Jojo Medeni Mesec

Jojo Moyes MEDENi MESEC U ParizU novela

Prvo poglavlje Pariz, 2002. Liv Halston se čvrsto držala za zaštitnu ogradu Ajfelove kule. Gledala je kroz poput dijamanata čvrste žice na čitav Pariz koji se prostirao ispod i pitala se da li je ikad itko imao ovako katastrofalan medeni mesec kao ona. Oko nje porodice turista su vrištale, povlačeći se unazad u strahu od pogleda ili su se teatralno naslanjali na mrežu i pravili fotografije za svoje prijatelje dok ih je čuvar ravnodušno posmatrao. Sa zapada preko neba ka njima se pomerala gomila olujnih oblaka. Od oštrog vetra uši su im bile crvene. Neko je bacio avion od papira dole, a ona ga je gledala kako spiralno ponire podstaknut vetrom sve dok nije postao toliko mali da je nestao. Negde dole, među elegantnim Haussmann bulevarima i sićušnim dvorištima, klasično postavljenim parkovima i blago talasastim obalama Sene, bio je njen novi suprug. Suprug koji ju je obavestio nakon dva dana njihovog medenog meseca, da mu je stvarno žao, ali da će morati s nekim da se sastane zbog posla. U zgradi koja se nalazila na kraju grada, samo na jedan sat. Neće se dugo zadržati. Ona će biti dobro, zar ne? Isti taj muž kojem je rekla da ako ode iz hotelske sobe, može da odjebe i ne vrati se više. David je mislio da se ona šali. Ona je mislila da se on šali. On se nasmejao. „Liv, ovo je važno.“ „Kao što je i naš medeni mesec,“ odgovorila mu je. Zurili su onda jedno u drugo na način kao da se nikad u životu pre toga nisu sreli. „O, Bože. Mislim da ću se vratiti dole,“ kazala je jedna Amerikanka sa skupocenim pojasom oko struka i kosom boje medenjaka. Lice joj je prebledelo. „Ne podnosim visinu. Osećate li kako škripi pod nogama?“ „Nisam primetila.“ odgovorila joj je Liv. „Moj muž je kao vi. Hladan poput leda. Mogao bi stajati tamo čitav dan. Moji živci su dokusureni u tom prokletom liftu.“ Pogledala je bradatog muškarca koji je pažljivo slikao skupocenim fotoaparatom, stresla se i pošla ka liftu držeći se za spojnice.

Ofarbana je u smeđu - Ajfelova kula. U istu nijansu kao čokolada. Čudna boja za tako osetljivu strukturu objekta. Skoro se napola okrenula da to kaže Davidu, a onda shvatila da on u stvari nije ovde. Zamišljala je sebe i Davida ovde gore od trenutka kad joj je predložio nedelju dana u Parizu. Njih dvoje, njihove ruke omotane jedna oko druge, možda noću, gledaju dole na svetla grada. Osećala bi vrtoglavicu od sreće. Osećala bi se kao najsrećnija žena na svetu. On bi je gledao, kao što je gledao u momentu kad je zaprosio. Ona bi se osećala kao najsrećnija žena na svetu. Zatim se nedelju dana pretvorilo u pet zbog neizbežnog sastanka u Londonu. A od tih pet dana, samo su dva prošla pre nego što je iskrsao još jedan neizostavan sastanak. I sada, Liv je stajala drhteći u letnoj haljini koju je kupila jer je bila iste nijanse kao njene oči i jer je mislila da će on primetiti. Pitala se da li je njeno školsko znanje francuskog dovoljno dobro da pozove taksi ili da se zbog raspoloženja u kojem se trenutno nalazila uputi u hotel koristeći metro. Priključila se u red za lift. „Jel i Vi ostavljate svog ovde?“ „Šta? Koga?“ Amerikanka je bila pored nje. Smešila se. Klimnula je prema blještavom prstenu koji je Liv nosila na ruci. „Vaš suprug.“ „On... on nije ovde. On je ... zauzet danas.“ „Oh, jeste li ovde poslovno? Kako predivno za vas. On obavlja poslove, a Vi imate slobodno vreme za razgledanje grada.“ Smejala se. „Dobro ste to izveli, dušo.“ Liv je bacila još jedan pogled na Champs-Élysées i osetila smirenje u svom želucu. „Da,“ rekla je, „nisam li srećnica?“ „Udaješ se na brzinu.“ Govorili su joj prijatelji. Govorili su to u šali, ali s obzirom da su se David i ona znali samo tri meseca i jedanaest dana kad je zaprosio mogla je da nasluti zrno istine u tome. Nije želela veliko venčanje: odsustvo njene majke davalo je neku mračnu notu. Zato su David i ona pobegli u Italiju, u Rim gde je kupila belu venčanicu nekog preterano skupog dizajnera u Via Condotti i gde nije razumela gotovo ništa od crkvenog obreda dok joj je David na ruku stavljao burmu. Davidov prijatelj Carlo koji je pomogao u organizaciji venčanja i bio jedan od svedoka na istom ju je zafrkavao da je upravo pristala da poštuje,

sluša i prizna sve ostale žene koje će David nakon nje imati i dodati ih u svoju zbirku. Svemu tome se smejala sledeća dvadeset i četiri časa. Znala je da je da čini pravu stvar. Znala je od momenta kad ga je upoznala. Bilo joj je jasno još od onog momenta kad je njen otac nije pogledao kad je čuo vest, već razočarenje zamaskirao s radošću i čestitao joj, pa se ona osetila pomalo krivom, iako nikad nije sanjala o svom venčanju ali njen jedini roditelj izgleda jeste. Znala je kad je prenela samo nekoliko stvari u Davidovu kuću – strukturu od stakla koja se nalazila na vrhu fabrike šećera uz Temzu, jednu od prvih koje je sam dizajnirao i napravio. Svako jutro u periodu od šest nedelja između venčanja i medenog meseca, ona se budila u stakleniku, okružena nebom, zureći u svog uspavanog muža, ubeđena da su stvoreni jedno za drugo. Neke strasti su bile suviše vredne da bi bile zanemarene. „Ne misliš li ... ne znam ... da si suviše mlada?“ Jasmine je depilirala svoje noge iznad kuhinjskog sudopera. Liv je sedela za stolom i posmatrala je. Pušila je prokrijumčarene cigarete. David nije voleo što puši. Rekla mu je da je prestala pre godinu dana. „Mislim... nije smešno, Liv, ali imaš naviku da radiš stvari impulsivno. Kao onda kad si zbog opklade odsekla kosu. I napustila posao zbog puta oko sveta.“ „Kao da sam jedina koja je to učinila.“ „Ti si jedina osoba koju znam da je te dve stvari učinila u istom danu. Ne znam, Liv. Jednostavno ...sve se to čini tako brzo.“ „Ali osećaj je pravi. Tako smo srećni zajedno. Ne mogu da zamislim da bi uradio nešto da me razljuti ili rastuži. On je...“ Liv otpuhnu kolut dima prema uličnoj svetiljci... „Savršen.“ „Pa, on je definitivno divan. Samo ne mogu da verujem da se baš ti od svih ljudi udaješ. Ti si jedina od nas koja se klela da neće.“ „Znam.“ Jasmine je povukla traku s voskom i napravila grimasu gledajući u ostatke na traci. „Jao. Jebiga. To boli. I prokleto je sposoban. Ta kuća izgleda neverovatno. Bolje od ove rupe.“ „Kada se budim sa njim osećam kao da sam na stranicama nekog sjajnog

magazina. Sve izgleda tako odraslo. Nisam se zamarala donošenjem bilo kakvih svojih stvari. Za Boga miloga, pa on ima lanene plahte. Stvarne lanene plahte.“ Ona izbaci još jedan kolut od dima. „Izrađene od lanenog platna.“ „Da. A ko će završiti peglajući te lanene plahte?“ „Ja neću. On ima spremačicu. Rekao mi je da ne moram ništa da radim po kući. Shvatio je da sam loša domaćica. U stvari, rekao mi je da treba da upišem postdiplomske studije.“ „Postdiplomske?“ „Rekao je da sam suviše pametna da ne bih učinila nešto više od svog života.“ „Što je pokazatelj koliko te dugo poznaje.“ Jasmine je zarotirala članak, tražeći koju zaostalu dlačicu. „I, hoćeš li ih upisati?“ „Ne znam. Toliko toga se dešava. Od preseljenja kod njega, do priprema za venčanje. Mislim da prvo treba da se venčamo, a onda ću razmišljati o tome.“ „Žena“ Jasmine se prepredeno nasmeja. „Ženica.“ „Nemoj. To me pomalo plaši.“ „Ženica.“ „Prestani!“ Jasmina je nastavila da melje, dok je nezadovoljna Liv lagano udari salvetom. Bio je u hotelu kada se vratila. Odlučila je da pešači, a nebo se bukvalno otvorilo tako da joj se mokra haljina zalepila za noge. Dok je prolazila pored recepcije, mogla se zakleti da joj je portir uputio saosećajan pogled kakav dobijaju žene čiji muževi odlaze na poslovne sastanke za vreme medenog meseca. David je telefonirao kada je ušla u njihovu sobu. On se okrenuo, gledao je i prekinuo poziv. „Gde si bila? Zabrinuo sam se.“ Skinula je mokar džemper sa ramena i otišla u garderobu da uzme

vešalicu. „Otišla sam do Ajfelove kule. Vratila se nazad.“ „Skroz si mokra. Pripremiću ti toplu kupku.“ „Neću da se kupam.“ Glumila je. Ali, želela je. Tokom dugog i bednog puta nazad nije razmišljala ni o čemu drugom već o toploj kupki. „Onda ću naručiti čaj.“ Dok je uzimao telefon da pozove room servis, ona se okrenula, otišla do kupatila i zatvorila vrata. Mogla je osetiti kako David zuri za njom još dugo nakon što ih je zatvorila. Nije joj bilo jasno zašto se ponašala tako nerazumno. Planirala je da se lepo ponaša kada se vrati. Da popravi dan. Na kraju krajeva, bio je to samo jedan sastanak. I znala je kakav je, od njihovog prvog susreta kada je vozio po Londonu i pričao joj o dizajnu modernih staklenih i čeličnih konstrukcija pored kojih su prolazili. Ali, nešto se dogodilo kada je prešla prag hotelske sobe. Videla ga je da telefonira. Shvatila je odmah, to je bio poslovni poziv koji joj je upropastio krhki osećaj dobrog raspoloženja. Nisi bio zabrinut za mene, pomislila je ljutito. Razgovarao si o debljini stakla koje ćeš koristiti za novi ulaz za zgradu, ili...da li krov zgrade može izdržati težinu još jednog ventilacionog otvora. Odvrnula je slavinu i počela je da puni kadu skupim hotelskim mehurićima i onda ušla u nju ispustivši uzdah olakšanja. Nekoliko minuta kasnije David pokuca na vrata i uđe. „Čaj“ rekao je i ostavio šoljicu na rub mermerne kade. „Hvala ti.“ Čekala je da izađe, ali on je seo na zatvoren poklopac wc šolje, nagnuo se prema njoj i posmatrao je. „Rezervisao sam nam sto u La Coupole.“ „Za večeras?“ „Da, pričao sam ti o tome. To je taverna sa zadivljujućim freskama, oslikao ih je umetnik koji...“ „David, stvarno sam umorna. Dugo sam pešačila. Mislim da ne želim večaras izlaziti.“ Nije gledala u njega dok je govorila.

„Nisam siguran da ću biti u mogućnosti da rezervišem za neko drugo veče.“ „Žao mi je, samo želim da večeram u sobi, a zatim da odem u krevet.“ Zašto radiš ovo? Zašto sabotiraš svoj sopstveni medeni mesec, pitala se u sebi? „Vidi. Žao mi je zbog danas, u redu? Mesecima sam pokušavao da zakažem sastanak sa Goldsteinima. I ispalo je da su trenutno u Parizu i na kraju su se složili da vide moje nacrte. Ovo je projekat o kojem sam ti pričao Liv. Onaj veliki. I mislim da im se dopao.“ Liv ugleda svoje prste na nogama, kako se pojavljuju rumeni i sjajni iz vode. „Pa, drago mi je d a je dobro prošlo.“ Sede u tišini. „Mrzim ovo. Mrzim što si tako nesrećna.“ Gledala je u njega, u njegove plave oči, njegovu kosu koja je uvek pomalo neuredna, način na koji on odmara lice u rukama. Nakon trenutka oklevanja posegnula je rukom ka njemu, a on je uzeo. „Ignoriši me. Bilo je glupo od mene. U pravu si. Znam da je ta zgrada velika stvar za tebe.“ „Stvarno jeste, Liv. Ne bih te ostavio zbog bilo čega drugog. To je ono na čemu sam radio mesecima unazad. Godinama. Ako uspem ovo da odradim, dobiću partnerstvo. Napraviću reputaciju. „Znam. Gle, nemoj otkazati večeru. Ići ćemo. Osećaću se bolje nakon kupanja. I možemo isplanirati sutrašnji dan.“ Njegovi prsti pokušavali su da uhvate njene, ali njena ruka klizi zbog sapunice kojom je prekrivena. „Pa...ima jedna stvar. Oni žele da se sutra sastanem s njihovim vođom projekta.“ Liv se umirila. „Šta?“ „On će doputovati ovde specijalno zbog toga. Žele da se sastanemo u njihovom apartmanu u Royal Monceaux. Mislio sam da bi ti mogla otići u spa centar dok sam ja sa njima. Čuo sam da je neverovatan.“ Pogledala ga je. „Ti to ozbiljno?“ „Da. Čuo sam da ga je francuski Vogue izglasao kao najboljeg.“

„Ja ne govorim o prokletom spa centru.“ „Liv, to znači da su stvarno zainteresovani. Moram to završiti.“ Kad je progovorila, glas joj je bio prigušen. „Pet dana. Naš medeni mesec je samo pet dana, Davide. Nije čak ni nedelju dana. Kažeš mi da oni ne mogu sačekati sledeća 72 sata da održe sastanak?“ „To su Goldsteinovi, Liv. To je način na koji milijarderi posluju. Moram se uklopiti u njihov raspored.“ Gledala je u svoja stopala. Setila se skupocenog pedikira koji je bila rezervisala i kako su se ona i pedikirka smejale kada je rekla kako joj stopala dobro izgledaju da bi ih se moglo pojesti. „Molim te otiđi, Davide.“ „Liv. Ja...“ „Samo me ostavi na miru.“ Nije ga gledala dok je ustajao. Kad je zatvorio vrata kupatila za sobom, Liv je sklopila oči i skliznula pod vodu sve dok nije bila sigurna da više ne čuje ništa.

