Jessie Burton - Tajna devet soba.pdf

Sadržaj PRVI DEO Ulazak Ogrtač Nova azbuka Optička varka Dar Povreda poseda Smitov spisak Na Kalverstratu Isporuka Barža Svadbene zabave Radna soba Koraci Eksplozija i cvetanje Supruga Svađe Napuštena devojka DRUGI DEO Naopako Odluke Priče Osam lutaka Napisano na vodi Dečak na ledu Buntovnik Razbole se lisica Pukotine TREĆI DEO Mrlja Slatka oružja Prazni prostor Svedok Duše i kese Bekstvo Potkovica

Skrivena tela Bez sidra ČETVRTI DEO Spore Stadhojs Verkerspel Nada u glavi šećera Muškarci su pozvani da krote divlje životinje Glumac Guldeni i lutka Dolazak Pripovedač Kćeri Vrata koja se zatvaraju Prazne sobe Trulež u voćnjaku Stepeni života Vodenični kamen PETI DEO Nova Holandija SPISAK HOLANDSKIH REČI IZ XVII VEKA POREÐENJE ZARADA U AMSTERDAMU KRAJEM XVII VEKA KUĆNI IZDACI IMUĆNIH ŽITELJA AMSTERDAMA KRAJEM XVII VEKA ZAHVALNICE

Naziv originala: Jessie Burton THE MINIATURIST

www.bal​kan​do​wn​lo​ad.org E-Book Tim

Za Lindu, Edvarda i Pipa

Kućica za lutke Petronele Ortman Narodni muzej, Amsterdam

VOC je skraćenica za holandsku Istočnoindijsku kompaniju, čije ime na holandskom glasi Vereenigde Oost-Indische Compagnie (Ujedinjena istočnoindijska kompanija). Osnovana je 1602. godine i pod zastavom kompanije, između Afrike, Evrope, Azije i Indonežanskog arhipelaga, plovilo je na stotine brodova. VOC je 1669. godine imao 50.000 zaposlenih, 60 bevindebera (partnera) i 17 regenata. Akcije ove kompanije su 1671. godine dostigle 570% nominalne vrednosti na Amsterdamskoj berzi. Zahvaljujući povoljnim uslovima za poljoprivredu i finansijskoj moći Ujedinjenih holandskih provincija, holandski siromasi jeli su mnogo bolje od ljudi istog društvenog položaja u Engleskoj, Italiji, Francuskoj ili Španiji. Bogati su pak jeli šta god i kad god bi poželeli.

Grabite srebro, grabite zlato; blagu nema kraja, mnoštvo je svakojakih dragih zaklada. Naum 2:9 I kad je izlazio iz hrama, reče mu jedan od učenika njegovih: Učitelju, gle kakvo kamenje, i kakve građevine! I odgovarajući Isus reče mu: Vidiš li ove velike građevine? Ni kamen na kamenu neće ovde ostati koji se neće razmetnuti. Marko 13:1-2 (Stihovi označeni u Brantovoj kućnoj Bibliji)

Stara crkva, Amsterdam: utorak, 14. januar 1687. Preminula nije imala prijatelja. Zbog toga se očekivalo da pogreb bude slabo posećen. Međutim, istočni ugao crkve bio je prepun, zato što reči u Amsterdamu teku kao voda i pune sve uši. Posmatrala je predstavu sa zaklonjenog mesta, između klupa crkvenog hora. Pripadnici gilde su sa svojim suprugama prilazili otvorenom grobu kao mravi ćupu meda. Uskoro su im se pridružili činovnici i pomorski kapetani VOC-a, regenti, poslastičari – i on, sa šeširom širokog oboda. Pokušala je da ga sažaljeva. Sažaljenje se, za razliku od mržnje, uvek moglo spakovati i odložiti. Oslikan svod crkve – jedino što su reformatori poštedeli – dizao se iznad njih kao prevrnuto korito veličanstvenog broda. Odražavao je istinsku dušu ovog grada, podržanu drevnim gredama. Hrist sudija drži mač i ljiljan, zlatni teretni brod seče talase, Devica se odmara na polumesecu. Spustila je ruku na staru klupu pored sebe i počela da miluje duborez. Napipala je čoveka koji sere kesu dukata s bolnim izrazom lica. Šta se promenilo? – zapitala se. A opet. Čak su i mrtvi danas bili tu. Nadgrobni kamenovi krili su slojeve tela, kostiju i prašine nagomilane ispod nogu ožalošćenih. Ispod kamenog poda su ženske vilice, karlice trgovaca i šuplja rebra gojaznih velikodostojnika. Tamo dole ima i malih leševa, ne dužih od vekne hleba. Primetila je da ljudi skreću pogled sa zgusnute tuge na malim nadgrobnim pločama. Nije mogla da ih krivi zbog toga. U središtu gomile uočila je onu zbog koje je i došla. Pored rupe u podu stajala je devojka, iscrpljena i skrhana bolom. Jedva da je opažala znatiželjno građanstvo koje se tiskalo oko nje. Nosači kovčega prošli su glavnim crkvenim brodom. Mrtvački kovčeg tresao se na njihovim ramenima kao kutija za lautu. Po nekim izrazima lica moglo se lako zaključiti da nisu oduševljeni što prisustvuju ovom pogrebu. Pretpostavila je da je to Pelikornovo maslo. Isti stari otrov za uši. Ovakva procesija bi u normalnim prilikama bila strogo hijerarhijski organizovana predstava. Gradski oci stupali bi na čelu, dok bi običan svet išao za njima, u skladu sa svojim društvenim položajem. Danas se niko nije trudio da poštuje red. Pretpostavljala je da ni u jednoj od božjih kuća u gradskom ataru nije bilo ovakve pokojnice. Volela je ovaj grad jedinstvenog i prkosnog duha. Amsterdam je sazidan na smelosti. Ali sad je žudeo za sigurnim i uređenim trajanjem. Građani behu spremni da s tupom poslušnošću uživaju u udobnostima koje pruža imetak. Trebalo je da odem ne sačekavši današnji dan, pomislila je. Smrt mi se previše približila. Krug se raskinuo da propusti nosače kovčega. Tugom skrhana devojka primakla se

ivici rupe dok su spuštali kovčeg. Bacila je buket cveća u tamu baš kad je čvorak zalepršao krilima i poleteo uz belo okrečeni zid crkve. Mnoštvo glava okrenulo se ka njemu, ali devojka nije ni trepnula, kao ni žena među klupama u crkvenom horu. Posmatrale su putanju latica dok je Pelikorn izgovarao poslednju molitvu. Nosači kovčega postavljali su novi nadgrobni kamen na mesto. Služavka je klekla pored sve manje tamne rupe u podu i zajecala. Iz gomile se digao žagor neodobravanja, upućen iscrpljenoj devojci koja nije učinila ništa da spreči nedostojanstveno ponašanje služavke. Dve žene u svili domunđavale su se pored crkvenog hora ispod glasa. „Zbog takvog ponašanja smo se ovde i okupile“, promrmljala je jedna od njih. „Kad su ovakve na javnom mestu, sigurno se između četiri zida ponašaju kao životinje“, odvratila je njena prijateljica. „Pravo veliš. Eh, šta bih dala da budem muva na jednom od tih zidova. Zzz-zzz.“ Prigušeno su se zakikotale. Žena u horu stisla je prste oko klupe tako snažno da su pobeleli. Kad je pod crkve nanovo zapečaćen, krug se rastočio, mrtvi su ponovo našli mir. Devojka, kao svetica pala s vitraža, osmotrila je nepozvane licemere u crkvi. Raspoloženo su ćeretali dok su izlazili na krivudave gradske ulice; na kraju devojka i služavka pođoše za gomilom, držeći se podruku, ćutke koračajući brodom. Većina muškaraca će se vratiti radnim stolovima i tezgama. Amsterdam je plutao iznad morske vode samo zahvaljujući neprestanom trudu i zalaganju žitelja. Stekli smo slavu teškim radom – upozorava poslovica – ali će nas lenjost vratiti pod okrilje mora. Morske plime su poslednjih dana preteći rasle. Žena je izašla iz hora kad se crkva ispraznila. Požurila je da je ne otkriju. Stvari mogu da se promene, prošaptala je. Tihi glas odbio se o zidove. Stigla je do novopoloženog i na brzinu isklesanog nadgrobnog kamena. Granit je bio topliji od susednih, a dletom uklesane reči prašnjave. Ni sad nije mogla da veruje da se sve to zaista desilo. Kleknula je i gurnula ruku u džep, da završi započeto. To je njena molitva: minijaturna kuća, neviđeno precizan i vanvremenski rad, dovoljno mali da stane na dlan. Pažljivo je položila dar, tamo gde je oduvek želela. Blagosiljala je hladni kamen prstima otvrdlim od rada. Gurnula je teška crkvena vrata i instinktivno pogledom potražila šešir širokog oboda, Pelikornov ogrtač i ženu u svili. Nigde ih nije bilo. Bila bi sama u svetu tišine da nije bilo čvorka zatočenog u crkvi. Bilo je vreme da krene, ali odlučila je da ostavi vrata otvorena, da zatočenoj ptici da priliku da se izbavi. Ptica je primetila njen trud, ali nije izašla, već je odlepršala iza propovedaonice. Ostavila je prohladnu unutrašnjost crkve za sobom. Okrenula se suncu i pošla preko

kružnih kanala, ka moru. Neka, čvorče, neću te terati ako misliš da je ta zgrada sigurno utočište.

PRVI DEO

SREDINA OKTOBRA 1686. Ne želi preslačke njegove, jer su lažna hrana. Poslovice 23:3

Ulazak

N

ela Ortman podigla je i spustila zvekir u obliku delfina na pragu kuće njenog supruga. Stidela se tog zvuka. Niko se nije pojavio, iako je očekuju. Njen dolazak potanko je dogovoren pismima. Papir njene majke bio je tanušan i bled u poređenju s Brantovim skupocenim pergamentom. Ne, pomislila je, ovo nije najsrdačnija dobrodošlica posle mlake prošlomesečne svadbene ceremonije. I ona je obavljena bez venaca i veridbenog pehara, pa i bez mladenačke postelje. Spustila je mali putni kovčeg i kavez za ptice na prag. U pismu majci ulepšaće današnje događaje. Prvo mora da se popne uz stepenice, raskomoti u sobi i sedne za sto. Okrenula se prema kanalu kad se mornarski smeh zaorio ispred kuće. Odrpani momak naleteo je na ženu s korpom ribe. Polumrtva haringa kliznula je niz široku kecelju. Grubi krik seljanke podvukao se Neli pod kožu. „Idiote! Idiote!“, vikala je. Slepi dečak rio je po prašini za odbeglom haringom kao da je srebrni medaljon. Hitrim i odvažnim prstima, bez straha je ispipavao okolinu. Uhvatio je haringu, zacerekao se i trijumfalno potrčao uz kanal s plenom u ispruženoj ruci. Nela se nemo radovala njegovom uspehu. Nastojala je da upije što više retke oktobarske topline. Ovaj deo Herengrahta zovu Zlatna okuka, ali danas je izgledao smeđe i obično. Prelepe kuće nadnosile su se nad kanalom boje gliba. Otmena, simetrična i divna zdanja, dragulji i ponos grada, ogledala su se u mutnoj vodi. Priroda je davala sve od sebe iznad krovova. Oblaci boje šafrana i breskve odražavali su slavu i bogatstvo republike. Okrenula se prema blago odškrinutim vratima. Da li su i malopre bila delimično otvorena? Nije bila sigurna. Gurnula ih je. Gvirnula je u prazninu. Hladni vazduh dizao se s mramora. „Johanese Brante!“, pozvala ga je glasno i pomalo uspaničeno. Da li je ovo neka igra? Stajaću ispred vrata do januara, razmišljala je. Pebo, njen papagaj, trljao je vrhove pera o kavez i nervozno cvrkutao. Slabašni zvuk padao je po mramoru. Imala je utisak da tihi kanal iza njih zadržava dah. Zagledana u senke, bila je sigurna: neko je posmatra. Samo napred, Nela Elizabet, govorila je sebi dok je prelazila preko praga. Da li će je novi suprug zagrliti i poljubiti, ili će joj samo čvrsto protresti ruku, kao da pozdravlja poslovnog partnera? Nije učinio ništa od toga ni na svadbenoj ceremoniji, kojoj nije prisustvovao nijedan član njegove porodice. Sagnula se i skinula cipele, da bi pokazala da i seljančice znaju red. Za ovu priliku obula je najotmenije kožne cipele. Izula se iako nije shvatala značenje tog gesta. Reč je o dostojanstvu, rekla je njena mati. Poslušala je, iako je dostojanstvo u ovom slučaju bilo vrlo neudobno. Bučno je spustila cipele na pod. Nadala se da će nekog

probuditi ili uplašiti. Majka je govorila da ima preterano živahnu maštu. Zvala ju je Nela u Oblacima. Cipele su ostale na podu. Ništa nije postigla, izuzev što se osećala kao budala. Napolju su se dve žene dozivale. Okrenula se u njihovom pravcu. Kroz otvorena vrata videla je samo leđa jedne od njih. Zlatokosa visoka žena nije nosila kapu. Udaljavala se ka umirućem suncu. I Nelina kosa se rasplela na putovanju iz Asendelfta. Blagi povetarac poigravao se njenim uvojcima. Nije pokušavala da je sredi da ne bi postala još nervoznija. Pustila ju je da je golica po licu. „Da li dobijamo i menažeriju?“ Samouvereni i oštri glas razlegao se iz tame predvorja. Nela se naježila, iako je predosetila da je neko motri. Posmatrala je priliku koja se odvojila od senke. Klizila je prema njoj ispružene ruke. Nije znala da li želi da je pozdravi ili prekori. Ruka je pripadala visokoj i vitkoj ženi, odevenoj u crno od glave do pete. Na glavi je imala savršeno ispeglanu i nameštenu kapicu. Svaki uvojak bio je na svom mestu. Širila je neodređeni i neobični vonj oraščića. Imala je sive oči i stroga usta. Koliko je prebivala u senima, posmatrajući je? Pebo je uznemireno zacvrkutao. „Ovo je Pebo“, reče Nela. „Moj papagaj.“ „Vidim“, reče žena. Obraćala joj se s visine. „Bolje reći, čujem. Pretpostavljam da niste doneli još zveradi?“ „Imam malog psa, ali on je ostao kod kuće...“ „Dobro je. Samo bi srao po sobama i grebao nameštaj. Ta mala stvorenja su hir iskvarenih Francuza i Španaca. Frivolni su kao i njihovi gospodari.“ „I liče na pacove“, oglasio se još neko iz predvorja. Žena se namrštila i nakratko zažmurila. Nela je posmatrala, pitajući se ko prati njihov razgovor. Sigurno sam desetak godina mlađa od nje, iako ima veoma glatku kožu. Kad je prošla pored Nele na putu ka prozoru, zapazila je da se kreće graciozno, samosvesno i odlučno. Bacila je kratak pogled odobravanja na cipele pored vrata. Pebo se uplašeno nakostrešio kad se, stisnutih usana, zagledala u kavez. Nela je odlučila da joj skrene pažnju rukovanjem. Žena se trgla na njen dodir. „Imate čvrste kosti za sedamnaestogodišnjakinju“, rekla je. „Ja sam Nela. Imam osamnaest godina.“ „Znam ko ste vi.“ „Zovem se Petronela, ali me kod kuće svi zovu...“ „I to sam već čula.“ „Da li ste vi kućepaziteljka?“, zanimala se Nela. Začuo se prigušeni kikot iz senovitog predvorja. Žena se pravila da ga ne čuje, zagledana u pomrčinu. „Da li je Johanes tu? Ja sam njegova nevesta.“ Žena je i dalje ćutala. „Pre mesec dana venčali smo se u Asendelftu“, uporno će Nela. Izgleda da će morati da bude uporna. „Moj brat nije kod kuće.“

„Vaš brat?“ Iz tame se ponovo razlegao kikot. Žena u crnom ukrstila je pogled s njenim. „Ja sam Marin Brant.“ Pogled joj je možda bio tvrd, ali je Nela zapazila da joj glas blago podrhtava. „Nije ovde. Mislile smo da će biti, ali nije.“ „A gde je?“ Marin je ponovo uprla pogled u nebo. Mahnula je levom rukom i dve prilike izronile su iz senke pored stepenica. „Oto“, rekla je. Muškarac je krenuo ka njima i Nela proguta knedlu. Oto je imao tamnu, zapravo tamnosmeđu kožu. Vrat iz kragne i zglobovi i šake iz rukava – sve je to bilo iste nijanse, kao i visoke jagodice, brada i široko čelo. Prvi put je videla takvo biće. Marin ju je posmatrala kao da je zanima njena reakcija. Oto joj je uzvraćao pogled krupnim očima i pravio se da ne primećuje njeno slabo prikriveno zaprepašćenje. Naklonio se. Uzvratila mu je pozdrav. Grizla se za usnu, dok je ukus krvi nije podsetio da mora sačuvati prisustvo duha. Videla je kako mu koža blista kao uglačana orahovina i kako mu gusta crna kosa štrči s lobanje, nalik na oblačić meke vune. Nije bila ravna i nauljena kao kod normalnih muškaraca. „Ja...“, rekla je. Pebo je zacvrkutao. Oto je pružio ruku. Par klompi počivao je na njegovom krupnom dlanu. „Za vaše noge“, rekao je. Govorio je amsterdamskim naglaskom – ali je kotrljao reći, čineći ih toplim i tečnim. Uzela je ponuđenu obuću. Prstima se očešala o njegovu kožu. Trapavo se obula. Klompe su joj bile prevelike, ali se nije usudila da se požali. Bar više nije morala da trpi ledeni mramor pod nogama. Kasnije, na spratu, zakopčaće kožnu traku – ako se ikad popne na sprat, ako je ikad puste iz ovog predvorja. „Oto je sluga mog brata“, reče Marin. „Ovo je Kornelija, naša služavka. Brinuće se o vama.“ Kornelija je istupila iz senke. Bila je malo starija od Nele, dvadeset, najviše dvadeset jednu godinu, nešto viša. S kiselim osmehom odmeravala je nevestu. Uočila je drhtanje Nelinih ruku. Pridošlica se snebivljivo osmehnula, iznenađena služavkinom napadnom radoznalošću. Zalud se upinjala da prozbori neku ispraznu učtivu reč. Nije znala da li da bude zahvalna ili postiđena kad se Marin oglasila. „Pođite za mnom na sprat“, reče Marin. „Sigurna sam da biste želeli da vidite vašu sobu.“ Nela je klimnula. Kornelija ju je zainteresovano posmatrala. Raspoloženo cvrkutanje dopiralo je iz kaveza, odbijajući se o zidove. Marin je pokretom ruke dala znak služavki da odnese pticu u kuhinju. „Mislim da to nije najbolje mesto za nju, zbog kuhinjskih isparenja“, negodovala je Neli. Marin i Oto su se okrenuli prema njoj. „Pebo voli svetlost.“ Kornelija je podigla kavez. Zanjihao se kao vedro. „Budi pažljiva s njim, molim

te“, reče Nela. Marin je presrela služavkin pogled. Kornelija se zaputila ka kuhinji, praćena slabašnim cvrkutanjem zabrinutog papagaja. Nela se popela na sprat. Osećala se kao patuljak u ogromnoj sobi. Marin je izgledala smrknuto. „Kornelija je previše vezla“, rekla je. „Nadamo se da će se Johanes samo jednom ženiti.“ Izvezeni inicijali krasili su jastuke, novu posteljinu i dva para nedavno osveženih zavesa. „Teški pliš je neophodna odbrana od magluštine s kanala“, napomenula je Marin. „Ovo je bila moja soba“, dodala je, prišla prozoru i bacila pogled na nekoliko zvezda na nebeskom svodu. Spustila je ruku na prozorski okvir. „Odlučili smo da je prepustimo vama, pošto ima bolji pogled.“ „O ne“, reče Nela. „U tom slučaju je zadržite.“ Posmatrale su se, okružene bogatim vezom. Slovo B, početno slovo prezimena Brant, bilo je sveprisutno, okruženo vinovim lišćem i ptičjim gnezdima, u cvetnim lejama. Slova B kao da su proždirala njeno devojačko prezime, koje je počivalo u njihovim debelim i nabreklim stomacima. Dužnost joj je nalagala da pređe prstom preko izvezene posteljine, iako se osećala neprijatno. „Da li je u Asendelftu, u vašem porodičnom domu, toplo i suvo?“, zanimala se Marin. „Ponekad je vlažan“, reče Nela, nagnuvši se da zakopča preveliku obuću. „Brane ponekad nisu dovoljne. Nije naročito veliki...“ „Naša porodica ne može se pohvaliti tako slavnim pedigreom, ali šta je to u poređenju s toplom, suvom i čvrsto sazidanom kućom“, prekinu je Marin. To nije bilo pitanje. „Naravno.“ „Afkomst seyt niet. Poreklo ne znači ništa“, nastavila je Marin. Potapšala je jastuk da bi naglasila reč ništa. „Pastor Pelikorn rekao je to prošle nedelje. Zapisala sam tu misao na marginama porodične Biblije. Vode će se podići ako ne budemo vodili računa.“ Stresla se na tu pomisao. „Vaša majka nam je pisala“, dodala je. „Htela je da vam ona plati put do Amsterdama. Naravno, nismo to mogli da dozvolimo pa smo poslali po vas drugu najbolju baržu u floti. Nadam se da vas nismo uvredili izborom plovila?“ „Ne. Ne.“ „Dobro je. I druga najbolja barža u našoj floti je sveže ofarbana, s kabinom presvučenom bengalskom svilom. Najbolju, naravno, koristi Johanes.“ Nela se pitala gde je to njen suprug otplovio, na toj najboljoj barži u floti, pa nije stigao ni da je dočeka. Mislila je na Peba, samog u kuhinji, pored vatre i lonaca. „Imate samo dvoje slugu?“, pitala je. „Imamo ih dovoljno“, reče Marin. „Mi smo trgovci, a ne lenčuge. Biblija nas uči da

se bogatstvo ne sme traćiti.“ „Naravno da se ne sme traćiti.“ „Pod uslovom da je nešto ostalo za traćenje.“ Marin je zurila u nju. Nela je skrenula pogled. Svetlost se povlačila iz sobe. Marin je fitiljem palila jeftine lojane sveće. Nela se nadala mirišljavijim svećama od pčelinjeg voska; nikako nije očekivala da će zateći ove koje se dime i osećaju na meso. „Kornelija je, kako mi se čini, svuda izvezla tvoje novo ime“, dobacila joj je zaova preko ramena. Nego šta je, pomislila je Nela. Setila se služavkinog otvoreno neprijateljskog pogleda. Verovatno ju je krivila zbog otečenih i bolnih prstiju. „Kada se Johanes vraća i zašto nije ovde?“, pitala je. „Vaša majka pisala je da jedva čekate da počnete svoj život supruge u Amsterdamu ‘, reče Marin. „Da li je to tačno?“ „Tačno je. Ali za takvo nešto neophodan je i suprug.“ U ledenoj tišini koja je usledila, Nela se zapitala gde je Marinin suprug. Možda ga krije u podrumu. Osmehnula se, gledajući jastuk, da bi ugušila snažni poriv za smehom. „Soba je tako lepa“, rekla je. „Niste morali toliko da se trudite.“ „Sve je to Kornelija uradila. Ja nisam vična ručnom radu.“ „Sigurna sam da to nije istina.“ „Skinula sam svoje slike sa zidova. Mislila sam da će ove više odgovarati vašem. ukusu.“ Marin je pokazala na ulje na platnu gde je par očerupanih i zgrčenih ptica visilo s mesarske kuke. Pored njega bila je slika nervoznog zeca, kapitalnog primerka. Na sledećem platnu gomila ostriga na porcelanskom poslužavniku s kineskim šarama, u senci čaše vina i činije prezrelog voća. Bilo je nečeg uznemirujućeg u ranjivoj otvorenosti ostriga. Nelina mati je u starom domu prekrila zidove pejzažima i biblijskim scenama. „Ova slika pripada mom bratu“, reče Marin. Pokazala je na vazu punu cveća, dosadno običnog, s raspolućenim narom u dnu platna koji je pak bio preterano jarke boje. „Hvala vam.“ Nela se pitala koliko vremena će joj trebati da okrene sva ova platna prema zidu pre no što legne da spava. „Sigurna sam da ćete hteti da večerate u sobi“, reče Marin. „Satima ste putovali.“ „Imate pravo. Bila bih vam zahvalna.“ Nela se stresla pri pogledu na krvave ptičje kljunove, staklaste oči i izloženo sirovo meso. Poželela je nešto slatko. „Imate li marcipana?“ „Nemamo. Šećer se u našoj kući retko koristi. On slabi i kvari duše.“ „Moja mati ga savija u razne oblike.“ Uvek su imali marcipan u smočnici. To je bila jedina namirnica koja se dopadala i gospođi Ortman i njenom suprugu odanom životnim zadovoljstvima. Pravila je slatke sirene, brodove i narukvice s ukusom badema. Topile su se u ustima. Više nisam kod majke, pomislila je Nela. Jednog dana praviću kolače za dete punačkih ručica, koje će me moliti da mu dam slatkiše.

„Zamoliću Korneliju da vam donese crnog hleba i gaude“, reče Marin. Zaovine reči prenule su Nelu iz razmišljanja. „I čašu rajnskog rizlinga.“ „Hvala vam. Znate li kad će se Johanes vratiti?“ Marin je visoko podigla nos. „Kakav je to miris?“ Neline ruke instinktivno su poletele ka ključnjači. „Da li dopire od mene?“ „Da li dopire od vas?“ „Majka mi je kupila parfem. Ljiljanovo ulje. Da li ste njega namirisali?“ Marin je klimnula. „To je to“, potvrdila je. „Osećam ljiljan.“ Tiho se zakašljala. „Znate li šta kažu za ljiljane?“ „Ne?“ „Rano sazru, ali rano i istrule.“ Marin je nakon toga izašla.

Ogrtač

N

ela je budna dočekala četiri sata ujutru. Nije mogla da se opusti u novom, neobičnom, raskošnom i izvezenom okruženju prožetom zadahom zagorelog loja. Neprijatna platna igrala su joj pred očima pošto nije smogla hrabrosti da ih okrene prema zidu. Ležala je dok su joj se po glavi vrtložila sećanja na događaje koji su je dovde doveli. Pre no što je sinjor Ortman umro, pre dve godine, po Asendelftu se govorilo da je on čovek koji ne izlazi iz pivnica. Nela je teško podnosila glasine da je njen otac bio vetropir i samoživi pijanac. Glasine su se, ipak, pokazale tačnim. Otac je otišao na onaj svet ostavivši ih u dugovima do guše. Supa je bivala sve posnija, a meso sve žilavije. Služinčad je napuštala dom. Njen otac nikad nije napravio barku, što se očekivalo od svakog dobrog Holanđanina osuđenog na večitu borbu s morskim plimama. „Moraš da se udaš za sposobnog i štedljivog čoveka“, govorila joj je majka pre nego što bi dohvatila pero. „Ali nemam šta da ponudim takvom mladoženji“, odvratila je Nela. Majka bi je ukorila. „Pogledaj u ogledalo. Šta još žene imaju?“ Ova izjava ju je zapanjila i dodatno rastužila. Nije očekivala da će je rođena majka omalovažiti pod kućnim krovom. Žalost za ocem preobrazila se u samosažaljenje. A mlađi brat Karel i sestra Arabela smeli su da izlaze napolje i da se igraju ljudoždera i pirata. Dve godine je vežbala da postane dama. Hodala je dostojanstveno i otmeno – iako nije imala kuda da ide. Negodovala je zbog toga. Po prvi put je osetila želju da zanemari strah od beskrajnog neba i pobegne iz sela. U njemu se osećala kao u idiličnom zatvoru u kojem se već nahvatao fini sloj prašine. Vežbala je lautu u stegnutom korsetu. Prebirala je po nežnom instrumentu negovanim prstima. Samo ju je briga za majčine načete živce sprečavala da joj se otvoreno suprotstavi. Jula te godine majčino potezanje poslednjih očevih veza u velikom gradu konačno je urodilo plodom. Iz Amsterdama je stiglo pismo, adresirano urednim, tečnim i samouverenim rukopisom. Majka joj nije dopustila da ga pročita. Nedelju dana kasnije saznala je da će svirati pred posetiocem iz Amsterdama, trgovcem Johanesom Brantom. Stranac je sedeo u trošnom plemićkom domu, slušajući njeno muziciranje dok je sunce zalazilo nad smeđom asendelftskom ravnicom. Neli se učinilo da je dirnut njenom muzikom. Rekao je da je uživao kad je završila. „Lauta mi se dopada“, nastavio je. „To je divan instrument. Dve iste takve vise na zidu mog amsterdamskog doma. Godinama niko nije svirao na njima.“ Kada ju je Johanes

Brant, tridesetdevetogodišnjak – pravi metuzalem, kako je graktao Karel – zaprosio, Nela je odlučila da pristane. Bilo bi nezahvalno i glupo kad bi odbila njegovu bračnu ponudu. Šta je mogla, izuzev da – kako je Marin to opisala – živi životom supruge u Amsterdamu? Posle septembarske ceremonije u Asendelftu upisali su im imena u crkvene knjige. Johanes je posle kratke večere otišao od Ortmanovih. Morao je da isporuči tovar u Veneciju, rekao je, i to lično. Nela i njena mati nemo su klimnule. Bio je tako šarmantan, s beskrupuloznim osmehom, nagoveštajem silne moći. Nevesta Nela je prve bračne noći spavala kao i tolikih godina pre toga, između nemirnog brata i sestre. Sve će biti dobro, govorila je sebi. Zamišljala je kako se diže iz plamena i pepela Asendelfta, kao nova žena – kao supruga... Režanje pasa u predvorju prenulo ju je iz sanjarija. Čula je muški glas - Johanesov. Bila je sigurna u to. Njen suprug je ovde, u Amsterdamu. Malo je zakasnio, ali je ovde. Uspravila se u sedeći položaj. Užurbano je uvežbavala obraćanje suprugu. Tako mi je drago. Da li si bezbedno putovao? Jesi? Tako mi je drago, tako mi je drago... Nije se usuđivala da siđe u prizemlje. Bila je previše nervozna. Strahovala je da ne bi mogla da izađe na kraj s uzbuđenjem od ponovnog susreta s njim. Pitala se šta da čini, a iščekivanje joj je cvetalo u stomaku. Konačno je navukla klompe, prebacila šal preko spavaćice i tiho krenula hodnikom. Psi su grebli pločice šapama i repovima šamarili nameštaj, donoseći miris morskog vazduha na krznu. Marin je prva stigla do Johanesa. Osluškivala je razgovor brata i sestre. „Nikad to nisam rekao, Marin“, govorio je dubokim i suvim glasom. „Zaboravi na to, brate, drago mi je da te vidim. Molila sam se za tvoj siguran povratak.“ Svetlost sveće se smanjila i zaigrala kad je Marin izašla iz senke-, Nela se nagnula preko stepenišne ograde, da bi videla Johanosev široki putnički ogrtač i, iznenađujuće, mesarske prste. „Izgledaš iscrpljeno“, nastavila je Marin. „Znam, znam. Jesen u Londonu...“ „... je grozna. Znači tamo si bio. Dopusti mi da ti pomognem.“ Slobodnom rukom pomogla mu je da skine ogrtač. „Ah, Johanese! Tako si žgoljav! Predugo si odsustvovao od kuće.“ „Nisam žgoljav.“ Odmakao se od nje. „Rezeki! Dano!“, pozvao je. Psi su pošli za njim kao pokorne sluge. Nela je varila neobična imena. Rezeki, Dana. Karel je u Asendelftu imao Njušku i Crnookog. Imena nisu bila maštovita, ali su savršeno odražavala pseću ćud i izgled. „Brate“, rekla je Marin. „Ovde je.“ Johanes je zastao, ali se nije okrenuo. Pogurio se i oborio glavu. „Ah, tako dakle.“ „Bilo bi bolje da si bio ovde kad je stigla.“ „Siguran sam da si se snašla.“

Marin je ućutala. Tišina je narastala u prostoru između njenog bledog lica i bratovljevih leđa. „Ne zaboravi“, rekla je. Prošao je prstima kroz kosu. „Kako bih mogao?“, odvratio je. „Kako bih mogao?“ Izgledalo je da će Marin još nešto reći. Umesto toga, sklopila je ruke na grudima. „Tako je hladno“, rekla je. „Idi na spavanje ako je tako. Imam posla.“ Zatvorio je vrata radne sobe. Marin je prebacila bratovljev ogrtač preko ramena. Nela se još više nagnula preko ograde. Videla je kako zaova zariva lice u nabore tkanine. Ograda je izdajnički škripnula. Marin je naglo podigla glavu i uprla pogled u tamu. Otvorila je orman u predvorju. Nela je to iskoristila da se odšunja u svoju sobu. Nekoliko minuta kasnije čula je zatvaranje vrata na Marininoj spavaćoj sobi na kraju hodnika. Izašla je iz sobe i sišla niz glavno stepenište. U predvorju se zaustavila pored ormana. Očekivala je da će u njemu pronaći uredno okačeni ogrtač, ali on je bio na podu. Klekla je da ga podigne. Vlažni odevni predmet mirisao je na umornog muškarca i grad koji je posetio. Obesila ga je o kuku i prišla vratima iza kojih je njen suprug nestao. Pokucala je. „Za ime božje!“, oglasio se. „Ujutru ćemo razgovarati!“ „To sam ja, Petronela. Nela.“ Vrata su se ubrzo otvorila. Na njima je stajao Johanes. Lice mu je bilo u senkama. Ima tako široka ramena, pomislila je. U polupraznoj crkvi u Asendelftu činio joj se manje impozantnim. „Esposa mia“, rekao je. Nije znala šta to znači. Kad je stupio na svetlost sveće, zapazila je da mu je lice potamnelo od sunca. Njegove dužice, sive kao i Marinine, bile su gotovo providne. Njen suprug nije bio princ; masna kosa metalne nijanse prianjala mu je uz lobanju. „Stigla sam“, rekla je. „Vidim.“ Pokazao je na njenu noćnu haljinu. „Trebalo bi da spavaš.“ „Došla sam da te pozdravim.“ Učtivo joj je celivao ruku. Imao je iznenađujuće meke usne. „Ujutru ćemo razgovarati, Nela. Drago mi je što si stigla. Zaista mi je drago.“ Pogled mu se nigde nije dugo zadržavao. Uočila je njegov umor i osetila snažan i uznemirujući mošusni vonj u vazduhu. Povukao se u žutu svetlost svoje, verovatno, radne sobe i zatvorio vrata za sobom. Oklevala je, posmatrajući glavno stepenište utonulo u gustu pomrčinu. Marin sigurno spava, pomislila je. Baciću pogled u kuhinju, da bih se uverila da je s mojom ptičicom sve u redu. Na prstima se spustila niz stepenice do kuhinje. Pronašla je kavez, obešen pored otvorene peći. Umiruće ugljevlje blago je osvetljavalo metalne šipke. „Sve služavke su opasne“, govorila je njena mati, „ali su gradske najopasnije.“ Nije joj objasnila zašto. Pebo je, na svu sreću, bio živ i zdrav, na svojoj prečagi. Pozdravio ju je

skakanjem i cvrkutanjem. Više od svega želela je da ga ponese na sprat. Pomislila je na ono što bi Marin mogla da učini ako je ne posluša, i na Korneliju koja sprema večeru s dva batačića ukrašena zelenim perjem. „Laku noć, Pebo“, prošaptala je. Kroz prozor spavaće sobe gledala je kako se izmaglica diže s kanala. Mesec je ličio na izbledeli novčić. Navukla je zavese i prebacila šal oko sebe. Sela je u ćošak, još zazirući od džinovskog kreveta. Njen novi suprug je amsterdamski bogataš, uticajni građanin, gospodar mora i njegovih blaga. „Život je težak kad nisi ničija supruga“, isticala je njena majka. „Zašto?“, pitala je, jer je imala prilike da gleda kako majčino akutno nezadovoljstvo ocem prerasta u paniku posle vesti o posthumnim dugovima. Pitala se zašto gospođa Ortman gura kći u susret sličnoj pogibelji. Majka ju je pogledala kao da nije pri čistoj svesti. Ovog puta ju je udostojila objašnjenja. „Zato što je sinjor Brant gradski pastir, a tvoj otac je bio obična ovca.“ Posmatrala je srebrni bokal, pisaći sto od izglačanog mahagonija, turski tepih, raskošne slike. Predivni sat s klatnom nenametljivo je m rio vreme. Na pročelju je imao sunca, mesece i filigranske kazaljke. Nikad nije videla tako lep sat. Sve u sobi izgledalo je novo i svedočilo o zamašnom bogatstvu. Nije imala prilike da ovlada jezikom raskoši, a ovde će joj biti neophodan. Podigla je s poda pale jastuke i poslagala ih po pokrivaču od tamnocrvene svile. Kad je u dvanaestoj prvi put prokrvarila, majka joj je objasnila da je razlog „obezbeđenje dece“. Nije se osećala bezbedno slušajući krike porodilja po selu i gledajući kovčege koje su ponekad posle porođaja nosili do seoske crkve. Ljubav je bila daleko maglovitija od mrkih mrlja na lanenim krpama. Njena mesečnica nikad nije imala veze s onim što je sumnjala da ljubav može biti – telesna, ali i više od toga. „To je ljubav, Petronela“, govorila je gospođa Ortman, gledajući kako Arabela stiska Crnookog tako čvrsto da mu je zamalo istisla sav vazduh iz pluća. Kad su muzičari u selu pevali o ljubavi, pominjali su patnju skrivenu u obilju. Prava ljubav bila je cvet u slivniku, raskriljenih latica. Od vas se očekivalo da rizikujete sve zbog nje. Bila je blažena, ali nikad bez strepnje i zaprepašćenja. Gospođa Ortman se vazda žalila kako kilometrima unaokolo nema valjanih prosaca. Lokalne momke je zvala slamogriscima. Budućnost njene kćeri je u gradu s Johanesom Brantom. „Ali ljubav, majko. Da li ću ga voleti?“ „Devojka traži ljubav!“ Gospođa Ortman se teatralnim glasom obraćala oljuštenim zidovima porodičnog doma. „Traži med i mleko!“ Odlazak iz Asendelfta joj je predstavljen kao dobra odluka. Bog joj je svedok da je jedva čekala da pobegne iz sela. Dosadilo joj je da se igra brodoloma s Karelom i Arabelom. To joj nije pomoglo da se odupre plimi razočaranja, koja ju je preplavila dok je sedela pored prazne bračne postelje u Amsterdamu, kao negovateljica pored bolesnika. Zašto bi ostala ovde ako suprug ne želi da je dočeka na odgovarajući

način? Popela se na krevet i zaronila lice u izvezene jastuke. Proganjao ju je Kornelijin podsmešljivi pogled, Marinin oštri glas i muževljeva ravnodušnost. Ja sam cura, pomislila je, koja nije probala nimalo meda, da i ne govorimo o mleku. Učinilo joj se da je kuća budna i u ove sitne sate. Čula je otvaranje i zatvaranje ulaznih vrata, i još jednih vrata iznad nje, kao i šaputanje i korake u hodniku. Zatim je napeta tišina ispunila sve prostorije. Ucveljeno je osluškivala. Mesečev zrak, tanak kao vlas kose, blistao je na naslikanom zecu i trulom naru. Tišina je bila varljiva. Činilo joj se da kuća diše. Nije se usudila da napusti postelju, ne prve noći. Prestala je da razmišlja o letošnjoj svirci na lauti. Čula je samo reči prodavačice haringi. ldiote, idiote! – vrištala je priprosta seljanka.

