John Gray Djeca su iz raja

Dr. Džon G r ej

D tC A SU IZ RAJA Vestine Pozitivnog vaspitanja, koje će vam pomoći da podignete zdravo, pristojno i srecno dete Prevod s engleskog Dragana Stojanović i Šaša Novaković

Redaktura prevoda Srđan Krstić

Naslov Originala: John Gray, Ph.D. CHILDREN ARE FROM HEAVEN Positive parenting skills for raising sooperative, confident, and compassionate children © Copvright originala: 1999. By MarsProductions, Inc. © Copvright za Jugoslaviju: IP "ESOTHERIA" Beograd Sva prava prevoda i objavljivanja zadržava izdavač.

Izdavač: IP "ESOTHERIA", Beograd, uz saradnju sa "MOĆ KNJIGE", Beograd Glavni i odgovorni urednik: Vladimir Madić

Lektura i korektura: Šaša Novaković Direktor produkcije: Srđan Krstić

Štampa: RUBIKON, Novi Beograd Prvo izdanje Beograd 2001.

YUISBN 86-7348-066-3

Ova knjiga je sa velikom ljubavlju i pažnjom posvećena mojoj supruzi Boni Grej. Ne bih mogao napisati ovu knjigu bez njene mudrosti i uviđavnosti. Njena ljubav, radost i sjaj nisu obasjali samo moj život već i živote naše dece.

SAD RŽAJ

Zahvalnice Uvod 1 Deca Su iz Raja

Svako dete ima svoje jedinstvene probleme Pet poruka pozitivnog vaspitanja Vizija mogućnosti 2 Kako Primeniti Pet Poruka Pozitivnog Vaspitanja na Najbolji Način

Pritisak vaspitanja Ponovno izumevanje vaspitanja Kratka istorija vaspitanja Nasilje rađa nasilje Zašto deca postaju neposlušna i neodgovorna Globalni osvrt na savest 3 Nove Veštine u Ostvarivanju Saradnje

Zamolite, ne naredujte i ne zahtevajte Koristite "Da li bi" a ne "Hajde" Odustanite od retoričkih pitanja

1 5 1 7

3 3 3 4 3 8 4 8 5 0 5 1 5 2 5 4 5 5 5 9 6 1 6 5 6 5 6 6 6 9

Sadržaj

Budite direktni Nemojte objašnjavati Nemojte držati pridike Ne koristite osećanja u svrhu manipulacije Magična reč koja stvara saradnju Kratak pregled i praksa navedenog Sta raditi kada se deca opiru? 4 Nove Veštine Kojima se Otpor Svodi na Minimum

71 73 48 75 77 78 80 81

Četiri veštine kojima se otpor svodi na minimum 82 Četiri vrste temperamenta 83 Osetljivoj deci potrebni su slušanje i razumevanje 83 Aktivnoj deci potrebni su priprema i organizacija 86 Radoznaloj deci potrebni su odvlačenje pažnje i pravilno usmeravanje 91 Dar pevanja 92 Zadovoljstvo kućnih obaveza 93 Dar čitanja 71 Korišćenje taktike skretanja pažnje radi preusmeravanja pažnje 96 Prijemčivoj deci potrebni su rituali i ritam 99 Ljubavni rituali 101 Praktični rituali 104 Kako da deci damo ono što im treba 105 5 Nove Veštine za Poboljšanje Komunikacije

106

Zašto se deca opiru Odvojite vreme da saslušate svoju decu Dva uslova Vaspitanje čvrste ruke Vaspitanje meke ruke Kako odložiti nagradu Kako udovoljiti potrebama dece

107 108 110 112 115 118 120

8

Sadržaj 6 Nove Vestine ra Povećanje Motivacije

122

Kratak pregled kažnjavanja Kada i gde je kazna pokazala rezultate Pozitivna strana kaŽijavanja Jednostavan dokaz Alternativa kazni je nagrada Dva razloga zbog kojih se deca loše ponašaju Zašto davanje nagrada uspeva Negativne konotacije "Uhvatite" vaše dete kada radi nešto dobro i ispravno Magija nagrada Zašto se deca opiru našem smeravanju Razumevanje nagrada Nagrade u skladu sa temperamentima Primeri nagrada Uvek imajte skriveni adut u rukavu Lista nagrada Uobičajeni obrasci Nagrađivanje tinejdžera Kako se postaviti prema zahtevnom detetu na javnom mestu Nagrade su kao poslastice Učenje iz posledica Strah od nagrada

123 124 125 127 128 130 131 132

7 Nove Vestine za Uspostavljanje Vodeće Uloge

155

Kako dazapovedamo Ne koristite osećanja u svrhu zapovedanja U redu je praviti greške Kada emocije nisu od pomoći Vikanje ne pomaŽs

135 137 138 139 142 143 144 145 147 148 149 150 151 153 155 157 158 159 159

Sadržaj

Neka vam komande budu pozitivne Zapovedajte ali ne objašnjavajte Naređivanje tinejdžerima Razlozi i otpor Bolji način naredbe Povećanje saradnje Kako da izaberemo prave bitke 8 Nove Veštinc za Zadržavanje Kontrole

Potreba za tajm-autom Kako se osloboditi negativnih emocija Idealan tajm-aut Objašnjenje termina tajm-aut Četiri uobičajene greške Isuviše tajm-auta Nedovoljno tajm-auta Očekujete da vaše dete samo mimo sedi Korišćenje tajm-auta kao kazne Zagrliti tatu Prilagođavanje volje naspram Udovoljavanja deci Kada dati tajm-aut Tri kartona i ispadaš iz igre Kada tajm-aut ne funkcioniše Šta čini uspešnim pet veština 9 U Redu je Biti Različit

Razlike u polu Različite potrebe za paŽijom i poverenjem Nastaviti sa brigom i pažnjom Dečaci su sa Marsa, devojčice su sa Venere

16 0 16 3 16 5 16 6 16 8 16 9 17 0 17 2

17 3 17 5 17 6 17 7 17 8 17 9 17 9 18 1 18 2 18 3 18 3 18 5 18 5 18 6 18 7 18 9

19

0 191 193

10

19 5

Sadržaj

Gospodin "Opravićemo to" Gospoca "Kućni komitet za usavršavanje" Kada je savet dobar Dečaci zaboravljaju a devojčice se sećaju Različite generacije Kultura nasilja Različiti temperamenti Kako se temperamenti menjaju Popodnevne aktivnosti Različiti tipovi tela Razlika u inteligenciji Akademska inteligencija Emotivna inteligencija Fizička inteligencija Kreativna inteligencija Umetnička inteligencija Zdravorazumska inteligencija Intuitivna inteligencija Nadarena inteligencija Različite brzine učenja Dobar u jednoj ali ne i u drugoj stvari Upoređivanje dece 10 U Redu je Praviti Greške

Od nevinosti do odgovornosti Čija je to uopte greška? Kako da se naučimo odgovornosti Deca su opremljena za samoispravljanje Brzina učenja vaše dece Razumeti ponavljanje Učenje iz grešaka Naučiti ih umetnosti poravnanja

198 200 202 202 204 205 206 208 209 210 212 213 213 213 214 214 215 215 215 217 219 220 221

221 225 227 226 228 230 230 232 11

Sadržaj

Nemojte koristiti kaznu prilagodite se Kako reagovati kad deca naprave grešku Ako se dovolno trudite, dovoljno je dobro Kada nije u redu praviti greške Skrivanje greške i izbegavanje istine Deca razvedenih roditelja Ne postavljanje visokih merila i ne preuzimanje rizika Pravdavanje grešaka i prebacivanje krivice na druge Rizik kod tinejdžera Nedostatak samopoštovanja i samokažnjavanje Sta učiniti da pravljenje grešaka bude u redu 11 U Redu je Izraziti Negativne Emocije

Važnost skladnih osećanja Kako naučiti da posedujemo skladna osećanja Izaći na kraj sa gubitkom Zašto izražavanje osećanja pomaže Moć saosećanja Pauza od pet sekundi Kada se deca opiru saosećanjima Kada roditelji izražavaju negativna osećanja Greška podele osećanja s decom Pitati decu kako se ona osećaju Ono što potiskujete, deca će ispoljiti Crna ovca u porodici Negativne emocije mogu biti opravdane 12

235 236 241 244 246 247 248 250 252 253 256 257

258 264 261 263 264 266 269 270 272 274 275 277 278

Sadržaj 12 U Redu je Želeti Više

Strahovi zbog 2elja Vrline zahvalnosti Dozvola za pregovore Kad i kako reći "ne" Deset načina da kažemo "ne" Tražiti više Formiranje zahteva Moć postavljanja zahteva Davati previše Deca će uvek Žileti više Deca razvedenih roditelja Težnja ljudskog duha 13 U Redu je Reći Ne Ali Mama i Tata su Glavni

Kako roditelji utiču na svoju decu Kako izaći na kraj sa negativnim osećanjima Razvoj saznajnih sposobnosti Potreba dece za neprekidnim uveravanjem Deca poseduju drugačiju memoriju Kako se snaći sa jakom voljom Ravnoteža između slobode i kontrole Problemi sa manjkom kontrole Devetogodišnje faze odrastanja Razvoj odgovornosti Razumevanje generacijskog jaza Razvod i generacijski jaz Kako kontrolisati tinejdžere Podrška drugih roditelja

286

280 282 283 284 286 287 287 289 290 291 292 293 295

297 298 299 300 301 302 304 305 306 307 309 310 312 314

13

Sadržaj

14 Upotreba Pet Poruka

Majke i kćerke Očevi i kćerke Majke i sinovi Očevi i sinovi Tinejdžeri potajno cene granice Šta da radite kada vaše dete uzima drogu Kako se baviti nepristojnim rečnikom Dozvola za slobodno obraćanje Donošenje odluka Ciklus sedmice Zašto se tinejd/feri bune Poboljšanje komunikacije sa tinejdžerima Kako poštovati mišljenje vašeg tinejdŠra Aktivnosti tinejdžera van kuće Umesto "Nemoj" koristite "Zlim" Pitajte svoj'- decu šta misle Izazov vaspitanja Darovi veličine

14

33 0

315 31 6 31 6 31 7 318 321 32 2 32 4 325 32 6 32 8 32 9 33 0 333 333 33 4 33 6 33 7

Zahvalnice

Zahvaljujem se mojoj supruzi Boni i našim trima ćerkama Senon, Džulijet i Lorin na njihovoj ljubavi i podršci. Bez njihovog doprinosa, ne bih mogao da napišem ovu knjigu. Zahvaljujem se Dajan Reverend iz HarperKolinsa za njenu izuzetnu podršku i savete. Takođe se zahvaljujem najboljim izdavačima Lauri Leonard i Karlu Rejmondu, Krejg Hermanu, Metju Gumi, Marku Landau, Frenku Fončeti, Andrei Čerini, Kejt Stark, Lusi Hud, Ani Godinije i ostalom neverovatnom osoblju HarperKolinsa. Zahvaljujem se mom agentu Peti Brajtman zbog verovanja u moje poruke i razumevanja vrednosti knjige Muškarci su sa Marsa, žene sa Venere. Takođe se zahvaljujem mom međunarodnom agentu, Lindi Majkls zbog objavljivanja mojih knjiga na više od pedeset jezika. Zahvaljujem se mojim saradnicima: Helen Drejk, Bartu i Meril Berens, Polijani Džejkobs, lanu i Eleni Koren, Sandri Vajnstajn, Đoni Dojron, Martinu i Džozi Braun, Bobu Budrou, Majklu Nadžarijanu, Džimu Puzanu i Rondi Koalije na njihovoj stalnoj podršci i napornom radu koji su uložili. Zahvaljujem se Metu Džejkobsu, Seri Rifkin i Kevinu Krajniku što su sa marsvenus.com napravili jednu od najboljih Internet lokacija. Zahvaljujem se mnogobrojnim prijateljima i članovima porodice na podršci i korisnim savetima: mom bratu Robertu Greju, mojoj sestri Virdžiniji Grej, Klifordu Mekgvajeru, Džimu Kenediju, Alenu Garberu, Reneu Svisku, Robertu i Karen Džeferson i Rami al Batraviju. Zahvaljujem se stotinama predavača na radionicama koji predaju Mars-Venus veštine širom sveta i hiljadama pojedinaca i 15

Zahvalnice

parova koji su na ovim radionicama učestvovali tokom proteklih petnaest godina. Takođe se zahvaljujem Mars-Venus savetnicima koji u svojoj praksi i dalje koriste ove principe. Zahvaljujem se dragom prijatelju Kalešvaru na stalnoj podršci i pomoći. Zahvaljujem se majci i ocu, Virdžiniji i Dejvidu Greju, na svoj ljubavi i pomoći koju su mi pružili u mom nastojanju da postanem bolji roditelj. Takođe se zahvaljujem Lusil Briksi koja mije kao druga majka pružila ljubav i oslonac. Zahvaljujem se Bogu na svoj energiji, jasnoći i podršci koju mije pružio u izdavanju ove knjige. - Džon Grej 9 Jun, 1999

16

Uvod

Posle godinu dana u braku, postao sam otac, a već sam imao dve divne pastorke. Lorin je bila beba, Džulijet je imala osam, a Šenon skoro dvanaest godina. Iako je moja supruga Boni bila iskusan roditelj, za mene je sve to bilo novo. Beba, dete od osam godina i devojčica pred pubertetom predstavljale su veliki izazov. Predavao sam i učestvovao u radu mnogih radionica sa tinejdžerima i decom svih uzrasta. Bio sam svestan emocija koje deca imaju prema roditeljima. Takođe sam savetovao na stotine odraslih, pomažući im da rese probleme koji potiču iz njihovog detinjstva. Odrasle sam učio kako da nadoknade nedostatke tako što će sami sebi biti roditelji u oblastima u kojima im je bila uskraćena roditeljska pažnja. Iz ove jedinstvene perspektive postao sam roditelj. Na svakom koraku shvatao sam da automatski radim stvari koje su moji roditelji već radili. Neke od njih bile su dobre, druge manje uspešne, a neke su sasvim jasno bile loše. Na osnovu sopstvenog iskustva, na osnovu stvari koje se nisu dobro pokazale, kao i iz iskustva hiljada ljudi sa kojima sam radio, postepeno sam mogao da nađem nove, efikasnije načine vaspitanja. Do današnjeg dana, sećam se jedne od mojih prvih promena. Šenon i njena majka Boni su se posvađale. Umešao sam se da bih pružio podršku Boni. U određenom momentu, preuzeo sam ulogu Boni i počeo sam da vičem. Kroz nekoliko minuta, dominirao sam svađom. Šenon je utihnula, zadržavajući svoju povređenost i odbojnost. Najednom, počeo sam da uviđam kako nanosim bol mojoj pastorki. U tom trenutku, shvatio sam daje ono što sam uradio greška. Moje ponašanje nije bilo ponašanje brižnog roditelja. Ponašao 17

Uvod

sam se kao i moj otac u situacijama kada nije znao šta da uradi. Vikao sam i vređao kako bih povratio kontrolu nad situacijom, lako nisam znao šta bih drugo mogao da uradim, bilo mi je jasno da vikanje i zastrašivanje nisu odgovor. Od toga dana, nikada više nisam vikao na decu. Posle izvesnog vremena moja supruga i ja uspeli smo da razvijemo druge, pažljivije i nežnije načine da povratimo kontrolu u situacijama kada se naša deca nisu dobro ponašala. UUBAV NIJE DOVOLJNA

Zahvalan sam roditeljima na ljubavi i podršci koja mi je izuzetno pomogla, ali u mnogim situacijama, uprkos njihovoj ljubavi, bio sam povređen nekom od njihovih grešaka. Zarastanje tih rana pomoglo mije da postanem bolji roditelj. Znam da su radili najbolje što su mogli uzimajući u obzir znanje koje su imali o potrebama dece. Kada roditelji prave greške u vaspitavanju dece, razlog tome nije nedostatak ljubavi, već jednostavno nepoznavanje bolje forme ponašanja. Najvažniji c j vaspitanja je ljubav i ulaganje vremena i energije u podršku deci. Iako je ljubav najvažnija, nije dovoljna. Ukoliko roditelji ne razumeju jedinstvene potrebe svoje dece, nisu u mogućnosti da im pruže ono što deca danas zahtevaju. Roditelji mogu pružati ljubav, ali ne na načine koji će biti najkorisniji u razvoju njihove dece. Bez razumevanja potreba dece, roditelji im ne mogu pružiti efikasnu pomoć.

Sa druge strane, neki roditelji "voljni" su da provode više vremena sa svojom decom, ali to ne čine zato što ne znaju šta da rade ili zato što deca odbijaju njihov trud. Mnogi roditelji pokušavaju da razgovaraju sa svojom decom, ali deca se zatvore i ne progovaraju ni reč. Ovi roditelji imaju želju i volju, ali ne znaju kako da navedu decu na razgovor. 18

Uvod

Neki roditelji ne žele da viču, da udare ili da kazne svoju decu, ali jednostavno ne znaju bolji način. S obzirom da razgovor sa decom nije dao nikakav rezultat, kazna ili pretnja kaznom su jedini pristup koji oni poznaju. Da bi se napustili stari pristupi u vaspitavanju dece, moraju da se uvedu novi pristupi.

Razgovor će pomoći, ali prvo morate da shvatite šta deca žele. Morate da naučite da slušate da bi deca želela da razgovaraju sa vama. Morate naučiti kako da pitate da bi deca želela da sarađuju. Morate naučiti kako da deci obezbedite više slobode a da pritom zadržite kontrolu. Kada roditelji savladaju ove veštine, mogu da odustanu od zastarelih metoda vaspitanja. PRONALAŽENJE BOUEG NAČINA

Kao savetnik hiljadama i predavač stotinama hiljada, bio sam svestan bezuspešnih, pogrešnih roditeljskih metoda, ali i dalje nisam uspevao da pronađem bolja rešenja. Biti dobar roditelj znači više od prestanka sa praksom kažnjavanja ili vikanja da bi se postiglo kontrolisanje dece. Da bih odustao od manipulisanja svojom decom uz pretnje kažnjavanjem, morao sam da pronađem uspešnije metode. U razvijanju filozofije knjige Deca su iz raja i pet veština korisnih za pozitivno vaspitanje, postepeno sam otkrio efikasnu alternativu tradicionalnim roditeljskim veštinama. Da postanemo bolji roditelji, nije dovoljno da prestanemo da radimo stvari koje ne daju dobre rezultate.

Trebalo mi je više od trideset godina da razvijem veštine pozitivnog vaspitanja sadržane u knjizi Deca su iz raja. Tokom šesnaest godina rada, kao savetnik odraslim osobama sa indivi19

Uvod

dualnim problemima ili sa problemima u ljubavnim i bračnim vezama, imao sam prilike da proučim šta nije funkcionisalo u odrastanju mojih klijenata. Onda kao roditelj, sledećih četrnaest godina počeo sam da razvijam i koristim nove i različite roditeljske veštine. Ovi novi podaci i veštine nisu se pokazale korisnim samo u podizanju moje dece već i u slučajevima hiljada drugih porodica. Mardž, samohrana majka počela je sa korišćenjem ovih veština sa svojom najstarijom ćerkom Sarom, tinejdžerkom koja čak nije želela ni da razgovara sa njom i koja je bila na korak od napuštanja kuće. Kada je Mardž promenila način komunikacije, pristupile su rešavanju problema. Sara se bukvalno promenila preko noći. Pre Mardžinog učestvovanja u radionicama Deca su iz raja, Sara bi uvek zauzimala neprijateljski stav u razgovorima. Nekoliko meseci po završetku radionica, Sara je pričala o svom životu, slušala i sarađivala sa majkom. Tim i Kerol imali su problema sa najmlađim sinom, trogodišnjim Kevinom. T^io je agresivan, trudio se da imitira druge i želeo da kontroliše situaciju. Odustajanjem od kažnjavanja, Kevin je postepeno prestao da bude besan. Tim i Kerol naučili su kako da povrate kontrolu u svojoj porodici shvatajući kako da se pažljivo i brižno postave prema Kevinovim jedinstvenim potrebama. Filip je bio uspešan poslovni čovek. Po početku njegovog učestvovanja u radionicama Deca su iz raja, shvatio je koliko je neophodan svojoj deci i šta sve može da uradi kako bi im pomogao u odrastanju. Njega je odgajila samo majka i zaista nije znao koliko je deci potreban otac. Kada je shvatio staje njegovoj deci potrebno i šta on može da uradi, bio je podstaknut da sa decom provodi više vremena. Zahvalan je zbog novih saznanja, ne samo zbog toga što su njegova deca srećnija, već i zbog toga što je on srećniji. Propuštao je radosti podizanja dece a da toga čak nije bio ni svestan. 20

Uvod

Mnogi ljudi koji se distanciraju od vaspitanja ne shvataju koje radosti propuštaju.

Tom i Karen uvek su se sukobljavali u vaspitavanju dece. Imajući u vidu da su odrasli na različite načine, svađali bi se oko toga kako disciplinovati ili podići decu. Posle ušešća u radionicama Deca su iz raja, imali su zajednički pristup u odgajanju dece. Deca su imala koristi ne samo od uspešnije podrške, već i od izostanka svađa njihovih roditelja. Postoji bezbroj priča o porodicama kojima su pomogli novi pristupi i veštine predstavljene u knjizi Deca su iz raja. Ukoliko imate bilo kakvih sumnji u njihovu ispravnost i delotvornost, isprobajte ih i videćete rezultat. Efikasnost ovih veština jednostavno je dokazati. Čim ih primenite, odmah će doneti dobre rezultate. Efikasnost ovih veština jednostavna je za dokazivanje. Koristite ih; odmah će doneti dobre rezultate.

Svaka sugestija u knjizi Deca su iz raja pokazala se kao dobra. U većini slučajeva, knjiga Deca su iz raja pojasniće stvari za koje ste već osećali da su bile istinite ili u vašem slučaju primenjive. U drugim slučajevima, novi prilaz ukazaće vam na greške koje ste napravili i odgovoriće pojedinačno na mnoga vaša pitanja. Iako se knjiga Deca su iz raja ne bavi pojedinačno svakim problemom na koji možete naići, ona daje nov prilaz u rešavanju problema. I dalje morate da rešavate probleme, ali uz drugačiji i umnogome uspešniji pristup. Ovaj novi način razumevanja dece biće vam od pomoći u nalaženju jedinstvenih, svakodnevnih rešenja. Deca su iz raja je široko primenjiva, praktična filozofija vaspitanja koja daje dobre rezultate kod svih uzrasta dece. Nove veštine i znanja imaju uspeha kod mlađe i starije dece, dece koja tek ulaze u period adolescencije, kao i kod tinejdžera. Čak i u 21

Uvod

slučajevima da deca koja su u pubertetu nisu vaspitavana uz pomoć ovih veština, vrlo brzo počinju da ih primaju i da reaguju na njih. Deca su iz raja je široko primenjiva, praktična filozofija vaspitanja, koja ima uspeha sa decom svih uzrasta.

Na svom ličnom primeru, uverio sam se da su moje dve pastorke odmah pozitivno odgovorile na ovaj metod nekažnjavanja. Iako su u početku odgajane uz neke stare metode kao što su kažnjavanje ili vikanje, novi pristup se pokazao kao vrlo efikasan. Deca svih uzrasta, bez obzira na ranije vaspitanje, počinju više da sarađuju primenom novih metoda. Ove tehnike daju dobre rezultate čak i kada su deca podizana nemarno, zlostavljana ili brutalno kažnjavana. Svakako, zlostavljana ili deca odgajana sa nebrigom imaju posebne probleme ponašanja, ali čak i ovi problemi uspešno se otklanjaju i rešavaju čim se primeni novi pristup. Deca pokazuju neverovatnu fleksibilnost i prilagodlj . ost u dodiru sa pravom vrstom brige i podrške. NOVE KRIZNE SITUACIJE VASPITANJA

Zapadni svet trenutno prolazi kroz krizu vaspitanja. Svakodnevno raste broj izveštaja o dečijem i tinejdžerskom nasilju, poremećajima pažnje, korišćenju droga, trudnoćama u tinejdžerskom periodu i samoubistvima. Čini se da nijedan prilaz ne daje rezultate, a problemi naše dece se nagomilavaju. Neki veruju da ovi problemi potiču od roditelja koji su previše popustljivi prema svojoj deci ili im previše pružaju, dok drugi uzroke takvog ponašanja vide u zastarelim, agresivnim metodama vaspitanja kao što su kažnjavanje dece batinama ili vikanjem. Jedan broj ljudi smatra da su ovi problemi izazvani negativnim promenama u društvu. Previše TV-a, reklama, previše seksa i nasilja na televiziji i u filmovima mnogi ljudi označili su kao glavnog krivca. Društvo i 22

Uvod

njegov uticaj na našu decu svakako su deo problema, a vlade faznih zemalja mogle bi doneti neka rešenja koja će pomoći, ali najveći deo problema počinje kod kuće. Problemi naše dece počinju kod kuće i stoga kod kuće mogu biti rešeni. Pored naših napora da promenimo društvo, roditelji treba da shvate da je u njihovim rukama moć da odgaje jako, pouzdano, samouvereno, emotivno dete spremno na saradnju. Problemi naše dece počinju kod kuće, i kod kuće mogu biti rešeni.

Izaći na kraj sa promenama u društvu znači da roditelji moraju da promene pristup vaspitanju. Tokom proteklih dve stotine godina društvo je pretrpelo istorijske i dramatične promene koje su vodile većoj individualnoj slobodi i pravima. Iako je zapadno društvo sada organizovano na principima slobode i ljudskih prava, roditelji se i dalje služe principima vaspitanja iz srednjeg veka. Roditelji moraju da rade na unapređenju svojih roditeljskih veština u vaspitavanju dece i tinejdžera spremnih na saradnju. Pravilo poslovanja je da ukoliko želimo da ostanemo konkurentni na slobodnom tržištu, moramo da budemo spremni na promene i usavršavanje. Shodno tome, ukoliko roditelji žele da im deca budu sposobna da se takmiče u slobodnom svetu, moraju pripremiti decu uz pomoć najsavremnijih i najefikasnijih pristupa vaspitanja.

VASPITANJE ZASNOVANO NA UUBAVI NASPRAM VASPITANJA ZASNOVANOG NA STRAHU

U prošlosti, deca su kontrolisana dominacijom, strahom i nametanjem osećanja krivice. Da bi se motivisala i usmerila na dobro ponašanje, deca su navođena na pomisao da su loša ili manje vredna dobrog roditeljskog pristupa ukoliko nisu poslušna. Strah 23

Uvod

od gubitka ljubavi i privilegija bio je jaka polazna tačka. Kada ni ovaj obrazac nije bio uspešan, primenjivana je jača kazna kako bi izazvala više straha i slomila volju deteta. Za dete koje se nije pokoravalo, govorilo se da je svojeglavo. Da ironija bude veća, iz perspektive pozitivnog vaspitanja, usmeravanje deteta da misli svojom glavom, negovanje jake volje osnova je za izgradnju samouverenosti, saradnje i saosećanja kod dece. Negovanje, a ne slamanje volje dece, osnova je za stvaranje samopouzdanja, saradnje i saosećanja kod dece.

Zastareli roditeljski pristupi težili su podizanju poslušne dece. Cilj pozitivnog vaspitanja je podizanje dece sa jakom voljom ali spremne na saradnju. Volja deteta se ne mora slamati u cilju postizanja kooperativnosti. Deca su iz raja. Kada se njihova srca otvore i kada se neguje njihova volja, suštinski su spremnija na sardnju. Cilj pozitivnog vaspitanja je da razvije decu jake volje i izraženog smisla za saradnju.

Zastareli roditeljski pristupi težili su stvaranju dobre dece. Pozitivno vaspitanje stvara saosećajnu decu koja ne moraju pod pretnjom da poštuju pravila ponašanja, već su u prilici da spontano reaguju i da odluke donose otvorenog srca. Ta deca ne varaju i ne koriste se lažima, ne zato stoje takvo ponašanje protivno pravilima, već zboga toga što su ona pravična i poštena. Moral se ovoj deci ne nameće spoljašnjim uticajem, već izniče iznutra i uči se kroz saradnju sa roditeljima. Umesto da ima za cilj stvaranje dobre dece, pozitivnom vaspitanju cilj je stvaranje saosećajne dece.

24

Uvod

Zastareli roditeljski pristupi bazirali su se na stvaranju potčinjenog položaja; pozitivno vaspitanje teži razvijanju samouverenih ljudi koji su sposobni da odlučuju o svojoj sudbini, a ne samo da pasivno slede korake utrte pre njih. Ova samouverena deca svesna su svog postojanja i ciljeva u životu. Samouverena deca ne daju se lako pokolebati pod pritiskom niti osećaju potrebu da se bune.

Ova jaka deca nisu kolebljiva, nisu podložna pritisku, niti osećaju potrebu da se bune da bi ostvarila svoj identitet. Ona razmišljaju svojom glavom, ali i dalje ostaju otvorena za savete i pomoć roditelja. Kad odrastu, nisu sklona da preslikavaju uverenja drugih ljudi. Ona slede unutrašnji kompas i donose odluke za sebe. DANAŠNJA DECA SU DRUGAČIJA

Baš kao što je svet danas drugačiji i naša deca su drugačija. Više ne odgovaraju pozitivno na vaspitanje zasnovano na strahu. Ti stari metodi zasnovani na strahu zapravo slabe roditeljsku kontrolu. Strah od kažnjavanja samo okreće decu protiv roditelja i izaziva bunt u njima. Pretnja vikanjem i fizičkim kažnjavanjem više ne stvara kontrolu, već čini dete neosetljivim na poslušnost i saradnju. Roditelji žele bolju komunikaciju sa svojom decom da bi ih pripremili za veće izazove i veće pritiske savremenog života, ali nažalost još uvek koriste zastarele metode vaspitanja. Pretnja kažnjavanjem samo okreće decu protiv roditelja i stvara bunt u njima.

Sećam se svog oca i njegovih grešaka. On je pokušavao da kontroliše svojih šest sinova i jednu ćerku kažnjavanjem. Bio je narednik u vojsci i to je bio jedini njemu poznat metod. Na neki 25

Uvod

način, doživljavao nas je kao vojne pitomce. Kada god bismo se odupirali njegovoj kontroli, povratio bi je uz pretnju kaznom. Iako je ovaj metod vaspitanja, do izvesne mere, bio uspešan za njegovu generaciju, u mojoj generaciji nije se pokazao kao delotvoran, a pokazao se kao očigledno loš za današnju decu. Kada njegove pretnje ne bi dale rezultata, moj otac bi ih pojačao. Govorio bi: "Ukoliko nastavite da na ovaj način razgovarate sa mnom, nedelju dana će vam biti zabranjen izlazak." Kada bih nastavio sa otporom, rekao bi: "Ukoliko ne prestaneš, biće to dve nedelje." Kada bih i dalje uporno ostajao pri svom stavu, rekao bi: "U redu, sada si kažnjen na mesec dana, idi u svoju sobu." Pojačanje kazne nema pravi efekat i samo akumulira veći otpor. Čitav mesec sam razmišljao jedino o tome koliko je nepravičan bio. Umesto povećanja moje želje za saradnjom, njegovi postupci još više bi me udaljili. Imao bi mnogo pozitivniji uticaj da je rekao samo: "S obzirom da ne poštuješ ono što sam ti rekao, želim da izađeš na pauzu od deset minuta." Kažnjavanje je u prošlosti korišćeno da se slomi volja deteta. Iako je nekad uspešno vodilo poslušnosti, danas ne daje dobre rezultate. Deca su danas svesnija i zahtevajuprefinjenost. Prepoznaju ono što je uvredljivo i nepravedno i ne tolerišu takvo ponašanje. U njima se stvara bunt i odbojnost. Najvažnije od svega, kažnjavanje i pretnja kažnjavanjem prekidaju svaku liniju komunikacije. Umesto da bude deo rešenja, roditelj postaje deo problema. Kažnjavanje od vas, roditelja, stvara neprijatelja od koga se deca kriju, umesto roditelja kome će se deca obratiti za pomoć.

Kada roditelji viču na svoju decu samo izazivaju njihovu neosetljivost na rečeno. Da bi postigli uspeh u školi, ili što je još važnije, da bismo bili spremni za borbu na otvorenom tržištu, ili da bi ostvarili uspešne, trajne ljubavne veze, odraslima su danas potrebne bolje veštine komunikacije. Ove veštine se najefikasnije 26

Uvod

savlađuju tako što deca slušaju savete svojih roditelja, a roditelji slušaju svoju decu. Deca slušaju svoje roditelje onda kada roditelji nauče da slušaju svoju decu.

Šta se dešava kada dugo slušate izuzetno glasnu muziku? Gubite sluh. Ista stvar se dešava kada roditelji viču ili neprestano nešto zahtevaju. Kada roditelji viču ili komuniciraju na način na koji su njihovi roditelji komunicirali, efekat koji se postiže je drugačiji. Deca će se jednostavno isključiti, a roditelji izgubiti kontrolu. ODUSTANITE OD KAŽNJAVANJA

U prethodnim generacijama, društva su bila kontrolisana, manipulisana i pritisnuta od strane jakih, kazni sklonih diktatora, ali danas više nije tako. Ljudi neće biti ravnodušni kada je u pitanju nepravda i kršenje ljudskih prava; umesto ravnodušnosti, pokazaće revolt. Mnogi ljudi žrtvovali su živote za principe demokratije. Na sličan način, današnja deca ne prihvataju pretnje i kaznu. Uzvraćaju protestom. Deca danas jače osećaju nepravdu nanesenu kažnjavanjem. Kada se sistem kažnjavanja primeni, uzvraća se pojačanim otporom, odbijanjem i pobunom. Deca danas odbijaju vrednosti svojih roditelja i izražavaju bunt protiv roditeljske kontrole u sve mlađim uzrastima. Pre nego su psihološki zreli ili pripremljeni za život bez roditeljske podrške, deca i tinejdžeri ne poštuju i odbijaju podršku koja je toliko neophodna za njihov razvoj. Žude da budu van roditeljske kontrole u vreme kada im je ta kontrola neophodna da bi se razvili u pravom smeru. Pre nego pokažu psihološku spremnost, deca i tinejdžeri odbijaju neophodnu roditeljsku pomoć.

27

Uvod

Mnogi roditelji shvataju da stari metodi kažnjavanja ne pomažu, ali ne znaju kako drugačije da postupe. Uzdržavaju se od kažnjavanja, ali ni to ne pomaže. Roditelji koji su popustljivi prema svojoj deci ne pružaju deci roditeljsku kontrolu koja im je potrebna. Kada im se ustupi mali deo kontrole, deca se ponašaju kao da im je dat mnogo veći deo. Brzo nauče da koriste svoju slobodu za manipulisanje i kontrolu nad roditeljima. Kada se deci dozvoli da koriste jake, negativne emocije, osećanja ili izlive besa kako bi ispunila željeni cilj, ona su ta koja imaju kontrolu. Kada su deca ta koja imaju kontrolu, izvan su roditeljske kontrole. Na različite načine, razviće neke od problema koja imaju deca vaspitavana zastarelim metodama baziranim na strahu. Kada deca imaju kontrolu, izvan su roditeljske kontrole.

Bilo da je de* - vaspitavano metodama zastrašivanja ili preterane popustljivosti, ukoliko roditelji nemaju kontrolu, deca će se protiviti svakom pokušaju roditelja da uspostavi ili zadrži kontrolu. Bez podrške roditelja, njihov razvoj biće ograničen. Koristeći veštine pozitivnog vaspitanja opisanog u kjniziDeoz su izmja, roditelji deci mogu dati slobodu i vodstvo neophodno da dete izgradi jak i zdrav stav o sebi.

REZULTATI VASPITANJA ZASNOVANOG NA STRAHU

Zastarela praksa bazirana na vaspitavanju dece metodama zastrašivanja, kritike, neslaganja i kazne ne samo da je izgubila na snazi, već je postala kontraproduktivna. Današnja deca su mnogo osetljivija nego deca ranijih generacija. Sposobna su za mnogo više, ali se na njih negativno utiče korišćenjem starih roditeljskih 28

Uvod

veština, kao što su vikanje, fizičko kažnjavanje, kazne, zabrana izlazaka, neslaganje, ponižavanje i nametanje osećanja stida. Kada su deca imala veći nivo tolerancije, ovi metodi bili su korisni, ali danas se smatraju zastarelim i kontraproduktivnim. U prošlosti, kažnjavanje dece blagim udarcima, teralo ih je da se plaše autoriteta i da ne krše pravila. Danas ovi metodi imaju suprotan efekat. Dete na koje se primeni nasilje, uzvratiće nasiljem. To je jedan od simptoma osetljivosti. Deca danas mogu da budu kreativnija i inteligentnija nego deca ranijih generacija, ali im je ponašanje uslovljeno spoljašnjim uticajima. Kada su deca osetljivija, primenjeno nasilje, znači uzvraćeno nasilje.

Deca danas najbolje mogu da nauče kako da poštuju druge oponašanjem, a ne strahom. Njihovi umovi uvek registruju slike i mimiku, i slede sve što kažete ili uradite. Praktično, oni sve nauče kroz imitaciju i saradnju. Kada roditelji izgrade ponašanje uvažavanja, postepeno i deca uče kako da poštuju druge. Kada roditelji nauče kako da ostanu smireni, hladnokrvni i puni ljubavi prema detetu koje ima izlive besa i dete postepeno nauči kako da ostane smireno, hladnokrvno i puno ljubavi kada se suoči sa svojim jakim emocijama. Roditelji mogu da ostanu smireni, hladnokrvni i puni ljubavi i mogu da zasluže uvažavanje kada nauče šta treba da rade kada se deca ponašaju nekontrolisano. Roditelji mogu da ostanu smireni i hladnokrvni kada nauče šta da rade kada se deca ponašaju nekontrolisano.

Ukoliko koristite fizičko kažnjavanje da ostvarite pretnje, deca shvataju da je agresija odgovor u situacijama kada se izgubi 29

Uvod

kontrola. Mnogo puta bio sam svedok situacija u kojima majka udara sina, govoreći mu: "Prestani da udaraš svog brata". Ona želi da mu pokaže kako se njegov brat oseća, ali fizička kazna nije odgovor. Tako kažnjavajući sina, osnažuje njegovu nameru da se istim metodom posluži ili da bude agresivan. Kasnije, kada ne dobije ono što želi, automatski će izraziti bes direktnom ili pasivnom agresijom. Iako su metodi fizičkog kažnjavanja delovali u prošlosti, danas imaju povratni efekat. Metodi vaspitanja zasnovanog na strahu slabe prirodni razvoj deteta, a našu roditeljsku dužnost čine manje ispunjenom i više potrebnom. NEDOVOLJNO VREMENA ZA DUŽNOSTI RODITEUA Roditelji danas imaju manje vremena nego ikada pre da se posvete vaspitanju. Zato je od presudnog značaja da nauče šta je najbitnije za njihovu decu. Stečeno znanje ne pomaže im samo u tome da svoje vr_ me efikasnije koriste, već ih motiviše da nađu više vremena. Obimnije shvatanje potreba njihove dece svakako motiviše roditelje da provode više vremena sa svojom decom. U bavljenju stresom i napetošću, mnogi odrasli često posvete vreme onom što misle da moraju i mogu da urade. Žene obično osećaju veliko zadovoljstvo zbog svih stvari koje moraju da urade. Muškarci se primarno fokusiraju na one koje mogu da urade. Kada očevi ne znaju šta da rade kako bi pomogli svojoj deci, često ne urade ništa. Kada majke nisu svesne potreba svoje dece, često daju prioritet drugim stvarima. Kada roditelji postanu svesni pravih potreba svoje dece, manje su motivisani da zarađuju novac kako bi obezbedili svojoj deci stvari, a više su motivisani da nađu vremena da uživaju sa porodicom. Najveće bogatstvo roditelja danas je slobodno vreme. Roditelji počinju da nalaze više vrejnena za-decu kada shvate šta treba da rade i šta mogu da urade.

30

Uvod

OSAVREMENJIVANJE RODITELJSKIH VESTINA

Čitajući knjigu Deca su iz raja naučićete praktične načine da osavremenite roditeljske veštine. Nećete naučiti samo šta nije delotvorno, već i šta daje dobre rezultate. Naučićete nove načine da bez zastrašivanja motivišete decu da sarađuju i da se ističu. Deca se danas ne moraju motivisati strahom ili kaznom. Ona poseduju unutrašnju sposobnost da raspoznaju dobro od lošeg kada im se pruži prilika da razviju ovu sposobnost. Umesto da budu motivisani kaznom ili zastrašivanjem, lako mogu biti motivisani nagradom i prirodnom, zdravom željom da udovolje roditeljima. U prvih osam poglavlja knjige Deca su iz raja, naučićete da koristite različite veštine pozitivnog odnosa prema vaspitanju koje će pomoći unapređenju komunikacije, povećanju saradnje i motivisanju dece da ostvare sve svoje mogućnosti. U poslednjih šest poglavlja, naučićete kako da komunicirate uz pomoć pet najvažnijih poruka koje vaša deca treba da čuju iznova i iznova. Pet pozitivnih poruka su: 1. U redu je biti drugačiji i različit. 2. U redu je praviti greške. 3. U redu je izražavati negativna osećanja 4. U redu je želeti više. 5. U redu je reći "ne", ali zapamtite da su mama i tata glavni. Ovih pet poruka daće vašoj deci slobodu da razviju sposobnosti date od Boga. U pravilnoj primeni zajedno sa različitim veštinama pozitivnog odnosa prema vaspitanju vaše dete razviće neophodne veštine za uspešan život. Neke od ovih veština su: sposobnost opraštanja sebi i drugima, nesebičnost, deljenje, samopoštovanje, strpljivost, samouverenost, istrajnost, uvažavanje sebe i drugih, saradnja, saosećajnost, poverenje i sposobnost da se raduju i da budu srećni. Ovim novim pristupom, zajedno sa 31

Uvod

vašom ljubavlju i podrškom, svom detetu ćete pružiti mogućnost da se potpuno ostvari tokom svake faze svog razvoja. Uz ovakve, nove poglede, imaćete potrebno samopouzdanje da vaspitate decu, i da dobro i čvrsto spavate noću. Kada se pometnja i razna pitanja nametnu kao problem, imaćete snažan izvor kome ćete moći iznova da se obratite i koji će vam pružiti podršku i podsećati vas na ono što vaša deca žele i ono što za njih možete da uradite. Najvažnije, zapamtite da su deca iz raja. Ona već poseduju unutar sebe sve što im je potrebno da se razviju. Vaš posao kao roditelja je da podržite ovaj proces rasta. Primenom ovih pet poruka i veština pozitivnog odnosa prema vaspitanju nećete samo uživati u uverenju da radite upravo ono što je neophodno, već ćete znati, da će uz vašu pomoć, deca biti sposobna da stvore život kakav žele.

32

1 Deca Su Iz Raja

Sva deca rođena su nevina i dobra. U tom smislu naša decasu iz raja. Svako dete ponaosob već je jedinstveno i posebno. Na ovaj svet dolaze svako sa svojom određenom sudbinom. Seme jabuke vremenom postaje drvo jabuke. Iz njega ne može da nikne kruška ili pomorandža. Naša najvažnija roditeljska uloga je da prepoznamo, poštujemo i kasnije odnegujemo prirodni i jedinstveni proces odrastanja naše dece.jOd nas se ne zahteva da ih oblikujemo na način koji bi nama najviše odgovarao. Dužnost nam je da ih mudro podržimo na način koji će najbolje istaći njihove individualne vrline i snagu. Našoj deci nismo potrebni da ih unapredimo ili načinimo boljima nego što jesu, ali ona zavise od naše podrške u odrastanju. Mi ih snabdevamo plodnim tlom gde će procvetati seme njihovog uspeha. Deca imaju sposobnosti da urade ostalo. U jezgru semena jabuke nalazi se idealan nacrt njenog rasta i razvitka. Na isti način, u telu, svesti i srcu svakog deteta koje se razvija nalazi se idealan nacrt za njegov razvitak. Umesto da mislimo kako nešto moramo uraditi da bi naše dete bilo dobro dete, moramo shvatiti da je naše dete već dobro. U telu, svesti i srcu svakog deteta nalazi se idealan nacrt za njegov razvitak.

33

Džon Grej

Kao roditelji, moramo zapamtiti da je Majka Priroda uvek odgovorna za rast i razvoj naše dece. Kada sam jednom pitao moju majku za tajnu njenog roditeljskog pristupa, odgovorila je: "U podizanju šest dečaka i jedne devojčice, na kraju sam shvatila da ne postoji mnogo stvari koje bih mogla da uradim da ih promenim. Shvatila sam da je sve u Božijim rukama. Uložila sam sav svoj trud a Bog je uradio sve ostalo." Ovakav pristup omogućio joj je da veruje prirodnom procesu rasta. Ne samo da joj je ovo pomoglo da proces shvati na lakši način, već i da ga ne ometa. Ova vrsta uvida važna je za svakog roditelja. Ukoliko ne verujete u Boga, zamenite reč Bog za reč "geni" - sve je u njima. Primenjujući veštine pozitivnog vaspitanja, roditelji mogu da nauče na koji način da podrže prirodne procese rasta dece i kako da se u njih ne mešaju. Bez potpunog razumevanja načina prirodnog razvitka dece, roditelji bespotrebno doživljavaju frustracije, razočarenja, brigu i krivicu i nesvesno blokiraju ili koče pravce razvoja njihove dece. Na primer, roditeljsko nerazumevanje jedinstvene osećajnosti sopstvenog deteta ima za rezulata ne samo razočarenje rod; *elja, već i dete stiče utisak da nešto nije u redu sa njim. Ovo pogrešno uverenje "nešto nije u redu sa mnom", urezuje se u dete i sve one blagodeti koje proističu iz njegove bogate osećajnosti, bivaju uskraćene.

SVAKO DETE IMA SVOJE JEDINSTVENE PROBLEME

Pored toga što se rađa nevino i dobro, dete dolazi na ovaj svet sa svojim jedinstvenim problemima. Naša uloga kao roditelja jeste da pomognemo deci da se suoče sa jedinstvenim izazovima koji ih čekaju. Rastao sam u porodici koja je brojala sedmoro dece, iako smo imali iste roditelje i time i iste mogućnosti, svi smo se razlikovali i u detinjstvu i kasnije kad smo odrasli. Sada imam tri ćerke, od kojih jedna ima dvadeset pet godina, druga dvadeset dve a treća trinaest godina. Svaka od njih je sada, kao i pre, potpuno drugačija, sa različitim vrlinama i manama. 34

Deca Su iz Raja

Kao roditelji možemo pomoći našoj deci, ali ne možemo učiniti da njihovi problemi i izazovi sa kojima će se susretati nestanu. Kada ovo shvatimo, manje ćemo brinuti i nećemo se truditi da ih promenimo ili da umesto njih rešavamo njihove probleme. Vera u decu pomaže i deci i roditeljima. Možemo dopustiti našoj deci da budu ono što jesu i ponajviše obratiti pažnju na pomoć u razvoju i odgovoreliiia'ižaz'ove"života. JCada^roditelji deci prilaze sa više razumevanja irjoverenja, deca razvijaju sposobnost da više veruju u sebe, u svoje roditelje i da budu spremniji za neizvesnu budućnost koja ih očekuje. Svako dete ima svoju ličnu sudbinu. Prihvatanje ove činjenice daje roditeljima sigurnost, pomaže im da se opuste i da ne preuzimaju odgovornost za svaki problem koji dete ima. Suviše vremena i energije trošimo na razmišljanje o onome što smo mogli da uradimo ili na ono što su deca mogla da urade, umesto da prihvatimo da sva deca imaju svoje probleme, brige i izazove. Naš posao kao roditelja je da pomognemo deci da se sa problemima suoče i uspešno ih rese. Uvek imajte na umu da naša deca imaju svoje vrline i mane i izazove sa kojima se suočavaju i da ništa ne možemo učiniti da promenimo njihovu istinsku prirodu. Ipak, možemo se potruditi da im pružimo priliku da budu najbolji što mogu biti. Deca imaju svoje vrline, mane i izazove sa kojima se suočavaju i ne postoji ništa što možemo učiniti da promenimo njihovu istinsku prirodu.

Teški trenuci uvek nas nateraju da pomislimo kako nešto nije u redu sa našom decom, ali tada se treba podsetiti da su deca iz raja. Savršena su baš onakva kakva su i suočavaju se sa jedinstvenim izazovima. Ne samo da su im neophodni naša pomoć i uvažavanje, već su im potrebni i ti izazovi. Jedinstveni načini na koje će oni prevazići prepreke nephodni su kako bi postigli svoj vrhunac. Problemi sa kojima će se susretati, pomoći će u prona35

Džon Grej

laženju podrške koja im je potrebna i u razvijanju njihovog jedinstvenog karaktera. Deci su potrebni pomoć i uvažavanje, ali u procesu rasta nepohodni su im i izazovi.

Za svako dete, zdrav proces odrastanja znači da će doći vreme kada će morati da se suoči sa izazovima. Učeći kako da prihvate i uhvate se u koštac sa ograničenjima koja im nameću roditelji i svet oko njih, deca mogu da savladaju osnovne vrednosti, kao što su praštanje, prihvatanje, saradnja, kreativnost, saosećajnost, hrabrost, istrajnost, sposobnost ispravljanja sopstvenih grešaka, samouvažavanje, individualnost, i pravilno samousmeravanje. Na primer: • Deca ne mogu naučiti da praštaju, ukoliko se njima ne prašta. • Deca ne mogu razviti strpljenje, ukoliko uvek dobiju sve što požele • Deca ne mogu naučiti da prihvate svoje nedostatke, ukoliko su svi oko njih bez mana. • Deca ne mogu naučiti da sarađuju, ukoliko sve uvek ide onako kako ona žele. • Deca ne mogu naučiti da budu kreativna, ukoliko im se ne da samostalnost da sama nešto urade. • Deca se ne mogu naučiti saosećajnosti i poštovanju, ukoliko ne nauče šta su gubitak i bol. • Deca se ne mogu naučiti hrabrosti i optimizmu, ukoliko se ne suoče sa teškoćama. • Deca ne mogu razviti istrajnost i snagu, ukoliko im je sve lako. • Deca ne mogu da se nauče kako da budu bolja i da napreduju, ukoliko ne iskuse teškoće, poraze ili greške. 36

Deca Su iz Raja

• Deca ne mogu da se nauče samouvažavanju ili zdravom

ponosu, ukoliko ne savladaju prepreke da bi nešto po stigli. • Deca ne mogu da se nauče individualnosti, ukoliko se ne suoče sa odbacivanjem ili isključivanjem. • Deca ne mogu da se usmere, ukoliko nemaju mogu

ćnosti da se suprotstave autoritetu i/ili ne dobiju ono što žele.

Na mnoštvo načina, svi izazovi ovog sveta i bol odrastanja nisu samo neizbežni, već su i potrebni. Dužnost roditelja nije da svoju decu zaštite od izazova koje život nosi, već da im pomognu da sve prepreke uspešno savladaju i da odrastu. Uz knjigu Deca su iz ra/oTiaučićete veštine pozitivnog vaspitanja koje će vam omogućiti da pomognete vašem detetu u odgovorima na životne izazove i poraze. Ukoliko im uvek dajete gotova rešenja za njihove probleme, neće imati priliku da otkriju svoje sposobnosti i vrline. Životne teškoće mogu da ojačaju decu i da izvuku najbolje iz njih. Kada leptir napušta svoju čauru, odvija se velika borba. Ukoliko biste otvorili čauru da biste leptira poštedeli ove borbe, ubrzo bi umro. Naporjcpji_ulaže_d.a.bi izašao iz čaure potreban je dabi se razvili mišići krila. Bez ovog napora, leptir nikada neće leteti i umreće^Na sličan način, da bi naša deca odrasla jaka i slobodno letela ovim svetom, potrebno je da prođu određenu vrstu borbe i podrške. Da bi prevazišlo svoje specifične izazove, svakom detetu potrebni su određena vrsta ljubavi i posebna podrška. Bez ove podrške, njihovi problemi biće uveličani i izobličeni, nekad do granica mentalnog poremećaja i kriminalnog ponašanja. Naš posao kao roditelja je da decu podržimo tako da postanu jača i zdravija. Ukoliko se mešamo i ukoliko im mnogo olakšavamo, slabimo decu, ali sa drugestrane,,ukfljikojrnj)reviše otežavamo situaciju i ne pomažemo dovoljno,,uskraćujemo im ono što je potrebno za njihov razvoj. Deca ne mogu sve da urade sama. Deca ne mogu da 37

Džon Grej

odrastaju i razvijaju sve vrline neophodne za uspešan život bez pomoći roditelja. PET PORUKA POZITIVNOG VASPITANJA

Postoji pet važnih poruka pozitivnog odnosa prema vaspitanju uz koje ćete pomoći svojoj deci da unutar sebe pronađu snagu da se suoče s životnim izazovima i da u punoj meri razviju svoj potencijal. Kroz knjigu Deca su iz raja istražićemo mnoge nove veštine vaspitanja zasnovane na primeni ovih pet poruka. Pet osnovnih poruka jesu: 1. U redu je biti različit. 2. U redu je praviti greške. 3. U redu je izraziti negativna osećanja. 4. U redu je želeti više. 5. U redu je reći ne, ali zapamtite da su mama i tata i dalje glavni. Krenimo od objašnjenja svake od ovih pet poruka pojedinačno. ( 1. V redu je biti različit. Svako dete je jedinstveno. Ima jedinstven zbir talenata, vrlina, mana, izazova i potreba. Naša roditeljska dužnost je da budemo u mogućnosti da prepoznamo i da negujemo njegove jedinstvene potrebe. Uopšteno rečeno, ono što je dečacima potrebno, nema istu važnost kada su devojčice u pitanju. Isto tako, devojčicama će biti potrebno nešto što za dečake nije važno. Priđe, svako dete, nezavisno kome polu pripada, ima jedinstvene potrebe određene talentima, vrlinama, manama i izazovima. Deca su takođe različita po načinu na koji uče. Od naročitog je značaja za roditelje da shvate ovu razliku jer će u suprotnom početi da upoređuju svoju decu sa drugom decom i biće nepo38

Deca Su iz Raja

trebno razočarani. Kada je reč o učenju, decu možemo podeliti na tri grupe: trkače, šetače i skakače. Trkači uče jako brzo. Šetači uče polako i jasno pokazuju znake napretka^Na kraju, tu su i skakačfNjm je malo teže odgajati. Čini se da ništa ne uče i da ne napreduju, ali u određenoj prilici oni ispolje svoje znanje. Skakači su kao cvetovi koji kasno cvetaju. Za učenje im treba više vremena. Roditelji se uče koliko je neophodno izražavati ljubav uz uvažavanje razlika u polovima. Na primer, devojčicama često treba više pažnje, ali suviše pažnje kod dečaka stvara osećaj kako mu se ne veruje. Dečacima treba ukazati više poverenja, iako višak poverenja za devojčice može biti protumačeno kao nedovoljna briga. Očevi, greškom, pokušavaju devojčicama da daju ono što treba dečacima, dok majke greškom dečacima pružaju podršku koju bi devojčice oberučke prihvatile. Razumevanje različitih potreba dečaka i devojčica pomaže roditeljima u uspešnom razvoju njihove dece. Pored toga, majke i očevi manje će se prepirati oko svojih roditeljskih uloga. Tate su sa Marsa, a mame su sa Venere. ^.'"•N ( 2.y redu je praviti greške. Sva deca greše. Greške se očekuju i sasvim su normalne. Ako pogrešimo to ne znači kako nešto nije u redu sa nama, osim ako roditelji ne reaguju kao da greška nije smela biti napravljena. Greške su normalne, prirodne i za očekivanje. Deca ovo pre svega uče na primerima. Roditelji najefikasnije mogu da ih nauče ovom principu priznavanjem sopstvenih grešaka u bavljenju decom, u pružanju podrške deci, ali i propustima u podršci koju pružaju jedno drugom. Kada deca vide da se njihovi roditelji ne ustručavaju od izvinjenja, postepeno nauče da preuzmu odgovornost za svoje greške. Umesto da dete uče kako da se izvini, roditelji mu pružaju dobar primer. Deca uče od svojih uzora i to ne putem objašnjenja. Ne samo da dete nauči kako da bude odgovornije, već opraštajući greške roditeljima, dete se postepeno uči vrlini praštanja. Deca dolaze na ovaj svet sa sposobnošću da vole svoje roditelje, ali ne i da vole sama sebe i da opraštaju sama sebi. Uče se tome da vole sebe na način na koji se roditelji ophode prema nji39

Džon Grej

ma i na način na koji roditelji reaguju kada dete pogreši. Kada se deca ne stide i nisu kažnjavana za svoje greške, imaju veće šanse da se nauče najvažnijoj vrlini: mogućnosti da vole sebe i prihvate svoje nedostatke. Ova se vrlina uči neprestanim ponavljanjem toga da su i njihovi roditelji napravili grešku, a da su i pored toga vredni pažnje i ljubavi. Grdnja ili kazna sprečavaju decu da razviju ljubav prema sebi i sposobnost da oproste sami sebi. Kroz čitanje knjige Deca su iz raja roditelji će naučiti alternativne postupke korisnije od batina, grdnje i kazni, alternative koje podrazumevaju postavljanje pitanja umesto naređivanja, nagrađivanje umesto kažnjavanja, pravljenje tajm-auta umesto dve tri po turu. Ove veštine pozitivnog vaspitanja detaljnije su opisane u poglavlju 3 i 8. Tajm-aut, ukoliko se primeni pravilno i sa istrajnošću isto je tako jako i moćno oružje kao što su kazna i batine. 3.)U redu je izraziti negativna osecanja. Negativna osecanja kao što su bes, tuga, strah, bol, frustracija, razočaranje, zabrinutost, stid, ljubomora, nesigurnost, nisu samo prirodna i normalna već su važan dec odrastanja. Negativna osecanja uvek su u redu i potrebno ih je raspraviti. Roditelji moraju naučiti da pruže deci priliku da ispolje svoja negativna osecanja. Iako su negativna osecanja sasvim prirodna, način, vreme i mesto ispoljavanja nisu uvek najpogodniji. Iskaljivanje besa bitan je deo razvoja deteta, ali mora se znati vreme i mesto. Sa druge strane, morate se potruditi da ne smirujete dete da biste izbegli izliv njegovog besa, jer će u suprotnom doći do izliva besa kada ne budete bili u mogućnosti da svom detetu date tajm-aut i uspešnije se suočite sa problemom. Nove veštine komunikacije moraju se naučiti i primenjivati kako bi deca bila svesnija svojih osecanja, jer u suprotnom nećete moći da ih kontrolišete, opiraće se vašem autoritetu i reagovaće po principu uzdržanih emocija. Uz ovu knjigu, roditelji će naučiti da se uspešno uhvate u koštac sa svojim emocijama. Ono što roditelji potiskuju, deca, međutim, otvoreno ispoljavaju, a tome još pridodaju i svoja uzburkana osecanja. Ovaj princip objašnjava 40

Deca Su iz Raja

zašto deca gube kontrolu u nezgodnim trenucima, posebno u onim stresnim situacijama punim naboja, kada s mukom obuzdavamo sopstvena osećanja. Pozitivno vaspitanje podrazumeva da deca nisu odgovorna za to kako se roditelji osećaju. Kad dete dobije poruku da su njegova osećanja, potreba za razumevanjem i odanost svi skupa nepodobni, počeće da potiskuje emocije, zatvoriće se u sebe i izgubiće sve darove svoje posebnosti. "Upućeni" roditelji koji shvataju važnost osećanja, često prave grešku kada uče decu osećanjima tako što preteruju u iskazivanju emocija. Najbolji način da decu naučimo da budu svesna svojih osećanja jeste da ih saslušamo i pokušamo da razlikujemo osećanja od saosećanja. Roditelji na najbolji način mogu da podele svoje negativne emocije ako ispričaju kako su se osećali pred životnim izazovima tokom odrastanja. Međutim, loše je što poveravanjem svojih negativnih emocija, deci namećete isuviše odgovornosti. Ova deca preuzimaju previše krivice na sebe i odvajaju se od svojih unutrašnjih osećanja. Na kraju, povuku se i više ne razgovaraju sa vama. Na primer, ako kažete detetu: "Kada se popneš na drvo, bojim se da ćeš pasti", dete će imati osećaj manipulacije i kontrole uz pomoć negativnih emocija. Umesto toga, odrasli bi trebalo da kažu: "Penjanje na drveće nije sasvim bezbedno. Želim da se penješ samo kada sam ja u blizini." Ne samo daje ovakav pristup efikasniji, već takođe uči decu da ne donose odluke na osnovu negativnih emocija. Dete će sarađivati ne da bi roditelja zaštitilo od osećaja straha i nelagodnosti, već zato što ga je roditelj zamolio da nešto uradi. Roditelji mogu deci da pomognu da razviju pojačanu svest o osećanjima saosećanjem, shvatanjem i slušanjem, a ne deljenjem svojih emocija. Ponekad, čak direktno obraćanje i raspitivanja o emocijama ili željama može kod dece izazvati osećaj da imaju isuviše moći. Nove veštine slušanja moraju se koristiti da se izvuku emocije i da se shvate potrebe i želje dece. "Popustljivi" roditelji shvatiće kako da ne budu manipulisani ili vođeni potrebama i željama dece. "Zahtevnim" roditeljima postaće jasno na koje sve načine nesvesno optužuju decu zbog ispoljavanja negativnih emocija. 41

Džon Grej

Učeći da osećaju i da se bave negativnim emocijama, deca najefikasnije nauče da se osamostale, razviju snažno osećanje individualnosti, i postepeno uoče bogatstvo unutrašnje kreativnosti, intuicije, ljubavi, usmerenosti, samopouzdanja, radosti, saosećanja, svesti i sposobnosti da isprave greške. Sve ove napredne veštine koje uzdižu čoveka i pomažu ostvarenju uspeha i ispunjenja, dolaze iz mogućnosti da budemo u dodiru sa svojim osećanjima i iz sposobnosti da se oslobodimo negativnih emocija. Uspešni ljudi osećaju svoje neuspehe, ali se oporave, jer imaju sposobnost da se oslobode negativnih emocija. Mnogi ljudi koji ne dozive lični uspeh, nemi su u odnosu na svoja osećanja, donose odluke na osnovu negativnih emocija ili su jednostavno zaglavljeni u negativnim emocijama i stavovima. U svakom slučaju, sprečeni su da ispune svoje snove. 4. U redu je želeti više. Prečesto deca dobijaju poruku da suviše žele, da su sebična i razmažena, jer žele više ili su nezadovoljna kad ne dobiju ono što žele. Roditelji odmah nauče decu da budu zahvalna, umesto da deci daju dozvolu da žele više. "Budi zahvalan na onc.ae što imaš", suviše je ishitren odgovor na dečije potrebe za nečim višim. Deca ne znaju koliko je dozvoljeno da traže i nikada se od njih ne očekuje da to znaju. Čak i nama odraslima je teško da odredimo koliko možemo da tražimo a da nekoga ne uvredimo ili da ne pokažemo kako smo zahtevni ili nezahvalni. Ako već odrasli imaju poteškoća na tom planu, onda je jasno kako ne treba da očekujemo da ih deca nemaju. Veštine pozitivnog vaspitanja uče decu kako da traže ono što zaista žele - uz poštovanje drugih. U isto vreme, roditelji će naučiti kako da kažu ne a da se ne uznemire. Deca će biti slobodna da traže ono što žele, znajući da se time neće osramotiti. Takođe će shvatiti da sama činjenica što traže nešto ne znači da će to što traže i dobiti. Ukoliko nisu slobodni da traže ono što ih zanima deca nikada jasno ne nauče šta mogu, a šta ne mogu da dobiju. U isto vreme, pitajući šta mogu, a šta ne mogu da dobiju, deca vrlo brzo razviju 42

Deca Su iz Raja

neverovatne pregovaračke sposobnosti. Većina odraslih spada u grupu slabih pregovarača. Oni najčešće ne postavljaju pitanje ukoliko nisu sigurni da će odgovor biti - da. Ne - kao odgovor, oni jednostavno prihvate i nastave dalje potčinjeni tuđoj volji, potajno rezervisani ili otvoreno besni. Ukoliko mu se pruži sloboda da traži ono što želi, unutrašnja snaga deteta da dobije ono što želi ima sve šanse da procveta. Kad odraste, to dete nikada neće prihvatiti ne kao konačan odgovor. Od malih nogu naučiće da pregovara i često će vas motivisati da mu date ono što želi. Postoji velika razlika između manipulacije deteta koje plače, kenjka i vrišti, s jedne strane i motivisanja odličnog malog pregovarača, s druge. Pozitivno orijentisani roditelji su u stanju da zadrže kontrolu i pored svih pregovora i nagodbi jasno postavljajući granice do kojih se može ići. Dajući vašem detetu dozvolu da traži više, vi mu darujete mogućnost pravilnog usmeravanja ka cilju i vitalnu životnu snagu. Previše žena danas se oseća nemoćno, jer im nikad nije dozvoljeno da zatraže više. Učili su ih da vode računa o tuđim potrebama i da se stide kada su nezadovoljne jer nisu dobile ono što žele ili ono što im je potrebno. Jedna od najvažnijih vrlina koje majka ili otac mogu da prenesu devojčicama jeste kako da traže više. Većina žena nije naučila ovu lekciju u detinjstvu. Umesto da su tražile više, indirektno su tražile više time što su više davale i nadale se da će neko uzvratiti pažnju bez njihove potrebe da zatraže više. Nemogućnost da direktno traže ono što im treba, sprečava ih da u vezama sa drugim ljudima dobiju ono što žele u životu. Dok devojčicama treba dozvola da žele više, dečacima treba određena doza podrške kada ne dobiju više. Često dečaci postavljaju veoma visoke ciljeve a roditelji se trude da ih odgovore jer žele da ih zaštite od razočaranja. Ne shvataju daje od ostvarivanja ciljeva mnogo bitnija sposobnost da se suočimo sa porazom i da se opet uzdignemo. Kao što devojčicama treba puno podrške da zatraže ono što žele, dečacima treba izuzetna podrška da identifikuju svoja osećanja i da se ponašaju u skladu sa njima. Za dečake je najbolji način da se ovo postigne - pitati ih za detalje onoga što 43

Džon Grej

se desilo, a pri tom biti izuzetno pažljiv i ne nuditi im nikakav savet ili pomoć. Isuviše saosećanja odvratiće ih od razgovora o onome što se desilo. Majke često prave grešku, jer postavljaju previše pitanja. Naterani na razgovor, dečaci se ukoče. Kada im se daju saveti i sugerišu rešenja, oni uglavnom ustuknu. U trenucima kada se oseća poražen, ne treba mu neko ko bi pogoršao problem time što će mu reći kako da resi taj problem ili koliko je sam kriv za taj problem. Na primer, on se oseća razočarano, jer nije postigao dobre rezultate na testu i njegova majka, na brižan način kaže: "Da si manje gledao televiziju, a više učio bolje bi uradio test. Ti si pametan, ali se ne trudiš dovoljno da tu pamet i upotrebiš." Jasno je kako ona misli da je pažljiva, no u ovom kontekstu izvesno je zašto će on prestati da joj otkriva šta ga muči. Ona je ponudila neželjeni savet, a on oseća istovremeno i da su ga iskritikovali i da nemaju poverenja da on taj problem može da resi. 5. U redu je reći ne, ali zapamtite da su mama i tata još uvek glavni. Deci trt a dozvola da kažu ne, ali je potrebno da znaju kako njihovi roditelji imaju poslednju reč. Pored toga što ste im dali mogućnost da pregovaraju i da žele više, dozvola da kažu ne, deci zaista daje moć. Mnogi roditelji se plaše da detetu daju toliko moći jer deca lako mogu da postanu razmažena. Jedan od najvećih problema sa decom danas jeste što im je dato previše slobode. Roditelji su osetili da deci treba dati više moći, ali nisu naučili da i u tim okolnostima ostanu komandanti parade. Sve dok roditelji ne primene tehnike pozitivnog vaspitanja, kao što su tajm-auti koji pomažu da se zadrži saradnja, deca bivaju isuviše zahtevna, sebična i nervozna. Kada roditelji uspostave kontrolu i u stanju su da je zadrže onda je tek korisno dati više moći samom detetu. Dopuštajući detetu da kaže ne, otvarate mu vrata da izrazi osećanja, da otkrije ono što želi i da se onda pogađa oko toga. To ne znači da ćete uvek uraditi ono što deca zahtevaju. Iako deca mogu da kažu ne, ne znači da će sve biti po njihovom. Kada saslušate ono što dete oseća i želi činite ga spremnijim na saradnju. 44

Deca Su iz Raja

Sto je još važnije, dozvoljavate detetu da sarađuje a da ne mora da potiskuje svoju prirodu. Postoji velika razlika između usklađivanja i poricanja naših potreba. Usklađivanje znači podići naše želje na nivo roditeljskih namera da te želje ostvare. Poricanje znači potiskivanje želja i osećanja i potpuno potčinjavanje željama roditelja. Potčinjeno ponašanje rezultira slamanjem volje deteta. Kada se konj ukroti, on postaje potčinjen i stoga spreman na saradnju, ali time gubi veliki deo svog slobodnog duha. Analize vaspitavanja dece u Nemačkoj pre dolaska nacista na vlast, otkrile su da su decu grdili ili kažnjavali kada bi se usproti vila autoritetu. Nisu imala dozvolu da se usprotive ili da kažu ne. Iz tog primera jasno možemo videti kako slamanje volje dete ta može da ga učini nemilosrdnim, bezumnim sledbenikom jakih ali manijakalnih, autoritativnih lidera. Kada osoba nema visoko mišljenje o sebi, lak je plen za manipulaciju ili zlostavljanje. Bez visokog mišljenja'o sebi tu će osobu čak i privlačiti mučne veze i situacije upravo zbog osećaja manje vrednosti ili iz straha od iska zivanja svoje volje. ^ - Prilagođavanje želja i volje zove s&saraclnja, potčinjavanje .volje i želja zove se poslušnost. Pozitivno vaspitanje teži ka tome đasfvori dete spremno na saradnju, a ne poslušno dete. Ne smatra se zdravim za decu da bez pogovora ili nerado slede roditelje. Dati detetu dozvolu da oseća i verbalizuje svoj otpor, ne samo da mu pomaže da razvije svest o sebi, već ga čini spremnijim na saradnju. .Poslušna deca samo prate pravila; ona ne misle, ne osećaju i ne doprinose procesu. Dete spremno na saradnju unosi čitavog sebe u svaku interakciju i stoga je u mogućnosti da ide ka cilju. Pozitivno vaspitanje želi da podigne decu spremnu na saradnju, a ne decu koja su poslušna.

Deca koja su spremna na saradnju i dalje imaju svoje želje, ali ono što najviše žele jeste da udovolje roditeljima. Dati deci doz45

Džon Grej

volu da kažu "ne", ne znači dati im više kontrole; u stvari ovaj pristup roditeljima pruža više kontrole. Svaki put kada se deca usprotive a roditelji zadrže kontrolu, deca su u mogućnosti da osete da su mama i tata ipak glavni. Ovo je jedan od važnih pokazatelja zbog čega je tajm-aut tako važan. Kada se deca ne ponašaju pristojno ili nisu spremna na saradnju, jednostavno su van kontrole. Van naše kontrole. Nisu u saglasnosti sa našim željama i voljom. Da bi opet uspostavili saradnju, roditelji moraju da uspostave kontrolu time što će ih pokupiti i smestiti na tajm-aut. Bog decu i pravi malima da bismo mi mogli da ih pokupimo i smestimo gde želimo. U toku tajm-auta deca imaju slobodu da se opiru i izraze sve svoje emocije, ali su ograničeni trajanjem. Otprilike, za jedan tajm-aut dovoljan je minut pomnožen godinama deteta. Detetu od četiri godine dovoljna su četiri minuta. Sadržaj tajm-auta treba da bude sve što je potrebno da deca opet osete sigurnost vaše kontrole i osećaj povezanosti sa vama kao onim koji ima poslednju reč. Automatski, negativne emocije se smiruju a dete se vraća na zdravu ^elju da ugodi i sarađuje. Roditelji k , su previše popustljivi ili svojoj deci ne daju dovoljno često tajm-aut nesvesno ih čine nesigurnima. Dete počinje da oseća kako ima moć kontrole i zbog toga što još uvek nije spremno da drži stvari pod kontrolom (iako deca vole moć), oseća se nesigurno. Zamislite da ste u situaciji da zaposlite dve stotine radnika da izgrade zgradu za šest meseci. Ili, zamislite da vam je dato da operišete osobu koja krvari usled ranjavanja vatrenim oružjem i potrebno je da joj izvadite metak. Ukoliko niste obučeni za taj posao, osećali biste veliku nesigurnost. Kad deca počinju da osećaju zadovoljstvo time što su sad oni na čelu parade, istovremeno su veoma nesigurni i zahtevni. Zahtevnoj ili "razmaženoj" deci uglavnom je češće potreban tajm-aut. Razmaženom tinejdžeru možda je potrebno nešto više od zatvaranja u sobu. U nekim slučajevima, vreme provedeno u otkrivanju prirode, u šumi sa vodičem ili boravak kod omiljene tetke, ujaka ili kod babe i dede, pomoći će tinejdžerima da opet budu svoji i da požele da neko drugi bude glavni. Osećaj da više 46

Deca Su iz Raja

nemaju kontrolu i da sad zavise od nekog drugog može tinejdžera da umiri. Tako oni mogu da se vrate osećajima potrebe i želje da zadovolje svoje roditelje. Da bi se osećali sigurno, deca treba da znaju da ih neko sluša, ali i da uvek znaju da oni nisu glavni.

U osnovi deca su programirana u jednom pravcu. Duboko u sebi oni žele da zadovolje svoje roditelje. Pozitivno vaspitanje jača ovaj pravac tako da deca sa više elana prate roditeljske želje i volju roditelja. Da bi se dovele u saglasnost i harmoniju ove protivrečne, suprotne težnje, deci treba dati dozvolu da se odupru i da kažu ne. Otpor im dozvoljava da razviju zdrav osećaj svoje ličnosti. Deca kojoj ova prilika nije data, prolaze kroz nepotrebne teškoće u pubertetu. Iako je tinejdžerima i dalje neophodno vodstvo u životu, oni osećaju veliku potrebu da urade baš suprotno od vaših želja, ukoliko nisu razvili osećaj samostalnosti. Mnogi roditelji prihvataju to što njihovo dete u ovom periodu želi da se odvoji od njih i detetova pobuna im se čini kao savršeno normalna. Međutim, pobuna je normalna reakcija jedino za decu koja nisu dobila podršku u ranijem periodu razvoja. Kada deca prođu kroz iskustvo da imaju dozvolu da kažu ne, a ipak sarađuju sa roditeljima, kao posledicu imaju zdraviji odnos prema sebi i nemaju potrebu da dižu glavu u pubertetu. I dalje se odvajaju, ali ne pružaju otpor i uvek se vraćaju zbog ljubavi i podrške roditelja. Pozitivno vaspitanje takođe istražuje načine poboljšanja komunikacije sa tinejdžerima koji nisu podizani uz pomoć ovih pet nabrojanih poruka. Nikad nije kasno da postanemo sjajni roditelji i da podstaknemo saradnju naše dece. Bez obzira na to kada ćete početi da primenjujete metode pozitivnog vaspitanja, bićete u prilici da poboljšate komunikaciju, omogućite povoljnije uslove za saradnju i da iz svoje dece izvučete ono najbolje.

47

Džon Grej

VIZIJA MOGUĆNOSTI Čak i uz potpuno prihvatanje i razumevanje pet poruka pozitivnog vaspitanja, nije lako biti roditelj. To je "učim-korak-po-korak" proces. Vaspitanje pomera granice koje ste postavili kada ste razmišljali koliko možete da date. Ipak, bez obzira na to koliko ste dobri, uvek se nađete na nepoznatom terenu i pitate se: "Šta sad da radim?" Uvek je dobro da jasno znate koje su vam mogućnosti na raspolaganju. Srećom, ovom vodiču možete se neprestano vraćati. Kada nešto izgleda kao da ne funkcioniše ili pak ne znate šta da radite, pređite opet preko ovih pet poruka pozitivnog vaspitanja. Svatićete koji deo ne štima najbolje i bićete bolje opremljeni da uradite baš ono što treba. Kao roditelji, nemamo baš mnogo prakse koja bi nam služila kao priprema ili kao usavršavanje roditeljskih sposobnosti. Odjednom smo suočeni sa ogromnim odgovornostima koje nosi briga za naše ranjivo dete i nismo uvek sigurni staje najbolje za njega. Iako se čest )odsećamo da su deca iz raja i da imaju sopstvenu sudbinu, njihova budućnost je bukvalno u našim rukama. Naše staranje, pažnja i briga uveliko utiču na mogućnost da uspeju u ispoljavanju svog punog potencijala. Biti roditelj zahteva ogromnu posvećenost, ali deca su vredna svega. Jedine situacije kada se roditelji "povuku" ili ustuknu pred ovom ulogom je onda kada ne znaju šta treba činiti ili kada ono što oni rade samo pogoršava stvari. Proučavajući ove lake za razumevanje (ali ne uvek lake za pamćenje i primenu) principe pozitivnog vaspitanja, shvatičemo da smo mi, roditelji, uvek potrebni i da uz malo prilagođavanja možemo uspeti da deci damo ono što im je potrebno. Uvek imajte na umu da niko to ne može učiniti bolje od vas. Iako su vaša deca iz raja, takođe su i deo vas i vi ste im potrebni. Učiti kako da budemo dobri roditelji najsvrsishodnija je studija kojom se možemo baviti ako se odlučimo da imamo porodicu. Bez razumevanja pozitivnog vaspitanja mnogi roditelji čak i ne 48

Deca Su iz Raja

znaju koliko su važni za svoju deci i njihovu budućnost. Na gubitku su i deca i roditelji. Biti roditelj je težak posao, no to je i posao koji pruža najviše nagrada. Biti roditelj u isto vreme je ogromna odgovornost, ali i velika čast. Sada, sa uviđanjem onoga što deca zapravo trebaju od nas, roditelji mogu u celini da uvide koliki je značaj njihove pomoći. Ovaj jasan uvid naših odgovornosti daje nam osećaj istinskog samopoštovanja jer smo roditelji i osećaj ponosa jer radimo za dobro svoje porodice. Potpuno se posvećujući novim principima pozitivnog vaspitanja, u ulozi ste hrabrog pionira koji istražuje nepoznatu teritoriju, heroja koji stvara novi svet, a što je najvažnije, deci pružate mogućnosti koje su vama bile uskraćene. Čak i sa ovim vodičem uz vas, i dalje ćete praviti greške, ali te greške iskoristićete da decu naučite važnoj vrlini praštanja. Ne možemo deci uvek dati ono što žele ili ono što im je potrebno, ali možemo im pomoći da nađu zdrav odgovor na razočaranja, a to će ih učiniti jačim i punim samopouzdanja. I dalje nećete biti u situaciji da budete prisutni uvek kada im zatrebate, ali znaćete kako da odgovorite na njihova povređena osećanja i neispunjene želje, znaćete da zalečite njihove emotivne rane i da učinite da opet osećaju vašu ljubav i podršku. Poruke pozitivnog vaspitanja i uverenje da su deca iz raja, pomoći će vam da im pružite najbolju pripremu da ostvare sve svoje snove, što je na kraju san svakog roditelja.

49

Kako Primeniti Pet Poruka Pozitivnog Vaspitanja na Najbolji Način

Da bismo primenili pet poruka pozitivnog vaspitanja, prvo moramo da shvatimo u kojim uslovima te poruke uopšte mogu da funkcionišu. Ove nove veštine pozitivnog vaspitanja neće biti uspešne ukoliko kontrolu nad decom postižemo pretnjama, kažnjavanjem, batinama ili nametanjem osećaja krivice. Vaspitanje zasnovano na strahu, deci otupi sposobnost da odgovore na pozitivno vasp, aje. Sa druge strane, ukoliko ne znamo kako da batine i kazne zamenimo pozitivnijim pristupom koji će uroditi stvaranjem saradnje, ovih pet poruka neće biti najbolje primenjene. Nije dovoljno jednostavno prestati sa kažnjavanjem dece: nove veštine moramo upotrebiti tako da stvorimo saradnju, motivaciju i kontrolu. Ukoliko je vaspitanje zasnovano na strahu, deca neće pozitivno odgovoriti na ovih pet poruka. Da bi ovaj novi prilaz bio uspešan, roditelji moraju potpuno napustiti zastarele prakse vaspitavanja dece zasnovane na strahu. Ne možete se ophoditi prema deci kao da su dobra i nevina da biste potakli njihovu unutrašnju prirodu, a nedelju dana kasnije ih prebiti jer su bili loši. Ništa se ne postiže ukoliko se prema detetu ponašamo kao daje dobro i nevino, a nedelju dana kasnije prebijemo ga jer nije bilo dobro. 50

Deca Su iz Raja

Ukoliko želimo da deca imaju dobro mišljenje o sebi, moramo da prestanemo da svojim postupcima utičemo na njih da se osećaju loše. Ukoliko želimo da nam se deca osećaju samouvereno, moramo da prestanemo da ih kontrolišemo strahom. Ako želimo da naša deca poštuju druge, moramo da im ukažemo poštovanje koje zaslužuju. Deca uče putem primera. Ukoliko se sa njima nasilno ophodite, oni će uzvratiti nasiljem ili u krajnjem slučaju, kada ne budu znali šta da rade, nečim okrutnim ili bezosećajnim.

PRITISAK VASPITANJA

Zahvaljujući pojavi zapadne psihologije, sada smo mnogo svesniji istančanog uticaja koje detinjstvo ima na naš uspeh u životu. Sposobnost da budemo uspešni, kao i sposobriost da budemo srecKmšpunjeni, duboko su prožeti uticajem uslova u ranom detinjstvu. Iako ovu činjenicu sada prihvatamo kao opštu istinu, pre pedeset godina ona nije bila tako shvaćena. Pre ovih, novih činjenica, način na koji su roditelji ispunjavali svoju ulogu nije smatran toliko bitnim za budući razvoj. Naš uspeh u životu u osnovi je pripisivan genima, porodičnom statusu, napornom radu, mogućnostima, karakteru, religioznim nastojanjima ili pukoj sreći. U istočnim kulturama, koje generalno veruju u prošle i buduće živote, faktor koji je doprinosio uspešnosti bila je i karma prošlosti. Ako smo bili dobri u prošlom životu, onda će nam se dobre stvari desiti u ovom životu. Svakako, roditelji su uvek voleli svoju decu, ali način na koji su iskazivali svoju ljubav uz roditeljske vrline nije imao veliki značaj. Sada, posle pedeset godina primenjivanja psihologije u praksi, shvatili smo da^tiaČin)laJcpji rqditeJj.i.pQkazuju^syoju ljubav ima .veliki uticaj na decu7]Sa ovim saznanjima o važnosti detinjstva, roditelJTošecaju veču odgovornost da" iznađu najbolji način da svojoj deci budu bolji roditelji. Često nas ova odgovornost da budemo bolji roditelji vodi u pogrešnom pravcu. Roditelji uglavnom prave greške trudećći se da obezbede što više svojoj deci. A to je često kontraproduktivno: više novca, više igračaka, više stvari, više zabave, više edukacije, više vanškolskih 51

Džon Grej

aktivnosti, više rada, više pomoći, više pohvala, više vremena, više odgovornosti, više slobode, više discipline, više nadgledanja, više kazne, više dozvola, više komunikacije itd. Većina ovih stvari nije ono što deci zaista treba. Kao i u drugim oblastima života, više nije uvek i bolje. Umesto više, ono stoje detetu potrebno je "različito" i "drugačije". Kao roditelji, ne moramo uvek da dajemo više, umesto toga potreban nam je prilaz drugačiji od onog koji smo mi dobili od naših roditelja. PONOVNO IZUMEVANJE VASPITANJA

Danas smo suočeni sa izazovom ponovnog pronalaska vaspitanja. Umesto da preuzmemo odgovornost oblikovanja naše dece u odgovorne i uspešne odrasle ljude, postaje sve jasnije daje naša roditeljska uloga samo da gajimo ono što već postoji. U svakom detetu postoji seme veličine. Nas'aTuIogaje^aofnogućimo bezbednu i~\ brižnu okolinu da bismo tom detetu dali šansu da se razvije jJ iskaže svoj pun potencijal. Tradiciona' veštine vaspitanja i pristupi koji su bili korišćeni u prošlosti - danas ne pokazuju uspeha sa decom. Današnja deca su u većoj meri u dodiru sa svojim osećanjima i stoga su samosvesnija. Sa ovom promenom u,njihoyoj svesti izmenile su se i njihovej>ptrebe7"SvaEa nova generacija napreduje kako bi resila probleme iz prošlosti, ali sa svakim novim korakom javljaju se i novi izazovi. Na svakom polju pregnuća moramo da se prilagođavamo da bismo i dalje bili uspešni. Potrebe naše dece danas, drugačije su od potreba prethodnih generacijo. Kao roditelji, sada se suočavamo sa promenama koje su se oblikovale proteklih 2000 godina. To je promena od vaspitanja zasnovanog na strahu ka vaspitanju zasnovanom na ljubavi. Pozitivno vaspitanje je promena od vaspitanja zasnovanog na strahu ka vaspitanju zasnovanom na ljubavi.