Drugo poglavlje Pariz, 1912. „Ne, Bar Tripoli.“ „Da, Bar Tripoli.“ Za tako velikog čoveka, Edouard Lefevre je izgledao kao neoprezni mali dečak kojeg su upravo obavestili da će biti kažnjen. Spustio je pogled na mene. Izraz lica mu je bio bolan dok je uvlačio vazduh uobraze. „Ah, hajde da ne radimo to večeras, Sophie. Idemo negde da jedemo. Hajde da večeras ne upadamo u finansijske probleme. Samo što smo se venčali! I dalje smo na medenom mesecu!“ S omalovažavanjem je mahnuo ka baru. Dohvatila sam punu ruku zadužnica iz džepa kaputa. „Moj voljeni mužu, ne možemo imati veče bez finansijskih problema, jer nemamo novca za jelo. Ni santima.“ „Ali novac iz galerije Duchamps...?“ „Sav je otišao za najam. Kratak si s parama od letos.“ „Šta je s ušteđevinom iz lonca?“ „Potrošena je pre dva dana kada si odlučio da svima platiš doručak u Ma Bourgogne.“ „To je bio svadbeni doručak. Osećao sam potrebu da na neki način obeležim naš povratak u Pariz.“ Na trenutak je razmišljao. „A novac iz mojih plavih pantalona?“ „Sinoć“ Potapšao je svoje džepove u kojima je bila samo duvankesa. Izgledao je tako utučen da sam se umalo nasmejala. „Hrabro, Edouard. Neće biti tako loše. Ako hoćeš ja ću ući unutra i tražiti od tvojih prijatelja da ti vrate novac koji si im pozajmio. Ti ne moraš imati ništa s tim. Teže će im biti da odbiju ženu.“ „I onda ćemo otići?“

„Da. I onda ćemo otići.“ Stala sam na prste i poljubila ga u obraz. „Otići ćemo i pronaći nešto za jelo.“ „Nisam siguran da želim da jedem“ progunđao je. „Razgovor o novcu izaziva mi probavne smetnje.“ „Poželećeš da jedeš, Edouard.“ „Ne vidim zašto bi morali to učiniti baš sada. Naš medeni mesec bi trebao da traje čitav mesec. Mesec dana punih ljubavi i ničega drugog. Pitao sam jednu od mojih pokroviteljki. Ona zna sve o tome. Siguran sam da imam novca negde u mojim ... Oh, sačekaj, evo Laure. Laure! Dođi da upoznaš moju suprugu.“ U tri nedelje koliko sam bila supruga Edouard Lefevre, a zapravo i nekoliko meseci ranije, otkrila sam da je broj dužnika kojima je moj suprug pozajmljivao novac veći od njegovog slikarskog talenta. Edouard je bio najvelikodušniji čovek, ali nije imao dovoljno novca koji bi podržavao toliku velikodušnost. On je prodavao svoje slike sa takvom lakoćom koja mora da je izazvala zavist njegovih prijatelja sa akademije Matisse, što im nimalo nije smetalo da mu zatraže novac, pa se broj poverilačkih priznanica stalno povećavao u njegovim džepovima. Zato su gospoda Duchamp, Bercy and Stiegler mogli sebi priuštiti izuzetnu umetnost na svojim zidovima i u svojim stomacima, dok je Edouard nedeljama živeo na hlebu, siru i jeftinoj svinjskoj pašteti. Bila sam užasnuta kada sam otkrila u kakvom stanju su njegove finansije. Ne zbog nedostatka sredstava. Kad smo se upoznali znala sam da sigurno ne može biti bogat zbog nemara s kojim su se njegovi takozvani prijatelji odnosili prema njemu. Obećavali su mu novac, ali nikad ga nisu davali. Prihvatali su njegova pića, njegovu gostoljubivost, ali tako malo su davali nazad. Edouard je bio čovek koji je naručivao piće za sve, hranu za žene, pravio je dobru atmosferu za sve, a kada bi došao red da se podmire računi, svi bi odjednom nestali. „Prijateljstvo mi je važnije od novca“ rekao je dok sam pregledala njegove račune. „To je savršeno divan osećaj, ljubavi moja. Nažalost, prijateljstvo neće doneti hleb na sto.“ „Oženio sam se poslovnom ženom“ uzviknuo je ponosno. U tim danima nakon našeg venčanja mogla sam reći da sam sokolar on bi i dalje bio ponosan na mene.

Virila sam kroz prozor bara Tripoli, pokušavajući razabrati ko je unutra. Kad sam se okrenula Edouard je pričao sa gospođom Laure. To nije bilo neobično. Moj muž je znao svakog u petom i šestom arondismanu. Nije se moglo preći sto metara da on ne razmeni s nekim pozdrav, cigarete, dobre želje. „Sophie!“ rekao je „Dođi. Želim da upoznaš Laure Le Comte.“ Oklevala sam na sekundu. Bilo je jasno po njenim narumenjenim obrazima i njenim večernjim papučama da je Laure Le Comte devojka s ulice. Rekao mi je kad smo se prvi put sreli da ih koristi kao modele. Bile su idealne, rekao je. Bile su tako nesvesne svog tela. Možda sam trebala biti šokirana što je hteo mene, svoju suprugu, da upozna sa jednom takvom ženom, ali sam već bila naučila da je Edouardu malo stalo do konvencionalnih društvenih etiketa. Znala sam da ih je voleo i poštovao i nisam želela da ga razočaram po tom pitanju. „Zadovoljstvo mi je upoznati vas, gospođice“ rekla sam. Pružila sam ruku i formalno se rukovala sa njom. Prsti su joj bili smešno meki da sam morala da pogledam i proverim šta to u stvari držim u ruci. „Laure mi je pozirala mnogo puta. Sećaš se slike žene na plavoj stolici? Ta ti je bila najdraža. To je bila Laure. Ona je izvrstan model.“ „Previše ste ljubazni, gospodine“, rekla je. Toplo sam se nasmešila. „Znam to platno. Predivna slika.“ Žena je skoro neprimetno podigla obrvu. Kasnije sam shvatila da nije često dobijala komplimente od drugih žena, što joj je bilo čudno. „Uvek sam mislila da je taj čudni posao kraljevski.“ „Kraljevski. Sophie je u pravu. Upravo tako izgledaš na slici“ rekao je Edouard. Laure pogled je treperio između nas kao da pokušava da dokuči da li sam joj se podsmevala. „Prvi put kad me je moj muž naslikao izgledala sam kao stara usedelica“ rekla sam brzo u pokušaju da je razoružam. „Tako ozbiljno i preteći. Mislim da je Edouard rekao da izgledam kao letva.“ „Nikada nisam rekao tako nešto“

„Ali si pomislio.“ „Bila je to strašna slika“ Edouard se složio. „Ali krivica je u potpunosti moja.“ Pogledao me je. „Sada mislim da je nemoguće naslikati lošu sliku na kojoj si ti.“ Bilo mi je teško pogledati u njega a da ne pocrvenim. Nastupila je kratka tišina, a ja sam pogledala u stranu. „Čestitam vam na venčanju, gospođo Lefevre. Vi ste vrlo srećna žena, ali možda ne tako srećna kao što je vaš muž.“ Klimnula je glavom prema meni, a zatim ka Edouardu, dok je lagano podizala suknju s mokrog trotoara i polako se udaljila. „Ne gledaj me tako u javnosti“ prigovorila sam mu dok smo je posmatrali kako odlazi. „Sviđa mi se“ rekao je paleći cigaretu, izgledajući prilično zadovoljan sobom. „Tvoji obrazi su dobili tako nežnu boju.“ Edouard je ugledao čoveka sa kojim je želeo popričati, u blizini prodavnice duvana, pa sam ga pustila da ode, a onda ušla u bar Tripoli i stala za šank na par minuta. Ugledala sam gospodina Dinana na njegovom uobičajenom mestu. Zatražila sam od barmena čašu vode i ispila je, razmenivši sa njim poneku reč. Onda sam prišla i pozdravila gospodina Dinana i skinula sa glave svoj šešir. Trebalo mu je nekoliko sekundi da shvati ko sam ja. Pretpostavljala sam da je moja kosa bila ta koja me je odala. „O, gospođice, kako ste vi? Baš je prohladno veče, zar ne? Kako je Edouard?“ „On je savršeno u redu, gospodine, hvala. No, pitam se, imate li možda dve minute kako bi raspravili privatnu stvar.“ On pogleda oko stola. Žena s njegove desne strane mu dobaci značajan pogled. Čovek s njegove suprotne strane je bio previše zauzet pričom sa svojim sagovornikom da bi išta primetio. „Ne verujem da imam bilo kakve privatne stvari o kojima bi razgovarao s vama gospođice“ rekao je gledajući u ženu s kojom je sedeo. „Kako želite, gospodine. Onda ćemo o tome razgovarati ovde. Radi

se o jednostavnoj stvari. Treba da platite slike koje ste uzeli. Edouard vam je prodao veoma dobro ulje na platnu – Tržnica Grenouille, za koje ste mu obećali ...“ proverila sam spisak, „pet franaka. Bio bi vam veoma zahvalan ako sad izmirite taj dug.“ Gostoljubiv izraz nestao. „Ti sakupljaš novac od njegovih dužnika?“ „Mislim da je taj opis malo pregrub, gospodine. Ja sam samo sređivala Edouardove račune i priznanice. Ova priznanica je sada tačno sedam meseci stara.“ „Ne pada mi na pamet da o finansijskim pitanjima raspravljam ovde, pred svojim prijateljima“ rekao je okrenuvši se kivno od mene. Skoro da sam i očekivala tako nešto. „Onda, gospodine, bojim se da ću morati stajati ovde sve dok ne budete spremni razgovarati o tome.“ Sve oči oko malog stola bile se uprte u mene, ali nisam se zarumenila. Bilo je teško postideti me. Odrasla sam u jednom baru u St Peronneu. Pomagala sam ocu da izbaci pijanice kada sam imala samo dvanaest godina. Često sam čistila muški wc i naslušala se takvih reči od kojih bi se i neka uličarka postidela. Teatralni prekor gospodina Dinana me nije zastrašio. „Onda ćete ovde stajati čitavo veče. Nemam toliku svotu kod sebe.“ „Oprostite mi gospodine, ali stajala sam za šankom neko vreme pre nego što sam vam prišla. Posmatrala sam vas i nisam mogla a da ne primetim da vam je novčanik velikodušno nabijen.“ Na to se njegov prijatelj počeo smejati. „Mislim da te je dobro ocenila, Dinan.“ Ovo ga je dodatno rasrdilo. „Ko si ti? Ko si ti da me ovako sramotiš? Ovo nije Edouardova namera. On razume prirodu muškog prijateljstva. On ne bi došao ovde tako podmuklo tražeći novac i tako sramotio čoveka pred njegovim prijateljima.“ On zaškilji na mene. „Ha, sad sam se setio. Ti si prodavačica. Edouardova mala prodavačica iz La Femme Marché. Kako bi ti uopšte mogla razumeti nešto iz Edouardovih krugova? Ti si...“ podrugljivo je rekao „provincijalka.“ Znao je da će ovo boleti. Osećala sam vrućinu koja se počela penjati iz mojih grudi. „Jesam, zaista, gospodine, ako je provincijska briga kako preživeti glad. Čak i mala prodavačica može videti kad Edouardovi nazovi prijatelji iskorištavaju njegovu velikodušnost.

„Rekao sam mu da ću mu platiti.“ „Pre sedam meseci. Rekli ste da ćete mu platiti pre sedam meseci.“ „Zašto bih ja tebi polagao račune? Zbog toga što si postala Edouardova kučka?“ Praktično je ispljunuo ove reči na mene. Ukratko, zaledila sam se. Onda sam čula Edouardov glas iza sebe, koji mu je izbijao negde duboko iz prsa. „Kako si nazvao moju ženu?“ „Tvoju ženu?“ Okrenula sam se. Nikad nisam videla svog muža tako natmurenog. „Da li si i gluv sad pored toga što si nekulturan, Dinan?“ „Oženio si je? Tu prodavačicu kiselog lica?“ Edouardova pesnica je sevnula tako brzo da je skoro nisam ni primetila. Došla je negde iza mog desnog uha i pogodila Dinana svom snagom u bradu, da ga je skoro odigla od poda dok je leteo na leđa. Pao je u gomilu stolica, a sto se prevrnuo kao i njegove noge koje su mu se našle u ravni sa glavom. Njegove prijateljice su počele vrištati kada se razbila boca vina i isprskala im odeću. U baru je nastupila tišina. Violinista je zastao u sred pesme. Osećao se elektricitet u vazduhu. Dinan je trepnuo, pokušavajući da se uspravi. „Izvini se mojoj ženi. Ona vredi kao tuce vas.“ Edouard je zarežao. Dinan je nešto ispljunuo, verovatno zub. Na bradi mu je bila crvena brazda krvi koja se račvala, i promrmljao, tako tiho da sam pomislila da niko osim mene nije čuo: „Kurva.“ Uz urlik, Edouard je skočio na njega. Dinanov prijatelj se bacio na Edouarda, udarajući ga po glavi, ramenima i njegovim širokim leđima. Moj muž ih je odbacio sa sebe kao da su mušice. Mogla sam razabrati samo njegov glas: „Kako se usuđuješ da vređaš moju ženu?“ „Stani, huljo.“ Okrenula sam se i videla kako se Michel Le Duc obrušava na nekog drugog. „Prekinite, gospodo. Prekinite, odmah.“ Bar je buknuo. Edouard je pokušao da se uspravi. Odgurnuo je

Dinanovog prijatelja od sebe koji se skljokao kad odbačen kaput. Podigao je stolicu i zamahnuo iza njega. Osetila sam i čula kako drvo puca preko čovekovih leđa. Boce su parale vazduh. Žene su vrištale, muškarci psovali, a posetioci pokušavali da se domognu vrata, dok su ulični dečaci uletali unutra koristeći gužvu. U tom haosu, videla sam svoj trenutak. Sagnula sam se i povukla prepunjen Dinanov novčanik iz njegove jakne. Uzela sam pet franaka iz njega i unutra ubacila rukom pisani dokument na isto mesto. „Napisala sam ti priznanicu“ vikala sam na njega, približivši usta njegovom uhu. „Možda će ti trebati, ako ikada odlučiš da prodaš Edouardovu sliku. Premda, iskreno, bio bi budala da to uradiš.“ Onda sam se uspravila. „Edouard“ Nisam bila sigurna da me je čuo od sve te strke. Sagnula sam se da izbegnem bocu i krenula ka njemu kroz sav taj ološ. Ulične dame su se smejale i dobacivale iz ćoška. Vlasnik bara je vikao i kršio ruke, tuča se proširila i na ulicu, stolovi su vrcali na sve strane. Nije bilo čoveka koji nije zadavao udarce, dapače, svi su prihvatili mogućnost da učestvuju u tuči sa takvim užitkom da sam se pitala da li je to uopšte bila tuča. „Edouard!“ A onda sam ugledala gospodina Arnault u uglu kraj klavira. „Oh, gospodine Arnault“ viknula sam, dok sam se borila da dođem do njega, držeći svoju suknju poviše dok sam preskakala preko tela i isprevrtanih stolica. On je klizio pored klupe, očigledno pokušavajući da se domogne izlaza. „Dve skice rađene ugljem! Žene u parku? Sećate li se?“ Pogledao je u mene je sam glasno izustila: „Dugujete Edouardu za dve skice rađene ugljem.“ Čučala sam i jednom rukom pokušavala da zaštitim glavu, a drugom sam izvlačila priznanicu iz džepa. Teturala sam ka njemu pokušavajući da izbegnem tuđe cipele. „Pet franaka za obe, ovde piše. Zar ne?“ Iza nas je neko zavrištao kada je krigla udarila u prozor i smrskala ga. Oči gospodina Arnaulta s u bile razrogačene sa strahom. Brzo je pogledao iza mene, a onda zavukao ruku u svoj džep i i zvadio novčanik. Istrgao mi je priznanicu takvom brzinom da sam tek kasnije shvatila da mi je dao dva franka više. „Uzmi“ prošištao je, a onda pobegao prema vratima pritiskajući šešir na glavu.