Nova azbuka

K

ornelija je raskrilila zavese i pustila jutarnje sunce. Prišla je Nelinoj izgužvanoj postelji. „Sinjor je došao iz Londona“, obratila se nožici koja je virila ispod posteljine. „Doručkovaćete zajedno.“ Nela je izvukla glavu ispod jastuka. Lice joj je bilo podbulo i anđeosko. Čula je sve služavke duž Herengrahta. Zveket metli po metalnim kofama podsećao je na pesmu prigušenih zvona. Čistile su prljavštinu s kućnih pragova. „Koliko dugo sam spavala?“, pitala je. „Dovoljno dugo“, odvratila je služavka. „Možda sam provela tri meseca u ovoj postelji, pod dejstvom opake čarolije.“ Kornelija je morala da se nasmeje. „Kakva bi to čarolija bila.“ „Šta hoćeš da kažeš?“ „Ništa, madam.“ Raširila je ruke. „Hodite. Obući ću vas.“ „Kasno si legla.“ „Jesam li?“ Kornelija je, na Nelino iznenađenje, zborila drskim, samouverenim tonom. Nijedna od majčinih služavki nije se tako ponašala. „Kasno noćas čula sam otvaranje i zatvaranje ulaznih vrata“, rekla je. „I jednih iznad mene. Sigurna sam u to.“ „To je nemoguće“, odvratila je služavka. „Tot ih je zaključao pre no što ste se popeli na sprat.“ „Tot?“ „Tako zovemo Ota. Misli da su nadimci glupi, ali meni se ovaj dopada.“ Kornelija je podigla potkošulju, prebacila je preko Neline glave i navukla joj plavu haljinu, protkanu srebrom. „Sinjor ju je kupio za vas“, rekla je, s puno iskrenog divljenja. Nelino oduševljenje zbog skupocenog poklona brzo je splasnulo. Rukavi su bili predugački. Grudi su joj se gubile u prevelikom korsetu, koliko god da ga je služavka zatezala. „Madam Marin je prosledila vaše mere krojačici11, napomenula je Kornelija, dok je zatezala korset, zbunjena viškom pantljike. „Vaša majka ih je navela u pismu. Šta ću sad s ovolikim viškom materijala?“ „Krojačica ih je sigurno pogrešno pribeležila“, reče Nela, gledajući preširoke rukave. „Sigurna sam da moja majka poznaje moje mere.“ Nela je ušla u trpezariju. Zatekla je Johanesa u razgovoru s Otom iznad brojnih dokumenata. Raspoloženo se naklonio kad je ugledao suprugu. Boja očiju mu se učvrstila u nijansu kremena. Marin je pijuckala limunadu, pogleda uprtog na gigantsku mapu na zidu, iza bratovljeve glave, s komadićima kopna u širokim papirnatim

okeanima. „Zahvaljujem se na haljini“, prozborila je Nela. Oto se povukao u ćošak s rukama punim poslodavčevih papira. „To je samo jedna od njih“, odvratio je Johanes. „Naručio sam nekoliko. Ne izgleda onako kako sam zamišljao. Da nije malo velika? Marin, zar nije malo velika?“ Marin je sela. Savila je ubrus u savršeni beli kvadrat na crnom krilu. „Bojim se da jeste, sinjore“, reče Nela. Stidela se drhtavog glasa. Gde je, na putu od Asendelfta do Amsterdama, nevestino telo skraćeno na nivo parodije? Posmatrala je mapu na zidu, da bi skrenula pažnju sa smešno dugih rukava. Eno Nove Holandije s palmama na obalama, tirkiznim morima i crnim licima. „Nije važno“, reče Johanes. „Kornelija će to srediti.“ Dohvatio je malu čašu piva. „Sedi i pojedi nešto.“ Na stolu pokrivenom stolnjakom od damasta čekao je tanjir s veknom herenbroda i mršavom ribom. „Ovog jutra pogostićemo se oskudnim doručkom', objasnila je Marin, posmatrajući bratovljevu čašu. „Takav izbor jela svedoči o skromnosti.“ „Ili o lišavanju koje je pojedinim ukućanima pravo zadovoljstvo“, promrmljao je Johanes kad je nabo haringu na viljušku. Neko vreme je samo njegovo mljackanje narušavalo tišinu. Suvi, nedirnuti komad hleba ležao je na stolu između njih kao prepreka. Nela je pokušala da proguta strah. Zurila je u svoj prazni tanjir, gledajući kako se aura tuge brzo zgušnjava oko njenog supruga. „Pomisli na ono što ćeš tamo jesti, Nela“, govorio joj je njen brat Karel u selu. „Čuo sam da u Amsterdamu proždiru jagode umočene u zlato.“ Kako bi se razočarao kad bi ovo video. „Marin, popij malo ovog dobrog piva“, konačno je prozborio Johanes. „Od njega me boli stomak“, odvratila je. „Amsterdamske dame hrane se novcem i stidom. Ako nemaš poverenja, u redu, samo nastavi s odricanjem. Hrabrost je retka osobina u ovom gradu.“ „Nije mi dobro, to je sve.“ Johanes se nasmejao. Marinino lice zgrčilo se od bola. „Papisto“, rekla je. *** Tokom tog moralno-poučnog doručka Johanes nije ni pokušao da se izvini supruzi zbog odsustvovanja na dan njenog dolaska. Razgovarao je sa sestrom. Nela je morala da zavrne rukave da ne bi izmastila haljinu ribljim uljem. Oto je dobio dozvolu da se udalji. Naklonio se i izašao je iz trpezarije s rukama punim papira. „Baci se na posao, Oto“, obratio mu se Johanes. „Unapred ti zahvaljujem.“ Nela se pitala da li i Johanesovi poslovni prijatelji imaju sluge poput Ota, ili je on jedini. Pažljivo je posmatrala Otovo lice, ali nije opazila nijedan znak nelagodnosti. Izgledao je samouvereno i sposobno. Cene zlatnih poluga, slikarska platna kao sredstvo plaćanja, nepažnja lučkih radnika

na dugom putu robe iz Batavije – Marin je halapljivo proždirala sve Johanesove reči. Zgrabila bi ih, kad bi ih oklevajući ponudio, kao plen koji bi joj mogao brzo izmaći. Sladila se ukusnim podacima o trgovini duvanom, svilom, kafom, cimetom i soli. Govorio je o novim ograničenjima trgovine u šogunatu i o prevozu zlata i srebra sa Dedžime, o dugoročnoj šteti koja bi ga mogla snaći, i o rešenosti VOC-a da zaradu stavi ispred ponosa. Neli se zavrtelo u glavi od tolikih podataka. Marinin um radio je punom parom. Ima li novosti o ugovoru o biberu s bantamskim sultanom, i šta one znače za VOC? Johanes joj je pričao o pobunama na ambonskim plantažama karanfilića, i o tamošnjoj zemlji pretrpanoj VOC-ovim stablima. Namrštio se kad ga je Marin pitala za prave razloge pobune. „Situacija se dosad sigurno promenila. Ne znamo ništa određeno.“ „Prečesto se susrećemo s tim problemom, Johanese.“ Pitala ga je o svili za krojače u Lombardiji. „Ko je dobio uvozno pravo?“ „Zaboravio sam“, rekao je. „Ko ga je dobio? Ko?“ „Henri Fild, trgovac iz Engleske istočnoindijske kompanije“, odvratio je. Marin je udarila pesnicom o sto. „Englezi!“ Johanes ju je ćutke pogledao. „Shvataš li šta to znači, brate! Shvataš li! To traje već dve godine. Dopustio si da sve to ode u tuđu kesu. Nismo...“ „Ali Englezi kupuju naš štof.“ „S krajnjom škrtošću.“ „Oni to isto govore o nama.“ Nela je bila zapanjena širinom Marininih interesovanja. Zanimala se za zlatne poluge, Engleze i egzotične vladare. Johanes je u razgovoru s njom sigurno prelazio granicu dozvoljenog. Da li bi žena uopšte smela da raspravlja o poslovanju VOC-a? Osećala se nevidljivom i zanemarenom. Prvog dana u kući joj nije postavljeno nijedno pitanje. Duga rasprava na trgovačke teme pružila joj je priliku da dobro osmotri supruga ispod spuštenih kapaka. Imao je kožu potamnelu od sunca. Marin i ona su izgledale avetinjski bledo u poređenju s njim. Zamišljala ga je s piratskim šeširom, na brodu koji se bori s mastiljavim talasima dalekih mora. Odvažila se da ga zamisli bez odeće. Maštala je o njegovoj stvarčici, koja ispod stola čeka na nju. Majka joj je predočila čemu supruge mogu da se nadaju – nabrekloj poluzi bola, koja će se, ako bude imala sreće, ubrzo preobraziti u vlažni rezanac. Znala je šta će se dogoditi. U Asendelftu je bilo dovoljno ovnova i ovaca. „Ne želim da budem samo takva vrsta supruge“, rekla je majci. „Nema druge vrste“, bio je njen odgovor. Gospođa Ortman je malo smekšala, suočena s kćerkinim izrazom lica. Zagrlila ju je i potapšala po stomaku. „Tvoje telo je ključ, ljubavi. Tvoje telo je ključ.“ Nastavila je posle kraćeg oklevanja, kad je kćerka pitala šta bi i kako trebalo da otključa tim ključem. „Imaćeš krov nad glavom. Budi zahvalna Bogu na tome.“

Zagledala se u tanjir da niko ne bi video tragove sećanja na njenom licu. „Dosta o tome“, reče Marin. Nela se trgla. Stekla je utisak da joj zaova čita misli. Johanes je još govorio o Englezima. Vrteo je pivo boje ambre na dnu čaše. „Da li si razgovarao s Fransom Mermansom o šećeru njegove žene?“, prekinula ga je sestra. Natuštila se, suočena s tišinom. „Samo sedi u skladištu, Johanese. Pre nedelju dana stigao je iz Surinama. Još im nisi rekao šta ćeš učiniti s njim. Čekaju da se oglasiš.“ Spustio je čašu. „Iznenađuje me tvoje zanimanje za novostečeni imetak Agnes Mermans“, rekao je. „Ne brine me njen imetak, već njena želja da razori ovaj dom.“ „Nikako da se otreseš tih sumnji! Želi da trgujem njenim šećerom zato što zna da sam najbolji u tom poslu.“ „U tom slučaju ga prodaj što pre i završi s njima. Ne zaboravi šta je sve na kocki.“ „Uhvatila si se baš za taj šećer, pored toliko stvari koje prodajem! Šta je bilo s pomamom koja vlada za slatkišima – šta tvoj pastor ima da kaže na tu temu?“ Johanes se obratio supruzi. „Moja sestra misli da šećer kvari dušu, Nela. To je ne sprečava da traži da ga što pre prodam. Šta ti misliš o tome?“ Nela se setila kako je prošla kad je zatražila marcipan. Ipak je bila zahvalna na ukazanoj pažnji. Duše i kese. Zaključila je da su ovo dvoje ljudi opsednuti religijom i novcem. „Nastojim da održim glavu iznad vode“, reče Marin napetim glasom. „Bojim se Boga, Johanese. Zar ga se ti ne bojiš?“ Neli nije promaklo da zaova čvrsto stiska viljušku, kao majušni trozubac. „Molim te da prodaš taj šećer, brate“, reče Marin, nesvesna snahinog pogleda. „Dobro je što nema gilde prodavaca šećera. Možemo da ga prodamo po ceni koju sami odredimo, kome god hoćemo. Reši ga se što pre. Tako će biti najbolje.“ Johanes je zurio u netaknuti hleb na sredini damastnog stolnjaka. Neli je zakrčao stomak. Instinktivno ga je stisla, kao da će ga tako ućutkati. „Oto neće pozdraviti naš novi iskorak u slobodnu trgovinu“, rekao je, gledajući na vrata. Marin je zarila viljušku u damast. „On je Holanđanin. Pragmatičan je do srži. Nikad nije video plantažu šećerne trske.“ „Zamalo da je vidi.“ „Razume se u posao koliko i mi.“ Ukrstila je pogled s njegovim. Nastojala je da sivim očima što dublje prodre u njegov um. „Da li se slažeš sa mnom?“ „Ne govori u njegovo ime“, reče Johanes. „On radi za mene, a ne ti. Ovaj stolnjak košta trideset guldena. Ljubazno te molim da prestaneš da bušiš sve što imam.“ „Bila sam na dokovima“, planula je Marin. „Gradski oci su juče ujutru udavili trojicu ljudi, jednog za drugim. Obesili su im teške tegove oko vrata, potrpali ih u džakove i pobacali u vodu.“

Tanjir je zazvečao u predvorju. „Rezeki, nevaljalo pseto!“, kriknula je Kornelija. Nela ja primetila da oba psa spavaju u ćošku prostorije. Johanes je zažmurio. Nela se pitala kakve veze imaju udavljeni ljudi sa šećerom, Otovim stavovima ili sa Agnes Mermans, koja namerava da razruši njihov dom. „Znam kako se čovek davi“, promrmljao je. „Zaboravljaš da sam najveći deo života morao da provedem na moru.“ Marin je nastavila, uprkos bratovljevom upozoravajućem tonu. „Pitala sam čistača na dokovima zašto su ih gradski oci podavili. Rekao je da nisu imali dovoljno guldena da odobrovolje svog Boga.“ Ućutala se kad joj je ponestalo daha. Johanes je izgledao ucveljeno. „Zar Bog ne oprašta sve, sestro?“, rekao je, ali kao da ne očekuje odgovor na pitanje. *** Vazduh u trpezariji je bio vreo, a atmosfera turobna. Rumena Kornelija ušla je u trpezariju i pokupila tanjire. Johanes je ustao. Tri žene su ga posmatrale s iščekivanjem. Izašao je agresivno mašući rukom. Marin i Kornelija su, po svemu sudeći, znale šta to znači. Marin je uzela knjigu koju je ponela na doručak. Nela je pročitala naslov – Hoftova drama Varenar. „Koliko često odsustvuje?“, pitala je Nela. Marin je spustila knjigu na sto i napućila usne kad se jedna strana izgužvala. „Moj brat odlazi, vraća se, i ponovo odlazi“, uzdahnula je. „Shvatićeš. Nije teško. Svako to može.“ „Nisam pitala da li je teško. Ko je Frans Mermans?“ „Kornelija, kako se Petronelin papagaj oseća ovog jutra?“, pitala je Marin. „Dobro je, madam. Dobro je.“ Služavka je izbegavala Nelin pogled. Danas nije bilo kikotanja niti drskih napomena. Izgledala je umorno, kao da joj nešto smeta. „Potreban mu je čist vazduh“, reče Nela. „Kuhinja je puna isparenja. Hoću da ga pustim da leti po mojoj sobi.“ „Iskljucaće nešto skupoceno“, reče Marin. „Neće.“ „Izleteće kroz prozor.“ „Neću ga otvarati.“ Marin je s treskom zatvorila knjigu i izašla. Služavka je pogledom ispratila gospodaricu. I ona je posle kraćeg oklevanja napustila trpezariju. Nela je posmatrala Johanesovu mapu, ne videći je. Vrata su ostala otvorena. Čula je kako Marin i Johanes šapuću ispred radne sobe. „Za ime božje, Marin. Zar nemaš pametnija posla?“ „Imaš suprugu. Gde si pošao?“ „Imam posla.“

„Kakvog posla imaš nedeljom?“ „Marin, misliš li da magijom izdržavam ovu kuću? Idem da obiđem šećer.“ „Ne verujem ti!“, prosiktala je. „Neću to dozvoliti!“ Nela je osećala kako napetost između brata i sestre raste. Komunicirali su drugačijim, nemim jezikom. „Ko još dozvoljava da mu se sestra ovako obraća? Tvoja reč nije zakon u ovoj kući.“ „Nije, ali je teža no što misliš.“ Pružio je korak ka ulaznim vratima. Nela je osetila blago strujanje vazduha i čula zatvaranje vrata. Gvirnula je iza ugla i ugledala zaovu u predvorju, sliku i priliku tuge, obešenih ramena i lica zarivenog u šake.

Optička varka

M

arin je krenula uz stepenice. Nela je sačekala da zvuk njenih koraka utihne i odšunjala se u kuhinju. Pebo je cvrkutanjem pozdravio njen dolazak. Iznenadila se kad je videla da kavez visi u susednoj prostoriji, u kojoj se nije kuvalo jer je tu bila izložena porodična zbirka porcelana. Tu nije bilo prljavih lonaca i šerpi niti prljavštine na zidovima. Pitala se otkad Pebo diše čist vazduh i, što je još važnije, kome da zahvali na tako milosrdnom gestu. Oto je sedeo za omanjim stolom i lagano glancao srebrninu koja će se koristiti za večerom. Nije bio visok, ali je zbog širokih ramena izgledao preveliki za stolicu. Pokazao je na Pebov kavez kad ju je video na pragu. „Bučni mališan“, rekao je. „Žao mi je. Odneću ga u sobu...“ „Dopada mi se buka koju pravi.“ „Dobro. Hvala ti što si ga ovde stavio.“ „Nisam ga ja premestio, madam.“ Madam. Ta reč je lepo zvučala iz njegovih usta. Nosio je besprekorno ispeglanu košulju, bez mrlja ili rasparanog konca. Ruke su mu se kretale s urođenom elegancijom. Koliko ima godina? Tridesetak, možda nešto manje. Čizme su mu blistale poput generalskih. Sve u vezi s njim bilo je sveže, nepoznato. To što ju je besprekorno odeveni sluga u njenoj kući zvao madam smatrala je vrhunskim životnim dostignućem. Srce joj se ispunilo zahvalnošću. Oto je nastavio da radi, kao da ništa ne primećuje. Pocrvenela je, prišla kavezu i pomazila papagaja kroz rešetke. Pebo je nežno pevušio. Kljuckao je pera, kao da nešto traži. „Odakle je?“, zanimao se Oto. „Ne znam. Dobila sam ga od ujaka.“ „Nije se izlegao iz jajeta u Asendelftu?“ Odmahnula je glavom. Ovako šareno i nesvakidašnje biće nije moglo da se rodi u Asendelftu. Bila je nervozna ali vesela. Godilo joj je što Oto zna ime njenog sela. Šta bi njena mati, dede na glavnom trgu i školska dečica rekla o njemu? Uzeo je viljušku. Prešao je mekom krpom preko svakog šiljka. Nela je stiskala šipke kaveza dok joj vrhovi prstiju nisu pobeleli. Krivila je vrat, posmatrajući blistave četvrtaste zidne pločice. Pratila ih je pogledom sve do tavanice. Neko je naslikao optičku varku: staklenu kupolu koja je sezala ka nemogućem nebu. „Sinjor Brant je to naručio“, reče Oto, koji je sledio njen pogled. „Vešto urađeno.“ „To je trik“, odvratio je. „Boja će se uskoro oljuštiti od vlage.“ „Ali Marin mi je rekla da je kuća suva. I da pedigre ne vredi ništa.“

Oto se osmehnuo. „Ne bih se složio.“ Nela se pitala na koju od zaovinih tvrdnji sluga misli. Posmatrala je ogromne police na zidovima i tri velike staklene ploče koje su štitile raznovrsne porcelanske tanjire i posuđe. Nikad nije videla tako veliku zbirku kućnih potrepština. Kod kuće su imali samo malo delftskog posuđa. Većinu su prodali. „Možete sagledati gospodarev svet u izloženom posuđu“, reče Oto. Nela ga je pažljivo slušala, uzaludno pokušavajući da u njegovom glasu prepozna ponos ili zavist. Govorio je neutralni tonom. „Delfit, Dedžima, Kina“, nabrajao je. „Pomoću grnčarije se može pratiti njegov put po svetskim morima.“ „Zar moj suprug nije dovoljno bogat da neko putuje za njega?“ Oto je smrknuto posmatrao oštricu noža koji je glancao. „Prinuđeni su da drže imetak na brodovlju. Niko to ne može da uradi umesto njih. Iscurio bi im kroz prste kad ne bi lično vodili računa o njemu.“ Završio je posao i savio meku krpu u uredni kvadrat. „To znači da mnogo radi?“ Oto je načinio spiralni pokret prstom. Upravio ga je ka lažnoj staklenoj kupoli iznad njihovih glava, ka iluziji dubine. „Vrednost njegovih akcija neprestano raste.“ „Šta će se desiti kad se popne do vrha?“ „Ono što se uvek desi, madam. Sadržina će se prosuti.“ „A zatim?“ „Pretpostavljam da ćemo se u tom slučaju ili podaviti ili nekako plivati.“ Podigao je veliku kutlaču za supu. Osmotrio je konveksno srebro. „Da li ploviš s njime?“ „Ne plovim.“ „Zašto ne? Ti si njegov sluga.“ „Više ne plovim.“ Pitala se otkad živi na ovoj zemlji otetoj od mora ljudskim rukama, na kopnu koje je nastalo isušivanjem močvara i koje opstaje samo zahvaljujući neiscrpnom trudu i odlučnosti. Marin ga je nazvala Holanđaninom. „Sinjorov duh pripada morima“, reče Oto. „To se za mene ne bi moglo reći, madam.“ Izvukla je ruku iz Pebovog kaveza i sela pored ognjišta. „Kako je moguće da tako dobro poznaješ duh mog supruga?“ „Imam li oči i uši?“ Iznenadila se. Nije očekivala tako odvažan odgovor. A opet, ni Kornelija nije oklevala da izrazi svoje mišljenje. „Naravno da imaš, ja...“ „More je nešto što kopno nikad ne može biti, madam“, reče Oto. „Večito se menja. Nijedan njegov deo ne ostaje isti.“ „Oto!“ Marin je stajala na pragu. Sluga je ustao i poređao srebrninu ispred sebe kao sjajno oružje. „On radi“, Marin se obratila Neli. „I ima mnogo posla.“ „Raspitivala sam se o

sinjorovom poslu, to je sve.“ „Ostavi to, Oto“, reče Marin. „Moraš da pošalješ one svitke.“ Okrenula se i nestala. „Madam“, prošaptao je Oto kad su se Marinini koraci udaljili. „Ako šutnete košnicu, pčele će vas izujedati.“ Nela nije znala da li je to savet ili naređenje. „Ne bih otvarao taj kavez, madam“, dodao je, klimnuvši ka Pebu. Nela je slušala kako se penje uz kuhinjske stepenice, savršeno odmerenim, gipkim koracima.

Dar

N

ela je sledeće dve noći očekivala da će Johanes položiti ruke na nju i da će to biti početak novog života. Ostavljala je vrata „ spavaće sobe odškrinutim, a ključ j e visio na debeloj hrastovoj ploči. Kad bi se ujutru probudila, bio bi nedirnut, baš kao i ona. Njen suprug je, po svoj prilici, radio do duboko u noć. Kasno uveče bi čula kako se ulazna vrata otvaraju, baš kao i rano ujutru, kad se sunce pomaljalo na horizontu. Tupa svetlost bi joj curkala u oči dok je ustajala. Odmah zatim bi se suočila sa saznanjem da je ponovo sama. Obukla bi se i besciljno lutala sobama u prizemlju i na prvom spratu. Prostorije u zadnjem delu kuće, daleko od gostiju, behu jednostavnije opremljene. Sav raskoš nalazio se u onima s pogledom na ulicu. Te odaje su najlepše izgledale kad u njima nije bilo nikoga ko bi mogao da ošteti nameštaj ili ostavi blatnjave tragove na izglačanim podovima. Razgledala je mramorne stubove i prazna ognjišta. Prelazila je laičkim okom po slikama. U kući ih je bilo tako mnogo! Brodovi s jedrima u obliku raspeća propinjali su se na talasima. Viđala je vrele pejzaže, umiruće cveće, prevrnute lobanje nalik smeđem trulom povrću, viole iskidanih žica, prepune krčme i igrače, zlatne tanjire i sedefaste pehare od školjki. Spopala bi je mučnina kad bi brzo prelazila pogledom preko slika. Pozlaćene kožne tapete malčice su se osećale na svinje. Taj miris ju je podsećao na farme u Asendelftu. Okrenula im je leđa, zato što nije želela da se seća mesta koje je tako rado napustila. Suočila se s ogromnim tapiserijama s biblijskim motivima, na zidovima obloženim drvenim pločama. Marija i Marta sa Isusom, svadba u Kani, pametni Noje na čvrstoj barci. U ovoj prostoriji bile su i dve laute koje je Johanes pomenuo u Asendelftu. Kornelija ih je izglancala i okačila na zid obložen pločicama. Posegnula je za jednim instrumentom i poskočila od iznenađenja kad ju je neko zgrabio za rame. „Na njoj se ne svira!“, brecnula se Marin. „Ta lauta je delo vrhunskog majstora. Neču dozvoliti da upropastite žice.“ „Da li me vi to pratite?“ Kad joj Marin nije odgovorila, Nela je potapšala instrumente. „Žice propadaju zbog lošeg održavanja.“ Okrenula se na petama i popela na sprat. Samo je Marinina soba na kraju hodnika ostala neistražena. Posmatrala je daleku ključaonicu. Pitala se kakva gola ćelija leži iza nje. Zamalo što se na krilima gneva nije odvažila da uđe u zaovinu sobu. Ko je Marin da joj naređuje? Brantova supruga je gospodarica Brantovog doma! Vratila se u svoju sobu. S nelagodnošću je posmatrala krvlju poprskano perje naslikanih ptica, gušterske kljunove i povijene nozdrve. Blagi Bože, Marin mrzi i

muziku! Da li je moguće da ne zna da instrumenti nisu načinjeni da bi visili na zidu? *** Marin joj se obično nije obraćala ako nije imala da joj nešto naredi ili da je povredi visokoparnim citatom iz porodične Biblije. Nela se iznenadila kad je zaova prvi put okupila domaćinstvo u predvorju da bi recitovala pasuse iz svete knjige. Nije očekivala da će to biti njena dužnost. Kod kuće je to činio otac, kad bi bio trezan. Sad je majci i sestri Bibliju čitao trinaestogodišnji Karel. Marin je dobar deo dana provodila u salonu, na stolici presvučenoj zelenim plišem i proučavala glavnu računovodstvenu knjigu. Nelina zaova bila je veoma vešta u praćenju kućnih rashoda i sjajno se snalazila u vertikalnim kolonama. Brojevi su bili njene muzičke note. Tvorili su tihu melodiju novca. Nela je htela da sazna više o muževljevim poslovima, o šećeru Fransa i Agnes Mermans, ali nikako nije mogla da započne razgovor s Marin. Trećeg dana ušunjala se u salon dok je Marin sedela pognute glave, kao da se moli. Prišla joj je i ugledala računovodstvenu knjigu u zaovinom krilu. „Marin?“ Podigla je glavu, iznenađena Nelinim prisnim obraćanjem. Snaja je dosad nije oslovljavala po imenu. Drski nastup izbacio ju je iz takta. „Da?“ Teatralno je odložila pero na otvorene stranice računovodstvene knjige i položila šake na izrezbarene naslone stolice. Nela je pretpostavljala da joj zaova tvrdim pogledom sivih očiju poručuje da svađa pored lauta nije zaboravljena. Uspaničila se pod neprijatnim pogledom. Mrlja mastila curila je s vrha pera. „Da li će uvek biti ovako?“, otelo se Neli. Neuvijeno pitanje dodatno je naelektrisalo atmosferu. Marin je ukočeno prozborila. „Kako?“ „Nikad ga ne viđam.“ „Ako misliš na Johanesa, uveravam te da postoji.“ „A gde radi?“ Nela je promenila temu da bi dobila određeniji odgovor. Ovo pitanje izazvalo je još neobičniju reakciju. Zaova se gotovo neprimetno ispravila u stolici. „Radi na nekoliko mesta“, odvratila je Marin kontrolisanim i napetim glasom, „na berzi, na dokovima, u VOC-ovim kancelarijama na Starom Hogstratu.“ „I... šta radi na svim tim mestima?“ „Kad bih to znala, Petronela...“ „Ali znaš. Znam da znaš...“ „Pretvara blato u zlato, a vodu u guldene!“, planula je zaova. „Prodaje tuđe akcije za veće pare. Kupuje tovare za svoje brodove. Šalje ih na mora. Misli da je svima drag. Toliko znam da ti kažem. Dodaj mi žeravnik, noge su mi se smrzle.“ Nela je pomislila da je ovo najduži niz rečenica koji joj je Marin izdeklamovala.