52

Deca Su iz Raja

Pozitivno vaspitanje je usmereno na nove prilaze i strategije kojjmotivišu decu ljubavlju,"^ ne strahom od kazne, poniženja ili gubitka"lj"ub"avf. Iiako izgleda da je ovo logično u poređenju sa tradicionalnim prilazima vaspitanju, to je ekstremno radikalan pristup. Vaspitanje zasnovano na ljubavi u suprotnosti je sa našim najdubljim instiktivnim reakcijama koje se javljaju kada osećamo da smo van kontrole ili kada se plašimo da ćemo kontrolu izgubiti. Ovaj pristup zasnovan na ljubavi, usmeren je na motivisanje dece na saradnju bez korišćenja straha od kažnjavanja. Svakom roditelju poznata je automatska reakcija: "Ako ne prestaneš, ja ću..." A onda sledi pretnja. Ili zastarela fraza: "Ukoliko me ne slušaš, reći ću to tvom ocu kada dođe kući." Vaspitavanje dece pomoću straha, bez obzira na to koliko mi to ne želimo, naša je ^aulgmatska reakrija,?JJ mnogim školama, učitelji se trude da decu motivišu strahom od prijemnih ispita na fakultetima. Sav taj strah decu čini samo anksioznijom ili depresivnijom. Neka deca se za upišfna fakultet pripremaju od prvog razreda. Napuštanje metoda kao što su batine, šamari, pretnja ili kazna, mogu da izgledaju kao sjajna ideja, ali kada vaše dete počne nekontrolisano da se ponaša, pretnja ili dve tri po turu, čine nam se kao jedini izbor koji imamo. Kada vaše dete odbije da se ujutru, pre škole, obuče ili neće pre spavanja da opere zube, automatski rešenje nalazite u pretnjama i kažnjavanju. Čak i kada ne želite da koristite pretnje i kazne, u slučajevima kada ništa drugo ne pomaže, ne vidite drugo rešenje. I nemate drugo rešenje, pošto niste naučili veštine pozitivnog vaspitanja. Kada dete počne nekontrolisano da se ponaša, pretnja ili batine čine nam se kao jedino moguće rešenje.

Postaje moguće da promenimo naš roditeljski pristup i da postupamo drugačije od načina na koji smo mi bili vaspitavani, ali tek kada pronađemo drugi način koji funkcioniše. Uspešno možete da se okanete zastarelog načina vaspitanja zasnovanog 53

Džon Grej

na strahu, kada naučite nove i neophodne veštine koje kod dece bude i izvlače na površinu onaj deo koji želi da sarađuje sa vama i već je motivisan da se ponaša u harmoniji i skladu sa vašim željama i nastojanjima.

K R A T K A (S T O R IJ A V A S P IT A N J A Hiljadama godina unazad,~-QdBOS prema deci bio je gori nego današnji odnos prema životinjama. Ukoliko nisu bila poslušna bilo im je prećeno i bila su fizički kažnjavana, a u nekim slučajevima čak i ubijana. Grobna mesta u Rimu stara dve hiljade godina otkrila su tela stotina hiljada malih dečaka koje su, zbog neposlušnosti, očevi pretukli i na kraju ubili. Tokom godina, napustili smo ove ekstremno nasilne metode. Danas mnogi roditelji svoju decu udare ili ih šljepnu po guzi tek kada ne mogu da učine ništa drugo, kada se ništa drugo ne pokaže kao uspešno ili kada izgube kontrolu. Nasleđe prošlosti i danas je vidljivo Čak i u relativno mirnom domu, mogu se čuti deca koja kažu Jeo to uradiš, ubiće te" ili" Zbog ovoga si nadrljao". U ovom slučaju deca ne misle na bukvalno značenje reci "ubiti", ali sve to predstavlja jasnu indikaciju uticaja straha na ponašanje. Iako smo prešli dug put u proteklih dve hiljade godina, uticaj straha se ne smanjuje. Neki roditelji i dalje misle da njihova deca s vremena na vreme treba da dobiju batine. Sećam se jednog dramatičnog primera. Pre deset godina, razgovarao sam sa vozačem taksija iz Jugoslavije. Spomenuo je da je problem Sjedinjenih Američkih Država taj što su roditelji isuviše blagi. Ne tuku svoju decu. Upitao sam ga da li su njega tukli. Ponosno je odgovorio daje baš zahvaljujući batinama odrastao u dobru osobu, a isto tako i njegova deca. Ni on, ni njegova deca nisu proveli niti jednu noć u zatvoru. Nastavio je i rekao da nije prošao ni dan u njegovom odrastanju a da nije dobio batine. Kao odrastao čovek, bio je zahvalan na tim batinama. Uverio me je daje ovo bila normalna praksa u njegovoj zemlji i da gaje baš to sprečilo da postane kriminalac. 54

Deca Su iz Raja

Ovo je neverovatna psihološka reakcija. Često se deca, koja su u detinjstvu bila fizički kažnjavana i zlostavljana, jače vezuju za roditelja koji ih zlostavlja. Sa vremenom, počinju da pravdaju kažnjavanje i misle da ga zaslužuju. Umesto da ga nazivaju pravim imenom - zlostavljanjem, oni brane ponašanje svojih roditelja. Kada takvi ljudi dobiju decu, normalno je da pretpostave da i njihova deca zaslužuju kaznu. Ovo je razlog zašto je nekim roditeljima teško da se prilagode veštinama pozitivnog vaspitanja. Oni se čvrsto drže vaspitanja zasnovanog na strahu, jer su sami bili kažnjavani i misle da njihova deca zaslužuju isti tretman. Veruju da im je ovaj proces pomogao da budu bolji i da će pomoći i njihovoj deci. Često možemo čuti dete koje je zlostavljano kako kaže, "Bio sam tako loš da su morali da me tuku." Deca koja su fizički kažnjavana vežu se za roditelja koji ih kažnjava i brane nasilničko ponašanje.

Svakako, većina roditelja koja je odrasla uz ovakav tretman sada shvata zastarelost ove prakse, ali ne zna šta iraje činiti. Iako ne vole ni batine, a ni kažnjavanje ^nevide alternatfeu5 Drugi roditelji odustali su od batina i kao rezultat - izgubili su kontrolu nad svojom decom ili se kod dece razvio problem nedovoljnog samopoštovanja. Ukoliko želimo da napustimo batine i kazne, moramo ih zameniti nečim što efikasno omogućuje saradnju sa decom. NASILJE RAĐA NASILJE

Kada su deca prijemčiva, osećajna i otvorena kao što to današnja deca jesu, nasiljejriad njima vraća se kao bumerang. Nema sumnje, kada deca odrastaju uz nasilje, kazne ili krivice, tim metodima će i pribeći kada izgube kontrolu ili će ih upotrebiti kao način da kontrolu steknu. Nefunkcionalno ponašanje i domaće nasilje u našem društvu danas, rezultat su nepoznavanja boljeg načina da_se_izbqrimo_sajakun osećanjima. 55

Džon Grej

Kada osećajnost nije bila tako izražena kao danas, kažnjavanje i nasilje pokazivali su rezultate. Ipak, danas je svet drugačiji. Roditelji su svesniji i osećajniji, a takva su i deca. Bez novog pristupa i drugačije kontrole, deca će postati nasilna i nastaviće da se ponašaju neodgovarajuće. U svakom slučaju, ponašaće se buntovnički i agresivno ili će nasilje usmeriti prema sebi i mučiće ih osećanje manje vrednosti. Ona će mrzeti ili druge ili sebe, a često i druge i sebe. Deca izložena nasilju mrze ili sebe ili druge.

Ne preostaje mi ništa drugo nego da se nasmejem kada neki stručnjaci kažu da ne postoji nijedna naučna studija koja pokazuje da fizičko kažnjavanje čini decu nasilnom. To je ono što su rekli kada sam počeo da predajem Muškarci su sa Marsa, žene su sa Venere pre više od petnaest godina. Pitali su me, "Gde su studije koje bi po žale da su muškarci i žene različiti?" Zdrav razum im nije bio dovoljno jak argument. Naučne studije su jako korisne za proširivanje znanja, ali kada postanemo previše zavisni od naučnih studija i ne uvažavamo zdrav razum, to znači da smo zastranili. Naučno istraživanje tada postaje opasno, baš kao i sujeverje koje je društvu pomoglo u bekstvu od stv arnosti. Kada zavisimo samo od naučnih studija i zanemarujemo zdrav razum, to znači da smo zastranili.

Iako je zaključak da "nasilje rađa nasilje" rezultat logike zdravog razuma, takođe je i u istraživanjima pokazano da izlaganje nasilju, decu čini nasilnom. Kada su se neredi 1989. u Los Anđelesu završili, različitim grupama dece pokazani su snimci nasilja u trajanju od tri minuta. Po završetku, igrali su se u sobi 56

Deca Su iz Raja

gde su se nalazile igračke koje su bile nasilne i one koje nisu bile nasilne. Kada im je rečeno daje nasilje na TV-u samo gluma i da se glumci pretvaraju da su nasilni, deca se nisu igrala sa nasilnim igračkama već sa onima koje to nisu. Kada im je rečeno da je nasilje na TV-u stvarno, skoro sva deca igrala su se sa nasilnim igračkama. Agresija je dramatično porasla. Gledanje stvarnog nasilja na TV-u jasno je potaklo pojačanu agresiju kod ove dece. Sve do četrnaeste godine deca ili oni koji stupaju u pubertet nemaju saznajni razvoj dovoljan da shvate i razumeju hipotetičku situaciju. Čak i kada detetu kažemo da se ljudi na TV-u samo pretvaraju, dete to ne pamti dugo. A čak i kada ih podsetimo na to posle pet minuta, emotivno odgovaraju kao da nije reč o glumi. Bez neophodnog saznajnog razvoja, ono što dete oseća stvarnim zaista postaje stvarno. Kada je dete svedok nasilja ili lošeg ponašanja na TV-u, gubi u određenom obimu mogućnost da razvije zdrav osećaj nevinosti i osetljivosti. Kada deca nisu previše stimulisana nasiljem ili lošim ponašanjem na TV-u, očigledno je da su sigurnija, opuštenija i mirnija.

Ukoliko roditelj odluči da određeni film može da gleda njegovo dete koje ulazi u tinejdžerske godine, ali ipak ima neke sumnje, onda je bolje da dete film gleda kod kuće, na videu. Video, sa upaljenim svetlima u kući, ima mnogo manji uticaj nego bioskop sa ogromnim platnom. Bioskopsko platno pojačava mogućnost odraslog čoveka da potisne ono što je verovatno i ono što je neverovatno, i da tako doživi emotivne uspone i padove filma. Bioskopi su napravljeni za odrasle kako bi zaboravili staje stvarno tako da mogu da osete trenutnu stvarnost filma. Što se dece tiče, mi želimo da ona zapamte da ono što gledaju na filmu nije stvarno. 57

Džon Grej

Isuviše gledanja filmova ili isuviše TV-a, čak iako u njima nema nasilja ili nasilnih scena, može delovati kao suviše stimulišuće na decu. To je jedan od najčešćih razloga što su deca odsutna ili ne mogu da se kontrolišu. Deca primarno uče imitirajući. Ono što vide, ona i rade. Previše čulnih doživljaja preoptereti njihov nervni sistem i onda postaju nervozna, zahtevna, ćudljiva, hiperaktivna, previše osetljiva i generalno nisu spremna na saradnju. Previše stimulacije ne predstavlja zdrav uticaj. Ipak, mnogi od onih ljudi koji su najglasniji u borbi protiv nasilja na TV-u, pribeći će pretnjama nasiljem i kaznom svojoj deci. I misle da su u pravu. Nasilje na TV-u i u bioskopima zaista utiče na našu decu i tinejdžere, ali ovaj zaključak o TV-u je unekoliko pogrešan, jer uticaj roditelja kao i njihove filozofije vaspitanja mnogo je veći. Roditelji imaju veći uticaj na decu od televizije.

Kada su deca odgajana da veruju da su loša i da zaslužuju kaznu, nasilje na TV-u i u bioskopima ima veći negativni uticaj. Kada su deca odgajana bez batina, kazni ili osećanja krivice i dalje su pod uticajem nasilnog programa, ali ih on barem manje privlači. / Roditelji treba da pokažu marljivost u zaštiti dece od uticaja koji \, ima previše seksa i nasilja u filmovima i na TV-u. Moć odgajanja zdrave dece je roditeljima na dohvat ruke. Ne možemo u potpunosti kriviti Holivud za problem rastućeg nasilja medu adolescentima. Holivud nam pruža ono što želimo da vidimo. Dokle god su deca odgajana sa strahom i krivicom želeće da gledaju nasilje koje Holivud nudi.

58

Deca Su iz Raja

ZAŠTO DECA POSTAJU NEPOSLUŠNA l NEODGOVORNA

Postoje jasni razlozi zbog kojih su deca u školama danas neposlušna, agresivna, nasilna i nemaju poštovanja. Kada su kod kuće suviše stimulisani nasilnim ponašanjem ili pretnjom od kazne, kod dečaka se javlja higeraktivnost_^ ili kako je nedavno otkriveno, poremećaj pažnje. Kod devojčica, agresivne težnje ispoljavaju se osećanjem gubljenja samopoštovanja i poremećajem apetita. Odete li u bilo koji zatvor, shvatićete da su nasilni prestupnici, bez razlike, bili strogo kažnjavani ili fizički kažnjavani u detinjstvu. Nasilje koje su oni pretrpeli bolno je u istoj meri kao i nasilje koje su oni naneli svojim žrtvama. Ipak, i izvan zatvora i u savetovalištima milioni ljudi pate od depresije, anksioznosti, apatije i ostalih emocionalnih poremećaja koji se javljaju kao posledica vaspitanja zasnovanog na strahu. Sajlruge strane, imamnpgp dece koja su neodgovorna zbog "popustljivih" roditelja. Roditelji skloni tradicionalnim metodama sa pravom su skeptični u vezi modernog prilaza vaspitanju. lako je namera da koristimo vaspitanje zasnovano na ljubavi prisutna, veštine koje nameru sprovode u delo - ne primenjuju se. Sloboda i moć pruženi u okviru ovih pet poruka moraju da održe balans sa jednako snažnim veštinama kontrole nad detetom i saradnje s njim. Ukoliko želite.da vozitabKa kpla) m^jat^ biti sigurni da imate dobre kočnice. Ne možete deci datlviše,.slobode ukoliko ne posedujete.načine da ih obuzdate kako bi se dobro ponašala.^. Ne možete deci dati više slobode ukoliko ne posedujete načine da ih kontrolišete kako bi se dobro ponašala.

59

Džon Grej

Mnogi od roditelja sa kojima se nije dobro postupalo kada su bili mali, rešeni su da nikada ne kažnjavaju, ne ponižavaju, ne udaraju svoju decu i da im nikada ne prete. Oni znaju šta je bilo neuspešno u njihovom odrastanju i da bi postali bolji od svojih roditelja, napustili su tu praksu. Problem je nastao kada nisu znali kako da zamene praksu vaspitanja zasnovanog na strahu onim koje se zasniva na ljubavi prema deci. U mnogim slučajevima odbijajanjem da decu disciplinuju oni su ih razmazili. Ova vrsta vaspitanja lake ruke podjednako je neefikasna kao i tradicionalni pristup zasnovan na strahu. Napuštanje starih tehnika zasnovanih na strahu dovešće do uspeha samo ako ih zamenite sa nekim drugim efikasnijim tehnikama. Iako deca danas imaju drugačije potrebe i dalje im treba roditelj koji ima kontrolu nad njima. U suprotnom, bez obzira na to koliko volite svoje dete, ono će biti van kontrole. Pozitivan odnos prema vaspitanju koristi praksu da detetu, na različite načine koji odgovaraju njegovom uzrastu, pruži tajm-aut kako bi zamenili kaznu ili batine. Čak i tada tajm-aut se koristi kao posl 'nja mera zaštite. Mnogo pre no što počnemo da koristimo teh 01 tajm-auta, moramo da primenimo mnoge druge veštine kako bi tajm-aut funkcionisao. Inače, on postaje samo jedna od kazni vaspitanja zasnovanog na strahu i gubi na svojoj delotvornosti. Pozitivan odnos prema vaspitanju koristi praksu tajm-auta da zameni kaznu.

U svetlu alternativnog načina vaspitanja, koji izuzima osećaj straha ili krivice, zaista moramo da prestanemo da razmišljamo kako neko zaslužuje da ga tuku ili da oseća bol zato što je pogrešio. Niko n.g_zaslužuje kaznu. Svako qg^naizaslužl4&da-b«de voljen i podržavan^. Čak i u prošlosti, niko nije zasluživao kaznu, ali to jel>io jedini način da se uspostavi i zadrži kontrola. Kažnjavanje je pomagalo roditeljima da zadrže kontrolu nad decom. Danas, kažnjavanje ima suprotan efekat. 60

Deca Su iz Raja

U prošlosti, kažnjavanje je pomagalo da se zadrži kontrola, ali danas ima suprotan efekat.

U prošlosti, deca nisu posedovala kapacitet da raspoznaju dobro od lošeg. Strah od kazne bio je neophodan da bi ih odvratio od lošeg ponašanja. Što su deca bila otpornija, više su kažnjavana. Kazna je bila preko potrebna da bi se slomila njihova volja. Upravo ta vrsta strategije omogućila je da se toleriše ili čak podržava nasilje tirana i diktatora kroz istoriju. Ljudi slabe volje dopustiće zlostavljanje. Srećom vremena su se promemtaižapaSho društvo vise ne toleriše i ne podržava tirane. Naša deca neće biti slabe volje, nego će se uporno buniti protiv kažnjavanja. Ukoliko ste još uvek pristalica kažnjavanja, zapitajte se postoji li drugi način da postignemo isti, ako ne i bolji efekat koji neće uključivati strah i kaznu. Ako postoji, zar ga ne biste primenili? Naravno, odgovor je - da. Čvrsto se držimo straha, kazni i osećanja krivice jer ne znamo kako drugačije da se ponašamo. Kako budete napredovali u čitanju i savladavanju tehnika koje se ne zasnivaju na strahu, ne samo da će one imati smisla, već će se pokazati kao potpuno uspešne. U tome i jeste stvar. Ne trudimo se da ispitamo filozofske teme u vaspitanju. Razgovaramo o alternativnom pristupu koji će odmah početi da daje rezultate. Hiljade ljudi na mojim seminarima i radionicama o vaspitanju dece već su počeli da koriste ovaj pristup sa uspehom. Ne samo dajeuspešan, već je i prijatan. Neka vam vaše srce iosećaji pruže samopouzdanje i hrabrost da napredujete u napuštanju zastarelih tehnika vaspitanja i otpočnete sa korišćenjem novih veština. GLOBALNI OSVRT NA SAVEST

Tokom dvadesetog veka, zapadna psihologija razvila je odgovor na nove potrebe kolektivne svesti. U prošlom veku, introspektivno istraživanje naših osećanja, želja i potreba nije bilo tako važno. 61

Džon Grej

Ljudi su bili mnogo više okrenuti golom opstanku i nisu se obazirali na to kako se osećaju. Većinom, ljudi čak i nisu bili svesni svojih psihičkih i emotivnih potreba. Kako se svet menjao, menjala su se i naša deca. Mnogo puta su moja deca bila svesnija svojih osećaja nego ja mojih. Svi mi smo se rodili u vreme ogromnih promena globalne svesti. Kako se kolektivna svest menjala, naš unutrašnji svet postao je važniji. Atributi kao što su ljubav, saosećanje, sažaljenje i moć opraštanja više ne predstavljaju prazne koncepte filozofije i duhovnih vođa, već su postali svakodnevna iskustva. Ponašanja i načini na koji ljudi na vlasti reaguju sada se prepoznaju kao nasilna. Atributi kao što su ljubav, saosećanje, sažaljenje i moć opraštanja više ne predstavljaju prazne koncepte filozofije i duhovnih voda, već su postali svakodnevna iskustva.

Istorija je p* )una ubistava u ime svesti i savesti. Kroz srednji vek, različite icugije i političke institucije bile su odgovorne za brutalna ubistva i mučenje miliona nedužnih ljudi, žena i dece jednostavno zato što su bili druge vere ili drugačijih uverenja, ili zato što su birali prirodne lekove da bi se lečili. Ovakva ubistva nastavila su se i u dvadesetom veku. Ipak, danas im se suprotstavlja mnogo ljudi. Od kad je ljudska svest evoluirala, opravdavanje te vrste zločina postalo je nezamislivo. Više ne treba da vas uče kako su ubijanje, krađa, silovanje i nasilje pogrešni. Vaša savest govori vam staje pogrešno. Niko ne treba da vas u to ubeđuje. Na sličan način, nikada ne biste dozvolili nekom političkom lideru da započne rat, da okupira neku zemlju, upropasti kulturne i istorijske spomenike i pokrade umetnička blaga i dragocenosti. Ipak danas, širom sveta imamo muzeje koji su prepuni ukradenih umetničkih predmeta ili takozvanog ratnog plena. Ova vrsta psihopatskog, egocentričnog ponašanja bila je prihvatljiva pre samo pedeset godina. 62

Deca Su iz Raja

Kako se kolektivna savest društva menjala, svest i inteligenci ja su evoluirali. Kada ljudi nisu u situaciji da razluče dobro od lošeg, potrebno im je mnogo pravila koja se moraju ustoličiti kažnjavanjem. Ukoliko je neko sposoban da razvije savest, to znači daje potreba za kažnjavanjem očigledno zastar ela7 Pozitiv no vaspitanje je usmereno na osvešćivanje i razvijanje dečije unu trašnje sposobnosti da sami raspoznaju staje dobro a šta loše, više nego na podučavanje dece o tim stvarima. ^ Umesto da ih podučavate šta je dobro a šta loše, naučite ih kako da sami prepoznaju dobro i loše.

Savest je sposobnost da sami prepoznamo šta je dobro a šta loše. To je unutrašnji kompas koji uvek pokazuje tačan pravac. Nemamo uvek sve odgovore, ali naš unutrašnji kompas uvek će nas usmeriti u dobrom pravcu. U prošlosti, neki ljudi savest su opisivali kao osluškivanje tihog, unutrašnjeg glasa. To je bio jedini način da se opiše nešto što većina nas sada oseća. Sada jednostavno kažemo: "Imao sam osećaj." Osećanja su kapija kroz koju naša duša i biće komuniciraju sa nama. Kada su ljudi "tvrdoglavi" sve što mogu da urade jeste da slede pravila i kažnjavaju one koji to ne čine. Ljudi širokih pogle•-da u stanju su da razaznaju šta je dobro za njih^Kada se ova spoznaja shvataTcaojrazumevanje sveta, nazivamo Je intuicija. Kada se odnosi na rešavanje probTemaTTrazivamO'je kreativnost. Kada je primenjujemo na veze, to je sposobnost da nekoga volimo (ili ^prepoznamo dobrotu te osobe) iJLda^prostimo. Razvijanje uma je~sva~kinčo važno, ali razvijanje^savest|je najvredmjf polđonlSji roditelji mogu pruzifTšvojoj đe*c1r Svi roditelji žele da njihova deca znaju šta je dobro i na tom osnovu postupaju mudro. Dok se ovaj globalni osvrt u svesti nije desio, ovo nije bilo moguće. Roditelji su pribegavali kažnjavanju i ostalim strategijama vaspitanja zasnovanog na strahu da bi sprečili dete da bude loše i motivisali ga da postane dobro. Danas se deca rađaju sa potencijalom da razviju ovu unutrašnju spozna63

Džon Grej

ju. Njihov senzibilitet pruža im ovu sposobnost, ali isto tako može prouzrokovati i samouništenje ako se primenjuju zastarele strategije vaspitanja koje se baziraju na strahu. Koji god princip da primenimo, istim principom nam se i vraća ili taj princip biva potisnut i usmeren na unutrašnje biće deteta. Deca su danas sklona autodestruktivnom ponašanju kao odgovoru na vaspitanje koje se bazira na strahu.

Svako dete poseduje sposobnost da razazna dobro od lošeg. Deca imaju potencijal da razviju savest, ali ta sposobnost se mora negovati ako želimo da je dete primeni. Praksa pozitivnog vaspitanja probudila je ovaj unutrašnji potencijal kod dece. Rezultat povezivanja sa svešću jeste taj da se naša deca ponašaju dobro, ali da nisu slepo poslušna. Ona poštuju druge, ne iz straha, već zbog toga što im to pričinjava zadovoljstvo. Ona imaju volju i sposobnost da pregovaraju. Mogu da se brinu o se1 Voljni su da preispitaju autoritete. Kreativna su, saosećajna, sposobna, uviđavna, samouverena i druželjubiva. Učeći i primenjujući veštine pozitivnog vaspitanja lakše se suočavamo sa vaspitanjem dece, a nagrada za našu decu je mnogo veća. Nema veće nagrade u životu od toga da vidimo da su naša deca uspela u ostvarivanju svojih snova, i da su zadovoljna sobom.

64

Nove Veštine u Ostvarivanju Saradnje

Što pre osetite moć pozitivnog vaspitanja lakše odustajete od obrazaca koji su utemeljeni na strahu. Dajte sebi samo nedelju dana da primenite u praksi veštine prikazane u ovom poglavlju i nikada više nećete želeti da nastavite po starom. Zapamtite -ukoliko želite da pozitivan pristup uspe, ne možete ponovo pribeći kažnjavanju ili pretnjama deci. Otkrićete da će vaše dete kao nekom čarolijom početi da odgovara na novi pristup. Ovo važi za svu decu bez obzira na uzrast. Čak će i tinejdžeri pozitivno odgovoriti. Što pre počnete, deca će brže da odgovaraju na ovu taktiku. Ako su deca ili tinejdžeri bili kontrolisani putem straha, biće potrebno više strpljenja, ali uspeh neće izostati. Nikada nije kasno da primenite ove veštine pozitivnog vaspitanja. U mnogim slučajeva, to su veštine koje olakšavaju i komunikaciju među supružnicima. ZAMOLITE, NE NAREĐUJTE l NE ZAHTEVAJTE

Ostvariti saradnju znači stvoriti volju kod dece da slušaju i odgovaraju na vaše zahteve. Prvi korak je da naučimo kako da najbolje usmerimo svoju decu. Neprestano naređivanje ne daje rezultate. Setite se vašeg iskustva sa posla. Da li biste voleli da vam neko uvek govori šta da radite? Dan deteta ispunjeni je stotinama naredbi. Nije čudo što se majke žale da ih deca ne slušaju. Zar se i vi 65

Džon Grej

ne biste jednostavno "isključili" ako bi vam neko sve vreme zanovetao? Život deteta ispunjenje naredbama kao što su: skloni ovo, ne ostavljaj to ovde, ne pričaj tako sa bratom, prestani da udaraš sestru, veži cipele, zakopčaj košulju, idi da opereš zube, isključi TV, dođi na večeru, uvuci košulju, jedi povrće, koristi viljušku, ne igraj se sa hranom, prestani sa pričom, spremi sobu, pospremi ovaj nered, pssst, spremi se za spavanje, sada idi na spavanje, pozovi sestru da krene sa tobom, hodaj - ne trči, ne bacaj stvari po kući, pazi se, pazi da ne ispustiš to, prestani da vičeš, i tako unedogled, iznova svaki put. Kao što roditelji postanu nervozni zanovetajući detetu sve vreme, tako se i dete samo isključi. Ponavljane naredbe slabe linije.komunikacije. Pozitivno vaspitanje nasuproUiaredbama, zahtevima i zanovetanju imji prosto pitanje ili,niolb«."Zar ne biste više voleli da vas šef (ili vaša žena) lepo zamoli umesto što vam naređuje? Ne samo da ćete vi ljubaznije odgovoriti, nego će isto učiniti i vaša deca. To je vrlo jednostavan zahvat, ali zahteva puno vežbe. Na primer, umesto da kaž 'di operi zube", recite, "Da li bi otišao da opereš zube?". Urnesiu Ne udaraj brata", recite, "Možeš li, molim te, da prestaneš da ga udaraš?"

KORISTITE "DA LI BI" A NE "HAJDE"

Trudite se da pri sastavljanju rečenica koristite reci "da li bi" i "hoćeš li" radije od "uradi" i "hajde da". "Da li bi" čuda pravi, dok "hajde" i "uradi" stvaraju otpor i odbojnost. Kada kažete, "Da li bi počistio to?" postavljate pitanje. Rečenicom, "Možeš li da središ ovaj nered?" postavljate pitanje sposobnosti. U stvari time pitate, "Imaš li sposobnosti da središ ovaj nered?" Da bi motivisali saradnju morate biti veoma direktni i precizni u vezi onoga što želite. Svoj zahtev morate predočiti na način koji stvara saradnju. U redu je reći, "Hajde da središ taj nered" ako zaista mislite na uloženu sposobnost. Ako dete zamolite da nešto uradi, budite 66

Deca Su iz Raja

direktni. Većina roditelja reći će "hajde" kao način kojim naređuju svojoj deci sa trunčicom krivice u rečenici. Najčešće roditelji to rade kopirajući obrazac svojih roditelja i ta reakcija je automatska. Iako se čini da je to mala stvar, način na koji postavljate pitanja stvara ogromnu razliku u raspoloženju dece da sarađuju ne pružajući otpor. "Hajde počisti ovo" nije zahtev; to je naredba sa mnoštvom konfuznih, indirektnih, nagomilanih poruka.

Nezavisno od namere, kada roditelji govore uznemirenim, razočaranim ili stresnim tonom i koriste "hajde" i "uradi" deca primaju indirektne poruke. Ukoliko roditelj kaže "Hajde da središ nered" deca obično čuju jedan od navedenih odgovora: "Treba ovo da počistiš." "Već je trebalo ovo da počistiš." "Ne bi trebalo sto puta da ti kažem da to počistiš." "Već sam ti rekao da to počistiš." "Ne radiš ono što sam ti rekao da uradiš." "Ne ponašaš se u skladu sa svojim godinama." "Stvarno si težak." "Nešto nije u redu sa tobom." "U velikoj sam gužvi i ne mogu sve sama da uradim." Iako nijedna od ovih poruka nije direktno izgovorena, to je ono što deca čuju. Jndirektan _govor i osećaj krivice sabotiraju moguće rezultate pozitivnog vaspitanja. Kada ove tehnike isprobate u praksi, shvatićete^Ia Je direktan odnos koji ne implicira osećanje krivice umnogome efikasniji. Da bismo ovo jasnije razumeli, zamislimo da možete da skenirate aktivnost dečijeg mozga. Ako kažete "hajde", to će verovat67

Džon Grej

no biti aktivnost leve strane koja se pita šta zapravo ta rečenica znači. Ukoliko koristite "da li bi" rečenice, reprezentujete aktivnost desne strane i time aktivirate centar za motivaciju. Korišćenjem "da li bi" i "hoćeš li" zaobilazimo otpor dece i pozivamo ih na saradnju.

Za momenat zamislite da ste dete koje čuje jedno od dva različita pitanja: "Možeš li da završiš razgovor i da odeš na spavanje" ili "Da li bi završio razgovor i otišao na spavanje?" Isprva, čini se daje prva fraza sa "Možeš li..." ljubaznija. "Da li bi završio razgovor i otišao na spavanje?" ostavlja utisak pitanja postavljenog sa autoritetom i izgleda kao fraza koja nameće suviše kontrole. Ako nastavite da osećate ovu razliku, "Možeš li" zvuči ljubaznije, ali u njemu se krije naredba, "Lepo ti kažem, ali bolje bi ti bilo da to uradiš, ili..." Zatim, ako nastavite da razmatrate frazu, "Da li bi završio razgovor i otišao na spavanje?" ona izgleda sve više kao poziv upućen r .aradnju. Ako imaš neku primedbu, slobodno mi reci. Ovo je j^na poruka koju želimo da uputimo svojoj deci. Kada_deci jednostavno naređujemo, u stvari ih sprečavamo da nauče daj&nfđuju. Ove male promene u načinu postavljanja zahteva predstavljaju ogromnu razliku, naročito kad su u pitanju dečaci. "Da li bi" i "Hoćeš li" ne samo da bolje funkcionišu kada su u pitanju dečaci, već i kad su u pitanju sasvim odrasli ljudi. Ženski deo populacije teži da ne postavlja zahteve, a kada to i učine, obično to učine na krajnje indirektan način. Muškarcima je potreban direktan pristup, a deci još više. Korišćenje "možeš li...", šalje zbunjujuće poruke i postepeno otupi dečiju spremnost na saradnju. Vi ste roditelj. Ne biste ni tražili da uradi nešto ako niste sigurni da ono ne može da ispuni vaš zahtev. Kada kažete, "Možeš li da ugasiš TV?" u stvari ne pitate da li ima sposobnost da to uradi. Želite da dete upravo to i učini, a indirektna poruka je da nema dobar razlog da to ne želi da učini. 68

Deca Su iz Raja

lako se, "Možeš li", čini kao ljubazan način za stvaranje saradnje, ta fraza nema efikasan pristup. Neprestano korišćenje ovih modela stvara konfuzne poruke i postepeno decu onemogućava da pokažu svoju prirodnu volju za saradnjom.

Počeo sam sa korišćenjem ove tehnike kada je moja ćerka Lorin bila beba, jer sam želeo da pripremim sve tri moje ćerke za uspešne veze i odnose sa ljudima kasnije u životu. Kao što sam već rekao u Muškarci su sa marsa, žene sa Venere jedna od najvažnijih i u jsdno.su s_a_muškarcima jeste na .način koji muškarca motiyiš,e,,ajie,,na način koji ga odbija^ Žene se nikad u detinjstvu ne nauče kako da traže ono što žele. Znao sam da deca najbolje uče na primeru i modelu ponašanja, tako, da bi ih poučio, počeo sam da postavljam zahteve sa "Da li bi" i "Hoćeš li". Bio sam zadovoljan, jer su to sa lakoćom usvojile. Ostali roditelji su bili jako začuđeni kada je u predškolskom uzrastu Lorin zapitala, "Hoćete li, molim vas, da mi pomognete" ili "Molim vas da sa mnom ne razgovarate tako" ili "Imala sam naporan dan, da li biste mi pročitali neku priču". Iako je moja namera bila da ih na najefikasniji način naučim da traže ono što žele, što su i naučile, sporedan efekat, kako sam kasnije shvatio, bio je daje ovakav pristup kod njih stvorio mnogo više spremnosti za saradnju. Sada, kada roditelji uz pomoć ovog modela počnu da ostvaruju bolju saradnju s decom, oni istovremeno,, pripreme decu za umetnost da traže ono što im je potrebno i da td, potrebno i dobiju. '-U

ODUSTANITE OD RETORIČKIH PITANJA

Čak gore od korišćenja "Možeš li" i "Uradi" jeste korišćenje retoričkih pitanja. Retorička pitanja dobra su samo kada pokušavate da istaknete poentu u diskusiji, ali su kontraproduktivna kada 69

Džon Grej

tražite saradnju. Uz svako retoričko pitanje, ide i njegovo skriveno značenje. U vaspitanju, skrivena poruka je obično krivica, koju "dragi" roditelj ne bi želeo direktno da izusti. Umesto toga, koristi se retoričkim pitanjem. Mnoge majke nisu svesne da je ono što kažu u stvari retoričko pitanje sa negativnom porukom, ali ako se iskreno preispitaju, lako će to shvatiti. Žene će posebno koristiti retorička pitanja kako bi decu motivisala da budu poslušna. Kada majka želi da dete počisti sobu, umesto da kaže, "Da li bi molim te počistio svoju sobu?" ona koristi taktiku nametanja krivice koristeći retoričko pitanje kao što je, "Zašto je ova soba još uvek u haosu?" Pogledajmo nekoliko primera. Retoričko pitanje

70

Moguće skrivene poruke

Zašto je ova soba još uvek u haosu?

Mogao si da očistiš sobu. Nisi dobar. Neuredan si. Ne slušaš me kao što bi trebalo.

Kada ćeš već jednom da odrasteš?

Ponašaš se nezrelo. Sramoti me tvoje ponašanja. Ti si samo velika beba. Trebalo bi da se drugačije ponašaš.

Zašto udaraš svog brata?

Nisi dobar jer udaraš svoga brata. Stvarno si glup. Nemaš razloga da udaraš svoga brata a ipak to činiš.

Da li si normalan?

Nešto ti fali. Ponašaš se jako čudno. Ako nemaš dobar razlog, nema izvinjenja za tvoje ponašanje .... stvarno loše.

Kako si mogao da zaboraviš šta treba da uradiš?

Ili si jako glup ili si loš i bezosećajan. Ti si veliki problem u mom životu. Ne mogu da se oslonim na tebe.

Zašto još uvek razgovaraš?

Deca Su iz Raja

Treba da spavaš. Stvarno niste dobra deca. Neprestano vam govorim, ali vi me i dalje ne slušate. Ako u postavljanju zahteva (fiekoristit^ jretorička pitanja, povećavate šanse za saradnju. U suproTnoTri^deca će jednostavno prestati da slušaju. Izbegavanjem retoričkih pitanja ne samo da stvarate pozitivan uslov za saradnju, već sprečavate da deca budu izložena lošoj komunikaciji. Retorička pitanja ne samo da ne pokazuju uspeh kod deteta, već sprečavaju roditelje da jasno preuzmu odgovornost za negativne poruke koje šalju. Bez jasnog prepoznavanja tih negativnih poruka, teško je razumeti zašto naša deca nisu voljna da sarađuju sa nama. BUDITE DIREKTNI

Jedna od najvažnijih veština koju majke moraju da nauče jeste da budu direktne, naročito kada su dečaci u pitanju. Žene će često reći da su zbog nečega nezadovoljne, ali uz to neće uslediti zahtev. Ovo je nalik pecanju u pustinji. Male su šanse da dobiju zadovoljavajući odgovor. Ovo su neki od primera koji proizilaze iz naše nemogućnosti da budemo direktni: Negativna poruka

Skrivena naredba

Deco, pravite suviše buke.

Budite tihi. Očistite

Soba vam je opet u haosu.

svoju sobu.

Ne sviđa mi se način na koji se ponašaš prema svojoj sestri.

Budi dobar i ne ponašaj se tako.

Ne treba da udaraš svoga brata.

Ne udaraj ga.

71

Džon Grej

Opet me prekidaš.

Ne prekidaj me.

Ne možeš da razgovaraš tako sa mnom.

Ne razgovaraj tako sa mnom.

Nisi vezao pertle.

Veži pertle.

Zakasnio si prošlog puta.

Dođi na vreme.

U svakom od ovih primera, roditelj se trudi da motiviše dete da nešto uradi usredsređujući se na problem, ali u suštini ne traži da dete nešto konkretno uradi. Skrivenu naredbu dete često ne shvata, i ne radi ništa već zuri u zid. Da bismo isprovocirali direktan odgovor, zahtev mora da bude određen -_bJez negalivmh-konotacija.JUsmeravanje na ono što dete ne čini ispravno ili na ono zbog čega bi dete trebalo loše da se oseća, ne pomaže u stvaranju saradnje. Ispitajmo kako negativne poruke mogu da budu preformulisane u efikasne zahteve za saradnju.

72

Negativna poruka

Pozitivni zahtev

Deco, pravite suviše buke.

Hoćete li, molim vas, da budete tiši?

Soba vam je opet u haosu.

Da li biste očistili svoju sobu?

Ne sviđa mi se način na koji se ponašaš prema svojoj sestri.

Molim te, budi dobar i ne ponašaj se tako prema njoj.

Ne treba da udaraš svoga brata.

Molim te, ne udaraj svoga brata.

Opet me prekidaš.

Molim te, ne prekidaj me.

Ne smeš tako da razgovaraš sa mnom.

Molim te, ne razgovaraj tako sa mnom.

Pertle ti nisu vezane.

Da li bi vezao pertle?

Prošlog puta si zakasnio.

Molim te, dođi na vreme.

Deca Su iz Raja

NEMOJTE OBJAŠNJAVATI

I pored toga što ćete zamoliti umesto što naređujete kako biste motivisali aktivnosti dece, nemojte im objašnjavati razloge. Mnogi dobronamerni stručnjaci predlažu da deci pružite dobar razlog da nešto urade. To ne funkcioniše. JCao roditelj, kada objašnjavate, gubile roditeljsku moć. Zbunjujete dete. Veliki broj dobronamernih roditelja pokušava da ubedi svoju decu da slede uputstva, umesto da ih podsećaju na to da je u redu da se bune, ali da su mama i tata ipak glavni. Ne treba da kažete: "Vreme je za spavanje, sutra je veliki dan. Da li bi otišao da opereš zube?" Izostavite objašnjenje. Kada se deca opiru roditeljima, većinom se opiru razlozima. Kada izostavite razloge, manje je stvari zbog kojih će se opirati. ^-"Većina muškaraca ovo iskusi kada se opire zahtevima svojih supruga. Često će žena navoditi brojne razloge zbog kojih muškarac nešto treba da uradi, dok bi on mnogo više voleo da ih je ona rekla u kratkoj formi. Što više ona govori o razlozima, on se sve više oseća isključeno. Slično tome, što kraće formulišete zahtev, vaše dete će biti voljnije za saradnju. Ako želite da malom detetu objasnite zašto je bolje za njega da ide u krevet, recite mu to kasnije kada budete zadovoljni njegovom odlukom da sarađuje. Kada su već u krevetu možete reći: "Tako sam zadovoljna tobom. Lepo si oprao zube. Sada možeš da se naspavaš i pripremiš za sutra. Veliki je dan i dobar san će te osvežiti." Kada deca nešto dobro urade, mnogo su prijemčiviji za takvo ćaskanje. Većina roditelja pribegava razgovoru kada deca pokažu odbojnost, ili kada su nešto pogrešno i loše uradila. Izabrali ste loš trenutak koji samo pojačava osećanje da nisu prihvaćeni i to vremenom isključuje decu i smanjuje želju za saradnjom. Možda je to uspešno dok su deca sasvim mala, ali u pubertetu, u istom obimu u kojem se dete potčinilo vašoj volji da bude dobro i poslušno, iskazaće potrebu za buntovništvom. U ohrabrivanju saradnje, odustajanje od objašnjavanja mnogo znači. 73

Džon Grej

Ovo su primeri uobičajenih grešaka koje roditelji čine i alternativni načini postavljanja zahteva: Objašnjenja

Bolji način za postavljanje zahteva

Isuviše si gledao televiziju. Vreme je da isključiš TV. ŽSelim da svoje slobodno vreme posvetiš nečemu drugom.

Da li bi isključio TV i svoje slobodno vreme posvetio nečemu drugom?

Svaki put kada se spremimo da krenemo u školu, ti zaboraviš gde si stavio cipele. Hoću da ih uvek držiš na jednom mestu kako bi znao gde su.

Da li bi svoje cipele stavio na jedno mesto kako bi uvek znao gde su?

Čitave nedelje idem za tobom i skupljam stvari. Hoću da pokupiš sve svoje stvari odmah.

Da li bi pokupio svoje stvari?

Danas sam zaista umorna. Ne mogu da se bavim i pranjem sudova. Hoću da sam opereš svoje sudove večeras.

Da li bi oprao sudove večeras? To bi me učinilo jako srećnom.

NEMOJTE DRŽATI PRIDIKE

U postavljanju zahteva, gore od objašnjavanja su pridike o tome staje dobro a šta loše. U stvari, kontraproduktivno je kada kažete: "Nije lepo da udaraš svog brata. Tući nekog nije lepo. Da li bi molim te prestao da ga udaraš?" Pored toga što ćete zvučati neprirodno, to jednostavno ne funkcioniše. Naravno, pravilo koje želite da naglasite je dobro, ali ne za motivisanje deteta. 74

Deca Su iz Raja

Kada pridikama na temu dobrog i lošeg pokušayate_d§ motivisete ponašanje, deca gube volju za saradnju i ume.st.Q,tQgalrude se da razdvoje dobro od lošeg, pravilno od nepravilnog. Deca mlada od devet godina nisu spremna za ovakav pristup, a posle devete godine prestaju da slušaju. Deci ili tinejdžerima treba pridikovati, bez obzira na to koliko su stari^samo kada p)ridiku stvarno zasluže. Mnogi roditelji se žale na to da^njmovarđeća sa njima i ne pričaju. Glavni razlog je što roditelji uvek nude previše saveta i pridika. Deca se naročito isključe kada roditelj koristi pridike da ih motiviše da nešto urade ili da im "objasni" gde su pogrešili. U oba slučaja, ove pridike ne samo da su beskorisne, već su i kontraproduktivne. Evo primera pridike: "Tvoj brat nije želeo da te povredi. On se samo igrao i slučajno naleteo na tebe. Najbolji način da se slažete jeste da razgovarate, a ne da se bijete. Ako se bijete, problem će samo biti veći. Kada bi te stariji dečak u školi udario, to bi bilo jako ružno. Isto tako nije lepo kada ti udariš svog brata. Mnogo je bolje koristiti se recima. Umesto da si ga udario mogao si, na primer, da kažeš "ne volim kada me udaraš, molim te prestani." Ukoliko nastavi, ti treba da ponoviš šta si rekao. Zapamti da ne treba da se služiš udarcima. Uvek postoji drugi način. Nekada možeš samo da odeš odatle, kao da ti je takvo ponašanje dosadno. S druge strane, ako želiš da se bijes, ja bih bio jako srećan da nadgledam taj rvački meč ili., mogli bismo da navučemo i bokserske rukavice. Dobro je da znaš kako da se zaštitiš ako ne možeš ništa da učiniš da izbegneš tuču, ali opet ponavljam, nije dobro tući se sa svojim bratom. Obojica znate kako da se koristite recima, a možete i mene da pozovete ako vam treba pomoć... zato ti lepo kažem, nemoj da udaraš svoga brata." ^Ako dete nijejTažilo te informacije, iako su _dobre i korisne, stvoriće još veći otpor. NE KORISTITE OSEĆANJA U SVRHU MANIPULACIJE

Osećanja treba deliti među jednakima. Kada uče decu važnu veštinu prepoznavanja i deljenja emocija, roditelji često prave 75

Džon Grej

grešku koristeći "Ja osećam" rečenice. Mnoge knjige pune su predloga da uvek govorimo deci šta osećamo. Iako je ovo dobronameran savet, često ima suprotan efekat kada je u pitanju stvaranje saradnje. Roditelji su u stvari naučeni da koriste ovu jednostavnu fornoulu^za stvaranje saradnje. ___^ Kada je u pitanju a, bili c, ja osećam da bi trebalo uraditi l, 2 ili 3, jer želim x.yiliz. Na primer, "Kada se popneš na drvo, jako se plašim da ćeš pasti. Zbog toga želim da sideš dole." Ili, "Kada uda^" ris svoga brata, ja sam jako ljuta jer ne želim da jedan drugog udarate i želim da se lepo slažete." Ova i slične formule efikasne su samo kada želite da pomognete deci da izraze osećanja među sobom ili da pomognete odraslima da učine isto. Neće vam uspeti da koristite osećanj a kako bi prešli generacijski jaz. Kada roditelji, a oni su glavni, dele svoja negativna osećanja sa decom kako bi motivisali ponašanje, nameću deci odgovornost za roditelje. Rezultat je taj da deca osećaju krivicu jer su uznemirili roditelje, i onda prilagođavaju svoje ponašanje ili se osećaju izmanipulisanima, i kao rezultat, opiru se saradnji. Negativna osećanja ne treba deliti sa decom. Nije.piikladno da se ona[koji je "glavni" stavlja na istu ravan sa detetom. Čim izrazite svoja negativna osećanja, izgubite deo svoje kontrole i moći da stvorite saradnju. Roditelji koji dele svoja osećanja sa decom često se pitaju, "Zašto se deca toliko protive mom autoritetu?" Na kraju, kad ova deca uđu u pubertet, totalno|za'rnrznu komunikacmTjsa roditeljima. Mnogi odrasli ljudi imaJu~proBTerria da saslušaju osećanja svoje supruge, jer qse_ćj^dj^su_bili^ svoje majke u detinjstvu. Drastičan primer, kako bismo bolje razjasnili ovu nedoumicu, jesu majka ili otac koji kažu: "Kada to uradiš osećam se tako razočarano. (Radim jako naporno kako bih ti obezbedio dobar život, a ti nećeš nimalo da mi pomogneš.) Želim da uradiš onako kako ti kažem." U ovom primeru dete ima samo dve opcije: ili da se oseća loše ili da prestane da vodi računa o osećanjima roditelja. Nijedna od ovih opcija nije rešenje. 76

l ?

Deca Su iz Raja

Kada su roditelji uznemireni i imaju potrebu jda_podele.emocije, potrebno je da pronađu drugu odraslu osobu u kojoj će naći podršku i utehuj. Nije dobro tražiti _utehu i godrškujujvpjgji deci. Naravno, od izuzetne je važnosti da podelite pozitivne emocije sa svojom decom, ali negativne će biti odbijene i prezrene kao forma manipulacije. Kada kažu "stvarno sam ljut", neki roditelji misle da će zastrašivanje motivisati njihovu decu. Zasigurno će pokrenuti dete, ali ne može se prenebreći daje ovakav pristup zasnovan na strahu i da će vremenom otupeti dečiju prirodnu volju da ispuni vaše želje. Korišćenje osećanja u svrhu manipulacije neJtu decu će načiniti poslušnom, ali nikada spremnom na saradnju. Mnoga deca, naročito dečaci jednostavno će se isključiti. Prosto će prestati da vas slušaju, čak i da vas gledaju u oči dok pričate. Mnogi roditelji koriste "Ja osećam" rečenice kao način da nauče decu da budu svesnija svojih osećanja. Ovo se bolje postiže kada decu ne pokušavate istovremeno da motivišete da nešto urade. Najbolje je da to učinite kao odgovor na njihovo pitanje kako se osećate ili da li ste se ikada osećali kao oni u datom trenutku.

MAGIČNA REC KOJA STVARA SARADNJU

Pored toga što ćete biti kratki, pozitivni, direktni, i što ćete koristiti "da li bi" pri postavljanju zahteva, postoji još jedna veština. Ona je najvažnija. Sastoji se u korišćenju najmoćnije reci za stvaranje saradnje. Reč je U velikom obimu, do devete godine života, deca nemaju izgrađenu sliku o sebi. Naređivatnm, znači povećati jaz između roditelja i dece. Opredelimo se radije za prirodnu vezu koju deca imaju sa svojim roditeljima. Kada god je moguće pozovite decu da vam pomogu u nekoj od aktivnosti kojom se bavite. Čak i kada biste pitali nešto krajnje određeno, kao, "Da li bi spremio svoju sobu?", ovom zahtev može prethoditi ili slediti fraza "Spremimo se za zabavu". Pripajajući 77

Džon Grej

vaš zahtev pozivu da vam se pridruži, kao krajnji rezultat stvarate spremnost na saradnju. KRATAK PREGLED l PRAKSA NAVEDENOG

Do sada smo se bavili osnovnim tehnikama za stvaranje saradnje: Zamolite, ne naređujte. Postarajte se da vaša deca osećaju da sarađuju, a ne da samo treba da budu poslušna. Dajte im dozvolu da ne poslušaju (ako i kada to urade). Ukoliko nemaju pravo da ne poslušaju, pitaju ili prave nagodbe onda je ono što tražite od njih zaista naredba. Postarajte se da koristite "da li bi" i "hoćeš li" i puno "molim te" rečenica. Nemojte koristiti retorička pitanja, objašnjenja, pridike i "Ja osećam" izjave. Budite direktni i kada god je to moguće pozitivni. Kada god je moguće koristite izjavu koja uključuje reč "hajde da zajedno". Stvaranje volje za saradnjom nije teško, ali zahteva dosta truda. Lakše je kada se fokusiramo na male osmišljene zahteve umesto na naredbe. Koristite se u praksi sledećom tabelom.

78

Naredbe

Zahtevi

Skloni ovo!

Hajde da zajedno spremimo sobu. Da li bi sklonio ovo?

Ne ostavljaj to ovde!

Hajde da zajedno sklonimo stvari. Da li bi, molim te, sklonio ovo?

Deca Su iz Raja

Ne razgovaraj tako sa bratom!

Hajde da budemo malo uviđavniji. Molim te koristi lepši ton kada razgovaraš sa bratom.

Prestani da udaraš sestru!

Molim te, odmah prestani da udaraš sestru. Hajde da se lepo slažemo.

Vežipertle!

Hajde da se spremimo za polazak. Molim te, veži pertle.

Zakopčaj košulju!

Hajde da izgledamo što lepše možemo. Da li bi, molim te, zakopčao košulju?

Idi daoperešzube!

Hajde da se spremimo za spavanje. Molim te, idi da opereš zube.

Ugasi TV!

Hajde da se dogovorimo da ne gledamo mnogo televiziju. Molim te, ugasi TV kada se ova emisija završi (za deset minuta).

Dođi da večeraš!

Hajde da večeramo. Molim te, dođi za sto.

Prestani da pričaš!

Hajde da se malo umirimo i saslušamo šta mama kaže. Molim te, nemoj više da pričaš.

Jedi povrće!

Hajde da se podsetimo koliko je povrće važno. Da li bi, molim te, pojeo svoje povrće?

Koristi viljušku; ne igraj se sa hranom!

Hajde da pokažemo lepo ponašanje za stolom. Molim te, jedi viljuškom a ne prstima. 7 9

Džon Grej

STA RADITI KADA SE DECA OPIRU

Kada se prvi put sretnete sa novim prilazom vaspitanju, ono će vašem detetu pružiti mnogo moći. Mogu se samo nasmejati i reći ne. Ne brinite - dobro je kada se ovo desi. Ili će biti srećni što im je data prilika da saraduju, ili će biti veseli što mogu da pruže otpor. Uostalom, da li vi uvek radite ono što se od vas traži? Nadam se da ne. Fraza "hajde da zajedno..." obično je efikasna u mnogim situacijama dok dete ne napuni devet godina. Kada dođe u taj uzrast, fraza "hajde da zajedno spremimo sobu" izgleda malo isprano, sem ako ste u tom trenutku usred spremanja. Treba malo vežbe da ne zaboravite da koristite magičnu reč "hajde da uradimo nešto zajedno", ali vremenom to dolazi prirodno. Kada dete odbija vaš početni zahtev, vreme je da pređemo na korak broj dva. Veštine koje smo naučili na prvom koraku neophodne su za stvaranje osnova saradnje. Umeće koraka broj dva, neophodno je da bi podstakli motivaciju kada deca pružaju otpor početnom zahtevu. Posle duge prakse, kada se vaša deca prilagode novom roditeljskom pristupu, prvobitno naučeni postupci pokazaće svoje pune vrednosti. U početku, ako su deca navikla na kontrolu putem straha, prvi korak je baza za korak broj dva, tri i četiri. Shvatićete, kasnije, da jedino što treba da uradite jeste da zajrjio.h^e^^y^^d££axe^aiadivati. U poglavlju koje sledi pozabavićemo se korakom broj dva i naučićemo veštine kojima ćemo otpor svesti na minimum time što ćemo pokazati razumevanje za našu decu. Kada se deca opiru saradnji, sledeći korak je svođenje otpora na najmanju moguću meru.

80

Nova Urneća Kojima se Otpor Svodi na Minimum

Kada pružite deci priliku da pokažu neslaganje razvijate saradnju a ne šlepu poslušnost. Iako ćete se u raznim situacijama osećati kao da vam ne bi smetalo malo slepe poslušnosti, ovde ćete naći nove veštine koje će vam biti od pomoći pri smanjivanju otpora kod dece. Otpor koji deca pokažu je u malim količinama dobar. Da bismo gajili duh saradnje, decu iznova treba ubeđivati kako želite da ih saslušate kao što oni slušaju vas. Deca stvaraju jasan i pozitivan stav o sebi kroz povremeno iskazivanje neslaganja sa vašim zahtevima. Deca moraju da shvate kako imate volju da ih saslušate baš kao što i oni slušaju vas.

Otpor koji pokazuju, podržan na pravi način od strane roditelja, postepeno pomaže njihovom stvaranju slike unutrašnjeg sveta osećanja, želja i potreba. Kao krajnji cilj, c)n zasigurno pomaže da se kod dece izgradi i održi jaka svest o volji. Ova snaga volje može kasnije u životu da bude kamen temeljac njihovog uspeha ili neuspeha. Oni koji poseduju jaku volju, moći će da dosegnu uspeh, a oni koji je nemaju lakome odustajati. Odrasli ljudi koji nemaju jaku volju nisu u detinjstvu pripremani da se suoče i prevaziđu neizbežne izazove koji ih u životu čekaju. Zadovoljiti 81

Džon Grej

se osrednjim ili osećati se motivisano da ostvarimo snove, šta biste vi izabrali? ČETIRI VESTINE KOJIMA SE OTPOR SVODI NA MINIMUM

Umesto što zahtevate poslušnost, upotrebite pozitivno vaspitanje koje se koristi dečijim otporom kako bi ojačalo njihovu želju za saradnjom. Pokušaji da se volja deteta slomi pretnjom, kaznama ili neodobravanjem, vremenom podriva prirodnu želju deteta za saradnjom. Sve dok se volja neguje i ne slama, želja za saradnjom će rasti a otpor će se svesti na minimum. Neprestani pokušaji da se slomi volja deteta podrivaju detetovu prirodnu želju za saradnjom.

Negovanjem detetovih potreba baš kada pokazuje otpor, na najefikasniji način smanjujemo otpor i ne ugrožavamo im volju. Slede četiri načina kojima negujemo volju: 1. Slušanjem i razumevanjem 2. Pripremom i organizacijom 3. Skretanjem pažnje i usmeravanjem 4. Ritualima i ritmom Da bi prestalo da pruža otpor i osetilo potrebu da sarađuje, dete bi trebalo da dobijejrazumevanje, strukturu, ritam. Lsrnernice^Ukoliko se ne izađe u susret ovim različitim potrebama, dete često ne može da pokaže unutrašnju volju za saradnjom. Na primer, slušajući šta dete priča, roditelji su u stanju da pokažu da su osećanja, želje i potrebe deteta u potpunosti ispoštovani i da ih oni potpuno razumeju. Kada se udovolji potrebi za razumevanjem, deca postaju manje sklona otporu i spremnija na saradnju. Iako su ove potrebe karakteristične za svu decu, svako dete je jedinka za sebe i u jednoj ili drugoj oblasti može imati veće po82

Deca Su iz Raja

trebe. Ukoliko je detetu potrebno više razumevanja, ta potreba ne isključuje postojanje drugih potreba. Svaka je važna, ali neka od njih može se pokazati kao važnija za pojedinu decu. Jedno od dece može pokazati pozitivan odgovor na slušanje i razumevanje, dok su drugom potrebniji priprema i struktura. Kada se upoznate i počnete da savladavate ove veštine, shvatiće kako su moćne. Ispunjavanje pojedinih potreba stvoriće istovremen pozitivan odgovor kod dece u zavisnosti od njihovog temperamenta. ČETIRI VRSTE TEMPERAMENTA

Postoje četiri temperamenta koja možemo razlikovati kod dece, stoje i pravi razlog zbog koga bolje reaguju na neki od ponuđenih pristupa i metoda. Ova četiri temperamenta pomažu da odaberete kategoriju koja odgovara vašem detetu, a onda vas upućuju na primenu jedne od četiri veštine koje svode otpor na minimum. Iako dete možete da svrstate u neku od vrsta temperamenata, to ne znači da ono ne poseduju nešto od osobina drugih vrsta. Neka deca imaju podjednake karakteristike svakog od temperamenata, dok su druga manje ili više svrstana u okvire jednog ili drugog. Nijedan od temperamenata nije bolji ni lošiji od ostalih; samo su različiti. Pošto su moguće kombinacije beskrajne, svako dete je jedinstveno i posebno. Pogledajmo kratak prikaz ova četiri temperamenta. Osetljivoj Deci Potrebni su Slušanje i Razumevanje Prvi od temperamenata jeC^etljiv^temperamgnt. Osetljiva deca su ranjivija i osećajnija. Krajnje su svesna svojih stavova u vezi sa svojim potrebama, željama i nastojanjima. Da bi se prilagodili u životu, imaju veću potrebu da identifikuju ono što osećaju i tek tada su spremni da nešto promene. Najbolje reaguju na razumevanje i slušanje. Iako je svoj "đect potrebno razumevanje, ovoj deci treba pokazati više razumevanja kako bi se oslobodila njihova moć pružanja 83

Džon Grej

otpora. Osetljiva deca spoznaju sebe spoznavajući svoje želje i pričajući o svojim iskustvima. Deo njihove prirode je i konstantno žaljenje za nečim. Kada im se pruži prilika da sa nekim podele svoj problem, prosto se ozare. Na primer, dete može reći, "Imao sam užasan dan. Niko mi čak ni zdravo nije rekao danas." Tada roditelji odgovaraju, "To nije lepo od njih". Onda dobijamo odgovor, "Sara je bila zaista dobra prema meni. Svidela joj se slika koju sam nacrtao." Uz malo podrške, ova deca opet vide stvari pozitivno. Njima treba više razumevanja, fleksibilnosti i spoznavanja njihovih unutašnjjlrpatnji i bitaka koje vođe. Generalno gledajući, ovoj deci potrebno je posvetiti vlsevfemena. Pokušaji da ubrzamo reakcije osetljive dece stv.ojr,iće_sarnp veći otpor. Ona poseduju drugačiji unutrašnji časovnik. Roditelji bi mnogo pogrešili ako bi ovoj deci rekli, "Ako je Sara bila dobra prema tebi, onda to i nije bio tako loš dan." Na to dete obično odgovara, "Baš je bio. Niko me ne voli." Kada osetljivo dete pokušava da se ponaša malo pozitivnije, prosto ga pustite. Nemojte to koristiti kao način da otpišete njihovo pređašnje ponašanje. Osetljivoj deci potrebna su saosećajnost i razumevanje za njihove patnje i borbe.

Bez konstantnog razumevanja za njih, osetljiva deca počinju da preuveličavaju svoje probleme da bi dobili neophodnu dozu saosećajnosti. Ukoliko rečenica "Boli me stomak" ne naiđe na topao, brižan odgovor, ona dobija šire značenje "Jako me boli glava i stomak, i niko nikada nije dobar prema meni". Bez neophodnog razumevanja, svaki bol postaje preuveličan..Nedp_statak sa.osećanja_z_aprayD..4e stvoriti više psihičkog i emocionalnog bola. Kada roditelji ignorišu osećajno dete, problemTsamo postaju veći. 84

•

Deca Su iz Raja

Najveća greška koju roditelji mogu da naprave J£s±e_p.Qkušaj_, ' da ovo dete razvedre. Kada je ono uznemireno ili nam izgleda depresivno, ne vredf mu objašnjavati da ne treba da bude tako neraspoloženo. Ukazivanje na pozitivne stvari može ih odvesti u drugom pravcu i pojačati loše raspoloženje, a sve u pokušaju da budu shvaćeni i prihvaćeni. Roditelji moraju odvojiti više vremena da saslušaju njihove probleme, ali se moraju uzdržati da ih rešavaju u pokušaju da oraspolože svoje dete. Najveća greška koju roditelj može da napravi jeste da pokuša da ovakvo dete razveseli.

Osetljivoj deci je potrebno da znaju da nisu sama i da i njihovi roditelji osećaju njihovu bol. Ovo je vrlo delikatna situacija. Nije preporučljivo da roditelji od njih traže emocionalnu podršku, ali ponekad bi trebalo da podele neku od svojih životnih bitaka sa decom. Na primer, kada se dete žali na to kako je nešto teško, komplikovano ili bolno, roditelj bi mogao da kaže, "Znam, zamisli i ja sam se danas tako osećao. Zaglavio sam se u gužvi u gradu". Ne tražeći utehu od deteta, ovaj prilaz zadovoljava posebnu potrebu osećajnog deteta. Osećajnoj deci potrebno je da znaju da nisu jedina koja pate.

Kada osećajna deca pruže otpor, potrebno im je da čuju saosećajne izjave kao što su: "Razumem tvoje razočaranje. Želeo si da radiš jedno, a ja sam ti pokvario planove time što želim nešto sasvim drugo." Bez prave podrške, osećajna deca će se stalno protiviti. Bez neophodnog saosećanja, teže osećanju žrtve i izgube se u samosažaljenju. Ona mnogo dublje razmatraju svoju tugu, i bez potrebnog razumevanja, sklona su osećanju krivice. 85

Džon Grej

Ovoj deci potrebne su jasne poruke koje govore o razumevanju njihovih negativnih emocija. Treba im malo više vremena da prevaziđu svoje patnje i emocionalne uspone i padove. Ipak, kada podele svoj teret i tugu sa saosećajnim slušaocem, pokazuju prijatno olakšanje i opuštanje. Roditelji koji su manje osećajni često pogrešno misle da nešto nije u redu sa njihovim detetom i time samo pogoršavaju postojeću situaciju. Kada saslušate detetova osećanja, dajte mu malo vremena i prostora da mu bude bolje. Kada je ovaj cilj postignut, nemojte mnogo pažnje posvetiti promeni raspoloženja. Zauzmite stav koji podjednako opravdava oba raspoloženja. Ne pokazujte kako nešto nije bilo u redu s njima, ali da su sada sasvim dobro. Uvek su dobri, zar ne? Ova deca se uvek opiru novim vezama i poznastvima. Stvaranje veza i prijateljstava njima predstavlja veći problem nego drugoj deci. Treba im više pomoći u stvaranju prilika da upoznaju druge ljude i stvore osnovu za prijateljstvo. Kada ostvare prijateljsku vezu, vrlo su lojalni, a kada ih prijateljT^JaJul/eoma su povređeni. Mogućnost da oproste i zatjorave su važna, osobjne Jcoje moraju da nauče. Kada roditelji imaju razumevanja za njihov otpor7zapravo~im pomažu da se prilagode razočaranjima u životu i povećavaju njihovu sposobnsot da oproste i zaborave. Kada ova deca dobiju ono što im je potrebno, mogu da pokažu svoje posebne vrline. Oni su pažljivi, dalekosežni, kreativni, dobri u komunikaciji i originalni. Brižni su, saosećajni i spremni da pomognu. Veliko zadovoljstvo njihovog života je da pomažu drugima i ćelom svetu. Aktivnoj Deci Potrebni su Priprema i Organizacija Drugi temperament je aktivni temperament. Aktivna deca manje vode brigu o svojim unutrašnjim reakcijama na život i mnogo su više zainteresovana da ostvare svoj uticaj. Zanimaju ih radnja, akcija i rezultati. Oni su samopokretači i najviše želje za saradnjom pokazuju kada znaju šta rade i kad imaju plan. Uvek su spremni za akciju, vodstvo ili da stvari rade baš onako kako su zamislili. 86

Deca Su iz Raja

Ovoj deci potrebna je dobra organizacija, inače će lako naći načina da se odupru vašem autoritetu i time ćete izgubiti kontrolu nad njima. Uvek moraju unapred da znaju kakav je plan, kakva su pravila i koje šef. Potreban im je plan igre. Sa ovom vrstom pripreme, ova deca postaju veoma uviđavna i spremna na saradnju. Da bismo sveli otpor na minimum, sa ovom vrstom dece potrebno je misliti unapred i pripremiti im jasne granice, pravila i smer. Roditelj bi mogao reći, "Ovo je ono što ćemo da radimo. Prvo ćemo se ljuljati na Ijuljaškama a onda idemo na igralište. Smenjivaćete se na svaka dva minuta." Pripremajući ovo dete ovako jasnim aranžmanom, ono će pokazati veliku dozu saradnje. Aktivna deca uvek moraju unapred da znaju plan, pravila i koje glavni.

Aktivna deca vole da budu u centru pažnje i da budu tamo gde su zbivanja. Uvek su u pravu. Bez dobre planske kontrole, pokazuju tendenciju da dominiraju. Ovom detetu treba dati prilike da bude uspešan vođa. Ona poštuju i slede samouverenog i sposobnog vođu. Roditelj ne srne da pokazuje slabosti, neodlučnost i ranjivost. Na primer, nemojte da ih direktno pitate šta žele. Ukoliko otpor pokažu time što, posle davanja vaših instrukcija, kažu šta bi oni želeli, uvažite njihovu sugestiju i tek onda odlučite šta ćete uraditi. Ukoliko kažete, "Prvo idemo da se ljuljamo na Ijuljaškama, a onda ne teren" mogli bi reći, "Ali na terenu je zanimljivije, hajdemo tamo prvo". Mudri roditelj tada može da kaže, "Dobra ideja. Hajde da tako i uradimo". Ova deca vole da budu u pravu i likuju kadgod se njihova sugestija uvaži. Da bismo otpor aktivne dece sveli na minimum, najbolje je uvek ih smatrati pobednicima i kad god je moguće, zadužiti ih za nešto. Ona poseduju mnogo energije i stoga im je potrebna dobra organizacija da bi se ta energija ravnomerno raspodelila. Ona su izuzetno motivisana da udovolje ukoliko se nađu u poziciji da pokažu svoju odgovornost. 87

Džon Grej

Da bismo otpor aktivne dece sveli na najmanju moguću meru, najbolje je uvek ih smatrati pobednicima i kadgod je moguće, zadužiti ih za nešto.

Aktivnoj deci treba pokazati da su potrebni i da imate poverenja u njih. U ovom slučaju, roditelj bi mogao reći, "Prvo ćemo ići na teren i svako će imati šansu da se istrči. Bojane, tebe zadužujem za sve tvoje drugove jer svi treba da bar jednom obiđu ceo krug. Ti možeš da ideš prvi i svima pokažeš put." Stavljati decu u poziciju vođe sa jasnim smernicama izvlači najbolje iz njih. Automatski, postaju voljnija za saradnju. Imaju mnogo energije i bivaju nervozni kada su dugo na jednom mestu. Jednostavno moraju nešto da rade a kada im se ostavi mnogo praznog hoda, ponašaju se bez razmišljanja i kao po pravilu upadnu u nevolju. Jedan od načina na koji otpor aktivne dece svodimo na minimum jeste da ih jednostavno iscrpimo. Na primer, ako negde treba da čekate, ovo dete će biti veoma nervozno. Ili mu dajte nešto da radi, ili osmislite neku igru koja će poslužiti kao ventil za energiju. Možete mu reći da istrči određenu stazu i da mu merite vreme. Deca koja su aktivna vole da ruše sopstvene rekorde. Pohvalite njihov trud, i otpor će se istopiti. Aktivna deca o sebi uče kroz greške. Potrebno je da pokažete zadovoljstvo njihovim uspesima i oprostite im greške. Ova deca imaju veću sklonost da se nađu u nevolji. Ukoliko se plaše kazne ili neodobravanja, pokušaće da sakriju ili da odbrane svoje greške i shodno tome, prestaće da uče i odrastaju na grešakama. Aktivnoj deci potrebno je da pokažete zadovoljstvo njihovim uspesima i oprostite im greške.

Aktivnoj deci teško padaju sedenje i slušanje. Potrebno im je da se kreću, a najbolje uče kada se nađu u grupi. Kada se ne slažu 88

Deca Su iz Raja

sa vašim zahtevima, najbolje je da otpočnete neku aktivnost i da ih pozovete da vam se pridruže. Dugi razgovori su kontraproduktivni i sa njihove tačke gledišta nisu ništa drugo do kazna. Na primer, ako ne žele da pospreme svoju sobu, dovoljno je da pohvalite ono što rade i da započnete spremanje sami. Recite: " Vidim da se igraš i da ne želiš da očistiš svoju sobu. Hajde da to zajedno uradimo. Evo, ovako ćemo..." Čekati da deca koja su aktivna nešto urade nije vrlo efikasno. Aktivnoj deci potrebno je da sa vama učestvuju u nekoj akciji da ne bi osećali otpor. Čak i kada je njihovo učešće neznatno, zahvalite im se na pomoći i pohvalite ih. Možete reći, "Uradili smo veliki posao". Aktivna deca uvek žele da budu deo tima koji pobeđuje. Za njih, ne postoji veća motivacija od uspeha. Aktivna deca uvek žele da budu deo tima koji pobeđuje.

Aktivna deca spoznaju sebe po onome što su uradili i rezultatima koje su postigli. Ona vole moć. Kada se opiru vašim zahtevima, često im treba odlučna, ali u isto vreme smirujuća poruka da je u redu da pružaju otpor, ali da su mama i tata i dalje glavni. Pohvalite ono što rade i zatim ponovite svoj zahtev direktnije. Na primer, možete reći, "Vidim da se odmaraš, i sad želim da počneš sa spremanjem svoje sobe". Ukoliko nema odgovora, počnite sa spremanjem govoreći, "Hajde da počnemo od ovog dela sobe." U trgovini ovaj prilaz se zove "kupovina nagađanjem". Nagađate daje klijent zainteresovan i započinjete sa sitnijim detaljima kupovine. Aktivnoj deci potrebna je jasna i direktna poruka onoga što želite. "Ja želim" izjava smanjuje otpor i ujedno služi kao podsetnik da ste vi još uvek glavni. Bez prave vrste podrške, aktivna deca često su van kontrole, ne ponašaju se pristojno, i kao krajnji ishod postaju nasilna prema drugima. Pored dobre organizacije i nadgledanja, potrebna im je jasna poruka daje u redu praviti greške i da vi znate da oni uvek pružaju najviše što mogu. 89

Džon Grej

"Ja želim" izjava smanjuje otpor i ujedno služi kao podsetnik da ste vi još uvek glavni.

Kada su van kontrole, ako nije sve onako kako oni žele, skloni su da se nasilno ponašaju i da prave ispade. Mnogi roditelji i odrasli ljudi plaše se direktnog suočavanja sa aktivnom decom. Roditelji rasprave sa njima odlažu, jer zahtevaju mnogo energije. To samo pogoršava problem. Pored jasne organizacije vremena, ovoj deci potrebno je obezbediti redovne tajm-aute. Oni moraju, više nego druga deca, da imaju osećaj da su deo čvrste strukture. Time što deci dajemo tajm-aut, shvatiće ko je zapravo glavni i dobiće aranžmane koji su im potrebni. Detaljnije ćemo objasniti termin tajm-auta u poglavlju 6. Aktivna deca imaju veću potrebu da budu u pravu i ne vole da im se govori da greše. Naročito teško prihvataju kritike pred drugima. Ukoliko to činimo u četiri oka, manje se opiru i ne vređaju se. Umesto da ih kritikujete javno, možete da dogovorite tajne signale koji bi poslužili u te svrhe . Znače da poštuju roditelja koji im čuva ugled. Na primer, dete može da nauči da treba lepše da se ponaša tako što ćete, kao dogovoreni signal, dodirnuti svoje uvo. -Kada postanu previše glasni, možete dodirnuti bradu kako bi dete znalo da se služi tonom koji je primeren samo igranju napolju sa decom. Ova deca poštuju ovakve signale. Ne samo da im pomažu da budu uspešnija, već im indirektno govore daje normalno praviti greške i povremeno biti van kontrole. Ukoliko im se ne pruži prilika da budu odgovorni, biće skloni da se opiru drugoj deci ili ljudima koji sporije razmišljaju. Žele brze stvari i poseduju energiju koja im omogućuje da ih brzo i dobiju. Mogu da prihvate sporiji korak drugih kada su zauzeti pružanjem pomoći ili saradnjom. Dobro je dati im nešto da rade i pružiti im osećaj važnosti. Kada su ova deca organizovana onako kako im je neophodno automatski postaju osetljivija, saosećajnija i darežljivija. Sa re90

Deca Su iz Raja

dovnim tajm-autima postepeno uče da budu strpljiviji, i razviju mogućnost odlaganja pohvala. Postaju odgovorni, stručni i sjajne vođe. Oni su ti koji omogućavaju da se stvari dešavaju. Sa vremenom, što budu uspešniji i sigurniji u sebe, postaće osetljiviji u razumevanju osećanja drugih. Radoznaloj Deci Potrebni su Odvlačenje Pažnje i Pravilno Usmeravanje Treći temperament naziva se radoznalim. Radoznala deca druželjubiva su i ekstrovertna. Razvijaju osećaj o sebi kroz razmišljanja o svetu i vezama. Motivisani su da vide, čuju, okuse i probaju sve što život nudi. Često imaju mnoga interesovanja, jer imaju veliku potrebu za stimulacijom. Svako novo iskustvo otkriva im deo njih samih. Živnu kada imaju priliku da odgovore na novi izazov. Ova deca vole promenu, ali imaju otpor prema usmerenju na jednu stvar. Često prave ispade kada im kažete da obuku kaput ili da nešto urade na određen način. Imaju veću potrebu da slobodno rade stvari onako kako ona to žele. Često ostavljaju stvari nedovršene i prelaze sa jednog na drugi doživljaj. Za roditelje je važno da ovo razumeju i da ne brinu. Ovom detetu potrebne su promene. Haos je samo deo njihovog procesa učenja. Kasnije u životu, ako im se pruži prilika da istražuju, da se menjaju i da budu ono što jesu, postaće bolje koncentrisani, naučiće dublje da zalaze u stvari i da dovrše ono što su započeli. Radoznala deca kao leptir lete od jedne do druge aktivnosti. Potrebno imje vreme da istraže, iskuse i otkriju život. Tako im je lako skrenuti pažnju da im treba obimno uputstvo o onome što rade. Ako zaborave vaša uputstva, to ne znači da pokušavaju da vas iznerviraju ili da vam se suprotstave. Stvarno su zaboravili. Nikada ih ne treba prekoravati zbog ove sklonosti. Vremenom će naučiti kako da se usredsrede. Njima je veoma lako odvratiti pažnju. A upravo ova njihova sklonost može se iskoristiti za smanjivanje otpora. 91

Džon Grej

Radoznala deca spoznaju sebe kroz reakcije na različite životne izazove.

Kada odbijaju da poslušaju vaš zahtev, radoznalu decu jednostavno treba uputiti na drugu mogućnost, novu aktivnost ili novi doživljaj. Umesto razumevanja ili organizacije, ovom detetu potrebno je odvlačenje pažnje i tek tada ponovno usmeravanje. Sa preusmeravanjem pažnje, pojavljuje se deo njihove ličnosti spreman na saradnju. Hajde da pogledamo zajedno par primera. Kada napravi kakav ispad, detetu do treće godine života lako je skrenuti pažnju i onda ga pravilno usmeriti izvlačeći lepe, svetlucave stvari kao što su ključevi, četkice za zube, male školjke, kristali ili bilo šta što im je zanimljivo da vide, čuju, dodirnu ili da se poigraju. Moja supruga Boni uvek je sa sobom nosila malu "kolekciju" stvari da detetu skrene pažnju kada je uznemireno ili pravi ispade. Ova taktika pokazuje dobre rezultate kod sve dece nezavisno od temperamenta, ali najširu primenu ima baš kod radoznale dece. DAR PEVANJA

Pevanje će skrenuti pažnju mnogoj deci svih uzrasta sa stvari koje ih muče i usmeriće ih ka osećanju ljubavi i podrške. Deca obožavaju da im pevate, a kada odrastu da pevate sa njima. Moja supruga Boni sama je smislila pesmice za svako od naše dece. Kada bi deca plakala, samo bismo otpevali pesmu i ona bi se opet smirila. Kao primer, uključujem i jednu od ovih pesama Lorin Bet, Lorin Bet, kako je slatka moja Lorin Bet, Lorin Bet, Lorin Bet, koliko volim moju Lorin Bet, Lorin Bet, Lorin Bet, ...(a onda se ponavlja) Kada se deca osećaju uznemireno, pesma koja se ponavlja skrenuće im pažnju sa problema i usmeriće ih na osećanje ljubavi 92

Deca Su iz Raja

i smirenosti. Pevanje pesme bolje je nego slušanje muzike, jer pevanje zapravo služi kao veza deteta sa roditeljem, ali i muzika koja se čuje u pozadini može da posluži kao osnova za smirujuću i opuštajuću atmosferu. Pevanje nema težinu kao reč. Ono pomaže da detetu skrenemo pažnju sa nečega neprijatnog na nešto prijatno. Idealno je za usmeravanje na ono što smatrate potrebnim. Ne možete istovremeno da budete nezadovoljni i da pevate, zar ne? Pevanje i slušanje pesme ulepšava stvari i čini život zanimljivijim. Stimuliše aktivnost desne, kreativnije hemisfere mozga. Kreativnost dete čini spremnijim na različita iznenađenja i poboljšava saradnju. Dok su moja deca odrastala, imali smo običaj da pevamo dok zajedno peremo sudove. To smo zvali pet minuta čišćenja. Ja bih pevao određenu pesmu, a svi bi se trkali da operu što više sudova za pet minuta. Posle toga, pohvalio bi ih za njihovu pomoć, a sudove nastavio da perem sam. Mnogo su to voleli i danas se toga sećaju kao zanimljivog i radosnog doživljaja. ZADOVOLJSTVO KUĆNIH OBAVEZA

Pevajući sa decom, skrenuli smo im pažnju sa dosadnog pranja sudova. Takođe, ograničavajući njihovo prisustvo na samo pet minuta, nismo ih mnogo opteretili. Time što ih nismo mnogo opterećivali poslom u ranom uzrastu, naša deca se nisu opirala pomoći u kući. Kad odrastu, biće radosni dok vredno rade, a u isto vreme znače i da se dobro zabave. Još uvek se sećam mog odrastanja u porodici koja je brojala sedmoro dece, sećam se kako sam se osećao kad bi došao red na mene da perem sudove. Nije mi bilo važno što sam ih prao samo jednom u nedelju dana. Kada bi red došao na mene, mislio sam, "Ja uvek perem sudove. Nikad se ne zabavljam. Svi drugi se super provode, samo ja ne." Deca žive u osećanju večne sadašnjosti. Kada kućne obaveze oduzimaju mnogo vremena, uvek mislimo, "Sve što u životu radim su kućni poslovi." Olakšavajući kućne obaveze deci i pomažući deci u kućnim poslovima, prvo ćete ih naučiti kako da 93

Džon Grej

se zabavljaju, a kasnije u životu kada udu u period adolescencije, domaće obaveze neće im biti teške. U idealnim uslovima, deca do sedme godine života moraju da imaju utisak da se mi brinemo o njima, a kasnije između sedme i četrnaeste godine života, deca treba da se usredsrede na igranje, pevanje, izradu raznih predmeta, slikanje, sviranje nekog muzičkog instrumenta, sport, literarne sekcije, domaće zadatke i manje kućne poslove, naravno sve ovo uz dobru zabavu. Pomoć pri pranju sudova i vođenje računa o domaćim životinjama sigurno je zabavno i nikada se ne podvodi pod kategoriju "suviše posla". Najbolji način da odredimo koliko posla treba dati našoj deci jeste da pažljivo oslušnemo dozu njihovog protivljenja i pažljivo razmislimo. Biti roditelj uvek zahteva pravljenje ustupaka na svakom koraku. Kada deca nauče da budu srećna, kao tinejdžeri spremni su da prionu na težak posao. Kada se od male dece zahteva da naporno rade i nimalo se pri tom ne zabavljaju, nikada se ne nauče kako da se zabavljaju. Kao tinejdžeri, često se protive radu ili se ne opiru, ali se pri radu ne zabavljaju. Pre samo stotinu godina, deca su radila u fabrikama, ali vremenom društvo je uvidelo daje to pogrešno. Danas je neophodno da shvatimo da je takođe greška da teramo decu da rade kod kuće. Dužnost roditelja je da pruži, a dužnost deteta da prihvati pruženo. Oko sedme godine života, deca imaju novu potrebu, a to je potreba da se dobro zabavljaju i igraju sa porodicom i prijateljima. Ovo je period u životu kada bi deca trebalo da razviju jednu od najvažnijih veština u životu: da budu srećna. Dužnost roditelja je da pruži, a dužnost deteta da prihvati pruženo.