I tako smo ga imali. Jedanaest. Ne, dvanaest franaka. Dovoljno da nastavimo dalje. „Edouard!“ opet sam viknula pogledom prelazeći po prostoriji. Prepoznala sam ga u uglu gde je muškarac s riđim brkovima, poput lisice, bezuspešno pokušavao da ga udari dok ga je Edouard držao za ramena. Spustila sam ruku na njegovo rame. Moj suprug pogledao me je tupo, kao da je zaboravio da sam tamo. „Imam novac. Moramo ići.“ Činilo se da me ne čuje. „Stvarno“ rekla sam. „Moramo ići sada.“ Spustio je čoveka, koji je kliznuo niz zid i stavio prst u usta i mrmljao nešto o slomljenom zubu. Držala sam Edouarda za rukav i vukla ga prema vratima. U ušima mi je odzvanjala lomljava dok smo se provlačili kroz masu koja je ulazila unutra. Verujem da nisu imali pojma zbog čega je tuča izbila. „Sophie!“ Edouard me povukao oštro unazad kada je stolica u velikom luku krenula prema mom licu, dovoljno blizu da sam osetila fijuk vazduha. Opsovala sam od straha i ujedno pocrvenela postiđena da me je muž čuo. I onda smo se našli napolju na večernjem vazduhu, posmatrači su virili unutra kroz prozore bara, u našim ušima je odzvanjao zvuk razbijenog stakla i vike. Zaustavila sam se pored praznih stolova i rukama namestila suknju sa koje su otpali komadići stakla. Osim nas, napolju na stolici je sedeo čovek okrvavljenog lica. Jednom rukom se držao za uho, a u drugoj je držao cigaretu i zamišljeno pušio. „Onda, hoćemo li ići jesti?“ Rekla sam nameštajući kaput i gledajući u nebo. „Mislim da bi moglo biti kiše opet.“ Moj muž je povukao ovratnik, onda dlanovima prošao kroz kosu, ispustivši kratki dah. „Da“, rekao je. „Da. Spreman sam za neku hranu sada.“ „Moram se izviniti zbog psovke. To baš nije bilo ženstveno.“ Potapšao me po ruci. „Nisam čuo ništa.“ Dohvatila sam iver drveta koji mu se zabo u kaput na ramenu i izvukla ga. Poljubila sam ga. I s rukom pod ruku hitro smo krenuli prema Panthéonu dok je preko Pariskih krovova odjekivao zvuk žandarskog zvona.

*** Preselila sam se u Pariz dve godine ranije i živela u iznajmljenoj sobi u kući iza ulice Beaumarchais, kao i sve prodavačice koje su radile u La Femme Marché. Na dan kad sam rešila da se udam, sve devojke su se postrojile u hodniku, bodrile me i lupale u tiganje drvenim kašikama. Venčali smo se u St. Péronne, a u odsustvu mog oca predao me je JeanMichel, suprug moje sestre. Edouard je bio šarmantan i velikodušan i ponašao se kao savršen mladoženja sva tri dana koliko je trajala proslava. Ali, znala sam koliko mu je laknulo kada je mogao napustiti provinciju na severu Francuske i kad smo se zaputili nazad prema Parizu. Ne mogu vam opisati koliko sam bila srećna. Nikad nisam očekivala da ću se zaljubiti, a kamoli udati. I nikad ovo ne bih priznala javno, ali volim ga sa tolikom strašću da bih ostala sa Edouard Lefevreomčak i da me nije zaprosio. U stvari, on je imao toliko malo vremena za druženja da sam mislila da je to poslednja stvar koju bi uradio. Ali on je bio taj koji je predložio brak. Bili smo zajedno nešto manje od tri meseca kada je jednog popodneva Hans Lippmann posetio njegov studio (prala sam našu odeću jer je Edouard zaboravio da sačuva nešto novca za pralju). Gospodin Lippmann je bio nekakav kicoš i bila sam posramljena što me je zatekao u kućnoj haljini. Hodao je po studiju diveći se najnovijim Edouardovim radovima, a onda se zaustavio ispred platna na kojem sam bila ja. Naslikana je jedne večeri na Dan Bastilje kad smo oboje otkrili osećanja jedno drugom. Zadržala sam se u kupatilu ribajući kragnu Edouardove košulje trudeći se da se ne osećam postiđeno, jer sam znala da Lippmann posmatra sliku na kojoj sam u donjem vešu. Njihovi glasovi su se utišali i nisam mogla da čujem o čemu govore. Najzad, znatiželja me je preplavila. Obrisala sam ruke i ušla u studio kako bi ih zatekla u posmatranju skica na kojima sam bila prikazana ja kako sedim pored velikog prozora. Gospodin Lippmann se okrenuo i nakon vrlo kratkog pozdrava upitao da li bih i njemu pozirala. Potpuno odevena, naravno. Bilo je nešto fascinantno u obliku moga lica, nešto u mojoj bledoj koži, rekao je on. Edouard se ne slaže? Zašto bi i morao. On je to sam primetio. Zatim se nasmejao.

Edouard se nije smejao. Htela sam da pristanem (sviđao mi se Lippmann, bio je jedan od nekoliko umetnika koji me tretirao kao sebi ravnu), ali sam onda ugledala Edouardov zategnut osmeh. „Ne. Bojim se da je Gospođica Bessette previše zauzeta.“ Usledila je kratka, neugodna tišina. „Zašto, Edourade? Ranije smo delili modele. Samo sam mislio da je …“ „Ne!“ Lippmann je gledao u svoje noge. „Ako ti tako kažeš, Edouard. Bilo mi je drago ponovo vas videti gospođice.“ Dodirnuo je šešir u znak pozdrava i otišao. Edouard mu je nije uzvratio pozdrav. „Ti, smešni stvoru“ rekla sam mu kasnije. On je bio u kadi, a ja sam klečala na jastuku iza njega i prala mu kosu. Bio je tih čitavo popodne. „Znaš da imam oči samo za tebe. Obukla bih odeću monahinje za gospodina Lippmanna, ako bi te to činilo srećnim.“ Izlila sam bokal vode na njegovu kosu gledajući sapunicu kako klizi dole. „Osim toga, on je oženjen. Veoma srećno. I pravi je gospodin.“ Edouard je i dalje ćutao. Onda je okrenuo telo tako naglo da je velika količina vode iz kade pala na pod. „Moram znati da si moja“ rekao je, a lice mu je bilo toliko zabrinuto, tako jadno, da mi je bio potreban trenutak da progovorim. „Ja sam tvoja, budalo.“ Uzela sam njegovo lice među ruke i poljubila ga. Koža mu je bila vlažna. „Tvoja sam od trenutka kada si prvi put ušao u La Femme Marché i kupio petnaest blesavih marama samo da bi me video.“ Poljubila sam ga ponovo. „Bila sam tvoja od trenutka kada si rekao Mistinguett da imam najbolje članke u Parizu, nakon što je pokušala da me ponizi jer sam nosila klompe.“ Opet sam ga poljubila. Sklopio je oči. „Bila sam tvoja od momenta kada si me crtao i kada sam shvatila da me nikad niko neće tako gledati kao što me gledaš ti. Kao da vidiš samo najbolje u meni. Kao da sam veličanstvenija od ikog koga znam.“ Uzela sam peškir i nežno pokupila vlagu sa njegovog lica. „Pa, vidiš. Nema mesta za strah.

Tvoja sam, Edouard, sasvim i potpuno. Ne mogu da verujem da sumnjaš u to.“ Pogledao me je. Njegove velike smeđe oči bile su čudno smirene. „Udaj se za mene“ rekao je. „Ali ti uvek kažeš…“ „Sutra, sledeće nedelje. Čim budemo mogli.“ „Ali, ti…“ „Udaj se za mene, Sophie.“ Tako sam se udala za njega. Nikad mu nisam mogla ništa odbiti. Jutro nakon tuče u baru Tripoli, duže sam spavala. Bili smo kao ošamućeni našim bogatstvom, jeli smo i previše pili i ostali budni do kasnih jutarnjih sati. Međusobno izgubljeni u našim telima, ili u napadima smeha u prisećanju na besni izraz lica gospodina Dinana. Podigla sam svoju ošamućenu glavu sa jastuka i sklonila kosu sa lica. Mala količina kovanica koja je bila na stolu je nestala. Edouard je sigurno otišao po hleb. Nejasno sam postala svesna zvuka njegovog glasa na kraju ulice i pustila neka sećanja od prethodne večeri u srećnu izmaglicu. Onda, kad nije više zvučao kao da dolazi kući, navukla sam kućnu haljinu i otišla do prozora. On je imao dva bageta ispod ruke i razgovarao je sa upadljivom plavušom obučenom u tamno zeleni kaput i krznenu kapu. Gledala sam dole, a njen pogled je klizio na gore do mene. Prateći njen pogled, Edouard se okrenuo i podigao ruku u znak pozdrava. „Siđi dole, ljubavi. Želim da upoznaš nekoga.“ Nisam želela da ikog upoznajem. Želela sam da on dođe gore, da obmotam moje noge oko njega i ugušim ga poljupcima dok budemo jeli. Ali, uzdahnula sam, obmotala kućnu haljinu oko sebe i sišla dole do ulaznih vrata. „Sophie, ovo je Mimi Einsbacher. Stara prijateljica. Ona je kupila nekoliko slika, a pozirala za neke od mojih životnih dela, takođe.“ Još jedna? Pomislila sam odsutno. „Čestitam vam na venčanju. Edouard mi ništa nije natuknuo.“

Bilo je nešto u načinu na koji je žena gledala u mene dok je ovo izgovarala, dok je na tren pogledala u Edouarda, da mi je postalo neprijatno. „Zahvaljujem, gospođice“ rekla sam i pružila joj ruku. Primila je moju ruku kao da drži mrtvu ribu. Stajali smo tamo proučavajući svoja stopala. Dva vozila za pranje ulica radila su na suprotnoj s trani ulice, zviždući u tandemu. Odvodi su bili prepuni, a miris, podstaknut količinom vina od sinoć, odjednom me učini gadljivom. „Izvinite me“ rekla sam, povlačeći se od ulaza. „Nisam baš obučena za posete. Edouard, u paliću vatru i pristaviti kafu.“ „Kafa“ uzviknuo je trljajući ruke. „Drago mi je što sam te video, Mimi. Doći ću – izvini, doći ćemo da vidimo tvoj novi apartman. Zvuči neobično.“ Zviždukao je dok se penjao uz stepenice. Dok je Edouard skidao odeću nasula sam mu šoljicu kafe i vratila se nazad u krevet. Stavio je tanjir između nas, odlomio parče hleba i pružio mi ga. „Jesi li spavao s njom?“ Nisam ga gledala dok sam govorila. „S kim?“ „S Mimi Einsbacher.“ Nemam pojma zašto sam ga ovo pitala. Nikada ranije tako nešto nisam uradila. On je blago odmahnuo glavom, kao da je nebitno. „Moglo bi se reći.“ Kad nisam ništa odgovorila, otvorio je jedno oko i ozbiljno me pogledao. „Sophie, ti znaš da nisam bio sveštenik pre nego što sam te upoznao.“ „Znam.“ „Ja sam samo čovek. I bio sam dugo vremena sam pre nego što smo se upoznali. „Znam i to. I ne želim da budeš drugačiji nego što si.“ Okrenula sam se i lagano ga poljubila u rame. Ispružio je ruku i povukao me ka sebi, ispuštajući jedan ogroman uzdah

zadovoljstva. Osetila sam njegov topli dah na svojim kapcima. Zavukao je prste u moju kosu i nagnuo mi glavu unazad, tako da gledam u njega. „Moja draga žena. Samo zapamti ovo: nisam znao za sreću dok tebe nisam upoznao.“ Pitala sam se zašto bih trebala brinuti o Mimi i njenoj sorti? Razmišljala sam, dok sam ispuštala parče hleba i obavijala svoje noge oko njega, udisala njegov miris i ponovo ga učinila svojim. One nisu nikakva pretnja za mene. Skoro sam samu sebe uverila. Mimi Einsbacher je slučajno prolazila dok smo izlazili iz studija sledeće srede (žurila sam na poštu da pošaljem pismo sestri). Imalo je smisla za Edouarda da doručkuje s njom. U čemu je poenta da jede sam? A onda opet dva dana kasnije. Bio je hladan novembarski dan i Edouard mi je upravo stavljao filcani šešir na glavu, dok sam otvarala teška hrastova vrata koja su vodila u ulicu Soufflot. Smejala sam se i pokušavala da odguram njegove ruke. „Vrati ga nazad, Edouard. Prestani! Izgledaću poput luđakinje.“ Njegova velika ruka je počivala između mog vrata i ramena. Volela sam taj osećaj težine. „Pa, dobro jutro!“ Mimi je bila obučena u ogrtač boje mente sa krznenim okovratnikom. Struk joj je bio tako zategnut da sam posumnjala da su joj zbog toga usne pomodrile ispod crvenog ruža. „Kakvo lepo iznenađenje.“ „Gospođice, Einsbacher. Kakva sreća da vas ponovo vidimo tako brzo.“ Odjednom, moj šešir m i je delovao sparušeno i smešno na glavi. „Mimi, stvarno je lepo.“ Edouard je pustio moje rame, sagnuo se i poljubio joj ruku u rukavici. U sebi, bunila sam se protiv ovog prizora, a onda samu sebe prekorila: ne budi detinjasta. Na kraju, Edouard je odabrao tebe. „Gde ste pošli u ovako prohladno jutro? Opet u poštu?“ Držala je tašnu ispred sebe. Bila je od krokodilske kože. „Imam sastanak sa svojim agentom na Montmartre. Moja žena je krenula da nam kupi neku h ranu.“ Okrenula sam svoj šešir na glavi, odjednom požalivši što nisam stavila crni. „Pa, mogla bih. Ako se budeš lepo ponašao.“

„Vidiš li šta ja moram da trpim?“ upitao je Edouard i nagnuo se da me poljubi u obraz. „Dragi Bože. Sigurna sam da je stroga s tobom.“ Mimin osmeh je bio nečitljiv. Edouard je omotao svoj šal oko vrata i na momenat nas obe posmatrao. „Znate, vas dve bi trebale da se bolje upoznate. Bilo bi lepo da Sophie ovde ima prijateljicu.“ „Nisam bez prijatelja ovde“ protestovala sam. „Ali sve tvoje prijateljice prodavačice su zauzete tokom dana. I žive u IX arondismanu. Mimi je neko s kim možeš da se nađeš na kafi, kad sam ja zauzet. Ne volim da mislim kako si sama.“ „Stvarno? Nasmešila sam mu se. „Prilično sam zadovoljna u druženju sa samom sobom.“ „Oh, Edouard je u pravu. Nema potrebe da budeš vezana za njega. Jedva si upoznata sa njegovim krugovima. Zašto ti ja ne bih pravila društvo? Kao uslugu Eduardu. Bila bih oduševljena.“ Edouard je sijao. „Sjajno“ rekao je. „Moje dve omiljene dame imaće izlet. Poželeću vam obema prijatan dan. Sophie, dušo. Biću kući za večeru.“ Okrenuo se i odšetao u pravcu ulice St Jacques. Mimi i ja smo gledale jedna u drugu i, samo na momenat, mislim da sam otkrila nešto ledeno u njenim očima. „Divno.“ Rekla je. „Hoćemo li prošetati?“

Treće poglavlje 2002. Imali su isplanirano prepodne. Lagan početak. Doručak u Cafe Hugo, na trgu Vosges, šetnja oko malih butika i dućana nakon toga, i možda šetnja duž Siene sa kratkom stankom da pogledaju tezge sa knjigama. David će nestati nakon ručka na, možda, dva sata. Liv će za to vreme koristiti veličanstveni spa u Royal Monceaux dok on bude razgovarao o poslu. Zatim će da se sastanu u baru na popodnevnom koktelu i odu na opuštajuću večeru u lokalnoj taverni. Dan je bio spasen. Ona će biti dobra. Puna razumevanja. To je ono oko čega se vrti brak, nakon svega: umetnost kompromisa. Nekoliko puta je sebi ovo ponovila otkako se probudila. A onda, za vreme doručka, Davidu je zazvonio telefon. „Goldsteinovi“ rekla je, kada je on napokon prestao govoriti. Njeno pecivo je stajalo ispred nje na stolu, netaknuto. „Promena plana. Žele da se nađemo ovog jutra, u njihovim prostorijama u blizini Champs-Élysées.“ Kad mu ona ništa nije odgovorila, on je stavio svoju ruku na njenu i rekao: „Stvarno mi je žao. Biću odsutan nekoliko sati.“ Nije mogla da progovori. Velike slane suze razočarenja skupljale su joj se u očima. „Znam, nadoknadiću ti. To je samo…“ „Ovo je važnije.“ „Ovo je naša budućnost, Liv.“ Liv ga je pogledala i znala je da se njena frustracija odražava na njenom licu. Osećala je bes što je tera da se ovako oseća zbog njega. On joj stisne ruku. „Hajde, srce. Ti možeš raditi nešto za šta ja nisam zainteresovan, a onda ćemo se naći. Nije tako teško ubiti par sati ovde. Pa, ovo je Pariz.“ „Naravno. Samo što ja nisam zamišljala da će se moj medeni mesec svesti na to kako da ubijem vreme u ovih pet dana.“