„Uvek možeš da založiš vatru“, odvratila je, dok je gurala jedan mali žeravnik ka zaovi, koja ga je prihvatila stopalom. Kad ova ništa nije rekla, nastavila je. „Volela bih da vidim gde radi. Uskoro ću ga posetiti.“ Marin je zatvorila računovodstvenu knjigu, ostavivši pero u njoj. Zurila je u izanđali kožni omot. „Ne bih to činila na tvom mestu.“ Nela je znala da bi trebalo da prestane s pitanjima, na koja je ionako stalno dobijala negativne odgovore, ali nije mogla da se suzdrži. „Zašto?“ „Prezaposlen je.“ „Marin...“ „Majka ti je sigurno rekla da će biti ovako?“, brecnula se zaova. „Nisi se udala za običnog notara!“ „Ali Johanes...“ „Petronela! On mora da radi, baš kao što si i ti morala da se za nekog udaš.“ „Ti nisi. Nisi se udala.“ Marin je stisla usne. Nela je osetila iskricu trijumfa. „Nisam“, odvratila je Marin. „Ali sam uvek imala sve što sam htela.“ *** Marin je sutradan jutro počela s poslovicom, nastavila s paklenom pričom iz Jova i završila sa citatom iz Jevanđelja po Luki. Ali teško vama bogati, jer ste već primili utehu svoju. Teško vama koji ste siti sada; jer ćete ogladneti. Teško vama koji se smejete sad, jer ćete zaridati i zaplakati. Čitala je brzo i nemelodično, kao da se stidi sopstvenog glasa koji je odjekivao po beskrajnim crno-belim pločicama. Stiskala je pult za čitanje kao davljenik splav. Nela je gledala u tavanicu dok je njena zaova recitovala. Pitala se zašto je Marin još ovde, neudata, bez zlatne burme na prstu. Možda nije bilo muškarca dovoljno odvažna srca da istrpi njeno zlostavljanje? Nela je uživala u ovoj zlobnoj misli. Da li je ovo moja nova porodica? – pitala se. Sumnjala je da je iko od njih sposoban da se nasmeje, izuzev da se kriomice zakikoće u rukav. Kornelija je radila bez prestanka. Ako nije kuvala jesetru, glancala je nameštaj od hrastovine i ružinog drveta ili ribala podove na spratu, provetravala posteljinu i čistila stakla. Svi znaju da trud rađa vrlinu, da sprečava sve dobre Holanđane da se olenje i naviknu na opasni luksuz. Ali nešto u vezi s Kornelijom nije izgledalo tako vrlo. Oto je zamišljeno slušao Marin. Presreo je Nelin pogled i žurno okrenuo glavu. Ljudski kontakt u trenutku religiozne kontemplacije graničio se s grehom. Johanes je sklopio ruke u molitvi, pogleda uperenog ka ulaznim vratima. ***

Nela se vratila u sobu i pokušala da napiše pismo majci i predstavi joj svoj udes. Međutim, odabrane reči nisu razvijale pun potencijal. Odbijale su da iskažu njena prava osećanja. Nije mogla da opiše svoju zbunjenost, svađe s Marin, supruga koji govori sve jezike osim jezika ljubavi – niti sluge čiji su svetovi skriveni, a čiji smeh predstavlja zaseban jezik. Umesto toga je nabacala imena – Johanes, Oto, Tot – i nacrtala Marin s orijaškom glavom. Zgužvala je papir u lopticu, koja je završila u plamenu. Sat kasnije iz prizemlja je čula muške glasove i lajanje pasa. Johanesov smeh se peo uz stepenice. Pogledala je kroz prozor na stazu pored kanala i ugledala tri snažna nosača s konopcima prebačenim preko ramena. Izlazili su iz kuće, zavrnutih rukava. Izašla je iz sobe i zatekla Marin u hodniku. „Johanese“, siktala je zaova. „Šta si to, za ime sveta, učinio?“ Nela se tiho kretala odmorištem. Zastenjala je kad je videla šta su trojica nosača unela u predvorje. Nasred pločica bio je kredenac – golema skalamerija, upola viša od Johanesa. Osam čvrstih izvijenih nogu nosilo je njegovu težinu. Dve zavese boje senfa pokrivale su njegov prednji deo. Johanes je pomerio pult za čitanje u ćošak i položio ruku na kredenac. Posmatrao je blistavo drvo sa širokim osmehom. Nela ga dotad nije videla u tako svežem i privlačnom izdanju. Marin je oprezno prišla kredencu, kao da je strahovala da bi mogao pasti na nju ili se pokrenuti sam od sebe. Rezeki je ustuknula, duboko režeći. „Da li je ovo neka šala?“, pitala je. „Koliko je koštao?“ „Hajde da bar jednom ne pričamo o novcu, sestro“, odvratio je Johanes. „Rekla si mi da pronađem razbibrigu...“ „Nisam mislila na ovog monstruma. Da li su ove zavese obojene šafranom?“ „Razbibrigu?“, ponovila je Nela sa stepenica. Marin se okrenula prema njoj. Na licu je imala zgrožen izraz. „Kupio sam ga za tebe“, oglasio se Johanes. „Ovo je venčani dar.“ Potapšao je kredenac. Zavese su se blago zanjihale. „Šta je to, sinjore?“ „Načinjen je od hrasta i bresta. Brestovina je snažna“, reče Johanes, kao da je njegova supruga očekivala takvo objašnjenje. Obratio se Marin: „Zbog toga se uglavnom i koristi za mrtvačke sanduke.“ Marin je stisla usne u tanku liniju. „Gde si ga nabavio, Johanese?“ Slegnuo je ramenima. „Čovek na dokovima rekao je da ima neke kredence, ostavštinu preminulog stolara. Naložio sam da se obloži furnirom od kornjačevine i kalajem.“ „Zašto si to učinio?“ pitala je Marin. „Petronela nema potrebe za takvim nečim.“ „Kupio sam ga za njeno obrazovanje“, odvratio je Johanes.

„Za moje... šta?“ Johanes je pružio ruku prema Rezeki, ali ona je uzmakla od gospodara. „Ućuti, curice! Ućuti!“ „Ne sviđa joj se“, reče Kornelija, koja je sišla u prizemlje za Nelom. Nela se pitala da li misli na nju ili psa. Dok je posmatrala kako se Rezeki kostreši, zaključila je da je mislila na oboje. Služavka je držala metlu kao batinu ispred sebe, kao da očekuje napad. „Za obrazovanje?“ negodovala je Marin. „Šta će joj obrazovanje?“ „Rekao bih da joj je i te kako potrebno.“ Ne, nije, pomislila je Nela. Imam osamnaest, a ne osam godina. „ Ali šta je ovo, sinjore?“ pitala je da bi prikrila zbunjenost. Johanes je konačno dohvatio zavese i razmakao ih s prenaglašenom teatralnošću. Žene su zastenjale. Pred njima se ukazala unutrašnjost kredenca, podeljena u devet odeljaka. Neki su bili postavljeni zlatnim tapetama, a neki drvenim pločama. „Da li je to kuća?“, prozborila je Nela. „To je tvoja kuća“, ispravio ju je Johanes. Zvučao je veoma zadovoljno. „Laka je za održavanje“, reče Kornelija. Krivila je vrat da osmotri najviše prostorije. Kredenac je bio jezivo uverljiva predstava njihove kuće. Sticao se utisak da je nekom magijom smanjena i presečena nadvoje da bi se njeni organi izložili pogledima. Devet prostorija, od kuhinje, salona, pa do ostave u kojoj su čuvali treset i drva za ogrev od vlage, bile su savršene kopije onih u kući. „Ima i skriveni podrum“, reče Johanes, podižući pod između kuhinje i prostorije za posuđe, da bi otkrio skriveni prazni prostor. Tavanica u prostoriji za posuđe bila je obojena na isti način, da vara posmatračevo oko. Nela se setila razgovora s Otom. Dok je pokazivao prstom na nestvarnu kupolu, rekao je: Sadržina će se prosuti. Rezeki je režeći obilazila kredenac. „Koliko je ovo koštalo, Johanese?“, pitala je Marin. „Kredenac je bio dve hiljade“, tiho je prozborio. „Zavese još hiljadu.“ „Tri hiljade guldena? Tri hiljade? Porodica može godinama da živi od te sume ako je pametno uloži!“ „Marin, nikad nisi izdržala ni godinu sa dve hiljade guldena, uprkos svim obrocima s haringama. Zašto bismo se sad brinuli, imamo ovaj posao s Mermansom?“ „Ne bih se brinula da si po tom pitanju nešto uradio...“ „Ućuti makar jednom u životu!“ Marin se, oklevajući, pomerila od drvene skalamerije. Oto je izašao iz kuhinje i sa zanimanjem posmatrao novi komad nameštaja. Johanes se malo snuždio, kao da je naslutio da će mu se ovaj krupni gest obiti o glavu. Furnir od kornjačinog oklopa podsećao je Nelu na jeseni u Asendelftu, na

narandžaste i smeđe nijanse uhvaćene u pokretu, na Karela koji ju je hvatao za ruke i vrteo se oko nje ispod drveća u vrtu. Kalaj je prožimao skupoceni komad nameštaja kao mreža metalnih vena. Pružao se po čitavoj površini, čak i po nogama. Drvo i školjka izazivali su neobično uzbuđenje. Čak je i dodir plišanih zavesa nagoveštavao izvesnu moć. U Asendelftu je poznavala bogatiju decu koja su za igru imala kućice za lutke, ali nijedna nije bila ove veličine. I oni bi najverovatnije dobili jednu da otac nije propio imetak. Bila bi, naravno, mnogo manja od ove, ali na njoj bi se vežbala da upravlja ostavom, posteljinom, poslugom i nameštajem. Ipak, mislila je da udatoj ženi takvo nešto nije potrebno. Osetila je muževljev pogled na sebi. „Pod u predvorju je isti“, rekla je i pokazala na crno-bele pločice ispod nogu. Oprezno je spustila prst na minijaturne kvadrate u kredencu. „To je italijanski mramor“, reče Johanes. „Ne sviđa mi se“, reče Marin. „Baš kao ni Rezeki.“ Johanes se brecnuo. „Pa kuje imaju takav ukus!“ Marin je smesta pocrvenela i izletela na ulicu, zalupivši vrata za sobom. „Gde ide?“, pitala je Kornelija. Zvučala je uspaničeno. Oto i ona posmatrali su gospodaricu kroz prozor. „Mislio sam da će kredenac biti prijatno iznenađenje“, reče Johanes. „Ali, sinjore“, reče Nela. „Šta bi trebalo da radim s njim?“ „Nisam siguran.“ Protrljao je plišane zavese palcem i kažiprstom, a onda ih je navukao preko kredenca. „Smislićeš već nešto.“ *** Johanes je nestao u radnoj sobi i zaključao vrata za sobom. Oto i Kornelija brzo su sišli niz stepenice i krenuli ka sobi s posuđem. Nela je ostala sama, s Rezeki koja je cvilela pored zida. Razmišljala je o venčanom poklonu. Sneveselila se. Prestara sam za ovako nešto, pomislila je. Ko će videti ovu rukotvorinu, ko će sedeti na ovim stolicama ili jesti voštanu hranu? Nije imala ni prijatelje ni rođake u gradu, koji bi je obišli i koji bi se divili skupocenom daru. On je samo spomenik njene nemoći, neostvarene ženstvenosti. To je tvoja kuća, rekao je njen suprug – ali ko može živeti u sićušnim sobama, u ovih devet ćorsokaka? Kakav čovek kupuje ovakav poklon, ma kako veličanstven i divno izrađen bio? „Obrazovanje mi nije potrebno“, glasno je rekla. Rezeki je još glasnije zacvilela. „Nemaš čega da se plašiš“, rekla joj je Nela. „To je samo igračka.“ Od zavesa bi se mogao načiniti šešir, pomislila je kad ih je razmakla. Stajala je ispred odeljaka. Bilo joj je neprijatno. Činilo joj se da joj brestovina i kornjačin oklop uzvraćaju pogled, kao da sobe imaju oči. Čula je glasove iz prostorije

za posuđe. Kornelija je bila bučnija, a Oto joj je odgovarao tišim glasom. Oklevajući, spustila je ruku na drvo. Imalo je smirujući uticaj, za razliku od pliša. Bilo je tvrdo i glatko, kao uglačani kamen. Pošto je Marin izašla, a sluge su bile u prostoriji za posuđe, pomislila je da bi mogla da uzme Peba i pusti ga da leti. Johanes neće primetiti. Prijaće mi da vidim raspoloženog papagaja. Okrenula se ka glavnom stepeništu i pomislila na Marininu daleku ključaonicu, na kraju hodnika na spratu. Zaboravi sad na ovu glupavu i uvredljivu kućicu za lutke, poručila je sebi. Zatvorila je zavese boje senfa. Sad možeš da ideš gde god poželiš. Ostavila je Johanesov poklon za sobom. Dok se pela uz stepenice, srce joj je bubnjalo u grudima. Zaboravila je na papagaja. Žurila je u Marininu sobu. Novostečena hrabrost kopnela je brzo. Šta ako me uhvate? – pomislila je. Detinja mašta proradila je dok je trčkala hodnikom koliko god joj je suknja to dozvoljavala. Šta bi mi se desilo? Gurnula je teška vrata zaovine sobe. Zastala je na pragu njenog svetilišta. Ostala je bez daha. Izuzetni prizor zbrisao je svaku pomisao na oprez.

Povreda poseda

N

ela je stajala na pragu. Nije mogla da veruje svojim očima. Soba je bila mala poput monaške ćelije, ali je njen sadržaj mogao t' ispuniti manastir. Nije mogla a da se ne zapita koliko je zaovi teško pao rastanak s pređašnjom prostranom sobom i useljenje u ćeliju pretrpanu fantazijama. S tavanica je visila odbačena košuljica velike zmije, izgužvana kao zastava od papira. Perje svih oblika i boja s najegzotičnijih ptica češalo joj se o ispružene prste. Instinktivno je potražila zeleno pero. Laknulo joj je kad je shvatila da nijedno ne liči na Pebovo. Leptir širi od šake bio je prikucan za zid. Imao je nebeskoplava krila protkana crnim prugama. Soba je bila puna najraznolikijih mirisa. Najjači je bio vonj oraščića. Nanjušila je i sandalovinu, karanfilić i biber. Činilo joj se da egzotične arome izbijaju iz samih zidova, svedočeći o dalekoj tropskoj vrelini. Zakoračila je preko praga. Jednostavne drvene police behu pune raznovrsnih životinjskih lobanja. Pripadale su bićima o kojima ništa nije znala. Imala su duge vilice, kvrgave glave i jake i oštre zube. Opazila je i svetlucave ljušture insekata, blistave kao zrna kafe. Bile su crne s trunčicama crvene. Prevrnuti oklopi kornjača blago su se ljuljali kad bi ih dodirnula. Svuda je bilo suvih biljčica i bobica, mahuna i semenki – izvora omamljujućih mirisa. Ova soba nije bila iz Amsterdama, iako je ubedljivo svedočila o žudnji njegovih građana za sticanjem. Između ova četiri zida sabran je celokupni doseg moćne republike. Tu je bila i mapa velike i uglavnom nepoznate Afrike. Nasred zapadne obale zaokruženo je mesto Porto Novo. Pored njega su bila pitanja ispisana Marininom urednom rukom. Vremenske prilike? Hrana? Bog? Opazila je i mapu Indije, s mnogo više krugova i strelica i s oznakama o poreklu flore i faune u sobi. Molučka ostrva 1676. godina, Batavija 1679. godina, Java 1682. godina. Marin sigurno nije putovala do tih dalekih odredišta. Na stolu pored prozora bila je otvorena sveska. Izgleda da je sadržala detaljne podatke o svemu što se u sobi nalazilo. Marinin rukopis bio je tečniji od govora. Nela ga je prepoznala. Bio je na koverti koju je te godine dobila njena mati. U jednom trenutku dosetila se da povređuje tuđi posed. Uzvrpoljila se. Očajnički je želela da se zadrži što duže i sazna što više, ali plašila se da ne upadne u zamku koju je sama sebi postavila. Gospodarica sam ove kuće koliko i mala Arabela našeg doma u Asendelftu, pomislila je. Na jednoj od polica zapazila je neobičnu lampu s ptičjim krilima i ženskom glavom i grudima. Pružila je ruku da dodirne hladni i debeli metal. Pored lampe je bila gomila knjiga koje su ispuštale lepljivi miris svinjske kože. Podigla je prvu. Bila je previše

zainteresovana za Marinine čitalačke navike da bi strepela da će se neko popeti stepenicama. Prva knjiga bila je putopisni dnevnik Nesrećno putovanje broda „Batavija“. Većina ljudi u Ujedinjenim holandskim provincijama znala je priču o Kornelisonovoj pobuni, zloglasnom zarobljavanju Lukrecije Jans i njenoj umešanosti u ubistva preživelih, a Nela nije bila izuzetak. Njena mati je mrzela škakljive delove priče. „Dame više ne brode morima kao nekad zbog te Jansove. To i nije tako loše“, isticao je njen otac. „Žene na brodu donose nesreću.“ „Donose onu sreću koju im muškarci udele“, odvratila bi gospođa Ortman. Nela je zaklopila knjigu, vratila je na gomilu i prešla prstima preko ispupčenja na povezima. U sobi je bilo toliko knjiga. Htela je da pročita sve naslove, ali znala je da ne sme da se zadržava. Odsutno je milovala luksuzni, debeli papir. Zaključila je da Marin troši dosta novca na svoj hobi. Ispod Nesrećnog putovanja bila je Hajnsova knjiga. Svi su znali da je izgnan iz zemlje zbog ubistva i posedovanje njegove knjige graničilo se sa zločinom. Nela se zgranula kad ju je videla. Naišla je i na Sagmanovo luksuzno izdanje Almanaha dečjih bolesti Stefana Blankarta i Bontekuovo Upečatljivo svedočenje o putovanju broda „Novi rog“. Listala je Bontekuovu pripovest o opasnom putovanju, punu divnih iluminacija brodskih olupina, blistavih izlazaka sunca i razgoropađenog mora. Na jednoj slici videla se talasima okupana obala, s velikim brodom u pozadini. Dva muškarca su se sučeljavala u prvom planu. Prvi je imao udove iscrtane tankim crnim linijama, prsten u nosu i koplje u ruci. Drugi je bio obučen po staroj holandskoj modi. Izrazi lica su im bili isti: bezosećajni, zarobljeni u sopstvenom zatvorenom krugu iskustva. Jaz među sukobljenim muškarcima bio je dublji od mora u pozadini. Omot se lako savijao, što je značilo da je knjiga često korišćena. Htela je da je vrati na gomilu kad iz sredine knjige ispade komad papira. Podigla ga je s poda. Ono što je pročitala na njemu sledilo joj je krv u žilama. Volim te. Volim te. Volim te uzduž i popreko. Osetila je golicanje u ustima. Vratila je knjigu na mesto, ali nije mogla da se rastane od čudesne poruke. Na komadiću papira bilo je još na brzinu ispisanih razigranih reči, i to ne Marininom rukom. Ti si sunčev zrak što me na prozoru greje. Jedan dodir traje hiljadu sati. Draga moja... Ruka ju je odjednom zabolela. Neko ju je čvrsto stisnuo i nije hteo da je pusti. Bleda Marin okrenula ju je u mestu kao da je krpena lutka. Poruka je pala na pod. Pokrila ju je nogom dok ju je zaova vukla sebi. „Da li si gledala moje knjige?“, siktala je Marin. „Da li si?“ „Nisam... ja...“ „Jesi. Da li si ih otvarala?“

„Naravno da nisam...“ Marin je nastavila da je steže. Ruka joj je drhtala. „Marin...“, prostenjala je Nela. „To boli. Povređuješ me.“ Zaova je stiskala još nekoliko sekundi i onda je oslobodila. „Tužiću te suprugu!“, povikala je Nela. „Pokazaću mu šta si učinila!“ „Ne volimo izdajice“, prosiktala je zaova. „Idi! Smesta!“ Nela se zateturala unatraške i naletela na zmijsku košuljicu. „Ovo nisu tvoje stvari!“, povikala je Marin i zalupila vrata za njom. Miris začina je izvetreo. *** Nela je, u sigurnosti svog ostrva od postelje, mrmljala u jastuk, suvih usta i uma ispunjenog nevericom. Jedan dodir traje hiljadu sati. To mastilo bilo je zabranjeni nektar jer Marin nije udata. Bila je sigurna da neuredni rukopis nije Marinin. Nije trebalo da uđem tamo, pomislila je. Možda je čekala u tami, da me uhvati na delu? Ramišljala je kako je zaova veša o tavansku gredu, kako joj klompe padaju s nogu kroz perje i kako poetično sunce prolazi kroz prozor grejući njeno hladno telo. Marin je počela da poprima drugo obličje u Nelinom umu. Uzdizala se kao feniks iz neugledne crne odeće, obavijena mirisom oraščića. Ljiljan nije bio za nju. Nije joj pristajala cvetna elegancija. Pokrivena simbolima grada, bila je kći njegove moći. Bila je tajnoviti tumač mapa, beležnik životinjskih vrsta i još nečeg što se nije dalo razvrstati ni u jednu kategoriju. Zamišljala je miris začina na zaovinoj koži. Slušala je kako preko damastnog stolnjaka govori bratu na koji način da trguje. Ko je ta žena? Volim te uzduž i popreko. Sutradan, malo pre zore, spustila se na prstima u sobu s posuđem. Tišina je vladala kućom. Čak su i Oto i Kornelija spavali. Odlučno i bez oklevanja uzela je Pebov kavez. Odnela ga je u svoju sobu, misleći na perje u zaovinoj odaji, ubeđena da njen papagaj odsad mora biti pored nje.

Smitov spisak

P

ebo je oduševljeno lepršao i cvrkutao po sobi. Crne oči su mu blistale. „Marin će ti glavu otkinuti“, govorila je svojoj ptičici. Ogrnula se šalom da bi se odbranila od jutarnje studeni. Odmeravala je ozbiljnost pretnje. To je na svetlosti dana izgledalo smešno, ali pravila u ovoj kući napisana su na vodi. Moram da plivam ili da se udavim, pomislila je. Jučerašnja modrica podsećala je na mrljicu od vina. Bolela je na dodir. Još nije mogla da dođe sebi od zaprepašćenja. Zar Johanes ne vidi kakvu sestru ima? Nije učinio ništa da je ukroti, uprkos njenoj neskrivenoj netrpeljivosti prema nevesti. Stomak joj se okrenuo kad je čula oštro kucanje na vratima. „Uđi“, rekla je, iznervirana strašljivim tonom svog glasa. Prebledela, Marin je oklevala na pragu. Nela je ustala. Spustila je šal da bi otkrila tamnu modricu. Marin se zagledala u papagaja, koji je sleteo na krevet. Tankim prstima je stiskala knjigu na grudima. „Držaću ga u svojoj sobi“, reče Nela. „Izvoli“, prozborila je zaova, pruživši joj knjigu. „Šta je to?“ „To je Smitov spisak, zbornik svih zanatlija i poslovnih ljudi u gradu.“ „Šta će mi Smitov spisak?“, pitala je Nela, uzevši knjigu iz Marininih ruku. „Da bi opremila svoju kuću.“ „Koju kuću?“ „Ako kredenac ostane prazan, Johanesov venčani dar će tvojom zaslugom postati rasipnički zločin. Moraš nešto učiniti s njim.“ „Ne moram ništa da učinim...“ „Izvoli“, žurno će Marin, „ovo su menice s bratovim pečatom i potpisom.“ Izvukla je svežanj papira iz knjige. Nervozno ih je stiskala. „Svaki prodavac od kog nešto pazariš može ih odneti do Stadhojsa i razmeniti za gotovinu. Samo ispiši iznos i potvrdi kupovinu potpisom.“ Pružila je menice Neli, kao da ima posla s nečastivim. „Ne možeš da potrošiš više od hiljadu guldena po menici“, dodala je. „Zašto ovo činiš, Marin? Zar Biblija ne osuđuje rasipništvo?“, reče Nela, iako se uzbudila pri pomisli na toliki novac. Nije prošlo mnogo vremena od očeve smrti, nakon koje je Arabela u kovčežiću s novcem našla samo dugmeta i crknutog pauka. Marin nikad neće shvatiti koliko joj ovo znači. „Samo ih uzmi, Petronela!“ Agresivnost se širila između njih kao ružna mrlja. Polako je uzela menice iz zaovine ruke. Marin je delovala nesrećno. Ako je ovo igra, obe smo gubitnice,

pomislila je. Prešla je prstima po menicama i osetila strujanje nevidljive moći. „Šta će moj suprug reći kad sazna za ovo?“ Umor je procvetao na Marininom licu. „Ne brini. Moj brat razume opasnost koja preti od dokolice.“ *** Nela je posle Marininog odlaska pokušala da potisne sve misli na zaovu i njenu ljubavnu poruku. Odnela je Smitov spisak do pisaćeg stola i otvorila ga. U knjizi je sve bilo uredno razvrstano po abecedi i vrsti zanimanja. Apotekari, astronomi, bravari, libretisti, majstori za čokoladu i voskari bili su samo neki od zanatlija koji su platili Markusu Smitu da bi se pojavili u njegovom zborniku. Zanatlije su same pisale oglase i niko nije proveravao navedene podatke. Kanal ispod prozora kipeo je od života. Čamdžije su se dovikivale. Razgovarali su o zubatoj zimi čiji se nailazak osećao u vazduhu. Prodavac hleba bučno je nudio robu. Dva deteta su vriskala, igrajući se obručem i štapom. U kući je sve bilo tiho i nepomično. U njenoj sobi se čulo samo tiho kucanje sata s klatnom. Listala je stranice dok joj jedan oglas pod slovom M nije privukao pažnju: MINIJATURISTA Živi i radi kod znaka sunca, na Kalverstratu Poreklom iz Bergena Šegrtovao kod Lukasa Vindelbrekea, velikog sajdžije iz Briža SVE, A OPET NIŠTA To je bio jedini oglas pod odrednicom Minijaturisti. Neli se dopadala njegova jezgrovitost i neobični prizvuk. Nije znala gde je Bergen, šta minijaturista radi, niti da se sajdžije dele na velike i male. Zaključila je da minijaturista nije iz Amsterdama. To opet znači da nije mogao biti pripadnik gradskih gildi, a obavljanje posla koji je punopravnom registrovanom građaninu mogao omogućiti zaradu predstavljalo je nezakonitu aktivnost. To je naučila od oca, rodom iz Lajdena. Tvrdio je da su drakonski zakoni o gildama odgovorniji za njegovu propast od svih bačvi popijenog piva. Međutim, možda uopšte nema gilde za minijaturiste, zar ne? Iznenadila se što je takav oglas uopšte objavljen u Smitovom spisku. Prkos se, u Marininom odsustvu, zgušnjavao u njoj. Zaova joj se nije ni izvinila, kao da je uštinula neposlušno dete, a ne novu gospodaricu kuće. Pomislila je na Marin s njenim mapama i zapovedničkim držanjem, na Johanesa s njegovim večito zatvorenim vratima, i na Korneliju i Ota – sa zajedničkim svetilištem i tihim jezikom seckanja, glancanja, šljapkanja krpom i sevanja nožem... Poskočila je u očajničkoj želji da se oslobodi takvih misli, onog što je Marin

nazvala opasnošću koja vreba od dokolice. Baš je briga za kredenac. On je njoj kao supruzi samo još jedna glomazna uvreda. A opet. Pogledala je menice. Nikad u životu nije raspolagala tolikim novčanim sredstvima. Dok je Pebo kružio oko Johanesovih skupih slika, dohvatila je pero. Pretočila je gnev u grozničavi rukopis. Dragi gospodine, Pronašla sam vaš oglas u „Smitovom spisku“. Želim da zatražim vašu pomoć. Imam kućicu za lutke u obliku kredenca, sa devet prostorija minijaturne veličine. Šaljem vam tri narudžbine i očekujem vaš odgovor. Pretpostavljam da ste vešti u izradi majušnih predmeta. Ovo ni izdaleka nije konačni spisak. Raspolažem zamašnim sredstvima. Predmet: Lauta, sa žicama. Predmet: Veridbeni pehar pun konfeta. Predmet: Kutija marcipana. Unapred zahvalna, Petronela Brant, kod znaka delfina, Herengraht. Novo prezime izgledalo je kuso i grubo u poređenju s onim koje je nosila osamnaest godina. Osećala se nelagodno nakon što ga je napisala, kao da je odenula haljinu koja joj ne pristaje. Precrtala ga je i napisala: Hvala vam, Nela Ortman. Pomislila je kako će to primetiti. Verovatno će se nasmejati kad vidi šta sam učinila. Gurnula je pismo u džep, zajedno s menicom od tri stotine guldena. Sišla je niz stepenice da vidi može li naći nešto za jelo u Kornelijinom kuhinjskom carstvu. Poješće hleb, komad mesa, bilo šta, samo ne haringu. *** Kornelija je punila gusku šargarepom. Gurala je tvrdi plod u meso bez imalo milosti. Oto je oštrio igle i probijao rupe u orasima. Nela je htela da zna zašto to radi, ali nije ga pitala. Pretpostavila je da bi joj odgovorio uobičajenim ljubaznim okolišanjem. Sos se krčkao na vatri. Kornelija i Oto izgledali su kao bračni par u svojoj kućici pored ognjišta. Ponovo je osetila njihovu bliskost i zbog nje se osećala još gore. Stiskala je pismo u džepu, u pokušaju da stekne snagu za otpor Johanesovim i Marininim naporima da je ukrote. Da, opremiću kuću, Marin – pomislila je – i to svime što prezireš. „Da li vas boli, madam?“ pitala je Kornelija. Strugotine šargarepe lepile su joj se po rukama kao blatnjave narandžaste trake. Navukla je šal oko sebe. „Kako to misliš?“ „Mislim na vašu ruku.“

„Da li si me uhodila?“ Oto je bacio pogled na Korneliju, ali služavka se nasmejala. „Ona je kao kraba koja se pomalja iz ljuske da bi nešto štipnula, madam! Pravimo se da je ne primećujemo. Preporučujem vam da se i vi tako ponašate.“ Spustila je ljuske. „Uzeli ste vašu pticu“, rekla je. Izgledala je gotovo impresionirano. „Reći ću vam nešto, madam. Marin nosi samo crninu, ali je ispod nje sasvim druga priča.“ „Kako to misliš?“ „Kornelija!“, reče Oto s notom upozorenja. „Govorim o postavi“, nastavila je Kornelija, rešena da ponudi Neli bar neku mrvicu. „Svaka njena haljina postavljena je plišem i krznom. Gospodarica – koja voli da citira Jezekilja – o, i ukinuću oholost silnih! – šeta okolo u nevidljivom krznu.“ „Zbilja?“ Nela se nasmejala, oduševljena Kornelijinim darom. Ohrabrila se i strgla šal da bi pokazala ozledu. Kornelija je otegnuto zazviždala. „Modrica će biti još lepša“, rekla je, gledajući Ota. „Ali izbledeće, kao i sve ostalo.“ Nela se osećala glupo. Nadala se brižnijoj reakciji, sažaljenju. „Da li si sinoć kasno legla?“, pitala je. Pokrila je modricu. „Zašto pitate, madam?“ Služavka je bacila strugotine od šargarepe u vatru i dohvatila krpu. Nela je osećala kako prijateljska atmosfera čili posle svakog postavljenog pitanja. „Sigurna sam da sam čula glasove.“ Kornelija je zurila u kofu prljave vode. „Previše smo umorni da bismo išta čuli“, reče Oto. Dana je dokasala iz tame i omirisala Nelinu ruku. Okrenula se na leđa i ponudila stomak. Imala je malu crnu mrlju na trbuhu. Kornelija je sa zanimanjem posmatrala ovaj gest naklonosti. „Nikome ne da da je tako dira“, rekla je, ne bez izvesnog divljenja. Nela se okrenula i pošla ka stepenicama. „Izvolite, madam“, reče služavka. Ponudila joj je parče hleba s puterom. Prihvatila ga je. Mirovne ponude u ovoj kući stizale su u neobičnim oblicima. „Gde ste krenuli, madam?“, pitao je Oto. „Idem napolje. To je dozvoljeno, zar ne? Idem u Kalverstrat.“ Kornelija je gurnula krpu u kofu. Površina vode pljusnula je po ivicama kao slomljeno ogledalo. „Znate li gde je ta ulica, madam?“, ljubazno će Oto. Rastopljeni puter curio joj je niz zglob. „Pronaći ću je“, rekla je. „Dobro se snalazim u prostoru.“ Oto i Kornelija su izmenjali još jedan, malo duži pogled. Nela je primetila kako je Oto, gotovo neprimetno, odmahnuo glavom. „Poći ću s vama, madam“, reče Kornelija. „Potrebno mi je malo svežeg vazduha.“

„Ali...“ „Trebaće vam i kaput“, reče Oto. „Veoma je hladno.“ Kornelija je zgrabila šal i izvela Nelu napolje.

