Jojo Moes - Snovi u Plavom

Džodžo Mojes

Snovi u plavom

Naziv originala: Jojo Moyes THE ONE PLUS ONE Prevela Branislava Maoduš 2014.

2

Prolog Ed Ed Nikols je u sobi kreativaca pio kafu s Ronanom kad je Sidni ušao. Iza njega je stajao čovek koji mu je odnekud bio poznat, još jedan od zakopčanih. „Traţili smo te“, rekao je Sidni. „Pa, pronašao si nas“, rekao je Ed. „Ne Ronana, tebe.“ Ed ih je posmatrao na trenutak, a zatim je bacio crvenu sunđerastu lopticu prema plafonu, pa je uhvatio. Pogledao je Ronana iskosa. Kompanija Investakorp kupila je polovinu deonica njihove kompanije pre punih osamnaest meseci, ali su Ed i Ronan još uvek o njima razmišljali kao o zakopčanima. Bilo je to jedno od blaţih imena kojima su ih nazivah kad su bih nasamo. „Poznaješ li ţenu po imenu Dijana Luis?“ „Zašto?“ „Da li si joj dao bilo kakve informacije o puštanju novog softvera u prodaju?“ „Molim?“ „Pitanje je jednostavno.“ Ed je pogledao najpre jednog zakopčanog, pa drugog. Atmosfera je postala neobično napeta. Njegov stomak, iznenada oteţao, poče da mu tone ka podu. „Moţda smo razgovarali o poslu. Ne sećam se da sam joj iznosio pojedinosti.“ „Dijana Luis?“, upitao je Ronan. „Moraš biti jasan po ovom pitanju, Ede. Da li si joj odao bilo kakve informacije o puštanju SFAKSA u prodaju?“ „Nisam. Moţda. Šta je ovo?“ „Policija je u prizemlju i pretresa ti kancelariju, došli su s dvojicom siledţija iz Agencije za finansijsku regulativu i nadzor. Njen brat je uhapšen zbog trgovine povlašćenim informacijama. Na osnovu informacija koje si im ti dao u vezi s puštanjem novog softvera u prodaju.“ „Dijana Luis? Naša Dijana Luis?“ Ronan poče da briše naočare, što je radio samo kad je bio nervozan. „Investicioni fond njenog brata zaradio je dva zapeta šest miliona dolara prvog dana. Ona sama je na lični račun sklonila sto devedeset hiljada.“ „Investicioni fond njenog brata?“ „Ne razumem“, rekao je Ronan. „Objasniću ti polako. Dijana Luis je snimljena kako govori bratu o puštanju softvera SFAKS u prodaju. Kaţe da joj je ovaj ovde, Ed, rekao da će to biti nešto baš veliko. I pogodi šta se zatim desilo. Dva dana kasnije fond njenog brata kupio je najveći deo deonica. Šta si joj tačno rekao?“ Ronan je zurio u njega. Ed se borio da sabere misli. Kad je progutao pljuvačku, učinio je to sramno glasno. S druge strane kancelarije tim za razvoj virio je iz svojih odeljaka. „Ništa joj nisam rekao.“ Trepnuo je. „Ne znam. Moţda sam nešto i rekao. Nije to drţavna tajna.“ „Bila je to jebena drţavna tajna, Ede“, rekao je Sidni. „To se zove trgovina povlašćenim informacijama. Rekla mu je da si joj dao datum, vreme, detalje. Rekao si joj da će kompanija zaraditi brdo para.“ „Laţe! Lupeta. Samo smo se... upustili u malu avanturu.“ „Hteo si da prevrneš ţensku, pa si joj sve to istresao da bi je impresionirao?“

3

„Nije tako bilo.“ „Spavao si s Dijanom Luis?“ Ed je osećao kako ga pali Ronanov kratkovidi pogled. Sidni podiţe ruke. „Moraš zvati advokata.“ „Kako ja mogu biti u nevolji?“, upitao je Ed. „Ja od toga nisam imao nikakve koristi. Nisam čak ni znao da njen brat upravlja investicionim fondom.“ Sidni se osvrnu. Radoznala lica naprasno pronađoše nešto zanimljivo na svojim stolovima. Spustio je glas. „Sad moraš da ideš. Ţele da razgovaraju s tobom u policijskoj stanici.“ „Molim? Jesi li poludeo? Za dvadeset minuta imam sastanak u vezi s razvojem novog softvera. Neću da idem u policijsku stanicu.“ „I naravno, suspendovan si dok se ovo ne istraţi do kraja.“ Ed se kratko nasmeja. „Šališ se? Ne moţeš me suspendovati. Ovo je moja kompanija.“ Bacio je lopticu u vazduh i uhvatio je, delimično okrenut od njih. Niko se nije ni pomerio. „Ne idem. Ovo je naša kompanija. Reci im, Ronane.“ Pogledao je u Ronana, ali on je piljio u nešto na podu. Ed pogleda u Sidnija, ali on samo odmahnu glavom. Zatim je pogledao dvojicu uniformisanih ljudi koji su se pojavili iza njega, pa svoju sekretaricu koja je rukom pokrivala usta, stazu pokrivenu tepihom koja se već otvarala između njega i vrata, i sunđerastu lopticu koju je tiho ispustio na pod između nogu.

4

1 Dţes Dţes Tomas i Natali Benson baciše se na sedišta kombija parkiranog dovoljno daleko od Nataline kuće kako ih ne bi videli s prozora. Natali je pušila. Pre šest nedelja je po četvrti put ostavila cigarete. „Osamdeset funti nedeljno, zagarantovanih. I plaćen godišnji.“ Natali je vrisnula. „Sranje. Zapravo ţelim da pronađem tu kurvicu koja je ostavila onu minđušu i nalupam je što nas je koštala najboljeg posla.“ „Moţda nije znala da je oţenjen.“ „O, znala je ona.“ Pre nego što je upoznala Dina, Natali je provela dve godine s muškarcem za kog se kasnije otkrilo da ima ne jednu, već dve porodice na drugom kraju Sauthemptona. „Nijedan samac nema jastučiće na kauču koje se slaţu s bojom ostatka nameštaja u sobi.“ „Nil Bruster ima“, rekla je Dţes. „Šezdeset sedam procenata muzičke zbirke Nila Brustera sastoji se od dela Dţudi Garland, a preostala trideset tri procenta su Pet Shop Boys.“ Ĉistile su zajedno svakog radnog dana već četiri godine, još od vremena kada je letnji park bio delom raj, a delom gradilište. Još u vreme kada su graditelji obećali lokalnim porodicama pristup bazenu, i sve ih uverili da njihov gradić na obali mora moţe imati samo koristi od obimne, luksuzne gradnje, a umesto toga se desilo da je ona iscedila i ono malo ţivota iz njega. Izbledeli naziv Spremanje i čišćenje Benson i Tomas bio je nalepljen na jednu stranu belog kombija. Natali je ispod njega dodala: „Malo je prljavo? Moţemo li da pomognemo?“, dok joj Dţes nije predočila kako čitava dva meseca polovina poziva koje su primile nije imala nikakve veze sa čišćenjem. Sada su gotovo sve poslove obavljale u odmaralištu. U gradu jedva da je neko imao novca ili ţelje da unajmi čistačice, osim lekara i advokata, i pokojeg klijenta kao što je bila gospođa Hamfri, koju je artritis onemogućio da sama sprema. U jednu ruku, to je bio dobar posao. Mogle su da rade za sebe, da se organizuju kako im odgovara, i da najvećim delom biraju kod koga će da rade. Loša strana, baš čudno, nisu bili jezivi klijenti (a uvek je postojao makar jedan takav) niti to što se, čisteći tuđe toalete, osećala kao da je za lestvicu niţe nego što je planirala da bude, nije joj smetalo da izvlači grudve dlaka iz tuđih slivnika niti činjenica da većina ljudi koja iznajmljuje bungalove smatra obavezom da tih nedelju dana ţive kao svinje. Nije joj se dopadalo to što je o tuđim ţivotima saznavala mnogo više nego što je ţelela. Dţes je mogla da vam kaţe da je gospođa Eldridţ sklona tajnoj kupovini: da račune za cipele poznatih dizajnera trpa u kantu za smeće u kupatilu i da joj je orman pun odeće s koje još vise etikete. Mogla vam je reći da Lena Tompson već godinama pokušava da ostane u drugom stanju, i da koristi dva testa za trudnoću mesečno (a pričalo se da ne skida hulahopke). Mogla vam je reći i da gospodin Mičel u velikoj kući iza crkve zarađuje šestocifrenu platu (ostavljao je odsečke od plate na stočiću u hodniku; Natali se klela da to radi namerno) i da njegova kćerka potajno puši u kupatilu. Da je ţelela, Dţes je mogla da nabroji sve ţene koje iz kuće izlaze besprekornog izgleda savršeno očešljane, nalakiranih noktiju, blago namirisane skupocenim parfemom ali kojima nije bio nikakav problem da ostave isflekane gaćice nasred sobe. Ili tinejdţere čije je krute peškiriće podizala s poda samo hvataljkama. Bili su tu i parovi koji su svaku noć provodili u zasebnim krevetima, supruge koje su ţarko navaljivale da im promeni posteljinu u gostinjskoj sobi jer su imale strašno mnogo gostiju u poslednje vreme, kupatila koja su zahtevala stavljanje gasmaske i gde je na vratima trebalo da stoji oznaka upozorenja na opasne

5

materije. A povremeno se dešavalo da dobije i sasvim pristojnog klijenta, kao što je Lisa Riter, kod koje je došla da usisa podove i pronašla dijamantsku minđušu i saznala nešto što joj baš i nije bilo potrebno. „Verovatno je kćerkina, mora da joj je ispala kad je prošli put dolazila kući“, rekla je Lisa Riter drţeći je u ruci, a glas joj je blago podrhtavao od napora. „Ona ima baš ovakve.“ „Naravno“, rekla je Dţes. „Verovatno ju je neko šutnuo pa se dokotrljala u vašu sobu ili ju je neko doneo na cipeli. Znali smo da je tako nešto u pitanju. Ţao mi je. Da sam znala da nije vaša, ne bih vas uznemiravala.“ I znala je, u trenutku kad se gospođa Riter okretala od nje, da će to biti to. Ljudi vam nisu zahvalni na lošim vestima. Na kraju druma lepo obučeno dvogodišnje dete izvrnulo se poput klade i nakon kratke tišine počelo da plače. Njegova majka je, ruku punih kesa, stajala i gledala ga nemo i zapanjeno. „Vidi, čula si šta je rekla prošle nedelje Lisa Riter će se pre rešiti svog frizera nego nas.“ Natali je napravila grimasu koja je govorila da bi Dţes potraţila i vedru stranu nuklearne apokalipse. „Pre nego što bi se otarasila spremačica. To nije isto. Baš nju briga da li joj kuću spremamo mi ili Brzo čišćenje ili Sobarice s metlama.“ Natali je odmahnula glavom. „Ne. Za nju ćemo odsad biti spremačice koje znaju da je muţ vara. Ţenama kao što je ona to je vaţno. Njima je vaţna spoljašnjost, zar ne?“ Majka je spustila kese i sagnula se da podigne dete. Dţes je podigla bose noge na komandnu tablu i spustila glavu u ruke. „Jebiga. Kako ćemo nadoknaditi taj novac, Nat?“ „Ta kuća je bila besprekorna. U suštini smo samo dva puta nedeljno morale da obrišemo prašinu.“ Natali se zagledala kroz prozor. „I uvek je plaćala na vreme.“ Dţes je neprestano pred očima imala onu dijamantsku minđušu. Zašto je nisu prosto ignorisale? Zapravo bi bilo mnogo bolje da ju je jedna od njih ukrala. „Dobro, otkazaće nam. Hajde da promenimo temu, Nat. Ne smem da plačem pre smene u pabu.“ „Da li je Marti zvao ove nedelje?“ „Nisam mislila da pokreneš tu temu.“ „Pa, da li je zvao?“ Dţes je uzdahnula. „Jeste.“ „Da li je rekao zašto nije zvao prethodne nedelje?“ Natali je gurnula Dţesine noge s komandne table. „Ne.“ Dţes je osećala kako je Natali gleda. „I ne, nije mi poslao novac.“ „Ma, daj. Moraš mu navući socijalnu sluţbu na vrat. Ne moţeš nastaviti ovako. Trebalo bi da svojoj deci šalje novac.“ Bila je ovo stara rasprava. „On... još uvek se nije sasvim snašao“, rekla je Dţes. „Ne mogu ga pritiskati. Još nema posao.“ „Pa, sada će ti taj novac biti potreban. Dok ne pronađemo novi posao, sličan onom kod Lise Riter. Kako je Niki?“ „Otišla sam do kuće Dţejsona Fišera da razgovaram s njegovom mamom.“ „Šališ se. Ona mene nasmrt plaši. Da li je rekla da će ga naterati da ostavi Nikija na miru?“ „Nešto u tom fazonu.“ Natali je gledala u Dţes i spustila bradu.

6

„Rekla mi je da će me, ako još jednom kročim na njen prag, nalupati tako da neću moći da stojim. I mene i moju... Kako je ono rekla? Mene i moju nakazoidnu decu.“ Dţes je spustila ogledalo i popravila frizuru i vezala kosu u konjski rep. „O, a onda mi je rekla da njen Dţejson ni mrava ne bi zgazio.“ „Tipično.“ „U redu je. Povela sam Normana. I, srećica moja, dobru je gomilicu istresao pored njihove tojote, a ja sam nekako zaboravila da u dţepu imam plastičnu kesicu.“ Dţes ponovo podiţe noge na komandnu tablu. Natali ih ponovo gurnu i obrisa komandnu tablu vlaţnom maramicom. „Ozbiljno, Dţes. Koliko je prošlo otkako je Marti otišao? Dve godine? Mlada si. Ne moţeš doveka čekati da se on sredi. Moraš se vratiti u sedlo“, rekla je Natali i napravila grimasu. „Da se vratim u sedlo. Lepo.“ „Lijam Stabs se loţi na tebe. Njega bi baš i mogla da uzjašeš.“ „Njega moţe da uzjaše svako ko dokazano ima par X hromozoma.“ Dţes je zatvorila prozor. „Bolje mi je da čitam neku knjigu. A mislim da je deci dosta haosa u ţivotu i igrice Upoznajte novog čiku. Zar ne?“ Podigla je pogled prema nebu i nabrala nos. „Odoh da pristavim čaj i spremim se za pab. Na brzinu ću pozvati klijente pre nego što odem, da proverim da neki od njih ne ţeli da uradimo neki dodatni posao. A nikad se ne zna, moţda nam i ne otkaţe.“ Natali je spustila prozor i ispustila dugačak dim. „Naravno, Doroti. A sledeći posao će nam biti čišćenje Smaragdnog grada na kraju Puta od ţute cigle.“

*** Broj 14 na Sikol aveniji bio je ispunjen zvukom udaljenih eksplozija. Tanci je nedavno izračunata da Niki, otkako je napunio šesnaest godina, osamdeset osam procenata slobodnog vremena provodi u sobi. Dţes nije mogla to da mu zameri. Spustila je gajbu sa stvarima za čišćenje u hodnik, okačila jaknu na čiviluk i krenula na sprat osećajući poznatu blagu poraţenost kad je videla koliko je pohaban tepih, a zatim otvorila vrata. Na glavi je imao slušalice i pucao je u nekoga; miris marihuane bio je toliko snaţan da joj se slošilo. „Niki“, rekla je, a neko je eksplodirao pod kišom metaka. „Niki.“ Prišla mu je i skinula mu slušalice, pa se okrenuo, a na licu mu se nakratko pojavio zbunjen izraz kao kod čoveka koji se trgao iz sna. „Naporno radiš, zar ne?“ „Pravim pauzu od učenja.“ Uzela je pepeljaru i pruţila je prema njemu. „Mislila sam da sam ti nešto rekla.“ „To je od sinoć. Nisam mogao da spavam.“ „Ne u mojoj kući, Niki.“ Nije bilo svrhe govoriti mu da ne sme nikako da puši. Svi su to radili u ovom kraju. Rekla je sebi da ima sreće što je on počeo u petnaestoj. „Da li se Tanci vratila?“ Sagnula se da podigne čarape i šolje s poda. „Ne. E da, zvali su iz škole posle ručka.“ „Molim?“ Otkucao je nešto na računaru i okrenuo se prema njoj. „Ne znam. Nešto vezano za školu.“ Podigla je pramen ofarbane crne kose i ugledala sveţu modricu na jagodici. Sklonio je glavu.

7

„Da li si dobro?“ Slegnuo je ramenima i pogledao na drugu stranu. „Da li su te opet napali?“ „Dobro sam.“ „Zašto me nisi zvao?“ „Nemam kredita.“ Naslonio se i ispalio virtuelnu granatu. Na monitoru je blesnula plamena lopta. Stavio je opet slušalice i zagledao se u ekran.

*** Niki se preselio kod nje pre osam godina. On je bio sin Martija i Dele, ţene s kojom se Marti kratko viđao u tinejdţerskom uzrastu. Kad je došao, bio je veoma tih i oprezan, udovi su mu bili tanki i dugački, a apetit nezajaţljiv. Njegova majka pronašla je novo društvo, da bi naposletku otišla negde u Midlands s čovekom po imenu Veliki Al, koji nikada nikoga nije gledao u oči i koji je uvek u glomaznoj šaci stezao bocu piva. Nikija su pronašli kako spava u školskim ormarićima, a kad su socijalni radnici ponovo pozvali, Dţes je rekla da moţe da dođe da ţivi s njima. „Samo ti je to potrebno“, rekla je Natali. „Još jedna gladna usta.“ „On mi je posinak.“ „Videla si ga dva puta u četiri godine. A još nemaš ni dvadeset.“ „Pa, takve su ti danas porodice.“ Kasnije se pitala da to nije bila poslednja kap; stvar zbog koje se Marti potpuno odrekao svake odgovornosti za svoju porodicu. Ali Niki je bio dobro dete, pod svom onom crnom kosom i ajlajnerom. Bio je dobar prema Tanci, a kad je bio raspoloţen, pričao je i smejao se i povremeno bi trapavo zagrlio Dţes, a njoj je bilo milo što je došao da ţivi s njima, premda joj se činilo da je u suštini samo dobila još jedno biće o kome mora da brine. Izašla je u baštu s telefonom i duboko udahnula. „Uh... halo? Ovde Dţesika Tomas. Dobila sam poruku da se javim.“ „Tišina.“ „Da li je Tanci...? Da... li je sve u redu?“ „Sve je u redu. Izvinite. Trebalo je da kaţem. Ovde gospodin Cvangaraj, Tancin nastavnik matematike.“ „O...“ Zamislila ga je: visokog muškarca u sivom odelu. S licem kao u kakvog pogrebnika. „Ţeleo sam da razgovaram s vama jer sam pre nekoliko nedelja vodio veoma zanimljiv razgovor s jednim bivšim kolegom koji radi u Svetoj Ani.“ „Sveta Ana?“, namrštila se. „Privatna škola?“ „Tako je. Oni imaju program stipendija za decu koja su naročito darovita kada je matematika u pitanju. A kao što znate, Tanci smo već primetili kao veoma darovitu i talentovanu.“ „Zato što joj dobro ide matematika.“ „Ide to njoj mnogo bolje od dobrog. Pa, dali smo joj prijemni test prošle nedelje. Ne znam da li vam je to spomenula. Poslao sam vam pismo na kućnu adresu, ali nisam bio siguran da ste ga videli.“ Dţes skupi oči zagledana u galeba na nebu. Nekoliko bašti dalje, Teri Blekston počeo je da peva uz pesmu s radija. Bio je poznat po tome što je umeo da izvede čitav koncert Roda Stjuarta kad je mislio da ga niko ne gleda. „Jutros su nam stigli rezultati. Veoma su dobri. Izuzetni. Gospođo Tomas, ako ste voljni, oni bi ţeleli da obave razgovor s njom, da procene da li da joj daju delimičnu finansijsku pomoć.“

8

Uhvatila je sebe kako ponavlja njegove reči. „Delimičnu finansijsku pomoć?“ „Za pojedinu decu izvanrednih sposobnosti Sveta Ana je voljna da se odrekne značajnog dela školarine. To znači da bi Tanci mogla da dobije vrhunsko obrazovanje. Ona je naročito darovita s brojevima, gospođo Tomas. Mislim da bi ovo za nju mogla biti sjajna prilika.“ „Sveta Ana? Ali... ali morala bi da putuje autobusom na drugi kraj grada. Bila bi joj potrebna uniforma i pribor. A ona tamo... nikoga ne poznaje.“ „Pronaći će ona prijatelje. Ali to su sitnice, gospođo Tomas. Hajde da sačekamo i vidimo šta će škola reći. Tanci je darovita devojčica.“ Zastao je. Kako ništa nije rekla, spustio je glas: „Matematiku predajem gotovo dvadeset dve godine, gospođo Tomas. I nikada nisam imao dete koje je shvatalo matematičke pojmove toliko dobro kao što ih ona shvata. Mislim da se pribliţavamo tački u kojoj ja više neću imati šta da je naučim. Moţda još algoritme, proste brojeve...“ „Dobro. Sad vas već ne razumem, gospodine Cvangaraj.“ Zakikotao se. „Ĉućemo se.“ Spustila je telefon i teško se spustila na belu plastičnu baštensku stolicu na kojoj se nahvatao sasvim lep sloj smaragdne mahovine. Zurila je u prazno, kroz prozor, u zavese koje je Marti oduvek smatrao suviše svedim, u crveni plastični tricikl kog nikako da se reši, u opuške koje su susedi poput konfeta rasuli po njenoj stazi, u trule daske ograde kroz koje je pas uporno gurao glavu. I uprkos onome što je Natali nazivala njenim otvorenim i pogrešnim optimizmom, Dţes shvati kako joj se oči sasvim neočekivano pune suzama. Mnogo je strašnih stvari vezano za odlazak oca vaše dece: novčani problemi, potisnuti bes, način na koji vaše udate prijateljice počinju da se ophode prema vama kao da ste potencijalna kradljivica muţeva. Ali još gore od toga, gore od beskrajne, krvave iscrpljujuće finansijske borbe koja vam cedi i poslednji atom snage, bilo je to što je najsamotnije biti samohrani roditelj, a naročito u situaciji koja prevazilazi vaše mogućnosti.

9

2 Tanci Dvadeset šest automobila nalazilo se na parkingu Svete Ane. Dva reda od po trinaest sjajnih četvorotočkaša gledalo je jedan u drugi, a automobili su ulazili i izlazili s parkinga pod prosečnim uglom od četrdeset jednog stepena. Tanci ih je posmatrala dok su ona i mama prelazile put nakon što su izašle iz autobusa. Vozači su ili kršili zakon i razgovarali mobilnim telefonom ili su se obraćali plavookim i plavokosim bebama na straţnjem sedištu. Mama je podigla bradu i počela da se igra s ključevima od kuće koje je nosila u slobodnoj ruci, kao da su ključevi od automobila i kao da su se ona i Tanci parkirale negde u blizini. Mama se neprestano osvrtala. Tanci je pretpostavila da se brinula da ne naleti na nekog od klijenata kod kojih je čistila, a koji bi je mogli pitati šta radi ovde. Tanci nikada nije bila u Svetoj Ani, premda je pored nje autobusom prošla najmanje desetak puta jer se ambulanta u koju je išla kod zubara nalazila u ovoj ulici. Spolja se videla beskrajna ţivica, podšišana tačno pod uglom od 90 stepeni (zapitala se da li baštovan koristi uglomer) i veliko drveće nisko oborenih grana koje su se pruţale preko igrališta kao da im je zadatak da štite decu na njima. Deca u Svetoj Ani nisu zamahivala torbama jedni na druge, niti su saterivala jedni druge uza zid da ukradu novac za uţinu. Nije bilo umornih nastavnika koji teraju tinejdţere u učionice. Devojčice nisu podizale suknje tako što bi ih šest puta presavile oko pojasa. Niko nije pušio. Majka joj je blago stegla ruku. Tanci je poţelela da ne izgleda tako nervozno. „Lepo je, zar ne, mama?“ Klimnula je glavom. „Jeste.“ Reč je izgovorila piskavo. „Gospodin Cvangaraj mi je rekao da svi njihovi učenici na završnom ispitu imaju maksimalan broj bodova iz matematike. To je dobro, zar ne?“ „Izuzetno.“ Tanci povuče mamu za ruku da bi brţe stigle do kancelarije direktora. „Šta misliš, hoću li nedostajati Normanu kada po ceo dan budem u školi?“ „Ceo dan.“ „Nastava u Svetoj Ani završava se tek u šest. A utorkom i četvrtkom imaju matematički klub u koji definitivno ţelim da se učlanim.“

*** „Dobar dan, gospođo Tomas. Dobar dan, Kostanca. Drago mi je što smo se upoznali. Sedite, molim vas.“ Radna soba direktora imala je visoku tavanicu s rozetama od belog gipsa na svakih dvadeset centimetara, i sićušnim pupoljcima ruţa tačno na pola puta između njih. Soba je bila puna starog nameštaja, a kroz istureni prozor video se čovek na kosačici kako polako prelazi preko terena za kriket. Na mali stočić neko je stavio posluţavnik s kafom i keksićima. Videlo se da su domaći. Mama je pravila iste takve pre nego što je tata otišao. Tanci je sela na ivicu kauča i zagledala se u dvojicu muškaraca preko puta. Onaj s brkovima smešio se baš kao medicinska sestra pre nego što ti da injekciju. Mama je stavila tašnu u krilo, i Tanci je videla da rukom pokriva ćošak koji je Norman ţvakao. Tresla je nogom. „Ovo je gospodin Krukšank. On je upravnik matematičkog odeljenja. A ja sam gospodin Dejli. Ja sam direktor ove škole poslednje dve godine.“

10

Tanci podiţe pogled s keksa. „Radite li tetive?“ „Radimo“, rekao je gospodin Krukšank. „A verovatnoću?“ „I to.“ Gospodin Krukšank nagnuo se prema njoj. „Pregledali smo tvoj test. I mislimo, Kostanca, da bi trebalo da završiš srednjoškolski program naredne godine čisto da ti ne predstavlja prepreku. Jer mislim da ćeš uţivati u zadacima koji se rade u pripremnom programu za završni ispit.“ Pogledala ga je. „Imate li neke zadatke?“ „Imam nešto u kancelariji pored ove. Da li bi ţelela da ih vidiš?“ Nije mogla da veruje da je to pita. Na trenutak je pomislila da mu kaţe: „Pa šta čekaš?“, kao što bi rekao Niki. Ali samo je klimnula glavom. Gospodin Dejli pruţio je mami kafu. „Neću okolišati, gospođo Tomas. I sami znate da je vaša kćerka izuzetno darovita. Samo jednom smo videli rezultate kao što su njeni, i to od učenika koji je postao predavač na Triniti koledţu.“ Toliko je pričao da se Tanci malčice isključila: „... za odabranu grupu učenika koji su pokazali neuobičajenu darovitost, napravili smo novu školarinu jednakog pristupa.“ Blablabla. „Ona nudi detetu koje inače ne bi moglo da iskoristi prednosti ovakve škole priliku da iskoristi svoj potencijal...“ Blabla. „I premda jedva čekamo da vidimo koliko daleko će Kostanca stići u matematici, takođe bismo ţeleli da se postaramo da i ostali aspekti njenog ţivota budu zaokruţeni. Mi nudimo kompletan sportski i muzički program.“ Blablabla... „Brojna deca su takođe veoma darovita kada su jezici u pitanju...“ Blabla. „... a i gluma je veoma popularna kod devojčica njenog uzrasta.“ „Ja zaista volim samo matematiku“, rekla mu je. „I pse.“ „Pa, ne moţemo mnogo da ti ponudimo kada su psi u pitanju, ali svakako moţemo da ti ponudimo mnogo u oblasti matematike. Ali mislim da ćeš se iznenaditi u koliko ćeš još drugih stvari uţivati. Sviraš li neki instrument?“ Odmahnula je glavom. „Govoriš li neki jezik?“ Soba je utihnula. „Druga interesovanja?“ „Petkom idemo na plivanje“, rekla je mama. „Nismo išli na plivanje otkako je tata otišao.“ Mama se nasmešila, ali osmeh joj je spao. „Išli smo.“ „Jednom. Trinaestog maja. Ali ti sada radiš petkom.“ Gospodin Krukšank je napustio sobu i trenutak kasnije pojavio se s testovima. Stavila je i poslednji keks u usta, pa ustala i otišla da sedne pored njega. Imao je čitavu gomilu testova. Bile su to stvari koje još nije učila! Počela je da prolazi s njim kroz materijal, govorila mu je šta je radila a šta nije, a u pozadini je čula glasove mame i direktora. Zvučalo je kao da sve ide dobro. Tanci se usredsredila na ono što je bilo na papiru pred njom. „Da“, govorio je gospodin Krukšank tiho, drţeći prst na papiru. „Ali zanimljiva karakteristika procesa obnavljanja je da, ukoliko sačekamo neko unapred određeno vreme a zatim posmatramo koliki je interval obnavljanja koji ga sadrţi, trebalo bi da bude tipično veći od intervala obnavljanja prosečne veličine.“ Znala je ovo! „Znači majmunima bi trebalo više vremena da otkucaju Magbeta?“

11

„Tako je.“ Nasmešio se. „Nisam bio siguran da li ste obradili teoriju obnavljanja.“ „Zapravo i nismo. Ali gospodin Cvangaraj mi je ovo jednom spomenuo pa sam proverila na internetu. Dopala mi se čitava priča s majmunima.“ Prelistala je materijal. Brojevi su joj se obraćali pesmom. Osećala je kako joj mozak na neki neobičan način bruji i znala je da mora poći u ovu školu. „Mama“, rekla je. Tanci obično nije prekidala razgovor, ali bila je suviše uzbuđena i zaboravila je na učtivost. „Misliš li da bismo mogli da nabavimo neke od ovih zadataka?“ Gospodin Dejli je pogledao prema njima. Ĉinilo se da mu ne smeta ova njena neučtivost. „Gospodine Krukšank, imamo li mi još ovih testova?“ „Moţeš da poneseš ove.“ Pruţio joj je zadatke! Tek tako! Napolju se oglasilo zvono i ona začu decu kako prolaze pored prozora kancelarije, cipelama su drobili šljunak. „Dobro... šta dalje?“, upitala je mama. „Pa, voleli bismo da ponudimo Kos... Tanci... stipendiju.“ Gospodin Dejli podigao je sjajnu fasciklu sa stola. „Ovde je naša brošura i sva bitna dokumentacija. Stipendija pokriva devedeset odsto školarine. Ovo je najvelikodušnija stipendija koju je ova škola ikada ponudila. Obično je pedeset procenata školarine najviše što nudimo, s obzirom na veoma dugačku listu čekanja na kojoj se nalaze učenici koji ţele da dospeju ovamo.“ Pruţio je posluţavnik. Nekako mu je pošlo za rukom da ga dopuni novim keksićima. Ovo je zaista najbolja škola. „Devedeset procenata“, rekla je mama. Vratila je keks na tanjirić od kafe. „Svestan sam da to od vas, bez obzira na sve, zahteva ozbiljan finansijski ulog. A imaćete i troškove kupovine uniforme i putovanja, i dodatne troškove izleta ili moţda kupovine instrumenata ukoliko se zainteresuje za muziku. Ali ţeleo bih da naglasim da je ovo jedinstvena prilika.“ Nagnuo se prema njoj. „Voleli bismo da nam dođeš. Tvoj nastavnik matematike kaţe da je s tobom milina raditi.“ „Volim školu“, rekla je, pruţajući ruku da uzme još jedan keks. „Znam da mnogo mojih prijatelja misli da je škola dosadna. Ali više mi se sviđa u školi nego kod kuće.“ Svi se nasmejaše od nelagode. „Nije to zbog tebe, mama“, rekla je i uzela još jedan keks. „Ali mama mora mnogo da radi.“ Svi ućutaše. „Svi moramo mnogo da radimo u ovakvim vremenima“, rekao je gospodin Krukšank „Pa“, rekao je gospodin Dejli, „imate o mnogo čemu da razmišljate. I uveren sam da imate još pitanja za nas. Ali molim vas da popijete kafii, pa ću zamoliti jednog od učenika da vam pokaţe školu. A zatim vas dve moţete sve lepo da se dogovorite.“

*** Tanci je bila u bašti i bacala je lopticu Normanu. Rešila je da će je on jednog dana uhvatiti i vratiti. Negde je pročitala da ponavljanje četiri puta povećava verovatnoću da ţivotinja nešto nauči. Ali ona nije bila sigurna da Norman ume da broji. Uzeli su Normana iz azila nakon što je tata otišao, a mama probdela jedanaest noći zaredom brinući da će ih neko pobiti u snu kada kriminalci shvate da ga nema. Sjajan s decom, odličan čuvar, rekli su u azilu. Mama je samo ponavljala: „Ali strašno je velik“ „Što će ljude samo još više uplašiti“, rekli su, vedro se smešeći. „A da li smo spomenuli da je sjajan s decom?“ Dve godine kasnije mama je tvrdila da je Norman u suštini samo ogromna mašina za jedenje i sranje. Balavio je po jastučićima i zavijao u snu, i vukao se po kući i ostavljao za

12

sobom dlake i pogane mirise. Mama je rekla da su ljudi iz azila bili u pravu: niko im neće provaliti u kuću, jer će se plašiti da bi Norman mogao da ih uguši gasovima. Odustala je od pokušaja da mu zabrani da ulazi u Tancinu sobu. Kad bi se ujutro probudila, zatekla bi ga opruţenog preko dve trećine kreveta, dlakave noge pruţio bi preko prekrivača, a ona je drhtala pod jednim slobodnim ćoškom jorgana. Mama je gunđala zbog dlaka i higijene, ali Tanci to nije smetalo. Nikija su dobili kada je imala dve godine. Tanci je otišla u krevet jedne noći, a kad se probudila, on je bio u gostinjskoj sobi i mama je samo rekla da će ostati da ţivi s njima i da joj je on brat. Tanci ga je jednom pitala šta misli koliko imaju zajedničkog genetskog materijala, a on je rekao: „Onaj čudni gubitnički gen.“ Mislila je da se šali, ali nije znala dovoljno o genetici da proveri. Prala je ruke na česmi u dvorištu kad ih je čula kako razgovaraju. Prozor Nikijeve sobe bio je otvoren, pa su im se glasovi čuli u dvorištu. „Da li si platila račun za vodu?“, upitao je Niki. „Nisam. Nisam stigla do pošte.“ „Ovde piše da je ovo poslednja opomena.“ „Znam da je ovo poslednja opomena.“ Mama je bila razdraţljiva, kao i uvek kada se pričalo o novcu. Nastupila je tišina. Norman je podigao loptu i spustio je pored njenih stopala. Leţala je tamo ljigava i odvratna. „Ţao mi je, Niki. Samo... moram da obavim i ovaj razgovor. Srediću to sutra ujutro. Obećavam. Ţeliš li da razgovaraš s ocem?“ Tanci je znala kakav će odgovor biti. Niki nije više ţeleo da razgovara s tatom. „Hej.“ Tanci stade pod prozor i umiri se. Ĉula je tatin glas preko skajpa, bio je napet. „Da li je sve u redu?“ Zapitala se da on nije pomislio da se desilo nešto loše. Moţda bi se vratio kada bi mislio da boluje od leukemije. Jednom je gledala neki film na televiziji u kom su se roditelji jedne devojčice razveli, ali su se pomirili jer je ona dobila leukemiju. Nije zapravo ţelela da dobije leukemiju, jer je gubila svest svaki put kada bi videla iglu, a i imala je baš lepu kosu. „Sve je u redu“, rekla je mama. Nije mu rekla da je Niki dobijao batine. „Šta ima?“ Tišina. „Da li je tvoja mama uredila kuću?“, upitala je. „Molim?“ „Nove tapete.“ „A, to.“ Baka je stavila nove tapete? Tanci se osetila čudno. Tata i baka ţiveli su u kući koju ona moţda neće prepoznati. Prošlo je 348 dana otkako je poslednji put videla tatu, a 433 dana otkako je videla baku. „Moramo da razgovaramo o Tancinom obrazovanju.“ „Zašto? Šta je uradila?“ „Nije to u pitanju, Marti. Ponudili su joj stipendiju u Svetoj Ani.“ „Svetoj Ani?“ „Misle da je njeno razumevanje matematike natprosečno.“ „Sveta Ana.“ Rekao je to kao da ne moţe da veruje. „Mislim, znao sam da je bistra, ali...“ Zvučao je kao da mu je baš drago. Naslonila je leđa na zid i popela se na prste da bolje čuje. Moţda će se vratiti ako ona počne da pohađa Svetu Anu. „Naša devojčica U otmenoj školi, a?“ Glas mu je bio sav vaţan od ponosa. Tanci je mogla da zamisli kako već smišlja šta će reći svojim pajtašima u pabu. Samo što nije mogao

13

da ide u pab jer je rekao mami da nema para da se opusti i uţiva. „Pa, u čemu je problem?“ „Pa... stipendija je baš visoka. Ali ne pokriva sve.“ „Što znači?” „Što znači da moramo da se snađemo za petsto funti po polugodištu. I moramo da nađemo novac za uniformu. I petsto funti za upis.“ Tišina se toliko otegla da se zapitala da se nije računar pokvario. „Rekao je da nakon godinu dana školovanja tamo moţemo da se prijavimo za naknadu zbog teških materijalnih uslova. Neku vrstu kase za pomoć ili tako nešto, koju dobiješ ako se kvalifikuješ za nju, pa ti onda još dodatno pokriju troškove školarine. Ali u suštini nam je potrebno dve hiljade funti da preţivimo prvu godinu.“ Tada se tata nasmejao. Zapravo je rekao: „Šališ se, zar ne?“ „Ne. Ne šalim se.“ „Gde ja da nađem dve hiljade, Dţes?“ „Samo sam mislila...“ „Nemam čak ni propisan posao. Ništa se ovde ne dešava. Tek što... tek što sam se malo povratio. Ţao mi je, dušo, ali nema šanse.“ „Zar ne moţe tvoja mama da nam pomogne? Moţda ima ušteđevinu. Mogu li da razgovaram s njom?“ „Ne. Mislim da je... izašla. I ne ţelim da joj izvlačiš novac. Ima ona i dovoljno svojih briga.“ „Ne izvlačim joj novac, Marti. Mislila sam da će ţeleti da pomogne svojoj jedinoj unuci.“ „Nisu oni više njena jedina unučad. Elena je rodila dečaka.“ Tanci je stajala strašno mirno. „Nisam znala da je Elena trudna.“ „Da, hteo sam da ti kaţem.“ Tanci je dobila malog brata. A nije to ni znala. Norman se baci pokraj njenih nogu. Gledao ju je krupnim smeđim očima, a zatim se polako izvrnuo na leđa i zastenjao, kao da je baš, ali baš naporno leţati na podu.“ „Pa... a da prodamo rols?“ „Ne mogu da prodam rols. Ponovo ću pokrenuti posao s venčanjima.“ „Već dve godine ga izjeda rđa u mojoj garaţi.“ „Znam. I doći ću po njega. Samo nemam gde da ga smestim.“ Sad su im glasovi postali oštri. Njihovi razgovori često su se ovako završavali. Ĉula je kako mama duboko udiše vazduh. „Moţeš li bar razmisliti o tome, Marti? Ona zaista ţeli da ide u tu školu. Baš, baš ţeli da ide tamo. Kad joj se nastavnik matematike obratio, lice joj se razvedrilo, nisam je takvu videla od...“ „Otkako sam ja otišao.“ „Nisam to tako mislila.“ „Znači ja sam kriv.“ „Ne. Nisi ti kriv, Marti. Ali neću da sedim skrštenih ruku i pretvaram se da je tvoj odlazak za njih bio luda zabava. Tanci ne razume zašto je ne posećuješ. Ne shvata zašto jedva da te i viđa.“ „Ne mogu da platim kartu, Dţes. Znaš to. Nema svrhe da me toliko napadaš. Bio sam bolestan.“ „Znam da si bio bolestan.“ „Moţe da dođe da me vidi kad god poţeli. Rekao sam ti. Pošalji ih oboje za vreme raspusta.“

14

„Ne mogu. Suviše su mali da bi sami išli na toliko dalek put. A ja nemam novca za karte za sve troje.“ „Pretpostavljam da sam i za to ja kriv.“ „O, za boga miloga.“ Tanci je zarila nokte u svoje meke dlanove. Norman ju je i dalje gledao, čekao je. „Ne ţelim da se svađam s tobom, Marti“, rekla je mama, a glas joj je bio tih i oprezan, kao kad nastavnik objašnjava nešto što bi trebalo da znaš. „Samo ţelim da razmisliš o tome da li postoji način da doprineseš u ovom slučaju. To će joj promeniti ţivot. Neće morati da se muči kao... što se mi mučimo.“ „Ne moţeš to znati.“ „Kako to misliš?“ „Zar ne gledaš vesti, Dţes? Diplomci nemaju posla. Nije vaţno kakvo obrazovanje imaš. I pored toga će se mučiti.“ Zastao je. „Ne, nema svrhe zaduţivati se još više zbog toga. Naravno da će ti te škole reći da su one nešto posebno, i da je ona nešto posebno, i da će joj se zato što je pohađa pruţiti sve sjajne prilike, i tako dalje i tako dalje. To im je posao.“ Mama ništa nije rekla. „Ne, ako je pametna kao što kaţu, onda će uspeti i bez njih. Moraće da ide u Makartur kao i svi ostali.“ „Kao i oni kučkini sinovi što sve vreme samo smišljaju kako da unakaze Nikija. I devojčice koje nose tonu pudera na licu i ne rade fizičko da ne bi slomile nokat. Neće se ona tu uklopiti, Marti. Prosto se neće uklopiti.“ „Sada zvučiš kao snob.“ „Ne, zvučim kao neko ko je svestan da mu je dete malčice drugačije. I da će joj moţda biti potrebna škola koja to ume da ceni.“ „Ne mogu, Dţes. Ţao mi je.“ Sada je zvučao odsutno, kao daje čuo nešto. „Vidi. Moram da idem. Neka me pozove preko skajpa u nedelju.“ Nastupila je duga tišina. Tanci je izbrojala do četrnaest. Ĉula je kako se otvaraju vrata, i Nikijev glas: „To je odlično prošlo.“ Tanci se sagnula i konačno pomazila Normana po stomaku. Sklopila je oči da ne bi videla suzu koja je kanula na Normana. „Jesmo li igrali loto u poslednje vreme?“ „Nismo.“ Tišina je trajala devet sekundi. Potom u tišini odjeknu mamin glas: „Pa, mislim da je vreme da počnemo.”

15

3 Ed Dijana Luis. Moţda nije bila najlepša devojka, ali je definitivno imala najviše bodova na Edovoj i Ronanovoj listi devojaka s kojima bi spavali a da prethodno ne popiju četiri krigle piva, što je obuhvatalo sve devojke u kampusu. Kao da bi pogledala ijednog od njih dvojice. Jedva da ga je primetila za tri godine na univerzitetu, osim ono jednom kad je padala kiša a ona stajala na stanici i zamolila ga da je odbaci do studentskog doma svojim minijem. Toliko mu se jezik vezao dok je sedela u kolima da je jedva i reč izustio, osim što je stegnuto procedio nema na čemu kad je izlazila. I te tri reči su nekako uspele da pokriju tri oktave. Sagnula se da s đona čizme odlepi praznu kesicu čipsa koju je potom otmeno bacila na trotoar pre nego što je zatvorila vrata. Ako se Ed gadno zaljubio, Ronanu je bilo još gore. Njega je ljubav pritiskala poput tega iz crtanog filma. Pisao joj je poeziju, anonimno joj slao cveće na Dan zaljubljenih, smešio joj se u redu za večeru i trudio se da ne izgleda skrhano kad ga ona ne bi primetila. A nakon što su diplomirali, osnovali kompaniju i umesto o ţenama počeli da razmišljaju o softveru sve dok softver nije postao nešto o čemu su više voleli da razmišljaju Dijana Luis se polako preobrazila u uspomenu s koledţa. „O... Dijana Luis“, rekli bi jedan drugom zagledani u daljinu kao da mogu da je vide kako lebdi usporeno iznad glava ostalih gostiju u pabu. A onda mu je pre šest meseci, nakon što je Lara otišla i sa sobom odnela stan u Rimu, polovinu njegovih deonica i ono što je ostalo od Edove ţelje za osnivanjem veze, Dijana Luis poslala zahtev da budu prijatelji na Fejsbuku. Nekoliko godina ţivela je u Njujorku, ali sad je rešila da se vrati i ţelela je da se nađe sa starim prijateljima s univerziteta. Seća li se Rine? I Sema? Da li je slobodan da odu na piće? Kasnije ga je bilo stid što ništa nije rekao Ronanu. Ronan se bavio unapređenjem softvera, rekao je sebi. Bile su mu potrebne godine da zaboravi na Dijanu. Tek što je počeo da se viđa s onom devojkom iz narodne kuhinje. Ed već dugo nije imao devojku, a jedan deo njega ţeleo je da Diana vidi šta je postao otkako je pre godinu dana prodao kompaniju. Ispostavilo se da se novcem moţe kupiti neko ko će ti birati odeću, brinuti se o tvojoj koţi, kosi i telu. Pa Ed Nikols više nije izgledao kao smotani štreber u miniju. Na njemu nije bilo vidljivih znakova bogatstva, ali znao je da ga bogatstvo u trideset trećoj okruţuje poput mirisa. Sastali su se u baru u Sohou. Izvinila se: Rina ih je otkačila u poslednjem trenutku. Ima bebu; podigla je obrvu u znak blagog podsmeha kad je ovo rekla. A Sem se, shvatio je tek kasnije, nije ni pojavio. Nije pitala za Ronana. Nije mogao da prestane da zuri u nju. Izgledala je potpuno isto, ali bolje. Imala je tamnu kosu koja joj je poskakivala na ramenima kao na reklami za šampon. Bila je ljubaznija nego što je pamtio, više je ličila na ljudsko biće. Moţda se čak i zlatne devojke spuste na zemlju kad se oslobode granica univerziteta. Smejala se svim njegovim šalama. Osećao je daje iznenađena što nije onakav kakvog ga se sećala. I zbog toga se osećao dobro. Rastali su se nakon nekoliko sati. Nije očekivao da mu se opet javi, ali dva dana kasnije ga je pozvala. Ovog puta otišli su u klub, i on je igrao s njom, a kad je podigla ruke iznad glave, morao je jako da se usredsredi da je ne zamišlja ispruţenu na krevetu. Tek što je izašla iz veze, objasnila mu je dok su ispijali treće ili četvrto piće. Raskid je bio strašan. Nije bila sigurna da ţeli da se upušta u ma šta ozbiljnije. On je ispuštao sve one saosećajne zvuke. Ispričao joj je o Lari, bivšoj supruzi, i kako je rekla da će njen posao uvek biti njena prva ljubav i kako mora da ga ostavi da bi sačuvala svoj razum. „Pomalo melodramatično“, rekla je Dijana. „Ona je Italijanka. I glumica. Sve u vezi s njom je melodramatično.“

16

„Bilo je“, ispravila ga je. Gledala ga je u oči dok je ovo govorila. Gledala mu je usne kada je govorio, što mu je na neobičan način odvlačilo paţnju. Pričao joj je o kompaniji: o prvim probnim verzijama koje su on i Ronan napravili u njegovoj sobi, o greškama u softveru, o sastanku s medijskim tajkunom koji ih je odveo u Teksas svojim privatnim avionom i ispsovao ih kad su odbili da prihvate da ih on kupi. Ispričao joj je o danu kada su izašli na trţište i kako je sedeo na ivici kade i gledao na telefonu kako cene deonica skaču i skaču i kako je počeo da se trese kad je shvatio koliko će mu se čitav ţivot promeniti. „Toliko si bogat?“ „Ide mi.“ Bio je svestan da je zamalo zazvučao kao kreten. „Pa... bilo mi je bolje pre nego što sam se razveo, razume se... ali dobro mi je. Znaš, novac me zapravo ne interesuje.“ Slegnuo je ramenima. „Prosto volim da radim ono što radim. Volim kompaniju. Volim kada mi na pamet padaju ideje koje onda pretvaram u stvari koje mogu nekome da pomognu.“ „Ali prodao si kompaniju?“ „Postala je prevelika, a i rekli su mi da će se, ako je prodamo, momci zakopčani u odela starati o svim finansijskim aspektima. To me nikada nije zanimalo. Samo posedujem mnoštvo deonica.“ Zagledao se u nju. „Baš ti je lepa kosa.“ Nije imao pojma zašto li je, zaboga, to rekao. Poljubila ga je u taksiju. Dijana Luis je vitkom, savršeno izmanikiranom rukom polako okrenula njegovo lice prema sebi i poljubila ga. I premda je prošlo više od dvanaest godina od studija a za to vreme je Ed Nikols nakratko bio u braku s manekenkom/glumicom/kim već neki glasić u njegovoj glavi bez prestanka je ponavljao: Dijana Luis me ljubi. I nije ga samo ljubila: zadigla je suknju i prebacila dugu, vitku nogu preko njega očigledno potpuno nesvesna prisustva vozača privila se uz njega i prelazila rukama duţ njegove košulje dok nije mogao ni da misli ni da govori. A kad su stigli do njegovog stana, reči koje je izgovarao bile su prigušene i glupe, i ne samo da nije sačekao kusur nego nije čak ni pogledao koliko je novca bilo u sveţnju koji je pruţio taksisti. Seks je bio odličan. O boţe, bio je dobar. Pokreti su joj, neverovatno, bih kao u pornićima. S Larom mu je u seksu u poslednje vreme bilo kao da mu ona čini uslugu i zavisio je od nekog niza pravila koje kao da je samo ona razumela: od toga da li joj je posvetio dovoljno paţnje ili proveo dovoljno vremena s njom ili je izveo na večeru ili razumeo koliko i kako ju je povredio. Kad ga je Dijana Luis pogledala nagog, oči kao da joj je obasjala neka unutrašnja glad. O boţe, Diana Luis.

*** Došla je opet u petak uveče. Nosila je neke lude gaćice s vrpcama sa strane koje su se mogle razvezati pa su joj lagano klizile niz butinu poput talasa na vodi. Kasnije je smotala dţoint; on inače nije pušio, ali osetio je kako mu se u glavi prijatno vrti, i stavio je prste u njenu svilenu kosu i prvi put otkako je Lara otišla osetio da je ţivot zapravo prilično dobar. A zatim je rekla: „Rekla sam roditeljima za nas.“ Bilo mu je teško da se usredsredi. „Svojim roditeljima?“ „Ne smeta ti, zar ne? Toliko je lepo... osećam se kao... da opet negde pripadam, znaš na šta mislim?“ Ed je uhvatio sebe kako zuri u jednu tačku u tavanici. U redu je, rekao je sebi. Mnogi ljudi govore takve stvari roditeljima. Ĉak i nakon samo dve nedelje. „Bila sam depresivna. A sada sam... srećna.“ Nasmešila mu se. „Kao, ludo srećna. Kao,

17

probudim se i mislim na tebe. Kao, sve će biti u redu.“ Usta su mu se osušila. Nije bio siguran da je to zbog dţointa. „Depresivna?“, upitao je. „Sad sam dobro. Mislim, moji su bili divni. Nakon poslednje epizode odveli su me kod lekara i on mi je dao odgovarajuće lekove. Navodno koče inhibicije, ali ne mogu reći da se dosad neko ţalio! Hahahaha!“ Pruţio joj je dţoint. „Znaš, samo osećam stvari baš snaţno. Moj psihijatar kaţe da sam naročito osetljiva. Neki ljudi prosto proskakuću kroz ţivot. Ja nisam od tih. Ponekad pročitam kako je uginula ţivotinja ih da je ubijeno neko dete u tamo nekoj zemlji, i bukvalno plačem po ceo dan. Bila sam takva i na koledţu. Zar se ne sećaš?“ „Ne.“ Spustila mu je ruku na kurac. Ed je iznenada postao prilično siguran u to da neće oţiveti. Pogledala je u njega. Kosa joj je bila delimično pala preko lica i ona dunu da je skloni. „Strašno je izgubiti i posao i dom. Nemaš pojma kako je biti baš bez prebijene pare.“ Gledala ga je kao da procenjuje koliko da mu kaţe. „Mislim, potpuno švorc.“ „Kako... kako to misliš?“ „Pa... dugujem bivšem gomilu para, ali rekla sam mu da ne mogu da mu platim. Imam prevelik dug na kreditnoj kartici. A on me i dalje zove, i ne prestaje da priča o tome. Strašno je to stresno. Ne razume koliko me to uznemirava.“ „O koliko novca govorimo?“ Rekla mu je. I dok mu je vilica padala, rekla je: „Nemoj nuditi da mi pozajmiš. Ne bih pozajmila novac od momka. Ali to je pravi košmar.“ Ed se trudio da ne razmišlja o značaju upotrebe reči momak. Pogledao ju je i video kako joj donja usna podrhtava. Progutao je pljuvačku. „Uh... jesi li dobro?“ Osmeh joj je bio suviše brz, suviše širok. „Dobro sam! Zahvaljujući tebi sada sam baš dobro.“ Prešla je prstom preko njegovih grudi. „Kako bilo. Baš je bilo lepo izlaziti na lepe večere i ne brinuti kako ću ih platiti.“ Poljubila mu je bradavicu. Te noći je jednu ruku prebacila preko njega. Ed je leţao budan i priţeljkivao da moţe da pozove Ronana. Došla je i narednog petka, i sledećeg. Nije reagovala na njegove nagoveštaje da mora nešto da obavi preko vikenda. Otac joj je dao novac da odu na ručak. „Kaţe da mu je laknulo što me opet vidi srećnu.“ Prehladio se, rekao joj je, dok je skakućući izlazila sa stanice podzemne ţeleznice. Tako da je najbolje da ga ne ljubi. „Ne smeta mi. Što je tvoje, moje je“, rekla je i ostala prilepljena za njegovo lice punih dvadeset sekundi. Jeli su u lokalnoj piceriji. Počeo je da oseća neodređenu, refleksnu paniku pri pogledu na nju. Sve što bi videla izazivalo je u njoj neko osećanje. Crveni autobus činio ju je srećnom, a sparušena biljka u izlogu kafića nekako plačljivom. Sve je kod nje bilo preterano naglašeno. Ponekad je toliko pričala da je zaboravljala da jede zatvorenih usta. U njegovom stanu nije zatvarala vrata kupatila dok piški. Zvučalo je kao da se olakšava konj. Ed nije bio spreman na ovo. Ţeleo je da bude sam u stanu. Ţeleo je tišinu, red svoje uobičajene rutine. Nije mogao da veruje da se ikada osećao usamljeno. Te noći joj je rekao da ne ţeli da vodi ljubav s njom. „Zaista sam umoran.“ „Uverena sam da bih mogla da te probudim...“ Počela je da se spušta ispod jorgana.

18

Usledilo je koškanje koje bi pod drugim okolnostima moţda moglo biti i smešno: usne su joj bile spremne da se okome na njegove genitalije, a on ju je podizao drţeći je ispod pazuha. „Stvarno, Dijana, nemoj... nemoj sada.“ „Moţemo da se grlimo. Sad znam da me ne ţeliš samo zbog mog tela!“ Obavila je njegovu ruku oko sebe i tiho zastenjala, poput neke ţivotinjice. Ed Nikols leţao je razrogačenih očiju u tami. Udahnuo je. „Pa... Dijana... uh... narednog vikenda moram da idem na poslovni put.“ „Ideš na neko lepo mesto?“ Prešla je prstom proračunato preko njegove butine. „Uh... u Ţenevu.“ „Ooo, lepo! Da se sakrijem u tvoj kofer? Mogla bih te čekati u hotelskoj sobi. Da ti zagladim zabrinuto čelo.“ Pruţila je prst i pomilovala ga po čelu. Jedva se suzdrţao da se ne povuče. „Zaista? To je baš lepo. Ali nije to ta vrsta putovanja.“ „Imaš sreće. Volim da putujem. Da nisam bez para, u tren oka bih sela na avion.“ „Odista?“ „To mi je strast. Volim da sam slobodna duha, da idem gde me kapric povede.“ Nagnula se, uzela cigaretu iz kutije na noćnom stočiću i zapalila je. Leţao je na trenutak i razmišljao. „Imaš li neke deonice?“ Skotrljala se s njega i naslonila glavu na jastuk. „Ne predlaţi mi da se kladim na berzi, Ede. Nemam dovoljno novca za takvo kockanje.“ Izgovorio je reći i pre nego što je postao svestan šta govori. „Nije to kocka.“ „Šta nije?“ „Spremamo se da pustimo nešto u prodaju. Za nekoliko nedelja. Biće to baš veliko.“ „Nešto?“ „Ne mogu mnogo da ti kaţem. Ali radimo na tome neko vreme. Podići će cene deonica. Naši momci koji se bave brojkama rade samo na tome.“ Leţala je tiho pored njega. „Mislim, znam da nismo mnogo razgovarali o poslu, ali ovo će doneti ozbiljnu zaradu.“ Nije zvučala ubeđeno. „Traţiš od mene da uloţim poslednju funtu na nešto čemu ni ime ne znam?“ „Ne moraš mu znati ime. Samo moraš da kupiš neke deonice moje kompanije.“ Okrenuo se na bok „Vidi, uloţi nekoliko hiljada funti i garantujem ti da ćeš za dve nedelje imati dovoljno novca da isplatiš bivšeg momka. I onda ćeš biti slobodna! I moći ćeš da radiš šta god poţeliš! Da putuješ svetom!“ Nastupila je duga tišina. „Da li ti ovako zarađuješ novac, Ede Nikolse? Odvlačiš ţene u krevet, pa ih navlačiš da kupe deonice tvoje firme za nekoliko hiljada funti?“ „Ne, u pitanju je...“ Okrenula se i on vide da se šali. Prešla je prstom preko jedne strane njegovog lica. „Tako si dobar prema meni. I baš je lepo od tebe što si mi ovo predloţio. Ali nemam hiljade funti na raspolaganju.“ Reči mu izleteše i pre nego što je shvatio šta govori. „Pozajmiću ti. Ako zaradiš novac, vratićeš mi. A ako ne zaradiš, onda sam sam kriv što sam ti dao beskoristan savet.“ Počela je da se smeje, ali stala je kad je shvatila da se ne šali. „Učinio bi to za mene?“

19

Ed slegnu ramenima. „Iskreno? Meni sada pet hiljada ne znači ništa.“ A platio bih i deset puta više ako bih time uspeo da te nateram da odeš. Oči joj se raširiše. „Opa. Ovo je najlepša stvar koju je neko uradio za mene.“ „O... sumnjam.“ Pre nego što je narednog jutra otišla, napisao joj je ček. Vezivala je kosu šnalom i kreveljila se u ogledalo u hodniku. Blago je mirisala na jabuke. „Ostavi ime prazno“, rekla je kad je shvatila šta radi. „Reći ću bratu da uradi to za mene. Njemu te deonice i takve stvari leţe. Šta ono kupujem?“ „Zezaš me?“ „Ne mogu protiv toga. Ne umem da razmišljam kad sam blizu tebe.“ Gurnula mu je ruku u bokserice. „Vratiću ti novac što je moguće pre. Obećavam.“ „Kako bilo. Samo... nemoj nikome o ovome da pričaš, dogovoreno?“ Njegov izveštačeni pobedonosni povik odbio se o zidove stana i prigušio upozoravajući glas u njegovoj glavi.

*** Ed je nakon toga odgovarao na gotovo sve njene mejlove. Govorio je da je dobro provoditi vreme s nekim ko razume kako je neobično kad si tek izašao iz ozbiljne veze i koliko je vaţno da u tom slučaju provedeš neko vreme sam. Njeni odgovori bili su kratki, neodređeni. Ĉudno je bilo što nije imala ništa naročito da kaţe o puštanju proizvoda u prodaju, niti o tome da su deonice skočile do neba. Trebalo je da je zaradila više od sto hiljada funti. Moţda je izgubila onaj ček. Moţda je stavila ranac na leđa i otišla u Gvadelupe. Svaki put kad bi se setio šta joj je rekao, stomak bi mu se zgrčio. Pa se trudio da ne razmišlja o tome. Promenio je broj mobilnog, i govorio sebi da je pukim slučajem o tome nije obavestio. Naposletku su prestali da stiţu mejlovi od nje. Prošla su dva meseca. Ronan i on su izlazili i ţalili se na zakopčane; Ed ga je slušao dok je odmeravao prednosti i mane devojke koja je radila u narodnoj kuhinji i osećao se kao da je naučio dragocenu lekciju. Ili izbegao omču. Nije bio siguran šta je bilo u pitanju. A zatim je, dve nedelje nakon što su pustili SFAKS u prodaju, leţao u sobi kreativaca, dokono bacao lopticu do tavanice i slušao Ronana kako priča o najboljem načinu da se reši greška u softveru za isplate, kada je ušao Sidni, finansijski direktor, a Ed iznenada shvatio da postoje i mnogo gori problemi od preterano posesivne devojke, koje čovek moţe da natovari sebi na vrat.

*** „Ede?“ Tišina. „Tako se javljaš na telefon? Ozbiljno? Kad nameravaš da stekneš neke društvene veštine?“ „Ćao, Dţema.“ Ed je uzdahnuo i prebacio nogu preko kreveta i smestio se u sedeći poloţaj.“ „Rekao si da ćeš zvati. Pre nedelju dana. Pa sam pomislila, znaš, da mora da je na tebe pao neki povelik komad nameštaja.“ Osvrnuo se po sobi. Video je sako preko naslona stolice. Sat, koji mu je rekao da je

20

sedam i petnaest. Protrljao je potiljak. „Da. Pa... Iskrslo je nešto.“ „Zvala sam te na posao. Rekli su mi da si kod kuće. Da nisi bolestan?“ „Ne, nisam, samo... radim na nečemu.“ „Da li to znači da ćeš odvojiti malo vremena da dođeš da vidiš tatu?“ Sklopio je oči. „Trenutno imam mnogo posla.“ Tišina je bila mučna. Zamislio je sestru na drugoj strani kako steţe vilicu. „Pita za tebe. Pita za tebe već jako dugo.“ „Doći ću, Dţem. Samo... sam... moram da sredim neke stvari.“ „Svi moramo da sređujemo neke stvari. Pozovi ga, u redu? Ĉak i ako ne moţeš da sedneš u jedan od svojih osamnaest luksuznih automobila da ga posetiš. Pozovi ga. Prebačen je na odeljenje Viktorija. Odneće mu telefon kada ga pozoveš.“ „Dva automobila. Ali u redu.“ Pomislio je da će prekinuti vezu, ali nije. Ĉuo je kako je uzdahnula. „Prilično sam umorna, Ede. Moji nadređeni baš i ne gledaju blagonaklono na slobodne dane. Pa moram da idem svakog vikenda tamo. Mama se jedva drţi. Zaista, ali zaista bi mi dobro došla mala pomoć.“ Osetio je ubod krivice. Njegova sestra nije od onih što se ţale. „Rekao sam ti da ću pokušati da dođem.“ „To si rekao i prošle nedelje. Vidi, mogao bi kolima da stigneš za četiri sata.“ „Nisam u Londonu.“ „Gde si?“ Pogledao je kroz prozor u sve mračnije nebo. „Na Juţnoj obali.“ „Na odmoru si?“ „Nisam na odmoru. Komplikovano je.“ „Ne moţe biti toliko komplikovano. Nemaš nikakvih obaveza.“ „Da. Hvala što me podsećaš na to.“ „Ma, daj. Tvoja je kompanija. Ti određuješ pravila, zar ne? Samo odobri sebi dodatne dve nedelje odmora.“ Još jedna dugačka tišina. „Ĉudan si.“ Ed je duboko uzdahnuo pre nego što je progovorio. „Smisliću nešto, obećavam.*' „I pozovi mamu.“ „Hoću.“ Ĉulo se klik i veza se prekinula. Ed se na trenutak zagledao u telefon, pa okrenuo broj kancelarije svog advokata. Poziv je preusmeren na sekretaricu. Policija je pregledala sve fioke u njegovom stanu. Nisu izbacivali stvari napolje kao u filmovima, ali sve su ih paţljivo pregledali, nosili su rukavice i proveravali su svaki nabor svake majice, i svaku fasciklu. Uzeli su mu oba laptopa, fleš memorije i oba telefona. Morao je sve ovo da potpiše, kao da to rade za njegovo dobro. „Odlazi iz grada, Ede“, rekao mu je advokat. „Samo idi i pokušaj da ne razmišljaš previše. Pozvaću te ako bude bilo potrebno da dođeš.“ Izgleda da su i ovo mesto pretresli. Ovde ima toliko malo stvari da im je bilo potrebno manje od sata da sve pregledaju. Ed se osvrnuo po spavaćoj sobi svoje vikendice, pogledao čist jorgan od belgijskog platna koji su spremačice tog jutra stavile, fioke u kojima su se nalazile farmerke, pantalone,

21

čarape i majice za hitne slučajeve. I Sidni mu je rekao da ode. „Ako se ovo pročuje, ozbiljno ćeš nam sjebati cenu deonica.“ Ronan nije razgovarao s njim od onog dana kad je policija dolazila u kancelariju. Zagledao se u telefon. Osim Dţeme, zaista nije imao s kim da razgovara a da ne mora da objašnjava šta se desilo. Svi koje je poznavao ionako su iz tehnološke sfere, a ukoliko se izuzme Ronan, nije bio siguran koliko ovih ljudi moţe da smatra pravim prijateljima. Zurio je u zid. Razmišljao je kako je u toku ove nedelje vozio četiri puta do Londona, čisto zato što bez posla nije znao šta će sa sobom. Setio se prethodne večeri kada je bio toliko besan, na Dijanu Luis, i Sidnija, na ono što mu se, jebote, dešava u ţivotu, da je bacio čitavu bocu belog vina o zid i razbio je. Razmišljao je koliko je verovatno da se to opet desi ukoliko ostane prepušten sam sebi. Nije bilo druge. Obukao je sako, uzeo ključeve s ormarića pored straţnjih vrata i krenuo prema automobilu.

22

4 Dţes Tanci je oduvek bila pomalo drugačija. S godinu dana postavljala je kocke u redove ili ih slagala u različite šablone, a zatim neke od njih izvlačila i pravila sasvim nove oblike. Do druge godine bila je već načisto opsednuta brojevima. I pre nego što je krenula u školu popunila je radne sveske iz matematike za drugi, treći, četvrti i peti razred. Govorila bi Dţes da je mnoţenje samo drugi način da se odradi sabiranje. Sa šest godina umela je da objasni šta znači teselacija. Martiju se ovo nije dopadalo. Osećao se nelagodno. A opet, Marti se osećao nelagodno zbog svega što nije bilo normalno. Ali Tanci je bila srećna što moţe da sedi i bavi se zadacima koje niko od njih nije mogao da razume. Martijeva majka ju je, u retkim prilikama kada je dolazila u posete, nazivala bubalicom. Izgovarala je tu reč tonom koji je kazivao da to baš i nije nešto lepo.

*** „I, šta ćeš uraditi?“ „Sada ništa ne mogu da uradim.“ „Zar ti ne bi bilo čudno da se ona meša s decom iz privatne škole?“ „Ne znam. Bilo bi. Ali to bi bio naš problem. A ne njen.“ „A šta ako se udalji od tebe? Šta ako upadne u otmeno društvo i počne da se stidi svog porekla? Samo kaţem. Mislim da bi mogla da joj napraviš zbrku. Mislim da bi mogla da zaboravi odakle dolazi.“ Dţes pogleda Natali, koja je vozila. „Nat, dolazi iz Usrane Drţave Prokletih. Zaista bih volela kada bi to mogla da zaboravi.“ Nešto čudno se desilo kad je Dţes rekla Natali da su išli na razgovor. Kao da je to shvatila kao ličnu uvredu. Ĉitavo jutro nije prestajala da priča o tome kako su njena deca srećna u školi u koju idu, kako joj je milo što su normalni, kako nije dobro kada se dete razlikuje. Tanci je, u međuvremenu, bila uzbuđena više nego u poslednjih nekoliko meseci. Iz matematike je ostvarila 100 procenata, i 99 procenata iz neverbalnog rezonovanja. (Zaista se iznervirala zbog onog jednog procenta.) Gospodin Cvangaraj ju je pozvao i rekao da postoje i drugi načini da dođu do sredstava. Neprestano je ponavljao da su to sve sitnice. Dţes nije mogla da ne pomisli kako ljudi koji za novac mogu da kaţu da je sitnica nikada nisu morali da brinu zbog njega. „A znaš, morala bi da nosi i njihovu smernu uniformu“, rekla je Natali kad su stigle do kompleksa na obali. „Neće nositi smernu uniformu“, odgovorila je Dţes iznervirano. „Onda će je zadirkivati što nije kao oni.“ „Neće nositi smernu uniformu jer neće ni ići u tu školu. Ne postoji način da je pošaljem tamo, Natali. U redu?“ Dţes je izašla iz automobila, tresnula vratima i krenula napred da ne bi morala dalje da je sluša.

***

23

Samo je lokalno stanovništvo kompleks na obali zvalo letnji park; graditelji su ga zvali odmaralište jer nije bio poput kamperskog parka Si Brajt na vrhu brda, koji je predstavljao haotični meteţ izudaranih kampprikolica i razapetih šatorskih krila. Bio je ovo besprekoran niz arhitektonski osmišljenog ţivotnog prostora, smeštenog između savršeno odrţavanih staza. Bili su tu i sportski klub, spacentar, teniski tereni, ogromni bazeni, pregršt preterano skupih butika, i mala prodavnica mešovite robe da stanari ne bi morali da zalaze na neugledniju gradsku teritoriju. Utorkom, četvrtkom i petkom kompanija Benson i Tomas čistila je dva trosobna apartmana koja gledaju na zgradu kluba, a zatim su prelazile na novija imanja: šest ustakljenih modernističkih kuća koje su se nalazile na krečnjačkoj steni iznad mora. Na prilazu kući stajao je besprekoran audi gospodina Nikolsa, koji nikada nisu videle da se pomera. Njegova sestra došla je jednom s dvoje male dece i muţem koji je izgledao kao da je osedeo (kuću su ostavljali besprekorno čistu). Sam gospodin Nikols retko je dolazio i za godinu dana otkako one čiste kuću nije nikada koristio ni kuhinju ni perionicu. Dţes je dodatno zarađivala perući mu i peglajući peškire i posteljinu jednom nedeljno, za goste koji nikada nisu dolazili. Bila je to prostrana kuća s podovima od škriljca koji su odzvanjali; dnevni boravak bio je zastrt velikim asurama od morske trave, a u zidove je bilo ugrađeno skupo ozvučenje. Staklena fasada gledala je na široki plavi luk horizonta. Ali nije bilo fotografija na zidovima niti ma kakvog nagoveštaja stvarnog ţivota. Natali je uvek govorila da čak i kada dođe, on kao da kampuje u kući. Mora da je bilo ţena. Natali je jednom prilikom pronašla karmin u kupatilu, a prošle godine je otkrila i male čipkane gaćice pod krevetom (la perla) i gornji deo bikinija ali ne još mnogo drugih stvari koje bi im rekle ma šta više o njemu. „Ovde je“, promrmljala je Natali. Dok su zatvarale ulazna vrata, muški glas odjeknuo je niz hodnik, glasan i ljutit. Natali je napravila grimasu. „Ĉistači“, povikala je. Nije odgovorio. Svađa je trajala sve vreme dok su čistile kuhinju. Upotrebio je jednu šolju, a u kanti za smeće nalazila su se dva pakovanja brze hrane. U uglu pored friţidera bilo je slomljenog stakla, malih zelenih komada, kao da je neko pokupio one veće, a nije ţeleo da se bakće s ostatkom. A bilo je i vina po zidovima. Dţes ih je paţljivo oprala. Ona i Natali su radile u tišini, razgovarale su šapatom i trudile se da se pretvaraju da ne mogu da ga čuju. Dţes je prešla u trpezariju, obrisala mekom krpom prašinu s ramova za slike, naginjući ih pokoji centimetar ili dva da pokaţe da su očišćeni. Na terasi je bila prazna boca dţeka danijelsa i jedna čaša; uzela ih je i unela u kuću. Razmišljala je o Nikiju, koji se prethodnog dana vratio iz škole s rasečenim uhom i isprljanih kolena na pantalonama. Odbio je svaki njen pokušaj da razgovara s njim o tome. Sad je više uţivao u ţivotu u kom su glavnu ulogu imali ljudi s one strane monitora; dečaci koje Dţes nikada nije srela i koje nikada i neće sresti, ljude koji su sebe nazivali SK8RBOI i TERM-N-ATOR, koji su pucali i parali utrobe jedni drugima iz čiste zabave. Ko bi mu zamerio? Njegov stvarni ţivot ličio je na ratište. Još od razgovora u školi Dţes je leţala budna, i računala i sabirala i oduzimala na način koji bi Tanci nasmejao do suza. U glavi je prodavala svoju imovinu, pokušavala da se seti svakog čoveka kod kog bi mogla da se zaduţi. Ali novac su joj mogli pozajmiti samo zelenaši koji su kruţili po kraju i nudili pozajmice se četvorocifrenim kamatnim stopama. Viđala je susede kako pozajmljuju novac od ovih prijatnih preduzetnika, kojima su pogledi iznenada postajali oštri i prodorni. I stalno se vraćala na Martijeve reči. Da h je Makartur zaista baš toliko loša opcija? Neka deca su se tamo lepo snašla. Nema razloga da se i Tanci ne snađe, samo ako se bude klonila onih koji izazivaju nevolje. Teška istina bila je da će Dţes morati da kaţe svojoj kćerki da ne moţe da nabavi novac. Dţes Tomas, ţena koja je uvek pronalazila način, koja je ţivot provodila govoreći deci da će

24

se sve rešiti, ovo nije uspela da reši. Vukla je usisivač niz hodnik i trgla se kad ju je udario u cevanicu, te je pokucala na vrata da proveri da li gospodin Nikols ţeli da mu očiste radnu sobu. Vladala je tišina, a kad je opet pokucala naglo je povikao: „Da, svestan sam toga, Sidni. Rekao si to petnaest puta, ali to ne znači...“ Bilo je prekasno: delimično je otvorila vrata. Dţes je počela da se izvinjava, ali je muškarac, i ne pogledavši je, podigao dlan kao da je ona neki pas stani pa se nagnuo i zalupio joj vrata u lice. Zvuk je odjeknuo kućom. Dţes je ostala toliko zaprepašćena da nije mogla da se pomeri, a koţa poče da je pecka od stida. „Rekla sam ti“, rekla je Natali nekoliko minuta kasnije, dok je snaţno ribala gostinjsko kupatilo. „Te privatne škole ih ne uče kulturi.“

*** Ĉetrdeset minuta kasnije Dţes je pokupila besprekorno bele peškire i čaršave gospodina Nikolsa i stavila ih u torbu, gurajući ih silovitije nego što je bilo potrebno. Sišla je niz stepenice i spustila torbu pored kutije sa sredstvima za čišćenje u hodniku. Natali je glancala kvake. Bila je to jedna od njenih bubica. Nije mogla da podnese otiske prstiju na slavinama i kvakama. „Gospodine Nikols, odlazimo.“ Stajao je u kuhinji i zurio kroz prozor u more, jednu ruku drţeći na glavi kao da je zaboravio da je ona tu. Imao je tamnu kosu i nosio je one naočare koje bi trebalo da su moderne ali su samo ostavljale utisak da ste se maskirali u Vudija Alena: Bio je vitak i atletski građen, ali odelo je nosio kao dvanaestogodišnjak kog su primorali da ide na krštenje. „Gospodine Nikols?“ Blago je odmahnuo glavom, pa uzdahnuo i krenuo niz hodnik. „Dobro“, rekao je odsutno. Neprestano je gledao u displej telefona. „Hvala.“ Ĉekale su. „Uh, ţelele bismo da nam platite, ako nije problem“, rekla je Dţes. Natali je dovršila glancanje i počela da mota i razmotava krpu. Mrzela je razgovore o novcu. „Mislio sam da vas isplaćuje agencija preko koje sam vas angaţovao.“ „Nisu nas isplatili tri nedelje. A u kancelariji nikada nikoga nema. Ako ţelite da nastavimo, morate da nas isplatite.“ Počeo je da traţi po dţepovima i izvadio novčanik. „Dobro. Koliko sam vam duţan?“ „Trideset puta tri nedelje. I tri nedelje pranja veša.“ Pogledao ju je podignute obrve. „Ostavile smo vam poruku na sekretarici prošle nedelje.“ Odmahnuo je glavom kao da se od njega ne moţe očekivati da se seti takvih stvari. „Koliko je to?“ „Sto trideset pet sve ukupno.“ Pregledao je novčanice. „Nemam toliko keša. Vidite, daću vam šezdeset i naterati agenciju da vam pošalje ček za ostatak. Da li je to u redu?“ Nekom drugom prilikom Dţes bi rekla da jeste. Nekom drugom prilikom pustila bi da ovo prođe. Nije da će ih on opelješiti. Ali iznenada joj pripade muka od bogataša koji nikada ne plaćaju na vreme, i koji pretpostavljaju da sedamdeset pet funti mora da je i za nju sitniš

25

samo zato što za njega jeste. Bila je sita klijenata koji su imah toliko ništavno mišljenje o njoj da su smatrali da mogu da joj zalupe vrata pred nosom bez ikakvog izvinjenja. „Ne“, rekla je neobično jasnim glasom. „Novac mi je potreban sada, molim vas.“ Prvi put ju je pogledao u oči. Natali je iza nje počela divljački da trlja kvaku. „Moram da platim račune. A ljudi koji ih šalju neće mi dozvoliti da to neprestano odlaţem.“ Skinuo je naočare i namršteno je pogledao, kao da je naročito komplikovana. Još više ga je omrznula. „Moraću da pogledam na spratu“, rekao je i nestao. Stajale su u neprijatnoj tišini dok su slušale glasno zatvaranje fioka i zvečanje vešalica u garderoberu. Naposletku se vratio sa šakom novčanica. Odvojio je nekoliko novčanica i pruţio ih Dţes i ne gledajući je. Zaustila je da kaţe nešto nešto o tome kako ne mora da se ponaša kao čist kreten, i kako sve u ţivotu ide mnogo lakše kada ljudi tretiraju jedni druge kao ljudska bića, nešto što bi verovatno nateralo Natali da istroši polovinu kvake od čiste nervoze. Ali čim je otvorila usta, zazvonio mu je telefon. Gospodin Nikols okrenuo se od nje bez reči i krenuo niz hodnik da se javi.

*** „Šta je ovo u Normanovoj korpi?“ „Ništa.“ Dţes je raspakivala namirnice; spremala ih je gledajući jednim okom u sat. Ĉekala ju je trosatna smena u pabu Pero, i imala je nešto više od sata da napravi čaj i presvuče se. Gurnula je dve konzerve u straţnji deo ormarića, skrivajući ih iza kutija sa ţitaricama. Bila je sita kvalitetne vesele robne marke supermarketa. Niki je zastao i povukao parče tkanine, pa je pas nevoljno ustao. „To je beli peškir, Dţes. Skup peškir. Pun je Normanovih dlaka. I slina.“ Podigao ga je s dva prsta. „Opraću ga kasnije.“ Nije ga gledala. „Da li je tatin?“ „Ne, to nije peškir tvog oca.“ „Ne razumem...“ „Pomaţe mi da se osećam bolje, u redu? Moţeš li da staviš ove stvari u zamrzivač?“ Naslonio se na kuhinjske elemente. „Šona Brajant je zadirkivala Tanci na autobuskoj stanici. Zbog odeće.“ „Šta nije u redu s njenom odećom?“ Dţes se okrenula prema Nikiju s konzervom paradajza u ruci. „Jer je ti šiješ. Zbog svih onih sjajnih perlica što si na nju našila.“ „Tanci voli te sjajne stvarčice. A i kako zna da joj ja šijem?“ „Pitala ju je gde kupuje odeću, i Tanci joj je rekla. Znaš kakva je.“ Uzeo je pakovanje komfleksa od Dţes i stavio ga na policu. „Šona Brajant je ona devojčica koja je rekla da je naša kuća čudna jer imamo previše knjiga.“ „Pa, Šona Brajant je idiot.“ Sagnuo se da pomazi Normana. „Oh. A dobili smo i opomenu za struju.“ Dţes uzdahnu. „Koliko?“ Prišao je hrpi papira na komodi i prelistao je. „Ukupno izađe više od dvesta.“

26

Izvadila je kutiju ţitarica. „Pobrinuću se za to.“ Niki je otvorio vrata friţidera. „Trebalo bi da prodaš kola.“ „Ne mogu da ih prodam. To je jedina imovina tvog oca.“ Dţes ponekad nije bila u potpunosti sigurna zašto nastavlja da brani muţa. „On će se postarati za njega kada se sredi. A sad idi gore. Neko mi dolazi.“ Videla ju je kako ide stazom kroz dvorište. „Kupujemo stvari od Ajlin Trent?“ Niki ju je gledao kako otvara kapiju i paţljivo je zatvara za sobom. Dţes nije mogla da sakrije rumenilo na obrazima. „Samo ovaj put.“ Zagledao se u nju. „Rekla si da nemamo novca.“ „Pazi, to je da skrenem Tanci misli kada budem morala da joj kaţem da neće moći da ide u Svetu Anu.“ Dţes je donela odluku na putu do kuće. Ĉitava ideja bila je smešna. Nije bilo svrhe čak ni pokušati razmišljati o tome. Nastavio je da zuri u nju. „Ali Ajlin Trent! Rekla si...“ „A ti si mi upravo rekao da Tanci zadirkuju zbog odeće. Ponekad, Niki...“ Dţes je podigla ruke u vazduh. „Ponekad cilj opravdava sredstvo.“ Niki ju je gledao duţe nego što joj je prijalo. A zatim je otišao uz stepenice.

*** „Evo donela sam baš lep izbor za oštroumnu mladu damu. Znaš da sve one vole poznate brendove. A bila sam slobodna da ponesem i par stvarčica sa sjajnim ukrasima, jer znam da je ponekad prava mala svraka.“ Ajlinin poslovni glas bio je zvaničan, s preterano naglašenom dikcijom. Bilo je baš čudno slušati da ovako govori neko koga su redovno izbacivali iz kafane. Sedela je na podu prekrštenih nogu i iz crne torbe vadila odeću i paţljivo je širila preko tepiha. „Evo holister duks. Sve devojčice vole holister. Strašno je skup u prodavnicama. Imam još firmiranih stvarčica u drugoj torbi, premda si rekla da ne ţeliš baš jako skupe stvari. O, s dve kocke šećera ako spremaš čaj.“ Ajlin je jednom nedeljno obilazila susedstvo. Dţes joj je uvek odlučno govorila hvala, ali ne hvala. Svi su znali gde Ajlin nabavlja ovu jeftinu robu na kojoj su još uvek visile etikete. Ali to je bilo pre. Uzela je dukseve; jedan je bio sa sjajnim prugama, drugi neţnoroze. Već je mogla da vidi Tanci u njima. „Koliko?“ „Deset za duks, pet za majicu i dvadeset za patike. Na etiketi vidiš da su u maloprodaji osamdeset pet funti. To je ozbiljan popust.“ „Ne mogu toliko.“ „Pa, pošto si nova mušterija, mogu ti dati početni popust.“ Ajlin podiţe svesku i zagleda se u cifre. „Ako uzmeš te tri stvari, daću ti i farmerke. Da te odobrovoljim.“ Nasmešila se, koţa joj je bila voštana. „Trideset pet funti za čitavu odevnu kombinaciju, uključujući i cipele. A ovaj mesec ću ti dati i malu narukvicu. Takve cene ti neće ponuditi u T. Dţ. Maksu.“ Dţes je zurila u odeću na podu. Ţelela je da vidi kako se Tanci osmehuje. Ţelela je da oseti da ţivot ume da priredi i neočekivan srećan kraj. Ţelela je da nešto moţe da je odobrovolji kada joj saopšti loše vesti.

27

„Sačekaj.“ Otišla je do kuhinje, uzela limenku od kakaoa iz ormarića u kojoj je drţala novac za struju. Izbrojala je novac i spustila ih u Ajlinin lepljivi dlan pre nego što je stigla da razmisli o onome što radi. „Bilo mi je zadovoljstvo poslovati s tobom“, rekla je Ajlin savijajući preostalu odeću i paţljivo je slaţući nazad u torbu. „Vraćam se za dve nedelje. Ako nešto u međuvremenu poţeliš, znaš gde ćeš me naći.“ „Mislim da je ovo sve, hvala.“ Uputila je Dţes značajan pogled kojim kao da joj je rekla: Svi to kaţu, dušo.

*** Niki je gledao u računar kad je Dţes ušla. „Natali će dovesti Tanci nakon matematičke sekcije. Mogu li da te ostavim samog?“ „Naravno.“ „Nema pušenja.“ „Mhm.“ „Hoćeš li učiti?“ „Naravno.“ Ponekad je Dţes maštala o tome kakva bi majka bila da ne mora neprestano da radi. Pekla bi kolače i više se smešila i sedela bi pored njih dok rade domaći. Radila bi stvari koje oni ţele da ona radi i ne bi im uvek odgovarala: Ţao mi je, srećo, moram da pristavim večeru. Ĉekaj samo da stavim ovo da se pere. Moram da idem, srećo. Reći ćeš mi kad se vratim s posla. Pogledala ga je, pogledala njegovo bezizraţajno lice, i osetila neku čudnu slutnju. „Nemoj zaboraviti da prošetaš Normana. Ali ne kupuj alkohol.“ „Baš ću.“ „I nemoj celo veče provesti za računarom.“ Podigla mu je straţnji deo farmerki. „I podigni pantalone pre nego što se zaletim i navučem ti gaće do guše.“ Okrenuo se i ona primeti da se kratko nasmešio. Dok je izlazila iz njegove sobe, shvatila je da ne moţe da se seti kada ga je poslednji put videla da se smeši.

