao projektivnu hipotezu, izgledalo je sasvim opravdano da se projektivne tehnike spekulativno povezu sa psihoanalizom kao referentnom teorijskom osnovom. Isto tako, i model projekcije kao mehanizma odbrane mogao je da se prihvati kao prikaz operacija koje se, u veslačkim uslovima testiranja, odvijaju na principu zamene. Projektivni testovi su, u takvom svetlu, bili izjednačeni sa aparatima koji izazivaju „eksperimentalnu paranoičnost". Privlačnost ove ideje je očigledna. Ako bi ona bila potvrđena, onda bi projektivne tehnike bile instrumenti izvedeni iz psihoanalitičke teorije preko projek-tivnog modela kao posrednika. Protiv izjednačavanja pojmova testovne i odbrambene projekcije najoštrije se izjasnio Murray (1938). On je uporište za svoj kritički stav našao u Freudovom konceptu projekcije, koji je pažljivo analizirao. Osoba kod koje se javlja projekcija kao odbrambeni mehanizam ima potpuno poverenje u svoje intelektualne sposobnosti i uopšte u sebe. U skladu s tim, ovakve osobe prihvataju svoje opažanje i sudove, koje kliničari ocenjuju kao rezultat projekcije, duboko uverene u njihovu realnost i istinitost. Mnogobrojni argumenti, kojima se projekcija obično potkrepljuje, samo ilustruju stepen uverenosti projektora u valjanost svog uverenja. Opažaji, sudovi ili priče koje ispitanici iznose na projektivnim tehnikama kao svoj „odgovor" bitno se razlikuju od odbrambene projekcije. Pre svega, ističe Murray, čitava konstelacija proizvoda koji se od ispitanika očekuju u testsituaciji uslovna je, prožeta duhom igre ili improvizacije. Sve što ispitanik govori ili čini pretpostavlja jedno prećutno „kao da . . ." odnosno „tobož . . .", ukratko, ima karakter imaginamosti. U stvari, ističe Murray, između odbrambene i testovne projekcije ogromna je razlika upravo u odnosu na karakter iskaza. U prvom slučaju projektor iznosi duboka uverenja, a u drugom samo igru. Među neobrazovanim, priprostim ispitanicima često se nailazi na neshva-tanje uslovnosti test-situacije. Usled toga se oni prema stimulusu odnose sa neadekvatnim naporom i realističnošću. Ova naivnost se, naravno, ne može uzeti kao dokaz da je projektivno ponašanje uvek isto, bilo da se javlja na testu ili u van-testovnoj, životnoj situaciji. Sličnu pojavu, pod nazivom „gubitak distancije", opisuje i Rapaport. Ona se javlja kod početnih ili već razvijenih psihoza i ispoljava se u nesposobnosti diferenciranja testovnog stimulusa od realnosti. Kod ove dve vrste ljudi, iz različitih razloga, dolazi do previđanja bitnih razlika između testovne i vantestovne situacije. Usled toga u njihovom odnosu izostaje uslovnost i imagi-namost. Oni svoje odgovore kazuju sa ubeđenjem i patetikom kao daje test, njihov odgovor i vantestovni svet jedno te isto. Ljudi koji su obrazovani, inteligentni i nisu psihotični pristupaju i projektivnim tehnikama sa manje ili više slobode ali skoro uvek svesni da se od njih traži subjektivno svedočenje. Oni su i sigurni i nesigurni. Njihova je sigurnost utoliko veća ukoliko imaju više poverenja u svoju imaginativnost, spontanost i kreativnost, ili barem u vrednost tih osobina. Suprotno tome, oni su nesigurni u „tačnost" svojih odgovora, u realističnu podudarnost sa „stvarnim značenjem" stimulusa. Ako dakle veruju da stimulus ima neku prikrivenu „stvarnu" strukturu, oni će osta26 Psihodijagnostika 401 ti u neizvesnosti koliko su se svojim odgovorima približili „istini". Ukoliko više veruju u postojanje skrivenih, opštih, dakle realnih značenja projektivnih stimu-lusa, ukoliko manje veruju u spontanost, imaginarnost i slobodu

kao „stvarnosti", utoliko će podozrivije strahovati i očekivati korekcije od strane ispitivača. Međutim, u oba slučaja testovno ponašanje u celini, a odgovori posebno, biće dis-tancovani, odnosno neće biti izrazi duboke uverenosti ličnosti u to da su dali objektivno svedočenje. Projekcija je svojevrsna sistematska greška u ocenjivanju međuljudskih relacija. Bilo bi sasvim logično da dijagnozu projektivne ego-odbrane postavljamo na osnovu proučavanja interpersonalnih odnosa i socijalne percepcije. Doduše, u najmlađem uzrastu, kada se prvi put javlja „zametak" projekcije i introjekcije, u vezi sa hranjenjem, projektivna relacija nije uspostavljena između dve ličnosti nego između bebe i hrane. Međutim, kod odraslih ljudi osnovne relacije obuhvaćene projektivnom odbranom uvek se odnose na ljude. Sa tog stanovišta gledano, projekcija je sistematska greška u opažanju i tumačenju interpersonalnog polja pod neposrednim uticajem izvrnutog opažanja sopstvenih potreba. Ovaj aspekt odbrambene projekcije sasvim pristaje uz neke projektivne tehnike kao što je, na primer, TAT. Naime, stimulus je kod TAT-a interperso-nalno polje, što bi moglo da posluži za ispoljavanje „sistematske greške" tipa projekcije u opažajima ličnosti i tumačenju relacija. Međutim, navodi Murrav, postoji bitna razlika u pogledu uverenosti između te dve vrste opažaj a, odnosno suđenja. Pored toga, ima još jedan prigovor. Testovna projekcija nije, i ne mora biti, vezana za ljudske figure ili interpersonalne relacije. To potvrđuje najznačajniji test iz ove grupe: Rorschachova tehnika, kao i neke druge, na primer, Loewenfeldov mozaik--test ili projektivističko tumačenje Benderovog vizuomotomog geštalt-testa i drugi. Sklonost ili namera koju projektor prepoznaje u centralnom partneru ili kod nekolicine partnera ima dve bitne odlike: prvo, ova je sklonost preuveličana ili fiktivna (prema uvidu tih osoba i po konsenzualnom kriterijumu), i drugo, ona predstavlja potisnutu komponentu ličnosti projektora. Odbrambena projekcija se može podeliti na nesvesni sadržaj, koji obuhvata jedan neprihvatljivi motiv, i na isto tako nesvesnu operaciju neutralizacije anksioznosti. Naravno, ukoliko se ova operacija ustali, onda postoje uslovi da se restrukturiše čitava ličnost. Umesto osećanja krivice formirala bi se konstelacija „žrtve okolnosti", martira ili heroja. Međutim, mehanizam projekcije može da se javi iako osoba ne predstavlja pravu „projektivnu ličnost" (paranoidnu ličnost). Nepodesnost modela projekcija kao odbrane za tumačenje testovne projekcije vidi se i u ovoj stvari. Naime, odbrana projekcijom podrazumeva aktivnost jednog snažnog impulsa ličnosti, dok na projektivnim tehnikama otkrivamo veći broj motiva. Nije samo sadržina testovne projekcije u pogledu broja eksponovanih motiva drugačija nego je teško poznati u njima neki dominantni. Projektivne tehnike ne registruju samo kardinalne motive već i neke slabije, periferne, koje verovatno ne bi ni pokrenule odbranu putem projekcije. Najzad, ne postoje nikakvi dokazi da su osobe sa odbrambenim mehanizmima projekcije produktivniji, bolji 402 ispitanici na projektivnim tehnikama nego osobe'koje nisu sklone toj vrsti ego--zaštite. Sadržaj odbrambene projekcije je impuls koji mora ostati nesvestan, potisnut, zato što je inkompatibilan sa ja i usvojenim sistemom vrednosti. S druge strane, zbog toga što je ovaj impuls delimično savladao potiskivanje, ličnost pribegava dopunskoj odbrani mehanizmom projekcije. Ova karakteristika odbrambene projekcije samo je delimično svojstvena testovnoj projekciji. Doduše, moramo prihvatiti da je sadržaj testovne projekcije takode potisnut. Međutim, stepen potiskivanja može biti srazmerno nizak. Zato nije retkost da ispitanik, ako je normalan, inteligentan i obrazovan, u toku rada uvidi 0 čemu se radi. On će otvoreno reći: „Pa ja ovde pričam o sebi!" Nimalo ne iznenađuje stoje Allport (1965) tvrdio da se projektivnim ispitivanjem normalnih do-bija manje-više isto što i neposrednim pristupom, samo ako su subjekti motivisani. Ne može se bez rezerve prihvatiti tvrdnja da je sadržaj projekcije uvek nesvestan, potisnut i da opasno ugrožava integritet ličnosti. Drugim recima, ili ćemo prihvatiti daje ova postavka tacna, ali u tom slučaju moramo jasno razdvojiti odbrambenu projekciju od testovne, ili ćemo tvrditi da ova postavka nije tačna, odnosno nije potpuno tačna. Postoji mogućnost da sačuvamo vezu dve vrste projekcije ako pretpostavimo da su one u istoj dimenziji i da se razlikuju samo u ste-penima potiskivanja sadržaja i stepenima pretnje tih sadržaja integritetu ličnosti. Nama se čini da je posredi nesporazum, da je napravljen pogrešan pokušaj substituisanja dva modela, zbog istih naziva. Svrha odbrambene projekcije jeste da očuva samopoštovanje ličnosti, u skladu sa usvojenim sistemom vrednosti, redukuje anksioznosti, osećanje krivice, 1 u krajnjoj liniji da spreči dezintegraciju ličnosti. U pogledu svrhe teško bi bilo izjednačiti odbrambenu projekciju sa projek-tivnom. Možemo lako pretpostaviti daje osoba koja se brani projekcijom u ovome našla smirenje i izlaz iz konfliktne situacije. Ona je prisiljena da nešto preduzme protiv inkompatibilnog impulsa. A kako je u tom pogledu sa testovnom projekcijom? Mada test-stimulusi mogu na neki način da pobuđuju potisnute motive, ipak nam se čini da prinuđavanje na „projekciju" nije unutrašnje nego, naprotiv, spoljašnje. Drugim recima, ispitanik odgovara na zadatke projektivne tehnike zbog toga što ispitivač to od njega traži. Mogli bismo reći daje u jednom slučaju ja u položaju odbrane, a u drugom u položaju povinovanja zahtevu autoriteta. Šta bi se desilo kada bi se ličnost usprotivila svom projektivnom ponašanju, kada bi se odlučila da se suoči sa sobom po bilo koju cenu i kada bi uspela da se uzdrži od takve odbrane. Naravno, ne možemo tačno znati šta bi se desilo, ali po teoriji možemo očekivati težak nastup anksioznosti, krizu ja i padanje u jedno alarmantno stanje. A šta bi se desilo kada bi neki ispitanik odbio da se „projektuje" na projektivnoj tehnici? Ako i pretpostavimo daje kod takvog

negativističkog ispitanika, kakvih uvek ima u nekom broju, testovni stimulus izazvao impulse koji su potisnuti, teško je poverovati da će odbijanje da se prilagodi instrukciji i dovesti do pojave akutne anksioznosti i početne dezintegracije ličnosti. Naprosto suzdrža403 vanje od odbrambene projekcije je pretnja ćelom sistemu, dok je apstinencija testovne projekcije možda i vrsta samopotvrđivanja, bar za neke osobe. PROJEKCIJA I KOGNITIVNE STRUKTURE Početkom četrdesetih godina XX veka na Meningerovoj klinici u SAD Rapaport i njegovi saradnici (Schafer i Gill, 1945) započinju veliko istraživanje sa ciljem da provere kliničku korisnost jedne baterije testova i tehnika. Njihova je baterija obuhvatala VB skalu, Babkok-test vizuomotornog učenja, Jungov test asocijacija, Hanfman-Kasaninov test formiranja pojmova, Rorschachovu tehniku i TAT. Ovaj poduhvat je bio neobičan iz više razloga. Prvo, baterija nije uključivala intervju, jer su sve informacije po dogovoru morale da budu isključivo testovne. Drugo, svi procenjivani aspekti ličnosti isključivo su bili strukturalni, nije bilo dinamičkih interpretacija koje su tako karakteristične za psihodijagnostiku. Treće, sve ove različite tehnike bile su uključene u zajednički teorijski koncept projekcije. Prvo što se moramo upitati je: kako je moguće da koncept projekcije obuhvati i testove inteligencije, učenja i formiranja pojmova? Moramo imati na umu daje ovo delo nastalo u vreme kada je projektivni pristup od mnogih shvaćen kao pozitivna antiteza statističkom mehanicizmu upitnika. Dokazujući upravo ovo Rapaport je, kao uzgred, razvio neke važne teorijske aspekte testovne projekcije. On je pošao od širokog shvatanja projekcije, odnosno od Franka. Vodeća postavka glasila je: svaka reakcija subjekta (na testovima) jeste refleksija odnosno projekcija njegovog unutrašnjeg sveta. Ovu tezu danas možemo okvalifikovati kao naivnu i jednostranu. Pozitivni doprinos Rapaporta vezan je za njegova ranija istraživanja kognitivne strukture odnosno njene interakcije sa motivacijom i afektima. Svaki psihološki test, bez obzira koje vrste, uključuje niz kognitivnih struktura. Pre svega, ispitanik mora da opazi, diskriminiše i shvati zadatak. Nakon toga, prema uspostavljenoj direkciji, on traga za rešenjima, koja nalazi ili u vizuomotornim manipulacijama ili u asocijacijama, sećanju, ili, ako postojeći fond ne zadovoljava, onda u kritičkom povezivanju ranijih znanja i novih elemenata. Ako istraje i anticipira neka bolja rešenja, onda se traganje produžava sve dok ne iskrsne nova pojmovna integracija. Projektivne tehnike nisu izuzetak. I kod njih se ispitanik sreće sa zadatkom, što podrazumeva percepciju i diskriminaciju, direkciju traganja, to jest asocijacije i prisećanje i, najzad, pojmovno obuhvatanje stimulusa i ranijeg iskustva na apstraktnom nivou, prema tome ceo proces se završava davanjem ,,projektivnog odgovora". Prelaz sa kognitivnog aspekta test-ponašanja na projektivni Rapaport je izveo sa postavkom da su navedeni procesi istovetni sa funkcijama ega, intraper-sonalna aktivnost ega uključuje kontrolu, odbranu i integraciju, dok je ekstraper-sonalna realitetu upravljena aktivnost: kontakt (opažanje i diskriminacija), pri-lagođavanje (učenje i formiranje pojmova) i predviđanje (relacijsko mišljenje). Ne postoji mogućnost da se motivacioni afektivni procesi testovno direktno ispituju mimo ego-funkcija, zaključuje Rapaport. Samim tim projektivno test-ponašanje možemo analizirati i interpretirati modelom ega. 404 Ključni problem ovog poduhvata jeste odnos afekta i mišljenja, odnosno interakcije unutrašnjih instinktivnih i spoljašnjih adaptivnih usmerenja. Ovaj delikatni problem Rapaport je pokušao da resi sa više medijacionih konstrukata. Uveo je, odnosno preuzeo je od psihoanalize koncept „odlaganja impulsa". Testovno ponašanje je skoro neposredno zavisno od toga koliko je subjekt u stanju da odlaže impulse. To je preduslov da bi procesi traganja za rešenjem (adaptacijom) prešli kroz sve vertikalne strukture od opažaja do apstraktnog pojma. Ukoliko je ego slab i ne raspolaže dovoljnom snagom odlaganja zadovoljenja impulsa, tada se u procesu traganja za adaptivnim i konceptualno inte-grisanim rešenjem javljaju „kratki spojevi". Kao posledica toga nastaje podbačaj i klijent nam daje manje vredna rešenja, odgovore koji su ispod nivoa njegovih sposobnosti. Analiza ovih podbačaja pruža mogućnost procene slabih mesta u strukturi individualnog slučaja. No, s druge strane, velika snaga odlaganja impulsa takođe može da ukaže na intrapersonalnu neusklađenost. Važnu stavku posmatranja predstavlja i anksioznost. Rapaport je isticao da dijagnostička fraza;, ^^m^^mfemb^' \ftml\mVjM je vecma\jud\, u nekoj meri i na neki način, anksiozna. I dok opšta konstatacija o postojanju anksioznosti ništa ne kazuje, dotle naučno utvrđivanje delovanja anksioziteta na kognitivne procese može da pomogne veoma mnogo u individualnoj dijagnozi, odnosno, u krajnjoj liniji, u dijagnostici nesvesnog ega. Detaljnom analizom procesa rešavanja testovnih zadataka Rapaport je demonstrirao svoju tezu i pokazao da se kod određenih dijagnostičkih grupa javljaju specifične manifestacije kognitivnog neuspeha. Karakteristika njegovog modela je da se umesto klasičnih mehanizama odbrane težište posmatranja premešta na ,,ego-aparat", to jest ponašanje kognitivnih struktura, u procesu traganja za rešenjem, a pod uticajem anksioznosti. Rapaport je zastupao ego psihološko stanovište da se testovnim putem može zahvatiti nesvesno, ali ne u celosti. Ono stoje dostupno testovnoj dijagnostici, to je „ego-aparat", koji je delimično nesvestan, mada to ne mora ostati. To je onaj aspekt ega koji je ekstrapersonalno orijentisan, preko kojeg se ličnost integriše sa realnošću. Mada je time drugi aspekt ega, kojim se klasični dinamičari radije bave, izostavljen, domet psihodijagnostike je jasno određen. Najzad, pruženi su dokazi za dostupnost ega testovnoj eksploraciji. PROJEKCIJA I APERCEPCIJA Jedan drugačiji pristup pitanju testovne projekcije nalazimo u radovima Bel-laka (1950), autora istaknutih dela o TAT. Svaka percepcija može da se shvati kao rezultanta objektivnih karakteristika stimulusa, sjedne strane, i

karakteristika po-smatrača, s druge strane. Svaki posmatrač na poseban način iskrivljuje realnost. Ono što zanima kliničare nije aspekt „objektivne percepcije", koja je optimalno odrazila realnost, već onaj subjektivni deo svakog opažaja koji je još Herbart nazvao apercepcijom. Ako prihvatimo daje objektivna realnost uniformna sama po sebi, onda se težište interesovanja personologa prenosi na apercepciju i individualne forme distorzija opažaja, koje su vezane za apercepciju. 405 Bellak dokazuje da su stari pojam apercepcije i noviji konstrukt projekcije u međusobnoj vezi. On iznosi mišljenje da potisnute i nesvesne potrebe aktiviraju i orijentišu apercepciju i određuju stepen njenog uticaja na „čistu percepciju". Na taj način dobijamo stepene perceptivne distorzije. Svesti je najbliži oblik distorzije tipa senzitivizacije. Primer za to je stanje „nečiste savesti". Osoba koja ima osećanje krivice opaža ponašanje ljudi, prema kojima je i njegova krivica upravljena, kao ispitivačke ili preteče. U ovu klasu uvrštava Bellak i ponašanje koje nastaje buđenjem nekog nagona, na primer gladi, usled čega osoba ima utisak daje svet pun hrane i apetitnih izazova. Slične postavke nalazimo i u eksperimentalnoj psihologiji samo u drugom okviru (Bruner i Postman, teorija selektivne budnosti). Događa se da ljudi prepoznaju značenje svojih odgovora koje su dali na pro-jektivnim tehnikama. To se obično događa kada je ispitivanje već u toku ili je završeno. Bellak je ovu pojavu naknadnog uključivanja sadržaja „projekcije" u svest nazvao eksternalizacija. Naravno, tu se ne radi o posebnoj vrsti aperceptivne distorzije, već o takvoj ličnosti koja je bolje integrisana i zrelija od onih koji takav uvid ne stiču spontano ili ne mogu da steknu ni kada im se ponudi interpretacija. Sledeću kategoriju aperceptivne distorzije na skali stepena potiskivanja predstavlja obična projekcija. Osnovna je karakteristika obične projekcije daje sadržaj motiva potisnut ali je opažaj ostao povezan sa njim. Osoba koja je potisnula svoje agresivne ili seksualne impulse pokazuje tipično udaljavanje od „čiste percepcije" ka aperceptivnoj distorziji u kojoj se potisnuti sadržaji jako nameću. Ovo je u stvari isto kao i objašnjenje testovne projekcije koje je dao Frank. Novina je u tome što se između stimulusa nesvesnog odnosno potisnutog motiva i perceptivnih procesa unosi, kao međuvarijabla, koncept aperceptivne distorzije. Najzad, najmanje svestan oblik aperceptivne distorzije, po Bellaku, je invertna projekcija. To je, isto što i klasičan oblik odbrambene projekcije, u kojoj se potisnuti impuls prethodno reaktivnom formacijom izvrće, a zatim se zamenom ja-ti opaža kao pretnja od te druge osobe. Ako Bellakovo teorisanje pažljivije razmotrimo, dolazimo do zaključaka da njime nismo mnogo pomerili granicu znanja. Konstrukt apercepcije je daleko siromašniji od Rapaportovog ego-modela. Podela subjektivnih distorzija na stupnjeve takođe nije doprinos koji stvarno olakšava shvatanje testovnog ponašanja na projektivnim tehnikama. MULTIPLI MODEL INDIREKTNE EKSPLORACIJE LIČNOSTI Nedovoljno upućenom čitaocu, napisi o projektivnim tehnikama sugerišu utisak o postojanju jedinstvene osnove za ovu grupu instrumenata. Međutim, taj utisak se zasniva na prividnoj izjednačenosti termina projekcije kao mehanizma odbrane, s jedne strane, i testovnog ponašanja naročite vrste, s druge strane. Činjenice, naprotiv, pokazuju da i sami konstruktori projektivnih tehnika nisu verovali u postojanje zajedničkog fundamenta. Tako se i desilo daje svaka pojedina projektivna tehnika ,,u miraz" dobila, a kasnije i razvijala svoju, parcijalnu, projektivnu teoriju. Nesrazmera između konjukturnih pritisaka i dobre prođe, s jedne strane, i sve kompetentnije kritike, s druge strane, rezultirala je u krivulju 406 trenda koja je isprva strmo rasla, zatim je šezdesetih godina počela naglo da pada, zadržavši se na nekoliko klasičnih tehnika s minimumom prinove. U poslednjih petnaest godina samo je Kahnova projektivna tehnika stekla neko priznanje koje su Rorschach, TAT, TNR i Mahover, kao i njihove brojne modifikacije, ranije imale a zatim počele da gube. Sve u svemu, saldo osnovnih problema ostao je nepromenjen, bez obzira na broj proizvedenih i prihvaćenih projektivnih instrumenata. Cattell (1951) je među prvima uspeo da sagleda neke nedoslednosti u teoriji projektivnih tehnika. Distancujući se od projektivističkih pozicija i formulacija problema Cattel povlači novu startnu liniju. Projektivisti žele da nam prikažu da su stvorili jednu novu metodologiju ispitivanja ličnosti. U tom sklopu jedinica merenjaje greška koju ispitanik načini u rešavanju testovnih zadataka. Bez obzira na velike razlike u odnosu na neprojektivne tehnike, u pogledu tipa stimulusa, instrukcije, iskaza odgovora, ocenjivanja odgovora i interpretacije, projektivne tehnike čine neke pretpostavke koje se moraju podvesti pod teorijsku i empirijsku kritiku. Tako, na primer, projektivisti smatraju daje svaki individualno izdiferen-cirani odgovor pogreška, a da je svaka pogreška, u krajnjoj liniji, uslovljena nesvesnim. Ako analiziramo greške percepcije, ili mispercepcije, kaže Cattell, po tome kako su nastale i šta ih je uslovilo, onda moramo priznati mogućnost raznoo-braznosti. Sasvim je prihvatljivo tvrđenje da mispercepcije nastale pod dejstvom nesvesne dinamike na kognitivno ponašanje mogu predstavljati važan doprinos dijagnostičkoj proceni ličnosti. To, međutim, ne znači daje svaka mispercepcija koja se javlja na projektivnom instrumentu apriori nastala na isti način. Ignorisanje tih razlika samo otežava usavršavanje tehnika, interpretacije i teorijske osnove. Zanimljivo je daje Rorschach, čija je tehnika postala prototip ostalih projektivnih instrumenata, u tumačenju percepcija sledio jedan princip koji je sličan Cat-tellovom. Rorschach je bio svestan da neke greške u opažanju treba pripisati nerazvijenim intelektualnim sposobnostima, druge nedovoljnom obrazovanju, a treće nesvesnim konfliktima. Međutim, njemu takva divergencija nije predstavljala problem, jer on nije ni nameravao da postavi jedinstvenu projektivnu teoriju. Najzad, za njegova života jedina projektivna tehnika bila je njegova. Cattell je sistematizovao mispercepcije stvarajući tako multipli model testovnog odraza nesvesnog. On razlikuje