Na Kalverstratu

B

ože slatki“, promrmljala je Kornelija. „Oto je imao pravo. Ova zima će biti grozna. Zašto ste hteli da idete u Kalverstrat?“ „Da bih nekom dostavila poruku“, reče Nela, zapanjena lakoćom s kojom je služavka ispitivala. „Ko je taj neko?“ „Niko važan. Neki zanatlija.“ „Razumem.“ Kornelija je zadrhtala. „Trebalo bi da što pre pazarimo meso, koje ćemo rastezati do marta. Čudi me da nam ga još nije poslao.“ „Ko nam nije poslao meso?“ „Nije važno“, reče Kornelija. Išla je podruku s Nelom, pogleda uprtog prema kanalu. „Niko važan.“ Mlade žene žurile su ka centru grada. Hladnoća još nije bila nepodnošljiva – ali je bivala sve gora. Osećala je Kornelijinu ruku oko svoje i razmišljala o neobičnosti tog dodira. Služavke i sluge u Asendelftu nikad nisu bili tako prisni – naprotiv, većinom su stalno bili kiseli i nevoljni. „Zašto Oto nije pošao sa mnom?“, pitala je Nela. Kad Kornelija nije odgovorila, nastavila je: „Videla sam da je odbio da pođe.“ „Ostao je tamo gde mu je lakše“, reče Kornelija. „Gde mu je lakše?“, nasmejala se Nela. Služavka se namrštila. Nela se ponadala da neće čuti još jedno nije važno. Pokazalo se da je Kornelija znatno govorljivija kad je Oto u pitanju. „Tot kaže da je njegova sreća dvosekli mač. Ovde je, a opet nije.“ „Ne razumem.“ „Bio je na portugalskom brodu za trgovinu robljem, madam. Plovio je iz Porto Nova u Dahomeju za Surinam. Roditelji su mu umrli. Sinjor je bio u poseti Istočnoindijskoj kompaniji. Prodavao im je bakar za rafinerije šećerne trske.“ „Šta se desilo?“ „Sinjor je video u kakvom je stanju Tot i doveo ga je u Amsterdam.“ „Johanes ga je kupio.“ Kornelija se ujela za usnu. „Guldeni ponekad znaju da budu delotvorniji od molitve.“ „Pazi da te Marin ne čuje.“ Služavka se nije obazirala na ovaj komentar. Nije bila raspoložena za ogovaranje gospodarice. „Oto je imao šesnaest godina kad je došao ovamo. Ja sam imala dvanaest. Došli smo otprilike u isto vreme.“ Nela je pokušala da zamisli kako stižu pred kuću u isti mah. Da li je Marin i njih čekala u senkama predvorja? Kakav je svet Oto ostavio za sobom? Silno je želela da

to sazna. Pitala se da li će hteti da joj kaže. Čula je za palme, ali nije mogla da zamisli vrelinu Porto Nova i Surinama. Sve to zamenio je zidovima od cigle, kanalima i jezikom koji nije razumeo. „Izrastao je u pravog holandskog džentlmena“, reče Kornelija, „iako ga okolina drugačije doživljava.“ Nela je osetila prekor u njenom glasu. „Mesec dana po dolasku nije progovarao. Slušao je, i samo slušao. Videla sam kako posmatrate njegov kafeni ten.“ „Nisam ga posmatrala“, pobunila se Nela. „Svi to rade. Većina ljudi nije videla nikog ko liči na njega. Kad nam dođu u goste, dame stavljaju ptičice na njegovu kosu, kao da je gnezdo. Mrzi kad mu to rade.“ Nastavila je posle kraće pauze. „Nije ni čudo što madam Marin ne podnosi tvog papagaja.“ Odmicale su stazom pored kanala. Na smeđoj vodi priobalja hvatala se korica leda. Nela je pokušala da zamisli mladog crnca, s glavom punom raspevanih ptica i ženskim prstima u kosi. Postidela se kad je shvatila da je njeno zanimanje za njega tako očigledno. Johanes se prema njemu ponašao kao prema svakom drugom čoveku. Oto je to i bio. Ali njegov glas i lice – niko u Asendelftu joj ne bi verovao da takav čovek uopšte postoji. „Zašto dame više ne dolaze?“, pitala je. Nije dobila odgovor na to pitanje. Kornelija je zastala ispred poslastičarnice. Iznad vrata su bile dve šećerom posute kifle i ime Arnaud Makvrede. „Madam“, oglasila se služavka. „Predlažem da svratimo.“ Nela je htela da joj se odlučno suprotstavi, ali odustala je zbog primamljivog mirisa koji joj je zagolicao nozdrve. Zapahnula ju je divna toplina kad je prekoračila prag poslastičarnice. Iza luka u zadnjem delu radnje spazila je zdepastog sredovečnog muškarca. Znojio se pored pećnice, rumen u licu. Prevrnuo je očima kad ih je video. „Hana, stigla ti je prijateljica“, povikao je. Pojavila se žena, malo starija od Kornelije, s uredno ispeglanom kapicom i haljinom zamrljanom brašnom i šećerom. Ozarila se kad ih je videla. „Različku!“, uskliknula je. „Različak?“, reče Nela. Kornelija je pocrvenela. „Zdravo, Hana.“ „Gde si bila?“ Hana im je pokazala da sednu u najprijatniji deo radnje i obesila znak zatvoreno na vrata. Širila je miris cimeta oko sebe. „Šta to, tako mi svih anđela, radiš, ženo?“, povikao je poslastičar. „Smiri se, Arnaude. Samo pet minuta“, reče Hana. Bračni par je ukrstio poglede. Suprug se vratio pećnici i počeo srditi koncert plehovima. „Pčelinje saće jutros“, promrmljala je Hana, „a marcipan popodne. Najbolje je izbegavati ga.“ „Ako ga sad izbegnemo, kasnije ćemo ga češće viđati“, zabrinuto će Kornelija. Hana je bacila pogled na nju. „Pa, došla si. Htela bih da porazgovaram s tobom.“ Nela je posmatrala blistavi drveni pod, izribani pult i poslastice u izlogu pekare,

naslagane poput neodoljivih poklona. Pitala se zašto ju je Kornelija dovela ovamo, umesto da odu pravo u Kalverstrat. Miris slatkih kolača je baš godio nozdrvama. I ko je Različak – ta mekša i slađa osoba koju je pekareva supruga prizvala? Nenadano i neobično krštenje uzburkalo je Kornelijinu suštinu. Setila se nečeg što joj je služavka rekla prvog jutra, o Otu zvanom Tot. Misli da su nadimci glupi, ali meni se sviđaju. Papir za pakovanje kolača izgledao je skupoceno. Bilo ga je u grimiznoj, indigo i travnatozelenoj i mlečnobeloj nijansi. Kornelija je značajno odmerila Hanu. Poslastičareva supruga protumačila je taj pogled i pokret bradom. „Molim vas, madam“, obratila se Neli, „izvolite, slobodno razgledajte poslastičarnicu.“ Nela je poslušala i pošla u obilazak radnje. Posmatrala je vafle, začinjene biskvite, čokoladne sirupe, kolače od pomorandže i limuna, buhtle s voćem. Kroz luk je mogla da vidi kako poslastičar treska ohlađeno pčelinje saće. Pokušavala je da čuje tihi razgovor Hane i Kornelije. „Frans i Agnes Mermans hteli su da ga samo sinjor prodaje“, reče Kornelija. „Znaju da ima veoma razgranate poslovne veze u inostranstvu. Madam Marin ga ohrabruje u tom poslu, iako mrzi šećer, iako pripada njima.“ „Mogli bi mnogo da zarade.“ Kornelija je frknula. „Mogli bi, ali mislim da imaju i druge razloge.“ Hana je zanemarila poslednju upadicu. Očigledno je da se više zanimala za posao. „Ali zašto ga ne prodaju ovde? Toliko se šećera u ovom gradu pravi po lošim rafinerijama, u kojima ga mešaju s brašnom, kredom i bog te pita čime. Tako će biti dok se ne osnuje gilda koja će kontrolisati te hohštaplere. Duž Nesa i Ulice zemički ima poslastičara i pekara koji bi rado kupili kvalitetniji proizvod od onog koji im je sad dostupan.“ Arnaud je glasno opsovao kad je konačno istresao saće. „Probajte nešto“, dobacila je Hana raspoloženo Neli. Pružila je ruku preko pulta i dohvatila mali šuškavi paketić. Nela se zbunila zbog sažaljivog pogleda starije žene. U paketiću je bila kuglica prženog testa, pokrivena šećerom i cimetom. „Hvala vam“, rekla je. Posmatrala je kako majstor pali pećnicu. Pretvarala se da joj zdepasti poslastičar zaokuplja svu pažnju. „Hana, mislim da se ponovo dešava“, prošaptala je Kornelija još tišim glasom. „Ni prvi put nisi bila sigurna.“ „Znam, ali...“ „Ništa ne možeš da učiniš, Različku. Glavu dole, tako su nas učili.“ „Hana, želela bih...“ „Pssst, uzmi ovo. Skoro da je poslednje.“ Nela se okrenula na vreme da vidi kako prijateljice razmenjuju paket. Brzo je prešao put od Hanine ruke do Kornelijine haljine. „Žurim“, reče Kornelija i ustade. „Idemo u Kalverstrat.“ Naglasila je poslednju

reč. Senka joj je prešla preko lica. Hana je stisnu za ruku. „Pa, šutni vrata za mene kad stigneš tamo. Mojih pet minuta je isteklo. Moram da pomognem mužu. Toliko lupa plehovima da bi čovek pomislio da kuje oklop.“ Izašle su iz poslastičarnice. Kornelija je pružila korak. „Ko je Hana?“, pitala je Nela. „Zašto te zove Različak? I zašto da šutiramo vrata?“ Zlovoljna služavka nije progovorila ni reč. Razgovor s Hanom ju je sneveselio. *** Kalverstrat je bila duga i užurbana ulica koja se pružala od kanala. Gomila prodavaca nudila je tu svoju robu. Više nisu prodavali telad i krave, ali je konjska balega širila snažni i prodorni miris između štamparija, bojadžinica, galanterista i apoteka. „Šta nije u redu?“, pitala je Nela. „Ništa, madam“, konačno se oglasila Kornelija. Nela je izdaleka opazila znak sunca. Malo kameno sunce obojeno zlatnom bojom blistalo je na drvenoj tabli prikucanoj za zid od cigle. Kao da se spustilo s nebesa na zemlju, kameni zraci pružali su se na sve strane oko blistave kugle. Nela je poželela da ga dodirne, ali nije mogla. Bilo je previsoko. Ispod njega je stajao slogan: Muškarac sve što vidi poima kao igračku. „I zbog toga doveka ostaje dečak“, čežnjivo će Kornelija. „Godinama nisam čula tu poslovicu.“ Pogledala je uz i niz ulicu, kao da za nečim traga. Nela je zakucala na mala neobeležena vrata, jedva uočljiva u buci i trci trgovačke četvrti. Čekala je da se minijaturista pokaže. Ništa se nije događalo. Kornelija je trupkala da bi zagrejala promrzla stopala. „Madam, ovde nema nikoga.“ „Sačekaj“, reče Nela. Ponovo je pokucala. Četiri prozora gledala su na ulicu. Učinilo joj se da vidi sen na jednom od njih, ali nije mogla biti sigurna. „Ima li koga?“, povikala je, ali se ni ovog puta ništa nije dogodilo. Nije joj ostalo ništa drugo do da gurne pismo i menicu ispod vrata, najdublje što je mogla. Tek tad je shvatila da Kornelija više nije pored nje. „Kornelija?“, pozva je, osvrćući se po Kalverstratu. Služavkino ime zamrlo joj je u grlu. Neka žena ju je posmatrala. Stajala je nekoliko metara od minijaturistinih vrata. Ne, nije je gledala – zurila je u nju. Stajala je usred meteža, pogleda uprtog u Nelino lice. Osećala se kao leptir prikucan na zid. Pogled nepoznate žene bio je zrak hladne svetlosti koji je secirao, čineći je svesnom sopstvenog tela. Ona se nije osmehivala, već je upijala Nelu smeđim, gotovo narandžastim očima na oskudnoj podnevnoj svetlosti. Otkrivena kosa ljubopitljive neznanke podsećala je na gustu mrežu zlatnih niti. Ledena i oštra jasnoća prodirala je u Neline kosti. Svila je šal oko sebe. Neznanka

je i dalje zurila u nju. Sve je izgledalo svetlije, oštrije – iako se sunce krilo iza oblaka. Nela je iznenadno odsustvo toplote pripisala starim ciglama i vlažnom kamenu. To bi mogao biti uzrok, ali te oči. Niko je nikada nije gledao na taj način, s toliko nemilosrdne ljubopitljivosti. Ulicom je protutnjao dečak s kolicima i zamalo da pregazi Nelu. „Mogao si da mi slomiš nogu!“, povikala je za njim. „Mogao sam, ali nisam!“, odvratio je dečak. Kad je vratila pogled, ljubopitljiva neznanka je nestala. „Čekaj!“, povikala je za njom. Pojurila je za kosom boje blistavog žita po zakrčenom Kalverstratu. Sunce se promolilo iza oblaka. Zaslepljivalo ju je, ometajući je u potrazi. „Šta hoćeš od mene?“ Energičnije se probijala kroz gomilu, sigurna da je videla kako zlatokosa nestaje u uskom sokaku. Zamakla je u mračnu uličicu i pružila korak. Srce joj je poskočilo kad je videla priliku ispred sebe. To je bila Kornelija, sama i zlovoljna. Drhtala je pred velikim ulaznim vratima. „Šta to radiš?“, pitala je Nela. „Da li si videla plavokosu ženu?“ Kornelija je snažno šutnula masivna vrata. „Šutiram ih svake godine“, rekla je. „Samo da bih se podsetila koliko sam srećna.“ „Kako to misliš?“ Zatvorila je oči. „Ovo je moj nekadašnji dom.“ Zidovi sokaka prigušivali su buku s Kalverstrata. Nela se zaustavila ispred velikih vrata. Iznad njih je bila ploča s prikazom dece u odeći gradskih boja, crnoj i crvenoj. Držala su se za ruke oko džinovske golubice. Ispod nje su bile reči žalobne pesmice: Nas je sve više, a sve su manji zidovi ovi, Darujte nešto da se staratelji odobrovolje. „Kornelija, ovo je sirotište?“ Služavka je već odmicala sokakom u susret životu, svetlosti i galami. Nela nije imala kud do da je sledi, ošamućena prodornim pogledom plavokose žene. *** Nela je po povratku u Herengraht videla da se Marin pobrinula da kredenac bude premešten u njenu sobu. Bio je preširok da bi ušao na vrata. Zbog toga je iznesen na ulicu, podignut i ubačen kroz prozor. „Nije mogao da ostane u predvorju“, reče Marin kad je raskrilila zavese boje senfa, da bi otkrila devet praznih prostorija. „Prevelik je. Zaklanjao je sunčevu svetlost.“ Soba je, kao da prisustvo nametljivog kredenca nije bilo dovoljno, zaudarala na ljiljan. Te noći je otkrila da je bočica s parfemom iz Asendelfta oborena, da je mirišljavo ulje iscurilo na pod i napravilo baricu ispod njene postelje. „Oborili su je nosači“, reče Marin kad joj je Nela pokazala staklene krhotine i

zatražila objašnjenje. Nela nije bila ubeđena u istinitost te tvrdnje. Bacila je nešto izvezenih venčanih jastuka na mrlju, u nadi da će upiti miris. Prijalo joj je što neko vreme neće gledati te simbole nekonzumiranog braka. Ležala je na leđima, s nozdrvama punim nesrećno izabranog majčinog poklona. Razmišljala je o Otu i Korneliji dok je Pebo cvrkutao u kavezu. On je bio rob, bez oca i majke. Kako je Kornelija stigla do Herengrahta? Da li je i ona spasena kao i Oto? Da li sam i ja spasena? – pitala se. Život u ovom domu dosad nije nalikovao spasenju. U mračnoj sobi dozvala je plavu kosu i neobične oči žene s Kalverstrata. Kao da je drala i natenane komadala njeno telo, kao da je životinja s Johanesovih slika. Istovremeno se osećala tako usredsređeno. Zašto je ta žena bila tamo, na najprometnijoj ulici u gradu – zar nije imala pametnija posla? I zašto je gledala mene? Polako je plutala ka snu. Zamišljala je velike srebrne posude i Johanesa koji ih vrti, lica okrenutog nepostojećoj dubini vešto oslikane tavanice. Spiralno je propadala u duboku noćnu moru. Probudio ju je piskavi krik, nalik psećem cviljenju. Možda je to Rezeki, pomislila je dok joj je srce tutnjalo u grudima. Tišina je ponovo pala po njoj, teška kao damast. Okrenula se prema praznom kredencu. Monumentalni komad nameštaja odomaćio se u ćošku kao da se oduvek tamo nalazio.

Isporuka

K

ornelija je tri dana kasnije otišla s Marin na pijacu mesa. „Mogu li da pođem s vama?“, pitala ih je Nela kad su polazile. „Nas dve ćemo brže obaviti posao“,presekla ju je Marin brzim odgovorom. Johanes je otišao u VOC-ove kancelarije u Starom Hogstratu. Oto je sadio lukovice i seme u vrtu. Vrt je bio njegovo carstvo i često je boravio u njemu. Pravio je nove leje i razgovarao s Johanesom o vlažnosti tla. Nela je išla hodnikom s malo ukradenih lešnika za Peba i zato je poskočila kad je začula glasno kucanje na ulaznim vratima. Gurnula je lešnike u džep, skinula rezu i otvorila teška vrata. Na najvišem stepeniku stajao je mladić malo stariji od nje. Dah joj je zastao u grlu. Raširio je duge noge, kao da se trudi da zauzme što veći prostor. Crna talasasta kosa mu je okrunjivala bledo lice i simetrične obraze. Odevao se moderno, ali nemarno. Manžetne su mu virile iz rukava skupog kožnog kaputa. Par čizama, novijih od kaputa, stiskao mu je listove kao da ih nikad neće skinuti. Razlabavljena traka za vezivanje košulje otkrivala je trougao kože posute retkim pegama. Njegovo telo bilo je priča za sebe, s upečatljivim početkom i nesigurnim krajem. Nela se uhvatila za dovratak. Nadala se da ostavlja jednako blistav utisak na pridošlicu koja je svesna da zasenjuje svojim izgledom. „Isporuka“, s osmehom će mladić. Iznenadio ju je naglaskom. Bio je neobičan – nemelodičan i ravan. Znao je holandski, ali to nije bio njegov maternji jezik. Rezeki je poskočila i počela da laje na momka. Zarežala je kad je pokušao da je pomiluje po glavi. Nela je gledala u njegove prazne šake. „Trebalo je da pokucate na donja vrata, ako ste doneli robu za domaćinstvo“, rekla je. Ponovo se osmehnuo. „Naravno“, rekao je. „Uvek zaboravljam tu sitnicu.“ Nela je, obasuta njegovom lepotom, poželela da dodirne te jagodice, pa makar i da ih odgurne od sebe. Okrenula se kad je osetila nečije prisustvo za leđima. Johanes se vratio kući. Hitro je obišao i stao između nje i pridošlice. „Johanese? Mislila sam da si na poslu', omaklo joj se. „Zašto si...“ „Šta ti ovde radiš?“, pitao je momka ukočenim glasom, bliskim šapatu. Zanemario je Nelin zbunjeni izraz i ugurao iskeženog psa u kuću. Mladić je nehajno ćušnuo ruku pod kaput, ali se malo uspravio i skupio noge. „Doneo sam paket“, rekao je. „Za koga?“ „Za Nelu Ortman.“ Momak je pažljivo izgovorio Nelino devojačko prezime, gledajući Johanesa pravo

u oči. Nela je osećala da je njen muž sve napetiji. Mladić joj je pružio paket obeležen prepoznatljivim znakom sunca. Da li je minijaturista već načinio poručene predmete? – pitala se. Borila se s porivom da ga zgrabi i otrči na sprat. „Tvoj majstor brzo radi“, napomenula je, u želji da povrati nešto autoriteta. Ovo je moja, a ne muževljeva porudžbina. „O kom majstoru govoriš?“, zanimao se Johanes. Mladić joj je s osmehom predao paket. Nela ga je privila na grudi. „Ja sam Džek Filips. Iz Bermondsija“, rekao je i uzeo Nelinu ruku. Podišli su je žmarci od njegovog suvog i mekog poljupca. „Ber-mond-si?“, ponovila je. Nije imala nikakvu predstavu koju bi povezala s neobičnim nazivom mesta – u stvari, uopšte nije znala šta da misli o ovom neobičnom momku. „Nalazi se pored Londona. Pokatkad radim za VOC“, reče Džek, „a ponekad za vlastiti račun. U domovini sam bio glumac.“ Rezeki je zalajala u hodniku. Zvuk njenog laveža uzdizao se ka oblačnom nebu. „Ko te je platio?“ pitao je Johanes. „Ljudi iz čitavog grada plaćaju mi da isporučujem robu, sinjore.“ „Ma ko te je platio za ovu isporuku?“ Džek je uzmakao za korak. „Vaša supruga, sinjore. Vaša supruga.“ Naklonilo se Neli, sišao niz stepenice i otišao. „Uđi, Nela“, reče Johanes. „Zatvorimo vrata da bismo se odbranili od radoznalih očiju.“ Ušli su u kuću i ugledali Ota na vrhu kuhinjskih stepenica, s grabuljama u ruci. Oštri zupci su se blistali. „Ko je to bio, sinjore?“, pitao je. „Niko“, odvratio je Johanes. Oto je klimnuo. Johanes se okrenuo prema Neli. Nekako se smanjila dok je on u predvorju izgledao veći. „Šta je u tom paketu, Nela?“ „Nešto za kredenac koji si mi kupio“, rekla je. Pitala se šta bi rekao kad bi video da je dobila lautu, marcipan i verenički pehar. „Tako dakle. Sjajno.“ Čekala je da pokaže radoznalost, ali se to nije desilo. Johanes nije pokazivao ništa izuzev uzrujanosti. „Da li da ga otvorim na spratu? Pođi sa mnom“, obratila mu se, u nadi da će joj se pridružiti. „Dođi da vidiš kako opremam i unapređujem tvoj svadbeni dar.“ „Imam posla, Nela. Pozabavi se time natenane, u privatnosti svoje sobe“, odvratio je s nervoznim osmehom i mahnuo rukom ka radnoj sobi. Ne želim da se sama time bavim. Lišila bih se svake privatnosti kad bi mi poklonio makar i malo pažnje. Johanes je već otišao – Rezeki ga je, kao i uvek, pratila u stopu.

*** Nela se popela na džinovsku postelju, uznemirena prikazom Džeka Filipsa iz Bermondsija. Uspravila se u sedeći položaj s paketom u krilu. Bio je veličine tanjira, obmotan glatkim papirom i vezan tankim užetom. Oko sunca je bila sledeća rečenica, ispisana velikim slovima: SVAKA ŽENA JE ARHITEKTA SVOJE SUDBINE Dva puta je pročitala, zbunjena tom porukom. Stomak joj se uzburkao. Žene ništa ne grade, a ponajmanje svoje sudbine, pomislila je. Sve sudbine su u božjim rukama – a naročito ženske, nakon što ih supruzi propuste kroz svoje prste, a porođaji iscede. Izvukla je prvi predmet. Odmerila je težinu sićušne srebrnaste kutije na dlanu. Na vrhu su bila urezana slova N i O, okružena cvećem i lozicom. Pažljivo je otvorila poklopac. Dobro nauljene minijaturne šarke nisu škripnule. Unutra je bio slatki komad marcipana, dužine kafenog zrna. Voda joj je pošla na usta pri pomisli na slatkiš s ukusom badema. Oprezno ga je dodirnula noktom i liznula vrhom jezika. Marcipan je bio pravi, preliven ružinom vodicom. Izvadila je drugi predmet. Lauta, ne duža od kažiprsta, s pravim i naštimovanim žicama i drvenim telom spremnim da primi muziku. Nikad nije videla takvo nešto. Divila se zanatskom umeću i lepoti malenog instrumenta. Oprezno je potegla žice. Zapanjila se kad je čula tihi akord. Setila se melodije koju je svirala Johanesu u Asendelftu. Odsvirala je ponovo, samo za svoje uši. Sledeća kutijica sadržala je naručeni verenički pehar. Na kalajnom peharu bili su muškarac i žena i držali se za ruke. Nije bio širi od zrna pšenice. Svi bračni parovi u republici pili su iz njih, baš kao što je trebalo da Johanes i ona piju u septembru. Zamišljala je kako ispijaju po gutljaj rajnskog vina, u očevom voćnjaku, dok ih svatovi posipaju pirinčem i cvećem. Mali pehar biće uspomena na nešto što se nikad nije dogodilo. Ono što je zamislila kao čin pobune protiv Marin strahovito ju je rastužilo. Pokupila je papir za pakovanje da bi ga bacila. Primetila je da u njemu ima još nečeg. To je nemoguće, pomislila je. Tuga se preobražavala u znatiželju. Svi naručeni predmeti su na krevetu. Podigla je i prevrnula paket. Tri smotuljka pala su na posteljinu. Otklonila je štof s prvog i otkrila dve divne drvene stolice. Na naslonima su bili izrezbareni lavovi veličine bubamare. Zadnji deo je bio pokriven zelenim plišem i pričvršćen bakarnim zakivcima. Na svakom naslonu morsko čudovište se migoljilo u lišću. Setila se da je već videla takve stolice. Marin je prošle nedelje sedela u jednoj od njih u salonu u prizemlju. S blagom strepnjom odmotala je sledeći paketić. Nešto malo ali zdepasto

provirivalo je kroz nabore tkanine. Razotkrila je predmet: kolevku od hrastovine ukrašenu cvetnim motivima, sa sićušnim prečagama i čipkastim baldahinom. Grlo joj se steglo pred majušnim čudom od drveta. Posadila ju je nasred dlana, gde se ljuljala u savršenom ritmu, naizgled svojevoljno. Ovo je sigurno neka greška, pomislila je. Ovi predmeti namenjeni su nekom drugom. Stolice i kolevka verovatno su uobičajena porudžbina žene koja oprema kopiju svog doma, ali ja ih nisam tražila. Sigurna sam da nisam. Pokidala je omot trećeg paketića. Ispod plavog platna bio je par minijaturnih pasa. Vitka tela pokrivena svilenkastim, sivim krznom nisu bila veća od moljaca, s lobanjama veličine zrna graška. Glodali su istu kosku, žuto obojenu stabljiku karanfilića. Prepoznala ga je po mirisu. Krv joj je brže prostrujala venama kad je podigla životinje da bi ih osmotrila izbliza. Psi nisu bili bilo koji, već baš Rezeki i Dana. Ispustila ih je kao opečena i skočila s kreveta. Kredenac je čekao na porudžbine u tamnom uglu sobe. Zavese su ostale otvorene, kao drsko podignuta haljina. Bacila je brz pogled na vitka tela. Majstor je pogodio krivinu i boju njihovih leđa, kao i divno potkresane uši. „Hajde, Nela Elizabet“, poručila je sebi. „Ko kaže da su to isti psi sklupčani kraj Kornelijine peči?“ Prinela je oba minijaturna psa svetlosti. Tela su im bila blago sunđerasta na dodir, a zglobovi naglašeni, pokriveni sivom mahovinastom kožom i meki kao ušna školjka. Kad ih je okrenula, krvotok joj se usporio. Na trbuhu jednog psa videla je crnu tačkicu, baš tamo gde je bila i Danina. Zbunjeno se okretala oko sebe. Da li je sama? Pokušala je da se pribere. Naravno da si sama, Nela – nikad nisi bila usamljenija. Ko bi hteo da te obmane? Kornelija ne bi imala para za ovakve igre, a ni vremena da ih smisli. Ne bi ga imao ni Oto. Izvesno je da ne bi pisao strancu? Osetila se ugroženom, kao da neko izbliza prati njene nevestinske dogodovštine. Ovo je Marinino maslo, pomislila je. Zaova mi se sveti zbog udaje za Johanesa, pošto sam joj se našla na putu. Prosula je moj parfem od ljiljana, uskraćuje mi marcipan, krvnički me štipa za ruku. Ona mi je dala Smitov spisak. Zašto ne bi platila minijaturisti da me zaplaši? Za nju bi to bila samo još jedna dokona razbibriga. A, opet. Dokona i razbibriga nisu reči koje bi neko mogao povezati s Marin Brant, ma šta ona mislila o snaji. Nela je znala da je ta hipoteza neodrživa. Ona jede kao miš i pazari kao kaluđerica, izuzev kad je reč o knjigama. Primerci flore i faune u njenoj sobi verovatno su darovi s Johanesovih putovanja. Ovo ne može biti Marinino delo, zato što iziskuje popriličan trošak. Posmatrala je nenaručene predmete. Jedan deo nje nadao se da ih je zaova poručila. Ako nije ona, kakvu sam neobičnu nevolju navalila na vrat? Neko je imao dubok uvid u njen život i odlučio je da je izbaci iz duhovne

ravnoteže. Ako ovi predmeti nisu greškom poslati, kolevka ne može biti ništa izuzev podsmeha na nekonzumirano venčanje i ono što je počelo da liči na početak večite nevinosti. Kakva osoba bi učinila takvo nešto? Psi su tako verno prikazani. Isto i stolice. Kolevka je sugestivna i nemilosrdna poruka osobe koja ima savršen uvid u njenu privatnost. Popela se na postelju. Susret sa sičušnim predmetima duboko ju je uznemirio. Podstakao je radoznalost pomešanu s oštrim užasom. Ovako neće moći, pomislila je. Neću dozvoliti da me iko maltretira, ni izbliza ni izdaleka. Napisala je drugu poruku minijaturisti, slušajuči beskrajno kuckanje sata s klatnom, okružena neobjašnjivim isporukama. Gospodine, Zahvaljujem vam se na poručenim predmetima, koje je danas isporučio Džek Filips iz Bermondsija. Raspolažete vrhunskim zanatskim umećem. Činite čuda vrhovima prstiju. Marcipan je ostavio naročito povoljan utisak. Pero joj je zalebdelo iznad papira. Vrh je dodirnuo papir i reči su potekle pre no što je stigla da se predomisli. Ipak, proširili ste porudžbinu na meni neshvatljiv način. Psi, iako veoma verno prikazani, mogli su biti i sretna slučajnost, zato što mnogo ljudi u gradu ima slične. A opet, ja ih nisam poručila. Stoga ovi psi, kolevka i stolice nisu moji. Kao supruga uvaženog VOC-ovog trgovca, neću strahovati od zanatlije. Zahvaljujem se na vašem radu i vremenu. Odlučila sam da prekinem našu saradnju. Vaša odana, Petronela Brant Sakrila je predmete ispod pokrivača i pozvala Korneliju. Predala joj je zapečaćeno pismo. Žurila je da se ne bi predomislila. Morala je da prizna da s pravom strahuje od takvog nečeg. Možda sam odbila neki izazov, pomislila je, i kako ću sad otkriti razlog tih neporučenih predmeta. Da li osećam makar i trunčicu kajanja? Ne bih rekla. To je samo moja mašta. Kornelija je pročitala adresu. „Namenjeno je istom zanatliji?“ rekla je. „Nepoznatom?“ „Ne otvaraj ga“, naredila je. Služavka je klimnula, ućutkana oštrim tonom mlade gospodarice. Shvatila je da nije vratila nenaručene predmete tek kad se Kornelija zaputila ka Kalverstratu. Izvadila ih je ispod pokrivača i rasporedila po kredencu. Izgledalo je da im je tu i mesto.

Barža

K

ornelija je sutradan izgledala mnogo svežije i raspoloženije. „Hajdete, madam“, reče služavka ušavši u sobu u Marininoj pratnji. „Dopustite mi da vam sredim te uvojke. Gurnuću ih pod kapicu i sakriti!“ „O čemu to govoriš, Kornelija?“ „Johanes vas vodi na gozbu u Filigransku gildu“, reče Kornelija. „Da li je to njegova ideja?“, pitala je Nela. Marin je pogledala kredenac. Navučene zavese krile su sobice od radoznalih očiju. „Naravno. On voli gozbe“, odvratila je. „Mislio je da bi bilo dolično da se pojavi u vašem društvu.“ Avantura će uskoro početi, pomislila je Nela. Moj suprug je odlučio da odgurne naš maleni splav na uzburkano more amsterdamskog društvenog života – i on, najdičniji među mornarima, biće moj vodič. Zaboravila je na minijaturne pse i kolevku. Sagnula se, prstima ispod kreveta zahvatila malo ljiljanovog ulja i pred Marininim očima utrljala ga u vrat. Kad je zaova izašla, pitala je Korneliju da joj ispriča detalje o poseti Kalverstratu. „Ni ovog puta niko nije odgovorio na kucanje“, reče služavka. „Gurnula sam pismo ispod vrata.“ „Bila si ispred kuće sa znakom sunca? Da li si ikog videla?“ „Nisam videla nikoga, madam. Hana vas je pozdravila.“ *** „Marin, zašto ti ne ideš?“, pitao je Johanes te večeri, dok su čekali baržu. Obukao je prekrasno odelo od crnog pliša, uštirkanu belu košulju i čizme od teleće kože, koje je Oto uglačao toliko da je mogao da se ogleda na njima. Sluga je stajao pored njih, s četkom za odela u ruci. „Kad se sve uzme u obzir, vreme je da budeš viđen sa svojom suprugom“, odvratila je Marin. Gledala ga je pravo u oči. „Kako to misliš: kad se sve uzme u obzir?“, pitala je Nela. „Razgovaraj sa zvanicama, Johanese“, reče Marin. „Pokaži je...“ „Predstaviću te javnosti, Nela“, prekinu je Johanes. Smrknuto je posmatrao sestru. „Mislim da je Marin na to mislila.“ „Porazgovaraj s Fransom Mermansom, brate. I on će večeras biti tamo“, dodala je Marin kisela lica. „Pozovi Mermansove na večeru.“ Johanes je, na Nelino iznenađenje, klimnuo. Zašto dopušta sestri da tako razgovara s njim?