Većina odraslih ljudi nikada ne nauči kako da uživa u životu. Razlogleziu.tomeLst6Tiik1fđa nisu dobili neophodnu podFšku i nikad „nisu naučilj.kako da s£zabavljahu. ŠrećjLJe_vestIn3lj_ov.a. veština se razvija između sedme i četrnaeste godine. Isuviše oz94

Deca Su iz Raja

biljnosti ili odgovornosti i posla pre ulaska u pubertet uskratiće ljudima osobinu da budu srećni kasnije u životu. Ili odbijaju da rade i samo žele dobar provod, a kao tinejdžeri su neodgovorni, ili naporno i vredno rade, ali zbog preterane ozbiljnosti nikada nisu poptpuno srećni i zadovoljni. Većina roditelja greškom misli da decu moraju da nauče da vredno rade i da budu odgovorna. Deca uče da budu odgovorna time što imaju odgovorne roditelje. Deca se uče napornom radu posmatrajući roditelje i trud koji roditelji ulažu. Deca pre svega uče imitirajući odrasle. Na kraju, uvek urade isto što i njihovi roditelji. Sa ovim saznanjem, roditelji mogu da imaju poverenja i da slede svoje srce u stvaranju srećnog i zabavnog detinjstva za svoju decu. Naporan posao nije obavezan do puberteta. DAR ČITANJA

Kada je dete nemirno ili nestašno pre odlaska u krevet, pored pevanja kratkih pesmica, čitanje priča je odličan način da se deca pripreme, da se opuste i da utonu u dubok san. Iako je čitanje pred spavanje verovatno najvažniji dar koji roditelj može dati detetu bilo kog temperamenta, od izuzetne je važnosti za radoznalu decu. Ona žude da čuju priče, mitove i legende. Potrebna im je stimulacija koju nose udaljena mesta, ljudi i stvari. Deca žive u čarobnom svetu do svoje devete godine života. Tada ih društvo već požuruje da se probude i iskuse stvaran svet. Roditelje ovo ne treba da zabrinjava. Dajte vašem detetu vreme da se razvije, a ono će se lako prilagoditi stvarnom svetu kada bude spremno. Do svoje sedme godine života, deca čak nemaju ni kapacitet da logično zaključuju i ne mogu u potpunosti da shvate apstraktnu misao do svoje trinaeste godine. Dajte svom detetu vremena da se razvije, a ono će se lako prilagoditi stvarnom svetu kada bude spremno.

95

Džon Grej

Kada deca čuju na vestima da je neki ubica na slobodi, pretpostavljaju da su u opasnosti kao i svi drugi. Uz pomoć logike nećemo uspeti da im umanjimo strah. Ne pomaže da kažemo, "Mi živimo u bezbednom kraju tako da se ništa neće desiti". Magično razmišljanje zahteva magična rešenja. Dobar trik je da izgovorite molitvu za bezbednost vašeg deteta. Ukoliko se ne molite, zamahnite magičnim štapićem da biste dete ubedili daje sve u redu. Da biste otpor sveli na minimum, najbolje što možete da uradite jeste da do sedme godine života ne dozvolite detetu da gleda vesti na televiziji. Time što čuje priče, detetu se lako skreće pažnja sa životnih problema. Deca se koriste slikama koje stvaraju kada čuju priču da bi razvili maštu, kreativnost i jasniju sliku o sebi. Uspešni ljudi arjajuj^ imaju_psećaj da su žrtve,_a životni usponi J _padovi ih bacaju tamo-amo. Kroz povećanu kreativnost i imaginacijuTdete se priprema da lakše resi probleme koji ga u životu čekaju. Radoznala i osećajna deca prijemčivija su ovoj taktici. Stvarajući sopstvene unutrašnje slike kao odgovor na priče, deca stvaraju jači utisak o sebi i svojim stvaralačkim sposobnostima, i prirodno u životu će se mnogo više osećati "prijatno". Isuviše gledanja TV-a ili filmova može da oslabi ovaj proces stvaranja unutrašnjih slika. KORIŠĆENJE TAKTIKE SKRETANJA PAŽNJE RADI PREUSMERAVANJA PAŽNJE

Sva deca mogu da imaju koristi od skretanja pažnje. Do osme godine života, deci lako odvraćamo pažnju od otpora tako što im ispričamo priču koja ima dosta izmišljenih detalja, živih boja i oblika. Ne mari ako priča nije povezana sa temom zbog koje se dete opire. Samo promenite temu i otpočnite priču sa puno detalja. Na primer, kada dete neće da obuče jaknu, možete slomiti otpor započinjući razgovor kao da pričate priču. Recite nešto kao, "Pogledaj to divno zeleno lišće na drvetu. Sećam se kako sam jed96

Deca Su iz Raja

nom šetao kroz divnu šumu, u kojoj je bilo ogromnog drveća svud unaokolo. Nebo je bilo obojeno najlepšom plavom bojom a iznad mene je bio jedan beli, mekani oblak. Šetao sam se ceo dan dok se nisam umorio. Bilo je jako naporno, ali sam se zaista dobro osećao. E, hajde sada da obučemo taj kaput." Ovo se naziva postavljanje situacije i pozivanje na saradnju. Kada ispričate priču koja u sebi ima mnoštvo boja i objekata koji se mogu vizuelizovati, dete automatski napušta otpor i počinje da deli vaše mišljenje. Kao rezultat, dete je mnogo spremnije na saradnju. Da biste otpor sveli na minimum, postavite situaciju i onda inicirajte saradnju.

Bez obzira na uzrast, kada su deca uznemirena ili kada pokazuju otpor, dobro odgovaraju na taktike skretanja pažnje kao što su "Hajde sada da uradimo ovo..." ili "A sada ćemo..." Roditelj mora da nauči da vodi svoje dete, a ne da ga pita šta želi ili šta bi volelo da radi. Kako dete bude formiralo želje i prohteve, pokazaće otpor i daće vam do znanja šta želi. U ovakvom momentu, roditelj može reći, "U redu, to je dobra ideja. Uradi to." Umesto direktnog pitanja šta želi ili šta bi radije uradilo, dajte svoje predloge i dopustite mu da se indirektno složi ili usprotivi kroz pristanak ili neslaganje. Pogledajmo ove primere: MAJKA: Perice, hajde da idemo do parka da se igramo. PERICA (osam godina): Neću da idem u park. MAJKA: Zašto? PERICA: Hoću da se igram u svojoj sobi. MAJKA: U redu, ako hoćeš da ostaneš kod kuće, ja se slažem. Nacrtaj mi nešto sa bojicama. PERICAl: Neću da crtam. Hoću da se igram svojim novim avionom. MAJKA: To je sjajna ideja - ti se igraj sa svojim novim avionom, a ja ću malo kasnije da pogledam kako ti ide. 97

Džon Grej

Na ovaj način, bez postavljanja direktnog pitanja detetu, roditelj daje predloge koji mogu biti u neslaganju sa voljom deteta i postepeno vode tome da ustanove šta dete zaista želi. Kao osnovno pravilo koje važi za sve temperamente, nije dobro pitati decu šta žele, šta im se sviđa, šta im je potrebno, šta misle, čak i kako se osećaju. Umesto toga, dajte predlog a ona će ga prihvatiti ili odbiti. Opirući se, stvaraju jasnu sliku o onome što žele, osećaju i misle. Nije dobro pitati decu šta žele, šta im se sviđa, šta im je potrebno, šta misle, pa čak i kako se osećaju.

Radoznala deca sklona su veselom raspoloženju, vedra su i sve upijaju. Bukvalno se hrane slikama iz života i promenama. Za njih, život je avantura. Društvena su i vole da pričaju. Lako se sprijatelje i svi im se sviđaju. Često su neodoljiva, šarmantna i lako se adaptiraju. Nisu zlopamtila. Ne vezuju se duboko i nije ih lako povrediti. Imaju ispade i pokazuju otpor kada ih teramo da se usredsrede na jednu stvar ili da urade nešto što im se ne sviđa. Nered, emocionalni usponi i padovi deo su njihovog života. Sklona su da budu površna, nepouzdana i zaboravna. Teško im je da razmišljaju o svojim postupcima. Potrebno im je uvek iznova postavljati zahteve i pitanja. Sa ovim saznanjem, roditelji konačno mogu da se opuste. Ne očekujte od ovog deteta da od svoje okoline stvori red. To je vaš posao. Na primer, radoznala deca neće da pospreme svoju sobu ukoliko im neko ne pomogne. Umesto da ih zbog toga grdite, samo im pomozite da to urade. Kada im se pruži prilika da se zabave istražujući od svačega po malo, mogu da se koncentrišu i proniknu dublje u stvari. Vremenom, će naučiti da dovrše ono stoje započeto. Posle sedme godine života, potrebna im je čvrsta podrška da bi ostali usredsređeni. Ovo najlakše ostvarujemo tako što odvojimo potrebno vreme da im pomognemo. 98

Deca Su iz Raja

Bez pravilne podrške, radoznala deca, preplavljena odgovornostima u životu, sklona su da postanu neodgovorna i površna, a često odbijaju sve odgovornosti koje nameće odrastanje. Kada im se pruži podrška, postaju solidni, odgovorni, samopokretači, usredsređeni, samouvereni i potpuni u ostvarenju svojih ciljeva. Prijemčivoj Deci Potrebni su Rituali i Ritam Četvrti temperament je prijemčiv. Prijemčiva deca zabrinuta su za tok života. Ona žele da znaju šta će se sledeće dogoditi i žele da znaju šta mogu da očekuju. Kada razumeju ovaj tok, spremna su za saradnju. Nove situacije u kojima ne znaju šta da očekuju u njima bude otpor. Upoznaju sebe na osnovu onoga što očekuju da će se desiti. Kada ovo dete očekuje da bude voljeno, onda se tako i oseća. Potrebni su im rutina, ponavljanje i ritam. Moraju da imaju tačno utvrđeno vreme za obroke, vreme za spavanje, vreme za igranje, vreme za mamu i tatu, vreme da se izabere odeća za sutrašnji dan itd. Dobro odgovaraju na podršku i ohrabrenja kao što su "Sada je vreme da se uradi ovo ili ono..." ili "Sada ćemo da..." Imaju dobru prirodu i pažljiviji su. Potrebno im je više vremena da stvari, u uhodanom koraku i ravnomernom ritmu, urade i najviše se protive promeni. Ne mogu da odluče na brzinu i ne treba ih pitati šta žele, misle ili šta osećaju. Umesto toga, treba im reći šta da rade. Prijemčiva deca imaju dobru prirodu i pažljiva su.

Sve dok se ne radi o nekoj velikoj promeni, pokazuju najviši nivo saradnje. Promena vremena neke aktivnosti signal je za promenu same aktivnosti. Koristeći frazu "Sada je vreme za.." uveravate dete da se sve odvija po unapred određenom planu. Potrebno im je da unapred znaju kakva aktivnost ih očekuje. 99

Džon Grej

Iako vole da im se govori šta da rade, odbiće da nešto urade na brzinu. Kao i osećajnoj deci, potrebno im je više vremena da nešto urade ili promene. Morate da ih uverite da je sve unapred isplanirano i pažljivo razrađeno. Na to su navikli. Ponavljanje im pruža utehu. Nisu tako pokretljivi kao ostala deca. Često su zadovoljni samo time što su na jednom mestu i uživaju u odmoru, jelu, gledanju, slušanju i spavanju. Mogu jednostavno da uživaju u vremenu koje prolazi. Nisu automatski samopokretači, kreativni ili inovativni. Mora im se reći" Sada je vreme za..." ili će se desiti da dane provode u sanjarenju ili sedenju. Uživaju u fizičkom osećanju udobnosti, i da se ne bi izlagali neudobnosti, radije će se odlučiti na to da sede i posmatraju. Za razliku od aktivne dece, nemaju potrebe da budu vođe, pa čak ni da budu učesnici. Kao sasvim mali, samo im je potrebno da posmatraju i gledaju. Mogu da posmatraju decu koja po pedeset puta rade istu stvar i onda iznenada i ona urade isto. Dovoljno im je posmatranje, kao njihov način učestvovanja, da bi razvili interes za nešto. Prijemčiva deca učestvuju posmatranjem.

Četverogodišnje dete koje nezainteresovano posmatra drugu decu koja se igraju ne oseća se isključeno. To dete savršeno je zadovoljno samo posmatranjem. Dovoljno je što aktivnost doživljava kroz druge. Ovo nije problem. Na kraju, ono će poželeti da učestvuje. Oko sedme godine života, u redu je ohrabriti njegovo učestvovanje, ako se dete opire, nemojte insistirati. Nećemo ih ohrabriti pitanjem: "Da li bi želeo da se pridružiš?" Umesto toga, koristite frazu "Sada je vreme da se i ti pridružiš." Ukoliko se dete opire, recite, "U redu, jasno mi je da bi radije posmatrao. Reci mi kada budeš želeo da se pridružiš." Prijemčiva deca često su zanemarivana jer su veoma tiha i nemaju zahtevno ponašanje. Takođe s vrema na vreme potrebno im je da pruže otpor. Potrebno im je da budu nežno motivisana da 100

Deca Su iz Raja

rade stvari i da im se pruži izazov čak iako bi radije spavali ili ostali kod kuće. Ovoj deci potrebni su zadaci za izvršavanje. Ukoliko ne dobiju ovu vrstu pomoći, može se desiti da ni za šta ne pokažu interes. Sigurnost ustaljenih rutina, rituala i ritma života podržava njihovo postepeno preuzimanje rizika u preduzimanju novih zadataka. Kao po pravilu, ako naslute neku promenu, ne žele da je prihvate.

Samo odbijanje prijemčive dece nije dovoljno dobar razlog da ne urade datu aktivnost. Nikad neće želeti da urade nešto novo. Kada pružaju otpor novim stvarima, budite brižni i nemojte siliti njihovo učešće. Zapamtite, samim posmatranjem oni zaista učestvuju na nivou koji im je dovoljan. Budite uporni u davanju povremenih prilika da prošire svoje interese, ali nemojte insistirati na njihovom učešću. Posmatranje i pasivno učestvovanje, dovoljni su. Ova deca ne vole kada ih neko prekida. Žele da završe stvari do poslednjeg detalja. Ponavljanje im pruža sigurnost. Usprotiviće se kada pokušate da ih zaustavite, ali njihov otpor uvek je pasivan. U sebi zadržavaju negodovanje, jer ne žele da naprave problem ili izazovu neprijatnosti. Veoma se trude da ne razočaraju roditelje i da ne budu odbačeni.

LJU B A VN I R ITU A LI Prijemčiva deca očekuju da budu voljena. Treba stvoriti ljubavne rituale kako bi ova deca mogla da osete svoju vrednost i tesnu vezu sa sa svojim roditeljima. Rituali ne moraju da traju dugo, samo mora da se poštuje njihova posebnost i moraju stalno da se ponavljaju. Sa mojom ćerkom Lorin imali smo naročit ritual šetnje do grada kroz šumu gde bismo se odmarali, a onda bi u lokalnoj pos101

Džon Grej

lastičarnici pojeli po jedan kolač. Kada je bila malo dete, vodio sam je u duge šetnje, a kasnije kada je odrasla vozili smo bicikl. Čitav ritual trajao je oko dvadeset pet minuta. Desetominutna šetnja do grada i nazad i pet minuta da pojedemo kolač i pomazimo pse. Danas, kao tinejdžer ona se jasno seća svog ranog detinjstva i nežne i pažljive veze koju smo imali. Mnogi odrasli ljudi imaju problema da se sete ljubavi i zadovoljstva u svom detinjstvu, a to predstavlja veliki gubitak. Sećanje na vreme kada smo bili voljeni i podržavani od strane roditelja pruža nam visok nivo sigurnosti u našem daljnjem životu. Prosto preuzimanje najjednostavnijih roditeljskih obaveza, i ponavljanje tih obaveza uvek u isto, tačno utvrđeno vreme, pretvara ih u rituale - time deci dajemo uspomene lake za pamćenje. Rituali se obogaćuju ako o njima i pričamo. Na primer, "Danas je subota i mogli bismo da se prošetamo do grada i odemo na one divne kolače". Da bi se osećala posebno deca zahtevaju posebne aktivnosti u, samo za tu aktivnost, rezervisano vreme. Ovo su neki nasumični primeri: • Subotom ujutru tata će napraviti kajganu i tost na • •

•

• • •

102

poseban način. Nedeljom ujutru spavaćemo do kasno a mama će napraviti svoje čuvene kolače. Kada tata ne stigne da nas pokupi na vreme iz škole uvek nam to nadoknadi time što nas vodi na kolače u poslastičarnicu. Kada je tata van grada, uvek nas zove da nam pomogne sa domaćim zadatkom i da nam poželi laku noć. Mama nam uvek čita priče pred spavanje. Mama ili tata uvek nam pevaju pesme pre odlaska na spavanje. Kada dete boli stomak, mama uvek pripremi topao termos i u njega stavi malo ricinusovog ulja.

Deca Su iz Raja

• Kada je tata srećan, on uvek peva svoju omiljenu pesmu. • Svakog četvrtka u osam, svi zajedno idemo da gledamo zanimljiv porodični kviz. • Svake večeri pre odlaska u krevet dete i roditelj pričaju o tome kako su proveli dan. • U proleće ćela porodica ide uvek da skuplja raznovrsno cveće pre večere. • Svako seta psa pre večere i to radimo na smenu. • Svakog leta idemo na putovanje na isto mesto ili u isti hotel. (Sigurno možete uključiti i druga putovanja. Ali, ponavljanjem istog letovanja, ono postaje specijalan ri tual.) • Nedeljom obično idemo van kuće, u šetnju ili na piknik. • Leti, nedeljom idemo na plažu. • Svakog jula idemo na seoski vašar. • Svakog meseca provodimo po ceo dan nasamo sa mamom ili tatom. • Svake večeri izgovorimo molitvu pre odlaska u krevet a mama i tata pevaju nam uspavanku.

Ovi zanimljivi rituali ispunjeni toplinom stvaraju naročita sećanja i očekivanja, a daju veliku sigurnost u detinjstvu i ostatku života. Postoje i drugi rituali koji su manje zanimljivi i posebni, ali obezbeđuju jak osećaj sigurnosti i što je najvažnije ritma. Sve u prirodi ima svoj ritam. Proleće sledi zimu. Postoji vreme za aktivnost i vreme za odmor, vreme da se obeduje i vreme da se igra, vreme da se započne i vreme da se završi. Plima dolazi a smenjuje je oseka. Sunce izlazi i zalazi. Čak i naša tela udišu i izdišu. Mi se budimo i idemo na spavanje. Sva ponašanja koja se ponavljaju, rutine i rituali stvaraju nam osećaj ritma u životu. Umireni smo time što znamo šta sledi. Stoga srno upoznati sa onim što će se desiti. Svoj deci treba ritam i rituali, a prijemčivoj deca izuzetno su potrebni da bi izašli iz svoje čaure i izrazili svoje unutrašnje darove i talente. 103

Džon Grej

PRAKTIČNI RITUALI

Ovu su primeri važnih rituala koji obezbeđuju ritam u životu deteta. Naravno, nisu svi mogući i ne odgovaraju svim porodicama. Nabrojani su da bi vas podstakli i inspirisali. Ustanite svakog jutra u isto vreme pre škole.

Uvek obedujte za vašim mestom za stolom. Idite u školu u isto vreme svako jutro. Neka ista osoba decu pokupi iz škole svakog dana. Ne menjajte raspored kada dete treba dovesti iz škole. Idite u park svakog utorka ili četvrtka. Perite svoja kola subotom. Ručajte uvek u isto vreme, svoju decu pozivajte na poseban način na ručak - interfonom na primer sa jednostavnom porukom "Ručak je na stolu. Vreme je za ručak." Izaberite odeću koju ćete sutra nositi, uveče pre spavanja. (Ovaj predlog je od pomoći kada dete pruža otpor jutarnjem oblačenju.) Stvorite malu rutinu od umivanja pre odlaska na spavanje, pranja zuba ili oblačenja pižame i svake večeri je otpočnite u isto vreme. (Ova vrsta ritma od neprocenjive je važnosti. Svoj deci treba san, i regularna rutina odlaska na spavanje pomaže im da imaju mnogo bolji san, što u krajnjem zbiru sve čini boljim). Kada prijemčiva deca dobiju potreban ritam, u stanju su da razviju jake organizacione sposobnosti. Mogu da stvore red i da ga održe. Smirena su i praktična i umeju da prevaziđu velike pre104

Deca Su iz Raja

preke da bi ostvarila cilj. Veoma su saosećajna i znaju kako da uteše, ohrabre i da pruže podršku. Sporo se kreću, ali su veoma stabilna i temeljna. KAKO DA DECI DAMO ONO STO IM TREBA

Upravo sada možda razmišljate da je sreća što roditelji danas odlučuju da imaju manje dece. Sa ovim novim pristupom dečijim potrebama, čini vam se kao da im je potrebno mnogo više nego što možete da obezbedite, ali grešite. Može vam se učiniti da ima previše zahteva, jer je sve novo. Kako budete postajali veštiji u ovim tehnikama, vaspitanje će postati lakše. Ovi novi...metodi.,zaista „smanjuju otpor- dece, ali zahlevaju vrgme i pripremu, a nekada nam i jedno i drugo nedostaje. Sledeća veština koju ćemo da objasnimo dobro funkcioniše čak i ako nemate mnogo vremena na raspolaganju. U narednom poglavlju, naučićete kako da komunikacijom, izražavanjem vaših želja i slušanjem dece, svedete otpor na minimum i uspešno motivišete decu na saradnju.

105

Nove Veštine za Poboljšanje Komunikacije

Sposobnosti koje služe svođenju otpora na najmanju moguću meru i stvaranju saradnje_J£SU-razumevanje_i_slu|anjejorioga što dete imajJa. kaže. Kada se deca protive saradnji, to znači da deo rijuTleli nešto drugo. Ova nezadovoljena potreba ili želja, mora se jasno prepoznati i njoj se moramo obratiti. U ovom slučaju, razumevanje izvora dečijeg otpora dovoljno je da taj otpor uspešno odstranimo. Učećinove^eštineza poboljšanje kpmunikaciiejmožete odmah smanjiti otpor dece i pojačati njihovu volju za saradnjom. Razumevanje izvora dečijeg otpora dovoljno je da otpor nestane.

Primarna direktiva - ili najjača žudnja, želja i potreba dece -jesu volja za saradnjom, udovoljavanje i praćenje roditeljskih zahteva. Deca se rađaju sa potrebom da prate svoje roditelje; njihova je najveća želja da usreće roditelje a najjača potreba da sarađuju sa njima. Ipak, ova primarna direktiva mora se negovati kao i svaki drugi dar ili sposobnost. Pozitivno vaspitanje se usredsređuje na želju da probudi volju dece za saradnjom, a ne da rriariipufiše decom putem osećanja straha i krivice. Korišćenjem stfaHa i krivice možemo da ostvarimo određenu vrstu kontrole koja ne traje dugo, ali na duže staze, izvesno je, lomi volju dece za saradnjom. 106

Deca Su iz Raja

ZAŠTO SE DECA OPIRU

Kada se deca opiru roditeljima, razlog tome često leži u činjenici što oni žele nešto drugo i pretpostavljaju da ćete i vi podržati tu njihovu želju ili potrebu, ako ih budete razumeli. Razmislite o ovome za trenutak. Kao roditelj često mislite: "Šta moje dete oseća, želi i šta mu je potrebno?" Tek tada preduzimate akcije koje će ga podržati u njegovim nastojanjima. Kada deca osete da ih podržavate i volite, prirodno je da pomisle kako ćete promeniti vaš zahtev ukoliko čujete staje to što oni žele ili im je potrebno. Ponekad se njihov otpor javlja samo kao potreba da vam saopšte kako postoji nešto drugo što bi oni želeli. Razumevanje otpora dece takoje snažnoi da ono odmah svo4itaj_otpgr na minimum. Kada deca prime poruku da vi zaista razumete ono što oni žele i da vam je to veoma važno, nivo otpora se menja. Nije dovoljno samo razumeti našu decu: moramo im na najbolji način preneti da ih zaista razumemo. Kada se opiru, razlog tome je da oni greškom veruju kako roditelj ne razume šta oni žele i šta im je potrebno. Na primer, petogodišnje dete želi kolač, ali njegova mama želi da dete kolač dobije posle večere. PERICA: Mama, ja hoću kolač. MAJKA: Skoro će vreme ručku. Dobićeš ga posle ručka. PERICA: Ali, ja sad hoću kolač... Dete u tom trenutku pravi ispad. Majka prvo sluša da bi razumela Pericin otpor. Posle kratke pauze u kojoj ga sluša, mirno kaže, "Znam da sad hoćeš kolač. Stvarno si ljut, jer želiš kolač, a ja neću da ti dam." Na trenutak, Perica popušta. Upravo zato što je pomislio da mama zaista zna šta on želi, i da će kolač dobiti. Tada mama kaže, "I dalje moraš da sačekaš dok se ne završi ručak". Nekada će nivo razumevanja biti dovoljan, ali u nekim situacijama detetu će trebati više da bi pokazalo želju za saradnjom. 107

Džon Grej

Većinom se deca opiru roditeljima, jer nemaju utisak da ih roditelji vide i čuju. Deca se opiru roditeljima jer nemaju utisak da ih roditelji vide i čuju.

Hajde da pogledamo kakva bi situacija bila da je Perici trebalo više vremena i razumevarija. Po popuštanju besa zbog ispada, oseća se razočarano i tužno. Iako nastavlja sa opiranjem, njegov otpor ima drugačiji kvalitet. Prirodno je promenio kurs sa besa na razočaranje i tugu. Perica počinje da plače, "Nikad ne dobijem ono što želim. Neću da čekam." Majka opet pokazuje razumevanje i pokušava da prepozna želju ili potrebu koja nije udovoljena. Majka kaže, "Razumem da si tužan. Ti hoćeš kolač a nećeš da čekaš. Zaista treba dugo čekati." Jasno je da se ovim pristupom otpor smanjuje, ali ono što je važnije jeste da na površinu izroni dublji nivo osećanja. Posle malo plača, počinje da se pokazuje strah. Dete pokazuje otpor time što kaže, "Nikad neću dobiti svoj kolač. Nikad ne dobijem ono što želim. A želim samo jedan. Zašto ne mogu da ga dobijem?" U ovom trenutku, majka ne pruža nikakva objašnjenja i nastavlja sa pokazivanjem razumevanja i identifikacije osećaja i želja. Ona kaže, "Znam da se plašiš da nikad nećeš dobiti svoj kolač. Treba ga dugo čekati. Budi uveren da ćeš ga dobiti. Obećavam ti. Dođi ovamo da te mama zagrli. Mnogo te volim." U ovom trenutku Perica se topi u naručju svoje majke i kao rezultat dobija svu podršku ljubav i uveravanja koja je u stvari i hteo. Obično, kada se ; dej^qpiru_s^a^lnjXj)O^ebnpJm je nešto sasvim drugo. Imaju potrebu da ih nekojazume i voli i jedino što im je potrebno jeste za ODVOJITE VREME DA SASLUŠATE SVOJU DECU

Po čitanju ovog primera i ispitujući dublja osećanja koja se kriju pod maskom otpora, možete da pomislite, "Ne mogu to da 108

Deca Su iz Raja

radim svaki put kad moje dete pruži otpor. Ne znate vi moju decu. Sedeće mi na glavi po ceo dan." Ovo bi moglo da bude tačno, međutim - veština zaista funkcioniše. Smanjuje otpor na minimum i stvara saradnju. Ukoliko odvojite vreme da ga saslušate i napravite pravi potez, sledećeg puta vaše dete se neće toliko opirati, a kao rezultat svega toga, postaće spremnije za saradnju. Ponekad potrošimo pet minuta više, ali to je ono što je detetu zaista potrebno. Provodimo sate i sate svake nedelje u vožnji, u kupovini i u ispunjavanju obaveza za koje znamo da su našoj deci potrebne. Ove spoljasnje stvari su važne, ali nisu ni približno toliko važne koliko je važna prava, emocionalna podrška deci. Time što ćete odvojiti par minuta više da oslušnete i identifikujete potrebe dece, njihove želje neće samo njima pružiti ono što im je potrebno, već će i roditeljima na duže staze ostaviti više vremena. Mnogo je važnije da odvojite vreme da saslušate detetove potrebe, a ne da stignete na vreme na njegov fudbalski trening.

Iako, pretnje ili neslaganje mogu potisnuti otpor i uštedeti vreme, na duže staze stvaraju veći otpor u drugim stvarima. Često čujemo majke koje se žale; "Moje dete izabere najgori trenutak da se uskopisti. Uvek mi se čini da najviše tera inat baš kad nemam vremena." Kada se detetu ne dozvoli da pruži otpor, frustracija u njemu uvek se ispolji kada su roditelji najnervozniji. Ovaj problem se može resiti time što ćemo odvojiti vreme, onda kada ga imamo, da saslušamo ujčemu je suština opiranja naše dece. im dajte jio^nanja _ Ukoliko nikada nemate vremena da ih saslušate, onda svojoj deci ne pružate ono što im trebacjedan korak prevencije vredi više ne^g£Čjtavj3tofflmrTekjava) NemoJtFcekati da se "đeTelovoP" por nagomila i da se ispolji na eksplozivan način. Odvojite vreme da saslušate njihov stav kad god je to moguće i tako se otpor neće 109

Džon Grej

taložiti da bi se ispoljio u momentima kada očekujete od njih saradnju, a nemate vremena da ih saslušate ili podržite. Pokušajte da zapamtite kako je to samo pet minuta više, a da oni stvarno vrede truda. Saslušati decu uvek je važnije od toga da li ćemo negde stići na vreme. Kada odvojite vreme da saslušate svoju decu, ona će imati jači motiv da vam pomognu da nađete više vremena za sebe. Saradnja znači da vi dajete ali i da oni daju. Pokažite dar razumevanja a vaša deca će vas slušati i pokazati više volje za saradnjom.

DVA USLOVA

Da biste komunicirali tako da vaša deca osete da ih razumete i da ste svesni njihovih potreba i želja, moraju se ispuniti dva uslo-ya. Roditelji moraju da umeju da prenesu ispravnu poruku, ali i olete mora da bude svesno potrebe da ga neko sasluša a ne da samo ispuni njegovu želju za kolačem. Time što postavljamo granice, tj. "Ne možeš sada dobiti kolač", deca osećaju samo svoj otpor; nisu svesna svoje unutrašnje potrebe da ih neko sasluša. \ \ Sledeći korak je da roditelj na smiren načjn_pre£gzna,deteto-va osećanja besa i frustracije. Kada roditelj uvaži ove emocije, deca postaju svesna onoga što osećaju. Kada su ljuti, mališani nisu toga svesni u punoj meri. Sa upoznavanjem osećanja otvaraju se druga vrata razumevanja za decu. Sada i deca mogu da prepoznaju svoju potrebu da ih neko sasluša. Kada dete oseća potrebu da ga neko razume, a ta potreba se ispuni, najveći deo borbe ovim se završava. Dete je svesno da će neko da ga razume. Ovo se potvrđuje time što roditelj kaže ono što dete želi. Sve ovo se dešava u kratkom trenutku kada detetu kažemo, "Znam da sad hoćeš kolač. Stvarno si ljut, jer sada hoćeš kolač a ja ne mogu da ti ga dam." Odgovor deteta je kompletno odobravanje. Teško je opirati se kada se slažete i odobravate, a saslušali su vas i razumeli. 110

Deca Su iz Raja

Primer sa kolačem je uspešan jer su zadovoljena oba uslova. Roditelj je usmerio svoje razumevanje a dete je osetilo da je njegova potreba da ga razumeju udovoljena. Iako se ova tehnika pokazala najuspešnijom sa osećajnom decom, uspešna je sa sva četiri temperamenta. Možda joj duže treba da pokaže uspeh sa osećajnom decom, jer im je razumevanje potrebno više nego ostalima. Stoje dete osećajnije, više treba zaci u njegove osećaje. Roditelj može da vodi dete kroz dublje nivoe, ako ima na umu sledeći, jednostavaajbrmat emocija. Ispod otpora deteta kriju se prvo Jbes,_tuga i strahjDajući detetu šansu da dublje istraži ova osećanja, otvaramo vrata njegovog srca da oseti kako se njegove stvarne i najvažnije potrebe zadovoljavaju. Ako deca ne zađu dublje u svoje emocije, ostaju na površini sa jednom željom - da dobiju kolač. Ispod otpora deteta stoje bes, tuga i strah.

Što se osećajne dece tiče, roditelji pre svega moraju da se usredsrede na prepoznavanje besa, tuge i straha, pri čemu sve vreme moraju da znaju šta njihovoj deci treba. Sto se aktivne dece tiče, roditelji moraju da su usmereni na nekoliko bitnih stvari, ali moraju da uvaže i ono što dete radi ili želi da uradi. Na primer, možete reći, "Znam da si prekinuo sa svim što radiš da bi došao ovde po kolač. Zaista si ljut što želiš kolač a ja želim da sačekaš dok prođe ručak." Ukoliko je dete aktivno, možete uspeti time što ćete objašnjenje proširiti fizičkim objašnjenjem i staviti detetu direktno do znanja šta želite da ono uradi. Za radoznalu decu kojoj treba preusmeravanje možete dodati malu frazu kao što je, "Znam da sada želiš kolač. Stvarno si ljut jer želiš kolač a ja neću da ti ga dam. Hajde da odvojimo ovaj kolač za tebe da bi ga pojeo posle ručka. Danas ćemo imati sočne šnicle i penasti krompir pire. Pogledaj kako izgleda." 111

Džon Grej

Za prijemčivu decu kojoj treba više ritma dodajte element vremena i cilj će biti ostvaren. Koristitie frazu, "Znam da sada želiš kolač. Stvarno si ljut jer ne želiš da sačekaš. Sada je vreme da se spremimo za ručak, a posle ručka je vreme kada se jedu slatkiši." Prijemčivoj deci treba malo ritma i onda mogu da se opuste. Svaki od ova četiri različita pristupa pokazuje najbolje rezultate kada se primeni na odgovarajući tip deteta, ali i izvorni pristup će dobro poslužiti. Zapamtite da svako dete poseduje ponešto od sva četiri temperamenta. Svaki od ova četiri prilaza je uspešan. VASPITANJE ČVRSTE RUKE

Kada je u pitanju otpor koji naša deca pokazuju, postoje uglavnom dva različita prilaza: mekaj čvrsta ruka. Roditelji koji vaspitavanje sprovode čvrstom rukom grešKom'veruju, "Ako budem tolerisao otpor svog deteta, razmaziću ga. Oni uvek moraju da znaju koje glavni". Iako je ovo zastarelo mišljenje, i dalje je delimično istinito( U smislu zadržavanja zdravog osećaja za sigurnost u životu, deca uvek moraju da zapamte da su roditelji glavnLJ Iako deca vole da komanduju, to nije dobro za njih. Deca moraju da se igraju u magičnom svetu detinjstva bez opterećenja koje nosi odgovornost. Suviše izbora i odluka stvoriće unutrašnju nesigurnost koja rađa mnoge druge probleme. Dete neće osećati vezu sa svojom prirodnom željom za saradnjom i postaće zahtevno, sebično, prohtevno ili će jednostavno pružiti veći otpor. Prilagođavanje staroj izreci "Uštedi grdnju i razmazićeš dete", glasi "Kada dete zaboravi koje glavni, postaje razmaženo". Nova poruka koju naša deca moraju da osete jeste daje u redu da pružaju otpor, ali moraju uvek da znaju da su mama i tata glavni. Vreme je da osavremenimo i prilagodimo staru izreku "Uštedi grdnju i razmazićeš dete".

Mudrost ranijih iskustava mora se osavremeniti uz nova prilagođavanja. Da bi stvorili red u društvu, više ne moramo pres112

Deca Su iz Raja

tupnike da kamenujemo izvan gradskih zidina. Na sličan način, ne moramo da kažnjavamo decu i da budemo netolerantni prema njihovom otporu. Pristupi vaspitanju čvrste ruke moraju biti iznova ispitani i prilagođeni da odgovore na nove potrebe. Prilaz deri kroz vaspitarije, čvrsteglavni, ali ne toleriše^rirodni_o^^£kpji deca pokazuju. Nekada supjTražrvS^ stvaraju seriju problema. Kao što smo već pomenuli, decu ne mo ramo da kažnjavamo i da bijemo da bi se kod njih stvorila želja za saradnjom. DejCjajSjy^ajlaju^ ne pružijjrilika da se pj3rj^^d_o.diU2rjjL4^Ć£^ će svoju unutrašnju snagu pokušati da nađu kroz buntpvništvo. "~~ KažnjavanjeJh..činLposlušnunsamo najcrajke staze, ali kasnije će se pobuniti. Današnja deca bune se sve ranije i ranije. Ova vrsta otpora činTvašpitanje ne samo zahtevnijim, težim i bolnijim, već u isto vreme ometa prirodan razvoj deteta. Neki stručnjaci reći će da je za vaše dete dobro da se buni u pubertetu i da je ovaj period vreme za prestanak ozbiljnih razgovora sa roditeljima i traženje pomoći od roditelja. Iako se stvari u pubertetu menjaju, to ne znači da dete mora da pruža otpor i da se ne obraća roditeljima za savet i podršku. Ovaj veliki jaz između roditelja i tinejdžera nije ni normalan niti je zdrav, već je samo uobičajen. Veliki jaz koji se stvara između roditelja i tinejdžera nije zdrav - on je uobičajen.

Iako tinejdžeri prirodno osećaju veliku potrebu za podrškom svojih vršnjaka, ovo ne znači da više nemaju potrebu za roditeljskim instrukcijama i ljubavlju. Nije pravilo da se dete buni ili protivureči roditeljima. Tp_zaista4este vreme kada_qni_psećaju svoju individualnost^ ali to ne znači da će pružati otpor ili naprasno isključiti svoju zdravu želju da sarađuju sa roditeljima, da im udovolje i da slede savete roditelja. 113

Džon Grej

Da bismo danas živeli ispunjenim životom, nije dovoljno svoju volju potčiniti pravilima i živeti poslušno pod vlašću nekoga ko je glavni. Nećemo pomoći našoj deci ukoliko im slomimo volju i naučimo ih da bezdušno i nemilosrdno slede pravTIaTUeča danas poseduju potencijal da stvore život kakav žele... Naša deca imaju moć da ostvare svoje snove, ali ova moć se mora negovati. ^ojelčreativna moojCada postoji problem ili prepreka, kreativno dete_se_neće jednostavno predati i prepustiti. Umesto toga, kreativni ljudi traže drugi način, nešto što će im pojnpj^tejigJbijjLLmai^Ž^^ drugih IjudiBudeći duh saradnje, u našoj deci budimo i ovu vrstu kreativne inteligencije. Vaspitavajući našu decu da jednostavno budu poslušna, nećemo uspeti da im prenesemo pobednički duh koji im je potreban da budu uspešni u današnjem svetu. Ako vaspitavamo decu samo da budu poslušna, ne uspevamo da im prenesemo pobednički duh.

Uspeh u životu ne proizilazi iz jednostavnog poštovanja pravila; dolazi iz razmišljanja o sebi i iz praćenja sopstvenih želja i sopstvene volje. Ova prirodna sposobnost neguje se, pre svega, jačanjem volje deteta za saradnjom. Zahtevajući poslušnost od dece, vremenom otupite njihovu želju za saradnjom. Sputavate njihov um i srce i prekidate niti koje ih vezuju sa njihovim sposobnostima da stvore život kakav žele. Kada deca dobiju poruku daje u redu da pruže otpor, ali da i dalje moraju da znaju da su mama i tata glavni, zadržavaju mogućnost da im um i srce budu otvoreni i neguju sposobnost da spoznaju svoje želje i potrebe u životu. Uspeh u životu ne proizilazi iz slepog poštovanja pravila, već iz nezavisnog razmišljanja, i sposobnosti da se sledi svoje srce i svoja volja.

114

Deca Su iz Raja

Kada su roditelji sposobni da na otpor deteta nađu miran odgovor, koji ne uključuje pretnje kažnjavanjem ili neodobravanje, dete postepeno uči kako da se nosi sa otporom s kojim će se sresti u životu. Kada se suoči sa nekim ko ne može da sarađuje, zna da zauzme stav bez odstupanja ili zahteva da druga osoba odstupi i preda se. Pozitivno vaspitanje uči decu da plove kroz prepreke u životu sa razumevanjem i velikim umećem vođenja pregovora. Ona će sa sigurnošću znati da, ukoliko slušaju druge, smanjuju otpor na minimum, i da povećavaju želju za saradnjom. Ono što im je učinjeno, ona sada čine drugima. Kada roditelji više slušaju svoju decu, deca automatski nauče kako da slušaju druge. VASPITANJE MEKE RUKE

Mnogi roditelji odustali su od vaspitanja čvrste ruke. Oni shvataju moć slušanja, ali ne shvataju koliko je važno da dete zna ko je glavni i čija je poslednja. Oni su skloni tome da svoju decu razumeju tako što će ih saslušati i utešiti. Oni slušaju svoju decu, ali onda se sami učaure u otpor svoje dece da bi dete učinili srećnim. Ne mogu da podnesu da svoje dete vide nesrećno, i stoga ne razmišljaju mnogo o tome šta žrtvuju da bi trenutno usrećili dete. Ova vrste vaspitanja lake ruke ne funkcioniše i mnoge roditelje je naterala da budu sumnjičavi u pogledu novih veština pozitivnog vaspitanja. Srećom, pozitivno vaspitanje pokazuje svoje najbolje rezultate momentalno. Drugim recima, funkcioniše na kratke i na duge staze. Zbog neuspeha vaspitanja meke ruke, mnogi roditelji bili su sumnjičavi u pogledu tehnika koje nudi pozitivno vaspitanje.

Roditelji meke ruke ponekad popuštaju pred željama i potrebama dece, jer ne znaju šta da urade kada njihovo dete ima ispad 115

Džon Grej

besa. Odbijaju da urade ono što su oni iskusili pri odrastanju, ali ne poznaju drugi uspešan način. Znaju da kažnjavanje i pretnje ne daju rezultate, ali ne znaju šta daje rezultate. Povlađujući svojoj deci, greškom poručuju da su izlivi besa i neprestani zahtevi dobar način da se dobije ono što se želi. Vaspitanje meke ruke teži tome da se dete sasluša i uteši. Roditelji koji primenjuju ovakav način vaspitanja uradiće sve samo da izbegnu direktno sučeljavanje sa svojim detetom. Ne znaju šta da rade kada dete pruži otpor i ne znaju da motivišu saradnju. Poruka koju šalju glasi daje u redu biti u protivrečnosti sa roditeljima, ali ne ističu da su roditelji i dalje komantdanti čitave te parade. Da bi izbegli otpor deteta, mnoge roditelje razni stručnjaci upućuju da detetu pruže mogućnost izbora. Davanje izbora smanjiće otpor, ali neće stvoriti saradnju. To je zapravo drugi način kako da detetu pružimo suviše moći i oslabimo moć roditelja. Ako deci pružite mogućnost izbora, smanjićete otpor, ali nećete stvoriti saradnju.

Do devete godine života, detetu nije potrebna mogućnost izbora. Mnoštvo opcija dete tera da odraste pre vremena. Jedan od najvećih izvora stresa za odrasle ljude jeste što moraju da donesu veliki broj odluka i izbora. Ako direktno pitate dete šta želi, namećete mu preveliku odgovornost. Ako redovno pitate dete šta želi ili kako se oseća, slabite roditeljsku kontrolu. Veća sloboda i odgovornost stvaraju veću nervozu, naročito kada za odgovornost nismo sazreli. Deca mlađa od devet godina nisu spremna za to. Njima su potrebni jaki roditelji koji znaju šta je najbolje za decu, ali koji su u isto vreme otvoreni da saslušaju detetovo opiranje i da otkriju detetove želje i potrebe. Kad otkriju šta dete želi, roditelji mogu da promene, ranije donesenu, odluku ili da je ne promene. U svakom slučaju, roditelj ostaje glavni. Ovaj koncept sličan je našem pravosudnom sistemu. Jednom kada se presuda donese, ne može biti ponovnog suđenja bez no116

Deca Su iz Raja

vih dokaza. Na sličan način, iako se dete opire, ne znači da će roditelj odstupiti od svog stava. Ukoliko roditelj, kad sasluša dete, stekne novi uvid, nije zgoreg da još jednom razmisli koje rešenje je najbolje. Roditelji mogu da promene svoje mišljenje, ne zato što se plaše otpora dece, već zbog uvažavanja novih informacija koje su uzrok promene njihovog stava. Kao i pravosudni sistem, roditelji ne menjaju svoje odluke dok ne dobiju nove informacije. Deci su potrebni jaki roditelji koji znaju šta je najbolje za decu: ne treba im mnoštvo izbora.

Roditelji meke ruke ne znaju daje otpor jedna od važnih dečijih potreba. Deci je. neophodno da ispitaju do kojih granica mogu ići, potrebno im je da ih uverite dlTje"ono što želite da urade zaista dobro za njih. U suprotnom, radiće stvari koje oni smatraju važnijim. Kao što deca moraju da znaju granice do kojih mogu da idu i kao što im treba dozvola da pruže otpor, tako im treba i snažna figura roditelja koji će ih saslušati i onda odlučiti šta je najbolje. Roditelji koji pozitivno vaspitavaju decu uvek donose odluke, jer su mama i tata glavni. Deca nisu spremna za takvu vrstu odgovornosti. Njima je potreban neko ko je glavni. Bez onog ko je odgovoranTpostajrr samodestruktivni. Popustljivo, meko vaspitanje smanjuje otpor na kratke staze, ali ono i slabi volju dece za saradnjom. Kao rezultat vaspitanja čvrste ruke, devojčicama nedostaje samopouzdanja, a dečacima saosećajnosti. Kad?ezulfat vaspitanja meke ruke, devojčice imaju nizak nivo samoppštpvanja a kasnije u zivotuisuvlšeđaju, a clecaći postaju hiperaktivni i nedostaju im disciplina i samopouzdanje. Deca nisu spremna za veliku odgovornost i potreban im je neko koje glavni.

, '""~\ v

K o r is t it i v e š t i n e p o z iti v n o g v a s p it a n j a z n a č i ra z u m e t i o tp o r d e te ta i o d lu č iti šta je n a jb o lje z a n je g a . D o n e ti n a jb o lje re še n je 117

Džon Grej

ne znači da po svaku cenu morate da odstupite od prvobitne odluke. Kako vaša deca budu razvijala veću svest o onome što žele i šta im je potrebno, postaće bolji pregovarači i lakše će vas ubediti da promenite svoje mišljenje. Postoji ogromna razlika između popuštanja pred željama i osećanjima dece i preispitivanja ranije donete odluke. Roditelji su glavni, ali ne treba da se uvek tvrdoglavo drže svojih zahteva i stavova. Razumeti otpor deteta znači uzeti u obzir ono što dete oseća i želi, doneti odluku keja je najbolja a tek onda ostati dosledan svojoj odluci. U redu je da direktno pitate vaše devetogodišnje dete o tome šta oseća, želi i šta mu je potrebno. Zatim, oko dvanaeste do četrnaeste godine, u redu je da pitate tinejdžere šta misle o određenim stvarima. Razvitak apstraktnog mišljenja u periodu puberteta pokreće sposobnost dece da donose odluke vezane za njihov život. Način na koji komuniciramo sa decom uvek se mora uskladiti sa njihovim uzrastom. Bez obzira na uzrast, deci treba jasno staviti do znanja da je u redu praviti greške. Najbolji način da ovo prenesete deci jeste da učite iz sopstvenih grešaka. Istina je da roditelji nisu baš uvek u pravu i da ne znaju uvek šta je najbolje. Mogu da budu bolje upućeni tako što će otkriti izvor nezadovoljstva koje njihova deca iskazuju. Ukoliko roditelji odluče da promene svoj stav, odluku ili zahtev, razlog za promenu treba da leži u činjenici da su saznali nešto novo i da je reč o promeni nabolje. Roditelji ne treba da menjaju svoje stavove da bi sveli otpor svoga deteta na minimum. Udovoljavajući trenutnim željama vaše dece, da biste smanjili njihov otpor, samo utirete put većem otporu koji će se pokazati u budućnosti. KAKO ODLOŽITI NAGRADU

Bilo da su roditelji pristalice vaspitanja čvrste ili meke ruke, njihova deca nemaju priliku da pruže otpor nametnutim ograničenjima. Iskazivanje otpora definiše ograničenje uticaja deteta 118

Deca Su iz Raja

i pomaže detetu da se prilagodi. Učeći da prihvate ograničenje vremena i prostora, savladavaju veliku lekciju života. Kada se uhvate u koštac sa ograničenjima koje nameće život, deca nauče da ih prihvate a da pritom ne protivureče sebi. Jedan od pozitivnih rezultata iskazivanja i na kraju oslobađanja otpora dece jeste i sposobnost odlaganja nagrade. Mnoge studije pokazuju da su deca koja su u mogućnosti da odlože nagradu uspešnija u životu. Ovaj zaključak jasan je i bez naučnih istraživanja. Pogledajte oko sebe i videćete da su ljudi koji su uspeli u životu upravo oni koji strpljivo i uporno ostvaruju svoje ciljeve. Oni se ne predaju kada ne dobiju odmah ono što žele. Ne gube kontakt i ne ulaze u protivurečnost sa sobom kad im život ne pruža odmah ono što su poželeli. Životne nedaće odbijaju se o njih, i daju im obnovljenu energiju i entuzijazam. Sposobnost odlaganja nagrade sposobnost je da se bude srećan, i u miru'."sa "sobom, čak I ondaiada nemate sve štojtelite. / Kada sii deca u mogućnosti da pruže otpor roditeljima i da posteVpencLpopuste, nauče da prihvate ono što je neminovno. Ograničenja prihvataju u duhu saradnje i veruju daje sve u redu i da će sve biti u redu. Ironično, upravo mogućnost da izrazimo otpor čini nas fleksibilnijim u životu. Svesno prihvatanje onoga što je neminovno pruža nam jasniji uvid u ono što možemo da promenimo. Ovo saznanje ne donosi nam samo veći mir, nego i motivaciju da ostanemo uporni i da promenimo ono što je moguće promeniti. Ispoljavajući otpor, a na kraju popuštajući pred otporom, deca nauče da prihvate ono stoje neminovno.

Svaka osoba ima prirodnu sposobnost da životne krize i nedaće prima fleksibilno. Kada se deca opiru zato što ne dobijaju ono što žele, a roditelji su u stanju da razumeju osećanja koja se skrivaju ispod tog nezadovoljstva i u stanju su da deci prenesu osećaj razumevanja, deca otkrivaju prirodnu sposobnost da ostanu srećna i pomirljiva, iako ne dobijaju ono što žele. Kada date deci ljubav i razumevanje koji su im potrebni, više im nije tako važno da im se odmah ispune želje. 119

Džon Grej

Kada su deca zahtevna, razlog je obično taj da ne dobijaju ono što im zaista treba. Na isti način, kada su odrasli ljudi nezadovoljni, jer nisu dobili ono što žele, nezadovoljni su, u stvari, zbog nedostatka ljubavi i podrške. Ljubav nam je uvek dostupna, ali mi to ne vidimo. Deci trebaju ograničenja kojima će se usprotiviti. Kada ih nemaju, postaju nemirna i nesigurna. Kada im se udovoljava suviše često, ono što dobiju nije dovoljno veliko. Tek kada istinski osećamo svoje potrebe možemo ceniti ono što dobijamo. Otpor nas vraća i povezuje sa onim što nam je zaista potrebno, i oslobađa nas neprestanog razmišljanja o onome što želimo. Kada roditelji obrate pažnju na otpor koji deca pružaju i na najbolji način im pomognu da postanu svesni svojih osećanja, želja i potreba, deca postaju svesnija onoga što je esencijalno, i usponi i padovi u životu ne uznemiravaju ih previše. Mnogi odrasli ljudi danas pate od glavobolja, srčanih problema, stresa, uznemirenosti, bola u leđima i drugih bolesti zato što su previše pažnje posvetili onome što žele, a nedovoljne pažnje onome što im je potrebno.

KAKO UDOVOUITI POTREBAMA DECE

Ne možete stalno pružati deci ono što ona žele, ali im možete dati ono što im je potrebno. Ako se ne usredsredite na ono što im je potrebno vaša deca i vi imaćete problem u vidu povećanja otpora. Ono stoje sadržano u opiranju kod dece jeste potreba da ih roditelj sasluša, da ih voli i pazi na njih. U upoznavanju sebe, deca u potpunosti zavise od količine pažnje koju im roditelji pružaju. Kada se dete protivi odlasku u školu, obroku sa povrćem ili jednostavno ne uvažava vaše zahteve, u stvari jasno poručuje da mu . treba više pažnje, razumevanja i usmeravanja. Vašoj deci neophodno je da znaju šta im je potrebno a na vama je da im to obezbedite. U mnogim slučajevima dovoljno je samo da saslušate svoje dete, njegova osećanja i razumete otpor koji pruža. Ali, kada je 120

Deca Su iz Raja

detetu potrebno nešto više, kao dobro organizovano vreme na primer, onda ćete, ukoliko mu ne date nešto više od pažnje i razumevanja, postići kratkotrajne rezultate. Pogledajmo primer. Majka može da zamoli svoja dva sina, uzrasta šest i devet godina, da prestanu da se tuku. Postoje saslušala uzrok njihovog nezadovoljstva i pokazala dovoljno razumevanja, majka uspeva u tome da deca pokažu opet volju za saradnjom. Ipak, ako ova deca nemaju dobro organizovano vreme, kroz pet ili deset minuta nastaviće da se tuku. U ovom primeru se vidi da pored toga što imaju potrebu da ih neko sasluša, deca traže i isplaniranu aktivnost, u suprotnom biće im potrebno više nadgledanja. Na ovom primeru, vidimo da nije dovoljno samo saslušati decu. Kada deca ne znaju šta da rade, često zaborave kako da se ponašaju na način koji vi želite.

Kada niste u stanju da odmah pružite deci ono što im je potrebno, postoji drugi način da dođete do željene saradnje. Nove veštine koje će motivisati vaše dete uspešne su, ali ne mogu da nadoknade ono što je vašoj deci potrebno. Iako će stvoriti saradnju i motivaciju, neće pružiti deci ono što im je potrebno za njihov razvoj. Ove veštine omogućiće da deca rade ono što vi smatrate najboljim, ali će vaša deca i dalje imati potrebe kao što su razumevanje, dobra organizacija, smer i ritam. Kao što je kažnjavanje korišćeno kao glavni pokretač vaspitanja zasnovanog na strahu, nagrade se koriste za motivisanje vaspitanja zasnovanog na ljubavi. U sledećem poglavlju istražićemo kako da motivišemo decu.

121

Nove Veštine Za Povećanje Motivacije

U prošlosti su deca kontrolisana i motivisana na dobro ponašanje pretnjom i kažnjavanjem. Kada dete počinje loše da se ponaša ili nije spremno na saradnju, roditeljski unutrašnji instinkt zahteva da se detetu preti. Kažemo i osećamo stvari kao "Ako me ne slušaš, stvarno si u nevolji" ili "Ako ne prestaneš da plačeš, daću ti dobar razlog da se dobro isplačeš". Sa malom decom, možemo preteći podići ruku ili ih pogledati na način koji će ih uplašiti i koji znači da će biti kažnjeni ako ne sarađuju. Pretnja gubitkom, nasilje, bol ili pojačana patnja obično su glavni pokazatelji korišćenja kazne. Korišćenje straha kao metoda uvek izgleda kao da deluje, ali ne budi prirodnu motivaciju deteta da saraduje i pomogne roditelju. Kao što smo ranije primetili, poslušnost i saradnja veoma su različiti. Deca moraju biti voljni pomagači da bi bili spremni da sarađuju sa roditeljima, a lomeći volju deteta kaznama ne postižemo taj cilj. Teško je napustiti metodu kažnjavanja, jer pokazuje dobre rezultate na kratke staze. Iako ne želimo da kažnjavamo našu decu, ne znamo kako drugačije da postupimo. Kažnjavanje izgleda nehumano i neljudski, ali bez toga, naša deca postaju razmažena, zahtevna, bez i trunke poštovanja - jednom rečju nesnosna. 122

Deca Su iz Raja

Većina roditelja ne želi da kazni svoju decu; jednostavno ne znaju za bolji pristup.

Kao odgovor na ovu potrebu za promenom, neki eksperti predlažu "da deca snose posledice" za svoje ponašanje. Na primer, oduzmu deci neku stvar kao rezultat lošeg ponašanja i umesto da to zovu kažnjavanjem, zovu to "posledicama". To je pokušaj da iz kazne izbacimo elemenat stida. Umesto poruke "Ti nisi dobar, stoga te treba kazniti", dete dobij a malo pozitivniju poruku "U redu je praviti greške, ali moraš da shvatiš posledice svog ponašanja". Ovom tehnikom smanjuje se krivica, ali iako je humanija od kažnjavanja i dalje je zasnovana na strahu. Ovaj pristup je bolji od kazne, ali ne budi prirodnu želju deteta na saradnju. U neku ruku, to je lepši način da kažemo "bićeš kažnjen". KRATAK PREGLED KAŽNJAVANJA

Čitava naša istorija u proteklih pet hiljada godina utmeljena je na strahu kao modelu za kontrolu i rehabilitaciju; oko za oko; pravda za žrtvu; neka krivac plati za zločin koji je počinio. U prošlosti, osvetnicima je pružano zadovoljenje, ali danas ova vrsta zadovoljenja smatra se privremenim oslobađanjem od bola u kome žrtva živi. U praksi, naš sistem kažnjavanja ne funkcioniše. Kazneni sistem poreske obveznike u SAD košta 25 000$ godišnje po zatvoreniku. Presuda dvadesetogodišnjaku na dvadeset pet godina zatvora, naposletku će poreske obveznike koštati 625 000$. Zamislite na momenat koliko bi taj novac mogao korisnije biti utrošen na sprečavanje kriminala. Zatvorenik osuđen na dvadesetpetogodišnju robiju, poreske obveznike SAD košta 625 000$.

123

Džon Grej

Mnogo toga se još uvek oslanja na ovaj zastareli princip efikasnosti kazne. Ako bi se danas držali poslovice "oko za oko", naposletku bi svi na svetu bili slepi. Iako u svojim srcima znamo daje kažnjavanje zastareli metod, jasna alternativa još uvek nije otkrivena niti realizovana. Ako bi se danas držali poslovice "oko za oko", naposletku bi svi na svetu bili slepi.

Iako su pravila važna u današnje vreme, kazna nije. Jednog dalekog dana u budućnosti sa napretkom naše svesti, čak ni pravila neće biti toliko važna. U prošlosti, kažnjavanje je bilo važno jer ljudi nisu bili svesni onoga što im je u mislima i srcima; prinošenje žrtvi bogovima i kažnjavanje nedoličnog ponašanja bili su jedini način motivacije. KADA l GDE JE KAZNA POKAZALA REZULTATE

Nehumana kazna direktno proizvodi bol (isecanje prsta ili bičevanje ili kamenovanje) dok civilizovanije kazne odnose novac ili slobodu (zatvor). U humanijem smeru, civilizovana kazna prouzrokuje da ljudi osećaju gubitak ili bol. Da bismo postali bolje osobe i da ne bismo pravili greške mnogi ljudi slepo su verovali u boga i prinosili mu žrtve. Odričući se nečega u korist boga i dalje su osećali bol i gubitak, ali su postajali svesni da su dobro ili zlo jedini pravci aktivnosti. Prinošenje žrtava bogu imalo je jasne koristi. Osećanjem bola automatski smo upućeni da ispravimo naše misli i dela.

Iako ovo može zvučati bizarno, setimo se na trenutak opštepoznatog doživljaja. Često, nakon gubitka, kada smo u bolu, ono 124

Deca Su iz Raja

što osećamo^uJcajanjeJLodluka.da stvari radimo drugačije i da u budućnosti...budemo pametniji. Osećaj bola motiviše promenu kako u budućnosti ne "bTosećali isto. Postajući svesniji svojih osećanja, možemo uroniti u dublju kreativnost i intuiciju, oslanjajući se na naše unutrašnje potencijale. Sposobnost da razlikujemo dobro od lošeg dolazi iz naših emocija. Osećanja, bilo da su negativna (bol) ili pozitivna (zadovoljstvo) pomažu nam u prilagođavanju. Sa ovom vrstom motivacije, iskreno se zapitamo šta smo to uradili. Ovo unutrašnje preispitivanje osnova je samoispravljanja. Ukoliko nismo motivisani da stvari promenimo, ostajemo zarobljeni u svom ograničenom načinu razmišljanja. Bol je naš najveći učitelj, jer nas motiviše da se prilagodimo i menjamo način na koji radimo stvari. Tera nas na razmišljanje i preispitivanje onoga šta je najbolje za nas i druge. Hiljadama godina unazad, kada su ljudi bili nesvesni svojih osećaja, kazna im je bila potrebna da se povezu sa osećanjima. Sa ovim uvidom u emocije mogli su da prihvate i priznaju ono što je dobro i odbiju ono što je bilo loše. Postepeno, vekovima primenjujući isti princip kažnjavanja, i sama pomisao na kaznu bila je dovoljna da probudi ove osećaje. Vladavina kažnjavanjem bila je neophodna da bi se održao red i da bi se čoveku omogućio dobar život.

POZITIVNA STRANA KAŽNJAVANJA ...x Indukovani bol, bilo kroz kažnjavanje ili duhovnu žrtvu, budio je osećanja u ljudima i pojačavao njihovu svest o tome šta je dobro, a šta loše. U ovom smislu, kazna je bila alat ili veština koja je uzrokovala bol i inspirisala promene. Hrišćanski monasi, sve do ovog veka, upražnjavali su samokažnjavanje kako bi oslabili telo i uzdigli duh. Šibanjem su produbljivali vezu sa Bogom. Koliko god da ovo zvuči ekstremno, samokažnjavanje je široko primenjivano. Ono se, zajedno sa drugim oblicima kažnjavanja, još uvek praktikuje; nije neobično odreći se udobnosti i zadovoljstava u ime duha. 125

Džon Grej

Ove žrtve nisu više neophodne. Vremena u kojima smo poklanjali život bogovima, završila su se. Vreme je da živimo svoj život zbog Boga. Svako zaslužuje blagostanje, prosperitet, uspeh, zdravlje i ljubav. Ne moramo sebi uskratiti životna zadovoljstva da bismo živeli dobrim životom. Na isti način, ni deci to ne smemo uskratiti. Ukoliko želimo da naša deca žive u izobilju moramo naći drugi način da ih motivišemo, jer u suprotnom, biće skloni tome da se kazne i da sebi uskrate zadovoljstva. Vremena u kojima smo živote poklanjali bogovima završila su se. Vreme je da živimo svoj život zbog Boga.

Osećajući bol na prirodan način, steći ćemo veću svest o dobrim i lošim stvarima, i osećaćemo motivaciju za promenom. Drugi, više biblijski, način da se kaže da "imamo veću svest o dobrim i lošim stvarima" jeste da kažemo da posedujemo "veću svest o volji Boga". Danas nemamo potrebu da se samokažnjavamo ili da kažnjavamo našu decu da bi se ponašali u skladu sa božijom voljom. Rođeni smo sa sposobnošću da znamo i radimo ono stoje ispravno, ali imati sposobnost ili predispoziciju nije dovoljno. Da bi se sprovela u delo, ova sposobnost mora se negovati i razvijati. Deca danas imaju druge potrebe. Ispunjavajući ove potrebe, direktno negujemo njihovu sposobnost da saraduju i povećavamo motivaciju da svoju volju usklade sa voljom njihovih roditelja. Današnja deca ne zahtevaju principe zastarelog kažnjavanja; ona imaju veći potencijal i zahtevaju novu i drugačiju vrstu podrške. Deca imaju veći potencijal i zahtevaju novu i drugačiju vrstu podrške.

Ova nova sposobnost poznata nam je već duže vreme. Dve hiljade godina unazad, Isus nas je učio jednostavnoj stvari: Ako 126

Deca Su iz Raja

otvoriš svoje srce Bogu, sebi i svom susedu, znaćeš koja je želja Gospodnja; u tišini svoga srca, začućeš tihi glas. Slušajući ga spoznaćeš raj za kojim čezneš. Ovaj tihi glas koji se u religioznim spisima često pominje, dolazi iz činjenice da smo otvorenog srca i uma. Dolazi iz naših osećaja. Kako su roditelji u situaciji da rade i pričaju iz ljubavi tako i njihova deca nauče da slušaju, ne samo svoje roditelje već i osećanja ljubavi u svom srcu. Tada su motivisana, ali ne strahom, već ljubavlju. Kada roditelji svoju decu podižu otvorenog uma i jakom slobodnom voljom, ovaj tihi glas nije samo jedno od iskustava koje samo sveci mogu da dozive, već zajedničko iskustvo koje motiviše ponašanje dece. Kada možemo da sagledamo sebe, možemo da shvatimo da je carstvo nebesko tu - ovde i sada. Kada živimo iz naših srca, uspeli smo u tome da sjedinimo nebo i zemlju. Posle nastojanja dugog dve hiljade godina da pokušamo da razumemo kako da budemo nežni, pažljivi i brižni i da dobijemo ono što želimo i što nam je potrebno, konačno smo došli do cilja. Sada je moguće primeniti principe ljubavi u odgajanju naše dece. Iako su ove veštine pozitivnog vaspitanja bile dostupne hiljadama godina unazad, one tada ne bi bile od koristi. Promena u našoj kolektivnoj svesti je ono što je ova umeća učinilo uspešnim. Zato sad stare veštine više nisu delotvorne. JEDNOSTAVAN DOKAZ

Naš zatvorski sistem dokazao je da u slobodnom društvu kazna nema efekat. Pod diktaturama, pretnja kažnjavanjem je ekstremna i strah je svuda; na taj način diktatura održava red i nisku stopu kriminala. U slobodnom društvu, kazna je nesvrsihodna. Danas, umesto da gradimo više škola, mi gradimo veliki broj zatvora. U mnogim delovima zemlje, kada je neko kažnjen, u zatvoru često postane bolji kriminalac umesto rehabilitovan član društva. Centri za rehabilitaciju trebalo bi da se zovu centrima za treniranje kriminalaca. Jasno je da su u društvu koje obezbeđuje ličnu slo127

Džon Grej

bodu i poštuje ljudska prava, stari načini održavanja reda metodama kažnjavanja zastareli. Ne možemo da propovedamo ljubav i da posle toga kaznimo najslabije elemente društva. Srećom neki od zatvora više se koncentrišu na metode rehabilitacije nego na kaznu. Kažnjavanje ne uspeva u slobodnom društvu a takođe ni u složnim porodicama. §to_ decu više negujemo i volima r,-kazna unosi više zabune. Ne možemo gajiti svoju decu učeći ih da otvore svoj um i postanu jaki, kreativni i sposobni, da bi se kasnije okrenuli ka njima preteći im kao životinjama. Ne možemo očekivati da imaju dobro mišljenje o sebi ako ih teramo da se osećaju loše kada pogreše. Ne možemo očekivati da deca imaju dobro mišljenje o sebi, ako im namećemo osećaj krivice kad pogreše.

Mnogo je štetnije vaspitati dete da bude otvorenog uma, a onda ga kazniti, nego ignorisati njegove želje i potrebe i povremeno ga kažnjavati da bismo zadržali kontrolu. Ukoliko želimo da damo deci priliku da budu otvorenog uma i razviju jaku volju, moramo naučiti druge načine motivacije koji ne uključuju kaznu. Svako zna da kazna nije efikasna i daje nehumana, ali ne zna za bolje rešenje. Mnogi su uporni u ideji da zadrže ovaj metod zato što je vaspitanje meke ruke pokazalo loše rezultate. Deca koja nisu kažnjavana, često su neposlušna i nedisciplinovana i ne poštuju ni vršnjake, ni odrasle, ni učitelje. Ipak svaki roditelj, barem ponekad, u opuštenim trenucima, oseća da sigurno postoji bolji način vaspitavanja dece. Srećom postoji alternativa kažnjavanju, a kolektivna svest naše planete spremna je da ga primeni. ALTERNATIVA KAZNI JE NAGRADA

Umesto da motivišemo decu kažnjavanjem, moramo ih motivisati nagradama. Umesto da se koncentriše na posledice lošeg 128

Deca Su iz Raja

ponašanja, pozitivan odnos prema vaspitanju usredsređen je na posledice pozitivnog ponašanja. Umesto korišćenja negativnog ishoda da bismo motivisali decu, koristimo pozitivan ishod. Ne postoji veći motivator, izuzimajući unutrašnju želju deteta da sarađuje - od želje za nagradom. Često priznanje uspeha ili nagrada bude želju deteta da sarađuje. Svako dete želi da mu roditelji posvete više vremena. Svako dete se uzbudi kada mu se pomenu poslastice. Svako dete voli poklone. Svako dete se raduje zabavi ili proslavi. Svaki roditelj je primetio kako deca postaju draga, prijateljska i spremna na saradnju kada nešto žele i misle da će to dobiti. Dobiti više ili očekivanje da dobiju više uvek probudi nešto iznutra i dete po pravilu odgovori pristankom. Očekivanje nagrade deci pruža energiju i usmerava ih na roditeljsku želju za saradnjom i pomoći. Obećanje da ćemo dobiti više, inspiriše sve nas, i decu i odrasle, na saradnju. Nagrada, pre nego kazna pojačaće želju za saradnjom. Obećanje da ćemo dobiti više, inspiriše sve nas, i decu i odrasle, na saradnju.

Dok se roditelji teško prilagođavaju novim idejama, poslovni svet je izuzetno prilagodljiv. U cilju uspeha i procvata, poslovni svet mora brzo da reaguje ili će ostati po strani. Avio kompanije, na primer, znaju daje davanje bonusa, popusta i besplatnih letova, način da se ljudi motivišu da lete njihovim prijateljskim nebom. Najuspešnije kompanije, kao po pravilu, sada nude specijalne nagrade zaposlenima koji postižu bolje rezultate. Korišćenje motivacije u poslu uobičajena je stvar, ali kada je reč o vaspitanju postoji jasna poruka koja se ispod toga krije, a to je da je nagrađivanje dece podmićivanje, a ako već morate da ih podmitite onda zapravo i niste glavni. Za neke, motivisanje dece nagradom nameće zaključak da ste vi kao roditelj slabi i da deca zapovedaju. Ipak, pristalice tog mišljenja kazniće svoju decu da bi ih primorali da se bolje ponašaju, a,.. kazna je samo negativni mito. 129

Džon Grej

Ovu poruku je teško preneti nekom ko se ponaša protiv svojih osećanja i ko se služi hladnom logikom da bi opravdao kaznu. Mnogi roditelji, dok tuku svoju decu kažu, "Ovo me boli više nego tebe." To govori njihovo srce, ali njihovi umovi još uvek su gluvi. Oni vole svoju decu, ali ne znaju za bolji pristup. Već je na hiljade mališana uspešno odgajano bez kazne i korišćenja pretnji u cilju zadržavanja kontrole. Njihovi roditelji nisu koristili kaznu i sve je bilo u najboljem redu. Ova deca nisu postala neposlušna niti nedisciplinovana, i sjajno su se pokazala. Ipak, sa druge strane milioni roditelja jasno su pali na ispitu vaspitanja sopstvenog deteta koristeći meku ruku, čvrstu ruku ili predomišljajući se i primenjujući ijedno i drugo. DVA RAZLOGA ZBOG KOJIH SE DECA LOSE PONAŠAJU

Da bismo razumeli zašto svesno korišćenje nagrada ima najbolje rezultate, prvo moramo ispitati dva razloga zbog kojih se deca ne ponašaju kako bi trebalo. Prvi i najvažniji razlog je taj što ne dobijaju ono što im treba kako bi ostali u kontaktu sa svojim unutrašnjim osećanjima. Zapamtite, neemotivnoj deci treba kažnjavanje kako bi se povezala sa svojim emocijama. Deci su danas ^potrebni razumevanje, organizacija, smer i ritam i automatski će biti više u kontaktu sa svojim emocijama. Deca su van kontrole kada ne dobijaju ono što im je potrebno.

Kada deca ne dobijaju ono što im je potrebno, van kontrole su i loše se ponašaju. To ne čine jer su loša, već stoga što su van kontrole. Kada deca dobijaju ono što im je potrebno, ostaju pod vašom kontrolom i sarađuju. Možete imati sjajan i bezbedan automobil, ali ako ispustite volan brzo ćete doživeti udes. Ukoliko roditelji ne zadrže kontrolu, deca će isto tako doživeti pad. Drugi razlog zbog koga se deca ne ponašaju kako bi trebalo, prilično je određen načinom na koji se roditelj nosi sa tim nepris130

Deca Su iz Raja

tojnim ponašanjem. Ako nastavimo da obraćamo pažnju na to negativno ponašanje, deca će nastaviti da se tako ponašaju. Kada se usmerite na negativno ponašanje, dobijate ga još više. Kažnjavanje decu tera da se okrenu ka negativnom ponašanju a ne ka pozitivnom ponašanju. ZAŠTO DAVANJE NAGRADA USPEVA

Nagrađivati decu zbog pozitivnog ponašanja, znači istaći dobre stvari koje oni čine. Kažnjavanjem usredsređujete pažnju na ono loše što su uradili i samo pothranjujete ideju da su u stvari rođeni loši i da im je potreban oporavak. Isticanjem lošeg, dobro nema priliku da se ispolji. U stvari, ono na šta obraćate pažnju, pojačava se. Kada kaznite dete, mnogo pažnje posveti se negativnom ponašanju deteta. Roditelj može čak i da kaže, "Naučiću ja tebe lekciju koju nikada nećeš zaboraviti". Suprotan od kažnjavanja je stav opraštanja^koji jasno govori da je u redu praviti grešker zaboraviti "ih i .nastaniti dalje. Ono što je još važnije u vezi dece jeste negovanje njihovih potreba i usmeravanje koje će ih načiniti uspešnima. Ukoliko nagradite pozitivno ponašanje deteta, ono će biti sve češće. Roditelji treba da se potrude da "uhvate" dete kada učini nešto dobro, a ne da motre da li će dete nešto pogrešno uraditi. Kad god se vaša deca kreću u pravom smeru, pohvalite njihov uspeh, a ona će nastaviti da se kreću u tom pravcu. Roditelji treba da se potrude da "uhvate" dete kada učini nešto dobro, a ne da motre da li će dete nešto pogrešno uraditi.

Za malo dete, od četvrtre do devete godine, napravite spisak pristojnog ponašanja i stvari koje očekujete da ono uradi u kući. Pre odlaska na spavanje, pregledajte listu i obeležite one obaveze koje su tog dana ispunjene. Ukoliko nisu izvršili obaveze ili nisu 131

Džon Grej

pokazali pozitivan stav, ostavite prazno mesto i ne obraćajte pažnju na to. Zadržite neutralan ili ravnodušan stav prema praznim mestima i usmerite entuzijazam i pozitivna osećanja na uspešno ispunjene obaveze i dobro ponašanje. Svaka zvezdica ili krug mogu da označe uspeh, a kada dete skupi 25 poena, treba da za njih učinite nešto posebno - da im pročitate dve priče pred spavanje ili da zajedno odete na košarkašku utakmicu. Ova aktivnost postaje uspomena koju dete povezuje sa osećanjem daje uspešno i priznato. Zadržite neutralan ili ravnodušan stav prema praznim mestima i usmerite entuzijazam i pozitivna osećanja na uspešno ispunjene obaveze i dobro ponašanje.

Održavanje liste pomaže roditelju da se seti koliko je važno detetu odati priznanje za njegove uspehe. Većina roditelja nije ni svesna koliko ističe ono što njihova deca nisu učinila ili ispunila. Sa ovim uvidom, postaje nam jasnije zašto deca ne slušaju. Ukoliko decu pominjemo samo u negativnoj konotaciji, ne možemo očekivati da pokažu volju za saradnjom. Navešćemo trideset tri uobičajena iskaza, koji će vam pomoći da budete svesni šta govorite. NEGATIVNE KONOTACIJE

Nisi sklonio svoje knjige. Nešto nije u redu sa tobom. Isuviše si glasan. Ne budi zao prema svojoj sestri. Soba ti je u haosu. Koliko puta si zaboravio svoju jaknu? Kada ćeš već jednom da odrasteš? 132

Deca Su iz Raja

Uopšte me ne slušaš. Ne idi tamo. Ne igraj se sa hranom. Volela bih da si dečak. Prestani da sanjariš i gledaj šta radiš. Prestani da jurcaš naokolo. Isuviše se grubo igraš. Opet hoćeš da naređuješ drugoj deci. Niko te neće voleti ako nastaviš da se tako ponašaš. Nisi rekao hvala. Nisi rekao "molim". Drži usta zatvorena kada žvaćeš. Nisi uradio ništa od onoga što sam te zamolila. Previše gledaš televiziju. Utišaj tu muziku; boli me glava. Prestani da stenješ. Ništa ne možeš da uradiš kako treba. Ovog puta pokušaj da zapamtiš. Uspori malo, hodaš prebrzo. Nije zabavno igrati se sa tobom.

Ne budi glup. Ti si samo velika beba. Ne mogu da izađem na kraj sa tobom. Ti to nikako ne možeš da uradiš. To nema nikakvog smisla. Ti si kriv za to. 133

Džon Grej

Postajući svesni situacija u kojima se obraćamo deci sa negativnom konotacijom, možemo početi polako da eliminišemo negativne iskaze i fraze. Umesto da razmatramo problem ili kažnjavamo decu zbog njihove nesavršenosti, možemo decu da uputimo da pronađu pravo rešenje time što ćemo ih samo pravilno usmeriti. Ukoliko ne možemo da kažemo nešto pozitivno ili da uputimo decu u pravom smeru, bolje je da ne kažemo ništa. Ovo su neki primeri pravilnog usmeravanja deteta koje bi trebalo da koristimo umesto kažnjavanja ili isticanja problema.

134

Razmatranje o negativnim stvarima

Kako usmeriti dete u pozitivnom pravcu

Ne slušaš me.

Molim te obrati pažnju.

Ne mogu sa tobom da izađem na kraj. Treba da...

Molim te pokaži dozu saradnje.

Pogledaj kako si se obukao.

Da li bi obukao onu novu plavu košulju; sjajno bi izgledala sa ovim pantalonama.

Ti to nikako ne možeš da učiniš.

Hajde da vidimo da li postoji drugi način da ovo uradimo.

Ne budi glup.

Hajde da još jednom pregledamo ovo.

Uspori mnogo brzo hodaš.

Da li bi malo usporio, molim te?

Nisi sklonio svoje knjige.

Da li bi molim te sklonio knjige?

Nemoj da pevaš dok večeramo.

Molim te ne pevaj dok večeramo.

I

Deca Su iz Raja

Prestani da kukaš. Opet se ponašaš sebično.

Ne želim više da pričam o tome. Molim te pazi na svoje ponašanje.

Naravno da treba da ispravljamo svoju decu, ali umesto što se okrećemo negativnom ponašanju možemo im pružiti priliku da svoje ponašanje poprave. Čak i kad sa pozitivnim pristupom ispravljamo greške naše dece, to može biti kontraproduktivno. Tri puta više moramo istaći njihovo pozitivno ponašanje. Potrebno je više pozitivnog stava da bi se napravio dobra balans negativnom. Deca često prestanu da slušaju roditelje jer ne dobijaju dovoljno priznanja za dobre stvari koje su uradili. Ovde su trideset tri primera pohvale i podsticaja za ispunjene obaveze i dobro ponašanje. "UHVATITE" VAŠE DETE KADA RADI NEŠTO DOBRO l ISPRAVNO

Sklonio si svoje knjige. Sve je tako lepo i uredno u tvojoj sobi. Baš si pametan. Baš lepo od tebe što si to uradio. Hvala što si poslušao svoj osećaj. Odlično si obavio posao. Mnogo si mi pomogao. Sve ide kako treba. Zapamtio si da se lepo ponašaš. Ti si mi od velike pomoći. Tako je zabavno igrati se sa tobom. 135

Džon Grej

Volim te i volim što sam tvoja mama ili tvoj tata. To je bio dobar pokušaj. Hvala što si me saslušao i što me nisi prekinuo.

Sledio si sva moja uputstva - dobro si postupio. Večeras se izvrsno koristiš priborom za jelo. Ti si stvarno vredan radnik. Ostao si na pravom putu. Ti mi najviše pomažeš. Ovo je divna slika, sviđa mi se. Pogledaj šta si uradio - odlično je. U redu je, znam da se uvek trudiš najviše što možeš. Stvarno si se lepo ponašao za stolom. Večeras si raspoložen za saradnju. Primetio sam da si igračke stavio na mesto; to je sjajno. Sam si se obukao. Sve si to sam uradio. Lepo je kad ti neko ponudi pomoć, a eto ti si došao i ponudio mi pomoć. Uradio si odličan posao. Sve vreme si sarađivao, hvala ti. Tako si pažljiv sa životinjama. Hvala za pomoć, znam da mogu da se oslonim na trebe. Danas izgledaš tako lepo i zdravo. 136

Deca Su iz Raja

Kad se istaknu pozitivne stvari koje su uradili i kada ih pohvalimo, deca doživljavaju sebe kao uspešne i dobre. Ova pozitivna slika o njima samima neće ih samo motivisati na saradnju već će kod njih stvoriti samopoštovanje, samopouzdanje i spoznaju o njihovim sposobnostima. Pristup meke ruke u suštini prihvata ovaj koncept davanja pozitivnih priznanja i pohvala deci. Kada deca ovakvih roditelja osećaju nesigurnost ili nizak nivo samopoštovanja neki stručnjaci greškom smatraju daje pružanje priznanja i pohvala deci upravo ono što je izazvalo problem. Zapravo nije. Ono što se pokazalo loše kod takve vrste vaspitanja, kao što smo već spomenuli, jeste odbijanje da se sučelimo sa otporom dece, što za rezultat ima da deca ne rade ono što roditelj zahteva. Roditelji meke ruke užasavaju se sučeljavanja i kao po pravilu, pristaju na zahteve dece ne bi li izbegli njihove izlive besa. Popuštanje, a ne pružanje pozitivnih stavova, decu razmazi.

M A G IJ A N A G R A D A Pozitivno vaspitanje u žiži ima motivaciju dece da sarađuju na mnoštvo načina. Koristimo se pitanjima i molbama a ne naredbama. Trudimo se da naglasak bude na negovanju potreba dece, a ne na težnji da ih promenimo i "učinimo ih boljim". Saslušamo ih kada se opiru i ne pridikujemo im - ne vičemo na njih. Kada ovo ne uspeva, koristimo nagrade da bismo podstakli motivaciju kod dece. Ako roditelj koristi samo nagrade, to postaje kontraproduktivno. Nagrade stimulišu, ali deci ne pružaju svo neophodno razumevanje, organizaciju, smer i ritam. Nagrade su izuzetno korisne kada nemate vremena niti prilike da deci pružite ono što im je potrebno. Postoje trenuci kada nismo u mogućnosti da deci pružimo ono što im je u datom momentu neophodno. U tim trenucima nagrade će stvoriti privremenu želju za saradnjom. Slede neki od primera situacija koje našu decu odvraćaju od saradnje jer ne dobijaju ono što im je potrebno. 137

Džon Grej

ZAŠTO SE DECA OPIRU NAŠEM USMERAVANJU • Razočarana su i potrebno im je da razgovaraju i da ih

razumete, a vi nemate vremena da ih saslušate. • Umorna su i treba im odmor; njihov prirodni ritam se

poremetio. • Gladna su i treba ih nahraniti. • Ne znaju šta da očekuju i treba im više vremena da se

pripreme. • Nisu bili pripremljeni za veća očekivanja i pravila koja

ste im postavili. • Isuviše su stimulisani gledanjem televizije, proveli su

mnogo vremena sa vama u kupovini, mnogo ljudi, mnogo zabave, mnogo poslastica ili jednostavno mnogo aktivnosti. • Nekada ih muči nešto drugo i potrebno im je da o tome

pričaju i da dobiju podršku i pomoć. Možda ih boli glava ili je neko prema njima toga dana bio loš.

Nekada spoljašnji uticaji i stres izvan vaše kontrole mogu uznemiriti decu i stvoriti otpor. Na primer: Vi ste u prodavnici ili u avionu i na vaše dete utiče stres jer su oko njega ljudi kojima smeta dete koje plače. Zapamtite, normalno je da deca imaju izlive besa i da izraze svoje negodovanje da bi dobila razumevanje koje im je potrebno kako bi definisala sebe. Ako deca nisu imala dovoljno izliva besa kod kuće zbog roditelja koji su im isuviše udovoljavali, skloni su izlivima besa van kuće kada roditelji ne mogu da im udovolje. Navikla su da im popuštaju. Na javnom mestu ili u stresnoj situaciji kada roditelj ne može da pruži više, ona postaju zahtevna i imaju izlive besa. Kada se deca opiru to može biti zbog ovih navedenih razloga ili zbog mnogih drugih razloga. Kada se opiru, na neki način nji138

Deca Su iz Raja

hove potrebe nisu zadovoljene. Mi ne živimo u savršenom svetu, i kao roditelji nismo savršena bića. Mi ne možemo uvek svojoj deci sve da pružimo bez obzira koliko želimo ili koliko možemo da pružimo. S vremena na vreme naša deca opiraće se našem pokušaju da ih usmerimo jer jednostavno nemamo vremena, ni priliku, da im pružimo pažnju, razumevanje, dobru organizaciju, usmeravanje ili ritam koji im je potreban. Otpor je sasvim razumljiv jer roditelji nisu savršeni i ne mogu uvek pružiti deci ono što im je potrebno.