četiri vrste mispercepcije. l. Naivna mispercepcija Tvrdnje ili rešenja koje neka osoba daje u testovnoj situaciji mogu da proističu iz njenih stavova i uverenja koji nisu, strogo uzev, nesvesni, dakle koji nisu simptomi potisnutih konflikata. Na primer, osobe niske inteligencije, neobrazovane, koje pripadaju zaostalim sredinama i čiji je pogled na svet primitivan mogu da akumulišu devijantne odgovore, odnosno mispercepcije. Međutim, testovne greške ovakvih osoba nastaju zbog uverenja, stavova i kognitivnog stila koji su relativno trajni, koji nisu dovoljno izdife-rencirani, a ta činjenica za ispitanika nije ugrožavajuća već normalna. Naivnost je u tome što ispitanik veruje da i drugi ljudi misle i veruju što i on. 407 Implikacije ovog primera su široke. Jasno je, da projektivno treba da predstavlja pojavu potisnutog, nesvesnog sadržaja, koji je istovremeno i individualno specifičan. Sve ono što ne potpada pod teoriju nesvesnog, odnosno što nije rezultat konflikta i potiskivanja, ne može da se svrsta u isti red sa onim što potpada, bez obzira na sličnost testovnih efekata (mispercepcije). Ako se na projektivnom instrumentu i jave naivne mispercepcije, one moraju biti razdvojene od drugih vrsta mispercepcija. Nema razloga da projektivne tehnike koristimo samo radi dobijanja naivnih mispercepcija. Takve se osobe mogu bolje i ekonomičnije ispitati i prepoznati posmatranjem i razgovorom. 2. Autistička mispercepcija Mispercepcije mogu da nastanu pod uticajem želja koje ispitanik svesno prihvata ili čak idealizuje. Tako, na primer, autoritarna osoba smatra da je „ljudima potreban vođa". Cattell smatra da autistička mispercepcija može biti razlog pogrešnih odgovora, ali da to ne treba svrstati u prave projekcije. Cattell zastupa užu i specifičniju koncepciju projekcije od, na primer, Mur-raya. Ovaj drugi izričito navodi da TAT može da odražava, pored strahova i konflikata, i želje. Tačno je da nerazgraničenost onoga što može biti sadržaj projek-tivnog tipa percepcije unosi mnoge zabune. Tako klini'čari imaju teškoće u interpretaciji TAT-a i crteža ljudske figure, jer ne mogu samo na osnovu odgovora da odrede da li je testovni produkt odraz želja ili odbačenih i potisnutih potreba. Za projektiviste je činjenica da želje mogu dovesti do mispercepcije predstavljala dokaz ispravnosti projektivne hipoteze. No, u stvari, Cattell je u pravu što odvaja konfliktne i nekonfliktne želje vezujući pravu projekciju za koncept nesvesnog konflikta. Pa ipak, ovome treba dodati da se ovaj „konfliktni koncept" mispercepcije ne podudara sa Rorschachovim, koji je aktuelne konflikte i njihov nadražaj smatrao drugorazrednim determinantama projekcije. Nasuprot konfliktnom konceptu, on je zastupao gledište da ispitanik projektuje strukturu svog unutrašnjeg sveta, u kojem su nesvesni konflikti u nekoj meri važni ali nisu najvažniji. Oni su verovatno razvojno uticali na „unutrašnji univerzum", ali i u tome nisu bili jedini. Ličnost je više nego nesvesni konflikt, a Rorschach zahvata unutrašnji, intimni geštalt doživljavanja sebe u totalitetu koji se diferencira prema strukturi ličnosti. Možda bi ovaj sukob mogli da resimo uvođenjem distinkcije „projekcija - ekspresija". Cattellov konfliktni koncept potpao bi pod projekciju, dok bi Rorschachov strukturalni koncept, kao odraz stila ličnosti, bio podveden pod ekspresiju. 3. Mispercepcija usuglašavanja sa afektom Među dokazima koje je naveo Murrav da bi dokazao da TAT odražava nesvesne afekte nalazi se opis devojčica koje su, nakon slušanja strašnih priča pred spavanje, sledećeg dana izmenile prethodno date priče unoseći u njih više elemenata straha. Naravno, tu nema mesta tumačenju u smislu „naivne mispercepcije", jer nije u pitanju pogled na svet kao odrednica opažaja. Afektivno stanje je relativno kratkotrajno unutrašnje iskustvo. Takođe je neosnovano tu vrstu mispercepcije objašnjavati principom „ispunjavanja želja", kao što činimo u okviru autističke deformacije opažaja. 408 Nasuprot tim vrstama mispercepcije, Cattell predlaže treću formu, koju naziva „press compatibilitv". Za nju je karakteristično da se opažaj usaglašava sa afektivnim stanjem posmatrača uglavnom nesvesno, i tim više što je situacija otvorenija za takvu alternativu. Može se postaviti pitanje kojim se mehanizmom formira mispercepcija usaglašavanja s afektom i staje motiv toga? Mehanizam formiranja ovakve mispercepcije može se uklopiti u obrasce koji su poznati a koji tumače povezanost opažaja, kao autonomne funkcije ličnosti, sa „apercepcijom". Odvajkada se zna da depresivnim ljudima svet izgleda „crn", a euforičnim „ružičast". Razlog toj pojavi je potreba za konzistencijom. Ova potreba se pripisuje egu. Ego je instanca koja nesvesno osigurava konzistenciju svih sadržaja koji su simbolizovano uključeni u iskustveno polje. Pošto je nekonzistentnost pretnja, ona se pre ili posle trans-formiše ili eliminiše potiskivanjem. Ukoliko je mispercepcija usaglašavajućeg tipa jedna od operacija ega, onda se možemo pitati da li je to „prava projekcija"? Cattel je zastupao gledište da pogrešan opažaj (mispercepcija) koji je nastao usled „usklađivanja sa pritiskom" (press compatibilitv) nije prava projekcija. Pod tim nazivom on podrazumeva opažanje osobe u jakom afektu koji se odražava u opažanjima. Mada je opažanje ovakve osobe pristrasno i zato pogrešno (mispercepcija) Cattell ga ne uvrštava u projekcije zato što je osoba svesna svog afekta. Za Cattella kriterijum projekcije nije spoljašnji efekat nego je to potiskivanje i pojava potisnutog u sadržaju opažanja ili u formalnoj nepravilnosti opažanja. Ovakvim shvatanjem Cattell testovnu projekciju poistovećuje sa mehanizmom ego odbrane. Mi znamo da postoji mogućnost da testovnu projekciju pos-matramo šire kao ego funkciju, (Rapaport, 1945). Teško da se možemo složiti sa mišljenjem po kome je Rorschachova tehnika neprojektivna, na primer, u slučaju depresije, ukoliko je ispitanik svestan da je obuzet tugom. Svest o afektu ne može biti dovoljan kriterijum za ocenu toga da li je ekscentrični opažaj projektivan ili nije. Na kraju dolazimo do zaključka, da osnova mispercepcije „press compatibilitv" vrste nije afekat već potreba za

konzistencijom. Štaviše, sadržinska strana koja pokreće mehanizam „kompatibilizacije", odnosno usklađivanja spoljašnjeg -opažajnog sa unutrašnjim - doživljajnim, nije jedina, ni najvažnija u ćelom problemu. Međutim, analiza procesa kompatibilizacije može da nam ukaže na zakonitosti procesa koje jedni zovu projekcija, drugi ekspresija a Cattell mispercepcija. U svakom slučaju, jedna obuhvatna analiza geneze potrebe za konzistencijom, njenih modaliteta i oštećenja bila bi potrebna. 4. Ego-odbrambena mispercepcija Pod tim nazivom Cattell opisuje manje-više isti fenomen koji je poznat pod imenom ego-odbrambena projekcija. Razlika je u tome što je termin projekcija zamenjen terminom mispercepcija. U pravoj ego-odbrambenoj operaciji, za razliku od ostalih oblika mispercepcije koje Cattell shvata kao neodbrambene, uvek postoji: a) pojava snažnog impulsa u ličnosti koji je moralno neprihvatljiv i negativan; b) zatajivanje ego409 -odbrambenog mehanizma potiskivanja; c) misperceptivno prepoznavanje ekvivalenta ugrožavajućeg impulsa u ponašanju drugih ljudi, i d) aktivan stav osude nosioca takvih pojava, odnosno doživljaja sebe kao žrtve ili protagoniste pravedne borbe. Analogija takvog izbacivanja može se videti u ponašanju deteta koje će ispljunuti kada oseti nešto gadno. To se viđa i u svađama dece i nekih odraslih. Od četiri navedena oblika mispercepcije Cattell prihvata samo poslednju, četvrtu, kao pravu projekciju. Sama pojava mispercepcije, odnosno sistematske greške u opažanju, uslovljene svojstvima ličnosti posmatrača, dovoljan je dokaz projekcije za branioce širokog koncepta projekcije, ali je nedovoljna za Cattella. Ako nema ugrožavajućeg motiva, ako nema konflikta koji je usledio zbog neuspešnog potiskivanja i aktiviranja primitivne ego-odbrane „izbacivanjem", onda nema ni prave projekcije. Jasno je daje pozicija Cattella u potpunoj suprotnosti sa pozicijom Murrava. Dok je prvom problem da klasičnu definiciju dosledno sprovede i u testovnoj primeni, dotle je za Murrava problem što se mešaju odbrambena i testovna projekcija koje nisu istovetne. Otkrivanje konflikata ličnosti putem provociranih mispercepcija predstavlja glavni zadatak projektivnih tehnika u psihodijagnostičkoj praksi. Cattel smatra da suština misperceptivnog pristupa jeste detekcija konflikata u ličnosti. Sva ostala saznanja mogu se prikupiti valjanije i pouzdanije metodskom trijadom: biografskim podacima, posmatranjem i upitnicima. Držeći se te postavke on proširuje svoj program i uključuje, pored mehanizma projekcije, i niz drugih ego-odbram-benih mehanizama kao bazu za konstruisanje misperceptivnih tehnika za detekciju konflikata. Cattell je povukao dobar potez svojom klasifikacijom mispercepcija, što je daleko smisaonije nego klasifikovati vrste projektivnih instrumenata. Međutim, razlike između pojedinih projektivnih instrumenata, u pogledu koncepcije, obrade odgovora i interpretacije, znatno su izrazitije nego razlike koje je naveo u odnosu na vrste mispercepcija. Cattel se najviše zalaže za četvrtu vrstu eksplorativnih tehnika, pored navedene trijade, za koju je smislio termin „dinaceptivne". Dina-ceptivne tehnike bi služile eksplorisanju nesvesne dinamike na temelju perceptivnih grešaka koje bi ukazivale na uključenost mehanizama odbrane. Multipli model odraza nesvesnog obuhvata nekoliko mehanizama ego-odbrane. Potiskivanje može da pruži vrlo značajne podatke o dinamici i konfliktima ličnosti. Problem je da se nađe pogodna testovna forma za njeno zahvatanje. Namesto direktnog pristupa koji nije moguć, Cattell predlaže da se koristi preferencija za viceve, koja se bolje pokazala od klasičnih testova zaboravljanja. Pretpostavka je da će ispitanik najviše uživati u šalama čija se tema odnosi na ono što je potisnuo. Introjekcija i identifikacija se navode zajedno zato stoje u oba slučaja primenjena ista vrsta testova. Pri konstruisanju ovih testova pošlo se od pretpostavke daje ono što je ispitanik introjektirao ono čemu se i divi, usled toga ovi testovi, po formi, liče na testove za ispitivanje vrednosti. Introjekcija vodi usvajanju određenih kvaliteta objekta. Pošto uverenje da imamo iste osobine kao i neko drugi može biti rezultat introjekcije i identifikacije, zajedništvo nije kontraindiko-vano. Racionalizacija takođe može postati put kojim se utvrđuje da li neka osoba ima konfliktni odnos prema određenoj potrebi. Tako, na primer, osoba koja ne 410 može neposredno da prihvati svoju agresivnost treba da se izjasni u odnosu na sledeću vrstu stavova: „Sarkazam i ismejavanje su ponekad najbolji načini da se neko oduči od svoje lenjosti". Tako isto i reaktivna formacija može se procenjivati na istoj osnovi kao i ranije navedeni odbrambeni mehanizmi, što znači bez projek-tivnih tehnika, a sadržaj će otkriti određenu vrstu potreba koje ugrožavaju ego. Ovaj mehanizam dovodi do formiranja karakternih crta koje su u suprotnosti sa primarnom potrebom. Može se očekivati da će svesno prihvaćeno ponašanje biti potkrepljeno sa mnogo „mora", „treba" i pozivanjem na pozitivne društvene norme. S druge strane, očekujemo da će ljudi koji se tih pravila ponašanja ne pridržavaju biti osuđivani uz jaku indignaciju. Testovne stavke kojima se reaktivna formacija ispituje operišu sa moralnim ocenama sebe i drugih, odnosno pozivaju ispitanika da oceni važnost određenih zabrana. Na primer: „Najbolji ljudi uvek su se odlikovali time Što su vladali svojim emocijama i nisu svakom pokazivali svoja osećanja." Cattell smatra da se na istim osnovama i sa istim ciljem može ispitivati i fantazija. Doduše, fantazija nije pojava istog reda kao mehanizmi ego-odbrane. Neke potrebe mogu da se jave u fantaziji i pre potiskivanja. Fantazija je ponekad jedini oblik u kome se određene potrebe simbolizovano ispoljavaju. Fantazija, isto kao i snovi, igre i druge improvizacije, usled redukovane oštrine cenzorskih kriterijuma, pruža vrlo pogodno tle za „polu-realizaciju" potreba koje su u različitim stepenima neprihvatljive za ličnost ili neprihvatljive za okolinu. Ova vrlo bogata „lovišta" nesvesne dinamike dostupna su samo tehnici slobodnih asocijacija, analizi snova i TAT. Međutim, Cattell veruje da postoji načelna mogućnost da se ovim sadržajima približimo i strukturisanim tehnikama kao što su upitnici za

ispitivanje stavova. Inventivni tip odgovora, kao osnova projektivnih tehnika, nije ni nužna ni jedina forma koja se tu nameće. Selektivni oblik odgovaranja nije kontraindikovan ako jasno odredimo predmet procene. Tako, na primer, ispitivanje interesovanja za knjige, filmove i druge umetničke tvorevine može da ukaže na sadržaj sputanih potreba. ODNOS LATENTNIH I MANIFESTNIH POTREBA Namena ego-odbrambenih „dinaceptivnih" tehnika je da odrede meru intenziteta potisnutih i nesvesnih potreba. Merenje i procena manifestnih potreba ne pruža posebnu teškoću. Cattell smatra daje monopol projektivnih tehnika neosnovan i da se latentne potrebe mogu ispitivati i neprojektivnim tehnikama, na temelju faktorske teorije testova. Ako uporedimo rezultate dobijene ispitivanjem iste potrebe na manifestnom i na latentnom nivou, dobićemo veoma različite odnose kod različitih ljudi. Pokazaće se, na primer, da ispitanik A pokazuje malo manifestne ali vrlo mnogo latentne agresivnosti. Korelacija intenziteta agresivnosti između ta dva nivoa biće izražena negativnim indeksom. Razlika intenziteta agresivnosti između latentnog i manifestnog nivoa odgovara snazi potiskivanja. Pri takvom ispitivanju, namesto nulte tačke, možemo da usvojimo socijalnu normu tolerisanog intenziteta date potrebe u manifestnoj formi (latentna se skoro uvek blaže osuđuje). Kod osobe B 411 možemo izvršiti upoređenje intenziteta potrebe, na primer za dominacijom, između socijalno normiranog manifestnog nivoa, u čemu može biti ispodprosečan, i intenziteta na latentnom nivou, koji je, recimo, visok. Niska korelacija između tih mera govori nam o stepenu usklađenosti, između toga kakav bi B želeo da bude i kakav jeste po socijalnoj ostvarenosti. Na prvi pogled sve je toliko jednostavno da prostije ne može biti. Treba samo konstruisati multidimenzionalnu tehniku koja će zahvatiti veliki broj potreba, istovremeno na oba nivoa, latentnom i manifestnom. Upoređenjem intenziteta svake pojedine potrebe na oba nivoa dobijamo specifično potiskivanje, a putem svih potreba generalizaciju represije. Tako isto, upoređujući intenzitete manifestnih i latentnih potreba sa socijalno dozvoljivom merom manifestne snage dobijamo specifičnu i generalnu prilagođenost pojedinca. Cattell je uveren da je njegova baterija upitnika 16 PF pogodna za to, ali se nama čini da je Edwardsov inventar potreba i interesa možda pogodniji. Sada možemo postaviti pitanje: Kakve garantije nam nudi novi pristup eksploracije nesvesne dinamike koje nadmašuju „garantije" klasičnih projektivnih tehnika, da smemo izjednačiti testovno ponašanje sa vantestovnim. Mi ne znamo u kojoj se meri poklapa testovni odraz nesvesne dinamike sa manifestacijama u životnim situacijama. Cattell nije razrešio dilemu zamenom termina mispercepcija i projekcija. PERCEPT-GENETIČKA TEORIJA Iz razmatranja teorija projekcije nameće se zaključak da se osnovna načela u prvom redu odnose na Rorschach tehniku i TAT. Ostale tehnike, koje su nastale kasnije, znatno su manje uticale na teorijska uopštavanja. Treća projektivna tehnika, koja se po popularnosti može meriti sa prethodne dve, Mahover tehnika crteža figure, ima sasvim različite interpretacijske koncepte. Ona je sa prethodne dve tehnike povezana samo preko Frankove projektivne hipoteze. Ako se zadržimo samo na prvom paru, TAT-u i Rorschachu, ustanovićemo da su teoretičari manje-više saglasni da njih treba tumačiti sa dva, različita, modela testovnog ponašanja. TAT-u pristaje model identifikacije ili zamene ja - ti (on ili ona), dok Rorschachu više pristaje model mispercepcije. Medu svim projektivnim tehnikama ima dodirnih tačaka, ali ne smemo zaboraviti da projektivisti ne polaze od toga kako se realnost odražava u percepciji, već obrnuto, kako se u percepciji realnost gubi a ispoljava „lična jednačina", specifični artefakt posmatrača. Problem je što spoznaja nije jedinstvena već dvojna (Sarbin, Taft i Bailev, 1960), što vodi ka odvajanju socijalne percepcije od percepcije čiji predmet nije čovek. Prema dvojnoj teoriji spoznaje, opravdano je da zakonitosti formiranja opažaja Rorschacha tražimo na jednoj strani a TAT-a na drugoj. U krajnjoj liniji projektivna teorija treba da objasni na koji način ličnost posmatrača utiče na fizikalnu i socijalnu percepciju, i obratno, kako možemo iz dobijenog perceptivnog odgovora rekonstruisati bitne odlike perceptora. Jedan od pristupa koji pruža odgovor na to kako dolazi do projekcije ličnosti putem opažaja jeste perceptna genetika. VVerner oživljava istraživanja koja su 4L2 dvadesetih godina prošlog veka vođena u Nemačkoj. U tim istraživanjima nastojalo se utvrditi kroz koje faze prolazi proces uobličavanja percepcije. Perceptni genetičari smatraju da opažaj, i pored brzine formiranja, uvek prolazi kroz određene faze, i da svaka od tih faza delimično uključuje uticaje ličnosti. Po njima postoji analogija između zbivanja na Rorschachovoj tehnici i „mikrogenetičkih" eksperimenata. „Osiromašeni" stimulus tipa mrlje na izvestan način usporava proces formiranja opažaja, što je presudni faktor nastanka „projekcije", to jest intervencije ličnosti. Perceptni genetičari su istraživanja vršili pomoću tahistoskopa, koji omogućava eksperimentalno proučavanje pojedinih faza opažanja. U prvoj fazi javlja se difuzna, neizdiferencirana celina. U drugoj fazi se izdvajaju figura i pozadina. U trećoj fazi se javljaju konture i sadržaj, mada to može biti dosta neoformljeno i praćeno afektima. Tek u četvrtoj fazi izdvaja se opažaj kao kompaktna spoznaja. Mikrogenetičari smatraju da između ličnosti i prve tri prekognitivne faze opažaja postoji uverljivi paralelizam. Da bi se odnos između formiranja percepcije i ličnosti utvrdio, potrebno je proučiti i jedno i drugo u detalje. Kada se to učini, percepciju proučavamo tahi-stoskopskom tehnikom, a razvoj ličnosti studijom slučaja, onda dobijamo „mikro--makrogenetsku paralelu", koja se ispoljava manje u efektu a više u karakteristikama procesa jednog i drugog. Mada se svaka „genetska sekvenca", perceptivna ili biografska, odvija po istom obrascu: „diferencijacija, centralizacija i hijerarhijska integracija", svaka osoba ima svoj poseban kvalitet. Provera mikrogenetičke hipoteze o paralelizmu ličnost - opažaj, pored laboratorijskih ogleda, vršena je i kliničkim istraživanjima. Kao što se to obično