„Johanese, da li obećavaš...“ „Marin!“ Johanes je konačno planuo. „Kada sam pogrešio u poslu?“ „Nikada nisi pogrešio“, uzdahnula je. „Bolje reći, nisi dosad.“ *** Neli su se usta osušila, a stomak preobrazio u kotaricu za ribu. Na putovanju brodom do Filigranske gilde prvi put je ostala nasamo s mužem van kuće. Davila se u tišini, ali glas je u njoj bio tako bučan da je bila ubeđena da će ga i suprug čuti. Imala je mnogo pitanja o Marininoj sobi punoj mapa, Otu i brodu za prevoz roblja. Htela je da ga pita za sićušne pse, kolevku i divnu lautu. Još nije htela da mu pomene ženu s Kalverstrata, koja ju je drsko i nametljivo posmatrala. Zadržaće to iskustvo za sebe. Imala je mnogo pitanja za svog supruga, ali su usne odbijale da se pokrenu. Johanes je odsutno čistio nokte. Polumeseci štroke padali su na dno broda. Presreo je njen pogled. „To je kardamom. Zavukao mi se pod nokte. Baš kao i so.“ „Razumem.“ Udahnula je vazduh barže, s nagoveštajima mesta na kojima je bila. Miris cimeta zavukao mu se u svaku poru. Blago se osećala na mošus koji je namirisala u njegovoj radnoj sobi, u noći kad se vratio kući. Potamnelog lica i preduge kose, izbledele i očvrsle od sunca i vetra, pokrenuo je žudnju u njoj – želju ne toliko za njim koliko za spoznajom onog što će doživeti kad konačno podele postelju. Pomislila je na poklonjeni kredenac i ovo zajedničko putovanje na proslavu gilde – možda će se to dogoditi večeras, posle gozbe? Konzumiraće brak, opijeni vinom... Voda je bila tako glatka, čamdžija stručan, pa joj se činilo da se ne kreće barža, već kuće pored nje. Navikla je na konje pa se uznemirila zbog mirne vožnje koja je snažno odudarala od njenog raspoloženja. Pokušala je da uhvati i ukroti nervozu među dlanovima. Kako da te zavolim ? Posmatrala ga je dok joj se po glavi vrtelo to veliko pitanje, koje se nije moglo zanemariti. Nastojala je da zamisli dvoranu Filigranske gilde, prostor pun bleštavog svetla, poslužavnike slične gigantskim dukatima i zvanice čiji se likovi ogledaju na svim površinama. „Šta znaš o gildama?“ Johanesovo pitanje prenu je iz razmišljanja. „Ne znam ništa“, odvrati. Propratio je njen odgovor klimanjem glave. Posmatrala je kako postepeno usvaja spoznaju o njenom neznanju. Zažalila je što se nije izrazila nekim biranim rečima. „Filigranska gilda je veoma bogato zanatlijsko udruženje. Jedno od najbogatijih. Gilde pomažu svojim članovima u teškim vremenima, organizuju šegrtovanje i obezbeđuju kanale prodaje. Odlučuju o obimu posla i kontrolišu tržište. Marin je zato toliko navalila da prodamo šećer.“

„Kako to misliš?“ „Pa to tržište je otvoreno, poput tržišta čokolade i duvana... a i dijamanata, svile i knjiga. Te oblasti nisu pod kontrolom gildi. Mogu slobodno da odredim cenu robe – ili to mogu učiniti Frans i Agnes.“ „Zbog čega idemo na proslavu Filigranske gilde?“ Nacerio se. „Zbog besplatnog jela i pića, naravno. Ma šalim se. Žele da pojačam svoje pokroviteljstvo. Dobro je biti viđen u takvim prilikama. Trudim se da ljudi u meni vide pukotinu u zidu koja vodi do čarobnog vrta.“ Pitala se koliko je čaroban taj vrt, i kolika je dubina njegove kese. Marin je bila tako potresena kupovinom kredenca. Šta je ono Oto rekao? Sadržina će se prosuti. Ne budi glupa, pomislila je. Živiš na Herengrahtu. „Marin je zvučala veoma zainteresovano za prodaju šećera Fransa Mermansa“, usudila se da kaže, da bi istog trenutka zažalila zbog toga. Zavladala je tišina. Trajala je tako dugo da je pomislila da bi radije umrla nego da je i dalje podnosi. „Šećer stiže s plantaže Agnes Mermans“, oglasio se Johanes konačno. „Frans njome upravlja. Njen otac je umro prošle godine. Nije ostavio muškog naslednika, iako do poslednjeg daha nije prestajao da se trudi.“ Ućutao se kad je video da je Nela pocrvenela. „Izvini. Nisam hteo da budem grub. Njen otac je bio grozna osoba. Agnes je nasledila velike plantaže šećerne trske iako je žensko. Predala ih je Fransu na upravu. Glave šećera su ih preko noći učinile prilično imućnim. Dugo su čekali.“ „Šta su čekali?“ Namrštio se. „Čekali su povoljnu priliku. Čuvam šećer u svom skladištu i prihvatio sam da ga prodajem. Moja sestra neprestano izražava sumnju da ću to učiniti.“ „Zašto to čini?“ „Zato što sedi između četiri zida i ima puno ideja. Ne shvata nijanse prisutne u stvarnim trgovačkim poslovima. Decenijama trgujem. Predugo, rekao bih.“ Uzdahnuo je. „Taj posao zahteva opreznost, a ona juri kao slon po džungli.“ „Shvatam“, reče Nela, iako je tad prvi put čula reč slon. Zvučala je kao ime nekog retkog cveta, ali joj je iz konteksta bilo jasno da ne predstavlja kompliment. „Johanese, da li su Marin i Agnes Mermans prijateljice?“ Nasmejao se. „Dugo se poznaju. Ponekad je teško voleti osobu koju do tančina poznaješ. Odgovorio sam ti na pitanje. Čemu to zaprepašćenje.“ Napomena se zarila u Nelu kao šiljata krhotina leda. „Da li zaista tako misliš, Johanese?“ „Kad zbilja nekog upoznaš, Nela, kad prozreš istinsku sadržinu iza umilnih gestova i osmeha, kad spoznaš gnev i prezira vredan strah koji se krije u svakom od nas – shvatiš da je praštanje sve i svja, da je nama svima očajnički potrebno. A Marin... ona nije tako sklona praštanju.“ Nastavio je posle kraće pauze. „U ovom društvu postoji hijerarhijska lestvica... i Agnes voli da se njome penje. Problem je što joj se vidik nikad nije dopadao.“ Pogled mu je zablistao posle ove tanane dosetke. „Bilo kako

bilo, da se kladimo u gulden da će Frans nositi najveći šešir u dvorani i da će ga Agnes naterati da ga natakne na glavu.“ „Da li žene često prisustvuju sličnim gozbama?“ Osmehnuo se. „Pristup ženama obično je proibidas, izuzev u specijalnim prilikama. Amsterdamske dame i pored toga uživaju slobodu koja manjka Francuskinjama i Engleskinjama.“ „Uživaju slobodu?“ „Žene u ovom gradu mogu same da hodaju ulicama. Parovi se čak drže za ruke.“ Zastao je i pogledao kroz prozor. „Ovaj grad nije zatvor kad pažljivo biraš stazu. Stranci negoduju sa svojim well I never i alors, iako sam siguran da nam zavide.“ „Naravno“ odvratila je Nela, iako ni ovog puta nije razumela stranu reč. Proibidas. Za kratko vreme koje je Johanes proveo u kući zapazila je da često upotrebljava strane reći. To ju je očaravalo. Nije se razmetao znanjem stranih jezika, već je za njima posezao samo kad na maternjem jeziku nije mogao na najbolji način da se izrazi. Shvatila je da nijedan muškarac – nijedna osoba – nikad nije ovako razgovarala s njom. Johanes je, uprkos zagonetnim aluzijama, smatrao jednakom sebi. Očekivao je da ga istinski razume. „Hodi, Nela“, rekao je. Poslušno se nagnula prema njemu, iako ne bez izvesnog straha. Lagano joj je podigao bradu i ogolio joj vrat. Uzvratila mu je pogled. Odmeravali su jedno drugo kao rob i gospodar na pijaci. Obujmio joj je lice i pomilovao po glatkim obrazima. Nagnula se napred. Grubi vrhovi njegovih prstiju nisu joj smetali. Čekala je ovo. Zavrtelo joj se u glavi od njegovog dodira. Zatvorila je oči. Setila se majčinih reči. Devojka traži ljubav. Traži med i mleko. „Voliš li srebro?“, pitao je. „Volim“, prozborila je. Neće upropastiti ovaj trenutak brbljanjem. „Na svetu nema ničeg lepšeg od srebra“, nastavio je. Spustio je ruku s njenog lica. Otvorila je oči. Postidela se nagnutog položaja. „Poručiću ogrlicu za tvoje divno grlo.“ Zbog urlika misli činilo joj se da govori iz daleka. Povukla se. Protrljala je grlo, kao da hoće da ga oživi. „Hvala ti“, čula je sopstvene reči. „Sad si supruga. Moraš da se oblačiš u skladu s tim statusom.“ Nasmejao se. Neli je ta rečenica zazvučala toliko okrutno da joj se stomak zgrčio. Nije imala šta da kaže. „Neću te povrediti, Petronela.“ Zagledala se kroz prozor, ka beskrajnom nizu zgrada u prolazu. Stisnula je noge i zamislila trenutak penetracije – da li će se nešto u njoj pocepati. Da li će osetiti bol od kog toliko zazire? Nema kud, istrpeće šta god da je snađe. „Prilično sam ozbiljan“, reče Johanes. „Prilično ozbiljan.“ Na njega je došao red

da se nagne ka njoj. Mislila je da će se opiti od mirisa soli, kardamoma i njegove nesvakidašnje muževnosti. „Slušaš li me, Nela? Nela?“ „Da. Slušam te, Johanese. Ja... nećeš me povrediti.“ „Dobro je. Ne moraš da me se plašiš.“ Povukao se nakon tih reči i zagledao u kuće pored kanala. Nela je mislila na ilustraciju iz Marinine knjige o putovanjima, na urođenika i osvajača, na hektare nesporazuma između dva tela. Noć je pala. Posmatrala je svetla manjih čamaca u prolazu. Osećala se u potpunosti usamljeno.

Svadbene zabave

V

elika dvorana Filigranske gilde bila je puna sveta. Lica su se stapala u procesiji očiju, usana i perja koje je poskakivalo na šeširima širokog oboda. Zveckanje srebrnine o srebrno posuđe mešalo se s muškim smehom. Zvuci su se odbijali o zidove, zajedno sa suptilnijim kontrapunktovima ženskog kikota. Hrane je bilo u monstruoznim količinama. Dugi stolovi presvučeni belim damastom behu puni poslužavnika s piletinom, ćuretinom, zašećerenim voćem, pitama s mesom i teških srebrnih svećnjaka. Johanes je uhvatio suprugu podruku. Probijali su se kroz gomilu. Nisu se udaljavali od zidova presvučenih pločama tamnog mahagonija. Činilo joj se da ih prati šapat i cerekanje. I druge supruge klizile su ka svojim mestima. Očigledno je da su znale gde bi trebalo da sednu. Sve žene su nosile crnu odeću. Kožu iznad grudi pokrivale su čipkanim belim žaboima. Jedna žena je upravila blistave crne oči na Nelu. Njen pogled se nije mnogo razlikovao od onog s kojim se susrela na Kalverstratu. „Smeši se i sedi pored mene“, reče Johanes. Počastio je znatiželjnu ženu tvrdim osmehom. „Predlažem da nešto pojedemo pre no što se suočimo sa svetinom.“ Nela je imala utisak da bi je živu pojeli, samo da nije bilo hrane. Seli su za sto gde su poslužili prvo jelo: krabe. „U velikoj meri uživam u hrani“, napomenuo je Johanes, s viljuškom za krabe u ruci. Nela se pitala šta misli, posmatrajući sjajne srebrne plitke tanjire i zdepaste krčage vina. Sred mnoštva je zaboravila na probleme s Marin. Johanes je opušteno sedeo, svestan radoznalih pogleda. Čavrljao je s nevestom kao da su dvadeset godina plovili svetskim morima. „Seme kima i mladi sir podsećaju me da sam sposoban da osetim zadovoljstvo“, glasno će Johanes. „Delftski puter – tako fin i kremast, tako različit od drugih, pruža mi strahovito zadovoljstvo. Prodajem porcelansko posuđe iz Delfta, odakle ga donosim u bačvama, ali Kornelijino pivo od majorana i šljiva čini me srećnijim od uspešno sklopljenog posla. Zamoliću je da ti ga spremi.“ „I moja majka ga pravi“, odvratila je Nela. Mljackanje i buka na gozbi počeli su da joj krune snagu. Malaksavala je, suočena s energijom dvorane, kristalizovanom poput krišaka šećerom poprskanog voća. „Smokve i kisela pavlaka su dobar letnji doručak“, nastavio je Johanes. „To zadovoljstvo me vraća u detinjstvo. Pamtim taj ukus. Ne sumnjam da se ti još bolje sećaš tvog, pošto si ga doživela relativno skoro.“ Pitala se da li je ova okrutna napomena hotimična, ili je odraz nervoze izazvane boravkom na prijemu, pod budnim okom mnogobrojnih zvanica. Nije mogla da se

složi s njim. Njeno detinjstvo joj se iz ove perspektive činilo neverovatno dalekim. Zamenjeno je nesigurnošću i neprestanom brigom. Kamen straha u njenom stomaku rascepio se u bolesnu nervozu. Mrzela je kakofoniju u dvorani, žagor i plimu napadnih i nepoznatih utisaka. „Odavno sam napustila kolevku“, promrmljala je kad se setila minijaturistinog nenaručenog dara. Mučnina se samo pogoršala. „Hrana oživljava sećanja“, reče Johanes. „Ona je poseban jezik. Paškanat, repa, praziluk i salate. Volim da ih glasno žvaćem kad niko ne može da me čuje. A tek riba! Iverak, losos, list i bakalar su mi najdraže. Pojeo bih bilo koje stvorenje iz mora i reka koje teku mojom republikom.“ Nela je osećala nešto zaštitničko u njegovom načinu govora, kao da se nadao da će joj skrenuti misli od briga. „Šta jedeš kad si na okeanu?“ pitala ga je, prikupivši hrabrost da zaigra njegovu igru. Spustio je viljušku. „Saputnike.“ Nasmejala se. Bio je to stidljiv smeh, koji je pao na stolnjak između njih. Johanes je strpao još jedan komad krabe u usta. „Kanibalizam je jedini način preživljavanja kad nestane hrane“, rekao je, „iako bih radije jeo krompire. Moja omiljena krčma u ovom gradu nedaleko je od Uskršnjih ostrva, blizu mog skladišta. U njoj služe najslađe i najhrskavije krompiriće.“ Bocnuo je krabu na tanjiru. „To je moje tajno mesto.“ „Ali upravo si mi ga otkrio.“ Spustio je viljušku. „Jesam“, rekao je. „Jesam.“ Činilo se da je zatečen njenim zapažanjem. Skrenuo je pogled na krabu. Pošto nije imala šta da kaže, Nela je proučavala ogoljeno nežno meso morskog stvorenja, klešta boje mastila i ljušturu ljute crvenkaste boje. Johanes je otkinuo nogu i viljuškom izlovio poslednje ostatke beličaste vlaknaste mase. Glasno je pozdravio majstora filigrana. Nela je uspela da stavi u usta nešto mesa svoje krabe. Imalo je slankast ukus. Lepilo se za zube. Johanes ju je napustio kad je pojeo sve meso iz ljuskara. „Neću dugo“, uzdahnuo je. „Imam posla.“ Predstavio je druženje sa zvanicama kao dosadni ali i neodložni zadatak. Pridružio se grupi muškaraca u uglu. Nela se osećala u potpunosti izloženom u njegovom odsustvu. Znatiželjno je posmatrala suprugov preobražaj. Ako je Johanes bio umoran od razgovora o poslu, zaradi i trgovini, uspevao je to odlično da sakrije. Koliko je bio zgodan, u poređenju s ostalima, uprkos njihovim skupocenim kaputima i kožnim čizmama. Zabacivali su glave pokrivene širokim šeširima. Smeh se dizao iznad njih. Preplanuli i nasmejani Johanes bio je okružen bezvoljnim i bradatim zadriglim licima. Mogla bih da ga volim, pomislila je tu i tada. Neće joj biti teško da bude supruga ovakvog muškarca. Ljubav mora doći, u protivnom neću moći da živim. Možda će polako narastati, kao neka od Otovih zimskih semenki.

Šegrti su prilazili Johanesu da bi mu pokazali svoje rukotvorine. Svaki predmet bi podigao sa iskrenim poštovanjem. S najvećom pažnjom razgledao je srebrne bokale i vaze. Mladići su blistali od sreće kad bi im uputio kompliment. Drugi trgovci su ga prepredeno posmatrali dok je otvarao raspravu o umetnosti, o prednostima morskih gravura nad floralnim. Ostavljao je utisak dobro obaveštene, pronicljive i nesvakidašnje osobe. Zapisivao je imena. Stavio je jednu srebrnu kutijicu u džep i pozvao šegrta da ga poseti u VOC-u. Nela je posmatrala drugo jelo, činiju školjki u ovčijem loju i sosu od luka, kad je žena nemirnih očiju krenula prema njoj. Držala se uspravno. Svila je plavu kosu u složenu punđu, krunisanu biserjem i ukrašenu trakom crnog pliša. Nela se u sebi zahvaljivala Bogu na malim čudima: Kornelija je uspela da joj na vreme prekroji haljinu. Žena je zastala pored njenog stola. Učtivo se naklonila. „Pa, pričali su da ste mladi. Da li vas je napustio?“ Nela je stisnula činiju. „Imam osamnaest godina.“ Žena se ispravila u leđima da bi pogledom premerila dvoranu. „Pitali smo se kako ćete izgledati“, nastavila je tihim glasom. „Sad vidim da Brant ne odstupa od visokih standarda ni kad je reč o ženama. Prezime Ortman je veoma staro. Šta ono piše u Knjizi propovednikovoj? Bolje je dobro ime nego dobro ulje.“ Govorila je brižnim tonom i sa izvesnim divljenjem – ali je nešto u njemu upozoravalo da je ova žena namerna da nasrne na sve njene slabe tačke. Pokušala je da ustane s klupe, ali su je sprečavale ivica stola i široka haljina. Žena je strpljivo čekala odgovor, posmatrajući Nelinu borbu s nameštajem. Konačno se provukla kroz uski prostor između klupe i stola. Nisko se poklonila, gotovo do ženine crne brokatne haljine, koja se lepršala ispred nje kao krilo usplahirene vrane. „Podigni se, dete“, reče žena. Prekasno, madam, pomislila je Nela. „Ja sam Agnes, supruga Fransa Mermansa. Živimo kod znaka lisice na Prinsengrahtu. Frans ga je izabrao zato što obožava lov.“ Ponuda za druženje ostala je da lebdi u vazduhu. Nela se jedva osmehnula. Iz susreta s Marin saznala je da ćutanje obezbeđuje blagu prednost. Agnes je potapšala punđu da bi Nela videla ono što je htela da pokaže – prstenje na svakom prstu – sitne rubine, ametiste i zelenkasto mineralno meso safira. Kićenje velikim količinama dragog kamenja bilo je prilično neholandsko ponašanje. Većina žena nosila je dragulje duboko ispod nabrane odeće. Nela je pokušala da zamisli Marinine ruke tako ukrašene. Agnes se, suočena s Nelinim ćutanjem, ukočeno osmehnula i nastavila. „Praktično smo susetke, deo istog gebuurte.“ Agnes Mermans je govorila na čudan način, bez trunke spontanosti, kao da je dugo vežbala govor i pokrete ispred ogledala. Nela je posmatrala raskošni biserni ukras na njenoj glavi. Biseri su bili veličine mlečnih zuba. Blistali su u nestalnoj svetlosti

sveća. Agnes je verovatno bila malo starija od Marin, ali je njeno usko i prosto lice bilo nenačeto životom. Na njemu nije bilo mladeža ili sunčanih pega, tamnih polumeseca ispod očiju ili tragova teških napora, rađanja i odgajanja dece. Izgledala je vazdušasto – izuzev tamnih očiju, kojima je često treptala. Pogledom je premerila Nelinu srebrnu haljinu i uski struk. „Odakle ste?“, pitala je. „Iz Asendelfta. Zovem se Petronela.“ „To je popularno ime. Često se sreće u ovom gradu. Da li ste voleli Asendelft?“ Primetila je mrljice na Agnesinim zubima. Razmišljala je o najboljem odgovoru ovoj ženi, koja ju je očigledno pomno procenjivala. „Napustila sam ga pre jedanaest dana, madam. Čini mi se da je odonda prošla čitava decenija.“ Agnes se nasmejala. „Vreme u mladosti zna biti tvrdoglava sveća. Kako se slažete s Marin?“ „Kako se slažem?“ Agnes se ponovo nasmejala. U tom smehu bilo je izvesnog prezira. Ovo nije bio razgovor. Agnes je odapinjala strele i gledala kako se zarivaju u nju. Neprestano je govorila veselim tonom, ali je Nela osećala da ispod izveštačene samouverenosti ima nečeg drugog, neimenovanog. Pogledala je sagovornicu pravo u oči. Osmehnula se, braneći se od nevolje beljim i mlađim zubima. Sa svih strana su ih okruživali mirisi piletine, kuvanog povrća i bućkanje vina u krčazima. Napadni utisci pretili su da ih preplave. Nela im se odupirala zahvaljujući magnetnoj privlačnosti sagovornice. „Nevesto Johanesa Branta“, s uzdahom će Agnes. Uhvatila je Nelu za ruku. Blago ali odlučno navela ju je da sedne s njom na klupu. „Toliko je vremena prošlo. Marin je sigurno zadovoljna. Uvek je govorila da njen brat mora imati dece. Brant bi se naljutio kad god bi se povela reč o naslednicima.“ „Oprostite?“ „S njima vam ništa nije sigurno, govorio je. Mogu biti ružni iako dolaze iz utrobe lepotice, grubi uprkos valjanom vaspitanju i glupi u inat pametnim roditeljima. Duhovito, nema šta. Brant je oduvek takav. Bilo kako bilo, neko će morati da ga nasledi.“ Agnes je koristila Johanesovo lično ime i najslobodnije govorila o njemu. Zgrožena, Nela je zanemela. Nije mogla da zamisli okolnosti pod kojima je njen suprug govorio o naslednicima s ovom ženom. Agnes je podigla krčag i nasula vino u dve čaše. Neko vreme su ćutke sedele i posmatrale postojano opijanje, prosipanje porta po damastnim stolnjacima i dolazak poslužavnika s poslednjim jelom za to veče. „A Zlatna okuka?“. reče Agnes. Posmatrala je Nelu kao da je njena sagovornica špil karata. „Stigli ste iz Asendelfta. Sigurno vam se činila dalekom kao Batavija.“ Zatakla je nepostojeći pramen kose iza

uva, da bi još jednom zasenila sagovornicu skupocenim nakitom. „Malo.“ „Brak iz ljubavi, poput mog, vrlo je redak! Frans će me razmaziti“, prošaptala je u poverenju. „Baš kao što će Brant razmaziti vas.“ „Nadam se da će tako biti“, odvratila je Nela. „Moj Frans je veoma dobar čovek“, nastavila je Agnes. Napomena je ostala da visi u vazduhu kao izazov. Nela se čudila neobično drskom tonu svoje sagovornice. Možda je ovo tipičan razgovor u visokom društvu – provokativan i onespokojavajući, a sve pod maskom neobaveznog ćaskanja. „Da li ste upoznali crnca? Čudesan je. Ima ih mnogo na mom imanju u Surinamu, ali nisam srela nijednog.“ Nela je gucnula vino. „Mislite na Ota. Da li ste bili u Surinamu?“ Agnes se nasmejala. „Kako ste slatki!“ „Znači niste?“ Agnesin osmeh je okopneo. Izgledala je gotovo tužno. „Pripalo nam je čitavo imanje, što je divan primer božje milosti, madam. Nisam imala braće – bila sam jedinica. Međutim, nikad ne bih rizikovala život na tromesečnom putovanju. Bog mi je poverio tatin šećer. A kako bih mu se na pravi način odužila, zaglavljena na brodu?“ Neli je vino udarilo u nos. Agnes se nagnula prema njoj. „Pretpostavljam da crnac nije rob u strogom smislu te reči. Brant nam ne dozvoljava da ga tako zovemo. Nekoliko regentica koje poznajem takođe ih imaju ovde, u Amsterdamu. Sviđa mi se onaj što svira. Blagajnik republike ima troje, među kojima i jednu ženu. Ona svira violu! Pretpostavljam da je to dokaz da se sve na svetu može kupiti. Kako li je njemu? Svi se pitamo. Brant je odlučio da ga dovede kući, to tako liči na...“ „ Agnes“, oglasio se neko. Nela je počela da ustaje. „Molim vas“, rekao je muškarac koji se pojavio pred njima. Dao joj je znak da naklon u širokoj haljini nije obavezan. Agnes je ukrstila prste u krilu. „Ovo je moj suprug, sinjor Mermans“, rekla je. „A ovo je Petronela Ortman.“ „Petronela Brant“, rekao je, osvrnuvši se po dvorani. „Poznato mi je.“ Neli se ova scena – bogato odeveni muškarac koji stoji i žena koja sedi pored njega, povezani nevidljivim nitima – za trenutak učinila kao slika i prilika savršenog braka. Bilo je nečeg zastrašujućeg u njihovom jedinstvu. Frans Mermans bio je malo mlađi od Johanesa. Vetar i sunce nisu otvrdli njegovo krupno lice. Pet odrezaka dalo se odseći s te glatko izbrijane i široke brade. Držao je šešir najšireg oboda u dvorani. Dugujem ti gulden, Johanese, pomislila je Nela. Pitala se kakve još opklade njen suprug dobija. Zaključila je da je Mermans od onih muškaraca koji će se ubrzo ugojiti. Kako i ne bi pored hrane koja se služila na ovakvim skupovima. Malčice se osećao na mokrog

psa i dim. Po tome se razlikovao od supruge koja je mirisala na voćnu pomadu. Nagnuo se napred i podigao blistavu kašiku. „Da li ste majstor filigrana?“ pitao je. Agnes se ukočeno nasmejala na ne naročito duhovitu šalu. „Hoćemo li večeras razgovarati s Brantom?“, pitala je. Mermans je instinktivno podigao glavu i osmotrio dvoranu. Johanes više nije bio s grupom nedaleko od Nelinog stola. Izgubio se u gomili. „Hoćemo“, rekao je. „Šećer je gotovo dve nedelje u njegovom skladištu.“ „Mi – u stvari vi – morate se složiti u pogledu uslova. To što ona ne želi ništa slatko, ne znači da drugi neće.“ Agnes je ispustila bezvoljno ha i nasula sebi još jednu čašu vina. Ruke su joj blago podrhtavale. Nela je ustala s klupe. „Moram da pronađem supruga.“ „Evo ga, dolazi“, s prenaglašenom ljubaznošću će Agnes. Mermans je stisnuo obod šešira. Agnes se naklonila s dubokim uvažavanjem. Mermans se uspravio i isturio grudi. „Madam Mermans“, reče Johanes. Dvojica muškaraca se nisu propisno pozdravila. Uobičajeni nakloni su izostali. „Sinjore“, prozborila je Agnes. Tamnim očima je premeravala njegov skupoceni kaput. Neli se činilo da se iz petnih žila upinje da ne pruži ruku i pomiluje plišane revere. „Vidim da i večeras koristite uobičajenu magiju.“ „Nema tu nikakve magije, madam. Plenim svojom ličnošću.“ Agnes je bacila pogled na supruga, koji se usredsredio na stolnjak. Progovorio je, kao da je osetio njen pogled na vratu. „Hteli smo da popričamo o šećeru...“ Ućutao se. Nela je zapazila tamni oblak na njegovom poluskrivenom licu. „Kada će početi prodaja?“, pitala je Agnes. Njeno pitanje je zaparalo vazduh. „Radim sve što mogu, madam.“ „Naravno, sinjore. Nikad ne bih posumnjala...“ „Van Ribekova korupcija na Rtu dobre nade, mali krvavi imperatori na našim najisturenijim postajama“, progovorio je Johanes. „Batavijska korupcija i crna berza na istoku. Ljudi zbog svega toga čeznu za kvalitetnom robom. Govorim im da će je naći kod vas, madam. Pretpostavljam da će nas Zapadna Indija na kraju sve spasti. Ne bih sad iznosio vaš šećer na berzu. Tamo vlada haos. Brokeri se ponašaju kao pomahnitale harpije. Vaša roba zahteva pažljivi i kontrolisani plasman u inostranstvu...“ „Ali ne u Englesku“, prekinula ga je Agnes. „Mrzim Engleze. Kad samo pomislim na nevolje koje su pravili mom ocu u Surinamu.“ „Englezi ne dolaze u obzir“, uveravao ju je Johanes. „Dobro je uskladišten', dodao je. „Proverite ako hoćete.“ „Jako me čudi, sinjore, što se trudite da ga prodate u inostranstvu“, oglasio se Mermans. „Većina dobrih Holanđana sačuvala bi takvo blago za sebe. Roba će, ako je

suditi po njenom kvalitetu, postići dobru cenu.“ „Nalazim da je takvo rodoljublje vrlo štetno“, napomenuo je Johanes. „Takav stav nikome ne donosi korist. U inostranstvu nas posmatraju kao ljude koji ne zaslužuju poverenje. Ne želim da me bije takav glas. Zašto da ne upoznamo svet s kvalitetom vašeg šećera?“ „Ostaje nam da se pouzdamo u vas, na dobro ili zlo.“ „Imam jednu glavu šećera kod kuće“, umešala se Agnes da bi smirila duhove. „Tako je – epohalno čvrsta! Tvrda je kao dijamant i slatka kao štene. Otac je vazda tako govorio.“ Poigravala se čipkom na vratu. „Teška srca ću je razbiti.“ Nela se zaljuljala. Zurila je u ostatke pića u vinskoj čaši. Bila je blago pripita. „Odjedriću u Veneciju za vaš račun“, reče Johanes. „Tamo ima mnogo kupaca. Ovo nije najbolje vreme za plasman veće količine šećera, ali budite sigurni da će biti Venecijanaca raspoloženih da ga kupe.“ „Ponudićete ga Venecijancima?“, procedila je Agnes. „Papistima?“ „Njen otac je krvavo radio, sinjor Brante“, planuo je Mermans. „Siguran sam da ne bi hteo da njegov trud završi u katoličkim stomacima.“ „Njihovom novcu ništa ne fali, zar ne? To zna svaki poslovni čovek. Venecija i Milano jedu šećer kao što mi Holanđani dišemo...“ „Hajdemo, Agnes“, reče Frans. „Umoran sam. I sit.“ Natukao je šešir na glavu. Agnes je ustala. Čekala je u sve neprijatnijoj tišini. „Želim vam laku noć“, reče Johanes. Široki osmeh nije uspevao da prikrije umor. „Neka Bog bude s vama“, reče Agnes. Uhvatila je muža podruku. Nela je zabrinuto gledala za parom koji je prolazio pored zidnih ploča od mahagonija, izmasakriranih stolnjaka, prevrnutih srebrnih bokala i otpadaka hrane. „Johanese“, oglasila se. „Marin je rekla da moramo da ih pozovemo...“ Spustio je ruku na njeno rame. Pognula se pod njenom težinom. „Nela“, uzdahnuo je, „ovakve ljude valja pustiti da što više čekaju.“ Nije bila tako sigurna u to kad se Agnes osvrnula da bi je nadmeno osmotrila preko ramena.

Radna soba

J

ohanes se na povratku kući izvalio po svilom presvučenoj klupi I u unutrašnjosti barže, kao nasukana foka. „Poznaješ mnogo ljudi, Johanese. Svi ti se dive.“ Osmehnuo se. „Misliš li da bi razgovarali sa mnom da nisam bogat?“ „Da li smo bogati?“ Izrekla je to pre nego što je stigla da uspostavi kontrolu nad sobom. Zvučala je previše zabrinuto i zbunjeno, gotovo optužujuće. Okrenuo se prema njoj. Obrazom je pritisnuo kosu koja se rasula po klupi. „Šta te brine?“, pitao je. „Ne obraćaj pažnju na Marin i na ono što govori. Moja sestra voli da se preterano brine.“ „Nije ona u pitanju“, odvratila je, da bi se odmah zatim zapitala da li je to tačno. „ Ako ti neko nešto kaže s malo strasti, to ne znači da govori istinu. Bio sam i bogatiji i siromašniji no što sam sada, ali se to na meni nikad nije videlo.“ Počeo je da govori sporije, kao da je iscrpljen obilnom hranom i brojnim razgovorima na gozbi. „Moje bogatstvo se ne može dodirnuti, Nela. Ono je u vazduhu, nadima se, smanjuje i ponovo raste. Možeš pružiti ruku kroz njega, kao kroz oblak, iako kupuje opipljive stvari.“ „Ali, mužu moj, ima li ičeg čvršćeg od zlatnika?“ Zevnuo je i sklopio oči. Nela je zamislila njegov novac kao vlagu koja se razređuje i zgušnjava na nepredvidljiv način. „Johanese, nešto bih ti morala reći.“ Zastala je. „Unajmila sam minijaturistu...“ Kad ga je bolje pogledala, shvatila je da je podlegao izazovu punog stomaka. Htela je da se probudi da bi mu uputila još koje pitanje. Od njega je, za razliku od Marin, uvek dobijala zanimljive i sadržajne odgovore. Izgledao je nemirno nakon Fransovog i Agnesinog odlaska. Gledao je u prazno, obuzet mislima, i ponovo zaboravio na nju. Zašto je Agnes bila mnogo zainteresovanija za poslovanje s Johanesom od Mermansa? Zašto ih njen suprug nije pozvao u goste? Namirisala je tragove Agnesine cvetne pomade na rukama. Zažalila je što nije više jela kad joj je stomak zakrčao ispod čipkane podsuknje. Johanesove godine videle su se na spuštenim kapcima i bradi oborenoj na grudi. Imao je robustno lice tridesetdevetogodišnjaka iz bajke. Razmišljala je o tišini koja bi usledila nakon vedrog čavrljanja, koje će ponovo zameniti mračnije teme. Zažmurila je i položila dlan na ravni stomak. Baš kao što će Brant razmaziti vas. Setila se ljubavne poruke skrivene u Marininoj sobi. Odakle li je stigla? Koliko dana – ili godina – leži među stranicama knjige? Pitala se kako ju je Marin čitala – sa zadovoljstvom ili prezirom? Meki dodir samurovine ispod strogog crnog steznika i

njen venčani buket, požutela lobanja na polici. Ne. Niko neće razmaziti Marin. Neće mu to dozvoliti. Podigla je ruku u polutami. Pogledala je burmu i nokte slične bledoružičastim školjkama. U Asendelftu je postojao samo jedan gradski trg, ali bi svi ljudi na njemu bili spremni da je saslušaju. Ovde je samo lutka, prazni sud u koji drugi sipaju reči. Nije se udala za muškarca, već za svet. Majstori filigrana, zaova, neobični poznanici, kuća u kojoj se oseća izgubljeno i ona manja, koja joj uliva strah. Toliko toga joj se nudi, ali ona oseća da joj je nešto oduzeto. *** Kad su ušli u kuću, okrenula se prema njemu, rešena da progovori. On se već nagnuo nad miljenicom Rezeki i milovao je čvrstim dlanom po lobanji. Kuja je srećno ogolila zube. U predvorju je bilo veoma mračno. Niko nije upalio sveće, a ni mesečina nije dopirala kroz visoke prozore. „Da li su te nahranili, lepotice?“, obratio se kuji glasom punim ljubavi. Pseto je odgovorilo trupkanjem mišićavog repa po pločicama. Johanes se zakikotao. Kikotanje je iznerviralo Nelu. Životinja je dobijala pažnju za kojom je čeznula. „Idem na spavanje“, rekla je. „Buji, paji“, rekao je kad se ispravio. „Sigurno si umorna.“ „Ne, Johanese. Nisam umorna.“ Gledala ga je u oči dok nije okrenuo glavu. „Moram da pribeležim sve što sam saznao u razgovorima na gozbi.“ Zaputio se prema radnoj sobi. Kuja je krenula za njim. „Da li ti ona pravi društvo?“, obratila mu se Nela. Jedanaest dana samujem, pomislila je. Bog je za kraće vreme stvorio svet. „Pomaže mi“, odgovorio je. „Često direktan prilaz problemu ne donosi rešenje. Tad prekinem da radim, da bih se njoj posvetio. Rešenje se pojavi, naizgled samo od sebe, kad se vratim za sto.“ „U tom slučaju je korisna.“ Osmehnuo se. „Jeste.“ „Koliko si platio za Ota? Da li je i on koristan?“ pitala je hladnim i piskavim glasom. Oneraspoložio se. Neli je krv navrla u lice. „Šta ti je Agnes rekla?“, pitao je. „Ništa“, odvratila je, iako su joj se njene reči zavukle pod kožu. „Samo sam isplatio Otu nekoliko plata unapred“, rekao je ravnim glasom. „Da li Oto misli da si ga oslobodio?“ Stisnuo je vilice. „Petronela, da li ti smeta što živiš s njim pod istim krovom?“ „Ni u kom slučaju. Samo što – nikad nisam – hoću reći...“ „On je jedini sluga kog sam ikad imao i kog ću ikada imati.“

Okrenuo se. Ne idi, pomislila je. Postaću nevidljiva ako odeš. Ovde, u hodniku. Nestaću i više me niko neće naći. Pokazala je na psa, koji je poslušno sedeo kraj gospodara. „Da li je to Rezeki ili Dana?“ pitala je. Podigao je obrve i s mnogo ljubavi potapšao životinju. „Ovo je Rezeki. Dana ima tačku na trbuhu.“ Znam, pomislila je. Zamišljala je minijaturne pse na spratu. Čekali su u kredencu. „Imaju neobična imena.“ „Nisu neobična Sumatrancima.“ „Šta Rezeki znači?“ Osećala se mladom i glupom. „Bogatstvo“, odvratio je, brzo šmugnuo u radnu sobu i zatvorio vrata za sobom. Nela je provirila u tamu predvorja. Hladna promaja duvala je ka njoj, kao da su neka vrata iza prostora prekrivenog mramornim pločicama otvorena. Dlake na potiljku su joj se nakostrešile. Neko je vrebao u senkama. „Ko je tamo?“ rekla je. Iz kuhinje su dopirali tihi glasovi, grozničavo mumlanje i povremeno zveckanje šerpi. Osećaj da je neko posmatra polako je bledeo. Daleki zvuci su je smirivali. U ovoj kući gubila je osećaj za prostor. Pružila je ruku i dodirnula čvrsto drvo na dovratku Johanesove radne sobe. Učinilo joj se da čuje kako neko diše iza nje i kako se neko tare o rub njene haljine. Udarila je pesnicama po vratima. „Ne sad, Marin!“ „Nela je!“ Nije odgovorio. Zurila je u tamu. Pokušavala je da se odupre strahu. „Johanese, molim te, pusti me unutra.“ Vrata radne sobe su se otvorila. Žuta svetlost bila je tako ohrabrujuća da se zamalo rasplakala. Radna soba je, ako je suditi po njenom izgledu, bila ona u kojoj se najčešće boravilo i najpotpunije živelo. Videlo se da ova prostorija ima jasno određenu svrhu. Nela se nikad nije osećala bliže suprugu. Prekoračila je preko praga. Zatvorio je vrata za njom. Pokušala je da se otrese straha koji ju je spopao u predvorju. „Tamo nema nikog, Nela“, rekao je. „U predvorju nema ničeg izuzev mraka. Zašto ne odeš na spavanje?“ Pitala se kako je znao za njen strah i da je Agnes opanjkavala Ota pred njom. Kad bi je Johanes posmatrao, osećala je kao da je posmatra sova. Kao da ništa nije mogla da sakrije. Počela je da pada kiša. Proizvodila je nežni, ritmični i poznati zvuk. U sobici se osećao miris papira. Visoki drveni sto bio je šarkama pričvršćen za zid. Na njemu je bila gomila svitaka i zlatna mastionica. Dim sveće je povukao crne pruge po niskoj tavanici. Debeli šareni turski tepih jedva se video od raznovrsnih papira, pokrivenih nerazumljivim pismenima tuđinskih jezika. Svuda je bilo kapljica crvenog voska.