Pre nego što greškom zaključimo da naša deca ne žele da sarađuju, treba da shvatimo da ona nemaju ono što je potrebno da bi sarađivala. Ako nam je nestalo goriva, pogrešno je zaključiti da nam se kola protive ili da su u kvaru. Kada se deca opiru, u tom momentu nisu spremna na saradnju; nemaju ono što im je potrebno da se povezu sa svojom unutrašnjom željom za saradnjom. Decu nagrađujemo da bi im dali malo više goriva kako bi se povezali sa onim svojim delom koji je spreman na saradnju. Svrha nagrađivanja dece je da probudimo onaj deo koji je spreman na saradnju.

Umesto što pokušavamo da kontrolu povratimo pretnjama ili kažnjavanjem, u onim trenucima kada se naša deca protive saradnji, kontrolu možemo da povratimo nagrađivanjem. Davanje nagrade često budi saradnju. RAZUMEVANJE NAGRADA

Zamislite da su od vas tražili da radite prekovremeno i da vi od početka osećate otpor. Onda zamislite da su vam rekli da ćete biti duplo plaćeni za svaki sat prekovremenog rada. Odmah biste 139

Džon Grej

postali spremniji za saradnju. Baš kao što i vas obećanje nečeg više motiviše, ovaj metod još bolje funkcioniše sa decom. To je prirodno. Pogledajmo par primera: Kada dete odbije da opere zube, recite, "ako sada odeš i opereš zube, imaćemo vremena da pročitamo tri priče a ne samo jednu". Još uvek se sećam vremena kada sam svesno počeo da koristim nagrade sa svojom decom. Jedno od moje dece stalno je odbijalao da opere zube pre odlaska na spavanje. Ništa nije pomagalo. Tada, pošto sam otišao na predavanja o vaspitanju, na kojima je predlagan sistem nagrađivanja, počeo sam da koristim jednu običnu frazu koja je delovala. Bio sam iznenađen. Samo što bih mojoj ćerki stavio do znanja da ćemo imati više vremena za čitanje, skočila bi da opere zube bez problema. Jedan ovako prost zahvat odmah je pokazao rezultate i promenio čitav moj roditeljski pristup. Sa podrškom koju pružaju male nagrade, posao roditelja postaje mnogo lakši. Često se otpor deteta topi pred nagradama. Uz povremene nagrade, dete ostaje u vezi sa svojom prirodnom potrebom da udovolji roditelju i sve vreme pokazuje saradnju u određenoj meri. Davanje malih nasrada vaspitanje čini mnogo lakšim.

Ipak neki roditelji brinu da će dete iskoristiti ovakvu vrstu podrške i da će uvek očekivati nagradu kad treba nešto da uradi. Srećom, ovo se ne dešava. Kada se koristi u kombinaciji sa ostalim veštinama pozitivnog vaspitanja, nagrađivanje zapravo budi i osnažuje želju deteta da sarađuje i bez nagrade. Jednom kada dete motivišemo da određenu aktivnost uradi uz nagradu, posle izy_esnog vremena za istu aktivnost ono nagradu neće tražiti. x Kada su deca pod kontrolom, ne trebaju im nagrade. Treba im samo dati nagradu da se vrate pod kontrolu. Nagrade su potrebne samo kada je dete van kontrole i ne oseća povezanost sa svojom željom da udovolji roditelju. Kada jednom ustanovimo 440

Deca Su iz Raja

određeno ponašanje, detetu ne treba nagrada da bi nastavilo sa ustanovljenim ponašanjem. Nagradu u vidu čitanja tri priče pre spavanja ne čini dete zahtevnim u budućim situacijama. Dok nisam iskusio moć davanja nagrade, protivio sam se nagrađivanju, jer sam ga i sam smatrao nekom vrstom podmićivanja. Kada sam video koliko je nagrađivanje uspešno, počeo sam da preispitujem merila nagrada i ponovo sam preispitao zašto sam se opirao davanju nagrada. Kada je jedno od moje dece pokazalo otpor mom pokušaju usmeravanja, instiktivno sam počeo da koristim pretnje. To je bio jedan od metoda mog oca i shodno tome u momentima frustracije moja reakcija bila je takođe pretnja. Čim sam otkrio bolje rešenje, kazna i pretnja kažnjavanjem postale su samo deo prošlosti. Moj novi izazov bio je da pronađem prikladan način za davanje nagrada. Nagrada na neki način mora biti povezana sa ponašanjem koje kod deteta želimo da promenimo. Idealno, nagrada je prirodna posledica saradnje. Ukoliko dete opere zube bez rasprave, zaista ima više vremena za čitanje priča pred spavanje. Kada se dete obuče bez rastezanja i opiranja, stići će u školu ranije, što složićete se i nije neka nagrada. U nekim slučajevima, ipak i to može da bude nagrada. Možete reći, "Ako se odmah obučeš, imaću vremena da pogledam tvoje slike izložene u školi". Postoji jedna nagrada koja uvek ima uspeha, i o njoj ne morate preterano razmišljati. Ta nagrada je da im posvetite više vremena. Možete reći, "Ako budeš sarađivao sa mnom, imaćemo više vremena da budemo zajedno". Da bismo motivisali saradnju, najlepša nagrada je da provedemo više vremena sa detetom.

Kada god vaše dete sarađuje, prava posledica je da ćete imati više vremena da radite ono što dete voli. Podsećajući ih na ovu jednostavnu istinu, brzo ćete ih motivisati da prate vaša uputstva. 141

Džon Grej

Da bi vaša nagrada bila efikasnija, možete je svom detetu dati na način za koji znate da mu najviše odgovara. NAGRADE U SKLADU SA TEMPERAMENTIMA

Pogledajmo nekoliko primera nagrađivanja prilagođenih temperamentu deteta. Sa^sećajniirjJdetetom, kada opisujete samu nagradu usmerite se na to kako će se ono osećati. Na primer, "Ako sarađuješ sa mnom sada, imaću više vremena da nešto posebno radimo kasnije. Možemo sakupljati cveće u bašti za mamu. Znaš da mama voli cveće. Možemo da joj napravimo čitav buket". Sa aktivnim detetom, kada opisujemo nagradu usmereni smo na detalje radnje. "Ukoliko sarađuješ sada sa mnom, imaću više vremena da radimo nešto posebno kasnije. Možemo da se igramo u bašti i da uberemo mnogo cveća za mamu. Možemo čak da iznesemo merdevine i da skupljamo pupoljke sa drveća". Sa radoznalim detetom, kada opisujete nagradu usmerite se više na specifične detalje, kao da pričate priču. Na primer, "Ako sarađuješ sa mnom, imaću više vremna za nešto posebno kasnije. Možemo da idemo u baštu i da uberemo divno cveće za mamu. Možemo da napravimo buket sa crvenim, belim i žutim cvećem. Kladim se da ćemo videti čak i nekog leptira. Kada mama vidi cveće, mnogo će se obradovati". Sa^rijemčivim)detetom, kada opisujemo nagradu usmerimo se na vreme koje nam je potrebno. Na primer, recite, "Ako sada sarađuješ sa mnom, imaću više vremena za nešto posebno kasnije. Posle škole, kada dođemo kući, možemo da beremo cveće za mamu u bašti. Sada mije potrebna tvoja pomoć, a onda ćemo kasnije imati vremena da beremo cveće u bašti". Dok smisao nagrade pokušavamo da smestimo u okvir koji će kod deteta pojačati motivaciju, i pominjanje nagrade će samo po sebi delovati. Jednostavna poruka koju prenosite jeste -vreme za mene sada, znači više vremena za tebe posle. Pomogao si mi sada, i ja ću moći više da ti dam kasnije. 142

Deca Su iz Raja

PR IM ER I N A G R A D A Slede primeri nagrada. Uzmite par minuta da razmislite kako da prenesete ove nagrade vašoj deci na način koji bi im bio najdostupniji. Uzmite u obzir njihov temperament. I još razmislite kada biste mogli da upotrebite nagrade i koje nagrade mislite da bi bile najbolje za vašu decu. Ukoliko sarađuješ i pokupiš sada svoje igračke, imaćemo vremena da igramo karte. Ukoliko mi pomogneš da pokupimo tvoje igračke, imaćemo vremena da se igramo. Ukoliko sada pospremimo sobu, imaćemo vremena da nešto naslikamo. Ukoliko večeras odabereš šta ćeš sutra obući za školu, imaćemo vremena za prženice ujutru. Ako se sada spremiš da kreneš, pre ćemo moći da se vratimo. Ako se sada obučeš, ići ćemo na kolače odmah posle škole. Ako prestaneš sa pričom, možemo zajedno da prošetamo psa. Ako sada uđeš u kola, moći ćemo kasnije da igramo žmurke. Ako sarađuješ sa mnom, napraviću ti nešto posebno kasnije. Ako sada uradiš svoj domaći zadatak, kasnije možemo da slažemo slagalice. Ako pojedeš povrće, večeras ćemo imati i kolače. Ako sada dođeš na večeru, posle večere možemo da organizujemo kućni kviz. Ako dođeš sada, kasnije se možeš igrati Kada vaše dete pruža otpor, umesto da mu nešto oduzmete, pružite mu malo više. Pružite mu više podrške tako da opet može 143

Džon Grej

da oseti svoju unutrašnju želju da sarađuje. Umesto da koristite bol, koristite mogućnost da ga ohrabrite. UVEK IMAJTE SKRIVENI ADUT U RUKAVU

Ono što čini uspešnim davanje nagrada jeste pronalaženje stvari koje zaista motivišu decu. Jednom kada otkrijete staje to što motiviše vaše dete, uvek to držite kao keca u rukavu. Za neko dete, jedina motivacija koja će vam ikada biti potrebna je, "Ako sada sarađuješ, imaću vremena da ti pročitam više priča". Za drugo dete, može biti, "Ako sarađuješ sa mnom, možemo zajedno da pravimo kolače u kuhinji". Drugoj deci možda je potrebno mnoštvo nagrada. Tajna davanja nagrada je da obratimo pažnju na stvari koje naša deca najviše vole i da ih koristimo kao nagradu. Tajna davanja nagrada je da obratimo pažnju na stvari koje naša deca najviše vole i da ih koristimo kao nagradu.

Ukoliko stvarno vole priče, uzdržite se malo od čitanja priča. Naravno, nemojte prestati, ali postarajte se da ne preterujete. Tada čitanje priča postaje mnogo moćnija nagrada. Pogledajmo još jedan primer. Kada dete kaže, "Možemo li da idemo u park ove nedelje?" Vi kažete, "To je odlična ideja. Ako budemo imali vremena, sigurno ćemo otići" Kada bude pokazao otpor, možete reći, "Ako sada budeš sarađivao, imaću više vremena kasnije i odvešću te u park". Iako ste već planirali ili se nadali da ćete ih odvesti u park, ovo možete iskoristiti kao nagradu. Baš one stvari koje biste im za kaznu uskratili, možete iskoristiti kao nagradu. Ukoliko biste mu zapretili da ga za kaznu nećete voditi u šetnju, iskoristite šetnju kao način da ga motivišete. Umesto što koristite pretnju sa izjavom, "Ukoliko ne skloniš ove tvoje igračke, ne možeš se igrati više sa njima", recite, "Ukoliko skloniš ove igračke, ja ću se igrati kasnije sa tobom". Najveća i najvrednija nagrada je da poklonite malo više sebe. 144

Deca Su iz Raja

Baš one stvari koje biste za kaznu oduzeli/ iskoristite kao nagradu.

Nagrade u osnovi treba da budu logične, povezane i razumne. Logična nagrada je, "Ako mi pomogneš, kasnije ću imati vremena da provedem više vremena sa tobom". Logična je u smislu da ako ti nešto uradiš za mene, ja ću uraditi i više za tebe. Povezana nagrada je, "Vreme je da idemo kući na večeru. Razumem da želiš da se igraš i da ti je žao što moramo da krenemo. Ako kreneš sada, vratićemo se brzo". Nagrada je povezana sa aktivnošću koju želite da prekinete. Princip razumne nagrade je da uvek nudi više u odnosu na otpor koji dete pokazuje. Ukoliko je izazov veliki, vi im ponudite još više. Pripremljeni roditelji uvek imaju nekoliko nagrada koje vade kao keca iz rukava kada njihovo dete pruža otpor. Ovo su neki od primera nagrada. Razmislite o tome koje bi nagrade bile najbolje za primenu. LISTA NAGRADA

Imaćemo više vremena da radimo nešto posebno kasnije. Možeš kasnije da voziš bicikl. Možemo da naberemo cveće i da ga stavimo u vazu na stolu. Možemo zajedno da prošetamo psa. Možemo da podelimo toplu čokoladu. Možemo da idemo na sladoled. Možemo da igramo košarku. Možemo da se igramo žmurke. Možemo da pravimo kolače. Možemo da pročitamo tri priče pre spavanja. Možemo da idemo na kolače. 145

Džon Grej

Možemo da poslužimo slatkiše. Možemo da idemo na plivanje. Možemo da pevamo. Možeš pozvati nekog od prijatelja. Možemo da odemo i da se provozamo kolima. Možemo da idemo u kupovinu. Možemo da se popnemo na drvo. Možemo da idemo na Ijuljašku. Možemo da idemo u park da se igramo. Možemo da zajedno uradimo tvoj domaći zadatak. Možemo da crtamo nešto. Možemo da slikamo. Možemo da idemo u šetnju. Možemo da igramo karte. Možemo da se mazimo. Možemo da gledamo neki film na televiziji. Postavljanje vremenskih ograničenja može da posluži kao dobra motivacija. Naročito je prijemčivoj deci potrebno više vremena da se priviknu na promenu. Mudar roditelj sklon je tome da misli unapred i da pripremi dete na promenu. Umesto što će reći, "Vreme je da se obučeš", reći će, "Za pet minuta krećemo u školu. Ako brzo obučeš kaput, biće nam zanimljivija vožnja do škole". Mudar roditelj planira unapred i priprema dete na promenu.

Kada uveče legnemo u krevet sa detetom, i dete ne želi da odete, možete reći, "U redu, za pet minuta idem. Ako mirno ležiš u krevetu, ostaću svih pet minuta. Ukoliko nastaviš sa pričom, 146

r

Deca Su iz Raja

otići ću odmah". Iako ovo zvuči kao pretnja, u redu je, jer ste im jasno stavili do znanja da ćete ostati pet minuta duže ako budu mirni. Pre nego što vašoj deci kažete da pospreme nered i da dođu da večeraju, stavite im do znanja da će za pet minuta morati da počnu sa spremanjem svoje sobe i da posle toga treba da dođu na večeru. Dajte im vremena da se pripreme za kraj tekuće aktivnosti, spremanje sobe i dolazak na večeru. Možete reći, "Možete se igrati još pet minuta, a onda je vreme da se spremite i da dođete na večeru". Kada za pet minuta opet postavite zahtev, pokazaće više saradnje. Prava magija nagrađivanja je u tome što i onda kada vam se čini da ništa ne funkcioniše, nagrada i dalje ima uspeha. Bez ovog jasnog uvida i veštine, pozitivno vaspitanje ne može uspeti. Bez alternative koju predstavlja dogovor uz obećanje nagrade, jedino što preostaje je pretnja kaznom.

UOBIČAJENI OBRASCI

Kada se dete redovno opire saradnji, dobro je da mu unapred ponudite nagradu. Jednom na dugom putu avionom, imao sam mnogo problema da svoju ćerku Lorin ubedim da sarađuje. Od tog dana nadalje, problem smo resili time što smo je pripremali za put. Posebno je volela jedan slatkiš, tako da smo joj obećali ovu poslasticu ako bude sarađivala sa nama tokom puta. Na putu do aviona i pri uzletanju dobila je četvrtinu njene omiljene čokolade. Na pola puta, dobila je drugu četvrtinu. Po sletanju dobila je treću četvrtinu, a pri dolasku na naše odredište dobila je poslednju četvrtinu. Ovaj plan je svaki put bio uspešan. Pre svakog putovanja pokazali bismo joj čitavu čokoladicu. Oči bi joj zasjale dok smo joj govorili koliko će dobiti na svakom delu puta. Iako je bila zauzeta igranjem, nijednom nije zaboravila svoj deo čokolade. To joj je sve vreme bilo negde u glavi i pomagalo joj je da ostane dobra. Pored toga što smo joj dali nagradu, imali smo dovoljno mudrosti 147

Džon Grej

daje zaposlimo mnoštvom stvari tokom puta. Nije realno očekivati da dete sedi i da ne radi ništa tokom pet sati leta. Pored toga što smo bili logični i dali joj nagradu, shvatili smo da nagrada mora da bude razumna. Ukoliko zamolite dete da radi nešto što unapred znate da ne voli, sasvim razumno nagrada treba da bude veća. Na primer, ako vaše dete ne voli određene goste koje vi volite, dogovorite se sa detetom, "Znam da ne voliš ove ljude, ali oni su moji prijatelji. Ukoliko budeš ljubazan s njima, vodicu te u zoološki vrt sledeće nedelje". Dajete veliku nagradu jer tražite da dete uradi nešto što je izvan njegovog poimanja života i znate daje to za njega teško. Deca su spremnija na saradnju ako shvatimo staje teško za njih i pružimo im više, jer su pokazali smisao za saradnju. Kad god se otkrije uobičajeni obrazac otpora, najbolje rešenje je da se sledeći put unapred pripremite sa velikom nagradom.

NAGRAĐIVANJE TINEJDŽERA

Nagrade moraju da budu usklađene sa uzrastom dece. Tinejdžeri ne zahtevaju da provodite više vremena sa njima, ali imaju druge nove potrebe. Potrebni su im novac i podrška. Kada dete na ulasku u ovaj period zarađuje i troši novac, možemo to iskoristiti kao nagradu. Idealno bi bilo da se ovaj pristup ne koristi često - veoma je efikasan kad se koristi sa merom. Ako se tinejdžer opire tome da provede vreme u određenoj situaciji, možete im ponuditi dvaput veći džeparac ili nadnicu koju oni zarade za dan posla. Ukoliko ne možemo da raspolažemo novcem ovako, roditelj se može ponuditi da ga odveze negde ili da pomogne sa nekom od njegovih kućnih obaveza. Neki od roditelja shvatili su daje od velike pomoći davati nagrade za popravljanje ocena u školi. Svakako ova vrsta motivacije nije neophodna svoj deci. Bolje ocene mogu se nagraditi novcem ili privilegij ama. Iako privilegije treba dati kada dete zasluži poverenje da mu se da veća sloboda, bolje ocene mogu da budu način na koji će zaslužiti to poverenje. Na primer, time što ima 148

Deca Su iz Raja

bolje ocene, tinejdžer dokazuje da je odgovoran i stoga vredan poverenja i može mu se dozvoliti da uveče duže ostane napolju. KAKO SE POSTAVITI PREMA ZAHTEVNOM DETETU NA JAVNOM MESTU

Ako vaše dete ima ispad besa na j avnom mestu, bolj e odmah priznajte sebi da u tom času nemate vremena da mu na licu mesta pružite ono što mu treba. Ovo je jedan od trenutaka kada mnogo pomaže da pri sebi imate omiljenu čokoladicu svog deteta. Možda nećete moći da saosećate s detetom, ali mu možete dati nagradu. Možete brzo popraviti situaciju, nudeći im nagradu za saradnju. Ukoliko nemate ništa pri ruci ili u tašni - prepoznajte šta je detetu potrebno i ako ste u mogućnosti, obezbedite mu. Iako je ovo popuštanje detetu, ukoliko se retko dešava, nije loše. Trebalo bi ipak da predstavlja znak upozorenja da kod kuće treba da budete čvršći i ne popuštate mu toliko. Kada deca ne pokazuju saradnju na javnom mestu, treba shvatiti ovakvo ponašanje kao znak upozorenja da budemo čvršći kod kuće i da im manje popuštamo.

Sledećeg puta vašu decu pripremite tako što ćete im objasniti daje mnogo teže biti dobar dok se čeka u redu pred kasom u prodavnici nego kod kuće u sobi punoj igračaka. Stavite im do znanja da ni vi ne volite da čekate. Onda se dogovorite i recite nešto kao, "Ako budeš dobar kada sa mamom budeš išao u prodavnicu, imaćemo vremena da posle kod kuće pojedemo punu kutiju tvog omiljenog keksa". Kada ste već u prodavnici kupite kutiju baš tog keksa kako biste zapečatili dogovor. Kroz čitavo vreme u prodavnici, stalno im govorite koliko su dobri i da će uskoro stići kući na svoje omiljeni keks.

149

Džon Grej

NAGRADE SU KAO POSLASTICE

Kada detetu ponudite nagradu još jednom mu pomažete da se poveže sa onim svojim delom koji želi da pomogne. Nagrada sama po sebi ne čini osnovu njihove saradnje. To je samo način na koji negujemo prirodnu saradnju deteta. Dobiti nagradu ili bonus u životu je kao poslastica. Ako ste pojeli samo desert, nećete dobiti važne sastojke koje obrok treba da pruži. Jedan od razloga što se poslastice jedu na kraju obroka jeste baš taj što desert sam po sebi može da nam utoli glad i ne motiviše nas da jedemo hranu punu hranljivih sastojaka. Na sličan način, oslanjajući se samo na nagrade, deca će izgubiti želju za saradnjom. Oslanjajući se samo na nagrade, deca će izgubiti želju za saradnjom.

Kada odrasli ljudi rade samo za nagrade, nešto nedostaje. Oni rade samo da bi dobili ono što žele i zaboravljaju potajnu želju svih da budu od koristi. Nije im stalo da zaista dobro obave posao. Oni rade samo ono što je neophodno da bi se provukli. Ovo je nezdravo ponašanje. Sa druge strane, isto je toliko nezdravo samo biti nekom na usluzi i ne razmišljati ni o kakvoj nagradi ili nadoknadi kada imate porodicu o kojoj se treba starati. Uspešni odrasli misle na sebe, ali i na druge. Njima je stalo da dobro obave posao, a da pritom dobiju ono što im je potrebno i ono što žele. Pravilno ngrađivanje, decu priprema da budu uspešni odrasli ljudi. Pravilno nagrađivanje, decu priprema da misle i na sebe i na druge.

Veoma je važno za našu decu da nauče da je život proces u kome se daje i prima. Ukoliko daš, tada ćeš i dobiti. Da bi dobio 150

Deca Su iz Raja

više, moraš dati više. Svaki put kada tražimo od dece da daju malo više, moramo više i da im pružimo, tako ih učimo ovoj važnoj životnoj lekciji. Time uče kako da se dogovaraju i pregovaraju. Shvataju da zaslužuju više kada daju više i nauče da odlože svoje trenutne želje u korist nekog većeg cilja u budućnosti. UČENJE IZ POSLEDICA

Mnogi roditelji imaju predrasude da su njihova deca loša zato što ne sarađuju u dovoljnoj meri. Oni veruju da su dobra deca automatski spremna na saradnju. Pozitivno vaspitanje shvata da deca nisu loša kada ne sarađuju, već samo ne dobijaju ono što im treba. Kada pruže otpor, od roditelja se zahteva ili da im pruži ono što im treba ili da koristi sistem nagrađivanja kako bi ih motivisao na saradnju u tom trenutku. Neki roditelji pogrešno veruju da su dobra deca automatski spremna na saradnju.

Neki pristupi vaspitanju greškom preporučuju zaobilaženje dečijeg otpora time što ćemo decu da pustimo da rade šta hoće i da uče iz posledica svog ponašanja. Na primer, ako se dete protivi tome da obuče kaput, treba ga pustiti da izađe napolje i prehladi se. Onda će naučiti da to više ne radi. Ovaj način nije ispravan. On samo pokazuje detetu da ne može da se osloni na ta da će ga roditelji pravilno usmeriti. Baš kada sam pisao ovo poglavlje moja supruga Boni ušla je da mi kaže šta se uravo desilo. Lorin (trinaest godina) ostavila je svoj domaći zadatak na kompjuteru kod kuće. Radila je veoma naporno da ga završi na vreme i bila je jako ponosna na svoj rad. Boni je krenula da joj ga odnese da ne bi dobila manju ocenu jer ga nije predala na vreme. Neki roditelji bi rekli da mora da nauči koje su posledice nemarnosti. Ne bi onda uživala u tome da svoj rad preda na vreme. Onda bi učila iz svog gubitka. Ovo je samo jedan od pri151

Džon Grej

mera vaspitanja zasnovanog na strahu. Umesto toga, zašto da ne uči na svom dobitku? Zašto da ne zna da je njenim roditeljima stalo do nje i da će učiniti sve da joj pomognu? Daje vaša supruga nešto zaboravila, da li biste joj pomogli? Učinili biste sve što možete. Našoj deci ovakva podrškaje još više potrebna. Mnogo je važnije da nauče kako će dobiti podršku svoje porodice, nego da nauče kako se osećaju kada dobiju manju ocenu na domaćem zadatku na kome su tako vredno radili. Škola posledica rekla bi daje ovo prilika da nauči šta će joj se desiti ako bude zaboravljala stvari u budućnosti. Istina je da će se u budućnosti plašiti da nešto ne zaboravi, ali strah nije najbolji pokretač. Pozitivnom vaspitanju ne treba strah da bi motivisao decu da pamte. Doživljaj uspeha takođe motiviše decu. Pozitivnom vaspitanju ne treba strah da bi motivisalo decu da pamte.

Kada se bojimo da ne napravimo grešku, napravimo ih čak i više. Mnogi ljudi iskusili su da strah ima sposobnost da nas privuče baš onoj stvari koje se plašimo. Na primer, kada stavim novu kravatu, često mi se desi da je odmah isprljam. Sa druge strane, dobijam više komplimenata kada stavim novu kravatu. Ako mislim na to koliko mi se sviđa moja nova kravata, više ljudi je primeti i dobijam više komplimenata. Ako se plašim da ću prosuti nešto na nju, to se obavezno i desi. Strah od greške ne samo da stvara nepotrebnu nervozu, već i prouzrokuje više grešaka. Svest o pozitivnim posledicama bolji je pokretač; strah nije neophodan da decu nauči da budu svesna posledica. Ostavite prirodne posledice prirodi; ne igrajte se Boga. Umesto toga, roditelji treba da se trude najbolje što mogu da podrže svoju decu. Ukoliko ne možete da im pružite određenu podršku, nemojte; ali ako možete, pružite im. Ostavite prirodne posledice prirodi; ne israjte se Boga.

152

Deca Su iz Raja

Teško pitanje je, "Da lija žrtvujem mnogo da bih ovo priuštio svojoj deci". Kada se roditelji odriču onda pružaju previše i ovo ponašanje decu čini isuviše zahtevnom. Previše davanja lako se ispravi. Vaša deca će vam staviti do znanja kada dajete previše. Postaće previše zahtevna ili ćete vi početi da ignorišete njihove zahteve. Na ovom koraku, morate se uzdržati od preteranog davanja. Ova vrsta prilagođavanja je normalna. STRAH OD NAGRADA Nekada su roditelji uplašeni da će nagrađivanjem deca izgubiti svoju prirodnu volju za saradnjom. Oni zamišljaju dete koje kaže, "Staja dobijam time", svaki put kada od njega nešto zatražimo. Dalje u svojoj mašti zamišljaju bezvoljno dete koje traži sve više i više da bi sarađivalo. Ovaj košmar može da se ostvari samo ako se ne udovolji potrebama deteta. Kad god pozovete dete na saradnju njihov zdrav deo pita, "Šta ja dobijam ovim", i sve dok dobijaju ono što im je potrebno ne traže više. Deca sarađuju, jer su sva deca rođena sa željom za saradnju da bi zauzvrat dobili ljubav koja im je potrebna. Kada su deca svesna potrebe i poverenja koje će obezbediti podršku koja im je neophodna, više su nego spremna na saradnju. Kada deca dobiju šta im je potrebno ne traže sve veće i veće nagrade.

Dokle god deca u osnovi dobijaju ono što im je potrebno osećaju svoje potrebe i ne gube se u svojim željama. Ova svest o njihovoj potrebi za roditeljskom podrškom, decu čini uviđavnijom i spremnijom na saradnju. Ona ne traže stalno sve više i više. Nisu usmereni samo na "šta ja dobijam time" i ne zahtevaju više. Kao opšte pravilo, deca u prvom planu imaju to da žele više samo kada ne osećaju ono što im je zaista potrebno. 153

Džon Grej

Deci su prvenstveno potrebne nagrade da bi prevazišla svoj otpor u momentima kada ne dobijaju ono što im je neophodno. Nagrada im jednostavno uliva nadu da će dobiti više i odjednom se vraćaju svojoj prirodnoj želji za saradnjom. Dogovarati se sa njima i obećavati im nagradu ne znači udovoljavati im, popuštati im i davati im sve što požele. U stvari, sasvim je suprotno; nagrađivati znači tražiti od deteta da udovolji vašim željama i da zauzvrat dobije više kasnije. To je jedan od najmoćnijih načina da se deca nauče odloženoj nagradi. Nekada davanje nagrade nije dovoljno da bi se otpor sveo na minimum i da bi se povećala saradnja. Kada davanje nagrada ne pokazuje uspeh, vreme je da naglasite svoj autoritet kao roditelj i kao onaj koji je odgovoran. Kada vaspitanje postane isuviše usmereno na to da dete dobije sve što poželi, tada roditelji moraju da naglase svoj autoritet da bi povratili kontrolu. U naredna dva poglavlja, istražićemo sve mogućnosti tog pristupa.

154

Nove Veštine za Naglašavanje Autoriteta Najveća moć koju roditelji mogu da poseduju je moć da usmere svoju decu. Deca se rađaju sa željom da udovolje i sarađuju sa roditeljima. Deca su unapred predodređena da poštuju šefa. Prepoznavanje i korišćenje ove moći dozvoljava roditelju da odstupi od zastarelih praksi koje su zasnovane na strahu i krivici. Bez razumevanja načina na koji se koristi ova moć, dete preuzima kontrolu. Ako roditelji ne iskoriste svoju moć da usmere dete, izgubiće kontrolu. Deca zaista žele da udovolje roditeljima, ali istovremeno imaju svoje želje i potrebe. Kada im se pruži prilika da osećaju i izraze želje dok istovremeno imaju jasnu predstavu o tome šta njihovi roditelji žele, deca će tražiti saradnju i udovoljavati volji i želji roditelja. Kada roditelji koriste krivicu kao način da pokrenu saradnju, slabe prirodnu želju deteta za saradnjom. Kao odgovor na frustracije, bes i razočaranje roditelja, deca mogu da postanu poslušna, ali izgubiće deo svoje ličnosti. Ne samo da ograničavamo njihov prirodni razvoj, već od njih pravimo one koji će kasnije u životu da udovoljavaju drugim ljudima. Neće imati zdravu sliku o sebi i biće skloni da više daju nego što primaju.

KAKO DA ZAPOVEDAM O Pre korišćenja komande prvi korak je da jednostavno zamolimo a ne da zahtevamo. Ako se dete protivi zahtevu, drugi korak je da 155

Džon Grej

slušamo i zadovoljimo njegove potrebe. Ukoliko slušanje nije dovoljno, korak tri nudi nagrade. Ako sistem nagrada ne funkcioniše, korak broj četiri je da naglasite svoj autoritet i da zapovedate. Kada se u prva tri koraka ne ostvari saradnja, roditelj mora zapovednički da se postavi prema svom detetu kao general koji komanduje svojim trupama. Zapovedati znači direktno reći detetu šta od njega želite. Čvrstim, ali mirnim glasom recite, "Hoću da odložiš svoju odeću" ili "Hoću da se spremiš za krevet" ili "Hoću da prestaneš sa pričom i da odeš na spavanje". Kada jednom iskoristite zapovednički ton, morate ostati jaki. Korišćenje emocija, razloga, objašnjenja, argumenata, stida ili pretnji - slabi autoritet. Ako se nervirate ili ako se trudite da ubedite dete da sarađuje na ovom koraku, znači da se ne osećate udobno u ulozi generala, glavnokomandujućeg ili roditelja. Ukoliko se dete već usprotivilo koraku jedan, dva ili tri, roditelj mora jasno da pokaže koje glavni. Naglašavajući autoritet, opet uspostavljate odnos u kome ste vi glavni. Detetu treba, jak vođa na kojeg može da se osloni. Kada jednom iskoristite zapovednički ton morate ostati jaki.

Mnogi roditelji služe se zapovedničkim tonom ne koristeći korake jedan, dva i tri. To ne funkcioniše. Naravno, roditelj ne mora uvek dosledno da se drži sva tri koraka, ali ako se zapovedanje često ponavlja, bez prethodno utvrđenih koraka koji motivišu saradnju, ono gubi na efektu. U prošlosti, deca bi se potčinila komandi roditelja, ali danas deci je neophodno i da ih saslušamo. Najmoćnija tehnika naglašavanja autoriteta jeste odlučno ponavljanje komande sa nepokolebljivim uverenjem da će dete ubrzo popustiti.

156

Deca Su iz Raja

Deca iz prethodnog iskustva nauče da kada jednom upotrebite komandu, onda više nema popuštanja. Svi pregovori su se završeni. Ako nastave da pružaju otpor, da biste naglasili autoritet jednostavno saslušajte njihov otpor sa manje saosećanja, a zatim ponovite komandu. Najmoćnija tehnika naglašavanja autoriteta jeste da jednostavno odlučno ponovite komandu i dete će ubrzo da popusti. Na kraju, ukoliko dete nastavi da pruža otpor, a vi ostanete uporni, ne tražeći rešenje u emocijama ili objašnjenjima, vi ćete prevagnuti. NE KORISTITE OSECANJA U SVRHU ZAPOVEDANJA

Ako roditelji počnu da viču, da se ljute ili da prete kažnjavanjem, automatski se odriču svoje moći da zapovedaju. Uznemirena osećanja komandu pretvaraju u zahtev, a vaša pozitivna pozicija je oslabljena. Možda ćete moći da slomite volju deteta i učinite ga poslušnim, ali time nećete ojačati njegovu prirodnu želju za saradnjom. Moć komandovanja porašće ako se ne uzrujavate previše. Setite se ovoga i ostaćete smireni. Podsvesno, mi se uzrujavamo jer mislimo^da ćemo tako biti moćniji i da ćemo delpvati zastrašujuće. Životinje se u borbi nakostreše i naduju da bi zaplašile protivnika. Pozitivno vaspitanje nije zasnovano na strahu - zastrašivanje nije od pomoći. Jasna i čvrsta komanda ponovljena više puta bez emotivnog nemira je najefikasnija.

Neki programi za poboljšanje roditeljske efikasnosti ohrabrivali su roditelje da svoja osećanja podele sa decom kako bi motivisali decu. Deljenje emocija čak i kada to radimo na veoma miran način, izjednačava dete i roditelja potkopavajući poziciju roditelja na mestu onog ko je glavni. Iako je namera da damo važnost emocijama pozitivna, bolje je pomoći deci da izraze svoje emocije, a ne opterećivati ih i ne manipulisati našim emocijama. 157

Džon Grej

Kada se deca opiru saradnji, nije pravo vreme da roditelj podeli ili otkrije svoja osećanja. Kontraproduktivno je da roditelji pokažu bes, frustraciju ili razočaranje. Kada se deca opiru, vreme je da prepoznamo i shvatimo šta osećaju i šta žele. Pošto detetu damo priliku da kaže ono što želi, i eventualno ga nagradimo za saradnju, vreme je da roditelj iskoristi moć koju mu daje to što je glavni u tom odnosu i da zapovedi svom detetu. Zapovedanje se dobro prihvata, ako je pre toga roditelj saslušao detetov otpor i primedbe. U REDU JE PRAVITI GREŠKE

Naravno de će se desiti da roditelj izgubi kontrolu i uznemiri se kada pokuša da zapoveda. Kao i sa svim veštinama pozitivnog vaspitanja, ne morate da budete savršeni da bi program dobro funkcionisao. Veoma je važno da pokušate. Kada napravite grešku i pokušate da suzbijete svoje emocije ili jednostavno izgubite kontrolu, rešenje je da se kasnije izvinite. U redu je praviti greške. Deci ne trebaju savršeni roditelji, ali im trebaju roditelji koji daju sve od sebe i koji preuzimaju odsovomost za svoje greške.

Izvinjenje mnogo znači. Možete da kažete, "Izvinjavam se što sam vikao. Nisi to zaslužio. Vikanje nije dobar način komunikacije. Pogrešio sam." Drugi način da ponudimo izvinjenje je, "Izvinjavam se što sam se iznervirao. Bila mi je potrebna tvoja saradnja, ali nisam hteo da budem agresivan. Bio sam uznemiren, jer su me druge stvari pritiskale. Nisi ti kriv što sam nervozan."

158

Deca Su iz Raja

KADA EMOCIJE NISU OD POMOĆI

Kad god roditelji izraze negativne emocije, deca će osećati da nisu ispunila očekivanja roditelja ili da nisu dovoljno dobra. Misliće da nisu uspeli da udovolje roditeljima. Ova osećanja neuspeha vremenom će otupeti želju deteta da se slobodno izražava. Kada se roditelj kasnije izvini zbog vikanja, dete se ne oseća loše ili manje vredno. Teško je gajiti ono dobro u našoj deci kada radimo stvari zbog kojih se oni osećaju loše. Kada želimo da se osećamo bolje, dobro je da sa nekim podelimo negativne emocije. Nije prikladno koristiti decu kako bi se mi kasnije dobro osećali. Normalna je želja da deca sarađuju sa nama, ali nezdravo je da ih koristimo kao terapeuta ili najboljeg prijatelja. Deca još uvek uče kako da izađu na kraj sa svojim emocijama; ne mogu da se nose sa roditeljevim emocijama. Odrasli moraju da se obrate drugom odraslom, a ne detetu da bi dobili podršku za svoja osećanja.

Kad god roditelj deli negativna osećanja, dete će se osećati izmanipulisano osećanjima i prestaće da sluša. Neće samo prestati da slušaju svoje roditelje već i svoja osećanja. Kao i sa svim ostalim formama manipulacije, deca su sklona tome da se kasnije kao tinejdžeri pobune u meri u kojoj su bili poslušni. Deca spremna na saradnju nemaju potrebu da se bune ili prekinu komunikaciju sa roditeljima da bi razvili svoju individualnost. Mogu da pronađu sebe na odbijajući roditeljsku podršku. VIKANJE NE POMAŽE

Jasno je da je jedan od najgorih oblika komunikacije vikanje. Sam čin vikanja implicira da nas niko ne razume, pa moramo da povisimo ton. Vikanje na decu ili tinejdžere poručuje, "Ne slušaš me". 159

Džon Grej

Kao rezultat, oni jednostavno prestanu da slušaju. Na kraju, dok vičete oni se jednostavno isključe i ne čuju ništa. Vikati i komandovati u isto vreme još je gore. To znači da oni nisu dobro čuli šta vi želite. Vikanje umanjuje želju dece da ih vi vodite. Vikanje je najžalosnija forma komande, jer slabi vašu poziciju kao glavnog u odnosu. Samo kada deca jasno čuju jednostavnu poruku od koje ne odstupate, prestaju da pružaju otpor i dopuštaju da im budete vođa. Kada vičete, prestajete da komandujete i počinjete da zahtevate. Vikanje sadrži prikrivenu pretnju "Bolje bi ti bilo da slušaš ili...". Ova vrsta pretnje znači da zahtevate njihovu poslušnost. Iako je zahtev potkrepljen kaznom imao uspeha u vekovima koji su za nama, njegova moć ne može se održati u slobodnom društvu. Ako želite da vaša deca pronađu slobodu u životu kako bi ostvarila svoje snove, dajte im slobodu da pokažu saradnju. Nemojte je zahtevati, naredite im. NEKA VAM KOMANDE BUDU POZITIVNE

Iako je uvek najbolje upotrebljavati jasne i pozitivne pojmove za komande, često kada ste spremni na zapovedanje prva stvar koju izgovorite je negativna. Ukoliko se ovo desi, postarajte se da posle vašeg negativnog zahteva usledi pozitivna komanda. Ovo su neki od primera negativnih zahteva, negativnih komandi i odgovarajućih pozitivnih komandi. Iako su negativne komande mnogo bolje nego negativni zahtevi, pozitivne komande su najbolje. Pogledajmo nekoliko primera. Negativni zahtev

Negativna komanda

Pozitivna komanda

Ne udaraj svoju sestru.

Hoću da prestaneš da udaraš svoju sestru.

Hoću da budeš dobar prema svojoj sestri.

Prestani sa pričom.

Hoću da prestaneš sa pričom.

Hoću da budeš tiši.

160

Prestani da se izmotavaš i pospremi svoju sobu. Ne razgovaraj tako.

Obuci jaknu.

Deca Su iz Raja

Hoću da prestaneš da Hoću da odmah se zavitlavaš i da spremiš svoju sobu. pospremiš svoju sobu. Hoću da pokažeš Ne želim da tako poštovanje i kažeš razgovaraš. lepe stvari. Hoću da prestaneš da mi odgovaraš.

Hoću da saraduješ sa mnom i da obučeš jaknu.

Hoću da prestaneš da Želim da odmah igraš karte i da odeš opereš zube. da opereš zube. Ako počnete sa zahtevom ili negativnom komandom iz navike, nastavite i završite sa pozitivnom komandom. Na primer, možete reći "Ne želim da udaraš brata. Želim da budeš dobar". Jednom kada ste ustanovili pozitivne izjave, nemojte skretati sa tog puta. Ako vaše dete nastavi da pruža otpor, ponovite pozitivne izjave. Pogledajmo ove primere: Bolje da me slušaš ili...

RODITELJ: Da li bi sklonio svoju odeću? DETE: Neću. Mnogo sam umoran. Uradiću to sutra. RODITELJ: Znam da si umoran i da hoćeš da to uradiš sutra. Ja želim da to uradiš sada. DETE: Ali, mnogo sam umoran. RODITELJ: Ako skloniš svoju odeću imaćemo vremena da pročitamo tri priče. DETE: Ne zanimaju me, samo hoću da idem na spavanje. RODITELJ: Hoću da to odmah uradiš. Hoću da odmah pokupiš svoje stvari. Diskusija je završena. DETE: Ti si zao. RODITELJ: Hoću da odmah skloniš svoje stvari. DETE: Mrzim te. RODITELJ: Hoću da odmah skloniš svoje stvari. DETE: (ustajući da skloni stvari) Ne mogu da verujem da si tako zao. 161

Džon Grej

Kada vidite da dete počinje da se ponaša u skladu sa vašim željama, ostavite ga na miru par minuta ili ga bez reci posmatrajte. Zatim se vratite i zahvalite mu se prijateljski, jasno mu stavljajući do znanja, tonom glasa, da ne prezate da povremno budete strogi. Iako morate da se dobro namučite, deca ne treba da osećaju da ste nezahvalni, jer na kraju su odgovorili vašim zahtevima. Mnogi roditelji neće ceniti to što su deca uradila ako su morali da koriste zapovedni ton da bi to dobili. Taj stav podseća na stav žene koja ne misli da je njen suprug zaslužan za nešto lepo samo zato stoje ona to od njega tražila. Roditelji uvek moraju da znaju da se deca trude i kad god nešto pozitivno urade moramo to ceniti i uvažavati. Na ovom primeru, roditelj bi tada ili sledećeg jutra mogao da kaže, "Znam da si bio jako umoran. Zahvalan sam ti što si pokazao želju za saradnjom." Kada im ne uzimate za zlo otpor koji pokazuju neće nastaviti da vam protivureče time što ne uvažavaju vaše zahteve. Kada im ne zamerate, ni oni vama neće zamerati.

Neki roditelji se plaše da ih deca neće voleti ako im budu ovako komandovali. Ne postoji ništa dalje od istine. Deci je potreban čvrst, ali brižan roditelj. Potreban im je roditelj da ih motiviše na ovakav način. Malo će gunđati, ali će se vrlo brzo vratiti na staro mišljenje. Jedna od poruka pozitivnog vaspitanja jeste da je u redu reći ne, ali uvek moramo da znamo da su mama i tata glavni. Naglašavanje autoriteta kroz ovakve naredbe, roditelju vraća kontrolu nad detetom. U primeru koji smo objasnili, u stvari je reč o sukobu volja. Ukoliko budete uporni u ponavljanju komandi i izbegnete diskusije ili rasprave, vi ste pobedili. Kada jednom pobedite u par bitaka, vaše dete biće kooperativnije. Fini roditelji obično se plaše da 162

Deca Su iz Raja

izgledaju zli, ali ovo je neophodno. Vi niste zli na način koji nije brižan. Samo demonstrirate da stojite iza onoga što ste rekli. ZAPOVEDAJTE ALI NE OBJAŠNJAVAJTE

Pored korišćenja suviše emocija, druga uobičajena greška koju roditelji prave jeste da svoje naredbe pravdaju objašnjenjima. Ako dete pita tonom koji ne traži pravdanje, nije zgoreg objasniti zašto želite da se nešto uradi, ali ako pita na način koji provocira diskusiju, stavite mu do znanja da ćete o tome pričati kasnije. Ako nemate vremena, jednostavno recite, "Možemo o tome pričati kasnije, ali sada hoću da prestaneš da udaraš svog brata. Hoću da se lepo slažete." Davati opravdanje znači odustajati od svoje komande. Da deca umeju da shvate razliku između dobrog i lošeg ne biste im trebali vi da ih usmerite. Kada ste na istom nivou sa nekim ko je razuman, razum je rešenje. Deca ne razviju kapacitet da razumno rezonuju do svoje devete godine, i nisu na jednakom nivou sa odraslima sve dok ne napuste roditeljski dom, negde oko osamnaeste godine. Obrazlagati znači odustati od naredbe.

Deca imaju latentnu sposobnost da znaju šta je dobro a šta loše, ali ona se budi u odgovoru na vaše zahteve a ne na vaše pridike. Kada zamolite malo dete da prestane da udara brata i zatim mu to naredite sa "ja želim" izjavama, ono će pozitivno odgovoriti: Kada vidi osmeh na vašem licu, jer je uradio ono što ste od njega tražili, tada počinje da uči staje dobro a šta loše u ponašanju. Deca uče šta je dobro a šta loše iz njihovog odgovora na vaše zahteve a ne iz vaših pridika.

163

Džon Grej

Jednom kada počnete da naređujete, izbegavajte citiranje pravila ili razloga koji će podržati komandu. Kada roditelj počne da ponavlja komandu, vreme za pregovaranje je isteklo. Deca imaju prava da preispituju i da razgovaraju tokom prva tri koraka, ali kada jednom nešto naredite, sa pregovorima je završeno. Vaša moć slabi ako razgovor skrene na diskusiju o tome šta dete nije učinilo. Dete i dalje ima pravo da pruža otpor, ali vi ste ovoga puta glavni. Kako budete insistirali na komandi, dete će automatski da se prikloni vašem viđenju stvari. Kada oblikujete naredbu, jedini razlog da dete pozitivno odgovori na vaš zahtevjeste to što vi to od njega očekujete. Ako im niste dali priliku da pruže otpor, onda jednostavno od njih zahtevate da budu poslušni a ne kooperativni. Duboko u srži svakog deteta najjača pokretačka snaga je želja da udovolji i sarađuje sa roditeljima. Deca se rađaju spremna da slede naša uputstva; moramo im stoga pružiti šansu. Želja da udovolje i sarađuju sa roditeljima osnovna je direktiva koju deca imaju. Time što izražavamo našu volju, u krajnjem slučaju, budimo i njihovu volju. Izražavajući svoj otpor našoj volji, njihova najdublja volja da slede naše vodstvo izniče, i ona popuštaju. Time što ćemo prvo zamoliti, a onda saslušati razloge opiranja, pre no što se deca povinuju našoj volji, ne znači da se dete automatski i slepo pokorilo našoj volji, već daje ono prilagodilo svoju volju osnovnoj smernici - da prati naše vodstvo i da nas usreći. Deci ne trebaju razlozi. Umesto toga treba im snažno vodstvo. Treba ih podsećati da oni nemaju kontrolu u odnosu roditelj-dete, već da je imate vi. Pokušavajući da im objasnite šta je dobro a šta loše kada se opiru, samo slabite moć da kontrolu zadržite. Čak i sa tinejdžerima koji su sposobni za rezonovanje i apstraktno razmišljanje, razlog zbog koga bi trebalo da pokažu saradnju jeste taj što ste vi roditelj i vi to od njih tražite.

164

Deca Su iz Raja

NAREĐIVANJE TINEJDŽERIMA

Sećam se kada sam prvi put osetio moć naredbe. Pre nego što sam postao roditelj, predavao sam na raznim radionicama za decu razvedenih roditelja. Mnoga od ove dece bila su neposlušna i nisu poštovala nikakva pravila, što su i bili razlozi zbog kojih su ih roditelji poslali da pohađaju moje radionice. Jednom prilikom, najstarije dete u grupi koje je imalo oko četrnaest godina, pokazivalo je jak otpor na moje zahteve. Nastavio sam time što sam ga poslao u susednu sobu na tajm-aut. On se opirao i rekao, "Šta ćeš da uradiš ako ne odem?" Iako tada nisam znao različite veštine pozitivnog vaspitanja, shvatio sam da bi pretnja kažnjavanjem bila neuspešna. Pošto je likovao i gledao u mene, shvatio sam da šta god bih rekao odgovor bi bio, "Pa šta?" Pošto je često bio kažnjavan, kazna mu ne bi mnogo značila. Postao je ravnodušan i bio je otporan na kazne. Takođe je bio mnogo krupniji od mene. Nisam znao šta drugo da uradim, već sam ga samo gledao u oči i nastavio da naređujem jasnim i čvrstim glasom, "Želim da odeš u drugu sobu i uzmeš pauzu od petnaest minuta." Naša konverzacija se nastavila ovako: TINEJDŽER :

A šta ako neću? JA: Želim da odeš u drugu sobu na tajm-aut od petnaest minuta. TINEJDŽER : Ne možeš me naterati. JA: Želim da odeš u drugu sobu na tajm-aut od minuta. petnaest TINEJDŽER : JA: Želim da Ti si slabić, ne možeš me naterati. minuta. odeš u drugu sobu na tajm-aut od TINEJDŽER: JA: Želim da petnaest minuta. Sa ćeš da uradiš ako neću? odeš u drugu sobu na tajm-aut od petnaest 165

Džon Grej

Na licu mu je bio izraz gađenja, ali ustao je i otišao u drugu sobu. Posle petnaest minuta, otišao sam u drugu sobu i na prijateljski način rekao, "Ako želiš da nam se pridružiš, bićeš dobrodošao, ali ako ti treba više vremena potpuno te razumem." Tiho je klimao glavom kao da će razmisliti o tome. Na prijateljski način sam izašao iz sobe a posle par minuta on se vratio i pridružio grupi. Ovo iskustvo poslužilo je kao sjajna priprema u bavljenju neizbežnim otporom sa kojim sam se susretao kod moje dece. Mogli ste da primetite da sam kojim slučajem reagovao na njegove komentare ili odgovorio na bilo koje od njegovih pitanja, moj a pozicija bi oslabila. Svako dete, dok ne bude spremno da napusti kuću, treba roditelje koji će naglašavati svoj autoritet. Kada smo suočeni sa odraslom osobom koja brine o nama i daje nam jasne komande, čak i dete koje ne poštuje pravila na kraju će popustiti i prilagoditi se.

RAZLOZI l OTPOR

Kada se deca opiru odlasku u krevet, objašnjavanje ne pomaže. Time što ćete im reći daje kasno i da im je potreban san, nećete ih pridobiti na vašu stranu niti ćete ih nešto naučiti. Ako dete pita zašto na način koji ne izaziva svađu, objašnjenja su korisna, ali su kontraproduktivna onda kada dete pruža otpor. Jedini razlog zbog kojeg nešto treba da urade jeste taj što ste vi roditelj. Sećam se kada sam za suprugu kupio majicu sa duhovitom porukom, "Zbog toga što sam roditelj, eto zašto."

"Zbog toga što sam roditelj, eto zašto" najbolji je odgovor deci kad se opiru komandi.

166

Deca Su iz Raj'a

Tinejdžeri imaju sposobnost da roditelje dovedu do ivice nerava. Preispitivaće i pokazaće neslaganje sa svakom naredbom roditelja. Roditelji tada pokušavaju da budu razumni i gube. Deca i tinejdžeri stalno pitaju zašto, ali svakog puta kada odgovorite postajete slabiji. Sa svakim odogovorm, sve ste dalje i dalje od prave moći. Dovoljno je samo da nastave da postavljaju pitanja i vi ste izgubljeni. Pogledajmo jedan primer. Katarina želi da gleda TV, a njena majka želi da ona uradi domaći. MAJKA: Katarina, isključi TV. KATARINA: Zašto?

MAJKA: Potrebno ti je više vremena da uradiš domaći zadatak. KATARINA: Nemam domaći zadatak danas. MAJKA: Ali ima drugih stvari koje treba da uradiš na koje čekaš do poslednjeg minuta a onda se žališ kako imaš puno domaćih zadataka. Ako nemaš domaći zadatak, ovo je idealno vreme da se posvetiš tim stvarima kako ih ne bi radila u poslednji čas. KATARINA: Uradila sam sve što mogu. Ne mogu sada ništa više da uradim dok se ne razviju slike a to će biti tek za nekoliko dana. MAJKA: Ipak, previše si gledala televiziju. KATARINA: Nisam. MAJKA: Jesi, sediš ovde čitavo popodne. KATARINA: Ti nisi ni bila tu da bi to znala. Tek što si se vratila. MAJKA: Da, a ti si gledala televiziju i pre nego što sam otišla. KATARINA: Ali nisam gledala televiziju sve vreme. MAJKA: Mnogo gledanja televizije nije dobro za tebe. Trebalo bi da si napolju. Divan je dan. KATARINA: Ne želim da idem napolje. Bole me noge od fizičkog danas. 167

Džon Grej

MAJKA: Slušaj gospođice, bolje bi ti bilo da me slušaš. Ubuduće nećeš gledati televiziju ako ne budeš dobra. KATARINA: Ti si nepoštena i nepravedna. MAJKA: Malo ti fali da ti zabranim da gledaš televiziju. KATARINA: Baš me briga. MAJKA : Onda u redu. Dve nedelje nema gledanja televizije. Ove vrste svađa i prepirki mogu se izbeći ako roditelji ne skrenu sa puta ubeđujući svoju dccu ili tinejdžere u merila onoga što govore. Ako su deca ili tinejdžeri prijemčivi vašim idejama, situacija je drugačija, ali ako se opiru vašim zahtevima nastaviće da se protive i vašim idejama iako one nisu loše. Sledi primer majke koja koristeći tehnike pozitivnog vaspitanja može da izbegne svađu ili raspravu sa svojim tinejdžerom. BOUI NAČIN NAREDBE Korak 1: Zamolite (ne naređujte) MAJKA: Katarina, da li bi isključila televizor? KATARINA: Zašto? Ovo je odličan film. MAJKA: Šta je to? KATARINA: Šerlok Holms. MAJKA: To je zaista dobar film (pauza) ali želim da isključiš TV. U poslednje vreme mnogo gledaš televiziju i stvarno želim da radiš nešto drugo. KATARINA: Kao šta? MAJKA: Možeš da radiš domaći zadatak ili da uživaš u lepom danu. KATARINA: Ne želim. Hoću da gledam film, a ti me ometaš.

168

Deca Su iz Raja

Korak 2: Saslušajte i odreagujte (ne pridikujte)

MAJKA: Shvatam da hoćeš da gledaš film i da ne radiš domaći, a nećeš ni da ideš napolje (pauza), ali želim da radiš nešto drugo i da ugasiš televizor.

K A TA R IN A : N eću.

MAJKA: Ovo će te razočarati, ali želim da radiš nešto drugo. KATARINA: Ali, propustiću kraj filma. MAJKA: Kladim se da će ga opet prikazati uskoro. KATARINA : Neće.

Korak 3: Nagrada (ne kazna)

MAJKA: Ako isključiš televizor vodicu te u bioskop sutra. KATARINA: Ne zanima me bioskop. Samo želim da gledam film. Korak 4: Naredbe (ne objašnjavajte i ne uznemiravajte se )

MAJKA: Hoću da ugasiš televizor. KATARINA: Ali, nemam ništa drugo da radim. MAJKA: Hoću da ugasiš televizor. Kerol ustaje i gasi televizor. Izjuri besna iz sobe. Posle petnaest minuta vraća se kao da se ništa nije dogodilo i pita majku da li bi igrala karte. Njena majka se slaže. Ne spominje se svađa koja se odigrala. Sve je oprošteno i zaboravljeno. P O V EĆ A N JE SA R A D N JE Rezultat korišćenja pozitivnog vaspitanja jeste da će vaše dete postati spremnije na saradnju u budućnosti, umesto da kao rezultat svađa, rasprava i kazni pruži uvećani otpor koji postepeno prerasta u nezdravo odbijanje, odbojnost i neslaganje. Kada deci naređujete koristeći emocije, logiku, objašnjenja, argumente ili 169

Džon Grej

pretnje, slabite vašu poziciju i pojačavate njihov otpor na duže staze. Kada steknete praksu u korišćenju prva četiri koraka pozitivnog vaspitanja, vremenom jedino što ćete morati da uradite jeste da zamolite decu, a ona će uglavnom pokazivati volju za saradnjom. Neizbežno, doći će vreme kada će vam opet trebati sve četiri veštine. Što ih više budete koristili, biće vam lakše. Ove veštine ne samo da stvaraju saradnju, već postaju jasni i odlučni putevi u gajenju onog najboljeg u svakom detetu. Ukoliko vam izgleda da je to veliki posao, to je samo zbog toga što je reč o nečem novom. Učenje svake nove veštine može da izgleda kao daje preteško, ali uz malo prakse postaje lako i primenjuje sa automatski. Podizanje dece nikad nije lako, bez obzira kakvo je dete. Pozitivno vaspitanje nije ništa teže. Na duže staze, efikasnije je i donosi više ispunjenja. Biti roditelj je zanimanje ispunjeno talasima izazova. Možemo ploviti na talasima ili nas mogu baciti na stenje. Naređivanje deci može da izgleda kao težak posao roditeljima meke ruke, ali naređivanje je jasna i pozitivna alternativa praksi koja uz pretnje i nametanje osećaja krivice tera decu da budu poslušna. KAKO DA IZABEREMO PRAVE BITKE

Pre no što upotrebite naređenje, uzmite u obzir temperament deteta. Osećajnoj deci treba više pomoći. Umesto da zahtevate od osećajnog deteta da pospremi sobu, zamolite ga da vam se pridruži i da vam pomogne u spremanju. Time što ćete stvari raditi zajedno, ono će vremenom postati nezavisnije. Posle naredbe da vam pomognu da pospremite njihovu sobu, jednostavno počnite sa spremanjem. Radoznala deca mogu pomisliti da je spremanje sobe velika obaveza i mogu da osete potrebu da rade nešto drugo što je lakše i što oduzima manje vremena. Roditelji ovoj deci moraju pružiti priliku da lako zamene jednu stvar drugom. Zapamtite da su kao 170

Deca Su iz Raja

leptiri i da im je neophodno da se stalno kreću s jednog na drugo mesto. Pre no što izdaju naredbu radoznalom detetu, roditelji prvo moraju dete da preusmere. Kada nisu voljna da pospreme sobu, pokušajte da ih usmerite da spreme jednu stvar i onda nastavite dalje. Nekada je dovoljno da urade samo par stvari, a vi uradite ostalo. S vremenom želeće da urade više, ali za to će trebati dosta vremena. Prijemčivoj deci uglavnom nisu potrebne naredbe da bi nešto uradila. Ona se više prilagođavaju volji roditelja. Ukoliko se opiru, razlog može da bude u tome što roditelj traži od njih promenu na koju se ona nisu dovoljno pripremila. Kada se pripreme kako treba, biće spremnija na saradnju. Roditelji prijemčive dece moraju da pokažu više razumevanja prema detetovoj potrebi za ritmom i ponavljanjem. Ova deca ne odgovaraju pozitivno na nagle promene, prekide ili naredbe. Aktivna deca najbolje odgovaraju na naredbe, ali u privatnosti svog doma. Odvojite ih u stranu ili ih odvedite u drugu sobu i naredite im da sarađuju. Ona se ponose time što uvek urade pravu stvar, time što imaju kontrolu i stoga mogu bespotrebno postati odbrambeno raspoložena ili lako uvredljiva ako im naređujete pred drugima.

171

8 Nove Veštine za Zadržavanje Kontrole

Kada se dete protivi ili pruža otpor roditeljskoj kontroli, umesto da njegovo ponašanje okarakteriše kao dobro ili loše, pozitivno vaspitanje jednostavno priznaje da je dete koje se buni van kontrole - van roditeljske kontrole. Umesto osude, kažnjavanja ili pridika, sve što treba da uradite jeste da dete vratite pod kontrolu. Kada su deca van kontrole, od roditelja se zahteva da spreči njihovo dalje opiranje roditeljskoj kontroli. Svrha tajm-auta nije pretnja ili kažnjavanje deteta. To je jednostavno način na koji deca osete da su opet pod roditeljskom kontrolom. Deci je potrebno da preispitaju ograničenja, da se sa njima suoče da bi dobila odobravanje i da bi ponovo uspostavila saradnju. Bog je decu napravio da budu mala tako da bismo mi, roditelji, mosli, u situacijama kada su van kontrole, da ih pokupimo i smestimo na tajm-aut.

Kada se deca ne ponašaju kako mi očekujemo, često je razlog tome to što su zaboravili da su mama i tata glavni i da žele da ih deca slušaju. Kada su deca van roditeljske kontrole, prekinula su vezu sa prirodnom sposobnošću i željom za saradnjom. Kada deca ne dobijaju ono što im je potrebno da bi osetila svoju prirod172

Deca Su iz Raja

nu želju za saradnjom, na kraju se veza između roditelja i deteta prekida i deca su van kontrole. Deci treba pravilno usmeravanje. Kada prestanu da osećaju potrebu da se usmeravaju, otrgnu se kontroli. Pod stresom deca su van kontrole, kao kola u punoj brzini bez vozača.

Kada roditelji izgube kontakt sa detetovom željom da saraduje i počnu da zahtevaju poslušnost, deca automatski izgube želju i volju za saradnjom. Roditelj koji je pod stresom i van kontrole, brzo natera dete da se oseća isto tako. U skladu s tim, dete koje je pod stresom i van kontrole, može da natera roditelja da izgubi kontrolu osim ako roditelj ne zna kako da uspostavi i održi kontrolu nad detetom, sobom i čitavom situacijom, s POTREBA ZA TAJM-AUTOM

Ovim novim sredstvima za stvaranje saradnje, roditelji mogu da zadrže kontrolu nad sobom što zauzvrat pomaže deci da zadrže kontrolu. Međutim, neka deca stalno gube kontrolu, a pozitivno vaspitanje je spremno da se sa time pozabavi. Skoro svoj deci treba tajm-aut da bi naučili kako da povrate kontrolu kada emocije počnu da prevladavaju. Tajm-aut je potreban da bi se povratila kontrola kada emocije prevladaju.

Čak i mnogi odrasli pod stresom ne znaju kako da se nose sa osećanjima. Ne možemo očekivati da deca to znaju. Učeći hiljade odraslih da savladaju svoja osećanja, otkrio sam mnoge veštine za stvaranje saradnje. Kada je roditelj odbojan, nervozan, depresivan, ravnodušan, zbunjen ili preplavljen osećajem krivice, odgo173

Džon Grej

vor treba da potraži u sebi i da se suoči sa negativnim emocijama. Jedan odjjavnih razloga što postoji mnogo nasiljajuporodici jeste~ne3oštatak emotivne,, kontrole.TtJ"sT6bodnom društvu, neizbežno je da osećanja postaju bogatija kada nailaze na podršku, prihvatanje i odobravanje a nasilna kada podrške, prihvatanja i odobravanja nema. Prva veština razrešenja konflikta u nekoj vezi i kraj nasilju jeste prihvatanje činjenice da je vreme da se glave ohlade - vreme je za tajm-aut. U slobodnom društvu, neizbežno je da osećanja postaju bogatija kada imaju podršku, u a nasilna kada je nemaju.

Odrasli koji izgube kontrolu, ponašaju se nasilno prvenstveno zbog toga što nikad nisu naučili da uzmu tajm-aut i da daju oduška svojim negativnim emocijama. Ova osnovna sposobnost neophodna je deci, tinejdžerima i odraslima. Razlika između deteta i odraslog čoveka je ta što bi mudri, odrasli čovek trebalo da zna kada da uzme tajm-aut, a dete to ne zna. Deca od devet godina, koja su odgajana uz sistem tajm-auta, automatski će početi sama da ga primenjuju kad god su pod stresom, ili kad su svađalački raspoložena. To nije teška veština, ali zahteva praksu. Ponekad je razlog što tajm-aut uspeva taj što roditelje uverava da imaju kontrolu. Kada roditelj počne da oseća da nema kontrolu, i dete počne da gubi kontrolu. Kontrola je srž onoga što dete želi. Nervozan, zahtevan roditelj lako može da izvede dete van kor\trole7TaJm-auti ne samo da vraćaju kontrolu detetu, već pomažu i roditelju. Nervozan, zahtevan roditelj lako može da izvede dete van kontrole.

Kada dete ne pokazuje želju za saradnjom, čak ni posle naredbe, vreme je za pauzu. U tom momentu, tajm-aut je prilika da se dete izduva i isprazni nagomilani bes. Deca moraju da osete ot174

Deca Su iz Raja

por prema ograničenjima i zabranama. Moraju da se odupru ograničenjima i da pruže otpor. Ovo opiranje detetu pomaže da izgradi zdrav osećaj svoje ličnosti. Na kraju izniču pozitivne karakteristike svakog deteta. Ali, prvo moraju da izađu na površinu negativne emocije otpora. Otpor ograničenjima pomaže deci da dozive razne slojeve osećanja koja leže ispod njihovog otpora, prezira, odbojnosti i protivljenja. Oslobađamo se otpora kada možemo da osetimo i da se oslobodimo tri negativne emocije - ljutnje, tuge i straha. Na sličan način odrasli ljudi mogu da se~^sTor5o3e~~negatlvnog osećanja neprihvatanja, krivice, samosažaljenja kada tokom tajm-auta istraže, osete i oslobode se ovih emocija. KAKO SE OSLOBODITI NEGATIVNIH EMOCIJA

Kada se dete stalno protivi i ne odgovra na četiri koraka uspostavljanja saradnje (poglavlje 7) zahteva se peti korak. Slanje deteta u sobu zaista pomaže detetu da postane svesno dubljih nivoa svojih emocija. Proživljavajući tri dublja nivoa besa, tuge i straha dete se oslobađa tih negativnih emocija. Pauze dozvoljavaju detetu da kao prvo oseti bes i frustraciju. Posle izvesnog vremena dete će osetiti ranjivost i strahove. Za nekoliko minuta ćela ova drama će nestati, a dete će čudesno biti vraćeno pod kontrolu. Za par minuta u toku tajm-auta, ćela emotivna drama nestaje.

Tokom tajm-auta, preživljavajući pre svega primarne emocije koje su potisnute, deca se vraćaju osećanju svojih potreba. Pre pauze, deca su van kontrole, jer su mališani zaboravili svoju potrebu za brižnim smernicama i svoju želju za saradnjom. Poslati decu na tajm-aut, znači dati im priliku da se opiru onome što ste vi zahtevali. Onda se desi preokret i ona počinju da 175

Džon Grej

osećaju svoje emocije. Umesto da samo emotivno reaguju, zapravo počinju da "osećaju" svoje emocije. Akt suprotstavljanja tokom tajm-auta zapravo pojačava njihovu sposobnost da osete. Ovaj povećani uvid u ono što osećaju počinje da izražava njihovu potrebu za roditeljskom ljubavlju, razumevanjem, podrškom i smernicama. Kako osećaju potrebu da budu voljeni, njihova volja za saradnjom se opet budi. Deca su iz raja. Rađaju se sa željom da udovolje svojim roditeljima da bi dobili ono što im je potrebno. Potrebni su im ljubav i podrška da bi preživeli, tako da se rađaju sa spremnošću da sarađuju i udovolje da bi dobili ljubav. Ova zdrava želja aktivira se uvek kada dete oseti povezanost sa svojim emocijama. Povećati svest dece o njihovim osećanjima izvlači na površinu njihovu potrebu za ljubavlju i podrškom koja zatim budi želju da udovolje i sarađuju. Nekada se ovi nivoi osećanja javljaju kada se dete opire našem zahtevu za saradnjom. U drugim situacijama, kada deca ne dobijaju ono što im je potrebno ili kada im se život čini suviše stresnim, biće im potrebno više pauza da osećaju i da se kreću kroz tri nivoa emocionalnog otpora: ljutnju, tugu i strah. IDEALAN TAJM-AUT

Idealan tajm-aut postignut je kada roditelj zatvori dete u sobu i zatvori vrata. Prirodni je oblik otpora to što će dete želeti da izađe. Zapamtite, deca treba da se protive. Zaključavanje vrata i ostavljanje deteta, stvara osećanja napuštenosti. Veoma je važno za neku decu, naročito u ranim iskustvima tajm-auta, da budete sa druge strane vrata. Posle mnoštva tajm-auta, deca neće pokušavati da izađu. Vreme koje je potrebno uglavnom ne premašuje jedan minut pomnožen sa godinama deteta. Četvorogodišnjaku treba pauza od četri minuta, šestogodišnjaku šest minuta itd. Kada roditelji po prvi put čuju za tajm-aut, ne mogu da veruju da će i sa njihovom decom pokazati dobre rezultate, ali nisu u pravu. Efikasan je kod svih uzrasta počevši od dece stare dve godine. 176

Deca Su iz Raja

Posle četrnaeste godine, pauze su retko potrebne. Ako ih niste vaspitali tokom godina velikim brojem tajm-auta, tinejdžerima će biti potreban naročito u onim trenucima kada ne pokazuju poštovanje ili ne slušaju vaše naredbe. Pogledajmo šta se dešava u idealnoj pauzi četvorogodišnjaka. Isprva, on se protivi i možda ćete morati da ga odnesete u sobu. To može biti njegova ili bilo koja druga soba. Potom će se naljutiti, besneće i pokušaće da izađe. Posle, otprilike, dva minuta, prestaće da pokušava da izađe i predaće se ograničenjima i počeće da plače. Posle još jednog minuta, počeće da oseća ranjivost i strah. U toj fazi, može se desiti da proturi prstić ispod vrata i moli da izađe, govoreći, "Molim te, pusti me napolje." Na ovom koraku nije zgoreg uveriti ga da mu je ostao još samo jedan minut i da će ubrzo biti pušten. U suštini nije izlišno pružati im sigurnost sve vreme dok su na tajm-autu. Možete im ponavljati da ne idete nigde i da ste sa druge strane vrata, a da će oni uskoro moći da izađu. OBJAŠNJENJE TERMINA TAJM-AUT

Kada deca pitaju zašto moraju da imaju tajm-aut, jednostavan odgovor je: "Kada smo van kontrole, treba nam tajm-aut". Niti je tačno, niti je korisno reći im da detetu treba vreme da razmisli o onome što je uradilo. Razmišljati tokom pauze nije potrebno. Sve stoje neophodno jeste da dete oseti emocije koje isplivavaju i automatski se vraća pod kontrolu. Deca ne treba da razmišljaju o tome šta su pogrešila. Kada se roditelji preterano usmere na dobro i loše, deca jedino nauče da osećaju krivicu. Bolji pristup je da jednostavno zatražite određenu vrstu ponašanja i saradnju. Kad deca sarađuju, automatski uče šta je dobro a šta loše; nema potrebe da im se govori kako su dobri ili loši. Kad deca sarađuju, automatski uče šta je dobro a šta loše.

177

Džon Grej

Tajm-aut zamenjuje kaznu. Pauza povezuje dete sa osećanjima i željom za saradnjom, ali na potpuno drugačiji način. Kada su deca kažnjena, kažnjavaju druge kada su van kontrole. Deca koja stalno imaju tajm-aute ne kažnjavaju druge ili sebe da bi zadržala kontrolu. Tajm-auti zamenjuju zastarele potrebe za kažnjavanjem dece.

Odrasli koji su kao deca bili kažnjavani nastavljaju da kažnjavaju sebe i druge. Odrasli koji nisu bili često kažnjavani imaju jači osećaj individualnosti, svojih vrednosti i mnogo su uspešniji da pruže i drugima i sebi ono što im je potrebno. Sa redovnim tajm-autima, deca nauče da kontrolišu svoja osećanja. Kada ih neumitni vetrovi života nateraju da izgube kontrolu, automatski primenjuju tajm-aut, prazne svoja negativna osećanja i vraćaju se sebi. Postaju brižniji, srećniji, smireniji i samopouzdaniji, i prirodno motivisani da sarađuju pre nego da zahtevaju, potčine se ili da manipulišu drugima. ČETIRI UOBIČAJENE GREŠKE

Mnogi roditelji misle da pravilno koriste tajm-aut i žale se na njegovu neefikasnost. Tajm-aut pokazuje dobre rezultate, ali mora se pravilno primenjivati. Ovo su četiri uobičajene greške koje roditelji prave: 1. Koriste samo tajm-aut. 2. Ne koriste dovoljno tajm-auta.

3. Očekuju da njihova deca samo mirno sede. 4. Koriste tajm-aut kao kaznu. Ako postavite prave parametre tajm-auta, dete će se vratiti pod vašu kontrolu. Još jednom će se povezati sa svojom unu178

Deca Su iz Raja

trašnjom vodećom smernicom da vas prati i da sarađuje sa vama. Istražimo svaku od ove četiri greške malo detaljnije. 1. Isuviše tajm-auta Praktikovanje tajm-auta, bez drugih veština pozitivnog vaspitanja, vremenom će smanjiti efikasnost takve pauze. Tajm-aut mora da se koristi kao poslednje pribežište ili u trenucima kada nemate vremena da primenjujete ostale korake pozitivnog vaspitanja. Da bi sarađivala i cvetala, deca imaju i druge potrebe pored sučeljavanja sa nametnutim ograničenjima. Tajm-aut treba koristiti kao poslednje pribežište.

Iako je organizmu potreban vitamin C, to nije jedino što mu je potrebno. Sam vitamin C neće održati telo u zdravoj formi. Ukoliko imate manjak vitamina C, a imate dovoljno drugih vitamina koji su vam potrebni, unošenjem vitamina C osetićete momentalno poboljšanje zdravlja. Ako jedete hranu bogatu samo vitaminom C i ignorišete druge potrebe, na kraju vitamin C neće uticati mnogo na vaše zdravstveno stanje. Na sličan način, svaki od pet koraka pozitivnog vaspitanja jednako je važan za stvaranje saradnje. 2. Nedovoljno Tajm-auta Dok se neki roditelji mnogo oslanjaju na pauzu, drugi je ne koriste dovoljno. Oni se žale na to da njihova deca jednostavno ne slušaju. Na primer, jedna majka se požalila rekavši: "Zamolila sam ga da prekine da skače po krevetu, a on se samo nasmejao i nastavio da skače". Ovo je jasan znak da ova majka ne praktikuje dovoljno tajm-auta. Pauza pruža kontrolu roditelju. Ako se dete smeje i ignoriše vas, jasno je daje ovo dete van kontrole i da mu treba više 179

Džon Grej

tajm-auta. Ovaj roditelj mora dete da zatvori u sobu i da praktikuje tajm-aute. Ako se dete smeje i ignoriše vas, jasno je da je van kontrole.

Neki roditelji zaključe da tajm-aut ne pomaže, jer je sledećeg dana dete opet van kontrole. Ovi roditelji greškom pomisle: ukoliko je tajm-aut uspešan, dete će uvek sarađivati i više se neće opirati. Tajm-aut ne slama volju deteta i ne stvara poslušnost. Jača volju, ali neguje i želju za saradnjom. Deca će uvek biti deca i uvek će biti van kontrole. Ako se ponavlja potreba za tajm-autom, ne znači da je tajm-aut neuspešan. Aktivna deca a dečaci posebno, imaju potrebu za više tajm-auta. Ako je vašem detetu potrebno više pauza ne znači da nešto nije u redu sa njim ili vašim roditeljskim pristupom. To je jednostavno ono što je vašem detetu potrebno u tom uzrastu. Ne postoji određen broj tajm-auta. Može ih biti dva u jednom danu, mesecu ili godini. Svako dete je posebno. Ako je vašem detetu potrebno više tajm-auta to ne znači da nešto nije u redu sa njim ili sa vašim roditeljskim pristupom.

Roditelji meke ruke koriste tajm-aute, ali nedovoljno. Umesto da narede određenu aktivnost, prilagođavaju se i deci suviše popuštaju. Ne mogu da podnesu da čuju plač deteta, tako da po navici udovoljavaju njegovim željama. Njihovo dete može tako snažno da se suprotstavi pauzi, da bi oni sve uradili samo da izbegnu konfrontaciju, čak iako to znači predaju roditelja i ispunjavanje detetove volje. Kada deca postanu isuviše zahtevna ili zapovednički raspoložena, ovo je jasan znak da roditelji nisu zadržali kontrolu adekvatnim brojem tajm-auta. 180

Deca Su iz Raja

3. Očekujete da vaše dete samo mirno sedi Neki roditelji pogrešno shvate čitavu svrhu tajm-auta. Oni očekuju da dete mirno sedi i da se smiri. Umesto da pauzu primenjuju emocija,_pvi roditelji ne podržavaju osećanje uznemirenosti kod svoje dece. Govore im, "Ukoliko nastaviš da se protiviš, smatraćemo da tajm-aut počinje tek kad se smiriš." Tajm-aut je uspešan baš zbog toga što pruža deci priliku da pokažu otpor, čak i više od toga. Kada zahtevate od dece da prekinu sa nezadovoljstvom i da mirno sede, to nije pravi tajm-aut. Deca treba da se osećaju slobodno i da pružaju otpor. Njima to i ne treba da se sviđa, i svakako ne treba da budu mirni. Deca treba da se osećaju slobodno i da pružaju otpor tajm-autu.

Nema ništa loše u tome da detetu damo vremena da se smiri. Ovo je jedan od oblika ponovnog usmeravanja i jedna od veština pozitivnog vaspitanja. Ukoliko su deca hiperaktivna i protive se saradnji, time što će se smiriti sedeći u uglu na za to predviđenom mestu, to je u redu. To je slično načinu na koji decu šaljemo na popodnevni odmor kada su uznemirena i kada pružaju otpor našim zahtevima. Period smirivanja nije isto što i tajm-auta. U periodu smirivanjaTHečTse preporučuje da ostanu mirna i čak ih možemo nagraditi zato što su iskoristili priliku da se smire. Ovaj period ne pomaže deci da se kreću kroz svoja osećanja. Prvi korak u učenju kako da savladamo negativna osećanja jeste da ih osetimo i oslobodimo ih se. Kako deca postaju starija (oko devete godine) sposobna su da osećaju i oslobode se negativnih emocija i bez pauze. Samo smirivanje ne pomaže deci da se kreću kroz svoja osećanja. 181

Džon Grej

Roditelj može reći tinejdžeru koji je raspoložen za raspravu "Ovo ne funkcioniše. Želim da odvojiš malo vremena, da odeš u svoju sobi i smiriš se. Kasnije možemo da razgovaramo." Tinejdžeru je samo potrebno malo vremena da bi se smirio. Iako liči na tajm-aut, princip je potpuno drugačiji; ovo samo pomaže usmeravanje vašeg tinejdžera na drugu aktivnost koja će otkloniti njegov otpor. Ukoliko je tinejdžer pružao otpor, a roditelj je tada upotrebio naredbu pri čemu je tinejdžer nastavio da protestvuje, onda bi to bilo vreme za tajm-aut. Tinejdžer će da odjuri u svoju sobu i da tresne vratima. U ovakvim situacijama, roditelji treba da obrate pažnju da ne koriste reprekusije zbog pokazanog otpora, već da samo nastave da komanduju dok dete ne ode u svoju sobu. Kada tinejdžer izađe, izgledaće kao druga osoba. 4. Korišćenje Tajm-auta Kao Kazne Četvrta greška koju roditelji prave jeste da koriste tajm-aut kao kaznu. Iako dete može da oseti da ga pauzom zaista kažnjavaju, roditelj mora da obrati pažnju da ovakvu konotaciju izbegne. Kao što smo već spomenuli, vaspitanje zasnovano na strahu koristi pretnju kažnjavanjem da bi dete odvratilo od lošeg ponašanja. Pretnja tajm-autom lako može da se zloupotrebi za kontrolisanje deteta. Često, roditelji upozoravaju decu, "Ako ne prestaneš, ići ćeš na tajm-aut". Ovo upozorenje decu će sprečiti u njihovoj nameri isto kao kad bi roditelj rekao, "Ako ne prestaneš, reći ću to tvom tati čim se vrati" ili "Ako ne prestaneš, udariću te." Pretnje su vekovima bile uspešne, ali u slobodnom društvu vaspitanje zasnovano na strahu prosto je kontraproduktivno. Što više roditelji koriste kaznu, deca će se kasnije više protiviti. Mnogi odrasli danas ne mogu da se povezu sa svojim osećanjima i nemaju želju da se povezu sa roditeljima zbog toga što su bili kažnjavani.

182

Deca Su iz Raja

ZAGRLITI TATU

Kada sam odrastao, imao sam odličan odnos sa ocem. Kada sam počeo da predajem seminare o vezama on je bio prvi član moje porodice koji im je prisustvovao. Leteo bi iz Kalifornije do Teksasa da bi mi se pridružio. Na ovim seminarima, jedna od vežbi bila je da naučimo_da zagrlimoJjude. Primetio sarri Ha bih u zagrljaju obično osetio toplinu i bliskost. Ipak, kada bih zagrlio tatu, iako smo imali vezu punu ljubavi i podrške, osetio bih samo slabašnu povezanost. Osećao sam se kao da nas je razdvajao zid. Mogao sam da zagrlim stranca i da osetim veću povezanost. Pitao sam prijatelje koji su zagrlili mog tatu šta su osećali. Oni su rekli da je prijatan i prijateljski. Oni su osećali vezu, ali ja nisam. Shvatio sam da je ovo proizvod mnogih godina nepovezanosti sa mojom prirodnom željom da me on usmerava. Ja sam bio dobro, poslušno dete zbog straha od kažnjavanja. Kao odrastao čovek, trebalo mije deset godina samoterapije i učestvovanja na radionicama da smirim nerazrešena osećanja i ponovo osetim povezanost sa ocem u zagrljaju. Da je poznavao tehnike pozitivnog vaspitanj, sigurno bi ih koristio, a ja ne bih bio u situaciji da se bavim nerazrešenim emocijama. PRILAGOĐAVANJE VOUE NASPRAM UDOVOLJAVANJA DECI

Nije zločin ako prilagodite svoju volju da biste deci pružili ono što žele. To pruža jasnu i zdravu poruku da roditelji slušaju i uče, i predstavlja zdravo poštovanje, fleksibilnost i prilagodljivost. Prilagođavanje volje prerasta u udovoljavanje deci kada je motivisano željom da se izbegne sučeljavanje. Nije zdravo udovoljiti svim prohtevima dece. To će ih razmaziti i napravitće od njih zahtevnu decu. Zapamtite, nećete ih razmaziti ako im dajete više; razmazićete ih ako im 183

Džon Grej

dajete više da biste izbegli sukob. Deca moraju stalno da znaju da roditelji imaju kontroTu.TJ'eca"postaju razmažena samo kada im roditelji dopuste da ona imaju kontrolu. Razmažena deca nisu povezana sa svojim osećanjima i potrebom da im roditelj bude vođa. Zapamtite, nećete razmaziti decu ako im date više; razmazićete ih ako im dajete više da biste izbegli sukob.

Kada dete ne praktikuje tajm-aut, postaje sklono intenzivnim izlivima besa. To znači da će, kada na kraju ode na tajm-aut, imati još veći izliv besa. Vremenom, uz redovan tajm-aut, dete se vraća u ravnotežu i postaje spremnije za saradnju. Ukoliko ste im isuviše udovoljavali i razmazili svoju decu, ona se opet mogu vratiti na stare staze samo time što ćete im davati tajm-aut. Deca u suštini nisu razmažena, samo su van kontrole. Posle izvesnog vremena, lako ćete osetiti kada vašem detetu samo treba da se dobro isplače. Plakanje je jedan od najboljih načina da se oslobodimo stresa i da se osećamo bolje. Kada dkDŽivite^ozbiljan gubitak,_tuga je jedno qd_rjresudnihjpsećanja za ponovno prihvatanje svoje ličnosti. Kada deca iskuse razočaranja i gubitke, iako nam ove traurne*ižgledaju male, za decu su ogromne. Deca takođe imaju potrebu da plaču ili da žale, kao način da prihvate ograničenja i zabrane koje im život nameće. Nekada je detetu da bi se bolje osećalo potrebno samo da se dobro isplače.