28

5 Niki Moj tata je pravi šupak.

29

6 Dţes Pab Pero nalazio se između biblioteke (zatvorene od januara) i prodavnice ribe i krompirića Srećna riba, i u njemu je bilo moguće poverovati da je još uvek 1989. godina. Desa, vlasnika paba, niste mogli videti ni u čemu drugom osim u izbledelim majicama s nazivima bendova, farmerkama i, ako je bilo hladno, kratkoj pilotskoj koţnoj jakni. U večerima kada nije bilo guţve, i ako baš nemate sreće, on bi do najsitnijih detalja objašnjavao prednosti fender stratokaster gitare u odnosu na rikenbaker 330 ili bi s poetskim ţarom deklamovao reči pesme Moneyfor Nothing. Pab nije bio otmen poput barova u odmaralištu i u njemu se nisu sluţili sveţi morski plodovi niti fina crvena vina i porodični meniji naročito prilagođeni razmaţenoj deci. U njemu su se sluţile razne vrste mrtvih ţivotinja s krompirićima, a reč salata izazivala je podsmeh. Nije tu bilo ničeg pustolovnijeg od Toma Petija na dţuboksu i izbušene mete za pikado na zidu. Ali bila je to proverena formula. Pero je bilo ono što se retko viđalo u primorskim gradićima: radio je čitave godine. „Je li Roksen ovde?“ Dţes je počela da vadi kese s čipsom na sto kad je Dez izronio iz podruma gde je pripremao novu bačvu pravog piva. „Jok. Radi nešto sa svojom majkom.“ Na trenutak se zamislio. „Isceljenje. Ne, proricanje budućnosti. Psihijatar. Psiholog.“ „Spiritualista?“ „Otišla je tamo gde ti kaţu sve ono što već znaš i očekuju da budeš impresioniran.“ „Vidovnjak.“ „Platile su po trideset funti da sede tamo s čašom lošeg vina i viču da! kad ih pitaju da li je neko u publici imao rođaka čije ime počinje na slovo Dţ.“ Zastao je, pa s mukom zatvorio vrata podruma. „Mogao bih da predvidim nekoliko stvari, Dţes. I neću ti za to naplatiti trideset funti. Predviđam da taj takozvani spiritualista sada sedi kod kuće i trlja dlanove i razmišlja: Kakve budale.“ Dţes je izvadila čaše iz mašine za sudove i počela da ih slaţe na police iznad šanka. „Veruješ li u sve te budalaštine?“ „Ne.“ „Naravno da ne veruješ. Ti si razumna devojka. Ponekad ne znam šta da joj kaţem. Njena majka je još gora od nje. Misli da ima ličnog anđela čuvara. Anđela!“ Oponašao ju je pogledavši u sopstveno rame i potapšavši ga. „Misli da je štiti. Ali nije je zaštitio od trošenja čitave socijalne pomoći na kupovinu iz fotelje, zar ne? Ĉovek bi pomislio da bi anđeo u tom slučaju poţeleo da kaţe koju: Vidi, Morin, zaista ne ţeliš tu luksuznu presvlaku za dasku za peglanje sa slikom psa. Zaista, srećo, hajde te pare uloţi u penzioni fond.“ Nije mogla da se ne nasmeje, ma koliko očajna bila. „Poranila si.“ Dez je značajno pogledao na sat. „Problem s cipelama.“ Ĉelsi je bacila torbu pod šank, pa popravila frizuru. „Ĉetovala sam s jednim od mojih potencijalnih“, rekla je Dţes, kao da Dez nije tu. „Predivan je.“ Svi njeni potencijalni momci koje je upoznavala preko interneta bili su predivni. Dok ih ne bi upoznala. „Zove se Dejvid. Traţi nekog ko voli da kuva, čisti i pegla. I ko povremeno voli da se oduzme.“ „Od spavanja?“, upitao je Dez. Ĉelsi ga je ignorisala. Uzela je krpu i počela da briše čaše. „Dţes, bilo bi dobro da i ti potraţiš nekoga na netu. Da malo mrdneš, umesto što truneš

30

ovde s ovom gomilom oklembešenih matorih kuronja.“ „O’ladi s tim matorih, mala“, rekao je Dez. Na televiziji je bio prenos fudbalske utakmice, što je značilo da je Dez izneo besplatan čips i kockice sira i, kada se osećao naročito velikodušno, rolnice s miniviršlama. Preostale kockice sira Dţes je, s Dezovom dozvolom, nosila kući da pravi makarone sa sirom, dok joj Natali nije rekla koliko muškaraca, prema statističkim podacima, ne pere ruke nakon odlaska u toalet. Bar se napunio, utakmica je počela, i veče je prošlo sasvim uobičajeno; točila je pivo u krigle u komentatorskim pauzama i razmišljala, opet, o novcu. Kraj juna, rekli su u školi. Ako se ne upiše do tada, onda je to to. Toliko se bila zamislila da nije čula Desa dok nije spustio činiju s kuglicama od krompira na šank pored nje. „Htedoh da ti kaţem... Sledeće nedelje stiţe nam nova kasa. Jedna od onih na kojima samo dotakneš displej.“ Okrenula se od slavina za točenje piva. „Nova kasa? Zašto?“ „Ova je starija od mene. A ne umeju sve konobarice da sabiraju tako dobro kao ti, Dţes. Poslednji put kad je Ĉelsi bila sama, imali smo jedanaest funti manjka u kasi. Zatraţi od nje da sabere dupli dţin, kriglu od litre vebster piva i pakovanje prţenog kikirikija i ona odmah ukrsti očima. Moramo da idemo u korak s vremenom.“ Prešao je rukom preko zamišljenog displeja. „Digitalna preciznost. Dopašće ti se. Uopšte nećeš morati da koristiš mozak. Baš kao Ĉelsi.“ „Zar ne mogu prosto zadrţati ovu? Ne umem s računarima.“ „Imaćemo obuku za osoblje. Polovinu dana. Neplaćenu, bojim se. Dolazi momak.“ „Neplaćeno?“ „Samo taptap i pređeš prstom preko displeja. Biće kao u filmu Suvišni izveštaj. Samo bez ćelavaca. Ali ništa ne brini, Pit je i dalje tu. Pite!“

*** Lijam Stabs ušao je u devet i petnaest. Dţes je bila leđima okrenuta šanku, a on se nagnuo i promrmljao joj u uho: „Hej, lutko.“ Nije se okrenula. „O, opet ti.“ „Takvu dobrodošlicu volim. Kriglu od pola litre stele, Dţes, molim te.“ Osvrnuo se po pabu, pa rekao: „I ma šta još da nudite.“ „Imamo veoma lepe prţene lešnike.“ „Mislio sam na nešto malo... vlaţnije.“ „Onda samo krigla piva.“ „I dalje glumiš da si neosvojiva, a?“ Znala je Lijama još iz škole. Bio je jedan od onih muškaraca koji bi ti mogli slomiti srce u paramparčad ako mu to dozvoliš; onaj plavooki momak, vešt na jeziku, koji te je ignorisao sve vreme u trećem i četvrtom razredu srednje škole, a kad si skinula protezu i pustila kosu toliko te je nasmejao da te je odvukao u krevet, a nakon toga ti samo veselo mahnuo i namignuo. Kosa mu je bila kestenjasta, jagodice visoke i blago preplanule. Noću je vozio taksi, a petkom je drţao štand s cvećem na pijaci i kad god bi prošla, prošaputao bi: „Ti. Ja. Iza dalija, sada“, dovoljno ozbiljno da te natera da usporiš korak. Ţena ga je napustila negde u isto vreme kad je i Marti otišao. („Samo beznačajno serijsko neverstvo. Neke ţene su baš probirljive.“) Pre šest meseci, nakon jedne od Dezovih ţurki nakon zatvaranja, završili su u ţenskom toaletu gde joj je on

31

zavukao ruke pod majicu, a Dţes se nakon toga danima smeškala. Iznosila je prazne kartone od čipsa do kontejnera kada se Lijam pojavio na straţnjoj kapiji. Prišao joj je toliko da je morala da se nasloni na zid bašte. Nalazio se na svega nekoliko centimetara od nje i tiho joj rekao: „Ne mogu da prestanem da mislim na tebe.“ Drţao je ruku s cigaretom daleko od nje. Bio je dţentlmen u tom pogledu. „Kladim se da to kaţeš svim devojkama.“ „Volim da te gledam kako se muvaš oko šanka. Delimično gledam fudbal, a delimično zamišljam kako te presavijam preko njega.“ „Ko je rekao da je romantika mrtva?“ Boţe, lepo je mirisao. Dţes se malo promeškoljila, pokušavajući da mu umakne pre nego što uradi nešto što bi mogla zaţaliti. Blizina Lijama Sparksa palila je u njoj ţeravicu za koju je mislila da je zgasla. „Pa, pusti me da ti pokaţem koliko romantičan umem da budem. Dozvoli mi da te izvedem. Da ti i ja izađemo na pravi sastanak. Hajde, Dţes. Hajde da pokušamo.“ Dţes se odmakla od njega. „Molim?“ „Ĉula si me.“ Zagledala se u njega. „Ţeliš da se upustimo u vezu?“ „Zvučiš kao da je to nešto ruţno.“ Izvukla se ispod njega i pogledala straţnja vrata. „Moram da se vratim unutra, Lijame.“ „Zašto ne ţeliš da izađeš sa mnom?“ Prišao joj je. „Znaš da bi bilo odlično...“ Glas je spustio do šapata. „A znam i da imam dvoje dece i dva posla i da ti čitav svoj ţivot provodiš u automobilu i da bi nam bile potrebne čitave tri nedelje da počnemo da se koškamo oko toga na koga je red da iznese smeće.“ Milo mu se nasmešila. „A onda bismo zauvek izgubili mogućnost da razmenjujemo ovakve neţnosti.“ Uzeo je pramen njene kose i pustio ga da mu klizne između prstiju. Glas mu je bio nalik na tiho reţanje. „Tako cinična. Slomićeš mi srce, Dţes Tomas.“ „ A ja ću zbog tebe dobiti otkaz.“ „Pretpostavljam da to znači da jedan na brzaka ne dolazi u obzir?“ Krenula je prema straţnjim vratima, nadajući se da će joj se rumenilo povući s obraza. Zatim je stala. „Hej, Lijame.“ Podigao je pogled s cigarete koju je gasio. „Nisi voljan da mi pozajmiš petsto funti, zar ne?“ „Da ih imam, dušo, bile bi tvoje.“ Poslao joj je poljubac dok je ulazila u pab.

*** Obilazila je šank i kupila prazne čaše, obrazi su joj bili još rumeni kada ga je primetila. Zapravo je dva puta pogledala. Sedeo je sam u uglu, a pred njim su bile tri prazne krigle od pola litre. Obuo je konvers patike, farmerke i majicu; sedeo je i gledao u telefon, dodirivao je ekran i povremeno podizao pogled kada bi prisutni proslavljali pogodak. Dok je Dţes posmatrala, prineo je kriglu usnama i u jednom gutljaju ispio pivo. Verovatno je mislio da je u tim farmerkama neprimetan, ali na čelu mu je pisalo da je došljak. Suviše je novca imao. I mogao

32

je da se podiči onom namernom i paţljivo udešenom zapuštenošću koja krasi samo one koji su svoju odeću skupo platili. Kada je pogledao prema šanku, brzo mu je okrenula leđa osećajući kako je obuzima mračnije raspoloţenje. „Idem dole po grickalice“, rekla je Ĉelsi i krenula u podrum. „Aaa“, mrmljala je sebi u bradu. „Aa, aaa, aa.“ Kad je izronila iz podruma, pred njim je bila nova krigla i nije dizao pogled s telefona. Veče se oteglo. Ĉelsi je raspravljala o svojim kombinacijama sa interneta, gospodin Nikols je popio još nekoliko krigli, a Dţes bi nestala kad god bi prišao šanku i trudila se da ne susretne Lijamov pogled. Do deset do jedanaest u pabu je ostala samo šačica danguba deţurni krivci, kako ih je Dez zvao. Ĉelsi je obukla kaput. „Kuda ćeš?“ Ĉelsi je zastala pred ogledalom iza slavina za točenje piva da stavi ruţ. „Dez je rekao da mogu da izađem malo ranije.“ Napućila je usne. „Imam sastanak.“ „Sastanak? Ko ide na sastanak u ovo doba noći?“ „Sastanak je u Dejvidovoj kući. U redu je“, rekla je kada se Dţes zagledala u nju. „I moja sestra ide. Rekao je da bi bilo lepo da nas je troje.“ „Ĉels, da li si ikada čula izraz noćni poziv?“ „Molim?“ Dţes se zagleda u nju na trenutak. „Ništa. Samo... lepo se provedi.“ Stavljala je čaše u mašinu za sudove kada se pojavio za šankom. Oči su mu bile delimično zatvorene i neţno se njihao, kao da se sprema da se upusti u nekakav ples u slobodnom stilu. „Kriglu od pola litre, molim.“ Gurnula je još dve čaše na rešetku. „Ne sluţimo više. Prošlo je jedanaest.“ Pogledao je na sat. Zaplitao je jezikom. „Minut do jedanaest.“ „Dovoljno si popio.“ Polako je trepnuo i zagledao se u nju. Kratka tamna kosa štrčala mu je blago na jednoj strani. „Ko si ti da mi kaţeš da sam dovoljno popio?“ „Osoba koja sluţi piće. Tako to obično ide.“ Dţes izdrţa njegov pogled. „Ĉak me i ne prepoznaješ, zar ne?“ „Zar bi trebalo?“ Gledala ga je još jedan trenutak. „Sačekaj.“ Izašla je iz šanka i prišla pokretnim vratima i, dok ju je on zbunjeno gledao, otvorila ih i pustila da joj se zatvore pred nosom, podigavši ruku i otvorivši usta kao da ţeli nešto da kaţe. Ponovo je otvorila vrata i stala pred njega. „Da li me sada prepoznaješ?“ Trepnuo je. „Da li si ti... da li sam te video juče?“ „Spremačica. Da.“ Prošao je rukom kroz kosu. „Ah. To s vratima. Imao sam... jedan veoma nezgodan razgovor.“ „Smatram da moţe da se kaţe i: Sada nije pravi trenutak, hvala.“ „Shvatio.“ Naslonio se na šank. Dţes je pokušala da zadrţi ozbiljan izraz na licu kada su mu laktovi skliznuli sa šanka. „Znači, to je bilo izvinjenje?“ Pijano se zagledao u nju. „Izvini. Zaista se, ali zaista, zaista izvinjavam. Strašno mi je ţao, o gospo od šanka.

33

Mogu li sada da dobijem piće?“ „Ne. Prošlo je jedanaest.“ „Samo zato što si me zagovarala.“ „Nemam vremena da sedim ovde dok ti grliš još jednu kriglu.“ „Onda mi daj čašicu ţestine. Hajde. Potrebno mi je još jedno piće. Daj mi votku. Evo. Zadrţi kusur.“ Spustio je dvadeset funti na šank. Udarac se preneo na njega, pa mu se glava blago zanela unazad. „Samo jednu votku. Zapravo, nek bude dupla. Biće mi potrebne čitave dve sekunde da je iskapim. Jedna sekunda.“ „Ne. Dovoljno si popio.“ Dezov glas odjeknu iz kuhinje. „O, zaboga, Dţes, daj mu piće.“ Dţes je na trenutak stajala, vilica joj se ukrutila, a zatim se okrenula i nasula mu duplo piće. Uzela je novac, pa mu tiho vratila kusur. Iskapio je votku, gutajući glasno dok je spuštao čašu, a zatim se okrenuo i blago se zateturao. „Zaboravio si kusur.“ „Zadrţi ga.“ „Ne ţelim ga.“ „Onda ga stavi u kutiju za priloge.“ Sakupila je kusur i stavila mu ga u šaku. „Dez priloge daje samo za Fond Desa Harisa za odmor u Memfisu“, rekla je. „Zaista. Samo uzmi novac.“ Trepnuo je i napravio dva nestabilna koraka u stranu kada mu je otvorila vrata. Tek tada je primetila šta je izvadio iz dţepa. Videla je i do bleštavila uglancan audi na parkingu. „Nećeš voziti kući.“ „Dobro sam.“ Odmahnuo je rukom daje umiri i ispustio ključeve. „Ovde ionako noću nema automobila.“ „Ne moţeš da voziš.“ „Usred nedođije smo, ako nisi primetila.“ Pokazao je nebo. „Kilometrima sam daleko od svake civilizacije i zaglibio sam ovde, usred jebene nedođije.“ Nagnuo se napred, a u dahu mu se snaţno osećao alkohol. „Voziću vrlo, vrlo polako.“ Bio je toliko pijan da je bilo sramno lako uzeti mu ključeve iz ruke. „Ne“, rekla je i okrenula se da se vrati u pab. „Ne ţelim da budem odgovorna ako izazoveš nesreću. Vraćaj se unutra, pozvaću ti taksi.“ „Daj mi moje ključeve.“ „Ne.“ „Ukrala si mi ključeve.“ „Spašavam ti dozvolu.“ Podigla ih je i okrenula se prema pabu. „O, zaboga“, rekao je. Zvučalo je kao da je ona samo još jedan u nizu problema. Poţelela je da ga šutne. „Pozvaću ti taksi. Samo... sedi tamo. Dobićeš ključeve čim te bezbedno smestim u taksi.“

*** Iz straţnjeg hodnika poslala je Lijamu poruku. Da li ovo znači da će mi se posrećiti?, odgovorio je. Samo ako voliš dlakave. Muškarce.

34

Izašla je napolje, a gospodina Nikolsa nigde nije bilo. Automobil mu je još bio na parkingu. Pozvala ga je dva puta, pitajući se da nije otišao u ţbunje da se olakša, a zatim je spustila pogled i ugledala ga kako čvrsto spava na klupi. Na trenutak je pomislila da ga tu i ostavi. Ali bilo je sveţe, a magle s mora bile su nepredvidljive. I verovatno će se probuditi bez novčanika. „Nemam nameru da to stavim u taksi“, rekao je Lijam kroz prozor kad je stao na parkingu. „Dobro je. Samo je zaspao. Ja ću ti reći kuda da ga voziš.“ „A, ne. Poslednji uspavani kog sam vozio probudio se i ispovraćao mi nove presvlake. A zatim dovoljno ţivnuo da zbriše i ne plati.“ „Ţivi u odmaralištu. Teško da će ti pobeći.“ Pogledala je na sat. „O, hajde, Lijame. Samo ţelim da stignem kući.“ „Onda ga ostavi ovde. Ţao mi je, Dţes.“ „U redu. A šta kaţeš da ja ostanem u kolima? Ako povrati, ja ću očistiti. A zatim me vozi kući. On će platiti.” Uzela je kusur gospodina Nikolsa sa zemlje gde mu je ispao i prebrajala. „Trinaest funti bi trebalo da bude dovoljno, moţe?“ Napravio je grimasu. „Ah, Dţes. Ne oteţavaj mi.“ „Molim te, Lijame.“ Nasmešila se. Spustila mu je ruku na nadlakticu. „Lepo te molim.“ Pogledao je niz put. „U redu.“ Spustila je glavu do usnulog lica gospodina Nikolsa, a zatim se ispravila i klimnula glavom. „Kaţe da je u redu.“ Lijam je odmahnuo glavom. Nestalo je onog zavodničkog ponašanja odranije. „O, hajde, Lijame. Pomozi mi da ga ubacim u kola. Moram da idem kući.“ Gospodin Nikols leţao je glave poloţene u njeno krilo, poput bolesnog deteta. Nije znala gde da stavi ruke. Drţala ih je prebačene preko naslona straţnjeg sedišta, i čitavo vreme molila se da on ne povrati. Svaki put kada bi zastenjao, ili se promeškoljio, ona bi spustila prozor ih bi se nagnula da mu pogleda lice. „Da se nisi usudio“, rekla mu je tiho. „Da se nisi usudio.“ Bili su na dva minuta od letnjeg parka kad joj je zazujao telefon. Bila je to Belinda, komšinica. Skupljenih očiju pogledala je u displej: Klinci su opet napali tvog Nikija. Uhvatili su ga ispred kioska. Najdţel ga je odvezao u bolnicu. Veliki, hladni teret joj pritisnu grudi. Stiţem, otkucala je. Najdţel kaţe da će ostati s njim dok ne stigneš. Ja ću ostati s Tanci. Hvala, Belinda. Gledaću da stignem što pre. Gospodin Nikols se promeškoljio i dugo zahrkao. Zagledala se u njega, u njegovu skupu frizuru i njegove suviše plave farmerke i iznenada se razbesnela. Sad bi već bila kod kuće da njega nije bilo. Ona bi šetala psa, a ne Niki. „Stigli smo.“ Dţes mu je rekla kako da dođe do kuće gospodina Nikolsa, pa su ga njih dvoje, prebacivši po jednu njegovu ruku sebi preko ramena, odvukli do vrata. Dţes su kolena klecala pod iznenađujućom teţinom. Promeškoljio se kad su stigli do vrata, a ona počela da pregleda njegove ključeve, pre nego što je zaključila da će joj biti lakše da upotrebi svoj. „Gde ţeliš da ga stavimo?“ upitao je Lijam dahćući. „Na kauč. Nemam nameru da ga teglim uz stepenice.“

35

Namestila ga je da leţi na boku. Skinula mu je naočare, prebacila preko njega jaknu koju je našla i spustila mu ključeve na stočić koji je uglancala ranije tog dana. Tek tada oseti da je sposobna da izgovori: „Lijame, moţeš li da me odvezeš do bolnice? Niki je imao nezgodu.“

*** Automobil je u tišini jurio praznim ulicama. U mozgu joj je vladao haos. Plašila se šta bi mogla zateći. Koliko je teško povređen? Da li je Tanci videla kada su ga napali? A onda, ispod straha, počeše da se pojavljuju glupe, svakodnevne stvari kao što je: Hoću li se dugo zadrţati u bolnici? Taksi iz bolnice koštaće najmanje petnaest funti. „Ţeliš li da te sačekam?“, upitao je Lijam kad je stao ispred Urgentnog centra. Trčala je preko asfalta i pre nego što je zaustavio automobil. Leţao je u jednoj od bočnih pregrada. Kad ju je sestra uvela iza zavese, Najdţel je ustao s plastične stolice, a ljubazno, mesnato lice bilo mu je napeto od strepnje. Niki je leţao okrenut na drugu stranu, na jagodici mu se nalazio zavoj, a modrica je počela da boji očnu duplju iznad nje. Privremeni zavoj bio mu je obmotan oko glave. Jedva se suzdrţavala da ne zajeca. „Zašiće ga. Ali ţele da ga zadrţe. Da provere da mu nije napukla lobanja i tako to.“ Najdţel je izgledao kao da mu je neprijatno. „Nije ţeleo da zovem policiju.“ Pokazao je neodređeno prema izlaznim vratima. „Ako si ti dobro, ja bih da se vratim Belindi. Kasnome...“ Dţes mu se šapatom zahvalila i prišla Nikiju. Spustila je ruku na ćebe, na njegovo rame. „Tanci je dobro“, prošaputao je ne gledajući je. „Znam, dušo.“ Sela je na plastičnu stolicu pored kreveta. „Šta se desilo?“ Blago je slegnuo ramenima. Niki nikada nije ţeleo da razgovara o ovome. Od kakve je to koristi bilo? Svi su znali pravila. Kad izgledaš kao čudak, dobiješ batine. I tući će te dok god budeš tako izgledao. Bila je to poraţavajuća, nepromenljiva logika malog grada. A ona ovaj put nije znala šta da mu kaţe. Nije mogla da mu kaţe da je sve u redu, jer nije bilo. Nije mogla da mu kaţe da će se policija dokopati Fišera, jer se to još nijednom nije desilo. Nije mogla da mu kaţe da će se sve promeniti i pre nego što toga postane svestan, jer kad si tinejdţer ţivot posmatraš samo dve nedelje unapred, a oni su oboje znali da se dotada ništa neće promeniti nabolje. A verovatno ni u neko duţe dogledno vreme.

*** „Da li je dobro?“, upitao je Lijam dok se ona polako vraćala do automobila. Adrenalin ju je napustio i ramena su joj se obesila od iscrpljenosti. Otvorila je straţnja vrata da uzme sako i tašnu, a on je sve ovo pratio u retrovizoru. „Preţiveće.“ „Mala kopilad. Upravo sam razgovarao s tvojim susedom. Neko bi trebalo nešto da preduzme.“ Namestio je retrovizor. „Ja bih ih naučio pameti da ne moram da pazim na dozvolu za taksiranje. Dosada, u tome je problem. Ne znaju šta će sa sobom pa se okome na nekoga. Pazi da uzmeš sve stvari, Dţes.“ Morala je da uđe u automobil da bi uzela kaput. A tada je osetila nešto pod stopalom. Delimično čvrsto, cilindričnog oblika. Pomerila je stopalo, pruţila ruku i izvukla sveţanj novčanica. Zagledala se u njega u polumraku, a zatim u ono što je leţalo pored njega. Plastificirana identifikaciona kartica, onakva kakva se koristi u kancelarijama. Mora da su

36

ispali iz dţepa gospodinu Nikolsu dok je leţao na straţnjem sedištu. Pre nego što je stigla da razmisli, stavila je i jedno i drugo u tašnu. „Evo“, rekla je otvarajući novčanik, ali je Lijam podigao ruku. „Ne. U redu je. Imaš dosta briga.“ Namignuo joj je. „Pozovi nekog od nas kada budeš ţelela da dođemo po tebe. Na račun kuće. Den je odobrio.“ „Ali...“ „Nema ali. Odlazi sada. Postaraj se da se taj tvoj mali oporavi. Vidimo se u pabu.“ Osetila je da bi mogla zaplakati od zahvalnosti. Stajala je tamo podignute ruke dok je on obilazio parking i dovikivao joj kroz prozor: „Ali trebalo bi da mu kaţeš da mu moţda ne bi toliko često razbijali glavu kad bi se trudio da izgleda malo normalnije.“

37

7 Dţes Sitne sate provela je dremajući na plastičnoj bolničkoj stolici povremeno se budeći iz neudobnog poloţaja kad bi čula zvuk udaljenih tragedija na odeljenju iza zavese. Posmatrala je sveţe ušivenog Nikija kako konačno spava, i pitala se kako da ga zaštiti. Pitala se šta se dešava u njegovoj glavi. Pitala se, s grčem u stomaku koji više nije popuštao, šta je sledeće. Sestra je provirila iza zavese u sedam ujutro i rekla da je skuvala čaj i pripremila tost. Ova mala ljubaznost naterala ju je da postiđeno potisne suze. Lekar je svratio nešto posle osam i rekao da će Niki verovatno provesti još jednu noć u bolnici da provere ima li unutrašnjeg krvarenja. Na rendgenskom snimku videli su senku koju nisu u potpunosti uspeli da rastumače, pa su ţeleli da se uvere da je sve u redu. Najbolje bi bilo da Dţes ode kući i odmori se. Natali je pozvala da joj kaţe da je odvela Tanci u školu sa svojom decom i da je sve u redu. Sve je u redu. Izašla je iz autobusa dve stanice ranije i otišla do Lin Fišer, pokucala joj na vrata i rekla joj, onoliko učtivo koliko je u tim okolnostima mogla, da će im poslati policiju na vrata ako Dţejson još jednom priđe Nikiju. Na to ju je Lin pljunula i rekla joj da će joj baciti ciglu kroz jebeni prozor ako smesta ne odjebe. Iz kuće se čuo smeh dok je Dţes odlazila. Bio je to odgovor koji je i očekivala. Ušla je u prazan dom. Platila je račun za vodu onim što je trebalo da bude novac za kiriju. Platila je struju novcem za čišćenje. Istuširala se i presvukla i odradila podnevnu smenu u pabu, i toliko se bila izgubila u mislima da joj je Stjuart Pringl drţao ruku na dupetu punih deset sekundi pre nego što je primetila. Polako mu je prosula pivo iz krigle na cipele. „Zašto si to uradila?“ zaurlao je Dez kada se Stjuart poţalio. „Ako smatraš da je to u redu, stani ti tamo i pusti ga da ti drţi ruku na dupetu“, rekla je i nastavila da pere čaše. „U pravu si“, rekao je Dez. Usisala je čitavu kuću pre nego što se Tanci vratila kući. Bila je toliko umorna da bi trebalo da je u komi, ali bila je toliko ljuta da je sve uradila duplo brţe nego inače. Nije mogla da stane. Ĉistila je i spremala i razvrstavala, jer da nije to radila, verovatno bi skinula Martijev stari malj s one dve kuke u garaţi, otišla do kuće Fišerovih i uradila nešto što bi ih sve izbrisalo s lica zemlje. Ĉistila je, jer da nije, stajala bi u svojoj maloj zarasloj bašti, podigla glavu prema nebu i vrištala, vrištala i vrištala, i nije bila sigurna da bi bila u stanju da stane. Kad je čula korake na stazi, kuća je bila ispunjena toksičnim oblakom politure za nameštaj i sredstava za čišćenje. Dva puta je duboko udahnula, malo se zakašljala, a zatim naterala sebe da još jednom duboko udahne pre nego što je otvorila vrata, a na licu joj je već bio utešan osmeh. Na stazi je stajala Natali drţeći ruke na Tancinim ramenima. Tanci joj je prišla, snaţno je zagrlila oko struka sve vreme drţeći oči zatvorene. „Dobro je, mila“, rekla joj je Dţes milujući joj kosu. „Sve je u redu. To je obična čarka budalastih dečaka.“ Natali je dotakla Dţes za ruku i blago odmahnula glavom. „Pazi na sebe“, rekla je i otišla. Dţes je napravila sendvič i posmatrala Tanci kako odlazi u senoviti deo bašte da radi algoritme i rekla sebi da će joj sutra reći za Svetu Anu. Definitivno će joj sutra reći. A zatim se zavukla u kupatilo i razmotala novčanice koje je pronašla u taksiju. Ĉetiristo osamdeset funti. Poslagala ih je u uredne gomilice na podu iza zaključanih vrata. Dţes je znala šta bi trebalo da uradi. Naravno da je znala. Nije to bio njen novac. Tu je

38

lekciju dobro usadila deci u glavu. Ne kradeš. Ne uzimaš ono što ti ne pripada. Postupi ispravno, i za to ćeš naposletku biti nagrađen. Postupi ispravno. Ali jedan novi, mračniji glas počeo je tiho da joj pevuši na uvo. Zašto da vrati taj novac? On neće ni primetiti da ga nema. Onesvestio se na parkingu, u taksiju, u svojoj kući. Novac je mogao da mu ispadne bilo gde. Prava je sreća pa si ga ti pronašla. A šta da ga je uzeo neko drugi? Misliš li da bi mu ga on vratio? Na kartici je pisalo da se njegova kompanija zove Mejflaj. A da se on zove Ed. Vratiće novac gospodinu Nikolsu. Mozak joj se vrteo ukrug zajedno s mašinom za sušenje veša. Ali ipak to nije učinila.

*** Dţes nikada nije razmišljala o novcu. Marti je pet dana u nedelji radio za lokalnu taksi kompaniju i starao se za sve finansije, i obično su imali dovoljno novca da on dve večeri u nedelji ode s momcima u pab, i da ona jednom nedeljno izađe s Natali. Povremeno su išli na godišnji odmor. Nekada im je bilo dobro, nekada malo teţe, ali snalazili su se. A onda je Martiju dosadilo da se snalazi. Bili su na kampovanju u Velsu i osam dana je padala kiša, a Marti je postajao sve nezadovoljniji, kao da je vreme nešto što bi trebalo shvatiti lično. „Zašto ne moţemo da odemo u Španiju ili negde gde je toplo?“, mrmljao bi zureći kroz krila natopljenog šatora. „Ovo je sranje. Ovo nije prokleti odmor.“ Dosadio mu je posao; počeo je sve više da se ţali i sve mu je više stvari smetalo. Ostali vozači urotili su se protiv njega. Računovođa ga potkrada. Klijenti su škrtice. Onda je počeo da se bavi mutnim poslovima. Prodavao je kopije majica sa slikom benda koji je nestao s toplista jednako brzo kao što se i pojavio. Piramidalnom sistemu pristupili su suviše kasno. Uvoz-izvoz je prava stvar, rekao joj je samouvereno, stigavši kući iz paba jedne noći. Upoznao je momka koji moţe da nabavi jeftine elektronske uređaje iz Indije, pa bi mogli da ih preprodaju nekome koga poznaje. A zatim se velikog li iznenađenja ispostavilo da taj neko kome je trebalo da prodaju uređaje nije bio baš toliko pouzdan kao što su Martiju obećali. Oni malobrojni što su kupili uređaje poţalili su se da su im izbili osigurači, preostali su trunuli u garaţi, i tako se njihova bedna ušteđevina pretvorila u gomilu beskorisne bele tehnike koju su četrnaest nedelja kasnije morali da natovare u Martijev automobil i odvezu na otpad. Zatim je stigao rolsrojs. Tu je Dţes videla makar neki smisao: Marti će ga ofarbati u metaliksivo, pa će raditi venčanja i sahrane. Kupio ga je preko Ibeja od čoveka iz Midlandsa i prešao je polovinu autoputa M6 kada je auto otkazao. Nešto s anlaserom, rekao je mehaničar, vireći pod haubu. Ali što ga je duţe gledao, to mu se više činilo da tu mnogo više stvari ne štima. Prve zime su mu se u tapacirung uvukli miševi pa je bio potreban novac da zamene straţnja sedišta da bi mogao da radi. A onda se ispostavilo da su presvučena straţnja sedišta rolsa otprilike jedina stvar koja ne moţe da se kupi preko Ibeja. Pa je ostao da stoji u garaţi kao svakodnevni podsetnik na to da nisu uspeli ni malčice da napreduju. Preuzela je na sebe zarađivanje kada je Marti počeo najveći deo dana da provodi u krevetu. Depresija je bolest, svi su to rekli. Premda se, na osnovu onog što su njegovi pajtaši rekli, činilo da nije od nje patio one dve večeri kad je uspevao da se odvuče do paba. Kada je Dţes otvorila sva obaveštenja iz banke i uzela štednu knjiţicu iz fioke u stolu u hodniku, svojim očima se uverila u kolikoj su nevolji. Nekoliko puta je pokušala da razgovara s njim, ali on bi samo navukao jorgan preko glave i rekao da ne moţe ni sa čim da se nosi. Negde u to doba nagovestio je da bi mogao da se na neko vreme vrati kod mame.

39

Iskrena da bude, laknulo joj je kada je otišao. Bilo joj je dovoljno teško da se nosi s Nikijem koji je i dalje bio tiha, mršava utvara i dva posla. „Idi“, rekla je, milujući mu kosu. Setila se da je pomislila kako je prošlo mnogo vremena otkako ga je poslednji put dodirnula. „Idi na nekoliko nedelja. Bolje ćeš se osećati kad se odmoriš.“ Nemo ju je pogledao crvenim očima i stegnuo joj ruku. To je bilo pre dve godine. Nijedno od njih nikada nije ozbiljno pokrenulo razgovor o njegovom povratku.

*** Trudila se da sve bude u redu dok Tanci nije otišla na spavanje, pitala ju je šta je jela kod Natali, i pričala joj šta je Norman radio dok je nije bilo. Počešljala je kosu, pa sela na njen krevet i čitala joj stari primerak Harija Potera, kao da je mnogo mlađe dete, a Tanci joj prvi put nije rekla da bi radije radila matematiku. Kad se Dţes uverila da je zaspala, pozvala je bolnicu. Sestra joj je rekla da je Niki dobro: da se na rendgenskom snimku ne vidi nikakvo oštećenje pluća. Facijalni prelom zarašće sam od sebe. Pozvala je Martija, koji ju je saslušao u tišini a zatim upitao: „Da li i dalje nosi sve ono na licu?“ „Stavlja maškaru, tako je.“ Nastupila je duga tišina. „Nemoj slučajno da si to rekao, Marti. Da se nisi usudio da to kaţeš.“ Spustila je slušalicu pre nego što je stigao i da zausti. A zatim su u petnaest do deset zvali iz policije da joj kaţu da Dţejson Fišer poriče da ima bilo kakve veze s napadom. „Bilo je četrnaestoro svedoka“, rekla je glasa stegnutog od napora da ne zaurla. „Uključujući i čoveka koji drţi kiosk. Napali su mog sina. Bila su četvorica.“ „Jeste, ali svedoci su nam od koristi samo ako mogu da identifikuju napadače, gospođo. A gospodin Brent kaţe da nije mogao jasno da vidi ko je izvršio napad.“ Uzdahnuo je kao da bi ona trebalo da zna kakvi su dečaci u tinejdţerskom uzrastu. „Moram vam reći, gospođo, Fišerovi tvrde da je vaš sin započeo tuču.“ „Verovatnoća da on započne tuču jednaka je verovatnoći da je započne prokleti dalajlama. Govorimo o dečaku koji ne moţe da uvuče jorgan u navlaku bez straha da bi mogao nekoga da povredi.“ „Moţemo da reagujemo samo u skladu sa dokazima, gospođo.“ S obzirom na glas koji bije Fišerove, biće srećna ako se iko seti da je išta video. Dţes na trenutak spusti glavu u šake. Nikada ih neće ostaviti na miru. A Tanci je sledeća, čim krene u srednju školu. Ona će im postati glavna meta, jer voli matematiku i zato što je neobična i i potpuno iskrena. Dţes se zaledila. Pomislila je na Martijev malj u garaţi i kakav bi osećaj bio otići do kuće Fišerovih i... Telefon je zazvonio. Zgrabila ga je. „Šta je sad? Da mi moţda nećete reći da je sam sebe pretukao? Da li zato zovete?“ „Gospođo Tomas?“ Trepnula je. „Gospođo Tomas? Ovde gospodin Cvangaraj.“ „O, gospodine Cvangaraj, izvinite. Sada baš... i nije najbolji trenutak.“ Pruţila je ruku ispred sebe, tresla se? „Ţao mi je što vas ovako kasno zovem, ali u pitanju je hitna stvar. Otkrio sam nešto što bi moglo da vam bude od koristi. Zove se matematička olimpijada.“ Paţljivo je izgovarao reči.

40

„Kako?“ „To je nešto novo, za darovite učenike, i odrţava se u Škotskoj. U pitanju je takmičenje iz matematike. Još uvek imamo vremena da se prijavimo.“ „Takmičenje iz matematike?“ Dţes je sklopila oči. „To je baš lepo od vas, gospodine Cvangaraj, ali sada imamo mnogo problema i mislim da ne...“ „Gospođo Tomas, nagrade su petsto funti, hiljadu funti i pet hiljada funti. Pet hiljada funti! Ako pobedi, uspećete da, u najmanju ruku, platite sve ono što je potrebno da završi prvu godinu u Svetoj Ani.“ „Kako, molim?“ Dţes je sela na stolicu, a on joj je sve detalje objasnio. „I to zaista tako funkcioniše?“ „To zaista tako funkcioniše.“ „I vi mislite da bi ona mogla da uspe?“ „Postoji posebna kategorija za njen uzrast. Ne vidim kako je moguće da ne uspe.“ Pet hiljada funti, pevao je glas u njenoj glavi. Dovoljno da joj uplati dve godine. „U čemu je caka?“ „Nema cake. Pa, naravno, mora da radi naprednu matematiku. Ali ne vidim da će to njoj predstavljati problem.“ Ustala je i ponovo sela. „I naravno, moraćete da odete u Škotsku.“ „Sitnice, gospodine Cvangaraj. Sitnice.“ U glavi joj se vrtelo. „Ovo je stvarno, zar ne? Nije u pitanju šala?“ „Ja nisam naročito duhovit čovek, gospođo Tomas.“ „Sranje. Sranje! Gospodine Cvangaraj, vi ste prava milina.“ Ĉula ga je kako se posramljeno smeje. „I... šta sada?“ „Pa, rekli su da ne mora da polaţe kvalifikacioni test nakon što sam im poslao neke njene testove. Ĉini mi se da su veoma voljni da prime decu iz manje uglednih škola. A među nama rečeno, velika je prednost što je devojčica. Ali moramo brzo da donesemo odluku. Ove godine se olimpijada odrţava za pet dana.“ Pet dana. Rok za prijavu za Svetu Anu je sutra. Stajala je nasred sobe i razmišljala. Potom je otrčala uz stepenice, izvadila novac gospodina Nikolsa iz fioke s čarapama i, pre nego što je stigla da razmisli, stavila ga u koverat, napisala poruku i ispisala adresu na prednjoj strani, zajedno s URUĈITI LIĈNO, i pomislila kako bi mogla i da svrati na putu do posla. Vratiće mu novac. Do poslednje pare. Ali sada nije imala izbora.

*** Te noći sela je za sto u kuhinji i osmislila okvirni plan. Pogledala je raspored vozova za Edinburg, nasmejala se pomalo histerično, pa pogledala cene za tri autobuske karte (187 funti, zajedno s 13 funti koliko će ih koštati prevoz do stanice) a tu je i cena Normanovog smeštaja u hotelu za pse za nedelju dana (94 funte). Pritisnula je oči dlanovima. A zatim je, kada su deca zaspala, pronašla ključeve rolsrojsa. Izašla napolje, sklonila mišiji izmet sa vozačevog sedišta i pokušala da pokrene motor. Zabrundao je iz trećeg pokušaja. Dţes je sedela u garaţi koja je uvek zaudarala na vlagu, okruţena starim baštenskim nameštajem, automobilskim delovima, plastičnim kofama, i pustila je motor da radi. Potom

41

se nagnula napred i odlepila izbledelu registracionu nalepnicu. Registracija je istekla pre gotovo dve godine. A ona nije imala osiguranje. Isključila je motor i sedela u mraku dok je miris benzina polako nestajao iz vazduha, a ona po stoti put pomislila: Postupi ispravno.

42

8 Ed [email protected]: Nemoj zaboraviti šta sam ti rekao. Mogu ti reći detalje ako si izgubila karticu. [email protected]: Neću zaboraviti. Ĉitava noć urezala mi se u pamćenje.;) [email protected]: Da li si uradila šta sam ti rekao? [email protected]: Upravo radim na tome. [email protected]: Javi mi rezultat! [email protected]: Pa, na osnovu onog što si dosad pokazao, iznenadila bih se kad bi bilo išta lošije! [email protected]: Nikada niko nije učinio ovako nešto za mene. [email protected]: Ma nije to ništa. [email protected]: Ţeliš li da se nađemo sledećeg vikenda? [email protected]: Trenutno u guţvi. Javim se. [email protected]: Mislim da je ispalo dobro i za tebe i za mane;) Detektiv ga je pustio da pročita dva lista papira, a zatim ih je gurnuo prema Polu Vilkisu, Edovom advokatu. „Imate li neki komentar na ovo, gospodine Nikols?“ Bilo je nečeg bolnog u pogledu na privatne mejlove u zvaničnom dokumentu: ţelja koja se ogledala u odgovorima koje joj je slao u početku, tek slabašno prikrivene dvosmislenosti, smajliji (koliko on to ima godina, četrnaest?). „Ne moraš ništa da kaţeš“, rekao je Pol. „Ĉitava ova prepiska moţe se odnositi na bilo šta.“ Ed je odgurnuo dokumente. „Javi mi rezultat. Mogao sam joj reći da uradi nešto lascivno. Mogao je ovo biti, na primer, seks putem mejla.“ „U jedanaest sati i četrnaest minuta pre podne?“ „Pa?“ „U otvorenoj kancelariji?“ „Nisam stidljiv.“ Detektiv je skinuo naočare i strogo ga pogledao. „Seks putem mejla? Zaista? To ste ovde radili?“ „Pa, nismo. Ne u ovom slučaju. Ali nije o tome reč.“ „Ja bih rekao da je upravo o tome reč, gospodine Nikols. Pune su stranice ovakve prepiske. Spominjete odrţavanje kontakta.“ Prelistao je papire. „Da vidim mogu li još nekako da ti pomognem.“ „Ali nije to tako kao što zvuči. Bila je u depresiji. Imala je muke s bivšim, kog nikako nije mogla da skine s vrata. Samo sam ţeleo da... da joj malo olakšam. Sto puta sam vam rekao.“ „Samo još nekoliko pitanja.“ Bogami je tu bilo pitanja. Ţeleli su da znaju koliko često se sastajao s Dijanom. Kuda su išli. Kakva je bila priroda njihove veze. Nisu mu verovali kad im je rekao da ne zna mnogo o njenom ţivotu i da ne zna ništa o njenom bratu. „Ma hajde!“ pobunio se Ed. „Nikada niste imali vezu koja se zasniva samo na seksu?“ „Gospođica Luis ne kaţe da je to bila veza zasnovana na seksu. Ona kaţe da ste vas dvoje bih u intimnoj i snaţnoj vezi, da se poznajete još s koledţa, i da ste bili rešeni da je naterate da sprovede ovaj plan u delo, da ste joj ga nametnuli. Kaţe da nije znala da će

43

postupanjem po vašem nagovoru prekršiti zakon.“ „Ali ona... njene reči odaju utisak da smo bili u mnogo ozbiljnijoj vezi nego što je to bio slučaj. I ništa joj ja nisam nametnuo.“ „Znači da priznajete da ste joj dali informacije.“ „Nisam to rekao! Samo kaţem...“ „Mislim da moj klijent ţeli da kaţe da ne moţete njega smatrati odgovornim ukoliko je gospođica Luis pogrešno tumačila prirodu njihove veze“, ubacio se Pol. „Niti za to koje je informacije odlučila da prenese svom bratu.“ „I nismo bih u vezi. Ne u toj vrsti veze.“ Detektiv je slegnuo ramenima. „Znate šta? Zaista me ne interesuje priroda vaše veze. Ne interesuje me ni da li ste je trpali svaki bogovetni dan i koliko. Mene interesuju, gospodine Nikolse, informacije koje ste dali ovoj mladoj ţeni i rekli joj, a to je ona rekla prijatelju, da će vam dvadeset osmi februar doneti ozbiljnu zaradu. A njen i račun njenog brata pokazuju da su oni zaista ozbiljno zaradili.“

*** Sat kasnije, pušten uz kauciju na dve nedelje, Ed je sedeo u Polovoj kancelariji. Pol im je obojici nasuo viski. Ed se, na čudan način, sve više navikavao na ukus jakog alkohola u zoru. „Ne mogu mene teretiti za ono što je ona rekla svom bratu. Ne mogu da proveravam da li svaka potencijalna partnerka ima brata koji radi s finansijama. Samo sam ţeleo da joj pomognem.“ „Pa, bogami si joj i pomogao. Ali ATOK1 i FK neće interesovati tvoji motivi, Ede. Ona i njen brat zaradili su brdo novca i učinili su to nezakonito, na osnovu informacije koju si joj dao.“ „Moţemo li da prestanemo da koristimo akronime? Nemam pojma o čemu govoriš.“ „Pa, pokušaj da zamisliš telo koje se bavi borbom protiv ozbiljnog kriminala koji je na neki način povezan s finansijama. Ili kriminalom. Oni sada istraţuju tvoj slučaj.“ „Kako pričaš, rekao bih da će podići optuţnicu protiv mene.“ Ed je spustio viski na sto pored sebe. „Mislim da za to postoje velike šanse. I mislim da bismo mogli prilično brzo dospeti na sud. Trude se da ubrzaju slučajeve.“ Ed je zurio u njega. Potom spusti glavu u šake. „Ovo je košmar. Samo... samo sam ţeleo da je se otarasim, Pole. To je sve.“ „Pa, najbolje čemu se sada moţemo nadati je da ćemo uspeti da ih ubedimo da si samo običan štreber koji se uvalio preko glave.“ „Odlično.“ „Imaš li neku bolju ideju?“ Ed je odmahnuo glavom. „Onda sedi i čekaj.“ „Moram nešto da radim, Pole. Moram da se vratim na posao. Ne znam šta da radim ako ne radim. Ludim dole u nedođiji.“ „Pa, da sam na tvom mestu, ostao bih tamo još neko vreme. Finansijska bi mogla da pusti da ovo procuri, a onda će stvarno početi sranja. Mediji će se okomiti na tebe. Najbolje što moţeš da uradiš jeste da se sakriješ dole u Nedođiji još nedelju ili dve.“ Pol je zapisao nešto u rokovnik.“ Ed je pogledao u obrnuti zapis. „Stvarno misliš da bi ovo moglo da dospe u novine?“ „Ne znam. Verovatno. Moţda ne bi bilo loše da porazgovaraš s porodicom, čisto da ih pripremiš na negativan publicitet.“ 1

Agencija za teški organizovani kriminal i Finansijska kontrola. (Prim. prev.)

44

Ed je spustio dlanove na kolena. „Ne mogu.“ „Šta ne moţeš?“ „Ne mogu reći mom tati šta se dešava. Bolestan je. Ovo bi ga...“ Odmahnuo je glavom. Kad je podigao pogled, Pol ga je netremice posmatrao. „Pa, to je tvoja odluka. Ali kao što sam rekao, mislim da bi bilo mudro da ostaneš negde gde ne mogu da te pronađu ako i kada sve eksplodira. Mejflaj ne ţeli ni da se pribliţiš kancelarijama dok se sve ovo ne sredi. Suviše je novca uloţeno na SFAKS. Moraš se drţati podalje od svake veze s kompanijom. Nema poziva. Nema mejlova. A ako te neko i pronađe, za ime boga, ne govori ništa. Nikome.“ Kucnuo je olovkom po stolu, dajući mu do znanja da je razgovor završen. „Znači, trebalo bi da se krijem u nedođiji, da drţim gubicu zatvorenu i vrtim palčevima dok me ne pošalju u zatvor.“ Pol je ustao, zatvorio je fasciklu na stolu. „Pa, dali smo ovaj slučaj našem najboljem timu. I učinićemo sve što je u našoj moći do toga da ne dođe.“

*** Ed je stajao i treptao na stepeništu ispred Polove kancelarije, okruţen ustakljenim zgradama, kuririma koji su skidali kacige sa oznojanih glava, ţenama golih nogu koje su se smejale dok su išle u park da jedu sendviče, i osećao bolno ţiganje u grudima zbog starog ţivota koji mu je u ovom trenutku bio uskraćen. Ţivota u kom je u kancelariji imao svoj nespreso aparat i sekretaricu koja mu je donosila suši i stan s pogledom na Siti, a najgore što je moglo da mu se desi bilo je da leţi na kauču u sobi kreativaca i sluša zakopčane kako ţvalave o profitu i gubicima. Nikada svoj ţivot nije merio s tuđim, ali sad je osetio parališuću zavist prema ljudima koji su ga okruţivali i njihovim svakodnevnim brigama, i mogućnosti da se podzemnom ţeleznicom vrate u svoj stan, svojim porodicama. Šta on ima? U bliskoj budućnosti čekaju ga tuţba i sudski proces, a pred njim su samotne nedelje u praznoj kući gde nema s kim ni da progovori. Nedostajao mu je posao, čak i više nego što mu je ikada nedostajala supruga. Nedostajao mu je poput stalne ljubavnice; nedostajala mu je svakodnevna rutina. Setio se prethodne nedelje, kako se probudio na kauču u odmaralištu bez ikakve predstave o tome kako je tamo dospeo; usta su mu bila suva kao da ih je napunio pamukom, a naočare uredno odloţene na stočić za kafu. Bilo je to treći put u tri nedelje da se toliko napio da nije mogao da se seti kako je stigao kući, ali prvi put da se budi s praznim dţepovima. Pogledao je u telefon (novi, sa samo tri broja u imeniku). Dţema mu je ostavila dve glasovne poruke. Niko drugi nije zvao. Ed je uzdahnuo i pritisnuo obriši, potom krenuo duţ suncem okupanog trotoara prema parkingu. Nije on bio sklon alkoholu. Lara je uvek tvrdila da alkohol uzrokuje taloţenje sala na stomaku i da on hrče čim popije više od dva pića. Ali sada je ţeleo piće kao što je retko kada nešto ţeleo.

*** Ed je sedeo neko vreme u praznom stanu, prezalogajio nešto u piceriji, ponovo sedeo u svom stanu, a zatim se opet smestio u automobil i odvezao do obale. Dijana Luis igrala mu je pred očima sve vreme. Kako je mogao da bude toliko glup? Zašto nije razmišljao o mogućnosti da će ona nekom preneti informaciju? Ili moţda propušta da primeti nešto mnogo mračnije? Da nisu ona i njen brat sve ovo isplanirali? Da to nije bila neka psihotična

45

strategija osvete zato što je ţeleo da je ostavi? Sa svakom miljom Eda je sve više obuzimao bes. Mogao je da joj da i ključeve od stana i pristup bankovnom računu kao i bivšoj ţeni i dozvoli joj da ga načisto opelješi. To bi bilo bolje. Makar bi zadrţao posao i prijatelja. Nešto pre izlaza za Godalming, Ed je, sada načisto razjaren, stao na autoputu i okrenuo broj njenog mobilnog. Policija mu je uzela stari telefon i sve podatke u njemu kao dokaz. Ali on je mislio da je upamtio njen broj. A imao je spremnu i uvodnu rečenicu: „Šta ti je, kog đavola, bilo na pameti?“ Ali broj je bio isključen. Ed je sedeo u automobilu na odmorištu, s telefonom u ruci i polako dozvoljavao da ga bes napusti. Oklevao je, a zatim okrenuo Ronanov broj. Bio je to jedan od šačice brojeva koje je znao napamet. Telefon je zazvonio nekoliko puta. „Ronane...“ „Ne smem da razgovaram s tobom, Ede.“ Zvučao je umorno. „Da. Znam. Samo... samo sam ţeleo da ti kaţem...“ „Da mi kaţeš šta? Šta ţeliš da mi kaţeš, Ede?“ Edov glas utihnu kada je čuo nenadani bes u Ronanovom glasu. „Znaš šta? Nije me toliko briga za tu optuţbu za trgovinu povlašćenim informacijama. Premda je to, naravno, prokleta propast za kompaniju. Ali bio si mi prijatelj. Moj najstariji prijatelj. Ja to tebi nikada ne bih uradio.“ Veza se prekinula. Ed je sedeo, a zatim spustio glavu na volan na nekoliko minuta. Sačekao je da mu brujanje u glavi utihne, nakon čega je dao ţmigavac i polako izašao na put, i odvezao se do odmarališta.

*** „Šta hoćeš, Laro?“ „Ćao, dušo. Kako si?“ „Uh... nisam dobro.“ „O, ne! O čemu se radi?“ Nije znao da li je za to odgovorno njeno italijansko poreklo, ali njegova bivša umela je da natera čoveka da se oseti bolje. Umela je da ti rukama obuhvati lice i prođe prstima kroz kosu, da ti se posveti, da materinski kvoca oko tebe. Do kraja ga je to već i iritiralo, ali sada je, na praznom putu usred noći, osetio nostalgiju za tim. „U pitanju je... posao.“ „Oh. Posao.“ Začula se ona instinktivna ljutnja u njenom glasu. „Kako si ti?“ „Mama me izluđuje. A imam i problem s krovom u stanu.“ „Imaš li posla?“ Ispustila je zvuk prevukavši zube preko donje usne. „Pozvali su me da učestvujem u nekoj emisiji na Vest Endu, a onda su mi rekli da izgledam suviše staro. Suviše staro!“ „Ne izgledaš suviše staro.“ „Znam! Izgledam kao da mi je šesnaest godina! Dušo, moramo da razgovaramo o krovu u stanu.“ „Laro, to je sada tvoj stan. Dobila si novac nakon razvoda.“ „Ali kaţu da će mnogo koštati. Mnogo. A ja nemam ništa.“ „Šta se desilo s novcem koji si dobila od mene?“ Trudio se da govori smireno. „Ništa nije ostalo. Mom bratu je bio potreban novac za posao, a znaš da tatino zdravlje

46

nije baš najbolje. A onda sam imala i neke kreditne kartice...“ „Sve?“ „Nemam dovoljno za krov. Procuriće na zimu, kaţu. Eduardo...“ „Pa, moţeš prodati onu sliku što si je uzela iz mog stana u decembru.“ Njegov advokat rekao je da je sam kriv što nije promenio brave na vratima. Izgleda da su to svi ostali uradili. „Bila sam tuţna, Eduardo. Nedostaješ mi. Samo sam ţelela nešto da me podseća na tebe.“ „Kako da ne. Na čoveka za kog si rekla da više ne moţeš ni da ga pogledaš.“ „Bila sam ljutita kada sam to rekla.“ Uvek je govorila ljutita. Na kraju je bila ljutita sve vreme. Protrljao je oči i dao ţmigavac da upozori ostale učesnike u saobraćaju da izlazi na put za obalu. „Samo sam ţelela podsetnik na trenutke kada smo bili srećni.“ „Znaš, moţda bi, kada ti sledeći put budem nedostajao, mogla da uzmeš, na primer, našu uramljenu fotografiju, a ne četrnaest hiljada funti vredno Cedungovo ograničeno izdanje.“ „Zar te nije briga što nemam s kim da razgovaram?“ Glas joj postade šapat, gotovo nepodnošljivo prisan. Testisi mu se refleksno stegoše. A ona je to znala. Ed pogleda u retrovizor. „Pa, zašto ne zatraţiš pomoć od Dţima Lenardsa?“ „Molim?“ „Zvala me je njegova ţena. Ĉudno, nešto nije srećna.“ „Bilo je to samo jednom! Jednom kada sam izašla s njim. I nikoga se ne tiče s kim ja izlazim!“ Ed je mogao da je zamisli kako podiţe jednu savršeno izmanikiranu ruku i širi prste od besa što mora da ima posla s najiritantnijim čovekom na svetu. „Ostavio si me! Da li bi trebalo da se zatvorim u manastir?“ „Ti si ostavila mene, Laro. Dvadeset sedmog maja, kada smo se vraćali iz Pariza. Sećaš li se?“ „Sitnice. Uvek izvrćeš moje reči i hvataš se za sitnice! Upravo je to razlog što sam te ostavila!“ „Mislio sam da je to zato što sam voleo samo svoj posao i nisam razumeo ljudska osećanja.“ „Ostavila sam te zato što ti je mali! Mali, malecki! Kao morski kozlić!“ „Misliš kao morska kozica.“ „Kozica. Račić, šta li je već najmanje! Malecki!“ „Onda mora da misliš na škampe. Znaš, s obzirom na to da si upravo odnela veoma vredno ograničeno izdanje umetničkog dela, mislim da bi mogla da me, u najmanju ruku, počastiš jastogom... Ali u redu. Kako ţeliš.“ I dalje se pitao šta te italijanske psovke zapravo znače. Prešao je još nekoliko kilometara kojih se kasnije neće ni sećati. A tada je uzdahnuo, uključio radio i upravio pogled u naizgled beskrajan crni put pred sobom.

*** Dţem je pozvala dok se spuštao putem za obalu. Ed se javio pre nego što je stigao da razmisli zašto da se ne javi. „Nemoj mi reći. U velikoj si frci.“ „Vozim.“ „I imaš onu hendsfri stvarčicu. Mama ţeli da zna da li ćeš doći na ručak za godišnjicu.“ „Koji ručak?“ „Ma daj, Ede, rekla sam ti to pre nekoliko meseci.“

47

„Ţao mi je. Trenutno nemam pristup rokovniku.“ Dţema duboko uzdahnu. „Mama pravi poseban ručak kod kuće za njih. Tatu će pustiti iz bolnice posebno za tu priliku. Ţelela je da svi dođemo. Rekao si da ćeš moći da dođeš.“ „O, da.“ „Da, šta? Setio si se? Ili da, dolaziš?“ Potapšao je volan prstima. „Ne znam.“ „Vidi, tata je juče pitao za tebe. Rekla sam mu da imaš mnogo posla na nekom projektu vezanom za posao, ali strašno je slab. Ovo mu je veoma vaţno. Oboma im je vaţno.“ „Dţema, rekao sam ti...“ Njen glas prasnu u unutrašnjosti automobila. „Da, znam, imaš previše posla. Rekao si mi da imaš mnogo obaveza.“ „Imam obaveza! Nemaš ni predstavu kakvih!“ „O ne, ne bih se mogla ni nadati da ću razumeti, zar ne? Ja sam običan socijalni radnik koji ne zarađuje jebenu šestocifrenu platu. Ovo ti je otac, Ede. Ovo je čovek koji je ţrtvovao sve da ti kupi jebeno obrazovanje. On misli da ti iz dupeta sija sunce. I neće još dugo poţiveti. Moraš doći ovamo i pokazati mu se i reći mu stvari koje bi sinovi trebalo da govore očevima na samrti, u redu?“ „Ne umire on.“ „Otkud ti znaš? Dva meseca nisi došao da ga vidiš.“ „Vidi, doći ću. Samo moram...“ „Sereš. Ti si poslovni čovek. Ti stvaraš prilike. Stvori sebi priliku. Ili ti se kunem da ću...“ „Gubiš mi se, Dţem. Ţao mi je, signal je ovde baš loš. Ja sam...“ Počeo je da šušti u mikrofon. „Jedan ručak“, rekla je glasom socijalnog radnika, smireno i pomirljivo. „Samo jedan ručak, Ede.“ Primetio je policijski automobil ispred sebe i proverio merač brzine. Prljavi rolsrojs s jednim mutnim farom stajao je jednim delom na ivičnjaku pod narandţastim sjajem ulične sijalice. Pored njega je stajala mala devojčica i na povocu drţala ogromnog psa. Polako je okrenula glavu kada je prošao. „Da, razumem da imaš mnogo obaveza, i da ti je posao veoma vaţan. Svi to razumemo. Gospodin Visokoleteći Tehnokreten. Da li traţim previše od tebe ako te molim da dođeš na jedan malčice neprijatan porodični ručak?“ „Ĉekaj, Dţem. Desila se neka nezgoda preda mnom.“ Pored devojčice stajao je sablasni tinejdţer dečak? devojčica? s busenom tamne kose i pogrbljenim ramenima. A pored policajca koji je nešto zapisivao stajalo je, nakratko se okrenuvši na drugu stranu, još jedno dete ne, sitna ţena, kose vezane u neuredni konjski rep. Podigla je ruke ogorčeno ovaj pokret podsetio ga je na Laru. Strašno me besniš! Prešao je još sto metara pre nego što je shvatio da poznaje tu ţenu. Razbijao je glavu: pab? Letnji park? Iznenada se setio kako mu je uzela ključeve od kola i kako mu u njegovoj kući skida naočare. Šta radi ovde sa decom u ovo doba noći? Stao je i pogledao u retrovizor. Jedva ih je razabirao. Devojčica je sela na tamni ivičnjak, a pas, glomazna crna gromada, seo je pored nje. „Ede? Da li si dobro?“ Dţemin glas razbi tišinu. Kasnije neće biti potpuno siguran šta ga je nateralo da stane. Moţda je to bio pokušaj da odloţi povratak u praznu kuću. Moţda mu se sada, u ţivotu koji je toliko skrenuo s koloseka, nije više činilo toliko čudno da postane deo ovakvog prizora. Moţda je samo ţeleo da uveri sebe, uprkos svim dokazima, da nije baš potpuni kreten.

48

„Dţem, pozvaću te kasnije. U pitanju je neko koga poznajem.“ Okrenuo se i polako se vratio mutno osvetljenim putem dok nije stigao do policijskog automobila. Stao je pored puta. „Ćao“, rekao je Ed spuštajući prozor. „Mogu li da pomognem?“

49

9 Tanci Tančine vedrine nestalo je kada je ugledala Nikijevo natečeno lice. Nije ličio na sebe i morala je da se natera da zadrţi pogled na njegovom licu, a strašno je ţelela da ga skrene, pa makar i na glupu sliku konja u trku na suprotnom zidu koji čak i nisu ličili na konje. Ţelela je da mu kaţe za takmičenje iz matematike i kako su poslali prijavu u Svetu Anu, ali nije mogla ne kada je u nozdrvama osećala miris bolnice i kada je Nikijevo oko bilo pogrešnog oblika. Tanci je uhvatila sebe kako razmišlja Fišerovi su ovo uradili, Fišerovi su ovo uradili; malo se uplašila jer nije mogla da veruje da bilo ko koga poznaju moţe ovo da uradi bez nekog naročitog razloga. Kada je Niki ustao da krene niz hodnik, neţno je stavila ruku u njegovu, i premda bi joj obično rekao: Briši, sitna boranijo, sada joj je samo neţno stisnuo prste. Mama je morala da obavi uobičajene rasprave s ljudima u bolnici. Ne, nije mu ona biološka majka, ali kao da jeste. I ne, nema socijalnog radnika koji je zaduţen za njega. A Tanci se zbog ovoga uvek osećala pomalo čudno, kao da Niki nije član porodice u pravom smislu, premda to jeste bio. Izašao je iz sobe baš polako i setio se da porazgovara sa sestrom. „Fin momak, zar ne?“, rekla je. „Lepo vaspitan.“ Mama je pokupila njegove stvari. „To je najgore“, rekla je. „Samo ţeli da ga ostavim na miru.“ „Ali ovde to ne funkcioniše tako, zar ne?“ Sestra se nasmešila Tanci. „Pazi na brata, u redu?“ Dok je išla za njima prema izlazu, Tanci se pitala šta o njihovoj porodici govori to što se svaki razgovor koji u poslednje vreme vode završava s čudnim pogledom i rečima pazi na.

*** Mama je pripremila večeru i dala Nikiju tri tablete različite boje, pa su sedeli na kauču i zajedno gledali televiziju. Gledali su emisiju Totalno uništenje; Nikija je ova emisija obično nasmejavala do suza, ali jedva da je progovorio otkako su se vratili kući, a Tanci nije smatrala da je to zbog toga što mu je vilica povređena. Mama je radila nešto na spratu. Tanci ju je čula kako izvlači fioke i ide tamo-amo hodnikom. Toliko se unela u posao da nije primetila da je davno prošlo vreme za spavanje. Tanci je neţno ubola Nikija prstom. „Da li te boli?“ „Da li me boli šta?“ „Lice.“ „Kako to misliš?“ „Pa... čudnog je oblika.“ „I tvoje je. Da li te boli?“ „Haha.“ „Dobro sam, malecka. Pusti me.“ A zatim je, kada se zagledala u njega, rekao: „Jesam... Zaboravi na to. Dobro sam.“ Mama je ušla i stavila Normanu povodac. Leţao je na kauču i nije ţeleo da ustane, i morala je četiri puta da ga povuče da bi ga izvukla napolje. Tanci je htela da je pita da li se sprema da ga odvede u šetnju, ali onda je naišao deo kada točak obori takmičare s postolja u vodu i Tanci je zaboravila. U tom trenutku mama se vratila. „Dobro, deco. Oblačite jakne.“

50

„Jakne? Zašto?“ „Jer krećemo. Za Škotsku.“ Rečenicu je izgovorila tako da je zvučala savršeno normalno. Niki nije podigao pogled s ekrana. „Idemo u Škotsku...?“ „Aha. Vozićemo se.“ „Ali nemamo auto.“ „Idemo rolsom.“ Niki je pogledao u Tanci, pa u mamu. „Ali nemaš osiguranje.“ „Vozim od dvanaeste godine. Nikada nisam imala nezgodu. Vidi, drţaćemo se sporednih puteva i uglavnom ćemo voziti noću. Biće dobro, samo da nas niko ne zaustavi.“ Oboje se zagledaše u nju. „Ali rekla si...“ „Znam šta sam rekla. Ali ponekad cilj opravdava sredstvo.“ „Šta to znači?“ Mama je podigla ruke. „Niki, postoji takmičenje iz matematike koje moţe da nam promeni ţivote, a ono je organizovano u Škotskoj. Trenutno nemamo novca za karte. Takvo je stanje. Znam da nije idealno rešenje voziti do tamo, i ne kaţem da je ispravno, ali ako vas dvoje nemate bolju ideju, onda hajdemo u kola pa da krenemo.“ „Uh, zar ne bi trebalo da se spakujemo?“ „Sve je već u kolima.“ Tanci je znala da Niki razmišlja o onome o čemu je i ona razmišljala da je mama konačno poludela. Ali negde je pročitala da su ludaci slični mesečarima i da je najbolje ne uznemiravati ih. Pa je veoma polako klimnula glavom, kao da sve ovo ima smisla. Uzela je jaknu i izašli su na straţnja vrata i ušli u garaţu, i videli da Norman sedi na straţnjem sedištu i gleda ih kao da kaţe: „Aha, idem i ja.“ U kolima se osećalo na buđ, i zaista nije ţelela da spusti ruke na sedišta jer je negde pročitala da miševi sve vreme piške, bez prestanka, a mišja mokraća moţe da te zarazi stotinama bolesti. „Mogu li da odem da uzmem rukavice?“, upitala je. Mama ju je pogledala kao da je poludela, ali klimnula je glavom pa je Tanci otrčala i stavila ih i pomislila kako se oseća bolje. Niki se paţljivo smestio na prednje sedište, i prstima obrisao prašinu s komandne table. Mama je otvorila vrata garaţe, pokrenula motor i paţljivo izvezla automobil u rikverc na prilaz kući. Potom je izašla, zatvorila i zaključala vrata garaţe. Zatim je sela i na trenutak se zamislila. „Tanci, imaš li papir i olovku?“ Potraţila je u torbi i pruţila joj i jedno i drugo. Mama nije ţelela da vidi šta piše, ali Tanci je virila između sedišta.

FIŠERU, NIŠTAVNA DANGUBO, REKLA SAM POLICIJI DA TEBE POTRAŢI AKO NEKO PROVALI U KUĆU, I ZNAJ DA PAZE NA TEBE. Izašla je iz automobila i pričvrstila poruku na donji deo vrata, jer na tom mestu moţe da se vidi s ulice. Potom se vratila u delimično pojedeno vozačevo sedište i rols se, uz tiho predenje, otisnuo u noć. Bilo im je potrebno deset minuta da shvate da je mama zaboravila da vozi. Stvari koje je čak i Tanci znala retrovizor, ţmigavac, pokret ona je radila naopako. Vozila je nagnuta nad volanom i stezala ga kao bake koje voze dvadeset na sat po centru grada i struţu

51

vratima stubove na gradskom parkingu. Prošli su pored Ruţe i krune, industrijskog kraja s perionicom automobila u kojoj rade petorica, i prodavnice tepiha. Tanci je prislonila nos na prozor. Zvanično su napuštali grad. Poslednji put napustila je grad kad je išla na školski izlet do Dardi Dora, kada je Melani Abot povratila po sebi u autobusu i pokrenula serijsko povraćanje. „Samo se smiri“, mrmljala je mama sebi. „Lepo i smireno.“ „Ne izgledaš smireno“, rekao je Niki. Igrao je nintendo, palčevi su mu se kretali toliko brzo da su se videli samo kao mutan pokret s obe strane malog sjajnog ekrana. „Niki, moraćeš da mi čitaš mapu. Nemoj sada da igraš nintendo.“ „Pa, verovatno samo idemo na sever.“ „Ali gde je sever? Nisam vozila ovuda godinama. Pričaj mi kuda bi trebalo da idem.“ Pogledao je znak. „Ţelimo li da idemo na M3?“ „Ne znam. Pitam tebe!“ „Ĉekaj da vidim.“ Tanci se pruţila sa straţnjeg sedišta i uzela Nikiju mapu iz ruke. „Kako da je okrenem?“ Obišli su kruţni tok dva puta dok se borila s mapom, a zatim su izbili na put. Tanci se bledo sećala ovog puta: išli su jednom ovuda kada su mama i tata pokušavali da prodaju klimauređaje. „Moţeš li da upališ svetlo pozadi, mama?“ upitala je. „Ništa ne vidim.“ Mama se okrenula. „Dugme bi trebalo da ti je iznad glave.“ Tanci je pruţila ruku i pritisnula ga. Pomislila je da je mogla i da skine rukavice. Miševi ne mogu da hodaju naopačke. Nisu kao paukovi. „Ne radi.“ „Niki, moraćeš da čitaš mapu.“ Pogledala ga je besno. „Niki!“ „Aha. Hoću. Samo moram da uzmem ove zlatne zvezde. Nose pet hiljada bodova.“ Tanci je presavila mapu najbolje što je umela i gurnula je između prednjih sedišta. Niki se sagnuo nad igricom, potpuno izgubljen i usredsređen. Istini za volju, zlatne zvezdice bilo je baš teško dobiti. „Hoćeš li spustiti to?!“ Uzdahnuo je i zatvorio nintendo. Vozili su se pored paba koji nije poznavala, a sada i pored novog hotela. Mama je rekla da traţe M3, ali Tanci već dugo nije videla nikakav znak za M3. A i Norman je počeo tiho da cvili: pretpostavila je da imaju trideset sekundi pre nego što mama kaţe da joj kida ţivce. Izbrojala je do dvadeset sedam. „Tanci, molim te, ućutkaj psa. Ne mogu da se koncentrišem. Niki, zaista mi je potrebna pomoć oko te mape.“ „Balavi na sve strane. Mislim da mora napolje.“ Tanci se pomerila u stranu. Niki je skupljenih očiju pogledao znakove ispred njih. „Ako ostaneš na ovom putu, mislim da ćemo završiti u Sauthemptonu.“ „Ali to je pogrešan smer.“ „To sam i rekao.“ Snaţno se osetio miris benzina. Tanci se zapitala da nešto negde ne curi. Stavila je rukavicu preko nosa. „Mislim da bi trebalo da se vratimo odakle smo i krenuli i krenemo iznova“, rekao je Niki. Mama je zastenjala i skrenula na sledećem izlazu. Svi su se trudili da ignorišu struganje koje se čulo kada je okrenula volan udesno i krenula nazad drugom stranom puta s dve trake.

52

„Tanci, molim te, učini nešto sa psom. Molim te.“ Jedna od papučica na rolsu bila je toliko kruta da je gotovo morala da stane na nju da bi promenila brzinu. Podigla je pogled i pokazala na skretanje prema gradu. „Šta da radim, Niki? Da siđem ovde?“ „O boţe, prdnuo je. Mama, gušim se.“ „Niki, molim te, čitaj mapu.“ Tanci se sada setila da mama ne voli da vozi. Nije umela dovoljno brzo da obrađuje informacije. Uvek je govorila da nema prave sinapse za to. A i istini za volju, zadah koji se sada širio autom onemogućavao je svako razmišljanje. Tanci se zagrcnu. „Umirem!“ Norman je okrenuo veliku, staru glavu i pogledao je tuţnim očima, kao da se ponela baš pakosno. „Ali postoje dva skretanja. Da li da skrenem ovde ili na sledećem?“ „Definitivno na sledećem. O ne, izvini skreni sada.“ „Molim?“ Mama je naglo skrenula s puta, jedva izbegavši travnatu ivicu. Automobil se zatresao kada su udarili o ivičnjak i Tanci je morala da skloni ruku s nosa da bi uhvatila Normana za ogrlicu. „Zaboga, moţeš li...“ „Mislio sam na sledeći. Ovaj put je prilično mnogo udaljen od onog koji nama treba.“ „Na putu smo gotovo pola sata i dalje smo nego kada smo krenuli. Zaboga, Niki...“ Tada je Tanci videla trepćuće plavo svetlo. Snagom volje poterala je policijski automobil da prođe pored njih. Ali on se pribliţavao sve dok njegovo plavo svetlo nije ispunilo automobil. Niki se bolno okrenuo u sedištu. „Uh, Dţes, mislim da ţele da se zaustaviš.“ „Sranje. Sranje, sranje, sranje. Tanci, ništa nisam rekla.“ Mama je duboko udahnula, i snaţnije stegnula volan dok je usporavala. „Uh, Dţes?“ „Ne sada, Niki.“ I policijski automobil se zaustavljao. Tancini dlanovi počeše da se znoje. Sve će biti u redu. „Pretpostavljam da sada nije trenutak da ti kaţem da sam poneo svoju zalihu.“

53

10 Dţes I eto je, stoji na travnatoj ivici magistralnog puta u jedanaest i četrdeset noću s dvojicom policajaca koji se nisu ponašali kao da je opasan kriminalac, što je ona na neki način i očekivala, već mnogo gore kao da je baš, baš glupa. Sve što su rekli imalo je dozu snishodljivosti: Da li često običavate da izvodite porodicu u kasnu noćnu voţnju, gospođo? Sa samo jednim ispravnim farom? Zar niste primetili, gospođo, da vam je registracija istekla pre dve godine? Nisu još stigli do osiguranja, tako da je mogla i tom razgovoru da se raduje. Niki se preznojavao, čekao je da pronađu njegovu zalihu. Tanci je, bleda i tiha poput duha, stajala nekoliko metara dalje, njena jakna sa sjajnim perlicama sijala je pod svetlima dok je grlila Normana ne bi li se malo utešila. Dţes je sama bila kriva. Teško da je moglo biti gore. A onda se pojavio gospodin Nikols. Osetila je kako joj i ono malo boje nestaje s lica kad se njegov prozor spustio. I milion misli proletelo joj je kroz glavu kao na primer, ko će paziti na decu kada ona ode u zatvor, i ako to bude Marti, hoće li se setiti stvari kao što je činjenica da Tancina stopala povremeno rastu i hoće li joj kupiti nove cipele umesto da čeka da joj se nokti obaviju oko prstiju na nogama? I ko će se starati o Normanu? I zašto kog đavola nije uradila ono što je trebalo da uradi i prosto Edu Nikolsu vratila njegov glupi sveţanj novčanica? I hoće li Ed reći policiji da je ona, povrh svega, još i lopov? Ali nije. Pitao je moţe li da pomogne. Policajac broj jedan okrenuo se polako da odmeri Eda. Broj jedan je bio čovek širokih grudi i uspravnog drţanja, od onih što sebe shvataju ozbiljno i kostreši se kada to drugi ne čine. „A vi ste?“ „Edvard Nikols. Poznajem ovu ţenu. O čemu se radi? Problem s automobilom?“ Pogledao je u rols kao da ne moţe da veruje da je na putu. „Moglo bi se reći“, rekao je policajac broj dva. „Istekla registracija“, promrmljala je Dţes, trudeći se da ignoriše tutnjavu u grudima. „Pokušavala sam da odvezem decu negde. A sada pretpostavljam da ću i njih i automobil vratiti kući.“ „Nigde vi nećete dalje voziti“, rekao je policajac broj dva. „Automobil vam je zaplenjen. Pauk je krenuo po njega. Ovo je prekršaj člana trideset tri Zakona o porezu i registraciji vozila, koji zabranjuje voţnju na javnim putevima bez odgovarajuće registracione nalepnice. Što takođe znači da vam je i osiguranje nevaţeće.“ „Nemam ga.“ Obojica se okrenuše prema njoj. „Automobil nije osiguran. Ni ja nisam osigurana.“ Videla je da se gospodin Nikols zagledao u nju. Šta, dođavola? Ionako bi to primetili čim bi zašli u detalje. „Zapali smo malo u nevolje. Ovo je bio jedini način da prebacim decu od tačke A do tačke B.“ „Svesni ste da je voţnja automobila bez osiguranja krivično delo. I da nosi mogućnost zatvorske kazne.“ „A ni automobil nije moj.“ Dţes je udarila nogom kamen u travi. „To je sledeće što ćete primetiti kada sve proverite u bazi podataka.“ „Da li ste ukrali vozilo, gospođo?“ „Nisam ga ukrala. Stoji u mojoj garaţi već dve godine.“

54

„To nije odgovor na moje pitanje.“ „To je automobil mog bivšeg supruga.“ „Zna li on da ste ga uzeli?“ „Ne bi taj znao ni da sam promenila pol i počela da se odazivam na ime Sid. Nalazi se u Severnom Jorkširu poslednjih...“ „Znaš, mislim da bi zaista bilo mudro da sada prestaneš da govoriš.“ Gospodin Nikols prešao je rukom preko temena. „Ko ste vi, advokat?“ „Da li joj je potreban?“ „Voţnja bez registracije i osiguranja je prekršaj člana trideset tri...“ „Da. Rekli ste. Pa, mislim da bi moţda ţelela da potraţiš savet pre nego što kaţeš još nešto...“ „Dţes“, rekla je. „Dţes.” Ed je pogledao u policajce. „Gospodo, da li je potrebno da ovu ţenu vodite u stanicu? Jer očigledno je da joj je strašno, strašno ţao. A s obzirom na to koliko je sati, mislim da bi deca morala da odu kući“ „Podnećemo protiv nje prijavu za voţnju bez registracije i osiguranja. Vaše ime i adresa, gospođo?” Dţes je policajcu broj jedan dala ime i adresu. „Automobil je registrovan na tu adresu. Ali registrovan je kao SORN2, što znači...” „Da ne bi smeo da je na putu. Znam.” «, „Šteta pa se toga niste setili pre nego što ste ga izvezli, zar ne?“ Uputio joj je pogled koji nastavnici koriste da bi naterali osmogodišnjake da se osete veoma maleno. I nešto u tom pogledu gurnu Dţes preko ivice. „Znate šta?“, reče ona. „Zaista mislite da bih vozila svoju decu u jedanaest noću bilo kuda kada to ne bi bilo apsolutno neophodno? Zaista mislite da sam tako večeras sedela u svojoj kućici i pomislila znam, uzeću decu i prokletog psa i sve nas uvaliti u niz nevolja i...“ „Nije moje da se bavim onim o čemu ste vi razmišljali, gospođo. Mene se tiče kada vi na put izvezete neosigurano i neregistrovano vozilo.” „Bila sam očajna, u redu? I nećete me pronaći u svojoj prokletoj bazi podataka, zato što nikada nisam učinila ništa loše...” „Ili vas samo niko nikada nije uhvatio.” Policajci su je netremice posmatrali. Norman se na ivičnjaku bacio u leţeći poloţaj, teško uzdahnuvši. Tanci je sve ovo posmatrala u tišini, oči su joj bile dva velika otvora. O boţe, pomislila je Dţes. Promumlala je izvinjenje. „Podnećemo protiv vas prijavu zbog voţnje bez odgovarajuće dokumentacije, gospođo Tomas”, rekao je policajac broj jedan, pruţajući joj parče papira. „Moram da vas upozorim da ćete primiti poziv na sud i da vam preti moguća kazna i do pet hiljada funti.” „Pet hiljada?“ Dţes prasnu u smeh. „A moraćete platiti da biste preuzeli ovo nazad.” Policajac nije mogao da primora sebe da kaţe automobil. „Moram da vam kaţem da se za svaki dan koji provede kod nas naplaćuje petnaest funti.” „Savršeno. A kako da ga preuzmem ako mi nije dozvoljeno da ga vozim?” „Savetovao bih vam da iznesete sve svoje stvari pre nego što stigne pauk. Kada se automobil odveze, mi nismo odgovorni za ono što se u njemu nalazi.” „Naravno. Jer bi, sasvim je razumno pretpostaviti, bilo suviše nadati se da automobil bude bezbedan u rukama policije”, promrmljala je. SORN: Statutory Off Road Notification, obavezno osiguranje za vozila koja se ne voze i za koja se prilikom osiguranja ne naplaćuje putarina. (Prim. prev.) 2

55

„Ali mama, kako ćemo se vratiti kući?“ Nastupila je tišina. Policajac se okrenuo. „Ja ću vas povesti“, rekao je gospodin Nikols. Dţes se udaljila od njega. „O, ne. Ne, hvala. U redu je. Prošetaćemo. Nije daleko.“ Tanci ju je pogledala skupljenih očiju, kao da pokušava da proceni je li ozbiljna, a zatim je umorno ustala. Dţes se setila da je Tanci obukla jaknu preko pidţame. Gospodin Nikols je pogledao u decu. „Ja svakako idem tamo.“ Pokazao je glavom na grad. „Znaš gde ţivim.“ Tanci i Niki nisu progovarali, ali Dţes je posmatrala kako Niki šepa prema automobilu i počinje iz njega da izvlači torbe. Nije mogla da ga natera da tegli sve to do kuće. Trebalo je da pređu najmanje tri kilometra. „Hvala“, rekla je kruto. „To je baš ljubazno od vas.“ Nije mogla da ga pogleda u oči. „Šta se desilo vašem malom?“, upitao je policajac broj dva. „Pogledajte u svojoj bazi podataka“, prasnula je i prišla gomili torbi.

*** U tišini su se udaljili od policije. Dţes je sedela na suvozačevom mestu besprekornog automobila gospodina Nikolsa i gledala u put pred sobom. Nije bila sigurna da joj je ikada bilo neprijatnije. Osećala je, čak i ako nije mogla da vidi, zapanjenost svoje dece zbog noćašnjeg sleda događaja. Izneverila ih je. Posmatrala je kako se ţive ograde pretvaraju u drvene ograde i zidove od cigala, crne staze u ulična svetla. Nije mogla da veruje da je prošlo svega sat i po. Ĉinilo joj se da je prošao čitav jedan ţivot. Kazna od pet hiljada funti. Sasvim sigurna zabrana upravljanja vozilom na neko vreme. I poziv na sud. Marti će poludeti. I upravo je uništila Tancinu poslednju priliku da se upiše u Svetu Anu. Dţes oseti kako joj knedla steţe grlo. „Da li si dobro?“ „Dobro sam.“ Okrenula je glavu od gospodina Nikolsa. Nije znao. Naravno da nije znao. Na jedan kratak, zastrašujući trenutak nakon što je pristala da uđe u njegov automobil, pitala se da nije ovo neka zamka. Ĉekaće da policija ode, a onda će joj uraditi nešto strašno da joj se osveti. Ali bilo je ovo još gore. Samo se trudio da joj pomogne. „Uh, moţete li ovde da skrenete levo? Mi smo tamo. Idite do kraja, skrenite levo, pa drugo desno.“ Slikoviti deo grada ostao je za njima osamsto metara ranije. Ovde u Dejnholu drveće je bilo golo čak i leti, i spaljeni automobili stajali su na gomilama cigli poput gradskih skulptura na malim pijedestalima. Postojala su tri tipa kuća u zavisnosti od ulice: tipske u nizu, s fasadom sa ţbukom ili sićušne i sagrađene od kestenjaste cigle sa PVC prozorima. Skrenuo je levo i izašao na Sikol aveniju, usporivši kada mu je pokazala kuću. Pogledala je na straţnje sedište i videla da je za vreme ove kratke voţnje Tanci zadremala blago otvorenih usta i da je glavu spustila na Normana, koji je polovinu svoju teţine naslonio na Nikija. Niki je nezainteresovano zurio kroz prozor. „I gde si htela da stigneš?“ „U Škotsku.“ Protrljala je nos. „Duga je to priča.“ Ĉekao je. Noga poče nevoljno da joj se trese. „Moram da odvedem kćerku na matematičku olimpijadu. Autobuske karte su preskupe. Ali ispostavilo se da nisu toliko skupe koliko ovaj razgovor s policijom.“ „Matematička olimpijada.“

56

„Znam. Ni ja nisam čula za to do pre nedelju dana. Kao što sam rekla, duga je to priča.“ „I šta ćeš sada da uradiš?“ Dţes pogleda na straţnje sedište, u Tanci koja je tiho hrkala. Slegnula je ramenima. Nije mogla da izgovori reći. Gospodin Nikols iznenada primeti Nikijevo lice. Zagledao se u njega kao da ga vidi prvi put. „Da. To je druga priča.“ „Imaš mnogo priča.“ Dţes nije mogla da proceni da li je duboko zamišljen ili samo čeka da ona izađe iz automobila. „Hvala. Na prevozu. To je baš lepo od tebe.“ „Da, pa, duţan sam ti. Prilično sam uveren da si me ti odvela kući iz paba pre neko veče. Probudio sam se na kauču s najopakijim mamurlukom u ţivotu, a moj auto je bio bezbedan na parkingu ispred paba“, zastao je. „Takođe se nejasno sećam da sam se poneo kao kreten. Verovatno po drugi put.“ „U redu je“, rekla je, a krv joj je jurnula u uši. „Stvarno.“ Niki je otvorio vrata automobila, zbog čega je Tanci počela da se meškolji. Protrljala je oči i pogledala Dţes trepćući. Potom se polako osvrnula, a na licu joj se videlo da se priseća svega što se te večeri desilo. „Da li ovo znači da ne idemo?“ Dţes pokupi torbe koje su joj stajale kod nogu. Ovo nije bio razgovor koji je mogla da vodi pred publikom. „Hajdemo unutra, Tane. Kasno je.“ „Da li ovo znači da ne idemo u Škotsku?“ Dţes se nelagodno nasmešila gospodinu Nikolsu. „Još jednom hvala.“ Iznela je torbe na trotoar. Vazduh je bio iznenađujuće sveţ. Niki je stajao ispred kapije i čekao. Tancin glas puče. „Da li ovo znači da se neću upisati u Svetu Anu?“ Dţes je pokušala da se nasmeši. „Hajde da ne razgovaramo o tome sada, mila.“ „Ali šta ćemo da radimo?“, upitao je Niki. „Ne sada, Niki. Hajde da uđemo.“ „Sada policiji duguješ pet hiljada. Kako ćemo stići do Škotske?“ „Deco, molim vas. Moţemo li da uđemo u kuću?“ Norman se stenjući podigao sa straţnjeg sedišta i teškim korakom izašao iz automobila. „Nisi rekla da ćemo naći načina da to rešimo“, u Tancinom glasu osećala se panika. „Uvek kaţeš da ćemo naći načina da to rešimo.“ „Naći ćemo načina da ovo rešimo“, rekla je Dţes, izvlačeći prekrivače iz prtljaţnika. „To nije glas koji koristiš kada veruješ da ćemo zaista pronaći način da nešto rešimo.“ Tanci je počela da plače. Bilo je to toliko neočekivano da je Dţes, zatečena, ostala da stoji. „Uzmi ovo.“ Gurnula je prekrivače Nikiju u ruke i uvukla glavu i ruke u automobil pokušavajući da izvuče Tanci napolje. „Tanci... mila. Izađi. Kasno je. Razgovaraćemo o ovome.“ „Razgovaraćemo o tome kako neću ići u Svetu Anu?“ Gospodin Nikols zurio je u volan kao da je sve ovo suviše za njega. Dţes je počela tiho da se izvinjava. „Umorna je“, rekla je, trudeći se da zagrli kćerku. Tanci se odmakla. „Ţao mi je.“ U tom trenutku gospodinu Nikolsu zazvonio je telefon.