Njegov glas je bio malo naoštren. „Žao mi je. Nemam takav posao da mogu samo da se isključim.“ „Da. To si mi jasno stavio do znanja.“ Ista atmosfera je bila i prethodne večeri u La Coupole. Mučili su se da nađu sigurnu temu za razgovor, napeto se osmehujući. Nisu bili svesni da razgovor teče suviše učtivo, skoro izveštačeno. Ako bi on progovorio, ona bi se trgnula s očitom nelagodom. Kad je ćutao pitala bi se da li razmišlja o poslu. Kada su se vratili u apartman Liv je legla u krevet i okrenula mu leđa, previše ljuta da bi želela da je on dotakne, a na kraju se našla u panici jer on nije ni pokušao da je pipne. Za šest meseci koliko su bili zajedno, nije bila sigurna da su se ikad posvađali pre nego što su stigli u Pariz. Shvatila je da je medeni mesec prolazio. David je prvi prekinuo tišinu. Nije hteo da joj pusti ruku koju je držao. Nagnuo se preko stola i nežno sklonio pramen kose s njenog lica. „Žao mi je. To će stvarno biti to. Daj mi samo par sati, a ja obećavam da ću biti samo tvoj. Možda ćemo produžiti putovanje, a ja ću ... nadoknadiću sate.“ Pokušao se nasmešiti. Okrenula se prema njemu, razoružana, želeći da se opet osećaju normalno, da budu isti kao ranije. Pogledala je u njihove isprepletane ruke, u metalni odsjaj njenog novog venčanog prstena, još uvek nepoznatog na njenom prstu. Poslednjih četrdeset osam sati su je ostavili totalno neuravnoteženu. Sreća koju je osećala poslednjih nekoliko meseci odjednom joj se činila krhkom, kao da je izgrađena na klimavijim temeljima nego što su mislili. Ona potraži njegove oči. „Volim te, znaš.“ „Volim i ja tebe.“ „Ja sam užasna, zahtevna, prgava devojka.“ „Žena.“ „Ja sam užasna, zahtevna, prgava žena.“ On se nasmeja i poljubi je. Sedeli su na kraju ulice Vosges, slušajući zvuke mopeda iz susedne ulice kojom se saobraćaj odvijao prema bulevaru Beaumarchais. „Na sreću, desilo se da smatram da su užasno i prgavo tako

očajnički privlačne osobine kod žena. „Zaboravio si bedna.“ „Ta mi je omiljena.“ „Idi.“ Rekla sam mu, povlačeći se nežno od njega. „Idi sad, ti slatkorečivi arhitekto, pre nego što te odvučem u hotelski krevet i pobrinem se da uopšte ne stigneš na taj sastanak.“ Vazduh između njih se iščistio i smirio. Izdahnula je vazduh koji nije ni znala da zadržava. „Šta ćeš ti raditi?“ Gledala ga je kako sakuplja svoje stvari: ključeve, novčanik, jaknu, telefon. „Verovatno ću otići da pogledam nešto od umetničkih dela.“ „Poslaću ti poruku čim završimo. Onda ćemo se negde naći.“ Dobacio joj je poljubac. „A onda možemo da nastavimo ovaj razgovor o druženju u krevetu.“ Bio je na pola puta kada se okrenuo i podigao ruku „Vidimo se, gospođo Halston!“ Njen osmeh je trajao sve dok joj nije nestao iz vidokruga. Konsijerž je upozorio da će red za ulazak u Louvre biti poduži u ovo vreme, tako da se predomislila i požurila u Musée d’Orsay. David joj je već pre toga napomenuo da je arhitektura zgrade impresivna koliko i umetnost smeštena u njoj. No, čak i u deset sati prepodne red ispred muzeja se protezao ispred i iza zgrade, poput zmije. Sunce je već bilo žestoko, a ona je zaboravila da ponese šešir. „Baš divno“ mrmljala je dok je zauzimala mesto na kraju reda. Pitala se da li će uopšte uspeti d a uđe unutra dok David ne završi svoj sastanak. „Ne bi trebalo predugo da traje. Ljudi se pomeraju prilično brzo.“ Čovek ispred nje pokazivao je glavom ka ulazu. „Ponekad puštaju besplatno da bi smanjili gužvu.“ Nosio je lanenu jaknu odavajući izgled samouverenog bogataša. Kad joj se nasmešio zapitala se da li joj na čelu piše da je Engleskinja. „Nisam sigurna da će s vi ovi ljudi stati unutra.“

„O, verujte mi da hoće. Tamo je kao u Tardisu.“ Kad se nasmejao pružio joj je ruku. „Tim Freeland.“ „Liv Worth – Halston. Liv Halston.“ Promena prezimena joj još uvek nije sela. „Ah, taj plakat kaže da je u toku izložba velikog Matisse. Pretpostavljam da je to glavni razlog ovolikoj gužvi. Ovde. Dopustite mi da otvorim kišobran. To će vas zaštititi od najgoreg sunca.“ On dolazi svake godine ovde zbog tenisa, rekao je dok su se lagano pomerali, korak po korak, na svom putu do ulaza muzeja. A onda, u pauzama od tenisa, vreme provodi na nekoliko svojih omiljenih mesta. Više voli ovu galeriju od Louvre koji je obično prepun turista da ne mogu od njih da se vide slike. Jedva se smeši dok ovo govori, očigledno svestan ironije. Visok je i preplanuo, sa tamno plavom kosom, koju nosi na taj način, činilo joj se, još od tinejdžerskih dana. Način na koji govori o svom životu otkriva da nema finansijskih problema. Njegova opaska o deci i nedostatak burme navode na pomisao da je odavno razveden. Pažljiv je i šarmantan. Pričali su o restoranima u Parizu, o tenisu, o nepredviđenim situacijama sa pariskim taksistima. Bilo je pravo olakšanje voditi ovakav razgovor koji nije nabijen prećutnim besom, ili prikrivenim zamkama. Dok nisu stigli do ulaza ona je postala neobično vesela. „Pa, učinili ste da vreme predivno brzo prođe.“ Tim Freeland je sklopio svoj kišobran i pružio joj ruku. „Bilo je lepo upoznati vas Liv Halston. Preporučio bih vam impresioniste na gornjem spratu. Trebalo bi da je najbolji pogled sada, dok gužva ne postane nesnosna.“ Nasmešio joj se, a onda nestao koračajući kroz ogromnu unutrašnjost muzeja, kao da tačno zna gde se uputio. I Liv, ko će znati da čak i ako si na medenom mesecu malo razgovora sa pažljivim i zgodnim mušarcem koji je možda flertovao s tobom, a možda i nije, učiniti tvoj korak prema liftu malo živahnijim. Sporo je šetala u delu impresionista, proučavajući svaku sliku pažljivo. Na kraju krajeva, ubijala je vreme. Osećala se pomalo posramnjeno kad je izračunala da nije posetila neku galeriju već dve godine, otkako je diplomirala. Odlučila je, na brzinu, da voli Moneta i Morisota, a da joj se n e sviđa Renoir. Ili, možda su samo previše korišteni kao motiv na kutijama bombonjera, pa joj je teško prekinuti povezanost te dve stvari.

Sela je, a onda opet ustala. Želela je da je David bio ovde. Čudno je stajati pred platnima i nemati nikoga da prodiskutuješ. Uhvatila je sebe kako potajno traži još neke samce, da vidi da li su i oni pomalo čudaci. Pitala se da li da nazove Jasmine, samo da s nekim progovori, ali je shvatila da bi joj tako poslala znak o njenom propalom medenom mesecu. Ko zove bilo koga s medenog meseca? Ponovo je osetila bes prema Davidu i naterala sebe da prekine da razmišlja o tome. Galerija se polako punila. Oko nje je nastala gužva. Grupa učenika je stigla u pratnji vodiča i zaustavila se ispred slike „Doručak na travi“, pa im je on predložio da sednu dok on govori. „Vidite“ uzviknuo je na francuskom. „Nanosio je mokre boje u slojevima, jedan na drugi. Prvi umetnik koji je to uradio, kako bi se boje mogle, takoreći, pomerati…“ Divlje je gestikulirao. Deca su bila ushićena. Odrasli su se umirili da bi mogli bolje da čuju. „Ova slika je izazvala neviđen skandal kad se pojavila. Ogroman. Zašto je dama bez odeće kad su muškarci obučeni? Šta vi mislite, mladi gospodine?“ Svidela joj se činjenica da će osam godina stara francuska deca raspravljati o javnoj golotinji. Sviđalo joj se poštovanje s kojim se vodič obraćao deci. Ponovo je poželela da je David ovde, jer je znala da bi se i sam ovako osećao. To je bilo nekoliko minuta pre nego što je shvatila koliko ljudi se nalazi u ovom nizu prostorija i kako je postalo veoma zagušljivo. Čula je britanski i američki akcenat. Iz nekog razloga su joj smetali. Odjednom je shvatila kako joj ove sitnice idu na živce. U želji da pobegne, Liv se odgega dalje. Kroz jednu, drugu prostoriju, prođe pored niza pejzaža, dok nije stigla do modernih umetnika gde je poseta bila manja. Usporila je pokušavajući da i njima posveti istu pažnju kao i velikim slavnim umetnicima, ali nije bilo mnogo toga što bi joj je zapalo za oko. Baš kad je pomislila da potraži izlaz, našla se ispred malog ulja na platnu i stala. Crvenokosa žena je stajala pored stola, pretrpanog ostacima jela, obučena u belu haljinu koja je mogla biti i neka spavaćica. Liv je stajala bez reči. Telo žene je bilo napola okrenuto od pogleda, ali jedna strana lica se jasno videla. Pogled joj je uperen prema slikaru, ali ne gleda ga direktno. Ramena su joj bila pognuta napred, sa nelagodom, napeta. U naslovu slike piše: „Žena, van sebe.“ Bila je zagledana u nju, posmatrajući izuzetnu bistrinu ženinog oka, boju

njenih obraza, način na koji njeno telo prikazuje jedva potisnuti bes i neku vrstu poraza. I Liv odjednom pomisli: O, Bože. To sam ja. Kad joj je ova misao pala na pamet nije je se mogla osloboditi. Htela je da odvrati pogled, ali nije mogla. Osećala se pogođeno, kao da je neko udario. Slika je bila tako čudno intimna, tako uznemirujuća. Imam dvadeset tri godine, pomislila je. I udala sam se za čoveka koji me je već postavio u pozadinu svog života. Ja ću biti ta tužna žena u kuhinji koju niko ne primećuje, puna potisnutog besa, koja očajnički traži njegovu pažnju i koja se duri kad je ne dobije. Radiću sve sama, raditi najbolje što mogu. Videla je svoja buduća putovanja s Davidom: sebe, kako prelistava turističke vodiče i posećuje lokalne atrakcije, pokušavajući ne pokazati svoje razočarenje kada je opet ostavi zbog nekog neizbežnog posla. Završiću kao moja majka. Prekasno je shvatila ko je bila pre nego što se u dala. Ženica. Muzej d’Orsay je odjednom postao prepun i zagušljiv. Počela je da se probija prema izlazu, ali shvatila je da ide u pogrešnom smeru kroz najveću gužvu, mrmljajući izvinjenja dok naleće na tuđa ramena, laktove i torbe. Skliznula je u stranu niz stepenište i nastavila da korača duž koridora, ali umesto da ide ka izlazu ona se našla pred vratima ogromne trpezarije gde se formirao red onih koji su čekali da dobiju sto. Gde su prokleti izlazi? Mesto je iznenada bilo nepodnošljivo puno ljudi. Liv se našla na putu kroz deo art deco, koji je obilovao ogromnim grotesknim komadima nameštaja od prirodnih materijala. Buka se čula na sve strane, a ona je shvatila da je opet na pogrešnom mestu. Ispustila je jak neartikulisan zvuk, poput jecaja. „Jesi li dobro?“ Okrenula se. Tim Freeland je zurio u nju, držeći brošuru u ruci. Žustro je rukom prešla preko lica u pokušaju da se nasmeši. „Ja…Ja ne mogu da pronađem izlaz.“ Njegove oči su posmatrale njeno lice. Da li ona to plače? Ona je prestravljena. „Žao mi je. Samo… Moram da izađem odavde.“ „Gužva“ rekao je tiho. „Ima je mnogo u ovo doba godine. Hajdemo.“ Uhvatio je za lakat i vodio duž muzeja držeći se tamnih prostorija gde je bilo što manje ljudi. Za nekoliko minuta sišli su stepeništem i izašli na suncem obasjan ulaz u muzej gde je gužva bila veća nego tog jutra.

Zaustavili su se malo dalje. Liv je vratila u normalu svoje disanje. „Tako mi žao“ rekla je, gledajući unazad. „Mislim da nećete moći da se vratite unutra.“ Odmahnuo je glavom. „Gotov sam za danas. Kad dođeš u fazu da ne možeš ništa videti osim glava ljudi ispred tebe, vreme je da se ode, u svakom slučaju.“ Na trenutak su stajali na svetlom, širokom trotoaru. Saobraćaj se odvijao uz obalu reke, mopedi su bučno obilazili automobile. Sunce je bacalo plavo-belo svetlo na građevinu, što je izgledalo čudno u odnosu na grad. „Jeste za kafu? Mislim da bi bilo dobro da sednete na nekoliko minuta.“ „Oh. Ne mogu. Treba da se sastanem …“ Pogledala je u svoj telefon. Nema poruka. Zurila je u telefon pokušavajući da shvati. Prošlo je više od sat vremena u odnosu na satnicu kada je rekao da će završiti sastanak. „Hm… dajte mi samo minut.“ Okrenula se i nazvala Davidov broj škiljeći prema saobraćaju u ulici Voltaire. Prebačena je pravo na govornu poštu. Razmišljala je, na brzinu, šta da mu kaže. A onda je odlučila da mu neće reći ništa. Zaklopila je svoj telefon i okrenula se prema Timu Freelandu. „Zapravo, prijala bi mi kafa.“ Kafa sa mnogo šlaga. Čak i kad je upotrebila svoj najbolji francuski akcenat, konobar joj je odgovorio na engleskom. Nakon jutra prepunog poniženja ovo je bila manja sramota. Popila je jednu kafu, pa naručila drugu. Udisala je topli gradski vazduh i pokušavala iz sve snage da skrene pažnju sa sebe. „Postavljaš mnogo pitanja“ rekao je Tim Freeland u jednom momentu. „Ili si novinar, ili si samo bila jako dobra na završnim ispitima u školi.“ „Ili sam stručnjak za industrijsku špijunažu i čula sam sve o tvom najnovijem izumu.“ Nasmejao se. „Ah… nažalost, oslobođen sam od izuma. Ja sam penzioner.“ „Stvarno? Ne izgledaš dovoljno star.“ „Nisam dovoljno star. Pre devet meseci sam prodao svoju kompaniju i

još uvek pokušavam d a shvatim šta da uradim sa svojim slobodnim vremenom.“ Način na koji je ovo izrekao ukazivao je da nije uopšte zabrinut zbog toga. Zašto bi se brinuo, pomislila je, kad možeš provoditi dane lutajući svojim omiljenim g radovima, posmatrajući umetnost ili nudeći kafu totalnim strancima? „Pa, gde živiš?“ „O… svuda pomalo. Nekoliko meseci početkom leta ovde. Imam stan u Londonu. Neko vreme provedem u Južnoj Americi. Moja bivša žena živi u Buenos Airesu sa moje dvoje starije dece.“ „To mi zvuči komplikovano.“ „Kad si star kao ja, život je uvek komplikovan.“ Nasmešio se, kao da je naviknut na komplikacije. „Neko vreme sam bio jedan od onih šašavih ljudi koji su mislili da je nemoguće zaljubiti se a ne oženiti se.“ „Pravi gentleman.“ „Teško. Ko je ono rekao: „Svaki put kad se zaljubim, izgubim kuću.“ Mešao je svoju kafu. „Sve je to prilično kulturno. Mislim, kako se odvijalo. Imam dve bivše žene, svaka od njih je divna žena. Samo je prilično šteta što to nisam shvatao dok sam bio sa njima.“ Govorio je sporo. U odmerenom ritmu, pažljivo birajući reči, čovek koji je navikao da ga slušaju. Zurila je u njega, u njegove preplanule ruke i besprekorne manžete njegove košulje. Zamišljala je iznajmljen apartman u prvom arondismanu, sa kućnom pomoćnicom, u blizini čuvenog restorana čiji vlasnik zna njegovo ime. Tim Freeland nije bio njen tip, i bio je najmanje dvadeset pet godina stariji od nje. Ali, pitala se na moment, kako bi izgledalo biti sa čovekom poput njega. Pitala se, da li slučajnim posmatračima izgledaju kao muž i žena. „Čime se ti baviš, Olivia?“ Zvao je Olivia od trenutka kad mu se predstavila. Od nekog drugog bi zvučalo izveštačeno, ali od njega je zvučalo na staromodnu uljudnost.