čini, upoređene su mikrogenetske karakteristike kliničkih grupa sa perceptogenetskim karakteristikama normalnih. Kao što se i pretpostavljalo, normalni su se odlikovali većim stepenom diferencijacije i integracije, a bolesnici manjim stepenom (Framo). Sa velikom upornošću i skandinavskim perfekcionizmom nastavljaju se per-ceptno-genetička istraživanja na Lundskom univerzitetu u Švedskoj. Kragh i Smith (1970) su objavili najnovije rezultate svojih provokativnih opita. U njima se prikazuju nova dostignuća da svaka osoba ponavlja u sažetom, nesvesnom i munjevitom procesu „običnog opažaja" bilo koje stvari isti bazični obrazac koji se odigrao i formirao u najranijim fazama njegove biografije. Osnovna dimenzija tog paralelizma jeste razvoj, zrelost ili adaptacija. Instrumentarijum se proširio i obuhvata, pored tradicionalnog tahistoskopa, i druge tehnike koje zahvataju proces, razvoj opažaja a ne učinak ili tačnost: Test mehanizama odbrane (tahistoskopski eksponiran TAT), Meta-kontrastnu tehniku i Stroop test boje i reci. Bitno je da eksploracija zahvati percepciju pre no što dostigne stepen stabilizacije. Wemerova genetička teorija, i za nju vezana kasnija istraživanja i proširivanja, izazvala su živo interesovanje teoretičara Rorschachove tehnike. Oni su u percept-genetičkoj teoriji videli nastavak i razradu postavki koje je izneo i sam Rorschach. Ukoliko bi mikro-makro paralelizam bio dokazan, to bi bio zasad najjači prilog validaciji Rorschachove tehnike. Međutim, mikrogenetička teori-sanja i istraživanja ne nailaze na jednodušno prihvatanje. Zubin (1965) smatra da se postavke o direktnoj paraleli između predsvesnih faza opažaja i razvoja ličnosti 413 u ranom detinjstvu ne može naučno dokazati. Zbog toga posebno zamera Kraghu i Smithu na laboratorijskom instrumentarijumu koji „stvara krivi utisak". Težište Zubinovih rezervi odnosi se na dokaze o povezanosti opažaja i ličnosti i, naravno, na kvalifikaciji intenziteta i kvaliteta njihove korelacije. Kragh i Smith stoje na stanovištu koje možemo označiti kao maksimalističko. Treba postaviti pitanje da li analiza predsvesnih faza perceptivnog procesa može da bude osnova za procenu opšte dimenzije „zrelosti" i rano formiranog psihoseksualnog razvoja. U tome se Zubin i Kragh bitno razilaze. Kragh i Smith iznose primere. Kod jednog slučaja dipsomanije otkrivena je paralela između predsvesnih faza percepcije, s jedne strane, i „primarne scene, potiskivanja anksioznosti i regresije na oralno-sadistički stupanj", s druge strane. Zubin osporava percept-genetičku hipotezu argumentom da se paralelizam dokazuje slobodnim „transformacijama", odnosno prevođenjem jednog reda pojava na drugi red bez stvarne osnove. Bez obzira na to koliko je pedantno utvrđeno ono što se dešava u mikrogenezi opažaja iz toga ne sledi pravo na veću slobodu u drugom delu. Primenljivost mikrogenetske hipoteze na tumačenje pro-jektivnih tehnika Zubin takođe dovodi u pitanje argumentom da nema sigurnih dokaza daje bilo koja projektivna tehnika „čist test percepcije". Poznato je da su sredinom pedesetih godina prošlog veka projektivisti krenuli u veliku potragu za teorijom. To je bio neposredan odgovor na pojačanu kritiku koja je upućivana projektivnim tehnikama, sa argumentom da su nastale ad hoc, da su empirističke i da nemaju teorijsku zasnovanost. Pošto su ove zamerke upućivane prvenstveno od akademskih psihologa (koji su svoju karijeru započeli kao kliničari), projektivisti su „teorijsku osnovu" tražili među renomiranim akademskim teorijama, u prvom redu teorijama percepcije. Tako dolazi do pokušaja povezivanja sa geštalt-teorijom, transakcionom teorijom, Witkinovom teorijom i drugim. Svi ovi pokušaji završili su se neuspešno. Nijedna od ovih teorija nije uspela da potpuno objasni projektivne tehnike kao instrumente perceptivnog ponašanja. Zubin naročito podvlači da ni Rorschachova tehnika nije „čisti" test percepcije. Interpretacija odgovora na Rorschachu je „interpretacija interpretacije" a o ostalim tehnikama i dane govorimo. Ukoliko projektivne tehnike nisu zasnovane na zakonima percepcije, a po svemu sudeći nisu isključivo, onda je i mikro-makrogenetički paralelizam nategnut. Stičemo utisak da projektivni instrumenti neće moći da steknu „uglednu teorijsku osnovu" sve dok spektar varijabli koje registruju ne bude sužen. Pokušaji zasnivanja „braka" između projektivnih tehnika i teorija percepcije doveli su i do nekih korisnih uvida. U tim pokušajima uvek se iznova nametao problem stimulusa. Projektivisti su do pedesetih godina vrlo ležerno prelazili preko tog pitanja ograđujući se postavkom da su svi projektivni stimulusi nestruk-turisani, što znači da nema šta o njima da se kaže, za razliku od strukturisanih, kojima se naravno bavi sav ostali svet i, naravno, teorije opažaja. A SAD PRKOSNO: OD TEHNIKE KA TEORIJI LIČNOSTI Zaista ne možemo reći da psiholozi nisu pokušavali da nađu pogodna objašnjenja za pitanja kao što su projektivni stimulus, proces formiranja projek414 tivnih odgovora i povezanost testovnog ponašanja sa teorijom ličnosti. Na sva ta pitanja (i potpitanja) dati su odgovori, i to po nekoliko. To što se isti problem može objašnjavati na više načina, a uvek argumentovano, samo je povećalo skepsu u os-tvarljivost poduhvata. I ovaj put se potvrdilo da u psihologiji nema konačnih dokaza, da uvek nailazimo na izuzetke i kontrapravila, da su činjenice previše ,,uske" a teorije previše „široke", da svako povezivanje povećava broj alternativa u vezama i da dokazivanju i protivdokazivanju teško može biti kraja, jer su krite-rijumi mahom divergentni. U svakom slučaju, sva usaglašavanja projektivnih tehnika sa teorijama, tekla su odgore, deduktivno. Sam testovni skup indikatora bio je i ostao strogo zavisan, u pogledu dijagnostičke i interpretacijske vrednosti, od teorijske kategorije, konstrukta koji je određivao značenje. Istina, ovaj odnos nije bio čisto deduktivan. Indikator nije tražen i konstruisan na osnovu čiste teorijske dedukcije, već je naknadno povezivan, odnosno „usvojen". Zašto ne bismo pošli obrnutim putem i pokušali da izgradimo jednu teoriju na osnovu podataka dobijenih projektivnim tehnikama. Ovakav, induktivni put konstruisanja teorije mogao bi se uporediti sa uopštavanjima

kojima su podaci slobodnih asocijacija poslužili za stvaranje psihoanalize, još uvek najopštije teorije u psihologiji. Pitanje je šta bismo mogli postići idući ovim „obrnutim putem" u odnosu na već postojeće koncepte i teorije ličnosti. „Strukturalna analiza", koju je izneo Wagner, predstavlja ilustraciju teorije ličnosti izvedene iz projektivnih tehnika. Ličnost je prikazana kao interaktivni sistem dve osnovne strukture „fasada ja" (FJ) i „introspektivnog ja" (U). Te dve strukture, nezavisno jedna od druge, mogu da variraju u intenzitetu i kvalitetu. Svaka kombinacija između njih i njihovih svojstava može se povezati sa psihijatrijskim klasifikacionim sistemom odnosno sa trijadom: neuroze, psihopatije i psihoze (shizofrenije). „Fasada ja" (FJ) predstavlja hijerarhijsku organizaciju tendencija ponašanja i stavova stečenih u ranom detinjstvu na osnovu senzorimotomih iskustava. Osnovna funkcija FJ je povezivanje ličnosti za sredinu ili održavanje i razvijanje kontakta sa realnošću. Ukoliko FJ ostane nerazvijen, iskustva sa spoljnim svetom i interpersonalnim odnosima ostaće konfuzna, redukovana ili će izazvati raskid između FJ i U, što odgovara „shizofreniji". „Introspektivno ja" (U) je genetički mlađa struktura koja nastaje uporedo sa razvojem govora, za razliku od FJ, koja je preverbalna. Razvitak mišljenja, svest o svome ja i unutrašnjim iskustvima Wagner uvrštava u U. Introspektivno ja je autonomno, odnosno „autoprogramira-no", ono je nosilac vrednosnog sistema i ideala. Pošto su te dve strukture i genetički različite, između njih većinom postoji nesklad, manji ili veći. Strukturalna analiza ima šire pretenzije nego da omogući jednostavno pretvaranje testovnih indikatora u dijagnostičku procenu diferencijalno-dijagnostičkog tipa. Međutim, danas je teško baciti takav „kamen" a da on ne padne na neku, već izgrađenu ili skiciranu, teoriju ličnosti. Zato se i postavlja pitanje razlika i sličnosti, ukratko odnosa između „strukturalne analize" i već poznatih sistema. Wagner smatra da njegova teorija ima malo sličnosti sa psihoanalizom. Kao argument navodi razliku u strukturalnom prikazivanju ličnosti. Međutim, očigledno je daje njegova teorija „ekonomičnija", to jest da operiše manjim brojem širokih kon415 strukata, što naravno još ne znači daje ova teorija i bolja i korisnija. Malo pažljivijim čitanjem lako možemo otkriti da Wagner ipak koristi psihoanalitičke koncepte da bi objasnio svoje, a onda pribegao uključivanju u svoju dijadu. Na isti način on potcrtava razlike od Jungove tipologije uz argument da FJ i U nisu komplementarne funkcije kao introverzija i ekstroverzija, već „zasebni sistemi koji vrše različite funkcije". Možda bi se nekom učinilo daje,,fasada ja" slična Adlerovom konceptu „životnog stila"? Vara se, kaže Wagner. I Adler je pobornik shvatanja o celovitosti ličnosti, dok „strukturalne analize" operišu oštro odeljenim konceptima FJ i U. Najzad stižemo do škakljivog pitanja: koji su izvori ove teorije i zašto je ona takva kakva jeste? Kakvim se dokazima služi Wagner? Kao u bilo kom empirijskom istraživanju, Wagner pribegava operacionalizaciji i vezuje „fasadu ja" za F determinantu Rorschachove tehnike i za Test šake, dok „introspektivno ja" vezuje operacionalno za Rorschach K odgovore. Da bi sve to bilo uverljivije, on nam je prikazao dva slučaja, odnosno njihove protokole, analizirane u okviru strukturalne teorije. Ako deduktivni pristup teorijskoj interpretaciji projekcije nije bio uspešan, što je manje-više tačno, nema razloga da induktivnu „strukturalnu analizu" proglašavamo za spasonosnu, jer ona to nije. Pre svega, Wagner nije ostvario svoje pretenzije i nije dokazao da se projektivno test-ponašanje, makar na Rorschachu i Testu šake (što nije ni izbliza ceo arsenal ovih tehnika), nekom vrstom progresivne generalizacije integriše, u sistem koji je on nazivao „strukturalnom analizom". On je proizvoljno izdvojio samo neke tehnike i samo neke indikatore kao podlogu svoje teorije. A šta je sa ostalima? Najzad, vidi se da je način vođenja Rorscha-chovog testiranja izrazito pristrasan, jer je postavljao sugestivna pitanja. Sve u svemu, iz ovog primera se vidi da poznavanje pravila o stvaranju teorijskih sistema (theorv building), što Wagner očigledno ume, nije dovoljno. PROJEKCIJA NA EGZISTENCIJALISTIČKI NAČIN Sa stanovišta realnosti, projekcija je takva pogreška u opažanju, ocenjiva-nju, stavovima i uopšte odnosu pojedinca koja je u svojoj osnovi van domašaja svesne korekcije. Van Lennep, holandski psiholog, izložio je jednu egzistencijalističku teoriju projektivnog ponašanja. Po njemu je Freudova koncepcija najbolja osnova za razumevanje projekcije, ali su neke dopune i izmene neophodne. Projekcija je pre svega komunikacija, ali sasvim posebne vrste. Ona je antipod pravom, punom izražavanju sopstvene ličnosti i direktnoj komunikaciji. Zdravi karakter izražava svoja osećanja i ideje, govori Van Lennep, dok ih paranoidni projektuje. Sa stanovišta realnosti, to jest odnosa objekta i subjekta, projekcija je takva komunikacija u kojoj subjekt transformiše tu realnost u analog samom sebi. Pravu, dijalektičku intrerkomunikaciju možemo predstaviti sa Ja - Ti ili Ja - To. Pogrešnu, rigidnu i jednostranu projektivnu vezu sa: Ja - Ti = (Ja) ili Ja - To = (Ja). Odnos između objekta i subjekta, kako u produktivnoj i realističkoj interko-munikaciji tako i u jednostranoj, projektivnoj komunikaciji, predstavlja repliku odnosa subjekta prema samom sebi. Ukoliko je subjekt više izolovan od sebe, 416 koliko se više brani i ograđuje, utoliko je više sklon da u svojim komunikacijama sa svetom pribegne projekciji. Razlog je taj što on ne može da komunicira sa svetom u pravom smislu reci, već samo nameće sebe i ponavlja samog sebe. Neko drugi, mnogi drugi ili ceo svet, samo je analog subjektu. Distancujući se od sebe, osoba koja projektivno komunicira, distancuje se od drugih. Prema tome, distan-covanost, zatvorenost predstavlja zajednički element u internoj i eksternoj komunikaciji projektivne ličnosti. Nije potiskivanje uzrok projekciji, kaže Van Lennep, već desubjektivizacija u subjektu. Distancovanjem od nečega u nama to nešto menja i nas. Tune što smo sebe dijagnostikovali, mi smo se odrekli sebe (Binswagner). Takav stav je poguban, jer svakim autodefinisanjem, kao što je ,,ja sam to" odričemo pristup našem neostvarenom biću u

nastajanju. Kada do toga dođe, to što je ostalo van granica svesti o sebi postaje naš analog u drugome. Suština projekcije kao lažne komunikacije sa svetom je fiksacija određenog koncepta o sebi, ili tačnije, zatvorenost tog koncepta u odnosu na neprekidnu dijalektiku sopstvenog razvoja („postajanja"), a zatim i nemogućnost da se ja otvori, oslobodi zbog „potvrda" na koje nailazi u susretu sa analogom u drugima. Van Lennepp nije prihvatio dve Freudove postavke o projekciji. On nije prihvatio tumačenje nastanka projekcije dejstvom represije. Distancovanje odnosno objek-tiviziranje nečeg što jesmo je ključna operacija koja parceliše, zatvara i nagoni na nalaženje analoga u drugima. Nije presudno da sadržaj fiksiranja bude negativan, jer se u projekciji mogu javiti i pozitivne i negativne osobine. Druga Freudova postavka koju Van Lennep ne prihvata je da projekcija nastaje zato što je lakše izbeći spoljašnju nego unutrašnju opasnost. Suština projekcije je u tome što subjekt negira dijalektiku svog postojanja dakle zatvara se prema sebi, zatvara se i prema drugima, i gubi mogućnost da diferencirano i realno opaža i ocenjuje druge. Tako onemogućen on pada u greške i počinje da uspostavlja pogrešne komunikacije per analogiam. Projekcija je jedna od mnogih mogućih kvazikomunika-cija bića koje nije slobodno. Ono što nazivamo projekcijom, a ova se može javiti u različitim formama, to je način komuniciranja našeg ja unutar ličnosti i sa spoljnim svetom. Između ta dva načina komuniciranja Van Lennep stavlja znak jednakosti. Ovaj princip izo-morfnosti komunikacija, ukoliko je tačan, mogao bi biti opšta osnova projektivnih tehnika. Za Van Lennepa odnos koji imamo prema drugima samo je replika odnosa koje ja ima prema ličnosti u celini. Otvorenost i netolerancije, strahovi i odobravanja koje pokazujemo prema drugima odražavaju „politiku" našeg ja prema unutrašnjoj sceni. To što sebi zabranjujemo proganja nas preko drugih. Zbog ovog drugog principa „komplementarnosti" ličnost je daleko manje misteriozna nego što mnogi misle. Ničeg nema u psihičkom životu čoveka, govori Van Lennep, čega on nije svestan na ovaj ili onaj način ili čega nema u njegovim odnosima. STARE RAZLIKE: PROJEKCIJA I EKSPRESIJA Pažljivi čitalac, na osnovu dosadašnje rasprave, teško da je mogao zaobići zaključak da stvaranje integralne teorije projekcije nailazi na velike teškoće. Prema 27 Psihodijagnostika 417 koliko se više brani i ograđuje, utoliko je više sklon da u svojim komunikacijama sa svetom pribegne projekciji. Razlog je taj što on ne može da komunicira sa svetom u pravom smislu reci, već samo nameće sebe i ponavlja samog sebe. Neko drugi, mnogi drugi ili ceo svet, samo je analog subjektu. Distancujući se od sebe, osoba koja projektivno komunicira, distancuje se od drugih. Prema tome, distan-covanost, zatvorenost predstavlja zajednički element u internoj i eksternoj komunikaciji projektivne ličnosti. Nije potiskivanje uzrok projekciji, kaže Van Lennep, već desubjektivizacija u subjektu. Distancovanjem od nečega u nama to nešto menja i nas. Time što smo sebe dijagnostikovali, mi smo se odrekli sebe (Binswagner). Takav stav je poguban, jer svakim autodefinisanjem, kao što je ,,ja sam to" odričemo pristup našem neostvarenom biću u nastajanju. Kada do toga dođe, to što je ostalo van granica svesti o sebi postaje naš analog u drugome. Suština projekcije kao lažne komunikacije sa svetom je fiksacija određenog koncepta o sebi, ili tačnije, zatvorenost tog koncepta u odnosu na neprekidnu dijalektiku sopstvenog razvoja („postajanja"), a zatim i nemogućnost da se ja otvori, oslobodi zbog „potvrda" na koje nailazi u susretu sa analogom u drugima. Van Lennepp nije prihvatio dve Freudove postavke o projekciji. On nije prihvatio tumačenje nastanka projekcije dejstvom represije. Distancovanje odnosno objek-tiviziranje nečeg što jesmo je ključna operacija koja parceliše, zatvara i nagoni na nalaženje analoga u drugima. Nije presudno da sadržaj fiksiranja bude negativan, jer se u projekciji mogu javiti i pozitivne i negativne osobine. Druga Freudova postavka koju Van Lennep ne prihvata je da projekcija nastaje zato što je lakše izbeći spoljašnju nego unutrašnju opasnost. Suština projekcije je u tome što subjekt negira dijalektiku svog postojanja dakle zatvara se prema sebi, zatvara se i prema drugima, i gubi mogućnost da diferencirano i realno opaža i ocenjuje druge. Tako onemogućen on pada u greške i počinje da uspostavlja pogrešne komunikacije per analogiam. Projekcija je jedna od mnogih mogućih kvazikomunika-cija bića koje nije slobodno. Ono što nazivamo projekcijom, a ova se može javiti u različitim formama, to je način komuniciranja našeg ja unutar ličnosti i sa spoljnim svetom. Između ta dva načina komuniciranja Van Lennep stavlja znak jednakosti. Ovaj princip izo-morfnosti komunikacija, ukoliko je tačan, mogao bi biti opšta osnova projektivnih tehnika. Za Van Lennepa odnos koji imamo prema drugima samo je replika odnosa koje ja ima prema ličnosti u celini. Otvorenost i netolerancije, strahovi i odobravanja koje pokazujemo prema drugima odražavaju „politiku" našeg ja prema unutrašnjoj sceni. To što sebi zabranjujemo proganja nas preko drugih. Zbog ovog drugog principa „komplementarnosti" ličnost je daleko manje misteriozna nego što mnogi misle. Ničeg nema u psihičkom životu čoveka, govori Van Lennep, čega on nije svestan na ovaj ili onaj način ili čega nema u njegovim odnosima. STARE RAZLIKE: PROJEKCIJA I EKSPRESIJA Pažljivi čitalac, na osnovu dosadašnje rasprave, teško da je mogao zaobići zaključak da stvaranje integralne teorije projekcije nailazi na velike teškoće. Prema 27 Psihodijagnostika 417 našoj oceni mogu se razlikovati tri grupe prepreka. Prva grupa teškoća izvire iz činjenice da su veoma različite tehnike, naknadnim povezivanjima, proglašene srodnim, pri čemu su izostale temeljne analize i dokazi. Usled toga skoro da i ne postoji čvrst kriterijum po kojem bismo mogli odvojiti prave projektivne tehnike od kvaziprojektivnih. Pošto nismo odredili staje bitno a staje sporedno, vrlo je lako „postati" projektivni test ali, vrlo je teško objasniti kako se odvija projekcija preko takvog konglomerata. Međutim, „skrojiti" teoriju za sve prave i nazovi-pro-jektivne tehnike zahteva postavku daje sve moguće. Druga grupa teškoća javlja se pri pokušajima da testovnu projekciju pobliže objasnimo proverenim pravilnostima, zakonitostima i eksperimentima poznatim iz opšte psihologije. Neki

autori, na primer Zubin (1965), nastojali su da zakonitosti projekcije nadu u zakonitostima percepcije. Drugi su imali slične ideje u vezi sa mišljenjem ili sa motivacijom, pa i sa stavovima. Zajedničko je svim ovim „modelskim" pokušajima to što su percepciju, mišljenje, stavove ili motivaciju uzimali kao procese kojima se skoro sve može objasniti, jer je u ponašanju sve za to vezano. Međutim, nisu nađeni stvarni dokazi da se projekcija može svesti na percepciju, mišljenje, stavove i motivaciju, niti je nađeno rešenje za povezivanje odvojenih „modela" u jednu celinu. Najzad, pokušaji tumačenja preko potiskivanja i drugih mehanizama odbrane stalno su se sudarali s razlikom projekcije kao mehanizma odbrane i kao testovnog ponašanja. Teorija projekcije i tehnike projekcije predstavljaju modernizovanu verziju učenja o izraznosti. I genetički posmatrano ekspresivna ili izrazna aktivnost nastaje vrlo rano u razvoju deteta, daleko pre pojave govora. Interesovanje za skrivene vidove ličnosti navodilo je mislioce i ranijih vekova da otkrivaju prikrivene namere, želje i osećanja na indirektan način. U starijim teorijama o ekspresivnim pokretima (Danvin, 1872; Klages, 1929) smatralo se daje dovoljno razlikovati deklarisano, spoljašnje od nedeklarisanog, unutrašnjeg, pa da se u ekspresivnim pokretima vidi odraz prikrivenog i nedeklarisanog. Međutim, već su Allport i Vemon (1933) utvrdili da se i nesvesne težnje ili konflikti mogu ispoljiti u pokretima i načinu izvršavanja navika. Istraživanjima koja je vršio, Wolff je nastojao da dokaže da dijagnostika dubinske psihologije može da računa na metode ekspre-sione analize. Psiholozi su pokazali zanemarljivo mali interes za ekspresionu analizu, uprkos dokazima koji su pružili Allport, Vernon i Wolff, čak i pored toga što je Wolff toliko približio ciljeve ekspresivne i projektivne analize da ih je skoro nemoguće razlikovati. Wolff je vrlo energično zastupao stanovište da je svaki uzorak testovnog ponašanja kojim ispitujemo ličnost kompozit adaptivnih, ekspresivnih i projek-tivnih činilaca. Ova ideja je srazmerno najbolje izražena u pravilima analize Mahoverove tehnike. Allport je mišljenja da se ekspresivno ponašanje razlikuje od adaptivnog po sledećim osobenostima. Adaptivno ponašanje je vezano za neki cilj, zadatak i motiv, dok je izrazno ponašanje nezavisno. Potrebe trenutka i čitava situacija određuju adaptivno ponašanje, dok je izrazno ponašanje modelisano trajnom i dubljom strukturom ličnosti. Izrazno ponašanje se javlja spontano, dok je adaptivno ponašanje nešto 418 stoje izazvano, što predstavlja odgovor. Adaptivno ponašanje može da se menja i modifikuje, dok je izrazno ponašanje relativno nepromenljivo. Izrazno ponašanje nema nikakvu realnu svrhu, dok je naprotiv adaptivno ponašanje usmereno na rešavanje ciljeva ličnosti u stvarnosti. Adaptivno i izrazno ponašanje, po Allportovom mišljenju, uvek idu zajedno, mada je udeo varijabilan. Ekstreman oblik adaptivnog ponašanja, kao što je, na primer, rad na mehaničkoj traci ili neko drugo službeno dirigovano ponašanje, uvek zahteva da ličnost koči onu drugu komponentu. Allport čak veruje da sputavanje izraznosti može izazvati funkcionalni poremećaj ličnosti. Ekstreman oblik izraznog ponašanja, pri kojem je adaptivno ponašanje skoro isključeno, poznajemo pod nazivom manirizam. Ovome bismo dodali da mnogi relaksacioni treninzi i terapije nastoje da oslobode izraznost isključivanjem svih zadataka, pohvala i kazni ili konvencionalnih ciljeva. Oslobađanje, u tom kontekstu, može da se shvati kao prepuštanje „čistoj ekspresiji". Sad se nameće niz pitanja. Aku postavimo ljude u situacije koje favorizuju spontanost i slobodnu ekspresiju, da li smo time „obogatili" ponašanje više izra-znim ili više projektivnim kvalitetima ličnosti? Možemo se složiti sa tvrđenjem da će situacija, bila testovna ili druga, koja je „osiromašena" normativnim i direktivnim elementima, a „obogaćena" pozivom na slobodu i spontanost favorizovati ponašanje koje nazivamo ekspresivno ili pro-jektivno nasuprot adaptivnom. Daleko je složenije pitanje da li se mogu, argumen-tovano i smisaono, razlikovati ekspresija i projekcija. Allport je uveren u opravdanost izdvajanja ekspresivnog ponašanja kao posebne klase crta ličnosti. Za psihodijagnostiku samo postojanje jedne kategorije ponašanja ne znači apriori daje korisno da se bavimo njome. Allport i Wolff smatraju da ekspresivno ponašanje i individualni stil predstavljaju primarna svojstva svake ličnosti. Ograničenost ekspresionističke analize dubinskih aspekata ličnosti je u tome što ne možemo odrediti šta stoji iza poremećene ekspresije. Najzamršeniji deo problema u vezi sa izraznim ponašanjem nije u dokazivanju da ličnost na neki dosledan način komunicira kroz svoje ponašanje. Takvi se dokazi mogu naći tim pre što je uneta jedna oprezna odredba, prema kojoj izraznost nije jednako raspoređena na sve „kanale". Naprotiv, postoji individualna preferencija „kanala" izraznosti. Za nekog je najkarakterističniji hod, za drugog ponašanje za vreme jela, za trećeg pisanje i tako dalje. Najteže pitanje je kako dešifrovati izrazno ponašanje, kako ga analizovati i šta povezati sa čim u ličnosti? Kratko rečeno, kako možemo izrazno ponašanje „čitati unazad"? Da se odmah podsetimo, taj isti „neprijatni" problem pritiska i projektivne metode. Naturalistička opservacija odavno drži u svom registru izrazno ponašanje. Kliničar, nastavnik, islednik ili bilo koji partnerski par pribegava opservaciji izraznog ponašanja one druge osobe. U mnogim slučajevima taktika traganja se u prvoj fazi ograničava na hvatanje „indicija", da bi se kasnije prišlo detaljnom otkrivanju pozadine, odnosno sadržaja. Pisci i glumci takođe operišu kombinacijama skrivenih tema, adaptivnih pokušaja i izraznog ponašanja. Što se tiče tehnika, najpoznatije su analiza rukopisa (grafologija) i miokinetički test Mira y Lopeza. 419 Grafologija je disciplina koja analizom rukopisa procenjuje ličnost. Mada je po tradiciji znatno starija od mnogih drugih tehnika procene ličnosti i ima i neku vrstu teorijske podloge (Klages), grafologija nije uspela da se probije u prvu garnituru kliničkih, psihodijagnostičkih tehnika. Ona je poznatija kao marginalna, kontroverzna veština, koja je