Neki roditelji greškom misle da će povrediti decu ako im dozvole da plaču. Bez uvida koje pruža pozitivno vaspitanje, greškom zaključuju da je ta mera isuviše okrutna. Taj isti roditelj često će udariti dete, vikati ili ga kazniti kada ništa drugo ne uspeva. 184

Deca Su iz Raja

Tajm-aut koji traje nekoliko minuta ne škodi detetu, već pomaže da nagomilana osećanja izađu na površinu. Pauzom izranjaju sve negativne emocije koje moramo da osetimo da bismo ih se oslobodili. Iako deca ne vole tajm-aute, potrebno im je da se dobro isplaču i da se vrate u ravnotežu. KADA DATI TAJM-AUT

Kada god pretite da ćete dati tajm-aut, koristite ga kao pretnju kažnjavanjem. Umesto pretnji treba zaista dati tajm-aut. Najbolji trenutak za pauzu je onda kada je detetu već pružena mogućnost da odgovori na vaše zahteve. Kada ste već ponovili naredbu nekoliko puta, a dete nastavlja da joj se opire, onda mu treba tajm-aut. Pauza u ovom slučaju nije kazna već potreba deteta. Čak iako tajm-aut dete shvata kao kaznu, sve dok ga ne koristitie u svrhu kažnjavanja, tajm-aut nije kazna. Ukoliko upozorite decu da ih čeka tajm-aut ako nastave da se protive, koristite ga kao pretnju koja stvara poslušnost i zaboravljate mogućnost nagrađivanja i naredbi da motivišete saradnju. Ovaj pristup zasnovan na strahu samo slabi vašu moć da u budućnosti iskoristite naredbu. TRI KARTONA l ISPADAŠ IZ IGRE

Posle devete godine života, okolnosti se menjaju. Deca su sposobnija da svoje emocije zadrže u sebi i tajm-aut im više nije neophodan. Naučili su da osećaju svoje emocije i da ih se oslobode. U tom slučaju, detetu se pruža mogućnost da unutar sebe pronađe sposobnost da se vrati pod kontrolu. Deci se tek posle tri žuta kartona daje tajm-aut. Kada dete pruža otpor i ne odgovara na naredbu, roditelj jednostavno može da kaže, "To je prvi žuti karton". To znači da mu, ako uspe da se vrati pod kontrolu i pokaže kooperativnost, ne treba tajm-aut. Ukoliko kroz par minuta opet počne da pruža otpor, roditelj jednostavno kaže, "Drugi". Ovo znači daje detetu pružena još jedna šansa za saradnju. Kroz par minuta dete i dalje nastavlja da pokazuje otpor i roditelj kaže, "Treći", što znači tajm-aut. 185

Džon Grej

Kada ovo objasnite devetogodišnjaku, možete stvoriti vaš sistem znakova. Možete se dogovoriti da umesto "Prvi" samo blago dotaknete uvo ili možete uspravno podići jedan, dva, a zatim tri prsta. Jednom kada se naviknete na ovaj prilaz, morate ga se dosledno pridržavati. Pre tajm-auta,vaša deca će očekivati da dobiju ove signale, što je dobro. Da bi se deca sabrala, potrebno im je dati tri prilike da to učine. KADATAJM-AUT NE FUNKCIONIŠE

Neki roditelji na radionicama se žale. "Tajm-aut nema nikakvog uticaja na mog tinejdžera. Ne mogu da doprem do njega. On se samo nasmeje i ode dalje. Moram mu nešto oduzeti da bih ga kaznio." Ovo je samo jedan od primera kako se ponaša tinejdžer koji je često kažnjavan u prošlosti. Srećom, i posle mnogo godina u kojima ste koristili strah da motivišete decu, možete početi da koristite pet poruka i pet koraka pozitivnog vaspitanja. Rezultati će odmah biti vidljivi. Na ovom primeru, roditelj mora da počne sa prve četiri veštine, umesto korišćenja tajm-auta kao načina za kažnjavanje. Tajm-aut je efikasan - kada se koristi sa ostale četiri veštine. Za kratko vreme, vaše dete biće mnogo spremnije na saradnju. Slušanje a ne pridikovanje, kao i nagrađivanje u cilju motivacije, mnogo su efikasnije veštine kada su tinejdžeri u pitanju. Tajm-auti su uspešni jer stvaraju mogućnost da dete pokaže otpor. Neka deca su tako nepovezana sa svojom unutrašnjom željom da udovolje da u početku ne pružaju nikakav otpor pauzi. Srećna su zbog toga što sede u svojoj sobi i lepše im je da budu sama nego sa svojim roditeljima. Ova deca su izgubila vezu sa željom da udovolje i da budu vođena. Neka deca jednostavno odustanu od želje da udovolje svojim roditeljima ili osećaju da su mnogo kontrolisana i izmanipulisana, pa ne žele vodstvo roditelja. Ne smeta im da budu sama i svoj otpor vole da pokažu na ovaj način. Često, kada se deca protive roditeljima, srećna su kad odu u svoju sobu i ne uznemiravaju se previše. 186

Deca Su iz Raja

U ovom primeru, roditelji moraju da koriste korake jedan, dva i tri, (pogledajte listu u narednom odeljku) ne bi li potpomogli detetovu prirodnu potrebu da udovolji i da sarađuje. Onda će ovo dete drugačije odgovoriti na tajm-aute i izvući pouku iz njih. Iako dete izgleda kao da je srećno i da mu tajm-aut ne smeta, i dalje je u situaciji koja je van njegove kontrole, i stoga je pod vašom kontrolom. Ako dete voli da bude u svojoj sobi, koristite drugu sobu gde ne može da se igra sa svojim igračkama, da priča telefonom ili da sluša muziku. Bilo bi lepo poslati decu u sobu da se igraju, ali to ne bi bio tajm-aut. Ako se opiru pauzama, u redu je da se koriste svojim igračkama ili igricama tokom pauze. Ako su srećni kada imaju tajm-aut, stavite ih u drugu sobu ili kupatilo. ŠTA ČINI USPEŠNIM PET VEŠTINA

Pet veština pozitivnog vaspitanja danas je uspešno jer je svet drugačiji, a sa njim i naša deca. Mi moramo da prilagodimo svoj roditeljski pristup slobodnom društvu. U sažetku, ove veštine su: 1. Stvoriti saradnju; zamoliti - ne naređivati. 2. Smanjiti otpor i poboljšati komunikaciju; slušati i razumeti - ne popravljati. 3. Povećati motivaciju; nagrađivati - ne kažnjavati. 4. Naglasiti vaš autoritet; narediti - ne zahtevati. 5. Zadržati kontrolu; davati tajm-aut - ne batine.

Ovih pet veština bude želju deteta za saradnjom. Gorivo koje održava ovih pet veština je pet pozitivnih poruka (vidi Uvod). Bez ovih veština, ne možemo na najefikasniji način da sprovedemo pet poruka u delo, ali baš tih pet poruka su ono što čini uspešnim veštine. Pet veština i pet poruka su interaktivne i međuzavisne. Prva poruka - u redu je biti različit, gaji potrebu deteta da bude voljeno i izuzetno. Bez našeg razumevanja i prihvatanja da 187

Džon Grej

je svako dete različito, deca ne mogu dobiti pažnju i negu koja je neophodna da bi se stvorila saradnja. Druga poruka - u redu je praviti greške - od suštinske je važnosti da bi deca imala dobro mišljenje o sebi, i da bi se dobro osećala i bila kontinuirano motivisana da udovolje svojim roditeljima na zdrav način. Ako se greške ne prihvataju, deca ili odustaju od pokušaja ili odustanu od sebe u procesu pokušaja. Treća poruka - u redu je imati negativne emocije - čini bezbednim da dete odrasta uz svest o onome što oseća. Ova svest je bitna da bi deca ostala u dodiru sa zdravim roditeljskim usmeravanjem, podrškom i odobravanjem koji shodno tome iniciraju njihovu želju za saradnjom. Četvrta poruka - u redu je želeti više - otvara vrata deci da razviju jak osećaj o sebi i o svom usmerenju, time što polako počinju da saznaju i shvataju šta žele. Decu koja znaju šta žele najlakše je motivisati mogućnošću da dobiju više. Ne samo da žele više, već i nauče kako da odlože nagradu kada ne mogu odmah da dobiju ono što žele. Kada deca imaju dozvolu da žele više, i kada nauče kako da odlože svoje želje, brzo odgovaraju na nagrade i na mogućnost da udovolje svojim roditeljima. Peta poruka — u redu je reći ne, ali zapamtite da su mama i tata glavni - od suštinske je važnosti za sve veštine pozitivnog vaspitanja. Deca uvek moraju da imaju dozvolu da se protive ako želimo da sarađuju. Moraju se suprotstaviti ako želimo da izgrade svoja osećanja i želje prema drugima i prema sebi. Ova poruka jača snagu volje kod dece, koja shodno tome jača njihovu prirodnu želju da sarađuju i udovolje svojim roditeljima. Kada je ovih pet poruka baza roditeljskog pristupa tada je pozitivno vaspitanj e najefikasnije. U sledećih pet poglavlja, ove poruke ćemo detaljnije istražiti. Sa ovim uvidom, roditelji će biti u mogućnosti da donose odluke i da se ponašaju prema svojoj deci na način koji će gajiti i podržati decu u nastojanju da budu ono što zaista jesu i u razvijanju naročitih darova koje mogu podeliti sa ovim svetom.

188

9 U Redu je Biti Različit

Svako dete je jedinstveno i izuzetno. U praksi ovo znači da deca mogu da budu veoma različita od onoga što njihovi roditelji žele. Deca imaju svoje naročite sposobnosti i svoje jedinstvene izazove. Da bi udovoljili svojim sposobnostima, imaju svoje potrebe. Naš posao, kao roditelja, nije samo da uvažavamo razlike nego i da ih prihvatimo. Ovo se najlakše postiže kada smo u stanju da prepoznamo posebne potrebe i da im izađemo u susret. Suprotnost ovoj pozitivnoj poruci je, "Nešto nije u redu sa mojim detetom. Mora da se popravi, a ne da se neguje to osećanje." Ili" Moje dete je loše i potrebno je da na neki način bude bolje". Ovakav stav je jedna od najvećih grešaka koju roditelj može da napravi. Deci treba jasna poruka da su u redu i da su razlike ono što treba očekivati. Neprihvatanje se manifestuje izjavom "nešto nije u redu sa mojim detetom".

Primenjivanje pet veština pozitivnog vaspitanja olakšava prihvatanje razlika. Kada roditelji ne dobiju saradnju koja im je potrebna, obično počinju da misle da su im deca loša ili da nešto nije u redu sa njima. Sa uvidom u to koliko su deca različita, roditelj ne žuri sa zaključkom da nešto s njegovim detetom nije u redu. Umesto što se opiru razlikama, roditelji ih mogu negovati na način koji će iz deteta izvući jedinstvene sposobnosti i snage i pomoći im u prevazilaženju slabosti. 189

Džon Grej

Svako dete jedinstvena je kombinacija različitih osobina koje su određene polom, fizičkim predispozicijama, temperamentom, ličnošću, inteligencijom i načinom učenja. Svest o mogućim razlikama, kombinacijama i permutacijama svih ovih faktora, priprema roditelje da ove razlike prihvate i uvaže. Sa ovim uvidom postaje nam lakše da shvatimo da jedno dete nije bolje od drugog. Biti različit ne znači biti bolji ili gori od drugog.

Roditelji često greškom pretpostavljaju da oni znaju šta je najbolje za njihovu decu. Čak i daje dete jabuka, oni bi nastojali da mu pomognu da bude kruška. Ova vrsta pomoći koči razvoj deteta. Iako su deca rođena sa nacrtom u sebi o tome šta su i kakva su, od roditelja im treba prihvatanje, ljubav, vreme, pažnja i negovanje njihovih potencijala i sposobnosti. Roditelji nisu odgovorni za ono što njihova deca postanu, ali dužni su da učine sve stoje u njihovoj moći da iz svoje dece izvuku ono najbolje. Roditelji moraju da zapamte da svako dete ima jedinstveni put i svrhu u svetu. Kada roditelj misli da najbolje zna kakvo će njegovo dete postati, to znači da se igra Boga. Deca su iz raja. U sebi imaju seme veličine. Nije na roditeljima da određuju sudbinu svoje dece. Umesto toga, treba da stvore plodno tlo da bi deca iskoristila svoje potencijale a ne ono što roditelji zamisle. Naročito podrška i prihvatanje razlika daju deci moć i samopouzdanje da ostvare svoje snove.

RAZLIKE U POLU

Razlike u polu deteta više se primećuju u adolescenciji, ali jasno, od prvog dana, dečaci su dečaci, a devojčice su devojčice. Svako dete, nezavisno od pola ima svoju jedinstvenu ravnotežu muških i ženskih karakteristika. Prihvatanje je važno. Često će majka ili otac biti skloni pretpostavci daje ono stoje dobro za njih dobro i njihovoj deci. To je greška. Prepoznajući 190

Deca Su iz Raja

uobičajene razlike među polovima, postaje nam lakše da shvatimo i poštujemo određena ponašanja i potrebe koje nam se čine stranim. Ne treba da pretpostavimo da ono što je dobro za nas mora da bude isto toliko dobro za našu decu. Nedostatak razumevanja razlika u polovima može da spreči majke da uvaže ono što njihov pol nudi i obrnuto. Često će majka instiktivno da zna šta je dobro za devojčicu, ali ne i za dečaka. Otac će instiktivno znati šta je dobro za dečaka, ali ne i za devojčicu. Greške su posledica toga što se trudimo da deci pružimo ono što bismo mi voleli ili želeli, a ne ono što bi oni hteli. Ako nismo svesni razlika, često pretpostavljamo da drugi treba da se ponašaju i reaguju na način na koji mi to radimo. Sa uvidom u moguće razlike, ne moramo odmah da pomislimo kako nešto nije u redu kada drugi ne odgovaraju ili ne reaguju na život na način na koji bismo mi to radili. RAZLIČITE POTREBE ZA PO VERE N J EM l PAŽNJOM

Dečaci će kao po pravilu imati posebne potrebe koje nisu toliko važne za devojčice. Na isti način, devojčice će imati potrebe koje dečacima nisu toliko važne. Naravno, najvažnija od svih potreba je ljubav. Ali, ona se iskazuje na različite načine. Roditelj svoju ljubav pre svega pokazuje pažnjom i poverenjem. Pažnja je volja da se uvek nađemo pri ruci deci, interes da im bude dobro i da budu ono što jesu, želja da budu srećni i saosećanje za njihove patnje i bol. Pažnja je vrsta "jedan-na-jedan" ljubavi. Pažnja motiviše roditelja da se uključi, zainteresuje i bude deo životnog iskustva svog deteta.

Poverenje je priznavanje činjenice daje sve u redu; to su svest i vera u sposobnost deteta da uspe i da uči iz svojih grešaka; to je volja da se stvari odvijaju pretpostavljajući da će sve biti u redu. 191

Džon Grej

Poverenje čini da verujemo da će dete uvek dati sve od sebe čak i kada tako ne izgleda. Ona pruža slobodu i prostor detetu da samo nešto uradi. Poverenje motiviše roditelja da pruži slobodu i prostor detetu da samo nešto uradi.

Naravno, svakom detetu potrebni su pažnja i poverenje ali u različitim dozama. Mnogo dobrih stvari je previše. Do devete godine, deci treba više pažnje a manje poverenja. Posle devete godine, deca počinju da se povlače i postaju nezavisna. Može se reći da se dete povlači kada počne da se stidi vašeg ponašanja. Oko devete godine života, deca razvijaju sliku o sebi ka da su odvojeni od roditelja. Ovo je vreme samosvesti. Od devete do osamnaeste godine, deca imaju veću potrebu za poverenjem, iako je pažnja još uvek važna. Bez obzira na godine, dečacima treba više poverenja dok devojčicama treba više pažnje. Dečak se oseća lepo kada nešto uradi sam. Kada je on za nešto zaslužan, oseća se samouvereno i ponosno. Na primer, voljno može da odbije ponudu majke da mu veže pertle da bi mogao da primi sve zasluge i preuzme odgovornost na sebe. Sa druge strane, devojčica se može osećati lepše ako joj ponudite pomoć. Kada ponudite pomoć to je gest pažnje, kada pustite dečaka da nešto uradi sam to je gest poverenja. Bez obzira na godine, dečacima treba više poverenja dok devojčicama treba više pažnje.

Kada se majka suviše brine za specifične potrebe dečaka, oni lako njeno ponašanje protumače kao "ona misli da ja to ne mogu da uradim sam". Kada je otac uveren u sposobnost devojčice da sama uradi nešto, ona može da stekne utisak da on nema dovoljno pažnje za nju. Kada devojčice imaju puno prostora same za sebe, mogu se da se osete odbačeno, povređeno ili napušteno. 192

Deca Su iz Raja

Dečak, sa druge strane, može da traži osećanja koja će njegovi roditelji prepoznati kao sposobnost i njegovu mogućnost da se stara o sebi ili da uradi pravu stvar. Majke obično čine slabim svoje sinove time što ih mnogo obasipaju pažnjom dok očevi zanemaruju potrebe ćerki za pažnjom i brigom dajući im puno slobodnog prostora da stvari rade na svoj način. Roditelji moraju da shvate da dečaci formiraju pozitivan stav o sebi na osnovu poverenja koje dobijaju, a devojčice na osnovu interesovanja i pažnje. NASTAVITI SA BRIGOM l PAŽNJOM

Najveći izazov za žene u životu jeste da opet imaju poverenje nakon što su bile povređene, dok je za muškarce izazov da ostanu motivisani ili da imaju dovoljno uviđavnosti. Kao odgovor teškoćama u vezi - žene se najčešće žale, "Ne dobijam ono što mi je potrebno" (tj, "Ne mogu se osloniti na njega da mi pruži ono što mi je potrebno"), dok muškarci svoje žaljenje izražavaju kroz "Ništa što uradim ne može je zadovoljiti, onda zašto bih se trudio" (tj. "Jednostavno više ne marim"). Žene se najčešće žale "Njega više nije briga", a muškarci "Njoj je suviše teško udovoljiti, pa sam prestao da se trudim." Ove različite težnje počinju još u detinjstvu. Dečaci i devojčice dolaze na ovaj svet sa jednakom pažnjom i brigom. Kako iskuse odbijanje ili bol, neostvarene potrebe i želje, dečaci reaguju time što brinu, a devojčice time što imaju manje poverenja. Izazov za roditelje je da devojčicama pruže dodatnu količinu pažnje, razumevanja i poštovanja da bi se to poverenje održalo. Sa druge strane, izazov za roditelje je da dečacima pruže dodatno poverenje, prihvatanje i podršku da bi ostali motivisani. Izazov za roditelje je da devojčicama pruže dodatnu količinu pažnje, razumevanja i poštovanja da bi se poverenje održalo.

193

Džon Grej

Devojčica ima veću potrebu da oseća da može da veruje roditeljima da će razumeti njena osećanja, potrebe i želje. Ovo je njena potreba da bude ranjiva i da se oslanja na druge. Mora da se oseća sigurnom u oslanjanju na svoje roditelje radi podrške. Ovoj potrebi se najčešće udovoljava tako što se sa njom podele osećanja i pita se da li joj treba pomoć. Kada joj je teško, potrebno joj je da zna da će njeni roditelji da joj pomognu sa svom pažnjom i ljubavlju. Kada dobije pažnju koja joj je potrebna, može da oseti po-verenje i ostane otvorena. Devojčica koja ima poverenja, srećna je i ispunjena. Da bi otkrile svoje sposobnosti i talente neophodan im je osećaj sigurnosti. U suprotnom, oseća se manje vrednom, ne želi podršku i ne oseća se voljenom. Ponekad ako se oseća nemoćno da dobije ono što želi, devojčica može da potisne te svoje ženske ranjivosti i da postane nalik dečaku, tražeći više prostora, poverenja, prihvatanja i uvažavanja. Za ovu devojčicu, isuviše je bolno što ima potrebu za pažnjom a ne dobija je, tako da ona poriče svoju žensku stranu a njena muška strana izranja sa svojim potrebama. Kada je devojčica zanemarena, često je previše bolno da nastavi sa traženjem pažnje, što za posledicu ima da ona postaje muškobanjasta.

Ovo ne znači da devojčica sa više muških crta manjka sa svojom ženstvenošću. Može biti da ima aktivan temperament, koji se čini više muškim. Iako se ponašaju više kao dečaci, muškarače su i dalje devojčice. I dalje su im potrebni pažnja, razumevanje i poštovanje. Naravno, i dečaku su potrebni pažnja i poštovanje kako bi se osećao sigurno, ali ono što je važnije jeste da bude motivisan. Treba mu motivacija ili mu postaje dosadno, nezanimljivo, i može da ima probleme sa učenjem. Kada nije motivisan, gubi usredsređenost i postaje ili depresivan ili hiperaktivan. Dečak ima veću potrebu da bude motivisan. 194

Deca Su iz Raja

Izazov za roditelje muške dece jeste da im daju više poverenja, prihvatanja i uvažavanja da bi ih motivisali.

Da bi dečak bio brižan, mora se motivisati uspehom i nagradama. Mora da dobije jasnu poruku kako on može da usreći i da zaista usrećuje svoje roditelje. Kada je uspešan u tome da usreći roditelje, nastavlja da bude motivisan dok u drugim situacijama postaje slab i neuviđavan. Pozitivne nagrade za dobro ponašanje jasni su signali za njega da je stvari uradio kako treba. Kada ponudite pomoć devojčici, ona se oseća izuzetno -dečak to shvata kao uvredu. Ako mu ponudite pomoć, to za njega može da znači kako mu ne verujete da će da uradi ono što mu je povereno. Ponekad najpažljivija stvar koju za dečaka možete da uradite jeste da mu pružite dovoljno prostora da nešto uradi sam. Čak, iako ne uspe, verujte da će izvući pouku. I zapamtitie, ukoliko ne uspe, nemojte mu uzvratiti sa, "Rekao sam ti". Kada ponudite pomoć devojčici ona se oseća izuzetno, dečak to shvata kao uvredu.

Naravno i devojčicama je potrebno da se osećaju sigurno, prihvaćeno i uvažavano, ali da bi se dečak motivisao često mu je ovih osecanja potrebno u većim dozama. Dečak više voli kada se oseća sposobno i kada je prihvaćen baš onakav kakav je. Ogromne doze poverenja čine da se on oseća sposobno. "Super gorivo" koje ga motiviše je uvažavanje. Kada dobije priznanje za ono što radi, motivisan je da još više radi. Nema većeg pokretača od uspeha. DECACI SU SA MARSA, DEVOJCICE SU SA VENERE

Razumevanje da dečaci imaju drugačije potrebe pomaže roditeljima (naročito majkama) da naprave korisna prilagođavanja u 195

Džon Grej

pružanju onoga što je dečacima potrebno. Na isti način, razumevajući naročite potrebe devojčica, roditelji (naročito očevi) prilagode se na pružanje onoga što je nephodno njihovim ćerkama. Nije dovoljno samo voleti našu decu i dati im ono što nama najviše treba i što volimo da pružamo, već moramo prilagoditi svoju brižnu podršku da bi izašli u susret njihovim specifičnim potrebama. Zapamtite da su dečaci (kao i muškarci) sa Marsa, a devojčice (kao i žene) sa Venere, to vaspitanje čini mnogo lakšim. Ponekad ako je dečaku nemoguće da zadobije razumevanje, poverenje i priznanje koji su mu potrebni on može da potisne svoje muške karakteristike i da postane nalik devojčici kojoj su potrebni pažnja, razumevanje i poštovanje. Za ovakve dečake suviše je bolno da nastave da traže poverenje a da ge ne dobijaju, pa poriču svoju mušku stranu dok ženska strana izranja, a sa njom i potrebe koje ima. Kada je obasut pažnjom, može da reaguje tako što će postati zahtevniji, želja za pažnjom nadoknađuje mu potrebu za prostorom. Kada je obasut pažnjom, dečak može da reaguje tako što će postati zahtevniji.

Ovo ne znači da je dečak koji iskazuje nešto ženstvenosti oštećen sa svoje muške strane. Možda ima osećajniji temperament, koji je ženstveniji. Osećajni dečaci često imaju više ženskih hormona, i manju količinu muških hormona tako da je prirodno što ispoljavaju više ženskih tendencija. Neka istraživanja pokazala su da homoseksualci, nadareni ljudi i levoruki ljudi imaju znatne promene u mozgu za razliku od drugih muškaraca. Njihovi mozgovi, kao i mozgovi mnogih žena, imaju nekoliko miliona više neutralnih konektora između dve moždane hemisfere. Ove razlike u mozgu, zajedno sa hormonskim razlikama delom su odgovorne za to što su neki dečaci osetIjiviji. Iako osetljiviji dečaci imaju više ženskih atributa, i dalje su dečaci i dalje im treba više poverenja, prihvatanja i uvažavanja. 196

Deca Su iz Raja

Pogledajmo neke jednostavne zaključke koje treba da zapamtimo kada razmišljamo o tome da su dečaci sa Marsa a devojčice sa Venere:

Dečaci su sa Marsa

Devojčice su sa Venere

Dečacima treba više ljubavi, pažnje, priznanja za ono što rade, mogućnost da nešto urade sami, bez ičije pomoći.

Devojčicama treba više pažnje i priznanja u pogledu toga šta su, šta osećaju i šta žele.

Dečacima treba divljenje kada postignu više. Pohvalite njihov uspeh.

Devojčice treba da se osećaju poštovane više zbog onoga što su. Hvalite ih.

Dečaci imaju veću potrebu da budu motivisani i ohrabreni.

Devojčice imaju veću potrebu za vašom pomoći i podrškom.

Dečak ili muškarac je presrećan kada oseća da je potreban i da može da obezbedi podršku koja se traži. Oseća se depresivno kada nije potreban ili kada je nesposoban da obavi zadatak koji se od njega traži.

Devojčica ili žena najsrećnija je kada misli da može da dobije podršku koja joj je potreba. Postaje depresivna kada sve mora da uradi sama.

Dečacima prvenstveno treba poverenje, priznanje i uvažavanje da bi bili motivisani.

Devojčice prvenstveno traže pažnju, razumevanje i poštovanje da bi se dokazale.

197

Džon Grej

GOSPODIN OPRAVICEMO TO

Najčešća greška koju očevi prave jeste da nude rešenja umesto saosećanja kada su im deca uznemirena i moraju da izraze otpor. Muškarci vole da rešavaju probleme i često se ponose time što su "Gospodin Opravićemo To". Očevi zaboravljaju da ponekad deci jednostavno treba neko ko će razumeti zašto su uznemirena i ne žele da im se ponudi rešenje od koga će se odmah osećati bolje. Kada deca uvek imaju gotova rešenja, vremenom prestaju da dele svoj unutrašnji život sa drugima. Na Marsu, razgovaraju o problemima kada traže rešenja, u drugim situacijama njihov stav nije da razgovaraju. "Ako ne mogu ništa da uradim da ti pomognem, nemojmo o tome." Na Veneri je suprotno. Njihov stav je, "Ako ništa ne možemo da uradimo, hajde da porazgovaramo o tome". Muškarci uglavnom ne razumeju i ne shvataju da žene osećaju veliko zadovoljstvo time što sve podele sa nekim. Na Marsu ovo je nezamislivo, ali na Veneri to je sasvim uobičajeno. Na sličan način, očevi su skloni tome da ignorišu problem svoje dece nudeći rešenja i ne shvatajući da se deca osećaju snuždeno. Jednom mije ćerka objasnila zašto ne želi da joj jedan moj prijatelj pomaže u domaćem zadatku iz matematike. Rekla je, "Kadgod imam problem, on kaže, "to je jednostavno i osećam se glupo što ne znam ništa". Kada roditelji ne saosećaju ili ne slušaju svoju decu i njihov otpor, deca pogrešno protumače naše namere. Kada roditelji nude laka rešenja, deca se osećaju kao da nešto nije u redu sa njima, a trebalo bi da se osećaju sigurno i bezbrižno. Pre nego što uopšte deca razmotre koliko uznemirena bi trebalo da budu, trebalo bi da imaju slobodu u izražavanju emocija. Kada se roditelji uzdržavaju da im ponude brza rešenja, deca dobijaju podršku i poverenje koje im je potrebno. Ovo su neke od stvari koje očevi mogu da kažu a koja vredaju osećanja dece: 198

Deca Su iz Raja

Ne brini zbog toga. Nije to ništa. Šta je svrha toga? Nije to tako teško. Nije tako loše kao što izgleda.

Ovakve stvari se dešavaju. To je smešno. Ovo bi trebalo da uradiš. Jednostavno uradi nešto drugo. Uradi to. Ne shvatam te. Pređi na suštinu. Biće sve u redu. Nije važno. Snađi se sa tim. Šta želiš da ja uradim? Zašto mi to pričaš? Sa uvidom u to kako mogu da obezvrede dečija osećanja, očevi mogu efikasnije da pruže pomoć deci. Iako žene mogu lakše da prihvate ovo, jer i one žele da ih muž sasluša, često zaborave da saslušaju svoju decu. Umesto što deci daju prostora da se osećaju nezadovoljno ili razočarano, i one će pokušati sve da poprave. Lepo je biti onaj koji rešava problem kada to vaša deca očekuju od vas. U većini slučajeva, roditelji treba da duže slušaju i manje pričaju da bi njihova deca više slušala i delila svoje probleme sa njima. Time što više nećete rešavati probleme svoje dece, vaš posao će biti lakši a vaša deca srećnija. 199

Džon Grej

GOSPOĐA "KUCNI KOMITET ZA USAVRŠAVANJE"

Najčešća greška koju majke prave jeste da nude neproverene savete kada se deca ne ponašaju primerno, kada pogreše ili kada izgledaju kao da im je potrebna pomoć. Žene vole da popravljaju stvari u životu i po kući. Nije da to ne vole i muškarci, ali stav muškaraca je "popravi to kada se pokvari, inače, ne diraj ga". Žene misle da koliko god da je dobro, uvek može biti i bolje.

Kada žena voli muškarca, njena tendencija da postane g-đa "Kućni Komitet za Usavršavanje" usmerava se na muškarca. On se često protivi njenim neproverenim savetima i pitanjima. Kada žena postane majka onda svoje tendencije ka usavršavanju usmerava na svoju decu. Ona treba da zapamti da kao što deci ne treba neko da bi bili bolji, nije im potrebno ni da budu poboljšana niti da budu unapređena. Kada se majka suviše brine ili suviše savetuje to smekša decu i uskraćuje im poverenje koje im treba. Dečaci su naročito pogođeni majčinom težnjom da brine, ispravlja greške i savetuje. Dobro pravilo je da za svaku ispravku, zauzvrat treba da se potrudite da svoje dete pohvalite tri puta. Tri pozitivne naspram jedne negativne dobar je odnos. Za svaku ispravku, treba tri puta da pohvalite dete za nešto stoje dobro uradilo.

Čak bolje od direktnog ispravljanja jeste upućivanje u pravilno ponašanje. Umesto što kažemo, "Treba da budeš dobar prema sestri", recite "Da li bi bio dobar prema sestri? Ja želim da se vi lepo slažete." 200

Deca Su iz Raja

Dajući deci novi pravac, usmereni ste na uspeh, a ne na ono što su oni pogrešili. Usredsređujući se na ono što vi želite i na mogućnosti da to urade otpor dece se smanjuje. Kada dete bude spremno za objašnjenja, saslušaće vas pažljivo. Ovo su neki od primera: Ostavio si tanjir na stolu.

Da li bi odneo svoj tanjir do sudopere?

Ne viči kada si u kući.

Molim te ne viči.

Soba ti je još u neredu.

Da li bi, molim te, spremio sobu?

Pertle su ti odvezane.

Da li bi, molim te, vezao pertle.

Čekam te ovde već pola sata. Ako znaš da ćeš zakasniti, javi mi.

Molim te javi mi kad znaš da ćeš zakasniti? Čekam te već trideset minuta.

Da si organizovaniji, ne bi to zaboravio.

Molim te odvoji vreme i organizuj se, a onda možda nećeš zaboraviti.

Korišćenje pet veština pozitivnog vaspitanja za ostvarneje saradnje, oslobađa žene od potrebe da drže pridike ili da ispravljaju decu. Deca prirodno uče staje dobro a šta loše time što rade ono što se od njih zahteva. Kada majka ispravi dete ili kada mu pruži nepotreban savet, poruka koju dete prima je da ono nije dovoljno dobro i da nešto nije u redu sa njim. Dete će se osećati voljeno ali neće osećati da imate poverenje u njega. Kad odraste, ovo dete će osećati da gaje majka volela ali neće mu biti jasno zbog čega se plaši ili nema dovoljno samopouzdanja da preuzme rizik. 201

Džon Grej

KADA JE SAVET DOBAR

Savet sam po sebi nije loš. Kada deca traže savet, vrlo je koristan. Veliki je problem što majke daju mnogo saveta a kao rezultat deca prestaju da slušaju. Naročito je kontraproduktivno da damo dobar savet kada se naša deca opiru. Ovo znači da će vremenom dete prestati da traži savete kad mu zaista trebaju. Davanje saveta je dobro kada ih dete traži. Ukoliko ne udavite decu savetima dok su mali, tražiće ih više kada odrastu. Dečaci su osetljiviji na gotova rešenja nego devojčice. Devojčica će se opirati a dečaci će izgubiti motivaciju. Kada otac ili majka detetu daju neproverene savete, dete prestaje da iznosi svoje probleme, da postavlja pitanja i što je još važnije, prestaje da vas sluša. Kada rešavate probleme umesto njih, devojčice prestaju da vam iznose svoje probleme, a dečaci prestaju da vas slušaju.

Majke su sklone da savete daju kako bi poštedele decu da prolaze kroz iste probleme. Ova dobronamerna podrška samo zatvara dečaka. Onda je najveća zamerka majke, "neće ništa da mi kaže", "ne sluša me". Majke moraju da imaju više poverenja da njihova deca mđgu i da će zaista sama da nauče kako šta treba činiti i da će tražiti pomoć ako im zatreba. DEČACI ZABORAVLJAJU A DEVOJČICE SE SECAJU

Velika razlika između dečaka i devojčica jeste da dečaci zaboravljaju, a da devojčice pamte. Često majka postaje isuviše nervozna, jer očekuje da dečak zapamti ono stoje tražila. Očevi su često nervozni, jer njihove ćerke više pričaju o problemima nego što oni misle daje potrebno. Hajde da pogledamo zašto se ove greške javljaju. 202

Deca Su iz Raja

Muškarci i dečaci se sa stresom suočavaju usmeravajući pažnju na jednu stvar: jedan veliki problem koji mora da se resi ili veliki zadatak koji ih očekuje. Muškarac može da bude toliko okrenut radu da često zaboravi da mu je rođendan, godišnjica braka ili rođendan deteta. Pod stresom, dečaci postaju usmereni, a devojčice žele da više pričaju.

Žene često ne shvataju ovu razliku i pogrešno tumače zaboravnost kao manjak pažnje. Kada je pod stresom, žena po navici više pamti. Teško da će žena zaboraviti važne stvari i odgovornosti kada je pod stresom. Ovo je razlog što posle dana punog stresa, žena često želi da razgovara o tome, dok bi muškarac najradije zaboravio sve odgovornosti i gledao TV ili čitao novine. Ova vrsta usmerene aktivnosti muškarcu najviše prija, dok žena želi da priča o svom stresnom danu, da iznese detalje i da tek onda zaboravi. Muškarac zaboravlja ono što je bilo stresno, a žena oslobađa svoje negativne emocije podsećanjem i ponovnim preživljavanjem događaja. Ova osnovna razlika između muškaraca i žena, objašnjava zašto se muškarci i žene uglavnom ne razumeju. Prihvatanje ove razlike ne samo da čini vezu lakšom, već pomaže da kasnije razumemo i podržimo našu decu. Prihvatanje razlika pomaže da kasnije razumemo i podržimo našu decu.

Kada nam se čini da se devojčice bune zbog nečeg, stvarno im treba vremena da se sete i da razgovaraju o tome kako su provele dan. Ovo pomaže ocu da shvati zašto ne treba samo da čeka poentu priče i da ponudi rešenje. Devojčicama su potrebni vreme, pažnja i očeva usmerenost na svaku njenu reč. Time što će joj otac 203

Džon Grej

pokloniti svoju nepodeljenu pažnju, umesto što se samo pretvara da sluša, ona će zadovoljiti svoje potrebe. Devojčicama bukvalno treba nepodeljena očeva pažnja da preguraju težak dan i oslobode se stresa. Primenjujućiveštine pozitivnog vaspitanj a, roditelji treba da budu sigurni da ne preteruju sa nagradama ili tajm-autima. Devojčicama više treba da podele svoja osećanja i da izraze svoj otpor. Pričom će devojčica najbolje uspeti da se oslobodi svojih negativnih emocija. Često, kada dečak zaboravi da uradi ono što ga je majka zamolila, majka smatra da je on ne sluša. U mnogo slučajeva, on jeste slušao, ali je zaboravio. Kada je dečak pod stresom, on blokira sve svoje negativne emocije. Kada mu majka nešto naredi ili prigovara, to za njega takođe predstavlja poruku punu stresa, pa je zaboravi. Kada majke koriste uznemiren ton da bi pojačala svoj zahtev za poslušnošću, te poruke se jednostavno zaboravljaju. Majke mogu izvući veoma velike koristi iz ovog zaključka. Da bi pomogle sinu da zapamti njene zahteve potrebno je da ih postavi u okvir pozitivnih zahteva. Ukoliko u tonu izostavi negativne emocije, i umesto naredbi koristi pozitivne zahteve, njen sin će zasigurno zapamtiti i ispuniti traženo. Do svoje devete godine, dečaci nisu krivi što zaboravljaju. Treba očekivati od njih da s vremena na vreme nešto zaborave, naročito kada su poruke stresne i teraju ga da pamti.

RAZLIČITE GENERACIJE

Svaka generacija je drugačija od prethodne. Kada roditelji uvažavaju razlike, deca u tinejdžerskom periodu neće očekivati da budu odbačena zbog drugačijeg načina na koji razmišljaju. Mnogi ljudi greškom misle da su problemi sa kojima se danas susrećemo proizvod prevelike slobode koja je pružena deci. Naravno daje to deo problema, ali oduzeti im slobodu, nije rešenje. Rešenje je ojačati vezu između roditelja i deteta koristeći veštine pozitivnog vaspitanja. 204

Deca Su iz Raja

Oduzimanje slobode nije rešenje, ali jačanje komunikaciju jeste rešenje.

Biti različit ne znači biti bolji od drugog. Kada su roditelji otvorenog uma za razlike u generacijama, deca ne misle da moraju priznanje i uvažavanje da pronađu negde drugde. Čak iako je roditelj veoma brižan i pažljiv prema deci, ukoliko je uskih shvatanja, tinejdžeri uvek osećaju potrebu da pokažu otpor; da se oslobode ograničenih stavova. Ukoliko se držite svojih merila o tome staje dobro, ali ne osuđujete druge, vaša deca pomisliće daje bezbedno doći kod vas po savet. U suprotnom, linije komunikacije će se prekinuti. KULTURA NASILJA

Danas više nego ikada tinejdžerima treba jasna i otvorena linija komunikacije sa roditeljima. Izazovi sa kojima se oni susreću su ogromni. Bez roditeljske podrške, jako im je teško da se odupru. Tinejdžeri su podložni uticaju svojih vršnjaka. Ukoliko nemaju jak temelj pozitivne komunikacije sa roditeljima vrlo im je teško da i dalje budu u čvrstoj vezi sa sobom i da se drže svojih vrednosti i želja. Bez sidra roditeljskog razumevanja, tinejdžeri se lako izgube u visokim talasima negativnih stvari ovog sveta. Tinejdžeri ili deca koja tek treba da uđu u pubertet mogu da budu jako zla. Bez jake podrške iz kuće, deca će lako podleći pritisku vršnjaka i eksperimentisaće sa drogama, pićem, nasiljem, bandama, kradom, lažima, prevarama, i seksualnim promiskuitetom, sve u cilju da budu prihvaćeni. Kada tinejdžeri ne osećaju da su prihvaćeni u porodici, spremni su da se odreknu svojih vrednosti i da priznanje potraže od vršnjaka. Kada tinejdžeri ne osećaju da su prihvaćeni u porodici, spremni su da se odreknu svojih vrednosti i da priznanje potraže od vršnjaka. 205

Džon Grej

Danas naša deca predstavljaju deo kulture nasilja. Osećajnija su nego ijedna prethodna generacija. To znači da ono što vide i osećaju ispoljavaju. Kada tinejdžeri nisu osećajni i otvoreni, nisu toliko pogođeni spoljnim svetom. U slobodnom društvu, u kome postoji toliko izbora, naša deca su ranjivija i podložnija uticajima drugih. Jedna loša jabuka zaista pokvari čitavu korpu jabuka. Sa jedne strane, naši tinejdžeri osećaju zdravu potrebu da budu samostalniji, a sa druge strane podrška im je potrebna više nego ikad. Da bismo im efikasno pružili podršku, roditelji treba da se uzdrže od pokušaja da poprave decu i rese njihove probleme već treba da budu izvor otvorenog uma u kome će deca tražiti pozitivnu podršku. Kada izražavamo svoje mišljenje moramo istovremeno deci dati podršku za to što ona možda imaju drugačije mišljenje. Kada su roditelji jednostrani, njihova deca će insistirati na na svom stavu i svojim pogledima. Budite otvorenog uma i vaša deca će biti slobodna da sama izaberu, umesto što se suprotstavljaju ili se bune protiv vaših stavova. Kada deca rastu u sredini koja prihvata razlike, neće osećati pritisak da budu poput svojih vršnjaka. Naglasiće svoje pravo da imaju jaku volju i da budu drugačiji. Budite otvoreni i vaše dete biće slobodno da Izabere, umesto da vam se samo suprotstavlja.

Da bismo podržali decu, i da bismo zadržali dobru komunikaciju, moramo se uzdržati od savetovanja, krutih stavova i jednostranih rešenja. Srećom, nikada nije kasno da se komunikacija poboljša. Koristeći veštine komunikacije pozitivnog vaspitanja i primenjujući pet pozitivnih poruka, možemo, bez obzira na uzrast, da pokrenemo i poboljšamo komunikaciju. RAZLIČITI TEMPERAMENTI

Kao što smo objasnili u poglavlju 4, postoje četriri osnovna temperamenta: osećajan, aktivan, radoznao i prijemčiv. 206

Deca Su iz Raja

1. Osećajna deca imaju jače emocije, dublje zalaze u probleme

i ozbiljnija su. 2. Aktivna deca imaju jaku volju, preuzimaju rizike i žele da budu u centru pažnje. 3. Radoznala deca su bistra, vedra i potrebna im je stimulacija, lako se bave mnoštvom stvari. 4. Prjemčiva deca su deca sa lepim manirima i puna želje za saradnjom: oni prate uputstva ali se protive promenama. Iako većina dece ima pomalo od svakog temperamenta, uglavnom dominira jedan ili dva od pomenutih temperamenata. Sa uvidom u razlike u temperamentima, roditelji lako mogu da prepoznaju predominantni temperament svoje dece i i mogu da shvate šta je detetu neophodno. (U poglavlju 4 razmatrane su osobine i specijalne veštine potrebne za pojedine temperamente.) Kada je temperament deteta različit od onog koji roditelj ima, a roditelji nisu svesni postojanja sva četiri temperamenta, veoma je teško gajiti dete. Ima toliko nepotrebnog raspravljanja i zanemarivanja, jer roditelji nemaju uvid u ove jasne i jednostavne razlike. Ako roditelji nisu svesni postojanja različitih teperamenata, veoma je teško vaspitavati i negovati dete čiji se temperament razlikuje od temperamenta roditelja.

Često, najveći problemi koje roditelji mogu imati jeste slaganje ili neslaganje sa potrebama svoje dece. Prijemčivi roditelj instiktivno će znati staje potrebno prijemčivom detetu, ali ako je roditelj aktivnog, osećajnog ili radoznalog temperamenta neće biti svestan potreba prijemčivog deteta. Kao roditelji, ne smemo da mislimo daje ono što odgovara nama, automatski dobro i za našu decu. Ne samo što dete pati, već se i roditelji bespotrebno svađaju. 207

Džon Grej

Na primer, bez razumevanja različitih temperamenata, radoznali roditelj ne samo da će pomisliti kako nešto nije u redu sa njegovim detetom koje je prijemčivo i ima otpor prema promenama, već neće detetu pružiti ritam i ponavljanje koje mu je potrebno. Sa druge strane, prijemčivi roditelj koji ne voli promene ali voli ponavljanje, pomisliće da nešto nije u redu sa detetom koje je radoznalo jer stvari nikad ne privodi kraju. Bez ovog važnog uvida, roditelj neće moći detetu da pruži niz aktivnosti koje su mu potrebne. KAKO SE TEMPERAMENTI MENJAJU

Kada roditelji nauče kako da prihvate i gaje ove različite temperamente, temperamenti se menjaju i cvetaju. Neka deca u početku pokazuju malo od karakteristika sva četiri temperamenta i postepeno prolaze kroz njih čitav svoj život. Kada se temperament gaji, bar neko vreme, preobratiće se u sledeći. Ovo su neke od transformacija koje možemo da očekujemo: Osećajna deca, koja imaju jače emocije, dublje zalaze u probleme i ozbiljnija su, postepeno se razvedre i uživaju u svojoj originalnosti. Kada se osećajnom detetu čini daje shvaćeno, pokazaće tendenciju da se razvedri i da bude raspoloženo bar neko vreme. Radoznala deca koja su vedra, bistra i kojoj je potrebna stimulacija dok skaču sa jedne na drugu stvar, postepeno nauče da se usmere, disciplinuju i potpuno posvete obavezama na poslu i životu. Radoznala deca postaju više prijemčiva. Kada im omogućimo da se bave mnoštvom stvari, naći će nešto što im se sviđa i vremenom će postati usredsređeni. Prijemčiva deca, koja imaju lepe manire, sarađuju i prate vaša uputstva, iako se protive promenama, postepeno postaju samopokretači, mudri, prilagodljivi i fleksibilni. Prijemčiva deca postaju aktivna. Kada prijemčiva deca imaju regularne 208

Deca Su iz Raja

rutine, osećaju se dovoljno sigurno da preuzmu rizik i isprobaju nove stvari. Aktivna deca jake volje, koja preuzimaju rizike i žele da budu u centru pažnje, postepeno postaju spremnija na saradnju i saosećajnija u odnosima sa drugim ljudima. Kada aktivnoj deci pružimo dovoljno organizacije i vodstva koje će im omogućiti osećanje da su sposobni i uspešni u ostvarivanju svojih ciljeva, postaju osetljivija i svesna potreba drugih, kojima žele da pomognu. POPODNEVNE AKTIVNOSTI

Na osnovu poznavanja različitih temperamenata možemo imati bolji uvid u to koje su aktivnosti najpogodnije za dete. Imajući u vidu temperament, pogledajmo popodnevne aktivnosti. Osećajnom detetu potrebno je mnogo razumevanja Teško je osećajnom detetu da inicira nova poznanstva i prijateljstva, stoga im treba malo više pomoći. Roditelji treba da im obezbede aktivnosti u kojima će i sami učestvovati i koje obezbeduju međusobno harmonično delovanje. Ovom detetu ne treba stimulacija, više stimulacije je za njih zapravo previše stimulacije. Osećajna deca treba da su u blizini ljudi koji imaju slične sposobnosti i senzibilitet. Naročito je dobro za njih da se brinu o kućnim ljubimcima. Kućni ljubimac ili čak životinja-igračka uvek razume ono kroz šta prolaze. Radoznaloj deci potreban je dublji nivo raznovrsnosti i aktivnosti nego drugoj deci Roditelji koji svojoj deci pruže mnogo stimulacije kroz popodnevne aktivnosti, neguju njihove važne potrebe. Kampovi, muzeji, parkovi, sportovi, gimnastika, klizanje, gledanje filmova, 209

Džon Grej

ljuljanje u parku - sve ovo pruža stimulaciju. Ova deca lako mogu da postanu ovisnici video igara ili televizije, i da postanu uznemirena jer ne dobijaju ostale vrste prirodne stimulacije. Prijemčivoj deci potebna je regularna rutina svaki dan

Previše aktivnosti uznemirava ritam prijemčivog deteta. On ili ona svakog dana mogu da kod kuće čitaju, prošetaju psa, pogledaju par emisija na televiziji i urade domaći zadatak. Prijemčiva deca zavisna su od rutine i ne vole mnogo promene. Kad su u okolini radoznale ili aktivne dece to njima stvara nemir. Ona vole da posmatraju akciju, ali kada se od njih zahteva učešće, postaju uznemireni. Ukoliko ih ostavimo u dnevnom boravku ili su uključena u vanškolske aktivnosti, učitelje treba upozoriti da ova deca imaju pravo da posmatraju i ne moraju uvek da budu postavljena na mesto gde se akcija odvija. Aktivnoj deci potrebna je dobra organizacija

Aktivnoj deci potrebno je da ih nadgledamo, potrebna su im pravila, vode i akcija. Sportovi koji se nadgledaju i timovi sjajni su za ovu decu. Ostavite ih same i ona će postati sklona naređivanju i drugoj deci izazvaće probleme. Trula jabuka koja kvari sve druge, to su oni. RAZLIČITI TIPOVI TELA

Druga oblast razlike koju roditelji moraju da razumeju jeste da deca imaju razne tipove tela koji mogu da budu različiti od tipa koji imaju roditelji i da sve tipove tela treba jednako ceniti. Ovo može da bude jako teško, jer različiti tipovi tela ulaze i izlaze iz mode. U zemljama gde ljudi imaju manje hrane, biti debeo smatra se simpatičnim. Ipak, tamo gde hrane ima u izobilju biti mršav uvek je aktuelno. Bez obzira na trenutni ukus, mišići kod muškaraca uvek su u modi. 210

Deca Su iz Raja

U zemljama gde ljudi imaju manje hrane, biti debeo smatra se simpatičnim.

Bez obzira na modu ili trenutni društveni trend, deca se rađaju sa specifičnim tipovima tela koja se ne menjaju mnogo. Oni su mršavi i koščati, okrugli ili bucmasti, mišićavi i oblikovani. Svaka osoba rođena je sa određenom vrstom tela i to se ne menja mnogo. Postoje tri osnovna tipa tela, ali može postojati milion kombinacija i permutacija. Ponekad deca koja su debela mogu postati mršavija ili mišićavija; ljudi koji su mišićavi postaju deblji ili mršaviji a mršavi ljudi postaju mišićaviji ili deblji. Osnovna poruka je prihvatanje. Svako dete je drugačije. Kada bi svi isto izgledali, svet bi bio jako dosadan. Očekivati da bucmasto dete bude mršavo nerealno je. Toliko devojčica i dečaka oseća se neprihvaćeno, jer su njihovi roditelji opsednuti njihovom težinom, ili su jednostavno odustali i ne zanima ih kako im deca izgledaju. Očekivati da bucmasto dete bude mršavo nerealno je.

Da bi bili dobar uzor, roditelji i sami moraju da prihvate svoje telo i da se trude da budu zdravi i u dobroj formi. Za većinu ljudi, to znači da prihvatamo činjenicu da nećemo izgledati kao manekeni. Kao što devojčice imaju problema sa težinom, dečaci imaju probleme sa mišićima. Nisu toliko veliki ni jaki kao kod drugih, i pitaju se zašto njihovi mišići neće da porastu isti takvi. Majka ili otac moraju da objasne detetu daje svaka osoba jedinstvena i izuzetna. Mišićava tela drugačije odgovaraju na vežbe od mršavih. Na sličan način, roditelj može detetu koje ima probleme sa težinom, da objasni da neki ljudi jedu više a ne goje se, dok drugi moraju da budu malo pažljiviji. Inače, bucmasta deca greškom pomisle da jedu previše i onda nemaju pravilnu ishranu. 211

Džon Grej

RAZLIČITA INTELIGENCIJA

Druga oblast razlikovanja je inteligencija. Da bismo bili podrška i uvažavali sposobnosti našeg deteta važno je da shvatimo kako postoje različiti tipovi inteligencije. Postali smo isuviše usmereni na model merenja inteligencije IQ testom. Ironija čitave stvari je što su ovi testovi subjektivni i čine da se IQ dečaka čini višim od IQ-a devojčica. Kada se IQ testovi fokusiraju na prostorne sposobnosti, dečaci imaju veći uspeh; a kada se test fokusira na jezičke sposobnosti onda devojčice pokazuju bolji rezultat. Pored toga što diskriminišu devojčice, testovi ne uvažavaju različite vrste inteligencija. Neko shvati koji su problemi u testu i stoga odredi ishod. IQ meri određenu vrstu inteligencije i ni na koji način IQ nije povezan sa uspehom u životu, na poslu, ili u ljubavnim vezama. Pored toga što diskriminišu devojčice, testovi ne uvažavaju različite vrste inteligencija.

Sa tolikim brojem razvedenih i nezaposlenih doktora, sada je postalo opšte poznato da uspeh u školi ne osigurava uspeh na poslu ili uspeh u životu. Deca koja imaju više uspeha u školi bolje se snalaze u savremenom sistemu obrazovanja, ali to ni na koji način ne osigurava uspeh u životu, u vezama ili na poslu. Na nesreću, deci koja poseduju druge vrste inteligencije, ne posvećuje se velika pažnja u školama. Postoji osam osnovnih vrsta inteligencije i svako dete se rodi sa jednakom raspodelom svake od njih. Svaka od ovih vrsta inteligencije je kao druga vrsta boje koju koristimo da obojimo pejzaž svog života. One uključuju: akademsku, emotivnu, fizičku, kreativnu, umetničku, zdravorazumsku, intuitivnu i nadarenu inteligenciju. Svako dete se rodi sa različitim nivoom svake inteligencije i svaki od tipova može se stimulisati do viših nivoa razvoja uz odgovarajuću negu. 212

Deca Su iz Raja

Akademska inteligencija

Deca koja poseduju jaku akademsku inteligenciju dobro prolaze u školi. Ona mogu da sede, slušaju i uče. Sposobni su da upiju, shvate i ponove znanje koje nauče. Ako im se znanje predstavi, mogu ga zapamtiti. Ovo ne mora da znači da znanje mogu da primene ili da ga konstruktivno koriste u životu. Odrasli znaju daje mnogo od onoga što su učili u školi zaboravljeno, ali škola nas uči da mislimo, analiziramo, shvatimo i pronađemo uzrok. Akademska inteligencija stimuliše se čitanjem, pisanjem i slušanjem predavanja. Roditelji ovoj deci treba da pruže mogućnosti da studiraju. Emotivna inteligencija

Deca sa jakom emotivnom inteligencijom sposobna su da stvore i zadrže zdravu vezu sa sobom i sa drugima. Svesniji su onoga što drugi misle i osećaju i mogu da saosećaju sa stanovištem drugih ljudi. Ova sposobnost da se povezu i budu saosećajni dobro im služi, ne samo u njihovim životima nego i u poslovnom svetu. Uspešni ljudi u svetu moraju da imaju visok nivo emotivne inteligencije. Ova inteligencija pruža nam sposobnost da se bavimo i artikulišemo naša osećanja, želje i potrebe. Sve je više škola koje uključuju programe za razumevanje osećanja, razvijanje saosećanja i poboljšanje komunikacije. Roditelji ovoj deci moraju da pruže mogućnost za društvenu pokretljivost i sami moraju da imaju dobro razvijene veštine komunikacije. Fizička inteligencija

Deca sa jakom fizičkom inteligencijom lako se snalaze u sportu i u stanju su da im telo bude zdravo, jako i vitalno. Instinktivno razumeju šta njihovom telu treba, na primer, zdrava hrana ili vežbe. Da bi razvili svoje atletske sposobnosti, treba im pružiti 213

Džon Grej

priliku za vežbu i treniranje. Njihove unutrašnje sposobnosti mogu se drastično poboljšati time što će biti u prilici da se takmiče sa drugom decom. Zdrava konkurencija izvlači ono najbolje iz njih. Potrebna su im priznanja da bi razvili samopoštovanje. Ne samo da se osećaju dobro, već znaju i kako da izgledaju dobro. Fizička inteligencija prostire se i izvan sporta na zdravlje. Potrebno im je da upoznaju svoje telo, a to ih čini jačim i vitalnijim. Njihova pozitivna spoljašnjost i vitalnost pomaže im da budu uspešni u svetu. Kreativna inteligencija Deca sa kreativnom inteligencijom imaju razvijen smisao za maštu. Mogu da se igraju sa lutkama bez lica ili sa ciglama. Često imaju izmišljene prijatelje. Ne treba ih mnogo stimulisati. Kada se suviše stvari uradi za njih, gube na maštovitosti. Dobro odgovaraju na slušanje priča, jer se od njihove mašte zahteva da stvori scene i likove. Isuviše televizije može oslabiti sposobnost deteta da vizuelizuje. Kao što svaka vrsta inteligencije raste što se više primenjuje, kreativna inteligencija raste kada se stimuliše mašta i kada se deci dopusti da imaju drugačije mišljenje. Oni uspeju u životu tamo gde drugi ne mogu, jer stvari posmatraju na drugačiji način. Mnogi uspešni izvođači nemaju nikakvo formalno obrazovanje i nisu se pokazali kao dobri đaci u školi, ali su uspeli, jer su bili kreativni. Kada odrastu ovakva deca često dobiju podršku za svoje drugačije stavove. U mogućnosti su da stvore svoj smisao u životu. Originalni su, uspevaju da urade stvari na svoj način. Često su levoruki. Roditelji ovoj deci moraju da pruže mnogo podrške za drugačije razmišljanje i drugačiji pristup u rešavanju problema. Umetnička inteligencija Deca sa umetničkom inteligencijom po prirodi su više zainteresovana za pevanje, crtanje, dizajn, pisanje, glumu, i druge oblike 214

Deca Su iz Raja

umetničkog izraza. Imaju potrebu za stimulacijom onih koji su već ovladali svojim umetničkim talentima. Iako su deci generalno potrebni uzori, ovoj deci su naročito potrebni uspešni uzori umetničke inteligencije. Ova deca su drugačija, osećajnija, i često ne dobijaju onu vrstu emotivne podrške koja im je potrebna. Roditelji moraju da ohrabre ovu decu da slede svoje snove i razviju svoje jedinstvene sposobnosti i talente. Da bi umetnička inteligencija procvetala, deci su potrebni uzori i prilike da primenjuju i razviju svoju inteligenciju sa dosta ohrabrivanja i uvažavanja od strane roditelja. Zdravorazumska inteligencija Deca sa zdravorazumskom inteligencijom često se dosađuju na intelektualnim predavanjima. Ona samo žele praktične informacije. Ta vrsta inteligencija je u porastu na Zapadu. Toliko je informacija koje su dostupne onim ljudima koji žele samo ono stoje neophodno. Ova se deca usredsređuju na ono što je korisno za njih i često će osporavati ono što uče u školi kao nešto totalno nevažno za njih. Da bi ova deca bila zainteresovana, mnoge škole se trude da osavremene svoje programe kako bi uvek imali pravovremene informacije. Deci ove vrste inteligencije, potrebne su osnovne veštine koje će im biti od koristi u životu, u vezama i na poslu. Nisu motivisana da pamte informacije ukoliko nemaju funkcionalnu vrednost. Inteligencija zdravog razuma osobi obezbeđuje da bude stabilna. Ne zanose se lako penušavim idejama koje nemaju primenu u svakodnevnom životu. Željna su da primene ono što im koristi. Potrebna im je prilika da praktikuju ono što znaju, uče radeći i vrednujući rezultate. Ova se inteligencija razvija time što detetu damo organizovane aktivnosti sa mnogo slobode i nezavisnosti. Intuitivna inteligencija Deca sa jakom intuicijom jednostavno znaju stvari. Ne treba im pričati ili pridikovati. Informacije same nalaze svoj put do njih. 215

Džon Grej

Informacija može biti ili o predmetu koji uči ili o drugoj osobi. Naklonjeni su duhovnim stvarima. Sve što treba da urade jeste da pročitaju par rečenica knjige i intuitivno dobijaju veći deo sadržaja knjige. Pored toga što intuitivno osećaju sadržaj, imaju koristi jer tako dobijaju znanja šira od sadržaja. Na primer, ako pročitate knjigu o veštinama u društvenim aktivnostima, u budućim prilikama ova knjiga bi bila osnovna informacija koja bi vam pomogla da pravilno odgovorite na zahteve neobičnih situacija. Imali biste jači osećaj onoga što treba da uradite. Ovo je korist od čitanja te knjige. Deca sa intuitivnom inteligencijom mogu imati koristi od znanja profesora bez proučavanja svih detalja. Deca sa intuitivnom inteligencijom često su zanemarena. Mnogi roditelji i škole nemaju program za razvijanje ove vrste inteligencije. Kada su intuitivna deca u pitanju, roditelji manje treba da budu zabrinuti za njihovo slabo akademsko znanje i treba da poštuju njihovu sposobnost da šestim čulom saznaju stvari koje su im potrebne. Ova vrsta intuitivne inteligencije pre svega se stimuliše kontaktom sa ljudima, a ne televizijom, kompjuterima ili knjigama. Nadarena inteligencija

Deca sa nadarenom inteligencijom naročito su dobra u određenim vrstama inteligencije, ali slabija su u drugim. Sva su deca rođena sa sjajnom inteligencijom, ali u različitim razmerama. Darovita deca dobiju mnogo jedne, ali nesrazmerno malo druge. Da bi vodili srećan i ispunjen život, nadarenoj deci su potrebni podrška i smernice koje će pokrenuti njihove posebne sposobnosti ili će im postati dosadno i neće biti motivisana. Nadarenoj deci treba naročita podrška da bi razvili ove sposobnosti i oblasti inteligencije u kojima su slabi. Ljudi koji su izuzetno nadareni u jednoj oblasti, često pate u životu jer druge vrste inteligencije jednostavno nisu negovane. Briljantni naučnik ili milioner možda ne mogu da kažu "volim te" svojoj supruzi. Mnogi ljudi su emotivno nadareni, ali su slabog 216

Deca Su iz Raja

zdravlja. Ovi ljudi vode računa o drugima, ali ne vode računa o svom telu. Veliki umetnici mučili su se u životu, jer im je nedostajalo zdravog razuma potrebnog za upravljanje novcem i ostalim manje važnim aspektima života. Postoje nebrojeni primeri nadarenih ljudi koji su u životu imali mnogo patnji. Neki ljudi su nadareni izuzetnom fizičkom inteligencijom. Oni uvek sjajno izgledaju. Toliko su navikli da dobijaju podršku za svoj dobar izgled da se plaše da dublje otkriju sebe i izgube obožavanje i pažnju. Ovo je razlog zbog koga "lepi ljudi" ponekad izgledaju kao da su veoma površni. Njihov razvoj je zaustavljen jer ne žele da izgube ljubav koju dobijaju samo zato što lepo izgledaju. Strah od neuspeha može decu da spreči od učenja novih veština.

Ovaj isti princip može se primeniti na sve vrste inteligencije. Na primer, ljudi skloni akademskoj inteligenciji nekada su slabiji u društvenim veštinama. Oni uživaju da budu odlični u jednom polju. Dobijaju ljubav i pažnju, jer su najbolji u nečemu. Pokušaj razvijanja druge, u ovom slučaju, slabije inteligencije, veliki je rizik. Razmišljanje je jednostavno. Ukoliko sam bolji u nečemu, dobiću ljubav i podršku. Ako nisam bolji, izgubiću ljubav i podršku. Da bi protivurečili ovom mišljenju, toj deci je potrebno ohrabrenje da razviju druge oblasti inteligencije u kojima nisu nadareni. U ovom procesu, deca kroz iskustvo uče kako ne moraju da budu bolja ili najbolja da bi bila voljena. Kao rezultat, sposobna su da vode izbalansiran, ispunjen i uspešan život.

RAZLIČITE BRZINE UČENJA

Stari šekspirov stih kaže, "Neki su rođeni sa veličinom, neki ostvare veličinu a neki imaju najveću snagu". Ovaj jednostavni stih u 217

Džon Grej

kombinaciji sa svešću o različitim inteligencijama pomaže roditeljima da razumeju i shvate način na koji njihova deca uče. Deca mogu biti nadarena ili "rođena sa veličinom" jedne ili dve vrste inteligencije. Mogu biti oni koji uče postepeno ili oni koji "ostvare veličinu" većim brojem inteligencija. Sa drugim vrstama inteligencije, postoje i oni koji kasno cvetaju i "imaju najveću snagu među svima". Ljudi koji pokazuju ove tri različite brzine učenja mogu se okarakterisati kao: trkači, šetači i skakači. Da bismo ove tri različite vrste objasnili sa više detalja uzećemo za primer vožnju bicikla: Trkači

Dete vidi drugo dete koje vozi bicikl, sedne na bicikl i počne i samo da vozi. Deca sa ovom osobinom učenja su trkači. Uče brzo, ali da bi bili zainteresovani i uključeni, potreban im je izazov. Uče jako brzo, jer su nadareni da uče. Roditelji moraju da budu obazrivi i da se postaraju da trkači dobiju priliku da razviju druge vrste inteligencije koje im možda neće biti tako lake. Šetači

Detetu treba par nedelja da nauči kako se vozi bicikl. Ova deca odgovaraju dobro na instrukcije koje im dajete i sa svakim pokušajem postaju bolja. Mogu početi sa biciklima koji imaju pomoćni točak, ali posle par nedelja voziće bez njih. Šetači su ono što roditelji nazivaju "deca iz snova" ili "laka deca". Ona uvek nauče po malo više, postanu bolji i jasno vam stavljaju do znanja da im vi pomažete dok ona uče. Sa ovom decom sve je tako lako da im često uskraćujemo pažnju i brigu. Skakači

Ovo dete je najteže i najveći je izazov za roditelja. Ovoj deci može trebati nekoliko godina da nauče da voze bicikl. Ona 218

Deca Su iz Raja

slušaju uputstva, ali ne napreduju. Nisu ni malo bolja, ne pokazuju znake učenja a roditelji nemaju pojma da li išta od onoga što oni rade pomaže. Ukoliko je roditelj uporan, dve godine kasnije dete seda na bicikl i počinje da vozi. Sve instrukcije su se pokazale kao uspešne, ali roditelj nije imao dokaz napretka. Onda, u jednom čudnovatom momentu, ova deca nekako shvate, sednu na bicikl i voze kao da su već dve godine vozili. Na površini, možda izgleda kao da napretka uopšte i nema, ali odjednom znanje se pojavi u punom obimu. Ova deca često ne dobiju pažnju i vreme koje im je potrebno da naprave ovaj iznenadni skok. Bez roditeljskog ohrabrenja i upornosti, ona odustaju i nikad ne shvate svoj unutrašnji potencijal. DOBAR U JEDNOJ ALI NE l U DRUGOJ STVARI

Dete može biti skakač (težak na učenju) kada je u pitanju vožnja bicikla, ali trkač (brz na učenju) kada je u pitanju društvena veština. Može da bude dete najspremnije za saradnju kada se sprema večera na putovanju, ali kada je u pitanju vožnja biciklom, događa se promena. Odmah, vaše dete pokazuje otpor i nije spremno na saradnju. Time što razume različite brzine učenja, roditelj može biti strpljiviji i prihvatiti detetovo opiranje. Sva deca pokazuju veličinu u pojedinim veštinama, ali se protive drugim. Biti dobar u jednoj a loš u drugoj stvari, prirodno je i normalno. Samo zbog toga što je dete skakač i slabo na učenju ne znači da ima nizak nivo inteligencije. Ponekad baš u tim oblastima kojima se opiremo leži naša najveća snaga. Ja lično nikad nisam bio dobar pisac niti govornik i odbijao sam da pišem ili da govorim pred grupom ljudi. Oba dara pokazala su se mnogo kasnije. Sa druge strane, samo zbog toga stoje neko trkač ili šetač u određenoj oblasti inteligencije, ne znači da će briljirati u toj oblasti ili da ima ogroman potencijal za razvoj u toj oblasti. Na primer, većina ljudi koja ima univerzitetsku diplomu iz određene oblasti ne nastavlja dalje u životu da se tom oblašću bavi. 219

Džon Grej

Ako diplomirate antropologiju, ne znači da ćete se time i baviti. Najlakši put ili put manjeg otpora nije uvek ono gde leži vaša najveća snaga. UPOREĐIVANJE DECE

Jedna od velikih grešaka koje roditelji prave jeste da upoređuju svoju decu sa drugom decom. Ako imate dete koje je šetač u većini oblasti života, sve vam je relativno lako. Kada vam je dete skakač, i u nekim oblastima pokazuje veći otpor, vi odmah greškom mislite da nešto nije u redu sa detetom. Skakači vam izgledaju kao da nikad ne slušaju niti uče. Vi ih naučite kako da postave sto a oni zaborave. Vi ih učite manirima za stolom i skakači zaborave. Učite ih tablici množenja a oni stalno zaboravljaju. Učite ih da se jasno izražavaju a oni ne govore. Učite ih da zavežu pertle a oni ne umeju. Objasnite im domaći a oni ne shvataju. Bez veština pozitivnog vaspitanja ova deca obično bivaju neprestano kažnjavana, zbog toga teže razvijaju samopoštovanje. Deci raste samopouzdanje kada dobijaju stalne poruke da ih niko ne upoređuje sa drugima i da su dobri baš takvi kakvi su. Razumevajući sve razlike, zdravo dete koje je drugačije može da bude voljeno a roditelj ga može podržati i pružiti mu pažnju. Pregledajući ovo poglavlje s vremena na vreme, proces vaspitanja možete učiniti mnogo lakšim. Frustracije su izazvane očekivanjima da naša deca budu drugačija od onoga što jesu. Samo podsećanje da takva kakva jesu i treba da budu, pomaže nam da se opustimo i pažnju usmerimo na bolji način bavljenja našom decom.

220

10 U Redu je Praviti Greške

Pored toga što je jedinstveno i različito, svako dete na ovaj svet dolazi sa mnoštvom problema i pitanja. Nijedno dete nije savršeno. Sva deca prave greške. Svako pravi greške. Očekivati od dece da ne^greše_pružaJinpkrutan i netačan pogled najivot. To postavlja merila koja niko ne može da ispuni. Kada roditelji očekuju savršenstvo, deca jedino mogu da osećaju kako nisu dovoljno dobra i mogu da osećaju nemoć jer nisu u stanju da ispune standarde koje su im roditelji postavili. Sva deca prave greške; to je sasvim normalno.

_Rp^ite.lji mojraji^dajgrilagode svoje standarde detetovirn prirodnim sposobnostima. Na različitim uzrastima, sposobnosti dece prirodno se rrierijaju. Kada su u određenoj oblasti slabiji, detetu će biti potrebno vše pomoći i ponekad će roditelj morati da bude pokretačka snaga. Deca ne treba da shvate kako nešto nije u redu sa njima zbog toga što prave greške. Isuviše prekora decu čini da se osećaju kao da su loša, manje vredna, ili da jednostavno nešto sa njima nije u redu. Osećaju se poraženo i gube svoju prirodnu motivaciju i samopouzdanje. OD NEVINOSTI DO ODGOVORNOSTI Mala deca, do devete godine života, nisu u mogućnosti da se izbore sa prekorima bez velikog osećanja krivice. Svaka vrsta 221

Džon Grej

kazne, neodobravanja ili emocionalnih razmirica kao reakcija na greške vaše dece na kraju predstavlja prekor i budi osećaj stida. Ako neko drugi jie'preuzme odgovornost, kada postoji problem, deca će misliti da su za problem ona kriva. Pre devete godine, dete ne može da odredi razliku između "uradio sam nešto loše" i "ja sam loš". Deca mlađa od devet godina nisu sposobna za logičko zaključivanje. Dete reaguje na sledeći način, "Ako sam uradio nešto loše, onda sam ja loš" ili "Ako ono što sam uradio nije dovoljno dobro, nisam dovoljno dobar". Bez svesti o sebi, kada dete napravi grešku, nema zašta da se uhvati. Ako je napravilo grešku, ono je greška, ono je pogrešno. Kada dete preuzme previše odgovornosti, roditelj može da ispravi ovu tendenciju preuzimanjem krivice na sebe. Kada roditelji preuzmu odgovornost za ono što su njihova deca pogrešila, na decu, se neće svaliti osećaj krivice. Mnogi odrasli danas imaju manjak samopoštovanja, jer još uvek ne mogu da shvate ovu razliku. Kada pogreše, zaključe da nisu dovoljno dobri. Iako su ovi odrasli sposobni za logičko zaključivanje, oni u detinjstvu do devete godine života, nisu odgajani da istraže svoju unutrašnju nevinost. Možda čak i misle da nisu loši, ali u sebi se i dalje osećaju loše i manje vredno. Odrastao čovek sa zdravim samopoštovanjem reaguje na svoje ili tuđe greške sa prihvatanjem i željom da iz greške izvuče pouku. Ovo su neki od primera zdravih reakcija na greške: Ako sam uradio nešto loše, nisam loš, jer nisam znao bolje. Ako sam uradio nešto loše, nisam loš, jer sam dosta drugih stvari uradio dobro. Ako sam uradio nešto loše, nisam loš, jer sada mogu da izvučem pouku iz svoje greške i da postanem bolji. Ako sam uradio nešto loše, nisam loš, jer mogu da popravim stvari. Ako sam uradio nešto loše, nisam loš, jer sam se trudio najviše što sam mogao. I drugi ljudi prave greške a oni nisu loši. 222

Deca Su iz Raja

Ako sam uradio nešto loše, nisam loš, jer nisam imao nameru da to uradim loše. Ako sam uradio nešto loše, nisam loš, jer to je bio nesrećan splet okolnosti. Ako sam uradio nešto što nije bilo dovoljno dobro i dalje sam dobar, jer učim i uskoro ću biti bolji. Ako sam uradio nešto što nije bilo dovoljno dobro i dalje sam dobar, jer se od mene ne očekuju da budem savršen. Ako sam uradio nešto što nije bilo dovoljno dobro i dalje sam dobar, jer danas sam bio bolestan, nisam se dobro osećao ili sam imao loš dan. Ako sam uradio nešto što nije bilo dovoljno dobro i dalje sam dobar, jer izazov koji sam danas imao bio je veći nego obično. Ako sam uradio nešto što nije bilo dovoljno dobro i dalje sam dobar, jer niko ne pobeđuje uvek. Ako sam uradio nešto što nije bilo dovoljno dobro i dalje sam dobar, jer sam shvatio gde sam pogrešio i u budućnosti ću to ispraviti. Ako sam uradio nešto što nije bilo dovoljno dobro i dalje sam dobar, jer ni ostali ne mogu to da urade. U svakom od ovih primera, čovek je sposoban da donosi logičke zaključke i uoči razliku između "Ja sam uradio nešto loše" i "Ja sam loš". Istraživanja na temu razvoja dece jasno pokazuju da deca do devete godine nemaju sposobnost te vrste logičkog zaključivanja. Kada se usmerite na greške svoje dece, deca se osećaju neprilagođeno. Umesto što se koncentrišemo na problem, pozitivan odnos prema vaspitanju u žižu interesovanja stavlja rešenje. Učeći da su dobra, deca su otvorena za vaše instrukcije -uz želju za saradnjom: deca koja se stide, zatvaraju se u sebe. Deca mlađa od devet godina prekore primaju sa velikim osećajem krivice. 223

Džon Grej

Naterati dete da se postidi uvek daje suprotan učinak. Posle devete godine je u redu zahtevati od dece da preuzmu odgovornost i isprave svoje greške na neki način. Prvih devet godina vreline Je"nevinosti, a tokom sledećih devet godina deca uče kako da postanu odgovorna. Kada dete napuni devet godina, spremno je za više odgovornosti, za greške i ispravke. Kada je dete mlađe, roditelj treba da zauzme neutralan stav, da ignoriše ili da ne obraća mnogo pažnje na greške koje deca prave. Kada decu prerano nateramo da se osećaju odgovornima za greške, počinju da se osećaju loše i manje vredno. Bez jake osnove njihove nevinosti, prirodna sposobnost dece da napreduju nema šansu da se razvije. Umesto da ih terate da se stide ili da ih kažnjavate da biste ispravili njihovo ponašanje, primenite pet veština pozitivnog vaspitanja. Umesto što svu pažnju usmeravate na problem zapitajte se šta želite u budućnosti. Ne razmatrajte problem - pređite na rešenje. Kada dete sruši vazu, ne pomaže da se usredsredimo na grešku. Umesto toga recite nešto brižno kao, "Ova lepa vaza se polomila. Moramo biti oprezni oko vaza; krhke su i lako se lome. Hajde da prestanemo da se igramo i očistimo ovaj nered." Nikakvog dobra nema od usredsređivanja na detetove greške.

Ako se uznemirite zbog onog što je dete uradilo, nećete pojačati njegovu sposobnost da uči iz grešaka. To samo zbunjuje dete i ometa njegov razvoj. Kada dete razbije vazu, majka može da pomisli, "Moram da se uverim da zna da ovo nije u redu i mora da me sluša". Nove veštine pozitivnog vaspitanja ovaj sram čine bespotrebnim. Ishod koji majka zapravo traži je^saradnja.; Ovih x pet veština će joj pomoći. ~ "~ ~ ~ Za dete čak nije važno da shvati da je oborilo vazu. Neka deca, zbog osećaja straha i neodobravanja poricaće svoju umešanost. Pravi problem na ovom nivou je strah deteta od roditelja, 224

Deca Su iz Raja

a ne njegovo poricanje. Naročito za decu mlađu od devet godina nije korisno da ih stavite u unakrsnu paljbu i da očekujete da ćete dokazati njihovu krivicu. Taj pristup mnogo pažnje poklanja problemu, a ne rešenju. Rešenje je da se pronađe način koji će motivisati veću saradnju. Dete ne mora da bude kažnjeno ili da mu se pridikuje da bi shvatilo koliko je ta vaza bila vredna. Pre šeste ili sedme godine, deca čak ni ne shvataju monetarne standarde. Deci je pet dinara, pet stotina dinara ili pet hiljada dinara -isto. Ukoliko roditelj primeni svih pet veština pozitivnog vaspitanja, dete će biti uviđavnije u budućnosti ne samo što se tiče vaza, već i svih ostalih stvari. Umesto što slabimo volju dece za saradnjom i to kaznom ili nametanjem osećaja stida - mudar roditelj će prevideti greške deteda neutralnim ili naizgled nezainteresovanim stavom i obratiće pažnju na to da ukloni posledice greške. Čak i sa decom koja ulaze u pubertet (od devete do trinaeste godine) ili tinejdžerima malo uspeha se postiže time što se koncentrišemo na grešku. Oni obično veruju da ukoliko ne možete dokazati kako su oni nešto uradili, to je kao i da nisu to uradili. Nemojte se usmeravati na dokazivanje njihove krivice, već iza greške pokušajte da nazrete veći problem: moje dete nema osećaj da srne da preuzme odgovornost. U ovom slučaju, roditelj treba jednostavno da mu objasni šta bi se dogodilo kada bi bio odgovoran za razbijenu vazu, a potom da digne ruke od daljih pridika i napusti bojno polje. Kada tinejdžer shvati da jedino što treba da uradi jeste da počisti nered i da neće biti kažnjen ili da neće osetiti nedostatak ljubavi, biće skloniji da preuzme odgovornost za svoje greške u budućnosti. Č IJA JE TO U O PŠTE G R EŠK A ? Iz perspektive pozitivnog vaspitanja, kada sedmogodišnjak sruši vazu, to nije njegova greška. On ima samo sedam godina i ne može se očekivati da shvati pravu vrednost vaze. Čak i da može da shvati vrednost, ne može se očekivati da pamti. Kada se to isto 225

Džon Grej

dete igra, ponekad ponešto i slomi. Čak i da je roditelj rekao detetu da ne dira vazu i dalje greška nije na detetu, jer je ono tokom igre zaboravilo na upozorenje. U bukvalnom smislu, bilo je van kontrole. Kada je dete van kontrole, ono što se desi nije njegova greška. Ako kočnice na kolima otkazu, nije vaša krivica što su kola van kontrole. Nije se zbog vaše greške desio sudar, jer ništa niste mogli da uradite da to sprečite. Kada su kola van kontrole, jer kočnice ne rade, niste vi krivi za sudar. Kada kočnice otkazu, niste vi krivi za sudar.

Ipak posmatrano iz drugačije perspektive, ako se kočnice pokvare to jeste vaša krivica. To su vaša kola i vi ste vozili kada ste udarili u nečiju ogradu. Iz perspektive da ste odgovorni i da hoćete da popravite grešku, odgovornost jeste na vama. Ipak, neko mora da nadoknadi štetu. I dalje to nije baš najjasnije. To je možda greška vašeg mehaničara, jer nije na vreme primetio i otklonio problem. Da li vi treba da platite ili mehaničar koji vaša kola nije servisirao na pravi način? Možda je greška u vašem prodavcu kola, jer vam je prodao loša kola. Možda je, u stvari, greška u izradi kola, jer je taj model trebalo da prestane da se proizvodi. Iz ovog jednostavnog primera, jasno je da utvrđivanje krivice i odgovornosti predstavlja složeno pitanje koje često zahteva mišljenje sudija i advokata. Ako odrasli ne mogu da odrede čija je greška bez advokata i sudija, kako očekujemo od naše dece da to urade sama? Srećom, veštine pozitivnog vaspitanja obezbeđuju praktičnu alternativu za ispravljanje grešaka naše dece u smislu motivacije u budućnosti. Kada se deca odgajaju na ovaj način, oni će kao odrasli imati veći smisao za odgovornost, saradnju, i veću motivaciju da isprave svoje greške. Tada će manje biti potrebe za advokatima, sudijama i sudovima.

226

Deca Su iz Raja

KAKO DA SE NAUČIMO ODGOVORNOSTI

Umesto što se deca osećaju loše zbog svojih grešaka treba da ih naučimo kako da iz grešaka uče, a kada smatramo da su dovoljno zreli da se osećaju odgovornima - da te greške i isprave. Neki roditelji će biti srećni da prestanu da kažnjavaju svoju decu ili da ih teraju da plate za svoje greške, ali se brinu da im deca neće razviti osećaj odgovornosti. Ovo je važan uvid u problem. Posle svega, ne možete učiti iz greške ili se smatrati odgovornim da ih ispravite ako prvo ne priznate grešku. Ova odgovornost od suštinske je važnosti za odrasle da bi iz grešaka izvukli pouke i da bi napredovali, ali nije od suštinske važnosti i za decu. Deca se ne moraju učiti da budu odgovorna za svoje greške. Bebe nemaju predstavu o sebi, ali stalno uče i ispravljaju se. Za odrasle, odgovornost je od suštinske važnosti za ispravljanje grešaka i za napredovanje, ali to ne važi za decu.

Odgovornost je svesno priznanje "ja sam napravio grešku". Deca ne razvijaju sliku o sebi do svoje devete godine. Pre devete godine, ispravljanje grešaka je automatsko bez odogovornosti. Ne postoji svest o "ja" - koje je grešku napravilo. Nevino dete se samoispravlja, ne zato stoje uradilo nešto loše, već da bi imitiralo roditelje i pokazalo saradnju. Oni koji uspeju u životu, upravo su oni koji imaju sposobnost samoispravljanja, napredovanja, oni koji imaju sposobnost da promene način razmišljanja, da promene ponašanje ili stav.

227

Džon Grej

Kada smatramo decu odgovornom za greške, ometamo im prirodnu sposobnost da se samoispravljaju sredstvima imitacije i saradnje. Ta sposobnost samoispravljanja bitna je za rast i učenje, život je uvek proces pokušaja i grešaka. Svi prave greške. Osećaj odgovornosti bez osećaja manje vrednosti ili neprilagođenosti, dolazi iz osećaja da je dozvoljeno grešiti. Posle devet godina pravljenja grešaka bez kažnjavanja ili gubitka ljubavi, deca su spremna da preuzmu razuman osećaj odgovornosti. Kada je dozvoljeno praviti greške, u redu je za decu i da svoje greške priznaju i da svesno uče iz njih. DECA SU OPREMLJENA ZA SAMOUPRAVLJANJE

Deca su opremljena za automatsko samoispravljanje grešaka, f Glavni razlog zbog kojeg se deca ili odrasli ne ispravljahu sami ! ^Je^te^teJIfft^ma]u dovoljno sigurnosti da priznaju da su napravi[Ii grešku. Ova prirodna sposobnost za samoispravljanje zahteva osećanje da je dozvoljeno praviti greške. U onoj meri u kojoj se deca plaše kad pogreše gube prirodnu sposobnost da se isprave sami.