Vratila se iz svog sanjarenja, pomalo porumenivši kad je shvatila o čemu je razmišljala. „Ja … Ja sam u ovom momentu između dva posla. Završila sam studije i malo se bavila kancelarijskim poslovanjem, malo sam konobarila. Uobičajene ženske stvari za srednju klasu. Pretpostavljam da nisam mnogo razmišljala čime bih se u stvari bavila“ rekla je poigravajući se sa svojom kosom. „Imaš vremena za to. Deca?“ značajno je pogledao u njenu burmu. „Oh, ne. Ne još, godinama.“ Nespretno se nasmejala. Jedva se brinula za sebe, a ideja da neka cendrava deca zavise od nje bila joj je nezamisliva. Mogla je osetiti kako je proučava. „Prilično tačno. Imaš godine pred sobom.“ Nije skidao pogled sa njenog lica. „Nadam se dati n e smeta, ali reći ću da si se veoma mlada udala. Mislim, u današnje vreme i u tim godinama.“ Nije znala šta bi mu odgovorila, pa je otpila gutljaj kafe. „Znam da nije lepo pitati ženu za godine, ali koliko godina imaš? Dvadeset tri, dvadeset četiri? „Nije loše. Dvadeset tri.“ On klima glavom. „Imaš dobre kosti. Pokušavam da zamislim kako ćeš izgledati za deset g odina. Ne, nemoj crveneti. Ja samo navodim činjenice… Srednjoškolska ljubav?“ „Ne. Više vihor romantike.“ Pogledala ga je preko šoljice kafe. „Zapravo… samo što sam se u dala.“ „Sveže udata?“ Oči mu se raširiše. Pitanje mu se naziralo u njima. „Ti si na medenom mesecu?“ Rekao je to bez drame, ali njegov izraz lica je bio tako smeten. Iznenadno sažaljenje nedovoljno prikriveno, da ga nije mogla podneti. Video je suprugu, koja se potpuno van sebe, poraženo povlači. Oh, ti si udana? Gde je tvoj suprug? Šta je uradila? „Žao mi je“ rekla je glave spuštene dole, skupljajući svoje stvari sa stola. „Moram ići sada.“ „Olivia. Molimo vas da ne žurite se. Ja sam …“ Krv joj je bubnjala u ušima.

„Ne. Stvarno. Verovatno ne bih trebala biti ovde u svakom slučaju. Bilo je lepo upoznati vas. Hvala za kafu. I … ma, znate.“ Nije ga pogledala. Nabacivši pogled, pogledala je negde u njegovom pravcu, a onda zbrisala napola hodajući, a napola trčeći duž Seine, prema Notre Dame.

Četvrto poglavlje 1912. Pijaca Marché Monge je bila prepuna kupaca, uprkos hladnom vetru i bednim naletima kiše. Hodala sam na pola koraka iza Mimi Einsbacher koja se provlačila između tezgi i bez prestanka komentarisala od momenta kad smo ušle na market. „Oh, morate kupiti neke od ovih. Edouard obožava španske breskve. Pogledajte, savršeno su zrele. Da li ste mu pripremali škampe? Koliko taj čovek može pojesti škampa….“ „Kupus? Crveni luk? Jeste li sigurni? Ovi sastojci su tako… seoski. Znate, mislim da bi on uživao u nečem malo više sofisticiranijem. On je veliki gurman, Edouard, znate? Jednom prilikom kad smo otišli u Le Petit Fils pojeo je čitav degustacioni meni od četrnaest jela. Možete li to zamisliti? Mislila sam da će pući do vremena kad su izneli kekse. Ali on je bio tako srećan…“ Otresla je glavom, kao da je bila u sanjarenju. „On je čovek od takvih apetita…“ Uzela sam gomilu šargarepe, svaku zagledajući u pokušaju da izgledam zainteresovano za njih. Negde u pozadini moje lobanje, u njenom udaljenom kutku počela sam da osećam lagane udare pulsa i detektovala početke glavobolje. Mimi Einsbacher se zaustavila ispred tezge pretrpane mesnim proizvodima. Razmenila je nekoliko reči sa vlasnikom tezge pre nego što je uzela malu teglu i podigla je ka izvoru svetla. Pogledala me sa strane i rekla: „Sophie, ne želite čuti takve pozdrave… Predlažem vam guščiju paštetu. Biće to divna poslastica za Edouarda. Ako ste malo kratki sa novcem, ja bih bila presrećna da kupim ovo za njega kao mali poklon. Kao stara prijateljica. Znam kako nestalan može biti sa tim stvarima.“ „Mi smo prilično sposobni da se brinemo o sebi, hvala.“ Uzela sam teglu iz njene ruke i ubacila u svoju korpu, a zatim platila prodavcu. Otišla je polovina našeg budžeta za hranu, primetila sam sa nemim besom. Usporila je korak tako da nisam imala izbora nego da hodam uz nju. „Pa, Gagnaire mi je rekao da Edouard ništa nije naslikao ove nedelje. Kakva šteta.“

Zašto bi ti razgovarala sa Edouardovim prodavcem? Htela sam da je pitam, ali odustadoh. „Tek što smo se venčali… Malo je uznemiren.“ „On je veliki talenat. Ne bi trebalo da gubi focus.“ „Edouard kaže da će slikati kad bude spreman.“ Izgleda da me nije ni čula. Mimi se uputila ka štandu poslastičarnice i zagledala se u pitu s malinama. „Pita s malinama! U ovo doba godine! Stvarno mi nije jasno kuda ide ovaj svet.“ Molim te, nemoj se nuditi da i ovo kupiš Edouardu. Mrmljala sam tiho. Jedva da mi je ostalo novca da kupim hleb. Ali Mimi je imala druge stvari na pameti. Kupila je mali baget i dok je čekala da joj ga vlasnik umota u papir, napola se okrenula ka meni i tišim glasom rekla. „Ne možete zamisliti kao smo svi bili iznenađeni kada smo čuli da se oženio. Čovek poput Edouarda.“ Pažljivo je spustila baget kroz drške svoje korpe. „Pa sam se pitala… da li treba da čestitam?“ Pogledala sam u nju, u njen prazan osmeh, a onda videla kako je oštro posmatrala moj struk. „Ne“ Trebalo mi je nekoliko minuta da shvatim kako me je uvredila. Htela sam joj reći kako me je Edouard preklinjao da se udam za njega. On je bio taj koji je insistirao na tome. Nije mogao da podnese pomisao da me drugi čovek čak i pogleda. Nije mogao da podnese mogućnost da i drugi vide u meni ono što je on video. Ali nisam joj htela otkriti ništa više o nama. Suočena sa njenim neprijateljskim osmehom, želela sam sakriti svaki detalj mog i Edouardovog braka za sebe, gde ona nije mogla svrdlati i izvrtati nešto što se nije ni desilo. Osetila sam da mi obrazi gore. Stala je, zureći u mene. „Oh, ne smete biti tako osetljivi, Sophia.“ „Sophie. Moje ime je Sophie.“ Ona se okrene. „Naravno. Sophie. Ali moje pitanje ne može biti potpuno neočekivano. Prirodno je da se oni koji Edouarda poznaju malo

duže postave zaštitnički prema njemu. Uostalom, znamo tako malo o tebi… Ti si prodavačica, zar ne?“ „Bila sam. Dok se nisam udala.“ „I naravno, onda ste morali da napustite svoju … prodavnicu? Kakva šteta. Sigurno vam nedostaju vaše prijateljice iz prodavnice. Vrlo dobro znam kako je lepo biti uklopljen u svojem vlastitom društvenom krugu, među sebi ravnima.“ „Ja sam vrlo srećna u Edouardovom krugu prijatelja.“ „Sigurna sam da jesi. Premda može biti veoma teško steći nove prijatelje među onima koji se već godinama znaju i druže. Teško se prilagoditi svim tim zabavama, toj zajedničkoj prošlosti.“ Ona se osmehnula. „Sigurna sam da se dobro snalazite.“ „Edouard i ja smo najsrećniji kad smo sami.“ „Naravno. Ali ne mogu zamisliti da će on izdržati dugo na taj način, Sophia. On je, uostalom, najdruštvenije biće koje znam. Muškarcu poput Edouarda potrebna je neograničena sloboda.“ Pokušavala sam zadržati pribranost. „Vi govorite kao da sam ja njegova tamničarka. Sve što s am oduvek želela je da ga učinim srećnim i zadovoljnim.“ „Oh, sigurna sam da jeste. I sigurna sam da znate koliko ste srećna žena što ste se udali za nekog poput njega. Samo sam mislila da je mudro ponuditi vam poneki savet.“ Kad nisam odgovorila, ona je nastavila. „Možda smatrate da sam užasno drska kad vam dajem savete o vašem mužu. Ali znate da Edouard ne sledi pravila buržoazije, tako da sam smatrala da i sama mogu izaći iz ograničenja normalnog razgovora.“ „Mnogo sam vam zahvalna, gospođo.“ Pitala sam se da li da se okrenem i ostavim je pod izgovorom da sam zaboravila na neki davno zakazan sastanak. Svakako sam je trpela previše dugo. Snizila je glas, odmakla se od tezge i pokazala mi da učinim isto. „Pa, onda, ako ćemo iskreno, osećam da je moja dužnost da vas posavetujem, s druge strane. Svesni ste da je Edouard čovek … velikih apetita. Gledala me je značajno. „Sigurna sam da je presrećan što se oženio, ali kad počne ponovo da slika druge žene, moraćete biti pripremljeni da … mu dopustite

određenu slobodu.“ „Molim?!“ „Hoćete li da vam slovkam, Sophia?“ „Sophie“. Osetila sam kako mi se koči vilica. „Moje ime je Sophie, i da, gospođo, želim da mi slovkate.“ „Žao mi je ako je ovo neprilično.“ Ljupko se osmehivala. „Ali… morate znati da vi niste prvi Edouardov model sa kojim je …bio u vezi.“ „Ne razumem.“ Pogledala me je kao da sam glupa. „Žene na njegovim platnima … Postoji razlog zašto Edouard stvara takve slike, ta prefinjenost i moć, razlog zbog kojeg je u stanju prikazati takvu … intimnost.“ Mislim da sam znala šta hoće da mi kaže, ali sam samo stajala i pustala reči da padaju oko mene, kao oštrice giljotine. „Edouard je muškarac strelovitih i nepredvidivih strasti. Kad se zasiti novina u braku, Sophia, vratiće se svojim starim navikama. Ako ste razumna, a ja sam sigurna da jeste, s obzirom na vašu … da kažemo praktičnu prošlost, savetovala bih vam da glavu okrenete na drugu stranu. Čoveka k ao što je on ne možete ograničiti. To bi se kosilo sa njegovim umetničkim duhom.“ Progutala sam knedlu. „Gospođo, mislim da sam vam oduzela dovoljno vremana. Bojim se da ćemo se ovde morati rastati. Hvala vam na vašem … savetu.“ Okrenula sam se i otišla. Zglobovi su mi pobeleli od napora da ne udarim u nešto. Bila sam na pola puta do ulice Soufflot kada sam shvatila da sam korpu sa lukom, kupusom i sirom ostavila na trotoaru pored pijačne tezge. Edouard je bio odsutan kada sam se vratila. Nisam bila iznenađena. Imao je običaj da sa svojim zastupnikom sedi u obližnjem baru i posluje preko čaše pastisa, ili ako se baš oduži, preko čaše apsinta. Spustila sam tašnu i korpu s guščijom paštetom u kuhinji i pošla do umivaonika gde sam ispljuskala svoje zajapureno lice hladnom vodom. Devojka koja me je gledala iz ogledala bila je smrknuto stvorenje. Usta su

joj bila tanka crta, a inače beli obrazi su joj goreli. Pokušala sam da se nasmejem, da budem žena kakvu Edouard vidi, ali nije mi uspevalo. Videla sam tu tananu, opreznu ženu, koja je naglo saznala da joj je sreća izgrađena od živog peska. Nasula sam sebi čašu slatkog vina i brzo je popila. A onda još jednu. Nikada do sada nisam pila preko dana. Odrastajući u blizini oca i njegovih neumerenosti nisam imala želju za pićem dok nisam upoznala Edouarda. Dok sam sedela u tišinu, stalno su mi u glavi bile njene reči: on će se vratiti svojim starim navikama… žene na njegovim platnima… postoji razlog zašto stvara takve slike… I onda sam bacila čašu na zid, moj krik bola nadjačao je zvuk razbijenog stakla. Ne mogu da kažem koliko dugo sam ležala na našem krevetu, izgubljena u tihoj patnji. Nisam želela da ustanem. Moj dom, Edouardov atelje, nisam više osećala kao naš mali raj. Osećala sam kao da su ga napali duhovi njegovih bivših veza, kao da je bio obojen njihovim razgovorima, njihovim likovima, njihovim poljupcima. Ne smeš tako razmišljati, kritikovala sam samu sebe. Ali moj um je jurcao unaokolo poput odbeglog konja, krećući se ka novim, sve užasnijim smerovima koje nisam mogla obuzdati. Napolju se smrkavalo i čula sam čoveka koji je palio uličnu rasvetu kako, ispod glasa, pevuši. Bio je to zvuk koji mi je pružao utehu. Ustala sam, nejasno isplaniravši da počistim razbijeno staklo pre nego što se Edouard vrati. No, umesto toga krenula ka Edouardovim platnima naslaganim uz suprotan zid. Oklevala sam ispred njih, a onda sam počela da ih izvlačim, jedno po jedno i zurim u njih. Bila je tamo Laure Le Comte, devojka s ulice, obučena u zelenu štrikanu haljinu, zatim druga na kojoj je bila gola, naslonjena na stub poput grčke statue. Njene male grudi stajale su uspravno poput polovica španskih bresaka; zatim Emmeline, Engleskinja iz Brun bara, sa golim nogama prepletenim ispod nje na stolici, dok joj je ruka bila iza leđa. Bila je i jedna neimenovana tamnokosa žena, njene spiralne kovrdže kaskadno su padale na njeno golo rame kojim se podupirala o leželjku, očiju opuštenih kao da se probudila iz sna. Da li je i sa njom spavao? Da li su njene napola otvorene usne, oslikanje s ljubavlju, iščekivale njegove? Kako sam mogla i pomisliti da je imun na ta svilenkasta, izložena tela, na te umetnički izgužvane podsuknje? O, Bože, kako sam mogla biti takva budala? Prava provincijalska glupača.