57

„Dţema“, rekao je umorno, kao da je očekivao poziv. Dţes je čula srdito zujanje, kao da je osa zarobljena u telefonu. „Znam“, rekao je tiho. „Samo ţelim da idem u Svetu Anu“, plakala je Tanci. Naočare su joj spale Dţes nije imala vremena da je odvede kod optičara da ih učvrste pa je pokrila oči rukama. „Molim te, pusti me da idem tamo. Molim te, mama. Biću baš dobra. Samo me pusti da idem tamo.“ „Ššš.“ Dţes knedla steţe grlo. Tanci je nikada ni za šta nije molila. „Tanci...“ Na trotoaru se Niki okrenuo na drugu stranu, kao da ne moţe to da gleda. Gospodin Nikols je rekao nešto u telefon što nije razumela. Tanci poče da jeca. Nije se dala pomeriti. „Hajde, mila“, rekla je Dţes vukući je. Tanci se uhvatila za vrata. „Molim te, mama. Molim te, molim te.“ „Tanci, ne moţeš da ostaneš u kolima.“ „Molim te...“ „Napolje. Hajde, mila.“ „Ja ću vas odvesti“, rekao je gospodin Nikols. Dţes udari glavom u krov. „Molim?“ „Ja ću vas odvesti u Škotsku.“ Spustio je telefon, ali i dalje je zurio u volan. „Ispostavilo se da moram da idem u Nortamberland. Škotska je nedaleko odatle. Odbaciću vas.“ Svi ućutaše. Na kraju ulice začu se grohotan smeh i tresak automobilskih vrata. Dţes je zategla konjski rep, jer se bio opustio. „Vidi, to je baš lepo od tebe, ali ne moţemo da prihvatimo.“ „Da“, rekao je Niki naginjući se napred. „Da, moţemo, Dţes.“ Pogledao je u Tanci. „Zaista, moţemo.“ „Ali ne poznajemo te. Ne mogu traţiti od tebe da...“ Gospodin Nikols je nije gledao. „Samo vam nudim da vas odbacim. Nije to ništa naročito.“ Tanci se pomerila i obrisala nos. „Molim te, mama.“ Dţes je pogledala u nju, pa u Nikijevo modro lice, pa opet u gospodina Nikolsa. Nikada u ţivotu nije toliko ţelela da pobegne. „Ne mogu vam ništa ponuditi“, rekla je, a glas joj je pukao. „Baš ništa.“ Podigao je obrvu i pokazao glavom na psa. „Ni usisavanje sedišta nakon puta?“ Iz grudi joj izlete uzdah olakšanja, što baš i nije bilo preterano taktično. „Pa... dobro, to mogu da uradim.“ „U redu“, rekao je. „Onda predlaţem da svi ugrabimo koji sat sna pa ću doći po vas ujutro.“

58

11 Ed Edu Nikolsu bilo je potrebno petnaestak minuta nakon što je otišao iz kuće u Dejnhilu da se zapita šta je to, kog đavola, uradio. Upravo je pristao da odveze svoju prgavu spremačicu, njeno dvoje čudne dece i ogromnog smrdljivog psa sve do Škotske. O čemu li je, dođavola, razmišljao? Mogao je da čuje Dţemin glas, nevericu s kojom je ponovila: Voziš devojčicu koju ne poznaješ i njenu porodicu na drugi kraj zemlje, i u pitanju je „hitna stvar. Aha. Ĉuo je znake navoda. Tišinu. „Lepa je, zar ne?“ „Molim?“ „Majka. Velike sise? Duge trapavice? Gospa u nevolji?“ „Nije to. Uh...“ Nije mogao ništa da joj kaţe jer su oni sedeli u kolima. „Shvatiću i jedno i drugo kao potvrdan odgovor.“ Duboko je uzdahnula. „Za ime boga, Ede.“ Sutra ujutro će svratiti, izviniti se i objasniti im kako je iskrsao neki neodloţan posao. Razumeće. Verovatno je i njoj neprijatno da se vozi s gotovo potpunim neznancem. Nije baš oberučke prihvatila ponudu. Platiće deci karte za voz. Nije on kriv što je ţena Dţes? odlučila da vozi neregistrovano i neosigurano vozilo. Kada se sve to malo paţljivije sagleda policija, čudna deca, noćna voţnja sluti na nevolju. A Ed Nikols imao je već dovoljno nevolja. Premećući ove misli po glavi, umio se, oprao zube i utonuo u prvi pošten san u poslednjih nekoliko nedelja.

*** Stao je pred kapijom malo nakon devet. Nameravao je da dođe i ranije, ali nije mogao da se seti gde se kuća nalazi, a kako je opštinsko naselje sačinjeno od niza identičnih ulica, vozio se unaokolo gotovo trideset minuta dok nije prepoznao Sikol aveniju. Bilo je vlaţno, mirno jutro, i vazduh je bio teţak od vlage. Ulica je bila prazna, ako se izuzme jedna narandţasta mačka koja je polako išla trotoarom repa savijenog u znak pitanja. Dejnhol se na dnevnoj svetlosti činio manje neprijateljskim, ah ipak je uhvatio sebe kako još jednom proverava da li je zaključao auto. Pogledao je u prozore. Ruţičastobela ukrasna zastavica visila je na jednom od prozora soba na spratu, a dve viseće košare njihale su se beţivotno na tremu. Na susednom prilazu se pod ceradom nalazio automobil. A onda je ugledao psa. Hriste! Koliki je. Ed se setio kako se sinoć ispruţio na straţnjem sedištu njegovog automobila. Jutros je osećao trag njegovog mirisa kad je seo u kola. Oprezno je otvorio kapiju u slučaju da pas nasrne na njega, ali ovaj je samo okrenuo ogromnu glavu s blagom ravnodušnošću, otišao u senku zakrţljalog drveta i bacio se na bok i podigao prednju nogu kao da gaji neku neodređenu nadu da bi neko mogao da ga počeška po stomaku. „Neka, hvala“, rekao je Ed. Pošao je stazom i zastao kod vrata. Govor je unapred pripremio. Ćao, strašno mije ţao, ali iskrslo je nešto veoma vaţno na poslu i plašim se da neću moći da uzmem nekoliko narednih dana slobodno. Ali ću drage volje doprineti fondu za olimpijadu tvoje kćerke. Mislim da je sjajno što toliko truda ulaţe u obrazovanje. Pa evo novca za voznu kartu. A ako je ovaj govor jutros zvučao manje uverljivo nego sinoć... pa, šta se tu moţe. Spremao se da pokuca kada je video iscepanu poruku delimično pričvršćenu za vrata kako

59

leprša na vetru:

FIŠERU, NIŠTAVNA DANGUBO, REKLA SAM POLICIJI Dok se uspravljao, vrata se otvoriše. Na njima je stajala devojčica. „Spremni smo“, rekla je gledajući ga skupljenih očiju i glave nagnute u stranu. „Mama je rekla da nećete doći, ali ja sam znala da hoćete pa sam joj rekla da ne dam da raspakuje kofere pre deset. A vi ste stigli pedeset tri minuta ranije. Što je zapravo trideset tri minuta bolje od moje procene.“ Trepnuo je. „Mama!“ Otvorila je vrata. Dţes je stajala u hodniku, kao da ju je neko zaustavio usred koraka. Nosila je odsečene farmerke i košulju zasukanih rukava. Kosa joj je bila podignuta. Nije izgledala kao neko ko se sprema na put na drugi kraj zemlje. „Ćao“, Ed joj se trapavo nasmešio. „O, u redu.“ Dţes je odmahnula glavom. Shvatio je da je dete govorilo istinu: zaista nije očekivala da se pojavi. „Ponudila bih ti kafu, ali bacila sam mleko pre nego što smo sinoć krenuli.“ Dečak je prošao pored njega trljajući oči. Lice mu je i dalje bilo natečeno, a sada i obojeno impresionističkom paletom ljubičastih i ţutih nijansi. Pogledao je gomilu torbi i kesa za smeće u hodniku i rekao: „Šta od ovoga nosimo?“ „Sve“, rekla je devojčica. „A spakovala sam i Normanovo ćebe.“ Dţes oprezno pogleda u Eda. Zaustio je, ali ništa nije izašlo. Hodnik je čitavom duţinom bio obloţen starim knjigama u mekom povezu. „Moţete li da uzmete ovu torbu, gospodine Nikols?“ Devojčica ju je povukla prema njemu. „Pokušala sam da je podignem, pošto Niki trenutno ne moţe da nosi teške stvari, ali preteška je za mene.“ „Naravno.“ Uhvatio je sebe kako se saginje, ali zastao je pre nego što ju je podigao. Kako ovo da izvede? „Gospodine Nikols...“ Dţes je stala pred njega. Izgledala je kao da joj je jednako neprijatno kao i njemu. „Što se tiče ovog puta...“ U tom trenutku otvoriše se ulazna vrata. Na njima je stajala ţena u helankama i majici kratkih rukava i sa palicom za bejzbol u ruci. „Spuštaj!“ zaurlala je. Zaledio se. „Diţi ruke!“ „Nat!“, povikala je Dţes. „Nemoj ga udariti!“ Polako je podigao ruke i okrenuo se prema njoj. „Šta kog...“ Ţena je preko Eda pogledala u nju. „Dţes? O boţe, mislila sam da ti je neko u kući.“ „I jeste. Ja sam u kući.“ Ţena spusti palicu, pa ga uţasnuto pogleda. „O boţe. To je... o boţe, o boţe. Ţao mi je. Videla sam ulazna vrata i zaista sam pomislila da ste provalnik. Mislila sam da ste...“ Nervozno se nasmejala, a zatim napravila očajnu grimasu i pogledala u Dţes, kao da on ne moţe da je vidi. „Znaš na koga mislim.“ Ed izdahnu. Ţena je stavila palicu iza leđa i pokušala da se nasmeši. „Znate kako je ovde...“ Zakoračio je unazad i blago klimnuo glavom. „Dobro, pa... samo da uzmem telefon. Ostavio sam ga u kolima.“ Podigao je ruke dok je prolazio pored nje i krenuo niz stazu. Otvorio je i zatvorio vrata

60

automobila i ponovo ga zaključao, čisto da bi imao šta da radi, dok je pokušavao da razmišlja pored zvonjave u ušima. Samo je odvezi, govorio mu je glasić. Samo idi. Ne moraš nikada više da je vidiš. Ovo ti sada nije potrebno. Ed je voleo red. Voleo je da zna šta sledi. Sve u vezi s ovom ţenom ukazivalo je na... nepostojanje granica, što mu je izazivalo nervozu. Prešao je polovinu staze kada ih je čuo kako razgovaraju iza delimično zatvorenih vrata. Glasovi su im se sasvim jasno čuli u maloj bašti. „Neću pristati da nas vozi.“ „Ne moţeš, Dţes.“ Dečakov glas. „Zašto?“ „Jer je suviše komplikovano. Radim za njega.“ „Ĉistiš mu kuću. To nije isto.“ „Ne poznajemo ga. Kako da kaţem Tanci da ne ulazi u automobil s nepoznatim muškarcima kada ja upravo to radim?“ „Nosi naočare. Teško da će se ispostaviti da je serijski ubica.“ „Reci to ţrtvama Denisa Nilsena. I Harolda Šipmana.“ „Poznaješ previše serijskih ubica. Pustićemo Normana na njega ako učini nešto loše.“ Ponovo glas dečaka. „Tako je. Zato što se Norman pokazao baš korisnim u zaštiti članova porodice u prošlosti.“ „Gospodin Nikols to ne zna, zar ne?“ „Vidi. On je prosto neko koga ne poznajemo. Verovatno ga je sva ona drama od sinoć ponela. Očigledno je da ne ţeli da učini ono što je obećao. Moraćemo... neţno da razočaramo Tanci.“ Tanci. Ed ju je posmatrao kako trči po straţnjem dvorištu i kako joj se kosa vijori. Posmatrao je psa kako se teškim korakom vraća do vrata, ličio je na mešanca psa i jaka i ostavljao je za sobom trag sline. „Zamaram ga da bi najveći deo puta prespavao.“ Pojavila se pred njim dahćući. „Dobro.“ „Baš mi dobro ide matematika. Idemo na olimpijadu da bih osvojila novac da bih mogla da se upišem u školu u kojoj ću da radim program matematike za polaganje kvalifikacionog ispita. Znate li kako moje ime izgleda kada se pretvori u binarni kod?“ Pogledao ju je. „Da li ti je Tanci puno ime?“ „Ne. Ali je ime koje uglavnom koristim.“ Naduvao je obraze. „Uh. Dobro. 01010100 01100001011011001111010 01101001 01100101 00001101 00001010 00001101 00001010.“ „Da li ste na kraju rekli 1010? Ili 0101?“ „1010. Naravno.” Nekada je igrao ovu igru s Ronanom. „Sjajno. Sve ste pravilno rekli.“ Prošla je pored njega i otvorila vrata. „Nikada nisam bila u Škotskoj. Niki kaţe da tamo postoje brda divljih sarmica od iznutrica. Ali to je laţ, zar ne?“ „Koliko ja znam, u današnje vreme gaje ih na farmama“, rekao je. Tanci se zagledala u njega. Potom se ozarila i u isto vreme nekako neobično zareţala. I Ed shvati da će krenuti za Škotsku. Dve ţene ućutaše kad je ušao na vrata. Pogledale su torbe koje je uzeo u ruke. „Moram da uzmem neke stvari pre nego što krenemo“, rekao i ostavio da se vrata za njim zatvore. „Zaboravila si da spomeneš Garija Ridţeveja. Ubicu sa reke Grin. Ali bezbedna si. Oni su svi kratkovidi, a ja sam dalekovid.“

61

*** Trebalo im je pola sata da izađu iz grada. Na vrhu brda nisu radili semafori, pa je to, u kombinaciji sa saobraćajem karakterističnim za uskršnje praznike, usporilo kolonu vozila do razdraţljivog puzanja. Dţes je sedela u kolima pored njega, bilo joj je neprijatno i ćutala je, i ruke je snaţno stegnula kolenima. Uključio je klimu, ali ona nije mogla da prikrije miris psa, pa ju je isključio i spustio sva četiri stakla na prozorima. Tanci nije prestajala da brblja. „Da li ste već bili u Škotskoj?“ „Odakle ste?“ „Imate li kuću tamo?“ „Zašto ste ovde?“ Imao je neka posla, rekao je. Bilo je to mnogo jednostavnije od: „Ĉekam da me pozovu na sud i strpaju u zatvor na sedam godina.“ „Imate li ţenu?“ „Nemam više.“ „Da li ste joj bili neverni?“ „Tanci“, rekla je Dţes. Trepnuo je. Pogledao u retrovizor. „Nisam.“ „U emisiji Dţeremija Kajla jedna osoba je obično neverna. Ponekad dobiju još jednu bebu pa moraju da rade DNK analizu i obično kada je prava, ţena izgleda kao da ţeli da udari nekoga. Ali najčešće samo počnu da plaču.“ Tanci se skupljenih očiju zagledala kroz prozor. „Te ţene su pomalo lude, uglavnom. Jer muškarci su svi dobili drugu bebu s nekom drugom. Ili s mnogo devojaka. Tako da je, statistički gledano, velika verovatnoća da će to opet da urade. Ali nijedna od ţena kao da ne razmišlja o statistici.“ „Ne gledam emisiju Dţeremija Kajla“, rekao je i pogledao dţipies. „Ni ja. Samo kad odem kod Natali kada mama radi. Snima je dok čisti da moţe da je gleda uveče. Ima četrdeset sedam epizoda na hardu.“ „Tanci“, rekla je Dţes. „Mislim da gospodin Nikols verovatno ţeh da se usredsredi na voţnju.“ „U redu je.“ Dţes je uvrtala pramen kose. Podigla je noge na sedište. Ed je baš mrzeo ljude koji podiţu noge na sedišta. Ĉak i kada bi izuli cipele. „Zašto vas je ţena napustila?“ „Tanci.“ „Učtiva sam. Rekla si da je u redu voditi učtiv razgovor.“ „Ţao mi je“, rekla je Dţes. „U redu je. Zaista.“ Obratio se Tanci gledajući u retrovizor. „Mislila je da previše radim.“ „To nikada ne kaţu u emisiji Dţeremija Kajla.“ Saobraćaj se raščistio i oni izbiše na autoput. Dan je bio prelep i Ed je pao u iskušenje da vozi putem uz obalu, ah nije ţeleo da rizikuje da opet upadne u saobraćajnu guţvu. Pas je cvileo, dečak je igrao nintendo, bio je snaţno koncentrisan na igricu, a Tanci je ućutala. Uključio je radiostanicu s hitovima i na trenutak ili dva pomislio da će ovo još ispasti sasvim dobro. Bio je to samo jedan nesvakidašnji dan, ako saobraćaj ne bude previše gust. A i bolje je od samovanja u kući. „Dţpies kaţe da imamo osam sati puta ako ne naiđemo na saobraćajnu guţvu“, rekao je.

62

„Autoputem?“ „Pa, da.“ Pogledao je levo. „Ĉak ni najnoviji audi nema krila.“ Pokušao je da se nasmeši, da joj pokaţe da se šali, ali Dţes je ostala ozbiljna. „Uh... postoji mali problem.“ „Problem?“ „Tanci je muka ako idemo suviše brzo.“ „Kako to misliš brzo? Sto trideset? Sto pedeset?“ „Uh, zapravo osamdeset. Dobro, moţda šezdeset.“ Ed pogleda u retrovizor. Da li je on to umislio ili je dete zaista malčice prebledelo? Zurila je kroz prozor a jednu ruku poloţila je psu na glavu. „Šezdeset?“ Usporio je. „Šališ se, zar ne? Hoćeš da kaţeš da ćemo do Škotske da se vozimo sporednim putevima?“ „Ne. Pa, moţda. Vidi, moguće je da je prevazišla problem. Ali ne putuje često automobilom i nekada smo imali baš velikih problema s njom zbog toga i... samo ne ţelim da ti uništi ovaj lepi auto.“ Ed ponovo pogleda u retrovizor. „Ne moţemo ići sporednim putevima to je besmisleno. Putovaćemo danima. Kako bilo, biće joj dobro. Automobil je ganc nov. A u njega su ugrađeni amortizeri koji godinama unazad beru nagrade. Nikome u njemu nije muka.“ Zagledala se ispred sebe. „Nemaš dece, zar ne?“ „Zašto pitaš?“ „Onako.“

*** Bilo im je potrebno dvadeset pet minuta da dezinfikuju i šamponom operu straţnje sedište, a čak i tada je, svaki put kad bi gurnuo glavu u unutrašnjost automobila, Ed osetio blagi zadah bljuvotine. Dţes je pozajmila kofu s benzinske stanice i upotrebila šampon koji je spakovala u jednu od dečjih torbi. Niki je sedeo na ivici pored pumpe i skrivao se iza preterano velikih sunčanih naočara, a Tanci je sedela s psom i drţala zguţvanu maramicu na ustima kao da boluje od sušice. „Ţao mi je“, ponavljala je Dţes. Rukave je zasukala, a na licu joj je bio usredsređen izraz. „U redu je. Ti čistiš.“ „Platiću ti dubinsko čišćenje automobila kada se vratimo.“ Podigao je obrvu. Postavljao je plastične kese za smeće preko sedišta da deca ne sede na mokrom. „Dobro, u redu, ja ću to uraditi. U svakom slučaju lepše će mirisati“ Malo kasnije su se opet smestili u automobil. Niko nije komentarisao zadah. Postarao se da staklo na prozorima spusti što je više moguće, i počeo je ponovo da unosi podatke u dţipies uređaj. „Dakle“, rekao je. „Idemo u Škotsku sporednim putevima.“ Pritisnuo je dugme odredište. „Glazgov ili Edinburg?“ „Aberdin. Naravno.1' Osvrnuo se trudeći se da mu se u glasu ne oseti očajanje. „Da li su svi srećni? Imate li vode? Plastičnu kesu na sedištu? Kesice za povraćanje pri ruci? Dobro. Krećemo.“ Ĉuo je sestrin glas u glavi dok se vraćao na put. Hahaha, Ede. Dobio si svoje.

63

*** Nedugo nakon Portsmuta počela je da pada kiša. Ed je vozio sporednim putevima i sve vreme odrţavao ravnomernu brzinu od šezdeset kilometara na čas, i osećao prskanje kišnih kapi kroz onaj jedan centimetar koliko je ostavio prozor otvoren jer nije mogao da natera sebe da ga zatvori. Shvatio je da mora da se koncentriše da ne bi pritisnuo nogom papučicu gasa suviše snaţno. Bio je ovo za njega izvor neprestane frustracije, ova umerena brzina, osećao se kao da ga muči svrab koji ne moţe da počeše. Naposletku je uključio autopilota. S obzirom na brzinu kojom su se kretali, imao je dovoljno vremena da dobro osmotri Dţes. Ćutala je, glavu je uglavom okretala od njega, kao da ju je nečim naljutio. Sada se setio kako je stajala u hodniku i blago podignute brade traţila novac bila je prilično niska. Izgleda da je i dalje mislila da je on kreten. Ma hajde, rekao je sebi. Dva, najviše tri dana. To je sve. A onda ih nikada više nećeš videti. Hajde da budemo ljubazni. „I... čistiš li mnogo kuća?“ Malo se namrštila. „Ĉistim.“ „Imaš li mnogo redovnih klijenata?“ „Letnji park“ „Da li si... Da li je to nešto čime si ţelela da se baviš?“ „Da li sam odrasla maštajući o čišćenju tuđih kuća?“ podigla je obrvu kao da proverava da li on to ozbiljno misli. „Uh, nisam. Ţelela sam da budem profesionalni ronilac. Ali rodila sam Tanci i nisam mogla da smislim način da i kolica plutaju.“ „U redu, glupo pitanje.“ Protrljala je nos. „Nisam maštala o ovakvom poslu. Ali nije on ni tako loš. Mogu da se uklopim s decom i dopada mi se većina ljudi za koje radim.“ „Moţeš li da ţiviš od toga“ Naglo je okrenula glavu. „Kako to misliš?“ „Onako kako sam rekao. Moţeš li da ţiviš od toga? Da li je unosno?“ Skrenula je pogled. „Snalazimo se.“ „Ne, ne snalazimo se“, rekla je Tanci sa straţnjeg sedišta. „Tanc.“ „Uvek govoriš da nemamo dovoljno novca.“ „To se samo tako kaţe“, Dţes je porumenela. „A čime se vi bavite, gospodine Nikols?“, upitala je Tanci. „Radim za kompaniju koja razvija softver. Znaš li šta je to?“ „Naravno.“ Niki podiţe pogled. Ed u retrovizoru primeti da je izvadio slušalice. Kada je dečak video da ga gleda, skrenuo je pogled. „Da li pravite igrice?“ „Ne, igrice ne radimo.“ „A šta onda radite?“ „Pa, poslednje dve godine radimo na razvoju softvera za koji se nadamo da će nas pribliţiti društvu u kom se uopšte neće koristiti keš.“ „Kako će to funkcionisati?“ „Evo ovako: kada kupiš nešto, ili platiš račun, samo ćeš mahnuti telefonom, u kom se nalazi nešto nalik na barkod, a za svaku transakciju plaćaš baš malo, u fazonu nula zarez nula jednu funtu.“

64

„Plaćaćemo da bismo platili?“, rekla je Dţes. „Niko to neće ţeleti da radi.“ „E, tu se varaš. Banke to vole. A prodavcima na malo se dopada jer im omogućava jedinstven sistem umesto kartica, keša, čekova... i plaćaš manje po transakciji nego kada plaćaš kreditnom karticom. Tako da je korist obostrana.“ „Neki od nas koriste kreditne kartice tek kada su baš očajni.“ „Onda bi prosto telefon bio vezan za tvoj račun u banci. Ne bi morala ništa da uradiš.“ „Znači da nećemo imati izbora ako ovo prihvate sve banke i prodavci na malo.“ „Daleko je to.“ Nastupila je tišina. Dţes je podigla noge do brade i stegla ih rukama. „Znači da će bogati postajati samo još bogatiji, banke i trgovci na malo, a siromašni siromašniji.“ „Pa, moţda u teoriji. Ali tu leţi lepota. To je toliko mala suma da je nećeš ni primetiti. A i biće veoma zgodno.“ Dţes je promumlala nešto što nije čuo. „Koliko rekoste da je u pitanju novca?“, upita Tanci. „Nula zarez nula jedna funta po transakciji. Tako da izađe malo manje od penija.“ „Koliko transakcija dnevno?“ „Dvadeset? Pedeset? Zavisi od tebe.“ „Znači to je pedeset penija dnevno.“ „Tako je. Ništa.“ „Tri i po funte nedeljno“, rekla je Dţes. „Sto osamdeset funti godišnje“, rekla je Tanci. „U zavisnosti od toga koliko je cena transakcije blizu vrednosti jednog penija. I da li je u pitanju prestupna godina.“ Ed podiţe jednu ruku s volana. „Ĉak ni ti ne moţeš reći da je to mnogo.“ Dţes se okrenula u sedištu. „Šta moţemo da kupimo za sto osamdeset dve funte, Tanci?“ „Dva para pantalona za školu u supermarketu, četiri bluze za školu, par cipela. Opremu za fizičko i pakovanje od pet pari belih čarapa. Ako ih kupujemo u supermarketu. To je osamdeset pet funti i devedeset sedam penija. Za sto funti mogu da se kupe namirnice za tačno devet zarez dva dana, u zavisnosti od toga da li nam neko dolazi u posetu i da li će mama kupiti bocu vina. Naravno, robne marke supermarketa.“ Tanci je zastala. „Ili je to iznos poreza za kuću u zoni D. I dalje smo zona D, zar ne, mama?“ „Jesmo. Ako nam ne promene zonu.“ „Ili tri dana odmora van sezone u seoskom odmaralištu u Kentu. Sto sedamdeset pet funti računajući i PDV.“ Nagnula se napred. „Tamo smo išli prošle godine. Dobili smo dodatno noćenje jer je mama zakrpila čoveku zavese. A imali su i tobogan.“ Ponovo je nastupila tišina. Ed se spremao da progovori kad je Tanci gurnula glavu između dva prednja sedišta. „Ili je to, kod mame, s obzirom na trenutne cene, mesec dana čišćenja četvorosobne kuće, pranje čaršava i peškira. To bi bilo tri sata čišćenja i jedan zarez tri sata pranja veša.“ Naslonila se na sedište očigledno vrlo zadovoljna sobom. Prešli su pet kilometara, skrenuli desno na raskrsnici, i izašli na uzak put. Ed je ţeleo da kaţe nešto, ali glas ga je privremeno napustio. Iza njega, Niki je ponovo stavio slušalice u uši i okrenuo glavu na drugu stranu. Sunce se nakratko sakrilo iza oblaka. „Ipak“, rekla je Dţes, podiţući bose noge na komandnu tablu i naginjući se napred da pojača muziku, „nadajmo se da ćeš imati sreće s novim softverom.“

65

12 Dţes Dţesina baka često je govorila da je ključ srećnog ţivota kratko pamćenje. Doduše, bilo je to pre nego što se razbolela od demencije i počela da zaboravlja gde ţivi, ali Dţes je razumela šta je htela da kaţe. Mora da zaboravi na novac. Neće preţiveti voţnju s gospodinom Nikolsom ako dozvoli sebi da previše razmišlja o onom što je uradila. Marti joj je govorio da nikada ne bi mogla da igra poker jer ne ume da blefira: osećanja su joj se odslikavala na licu poput odraza na površini vode. Za koji sat izleteće joj priznanje, ili će poludeti od napetosti i početi da čupka tapacirung. Sedela je u kolima i slušala Tanci kako ćaska, i rekla je sebi da će pronaći način da mu vrati novac pre nego što otkrije šta je uradila. Uzeće novac od Tancine nagrade. Nekako će se već snaći. Govorila je sebi da je on samo čovek koji im je ponudio prevoz i prema kom mora da bude učtiva nekoliko sati na dan. A povremeno bi se osvrnula da pogleda dvoje dece i pomislila: Šta sam drugo mogla da uradim? Nije trebalo da joj bude teško da se opusti i uţiva u voţnji. Putevi su bili oivičeni poljskim cvećem, a kad je kiša stala, oblaci su se razišli i otkrili aţurno nebo poput onog na razglednicama iz pedesetih. Tanci nije opet povratila, a sa svakim pređenim kilometrom osećala je kako joj se ramena sve više spuštaju. Sada je uvidela da već mesecima nije bila opuštena. Ovih dana ţivot joj je bio ispunjen sveprisutnim pratećim bubnjanjem brige: Šta će Fišerovi sledeće da urade? Šta se dešava u Nikijevoj glavi? Šta da radi u vezi s Tanci? I sumornim basom u pozadini: Novac. Novac. Novac. „Jesi li dobro?“ upitao je gospodin Nikols. Trgnuta iz misli, Dţes promumla: „Dobro sam. Hvala.“ Nelagodno klimnuše glavom jedno drugom. Nije se opustio. Videlo se to u povremenom stezanju vilice, po tome što je toliko snaţno stiskao volan da su mu zglavci. pobeleli. Dţes nije znala šta stoji iza njegove ponude da ih vozi do Škotske, ali bila je prilično sigurna u to da se debelo pokajao zbog toga. „Uh, ima li ikakve šanse da prestaneš da tapkaš?“ „Da tapkam?“ „Stopalima. Po komandnoj tabli.“ Pogledala je u stopala. „Baš mi smeta.“ „Ţeliš da prestanem da tapkam stopalima.“ Gledao je pravo kroz vetrobransko staklo. „Da, moliću.“ Spustila je stopala, ali bilo joj je neudobno pa ih je nakon nekoliko trenutaka podigla i sela na njih. Glavu je naslonila na prozor. „Ruka.“ „Molim?“ „Ruka. Sad udaraš rukom po kolenu.“ Radila je to potpuno nesvesno. „Ţeliš da budem potpuno mirna dok voziš.“ „Ne kaţem to. Ali teško mi je da se usredsredim kada tapkaš.“ „Ne moţeš da voziš ako ja pomeram neki deo tela?“ „Nije to u pitanju.“ „A šta je u pitanju?“ „U pitanju je tapkanje. Tapkanje me... iritira.“

66

Dţes duboko uzdahnu. „Deco, niko da se nije pomerio. U redu? Ne ţelimo da iritiramo gospodina Nikolsa.“ „Deca to ne rade“, rekao je blago. „U pitanju si samo ti.“ „Stvarno se mnogo vrpoljiš, mama.“ „Hvala, Tanc.“ Dţes je sklopila ruke ispred sebe. Sedela je i stiskala zube pokušavajući da sedi mirno. Sklopila je oči i oslobodila se misli o novcu, Martijevom glupom automobilu, brigama zbog dece; pustila ih je da se gube s pređenim kilometrima. I dok joj je povetarac s otvorenog prozora milovao lice a muzika ispunjavala uši, ona se na trenutak oseti kao ţena u sasvim drugačijem ţivotu.

*** Zastali su da ručaju u pabu negde izvan Oksforda, protegli su se i odahnuli dok su ispucavali zglobove i istezali zgrčene udove. Gospodin Nikols ušao je u pab, a ona je sela za sto u bašti i raspakovala sendviče koje je ţurno napravila tog jutra kad se ispostavilo da ipak idu na put. „Marmit“, rekao je Niki vrativši se i razdvojivši dve kriške hleba. „Ţurila sam.“ „Imamo li nešto drugo?“ „Dţem.“ Uzdahnuo je i gurnuo ruku u torbu. Tanci je sedela na ivici klupe već potpuno udubljena u matematiku. Nije mogla da čita u automobilu jer joj je bilo muka, pa je ţelela da iskoristi svaku priliku da radi. Dţes ju je posmatrala kako ispisuje jednačine u svesci, potpuno koncentrisana na ono što radi, i zapitala se po stoti put odakle joj to. „Evo“, rekao je gospodin Nikols vrativši se s posluţavnikom. „Pomislio sam da bi nam dobro došlo neko piće.“ Gurnuo je dve boce kole deci. „Nisam znao šta ţelite pa sam uzeo nekoliko stvari.“ Doneo je bocu italijanskog piva, nešto što je ličilo na sok od jabuke, čašu belog vina, još jednu kolu, limunadu i bocu soka od pomorandţe. On je uzeo mineralnu vodu. U sredini posluţavnika nalazilo se omanje brdašce čipsa različitih ukusa. „Sve si to kupio?“ „Red je bio dugačak. Nisam mogao da izlazim napolje da vas pitam šta ko ţeli.“ „Ja... nemam toliko novca.“ „Ovo je piće. Nisam ti kupio kuću.“ Tad mu je zazvonio telefon. Zgrabio ga je i krenuo preko parkinga, ruku je naslonio na potiljak i počeo da priča. „Da ga pitam da li ţeli jedan od naših sendviča?“ upita Tanci. Dţes ga je posmatrala kako je jednu ruku zavukao duboko u dţep, sve dok se nije izgubio iz vida. „Nemoj sada“, rekla je. Niki ništa nije rekao. Kad ga je upitala šta ga najviše boli, rekao je da ga ne boli ništa. „Biće lakše“, rekla je Dţes i pruţila ruku. „Zaista. Imamo ovu malu pauzu, pobrinućemo se za Tanci i smisliti šta dalje. Ponekad je potrebno da se čovek malo udalji da bi neke stvari shvatio. Tada je sve jasnije.“ „Mislim da nije problem u onome što je u mojoj glavi.“ Dala mu je tablete protiv bolova i gledala kako ih zaliva kolom. Niki je odveo psa u šetnju, ramena je pogrbio i vukao je noge. Pitala se ima li cigarete. Nije bio dobre volje jer su mu se ispraznile baterije za nintendo pre tridesetak kilometara, a Dţes nije bila sigurna da on zna šta da radi sa sobom kada nije hirurški pričvršćen za neki uređaj za igranje igrica. U tišini su ga posmatrale kako se udaljava.

67

Dţes je razmišljala o tome kako su njegovi retki osmesi postali još ređi, kako je izgledao kao riba na suvom, bled i ranjiv, u onim retkim trenucima kada nije bio u svojoj sobi. Setila se kako mu je lice bilo bezizraţajno, rezignirano, dok je leţao u bolnici. Ko je ono rekao da je čovek srećan koliko i njegovo najnesrećnije dete? Tanci se nadvila nad svoje papire. „Mislim da ću kada postanem tinejdţerka otići da ţivim negde drugde.“ Dţes je pogleda. „Molim?“ „Mislim da ću ţiveti na univerzitetu. Zaista ne ţelim da odrastam u blizini Fišerovih.“ Zapisala je broj u svesku, pa obrisala jednu cifru i zamenila je četvorkom. „Oni me malo plaše“, rekla je tiho. „Fišerovi?“ „Imam košmare zbog njih.“ Dţes proguta pljuvačku. „Ne moraš da ih se plašiš“, rekla je. „Oni su samo glupi dečaci. Ono što su oni uradili rade samo kukavice. Oni su nule.“ „Ne čini mi se tako.“ „Tanc, dosetiću se šta da se radi u vezi s njima, i sredićemo to. U redu? Nema potrebe da imaš košmare. Srediću ja to.“ Sedele su u tišini. Staza je bila tiha, čulo se samo brujanje traktora u daljini. Ptice su letele iznad njihovih glava po beskrajnom plavom nebu. Gospodin Nikols vraćao se laganim korakom. Ispravio je ramena, kao da je nešto rešio, i nije više grčevito stezao telefon. Dţes je protrljala oči. „Mislim da sam završila sloţene jednačine. Ţeliš li da vidiš?“ Tanci podiţe stranicu s brojevima. Dţes pogleda lepo otvoreno lice svoje kćerke. Ispravila je naočare na Tancinom nosu. „Hoću“, rekla je vedro se osmehnuvši. „Baš bih volela da pogledam neke sloţene jednačine.“

*** Za narednu deonicu puta bila su im potrebna dva i po sata. Gospodin Nikols se javio na dva poziva tokom voţnje; najpre ga je zvala ţena po imenu Dţema, koju je presekao usred reči (bivša ţena?), a zatim ga je zvao neko očigledno u vezi s poslom. Ţena s italijanskim naglaskom zvala je baš kad su stali na benzinskoj pumpi, a na reči Eduardo, mili gospodin Nikols je izvukao telefon iz hendsfri drţača i izašao. „Ne, Laro“, rekao je okrećući se od njih. „Već smo razgovarali o ovome... Pa, tvoj advokat greši... Ne, nećeš ništa promeniti ako mi kaţeš da sam jastog.“ Niki je odspavao sat vremena; modrocrna kosa pala mu je preko otečene jagodice, a lice mu je u snu bilo spokojno. Tanci je tiho pevala i milovala psa. Norman je spavao, nekoliko puta je glasno prdnuo i tiho je punio automobil svojim mirisom. Niko se nije ţalio. Zapravo je miris pseće dlake maskirao zadah bljuvotine. „Ţele li deca da pojedu nešto?“, upitao je gospodin Nikols kada su se konačno uvezli u predgrađe nekog većeg grada. Ogromne, sjajne poslovne zgrade nalazile su se na svakih osamsto metara, na fasadama su im stajala imena koja su imala neke veze s menadţmentom ili tehnologijom, a za koja ona nikada nije čula: Aksis, Tehnolodţika i Avanta. Put je bio oivičen beskrajnim nizom parkinga. Niko nije išao peške. „Mogli bismo pronaći Mekdonalds. Mora da ih je ovde mnogo.“ „Ne jedemo u Mekdonaldsu“, rekla je. „Ne jedete u Mekdonaldsu?“

68

„Ne. Mogu da ti ponovim ako ţeliš. Ne jedemo u Mekdonaldsu.“ „Vegetarijanci ste?“ „Ne. Zapravo, moţemo li da pronađemo neki supermarket? Napraviću sendviče.“ „Mekdonalds će verovatno biti jeftiniji, ako je u pitanju novac.“ „Nije u pitanju novac.“ Dţes nije mogla da mu kaţe da kao samohrana majka neke stvari nije mogla da uradi. A to su bile baš one stvari koje su svi smatrali da samohrani roditelji rade: da traţe povlastice, puše, ţive u opštinskim stanovima i hrane decu u Mekdonaldsu. Na neke stvari nije mogla da utiče, ali ne neke jeste. Uzdahnuo je i nastavio da gleda napred. „U redu, dobro, moţemo pronaći neko mesto gde ćemo odsesti, a zatim ćemo videti da li imaju i restoran.“ „Ja sam isplanirala da ćemo prosto prespavati u kolima.“ Gospodin Nikols je stao uz ivicu puta i pogledao je. „Spavati u kolima?“ Od stida je bila narogušena. „Imamo Normana. Nijedan hotel ga neće primiti. Biće nam dobro ovde.“ Izvadio je telefon i počeo da prevlači prstom po displeju. „Pronaći ću mesto koje prima pse, čak i ako budemo morali da vozimo malo dalje. Mora da postoji bar jedno takvo mesto ovde.“ Dţes je osetila kako joj se obrazi oblivaju rumenilom. „Zapravo, volela bih da to ne činiš.“ Nastavio je da prstom tapka po displeju. „Zaista. Nemamo... nemamo novca za hotelski smeštaj.“ Prst gospodina Nikolsa stade. „To je ludo. Ne moţete spavati u kolima.“ „To je samo nekoliko noći. Biće nam dobro. Spavali bismo i u rolsu. Zato sam ponela pokrivače.“ Tanci je posmatrala sa straţnjeg sedišta. „Imam dnevni budţet. Volela bih da ga se drţim. Ako nemaš ništa protiv. Dvanaest funti dnevno za hranu. Najviše.“ Pogledao ju je kao da je luda. „Ne sprečavam te da potraţiš hotel za sebe“, dodala je. Nije ţelela da mu kaţe da bi joj bilo milije da on to i učini. „Ovo je sumanuto“, rekao je naposletku.

*** Narednih nekoliko kilometara prešli su u tišini. Gospodin Nikols drţao se kao čovek koji je potajno prilično besan. Ovo joj je na neki čudan način više odgovaralo. A ako se Tanci pokaţe onoliko dobro na olimpijadi koliko svi očekuju, onda mogu da potroše malo njene nagrade na karte za voz. Pomisao da će otkačiti gospodina Nikolsa činila je da se oseća mnogo bolje pa nije rekla ništa kada je stao kod Travel ina. „Vraćam se za minut“, rekao je i otišao preko parkinga. Poneo je ključeve sa sobom i nervozno se poigravao njima. „Da li ćemo ovde spavati?“, upitala je Tanci trljajući oči i osvrćući se. „Gospodin Nikols hoće. Mi ćemo ostati u kolima. Biće to prava avantura!“, rekla je Dţes. Nastupila je tišina. „Jupi“, rekao je Niki. Dţes je znala da mu je neudobno. Ali šta je drugo mogla da uradi? „Moţeš se pruţiti pozadi. Tanc i ja ćemo spavati napred. Biće nam dobro.“

69

Gospodin Nikols je izašao i rukom zaklonio oči od niskog kasnog sunca. Shvatila je da nosi istu odeću u kojoj ga je videla u pabu one noći. „Imaju jednu sobu. Dvokrevetnu. Uzmite je. Ja ću sebi pronaći prenoćište negde u blizini. „O, ne“, rekla je. „Rekla sam ti. Ne mogu da prihvatim novac od tebe.“ „Ne radim to zbog tebe. Radim to zbog tvoje dece.“ „Ne“, rekla je pokušavajući da zvuči diplomatičnije. „To je baš lepo od tebe, ali biće nam sasvim dobro i ovde.“ Prošao je rukom kroz kosu. „Znaš šta? Ne mogu da spavam u sobi u hotelu znajući da na straţnjem sedištu automobila spava dečak koji tek što je izašao iz bolnice. Niki moţe da spava na drugom krevetu.“ „Ne moţe“, rekla je refleksno. „Zašto?“ Nije mogla da kaţe. Izraz mu se smračio. „Nisam perverznjak.“ „Nisam ni rekla da jesi.“ „Zašto onda ne dozvoliš sinu da spava sa mnom u sobi? Zaboga, visok je gotovo koliko i ja.“ Dţes porumene. „Nije mu bilo lako u poslednje vreme. Samo ţelim da mi je na oku.“ „Šta je perverznjak?”, upitala je Tanci. „Mogao bih da napunim nintendo“, rekao je Niki sa straţnjeg sedišta. „Znaš šta, ova rasprava je besmislena. Gladan sam. Moram nešto da pojedem.“ Gospodin Nikols provirio je kroz vrata. „Niki, ţeliš li da spavaš u kolima ili u sobi?“ Niki pogleda iskosa u Dţes. „U sobi. A ni ja nisam perverznjak.“ „Da li sam ja perverznjak?“, upitala je Tanci. „U redu“, rekao je gospodin Nikols. „Evo kako ćemo. Niki i Tanci će spavati u hotelskoj sobi. Ti moţeš spavati na podu s njima.“ „Ali ne mogu ti dozvoliti da nam platiš sobu, dok ti spavaš u kolima. A i pas će zavijati cele noći. Ne poznaje te.“ Gospodin Nikols zakoluta očima. Bilo je jasno da gubi strpljenje. „U redu. Deca će spavati u sobi. Ti i ja spavamo u kolima sa psom. I svi su srećni.“ On nije izgledao srećno. „Nikada nisam odsela u hotelu. Da li sam bila nekad u hotelu, mama?“ Nastupila je tišina. Dţes je osećala kako joj situacija izmiče kontroli. „Ja ću paziti na Tanci“, rekao je Niki. Razvedrio se. Lice mu je, na mestima na kojima nije bilo modro, bilo kao kreč belo. „Prijaće mi da se okupam.“ „Da li ćeš mi čitati priču?“ „Samo ako se spominju zombiji.“ Dţes je posmatrala kako se Niki jednom stranom usana smeši Tanci. „U redu“, rekla je. Pokušala je da potisne nalet mučnine zbog onog na šta je pristala.

*** Mini-market čučao je u senci kompanije za distribuciju hrane, prozori su mu bih ukrašeni jarkim znacima uzvika i ponudama hrskavih komada ribe i gaziranog pića. Dţes je kupila rolnice i sir, čips i precenjene jabuke i napravila deci piknik-večeru, koju su pojeli na travnatoj padini oko parkinga. S druge strane tutnjao je saobraćaj i u ljubičastoj izmaglici

70

gubio se prema jugu. Ponudila je gospodinu Nikolsu da im se pridruţi, ali on je pogledao sadrţaj njene torbe i rekao da će večerati u restoranu. Kad im se izgubio iz vida, Dţes se opustila. Smestila je decu u sobu, osećajući neodređenu tugu što nije s njima. Soba je bila u prizemlju i gledala je na parking. Zamolila je gospodina Nikolsa da se parkira što je moguće bliţe njihovom prozoru, a Tanci ju je naterala da tri puta izlazi samo da bi mogla da joj mahne kroz zavese i zalepi nos postrance na staklo. Niki je nestao u kupatilu i zadrţao se sat vremena, voda je sve vreme tekla. Izašao je, uključio TV i legao na krevet, izgledajući istovremeno i iscrpljeno, ali i kao da mu je laknulo. Dţes mu je dala tablete, okupala Tanci i obukla joj pidţamu i upozorila ih da ne ostaju dugo budni. „I nema pušenja“, upozorila ga je. „Ozbiljno to mislim.“ „Kako bih i mogao da pušim“, rekao joj je, „kad si mi uzela zalihe.“ Tanci je legla na bok i počela da radi matematiku. Dţes je nahranila i prošetala psa, sela na suvozačevo mesto i ostavila vrata otvorena, te pojela rolnicu sa sirom i sačekala da gospodin Nikols završi obrok. Bilo je devet i petnaest, i ona je s mukom čitala novine na sve slabijem svetlu kada se pojavio. Drţao je telefon tako da joj je bilo jasno da tek što je završio još jedan razgovor, i bilo mu je milo što je vidi koliko i njoj što vidi njega. Otvorio je vrata, seo i zatvorio ih. „Zamolio sam ljude na recepciji da me pozovu ako neko otkaţe rezervaciju.“ Gledao je pravo kroz vetrobransko staklo. „Naravno, nisam im rekao da ću čekati na njihovom parkingu.“ Norman je leţao na asfaltu i izgledao kao da ga je neko ispustio s velike visine. Pitala se da li da ga uvede unutra. Bez dece i u sve većoj tami, osećala se baš čudno u kolima pored gospodina Nikolsa. „Da li su deca dobro?“ „Veoma su srećna. Hvala ti.“ „Dečak izgleda prilično izubijano.“ „Biće on dobro.“ Nastupila je duga tišina. Pogledao ju je. Zatim je stavio obe ruke na volan i spustio sedište. Protrljao je oči dlanovima i okrenuo se prema njoj. „U redu... da li sam te još nečim uvredio?“ „Molim?“ „Ceo dan se ponašaš kao da te nerviram. Izvinio sam ti se u pabu pre neko veče. Učinio sam sve što je bilo u mojoj moći da ti pomognem. A ipak imam osećaj da sam negde pogrešio.“ „Nisi... nisi ti ni u čemu pogrešio“, promucala je. Posmatrao ju je na trenutak. „Da li je ovo ono ţensko sve je u redu, što zapravo znači da ništa nije u redu i da sam grdno zgrešio, ali da ću morati sam da se dosetim gde sam pogrešio? A onda ćeš se ti baš naljutiti ako ne pogodim?“ „Ne.“ „Vidiš, sada ne znam. Jer to ne zapravo moţe biti deo ţenskog sve je u redu.“ „Ne govorim u šiframa. Sve je u redu.“ „Moţemo li onda malo da se opustimo? Baš mi je neprijatno pored tebe.“ „Tebi je neprijatno pored mene?“ Polako je okrenuo glavu prema njoj. „Izgledaš kao da si se pokajao što si nam ponudio prevoz još otkako smo seli u kola. Zapravo, još i pre nego što smo seli.“ Umukni, Dţes, upozorila je sebe. Umukni. Umukni. Umukni. „Nisam čak ni sigurna zašto si to uradio.“ „Molim?“

71

„Ništa“, rekla je i okrenula se. „Zaboravi.“ Zurio je kroz staklo. Iznenada je izgledao strašno, strašno umorno. „Zapravo, mogao bi nas sutra ujutro ostaviti na stanici. Nećemo te više uznemiravati.“ „Da li je to ono što zaista ţeliš?“, pitao je. Privukla je kolena grudima. „Moţda bi to bilo najbolje.“ Oko njih je vladao mrkli mrak. Dţes je dva puta zaustila da nešto kaţe, ali ništa nije izašlo. Gospodin Nikols je zurio kroz staklo u navučene zavese hotelske sobe, očigledno izgubljen u mislima. Razmišljala je o Nikiju i Tanci koji su mirno spavali s druge stane zavese, i poţelela da je s njima. Osećala je mučninu. Zašto nije umela da se pretvara? Zašto nije bila učtivija? Pravi je idiot. Opet je sve upropastila. Postalo je hladno. Naposletku je uzela Nikijev prekrivač sa straţnjeg sedišta i pruţila mu ga. „Evo“, rekla je. „O.“ Pogledao je ogromnu sliku Super Marija. „Hvala.“ Pozvala je psa da uđe, oborila sedište taman toliko da ga ne dodirne i navukla Tancin prekrivač preko sebe. „Laku noć.“ Zurila je u plišanu unutrašnjost automobila svega nekoliko centimetara od svog nosa i udisala miris novog automobila, a misli su joj bile u rasulu. Koliko je daleko stanica? Koliko će koštati karte? Moraće negde da plate bar još jedno prenoćište i doručak. A šta da radi sa psom? Ĉula je Normana kako tiho hrče i sumorno pomislila da nema šanse da sad usisa to straţnje sedište. „Pola deset je.“ Prekinuo je tišinu. Dţes je leţala veoma mirno. „Pola. Deset.“ Uzdahnuo je. „Nikada nisam pomislio da ću to reći, ali ovo je gore od braka.“ „Da ne dišem suviše glasno?“ Naglo je otvorio vrata. „O, zaboga“, rekao je i otišao. Dţes se uspravila i posmatrala ga kako trči preko puta do minimarketa i nestaje u jarko osvetljenoj unutrašnjosti. Pojavio se nekoliko minuta kasnije s bocom vina i pakovanjem plastičnih čaša. „Verovatno je odvratno“, rekao je sedajući nazad u kola. „Ali sada me ni najmanje nije briga.“ Pogledala je u bocu. „Primirje, Dţesika Tomas? Dan je bio dug. A nedelja usrana. I ma koliko prostran bio, ovaj automobil nije dovoljno velik za dvoje ljudi koji ne razgovaraju.“ Pogledao ju je. U očima mu se videla iscrpljenost, a brada je počela da mu se pomalja na licu. Izgledao je ozbiljno ranjivo. Uzela je čašu. „Izvini. Nisam navikla da nam ljudi pomaţu. Zbog toga sam...“ „Sumnjičava? Mrzovoljna?“ „Htela sam da kaţem da sam zbog toga pomislila kako bi trebalo više da izlazim.“ Odahnuo je. „Dobro.“ Pogledao je u bocu. „Onda da... o, ne mogu da verujem.“ „Šta je bilo?“ „Mislio sam da je ovo zatvarač na odvrtanje.“ Zagledao se u čep kao da je još jedna stvar osmišljena da ga nervira. „Odlično. Da nemaš vadičep?“ „Nemam.“ „Misliš li da će hteti da je zamene?“

72

„Da li si sačuvao račun?“ Duboko je uzdahnuo, ali ga je prekinula. „Nema potrebe“, rekla je i uzela flašu. Otvorila je vrata i izašla napolje. Norman naglo podiţe glavu. „Nećeš je razbiti o moje vetrobransko staklo?“ „Neću.“ Skinula je foliju. „Daj mi cipelu.“ „Molim?“ „Daj mi cipelu. Ne vredi da pokušavam s japankom.“ „Molim te, nemoj da je koristiš umesto čaše. Moja bivša je to jednom uradila s cipelom na visoku potpeticu, i bilo je zaista, ali zaista teško pretvarati se da je šampanjac koji zaudara na noge erotičan.“ Pruţila je ruku. Naposletku je izuo cipelu i pruţio joj je. Dok je gledao, Dţes je stavila dno boce u cipelu i drţeći i jedno i drugo paţljivo, stala pored zida hotela i snaţno udarila đonom cipele u zid. „Pretpostavljam da nema svrhe da te pitam šta to radiš.“ „Samo mi daj minut“, procedila je kroz zube i ponovo udarila. Gospodin Nikols je polako odmahnuo glavom. Uspravila se i pogledala ga srdito. „Slobodno isisaj plutani čep, ako ţeliš.“ Podigao je ruku. „Ne, ne. Samo ti nastavi. Krhotine stakla u čarapi su pravi način da se okonča ovo veče.“ Dţes je pogledala u čep i ponovo udarila. I eto čep je za centimetar izvirio iz vrata boce. Udarac. Još jedan centimetar. Paţljivo ju je drţala, pa još jednom udarila i konačno: neţno je izvukla zatvarač iz boce i pruţila mu ga. Zagledao se u čep pa u nju. Vratila mu je cipelu. „Opa. Tebe je korisno poznavati.“ „Umem i da postavljam police, menjam trule podne daske i pravim remen od vezane čarape.“ „Zaista?“ „Ne pravi zupčasti remen.“ Sela je u kola i prihvatila plastičnu čašu s vinom. „Pokušala sam jednom. Pocepao se, a nismo prešli ni trideset metara. Protraćila sam odlične marks i spenser hulahopke.“ Uzela je gutljaj. „A automobil je nedeljama zaudarao na spaljeni najlon.“ Norman zacvile u snu. „Primirje“, rekao je gospodin Nikols i podigao čašu. „Primirje. Nećeš voziti posle ovog, zar ne?“, upitala je, podiţući svoju. „Neću ako nećeš ni ti.“ „O, baš si duhovit.“ I veče iznenada postade malo lakše.

73

13 Ed Ovo je Ed saznao o Dţesiki Tomas kada je popila čašicu ili dve (biće da je bilo četiri ili pet) i prestala da se roguši: Prva stvar je bila da dečak uopšte nije njen. On je sin bivšeg muţa kog je ovaj dobio sa svojom bivšom devojkom, i s obzirom na to da su ga oboje roditelja napustila, ona je bila sve što je imao. „Lepo je to od tebe“, rekao je. „I nije“, rekla je. „Niki kao da je moj. Sa mnom je od svoje osme godine. Pazi na Tanci. A i sada su porodice drugačije, zar ne?“ Defanzivnost s kojom je ovo izgovorila navelo ga je da pomisli kako je ovaj razgovor vodila već mnogo puta. Drugo, devojčica je imala deset godina. Malo je računao, a Dţes ga je presekla pre nego što je stigao da zausti. „Sedamnaest.“ „To je... rano.“ „Bila sam divlja. Sve sam znala, a ništa nisam znala. Marti je naišao, napustila sam školu i ostala trudna. Nisam oduvek nameravala da budem spremačica, znaš. Moja mama je bila učiteljica.“ Pogledala ga je, jer je znala da će ga ovaj podatak zapanjiti. „Dobro.“ „Sada je u penziji. Ţivi u Kornvolu. Ne slaţemo se. Ne odobrava ono što još uvek naziva mojim ţivotnim izborima. Nisam nikako mogla da joj objasnim da izbori više ne postoje kada se porodiš u sedamnaestoj godini. „ „Ĉak ni sada?“ „Ne.“ Smotala je pramen kose oko prsta. „Jer nikada ne moţeš da nadoknadiš izgubljeno. Prijatelji su ti na koledţu, a ti si kod kuće sa sićušnom bebom. Nemaš vremena čak ni da razmisliš o onome čime ţeliš da se baviš. Tvoji prijatelji počinju da grade karijere, a ti si pod socijalom i pokušavaš da pronađeš krov nad glavom i posao koji moţeš da uklopiš s podizanjem deteta. A svi poslovi koje moţeš da uklopiš sa školom bedno su plaćeni. A to je bilo pre nego što je ekonomija pukla. O, nemoj me pogrešno razumeti. Nisam se pokajala što sam rodila Tanci, ni na trenutak. I ne kajem se što sam uzela Nikija. Ali kada bi mi se ponovo pruţila prilika, nju bih rodila, a njega uzela nakon što bih učinila nešto sa svojim ţivotom. Bilo bi lepo da mogu da im omogućim... nešto bolje.“ Nije se trudila da podigne sedište dok mu je ovo pričala. Leţala je oslonjena na lakat i gledala ga ispod prekrivača, a bose noge je naslonila na komandnu tablu. Ed je otkrio da mu to i ne smeta toliko. „I dalje imaš vremena za karijeru“, rekao je. „Mlada si. Mislim... mogla bi da unajmiš dadilju koja će se starati o deci posle škole.“ Nasmejala se. Bio je to smeh nalik na laveţ morţa. „Ha!“ Bio je to nagao, snaţan i neprijatan smeh, u raskoraku s njenom građom i pojavom. Sela je i uzela gutljaj vina. „Da. Kako da ne, gospodine Nikols. Naravno da bih mogla.“ Treće, volela je da popravlja stvari. Ponekad se pitala da li je mogla od toga da napravi karijeru. Popravljala je razne stvari u opštinskom naselju, popravljala je utičnice i kablove i lepila pločice u kupatilu. „Radila sam sve u kući. Umem da pravim stvari. Umem čak da napravim i tapete sa raznim šarama.“ „Sama praviš tapete?“ „Ne gledaj me tako. U Tancinoj sobi su. Šila sam joj i odeću donedavno.“

74

„Da nisi ti zaostala iz Drugog svetskog rata? Da ne čuvaš i teglice od meda i kanap?“ „Šta si ti ţeleo da postaneš?“ „Ono što jesam“, rekao je. A tada je shvatio da ne ţeli o tome da razgovara i promenio temu. Ĉetvrto, imala je ozbiljno mala stopala. U smislu da je kupovala cipele dečijih brojeva. (Navodno su bile jeftinije.) Nakon što je ovo rekla, morao da je da se kontroliše da joj se ne zagleda u stopala kao kakav čudak. Peto, pre nego što je dobila decu, mogla je da popije četiri duple votke zaredom i da drţi pravac. „Aha, umela sam da podnesem piće. Ali očigledno ne dovoljno dobro da se setim kontracepcije.“ Gotovo nikada nije pila kod kuće. „Kada radim u pabu i neko mi ponudi da me časti, ja samo uzmem keš. A kad sam kod kuće, brinem da bi deci nešto moglo da se desi i moram biti pribrana.“ Zagledala se kroz staklo. „Sad kad bolje razmislim, ovo je najbliţe izlasku u poslednjih... pet meseci.“ „Ĉovek koji ti je tresnuo vrata pred nosom, dve boce kiselog vina i parking.“ „Ne bunim se.“ Nije objasnila zbog čega se toliko brinula za decu. Setio se Nikijevog lica i odlučio da ne pita. Šesto, imala je oţiljak pod bradom otkad je pala s bicikla a parče šljunka joj se zabilo u bradu i ostalo tamo čitave dve nedelje. Pokušala je da mu pokaţe, ali svetlost u kolima nije bila dovoljno jaka. A imala je i tetovaţu u dnu kičme. „Pravi kurvanjski pečat, ako je verovati Martiju. Nije razgovarao sa mnom čitav dan nakon što sam se tetovirala.“ Zastala je. „Mislim da sam se zato i tetovirala.“ Sedmo, srednje ime joj je bilo Rej. Morala je da ga speluje svaki put. Osmo, nije joj smetalo što mora da čisti, ali je zaista, ali zaista mrzela ljude koji su se prema njoj ponašali kao da je obična čistačica. (Imao je obzira da malo porumeni na ovo.) Deveto, ni sa kim nije izašla već dve godine, otkako je njen bivši otišao. „Nisi imala seks dve i po godine?“ „Rekla sam da je otišao pre dve godine.“ „To je sasvim razumljiva računica.“ Podigla se i pogledala ga iskosa. „Zapravo, tri i po. Ako ćemo da brojimo. I ako se ne računa jedna, hm, epizoda prošle godine. I nema potrebe da izgledaš toliko zapanjeno.“ „Nisam zapanjen“, rekao je i pokušao da promeni izraz lica. Slegnuo je ramenima. „Tri i po godine, mislim, to je samo, koliko, četvrtina ţivota koji si provela kao odrasla osoba? Nije vredno pomena.“ „Da. Hvala.“ Nije bio siguran šta se tada desilo, ali atmosfera se promenila. Promumlala je nešto što nije uspeo da razazna, vezala je kosu u konjski rep bez nekog naročitog razloga vezivala je kosu kad je bila nervozna, primetio je, kao da mora nešto da radi i rekla da je moţda zaista vreme da malo odspavaju. Ed je pomislio da će leţati budan čitavu noć. Bilo je nečeg uznemirujućeg u leţanju u mračnom automobilu za duţinu ruke udaljen od privlačne ţene s kojom je upravo podelio bocu vina. Ĉak i pored toga što je bila sklupčana pod prekrivačem s likom Sunđer Boba Kockalonea. Pogledao je kroz panoramski krov u zvezde, slušao je kamione kako tutnje prema Londonu, i pomislio kako je njegov stvarni ţivot onaj u kom ima kompaniju i kancelariju i u kom se u beskraj proteţu tragovi Dijane Luis sada hiljadama milja daleko. „Da li si budan?“ Okrenuo je glavu i zapitao se da li ga je posmatrala. „Nisam.“ „Dobro“, začulo se mrmljanje sa suvozačevog sedišta. „Vreme je da se igramo istine.“

75

Podigao je pogled prema krovu. „Hajde.“ „Najpre ti.“ Ničega nije mogao da se seti. „Dobro, zašto nosiš japanke?“ „To je pitanje?“ „Napolju je ledeno. Ovo je najhladnije i najvlaţnije proleće otkako se meri vreme. A ti nosiš japanke.“ „Da li te to strašno muči?“ „Samo ne razumem. Mora da ti je hladno.“ Pruţila je stopalo. „Proleće je.“ „Pa?“ „Pa, proleće je. Znači da će se vreme prolepšati.“ „Nosiš japanke u znak vere.“ „Ako baš ţeliš da to tako nazoveš.“ Nije mogao da se doseti kako na ovo da odgovori. „Dobro, na mene je red.“ Ĉekao je. „Da li si jutros razmišljao o tome da odeš i ostaviš nas?“ „Nisam.“ „Laţovčino.“ „Dobro. Moţda malčice. Tvoja komšinica je ţelela da mi razbije glavu palicom za bejzbol, a tvoj pas baš zaudara.“ „Pih. Svaki izgovor zlata vredi.“ Ĉuo ju je kako se meškolji. Stopala su joj nestala pod pokrivačem. Kosa joj je mirisala na kokos. „Zašto nisi?“ Na trenutak je razmislio pre nego što je odgovorio. Moţda je to bilo zato što nije mogao da joj vidi lice. Moţda su mu piće i kasni sati oslabili odbrambene mehanizme, jer inače ne bi odgovorio kao što je odgovorio. „U poslednje vreme napravio sam mnogo gluposti. Moţda je jedan deo mene ţeleo da uradi nešto zbog čega mogu da se osećam dobro.“ Ed je mislio da će ona sada reći nešto. Nadao se da hoće. Ali nije. Leţao je nekoliko minuta i gledao svetlost uličnih svetiljki i slušao Dţesiku Rej Tomas kako diše i razmišljao o tome koliko mu nedostaje samo da spava pored nekoga. Uglavnom se osećao kao najusamljeniji čovek na planeti. Razmišljao je o njenim sićušnim stopalima i nalakiranim noktima i zaključio kako je verovatno popio previše. Nemoj da si budala, Nikolse, rekao je sebi i okrenuo joj leđa. Mora da je tada zaspao jer je iznenada postalo hladno i napolju se pojavilo bledo sivilo i ruka mu je utrnula, i bio je toliko omamljen da su mu bila potrebna čitava dva minuta da shvati da je lupanje koje čuje zapravo poticalo od radnika obezbeđenja koji mu je pokucao na prozor s vozačeve strane da im kaţe da ne mogu tu da spavaju.

76

14 Tanci Na švedskom stolu za doručak nalazile su se četiri vrste danskog peciva i tri vrste voćnog soka i čitav stalak s onim malim zasebnim pakovanjima ţitarica za koje je mama rekla da nisu ekonomična i koja nikada nije ţelela da kupi. Pokucala je na prozor u petnaest do osam da im kaţe da bi trebalo da obuku jakne kada krenu na doručak i u dţepove stave hrane što više mogu. Kosa joj je bila slepljena s jedne strane i nije bila našminkana. Tanci je pretpostavila da spavanje u automobilu baš i nije predstavljalo neku avanturu. „Ne maslac ili dţem. Niti bilo šta za šta je potrebno koristiti escajg. Rolnice, mafine, i te stvari. Nemojte da vas uhvate.“ Osvrnula se da pogleda u gospodina Nikolsa, koji kao da se nešto raspravljao s radnikom obezbeđenja. „I jabuke. Jabuke su zdrave. I moţda nekoliko komadića šunke za Normana.“ „Gde da stavim šunku?“ „Ili kobasicu. Umotaj u salvetu.“ „Nije li to krađa?“ „Nije.“ „Ali...“ „Samo uzimaš malo više nego što moţeš da pojedeš u datom trenutku. Samo... zamisli da si gost s hormonalnim poremećajem od kog si baš, baš gladna.“ „Ali ja nemam hormonalni poremećaj.“ „Ali mogla bi ga imati. O tome se radi. Ti si ta gladna, bolesna osoba, Tanc. Platila si doručak, ali moraš da jedeš mnogo. Više nego što bi jela pod normalnim okolnostima.“ Tanci je prekrstila ruke. „Rekla si da ne sme da se krade.“ „Nije to krađa. Samo se staraš da ti se uloţeni novac isplati.“ „Ali nismo mi platili. Platio je gospodin Nikols.“ „Tanci, molim te, uradi kako sam ti rekla. Vidi, gospodin Nikols i ja ćemo morati da odemo s parkinga na pola sata. Samo uradi kako sam ti rekla i vrati se u sobu i budi spremna za polazak u devet. U redu?“ Dţes se nagnula kroz prozor i poljubila Tanci, a zatim se vratila do automobila steţući jaknu čvršće oko sebe. Zastala je, okrenula se i povikala: „Nemoj zaboraviti da opereš zube. I proveri da li si ponela sve svoje knjige iz matematike.“ Niki je izašao iz kupatila. Nosio je veoma tesne crne farmerke i majicu na kojoj je pisalo KAKO GOD. „Nikada nećeš uspeti u njih da uguraš kobasicu“, rekla je Tanci gledajući njegove farmerke. „Hajde da se kladimo da ću uspeti da ih sakrijem više od tebe“, rekao je. Pogledaše se. „Vaţi“, rekla je Tanci i potrčala da se obuče.

*** Gospodin Nikols se nagnuo napred i skupljenih očiju zagledao se kroz vetrobransko staklo dok su ona i Niki išli preko parkinga. Istini za volju, pomislila je Tanci, i ona bi ih gledala skupljenih očiju. Niki je ugurao dve velike pomorandţe i jabuku u prednji deo farmerki, i zabacivao je noge kao da se uneredio u pantalone. A ona je nosila jaknu ukrašenu sjajnim perlicama uprkos tome što joj je bilo vruće, jer je u prednji deo duksa natrpala paketiće ţitarica i da nije nosila jaknu izgledala bi kao potencijalna trudnica. I kao da bi mogla roditi decu robote.

77

Nisu mogli da prestanu da se smeju. „Samo upadajte, upadajte“, rekla je mama, ubacujući torbe koje su doneli u prtljaţnik i osvrćući se. „Šta ste doneli?“ Gospodin Nikols je krenuo. Tanci je videla da gleda u retrovizor dok su oni istovarivali plen i pruţali ga mami. Niki je iz dţepa izvukao belo pakovanje. „Tri danska peciva. Pazite, preliv se malo zalepio za salvetu. Ĉetiri kobasice i nekoliko kriški slanine u papirnoj čaši za Normana. Dve kriške sira, jogurt i...“ Navukao je jaknu preko prepona, gurnuo ruku u pantalone, napravio grimasu, napeo se i izvukao voće. „Ne mogu da verujem da sam uspeo da ih uguram.“ „Ne postoji ništa što u ovakvoj situaciji mogu da kaţem što moţe da se smatra primerenom konverzacijom između majke i sina“, rekla je mama. Tanci je uzela šest malih pakovanja ţitarica, dve banane i sendvič sa dţemom. Jela je ţitarice iz jednog od paketića, a Norman ju je posmatrao dok su mu dva stalaktita sline postajala sve duţa i duţa dok nisu počela da se pretvaraju u lokvice na sedištu automobila gospodina Nikolsa. „Ona ţena što je stajala pored poširanih jaja definitivno nas je videla.“ „Rekla sam joj da imaš hormonalni poremećaj“, rekla je Tanci. „Rekla sam joj da moraš tri puta dnevno da unosiš dva puta više hrane nego što imaš kilograma da se ne bi onesvestio u njihovoj trpezariji i umro.“ „Lepo“, rekao je Niki. „Ti si pobedio što se količine tiče“, rekla je brojeći stavke. „Ali ja dobijam dodatne poene na veštinu.“ Nagnula se i, dok su je svi posmatrali, paţljivo izvadila dve papirne šolje kafe iz svakog dţepa, obloţene salvetama da se ne prevrnu. Jednu je pruţila mami, a drugu je stavila u drţač za čašu gospodina Nikolsa. „Ti si genije“, rekla je mama skidajući poklopac. „O, Tanc, nemaš pojma koliko mi je ovo bilo potrebno.“ Uzela je gutljaj i sklopila oči. Tanci nije bila sigurna da li je to do toga što su se tako lepo snašli s hranom ili zato što se Niki smeje prvi put u ko zna koliko vremena, ali na trenutak je mama izgledala srećnije nego što je bila otkako je tata otišao. Gospodin Nikols ih je samo gledao kao da su gomila vanzemaljaca. „Dobro, od šunke, sira i kobasica moţemo da napravimo sendviče za ručak. Pecivo pojedite sada. Voće za dezert. Ţeliš li?“ Pruţila je pomorandţu gospodinu Nikolsu. „Još je malo topla, ali mogu da ti je oljuštim.“ „Uh, baš lepo od tebe“, rekao je sklanjajući pogled. „Ali mislim da ću svratiti u Starbaks.“

*** Naredni deo puta je zapravo bio sasvim prijatan. Nije bilo saobraćajnih guţvi, a mama je ubedila gospodina Nikolsa da potraţi njenu omiljenu radiostanicu i pevala je uz šest pesama, i sa svakom bila sve glasnija. Naterala je i Tanci i Nikija da zapevaju, a gospodin Nikols je najpre izgledao kao da ih je sit, ali je Tanci primetila da je nakon nekoliko kilometara i on počeo da klima glavom u ritmu muzike kao da počinje da uţiva. Sunce je baš upeklo i gospodin Nikols je spustio krov. Norman je seo uspravno da bi mogao da njuši vazduh, što je značilo da ih nije prignječio svako za po jedna vrata, što je takođe bilo lepo. Ovo je Tanci podsetilo na vreme kada je tata ţiveo s njima i na one povremene izlete kolima. Samo što je tata uvek vozio suviše brzo i nikada nisu mogli da se dogovore gde da stanu da jedu. Tata bi rekao da ne razume zašto ne mogu prosto da slupaju nešto novca na ručak u pabu, a mama bi rekla da je već napravila sendviče i da bi bilo glupo bacati hranu. Tata bi rekao Nikiju da izvuče nos iz igrice koju je igrao i da uţiva u prokletom krajoliku, a

78

Niki bi promrmljao da i nije traţio da ga povedu, što bi tatu samo još više razbesnelo. A zatim je pomislila kako je, i pored toga što voli tatu, ovo putovanje bolje verovatno zato što on nije s njima. Nakon dva sata gospodin Nikols je rekao da mora da se protegne, a i Norman je morao da piški, pa su zastali na ivici parka. Mama je iznela nešto plena iz pansiona pa su seli u senku drveta za pravi sto za piknik i jeli. Tanci je malo ponavljala (proste brojeve i kvadratne jednačine), a zatim je odvela Normana u šetnju po šumi. Bio je baš srećan i zastajao je svaka dva minuta da nešto onjuši, a sunce je neprestano šaralo malim reflektorima kroz krošnje i videli su jelena i dva fazana i bilo je kao da su na odmoru. „Da li si dobro, ljubavi?“, upitala je mama prišavši joj prekrštenih ruku. S mesta na kom su stajale između drveća videle su kako Niki razgovara s gospodinom Nikolsom za stolom. „Jesi li sigurna u sebe?“ „Mislim da jesam“, rekla je. „Da li si sinoć prošla kroz stare testove?“ „Jesam. Malo su mi teški nizovi prostih brojeva, ali sam ih zapisala, pa sam shvatila da i nisu toliko teški kada sam niz videla u pisanom obliku.“ „Nemaš više košmare o Fišerovima?“ „Noćas sam“, rekla je Tanci, „sanjala kupus na rolerima. Zvao se Kevin.“ Mama ju je dugo gledala. „Dobro.“ U šumi je bilo hladnije i mirisalo je na dobru vlagu, na mahovinu, zelenilo i ţivot, ne na vlagu kakva je vladala u njihovoj straţnjoj sobi, koja je samo zaudarala na buđ. Mama je zastala na stazi i okrenula se prema automobilu. „Rekla sam ti da se dobre stvari dešavaju, zar ne?“ Ĉekala je da je Tanci sustigne. „Gospodin Nikols će nas sutra odvesti tamo. Lepo ćemo se noćas odmoriti, ti ćeš završiti takmičenje i krenućeš u novu školu. A onda će se, nadajmo se, naši ţivoti malčice promeniti nabolje. A ovo je zabavno, zar ne? Ovo je lepo putovanje?“ Sve vreme je gledala automobil dok je govorila, a glas joj je zvučao kao i uvek kada govori jedno, a razmišlja o nečem sasvim drugom. Tanci je primetila da se našminkala dok su bih u kolima. „Mama?“, rekla je. „Da?“ „Mi smo ipak na neki način ukrali hranu iz pansiona, zar ne? Mislim, ako pogledaš stvar proporcionalno, uzeli smo više nego što nam pripada.“ Mama je neko vreme zurila u svoja stopala i razmišljala. „Ako te to zaista brine, kada dobijemo novac od nagrade stavićemo pet funti u kovertu i poslati im. Kako ti to zvuči?“ „Mislim da bismo, s obzirom na sve što smo uzeli, trebalo da im pošaljemo šest funti. A moţda i šest i po“, rekla je Tanci. „Onda ćemo im toliko i poslati. A sada mislim da bi trebalo da se baš, baš potrudimo da nateramo ovog tvog debelog matorog psa da malo trči, da bi (a) bio dovoljno umoran da prespava naredni deo puta i (b) obavio nuţdu ovde da ne bi prdeo u kolima narednih sto dvadeset kilometara.“

*** Ponovo su krenuli. Počela je da pada kiša. Gospodin Nikols obavio je razgovor s čovekom po imenu Sidni o cenama hartija od vrednosti i trţišnim kretanjima i izgledao je pomalo ozbiljno, pa mama nije pevala neko vreme. Tanci se trudila da ne gleda krišom svoje knjige iz matematike (mama je rekla da će joj od toga biti muka). Noge su joj se lepile za

79

koţna sedišta gospodina Nikolsa i na neki način se pokajala što je obukla šore. A i Norman se uvaljao u nešto u šumi i neprestano je osećala baš gadan zadah, ali nije ţelela ništa da kaţe za slučaj da gospodin Nikols odluči da mu je dosta i njih i njihovog smrdljivog psa. Pa je samo prstima drţala nos i trudila se da diše na usta, i dozvoljavala je sebi da otvori nozdrve kod svakog tridesetog stuba ulične rasvete. „O čemu razmišljaš, Tanc?“ Mama se okrenula da je pogleda. „O permutacijama i kombinacijama.“ Mama se nasmešila onako kako se uvek smešila kada nije baš najbolje razumela šta joj Tanci govori. „Pa, razmišljala sam o voćnoj salati. To je kao kombinacija nije vaţan poredak jabuka, krušaka i banana, zar ne? Ali kod permutacija jeste.“ Mama ju je i dalje belo gledala. Gospodin Nikols je pogledao u retrovizor pa se okrenuo prema mami. „Dobro, zamisli da uzimaš obojene čarape iz fioke. Ako imaš šest pari čarapa raznih boja u fioci recimo dvanaest čarapa ukupno postoji šest puta pet puta četiri puta tri različitih kombinacija koje moţeš napraviti, u redu?“ upitao je. „Ali da su svih dvanaest različite boje, imala bi baš velik broj različitih načina da ih izvučeš gotovo pola milijarde.“ „To mi zvuči otprilike poput naših fioka s čarapama“, rekla je mama. Gospodin Nikols je pogledao Tanci i nasmešio se. „Pa, Tanci, ako imaš fioku s dvanaest čarapa, ali ne moţeš da ih vidiš, koliko čarapa moraš da izvadiš da bi odredila da li imaš bar dva para?“ Tanci je o ovome dugo razmišljala, pa nije čula kad je gospodin Nikols počeo da razgovara s Nikijem. „Dosadno ti je? Ţeliš li da pozajmiš moj telefon?“ „Zaista?“ Niki sede uspravno. „Naravno. Nalazi se u dţepu moje jakne.“ Kada se Niki opet zalepio za ekran, mama i gospodin Nikols počeli su da razgovaraju. Bilo je moguće da su zaboravili da u kolima ima još nekoga. „Da li i dalje razmišljaš o čarapama?“, upitala je. „O, ne. Ti problemi ti mogu sprţiti mozak Ostavljam to tvojoj kćerki. Nastupila je tišina. „Pa, pričaj mi o svojoj ţeni.“ „Bivšoj ţeni. I ne hvala.“ „Zašto da ne? Nisi joj bio neveran. Pretpostavljam da nije ni ona ili bi napravio onu grimasu.“ „Koju grimasu?“ Još jedna kraća tišina. Prošli su moţda pored deset stubova ulične rasvete. „Nisam siguran da bih ikada napravio tu grimasu. Ali ne, nije bila neverna. I ne, ne ţelim o tome da razgovaram. To je...“ „Lična stvar?“ „Ne volim da razgovaram o ličnim stvarima. Ţeliš li ti da razgovaraš o svom bivšem?“ „Pred njegovom decom? Aha, to je uvek odlična ideja.“ Narednih nekoliko milja niko nije progovarao. Mama je počela da lupka u prozor. Tanci je pogledala gospodina Nikolsa. Svaki put kada bi mama udarila u staklo, mišić u vilici bi mu se trznuo. „Pa, o čemu ćemo onda da razgovaramo? Nisam preterano zainteresovana za softver, a pretpostavljam da tebe ni najmanje ne interesuje ono što ja radim. Ne razumem matematiku vezanu za hartije od vrednosti. A ne mogu ni doveka pokazivati na polja kraj kojih prolazimo i govoriti: O, vidi, krave.“

80

Gospodin Nikols je uzdahnuo. „Hajde. Dug je put do Škotske.“ Tišina je trajala trideset stubova ulične rasvete. Niki je kroz prozor slikao telefonom gospodina Nikolsa. „Lara. Italijanka. Manekenka.“ „Manekenka.“ Mama se nasmejala grohotom. „Naravno.“ „Šta bi to trebalo da znači?“ upitao je gospodin Nikols mrzovoljno. „Svi muškarci kao što si ti izlaze s manekenkama.“ „Kako to misliš muškarci kao što sam ja?“ Mama je stisnula usne. „Kako to misliš muškarci kao ja? Hajde.“ „Bogati muškarci.“ „Ja nisam bogat.“ Mama je odmahnula glavom. „Ma niiiisiiii.“ „Nisam.“ „Mislim da to zavisi od toga šta za tebe znači bogat.“ „Video sam ja šta znači biti bogat. Nisam bogat. Ja sam dobrostojeći. Ali daleko sam ja od toga da sam bogat.“ Mama se okrenula prema njemu. Zaista nije imao pojma u šta se upušta. „Imaš li više od jedne kuće?“ Dao je ţmigavac i smotao volan. „Moţda i imam.“ „Imaš li više od jednog automobila?“ Pogledao ju je iskosa. „Imam.“ „Onda si bogat.“ „Ne. Bogat si kada imaš privatne avione i jahte. Bogat si kada imaš osoblje.“ „A šta sam ja?“ Gospodin Nikols je odmahnuo glavom. „Nisi osoblje. Ti si...“ „Šta?“ „Samo pokušavam da ti zamislim lice kada bih ti rekao da spadaš u moje osoblje.“ Mama je počela da se smeje. „Moja sluţavka. Moja čistačica.“ „Da, ili to. U redu, pa, šta je za tebe bogatstvo?“ Mama je uzela jednu od jabuka iz pansiona i zagrizla je. Jedan trenutak je ţvakala pre nego što je progovorila. „Bogat si kada sve račune plaćaš na vreme i ne razmišljaš o tome. Bogat si kada moţeš da odeš na odmor ili preţiviš boţićne praznike, a ne moraš da se patiš u januaru i februaru. Zapravo, bogat si kada ne razmišljaš o prokletom novcu sve vreme.“ „Svi razmišljaju o novcu. Ĉak i bogati.“ „Da, ali vi razmišljate o tome šta bi trebalo da uradite da zaradite još novca. A ja razmišljam kako li ću, dođavola, preţiveti do naredne nedelje.“ Gospodin Nikols je dunuo kroz nos. „Ne mogu da verujem da te vozim u Škotsku, a ti mi zagorčavaš ţivot zato što si izvukla pogrešan zaključak da sam ja nekakav Donald Tramp.“ „Ne zagorčavam ti ţivot.“ „Nikako.“ „Samo ističem da postoji razlika između onoga što ti smatraš bogatstvom i onoga što jeste bogatstvo.“

81

Nastupila je nelagodna tišina. Mama je porumenela kao da je rekla previše i počela je da jede jabuku velikim, bučnim zalogajima, premda bi Tanci izgrdila kada bi ona tako jela. Tanci je potpuno prestala da razmišlja o čarapama i permutacijama. Nije ţelela da mama i gospodin Nikols prestanu da razgovaraju jer je dan bio baš lep, pa je gurnula glavu između prednjih sedišta i rekla: „Zapravo, negde sam pročitala da moraš da zarađuješ više od sto četrdeset hiljada godišnje da bi se kvalifikovao u onaj jedan procenat najbogatijih ljudi u ovoj zemlji“, rekla je puna nade. „Tako da gospodin Nikols verovatno nije bogat ako ne zarađuje toliko.“ Nasmešila se i smestila se na straţnje sedište. Mama je pogledala gospodina Nikolsa. Nastavila je da ga gleda. Gospodin Nikols se počešao po glavi. „Znate šta?“, rekao je nakon nekog vremena. „Šta kaţete da stanemo negde i popijemo čaj?“

*** Moreton Marston izgledao je kao da je izmišljen za turiste. Sve je bilo napravljeno od istog sivog kamena i bilo je baš staro, i sve bašte bile su savršene, sa sićušnim plavim cvetićima koji su se pruţali preko zidića i besprekornim malim košarama s puzavicama, kao iz neke knjige. Prodavnice su sve bile kao one na boţičnim čestitkama. Na pijačnom trgu nalazila se ţena u viktorijanskoj odeći koja je prodavala zemičke iz košare, a grupe turista lutale su unaokolo i fotografisale. Tanci se toliko zanela gledajući kroz prozor da najpre uopšte nije primetila Nikija. Tek kada su stali na parking primetila je da je načisto prebledeo. Pitala ga je da li ga bole rebra, i on je rekao da ga ne bole, a kada ga je pitala da mu nije u pantalonama ostala jabuka koju ne moţe da dohvati, rekao je: „Ne, Tanc, prestani“, ali rekao je to na poseban način. Tanci je pogledala u mamu, ali ona je bila zauzeta gledanjem u gospodina Nikolsa, a gospodin Nikols bio je zauzet pretvaranjem da se silno uneo u traţenje parking-mesta. Norman je samo pogledao u Tanci u fazonu: „Nemoj ni da pokušavaš da ga pitaš.“ Svi su izašli i protegli se, a gospodin Nikols je rekao da će ići na tortu i čaj i da on časti i moţemo li, molim, da ne diţemo veliku finansijsku halabuku oko toga, u pitanju je običan čaj, da li smo se razumeli? Mama je podigla obrve kao da se sprema nešto da kaţe, ali samo je promumlala hvala, i to ne baš učtivo. Seli su u kafić koji se zvao Srednjovekovna čajdţinica pegava prasica, premda je Tanci bila spremna da se opkladi da u srednjem veku nije bilo čajdţinica. Ali činilo se da to nikom drugom ne smeta. Niki je ustao da ode do toaleta. A gospodin Nikols i mama otišli su da poruče hranu, pa je uzela telefon gospodina Nikolsa i prvo što je videla bila je Nikijeva Fejsbuk stranica. Sačekala je malo jer se Niki baš ljutio kada mu neko dira stvari, a onda je, kada se uverila da je zaista otišao u toalet, povećala sliku na displeju da bi mogla da pročita šta piše, i sledila se. Fišerovi su postavili slike muškaraca koji rade nepristojne stvari drugim muškarcima na njegov profil. Nazivali su ga peškirićem i peškom, i premda Tanci nije znala šta te reči znače, znala je da su ruţne i iznenada je osetila mučninu. Pogledala je i videla da se mama vraća s posluţavnikom. „Tanci! Paţljivo s telefonom gospodina Nikolsa!“ Telefon je stajao na ivici stola. Nije ţelela da ga dodirne. Zapitala se da Niki moţda ne plače u toaletu. Ona bi plakala. Kad je podigla pogled, mama je zurila u nju. „Šta je bilo?“ „Ništa.“ Sela je i gurnula joj tanjirić s narandţastim kapkejkom preko stola. Tanci više nije bila gladna, premda je kapkejk bio prekriven čokoladnim mrvicama.

82

„Tanc. Šta je bilo? Reci mi.“ Polako je gurnula telefon preko drvenog stola vrhom prsta kao da će je opeći ili tako nešto. Mama se namrštila, a zatim pogledala u njega. Kliknula je i zagledala se u sliku. „Isuse Hriste“, rekla je nakon jednog minuta. Gospodin Nikols je seo pored nje. Nosio je najveće parče čokoladne torte koje je Tanci ikada videla. „Da li su svi zadovoljni?“, upitao je. Izgledao je srećno. „Kopilad mala“, rekla je mama. A oči joj se ispuniše suzama. „Šta je bilo?“ Gospodin Nikols stavio je punu kašiku torte u usta. „Da li je to kao perverznjak?“ Mama kao da je nije čula. Glasno je odgurnula stolicu i krenula krupnim koracima prema toaletima. „To je toalet za muškarce, gospođo“, povikala je jedna ţena kada je mama otvorila vrata. „Umem da čitam, hvala“, rekla je mama i nestala unutra. „Šta je bilo? Šta se desilo?“ Gospodin Nikols je s mukom progutao zalogaj. Pogledao je kuda je mama otišla. A zatim je, kako Tanci ništa nije rekla, spustio pogled na svoj telefon i dva puta blago udario prstom po displeju. Samo je zurio u sliku. A zatim je pomerio sliku kao da čita sve što je napisano. Tanci se osetila pomalo čudno. Nije bila sigurna da bi on to trebalo da čita. „Da li... ima li ovo neke veze s onim šta se desilo tvom bratu?“ Htela je da zaplače. Osećala se kao da su joj Fišerovi uništili lep dan. Kao da su ih pratili ovamo, kao da nikada neće uspeti da pobegnu od njih. Nije mogla da govori. „Hej“, rekao je kad je velika suza pljusnula na sto. „Hej.“ Pruţio joj je papirnu salvetu i Tanci obrisa oči, a kad više nije mogla da suzbija jecaj koji naglo izbi iz nje, on obiđe sto i zagrli je. Bio je velik i stabilan i mirisao je na limune i muškarce. Nije osetila taj miris otkako je tata otišao, pa ju je to još više rastuţilo. „Hej, nemoj plakati.“ „Izvinite.“ „Nemaš se za šta izvinjavati. I ja bih plakao kad bi neko tako nešto napisao o mojoj sestri. To je... to je...“ Ugasio je telefon. „Uh.“ Odmahnuo je glavom i naduvao obraze. „Da li mu to često rade?“ „Ne znam.“ Šmrcnula je. „Ne priča mnogo.“ Gospodin Nikols je sačekao da prestane da plače, a zatim se vratio na svoje mesto i poručio toplu čokoladu sa slezovim kolačićima, čokoladnim listićima i slatkom pavlakom. „Leči sve poznate bolesti“, rekao je i gurnuo šolju prema njoj. „Veruj mi. Ja znam sve.“ A čudno je bilo što je to zapravo bila istina.