Strepnja od mogućih grešaka, pojačava šanse da se te greške naprave. Kažnjavanje ili stid zbog greške pojačavaju uznemirenost i slabe prirodnu sposobnost da se sami ispravimo. Roditelji moraju da zapamte da su deca iz raja. Samoispravke^su automatski proces koji se pre svega dešava imitacijom.! saradnjom, a,ne kažnjavanjem i stidom. BRZINA UČENJA VAŠE DECE

Čak i kada se izbegnu kažnjavanje i sram, proces samoispravke je postepen. Kao i sa svakim ponašanjem ili stavom postoji kriva učenja. Kao što smo već objasnili, brzina učenja svakog deteta je 228

Deca Su iz Raja

drugačija. Neki nauče da voze bicikl brže dok se drugi lakše spreme za spavanje. Čak i u situacijama kada roditelj sve čini ispravno, izazov da se dete ponaša pristojno za trpezarijskim stolom može oduzeti vreme i zahteva energiju, napor i pažnju. Kada deci treba više vremena da nauče nešto, nije greška ni do njih niti do roditelja; jednostavno im je potrebno više vremena.

Jednostavno dajući uputstva i demonstrirajući pravilno ponašanje roditelj uči dete ispravnom ponašanju koje rezultira stalnim samoispravljanjem. To je sve što roditelj može da učini, a ostalo je na detetu i u pravo vreme će biti ostareno. Roditelji su_skloni tome da ne štede ljubav i strpljenje kad su greške u pitanju, sve dok decu ne nauče komunikaciji. Tada, roditelji pogrešno pomisle da dete može čuti i zdravorazumski shvatiti njihov zahtev. Očekivati od deteta da ne crta po zidu jer se boja neće skinuti, zahteva logičko zaključivanje što je prevelik zadatak za decu. Očekivati od deteta da ide pravo u krevet, jer će se sutra bolje osećati zahteva suviše dedukcije. Kada beba ispusti hranu na pod, roditelj je strpljiv, jer beba ne zna bolje. Čim se dete nauči komunikaciji, roditelj pretpostavlja da dete zna da to ne srne da čini. Zašto? Jer su mu već jednom pre toga rekli i logički obrazložili. Roditelji zaključuju da samo zbog toga što dete ume da komunicira, ono može da razume značenje ili razlog zahteva. U nekim slučajevima, detetu treba ponoviti dve stotine puta pre nego što usvoji određeno ponašanje. Trkač može da nauči iz prvog zahteva, ali skakaču možda treba stotinak pokušaja pre nego što čudesno savlada ovu tehniku. Šetač će pokazati napredak sa svakim ponavljanjem, ali zahtevaće dosta ponavljanja. Razumevanje i prihvatanje jedinstvene krive učenja vaše dece od najveće je važnosti za obezbeđivanje brižne podrške koja je deci potrebna da bi naučila da se samoispravljaju.

229

Džon Grej

RAZUMETI PONAVUANJE

Ovaj koncept ponavljanja jednostavan je za shvatanje kada uzmemo u obzir učenje o tome kako da šutnemo loptu u fudbalu. Nastavljajući da neprestano šutiramo može nam trebati dve stotine pokušaja da loptu pošaljemo tamo gde smo naumili. Posle par stotina pokušaja, lopta ide tamo gde smo želeli. Na sličan način, može da bude potrebno dve stotine pokušaja pre nego što dete automatski odgovori na zahev roditelja kao što je, "Molim te ne bacaj hranu na pod; drži je na tanjiru". Zato kada hrani bebu, majka mudro stavi mušemu na pod. Roditelji moraju da zapamte kako se detetu mozak razvija i menja svakog dana, iako ono zna da komunicira. Dete se ne motiviše razumom ili logikom. Da bi nastavilo da se samoispravlja, ono je motivisano time što ponavljamo komande. Može nam se učiniti da dete uči iz grešaka, ali to nije tačno. Do devete godine, dete uči imitacijom i praćenjem uputstava. Ako se zbog nečega loše osećate i vaše dete će se loše osećati takođe. Deca imitiraju vašu reakciju, ali je ne razumeju. Nisu sposobni za logičko zaključivanje do svoje devete godine. Ukoliko se uznemirite zbog detetove greške, ono će se osećati loše, ali to ni u kom slučaju ne znači daje nešto naučilo, osim da se plaši vaših reakcija i potiskuje svoju volju. Pozitivno vaspitanje dopušta vam da sačuvate volju deteta i ojačate je za saradnju. Ovo je način na koji deca najbolje uče.

U Č E N JE IZ G R E Š A K A Jedna od najvećih grešaka je ta što roditelji misle da deca imaju sposobnost logičkog zaključivanja pre svoje devete godine. Roditelji se trude da decu uče na grešakama, a bilo bi pozitivnije da svoju pažnju usredsrede na povećanje saradnje i usmeravanje ka pravom ponašanju. Kada deca prave dosta grešaka, nije čudo što jednostavno nastavljaju tako da rade. 230

Deca Su iz Raja

Deca ne mogu i ne uče logički iz svojih grešaka pre devete godine. Ipak ono što rade jeste da se automatski samoispravljaju. Imitacijom i usmeravanjem uče se veštinama ponašanja kao što su poštovanje, pomoć, slušanje i saradnja. Time što su iznova usmerena da urade pravu stvar deca na kraju urade pravu stvar.

Kada deca nastave da prave greške ili zaborave šta ste zahtevali, često je razlog tome što nemaju dovoljno organizacije, ritma ili nadgledanja koje im je potrebno. Iz ove perspektive, kada dete napravi grešku, roditelji su uvek odgovorni. Dok deca ne napune devet godina, nisu sposobna za samousmeravanje, jer bez mogućnosti logičkog zaključivanja, deca mogu samo da imitiraju. Od devete do trinaeste godine života deca i dalje samo uče da budu odgovorna. Sposobni su za punu odgovornost oko devetnaeste godine života - tada možemo da ih pustimo da žive u svetu koji će ih za ono što urade smatrati potpuno odgovornim. Mnogi roditelji greškom očekuju osećaj odgovornosti devetnaestogodišnjaka od sasvim malog deteta.

Deca se uče da poštuju stvari i osobe, ne zato što ih smatramo odgovornim, već iz primera poštovanja koje im daju roditelji. Nije neobično da majka udari dete, govoreći mu, "Ne smeš da udaraš brata. Sada mu se izvini." Deca uče imitacijom. Ako roditelji viču ili udaraju decu, deca viču i udaraju druge. Ako roditelji iskazuju međusobno poštovanje u odnosima, deca na kraju poštuju sebe i spremnija su da budu odgovorna u svojoj devetoj godini. Kada se deci pruži prilika da budu nevina i ne smatraju ih odgovornima za greške koje čine čitavih devet godina, biće pripremljena da uče iz grešaka kada im se mozak dovoljno razvije. 231

Džon Grej

Deca koja ne prožive devet godina nevinosti, takode su sposobna da uče iz grešaka, ali ne mogu sebi lako da oproste greške. Imaće veću tendenciju da zauzmu odbrambeni stav kad pogreše i neće uspeti da se isprave. Kada deca imaju iskustvo devet godina nevinosti, imaju jak osnov da se sa greškama nose na zdrav način. U stanju su da oproste sebi i postepeno uče iz grešaka. Pre devete godine, deca znaju šta treba da rade, jer su vođena roditeljskim primerima. Uz pozitivno vaspitanje, deca su motivisana da sarađuju samo iz instinkta da udovolje i da sarađuju sa roditeljima. Usmeravanje na greške ne pomaže deci ni na koji način.

Kada deca sarađuju sa roditeljima, nauče šta je ispravno. Deca ne uče šta je ispravno time što analiziraju ono što je pogrešno. Greška je dati detetu pauzu i reći mu da razmisli o svom ponašanju. Kada date detetu pauzu, jednostavno želite da dete vratite u kontrolu, a ne da ga naučite staje dobro a šta loše. Kada dete pokaže dozu saradnje sa roditeljima i dobije pozitivnu povratnu spregu za saradnju, nauči da se ponaša na odgovoran način. Onda je "sposobno" da bude "odgovorno" prema potrebama, željama i zahtevima roditelja. Ovo je jedina vrsta odgovornosti koju dete mlađe od devet godina može da razvije. NAUČITI IH UMETNOSTI PORAVNANJA

Kada znaju da smeju da greše, deca mogu da se usredsrede na to šta treba da urade pošto su napravili grešku. Kada je greška napravljena, roditelji deci moraju da pokažu kakoda poprave ono što je učinjeno i stvari vrate u prvobitno stanje ili kako da dođu do poravnanja. Najbolji način da se nauči ova važna lekcija jeste slediti primer. Ako je vaš sin povredio prijatelja dok su se rvali, uzmite ga za ruku i povedite do prijatelja koji je povređen. Dok vaš sin sluša, 232

Deca Su iz Raja

recite, "Žao mi je što se ovo dogodilo." Uz sinovljevu pomoć, uzmite malo leda i odvojite vreme da se pobrinete za povredeno dete. Umesto da mu prebacujete zbog greške koju je napravio, podelite osećaj gubitka sa sinom. Pokažite vašem detetu da uvek postoji način da se saniraju posledice grešaka. Na ovaj način, preuzimajući odgovornost da stvari popravi, dete postepeno razvija volju da stvari radi ispravno, a kasnije će prirodno početi da bude svestan i da priznaje svoje greške. Uvek postoji način u životu da se stvari vrate u ravnotežu nakon što je učinjena greška.

Ako roditelji priznaju svoje greške i dete je bolje pripremljeno da prizna greške koje ono učini. Način na koji se preuzima odgovornost za grešku, pored samoispravljanja jeste i umetnost odgovarajućeg poravnanja. Poravnanje je popravljanje i izglađivanje stvari posle greške. Većina roditelja svoje greške krije od dece i retko se izvinjava. Pretpostavljaju da će izgubiti moć nad svojom decom ako priznaju da nisu uvek u pravu. Roditelji mogu svoju decu naučiti da budu odgovorna demonstrirajući odgovornost Kada roditelji zakasne da dete sačekaju posle škole, umesto što objašnjavaju zašto su zakasnili, trebalo bi da saslušaju, izvine se i izglade grešku. Način na koji se preuzima odgovornost za greške, pored toga što se samoispravljamo, podrazumeva da napravimo neku vrstu naknade. To poravnanje je način na koji stvari ispravljamo kada pogrešimo. Umesto što objašnjavaju zašto su zakasnili, roditelji bi trebalo da saslušaju, izvine se i nadoknade to.

Kada roditelj zakasni da pokupi dete posle škole, poravnanje može napravi time što će uraditi nešto izuzetno, kao stoje poseta 233

Džon Grej

poslastičarnici na povratku kući. Roditelj može da kaže, "Izvini što sam zakasnio. Želim da ti to nadoknadim nečim lepim. Hajde da idemo na kolače". Da bi se iskupili za greške, roditelji se mogu ponuditi da urade neku od kućnih obaveza deteta ili mogu da osmisle zabavnu aktivnost. Time što će dati primer poravnanja, decu će dobro pripremiti da budu odgovorni tinejdžeri i odrasli ljudi. Sposobnost dece da se samoisprave, sve do devete godine neguje se time što su deca oslobođena posledica svojih grešaka. Sposobnost da se odgovora za greške i čine ustupci, razvija se primerom roditelja koji prave ustupke za svoje greške. Na ovaj način, deca uče da budu odgovorna, i da na odgovoran i odgovarajući način isprave i snose posledice za učinjene greške. Roditelji decu uče odgovornosti time što svojim primerom pokazuju kako izgleda odgovorno ponašanje.

Kada tinejdžer kasni, a roditelj ga čeka, pored toga što treba da nauči da se prema tuđem vremenu odnosi sa poštovanjem, potrebno je da učini i izvesno poravnanje. Poruka je jednostavna, "Ako te već čekam, šta ćeš da uradiš da moj život bude lakši?" Ako je u detinjstvu odgajan uz roditelje koji nadoknade svoje greške, tinejdžer će automatski biti uviđavniji i zadovoljan što će i sam biti spreman na neku vrstu poravnjanja. Reći će, "Žao mi je -kako mogu da nadoknadim to?" U drugim prilikama, odmah će dati primer, "Žao mi je što si me čekao. Hoćeš li da operem kola kako bih ti nadoknadio to što si čekao?" Drugi zdrav odgovor je, "Jako mi je žao što si me čekao. Dužnik sam ti." Ovo znači da roditelji mogu da smisle nešto u toku narednih nedelja, a dete će da im ispuni želju. U međuvremenu, ako roditelj zakasni, može reći, "Jako mije žao što kasnim. Ti si zakasnio prošle nedelje, tako da smo sada kvit." Ako vaš tinejdžer nije odgajan uz pomoć veština pozitivnog vaspitanja, moraćete da pitate, "Kako bi voleo da ovo nadokna234

Deca Su iz Raja

diš". Hi mu stavite do znanja da vam nije bilo prijatno i da vam jednostavno "duguje". Vrlo brzo će se navići i rado menjati osećaj kažnjavanja sa ustupcima kadgQd4eJojnQ£uće/rinejdžerima kao ni ostalima nisu potebni ni kazna ni sram. Stav da su greške dozvoljene, utrće im put da postanu odgovorniji. NEMOJTE KORISTITI KAZNU, PRILAGODITE SE

Pozitivno vaspitanje ne koristi se kaznama da bi motivisalo saradnju, ali ponekad će roditelj morati da napravi prilagođavanja po pitanju određenih sloboda koje su detetu ili tinejdžeru date. Ukoliko vaš osmogodišnji sin neprestano skače po kauču u dnevnoj sobi, možete mu oduzeti pravo da se igra u dnevnoj sobi kad vi niste u blizini. Pre no što sprovedete to prilagođavanje, morate primeniti pet veština pozitivnog vaspitanja. Kad budete sprovodili prilagođavanje, stavite mu do znanja da može da zaradi mogućnost da se opet igra u dnevnoj sobi. Recite nešto kao, "Kada budeš sarađivao time što ne skačeš po krevetima dok sam ja u sobi, razmisliću o tome da te pustim da se igraš u dnevnoj sobi kada ja nisam tu." U ovom primeru, roditelj ne kažnjava, samo prilagođava pravila. Ako vaš šesnaestogodišnjak ima dozvolu da vikendima ima izlazak do jedan sat posle ponoći, a on stalno kasni, prilagođavanje je neophodno. Moraće kući da se vraća ranije, ne zato što ga kažnjavate, već zato što nije dovoljno odgovoran za tako kasne izlaske. Ako nije odgovoran u dovoljnoj meri_da_se; setidjt se na vreme vrati kući i da poštuje zabranu, tada nije dovoljno odgovoran da ostaje do jedan pošle ponoći. Kada tinejdžer stalno kasni, prilagodite vreme do kojeg mora da se vrati kući.

Mnogo pre razmišljanja o prilagođavanju, tinejdžeru treba oprostiti, ali takođe treba da vam nekako nadoknadi neprijatnos235

Džon Grej

ti, koje je uzrokovao. Posle korišćenja svake od pet veština pozitivnog vaspitanja, ako tinejdžer nastavlja da kasni, roditelj treba da prizna sebi da je pogrešio što mu je dopustio da ostaje tako kasno, i treba da prilagodi vreme do kojeg mora da se vrati kući. Roditelj može da kaže, "Znam da razumeš da je ovo ograničenje tvog izlaska i razumem da se mnogo stvari dešava pa ti onda zaboraviš na vreme. O tome smo razgovarali nekoliko puta. Znam da se trudiš, ali mislim da imaš suviše nezavisnosti. Ograničenje izlaska je sada ponoć. Ako ga budeš poštovao tri puta zaredom, pomerićemo ga na 12:30, a kada budem bio siguran da ćeš se setiti vremena kada treba da dođeš kući, razmislićemo opet o izlasku do jedan. Preko vikenda želim da si kući u ponoć." KAKO REAGOVATI KADA DECA NAPRAVE GREŠKU

Kada dete do devet godine života napravi grešku, naša reakcija bi trebalo da pokaže kako je pravljenje grešaka normalno i da se to svima dešava. Od deteta ne treba zahtevati da se izvini ili nadomesti svoju grešku sve do desete godine. Na primer, kada dete slomi nešto, na kraju se greška ipak pripisuje roditelju jer dete nije imalo zahtevanu pažnju. Od deteta se tada ne očekuje da se izvini ili da nečim nadomesti svoju grešku. Kada jedno dete udari drugo, ne treba ga terati da se izvini i ne treba ga kažnjavati. Ukoliko krivica uopšte postoji, ona je na u roditeljima, jer na neki način dete nije dobilo ono što mu je potrebno od roditelja. Može biti da dete nema dovoljno razumevanja od strane roditelja, nema nadzora, organizacije ili ritma. Kada se dvoje dece tuku, umesto što ih silite da se pomire i izvine jedno drugom, pustite ih da se sami pomire. Recite im nešto kao," U redu, hajde sada da se pomirimo i opet budemo prijatelji. Baš mije žao stoje ovako ispalo. Hajde da igramo ovu igru..." Deca zahtevaju da se drugo dete kazni samo onda kada su oni sami kažnjavani zbog grešaka. Oni zahtevaju izvinjenje samo kada se od njih zahteva da se izvine. Kada roditelji preuzmu odgovornost umesto što okrivljuju svoju decu onda deca sebe ne krive preterano i ne zahetvaju objašnjenja i izvinjenja. 236

Deca Su iz Raja

Teško je prihvatati greške jer većina roditelja ne prihvata svoje greške. Oni osećaju potrebu za kaznom, jer su kao deca i sami kažnjavani i veruju da je to ono što se dešava kada neko napravi grešku. Srećom, veštine pozitivnog vaspitanja uspevaju čak i kada roditelji čine greške. Ako se roditelj naljuti na dete jer je napravilo grešku, on ili ona uvek mogu da se na jednostavan način izvine zbog ljutnje i da uvere decu kako je u redu praviti greške. Možete reći, "Mama je pogrešila jer se naljutila što si razbio vazu. Nije trebalo da vičem na tebe. Žao mi je. Nije bilo toliko važno. Uvek možemo kupiti drugu vazu. To je jednostavno bila greška, a greške se dešavaju." Ako je starije dete u pitanju, recite:" Žao mije što sam se toliko naljutio (ili naljutila) onog dana. Nije trebalo da mi se to desi. Mnogo drugih stvari mi je smetalo. Nije ništa strašno. Uvek možemo kupiti drugu vazu." Ukoliko dete preturi vazu, prirodno je biti pomalo uzrujan zbog toga, ali roditelji ne treba da prenose nervozu na decu ali ni na sebe. Neki roditelji ne krive svoju decu, ali zato duboko krive sebe. Iako nemaju nameru da se drugi osećaju loše, oni im nesvesno nameću osećaj krivice. Roditelji treba da nađu najbolji način na koji će oprostiti reske i sebi i svojoj deci. Veštine pozitivnog vaspitanja su nove veštine. Većina roditelja nema ideju kako da reguje kada deca naprave grešku. Ovo su neki od korisnih saveta kako ispravno reagovati na dečije greške. Odvojte par minuta da razmislite kako biste vi reagovali u sledećim prilikama. Ako ste imali uspešan dan, odmorni ste, osećate da je pred vama sjajna budućnost, kako biste reagovali kada bi vaše dete slomilo vazu? Ako bi vam dete mnogo pomagalo i uvek vas slušalo kako biste regovali na slomljenu vazu? Ako bi vaš direktor slučajno oborio vazu, kakva bi bila vaša reakcija? 237

Džon Grej

Ako biste dozvolili petorici dečaka da igraju fudbal u dnevnoj sobi a oni slučajno obore vazu, kakva bi bila vaša reakcija? Ako je vaza bila od jeftinijih a vi ste već razmišljali da je zamenite, kako biste reagovali? Kada biste imali slepog gosta koji je slučajno oborio vazu, kakva bi bila vaša reakcija? U svakom od ovih primera, vaša reakcija na polomljenu vazu u sebi ne bi sadržala ni grdnju ni optužbu. Možda bi vam bilo krivo što ste ostali bez vaze, ili bi vas nerviralo skupljanje krhotina ali ne biste mnogo razmišljali o tome. Jasno je da ne biste bili ljuti ni na svoje dete, ni na sebe, na vašeg direktora ili gosta. Shvatili biste da se takve stvari dešavaju. Naravno da biste više pažnje obratili na osećanja svog deteta, gosta, ili vašeg šefa nego na slomljenu vazu. Sigurno ne biste želeli da se iko oseća loše. Ova pozitivna reakcija koja u svojoj pozadini ima oproštaj, odgovarajući je odgovor čak i kada su uslovi drugačiji. Pokušajte da ova iskustva primenite u praksi time što ćete reagovati na različite greške koje vaše dete pravi. Uzmite kao motiv određenu grešku i pokušajte daje doživite kroz svih sedam primera da biste videli svoju reakciju. Na primer, ako je vaše dete napravilo nered i nije počistilo iza sebe zapitajte se kako biste reagovali da ste imali sjajan dan, da ste bili odmorni i osećali kako je pred vama sjajna budućnost, a vaše dete je napravilo nered i nije ga počistilo. Na ovaj način prođite kroz svih sedam navedenih primera da biste mogli da reagujete na najbolji mogući način. Kada vaša deca naprave grešku, bez obzira na uslove, zaslužuju oproštaj. Kada vaše dete slomi vazu, bez obzira na uslove ono zaslužuje oproštaj.

Hajde sada da promenimo uslove i razmotrimo kako ne želite da reagujete kada vaše dete slomi vazu. Uzmite par minuta da 238

Deca Su iz Raja

razmislite kako biste reagovali u sledećim prilikama, uz uvažavanje činjenice da je ovo način na koji ne želite da reagujete. Da ste imali užasan dan, da ste bili isrpljeni i zatrpani obavezama i manjkom vremena, a vaša budućnost vam izgleda tmurno, kako biste reagovali na polomljenu vazu? Ako bi vaše dete stalno razbijalo stvari i nikada vas ne bi slušalo kako biste reagovali kada bi srušilo vazu? Ako biste zamolili vaše dete da se ne igra u dnevnoj sobi i ne dira vazu, a ono to svakako učini, kakva bi bila vaša reakcija na slomljenu vazu? Ukoliko bi kućna pomoćnica oborila vazu pošto je slučajno već razbila par stvari, da li biste reagovali? Ako biste izričito zamolili svoje dete da se ne igra u dnevnoj sobi i ne dira vazu, a vaza je razbijena, kako biste reagovali? Ako je vaza bila izuzetno skupa ili vama naročito draga, kako biste reagovali ako je dete razbije? Ako biste zamolili vašeg supružnika da vazu skloni a on ili ona bi to zaboravili, kakva bi bila vaša reakcija na supružnika? Ukoliko se ne uzdržite, verovatno ćete reagovati na loš način. Ako ste imali loš dan, verovatno biste nagomilani stres izlili na dete. Ova razbijena vaza može biti kap u prepunoj čaši. Na nesreću, deca će vašu preteranu reakciju protumačiti kao svoju ogromnu grešku i njihova krivica biće nesrazmerno velika. Deca na sebe preuzimaju mnogo krivice ukoliko neko drugi ne podeli tu krivicu sa njima

Ako vas dete ne sluša, verovatno biste se stvarno naljutili ali ne samo zbog vaze već zbog mnogih drugih prilika kada vas dete nije slušalo, i verovatno biste pred očima imali mnoge buduće 239

Džon Grej

slučajeve detetove neposlušnosti. Ova poruka je zbunjuća i neefikasna za vaše dete. A takva će biti i vašem supružniku. Kada deca naprave grešku, ne postoji gore vreme da ih podsetimo kako to nije jedina greška koju su napravili.

Ukoliko se vaše dete opiralo vašem zahtevu da ne dira vazu, pomislićetei da dete treba kazniti da bi ga naučili lekciju. Kao što smo već objasnili u prethodnom poglavlju, kažnjavanje i osećaj krivice više ne uspevaju da postignu cilj. Postoje drugi načini da detetu objasnimo kako treba da radi prave stvari. Kada je dete namerno neposlušno, roditelj mora da iskoristi pet veština pozitivnog vaspitanja umesto kažnjavanja. Kažnjavanje će samo uvećati neposlušnost. Kažnjavanje ili ljutnja - zastareli su načini komunikacije. Najbolja vrsta reakcija na greške vaše dece je neutralan, gotovo nezainteresovan stav. Nemojte pridavati mnogo važnosti njihovim greškama. Umesto toga preusmerite detetovu pažnju na nešto drugo. U ovom slučaju, dete jednostavno možete zamoliti da vam pomogne u spremanju nereda. Nemojte pridavati mnogo pažnje greškama vaše dece.

Kada kućna pomoćnica polomi vazu, neophodno je napraviti određena poravnanja. Ako se problem nastavi, nju treba otpustiti. Vi niste obavezni daje ičemu učite i nije vaše dete. Međutim, kada su vaša deca u pitanju, izazov je naučiti ih odgovornosti time što ćete im opraštati greške. Ako je vaza bila skupocena, većina roditelja samo bi se još više naljutila. Roditelji moraju imati na umu da deca ne planiraju da naprave grešku. Ako je nešto zaista skupoceno, roditelj treba da zaštiti skupocenost a ne da krivi dete. Ako bi tinejdžer razbio skupocenu vazu, trebalo bi da nađe načina da ispravi grešku, u okviru svojih mogućnosti. Bilo bi preterano očekivati od njega da 240

Deca Su iz Raja m nadoknadi materijalnu vrednost vaze. Oni ne zarađuju toliko novca kao vi. Prigodnije bi bilo raščišćavanje nereda ili pomoć u nabavci nove vaze ali ne uz obavezu da je oni plate. Ukoliko tinejdžer pozove prijatelje kući a oni pokvare ili ukradu vaš kompjuter, zajedno morate pronaći načina da ovu grešku ispravite. Ukoliko odlučite da od njih tražite finansijsku nadoknadu, odredite je prema njihovim prihodima. Neka ispravljanje greške bude fer time što ćete uporedit izvore prihoda. Ukoliko dete ima više ušteđenog novca, od roditelja se ne očekuje da mu isprazni kašicu do dna.

Učinite ispravljanje greške fer time što ćete uporediti izvore prihoda.

Pored kažnjavanja ili nadoknade novca roditelj može učiniti grešku time što misli da deca nisu smela da naprave greške. Ako zamolite svog supružnika da skloni vazu a on ili ona to zaborave, možda ćete se naljutiti jer ste ih upozorili, a oni upozorenje nisu uvažili. Osećali biste da su znali za opasnost, a ipak su napravili grešku. Međutim, roditelji su skloni da se uznemire kada deca zaborave da urade ono što su ih zamolili. Greškom pomisle kako su deca bila upoznata sa svim opasnostima da ne bi napravila grešku. Zaboravljaju kako je za decu savršeno normalno da zaboravljaju. Ponekom detetu je potrebno da više puta čuje opomenu pre nego što se seti, a ako je pod stresom može mu se desiti da opet zaboravi. AKO SE DOVOUNO TRUDITE, DOVOUNO JE DOBRO

Deca treba da shvate kako je i sam trud dovoljan i da su greške prirodan proces učenja i rasta. Time što čine greške, ona uče staje najbolje za njih. Treba se truditi najviše što možemo, a ostalo je proces sastavljen od pokušaja i grešaka. Ovo je zdrava poruka -ali se često zloupotrebljava da decu postidimo. 241

Džon Grej

Roditelji će se uglavnom složiti sa pretpostavkom da je trud dovoljan ulog. Kada dete ne uspe u nečemu ili napravi grešku, roditelji zaključe kako ono nije uložilo dovoljno truda. Dete tad pogrešno zaključuje kako zaista nije uložilo dovoljno truda. Kada je kritikovano zbog grešaka ili zbog nedovoljnog truda, dete počinje da se oseća loše zbog svojih grešaka. Roditelji se često varaju da njihova deca tinejdžeri, moraju imati izvrsnu memoriju za pojedine stvari. Kada tinejdžeri zaborave da urade nešto, roditelji greškom zaključuju da se jednostavno nisu dovoljno trudili. Trud nema dodirnih tacaka sa memorijom. Ili se sećate ili ne. Zaboravljanje mora de se tretira kao i svaka druga greška. Jedan od najboljih načina bavljenja decom ili tinejdžerima, koji često zaboravljaju jeste da ih zamolite da nešto urade kap da to prvi put tražite od njih. Kako tokom vemena budete postavljali pitanja u ovom maniru, dete ili tinejdžer shvatiće da zaboravlja. Kada prestanete da podsećate svoju decu da su zaboravna, njihova sposobnost pamćenja će biti ojačana. Kada prestanete da ih opominjete da su zaboravni, a oni sami po sebi krenu da pamte, tek tada počinju da se sećaju stvari koje ste rekli. Za većinu dece i tinejdžera važi da što su više pod stresom, to više zaboravljaju. Pridikovanje ili uznemiravanje nisu efikasni metodi. Samo proizvode više stresa, što blokira memoriju. Nagrađivanje je bolji način da se potakne bolja memorija. Ukoliko vaše dete ili tinejdžer stalno nešto zaboravlja, na kraju svake nedelje dajte mu nagradu zbog nečega čega se setio. Kda dete napravi grešku, roditelji Sreškom pomisle da ono nije učinilo sve stoje u njegovoj moći.

Kada deca naprave grešku, razočarani roditelji i ne znajući šalju deci mnoštvo poruka kojih se deca stide ili se osećaju loše, neprilagođeno ili čak nedovoljno vredno. Ovo su neke od najčešćih poruka: 242

Deca Su iz Raj'a

Ti znaš da to ne smeš da uradiš!

Ti to možeš bolje! Trebalo je da znaš da to ne smeš da uradiš! Kako si mogao da zaboraviš! Već sam ti rekao! Upozorio sam te! Da si me samo poslušao! Šta nije u redu sa tobom? Viđao sam i bolje od tebe! Šta ti je? Ti jednostavno ne slušaš! Kada deca prave greške, ne ponašaju se valjano ili ne ispune očekivanja, roditelji greškom pomisle kako deca ne ulažu dovoljno truda. Reći to deci za njih je najčešće poražavajuće. To je korišćenje negodovanja kao načina da motivišemo decu. Kao što smo već objasnili, korišćenje krivice u smislu pritiska na dete, ne samo da nije potrebno već jednostavno ne daje rezultate. Veštine pozitivnog vaspitanja u srži ističu kako deca ulažu najviši mogući trud. Kada čine greške, ovo je deo procesa učenja. Kada su van kontrole, znači ne dobij aju ono što im treba da bi bili pod kontrolom svojih roditelja. Bez obzira na to gde su i šta su deca pogrešila, u datom momentu trude se najviše što mogu. Pozitivno vaspitanje podrazumeva da se deca trude najviše što mogu.

Deca se ne bude sa mišlju: "Kako da budem najgori što mogu danas? Šta bih mogao da uradim da stvarno pogrešim? Kako mogu da uznemirim svoje roditelje i učinim da me oni mrze?" Niko ne misli na ovaj način osim ukoliko nije jako povređen i uz243

Džon Grej

nemiren. Čak i tada, dete bi se i dalje trudilo da pruži sve od sebe, mada na pogrešan način, sve da bi se njegovim potrebama izašlo u susret. Kad neko čini najbolje što može, to ne znači da su time iskazani svi njegovi kvaliteti. Jednostavno to znači da na osnovu postojećih izvora u datom momentu činimo najbolje što možemo. Pojasnimo ovo na primeru. Juče sam najviše napisao. Napisao sam trideset strana u jednom danu. Za mnoge pisce, ovo je stvarno uspeh. Kada sam otpočinjao pisanje ove knjige, trudio sam se najviše što mogu i pisao sam oko tri strane dnevno. Danas sam bio umoran ali sam se potrudio i napisao pet strana. Jednog dana napisao sam tri strane. Kasnije tog istog dana, napisao sam još trideset. Ipak, trudio sam se najviše što sam mogao svakog dana. Uzimajući ovaj primer u obzir, videćete da ishod nije adekvatno merilo truda. Na sličan način, greška je meriti dečiji trud po rezultatima. Tajna prihvatanja dečijih grešaka kao nečeg najnormalnijeg je shvatanje činjenice da se oni trude najviše što mogu. KADA NIJE U REDU PRAVITI GREŠKE

Kada ne prihvatamo njihove greške, deca reaguju na mnoštvo nezdravih načina. Lista koja sledi sadrži četiri osnovna načina na koje naša deca reaguju kada mi ne prihvatamo greške koje oni čine: 1. Skrivanje greške i izbegavanje istine. 2. Ne postavljanje visokih merila i ne preuzimanje rizika. 3. Pravdanje grešaka ili prebacivanje krivice na druge. 4. Nedostatak samopoštovanja i samokažnjavanje. Ove četiri reakcije mogu se izbeći kada detetu pružimo jasnu poruku kako je u redu praviti greške. Deca na ovaj svet dolaze sa sposobnošću da vole svoje roditelje ali ne i da vole sebe ili da 244

Deca Su iz Raja

oproste sama sebi. Deca uče da vole sebe kroz način na koji se roditelji ponašaju prema njima i način na koji roditelji reaguju na greške. Kada decu ne kažnjavamo i ne namećemo im osećanje stida zbog grešaka, oni nauče kako ne moraju da budu savršeni da bi bili voljeni. Vremenom spoznaju najvažniju veštinu: sposobnost da vole sebe i prihvate svoje nesavršenosti. Deca nauče da vole sebe kroz način na koji se roditelji ponašaju prema njima i način na koji roditelji prihvataju njihove sreške.

Kada se roditelji izvinjavaju za greške koje čine, deca automatski praštaju. Deca su programirana da oproste svojim roditeljima, ali ne i sebi. Ako roditelji naprave grešku a zatim se ne izvine, deca nikada ne nauče kako da praštaju. Ako se roditelji ne izvine za svoje greške, deca krive sebe. Bez dovoljno prakse u opraštanju svojim roditeljima deca ne nauče kako da praštaju sebi. Samo oproštaj skida senku krivice. Sve je naučeno tako što smo imali mogućnost da iznova iskusimo kako naši roditelji prave greške a mi ih i dalje toliko volimo. Kada dete vidi svoje roditelje kao nesavršene, a i dalje tako divne, naglo će u desetoj godini života postati samosvesnije, a time svesnije svojih nedostataka i neće više biti toliko oštro prema sebi. Oko devete godine, deca počinju da osećaju stid kada roditelji čine stvari koje su im čudne - na primer kada mama počne da peva, dok čeka u redu pred kasom. Kako postaju samosvesniji počinju da pretpostavljaju ono o čemu drugi razmišljaju. Kada su deca odgajana da oproste, sama sebi više praštaju svoju nesavršenost. Pogledajmo detaljnije četiri načina na koja deca reaguju kada nije u redu praviti greške.

245

Džon Grej

SKRIVANJE GREŠKE l IZBEGAVANJE ISTINE

Kada se deca plaše kazne ili gubitka ljubavi kao odgovora na njihove greške oni nauče da te greške skrivaju. Radije nego da se suoče sa kažnjavanjem, sakriće ono što su uradili i nadati se da ih neće uhvatiti. Ovo vodi lažima. Težnja da se greške skrivaju postepeno vodi unutrašnjem razdoru. Dete mora da živi u dva sveta. U jednom od njih, može dobijati ljubav svojih roditelja a u drugom veruje da će, ukoliko se greške otkriju, izgubiti roditeljsku ljubav. Ovo ima ishod u negiranju ljubavi koju dobijamo. Kada dete napravi grešku i sakrije je, deo njega samog oseća se manje vrednim roditeljske ljubavi. Čak i kada roditelj pokazuje ljubav, podršku ili uvažava svoje dete, delić samog deteta misli: "Da, ali ne bi se ovako ponašao da znaš šta sam uradio." Ovo osećanje manje vrednosti nastavlja da potiskuje ljubav i podršku koji su ovom detetu neophodni. Iako ima ljubav koja mu je potrebna, dete ne može daje oseti. Do obima do kojeg dete mora da krije svoje greške, ono neće uvažavati pravu ljubav i podršku koja mu je potrebna. Kada deca sakriju greške, deo njih nije u mogućnosti da oseti ljubav.

Deca zavise od podrške koju dobijaju od roditelja da bi se osećala jakima i uvažavala sama sebe. Kada nisu u dodiru sa ovom podrškom postaju nesigurna. Ranjivo je kada neko kaže detetu, "Nemoj to reći svom ocu ili majci. To će biti naša mala tajna". Ukoliko se dete ne oseća sigurno da svojim roditeljima otkrije svoje greške diže se zid koji razdvaja dete od roditeljske podrške. Ono što je još teže za dete je kada jedan roditelj dete zamoli da nešto ne kaže drugom roditelju. To može biti čak i obična poruka kao, "U redu daću ti sladoled, ali nemoj to reći svom ocu." Ovo isuviše približava dete majci i otuđuje od oca. 246

Deca Su iz Raja

Još je gore kada je zahtev za tajnovitošću poduprt pretnjom kažnjavanjem. Na primer, kada se prema detetu loše ophodi otac može reći, "Prebiću te ako ovo kažeš svojoj majci." Ukoliko dete ne kaže majci, sakrivanje je gore od lošeg ponašanja. Greške se dešavaju i mogu biti ispravljene, ali ako dete oseti da sa svojim roditeljem ne može biti otvoreno, proces ispravljanja se zaustavlja. DECA RAZVEDENIH RODITEUA

Deca razvedenih roditelja često osećaju nemogućnost da dele svoje emocije i osećanja. Kada žive u odvojenim domovima, deca moraju da shvate kako je u redu pričati o tome šta se dešava u drugom domu. Kada ovo nije moguće, dolazi do razdora - mogu deliti samo deo sebe u domu svoje majke, a drugi deo kada su kod oca. Deca shvataju kako nije u redu ocu ispričati priču o majci jer se otac uznemiri i postane ljubomoran, ili obrnuto. Kako dete opisuje zabavno vreme koje je provelo sa ocem, majka u sebi besni jer dete nije uradilo domaći zadatak. Deca mogu da osete ovaj problem i jedostavno da prestanu da dele svoja osećanja. Da stvari budu gore, majka pozove svog bivšeg muža i žali mu se zbog domaćeg zadatka. Sledećeg puta kada dete uradi nešto zabavno sa svojim ocem, otac ga direktno može zamoliti da to ne kaže majci. Teško je osigurati povoljan ambijent da dete sa roditeljima podeli detalje iz svog života. Ako roditelji postanu negativni, kritični ili sa negodovanjem posmatraju ono što im dete kaže, ono će prestati da im otkriva deliće svog života u spoljnom svetu. U ovom stadijumu deca ne samo da postaju nesigurnija, već roditelj gubi^ svoju moć da ustanovi vodstvo. Sto se više dete ili tinejdžer oseća slobodno da sve deli sa vama bez rizika da bude povređeno ili da povredi nekog drugog više će biti spremno na saradnju sa vama. Zapamtite, kada se deca osećaju sigurnima da budu svoja, više su motivisana na saradnju. Da bi uvećali svoju moć uticaja nad tinejdžerima roditelji 247

Džon Grej

moraju odstupiti od davanja rešenja i osuda kako bi njihova deca mogla svoj svet da podele sa njima. NE POSTAVLJANJE VISOKIH MERILA l NE PREUZIMANJE RIZIKA

Kada deca dobiju poruku da treba da se stide svojih grešaka, često su uplašena da ne naprave još više grešaka. Kako bi se zaštitili od bolnih posledica greške, neuspeha ili razočaranih roditelja oni prosto "igraju na sigurno". Umesto da postave visoka merila koja možda ne mogu da ispune, ta deca čine ono stoje predvidljivo i sigurno. Živeći u sigurnoj zoni, deca ne samo da sebe uskraćuju već počinje da im biva dosadno usled nedostatka izazova. Živeći u sigurnoj zoni, deca ne samo da sebe uskraćuju već počinje da im biva dosadno usled nedostatka izazova.

Druga deca na nametnut stid reaguju tako što postaju previše ambiciozna. Ta deca ne mogu da podnesu bol kad su manje dobra od onoga što se od njih očekuje ili kad razočaraju roditelja pa se trude više nego stoje potrebno. Ona mogu imati rezultate, ali nikada nisu srećni. Ono što čine nikada im ne izgleda dovoljno dobro, i nikada nisu zadovoljni sobom. Za ovu decu nije neobično da u školi imaju sve petice i jednu četvorku a da ih kod kuće pitaju "Zašto si dobio četvorku?" Otac može reći svom isuviše ambicioznom sinu koji je propustio dodavanje lopte u fudbalu, "Da nisi propustio ovaj udarac, tvoj tim bi pobedio." Roditelji često ignorišu pozitivna dostignuća a usmere se na negativno ponašanje. Ove vrste negativnih poruka iz detinjstva često možemo čuti u kancelarijama savetnika kada odraslima pomažemo da se suoče sa nervozom i depresijom. U većini slučajeva, nije da ih roditelji nisu voleli; jednostavno nisu znali bolji način da iskažu svoju ljubav. Nisu znali šta su činili svojoj deci. Mnogi su greškom mislili da su tako zdravo motivisali svoju decu da se više trude. 248

Deca Su iz Raja

Roditelji greškom misle da deci pomažu time što ih teraju da se stide svojih grešaka.

Kada se dete ne oseća sigurnim da pravi greške biće sklono tome da ustukne od prirodnog procesa pravljenja grešaka. Deca moraju da preuzmu rizike razvitka svoje ličnosti. Bez sigurnosti koja im je potrebna za pravljenje grešaka često ustuknu, a da ponekad ne znaju zašto. Potrebna im je sigurnosna mreža. Čak i preambiciozna deca osećaće se nesigurno u preuzimanju rizika u ostalim oblastima svog života. Bez ove unutrašnje sigurnosti, mogu reći, "Ne volim zabave" ali ispod te maske dosade u stvari leži strah od odbacivanja. Pre nego što će rizikovati bol uzrokovanu odbijanjem odlučiće da ne dođu i da se ne izlože uticaju grupe. U pozadini ovog razmišljanja je strah od gubitka onoga što imaju - ukoliko naprave grešku ili se pokažu kao neuspešni. Strah i nesigurnost nisu uvek uzrok otpora. Neka deca su prirodno stidljiva i duže im treba da formiraju veze, a rizik ne preuzimaju rado. Prijemčiva deca su sklona tome da budu stidljiva i da se opiru promenama. Osećajna deca imaju veći strah od odbacivanja i po prirodi im treba više vremena da se otvore prema potencijalnim prijateljima. Naravno ove težnje za povlačenjem su uvećane onda kada deca dobiju poruku kako nije u redu praviti greške. Prirodna težnja dece da ustuknu, uvećana je time što deca misle kako im neće biti oprošteno.

Da bi izbegli bol ili nedobravanje, nekoj deci će jednostavno biti svejedno šta njihovi roditelji misle. Ovo je čest slučaj sa tinejdžerima koji ništa ne dele sa svojim roditeljima. Naviknuti su na to da ih čitavog života ispravljaju jer ništa što oni urade nije u 249

Džon Grej

redu. Sada kada se osećaju slobodnije i nisu im toliko potrebni roditelji obratiće se svojim prijateljima ne bi li naišli na odobravanje. Bune se i ističu da im roditeljski pristanak više nije potreban. Ispod ovakve težnje su godine sakrivanja da bi bili prihvaćeni. Bez obzira na to šta su roditelji učinili u prošlosti, oni mogu nadoknaditi svoje greške time što će primeniti pet veština pozitivnog vaspitanja. Roditelji moraju da zapamte kako je u redu paviti greške i da se to pravilo odnosi i na njih same. Svi roditelji čine najbolje što mogu, koristeći postojeće izvore. PRAVDANJE GREŠAKA ILI PREBACIVANJE KRIVICE NA DRUGE

Rastući u sredini koja nije tolerantna i ne oprašta deca prelaze u odbrambeni položaj. Ona se ili aktivno brane time što opravdavaju svoje greške ili time što krive druge zbog njih. Kada zamolimo dete da prestane da udara svog vršnjaka - ono za tuču krivi svog vršnjaka, iz straha od kažnjavanja. Dete će reći: "on je mene prvi udario." Ova vrsta odbrane je prirodna ali je u ovom slučaju, uvećana kaznom. Kada se dete ne plaši kažnjavanja a roditelj ga zamoli da prestane da se bije biće spremnije da sluša i sarađuje. Ono ne oseća veliku potrebu da krivi druge i opravdava svoje postupke. Kad odrastemo, jedini način na koji možemo da naučimo da se ispravimo jeste da preuzmemo odgovornost za svoje greške. Sve dok greške pravdavamo time što krivimo druge, ne možemo se ispraviti. Iako smo odrasli, ponašamo se kao deca koja su odrasla u sredini koja nije bila sigurna. Sve dok svoje greške pravdavamo time što krivimo druge ne možemo se ispraviti.

250

Deca Su iz Raja

Kristina je došla do mene u savetovalište. Nije znala da li da ostane sa svojim novim mužem Stevom ili da ode. U nekoliko navrata bio je ljut a onda je postao nasilan. Došla je zato što je on uzeo sve njene stvari i izbacio ih iz kuće. Kasnije se pokajao i poželeo da se vrati. Jasno je da ju je voleo kada nije bio uznemiren, ali nije bio spreman za zrelu vezu. Želela je da zna kakvo je moje mišljenje o tome. Rekao sam joj da moram da razgovaram sa^njim. Kada su oboje došli kod mene, on nije želeo da popusti. Želeo sam da mu pomognem da uvidi kako je pogrešio bez obzira na to staje sve ona uradila da ga isprovocira. Stevan to nije mogao da prihvati, i kao rezultat^Kristina je jasno mogla da vidi da je bio nezreo za bračnu vezu. Što se Stevana ticalo - njegovo nasilno i neprilično ponašanje bilo je opravdano njenim nesuvislim komentarima. Dokle god je njeno ponašanje opravdavalo njegovo, nije mogao da učini ništa da popravi situaciju. Umesto toga, naučio je da se odbrani time što će okriviti druge. Kada deca ne osećaju da slobodno mogu da naprave grešku, izgubi se mnogo vremena, konverzacije i energije u odbrani stavova, objašnjavajući šta se desilo i kako se desilo. Sva ova nesreća i za decu i za roditelje može se izbeći time što ćemo načiniti sigurnu sredinu za pravljenje grešaka. Kada je u redu praviti greške -umesto da brane svoje stavove - deca su otvorena da slušaju ono što roditelji imaju da kažu. Ako pogledamo unazad i pokušamo da naučimo decu gde su pogrešila to je jednosmerna ulica - nigde ne vodi. Kada je u redu praviti greške - umesto što se brane, deca su spremna da slušaju.

Kada opravdavamo svoje greške i druge krivimo za svoje probleme, pojačavamo pogrešno osećanje kako smo nemoćni da resimo prolem. Kada druge načinimo odgovornima za svoje probleme, gubimo snagu koja nam je potrebna da zalečimo rane, da naučimo ponešto iz grešaka i nastavimo da u životu dobijamo ono što nam je potrebno. 251

Džon Grej

RIZIK KOD TINEJDŽERA

Jednom su me zamolili da razvijem trening program za tinejdžere koji su bili zlostavljani ili izloženi nasilnom ponašanju. Sva ova deca iskusila su različite vrste problema u ponašanju i nedostatak samopoštovanja kao rezultat lošeg odnosa roditelja prema njima. Da bih predavao na prvoj radionici koja je trajala preko vikenda, insistirao sam da bude prisutno mnogo različite dece. U te svrhe, bilo je korisno spojiti tinejdžere iz raznih problematičnih kuća sa onima koji dolaze iz porodica gde je sredina bila uviđavnija. Niko od njih nije obeležen kao neko ko dolazi iz disfunkcionalne porodice ili dete koje je zlostavljano. Postepeno kako su bili slobodniji da razgovaraju o negativnim porukama koje su dobijali u svom odrastanju, otkrili su daje njihov bol isti. Bez isticanja "zaista neprijatnih iskustava" 90 odsto njih je shvatilo kako su problemi koje imaju - isti. Svi su osećali manjak razumevanja, imali su osećaj niže vrednosti, nisu bili poštovani i ponekad su se prema njima nepravično ponašali. Često se dešava da dobronamerni terapeuti i roditelji isuviše pažnje posvećuju negativnom, nasilnom ponašanju, a tinejdžer na kraju zaključuje da svi njegovi problemi potiču upravo iz tog iskustva. Pogrešno je neliju nesreću pripisati samo jednom aspektu života. Ova pogrešna slika biva razbijena zahvaljujući onim tinejdžerima koji su daleko srećniji i koji su postepeno bili spremni da otkriju svoja unutrašnja osecanja straha, besa, razočaranja, odbijanja, krivice, tuge i konfuzije. Iako problematični tinejdžeri imaju neke nesrećne doživljaje otkrili su daje veliki deo njihovog bola rezultat lošeg pristupa njihovih roditelja. Pošto su tinejdžeri nesvesni da ostali osećaju isto što i oni sami, nastavljaju da za negativne emocije krive svoju prošlost. Mnogi odrasli danas svoju nesreću vide kao rezultat prošlosti. Ovaj obazac krivice sprečava ih da pronađu snagu kojom bi promenili svoj život. Radionice, savetovališta i grupe za podršku mogu pomoći da se zaleče bolovi prošlosti ali da bi taj bol pre svega u nastanku sa252

Deca Su iz Raja

sekli, roditelji moraju težiti stvaranju uslova da njihova deca slobodno mogu da prave greške. Jednom kada dete razvije težnju da se brani time što okrivljuje druge, roditelj može pomoći time što će primeniti pet veština pozitivnog vaspitanja i postati uzor preuzimanja odgovornosti za načinjene greške u prošlosti. Kada roditelji postanu odgovorniji za greške i manje okrivljuju svoju okolinu deca se po pravilu manje brane i manje okrivljuju druge. NEDOSTATAK SAMOPOŠTOVANJA l SAMOKAŽNJAVANJE

Deca nauče da poštuju sebe kroz način na koji se prema njima ponašamo. Zanemarujući decu, ranjavamo njihovo samopoštovanje. Kada deca ne dobiju ono što im je potrebno, počinju da se osećaju manje vrednima. Čak i kada nisu zanemarena, mogu da se osećaju kao neprilagođena ili manje vredna. Kada se zabrinuti roditelji osećaju Ijutito, povređeno, posramljeno ili zabrinuto zbog grešaka i ponašanja svoje dece, deca misle kako nisu vredna roditeljske ljubavi i da su na neki način nepodesna. Umesto osećanja zdravog samopoštovanja, deca osećaju kako ne mogu da ispune očekivanja. U tim pokušajima, očajnički žele da budu savršeni i da udovolje svojim roditeljima. Oni nikada ne mogu da uspeju, jer niko nije savršen. Mogu biti jako dobri u svom ponašanju, ali sve je to na račun njihovog samopoštovanja. U nemogućnosti da udovolje svojim roditeljima, osećaju se neprilagođenima. Deca mogu imati veoma dobro ponašanje, ali na račun svog samopoštovanja.

Kada deca ne ispune njihova očekivanja, u roditeljima jednostavno buknu negativne emocije. Bez obzira na to koliko roditelj kaže đavoli svoje dete, kada se uznemiri zbog detetove greške ili kakve manjkavosti - dete dobija negativnu poruku. Jedini način na koji deca mogu da se dokažu jeste kroz reakcije njihovih roditelja. Ako želimo da se deca dobro osećaju u svojoj koži, rodi253

Džon Grej

telji moraju stalno da prilagođavaju svoja očekivanja tako da negativne emocije prestanu da se pojavljuju. Deca se osećaju u redu kada roditelji osećaju da je sve u redu.

Kada su roditelji srećni, puni uvažavanja, poštovanja, razumevanja, brige - deca dobijaju jasnu poruku da su dovoljno dobra. Naravno, zadovoljna su sama sobom. Osećaju se sigurnima da eksperimentišu i da budu sve što žele. Veruju u sebe i imaju više samopouzdanja. Opušteniji su jer osećaju da ne moraju da se dokazuju u nekom neverovatnom sistemu. Onajednostavno i nevino osećaju da jesu to što treba da budu i da rade ono što treba da rade. Sloboda pravljenja grešaka bez posledica u prvih devet godina života stvara udoban osećaj sigurnosti. Sada zamislite kako biste se vi osećali kada biste mogli da uradite sve, a da ne upadnete u nevolje ili da sve što zamislite ostvarite bez ikakvih poteškoća. Koliko bi vaš život bio drugačiji kada ne biste osećali strah koji vas koči ili krivicu koja vas pritiska? Pokušajte da osetite slobodu i mir koji su vam potrebni da biste bili ono što jeste, kao i radost i samopouzdanje koje biste iskusili radeći nove stvari. Ovo je dar koji možete dati svojoj deci tokom njihovog doba nevinosti. Kada se tom osećanju dozvoli da se devet godina razvija, ono nikada ne nestaje. Čak i ako deca rastu i uče da budu odgovorna za svoje greške, osećanje nevinosti ostaje kao osnovno osećanje. Kao odrasli ljudi oni opraštaju sebi greške i ispravljaju ih, kada i ako grešku načine. Imaju razvijeniji osećaj za saosećanje i poštovanje drugih ljudi jer ne razmišljaju mnogo o tome kako moraju da se brane. Kada nevinost proživljavamo devet godina, ovo osećanje nikad ne nestaje.

254

Deca Su iz Raja

Kada roditelji preuzmu odgovornost za greške svoje dece -dete nauči daje nevino. Sa druge strane, kada je kažnjavano ili ga je stid zbog svojih grešaka, ono počinje da se oseća beskorisno i manje vredno roditeljske ljubavi. Ako mora biti kažnjeno zbog svojih grešaka, postepeno uči da biti vredan ljubavi znači biti kažnjen posle greške. Mnogi odrasli ljudi uzdržavaju se od preuzimanja rizika jer su suviše strogi prema sebi kada pogreše. Često imaju neobičan strah, koji lebdi nad njima kad god su u situaciji da naprave grešku. Ovi odrasli ljudi često su kažnjvani kao mali zbog svojih grešaka, a kao rezultat svega toga oni nastavljaju da osećaju strah od kažnjavanja. Čak iako njihovi roditelji nisu više u neposrednoj blizini, oni i dalje osećaju strah. Kada zaista pogreše, oni su često grublji sami prema sebi nego što bi to drugi ljudi bili prema njima. Kada su deca kažnjavana zbog grešaka, ona nastavljaju da osećaju strah kroz čitav svoj život.

Kako bi izbegli da budu grubi prema sebi, oni se ponekad ponašaju grubo prema drugima. Da bi sebe zaštitili od grešaka, oni kažnjavaju i krive sve ostale. Ova težnja, takođe, može da ide u drugom pravcu. Osoba može da prihvata osudu drugih ljudi jer misli da ne zavređuje ljubav. Druge osobe mogu loše da se ponašaju prema njima, a takva osoba je uverena da na neki način zaslužuje takvo ponašanje. Kakva god da se kazna primenjuje na nekome, ona na kraju mora da se ispolji ili na njemu ili, na ljudima iz okoline. Devojčice naročito osećaju potrebu da kažnjavaju same sebe, dok se dečaci pravdaju tako što se loše ponašaju prema drugima. Devojčica može sebe da kazni time što se upušta u vezu sa nekim ko je povreduje ili je preterano samokritična kada napravi grešku. Dečaci imaju veću težnju da krive druge za svoje greške i da ih surovo kažnjavaju. Svako dete, dečak ili devojčica ukoliko su kažnjavani zbog grešaka koje su pravili, ne mogu da oproste ni sebi, ni drugima kada greše. 255

Džon Grej

Š T A U Č I N IT I D A P R A V L J E N J E G R E Š A K A B U D E U R E D U Bez razumevanja pet veština pozitivnog vaspitanja i važnosti slobode pravljenja grešaka, stid i kazna bili su jedino sredstvo koje su roditelji imali na raspolaganju da bi svoju decu kontrolisali i zaštitili. Roditelji su mislili da suviše pohvale slabi samopoštovanje i decu čini egocentričnom. Verovali su da ukoliko dete ne kazne kada pogreši, ono neće moći da razlikuje dobro od lošeg. Dok je danas ovakvo mišljenje zastarelo, još nedavno je bilo jedino koje je pokazivalo dobar rezulatat. U postupku primenjivanja ideja pozitivnog vaspitanja u praksi, važno je zapamtiti da i roditelji prave greške. Deca su neverovatno prilagodljiva; u sebi imaju sposobnost da se prilagode bez obzira na greške roditelja. Život je proces pravljenja grešaka i suočavanja sa greškama drugih ljudi. Kroz ovaj proces naša deca mogu da postanu sve ono što žele. Ako ovde prepoznate neke od načina na koje ste povređivali svoju decu, nemojte se osećati krivima. Oprostitie sebi kao što želite da vaša deca oproste sebi zbog grešaka koje su počinila. Zapamtitie da uvek radite ono stoje najbolje u postojećim okolnostima. Budite obazrivi, tako da ne umlatite sebe ovom činjenicom. Umesto toga, budite srećni jer imate nov i bolji pristup od onog koji je vama pružen. Umesto što trošite energiju kriveći roditelje za svoje greške oprostite im kao što biste voleli da vaša deca vama oproste, a energiju koristite da nastavite ovo istraživanje. Koristite knjigu Deca su iz raja kao štivo kojem se uvek možete vratiti. Pohađajte savetovališta za roditelje i stvorite grupu za podršku roditeljima koja će ostalim roditeljima pomoći da primene veštine pozitivnog vaspitanja. Dok budete učili, kroz svoju posebnu krivu učenja ćete naučiti da budete tolerantniji prema jedinstvenoj krivoj učenja vašeg sopstvenog deteta.

256

11 U Redu je Izraziti Negativna Osećanja

Sva deca iskuse negativna osećanja kao reakciju na životne izazove i ograničenja. Negativna osećanja su prirodna i važan su deo razvoja deteta. Pomažu deci da naprave neophodne izmene u svojim očekivanjima kako bi lakše prihvatili životna ograničenja. Veštine pozitivnog vaspitanja kao što su slušanje sa saosećanjem i tajm-auti, deci pružaju mogućnosti da nauče prave načine da izraze svoje negativne emocije. Roditeljski pristupi iz prošlosti pokušavali su da decu kontrolišu potiskujući im osećanja. Kažnjavanje dece zbog neposlušnosti podriva im osećanja i slama im volju. Kada date deci mogućnost da izraze osećanja sa pozitivnom porukom da je "u redu izraziti negativna osećanja", vi osnažujete decu. To budi i ojačava snagu volje i pruža osećaj usmerenosti. Ako roditelj ne poseduje veštine pozitivnog vaspitanja kojima se stvara saradnja, ova veća moć može se pokazati i kao kontraproduktivna. Kažnjavanje dece zbog neposlušnosti, podriva im osećanja i slama im volju.

Kada su osećanja dece uvažavana i poštovana, razvija se jači osećaj ličnosti, ali može se stvoriti i lažan osećaj moći. Ako dete besni kako bi postiglo ono što hoće, onda dozvola da izrazi nega257

Džon Grej

tivna osećanja ne samo da kvari dete, već stvara i unutarnju nesigurnost. Roditelji moraju da vode računa o tome da ne udovoljavaju detetu previše i da izbegavaju situacije u kojima dete ima izlive besa. Dozvola da dete izrazi negativna osećanja mora biti izbalansirana jakim roditeljima s druge strane, koje ovakvi izlivi besa ne plaše. Kada roditelj nauči kako da se nosi sa detetovim izlivom besa uz pomoć pet veština pozitivnog vaspitanja, veština izražavanja negativnih osećanja pokazaće se kao veliki dar. Roditelji moraju da vode računa o tome da ne udovoljavaju detetu mnogo i da izbegavaju situacije u kojima dete ima izlive besa.

Kada deca imaju izliv besa većina roditelja zaključi da su im deca loša i da oni sami nisu dobri roditelji. Od suštinske važnosti je da naučimo dete da izražava, oseća i oslobodi se negativnih emocija. Kada nauče kako da se nose sa negativnim emocijama, deca jačaju unutrašnji kreativni potencijal i pripremaju se da uspešno izađu na kraj sa životnim izazovima koji ih očekuju. VAŽNOST SKLADNIH OSEĆANJA

Najvažniji element učenja o razumevanju negativnih osećanja jeste da ih učinimo prihvatljivim. Iako negativne emocije nisu uvek prijatne niti zgodne, one su deo odrastanja. Učeći prvo da izražavaju, osećaju i oslobode se negativnih osećanja, deca vremenom dobijaju svest o svojim osećanjima i mogu jasnije da osećaju i oslobode se negativnih osećanja bez potrebe da ih spoznaju ispoljavanjem. Najvažniji element učenja o razumevanju negativnih osećanja jeste da ih učinimo prihvatljivim. 258

Deca Su iz Raja

Učeći da osećaju i prepoznaju negativne emocije, deca na najbolji način nauče da se razlikuju od svojih roditelja (razviju snažan osećaj o sebi) i da postepeno otkriju bogatstvo kreativnosti, intuicije, ljubavi, smernica, samopouzdanja, radosti, saosećanja, savesti i sposobnosti da se isprave nakon učinjene greške. Sve veštine života koje čine da osoba zablista na ovom svetu i ostvari veliki uspeh i zadovoljstvo, dolaze iz održavanja dodira sa svojim osećanjima i sposobnosti oslobađanja negativnih osećanja. Uspešni ljudi u potpunosti osećaju svoj gubitak, ali vrate se u ravnotežu, jer imaju sposobnost oslobađanja negativnih emocija. U stanju su da izađu na kraj sa svojim negativnim osećanjima bez potrebe da ih potiskuju ili da se u njima izgube. Mnogi ljudi koji ne postignu lični uspeh ili su nemi za svoja osećanja, odluke donose na osnovu svojih negativnih emocija ili se jednostavno drže svojih negativnih stavova i mišljenja. U svakom slučaju sprečeni su da ostvare svoj san. Da bismo ostali vezani za svoju unutrašnju snagu i potrebu da dobijemo ono što želimo u životu neophodno je da prvo osećamo. Tehnike pozitivnog vaspitanja postepeno uče decu da izađu na kraj sa svojim negativnim osećanjima i da stvore pozitivna osećanja. Neuspešni ljudi su ili nemi za svoja osećanja ili su zaglibljeni u negativna osećanja i stavove.

Strast znači pojačana osećanja. Strast može da bude održana ako smo u situaciji da izađemo na kraj sa svojim negativnim osećanjima na uspešan način. Ako ne naučimo da potisnemo negativna osećanja, postepeno gubimo kontakt i sa pozitivnim osećanjima. Gubimo sposobnost da osećamo ljubav, radost, samopouzdanje i unutrašnji mir. Krah u životu je neizbežan kada odrasli donesu odluku ili pak planiraju akciju na osnovu negativnih osećanja. Uspešan odrastao čovek mora da nauči kako da oseća negativne emocije i da ih se oslobodi. Kao rezultat, vraćaju se pozitivna osećanja koja su u stanju da doprinesu zdravim i uspešnim odlukama. 259

Džon Grej

KAKO NAUČITI DA POSEDUJEMO SKLADNA OSECANJA

Negativne emocije su uvek u redu, ali moraju da budu izražene na pravom mestu i u pravo vreme. Nije prihvatljivo ponašanje kada dete dominira svojom porodicom emotivnim izlivima besa. Roditelji moraju biti jaki, ali u isto vreme moraju stvoriti mogućnosti da deca mogu da imaju izlive besa. Deca moraju da izražavaju i da razumeju negativna osećanja koje imaju. Time što će pokazivati saosećanje i deci dati tajm-aut, mudri roditelji omogućuju svojoj deci da osećaju i izraze negativne emocije u potpunosti. Iako nije u redu raditi stvari koje proizilaze iz negativnih osećanja, dužnost roditelja je da kontroliše ponašanje deteta, tako da u isto vreme pruža detetu mogućnost da bezbedno izrazi negativne emocije. Kada roditelji koriste veštine pozitivnog vaspitanja i tajm-aute, deca postepeno nauče da regulišu kad, kako i gde će da izraze negativne emocije. Zapamtitie da Bog decu pravi malom kako bi roditelji mogli da ih smeste na tajm-aut.

Iako je u redu izraziti negativna osećanja, nije prihvatljivo izraziti ih svuda i u svakoj situaciji. U redu je izraziti negativna osećanja tokom tajm-auta ili u drugim sitacijama kada roditelj može i želi da sasluša svoje dete. Deca na taj način postepeno uče kako da usklade svoje potrebe da bi ih izrazili u vreme kada znaju da će ih roditelji saslušati. Sa regularnim tajm-autima od druge do devete godine života deca će postepeno naučiti da regulišu kada i gde da izraze svoja negativna osećanja. Iako ovo možda na prvi pogled izgleda kao proces koji traje čitavu večnost - nije tako. Mnogi odrasli koji dolaze iz savetovališta (i još mnogi drugi koji ne idu u savetovališta) još uvek nisu naučili kako da uspešno izađu na kraj sa negativnim emocijama. 260

Deca Su iz Raja

Da bi regulisali ispade besa kod dece, roditelji moraju da im daju tajm-aut. Ako roditelj detetu ne daje tajm-aut dovoljno često, dete će ispoljiti bes u trenucima kada nije moguće da ode na pauzu. Sa ovim uvidom u važnost izražavanja negativnih osećanja u smislu oslobađanja od njih, roditelji će sa više volje da saslušaju svoju decu i prihvate njihova negativna osećanja ali i da im redovno daju preko potrebni tajm-aut. Ovi roditelji jasno shvataju kako je neophodno da deca imaju izlive besa u vreme kada je to dolično. Oni više neće osećati potrebu da udovoljavaju deci ne bi li izbegli konfrontacije i izlive njihovog besa. Kada se koriste veštine pozitivnog vaspitanja deca nauče kako je u redu izraziti negativna osećanja, pri čemu mama i tata ostaju glavni. Kada roditelj odluči da su pregovori sa detetom završeni, vreme je da deca prestanu sa izražavanjem emocija. Ako dete ne može da prestane sa ispoljavanjem svojih osećanja, tajm-aut će mu omogućiti da se oslobodi emocija iza zatvorenih vrata. Kao što smo već istražili u poglavlju osam, kroz par minuta dete će izraziti i osetiti neophodna osećanja ljutnje, tuge i straha da bi se automatski vratilo pod kontrolu pokazujući više volje za saradnjom. IZAĆI NA KRAJ SA GUBITKOM

Deca imaju osećanja koja su intenzivnija od osećanja odraslih ljudi, jer do svoje devete godine ne razviju sposobnost da razumno razmišljaju. Ne mogu da kontrolišu svoje emocije. Ako je neko zao prema njima, izvesno vreme osećaju da će svi ljudi uvek biti zli prema njima ili da nekako zaslužuju da prema njima ljudi budu zli. Deca nemaju moć rasuđivanja koja bi im pomogla da shvate da to što se neko loše ponaša prema njima ne znači kako će se svi uvek tako loše ponašati prema njima. Ne shvataju da ukoliko je neko zao prema njima, to ne mora da znači kako su oni krivi. To može značiti da dotična osoba jednostavno ima loš dan. Pošto nemaju moć rasuđivanja, njihova osećanja gubitka su mnogo veća. 261

Džon Grej

Roditelji nesvesno ranjavaju decu time što osećanje gubitka ne shvataju ozbiljno. Jedan od najboljih načina da roditelji pokažu saosećanje jeste da jednostavno prihvate neraspoloženje svoje dece i da shvate da postoji dobar razlog za ovakvo ponašanje gledano iz detetovog ugla. Pokušaj da ih odgovorimo od njihovih emocija ne donosi rezultate. Jednostavno, dozvoliti deci da izraze svoja osećanja znači da će ona biti bolja i prijemčivija razumnom uveravanju. Kada su deca uznemirena, sa njihove tačke gledišta razlog je i više nego očigledan.

Mnogi odrasli ljudi nauče da suočavanje sa velikim gubitkom, osećanjima besa, tuge straha i žalosti ne samo da predstavlja prirodan proces, već vodi našem opštem boljitku. Kada ne dobijemo ono što nam je potrebno ili izgubimo nešto izuzetno -ponekad je dovoljno da se dobro isplačemo. Osećati, a zatim se osloboditi negativnih osećanja, pomaže nam da shvatimo životna ograničenja. Na sličan način, da bismo naučili da prihvatimo granice koje postavljaju naši roditelji moramo imati prava na izliv besa. Redovni izlivi besa, način su na koji deca sebe izražavaju i tako doživljavaju svoja negativna osećanja. Postepeno, deca nauče da dozive svoja osećanja u sebi - bez potrebe za izlivom besa. Redovni izlivi besa, normalni su i prirodni do devete godine. Ako deca nemaju mogućnosti da ponekad pobesne, ona umesto da prerastu ovu fazu razvoja, nastavljaju da se ponašaju ovako do kraja života. Danas su deca osećajnija nego ikad i imaju veću potrebu da izraze emocije. Mnogi novi problemi koje možemo primetiti kod dece od hiperaktivnosti i nasilja do gubitka samopoštovanja i samoubistava, mogu biti rešeni ako deca budu dobila pravu podršku i budu naučila da se uspešno nose sa svojim osećanjima.

262

Deca Su iz Raja

Z A Š T O IZ R A Ž A V A N J E O S E C A N J A P O M A Ž E Čin izražavanja negativnih emocija omogućuje deci da osećaju. Deca postaju svesna svojih osećanja time što prvo izražavaju negativna osećanja. Osećanje je sposobnost da spoznamo šta se unutar nas dešava. Dodir sa emocijama čini nas svesnijima sebe, svojih potreba i želja. Sposobnost da osećamo pomaže nam da prepoznamo i poštujemo želje i potrebe drugih ljudi. Slušajući svoju decu pomažemo im da se oslobode negativnih osećanja što im olakšava da uopšte razviju sposobnost da osećaju. Dodir sa emocijama čini nas svesnijima sebe, svojih potreba i želja.

Stvaranjem bezbednih uslova da deca prožive osećanja besa, tuge i straha povezujemo decu sa njihovim osnovnim unutrašnjim potrebama za ljubavlju roditelja. Odjednom, postaje mnogo važnije da deca dobiju ljubav od roditelja, nego ono zbog čega su se uznemirila. Kada dete ima veliki izliv besa, jer ne može da dobije kolač, ono je samo privremeno zaboravilo koje glavni i zaboravilo je koliko je važnije da dobije ljubav nego slatkiš. Podržati decu u izražavanju negativnih osećanja znači vratiti ih potrebama za roditeljskom ljubavlju, jakoj želji za saradnjom i udovoljavanjem roditeljima. Kada dete ima veliki izliv besa samo je privremeno zaboravilo ko je glavni i koliko je važno da dobije ljubav od roditelja.

Sa većim uvidom u potrebu da bude voljeno, detetu se potreba za kolačem odjednom umanjuje, izlivi besa se stišavaju a ono postaje spremnije na saradnju. Na ovaj način deca se uvek "pri263

Džon Grej

zemljuju" i postaju srećna, samouverena i mirna. Iznova se podsećaju potrebe za roditeljskom ljubavlju kao i svoje unutrašnje spremnosti da sarađuju i da roditeljima udovolje. Sve ovo je rezultat toga što ste ostvarili ambijent u kome nije baš sve po njihovom, u kome mogu da imaju izlive besa ali da ne budu kažnjeni i da ne izgube ljubav u tom procesu. Slušanje i saosećanje, kao i pravovremeni tajm-aut najsnažniji su način da roditelj detetu stavi do znanja kako je u redu izraziti negativne emocije. Čak i kada deca odbijaju tajm-aut - u redu je. Možda se oni naljute i kažu stvari koje ne misle. I to je u redu. Pauza je prilika za decu da se opiru i da upotrebe sva sredstva koja imaju, da bi se na kraju predah roditeljskoj kontroli. Neophodno je da deca znaju kako nisu loša ako se opiru tajm-autu ili ako roditelji primenjuju ovu metodu. To je jednostavno prirodan deo odrastanja. Morate ipak odustati od toga da deci udovoljavate kako biste izbegli izlive besa ili će se izlivi besa desiti onda kada dete ne budete mogli da pošaljete na tajm-aut da se izbori sa svojim emocijama. Deca moraju da znaju da roditelji imaju kontrolu. Kada deca osete da roditelji više nemaju kontrolu i da ne mogu da ih kontrolišu ona traže kontrolu time što su zahtevna ili imaju izlive besa. MOĆ SAOSECANJA

Da bi pomogli deci da izraze negativne emocije, roditelji moraju da nauče da pokazuju saosećanje. Nije dovoljno samo voleti decu, već tu ljubav moramo pokazati na način koji će našoj deci biti najprijemčiviji. Iako je ljubav najvažnija, način na koji ljubav iskazujemo veoma je važan. Najveći dar koji roditelj može pružiti svome detetu jeste da nauči da sa detetom podeli saosećanje. Saosećanje na površinu izvlači negativna osećanja i leci ih. Saosećanje šalje poruku da su vaša osećanja vredna. Roditelji su uvek u žurbi kada treba decu da ubede kako je sve u redu. Pre nego što deca požele da vam se povere moraju imati osećaj da želite da ih saslušate. Na par sekundi oni moraju imati utisak da 264

Deca Su iz Raja

razumete njihov stav i da oni treba da prihvate vaš stav daje sve u redu. Saosećanje je magični osigurač koji otvara decu da prihvate vaša uveravanja i smemice.

Kada je dete uznemireno, jer nije dobilo ono stoje tog trenutka poželelo, mnogi roditelji požure da ubede dete kako treba da se oseća bolje tog istog trenutka. Ovaj pristup dete sprečava da se suoči sa osećanjem gubitka. Kada dete oseća gubitak, najprijemčivije je za saosećanje koje mu je potrebno. Zapamtite, ovo može da traje samo nekoliko sekundi. Pošto zna da ima saosećanje roditelja, osećanja se menjaju. Ili se kreće prema dubljem nivou negativnih emocija (iz besa do tuge i strana) ili se oseća bolje. Ne samo da ovim dete dobije ono što mu je potrebno da bi se osećalo bolje, već oseća da poseduje moć koja mu omogućava da se oslobodi negativnih emocija i da se oseća bolje. Saosećanje ponekad zahteva par sekundi brižne tišine i razumevanja.

Kada roditelji žure kako bi odmah našli rešenja da bi se dete osećalo bolje, dete propušta priliku da nauči kako da se oslobodi negativnih emocija i da duboko u sebi pronađe pozitivna osećanja. Kada roditelji stalno imaju rešenja, deca postaju zavisna od njih i ne nauče da prihvate životne uspone i padove sa pozitivnim stavom. Naša deca postaju suviše zavisna od toga da dobiju sve što požele, iako, bez obzira na sve okolnosti, u stvari treba da budu srećna kada imaju roditeljsku ljubav. Kada se roditelji okreću saosećanju umesto gotovim rešenjima, deca razviju sposobnost da se prilagode neugodnim okolnostima ili razočaranjima, bez obaveze da stvari isprave. Time što im pružamo saosećanje umesto gotovog rešenja problema, deca razV1 ju sposobnost da se oslobode negativnih emocija i da se osećaju 265

Džon Grej

bolje, što na kraju rezultira rešenjem problema. Mnogi odrasli ljudi nisu razvili ovu sposobnost jer kao deca nisu dobili saosećanje koje im je bilo potrebno. Kada se deci nude samo rešenja za probleme, prestanu da se obraćaju roditeljima za pomoć. Ono što našoj deci najviše treba jesu, prećutno razumevanje, briga i saosećanje za njihove probleme.

PAUZA OD PET SEKUNDI

Ponekad je potrebno da samo malo usporimo i da se ne trudimo da rešavamo detetove probleme. Kada su naša deca ljuta, tužna, razočarana, ili zabrinuta, umesto što im govorimo šta treba da rade da bi se osećala bolje, mi bi trebalo da u vremenskom intervalu od pet sekundi pokušamo da osećamo ono što osećaju naša deca. Kada se dete oseća razočarano, umesto što pokušavamo da ga razveselimo, bolje je pustiti ga da se oseća razočarano ali da pokušamo da osetimo šta ono oseća. Napravite pauzu od pet sekundi i jednostavno osetite šta mislite ili osećate ili naslutite šta vaše dete oseća. Umesto što biste ponudili rešenje, pokušajte da osetite njihovo razočaranje, a posle pet sekundi recite nešto jednostavno, kao "Znam, stvarno je teško". Ovo detetu stvara jasnu sliku da je razočaranje deo života. Ništa se dramatično loše neće dogoditi. Vrlo brzo, ponašanje i raspoloženje deteta počeće da se menjaju. Više od svega deci je potrebna jasna poruka da ne možemo očekivati da nam se događaju samo lepe stvari ako želimo da nam život bude u redu. Kada imate brzo rešenje, ne samo da ne poštujete detetove probleme, već ojačavate osećanje da ono nije sposobno samo da resi svoje probleme. Ako je vama tako lako da resite ono što dete ne može, ono će se ili osećati loše jer ste se vi uznemirili, ili će se osećati nesposobno zato što situaciju nije resilo na način koji ste vi u par sekundi predložili. Naravno, rešenje je pruženo iz ljubavi, 266

Deca Su iz Raja

ali ako se ono odmah primeni, imaće sasvim suprotan efekat od željenog. Dati gotova rešenja je u redu onda kada je dete već počelo da se oseća bolje ili kad ono počinje da razmišlja o drugačijem načinu izlaska iz neugodne situacije. Kada deca prestanu da vas slušaju, jasno je da ste davali previše saveta.

Ponekad, kada dete čak i zatraži rešenje, ono zapravo i nije spremno za njega. Njemu je, zapravo, potrebno više saosećanja. Dete može uznemirenim tonom reći, "Ne znam šta da radim". U tom trenutku, većina očeva već će imati gotova rešenja. U ovakvim slučajevima, očevi se često nađu u spornim situacijama. Neizbežno, njegovo dete će uzvratiti "rešenju" sa odstupnicom "ali". "Ali", u značenju "To se ne odnosi na ..." ili "To ne pokazuje rezultate, jer.." ili "Ali, ti to jednostavno ne razumeš". Kada dete kaže "Ti to ne razumeš", većina očeva počinje da brani svoje stavove i umesto da pomognu deci, obično deca pomažu njima. Otac počinje da zahteva da dete shvati kako je on u pravu. Ovo nije način na koji se vodi razgovor. Roditelj je odgovoran za dete, a ne obrnuto. Kada dete kaže "Ne razumeš" prekinite sa savetima. Prihvatite izazov. Složite se sa detetom. U pravu je. U tom trenutku, ne razumete i ne osećate ono što oni osećaju. Umesto što se vraćate na početak i objašnjavate da razumete šta je rekao i kako se oseća, zaustavite se i složite sa njim. Recite nešto, kao, "U pravu si, ne razumem. Ispričaj mi ponovo." Ovoga puta, odstupite od rešenja i okrenite se saosećanju. Ovo je par primera oubičajenih rešenja koje mama i tata mogu da pruže, i alternativne izjave koje izražavaju saosećanje. Rešenje

Saosećanje

Nemoj da plačeš.

Napravite pauzu od pet sekundi i recite: Znam...teško je. 267

Džon Grej

Ne brini.

Napravite pauzu od pet sekundi i recite: Znam da si zabrinut.

Sutra će sve biti u redu.

Napravite pauzu od pet sekundi i recite: Znam da je teško. Verujem da si razočaran

Nije to ništa.

Napravite pauzu od pet sekundi i recite: Znam da si povređen. Dođi da te zagrlim.

Ne možeš uvek da pobediš. Ne budi takav...sve je to život.

Moglo je biti i gore.

Bićeš u redu...sve će na kraju lepo da se završi.

I nije baš bilo važno.

Dobićeš drugu priliku.

268

Napravite pauzu od pet sekundi i recite: Znam da si tužan. I ja bih bio. Napravite pauzu od pet sekundi i recite: Imaš prava da se ljutiš. I ja bih bio ljut. Napravite pauzu od pet sekundi i recite: Vidim da se plašiš. I ja bih se plašio. Napravite pauzu od pet sekundi i recite: Znam da si uplašen. Strašna je situacija. Napravite pauzu od pet sekundi i recite: U redu je biti ljubomoran. I ja bih se tako osećao. Napravite pauzu od pet sekundi i recite: Da se to desilo meni i ja bih se razočarao.

Deca Su iz Raja

KADA SE DECA OPIRU SAOSECANJIMA

Kada pokazujemo saosećanje, dete može da pokaže otpor i da ispravi roditelja recima "To nije ono što osećam" a onda da nastavi da govori o tome kako se zapravo oseća. Čak i ako verujete da ste vi u pravu, važno je da ne prekidate njihov tok odbrane od vašeg viđenja situacije. Suština nije u tome koje u pravu, već u pomoći deci da izraze svoje emocije. Kada je dete uznemireno, uvek postoji mnoštvo unutrašnjih osećanja. Ističući jedno od njih, dete će brzo preći na drugo rekavši "Ne, nisam ljut; tužan sam". Iako vam se može činiti da vas ono uošte ne sluša, zapamtitie daje ovo trenutak kada vi treba da slušate njih. Kada se osećanja deteta promene i sa jednog pređu na drugo - to je dobro. Kada se deca opiru, pokušajte da upamtite da žele da ih saslušate.

Sa boljim uvidom u svoja osećanja, deca ih se lakše oslobađaju. Ako se dete opire saosećanju ili ispravlja vaše izjave i komentare, kao "To nije ono što osećam...", nemojte braniti svoje stavove. Prihvatite otpor i nastavite da slušate. Ako dete nastavlja da razgovara o svojim osećanjima vi ste uspeli u nameri da im pomognete. Ako dete dugo nije imalo prilike da izrazi osećanja, saosećanje može da otvoriti put ka mnoštvu drugih osećanja koja ono poseduje. Sve stvari koje su mučile dete u proteklih par meseci ili godina mogu isplivati na površinu. Ovo je dobro. Dopustite da se to dogodi. Slušajte svoje dete, jednom kada osećanja isplivaju na površinu, ono će se ubrzo osećati bolje. Roditelji često greše time sto decu prekidaju, skrenuvši im pažnju da su odlutali od teme razgovora. Ovo nije potrebno i to ne treba reći detetu. Umesto to ga, pustite ih da pričaju, a vremenom će zaboraviti prošle događaje i biće vam zahvalni na vremenu koje ste im posvetili. 269

Džon Grej

KADA RODITEUI IZRAŽAVAJU NEGATIVNA OSECANJA

Negativne emocije imaju tendenciju da stimulišu emotivne reakcije kod drugih ljudi. Kada je neko tužan, mi saosećamo sa njim. Kada je neko ljut na nas, često osećamo ljutnju kao povratno osećanje. Ako je neko uplašen, postajemo zabrinuti ili nespokojni. Ako smo već uznemireni, emocije druge osobe stimulišu naša osećanja. Ovo pomaže da se objasni zašto je tako teško slušati plač deteta ili zašto je saosećanje nekada lakše a nekada teže pokazati. Ako ste imali loš dan i osećate se emotivno nestabilno, slušanje dece može vam se učiniti kao teška stvar. Sve što je potrebno jeste da se vaša deca uznemire - tad vaša nesređena osećanja isplivaju kao reakcija na ponašanje vašeg deteta. Na primer, ako ste već preokupirani obiljem obaveza a manjkom vremena, bićete skloni da prejako odreagujete na ponašanje vaše dece. Ako se vaše dete oseća uznemireno zbog domaćeg zadatka, a vi pokušavate da pomognete, to će poslužiti kao okidač vašim skrivenim osećanjima. Odjednom ćete se naći u situaciji da nervozno reagujete na detetovo ponašanje. Ono stoje trebalo da bude lep gest pomoći, pretvoriće se u mučnu svađu. Kada roditelji reaguju na negativna osećanja svoje dece sa više negativnih emocija, deca nisu sigurna u pogledu izražavanja svojih negativnih osećanja. Kada roditelji izražavaju svoja negativna osećanja oni su veći, glasniji i moćniji. Snažna osećanja odraslog čoveka zaplaše decu toliko da ne otkrivaju svoja negativna osećanja. Vremenom, deca postaju nema za osećanja za koja znaju da ih nije sigurno izraziti. Kada roditelji izražavaju svoja negativna osećanja, oni su veći, glasniji i moćniji.

Neke majke kontrolu nad svojom decom vraćaju tako što koriste ton koji je piskav, visok i nabijen emocijama. Odjednom, de270

Deca Su iz Raja

ča počinju lepo da se ponašaju. Tako se ponašaju, jer iznenada više nije sigurno izraziti negativna osećanja, pa dete postaje poslušno iz straha. Iako je ovaj metod daje rezultate na kratke staze, deca ne doživljavaju više svoje osećaje i potiskuju svoju volju. Snažna osećanja odraslog čoveka čine nesigurnim dečija osećanja.