A tamo, pri kraju, bila je Mimi Einsbacher, nagnuta ka ogledalu. Krivulja njenih golih leđa bila je savršeno naglašena uz pomoć nemilosrdnog steznika koji je nosila. Rame joj je bilo pod takvih uglom, kao da šalje poziv. Bilo je naslikano s ljubavlju, linije ugljem nedovršene. Šta li je radio kad je ovo crtao? Da li joj je prišao i stavio one velike ruke na njena ramena? Da li je spustio usne na mesto gde se rame i vrat spajaju? Mesto koje mi uvek zadrhti od želje i iščekivanja. Da li je nežno položio na ležaj, naš krevet, mrmljao joj nežne reči dok joj je podizao suknje na gore... Prislonila sam svoje pesnice na oči. Osećala sam se obezglavljeno, kao luđakinja. Nikada ranije nisam primetila ove slike. Sada sam svaku od njih osećala kao izdaju, kao pretnju mojoj budućoj sreći. Da li je sa svima njima spavao? Koliko dugo će proći nakon što to ponovo učini? Sedela sam i zurila u njih, mrzeći svaku. Nisam mogla odvojiti oči od njih i izmišljala kompletan život prepun tajni, zadovoljstava i izdaje. Zurila sam u svaku od njih, bez reči, sve dok nebo napolju nije postalo crno kao i moje misli. Čula sam ga pre nego što sam ga videla. Penjao se uz stepenice i zviždukao. „Ženo“ povikao je kad je otvorio vrata. „Zašto sediš u mraku?“ Bacio je svoj veliki kaput na krevet, prešao preko ateljea i upalio acetilensku lampu i sveće koje su bile u praznim vinskim bocama. U uglu usta mu je visila cigareta dok je nameštao zavese. Onda mi je prišao i stavio ruke oko mene, zaškiljivši u polutami da bi volje video moje lice. „Tek je pet sati. Nisam te još očekivala.“ Imala sam osećaj kao da sam se probudila iz sna. „Zar već? Tek smo se venčali. Nisam mogao da te dugo ostavim samu, nedostajala si mi. Jules Gagnaire nije zamena za tvoje draži.“ Privukao je nežno moje lice sebi i lagano poljubio moje uho. Mirisao je na dim cigareta i pastis. „Ne mogu da podnesem razdvojenost od tebe, moja mala prodavačice.“ „Ne zovi me tako!“ Ustala sam i otišla od njega, čak do kuhinje. Osetila sam njegov, pomalo zbunjen, pogled na sebi. Nisam bila svesna šta radim. Boca slatkog vina bila je odavno prazna. „Sigurno si gladan.“ „Ja sam uvek gladan.“

On je muškarac velikih apetita. „Ja ... ostavila sam torbu na pijaci.“ „Ha, nije važno. I ja sam jedva pri svesti bio veći deo jutra. Bilo je dobro sinoć, noćas... zar ne?“ Nasmejao se, izgubljen u sećanju. Nisam odgovorila. Donela sam dva tanjira, dva noža i ostatke hleba od jutros. Onda sam shvatila da zurim u teglicu guščije paštete. Nisam imala ništa drugo da mu dam. „Imao sam odličan sastanak sa Gagnaireom. Rekao je da galerija Berthoud u šesnaestom arondismanu želi da izlaže moje rane pejsaže. Radove koje sam stvarao u Cazoulsu. Rekao je da već ima kupca za dva najveća platna.“ Čula sam kako otvara bocu vina, uzima dve čaše i stavlja ih na tacnu. „Rekao sam mu i za naš novi sistem naplate. Ispričao sam mu kakav smo napor sinoć uložili, bio je impresioniran. Sada kad imam vas oboje, i njega i tebe ljubavi, suguran sam kako ćemo živeti u velikom stilu.“ „Drago mi je da to čujem.“ Rekla sam i stavila pred njega korpicu s hlebom. Ne znam šta mi se dogodilo. Nisam mogla da pogledam u njega. Sela sam preko puta njega i ponudila mu guščiju paštetu i malo maslaca. Presekla sam narandžu na četvrtine i dva komada stavila na njegov tanjir. „Guščija pašteta“ odvrnuo je poklopac na teglici. „Razmazićeš me, ljubavi moja.“ Odlomio je komad hleba i premazao ga paštetom bledo ružičaste boje. Gledala sam ga kako jede. Njegove oči su gledale u moje i na trenutak sam poželela da ne voli toliko guščiju paštetu, već da je mrzi. Poslao mi je poljubac, a na usnama mu je bio osmeh zadovoljstva. „Kakav život vodimo, ti i ja, a?“ „Nisam ja odabrala guščiju paštetu za tebe Edouard, to je uradila Mimi Einsbacher za tebe.“ „Mimi, jel?“ Pažljivo me je gledao u oči, na momenat. „Pa... ona je dobra u proceni hrane.“ „A u drugim stvarima?“ „Mmm?“ „U čemu je Mimi još dobra?“

Hrana je stajala netaknuta na mom tanjiru. Nisam mogla da jedem. Nikada nisam volela guščiju paštetu. Samo saznanje o tom prisilnom hranjenju mi je bilo strašno, prejedanje dok im svi organi ne oteknu. Do pucanja. Bol koji je prouzrokovan zbog nečega što jako volite. Edouard je spustio nož na tanjir. Pogledao me je. „Šta nije u redu, Sophie?“ Nisam mogla da mu odgovorim. „Deluješ kao da si van sebe.“ „Van sebe.“ „Je li to zbog onoga što sam ti rekao ranije? Rekao sam ti, draga moja, to je bilo pre nego što s am te upoznao. Nikad ti nisam lagao.“ „Hoćeš li opet spavati s njom?“ „Šta?“ „Kad ti dosade novine ovog braka? Hoćeš li se vratiti starom načinu života? O, pojedi svoju hranu Edouard. Prožderi svoju voljenu guščiju paštetu!“ Zurio je u mene dugo. Kad je progovorio, glas mu je bio mek. „Šta sam uradio da zaslužim ovo? Jesam li ti dao i najmanji razlog da posumnjaš? Jesam li ti ikada pokazao išta osim potpune predanosti?“ „Nije u tome stvar.“ „Pa, u čemu je stvar?“ „Šta si učinio da te gledaju tako?“ „Ko?“ „Te žene. Mimi i Laure. Devojke iz barova i sa ulice, svaka bednica koja prođe kroz naša vrata? Kako si ih ubedio da tako poziraju za tebe?“ Edouard je zenemeo. Kad je progovorio, usta su mu dobila neki do sad nepoznat izgled. „Isto onako, kako sam i tebe. Pitao sam ih.“ „I posle toga? Da li si im radio isto što i meni?“ Edouard spusti pogled na svoj tanjir. „Ako me sećanje dobro služi,

Sophie, ti si bila ta koja je mene zavela, prvi put. Ili to ne odgovara tvojem novom sećanju na verziju događaja?“ „Da li ovo treba da me učini da se osećam bolje? Da sam jedina od tvojih modela sa kojom nisi pokušao da vodiš ljubav?“ Njegov glas je eksplodirao tihim ateljeom. „Šta nije u redu, Sophie? Zašto mučiš sebe ovako? Mi smo srećni. Ti i ja. Znaš i sama da nisam pogledao drugu ženu otkako smo se upoznali.“ Počela sam da mu aplaudiram. Svaki oštar pljesak ruku odzvanjao je tihim ateljeom. „Bravo, Edouard! Ostao si veran čitavog našeg medenog meseca! Oh, kako divno!“ „Za ime Boga!“ Bacio je svoju salvetu. „Gde je moja žena? Moja srećna, vatrena, nežna žena? Ko je ova žena na njenom mestu? Ova sumnjičava bednica koja mi je u lice sasula sve ove optužbe?“ „O, znači tako ti mene u stvari vidiš?“ „Zar si ovakva postala, sad kad smo se venčali?“ Gledali smo jedno drugo. Tišina je rasla, proširila se na čitavu prostoriju. Napolju je neko dete briznulo u glasan plač i mogao se čuti glas majke, kako ga opominje i teši. Edouard je prešao rukom preko lica. Duboko je udahnuo i zagledao se kroz prozor, a onda se okrenuo prema meni. „Znaš da te ne vidim tako. Znaš da ... Oh, Sophie. Ne znam šta je razlog ovoga besa. Ne razumem šta sam to učinio da zaslužim takav...“ „Zašto ne upitaš njih?“ Pokazala sam rukom prema njegovim platnima. Moj glas se pretvorio u jecaj. „Kako bi jedna obična prodavačica, kao ja, mogla da razume tvoj život, nakon svega?“ „Ti si nemoguća!“ Rekao je i bacio svoju salvetu. „Biti udata za tebe je nomoguće. Počinjem da se pitam zašto si se uopšte mučio?“ „Pa, Sophie, nisi jedina koja se to pita.“ Fiksirao me je pogledom, zatim dohvatio svoj kaput s kreveta, a onda se okrenuo i izašao kroz vrata.

Peto poglavlje 2012. Kada je nazvao, bila je na mostu. Nije mogla reći koliko dugo je tamo sedela. Ograda mosta bila je prekrivena lokotima na kojima su ljudi ispisali svoje inicijale, a turisti su se saginjali i pokušavali da iščitaju ono što je napisano, ili urezano, na male metalne lokote. Neki od njih su se slikali, pokazujući na lokot koji im se posebno dopao ili su postavljali sopstvene. Sećala se kako joj je David pričao o ovom mestu pre nego što su došli u Pariz, o ljubavnicima koji su dolazili ovamo i kačili lokote sa svojim inicijalima na ogradu, a onda ključ bacali u Seine, kao znak da je njihova ljubav večna. A onda kada bi gradske vlasti savesno poskidale sve lokote, oni bi se vraćali ponovo i kačili nove, ne znajući da će možda za godinu, dve, biti rastavljeni, možda i na različitim kontinentima, da neće disati isti vazduh. Rekao joj je da je korito reke ispod mosta redovno čišćeno bagerom koji bi uvek izvadio gomilu zarđalih ključeva. Sedela je na klupi, pokušavajući da ih ne gleda suviše često, njihove svetlucave površine. Nije želela da razmišlja šta oni znače. „Hajde da se nađemo na Pont des Arts.“ Rekla mu je, ništa više. Možda se moglo nešto naslutiti u njenom glasu. „Dolazim za dvadeset minuta“ rekao je. Videla ga je kao dolazi od muzeja Louvre, njegova plava majica je postajala sve vidljivija kako se približavao. Nosio je pantalone kaki boje. Sa bolom je pomislila kako voli da ga posmatra. Dobro je poznavala oblik njegovog tela, čak i pored tako kratkog vremena koje su proveli zajedno. Gledala je njegovu meku, razbarušenu kosu, na licu su mu se videli planovi. Imala je utisak da je uvek nekako nestrpljiv dok korača. A onda je videla da preko ramena nosi torbu koja je bila puna planova. „Šta sam to uradila?“ Nije bio nasmejan dok se približavao, iako je znala da je primetio. Hodao je ka njoj, usporavao j e korak, a onda je spustio svoju torbu i seo pored nje. Sedeli su i ćutali nekoliko minuta, posmatrajući brodove kako prolaze i ostavljaju trag za sobom. Napokon, Liv je rekla: „Ja ne mogu više.“

Gledala je tok Seine, škiljeći u ljude koji su zastajali i zagledali lokote na ogradi mosta. „Mislim da smo napravili stravičnu grešku. Ja sam napravila grešku.“ „Grešku?“ „Znam da sam impulsivna. Sad mi je jasno da smo trebali da usporimo. Trebali smo ... da se malo bolje upoznamo. Tako da sam razmišljala. I nije da smo imali baš veliko venčanje, ili nešto slično. Mnogi naši prijatelji ne znaju. Možemo samo ... Možemo se pretvarati da se nikad nije desilo. Oboje smo mladi.“ „O čemu ti pričaš, Liv?“ Pogledala ga je. „David, sve je postalo jasno nakon tvog postupka. Poneo si svoje nacrte sa sobom.“ Malo je ustuknuo, ali primetila je. „Znao si da ćeš se sresti sa Goldsteinovima. Spakovao si torbu punu nacrta i krenuo na m edeni mesec.“ On je bio zagledan u svoja stopala. „Nisam znao. Nadao sam se.“ „I zbog toga bih trebala da se osećam bolje?“ Ponovo su ućutali. David se nagnuo napred i stegnuo šake na kolenima. Pogledao je u nju sa strane, na licu mu se ogledala uznemirenost. „Volim te, Liv. Zar ti mene više ne voliš?“ „Volim te. Tako mnogo. Ali, ne mogu... Ne mogu ja to. Ne mogu biti žena kojom me praviš.“ On je odmahnuo glavom. „Ne razumem. Ovo je ludilo. Bio sam odsutan samo nekoliko sati.“ „To nije zbog nekoliko sati. Ovo je bio naš medeni mesec. To je bio šablon za našu budućnost. Kako će nam biti.“ „Kako medeni mesec može biti šablon? Većina ljudi ode i leži dve nedelje na plaži, za Boga miloga. Misliš da će tako provoditi ostatak života?“ „Ne izvrći moje reći. Znaš šta hoću da kažem. Ovo je trebalo da bude...“ „To je samo ova zgrada.“

„Oh, ova zgrada. Ova zgrada. Ova jebena zgrada. Uvek će biti neka zgrada, zar ne?“ „Ne. Ova je posebna. Oni su...“ „Oni žele ponovo da te vide.“ Ispustio je uzdah, a vilica mu se ukočila. „Nije baš sastanak. To je ručak. Sutra. U jednom od najboljih Pariskih restorana. I ti si pozvana.“ Nasmejala bi se da nije bila tako blizu da počne da jeca. Kada je konačno progovorila, glas joj je bio čudno smiren. „Žao mi je, Davide. Čak te ni ne krivim zbog ovoga. To je moja greška. Bila sam toliko opijena tobom da nisam videla ništa drugo. Nisam videla da ću biti s nekim u braku ko je toliko predan poslu da će me...“ Glas joj je utihnuo. „Šta? Još uvek te volim, Liv. Ne razumem.“ Protljala je oči. „Nisam dobro objasnila... Vidi. Pođi sa mnom. Želim nešto da ti pokažem.“ Bio je kratak put nazad do muzeja d’Orsay. Red ispred nije bio dug i trebalo im je desetak minuta, u tišini, da uđu unutra. Bila je i te kako svesna njega pored sebe, čudne neprijatnosti među njima. Jedan mali deo nje još uvek nije mogao da poveruje da će im se medeni mesec završiti na o vaj način. Pozvala je lift, sigurna u sebe gde treba da ide ovoga puta, a David je sledio. Koračali su kroz prostorije impresionista na gornjem spratu, izbegavajući grupice ljudi koje su stajale i zurile u platna. Druga grupa školaraca sedela je ispred „Doručka na travi“ i isti vodič ih je sa puno entuzijazma vodio kroz skandal o goloj ženi. Pomislila je kako je ironično što je ovoga puta sa svojim mužem, gde joj je bio potreban jutros, a sad je bilo prekasno. Sve je prekasno. I na kraju evo ih, pred malom slikom. Ona je gledala, on se približio napred. „Žena, van sebe“ pročitao je. „Naslikao Edouard Lefevre“ Proučavao je nekoliko trenutaka, a t ada se okrenuo, čekajući objašnjenje. „Pa...videla sam je jutros ... ovu jadnu, zanemarenu ženu. I to mi je otvorilo oči. Ne želim da budem kao ona. Odjednom sam osetila da ne želim da naš brak bude ovakav – ja tražim tvoju pažnju, a ti ne možeš da

mi je daš. To me je preplašilo.“ „Naš brak neće biti takav.“ „Ne želim da budem žena koja se oseća zanemareno, čak i na medenom mesecu.“ „Nisam te zanemario, Liv.“ „Ali, učinio si da se osećam nebitnom, a u jednom momentu sam opravdano očekivala da uživamo zajedno, da uživaš u mom prisustvu.“ Glas joj je postajao sve viši, postala je ostrašćena. „Htela sam da idemo po malim barovima Pariza, da sedimo i ispijamo čaše vina bez razloga, s rukom u ruci. Želela sam da čujem ko si bio pre nego što smo se sreli, da čujem šta želiš. Želela sam da ti kažem sve što sam isplanirala za naš zajednički život. Želela sam puno seksa. Puno seksa! Nisam želela da hodam po galerijama sama i ispijam kafe sa čovekom koga ne poznajem, samo da bih ubila vreme.“ Nije si mogla pomoći, ali osetila je trunku zadovoljstva kada joj je dobacio oštar pogled sa strane. „Kad sam videla ovu sliku, sve mi je imalo više smisla. Ovo sam ja, Davide. Ovako ću izgledati. To je ono što će se dogoditi. Jer, čak i sada, ti ne možeš da vidiš ništa pogrešno u tome što si proveo 2-3 dana, od pet dana našeg medenog meseca, bacajući se na posao s nekoliko bogatih poslovnih ljudi.“ Progutala je knedlu. Glas joj pukao. „Žao mi je. Ja ... ne mogu biti ta žena. Ja jednostavno ... ne mogu. Takva je bila moja majka i to me jednostavno užasava.“ Obrisala je oči i sagnula glavu u pokušaju da izbegne poglede ljudi u prolazu. David je zurio u sliku. Nije progovarao nekoliko minuta. Onda se okrenuo ka njoj, a lice mu se izdužilo. „U redu. Shvatam.“ Provukao je rukom kroz kosu. „I u pravu si. O svemu. Ja sam... Ja sam bio neverovatno glup. I sebičan. Izvini.“ Zaćutali su kada je jedan nemački par prišao bliže slici, razmenio nekoliko reči i nastavio dalje. „Ali ... nisi u pravu za ovu sliku.“ Pogledala je u njega. „Ona nije zanemarena. Ona ne prestavlja loš odnos.“ Prišao joj je, rukom je povukao bliže.