*** Tanci je popila čokoladu i pojela kapkejk kada su mama i Niki izašli iz toaleta. Mama se vedro osmehivala kao da je sve u redu i drţala je ruku Nikiju preko ramena, što je izgledalo pomalo čudno sada kad je on bio za pola glave viši od nje. Seo je na mesto pored nje za stolom i zagledao se u svoj kolač. Tanci je posmatrala kako gospodin Nikols gleda u Nikija i zapitala se hoće li reći nešto o onome što je video u telefonu, ali on ništa nije rekao. Pomislila je da moţda ne ţeli da se Niki postidi. Kako bilo, srećnom danu je, pomislila je, došao kraj. Mama je ustala da obiđe Normana, koji je bio vezan napolju, a gospodin Nikols je poručio drugu šolju kafe i počeo da je meša polako, kao da o nečemu razmišlja. Pogledao je u Nikija ispod obrve i tiho rekao:

83

„Je li, Niki, znaš li nešto o hakovanju?“ Imala je osećaj da ne bi trebalo da sluša, pa se snaţno zagledala u kvadratne jednačine. „Ne znam“, rekao je Niki. Gospodin Nikolas se nagnuo preko stola i spustio glas. „Pa, mislim da je sada pravo vreme da počneš da učiš.“

*** „Gde su?“, upitala je mama kada se vratila. „Otišli su do kola gospodina Nikolsa. Gospodin Nikols je rekao da ih ne uznemiravamo.“ Tanci je grizla kraj olovke. Mami obrve skočiše do ivice kose. „Gospodin Nikols je rekao da ćeš izgledati tako. Rekao je da ti kaţem da će on sve srediti. Ono sa Fejsbukom.“ „Šta će uraditi? Kako?“ „Rekao je da ćeš i to reći.“ Obrisala je dvojku koja je pomalo ličila na peticu i oduvala tragove gumice. „Rekao je da ti kaţem da im, molim te, daš dvadeset minuta i poručio ti je još jednu šolju čaja i rekao da bi trebalo da uzmeš malo torte dok čekaš. Doći će po nas kada završe. I rekao je da ti kaţem da je čokoladna torta baš dobra.“ Mami se to nije dopalo. Tanci je sedela i radila na lekciji dok nije bila zadovoljna rešenjima, a mama se vrpoljila i gledala kroz prozor i povremeno bi zaustila nešto a zatim opet zatvorila usta. Nije ni okusila čokoladnu tortu. Nije uzela sa stola pet funti koje je gospodin Nikols stavio tamo, a Tanci je stavila gumicu na novčanicu da je ne bi vetar odneo kada neko otvori vrata. Naposletku, baš kada je ţena počela da čisti dovoljno blizu njihovog stola da im stavi do znanja da bi trebalo da krenu, vrata se otvoriše, malo zvonce se oglasilo i gospodin Nikols je ušao s Nikijem. Niki je drţao ruke u dţepovima i kosa mu je padala preko očiju, ali na licu mu se video mali osmeh. Mama je ustala pa pogledala jednog pa drugog. Videlo se da baš, ali baš ţeli nešto da kaţe, ali nije znala šta. „Da li si probala čokoladnu tortu?“, upitao je gospodin Nikols. Lice mu je bilo blago, kao da je domaćin TV emisije. „Nisam.“ „Šteta. Baš je bila dobra. Hvala! Torta vam je najbolja“, doviknuo je ţeni koja se sva rastopila i razneţila. Tada gospodin Nikols i Niki opet iziđoše i pređoše preko puta kao da su drugari čitav ţivot i ostaviše Tanci i mamu da pokupe stvari i poţure za njima.

84

15 Niki Jednom je u novinama naišao na članak o ţenki babuna koja nije imala dlaku. Koţa joj nije bila crna kao što bi se dalo očekivati, već šarena, ruţičasta i crna. Oči su joj bile oivičene crnom bojom, kao da je stavila baš kul ajlajner, i imala je jednu dugačku ruţičastu bradavicu, i jednu crnu, kao kakav majmunoliki Dejvid Bouvi sa sisama. Ali bila je sasvim sama. Ispostavilo se da babuni ne vole različitost. I bukvalno nijedan babun nije bio spreman da se druţi s njom. Pa su je neprestano fotografisali kako traţi hranu, onako ranjiva i gola, bez i jednog jedinog druga svoje vrste. Jer i pored toga što su drugi babuni znali da je ona babun, averzija koju su osećali prema različitosti bila je snaţnija od bilo kog genetskog nagona da se drţe nje. Niki je često o ovome razmišljao: da nema ničeg tuţnijeg od usamljenog babuna bez dlake. Naravno, gospodin Nikols se spremao da mu odrţi predavanje o opasnostima društvenih mreţa ili da mu kaţe kako mora ovo što se desilo da prijavi profesorima ili policiji ili tako nešto. Ali on je otvorio vrata automobila, izvadio laptop iz prtljaţnika, ukopčao kabl u konektor pored menjača, a zatim ukopčao hardversku zaštitu softvera pa su se priključili na širokopojasnu mreţu. „Dobro“, rekao je kada je Niki seo na suvozačevo mesto. „Reci mi sve što znaš o ovom malom šarmeru. Braća, sestre, kućni ljubimci, adresa, datumi rođenja... sve što znaš.“ „Molim?“ „Moramo da mu provalimo šifru. Hajde, mora da znaš nešto.“ Sedeli su na parkingu. Ovde nije bilo grafita, nije bilo napuštenih kolica iz supermarketa. Ovo je bilo ona vrsta mesta gde su ljudi bukvalno prelazili i čitav kilometar samo da vrate kolica na mesto. Niki je bio spreman da se opkladi u novac da imaju i onaj znak na kom piše: Najbolje odrţavano selo. Sedokosa ţena koja je stavljala namirnice u kola pored njih pogledala ga je i nasmešila se. Ih se moţda nasmešila Normanu, čija je velika glava visila preko Nikijevog ramena. „Niki?“ „Aha, razmišljam.“ Listao je sve što je znao o Fišeru. Setio se njegove adrese, imena njegove sestre, imena njegove majke. Znao je kada mu je rođendan, jer bio je pre svega tri nedelje i tata mu je kupio jedan od onih kvad motocikala koji je on razbio u roku od nedelju dana. Gospodin Nikols je kuckao. „Nije. Nije. Hajde. Mora da postoji još nešto. Kakvu muziku voli? Za koga navija. O, vidi, ima hotmail adresu. Odlično, moţemo i to da ubacimo.“ Ništa. A onda se Niki iznenada setio. „Talisa. Dopada mu se Talisa. Pevačica.“ Gospodin Nikols je otkucao ime na tastaturi, a onda odmahnuo glavom. „Pokušajte Talisino dupe“, rekao je Niki. Gospodin Nikols je otkucao. „Nije.“ „Povalio sam Talisu. Spojeno.“ „Nije.“ „Talisa Fišer.“ „Mmm. Nije. Ali lepo si se setio.“ Sedeli su i razmišljali. „Moţete da probate da ukucate njegovo ime“, rekao je Niki.

85

Gospodin Nikols je odmahnuo glavom. „Niko nije toliko glup da upotrebi svoje ime kao šifru.“ Niki je gledao kako gospodin Nikols kuca, a zatim zuri u ekran. „Pa, ko bi rekao?“ Naslonio se na sedište. „Imaš dara.“ „Šta ćete sada da uradite?“ „Malčice ćemo se poigrati s Fejsbuk stranicom Dţejsona Fišera. Zapravo, neću ja to učiniti. Ja... uh... ne smem ništa da reskiram na svojoj IP adresi u ovom trenutku. Ali znam nekoga ko moţe.“ Okrenuo je broj. „Ali zar neće provaliti da sam to ja?“ „Kako? Ti si sada on. Ovo neće moći ni na koji način da se poveţe s tobom. Verovatno neće ni primetiti. Ĉekaj. Dţez...? Ćao. Ed je... da. Da, ovih dana sam se malo primirio. Potrebna mi je usluga. Samo pet minuta.“ Niki je slušao kako govori Dţezu mejl-adresu i šifru Dţejsona Fišera. Rekao je da je Dţejson priređivao izvesne poteškoće jednom prijatelju. Dok je ovo govorio, pogledao je Nikija iskosa. „Samo se malo zabavi, vaţi? Ĉitaj šta je pisao. Već će ti sve biti jasno. Uradio bih to sam, ali sada moram da budem čist kao suza... Da, objasniću ti kada se vidimo. Hvala.“ Niki nije mogao da veruje da je toliko lako. „Zar neće on meni hakovati profil da mi se osveti?“ Gospodin Nikols je spustio telefon. „Samo nagađam, ali klinac koji nije kadar smisliti ništa sloţenije od sopstvenog imena za šifru nije baš obdaren veštinom rada na računaru.“ Sedeli su u kolima i čekali osveţavajući Fejsbuk stranicu Dţejsona Fišera svakih nekoliko minuta. I kao magijom, stvari počeše da se menjaju. Ĉoveče, Fišer je bio pravi proser. Nije prestajao da priča o tome kako će obraditi ovu ili onu devojku iz škole, ili kako je ta i ta fuksa i kako je prebio skoro svakoga ko nije u njegovoj ekipi. Poruke su mu bile iste kao i ovo hvalisanje. Niki je pogledao u jednu poruku u kojoj se pojavilo njegovo ime, ali gospodin Nikols ju je pročitao baš brzo, i spustio stranicu i rekao: „Da. Nema potrebe da to vidiš.“ Fišer nije zvučao kao serator jedino kada je poslao poruku Krisi Tejlor i rekao joj da mu se baš dopada i pitao da li bi ţelela da svrati do njega. Nije bila preterano voljna, ali on je bio uporan. Rekao je da će je izvesti na neko baš ekstra mesto i da će uzeti kola od tate (što nije bilo moguće s obzirom na to da je maloletan). Rekao joj je da je najlepša devojka u školi i da mu je načisto pomutila pamet i da bi mu pajtosi, da znaju kako se oseća, rekli da je načisto odlepljen. „Ko kaţe da je romantika umrla?“, promrmljao je gospodin Nikols. I tako je počelo. Dţes je poslao poruke dvojici Fišerovih prijatelja i rekao im da je odlučio da se protivi nasilju, i da ne ţeli više da se druţi s njima. Poslao je poruku Krisi i rekao joj da mu se i dalje dopada, ali da mora najpre da se sredi pre nego što izađe s njom jer je pokupio neku glupu infekciju za koju lekar kaţe da mora da se leči. „Ali kada se nađemo, biću lep i čist, vaţi?“ „O, čoveče.“ Niki se toliko smejao da su ga rebra zabolela. „O, čoveče.“ Dţejson je drugoj devojci, po imenu Stejsi, rekao da mu se i ona baš dopada i da mu je mama kupila baš lepu odeću, čisto da zna ako poţeli da izađe s njim, a istu poruku poslao je i devojci po imenu Andţela, koja je bila s njim u razredu i koju je jednom nazvao smrdom. Dţez je obrisao novu poruku Denija Kejna, koji je imao karte za neku vaţnu fudbalsku utakmicu i u kojoj je pisalo da je jedna za Dţejsona, ali da mora da mu javi do određenog vremena. Što je bilo danas. Na profil mu je stavio sliku magarca koji njače. A tada se gospodin Nikols zagledao u ekran, zamislio se, pa uzeo mobilni. „Zapravo, mislim da bi trebalo da ostavimo njegovu sliku tu gde jeste, drugar, za sada“, rekao je Dţezu.

86

„Zašto?“, upitao je Niki kada je spustio slušalicu. Ideja je bila sjajna. „Jer je bolje početi suptilno. Budemo li se drţali privatnih poruka, sasvim je moguće da ih uopšte neće primetiti. Pošaljemo ih, pa ih izbrišemo na kraju. Isključićemo mu obaveštenja o mejlovima. Pa će njegovi prijatelji i ova devojka pomisliti da je postao još veći idiot. A on neće imati pojma zašto. Što je zapravo i svrha.“ Nije mogao da veruje. Nije mogao da veruje da bi se neko usudio tako se poigrati s Fišerovim ţivotom. Dţez je pozvao da kaţe da se odjavio pa su zatvorili Fejsbuk „I to je to?“, rekao je Niki. „Za sada. To je čisto da se malo zabavimo. Ali osećaš se bolje, zar ne? A i očistiće tvoju stranicu da na njoj ne ostane ni traga od svega onoga što je Fišer stavio.“ Tada mu je bilo malo neprijatno, jer mu je dah zadrhtao kada je izdahnuo. Jeste se osećao bolje. Nije da je bilo šta rešio, ali baš je bilo lepo prvi put se ne osećati kao ţrtva nečije neslane šale. Igrao se s porubom majice dok nije počeo normalno da diše. Bilo je moguće da je gospodin Nikols znao, jer je gledao kroz prozor kao da ga nešto tamo baš interesuje premda ničega nije bilo osim automobila i staraca. „Zašto radite sve ovo? Zašto nas vozite sve do Škotske i zašto ste mi pomogli? Mislim, vi nas čak i ne poznajete.“ Gospodin Nikols je nastavio da zuri kroz prozor i samo na trenutak mu se učinilo kao da više ne razgovara s Nikijem. „Na neki način sam duţan tvojoj mami. A i ne volim siledţije. Nisu oni izum tvoje generacije, znaš.“ Gospodin Nikols je nastavio da sedi još malo, i Niki se iznenada uplašio da će pokušati da ga natera da razgovara o koječemu. Da će uraditi ono što psiholog radi u školi, pokušava da se ponaša kao da ti je drugar i sto puta ponavlja da će sve što kaţeš ostati među nama dok to ne počne da zvuči jezivo. „Reći ću ti nešto.“ Evo počinje, pomislio je Niki. Obrisao je rame koje je Norman izbalavio. „Svi koje sam poznavao a koje je vredelo poznavati bili su pomalo drugačiji od ostalih. Samo je potrebno da nađeš svoje ljude.“ „Da pronađem svoje ljude.“ „Svoje pleme.“ Niki napravi grimasu. „Znaš, čitav ţivot provodiš osećajući kako se zapravo nigde ne uklapaš. A onda jednog dana uđeš u prostoriju, bilo u učionicu na univerzitetu ili u kancelariju ili neki klub i prosto osetiš: Ah, tu su. I iznenada se osećaš kao kod kuće.“ „Ja se nigde ne osećam kod kuće.“ „Za sada.“ Niki je razmislio o ovome. „Gde ste se vi osetili kod kuće?“ „U računarskom kabinetu na univerzitetu. Bio sam klasičan štreber. Tamo sam upoznao svog najboljeg drugara Ronana. A onda i... moja kompanija.“ Lice mu se na trenutak rastuţilo. „Ali nema mi mrdanja dok ne završim školu. I nema toga tamo gde mi ţivimo, nema plemena.“ Niki povuče šiške preko očiju. „Ili se ponašaš kao Fišer ili mu se sklanjaš s puta.“ „Pa pronađi svoje ljude na netu.“ „Kako?“ „Ne znam. Potraţi onlajn-grupe za stvari koje te... interesuju. Ţivotne izbore.“ Niki je primetio njegov izraz lica.

87

„O, i vi mislite da sam gej, zar ne?“ „Ne mislim, samo kaţem da je internet veliko mesto. Uvek postoji neko ko deli tvoja interesovanja, i čiji ţivot je nalik tvom.“ „Ničiji ţivot nije nalik mom.“ Gospodin Nikols je sklopio laptop i vratio ga u torbu. Iskopčao je sve i pogledao prema kafeu. „Trebalo bi da se vratimo. Tvoja mama će se pitati šta radimo toliko.“ Otvorio je vrata pa se okrenuo. „Znaš, uvek moţeš da pišeš blog.“ „Blog?“ „Ne moraš da ga pišeš pod svojim imenom. Ali to je dobar način da pričaš o tome šta ti se dešava u ţivotu. Staviš nekoliko ključnih reči i ljudi te pronađu. Mislim na ljude kao što si ti.“ „Misliš ljudi koji nose maškaru. I koji ne vole fudbal ili mjuzikle.“ „I koji imaju ogromne smrdljive pse i sestre matematičke genije. Kladim se da postoji bar jedna takva osoba negde.“ Zamislio se na trenutak „Moţda u Hokstonu. Ili Tupelu.“ Niki povuče šiške još malo, pokušavajući da pokrije modricu koja je poprimila baš gadnu ţutu boju. „Hvala, ali blogovi... nisu za mene. Blogove pišu sredovečne ţene i pišu o razvodima i mačkama i takvim stvarima. Ili ţene opsednute lakovima za nokte.“ „Samo kaţem.“ „Da li i vi pišete blog?“ „Ne.“ Izašao je iz automobila. „Ali ja nemam neku naročitu ţelju da razgovaram s ljudima.“ Niki je izašao za njim. Gospodin Nikols je pritisnuo dugme i automobil se zaključao uz skupoceni kliktaj. „Uzgred“, rekao je tihim glasom, „ovaj razgovor nismo vodili, u redu? Ne bih se dobro proveo kada bi se čulo da podučavam neduţnu dečicu kako da hakuju tuđe privatne podatke.“ „Dţes se neće ljutiti.“ „Ne govorim ja o Dţes.“ Niki ga pogleda u oči. „Prvo pravilo štreberskog kluba. Ne postoji štreberski klub.“

*** „Ono sa čarapama“, rekla je Tanci dok su prelazili parking da se sastanu s njima. Podigla je salvetu prekrivenu škrabotinama. „Shvatila sam. Ako imam N broj čarapa, morala bih da saberem niz razlomaka jedan kroz N na N.“ Namestila je naočare. „Shvatila si iz prve. Baš to bih i ja predloţio“, rekao je gospodin Nikols. A mama je pogledala u Nikija kao da ih sve prvi put vidi.

88

16 Tanci Niko nije ţeleo da se vrati u kola. Ţelja za voţnjom u kolima, pa makar i tako lepim kao što su kola gospodina Nikolsa, vrlo brzo je iščezla. Ovo će, objavila je mama poput nekoga ko se sprema da ti da injekciju, biti najduţi dan. Trebalo je da se svi udobno smeste i postaraju se da odu do toaleta jer je gospodin Nikols namerio da vozi gotovo do Njukasla, gde je pronašao pansion koji prima pse. Stići će oko deset uveče. Nakon toga, proračunao je, u Aberdin će stići nakon još jednog dana voţnje. Gospodin Nikols će im pronaći neki smeštaj blizu univerziteta, pa će Tanci biti odmorna i sveţa za takmičenje narednog dana. Pogledao je u Tanci. „Ukoliko ne smatraš da si se dovoljno navikla na ovaj automobil da mogu da vozim brţe od šezdeset?“ Odmahnula je glavom. „Ne.“ Lice mu se sneveseli. „O, dobro.“ Tada pogleda straţnje sedište i zatrepta. Nekoliko čokoladica stopilo se s krem koţnim sedištima, a patosnice su bile oblepljene blatom od šetnje po šumi. Gospodin Nikols je video da ga gleda i blago joj se osmehnuo, kao da to zaista nije vaţno, premda je mogla da proceni da verovatno jeste, a zatim se ponovo okrenuo napred. „Dobro“, rekao je i pokrenuo motor. Svi su ćutali nekih sat vremena, dok je gospodin Nikols slušao nešto o tehnologiji na Radiju 4. Mama je čitala neku knjigu. Otkako se biblioteka zatvorila, nedeljno je kupovala po dve knjige u mekom povezu u prodavnici donirane robe, ali imala je vremena da pročita samo jednu. Poslepodne se oteglo i razvuklo, i kiša se spustila u gustim, staklastim talasima. Tanci je gledala kroz prozor i pokušavala da rešava zadatke iz matematike u glavi, ali bilo joj je teško da se usredsredi kad nije mogla da vidi šta radi. Bilo je oko šest sati kada je Niki počeo da se vrpolji, kao da ne moţe udobno da se namesti. „Kada ćemo stati?“ Mama je bila zadremala. Naglo se uspravila pretvarajući se da nije dremala i pogledala na sat. „Šest i deset“, rekao je gospodin Nikols. „Moţemo li da stanemo da jedemo?“, upitala je Tanci. „Zaista moram da prošetam. Rebra počinju da me bole.“ „Hajde da pronađemo neko mesto gde ćemo jesti“, rekao je gospodin Nikols. „Mogli bismo svratiti u Lester na kari.“ „Radije bih da napravim sendviče“, rekla je mama. „Nemamo vremena da sedimo i jedemo.“ Gospodin Nikols je vozio kroz jedan mali grad, pa kroz drugi, i pratio je znake do trţnog centra. Počeo je da pada mrak. Audi je puzio, a zatim konačno stao ispred supermarketa pa je mama uz glasan uzdah izašla i utrčala. Videli su je kroz kišom šiban prozor, kako stoji ispred friţidera i gleda stvari i vraća ih na mesto. „Zašto ne kupi već gotove sendviče?“, promrmljao je gospodin Nikols gledajući na sat. „Izašla bi za dva minuta.“ „Suviše su skupi“, rekao je Niki, „i ne znate čiji su prsti bili na njima. Dţes je prošle godine tri nedelje pravila sendviče za jedan supermarket. Rekla je da je ţena pored nje čačkala nos dok je seckala meso za sendvič s piletinom i cezar salatom.“ Gospodin Nikols ućuta. „Da se kladimo pet prema jedan da je uzela šunku robne marke supermarketa“ rekao je

89

Niki gledajući je. „Šunka robne marke supermarketa je dva prema jedan“, rekla je Tanci. „Ja ću sada izleteti i reći sir u kriškama“, rekao je gospodin Nikols. „Kakve mi izglede daješ na sir u kriškama?“ „Nije dovoljno određeno“, rekao je Niki. „Morate ciljati na derileju ili na jeftinije narandţaste kriške sira robne marke supermarketa. Verovatno nekog izmišljenog imena.“ „Sir prijatna dolina.“ „Načisto lep čedar.“ „To zvuči odvratno.“ „Gunđave kravlje kriške.“ „O, ma hajdete, nije ona baš toliko loša“, rekao je gospodin Nikols. Tanci i Niki počeše da se smeju. Mama je otvorila vrata i podigla torbu. „Dobro“, rekla je vedro. „Imali su namaz od tunjevine na popustu. Ko ţeli sendvič?“

*** „Nikada ne uzimaš naše sendviče“, rekla je mama dok je gospodin Nikols vozio kroz grad. Gospodin Nikols je skrenuo na uslovno zeleno i izašao na otvoren put. „Ne dopadaju mi se. Podsećaju me na školu.“ „Pa šta jedeš?“, mama je navalila. Za svega nekoliko minuta čitav auto mirisao je na ribu. „U Londonu? Tost za doručak. Moţda suši ili rezance za ručak A uveče poručujem hranu iz jednog restorana. „Poručuješ hranu? Svako veče?“ „Ako ne izlazim.“ „Koliko često izlaziš?“ „Sada? Uopšte ne.“ Mama ga prodorno pogleda. „Pa dobro, ako se ne opijam u pabu.“ „Ti to ozbiljno jedeš jedno te isto svakog dana?“ Gospodinu Nikolsu je sada bilo neprijatno. „Moţeš poručiti različite karije.“ „Mora da te mnogo košta. Šta jedeš kada si u odmaralištu?“ „Poručujem hranu.“ „Iz Radţar „Da. Znaš to mesto?“ „O, znam ga.“ Zavlada tišina. „Šta je bilo?“, upitao je gospodin Nikols. „Ne idete tamo? Gde je to? Suviše skupo? Reći ćeš mi da je lakše ispeći krompir, zar ne? Pa, ne volim pečeni krompir. Ne volim sendviče. I ne volim da kuvam.“ Moţda je to bilo zbog toga što je bio gladan, ali iznenada je postao mrzovoljan. Tanci se nagnula napred između sedišta. „Natali je jednom našla dlaku u piletini dţalfrezi.“ Gospodin Nikols je otvorio usta da nešto kaţe baš u trenutku kada je dodala: „I nije to bila dlaka s nečije glave.“ Prošli su pored dvadeset dva stuba ulične rasvete. „Moţe čovek preterano da brine u vezi s ovim stvarima“, rekao je gospodin Nikols.

***

90

Negde nakon Nanitona Tanci poče krišom da daje komadiće sendviča Normanu, jer namaz od tunjevine nije imao ukus tunjevine, a hleb joj se lepio za nepce. Gospodin Nikols je stao na benzinskoj stanici. „Njihovi sendviči su grozni“, rekla je mama gledajući u kiosk. „Verovatno stoje nedeljama.“ „Ne idem da kupim sendvič.“ „Imaju li rolnice od mesa?“, upitao je Niki vireći. „Volim rolnice od mesa.“ „One su verovatno još gore. I verovatno su pune psećeg mesa.“ Tanci je rukama pokrila Normanu uši. „Ulaziš li?“, upitala je mama gospodina Nikolsa, preturajući po tašni. „Hoćeš li kupiti ovim dvoma neku čokoladu? Da ih počastim.“ „Kranči, molim vas“, rekao je Niki, koji se razvedrio. „Ja bih jednu aero čokoladicu sa mentom, molim vas“, rekla je Tanci. „Mogu li da dobijem veliku?“ Mama je pruţila ruku. Ali gospodin Nikols se zagledao negde udesno. „Moţeš li ti otići po njih? Ja ću skoknuti preko puta.“ „Kuda ćeš?“ Potapšao se po stomaku i iznenada se razvedrio. „Tamo.“

*** U Kitovom kebabu nalazilo se šest plastičnih stolica pričvršćenih za pod, četrnaest konzervi dijetalne kole poredanih u izlogu, i neonski znak na kom je nedostajalo prvo slovo b. Tanci je provirila kroz prozor automobila i posmatrala kako gospodin Nikols počinje veselo da korača dok je ulazio u neonkama osvetljenu unutrašnjost. Zagledao se u zid iza pulta, potom pokazao na ogroman komad smeđeg mesa koji se polako okretao na raţnju. Tanci je razmišljala koja ţivotinja ima takav oblik, i mogla je da se seti jedino bizona. Moţda amputirani deo bizona. „O, čoveče“, rekao je Niki kada je čovek počeo da seče, i zastenjao je čeţnjivo. „Moţemo li i mi da dobijemo ono?“ „Ne“, rekla je mama. „Opkladio bih se da bi nam gospodin Nikols kupio po kebab kada bismo ga zamolili“, rekao je. Mama je prasnula. „Gospodin Nikols čini za nas sasvim dovoljno. Nećemo se koristiti njegovom ljubaznošću više od toga. U redu?“ Niki je zakolutao očima. „U redu“, rekao je ćudljivo. A onda niko nije rekao ništa. „Ţao mi je“, rekla je mama nakon minuta. „Samo... samo ne ţelim da pomisli da zloupotrebljavamo situaciju.“ „Ali da li je to zloupotrebljavanje ako ti neko nešto ponudi?“ upitala je Tanci. „Pojedi jabuku ako si još gladna. Ili mafin od doručka. Uverena sam da nam je ostalo nekoliko.“ Niki tiho podiţe pogled. Tanci uzdahnu. Gospodin Nikols je otvorio vrata automobila i doneo sa sobom miris vrelog, masnog mesa, a kebab je bio zamotan u beli, mašću umazan papir. Dve sline nalik na dva istovetna uţeta za bandţi smesta ispadoše Normanu iz usta.

91

„Sigurni ste da ne ţelite?“, upitao je veselo i okrenuo se prema Nikiju i Tanci. „Stavio sam malo čilija.“ „Ne. To je lepo od tebe, ali ne hvala“, rekla je mama odlučno i uputila Nikiju upozoravajući pogled. „Ne, hvala“, rekla je Tanci tiho. Divno je mirisalo. „Ne, hvala“, rekao je Niki i okrenuo glavu.

*** Naniton, Market Bozvort, Kolvil, Ešbi de la Zuč, zamućene table ostajale su za njima. Moglo je na njima da piše i Zanzibar i Tanzanija, jer Tanci svakako nije znala gde se nalaze. Uhvatila je sebe kako ponavlja Ešbi de la Zuč, Ešbi de la Zuč, i razmišlja kako bi bilo lepo imati takvo ime. Ćao, kako se zoveš? Ja sam Ešbi de la Zuč. Ćao, Ešbi! To je baš kul! Pet slogova nalazilo se i u imenu Kostanca Tomas, ali ono prosto nije imalo isti ritam. Razmotrila je Konstanca de la Zuč, što je imalo šest slogova, a zatim Ešbi Tomas, ali to joj je zvučalo sasvim bezlično. Kostanca de la Zuč. Mama je ponovo čitala, upalila je svetlo iznad suvozačevog sedišta, a gospodin Nikols je počeo da se vrpolji, i naposletku je rekao: „Ima li na toj mapi negde neki restoran pred nama?“ Prošli su pored 389 stubova ulične rasvete na otvorenom putu. Obično je jedno od njih traţilo da se stane. Tanci je stalno bila ţedna, pa je pila previše vode, a onda je morala da piški. Norman je cvileo svakih dvadeset minuta, ali nikako nisu mogli da procene da li zaista mora da vrši nuţdu ih mu je dosadno kao i njima i samo ţeli da pronjuška unaokolo. „I dalje si gladan?“, mama je podigla pogled. „Nisam. Moram u toalet.“ Mama je ponovo počela da čita. „O, ne obaziri se na nas. Samo idi iza nekog drveta.“ „Nije to u pitanju“, promrmljao je. „Pa, čini se da je najbliţi Kegvort. Uverena sam da ćeš tamo pronaći neki toalet. Ili moţda naiđemo na neki od hemijskih toaleta ako izađeš na autoput.“ „Koliko je to daleko?“ „Deset minuta.“ „U redu.“ Klimnuo je gotovo sebi. „Deset minuta je u redu.“ Lice mu se neobično sijalo. „Deset minuta mogu da izdrţim.“ Niki je stavio slušalice i slušao muziku. Tanci je milovala Normanove meke uši i razmišljala o teoriji struna. A onda je gospodin Nikols iznenada skrenuo na proširenje pored puta. Svi poleteše napred. Norman je umalo pao sa sedišta. Gospodin Nikols je otvorio vrata i istrčao, i dok se okretala u sedištu sagnuo se, jednom rukom podbočio se o koleno i počeo da povraća. Nije bilo moguće ne čuti ga i pored toga što su prozori bili zatvoreni. Svi su ga gledali. „Opa“, rekao je Niki. „Šta sve izlazi iz njega. To je kao... uh, kao Osmi putnik.“ „O boţe“, rekla je mama. „Odvratno je“, rekla je Tanci vireći kroz staklo prtljaţnika. „Brzo“, rekla je mama. „Gde je rolna kuhinjskog ubrusa, Niki?“ Posmatrali su kako izlazi iz kola i ide da mu pomogne. Bio je sagnut. Kad je videla da Tanci i Niki zure kroz straţnje staklo, mahnula je rukom da ne bi trebalo da gledaju, premda je i ona to isto radila do malopre. „I dalje ţeliš kebab?“ pitala je Tanci Nikija. „Ti si zao duh“, rekao je i zadrhtao.

92

*** Gospodin Nikols se vratio do kola kao neko ko je tek naučio da hoda. Lice mu je poprimilo čudnu bledoţutu boju. Koţa mu je bila posuta sitnim graškama znoja. „Izgledate strašno“, rekla mu je Tanci. Spustio se na sedište. „Biću dobro“, prošaputao je. „Trebalo bi da mi sada bude dobro.“ Mama je pruţila ruku i tiho rekla plastična kesa. „Za svaki slučaj“, rekla je vedro i otvorila malo svoj prozor. Gospodin Nikols je narednih nekoliko kilometara vozio polako. Toliko polako da su im drugi vozači blicali, a jedan je čak i legao na sirenu ljutito dok je prolazio pored njih. Ponekad je malo gazio belu liniju, kao da nije uspevao da se usredsredi, ali Tanci je primetila maminu odlučnu tišinu i odlučila da ništa ne kaţe. „Koliko još?“, ponavljao je gospodin Nikols. „Nema još mnogo“, rekla je mama, premda verovatno nije imala pojma. Potapšala ga je po ruci, kao da je dete. „Dobro ti ide.“ Kad ju je pogledao, oči su mu bile pune bola. „Izdrţi“, rekla je tiho, kao da mu govori šta da radi. A zatim, oko osamsto metara kasnije: „O boţe“, rekao je, i ponovo legao na kočnicu. „Moram da...“ „Pab!“, povikala je mama i pokazala jedva vidljivo svetlo na obodu narednog sela. „Pogledaj! Moţemo da stignemo do tamo!“ Gospodin Nikols spusti nogu na gas tako da su Tanci obrazi poleteli unazad. Uleteo je na parking, otvorio vrata, isteturao se napolje i uleteo unutra. Sedeli su i čekali. U kolima je bilo toliko tiho da su čuli motor kako radi. Nakon pet minuta mama se nagnula preko njegovog sedišta i zatvorila vrata da im ne bude hladno. Pogledala ih je i nasmešila im se. „Kakva je bila čokoladica?“ „Lepa.“ „I ja volim aero čokoladice.“ Niki je sklopljenih očiju klimao glavom u ritmu muzike. Na parking je došao čovek sa ţenom koja je nosila visok konjski rep i prodorno se zagledao u automobil. Mama se nasmešila. Ţena joj nije uzvratila osmeh. Prošlo je deset minuta. „Da odem da ga potraţim?“, upitao je Niki vadeći slušalice iz ušiju i gledajući na sat. „Mislim da ne bi trebalo“, rekla je mama. Počela je da lupka nogom. Prošlo je još deset minuta. I konačno, kada je Tanci izvela Normana u šetnju po parkingu a mama počela da se isteţe na straţnjem sedištu, jer se načisto iskrivila, pojavio se gospodin Nikols. Izgledao je bleđe od bilo koga koga je Tanci ikada videla, bio je beo kao papir. Izgledao je kao neko ko je jeftinom gumicom pokušao da obriše lice. „Mislim da ćemo malčice morati da se zadrţimo ovde“, rekao je. „U pabu?“ „Ne u pabu“ rekao je i osvrnuo se. „Definitivno ne u ovom pabu. Moţda... negde malo dalje.“ „Ţeliš li da ja vozim?“ upitala je mama. „Ne“, rekoše svi uglas, a ona se nasmešila i potrudila se da ne izgleda kao da se uvredila.

93

*** Utočište Zvončić bilo je jedino mesto u krugu od šesnaest kilometara gde je bilo slobodnih mesta za prenoćište. U njemu se nalazilo osamnaest kamp-prikolica, igralište sa dve ljuljaške i kutija s peskom i znak na kom je pisalo: Ne primamo pse. Gospodinu Nikolsu klonu glava na volan. „Naći ćemo neko drugo mesto.“ Trgnuo se i presavio. „Samo mi dajte trenutak.“ „Nema potrebe.“ „Rekla si da ne moţeš da ostaviš psa u kolima.“ „Nećemo ga ostaviti u kolima. Tanci“, rekla je mama. „Naočare za sunce.“ Jedna prikolica stajala je pored kapije i na njoj je pisalo: Recepcija. Mama je ušla prva, a Tanci je stavila sunčane naočare i čekala napolju na stepeniku i gledala kroz vrata od mutnog stakla. Debeli čovek koji je umorno ustao sa stolice rekao je da ima sreće jer imaju još jednu praznu prikolicu, i da je mogu dobiti po posebnoj ceni. „Koliko?“, upitala je mama. „Osamdeset funti.“ „Za noć? U kamp-prikolici?“ „Subota je.“ „I sedam je sati uveče i nemate nikoga.“ „Neko još moţe da naiđe.“ „Da. Ĉula sam da Madona stiţe i da traţi gde da smesti svitu.“ „Nema razloga da budete tako neprijatni.“ „Nema razloga ni da me pljačkate. Trideset funti“, rekla je mama vadeći novčanice iz dţepa. „Ĉetrdeset.“ „Trideset pet.“ Mama je pruţila ruku. „To je sve što imam. I, imamo i psa.“ Podigao je mesnatu ruku. „Pročitaj šta piše. Ne primamo pse.“ „To je pas vodič. Za moju devojčicu. Podsećam vas da je nezakonito odbiti uslugu osobi s invaliditetom.“ Niki je otvorio vrata i, drţeći je za lakat, uveo Tanci. Stajala je nepokretna iza tamnih naočara dok je Norman strpljivo stajao ispred nje. Uradili su ovo dva puta dosad, kad su morali da uđu u autobus za Portsmut nakon što je tata otišao. „Dresiran je“, rekla je mama. „Neće vam stvarati nevolje.“ „Njega imam umesto očiju“, rekla je Tanci. „Moj ţivot bi bez njega bio nepodnošljiv.“ Ĉovek se zagledao u Tančinu ruku, a zatim u njeno lice. Njegova vilica podsetila je Tanci na Normanovu. Morala je da se podseća da ne gleda u televizor. „Zajebavaš me, gospođo.“ „O, nikako“, rekla je mama veselo. Odmahnuo je glavom, sklonio ogromnu ruku i teško krenuo prema ormariću s ključevima. „Zlatni majur. Druga staza, četvrta prikolica zdesna. Blizu toaleta.“

*** Kada su stigli do kamp-prikolice, gospodin Nikols je bio toliko bolestan da je bilo lako moguće da nije znao gde se nalazi. Nije prestajao tiho da stenje i da se drţi za stomak, a kad je pročitao reč toaleti, ispustio je krik i nestao. Nisu ga videli dobar deo sata. Zlatni majur nije bio zlatan i nije ličio ni na baštu, ali mama je rekla da svako sklonište

94

dobro dođe. Unutra su se nalazile dve majušne spavaće sobe i kauč u dnevnoj sobi koji je bio pretvoren u još jedan krevet. Mama je rekla da Niki i Tanci mogu da spavaju u sobi s dva odvojena kreveta, da će gospodin Nikols spavati u drugoj sobi, a ona na kauču. Zapravo im je bilo sasvim udobno i pored toga što su Nikiju noge visile s ivice i što je sve zaudaralo na duvan. Mama je otvorila prozore, a zatim namestila krevete i stavila njihove prekrivače i pustila vodu dok nije potekla vruća jer je rekla da će gospodin Nikols verovatno ţeleti da se istušira kada se vrati. Tanci je pregledala hemijski toalet u kupatilu, zatim prislonila nos na prozor i izbrojala sva svetla u drugim prikolicama. (Ĉinilo se da su zauzete samo dve. „Laţljivi pokvarenjak“, rekla je mama.) Telefon joj je bio na punjaču tačno petnaest sekundi kada je zazvonio. Trgla se i javila, ne iskopčavajući ga iz zida. „Halo? Dez?“ Ruka joj polete do usta. „O boţe, Des, neću stići da se vratim na vreme.“ Ĉuo se niz prigušenih eksplozija s druge strane. „Ţao mi je. Znam da sam rekla. Ali malo su mi stvari izmakle kontroli. Ja sam u...“ Zagledala se u Tanci. „Gde smo?“ „Blizu Ešbija de la Zuč“, rekla je. „Ešbi de la Zuč“, rekla je mama. A zatim je gurnula ruku u kosu. „Ešbi de la Zuč. Znam, ţao mi je. Nije ispalo kako sam planirala, a i vozač nam se razboleo i ispraznila mi se baterija i sa svim... Molim?“ Pogledala je u Tanci. „Ne znam. Verovatno ne pre utorka. Moţda čak i u sredu. Traje duţe nego što sam mislila.“ Tada ga je Tanci definitivno čula kako urla. „Zar ne moţe Ĉelsi da me pokrije? Ja sam i više nego dovoljno pokrivala njene smene. Znam da je guţva. Znam, Dez, ţao mi je. Rekla sam da...“ Zastala je. „Ne, ne mogu da se vratim do tada. Ne. Zaista mi je... Kako to misliš? U poslednjih godinu dana nisam nijednu smenu propustila. Ja sam... Dez? Dez?“ Ućutala je i zagledala se u telefon. „Je li to bio Dez iz paba?“ Tanci se Dez iz paba dopadao. Jednom joj je, dok je sedela napolju s Normanom u jedno subotnje poslepodne i čekala mamu, doneo paketić čipsa s ukusom škampa. U tom trenutku vrata prikolice se otvoriše, i gospodin Nikols faktički upade unutra. „Krevet“, promumlao je i nakratko uspeo da se uspravi, pre nego što se srušio na jastučiće s cvetnim dezenom na kauču. Sivog lica u tupih očiju pogledao je u mamu. „Krevet. Ţao mi je“, promumlao je. Mama je ostala da sedi i zuri u telefon. Trepnuo je. „Da li si pokušavala da me dobiješ?“ „Otpustio me je“, rekla je mama. „Ne mogu da verujem. Jebote, otpustio me je.“

95

17 Dţes Noć je postala čudna i nepovezana; sati su se stapali jedni s drugima, beskrajni i bezoblični. Dţes nikada nije videla toliko bolesnog čoveka a da mu nije izvađen bubreg. Odustala je od pokušaja da spava. Zurila je u maramicama obrisane zidove prikolice boje karamele, malo je čitala, dremala. Gospodin Nikols stenjao je pored nje i povremeno bi ustajao da se odvuče do toaleta i nazad. Zatvorila je vrata sobe u kojoj su spavala deca i sedela i čekala ga u maloj prikolici, ponekad bi zadremala na udaljenom kraju ugaone garniture, donosila mu vodu i maramice kada bi se, teturajući se, vratio nazad. Nedugo nakon tri sata gospodin Nikols poţeleo je da se istušira. Naterala ga je da joj obeća da će vrata kupatila ostaviti otključana i odnela njegovu odeću do male perionice (mašine za pranje i sušenje veša u šupi) te potrošila tri funte i dvadeset penija na ciklus pranja od šezdeset minuta. Nije imala sitno za sušenje. Kada se vratila u prikolicu i dalje je bio pod tušem. Prebacila je njegovu odeću preko grejalice nadajući se da će se malo osušiti do jutra, pa tiho pokucala na vrata. Nije bilo odgovora, samo zvuk vode koja teče i oblak pare. Provirila je kroz vrata. Staklo je bilo zamagljeno, ali uspela je da ga nazre, sklupčanog i iscrpljenog na podu. Sačekala je jedan trenutak, zureći u njegova široka leđa naslonjena na staklenu ploču, bledi obrnuti trougao, iznenađujuće mišićav, a zatim je posmatrala kako podiţe ruku i umorno njome prelazi preko lica. „Gospodine Nikols?“, prošaputala je iza njega, a kada ništa nije rekao ponovila je: „Gospodine Nikols?“ Tada se okrenuo i ugledao je. Oči su mu bile crvene, a glava uvučena duboko u ramena. „Da ga jebeš. Ne mogu da ustanem. A voda je već hladna“, rekao je. „Ţeliš li da ti pomognem?“ „Ne. Da. O boţe.“ „Ĉekaj.“ Podigla je peškir, nije bila sigurna da li da zaštiti njega ili sebe, i isključila vodu i pritom pokvasila ruku. Potom je čučnula da bi mogao da se pokrije peškirom, i nagnula se. „Stavi ruku oko mog vrata.“ „Sićušna si. Oboriću te.“ „Snaţnija sam nego što izgledam.“ Nije se pomerio. „Moraćeš da mi pomogneš. Ne mogu te nositi preko ramena.“ Vlaţnu ruku prebacio je preko nje, zakačio je peškir oko struka. Dţes se naslonila na zid tuš-kabine pa konačno, drhteći, ustadoše. Korisno je bilo što je prikolica bila toliko mala da je na svakom koraku mogao da se osloni na zid. Nesigurnim korakom stigoše do kauča. „Na ovo se sveo moj ţivot.“ Stenjao je gledajući kofu koju je stavila pored kauča. „Aha.“ Dţes je posmatrala tapete koje su počele da se ljušte i od nikotina potamnelu farbu. „Pa, bilo je subotnjih večeri kada sam se i bolje provodila.“ Bilo je malo nakon četiri sata. Oči su je pekle i kao da su bile pune peska, pa ih je na trenutak sklopila. „Hvala“, rekao je slabašno. „Na čemu?“ Pridigao se. „Što si mi donela rolnu papira usred noći. Što si oprala moju odvratnu odeću. Što si mi pomogla da izađem iz tuša. I što se ne ponašaš kao da sam sam kriv što sam kupio sumnjivo meso u prodavnici koja se zove Kitovi kebabi.“

96

„Premda jesi sam kriv za to.“ „Vidiš? Sada si sve pokvarila.“ Legao je na jastuk i stavio podlakticu preko očiju. Trudila se da ne gleda široke grudi iznad strateški postavljenog peškira. Nije mogla da se seti kada je poslednji put videla gole grudi nekog muškarca ako se ne računa onaj promašaj od Dezove odbojke na plaţi u organizaciji paba prethodnog avgusta. „Idi i lezi u sobu. Biće ti udobnije.“ Otvorio je jedno oko. „Hoću li dobiti prekrivač sa Sunđer Bobom?“ „Dobićeš moj na ruţičaste pruge. Ali obećavam ti da ti to u mojim očima ni na koji način neće umanjiti muškost.“ „Gde ćeš ti spavati?“ „Ovde. Nije loše“, rekla je kada se pobunio. „Nisam sigurna da ću uspeti da zaspim Dozvolio joj je da ga odvede u malu sobu. Zastenjao je kada se sručio na krevet, kao da ga je i to koštalo truda, a onda ga je neţno pokrila. Senke pod njegovim očima bile su boje pepela, a glas mu je postao sanjiv. „Biću spreman za put za nekoliko sati.“ „Naravno“, rekla je primetivši sablasno bledilo njegove koţe. „Samo se odmori.“ „Gde li smo uopšte, kog đavola?“ „O, negde na Putu od ţute cigle.“ „Da li je to onaj na kom se nalazi boţanski lav koji sve spasava?“ „To je Narnija. Ovaj je kukavica i beskoristan.“ „Tako sam i mislio.“ I konačno je zaspao. Dţes je tiho izašla iz sobe i legla na uski kauč i pokušala da ne pogleda na sat. Ona i Niki proučavali su mapu dok je gospodin Nikols bio u toaletu prethodne večeri i prekrojili su put što su bolje umeli. Imamo još dovoljno vremena, rekla je sebi. A onda je, konačno, i ona zaspala.

*** U sobi gospodina Nikolsa sve je bilo tiho i nakon što je jutro poodmaklo. Dţes je pomislila da ode da ga probudi, ali bi se svaki put kada bi krenula prema vratima setila kako se bio sručio u tuš-kabini i prsti bi joj se zaledili na kvaci. Otvorila je vrata samo jednom, kada joj je Niki rekao da je sasvim moguće da se udavio sopstvenom povraćkom. Izgledao je malčice razočarano kada se ispostavilo da gospodin Nikols samo spava veoma dubokim snom. Deca su odvela Normana u šetnju Tanci je nosila tamne naočare zarad uverljivosti kupili su namirnice i doručkovali razgovarajući šapatom. Dţes je preostali hleb pretvorila u sendviče. („O, dobro“, rekao je Niki), počistila je prikolicu da bi imala šta da radi i ostavila Desu glasovnu poruku u kojoj mu se još jednom izvinila. Nije se javio. Tada se vrata sobice uz škripu otvoriše i gospodin Nikols se, trepćući, pojavi u majici kratkih rukava i boksericama. Podigao je dlan u znak pozdrava. Dugačka brazda, trag od jastuka, pruţala mu se preko obraza. „Mi smo u...?“ „Ešbiju de la Zuč. Ili negde u blizini. Nije baš odmaralište.“ „Je li kasno?“ „Petnaest do jedanaest.“ „Petnaest do jedanaest. U redu.“ Vilica mu je bila obrasla bradom, a kosa podignuta na jednoj strani glave. Dţes se pretvarala da čita knjigu. Mirisao je na toplog, pospanog muškarca. Zaboravila je koliko je neobično moćan taj miris.

97

„Petnaest do jedanaest“. Protrljao je bradu, a zatim nestabilno prišao prozoru i provirio napolje. „Osećam se kao da sam spavao hiljadu godina.“ Spustio se teško na jastuk kauča pored nje i prešao rukom preko vilice. „Drugar“, rekao je Niki, koji je sedeo s druge strane Dţes. „Imamo prodor.“ „Molim?“ Niki je mahnuo hemijskom olovkom. „Morate vratiti zatvorenike u ćeliju.“ Gospodin Nikols se zagledao u njega, a zatim se okrenuo prema Dţes kao da ţeli da kaţe: Sin ti je odlepio. Dţes spusti pogled prateći Nikijev i brzo ga skloni: „O boţe.“ Gospodin Nikols se namrštio: „Šta je bilo?“ „Mogao si prvo da me odvedeš na večeru“, rekla je ustajući da raspremi sto. Osetila je kako joj se uši ţare. „O.“ Gospodin Nikols spustio je pogled i namestio bokserice. „Izvini. Dobro. U redu.“ Ustao je i krenuo prema kupatilu. „Samo ću, hteo sam... smem li još jednom da se istuširam?“ „Ostavili smo vam vruće vode“, rekla je Tanci, koja je sedela u uglu, nosa zabijenog u test. „Juče ste baš zaudarali.“ Pojavio se dvadeset minuta kasnije, kosa mu je bila vlaţna i mirisala je na šampon, a lice mu je bilo sveţe izbrijano. Dţes je mešala so i šećer u čaši vode i trudila se da ne razmišlja o nagim delovima gospodina Nikolsa. Pruţila mu je čašu. „Šta je to?“ Napravio je grimasu. „Rastvor za rehidrataciju. Da ti nadoknadi nešto od onog što si izgubio sinoć.“ „Ţeliš da popijem slanu vodu? Nakon što sam celu noć povraćao?“ „Samo ti to popij.“ Dok se mrštio i grcao, pripremila mu je običan tost i kafu. Seo je s druge strane malog plastičnog stola i uzeo gudjaj kafe i probni zalogaj ili dva tosta, i deset minuta kasnije, prilično iznenađenim glasom, priznao je da se zapravo oseća malčice bolje. „Bolje u smislu da si u stanju da voziš a da ne izazoveš nesreću?“ „Pod nesrećom podrazumevaš...“ „Naglo kočenje i zaustavljanje na proširenju.“ „Hvala što si mi to razjasnila.“ Ponovo je zagrizao tost, ovog puta samouverenije. „Da. Daj mi još dvadeset minuta. Ţelim da se uverim da mogu...“ „Bezbedno da sedneš u kola.“ „Ha.“ Nasmešio se i bilo je lepo videti ga da se smeši. „Da. Sasvim. O, čoveče, zaista mi je bolje.“ Prešao je rukom preko stola i uzeo gutljaj kafe, uzdišući od zadovoljstva. Pojeo je prvu turu tosta, pitao ima li još, zatim pogledao oko stola. „Premda bih se, znate, osećao mnogo bolje kada ne biste svi zurili u mene. Počinjem da se brinem da mi je opet nešto provirilo.“ „Znaćete kad se to desi“, rekao je Niki. „Pošto ćemo svi pobeći vrišteći.“ „Mama je rekla da umalo da povratite neki organ“, rekla je Tanci. „Pitala sam se kakav je to osećaj.“ Pogledao je u Dţes i promešao kafu. Nije pomerio pogled dok nije porumenela. „Iskreno? I ne razlikuje se mnogo od subotnjih večeri u poslednje vreme.“ Tanci se zagledala u test pre nego što ga je paţljivo presavila. „Caka kod brojeva je“, rekla je kao da su vodili sasvim drugačiji razgovor, „da oni nisu uvek brojevi. Mislim, i je imaginarni broj. Pi je konstanta. Kao i e. Ali ako ih stavimo zajedno, e na i puta pi je minus jedan. Tako da čine broj koji ne postoji. Jer minus jedan nije broj; to je prostor gde bi broj trebalo da bude.“

98

„Pa, to je jasno kao dan“, rekao je Niki. „Meni jeste“, rekao je gospodin Nikols. „Osećam se kao prostor na kom bi trebalo da postoji telo.“ Popio je ostatak kafe i spustio šolju. „Dobro. Dobro sam. Hajdemo na put.“

*** Krajolik se menjao sa svakim pređenim kilometrom dok su se vozili tog poslepodneva, brda su postajala sve strmija i manje pastoralna, ţivice su se pretvorile u čvrst sivi kamen. Nebo se otvorilo, svetlost je postala snaţnija i prošli su pored udaljenih simbola industrijskog krajolika: fabrika od crvene cigle, ogromnih elektrana koje su bljuvale oblake boje senfa. Dţes je krišom posmatrala gospodina Nikolsa dok je vozio, u početku se plašila da bi mogao iznenada da se uhvati za stomak, a kasnije i s blagim zadovoljstvom kada je videla da mu se boja vraća u lice. „Mislim da danas nećemo stići do Aberdina“, rekao je, a u glasu mu se čuo nagoveštaj izvinjenja. „Hajde da stignemo što moţemo dalje pa ćemo ostatak puta preći sutra rano.“ „Upravo sam to htela da ti predloţim.“ „Još imamo vremena.“ „Mnogo.“ Kilometri su prolazili, povremeno je dremala i trudila se da ne brine zbog svega zbog čega je trebalo da brine. Namestila je krišom ogledalo da bi mogla da posmatra Nikija na straţnjem sedištu. Modrice su mu izbledele, čak i za ovo kratko vreme koliko su na putu. Ĉinilo se da više priča. Ali i dalje je bio zatvoren pred njom. Ponekad se brinula da će takav biti čitavog ţivota. Ĉinilo se da njemu ništa ne znači što mu govori da ga voli i da su njih dve njegova porodica. „Zakasnila si“, rekla je njena majka kada joj je rekla da Niki dolazi da ţivi s njima. „Kod deteta tog uzrasta šteta je već načinjena. Ja to najbolje znam.“ Kao učiteljica, njena majka umela je da drţi razred od trideset osmoro učenika u narkoleptičkoj tišini, umela je da ih provede kroz testove kao što pastir vodi ovce. Ali Dţes nije mogla da se seti da ju je ikada pogledala i nasmešila se od zadovoljstva, onog zadovoljstva koje osećaš zbog čistog saznanja da si nekome podarila ţivot. Bila je u pravu za mnoge stvari. Rekla je Dţes onoga dana kad je krenula u srednju školu: „Odluke koje sada doneseš uticaće na ostatak tvog ţivota.“ Sve što je Dţes čula bilo je da joj govori da bi trebalo da samu sebe pričvrsti čiodom kao da je leptir. U tome je bila stvar: kada nekoga sve vreme poniţavaš, on naposletku prestane da čuje i one mudre poruke. Kada je Dţes rodila Tanci, onako mlada i budalasta, imala je dovoljno pameti da zna da će joj svakog dana govoriti koliko je voli. Grliće je i brisati joj suze i leţati s njom na kauču nogu isprepletanih kao špagete. Obloţiće je ljubavlju. Kad je Tanci bila majušna, Dţes je spavala s njom u njihovom krevetu, ruku obavijenih oko nje Marti bi se mrzovoljno odvukao u gostinjsku sobu, kukajući kako za njega nema mesta. Nije ga pošteno ni čula. A kada se dve godine kasnije pojavio Niki, i kada su joj svi rekli da je luda što je prihvatila tuđe dete, dete koje je već imalo osam godina i koje je poticalo iz problematične porodice znaš kakvi postaju takvi dečaci ignorisala ih je. Jer je u opreznoj maloj senci, koja svakog obavija najmanje trideset centimetara, prepoznala i malčice od onoga što je i sama osećala. Znala je da ti se nešto dešava kada te majka ne grli, i ne govori ti da si najbolje što joj se desilo, niti te primećuje kada si kod kuće: jedan deo tebe se zatvori. Nije ti potrebna. Niko ti nije potreban. I ne znajući da to radiš, čekaš. Ĉekaš da svako ko ti se pribliţi u tebi pronađe nešto što mu se ne dopada, nešto što nije odmah primetio, i da postane hladan prema tebi i nestane, kao morska magla. Jer mora da nešto s tobom nije u redu, zar ne, kada te čak ni rođena majka zapravo ne voli?

99

Zato nije bila očajna kada je Marti otišao. Zašto bi i bila? Nije mogao da je povredi. Jedino za šta je Dţes marila bila su deca i potreba da im da do znanja da su dobro. Jer i kada se čitav svet baca kamenjem na tebe, ako imaš majku pored sebe, dobro si. Neki duboki deo tebe znače da si voljen. Da zasluţuješ da budeš voljen. Dţes nije učinila mnogo stvari kojima bi se mogla podičiti, ali dičila se time što Tanci to zna. Ma koliko čudna bila, Dţes je znala da ona to zna. Na Nikiju je još radila.

*** „Da li ste gladni?“, glas gospodina Nikolsa probudio ju je iz dremke. Uspravila se. Vrat joj se ukočio, bio je savijen i krut poput ţičane vešalice za odeću. „Umirem od gladi“, rekla je i trapavo se okrenula prema njemu. „Ţeliš li da negde stanemo da ručamo?“ Sunce se pojavilo. Pruţalo je vidljive zrake levo od njih, i obasjalo prostrano zeleno polje. Tanci je ove zrake zvala boţjim prstima. Dţes je uzela mapu iz odeljka za rukavice, spremala se da pogleda gde se nalazi naredna benzinska pumpa. Gospodin Nikols ju je pogledao. Gotovo da ga je bilo stid. „Zapravo, znate šta? Prijao bi mi jedan vaš sendvič.“

100

18 Ed Pansion Jelen i psi nije se nalazio ni u jednom vodiču. Nije imao sajt, nisu postojale brošure. Nije bilo teško shvatiti zašto. Pab se nalazio na obodu golog, vetrom šibanog vresišta, a mahovinom obrastao plastični baštenski sto i stolice stajali su ispred sive fasade i ukazivali na odsustvo slučajnih posetilaca ili, moţda, pobedu nade nad iskustvom. Ispostavilo se da su sobe poslednji put dekorisane pre nekoliko decenija u njima su se nalazile sjajne ruţičaste tapete, čipkane zavese i porcelanske figurice umesto korisnih stvari kao što su, na primer, šampon ili maramice. Na kraju hodnika na spratu nalazilo se zajedničko kupatilo, u kom su instalacije bile prastare zelene boje i ulepljene kamencem. Mali televizor u dvokrevetnoj sobi udostojio se da prikaţe čak tri kanala, a na svakom je bilo prisutno blago statičko šuštanje. Kada je Niki otkrio plastičnu lutku u heklanoj vunenoj balskoj haljini koja je čučala iznad rolne toaletpapira, obuzelo ga je strahopoštovanje. „Ovo mi se dopada“, rekao je podiţući je prema svetlu da pogleda sjajni sintetički porub haljine. „Ovo je toliko loše da je zapravo kul.“ Ed nije mogao da veruje da ovakva mesta još uvek postoje. Ali nešto više od osam sati vozio je brzinom od šezdeset kilometara na čas, u pansionu Jelen i psi noć je iznosila dvadeset pet funti što je bila cena koja je čak i Dţes odgovarala i rado su pustili Normana da spava u sobi. „O, volimo pse.“ Gospođa Dikins probijala se kroz omanje krdo veselih pomeranaca. Pomazila se po glavi na kojoj se nalazila nekakva paţljivo pričvršćena struktura. „Pse volimo više nego ljude, nije li tako, Dţek?“ Odnekud iz prizemlja začu se stenjanje. „Njih je svakako lakše zadovoljiti. Moţete da uvedete svog lepog velikog momka u pab noćas, ako ţelite. Moje devojčice vole da upoznaju nove mladiće.“ Pomalo je nestašno klimnula Edu glavom kada je ovo rekla. Otvorila je dvoja vrata i mahnula im rukom da uđu. „Dakle, gospodine i gospođo Nikols, bićete odmah pored sobe svoje dece. Vi ste nam noćas jedini gosti, tako da bi trebalo da bude mir i tišina. Za doručak nudimo izbor raznih pahuljica od ţitarica, a Dţek moţe da vam pripremi jaje na tostu; on baš lepo ume da napravi jaje na tostu.“ „Hvala.“ Pruţila mu je ključeve i zadrţala njegov pogled milisekundu duţe nego što je bilo potrebno. „Pretpostaviću da volite da su vam jaja blago poširana. Da li sam u pravu?“ Ed se osvrnuo, čisto da proveri da se ona to njemu obraća. „Jesam, zar ne?“ „Uh... ma kako god da spremite.“ „Ma kako... god... da spremimo“, ponovila je polako, ne sklanjajući pogled s njegovog. Podigla je jednu obrvu i opet mu se nasmešila, pa krenula niz stepenice, a čopor malih pasa kretao se poput čupavog mora oko njenih nogu. Krajičkom oka video je kako se Dţes podrugljivo smeje. „Nemoj.“ Spustio je torbe na krevet. „Moje je prvo kupanje.“ Niki je protrljao potiljak „Moram da učim“, rekla je Tanci. „Imam tačno sedamnaest i po sati do početka olimpijade.“ Uzela je knjige pod ruku i nestala u susednoj sobi. „Hajde da prvo prošetamo Normana, mila“, rekla je Dţes. „Da malo izađeš na sveţ vazduh. Lepše ćeš posle spavati.“ Dţes je otkopčala torbu, i navukla duks s kapuljačom preko glave. Kada je podigla

101

ruke, nakratko se video polumesec golog stomaka, bled i na čudan način uznemirujući. Lice joj je izronilo iz duksa. „Neće nas biti najmanje pola sata. Ili bismo mogle... ostati i duţe.“ Namestila je konjski rep, pogledala prema stepeništu i podigla obrvu prema njemu. „Samo... kaţem.“ „Zanimljivo.“ Ĉuo ju je kako se smeje dok su odlazile. Ed je legao na prekrivač od najlona i osetio kako mu elektricitet podiţe kosu, i izvadio telefon iz dţepa.

*** „Evo dobrih vesti“, rekao je Pol Vilks. „Policija je završila inicijalnu istragu. Preliminarni rezultati ne pokazuju da si imao očigledan motiv. Nema dokaza da si imao koristi od finansijskih aktivnosti Dijane Luis i njenog brata. Što nam još više ide u korist, nema nikakvih naznaka da si išta zaradio od puštanja SFAKSA u prodaju osim deonica koje bi dobio svaki zaposleni. Naravno, ti ćeš imati veći udeo s obzirom na učešće, ali ne mogu da pronađu nikakve of-šor-račune niti bilo kakve pokušaje prikrivanja.“ „Zato što ih nije ni bilo.“ „Takođe, istraţni tim kaţe da su otkrili čitav niz računa na imena članova porodice Majkla Luisa, što ukazuje na jasan pokušaj da prikrije svoje aktivnosti. Uspeli su da se domognu podataka o trgovini koji pokazuju da je trgovao u veoma velikom obimu neposredno pre objave što je njima samo još jedan znak za uzbunu.“ Pol je i dalje pričao, ali signal je bio loš i Ed se mučio da ga čuje. Ustao je i prišao prozoru. Tanci je trčala oko bašte paba i cičala od sreće. Mali bučni psi su je pratili. Dţes je stajala prekrštenih ruku i smejala se. Norman je stajao u sredini i sve ih gledao, nalik na zbunjen, nepokretan objekat u moru ludila. Ed je stavio ruku preko drugog uha. „Da li to znači da sada mogu da se vratim? Da li je sve sređeno?“ Iznenada je pred očima video svoju kancelariju: kao priviđenje u pustinji. „Stani malo. Evo sada malo manje dobrih vesti. Majki Luis nije samo trgovao hartijama od vrednosti, već i opcijama na hartije od vrednosti.“ „Ĉime?“ Počeo je da trepće. „E sada već govoriš poljski.“ „Ozbiljno?“ Još jedna kraća tišina. Ed je zamislio Pola kako koluta očima u svojoj drvetom obloţenoj kancelariji. „Opcije omogućavaju onome ko trguje određenu prednost zahvaljujući kojoj on, ih u ovom slučaju ona, moţe značajno da uveća profit.“ „Ali kakve to veze ima sa mnom?“ „Pa, profit koji je on ostvario od opcija je znatan, tako da se čitav slučaj popeo za stepenik više. Što nas dovodi do loših vesti.“ „To nisu bile loše vesti?“ Pol je uzdahnuo. „Ede, zašto mi nisi rekao da si Dijani Luis ispisao prokleti ček?“ Ed je trepnuo. Ĉek. „Unovčila je ček koji si joj ti ispisao na pet hiljada funti i uplatila ih na svoj bankovni račun.“ „Pa?“ Ovde je opet na osnovu veoma laganog i opreznog tona njegovog glasa sasvim jasno mogao da ga zamisli kako koluta očima. „Pa to te finansijski vezuje s onim što je Dijana Luis radila. Omogućio si joj da trguje.“ „Ali to je bilo samo nekoliko hiljada da joj pomognem! Nije imala novca!“ „Bez obzira na to da li si ti iz toga izvukao finansijsku korist ili nisi, imao si očigledan finansijski uticaj na Luisovu, i to se desilo neposredno pre nego što je SFAKS zaţiveo. Mogli

102

smo tvrditi da mejlovi nisu dovoljno jasni, ali ovo znači da nije više u pitanju njena reč protiv tvoje, Ede.“ Zagledao se preko vresišta. Tanci je skakala gore-dole i mahala štapom ispred psa koji je balavio. Naočare su joj se iskrivile na nosu i smejala se. Dţes ju je uhvatila s leđa i zagrlila je. „Što znači?“ „Što znači, Ede, da je upravo postalo mnogo teţe braniti te.“

*** Ed je svog oca do srţi razočarao samo jednom u ţivotu. To ne znači da on nije, uopšteno gledano, bio pravo razočaranje znao je da bi njegov otac više voleo sina koji je bio očiglednije pravljen prema njegovom kalupu: ispravan, rešen, ambiciozan. Neka vrsta sina marinca. Ali uspeo je da prevaziđe lično zaprepašćenje koje mora da je osećao suočen s ovim tihim dečakom, čudakom, i zaključio da mu plati skupo obrazovanje misleći da će ga ono dovesti u red pošto on to očigledno nije mogao. Ĉinjenica da su njegovi roditelji oskudna sredstva koja su godinama štedeli upotrebili da u privatnu školu pošalju Eda, a ne njegovu sestru, bila je velika, nikada glasno izgovorena zamerka u njihovoj porodici. Ĉesto se pitao da li bi to uradili da su znali koliko veliku emocionalnu prepreku stavljaju pred Dţemu. Ed nikako nije mogao da je ubedi u to da oni nisu osetili potrebu da nju šalju u privatnu školu samo zato što je bila strašno dobra u svemu. On je svaki svoj slobodan trenutak provodio u sobi, zalepljen za monitor računara. On je bio izgubljen slučaj kada je sport bio u pitanju. Ali ne, protivno svim dostupnim dokazima, Bob Nikols, bivši vojni policajac, a kasnije i šef obezbeđenja u malom severnom građevinskom društvu, bio je ubeđen da će skupa privatna škola čiji je moto bio sport čoveka gradi, izgraditi i njegovog sina. „Sjajna ti se prilika pruţa, Edvarde. Bolja nego što smo tvoja majka i ja ikada imali“, ponavljao je. „Nemoj je protraćiti.“ I tako se, kada je Ed završio prvu godinu, kada je otvorio izveštaj koji mu je škola poslala i pročitao reči nezainteresovan i neubedljiv učinak i, najgore od svega, nije timski igrač, samo zagledao u pismo, a Ed je s nelagodom posmatrao kako mu se sva boja povlači s lica. Ed nije mogao da mu kaţe da mu se škola i ne dopada, da je puna meketavih grupica podsmešljivih, preterano povlašćenih dečaka, snobova. Nije mogao da mu kaţe da nikada neće zavoleti ragbi, ma koliko ga puta terali da optrčava teren. Nije mogao da mu objasni da su ga zapravo interesovale mogućnosti monitora i piksela, i ono što tu moţe da se napravi. I da je osećao da moţe sebi da gradi ţivot na tome. Lice njegovog oca bukvalno se oklembesilo od razočaranja, zbog čistog prokletog zaludnog truda, i Ed je shvatio da nema izbora. „Biću bolji sledeće godine, tata“, rekao je. Sada je Ed Nikols za nekoliko dana trebalo da se javi londonskoj policiji. Pokušao je da zamisli izraz na licu svog oca kada čuje da je velika verovatnoća da će njegov sin sin kojim se sada hvalio svojim bivšim vojnim kolegama („Naravno, ja ne razumem šta on to zapravo radi, ali izgleda da je softver budućnost“) biti optuţen za trgovinu povlašćenim informacijama. Pokušao je da zamisli kako se glava njegovog oca okreće na krhkom vratu, i kako mu šok pritiska umorno lice a on se trudi da to sakrije, i kako neţno skuplja usne kada shvati da ne moţe ništa ni da kaţe ni da uradi. I zato je Ed doneo odluku. Zamoliće advokata da oteţe što je više moguće. Iskoristiće svaki peni da bi odloţio objavljivanje njegovog navodnog zločina. Ali nije mogao da ode na taj porodični ručak, ma koliko bolestan njegov otac bio. Učiniće mu uslugu. Zaštitiće ga tako što će se drţati podalje od njega.

103

Ed Nikols stajao je u maloj ruţičastoj sobi pansiona koja je mirisala na osveţivač vazduha i razočaranje, i zurio preko pustog vresišta i gledao devojčicu koja se bacila na vlaţnu travu i vukla za uši psa koji je sedeo isplaţenog jezika i s izrazom idiotskog zadovoljstva na velikoj glavi, i zapitao se zašto se s obzirom na to da bez sumnje čini pravu stvar osećao kao obično govno.

104

19 Dţes Tanci se unervozila. Odbila je večeru i odbila je da izađe iz sobe makar i na kratku pauzu. Draţe joj je bilo da se sklupča na ruţičastom najlonskom prekrivaču za krevet i udubi u svoje matematičke račune grickajući za doručak ono što je ostalo od piknika. Dţes se iznenadila: njena kći je retko kada patila od nervoze kada je matematika u pitanju. Dala je sve od sebe da je uteši, ali bilo joj je teško, jer nije imala pojma o čemu ona to govori. „Još malo pa ćemo stići! Sve će biti dobro, Tanci. Nemaš razloga za brigu.“ „Šta misliš, hoću li noćas uspeti da odspavam?“ „Naravno da hoćeš.“ „Ali ako ne uspem da odspavam, mogla bih uraditi test baš loše.“ „Ĉak iako oka ne sklopiš, uradićeš ga odlično. A nikada se još nije desilo da ti ne prespavaš noć.“ „Brinem se da bih mogla previše da brinem pa da zato neću moći da spavam.“ „Ne brinem se ja da bi ti mogla da se brineš. Samo se opusti. Bićeš dobro. Sve će biti dobro.“ Kada ju je Dţes poljubila, videla je da je Tanci izgrizla nokte do mesa. Gospodin Nikols je bio u bašti. Šetao je goredole na mestu na kom su ona i Tanci bile pre pola sata i ţustro govorio u telefon. Zastao je i zagledao se u njega nekoliko puta pa se popeo na plastičnu baštensku stolicu, verovatno da pronađe bolji prijem. Stajao je tamo, boreći se da odrţi ravnoteţu, potpuno nesvestan radoznalih pogleda onih koji su sedeli unutra i gledali ga kako gestikulira i psuje. Dţes je pogledala kroz prozor, u nedoumici da li bi trebalo da ode do njega i prekine ga. Nekoliko staraca okupilo se oko gazdarice koja je čavrljala s druge strane šanka. Nezainteresovano su pogledali u Dţes preko krigli s pivom. „Posao, a?“ Gazdarica je pratila njen pogled. „O, da. Nikad kraja.“ Dţes se osmehnula. „Odneću mu piće.“ Gospodin Nikols sedeo je na niskom kamenom zidu kada je naposletku izašla. Laktove je drţao na kolenima i zurio je u travu. Dţes mu je pruţila kriglu, a on se na tren zagleda u nju, pa je uze. „Hvala. „ Izgledao je iscrpljeno. „Sve u redu?“ „Nije.“ Popio je dug gutljaj piva. „Ništa nije u redu.“ Sela je nekoliko koraka od njega. „Mogu li nekako da pomognem?“ »Ne.“ Sedeli su u tišini. Bilo je tako mirno ovde, oko njih nije bilo ničega osim povetarca koji je nabirao vresišta i neţnog ţamora glasova iz paba. Htela je da kaţe nešto o krajoliku kada je njegov glas odjeknuo u tišini. „Jebeš ga“, rekao je gospodin Nikols ţestoko. „Ma jebeš sve.“ Dţes se trgla. „Ne mogu da verujem da se moj jebeni ţivot pretvorio u ovaj... haos.“ Glas mu je pukao. „Ne mogu da verujem da mogu da radim i radim i radim, godinama, i da se onda sve ovako raspadne. Zbog čega? Zbog čega, jebote?“ „U pitanju je samo obično trovanje hranom. Već ćeš...“ „Ne govorim o jebenim kebabima.“ Spustio je glavu u šake. „Ali ne ţelim o tome da razgovaram.“ Pogledao ju je upozoravajuće. „U redu.“

105

„U tome i jeste problem. Pravno, ne bih smeo ni sa kim o ovome da razgovaram.“ * Nije ga gledala. „Ne smem nikom ţivom da kaţem...“ Ispruţila je nogu i zagledala se u zalazak sunca. „Pa, ja se i ne računam, zar ne? Ja sam samo čistačica.“ Izdahnuo je. A zatim joj je rekao, spuštene glave i prolazeći prstima kroz kratku tamnu kosu. Rekao joj je za devojku s kojom nije znao kako da lepo raskine, i kako se čitav njegov ţivot srušio. Rekao joj je za svoju kompaniju, i kako bi trebalo da je sada tamo i proslavlja započinjanje posla na kom je opsesivno radio poslednjih šest godina. Ali umesto toga mora da se drţi podalje od svih koje poznaje, sve vreme svestan da mu preti krivično gonjenje. Rekao joj je za svog oca i advokata koji ga je upravo zvao da mu kaţe da će, čim se vrati s puta, morati da se pojavi u policijskoj stanici u Londonu, gde će ga teretiti za trgovinu povlašćenim informacijama zbog čega bi mogao da dobije zatvorsku kaznu i do dvadeset godina. Kada je završio, ostala je bez daha. „Sve za šta sam ikada radio. Sve do čega mi je stalo. Nije mi dozvoljeno ni u svoju kancelariju da uđem. Ne mogu čak ni da se vratim u svoj stan da novinari ne bi saznali i da im omaškom ne kaţem šta se desilo. Ne mogu da odem da vidim svog oca, jer će on u tom slučaju umreti kad sazna koliki je idiot njegov prokleti sin. A najveća glupost je što mi on nedostaje. Zaista mi nedostaje.“ Dţes je razmišljala o ovome nekoliko minuta. On je gledao u nebo, smešeći se sumofno. „A znaš li šta je najbolje? Danas mi je rođendan.“ „Molim?“ „Rođendan mi je danas.“ „Danas? Zašto ništa nisi rekao?“ „Zato što imam trideset četiri godine, a tridesetčetvorogodišnjak zvuči kao kreten kada priča o rođendanima.“ Ponovo je uzeo gutljaj piva. „A i zbog tog trovanja hranom nisam smatrao da imam mnogo razloga za slavlje.“ Pogledao je u Dţes iskosa. „A i moţda bi počela da pevaš Danas nam je divan dan u kolima.“ „Otpevaću ti pesmu ovde.“ „Molim te, nemoj. I ovako je dovoljno loše.“ Dţes se vrtelo u glavi. Nije mogla da veruje šta sve tišti gospodina Nikolsa. Da je bio bilo ko drugi, moţda bi ga i zagrlila i pokušala da mu kaţe nešto utešno. Ah gospodin Nikols je prgav. „Znaš, biće bolje“, rekla je, jer nije mogla da se doseti šta drugo da kaţe. „Karma će se postarati za tu devojku što ti je napravila haos.“ Napravio je grimasu: „Karma?“ „Tako kaţem i deci. Dobre stvari dešavaju se dobrim ljudima. Samo morate imati vere...“ „Mora da sam u prethodnom ţivotu bio pravi seronja.“ „Hajde sad. Još imaš svu svoju imovinu. Imaš kola. Imaš pamet. Imaš skupe advokate. Moţeš srediti ovo.“ „Kako to da si ti takav optimista?“ „Jer sve zaista izađe na dobro.“ „I to mi kaţe ţena koja nema dovoljno novca za voz.“ Dţes je pogled prikovala za stenovitu padinu. „Pustiću da ti ovo prođe, zato što ti je rođendan.“ Gospodin Nikols uzdahnu. „Izvini. Znam da se trudiš da pomogneš. Ali tvoja pozitivnost me u ovom trenutku

106

iscrpljuje.“ „Ne, tebe iscrpljuje voţnja stotinama milja s troje nepoznatih ljudi i velikim psom. Idi na sprat i okupaj se, osećaćeš se bolje. Hajde.“ Odvukao se unutra kao da je osuđenik, a ona je sela i zagledala se u parče zelenog vresišta pred sobom. Pokušala je da zamisli kako je kada se se suočavaš sa pretnjom zatvorom i imaš zabranu prilaska stvarima i ljudima koje voliš. Pokušala je da zamisli kako neko poput gospodina Nikolsa robija. Nakon nekog vremena ušla je u pab, noseći prazne čaše. Naslonila se na šank; gazdarica je gledala neku epizodu emisije Renoviranje starih građevina. Muškarci su sedeli u tišini iza nje i takođe gledali emisiju, ili su staračkim očima zurili u svoje krigle. „Gospođo Dikins? Mom suprugu je rođendan. Da li biste mogli da mi učinite uslugu?“

*** Gospodin Nikols je konačno sišao u prizemlje u pola devet, u istoj odeći koju je nosio i tog poslepodneva. I prethodnog poslepodneva. Dţes je znala da se okupao jer mu je kosa bila vlaţna i bio je sveţe izbrijan. „Šta je u onoj tvojoj torbi? Leš?“ „Molim?“ Prišao je baru. Blago je mirisao na vilkinson sord sapun za brijanje. „Nosiš istu odeću otkako smo krenuli.“ Pogledao je kao da ţeli da proveri. „O, ne. Ovo je čista odeća.“ „Imaš istu majicu i farmerke? Za svaki dan?“ „Tako ne moram da razmišljam o tome.“ Pogledala ga je na trenutak, pa odlučila da zadrţi za sebe ono što se spremala da kaţe. Ipak mu je bio rođendan. „O, ti izgledaš lepo“, rekao je iznenada, kao da je tek sada primetio. Presvukla se u plavu letnju haljinu i dţemper. Nameravala je da sačuva ovu odevnu kombinaciju za ohmpijadu, ali odlučila je da je ovo vaţno. „Pa, hvala. Mora čovek da se potrudi da se uklopi u sredinu, zar ne?“ „Nemoj mi reći da si ostavila štofani kačket i farmerke prekrivene psećom dlakom kod kuće?“ „Pokajaćeš se zbog ovog sarkazma. Pripremila sam ti iznenađenje.“ „Iznenađenje?“ Istog trenutka postao je oprezan. „Lepo. Izvoli,“ Đţes mu je pruţila jednu od dve čaše koje je ranije pripremila, na veliko veselje gospođe Dikins. Nisu ovde pravili koktele od 1997. godine, primetila je gospođa Dikins dok je Dţes proveravala prašnjave boce iza dozera. „Pretpostavljam da si dobro.“ „Šta je ovo?“ Zagledao se sumnjičavo u piće. „Škotski viski, liker od pomorandţe i sok od pomorandţe.“ Uzeo je gutljaj. Pa još jedan. „Dobro je.“ „Znala sam da će ti se dopasti. Napravila sam ga naročito za tebe. Zove se Plačljivo kopile.“

*** Beli plastični sto bio je postavljen na sredini olinjalog travnjaka, s dva tanjirft i dva seta escajga od nerđajućeg čelika i svećom i bocom vina u sredini. Dţes je obrisala stolice krpom pa na njima nije bilo mahovine i sad mu je izvukla jednu da sedne.

107

„Ješćemo alfresko.3 To ti je povlastica zbog rođendana.“ Ignorisala je pogled koji joj je uputio. „Ako bi izvoleo da sedneš, ja bih otišla da obavestim kuhinju da smo stigli.“ „Nisu valjda opet mafini?“ „Naravno da nisu mafini.“ Pretvarala se da je uvređena. Dok je išla prema kuhinji, promumlala je: „Tanci i Niki su ih dokrajčili.“ Kada se vratila za sto, videla je da se Norman svom teţinom spustio na stopalo gospodina Nikolsa. Dţes je pretpostavljala da bi gospodin Nikols baš ţeleo da pomeri stopalo, ali dešavalo se da Norman i njoj sedne na nogu i znala je da je vraški teţak. Nije bilo druge nego moliti se da se on pomeri pre nego što vam stopalo pocrni i otpadne. „Kako ti se dopao aperitiv?“ Gospodin Nikols pogleda u praznu čašu. „Odličan.“ „Pa, glavno jelo stiţe. Plašim se da smo večeras ostali sami, jer drugi gosti imaju neke već ranije ugovorene obaveze.“ „Pretpostavljam da se radi o tinejdţerskoj sapunici i nekim sumanutim algebarskim jednačinama.“ „Poznaješ nas do srţi.“ Dţes je sela na stolicu i baš tada je naišla gospođa Dikins, paţljivo gazeći preko travnjaka u pratnji dva pomeranca koji su lajali oko njenih nogu. Nosila je dva tanjira. „Izvolite“, rekla je i spustila ih na sto. „Pita s mesom i iznutricama. Od Ijana koji drţi radnju malo iznad nas. Pravi divne pite s mesom.“ Dţes je već bila toliko gladna da je pomislila da bi verovatno mogla pojesti Ijana. „Sjajno. Hvala“, rekla je šireći ubrus na krilu. Gospođa Dikins je stajala i osvrtala se kao da okolinu vidi prvi put. „Nikada ne jedemo ovde. Divna ideja. Mogla bih to ponuditi i drugim gostima. I one koktele. Mogla bih da te dve stvari ponudim u paketu.“ Dţes pomisli na starce u pabu. „Šteta bi bila da to ne uradite“, rekla je pruţajući sirće gospodinu Nikolsu. Ĉinilo se da je na trenutak ostao zapanjen. Gospođa Dikins je obrisala ruke o kecelju. „Pa, gospodine Nikols, vaša supruga je baš rešena da vas obraduje za rođendan“, rekla je i namignula. Pogledao ju je. „O, nikada s njom nije dosadno“, rekao je susrevši njen pogled. „I koliko ste dugo u braku?“ „Deset godina.“ „Tri godine.“ „Deca su mi iz prethodnih brakova“, rekla je Dţes sekući pitu. „O! To je...“ „Spasao sam je“, rekao je gospodin Nikols. „Našao sam je pored puta.“ „I jeste.“ „To je baš romantično“, reče gospođa Nikols pomalo stegnutog osmeha. „Baš i nije. Baš su je u tom trenutku hapsili.“ „Sve sam to već objasnila. Uh, što je ovaj krompir ukusan.“ „Jesi. A i policija je bila puna razumevanja. S obzirom na okolnosti.“ Gospođa Dikins je počela da se povlači. „Pa, to je lepo. Lepo je što ste još zajedno.“ „Snalazimo se.“ 3

Na otvorenom. (Prim. kor.)

108

„Sada više i nemamo izbora.“ „I to je istina.“ „Moţete li nam doneti malo umaka?“ „O, odlična ideja, mila.“ Dok je nestajala, gospodin Nikols pokaza glavom na sveću i tanjire. Zatim podiţe pogled i prestade da se mršti. „Ovo je najbolja pita s mesom i najbolji krompir koje sam ikada jeo u uvrnutom pansionu u mestu na severnim jorkširskim vresištima za koje nikada nisam čuo.“ „Baš mi je milo. Srećan rođendan.“ Jeli su u prijatnoj tišini. Bilo je neverovatno koliko su topao obrok i snaţan koktel mogli da poprave čoveku raspoloţenje. Norman je zastenjao i srušio se na bok, oslobodivši stopalo gospodina Nikolsa. Ed je protegao nogu da proveri u kakvom je stanju, moţda čisto da proveri da li to još moţe da uradi. Pogledao ju je i podigao napunjenu čašu. „Ozbiljno. Hvala.“ Kako nije imao naočare, sada je primetila da su mu trepavice neverovatno dugačke. Iznenada je postala na neobičan način svesna sveće na sredini stola. Zapravo se šalila kada je traţila sveću. „Pa... to je najmanje što sam mogla da učinim. Spasao si nas. Bukvalno si nas pokupio s puta. Ne znam šta bismo radili da nisi naišao.“ Nabo je viljuškom još jedan krompir i podigao ga. „Pa, volim da se brinem o svojim zaposlenima.“ „Mislim da mi se više sviđalo kada smo bili venčani.“ „Ţiveli.“ Nasmešio joj se, koţa oko očiju mu se nabrala. I bilo je to tako neočekivano i iskreno da je uhvatila sebe kako mu uzvraća osmeh. „Za sutra. I Tancinu budućnost.“ „I odsustvo svakog daljeg sranja.“ „Pijem u to ime.“

*** Veče se pretvorilo u noć, a ovaj prelazak olakšali su alkohol i srećna spoznaja da noćas niko neće morati da spava u kolima, niti će morati često i hitno da posećuje toalet. Niki je sišao u prizemlje i sumnjičavo pogledao muškarce u sobi za pušenje. Oni mu uzvratiše jednako sumnjičavim pogledom i on se povuče u svoju sobu da gleda televiziju. Dţes je popila tri čaše kiselog vina, otišla da obiđe Tanci i odnese joj nešto da pojede. Naterala ju je da obeća da neće učiti duţe od deset. „Mogu li da nastavim da radim u tvojoj sobi? Niki gleda TV.“ „U redu“, rekla je Dţes. „Osećaš se na vino“, rekla je Tanci oštro. „To je zato što smo, u neku ruku, na odmoru. Mamama je dozvoljeno da se osećaju na vino kada su, u neku ruku, na odmoru.“ „Hm.“ Strogo je pogledala u Dţes i vratila se svojim knjigama. Niki je leţao opruţen na jednom od kreveta i gledao televiziju. Zatvorila je vrata i onjušila vazduh. „Nisi valjda pušio ovde?“ „Kod tebe su mi cigarete.“ „O, da.“ Potpuno je zaboravila. „Ali spavao si bez njih. Prethodne noći i noći pre toga.“ „Mm.“ „Pa, to je dobro, zar ne?“ Slegnuo je ramenima.

109

„Mislim da su reči koje traţiš sledeće: Da, divno je što mi nedozvoljene supstance više nisu potrebne da bih zaspao. Dobro, ustani na trenutak Ţelim da mi pomogneš da podignem madrac.“ Kada se nije pomerio, rekla je: „Ne mogu da spavam u sobi s gospodinom Nikolsom. Napravićemo još jedan krevet na podu tvoje sobe, u redu?“ Uzdahnuo je, ali ustao je da joj pomogne. Nije se više trzao kada se pomerao, primetila je. Na tepihu pored Tancinog kreveta madrac je ostavio taman dovoljno prostora da se provuku bočno kroz vrata koja su se sada otvarala samo petnaest centimetara. „Biće zabavno ako u toku noći budem morao da odem u WC.“ „Idi pre nego što pođeš na spavanje. Velik si dečak.“ Rekla mu je da isključi televizor u deset i da ne uznemirava Tanci i ostavila ih oboje na spratu.