bliža društvenoj igri nego naučnoj metodi. Jedina varijanta koja je respektovana je veštačenje autorstva rukopisa, koja se primenjuje u kriminalistici. Validaciona istraživanja završena su sa takvim rezultatima da ih je Guilford (1959) interpretirao kao negativne, a Allport (1961) kao prihvatljivo pozitivne. Allport se poziva na Klagesovu teoriju duha i duše ne samo u vezi sa grafologijom već i sa svim ostalim formama ekspresije ličnosti. Naše je ponašanje, po teoriji Ludviga Klagesa, proizvod dva sloja, ili možda tačnije, dva principa koja se neprekidno sukobljavaju ili harmonizuju u nama: duha i duše. Duh (Geist) je intelekt, razum, ponašanje koje je prilagođeno realnostima, dok je duša (Seele) nešto kao životna stihija. Razume se, po toj podeli naša se „duša" manifestuje čak i kada to nije korisno i umesno, a njenu pojavu nazivamo ekspresijom. Mada se grafolozi i dalje pozivaju na Klagesa, oni su proširili teorijski okvir po kojem vrše interpretaciju rukopisa. Miokinetički test Mira y Lopeza. Ispitivanje se vrši tako što se prikuplja uzorak crteža poteza koje ispitanik izvodi po instrukciji, crteži su odvojeni zaklonom od ispitanika. Primerci crteža podvrgavaju se sistematskoj analizi. Polazna postavka je ta da svakom mentalnom stavu odgovara jedan kinetički, mišićni stav (i viče versa). Ocenjuje se da li je ispitanik veći naglasak stavio na poteze naviše (optimizam), naniže (pesimizam), na pravac od sebe (ekstrovertnost) ili ka sebi (introvertnost). Allport je kritikovao obe ove tehnike, zbog toga što prećutno pri-hvataju stanovište daje izrazitost u jednom kanalu (rukopis ili crtanje) reprezentativno za sve ostale kanale ekspresivnosti. On smatra da se izraznost može valjano eksplorisati ili tako što ćemo obuhvatiti više kanala, što je on i učinio u svojim istraživanjima, ili što ćemo ustanoviti najvažniji kanal od slučaja do slučaja. Po svemu sudeći, respektovanje izraznog ponašanja kao teorijskog ili prag-matičko-dijagnostičkog problema zavisi od šire osnove i pogleda na ličnost. Ukoliko je usvojeno gledište bliže konstitucionalističkom i njegovim varijantama, koje su bliske evropskoj psihologiji i psihijatriji (Kraepelin, 1895: Kretschmer, 1925; Eysenck, 1947), utoliko je analiza ekspresije prihvatljivija i pozitivnije ocenjivana. Suprotno tome, reaktivistička pozicija, koju zastupa psihoanaliza i teorija učenja u okviru koje se konstitucionalni činioci organizma zanemaruju, navodi na favorizo-vanje projektivne metode i ignorisanje ekspresione analize. Zbog ovakve pozadine i globalne orijentacije nije teško razumeti nepopularnost ekspresionih tehnika. Same te tehnike, sa metodološkog stanovišta, nisu ništa slabije, mada nisu ni bolje od najpoznatijih projektivnih. Međutim, kategorije ocenjivanja ličnosti ekspresione analize naprosto nisu „važne", nisu lako uklopive u interpretacijski koncept, koji je, u većini slučajeva, derivat reaktivističkih teorija ličnosti. Najkraće rečeno, analiza ekspresije je isto toliko potcenjena u kliničkoj psihologiji kao što je i teorija konstitucionalno „nesvesnog" u senci doktrine dinamički nesvesnog reaktivizma. 420 Ocenjujući odnos izraznog i projektivnog ponašanja možemo reći da su podaci o ekspresivnim aspektima „više u vazduhu". Međutim, u kombinaciji sa procenom adaptivnog i projektivnog ponašanja one mogu doprineti valjanosti ocene ličnosti. Tehnička strana problema se faktički svodi na to da li ćemo podatke 0 izraznosti prikupljati posebnim tehnikama ili u sklopu intervjua (opservacija) i projektivnim tehnikama (testovni indikatori naspram testovnog ponašanja u celini). Postoje ovaj drugi način već odavno korišćen u psihodijagnostici, neosnovano je govoriti o potpunoj zapostavljenosti analize izraznosti. Dilema se svodi na „ravnopravnost", na uključivanje posebnih tehnika analize ekspresije u bateriju. TESTOVNA PROJEKCIJA KAO AUTOMATIZAM I LIČNOST KAO SUPERAUTOMAT Neki projektivni testovi konstruisani su tako da se ispitanici vis major ,,pro-jektuju" jer daju odgovore. Tako, na primer, Szondijeva tehnika obezbeduje unapred „projekciju" izborom simpatičnih i antipatičnih fotografija. Na istom principu konstruisan je Machoverov test crteža ljudske figure. Nakon što je ispitanik dovršio crtež, kliničar ga podvrgava pažljivom ispitivanju. Koristeći se pravom da utvrđuje dijagnostičke pokazatelje: brisanja, zadebljanja, izostavljanja, senčenja, krivudanja i slične grafomotorne mane, on inventariše „projekciju". Kakve šanse ima osoba stavljena u testovnu situaciju? Naravno, samim tim što je prihvatila da u takvoj situaciji učestvuje, ona će biti navedena da se projek-tuje. Dalje, ako ispuni svoju ulogu i na postavljene zadatke odgovori u skladu sa propozicijama: on se već „projektovao", hteo to ili ne. Drugim recima, da li ovi uslovi predstavljaju samo mogućnost ili nužnost projekcije? Izgleda da odgovor umnogome zavisi, pored ličnosti ispitanika i umešnosti dijagnostičara da prepo/na „projekciju", i od tipa projektivne tehnike. Naime, pro-jektivne tehnike su konstruisane tako da se u odgovorima ispitanika manjeviše uvek pronalaze elementi koji se klasifikuju kao „projekcije". Možda je Szondi u tom pogledu ekstreman slučaj, ali ni Machoverova tehnika ne zaostaje mnogo. Skoro svaki amaterski crtež ima grafomotorne slabosti koje putem klasifikatorske skale dobijaju kvalifikaciju „projekcije". Prema tome, opravdano zaključujemo da same projektivne tehnike automatski obezbeđuju projekciju. U vezi sa ovim postavlja se pitanje smisaonosti automatske projekcije. Ambicija konstruktora je lako razumljiva. U vreme kada je nadirao iracionalizam 1 kada je vladajući koncept prirode čoveka bio psihoanalitički iracionalni super-automat, ponuda ovakvih „alata" bila je siguran put ka uspehu. Moć i vrednost kliničara merila se po tome koliko brzo, dobro i uspešno doseže do regulatorskih mehanizama superautomata. Ako su projektivne tehnike automatski obezbeđivale sliku funkcionisanja i kvarova u ljudskom superautomatu (nesvesnom), uprkos blagom otporu svesti, samopoštovanja, stida itd., onda je to bio plus za njih. Naprotiv, svaka uslovljenost dijagnoze epifenomenima bila je ravna nesavršenosti instrumenta. Koncept automatske projekcije učvršćivao je kod kliničara veru u model iracionalnog superautomata a istovremeno je apsolutizovao „bolesno". 421 Grafologija je disciplina koja analizom rukopisa procenjuje ličnost. Mada je po tradiciji znatno starija od mnogih

drugih tehnika procene ličnosti i ima i neku vrstu teorijske podloge (Klages), grafologija nije uspela da se probije u prvu garnituru kliničkih, psihodijagnostičkih tehnika. Ona je poznatija kao marginalna, kontroverzna veština, koja je bliža društvenoj igri nego naučnoj metodi. Jedina varijanta koja je respektovana je veštačenje autorstva rukopisa, koja se primenjuje u kriminalistici. Validaciona istraživanja završena su sa takvim rezultatima da ih je Guilford (1959) interpretirao kao negativne, a Allport (1961) kao prihvatljivo pozitivne. Allport se poziva na Klagesovu teoriju duha i duše ne samo u vezi sa grafologijom već i sa svim ostalim formama ekspresije ličnosti. Naše je ponašanje, po teoriji Ludviga Klagesa, proizvod dva sloja, ili možda tačnije, dva principa koja se neprekidno sukobljavaju ili hannonizuju u nama: duha i duše. Duh (Geist) je intelekt, razum, ponašanje koje je prilagođeno realnostima, dok je duša (Seele) nešto kao životna stihija. Razume se, po toj podeli naša se „duša" manifestuje čak i kada to nije korisno i umesno, a njenu pojavu nazivamo ekspresijom. Mada se grafolozi i dalje pozivaju na Klagesa, oni su proširili teorijski okvir po kojem vrše interpretaciju rukopisa. Miokinetički test Mira y Lopeza. Ispitivanje se vrši tako što se prikuplja uzorak crteža poteza koje ispitanik izvodi po instrukciji, crteži su odvojeni zaklonom od ispitanika. Primerci crteža podvrgavaju se sistematskoj analizi. Polazna postavka je ta da svakom mentalnom stavu odgovara jedan kinetički, mišićni stav (i viče versa). Ocenjuje se da li je ispitanik veći naglasak stavio na poteze naviše (optimizam), naniže (pesimizam), na pravac od sebe (ekstrovertnost) ili ka sebi (introvertnost). Allport je kritikovao obe ove tehnike, zbog toga što prećutno pri-hvataju stanovište daje izrazitost u jednom kanalu (rukopis ili crtanje) reprezentativno za sve ostale kanale ekspresivnosti. On smatra da se izraznost može valjano eksplorisati ili tako što ćemo obuhvatiti više kanala, što je on i učinio u svojim istraživanjima, ili što ćemo ustanoviti najvažniji kanal od slučaja do slučaja. Po svemu sudeći, respektovanje izraznog ponašanja kao teorijskog ili prag-matičko-dijagnostičkog problema zavisi od šire osnove i pogleda na ličnost. Ukoliko je usvojeno gledište bliže konstitucionalističkom i njegovim varijantama, koje su bliske evropskoj psihologiji i psihijatriji (Kraepelin, 1895: Kretschmer, 1925; Evsenck, 1947), utoliko je analiza ekspresije prihvatljivija i pozitivnije ocenjivana. Suprotno tome, reaktivistička pozicija, koju zastupa psihoanaliza i teorija učenja u okviru koje se konstitucionalni činioci organizma zanemaruju, navodi na favorizo-vanje projektivne metode i ignorisanje ekspresione analize. Zbog ovakve pozadine i globalne orijentacije nije teško razumeti nepopularnost ekspresionih tehnika. Same te tehnike, sa metodološkog stanovišta, nisu ništa slabije, mada nisu ni bolje od najpoznatijih projektivnih. Međutim, kategorije ocenjivanja ličnosti ekspresione analize naprosto nisu „važne", nisu lako uklopive u interpretacijski koncept, koji je, u većini slučajeva, derivat reaktivističkih teorija ličnosti. Najkraće rečeno, analiza ekspresije je isto toliko potcenjena u kliničkoj psihologiji kao što je i teorija konstitucionalno „nesvesnog" u senci doktrine dinamički nesvesnog reaktivizma. 420 Ocenjujući odnos izraznog i projektivnog ponašanja možemo reći da su podaci o ekspresivnim aspektima „više u vazduhu". Međutim, u kombinaciji sa procenom adaptivnog i projektivnog ponašanja one mogu doprineti valjanosti ocene ličnosti. Tehnička strana problema se faktički svodi na to da li ćemo podatke 0 izraznosti prikupljati posebnim tehnikama ili u sklopu intervjua (opservacija) i projektivnim tehnikama (testovni indikatori naspram testovnog ponašanja u celini). Postoje ovaj drugi način već odavno korišćen u psihodijagnostici, neosnovano je govoriti o potpunoj zapostavljenosti analize izraznosti. Dilema se svodi na „ravnopravnost", na uključivanje posebnih tehnika analize ekspresije u bateriju. TESTOVNA PROJEKCIJA KAO AUTOMATIZAM I LIČNOST KAO SUPERAUTOMAT Neki projektivni testovi konstruisani su tako da se ispitanici vis major ,,pro-jektuju" jer daju odgovore. Tako, na primer, Szondijeva tehnika obezbeđuje unapred „projekciju" izborom simpatičnih i antipatičnih fotografija. Na istom principu konstruisan je Machoverov test crteža ljudske figure. Nakon što je ispitanik dovršio crtež, kliničar ga podvrgava pažljivom ispitivanju. Koristeći se pravom da utvrđuje dijagnostičke pokazatelje: brisanja, zadebljanja, izostavljanja, senčenja, krivudanja i slične grafomotorne mane, on inventariše „projekciju". Kakve šanse ima osoba stavljena u testovnu situaciju? Naravno, samim tim što je prihvatila da u takvoj situaciji učestvuje, ona će biti navedena da se projek-tuje. Dalje, ako ispuni svoju ulogu i na postavljene zadatke odgovori u skladu sa propozicijama: on se već „projektovao", hteo to ili ne. Drugim recima, da li ovi uslovi predstavljaju samo mogućnost ili nužnost projekcije? Izgleda da odgovor umnogome zavisi, pored ličnosti ispitanika i umešnosti dijagnostičara da prepozna „projekciju", i od tipa projektivne tehnike. Naime, pro-jektivne tehnike su konstruisane tako da se u odgovorima ispitanika manjeviše uvek pronalaze elementi koji se klasifikuju kao „projekcije". Možda je Szondi u tom pogledu ekstreman slučaj, ali ni Machoverova tehnika ne zaostaje mnogo. Skoro svaki amaterski crtež ima grafomotorne slabosti koje putem klasifikatorske skale dobijaju kvalifikaciju „projekcije". Prema tome, opravdano zaključujemo da same projektivne tehnike automatski obezbeđuju projekciju. U vezi sa ovim postavlja se pitanje smisaonosti automatske projekcije. Ambicija konstruktora je lako razumljiva. U vreme kada je nadirao iracionalizam 1 kada je vladajući koncept prirode čoveka bio psihoanalitički iracionalni super-automat, ponuda ovakvih „alata" bila je siguran put ka uspehu. Moć i vrednost kliničara merila se po tome koliko brzo, dobro i uspešno doseže do regulatorskih mehanizama superautomata. Ako su projektivne tehnike automatski obezbedivale sliku funkcionisanja i kvarova u ljudskom superautomatu (nesvesnom), uprkos blagom otporu svesti, samopoštovanja, stida itd., onda je to bio plus za njih. Naprotiv, svaka uslovljenost dijagnoze epifenomenima bila je ravna nesavršenosti instrumenta. Koncept automatske projekcije učvršćivao je kod kliničara veru u model iracionalnog superautomata a istovremeno je apsolutizovao „bolesno".

421 Treba istaći da vrhunski projektivni instrumenti kao što su Rorschachov i TAT nisu opremljeni automatskim modelom projekcije. Ispitanici na ovim tehnikama mogu da ispune ulogu ispitanika, mogu da učestvuju u ispitivanju, da daju odgovore, a i pored toga da rezultat bude „mršav". Protokoli ispitivanja osciliraju između dva kvaliteta: obilje projekcija - nema projekcije. Koncept automatske projekcije tesno je vezan za jedan isto tako neprihvatljiv koncept, ličnosti kao iracionalnog superautomata. Ego psihološke teorije predstavlja najviši stupanj razvoja ovog koncepta čovekove prirode. Ego je predstavljen kao „srce" superautomata koje uravnotežava oprečne snage koje operišu između, unutra - spolja. Otkrivanje pravila funkcionisanja ego-aparata, koje je naravno najbolje izvodljivo projektivnim tehnikama, obezbeđuje kliničaru uverenje da može manipulisati ličnošću, daje može dovesti u stanje „dobre prilagođenosti". Antiteza je uključenost Problem perspektive svodi se na mogućnost redefinisanja i ličnosti i projek-tivnih tehnika. Ukoliko je koncept iracionalnog superautomata i njegove minija-turizovane varijante ego-aparata manje prihvatljiv, utoliko je potreba reformulacije koncepta projekcije veća. Najšira filozofska osnova dileme teorija ličnosti svodi se na dilemu determinizma i slobode. Motivi, crte ličnosti, nagoni, mehanizmi odbrane, navike, anksioznost, svi ovi koncepti u nekoj meri imaju karakter deter-minatora ponašanja. Zasnivanje ličnosti na bilo kojoj kombinaciji ovih koncepata vodi ka manje-više zatvorenom sistemu velike detenninisanosti. Veliko je pitanje da li „treći pravac" ili „treća sila" uspeva da nade rešenje za dijalektički problem odnosa determinizma i slobode? Prenaglašavanje indeterminizma i slobode može da bude inspirativno ali pretežno netačno. U krajnjoj liniji, rešenje problema koncepta projekcije, pa tako i projektivnih tehnika, neodvojivo je od teorije ličnosti i filozofskih problema, kao što su kontroverza determinizma i slobode! Nije i ne može biti dovoljno to što ćemo jednu osobu dovesti u kabinet psihologa, što ćemo je navesti da prihvati ulogu ispitanika i što ćemo joj dati instrukciju i stimuluse - zadatke. Ispitanik još uvek ima, ili bar može da ima, autonomiju i kontrolu kako nad direktnom tako i indirektnom komunikacijom u kojoj učestvuje. Odlučujući kvalitet njegovog učešća je da li je on autentično uključen u situaciju ili nije. Ukoliko se on identifikovao sa svojom ulogom, sa likom stimulu-som, sa zamišljenom osobom koja izgovara nedovršene rečenice, sa iskazima o opažaju mrlja, onda smemo govoriti o projekciji. To znači da projektivno ponašanje nije izigravanje „cenzure" „svesti", nego obratno ono podrazumeva uključenost u interakciju i komunikaciju. Da li su ispitanik i kliničar rivali ili partneril Klasični koncept projektivne tehnike definisao je odnos kliničara i ispitanika kao rivala. Ispitanik pokušava da sakrije svoj „iracionalni superautomat" pred sobom i pred kliničarem, dok ovaj, koristeći se projektivnim superinstrumentom, pobeđuje otpor! Gotovo tri decenije kliničkog iskustva pokazuje nam ubedljivo da ovaj scenario nije bio najbolje prilagođen svim akterima. Iskustvo pokazuje daje projektivno testiranje isto toliko osetljivo na kvalitet međuljudske interakcije kliničara i slučaja kao i ostale tehnike. Prazna ljubaznost 422 i korektnost kliničara nije dovoljan dodatak projektivnoj tehnici. Osnovni problem ostaje kako pospešiti autentičnu uključenost ispitanika, kako ga ohrabriti da se identifikuje? Jedna vrsta Rogersovske „mirodije" možda bi utrla put rešenju ovako viđene prepreke! TEORIJA PROJEKCIJE - NOMINALISTIČKA ZAMKA? Ako sagledamo sve činjenice i sve argumente koji su izloženi i razmatrani u vezi sa pitanjem da li postoji opšta i zajednička teorija projekcije ili samo pojedinačni modeli, nametnuće nam se zaključak daje potpora generalnoj teoriji slaba. Gotovo da smo sigurni u to da su između metodološkog principa „nedirektivnog stimulusa" i instrukcije koja orijentiše na spontanu ekspresiju, s jedne strane, i psi-hodinamičke teorije kao intepretacijskog okvira, s druge strane, interpolirane prilično različite tehnike sa specifičnim modelima testovnog ponašanja. Drugim recima, modeli testovnog ponašanja na Rorschachu, TAT-u, Mahoveru i TNR-u, kao i drugim sličnim tehnikama, nisu ništa međusobno srodniji nego što je srodan Kahnov test simbola sa Hanfmanovim testom obrazovanja pojmova. Traganje za opštom teorijom testovne projekcije ne vodi ničemu. Kako je onda uopšte i došlo do isticanja takvog cilja? Zadatak se nametnuo po analogiji. Ako testovi inteligencije nose isti naziv, onda je to opravdano samo zbog toga što „mere istu stvar", odnosno zato što se dobijeni rezultati mogu interpretirati istim sistemom pojmova. Takozvane projektivne tehnike imaju donekle sličnosti sa gledišta interpretacijskog sistema. Rezultati se uvek interpretiraju sa stanovišta dubinske psihologije ili ego-psihologije, u svakom slučaju psihodinamički. Međutim, zadaci su različiti, a i segmenti ličnosti nisu za sve projektivne tehnike istovetni, naprotiv. Doduše, i na VB skali imamo subtestove veoma različite vrste, koji čak zahvataju prilično autonomne faktore. No ipak, svi zajedno daju neku ineru opšte inteligencije. Subtest opšte informisanosti i subtest šifrovanja ili Kohs imaju malo međusobnih sličnosti. Oni su bar toliko različiti koliko se razlikuju Rorschach, TAT i Mahover. To ipak ne smeta da ih obuhvatimo istim nazivom koji je opravdan dokazima o latentnim strukturama. Insistiranje na ovoj analogiji neodrživo je stoga što je dokazanost konstrukta inteligencije neuporedivo jača od dokazanosti konstrukta projekcije u smislu testovne ekspresije dinamike ličnosti. Pozitivno je utvrđeno da se neki oblici ponašanja mogu dosledno objasniti pojmom projekcije kao mehanizma odbrane. Međutim, projektivne tehnike nisu instrumenti koji služe za procenu ego-odbrane tipa projekcije. Postoje takođe izvesni pozitivni dokazi da projektivne tehnike omogućavaju srazmerno pouzdanu procenu latentnih (nesvesnih, genotipskih, potencijalnih) slojeva ličnosti. O tim slojevima postoje samo indirektni dokazi i oni se ne mogu objektivizirati, što povlači za