„Pogledaj kako je naslikao, Liv. On ne želi da ona bude ljuta. On i dalje gleda u nju. Pogledaj nežnost njegovih pokreta kistom, način na koji je obojio njenu kožu. On je obožava. On ne može podneti da je besna. Ne može prestati gledati u nju, čak i kad je besna na njega.“ Uzdahnuo je. „On je tamo i neće je napustiti, bez obzira koliko ju je razljutio.“ Oči su joj se napunile suzama. „O čemu ti pričaš?“ „Ne mislim da ova slika treba da predstavlja kraj našeg braka.“ On je posegnuo za njenom rukom i držao je dok se nije opustila u njegovom stisku. „Zato što gledam u nju i vidim nešto sasvim suprotno od onoga što ti vidiš. Da, nešto je pošlo po zlu. Da, ona je upravo bila nesrećna, u tom trenutku. Ali kada gledam u nju, u njih, u ovo, Liv, ja samo vidim sliku punu ljubavi.“

Šesto poglavlje 1912. Slaba kiša je počela da pada, dok sam šetala ulicama u blizini Latinskog kvarta, nešto iza ponoći. Sada, nekoliko sati kasnije, moj šešir je bio natopljen i težak, tako da su mi kapljice s njega padale niz ovratnik i klizile niz leđa, ali sam ih jedva osećala. Bila sam ogrezla u svom jadu. Jedan deo mene želeo je da sačeka Edouarda da se vrati, ali nisam mogla da sedim u našoj kući. Nisam mogla da budem okružena slikama onih žena, koje bi mogle biti razlog njegovih budućih neverstava. Sve to mi je visilo nad glavom. Nisam prestajala da vidim bol u njegovim očima, da čujem bes u njegovom glasu. Ko je ovaj ozlojeđeni muškarac koje me je optužujuće gledao? On više ne vidi samo ono dobro u meni i ko bi mogao da mu zameri? On je video ono što sam zaista bila: obična provincijalka, neprimetna prodavačica. Bio je zarobljen u braku s trunkom ljubomore, sa prolaznim ubeđenjem da mora da mi pruži ljubav. Sada je zažalio svoju brzopletost. Ja sam sve učinila da postane svestan toga. Nakratko sam se zapitala da li da spremim svoj kofer i odem. Ali svaki put kad je ta misao prošla kroz moj grozničavi um, odgovor se odmah nametao: volela sam ga. Pomisao na život bez njega bila je nepodnošljiva. Kako bih mogla da se vratim u St Peronne i živim kao usedelica kad znam kako izgleda biti voljen? Kako bih mogla podneti misao da živi negde, miljama daleko od mene? Čak i kada je izašao iz sobe, osetila sam njegov odlazak kao da mi je neko odsekao ruku. Moja fizička potreba za njim je i dalje bila ogromna. Teško da bih se mogla vratiti kući samo nekoliko nedelja nakon našeg venčanja. Ali tu je bio problem: Ja ću uvek biti provincijalka. Neću moći da delim svog supruga, kao što Parižanke očigledno rade, zatvarajući oči pred njihovom indiskrecijom. Kako da živim sa Edouardom i suočim se sa mogućnošću da se vrati kući i miriše na drugu ženu? Čak i da ne verujem u njegovo neverstvo, kako da uđem u našu kuću i zateknem Mimi Einsbacher, ili neku drugu ženu golu na našem krevetu, kako mu pozira? Šta u tom slučaju da uradim? Jednostavno da nestanem u drugu sobu? Odem u šetnju? Sednem i gledam u njih? On bi me mrzeo. On bi me video kao svoju tamničarku, kakvom me Mimi Einsbacher već smatra.

Shvatila sam da uopšte nisam razmišljala šta naš brak znači za nas. Nisam videla dalje od njegovog glasa, njegovih ruku, poljubaca. Nisam mogla videti dalje od svoje sopstvene taštine. Zbunjena, kakva sam bila, videla sam sebe u odrazu njegovih slika, u njegovim očima. A sada, kad je magične prašine nestalo, a ja se našla ostavljena – žena udarena šakom u lice sa optužbom. Nije mi se sviđala ova verzija sebe. Hodala sam uzduž Pariza. Duž ulice Rivoli, preko avenije Foch, pa niz uličicu Invalides, ignorišući poglede muškaraca i dobacivanja pijanaca. Noge s u mi postale bolne od hodanja po kaldrmi. Lice sam okretala od prolaznika tako da ne vide suze u mojim očima. Oplakivala sam brak koji se raspao. Tugovala sam za Edouardom koji je u meni video samo najbolje. Nedostajala mi je naša zajednička intenzivna sreća, imuna na ostatak sveta. Kako smo stigli dovde tako brzo? Hodala sam, tako izgubljena u mislima, da sam jedva primetila da počinje da sviće. „Gospođo Lefevre?“ Okrenula sam se u momentu kada je žena izašla iz senke. Kada je stala ispod ulične svetiljke, videla sam da je to devojka sa kojom me je Edouard upoznao one noći nakon tuče u baru Tripoli. Pokušavala sam da se setim njenog imena. Lisette? Laure? „Nije vreme za damu da bude ovde, gospođo“ rekla je ona osvrnuvši se po ulici. Ništa joj nisam odgovorila. Nisam bila sigurna mogu li uopšte da govorim. Setila sam se jedne od devojaka s posla u La Femme Marché, kako me je komnula i rekla kada mi je prišao da se upoznamo: „On se druži sa devojčurama s Pigalle.“ „Nemam pojma koliko je sati.“ Pogledala sam na sat. Bilo je petnaest do pet. Hodala sam čitavu noć. Lice joj je bilo u senci, ali sam osetila kako me posmatra. „Jeste li dobro?“ „Dobro sam, hvala ti.“ Nastavila je da gleda u mene, a zatim mi prišla i lagano mi dodirnula lakat. „Nisam sigurna da je ovo mesto kojim bi se udate žene šetale. Hoćete da mi se pridružite na piću? Znam topao bar, nedaleko odavde.“ Dok sam oklevala, ona mi pusti ruku i odstupi korak unazad. „Naravno, ako imate druge planove, razumeću.“

„Ne. Lepo je od tebe što pitaš. Bila bih zahvalna da se sklonim s ove hladnoće. Ja ... nisam ni primetila koliko sam se smrzla.“ Hodale smo u tišini niz dve uske ulice, ka prozorima koji su bili osvetljeni. Kinez se pomeri od teških vrata da nas propusti unutra i ona razmeni par reči sa njim. Bar je stvarno bio lepo zagrejan, na prozorima se hvatala para. Nekolicina muškaraca je sedela i dalje pila. Uglavnom kočijaši, kako mi je objasnila i povela me u zadnju prostoriju. Laure Le Comte je zastala kod bara, naručila nam piće i sela za sto. Svukla sam vlažni ogrtač sa leđa. Mala prostorija je bila bučna i vesela. Ljudi su se okupili oko kartaškog stola u uglu, gde se odvijala igra. Mogla sam videti svoje lice u ogledalu koje je bilo postavljeno preko zida. Bleda i pokisla, prilepljene kose uz glavu. Zašto bi on voleo samo mene? Pitala sam se, a onda pokušala da odbacim misao. Stariji konobar sa tacnom nam je prišao i Laure mi pruži čašu sa konjakom. Sedele smo i nije m i padalo na pamet šta da joj kažem. „Dobro je da smo došle ovamo unutra“ rekla je, bacajući pogled ka vratima. Kiša je počela da pljušti, slivajući se kao reka niz trotoar, grgljajući kroz oluke. „U pravu si.“ „Jel gospodin Lefevre kod kuće?“ Ona ga je formalno oslovljavala premda ga je znala duže od mene. „Nemam pojma.“ Rekla sam i otpila gutljaj svoga pića. Kliznulo mi je niz grlo, kao vatra. A onda, iznenada, počela sam da pričam. Možda je to bio očaj. Možda je to bilo saznanje da žena poput Laure, koja je videla toliko loših stvari u životu, neće biti šokirana onim što ću joj reći. Možda sam samo želela da vidim njenu reakciju. Nakon svega, nisam bila sigurna da li i ona spada među žene koje sam videla kao svoju pretnju. „Kako sam se našla u lošem raspoloženju, pomislila sam da je bolje da ... šetam.“ Klimnula je i jedva primetno se nasmešila. Primetila sam da joj je kosa bila vezana u pristojnu punđu. Izgledala je više kao učiteljica nego prijateljica noći. „Nikada nisam bila u braku, ali mogu da zamislim kako se promeni život, uprkos svih očekivanja.“ „Teško je prilagoditi se. Mislila sam da sam se dobro prilagodila. A sada... nisam sigurna da imam potreban temperament za ovakve

izazove.“ Čak i dok sam govorila bila sam iznenađena sobom. Nisam bila osoba koja ima naviku da se nekom poverava. Jedina osoba kojoj sam se ikad poverila je bila moja sestra, a u njenoj odsutnosti, mogla sam da pričam jedino sa Edouardom. „Da li smatraš da je Edouard ... izazovan?“ upitala sam. Primetila sam da je starija nego što sam u prvom momentu pomislila. Pametno naneseno rumenilo i ruž davali su joj mlađi izgled. Bilo je nešto u vezi nje što me je ponukalo da nastavim da pričam. Utisak da ono što joj kažem neće preneti nikome. Pitala sam se, odsutno, šta je radila te večeri? Kakve još tajne sluša svakoga dana? „Da. Ne. Ne Edouard, tačno. Ne znam. Ne mogu da objasnim. Ne bih trebala da te opterećujem svojim mislima.“ Poručila je još jedan konjak za mene. Sedela je i pijuckala svoje piće, kao da razmišlja šta da mi kaže. Konačno, nagnula se ka meni i tiho rekla: „Biće iznenađenje za tebe, gospođo, da ja sebe vidim kao eksperta za psihu oženjenih muškaraca.“ Blago sam pocrvenela. „Ne znam ništa o tome šta te je dovelo ovamo večeras, i mislim da niko sa strane ne može razgovarati o tome šta se dešava u jednom braku. Ali mogu ti reći ovo: Edouard te obožava. Mogu to reći sa sigurnošću, jer videla sam mnogo ljudi, a neki od njih su, takođe, bili na medenom mesecu.“ Pogledala sam gore ka njoj, a ona je podigla izvijenu obrvu. „Da, bili su na medenom mesecu. Dok nije sreo tebe, mogla sam se kladiti da se Edouard Lefevre nikad neće oženiti. Bio je sasvim zadovoljan životom koji je vodio. A onda je upoznao tebe. Bez koketiranja i prenemaganja, osvojila si njegovo srce, njegov um i maštu. Nemoj podcenjivati ono što on oseća prema tebi, gospođo.“ „A ostale žene? Jel i njih da ignorišem?“ „Ostale žene?“ „Rečeno mi je ... da Edouard nije tip muškarca koji će se srećno predati... jednoj ženi.“ Laure me je staloženo gledala. „Koje otrovno stvorenje ti je to reklo?“ Moje lice je odavalo odsutnost. „Kakvo god seme da je taj dušebrižnik

posadio, uradio je to uspešno.“ Otpila je još jedan gutljaj konjaka. „Reći ću ti još nešto, gospođo, i nadam se da se nećeš naljutiti, jer govorim u dobroj nameri.“ Zatim se nagla preko stola. „Da, nisam verovala da je Edouard tip muškarca stvorenog za brak i da će se ikad oženiti. Ali, kada sam vas oboje videla ono veče ispred bara Tripoli i kada sam videla kako te posmatra, s kakvim ponosom te gleda, kako nežno stavlja svoju ruku na tvoja leđa, način na koji gleda u tebe dok čeka odobrenje za sve što kaže ili uradi, znala sam da savršeno odgovarate jedno drugom. Videla sam da je srećan. Veoma srećan.“ Sedela sam smireno i slušala je. „Priznaću ti da od početka našeg susreta osećam stid, veoma retku emociju za mene. Jer u poslednjih nekoliko meseci, nekoliko puta dok sam pozirala Edouardu, ili kad bih ga negde srela, možda na putu kući iz nekog bara ili restorana, ja bih mu se ponudila. Vidiš, oduvek mi se veoma sviđao. I u svakoj prilici, otkad je upoznao tebe, odbijao me je sa neobičnom nežnošću, ali bez imalo oklevanja.“ Napolju, kiša je iznenada prestala. Neki muškarac, naslonjen na dovratak vrata, rekao je nešto svom prijatelju i obojica se nasmejaše. Laure glas je bio tiho mrmljanje. „Najveći rizik za vaš brak, ako mogu biti iskrena, nije tvoj muž. To su reči te takozvane savetnice, koje su te gurnule u ovu situaciju, a ti i tvoj muž ste ostali prestravljeni.“ Laure je ispila svoje piće. Ogrnula je ramena svojim šalom i ustala. Proverila je svoj izgled u ogledalu, namestila pramen kose i pogledala kroz prozor. „Evo ga, kiša je prestala. Mislim da će danas biti lep dan. Idi kući svome mužu, gospođo. Uživaj u svojoj sreći. Budi žena koju on obožava.“ Na tren mi se nasmešila. „I u buduće, biraj svoje savetnike, najpažljivije.“ Obratila se s par reči vlasniku bara, a onda krenula napolje, u plavičastu svetlost ranog jutra. Sedela sam tamo pokušavajući da svarim ono što mi je rekla. Osećala sam kako malaksalost konačno prodire u moje kosti, zajedno sa nečim drugim: dubokim, dubokim olakšanjem. Pozvala sam starog konobara da bih platila račun. Obavestio me je da je Madam Laure već to regulisala i vratio se poliranju svojih naočara. Apartman je bio toliko tih dok sam se penjala uz stepenice, da sam pomislila da Edouard spava. Inače je bio izvor konstantne buke kad je