Neke su se nahvatale na vuni. Mape su bile na svim zidovima. Imao ih je više od Marin. Nela je prepoznala konture Virdžinije, Amerika, Tihog okeana, Molučkih ostrva, Japana. Na svakoj su bile tanke i precizno povučene linije raspoređene u obliku dijamanta. Na ovim mapama nije bilo čudnih pitanja. Ispod prozora je bila velika zakatančena škrinja od tamnog drveta. „U njoj su guldeni“, reče Johanes sa svoje stolice. Poželela je da bude sličniji vuku nego sovi. Tako bi je podsetio na njenu ulogu, na dužnost supruge. „Htela sam... da ti se zahvalim“, promucala je. „Za moj kredenac. Imam planove...“ „Nema potrebe da mi se zahvaljuješ. To je najmanje što sam mogao da učinim za tebe.“ „Htela bih da ti pokažem koliko sam ti zahvalna.“ Pokušala je da imitira fizičku gracioznost Agnes Mermans. Pomilovala ga je po rukavu drhtavom rukom. Čeznula je za tim jedinstvom, za ostvarenim brakom. Nije reagovao. Cimnula ga je kao detence. „Da?“, rekao je. Spustila je ruku na vrh njegove butine. Nikad u životu nije tako dodirnula muškarca, da i ne govorimo o ovako veličanstvenom primerku. Osećala je njegovo moćno mišićje ispod debele vune. „Očaravaš me kad govoriš strane jezike“, rekla je. Istog trenutka shvatila je da je rekla nešto pogrešno. Naglo je ustao sa stolice. „Šta?“, rekao je. Izgledao je tako zabrinuto da je pokrila usta rukama, kao da želi da zbriše svoje reči. „Samo sam... htela sam...“ „Dođi ovamo“, prekinuo je. Iznenadila se kad ju je pomilovao po kosi. „Žao mi je“, rekla je, iako nije znala zašto bi joj bilo žao. Nagnuo se, uhvatio je za uska ramena i poljubio u usta. To je bio šok. Uznemirujući vreli odjeci vina i krabe napali su joj čula. Upotrebila je svu snagu da se ne ukoči u njegovom naručju. Blago je razdvojila usne da bi smanjila pritisak na njih. Nije je puštao iz ruku. Rešila je da spusti ruku na prednji deo njegovih pantalona. Žurila je da bi preduhitrila strah. Ako je ovo ono što sve žene moraju da rade, praksa će tu obavezu sigurno učiniti snošljivom. Napipala je malu izbočinu. To nije bila šipka koju joj je majka obećavala. Više je podsećala na sklupčanog crva... Kao da je prstima pokrenula oprugu. Johanes je naglo pustio i odskočio unazad. Naleteo je na ivicu stola. „Nela“, rekao je. „O, bože.“ „Muž...“ „Idi!“ povikao je. „Izlazi napolje!“ Zateturala se unazad. Rezeki je prekorno zalajala na nju, a Johanes je zalupio vrata za njom. Čula je okretanje ključa u bravi. Užas zbog boravka u tamnom predvorju

počeo je da se zgušnjava oko nje. Pojurila je uz stepenice, ka svojoj sobi. Kredenac je bio u uglu. Razvukla je zavese boje šafrana. Kolevka se uvredljivo blistala na mesečini. Šutnula je nogu kredenca. Drvo presvučeno kornjačevinom nije ni mrdnulo, ali je čula krckanje kosti. Zajecala je od bola, ali nije htela da plače. Hramala je po sobi, okrećući ka zidu muževljeve slike: ulovljenog zeca, truli nar – sve do jedne.

Koraci

Z

ašto su slike okrenute naopako?“, pitala je Kornelija. Okrenula je najbližu na pravu stranu. Naslikana stonoga izmilela je iz nara. Šunjala se ka ivici rama. Zadrhtala je gledajući kredenac. „Mogli biste da naučite da živite ovde, madam“, tiho je dodala. „Morate to poželeti.“ Nela je motrila jednim okom. Preplavila su je sećanja na sinoćno poniženje i prikovala je za postelju. Zarila je lice u jastuk. Da li je Kornelija sinoć bila u predvorju? Da li je bila svedok njene katastrofe? Pomisao da je neko saznao za njen neuspeh u ulozi supruge delovala je razorno na nju. Johanesovo odbijanje palo je na njen duh kao vazdušast i lepljiv prekrivač. Otkinula bi sebi glavu kad bi znala da će se zauvek rešiti glupih ideja o pravoj ljubavi, bračnoj postelji, smehu i deci. Osetila je da se zidovi prekriveni uvećanim prikazima mrtve divljači i precvetalih cvetova približavaju. „Mislim da je Marin pokušala da vas okruži najneprijatnijim slikama“, reče Kornelija. Konačno još jedna mrvica – osmeh i mali Kornelijin dar u vidu obaveštenja. Neko lukaviji od Marin otkrio je njeno lukavstvo. Služavka je raskrilila zavese. U svetlosti kasnog oktobarskog jutra, sve u sobi poprimilo je oštre konture. Mršteći se, otresla je klompu i ogolila sitno stopalo. „Verovali ili ne, madam“, rekla je, „ali i moje noge se umaraju.“ Oslonila se o zid i počela da trlja taban. „Mrtva sam.“ Nela je sela. U Asendelftu nije bilo služavki poput Kornelije. Nijedna nije imala toliku slobodu pred gospodarima niti je radila i govorila ono što bi i bilo gde drugde. Zvučala je raspoloženo. Zadovoljstvo od masiranja stopala bilo je preveliko da bi brinula za gospodaričino mišljenje. Možda je reč o nečemu u ovoj kući, o nekoj popustljivosti koju još nisam razumela, pomislila je. Život u njoj je uistinu bio naopak, pogrešan, ali ih je u podjednakoj meri osvetljavao. Posmatrala je Kornelijine iscepane čarape od grube vune, ispresecane prošivkama. Zar Marin nije mogla da joj da bolje? Setila se Johanesovog komentara o paperjastoj i neopipljivoj prirodi njegovog bogatstva. Zadrhtala je kad se setila Johanesovog rezervisanog i bezosećajnog dodira. Gadljivo se naježila kad je Kornelija okrenula sliku ulovljenog zeca. Ne znaš ti šta je muka, htela je da kaže. Pokušaj da se udaš. „Kornelija“, rekla je, „zašto je Marin toliko stalo da se Agnesin šećer što pre proda? Da li smo siromašni?“ Kornelija je zaprepašćeno pogledala. „Madam, ne budite smešni. Siromašni?! Sve žene u ovom gradu dale bi i desnicu ruku da budu na vašem mestu...“

„Nisam tražila lekciju, Kornelija. Postavila sam ti pitanje...“ „Šta bi sve dale da imaju gospodara koji se s poštovanjem ophodi prema njima, koji ih vodi na gozbe i koji im kupuje haljine i kredence od tri hiljade guldena? Izdržava nas i na svaki način brine o nama. Oto će vam isto reći ako ga pitate.“ „Oto mi je rekao da će se sadržina prosuti.“ „Kod sinjora ima toliko toga vrednog divljenja“, odvratila je Kornelija. Zvučala je navijački, nametljivo. „Podigao je Tota kao sina. Ko bi to učinio? Ko ima slugu koji govori francuski i engleski i koji zna da nacrta mapu i proveri kvalitet bale harlemske vune...“ „Ali šta Oto može da uradi sa svim tim znanjima, Kornelija? Šta bilo ko od nas može da uradi?“ Kornelija se unervozila. „Ako mene pitate, madam, vaš život je tek počeo. Evo.“ Izvadila je poveći paket iz najvećeg džepa na kecelji. Spustila ga je na postelju. „Bio je na stepenicama. Adresiran na vas. Šta nije u redu?“ „Ništa“, zamucala je Nela. Neporučeni paket s crtežom sunca ležao je na prekrivaču. „Biće vam drago da čujete da danas neće biti haringi“, nastavila je služavka, posmatrajući paket. „Doručkovaćemo džem i hleb s puterom. Sinjor je tražio rani obed.“ Podigla je i navukla klompu na nogu. „Sigurna sam da jeste“, reče Nela. „Poznato mi je koliko drži do hrane. Uskoro ću sići.“ Pažljivo je podigla paket čim su se vrata zatvorila za služavkom. Nisam ga naručila, pomislila je. U pismu sam nedvosmisleno dala do znanja da želim da raskinemo saradnju. Uprkos tome, pocepala je omot. Ko bi odoleo da ne otvori ovakav paket? Dobro se sećala svog pisma. Kao supruga uvaženog VOC-ovog trgovca, neću strahovati od zanatlije. Poruka je ispala iz paketa. Na njoj su bile sledeće reči: BORIM SE DA IZRONIM „Da li se boriš, gospodine minijaturisto?“, glasno će Nela. Prevrnula je paket iz kog se prosula gomila majušnih kućnih potrepština. Dobila je mašice duge kao seme ječma, majušne kotarice, pletene torbe, nekoliko buradi i metlu, pa žeravnik za sušenje odeće. Tu je bilo i lonaca i šerpi, i malenih noževa i viljušaka za ribu, vezeni dušek, tapiserija s portretima dve žene i muškarca. Bila je sigurna da je ista kao ona na Johanesovom zidu u prizemlju, na kojoj su se Marta i Marija svađale nad Isusom. Strah se pomešao s ozlojeđenošću. U malom zlatnom ramu naslikana je vaza s cvećem, zajedno s narom i gmizavom stonogom. Govorila je sebi da je to čest slikarski motiv. Pokušavala je da sačuva prisebnost dok je posmatrala veliku verziju slike koju je Kornelija okrenula na zidu. Iz

paketa je ispalo i nekoliko znalački uvezenih knjiga, ne većih od petoparaca, pokrivenih nečitljivim rukopisom. Listala je stranice, očekujući da pronađe ljubavnu poruku – ali nije je bilo. Našla je dve male mape Indije i Bibliju s velikim B na prednjoj korici. Primetila je još jedan paket. Svetlucao je kroz tkaninu. Pronašla je sićušni zlatni ključ na pantljici. Zanjihala ga je na hladnom jutarnjem svetlu. Bio je divan, ne duži od nokta na njenom malom prstu. Krasila ga je složena šara. Bio je premali da otvori bilo koja vrata – beskoristan ali lep. U paketu nije bilo poruke ili objašnjenja, ničeg izuzev neobičnog prkosnog slogana i gomile poklončića. Kornelija se klela da je isporučila pismo u kom je minijaturisti poručeno da prestane s radom. Zašto me nije poslušao? Posmatrala je stvarčice izuzetne lepote i nedokučive namene, pitajući se da li zbilja želi da minijaturista prestane da radi za nju. On to očigledno nije želeo. Polako i brižno razmestila je nove stvarčice po kredencu. Iznenadila se kad je osetila izvesnu zahvalnost. *** „Gde si krenula?“, pitala je Marin Nelu kad su se jedan sat kasnije srele u hodniku. „Nigde“, odvratila je Nela, misli usmerenih na znak sunca i objašnjenja koje leže iza minijaturistinih vrata. „Tako sam i mislila“, reče Marin. „Pastor Pelikorn propoveda u Staroj crkvi. Pretpostavljala sam da ćeš hteti da ga čuješ.“ „Da li Johanes ide?“ Johanes nije išao. Rekao je da mora biti na berzi, da bi se upoznao s najnovijim cenama u trgovinskoj dvorani. Nela se pitala da li to njen suprug izbegava bogosluženje, ili nešto drugo. *** Nela je očajnički želela da poseti Kalverstrat. Namerno je zaostajala iza Marin, koja je tabanala po stazama oko kanala kao da je ljuta na njih. Rezeki je bila na berzi s gospodarem jer se najbolje osećala u njegovom društvu. Nela nije htela da ostavi Danu samu kod kuće te je kuja je poslušno kasala pored nje. Dizala je vlažni nos ka novoj gospodarici. „Da li često vodite pse u crkvu?“, pitala je Korneliju. Služavka je klimnula. „Madam Marin kaže da nije pametno ostavljati ih bez nadzora u kući.“ „Mogla bih onda da povedem i Peba.“ „Ne budi smešna“, dobacila je Marin preko ramena. Nela se divila zaovinom

čudesnom sluhu. Dan je bio sunčan. Krovovi od terakote su se crveneli. Hladnoća je suzbijala najveći deo kanalskog smrada. Kočije su prolazile kraj njih. Vodeni putevi behu puni plovila s putnicima i balama robe. Videla je i nekoliko ovaca. Prošle su Herengraht i Vajzelstrat i prešle preko mosta da bi stigli do Stare crkve na Zelenoj pijaci. Nela je čežnjivo gledala ka prvobitnom odredištu, dok je Kornelija nije opomenula da će se saplesti ako ne bude gledala ispred sebe. Ljudi su zurili u njih iz čamaca, s prozora i sa staze pored kanala. Zagledali su ih na svakom koraku dok su prolazili pored visokih i vitkih kuća trgovaca svilom na Varmustratu i pored izloga radnji s italijanskom majolikom, lionskom svilom, španskim taftom, nirnmberškim porcelanom i harlemskim platnom. Nela se za trenutak zapitala šta su učinili da zavrede ovoliku pažnju. Ugledala je i napete mišiće na Otovom vratu. Pozvala je Danu i isprednjačila. „To stvorenje govori!“ dobacio je neko za njima. Usledila je provala smeha. Kad bi Oto prošao, nije bilo gotovo nikog ko ne bi zevao od čuda pri pogledu na njega okruženog ženama. Malobrojni su odmereno reagovali. Skrenuli su s Varmustrata. Kad su stigli nadomak Stare crkve, s klupe pored ulaza obratio im se čovek s ožiljcima od malih boginja. „Ne mogu da nađem posao, a vi zapošljavate ovu životinju?“ Marin je prošla pored njega bez osvrtanja, ali je Kornelija zastala. Vratila se i zamahnula pesnicom ka unakaženom drzniku. „Ovo je Amsterdam, Rošavi!“ povikala je. „Najbolji čovek pobeđuje!“ Nela se prigušeno i nervozno nasmejala. Naglo se utišala kad je muškarac podigao pesnicu ka Kornelijinom licu. „Ovo je Amsterdam, kučko! Najbolji je onaj čovek koji ima prave prijatelje.“ „Kornelija, zauzdaj jezik!“ oglasila se Marin. „Dolazi ovamo!“ „Trebalo bi mu ga iščupati!“ „Kornelija! Isuse slatki, da li smo svi životinje?“ „Tot je deset godina ovde, a ništa se nije promenilo“, promrmljala je služavka dok je prilazila gospodarici. „Čovek bi pomislio da će se dosad navići na njega.“ „Rošavi, Kornelija! Kako si mogla?“, prekori je Marin. Neli nije promaklo da je prekor krio odobravanje. Oto je upro pogled ka horizontu, daleko iza amsterdamskih zgrada. Nije ni pogledao Rošavog. „Dano!“, pozvao je. Kuja je stala, podigla glavu i dokasala do njih. „Ne udaljavaj se od nas, devojko“, rekao je. „Da li to važi za mene ili psa?“, uzdahnula je Kornelija, rumena lika. ***

Ljudi su nastavili da zure u njih, ali se više niko nije odvažio na komentar. Nela je primetila da zure i u Marin. Njena zaova probijala se kroz gomilu kao figura na pramcu broda. Bila je neobično visoka za ženu, s dugim vratom i visoko uzdignutom glavom. Ljudi su se okretali za njom, praveći spontane talase. Nela se potrudila da je osmotri iz njihove perspektive. Videla je savršenu Holanđanku, besprekornu, privlačnu i odlučnu ženu. Samo joj je muškarac falio. „Šta će ljudi reći kad vide da Johanes opet nije došao u crkvu“, čula je kako Marin govori Otu. Sluga je ćutao. Marin se okrenula saputnicama. „Da li je pozvao Mermansove na večeru?“, pitala je Nelu. Nela je oklevala s odgovorom. Razmišljala je da li da laže. „Nije još“, rekla je. Marin se naglo zaustavila. Nije mogla da prikrije bes. Usnama je oblikovala nedostojanstveno i optužujuće O i ošinula snaju pogledom. „Pa nisam mogla da ga nateram da ih pozove“, vajkala se Nela. „Blagi bože!“, zavapila je Marin. Stala je u baricu i pružila korak, ostavljajući saputnike za sobom. „Moram li sve lično da obavim?“

Eksplozija i cvetanje

N

ela nikad ranije nije bila u Staroj crkvi. „Ko je taj Pelikorn?“, prošaptala je Korneliji. „Zar kod kuće ne posvećujemo dovoljno pažnje Bibliji?“ Kornelija se ćutke namrštila zato što je znala da je Marin čula snaju. „Obavezni smo da se molimo i u javnosti, Petronela“, oglasila se Marin. „Čovek mora svašta da istrpi?“, promrmljao je Oto. Marin se pravila da ga ne čuje. „Pelikorn', rekla je, kao da predstavlja omiljenog glumca. „A civitas posmatra.“ U Asendelftu su imali manju crkvu. Ova je bila ogromna u poređenju s njom. Visoki stubovi od belog kamena podržavali su lukove oko i posred glavnog broda. Na nekoliko prozora bile su naslikane scene iz Biblije. Sunce je prodiralo kroz njih, bojeći pod u crvenu, zlatnu, indigo i zelenu, koje su se mreškale kao površina vode. Neli se učinilo da može zaroniti u tu svetlost. Samo imena pokojnika na obojenoj vodi podsećala su je da je pod od kamena. U crkvi je vladala gužva. Živi su tražili svoje. Nela nije navikla na ovaj nivo buke, očeve i majke, ogovaranja i šale, pse i dečicu koja su bazala okolo bez mnogo nadzora. Pseći lavež i gugutanje odojčadi preplitali su se i peli uz belo okrečene zidove. Drvo iznad njih upijalo je samo manji deo buke. Neki pas se olakšavao u blizini, opkoračivši stub. Svetlost je navirala sa svih strana, kao da je Bog na jedan sat upravio svu pažnju na ovu dvoranu i srca koja u njoj kucaju. Nela je spustila pogled na ljude koji su se muvali po crkvi. Srce joj je poslalo talas vrele krvi u stomak. Ugledala je neobičnu ženu iz Kalverstrata. Sedela je sama na stolici pored sporednog ulaza. Sunce s neobojenog prozora osvetljavalo joj je plavu kosu. I opet je pažljivo posmatra Nelu. U njenom pogledu nije bilo ničeg neutralnog. Bio je aktivan, ljubopitljiv i ispitivački. Ali ona je bila tako spokojna da je ličila na staklenu sveticu s crkvenog prozora. Nela nije mogla da se odupre ispitivačkom pogledu. Poklekla je pred saznanjem da je neko procenjuje i nalazi nesavršenstva. Ženin pogled je ovog puta kliznuo i po Otu, Korneliji, Marin i Dani. Trudila se da sagleda sve petoro. Nela je počela da diže ruku u pozdrav kad se Marin oglasila: „Prestara je da bi izlazila.“ „Ko?“, odvratila je Nela, spustivši brzo ruku. „Govorim o psu“, reče Marin i nagnu se prema Dani. Pokušala je da pomeri kuju s mesta gde je posadila guzicu. Nije htela ni da mrdne. Cvilela je, s gubicom podignutom ka plavokosoj ženi, i grebuckala kandžama po kamenu. „Šta se, za ime sveta, događa s njom?“ Marin se uspravila, da bi izmasirala donji deo kičme. „Do

malopre joj ništa nije falilo.“ Nela je pogledala ka plavokosoj neznanki. Stolica pored sporednog ulaza bila je prazna. „Gde je otišla?“, glasno je prozborila. „O kome govoriš?“, pitala je Kornelija. U crkvi je, uprkos obilju sunčeve svetlosti, bilo veoma hladno. Buka se dizala i padala. Ljudi su se muvali okolo, ali niko nije sedao na ispražnjenu stolicu. Dana je zalajala. „Nije važno“, reče Nela. „Tišina, Dano, ovo je božja kuća.“ Kornelija se osmehnula. „Obe ste preglasne“, reče Marin. „Molim te, ne zaboravi da ljudi uvek gledaju.“ „Znam“, reče Nela. Marin je već pružila korak. *** Propovedaonica je, u skladu s kalvinističkim učenjem, bila nasred crkvenog broda. Pričljiva gomila tiskala se oko nje. „Navalili su kao muve na meso“, prekorno će Marin kad su joj prišli. Dostojanstveno je klizila glavnim brodom. „Ne moraju da se guraju. Božja reč daleko dopire. Ne moraju da se tiskaju kao četvorogodišnjaci oko pastora Pelikorna.“ „Što se više trude da izgledaju svetački, manje im verujem“, reče Oto. Zametak osmeha u uglu Marininih usana brzo je zamro kad su se Agnes i Frans Mermans pojavili na obzorju. Agnes se njihala u velikoj crnoj haljini, preko ledenih nadgrobnih spomenika. Širila je oblak snažnog, cvetnog mirisa oko sebe. „Doveli su divljaka“, šapatom se obratila suprugu. Pogled joj se brzo vratio na Ota. „Sinjor i madam Mermans“, reče Marin. Izvadila je molitvenik iz torbice za pojasom. Prebacivala ga je iz ruke u ruku, kao da ocenjuje njegovu težinu pre bacanja. Žene su izmenjale učtive naklone. Frans Mermans ih je propisno pozdravio. Gledao je kako se Marinini vitki prsti nervozno kreću po knjizi pohabanih kožnih korica. „Gde ti je brat?“, pitala je Agnes. „Sudnji dan...“ „Johanes radi. Danas će se na drugačiji način zahvaliti Bogu“, odvratila je Marin. Mermans je zafrktao. „Nije li tako, sinjore?“ „O, da“, rekao je. „Svi znaju da je berza raj za bogobojažljive ljude.“ „U Filigranskoj gildi došlo je do previda“, reče Marin. Zanemarila je njegov ton. „Moj brat je nameravao da vas pozove na večeru, ali nije stigao od silnih obaveza.“ Nastavila je posle kraće pauze. „Morate da dođete na večeru kod nas.“ Mermans je nabrao nos. „Nije nam potr...“ „Počastvovani smo vašim pozivom, madam Brant“, prekinula ga je Agnes. Tamne oči zablistale su joj od uzbuđenja. „Ali zar takav poziv ne bi trebalo da stigne od njegove supruge?“

Nela je pocrvenela. „Dođite sutra kod nas na večeru“, reče Marin, napetim glasom. „Sutra?“, reče Nela. Nije mogla da se uzdrži. Marin obično nije bila nagla i ishitrena. „Ali...“ „I ponesite glavu šećera. Probaćemo ga i nazdraviti bogatstvu koje će se uskoro naći u vašim džepovima.“ „Želite da probate naše karipsko blago?“ Agnes je zarila bradu u skupoceni krzneni okovratnik. Ispitivala je Marin tamnim očima. Onda se, posle kraćeg oklevanja, osmehnula. Nela je primetila koliko je osmeh čini privlačnom, čak i kad je lažan. „Želim“, reče Marin. „Veoma.“ „Agnes“, reče Mermans. Izgovorio je ženino ime s notom upozorenja. „Predlažem da požurimo da bismo zauzeli mesto.“ „Doći ćemo sutra“, dodala je Agnes, „i doneti poslasticu kakvu još niste probali.“ Otišli su. Usput su se pozdravljali, mahali i klimali glavom. „Mogla bih da ga ubijem“, promrmljala je Marin, pogleda uprtog u njihova leđa. Nela se zapitala na koga je mislila. „Karipsko blago, malo sutra! Zašto li se Johanes prihvatio ovog posla?“ „Ali zar nam nije bio neophodan, madam?“, promrmljala je Kornelija. „I sami ste rekli...“ Marin je hitro okrenula glavu. „Ne izigravaj papagaja, devojko. Prisluškuješ na vratima. Ništa ti ne znaš. Sutra uveče spremi pristojnu večeru, to je sve što se od tebe očekuje.“ Kornelija je preneraženo uzmakla pred razgnevljenom gospodaricom, sagnula se i posvetila psu. Na licu je imala masku povređenog ponosa. Marin je protrljala bolne slepoočnice i zažmurila. „Da li si dobro?“, pitala je Nela. Osećala je potrebu da se umeša. Marin je odgovorila. „Prilično.“ „Moramo da sednemo“, reče Oto. „Ima mesta u horu.“ Izgledao je tužno i usamljeno, opkoljen jedva čujnim komentarima koji su pratili svaki njegov pokret. Pastor Pelikorn popeo se na propovedaonicu. Visoki pedesetogodišnjak bio je glatko izbrijan. Imao je kratku i urednu sedu kosu i blistavobeli široki okovratnik. Izgledao je kao čovek o kome se brine veliki broj slugu. Nije trošio vreme na uvod. „Gnusna dela!“, grmnuo je da bi nadjačao lavež pasa, ciku dečice, toptanje nogu i kričanje galebova oko bogomolje. Zavladala je tišina. Sve oči izuzev Otovih usmerile su se na pastorove sklopljene šake. Tamnoputi sluga je oborio glavu. Nela je pogledala u Agnes, koja je zurila u Pelikorna kao zaneseno dete. Tako je čudna, pomislila je Nela. U jednom trenutku je tako brbljiva i ohola, a u drugom tako detinjasta i rada da ostavi što bolji utisak. „U našem gradu ima mnogo zatvorenih vrata kroz koja naši pogledi ne mogu

prodreti“, nastavio je Pelikorn tvrdim i nepokolebljivim glasom. „Grešnici, znajte da grehe svoje od Boga ne možete sakriti.“ Čvrsto je stisnuo ivicu propovedaonice. „Prozreće vas!“, zaorio se njegov glas iznad mnogih glava. „Nema ničeg skrivenog što neće biti otkriveno. Pogled njegovih anđela prolazi kroz prozore i ključaonice vaših srca. Prozvaće vas zbog vaših dela. Naš grad je izgrađen na močvari. Naša zemlja trpela je gnev božji. Trijumfovali smo i nagnali smo vodu da radi za nas. Ali ne opuštajte se – opreznost i komšijski duh pomogli su nam da trijumfujemo.“ „Tako je!“, digao se muški glas iz gomile. Nečija beba je zakukala. Dana je zacvilela i pokušala da se sakrije pod Nelinu suknju. „Ako popustimo uzde našeg stida“, nastavio je propovednik, „svi ćemo završiti u moru. Budite kakvi bi trebalo da budete zarad opstanka našeg grada! Zagledajte se u vaša srca i pomislite koliko ste zgrešili protiv suseda i koliko je vaš sused grešan!“ Zastao je da bi pojačao utisak na slušaoce i probudio njihov osećaj za pravdu. Nela je zamislila poslušnu pastvu koja kida rebra da bi se zagledala u krvavu pulsirajuću masu svog i tuđih grešnih srca. I koja zatim zatvara svoja tela. Čvorak je zalepršao krilima u uglu crkve. Neko bi trebalo da ga pusti napolje, pomislila je. „Ponovo je zarobljen“, prošaptala je Kornelija. „Ne dozvolimo da nas njegov bes ponovo sustigne.“ Iz mase su se digli retki zvuci odobravanja. Pelikornov glas podrhtavao je od silnih osećanja. „Pohlepa je ključ. Pohlepa je rak koji moramo odstraniti. Ona je drvo. Novac je njen duboki koren!“ „Njime si platio taj lepi okovratnik“, promrmljala je Kornelija ispod glasa. Preneražena Nela upinjala se da se ne zakikoće. Usudila se da baci pogled na Fransa Mermansa. Njegova supruga gledala je propovedaonicu, a on je motrio Brantove. „Ne zavaravajmo se mišlju da smo zanavek ukrotili snagu mora.“ Pelikorn je modulirao glas do ravnomernog, uljuljkujućeg mrmljanja, pre no što je zario nož u ranjiva srca slušalaca. „Da, spopalo nas je Mamonovo obilje – ali će nas ono jednog dana i podaviti. A gde ćete biti tog sudbonosnog dana? Gde? Da li će vas zateći s rukama zarivenim do lakata u zašećerene poslastice i masne pite od piletine? Da li ćete ga dočekati umotani u svilu i okićeni dijamantskim niskama?“ Nela je čula Kornelijin uzdah. „Eh, kad bi tako bilo“, promumlala je služavka, „eh, kad bi tako bilo.“ „Pazite šta radite, pazite šta radite“, upozoravao je Pelikorn. „Ovaj grad cveta! Novac vam daje krila na kojima se uzdižete. Ali on je i jaram na vašim ramenima. Bilo bi dobro kad bi uočili modrice od jarma na vratu.“ Marin je zatvorila oči, kao da će svakog časa zaplakati. Nela je to pripisala nekoj vrsti duhovnog blaženstva i predavanju Pelikornovim moćnim upozorenjima. Mermans je i dalje zurio u njenu zaovu. Kad je otvorila oči i to primetila, Marin je stisla molitvenik. Promeškoljila se na klupi. Jad se ogledao na njenom voštanom licu. Neli se grlo osušilo, ali se nije usudila da se nakašlje. Pelikorn se približavao vrhuncu

propovedi. Pastva je zbijala redove i zgušnjavala se oko propovedaonice. „Preljubnici! Srebroljupci! Sodomisti! Lopovi!“, vikao je pastor. „Budite svesni njihovog prisustva, potražite ih među sobom! Upozorite suseda na približavanje zlokobnog oblaka! Ne dozvolite da vam zlo prekorači kućni prag! Kad se zlost jednom pojavi, teško da ćete je se otarasiti! Izgubićete tlo pod nogama! Božji gnev prosuće se po našoj zemlji!“ „Tako je!“, ponovo se oglasio muškarac iz gomile. „Tako je!“ Dana je sve nervoznije lajala. „Ćuti“, prošaptala je Kornelija. „I šta ćete preduzeti da biste je naterali da ode?“, grmeo je Pelikorn punim plućima. Raširio je ruke po uzoru na Hrista. „Ljubite! Ljubite vašu decu, zato što su ona seme iz kog će ovaj grad procvetati! Muževi, ljubite vaše žene! I žene, budite poslušne, za ljubav svega svetog i dobrog! Održavajte vaša domaćinstva čista pa će i vaše duše poći tim putem!“ Završio je propoved. Čuli su se uzdasi olakšanja, odobravanja, zevanje i protezanja nogu. Neli se malo zavrtelo u glavi. Svetlost je obasjavala nadgrobne kamenove. Budite poslušne. Muževi, ljubite svoje žene. Ti si sunčev zrak što me na prozoru greje. Draga moja. Bebica se ponovo rasplakala. Nela i Marin podigoše glave u isti mah. Gledale su majku koja je neuspešno pokušavala da je ućutka. Odvojila se od pastve i šmugnula na sporedni izlaz iz crkve. Nela je pratila Marinin pogled. Obe su zavidljivo zurile u kratkovečni kvadrat sunčeve svetlosti, trag majčinog izlaska. Jedan sat bogosluženja u hladnoj gradskoj crkvi, u vrlom novom svetu Amsterdama, bio je dug kao godina. *** Mesec je te noći u Nelinoj sobi osvetljavao delove kredenca. Kuckanje klatna na satu remetilo je tišinu kao prigušeni puls. Činilo joj se da je sve glasnije. Mislila je na žene u crkvi, koje su je osmatrale ispod oka. „Zašto ne razgovaraš sa mnom?“, glasno se zapitala, posmatrajući devet mračnih sobica. „Šta to imam a da je tebi potrebno?“ Nije bilo odgovora. Predmeti u kredencu ispuštali su nestalnu srebrnkastu svetlost. Sutra ću otići kod minijaturiste da mi jednom zasvagda razjasni njihovo neželjeno prisustvo. Zašto mi uporno šalje ono što nisam naručila? To sigurno ne može biti u redu. To je iskorak na zabranjenu teritoriju. Bilo joj je drago što je napustila Asendelft, ali odonda nije imala dom. Nije bio tamo odakle je došla, u poljima, ali ni ovde, na kanalima. Plutala je kao brodolomac između ideje braka, onog što joj se u njemu dešavalo i divnog i beskorisnog kredenca, stravičnog podsetnika na užas koji proživljava. Johanesova snebivljivost i rezervisanost duboko ju je povređivala. Mnogo je odsustvovao. Išao je na berzu, u VOC i skladište pored one krčme u kojima služe

najslađe krompiriće. Za nju se nije zanimao. Nije išao u crkvu. Marin me je, ako ništa drugo, bar primećivala. Inače ne bih zaradila modricu. Ima li ičeg čudnijeg od zahvalnosti za štipanje! Spustila je sidro, ali ono nije našlo uporište na morskom dnu. Odonda ore po njenoj nutrini, ogromno, nezaustavljivo i opasno. Šaputanje ju je prenulo iz samosažaljenja. Sela je na postelji. Još je osećala uljasti miris ljiljana. Počinje da mi smeta, pomislila je. Odšunjala se do vrata i prislonila uvo na njih. U hodniku je bilo veoma hladno. Čula je grozničavo šaptanje u dva glasa. Pitala se da li je žrtva sopstvene mašte. Ipak, glasovi su postojali. Utišali su se. Vrata su se zatvorila. Kuća je utonula u tišinu. Krenula je hodnikom, oslonila čelo na stubiće ograde i zaludno osluškivala. Nije bilo ničeg izuzev tišine, kao da su vlasnici glasova šmugnuli kroz drvene ploče na zidovima. Dlake na rukama su joj se naježile kad je grebanje počelo. Stomak joj se stegao od straha, tražeći pogledom izvor buke. Ugledala je Rezeki. Kuja je podigla glavu i odšunjala se pločicama. Kretala se kao razlivena tečnost, kao oborena šahovska figura koja se kotrlja po tabli.