sobom nemogućnost provere predik-cije pomoću manifestnih indikatora događaja. Projektivne metode ne služe procenjivanju projekcije nego ličnosti. Zbog toga je sam naziv samo oznaka „procesa" koji posreduje analogno nazivu verbalni ili neverbalni test. Sadržaj koji težimo da zahvatimo projektivnim tehnikama je ličnost, i to naročito sloj koji je nesvestan, latentan, potencijalan, za koji se pret423 postavlja da genotipski određuje manifestno, fenotipsko ponašanje i svesno unutrašnje iskustvo. Zubin kaže daje ličnost „univerzum koji se smanjuje". Svako otkriće u oblasti objektivnog procenjivanja nekih struktura, na primer motivacije, stavova, inteligencije, dovodi do smanjivanja granice tog univerzuma koji nazivamo ličnost. Koncept ličnosti označava specifično jedinstvo, ali i niz još nepo-dvedenih pod kontrolu komponenata koje će se, u doglednoj budućnosti, moći preciznije ineriti. Projektivne tehnike služe kao provizorijum, kao privremeno rešenje za procenu još nemerljivih komponenata, ali i kao jedna vrsta pristupa proceni ličnosti kao specifičnoj celini. Još pre mnogo godina je rečeno da projektivne tehnike mere „od svega pomalo, a ni od čega dovoljno". Projektivne tehnike imaju teorijsku opravdanost u tom smislu što objektivno jednake zadatke, nestrukturisanog karaktera ljudi rešavaju na različite načine, pri čemu njihove osobenosti postaju, u većoj ili manjoj meri, značajni faktori varijacija. Isto tako je prihvatljiva teza da ličnost kao celina, a njeni latentni slojevi posebno, deluje na formu i sadržaj odgovora i u životu i u testovnoj situaciji projektivne vrste. Međutim, ova činjenica ne dokazuje ipso facto tačnost nekih pretpostavki koje projektivisti iznose ,,u paketima". Tako, na primer, još je otvoreno pitanje da li je postignuto rešenje obrade i interpretacije projektivnih tehnika najbolji put ka otkrivanju svih činilaca koji su uticali na odgovor. Činjenica da mnogi faktori, među kojima i genotipski, utiču na javljanje odgovora na projek-tivnoj tehnici još ne dokazuje da smo mi u stanju da tačno odredimo putanju formiranja odgovora i razaznamo vrstu i intenzitet procesa i sadržaja koji su doveli do tih odgovora. Reputacija projektivnih tehnika nije zavisila od znanja o karakteru procesa testovne projekcije, već je bila i ostala funkcija reputacije psihoanalize za koju se vezala. Izgleda da taj odnos, uprkos dosta dugoj istoriji, još uvek nije dovoljno iskristalisan. Razlog je delom u tome što se i psihoanaliza menja, reorganizuje i približava granici „testabilnosti". Poenta reputacije projektivnih tehnika je u tome što su to jedini testovi genotipskog, nesvesnog u ličnosti. Projektivne tehnike se ne oslanjaju na celokupno psihoanalitičko učenje već samo na pojedine uzorke. Osim toga, svaka projektivna tehnika zahvata druge komponente ličnosti. Pored toga što se one na ovaj način predstavljaju manje-više komplementarne, ostaje činjenica da je njihovo teorijsko jedinstvo samo načelo. Svaka projektivna tehnika pokazuje otvorenost i prema drugim učenjima, a sve zajedno teže povezivanju psihoanalize i personologije. Navedena superiornost projektivnih tehnika nad ostalim sredstvima procene ličnosti i ponašanja počiva na pretpostavci daje nesvesni sloj ličnosti po uticaju primaran. U tom svetlu takozvane projektivne tehnike trebalo bi nazvati metode procene nesvesnog, što ne bi stvaralo predubeđenja o prirodi procesa komunikacionih kanala test ličnost. Međutim, šezdesetih godina započeo je proces osporavanja superiornosti indirektnog ispitivanja ličnosti nad direktnim (Getzels, Walsh, Cook, Seltiz). Scott i Johnson, pristupaju analizi serije publikovanih radova upoređujući vrednost direktnog i indirektnog pristupa eksploraciji i dijagnostici ličnosti. Svoj pregled završavaju zaključkom da su direktne tehnike (samoopisivanje na intervjuu ili upitniku) superiorne nad indirektnim (projek424 tivnim) ili su iste vrednosti. To bi značilo da je prihvaćenost projektivnih tehnika bila osnovana na zabludi, na pogrešnoj oceni potencije nesvesnih slojeva dinamike. Takvo mišljenje je zastupao i Allport, mada je prihvatio opravdanost indirektnih tehnika u populaciji neurotičara, gde je i postavka o dominaciji iracionalne dinamike teorijski opravdana. Mischel (1972) istupa sa tezom o restauraciji autoriteta svesti, odnosno direktnih, samoopisnih pristupa proceni ličnosti. Iskustvo koje smo stekli u periodu od četrdeset godina, za koje vreme su direktne (samoopisne) i indirektne (pro-jektivne) tehnike koegzistirale u kliničkoj praksi, navodi na zaključak daje superiornost projektivnih tehnika nedokazana. Ako proširimo kontekst iskustva i van kliničke psihologije, zaključićemo da je najbolja moguća kombinacija izvora informacija o ličnosti samoopis i procena data od strane vršnjaka. Projektivisti neprekidno ponavljaju argument daje direktan samoopis nepouzdan zbog ograničenosti svesti i delovanja ego-odbrane. Međutim, piše Mischel, svi dokazi o delo-vanju tih maskirajućih mehanizama, koje smo prikupljali eksperimentalno na normalnim ljudima, nisu dali ništa što nismo mogli dobiti i direktnim pitanjima. Moguće je da smo pribegavali komplikovanim tumačenjima, mada bismo i znatno više dobili da smo umeli da postavimo bolja pitanja. Zbog želje da steknemo moć saznanja o skrivenim pokretačima prihvatili smo čitav niz nedokazanih postavki. Tako smo usvojili postavku o indikatorima, odnosno indirektnim znacima genotipa ponašanja. Međutim, po mišljenju Mischela, to je bilo pogrešno. Mada smo zahvaljujući toj zabludi verovali da nam projektivne tehnike otkrivaju najopštije obrasce, pri svakom temeljnom provera-vanju dokazalo se daje princip uzorka bolji od principa indikatora. Odnosno, ukoliko je testirani uzorak ponašanja bio bliži kriterijskom ponašanju, utoliko je valid-nost procene bila bolja. McClelland se usprotivio ovoj tezi, pozivajući se na istraživanja o ambiciji koja je vodio i direktnim i indirektnim (TAT) postupcima. Po njegovom mišljenju, rehabilitacije direktnih tehnika kakvu zastupaju Scott, Johnson i Mischel bila bi moguća kada bi motivacija bila u potpunosti dostupna svesnom ja, što po svemu sudeći nije slučaj. Završni komentar Ovaj pregled istraživanja i rasprava o projektivnim tehnikama, koncepcijama projekcije i zasnovanosti ovog načina ispitivanja ličnosti neobično je dug. Osim toga, podaci i mišljenja redaju se kao beskonačna provokacija bez izgleda

da se slože u neku koherentnu celinu. Ovaj utisak o projektivnim tehnikama, nekadašnjoj avangardi psihodijagnostike, odgovara stvarnom stanju stvari. Pomalo je tužno suočiti se sa nemoći onih koji su nekada sa pravim entuzijazmom zastupali projektivni pristup. Međutim, ova nemoć nije nemoć projektivista. Teškoće koje smo upoznali, po našem mišljenju imaju dva, međusobno povezana objašnjenja. Jedno se odnosi na koncept, a drugo na metod. l. Neuspeh projektivizma u psihodijagnostici je proizišao iz nedomišljenih ideja o predmetu ispitivanja. Mada su puno napisali o projekciji, o ličnosti i drugim pojmovima istog reda, projektivisti nisu razjasnili šta 425 ispituju. Oni su baratali sa pojmom ličnost u onom smislu u kome je pisao Zubin, daje ličnost onaj preostali deo psihološkog univerzuma koji još nismo uspeli da bliže definišemo i bolje izmerimo. Prednost ovakvog opredeljenja je višestruka, ali nije večita. To dozvoljava da neobavezno spekulišemo, konstruišemo i iskazujemo mišljenja ,,o ličnosti" pozivajući se na autoritete (Frojd, Roršah, Mari, Szondi itd). Poenta je da su projektivisti zamenili retoriku i teorisanje. 2. Neuspeh projektivizma u psihodijagnostici proizišao je iz neshvatanja ozbiljnosti istraživanja odnosa konstrukta i instrumenta. Umesto da ovaj odnos istražuju i sve bolje saznaju, projektivisti su se zadovoljili deklaracijom i programskim manifestima. Projektivisti su ispoljili neoprostivu metodsku naivnost. Oni su verovali da je moguće određene pojave, određene znake na projektivnim tehnikama, objasniti nekim pojmom iz okvira psihoanalitičke teorije, a odmah zatim na osnovu istih znakova donostiti zaključke o nekoj osobi i tumačiti tu osobu hipotetičnim konstruktom iz prve faze. Opravdanje za cirkularnost u psihologiji je lakše isposlovati nego u fizici, mada ona nije tuđa nijednoj od njih. Ali, uvek postoji bar jedno „ali", cirkularnost je kratkoročan kredit koji mora biti u dogledno vreme otplaćen nizom različitih dokaza. Isti problem postoji i kod testiranja inteligencije, jer je i inteligencija konstrukt. Međutim, dokazi u prilog ovog konstrukta-su mnogobrojni i valjaniji nego dokazi o valjanosti i korisnosti konstrukata sa kojima operišu projektivisti. Nema spora oko toga da li je zanimljivije, uzbudljivije izmišljati nove konstrukte koji nam mogu, pored neposrednog prijatnog doživljaja, doneti i ugled, ili se baviti istraživanjem i dokazivanjem konstrukata. Naravno, projektivisti su pre svega kliničari, ljudi prakse, a ne opsesivni kabinetski istraživači. To je sigurno tačno, ali manjak nije u opravdanjima već u istraživanju i dokazima. Izgleda da ćemo se zaustaviti na konstataciji da su projektivne tehnike lepa kreacija koja je stigla prerano, a ostala je na istom mestu predugo. I još jedna napomena. Poneki kliničari obavljaju svoj posao izvrsno, koristeći se pri tom projektivnim tehnikama. Pogrešno bi bilo, polazeći od naših zaključaka, zaključiti da je upotreba projektivnih tehnika štetna. One mogu dati povod za inspirativni uvid kliničaru koji je pronicljiv i intuitivan. Ograničenje koje proizlazi iz naših zaključaka svodi se na to da projektivne tehnike nisu dokaz. 426 XVIII. CRTEŽ LJUDSKE FIGURE Savremena psihodijagnostička baterija, kao instrumentalni dodatak naturali-stičkoj studiji slučaja, sastavljena je iz tri grupe testova, tehnika i skala (TTS). Prva grupa obuhvata testove inteligencije i drugih kognitivnih sposobnosti. Sastav i veličina ove grupe variraju zavisno od problema koji se eksploriše. Drugu grupu sačinjavaju upitnici i inventari, dakle tehnike samopisnog ocenjivanja strukture ličnosti. Treću grupu čine projektivne tehnike. Kao i kod prethodne dve grupe tako i kod ove sastav može varirati zavisno od potrebe i preferencija ispitivača. Međutim, kada se spomene klasa projektivnih tehnika, onda se pod tim, obično, podrazumeva trijada: crtež ljudske figure, Rorschachova tehnika i TAT. Crtež ljudske figure kao projektivnu tehniku uvela je Machoverova (1949). Posmatrajući crteže dece dobijene pri testiranju inteligencije po sistemu Good-enough, ona je zapazila znatne individualne razlike bez obzira na istovetnost IQ. Tražeći razloge razlici među sličnima Machoverova se opredelila za jednu seriju eksplanatornih koncepata iz okvira dinamske psihologije. U svojoj studiji ona je iznela teorijsku osnovu individualnih razlika crteža ljudske figure, definicije eksplanatornih koncepata, tehniku testiranja i analize i niz primera kliničke dijagnostičke interpretacije. Bez preterivanja može se reći da Machover-tehnika (MT) zauzima jedno od prvih mesta u pogledu učestalosti primene među ispitanicima svih uzrasta. Ova je činjenica sasvim dovoljna da se postavi pitanje čemu duguje MT svoju popularnost? Odmah možemo istaći da popularnost MT-a nije ušlo vijena razlogom koji bi bio najprihvatljiviji, tj. valjanošću. Pre svega, MT je dijagnostički postupak koji iziskuje vrlo malo vremena, koji nailazi na dobar odziv kod ispitanika i koji ne predstavlja nikakvo opterećenje za ispitivača. Štaviše, dok ispitanik crta, kliničar može da obavi neke druge poslove ili prošeta ako je zamoren dugim sedenjem. Drugo, MT se javio u vreme kada su dinamsko-psihološke interpretacije bile izuzetno favorizovane u kliničkom radu. Istina, i mnoge druge projektivne tehnike, koje nisu nikada bile prihvaćene, nudile su istu mogućnost, ali uz neuporedivo složeniji način obrade, dakle uz veći napor i veći vremenski utrošak. Ekonomičnost i uklopivost u psihodinamičke interpretacije, verovatno su doprinele da MT bude izdvojen iz mnoštva drugih tehnika koje su takođe nudile slične pogodnosti. Međutim, upravo je pitanje zašto su druge tehnike samo meteorski prošle, a MT je ostao. Ako pažljivo proučimo produkciju projektivnih tehnika od sredine četrdesetih godina pa do sredine šezdesetih, kada je ona bila najintenzivnija, zapazićemo da se godišnje publikovalo oko deset u prošeku, a verovatno i više za čitav dvadesetogodišnji interval. Prema ovoj ukupnoj proizvodnji sasvim je razumno pitanje po kome kriterijumu je izvršena selekcija „prve lige", ustaljenog projektivnog 427 kvarteta u sklopu baterije: Rorschacha, TAT-a, testa nedovršenih rečenica i Machover-tehnike?

Sve što ovde sledi o MT-u imalo bi opravdanja da bude napisano samo utoliko ukoliko bi to predstavljalo odgovor i razradu odgovora na prethodno pitanje. Međutim, u literaturi objavljeni tekstovi samo ovlaš dodiruju ovo pitanje, kao da se ono i ne postavlja. Namesto toga opisuje se način primene i modifikacije osnovne forme a daju se informacije o psihometrijskim karakteristikama MT-a. Treći razlog koji u nekoj meri doprinosi izdvajanju MT-a, odnosno njegovoj popularnosti jeste personološka provokativnost samog crteža. Ovu tezu bi valjalo malo potpunije izložiti. Pre svega MT se nudi kao projektivna tehnika sa relativno dubokim zavhatom u ličnost. To je u datom teorijskom kontekstu i orijentaciji mnogih kliničkih psihologa pozitivan poen. Primena same tehnike ne traje dugo, otpor je neznatan i sve se završava brzo. To je takođe pozitivan poen. Način obrade, koji je izložen u standardnom priručniku, naizgled je opsežan a, u stvari, tako komplikovan da nema mnogo mogućnosti da se protivurečni parcijalni sudovi izravnaju i integrišu. Jedina mogućnost je da se analitička faza izvede skraćeno a integracija obavi klinički. To praktično znači da će procena crteža i interpretacija ličnosti biti klinički impresionistička. Mnogi publikovani nalazi zasnovani na MT-u potvrđuju ove konstatacije. Upravo ova činjenica dala je povoda da se o MT-u stvori negativna ocena, da se u prvi plan ističe metodološka naivnost, nedoslednost i površnost. Štaviše, Levy prikazuje sa puno prezira ne s'amo MT nego i one koji „vole" ovaj instrument: „Test crtanja je naročito privlačan za impulzivne i površne osobe" (psihologe, B. J.). Uprkos osnovanosti ocene o slabostima MT-a kao psihometrijskog instrumenta ne možemo olako preći preko proste činjenice da je ona već dvadeset godina u bateriji psiho dijagnostičkih tehnika, da je među najviše primenjivanim dijagnostičkim postupcima u kliničkoj psihologiji. Mada još nismo dali odgovor na pitanje zbog čega, ne možemo prihvatiti mišljenje da je razlog u tome što su klinički priholozi „impulzivne i površne osobe". Mada je vrlo verovatno da ima i takvih kliničkih psihologa, neobjašnjivo je zbog čega oni uspevaju da nametnu MT onima koji nisu takvi? Razlozi bi mogli da budu u tome što crtež ljudske figure ima jednu primarnu izražajnu vrednost. Pod primamim podrazumevamo nezavisnost izražajnosti od određene teorije ličnosti i određenog metodološkog sistema ocenjivanja, analize i klasifikacije. Zapravo, crtež ljudske figure je naturali stički sitmulus, on se pojavljuje gotovo svuda gde ima ljudi i uvek nešto kazuje, nosi neku poruku i ima neko značenje. Ta univerzalna izražajnost crteža ljudske figure i njegova razumljivost, koja je brza i nezavisna od specijalističke obuke, čini MT izuzetnim. Uostalom, ovu tvrdnju donekle potvrđuju i mnoga istraživanja u kojima se pokazalo da kliničari, bez obzira na svoju specijalizaciju i dužinu kliničkog iskustva, nisu bili superiorni u slepoj interpretaciji ličnosti posredstvom crteža ljudske figure (Todorović, 1973). Popularnost MT-a je fenomen koji se može tumačiti razlozima validnosti, odnosno time što crtež ljudske figure zahvata i izražava bitne karakteristike ličnosti crtača. Međutim, srazmerna prevaga suprotnih dokaza u procesu psihometrijske provere MT-a, uz istovremenu popularnost ove tehnike, daje osnova da razloge 428 ove paradoksalnosti potražimo na drugoj strani, u kliničkoj psihologiji. Pitamo se kako je moguće da se kliničari oglušuju o nalaze do kojih se dolazi priznatim postupcima validacije, a opredeljuju se za argumente koji su subjektivni, od kojih se javno ograđuju i koje kod drugih kritikuju? Ova protivurečnost pozicije kliničara ima širu osnovu. Ona se proteže i na ostale projektivne tehnike, na primer Rorschacha, i povezana je sa kontroverzom kliničkog i statičkog pristupa. Da bi se razumela popularnost MT-a mora se razumeti mreža osnovnih teorijskih postulata kliničara. U tom kontekstu MT pruža kliničarima izvesne informacije koje su relevantne za dubinsku procenu ličnosti, a istovremeno su, upravo zato, relativno rezistentne na psihometrijska osporavanja. Kada ovo kažemo, mislimo pre svega na tezu da je spontani izraz ili svesno manje cenzurisani izraz pouzdaniji pokazatelj. Crtež ljudske figure, u velikoj većini slučajeva, predstavlja proizvod koji je slabo kontrolisan u onim aspektima grafomotomog izraza koji se klinički ocenjuje. Crtež je za većinu kliničara manje cenzurisani izraz ličnosti nego verbalizacija. Crtež nastaje za vrlo kratko vreme. Kao izraz ličnosti ili kao poruka on je kondenzovan. Za klinički sud o ličnosti važno je koji su „aktuelni problemi" pored mnogih potencijalnih, latentnih koji su možda od prvih jači ali miruju ili su prikriveni. Kliničar traži izvesnu selekciju problema, koji mogu poslužiti za to da se od njih krene ili da se neposredno razrade. Uprkos ambicioznoj shemi Macho-verove, koja obuhvata „ličnost u celini", crtež ljudske figure nije „mikrofilm biografije" pojedinca već selekcija aktuelnih potreba ili konflikata. To što kliničar zaključuje iz crteža o ispitaniku zasnovano je na svega nekoliko poruka koje on na neki način povezuje. Mladi kliničar izdvaja samo jedan problem, koji koristi da bi sve ostale povezao. Ako je muška figura koju je nacrtao mladić upadljivo feminizirana, a pored toga je iskošena, nema stopala i ima kao „odsečene" ruke, onda će interpretacija biti organizovana oko koncepta kastracionog straha - nesigurnosti - neprihvatanja muškog uzora i uloge - odbijanja odgovornosti - bežanja u pasivan i zavisan položaj. Iz ovog primera se dosta jasno uočava da procena uzima u obzir dva sistema klasifikacije znakova i značenja. Prvi način posmatranja je opšti, naturalistički, koji nije specijalizovan ni u dijagnostičkom, kritičko-umetničkom ili estetskom smislu. U tom odnosu crtež je jedno saopštenje, jedna grafički izražena tema ili sadržina. Za takvo posmatranje sadržaj je važniji od fonne. Gledajući crtež kao da tražimo odgovor na pitanje šta je hteo crtač da prikaže? Iza tog pitanja sledi faza „dešifriranja" sadržaja ili poruke, onako kako to posmatrač vidi i ocenjuje. Na primer: prikazan je jedan savremeno obučeni mladić ili devojka . .. pre bih rekao mladić ... da, to je savremeni lik, feminizirani mladić. Ovaj naturalistički način gledanja crteža kao funkcije grafomotomog prikaza određenih sadržaja, tema ili poruka stavljen je u okviru Machover-tehnike u drugi plan. To, međutim, ne znači daje on sasvim neutralisan, daje u potpunosti zame-njen drugim, specijalističkim, psihodijagnostičkim sistemom selekcije, kodiranja i klasifikacije. U

dijagnostičkom pristupu MT-u važnost sadržaja je redukovana prostom činjenicom da mi diktiramo sadržaj ispitaniku. To znači da svi ispitanici crtaju prema istoj instrukciji isti sadržaj. Na primer, u sklopu standardne instruk429 čije za MT, ispitanik prima zadatak koji glasi: „Nacrtajte jednu ljudsku figuru!" Prema tome, on dobij a direkciju, temu, sadržaj i to istim recima kao bilo koji drugi ispitanik. Nesumnjivo je da određenost sadržaja koji ispitanik treba da prikaže svojim crtežom nije potpuna, štaviše, ona je takva da dopušta veoma veliku slobodu, pod uslovom da se prihvati granica klase „ljudska figura". Zastajanje na ovako neodređenom zadatku, koji bi mogao biti i neuporedivo konkretniji, predstavlja osnovni preduslov da se crtanje uvrsti u kategoriju projektivnih tehnika. Machover-tehnika nije osobena samo zato što se kao projektivni stimulus javlja jedan grafomotorni zadatak a kao „odgovor" crtež ljudske figure, po čemu se izdvaja od svih ostalih projektivnih tehnika „elitnog kruga". Njena osobenost je u isticanju važnosti jednog posebnog načina prilaženja crtežu. Ovaj drugi pristup, koji se dosta razlikuje od opšteg, naturalističkog, možemo nazvati dijagnostičkim. Kada crtež posmatramo sa naturalističkog stanovišta „običnog čoveka", onda se orijentišemo na pitanje šta je umetnik izrazio? Šta je hteo da saopšti? Koliko je lepo i efektno izrazio svoj doživljaj? Sve to nije relevantno sa dijagnostičkog stanovišta Machover-tehnike. Pre svega, sloboda koja je crtaču data posmatra se kao potentan podsticaj za aktiviranje nesvesnih determinanti ponašanja. Nas prema tome ne zanima šta je crtač prikazao, njegov uspeh u tome da izrazi svoju temu, doživljaj koji posmatrač ima u kontaktu sa delom. Naprotiv, nas interesuje da li je bilo i kakvih ometanja u grafomotornoj izvedbi crteža. Prema tome, crtež više ne posmatramo kao umetnikovo viđenje sveta ili izraz nekog doživljaja koji on prihvata kao umetničku temu i prenosi je drugima. Crtež posmatramo kao izraz ometenosti, poremećaja, sukoba ili blokova u interpersonalnom polju i nivoima ličnosti. Osnovna ideja Machoverove je da grafomotoma izvedba crteža ljudske figure nosi izvesna obeležja, u smislu specifičnosti ili grešaka, koja korespondiraju sa psihodinamičkim fenomenima. Na primer, određene grafomo-torne osobine crteža mogu da ukazu na opreznost, preteranu sumnjičavost i osetljivost crtača u međuljudskim odnosima. Prema tome, crtež ljudske figure ne prikazuje realni svet, pa ni umetnikov doživljaj čoveka, već crtačev doživljaj sebe. Crtež u okviru Machover-tehnike definisan, je, prema tome, kao „subjektivna slika subjektivnog sveta". Ovaj koncept crteža veoma odgovara zahtevima projektivističke interpretacije. Pitanje je, međutim, koliko je ova definicija održiva. Ona se može dosta lako braniti ako su u pitanju deca. Poznato je da deca spontano crtaju, kao i to da ona više crtaju što znaju i doživljavaju nego što vide. Njihov crtež i nije realističan, ali je autentičan u odnosu na njihovu zrelost i iskustva. S druge strane, poznato je da se crteži slikara, grafičara i drugih osoba koje se bave crtanjem na profesionalnoj ili amaterskoj osnovi ne mogu upotrebiti u svrhu projektivističke analize. Oni naime ne crtaju „spontano", ne crtaju „naivno". Iz ovoga sledi da usvojena definicija pretpostavlja da ispitanik crta u konstelaciji deteta, amatera koji je kao crtač naivan ili, što bi bilo logično ako je u pitanju profesionalni grafičar, daje orijenti-san da prikaže crtežom ljudske figure kako doživljava sebe? Na ova razmišljanja nadovezuju se još dva pitanja. Prvo, da li se u crtežima profesionalaca ne javlja autorov doživljaj sebe? Drugo se pitanje odnosi na to kako 430 mogu naivni autori da izraze svoja unutrašnja iskustva kada uopšte uzev slabo crtaju i zbog čega su oni više egocentrični nego profesionalci? Moramo priznati da se u literaturi o MT-u teško mogu naći odgovori na ova ili njima slična pitanja. Ovo nas upućuje na zaključak da treba raditi na osnovu odgovora koji su dati, ne zadržavajući se previše na nedorečenostima. STIMULUS Stimulus u sklopu Mahoverove tehnike, po analogiji sa drugim projektiv-nim tehnikama, jeste prazan list hartije. Međutim, prazan list je do te mere „nestrukturisan" da sam po sebi ne bi mogao izazvati željeno ponašanje. Usled toga je ispravnije da se stimulus na Mahover-tehnici deflniše kao kombinacija praznog lista hartije, priložene olovke i instrukcije. Sam list hartije, mada prazan, ne kazuje skoro ništa, ne provocira odrasle i adolescente da se spontano grafomo-torno izraze kao što je slučaj sa decom. Hartija i olovka donekle su jači stimulusi za neku akciju, ali su alternative ipak previše brojne. Instrukcija je praktično onaj momenat koji unosi potrebnu dozu usmerenja a ujedno predstavlja i znak za započinjanje „odgovora". Ispitaniku se daje prazan list regularnog formata (29 X 20,5 cm), koji će on ispuniti po svom nahođenju. Pošto se od svakog ispitanika traži da nacrta po dve figure, a stimulus mora biti istovetan u oba slučaja, to znači da će dobiti dva prazna lista. Deca obično crtaju na većem prostoru. Zbog toga njima potpuno odgovara navedeni fonnat lista. Međutim, odrasli ljudi mogu sasvim dobro da se izraze i na polovini lista, odnosno da svaki crtež dobije po jednu polovinu napola presavijenog lista. Instrukcija koju ispitanik prima glasi: „Nacrtajte, na ovom listu hartije jednu ljudsku figuru!" Pošto se u izvesnom broju slučajeva javlja sklonost da ne prikažu ćelu ljudsku figuru već samo glavu, bistu ili lik do struka, instrukcija se može proširiti dopunom „nacrtajte ćelu figuru". Ovo je bolje rešenje nego tražiti da ispitanik ponovo crta ako je prikazani lik nepotpun. Na eventualna pitanja koja bi ispitanik uputio ispitivaču tražeći više određenosti i oslonca ne može se pozitivno odgovoriti. Ispitivač mora da sačuva nestrukturisanost na upravo ovakvom ste-penu. On će ispitaniku odgovoriti: „Radite kako vam odgovara!" Nema sumnje daje instrukcija „Nacrtajte ljudsku figuru" stvarni stimulus Mahover-tehnike. Hartija i olovka su samo sredstva pomoću kojih se zadatak ispunjava. U krajnjoj liniji odgovor bi mogao da se da i na niz drugih načina: na