bio kući, pevao je ili zviždukao. Pojačavao je gramofon sve dok iznervirane komšije ne bi počele da lupaju u zid. Vrapci su ćeretali zavučeni u bršljan koji je prekrivao zidove kuća, a udaljeni topot konjskih kopita nagoveštavao je da se uspavani grad polako budi. Naš mali stan u ulici Soufflot 21 bio je posve tih. Pokušala sam da ne razmišljam gde bi mogao biti ili u kakvom je duševnom stanju. Skinula sam cipele s nogu i požurila uz još nekoliko preostalih stepenica. Moje noge su prigušeno odzvanjale drvenim stepenicama, željne da uskoče u krevet i oviju se oko njega. Reći ću mu koliko mi je žao, kako ga obožavam, kako sam bila budala. Ponovo ću biti žena koju je oženio. U mom umu je bio žamor od silne želje za njim. Tiho sam otvorila vrata stana i već ga zamišljala kako leži upetljan u naše čaršave i prekrivače, kako se njegova ruka pospano pomera i pušta me da legnem uz njega. Ali kada sam pogledala, već skidajući kaput sa sebe, naš krevet je bio prazan. Oklevala sam, a onda krenula iz spavaće sobe ka njegovom studiju. Odjednom, bila sam neobično nervozna. Nesigurna na šta ću naići. „Edouard“ zazvala sam ga. Nije bilo odgovora. Ušla sam unutra. Atelje je bio slabo osvetljen. Sveće su dogorevale na mestima gde sam ih ostavila dok sam u žurbi napuštala stan. Visoki prozori su blistali hladno plavičastom bojom jutarnjeg svetla. Hladan vazduh je nagoveštavao da se vatra satima ranije ugasila. U dnu sobe, pored platna, stajao je Edouard, obučen u košulju i široke pantalone. Bio je okrenut leđima, zagledan u platno. Stajala sam na vratima i zurila u svog muža, u njegova široka ramena i tamnu gustu kosu, pre nego što je shvatio da sam tu. Okrenuo se ka meni i primetila sam da mu je preko očiju prešao oprez - šta će sad biti? Pogled na njega, takvog, me je povredio. Prišla sam mu, još uvek držeći svoje cipele u rukama. Celim putem duž ulice Babylone zamišljala sam kako ću mu se baciti u naručje. Mislila sam da se neću moći obuzdati. Ali sada, u ovoj mirnoj i tihoj prostoriji, nešto me je kočilo u mom naumu. Zaustavila sam se na nekoliko centimetara od njega. Moj pogled nije napuštao njegov ni dok sam se pomerala da stanem ispred platna. Žena na platnu je bila povijena napred, a na licu joj se ogledao nemi bes.

Njena tamno crvena kosa bila je labavo vezana na potiljku, kao što je i moja bila prethodne večeri. Telo joj je odavalo napetost, duboko usađeno nezadovoljstvo dok je odbijala da pogleda u pravcu umetnika, u tihom prekoru. Jecaj mi se skupljao u grlu. „To je ... savršeno“, rekla sam, kad sam uspela da progovorim. Okrenuo se ka meni i videla sam da je iscrpljen. Oči su mu bile crvene, da li od nedostatka sna ili nečeg drugog. Želela sam da obrišem tugu sa njegovog lica, da vratim nazad sve što sam izgovorila i ponovo ga učinim srećnim. „Oh, bila sam toliko blesava“ počela sam. Ali on me je prekinuo i privukao me sebi. „Nemoj me više ostavljati, Sophie.“ Rekao mi je tiho, na uho, glasom nabijenim emocijama. Nismo razgovarali. Očajnički smo držali jedno drugo, kao da smo godinama bili razdvojeni, a n e samo nekoliko sati. Njegov glas, u suprotnosti sa mojom kožom, bio je hrapav i slomljen. „Morao sam te slikati, jer nisam mogao podneti da nisi ovde, a to je bio jedini način da te vratim.“ „Ovde sam.“ Mrmljala sam zarivajući prste u njegovu kosu, primičući svoje lice njegovom, udišući vazduh koji je disao. „Neću te opet ostaviti. Nikad.“ „Hteo sam da te naslikam takvu kakva jesi. Ali, sve što sam uspeo da uradim je ova besna i nesrećna Sophie. Samo sam mogao da razmišljam da sam ja razlog njene nesreće.“ Odmahnula sam glavom. „Nisi to bio ti, Edouard. Hajde da zaboravimo ovu noć, molim te.“ Ispružio je ruku i okrenuo štafelaj od mene. „Onda neću ovo završiti. Ne želim ni da je gledam više. Oh, Sophie. Žao mi je. Tako mi je žao.“ Onda sam ga poljubila. Poljubila sam ga i potrudila se da mu moj poljubac objasni kako ga obožavam iz dubine svojih kostiju. Da mu objasnim kako je moj život pre njega bio siva, bezbojna stvar, a budućnost bez njega zastrašujuća i sumorna. Tim poljupcem sam mu rekla da ga volim više nego što sam ikada pomislila da sam sposobna voleti nekog. Moj muž. Moj lepi, komplikovani, genijalni muž. Nisam mogla izgovoriti reči. Moja osećanja su bila prevelika da bih ih iskazala rečima.

„Dođi“ konačno sam izustila i povukla ga ka našem krevetu, prstiju isprepletenih sa njegovim. Nešto kasnije, kada je ulica ispod nas oživela zvucima prepodnevnih časova, a prodavci voća odradili njihove ustaljene rute, miris kafe koji je dopirao kroz prozore postao je nepodnošljivo ukusan, pa sam se izvukla od Edouarda iz kreveta. Znoj se hladio na mojim leđima. Još uvek sam osećala ukus njegovih usana na svojima. Prešla sam preko ateljea i krenula da zapalim vatru. Kad sam završila stala sam uspravno i okrenula platno. Videla sam je na pravi način: nežnost u njegovim pokretima četkice, intimnost tog trenutka, kako me je verno dočarao u tom momentu. Onda sam se okrenula ka njemu. „Moraš je završiti, znaš?!“ Naslonivši se na lakat, zaškiljio je u mene. „Ali, izgledaš tako nesrećna.“ „Možda, ali to je činjenica. Uvek ćeš prikazivati istinu. To je tvoj talenat.“ Protegnula sam se, podižući ruke iznad glave, a onda ih spustila, uživajući u saznanju da me posmatra. Slegnula sam ramenima. „A, u stvari, pretpostavljam da će uvek biti dana kada će neko od nas dvoje biti van sebe. Medeni mesec ne može trajati zauvek.“ „Da, može“ rekao je u iščekivanju da mu priđem preko ogoljenog poda. Uvukao me je ponovo u krevet i gledao sa žalosnim osmehom na licu, sa druge strane jastuka. „Može da traje onoliko dugo koliko mi to želimo. A ja, kao gospodar ove kuće, doneo sam odluku da će svaki sledeći dan našeg braka biti medeni mesec.“ „Mislim da se u potpunosti slažem sa željom svoga muža.“ Uzdahnula sam i približila mu se. „Pokušali smo i utvrdili da nam neslaganje i mrzovolja ne odgovaraju. Zato i ja proglašavam da će ostatak našeg braka biti samo medeni mesec.“ Ležali smo u prijatnoj tišini. Moja noga bila je prebačena preko njegovih, topla koža njegovog stomaka uz moj. Njegove ruke bile su čvrsto obmotane oko mojih rebara i držale me pripijenu uz njega. Nisam bila sigurna da li sam ikad bila tako zadovoljna. Udisala sam miris moga muža, osećala kako diše. Njegove grudi su se podizale i spuštale. Na kraju sustigao me je umor. Dremala sam, plovila na neko toplo i ugodno mesto, nalik na ovo gde sam se nalazila. „Sophie“ promrmljao je. „Kad smo već

tako iskreni, osećam da moram nešto da ti kažem.“ Otvorila sam jedno oko. „Nadam se da neću povrediti tvoja osećanja.“ „Šta je to?“ Prošaputala sam u iščekivanju, srce samo što mi nije stalo. Oklevao je na trenutak, pa uzeo moju ruku u svoje. „Znam da si je kupila kao poslasticu za mene, ali ja stvarno ne volim guščiju jetru. Nikad nisam. Samo sam pokušao biti pristojan...“ Nije uspeo završiti rečenicu, jer sam mu zaklopila usta svojim usnama.

Sedmo poglavlje 2002. „Ne mogu verovati da me zoveš sa svog medenog meseca.“ „Da, pa, David je dole. Sređuje nešto u predvorju. Mislila sam da će današnji dan biti još bolji a ko te čujem na dva minuta.“ Jasmin je stavila ruku preko prijemnika. „Preuzeću vezu u ženskom toaletu, tako da me Besley ne može videti. Sačekaj.“ Čuo se zvuk zatvaranja vrata, a onda užurbani koraci. Skoro da sam mogla videti malu kancelariju iznad prodavnice kancelarijskog materijala, saobraćajnu gužvu koja se odvija uz ulicu Finchley Road i osetiti miris smoga i isparavanje benzina koji vise u vrelom letnjem vazduhu. „Nastavi. Sve mi ispričaj. U narednih 20 sekundi. Da li već hodaš kao John Wayne? Da li provodiš najbolje vreme, ikad?“ Gledala sam po hotelskoj sobi. Gledala sam u krevet koji je David upravo napustio, na torbu na patosu koju sam počela da spremam. „Pa... bilo je pomalo čudno. Pokušavam da se priviknem da sam u braku. Ali... stvarno sam srećna.“ „Tako ti zavidim. Izašla sam na sastanak sa Shaun Jeffries sinoć. Sećaš ga se? Fi’s brat. Onaj s groznim noktima? Iskreno, nemam pojma zašto sam pristala. Neprestano je brbljao o sebi. Ja sam očigledno trebala biti impresionirana činjenicom da ima kućicu u Friern Barnet.“ „To je veoma lepo područje. Novo naselje za dobrostojeće.“ „I sama kućica ima dosta potencijala.“ Počela sam da se kikoćem. „Važno je stati na merdevine.“ „Posebno u našim godinama. Ne možeš pogrešiti sa ciglom i malterom.“ „Dobio je otpremninu. Nastavi. Reci mi da je dobio otpremninu.“ „U potpunosti je dobio otpremninu. Konačnu. Nosio je sive cipele i insistirao da podelimo račun. Naručio je bocu najjeftinijeg vina u restoranu, pod izgovorom da su sva istog ukusa nakon prve čaše. Oh, tako bih želela da si već kod kuće. Očajnički mi je potrebno piće. Izlasci su

sranje. Ti si uradila pravu stvar.“ Ležala sam na krevetu i gledala u tavanicu koja je bila bela i ukrašena poput svadbene torte. „Šta? Iako sam smešno impulsivna i mojoj impulsivnosti se ne treba verovati?“ „Da. Želela bih da sam i ja bila impulsivnija. Mogla sam se udati za Andrewa kad me je pitao i verovatno bih sad živela negde u Španiji umesto što sam zaglavila ovde u ovoj kancelariji pitajući se da li ću uspeti da zbrišem u dvadeset do pet da bih sredila porez za svoj auto. U svakom slučaju, o Bože, moram da idem. Besley je upravo ušao u ženski toalet.“ Njen glas je promenio ton. „Naravno, gospođo Halston. Hvala vam na pozivu. Sigurna sam da ćemo se čuti uskoro.“ Liv je završila poziv baš kad se David vratio u sobu. Nosio je kutiju čokoladnih bombona iz Patrick Rogera. „Što je ovo?“ „Večera. Donose gore i šampanjac koji ide sa njom.“ Zagugutala je s oduševljenjem, skinula omot s prekrasne bledo tirkizne kutije, strpala jednu u usta i zatvorila oči. „O, moj Bože, neverovatne su. Nakon njih i sutrašnjeg otmenog ručka ima da se vratim kući kao gromada.“ „Otkazao sam ručak.“ Liv ga je pogledala. „Ali rekla sam ...“ David je slegnuo ramenima. „Ne. Bila si u pravu. Nema više posla. Neke stvari bi trebale biti svetinja.“ Ubacila je još jednu bombonu u usta, držeći kutiju okrenutu ka njemu. „Oh, David, počinjem misliti da sam preterano reagovala.“ Ono poslepodne, prepuno grozničavih emotivnih trenutaka, činilo se tako daleko. Činilo joj se kao da su venčani već čitav život. Povukao je svoju majicu preko glave. „Nisi. Imala si svako pravo da očekuješ moju punu pažnju na medenom mesecu. Žao mi je. Pretpostavljam...mislim da sam morao da naučim da nas je dvoje, da

nisam samo ja.“ I evo ga ponovo. Čovek u koga sam se zaljubila. Moj muž. Odjednom je bila usijana od požude. Seo je pored nje. Kliznula je ka njemu, dok je on nastavio da govori. „Želiš li da čuješ ironiju. Nazvao sam Goldsteina od dole, duboko udahnuo i objasnio da mi je veoma žao, ali da neću više imati slobodnog vremena ove nedelje jer sam u stvari na medenom mesecu.“ „I?“ „Oni su bili apsolutno besni na mene.“ Sledeća čokoladna bombona se zaustavila na pola puta do njenih usta. Njeno srce je potonulo. „O, Bože. Tako mi je žao.“ „Da, veoma besni. Pitali su me, šta sam pobogu mislio da radim kada sam ostavljao svoju ženu samu da bih s njima pregovarao o poslu,“ citiram. „To nije prokleti način da se započne brak.“ Jedva primetno joj se nasmešio. „Oduvek mi se sviđalo kako zvuče ti Goldsteinovi“ rekla je stavljajući bombonu u njegova usta. „Rekli su da se to dešava samo jednom, vreme u našem životu koje se nikad više neće vratiti.“ „Mislim da bih mogla i da ih zavolim.“ „Volećeš ih još više za minut.“ Ustaje i hoda do balkonskih vrata, širom ih otvara. Večernje s unce obasjava malu sobu, a ispod njih se čuju zvuci ulice Francs Bourgeois pune turista i lenjih kupaca, koji ispunjavaju prostoriju. Skida svoje sokne i cipele, a zatim pantalone i seda na rub kreveta i okreće se ka njoj. „Rekli su da se osećaju delomično odgovornim jer su me odvajali od tebe. Zato su nam ponudili upotrebu njihovog apartmana u Royal Monceaux od sutra, da se iskupe. Room service, kupatilo veličine prekookeanskog broda, šampanjac na litre, nema nikakvog razloga da napuštamo sobu. Sve to na dve noći. Razlog što sam bio dole tako dugo je da sam preuzeo odgovornost kao suprug i promenio naše povratne karte. Šta kažeš?“ Posmatrao je Liv, a čak i sada se u njegovom pogledu mogao nazreti

nagoveštaj nesigurnosti. „Očigledno je da ćeš narednih 48 sati provesti s čovekom, koji je prema našim prijateljski nastrojenim milijarderima, prokleti glupi idiot.“ Posmatrala ga je staloženo. „Prokleti glupi idiot od muža je moj apsolutni favorit.“ „Nadao sam se da ćeš to reći.“ Pali su nazad na jastuke, i ostali da leže jedno pored drugog, isprepletanih prstiju. Gledala je kroz suncem obasjan prozor na grad svetlosti i shvatila da se osmehuje. Ona je udata. Ona je u Parizu. Sutra će nestati u krevetu ogromne veličine sa čovekom koga voli i verovatno ga neće napuštati naredna dva dana. Ovo je sigurno nešto najbolje što joj život pruža. Ali ona se nadala da nije. „Sve ću popraviti gospođo Halston“ mrmljao je i okrenuo se ka njoj, primakavši njene prste svojim usnama. „Možda će mi trebati vremena, možda čitav naš brak, ali učiniću to kako treba.“ Imao je dve pege na nosu. Nije ih ranije primetila. To su najlepše pege koje je ikad videla. „To je u redu, gospodine Halston“ rekla je i nagla se da ostavi kutiji bombona na sigurno. „Imamo sve vreme ovoga sveta.“