Supruga

K

ornelija je satima pripremala večeru za Mermansove. Biće to prava gozba; izložba zimskih jela bogato začinjenih poslasticama s Johanesovih putešestvija po Istoku. Nela ju je zatekla za kuhinjskim stolom. Seckala je dve velike glavice kupusa. „Da li si gladna?“, pitala je služavka mladu gospodaricu, koja je oklevala na najnižem stepeniku, s Danom pored sebe. „Gladna sam kao pas“, odvratila je Nela. Pokušala je da pronađe znake neprospavane noći na Kornelijinom licu, ali nije pronašla ništa izuzev uzbuđenja. „Prekasno sam obaveštena o gostima!“, požalila se. „Posluži se suvim hlebom i haringama dok ne spremim sva jela za posetioce. Madam Marin je tako rekla. Moram da iseckam i spremim ovaj kupus.“ Smekšala je kad je videla Nelin izraz lica. „Dobro, dobro. Uzmi malo puferta. Tek što sam ih izvadila iz tiganja.“ Gurnula je tanjir ka njoj, pun puferta posutih šećerom. „Šta ti je Hana dala u poslastičarnici?“, pitala je Nela. Kornelija je neumorno seckala kupus. Dana je prišla njenom krevetu kraj peći. Koža na rukama joj je pocrvenela, a nokti pobeleli od sapuna. „Upravo jedeš ono što mi je dala“, reče Kornelija, nagnuvši se ka njoj. Imala je okrugle i plave oči oivičene crnilom. „To je poslednja količina Arnaudovog najboljeg šećera. Hana ima pravo. Šećer koji se može kupiti u gradu groznog je kvaliteta. Grehota je što će sinjor prodati svu Agnesinu robu u inostranstvu.“ Kornelija je nesebičnim ponašanjem razbila Nelinu ljušturu. Zapljusnula ju je toplina. Učinilo joj se i da kupus svetluca zelenim sjajem na vatri iz otvorene pećnice. *** Nela je duboko udahnula hladni vazduh. Zakašljala se od zadaha otpadnih voda. Leti će smrad. s kanala biti paklen, pomislila je šetajući se Zlatnom okukom. Sada se divno osećala. Žena bez pratnje, baš kao što je suprug primetio na barži, nije privlačila nikakvu pažnju. Prošla je Vajzelstrat, prešla je Regulirsdvarstrat i posle malo raspitivanja stigla do Kalverstrata. Brzo je pronašla znak sunca sa sloganom ispod njega: Muškarac sve što vidi poima kao igračku. Pokucala je na teška vrata. Na ulici nije bilo gužve. Ljudi su se krili u toplim domovima. Dah joj se pretvarao u paru kad je ponovo pokucala. „Ima li koga?“, pozvala je. Molim vas, odgovorite mi! – pomislila je. „Ima li koga? Ja sam Nela Ortman! Petronela Brant! Moram da razgovaram s vama! Poslali ste mi nešto što nisam naručila! Stvari mi se dopadaju, ali mi nije jasno zašto ste to učinili.“

Prislonila je uvo na tvrdo drvo ulaznih vrata. Zalud je osluškivala. Nije čula ni korake. Odmakla se od njih i osmotrila prozore. Nikakve sveće nisu gorele iza njih. Sve je bilo mirno. Kuća je ipak odavala utisak da ima nekoga u njoj. Kad se lice na prozoru pojavilo, Nela se zateturala unatraške, skoro do sredine Kalverstrata. Ostala je bez daha kad ju je prepoznala. Staklo je bilo debelo i izvitopereno, ali kosu je prepoznala. To je ista ona žena koja ju je posmatrala u crkvi. Plavi uvojci širili su se kao oreol iza senovitog stakla. Nepomično je stajala, spokojno gledajući na ulicu. „Vi?“, reče Nela. Žena na prozoru nije se pomerila. „Zašto...“ „Neće izaći“, prekinu je muški glas, „koliko god se trudili. Već neko vreme razmišljam da li da je prijavim vlastima.“ Nela se okrenula ka glasu. Bio je vrlo blizu nje, ispred prodavnice vune. Progutala je knedlu. Prepoznala je muškarca s ožiljcima od boginja – Rošavog, koji je Ota nazvao životinjom i na kog se Kornelija izdrala na ulici. Koža mu je izbliza ličila na sunđer pun ružičastih rupa. Nela je ponovo pogledala ka prozoru. Žena je nestala. Iza stakla nije bilo nikoga. Kuća sa znakom sunca naglo je zamrla i opustela. Potrčala je ka vratima. Tukla je po njima obema rukama, kao da želi da povrati zgradu u život. „Rekao sam vam da neće odgovoriti. Ni sa kim se ne druži“, napomenuo je Rošavi. Okrenula se i oslonila leđima o vrata. „Ko je ona? Recite mi ko je ona!“ Slegnuo je ramenima. „Ne govori mnogo i ima neobičan naglasak. U stvari, niko ne zna ko je.“ „Kako to da niko ne zna? Ne verujem vam.“ „Pa, nismo svi uljudni, madam“, rekao je. „Ona čuva sebe za sebe.“ Nela je zastala da udahne vazduh. „U Smitovom spisku navodi se da je na ovoj adresi minijaturista. Hoćete li da mi kažete da u ovoj kući živi samo ova zena? Rošavi je otresao prljavštinu s pantalona. „Hoću, madam. I Bog sveti zna šta ona tamo radi?“ „Sve, a opet ništa“, odvratila je Nela. „Dakle, vi dame to tako zovete.“ Nije moguće da žena živi sama u srcu Amsterdama, pred nosom gradskih otaca, gildi i licemernih puritanaca poput Rošavog. Kakve misli su se jatile pod njenom bledom kosom? Zašto je poslala toliko prekrasnih nenaručenih predmeta? Samo želim da znam, pomislila je i zatvorila oči. Setila se neobjašnjivog osećanja koje ju je spopalo pod pogledom te žene u crkvi i pre toga, ovde na Kalverstratu. Ovo je previše lepo da bi bilo istinito – minijaturista je minijaturistkinja! Stid ju je prožeo od glave do pete zbog onog što je napisala u drugom pismu – Gospodine. Odlučila sam da prekinem našu saradnju. Po svemu sudeći, nije ništa postigla. Ova žena uživala je u kršenju pravila. „Žena koja živi sama može da bude samo jedno“, nastavio je Rošavi. „Ona je

kurvetina. I momak koji joj raznosi pakete je stranac. Takvim nečasnim rabotama je mesto na Uskršnjim ostrvima. Pošteni ljudi koji žele da rade i lepo žive bi...“ „Koliko dugo je ovde?“ „Pretpostavljam da je tu tri-četiri meseca. Zašto vam je tako važna?“ „Pa i nije“, reče Nela. Sitna laž joj je vibrirala u ustima, a reči su imale ukus izdaje. Pribrala se. Osećala je potrebu da zaštiti tu ženu, iako nije znala zašto. „Nije mi nimalo važna.“ Učinilo joj se da je videla pokret na visokom prozoru. Nije mogla biti sigurna, zbog odraza druge žene na prozoru preko puta, iznad prodavnice vune, koja je istresala tepih na ulicu, ljutito gledajući šta se dešava ispred njenih vrata. „Sinjore, ako budete razgovarali s njom...“ „To se neće dogoditi“, prekinu je Rošavi. „Ðavo je zaposeo tu ženu.“ Nela je potražila gulden. Spustila ga je na muškarčev štrokavi dlan. „Ako se nađete u prilici da razgovarate s njom“, okrenula se i povikala ka prozoru, „recite joj da je Neli Brant žao! I da zanemari moje poslednje pismo. Htela bih da znam zašto, to je sve. I recite joj da jedva čekam njenu sledeću pošiljku.“ Pitala se da li govori istinu dok je izgovarala poslednje reči. Samo udovice i kurve žive same, neke svojevoljno, druge nevoljno – ali šta minijaturistkinja tamo radi, poklanjajući svoje rukotvorine i lutajući sama po gradu? Nije znala s čim se igra, ali je bila sigurna da to nije igračka. Vukla je noge po Kalverstratu. Izuzetno bivstvovanje minijaturistkinje protraćeno je na ljude poput Rošavog, pomislila je. Ono mora biti izuzetno, ma šta stajalo u njegovoj pozadini. Mora biti, zbog ispitivačkog i prodornog pogleda i neverovatnih paketa punih nagoveštaja i priča. Osetila je golicanje na potiljku. Brzo se okrenula, verujući da je na neki čudesni način povezana sa kućom obeleženom znakom sunca. Međutim, Kalverstrat je ponovo bio pust i tih, nesvestan nesvakidašnjeg prisustva skrivenog u njegovom srcu. *** Nela je po povratku kući trčala stepenicama do kredenca. Prešla je prstima po minijaturnim predmetima. Učinilo joj se da su ispunjeni drugačijom energijom i opterećeni njoj nerazumljivim značenjima. Misterioznost ih je činila još privlačnijim. Izabrala je mene, pomislila je, ozarena tim otkrićem. Gorela je od želje da što više dozna. Kornelijin glas i sve bliži koraci prenuli su je iz sanjarija. Žurno je navukla zavese na kredencu. Služavka je provirila u sobu. „Mermansovi dolaze za sat“, zacvrkutala je, „a sinjor još nije stigao.“ ***

Kornelija i Oto ubijali su se od posla u prizemlju. Ribali su, čistili, meli i tresli zavese, kao da je kuća bila u višemesečnom neredu za čije otklanjanje nije bilo dovoljno vremena. Fajans i porcelan su se blistali, a sedef svetlucao u sobi za posuđe. Nela je uživala u prilici da udahne divni miris sveća od pčelinjeg voska, koje su zamenile lojanice. „Rad može samo donekle da otkloni haos“, promrmljao je Oto kad je prošao pored nje. Nije razumela šta je hteo da kaže. Marin je obukla najotmeniju crninu. Nije se spustila tako nisko da se namiriše, ali je brisala salonom u zamašnoj haljini sličnoj oklopu. Korak joj je bio dug i pravilan kao njihanje klatna na časovniku. Dugim prstima stiskala je molitvenik. Svezala je kosu krutom belom čipkanom trakom, da bi istakla privlačne crte lica. Nela je sedela u još jednoj prepravljenoj haljini. Ova je bila zlatne boje. „Gde je Johanes?“, pitala je. „Doći će“, reče Marin. Nela bi posle svakog Marininog koraka po uglačanom podu poželela da se vrati na sprat i samo gleda minijature, da bi pronašla nagoveštaj onog što sledi i onog što bi njeni slogani mogli značiti. Johanes još nije bio došao kući kad su Mermansovi stigli, pustivši sa sobom hladan vazduh unutra. Oto je oprao sve prozore i stakla su odražavala svetlost dvadeset voštanih sveća koje su treptale u ranom sumraku. Njihov prijatni miris mešao se s oštrim aromama sirćeta i ceđi. Ako je Agnes Mermans i primetila rezultate rada koji je Marin nametnula posluzi, nije ništa rekla. Kliznula je u kuću s besprekornom elegancijom, a svi tragovi detinjaste devojke iz crkve su iščezli. Učtivo su se naklonile jedna drugoj. Samo je šuštanje širokih haljina remetilo tišinu. Frans je nervozno iskoračio i prihvatio Marininu ispruženu ruku. Njegova zlatna burma zablistala je spram Marinine blede kože. Vreme se usporilo. Svetlost je poigravala u vazduhu oko njih. „Sinjore“, reče Marin. „Madam.“ „Uđite, molim vas“, rekla je. Pružila je ruku i povela goste ka salonu. „Da li je vaš crnac ovde?“, reče Agnes. Marin se pretvarala da je ne čuje. Zbog obilja materijala kojim su se obavile, ženama je trebalo nekoliko minuta da se nameste na stolicama kraj vatre. Mermans je stajao pored prozora, gledajući napolje. Nela je posmatrala stolice presvučene zelenim plišem, bakarne zakivke i izrezbarene drvene lavove. Pomislila je na njihove male dvojnike u kredencu na spratu. Kako je, za ime sveta, minijaturistkinja znala kako izgledaju? Očajnički je želela da sazna odgovor na to pitanje. Pulsirajući strah prožeo joj je čitavo telo. Izabrala me je, ali zašto? Ko je ta žena što me motri iz prikrajka, iznoseći zapažanja o mom životu? Instinktivno se okrenula

ka prozorima. Učinilo joj se da je videla lice koje ih posmatra s ulice. Svetlost je zamirala. Mermansova glavudža oterala bi svakog posmatrača. „Trebalo bi da Kornelija navuče zavese“, reče Marin. „To nije neophodno“, reče Nela. Marin joj se obratila. „Hladno je, Petronela. Biće bolje.“ „Sedite pored mene“, oglasila se Agnes. Nela je poslušala. Zaputila se ka gošći, šuškajući zlatnom haljinom. Osećala se smešno u njoj. „Žutite se kao dukat!“, zavitlala je Agnes neprilično i zajedljivo zapažanje, koje je sevnulo kroz vazduh i tresnulo o pod. „Gde je Johanes?“ pitao je Mermans. „Doći će, sinjore“, reče Marin. „Zadržao se zbog iznenadnog posla.“ Agnes se obratila suprugu. „Prilično smo umorni“, rekla je. „Zbilja?“, odvratila je Marin. „A zašto, madam?“ „Agnes, ta zovi me Agnes. Marin, ne znam zašto me više tako ne zoveš posle dvanaest godina poznanstva.“ Nasmejala se. Nela se trgla od tog zvuka. „Agnes“, tiho će Marin. „Zbog čestih svetkovina“, nastavila je gošća poverljivim tonom. „Pre zime ima toliko venčanja. Da li si znala da se Kornelis de Bur venčao sa Anetje Dirkmans?“ „To ime mi nije poznato“, reče Marin. Agnes je isturila donju usnu. „Uvek isto“, rekla je Neli. Njen glas bio je mešavina veselog prekora i hotimične provokacije. „Ja volim venčanja“, nastavila je. „A vi?“ Marin i Nela su ćutale. „Venčanja su...“ Agnes je napravila značajnu pauzu, posmatrajući publiku. Marinine šake počivale su u krilu kao isklesane. Nela se trudila da dokuči pravi smisao ovog razgovora. Izgovorene i neizgovorene reči preplitale su se u njenom umu. Čula je pucketanje vatre i škripu Mermansovih kožnih čizama kad god bi promenio položaj pored prozora. Iz kuhinje su dopirali mirisi Kornelijinih poslastica, petla s cvetom oraščića i ruzmarinom i golubova s peršunom i đumbirom. „Jednostavno moram da znam“, obznanila je iznenada Agnes. Marin se okrenula ka njoj, a nespokojstvo joj se ogledalo u očima. „Šta vam je Brant kupio za venčani poklon, Nela?“ Nela je ukrstila pogled sa zaovom. „Kupio mi je kuću“, rekla je. „Opako, nema šta! Da li vam je kupio lovačku kuću? Kupujemo jednu u Blumendalu.“ „Moja je presvučena kornjačevinom„, reče Nela. Agnesin zaprepašćeni pogled počeo je da je zabavlja. „Ali u njoj... nije moguće živeti.“ Gošća je zbunjeno nastavila. „Zašto nije moguće?“ „Zato što je kuća smanjena tako da stane u kredenac“, reče Marin. Mermans je konačno okrenuo leđa prozoru.

„A, kupio vam je jednu od tih.“ Agnes je gadljivo napućila usne. „Mislila sam da vam je kupio pravu kuću.“ „Imaš li je ti, Agnes? Petronelina je i kalajisana“, reče Marin. Agnesina detinjasta priroda ponovo se pojavila. Prkosni izraz osvanuo joj je na licu. „Naravno da imam. Moja je posrebrena“, odvratila je. Agnesino hvalisanje pretopilo se u sirovu i loše izvedenu laž, koja se rasprostrla kao zastor između žena. Ćutke su proučavale haljine, nesposobne da podignu glavu. „Kome ste platili da vam je opremi?“, konačno je progovorila gošća. Nela je oklevala. Nije mogla da podnese pomisao na Agnes koja ide u Kalverstrat, uspostavlja vezu s onom ženom i doznaje za njeno postojanje. Njena tajna biće razotkrivena i zauvek upropašćena. Agnes se nagnula napred, kao da je nanjušila slabost. „Pa?“ „Ja...“ „Majka mi je sačuvala neke igračke iz detinjstva. Petronela se njima služi“, umešala se Marin. „Šta hoćeš da kažeš, Marin?“, reče Agnes. „Imala si detinjstvo?“ „Moram da donesem rajnsko vino“, reče Marin. Pravila se da nije čula zajedljivu upadicu, niti videla zahvalnost koja je isijavala s Nelinog lica. „Oto je zaboravio da ga iznese na sto.“ Izašla je, dozivajući slugu. Agnes ju je ispratila pogledom, zavaljena u stolicu. „Sirotica“, uzdahnula je. „Sirotica.“ Okrenula se ka Neli, zabrinutog izraza. „Ne znam zašto je toliko nesrećna.“ Nagnula se napred i stisla Nelinu ruku šakama. Imala je vlažne prste, kao barska žaba. „Naši supruzi, Nela, nekad su bili tako dobri prijatelji.“ Gošćino drago kamenje povređivalo je Nelinu nežnu kožu. „Preživeli su jednu od najgorih oluja na Severnom moru.“ „Previše se zanimaš za prošlost, draga moja“, oglasio se njen suprug s prozora. „Zar sadašnjost nije mnogo zanimljivija?11 Agnes se nasmejala. „O, Franse. Nela, vaš suprug vam je sigurno rekao da su se upoznali kad su imali dvadeset dve godine. Radili su na VOC-ovim brodovima. Jedrili su preko ekvatora, da zaobiđu karipske oluje, zbog severoistočnog vetra“, recitovala je Agnes kao da pripoveda bezbroj puta ispričanu bajku. „Draga moja...“ „Bili su tako nadareni. Radili su za čast i slavu republike! Frans je našao svoj poziv u Stadhojsu, ali zidovi Amsterdama nikad nisu mogli da zadrže Branta.“ Okom sokolovim sledila je supruga koji se zaustavio pred vratima. „Da li vam je Brant pripovedao o Bataviji?“, pitao je Nelu. „Nije.“ „Prodao je robu i učetvorostručio uloženi novac. Napunio je džepove guldenima i srećno se vratio kući sa svojom posadom.“

Agnesin glas svedočio je o divljenju protkanom nedefinisanim prezirom. Delovao je hipnotički na Nelu. Htela je da čuje što više sličnih priča, iako joj nije promaklo da kod gospodina Mermansa izazivaju nelagodnost. „Govoriš o nečem što se zbilo pre sedamnaest godina, Agnes“, reče Mermans. Upinjao se da zvuči pribrano i učtivo. „Ovih dana je srećniji dok puni stomak krompirićima na Uskršnjim ostrvima.“ Nela se iznenadila kad je izašao iz sobe, kao da živi u kući i zna raspored prostorija. Čula je trupkanje teških koraka u predvorju. Zamišljala je kako se krupni gost spušta u jednu od stolica, u potrazi za olakšanjem, ali nije znala zašto ga traži. Imao je pravo u jednom: samo je Agnes od svih osoba koje je srela volela da pominje prošlost. Njena mati je zbog nje patila, a otac ridao. Ostatak Amsterdama želeo je da ide napred. Ljudi su gradili sve više uvis, prkoseći močvarnom zemljištu koje je pretilo da ih proguta. Agnes je izgledala uzbuđeno i pomalo neobuzdano. Slegla je ramenima i raširila ruke. Nehajnim pokretom odstranila je nevidljivu česticu prašine s haljine. „Muškarci su muškarci“, napomenula je. Ponovo je zvučala i izgledala izveštačeno i odraslo. „Naravno“, reče Nela, iako je mislila da su Frans Mermans i Johanes Brant u potpunosti različite osobe. „Dala sam glavu šećera vašoj služavki“, reče Agnes. „Frans je rekao da ćemo ga probati za večerom. Mislite li da će ga i Marin probati?“ Zažmurila je. „Ah, taj savršeni šećer! Frans je bio – divan. Proces rafinisanja tekao je veoma glatko.“ „Vi ste bili jedina naslednica, ako sam vas dobro razumela?“ Agnes je zatreptala. „Pokorni i smerni na kraju dobiju najviše.“ Neli je nešto govorilo da ne može verovati preterano poverljivoj gošći. Agnes se uspravila, razočarana sve neprijatnijom tišinom. „Možda će stići još šećera. Najvažnije je da vaš suprug dobro proda postojeću količinu“, rekla je. „Vreme nije uvek lepo u Surinamu. Stranci stalno napadaju očevo – to jest naše imanje. Ova žetva bi mogla biti jedina u narednih nekoliko godina.“ „Da, madam. Veoma smo počastvovane što ste nama poverili prodaju vaše robe.“ Agnes je malo smekšala. „Da li ste posetili muževljevu kancelariju?“, pitala je. „Nisam, madam.“ „Ja prilično često posećujem Stadhojs. Fransu prija da me vidi, a ja uživam dok ga gledam kako upravlja republikom. Udata sam za izuzetnog čoveka. Nego, recite mi, da li vas Marin tera da jedete haringe i prisustvujete raznim kulinarskim masakrima u cilju očvršćivanja i unapređivanja duha?“ „Mi...“ „Po jedna haringa za večeru i jednostavne crne haljine!“ Agnes je položila ruku na srce i teatralno sklopila oči. „Najvažnije je ono što imamo ovde, madam, Bog vidi sva naša dela.“

„Ja...“ „Mislite li da Marin loše izgleda?“ Agnes je naglo otvorila oči. Poprimila je pređašnji lažno brižni izraz. Nela nije znala šta da kaže. Sagovornica ju je zbunjivala čestom promenom tema i raspoloženja. Nesreća se valjala od Agnes u nepravilnim talasima. Bila je toliko ubedljiva u svojoj samouverenosti, i toliko je žudela za nečim što joj Nela nije mogla dati. „Marin je uvek bila najjača“, napomenula je gošća s blagom naznakom zavisti. Nela nije stigla da progovori, zahvaljujući Rezeki koja je zalajala. „Ah!“, reče gošća, nameštajući haljinu. „Vaš suprug je konačno došao kući.“

Svađe

V

ečera je, uprkos Nelinoj gladi i Kornelijinom kuvarskom umeću, bila veoma mučna. Agnes je ispila tri čaše rajnskog vina. Govorila je o prekrasnim propovedima pastora Pelikorna, njegovoj pobožnosti i potrebi da uvek budemo zahvalni – a šta je sa sitnim kriminalcima s odsečenim rukama, koje je viđala kad ih puste iz Rashojsa? „Šta je Rashojs?“, pitala je Nela. „To je muški zatvor“, odgovorila je Agnes. „Zle žene šalju u Spinhojs, dok se podivljali muškarci krote u Rashojsu. Tamo žive i ludaci“, nastavila je. Nagnula se napred i izbečila oči da bi ilustrovala ludilo. Uspela je da šokira prisutne. Frans je oborio pogled na stolnjak kad je njegova žena nastavila s neukusnom predstavom. „Znate, porodice ih se otarase tako što plaćaju osoblju zatvora da ih čuva iza debelih zidova.“ Pokazala je prstom na Nelu. „Oni najgori završavaju u sobama za mučenje na dnu Stadhojsa, pored riznica u kojima se čuvaju gradske zlatne rezerve.“ Marin je uglavnom ćutala. Pratila je pogledom brata, koji je ćutke sledio gošću u ispijanju vina. Popio je jednu čašu više od nje pre no što je Kornelija odnela prvo jelo sa stola. Johanes se kontrolisao, ali imao je staklast pogled. Srebrnkaste dlačice na neobrijanim obrazima uokvirivale su mu potamnelo lice. Usredsređeno je posmatrao tanjir, čačkao salatu viljuškom i lovio golublje meso u sosu od đumbira. Mermans je preuzeo vođstvo kad je Agnes počela da se ponaša nekontrolisano. Pokušao je da zadivi prisutne pričom o trgovini. Govorio je o soku od šećerne trske, bakrenoj opremi za rafinisanje, glavama šećera i optimalnoj oštrini kažnjavanja robova. Johanes se ograničio na žustro grickanje šargarepe. Pita od šljiva s masnom pavlakom brzo je savladana i dokusurena. Obrok je bio gotov. Više nisu mogli da izbegavaju pravi razlog susreta. Kornelija je na Marinin znak donela glavu šećera na porcelanskom poslužavniku. Kretala se pažljivo, kao da nosi novorođenče. Oto je stupao za njom, s poslužavnikom i kašikama. Nela je posmatrala glavu šećera: sjajni kupasti kristal dužine njene podlaktice. Svetlucao je na svetlosti sveća. „Polovina prinosa obrađena je ovako pre transporta u Holandiju“, reče Mermans. „Druga polovina je rafinisana u Amsterdamu.“ „Hoćete li kašike?“, ponudio je Johanes. Svi su se poslužili. „Kornelija, Oto, probajte i vi“, rekao je. „Vi ste najstručniji da procenite njegov kvalitet.“ Agnes je raširila nozdrve i napućila usne. Kornelija je stidljivo prihvatila kašiku i dodala je Otu. Johanes je potegao preklopni nožić i ustao da zareže glavu šećera, a

Mermans se istovremeno podigao sa stolice i potegao dugi nož s pojasa. „Dopustite meni“, rekao je i zamahnuo nožem. Johanes se osmehnuo i seo. Marin je ukočeno sedela, položivši obe šake na stolnjak od damasta. Prvi beli listić se ukovrdžao na dnu kupe. „Tvoj je“, reče Mermans i teatralno ga dodade supruzi. Agnes je likovala. Razdelio je tanke listove šećera. Johanesa i Ota ostavio je za kraj. „Incroyable“, rekao je kad je stavio svoj listić u usta. „Tvoj otac možda nije bio blagosloven sinovima, draga moja, ali je, što se šećera tiče, bogato darivan.“ Šećer se topio u Nelinim ustima. Slatka zrnasta poslastica iščezla je za tren, ostavljajući ukus vanile za sobom. Jezik joj se lepio za nepce. Marin je držala kašiku, ne gledajući u nju. Agnes je netremice posmatrala kako se domaćičini prsti stiskaju oko drške. Brzo je progutala list šećera, jedva otvorivši usta. „Izuzetan je“, reče Marin sa slabašnim osmehom kad je spustila kašiku. „Još jedan zalogaj, madam?“ pitala je Agnes. „Kornelija, šta ti misliš“, reče Johanes. Marin je uputila pogled upozorenja služavki. „Šećer je vrlo dobar, sinjore. Ukusan je.“ Nela nikad nije čula da Kornelija govori ovako smernim tonom. „Šta ti misliš, Oto?“. pitao ga je Johanes. „Uz božju pomoć, napunićete nam džepove, Brante!“, oglasila se Agnes. Johanes je s osmehom prihvatio novi beli listić s blistave glave šećera. Nela je gledala kako Oto pažljivo briše usta kratkim i elegantnim pokretom. „Kada polaziš za Veneciju?“, pitao je Mermans. „Sve te palate i gondole će ti izvesno vreme biti dom daleko od doma.“ Marin je probala još jedan listić šećera i odložila kašiku. „Ideš u Veneciju?“, rekla je. „Šta je gondola, najdraži?“, pitala je Agnes. Zvučala je glupo. Oči su joj se caklile od rajnskog vina i želje da bude voljena. „C'est un bateau“, odvratio je. „Tako dakle?“, reče Agnes. „Poći ću za mesec dana“, reče Johanes. „Možda bi želeo da pođeš sa mnom, Franse? Ah“, dodao je i podigao prst, „zaboravio sam da teško podnosiš plovidbu morem.“ Mermans se narogušio. „Malo je onih koji mogu da podnesu nemirno more.“ „To je istina“, Johanes je ispraznio čašu, „ali ima i onih koji mogu.“ Marin je ustala. „Petronela, hoćeš li da nam sviraš lautu?“ „Lautu?“, iznenađeno je ponovila Nela. Nije to očekivala posle zaovine oštre opomene da ne dira bratovljev instrument. „Da, to sam rekla.“

Pogledi su im se sreli po treći put te noći. Nela je zapazila umor na zaovinom licu. Uzdržala se od negodovanja. „Naravno da hoću, Marin. Naravno.“ *** Nela je uživala svirajući lautu, ali je još veće zadovoljstvo doživela posmatrajući lica slušalaca dok je prstima prebirala po žicama koje je na brzinu naštimovala. Konačno se našla u središtu pažnje. Četrdeset minuta je svirala sedeći u stolici u obliku potkovice. Čak su i Oto i Kornelija došli da je slušaju. Vidno manja, glava šećera završila je u Agnesinoj torbici. Samo su jednostavne note i pesme o izgubljenoj ljubavi narušavale tišinu. Johanes je posmatrao svoju nevestu s nečim što se graničilo s ponosom. Marin je slušala muziku, zagledana u plamenove. Agnes je povremeno klimala glavom, a njen suprug se vrpoljio u stolici. Mermansovi su nedugo potom otišli. Obećali su da će se u novembru obavestiti o ostvarenom napretku u prodaji šećera. Marin je zatvorila vrata za njima. „Bogu hvala što su otišli! Nered možeš da raščistiš ujutru“, rekla je Korneliji, koja nije mogla da veruje da je pošteđena celovečernjeg pranja i sređivanja. Nela je grlila lautu, ustreptala od uzbuđenja. Naslonila se na prozor u predvorju. Gledala je kako Agnes i Frans silaze stepenicama ispred kuće. „Kornjačevina, Franse!“ Agnes se posle dosta popijenog vina nije ni trudila da govori tiho. „Kalajisana je!“ „Budi tiša.“ „Kako neobičan svadbeni poklon. Kako ti veliki umovi rade! I ja ću nabaviti jednu, Franse! Uskoro ćemo moći da je priuštimo! Hoću da moja bude bolja od njene!“ „Ne bih rekao da ima tako veliki um...“ „I hvala dragom Bogu – da li si video Marinino lice kad je pojela naš šećer? Nedeljama čekam taj trenutak! Franse, Gospod je zbilja bio milostiv prema nama...“ „Zauzdaj smesta tu jezičinu!“ Madam Mermans je zaćutala. Više nije progovarala.

Napuštena devojka

K

ornelija je sledećeg jutra upalila vatru pre no što se Nela probudila. Obukla se, ne gubeći vreme s miderom. Više je volela košulju i kaputić umesto Kornelijinih steznika od kitove kosti. „Ima li novih isporuka za mene?“, pitala je Ota, kad je sišla u prizemlje. „Nema, madam“, odvratio je. Zvučao je kao neko kome je laknulo. Agnesine reči odzvanjale su u Nelinoj glavi. Frans voli da ga posećujem. Ostao joj je neugodan ukus u ustima nakon sinoćnje večere, uprkos trijumfa s lautom. Nije htela da podražava Agnes Mermans ni u čemu, ali je morala da prizna da njihova gošća zna više o braku od bilo kog u ovom domaćinstvu. Trebalo bi da ohrabrim Johanesa, pomislila je. Hvaliću ga i podržavati u svim poduhvatima. Možda će mi uzvratiti istom merom? Odlučila je da ga iznenadi na radnom mestu. Posle toga će svratiti do znaka sunca. Minijaturistkinja će možda hteti da razgovara s njom ako se Rošavi ne bude muvao oko zgrade. *** Sve sobe bile su besprekorno čiste, ali je kuća izgledala neobično, kao ratnik iscrpljen teškom borbom. Vrata Johanesove radne sobe bila su otvorena. Nela je videla mape i papire razbacane po podu. Ušla je u trpezariju. Zastala je kad je videla lako odevenu zaovu, u kućnom mantilu prebačenom preko bluze i suknje. Raspuštena svetlosmeđa kosa padala joj je preko ramena i širila blagi miris oraščića. Učinilo joj se da posmatra mekšu i bogatiju Marininu verziju. „Da li je Johanes već otišao do Starog Hogstrata?“, pitala je Nela. Oto je ušao i sipao kafu u dve šoljice. Gorki miris joj je izoštrio čula. Nekoliko kapi kanulo je iz grlića. Proširile su se po stolnjaku kao nova ostrva na mapi. Posmatrao je mrlje koje je napravio. „Zašto bi htela da znaš?“, reče Marin. „Htela sam da ga pitam gde je Bergen.“ „U Norveškoj, Petronela. Ne dosađuj mu.“ „Ali...“ „I zašto te, od svih mesta na svetu, zanima baš Bergen? Tamo samo trguju ribom.“ Kornelija je glancala crno-bele pločice oko ulazih vrata u predvorju. Usredsređeno je radila, oborene glave. Oto je išao ka kuhinji, praćen mirisom kafe. Slabašna oktobarska svetlost curila je kroz prozore. Lojanice, vraćene iz skrovišta, već su gorele. Kornelija je prestala da radi kad je Nela povukla reze i otvorila vrata.