platnu ili vajanjem iz gline ili plastike. Poenta je u figuri čoveka, a ona se može prikazati na puno načina. Hartija i olovka imaju tu prednost da su kao „mediji" vrlo prihvaćeni i univerzalni. Formulacija instrukcije je takva da ne ostavlja mesta dvoumljenju šta da se nacrta. Ali sem najšireg okvira, sve ostalo je prepušteno ispitaniku. Kada ispitanik završi sa crtanjem, onda mu se daje drugi list i drugi deo instrukcije: „Sada nacrtajte ljudsku figuru suprotnog pola!" Prema osnovnoj zamisli, uslovi pod kojima se testiranje obavlja treba da budu istovetni za sve ispitanike. To je vodeće načelo psihološkog testiranja. Ova jednoobraznost i bezličnost treba da predstavljaju podlogu, takođe „nestruktu431 risanu", nespecifično usmeravajuću, na kojoj će da se istakne ispitanikov odgovor. Sve što bi remetilo ovu bazičnu postavku moglo bi postati sekundarni, tercijarni ili dopunski stimulus nekog reda. Pitanje je, međutim, da li je ispitivač u stanju da održi dovoljno visok stepen neutralnosti, a da i ne govorimo o tome da pojava dopunskih stimulusa u situaciji projektivnog testiranja zavisi i od ispitanika bar koliko od ispitivača. Crtež ljudske figure kao projektivna tehnika postigao je veliki uspeh. Pod tim podrazumevamo veoma veliku prihvaćenost od strane praktičara, uključenost u regularne psihodijagnostičke baterije i najzad veliko interesovanje istraživača. Pored toga, osnovna varijanta ove tehnike koju je uvela Mahoverova (1949) nije jedina. Pored nje uveden je veoma veliki broj varijanti, na desetine, od kojih su se samo neke zadržale (Hammer, 1958). Mada je crtež kao projektivni medijum većinom korišćen za prikazivanje ljudske figure ili grupe ljudi, ima varijanti u kojima se traži crtež kuće, drveta, automobila, ruke ili se ispitaniku prepušta da nacrta šta mu padne na pamet. Za ove varijante se može reći da nastaju pod dejstvom usmerenja izmenjenog stimulusa, instrukcije (papir i olovka su konstante). Iako ne spada strogo u istu klasu, ipak je vredno spomenuti Wartegovu tehniku. Instrukcija je u toj tehnici manje verbalna. Naime, ispitanik dobija zadatak da završi crtež, a stimulus je neki grafički element koji nije ništa određeno ali može biti komponenta mnogo čega. ODGOVOR Odgovor na Mahover-tehnici, ako je zadatak ispunjen, je crtež ljudskih figura, tačnije, dva crteža suprotnih polova. U dobre strane Mahover-tehnike spada, između ostalih, to što testiranje staje malo i što se relativno brzo dolazi do odgovora. Istina, može se javiti izvestan otpor crtanju, pogotovu kod ljudi nevičnih pisanju ili starijih osoba. Ovaj se problem može srazmerno lako resiti ohrabrivanjem, isticanjem da nije bitna lepota crteža ili traženjem da pre ljudske figure ispitanik prvo nacrta nešto drugo. Zapazili smo da naši ispitanici gotovo bez otpora prihvataju da crtaju drvo. Nakon završenog crteža drveta teže im je da se usprotive nalogu da nacrtaju ljudsku figuru. Do otkrića crteža ljudske figure kao projektivne tehnike Mahoverova je došla primenjujući skalu Goodenougha za procenu intelektualnog razvoja dece. Ona je zapazila da isti razvojni koeficijenti daju kvalitativno veoma različite crteže. Tražeći razloge ovoj pojavi ona se zadržala na mogućnosti povezivanja ličnosti i crteža. Prema tome, crtež ljudske figure bio bi u vezi sa intelektualnim razvojem, ako je ispitanik dete, i sa ličnošću crtača, bez obzira na uzrast. Ostale faktore, koji bi takođe mogli da budu od uticaja na raznolikost crteža u istoj IQ grupi, Mahoverova nije uzela u obzir. Pošto je prihvatila načelo da ličnost, na neki način, utiče na oblikovanje crteža ljudske figure, preostalo je ono teže: odrediti korespondenciju, pravila, kri-terijume i objasniti mehani/me. Problem „čitanja unazad" Mahoverova je resila tako što je praktično svaki element crteža čoveka, kao i podloge crteža, prihvatila kao moguću informaciju. 432 Mada je osnovna postavka o ličnosti od koje Mahoverova polazi holistička, ona je procenu crteža zasnovala najednom tipičnom analitičkom postupku. Ravnoteža se održava tako što je značenje svakog „elementa" uvek uslovljeno celi-nom. Svaki crtež ljudske figure u prvoj fazi procene prolazi kroz detaljno inventa-risanje. Na taj način utvrđujemo šta je sve prikazano, koji su se sadržaji izdiferen-cirali i grafomotornom radnjom uklopili u ispitanikovu zamisao deteta, muškarca ili žene. Sa ove tačke gledano crteži ljudske figure mogu da variraju između ,,kom-pletnog, izdiferenciranog i bogatog" crteža i njemu suprotnog „nepotpunog, nedovoljno izdiferenciranog i siromašnog". Pod pretpostavkom da su intelektualne i grafomotorne sposobnosti ispitanika bar prosecne, da nisu oštećene, što nije ispunjen uslov kod mnogih kliničkih grupa koje se ispituju ovom tehnikom, crtež--odgovor može predstavljati pojam deteta, muškarca ili žene. Koliko je sadržaj konkretnog crteža konstantan zavisi od toga da li je pojam opšti i u kojoj je meri takav. Zanimljivo je da Mahoverova ne smatra da crtež predstavlja opšti pojam deteta, muškarca ili žene, već prikazuje ispitanikovu predstavu sebe ili za sebe prisno vezanih osoba. Lista elemenata crteža koji se proveravaju je dosta duga. Ona obuhvata: crtež kompletan glava kompletna trup kompletan noge i stopala usta oči brada uši obrve nos

kosa vrat ramena struk šaka prsti grudi ženice odeća i predmeti'. haljina - odelo cipele šešir štap Popis ovih elemenata, odnosno analiza crteža, i pored sličnosti sa postupkom koji se traži u okviru skale menatalnog razvoja Goodenougha ide drugim pravcem. Vrednost crteža kao izraza ličnosti nije proporcionalna stepenu diferenciranosti. Detalj sam po sebi nema vrednost. Odlučuje jedan drugi momenat, koji je daleko teže ustanoviti i objektivizirati, a to je značenje. Kada bismo značenje mogli deflnisati i određivati na osnovu sigurnih kriterijuma, onda bi Mahover-tehnika stekla upravo to što joj najviše nedostaje. Uz svako pitanje šta je prikazano, koji je element nacrtan, obavezno sledi i drugo pitanje: kako! Drugi deo sistema analize crteža namenjen je produbljivanju, traženju odgovora na pitanje kako je koji deo predstavljen i prema tome kakvo značenje nosi. Mahoverova je ovaj deo zadatka pokušala da resi kombinujući: a) grafološki pristup, b) kriterij um greške crtanja, c) psihoanalitičku simboliku, d) osetljivost i iskustvo kliničkog tipa. 28 Psihodijagnostika 433 Evidentno je da bitna razlika između dva pristupa ocenjivanja crteža ljudske figure, Goodenougha i Machoverove, nastaje i produbljuje se u pitanju kvaliteta, određivanja značajnih dimenzija kvaliteta. Tačno je da mnogi crteži, i pored toga što su korektni, izdiferencirani i po inventaru bitnih elemenata zadovoljavaju norme razvoja, mogu imati „još nešto" što skreće pažnju. Vrlo je verovatno da „to nešto" stoji u vezi sa individualnošću crtača. Međutim, ključno pitanje je suštinski metodološko: koliko je inetod Karene Machover u stanju da objektivno i pouzdano zahvati, definiše, proceni i objasni ,,to nešto" u crtežu i da na kraju dovede u vezu sa određenim karakteristikama ličnosti crtača? Druga serija znakova po kojima se crtež analizira i ocenjuje potiče iz klasične grafologije. Po analogiji sa rukopisom, svaki crtež posmatramo kao figuru na podlozi, kao stav odnosa prema okolini. U listu grafoloških elemenata spadaju: veličina udaljenost od ivica: leve - desne; gornje - donje odnos prema vertikalnoj osi proporcionalnost elemenata, npr. glave, ruke, stopala stabilnost snaga pritiska na hartiju simetričnost kvalitet rada (brižljivost, grubost, bizarnost) naglašavanje zona: gornje, srednje, donje ANALIZA CRTEŽA LJUDSKE FIGURE Procena crteža kao odgovora ličnosti na „projektivni stimulus" odvija se po određenom, mada ne strogo fiksiranom programu. Najpre utvrđujemo staje ispitanik dao u svom crtežu. Moglo bi se reći da pravimo bilans, da inventarišemo, tražeći podatke o tome šta u crtežu ima. Ta je faza sasvim slična postupku ocenjivanja mentalnog razvoja po sistemu Goodenougha. Zatim sledi provera struktu-ralno-formalnih, grafoloških aspekata. Nastojimo da odredimo da li je crtež ljudske figure veliki, osrednji ili mali; da li je u centru lista ili je pomaknut levo, desno, gore ili dole. Osmatramo da li je crtež po vertikali paralelan ivicama lista i da li su delovi tela normalnih proporcija ili ima vidljivih odstupanja; odmah podvlačimo koji deo odstupa, da lije povećan ili smanjen. Ukratko, sadržinska i strukturalno-formalna (grafološka) analiza su prve dve faze procene ličnosti iz crteža ljudske figure. Program analize crteža po sistemu Mahoverove ne predviđa nikakvu kvan-tifikaciju. Ne određuje se ni intenzitet elemenata koji su dati i potvrđeni procenom, niti se predviđa bilo kakva matematička obrada, na primer, sabiranje negativnih pokazatelja, izračunavanje koeficijenta prilagođenosti i slično. Namesto ovih uobičajenih testovnih mera koristi se isključivo kvalitativna procena. Program analize crteža, u prve dve faze, nameće ispitivaču zadatak da inven-tariše. On samo konstatuje šta ima u crtežu i kako je crtež grafomotorno i grafo-loški realizovan. Treća faza programa postavlja zadatak ocenjivanja, označavanja onih elemenata koji su upadljivi. To je, u stvari, tipičan dijagnostički pristup kojim 434

se nalaze greške, propusti i devijacije u odgovoru. Mahoverova je ponudila sledeće kriterijume za prepoznavanje ometenosti i grešaka: a) izostavljanje, b) unakazivanje, c) brisanje i popravljanje, d) senčenje i mrljanje, e) prozirnost. U ovoj fazi programa, u kome je centralni problem prepoznati sve dijagnostički relevantne elemente ili dijagnostičke znakove, procenjivač nije strogo vezan za navedeni spisak grešaka. Štaviše, on je ohrabrivan da traži i nalazi dijagnostičke znake i druge vrste, pa čak i vrlo suptilne i vrlo specifične za konkretnog ispitanika. U literaturi se mogu naći mnogi znaci koji su opisani kao specifikum pojedinih grupa: gojaznih, telesnih invalida, početnih shizofrenija, homoseksualaca itd. Medu regularno korišćene elemente spadaju poređenja veličine muške i ženske figure, kao i utvrđivanje pola prvonacrtane figure. U stvari, svaki elemenat crteža može da bude indikator problema (dijagnostički znak) samo ako je grafomotor-nom izvedbom na određeni način izmenjen (iskvaren). Iz ovoga proizlazi da na Mahover-tehnici specifičnost grupa i pojedinaca možemo svesti na dimenziju patologije, odnosno na pojavu dijagnostičkih znakova i njihovih kombinacija. ZNACI I NJIHOVO ZNAČENJE Prema programu rada na procenjivanju ličnosti analizom crteža ljudske figure sledeći zadatak se sastoji u „prevođenju" dijagnostičkih znakova u odgovarajuća značenja. Mohover-tehnika je projektivni, dakle multidimenzionalno i psihodinamički usmereni pristup ličnosti. Da nije tako, onda bi se mogli, ponder-skom transformacijom ili na neki drugi način, svi dijagnostički znaci pretvoriti u jedan jedinstveni pokazatelj „neprilagođenosti". To nije sasvim apsurdna ideja, budući da su svi znaci koji se izdvajaju kao relevantni patološkog, dakle negativnog određenja. Međutim, Mahoverova je pošla za primerom ostalih projek-tivnih tehnika, ostavljajući zaključke vrlo široko otvorene. Jednoobraznost u ovoj fazi rada obezbeđuje spisak defmisanih značenja svakog elementa crteža. Svrha ovog „rečnika" sastoji se u tome da, uz pomoć pro-cenjivača, svaki grafomotorni indikator poremećaja ili problema bude vezan za njemu odgovarajuće značenje. Izbegavajući opasnost mehaničkog „prevođenja", Mahoverova je za svaki dijagnostički znak navela više alternativa. Nesumnjivo da je ovim postupkom prevođenje znatno otežano a značaj procenjivača je postao odlučujući. Formiranje sistema testovnih varijabli i vezivanje svakog znaka za neku ge-neralizovanu strukturalnu ili dinamičku karakteristiku ličnosti je recept koji je pri-menjen kod dva najznačajnija projektivna instrumenta: Rorschacha i TATa. Mahoverova je pošla tim putem. Svakako, u vreme kada je Mahoverova for-mulisala svoj sistem, krajem četrdesetih godina, Rorschach i TAT su bili pravi monumenti, dostojni primeri. Danas je ocena tih klasičnih tehnika znatno nepo435 voljnija, što još više olakšava sagledavanje mana Mahover-tehnike. Problem je u tome što ljudska figura ima priličan broj elemenata. Tako, na primer, samo na glavi izdvajamo: veličinu glave, proporciju glave, profil ili s lica, detalji očiju, nos, usta, brada, uši, kosa. Ako svaki elemenat ima bar dva, a najčešće i više alternativnih značenja, onda se može očekivati da izabrane alternative za sve elemente crteža, odnosno prihvaćena parcijalna tumačenja budu neusaglašena pa i kontradiktorna. Nema sumnje da je K. Mahover formirala jednu tehniku izuzetno širokog dijapazona, vrlo otvorenu i vrlo nestrukturisanu. To je tehnika na čijoj ulaznoj strani treba da stoji natpis „sve može". Nažalost uz ovo, kao pratnja, ide i jedan drugi, čije je mesto na izlaznoj strani: ,,ali ništa ne mora"! Pokušavajući da sačuva idiografsku osobenost svakog pojedinca, ona je postavila interpretaciju otvorenu u svim pravcima. U sledećem poglavlju iznećemo koje je sve teorijske postulate uvela kao moguće okvire interpretacije. Stiče se utisak da je htela da izvuče iz crteža ljudske figure što više, da objasni sve i osmisli sve. To je tipična pozicija dinamički orijentisanih kliničkih psihologa četrdesetih i pedesetih godina, pozicija naivnog projektivizma. PREVAZILAŽENJE ZBRKE Naredni zadatak u programu rada sastoji se u prevazilaženju divergencije, ukrstanja i sukoba u značenjima izdvojenih dijagnostičkih znakova. Ovo je dobro poznati problem selekcije i integracije, koji u velikoj meri opterećuje klinički metod u celini. U okvirima tehnike K. Mahover nije nađen egzaktan postupak kojim se može postići rešenje ovog zamršenog problema. To znači da je i u ovom slučaju daleko lakše poznati i sakupiti pokazatelje nego izvršiti selekciju. Najteži deo zadatka se sastoji u pokušaju konstruisanja „modela dinamike poremećaja" konkretnog ispitanika, nekom kombinacijom dijagnostičkih elemenata. Kod Mahoverove i u nizu drugih radova objavljenih posle njene monografije (1949) nailazimo na predloge praktičnih mera koji mogu biti od neke koristi. Zbog složenosti i važnosti ovog metodološkog pitanja navešćemo ukratko ove integrativne principe. Kod projektivnog tipa testiranja ispitivanje se može produžiti jednim razgovorom o odgovorima koje je ispitanik dao. Ova praksa proizilazi iz uverenja daje odnos ispitanika i njegovog odgovora vanredno složen. Zbog ove okolnosti pripremanje „rečnika", sa svim mogućim značenjima koje odgovor može imati, predstavlja ogroman zadatak. Jednostavno, za svaki odgovor redao bi se beskrajan niz mogućih značenja. Izlaz iz tog apsurda je moguć ako kategorišemo pojedinačne alternative i ako obezbedimo selekciju najispravnije kategorije značenja. Ukoliko bi imali iole objektivne kriterijume za selekciju, procenjivači bi mogli da ih primene. Međutim, s obzirom na postojeće stanje, može se pribeći intervjuisanju ispitanika sa ciljem da nam on, indirektno, pomogne u izboru alternativa.

Takvu vrstu intervjua odnosno uključivanje ispitanika kao pomoćnog selektora pred-videla je K. Mahover. Zbog toga ona preporučuje da se po završetku crtanja povede razgovor sa ispitanikom. U tu svrhu ona je pripremila i seriju standardnih pitanja. 436 Dragi način prevazilaženja zbrke oslanja se na povezivanje Mahover-tehnike sa dragim projektivnim tehnikama i ostalim testovima i skalama. Suština ovakvog rešavanja problema jeste poznati princip verifikacije kroz višestruko ispoljavanje određene pojave. Drugim recima, ako se na Mahover-tehnici pojavi znak koji u „prevođenju" upućuje na mogućnost „jake homoerotske tendencije", onda će ova alternativa biti utoliko verodostojnija ukoliko je jače ispoljena i na dragim psihodi-jagnostičkim tehnikama. Treći način prevazilaženja konfuzije i moguće inflacije dijagnostičkih znakova sastoji se u davanju prioriteta celini nad delovima. Ovaj postupak je takođe poznat praktičarima i mnogo se koristi. Procenjivač upoznaje ispitanika putem intervjua i formira o njemu jednu celovitu impresiju. U nastavku on proverava svoj koncept serijom psihodijagnostičkih tehnika, uključujući i Mahover-tehniku. Na ovaj način Mahover-tehnika nema apriori nikakvu prednost. Ona je samo jedna od tehnika verifikacije polaznog globalnog koncepta o ličnosti. U stvari se tu takođe koristi verifikacija na principu ponavljanja ili konvergencije. Razlika je samo u oblicima mišljenja. Polazi se od globalnog suda, koji se poverava preko užih, parcijalnih sudova. Druga varijanta istog postupka sastoji se u tome što se globalni sud ne formira na osnovu naturalističkih metoda, intervjua, opservacije ili biografije, nego jednog pregleda celokupnog protokola. Tako zasnovani globalni koncept proverava se zatim detaljno od tehnike do tehnike. DETERMINANTE CRTEŽA Crtež ljudske figure može da ima čitav niz kvaliteta čija se pojava može dovesti u vezu sa ličnošću crtača. Iz ove osnove i dosta umerene postavke proizilazi da su neke karakteristike crteža i ličnosti crtača vrlo verovatno povezane. Međutim, ova veza nije strogo determinisana. Sem toga, pored osobina ličnosti, i neki dragi činioci mogu uticati na pojavu karakteristika konkretnog crteža. Iz razumljivih razloga Mahoverova se usredsredila gotovo isključivo na proučavanje veze između crteža i ličnosti. Ona je navela čitav niz kliničkih primera takve veze. Sa gledišta psihodijagnostičke prakse ovakvo otkriće je, nesumnjivo, veoma privlačno. Međutim, prihvatanje ove tehnike danas, nakon svega što je valida-cionim proveravanjima dobijeno, zahteva pouzdane dokaze o racionalnosti interpretacije. Postavlja se pitanje kako je ličnost u vezi sa crtežom? Ovo se pitanje zatim može konkretizovati. Koji su medijacioni procesi preko kojih se ličnost ispoljava u crtežu? Kako se može određena osobina ličnosti poznati u crtežu? Kolika je verovatnoća da specifični grafički znak ili kombinacija takvih znakova izražava specifičnu karakteristiku ličnosti. Mahoverova je navela u prvom redu jednu seriju globalnih hipoteza. Pre svega, crtež ljudske figure koji ispitanik daje kao svoj odgovor na zadatak predstavlja odraz „integralne situacije ličnosti" u datom momentu. Crtež je prema tome vezan za opšti doživljaj sebe ili sa ja. Odmah dodajemo da Mahoverova nije bila dovoljno određena u formulaciji ove hipoteze. Ako imamo u vidu različite teorijske mogućnosti, onda ostaje bez odgovora pitanje koje ja? Svakako da nije sporedno da li je ispitanik predstavio svoje telesno ja, stvarno ja, idealno ja ili 437 nešto što se njemu samo čini da je on. Sa toliko mnogo alternativa gotovo je nemoguće interpretirati crtež kao testovni odgovor. Doživljaj jaje najtešnje vezan za predstavu sopstvenog tela. Kada dobijemo zadatak da nacrtamo ljudsku figuru, a pri tome smo amateri kojima je taj poduhvat svojevrsna kreacija, onda se oslonac nalazi u izazvanoj predstavi izgleda ljudske figure. Izazvana predstava verovatno je prvi mentalni odgovor na postavljeni zadatak. Ovaj medijacioni proces, koji Mahoverova smatra izuzetno značajnim, uslovljen je predstavom sopstvenog tela (telesnog ja) i doživljajima našeg tela. S tim u vezi Mahoverova se poziva na istraživanja (Schildera), odnosno koncept telesne sheme. Iz ovoga proizlazi da je crtež koji ispitanik daje kao svoj odgovor na postavljeni zadatak svojevrstan odraz ispitanikovog ja, koncepta identiteta i doživljaja tela. Oba ova koncepta su shvaćena kao dinamičke varijable koje nisu sasvim u svesti. Treći koncept kojim se Mahoverova služi da bi objasnila karakteristike crteža je aktuelnost. Ispitanik prikazuje kroz crtež šta i kako doživljava u određenom vremenu i u određenoj relaciji. Baš zbog toga crtež koji ispitanik daje nije uvek isti. Razlike nastaju zato što se i doživljaj samog sebe vremenom, i iz situacije u situaciju, menja. Ovakva otvorenost ja kao i crteža prema ja dozvoljava da ovu dijagnostičku tehniku koristimo kao termometar, za praćenje promena. Nevolja sa ovom dimenzijom ja je u tome što je teško utvrditi šta na crtežu predstavlja aktuelno relacijsko, a šta trajno svojstvo ličnosti, odnosno ja. Četvrti interpretacijski koncept koji Mahoverova uvodi je razvojna specifičnost. U toku svoje biografije odnosno psihoseksualnog razvoja ličnost prolazi kroz određene vrste konflikata. Zavisno od toga da li je i kako je razrešila konflikte na određenim stepenima psihoseksualnog razvoja strukturiše se i ličnost. Ne-razrešeni konflikti razvoja kao i mehanizmi odbrane vezani za takve konflikte ostavljaju specifičan trag na doživljajima telesnosti i u funkcijama organizma. Ove traume se mogu ispoljiti i u drugim formacijama ličnosti. Za samu tehniku je bitna postavka da prošlost ispitanika, njegova psihoseksualna biografija određuje „shemu" njegovog telesnog ja, a preko toga i amaterski kreirani crtež ljudske figure. Ovaj, četvrti koncept je sapsihodijagnostičkog stanovišta najznačajniji. To je razlog zbog kojeg je najdetaljnije i razrađen u sistemu analize Mahover-tehnike. Peti interpretacijski koncept je tesno vezan za psihoanalitičku teoriju, odnosno za učenje o nesvesnom. Naime, ispitanici ne crtaju likove koji su fizički veran odraz njihovog sopstvenog izgleda. Doduše, u većini slučajeva crtež je istog pola kao i autor i približno je istog uzrasta. Postoje i određene paralele sa rasnim razlikama. Međutim, u tim