*** Sveća je odavno dogorela na sveţem večernjem povetarcu, a kada više nisu mogli da vide jedno drugo, ušli su u pab. Razgovor je s roditelja i prvih poslova prešao na ljubavne veze. Dţes mu je rekla za Martija i ispričala kako joj je jednom za rođendan kupio produţni kabl i pobunio se: „Ali rekla si da ti je potreban!“ On joj je zauzvrat pričao o Lari, bivšoj, i kako je jednom prilikom za njen rođendan udesio da šofer odveze nju i njene drugarice na doručak u otmeni hotel, pa da nakon toga provede jutro u robnoj kući s ličnim prodavcem i neograničenim budţetom. I kako mu je, kada su se našli na ručku, ogorčeno prigovorila što nije uzeo slobodan dan. Dţes je pomislila kako bi baš volela da odalami Laru, bivšu, preko onog njenog preterano našminkanog nosa. (Lice je izmislila i verovatno je ličilo na lice nekog transvestita više nego što je bilo potrebno.) „Da li si morao da joj plaćaš alimentaciju?“ „Nisam morao, ali plaćao sam. Dok nije po treći put ušla u stan i uzela moje stvari.“ „Da li si ih vratio?“ „Nije bilo vredno truda. Ako joj je Mao Cedung odštampan na platnu toliko vaţan, neka joj.“ „Koliko je vredela?“ „Šta?“ „Slika.“ Slegnuo je ramenima. „Nekoliko hiljada.“ „Ti i ja govorimo različitim jezicima, gospodine Nikols.“ „Misliš? Dobro, koliko izdrţavanje tebi plaća bivši muţ?“ „Ništa mi ne plaća.“ „Ništa?“ Obrve mu se podigoše do kose. „Baš ništa?“ „U haosu je. Ne moţeš kazniti nekog što je u haosu.“ „Ĉak iako to znači da se ti i deca morate mučiti?“ Kako da mu objasni? Njoj samoj bile su potrebne dve godine da to shvati. Znala je da deci nedostaje, ali potajno joj je laknulo kad je Marti otišao. Laknulo joj je što ne mora više da brine da h će im oteti budućnost nekim svojim nepromišljenim planom. Bila je umorna od njegovog mračnog raspoloţenja i toga što su ga deca stalno iscrpljivala. Martiju se dopadala šesnaestogodišnja Dţes. A kada ju je opteretio obavezama, nije mu se dopalo ono što je izronilo. „Kada se sredi, postaraću se da počne da doprinosi. Ali dobro nam je.“ Dţes je pogledala na sprat gde su Niki i Tanci spavali. „Mislim da nam je ovo prekretnica. I verovatno ovo nećeš razumeti, i znam da svi misle da su pomalo čudni, ali ja sam srećna što su moji. Dobri su i zabavni.“ Nasula je sebi još jednu čašu vina i uzela gutljaj. Definitivno joj je piće išlo lakše.

110

„Dobra su to deca.“ „Hvala“, rekla je. „Zapravo, nešto sam danas shvatila. Ovih nekoliko dana prvi put mi se pruţila prilika da budem s njima. Da ne radim, jurim po kući i spremam ili idem u kupovinu ili pokušavam da pohvatam sve. Bilo je lepo prosto druţiti se s njima. Nadam se da ne zvučim budalasto.“ „Ne zvuči“ „A Niki spava. On nikada ne spava. Nisam sigurna šta si uradio, ali čini se da je...“ „O, samo smo se malo pozabavili ravnoteţom.“ Dţes podiţe čašu. „Onda se na tvoj rođendan desila jedna dobra stvar: oraspoloţio si mog dečaka.“ „To je bilo juče.“ Na trenutak se zamislila. „Nisi nijednom povratio.“ „Dobro, prestani.“ Ĉitavo telo gospodina Nikolsa konačno se opustilo. Naslonio se i pruţio duge noge ispod stola. Neko vreme jedna njegova noga bila je naslonjena na njenu. Na trenutak je pomislila da bi trebalo da je pomeri, ali nije, a sada to nije mogla da učini da ne ostavi utisak da ţeli nešto da dokaţe. Osećala ju je, prisustvo puno naboja na svojoj goloj nozi. Dopadalo joj se. Jer nešto se desilo negde između pite i krompirića i poslednje runde pića, i nije to bilo samo piće. Ţelela je da gospodin Nikols ne bude srdit i beznadeţan. Ţelela je da vidi taj njegov veliki, pospani osmeh, onaj koji kao da je rastakao sav potisnuti gnev koji mu se širio licem. „Znaš, nikada nisam sreo nikoga nalik tebi“, rekao je gledajući u sto. Dţes se spremala da se našali na račun čistačica i kafe-kuvarica i osoblja, ali je umesto toga osetila veliko podizanje u dnu stomaka i uhvatila sebe kako zamišlja zategnuto V njegovog torza pod tušem. A zatim se zapitala kako bi bilo upustiti se u seksualni odnos s gospodinom Nikolsom. Zaprepašćenje na ovu pomisao bilo je toliko veliko da je umalo to izgovorila mislim da bi bilo lepo upustiti se u seksualni odnos s gospodinom Nikolsom. Skrenula je pogled i porumenela i iskapila preostalu četvrtinu vina iz čaše. Gospodin Nikols ju je gledao. „Nemoj da se vređaš. Mislio sam to na pozitivan način.“ „Nisam se uvredila.“ Ĉak su joj i uši pocrvenele. „Ti si najpozitivnija osoba koju sam ikada sreo. Ti kao da nikada ne saţaljevaš sebe. Svaku prepreku na koju naiđeš prosto preskočiš.“ „I pritom iscepam pantalone i padnem.“ „Ali nastavljaš dalje.“ „Kada mi neko pomogne.“ „Dobro. Ove metafore počinju da me zbunjuju.“ Uzeo je gutljaj piva. „Samo... ţeleo sam da ti kaţem. Znam da se bliţi kraj ovom putovanju. Ali uţivao sam. I više nego što sam očekivao.“ Izgovorila je reči i pre nego što je bila svesna šta govori. „Da. I ja sam.“ Sedeli su. Gledao je u njenu nogu. Pitala se da li i on razmišlja o onome o čemu je ona razmišljala. „Znaš šta, Dţes?“ „Šta?“ „Prestala si da se vrpoljiš.“ Pogledaše se. Ţelela je da skrene pogled, ali nije mogla. Gospodin Nikols je dosad bio

111

samo sredstvo da se izađe iz nemoguće haotične situacije. A sada je videla samo one njegove krupne tamne oči, snaţne šake i način na koji mu se torzo pomerao pod majicom kratkih rukava. Moraš ponovo uzjahati. On je prvi skrenuo pogled. „Uh! Vidi koliko je sati. Trebalo bi malo da odspavamo. Rekla si da moramo rano da ustanemo.“ Govorio je malčice preglasno. „Aha. Već je skoro jedanaest. Mislim da moramo krenuti pre sedam da bismo stigli tamo u podne. Da li je to u redu?“ „Uh... naravno.“ Malo se zanela kad je ustala i pruţila je ruku prema njegovoj, ali on je već krenuo. Dogovorili su s gospođom Dikins rani doručak i poţeleli joj laku noć, malčice preterano srdačno, i polako krenuli uz stepenice. Dţes jedva da je znala šta je rečeno, jer bila je svesna samo njega pored sebe i načina na koji joj se kukovi pomeraju kada hoda. Da li me gleda? Um joj se kovitlao i jurcao u krajnje neočekivanim pravcima. Nakratko se zapitala kakav bi osećaj bio kada bi se nagnuo i poljubio je u golo rame. Pomislila je da bi mogla da ispusti neki tih, nevoljan zvuk na samu pomisao na to. Zastali su na odmorištu i ona se okrenula prema njemu. Osećala se kao da ga je, nakon tri dana, tek sada ugledala. „Pa, laku noć Dţesika Rej Tomas. Rej, ne Re.“ Ruku je poloţila na kvaku, a dah joj zastade u grlu. Toliko je mnogo vremena prošlo. Zar bi to zaista bila tako loša zamisao? Pritisnula je kvaku i nagnula se napred. „Vidimo se... ujutro.“ „Ponudio bih da ti skuvam kafu. Ali ti uvek ustaješ prva.“ Nije znala šta da kaţe, samo je zurila u njega. „Uh... Dţes?“ „Molim?“ „Hvala. Na svemu. Za ono u vezi s mučninom, rođendansko iznenađenje...“ Nasmešio joj se jednom stranom usana. „U slučaju da mi se ne ukaţe prilika da ti to kaţem sutra, što se tiče bivših ţena, definitivno si mi omiljena.“ Gurnula je vrata. Nameravala je da kaţe nešto, ah paţnju joj je odvukla činjenica da se vrata nisu pomerila. Okrenula je kvaku i opet gurnula. Vrata se pomeriše za centimetar, ali ne više. „Šta je bilo?“ „Ne mogu da otvorim vrata“, rekla je gurajući obema rukama. Opet ništa. Gospodin Nikols je prišao i gurnuo vrata. Samo su se neznatno pomerila. „Nisu zaključana“, rekao je stišćući kvaku. „Nešto ih blokira.“ Ĉučnula je i pokušala da vidi, a gospodin Nikols je upalio svetlo na hodniku. Kroz ona dva centimetra uspela je da nazre Normanov obris s druge strane vrata. Leţao je na madracu ogromnim leđima okrenut ka Dţes. „Normane“, zasiktala je. „Pomeri se.“ Ništa. „Normane.“ „Ako gurnem, moraće da se probudi, zar ne?“ Gospodin Nikols se naslonio na vrata. Svom teţinom. I gurnuo. „Boţe“, rekao je. Dţes je odmahnula glavom. „Ne znaš ti mog psa.“ Pustio je kvaku i vrata se zatvoriše uz neţno škljocanje. Zagledaše se jedno u drugo. „Pa...“, rekao je naposletku. „Kod mene imamo dva kreveta. Biće sve u redu.“

112

Napravila je grimasu. „Uh. Norman spava na drugom krevetu. Premestila sam madrac.“ Tada ju je pogledao umorno. „Da pokucaš na vrata?“ „Tanci je pod stresom. Ne smem rizikovati da se probudi. U redu je. Samo ću... mislim da ću... spavati na stolici.“ Dţes je krenula u kupatilo pre nego što je stigao da joj protivureči. Istuširala se i oprala zube gledajući svoju koţu rumenu od alkohola u ogledalu s plastičnim ramom i pokušavajući da spreči misli da se vrte ukrug. Kada se vratila u sobu, gospodin Nikols joj je pruţio jednu svoju tamnosivu majicu. „Evo“, rekao je i dobacio joj je dok je prolazio pored nje da uđe u kupatilo. Dţes ju je obukla, pokušavajući da ignoriše blagu erotičnost njegovog mirisa, uzela jastuk i ćebe iz ormana i sklupčala se u fotelju trudeći se da podigne kolena i udobno se smesti. Biće ovo duga noć. Nekoliko minuta kasnije, gospodin Nikols je otvorio vrata i upalio svetlo. Nosio je belu majicu i tamnoplave bokserice. Videla je da su mu mišići na nogama izduţeni i naglašeni, bili su to mišići nekoga ko veţbanje shvata vrlo ozbiljno. Odmah je znala kakav bi osećaj bio kada bi se naslonili na njene. Na ovu pomisao progutala je knedlu. Mali krevet glasno je utonuo kada je Ed legao. „Da li ti je udobno tako?“ „Sasvim!“, rekla je preglasno. „A tebi?“ „Ako se u snu nasadim na jednu od ovih opruga, imaš moju dozvolu da voziš ostatak puta.“ Gledao ju je još trenutak, pa je ugasio svetlo pored kreveta.

*** Tama je bila potpuna. Napolju je blagi povetarac stenjao kroz nevidljive pukotine u kamenu, drveće je šuštalo i čulo se kako su se zalupila vrata automobila, a motor zaurlao u znak protesta. Norman je u susednoj sobi zacvileo u snu, tanki gipsani zid samo je delimično prigušio zvuk. Dţes je čula gospodina Nikolsa kako diše i, premda je prethodnu noć provela svega nekoliko centimetara od njega, bila je bolno svesna njegovog prisustva, i to na način na koji ga nije bila svesna dvadeset dva časa ranije. Setila se kako je izmamio Nikiju osmeh i načina na koji su mu prsti počivali na volanu. Setila se izraza koji je čula od Nikija pre nekoliko nedelja JEŢI (jednom se ţivi) i setila se kako mu je rekla da smatra da je to samo izgovor koji budale koriste da urade sve što im padne na pamet, bez obzira na posledice. Pomislila je na Lijama i kako je sa sigurnošću osećala da on u ovom trenutku s nekim ima seksualni odnos s onom riđokosom konobaricom iz Plavog papagaja, moţda, ili Holanđankom koja vozi kombi za dostavu cveća. Pomislila je na razgovor koji je vodila sa Ĉelsi, kada joj je ova rekla da bi trebalo da krije da ima decu jer se nijedan muškarac nikada neće zaljubiti u samohranu majku dvoje dece, i kako se naljutila na nju jer je duboko u sebi znala da je verovatno u pravu. Razmišljala je o činjenici da čak i da gospodin Nikols ne ode u zatvor, ona ga verovatno više nikada neće videti nakon ovog putovanja. A zatim, pre nego što je stigla da dobro razmisli o ma čemu drugom, Dţes je tiho ustala iz fotelje, puštajući ćebe da padne na pod. U četiri koraka stigla je do kreveta i zastala, bose prste zarila je u tepih od akrilnih vlakana, čak i tada nije bila sasvim sigurna šta ona to zapravo radi. Jednom se ţivi. A tada u mastiljavoj tami primeti nejasan pokret i vide da se gospodin Nikols okrenuo prema njoj dok je podizala pokrivač i uvlačila se u krevet.

113

Leţala je grudima prislonjena o njegove grudi, hladne noge primakla je njegovim toplim. Nije imala gde u ovom majušnom krevetu, upali madrac ih je samo još više gurao jedno prema drugom, a njegova ivica bila je, poput strme litice, svega nekoliko centimetara iza nje. Bih su toliko blizu jedno drugom da je mogla da oseti njegov afteršejv i miris paste za zube. Osećala je podizanje i spuštanje njegovih grudi dok joj je srce neravnomerno tuklo naspram njegovog. Nagnula je malo glavu pokušavajući da protumači izraz njegovog lica. Spustio je desnu ruku preko jorgana, bila je iznenađujuće teška, i privukao je bliţe sebi. Drugom šakom polako je stegao njenu. Bila je suva i meka, i svega nekoliko centimetara udaljena od njenih usta. Ţelela je da spusti lice i pređe usnama preko nje. Ţelela je da podigne usne do njegovih... Jednom se ţivi. Leţala je u tami paralisana sopstvenom poţudom. „Ţeliš li da vodiš ljubav sa mnom?“, rekla je u tami. Nastupila je dugačka tišina. „Da li si čuo šta sam...?“ „Ţelim“, rekao je. „I... ne ţelim.“ Progovorio je pre nego što se potpuno pretvorila u kamen. „Samo mislim da bi to zakomplikovalo stvari.“ „Nije komplikovano. Oboje smo mladi i usamljeni i pomalo besni. I nakon ove noći više se nikada nećemo videti.“ „Kako to?“ „Ti ćeš se vratiti u London i nastaviti sa svojim gradskim ţivotom, a ja ću svoj ţivot nastaviti na obali. Ne mora to da bude ništa naročito ozbiljno.“ Na trenutak je ćutao. „Dţes... ne slaţem se.“ „Ne dopadam ti se.“ Utrnula je od stida, setivši se iznenada šta je rekao za svoju bivšu. Lara je manekenka, zaboga. Odmakla se od njega, a on joj snaţnije steţe ruku. „Lepa si.“ Promrmljao joj je u uho. Ĉekala je. Palcem je prešao preko njenog dlana. „Zašto onda ne ţeliš da spavaš sa mnom?“ Ništa nije rekao. „Vidi ovako. Nisam ni sa kim bila tri godine. Na neki način, potrebno mi je da se vratim u sedlo, i mislim da bi... ti... bio odličan za to.“ „Ţeliš da budem konj.“ „Ne takav konj. Potreban mi je konj u prenesenom značenju.“ „I opet smo počeli s uvrnutim metaforama.“ „Gledaj, ţena za koju kaţeš da je lepa nudi ti neobavezan seks. Ne vidim u čemu je problem.“ „Ne postoji takva stvar kao što je neobavezan seks.“ „Molim?“ „Neko uvek nešto ţeli.“ „Ne ţelim ništa od tebe.“ Osetila je kako sleţe ramenima. „Moţda ne ţeliš sada.“ „Opa.“ Okrenula se na bok „Bogami te je baš protresla.“ „Samo...“ Dţes je prešla nogom niz njegovu nogu. „Misliš da ţelim da te navučem? Misliš da ja sada pokušavam da te namamim u zamku svojim ţenskim čarima? Mojim ţenskim čarima, prekrivačem od najlona i pitom i krompirićima?“ Ispreplela je prste s njegovima, glas joj se spustio do šapata. Osetila se oslobođeno, razuzdano. Pomislila je da bi mogla da se onesvesti od poţude. „Ne ţelim vezu,

114

Ede. Niti s tobom ni sa kim drugim. U mom ţivotu nema mesta za čitavu tu jedan na jedan stvar.“ Nagnula je glavu tako da joj je hce bilo svega nekoliko centimetara od njegovog. „Mislila sam da je to očigledno.“ Nespretno je odmakao kukove od njenih. „Ti si... neverovatno ubedljiva.“ „ A ti si...“ Prebacila je nogu preko njega, privlačeći ga bliţe sebi. Ĉvrstina koju je osetila na trenutak je natera da oseti vrtoglavicu. Progutao je knedlu. Usne su joj sada bile nekoliko milimetara od njegovih. Svi nervi u njenom telu nekako su se sakupili na površini njene koţe. Ih moţda njegove više nije umela da napravi razliku. „Ovo je poslednja noć. U najgorem slučaju, pogledaćemo se preko usisivača i ja ću se setiti ove noći kao prijatne noći s prijatnim tipom koji je zapravo bio ljubazan.“ Usnama mu je očešala bradu. Osetila je naznake neobrijanosti pod njima. Ţelela je da ga ugrize za bradu. „A ti ćeš se, naravno, ove noći sećati kao noći kada si doţiveo najbolji seks u ţivotu.“ „I to je to.“ Glas mu je bio prigušen, odsutan. Dţes mu je prišla bliţe. „To je to“, promrmljala je. „Bila bi odličan pregovarač.“ „Ućutiš li ti ikada?“ Pomerila se unapred dok nije usnama dotakla njegove. Gotovo je poskočila. Osetila je pritisak njegovih usana na svojima kada joj se predao. I nije više marila ni za šta. Ţelela ga je. Gorela je od čeţnje. A tada se povukao. Osetila je, više nego videla, kako je Ed Nikols gleda. Oči su mu bile crne u tami, nedokučive. Pomerio je ruku i neţno joj njome prešao preko stomaka, a ona je blago i nevoljno zadrhtala. „Sranje“, rekao je tiho. „Jebeno sranje.“ A potom je zastenjao i rekao: „Sutra ćeš mi biti zahvalna na ovome.“ I neţno se odmakao od nje, izašao iz kreveta, prišao fotelji i seo u nju, glasno uzdahnuvši prebacio ćebe preko sebe i okrenuo se na drugu stranu.

115

20 Ed Ed Nikols je mislio da je osam sati na vlaţnom parkingu najgori mogući način da se provede noć. Zatim je došao do zaključka da je najgori način da se noć provede bljujući dušu u nepomičnom rekreacionom vozilu blizu Darbija. U oba slučaja se prevario. Ispostavilo se da je najgori način da se provede noć u tesnom sobičku na svega koji metar od blago pripite zgodne ţene koja ţeli da vodi ljubav s tobom i koju si, kao pravi idiot, odbio. Dţes je zaspala, ili se pravila da spava; nije mogao da proceni. Ed je sedeo u najneudobnijoj fotelji na svetu i zurio kroz uski otvor u zavesi u crno, mesečinom obasjano nebo, desna noga mu je trnula, a leva se smrzavala jer nije mogao da je zavuče pod ćebe. Trudio se da ne razmišlja o činjenici da bi, da nije iskočio iz kreveta, sada mogao leţati tamo, sklupčan oko nje, usana prislonjenih na njenu koţu, i da bi one gipke noge sada bile isprepletane s njegovima... Ne. Ili bi (a) seks bio uţasan, pa bi se oboje posle osećali poniţeno i onih pet sati puta do olimpijade bilo bi strašno mučno; ili bi (b) seks bio sasvim dobar, pa bi se probudili postiđeni i put bi bio jednako mučan. Ili još gore, moglo se desiti da (c) seks bude izvanredan (gajio je blagu sumnju da je ovo tačno ukrutio bi se kad bi samo pomislio na njene usne) i oni bi počeli da gaje osećanja jedno prema drugom čisto na osnovu seksualne privlačnosti i (d) tada bi morali da se prilagode činjenici da nemaju ništa zajedničko i da u svakom drugom pogledu nisu jedno za drugo ili bi (e) otkrili da bi i mogli da se slaţu, ali bi njega poslali u zatvor. A ni u jednoj od ovih opcija nije uzeo u obzir činjenicu da Dţes ima stvarnu decu, decu kojoj je potrebna stabilnost u ţivotu, a ne neko kao što je on: voleo je on decu, ah kao pojam, na isti način na koji je voleo i Indijski potkontinent u smislu da je lepo znati da postoji, ali on nije ništa znao o njemu i nikada nije osetio iskrenu ţelju da provede tamo neko vreme. I sve ovo bez dodatne činjenice da je on, vrlo očigledno, nesposoban da odrţi vezu, da tek što je izašao iz dva najkatastrofalnija primera veze koja čovek moţe da zamisli, i da su šanse da će uspeti da uspostavi zdrav odnos s nekim samo na osnovu poduţeg putovanja automobilom, na koje je krenuo jer nije mogao da se seti kako da ga izbegne, bile manje od najmanjih. I čitav onaj razgovor o konju bio je, sasvim iskreno, čudan. A ove tačke mogao je dopuniti još luđim mogućnostima, o kojima nije ni razmišljao. Šta ako je Dţes zapravo psihopata, i šta ako je sve ono što je rekla o tome kako ne ţeli vezu zapravo taktika navlačenja? Naravno, nije tako izgledala. Ali nije ni Dijana. Razmišljajući o ovome i o drugim zamršenim stvarima, Ed je poţeleo da moţe da raspravi svaku od njih s Ronanom, sve dok nebo nije postalo narandţasto, pa neonsko plavo, i dok u nozi načisto nije izgubio osećaj, a mamurluk, koji se ranije manifestovao kao blago stezanje u slepoočnicama, nije prešao u glavobolju toliko strašnu da je mislio da bi glava mogla da mu se rasprsne. Ed se trudio da ne gleda Dţes kako su obrisi njenog lica i tela postajali sve jasniji na svetlosti koja je sve više nadirala. I pokušao je da ne oseti čeţnju za vremenom kada je seks sa ţenom koja ti se dopada bio samo seks sa ţenom koja ti se dopada i nije podrazumevao čitav niz jednačina toliko sloţenih i neverovatnih da je verovatno jedino Tanci mogla makar pribliţno da ih razume.

***

116

„Hajde. Kasnimo!“ Dţes je terala Nika bledog zombija u majici kratkih rukava prema automobilu. „Nisam doručkovao.“ „To je zato što nisi ustao kada sam ti rekla. Kupićemo ti nešto usput. Tanci. Tanci? Da li je pas obavio nuţdu?“ Jutarnje nebo bilo je boje olova i činilo se da im se spustilo sve do ušiju. Blaga kišica nagoveštavala je jaču kišu. Ed je sedeo na vozačevom sedištu dok je Dţes divlje jurcala naokolo, organizovala, grdila, obećavala. Ponašala se ovako otkako se probudio, ošamućen, iz sna koji je, činilo mu se, trajao dvadesetak minuta. Mislio je da ga nijednom nije pogledala u oči. Tanci se tiho smestila na straţnje sedište. „Da li si dobro?“ Zevnuo je i pogledao devojčicu u retrovizoru. Nemo je klimnula glavom. „Nervozna?“ Ništa nije rekla. „Da li ti je muka?“ Klimnula je glavom. „To je hit ovog putovanja. Biće ti dobro. Ozbiljno.“ Pogledala ga je onako kako bi on pogledao svaku odraslu osobu koja bi mu ovako nešto rekla, i okrenula se i zagledala kroz prozor; lice joj je bilo okruglo i bledo. Ed se zapitao koliko je dugo ostala budna da uči. „Dobro.“ Dţes je ugurala Normana na straţnje sedište. Doneo je sa sobom gotovo nepodnošljiv miris vlaţne pseće dlake. Proverila je da li je Tanci stavila pojas, smestila se na suvozačevo mesto i konačno se okrenula prema Edu. Nije mogao da joj rastumači izraz lica. „Kreći.“

*** Edov automobil više nije ličio na automobil kojim je krenuo na putovanje. Za svega tri dana besprekoma unutrašnjost krem boje poprimila je nove mirise i mrlje, dobila fine naslage pseće dlake, dţempera i cipela, koji su sada ţiveli na sedištima i bili zaglavljeni ispod njih. A pod je šuštao i krčkao od omota slatkiša i komadića čipsa. Radiostanice nisu više bile podešene tako da ih on razume. Ali nešto se desilo dok je vozio šezdeset kilometara na čas. Onaj neodređeni osećaj da bi zapravo trebalo da je negde drugde počeo je da se gubi, a da on toga i nije bio svestan. Uhvatio je sebe kako gleda ljude pored kojih su prolazili, a koji su kupovali namirnice, vozili automobile, vodili decu u školu ili ih vodili iz škole u svetovima sasvim drugačijim od njegovog i nisu znali ništa o njegovoj maloj drami nekoliko stotina kilometara juţnije. Zbog ovoga mu se ona činila nekako manjom, više nalik na maketu problema nego na nešto što se preteći nadvija nad njim. Uprkos naglašenoj tišini ţene pored njega, Nikijevog pospanog lica u retrovizoru („Tinejdţeri ne funkcionišu pre jedanaest“, objasnila mu je Tanci) i povremenim neprijatnim vetrovima koje je ispuštao pas, polako mu je postalo jasno, dok su mileli prema odredištu, da uopšte ne oseća olakšanje koje je očekivao da će osećati zbog toga što će opet imati svoj auto samo za sebe i što će se vratiti svom ţivotu i sebi. Ono što je osećao bilo je sloţenije. Ed je podesio zvučnike da budu glasniji u straţnjem delu. „Da h si dobro?“ Dţes ga nije pogledala. „Dobro sam.“ Ed se osvrnuo da se uveri da ga niko ne sluša. „Što se tiče prethodne noći“, počeo je.

117

„Zaboravi.“ Ţeleo je da joj kaţe da se kaje. Ţeleo je da joj kaţe da ga telo boli od napora koji je ulagao da se ne vrati u onaj upali mali krevet. Ali šta bi time postigao? Kao što je ona sinoć rekla, bili su dvoje ljudi koji nisu imali razloga da se ponovo sretnu. „Ne mogu da zaboravim. Ţelim da ti objasnim...“ „Nemaš šta da mi objašnjavaš. Bio si u pravu. Bila je to glupa zamisao.“ Smotala je noge ispod sebe i zagledala se kroz prozor. „Moj ţivot je toliko...“ „Zaista. Sve je u redu.“ Teško je izdahnula. „Samo... samo ţelim da stignemo na olimpijadu na vreme.“ „Ali ne ţelim da se ovo završi ovako.“ „Nema šta da se završi.“ Podigla je noge na komandnu tablu. Kao da ţeli time nešto da kaţe. „Hajdemo.“ „Koliko ima do Aberdina?“ Tanci proviri između sedišta. „Molim, koliko nam je još ostalo?“ „Ne. Od Sauthemptona.“ Ed je izvukao telefon iz dţepa i pruţio joj ga. „Pogledaj na aplikaciji mape.“ Dotakla je displej i nabrala čelo. „Oko devetsto trideset kilometara?“ „To je otprilike to.“ „Znači da, ako idemo šezdeset kilometara na sat, moramo da vozimo najmanje šest sati dnevno. A da mi ne pripada muka, mogli bismo preći ovu razdaljinu za...“ „Jedan dan. Na mišiće.“ „Jedan dan.“ Tanci je razmišljala o ovome pogleda usmerenog ka škotskim brdima u daljini ispred njih. „Ali tada nam ne bi bilo ovako lepo, zar ne?“ Ed iskosa pogleda u Dţes. „Tako je.“ Trenutak kasnije Dţes pređe pogledom preko njega. „Ne, mila“, rekla je. A osmeh joj je bio neobično ţalostan. „Ne bi nam bilo ovako lepo.“

*** Automobil je glatko i efikasno proţdirao kilometre. Prešli su granicu sa Škotskom, i Ed je pokušao i nije uspeo da ih natera da uzviknu ura. Stali su jednom da bi Tanci otišla u toalet, a dvadeset minuta kasnije i Niki je morao da ide („Šta ja tu mogu? Nije mi bilo hitno kada je Tanci morala da ide“) i tri puta zbog Normana (dva puta je bila laţna uzbuna). Dţes je tiho sedela pored njega i gledala na sat i grizla nokte. Niki je omamljeno zurio kroz prozor u pusti krajolik i ono malo kamenih kuća rasutih po ustalasanim brdima. Ed se pitao šta će biti s Nikijem kada se ovo završi. Ţeleo je da mu predloţi još pedeset stvari koje bi mu pomogle, ali pokušao je da zamisli kako to neko govori njemu u istom uzrastu i shvatio da on to ne bi shvatio ozbiljno. Pitao se kako će ga Dţes zaštititi kada se vrate kući. Telefon je zazvonio i on se osvrte, a srce mu potonu. „Lara.“ „Eduardo. Dušo. Moramo da razgovaramo o ovom stanu.“ Bio je svestan da se Dţes naglo ukrutila, da ga je na brzinu pogledala. Iznenada je poţeleo da se nije javio. „Lara, neću sada o tome da razgovaram s tobom.“ „Nije to mnogo novca. Tebi to nije mnogo. Razgovarala sam sa svojim advokatom i on kaţe da je to za tebe sitnica.“

118

„Već sam ti rekao, dogovor je konačan.“ Iznenada je postao svestan neprirodnog mira troje ljudi u automobilu. „Eduardo. Mili. Moram da se dogovorim s tobom u vezi s ovim.“ „Lara...“ Pre nego što je stigao išta da kaţe, Dţes je pruţila ruku i uzela telefon. „Halo, Lara“, rekla je, „ovde Dţes. Strašno mi je ţao, ali on ne moţe više da plaća tvoje stvari, tako da nema svrhe da ga zoveš.“ Kratka tišina. Pa grmljavina: „Ko je to?“ „Ja sam njegova nova supruga. O, i voleo bi da mu vratiš sliku predsednika Maoa. Moţda bi mogla da je odneseš njegovom advokatu. U redu? Kada budeš imala vremena. Hvala ti.“ Tišina koja je usledila bila je bremenita poput tišine pred nuklearnu eksploziju. Ali pre nego što je iko mogao da čuje šta će uslediti, Dţes je prekinula vezu i vratila mu telefon. Uzeo ga je paţljivo i isključio ga. „Hvala“, rekao je. „Mislim.“ „Nema na čemu.“ Nije ga pogledala kada je progovorila. Ed je pogledao u retrovizor. Nije bio siguran, ali učinilo mu se da se Niki silno trudio da se ne nasmeje.

*** Negde između Edinburga i Dandija, na uskom, drvećem obraslom putu, morali su najpre da uspore, a zatim i da stanu zbog krda krava na putu. Ţivotinje su obilazile automobil i gledale putnike blago radoznalo, nahk na ustalasano crno more, a očima su šarale iz čupavih crnih glava. Norman je zurio u njih. „Aberdinski angus“, rekao je Niki. Iznenada, bez upozorenja, Norman se čitavim telom, reţeći i kezeći zube, baci na prozor. Automobil se zanese u stranu, a straţnje sedište bilo je haos isprepletanih ruku, nogu i tela psa. Niki i Dţes pokušavali su da ga uhvate. „Mama!“ „Normane! Prestani!“ Pas je skakao preko Tanci i udarao njuškom u staklo. Ed je samo nazirao svetlucavu ruţičastu jaknu kako se bacaka ispod njega. Dţes se bacila preko sedišta prema psu i uhvatila za ga ogrlicu. Odvukli su Normana od prozora. Cvileo je, histerično i resko, i otimao joj se, a slina je prskala po unutrašnjosti automobila. „Normane, budalo jedna velika! Koji ti je đavo...?“ „Nikada nije video kravu“, rekla je Tanci ustajući. „Boţe, Normane“, namrštio se Niki. „Da li si dobro, Tanci?“ „Dobro sam.“ Krave su nastavile da obilaze auto ni najmanje potresene ispadom psa. Kroz sada zamagljene prozore samo su nazirali farmera koji je polako i ravnodušno išao za kravama, istim nezgrapnim i tromim korakom kao i njegova goveda. Samo je gotovo neprimetno klimnuo glavom dok je prolazio, kao da ima na raspolaganju sve vreme ovoga sveta. Norman je zacvileo i pokušao da se otrgne. „Nikada ga ovakvog nisam videla.“ Dţes je zagladila kosu i dunula. „Moţda je namirisao junetinu.“ „Nisam znao da ima to u sebi“, rekao je Ed.

119

„Moje naočare“, Tanci je podigla savijeno parče metala. „Mama. Norman mi je slomio naočare.“ Bilo je deset i petnaest. „Bez naočara ništa ne vidim.“ Dţes je pogledala u Eda. Sranje. „U redu“, rekao je. „Uzmi plastičnu kesu. Moraću da nagazim.“ Putevi u Škotskoj bih su široki i prazni, i Ed je vozio toliko brzo da je dţipies uređaj neprestano morao iznova da iznosi vremensku procenu dolaska na odredište. Svaki minut koji su dobili bio je zamišljeni izraz veselja u njegovoj glavi. Tanci je dva puta povratila. Odbio je da stane i pusti je da povrati na put. „Baš joj je muka“, rekla je Dţes. „Dobro sam“, ponavljala je Tanci, lica zarivenog u plastičnu kesu. „Zaista.“ „Ne ţeliš da stanemo, mila? Samo na trenutak?“ „Ne. Nastavite. Buuua...“ Nije bilo vremena za stajanje. Nije da je zbog ovoga putovanje u automobilu postalo imalo podnošljivije. Niki je okrenuo glavu na drugu stranu i stavio ruku preko nosa. Ĉak je Norman gurnuo glavu što je više mogao kroz prozor, na sveţ vazduh. Odvešće ih tamo. Osećao se ispunjeno kako se nije osećao već mesecima. I konačno se Aberdin pomoli pred njima, s ogromnim i srebrnosivim zgradama, neobično modernim neboderima koji su parali udaljeno nebo. Krenuo je prema centru, posmatrajući kako se putevi suţavaju i pretvaraju u kaldrmom popločane ulice. Stigli su do dokova, ogromni tankeri nalazili su im se zdesna, i baš tu saobraćaj poče da usporava, a njega samopouzdanje poče da napušta. Sedeli su u sve teskobnijoj tišini; Ed je pronalazio alternativne rute po Aberdinu, koje mu nisu nudile nikakvu uštedu u vremenu. Dţipies je počeo da radi protiv njega, i da dodaje vreme koje je oduzeo. Najpre je bilo petnaest, devetnaest, pa dvadeset dva minuta do zgrade univerziteta. Dvedeset pet minuta. Previše. „U čemu je problem?“, upitala je Dţes, ne obraćajući se nikome naročito. Menjala je radiostanice, pokušavajući da pronađe izveštaj o saobraćaju. „Zbog čega stojimo?“ „Prosto je u pitanju gustina saobraćaja.“ „To je baš truo izraz“, rekao je Niki. „Naravno da je guţva u saobraćaju posledica gustine saobraćaja. Šta bi drugo bilo?“ „Moglo je doći i do saobraćajne nesreće“, rekla je Tanci. „Ali bi se guţva i dalje sastojala od saobraćaja“, razmišljao je Ed. „Tako da je tehnički, problem i dalje gustina saobraćaja.“ „Ne, veliki obim saobraćaja koji usporava sam sebe nešto je sasvim drugačije.“ „Ali je rezultat isti.“ „Ali onda opis nije precizan.“ Dţes je pogledala u dţipies. „Moţemo li malo da se usredsredimo, narode? Da li smo na pravom mestu? Nikada ne bih pomislila da su dokovi blizu univerziteta.“ „Moramo proći pored dokova da bismo stigli do univerziteta.“ „Da li si siguran?“ „Siguran sam, Dţes.“ Ed je pokušavao da potisne napetost u glasu. „Pogledaj dţipies.“ Na trenutak je vladala tišina. Pred njima se dva puta promenilo svetlo na semaforu a da se niko nije pomerio. Ali zato se Dţes bez prestanka vrpoljila na sedištu i virila da proveri da se nije oslobodio neki put koji su moţda prevideli. Nije mogao da je krivi. I on se tako osećao. „Mislim da nemamo vremena da traţimo nove naočare“, promrmljao je tiho, nakon što se svetlo na semaforu promenilo i četvrti put. „Ali ne vidi bez njih.“

120

„Ako budemo traţili apoteku, nećemo stići do podneva do univerziteta.“ Ugrizla se za usnu, pa se okrenula na sedištu. „Tanci? Moţeš h nekako da se snađeš s tim staklom što nije slomljeno? Makar malo?“ Bledozeleno lice izronilo je iz plastične kese. „Pokušaću“, rekla je. Saobraćaj je zastajkivao i vukao se. Ućutali su, napetost u automobilu je rasla. Kad je Norman zacvileo, zareţali su: „Umukni, Normane!“, kao jedan. Ed je osećao kako mu pritisak raste. Zašto nisu krenuli pola sata ranije? Zašto nije bolje osmislio ovaj put? Šta će se desiti ako ne stignu na vreme? Pogledao je u Dţes, koja je nervozno lupkala rukom po kolenu i pretpostavio da i ona o svemu ovome razmišlja. A onda se, konačno i neobjašnjivo, kao da su se bogovi igrali s njima, saobraćajna guţva raščistila. Jurio je kaldrmom popločanim ulicama, a Dţes je vikala: „BRŢE! BRŢE!“ naslanjajući se na komandnu tablu kao da je kočijaš koji tera konja. Proklizavao je prilikom skretanja i išao gotovo suviše brzo za dţipies, koji je zamuckivao uputstva, a u univerzitetski kampus uleteo je na dva točka i rukovodio se malim odštampanim nasumično i na nepravilnim razmacima postavljenim znakovima dok nisu pronašli Dauns zgradu, neprivlačnu zgradu iz sedamdesetih, napravljenu od istog sivog granita od kog je bilo napravljeno i sve ostalo. Automobil se uz škripu zaustavio na parking-mestu ispred nje, i sve stade kada je Ed ugasio motor. Izdahnuo je snaţno i dugo i pogledao na sat. Bilo je šest minuta do dvanaest. „Stigli smo?“, provirila je Dţes. „Stigli smo.“ Dţes kao da se iznenada oduzela, kao da nije mogla da veruje da su zapravo stigli. Otkopčala je pojas i zagledala se u parking, u dečake koji su ulazili u zgradu polako kao da imaju sve vreme ovog sveta na raspolaganju, i koji su gledali svoje elektronske uređaje u pratnji napetih roditelja. Sva deca nosila su uniforme privatnih škola. „Mislila sam da će ovo biti... veće“, rekla je.

*** Niki je pogledao kroz vlaţnu sivu izmaglicu. „Da. Zato što je matematika na naprednom nivou baš zabavna širokim narodnim masama.“ „Ništa ne vidim“, rekla je Tanci. „Vidi, idite vi unutra da se prijavite. Ja ću joj kupiti naočare.“ Dţes se okrenula prema njemu. „Ali nećeš pronaći odgovarajuću dioptriju.“ „Biće bolje i to nego da uopšte nema naočare. Samo vi idite. Odlazite.“ Video je da zuri za njim dok je proklizavao prilikom izlaska s parkinga i vraćao se prema centru grada. Bilo mu je potrebno sedam minuta i tri pokušaja da pronađe apoteku u kojoj su se prodavale naočare za čitanje. Ed je tako naglo zakočio da je Norman poleteo napred i velikom glavom udario u njegovo rame. Pas se ponovo smestio na straţnjem sedištu, nezadovoljno zastenjavši. „Ne mrdaj“, rekao mu je Ed i utrčao u apoteku. Apoteka je bila prazna, ako se ne računaju jedna postarija ţena s korpom i dve apotekarke koje su razgovarale prigušenim glasom. Obilazio je police, prolazio pored tampona i četkica za zube, flastere za kurje oči i sniţene boţične poklonpakete dok nije konačno pronašao stalak pored kase. Prokletstvo! Nije mogao da se seti da li je Tanci kratkovida ili dalekovida. Krenuo je da uzme telefon da pita, ali setio se da nema Dţesin broj.

121

„Sranje. Sranje. Sranje.“ Stajao je i pokušavao da pogodi. Tancine naočare izgledale su kao da je dioptrija prilično velika. Nikada je nije video bez njih. Da li to znači da je veća verovatnoća da je kratkovida? Zar nisu sva deca kratkovida? Odrasli zapravo moraju da udalje predmete da bi dobro videli. Oklevao je desetak sekundi, a zatim je, nakon što je doneo odluku, uzeo sve naočare sa stalka, i one za kratkovidost i one za dalekovidost, i sa niskom i sa visokom dioptrijom, i stavio ih na kasu u gomili providne plastike. Devojka je prestala da razgovara sa starijom ţenom. Pogledala je u naočare, pa u njega. Ed je video kako gleda tragove pseće sline na njegovoj kragni i pokušao je da obriše rukavom. Uspeo je samo da je razmaţe. „Sve. Uzeću ih sve“, rekao je. „Ali samo ako moţete da ih spakujete i date mi račun za manje od trideset sekundi.“ Pogledala je u šeficu, koja je prodorno pogledala u Eda pa jedva primetno klimnula glavom. Devojka je bez reči počela da pakuje naočare, paţljivo stavljajući svaki par u kesu. „Ne. Nemamo vremena za to. Samo ih ubacite“, rekao je ubacujući ih u plastičnu kesu. „Imate li našu karticu?“ „Ne. Nemam vašu karticu.“ „Danas imamo posebnu ponudu, tri za cenu dve, za dijetalne čokoladice. Da li biste ţeleli...?“ Ed se sagnuo da podigne naočare koje su pale s pulta pored kase. „Ne ţelim dijetalne čokoladice“, rekao je. „Ne ţelim nikakve ponude. Hvala. Samo ţelim da platim naočare.“ „To je sto sedamdeset funti“, rekla je naposletku. „Gospodine.“ Tada se zagledala preko njegovog ramena kao da očekuje da se pojavi televizijska ekipa i kaţe joj da je učestvovala u skrivenoj kameri. Ali Ed je potpisao račun, uzeo kesu i potrčao do automobila. Ĉuo je kako neko snaţnim škotskim akcentom kaţe: „Ni zrna kulture“, dok je odlazio. Kada se vratio, na parkingu nije bilo nikoga. Stao je tačno ispred vrata, ostavio je Normana da se umorno spusti na straţnje sedište i utrčao unutra pa niz prazan hodnik. „Takmičenje iz matematike? Takmičenje iz matematike?“, vikao je svakome pored koga je prošao. Jedan čovek mu je bez reči prstom pokazao pločicu. Ed je trčao uz stepenice preskačući po dve odjednom, pa pojurio niz još jedan hodnik i utrčao u predsoblje. Za stolom su sedela dvojica muškaraca. Na drugoj strani sobe nalazili su se Dţes i Niki. Prišla mu je. „Jesi li uspeo da ih pronađeš?“ Pobedonosno je podigao kesu. Toliko je ostao bez daha da nije mogao da progovori. „Ušla je“, rekla je. „Počeli su da rade.“ Pogledao je na sat, teško dišući. Bilo je dvanaest i sedam minuta. „Izvinite?“ obratio se muškarcu za stolom. „Moram jednoj devojčici koja se nalazi unutra da pošaljem naočare.“ Muškarac je polako podigao pogled. Gledao je plastičnu kesu koju mu je Ed pruţao. Ed se nagnuo preko stola i gurao mu kesu u ruke. „Slomila je naočare na putu ovamo. Ne vidi bez njih.“ „Ţao mi je, gospodine. Ne mogu sada nikoga da pustim da uđe.“ Ed je klimnuo glavom. „Moţete, moţete. Vidite, ne pokušavam ništa da joj doturim. Samo nisam znao njenu dioptriju pa sam kupio sve naočare u radnji. Moţete da ih pregledate. Sve. Vidite. Nema tajnih šifara. To su samo obične naočare.“ Otvorio je kesu. „Morate ih joj odneti da bi pronašla par koji joj paše.“ Muškarac je polako odmahnuo glavom. „Gospodine, ne moţemo nikome dozvoliti da remeti mir drugim...“ „Moţete, moţete. Stvar je hitna.“

122

„Postoje pravila.“ Ed ga je prodorno gledao punih deset sekundi. Potom se uspravio, stavio ruku na glavu i krenuo da se udaljava. Osećao je kako se u njemu gomila pritisak, kao u čajniku koji podrhtava na ringli. „Znate šta?“, rekao je i okrenuo se. „Bilo nam je potrebno tri dana i tri noći da stignemo ovamo. U ta tri dana moj izuzetno lepi auto umazan je povraćkom, a pas je tapacirungu uradio nezamislive stvari. A ja čak i ne volim pse. Spavao sam u kolima s potpunom neznankom. I pritom ne mislim ni na šta prijatno. Odsedao sam na mestima na kojima nijedno razumno ljudsko biće ne bi trebalo da odseda. Pojeo sam jabuku koja se nalazila u preterano tesnim farmerkama jednog tinejdţera i kebab koji je, koliko znam, moţda napravljen i od ljudskog mesa. U Londonu me čeka ogromna, ogromna lična kriza koju moram da rešavam, ali sam to ostavio za sobom da bih prešao devetsto kilometara s ljudima koje ne poznajem veoma finim ljudima jer je čak i meni bilo jasno da im je ovo takmičenje baš, baš vaţno. Da im je od suštinskog značaja. Jer toj devojčici je matematika najvaţnija. A ako ne dobije naočare kroz koje moţe da vidi, ne moţe se takmičiti na ravnoj nozi na ovom vašem takmičenju. A ako ne moţe da se takmiči na ravnoj nozi, onda gubi priliku da se upiše u školu u koju zaista, ali zaista mora da se upiše. A ako se to desi, znate li šta ću ja da uradim?“ Ĉovek je zurio u njega. „Ući ću u ovu salu, i uzeću sve testove, sve do poslednjeg, i pocepati ih u paramparčad. I uradiću to veoma, veoma brzo, pre nego što stignete da pozovete obezbeđenje. A znate li zašto ću to uraditi?“ Ĉovek je progutao pljuvačku. „Ne.“ „Jer sve ovo mora da ima nekog smisla.“ Ed mu je prišao i nagnuo se prema njemu. „Mora da ima.“ Nešto se desilo s Edovim licem. Osećao je to, način na koji se slagalo u grimase koje nikada pre nije osetio. A shvatio je to i po načinu na koji mu je Dţes prišla i spustila ruku na njegovu nadlakticu. Pruţila je čoveku kesu s naočarima. „Bili bismo vam veoma, veoma zahvalni, ako biste joj odneli naočare“, rekla je tiho. Muškarac je ustao i obišao sto i krenuo prema vratima. Sve vreme je gledao u Eda. „Videću šta mogu da uradim“, rekao je. Vrata se tiho zatvoriše za njim.

*** Otišli su do automobila u tišini, nesvesni kiše. Dţes je istovarila torbe. Niki je stajao sa strane, ruke je zavukao u dţepove što je dublje mogao. Što, s obzirom na to koliko su one bile tesne, i nije bilo preterano duboko. „Pa, stigli smo.“ Dozvolila je sebi da se nasmeši. „Rekao sam da hoćemo.“ Ed je pokazao na automobil. „Da sačekam da završi?“ Nabrala je nos. „Ne. Slobodan si. Zadrţali smo te dovoljno dugo.“ Ed je osetio kako mu osmeh vene. „Gde ćete spavati noćas?“ „Ako uradi dobro, moţda nas i počastim nekim otmenim hotelom. Ako ne uradi ništa...“ Slegnula je ramenima. „Na autobuskoj stanici.“ Način na koji je ovo rekla govorio mu je da ne veruje u to. Prišla je straţnjim vratima automobila. Norman, koji je pogledao u kišu i odlučio da ostane gde je, samo ju je pogledao.

123

Dţes je gurnula glavu unutra. „Normane, vreme je da idemo.“ Mala gomila torbi stajala je na vlaţnom tlu iza audija. Izvadila je jaknu iz jedne torbe i pruţila je Nikiju. „Hajde, hladno je.“ U vazduhu se osećala oštrina soli. Iznenada je pomislio na plaţu. „Znači... to je... to?“ „To je to. Hvala na prevozu. Vrlo... smo ti zahvalni. I na naočarima. Na svemu.“ Prvi put tog dana pogledaše jedno drugo pošteno, i on shvati da ţeli da kaţe milion stvari. Niki nespretno podiţe ruku. „Da. Gospodine Nikols, hvala.“ „O, izvoli.“ Ed iz dţepa izvadi telefon koji je uzeo iz pretinca i pruţi mu ga. „Ovo mi je rezervni. Nije mi, uh, više potreban.“ „Zaista?“ Niki ga je uhvatio jednom rukom i pogledao ga u neverici. Dţes se namrštila. „Ne moţemo to da prihvatimo. Dovoljno si učinio za nas.“ „Nije to ništa. Zaista. Ako se Nikiju ne dopada, moraću da ga pošaljem na reciklaţu. Zapravo će mi uštedeti trud.“ Dţes je pogledala u svoja stopala, kao da se sprema da kaţe nešto drugo. A potom je podigla pogled i ţurno vezala kosu u nepotrebni konjski rep. „Pa, još jednom hvala.“ Pruţila mu je ruku. Ed je oklevao, ali ju je prihvatio i protresao, trudeći se da ignoriše iznenadni blesak sećanja na prethodnu noć. „Srećno s tatom. I ručkom. I čitavom frkom na poslu. Uverena sam da će sve izaći na dobro. Upamti, dobre stvari se dešavaju.“ Kada je povukla ruku, osetio se čudno, kao da je nešto izgubio. Okrenula se i pogledala preko ramena, već joj je nešto odvuklo paţnju. „Dobro. Hajde da pronađemo neko suvo mesto za stvari.“ „Ĉekaj.“ Ed je izvadio posetnicu iz dţepa sakoa, napisao broj i prišao joj. „Javi se.“ Jedan broj bio je zaprljan. Video je da ga gleda. „To je trojka.“ Popravio je broj, pa uvukao ruke u dţepove, osećajući se poput trapavog tinejdţera. „Voleo bih da znam kako je Tanci prošla. Molim te.“ Klimnula je glavom, a zatim otišla, gurajući dečaka ispred sebe kao neki naročito revnostan pastir. Stajao je i gledao ih kako vuku prevelike kofere, i zadihanog, upornog psa, sve dok nisu skrenuli za ugao betonske zgrade i nestali.

*** Automobil je bio tih. Ĉak i u trenucima kada niko nije govorio, Ed se navikao na blago zamagljene prozore, na neodređeni osećaj prisustva karakterističan za situacije kada se skučen prostor deli s drugim ljudima. Na prigušeno pištanje Nikijeve konzole. Dţesino neprestano vrpoljenje. Sada se osvrnuo po unutrašnjosti i osetio kao da stoji usred napuštene kuće. Video je mrvice i koru jabuke naguranu u pepeljaru pozadi, istopljenu čokoladu, presavijene novine u dţepu sedišta. Svoju vlaţnu odeću na ţičanim vešalicama na straţnjim prozorima. Video je knjigu iz matematike delimično uglavljenu pored sedišta i zapitao se da li da joj je odnese. Ali čemu? Prekasno je. Bilo je prekasno. Sedeo je na parkingu i posmatrao poslednje roditelje kako prilaze svojim automobilima i ubijaju vreme dok čekaju svoju decu. Nagnuo se napred i naslonio glavu na volan i ostao tako neko vreme. A zatim je, kada je shvatio da je njegov auto jedini na parkingu, stavio ključ u bravu i odvezao se.

124

*** Ed je prešao trideset kilometara pre nego što je shvatio koliko je umoran. Tri noći iscepkanog sna, mamurluk i stotine pređenih kilometara pogodili su ga poput kugle za rušenje zgrada, i on oseti kako mu kapci padaju. Pojačao je radio, otvorio prozore, a kada ni to nije uspelo da ga razbudi, stao je kod kafića pored puta da popije kafu. Kafić je bio prazan, uprkos tome što je bilo vreme ručka. Nekoliko muškaraca u odelima sedelo je u različitim uglovima prostorije, svaki je bio udubljen ih u telefon ili u neke papire, a na zidu iza njih nalazila se ponuda za šesnaest različitih kombinacija kobasice, jaja, slanine, krompira i pasulja. Ed je uzeo novine sa stalka i krenuo prema stolu. Poručio je kafu od konobarice. „Ţao mi je, gospodine, ali u ovo doba stolovi su rezervisani samo za one koji ţele da ručaju.“ Akcenat joj je bio dovoljno snaţan da je morao dobro da se zamisli da bi razumeo šta je rekla. „O, dobro. Pa, ja ću...“

Velika britanska tehnološka kompanija pod istragom zbog trgovine povlašćenim informacijama. Zurio je u naslov. „Gospodine?“ „Mm?“ Koţa poče da ga pecka. „Morate poručiti hranu. Ako ţelite da sednete.“ „O.“

Agencija za finansijsku regulativu i nadzor sinoć je potvrdila da istraţuje britansku tehnološku kompaniju zbog trgovine povlašćenim informacijama vredne miliona funti. Istraga se vrši s obe strane Atlantika, i njome su obuhvaćene i Londonska i Njujorška berza, a u istragu se uključila i američka Komisija za hartije od vrednosti i berzu, koja je pandan našoj Agenciji za finansijsku regulativu i nadzor. Niko još nije uhapšen, ali izvor iz londonske policije kaţe da je to prosto „pitanje vremena“. „Gospodine?“ Rekla je ovo dva puta pre nego što ju je čuo. Podigao je pogled. Mlada pegava ţena, s kosom prirodne boje, natapiranom i očešljanom u nekakvu zamršenu frizuru. „Šta biste ţeleli za ručak?“ „Bilo šta.“ Kao da je imao pepeo u ustima. Tišina. „Hm. Ţelite li da vam kaţem koji su nam današnji specijaliteti? Ili da vam navedem neka od popularnijih jela?“ Prosto pitanje vremena. „Ĉitavog dana sluţimo Bernsov doručak..“ „U redu.“ „ A i... Ţelite li Bernsov doručak?“ „Da.“ „Ţelite li beli hleb ili od integralnog brašna?“ „Koji bilo.“ Osetio je da zuri u njega. Potom je zapisala nešto i paţljivo zatakla notes za pojas, i otišla. A on je seo i zagledao se u novine na plastičnom stolu. Tokom poslednja sedamdeset

125

dva sata moţda se i osećao kao da se čitav svet izvrnuo naopačke, ali to je bio samo nagoveštaj onog što se sprema.

*** „Sa strankom sam.“ „Ovo neće potrajati dugo.“ Udahnuo je. „Neću doći na tatin ručak.“ Kratka, preteća tišina. „Molim te, reci mi da haluciniram, da mi se pričinjava da čujem ono što ne čujem.“ „Ne mogu. Nešto je iskrslo.“ „Nešto.“ „Objasniću posle.“ „Ne. Ĉekaj. Stani.“ Ĉuo je prigušen zvuk ruke stavljene preko slušalice. Verovatno stegnute pesnice. „Sandra, moram da izađem napolje. Vraćam se za...“ Koraci. A zatim kao da je neko pojačao zvuk do maksimuma. „Stvarno? Da li ti to mene zajebavaš? Stvarno?“ „Ţao mi je.“ „Ne mogu da verujem da čujem ovo. Imaš li ti ikakvu predstavu koliko se mama trudila da sve ovo organizuje? Imaš li ikakvu predstavu koliko su se radovali što će te videti? Tata je seo i izračunao koliko je prošlo otkako ste se poslednji put videli. U decembru, Ede. To je četiri meseca. Ĉetiri meseca u toku kojih mu se stanje pogoršalo, a ti nisi uradio ništa korisno osim što si mu poslao neke jebene časopise.“ „Rekao je da mu se dopada Njujorker. Mislio sam da će ga zabaviti.“ „Ede, jedva da moţe da vidi. A to bi znao da si se potrudio da dođeš. A i mami toliko dosadi da mu čita sve te dugačke članke da joj se čini da će joj mozak iscuriti na uši.“ Nije prestajala. Kao da je neko uključio fen na najjače i stavio mu ga u uho. „Pripremila je tvoje omiljeno jelo, a ne tatino. Za tatin rođendan. Toliko ţeli da te vidi. A ti mi sada, dvadeset četiri sata pre okupljanja, tek tako javljaš da nećeš doći? Bez ikakvog objašnjenja? Šta je ovo, dođavola?“ Uši su mu pocrvenele. Sedeo je ţmureći. Kada je otvorio oči, bilo je dvadeset do dva. Još malo pa će se olimpijada završiti. Pomislio je na Tanci u onoj univerzitetskoj sali, glave nagnute nad testom i okruţene nepotrebnim naočarama. Zbog nje se nadao da će se kada ugleda stranicu punu brojeva opustiti i uraditi ono što je sasvim očigledno stvorena da radi. Pomislio je na Nikija kako se mota oko zgrade i moţda traţi mesto na kom bi mogao da krišom zapali cigaretu. Pomislio je na Dţes kako sedi na koferu, pas sedi pored nje, a ona ruke steţe u krilu kao u molitvi, uverena da će se dobre stvari naposletku i desiti samo ako ih dovoljno snaţno ţeh. „Ti si mrlja na licu ljudskog roda, Ede. Zaista to mislim.“ Glas njegove sestre bio je prigušen suzama. „Znam.“ „O, i mislim da im ja ništa neću reći. Nemam nameru da obavljam tvoj prokleti prljavi posao.“ „Dţem. Molim te, pokušaj da se urazumiš...“ „I ne pomišljaj na to. Ako već ţeliš da im slomiš srca, onda to uradi sam. Ja sam završila, Ede. Ne mogu da verujem da si mi brat.“ Ed je s mukom progutao pljuvačku dok je prekidala vezu. A potom je ispustio dugačak, drhtav uzdah. Ima li uopšte neke razlike? Ovo je samo delić onoga što bi svi rekli kada bi znali istinu.

126

I upravo je tamo, u polupraznom restoranu, sedeći na crvenom koţnom sedištu separea i gledajući doručak koji se hladio, i koji nije ni ţeleo, Ed konačno shvatio koliko mu nedostaje njegov otac. Dao bi sve da moţe da vidi ono utešno klimanje glavom, da gleda kako mu se licem razliva nevoljan osmeh. Nije mu nedostajao dom poslednjih petnaest godina, a sada je osetio tako snaţnu nostalgiju da ga je načisto savladala. Sedeo je u restoranu i zurio kroz blago masna stakla i posmatrao automobile koji su jurili putem i nešto što nije umeo da identifikuje poklopilo ga je poput ogromnog talasa. Prvi put otkako je postao odrastao čovek, Ed Nikols je shvatio da se bori da potisne suze, koje nisu nadošle ni kada se suočio s razvodom i istragom i čitavom onom stvari s Dijanom Luis. Sedeo je i pritiskao oči rukama i stezao vilicu dok više nije mogao da misli ni na šta osim na osećanje kako stiska kutnjake jedne o druge. „Da li je sve u redu?“ Pogled mlade konobarice bio je blago oprezan, kao da pokušava da proceni da li će ovaj čovek izazvati nevolje. „Dobro sam“, rekao je. Ţeleo je da zvuči uverljivo, ali glas mu je pukao. A zatim je, kada je shvatio da je nije uverio, rekao: „Migrena.“ Lice joj se odmah opustilo. „O, migrena. Razumem vas. Ona je baš prava napast. Imate li neki lek?“ Ed je odmahnuo glavom, jer nije mogao da progovori. „Znala sam da nešto nije kako valja.“ Stajala je trenutak pred njim. „Sačekajte.“ Prišla je šanku, jednu ruku pruţila je unazad do mesta na kom joj je kosa bila vezana u sloţenu punđu. Nagnula se, petljajući oko nečega što nije mogao da vidi, a potom se polako vratila. Osvrnula se, i spustila mu dve tablete u foliji na sto. „Ne bi trebalo da mušterijama dajem tablete, naravno, ali ove su odlične. Jedino što meni pomaţe. Nemojte piti više kafe stanje će vam se samo pogoršati. Doneću vam vode.“ Trepnuo je, pogledao je nju, pa tablete. „U redu je. Nije to ništa sumnjivo. Samo tablete protiv migrene.“ „To je baš ljubazno od vas.“ „Potrebno im je dvadeset minuta da počnu da deluju. Ali tada o, olakšanja!“ Nasmejala se, a nos joj se nabrao od osmeha. A ispod sve one maškare oči su joj bile tople, sada je to video. Uzela mu je šolju od kafe, kao da ţeli da ga zaštiti od njega samog. Ed je uhvatio sebe kako razmišlja o Dţes. Dobre stvari se dešavaju. Ponekad baš onda kada im se najmanje nadaš. „Hvala“, rekao je tiho. „Nema na čemu.“ Tad mu je zazvonio telefon. Zvono je odjekivalo u kafeu pored puta, a on je pogledao displej dok je utišavao zvuk. Broj mu nije bio poznat. „Gospodine Nikols?“ „Da?“ „Niki je. Niki Tomas. Uh. Ţao mi je što vas uznemiravam. Ali potrebna nam je vaša pomoć.

127

21 Niki Nikiju je od trenutka kada su stali na parking bilo jasno da je ovo loša ideja. Svako drugo dete na tom mestu osim moţda jednog ili dvoje bio je dečak. I svaki je u najmanju ruku bio dve godine stariji od Tanc. Većina je izgledala kao da im Aspergerova skala nije nepoznata. Nosili su vunene blejzere, trajne proteze, imali su ruţne frizure, i iznošene košulje prave srednje klase. Roditelji su im vozili volvo. Tanci je, u svojim ruţičastim pantalonama i teksas jakni s filcanim cvetićima koje je Dţes prišila, štrčala kao da ju je neko bacio iz svemira. Niki je znao da je Tanci neprijatno, čak i pre nego što joj je Norman slomio naočare. U kolima je postajala sve tiša i tiša, zaključana u svom svetu nervoze i mučnine. Pokušao je daje izvuče iz tog sveta što je bio čin epske nesebičnosti, jer je prilično gadno zaudarala ali kada su stigli u Aberdin, povukla se toliko duboko u sebe da nije mogao da dopre do nje. Dţes je bila toliko koncentrisana na to da stignu tamo da ništa nije primetila. Sva se unela u gospodina Nikolsa, naočare i kese za povraćanje. Ni na trenutak nije pomislila da deca iz privatnih škola umeju da budu jednako pakosna kao i deca iz Makartura. Dţes je otišla da prijavi Tanci i uzme njenu identifikacionu karticu i dokumentaciju. Niki je pregledao telefon gospodina Nikolsa i stajao je malo dalje s Normanom da ga skloni ljudima s puta, pa nije obratio paţnju na dvojicu dečaka koji su stali pored Tanci dok je gledala raspored u predvorju. Nije ih čuo jer je imao slušalice u ušima, a slušao je Depeche Mode i ništa nije primećivao. Dok nije primetio Tancino snuţdeno lice. Izvukao je jednu slušalicu. Dečak s protezom zurio je u nju, polako ju je odmeravao. „Da li si na pravom mestu? Znaš li da je kongres oboţavalaca Dţastina Bibera malo dalje niz ulicu?“ Mršaviji dečak se nasmejao. Tanci ih je pogledala uplašeno. „Da li si već bila na olimpijadi?“ „Nisam“, rekla je. „Quel iznenađenje. Ne mogu reći da mnogo olimpijaca nosi krznene pernice. Jesi li ti poneo svoju, Dţejmse?“ „Mislim da sam je zaboravio. Oh, šta ću sad?“ „Mama mi je napravila pernicu“, rekla je Tanci kruto. „Mama ti je to napravila.“ Pogledali su se. „Da li je to tvoja srećna pernica?“ „Znaš li nešto o teoriji struna?“ „Mislim da više zna o teoriji smrada. Ili... hej, Dţejmse, osećaš li neki neprijatan zadah? Bljuvotinu? Šta misliš, da neko nije malčice nervozan?“ Tanci je pognula glavu i projurila pored njih i uletela u toalet. „To je muški!“, povikali su i počeli da se smeju. Niki se mučio da priveţe Normanov povodac za radijator. Sada je, kad su se dečaci spremali da uđu u salu, iskoračio i stavio ruku na vrat klinca s protezom. „Hej, mali. Hej!“ Dečak se okrenuo. Oči mu se raširiše. Niki mu se pribliţio i obratio mu se šapatom. Iznenada mu je bilo milo što mu je koţa poprimila gadnu ţutu boju i što je imao oţiljak na jednoj strani lica. „Momak. Malo bih da proćaskam s tobom. Ako ikada više budeš razgovarao s mojom sestrom s bilo čijom sestrom na takav način, lično ću se vratiti ovamo i vezati ti noge u sloţenu jednačinu. Da li si me razumeo?“ Klimnuo je glavom otvorenih usta.

128

Niki mu je uputio svoju najbolju verziju fišerovskog luđačkog pogleda* Gledao ga je dovoljno dugo da dečak proguta pljuvačku tako da mu Adamova jabučica vidno poskoči. „Nije lepo kad si nervozan, zar ne?“ Dečak je odmahnuo glavom. Niki ga je potapšao po ramenu. „Dobro. Drago mi je da smo se razumeli. Idi računaj.“ Okrenuo se i pošao prema toaletima. Jedan od nastavnika stao je ispred njega i podigao ruku, a na licu mu je bio upitan izraz. „Izvini, da li sam te ja to upravo video kako...?“ „Kako mu ţelim sreću? Da. Sjajan klinac. Sjajan klinac.“ Niki je zatresao glavom kao da se divi detetu, pa ušao u muški toalet da potraţi Tanci.

*** Kada su Dţes i Tanci izronile iz ţenskog toaleta, Tancina majica bila je vlaţna na mestu na kom je Dţes pokušala da je opere sapunom i vodom, a lice joj je bilo bledo i prošarano crvenim pegama. „Ne obraćaj paţnju na tog kepeca, Tanc“, rekao je Niki ustajući. „Samo je ţeleo da te uznemiri.“ „Ko je to bio?“, izraz na Dţesinom licu bio je kamen. „Reci mi, Niki.“ Da, Dţesin napad teškom artiljerijom najmanje je bio potreban pre početka takmičenja. „Uh, mislim da ne mogu da ga prepoznam. Kako bilo, ja sam se za to postarao.“ Dopadale su mu se te reči. Ja sam se za to postarao. „Ali ne vidim, mama. Šta ću da uradim kada ne vidim?“ „Gospodin Nikols je otišao da ti nabavi naočare. Ne brini.“ „Ali šta ako ih ne nađe? Šta ako se ne vrati?“ Ja ne bih, pomislio je Niki, da sam na njegovom mestu. Upropastili su mu lepi automobil. I izgledao je deset godina starije nego kada su krenuli na put. „Vratiće se“, rekla je Dţes. „Gospođo Tomas. Moramo da počnemo. Vaša kćerka ima trideset sekundi da sedne na svoje mesto.“ „Postoji li način da pomerimo početak za nekoliko minuta? Zaista su nam potrebne naočare. Ne vidi ništa bez njih.“ „Ne, gospođo. Ako ne bude na svom mestu za trideset sekundi, plašim se da ćemo morati da počnemo bez nje.“ „Mogu li ja da uđem, da joj čitam pitanja?“ „Ali ne mogu da pišem bez naočara.“ „Onda ću ja pisati umesto tebe.“ „Mama...“ Dţes je znala da je poraţena. Pogledala je prema Nikiju i blago zatresla glavom kao da kaţe: Ne znam šta da radim. Niki je kleknuo pored nje. „Moţeš ti ovo, Tanc. Moţeš. Moţeš ovo da uradiš stojeći naopačke. Samo prinesi papir baš blizu licu i ne ţuri.“ Slepo je zurila u dvoranu. Učenici su sedali na svoja mesta, zavlačili stolice pod stolove, redali olovke pred sebe. „I čim gospodin Nikols dođe, donećemo ti naočare.“ „Zaista. Samo uđi i daj sve od sebe, a mi ćemo te ovde čekati. Norman je odmah tu s druge strane vrata. Svi smo. A onda ćemo otići na ručak. Nemaš razloga za brigu.“

129

Prišla im je ţena s notesom. „Hoćeš li učestvovati na takmičenju, Kostanca?“ „Zove se Tanci“, rekao je Niki. Ţena kao da ga nije čula. Tanc je nemo klimnula glavom i dozvolila joj da je povede do stola. Izgledala je prokleto sitno. „Moţeš ti to, Tanc!“ Glas je izleteo iz njega nenadano, odbio se o zidove dvorane, pa je čovek u pozadini coknuo. „Posred srede, malecka!“ „O, zaboga“, promrmljao je neko. „Posred srede!“, ponovo je dreknuo Niki, a Dţes ga je zapanjeno pogledala. Potom se oglasilo zvono i vrata se glasno i snaţno zatvoriše, a s druge strane ostali su Niki, Dţes i Norman da ubiju dva sata. „Dobro“, rekla je Dţes kada je konačno odlepila pogled od vrata. Stavila je ruke u dţepove, pa ih je izvadila, zagladila kosu i uzdahnula. „Dobro.“ „Doći će“, rekao je Niki, koji odjednom nije bio u potpunosti siguran da hoće. „Znam da hoće.“ Tišina koja je usledila bila je dovoljno duga da su morali da se s nelagodom nasmeše jedno drugom. Hodnik se polako ispraznio, osim jednog od organizatora koji je mumlao nešto sebi u bradu dok je prelazio olovkom preko spiska imena. „Verovatno je guţva u saobraćaju.“ „Saobraćaj je bio baš gust.“ Niki je mogao da zamisli Tanci s druge strane vrata, kako skupljenih očiju gleda papire i osvrće se i traţi pomoć koja neće stići. Dţes je zurila u tavanicu, tiho je opsovala, pa vezala, a zatim i razvezala konjski rep. Pretpostavio je da i ona zamišlja istu stvar. A onda se začu zvuk nekog udaljenog meteţa i pojavi je gospodin Nikols; trčao je niz hodnik kao luđak i drţao je plastičnu kesu koja je izgledala kao da je dupke puna naočara. A zatim se bacio za sto i počeo da se raspravlja s organizatorima raspravljao se kao neko ko zna da nema šanse da izgubi raspravu olakšanje koje je Niki osetio bilo je toliko da je morao da izađe napolje i nasloni se na zid i spusti glavu do kolena dok mu se disanje nije tohko umirilo da više nije pretilo da se pretvori u snaţno jecanje.

*** Bilo je čudno oprostiti se od gospodina Nikolsa. Stajali su pored njegovog automobila na kiši, a Dţes se ponašala u fazonu ma, baš me briga, premda ju jeste bilo briga. A Niki je zaista ţeleo da mu se zahvali za ono hakovanje, i voţnju, i što je bio, znaš već, neobično pristojan, ali tada mu je gospodin Nikols dao svoj rezervni telefon i on je uspeo samo da procedi prigušeno hvala. I to je bilo to. I on i Dţes krenuše preko parkinga s Normanom, pretvarajući se da ne čuju kako se gospodin Nikols odvozi. Zastali su u hodniku i Dţes je stavila njihove torbe u garderobu. Zatim se okrenula prema Nikiju i obrisala nepostojeću prašinu s njegovog ramena. „Pa“, rekla je, „hajde da prošetamo ovog psa, hoćemo li?“ Istina je da Niki nije mnogo govorio. Nije da nije imao šta da kaţe. Samo nije bilo nikoga kome bi ţeleo da kaţe. Otkako je došao da ţivi s tatom i Dţes, kad je imao osam godina, ljudi pokušavaju da ga nateraju da priča o svojim osećanjima, kao da su ona ranac koji moţe da tegli sa sobom i otvara svakome ko poţeli da pregleda njegov sadrţaj. Ali polovinu vremena nije znao čak ni šta misli. Nije imao mišljenje o politici niti ekonomiji niti o onome što mu se desilo. Nije čak imao mišljenje ni o svojoj pravoj mami. Bila je zavisnica. Volela je drogu više nego njega. Šta je još tu imalo da se kaţe? Niki je neko vreme išao u savetovalište, kao što mu je socijalna radnica i rekla da će morati. Ĉinilo se da ţena ţeli da se on razbesni zbog onoga što mu se desilo. Niki joj je rekao

130

da nije ljut, jer shvata da mama ne moţe da se stara o njemu. Nije to ništa lično. Da je on bilo koje drugo dete, ona bi ga isto tako ostavila. Prosto je bila... tuţna. Toliko ju je retko viđao kad je bio mali da nije čak ni osećao da ona ima neke veze s njim. Ali psiholog je sve vreme ponavljala: „Moraš to izbaciti iz sebe, Nikolase. Nije dobro drţati u sebi ono što ti se desilo.“ Dala mu je dve male punjene lutke i traţila od njega da odglumi kako se osećao kada ga je majka napustila. Niki nije ţeleo da joj kaţe da ga je na destrukciju terala pomisao da će morati da sedi u njenoj kancelariji i igra se lutkama i odaziva se na Nikolas. Nije on bio naročito pun besa. Nije bio ljut na svoju pravu mamu, nije čak bio ljut ni na Dţejsona Fišera, premda nije očekivao da to iko razume. Fišer je bio običan idiot koji nije imao umnih sposobnosti ni za šta osim da udara. Fišer je duboko u sebi znao da nema ništa, da nikada ništa neće postati. Bio je laţnjak, i niko ga nije voleo, ne stvarno. Pa je sve to počeo da istresa iz sebe, sva svoja loša osećanja istresao je na onome ko mu se u tom trenutku našao pod rukom (Vidite? Terapija je ipak bila korisna.) Niki je postao oprezan kada je Dţes rekla da idu u šetnju. Nije ţeleo da se upušta u neki ozbiljan razgovor o svojim osećanjima. Nije ţeleo da raspravlja o njima. Spremio se da menja temu, ali tada se ona počešala po glavi i rekla: „Da li je do mene, ili je baš čudno bez gospodina Nikolsa?“

*** O ovome su razgovarali: O neočekivanoj lepoti nekih zgrada u Aberdinu. O psu. Da li je neko od njih poneo plastične kesice za pseći izmet? Ko će šutnuti izmet pod parkirana kola da niko ne bi stao na njega? Koji je najbolji način da se očiste cipele o travu? Da li je moguće očistiti cipele o travu? Nikijevo lice, da li ga boli? (Odgovor: ne, ne boli više.) Ostali delovi tela, bole li? (Ne, ne, i malo, ali popravlja se.) Nikijeve farmerke, zašto ih ne podigne da mu se ne vidi donji veš? Zašto je njegov donji veš njegova stvar? Da li da kaţu tati šta se desilo s rolsom? Niki joj je rekao da bi trebalo da se pretvara da je ukraden. Šta on zna? I tako mu i treba. Ali Dţes je rekla da ne moţe da ga laţe, jer to ne bi bilo pošteno. A onda je neko vreme ćutala. Da li je dobro? Oseća li se bolje kada nije kod kuće? Brine li ga povratak kući? Ovde je Niki prestao da priča i počeo da sleţe ramenima. Šta da kaţe? O ovome nisu razgovarali: Kako bi bilo da se vrate kući s pet hiljada funti? Ako Tanci krene u tu školu, a on napusti školu pre nego što završi treći i četvrti razred srednje, hoće li Dţes ţeleti da on ide po nju svakog dana? Koju će hranu večeras poručiti da proslave? A to verovatno neće biti turski kebab. Jasno je bilo da se Dţes smrzava, i pored toga što je tvrdila da joj nije hladno. Sve dlačice na rukama stajale su joj uspravno. Nisu pričali o gospodinu Nikolsu. O onom očiglednom, gde je Dţes spavala prethodne noći. I zašto su se neprestano krišom gledali kao dvoje tinejdţera čitavo jutro, čak i kada su reţali jedno na drugo. Niki je iskreno mislio da ona misli kako su svi oni ponekad glupi. Ali razgovor je bio sasvim u redu. Pomislio je kako bi mogao i češće da razgovara.

131

*** Sedeli su ispred vrata kada su se konačno otvorila u dva sata. Tanci je izašla u prvoj turi, steţući u ruci krznenu pernicu, a Dţes je raširila ruke spremna da slavi. „Pa? Kako je bilo?“ Pogledala ih je ozbiljno. „Jesi li rasturila test, malecka?“, upitao je Niki smešeći se. A onda se Tancino lice naglo zgrčilo. Svi se slediše, a Dţes se sagnula da je zagrli, moţda da sakrije zaprepašćenje na licu. Niki je stavio ruku na Tančino drugo rame, a Norman joj je seo na stopala. Dok su druga deca prolazila pored njih, kroz prigušene jecaje ispričala im je šta se desilo. „Izgubila sam čitavih prvih pola sata. I nisam razumela njihov naglasak. I nisam dobro videla. I bila sam baš nervozna, i samo sam gledala u papir, a kada sam dobila naočare, jako sam mnogo vremena izgubila dok sam našla odgovarajuće, a onda nisam razumela prvo pitanje.“ Dţes je pogledom traţila organizatore u hodniku. „Razgovaraću s njima. Objasniću šta se desilo. Mislim, nisi videla. To mora da nešto znači. Moţda bismo mogli da ih nateramo da prilagode bodovanje tako da se i to uzme u obzir.“ „Ne. Ne ţelim da razgovaraš s njima. Nisam razumela prvo pitanje čak ni kada sam našla naočare. Nisam mogla da uradim onako kako su rekli da bi trebalo.“ „Ali moţda...“ „Sve sam upropastila“, zaplakala je Tanci. „Ne ţelim da pričam o tome. Samo ţelim da idem.“ „Ništa nisi upropastila, mila. Zaista. Dala si sve od sebe. To je jedino vaţno.“ „Ali nije, zar ne? Jer bez novca ne mogu da idem u Svetu Anu.“ „Pa, mora da... Ne brini, Tanc. Već ću nešto smisliti.“ Uputila joj je najneuverljiviji osmeh koji je ikada iko video na njenom licu. A Tanci nije bila glupa. Plakala je kao da joj je srce slomljeno. Niki je nikada takvu nije video. Poţeleo je i on da zaplače. „Hajdemo kući“, rekao je kada je postalo nepodnošljivo. Ali Tanci samo snaţnije zaplaka. Dţes ga je pogledala; lice joj je bilo izgubljeno kao da ga pita: Niki, šta da radim? A činjenica da sada čak ni Dţes nije znala šta da radi navela ga je da oseti kako je u svetu nešto gadno pošlo po zlu. A onda je pomislio: Baš bih, ali baš bih voleo da mi Dţes nije uzela zalihu. Mislio je da mu nikada u ţivotu nije bilo potrebno da zapali kao sada. Ĉekali su u hodniku dok su ostali takmičari sedali u kola sa svojim roditeljima, i iznenada, neočekivano, Niki shvati da je ljut. Bio je ljut na glupe dečake koji su njegovoj sestri poremetili mir. Bio je ljut na glupo takmičenje iz matematike i pravila koja nisu hteli nimalo da popuste zbog devojčice koja ne vidi. Bio je ljut što su došli čak ovamo samo da bi doţiveli još jedan neuspeh. Kao da ništa što ova porodica uradi ne moţe da izađe na dobro. Baš ništa. Kada se hodnik konačno ispraznio, Dţes je gurnula ruku u dţep i izvadila malu pravougaonu karticu. Gurnula ju je Nikiju u ruke. „Zovi gospodina Nikolsa.“ „Ali on je već na pola puta do kuće. I šta on moţe da uradi?“ Dţes se ugrizla za usnu. Delom se okrenula od njega, a onda se opet okrenula prema njemu. „Moţe nas odvesti do Martija.“ Niki se zagledao u nju.

132

„Molim te. Znam da ti je neprijatno, ali ne znam šta drugo da radimo. Tanci je potrebno nešto da je oraspoloţi, Niki. Mora da vidi tatu.“

*** Vratio se za pola sata. Nije daleko odmakao, rekao je, otišao je da nešto pojede. Niki je kasnije pomislio da se, da je bistrije razmišljao, mogao zapitati zašto Ed nije odmakao daleko i zašto mu je bilo potrebno toliko da jede. Ali bio je suviše zauzet raspravljanjem sa Dţes, na svega nekoliko koraka od automobila. „Znam da ne ţeliš da vidiš tatu, ali...“ „Ne idem.“ „Tanci je ovo potrebno.“ Lice joj je imalo onaj tvrdoglavi izraz koji ti govori da ona uzima u obzir tvoja osećanja, ah da će te naterati da uradiš ono što ona ţeh. „To neće pomoći.“ „Moţda neće tebi Vidi, Niki, znam da sada baš ne gajiš preterano lepa osećanja prema ocu, i ne krivim te. Znam da je sve ovo zbunjujuće...“ „Nisam ja zbunjen.“ „Tanci je na dnu. Potrebno joj je nešto da je podigne. A Marti nije daleko.“ Dotakla mu je ruku. „Vidi, ako zaista ne budeš ţeleo da ga vidiš kada dođemo tamo, moţeš ostati u kolima, u redu? Ţao mi je“, rekla je kada on ništa nije odgovorio. „Nisam ni ja baš ţeljna da ga vidim. Ali moramo da uradimo ovo.“ Šta da joj kaţe? Šta da joj kaţe, a da mu ona poveruje? A pretpostavljao je da se onih pet procenata nesigurnosti u njemu i dalje pita da nije on taj koji se prevario. Dţes je prišla gospodinu Nikolsu, koji se naslonio na kola i posmatrao ih. Tanci je nemo sedela u kolima. „Molim te. Hoćeš li nas odvesti do Martija? Zapravo, do kuće njegove mame. Ţao mi je. Znam da ti nas je verovatno dosta i znam da te gnjavimo, ali... ali nemam kome drugom da se obratim. Tanci je... potreban njen otac. Ma šta ja mi mislili o njemu, njoj je potreban. To je na svega dva sata odavde.“ Pogledao ju je. „U redu, moţda i više ako budemo išli sporo. Ali molim te moram nešto da uradim. Zaista moram.“ Gospodin Nikols se pomerio i otvorio suvozačka vrata. Sagnuo se da bi mogao da se nasmeši Tanci. „Hajdemo.“

*** Svi su izgledali kao da im je laknulo. Ali bila je to loša ideja. Zaista loša ideja. Da su ga samo pitali za tapete, Niki je mogao da im kaţe zašto.

133

22 Dţes Dţes je Mariju Kostancu poslednji put videla onog dana kada je dovezla Martija u kombiju Lijamovog brata. Marti je poslednjih sto šezdeset kilometara do Glazgova proveo usnuo pod jorganom, a Dţes je stajala u njenoj besprekornoj dnevnoj sobi i pokušavala da joj objasni nervni slom njenog sina, dok ju je ona gledala kao da je Dţes pokušala da ga ubije. Nikada se nije dopadala Mariji Kostanci. Smatrala je da njen sin zasluţuje bolje od šesnaestogodišnje školarke koja je kosu bojila kod kuće i na nokte stavljala svetlucavi lak, i ništa što je Dţes kasnije uradila nije izmenilo Marijino fundamentalno nisko mišljenje o njoj. Smatrala je da je to što Dţes sama sređuje kuću neobično. Smatrala je da je to što Dţes sama šije najveći deo odeće za decu namerno ekscentrično. Nikada joj nije palo na pamet da pita zašto šije odeću i zašto ne mogu sebi da priušte da unajme nekog da im sredi kuću. I zašto se Dţes zavlačila pod sudoperu kada bi se zapušila i rvala se sa sifonom. Trudila se. Zaista se trudila. Bila je učtiva, nije psovala. Bila je verna Martiju. Rodila je najneverovatniju bebu na svetu, i hranila je, prala i činila je srećnom. Dţes je bilo potrebno pet godina da shvati da nije u njoj problem. Marija Kostanca je prosto bila jedna od onih koji su uvek kiseli. Dţes nije bila sigurna da ju je ikada videla da se smeši spontano, osim ako je prenosila neku informaciju o nekom od svojih prijatelja ili suseda, isečena guma ili smrtonosna bolest, moţda. Dva puta ju je pozvala telefonom gospodina Nikolsa, ali nije uspela da je dobije. „Baka je verovatno još uvek na poslu“, rekla je Tanci. „Ili su moţda otišli da vide novu bebu.“ „I dalje ţeliš da vozim tamo?“ Gospodin Nikols ju je pogledao. „Molim te. Uverena sam da će biti kod kuće kada večeras stignemo.“ Nikijeve oči susretaše njene u retrovizoru i on skrenu pogled. Dţes ga nije krivila što je negativan. Ako je reakcija Marije Kostance na vest o tome da će se roditi Tanci bila mlaka, otkriću da ima unuka za kog nije znala obradovala se kao što bi se obradovala da su joj rekli da je neko u porodici zaraţen šugom. Dţes nije mogla da proceni da li je uvređena što on postoji toliko dugo bez njenog znanja ili ju je njena nesposobnost da objasni njegovo postojanje bez pominjanja vanbračnog rođenja i veze svog sina s narkomankom prosto terala da ga u potpunosti ignoriše. „Raduješ li se što ćeš videti tatu, Tanci?“ Dţes se okrenula u sedištu. Tanci se, ozbiljnog i iscrpljenog lica, naslonila na Normana. Pogledala je Dţes i slabaško klimnula glavom. „Biće super videti ga. I baku“, rekla je Dţes vedro. „Nisam sigurna zašto se toga nismo ranije setili.“ Vozili su se u tišini. Tanci je dremala naslonjena na psa. Niki je sedeo i posmatrao sve mračnije nebo. Nije bila raspoloţena da sluša muziku. Nije se usuđivala da pokaţe deci kako se oseća u vezi s onim što se desilo u Aberdinu. Nije smela da dozvoli sebi da razmišlja o tome. Jedno po jedno, rekla je sebi. Samo da se Tanci povrati. A onda ću razmišljati o tome šta ću raditi dalje. „Da li si dobro?“, upitao je gospodin Nikols. „Dobro sam.“ Videla je da joj ne veruje. „Biće joj bolje kada vidi tatu. Znam da hoće.“ „Uvek moţe ponovo da se prijavi na olimpijadu, moţe da ide sledeće godine. Tada će znati šta da očekuje.“ Dţes je pokušala da se nasmeši. „Gospodine Nikols, to mi opasno liči na optimizam.“ Okrenuo se prema njoj i pogledao je saosećajno.