Očevi uspostavljaju kontrolu i dominaciju vikom i Ijutitim, dubokim tonom. Odjednom njihova deca se odlično ponašaju. Ponovo se deca ovako ponašaju, jer više nije siguran teren za njihova negativna osećanja. Deca postaju privremeno poslušna i bojažljiva. Ona često potiskuju bes, jer se njihovi roditelji ljute na njih. Dok je ova vrsta kontrole putem zastrašivanja nekada davala rezultate, danas je neupotrebljiva. Deca odrasla sa ovom vrstom pretnji ili kasnije postaju sklona otporu, ili se opiru saradnji, postaju potčinjena i nemaju samoinicijativu. Ako već želimo da pomognemo deci da razumeju svoja osećanja, moramo to isto učiniti i sa našim osećanjima. Da bismo prevazišli tendenciju da svoja nerazrešena osećanja ispoljavamo na deci, treba da se sami suočimo sa stresom i razrešimo emotivne nesuglasice sa sobom. Ukoliko ne odvojimo vreme da se suočimo sa svojim stresom, nećemo uspeti da na adekvatan način naučimo decu da izađu na kraj sa svojim osećanjima. Da bismo pomogli deci da se suoče sa svojim osećanjima, i mi se moramo suočiti sa našim osećanjima.

Ako sami imaju nerazrešena osećanja besa, razočaranja, frustracije, brige ili straha, roditelji ne mogu strpljivo da saslušaju decu kada ispoljavaju osećanja besa, tuge i straha. Ako se roditelji ne suočavaju sa svojim osećanjima, automatski će se opirati negativnim osećanjima svoje dece. 271

Džon Grej

Deca ne mogu da dobiju potrebno saosećanje kada roditelj pokazuje otpor prema onome što čuje. Kada deca dobiju poruku da su njihove emocije - potreba za razumevanjem i pažnjom -neuslišene od strane roditelja, počeće'da potiskuju svoja osecanja i prestaće da budu ono što zaista jesu, gubeći tako pozitivne osobine koje prate autentične osobe. Dok roditelji ne razreše sopstvena osecanja, manje su efikasni u pomoći deci da se suoče sa svojim problemima. Ipak, ako izađu na kraj sa osećanjima stresa i neguju svoje potrebe, kao što su potreba za konverzacijom, emotivnim vezama i nezavisnošću, u stanju su da svojoj deci pruže više. Kada roditelji brinu o svojim potrebama, tada su najsposobniji da na najbolji način iskoriste pet poruka pozitivnog vaspitanja. GREŠKA PODELE OSEĆANJA S DECOM

Sedamdesetih godina dvadesetog veka odrasli su počeli svesnije da posmatraju važnost svojih emocija. Kao što su odrasli morali da postanu svesni svojih emocija, shvatili su da i deca moraju da budu svesna svojih osecanja. U pokušaju da decu naučimo kako da postanu svesnija svojih osecanja, "prosvetljeni" roditelji počeli su da dele svoja osecanja sa decom. Iako je cilj bio ispravan, proces se pokazao kao pogrešan. Osecanja treba deliti sa vršnjacima, a deca nisu vršnjaci roditelja. Kada neko želi da podeli svoje negativno osećanje, postoji podsvesna potreba da naiđe na razumevanje. Slušalac može odgovoriti sa razumevanjem, saosećanjem ili nam može pomoći. Problem koji se javio pri deljenju negativnih osecanja sa decom jeste da deca ne mogu da odgovore na pravi način, a da ne osećaju preveliki teret odgovornosti za svog roditelja. U redu je da deca dele svoja osecanja sa svojim vršnjacima i sa svojim roditeljima ali nije u redu da roditelji dele negativna osecanja sa decom. Deca su usmerena ka tome da udovolje zahtevima svojih roditelja. Ako roditelji žele da podele negativna osecanja, dete će se osećati odgovornim da uteši roditelja. Iz toga logično sledi kako 272

Deca Su iz Raja

dete počinje da se oseća odgovornim za dobro svog roditelja. Dete - zapravo neko o kome treba brinuti - preuzima na sebe odgovornost da brine za svog roditelja. Ova promena uloga vrlo je nezdrava za dete. Devojčice će biti sklone tome da izgube kontakt sa svojim emocijama i da brinu za roditelje. Dečaci će odbijati da budu odgovorni i prestaće da slušaju i da brinu. Veoma je nezdravo da se deca osećaju odgovornima za svoje roditelje.

Kada je roditelj uznemiren posle svađe i svoj bes iskali na detetu, ne postoji način da deca shvate kako nisu odgovorna za bes svojih roditelja. Ako majka, recimo, nastavi da deli problem sa svojim suprugom, deca će osećati još veću odgovornost u smislu rešavanja problema. Dovoljno je teško čak i odraslim ljudima u braku da se međusobno saslušaju bez osećanja krivice ili odgovornosti. Nemoguće je da dete prihvati negativne emocije svojih roditelja bez osećanja odgovornosti. Na kraju ova pojačana svest o osećanjima koje imaju roditelji, otupeće njihova sopstvena osećanja. Kao tinejdžeri, ova dece će se jednostavno isključiti i prekinuti da razgovaraju sa svojim roditeljima. Na primer, ako kažete detetu, "Brinem se da ne budeš povređen" ili "Tužna sam što nisi zvao", to ima postepeni efekat manipulacije i kontrolisanja putem negativnih emocija. Umesto toga, odrastao čovek trebalo bi da kaže, "Želeo bih da budeš obazriviji" ili "Želim da me sledećg puta pozoveš". Ovo je efikasnije i uči decu da svoje odluke ne baziraju na osnovu negativnih emocija. Dete će pokazati želju za saradnjom ne samo da bi zaštitilo roditelja od osećanja neprijatnosti, već i zato što ga je roditelj zamolio da nešto uradi. Deca nikad ne treba da imaju osećaj kako su odgovorna za roditeljeva osećanja. 273

Džon Grej

Najbolji način na koji će roditelji pomoći deci da razviju pojačanu svest o osećanjima nije putem deljenja svojih osećanja, već uz pomoć saosećanja, razumevanja i slušanja. Koristeći pet umeća pozitivnog vaspitanja, automatski ćete na površinu izvući emocije svoje dece. PITATI DECU KAKO SE ONA OSECAJU

Kao što dete ne treba da bude odgovorno za osećanja roditelja, ono ne treba da misli kako im sopstvena osećanja i želje daju kontrolu nad situacijom. Pogrešno je pitati dete kako se oseća ili šta želi - ali povremeno je i dobro to učiniti. Ako ste pomislili da nešto uradite i pitate svoje dete šta misli o tome, možda će shvatiti da će njegove želje biti presudne u donošenju krajnje odluke. Ovo privlači mnogo pažnje na njihova osećanja i pruža pogrešnu poruku da su deca ta koja imaju kontrolu. Kada pitate direktno dete kako se oseća ili šta želi, dajete mu suviše moći. Deci treba roditelj koji ima kontrolu, ali koji će saslušati njihov otpor, osećanja, želje i uvažiti njihova razmišljanja. Pre nego da kažete, "Šta misliš da posetimo ujka Roberta?", recite "Hajde da se spremimo da posetimo ujka Roberta". Ukoliko se njima radije ide na plivanje, staviće vam to do znanja. Ako direktno pitate dete kako se oseća, nekada ćete postići suprotan efekat od onoga koji želite. Pitanje ima teret pritiska na dete u smislu upoznavanja emocija u doba kada one nisu dostigle svoju punu zrelost. Previše pitanja može prerano pobuditi svest o postojanju specifičnih osećanja. Uglavnom oko devete godine, deca počinju da osećaju neprijatnost zbog raznih stvari i da pokazuju stid u vezi svojih tela. Sa ovom pojačanom svešću, spremnija su za direktnija pitanja. Umesto da dete pita kako se oseća, roditelj može saosećajno da kaže, "Vidim da si uznemiren". Na taj način stimulišu se osećanja deteta i volja za razgovorom o temi,. Najbolji način da ih naučimo da steknu svest o emocijama jeste da ih saslušamo i da im pomognemo da putem saosećanja 274

Deca Su iz Raja

prepoznaju svoja osećanja. Drugi način na koji roditelji mogu da stvore prijateljsko okruženje za emocije jeste putem pričanja priča. Roditelji na vrlo uspešan način mogu da prenesu svojoj deci kako i oni imaju osećanja, time što će ispričati priče o tome kako su se oni osećali i kako su reagovali na neke od izazova odrastanja. Na ovaj način, dete se nikako ne oseća odgovornim za roditeljeva osećanja. Roditelji uspešno mogu da prenesu svojoj deci da i sami imaju osećanja time što će im pričati priče o svom odrastanju.

Ako dete sa roditeljima podeli svoj strah zbog nekog pismenog zadatka, testa, ili ispita u školi, roditelj može da ispriča malu priču iz svog detinjstva o tome kako se on osećao kada je imao pismeni zadatak, test ili ispit. Pričanjem ovakvih priča ne samo da priznajete osećanja svoje dece, već im na kraju pružate potrebnu sigurnost.

ONO ŠTO POTISKUJETE, DECA ĆE ISPOUITI

Čak i kada roditelj ne deli osećanja sa svojom decom, deca mogu da. budu pogođena tim osećanjima. Neki roditelji shvataju da nije najbolje rešenje deliti svoja osećanja sa decom, ali nemaju efikasan način da se tih istih osećanja oslobode. Kao rezultat, naročito u trenucima stresa, njihova nerazrešena osećanja nagomilavaju se iznutra. Iako ih suzdržavaju, ona dalje utiču na decu. Kada roditelji nagomilaju svoja negativna osećanja, pojačaće osećanja dece. Kada roditelji osećanja potiskuju, deca će imati sklonost da ih ispoljavaju. Obično najosetljivije dete u porodici oseća pritisak nerazrešenih problema u porodici. Terapeuti danas jasno prepoznaju daje problem koji dete ima, često povezan sa problemima koje imaju roditelji. 275

Džon Grej

Obično najosetljivije dete u porodici oseća pritisak nerazrešenih problema u porodici.

Ako ste nervozni zbog nekog roka koji morate da ispoštujete, možda ćete primetiti da se vaša deca žale kako imaju puno obaveza a nemaju vremena da sve postignu. Ako se osećate zapostavljeni ili nemate dovoljno podrške, primetićete da se vaše dete stalno žali da je zapostavljeno. U ovim primerima, ono što vi potiskujete, oseća i ispoljava vaše dete. Imate utisak da su kao sunderi. Ako ste puni ljubavi i saosećanja, oni upijaju vašu ljubav da izleče svoje rane i svoje probleme. Ako ste uznemireni, depresivni, besni, tužni, frustrirani ili neprihvaćeni, upravo te emocije deca apsorbuju. Oni bukvalno upijaju vaše negativne emocije i ispoljavaju ih. Deca mosu da upiju vaše negativne emocije i da ih ispolje.

Ovo objašnjava razlog zbog kojeg - baš onih dana kada ste nervozni ili uznemireni - deca postaju izuzetno zahtevna. Kada roditelji ne vode računa o svojim potrebama, deca će taj nedostatak upiti i ispoljiti. Deca ispoljavaju svoje emocije u najneprikladnije vreme, jer baš u tim trenucima - vi ne pružate sebi ono što vam treba. Naravno i deca imaju svoje emocije i probleme, ali kada na to moraju da dodaju i emocije svojih roditelja, onda ona budu preplavljena emocijama i normalno je da dobiju izlive besa. Imajte na umu da će deca imati izlive besa, čak i kada roditelji uspešno izlaze na kraj sa svojim emocijama. Jedan od načina da utvrdite da li dete ispoljava vaša ili svoja osećanja jeste test otpornosti. Ako ne prihvatate njihova osećanja, onda je jasno da oni izražavaju nešto od onoga što vi sami potiskujete. Ako ste u stanju da slušate pažljivo i sa saosećanjem, jasno je da oni ne ispoljavaju vaše potisnute emocije. 276

Deca Su iz Raja

Ako ne prihvatate njihova osećanja, onda je jasno da oni izražavaju nešto od onoga što vi sami potiskujete.

Ako osećate otpor prema njihovim osećanjima, to ne mora da znači kako ste loš roditelj. To je samo jasan znak da morate da odvojite vreme za sebe i za svoje potrebe. Sreća je da u onim trenucima kada ne možete da se nađete pri ruci vašoj deci, možete da se oslonite na tajm-aut. Bez obzira na to šta vi potiskujete a dete ispoljava, tajm-aut će vašem detetu pomoći u izražavanju potreba koje moraju biti ispoljene. Često, se posle tajm-auta i roditelji osećaju bolje, jer je dete ispoljilo upravo njihove negativne emocije. Ovo je takođe razlog zastoje u prošlosti bilo efikasno da dete dobije batine - ne bi li se stvorio privremeni mir. Ne samo što je dete tad osetilo i izrazilo svoj bol, već su se i potisnuta osećanja roditelja ispoljila na detetu. Na taj način svi bi osetili privremeno olakšanje. CRNA OVCA U PORODICI

Kada roditelji nisu naučili da se oslobode negativnih osećanja i umesto toga ih potiskuju, bar jedno od njihove dece preuzeće ove emocije na sebe, i to najčešće dete koje je najosetljivije. To dete se često smatra crnom ovcom porodice. Bez okoline koja prihvata i gaji negativne emocije, ova deca ili ispoljavaju ova osećanja i postanu neposlušna ili se okrenu unutrašnjim previranjima i postanu ljudi koji imaju nizak nivo samopoštovanja. Često se jave obe ove reakcije. "Crne ovce u porodici" nisu u mogućnosti da dobiju pažnju i saosećanje koji su im potrebni pa se problemi pogoršavaju. Oni će ispoljiti baš ona osećanja koja njihovi roditelji potiskuju. Umesto da budu voljeni, oni su odbačeni. Ne mogu da dobiju ljubav i podršku koji su im potrebni za savladavanje jakih emocija. 277

Džon Grej

Deca koja su "crne ovce u porodici" nisu u mogućnosti da dobiju neophodnu pažnju i osećaju da nešto nije u redu sa njima.

Ta deca često i ne znaju zašto su uznemirena i na kraju zaključe da nešto nije u redu sa njima. U stvari, sa njima je sve u redu. Ona se neprimereno ponašaju i zadržavaju se u negativnim osećanjim i stavovima, jer ne dobijaju potrebnu podršku. Ova deca podršku obično nađu izvan svoje porodice, u onima koji imaju više razumevanja. Ako je jedno od vaše dece crna ovca u porodici, odvojite vreme da saslušate osećanja tog deteta. Zapamtite da je svako dete drugačije i nemojte upoređivati decu. Ovoj deci potrebna je podrška potpomognuta aktivnostima izvan porodice, gde neće biti pod pritiskom da upija emocije, nerešene probleme i osećanja drugih. NEGATIVNE EMOCIJE MOGU BITI OPRAVDANE

Dopuštanje da se ispolje negativne emocije predstavlja potpuno drugačiji pristup vaspitanju. Nikada odrasli ljudi i deca nisu imali toliko mnogo emocija. Nikada nismo bili tako osetljivi. Divno je kada je dopušteno iskazivanje osećanja. Ne možemo reći da smo odrastali u situacijama u kojima su naši roditelji znali kako da gaje i kako da izađu na kraj sa našim ispoljavanjem emocija. Ipak, sa ovim novim veštinama pozitivnog vaspitanja, budite uvereni da ćete uspeti. Kao rezultat, vaša deca neće biti ograničena životom, već će biti kreativna i sposobna da stvore život kakav su želeli. Sa većim uvidom u sopstvena osećanja, na kraju će spoznati svoju pravu prirodu i razlog svog postojanja. I dalje će se suočavati sa izazovima, ponekad i sa većim nego što su to činili njihovi roditelji, ali imaće novo i moćno polazište za postizanje svojih ciljeva i ostvarivanje svojih snova. 278

12 U Redu je Želeti Više

Kada deca ne znaju šta žele, postaju osetljiva na želje i potrebe drugih. Gube priliku da otkriju i razviju svoju ličnost i umesto toga postaju ono što drugi ljudi od njih očekuju. U odsustvu poznavanja svojih potreba, važnije su im potrebe drugih ljudi i gube kontakt sa svojom sposobnošću, strašću i smernicama. Bez jasnog uvida u svoje želje i potrebe, nisu u prilici da shvate šta je najvažnije u životu. U odsustvu poznavanja svojih potreba, važnije su im potrebe drugih ljudi.

Deca često misle da nisu u pravu, da su sebična ili razmažena kada žele više ili kada se uznemire zbog toga što nisu dobili željeno. U prošlosti deca su se zadovoljavala samo mrvicama i to je ono što su u životu i dobijala. Morala su da budu poslušna, ali njih niko nije slušao, a kasnije u životu bili su ignorisani. Nije im bilo dozvoljeno da traže više, pa čak ni da žele više. Potiskivanje želje bila je jako važna roditeljska veština jer roditelji nisu znali kako da se izbore sa negativnim osećanjima koja bi se ispoljila kada želja ne bi bila uslišena. Dozvola da traže više deci daje moć koju roditelji u prošlosti nisu mogli da kontrolišu. Danas, sa veštinama pozitivnog vaspitanja u redu je da deca žele više. Time što žele više, mogu da razviju jaču sliku svojih osećanja i cilja zbog kojeg su došli na ovaj svet. 279

Džon Grej

STRAHOVI ZBOG ZEUA Često se mislilo da dati deci dozvolu da žele više od njih čini zahtevnu decu sa kojom je teško izaći na kraj. Naravno da je mnogo lakše roditelju da ima dete koje ispunjava svaku želju, ali tom detetu nije pružena mogućnost da istraži i razvije svoju sopstvenu sliku, jedinstveni stil i smernice u životu. Kada deca dobiju ljubav i podršku koji su im potrebni da bi spoznali svoja osećanja, dozvola da žele više ne čini ih zahtevnima. Želeći više a ne dobijajući to uvek, deca nauče bitnu veštinu odložene nagrade i samodiscipline. Neki roditelji brinu da će zbog toga njihova deca postati sebična. To može da se obistini ako roditelji budu udovoljavali svakoj želji i potrebi koju njihovo dete ima. Ono što kvari decu nije to što dobiju sve što su poželela, već što steknu moć da manipulišu drugim ljudima time što žele više. Deca postaju razmažena i pokvarena kada roditelji poriču svoje sopstvene potrebe ne bi li mogli da udovolje svojoj deci. Deca postanu razmažena ne zato što žele više, već zato što roditelji prestanu da žele više za sebe.

Kada roditelji teže tome da udovoljavaju svojoj deci ispunjavajujući svaku njihovu želju - ne bi li izbegli izliv besa - onda će deca postati razmažena. Da bi deci dali dozvolu da žele više roditelji moraju da budu jaki u trenucima kada dete ima izliv besa i moraju mu dati odgovarajući tajm-aut. Kada im je data prilika da prilagode svoje želje i prihvate ograničenja koja nameće život, deca postanu zahvalna za ono što u tom trenutku poseduju. Sa redovnim tajm-autima i dobrim veštinama komunikacije, kojima pomažemo deci da se nose sa povremenim jakim osećanjima koja se mogu pojaviti, roditelji koji svojoj deci daju dozvolu da žele više i koji razmišljaju u širokim okvirima, dobiće samouverenu i saosećajnu decu, spremnu na saradnju. 280

Deca Su iz Raja

Usmeravajući se radije na stvaranje saradnje nego na šlepu poslušnost, pozitivno vaspitanje neguje unutrašnju volju i potrebe, ali u isto vreme zadržava roditeljsku kontrolu. Da bi ostvarili saradnju, nije neophodno da slomimo volju deteta. Čak i kad žele da ostanu do kasno, deca će ići na spavanje shodno željama roditelja. Time što primenjujemo pet veština pozitivnog vaspitanja, roditelji dozvoljavaju deci da imaju svoje potrebe i želje, ali zadržavaju pravo da imaju poslednju reč. Problem sa davanjem dozvole da žele više jeste da to ponekad usporava stvari. Deca nisu uvek i odmah prijemčiva dobijanju dozvole. Možda će baš želeti da rade nešto drugo i staviće vam to do znanja. Vreme koje ćete odvojiti da ih saslušate i razmislite o okvirima njihovih želja i potreba, neguje dušu deteta. Kada dete zna da roditelji uglavnom umeju da ga saslušaju, znaće da se prilagodi trenucima kada roditelj nema vremena za njega. Naša duša sebe samu izražava kroz volju. Kada volja deteta nije slomljena ili ignorisana, ima šansu da diše i raste. Gajiti volju deteta pojačava njegovu vezu sa roditeljima i stvara veliku želju za saradnjom. Sva deca se rađaju sa velikim entuzijazmom. Ovo je snaga njihove volje. Kada je prihvaćeno da žele više, ova volja se gaji i može da raste u harmoniji sa roditeljima i ostatkom svetu. Ali, kada toj volji nije dozvoljeno da raste deca postepeno gube onu izuzetnu iskru koju vidimo u njima. Deca gube želju za životom, ljubavlju, učenjem i napredovanjem. Negovanje volje, detetu održava želju za životom, ljubavlju, učenjem i napredovanjem.

Tako što nauče da osećaju svoje potrebe i poštuju potrebe svojih roditelja, deca razviju bitne veštine; poštovanje, deljenje, saradnju, pravljenje kompromisa i pregovaranje. Bez dozvole da žele i da slobodno traže više, deca nauče da se žrtvuju zbog drugih. Kada deca imaju dozvolu da žele više, nemaju potrebu da se bune u pubertetu. 281

Džon Grej

VRLINE ZAHVALNOSTI

Roditelji radije uče svoju decu vrlinama zahvalnosti nego što ih uče da traže ono što žele. "Budi zahvalan za ono što imaš", često se odgovara detetu koje poželi nešto više. Mnogi odrasli sebi ne pružaju dozvolu da žele više u životu jer su uplašeni da će izgledati nezhvalno zbog onoga što imaju. U prošlosti je žrtvovanje predstavljalo deo duhovnosti. Biti dobar, posvećen ili duhovan, značilo je žrtvovati se u ime Boga. Žrtvovanje je bilo valjano sredstvo da se oseti veza pojedinca sa Bogom, jer je to bio način na koji su ljudi počeli da osećaju. Odreći se nečega u ime Boga, teralo je ljude da dublje zađu u svoja osećanja. Danas nisu potrebne žrtve da bismo osećali. Jedino nam treba dozvola da želimo više a osećanja će se javiti u obilju. U prošlosti, bilo je normalno žrtvovati se zbog Boga, ali danas izazov leži u tome da živimo zbog Boga.

Naš izazov je da stvorimo život ispunjen obiljem. Na dohvat ruke posedujemo toliko raznih izvora kakvih nikada do sada nismo imali. Vaša deca mogu da ostvare svoje snove. Mogu da uživaju u unutrašnjem i spoljašnjem uspehu. Osnova njihovog uspeha je upravo dozvola da zahtevaju više. Ako im se ne pruži ta dozvola, prestaće da sanjaju a bez tog sna ništa se neće desiti što se već nije desilo ranije. Tajna uspeha, kako spoljašnjeg tako i unutrašnjeg leži u tome da uvažavamo ono što imamo i da želimo više. Srce puno zahvalnosti i ljubavi za ono što već imamo i snažna želja da postignemo i da imamo više, tajni su recept uspeha naše dece u životu. Kada su deca u stanju da se suoče sa negativnim emocijama koje se javljaju kada shvate da ne mogu uvek da dobiju ono što žele, stalno će se vraćati temeljima zahvalnosti na ljubavi koju već dobijaju. Sa zahvalnošću koju osećaju prema svojim roditeljima, deca poseduju osnov da osećaju svoje sopstvene želje a ne želje drugih ljudi. 282

Deca Su iz Raja

DOZVOLA ZA PREGOVORE Kad deca dobiju dozvolu da žele više, to znači da roditelji povremeno imaju više posla. Zauzvrat, deca nauče kako da pregovaraju da bi dobila više u životu. Iako pregovori oduzimaju više vremena, ponekad me iznenadi snaga moje dece da me motivišu da uradim neke stvari. Ja sam ponosan na njihovu snagu i otpor šlepom pokoravanju. Kada joj je data dozvola da traži ono što želi, unutrašnja snaga moje ćerke da dobije ono što želi procveta. Neće uvek prihvatiti "ne" kao odgovor. Odmah započije pregovore i često motiviše da joj se pruži ono što želi. U redu je ako vas dete ubedi da promenite svoje stavove. Ovo ne podrazumeva udovoljavanje zahtevima da bismo izbegli njihove izlive besa. Postoji velika razlika između toga kada smo manipulisani detetom koje plače i motivisani odličnim pregovaračem. Roditelji moraju da zadrže kontrolu u pregovaranju tako što će postaviti granice do kojih se srne ići. Postoji velika razlika između toga kada smo manipulisani detetom koje plače i motivisani odličnim pregovaračem.

Mnogo odraslih ljudi ne zna da traži ono što im treba, jer nisu imali dovoljno prakse kao deca. Kada napokon zatraže ono što im treba i dalje ne znaju kako da pregovaraju. Ako je odgovor negativan, povuku se ili se osećaju kao da su neprihvaćeni. Veliki broj problema odraslih ljudi nestao bi kada bi znali kako da pregovaraju da bi dobili ono što hoće. Razlog zbog kojeg ima toliko advokata na ovom svetu je upravo zbog toga što su ljudi nesposobni da pregovorima izglade razlike. Deca koja su odgajana tako da pregovaraju o onome što žele, nikada se ne povlače niti postaju odbojna. Znaju da "ne" znači "ne" samo dok ne pronađu dobar argument da podrže svoj zahtev. 283

Džon Grej

Takode znaju da "ne" danas, ne znači i "ne" sutra. Pregovaranje zahteva kreativnost i upornost koji se automatski javljaju kada deci damo dozvolu da traže više. Deci je neophodna dozvola da traže više: inače nikada neće saznati koliko mogu da dobiju. Čak i kad odrastemo i dalje imamo problema da odredimo granice do kojih možemo da tražimo a da ne budemo zahtevni ili nezahvalni. Ako odrasli imaju problema, jasno je da ne treba da očekujemo od naše dece da sve znaju. Deci je neophodna dozvola da traže više: inače nikada neće saznati koliko mogu da dobiju.

Kada deci damo dozvolu da traže više, ponekad roditelji moraju da shvate i prihvate da će dete ponekad želeti mnogo i da će izgledati kao da je sebično. U tom trenutku neophodno je da ga ne osudimo i da ne pokažemo neodobravanje. Od deteta se ne može uvek očekivati da zna šta može da traži. To je proces pokušaja i grešaka. KAD l KAKO REĆI - NE!

Samo iz razloga što deca imaju dozvolu da traže više ne znači da ćete se vi uvek složiti sa njihovim zahtevom. Baš kao što oni uče da traže više, roditelj mora da vežba da se oseća lagodno kada kaže "ne". Kada roditelji ne umeju da kažu "ne", deca postaju neumerena u zahtevima. Nastaviće da traže više i više. Ako roditelji nisu u poziciji da postave razumne granice, deca će i dalje tražiti nešto što nije ostvarljivo. Dete će uporno istrajavati u svojim zhtevima dok ne oseti jasnu granicu. Kada je granica dostignuta, detetu će često biti potrebna pauza da se izbori sa jakim osećanjima razočaranja, besa, ljutnje, srdžbe, tuge i straha. Što više deca dobijaju ono što žele, postaju sve više uznemirena kada ne dobiju to što žele.

284

Deca Su iz Raja

Ako roditelji nisu u stanju da postave razumne granice deca će tražiti nerazumne stvari.

Kada deca pregovaraju da bi dobila ono što žele, roditelji moraju da postave jasne granice do kojih ovi pregovori mogu da idu. Jedino roditelj ima vreme i instinkt koji će mu označiti kraj ovog razgovora. Kada osetite da ste dovoljno čuli i da niste voljni da promenite svoju odluku, vreme je da kažemo, "Razumem da si razočaran, ali pregovori se sada završavaju". Ako dete nastavi, roditelj samo treba da ponovi svoju frazu i da izda naredbu da se prestaje sa razgovorom. Roditelj bi mogao da kaže, "Pregovori su završeni. Želim da prestaneš da me pitaš." Ako dete i dalje nastavlja, van kontole je i potreban mu je tajm-aut. Po završetku ovog procesa, dete će poštovati vaše zahteve i kraj pregovora. Zapamtite, kada roditelj svoj glas koristi u svrhu izdavanja naredbe, "ne" mora da znači "ne". Kada roditelj svoj glas koristi u svrhu izdavanja naredbe, "ne" mora da znači "ne".

Da bi se pregovori okončali, naročito sa malom decom, roditelji često mogu da se posluže ponovnim usmeravanjem. Majka bi mogla reći, "Razumem da si razočaran. Volela bih kada bih mogla da zamahnem magičnim štapićem i dam ti ono što želiš, ali ne mogu. Hajde da radimo nešto drugo umesto..." Postoje dve različite situacije kada se od roditelja zahetva da detetu kaže "ne". U prvoj situaciji, vaše dete se opire vašem zahtevu. Na primer, vi želite da se ono spremi da krenete, ali ono i dalje želi da se igra. Na ovom primeru, jasno i efikasno morate reći "ne" nastavku igre i ponoviti svoj zahtev. U drugoj situaciji, morate reći "ne" njegovom direktnom zahtevu. Ono želi da se vi igrate sa 285

Džon Grej

njim, ali vi imate druge planove. U oba slučaja, najbolji način je da odgovorite sa samopouzdanjem i snagom u glasu. Nemojte mnogo obrazlagati - samo recite "ne". Ako vas izazovu svojim pitanjima jednostavno ponovite svoj odgovor čvršće. Ovo su neki od primera. DESET NAČINA DA KAŽEMO NE: 1. Ne, sada sam zauzet.

2. Ne, imam druge planove. 3. Ne, ali možda neki drugi put. 4. Ne, sada radim nešto drugo. 5. Ne, ovo je način na koji ćemo to da završimo. 6. Ne, sada želim da... 7. Ne, ali hajde da radimo nešto drugo umesto... 8. Ne, sada je vreme za... 9. Ne, plan je da... 10. Ne, sada mi je potrebno neko vreme koje ću provesti sam. Pored toga što deci pužamo mogućnosti da rastu uz svoje pregovaračke sposobnosti time što dobijaju jasne "ne" poruke, deca takođe nauče kako da u svom životu kažu "ne". Roditelje ne treba da uznemiri dete koje zahteva više. Dozvola da traži više znači da mu je pružena prilika da traži. Kada roditelji jasno urezu u pamćenje kako nisu obavezni da kažu "da", mogu se poslužiti i rečicom "ne" - bez osećanja krivice. Pored toga što se brinu o svojim potrebama, roditelji koji umeju da kažu "ne" pružaju i uzor svojoj deci. Ako dete uporno izaziva "ne" poruku, sve što roditelj treba da kaže je "kraj pregovora".

286

Deca Su iz Raja

TRAŽITI VIŠE

Jednog dana, otprilike oko svoje šeste godine, moja ćerka Lorin pitala me je da se prošetam sa njom do grada da kupimo kolač. To je bio mali ritual koji smo zajedno upražnjavali. Jednog dana rekao sam joj "ne", a ona je počela da me moli i da pregovara. Jedan od suseda se slučajno zatekao kraj nas i ona je odmah prestala sa molbama. Sused je upitao: "Lorin, nemoj to da tražiš od svog oca. Zar ne vidiš daje zauzet? Ne može ti ni reći "ne" od tvog silnog navaljivanja." Odmah su moje tri ćerke, Šenon, Džulijet i Lorin rekle u glas "Verujte, može". To je bio trenutak za pamćenje. Bio sam jako ponosan. Svaka od mojih ćerki jasno je razumela daje imala pravo da traži, a ja sam imao pravo i moć da zauzvrat ponekad kažem "ne". Kada roditelji prave velike žrtve da bi udovoljili svakom zahtevu svoje dece, to nameće teret detetu u smislu domišljanja staje zgodno da zatraže. To je nezdravo. Na kraju, dete će se osećati nesigurno da zatraži bilo šta. Umesto toga, roditelji moraju da im daju dozvolu da traže, a sebi moraju da dozvole da kažu "ne". U našoj kući često kažemo "Ako ne zatražiš ne dobiješ, ali ako zatražiš ne dobiješ uvek". "Ako ne zatražiš ne dobiješ, ali ako zatražiš ne dobiješ uvek."

Pored toga što deci dajemo dozvolu da traže više, roditelji svoju decu moraju da nauče kako da zatraže. To se najbolje uči na primerima. Kada roditelj svoje zahteve postavlja na pristojan način, dete postepeno nauči kako da zatraži. FORMIRANJE ZAHTEVA

Da bismo decu naučili ovom važnom ponašanju, najvažnija tehnika je formiranje. Kao što smo već objasnili u poglavlju 3, umes287

Džon Grej

Najbolji način na koji će roditelji pomoći deci da razviju pojačanu svest o osećanjima nije putem deljenja svojih osecanja, već uz pomoć saosećanja, razumevanja i slušanja. Koristeći pet umeća pozitivnog vaspitanja, automatski ćete na površinu izvući emocije svoje dece. PITATI DECU KAKO SE ONA OSECAJU

Kao što dete ne treba da bude odgovorno za osecanja roditelja, ono ne treba da misli kako im sopstvena osecanja i želje daju kontrolu nad situacijom. Pogrešno je pitati dete kako se oseća ili šta želi - ali povremeno je i dobro to učiniti. Ako ste pomislili da nešto uradite i pitate svoje dete šta misli o tome, možda će shvatiti da će njegove želje biti presudne u donošenju krajnje odluke. Ovo privlači mnogo pažnje na njihova osecanja i pruža pogrešnu poruku da su deca ta koja imaju kontrolu. Kada pitate direktno dete kako se oseća ili šta želi, dajete mu suviše moći. Deci treba roditelj koji ima kontrolu, ali koji će saslušati njihov otpor, osecanja, želje i uvažiti njihova razmišljanja. Pre nego da kažete, "Šta misliš da posetimo ujka Roberta?", recite "Hajde da se spremimo da posetimo ujka Roberta". Ukoliko se njima radije ide na plivanje, staviće vam to do znanja. Ako direktno pitate dete kako se oseća, nekada ćete postići suprotan efekat od onoga koji želite. Pitanje ima teret pritiska na dete u smislu upoznavanja emocija u doba kada one nisu dostigle svoju punu zrelost. Previše pitanja može prerano pobuditi svest o postojanju specifičnih osecanja. Uglavnom oko devete godine, deca počinju da osećaju neprijatnost zbog raznih stvari i da pokazuju stid u vezi svojih tela. Sa ovom pojačanom svešću, spremnija su za direktnija pitanja. Umesto da dete pita kako se oseća, roditelj može saosećajno da kaže, "Vidim da si uznemiren". Na taj način stimulišu se osecanja deteta i volja za razgovorom o temi,. Najbolji način da ih naučimo da steknu svest o emocijama jeste da ih saslušamo i da im pomognemo da putem saosećanja 274

Deca Su iz Raja

prepoznaju svoja osećanja. Drugi način na koji roditelji mogu da stvore prijateljsko okruženje za emocije jeste putem pričanja priča. Roditelji na vrlo uspešan način mogu da prenesu svojoj deci kako i oni imaju osećanja, time što će ispričati priče o tome kako su se oni osećali i kako su reagovali na neke od izazova odrastanja. Na ovaj način, dete se nikako ne oseća odgovornim za roditeljeva osećanja. Roditelji uspešno mogu da prenesu svojoj deci da i sami imaju osećanja time što će im pričati priče o svom odrastanju.

Ako dete sa roditeljima podeli svoj strah zbog nekog pismenog zadatka, testa, ili ispita u školi, roditelj može da ispriča malu priču iz svog detinjstva o tome kako se on osećao kada je imao pismeni zadatak, test ili ispit. Pričanjem ovakvih priča ne samo da priznajete osećanja svoje dece, već im na kraju pružate potrebnu sigurnost.

ONO STO POTISKUJETE, DECA ĆE ISPOUITI

Čak i kada roditelj ne deli osećanja sa svojom decom, deca mogu da. budu pogođena tim osećanjima. Neki roditelji shvataju da nije najbolje rešenje deliti svoja osećanja sa decom, ali nemaju efikasan način da se tih istih osećanja oslobode. Kao rezultat, naročito u trenucima stresa, njihova nerazrešena osećanja nagomilavaju se iznutra. Iako ih suzdržavaju, ona dalje utiču na decu. Kada roditelji nagomilaju svoja negativna osećanja, pojačaće osećanja dece. Kada roditelji osećanja potiskuju, deca će imati sklonost da ih ispoljavaju. Obično najosetljivije dete u porodici oseća pritisak nerazrešenih problema u porodici. Terapeuti danas jasno prepoznaju daje problem koji dete ima, često povezan sa problemima koje imaju roditelji. 275

Džon Grej Obično najosetljivije dete u porodici oseća pritisak nerazrešenih problema u porodici.

Ako ste nervozni zbog nekog roka koji morate da ispoštujete, možda ćete primetiti da se vaša deca žale kako imaju puno obaveza a nemaju vremena da sve postignu. Ako se osećate zapostavljeni ili nemate dovoljno podrške, primetićete da se vaše dete stalno žali da je zapostavljeno. U ovim primerima, ono što vi potiskujete, oseća i ispoljava vaše dete. Imate utisak da su kao sunđeri. Ako ste puni ljubavi i saosećanja, oni upijaju vašu ljubav da izleče svoje rane i svoje probleme. Ako ste uznemireni, depresivni, besni, tužni, frustrirani ili neprihvaćeni, upravo te emocije deca apsorbuju. Oni bukvalno upijaju vaše negativne emocije i ispoljavaju ih. Deca mogu da upiju vaše negativne emocije i da ih ispolje.

Ovo objašnjava razlog zbog kojeg - baš onih dana kada ste nervozni ili uznemireni - deca postaju izuzetno zahtevna. Kada roditelji ne vode računa o svojim potrebama, deca će taj nedostatak upiti i ispoljiti. Deca ispoljavaju svoje emocije u najneprikladnije vreme, jer baš u tim trenucima - vi ne pružate sebi ono što vam treba. Naravno i deca imaju svoje emocije i probleme, ali kada na to moraju da dodaju i emocije svojih roditelja, onda ona budu preplavljena emocijama i normalno je da dobiju izlive besa. Imajte na umu da će deca imati izlive besa, čak i kada roditelji uspešno izlaze na kraj sa svojim emocijama. Jedan od načina da utvrdite da li dete ispoljava vaša ili svoja osećanja jeste test otpornosti. Ako ne prihvatate njihova osećanja, onda je jasno da oni izražavaju nešto od onoga što vi sami potiskujete. Ako ste u stanju da slušate pažljivo i sa saosećanjem, jasno je da oni ne ispoljavaju vaše potisnute emocije. 276

Deca Su iz Raja

Ako ne prihvatate njihova osećanja, onda je jasno da oni izražavaju nešto od onoga što vi sami potiskujete.

Ako osećate otpor prema njihovim osećanjima, to ne mora da znači kako ste loš roditelj. To je samo jasan znak da morate da odvojite vreme za sebe i za svoje potrebe. Sreća je da u onim trenucima kada ne možete da se nađete pri ruci vašoj deci, možete da se oslonite na tajm-aut. Bez obzira na to šta vi potiskujete a dete ispoljava, tajm-aut će vašem detetu pomoći u izražavanju potreba koje moraju biti ispoljene. Cesto, se posle tajm-auta i roditelji osećaju bolje, jer je dete ispoljilo upravo njihove negativne emocije. Ovo je takođe razlog zašto je u prošlosti bilo efikasno da dete dobije batine - ne bi li se stvorio privremeni mir. Ne samo što je dete tad osetilo i izrazilo svoj bol, već su se i potisnuta osećanja roditelja ispoljila na detetu. Na taj način svi bi osetili privremeno olakšanje. CRNA OVCA U PORODICI

Kada roditelji nisu naučili da se oslobode negativnih osećanja i umesto toga ih potiskuju, bar jedno od njihove dece preuzeće ove emocije na sebe, i to najčešće dete koje je najosetljivije. To dete se često smatra crnom ovcom porodice. Bez okoline koja prihvata i gaji negativne emocije, ova deca ili ispoljavaju ova osećanja i postanu neposlušna ili se okrenu unutrašnjim previranjima i postanu ljudi koji imaju nizak nivo samopoštovanja. Često se jave obe ove reakcije. "Crne ovce u porodici" nisu u mogućnosti da dobiju pažnju i saosećanje koji su im potrebni pa se problemi pogoršavaju. Oni će ispoljiti baš ona osećanja koja njihovi roditelji potiskuju. Umesto da budu voljeni, oni su odbačeni. Ne mogu da dobiju ljubav i podršku koji su im potrebni za savladavanje jakih emocija. 277

Džon Grej

Deca koja su "crne ovce u porodici" nisu u mogućnosti da dobiju neophodnu pažnju i osećaju da nešto nije u redu sa njima.

Ta deca često i ne znaju zašto su uznemirena i na kraju zaključe da nešto nije u redu sa njima. U stvari, sa njima je sve u redu. Ona se neprimereno ponašaju i zadržavaju se u negativnim osećanjim i stavovima, jer ne dobijaju potrebnu podršku. Ova deca podršku obično nadu izvan svoje porodice, u onima koji imaju više razumevanja. Ako je jedno od vaše dece crna ovca u porodici, odvojite vreme da saslušate osećanja tog deteta. Zapamtite da je svako dete drugačije i nemojte upoređivati decu. Ovoj deci potrebna je podrška potpomognuta aktivnostima izvan porodice, gde neće biti pod pritiskom da upija emocije, nerešene probleme i osećanja drugih. NEGATIVNE EMOCIJE MOGU BITI OPRAVDANE

Dopuštanje da se ispolje negativne emocije predstavlja potpuno drugačiji pristup vaspitanju. Nikada odrasli ljudi i deca nisu imali toliko mnogo emocija. Nikada nismo bili tako osetljivi. Divno je kada je dopušteno iskazivanje osećanja. Ne možemo reći da smo odrastali u situacijama u kojima su naši roditelji znali kako da gaje i kako da izađu na kraj sa našim ispoljavanjem emocija. Ipak, sa ovim novim veštinama pozitivnog vaspitanja, budite uvereni da ćete uspeti. Kao rezultat, vaša deca neće biti ograničena životom, već će biti kreativna i sposobna da stvore život kakav su želeli. Sa većim uvidom u sopstvena osećanja, na kraju će spoznati svoju pravu prirodu i razlog svog postojanja. I dalje će se suočavati sa izazovima, ponekad i sa većim nego što su to činili njihovi roditelji, ali imaće novo i moćno polazište za postizanje svojih ciljeva i ostvarivanje svojih snova. 278

12 U Redu je Želeti Više

Kada deca ne znaju šta žele, postaju osetljiva na želje i potrebe drugih. Gube priliku da otkriju i razviju svoju ličnost i umesto toga postaju ono što drugi ljudi od njih očekuju. U odsustvu poznavanja svojih potreba, važnije su im potrebe drugih ljudi i gube kontakt sa svojom sposobnošću, strašću i smernicama. Bez jasnog uvida u svoje želje i potrebe, nisu u prilici da shvate šta je najvažnije u životu. U odsustvu poznavanja svojih potreba, važnije su im potrebe drugih ljudi.

Deca često misle da nisu u pravu, da su sebična ili razmažena kada žele više ili kada se uznemire zbog toga što nisu dobili željeno. U prošlosti deca su se zadovoljavala samo mrvicama i to je ono što su u životu i dobijala. Morala su da budu poslušna, ali njih niko nije slušao, a kasnije u životu bili su ignorisani. Nije im bilo dozvoljeno da traže više, pa čak ni da žele više. Potiskivanje želje bila je jako važna roditeljska veština jer roditelji nisu znali kako da se izbore sa negativnim osećanjima koja bi se ispoljila kada želja ne bi bila uslišena. Dozvola da traže više deci daje moć koju roditelji u prošlosti nisu mogli da kontrolišu. Danas, sa veštinama pozitivnog vaspitanja u redu je da deca žele više. Time što žele više, mogu da razviju jaču sliku svojih osećanja i cilja zbog kojeg su došli na ovaj svet. 279

Džon Grej

STRAHOVI ZBOG ZEUA

Često se mislilo da dati deci dozvolu da žele više od njih čini zahtevnu decu sa kojom je teško izaći na kraj. Naravno da je mnogo lakše roditelju da ima dete koje ispunjava svaku želju, ali tom detetu nije pružena mogućnost da istraži i razvije svoju sopstvenu sliku, jedinstveni stil i smernice u životu. Kada deca dobiju ljubav i podršku koji su im potrebni da bi spoznali svoja osećanja, dozvola da žele više ne čini ih zahtevnima. Želeći više a ne dobijajući to uvek, deca nauče bitnu veštinu odložene nagrade i samodiscipline. Neki roditelji brinu da će zbog toga njihova deca postati sebična. To može da se obistini ako roditelji budu udovoljavali svakoj želji i potrebi koju njihovo dete ima. Ono što kvari decu nije to što dobiju sve što su poželela, već što steknu moć da manipulišu drugim ljudima time što žele više. Deca postaju razmažena i pokvarena kada roditelji poriču svoje sopstvene potrebe ne bi li mogli da udovolje svojoj deci. Deca postanu razmažena ne zato što žele više, već zato što roditelji prestanu da žele više za sebe.

Kada roditelji teže tome da udovoljavaju svojoj deci ispunjavajujući svaku njihovu želju - ne bi li izbegli izliv besa - onda će deca postati razmažena. Da bi deci dali dozvolu da žele više roditelji moraju da budu jaki u trenucima kada dete ima izliv besa i moraju mu dati odgovarajući tajm-aut. Kada im je data prilika da prilagode svoje želje i prihvate ograničenja koja nameće život, deca postanu zahvalna za ono što u tom trenutku poseduju. Sa redovnim tajm-autima i dobrim veštinama komunikacije, kojima pomažemo deci da se nose sa povremenim jakim osećanjima koja se mogu pojaviti, roditelji koji svojoj deci daju dozvolu da žele više i koji razmišljaju u širokim okvirima, dobiće samouverenu i saosećajnu decu, spremnu na saradnju. 280

Deca Su iz Raja

Usmeravajući se radije na stvaranje saradnje nego na šlepu poslušnost, pozitivno vaspitanje neguje unutrašnju volju i potrebe, ali u isto vreme zadržava roditeljsku kontrolu. Da bi ostvarili saradnju, nije neophodno da slomimo volju deteta. Čak i kad žele da ostanu do kasno, deca će ići na spavanje shodno željama roditelja. Time što primenjujemo pet veština pozitivnog vaspitanja, roditelji dozvoljavaju deci da imaju svoje potrebe i želje, ali zadržavaju pravo da imaju poslednju reč. Problem sa davanjem dozvole da žele više jeste da to ponekad usporava stvari. Deca nisu uvek i odmah prijemčiva dobijanju dozvole. Možda će baš želeti da rade nešto drugo i staviće vam to do znanja. Vreme koje ćete odvojiti da ih saslušate i razmislite o okvirima njihovih želja i potreba, neguje dušu deteta. Kada dete zna da roditelji uglavnom umeju da ga saslušaju, znaće da se prilagodi trenucima kada roditelj nema vremena za njega. Naša duša sebe samu izražava kroz volju. Kada volja deteta nije slomljena ili ignorisana, ima šansu da diše i raste. Gajiti volju deteta pojačava njegovu vezu sa roditeljima i stvara veliku želju za saradnjom. Sva deca se rađaju sa velikim entuzijazmom. Ovo je snaga njihove volje. Kada je prihvaćeno da žele više, ova volja se gaji i može da raste u harmoniji sa roditeljima i ostatkom svetu. Ali, kada toj volji nije dozvoljeno da raste deca postepeno gube onu izuzetnu iskru koju vidimo u njima. Deca gube želju za životom, ljubavlju, učenjem i napredovanjem. Negovanje volje, detetu održava želju za životom, ljubavlju, učenjem i napredovanjem.

Tako što nauče da osećaju svoje potrebe i poštuju potrebe svojih roditelja, deca razviju bitne veštine; poštovanje, deljenje, saradnju, pravljenje kompromisa i pregovaranje. Bez dozvole da žele i da slobodno traže više, deca nauče da se žrtvuju zbog drugih. Kada deca imaju dozvolu da žele više, nemaju potrebu da se bune u pubertetu. 281

l

Džon Grej

VRLINE ZAHVALNOSTI

Roditelji radije uče svoju decu vrlinama zahvalnosti nego što ih uče da traže ono što žele. "Budi zahvalan za ono što imaš", često se odgovara detetu koje poželi nešto više. Mnogi odrasli sebi ne pružaju dozvolu da žele više u životu jer su uplašeni da će izgledati nezhvalno zbog onoga što imaju. U prošlosti je žrtvovanje predstavljalo deo duhovnosti. Biti dobar, posvećen ili duhovan, značilo je žrtvovati se u ime Boga. Žrtvovanje je bilo valjano sredstvo da se oseti veza pojedinca sa Bogom, jer je to bio način na koji su ljudi počeli da osećaju. Odreći se nečega u ime Boga, teralo je ljude da dublje zađu u svoja osećanja. Danas nisu potrebne žrtve da bismo osećali. Jedino nam treba dozvola da želimo više a osećanja će se javiti u obilju. U prošlosti, bilo je normalno žrtvovati se zbog Boga, ali danas izazov leži u tome da živimo zbog Boga.

Naš izazov je da stvorimo život ispunjen obiljem. Na dohvat ruke posedujemo toliko raznih izvora kakvih nikada do sada nismo imali. Vaša deca mogu da ostvare svoje snove. Mogu da uživaju u unutrašnjem i spoljašnjem uspehu. Osnova njihovog uspeha je upravo dozvola da zahtevaju više. Ako im se ne pruži ta dozvola, prestaće da sanjaju a bez tog sna ništa se neće desiti što se već nije desilo ranije. Tajna uspeha, kako spoljašnjeg tako i unutrašnjeg leži u tome da uvažavamo ono što imamo i da želimo više. Srce puno zahvalnosti i ljubavi za ono što već imamo i snažna želja da postignemo i da imamo više, tajni su recept uspeha naše dece u životu. Kada su deca u stanju da se suoče sa negativnim emocijama koje se javljaju kada shvate da ne mogu uvek da dobiju ono što žele, stalno će se vraćati temeljima zahvalnosti na ljubavi koju već dobijaju. Sa zahvalnošću koju osećaju prema svojim roditeljima, deca poseduju osnov da osećaju svoje sopstvene želje a ne želje drugih ljudi. 282

Deca Su iz Raja

DOZVOLA ZA PREGOVORE Kad deca dobiju dozvolu da žele više, to znači da roditelji povremeno imaju više posla. Zauzvrat, deca nauče kako da pregovaraju da bi dobila više u životu. Iako pregovori oduzimaju više vremena, ponekad me iznenadi snaga moje dece da me motivišu da uradim neke stvari. Ja sam ponosan na njihovu snagu i otpor šlepom pokoravanju. Kada joj je data dozvola da traži ono što želi, unutrašnja snaga moje ćerke da dobije ono što želi procveta. Neće uvek prihvatiti "ne" kao odgovor. Odmah započije pregovore i često motiviše da joj se pruži ono što želi. U redu je ako vas dete ubedi da promenite svoje stavove. Ovo ne podrazumeva udovoljavanje zahtevima da bismo izbegli njihove izlive besa. Postoji velika razlika između toga kada smo manipulisani detetom koje plače i motivisani odličnim pregovaračem. Roditelji moraju da zadrže kontrolu u pregovaranju tako što će postaviti granice do kojih se srne ići. Postoji velika razlika između toga kada smo manipulisani detetom koje plače i motivisani odličnim pregovaračem.

Mnogo odraslih ljudi ne zna da traži ono što im treba, jer nisu imali dovoljno prakse kao deca. Kada napokon zatraže ono što im treba i dalje ne znaju kako da pregovaraju. Ako je odgovor negativan, povuku se ili se osećaju kao da su neprihvaćeni. Veliki broj problema odraslih ljudi nestao bi kada bi znali kako da pregovaraju da bi dobili ono što hoće. Razlog zbog kojeg ima toliko advokata na ovom svetu je upravo zbog toga što su ljudi nesposobni da pregovorima izglade razlike. Deca koja su odgajana tako da pregovaraju o onome što žele, nikada se ne povlače niti postaju odbojna. Znaju da "ne" znači "ne" samo dok ne pronađu dobar argument da podrže svoj zahtev. 283

Džon Grej

Takode znaju da "ne" danas, ne znači i "ne" sutra. Pregovaranje zahteva kreativnost i upornost koji se automatski javljaju kada deci damo dozvolu da traže više. Deci je neophodna dozvola da traže više: inače nikada neće saznati koliko mogu da dobiju. Čak i kad odrastemo i dalje imamo problema da odredimo granice do kojih možemo da tražimo a da ne budemo zahtevni ili nezahvalni. Ako odrasli imaju problema, jasno je da ne treba da očekujemo od naše dece da sve znaju. Deci je neophodna dozvola da traže više: inače nikada neće saznati koliko mogu da dobiju.

Kada deci damo dozvolu da traže više, ponekad roditelji moraju da shvate i prihvate da će dete ponekad želeti mnogo i da će izgledati kao da je sebično. U tom trenutku neophodno je da ga ne osudimo i da ne pokažemo neodobravanje. Od deteta se ne može uvek očekivati da zna šta može da traži. To je proces pokušaja i grešaka. KAD l KAKO REĆI - NE!

Samo iz razloga što deca imaju dozvolu da traže više ne znači da ćete se vi uvek složiti sa njihovim zahtevom. Baš kao što oni uče da traže više, roditelj mora da vežba da se oseća lagodno kada kaže "ne". Kada roditelji ne umeju da kažu "ne", deca postaju neumerena u zahtevima. Nastaviće da traže više i više. Ako roditelji nisu u poziciji da postave razumne granice, deca će i dalje tražiti nešto što nije ostvarljivo. Dete će uporno istrajavati u svojim zhtevima dok ne oseti jasnu granicu. Kada je granica dostignuta, detetu će često biti potrebna pauza da se izbori sa jakim osećanjima razočaranja, besa, ljutnje, srdžbe, tuge i strana. Što više deca dobijaju ono što žele, postaju sve više uznemirena kada ne dobiju to što žele.

284

Deca Su iz Raja

Ako roditelji nisu u stanju da postave razumne granice deca će tražiti nerazumne stvari.

Kada deca pregovaraju da bi dobila ono što žele, roditelji moraju da postave jasne granice do kojih ovi pregovori mogu da idu. Jedino roditelj ima vreme i instinkt koji će mu označiti kraj ovog razgovora. Kada osetite da ste dovoljno čuli i da niste voljni da promenite svoju odluku, vreme je da kažemo, "Razumem da si razočaran, ali pregovori se sada završavaju". Ako dete nastavi, roditelj samo treba da ponovi svoju frazu i da izda naredbu da se prestaje sa razgovorom. Roditelj bi mogao da kaže, "Pregovori su završeni. Želim da prestaneš da me pitaš." Ako dete i dalje nastavlja, van kontole je i potreban mu je tajm-aut. Po završetku ovog procesa, dete će poštovati vaše zahteve i kraj pregovora. Zapamtite, kada roditelj svoj glas koristi u svrhu izdavanja naredbe, "ne" mora da znači "ne". Kada roditelj svoj glas koristi u svrhu izdavanja naredbe, "ne" mora da znači "ne".

Da bi se pregovori okončali, naročito sa malom decom, roditelji često mogu da se posluže ponovnim usmeravanjem. Majka bi mogla reći, "Razumem da si razočaran. Volela bih kada bih mogla da zamahnem magičnim štapićem i dam ti ono što želiš, ali ne mogu. Hajde da radimo nešto drugo umesto..." Postoje dve različite situacije kada se od roditelja zahetva da detetu kaže "ne". U prvoj situaciji, vaše dete se opire vašem zahtevu. Na primer, vi želite da se ono spremi da krenete, ali ono i dalje želi da se igra. Na ovom primeru, jasno i efikasno morate reći "ne" nastavku igre i ponoviti svoj zahtev. U drugoj situaciji, morate reći "ne" njegovom direktnom zahtevu. Ono želi da se vi igrate sa 285

Džon Grej

njim, ali vi imate druge planove. U oba slučaja, najbolji način je da odgovorite sa samopouzdanjem i snagom u glasu. Nemojte mnogo obrazlagati - samo recite "ne". Ako vas izazovu svojim pitanjima jednostavno ponovite svoj odgovor čvršće. Ovo su neki od primera. DESET NAČINA DA KAŽEMO NE:

1. Ne, sada sam zauzet. 2. Ne, imam druge planove. 3. Ne, ali možda neki drugi put. 4. Ne, sada radim nešto drugo. 5. Ne, ovo je način na koji ćemo to da završimo. 6. Ne, sada želim da... 7. Ne, ali hajde da radimo nešto drugo umesto... 8. Ne, sada je vreme za... 9. Ne, plan je da... 10. Ne, sada mi je potrebno neko vreme koje ću provesti sam. Pored toga što deci pužamo mogućnosti da rastu uz svoje pregovaračke sposobnosti time što dobijaju jasne "ne" poruke, deca takođe nauče kako da u svom životu kažu "ne". Roditelje ne treba da uznemiri dete koje zahteva više. Dozvola da traži više znači da mu je pružena prilika da traži. Kada roditelji jasno urezu u pamćenje kako nisu obavezni da kažu "da", mogu se poslužiti i rečicom "ne" - bez osećanja krivice. Pored toga što se brinu o svojim potrebama, roditelji koji umeju da kažu "ne" pružaju i uzor svojoj deci. Ako dete uporno izaziva "ne" poruku, sve što roditelj treba da kaže je "kraj pregovora".

286

Deca Su iz Raja

TRAŽITI VIŠE

Jednog dana, otprilike oko svoje šeste godine, moja ćerka Lorin pitala me je da se prošetam sa njom do grada da kupimo kolač. To je bio mali ritual koji smo zajedno upražnjavali. Jednog dana rekao sam joj "ne", a ona je počela da me moli i da pregovara. Jedan od suseda se slučajno zatekao kraj nas i ona je odmah prestala sa molbama. Sused je upitao: "Lorin, nemoj to da tražiš od svog oca. Zar ne vidiš daje zauzet? Ne može ti ni reći "ne" od tvog silnog navaljivanja." Odmah su moje tri ćerke, Šenon, Džulijet i Lorin rekle u glas "Verujte, može". To je bio trenutak za pamćenje. Bio sam jako ponosan. Svaka od mojih ćerki jasno je razumela daje imala pravo da traži, a ja sam imao pravo i moć da zauzvrat ponekad kažem "ne". Kada roditelji prave velike žrtve da bi udovoljili svakom zahtevu svoje dece, to nameće teret detetu u smislu domišljanja staje zgodno da zatraže. To je nezdravo. Na kraju, dete će se osećati nesigurno da zatraži bilo šta. Umesto toga, roditelji moraju da im daju dozvolu da traže, a sebi moraju da dozvole da kažu "ne". U našoj kući često kažemo "Ako ne zatražiš ne dobiješ, ali ako zatražiš ne dobiješ uvek". "Ako ne zatražiš ne dobiješ, ali ako zatražiš ne dobiješ uvek."

Pored toga što deci dajemo dozvolu da traže više, roditelji svoju decu moraju da nauče kako da zatraže. To se najbolje uči na primerima. Kada roditelj svoje zahteve postavlja na pristojan način, dete postepeno nauči kako da zatraži. FORMIRANJE ZAHTEVA

Da bismo decu naučili ovom važnom ponašanju, najvažnija tehnika je formiranje. Kao što smo već objasnili u poglavlju 3, umes287

Džon Grej

to da naređujemo i postavljamo zahteve, postavljaćemo pitanja sa "da li bi" i "hoćeš li" "molim te" i "hvala". Kada dete naređuje ili postavlja zahteve, umesto da ga upućujemo i učimo kako da ne bude nezahvalno, jednostavno ga treba uputiti na koji način bi oni mogli da postave svoje zahteve. Kada četvorogodišnjak kaže, "Tata, daj mi to" jednostavno recite "Tata, hoćeš li mi to dati? Naravno, odmah ću." Onda mu jednostavno dajte ono što je tražio ako je ponovio te reci. Ova tehnika je meni umnogome olakšala vaspitanje. Kada bi moja deca postala zahtevna ili zvučala kao da nemaju poštovanja, umesto što sam se upuštao u svađu, pokušavao sam da ih ispravim kako bi rekli ono što sam hteo da kažu. Jednostavno sam formulisao ono što sam želeg^a kažu i odgovorio im, kad ponove moje reci. .1* Jedini razlog^bog kojeg se deca ne izražavaju na način koji bi bio pun uvažavanja jeste taj što ga tušu još naučili. Ne treba da ih ispravljamo: samo treba da im pokažemo ispravan način. Posao roditelja je da ih tome nauči. Kako oni budu učili koji načinje bolji sami će početi da ga prate. Kada bi moja ćerka bila ljuta i rekla, "Tata, izađi iz moje sobe", ja bih rekao "Tata, da li bi, molim te, izašao iz moje sobe. Naravno, ako to želiš". Onda bih napustio sobu. Ovo im pruža jasnu poruku kako da pitaju na uspešan način. Bilo bi gubljenje vremena i energije da se svađam sa svojim detetom, govoreći, "Ne možeš da mi kažeš šta da uradim. Pitaj me lepo ili neću otići." Ovaj pristup samo stvara bespotreban otpor. Deca moraju da budu slobodna da traže šta žele znajući da neće dobiti grdnju. Čak i kad zahtev nije perfektno formulisan, treba ga poštovati. Takođe, moraju da znaju da samo to što su nešto tražili ne znači da će to i dobiti. Način na koji traže ne treba da bude razlog zbog koga roditelj kaže "ne". Kada dete traži, uvek se trudi najviše što može. Ako ne uspe, nije loše; samo mu treba više primera, više brige ili tajm-aut.

288

Deca Su iz Raja

MOĆ POSTAVLJANJA ZAHTEVA

Time što dajemo deci dozvolu da traže više, darujemo ih smerom svrhe i moći u životu. Mnoge žene danas osećaju se bespomoćno, jer im nikad nije data dozvola da traže više. One su odgajane tako da više brinu o tome staje drugim ljudima potrebno i stidele su se svojih negativnih osećanja kada ne dobiju ono što žele. Jedna od najvažnijih veština kojoj otac ili majka mogu da nauče devojčicu jeste kako da traži više. Mnoge žene nisu naučile ovu lekciju u detinjstvu. Umesto da su direktno tražile više, one su indirektno tražile više, time što su davale više i nadale se da će im neko pružiti više, bez potrebe da to direktno traže. Ova nemogućnost da postave direktan zahtev, sprečava ih da dobiju ono što žele u životu i u svojim vezama. Mnoge žene imaju probleme u ljubavnim vezama, jer u detinjstvu nisu naučile da traže više.

Dok devojčicama treba dozvola da traže više, dečacima treba naročita vrsta podrške kada ne dobiju ono što hoće. Često će dečak postaviti sebi visoke ciljeve, a roditelji će pokušati da ga odgovore od tih ciljeva jer žele da ga zaštite od eventualnog razočaranja. Oni ne shvataju da je sposobnost suočavanja sa razočaranjem, bitnija od postizanja ciljeva, jer donosi moć da se nakon razočaranja dečak pridigne i ipak postigne cilj. Kao što devojčicama treba mnogo podrške u tome da traže ono što žele, dečacima treba više podrške da prepoznaju svoja osećanja i kontrolišu ih. Što se dečaka tiče, ovo se najbolje postiže tako što zahtevamo detalje onoga što se desilo i tokom razgovora vodimo računa o tome da ne dajemo savete i da ne pružamo pomoć. Čak i suviše saosećanja "koje će pomoći", može da ga od-' vrati od toga da nam ispriča ono što mu se desilo. Majke često prave grešku time što postavljaju suviše pitanja. Kada ih teramo da pričaju, mnogi dečaci ustuknu. Kada im se 289

Džon Grej

pruži savet posebno u smislu savladavanja osećanja, dečaci će ustuknuti. U momentima kada se dečaci već osećaju utučeno, ne treba im neko ko će im pogoršati situaciju time što će im reći način na koji je trebalo da rese problem i koliko su oni sami doprineli stvaranju problema. DAVATI PREVIŠE

Kada roditelji daju previše, deca im to stave do znanja. Postaju isuviše zahtevna i ne cene ono što imaju. Kada vi date nešto a oni žele više, jer to što ste dali nije dovoljno, to je obično znak da dajete suviše. Kada roditelj daje previše, rešenje je da prestane da se žrtvuje zbog svog deteta.

Pogledajmo primer. Jednog dana, moja ćerka Lorin želela je sladoled. Ja sam imao puno obaveza, ali ona je baš želela sladoled. Umesto da radim ono što sam planirao, otišao sam da joj kupim sladoled. Iako to nisam shvatio, davao sam previše. Iako mije smetalo to što me prekida, ipak sam joj izašao u susret. U prodavnici, pošto smo dugo čekali u redu, odjednom je rekla da ne želi sladoled već čokoladu. Da bih to uradio, morao bih ponovo da stanem u red i da izgubim mnogo vremena. Tada sam shvatio da sam počeo da osećam odbojnost jer je preterano zahtevna. Ona je očito bila zbunjena i pitala me je da li sam ljut na nju. Rekao sam joj da mi smeta što je velik red. Ispod svega, deo mene bio je ljut na nju ali ona je samo istraživala granice i tražila ono stoje htela. Ja sam bio odrasla osoba - na meni je da joj kažem šta mogu da joj dam a šta ne. Njen posao je da traži dok ne stigne do granice. Nije bilo fer to što sam dozvolio sebi da me izvede iz takta, a posle toga daje krivim stoje zahtevna. Time što sam odlučio da joj ne pružim toliko u budućnosti i da postavim jasne granice, neću osećati odbojnost što ću činiti stvari za nju. 290

Deca Su iz Raja

Kada su se moja deca na javnom mestu ponekad ponašala zahtevno, to mije uvek bio jasan znak da sam pružao previše. Kad god roditelj pruži suviše da bi dete učinio srećnim, rezultat je da dete postaje previše zahtevno. Ponekad roditelji ne mogu da razluče granicu između udovoljavanja deci i njihovog zadovoljenja. Toliko žele da im ispune sve želje, da ne shvataju kako im time daju suviše moći. DECA ĆE UVEK ZELETI VISE

Kada im se dozvoli da žele više, deca će uvek želeti više. Povremeno, činiće vam se da ne možete da ih zadovoljite. To je zdrav način odrastanja. Da bi shvatili svoju unutrašnju sposobnost da budu srećna, deca ponekad moraju da iskuse kako ne mogu da dobiju sve što požele. Kada ne budu dobili to što su hteli u spoljašnjem svetu, vraćaju se na ono što su zapravo želeli. Kako budu osećali potrebu za ljubavlju, odjednom će shvatiti da mogu biti srećni čak i ako ne dobiju sve što su poželeli. Ne moraju da imaju sve odmah. Ovo je način na koji se deca uče odloženoj pohvali. Deci će trebati više vremena i pažnje nego što je to moguće dati. Roditelji moraju da znaju da dopustiti deci da žele više znači da će ona uvek želeti više. Lekcija koju moraju da nauče jeste kako biti srećan u sadašnjosti čak i kada ne dobiju odmah ono što žele. Odložena nagrada je učenje kako biti srećan i kad ne dobijemo odmah ono što želimo.

Ovo je razlog zbog kojeg je učenje da se suočimo sa negativnim emocijama tako važno. Ako dete želi više i ne dobije uvek ono što poželi, postaje jako nesrećno. Roditelji moraju da znaju kako nije uvek pozitivno truditi se da razveselimo takvo dete i da resimo problem. Dete je kao mali leptir koji se bori da izađe iz čaure: trebaju mu bitke da bi ojačao krila i da bi mogao da leti. 291

Džon Grej

Da bi bili srećni u životu, jedna od najvećih veština je odložena nagrada. Odgajati decu da žele više i da budu srećni sa onim što imaju, zahteva ogromnu snagu. Ovaj balans se uspostavlja svakog puta kada su vaša deca u nemogućnosti da dobiju ono što žele i uznemire se zbog toga. Time što pomažete deci da osećaju i da se oslobode negativnih emocija, ona iznova osećaju i doživljavaju da mogu biti mirni i srećni u sadašnjosti, čak iako život nije savršen i stvari nisu uvek onakve kakve bi oni voleli da budu. DECA RAZVEDENIH RODITEUA

Deca razvedenih roditelja imaju veliku potrebu da savladaju razvod roditelja. Duboko u sebi sva deca žele da se mama i tata slažu i vole. Baš kao što je i roditeljima teško da se suoče sa razvodom braka i deci je neophodno vreme da se suoče sa time. Deca ne počinju sa ovim procesom suočavanja do onog momenta dok mama i tata ne počnu da se viđaju sa drugim ljudima. Iz ovog razloga, jednom kada roditelj prođe kroz proces suočavanja sa razvodom, on ili ona treba da počnu da se viđaju sa drugim ljudima. Deca ne počinju sa ovim procesom suočavanja do onog momenta dok mama i tata ne počnu da se viđaju sa drugim ljudima.

Ponekad samohrani roditelji ne žele da uključe druge ljude u svoj život, jer se njihova deca sa tim ne slažu. Njihova deca postaju tako zahtevna da samohrani roditelji ne izlaze sa drugima, jer ne žele da ih uznemire. Ovaj pokušaj da se udovolji detetu, ne samo što će ga razmaziti, već mu, takođe, uskraćuje priliku da se suoči i prevaziđe problem razvoda. U drugim slučajevima, roditelji koju su razvedeni ne počinju da izlaze sa drugima, jer žele da izbalansiraju situaciju i da deci pruže više. Logika stvari je jasna: pošto moje dete ima samo jed292

Deca Su iz Raja

nog aktivnog roditelja, a detetu trebaju dva aktivna roditelja, moram dati više. Logika je ispravna, ali pretpostavka je loša. Deca će uvek želeti više nego što možete pružiti. Kao roditelj, možete dati samo ono što je moguće. Ukoliko pokušate da date više, mnogo ćete žrtvovati za svoju decu. Zapamtite da su deca iz raja. Ako se potrudite najviše što možete, Bog će učiniti sve ostalo. Vi možete samo da se trudite u okviru svojih mogućnosti. Tajna uspeha je da budete uz svoju decu kada ona prolaze kroz faze otpora onome što radite za sebe. Pomozite im da izađu na kraj sa emocijama koje se javljaju kao odgovor na to što ne dobijaju ono što žele. Zapamtite da su deca iz raja: potrudite se najviše što možete, Bog će vam pomoći u ostalim stvarima.

Kada samohrana majka izađe na sastanak, njeno dete može toliko da se uznemiri da ona resi da ne izađe. Ona ne shvata da su ostala deca venčanih parova takođe uznemirena kada oni izlaze. Kada deca imaju slobodu da žele više, želeće više. Na roditelju je da prepozna šta može da uradi bez žrtvovanja svog privatnog života. Time što odvaja vreme za sebe, u stanju je da detetu pruži kvalitet i pažnju koja je detetu potrebna. TEŽNJA UUDSKOG DUHA

Želja za boljim je težnja ljudskog duha. Kada deca mogu da izađu na kraj sa svojim težnjama da žele više, u stanju su da se nose sa najvećim izazovima u životu. Ljudi koji uspeju u životu su oni koji su uporni. Jedini neuspesi u životu su kada se neko preda i prestane da teži, sanja i želi. Kada su im umovi i srca otvoreni a volja jaka, ne postoji ništa što će zaustaviti našu decu. Deca koja su odgajana sa jakom voljom, neće se potčiniti volji tiranina, niti će težiti da slome volju drugih sredstvima dominacije. Ona će pronaći nov način bivstvovanja na ovom svetu. Sa293

Džon Grej

radnja će biti svakodnevno iskustvo, tako da će imati razvijene veštine da prihvate saradnju drugih ljudi. Deca koja su odrasla sa dozvolom da žele više, misle o velikim stvarima i planiraju velike stvari. Ona su uverena u svoju sposobnost da ostvare velike ciljeve. U njihovim najdubljim željama skriveno je samopouzdanje i intuitivno znanje kako da dobiju ono što žele. Time što dajemo dozvolu deci da žele više, ova kreativna i intuitivna svest se budi dajući im osvrt na život kakav je iskusilo malo ljudi iz prošlosti. Sa ovom unutrašnjom sigurnošću i smernicama, deca će biti spremna da idu pravo kroz život sa smislom i strašću. Vaša deca će postići i prestići ono što su roditelji u prethodnim generacijama mogli samo da čuvaju kao nadu za svoju decu.

294

13 U Redu je Reći Ne, ali Mama i Tata su Glavni

Osnova pozitivnog vaspitanja je sloboda. Svaka od pet pozitivnih poruka daje deci veću slobodu da razviju u potpunosti svoj unutrašnji potencijal. Ovaj novi način vaspitanja, deci daje snagu da se kreću napred u životu iako ne menjaju kurs svoje ličnosti. Sa ovom vrstom podrške, deca rastu učeći da je u redu biti drugačiji, de je u redu praviti greške, de je u redu izraziti negativne emocije, da je u redu želeti više i što je najvažnije da je u redu reći ne. Sposobnost da se odupremo autoritetu, osnova je definisanja istinite i pozitivne slike o sebi.

Na površini, pozitivno vaspitanje se može učiniti kao previše popustljivo, ali je zapravo više okrenuto kontroli. Tehnike pozitivnog vaspitanja uspostavljaju kontrolu bez straha ili krivice. Dati deci dozvolu da kažu "ne", ne znači da roditelj treba da udovoljava svakoj detetovoj potrebi. Umesto toga, roditelji slušaju i razmatraju otpor. Umesto da slepo poštuju svoje roditelje, deci je pružena prilika da izaberu saradnju. Dozvolivši deci da kažu "ne", otvarate im vrata da izraze osećanja i da otkriju šta žele, a da zatim pregovaraju. To ne znači da ćete uvek uraditi ono što vaša deca traže. Čak i ako dete ima pravo da kaže "ne", to ne znači da će uvek biti po njegovom. Ono 295

Džon Grej

što dete oseća i želi roditelji će saslušati, a to u suštini dete čini spremnim na saradnju. Što je još važnije, to omogućava detetu da bude spremno na saradnju bez potrebe da potiskuje svoju prirodu. Dozvoliti detetu da kaže "ne", ne znači da će roditelj uvek uraditi ono što dete želi.

Postoji velika razlika između prilagođavanja potreba i potiskivanja potreba. Prilagođavanje potreba znači da približavate svoje želje željama roditelja. Potiskivanje potreba znači potiskivanje želja i osećanja i potčinjavanje željama roditelja. Potčinjavanje rezultira slamanjem volje deteta. Bez jake volje vaša deca će biti podložna negativnim trendovima u društvu ili pritisku vršnjaka koji su van kontrole roditelja. Kada osoba nema jak osećaj svoje ličnosti, lak je plen za manipulaciju drugih ljudi. Čak će je i privlačiti veze u kojim je osoba potčinjena, jer se osecaju beskorisno i plaše se ispunjavanja svoje volje. Bezjake volje tinejdžerima je teško da se zauzmu za ono u šta veruju i lako se prepuštaju pritisku vršnjaka. Prilagođavanje volje zove se suradnja; potčinjavanje volje je poslušnost. Pozitivno vaspitanje želi da stvori decu spremnu na saradnju a ne poslušnu decu. Nije zdravo za decu da slede volju svojih roditelja i slepo joj se pokoravaju. Dati deci dozvolu da osecaju i verbalizuju otpor, ne pomaže im samo da razviju smisao o sebi, već ih čini spremnijim na saradnju. Poslušna deca samo prate naredbe; ona ne misle, ne osecaju i ne doprinose procesu. Deca spremna na saradnju unose sebe u svaki kontakt i u mogućnosti su da uspeju. Kada deca mogu da se bune, to zapravo roditeljima pruža više kontrole. Svaki put kada se dete usprotivi, a zatim se preda volji svojih roditelja, ono je u mogućnosti da iskusi i oseti kako su zapravo mama i tata glavni. Sposobnost da deca osecaju vezu sa kontrolom svojih roditelja, obezbeđuje bazu pozitivnog vaspitanja. 296

Deca Su iz Raja

Kada deca imaju dozvolu da pokažu svoj otpor, roditelji dobijaju više kontrole.

Ova veza održava u deci jaku želju da imitiraju ponašanje roditelja i sarađuju sa njihovom voljom, dok istovremeno obezbeđuju sebi slobodu da otkriju ko su, da naprave grešku i isprave se, da osećaju i oslobode se negativnih emocija, da žele više i prilagode se onome stoje moguće i da pregovaraju da bi dobila više. Dozvola da kažu "ne" ili da se opiru autoritetu u stvari decu čini svesnom da neko ima kontrolu nad njima. Ona obezbeđuje osnovnu mrežu sigurnosti koja podržava svaku fazu razvoja deteta. KAKO RODITEUI UTIČU NA SVOJU DECU

Da bi bili uspešni u životu odrasli ljudi moraju da pokrenu mnoge unutrašnje izvore. Ti izvori su ljubav, mudrost, snaga, samouverenost, intergritet, moral, kreativnost, inteligencija, strpljenje, poštovanje - da pomenemo samo neke. Zbir ovih izvora je jedinstvena perspektiva svake osobe ili njena svest. Odluka odraslog čoveka ili njegova reakcija na situaciju, zasnovana je na svesti odraslog čoveka. Kada deca osećaju unutrašnju povezanost sa svojim roditeljima u stanju su da izvuku korist iz svesti roditelja. Kada deca osećaju tu vezu, ona su u pravom smislu te reci priključeni na svoje roditelje, a okvir svesti njihovih roditelja utiče na sve što dete kaže i uradi. Deca koja osećaju povezanost sa svojim roditeljima mogu izvući koristi iz svesti svojih roditelja.

Ova roditeljska trezvenost predstavlja deci sigurnost i da je im samopouzdanje da budu svoji, pružajući im sposobnost da se isprave kada pogreše. Sve dok deca osećaju vezu sa roditeljima, automatski ispravljaju svoje greške bez pridika ili pretnji kaznom. 297

Džon Grej

Samo prisustvo odraslih ljudi deci daje više svesti da se ponašaju harmonično i kreativno. Deca najefikasnije uče u prisustvu ili pod budnim okom roditelja ili učitelja. Stoje dublja veza između roditelja i dece, više su u stanju da izvuku koristi iz prisustva odraslih. KAKO IZAĆI NA KRAJ SA NEGATIVNIM OSECANJIMA

Deca mogu da izraze i oslobode se negativnih osećanja zahvaljujući svesti svojih roditelja i sigurnosti koju im roditelji ulivaju. Deca pre devete godine života ne mogu razumno da zaključuju, ali uz podršku saosećajnog roditelja, mogu da iskoriste roditeljsku sposobnost razumnog zaključivanja, i koristeći se njome mogu da se oslobode negativnih emocija. Prisustvo brižnog roditelja odmah leci bol uplašenog deteta. Ako se rasplaču, a nema roditelja da ih uteši i da brine o njima, deci se pojačava osećanje napuštenosti i nema oslobađanja negativnih emocija straha. Deca žive u beskrajnoj sadašnjici. Bez sposobnosti razumnog zaključivanja stalno pogrešno tumače realnost.

Samo zbog toga što su u stanju da imitiraju i komuniciraju, roditelji greškom zaključe da deca mogu i razumno da zaključuju.

Kada je neko zao, deca pretpostavljaju da će ta osoba uvek biti zla. Ako se čini da je neko dobio više pažnje, deca će misliti kako će ta osoba uvek dobijati više pažnje. Ako je na vestima objavljeno daje neko opljačkan, dete zaključi da bi ono lako moglo biti sledeće kome će se to desiti. Dete ne može da shvati da je sigurno, jer njegova kuća, recimo, ima sigurnosne brave na vratima. Taj zaključak zahteva logično razmišljanje. Ono se može umiriti ako mama i tata osećaju njegov strah i uvere ga da je sve u redu. 298

Deca Su iz Raja

Kada sam tražio dobru školu za svoju decu, jedan od roditelja je komentarisao: "U stvari nije važno kakvi su roditelji ili učitelji u školi. Dete ponekad mora da nauči daje svet džungla. Bolje je da sada nauče sa čim će se susretati nego kasnije". Iako je ovo delovalo saosećajno i mudro, u stvari nije. Decu treba zaštititi od loših strana sveta što je više moguće, sve dok ne steknu kapacitet mozga da tu surovu realnost prihvate na pravi način. Kada se telo razvija u materici, ono zahteva zaštitu i podršku tela majke. Na isti način, u sledećih devet godina, deci treba zaštita od svih zala ovog sveta. Vi ne pripremate svoju decu za loša iskustva time što ćete im ih sami priuštiti. Dete je kao malo seme koje se razvija i treba mu zaštita od lošeg vremena dok ne ojača. Decu treba zaštiti od lošeg učitelja, opasne dece u školi, televizije itd. Roditelji koji su brižni, rodbina i učitelji, obezbeđuju idealnu matericu za razvoj deteta.

RAZVOJ SAZNAJNIH SPOSOBNOSTI

Saznajne sposobnosti se kasnije razvijaju kod dece. Potrebno je devet godina da bi se njihov mozak razvio do kapaciteta, koji odgovara logičkom shvatanju stvarnosti. Decu treba zaštiti od surove stvarnosti i negativnosti sveta do njihove devete godine. Sve do četrnaste godine dete ne misli apstraktno, a tada može da razume i predlaže hipotetičke situacije, da samo donosi logičke zaključke i da na stvari gleda iz drugog ugla. Nekoliko godina ranije deca koja stupaju u pubertet, pokazuju početke saznajnog razmišljanja, ali se ono još nije u potpunosti razvilo. Bez ovih saznajnih sposobnosti deca sasvim drugačije doživljavaju svet. Kad odrastemo, zaboravimo kako izgleda doživljaj sveta bez tih mentalnih sposobnosti. Iz perspektive dece, svet je veliko mesto koje može biti uznemirujuće, deluje zbunjujuće i stvara mnogo nervoze. Svet današnjice još je negativniji nego svet prethodnih generacija. Sa tehnološkim napretkom u komunikaciji, decu neprekidno bombarduju negativnim informacijama. 299

Džon Grej

Deca su bombardovana sa svih strana negativnim informacijama, više nego ikada ranije u istoriji.

Kada je dete kidnapovano, silovano ili ubijeno u drugoj državi ili zemlji, ta priča vam je stalno pred očima. Vidite je na TV-u, vestima, novinama, magazinima, na radiju i na Internetu. Kada ova vest dospe u kuću, iz perspektive vaše dece, to izgleda kao da se tragedija desila tu odmah do vas i osećaju strah da se to isto ne desi i njima. Suviše nesreća koje gledamo na vestima otupi osetljivost dece i slabi njihov osećaj povezanosti sa kontrolom roditelja. Izloženost nasilju i zločinu, lažno normalizuje ono što nije normalno i pn'rodno u životu.

Deca u prošlosti nisu bila u prilici da se suoče sa toliko informacija o negativnoj realnosti stvarnog sveta. Odrasli barem poseduju kapacitet mozga da svet interpretiraju na korektniji način -deca ne. Sve što ljudi mogu da urade ne bi li zaštitili svoju decu od ove invazije loših vesti dobrodošlo je da bi se deca osećala sigurnije, samouverenije i zaštićeno. POTREBA DECE ZA NEPREKIDNIM UVERAVANJEM

Pre razvoja logičkog mišljenja, decu neprekidno treba uveravati daje sve u redu. Bez mogućnosti da logično zaključuju, deca stvaraju pogrešna ubeđenja i zaključke. Evo nekih od primera: Kada deca ne osećaju da ih volite, ona zaključe da nikad neće biti voljena. Ako je nešto izgubljeno, dete veruje da to nikada neće biti nađeno ili zamenjeno. 300

Deca Su iz Raja

Ako deca ne mogu da dobiju kolač odmah, ona pomisle da nikada neće dobiti kolač. Ovaj uvid pomaže vam da razumete zašto deca imaju tako jake emotivne reakcije. Deca su voljna, osećajna bića bez sposobnosti logičkog zaključivanja.

Kada roditelji negde odu, deca zaključuju da se oni nikada neće vratiti. Objašnjenja im ne pružaju sigurnost, ali slušanje im pomaže. Saosećajan odgovor nežnim osećanjima deteta daje mu poruku koja mu uliva sigurnost, jer još uvek ne može samo da donosi zaključke. Objašnjenja ih ne mogu umiriti; slušanje im pomaže.