okvirima opet se javlja razlika između izgleda crtača i figure koju je nacrtao. Mada je ova nepodudarnost delom uslovljena manjkavim stepenom veštine amatera, razlog je i u pojavi potiskivanja i indirektnog „proboja" neprihvaćenih težnji. DIJAGNOSTIČKI ELEMENTI Crtež ljudske figure kao svojevrstan projektivni odgovor po tehnici Maho-verove podleže obaveznoj analizi. Ovaj korak je učinjen da bi se obeshrabrila 438 improvizacija. Analiza crteža zasniva se na anatomskim elementima ljudskog tela i elementima odela kojima je telo pokriveno. Prema tome, svaki crtež posmatramo i ocenjujemo po tome koliko je detalja tela i odevnih predmeta predstavljeno na crtežu i kakav je kvalitet izvedbe. Pitanje je, međutim, zastoje upravo ovaj sistem izabran? Mahoverova je usvojila pretpostavku da između crteža ljudske figure i crtačevog opažanja i doživljaja sebe i svoje telesnosti postoji paralela. Ova paralela nije potpuna. Pre svega ljudi crtaju dosta nevešto, često prema nekim naučenim obrascima. Bitno je, međutim, da u procesu psihoseksualnog razvoja dolazi do libidinoznih investicija različitih delova tela. Već prema individualnoj biografiji razrešenja i fiksacije stvaraju jedan specifičan raspored libidinozne energije po telu (,,shemi tela"). Tako nastaje jedan sistem važnosti organa i zona tela koji se i u kasnijim fazama života može menjati, na primer pod uticajem telesnih oštećenja ili psiholoških poremećaja. Bitno je to da biografija pojedinca ostavlja specifičan profil libidinoznih kateksija u organima i delovima tela kao i u „produžetku" tela, odevnim predmetima. Ovu mapu kateksija sopstvenog tela Mahoverova naziva telesnom shemom. Razume se da telesna shema nije sasvim svesna. Usled toga, već prema postavkama psihoanalitičke teorije, uticaj ove dinamičke strukture time je veći. Shema tela je svojevrsna „memorija" telesnih iskustava kroz koje ličnost prolazi u fazi psihoseksualnog sazrevanja, u skladu sa opštim zakonitostima toga procesa, uključujući i aktuelna, koja takođe utiskuju svoj pečat u ovu „memoriju". Instrukcija i samo izvršavanje grafomotornog zadatka može da dovede do uključivanja crtačeve telesne sheme u proces oblikovanja odgovora. Moglo bi se pretpostaviti da do uključivanja telesne sheme takođe dolazi nesvesno, pre svega onda ako su tangirani izvesni elementi ja: pol, uzrast i sadržinski aspekti ja (stvarno, idealno, odbačeno). Mahoverova navodi da crtež koji je dat kao prvi po redosledu, što znači spontano oblikovan u pogledu pola, najverovatnije reprezentuje ja i shemu tela crtača. U vezi sa tim postavlja se pitanje kako može da nacrta nesvesnu predstavu? Crtež ljudske figure (prvi po redosledu) nije slika crtačeve telesne sheme niti njegovog doživljaja ja. Ovaj crtež možemo shvatiti samo kao proizvod koji je delimično determinisan i sa telesnom shemom i doživljajem sopstvenog ja, ali ne samo njima. Zbog toga činjenica da isti ispitanik u kratkim intervalima, čak i posle svega jednog kraćeg razgovora, može promeniti izgled crteža ne demantuje osnovnu postavku. Bitno je da crtež shvatimo kao izraz, a ne kao sliku koja je paralelna, neposredni odraz pomenutih latentnih formacija. Sada se postavlja pitanje kojim se „jezikom" odvija komunikacija između latentnih dinamičkih formacija i svesti crtača, kao i sredine kojoj je crtež name-njen? Na ovo pitanje Mahoverova odgovor nalazi u psihoanalitičkoj simbolici. Ovaj indirektni jezik komuniciranja, s jedne strane, skriva što je neprihvatljivo, a s druge strane, ostvaruje prikrivenu realizaciju „memorije". Mahoverova prećutno usvaja pretpostavku da je simbolički jezik univerzalan. Crtež ljudske figure Mahoverova je dovela u vezu sa psihoanalitičkom teorijom ličnosti i Schilderovim konceptom telesne sheme. Ovaj okvir je pružio mo439 gućnost da postavi klasifikacioni sistem tako što će odgovor razložiti na „elemente", odnosno delove tela i odeće, a značenje tih delova preuzeti iz teorije. Jezik nesvesnih simbola, koji je proučen i utvrđen psihoanalitičkom metodom, postao je posrednik između odgovora i teorije. Oni delovi tela i odeće koji su zapostavljeni u simbolici psihoanalize dopunjeni su iz drugih izvora, grafologije i hipotezama autora. Ukratko, Mahoverova je pretpostavljala da ispitanik crtajući saopštava, mimo sopstvene cenzure, nesvesni doživljaj sopstvene ličnosti u svetu, služeći se takođe nesvesnim govorom tela, govorom simbola. S druge strane, ona je pretpostavljala da je „rečnik" koji je sastavila dobar put ka dešifrovanju poruka. Međutim, figurativno rečeno, ona je dala pravila prevođenja „reci", ali nije pružila i pravila sintakse. Tako se mnogi korisnici Mahover-tehnike osećaju kao slab znalac jezika koji prevodi s rečnikom. Mada je svaka reč prevedena, rečenica ostaje dvosmislena i nejasna. Razlog je u tome što mnoge reci, i u rečniku Maho-verove, imaju više mogućih značenja. Problem „sintakse" mogao bi se resiti ako bismo intuitivno shvatili suštinu poruke, ako bismo raspolagali pravilom izdvajanja centralne reci ili ako bismo znali pravila sintaksičkog prevođenja, tj. elimi-nisanja neodređenosti i irelevantnih alternativa. Glava je prvi elemenat koji podleže analizi. Međutim, ona je kompleksna celina čiji pojedinačni delovi imaju autonomno mesto u sistemu analize tehnikom Mahover. Po pravilu, svi crteži imaju glavu, ali su kvalitet izraza, stepen kompletiranja, naglašenost u odnosu na ostale delove i veličina varijabilni. Glava i crte lica su područje izražaja intelektualnih aspiracija, stavova, racionalne kontrole i koncepta ja. Na primer, crtež na kome je glava proporcionalno velika u odnosu na telo i druge elemente, može predstavljati izraz visokih intelektualnih aspiracija crtača. Takvu pretpostavku, međutim, ne smemo prihvatiti dok ne upoznamo i druge podatke o ličnosti. Razlog je taj što isti fenomen može da se protumači i kao želja da se suzbiju „putene želje". Najzad, takva pojava, u drugom kontekstu, može ukazivati na ruminacije ili čak i tegobe vezane za glavu. Poređenje relativnih veličina glava, između prvonacrtane i drugonacrtane figure, može biti put koji nam otkriva stav ispitanika prema dominantnoj ulozi u odnosima muškarca i žene. Treba biti vrlo obazriv, jer relativno velike glave crtaju i deca

kao i zavisne ličnosti (!). Prema tome, samo jedan elemenat, kao što je relativna veličina, nije dovoljan za donošenje pouzdane odluke. U revijalno bilansnoj analizi empirijsko-validacionih istraživanja, koja obuhvata raspon od 1949. do 1956. godine, Swensen (1965) je obradio i pitanje glave. On je utvrdio da je hipoteza o važnosti relativne veličine glave delimično potvrđena. Dokazi se zasnivaju na komparativnim studijama normalnih i patoloških grupa. Zaključak najbolje vođenog istraživanja (Goldworth) glasi da normalni crtaju glave relativno najadekvatnije, neurotici su dosta slični njima, a psihotični i moždano oštećeni crtaju disproporcionalne, neadekvatne glave. Oči su prvi važan detalj koji ocenjujemo na glavi nacrtane figure. Mahoverova pridaje očima značenje vrlo blisko popularnom verovanju o „prozoru duše". Oči su organ preko kojeg je naše ja u kontaktu sa svetom, one odaju postavljenost ličnosti prema okolini. Oči koje su širom otvorene, sa izrazom budnog praćenja, motrenja, ukazuju na ranjivost, opreznost, povredljivost ili u terminima 440 patologije, paranoičnost. Osobe koje svoju agresivnost ne prihvataju već se od nje brane projicirajući je na druge, prema hipotezi Mahoverove, češće crtaju „budne oči". Nasuprot ovima, one osobe koje se zatvaraju, izoluju od sveta i izbegavaju kontakte crtaju figure sa zatvorenim, nedovršenim očima ili crtaju oči bez ženica. Ako su pak oči neuobičajeno detaljisane, sa tendencijom da izgledaju lepo, što se podvlači naglašenim trepavicama, onda je crtač izrazio potrebu da bude uočen, da skrene pažnju na sebe. Takve oči crtaju devojke, žene a takođe i homoseksualni muškarci. Swensen je u svojoj reviji utvrdio da su dokazi o validnosti hipoteza Mahoverove u vezi sa značenjem očiju neujednačeni i nedovoljno ubedljivi. Relativno konzistentnu vrednost u diferenciranju homoseksualnih i heteroseksualnih muškaraca imaju trepavice (De Martino). Uši predstavljaju upadljivi detalj crteža glave, mada na mnogim figurama njih nema. Tako, na primer, crtež ženske figure gotovo po pravilu ne prikazuje uši. Naglašavanje ušiju na crtežu Mahoverova dovodi u vezi sa pojačanom osetljivošću crtača prema „govorkanju i glasovima". Iz toga sledi da bi kod paranoidnih osoba mogli očekivati relativno češće nego kod ostalih naglašavanje ovog detalja glave. Zaključak u ovom smislu podržan je ako i oči imaju kvalitet iste vrste. Markantne uši na crtežu koji je bizaran mogu biti izraz slušnih halucinacija. Swensen nije našao dokaza, među empirijskim istraživanjima koje je analizirao, o validnosti hipoteze značenja uha. Međutim, pretpostavka da su oči i uši indikatori paranoidne postavljenosti i dalje se proverava. Nos je tipičan primer seksualnog simbolizma u crtanju ljudske figure, smatra Mahoverova. Ovakvo značenje crteža nosa objašnjava se i anatomskim sličnostima ova dva organa: isturenim položajem, smeštajem na osi tela i važnošću dužine. U skladu sa dijagnostičkim postavkama Mahoverova smatra da su greške i nepravilnosti u crtanju ovog organa u vezi sa osećanjima seksualne neadekvat-nosti, naravno ako je u pitanju crtač muškog pola. Prenaglašavanje dužine ili masivnosti nosa može biti testovni izraz natkompenzativnih manevara impotentnih osoba ili onih koji imaju osećanje manje vrednosti zbog malog penisa. Nos malih dimenzija, koji je ponekad predstavljen samo sa dve tačke („nos kao dugine"), može izražavati infantilnu seksualnost („pregenitalni stupanj psihosek-sualnog razvoja"). U trećoj varijanti defektnih prikazivanja javljaju se oštećeni nosevi, odnosno crteži koji ih takvim predstavljaju. Mahoverova smatra da ovakav tretman nosa može biti uslovljen osećanjem krivice vezanim za manipulacije penisa (kastracioni strah, osećanje krivice zbog onanije). Swensen u radovima koji su proveravali i ovu dijagnostičku pretpostavku nije našao potvrde. Treba, međutim, priznati da su provere vršene na grupama koje u pogledu specifičnog značenja nosa na crtežu ljudske figure nisu bile homogene. Usta su još jedan bitan detalj glave, odnosno lica, vezan za seksualnu simboliku. Naglašena usta na crtežu javljaju se kod dece, alkoholičara, regresivnih stanja kao i kod depresivnih osoba. Generalno naglašavanje usta stoji u vezi sa konfliktima oralnog karaktera. Potenciranje veličine i otvora usta ukazuje na oralno recep-tivne potrebe, na zavisnost i pasivnost. Gruba linija koja predstavlja na crtežu usta, izraz stisnutih usta ili nacrtani zubi izražavaju oralnu agresivnost, svadljivost, ver441 balnu destruktivnost ili sklonost psovanju (!). Ako su, pak, usta nacrtana samo jednom tankom linijom („stisnuta usta"), onda se pretpostavlja da je ispitanik izabrao ćutanje kao rešenje konflikta. Čak se dešava da usta potpuno izostanu sa crteža, što je doduše veoma redak slučaj, što može da bude izraz patnji. Na primer, kod astmatičara je zapaženo da izostavljaju usta prilikom crtanja ljudske figure. Najzad, izmenjeni način predstavljanja usta, tako da ona liče na penis, ukazuje na perverznu seksualnost. Pregled validacionih istraživanja koji je dao Swensen ne daje podršku hipotezama Mahoverove. Istina, većina pregledanih validacionih studija sprovedena je na bazi komparacije „normalnih" i raznih psihopatoloških grupa: „šizofre-nih", „neurotičara" i sličnih. Ovakav izbor grupa apriori je pristrasan i ne daje šanse da se hipoteza potvrdi. Nešto potvrde za hipotezu Mahoverove nalazimo u studijama slučaja (kazuistika) u kojima je pacijent testiran na početku tretmana, zatim je u dužem intervalu tretiran i uporedo ispitivan crtežom ljudske figure. Nije isključeno da je ovakav personalistički pristup pogodniji za proveravanje valid-nosti tehnike K. Mahover i postavljenih dijagnostičkih pretpostavki. Ruke i šake imaju funkciju realizatora potreba ličnosti u odnosu na druge osobe. Ukoliko su ruke predstavljene aktivno, u nekoj radnji, onda to smatramo izrazom dinamičnosti i inicijative. U tom pogledu su moguća i preterivanja. U suprotnoj varijanti ruke mogu biti prikazane kao onemoćale, oklembešene uz telo, što povlači za sobom interpretaciju da se ličnost oseća bespomoćno, obeshrabreno i poraženo.

Ocena položaja ruke vrši se u odnosu na telesnu osu crteža kao i u odnosu na prirodni položaj. Isturene ruke sa naglašenom krutošću, mogu predstavljati aktivno agresivnu postavljenost: revolt ili pretnju. Međutim, ruke u istom položaju ali manje ukrućene i u sklopu figure koja izvodi neki baletski pokret već dobijaju drugo značenje. U ovom slučaju one izražavaju aktivnu težnju da se „osvoji publika", privuče pažnja i ličnost nametne svojom vrednošću. Posebnu dijagnostičku značajnost imaju ruke koje su izostavljene. Izostavljanje može da bude evidentno i zamaskirano. U nekim slučajevima figura je nacrtana sa rukama iza leđa, što praktično znači da su izostale sa crteža. U oba slučaja ovaj se fenomen dovodi u vezu sa konfliktima koji nastaju u procesu realizacije potreba ličnosti. Ti konflikti mogu biti i osećanje krivice, na primer, zbog agresivnih namera u odnosu na druge osobe. Pojava osenčenja, brisanja, kvarenja i unakazivanja pojačava verovatnoću navedene interpretacije. Mahoverova navodi da se izostavljanje ruku češće javlja kod shizofrenije i depresije. Njeno je mišljenje da je zajednička pozadina toga u pasivizaciji i povlačenju ovih bolesnika. Šaka je faktički realizator pokrenute ruke. Ta funkcija određuje i njeno psihološko značenje. U analizi središnje mesto imaju prsti, odnosno način predstavljanja prstiju. Oni mogu da se prikažu adekvatno, ali isto tako i kao veći ili manji. Prsti stisnuti u pesnicu, snažni i šiljati, ispruženi i pravi „kao koplje" otkrivaju destruktivnost i neprijateljstvo. Slabi, tanki, končasti prsti, koji mogu da budu i znatno duži od normalne proporcije, ukazuju na potrebu za kontaktom ali i nesigurnost u ostvarivanju te potrebe ili strah od „objekta" prema kome je uspostavljena zavisnost. Mahoverova navodi da se tanki, končasti prsti, na crtežima odraslih osoba, javljaju ako je došlo do regresije. 442 U crtanju prstiju amateri čine mnoge greške. Retki su crteži na kojima su prsti korektno predstavljeni. Pa ipak, Mahoverova se upušta u prilično detaljnu klasifikaciju grešaka i interpretaciju. Istina, interpretacija nije naročito diferencirana, jer se uglavnom sve svodi na agresivnost, na infantilnost i na osećanje krivice zbog masturbacije ili agresivnosti. To je sve moguće i veoma zanimljivo kao otkriće. No, s druge strane, ne smemo izgubiti iz vida činjenicu daje za amatere crtanje šake i prstiju najteži zadatak. Postoji dakle opasnost da grafomotornu neveštinu interpretiramo pristrasno i pogrešno. IZRAZI PSIHOPATOLOŠKE IZMENJENOSTI NA CRTEŽU Pedesetih i šezdesetih godina klinička psihodijagnostika je uporno nastojala da se afirmiše kao naučni pristup, nasuprot naturalističkim metodama psihijatrije, prihvatajući pri tome iste zadatke. Kao primami ciljevi ovakve medicinske psi-hodijagnostike usvojeni su klasični zadaci klasifikacije i diferencijalne klasifikacije. Nove tehnike su validirane na kontrastnim grupama, normalna naspram patološke, a vrednost tehnike je određivana po tome koliko je tačno diferencirala patološki izmenjene pojedince od normalnih, ili koliko je uspešno diferencirala jednu kategoriju patologije od druge kategorije. Mahover-tehnika je takođe proveravana u pogledu moći da trijažira patološko i diferencira različita patološka stanja. Ova orijentacija na medicinski model nametnula je zahtev da se pronađu znaci „neurotičnosti", „psihopatskih stanja", ,,paranoidnosti", „početne shizofrenije" i drugih psihopatoloških poremećaja i sindroma. Tako su nastali grozdovi „simptoma" crtanja po kojima su dijagnostičari mogli da se orijentišu u postavljanju klasiflkacionih i diferencijalno-klasifikacio-nih hipoteza. Evo primera grafomotomih sindroma: Neuroza: - mala figura ali korektno prikazana - povučena u ugao („skupljena") - slab pritisak, tanke linije - brisanje, senčenje, manje deformacije - isticanje glave - sastavljene noge Depresija: - mala figura (neurotična forma) - obilno detaljisanje - naglašena usta ili glava bez usta - figura „potonula" ka donjoj ivici - sedeći položaj Shizofrenija: - bizarni detalji - ruke izostavljene ili ukrućene - mešanje profila i anfas položaja 443 - disproporcionalnost detalja - prozirnost (vide se unutrašnji organi) - naglašavanje uha i očiju - granica tela prekinuta Paranoidna (projektivna) ličnost: - figura nešto povećana - naglašeno uho - naglašene oči - glava velika