134

Laknulo joj je što je opet u njegovim kolima. Počela je da se oseća neobično bezbedno u njima, kao da tu ništa zaista loše ne moţe da se desi. Dţes je zamislila sebe u dnevnoj sobi Kostancine kućice kako pokušava da objasni događaje koji su ih doveli kod nje. Zamislila je Martijevo lice kada mu kaţe za rolsrojs. Videla ih je kako sutradan stoje na stanici, na prvoj stanici beskrajnog puta kući Na trenutak se zapitala da li da zamoli gospodina Nikolsa da pazi na Normana dok se ne vrate. Razmišljajući o ovome, setila se koliko je sve ovo koštalo, i potisnula misao. Jedna po jedna stvar. A zatim mora da je zadremala jer ju je neko uhvatio za ruku. „Dţes?“ „Hm?“ „Dţes? Mislim da smo stigli. Dţipies kaţe da je ovo adresa koju traţimo. Da li je to ta kuća?“ Uspravila se i istegla vrat. Prozori uredne bele tipske kuće gledali su je netremice. Stomak joj se refleksno stegao. „Koliko je sati?“ „Sad će sedam.“ Ĉekao je da protrlja oči. „Pa svetla su upaljena, tako da pretpostavljam da su kod kuće.“ Okrenuo se u sedištu dok se uspravljala. „Hej, deco, stigli smo. Vreme je da vidite tatu.“

*** Tanci je snaţno stezala Dţesinu ruku dok su stazom prilazile kući. Niki je odbio da izađe iz automobila, govoreći da će sačekati s gospodinom Nikolsom. Dţes je odlučila da dozvoli Tanci da uđe pre nego što se vrati da se ubeđuje s njim. „Da li si uzbuđena?“ Tanci je klimnula glavom, lišce joj iznenada postade puno nade i Dţes nakratko oseti da je uradila pravu stvar. Uspeće da spasu nešto od ovog puta pa makar je to ubilo. Ma kakve probleme ona i Marti imali, to moţe kasnije da se reši. Pored stepeništa stajala su dva nova mala bureta, u njima je bilo zasađeno neko ljubičasto cveće koje nije prepoznala. Zategla je jaknu, sklonila Tanci kosu s lica, sagnula se i obrisala joj mrvicu iz ugla usana, pa pozvonila. Marija Kostanca je najpre ugledala Tanci. Pogledala je u nju, pa u Dţes, a preko lica joj prelete nekoliko izraza, od kojih nijedan nije bilo moguće identifikovati. Dţes joj je na njih uzvratila najvedrijim osmehom. „Ćao, Marija. Mi smo, uh, bili u kraju, pa sam pomislila da ne moţemo proći, a da ne vidimo Martija. I tebe.“ Marija Kostanca se zagledala u nju. „Pokušali smo da te pozovemo“, nastavila je Dţes pevušeći, a glas joj je i samoj čudno odjekivao u ušima. „Nekoliko puta. Ostavila bih poruku, ali...“ „Ćao, bako.“ Tanci je potrčala i zagrlila je oko struka. Marija Kostanca mlitavo spusti ruku na Tancina leđa. Ofarbala je kosu za nijansu pretamno, primetila je Dţes odsutno. Marija Kostanca je ostala tako neko vreme, a zatim je pogledala u kola, iz kojih je Niki nezainteresovano zurio kroz straţnje staklo. Boţe, da li bi te ubilo kada bi pokazala bar malo neţnosti. „Niki će doći za koji čas“, rekla je ne skidajući osmeh s lica. „Tek što se probudio. Ja sam... htela da mu dam trenutak da se sabere.“ Stajale su jedna naspram druge i čekale. „Pa..“ rekla je Dţes. „On... nije ovde“, rekla je Marija Kostanca. „Da li je na poslu?“ Zvučala je ţeljno više nego što joj je bila namera. „Mislim, lepo je

135

ako se oseća... dovoljno dobro da radi.“ „Nije ovde, Dţesika.“ „Da nije bolestan?“ O boţe, pomislila je. Nešto se desilo. A onda je na licu Marije Kostance ugledala osećanje koje nije bila sigurna da je na njemu ikada videla. Stid. Dţes je posmatrala kako pokušava da ga prikrije. „Gde je?“ „Ti bi... mislim da bi trebalo da porazgovaraš s njim.“ Marija Kostanca je stavila ruku na usta kao da ţeli da spreči sebe da kaţe još nešto, a potom se neţno oslobodila zagrljaja svoje unuke. „Ĉekaj. Daću ti njegovu adresu.“ „Njegovu adresu?“ Ostavila je Tanci i Dţes na vratima i nestala u malom hodniku, delimično zatvorivši vrata za sobom. Tanci ju je zbunjeno pogledala. Dţes joj se utešno nasmešila. Nije joj bilo lako da zadrţi osmeh. Vrata se ponovo otvoriše. Pruţila joj je parče papira. „Biće ti potreban moţda jedan sat, moţda sat i po, u zavisnosti od saobraćaja.“ Dţes je primetila da joj je izraz na licu ukočen, pa je pogledala u hodnik iza nje, koji se ovih petnaest godina, koliko ju je poznavala, nije menjao. Ni za dlaku. I negde u nekom kutku mozga malo zvonce poče da zvoni. „Dobro“, rekla je, nije se više smešila. Marija Kostanca nije mogla da izdrţi njen pogled. Sagnula se i spustila dlan na Tancin obraz. „Dođi uskoro kod svoje nonna, moţe?“ Pogledala je Dţes. „Dovedi mi je. Puno je vremena prošlo.“ Pogled neme molbe, priznanje dvoličnosti, uznemirio ju je više nego gotovo sve što je Marija Kostanca ikada uradila za sve godine njene i Martijeve veze. Dţes gurnu Tanci prema kolima. Gospodin Nikols podiţe pogled. Nije rekao ništa. „Evo.“ Dţes mu je pruţila parče papira. „Moramo da idemo na ovu adresu.“ On bez reči poče da unosi podatke u dţipies. Srce joj je tuklo. Pogledala je u retrovizor. „Znao si“, rekla je kada je Tanci stavila slušalice. Niki navuče šiške i zagleda se u bakinu kuću. „Shvatio sam kada smo poslednjih nekoliko puta razgovarali s njim preko skajpa. Baka nikada ne bi stavila onakve tapete.“ Nije ga pitala gde je Marti. Mislila je da je čak i tada imala neodređenu ideju o tome gde bi mogao biti.

*** Ĉitav sat vozili su se u tišini. Dţes nije mogla da govori. Milion mogućnosti proletelo joj je kroz glavu. Povremeno bi pogledala u Nikija u retrovizoru. Lice mu je bilo bezizraţajno, i nezainteresovano je posmatrao put kojim su išli. Počela je polako da razmišlja o njegovoj nevoljnosti da dođe ovamo, čak i da razgovara s ocem poslednjih nekoliko meseci; sada je sve to posmatrala u novom svetlu. Vozili su se kroz sumrak do predgrađa novog grada i stambenog naselja gde su kuće bile nove novcijate, izgrađene u paţljivim, prostranim redovima, i gde su sijali novi automobili. Gospodin Nikols zaustavio je auto ispred Kasi Korta, gde su četiri trešnjina drveta stajala poput čuvara duţ uskog trotoara po kome, sumnjala je, niko nikada nije hodao. Kuća je izgledala kao da je tek sagrađena; prozori u stilu regentskog perioda su blistali, a krov od škriljčanih ploča svetlucao je na kiši.

136

Zurila je u kuću kroz prozor automobila. „Da li si dobro?“ Bile su to jedine reči koje je gospodin Nikols progovorio za sve vreme puta. „Sačekajte me ovde, deco“, rekla je Dţes i izašla. Prišla je ulaznim vratima, još jednom proverila da li se nalazi na pravoj adresi, pa pokucala mesinganim zvekirom. Ĉula je televizor i videla nejasnu senku prilike koja se kreće pod jarkim svetlom. Ponovo je pokucala. Kišu gotovo da nije osećala. Koraci u hodniku. Vrata su se otvorila i pred njom se našla plavokosa ţena. Nosila je tamnocrvenu vunenu haljinu i salonke iste boje, i imala je jednu od onih frizura koje nose ţene koje rade u maloprodaji ili u bankama, ali ne ţele da izgledaju kao da su u potpunosti odustale od ideje da budu rokerke. „Da li je Marti tu?“, upitala je Dţes. Ţena je zaustila, pa odmerila Dţes od glave do pete, pogledala u njene japanke i izguţvane bele pantalone, i u nekoliko sekundi koje su usledile, prema sve krućem izrazu na licu, Dţes je videla da ona zna. Da zna za nju. „Ĉekaj“, rekla je. Vrata se delimično zatvoriše i Dţes je ču kako ga doziva iz uskog hodnika. „Mart? Mart?“ Mart. Ĉula je njegov glas, prigušen, kako se smeje i priča nešto televizoru, a zatim je ţena spustila glas. Dţes je videla njihove senke iza mutnog stakla. A tada se vrata opet otvoriše i on se pojavi na pragu. Marti je pustio kosu. Imao je dugačke, mlitave šiške koje je sklonio u stranu kao tinejdţer. Nosio je farmerke koje nije prepoznala, tamnoplave, i smršao je. Izgledao je kao neko koga nije poznavala. I postao je sasvim bled. „Dţes.“ Nije mogla da govori. Zurili su jedno u drugo. Progutao je pljuvačku. „Hteo sam da ti kaţem.“ Sve do tog trenutka jedan deo njenog mozga odbio je da poveruje da to moţe biti istina. Do tog trenutka mislila je da ovo mora da je neka greška, da je Marti kod prijatelja ili da je ponovo bolestan, i Marija Kostanca, s obzirom na onaj njen nepokolebljivi ponos, nije mogla da se suoči s tim. Ali nije mogla pogrešno da protumači ono što joj je bilo pred očima. Bio joj je potreban jedan trenutak da smogne snage da progovori: „Ovde? Ovde... ţiviš?“ Dţes zakorači unazad, gledajući besprekornu baštu i dnevnu sobu koja se nazirala kroz prozor. Kukom je udarila o automobil na prilazu i spustila je ruku da se pridrţi. „Sve ovo vreme? Mi jedva krpimo kraj s krajem poslednje dve godine, a ti ţiviš u skupocenoj kući i voziš gancnovu... tojotu?“ Marti se nelagodno osvrnuo. „Moramo da razgovaramo, Dţes.“ A tada je ugledala tapete u trpezariji. Debele pruge. I sve joj je postalo jasno. Njegovo insistiranje da razgovaraju samo u određeno vreme. Nepostojanje broja fiksnog telefona. Tvrdnje Marije Kostance da spava kad kod bi pozvala izvan dogovorenog vremena. Njena rešenost da se što pre ratosilja Dţes. „Moramo da razgovaramo?“ Dţes je sada počela da se smeje. „Da, hajde da razgovaramo, Marti. Šta kaţeš na to da ja pričam? Dve godine ništa od tebe nisam traţila ni novac ni alimentaciju niti ma kakvu pomoć, jer sam mislila da si bolestan. Mislila sam da si u depresiji. Mislila sam da ţiviš s majkom.“ „Ţiveo sam s mamom.“ „Koliko dugo, Marti?“, vrištala je.

137

„Petnaest meseci.“ „Ţiveo si sa svojom majkom petnaest meseci?“ Pogledao je u pod. „Ţiviš ovde petnaest meseci? Ovde si više od godine?“ „Ţeleo sam da ti kaţem. Ali znao sam da bi...“ „Šta digla frku? Jer ţiviš ovde luksuznim ţivotom dok tvoja ţena i deca preţivljavaju na mrvicama haosa koji si ostavio za sobom?“ „Dţes...“ Na trenutak je ućutala, jer se vrata naglo otvoriše. Iza njega se pojavila devojčica, kosa joj je bila devičansko plava i nosila je holister duks i konvers patike. Povukla ga je za rukav. „Marti, počinje ti emisija“, počela je, ali tada je ugledala Dţes i stala. „Idi kod mame, dušo“, rekao je tiho i pogledao u stranu. Neţno je spustio ruku na njeno rame. „Stiţem za minut.“ Oprezno je pogledala Dţes. Bila je istog uzrasta kao i Tanci. „Hajde.“ Zatvorio je vrata za njom. I tada je Dţes pukla. „Ona... ima decu!“ Progutao je pljuvačku. „Dvoje.“ Pokrila je rukama lice pa se uhvatila za kosu. Okrenula se i slepo krenula nazad stazom. „O boţe. O boţe.“ „Dţes, nije mi bila namera...“ Okrenula se i bacila se na njega. Ţelela je da mu razlupa glupo lice i uništi skupocenu frizuru. Ţelela je da on oseti bol koji je prouzrokovao svojoj deci. Ţelela je da plati. Sakrio se iza automobila, a ona je, gotovo i ne znajući šta radi, počela da ga šutira, šutirala je prevelike točkove i sjajnu karoseriju, glupi blistavo beli, sjajni glupi, besprekorni, glupi automobil. „Lagao si! Lagao si nas! A ja sam se trudila da te zaštitim! Ne mogu da verujem... ne mogu...“ Udarala je i osetila pritajeno zadovoljstvo kad je metal počeo da popušta, čak i kada joj je bol sevnuo u nozi. Ponovo je udarila, pa još jednom, nije marila, pesnicama je počela da udara prozor.“ „Dţes! Kola! Da li si načisto poludela?“ Zasipala je automobil udarcima jer nije mogla njega. Udarala je i rukama i nogama, nije marila, jecala je od besa, a dah joj je isprekidano odjekivao u ušima. A kada ju je povukao i stao između nje i automobila, snaţno je uhvativši za ruke, na trenutak je osetila strah da joj se ţivot potpuno oteo kontroli. A zatim je pogledala u njegove oči, njegove kukavičke oči, a u glavi joj je zujalo. Ţelela je da razbije... „Dţes.“ Gospodin Nikols drţao ju je oko struka i vukao je nazad. „Pusti me!“ „Deca te gledaju. Hajde.“ Uhvatio ju je za nadlakticu. Nije mogla da diše. Ĉitavo telo potresao joj je jecaj. Dozvolila je da je povuče unazad. Marti je vikao nešto što nije mogla da čuje zbog jeke u glavi. „Hajde... dođi.“ Deca. Pogledala je u automobil i ugledala Tancino lice i od šoka razrogačene oči, i Nikijevu nepokretnu priliku iza nje, Pogledala je na drugu stranu, u kuću u kojoj su dva mala bleda lica gledala iz dnevne sobe, a njihova majka stajala iza njih. Kad je videla da Dţes gleda prema njima, spustila je roletnu. „Poludela si“, povikao je Marti gledajući ulubljenu karoseriju automobila. „Načisto si, jebote, poludela.“ Počela je da se trese. Gospodin Nikols ju je zagrlio i poveo je do svog automobila.

138

„Ulazi. Sedi“, rekao je i zatvorio vrata kad je sela. Marti je polako išao stazom prema njima, sada se opet vidno šepurio, jer ona je bila ta koja je pogrešila. Mislila je da dolazi da je napadne, ali kad se našao na nekoliko metara od automobila, sagnuo se kao da ţeli nešto da proveri, i ona tada začu kako su se straţnja vrata otvorila i Tanci je izašla i potrčala prema njemu. „Tata!“, povikala je i on ju je podigao u naručje i Dţes više nije znala šta da oseća u vezi sa svim ovim.

*** Nije znala koliko dugo je sedela tamo i zurila u patosnicu. Nije mogla da razmišlja. Nije ništa osećala. Ĉula je prigušene glasove na stazi, a u jednom trenutku Niki je pruţio ruku i neţno joj dodirnuo rame. „Ţao mi je“, rekao je, a glas mu je pukao. Snaţno mu je stegla ruku. „Nisi. Ti. Kriv“, prošaputala je. Naposletku se vrata otvoriše i gospodin Nikols proviri unutra. Lice mu je bilo vlaţno, a kiša mu je kapala s kragne. „U redu. Tanci će ostati ovde nekoliko sati.“ Zagledala se u njega, odjednom na oprezu. „A, ne“, rekla je. „Neće je dobiti. Ne nakon svega što je...“ „Ovde se ne radi o tebi i njemu, Dţes.“ Dţes se okrenula prema kući. Ulazna vrata bila su odškrinuta. Tanci je već bila unutra. „Ali ne moţe da ostane ovde. Ne s njima...“ Seo je na sedište, pa je uzeo za ruku. Ruka mu je bila ledena i vlaţna. „Imala je veoma teţak dan i zamolila je da provede nekoliko sati s njim. I, Dţes, ako je ovo sada zaista njegov ţivot, onda ona mora biti deo tog ţivota.“ „Ali to nije...“ „Pošteno. Znam.“ Njih troje sedeli su u kolima i zurili u jarko osvetljenu kuću. Njena kćerka je unutra. S Martijevom novom porodicom. Kao da joj je neko iščupao srce između rebara. Nije mogla da skloni pogled s prozora. „Šta ako se predomisli? Biće sasvim sama. A mi ih ne poznajemo. Ne poznajem ovu ţenu. Mogla bi biti...“ „Sa svojim tatom je. Biće dobro.“ Zagledala se u gospodina Nikolsa. Gledao ju je saosećajno, ali glas mu je bio čvrst. „Zašto si na njegovoj strani?“ „Nisam na njegovoj strani.“ Stegnuo joj je prste. „Vidi, idemo negde da jedemo. Vratićemo se za dva sata. Ostaćemo u blizini, i moţemo da se vratimo kad god ona to poţeli.“ „Ne. Ja ću ostati“, začuo se glas sa straţnjeg sedišta. „Ostaću s njom. Da ne bude sama.“ Dţes se okrenula. Niki je gledao kroz prozor. „Da li si siguran?“ „Biću dobro.“ Lice mu je bilo bezizraţajno. „Kako bilo, ţelim da čujem šta on ima da kaţe.“

*** Gospodin Nikols otpratio je Nikija do ulaznih vrata. Posmatrala je svog posinka, njegove dugačke, tanke noge u pripijenim crnim farmerkama i nesigurno drţanje kada su se

139

vrata otvorila da ga puste da uđe. Plavokosa ţena pokušala je da mu se nasmeši. Kradomice je pogledala preko njegovog ramena u automobil. Dţes je kao iz daljine pomislila da je sasvim moguće da je se ta ţena plaši. Vrata se zatvoriše za njima. Dţes je sklopila oči, ne ţeleći da zamišlja šta se dešava iza tih vrata. A zatim gospodin Nikols sede u kola i donese nalet hladnog vazduha. „Hajde“, rekao je. „U redu je. Vratićemo se za tren oka.“ Sedeli su u kafiću pored puta. Nije mogla da jede. Popila je kafu, a gospodin Nikols je kupio sendvič i samo je sedeo preko puta nje. Nije bila sigurna da on zna šta bi rekao. Dva sata, ponavljala je sebi. Dva sata, a onda ću ih dobiti nazad. Ţelela je da je opet u kolima sa svojom decom, daleko odavde. Daleko od Martija i njegovih laţi i njegove nove devojke i ko bajagi porodice. Gledala je kako kazaljka mili i pustila je da joj se kafa ohladi. Svaki minut činio joj se kao večnost. A onda je, deset minuta pre nego što je trebalo da krenu, zazvonio telefon. Dţes se javila. Broj je bio nepoznat. Martijev glas je rekao: „Moţeš li ih ostaviti da prenoće kod mene?“ Ovo joj je izbilo vazduh iz pluća. „A, ne“, rekla je kad je uspela da dođe do daha. „Ne moţeš ih tek tako zadrţati.“ „Samo... pokušavam sve da im objasnim.“ „Pa, srećno ti bilo. Nek sam prokleta ako i ja razumem.“ Glas joj je odjekivao u malom kafeu. Videla je kako ljudi za obliţnjim stolovima okreću glave. „Nisam ti mogao reći, Dţes, u redu? Znao sam da ćeš ovako reagovati.“ „O, znači ja sam kriva. Naravno!“ „Razišli smo se. Znala si to kao i ja.“ Stajala je, nije bila svesna da je ustala. I gospodin Nikols je iz nekog razloga ustao. „Jebe mi se za tebe i mene, u redu? Ali otkako si otišao, ţivimo na suvom hlebu, a sada saznajem da ţiviš s nekom drugom i da izdrţavaš njenu decu. A rekao si da ne moţeš ni prstom da mrdneš za našu. Da, moguće je da ću loše na to da reagujem, Marti.“ „Ne ţivim ja od svog novca, već od Linzinog. Ne mogu njen novac da dajem tvojoj deci.“ „Mojoj deci? Mojoj deci?“ Sada je slepo krenula prema vratima. Nejasno je bila svesna kako gospodin Nikols doziva konobaricu. „Vidi“, rekao je Marti. „Tanci zaista ţeli da ostane. Strašno je uznemirena zbog ovog takmičenja. Rekla mi je da te zamolim. Molim te.“ Dţes nije mogla da govori. Samo je stajala na hladnom parkingu sklopljenih očiju i snaţno stezala telefon. „I zaista ţelim da izgladim odnose s Nikijem.“ „Ti si... neverovatan.“ „Samo... samo me pusti da razgovaram s decom, molim te. Ti i ja moţemo da razgovaramo i kasnije. Ali samo noćas, dok su ovde. Nedostaju mi, Dţes. Znam da sam sam kriv. Znam da sam bio loš otac. Ali drago mi je što su ovde. Drago mi je što znaš šta se dešava. I samo... ţelim da nastavimo dalje.“ Zurila je ispred sebe. U daljini su bleskala plava policijska svetla. Stopalo je počelo da joj pulsira. Naposletku je rekla: „Daj mi Tanci.“ Kratka tišina, zvuk vrata. Dţes duboko udahnu. „Mama?“ „Tanci? Mila? Da li si dobro?“ „Dobro sam, mama. Imaju kornjače. Jedna ima šepavu nogu. Zove se Majk. Moţemo li i mi da nabavimo kornjaču?“ „Razgovaraćemo o tome.“ Ĉula je zvečanje tiganja u pozadini, pa zvuk česme. „Hm,

140

zaista ţeliš da prenoćiš tu? Ne moraš, znaš to. Samo... uradi ono što te čini srećnom.“ „Volela bih da ostanem. Suzi je baš dobra. Pozajmiće mi svoju pidţamu s likovima iz Srednjoškolskog mjuzikla.“ „Suzi?“ „Linzina kćerka. Biće kao da sam došla kod nje da prespavam. A ima i one perlice na koje nalepiš sličicu peglom.“ „Dobro.“ Nastupila je tišina. Dţes je čula prigušene glasove u pozadini. „Kada ćeš doći po mene sutra?“ Progutala je pljuvačku i trudila se da joj glas bude smiren. „Posle doručka. U devet. A ako se predomisliš, samo me pozovi, u redu? Bilo kada. I odmah ću doći po tebe. Ĉak i usred noći. Nije vaţno.“ „Znam. „Doći ću kad god pozoveš. Volim te, mila. Zovi kad god poţeliš.“ „Dobro.“ „Hoćeš li... mi dati Nikija?“ „Volim te. Ćao.“ Nikijev glas bilo je nemoguće protumačiti. „Rekao sam mu da ću ostati“, rekao je. „Ali samo da pripazim na Tanc.“ „U redu. Postaraću se da ostanemo u blizini. Da li je... ţena... da li je dobra? Mislim, hoćete li biti dobro?“ „Linzi. Nije loša.“ „A da li... tebi ovo odgovara? On nije...“ „Dobro sam.“ Duga tišina. „Dţes?“ „Molim?“ „Da li si dobro?“ Ĉvrsto je zatvorila oči. Tiho je udahnula i obrisala suze koje su joj se slivale niz obraze. Nije znala da ima toliko suza. Nije mu odgovorila dok nije bila sigurna da joj nisu ispunile glas. „Dobro sam, mili. Lepo se provedi i ne brini za mene. Vidimo se ujutro.“ Gospodin Nikols je stajao iza nje. Uzeo je telefon u tišini, nije skidao pogled s njenog lica. „Pronašao sam prenoćište u koje će nam dozvoliti da uvedemo psa.“ „Imaju li bar?“, upitala je Dţes, brišući oči nadlanicom. „Molim?“ „Moram da se napijem, Ede. Da se dobro napijem.“ Pruţio joj je ruku i ona ju je prihvatila. „A mislim i da sam polomila noţni prst.“

141

23 Ed I tako je jednom davno Ed upoznao najoptimističniju osobu u svom ţivotu. Devojku koja je nosila japanke nadajući se proleću. Ĉinilo se da kroz ţivot skakuće poput Tigra; stvari koje bi većinu ljudi oborile, nju kao da nisu dodirivale. Ili bi, ako bi i pala, odmah ponovo skočila na noge. Pala bi, zalepila osmeh na lice, obrisala prašinu i nastavila dalje. Nije mogao da proceni da li je to bilo nešto najgluplje ili najhrabrije što je ikada video. A zatim se našao na ivičnjaku usred četvorosobne luksuzne kuće negde blizu Karlajla i posmatrao kako ta ista devojka ostaje bez svega u šta je verovala dok od nje nije ostao samo duh na suvozačevom mestu koji je praznim očima gledao kroz vetrobransko staklo. Zvuk oticanja njenog optimizma glasno se čuo. I nešto mu prepuče u srcu. Rezervisao je bungalov na obali jezera dvadeset minuta od Martijeve kuće odnosno kuće njegove devojke. U krugu od sto šezdeset kilometara nije uspeo da pronađe hotel koji bi bio voljan da primi psa, ali poslednja recepcionerka s kojom je razgovarao, vesela ţena koja gaje nekoliko puta nazvala pače, rekla mu je za jedno novo mesto koje drţi snajka njene drugarice. Mora da plati za tri dana, to je minimalan broj dana na koliko primaju goste, ali nije ga bilo briga. Dţes nije pitala. Nije bio siguran da je i primetila gde se nalaze. Uzeli su ključeve s recepcije, pratio je stazu kroz drveće, stali su ispred bungalova. Istovario je Dţes i psa i uveo ih unutra. Tada je već jako šepala. Iznenada se setio ţestine s kojom je šutirala automobil. U japankama. „Okupaj se“, rekao je paleći sva svetla i navlačeći zavese. Napolju je bilo suviše mračno da bi se išta videlo. „Hajde. Pokušaj da se opustiš. Doneću nam hranu. I moţda pakovanje leda.“ Okrenula se i klimnula glavom. Osmeh koji je smogla snage da nabaci u znak zahvalnosti jedva da je i bio osmeh. Najbliţi supermarket uopšte nije mogao tako da se nazove pod treperavim svetlom stajale su dve korpe svelog povrća i nekoliko polica s konzerviranom hranom za čijeg proizvođača nikada nije čuo. Kupio je nekoliko gotovih jela, hleb, kafu, mleko, zaleđeni grašak i tablete protiv bolova. I nekoliko boca vina. I njemu je bilo potrebno piće. Stajao je na kasi kad mu je zapištao telefon. Izvukao ga je iz dţepa, pitajući se da to ne zove Dţes. A onda se setio da je ostala bez kredita pre dva dana. Zdravo mili. Baš mi je ţao što nećeš stići sutra. Nadamo se da ćemo te uskoro videti. Voli te mama. P. S. Tata te pozdravlja. Danas je malo lošije. „Dvadeset dve funte i osamdeset penija.“ Devojka je dva puta morala ovo da izgovori pre nego što ju je registrovao. „O, izvinite.“ Potraţio je kreditnu karticu, i pruţio joj je. „Terminal nam ne radi. Piše tamo.“ Ed je pratio njen pogled. Keš ili čekovi, pisalo je podebljanim slovima ispisanim hemijskom olovkom. „Šalite se, zar ne?“ „Zašto bih se šalila s vama?“ Ţvakala je zamišljeno, ma šta da joj se to nalazilo u ustima. „Nisam siguran da imam toliko keša kod sebe“, rekao je Ed. Pogledala ga je bezizraţajno. „Ne primate kartice?“ „Tako piše.“

142

„Pa... zar nemate bankomat?“ „Većina ljudi ovde plaća karticama“, rekla je. Po izrazu njenog lica videlo se da je očigledno da on nije odavde. „U redu. Gde je najbliţi bankomat?“ „U Karlajlu.“ Polako je trepnula. „Ako nemate novac, moraćete da vratite hranu na policu.“ „Imam novac. Samo trenutak, da ga pronađem.“ Kopao je po dţepovima, ignorišući jedva potisnute uzdahe i kolutanje očiju onih iza njega. Nekim čudom uspeo je da pronađe dovoljno novca za sve osim za badţi s lukom. Izbrojao je novac, a ona razmetljivo podiţe obrvu dok je gurala badţi u stranu. A Ed je svu hranu ugurao u kesu, koja će pući i pre nego što stigne do vrata, i trudio se da ne razmišlja o svojoj majci. Kuvao je kada je Dţes došepala u prizemlje. Zapravo, stavio je dva plastična posluţavnika da se bučno okreču u mikrotalasnoj, što je bilo njegovo najveće kulinarsko umeće. Nosila je kućni ogrtač, a kosu je umotala u beli turban od peškira. Nikada nije razumeo kako to ţene rade. I njegova bivša je to radila. Pitao se da to nije nešto čemu ih podučavaju, kao što je odrţavanje higijene za vreme menstruacije i pranje ruku. Njeno čisto, nenašminkano lice bilo je prelepo. „Evo.“ Ed joj je pruţio čašu vina. Uzela ju je. Naloţio je vatru, i ona sede pred plamen, očigledno i dalje izgubljena u mislima. Pruţio joj je zamrznuti grašak da ga stavi na stopalo, a zatim se posvetio praćenju uputstava na pakovanju hrane koju je trebalo da stavi u mikrotalasnu. „Poslao sam poruku Nikiju“, rekao joj je dok je probadao plastičnu providnu foliju viljuškom. „Da mu javim gde smo.“ Uzela je još jedan gutljaj vina. „Da li je dobro?“ „Dobro je. Spremali su se da večeraju. “ Blago se trgla kada je ovo rekao, a Ed smesta zaţali što joj je u glavu usadio tu malu porodičnu sliku. „Kako stopalo? “ „Boli.“ Uzela je veliki gutljaj vina i on vide da je već iskapila čašu. Ustala je, trgavši se od bola, a grašak je pao na pod, i nasula sebi još vina. A zatim je, kao da se upravo setila nečega, gurnula ruku u ogrtač i podigla providnu plastičnu kesicu. „Nikijeva zaliha“, rekla je. „Mislim da je ovo odgovarajući trenutak za prisvajanje njegovih narkotika.“ Rekla je to gotovo prkosno, čekajući da joj se usprotivi. Kada nije, uzela je turistički vodič sa staklenog stočića za kafu i stavila ga na krilo, i počela nevešto da savija dţoint. Zapalila ga je i duboko udahnula. Pokušala je da uguši kašalj, pa ponovo uvukla dim. Turban od peškira počeo je da joj klizi s glave pa ga je nervozno skinula, i vlaţna kosa rasula joj se po ramenima. Udahnula je ponovo, sklopila oči i pruţila mu dţoint. „Da li sam to namirisao kada sam ušao? “ Otvorila je jedno oko. „Misliš da se brukam. “ „Ne. Mislim da bi jedno od nas dvoje trebalo da bude u stanju da vozi u slučaju da Tanci poţeli da neko dođe po nju. Ja ne ţelim. Zaista. Samo ti izvoli. Mislim da... ti je potrebno... “ „Da započnem novi ţivot? Da se saberem? Dobar seks?“ Nasmejala se na silu. „O, ne. Zaboravila sam. Ni to ne umem da uradim kako valja. “ „Dţes... “ Podigla je ruku. „Izvini. U redu, hajde da jedemo.“ Jeli su za malim plastičnim stolom pored kuhinjskih elemenata. Kari je bio jestiv, ali

143

Dţes jedva da ih je dotakla. Dok je stavljala tanjire sa strane i spremala se da ih opere, okrenula se prema njemu. „Ponela sam se kao pravi idiot, zar ne?“ Ed se naslonio na kuhinjske elemente s tanjirom u ruci. „Ne vidim kako...“ „Razmislila sam o svemu u kadi. Svih ovih godina blebećem deci da će sve biti u redu ako paze na druge i ako uvek postupaju ispravno. Da ne kradu. Da ne laţu. Da postupe ispravno. I univerzum će se postarati da za to budu nagrađeni. Pa, sve je to sranje, zar ne? Niko ne razmišlja na taj način.“ Glas joj je bio malčice nejasan, oivičen bolom. „Nije to...“ „Nije? Dve godine sam bez prebijene pare. Dve godine ga štitim, ne doprinosim njegovom stresu, ne zamaram ga njegovom rođenom decom. A on sve vreme ţivi onako, sa svojom novom devojkom.“ Zatresla je glavom u čudu. „Ni posumnjala nisam. Ni na trenutak. I dok sam bila u kadi, shvatila sam... da ona deviza čini ono što ţeliš da čine tebi, da ona deluje samo ako je se i svi ostali pridrţavaju. A niko je se ne pridrţava. Svet je u suštini pun ljudi koje boli dupe. Pregaziće te ako će tako dobiti ono što ţele. Pa makar i svoju decu gazili.“ „Dţes...“ Prišao joj je. Nije mogao da se seti šta da joj kaţe. Ţeleo je da je zagrli, ali nešto u njoj drţalo ga je na odstojanju. Nasula je sebi još jednu čašu vina i podigla je kao da nazdravlja. „Znaš, ne marim za tu ţenu. Nije to u pitanju. U pravu je odavno je sve među nama završeno. Ali sve ono sranje kako nije u stanju da pomogne sopstvenoj deci? Odbijanje da makar i razmisli kako da pomogne Tanci da upiše školu koju ţeli?“ Uzela je veliki gutljaj vina i polako trepnula. „Da li si video majicu one devojčice? Znaš li koliko holister duksevi koštaju? Šezdeset sedam funti. Šezdeset sedam funti košta dečiji duks. Videla sam cenu kada ih je narkomanka Ajlin donela.“ Besno je obrisala oči. „Znaš li šta je poslao Nikiju za rođendan u februaru? Kupon od deset funti. Za prodavnicu videoigrica. Ni igricu ne moţeš da kupiš za deset funti. Samo polovnu. A mi smo svi bih jako srećni zbog toga. Mislili smo da to znači da mu je bolje. Rekla sam deci da je deset funti kad nemaš posao mnogo novca.“ Počela je da se smeje. Bio je to jeziv, samotan zvuk „A sve vreme... sve vreme je ţiveo u onoj luksuznoj kući s besprekornim novim kaučevima i zavesama usklađenim s bojom nameštaja i s frizurom kao da je član nekog prokletog dečačkog benda. I čak nije imao petlje to da mi kaţe.“ „On je kukavica“, rekao je. „Aha. Ali ja sam budala. Dovukla sam decu na drugi kraj zemlje u nadi da ću nekako uspeti da im poboljšam izglede za budućnost. Napravila sam nam hiljade funti duga. Izgubila sam posao u pabu. Gotovo sam uništila Tancino samopouzdanje jer sam je naterala da prođe kroz nešto kroz šta nije trebalo da prolazi. I zašto? Zato što sam odbijala da vidim istinu.“ „Istinu?“ „Da ljudi kao što smo mi nikada ne napreduju. Nikada se ne krećemo gore na lestvici. Prosto se motamo po dnu.“ „To nije istina.“ „Otkud ti znaš?“ U njenom glasu nije bilo besa, samo zbunjenosti. „Kako uopšte moţeš da razumeš? Tebe hvataju za jedan od najozbiljnijih zločina u Sitiju. Strogo uzev, i jesi kriv. Rekao si devojci koje hartije od vrednosti da kupi da bi mogla da zaradi more para. Ali izvući ćeš se.“ Zastao je s čašom negde blizu usana. „Hoćeš. Dobićeš zatvorsku kaznu od nekoliko nedelja, moţda ćeš čak dobiti i samo

144

uslovnu i neku poveću novčanu kaznu. Imaš skupe advokate koji će te zaštiti od prave nevolje. Imaš kuće, automobile, osiguranje. Ne moraš da brineš. Kako ti moţeš da razumeš kako je nama?“ „To nije pošteno“, rekao je neţno. Okrenula se, udahnula, sklopila oči i izdahnula; slatkasti dim dizao se do tavanice. Ed je seo pored nje i uzeo joj dţoint. „Mislim da ovo i nije tako dobra ideja.“ Uzela ga je nazad. „Nemoj ti meni govoriti šta je dobra ideja.“ „Mislim da ti neće pomoći.“ „Nije me briga šta ti...“ „Nisam ja neprijatelj, Dţes.“ Prostrelila ga je pogledom, a zatim se okrenula prema vatri. Nije mogao da proceni da li čeka da ustane i da ode. „Izvini“, rekla je naposletku, a glas joj je bio krut kao karton. „U redu je.“ „Nije.“ Uzdahnula je. „Ne bi trebalo... ne bi trebalo da se na tebi istresam.“ „U redu je. Bio je ovo usran dan. Vidi, idem da se okupam, a onda bi, mislim, trebalo da odspavamo.“ „Dolazim čim završim ovo.“ Ponovo je udahnula. Ed je sačekao trenutak, a zatim ju je ostavio da zuri u vatru. To što nije razmišljao dalje od kupke bio je dokaz koliko je umoran.

*** Mora da je zadremao u vodi. Napunio je kadu i nasuo u nju sve masti i pomade koje je pronašao i zahvalno utonuo i pustio da vrela voda opusti malo dnevne napetosti. Pokušao je da ne razmišlja. Ni o Dţes u prizemlju, kako praznim pogledom zuri u plamen, niti o svojoj majci, koja se nalazila svega na dva sata voţnje, i koja čeka sina koji neće doći. Bilo mu je potrebno nekoliko minuta u kojima neće morati ni o čemu da razmišlja. Spustio je glavu u vodu što je dublje mogao, a da pri tom moţe i dalje da diše. Dremao je. Ali neka neobična napetost uvukla mu se u kosti: nije mogao sasvim da se opusti, čak ni kada je sklopio oči. A tada je postao svestan zvuka; udaljenog brujanja, neravnomernog i neskladnog nalik na motornu testeru i vozača koji uči kako da ubrzava. Otvorio je jedno oko i poţeleo da taj zvuk nestane. Pretpostavio je da makar ovo mesto moţe da ponudi malčice mira. Jednu noć bez drame. Zar je traţio suviše? „Dţes?“, pozvao je kada je zvuk postao suviše iritantan. Zapitao se ima li dole nekog ozvučenja. Nečeg što bi mogla da odvrne da priguši taj zvuk A onda je shvatio izvor blage nelagode: čuo je svoj automobil. Uspravio se, naglo, za delić sekunde je zgrabio peškir, iskočio iz kade i obmotao ga oko struka. Strčao je niz stepenice preskačući dve odjednom, protrčao je pored kauča, pored Normana koji je upitno podigao glavu, a zatim se neko vreme borio s ulaznim vratima pre nego što ih je otvorio. Udario ga je talas hladnog vazduha. Stigao je taman na vreme da vidi svoj automobil kako poskakuje i udaljava se vijugavim pošljunčanim putem s mesta gde je bio parkiran. Skočio je sa stepenica i, dok je trčao, primetio je Dţes za volanom, kako se naginje napred da vidi kroz vetrobransko staklo. Nije uključila svetla. „Hriste. Dţes!“ Potrčao je preko trave još uvek mokar, jednom rukom steţući peškir oko struka i pokušavajući da pređe travnjak i preseče joj put pre nego što izbije na drum. Nakratko gaje pogledala, oči joj se raširiše kad gaje ugledala. Ĉulo se glasno krckanje kad je počela da se bori s menjačem.

145

„Dţes!“ Stigao je do kola. Bacio se na haubu i počeo da udara po njoj, zatim i sa strane, i povukao je vozačeva vrata. Otvorila su se pre nego što je stigla da ih zaključa i zbaci ga. „Šta to, kog đavola, radiš?“ Ali nije stala. Sad je trčao neprirodno dugini koracima, drţeći se za vrata koja su se njihala, i jedne ruke poloţene na volan dok mu je oštar šljunak bockao stopala. Peškir je odavno spao. „Silazi!“ „Zaustavi automobil! Dţes, stani!“ „Silazi, Ede! Povredićeš se!“ Udarala je njegovu ruku, a automobil je opasno skrenuo ulevo. „Šta kog...“ Skočio je i uspeo da izvuče ključ iz brave. Automobil je zadrhtao i naglo stao. Desno rame mu se snaţno sudarilo s vratima. Dţes je glasno nosom udarila o volan. „Sranje.“ Ed tresnu na bok, udarivši glavom o nešto čvrsto. „Sranje.“ Leţao je na zemlji bez daha, a u glavi mu se vrtelo. Bila mu je potrebna sekunda da mu se raščisti u glavi, pa se nestabilno podigao na noge, pridrţavajući se za još uvek otvorena vrata. Zamagljenim pogledom video je da su svega nekoliko metara od jezera, a obala je bila poput tamnog mastila pred točkovima. Dţes je naslonila glavu na volan, lice je gurnula u otvor između prečki volana. Gurnuo je ruku pored nje i povukao ručnu kočnicu, pre nego što je uspela da nekako pokrene automobil. „Šta si, kog đavola, radila? Šta si radila?“ Adrenalin i bol divljali su u njemu. Ţena je bila pravi košmar. „Boţe, moja glava. O, ne. Gde mi je peškir? Gde je prokleti peškir?“ Svetla su počela da se pale u drugim bungalovima. Podigao je pogled i video obrise na prozorima koji ranije nisu bili tamo, obrise prilika koje su ga gledale. Zaštitio se rukom najbolje što je umeo i delimično trkom, a delimično korakom, krenuo po peškir, koji je blatnjav leţao na stazi. Dok je išao, podigao je drugu ruku kao da kaţe nemate ovde šta da vidite (a s obzirom na hladan noćni vazduh, ovo je ubrzo postala istina) i nekoliko ljudi ţurno navuče zavese. Sedela je gde ju je i ostavio. „Znaš li koliko si noćas popila?“, povikao je kroz otvorena vrata. „Koliko si trave popušila? Mogla si se ubiti. Mogla si nas oboje ubiti.“ Ţeleo je da je protrese. „Da li si zaista toliko rešena da se još dublje zakopaš u govna? Šta s tobom nije u redu?“ A onda je čuo. Glavu je sakrila u dlanove i plakala je tihim suzama očajanja. „Ţao mi je.“ Ed se malo smirio i zakačio je peškir oko struka. „Šta si, kog đavola, htela da uradiš, Dţes?“ „Ţelela sam da odem po njih. Ne mogu ih ostaviti tamo s njim.“ Udahnuo je, stegao šaku u pesnicu pa je opustio. „Ali razgovarali smo o ovome. Dobro su. Niki je rekao da će zvati ako bude problema. I trebalo bi da ih pokupimo ujutro. Znaš to. Zato mi reci kog đavola...“ „Plašim se, Ede.“ „Ĉega?“ Nos joj je krvario, tamnocrveni trag spuštao joj se do usne, a oči su joj bile umazane crnom maškarom. „Plašim se da će... plašim se da će im se dopasti kod Martija.“ Lice joj se zgrčilo. „Plašim se da neće ţeleti da se vrate.“ I Dţes Tomas se neţno nasloni na njega, i zari lice u njegove gole grudi. I Ed je konačno zagrli i privi je uz sebe i pusti je da se isplače.

***

146

Ĉuo je kako religiozni ljudi govore o osećanju otkrovenja. O trenutku u kom im je sve postalo jasno i u kom su sva sranja i kratkotrajne i nevaţne stvari nestale. To mu se oduvek činilo prilično neverovatnim. Ali onda je Ed Nikols doţiveo jedan takav trenutak u drvenom bungalovu pored stajaće vode koja je mogla biti i jezero, ali i običan kanal, koliko je on mogao da proceni, negde blizu Karlajla. I u tom trenutku shvatio je da mora ovo da ispravi. Nepravde Dţesinog ţivota osećao je snaţnije nego što je osećao ijednu nepravdu nanetu njemu. Shvatio je, dok ju je grlio i ljubio u teme i osećao kako se privija uz njega, da bi učinio sve što je u njegovoj moći da usreći nju i njenu decu, da ih zaštiti i pruţi im priliku da uspeju u ţivotu. Nije se pitao kako to zna nakon četiri dana. Prosto mu se činilo jasnijim od ičega što je dosada u ţivotu shvatio. „Biće sve u redu“, rekao joj je neţno u kosu. „Biće sve u redu, jer ću ja učiniti da sve bude u redu.“ Onda joj je rekao, tihim glasom nekoga ko se ispoveda, da je ona najneverovatnija ţena koju je ikada sreo, A kada je podigla otečene oči, Ed joj je obrisao krvavi trag ispod nosa i neţno spustio usne na njene, i uradio ono što je ţeleo da uradi poslednjih trideset osam sati, čak iako je u početku bio suviše glup da to shvati. Poljubio ju je. A kada mu je uzvratila poljubac u početku oprezno, a onda divlje, strastveno, podigavši ruku da ga uhvati oko vrata i sklopivši oči podigao ju je i odneo u kuću. I na jedini način za koji je znao da neće biti pogrešno shvaćen pokušao je da joj pokaţe. Jer u tom trenutku je Ed Nikols uvideo da je bio nalik više na Martija nego na Dţes. Bio je kukavica koja ţivot provodi beţeći od stvari umesto da se suočava s njima. I to je moralo da se promeni. „Dţes?“, rekao je neţno izvesno vreme kasnije, usana prislonjenih uz njenu koţu, dok je leţao budan i divio se ţivotnim preokretima od sto osam deset stepeni. „Hoćeš li učiniti nešto za mene?“ „Ponovo?“, upitala je sneno. Ruku je lagano poloţila na njegove grudi. „Boţe.“ „Ne. Sutra.“ Prislonio je glavu uz njenu. Pomerila se i nogu prebacila preko njegove. Osetio je njene usne na svojoj koţi. „Naravno. Šta ţeliš?“ Pogledao je u tavanicu. „Hoćeš li sutra ići sa mnom da posetim tatu?“

147

24 Niki Dakle, Dţesina omiljena izreka je (pored biće sve u redu i smislićemo nešto i o boţe, Normane!) da porodica ima različitih. „Ne sastoje se danas sve porodice od roditelja i dvojetroje dece“, kaţe kao da ćemo svi u to poverovati ako to ponovi dovoljan broj puta. Pa, ako je naša porodica ranije bila čudna, sada je prilično sumanuta. Nemam mamu s punim radnim vremenom, ne kao što je vi imate, ali čini se da sam pronašao novu honorarnu verziju. Linzi. Linzi Fogarti. Nisam siguran šta misli o meni: vidim da me gleda krajičkom oka i pokušava da provali da li ću uraditi nešto mračno i gotsko ili saţvakati kornjaču ili tako nešto. Tata je rekao da je ona neko vaţan u gradskom veću. Rekao je to kao da je baš ponosan, kao da je napredovao u svetu. Nisam siguran da je Dţes ikada gledao onako kako gleda nju. Prvih sat vremena nakon što smo stigli osećao sam se baš neprijatno, kao da sam u suštini stekao još jedno mesto na kom se osećam kao da tu ne pripadam. Kuća je baš uredna i nemaju mnogo knjiga, za razliku od naše, u kojoj ih Dţes drţi svuda, osim moţda u kupatilu, a ionako uvek jedna stoji pored WC šolje. A ja sam samo gledao u tatu, jer nisam mogao da verujem da ţivi ovde kao sasvim normalna osoba, i sve vreme nas laţe. Zbog toga sam je zamrzeo kao što mrzim njega. A zatim je Tanci rekla nešto za vreme večere i Linzi je prasnula u smeh, i bio je to baš budalast smeh nalik na zvuk trube Sirena Za Maglu Fogarti, pomislio sam a ona je stavila ruku preko usta i ona i tata razmeniše pogled kao da je to bio zvuk koji je trebalo da se potrudi da ne ispusti. I nešto u načinu na koji joj se koţa oko očiju naborala navelo me je da pomislim da ona moţda i nije loša. Hoću da kaţem da je i njena porodica upravo poprimila čudan oblik. Ima dvoje dece, Suz i Dţoša, i tatu. A iznenada sam se pojavio ja Mračni Dečak, kako me tata zove, kao da je to smešno i Tanci, koja je počela da nosi dva para naočara jedne preko drugih jer kaţe da joj samo jedan ne odgovara; i Dţes koja je pobesnela na njenom prilazu i ulubila joj kola šutirajući ih; i gospodin Nikols kome se definitivno mama sviđa, i koji pribrano pokušava sve da nas smiri i koji se ponaša kao jedina odrasla osoba. I bez sumnje je tata morao da joj kaţe i za moju biološku mamu, koja bi takođe mogla da joj se pojavi na prilazu kući jednog dana i zaurla kao onog prvog Boţića kada sam se preselio kod Dţes, kada je bacala boce na prozore i vrištala do promuklosti dok susedi nisu pozvali policiju. Tako da, kada se sve uzme u obzir, Sirena Za Maglu Fogarti bi, iskren da budem, i sama mogla da počne da oseća kako ni njena porodica nije onakva kakvu je očekivala. Ne znam zašto vam ovo pričam. Ali pola četiri je ujutro i svi u ovoj kući spavaju, a ja sam u Dţošovoj sobi s Tanci, i on ima svoj računar svako od njih ima svoj računar (i to ni manje ni više nego makintoš) a ne mogu da se setim njegovih šifara da bih igrao igrice. Ali razmišljao sam o onome što je gospodin Nikols rekao o pisanju bloga, i kako će nekako, ako budem pisao i ako to stavim na net, moji ljudi, kao publika u Polju snova, moţda doći. Vi verovatno niste moji ljudi. Verovatno ste ljudi koji su pogrešili prilikom kucanja dok su traţili sniţene gume ili porniće ili slično. Ali ipak ću ovo staviti na net. Ĉisto u slučaju da ste kao i ja. Jer su me poslednja dvadeset četiri časa naterala da nešto shvatim. Moţda se i ne uklapam onako kako se vi uklapate u svoju porodicu, uredno, poput reda okruglih čepića u okrugle rupice. U našoj porodici su svi čepići i rupe najpre pripadali negde drugde, i sada su svi zbijeni i malčice iskrivljeni. Ali u tome je stvar. Ne znam da li je to zato što sam se malo distancirao od svega ili zbog toga što je poslednjih nekoliko dana bilo baš emocionalno naporno, ali shvatio sam nešto kada je tata seo i rekao mi da mu je drago što me vidi i oči mu

148

se ispunile suzama: moj tata moţda i jeste kreten, ali je moj kreten, i on je jedini kreten kog imam. A kada sam osetio Dţesine ruke dok je sedela pored mog kreveta u bolnici i slušao je kako se trudi da ne zaplače preko telefona na pomisao da me ostavi ovde, i dok posmatram svoju sestricu kako se trudi da bude baš, baš hrabra u vezi s čitavom ovom guţvom oko škole, premda vidim da joj se čitav svet u suštini srušio sve me je ovo nateralo da shvatim da ja ipak na neki način negde pripadam. Mislim da mi je na neki način mesto pored njih.

149

25 Dţes Ed je leţao naslonjen na jastuke i gledao je kako se šminka i sakriva modrice korektorom. Upravo je pokrila modricu na slepoočnici gde se glavom sudarila s vazdušnim jastukom. Ali nos joj je bio ljubičast, a koţa je bila napeta preko kvrge koje ranije nije bilo tu, i gornja usna joj je bila natečena, i ličila je na ţenu koja je imala vrlo nesrećan susret sa sumnjivim plastičnim hirurgom. „Izgledaš kao da te je neko opalio preko nosa.“ Dţes je neţno prešla prstom preko usta. „I ti.“ „I jeste. Moj automobil, zahvaljujući tebi.“ Nagnula je glavu i zagledala se u njegov odraz iza sebe. Smešio se široko jednom stranom usana, a brada mu je bila velika čekinjava senka. Nije mogla da mu ne uzvrati osmeh. „Dţes, nisam siguran da ima svrhe pokušavati da to sakriješ. Izgledaćeš izubijano ma šta da uradiš.“ „Mislila sam da tvojim roditeljima kaţem, ţalosnim glasom, da sam naletela na vrata. I moţda da te onako značajno pogledam iskosa.“ Uzdahnuo je i protegnuo se zatvorenih očiju. „Ako je to najgore što će o meni do kraja ovog dana misliti, biće to dobra stvar.“ Odustala je od pokrivanja modrica i zatvorila neseser. Bio je u pravu: nije mogla mnogo da uradi da učini da izgleda manje izudarano, a da ne provede dan s kesom leda na licu. Prešla je jezikom preko bolne gornje usne. „Ne mogu da verujem da nisam osetila ovo kada smo... pa, prošle noći.“ Prošle noći. Okrenula se i počela da puzi po krevetu dok se nije ispruţila u punoj duţini pored njega uţivajući da ga oseća pored sebe. Nije mogla da veruje da se pre nedelju dana nisu pošteno ni poznavali. Otvorio je oči pospano i počeo lenjo da se poigrava s pramenom njene kose. „To ti je zbog čiste moći moje ţivotinjske privlačnosti. “ „Ili od dva dţointa i boce i po merloa.“ Pogledao je ruku kojom ju je grlio i privukao je sebi. Na trenutak je sklopila oči, udišući miris njegove koţe. Mirisao je na seks. „Budi dobra“, zareţao je tiho. „Danas sam malčice slomljen.“ „Napuniću ti kadu.“ Prešla je preko modrice nastale nakon što je udario glavom u vrata automobila. Poljubili su se, dugo i polako i neţno, i pojavi se mogućnost. „Da li je sve u redu?“ „Nikada se nisam osećao bolje.“ Otvorio je jedno oko. „Ne to. Da li si se pomirio s odlaskom na ručak?“ Na trenutak se uozbiljio. „Nisam. Ali pretpostavljam da ću se osećati bolje kada i to obavim.“

*** Sedela je u toaletu i patila u samoći. Zatim je nazvala Martija u petnaest do devet i rekla mu da mora za nešto da se postara i da će po decu doći između tri i četiri. Nije pitala. Od sada pa nadalje, rešila je da će ga samo obaveštavati o tome kako će se stvari odvijati. Dao je slušalicu Tanci, a ona je ţelela da zna kako je Normanu bilo bez nje. Pas je leţao ispred vatre

150

poput trodimenzionalnog tepiha. Mogla se kladiti da se nije pomerio za ovih dvanaest sati osim da doručkuje. „Preţiveo je. Jedva.“ „Tata kaţe da će napraviti sendviče od slanine. A onda ćemo moţda ići u park. Samo on i ja i Niki. Linzi je odvela Suz na balet. Ide na balet dva puta nedeljno.“ „To zvuči sjajno“, rekla je Dţes. Pitala se da nije njena tajna moć sposobnost da zvuči vedro kada zapravo ţeli da nešto snaţno šutne. „Doći ću malo posle tri“, rekla je Martiju kada se ponovo javio. „Molim te, postaraj se da Tanci obuče jaknu.“ „Dţes“, rekao je kada se spremala da prekine vezu. „Molim?“ „Sjajni su. Oboje. Samo...“ Dţes je progutala pljuvačku. „Posle tri. Zvaću ako budem kasnila.“

*** Prošetala je psa, a kada se vratila, Ed je već bio ustao i doručkovao. Vozili su se sat vremena u tišini do njegovih roditelja. Obrijao se i dva puta presvukao majicu, premda su obe majice bile identične. Sedela je pored njega i ništa nije govorila, i osećala je kako noćašnja intimnost, sa svakim satom i pređenim kilometrom, polako bledi. Nekoliko puta zaustila je da nešto kaţe i shvatila da ne zna šta bi. Osećala se kao da joj je neko skinuo sloj koţe i ostavio sve nerve ogoljene. Smeh joj je bio suviše glasan, pokreti neprirodni i bila ih je preterano svesna. Osećala se kao da je spavala milion godina i kao da ju je neko naglo probudio. A zapravo je samo ţelela da ga dotakne, da mu poloţi ruku na butinu. A ipak nije bila sigurna da li je to, sada kada više nisu u spavaćoj sobi i kada su se našli na nemilosrdnom dnevnom svetlu, primereno. Nije u potpunosti bila sigurna šta on misli da se desilo. Dţes je podigla pomodrelo stopalo i stavila kesu zamrznutog graška na njega. Sklanjala ju je, pa je opet stavljala. „Da li si dobro?“ „Dobro sam.“ Radila je to samo da bi imala šta da radi. Pomislila je da blago pređe prstom preko njegovog potiljka da bi je pogledao kao prethodne noći. Pomislila je da otkopča pojas i pređe do njega i primora ga da zaustavi automobil da bi mogla da mu skrene misli na još jedno dvadesetak minuta. A onda se setila Natali, koja je pre tri godine pokušala da se ponaša impulsivno i rešila da iznenadi Dina i oralno ga zadovolji dok vozi. Povikao je: „Šta kog đavola radiš?“, i zakucao se pravo u zid Minimetroa. Pre nego što je stigao da se zakopča, Natalina tetka Dorin istrčala je iz supermarketa da vidi šta se desilo. Nikada više nije gledala Natali istim očima. Tako da to moţda ipak nije dobra ideja. Krišom ga je posmatrala. Shvatila je da ne moţe da mu pogleda ruke a da ih ne zamisli na svojoj koţi, a onda onaj meki busen kako joj polako klizi preko golog stomaka. O boţe. Prekrstila je noge i zagledala se kroz prozor. Ali Edu su na umu bile druge stvari. Postao je tiši, mišići u vilici su mu se stegli, rukama je malo snaţnije stezao volan. Okrenula se napred, namestila zaleđeni grašak i počela da razmišlja o vozovima. I uličnim svetiljkama. I matematičkoj olimpijadi. Vozili su se u tišini, a misli su im brujale poput točkova blizanaca.

151

*** Edovi roditelji ţiveli su u viktorijanskoj kući od sivog kamena na kraju niza, u ulici u kojoj susedi pokušavaju da nadmaše jedni druge kada je u pitanju urednost saksija na prozorima. Ed je stao i pustio motor da se ugasi. Nije se pomerao. I ne razmišljajući, spustila je ruku na njegovu. Okrenuo se prema njoj kao da je zaboravio da je tu. „Da li si sigurna da nemaš ništa protiv da uđeš sa mnom unutra?“ „Naravno da nemam“, procedila je. „Zahvalan sam ti. Znam da si ţelela da odeš po decu.“ Nakratko je spustila ruku na njegovu. „U redu je.“ Pošli su stazom do vrata i Ed je zastao, a potom oštro pokucao. Pogledali su se, nelagodno se nasmešili jedno drugom i čekali. A zatim još malo čekali. Nakon tridesetak sekundi ponovo je pokucao, ovog puta glasnije. A zatim je čučnuo i provirio kroz otvor za pisma. Ispravio se i uzeo telefon u ruku. „Ĉudno. Uveren sam da je Dţem rekla da je ručak danas. Samo da proverim.“ Prelistao je poruke, klimnuo glavom, pa ponovo pokucao. „Prilično sam uverena da bismo čuli da su kod kuće“, rekla je Dţes. Kroz glavu joj prolete misao da bi bilo lepo, makar jednom, prići nekim vratima i znati šta se dešava s druge strane. Trgoše se kada su čuli kako neko podiţe prozor njima iznad glave. Ed je zakoračio unazad i pogledao u susednu kuću. „Jesi li to ti, Ede?“ „Zdravo, gospođo Haris. Traţim roditelje. Imate li predstavu gde su?“ Ţena napravi grimasu. „O, Ede, mili, otišli su u bolnicu. Plašim se da je tvom ocu rano jutros opet pozlilo.“ Ed stavi ruku preko očiju. „U kojoj su bolnici?“ Oklevala je. „U Kraljevskoj, mili. Osam kilometara ako kreneš magistralnim putem. Ideš levo na kraju...“ „U redu je, gospođo Haris. Znam gde je. Hvala.“ „Pozdravi ga“, povikala je, i Dţes je čula kako spušta prozor. Ed je već otvarao vrata automobila.

*** Do bolnice su stigli za nekoliko minuta. Dţes nije progovarala. Nije znala šta bi rekla. U jednom trenutku je pokušala: „Pa, bar će im biti drago što te vide.“ Ali bilo je to glupo reći, a on je bio toliko zamišljen da se činilo da je nije čuo. Na informacionom pultu rekao je ime svog oca i recepcionerka je prešla prstom preko monitora. „Znate gde je onkologija, zar ne?“, dodala je podigavši pogled s monitora. Ušli su u čelični lift i popeli se dva sprata. Ed je rekao svoje ime u interkom, namazao ruke antibakterijskim losionom pored vrata odeljenja i, kada su se vrata konačno otvorila, ona uđe za njim. Ţena im je prilazila niz hodnik Nosila je filcanu suknju i hulahopke u boji. Kosa joj je bila kratka i razbarušena.

152

„Ćao, Dţem“, rekao je, usporavajući kada mu je prišla. Pogledala ga je u neverici. Zinula je i Dţes na trenutak pomisli da će nešto reći. „Drago mi je što te...“ zaustio je. Ţenina ruka pojavila se niotkuda i udarila Eda preko lica. Zvuk je odjeknuo hodnikom.“ Ed se zateturao unazad, uhvatio se za obraz. „Šta kog...“ „Jebena kretenčino“, rekla je. „Jebena, jebena kretenčino.“ Stajali su i gledali se. Ed je pogledao u ruku kao da ţeli da se uveri da nema krvi. Protresla je ruku, delujući kao da je iznenadila samu sebe, a zatim ju je oprezno pruţila Dţes. „Zdravo, ja sam Dţema.“ Dţes je oklevala, potom je paţljivo prihvatila. „Uh... Dţes.“ Namrštila se. „Ona s detetom kojoj je bila hitno potrebna pomoć.“ Kada je Dţes klimnula glavom, Dţema je polako odmeri. Osmeh joj je bio više oprezan nego neprijateljski. „Da, tako sam i mislila. Dobro. Mama je dole, Ede. Bolje bi bilo da odeš da joj se javiš.“

*** „Da li je stigao? Da li je to Ed?“ Ţenina kosa bila je čelično sive boje, i bila je smotana u urednu punđu. „O, Ede! Ti si. O, mili. Kako je to lepo. Ali šta ti se to desilo?“ Zagrlio ju je, pa se povukao i sklonio lice kada je pokušala da mu dotakne nos, a Dţes je samo letimično pogledala ispod oka. „Naleteo sam... na vrata.“ Ponovo ga je zagrlila i potapšala ga po leđima. „O, baš mi je drago što te vidim.“ Pustio ju je da ga neko vreme grli, a zatim se neţno oslobodio njenog zagrljaja. „Mama, ovo je Dţes.“ „Ja sam... Edova prijateljica.“ „Pa, baš mi je milo što sam te upoznala. Ja sam En.“ Pogledom je nakratko preletela preko Dţesinog lica i primetila modricu na nosu, i blago natečenu usnu. Na trenutak je oklevala, a tada moţda odlučila da ništa ne pita: „Ne mogu reći da mi je Ed pričao mnogo o tebi, ali on meni ionako ne priča mnogo ni o kome i ni o čemu, tako da se baš radujem što ću sve čuti od tebe.“ Spustila je ruku na Edovu nadlakticu i osmeh joj na trenutak nestade. „Isplanirali smo baš lep ručak, ali...“ Dţema priđe korak bliţe majci i poče da pretura po tašni. „Ali tati je opet pozlilo.“ „Baš se radovao ručku. Morali smo da kaţemo Sajmonu i Didri da ne dolaze. Baš su bili krenuli iz Pik Distrikta.“ „Ţao mi je“, rekla je Dţes. „Da. Pa, ništa se tu ne moţe.“ Ĉinilo se da se pribrala. „Znaš, to je najodvratnija od svih bolesti. Moram baš da se trudim da ne shvatim sve lično.“ Nagnula se prema Dţes s tuţnim osmehom. „Ponekad uđem u našu sobu i baš gadno je izvređam. Bob bi se uţasnuo da moţe da me čuje.“ Dţes joj je uzvratila osmeh. „I ja ću joj uputiti koju uvredu, ako ţelite.“ „O, molim te! To bi bilo divno. Što poganiju, to bolje. I glasno. Mora da bude glasno.“ „Ume Dţes da bude glasna“, rekao je Ed tapkajući usnu. Nastupila je kratka tišina. „Kupila sam čitavog lososa“, rekla je En ne obraćajući se nikome naročito.

153

Dţes je osećala kako je Dţema proučava. Nesvesno je povukla majicu ne ţeleći da joj se vidi tetovaţa iznad farmerki. Kad god bi čula izraz socijalni radnik osetila bi se kao da je neko pomno posmatra. A onda je En prošla pored nje i raširila ruke. Način na koji je gladno privukla Eda u zagrljaj naterao je Dţes da se trgne. „O mili, mili moj. Znam da sam baš prava posesivna mama, ali udovolji mi. Baš je lepo videti te.“ Zagrlio ju je i nakratko pogledao u Dţes, kao krivac. „Majka je mene poslednji put zagrlila 1997. godine“, promrmljala je Dţema. Dţes nije bila sigurna da je bila svesna da je to rekla naglas. „Ja nisam sigurna da je mene moja ikada zagrlila“, rekla je Dţes. Dţema ju je pogledala. „Uh... u vezi s onim šamarom. Verovatno ti je rekao čime se bavim. Samo osećam potrebu da naglasim da obično ne idem unaokolo i ne udaram ljude.“ „Mislim da se braća ne računaju.“ U Dţeminim očima pojavio se iznenadni treptaj topline. „To je veoma razumno pravilo.“ „Nema problema“, rekla je Dţes. „Kako bilo, i sama sam često poţelela da ga udarim poslednjih nekoliko dana.“

*** Bob Nikols leţao je u bolničkom krevetu, bio je pokriven do brade, a ruku je neţno poloţio na prekrivač. Koţa mu je bila voštana i bleda, a kosti lobanje gotovo su se videle ispod nje. Glavu je polako okrenuo prema vratima kada su ušli. Maska s kiseonikom leţala je na stočiću pored kreveta, a dva bleda traga na obrazima govorila su da ju je nedavno koristio. Bilo ga je bolno gledati. „Ćao, tata.“ Dţes je posmatrala kako se Ed muči da sakrije zaprepašćenje. Sagnuo se prema ocu i zastao pre nego što ga je neţno dotakao po ramenu. „Edvarde“, rekao je graktavim glasom. „Zar ne izgleda lepo, Bobe?“, rekla je njegova majka. Otac ga je proučavao ispod spuštenih kapaka. Kada je progovorio, govorio je polako i promišljeno. „Ne. Izgleda kao da ga je neko prebio na mrtvo ime.“ Dţes je videla novu boju na jagodici na mestu gde ga je sestra udarila. Uhvatila je sebe kako nesvesno dodiruje povređenu usnu. „Gde je bio?“ „Tata, ovo je Dţes.“ Pogled njegovog oca kliznu do nje. Obrvu je podigao za koji milimetar. „A šta se, kog đavola, desilo s tvojim licem?“, prošaputao je. „Posvađala sam se s kolima. Ja sam kriva.“ „Da li se to i njemu desilo?“ „Da.“ Još jedan trenutak ju je posmatrao. „Izgledaš kao da bi mogla prouzrokovati nevolje“, rekao je. „Jesi li takva?“ Dţema se nagnula napred. „Tata! Dţes je Edova prijateljica.“ Nije se obazirao na nju. „Ako postoji ikakva prednost u tome što mi je preostalo još malo vremena, onda je to prednost da mogu da kaţem šta god ţelim. Ne izgleda kao da se uvredila. Jesi li se uvredila?

154

Izvini, zaboravio sam kako se zoveš. Ĉini se da mi više nije ostala nijedna nervna ćelija.“ „Dţes. I ne, nisam se uvredila.“ Nastavio je da je gleda. „I da, verovatno bih mogla izazvati nevolje“, rekla je pogledavši ga u oči. Trebalo mu je vremena da se nasmeši, ali kada se nasmešio, mogla je na trenutak da zamisli kako je izgledao pre nego što se razboleo. „Drago mi je što to čujem. Uvek sam voleo devojke koje bi mogle predstavljati nevolju. A ovaj je suviše dugo sedeo pred računarom.“ „Kako si, tata?“ Bob Nikols trepnu. „Umirem.“ „Svi umireno, tata“, rekla je Dţema. „Nemoj mi servirati te tvoje profesionalne sofizme. Umirem, brzo i nelagodno. Veoma malo još mogu da vladam sobom i veoma malo sam dostojanstva zadrţao. Verovatno neću dočekati kraj sezone kriketa. Da li je to odgovor na tvoje pitanje?“ „Ţao mi je“, rekao je Ed tiho. „Ţao mi je što nisam dolazio.“ „Imao si posla.“ „Što se toga tiče...“, počeo je Ed. Ruke je ugurao duboko u dţepove. „Tata. Moram nešto da ti kaţem. Svima vama moram nešto da kaţem.“ Dţes je ţurno ustala. „A da nam svima donesem sendviče? Da vas ostavim da razgovarate.“ Dţes je osećala kako je Dţema posmatra. „Odoh ja po piće. Ĉaj? Kafa?“ Bob Nikols okrenuo se prema njoj. „Tek što si stigla. Ostani.“ Pogled joj susrete Edov. Blago je slegnuo ramenima. „Šta je bilo, mili?“ Majka je pruţila ruku prema njemu. „Da li si dobro?“ „Dobro sam. Pa, recimo da sam dobro. Mislim, zdrav sam. Ali...“, progutao je pljuvačku. „Ne, nisam dobro. Moram nešto da vam kaţem.“ „Šta?“, upitala je Dţema. „Dobro.“ Duboko je udahnuo. „Pa, evo ovako.“ „Šta je bilo?“, rekla je En. „Boţe, Ede. Šta je bilo?“ „Pod istragom sam zbog trgovine poverljivim informacijama. Suspendovan sam. Naredne nedelje moram da odem u policijsku stanicu gde će, najverovatnije, podići optuţnicu protiv mene, a mogao bih otići i u zatvor.“ Reći da je u sobi zavladala tišina bilo bi izraziti se suviše blago. Bilo je kao da je neko ušao i isisao sav vazduh. Dţes je pomislila da bi mogla da se onesvesti. „Da li je ovo šala?“, upitala je majka. „Nije.“ „Zaista bih mogla otići da donesem čaj“, rekla je Dţes. Niko nije obratio paţnju na nju. Edova majka sela je polako na plastičnu stolicu. „Trgovina povlašćenim informacijama?“ progovorila je Dţema prva. „To je... to je ozbiljno, Ede.“ „Da, svestan sam toga, Dţem.“ „Prava trgovina povlašćenim informacijama, kao na televiziji?“ „Ta.“ „Ima dobre advokate“, rekla je Dţes. Ĉinilo se da je niko ne čuje. „Skupe.“ Ruka njegove majke podigla se do usana. Spustila ju je polako.

155

„Ne razumem. Kada se to desilo?“ „Pre mesec dana ili malo više. Bar onaj deo s trgovinom povlašćenim informacijama.“ „Pre mesec dana? Ali zašto nam nisi rekao? Mogli smo ti pomoći.“ „Ne biste, mama. Niko ne moţe da mi pomogne.“ „Ali zatvor? Kao da si kriminalac?“ En Nikols je sasvim prebledela. „Mislim da i jesi kriminalac ako te pošalju u zatvor, mama.“ „Pa, moraće to da reše. Uvideće da to mora da je greška, ali oni će to već srediti.“ „Neće, mama. Nisam siguran da moţe tako da se reši.“ Još jedna dugačka tišina. „Hoćeš li biti dobro?“ „Hoću. Kao što je Dţes rekla, imam dobre advokate. Imam novac. Već su ustanovili da time nisam stekao nikakvu finansijsku korist.“ „Nisi čak ni zaradio na tome?“ „Bila je to greška.“ „Greška?“, rekla je Dţema. „Ne razumem. Kako greškom počiniš trgovinu povlašćenim informacijama?“ Ed je ispravio ramena i pogledao je. Udahnuo je i nakratko pogledao Dţes. A zatim je pogledao u tavanicu. „Pa, upustio sam se u seksualnu vezu s jednom ţenom. Mislio sam da mi se dopada. A onda sam shvatio da ona nije ono što sam mislio da jeste, pa sam na neki način hteo da je se rešim i sve se pretvorilo u haos. A ona je ţelela da putuje. Pa sam na brzinu odlučio i rekao joj da znam kako moţe da zaradi novac da otplati dugove i otputuje.“ „Dao si joj povlašćene informacije.“ „Aha. O SFAKSU. Našem novom velikom proizvodu i datumu puštanja u prodaju.“ „Boţe“, Dţema je odmahnula glavom. „Ne mogu da verujem da ovo čujem.“ „Moje ime još nije dospelo u novine. Ali hoće.“ Ugurao je ruke u dţepove i pogledao u porodicu. Dţes se zapitala da li samo ona vidi da mu se ruka trese. „I tako... hm... zato nisam dolazio kući. Nadao sam se da ću to uspeti da sakrijem od vas, moţda čak i da sve sredim, pa da ne morate ni da saznate da se to desilo. Ali ispostavlja se da to neće biti moguće. I ţeleo sam da se izvinim. Trebalo je da vam odmah kaţem i trebalo je da provedem s vama više vremena. Ali nisam... nisam ţeleo da znate istinu. Nisam ţeleo da vidite kakav sam haos napravio.“ Dţesina desna noga poče nevoljno da se trese. Skoncentrisala se na baš interesantnu podnu pločicu i pokušala da umiri nogu. Kada je konačno podigla pogled, Ed je gledao u oca. „Pa?“ „Pa šta?“ „Ništa nećeš reći?“ Bob Nikols polako je podigao glavu s jastuka. „Šta ţeliš da kaţem?“ Ed i njegov otac gledali su jedan drugog. „Ţeliš da kaţem da si se poneo kao idiot? Reći ću ti da si se poneo kao idiot. Ţeliš da ti kaţem da si usrao sjajnu karijeru? Reći ću ti i to.“ „Bobe...“ „Pa, šta hoćeš...“ Naglo je počeo da kašlje, bio je to šupalj, hrapav zvuk. En i Dţema poleteše da mu pomognu, pruţale su mu maramice i vodu, i uzvrpoljile se i zakokodakale kao dve kokoške. Ed je stajao u dnu očevog kreveta. „Zatvor?“ ponovila je njegova majka. „Pravi zatvor, zatvor?“ „Sedi, mama. Duboko diši.“ Dţema je dovela majku do stolice.

156

Niko nije prišao Edu. Zašto ga niko nije zagrlio? Zašto ne vide koliko je usamljen u ovom trenutku? „Ţao mi je“, rekao je tiho. Dţes nije više to mogla da podnese. „Mogu li ja nešto da kaţem?“ Ĉula je svoj jasan i malčice preterano glasan glas. „Samo ţelim da kaţem da je Ed pomogao mojoj deci kada ja to nisam mogla. Vozio nas je preko čitave drţave, jer smo bili očajni. Što se mene tiče, vaš sin je... divan.“ Svi je pogledaše. Dţes se okrenula njegovom ocu. „On je ljubazan, pametan i mudar, i pored toga što se ne slaţem sa svim onim što radi. Ljubazan je prema ljudima koje jedva da poznaje. Trgovinu povlašćenim informacijama na stranu, ako moj sin bude makar pola čoveka kakav je vaš sin, onda ću biti veoma srećna. I više nego srećna. Biću ushićena.“ Svi su zurili u nju. Dodala je: „A to sam mislila čak i pre nego što sam spavala s njim.“ Niko nije progovorio. Ed je zurio u svoja stopala. En blago klimnu glavom. „Pa to je, hm, to je...“ „Prosvetljujuće“ rekla je Dţema. Enin glas polako utihnu: „O, Edvarde.“ Bob je uzdahnuo i sklopio oči. „Hajde da se ne ponašamo holivudski.“ Ponovo je otvorio oči i pokazao da ţeli da malčice podignu gornji deo kreveta. „Dođi, Ede. Tu da te vidim. Prokleti vid.“ Ponovo je pokazao čašu i njegova ţena mu je prinese. Bolno je progutao, potom potapšao stranu kreveta da bi Ed seo. Pruţio je ruku i blago je poloţio na sinovljevu. Bio je strašno slab. „Ti si moj sin, Ede. Moţda jesi neodgovorna budala, ali to ne menja moja osećanja prema tebi.“ Namrštio se. „Besan sam što si pomislio da bi to moglo da se desi.“ „Ţao mi je, tata.“ Njegov otac polako odmahnu glavom. „Plašim se da ne mogu mnogo da ti pomognem. Glupi, zagušljivi...“ Napravio je grimasu, a zatim bolno gutnuo. Ruka mu steţe Edovu. „Svi grešimo. Idi i izdrţi svoju kaznu, a onda se vrati i počni iz početka.“ Ed ga pogleda. „Ovog puta budi bolji. Znam da moţeš.“ U tom trenutku En poče da plače; bile su to nagle suze nemoći koje je sakrila rukom. Bob je polako okrenuo glavu prema njoj, „O, mila“, rekao je neţno. I tada je Dţes tiho otvorila vrata i izašla.

*** Uplatila je kredit za mobilni u bolničkoj prodavnici i poslala Edu poruku da mu kaţe gde je te otišla u urgentni centar da joj pogledaju stopalo. Gadno je udareno, rekao je mladi lekar Poljak, koji ni okom nije trepnuo kada mu je rekla kako se povredila. Zamotao joj je nogu, dao joj recept za lekove protiv bolova, vratio joj njenu japanku i posavetovao je da se odmara. „Gledajte da ne šutirate više automobile“, rekao je ne podiţući pogled s fascikle. Dţes je odšepala nazad do odeljenja Viktorija, sela na jednu od plastičnih stolica u hodniku i čekala. Bilo je toplo, a ljudi oko nje su šaputali. Moţda je nakratko i zadremala. Probudila se

157

naglo kada je Ed izašao iz očeve sobe. Pruţila mu je jaknu, a on ju je bez reći uzeo. Trenutak kasnije u hodniku se pojavila Dţema. Sestra mu neţno spusti ruku na obraz. „Glupa budalo.“ Glavu je pognuo i ruke zavukao duboko u dţepove, kao Niki. „Glupa, glupa, budalo. Zovi me.“ Povukao se. Oči su mu bile crvene. „Ozbiljna sam. Ići ću s tobom na sud. Moţda znam neke ljude koji rade na uslovnim kaznama koji bi mogli da pomognu da te stave u zatvor otvorenog tipa. Mislim, nećeš biti smešten u A kategoriju dok god ne uradiš još nešto.“ Pogledala je Dţes, pa njega. „Nisi uradio ništa drugo, zar ne?“ Nagnuo se i zagrlio je, i moţda je samo Dţes primetila kako je snaţno zaţmurio.

*** Izašli su iz bolnice na sjajnu belu prolećnu dnevnu svetlost. Pravi ţivot je, neobjašnjivo, nastavio dalje bez obzira na sve. Automobili su se uvlačili na suviše tesna mesta, kolica su istovarivali iz autobusa, radio jednog radnika treštao je dok je on farbao ogradu. Dţes je uhvatila sebe kako duboko diše, zahvalna što je pobegla od ustajalog vazduha bolničkog odeljenja i gotovo opipljive prilike smrti koja je visila nad Edovim ocem. Ed je išao i gledao pravo ispred sebe. Zaustavio se kada su stigli do automobila i otključao ga uz glasni klik. Potom je zastao. Kao da nije mogao da se pokrene. Stajao je tako, jednu je ruku blago pruţio i praznim pogledom zurio je u automobil. Dţes je sačekala trenutak, a onda mu je polako prišla. Uzela mu je ključ iz ruke. A zatim ga je, kada ju je pogledao, zagrlila oko struka i ostala tako da stoji dok nije spustio glavu poput mekog tereta na njeno rame.

158

26 Tanci Niki je, neverovatno, pokrenuo razgovor za doručkom. Jeli su za stolom kao porodica s televizije. Tanci je jela kruţiće od više vrsta ţitarica, a Suzi i Dţoš čokoladne kroasane, i Suzi je rekla da ih svaki dan doručkuju jer njih najviše vole i bilo je pomalo čudno sedeti s tatom i njegovom drugom porodicom, ali nije bilo onako strašno kako je mislila. Tata je doručkovao mekinje jer je rekao da sada mora da bude u formi, i potapšao se po stomaku, premda nije bila sigurna zašto jer svakako nije imao posao. „Nešto u cevovodu, Tanc“, rekao bi kad god bi ga pitala šta zapravo radi. Pitala se da i Linzi nema garaţu punu pokvarenih rashladnih uređaja. Ĉinilo se da Linzi ne jede ništa. Niki se igrao s tostom retko kada je doručkovao a onda je samo pogledao tatu i rekao: „Dţes sve vreme radi. Sve vreme. Mislim da to nije pošteno.“ Tati je kašika stala na pola puta do usta, i Tanci se zapitala da li će se baš naljutiti, kao nekada kada bi Niki rekao nešto što je on smatrao ispoljavanjem nepoštovanja. Ĉitav minut niko ništa nije rekao. Tada je Linzi stavila ruku preko tatine i nasmešila se: „U pravu je, mili.“ A tata je malo porumeneo i rekao, da, pa, stvari će se od sada promeniti i svi grešimo i pošto se i ona malo ohrabrila, Tanci je rekla, ne, strogo uzev, ne grešimo svi. Ona je pogrešila u računu, a Norman je pogrešio kada je lajao na krave i slomio joj naočare, i mama je pogrešila kada je uzela rolsrojs a onda skoro završila u zatvoru, ali Niki je jedini u njihovoj porodici koji nikakvu grešku nije napravio. Ali na pola rečenice Niki ju je šutnuo ispod stola i pogledao je onako. Šta je bilo? Pitala ga je očima. Umukni, rekao joj je. Grrr, ne govori mi da umuknem, rekao je njen pogled. A onda više nije hteo da je pogleda. „Da li bi ţelela čokoladni kroasan, mila?“, upitala je Linzi i stavila joj jedan na tanjir i pre nego što je Tanci odgovorila. Linzi je oprala i osušila Tancinu odeću tokom noći i sada je mirisala na orhideje i vanilu. Sve u toj kući mirisalo je na nešto. Kao da ničemu nije bilo dozvoljeno da miriše na sebe. Imala je male stvarčice koje je drţala uključene u struju i koje su ispuštale raskošan miris retkog cveća i kišne šume i činije potpurija i oko milijardu sveća u kupatilu. („Baš volim svoje mirisne sveće.“) Tanci je sve vreme svrbeo nos. Linzi je nakon doručka odvela Suzi na balet. Tata i Tanci otišli su u park, iako nije bila u parku dve godine jer ga je, nekako, prerasla. Ali nije ţelela da povredi tatu, pa je sela na ljuljašku i pustila ga da je nekoliko puta zanjiše. Niki je stajao i posmatrao ih s rukama u dţepovima. Nintendo je ostavio u kolima gospodina Nikolsa i znala je da baš, baš ţeli da zapali, ali mislila je da ipak nije dovoljno hrabar da puši pred tatom. Za ručak su imali krompiriće iz restorana („Nemoj reći Linzi“, rekao je tata tapšući se ponovo po stomaku), a tata se raspitivao za gospodina Nikolsa i trudio se da zvuči kao da to radi onako uzgred. „Ko je taj tip? Mamin momak?“ „Nije“, rekao je Niki tako da je tati bilo teško da postavi još jedno pitanje. Nije on bio nepristojan, samo se činilo da ga baš nije briga šta tata misli. A Niki je sada viši od tate, ali kada je Tanci na to ukazala, tata se nije iznenadio. A onda je Tanci postalo hladno, jer nije ponela jaknu, pa su se vratili, a Suzi je već bila kod kuće pa su malo igrale igrice, a Niki je otišao na sprat do računara. Onda su Tanci i Suzi otišle u njenu sobu i Suzi je rekla da mogu da gledaju DVD, jer ona ima svoj DVDplejer, i

159

gledala je čitav jedan DVD sama pred spavanje. „Zar ti mama ne čita?“, upitala je Tanci. „Nema vremena. Zato mi je kupila DVDplejer“, rekla je Suzi. Imala je punu policu filmova, sve filmove koji su joj bili omiljeni i koje je mogla da gleda kada su oni dole gledali nešto što joj se nije dopadalo. „Marti voli gangsterske filmove, pa to gledaju“, rekla je i nabrala nos, a Tanci je bilo potrebno nekoliko minuta da shvati da ona to priča o njenom tati. I nije znala šta da kaţe. „Dopada mi se tvoja jakna“, rekla je Suzi vireći u Tancinu torbu. „Mama mi ju je sašila za Boţić.“ „Tvoja mama je to napravila?“ Podigla je jaknu, pa su sjajne perlice koje je mama ušila na rukave zasjale na svetlosti. „O boţe, da li je ona modni dizajner ili tako nešto?“ „Nije“, rekla je Tanci. „Ona je čistačica.“ Nasmejala se kao da se šalila. „Šta je to?“, upitala je kada je videla testove iz matematike u njenoj torbi. Tanci je ovog puta ćutala. „Da li je to matematika? O boţe, ovo su za mene ţvrljotine... Kao da čitam... grčki.“ Zakikotala se listajući testove, a onda ih je uhvatila s dva prsta kao da su nešto strašno. „Da li su to stvari tvog brata? Da li je on zaluđenik za matematiku?“ „Ne znam.“ Tanci je porumenela jer nije baš umela vešto da laţe. „Uh. Kakav mozgonja. To je tako zaluđenički, tako štreberski.“ Bacila je papire na jednu stranu i nastavila da izvlači Tančinu odeću. „Da li sve što imaš na sebi ima sjajne perle?“ Tanci ništa nije rekla. Ostavila je papire na podu jer nije ţelela da objašnjava. I nije ţelela da razmišlja o olimpijadi. I mislila je da će joj moţda biti lakše ako se potrudi da od sada bude kao Suz, jer joj se činilo daje ona baš srećna, a činilo se i da je tata srećan ovde. A onda je, zato što zaista nije ţelela više ni o čemu da priča, Tanci rekla da bi moţda trebalo da siđu dole da gledaju televiziju. Pogledale su tri četvrtine crtanog filma Fantazija kada je Tanci čula kako tata dovikuje: „Tanc, mama ti je stigla.“ Mama je stajala na pragu, podignute brade kao da je spremna za svađu. Kada je Tanci stala i pogledala joj lice, mama je stavila ruku preko usne kao da se tek sada setila da joj je usna pukla, i rekla je: „Pala sam.“ Tanci je pogledala u gospodina Nikolsa koji je sedeo u kolima, a mama je rekla, što je brţe mogla: „I on je pao.“ Iako nije mogla da vidi njegovo lice i samo je ţelela da proveri da li će ići kolima ili će morati da hvataju bus. A tata je rekao. „Da li sve sa čim ti ovih dana dođeš u dodir pretrpi nekakvu povredu?“ Mama ga je pogledala, a on je promrmljao nešto o popravci, i onda je rekao da ide po njenu torbu, a Tanci je odahnula i potrčala mami u zagrljaj jer joj je, premda joj je bilo lepo kod Linzi, nedostajao Norman i ţelela je da bude s mamom, i iznenada je osetila strašan umor.