Roditelji znaju da će se vratiti i da će sve biti u redu. Ovo saznanje direktno se prenosi sa svesti roditelja kada mirno i glasom punim ljubavi sluša svoje dete i uverava ga daje sve u redu. Time što oseća vezu, dete koristi životno iskustvo svoga roditelja i njegovu svest. DECA POSEDUJU DRUGAČIJU MEMORIJU

Do svoje devete godine, deca imaju drugačiju vrstu memorije. Mogu da pamte reci, misli i konkretne akcije. Pošto još nisu razvili logičko mišljenje, više žive u sadašnjosti. Nije realno zahtevati da dete mlade od devet godina zapamti da ponese sendvič u školu ili da nešto skloni. Ono može da nauči ova ponašanja time što ih neprestano ponavlja, ali od njega ne treba očekivati da pamti, jer pamćenje zahteva smisao. 301

Džon Grej

Majka pogrešno objašnjava: "Ako zaboraviš sendvič, ići ćeš gladan u školu." Dete ne razume to objašnjenje. Najbolje što roditelj može da uradi jeste da jednostavno pita, "Da li bi poneo sendvič" ili "Da li bi sklonio ovo". Kada očekujemo mnogo od deteta, pojačavamo osećanje da roditelj nema kontrolu i daje dete loše jer se protivi zahtevu. Nijedan od ovih zaključaka ne odgovara istini. Dete jednostavno nije spremno da zapamti stvari samo zato što one imaju smisla. Dete je povređeno kada uznemireni roditelj kaže, "Kako si mogao to da zaboraviš". Istina je, u stvari, da dete nije zaboravilo, jer nije ni zapamtilo. Ako je neko zaboravio to je roditelj, jer nije zapamtio šta može da očekuje od deteta koje je mlađe od devet godina. KAKO SE SNAĆI SA JAKOM VOLJOM

Deca sa jakom voljom mogu na kraju da usvoje predstavu o tome šta je moguće, a šta nije, jer su njihovi roditelji to već usvojili. Dete koristi iskustvo roditelja, jer i roditelj ne dobija uvek i odmah sve što poželi, ali shvata da će, ako ne odustane, na kraju dobiti ono što želi. Kada deca iskuse bol usled gubitka, odlaganja ili razočaranja ali imaju razumevanje roditelja, povezani su sa zrelošću i proširenom svešću roditelja koji ih sluša. Kada deca osećaju da ih roditelj razume, povezani su sa zrelošću koju ima roditelj koji ih sluša.

Deca jake volje imaće ispade besa, ali postepeno će postati spremnija na saradnju. Deca koja se opiru, povezana su sa svojom unutrašnjom voljom da saraduju sa roditeljima, jer sam otpor stvara okvir koji je neophodan da se poveća osećaj povezanosti. Deca moraju povremeno da pruže otpor roditeljima, kako bi osetili povezanost sa roditeljima. Kada osete povezanost, ot302

Deca Su iz Raja

vorena su i prijemčiva za vodstvo koje im roditelji pružaju. Ovaj uvid menja način na koji smo do sada gledali na ponašanje naše dece. Kada su deca neposlušna, nisu loša - samo su van kontrole. Ne treba ih kažnjavati ili nametati osećanje reda da bi ispravili greške ili postali disciplinovaniji. Umesto toga, treba samo da se vrate kontroli. Čijoj? Kontroli svojih roditelja. Kada roditelji primene pet veština pozitivnog vapitanja, deca su im opet pod kontrolom i srećna su što imaju prilike da sarađuju sa svojim roditeljima. Deca nikad nisu loša, samo su van kontrole.

Pozitivnim vaspitanjem, deca se ne kontrolišu već im se pruža mogućnost da osete kontrolu. Ovo je razlog zbog kojeg pozitivno vaspitanje nije ranije otkriveno. Deca prethodnih generacija nisu rođena tako osetljiva da bi osetila kontrolu svojih roditelja. Bez mogućnosti da osećaju, deca ne bi odgovorila na pozitivno vaspitanje. Danas, sa promenom kolektivne svesti ove veštine su uspešne kod sve dece i tinejdžera, čak i ako nisu pre toga odgajani na taj način. Deca će odmah pozitivno odgovoriti na njih. Pozitivno vaspitanje ima uspeha, jer deca imaju veću sposobnost da osećaju.

Drugi, mnogo češći, popustljiv pristup vaspitanju, nije bio potpun i zato nije bio ni uspešan. Nije dovoljno samo pustiti decu da rade šta god žele i da budu kakvi žele. Da bi deci dali veću slobodu, roditelji moraju da obezbede jako vodstvo. Učeći kako da se u ravnotežu održe veća sloboda i bolja kontrola, veštine pozitivnog vaspitanja postaju uspešnije.

303

Džon Grej

RAVNOTEŽA IZMEĐU SLOBODE l KONTROLE

Gajeći osećanje povezanosti između roditelja i deteta, pozitivno. vaspitanje obezbeđuje ravnotežu između slobode i kontrole. Deca osećaju slobodu da budu jedinstvena i drugačija, ali osećaju i jaku potrebu da imitiraju i uče od roditelja. Sloboda da se opiru zapravo jača njihovu svest o sebi, dok u isto vreme vezuje decu za svest i volju roditelja. Dozvola da kažu "ne", pomaže deci da prepoznaju svoje želje, ali kao krajnji cilj ona jača njihovu želju za saradnjom i dobijanjem ljubavi i podrške roditelja. Bez svesti o vezanosti za svoje roditelje, deca zaboravljaju svoju osnovnu želju da sarađuju. Koristeći ovih pet veština pozitivnog vaspitanja, veza između roditelja i deteta ponovo se uspostavlja i dete opet počinje da sarađuje. Kada su deca neposlušna ne treba im pretnja kaznom, samo im treba da osete vezu sa svojim roditeljima.

Dozvola da deca kažu "ne" i da žele više, stvara jake negativne emocije kada im se želje ne ispune odmah. Izražavanje ovih jakih osećanja ne samo da deci pruža priliku da nauče kako da sa njima izađu na kraj, već pojačava osećanje dece da rešenje nađu u sebi. Time stoje u redu da se izraze negativna osećanja, stvara se svest o osećanjima, koja je neophodna da se roditelj poveže sa detetom. Svest o osećanjima pomaže deci da prepoznaju svoje unutrašnje potrebe. Sa većim osećanjima, deca su svesnija potreba za roditeljskom ljubavlju i pažnjom. Automatski se aktivira njihova volja za saradnjom i učenjem od svojih roditelja. Umesto da im se nameće osećaj srama ili da budu kažnjavana, ova deca sama ispravljaju svoje greške koristeći se svešću roditelja u razlikovanju dobrog od lošeg, ispravnog od pogrešnog, pametnog od glupog. 304

Deca Su iz Raja

lako deca ne znaju ono što znaju njihovi roditelji u stanju su da koriste nj ihovo znanj e i ostale izvore da bi se ispravili i prilagodili. Svaka od pet poruka slobode ima svoju protivtežu u poštovanju. U redu je protiviti se, ali jasno je da su mama i tata glavni. Pet datih sloboda ne mogu funkcionisati ukoliko roditelji ne zadrže jako vodstvo. Dati deci slobodu bez autoriteta, vrsta je zloupotrebe uz popuštanje. Deci su potrebni roditelji koji će zadržati kontrolu. Korišćenjemveština pozitivnog vaspitanja zasnovanih na ljubavi to postaje moguće. PROBLEMI SA MANJKOM KONTROLE

Kada deca ne osećaju volju da sarađuju i da poštuju kontrolu svojih roditelja javljaju se dva velika problema. Deca ili ispoljavaju ili u sebi doživljavaju bol i uznemirenja kada su van roditeljske kontrole. Iako će se kod neke dece pojaviti oba ova stanja, generalno gledano dečaci ispoljavaju bol, a devojčice ga proživljavaju. Do onog momenta dok ne dobiju podršku koja im je potrebna, kroz roditeljsku kontrolu, nastaviće da pokazuju neke od simptoma koji se javljaju kada su van kontrole. Generalno gledano dečaci ispoljavaju bol a devojčice ga proživljavaju.

Dečaci su posebno neposlušni i opiru se autoritetu. Bez podrške roditelja i porodice, postaju previše zavisni od vršnjaka i traže vodstvo od njih. Jedna loša jabuka može da pokvari sve jabuke u korpi; dobro dete lako će se naći pod uticajem drugih koji nisu tako dobri. Kada se tinejdžeri osećaju manje vezani za svoje roditelje, veći je rizik da ih "upropaste" vršnjaci koji su u većoj meri van kontrole. Van roditeljske kontrole, dečaci gube sposobnost da zadrže pravilno usmerenje. Postaju hiperaktivni, što dovodi do pojačane individualne agresije, nasilja, korišćenja raznih supstanci, pro305

Džon Grej

miskuiteta itd. Kako slabi roditeljska kontrola, ocene u školi su sve lošije, a školske i porodične aktivnosti se umanjuju. Bez roditeljske kontrole, dečaci nisu u mogućnosti da razviju svoj unutrašnji potencijal. Kako slabi roditeljska kontrola, ocene u školi su sve slabije, a školske i porodične aktivnosti se umanjuju.

Iako i devojčice mogu da imaju neki od tih problema, one su sklone da potisnu neizbežnu konfuziju i bol koji proizilaze iz gubitka veze sa roditeljskom podrškom. Devojčice gube samopouzdanje, a samopoštovanje im opada. Umesto da podršku potraže od roditelja, neke se okrenu dečacima i neadekvatno koriste svoju seksualnost kao način da pridobiju pažnju. Dok dečaci postaju hiperaktivni i nesposobni da se usmere na samodisciplinu, devojčice se previše usmeravaju na svoje nedostatke. To vodi negativnim osećanjima, problemima sa težinom, trudnoćom kod tinejdžera, ovisništvu od narkotika i depresiji. Bez osećaja veze sa roditeljima devojčice nisu u mogućnosti da razviju svoj puni potencijal. DEVETOGODIŠNJE FAZE ODRASTANJA

Deca moraju da prođu kroz tri devetogodišnje faze odrastanja da bi sutra postala zdravi i uspešni odrasli ljudi. U prvih devet godina, deca se najbolje razvijaju tako što odrastaju u atmosferi poverenja; u potpunosti su zavisni od roditelja. U drugih devet godina (od devete do osamnaeste) razvijaju se tako što uče da veruju sebi i tako što naglo postaju nezavisni. U trećem stadijumu odrastanja (od osamnaeste do dvadeset sedme) mladi čovek razvija se tako što postaje nezavistan. Tokom prvog stadijuma, izazov za roditelje je da budu potpuno odgovorni za dete. U drugom stadijumu, izazov je da zadrže smisao kontrole, ali da tinejdžerima daju smisao slobode i neza306

Deca Su iz Raja

visnosti. Proces popuštanja kontrole je postepen. Deca ne mogu naučiti da veruju sebi ako im ne pružimo priliku da budu odgovorniji. Tinejdžerima je potrebna veća sloboda da bi razvili zdrav osećaj odgovornosti. Kao i u ranijem periodu, roditelji ne treba da očekuju savršenstvo; deca prave greške u svim uzrastima. Tinejdžerima je potrebna veća sloboda da bi razvili zdrav osećaj odgovornosti.

U trećem stadijumu roditelji treba da prestanu da osećaju odgovornost za svoju decu. Roditelji i dalje imaju važnu ulogu da budu podrška svojoj deci na bilo koji način. Podrška se uglavnom određuje onim što dete zahteva i veruje da mu je potrebno, a ne onim što roditelj misli daje detetu potrebno. Na primer, lepo je dati savet, smeštaj ili novac ako deca to traže. Brižni roditelj mora da prestane da brine o svom odraslom detetu, i mora da počne da uvažava trud koji je dete uložilo da bi uspelo. U suprotnom, indirektno kažete da mislite kako nešto nije u redu s njim ili mu ne verujete. Dobronamerni roditelji, koji žele da nadoknade greške napravljene u prošlosti, nude savete koje njihovo dete iznad osamnaeste ne traži. RAZVOJ ODGOVORNOSTI Tokom prvog stadijuma, deca su totalno zavisna od pomoći i usmerenja koja dobijaju od roditelja. Bez potpune roditeljske kontrole, primorani su da brzo odrastu i propuste određene aspekte odrastanja. Učeći da veruju i zavise od drugih, stiču bazu na kojoj grade buduće verovanje u sebe. Nikad ne biste mogli da naučite da hodate po žici da ste morali da vežbate visoko u vazduhu bez sigurnosne mreže. U početku učite da šetate na žici koja je blizu zemlji. Onda podignete žicu, ali imate sigurnosnu mrežu. Bez sigurnosti koju vam pruža činjenica da možete da padnete, nije moguće naučiti novu veštinu. 307

Džon Grej

Saznanje da možemo da zavisimo od drugih ljudi i da zaslužujemo njihovu podršku, jak je osnov za razvijanje samostalnosti i nezavisnosti. U prvom stadijumu, ako roditelji ne pruže jasne poruke da imaju kontrolu, deca preuzimaju previše odgovornosti. Deca nemaju razvijen mozak da bi razumno zaključivala. Kada osećaju da su voljeni ona misle daje to zato što su neodoljivi. Preuzimaju odgovornost. Kada ne osećaju da su voljeni, misle da nisu neodoljivi i da su krivi za to što ih drugi ne vole. Deca preuzimaju odgovornost za sve što se dešava njima ili oko njih.

Deca su egocentrična. Svet se okreće oko njih. Kada se stvari dešavaju, ona misle da su zaslužna za to što se dobre stvari dešavaju. Kada se loše stvari dešavaju, misle da su za to odgovorna. Bez mogućnosti da razumno zaključuju, greškom na sebe preuzimaju previše odgovornosti. Na primer, kada je roditelj loše raspoložen, dete ne može da shvati da su druge stvari uticale na loše raspoloženje njegovog roditelja. Dete odmah pomisli daje ono odgovorno. Tendencija da se preuzima previše odgovornosti može se ispraviti ako roditelj na sebe preuzme odgovornost za svoje loše raspoloženje. Čak i kada je roditelj dobar prema detetu, ako ne uradi nešto čime će popraviti svoje loše raspoloženje, dete će se osećati odgovrnim. Dete zaključuje da nije dobro i da je manje vredno. Kada roditelji planu na svoju decu, potrebno je da se posle izvesnog vremena izvine. Inače će deca razviti uverenje da su nekako odgovorni kad god njihovi roditelji viču, svađaju se ili raspravljajuDeca će razviti uverenje da su nekako odgovorni kad god njihovi roditelji viču, svađaju se ili raspravljaju.

308

Deca Su iz Raja

Kada se roditelji svađaju uvek bi trebalo da to čine u drugoj sobi; inače deca preuzimaju krivicu na sebe. Idealno bi bilo da roditelji poseduju dobre veštine komunikacije i da izbegavaju svađe. Kada se svađaju trebalo bi da budu tihi i da to ne bude u prisustvu dece. Kada su deca svedoci lošeg ponašanja drugih, preuzeće odgovornost na sebe. Pored toga što im je potrebno da ih roditelji kontrolišu, deci su potrebni roditelji koji imaju kontrolu nad sobom. RAZUMEVANJE GENERACIJSKOG JAZA

Roditelji i deca su odvojeni generacijom. Ovaj jaz se uvek mora poštovati. Roditelji su iznad generacijskog jaza a deca ispod. Biti iznad znači biti u mogućnosti da zadržimo kontrolu. Biti ispod znači biti zavistan od nekoga iznad generacijskog jaza. Kada su roditelji smireni, sabrani, brižni, puni razumevanja i spremni na saradnju oni imaju kontrolu nad sobom i iznad su jaza. Ispod se nalazi uloga dece. Sa roditeljima koji su iznad, deca imaju mogućnost da razviju sve neophodne vrline koje odrastanje zahteva. Deca se rađaju sa potencijalom da poštuju druge, sarađuju, opraštaju, samoispravljaju se, dele, vole, budu uporni i prilagode se, ali potrebni su usmeravanje i podrška od nekoga ko je ove veštine već savladao. Kada su roditelji iznad a deca ispod jaza, deca uče iz svesti roditelja i koriste je kao izvor. Kada se roditelji ponašaju na neodgovoran način, jedni prema drugima ili prema ćelom svetu, deca ne mogu da se oslone na njihovu podršku. Kada se roditelji spuste ispod crte, deca se pomeraju iznad i postaju suviše odgovorna. Kada se roditelji spuste ispod generacijske linije, deca moraju prebrzo da odrastu.

Ovo je razlog zbog kojeg vikanje na decu može brzo da ih vrati u kontrolu. Kada roditelji viču i kažnjavaju decu često je roditelj 309

Džon Grej

taj koji je izgubio kontrolu i ponaša se kao dete u tim situacijama. Kada se roditelji povuku ispod generacijske linije time što se ponašaju kao deca, dete se pomeri iznad i privremeno se ponaša kao odrasla osoba. Iako dete prestaje sa onim stoje radilo, sada je samo - bez podrške roditelja i bez roditeljske kontrole. Ako mama i tata izgube kontrolu, dete je prepušteno sebi i obrascu preživljavanja. Problem ovog obrasca je što su ta deca prinuđena da prerano odrastu. Bez roditelja, moraju postati sami svoj roditelji. U procesu preranog odrastanja, deca potiskuju aspekt svoje individualnosti i svog razvoja. Kada roditelji izgube kontrolu, deca se brzo vrate u kontrolu ali ne na zdrav način. Umesto da nauče da se izbore sa negativnim emocijama i zahtevnim željama snalaze se tako što ih potiskuju. Ovo je slično onome što se desi deci koja su napuštena ili zanemarena. Na primer, kada dete napusti kuću u dvanaestoj godini, neki delovi ličnosti nikada ne dobiju priliku da se razviju. Možda može da funkcioniše kao odrasla osoba, ali izvesne veštine kao zdrav odnos prema osećanjima ili mogućnost da zavisimo od drugih i da tražimo pomoć, nikada se ne razviju. Imaće poteškoće da bude intimno sa nekim ili da se dugotrajno posveti nečemu. Ovo ne znači da u životu ne može da funkcioniše - samo znači da će nešto nedostajati. Da bismo deci pružili priliku da se u potpunosti razviju, potrebo je da osamnaest godina budu ispod generacijske linije. Potrebno je da ose te kako roditelji imaju kontrolu. Moraju da znaju da se na nas mogu osloniti, a mi na njih ne moramo. RAZVOD l GENERACIJSKI JAZ

Kada se roditelji razvedu, to utiče na generacijski jaz. U odsustvu jednog roditelja, dete će se često uzdići iznad generacijskog jaza da bi utešilo roditelja koji se oseća povređenim. Potrebna su dva roditelja iznad jaza koji odgajaju dete ispod te crte. Kada je jedan od roditelja odsutan usled razdvajanja, razvoda ili jednostavno zanemarivanja, deca ispod generacijskog jaza težiće tome da se uzdignu i zamene roditelja koji nedostaje. 310

Deca Su iz Raja

Priđe, kada roditelj greškom u detetu traži emotivnu podršku dete se odmah uzdiže iznad jaza. Kada je roditelju potrebna podrška, trebalo bi da se obrati drugoj odrasloj osobi koja je iznad generacijskog jaza. Nije zdravo pokušavati da od dece dobijemo podršku koju bi trebalo da dobijemo od druge odrasle osobe. Kada je roditelju potrebna emotivna podrška, trebalo bi da je potraži od drugog odraslog čoveka koji je iznad generacijskog jaza.

Iz ovog razloga, samohrane roditelje ohrabruju da nastave normalan život posle razvoda. Nije zdravo očekivati od dece da nam ispune prazninu koja je nastala u životu. Preterano obraćanje pažnje na decu, može se pokazati kao dobro, ali time deca ne dobijaju šansu da odrastu. Odrašće isuviše brzo. Preuzeće mnogo odgovornsoti u životu i patiće od raznih simptoma krivice i manje vrednosti. Ovo su neki od simptoma koji se javljaju kada dete preuzme previše odgovornosti: Osećajna deca sklona su tome da se osećaju kao žrtve u životu i nemoćna su da dobiju ono što žele. Radoznala deca postanu ljudi koji udovoljavaju drugima i odriču se svojih želja. Prijemčiva deca postaju potčinjena, pasivna i nekreativna u životu. Aktivna deca postaju oni koji mnogo postižu, ali često imaju manjak poštovanja, isuviše žele kontrolu ili zloupotrebljavaju druge. Kada se roditelji ponašaju odgovorno, i ostanu iznad generacijskog jaza, deca imaju mogućnost da se razviju na zdrav način. I 311

Džon Grej

dalje prave greške i imaju izlive besa, ali razviju neophodne veštine koje im pomažu u snalaženju za krajnji cilj - da odrastu. Odrasli za pomoć treba da se obraćaju drugim odraslim ljudima ako žele da gaje svoju decu koja se nalaze ispod generacijskog jaza. Ovaj uvid samohrane roditelje oslobađa krivice koja će ih često sprečiti da se viđaju sa drugim ljudima ili da imaju ljubavnu vezu u životu. Iako vaša deca mogu da se protive vašem izlaženju, to je veoma važno. Vašoj deci su potrebne jasne poruke da imate život nezavisno od njih i da su vam potrebni drugi kako biste se dobro osećali i negovali potrebe za druženjem, prijateljstvom, komunikacijom, romantičnom vezom i zabavom. Ukoliko ne preduzmete nešto kako bi dobili ono što vam je neophodno, deca će onda preuzeti odgovornost na sebe.

K A K O K O N T R O L IS A T I T IN E J D Ž E R E Neki roditelji pokušaće preterano da kontrolišu aktivnosti tinejdžera, a drugi će im pružiti previše slobode. Ne postoji lista pravila i granica koje odgovaraju svakom uzrastu. Potreban je zdrav razum kao što su potrebni pokušaji i greške da bi se utvrdilo koliko slobode treba vašem detetu. Postavljanje granica u ponašanju, stvar je koja isključivo treba da bude razmatrana između roditelja i deteta; bilo da je to gledanje televizije, vreme provedeno u razgovoru telefonom, vanškolske aktivnosti, jezik, hrana i dijeta, vreme za domaći zadatak, zabrana izlazaka, izlaženje sa prijateljima, prijatelji, seksualno ponašanje, obaveze, finansije, izgled ili ponašanje. Dati deci veću slobodu organski je proces zasnovan na komunikaciji između dece i roditelja, kao i između samih roditelja ili nastavnika ne bi li se došlo do zajedničkog imenitelja pristojnog ponašanja. Iako je tinejdžerima dato više slobode da odluče šta žele da rade, svaka od veština pozitivog vaspitanja neophodna je da bi se zadržala kontrola. Ako je šesnaestogodišnjak van kontrole i obraća vam se bez poštovanja, potreban mu je tajm-aut. Kada tinejdžer odgovori za312

Deca Su iz Raja

jedljivo, potrebna mu je jasna poruka kako je njegovo ponašanje neprihvatljivo i da biste želeli da pokaže više poštovanja. Kako deca postaju elokventnija, roditelji treba da zapamte kako ne treba da podržavaju svoje zahteve pretnjom, kažnjavanjem ili objašnjavanjem. Ako se vaš tinejdžer protivi vašem zahtevu, nagrade ili naredbe su najbolji lek. Samo učinite vašu poruku jasnom i sačekajte da počne da deluje. Dok vaša deca ne napuste kuću, potrebno je da znaju da ste vi glavni, ali im ne treba kažnjavanje. Sa svakom godinom sazrevanja potrebna im je sve veća sloboda. Dok vaša deca ne napuste kuću, potrebno je da znaju da ste vi glavni.

Tinejdžerima, baš kao i deci, potreban je neko ko će ih nadgledati. Čak i kada niste fizički prisutni, vaše saznanje o njihovom kretanju i onome što rade, pomaže detetu da se oseća povezanim sa vašom kontrolom. Ova vrsta kontrole se izgubi kada deca postanu nezavisna u školi. Deca dođu kući, a roditelj ih pita kako je prošao dan, ali deca nemaju puno toga da kažu. Ponekad, pre nego što pričaju o svom danu, treba im neko vreme da zaborave ono što se desilo ili da razgovaraju sa svojim prijateljem preko telefona. Da biste vaše tinejdžere privoleli na razgovor, neophodno je da budete prisutni u toj oblasti njihovog života. Roditelji su obično toliko zauzeti da učetvovanje u školskim aktivnostima može da bude veoma teško. Za mnoge roditelje, osnovna spona sa školom su njihova deca, a deca ne žele da razgovaraju. Deci je potrebno da roditelji budu vezani za školske aktivnosti i deca će tada lakše razgovarati o njima. Srećom, postoje nove tehnološke prednosti koje ovu komunikaciju olakšavaju. Deca hoće da pričaju o svom životu u školi ako roditelji imaju bolji uvid u ono šta se u školi dešava. Što više roditelji učestvuju u školskim aktivnostima i što su svesniji toga šta njihova deca trenutno rade i sa kim provode vreme, to će se deca više otvoriti i želeće da provode vreme sa roditeljima. Otvoreni dijalog o tome šta se dešava u životu naše dece i u školi, od suštinske je važnosti 313

Džon Grej

za zadržavanje kontrole i uticaja nad detetom. Kako roditelji počinju da gube uticaj, deca postaju ranjivija i podložna uticaju druge dece. Otvoreni dijalog o tome šta se dešava u životu naše dece i u školi, od suštinske je važnosti za zadržavanje kontrole i uticaja nad decom.

PODRŠKA DRUGIH RODITEUA

Dokle god roditelji ne pričaju jedni sa drugima, deca će imati suviše moći. Na primer, doći će kući i reći će da su jedino dete koje kući mora biti do 11 sati uveče. A vi ćete se osećati primoranim da promenite raspored izlazaka. U stvari, mi smo jedini roditelji koji odobravaju izlazak do 11 sati, dok svi ostali svojoj deci ostanak dozvoljavaju do deset sati. Roditelji ovo ne mogu da znaju ako nisu u komunikaciji jedni sa drugima. Razgovor sa drugim roditeljima pomaže vam da shvatite i postavite granice do kojih vaša deca mogu da idu, a da zadržite roditeljsku kontrolu. Otpočnite mesečnu grupu pomoći, čitajte i pomažite se knjigom Deca su iz raja i diskutujte o tekućim stvarima koje sa decom prolazite. Razgovor o tekućim problemima i razgovor sa drugim roditeljima, ne pruža vam samo jasniju sliku, već olakšava vaspitanje. Biće vam nepotrebno teško ako se odlučite da sve to radite sami. Roditeljima treba podrška, baš kao i deci. Kada budete dobili podršku drugih roditelja, vaša deca će dobiti podršku koja im je potrebna. Kada osećate podršku drugih roditelja, postaje lakše da zadržite jaku kontrolu i vodstvo, dok u isto vreme deci pružate priliku da pruže otpor. Uz podršku drugih koji dele vašu posvećenost i vaš uvid, na najbolji način ćete ovih pet poruka sprovesti u delo.

314

14 Upotreba Pet Poruka

Duboko u svakom detetu postoji dugme. Kada se pritisne, ovo dugme ih podseća kako su voljna da sarađuju i da udovolje svojim roditeljima. Pet poruka i pet veština pozitivnog vaspitanja u svojoj osnovi je usmereno na to dugme. Neprestano učeći da pritisnu to dugme, roditelji stiču kontrolu potrebnu da bi vodili svoje dete. Deca svih uzrasta u osnovi uče sarađujući i imitirajući. Ukoliko roditelji ne pritiskaju to magično dugme, deci su ograničene sposobnosti učenja i rasta. Deca svih uzrasta u osnovi uče sarađujući i imitirajući.

Pozitivno vaspitanje pokazuje se uspešno čak i sa decom ili tinejdžerima koji nisu podizani sa ovih pet poruka pozitivnog vaspitanja. Nikada nije kasno da postanete sjajan roditelj i da inspirišete saradnju dece. Bez obzira kad želite da počnete, koristeći pet poruka pozitivnog vaspitanja, držaćete moć koja će poboljšati komunikaciju, stvoriti saradnju i izvući iz vaše dece ono najbolje.

M A JK E l Ć E R K E Najnapetiji i najteži odnos, je najčešće između majki i ćerki adolescentkinja, jer majka često još uvek pokušava da kontroliše sve u životu svog deteta. Da bi dodali ulje na vatru, ćerke se mogu jako opirati majkama, jer im je bilo previše udovoljavano kad su bile mlade. 315

Džon Grej

Da bi razvile osećaj svoje ličnosti, devojke adolescenti osećaju veću potrebu da se bore, suprotstave ili pobune protiv majčinske kontrole. Kad je reč o takvom slučaju, korišćenje pet veština pozitivnog vaspitanja naučiće majku da održi kontrolu na zdraviji način, bez podizanja glasa, zahteva, izražavanja osećanja ili upotrebe pretnji i kazni. Majke ne znajući stvaraju otpor tako što opterete decu argumentima, objašnjenjima i razlozima za drugačije ponašanje. OČEVI l KĆERKE Očevi često otuđe ćerke dajući rešenja i ne postavljajući dovoljno pitanja. Muškarci obično ne razumeju žensku potrebu da pričaju i dele, čak i kad njihove ćerke ne traže pomoć ili savet. Muškarci pogrešno pretpostavljaju daje njihov posao uvek da popravljaju stvari, dok u većini slučajeva male devojčice, tinejdžerke ili žene samo žele da pričaju ili da ih neko sasluša. Pošto očevi teže da brinu za životne potrebe svoje porodice, manje su upućeni u svakodnevne detalje podizanja dece. Ovo često daje devojčicama iskrivljenu sliku da njihov otac jednostavno ne mari. Istina je da otac brine za dobrobit svoje ćerke i da zbog toga radi tako naporno. Istovremeno, pošto nije upućen u detalje, on ne brine dovoljno o malim stvarima. On je zabrinut za njenu opštu dobrobit, a da li nosi džins i konjski repić ili suknju sa uparenom beretom, nije mu bitno. Ovo je nažalost tako, jer kad on ne brine o detaljima njenog života, ona misli da on ne brine o njoj. Da bi se povezao sa ćerkom, otac mora da uloži vreme, da se interesuje za ćerkinu svakodnevicu i da vežba slušanje bez uobičajenog nuđenja saveta. MAJKE l SINOVI

Majke često izgube poštovanje svojih sinova kada izdaju previše naređenja i onda ustuknu kad dečak ne želi da sarađuje. Majke se 316

Deca Su iz Raja

najčešće žale kako ih njihovi sinovi ne slušaju. To je najčešće zato što daju previše naređenja i smernica. Dečacima, uopšte, treba više nezavisnosti i prostora da eksperimentišu nego devojčicama. Imaju veliku potrebu da dokažu šta mogu da urade samostalno. Previše pomoći se tumači kao nedostatak poverenja, i konačno se dečak isključi i prestane da sluša. Dečacima, uopšte, treba više nezavisnosti i prostora da eksperimentišu nego devojčicama.

Majke naginju korišćenju uznemirujućih emocija ili dugih predavanja kako bi kontrolisale dečake. Ova uobičajena greška će ubrzo dovesti do toga da se dečaci odvoje od majke i ona će ubrzo imati manje kontrole. Kad je dečak odbojan ili nije spreman na saradnju kao odgovor na majčin zahtev ili komandu, ona mora da bude pripravna da se suoči sa njegovim izlivom besa i da ga pošalje na tajm-aut. Ako jednostavno odustane ili čeka da se otac vrati kući, ona se odriče kontrole. Ponašanje muža prema ženi igra veliku ulogu u tome kako sin poštuje svoju majku. Na primer, ako je majka napravila večeru i otac ne poštuje majčinu želju i ne odgovori odmah kad majka kaže daje vreme za večeru, deca nauče da ni ona ne moraju da se odazovu njenom pozivu. Deca uvek posmatraju i imitiraju. Kad otac ne odgovori na majčin zahtev, to je jasna poruka da ni dečaci ne moraju da slušaju. Ovo je još jedan dobar razlog zašto svađe supružnika nisu poželjne u prisustvu dece. Kada se mama žali na očevo nepoštovanje pred decom, ona ne znajući uči svoju decu da ni ona ne treba da je poštuju. OČEVI l SINOVI

Očevi se najbolje vezuju sa svojim sinovima preko akcije. Zajedničkim aktivnostima, sin dobija šansu da doživi očevo priznanje, 317

Džon Grej Roditelji moraju biti obazrivi kako ne bi koristili prilagođavanja kao kaznu, pretnju ili da bi naterali svoje tinejdžere da budu kooperativniji.

Ovi tipovi prilagođavanja treba da se događaju samo zato što su roditelji shvatili kako su davali previše slobode i da treba da idu sporije. Tinejdžer onda može postepeno da zadobije njihovo poverenje kako bi imao više privilegija. Imajte na umu da prilagođavanje privilegija tinejdžera treba da usledi tek nakon što ste pokušali druge pristupe. Zapamtite da ako kažnjavate svoje tinejdžere, oni vam neće otvoreno dolaziti po podršku. Pozitivno vaspitanje ne koristi kaznu, ali prilagodava privilegije kada to postane potrebno.

Da bi mogli da ih kontrolišu, roditelji moraju da znaju gde su njihova deca, sa kim provode vreme, šta rade, i ko posmatra šta oni rade. Ipak tinejdžeri često ne znaju kuda idu. Žele da izađu, da budu zajedno i da rade bilo šta. Ako su dovoljno stari da bi vozili, onda je vožnja sasvim dovoljna za njih da bi bili srećni. Roditelj želi da zna gde će mu biti dete, ali tinejdžer to jednostavno neće znati. Sa ovim problemom, kao i sa ostalima, kreativna rešenja mogu se naći uz nova pravila. Ako je tinejdžerki data dozvola da izlazi samo sa njenim prijateljima, onda novo pravilo može biti da se javi kući telefonom oko 10 uveče ili da nosi mobilni telefon. Ako tinejdžerka zaboravi da pozove ili da ponese mobilni, onda će nova sloboda biti povučena dok dete ne zapamti pravila. lako se tinejdžeri opiru ovim pravilima drugi deo njih je zahvalan zato što ih kontrolišete i zato što ste odgovorni. 320

r

Deca Su iz Raja

Za sledeći mesec, tinejdžerka mora unapred da zna gde će ići, ali joj je data šansa da vežba javljanje telefonom u 10 sati uveče ili da nosi mobilni. Jednom kad pokaže da je odgovorna, sloboda da ne mora unapred da se zna gde izlazi, biva ponovo uvedena. Kako tinejdžer stiče poverenje, tako mu treba davati veću slobodu.

Kada je vreme povratka kući produženo, neki roditelji zovu decu u određeno vreme da bi pričali sa njima i da bi se uverili daje sve u redu. Od pomoći je za tinejdžere da znaju da ih njihovi roditelji mogu pozvati i pričati sa njima u dogovoreno vreme. Ovo je još jedan način da se spreči uzimanje droga ili upadanje u nevolje. ŠTA DA RADITE KADA VAŠE DETE UZIMA DROGU

Ako su deca uhvaćena pri uzimanju droge ili ako imate razloga da verujete kako oni uzimaju drogu ali poriču, onda kao opciju treba uzeti u obzir test na drogu. Nasumično testiranje na drogu je veoma efikasno kako biste se uverili da vaša deca ne uzimaju drogu. Svaki školski savetnik će vas naučiti kako da upotrebite test. Pritisak vršnjaka da se uzme droga toliko je veliki da je verovatnoća da budu uhvaćeni na testu dodatna prevencija. Ako su u mogućnosti da kažu kako njihovi roditelji mogu da ih uhvate na testu, to daje veću podršku tinejdžerima da odbiju drogu od svojih vršnjaka. Nikada nije korisno da zabranimo detetu izlazak danima, nedeljama ili mesecima. Što su više kažnjeni, više im se gasi želja za saradnjom. Umesto roditelja, postajete neprijatelj. Kada se bave teškim problemima ponašanja, roditelji moraju više vremena da posvete slušanju dece i moraju više da razgovaraju. Umesto da pridikujete deci, postavljajte im pitanja: Zašto misliš da ne želim da uzimaš drogu? Šta ti misliš o tome? 321

Džon Grej

Kakvo je tvoje iskustvo sa uzimanjem droga? Šta si ti čuo o efektima uzimanja droga? Šta ti misliš o tome? Šta misliš da mogu da uradim kako bih ti pomogao da ne uzimaš drogu? Šta bih još mogao da uradim da ti pomognem? Tinejdžeri koji žele da podele svoje probleme, zapravo pomažu sebi u shvatanju svojih sopstvenih misli. Kada deca dobiju šansu da svoje mišljenje podele sa nekim, više vas poštuju. Čak i kada je mišljenje deteta drugačije od mišljenja roditelja, roditelj treba da ga prihvati, ali ipak mora da naredi detetu da uradi ono što roditelj zahteva. U svakom uzrastu, deca će imati različite potrebe i na kraju kada imaju utisak da ste ih saslušali, biće spremni da prate vaša usmerenja. Možda im se to neće sviđati, ali sarađivaće.

KAKO SE BAVITI NEPRISTOJNIM RECNIKOM

Jedna majka se pitala koliko dugo njena šesnaestogodišnja ćerka treba da bude kažnjena zabranom izlazaka, jer joj se obratila na nepristojan način. Majka je želela da zna da li je tri nedelje dovoljno. Savetovao sam joj da sledećeg puta kada se to desi jednostavno da tajm-aut. Pošto njena tinejdžerka nije odgajana tajm-autima i jedino se mogla kontrolisati kaznom, majka je mislila da će joj se ćerka smejati. Pošto dete uopšte nije bilo naviknuto na veštine pozitivnog vaspitanja, predložio sam da tajm-aut bude duži. Umesto šesnaest minuta, ja sam predložio dva sata. Njena majka je i dalje mislila da će joj se ćerka smejati. Rekla je, "Dva sata je ništa u poređenju sa onim što zaslužuje". Podsetio sam ovu majku da njena ćerka nikada ne zaslužuje da bude kažnjena. Kažnjavanje je bio način na koji je ona vaspita322

Deca Su iz Raja

vana i nije znala drugi način da kontroliše i nauči svoju ćerku pravilnom ponašanju. Na kraju, majka je bila voljna da pokuša, iako je sve vreme bila ubeđena da će je dočekati ćerkin podsmeh. Objasnio sam joj da je razlog zbog koga je dete bez poštovanja prema njoj bio to stoje dete van kontrole. Da bi naučilo da izrazi poštovanje, dete je trebalo da bude vraćeno pod kontrolu. Kada mu je dat tajm-aut, dete ima priliku da shvati kako roditelji imaju kontrolu. Da bi naučili ispravno da se ponašaju tinejdžere treba samo vratiti pod kontrolu.

Sledećeg puta kada se majka posvađala sa ćerkom, pre nego što je svađa eskalirala u nešto ružno, majka je mudro pauzirala i jednostavno rekla, "Nije u redu da sa mnom pričaš na taj način. Ja sam tvoja majka, i želim da me poštuješ. Želim da uzmeš tajm-aut. Idi u svoju sobu na dva sata. Tokom tog vremena, ne možeš izlaziti napolje. Ne možeš ni razgovarati sa prijateljima telefonom." Majka je bila iznenađena kada je ćerka reagovala besno. "Kako se usuđuješ da mi kažeš šta da radim. Neću ja nikakav tajm-aut. Ne možeš mi reći šta da radim. Mrzim te. Ti.." Majka, nesposobna da svoju ćerku pokupi i smesti u sobu, nastavila je da izdaje naredbe ćerki. Ponovila je svoju naredbu još nekoliko puta. Ćerka je na kraju otišla u svoju sobu udarajući u zidove i vičući svakog minuta koji je provela na tajm-autu. Kada je ćerka pokušala da majku natera na svađu majka je jednostavno ponovila naredbu. Majka je bila u neverici. Nije mogla da veruje kako period od dva sata može izazvati takav otpor. Na kraju drugog sata, ćerka je izašla i izvinila se zbog toga što je bila gruba i nepristojna prema majci. Korišćenje pauze u njenom slučaju odmah je pokazalo retultate. Ovaj pristup pokazao je ovako dobar rezulat, jer roditelji moraju da uspostave kontrolu kako bi deca osećala vezu. Roditelj ne 323

Džon Grej

treba da kazni dete zabranom izlazaka danima ili nedeljama da bi zadržao kontrolu. Kada je dete kažnjeno, roditelj zapravo gubi kontrolu. Za današnju decu, kazne su kontraproduktivne i zapravo slabe uticaj roditelja i kontrolu nad njihovom decom. DOZVOLA ZA SLOBODNO OBRAĆANJE Oko svoje dvanaeste godine, moja ćerka Lorin počela je povremeno da psuje. Svakog puta mirno sam je zamolio da se koristi pristojnijim jezikom. Jednoga dana počela je da mi se opire. Odgovorila je da i ja ponekad koristim psovke - pa zašto ne može i ona? Objasnio sam joj da kao odrastao čovek znam kada i gde mogu da ih koristim, a da ona kao dete ne zna. Nije znala gde je taj jezik prihvatljiv a gde nije. Pre nego što bi bila slobodna da koristi psovke i ružne reci, prvo bi morala da nauči da se kontroliše i uzdrži dok ne nađe prihvatljivije vreme i mesto. Isprva je bila vrlo uzdržana. Rekla je da svi ostali u školi koriste takve reci i da ona ne bi trebalo da bude izuzetak. Osećajući novu slobodu deteta koje ulazi u tinejdžerski period, izazvala me je. Rekla je, "Ne želim da prestanem". Odgovorio sam time što sam ponovio svoj zahtev. Rekao sam joj, "Razumem da sva ostala deca koriste takve reci, ali to nije pristojno." LORIN: "Neću prestati, i ne možeš me naterati." JA: "Znam da ne mogu da kontrolišem šta radiš kada nisam tu. Ne mogu te sprečiti da koristiš takve reci kada si sa svojim prijateljima ali te mogu sprečiti da to radiš preda mnom. Preda mnom hoću da koristiš pristojne reci." LORIN: "A šta ako neću? Šta ćeš onda da uradiš?" JA: "Zamoliću te da prestaneš i podsetiću te da koristiš pristojan jezik." LORIN: "A šta ako neću?" JA: "Ako nastaviš ovako, ići ćeš na tajm-aut." 324

Deca Su iz Raja

To je bio kraj razgovora. Imali smo neprijateljski stav ostatak večeri, ali je potom sve bilo zaboravljeno. Ona je jasno isprobava; la granice nove moći i slobode time stoje bila na prelasku u starije ] razrede i prilagodavala se na deo sebe koji me je izazivao. j Nekoliko dana kasnije, opet je koristila ružne reci. Do tog j momenta oboje smo imali vremena da razmislimo o izazovu. | Kada je ušla u kola, počela je da koristi ružne reci o nekome ko joj l je bio neprijatan. Moj odgovor je bio isti, "Lorin, ne želim da koristiš takav jezik kada si sa mnom". •k Rekla je, "Tata, teško je ne koristiti takav rečnik. Sva deca to J rade. Osećam kako se to skuplja u meni i ja moram to da ispoljim. J Ne znam šta da radim." Rekao sam joj, "Razmišljao sam o ovome i mislim da sam našao dobro rešenje. Želim da se trudiš da budeš pristojna. Ako osetiš potrebu da ponekad upotrebiš takav rečnik ja ću ti dati dozvolu da to uradiš ali da bi naučila kada je to prihvatljivo treba ti dozvola. Znaš ono kada u filmu Zvezdane staze posada pita kapetana za dozvolu da mu se slobodno obraća? Ako me to pitaš, ja ću da ti kažem da li je pravo vreme da se slobodno obraćaš." Od tog vremena, ovo maštovito rešenje učinilo je čuda. Kada oseća da mora da kaže nešto što nije lepo, odmah mi šapne na uvo, "Da li imam vašu dozvolu da se obratim?" Ako se složim, ona srećno počne da priča o svemu što joj ne prija i koristi svakakve reci. Na ovaj način, naučila je da kontroliše svoja unutrašnja osećanja i pristojno se obraća kada se to od nje zahteva. DONOŠENJE ODLUKA

Druga oblast u kojoj roditelji gube kontrolu jeste dopuštenje deci da donose odluke. Kada se deci pruži suviše nezavisnosti do devete godine, lako se prevare donoseći pogrešne odluke. Kada im roditelji prepuste donošenje odluka, deca počinju da sumnjaju u svoju sposobnost da donose odluke i postanu nesigurna, ukoliko rezultat tih odluka nije ono što su želeli. Ova nesigurnost može trajati čitav život prouzrokujući da odrastao čovek bude neodlučan. 325

Džon Grej

Kada roditelji imaju kontrolu, do svoje devete godine deca nikada ne treba da budu odgovorna za donošenje odluka ili izbora. Naravno mogu da izraze svoje želje potrebe i osećanja, ali roditelj treba da donese odluku. Čak i do puberteta, roditelj treba da donosi najveći broj odluka. Kada dete kaže, "Da li moram da idem?" odgovor je obično da. Do svoje devete godine deca nikada ne treba da budu odgovorna za donošenje odluka.

Kada roditelji direktno pitaju svoju decu šta žele ili kako se osećaju povodom nečega, deca mogu da steknu utisak kako kontrolu imaju ona a ne roditelji. Veštine pozitivnog vaspitanja promovišu uvažavanje osećanja dece i njihove želje, ali ne ohrabruju roditelje da decu direktno pitaju šta osećaju. Naravno, potrebno je i pitati decu, ali je bolje kada deca izraze svoja osećanja kao otpor vašoj kontroli. Umesto da pitamo, "Kako se osećaš, jer ne ideš u park?" mudar roditelj kaže, "Izgledaš uznemiren, jer ne možeš u park". Time što ne pita, roditelj ne šalje detetu poruku da njegova osećanja kontrolišu situaciju i detetu se ne pridaje veća pažnja od potrebne. Deca nisu spremna na ovu vrstu kontrole sve do svoje devete godine.

C IK L U S S E D M IC E Tokom prvih sedam godina, deca pre svega zavise od svojih roditelja ili staraoca da bi razvili svest o sebi. Tokom sledećih sedam godina deca su i dalje zavisna od svojih roditelja ali se dešava pramena tako da postaju više zavisni od rođaka i prijatelja kako bi ustanovili pozitivnu sliku o sebi. Tokom trećeg ciklusa od sedam godina tinejdžeri i mladi ljudi ugledaju se na vršnjake koji imaju slične ciljeve i načine ostvarivanja tih ciljeva da bi razvili jaču sliku o sebi. Prvi stupanj je vreme kada od svojih roditelja i staraoca dobijaju ono što im je potrebno. U drugom stupnju razvijaju sliku o 326

r

Deca Su iz Raja

sebi tako što učestvuju u aktivnostima sa drugima u sigurnom okruženju. Deca imaju najveću potrebu na svetu da se igraju i da se zabavljaju. Ovo je period kada roditelji treba da im vreme učine što zabavnijim i što lakšim. Kada su deca naučila kako da dobiju ono što im je potrebno u prvih sedam godina i kako da se zabavljaju u drugoj fazi, spremni su na težak rad i disciplinu koja ih očekuje u trećoj fazi. Najveća potreba dece između sedam i četrnaest godina jeste da se igraju i da se zabave.

Greška je decu terati na težak rad do njihove četrnaeste godine. Ovo je vreme kada treba da nauče kako da budu srećni. A sposobnost da budu srećni jedna je od najvećih vrlina koju mogu da nauče. Sreća ne dolazi iz spoljašnjeg sveta, već iz unutrašnjeg. To je veština. Srećni ljudi su srećni, bez obzira na okolnosti. Mnogi roditelji teraju svoju decu da odrastu brzo, jer žele da njihova deca budu srećna u životu. Ne shvataju daje sreća veština koja se uči u drugoj fazi. Bez obzira na to koliko deca mogu postati uspešna u životu, moraju da nauče kako da budu srećna. Sreća se uči kroz igru. Od sedme do četrnaeste decu treba ohrabrivati da se igraju i da se dobro provode. Sa ovim osnovama biće spremni da u školi vredno rade da bi se pripremili na rad koji ih čeka u životu. Pritisak koji pravimo da bi imali dobre ocene ili da ispune obaveze u kući, spečava decu da razviju sposobnost kako da budu srećna i da uživaju u životu. Kada deca nauče da obaveze u kući i učenje mogu da budu zadovoljstvo, neće samo biti srećniji u životu, već će i uživati u poslu i nastaviće učenje kroz ostatak svog života. Pritisak koji na njih vršimo da bi imali dobre ocene ili da bi ispunili obaveze u kući, spečava decu da razviju sposobnost da budu srećna i da uživaju u životu.

327

Džon Grej

U trećem ciklusu sedmice, od četrnaste do dvadest prve, tinejdžeri imaju mnogo veću potrebu da dobiju podršku od vršnjaka. Ovo je period kada se pritisak povećava. Ako roditelji nisu negovali vezu sredstvima komunikacijskih veština, tinejdžeri će se za pomoć obratiti svojim vršnjacima i rizikovaće da na njih utiču pogrešni elementi. ZAŠTO SE TINEJDŽERI BUNE

U trećem stadijumu, prirodno je za tinejdžera da traži podršku ostalih tinejdžera, ali da u ovom procesu ne prestane da oseća potrebu za podrškom porodice. Kada su deca odgajana uz pomoć veština pozitivnog vaspitanja, tinejdžeri nemaju potrebu da se bune da bi razvili osećaj za svoju ličnost. Na svakom stupnju razvoja već su iskusili slobodu da budu svoji. Kao rezultat, nema potrebe za izraženim otporom. Tinejdžeri su buntovni ako im u odrastanju nije dato dovoljno slobode.

Da bi se oduprlo nezdravom pritisku vršnjaka, vaše dete mora osećati vezu sa svojom porodicom. Ovo se ne postiže povećanom kontrolom, već primenjivanjem pet veština pozitivnog vaspitanja. Tinejdžeri moraju imati nekoga kome će se obratiti za razumevanje, podršku, prihvatanje, savet i usmerenje. Tražiće podršku roditelja samo ako znaju kako roditelji mogu i umeju da im je pruže. Tinejdžeri traže podršku roditelja kada znaju kako roditelji mogu da im je pruže.

Mnogi tinejdžeri su danas buntovni, jer su se roditelji koristili veštinama zasnovanim na strahu. Čim roditelji prestanu da ko328

Deca Su iz Raja

riste kažnjavanje i druge tehnike karakteristične ovom pristupu, i počnu da se prilagođavaju pozitivnom vaspitanju, potreba za buntom nestaje. Čak ni pozitivno vaspitanje neće dati pozitivne rezultate ako roditelji nastave da preteruju sa kontrolom. Od roditelja tinejdžera se zahteva da svojoj deci daju slobodu. Ako se ne pruži dovoljno slobode, njihova deca će osetiti potrebu da se bune. Da bi umanjili pritisak kod tinejdžera, roditelji moraju da održavaju balans između slobode i kontrole.

POBOLJŠANJE KOMUNIKACIJE SA TINEJDŽERIMA

Kada su tinejdžeri u pitanju, roditelji moraju da paze da ne daju savete kada se to od njih ne traži. Tinejdžeri tek što su razvili sposobnost da apstraktno razmišljaju i formiraju mišljenja. Sada imaju sposobnost da razmotre druga gledišta, ali ono što im treba jeste neko ko će saslušati njihov stav. Čak i kada vas pitaju šta mislite, nemojte odgovoriti pre nego ih upitate šta oni misle. Vreme koje provedemo razgovarajući sa njima o drugim temama, pored onih o kojima mi želimo da razgovaramo, umanjuje njihovu potrebu da se opiru kontroli. Njima je potrebno da izraze svoje jedinstvene stavove i mišljenja. Razgovarajte sa njima o onome što uče iz istorije i društvenih nauka i saslušajte njihovo mišljenje. Njima je potrebno da ustanove drugačiji pogled na stvari. Čak i kada se ne slažete sa njima, možete uvažavati logiku kojom se služe. Možete reći, "Nikada se toga ne bih setio." Ili "To je dobra stvar što se tiče naše zemlje, svako ima pravo na svoje mišljenje". Dajte im priliku da osete vašu otvorenost po drugim pitanjima osim pitanja kada moraju da se vrate kući. Oni će naučiti da je u redu da se ne slože i da imaju drugačija razmišljanja kroz vaše uvažavanje njihove logike i mišljenja. Ovo je važno iskustvo. Ako ste otvoreni za njihova razmišljanja, oni neće biti toliko zahtevni kada budu očekivali više slobode. Ako im se ne pruži prilika da se ne slože u interpretaciji aktuelnih događaja, imaće potrebu da se ne slože sa vama lično. 329

Džon Grej

Dajte vašem tinejdžeru priliku da vidi vašu otvorenost i u drugom kontekstu, a ne samo po pitanju večernjih izlazaka.

Tinejdžeri koji se opiru, ne žele da im se govori šta da rade. Pre nego što upotrebe veštine naredbi i ustanovljavanja autoriteta, roditelji prvo treba da nađu logiku u primedbama tinejdžera. Roditelj onda može da kaže: "Razumem da misliš da bi mogao da imaš tetovažu. Znam da svi to rade. Razmisliću o onome što si rekao, ali sada mislim da treba da sačekaš da napuniš osamnaest godina pre nego što doneseš odluku o tome." Tinejdžeri imaju veći smisao za pravdu i poštenje od mlade dece. Kada se roditelji ponašaju kao diktatori, sigurno će se usprotiviti. Sarađivanje na odluci koliko slobode treba omogućiti tinejdžeru, ojačaće vezu između roditelja i deteta. Pre naredbe, roditelj treba da traži saradnju, da sasluša razloge opiranja i da ispoštuje mišljenje tinejdžera. Onda roditelj može da izrazi šta želi, što može zvučati kao, "Znam da veruješ da ovo nije pošteno. Ti želiš da provodiš vreme sa svojim prijateljima, a ja želim da budeš ovde sa svojim rođacima. Znam da to ne želiš, ali ovo je meni jako važno. Želim da budeš ovde. Hoću da budeš ljubazan i pristojan prema njima dva sata a onda si slobodan da ideš." KAKO POŠTOVATI MIŠLJENJE VAŠEG TINEJDŽERA

Uvek je bolje tinejdžera usmeriti u smislu formiranja i izražavanja mišljenja u odnosu na vaše zahteve, ali ne i u odnosu na vaša osećanja. Nije uputno pitati, "Da li znaš kako se zbog toga osećam?" Izražavanje vaših emocija imaće efekat momentalnog osećanja krivice. Većina dece će se danas na pomisao o krivici odmah okrenuti na drugu stranu. Zapamtite da deca do svoje osamnaeste godine zavise od svojih roditelja: nisu odgovorna za to kako se roditelji osećaju, iako mogu da razumeju zašto roditelji 330

Deca Su iz Raja

žele da urade pojedine stvari. Kada se dete protivi vašem zahtevu, umesto što pridikujete - porazgovarajte sa njim. Pitajte, "Šta misliš zašto želim da ovo uradiš". Da bi zadržali kontrolu roditelji ne treba da očekuju da se deca slože sa njima. Tinejdžerima treba sloboda da razmišljaju drugačije i formiraju svoja mišljenja. Ovo je važna faza njihovog razvoja. Ako ne zahtevate poslušnost ili slaganje, oni neće imati razloga da pružaju otpor. Sa pozitivnim vaspitanjem u redu je pokazati neslaganje, ali uvek mora de se zna da su na kraju mama i tata glavni. Tinejdžerima treba sloboda da razmišljaju drugačije i formiraju svoja mišljenja.

Roditelji moraju da zapamte daje važnije da deca razgovaraju sa njima, nego da udalje decu time što će im davati mnogo saveta. Roditelji moraju da osete kada je njihovoj deci stvarno potreban savet, a kada ih deca provociraju da vide mogu li još uvek da razgovaraju sa njima. Ako vaše dete iz škole dođe sa pričom kako ima mnogo dece koja krše pravila, ponašaju se nedolično ili se upuštaju u seksualne odnose, roditelji moraju da pažljivo razmotre ovu situaciju i da se uzdrže od pridikovanja, ispravki ili pretnji. U svakom od sledećih primera, obratite pažnju na vašu prvu reakciju, a onda razmislite o drugom načinu na koji biste mogli da odgovorite, razmislite o pristupu koji će omogućiti da tinejdžer nastavi da razgovora sa vama: • Neša je danas prepisivao na testu iz matematike. • Tanja se danas ljubila sa dečkom pred svima. • Kole je pobegao sa časova i čitav dan proveo na video

igricama. • Udario sam Rastka danas, jer me je vukao za kosu. 331

Džon Grej

• Mislim daje g. Milisav mnogo glup i dosadan. Mnogo

očekuje od nas. • Sneška je danas bila mnogo umorna. Čitavu je noć provela drogirana na žurci. Kada tinejdžeri imaju ovakve ili slične izjave, testiraju vas da vide mogu li da pričaju i da li ćete početi da pridikujete i kontrolišete njih ili njihove prijatelje. Umesto direktne reakcije, roditelj prvo mora da pita tinejdžera šta on misli. Onda roditelj može da pita, "Šta ti misliš da ja mislim o tome?" Zapamtite da će vam tinejdžeri pričati sve dok znaju da ih slušate. Umesto direktnog odgovora, pitajte ih prvo šta oni misle o tome.

Ako roditelj odmah pređe na korigovanje razmišljanja ili ponašanja tinejdžera, i počne da zove druge roditelje ili učitelje da bi problem resio, tinejdžer će prestati da mu se poverava. Umesto da odmah negativno reaguje, roditelj prvo treba da se uzdrži od saveta. Slušajte i pokušajte da se setite stvari koje ste radili kada ste bili u tim godinama. Važnije je da držite otvorene linije komunikacije nego da odmah preduzmete akcije za resavanje problema. Da biste zadržali uticaj koji imate, tinejdžeri moraju da osećaju vezu sa vama, a to se dešava kada znaju da ih roditelji slušaju. Pošto ste saslušali šta se određenog dana desilo, ponekad nešto mora i da se preduzme. Možda je neko dete stupilo u seksualne odnose ili razgovara na nedoličan način, i treba upozoriti njegove roditelje. Roditelji moraju da budu pažljivi u preduzimanju akcija. Prvo treba da pitaju svoje dete šta ono misli da treba preduzeti. Ako ih pažljivo saslušate, biće otvoreniji za vaše mišljenje. Možete zajedno da smislite i odlučite šta treba preduzeti. 332

Deca Su iz Raja

Kada ne postoje linije komunikacije, vaše dete rizikuje da padne pod uticaj vršnjaka koji su očito van kontrole ili pod lošim uticajem. Ako je neki tinejdžer zao prema vašem detetu, ali vaše dete ne želi da zovete njegove roditelje, u većini slučajeva najbolje je poštovati zahtev deteta. Tinejdžer zna, a i vi bi trebalo da znate, da ako iskoristite njegovo poverenje, i informaciju, koju su vam dali, upotrebite na način koji smatraju nedoličnim i nepoštenim, jednostavno će prestati da vam se poveravaju. AKTIVNOSTI TINEJDŽERA VAN KUĆE

Ponekad je tinejdžeru potrebno da bude sam u miru svoje sobe. Ponekad mu je potrebno da neko vreme provede u otkrivanju prirode ili s omiljenom tetkom ili ujakom, sa bakama i dekama. To mu pomaže da se poveže sa sobom i svojom potrebom da neko drugi bude glavni. Otići iz kuće na aktivnosti koje nisu vezane za porodicu, a ipak su nadgledane od strane odraslih, izazovno su iskustvo za tinejdžera i mogu dramatično popraviti njegov stav. Time što nije pod kontrolom i zavisi od nekog drugog, tinejdžer se može vratiti na svoju osnovnu potrebu za vodstvom i podrškom. Dugme koje budi saradnju i potrebu za roditeljskom ljubavlju opet je pritisnuto. Odlazak na posao posle škole, uzimanje privatnih časova ili mesto u školskom timu, velike su prilike za tinejdžera da oseti potrebu da bude naučen, usmeren i nadgledan. Njima su potrebna usmerenja nekoga ko je izvan porodice. Ako to ne dobijaju od svog šefa na poslu, učitelja ili trenera, rizikuju da postanu loše usmereni tinejdžeri. Da bi zadržali kontrolu kod kuće, nadgledajte ih i dajte im smernice i u aktivnostima izvan kuće. UMESTO "NEMOJ" KORISTITE "ŽELIM"

Pre nego što deca razviju logičko zaključivanje oko devete godine, kontraproduktivno je koristiti reč "nemoj", kada kažete "nemoj da trčiš", deca formiraju sliku o sebi kako trče. Umesto da us333

Džon Grej

pore, imaju veću potrebu da trče. Deca uče kroz slike. Kada dete stvori sliku u svojoj glavi, radnja će sigurno uslediti. To je kao da ne čuju reč "nemoj". Kada kažete "nemoj", zapravo stvarate veću želju da urade baš onu stvar koju ste im rekli da ne rade.

Sada pokušajte da ne zamislite plavu bolju. Pokušavajući da ne mislite o plavoj boji, primorani ste da o njoj razmišljate. Kada kažete detetu, "Ne udaraj brata", dete sebe vidi kako udara brata. Koristeći nemoj, zapravo činite težim saradnju između vas i deteta. Reći deci "ne igraj se sa hranom", u njihovoj glavi stvara sliku kako se igraju sa hranom i pojačava im se taj impuls. Kada im se kasnije ukaže prilika, zadovoljiće tu želju i igraće se hranom. Često će roditelj pitati dete, "Rekao sam ti da se ne igraš s loptom u kući. Zašto si to uradio?" U ovom slučaju, iskren odgovor deteta je, "Ne znam". Ponekad stvarno ne znaju. Često deca ne razmišljaju već samo reflektuju sliku koju imaju u glavi.

Sa ovim uvidom roditelji mogu da se odreknu reci "nemoj". Ako zaborave i javi se neko "nemoj", roditelji lako mogu da isprave poruku. Drugačijim načinom zahteva ili naredbe, stvoriće odgovarajuću sliku. Ako se desi da kažete "ne trči", progutajte "nemoj", i recite "želim da usporiš i da hodaš". PITAJTE SVOJU DECU STA MISLE

Oko devete godine, deca počinju da razvijaju kapacitet za logičko mišljenje. U redu je da roditelji počnu da pitaju decu za mišljenje. Ako dete traži sladoled, roditelj može reći, "Sta misliš? Da li je to dobra ideja?" 334

Deca Su iz Raja

Pored toga što će pitati decu šta misle da bi trebalo uraditi, roditelji mogu da objasne razloge zbog kojih žele da njihova deca rade neke stvari. Pre devete godine, deca ne razumeju logičku misao. Reći, "Želim da sad ideš u krevet", najbolje je za decu do devete godine života. Starijem uzrastu mogu da kažu, "Želim da odeš na spavanje do devet sati da bi sutra bio odmoran". Ovo su neki primeri zahteva za decu koja imaju devet godina i za decu koja su starija: Da li bi molim te bio tiši? Sada želim da slušaš da bih mogao da ti objasnim šta ćemo uraditi. Da li bi, molim te, prestao da udaraš sestru? Želim da se koristiš recima. Udaranje je boli i neće se igrati sa tobom. Da li bi mi, molim te, pomogao? Želim da doneseš svoj tanjir do sudopere, jer je pranje sudova veliki posao i mnogo je lakše ako mi ti pomogneš. Da li bi, molim te, pospremio ovaj nered? Želim da skloniš ove igračke, jer se neko može saplesti o njih. Soba je mnogo lepša kada je urednije. Da li bi, molim te, lepo sredio svoju sobu? Želim da skloniš svoje stvari. Kada ih skloniš, znaćeš gde ih možeš naći. Ako dete, uzrasta mlađeg od devet godina, pita zašto mora nešto da uradi, lepo je dati mu neki razlog, ali to ne treba učiniti ako je dete pokazalo otpor. Roditelji treba da imaju na umu da deca mlađa od devet godina nemaju sposobnost da shvate ili u praksi upotrebe logiku i razum. Roditelj treba da motiviše ponašanje deteta mlađeg od devet godina bez objašnjenja svog zahteva. Kada se ono protivi vašim zahtevima, jedini razlog za saradnju jeste što je dete dete, a vi ste glavni i želite da ono sarađuje. Zapamtite daje, duboko u svakom detetu, osnovna direktiva saradnja sa vama. 335

Džon Grej

IZAZOV VASPITANJA

Vaspitanje je uvek bilo izazov, ali pozitivno vaspitanje je još veći izazov. Iako treba više vremena i zalaganja da bi počelo da se primenjuje - vredno je truda. Uspešno je na duge staze, ne samo u smislu olakšanja vaspitanja, već i zbog dobrobiti dece. Kako deca budu prolazila kroz razne faze razvoja, bićete spremni na svaku od njih. Ako budete primenjivali veštine pozitivnog vaspitanja, ponekad ćete se saplesti i pasti, ali to se dešava i najboljima od nas. Ubrzo ćete se osećati samouvereno, jer ćete znati da detetu pružate ono što mu treba. Ne možete izmeniti njihovu sudbinu, i ne možete ukloniti njihove posebne probleme, ali im možete pružiti potencijal i roditeljsku podršku da se suoče sa problemima i da postignu uspeh. Kao i sa svakom novom veštinom postoji kriva učenja. Pre nego što postane lakše, učenje će biti teško. Baš kad pomislite da ste sve savladali, naići ćete na prepreku i nećete znati šta da radite. Kada vaš pristup ne funkcioniše, ako ne znate šta da radite, odvojite vreme i pregledajte knjigu Deca su iz raja. Podsetićete se onoga što ste zaboravili. Time što ćete primeniti pet veština pozitivnog vaspitanja, bićete opet u igri. Čak i da sve uradite kako treba, zapamtite da deca nisu savršena. Ona moraju da prave greške i iskuse nedaće. Potrebni su im problemi i izazovi u životu da bi izgradili svoj jedinstveni karakter i snagu. Iako im treba vaša podrška, moraju sami da savladaju svoje lekcije i da shvate zašto su ovde. Baš kao što ne možete očekivati od svoje dece da budu savršena, ne očekujte to ni od sebe. Pravljenje grešaka je deo odrastanja i deo uspešnog vaspitanja. Deca ne mogu postati jaka ako je sve isuviše lako. Deca ne mogu prihvatiti svoje nedostatke i mane ako nisu imali prilike da oproste roditeljima za njihove mane i nedostatke. 336

Deca Su iz Raja

DAROVI VELICNE

Time što dajemo deci slobodu da otkriju i da izraze svoje prave osobine dajemo im dar veličine. Svi veliki individualci, mislioci, umetnici, naučnici i vođe bili su u stanju da raskrste sa zastarelim pravilima i da kreativno razmišljaju. Imali su snove i bili su u mogućnosti da ih slede. Kada su im se ostali suprotstavljali ili nisu verovali u njih, imali su snage da veruju u sebe. Veličina se uvek kali savladavanjem prepreka. Svaki uspeh ispunjen je primerima ljudi koji su morali, uprkos otporima, da napreduju. Sredstvima procesa u kome kažemo "ne" drugima, veličina i kreativnost isplivavaju, suprotstavljajući se uobičajenim načinima razmišljanja i ne prihvatajući slepo pravila. Svaka od pet poruka pozitivnog vaspitanja podstiče razvoj jake ličnosti i sadrži poseban dar veličine. Te poruke su: 1. Dozvola da budemo različiti, što deci omogućava da razviju

jedinstvene potencijale i svrhu. 2. Dozvola da pogrešimo, koja deci omogućava da se isprave

kada pogreše, da uče iz grešaka i ostvare veći uspeh. 3. Dozvola da izrazimo negativna osećanja, koja decu uči da

izađu na kraj sa svojim osećanjima i da budu svesna svojih osećanja, što ih čini samouverenijima, saosećajnijima i spremnijima za saradnju. 4. Dozvola da želimo više, koja deci pomaže da razviju zdravu sliku onoga što zaslužuju i koja ih uči veštini odložene nagrade. U mogućnosti su da žele više, ali i da budu srećni sa onim što imaju. 5. Dozvola da kažemo "ne", koja deci omogućava da izgrade

svoju volju i definišu istinit, pozitivan stav o sebi. Ova sloboda jača um deteta, volju i razvija veću svest o onome što žele, osećaju i misle. Ova dozvola da se opiremo autoritetu baza je pozitivnog vaspitanja. 337

Džon Grej

Nadam se daje ovaj praktičan vodič pomogao da budete bolji roditelj svojoj deci. Neka vaša deca odrastu i budu samouverena, spremna na saradnju, i saosećajna. Neka budu uspešna i u spoljašnjem i u svom unutrašnjem svetu. Neka im se ostvare njihovi materijalni snovi i neka dozive trajnu ljubav u svojoj porodici i u svojim prijateljstvima.

338

mikrokosmos

EDICIJA PSIHOLOŠKIM SAZVEŽĐA •-•>,

D r. D Z O N G R £ ] D ž o n G r e j: M U Š K A R C I S U S A M A R S A , Ž E N E S U S A V E N E R E

S v e tsk i b e stse le r, p ro d a t u 5 m ilio n a p rim e ra k a , p ra k tič n i p riru čn ik - p o p u la rn e p si ho lo gije o m eđ usob no m razum e va nju i o dn os im a p olov a , ču ve no g - am erič ko g psi ho te rap eu ta , k oji je u kn jige pre to čio svo je bo ga to isku s tvo (u tok u p retho ina dn ih 20 g od kro z n je go ve sem in are je p ro šlo p re ko 10 00 0 p arov a). K njig a je pisa- na kra jn je jed no sta vn im jeziko m i stilo m , za ba vn o , ša rm an tno , ja sn o i p op ularno - priča o M arso vcim a i V en erijan ka mkao ji se n a p la n e ti Z e m lji sv a đ a ju , vo le i stva ra ju čo v e ča n stvo . Č u d e sn o ra s ve tlja v a že n sku p sih oKlon gjigijua! o s v a k o m e o d nOabsim ! : 3 0 0 s tr. M e k e k o ric e

D ž o n G re j: M A R S l V E N E R A U S P A V A Ć O J S O B I (V o d ič z o p r o d u ž e n je r o m o n s e i s t r a s t i)

N ajhitniji nastavak bes tselera "M uškarci su sa M arsa , žene su sa V enere", objašnjava ta jn u u s p e šn o g se ks u a ln o g ž ivo ta v e n e rija n k i i m a rs o va c a . Iz sa d rž a ja : N a p re d n e te h n ik e u s p a va ćo j s o b i z a s ja ja n s e k s ; S e k s i s tra s t; K a ko d ivlje u z b u d iti ž e n u ; S eksu alno p ov eren je ; Ž en e su p op ut M eseca ; Z a do vo ljstvo "n a brza ka "; Z a što pa ro vi im a ju m a nje se ksa ; M e ha nički seks p ro tiv spo ntan og se ks a ; S tra sn a m on og am ija; S aksualna anatom ija i oralni seks; Zadrža ti m agiju rom anse živomO. bim Ilustrovano. : 2 0 0 s tr . e k e k o r ic e f

Dr. Ričard Karison D r . R ič a r d K a r is o n : N E G U B I T E Ž IV C E Z B O G M A L I H S T V A R I K njiga koja vas na duhovit i m udar način upućuje kako da svoje živote jim učinite , radosni opuštenijim i kako da se oslobodite stre sa. D r K arson u sažetim poglavljim kako a otkriva da ostvarujete svoje životne ciljeve da pri tom ne zaboravite na svakodnevna na život za do vo ljs tva , lju ba v i b liskos t, u klju ču ju ć i sav e te ka o š to su - M is lite o prob le m im a ka o o m o gu ćim u čiteljim a , R ad ite p oslo ve je da n p o je da n, Ž ivite s va ki d anje k ao d a va m p o sle d n ji, itdO.b im 2 5 0 str.

N E G U B IT E Ž IV C E Z B O G M A L IH S T V A R I U LJUBAVI O vo je knjig a ko ja će V am p om oći d a o sn ažite i o držite ve zu d o koje va im je s ta lo . O v o je n e za o b ila zn i p riru č n ik za s ve o n e ko ji la ko p la n u , za o n e ko ji se o s e ća ju u vre đ e n i i po vređ en i od stran e pa rtn era . K arison i sup ru ga ra zvija ju 1 00 kra tkih s tra teg ija ko je će sa ču va ti i va še i p artne ro ve živc e , a li i va šu vez u . K n jigu m o že te čita ti sa m i ili zajed no , o n a je ž iv o tn a , k o ris n a i la k o p rim e n ljiv a . E vo s a m o n e k o lik o s tra te g ija k o je s u o v d e detaljinije razrađene S hva : tite da tuđa trava nije zelenija, N e svađajte se ako niste dobro ra s p o lo že n i, S e tite s e d a p a rtn e r n e u m e d a čita m is li, N e m o jte p re tera g re n oške a n, aNliz e ira vratića jte se k u ti p o d s tre so m , K a žite , "izvin i", S e tite sei joč ša ro m lije n o g o to g a ...

D r M . R e i n h o l d - K A K O P R E Z IV E T I U P R K O S R O D IT E L J I M A Psihološka studija o odnosima unutar porodice, iracionalnim strahovima i problemima koji vuku koren iz detinjstva a sa kojima se susrećemo kao odrasli. Pisac govori na koji način nas roditelji povređuju, svesno ili nesvesno i kako mi te porodične rane prenosimo na svoju decu, kako možemo da se oslobodimo tog nasleđa i da naše dete odgojimo kao emotivno zdravnu i psihološki razvijenu osobu. Obim 280 str.

D e b o ra T a n e n : S V E T O V I Ž E N E l M U Š K A R C A

Još jedna fascinan tna studija odnosa m eđu polovim a , ovaj put iz ženskog pera, dok toran au ka l profe so ra lin gvis tike , ko ja s e v rlo u sp ešno up us tila u a va n tu ru rasplita nja ko m -p liko va no g čvo ra že nsko -m uš kih o dn os a. S v a ko ko ž eli d a razum e šta ta j stran ac na su pro tn oj s tra ni kreve ta stvarno m isli l p riča tre ba da k on su ltu je ovaj pre finjen i vod P raičk.tičn o s t o v e kn jig e ć e v a m b iti ja s n a iz s a d rž a ja : R a z ličite re c i, ra zličiti s "S v epusti to vi; taj papir l razgovaraj sa m nom !": govor raporta l govor izveštaja; T rač ; "O bja **~ snićuti": P o d u č a v a n je l s lu š a n je ; D ru š tv o l S u k o b - S tilo v i u ra z m iric a m a ; K o p re k id a ? P rim e ri D om inacije l Kontrole; "P roklet bio ako to uradiš"; "G ledaj m e kada ti govorim ": Unakrsni govor kroz vekove; Ž ive ći sa a s im e trijo m : O tvo re n e lin ije ko m uOn bika imc:ije 3 3 0 s tr. M e k e k o rice

D ž o n S tiv e n s : M O Ć S V E S N O S T I

Te m a jo š jed no g psih ološko g b estse le ra je ka ko da is tra žite , proš irite i iskustve no pro du bite va šu sv e sn ost. M etod i o vo g već klas ično g p riruč nika su na m e njen i svim a ko ji su za in tere so va ni z a ličn i un utra š nji ra st i ra zvo j svojih sk riven ih p oten cija la , kroz m n oš tvo prak tičn ih vežbi i e kspe rim e n tisan ja k oji pružaju m o gu ćn os ti da otkrije te više o se bi sa m im a , b ilo istra žujući sam i ili sa drug im lju dim a , u pa ro vim a ili g ru pa m a. K njig a crp i Dion Stiv in sp ira ciju iz sv ih o blasti ljud sk og iz ra ža va nja : P uto va nja fa n ta zije (o gled alo, p od m o rs ka pećina, m račna soba, m udri čovek, ludilo, leva-desna osoba), U m etnost, P okre t i Z vuk (autoportre t, cen trira n je i p o k re ti te la , d isa n je , e k sp re s ija , p le s, p e v a n je , p o e z ija -s ve s n o s ti) itd . P ro iza š la iz g e š ta lt p si ho lo gije , ova kn jiga je p os ta la sv e tski po pu la rn a, be stseler n e m an ji o d svo g pa rn ja ka "M o ć p od svesti" D žozefa M arfija. O b im : 3 0 0 s tr. M e k e k o r ic e

S u z i H o lb e č : M O Ć V A Š IH S N O V A Izvrsno n ap isan a, e ru ditska , a li i prijem čiva širokoj p ub lici, o va sna žn a kn jiga će vas up utiti u n ačin d a raz um e te i iskoris tite iscelju ju ću m o ć vaših sn ova u s va ko dn ev no m životu , is tražite nepregledni svet te čudesne zem lje i dodirnete izvo r m udrosti, je inspira ci i u sm eren ja ko ji va s m ože po dstaći da s tre m ite ka isp ravno m izb oru i prom en am a va š e g ž ivo taO.b im : 2 0 0 str. M e ke ko ric e

Irv in g P o ls te r : Ž IV O T S V A K O G C O V E K A J E V R E D A N R O M A N (G A e š ta lt p s ih o te r a p ija ) P o lste r, p o zn a ti g e šta lt te ra p e u t, u o v o j k n jizi p o ka z u je ka k o p ro ć i k ro z e m otiv n i b o l i o tkriti o p čin ja va ju ću srž živo ta . Č ita o c i m o g u d a sp o zn a ju ka ko d a živ e k ro z isku s tvo ko je , k a d a s e isp ra v n o o p a ž a , je s te d ra m a tičn o k a o i sv e t ro m a n a , l p isa c i te ra p e u t na s po ziva ju d a o tkrijem o sv oje živ o te k ak o bism o na šli čuOda bimu : n2jim 00a str. . m eke korice

B .L u is & F .P ju k lik : R A Z O T K R IV E N A M A G IJ A - U v o d u N L P K u ltn a k n jig a c e lo k u p n e tra n s p e rs o n a ln e p s ih o lo g ije , p rv i k o dN ne au ro s u- v o d u lin g vističk o p ro g ra m ira n je , iz u ze ta n n o v i p ris tu p s tu d iji m e đ unljuikdacije ske ko i mu te ra pe u tsk e tra nsfo rm acije . Ilustrov an o . O b im : 1 5 0 str. M e ke ko rice

A le k s K o m fo rt-R A D O S T S E K S A

S avrem eni priručnik koji vas upućuje u uspešne i ispunjavajuće sek sualne odnose. K om fortova knjiga om ogućuje vam a i osobi koju vaše srce odabere da po stign e te v rh un sko teles no u živa nje i em otivn o je dinstvo u ljub avno m sp ajan ju . O va zapadnjačka K am asutra objašnjava brojne seksualne tehnike i bogato je ilusto vana sa p re k o 1 0 0 lju b a v n ih p o lo O ž abjaim. : 3 0 0 s tr . M e k e k o r ic e

A le k s a n d a r L o v e n : L J U B A V , S E K S l V A Š E S R C E

Loven je poznati učenik V ilhelm a R ajha, oca bioenergetike i u knjizi se na - popularno psi hološki način bavi uzajam nom povezanošću seksualnog i em otivnog živo ta sa zdravljem srca . Iz s a d rža ja : L ju b a v je u s rcu živo ta ; U s rcu s m o jo š u ve k d e c a ; G u b ita k lju b a vi -gubitak nade; S trah od ljubavi; B oles ti srca i psihologija ; Ljubav, stres i srčani udar; V olja za živo to m i že lja za sm rću ; Z d ra vo srce - osob a O koja bimvoli... : 2 00 str. m e ke ko ric e

A l e k s a n d a r L o v e n : S P IR IT U A L N O S T T E L A

N ovi, vizion arsk i priru čn ik o sn iva ča b io en erge tike za ra zvo j un utrašnje i spo ljašnje lep -ote i h arm o nije . Lo ve n ba ca n ovo sve tio na vezu tela i um a ra di d ostizan ja spiritu alno ti. sLoven se osvrće na zapadnu ideju odnosa sa V rhovnim B ićem , istočnu m ističku tradi ciju povezivanja duha i disanja, i bioenergetsku vezu psihičkog m ira sa slobodnim tokom fizičke energije . K ro z slučajeve iz svoje prakse , sam o-testiranje koje čitalac m ože da mprien i, i p oseb ne fizič ke i m en ta ln e v ež ba m a , on p ok az uje kako m ože te do stići h armjuo ni te la , u m a i o se ća n ja , s u š tin s kih z a d u š eOv nb iimm: ir.. 200 s tr. m e k e ko ric e

D ž e jm s H o l: J U N G O V S K O T U M A Č E N J E S N O V A (P iir o a * z a te c i p ra k s u )

H olova knjiga je praktičan vodič za razum evanje snova u sve tlu osnovnih principa Jungove A n a litič k e P s ih o lo g ije . J u n g o v m o d e l p s ih e je s a ž e to o p is a n i ra z ja š n je n , s a m n o g o "• klin ičkih p rim e ra sn ov a i n jiho vim m o gu ćim tu m a čen je m . Iz sa drž aja : K o m p le ks i A rh e tip , E g o i S e n ka , A n im a , A n im u s i P e rs o n a ; A lh e m ijs k i m o tiv i u sn o v im a ; C o n iu n c tio : S lik a Jedinstva itd. O b im : 13 0 str. m eke k orice

S e li N ik o ls : J U N G l T A R O T - A r h e tip s k o p u to v a n je

Jungova teorija o arhetipovim a najsliko vitiji prim er im a na V elikim A rkanam a T aro ta.S eli N ikols do detalja m ultikulturalno istražuje arhetipsku pozadinu sim bola na prim eru V elikih A rkana Vajtovog i m nogih drugih drevnih i savrem enih špilova Tarota. K njiga je ilustrovana sa oko 100 slika i crteOža! bim : 500 str. M eke korice

M*™ «

1

I^M -M D H iai.....

Ključna tajna života je kako da otkrijemo i primenimo našu unutrašnju mudrost i kako da preobrazimo negativne životne koncepte u stvaralačku i plodnu energiju. Praktičan priručnik koji obuhvata preko 100 meditacija u cilju uspešne primene saveta i ostvarivanje procesa kreativnog mišljenja kojima se autorka detaljno bavi u predhodnim delima. Obim: 250 str. Meke korice

D ip a k C o p r a - V IT A L N O T E L O - V E Č N I U M (P r a k t ič n a a lte rn a t iv a s t a r e n ju )

Autor otkriva kako možemo da se povežemo sa bezgraničnim izvorem mudrosti sopstvenog tela i uma da bismo postigli dugovečnost, zdravlje i na taj način ispunili naš život do krajnjih mogućnosti. Usporavanje procesa starenja tako prelazi pod našu kontrolu i izvodi se naveden im praktičnim vežbama i izmenjenim pogledom na svet. Obim: 300 str. Meke korice

D ip a k C o p r a - P U T K A L J U B A V I (P ro b u d it e m o ć d u h o v n o s ti u s v o m ž iv o tu )

Dipak Copra nam pokazuje kroz ovu knjigu kako da ponovo otkrijemo moćan izvor ljubavi u duhovnosti. Na osnovu mudrosti indijske, ali i ostalih velikih duhovnih tradicija, kao i na osnovu svog ličnog iskustva on nam otkriva kako da napredujemo uz sedam stepenica ljubavi i kako da kroz praktične vežbe prevazođemo teškoće i prepreke ostvarenju životne sreće i ljubavi. Obim: 3 0 0 s tr. M e k e k o ric e

P e t e r K e l d e r - F O N T A N A- MT ILBAE DT OA NS TS IK E V E Ž B E Z A P O D M L A Đ I V A N J E

Dugo čuvane tajne tibetanskih lama o podmlađivanju praktikovanjem posebnih telesno-energetskih vežbi. U knjizi su objašnjene pet jednostavnih tehnika kojima se vrlo brzo postižu zapanjujući rezultati u pogledu zdravlja i mladalačkog izgleda. Obim: 100 str.86 format

E n i B lu m - F E N G Š U I Z A L J U B A V

Feng Šui za ljubav upućuje vas kako možete isprobati najjednostavnija načela ovog sistema da biste vaš ljubavni i seksualni život obogatili i učinili ga toplim, ispunjenim i svrhovitim. Magija Feng Šuija se sastoji u tome da će energija kreacija i izmena koje ćete napraviti u kući delovati na vas i osnažiti seksualnu energiju koja postoji između vas i vašeg partnera ili povratiti narušenu harmoniju u vašim vezama. Knjiga se ne obraća samo onima koji već duže vreme imaju saputnika ili ljubavnika, već i onima koji su trenutno sami.

R . S a jm o n - F E N G Š U I K O R A K P O K O R A K (U re đ iv a n je v a š e g d o m a z a z d r a v lje i s re ć u ) Praktičan priručnik za usmeravanje kosmičke energije (ci) u cilju uređenja životnog i radnog prostora - spopljašnjeg okruženja prostora u kojem boravite kao i unutrašnjeg uređenja stana, kuće, radnog prostora. Primenjujućl ovu metodu možete da naučite kako da ostvarite pozitivne promene i napredak u okviru svoje karijere, kako da postignete ve'i ugled, zaradite više novca, kako da u svojoj porodici i među saradnicima obezbedite sklad, harmonične odnose i zdravlje. O b im : 2 5 0 s tr. M e k e k o ric e

N A R U Č IT E B E S P L A T A N K A TA LO G SA PREKO 400 NASLO VA

W W W .E S O T H E R IA .C O ,Y U

NARUDŽBINE NA TELEFONE 011/323-14-33 011/602-368 063/763-379 ili n a a d re s u E S O T H E R IA , p . fa h 7 6 1 1 0 7 0 N B e o g ra d N A R U D ŽB E P R E K O IN TE R N E TA - E -M A IL A Desother@ R E S A : E U net.yu