- prsti oštri („kao kandže") - figura ostavlja utisak napetosti - spontano dat pismeni komentar na crtežu. Mahover-tehnika je najmanje strukturisani projektivni instrument. Već i zbog toga ona ima svoju verovatnu vrednost u proučavanju psihotičnih promena ličnosti. Crteži psihotičnih bolesnika veoma su raznoliki čak i kada se grupišu po nozološkim kategorijama. No i pored toga, medu ovim crtežima javlja se više „teških znakova", kao što su bizarnost, disproporcionalnost, nediferenciranost polova, prozirnost i prekidi u konturama. Strukturalne izmene su relativno male kod manijačko-depresivne grupe. Izuzetak predstavlja veličina figure. Kod paranoidnih crtež je izmenjen u kontaktnim zonama (oči, uši i ruke). Kod shizofrenih crtež može biti veoma izmenjen, bizaran, mada u slučaju početne shizofrenije tih promena većinom nema. Weiner (1966) u svojoj psihodijagnostičkoj studiji shizofrenije poseban značaj pridaje očuvanosti ivičnih linija crteža. On smatra da ove linije izražavaju očuvanost ego granica, odnosno njihovu narušenost u slučaju shizofrenije. REZULTATI EMPIRIJSKE VALIDACIJE Zbog jednostavnosti Mahover-tehnike broj validacionih istraživanja, kojima je proveravana duga serija interpretacijskih pretpostavki, prilično je impresivan. To se nažalost ne može ponoviti (impresivnost) i u odnosu na dobijene rezultate. Najpotpuniji pregled empirijskih istraživanja vezanih za Mahover-tehniku dao je Swensen (1968). Njegove zaključke navešćemo na kraju. Do tada izloži-ćemo neka istraživanja koja su važna zbog postavljenog pitanja, načina provera-vanja i zaključka. Figure koje su nacrtane iz profila različito se tumače, zavisno od toga da li je crtež okrenut ka levoj ili ka desnoj ivici. Osnovna postavka glasi da leva strana odgovara okretanju ka sebi, odnosno zatvaranju pred drugima. Desna strana repre-zentuje okretanje ka ljudima i otvorenost. Činjenica je da među kliničkim slučajevima srećemo znatan broj kako osoba koje su „okrenute ka sebi", znači zatvorene, tako i podudaranje ovakve orijentacije sa crtežom ljudske figure koja je profilom okrenuta ka levoj ivici hartije. Međutim, Mahoverova ne ide dalje od ove veze i ne spominje druge moguće uticaje. Crovitz beleži da je od 480 studenata koji su crtali figuru čoveka kod dešnjaka pretezao 444 broj crteža okrenutih profilom ulevo, dok je kod levaka našao isti broj okrenutih i ulevo i udesno. U nastavku istraživanja Crovitz je izdvojio 22 dešnjaka i podelio ih u dve jednake grupe. Prva je dobila nalog da crta figuru čoveka iz profila desnom rukom, a druga da crta levom rukom. Ispitanici koji su crtali desnom rukom nacrtali su više figura okrenutih nalevo, a koji su crtali levom rukom više figura okrenutih nadesno. Iz ovih rezultata autor je izveo zaključak daje pravac profila nacrtane figure čoveka vezan za upotrebu desne, odnosno leve ruke. Upadljivo prikazane uši i oči, posebno ako su na istom crtežu, ukazuju na pojačanu budnost, preosetljivost i postojanje ideja odnosa. Ovaj par znakova ima, prema tome, izuzetnu dijagnostičku značajnost. Griffith i Pevman pristupili su jednom istraživanju čiji je cilj bio provera veze između ova dva elementa - crteža i ideja odnosa. Ispitivanje je obavljeno u jednoj psihijatrijskoj instituciji u kojoj je bilo 745 bolesnika. Svi su ispitani Mahovertehnikom. Iz čitave mase izdvojeno je 18 crteža koji su bili prikazani sa upadljivim ušima i očima. Od preostalih crteža formirana je „kontrolna grupa", odnosno osam procenata, što iznosi 58 crteža. Dva iskusna kliničara, koja nisu učestvovala u prethodnim operacijama, dobila su zadatak da identifikuju crteže koji ukazuju na postojanje ideja odnosa. Oni su uspeli da se slože i prepoznaju u „eksperimentalnoj" grupi 11 od ukupno 18 crteža a u „kontrolnoj" grupi su identifikovali 13, dakle falš pozitiva. Kada su istraživači uporedili pojavu ova dva testovna indikatora sa pojavom ideja odnosa utvrđenih psihijatrijskom eksploracijom, konstatovali su daje korelacija beznačajna. Ovaj je rad još jedna potvrda da slaganje među kliničarima u klasifikaciji određenih testovnih znakova još ne dokazuje daje znak empirijski validan. Mahoverova je pridavala veliku važnost kliničkom iskustvu kao pozitivnom faktoru validnosti procena ličnosti datih na temelju analize crteža. Njena ocena ima uverljivost utoliko ukoliko se kliničko iskustvo može smatrati natprosečno povoljnim uslovom upoznavanja „zakonitosti ljudske duše". Ako prihvatimo postavku da su kliničari bolji poznavaoci ljudi nego ostali svet, onda bi njihove procene, preko crteža ljudske figure, trebale da budu tačnije od laičkih. U mnogim istraživanjima izvršeno je upoređivanje grupa procenjivača razvrstanih na osnovu dužine kliničkog staža ili jednostavnim kontrastiranjem iskusnih sa laicima. Hiler i Nesvig (1965) sproveli su istraživanje u kome je šest psihologa i isto toliko laika dobilo zadatak da razgleda i oceni 60 crteža. Polovinu ovog broja nacrtali su psihijatrijski slučajevi, a polovinu normalni ispitanici. Zadatak koji je trebalo da ispitanici rese bio je dvojak. Prvo, oni su sve crteže morali da rasporede alternativno u kategoriju „zdrav" ili „bolestan". Drugo, od njih je traženo da navedu kriterijume klasifikacije. Obradom rezultata pokazalo se da su kliničari („iskusni") postigli 65% tačnih klasifikacija, dok su nekliničari („neiskusni") postigli 64% pogotka! Mnogi kriterijumi sa kojima su operisali kliničari bili su izvor pogrešnih odluka. Validni kriterijumi patologije bili su: bizarnost, deformisanost, nepotpunost i prozirnost crteža. Validni kriterijumi normalnosti bili su: srećan izraz i „ništa patološko u crtežu". Todoroviceva (1973) je pristupila jednom složenom validacionom istraživanju u kome je uporedila dijagnostičku kompetentnost iskusnih kliničara i fakultetski obrazovanih laika. Ona je pretpostavila da iskusni kliničari nadmašuju laike: 445 prvo, u globalnoj proceni ličnosti: drugo, u analitičkom pristupu koji se zasnivao na postepenom „obogaćivanju" znanja akumulacijom značenja dobijenih interpretacijom znakova; treće, uključivanjem zapisnika o intervjuu koji je vođen u vezi sa crtežom. Dobijeni rezultati nisu ispunili očekivanja istraživača, mada je bilo izvesnih, vrlo slabo

izraženih, tendencija u očekivanom smeru. Validnost procene ličnosti određena je prema opisu ličnosti dobijenim od psihoterapeuta. Ovaj rad navodi na razmišljanje pre svega o vrednosti interpretacijskog sistema. Upotreba psihopatoloških kategorija može da stvori utisak neke naročite „dubine zahvata", kao što može da poveća saglasnost u kategorizaciji između samih klini-čara. Međutim, povećanje konsenzualnog tipa pouzdanosti procene, koja je i u ovom radu bila veća među kliničarima nego među laicima, ne ide u korak sa tačnošću razumevanja i validnosti ocene ličnosti ispitanika. Mogli bismo reći da su kliničari pokazali veći stepen razumevanja između sebe, ali su laici pokazali isto tako dobar nivo razumevanja ličnosti crtača. To upućuje na pretpostavku da se ličnost crtača otkriva i prepoznaje više intuitivno nego metodički po sistemu Mahover. MOGUĆE NAMENE MAHOVER-TEHNIKE Mahover-tehnika može korisno da posluži za kliničku procenu ličnosti uz ostale potrebne informacije. Njeno je mesto u sastavu baterije, dok je primena u masovnom istraživanju i u svojstvu samostalnog instrumenta, po svemu sudeći, za sada nepreporučljiva. U literaturi se navode sledeće namene ove tehnike: analitička procena izdvojenih varijabli, globalna procena ličnosti, praćenje pramena, posredovanje između tehnika različitog stepena strukturalnosti i kao stimulus za intervju. Analitička procena izdvojenih varijabli je klasični zadatak psiholoških testova, tehnika i skala. U skladu sa tim i crtež ljudske figure je predstavljen kao tehnika koja omogućava da, uz pomoć sistema varijabli Mahover, izdvojimo određeni aspekt (ciljna varijabla) i pratimo individualne varijacije u masi. Tako, na primer, prema datom nagoveštaju, možemo eksplorisati: osećanje neadekvatnosti i nesigurnosti, paranoidnost, psihoseksualnu identifikaciju, različite oblike agresivnosti, nivo energije i drugo. Ovakva fokusirana primena Mahover-tehnike, pod uslovom da je opravdana, predstavljala bi veliku pomoć u kliničkim istraživanjima. Ovo zbog toga što se putem crteža ljudske figure ispoljavaju dinamički aspekti koji su teško dostupni drugim poznatim tehnikama. Čak i ako su dostupni, recimo preko Rorschacha ili TAT-a, ekonomičnost Mahover-tehnike je veća. Pokušaji da se crtež ljudske figure procenjuje na fokusirani način odveli su nas u ćorsokak. Razlog je taj što su istraživači bili primorani da operacionališu konstrukte i vežu za određene znakove ili serije znakova. Ovaj recept je već odranije promašio kod Rorschacha. Pristup putem znakova je odbacio i Murrav, smatrajući da se individualni motivi ne mogu prepoznavati na osnovu opštih ispo-Ijavanja, postupka i znakova. Prepoznavanje latentnih dinamičkih svojstava individue zahteva razumevanje značenja ponašanja. Pošto je fokusirana procena svojstava ličnosti veoma potrebna kliničkoj metodologiji, pokušalo se zaobilaženjem fiksnih pokazatelja, dakle pristupa putem znakova. Umesto operacionalizacije pri446 menjuje se definicija varijable ili konstrukta, a iskusnim procenjivačima se prepušta da sami pronalaze „dokaze". Moguće je da su procene na ovim osnovama va-Ijanije ali i rizičnije. Poverenje u procenjivače zavisiće od toga koliko su oni upoznati sa pojavom koju procenjuju, sa populacijom kojoj pripada uzorak, od bazične proporcije (base rate) i od usklađenosti, tj. zajedničkih kriterijuma. Globalna ili konfiguralna praćena ličnosti predstavlja tradicionalni zadatak svih projektivnih tehnika, uključujući i crtež ljudske figure. Ovde se podrazumeva da se svaki znak koji je na crtežu dosegao visok stepen naglašenosti može shvatiti samo ako je doveden u vezu sa drugim, takode isturenim znacima, kao i sa svim ostalim koji čine pozadinu. Izolovano posmatranje lišava procenjivača mogućnosti da shvati pravo značenje elemenata na crtežu. Prema tome, ako pokušavamo da protumačimo ličnost analizirajući crtež ljudske figure koji je nacrtala, onda nema alternative konfiguralnom pristupu. Opravdanje za ovu preporuku nalazimo i u samoj psihodinamičkoj teoriji. Ličnost je dinamički sistem a svrha psihodija-gnostičke procene je određivanje modela individualne ličnosti. Swensen kao i Roback iznose ceo niz istraživanja čiji rezultati daju nesumnjivu prednost konfiguralnom pristupu nad atmoističkim. Pod globalnim pristupom procene ličnosti podrazumeva se i impresionistič-ka spoznaja, koja se tumači geštaltno (Asch, 1962). Doista, u kliničkoj praksi se crtež često koristi da bi se „bacio jedan pogled", odnosno da bi kliničar stimulirao sebe u svojstvu „dijagnostičkog instrumenta". Ovakav način rada nema naučno dostojanstvo analitičkih metoda, ali je nesumnjivo da na ovaj način pojedini pro-cenjivači, kao i umetnički kritičari i drugi znalci kreativnih dela čoveka, uspevaju da osete ličnost koja je crtala figure, da se poistovete sa njom i iskažu po nešto dijagnostički veoma značajno. Ova činjenica, koju potvrđuju i Swensen i Roback, vraća nas na pitanje metoda tumačenja ličnosti posredstvom crteža ljudske figure, odnosno opšte logike pristupa koji nudi Mahoverova. Primena crteža ljudske figure u cilju praćenja pramena je dosta česta, pre svega od strane psihoterapeuta. Od pacijenta se može tražiti da ponovi crtež ljudske figure . Razlog je taj što on ne zna na koji način ispitivač ocenjuje vrednost crteža. Pošto tehnika nije standardizovana, ovo ponavljanje ne utiče na primenljivost normi, kojih naravno i nema. Dok se, sjedne strane, crtež ljudske figure menja od seanse do seanse, pravila interpretacije ostaju nepromenjena. Tako se prividno stvara logička mogućnost praćenja dinamičkih promena u ličnosti pacijenta. Ovakva upotreba crteža vrlo je zavodljiva pre svega zato što terapeut „jeftino" dolazi do kontrole. U svakom slučaju, ekonomičnost crteža je „najveći adut" ove primene. Problemi se, međutim, neizbežno pojavljuju već i zbog toga što se crtež menja ponavljanjem zadatka čak i onda ako je interval prazan. Činjenica je da na crtežu i sitnice povlače za sobom krupne zaključke, što je zajednička osobina svih projektivnih tehnika, odnosno sistema interpretacije. Crtež kao menjač testovne orijentacije. U kliničkoj bateriji su sakupljeni testovi i tehnike različitih vrsta i namena. Rešavanje ponuđenih zadataka iziskuje adekvatnu orijentaciju ispitanika. Postizanje adekvatne orijentacije prema različitim tehnikama prepušteno je uglavnom jednostavnim sredstvima kao što je davanje instrukcije. Međutim, smena raznih tehnika i verbalni karakter instrukcije

447 menjuje se definicija varijable ili konstrukta, a iskusnim procenjivačima se prepušta da sami pronalaze „dokaze". Moguće je da su procene na ovim osnovama va-Ijanije ali i rizičnije. Poverenje u procenjivače zavisiće od toga koliko su oni upoznati sa pojavom koju procenjuju, sa populacijom kojoj pripada uzorak, od bazične proporcije (base rate) i od usklađenosti, tj. zajedničkih kriterijuma. Globalna ili konfiguralna praćena ličnosti predstavlja tradicionalni zadatak svih projektivnih tehnika, uključujući i crtež ljudske figure. Ovde se podrazumeva da se svaki znak koji je na crtežu dosegao visok stepen naglašenosti može shvatiti samo ako je doveden u vezu sa drugim, takode isturenim znacima, kao i sa svim ostalim koji čine pozadinu. Izolovano posmatranje lišava procenjivača mogućnosti da shvati pravo značenje elemenata na crtežu. Prema tome, ako pokušavamo da protumačimo ličnost analizirajući crtež ljudske figure koji je nacrtala, onda nema alternative konfiguralnom pristupu. Opravdanje za ovu preporuku nalazimo i u samoj psihodinamičkoj teoriji. Ličnost je dinamički sistem a svrha psihodija-gnostičke procene je određivanje modela individualne ličnosti. Swensen kao i Roback iznose ceo niz istraživanja čiji rezultati daju nesumnjivu prednost konfiguralnom pristupu nad atmoističkim. Pod globalnim pristupom procene ličnosti podrazumeva se i impresionistič-ka spoznaja, koja se tumači geštaltno (Asch, 1962). Doista, u kliničkoj praksi se crtež često koristi da bi se „bacio jedan pogled", odnosno da bi kliničar stimulirao sebe u svojstvu „dijagnostičkog instrumenta". Ovakav način rada nema naučno dostojanstvo analitičkih metoda, ali je nesumnjivo da na ovaj način pojedini pro-cenjivači, kao i umetnički kritičari i drugi znalci kreativnih dela čoveka, uspevaju da osete ličnost koja je crtala figure, da se poistovete sa njom i iskažu po nešto dijagnostički veoma značajno. Ova činjenica, koju potvrđuju i Swensen i Roback, vraća nas na pitanje metoda tumačenja ličnosti posredstvom crteža ljudske figure, odnosno opšte logike pristupa koji nudi Mahoverova. Primena crteža ljudske figure u cilju praćenja pramena je dosta česta, pre svega od strane psihoterapeuta. Od pacijenta se može tražiti da ponovi crtež ljudske figure . Razlog je taj što on ne zna na koji način ispitivač ocenjuje vrednost crteža. Pošto tehnika nije standardizovana, ovo ponavljanje ne utiče na primenljivost normi, kojih naravno i nema. Dok se, s jedne strane, crtež ljudske figure menja od seanse do seanse, pravila interpretacije ostaju nepromenjena. Tako se prividno stvara logička mogućnost praćenja dinamičkih promena u ličnosti pacijenta. Ovakva upotreba crteža vrlo je zavodljiva pre svega zato što terapeut „jeftino" dolazi do kontrole. U svakom slučaju, ekonomičnost crteža je „najveći adut" ove primene. Problemi se, međutim, neizbežno pojavljuju već i zbog toga što se crtež menja ponavljanjem zadatka čak i onda ako je interval prazan. Činjenica je da na crtežu i sitnice povlače za sobom krupne zaključke, što je zajednička osobina svih projektivnih tehnika, odnosno sistema interpretacije. Crtež kao menjač testovne orijentacije. U kliničkoj bateriji su sakupljeni testovi i tehnike različitih vrsta i namena. Rešavanje ponuđenih zadataka iziskuje adekvatnu orijentaciju ispitanika. Postizanje adekvatne orijentacije prema različitim tehnikama prepušteno je uglavnom jednostavnim sredstvima kao što je davanje instrukcije. Međutim, smena raznih tehnika i verbalni karakter instrukcije 447 nameću anksioznim ispitanicima takve zahteve koje oni ne mogu uvek uspešno da savladaju. Ukoliko je ispitanik uz to manje obrazovan ili inhibiran i rigidan, onda je smena instrumenata i potrebna promena orijentacije verovatno neadekvatna. Tako na primer VB skala inteligencije iziskuje orijentaciju na traženje realnih, konvencionalnih, racionalno kontrolisanih rešenja. Projektivne tehnike, kao na primer TAT ili Rorschach, mogu se uspešno „resiti" samo ukoliko ispitanik bude orijentisan na spontanost, nekonvencionalnost i maštovitost. Mahover-tehnika je veoma pogodna upravo zato da na jednostavan način uputi ispitanika sa orijentacije na testove sposobnosti na orijentaciju ka testovima projektivne vrste. To se može postići na taj način što se baterija primenjuje određenim redosledom. Prvo se koriste opšte orijentacione tehnike (intervju, opservacija i anamneza), zatim testovi sposobnosti i eventualno deficita, a zatim se prelazi na manje strukturisane, projektivne tehnike. Prelazak može biti uspešniji ako Mahovertehniku postavimo na mesto između kognitivnih i projektivnih instrumenata. Crtež kao stimulus za produbljeni intervju. Pored utiska koji stičemo o ličnosti ispitanika putem inspekcije crteža kao i serije dijagnostičkih hipoteza, do kojih dolazimo sistematskom analizom po sistemu Mahover, postoji još jedan, treći način korisne upotrebe crteža. Mahoverova je predvidela da se u standardnom postupku povede razgovor sa ispitanikom o crtežu. Međutim, ovaj razgovor je predstavljen kao dopunski postupak faktički manje vredan od grafomotomo datog crteža. Stiče se utisak daje Mahoverova želela da potencira svoj izum. Sem toga, ona je „asocijacije" ocenila kao dijagnostički manje pouzdane već i zbog toga što ispitanici imaju bolji uvid i veću kontrolu nad verbalizacijom nego nad grafomo-tomim izražavanjem. Stavovi Mahoverove teško se mogu prihvatiti bez rezerve, pogotovu ako imamo u vidu sve što je sakupljeno o validnosti njene tehnike za proteklih dvadesetak godina. Apriorističko favorizovanje crteža u odnosu na intervju teško je dokazati. Sadržaj „asocijacija" može da pruži veoma značajne informacije o značenju pojedinih aspekata nacrtanih figura. Pored toga, intervju se može voditi slobodnije, sa više kliničke smelosti, dakle na jedan način po kome je crtež samo povod za produbljeni razgovor koji smo započeli uvodnim intervjuom. U takvim slučajevima figura služi samo kao zaklon koji štiti ispitanika od suviše opasnog neposrednog eksponovanja, ali mu istovremeno i omogućava da se rastereti imajući spremnu odstupnicu, odnosno izgovor daje subjekat crteža a ne crtač. IZBOR OKVIRA INTERPRETACIJE Formulisanjem postavke da crtež ljudske figure (crtača amatera) odražava ličnost osobe koja je figuru nacrtala, Mahoverova je stvorila mogućnost da se ova veza dalje naučno ispita. Međutim, mora se priznati, sama postavka je vanredno široka i neprecizna. Čak i sa svim specifikacijama koje su iznete veza ostaje labava, a prostor za

improvizacije vrlo širok. Dostaje truda uloženo u analizu strukture samog crteža i podloge. Zahvaljujući ovome raspolažemo dugim spiskom dijagnostičkih znakova. To je, međutim, već od ranije poznata podela, a pored toga sama po sebi malo značajna. Nešto slično je učinjeno i sa klasifikacijom varijabli 448 ličnosti. Međutim, hipertrofiranje analitičko-klasifikacionog dela posla dovodi do neželjenog efekta a to je inflacija alternativa. Ponuđeni sistem je ostavio skoro potpunu prazninu u mehanizmu izbora, kombinovanju i odlučivanju. Sve teškoće se ne svode na to da unutar iste klase ne možemo da izaberemo najbolju alternativu. U mnogim slučajevima interpretacija se sapliće o pitanje da li je crtež odraz ja, idealnog ja, aspekta ličnosti koji je neprihvaćen od ja, a da i ne pominjemo razne druge mogućnosti. Bez određenog okvira ove vrste nemoguće je birati i sortirati alternative koje se nude za parcijalnu interpretaciju. Poenta ovog prigovora je u tome da nas grafomotorna analiza koju nudi Mahoverova upućuje na nemoguće, na izvlačenje davljenika za kosu. Jedino nas intervju može orijentisati u pogledu referentnog okvira koji je ispitanik imao. To je jedna od osnovnih funkcija koju intervju u vezi crteža ima, mada ima i druge. Projektivni koncept koji zastupa Mahoverova nadovezuje se na danas već zastarelu orijentaciju psihoanalitičara, usmerenu na otkrivanje nesvesnih sadržaja i konflikata. U tom konceptu važnost mehanizama odbrane i ego-sistema je relativno neznatna. Međutim, savremena psihoanaliza mnogo se više orijentiše na proučavanje ego-sistema, stoje i dovelo do osnaženja takozvane ego-psihologije. Prilagođavanje tehnike procene ličnosti putem crteža egopsihologije, što ne predstavlja preterano visok zahtev, vodi ka napuštanju ideje daje crtež dovoljan materijal. Za procenu ego-sistema neophodno je ispitati odnos između crteža i crtača proverom prihvatanja. Ima ispitanika koji vrlo brzo otkrivaju da crtež prikazuje njih ili neki stav koji oni cene. Drugi dolaze do otkrivanja te veze tek na završetku intervjua, kada im postavljamo pitanje: da li je ova figura nekome slična, da li poznajete ovakvu osobu? Uviđanje koje se ovde javlja pokazuje da je ego dovoljno jak, da je uvid dovoljno neutralan i da ispitanik ima rezervu distance prema sebi. Kod teže poremećenih osoba, onih koji nemaju uvid ili se osećaju ugroženim od uvida, nailazimo na jaču ego-odbranu, na negiranje sličnosti ne samo sa sobom već sa bilo kim ko im je poznat. Ova rigidnost i varijacije u odnosu ja - crtež pružaju mogućnost procene važnih aspekata ego-sistema. Konačno, vezivanje crteža i intervjua kao komplemenata, čija vrednost nije apriori data već zavisi od individualnog slučaja, opravdano je i zbog toga što se testovna projekcija ne mora nužno predstaviti kao potpuno nesvestan i munjevito izvršen akt. Verujemo da je model višefaznog procesa bolja alternativa za predstavljanje testovne projekcije. REDOSLED POLA NA CRTEŽU Prema uobičajenom postupku, čim ispitanik završi crtanje prve figure, koju je i u pogledu pola sam odredio, dobija novu instrukciju kojom se traži da nacrta drugu figuru suprotnog pola. Očigledno je da se interpretacijski okvir od kojeg polazimo u tumačenju druge figure razlikuje od prvog. Naime, većina ispitanika prvo crta figuru onog pola kome i sami pripadaju. Shema tela i koncept ja kao i individualna biografija psihoseksualnog razvoja nisu podloga od koje možemo poći u tumačenju figure suprotnog pola. 29 Psihodijagnostika 449 l Mahoverova je u svojim proučavanjima uočila tendenciju javljanja isto-polne figure kao prve. S druge strane, samo manji broj njenih ispitanika nije tako postupao već je, naprotiv, ispoljio kolebljivost ili je crtao figuru suprotnog pola kao prvu po redosledu. Mahoverova je spontano biranje suprotnog pola pri crtanju figure dovela u vezu sa prihvatanjem odgovarajuće psihoseksualne uloge. Prema tome, ako neko prvo, po sopstvenom izboru, nacrta osobu istog pola kao i sam što je, onda iz toga zaključujemo da je on identifikovan sa svojom polnom ulogom. Međutim, ako se desi suprotno, onda zaključujemo da nešto nije u redu sa prihvatanjem polne uloge i daje tokom razvoja došlo do poremećaja u identifikaciji. Zapažanja koja je iznela Mahoverova uglavnom su kasnije potvrđena na različitim uzorcima muških ispitanika. Njena interpretacija te pojave pobudila je veliko interesovanje kliničara. Pre svega sam pokazatelj je objektivan, a način dobijanja odgovora ekonomičan. Važnost ovakvih nalaza je neosporna pre svega u kontekstu psihodinamičke teorije, koja je u vreme ekspanzije Mahover-tehnike bila vodeća u kliničkoj psihologiji, kao i u pogledu mogućnosti praćenja promena u toku psihoterapije. U stručnim publikacijama objavljen je veliki broj istraživanja posvećenih otkrivanju latentne homoseksualnosti. Pozitivni rezultati prihvatani su kao poen za tehniku i za dijagnostičku moć kliničara (pokret za „oslobođenje homoseksualaca" tada je bio manje uticajan). 450 XIX. RORSCHACHOVA (RORSAHOVA) TEHNIKA Rorschachova tehnika je poznata i pod nazivom „tehnika dijagnostikovanja uz pomoć mrlja". Stručnjaci te iste mrlje nazivaju nestrukturisanim stimulusom. U svakom slučaju, izbor ove vrste stimulusa ostavlja utisak originalnosti i kom-pletnog novatorstva, što donekle i stoji. Međutim, istini za volju, mrlje od tuša su još daleko pre pronalaska Rorschachove tehnike korišćene u psihološkim istraživanjima. Ilustracije radi navodimo daje 1857. godine u Tiibingenu objavljena knjiga pod naslovom Kleksographie, u kojoj su opisani opiti sa upotrebom mrlja. Ceo jedan niz poznatih savremenih psihologa eksperimentisao je koristeći bezoblične mrlje (Binet, Stern, Bartlett). Rorschachovim prethodnicima je zajedničko da su oni mrlje koristili uzgred, ne pridajući im veći značaj. Tačnije rečeno, oni nisu uvideli sve mogućnosti mrlje kao stimulusa. Svaki od njih je bio ograničen na jedan uži segment ponašanja: T&a^