*** Bungalov koji je gospodin Nikols iznajmio bio je kao iz reklame koja prikazuje šta stari ljudi ţele da rade kada se penzionišu, ili moţda za pilule za urinarne probleme. Nalazio se na jezeru i bilo je tu još nekoliko kuća ali uglavnom iza drveća ili pod takvim uglom da ni jedan jedini prozor nije gledao prema njima. U vodi je bilo pedeset šest pataka i dvadeset gusaka, i sve osim tri još su bile tamo kada su pili čaj. Tanci je pomislila da bi Norman mogao da ih pojuri, ali on se samo bacio na travu i zagledao se u njih. „Sjajno“, rekao je Niki, premda on prirodu uopšte nije voleo. Duboko je udahnuo, a

160

zatim uslikao dve fotografije telefonom gospodina Nikolsa. Shvatila je da nije zapalio cigaretu nijednom za četiri dana. „Nije li tako?“, rekla je mama. Gledala je prema jezeru. Krenula je da kaţe nešto o tome kako će oni svoj deo platiti, a gospodin Nikols je podigao ruku i rekao ne, ne, ne kao da ne ţeli ni da čuje za to, a mama je malčice porumenela i ućutala. Napravili su večeru na roštilju ispred bungalova premda vreme nije bilo za roštilj jer je mama rekla da bi to baš bio zabavan način da se završi putovanje. A i kada ona da pronađe vremena za roštilj? Ĉinilo se da je rešila da ih sve usreći i pričala je dva puta više od svih ostalih, i rekla je da je probila budţet, jer ponekad moraš i da budeš zahvalan na nekim stvarima i da malo daš sebi oduška. Ĉinilo se da je to njen način da zahvali gospodinu Nikolsu. Pa su večerali kobasice i pileće karabatake u ljutom sosu i sveţe rolnice i salatu, a mama je kupila i dve kantice kvalitetnog sladoleda, a ne onog jeftinog u belim kartonskim pakovanjima. Nije pitala ništa o tatinoj novoj kući, ali grlila je Tanci mnogo i rekla je da joj je nedostajala i nije li to blesavo jer je to bila samo jedna noć. Svako je ispričao po jedan vic, i premda je Tanci mogla da se seti samo onog koji kaţe: „Šta je to smeđe i lepljivo?“ (odgovor: lepak), svi su se smejali, a onda su igrali igru u kojoj staviš dršku od mede na čelo, a drugi kraj na zemlju i trčiš ukrug dok ne padneš. I mama je to jednom uradila, premda je jedva mogla da hoda jer joj je noga bila zamotana i stalno je ponavljala au, au, au dok je išla ukrug. A Tanci se smejala jer je bilo lepo videti mamu kako se, za promenu, ponaša budalasto. A gospodin Nikols je ponavljao ne, ne, neće on, hvala, samo će gledati. A onda je mama došepala do njega i rekla mu nešto tiho na uvo, i on je podigao obrvu i rekao: „Zaista?“ A ona je klimnula glavom. Pa je rekao: „Pa, u redu, onda.“ A kada je pao, zemlja se bukvalno malčice zatresla. Ĉak je i Niki, koji nikada ni u čemu nije učestvovao, odigrao igru jednom, a noge su mu štrčale kao kod bube, a kada se nasmejao, smeh mu je bio baš čudan, kao neki hahaha zvuk, i onda je Tanci zaključila da ga nije čula da se tako smeje već čitavu večnost. Moţda nikada. A ona se vrtela šest puta dok se svet nije propeo i okrenuo ispod nje i dok se nije srušila na leđa na travu i posmatrala kako se nebo polako vrti i pomislila kako je to pomalo nalik na ţivot njihove porodice. Nikada nije onako kako bi trebalo da bude. Večerali su, i mama i gospodin Nikols pili su vino, a Tanci je skinula ostatke hrane s kostiju i dala ih Normanu, jer psi umiru ako im daš pileće kosti. A onda su obukli jakne i sedeli napolju na lepim pletenim stolicama ispred jezera i posmatrali ptice na vodi dok nije pao mrak. „Volim ovo mesto“, rekla je mama u tišini. Tanci nije bila sigurna da je neko to trebalo da vidi, ali gospodin Nikols je uzeo maminu ruku i stegnuo je. Gospodin Nikols je bio malo tuţan čitavo veče. Tanci nije bila sigurna zašto. Pitala se da to nije zato što su završili putovanje. Ali zvuk vode kako zapljuskuje obalu bio je baš umirujući i spokojan i mora da je zadremala, jer se nekako neodređeno sećala kako ju je gospodin Nikols odneo uz stepenice a mama ju je ušuškala i rekla joj da je voli. Ali najviše od svega u vezi s tom večeri sećala se da je niko nije ništa pitao za olimpijadu, i baš, baš joj je bilo drago zbog toga.

*** Jer evo o čemu se radi. Dok je mama postavljala roštilj, Tanci je zamolila gospodina Nikolsa da joj pozajmi računar i pogledala je statistiku vezanu za decu koja potiču iz porodica s niskim primanjima a koja pohađaju privatne škole. I za pet minuta je videla da je verovatnoća da ona pohađa Svetu Anu izraţena jednocifrenim procentom. I shvatila je da nije vaţno koliko dobro će uraditi prijemni ispit; trebalo je da ovo proveri pre nego što su krenuli od kuće, jer u ţivotu pogrešiš samo onda kada ne obraćaš paţnju na brojeve. Niki se popeo na sprat, i kad je video šta radi, čitav minut stajao je pored nje bez reči, a zatim ju je

161

potapšao po ruci i rekao da će porazgovarati s nekim ljudima koje poznaje u Makarturu i zamoliti ih da paze na nju. Kada su bili kod Linzi, tata joj je rekao da privatna škola nije garancija uspeha. Rekao je to tri puta. Uspeh zavisi samo od onoga što je u tebi, rekao je. Od rešenosti. A onda je rekao da bi Tanci trebalo da zamoli Suz da joj pokaţe kako da namesti kosu, jer bi moţda i njena izgledala lepo kada bi se tako očešljala. Mama je rekla da će te noći spavati na kauču da bi Tanci i Niki mogli da spavaju u drugoj spavaćoj sobi, ali Tanci je mislila da mama ipak nije spavala na kauču, jer kada se probudila od ţeđi usred noći i sišla dole da pije vode, mame nije bilo. A ujutro je mama nosila sivu majicu gospodina Nikolsa kakvu je on nosio svaki dan, i Tanci je dvadeset minuta posmatrala vrata, jer ju je interesovalo u čemu će on sići dole.

*** Ujutro je iznad jezera visila retka magla. Kada su se smestili u kola, počela je da se podiţe s vode poput mađioničarskog trika. Norman je njuškao travu i polako mahao repom. „Zečevi“, rekao je gospodin Nikols (nosio je drugu sivu majicu). Jutro je bilo sveţe i šumski golubovi su tiho gukali na granama, i Tanci je imala onaj tuţan osećaj kao kad si na nekom lepom mestu i onda svemu dođe kraj. „Ne ţelim da idem kući“, rekla je tiho, dok je mama zatvarala prtljaţnik. Trgla se. „Molim, mila?“ „Ne ţelim da idem kući“, rekla je Tanci. Mama je pogledala u gospodina Nikolsa, pa onda pokušala da se nasmeši, a onda joj je prišla i polako pitala: „Da li ţeliš da ostaneš s tatom, Tane? Jer ako to zaista ţeliš, ja ću...“ „Ne. Samo mi se dopada ova kuća i lepo je ovde.“ Ţelela je da kaţe: I nemam se čemu radovati kada se vratimo, jer se sve pokvarilo, a i ovde nema Fišerovih, ali je videla na maminom licu da i ona o tome razmišlja, jer odmah je pogledala u Nikija, a on je slegnuo ramenima. „Znaš, nije sramota nešto pokušati, u redu?“ Mama ih je oboje pogledala. „Svi smo dali sve od sebe da nešto postignemo i nismo to postigli, ah proizašle su iz svega ovoga i neke dobre stvari. Videli smo krajeve koje nikada ne bismo videli. Naučili smo neke nove stvari. Sve smo se dogovorili s tatom. Stekli smo prijatelje.“ Moguće je da je mislila na Linzi i njenu decu, ali gledala je u gospodina Nikolsa kada je to rekla. „Tako da mislim da je, sve u svemu, baš dobro što smo probali, čak iako nije sve teklo kako smo planirali. A znaš, moţda i neće sve biti tako strašno kada se vratimo kući.“ Nikijevo lice bilo je bezizraţajno. Tanci je znala da razmišlja o novcu. A onda je gospodin Nikols, koji jedva da je i reč rekao čitavo jutro, prišao automobilu, otvorio vrata i rekao: „Da. Pa, i ja sam o tome razmišljao. I mislim da ćemo malčice skrenuti s puta.“

162

27 Dţes Na putu kući svi su u kolima bili nemi. Ĉak ni Norman nije više cvileo, kao da je prihvatio da mu je automobil sada dom. Sve vreme dok je Dţes planirala put, ovih nekoliko neobičnih, pomamnih dana, nikada nije razmišljala dalje od olimpijade. Odvešće Tanci na olimpijadu, ona će sesti i uraditi test, i sve će biti u redu. Nije joj palo na pamet da bi čitavo putovanje moglo potrajati tri dana duţe nego što je planirala. Niti da će joj ostati tačno trinaest funti i osamdeset jedan peni na kartici za koju se plašila da je stavi u bankomat, jer bi mogla da joj se ne vrati. Dţes ništa od ovoga nije rekla Edu, a on je ćutao i sve vreme gledao put pred sobom. Ed. Dţes je tiho u sebi ponavljala njegovo ime dok nije izgubilo svako značenje. Kada se smešio, Dţes nije mogla da suzbije osmeh. Kada bi se rastuţio, nešto u njoj bi malčice puklo. Posmatrala ga je sa svojom decom, kad se s razumevanjem divio nekoj fotografiji koju je Niki uslikao njegovim telefonom, kada je ozbiljno razmišljao o nekom Tancinom komentaru komentaru na koji bi Marti zakolutao očima i poţelela je da je on ranije ušao u njihove ţivote. Kad su bili sami i bliski, dok ju je grlio i malčice posesivno drţao svoj dlan na njenoj butini i tiho joj dahom milovao uho, sa sigurnošću je osećala da će sve biti u redu. Imao je on svoje probleme koje mora da reši, ali nekako će sve izaći na dobro. Oni će se postarati da to izađe na dobro. Jer ţelela je Eda Nikolsa. Ţelela je da obavije noge oko njega u tami i oseti ga u sebi, da se pribija uz njega dok je grli. Ţelela je znoj i trenje i njegovu čvrstinu, njegove usne na svojima, njegove oči na svojima. Vozili su se, a ona se prethodne dve noći prisećala u vrelim, sanjivim fragmentima, sećala se njegovih ruku, usana, načina na koji joj je stavio ruku preko usta kada je doţivela vrhunac da ne bi probudila decu, i jedva se suzdrţala da se ne baci na njega i ne zarije lice u njegov vrat, i ne pređe rukama preko njegove majice iz čistog zadovoljstva. Toliko dugo razmišljala je samo o deci, poslu i računima i novcu. Sad joj je glava bila puna njega. Kad se okrenuo prema njoj, porumenela je. Kad je izgovorio njeno ime, čula ga je kao šapat izgovoren u tami. Kad joj je pruţio kafu, letimičan dodir njegovih prstiju poslao je električni impuls kroz njeno telo. Dopadalo joj se kad je osećala da je gleda, i pitala se o čemu razmišlja. Dţes nije imala predstavu kako da mu kaţe bilo šta od ovoga. Bila je toliko mlada kad je upoznala Martija, i osim one jedne noći u pabu kada joj je Lijam Stabs ugurao ruke pod majicu, nikada se nije našla čak ni na početku veze s nekim drugim. Dţes Tomas nije izašla na sastanak s nekim još od školskih dana. Bila je smešna, čak i samoj sebi. Morala je da ga natera da razume daje promenio sve. „Nastavićemo do Notingama, ako se slaţete“, rekao je okrenuvši se daje pogleda. Još uvek je imao malu modricu na nosu sa strane. „Smestićemo se negde kasno. Tako da ćemo kući stići u cugu u četvrtak.“ A šta onda? Ţelela je da ga upita Dţes. Ali podigla je noge na komandnu tablu i rekla: „Zvuči mi dobro.“

*** Stali su da ručaju na benzinskoj pumpi. Deca su odustala od pokušaja da pitaju smeju li da jedu bilo šta osim sendviča, i sada su restorane brze hrane i otmene kafiće već gledala sasvim ravnodušno. Zastali su da se protegnu. „Šta kaţete na rolnice s viršlom?“, upitao je Ed pokazujući na naziv firme. „Kafa i vrele

163

rolnice s viršlom. Ili kornvolske pitice s mesom. Ja častim. Hajde.“ Dţes ga je pogledala. „Hajde, ne budi nacista po pitanju hrane. Kasnije ćemo jesti voće.“ „Ne plašiš se? Nakon kebaba?“ Ruku je stavio iznad obrve, štitio je oči od sunca da bi mogao bolje da je vidi. „Dopada mi se da ţivim opasnim ţivotom.“ Došao joj je prethodne noći, nakon što je Niki, koji je tiho nešto kucao na Edovom laptopu u uglu sobe, konačno otišao na spavanje. Osećala se kao tinejdţerka, sedeći na kauču preko puta njega i pretvarajući se da gleda televiziju, i čekajući. Ali Niki je legao, a Ed je otvorio laptop umesto da joj odmah priđe. „Šta radi?“, upitala je kad je Ed pogledao u monitor. „Kreativno pisanje“, rekao je. „Ne igra igrice? Nema oruţja? Eksplozija?“ „Ničega.“ „Spava“, rekla je šapatom. „Spavao je svaku noć otkako smo na putu. Bez trave.“ „Odlično. Ja se osećam kao da nisam spavao nekoliko godina.“ Ĉinilo se da je za ovo kratko vreme koliko su na putu ostario deset godina. A onda je pruţio ruku prema njoj i privukao je sebi. „Pa“, prošaputao je tiho, „Dţesika Rej Tomas. Hoćeš li mi dozvoliti da noćas malo odspavam?“ Gledala je njegovu donju usnu, uţivala osećajući njegovu ruku na svom bedru. Iznenada je osetila sreću. „Neću“, rekla je. „Odličan odgovor.“

*** Sad su promenili pravac, udaljavali su se od minimarketa i probijali se kroz grupice nezadovoljnih putnika koji su traţili bankomate ili čekali u redu u pretrpanim toaletima. Dţes se trudila da ne pokaţe koliko je srećna zbog pomisli na to da neće morati da pravi još jednu turu sendviča. S udaljenosti od nekoliko metara osećala je miris vrelih pitica. Deca su, steţući u ruci novčanice i spremna da prate Edova uputstva, nestala u dugačkom redu u prodavnici. Vratio se do nje tako da ih je od njihovih pogleda zaštitila masa ljudi. „Šta radiš?“ „Gledam.“ Svaki put kad bi joj se toliko pribliţio, Dţes je osećala kako postaje za nekoliko stepeni toplija nego što bi trebalo. „Gledaš?“ „Shvatio sam da mi je teško da ti budem blizu.“ Usne su mu bile na svega nekoliko centimetara od njenog uha, glas mu je izazivao blagu tutnjavu po njenoj koţi. Dţes je osetila kako joj se koţa jeţi. „Molim?“ „Zamišljam sebe kako ti radim svakakve nevaljale stvari. Gotovo sve vreme. Sasvim neprimerene.“ Uhvatio ju je za prednju stranu farmerki i privukao je sebi. Dţes se malo povukla, izvila je vrat da se postara da ih deca ne vide. „O tome si razmišljao? Dok si vozio? Sve vreme dok si ćutao?“ „Aha.“ Osvrnuo se prema prodavnici. „Pa, i o hrani.“ „Moje dve omiljene stvari.“ Prešao je prstima preko gole koţe ispod njene majice. Stomak joj se od zadovoljstva napeo. Noge je nisu drţale. Nikada nije ţelela Martija onako kako je ţelela Eda.

164

„Osim sendviča.“ „Hajde da ne razgovaramo o sendvičima. Nikada više.“ Tada je stavio dlan na donji deo njenih leđa, tako da su bili najbliţe jedno drugom što je bilo moguće u granicama pristojnosti. „Znam da ne bi trebalo tako da bude“, promrmljao je, „ali probudio sam se baš srećan.“ Pogledom je prešao preko njenog lica. „Mislim, zaista, glupavo srećan. I pored toga što mi je čitav ţivot katastrofa, prosto sam se... osećao dobro. Pogledam tebe i dobro mi je.“ U grlu joj se stvorila knedla. „I ja“, prošaputala je. Skupljenih očiju pogledao je u sunce, pokušavajući da joj pročita izraz na licu. „Znači, nisam... samo konj?“ „Bogami nisi konj. Pa, na najlepši mogući način mogu reći da si bio...“ Spustio je glavu i poljubio je. Poljubio ju je i bio je to poljubac potpune sigurnosti, poljubac tokom koga kraljevi umiru i čitavi kontinenti padaju, a da to niko i ne primeti. Kad se Dţes izvukla iz njegovog zagrljaja, bilo je to samo zato što nije ţelela da deca vide kako gubi sposobnost da stoji uspravno. „Dolaze“, rekao je. Dţes je shvatila da ga gleda vragolasto. „Nevolja.“ Uputio joj je brzi pogled dok su deca prilazila noseći podignute papirne kese. „To je moj tata rekao.“ „Kao da to nisi već i sam shvatio.“ Povukla se posmatrajući Eda kako ćaska s Nikijem, kako otvaraju papirne kese dok Niki objašnjava šta su kupili, i čekajući da joj se povuče rumenilo s obraza. Osećala je sunce na koţi, čula je poj ptica i pored ţamorenja ljudi, brujanja motora automobila, mirisa benzinskih isparenja i vrelog peciva, i kroz glavu joj odjeknuše reči koje nije prizvala: ovo je osećaj sreće. Polako su krenuli ka kolima, a glave su već zavukli u papirne kese. Tanci je išla nekoliko koraka ispred njih, mršavim nogama bezvoljno je udarala zemlju i tek tada je Dţes primetila da nešto nedostaje. „Tanc? Gde su ti knjige iz matematike?“ Okrenula se. „Ostavila sam ih kod tate.“ „Oh. Ţeliš li da ga pozovem?“, počela je da pretura po tašni traţeći mobilni telefon. „Reći ću mu da ih pošalje. Verovatno će stići pre nas.“ „Nemoj“, rekla je. Blago je nagnula glavu prema njoj, ali nije gledala Dţes u oči. „Hvala.“ Niki je pogledao Dţes, pa sestru. I nešto teško pritisnu mu stomak.

*** Kad su stigli do poslednjeg prenoćišta, bilo je gotovo devet sati i već su padali na nos od umora. Deca, koja su sve vreme poslednje deonice puta grickala kekse i slatkiše, bila su iscrpljena i mrzovoljna, i otišla su pravo na sprat da pogledaju kako će spavati. Norman ih je pratio, a zatim i Ed s torbama. Hotel je bio prostran i beo i izgledao je skupo. Bilo je to mesto koje bi gospođa Riter mogla pokazati Dţes na telefonu i zbog kog bi ona i Natali kasnije uzdisale. Ed je rezervisao sobe preko telefona, a kad je Dţes počela da se buni zbog cene, u glasu mu se čula blaga ljutnja. „Svi smo umorni, Dţes. A moja sledeća postelja mogla bi biti u zatvoru Njenog veličanstva. Hajde da noćas odsednemo na nekom lepom mestu, u redu?“ Tri sobe jedna do druge u hodniku koji kao da je bio aneks glavnom hotelu.

165

„Moja soba“, Niki je uzdahnuo od olakšanja dok je otključavao broj dvadeset tri. Stišao je glas kad je Dţes otvorila vrata. „Volim je i tako to, ali nemaš pojma kako malecka hrče.“ „Normanu će se ovo dopasti“, rekla je Tanci kad je Dţes otvorila vrata sobe broj dvadeset četiri. Pas se, u znak saglasnosti, smesta bacio pored kreveta. „Ne smeta mi da delim sobu s Nikijem, mama, ali on baš gadno hrče.“ Ĉinilo se da niko od njih ne dovodi u pitanje gde će spavati Dţes. Nije mogla da proceni da li znaju ali im ne smeta, ili samo pretpostavljaju da će ona ili Ed prosto prespavati u kolima. Niki je pozajmio Edov laptop. Tanci je pokušavala da prokljuvi kako funkcioniše daljinski upravljač za televizor u njenoj sobi i rekla je da će gledati neku emisiju, a zatim otići na spavanje. Nije ţelela da razgovara o knjigama iz matematike. I zapravo je rekla: „Ne ţelim da razgovaram o tome.“ Dţes nije mogla da se seti da je Tanci ikada izgovorila te reči. „Samo zato što nešto jednom nije uspelo, mila, ne znači da ne moţeš pokušati ponovo“, rekla je stavljajući Tanci pidţamu na krevet. Na Tančinom licu videla se spoznaja koje tu ranije nije bilo. A njene naredne reči Dţes su slomile srce. „Mislim da je najbolje da radim s onim što imamo, mama.“

*** „Šta da radim?“ „Ništa. Dosta joj je zasad. Ne moţeš je kriviti.“ Ed je bacio torbe u ugao sobe. Dţes je sedela na ivici kreveta i trudila se da ignoriše bolno pulsiranje u stopalu. „Ali to ne liči na nju. Ona voli matematiku. Uvek ju je volela. A sad se ponaša kao da ne ţeli da ima ništa s njom.“ „Prošla su dva dana, Dţes. Samo je... ostavi na miru. Već će ona to rešiti.“ „Baš si uveren.“ „Oni su pametna deca.“ Prišao je prekidaču, i smanjivao svetlo gledajući u njega dok nije postalo dovoljno mračno. „Kao i njihova majka. Ali samo zato što ti uspevaš da se podigneš brzinom gumene loptice, to ne znači da će i oni to uvek moći.“ Pogledala ga je. „Ne kritikujem te. Samo mislim da će ona biti sasvim dobro ako joj daš malo vremena da se opusti. Ona je to što jeste. Ne vidim da će se to promeniti.“ Skinuo je majicu preko glave laganim pokretom i bacio je na fotelju. Misli joj se smesta pomutiše. Dţes nije mogla da gleda u njegov goli torzo, a da ne poţeli da ga dotakne. „Kako si postao tako mudar?“, upitala je. „Ne znam. Mislim da se prenelo na mene.“ Napravio je dva koraka prema njoj, a onda je kleknuo i skinuo joj japanke, skidajući onu sa povređene noge naročito paţljivo. „Kako je?“ „Boli. Ali dobro je.“ Pruţio je ruku prema njenoj majici. Otkopčavao ju je polako i bez pitanja, pogleda fiksiranog na koţu koja se otkrivala ispod nje. Tada je delovao gotovo udaljeno, kao da su mu misli bile kod nje, ali i miljama daleko. Rajsferšlus je zapeo pri kraju i ona ga neţno preuze od njega. Ruke je stavila preko njegovih i raskopčala ga do kraja, da moţe da joj svuče majicu s ramena. Na trenutak je samo stajao i gledao je. Otkopčao joj je kaiš, pa farmerke, pokreti su mu bili odmereni i precizni. Posmatrala je njegove ruke i srce poče da joj pulsira u ušima. „Vreme je, Dţesika Rej Tomas, da se neko pobrine za tebe.“

166

*** Edvard Nikols oprao joj je kosu drţeći noge oko njenog struka, dok se ona naslanjala na njega u prevelikoj kadi. Neţno ju je isprao, zagladio je i obrisao joj oči peškirićem za lice da joj šampon ne dospe u njih. Ţelela je to da uradi sama, ali sprečio ju je. Niko joj nikada nije prao kosu, ako se ne računa frizer. Osećala se ranjivo i nekako čudno osetljivo. Kada je završio, leţao je u vreloj vodi ruku obmotanih oko nje i ljubio joj vrhove ušiju. A onda su se sloţili da je bilo dosta romantike, hvala lepo; osećala je kako se diţe ispod nje, i okrenula se i spustila se na njega. I jebali su se dok voda nije pljusnula iz kade, a ona nije mogla da proceni da li je bol u stopalu veći od potrebe da njega oseti u sebi. Nešto kasnije leţali su isprepletanih nogu delimično potopljeni u vodi. I počeli su da se smeju. Jer bio je kliše jebati se pod tušem, ali bilo je pomalo budalasto uraditi to u kadi, a još budalastije bilo je biti u ovolikoj nevolji a biti ovako srećan. Dţes se uvila tako da je leţala duţ njegovog tela, i obavila je ruke oko njegovog vrata i pritisnula svoje vlaţne grudi na njegove, i s potpunom sigurnošću osetila je da nikada više neće biti ovako blizu drugog ljudskog bića. Drţala je njegovo lice u rukama i ljubila mu vilicu i sirotu pomodrelu slepoočnicu i usne i rekla sebi da će se, ma šta da se desi, uvek sećati ovog osećaja. Spustio je ruku na njeno lice brišući vlagu s njega. Odjednom je izgledao ozbiljno. „Misliš li da je ovo mehurić?“ „Hm, mnogo je mehurića. To je...“ „Ne. Ovo. Mehur. Otišli smo na ovo ludo putovanje na kom normalna pravila ne vaţe. Pravi ţivot ne vaţi. Ĉitav put je bio... kao odmor od pravog ţivota.“ Voda se skupljala na podu kupatila. „Ne gledaj vodu. Razgovaraj sa mnom.“ Spustila je usne na njegovu ključnu kost i zamislila se. „Pa“, rekla je, podiţući opet glavu, „za manje od pet dana imali smo posla s bolešću, uznemirenom decom, bolesnim članovima porodice, neočekivanim ispadima nasilja, povređenim stopalima, policijom i saobraćajnim nesrećama. Rekla bih da je to sasvim dovoljno stvarnog ţivota.“ „Dopada mi se način na koji razmišljaš.“ „Meni se kod tebe dopada sve.“ „Ĉini se da mnogo vremena provodimo govoreći jedno drugom gluposti.“ „Pa, i to mi se dopada.“ Voda je počela da se hladi. Iskobeljala se iz njegovog naručja i ustala, pruţajući ruku prema zagrejanom drţaču za peškire. Pruţila mu je peškir, pa se i sama umotala u udobnost i raskoš toplog, mekog hotelskog peškira. Ed je jednom rukom ţestoko češao kosu. Zapitala se, nakratko, da li se Ed toliko navikao na meke hotelske peškire da to nije više ni primećivao. Iznenada je osetila da je umorna do srţi. Oprala je zube, ugasila svetlo u kupatilu, a kada se okrenula, on je već bio u ogromnom krevetu i podigao je prekrivače da se ona uvuče pod njih. Ugasio je lampu pored kreveta i ona osta da leţi pored njega u tami, osećajući njegovu vlaţnu koţu na svojoj i pitajući se kako bi bilo imati ovo svako veče. Pitala se hoće li ikada moći da leţi mirno pored njega, a da ne poţeli da prebaci nogu preko njegove. „Ne znam šta će biti sa mnom, Dţes“, rekao je u tamu kao da moţe da čuje njene misli. Glas mu je bio upozoravajući. „Bićeš dobro.“ „Ozbiljno. Ne moţeš ovde primeniti svoj optimizam. Ma šta da se desi, verovatno ću sve izgubiti.“ „Pa? To je moje fabričko podešavanje.“

167

„Ali moţda ću morati da odem.“ „Nećeš.“ „Mogao bih, Dţes.“ Glas mu je bio neprijatno čvrst. I progovorila je i pre nego što je postala svesna šta govori. „Onda ću čekati“, rekla je. Osetila je kako se njegova glava naginje prema njoj. Upitno. „Ĉekaću te. Ako ţeliš.“

*** Primio je tri poziva na poslednjoj deonici puta do kuće. Javio se na hendsfri uređaj. Njegov advokat čovek s toliko besprekornom dikcijom da je trebalo da najavljuje pojavljivanje kraljevske porodice rekao mu je da bi u policijsku stanicu trebalo da se javi narednog utorka. Ne, ništa se nije izmenilo. Da, rekao je Ed, razume šta se dešava. I da, razgovarao je s porodicom. Način na koji je to rekao naterao ju je da napne stomak. Nije mogla da se kontroliše posle toga. Uhvatila ga je za ruku. Kad ju je stisnuo, nije je gledao. Sestra ga je pozvala da kaţe da je tata mirno proveo noć. Dugo su razgovarali o nekim obveznicama osiguranja zbog kojih se otac brinuo, o nekim ključevima koji su nestali iz ormarića i šta je Dţema ručala. Niko nije spominjao umiranje. Rekla je da pozdravi Dţes, a Dţes joj je doviknula pozdrav i osetila se pomalo postiđeno, ali i pomalo zadovoljno u isto vreme. Nakon ručka primio je poziv od čoveka po imenu Luis, pa su raspravljali o trţišnim vrednostima i procentima i stanju hipotekarnog trţišta. Dţes je bilo potrebno neko vreme da shvati da razgovaraju o odmaralištu. „Vreme je da se proda“, rekao je kada je prekinuo vezu. „Ipak Kao što si rekla, bar imam imovinu koju mogu da rasprodam.“ „Koliko će te koštati? Suđenje.“ „Oh, niko mi ništa ne govori. Ali čitajući između redova, rekao bih najveći deo imovine.“ Nije mogla da proceni da li ga ovo muči više nego što pokazuje. Pokušao je još nekoga da pozove, ali javila se govorna pošta: „Ovde Ronan. Ostavite poruku.“ Prekinuo je vezu, ne govoreći ništa. Sa svakim kilometrom pravi ţivot im se neumoljivo pribliţavao poput pretećeg plimnog talasa, hladnog i nezaustavljivog.

*** Naposletku su kući stigli nešto posle četiri sata. Kiša je sada samo rominjala, put je od vlage izgledao masno, a rasute ulice Dejnhola s mukom su pokušavale da pokaţu obećanje proleća. Ugledala je svoju kuću, nekako manju i zapušteniju nego što ju je pamtila i, sasvim neobično, posmatrala ju je kao nešto što nema nikakve veze s njom. Ed je stao ispred kuće, i provirio kroz prozor prema farbi koja se ljuštila na prozorima na spratu, koje Marti nikada nije stigao da ofarba jer je rekao kako to mora da se uradi valjano, mora najpre da se ošmirgla stara farba pa da se zapuše rupe, i uvek je imao ili previše posla ili je bio suviše umoran da to uradi. Na trenutak je osetila talas depresije na pomisao na sve probleme koji je čekaju da se vrati. A onda je pogledala u Eda, koji je pomagao Tanci da iznese torbu i smejao se nečemu što je Niki rekao i nagnuo se prema njemu da ga bolje čuje, pa je taj talas prošao. Sat pre ulaska u grad stao je ispred Uradi sam supermarketa rekao je da mora malo da skrene s puta i izašao je odande s velikom kutijom punom stvari koje je morao da smesti

168

pozadi zajedno s njihovim stvarima. Moguće je da je morao da dotera kuću pre nego što je proda. Dţes nije padalo na pamet šta bi to mogao da uradi da kuća bude još lepša. Izneo je poslednje torbe do ulaznih vrata i stao ispred njih drţeći kartonsku kutiju u rukama. Deca su odmah nestala, svako u svoju sobu, poput stvorenja u nekakvom eksperimentu povratka kući. Dţes bi malo neprijatno zbog kućice pretrpane stvarima, s iskidanim tapetama i redovima pohabanih knjiga u mekom povezu. „Sutra se vraćam kod tate.“ Trgla se na pomisao na njegov odlazak. „Dobro. To je dobro.“ „Samo na nekoliko dana. Dok ne budem morao da se javim u policiju. Ali pomislio sam da bi bilo pametno da najpre postavim ovo.“ Dţes spusti pogled na kutije. „Nadzorna kamera i svetlo na senzor pokreta. Ne bi trebalo da potraje duţe od dva sata.“ „To si kupio za nas?“ „Nikija su prebili. Tanci se očigledno ne oseća bezbedno. Mislio sam da biste se svi osećali bolje. Znaš... kada ja nisam tu.“ Zurila je u kutiju, u ono što ona predstavlja. Progovorila je i pre nego što je shvatila šta priča. „Ne... ne moraš to da radiš“, promucala je. „Umem ja da radim svašta sama. Uradiću ja to.“ „Na merdevinama. S povređenim stopalom.“ Podigao je obrvu. „Znaš, Dţesika Rej Tomas, u nekom trenutku moraćeš dozvoliti nekome da ti pomogne.“ „Pa, šta ja da radim?“ „Sedi. Odmaraj. Podignu nogu na jastuče. A onda ćemo Niki i ja prošetati do grada i protraćićemo novac na odvratnu nezdravu brzu hranu, jer bi mi to mogla biti poslednja na neko duţe vreme. I onda ćemo sesti i jesti, a kasnije ćemo ti i ja leţati i diviti se veličini stomaka onog drugog.“ „O boţe, baš volim kad si nevaljao.“ I tako je sela. Ništa nije radila. Sela je na svoj kauč. Tanci je sišla i sedela s njom neko vreme, a Ed se napolju popeo na merdevine i mahnuo joj bušilicom kroz prozor i pretvarao se da će pasti, zbog čega se uznemirila. „Bila sam u dvema različitim bolnicama za osam dana“, povikala je kroz prozor besno. „Ne ţelim da idem i u treću.“ A zatim je, jer nije umela da sedi s mirom, počela da razvrstava prljavi veš i odlučila je da uključi mašinu, ali nakon toga ponovo je sela i pustila da se sve drugo kreće, jer morala je priznati da je odmaranje povređenog stopala mnogo manje bolno od pokušaja da obavi razne poslove oslanjajući se na njega. „Da li je ovako dobro?“, upitao je Ed. Došepala je napolje da ga vidi. Stajao je na baštenskoj stazi i gledao prema prednjem delu kuće. „Mislim da će ovako snimiti ne samo onog ko ti uđe u dvorište već i sve one koji se motaju oko kuće. Ima konveksno sočivo, vidiš?“ Pokušala je da izgleda zainteresovano. Pitala se da li će uspeti da ga ubedi da prenoći kada deca odu na spavanje. „A često se s ovim stvarima desi da su same po sebi dovoljne da odvrate svakog od bilo kakve namere.“ Da li bi to zaista bilo toliko loše? Moţe uvek da se iskrade pre nego što se deca probude. Ali opet, koga oni farbaju? Niki i Tanci mora da su već naslutili da se nešto dešava. „Dţes?“ Stajao je pred njom. „Mm?“

169

„Sve što bi trebalo da uradim je da probušim rupu ovde, i provučem ţice kroz zid. Nadajmo se da ću moći da stavim spojnicu odmah s druge strane pa će biti prilično lako spojiti sve ovo. Prilično sam vešt sa ţicama. Ove stvari me je zapravo tata naučio i bio sam sasvim dobar u tome.“ Imao je na licu samozadovoljan izraz koji muškarci imaju kada u rukama drţe moćan alat. Potapšao se po dţepu, proverio da li su tu šrafovi, a zatim je paţljivo pogledao. „Da li si čula išta od onoga što sam rekao?“ Dţes mu se pokajnički osmehnula. „O, nepopravljiva si“, rekao je nakon jednog minuta. „Stvarno.“ Osvrnuvši se da proveri da ih niko ne posmatra, neţno je obavio ruku oko njenog vrata i privukao je bliţe sebi i poljubio. Vilica mu je bila obrasla bradom. „A sada me pusti da nastavim s poslom. Bez ometanja. Idi i pronađi meni da vidimo šta ćemo poručiti.“ Dţes je odšepala, smešeći se, u kuhinju i počela da kopa po fiokama. Nije mogla da se seti kada je poslednji put poručila hranu. Bila je prilično sigurna da su svi meniji koje ima zastareli. Ed je otišao na sprat da poveţe ţice. Doviknuo je da će morati da pomeri nameštaj da bi mogao da dopre do podnih dasaka. „Dobro“, doviknula mu je. Ĉula je grmljavinu kada je počeo da pomera velike stvari preko poda iznad njene glave dok je pokušavao da pronađe razvodnu kutiju, i ponovo se začudila što će to neko uraditi umesto nje. A onda je legla na kauč i počela da pregleda stare jelovnike koje je pronašla u fioci s kuhinjskim krpama, odlepljujući strane preko kojih je bio prosut umak ih koji su poţuteli od starosti. Bila je prilično sigurna da kineski restoran više ne postoji. Nešto u vezi sa ţivotnom sredinom. Picerija nije bila pouzdana. Meni indijskog restorana izgledao je prilično standardno, ali nije mogla da se oslobodi pomisli na onu kovrdţavu dlačicu u Natalinoj piletini dţalfrezi. Ipak, piletina balti, pilav, papad. Toliko se unela da nije čula korake dok je polako silazio niz stepenice. „Dţes?“ „Mislim da ćemo ovde poručiti hranu.“ Podigla je meni. „Odlučila sam da je dlaka nepoznatog porekla mala cena za pristojnu piletinu dţal...“ Tek tada je videla izraz na njegovom licu. I šta je u neverici drţao u ruci. „Dţes?“, rekao je, a glas mu je zvučao kao da pripada nekom drugom. „Šta moja propusnica traţi u tvojoj fioci s čarapama?“

170

28 Niki Kad je Niki sišao u prizemlje, samo je sedela na kauču i zurila preda se, kao da je u transu. Blek end deker bušilica stajala je na prozorskoj dasci, a merdevine su još uvek bile naslonjene na zid kuće. „Da li je gospodin Nikols otišao po hranu?“, Nikiju je malo zasmetalo što mu nisu dali priliku da sam bira šta će da jede. Ĉinilo se da ga nije čula. „Dţes?“ Lice joj je bilo kao zaleđeno. Kratko je odmahnula glavom i tiho rekla: „Nije.“ „Ali vratiće se, zar ne?“, upitao je nakon jednog minuta. Otvorio je vrata friţidera. Nije znao šta je očekivao da će pronaći. Pronašao je pakovanje sasušenog limuna i delimično praznu teglicu branston turšije. Duga tišina. „Ne znam“, rekla je. A zatim: „Ne znam.“ „Pa... nećemo poručivati hranu?“ „Ne.“ Niki zastenja od razočaranja. „Pa, pretpostavljam da će morati u nekom trenutku da se vrati. Kod mene je njegov laptop.“ Očigledno je da su se posvađali, ali ona se nije ponašala kao kada se svađala s tatom. Tada bi tresnula vratima i počela da gunđa kreten sebi u bradu, ili je na licu imala onaj baš napet izraz kojim kao da pita: Zašto moram da ţivim s idiotom? Sada je izgledala kao neko kome je upravo rečeno da ima još šest meseci ţivota. „Da li si dobro?“ Trepnula je i stavila ruku na čelo, kao da meri sebi temperaturu. „Uh. Niki. Moram... moram da legnem. Moţeš li... sam pronaći nešto? Imaš nešto. Hranu. U zamrzivaču.“ Za sve godine otkako je ţiveo kod nje, Dţes mu nikada nije rekla da se sam snađe. Ĉak ni onda kada je dve nedelje bolovala od gripa. Pre nego što je išta stigao da kaţe, okrenula se i odšepala uz stepenice, veoma polako. U početku je Niki smatrao da se Dţes ponaša preterano melodramatično. Ali dvadeset četiri sata kasnije Dţes je i dalje bila u svojoj sobi. Tanci i on motali su se oko vrata i razgovarali šapatom. A zatim su joj odneli malo čaja i tost, ali samo je zurila u zid. Prozor je i dalje bio otvoren, i u sobi je postajalo hladno. Niki ga je zatvorio i otišao da skloni merdevine i bušilicu i da ih spremi u garaţu, koja je izgledala baš ogromna sada kada u njoj nije bio rols. A kada se vratio dva sata kasnije, uzeo je posluţavnik s noćnog stočića, na kom su i dalje stajali čaj i tost. Bili su hladni. „Verovatno je iscrpljena od sveg onog putovanja“, rekla je Tanci kao neka starica. Ali Dţes je i narednog dana ostala u krevetu. Kada je Niki ušao, prekrivač jedva da je bio pomeren, a ona je i dalje nosila istu odeću u kojoj je otišla u krevet. „Da nisi bolesna?“, upitao je razmičući zavese. „Ţeliš li da pozovem doktora?“ „Samo mi je potreban dan u krevetu, Niki“, rekla je tiho. „Natali je svraćala. Rekao sam joj da ćeš joj se javiti. Nešto u vezi sa čišćenjem.“ „Reci joj da sam bolesna.“ „Ali nisi. A i policija je zvala da pita kada ćeš preuzeti automobil. A zvao je i gospodin Cvangaraj, ali nisam znao šta da mu kaţem pa sam ga pustio da ostavi poruku na

171

sekretarici.“ „Niki. Molim te.“ Lice joj je bilo toliko tuţno da se osetio loše što je išta rekao. Ĉekala je jedan trenutak, a zatim je navukla prekrivač preko glave i okrenula se na drugu stranu. Niki je pripremio Tanci doručak. Sada se ujutro osećao neobično korisno. Njegova zaliha mu čak nije ni nedostajala. Puštao je Normana u baštu i čistio za njim. Gospodin Nikols ostavio je bezbednosno svetlo napolju pored prozora. Još uvek je stajalo u kutiji, koju je kiša navlaţila, ali niko je nije ukrao. Niki ju je uzeo, uneo u kuću i zagledao se u nju. Razmišljao je da pozove gospodina Nikolsa, ali nije znao šta da mu kaţe. A i osećao se pomalo čudno da od njega traţi da se i po drugi put vrati. Ako neko ţeli da bude s tobom, na kraju krajeva, onda će se postarati da tako i bude. Niki je to znao bolje od svih. Ma šta da se desilo između njega i mame, bilo je toliko ozbiljno da se on nije vratio po svoj laptop. Toliko ozbiljno da Niki nije bio siguran da bi trebalo da se meša. Pospremio je svoju sobu. Šetao je uz obalu i napravio nekoliko fotografija telefonom gospodina Nikolsa. Otišao je malo na internet, ah ga je igranje igrica smaralo. Zagledao se kroz prozor u krovove na glavnoj ulici i udaljenu narandţastu ciglu centra za razonodu i znao je da ne ţeli više da bude droid u oklopu koji s neba obara vanzemaljce. Nije ţeleo da boravi u ovoj sobi. Ponovo se setio otvorenog puta i osećanja koje je imao dok je automobil gospodina Nikolsa prelazio velike razdaljine, onog beskrajnog vremena kada nisu znah kuda idu dalje, i shvatio je da, više od svega, ţeli da ode iz ovog gradića. Ţeleo je da pronađe svoje pleme.

*** Niki je pomno razmislio o svemu i zaključio da pred kraj drugog dana ima pravo da se malčice uplaši. Uskoro je opet trebalo da krene u školu, i nije bio siguran kako da se stara i o Dţes i o maleckoj i o psu i svemu ostalom. Usisao je kuću i ponovo oprao vlaţni veš koji je pronašao u mašini i koji je već počeo da se oseća na buđ. Otišao je sa Tanci do prodavnice, pa su kupili hleb i mleko i hranu za psa. Potrudio se da to ne pokaţe, ali laknulo mu je što nema nikoga ispred prodavnice da mu kaţe da je peško ili nakaza ili da mu uputi već nekakvu pogrdu. A Niki je pomislio da je moţda, moţda, Dţes bila u pravu i da se stvari zaista menjaju. I da moţda konačno počinje nova faza u njegovom ţivotu. Malo kasnije, dok je on pregledao poštu, Tanci je ušla u kuhinju. „Moţemo li da se vratimo do prodavnice?“ Nije podigao pogled. Pitao se da li da otvori zvanično pismo naslovljeno na gospođu Dţ. Tomas. „Tek što smo došli.“ „Mogu li sama da odem?“ Pogledao ju je tada malo uplašeno. Uradila je nešto neobično s kosom, podigla ju je s jedne strane gomilom svetlucavih ukosnica. Nije ličila na sebe. „Ţelim da kupim mami čestitku“, rekla je. „Da je malo razveselim.“ Niki je bio prilično siguran da to neće biti ni od kakve koristi. „Zašto joj ne napraviš čestitku, malecka? I uštediš novac.“ „Uvek joj pravim čestitke. Ponekad je lepo kupiti gotovu.“ Proučavao joj je lice. „Da li si se ti to našminkala?“ „Samo sam karmin stavila.“ „Dţes ti ne bi dozvolila da nosiš karmin. Skidaj ga.“ „Suz ga nosi.“ „Nisam siguran da će to odobrovoljiti Dţes, malecka. Vidi, skidaj to, a ja ću te naučiti kako da se šminkaš kada se vratiš.“

172

Uzela je jaknu s čiviluka. „Skinuću usput“, povikala je preko ramena. „Povedi Normana sa sobom“, povikao je, jer je to bilo nešto što bi Dţes rekla. Zatim je skuvao kafu i odneo je na sprat. Došlo je vreme da natera Dţes da se pribere. Soba je bila mračna, bilo je petnaest do tri posle podne. „Ostavi je tu pored“, promrmljala je. U sobi se osećao zadah neopranog tela i ustajalog vazduha. „Kiša je stala.“ „Dobro.“ „Dţes, moraš da ustaneš.“ Ništa nije rekla. „Zaista. Moraš da ustaneš. Počinje da zaudara ovde.“ „Umorna sam, Niki. Samo mi je potreban... odmor.“ „Nije ti potreban odmor. Ti si... naš Tigar.“ „Molim te, mili.“ „Ne razumem, Dţes. Šta se dešava?“ Okrenula se, veoma polako, zatim se oslonila na lakat. U prizemljuje pas počeo uporno na nešto da laje, divlje. Dţes je protrljala oči. „Gde je Tanci?“ „Otišla je do radnje.“ „Da li je jela?“ „Jeste. Uglavnom ţitarice. Ne umem da spremim ništa osim ribljih ćevapčića, a njih je sita.“ Pogledala je Nikija, pa prozor, kao da odmerava nešto. A zatim je rekla. „Neće se vratiti.“ I lice joj se zgrčilo. Pas je sada lajao napolju, budala. Niki je pokušao da se koncentriše na ono što Dţes priča. „Zaista? Nikada?“ Krupna suza kliznu joj niz obraz. Obrisala ju je dlanom i odmahnula glavom. „Znaš šta je baš glupo u svemu ovome, Niki? Zaboravila sam. Zaboravila sam da sam to uradila. Bila sam tako srećna dok smo bili na putu, kao da se sve što je bilo desilo nekom drugom. O, prokleti pas.“ Nije je ništa razumeo. Pitao se da nije zapravo bolesna. „Pozovi ga.“ „Pokušala sam. Ne odaziva se.“ „Ţeliš li da odem do njega?“ Pokajao se još i pre nego što je završio rečenicu. Jer znao je, premda mu se gospodin Nikols zaista dopadao, da ne moţeš naterati nekoga da ostane s tobom. Nema svrhe pokušavati da se drţiš nekoga ko te ne ţeli. Moguće je da mu je rekla jer nije imala kome. „Volim ga, Niki. Znam da zvuči glupo nakon tako kratkog vremena, ali volim ga.“ Ostao je zapanjen na ove njene reči. Tek tako je izbrbljala sva ta osećanja. Ali nije poţeleo da beţi. Niki je seo na krevet, nagnuo se, i mada se i dalje osećao čudno kada je fizički kontakt u pitanju, zagrlio je. I učinila mu se strašno sitna, premda mu se uvek činila većom od njega. A ona je naslonila glavu na njega, a on je bio tuţan jer je ţeleo nešto da kaţe, ali nije znao šta. U tom trenutku Normanov laveţ postao je histeričan. Kao kada je video krave u Škotskoj. Niki se povukao, osluškujući. „Zvuči kao da je poludeo.“ „Prokleti pas. Mora da je ona čivava iz broja pedeset šest.“ Dţes je šmrcnula i obrisala oči. „Kunem se da ga namerno izaziva.“

173

Niki se spustio s kreveta i prišao prozoru. Norman je bio u bašti, histerično je lajao glave proturene kroz otvor u ogradi gde je drvo istrulilo pa su dve ploče otpale. Bile su mu potrebne dve sekunde da shvati da pas ne liči na sebe. Ovaj pas stajao je uspravno i ukočeno, nakostrešene dlake. Niki razvuče zavesu još više, i tada je ugledao Tanci preko puta. S njom su bila dva Fišera i klinac kog nije poznavao i saterali su je uza zid. Dok je Niki posmatrao, jedan od njih ju je uhvatio za jaknu, a ona je pokušala da ga udari po ruci. „Hej! Hej!“, povikao je, ali nisu ga čuli. Srce mu je tuklo. Niki se borio s prozorom, ali nije mogao da ga otvori. Udarao je o staklo, pokušavao je da ih natera da stanu. „HEJ! Sranje. HEJ!“ „Šta je bilo?“, rekla je Dţes okrenuvši se u krevetu. „Fišerovi.“ Ĉuli su Tancin prodoran vrisak Dok je Dţes skakala s kreveta, Norman je na delić sekunde zastao, a zatim se bacio na najslabiji deo ograde. Proleteo je kroz ogradu poput ovna, a drvo se oko njega razletelo na sve strane. Jurio je prema zvuku Tancinog glasa. Niki je video kako se Fišerovi okreću prema ogromnom crnom đuletu koje juri na njih otvorenih usta. A onda je čuo škripu kočnica i iznenađujuće glasan udarac, Dţesino o boţe, o boţe, a onda tišinu koja kao da se otegla u beskraj.

174

29 Tanci Tanci je sedela u sobi gotovo čitav sat i pokušavala da mami nacrta čestitku. Mama kao da je bila bolesna, ali Niki je rekao da nije zapravo bolesna, ne kao onda kada je gospodin Nikols bio bolestan, tako da nije bilo smisla da joj poţeli brz oporavak. Pomislila je da joj napiše Budi srećna!, ali to joj je zvučalo kao naređenje. Ili čak i optuţba. A onda je pomislila da samo napiše Volim te, ali ţelela je da to piše crvenim slovima a svi njeni crveni flomasteri su se osušili. A onda je pomislila da će kupiti čestitku, jer je mama uvek govorila da joj tata nikada nije slao čestitke, osim neke baš sladunjave za Dan zaljubljenih kada joj se još udvarao. A onda bi prasnula u smeh na reč udvaranje. Tanci je ponajviše ţelela da se mama razvedri. Mama bi trebalo da vodi računa o svemu, da sprema kuću i mota se po prizemlju, ne da leţi gore u mraku, kao da je zapravo hiljadu kilometara daleko. To je plašilo Tanci. Otkako je gospodin Nikols otišao, kuća je bila suviše tiha, a u stomaku joj se smestio ogroman kamen, kao da će se nešto loše dogoditi. Tog jutra se, kad se probudila, ušunjala u maminu sobu da se mazi s njom, a mama ju je zagrlila i poljubila je u teme. „Da li si bolesna, mama?“, upitala je. „Samo sam umorna, Tanc“, mamin glas zvučao je strašno tuţno i umorno. „Uskoro ću ustati. Obećavam.“ „Da li je to... zbog mene?“ „Molim?“ „Što ne ţelim više da radim matematiku. Da li si zato tuţna?“ Tada se mamine oči ispuniše suzama, a Tanci pomisli kako je sada sve samo još pogoršala. „Ne, Tanc“, rekla je i privukla je u zagrljaj. „Ne, mila. Nema to nikakve veze s tobom i matematikom. Ni ne pomišljaj na to.“ Ali nije ustala. Pa je Tanci otišla niz put sa dve i po funte u dţepu koje joj je Niki dao, premda joj je bilo jasno da on smatra da je to glupa ideja, i razmišljala je da li da kupi jeftiniju čestitku i čokoladu ili će jeftinija čestitka pokvariti suštinu kupovine čestitke, kad je pored nje stao automobil. Pomislila je da neko samo ţeli da pita kako da stigne do odmarališta (ljudi su uvek pitali kako da stignu do odmarališta), ali bio je to Dţejson Fišer. „Hej, nakazo“, rekao je, a ona je nastavila dalje. Kosa mu je gelom bila učvršćena u šiljke, a oči suţene, kao da je čitav ţivot skupljenih očiju gledao stvari koje ne voli. „Rekoh, nakazo.“ Tanci se trudila da ga ne gleda. Srce je počelo da joj udara. Ubrzala je korak. Ubrzao je, a ona se ponadala da će otići. Ali on je zaustavio automobil i izašao i došao do nje šepureći se i preprečio joj put tako da nije mogla da ide dalje a da ga ne gurne. Nagnuo se u stranu kao da objašnjava nešto nekom jako glupom. „Nepristojno je ne odazvati se kada te neko zove. Zar te to mama nije naučila?“ Tanci je bila toliko uplašena da nije mogla da govori. „Gde ti je brat?“ „Ne znam.“ Glas joj je bio šapat. „Znaš ti dobro, ti mala četvorooka nakazo. Tvoj brat misli da je pametan što mi je dirao nalog na Fejsbuku.“ „Nije“, rekla je. Ali bila je baš loš laţov, i znala je da on zna da laţe čim je zinula. Napravio je dva koraka prema njoj. „Reci mu da je gotov, drsko malo govno. Misli da je pametan. Reci mu da ću mu ja

175

dobro unakaziti profil.“ Drugi Fišer, rođak čije ime nikako nije mogla da upamti, promrmljao je nešto što Tanci nije čula. Sada su svi izašli iz kola i polako krenuli prema njoj. „Da“, rekao je Dţejson. „Tvoj brat mora nešto da shvati. Ako on dira nešto što je moje i ja ću dirati nešto njegovo.“ Podigao je bradu i glasno pljunuo na trotoar. Velika zelena slina pala joj je pred noge. Pitala se da li vide s kolikom mukom diše. „Ulazi u kola.“ „Molim?“ „Ulazi u jebena kola.“ „Neću.“ Tada je počela da se povlači. Osvrnula se pokušavajući da vidi da li neko ide ulicom. Srce joj je udaralo u rebra poput ptice u kavezu. „Ulazi u jebena kola, Kostanca.“ Rekao je ovo kao da je njeno ime nešto odvratno. Ţelela je da potrči, ali ona baš nije umela da trči a i znala je da bi je uhvatio. Ţelela je da pređe put i krene kući, ali bilo je predaleko. A onda je neko spustio ruku na njeno rame. „Pogledaj joj kosu.“ „Šta znaš o dečacima, četvorooka?“ „Naravno da ne zna ništa. Pogledajte na šta liči.“ „Ima karmin, mala drolja. Ali i dalje je gabor.“ „Da, ali ne moraš da je gledaš u lice, zar ne?“ Počeli su da se smeju. Glas joj je zazvučao kao tuđ: „Ostavite me na miru. Niki ništa nije uradio. Samo ţelimo da nas ostavite na miru.“ „Samo ţelimo da nas ostavite na miru.“ Glasovi su im bili podsmešljivi. Fišer joj je prišao korak bliţe. Stišao je glas. „Samo ulazi u jebena kola, Kostanca.“ „Ostavi me na miru!“ Tada je počeo da je hvata, rukama joj je grabio odeću. Panika ju je oblila u ledenom talasu, stegla joj grlo. Pokušala je da ga odgurne. Moţda je i vikala, ali niko nije došao. Dvojica su je uhvatila za ruke i vukla je prema kolima. Ĉula je kako stenju od napora, osetila miris njihovog dezodoransa dok je nogama traţila uporište na trotoaru. I znala je, sasvim sigurno, da ne sme da uđe u ta kola. Jer se, kada su se vrata otvorila pred njom, poput čeljusti neke velike zveri, setila američke statistike za devojke koje ulaze u automobile s nepoznatim muškarcima. Izgledi za preţivljavanje padali su za sedamdeset dva procenta čim stupiš nogom na prag. Ova statistika postala je opipljiva stvar pred njom. Tanci se uhvatila za vrata, i udarala je i rukama i nogama i ujedala, i čula je nekog kako psuje kada je nogom zahvatila meko tkivo, a onda ju je neko udario po glavi i ona se zanela i okrenula i čuo se udarac kada je pala na zemlju. Sve se iskrenulo. Ĉulo se komešanje, povik u daljini. Podigla je glavu, a pred očima joj se mutilo, ali učinilo joj se da je videla Normana kako juri prema njoj preko ceste brzinom kojom nikada nije videla da se kreće, zube je iskezio, oči su mu bile crne, i uopšte nije ličio na Normana već na nekakvog demona, a onda se video blesak nečeg crvenog i čula škripa kočnica i Tanci je videla kako nešto crno leti u vazduh poput krpe. I čula je vrisak, koji nije prestajao, zvuk kraja sveta, najgori zvuk koji je ikada čula i shvatila da to ona vrišti, da je to zvuk njenog glasa.

176

30 Dţes Leţao je na zemlji. Dţes je istrčala na ulicu, bez daha i bosonoga, a čovek je stajao tamo s obema rukama na glavi i njihao se i ponavljao: „Nisam video. Nisam video. Samo je istrčao pravo na put.“ Niki je bio pored Normana i drţao mu je glavu u krilu, beo kao kreč, i mrmljao je: „Hajde, momče. Hajde.“ Tanci je raširila oči od šoka i drţala ruke ukočeno pored sebe. Dţes je kleknula. Normanove oči bile su poput staklenih klikera. Krv mu je curila iz usta i uha. „O ne, ti glupi, matori psu. O, Normane. O, ne.“ Spustila je glavu na njegove grudi. Ništa. Jecaj joj se podiţe u grlu. Osetila je Tancinu ruku na ramenu, pesnicom je zgrabila njenu majicu i vukla je. „Mama, učini da sve bude dobro, mama izleči ga.“ Tanci je pala na kolena i zarila lice u njegovo krzno. „Normane. Normane.“ A onda je počela da urla. Niki u tom trenutku poče nepovezano i konfuzno da govori: „Probali su da strpaju Tanci u kola. Pokušavao sam da te dozovem, ali nisam mogao da otvorim prozor. Jednostavno nisam mogao da ga otvorim, i vikao sam, a on je izleteo kroz ogradu. Znao je. Pokušavao je da joj pomogne.“ Natali je dotrčala niz drum, košulja joj je bila ukrivo zakopčana, a na jednoj strani glave još je imala viklere. Zagrlila je Tanci i privila je uz sebe, njihala ju je pokušavajući daje natera da prestane da urla. Normanove oči su se umirile. Dţes je spustila glavu i osetila kako joj se srce slama. „Pozvao sam hitnu veterinarsku sluţbu“, rekao je neko. Pomilovala mu je veliko uho. „Hvala“, prošaputala je. „Moramo nešto da uradimo, Dţes“, ponovio je Niki, ovog puta ţustrije. „Sada.“ Spustila je drhtavu ruku na Nikijevo rame. „Mislim da je mrtav, mili.“ „Ne. To se ne govori. Ti si rekla da to nikada ne govorimo. Ne predajemo se. Ti si ta koja stalno govori da će sve biti u redu. To se ne govori.“ Dok je Tanci opet počinjala da plače, Nikijevo lice se zgrčilo. I on poče da jeca, lakat je savio preko lica, a iz grla su mu dopirali snaţni, kidajući jecaji, kao da je brana konačno probijena. Dţes je sedela nasred puta dok su automobili mileli oko nje, a radoznali susedi izlazili na stepenište ispred kuća, i drţala u krilu ogromnu krvavu glavu psa, i podigla je lice prema nebesima i tiho rekla: Šta sada? Šta, kog đavola, sada?“

177

31 Tanci Mama ju je unela u kuću. Tanci nije ţelela da ga napusti. Nije ţelela da on umre tamo na asfaltu sam i da ga neznanci gledaju otvorenih usta i šapuću, ali mama nije ţelela da je sluša. Najdţel iz kuće pored istrčao je napolje i rekao da će se on za sve pobrinuti, i nakon toga je mama uhvatila Tanci. I dok se ona otimala i vrištala i dozivala ga, mama joj je šapnula na uho: „Mila, sve je u redu, mila, hajdemo unutra, ne gledaj, sve će biti u redu.“ Ali dok je mama zatvarala ulazna vrata, glave naslonjene na njenu, privijajući je uz sebe, očiju zaslepljenih od suza, Tanci je čula Nikija kako jeca iza njih u hodniku, čudnim, kidajućim jecajima kao da je to bilo nešto što ne ume. I mama ju je ipak slagala, jer ništa neće biti u redu, ne moţe biti, jer ovo je kraj svega.

178

32 Ed „Ponekad“, rekla je Dţema osvrćući se prema ljubičastocrvenom detetu koje je vrištalo i izvijalo leđa za susednim stolom, „mislim da najgore slučajeve roditeljstva ne vide socijalni radnici nego konobari.“ Ţustro je promešala kafu, kao da se trudi da potisne prirodnu potrebu da nešto kaţe. Majka, s plavim uvojcima nalik na vijuge vadičepa koji su joj se otmeno spuštali niz leđa, nastavila je da smirujućim glasom traţi od deteta da se smiri i popije svoj bebičino. Dete ju je ignorisalo. „Ne vidim zašto nismo mogli da odemo u pab“, rekao je Ed. „U jedanaest i petnaest ujutro? Hriste, zašto mu ne kaţe da prestane? Ili ga izvede napolje? Zar niko više ne zna kako da skrene detetu paţnju?“ Dete je još snaţnije zavrištalo. Eda je počelo da boli. „Mogli bismo otići.“ „Kuda?“ „U pab. Tamo bi bilo mirnije.“ Zurila je u njega, a zatim je upitno prešla prstom preko njegove brade. „Ede, koliko si popio sinoć?“ Iz policijske stanice izašao je isceđen. Kasnije su se sreli s njegovim braniocem Ed mu je već zaboravio ime s Polom Vilksom i još dvojicom advokata, od kojih je jedan bio specijalizovan za slučajeve trgovine povlašćenim informacijama. Sedeli su za stolom od mahagonija i govorili kao da su uveţbali koreografiju i odvaţno su iznosili slučaj tuţilaštva da Ed ne bi gajio ni najmanje sumnje u vezi s onim što ga čeka. Dokazi protiv njega: trag u mejlovima, svedočenje Dijane Luis, telefonski pozivi njenog brata, nova odluka Finansijske kontrole da u korenu saseče počinioce krivičnog dela trgovine povlašćenim informacijama. Njegov ček, zajedno s potpisom. Dijana se zaklela da nije znala da je to što radi nedozvoljeno. Rekla je da joj je Ed gotovo silom dao novac. Rekla je da nikada ne bi, da je znala da je to što joj predlaţe nezakonito, pristala na to. Niti bi rekla svom bratu. Dokazi u njegovu korist: očigledno nije ni centa zaradio od transakcije. Njegov pravni tim rekao je po njegovom mišljenju malčice suviše veselo da će naglasiti njegovo neznanje i naivnost. Da je nov u ovoj igri novca, posledica i odgovornosti rukovođenja. Tvrdiće da je Diana Luis odlično znala šta radi: da je njegova i Dijanina kratka veza zapravo dokaz zamke koju su ispleli ona i njen brat. Istraţni tim pregledao je sve Edove račune i otkrio da su zadovoljavajuće nezanimljivi. Svake godine plaćao je pun iznos poreza. Nije imao nikakvih investicija. Voleo je da se drţi jednostavnih stvari. A ček nije bio na njeno ime. Bio je u njenim rukama, ali njeno ime ispisano je njenom rukom. Tvrdiće da je uzela prazan ček iz njegove kuće u nekom trenutku tokom njihove veze, rekli su. „Ali nije“, rekao je on. Ĉinilo se da ga niko nije čuo. Što se tiče zatvora, sve je moguće, rekli su mu, ali ma šta da se desi, Ed će bez sumnje platiti pozamašnu kaznu. A verovatno je i završio karijeru u Mejflaju. Zabraniće mu da bude na rukovodećoj poziciji, verovatno na duţi vremenski period. Ed mora na sve ovo da se pripremi. Počeli su međusobno da se savetuju. A onda je on rekao: „Ţelim da se izjasnim da sam kriv.“ „Molim?“

179

Zavlada tišina. „Rekao sam joj da to uradi. Nisam razmišljao o tome da je to nezakonito. Ţeleo sam da je se rešim, pa sam joj rekao kako da zaradi novac.“ Pogledali su se. „Ede...“, zaustila je njegova sestra. „Ţelim da kaţem istinu.“ Jedan od pravnih savetnika nagnuo se prema njemu. „Izgradili smo prilično snaţnu odbranu, gospodine Nikols. Mislim da, s obzirom na to da nema vašeg rukopisa na čeku što je njihov jedini konkretan dokaz moţemo uspešno da tvrdimo da je gospođica Luis upotrebila vaš račun za ostvarenje ličnih ciljeva.“ „Ali dao sam joj ček.“ Pol Vilkis se nagnuo prema njemu. „Ede, moraš biti jasan. Ako se izjasniš kao kriv, ozbiljno povećavaš izglede da te osude na zatvorsku kaznu.“ „Nije me briga.“ „Biće te briga kada budeš provodio dvadeset tri sata u samici u Vinčesteru zarad tvoje lične bezbednosti“, rekla je Dţema. Jedva da ju je čuo. „Samo ţelim da kaţem istinu. Tako je bilo.“ „Ede“, sestra ga je uhvatila za ruku, „istini nije mesto u sudnici. Samo ćeš pogoršati sve.“ Ali on je odmahnuo glavom i zavalio se u stolici. A onda više ništa nije rekao. Znao je da misle da je poludeo, ali nije ga bilo briga. Nije mogao da natera sebe da izgleda kao da ga je bilo šta od toga uznemirilo. Ĉuo je: finansijske usluge i trţište član 2000 blablabla. Ĉuo je: otvoreni zatvor i kaznene globe i Zakon o krivičnopravnom sistemu iz 1993. blablabla, ali zaista nije mogao da natera sebe da mari za to. Dobro, neko vreme provešće u zatvoru. I šta s tim? Ionako je sve izgubio, i više od toga. „Ede? Da li si čuo šta sam rekla?“ „Izvini.“ Izvini. Ĉinilo se da je to sve što ovih dana govori. Izvini, nisam te čuo. Izvini, nisam slušao. Izvini, sye sam zajebao. Izvini, bio sam dovoljno glup da se zaljubim u nekoga ko me je smatrao za idiota. I opet je osetio sada već poznati grč kada bi pomislio na nju. Kako je mogla da ga laţe? Kako je moguće da su sedeli jedno pored drugog u kolima čitave nedelje a da nije čak ni započela priču o onome što je uradila? Kako je mogla da mu priča o svojim finansijskim strahovima? Kako je mogla da mu govori o poverenju, da mu pada u naručje, sve vreme znajući da mu je ukrala novac iz dţepa? Na kraju nije čak ništa ni morala da kaţe. Njena tišina rekla mu je sve. Delić sekunde između trenutka kada je primetila karticu koju je u neverici drţao u ruci i zamuckujućeg pokušaja da objasni otkud joj. Htela sam da ti kaţem. Nije to što misliš. Ruka na ustima. Nisam razmišljala. O boţe. Nije... Bila je gora od Lare. Lara je bar bila poštena, na svoj način, u vezi s onim što je privlači. Volela je novac. Dopadalo joj se kako on izgleda, kada ga je oblikovala prema svom ukusu. Mislio je da su oboje shvatali, duboko u sebi, da je njihov brak bio poslovni dogovor. Govorio je sebi da su svi brakovi zapravo poslovni dogovori, na ovaj ili onaj način. Ali Dţes? Dţes se ponašala kao da je on jedini čovek kog je ikada ţelela. Dţes ga je

180

pustila da ţivi u uverenju da joj se dopada on, čak i kada je povraćao, čak i kada mu je lice bilo izudarano, kada se plašio da se suoči sa svojim roditeljima. Pustila ga je da misli da ga voli zbog onoga što on jeste. „Ede?“ „Izvini.“ Podigao je glavu. „Znam da nije lako. Ali preţivećeš.“ Sestra mu je stegnula ruku. Negde iza nje zavrišta dete. U glavi mu je pulsiralo. „Naravno“, rekao je. Ĉim je otišla, svratio je u pab.

*** Ubrzali su saslušanje nakon revidiranja njegovog iskaza i Ed je poslednja dva dana pre saslušanja proveo s ocem. Bilo je to delom zato što je tako ţeleo, a delom zato što više nije imao stan u Londonu u kom se nalazio nameštaj, sve je bilo spakovano u skladišta da bi mogla da se obavi prodaja. Stan je prodat za traţenu cenu, a da ga kupac nije ni pogledao. Ĉinilo se da agent nekretninama nije iznenađen. „Imamo listu čekanja za ovaj kraj“, rekao je kada mu je Ed dao rezervne ključeve. „Investitori uvek traţe bezbedan ulog. Iskren da budem, verovatno će stajati prazan godinama dok im ne padne na pamet da ga prodaju.“ Ed je tri noći spavao u kući svojih roditelja, u svojoj dečačkoj sobi, budio se u sitne sate i prelazio prstima preko površine hrapave tapete iza uzglavlja, i sećao se zvuka koraka svoje sestre tinejdţerke kako mu tutnje iznad glave, lupanja vratima njene spavaće sobe dok je obrađivala novu uvredu koju joj je ovog puta uputio njihov otac. Ujutro je sedeo i doručkovao s majkom i polako počeo da shvata da se otac više nikada neće vratiti kući. Da ga nikada više neće videti kako iznervirano ispravlja novine i uzima šolju s jakom crnom kafom (bez šećera). Ona bi povremeno briznula u plač, izvinjavajući se i odmahujući rukom dok je maramicom brisala oči. Dobro sam, dobro sam. Zaista, mili. Ne obraćaj paţnju na mene. U preterano zagrejanoj sobi na odeljenju Viktorija, Bob Nikols prestajao je da govori, jede i sve ostalo. Ed nije morao da razgovara s lekarom da bi video šta se dešava. Ĉinilo se da tkivo nestaje s njega, da se topi, i ostavlja lobanju presvučenu providnim velom i oči nalik na velike modre duplje. Igrali su šah. Otac je često usred igre tonuo u san, zaspao bi usred poteza, a Ed bi strpljivo sedeo pored njega i čekao da se probudi. A kad bi se probudio i kada bi nakon trenutak ili dva shvatio gde se nalazi, zatvorio bi usta i spustio pogled. Ed bi pomerio figuru i ponašao se kao da je prošao samo minut, a ne čitav sat. Razgovarali su. Ne o vaţnim stvarima. Ed nije bio siguran da je ijedan od njih dvojice takvog kova. Razgovarali su o kriketu i vremenu. Edov otac pričao je o sestri s jamicama koja mu je uvek govorila nešto šaljivo. Traţio je od Eda da pazi na majku. Brinuo se što toliko radi. Brinuo se da će joj čovek koji čisti oluke i kanale previše naplaćivati ako on ne bude tamo. Nervirao se što je u jesen potrošio mnogo novca na uklanjanje mahovine s travnjaka, a sada neće videti rezultat. Ed nije ni pokušao da se raspravlja s njim. Zvučalo bi snishodljivo. „Pa, gde je ona vatrena?“, upitao je jedne večeri. Bio je na dva poteza od šah-mata. Ed je pokušavao da pronađe način da ga u tome spreči. „Ko?“ „Tvoja devojka.“ „Lara? Tata, znaš da smo...“ „Ne ona. Ona druga.“

181

Ed udahnu. „Dţes? Ona je... uh... kod kuće, mislim.“ „Dopada mi se. Gledala te je na poseban način.“ Polako je gurnuo top napred na crni kvadrat. „Drago mi je što je imaš.“ Blago je klimnuo glavom. „Nevolja“, promrmljao je gotovo sebi u bradu i nasmešio se. Edova strategija razletela se u paramparčad. Otac ga je potukao u tri poteza.

182

33 Dţes Bradati muškarac izašao je kroz pokretna vrata brišući ruke o beli mantil. „Norman Tomas?“ Dţes nikada nije razmišljala o tome da njihov pas ima i prezime. „Norman Tomas? Veliki pas kome je nemoguće odrediti rasu?“, rekao je spuštajući bradu i gledajući pravo u nju. Ustala je i stala ispred reda plastičnih stolica. „Pretrpeo je strašne unutrašnje povrede“, rekao je bez ikakvog uvoda. „Ima slomljen kuk i nekoliko rebara, naprsla mu je prednja noga i nećemo znati šta se unutra dešava dok otok ne splasne. I plašim se da je definitivno izgubio levo oko.“ Primetila je jarke mrlje krvi na njegovim plavim platnenim nazuvcima. Osetila je kako joj Tanci steţe ruku. „Ali još je ţiv?“ „Ne ţelim da vam dajem laţnu nadu. Narednih četrdeset osam sati biće kritični.“ Tanci je pored nje zastenjala; teško je bilo reći da li je to bilo od straha ih od sreće. „Prošetajte sa mnom.“ Uzeo je Dţes za lakat okrećući leđa deci i rekao: „Moram da kaţem da nisam siguran, s obzirom na ozbiljnost povreda, da ne bi najhumanije bilo uspavati ga.“ „Ali ako preţivi četrdeset osam sati?“ „Onda će imati izgleda da se oporavi. Ali kao što sam rekao, gospođo Tomas, ne ţelim da vam dajem laţnu nadu. Zaista mu nije dobro.“ Ostali vlasnici su ih nemo posmatrali, na krilu su drţali mačke u transporterima, mali psi su tiho dahtali ispod stolica. Niki je zurio u veterinara. Stegao je vilicu. Maškara mu se razmazala oko očiju. „A ako počnemo s lečenjem, neće biti jeftino. Moţda će mu biti potrebno više od jedne operacije. Moţda čak i nekoliko. Da li je osiguran?'1 Dţes je odmahnula glavom. Sada veterinar poče čudno da se ponaša. „Moram da vas upozorim da će vas ovo lečenje koštati mnogo. I nema nikakvih garancija da će se pas oporaviti. Veoma je vaţno da to shvatite pre nego što nastavim dalje.“ Kasnije je čula da ga je spasao njihov sused Najdţel. Istrčao je iz kuće s dva ćebeta, jednim je ogrnuo Tanci koja je drhtala, a drugo je prebacio preko psa. „Skloni se unutra“, naloţio je Dţes. „Odvedi decu unutra.“ Ali dok je navlačio karirano ćebe preko Normanove glave, zastao je i pitao Natali: „Da li si videla?“ Dţes ga u početku nije čula od okupljenog sveta i Tancinog prigušenog plača, i dece koja su oko njih plakala, jer premda ga nisu poznavala, razumela su tugu prizora nepokretnog tela psa na putu. „Natali? Njegov jezik. Pogledaj. Dahće. Evo, hajde da ga podignemo. Daj da ga stavimo u kola. Brzo!“ Troje Dţesinih suseda bilo je potrebno da ga podigne. Paţljivo su ga poloţili na straţnje sedište i odvezli ga ţurno do velike veterinarske klinike u predgrađu. Dţes je silno volela Najdţela što nije spomenuo krv koja mora da mu je isflekala sedište. Pozvali su je iz veterinarske ordinacije i rekli joj da dođe što pre moţe. Obukla je jaknu preko pidţame. „Šta ćemo da radimo?“ Lisa Riter je jednom ispričala Dţes o nekom baš velikom poslu koji je njen muţ započeo, ali koji se izjalovio. „Pozajmi pet hiljada funti i ako ne moţeš da ih vratiš, onda je to tvoj problem“, rekla je citirajući ga. „Pozajmi pet miliona i onda je to problem banke.“

183

Dţes je pogledala molećivo lice svoje kćeri. Videla je bol na Nikijevom licu: ţalost i ljubav i strah, koje je konačno uspeo da izrazi. Ona je bila jedina koja moţe ovo da ispravi. Ona je bila jedina koja će to ikada moći da uradi. „Uradite sve što je potrebno“, rekla je. „Pronaći ću novac. Samo ga operišite.“ Kratka pauza rekla joj je da veterinar smatra da je budala. Ali ona vrsta s kojom je navikao da ima posla. „Hajdete onda sa mnom“, rekao je. „Potrebno je da potpišete neka dokumenta.“

*** Najdţel ih je odvezao kući. Pokušala je da mu da novac, ali on je osorno odmahnuo rukom i rekao: „Ĉemu susedi sluţe?“ Belinda je plakala kada je izašla da ih pozdravi. „Dobro smo“, promrmljala je, tupo grleći Tanci koja je i dalje nekontrolisano drhtala. „Dobro smo. Hvala ti.“ Nazvaće, rekao je veterinar, ako bude ikakvih vesti. Dţes nije rekla deci da idu na spavanje. Nije bila sigurna da ţeli da budu sami svako u svojoj sobi. Zaključala je vrata, i okrenula ključ dva puta, i pustila neki stari film. Potom je napravila tri šolje kakaoa, donela pokrivač dole i sedela pod njim, sa po jednim detetom sa svake strane, i gledala u televizor koji nisu videli, jer je svako od njih bilo izgubljeno u svojim mislima. Molili su se da telefon ne zazvoni.

184

34 Niki Ovo je priča o porodici koja se nije uklapala. Devojčici koja je bila pomalo štreberka i koja je volela matematiku više nego šminku. I dečaku koji je voleo šminku i nije se uklapao ni u jedno pleme. A ovo se dešava porodicama koje se ne uklapaju na kraju ostaju slomljene, bez prebijene pare i tuţne. Nema ovde srećnog kraja, narode. Mama ne leţi više po ceo dan u krevetu, ali hvatam je kako briše oči i umiva se ili gleda Normanovu košaru. Sve vreme nešto radi: čisti, sređuje kuću. Sve poslove obavlja pognute glave i stegnute vilice. Napunila je tri kutije knjigama u mekom povezu i odnela ih nazad u prodavnicu donirane robe, jer je rekla da nikada neće imati vremena da ih pročita, ali i da nema smisla verovati u fikciju. Nedostaje mi Norman. Ĉudno je kako moţe da vam nedostaje nešto zbog čega ste stalno zanovetali. Kuća je tiha bez njega. Ali kako je prvih četrdeset osam sati prošlo i veterinar rekao da ima šanse da se oporavi, pa smo se svi radovali, ja sam počeo da brinem zbog drugih stvari. Sedeli smo na kauču sinoć nakon što je Tanci otišla u postelju, i telefon i dalje nije zvonio, pa sam rekao mami: „Šta ćemo da radimo?“ Pogledala me je. „Mislim, ako preţivi.“ Ispustila je dugačak dah, kao da je ovo nešto o čemu je već razmišljala. A zatim je rekla: „Znaš šta, Niki? Nismo imali izbora. On je Tancin pas i spasao ju je. Ako nemaš izbora, onda je sve sasvim jednostavno.“ Video sam, premda odista veruje u to što je rekla, i moţda to i jeste sasvim jednostavno, da je dodatni dug samo još jedan teret na njenim plećima. Da sa svakim novim problemom izgleda malo starije i pritisnutije i umornije. Ne spominje gospodina Nikolsa. Nisam mogao da verujem da je ono što je bilo između njih moglo tek tako da se završi. U fazonu, u jednom trenutku su baš srećni, a onda ništa. Mislio sam da čovek te stvari lako rešava kada odraste, ali očigledno nije tako. Tako da se i tome imam nadati. Tada sam joj prišao i zagrlio je. I to moţda i nije velika stvar u vašoj porodici, ali kaţem vam da u mojoj jeste. To je jedina stvar koju mogu da uradim. Evo šta ne razumem. Ne razumem kako je moguće da naša porodica uvek završi u govnima, kako je moguće da je moja sestra briljantna i dobra i neka vrsta prokletog genija, a ipak se iz košmara budi plačući, a ja moram da leţim budan i slušam kako mama trči preko hodnika u četiri ujutro i pokušava da je smiri. I kako ne izlazi iz kuće tokom dana, čak ni kada je konačno stiglo lepo i sunčano vreme, jer se suviše plaši da izađe u slučaju da se Fišerovi vrate po nju. I kako će se za šest meseci naći u školi čija je osnovna poruka da bi trebalo da bude kao i svi ostali ili će joj neko razbiti glavu kao što su njenom bratu nakazi. Razmišljam o Tanci bez matematike, i prosto mi se čini da je čitav svemir poludeo. Kao... čizburger bez sira, ili naslov o Dţenifer Aniston bez reči slomljeno srce. Prosto ne mogu da zamislim ko će Tanci biti ako ne bude radila matematiku.Tek što sam se navikao na spavanje i ne razumem zašto osluškujem nepostojeće zvuke u prizemlju i zašto ponovo osećam mučninu kada ţelim da odem u radnju da kupim novine ili slatkiše i moram da se borim s nagonom da se osvrnem preko ramena. Ne razumem zašto je veliki, beskorisni, lenji pas, koji je bio sposoban jedino da čoveka izbalavi, morao da izgubi oko i ispomera unutrašnje organe jer je pokušao da zaštiti nekog koga voli. A ponajviše ne razumem kako nasilnicima i lopovima i ljudima koji prosto sve

185

uništavaju šupcima polazi za rukom da se izvuku. Klince koji te izudaraju preko bubrega da bi ti uzeli novac za uţinu, i policajce koji smatraju da je zabavno da se prema tebi ponašaju kao da si idiot, klince koji su besni na sve koji nisu kao oni. Ili očeve koji prosto odu i počnu ţivot iz početka na mestu koje miriše na osveţivač vazduha, sa ţenom koja vozi svoju tojotu i poseduje kauč na kom nema nikakvih tragova i koja se smeje svim njegovim glupim fazonima kao da je on dar boţji a ne ljigavac koji je dve godine lagao sve one koji ga vole. Ĉitave dve godine. Ţao mi je ako je ovaj blog upravo postao strašno depresivan, ali takav nam je ţivot sada. Moja porodica, večni gubitnici. I nije zapravo neka priča, zar ne? Mama nam je uvek govorila da se dobre stvari dešavaju dobrim ljudima. Znate šta? Ne govori to više.

186

35 Dţes Policija je došla četvrtog dana nakon Normanove nesreće. Dţes je kroz prozor dnevne sobe gledala policajku kako baštenskom stazom prilazi kući i za trenutak joj se javi glupa misao da je došla da joj kaţe da je Norman uginuo. Mlada ţena: crvene kose uvezane u uredan konjski rep. Ovu Dţes nije ranije videla. Došla je na prijavu saobraćajne nesreće, rekla je, kada je Dţes otvorila vrata. „Nemojte mi reći“, rekla je Dţes vraćajući se hodnikom do kuhinje. „Vozač će nas tuţiti što smo mu oštetili automobil.“ Najdţel ju je upozorio da bi ovo moglo da se desi. Počela je da se smeje kada joj je to rekao. Policajka je pogledala u notes. „Pa, bar za sada, to nije slučaj. Ĉini se da je šteta na automobilu neznatna. A postoje i suprotstavljene izjave po kojima je on moţda i prekoračio dozvoljenu brzinu u naseljenom mestu. Ali dobili smo nekoliko izveštaja vezanih za ono što je prethodilo nesreći, pa sam se pitala da li biste mogli da mi razjasnite nekoliko stvari.“ „Ima li svrhe?“ rekla je Dţes nastavljajući da pere sudove. „Vi ionako na to ne reagujete.“ Znala je kako zvuči: kao polovina suseda neprijateljski nastrojena, spremna na sukob, ogorčena. Nije više marila. Ali policajka je bila suviše mlada, suviše revnosna da bi pristala na tu igru. „Pa, da li biste mi ipak mogli reći šta se desilo? Neće vam to oduzeti više od pet minuta vremena.“ Pa joj je Dţes rekla, ravnodušnim glasom nekoga ko ne očekuje da mu se poveruje. Pričala joj je o Fišerovima i svim problemima koje su im oni prouzrokovali, i kako se sada njena kćerka plaši čak i da se igra u svom dvorištu. Ispričala joj je za svog budalastog psa veličine krave koji joj je nabijao račun kod veterinara jednak sumi koju bi potrošila da mu je zakupila apartman u luksuznom hotelu. Rekla joj je kako njenom sinu jedini cilj da ode odavde što je dalje moguće, i kako je malo verovatno da će se to desiti jer su mu Fišerovi zagorčavali ţivot baš u periodu polaganja testova. Policajka nije izgledala nezainteresovano. Stajala je naslonjena na kuhinjske elemente i hvatala beleške. Zatim je zatraţila da joj Dţes pokaţe ogradu. „Tamo“, rekla je Dţes pokazujući kroz prozor. „Vidi se mesto gde sam je popravila, tamo gde je drvo svetlije. A nezgoda se, ako ćemo je tako nazvati, desila pedeset metara dalje, gore desno.“ Posmatrala je policajku kako izlazi. Ajlin Trent je, vukući za sobom kolica za kupovinu, veselo mahnula Dţes preko ograde. A kada je shvatila ko je u bašti, pognula je glavu i brzo produţila dalje. Policajka Kenvordi zadrţala se napolju gotovo deset minuta. Dţes je vadila veš iz mašine kada se vratila u kuću. „Mogu li nešto da vas pitam, gospođo Tomas?“ upitala je zatvarajući vrata za sobom. „To vam je posao“, rekla je Dţes. „Verovatno ste ovo prošh već nebrojeno puta. Ali moram da vas pitam za nadzornu kameru. Da li je aktivna?“

*** Dţes je tri puta pogledala snimak nakon što ju je policajka Kenvordi pozvala u stanicu, sedeći pored nje na plastičnoj stohci u prostoriji za razgovor broj tri. Svaki put bi se zaledila do kosti: sićušna prilika, s perlicama opšivenim rukavima koji joj svetlucaju na suncu,

187

polako korača duţ ivice ekrana, zastaje da podigne naočare. Automobil usporava, vrata se otvaraju. Jedan, dvojica, trojica. Tanci se povlači za korak unazad, uplašeno se osvrće, gleda niz put. Ruke se podiţu. Bacaju se na nju i Dţes više ne moţe da gleda. „Rekla bih da je ovo prilično jasan dokaz, gospođo Tomas. A snimak je visokog kvaliteta. Tuţitelji Njenog veličanstva biće oduševljeni“, rekla je veselo i Dţes je bilo potrebno nekoliko sekundi da shvati da je ona ovo iskreno mislila. Da ih neko zapravo shvata ozbiljno. Fišer je u početku sve poricao, naravno. Rekao je da su se malo šalili sa Tanci. „Ali imamo njenu izjavu. I izjave dvoje svedoka. A imamo i snimke Fejsbuk naloga Dţejsona Fišera gde raspravlja kako će to izvesti.“ „Šta?“ Osmeha na trenutak nestade. „Nešto ne baš lepo.“ Dţes nije više ništa pitala. Primili su anonimnu dojavu da koristi svoje ime kao šifru za pristup Fejsbuk profilu. Moron, rekla je policajka Kenvordi. Zapravo je rekla morom. „Među nama“, rekla je dok je pratila Dţes, „ti hakovani dokazi moţda i neće biti, strogo uzev, prihvatljivi na sudu. Ali moţemo reći da nam pruţaju ozbiljnu prednost.“ U početku se o slučaju izveštavalo prilično neodređeno. Nekoliko momaka iz kraja, pisalo je u novinama, uhapšeno je zbog napada i pokušaja otmice. Ali naredne nedelje opet su se pojavili u novinama, i ovog puta bila su navedena i njihova imena. I pisalo je da je Fišerovima naloţeno da se isele iz opštinske kuće. Tomasovi nisu bih jedini koje su oni zlostavljah. Citirali su Kancelariju za dodelu opštinskih kuća da su Fišerovi već odavno dobili poslednje upozorenje. Niki je čitao lokalne novine dok je pio čaj i pročitao je tekst naglas. Svi su na trenutak ućutali, nisu mogli da veruju u ono što su čuli. „Da li to zaista piše da će Fišerovi morati da se presele negde drugde?“, upitala je Dţes drţeći viljušku u vazduhu. „Tako piše“, rekao je Niki. „Ali šta će biti s njima?“ „Pa, piše da će se preseliti u Sari, kod nekih rođaka.“ „Sari? Ali...“ „Kancelarija za dodelu opštinskih stanova više nije odgovorna za njih. Ni za koga od njih. Ni za Dţejsona Fišera. Ni za njegovog rođaka i njegovu porodicu.“ Pregledao je stranicu. „Sele se kod nekog strica. I još bolje, dobili su sudsku zabranu povratka u susedstvo. Vidi, evo dve slike njegove mame kako plače i govori da su sve pogrešno razumeli i da Dţejson ne bi ni mrava zgazio.“ Gurnuo joj je novine preko stola. Dţes je priču pročitala dva puta, čisto da se uveri da je on dobro razumeo. Da je i sama dobro razumela. „Uhapsiće ih ako se vrate?“ „Vidiš, mama?“ rekao je ţvaćući parče hleba. „Bila si u pravu. Stvari se menjaju.“ Dţes je sedela veoma mirno. Pogledala je novine, pa opet u njega, i tek tada je shvatila kako ju je oslovio, i videla je da je porumeneo, nadajući se da ona neće oko toga nadići preveliku dreku. Zato je progutala zalogaj i obrisala oči dlanovima i zagledala se u svoj tanjir pre nego što je ponovo počela da jede. „Dobro“, rekla je prigušenih glasom. „Pa. To su dobre vesti. Veoma dobre vesti.“ „Da li zaista misliš da stvari mogu da se promene?“ Tanci ih je posmatrala krupnim, tamnim i opreznim očima. Dţes je spustila noţ i viljušku. „Mislim da mogu, mila. Mislim, svi imamo trenutke očajanja. Ah da, mislim da stvari

188

mogu da se promene.“ A Tanci je pogledala u Nikija pa opet u Dţes, a zatim nastavila da jede.

*** Ţivot se nastavio. Dţes je u subotu u vreme ručka otišla do Pera, trudeći se da poslednjih dvadeset metara pređe bez šepanja, da moli da je vrate na posao. Dez joj je rekao da je primio devojku iz paba Grad Pariz. „Ne iz pravog Pariza. To ne bi bilo isplativo.“ „Ume li da popravi pumpe kada se zapuše?“, upitala je Dţes. „Hoće li popravljati kotliće u muškim toaletima?“ Dez se naslonio na šank. „Verovatno ne ume, Dţes.“ Prešao je punačkom rukom kroz fudbalerku. „Ali potreban mi je neko pouzdan. Ti nisi pouzdana.“ „Ma hajde, Des. Izostala sam nedelju dana za dve godine. Molim te. Potreban mi je posao. Zaista mi je potreban posao.“ Deca su krenula u školu. Tanci je ţelela da Dţes dođe po nju posle podne. Niki je ustajao a da ona nije morala šest puta da ulazi u sobu i budi ga. I doručkovao je nakon što bi se istuširao. Nije traţio da mu se obnovi recept za lek protiv anksioznosti. A linija izvučena ajlajnerom bila je savršena. „Razmišljao sam. Moţda i ne napustim školu. Moţda ipak ostanem i maturiram. A onda ću, znaš već, biti pri ruci kada Tanci krene u srednju školu.“ Dţes je trepnula. „To je odlična ideja.“ Ĉistila je s Natali, slušala je kako prenosi glasine o poslednjim danima Fišerovih kako su iz zida povadili sve utičnice, i kako su izlomili gipsane ploče u kuhinji pre nego što su napustili kuću u Ulici Plezent vju. Neko je, napravila je grimasu, zapalio madrac ispred zgrade Kancelarije za dodelu opštinskih stanova u nedelju uveče. „Mora da ti je laknulo, zar ne?“ rekla je. „Naravno.“ „Hoćeš li mi pričati kako je bilo na putu?“ Natali se ispravila i protrljala vrat. „Htela sam da te pitam, kako je bilo putovati sve do Škotske s gospodinom Nikolsom? Mora da je bilo čudno.“ Dţes se nagnula preko lavaboa i zagledala se kroz prozor u beskrajni polumesec mora. „Bilo je dobro.“ „Zar ti nije ponestalo tema za razgovor za sve to vreme? Znam da ja ne bih znala šta da pričam.“ Dţes oči zapekoše od suza da je morala da se pretvara da riba nevidljivu mrlju na nerđajućem čeliku. „Nije“, rekla je. „Ĉudno, ali nije.“

*** Istina je bila sledeća: Dţes je Edovo odsustvo osećala poput debelog ćebeta koje guši sve ispod sebe. Nedostajao joj je njegov osmeh, usne, koţa, trag mekih tamnih malja koje su mu se penjale uz stomak do pupka. Nedostajalo joj je da se oseća kako se osećala kada je on pored nje, da je nekako privlačnija, poţeljnija u svakom pogledu. Nedostajalo joj je osećanje da je sve moguće. Nije mogla da veruje da gubitak nekoga koga je poznavala tako kratko moţe da izazove osećaj kao da je izgubila deo sebe, da zbog toga hrana moţe da izgubi ukus

189

i boje sjaj. Dţes je sada shvatila da je sve što je osećala kada je Marti otišao bilo vezano za praktične stvari. Brinula se kako će se deca osećati. Brinula je zbog novca, o tome ko će decu čuvati kada ona ode da radi večernju smenu u pabu, o tome ko će iznositi smeće četvrtkom. Ali najviše je osećala blago olakšanje. S Edom je bilo drugačije. Njegovo odsustvo bilo je poput udarca u stomak čim se probudi, crne rupe usred noći. S Edom je neprestano razgovarala u mislima: Ţao mi je. Nisam htela, volim te. Više od svega mrzela je činjenicu da je čovek koji je u njoj video samo najbolje sada o njoj imao najgore mišljenje. Za njega nije bila ništa bolja od svih ostalih ljudi koji su ga izneverili ili mu se zamerili. Zapravo, verovatno je bila i gora. I sve je to bila njena krivica. Od toga nije mogla da pobegne. Za sve je bila kriva ona, u potpunosti. Razmišljala je o tome tri noći, a onda mu je napisala pismo. Napisala je sledeće reči: I tako sam u jednom nepromišljenom trenutku postala ono što sam učila decu da nikada ne smeju postati. Sve nas u jednom trenutku ţivot stavi na kušnju, a ja iskušenju nisam odolela. Izvini. Nedostaješ mi. P. S. Znam da mi nećeš verovati, ali nameravala sam da ti vratim novac. Napisala je broj svog telefona i u kovertu ubacila dvadeset funti i napisala da je to prva rata. I dala je kovertu Natali i zamolila je da je ostavi s ostalom njegovom poštom na recepciji u odmaralištu. Narednog dana Natali joj je rekla da je ispred broja dva stavljen znak da je na prodaju. I pogledala je Dţes iskosa i prestala da postavlja pitanja vezana za gospodina Nikolsa. Posle pet dana Dţes je shvatila da neće odgovoriti; čitavu noć nije spavala, a onda je odlučno rekla sebi da ne moţe više da leţi, oseća se očajno. Došlo je vreme da nastavi dalje. Slomljeno srce bilo je prevelik luksuz za samohranu majku.

*** U ponedeljak je napravila sebi šolju čaja, sela za sto u kuhinji i pozvala kompaniju za izdavanje kreditnih kartica; rekli su joj da mora da poveća minimalnu mesečnu otplatu. Otvorila je pismo od policije u kom je pisalo da mora platiti kaznu od hiljadu funti za voţnju bez registracije i osiguranja i da moţe da zatraţi saslušanje pred sudom u narednih nekoliko dana ukoliko ţeli da se ţali na kaznu. Otvorila je pismo od depoa za odlaganje automobila, u kom je pisalo da duguje sto dvadeset funti do prošlog četvrtka za čuvanje rolsa. Otvorila je prvi račun od veterinara i vratila ga nazad u kovertu. Samo određena količina vesti moţe da se obradi u jednom danu. Dobila je poruku od Martija; ţeleo je da zna moţe li doći da vidi decu na kraju školske godine. „Šta kaţete?“, upitala ih je za doručkom. Slegnuli su ramenima. Nakon smene čišćenja u utorak, otišla je peške u grad do jeftinih advokata i platila im dvadeset pet funti da joj sastave pismo za Martija u kom traţi razvod i da joj isplati zaostalu alimentaciju. „Koliko dugo?“ pitala je ţena. „Dve godine.“ Nije čak ni podigla pogled. Dţes se pitala kakve je priče ona slušala svaki dan. Unela je

190

neke brojeve, a zatim okrenula monitor prema Dţes. „Ovoliko vam duguje. Poprilična je to suma. Traţiće da plaća u ratama. Obično to tako ide.“ „U redu.“ Dţes je uzela torbu. „Uradite ono što morate.“ Metodično je prolazila kroz spisak stvari koje je morala da reši, i trudila se da vidi veću sliku, da vidi dalje od malog grada. Da vidi dalje od male porodice s finansijskim problemima i kratke ljubavne priče koja je pukla pre nego što je zapravo započela. Ponekad je ţivot, rekla je sebi, niz prepreka koje prosto moraš da premostiš, moguće čak i čistom snagom volje. Zurila je u blatnjavo plavetnilo beskrajnog mora, udisala je vazduh, podigla bradu i odlučila da moţe da preţivi ovo. Da moţe da preţivi većinu stvari. Na kraju, niko nema tapiju na sreću. Dţes je šetala šljunkovitom plaţom, stopala su joj tonula, gazila je kroz talase i na tri prsta nabrojala zbog čega bi trebalo da je srećna, kao da svira klavir u dţepu: Tanci je bezbedna; Niki je bezbedan; Norman se oporavlja. Na to se sve svodi na kraju, zar ne? Ostalo su samo sitnice.

*** Dve večeri kasnije sedeli su u bašti na starom plastičnom baštenskom nameštaju. Tanci je oprala kosu i sedela je Dţes u krilu, a ona joj je češljala vlaţne umršene vlasi. Dţes im je rekla zašto se gospodin Nikols neće vraćati. Niki se zagledao u nju. „Iz njegovog dţepa?“ „Ne. Ispalo mu je iz dţepa. Novac sam pronašla u taksiju. Ali znala sam čiji je.“ Nastupila je zapanjena tišina. Dţes nije videla Tancino lice. Nije bila sigurna da ţeli da pogleda Nikijevo. Dţes je nastavila da neţno češlja i gladi kosu svoje kćerke, glas joj je bio miran i razuman, kao da na taj način moţe učiniti svoj postupak razumnim. „Šta si uradila s novcem?“, Tanci se neobično umirila. Dţes je progutala pljuvačku. „Ne mogu više ni da se setim.“ „Da li si ga upotrebila da me upišeš u školu?“ Nastavila je da je češlja. Zagladi i počešlja. Povuci, povuci, opusti. „Zaista ne mogu da se setim, Tanci. A nije ni vaţno šta sam uradila s novcem.“ Dţes je osećala Nikijev pogled na sebi sve vreme dok je govorila. „Zašto nam sada to govoriš?“ Povuci, zagladi, popusti. „Jer... jer ţelim da znate da sam strašno pogrešila i da se zbog toga kajem. I pored toga što sam nameravala da mu vratim novac, nije trebalo da ga uzmem. Nema opravdanja za moj postupak. A Ed gospodin Nikols imao je pravo da ode kada je saznao jer je, pa, poverenje najvaţnija stvar u odnosu s drugim ljudskim bićem.“ Trudila se da govori odmereno i da joj se u glasu ne čuje nikakvo osećanje. Bilo joj je to sve teţe. „Tako da ţelim da znate da mi je ţao što sam vas oboje izneverila. Znam da sam vam uvek govorila kako da se ponašate, a onda sam ja uradila sasvim suprotno. Govorim vam ovo, jer kada vam ne bih rekla, bila bih licemer. Ali i zato što ţelim da vidite da morate da platite određenu cenu ukoliko ne postupite ispravno. Ja sam izgubila nekog do koga mi je bilo stalo. Mnogo.“ Oboje su ćutali. Nakon jednog minuta, Tanci pruţi ruku. Potraţila je njenu i na trenutak je stegla. „U redu je, mama“, rekla je. „Svi grešimo.“ Dţes je sklopila oči. Kada ih je ponovo otvorila, Niki je podigao glavu. Izgledao je iskreno zbunjeno.

191

„On bi ti dao novac“, rekao je, a u glasu mu se osećao blagi, nepogrešivi zvuk srdţbe. Dţes je zurila u njega. „On bi ti dao novac da si ga zamolila.“ „Tako je“, rekla je, a ruke joj se umiriše na Tancinoj kosi. „Tako je, to je ono najgore. Mislim da bi on najverovatnije to i učinio.“

192

36 Niki Prošla je nedelja. Svaki dan išli su autobusom da obiđu Normana. Veterinar mu je ušio praznu očnu duplju da ne ostane vidljiva rupa, ali rana je i dalje izgledala prilično strašno. Tanci je briznula u plač kad ga je prvi put videla. Rekli su da će moţda udarati u predmete neko vreme kada počne da se kreće. Rekli su i da će mnogo vremena provoditi spavajući. Niki im nije rekao da nije siguran da će iko u tom pogledu moći da primeti neku razliku u njegovom ponašanju. Dţes je pomilovala Normanovu glavu i rekla mu da je on divan, hrabar momak, a kada je neţno repom udario po popločanom podu boksa, zatreptala je i okrenula se. U petak je Dţes zamolila Nikija da sačeka s Tanci kod stola za informacije, a ona je otišla da sa ţenom na prijemnom delu porazgovara o računima. Pretpostavio je da su računi u pitanju. Odštampali su joj list papira, a zatim i drugi, pa, neverovatno, i treći, a ona je prešla prstom sve do dna svake stranice i malo se zagrcnula kada je stigla do dna. Tog dana išli su kući peške, premda je Dţes i dalje šepala. Grad je počeo da se budi čim je more od blatnjavosivog postalo blistavoplavo. U početku mu je bilo neobično što više nema Fišerovih. Kao da niko u to nije mogao da poveruje. Nikome gume nisu bile isečene. Gospođa Vorbojs je opet počela uveče da odlazi na bingo. Niki se navikao na činjenicu da moţe da ode do prodavnice i nazad i shvatio da nema potrebe za nervozom u stomaku koju je i dalje osećao. Ĉesto im je ovo govorio, ali odbijale su to da prihvate. Tanci nije izlazila napolje ukoliko Dţes nije bila s njom. Niki gotovo deset dana nije pogledao svoj blog. Napisao je post Porodica gubitnika kada je Norman povređen, bio je toliko besan da je morao negde to da ispolji. Nikada pre nije osetio bes, pravi bes, u smislu da je ţeleo da lomi stvari i udara ljude, ali osećao ga je danima nakon što su Fišerovi uradili ono što su uradili. Ključalo mu je u krvi poput otrova. Ţeleo je da urla koliko ga grlo nosi. Tih strašnih nekoliko dana zapisivanje svega zapravo mu je pomoglo da se smiri. Osećao se kao da se nekome poverava, čak i ako ga taj neko nije poznavao i verovatno nije ni mario. Samo se nadao da će neko čuti šta se desilo, da će videti u tome nepravdu. A onda, nakon što mu se krv ohladila i nakon što su čuli da će Fišerovi ipak platiti za ono što su učinili, Niki se osećao kao budala. Osećao se kao kada čovek nekome poveri previše, pa se oseća ranjivo, i narednih nekoliko nedelja moli se da onaj kome se poverio to zaboravi, jer se plaši da bi mogao da informacije koje dobije upotrebi protiv njega. A i od kakve je koristi bilo pisati o tome? Jedini koji ţele da gledaju ta emocionalna sranja bili su ljudi koji usporavaju da bi posmatrali saobraćajnu nesreću. Post je otvorio jer je nameravao da ga obriše. A onda je pomislio: Ne, neko ga je već video. Izgledaću kao još veća budala ako ga sklonim. Zato je rešio da napiše kratak izveštaj o tome kako su Fišerovi izbačeni iz kuće i to će biti to. Nije nameravao da navede njihova imena, ali ţeleo je da napiše nešto dobro, čisto da ukoliko neko i naiđe na nešto što je on pisao ne pomisli da je njegova porodica u potpunosti tragična. Pročitao je šta je napisao prethodne nedelje osećanja koja je ispoljio i njihovu sirovost i prsti na nogama zgrčiše mu se od stida. Pitao se ko je tamo u sajberspejsu ovo pročitao. Pitao se koliko ljudi na svetu sada misli da je on kompletna budala i čudak. A zatim je stigao do dna. I video komentare. Drţi se, Mračni Dečače. Muka mi je od takvih ljudi. Tvoj blog poslao mi je prijatelj i rasplakao me. Nadam se da je pas dobro. Molim te, piši i obavesti nas kada budeš imao prilike.

193

Hej, Niki. Ja sam Viktor iz Portugala. Ne poznajem te, ali moj prijatelj stavio je tvoj blog na Fejsbuk i samo sam ţeleo da ti kaţem da sam se i ja osećao kao ti pre godinu dana i stvari su postale bolje. Ne brini. Mir! Prelistao je komentare. Nizala se poruka za porukom. Ukucao je svoje ime u pretraţivač: link je kopiran stotinama, hiljadama puta. Niki je pogledao statistiku, pa se naslonio na naslon stolice i zagledao se u neverici: 2.876 ljudi pročitalo je post. U jednoj nedelji. Gotovo tri hiljade ljudi pročitalo je njegove reči. Više od četiristo potrudilo se da mu pošalje poruku u vezi s njima. A dvoje mu je reklo da je kreten. I to nije bilo sve. Ljudi su slali novac. Pravi novac. Neko je otvorio onlajn-račun za donacije da mu pomogne da plati operaciju i troškove lečenja za Normana i ostavio mu poruku kako moţe da mu pristupi preko Pejpal računa. Zdravo, Mračni dečače (da li ti je to pravo ime??). Da li si razmišljao o psu iz azila? Tako nešto dobro moţe iz svega da izađe. Prilaţem mali doprinos! Azilima su uvek potrebne donacije;) Nešto da ti se nađe za troškove lečenja. Zagrli sestru u moje ime. Strašno sam besan zbog onog što vam se desilo. I mog psa je udario automobil i spasli su ga ljudi iz PDSA4. Pretpostavljam da u blizini nemate nijednu njihovu veterinarsku ambulantu. Pomislila sam da bi bilo lepo, jer je neko i meni pomogao, da i ja pomognem tebi. Molim te da prihvatiš ovih deset funti za oporavak svog psa. Od još jedne devojčice zaluđenika za matematiku molim te, reci sestri da se ne predaje. Da im ne dozvoli da pobede. Link je podeljen 459 puta. Niki je izbrojao stotinu trideset imena na spisku donatora, dve funte bila je najmanja donacija, a dvesta pedeset funti najveća. Potpuni stranac poslao im je dvesta pedeset funti. Konačna suma iznosila je devetsto trideset dve funte i pedeset penija, a poslednja uplata izvršena je u toku prethodnog sata. Nije mogao da prestane da zuri u cifru i pita se da nisu na pogrešnom mestu stavili zarez. Srce poče čudno da mu se ponaša. Stavio je dlan na grudi i zapitao se da li ovako izgleda srčani udar. Pitao se da li će umreti. A zapravo je ţeleo, shvatio je, da se smeje. Ţeleo je da se smeje zbog veličine potpunih stranaca. Zbog njihove dobrote i ljubaznosti i činjenice da postoje ljudi na svetu koji su dobri i fini i daju novac ljudima koje nikada nisu upoznali i nikada i neće. A najviše zato što je sva ta dobrota, sva ta veličina, došla dozvana njegovim rečima.

*** Dţes je stajala pored komode i drţala neki ruţičasti paket kada je uleteo u dnevnu sobu. „Evo“, rekao je. „Pogledaj.“ Povukao ju je za ruku i odvukao do kauča. „Šta je bilo?“ „Spusti to.“ Niki je otvorio laptop i stavio joj ga u krilo. Gotovo se trgnula, kao da joj je bilo bolno da bude blizu nečemu što je pripadalo gospodinu Nikolsu. People’s Dispensary for Sick Animals - Narodni dispanzer za bolesne ţivotinje, dobrotvorna organizacija koja pomaţe da se leće kućni ljubimci ljudi slabijeg materijalnog stanja. (Prim. prev.) 4

194

„Pogledaj.“ Pokazao je stranicu s donacijama. „Pogledaj ovo. Ljudi su nam poslali novac. Za Normana.“ „Kako to misliš?“ „Samo pogledaj, Dţes.“ Skupljenih očiju gledala je u monitor, pomerajući stranicu goredole dok je čitala, a zatim čitala još jednom. „Ali... ne moţemo to prihvatiti.“ „Nije to za nas. To je za Tanci i za Normana.“ „Ne razumem. Zašto bi nam ljudi koji nas ne poznaju slali novac?“ „Zato što ih je pogodilo ono što se desilo. Zato što vide da to nije pošteno. Zato što ţele da nam pomognu. Ne znam.“ „Ali kako su saznali?“ „Napisao sam blog.“ „Šta si uradio?“ „To mi je gospodin Nikols rekao. Samo sam... pustio priču u svet. Ono što nam se desilo.“ „Pokaţi mi.“ Niki je promenio stranicu i pokazao joj blog. Ĉitala ga je polako, čela nabranog od usredsređenosti, i on se iznenada oseti neprijatno, kao da joj pokazuje deo sebe koji nije pokazao nikome. Nekako mu je bilo teţe da sve te emocionalne stvari pokaţe nekome koga poznaje. „Koliko smo duţni veterinaru?“, upitao je kada je video da je završila čitanje. Progovorila je kao da je omamljena. „Osamsto sedamdeset osam funti. I četrdeset dva penija. Za sada.“ Niki podiţe ruke u vazduh. „Znači dobri smo, zar ne? Pogledaj ukupnu sumu. Dobri smo!“ Pogledala ga je i on je video na njenom licu isti onaj izraz koji mora da je pre pola sata bio i na njegovom. „To su dobre vesti, Dţes! Raduj se!“ Oči joj se na trenutak ispuniše suzama. A onda je izgledala toliko zbunjeno, pa se nagnuo i zagrlio je. Ovo mu je bio treći dobrovoljni zagrljaj u tri godine. „Maskara“, rekla je kada se povukla. „O.“ Obrisao je koţu ispod svojih očiju, a ona ispod svojih. „Dobro?” „Jeste. A ja?“ Nagnula se i prešla palcem ispod spoljne ivice njegovog oka. Zatim je ispustila dah i odjednom je ličila na staru Dţes. Ustala je i otresla farmerke. „Moraćemo im vratiti novac, naravno.“ „Najviše je donacija od po tri funte. Srećno ti bilo prilikom raspetljavanja tog haosa.“ „Tanci će to srediti.“ Dţes je uzela ruţičasti paket i, gotovo kao da se toga tek sada setila, gurnula ga u komodu. Sklonila je kosu s lica. „A moraš joj pokazati i poruke vezane za matematiku. Strašno je vaţno da ih pročita.“ Niki je pogledao prema Tancinoj sobi. „Hoću“, rekao je i na trenutak mu se raspoloţenje pomračilo. „Ali nisam siguran da će od toga biti koristi.“

195

37 Dţes Norman je došao kući. „Vreme je da se oprostimo s našim starim junakom, zar ne, drugar?“, rekao je veterinar tapšući Normana po boku. Način na koji mu se obratio, i način na koji se Norman smesta bacio na pod da ga veterinar počeška po stomaku, naveo je Dţes da pomisli da ovo nije prvi put da to čini. Kad je veterinar čučnuo, ona je na trenutak iza opreznog profesionalnog drţanja ugledala čoveka. Videla je širok osmeh i borice oko očiju kada bi pogledao u psa. I setila se Nikijevih reči koje su joj se danima vrtele u glavi: dobrota neznanaca. „Drago mi je što ste doneli odluku koju ste doneli, gospođo Tomas“, rekao je ustajući, a oboje su diplomatski ignorisali pucketanje njegovih kolena. Norman je ostao da leţi na leđima isplaţenog jezika, nije prestajao da se nada. Ili je moţda bio suviše debeo da bi ustao. „Zasluţio je još jednu priliku. Da sam znao kako je povređen, ne bih toliko oklevao.“ Tanci je bila naslonjena na Normanovo ogromno crno telo dok su išli kući sporim korakom, a povodac je dva puta obmotala oko zgloba ruke. Bilo je ovo prvi put nakon tri nedelje da je izašla napolje, a da nije zahtevala da je Dţes drţi za ruku. Dţes se nadala da će Normanov povratak popraviti raspoloţenje njenoj kćeri. Ali Tanci je i dalje bila mala senka, nemo ju je u stopu pratila po kući, virila iza svakog ugla i uplašeno stajala pored učiteljice i čekala da Dţes stigne do školske kapije. Kod kuće je ili čitala u svojoj sobi ili leţala tiho na kauču i gledala crtane filmove i jednu ruku drţala na psu koji je leţao pored nje. Gospodin Cvangaraj se nije vratio na posao nakon raspusta, hitan porodični slučaj i Dţes se rastuţila kad je zamislila kako će se razočarati kada otkrije da je Tanci izbacila matematiku iz svog ţivota, da je nestalo one jedinstvene, neobične devojčice. Ponekad se pitala da nije zamenila jedno nesrećno, povučeno dete za drugo. Iz Svete Ane zvali su da razgovaraju o Tancinom danu upoznavanja s novom sredinom, i Dţes je morala da im kaţe da Tanci neće doći. Reči su joj zastale u grlu i zazvučale kao kreketanje. „Pa, mi vam predlaţemo da je pustite, gospođo Tomas. Smatramo da se deca mnogo bolje snađu nakon što se upoznaju sa sredinom. A dobro je i da se upozna s ostalim učenicima. Da li je problem izostajanje sa nastave u školi koju trenutno pohađa?“ „Nije. Htela sam da kaţem da ona neće ići u školu.“ „Uopšte?“ „Tako je.“ Kratka tišina. „O“, rekla je sekretarica. Dţes je čula kako lista papire. „Ali u pitanju je devojčica koja je dobila stipendiju u iznosu devedeset procenata školarine, zar ne? Kostanca?“ Osetila je kako je obliva rumenilo. „Tako je.“ „Da li je odlučila da se umesto kod nas upiše na Akademiju Petersfild? Da li su joj i oni ponudili školarinu?“ „Nisu. Nije to u pitanju“, odgovorila je Dţes. Sklopila je oči dok je govorila. „Vidite, pretpostavljam da... Ima li načina da... još malo povećate stipendiju?“ „Da povećamo stipendiju?“ Zvučala je zatečeno. „Gospođo Tomas, ovo je već najveća stipendija koju smo ikada ponudili. Ţao mi je, ali ne moţemo to da učinimo.“ Dţes je nastavila da je pritiska, srećna što niko ne vidi njenu sramotu. „Ako bih uspela da sakupim novac za sledeću godinu, da li biste razmotrili mogućnost da joj sačuvate mesto?“ „Nisam sigurna da li je to moguće. Ĉak ni da li bi bilo pošteno prema ostalim

196

kandidatima.“ Oklevala je, moţda zato što je iznenada postala svesna tišine. „Ali naravno da bismo je blagonaklono prihvatili ukoliko poţeli da se ponovo prijavi.“ Dţes je zurila u mesto na tepihu gde je Marti stavio motocikl iz kog je iscurilo ulje. Knedla joj je stala u grlu. „Pa, hvala na obaveštenju.“ „Vidite, gospođo Tomas“, rekla je ţena, a glas joj je iznenada postao pomirljiv, „imamo još nedelju dana pre nego što popunimo mesto. Ĉuvaćemo ga za vas do poslednjeg trenutka.“ „Hvala. Veoma ste ljubazni. Ali zaista nema svrhe.“ Dţes je znala, i ţena je to znala. Nisu oni te sreće. Neki koraci su prosto preveliki. Zamolila je Dţes da prenese Tanci njene pozdrave i poţeli joj sreću u novoj školi. Dok je spuštala slušalicu, Dţes je zamišljala kako već pregleda spiskove i traţi novog podobnog kandidata.

*** Nije rekla Tanci. Pre dve noći otkrila je da je Tanci s polica sklonila sve knjige iz matematike i stavila ih među preostale Dţesine knjige u hodnik na spratu, i da ih je stavila između trilera i istorijskih ljubavnih romana da ih Dţes ne primeti. Dţes ih je sloţila u urednu gomilu i stavila u svoj orman, gde ih niko neće videti. Nije bila sigurna da li ţeli da poštedi tuge Tanci ili sebe. Marti je primio pismo od advokata i pozvao je buneći se i vičući da ne moţe da plati i objašnjavajući zašto. Rekla mu je da to više nije u njenim rukama. Rekla je da se nada da će moći uljudno da se dogovore o svemu. Rekla mu je da su njegovoj deci potrebne cipele. Više nije pominjao dolazak na kraju školske godine. Dobila je nazad posao u pabu. Devojka iz Grada Pariza je po svoj prilici otperjala u Teksaško rebarce tri smene nakon što je počela da radi. Tamo su napojnice bile veće i nije bilo Stjuarta Pringla da pokuša da je uhvati za pozadinu. „Nikakva šteta. Nije znala da ne sme da priča tokom gitarske solaţe u pesmi Lejla“, komentarisao je Dez. „Koja to konobarica ne zna da bi trebalo da ćuti za vreme gitarske solaţe u pesmi Lejlal“ Ĉetiri dana u nedelji čistila je s Natali u odmaralištu i izbegavala broj dva. Više je volela poslove poput čišćenja rerne, jer tako je bilo malo verovatno da će slučajno pogledati kroz prozor i videti onaj ţivahni plavobeli znak da je na prodaju. Ako je Natali i smatrala da se ona ponaša pomalo čudno, nije ništa komentarisala. Stavila je oglas u lokalne novine nudeći usluge sitnih popravki po kući. Nijedan posao nije suviše neznatan. Prvi posao dobila je za manje od dvadeset četiri sata: da postavi tuškabinu penzionerki u Ulici Ejden Kresent. Starica je bila toliko zadovoljna obavljenim poslom da je Dţes dala napojnicu od pet funti. Rekla je da ne voli muškarce u kući i da je muţ za četrdeset dve godine braka nije video bez vunenog prsluka. Preporučila je Dţes prijateljici koja je vodila starački dom i kojoj je bilo potrebno postaviti novu veš-mašinu i drţače za tepihe. Usledila su još dva posla, takođe za penzionere. Dţes je poslala drugu ratu na broj dva u odmaralištu. Natali je odnela kovertu. Pred kućom je još uvek stajao znak da je na prodaju. Niki je bio jedini član porodice koji je izgledao iskreno srećno. Kao da mu je blog dao novo osećanje svrhe. Pisao ga je gotovo svako veče, pisao je o Normanovom oporavku, postavljao slike iz svog ţivota, ćaskao s prijateljima. Sreo se s jednim od njih USŢ, rekao je Dţes i preveo joj skraćenicu: „U stvarnom ţivotu.“ Bio je sasvim u redu, rekao je. I ne, ne samo tako. Ţeleo je da ide na otvorene dane na dva različita koledţa. Razgovarao je sa razrednim starešinom o prijavljivanju za stipendiju po osnovu teškog materijalnog stanja.

197

Starešina je rekao da će proveriti. Smešio se, često i nekoliko puta na dan i, pored toga što to niko od njega nije traţio, padao na kolena od zadovoljstva kada bi video Normana kako maše repom u kuhinji, mahnuo bi sasvim opušteno Loli, devojci iz broja četrdeset sedam (koja je, primetila je Dţes, ofarbala kosu u istu boju kao što je njegova) i u vazduhu svirao gitarski solo u dnevnoj sobi. Ĉesto je išao u grad; mršavim nogama kao da je pravio veće korake, ramena mu nisu bila baš prava, ali nisu bila ni pogrbljena, poraţena, kao nekada. Jednom je čak obukao i ţutu majicu. „Gde je nestao laptop?“ upitala je Dţes kada je ušla u njegovu sobu jednog poslepodneva i zatekla ga kako radi na svom starom računaru. „Vratio sam ga.“ Slegnuo je ramenima. „Natali me je pustila da uđem.“ „Da li si ga video?“, upitala je pre nego što je stigla da se zaustavi. Niki skrenu pogled. „Izvini. Sve stvari su mu tamo, ali su spakovane u kutije. Nisam siguran da on uopšte dolazi.“ Ovo nije trebalo da je iznenadi, ali dok je silazila niz stepenice, obema rukama uhvatila se za stomak, kao da ju je neko udario.

198

38 Ed Sestra je nekoliko nedelja kasnije, tog zagušljivog i vrelog dana, došla s njim na sud. Ed je rekao majci da ne dolazi. Tada već nisu bili sigurni da li je mudro ostavljati tatu samog na duţi vremenski period. Dok su puzili Londonom, njegova sestra se nagnula napred u sedištu i prstima počela nestrpljivo da udara koleno, a vilicu je snaţno stegla. Ed se osećao izopačeno opušteno. Sudnica je bila gotovo prazna. Zahvaljujući bezboţnom trojstvu naročito krvavog ubistva u Old Bejliju, pohtičkom ljubavnom skandalu i javnom nervnom slomu mlade britanske glumice, dvodnevno suđenje nije izazivalo veliko interesovanje, tako da su ga pokrivali samo sudski stenograf i pripravnik iz Fajnenšel tajmsa. A i Ed se već izjasnio da je kriv, protivno savetu svog pravnog tima. Tvrdnje Diane Luis u izvesnoj meri potkopala je izjava jedne njene prijateljice, bankarke, koja ju je veoma jasno upozorila da to što se sprema da uradi predstavlja trgovinu povlašćenim informacijama. Ta prijateljica je na uvid dala mejl kojim ju je o ovome obavestila, i mejl u kom joj Dijana odgovara i optuţuje je da je sitničava, iritantna i iskreno, suviše se petljaš u moja posla. Zar ne ţeliš da se i meni pruţi prilika da napredujem? Ed je stajao i posmatrao kako stenograf piskara izjave, i kako se advokati došaptavaju i pokazuju jedni drugima neke papire, i sve mu se to činilo prilično trivijalno. „Uzeo sam u obzir da ste priznali krivicu i da se čini da je ovo, kada ste u pitanju vi i gospođica Luis, izolovan slučaj kriminalnog ponašanja motivisanog faktorima koji nisu finansijske prirode. Ovo, međutim, ne moţe da se kaţe i za Majkla Luisa.“ Ispostavilo se da je Finansijska kontrola uspela da pronađe i druge sumnjive slučajeve trgovanja Dijaninog brata, finansijsko berzovno klađenje i trgovanje opcijama na hartije od vrednosti. „Međutim, neophodno je da čvrsto stavimo na znanje da je ovakvo ponašanje potpuno neprihvatljivo, ma iz kog razloga da je do njega došlo. Ono uništava poverenje investitora u nepristrasno kretanje trţišta i slabi čitavu strukturu našeg finansijskog sistema. Iz tog razloga sam u obavezi da se postaram da kazna za ovo delo jasno odvrati od namere svakoga ko bi mogao da pomisli da je ovo zločin bez ţrtve.“ Ed je stajao u optuţeničkoj klupi i pokušavao da shvati šta da radi s licem i dobio je kaznu od sedamsto pedeset hiljada funti plus troškovi sudskog procesa i osuđen je na šest meseci zatvora ili dvanaest meseci uslovno. Završilo se. Dţema je ispustila dugačak drhtav uzdah i spustila glavu u ruke. Ed se osećao neobično utrnulo. „To je to?“, upitao je tiho, a ona ga je pogledala u neverici. Sluţbenik je otvorio vrata i izveo ga iz sudnice. Pol Vilkis potapšao ga je po leđima kad su izašli u hodnik. „Hvala“, rekao je Ed. Ĉinilo mu se da je to ono što bi trebalo da kaţe. U hodniku je primetio Dijanu Luis u ţivom razgovoru s nekim crvenokosim muškarcem. Izgledao je kao da pokušava da joj objasni nešto, a ona je odmahivala glavom i nije mu dozvoljavala da završi. Na trenutak je zastao i zagledao se u nju, a onda je, gotovo i ne razmišljajući, prošao kroz guţvu i prišao joj. „Ţeleo bih da ti se izvinim“, rekao je. „Da sam i na trenutak pomislio...“ Okrenula se i raširila oči. „Ma, odjebi“, rekla je, a lice joj je bilo crveno od besa. Projurila je pored njega. „Jebeni gubitnik.“ Lica koja su se okrenula na zvuk njenog glasa primetiše Eda, a zatim se postiđeno

199

okrenuše. Neko se zacerekao. Dok je Ed stajao, još uvek delimično podignute ruke u pokušaju objašnjenja, začuo je nečiji glas u uhu. „Nije ona glupa, znaš. Znala je ona da ne bi trebalo ništa da kaţe bratu.“ Ed se okrenuo i video da iza njega stoji Ronan. Pogledao je u njegovu kariranu košulju i debele crne naočare, torbu za računar prebačenu preko ramena i nešto u njemu odahnu od olakšanja. „Bio si... bio si ovde čitavo jutro?“ „Dosadila mi je kancelarija. Pomislio sam da dođem i vidim kako izgledaju slučajevi pred sudom u stvarnom ţivotu.“ Ed nije mogao da skloni pogled s njega. „Precenjeni su.“ „Aha. To sam i ja pomislio.“ Njegova sestra rukovala se s Polom Vilksom. Pojavila se pored njega, ispravljajući jaknu. „Dobro. Hoćemo li pozvati mamu da joj javimo dobre vesti? Rekla je da će ostaviti mobilni uključen. A moţda nas i sreća posluţi pa se setila da ga napuni. Ćao, Ronane.“ Nagnuo se i poljubio je u obraz. „Drago mi je što te vidim, Dţema. Dugo se nismo videli.“ „Suviše dugo! Hajdemo kod mene“, rekla je okrenuvši se prema Edu. „Odavno nisi video decu. A u zamrzivaču imam špagete bolonjeze koje moţemo da pripremimo večeras. Hej, Ronane, moţeš i ti da nam se pridruţiš ako ţeliš. Moţemo da ubacimo u lonac još testenine.“ Ronan skrenu pogled, kao onda kada su on i Ed imali osamnaest godina. Šutnuo je nešto na podu. Ed se okrenuo prema sestri. „Hm... Dţem... da li bi ti smetalo ako to odloţim? Samo ovaj put?“ Trudio se da ne primeti kako joj je nestalo osmeha s lica. „Doći ću drugi put. Samo... voleo bih da porazgovaram s Ronanom o nekim stvarima. Prošlo je...“ Prešla je pogledom s jednog na drugog. „Naravno“, rekla je vedro, sklanjajući šiške iz očiju. „Pa, javi se.“ Namestila je torbu na ramenu i krenula prema stepeništu. Povikao je preko prepunog hodnika tako da je nekoliko ljudi diglo pogled s novina. „Hej! Dţem!“ Okrenula se, drţeći torbu jednom rukom. „Hvala. Za sve.“ Stajala je delimično okrenuta prema njemu. „Zaista sam ti zahvalan na svemu što si učinila.“ Klimnula je glavom, i na usnama joj se pojavio bledi osmeh. A zatim je otišla, izgubila se u guţvi na stepeništu. „Pa, hm, da li si za piće?“ Ed je pokušao da zvuči molećivo. Nije bio siguran da mu je to u potpunosti pošlo za rukom. „Ja častim.“ Ronan je pustio poziv da visi u vazduhu. Samo na sekund. Kopile. „Pa, u tom slučaju...“

*** Edu je majka rekla da čovek s pravim prijateljima nastavlja tamo gde je stao, bilo da se nisu videli nedelju dana ili dve godine. Nikada nije imao dovoljno prijatelja da ovu njenu tvrdnju i proveri. Ronan i on grlili su svaki svoju kriglu piva, sedeći za nestabilnim drvenim stolom u prometnom pabu, u početku pomalo nesigurno a zatim sve slobodnije, i poznate šale počele su da se, s pritajenim zadovoljstvom, pojavljuju niotkuda, poput krtica u igrici, i

200

trebalo ih je pogoditi. Ed se osećao kao da je mesecima besciljno plutao i sad ga je neko konačno dovukao do kopna. Uhvatio je sebe kako kradomice posmatra prijatelja: njegov smeh, ogromna stopala, pogrbljeno drţanje čak i za stolom u pabu, kao da zuri u monitor. I one stvari koje ranije nije kod njega primećivao: kako se spremnije smeje, nove naočare poznate marke, neku vrstu tihog samopouzdanja. Kad je otvorio novčanik da uzme novac, Ed je primetio sliku devojke koja se smeši njegovim kreditnim karticama.“ „Pa... kako je devojka iz javne kuhinje?“ „Karen? Dobro je.“ Nasmešio se. „Dobra je. Zapravo, počećemo da ţivimo zajedno.“ „Opa. Već?“ Pogledao ga je gotovo prkosno. „Prošlo je šest meseci. A s ovakvim cenama stanova u Londonu, te neprofitne javne kuhinje baš i ne zarađuju mnogo.“ „To je sjajno“, promucao je Ed. „Divne vesti.“ „Da. Pa, dobro je. Ona je sjajna. Zaista sam srećan.“ Sedeli su neko vreme u tišini. Ošišao se, primetio je Ed. I imao je novu jaknu. „Drago mi je zbog tebe, Ronane. Oduvek sam smatrao da ste sjajan par.“ „Hvala.“ Nasmešio mu se, a Ronan mu je uzvratio osmeh, ali napravio je grimasu kao da ga je pomalo sramota sve te sreće. Ed se zagledao u svoje pivo, trudeći se da se ne oseti zapostavljeno dok njegov najbolji prijatelj plovi ka srećnijoj i vedrijoj budućnosti. Pab se oko njih punio kancelarijskim radnicima koji su završili s poslom. Iznenada je osetio da mu je vreme ograničeno i da je vaţno jasno izloţiti stvari. „Izvini“, rekao je Ed. „Molim?“ „Zbog svega. Zbog onoga s Dijanom Luis. Ne znam zašto sam to uradio“, graknuo je. „Ljut sam na sebe što sam sve zakomplikovao. Mislim, tuţan sam zbog posla, to stoji, ali najviše me kida to što sam pokvario naš odnos.“ Nije mogao da pogleda u Ronana, a ipak je osećao da mu je lakše što je to rekao. Ronan je uzeo gutljaj pića. „Ne brini. Mnogo sam o tome razmišljao poslednjih meseci i, premda to ne ţelim da priznam, postoje dobre šanse da bih, da se Dijana Luis obratila meni, uradio isto što i ti.“ Tuţno se nasmešio. „To je Diana Luis.“ Sedeli su u tišini. Ronan se naslonio na naslon stolice. Presavio je podmetač jednom, pa još jednom. „Znaš... bilo je zanimljivo dok te nije bilo“, rekao je naposletku. „Shvatio sam nešto. Ne dopada mi se da radim tamo. Više mi se dopadalo kad smo bili samo ti i ja. Svi oni zakopčani, priča o zaradi i gubicima, deoničari, nije to za mene. Ne dopada mi se to u našoj kompaniji. Nismo je zato osnovali.“ „Slaţem se.“ „Mislim na beskrajne sastanke... na iznošenje ideja marketinškim stručnjacima, čak i pre nego što se napravi prvi korak. Pritisak da se opravda svaki sat. Znaš li da ţele svima da nam uvedu dnevnike angaţovanja? Dnevnike angaţovanja!“ Ed je čekao. „Ne propuštaš mnogo, kaţem ti.“ Ronan je odmahnuo glavom kao da ima još nešto da kaţe, ali smatra da ne bi trebalo. „Ronane?“ „Da?“ „Imam ideju. Mota mi se po glavi poslednju nedelju ili dve. O novom softveru. Poigravam se idejom rada na prediktivnom softveru veoma jednostavnom koji bi pomogao

201

ljudima da planiraju finansije. Bila bi to neka vrsta tabele za ljude koji ne vole tabele. Za ljude koji ne znaju kako da upravljaju novcem. Sadrţao bi upozorenja koja bi iskočila kad god se korisnik sprema da se izloţi zaduţenju u banci. Sadrţao bi i računanje različitih opcija da pokaţe koliko razhčite kamatne stope podiţu ratu na duţi vremenski period. Ništa preterano komplikovano. Razmišljao sam da bi to moglo biti nešto što bi mogli da dele u Dobrotvornoj savetodavnoj agenciji.“ „Zanimljivo.“ „Trebalo bi da moţe da se koristi na jeftinijim računarima. I na softveru koji je star nekoliko godina. I na jeftinijim mobilnim telefonima. Nisam siguran da ćemo mnogo zaraditi, ali to je nešto o čemu sam razmišljao. Ĉak sam napravio i okvir. Ali...“ Ronan je razmišljao. Ed je video da mu mozak radi, da već ţvaće parametre. „Radi se o tome da mi je potreban neko ko je baš dobar u kodiranju.“ Ronan je gledao u kriglu, lice mu je bilo bezizraţajno. „Znaš da ne moţeš da se vratiš u Mejflaj, zar ne?“ Ed je klimnuo glavom. Njegov najbolji drug još od koledţa. „Da, znam.“ Ronan ga pogleda u oči i iznenada obojica počeše da se smeškaju.

202

39 Ed Za sve ove godine nije uspeo da nauči sestrin broj napamet. Ţivi u istoj kući već dvanaest godina, a on još uvek mora da pogleda koja joj je adresa. Ĉinilo se da se spisak stvari zbog kojih bi trebalo da se oseća loše samo povećava. Stajao je ispred paba Kraljeva glava kad je Ronan otišao na stanicu podzemne ţeleznice do prijatne devojke koja pravi supu, čije je prisustvo njegovom ţivotu dalo čitavu novu dimenziju. Ed je znao da ne moţe da se vrati u prazan stan i bude okruţen kutijama. Na telefon se javila nakon šestog zvona. A kad se javila, čuo je kako neko vrišti u pozadini pre nego što je začuo njen glas. „Dţem?“ „Da?“, rekla je zadihano. „Leo, ne bacaj to niz stepenice!“ „Da li još uvek vaţi onaj poziv na špagete bolonjeze?“ Postidelo ga je koliko im je bilo drago što ga vide. Vrata kućice u Finsberi parku se otvoriše i on prođe pored bicikala i gomile cipela i pretrpanog čiviluka koji kao da se protezao čitavom duţinom hodnika. Sa sprata se kroz zidove prenosio neumorni ritam popa. Takmičio se sa sinematskim zvucima ratne igrice na nekakvoj konzoh. „Hej, ti!“ Sestra ga je privukla sebi i snaţno zagrlila. Presvukla se iz kostima u farmerke i dţemper. „Ne mogu da se setim kada si poslednji put bio ovde. Kada je poslednji put bio ovde, File?“ „S Larom“, začuo se glas iz hodnika. „Pre dve godine?“ „Gde je otvarač, ljubavi?“ Kuhinja je bila puna pare i mirisala je na beh luk. Na njenom udaljenom kraju dve sušilice uvijale su se pod teretom sveţe opranog veša. Svaka površina, uglavnom od borovine, bila je prekrivena knjigama i gomilama dečjih crteţa. Fil je ustao, rukovao se s njim pa se izvinio. „Moram da odgovorim na nekoliko mejlova pre večere. Nećeš mi zameriti?“ „Mora da si zgroţen“, rekla mu je sestra stavljajući čašu pred njega. „Moraćeš mi oprostiti na neredu. Radila sam kasnije smene, Fil je radio punom parom, a otkako je Rosario otišla, nismo imali drugu spremačicu. Sve ostale su pomalo skupe.“ Nedostajao mu je ovaj haos. Nedostajalo mu je osećanje da boravi u bučnom, ţivom srcu. „Dopada mi se to“, rekao je, a ona ga brzo pogleda traţeći na njemu neki znak sarkazma. „Ne. Ozbiljno. Dopada mi se. Ĉini mi se...“ „Haotičnim.“ „I to. Ali to je dobro.“ Naslonio se i teško uzdahnuo. „Ćao, ujka Ede.“ Ed trepnu. „Ko si ti?“ Nasmešila mu se devojčica tinejdţerskog uzrasta sa sjajnom zlatnom kosom i nekoliko debelih slojeva maškare na svakom oku. „Duhovito.“ Pogledao je sestru traţeći pomoć. Podigla je ruke. „Prošlo je vreme, Ede. Deca rastu. Leo! Dođi da se pozdraviš s ujka Edom.“ „Mislio sam da ujka Ed ide u zatvor“, začuo se povik iz druge sobe. „Samo trenutak.“ Sestra je ostavila tiganj i umak i nestala u hodniku. Ed se trudio da ne čuje udaljeni

203

jauk. „Mama kaţe da si sav novac izgubio“, rekla je Dţastin, sedajući s druge strane stola i ljušteći koricu s parčeta francuskog hleba. Edov mozak očajnički je pokušavao da poveţe trapavo, mršavo dete koje je poslednji put video s ovim zlatastim čudom koje ga je radoznalo posmatralo kao da je muzejski raritet. „Tako nekako.“ „Da li si ostao i bez onog svog fensi stana?“ „Samo što nisam.“ „Šteta. Htela sam da te pitam smem li tamo da slavim šesnaesti rođendan.“ „Pa, poštedela si me muke da molbu odbijem.“ „To je i tata rekao. Jesi li srećan što te nisu zatvorili?“ „O, mislim da će se moj primer još neko vreme u porodici navoditi kao upozorenje.“ Nasmešila se. „Nemoj biti poput nevaljalog ujka Edvarda.“ „Znači taj ton se koristi?“ „O, znaš ti mamu. Neće ta ni za ţivu glavu propustiti da nas poduči kojoj moralnoj lekciji. Vidite kako je lako poći pogrešnim putem ? Sve je imao, a sada...“ „Molim da me nahrani i vozim kola stara sedam godina.“ „Ne vredi ti. Naša kola su od tvojih starija tri godine.“ Pogledala je prema hodniku gde je njena majka tihim glasom razgovarala s njenim bratom. „U stvari. Ne smeš biti loš prema mami. Znaš li da je čitav dan juče provela na telefonu pokušavajući da pronađe način da te smesti u zatvor otvorenog tipa?“ „Zaista?“ „Bila je dobrano zabrinuta, čula sam je kako nekome govori da ti ni pet minuta ne bi izdrţao u Pentonvilu.“ Osetio je ţalac nečega što nije umeo da identifikuje. Toliko je saţaljevao samog sebe da nije ni razmislio o tome kako će njegov odlazak u zatvor uticati na druge. „Verovatno je u pravu,“ Dţastin je stavila pramen kose u usta. Ĉinilo se da uţiva. „Šta ćeš raditi sada kad si postao crna ovca porodice i kad nemaš ni posao ni dom?“ „Nemam pojma. Da li da počnem da se drogiram? Ĉisto da zaokruţim priču?“ „Uh. Ne. Narkomani su dosadni.“ Spustila je dugačke noge sa stolice. „A i ovako ima dovoljno posla. Premda bi, zapravo, trebalo da kaţem da. Jer si sasvim rasteretio mene i Lea. Sada se ne moramo preterano mnogo truditi da bismo ti bili dorasli.“ „Milo mi je što sam vam bio od koristi.“ „Ozbiljno. Ali drago mi je što te vidim.“ Nagnula se prema njemu i prošaputala: „Ulepšao si mami dan. Očistila je toalet u prizemlju u slučaju da se pojaviš.“ „Da. Pa, postaraću se da to češće radim.“ Skupila je oči, kao da se trudi da proceni da li je ozbiljan, a zatim se okrenula i nestala uz stepenice.

*** „Pa, šta se dešava?“ Dţema se posluţila zelenom salatom. „Šta se desilo s devojkom iz bolnice? Dţos? Dţes? Mislila sam da će i ona danas doći.“ Bio mu je ovo prvi kuvani obrok za jako dugo vremena, i bio je sjajan. Ostali su završili i otišli, ali Ed je jeo treći tanjir jer mu se iznenada vratio apetit, koji je u poslednjih nekoliko nedelja izgubio. Poslednji zalogaj bio je preterano ambiciozan, pa je neko vreme sedeo i ţvakao pre nego što je odgovorio. „Ne ţelim da razgovaram o tome.“

204

„Ti nikada ni o čemu ne ţeliš da razgovaraš. Hajde. Cena kuvanog obroka.“ „Razišli smo se.“ „Šta? Zašto?“ Nakon tri čaše vina postala je pričljiva, tvrdoglava. „Izgledao si baš srećno. Srećniji nego kada si bio s Larom.“ „Bio sam.“ „I? Boţe, kakva si ti budala ponekad, Ede. Naiđe ţena koja zapravo izgleda sasvim normalno i koja ume s tobom, a ti pobegneš glavom bez obzira.“ „Zaista ne ţelim da razgovaram o tome, Dţem.“ „Šta je bilo u pitanju? Strah od vezivanja? Nije prošlo dovoljno vremena od razvoda? Nije valjda da još patiš za Larom?“ Uzeo je parče hleba i pokupio sos iz tanjira. Ţvakao je duţe nego što je bilo potrebno. „Ukrala je novac od mene.“ „Šta je uradila?“ Osećao se kao da je stavio adut na sto. Deca su se na spratu svađala. Ed je uhvatio sebe kako razmišlja o Nikiju i Tanci kako se na straţnjem sedištu klade. Ako nekome ne kaţe istinu, mogao bi eksplodirati. Pa joj je rekao. Edova sestra gurnula je tanjir od sebe. Nagnula se prema njemu brade naslonjene na ruku i blago nabrala čelo dok ga je slušala. Ispričao joj je kako je postavljao nadzornu kameru, kako je izvukao fioke iz komode da bi je prevukao na drugu stranu, i kako je tamo ugledao, među uredno smotanim plavim čarapama, svoje plastificirano lice. Htela sam da ti kaţem. Nije onako kako izgleda. Ruka na ustima. Mislim, jeste onako kako izgleda, ali, o boţe, o boţe... „Mislio sam da je drugačija. Mislio sam da je sjajna, hrabra, principijelna, neverovatna... ali jebeš ga, ista je kao Lara. Ista kao i Dijana. Zanimalo ju je samo da me iskoristi. Kako je mogla to da učini, Dţem? Zašto ne mogu da uočim takve ţene na vreme?“ Završio je, naslonio se, i čekao. Nije progovarala. „Šta je bilo? Ništa nećeš reći? O tome kako ne umem da procenim čoveka? O tome kako sam opet dozvolio da me neka ţene zajebe i uzme mi ono što je moje? Kako sam ispao budala u još jednom pogledu?“ „Svakako nisam to htela da kaţem.“ „Šta si htela da kaţeš?“ „Ne znam.“ Zurila je u svoj tanjir. Nije bila iznenađena, ni najmanje. Pitao se da li je to zato što već deset godina radi kao socijalni radnik, da li joj je već sastavni deo prirode da izgleda potpuno ravnodušno ma koliko zapanjujuću stvar čula. „Da sam viđala i gore?“ Zagledao se u nju. „Od toga da neko krade od mene?“ „O, Ede. Ne znaš ti kako je biti istinski očajan.“ „Ali to ne znači da je u redu krasti.“ „Ne, ne znači. Ali... hm... jedno od nas je upravo provelo dan na sudu nakon što se izjasnio da je kriv za trgovinu povlašćenim informacijama. Nisam sigurna da si ti baš najmerodavniji da nekome sudiš s moralne tačke gledišta. Svašta se dešava. Ljudi greše.“ Ustala je i počela da sklanja tanjire. „Kafu?“ I dalje je zurio u nju. „Shvatiću to kao potvrdu. A dok sklanjam sudove, mogao bi mi reći nešto više o njoj.“ S gracioznom ekonomičnošću kretala se po maloj kuhinji dok je on pričao, ne pogledavši ga nijednom u oči. Kad je konačno ućutao, pruţila mu je kuhinjsku krpu. „Evo kako ja to vidim. U nevolji je, zar ne? Decu joj zlostavljaju. Sinu su glavu razbili. Plaši se da je kćerka sledeća. Pronalazi sveţanj novčanica u pabu ih gde već. Uzima ih.“

205

„Ali znala je da je to moj novac, Dţem.“ „Ali nije poznavala tebe.“ „ A to je kao vaţno?“ Sestra je slegnula ramenima. „To bi rekao čitav nacion prevaranata koji se bave osiguranjem.“ Pre nego što je stigao ponovo da se pobuni, rekla je: „Iskreno? Ne mogu ti reći o čemu je razmišljala. Ali ti mogu reći da ljudi saterani u ćošak postupaju glupo, nepromišljeno i brzopleto. Viđam to svakog dana. Rade sumanute stvari i smatraju da to čine iz sasvim opravdanih razloga; nekima to prođe, a nekima ne.“ Kad joj nije odgovorio, rekla je: „U redu, nikada nisi uzeo hemijsku s posla i odneo je kući?“ „U pitanju je pet stotina funti.“ „Nikada nisi zaboravio da platiš parking i veselio se kada ti je uspelo da te ne kazne?“ „To nije isto.“ „Nikada nisi prekoračio dozvoljenu brzinu? Nikada nisi uradio neki posao za novac? Nikada se nisi nakačio na nečiji beţični internet?“ Nagnula se prema njemu. „Nikada nisi lagao o troškovima prilikom plaćanja poreza?“ „Nije to isto, Dţem.“ „Samo ti govorim da ono što smatraš zločinom zavisi od tačke gledišta. A ti si, mali moj bato, danas bio savršen primer za to. Ne kaţem da to što je uradila nije pogrešno. Samo kaţem da moţda jedan trenutak slabosti ne bi trebalo da bude ono što će je u celosti definisati. Ni nju, ni tvoju vezu s njom.“ Oprala je sudove, skinula gumene rukavice i poloţila ih na cediljku. Zatim im je oboma nasula kafu i ostala da stoji naslonjena na sudoperu. „Ne znam. Moţda verujem da bi ljudima trebalo pruţiti drugu priliku. Moţda bi i ti, da ti svaki radni dan čini niz ljudske bede, u to verovao.“ Ispravila se i pogledala ga. „Moţda bih, da sam ja u pitanju, makar ţelela da čujem šta ona ima da kaţe.“ Pruţila mu je šolju. „Nedostaje li ti?“ Da li mu nedostaje? Nedostajala mu je kao deo tela. Svaki dan provodio je trudeći se da izbegne da razmišlja o njoj, beţao je od sopstvenih misli. Pokušavao je da umakne činjenici da ga je sve sa čime se susretao hrana, automobili, krevet podsećalo na nju. Pre doručka svađao se s njom u mir slima desetak puta, a pre nego što bi otišao na spavanje u glavi je vrteo hiljadu scenarija strastvenog pomirenja. Glasna muzika sa sprata razbila je tišinu. „Ne znam da li mogu da joj verujem“, rekao je. Dţema ga je pogledala na isti način na koji ga je gledala kad god bi joj rekao da nešto ne moţe da učini. „Mislim da moţeš, Ede. Negde. Mislim da verovatno moţeš.“

*** Ostatak vina popio je sam, zatim je popio i vino koje je doneo, i zaspao na sestrinom kauču. Probudio se znojav i razbarušene kose u pet i petnaest ujutro, ostavio je sestri poruku u kojoj joj zahvaljuje na svemu, izašao iz kuće i odvezao se do odmarališta da obavi poslednje dogovore za prodaju. Audi je otišao distributeru prethodne nedelje, zajedno sa beemveom koji je drţao u Londonu, i sad je vozio mini iz treće ruke s ulubljenim straţnjim branikom. Mislio je da će mu to više smetati. Jutro je bilo lepo, putevi prohodni, a čak i u deset i trideset, kada je stigao, odmaralište je bilo puno posetilaca, glavna ulica s barovima i restoranima bila je puna ljudi koji su gledali da što više iskoriste retke sunčeve zrake, i koji su išli na plaţu natovareni torbama, peškirima

206

i suncobranima. Vozio je polako, osećajući bes prema ovom sterilnom prividu zajednice, u kojoj su svi pripadali istom platnom razredu i u kojoj ništa haotično kao što je stvarni ţivot nije narušavalo svet između savršeno uređenih cvetnih leja. Stao je na besprekoran prilaz broja dva, zastavši da oslušne zvuk talasa dok je izlazio iz automobila. Ušao je u kuću i shvatio da ga nije briga što je poslednji put ovde. Ostalo je još nedelju dana do prodaje stana u Londonu. Okviran plan bio je da s ocem provede vreme koje mu je preostalo. Dalje od toga nije planirao. Hodnik je bio pun kutija s imenom kompanije koja je pakovala stvari. Zatvorio je vrata za sobom, osluškujući odjek svojih koraka u praznom prostoru. Polako se popeo na sprat, prošao pored ogoljenih soba. Narednog utorka doći će kombi, natovariće kutije i odvesti ih, sve dok Ed ne smisli šta da radi sa svojim stvarima. Do sada se, činilo mu se, odlučno probijao kroz najgorih nekoliko nedelja svog ţivota. Gledano spolja, izgledao je poput nekog tvrdoglavog i rešenog, ko hrabro podnosi kaznu. Spustio je glavu i nastavio dalje. Moţda je pio malčice previše, ali hej, uzimajući u obzir da je izgubio posao, dom, ţenu i da će uskoro ostati bez ijednog roditelja, i to sve za nešto više od dvanaest meseci, mogao je reći da se još i dobro drţi. A tada je primetio četiri ţute koverte na radnoj ploči u kuhinji, na kojima je hemijskom olovkom bilo ispisano njegovo ime. Najpre je pretpostavio da su to neka sluţbena obaveštenja koja mu je ostavio neko od pravnih opunomoćenika, ali kad je otvorio prvu kovertu, ugledao je filigranska ljubičasta slova novčanice od dvadeset funti. Izvukao ju je iz koverte, a za njom i poruku u kojoj je prosto pisalo: TREĆA RATA. Paţljivo je otvorio i ostale koverte i stigao do prve. Dok je čitao njenu poruku, pred očima mu se nezvana pojavi njena slika i on osta zapanjen njenom iznenadnom blizinom i činjenicom da je sve vreme bila tu i čekala. Izraz lica bio joj je napet i bilo joj je neprijatno dok je pisala, moţda je čak i precrtala reč ili dve i ponovo ispisala list. U tom trenutku verovatno je razvezala konjski rep, pa ga opet vezala. Izvini. Njen glas u njegovoj glavi. Izvini. I tada nešto u njemu poče da puca. Ed je u ruci stezao novac i nije znao šta s njim da radi. Ţeleo je da ga baci. Nije ţeleo da ga ispusti iz ruke. Išao je s jednog kraja kuće na drugi, napred i nazad. Gledao je zidove koje nije imao prilike ni da izgrebe i pogled na more u kom nijedan gost nije uţivao. Savladalo ga je osećanje da mu više nigde neće biti prijatno i da se nigde neće osećati kod kuće. Ponovo je prešao hodnik, iscrpljen i nemiran. Otvorio je prozor, nadajući se da će ga zvuk mora umiriti, ali povike srećnih porodica spolja doţiveo je kao prekor. Besplatne novine stajale su na jednoj od kutija, i skrivale nešto. Iscrpljen nemilosrdnim kruţenjem misli, zastao je i odsutno ih podigao. Ispod novina nalazili su se njegov laptop i mobilni. Na trenutak mu nije bilo jasno šta oni tu rade. Oklevao je, zatim uzeo telefon i zagledao se u njega. Bio je to aparat koji je dao Niku u Aberdinu, paţljivo skriven od uzgrednih pogleda prolaznika. Nedeljama ga je pokretao bes zbog izdaje. Kada je ta vatra dogorela, jedan deo njega prosto se zaledio. Bio je bezbedan u svom besu, u osećanju da mu je naneta nepravda. Sada je u ruci drţao telefon koji je tinejdţer koji nije imao ništa osetio potrebu da mu vrati. Setio se reči svoje sestre i nešto u njemu poče da se otvara. Šta je on znao o bilo čemu? Ko je on da ikome sudi? Jebeš ga, rekao je sebi. Ne mogu da odem da je vidim. Prosto ne mogu. Zašto bih? Šta da joj kaţem? Išao je s jednog kraja prazne kuće na drugi u ruci snaţno steţući novčanice, a koraci su mu odzvanjah od drvenih podova. Zagledao se kroz prozor u more i iznenada poţeleo da su ga poslali u zatvor. Poţeleo je

207

da mu je um ispunjen konkretnom brigom zbog fizičke bezbednosti, i logistikom preţivljavanja. Nije ţeleo da razmišlja o njoj. Nije ţeleo da joj vidi lice svaki put kada sklopi oči. Otići će. Otići će odavde i naći novo mesto za ţivot, i novi posao, i počeće iz početka. I ostaviće sve ovo za sobom. I sve će biti lakše. Prodoran zvuk ton zvona koji mu je bio nepoznat razbio je tišinu. Melodija njegovog starog telefona prilagođena Nikijevom ukusu. Zagledao se u njega, u displej koji se ritmično palio. Broj nepoznat. Javio se nakon petog zvonjenja, kada je zvuk postao nepodnošljiv. „Da li je gospođa Tomas tu?“ Ed je na trenutak odmakao telefon kao da je radioaktivan. „Da li je ovo šala?“ Začuo se nazalan glas: „Izvinite. Strašna alergijska reakcija. Da li je ovo pravi broj? Da li ste vi roditelji Kostance Tomas?“ „Šta ko je to?“ „Moje ime je Endru Prentis. Zovem zbog olimpijade.“ Bio mu je potreban trenutak da sabere misli. Seo je na stepenište. „Olimpijada? Izvinite odakle vam ovaj broj?“ „Nalazio se na spisku kontakata koji ste ostavili tokom polaganja ispita. Da li sam dobio pravi broj?“ Ed se setio da Dţes nije imala kredita. Mora da je dala broj telefona koji je on dao Nikiju. Glavu je spustio u slobodnu ruku. Neko gore ima odličan smisao za humor. „Jeste.“ „O, hvala bogu. Pokušavamo da vas dobijemo već danima. Zar niste dobili nijednu poruku? Zovem u vezi sa ispitom... Vidite, otkrili smo anomaliju kada smo ocenjivali testove. U prvom zadatku nalazila se greška, zbog čega je algoritam bilo nemoguće rešiti.“ „Molim?“ Pričao je kao da recituje već izlizan niz izjava. „Primetili smo grešku nakon prvog pregledanja. Na problem nam je ukazalo to što nijedan učenik nije uspeo da reši zadatak. Nismo to u početku primetili, jer je testove pregledalo nekoliko različitih ljudi. Kako bilo, strašno nam je ţao i ţeleli bismo da damo vašoj kćerki priliku da ponovo polaţe test. Ponavljamo takmičenje.“ „Da ponovo dođe na takmičenje? Kada?“ „Pa, o tome se radi. Olimpijada je danas posle podne. Morali smo organizovati takmičenje vikendom, jer deca ne mogu da izostaju iz škole. Ĉitave nedelje pokušavamo da vas dobijemo na ovaj broj, ali nam se niko nije javljao. Ja sam vas sada okrenuo čisto reda radi.“ „Očekujete da stigne u Škotsku za... četiri sata?“ Gospodin Prentis zastade da ponovo kine. „Ne, ovoga puta takmičenje nije u Škotskoj. Morali smo da uzmemo prostor koji nam je dostupan. Ali upravo gledam vaše podatke i vidim da će vam nova lokacija više odgovarati, jer ţivite na Juţnoj obali. Takmičenje je u Bejzingstouku. Mogu li da računam da ćete preneti Kostanci poruku?“ „Uh...“ „Hvala vam. Pretpostavljam da se ovakve stvari mogu očekivati prve godine. Ipak, jednu sam rešio. Ostalo mi je da stupim u kontakt samo s još jednim kandidatom. Ostale informacije moţete pronaći na našem sajtu.“ Snaţno kijanje, a zatim prekid veze. Ed ostade da u svojoj praznoj kući zuri u telefon u ruci.

208

40 Dţes Dţes se trudila da ubedi Tanci da otvori ulazna vrata. Školski psiholog joj je rekao da bi bilo dobro da počne ponovo da gradi poverenje prema spoljnom svetu, ali da bude bezbedna u kući. Otvoriće vrata i osećaće se bezbedno jer zna da je Dţes iza nje. To poverenje protegnuće se polako i na druge ljude, na boravak u dvorištu. Biće to odskočna daska. U ovome se mora ići korak po korak. To je lepo zvučalo u teoriji. Samo kada bi Tanci pristala na to. „Mama, vrata.“ Začuo se njen glas preko zvuka crtanih filmova. Dţes se pitala kada da počne da joj ograničava gledanje televizije. Prošle nedelje je izračunala da Tanci sada provodi više do pet sati dnevno na kauču pred televizorom. „Doţivela je šok“, rekao je psiholog. „Ali mislim da bi se pre počela osećati bolje kada bi radila nešto konstruktivnije.“ „Ne mogu ja, Tanc“, doviknula joj je. „Ruke su mi do lakata u varikini.“ Zacvilela je, što je bio novi momenat ovih dana: „Zar ne moţeš naterati Nikija da otvori?“ „Niki je otišao do prodavnice.“ Tišina. Zvuk izveštačenog smeha odjeknu uz stepenice. Dţes je osećala, kad već nije mogla da vidi, prisustvo onog ko je čekao pred vratima, senku iza stakla. Pitala se da to nije Ajlin Trent. Došla je nepozvana četiri puta prošle nedelje s povoljnom dečjom odećom koju prosto nije smela da propusti. Pitala se da li je čula za novac koji je Niki dobio od ljudi koji su čitali njegov blog. Ĉinilo se da svi u susedstvu znaju za to. Dţes viknu: „Vidi, stajaću na vrhu stepenica. Tvoje je da samo otvoriš vrata.“ Zvono se ponovo oglasilo. Dva puta. „Hajde, Tanc. Neće biti strašno. Vidi, stavi Normana na povodac i povedi ga sa sobom.“ Tišina. Spustila je glavu i obrisala oči nadlakticom. Nije mogla više da se pravi da ne primećuje. Tanci je bilo sve gore, stanje joj se nije popravljalo. Prve dve nedelje spavala je sa Dţes. Nije se više budila plačući, već bi še došunjala u sitne sate i uvukla joj se u krevet, tako da se Dţes budila i zaticala je u svom krevetu i ne znajući koliko dugo je bila tu. Nije imala srca da joj kaţe da to ne radi, ali psiholog je naglasio da bi bilo prilično neobično kada bi nastavila da to radi unedogled. „Tanc.“ Ništa. Zvono se ponovo oglasilo. Ovog puta nestrpljivo. Dţes je čekala. Moraće da siđe. „Samo malo“, doviknula je umorno. Počela je da skida gumene rukavice, a onda zastala kada je čula korake u hodniku. Teţak i nevoljan Normanov korak. Tancin umiljat glasić kako ga moli da pođe s njom, a ovih dana je samo s njim bila umiljata. A zatim otvaranje ulaznih vrata. Zadovoljstvo koje je osetila pokvarila joj je spoznaja da je trebalo da kaţe Tanci da kaţe Ajlin da ne moţe da uđe. Ako joj se ukaţe i najmanja prilika, proći će pored nje sa svojom crnom torbom na točkovima i smestiće se na kauč i po podu dnevne sobe raširiti svoju bagatelnu robu sa sjajnim perlicama, sasvim po Tancinoj meri i ukusu, pa će Dţes biti nemoguće da je odbije. Ali glas koji je čula nije pripadao Ajlin.

209

„Ćao, Normane.“ Dţes se sledila. „Uh. Šta mu se desilo?“ „Sada ima samo jedno oko“, začuo se Tancin glas. Dţes je na vrhovima prstiju došla do vrha stepeništa. Videla mu je stopala. Konvers patike. Srce poče snaţno da joj udara. „Da li je doţiveo nekakvu nesreću?“ „Spasao me je. Od Fišerovih.“ „Šta je uradio?“ A onda Tancin glas otvorila je usta i reči su pokuljale. „Fišerovi su pokušali da me strpaju u kola i Norman je probio ogradu da me spase, ali su ga udarila kola i nismo imali novca, a onda je...“ Njena kći je pričala kao da nikada neće stati. Dţes se spustila jedan stepenik, pa još jedan. „Mogao je da umre“, rekla je Tanci. „Bio je skoro mrtav, a veterinar nije hteo da ga operiše, jer je imao baš strašne povrede organa, i rekao je da bi trebalo da ga uspavamo. Ali mama je rekla da ne ţeli i da bi trebalo da mu pruţimo šansu. A onda je Niki napisao blog o svemu što je pošlo naopako i neki ljudi su mu prosto poslali novac. I dobili smo dovoljno da ga spasimo. Tako da je Norman spasao mene, a ljudi koje ne poznajemo spasili su njega, što je na neki način baš super. Ali sada ima samo jedno oko i umara se brzo jer se još oporavlja i ne kreće se mnogo.“ Sada ga je videla. Ĉučnuo je i milovao je Normana po glavi. Nije mogla da skloni pogled s njega s njegove tamne kose, ramena koja su napinjala majicu kratkih rukava. Sa sive majice. Nešto se podiţe u njoj i izlete joj prigušeni jecaj pa j e morala da stavi ruku preko usta. A onda je pogledao njenu kćerku i lice mu se odjednom uozbiljilo. „Da li si dobro, Tanci?“ Podigla je ruku i uplela pramen kose, kao da odlučuje koliko da mu kaţe. „Na neki način.“ „O, mila.“ Tanci je oklevala, vrtela je vrhom stopala, a onda je prosto krenula napred i pala mu u naručje. Sklopio je ruke oko nje kao da je taj trenutak samo i čekao, kao da je čekao da je pusti da nasloni glavu na njegovo rame. Ostali su tako neko vreme. Dţes ga je posmatrala kako sklapa oči i morala je da napravi korak nazad do mesta na kom ne moţe da je vidi, jer se plašila da neće moći da prestane da plače ako je bude videla. „Pa, znaš, znao sam“, rekao je naposletku, kada se odmakla od njega, a glas mu je bio neobično odlučan. „Znao sam ja da je ovaj pas poseban. Video sam to.“ . „Zaista?“ „O, da. Ti i on. Pravi ste tim. Svakome ko ima i zrno pameti to je bez ikakve sumnje jasno. I znaš šta? Izgleda sasvim kul samo s jednim okom. Izgleda opako. Niko se neće usuditi da se kači s Normanom.“ Dţes nije znala šta da radi. Nije ţelela da siđe, jer nije mogla da podnese da je pogleda onako kako ju je gledao poslednji put. Nije mogla da se pomeri. Nije mogla da siđe i nije mogla da se pomeri. „Mama nam je rekla zašto više ne dolazite.“ „Jeste?“ „Zato što je uzela vaš novac.“ Bolna, duga tišina. „Rekla je da je jako pogrešila i da ne ţeli da i mi napravimo takvu grešku.“ Još jedna tišina. „Da li ste došli po novac?“ „Nisam. Nisam zato došao.“ Osvrnuo se. „Da li je ona kod kuće?“

210

Nije mogla da ga izbegne. Zakoračila je na stepenište. Pa napravila još jedan korak s rukom na gelenderu. Stajala je na stepeništu s gumenim rukavicama na rukama i čekala dok je podizao oči prema njoj. A ono što je sledeće rekao bilo je poslednje što je očekivala od njega da čuje. „Moramo da odvedemo Tanci u Bejzingstouk.“ „Molim?“ „Na olimpijadu. Prošli put im se potkrala greška u zadatku. Ponavljaju takmičenje. Danas.“ Tanci se okrenula i pogledala u nju mršteći se; bila je jednako zbunjena kao i Dţes. A onda, kao da joj se u glavi upalila sijalica, upita: „Da nije greška bila u prvom zadatku?“ Klimnuo je glavom. „Znala sam!“ Nasmešila se, iznenadnim blistavim osmehom. „Znala sam da tu nešto nije u redu.“ „Ţele da ponovo uradi čitav test?“ „Danas posle podne.“ „Ali to nije moguće.“ „Takmičenje se ne odrţava u Škotskoj, već u Bejzingstouku. Moţemo stići na vreme.“ Nije znala šta da kaţe. Setila se na koliko je sve načina uništila svojoj kćerki samopouzdanje kada ju je prvi put naterala da ode na olimpijadu. Setila se svojih ludih planova i koliko je bola i štete taj put naneo. „Ne znam...“ Još uvek je čučao. Dotakao je Tanci ruku. „Ţeliš li da pokušaš?“ Dţes je videla da je nesigurna. Tanci je snaţnije stegla Normanovu ogrlicu. Prebacila je teţinu s jedne noge na drugu. „Ne moraš to da uradiš, Tanc“, rekla je. „Sasvim je u redu ako ne ţeliš.“ „Ali moram ti reći da taj zadatak niko nije uspeo da uradi“, začuo se smiren i samouveren Edov glas. „Ĉovek koji me je zvao rekao mi je da taj zadatak nije bilo moguće rešiti. Niko od takmičara nije uspeo da ga tačno reši.“ Niki se pojavio iza njega drţeći u ruci plastičnu kesu punu školskog pribora. Bilo je teško proceniti koliko dugo je tamo stajao. „Tvoja mama je u pravu, ne moraš da ideš ako ne ţeliš“, rekao je Ed. „Ali moram ti priznati da bih ja lično baš voleo da vidim kako brišeš patos onim dečacima. Jer znam da ti to moţeš.“ „Hajde, malecka“, rekao je Niki. „Idi i pokaţi im šta sve znaš.“ Pogledala je u Dţes. A onda se okrenula prema Edu i podigla popravljene naočare. Svi su zadrţali dah. „U redu“, rekla je. „Ali samo ako mogu da povedem Normana.“ Dţes ruka polete do usta. „Zaista ţeliš to da uradiš?“ „Ţelim. Sve ostale zadatke sam znala, mama. Samo sam se uspaničila kad nisam uspela da rešim prvi. A onda je sve pošlo naopako.“ Dţes napravi još dva koraka niz stepenice, a srce joj je udaralo. Ruke u gumenim rukavicama počeše da joj se znoje. „Ali kako ćemo stići tamo na vreme?“ Ed Nikols se uspravio i pogledao je u oči. „Ja ću vas odvesti.“

***

211

Nije lako voziti četvoro ljudi i velikog psa u miniju, naročito po vrelom danu i još u automobilu u kom nema klime. A naročito kada je probavni sistem psa pod još većim opterećenjem nego što je bio, i pritom još mora da se ide brzinom većom od šezdeset kilometara na sat sa svim onim dobro poznatim posledicama koje iz toga proizlaze. Sve prozore su spustili i vozili su se u gotovo potpunoj tišini. Tanci je mrmljala sebi u bradu pokušavajući da seti svega onoga što je bila uverena da je zaboravila i povremeno bi zastala da gurne glavu u strateški postavljenu kesu. Dţes je pratila mapu, jer u Edovom novom automobilu nije bilo dţipies uređaja, i koristeći njegov telefon pokušala da ga vodi putevima kojima bi zaobišao guţve u saobraćaju i pretrpane trgovinske centre. Na odredište su stigli za sat vremena i četrdeset pet minuta, provedenih u gotovo neobičnoj potpunoj tišini. Bila je to zgrada od stakla i betona iz sedamdesetih godina, a na vetru je lepršalo parče papira na kom je pisalo OLIMPIJADA, zalepljeno na znaku NE GAZI TRAVU. Ovog puta došli su spremni. Dţes je prijavila Tanci, pruţila joj rezervni par naočara („Sad nikud ne ide bez rezervnog para naočara“, rekao je Niki Edu), hemijsku, običnu olovku i gumicu. A zatim su je svi zagrlili i uverili je da ovo i nije vaţno, ni najmanje, i stajali su u tišini dok je Tanci ulazila da se bori s gomilom apstraktnih brojeva, i verovatno sa svojim demonima. Dţes se zadrţala oko papirologije, bolno svesna da Niki i Ed ćaskaju kroz otvorena vrata. Posmatrala ih je krišom krajičkom oka. Niki je pokazivao gospodinu Nikolsu nešto na svom starom telefonu. Gospodin Nikols bi povremeno zatresao glavom. Pitala se da nije u pitanju blog. „Biće ona dobro, mama“, rekao je Niki vedro kad je Dţes izašla. „Ne brini.“ Drţao je Normanov povodac. Obećao je Tanci da se neće udaljiti više od sto pedeset metara od ulaza da bi ona mogla da oseti njihovu posebnu vezu čak i kroz zidove ispitne sale. „Da. Biće ona sjajna“, rekao je Ed, a ruke je ugurao duboko u dţepove. Niki je pogledao jedno pa drugo, pa u psa. „Idemo da obavimo nuţdu. Pas ide, ne ja“, rekao je. „Zadrţaćemo se.“ Dţes ga je posmatrala kako se udaljava i borila se s nagonom da kaţe da će i ona s njim. A onda ostadoše sami. „I tako“, rekla je. Grebala je malu fleku od farbe na farmerkama. Poţelela je da je imala priliku da se presvuče u nešto otmenije. „I tako.“ „I još jednom si nas spasao.“ „Ĉini se da si ti odradila odličan posao i sama vas spasla.“ Stajali su u tišini. Na parking je s druge strane uleteo jedan automobil proklizavajući, a majka i dečak iskočili su sa straţnjeg sedišta i poleteli prema vratima. „Kako noga?“ „Oporavlja se.“ . „Ne nosiš japanke.“ Pogledala je u svoje bele patike. „Ne. Ne nosim ih više.“ Prešao je rukom preko glave i zagledao se u nebo. „Dobio sam tvoje koverte.“ Nije mogla da govori. „Dobio sam ih jutros. Nisam te ignorisao. Da sam znao... sve... ne bih te ostavio da se sama nosiš s tim.“ „U redu je“, rekla je oštro. „Učinio si dovoljno.“ Veliki komad kamena nalazio se u zemlji ispred nje. Udarala je zemlju nogom i pokušavala da ga pomeri. „I baš je lepo od tebe što si nas dovezao na olimpijadu. Ma šta da se desi, uvek ću ti biti...“

212

„Hoćeš li prestati?“ „S čim?“ „Prestani da šutiraš stvari. I prestani da pričaš kao da...“ Okrenuo se prema njoj. „Hajde. Hajde da sednemo u kola.“ „Molim?“ „I da razgovaramo.“ „Ne... hvala.“ „Molim?“ „Samo... Moţemo li razgovarati ovde?“ „Zašto ne moţemo da sedimo u kolima?“ „Radije ne bih.“ „Ne razumem. Zašto ne moţemo da sedimo u kolima?“ „Ne pretvaraj se da ne znaš.“ U očima joj se pojaviše suze. I ona ih besno obrisa dlanom. „Ne znam, Dţes.“ „Onda ne mogu da ti kaţem.“ „O, ovo je smešno. Dođi i sedi u kola.“ „Neću.“ „Zašto? Neću stajati ovde ako mi ne daš dobar razlog.“ „Jer...“ glas joj puče, „u kolima smo bili srećni. U kolima sam ja bila srećna. Srećnija nego što sam bila godinama. I ne mogu. Ne mogu da sedim s tobom, sama, sada kada...“ Glas je izdade. Okrenula se od njega, nije ţelela da vidi kako se oseća. Nije ţelela da vidi njene suze. Ĉula ga je kako joj prilazi i staje pored nje. Što joj se više pribliţavao, to je njoj bilo teţe da diše. Ţelela je da mu kaţe da ide, ali znala je da ne bi to podnela. Prošaputao joj je na uho: „Pokušavam nešto da ti kaţem.“ Zagledala se u zemlju. „Ţelim da budem s tobom. Znam da sam napravio pravi haos, ali i dalje se osećam lepše pored tebe i kad grešiš nego što se obično osećam kada je sve navodno u redu, a ti nisi pored mene.“ Tišina. „Sranje. Ne umem ja ovo.“ Dţes se polako okrenula. Gledao je u stopala, ali naglo je podigao pogled. „Rekli su mi koje je bilo ono pogrešno pitanje koje Tanci nije umela da reši.“ „Šta je to bilo?“ „Bilo je vezano za teoriju emergencije, Snaţna emergencija kaţe da zbir nekog broja moţe da iznosi više od njegovih konstitutivnih delova. Razumeš li šta ti govorim?“ „Ne. Očajna sam kad je matematika u pitanju.“ „Znači da ne ţelim da se ponovo bavim svim tim. Onim što si uradila. Što smo oboje uradili. Ali ţelim... ţelim da pokušamo. Ti i ja. Moţda će se pokazati da smo se gadno zajebali. Ali spreman sam da reskiram.“ Tada je neţno uhvatio gajke njenih farmerki. Privukao ju je sebi. Nije mogla da skloni pogled s njegovih ruku. A zatim je, kada je konačno podigla lice prema njegovom, shvatila da on gleda pravo u nju i shvatila je da se ona sama i smeje i plače. „Ţelim da vidim kakav je naš zbir, Dţesika Rej Tomas. Svih nas. Šta kaţeš na to?“

213

41 Tanci Uniforma Svete Ane je kraljevsko plava sa ţutim obrubom. Nemoguće je sakriti se u sakou uniforme Svete Ane. Neke devojčice u mom odeljenju skidaju ga kada idu kući, ali meni on ne smeta. Kada baš naporno radiš da nešto postigneš, lepo je pokazati ljudima gde ti je mesto. Zanimljivo je da je običaj mahnuti kada izvan škole vidiš drugog učenika Svete Ane. Ponekad se maše obema rukama, kao što to čini Sriti. Ona mi je najbolja drugarica, i uvek izgleda kao da je na pustom ostrvu i pokušava da privuče paţnju avionu koji proleće iznad nje. A ponekad je to samo neznatno pomeranje prstiju ruke kojom drţiš torbu kao što to čini Dilan Karter, koga je sramota da bilo s kim razgovara, čak i sa svojim bratom. Ali svi mašu. Moţda ne poznaješ onoga ko ti maše, ali mašeš osobi u uniformi. Tako je u školi oduvek. To navodno pokazuje da smo svi mi porodica. Ja uvek mašem, naročito ako sam u busu. Ed dolazi po mene četvrtkom, jer tada imam matematički klub, a mama radi kasno na svom majstorskom poslu. Sada za nju radi troje ljudi. Ona kaţe da rade s njom, ali uvek im pokazuje kako da nešto urade i govori im na koje poslove da idu, a Ed kaţe da se još uvek nije navikla na ideju da je ona sada šef. Ali kaţe da se navikava. Napravi grimasu kada to kaţe, kao da mama i njemu šefuje, ali vidi se da mu se to dopada. Otkako je u septembru počela škola, mama uzima svaki petak slobodno i dolazi po mene pa pravimo kekse, samo ona i ja. Lepo je, ali moraću da joj kaţem da bih radije ostala duţe u školi, naročito pošto nameravam da na proleće radim završni ispit. Tati se još nije ukazala prilika da dođe da nas poseti, ali razgovaramo s njim preko skajpa svake nedelje i kaţe da će to definitivno učiniti. Prodao je rols čoveku koji radi na policijskom depou, naredne nedelje ide na dva razgovora za posao i angaţovao se na više strana. Niki je otišao na koledţ u Sauthempton. Ţeli da upiše umetničku akademiju. Ima devojku po imenu Lajla, a mama kaţe da je to iznenađenje u svakom pogledu. I dalje stavlja ajlajner, ali sad pušta da mu izraste njegova prirodna kosa, a ona je tamnosmeđa. Sada je za čitavu glavu viši od mame i ponekad kada su u kuhinji misli da je baš zabavno spustiti lakat na njeno rame, kao da je ona šank ili tako nešto. Još uvek ponekad piše blog, ali kaţe da ima suviše obaveza i da mu je ovih dana Tviter miliji i da je sasvim u redu da ja preuzmem pisanje bloga. Sledeće nedelje biće manje ličnih tema, a više matematike. Iskreno se nadam da volite matematiku. Vratili smo sedamdeset pet procenata novca za Normanovo lečenje. Ĉetrnaest procenata donatora reklo nam je da bi radije da novac damo u dobrotvorne svrhe, a ostalih devet procenata nismo uspeli da pronađemo. Mama kaţe da je to u redu, jer vaţno je da smo pokušali i da je ponekad sasvim dobro prihvatiti velikodušnost drugih ali da je vaţno zahvaliti se. Rekla je da vam kaţem hvala ako ste vi jedan od tih ljudi, i da nikada neće zaboraviti dobrotu neznanaca. Ed je bukvalno ovde sve vreme. Prodao je kuću u odmaralištu i sada mu je ostao samo mali stan u Londonu u kom Niki i ja moramo da spavamo na dušecima kada dođemo, ali uglavnom je kod nas. Radi u kuhinji na laptopu i razgovara sa svojim prijateljem u Londonu preko baš kul slušalica i mikrofona, i odlazi na sastanke u miniju. Stalno priča kako će da kupi novi automobil, jer je baš teško da se svi smestimo u mini kada negde idemo, ali na neki neobičan način niko od nas ne ţeli da on to uradi. Nekako nam je lepo kada se stisnemo u malim kolima, a i ne osećam krivicu kada Norman balavi po sedištima u tom automobilu. Norman je srećan. Radi sve ono što je veterinar rekao da će moći da radi, a mama kaţe da je to nama dovoljno. Zakon verovatnoće u kombinaciji sa zakonom velikih brojeva kaţe da ponekad moraš, da bi pobedio verovatnoću, ponoviti određeni događaj povećan broj

214

puta da bi dobio ishod koji ţeliš. Ili, kako sam to mami objasnila, u suštini, ponekad prosto moraš da nastaviš da se trudiš. Odvela sam Normana u baštu i bacila mu lopticu osamdeset šest puta ove nedelje. I dalje je ne donosi. Ali mislim da ćemo i do toga doći.

Kraj

215

O autoru DŢODŢO MOJES rođena je 1969. godine u Londonu. Nakon završenih studija 1992. godine, radila je kao novinar u nekoliko dnevnih i nedeljnih listova. Od 2002. bavi se samo pisanjem, i povremeno objavljuje kolumne u Dejli telegrafu. Udata je, ima troje dece i ţivi na farmi u Eseksu. Do sada je objavila više od 10 knjiga.

216

Džodžo Mojes SNOVI U PLAVOM 2014. I izdanje Za izdavača Miroslav Josipović Nenad Atanasković Saša Petković Izvršni urednik Dubravka Trišić Urednik Šveđana Babović Lektura 1 Korektura Eva Ban / Jasna Dimitrijević Dizajn i prelom Vulkan izdavaštvo Štampa Vulkan štamparija Vojvode Stepe 643a, Beograd Izdavač Vulkan izdavaštvo d.o.o. Gospodara Vučića 245, Beograd . [email protected] www.vulkani.rs Tiraţ: 1.000 primeraka CIP KATALOGIZACIJA U PUBLIKACIJI dostupna je u Narodnoj biblioteci Srbije, Beograd COBISS.SRID 209543692

217

218