Uspravila se kad je hladni vazduh s ulice nahrupio u predvorje. „Madam, tek je osam sati“, rekla je i podigla glavu. Držala je metlu kao koplje. „Gde ste pošli tako rano?“ „Imam posla“, reče Nela. Oneraspoložila se, suočena s Kornelijinim sumnjičavim pogledom. Ponovo se osećala kao zatočenica. Novostečeni osećaj moći, probuđen sviranjem laute, brzo je kopneo. „Dame nikad nemaju nikakva posla, madam“, reče služavka. „Trebalo bi da znaju gde im je mesto.“ Ovo je bilo ravno šamaru. Nijedna služavka u Asendelftu ne bi izrekla nešto tako nečuveno. „Trebalo bi da ostanete ovde“, molećivo ali i uporno nastavi Kornelija. Nela se okrenula da udahne spoljašnji vazduh. Htela je da ode što dalje od mirisa lojanica i Kornelijinog zabrinutog izraza. „O čemu god da je reč, ne bi trebalo da idete sami“, promrmljala je služavka, ovog puta nešto ljubaznije. Uhvatila je Nelu za ruku. „Ja samo...“ „Za razliku od tebe, Kornelija, ja mogu da idem kuda god hoću.“ *** Bilo bi zanimljivo videti supruga na radnom mestu, gledati ga kako se trudi da umnoži i utvrdi imetak. Tako će ga lakše razumeti. Nela je skrenula na Klovenirsburgval. Osetila je miris mora i ugledala visoke jarbole u luci. Šetala je pored kanala, razmišljajući da li da pokaže Johanesu figurice njemu tako dragih pasa. Sigurno će im se obradovati. Prošla je kroz glavni luk Starog Hogstrata i ušla u VOC-ovu zgradu, pored oružnice, pune štitova i prsnih oklopa naslaganih po veličini. Ovo mesto je središte grada, neki bi rekli i čitave republike. Otac joj je jednom rekao da je Amsterdam podmirio gotovo polovinu ukupnih ratnih troškova. Uvek je sumnjičavo i s nekom vrstom čežnjive zavisti govorio o bogatstvu i moći ovog grada. Pregazila je prvo dvorište, ošamućena okomitim zidovima od cigle. Dva čoveka razgovarala su u udaljenom ćošku. Nisko su joj se poklonili kad je prošla kraj njih. Uzvratila im je istom merom. Oni su je radoznalo posmatrali. „Ne viđamo često žene u VOC-u“, reče jedan od njih. „Izuzev noću“, oglasio se njegov prijatelj. „Tada dolaze one koje mirišu na vanilu.“ „Tražim Johanesa Branta“, obratila im se. Zvučala je uznemireno zbog njihovog uvredljivog ponašanja. Crvene bubuljice pokrivale su čelo jednog mladića. Bog je bio zlurad. sa svojom četkicom, pomislila je. Izmenjali su poglede. „Prođite ispod onog luka. Uđite u drugo dvorište. Uđite na vrata na krajnjoj levoj strani. Tamo se obavljaju poverljivi poslovi. Samo da znate, ženama nije dozvoljen pristup u taj deo zgrade.“ Osećala je njihove poglede na leđima dok je prolazila ispod drugog luka. Niko nije

odgovorio kad je zakucala na vrata na levoj strani dvorišta. Nestrpljivo ih je gurnula. So je prožela oskudni nameštaj i zidove, učinivši sobu vlažnom. U njenom zadnjem delu bile su spiralne stepenice. Popela se na sprat, gde je vazduh bio čistiji. Našla se u dugom hodniku na čijem kraju su bila još jedna velika hrastova vrata. „Johanese?“, pozvala ga je. Stalno ga dozivam, pomislila je. Stalno čekam pred njegovim vratima. Potrčala je ka njegovoj kancelariji. Radovala se iznenađenju koje će mu prirediti. Kvaka na kraju hodnika nije htela da se pomeri. Navalila se na nju svom težinom i otvorila vrata. Muževljevo ime zastalo joj je u grlu. Nagi Johanes ležao je na kauču u zadnjem delu prostorije. Bio je potpuno obnažen. Nije mogao da mrdne zbog nečije glave s tamnim kovrdžama nadnete nad njegovim međunožjem. Učinilo joj se da su kovrdže zalepljene za njenog supruga, ali tada je videla da se ta glava miče gore-dole, gore-dole, gore-dole. Glava je pripadala telu, vitkom torzu i paru klečećih nogu, poluskrivenih kaučem. Johanes je otvorio oči kad je čuo zatvaranje vrata. Užasnuto ih je raširio kad je opazio suprugu. Trgao se. Kovrdžava glava se podigla i, otvorenih usta i preneraženog pogleda, prepoznala je Džeka Filipsa. Okrenuo je bledo lice ka njoj i ustao s druge strane kauča. Upravila je užasnuti pogled na njegova obnažena glatka prsa. Johanes se kretao kao da je pod vodom. Nije hteo, ili možda nije mogao da se pokrije. Bio je spor i nije mogao da diše. Njegova stvarčica, njegov crv, sad je bio jarbol – mesnat, uspravan i blistavo vlažan. Odgurnuo je Džeka i seo. Njegova široka prsa izgledala su tako dlakavo u poređenju s mladićevim. Siva svetlost dana prodirala je kroz prozor. Činila ih je još bleđim. „Nela“, obratio joj se suprug. Glava joj je gorela. Jedva da ga je čula. „Nije trebalo. Nisi...“ Magija je prestala da deluje kad je Džek dobacio košulju Johanesu. Obojica su nespretno mahali rukama i uspaničeno se oblačili. Posmatrala je njihov užurbani trapavi ples. Kolena su joj popustila. Podigla je pogled s poda i videla da je njen suprug uspeo da ustane. Pružio je ruke, ali nije znala da li poseže za njom, za Džekom ili za odećom. Činilo joj se da želi da uhvati nevidljive konopce. Do pasa nagi Džek iz Bermondsija prolazio je prstima kroz kovrdžavu kosu. Da li se ceri, mršti ili radi sve to odjednom? Ta pomisao povukla se pred urlikom u njenoj glavi. Pokrila je oči rukama. Poslednje što je videla bio je Johanesov penis. Zanjihao se i opao, dug i taman, uz butinu. Tišina joj je tutnjala u ušima. Tuga je provalila iz njenog srca. Poniženje se proširilo iz jedne u hiljadu crnih spora. Dugo potiskivana muka konačno je pronašla glas.

Nije znala da li može da je čuje ni da li joj reči izlaze iz usta. „Idiote, idiote, idiote“, šaptala je čvrsto zatvorenih očiju. Noge su joj bile od olova, a koža vrela. Telo joj je otežalo kao vodenični kamen. Osetila je muške ruke na sebi. Podigli su je. Glava joj se ljuljala. Videla je pet belih nožnih prstiju na Johanesovom stopalu. Prvi put ju je neko dodirnuo nakon što ju je Marin uštinula. „Nela“, čula je poznati glas. To je bila Kornelija. I Kornelija je došla. Dozvolila je da je iznesu iz sobe. Posrtala je beskrajnim hodnikom, kao da beži od talasa. Johanes ju je dozivao po imenu. Čula ga je, ali nije mogla da odgovori. A da li bi htela da je mogla? Usne su odbijale da oblikuju reči. Gušile su se na njenom jeziku. Kornelija je silazila s njom niz poslednje stepenike. Nalagala joj je da pomera jednu pa drugu nogu. Isuse Hriste, madam! Samo hodajte! Molim vas, samo hodajte da bismo stigle kući! Prošli su pored one dvojice u dvorištu. Kornelija je morala da je vuče. Zaklanjala je gospodaričinu glavu, da niko ne bi video njen skrhani izraz lica. Kad su izašle na Klovenirsburgval, Nelina muka podigla se uz grlo i pokuljala iz nje. Ispovraćala se. Kornelija joj je čvrsto zatvorila usta rukom, da krikom ne bi privukla neželjenu pažnju na uskim i nezajažljivo radoznalim amsterdamskim ulicama. Stigle su nekako do kuće. Vrata su se otvorila kao da raspolažu sopstvenom voljom. Nela je ugledala Marin i Ota u senkama. Skrivala je lice dok se pela na sprat uz Kornelijinu pomoć. Legla je u postelju i zagrabila izvezene nevestinske prekrivače. Gušila se u suzama. U dubini njenog bića rađao se urlik. Vrisak je zaparao vazduh. Osećala je da je neko uporno miluje po čelu, da joj drži glavu dok joj sipaju tečnost niz grlo. Čula je kako njen urlik bledi i zamire. Oto, Marin i Kornelija naginjali su se iznad nje kao tri mudraca iznad kolevke, lica izobličenog od brige. Ja ne valjam, pomislila je. Idiotkinja sam. Nije trebalo... Lica su nestala. Propadala je. Slika njenog nagog supruga nestajala je u tamnom jezercetu.

DRUGI DEO

NOVEMBAR 1686. Zar može iz istog izvora teći slatko i gorko? Jakovljeva poslanica 3:11

Naopako

P

robudio ju je neodoljivo slatki miris. Nela je otvorila oči i ugledala Marin na kraju postelje, s poslužavnikom oblandi u krilu. Bila je duboko zamišljena. Izgledala je mnogo mekše i pristupačnije s kapcima popalim preko sivih očiju. Stisnute usne svedočile su o utučenosti. Obilazila ju je sedam dana uzastopce, a Nela se svaki put pretvarala da spava. Slika Johanesa i Džeka Filipsa danima je igrala u njenom umu, kao moljac koji neumorno maše krilima. Nela mu je snagom volje onemogućila da leti, zatim ga je obeznanila i iskidala mu krila. Ni tada nije nestao. Šta su još ta dvojica radila pre nego što je ušla u kancelariju – na postelji od atlasa, kao bogovi papirnog sveta? Nisam sposobna za život u Amsterdamu, pomislila je. Poželela je da bude negde daleko. Osećam se kao da nemam ni osamnaest godina, a nosim teret osamdesetogodišnjakinje na plećima. Imala je osećaj da joj se čitav život dešava odjednom i da beznadno luta morem nerešivih problema. Koliko sam lakomislena bila kad sam verovala da ću se snaći u Amsterdamu, da mogu biti supruga Johanesa Branta. Sama sebi sam iščupala krila. Ostala sam bez dostojanstva. Kredenac-kućica bez ljudi vrebala je iz ćoška. Neko je raskrilio zavese i činilo joj se da raste pod sunčevim zracima. Privukla je Marininu pažnju. Spustila je poslužavnik s oblandama na pod i polako prišla kredencu. Gurnula je slobodnu ruku u minijaturni salon i izvukla kolevku. Zaljuljala ju je napred-nazad na dlanu. „Ne diraj je!“, brecnu se Nela. To su bile prve reči koje je prozborila za nedelju dana. „To nije tvoje!“ Marin se trgla i vratila kolevku na mesto. „Donela sam ti oblande s ružinom vodicom, cimetom i đumbirom. Kornelija ima novi tiganj.“ Nela se zapitala šta je Kornelija učinila da zasluži takav dar. Vatra je založena. Gorela je jasnim i veselim plamenom. Zima je stigla. Nela je osećala trag hladnoće u sobi. „Zar nisi rekla da je prazan stomak bolji za dušu?“, rekla je, iako je redovno jela činije hutspota i kriške gaude koje je Kornelija ostavljala iza vrata. Osećala je kako se optužba kuva u njoj, spremna da prasne. „Jedi“, reče Marin. „Molim te, jedi. Zatim ćemo razgovarati.“ Nela je prihvatila delftski tanjir s cvetnim i lisnatim motivima. Marin je protresla jastuke, a onda se vratila na svoje mesto na kraju postelje. Zlataste oblande imale su savršen ukus. Ružina vodica mešala se s đumbirom u ustima. Pebo je cvrkutao iz kaveza u uglu, kao da oseća Nelino snebivljivo zadovoljstvo. Šta će Marin reći, pitala se Nela, kad joj budem rekla šta sam videla? „Možda bi

htela da izađeš iz kreveta?“ Zaova je zvučala kao kraljica koja pokušava da se sprijatelji sa seljančicom. Nela je pokazala ka kredencu. „Pretpostavljam da bi više volela da me tamo vidiš.“ „Kako to misliš?“ „Moj život u ovoj kući je završen.“ Marin se ukočila na ove reči. Nela je žučno odgurnula tanjir s nepojedenim oblandama ka zaovi. „Nemam nameru da više slušam tvoja naređenja, Marin! Sve mi je jasno!“ „Je li?“ „Da!“ Nela je duboko udahnula. „Nešto moraš da znaš.“ Krv je navrla u Marinino bledo lice. „Šta? Šta to?“ Nela je prekrstila ruke na pokrivaču, osnažena nerazotkrivenim saznanjem. Zagledala se u zaovine tužne oči. Telo joj je otežalo, kao da je usidreno u postelji. „Postoji razlog zbog kog se nedelju dana nisam micala iz postelje, madam. Johanes – tvoj brat – ne – ne mogu to da prevalim preko usana.“ „Šta ne možeš da prevališ preko usana?“ „Johanes je – sodomista?“ Marin je zatreptala. Očvrsla slika Johanesa i Džeka blesnula je u Nelinom umu. Izgledala je veoma živo. Komad oblande slepio joj se za grlo. Marin je ćutke posmatrala vez na prekrivaču, debela slova B među rastinjem i ptičicama. „Strašno mi je žao što si toliko potresena, Nela.“ Marin je konačno progovorila tihim glasom. „Priznajem da se Johanes razlikuje od većine muževa.“ Nela je isprva nije razumela. Zaovino lice konačno se otvorilo pred njom, kao knjiga koja pokazuje svoje stranice. Spoznaja je prostrujala njenim krvotokom. Obrazi su joj se zarumeneli. „Znala si? Ti si znala!“ Jecaj joj se penjao uz grlo. Ovo je na neki način bilo gore od njenog nagog muža na kancelarijskom kauču s Džekom. „Blagi bože! Pravite me budalom još od prvog dana u ovoj kući!“ „Nismo ti se smejali, Petronela. Nikada. Nisi ti budala.“ „Ponizili ste me! Sad mi je sve jasno! Kad samo pomislim na tu poganštinu koju je radio s tim... momkom...“ Marin je ustala i prišla prozoru. „Da li je odvratnost jedino što osećaš prema Johanesu?“ „Šta? Jeste! Sodomisti! Budite svesni njihovog prisustva, rekao je Pelikorn. Božji gnev će se prosuti po zemlji. Ja sam Johanesova supruga, Marin!“ Mislila je da nikad neće izgovoriti reči koje su navrle iz nje. Posle svakog slova osećala se lakše, kao da će poleteti. Marin je raširila prste po prozorskom staklu. Pritiskala ga je, tako da su joj vrhovi

prstiju pobeleli. „Zapamtila si pastorovu propoved od reči do reči.“ „Znala si da me Johanes neće voleti!“ Zaova je progovorila slomljenim glasom. „Pitam se zašto ne bi. Ja... ni meni nije uvek jasno.“ Nastavila je posle kraće pauze. „Dopadaš mu se.“ „Kao kućni ljubimac! Više voli Rezeki od mene! Ne mogu da mu oprostim ovu obmanu, ovu sramotu! A ti si znala kako će ovo uticati na mene. Probdela sam tolike noći, čekajući...“ „Nisam to smatrala obmanom, Nela. Mislila sam da je ovo prilika, za sve nas.“ „Kako se usuđuješ! Da li me je uopšte Johanes birao?“ Marin je oklevala. „Johanes se... nećkao. Nije hteo... ali... ja sam se raspitala. Jedan od prijatelja tvog oca pomenuo je da ste posle njegove smrti otkrile da vas je ostavio u dugovima do guše. Tvoja mati je odmah pozdravila prosidbu. Mislila sam da će svi biti zadovoljni.“ Nela je gurnula tanjir na pod. Razbio se na tri dela. „A kakvu budućnost ja imam, Marin?“, zavapila je. „Sve kontrolišeš! Naručila si moju odeću! Kod tebe je knjiga kućnih rashoda! Odvukla si me u crkvu! Poslala si me na gozbu gilde, gde su svi buljili u mene! Bila sam ti tako zahvalna kad si mi dozvolila da sviram lautu! Patetično! Trebalo bi da ja budem gospodarica kuće, a nisam u ništa boljem položaju od Kornelije!“ Marin je pokrila lice rukama. Vazduh se zgušnjavao između njih. Nelu je ispunila nova energija dok je gledala kako se zaova bori da sačuva kontrolu nad sobom. „Marin, prestani da se pretvaraš da si spokojna. Ovo je katastrofa!“ Suze su joj navrle na oči, iako je htela da ih zaustavi. Plakala je uprkos svim naporima da ostane pribrana. „Kako mogu biti srećna pored čoveka koji će goreti u paklu?“ Marinino lice preobrazilo se u masku gneva. „Umukni! Umukni! Tvoja porodica nema ništa osim imena! Otac vas je bacio na prosjački štap! Završila bi kao seljanka!“ „U tome nema ničeg lošeg!“ „Reci to za deset godina, kad nasipi puknu, kad ti ruke otvrdnu, a desetoro dece bude trčalo oko tvojih nogu, iskajući hranu! Tražila si sigurnost! Htela si da budeš trgovčeva supruga!“ Nela je zaćutala. „Petronela? Šta ćeš da uradiš?“ Panika u Marininom glasu bila je sve očiglednija. Nela je počinjala da shvata da napokon raspolaže izvesnom količinom moći. Da li zaova misli da ću se obratiti vlastima? Začuđeno je posmatrala Marinino zgrčeno i prebledelo lice. Oraspoložila ju je pomisao da ona, osamnaestogodišnjakinja iz Asendelfta, gradskim ocima može da saopšti da je njen suprug, ugledni trgovac, opsednut đavolom. Mogla bih to učiniti, govorila je sebi. Bila je raspoložena za tako nešto. Mogla bih prijaviti i Džeka Filipsa. Ko bi me sprečio? Jednom rečenicom mogla bih smožditi život ove žene. Tako bih se oslobodila poniženja.

Marin je progovorila kao da joj čita misli. „Ti si deo ove porodice, Petronela. Istina o njoj lepi se i za tebe, kao ulje na pticu. Da li želiš da se vratiš sirotinji? Šta će se desiti Otu i Korneliji ako odaš našu tajnu?“ Raširila je ruke kao ptica. Nela se zgrčila u postelji. „Mi žene, Petronela, ne možemo tu ništa“, reče Marin. „Ništa!“ Oči su joj plamtele dotad neviđenom žestinom. „Sve što možemo, i to ako imamo sreće, jeste da ispravljamo greške koje drugi čine.“ „Agnes je srećna.“ „Agnes? O, ona samo igra svoju ulogu, ali videćeš već šta će joj se desiti kad joj ponestane teksta! Ta plantaža pripadala je njenom ocu, a predala ju je suprugu. Ne razumem kako može da se smatra tako pametnom zbog toga. Neke od nas mogu da rade“, povikala je Marin, „da grbačimo dok nam leđa ne popucaju, a da za to ne dobijemo ni polovinu muške plate! Ne možemo da posedujemo imetak niti da pokrećemo slučaj pred sudom. Možemo samo da rađamo decu, koja postaju vlasništvo naših muževa.“ „Ali ti se nisi udala, ne moraš...“ „Ima žena koje muževi ne ostavljaju na miru. Rađaju bebu za bebom dok im se telo ne preobrazi u naborani džak.“ „Pristala bih da budem i naborani džak, samo da ne budem sama! Javna žena, privatni život – zar to nije opšteprihvaćeni slogan?“ „A znaš li koliko žena umre pri porođaju, Petronela? Koliko devojaka postane mrtva domaćica?“ „Prestani da vičeš na mene! I u Asendelftu je bilo sahrana. Svesna sam opasnosti od porođaja.“ „Petronela...“ „Da li je moja majka znala šta je on? Da li je znala?“ Marin je ostala bez daha. Ućutala se i zagledala kroz prozor. „Ne bih rekla. Predstavila te je kao maštovitu devojku, snažnu i sposobnu, koja će procvetati u gradu. Nela će se snaći – napisala je – Asendelft je premali za njen um. Rado sam poverovala u te tvrdnje.“ „To je možda tačno“, reče Nela. „ Ali sad nikad više neću moći da živim životom pristojne žene. Nisi smela da odlučuješ o tome.“ Marinin podrugljivi osmeh zagrebao je po Nelinoj koži. „Šta misliš kad kažeš pristojna žena?“ „Pristojna žena se uda... i rađa decu...“ „A šta sam ja, Petronela? Da li sam ja pristojna žena? Bila sam kada sam se poslednji put pogledala u ogledalu.“ „Nijedna od nas nije.“ Marin je s uzdahom protrljala čelo. „Hristove mi krvi, nisam htela da planem. Omaklo mi se. Žao mi je.“

Iskreno izvinjenje donelo je kratkotrajni mir. Iscrpljena, Nela se opružila po postelji. Marin je duboko disala. „Reči su u ovom gradu voda, Nela“, rekla je. „Mogli bismo se udaviti i u jednoj kaplji glasina.“ „Da li to znači da ste Johanes i ti žrtvovali moju budućnost“, reče Nela, „zato što je vaša bila u opasnosti?“ Marin je pokrila oči. „Brak je unapredio tvoj položaj, zar ne?“ „Možda, ali u Asendelftu se ne bih udavila.“ „Ipak si u njemu živela kao ispod vode. Imali ste nekoliko krava, vilu promaju i obilje dosade. Ovaj brak bi mogao da ti pruži... avanturu.“ „Zar nisi rekla da žene ne doživljavaju avanture!“, planula je Nela. Čim je to rekla, pomislila je na minijaturistkinju u Kalverstratu. „Da li nam preti opasnost, Marin? Šta će nam novac od šećera? Johanes ga ne bi prodavao da nije morao.“ „Prijatelje drži blizu, a neprijatelje još bliže.“ „Mislila sam da je Agnes Mermans tvoja prijateljica.“ „Zarada od šećera će nas zaštititi od njih“, odvratila je Marin gledajući kroz prozor. „Bog u Amsterdamu može samo toliko.“ „Kako možeš da pričaš takve stvari? Ti, koja si tako pobožna...“ „Moja verovanja nemaju ništa s onim što mogu da kontrolišem. Nismo siromašni, ali je šećer brana koja nas štiti od nadolazeće plime. I ti si brana koja nas štiti, Petronela.“ „Ja vas štitim?“ „Naravno. Veruj mi da smo ti veoma zahvalni na tome.“ Marinina nevoljna zahvalnost procvetala je u Nelinoj krvi, ispunivši je svešću o sopstvenoj važnosti. Zagledala se u vez na prekrivaču da bi prikrila zadovoljstvo. „Marin, šta bi se desilo kad bi Agnes i Frans doznali za Johanesa?“ „Nadaj se da bi imali malo milosti.“ Marin je ućutala tražeći stolicu. „Ali ja ne verujem da je imaju i zrnce.“ Marin se u novonastaloj tišini polako urušila, kao marioneta pokidanih niti. Noge su joj popustile. Obesila je vrat i ramena i položila bradu na grudi. „Znaš li šta rade muškarcima kao što je moj brat? Dave ih. Sveti sud im veže tegove oko vrata, a zatim ih gurnu u vodu.“ Neli se učinilo da Marin tone pod nevidljivim i razornim talasom. „Ali zalud se trude. Ne bi našli ono za čim tragaju čak ni kad bi izvukli Johanesa iz vode i rasporili ga.“ „Zašto ne bi?“ Suze su potekle niz Marinine blede obraze. Pritisnula je ruku na grudi, kao da će tako ublažiti tugu. „Zašto što je to u njegovoj duši, Petronela. To je u njegovoj duši. To se ne može iščupati iz njega.“

Odluke

N

ela je sat kasnije otvorila vrata. Držala je kavez s Pebom. Sunce je bacalo slabašnu svetlost kroz prozor na odmorištu i bojilo zid pred njom u bledožuto. Čula je Johanesa u Marininoj sićušnoj sobi, tiho dizanje i spuštanje njihovih glasova. Ostavila je Pebov kavez na vrhu stepenica. Prišunjala im se hodnikom. „Zašto ne možeš da se držiš dalje od tog čoveka? Ne smem ni da mislim o onom što bi se moglo dogoditi.“ „On nema nikoga, Marin.“ „Potcenjuješ ga.“ Marin je zvučala iscrpljeno. „Taj ne zna za odanost.“ „O svima imaš najgore mišljenje.“ „Prozrela sam ga, Johanese. Iscediće nas. Koliko si mu dosad platio?“ „Pomaže mi u čuvanju šećera. To je poštena pogodba. Zbog toga više ne raznosi robu po gradu, i ne dolazi ovamo.“ Nela je merila dužinu Marinine tišine. „Posmatraš svet kao slepac“, konačno je prozborila. Njen napeti glas svedočio je o teško kontrolisanom besu. „Zašto je tvoje skladište manje upadljivo od ove kuće? Taj čovek ne bi smeo da priđe ni nama ni bilo čemu što ima veze s nama. Šta će biti ako se Petronela poveri majci ili gradskim ocima?“ „Nela ima srca...“ „Čijeg postojanja jedva da si svestan!“ „To nije tačno. Nije pošteno. Kupio sam joj kredenac, haljine. Izveo sam je na gozbu. Šta još treba da učinim?“ „Znaš ti šta bi trebalo.“ Usledila je duga pauza. „Verujem da je ona izgubljeni deo naše slagalice.“ „U opasnosti si da ga izgubiš. Kad samo pomislim na štetu koju si napravio, na posvemašnju nemarnost prema drugima...“ „Kako možeš? Tvoje licemerje je nepodnošljivo, Marin! U avgustu sam te opomenuo da ne mogu...“ „A ja sam te odavno upozorila da će ti se nešto strašno dogoditi ako ne prestaneš da se viđaš s Džekom.“ *** Nela više nije mogla da ih sluša. Prišla je stepenicama i podigla Pebov kavez. Silazila je u predvorje ispunjena saznanjem da se nikad nije osećala moćnije, i uplašenije. Zamišljala je kako Johanes nestaje pod vodom, izvitoperena lica, kako mu se kosa leluja kao siva morska trava. Mogla bi odsudno doprineti tome. Godinama su

se skrivali iza debelih zidova i masivnih ulaznih vrata. Otvorili su ih da bi je pustili unutra i eto šta im se desilo. Ne volimo izdajnike – setila se Marininih reči – i neobičnog jedinstva koje je vladalo među ljudima kojima je odskora donekle pripadala. Čekali su da vide koliko im je odana. Na poslednjoj stepenici je sela i stavila kavez pored sebe. Pebo je poslušno sedeo na prečažici. Cimnula je vratanca. Otvorila su se uz blagu škripu. Ptičica je iznenađeno poskočila, radoznalo trzajući glavom i trepćući bisernim okicama. Isprva je bio snebivljiv. Ubrzo se odvažio i poleteo po velikom predvorju. Zaletao se, uspinjao i ponirao i lepetao krilima po velikom prostoru. Obilno je poškropio podne pločice izmetom. Neka pada. Želela je da njen pernati ljubimac pokrije sve skupocene pločice govnima. Zabacila je glavu da bi pogledom ispratila Pebov spiralni uspon ka tavanici. Zadrhtala je kad je videla da je jedan od prozora prema ulici odškrinut. Ptičica je letela s jedne na drugu stranu predvorja. Osećala je kretanje vazduha izazvano lepršanjem krila – paperjasto lelujanje šupljih kostiju i perja. Pronašao je mesto na tavanskim gredama, nedostupno njenom pogledu. Uvek je pretpostavljala da će jednog dana dobiti bebu, uprkos majčinim upozorenjima i ženama koje su pre vremena sahranjene u dvorištu Asendelftske crkve. Dodirnula je stomak. Zamišljala je izbočinu, mesnati balon koji krije dete. Život u ovoj kući nije samo izopačen, on je igra obmane. A ko je ona u svetlu skorašnjih događaja? Šta bi trebalo da radi? „Da li ste gladni?“, obratio joj se neko. Poskočila je kad se Kornelija pojavila ispod stepenica, bleda i prestrašena. Nije se trudila da je pita šta tu radi. U ovoj kući niko nikad nije bio potpuno sam. Neko je uvek gledao i slušao. Zar i ona ne osluškuje – korake, zatvaranje vrata, grozničavo šaputanje? „Nisam“, odvratila je, iako je bila gladna. Smazala bi svu hranu s gozbe Filigranske gilde. Proždrla bi svaki komadić samo da bi se uverila da je od krvi i mesa. „Hoćete li da ga pustite da tako leti okolo?“, pitala je Kornelija. Pokazala je na sev zelenog perja kad je Pebo proleteo iznad njih i odmah zatim nestao u senkama. „Hoću“, reče Nela. „Zatvoren je u kavezu još od dolaska ovamo.“ Čučnula je. Služavka je klekla pored nje i položila obe ruke na njena kolena. „Ovo je sad i vaš dom, madam.“ „Kako ova kuća puna tajni može biti nečiji dom?“ „U ovoj kući postoji samo jedna tajna“, reče Kornelija. „Izuzev ako i vi nemate neku?“ „Nemam“, reče Nela, iako je odmah pomislila na minijaturistkinju. „Koliko vam znači Asendelft, madam? Nikad ne govorite o njemu. Ne verujem da vam mnogo nedostaje.“

„Niko me nikad nije pitao, osim Agnes.“ „Čula sam da tamo ima više krava nego ljudi.“ „Kornelija!“ Nela je uzmakla uz nervozni kikot. Trošna kuća, jezero i uspomene iz detinjstva bile su tako daleke. Volela bi da ljudi ne budu tako grubi prema mestu iz kog je potekla. Pretpostavljala je da bi mogla da se vrati. Mama bi mi oprostila, pogotovo kad bih joj rekla istinu. Ako ostanem, Johanes će nastaviti da uživa u svojim eskapadama i pokušavaće da se prikrije od crkve i vlasti. Očigledno je da mu je telesno uživanje bilo važnije od večitog prokletstva. Ja, pak, neću imati gotovo ništa. Neću moći da se nadam da ću postati majka, niti da ću imati nekog s kim bih noću delila tajne. Neću upravljati ni domaćinstvom, osim možda onim u kredencu. A opet, pomislila je Nela, boriću se da izronim. Minijaturistkinja mi je poslala tu poruku. Asendelft je mali. Tamošnje društvo je ograničeno i zaronjeno u prošlost. U Amsterdamu su zavese kredenca otkrivale nov i neobičan svet, zagonetku koju je želela da reši. Najvažnije od svega je što u Asendelftu nije bilo minijaturistkinje. Žena koja živi na Kalverstratu je nedokučiva i neuhvatljiva. Verovatno je i opasna, ali je trenutno jedino što može nazvati svojim. Ako se vrati na selo, nikad neće saznati zašto joj je minijaturistkinja poslala neporučene predmete. Nikad neće doznati istinu. Želela je da se isporuke nastave. U jednom trenutku palo joj je na pamet da je samo one održavaju u životu. „Kornelija, jesi li me onog dana sledila do Johanesove kancelarije?“ Služavka se rastužila. „Jesam, madam.“ „Ne volim kad me uhode, ali mi je veoma drago što si tog dana pošla za mnom.“

Priče

S

lužavka je u kuhinji dodala Neli vrč vrućeg začinjenog vina. Nasula je jedan i sebi. „Konačno malo mira“, rekla je. „Ne želim mir, Kornelija. Više bih volela muža.“ „Pecivo će uskoro biti gotovo“, odvratila je služavka i obrisala ruke o kecelju. Cepanka u ognjištu se raspukla, prosuvši kišu sjajnih varnica. Nela je spustila kuvano vino na masnu površinu stočića za seckanje pored svog kolena. Johanes joj je na barži, na putu do Filigranske gilde, obećao: Neću te povrediti, Petronela. Oduvek je mislila da se dobrota ispoljava isključivo na delu. Ali nečinjenje, uzdržavanje – da li se dobrota i u tome ogleda? Od malena je učena da je sodomija zločin protiv prirode. Amsterdamski propovednik se po tom pitanju nije nimalo razlikovao od seoskog sveštenika u Asendelftu. Ali da li je ispravno ubiti čoveka zbog nečeg što je u njegovoj duši? Čemu sva ta muka ako Marin ima pravo i to ne može biti odstranjeno? Gucnula je kuvano vino. Nadala se da će snažni ukus začina potisnuti sliku Johanesa na dnu hladnog crnog mora. „Dodala sam i suv grašak. To je nova ideja“, reče Kornelija kad je vrelina iz otvorene rerne ispunila sobu. Stavila je pecivo na tanjir. Pre no što ga je pružila Neli, prelila ga je sokom od grožđa, koštanom srži i puterom. „Kornelija, da li je Marin ikada nekog volela?“ „Volela?“ „Dobro si me čula.“ Kornelija je stisla tanjir. „Madam Marin veli da je ljubav bolja u snu nego na javi, da je bolja dok se lovi nego kad se ulovi.“ Plamenovi su se načas razigrali i smirili. „Možda ti je tako pričala, Kornelija, ali ja... nešto sam pronašla. Poruku. Ljubavnu poruku, skrivenu u njenoj sobi.“ Sva boja je za tren napustila Kornelijino lice. Nela je oklevala. Ipak se odvažila na rizik. „Da li ju je napisao Frans Mermans?“, pitala je. „Tako mi svih anđela“, s uzdahom će Kornelija. „To nikako... oni nikada...“ „Kornelija, želela bi da ostanem ovde, zar ne? Ne bi želela da pravim probleme?“ Služavka je podigla glavu i pažljivo odmerila Nelu. „Da li se vi to pogađate sa mnom, madam?“ „Moglo bi se reći.“ Kornelija je odmahnula rukom. Pomerila je hoklicu i spustila ruku na Nelino srce. „Kunete li se, madam? Da li se kunete da nikom živom nećete ni zucnuti o ovom što ću vam reći?“

„Kunem se!“ „U tom slučaju ću vam se poveriti“, nastavila je služavka tihim glasom. „Agnes Mermans je oduvek bila mačka koja krije svoje kandže. Uvek je besprekorno doterana i graciozna. Ali ako je pažljivije osmotrite, opazićete brigu, duboko u njenim očima. Ne može da sakrije svoja osećanja prema Marin, zato što je gospodarica ukrala srce njenoga supruga.“ „Šta?“ Kornelija je ustala. „Ne mogu ti pripovedati ako se ne zabavim nečim. Napraviću oli-kukene.“ Napunila je činiju bademima, dodala malo karanfilića i izvadila teglicu cimeta. Počela je da drobi bademe i karanfilić. Neli su služavkino šaputanje, tajnovitost i ubeđenost u tačnost priče više prijali od peciva na tanjiru. Kornelija je bacila pogled na stepenice, da bi se uverila da je niko drugi neće čuti. „Madam Marin je bila mnogo mlađa od vas kad je prvi put srela Mermansa. Bio je sinjorov prijatelj. Radili su kao činovnici u riznici. Sinjor je imao osamnaest, a madam Marin oko jedanaest godina.“ Nela je pokušala da zamisli zaovu kao dete, ali je Agnes imala pravo kad je rekla da je to nemoguće. Marin se nije menjala. Setila se nečeg uznemirujućeg. „Ali Agnes mi je rekla da su se Frans i Johanes sreli u VOC-u, u dobu od dvadeset dve godine.“ „Ha, to je izmislila – ili ju je Mermans tako slagao. Nikad nije radio u VOC-u. Sa sinjorom se sreo u Amsterdamskoj riznici. Zaposlio se u Stadhojsu, nešto u vezi sa donošenjem propisa. Sedenje u kancelariji ne izgleda kao preveliko dostignuće u poređenju s prijateljem koji jedri debelim morima u službi najveće kompanije u republici. On pati od morske bolesti, madam. Možete li da zamislite Holanđanina koji pati od morske bolesti?“ „Pa, i ja više volim konje od brodova“, reče Nela. Kornelija je slegla ramenima. „I jedni i drugi mogu da vas zbace iz sedla. Bilo kako bilo, Mermans je prvi put upoznao madam Marin na proslavi Svetog Nikole. Svirale su citre, rogovi i viole. Madam Marin je igrala s Mermansom više puta. Mislila je da je zgodan kao princ. Danas previše jede, ali je u to doba privlačio sve poglede.“ „Otkud to znaš, Kornelija? To se verovatno desilo pre tvog rođenja?“ Služavka se mrštila dok je ubacivala brašno i đumbir i mutila smešu. „Istina je da sam u to doba bila beba u sirotištu, ali kasnije sam sklopila kockice zahvaljujući ključaonicama“, prošaptala je i značajno odmerila sagovornicu. „Prozrela sam je.“ Primakla je činiju s jabukama i počela da ih ljušti neprekidnim pokretima noža. „Ima nečeg u madam Marin. Ona je čvor koji bi svako voleo da razveže.“ Nela je sumnjala da postoje prsti dovoljno oštri ili vešti da razreše zaovin čvor. Marin je bilo teško raspetljati zbog njene nestalnosti i ćudljivosti, ali i zbog trenutaka stidljive velikodušnosti, koji bi očas posla ustuknuli pred zajedljivim komentarima. Kornelija je nastavila da muti smešu. Neli se srce nadimalo u grudima. Ova

devojka je ušla u Johanesovu kancelariju da bi me spasla, pomislila je. To znači da je prva prijateljica koju je ikad imala. Obuzela su je snažna osećanja. Svakog trenutka je mogla ustati i zagrliti neobično dete iz sirotišta, kome je talenat za spremanje hrane podario moć da pruža utehu. „Sinjor i Mermans, dakle, bili su dobri prijatelji“, nastavila je Kornelija. „Često ga je zvao kod sebe da igraju verkerspel. Ljubav je stigla kasnije. Šta je madam Marin mogla znati o ljubavi u jedanaestoj?“ „Još malo pa ću napuniti devetnaestu, Kornelija, ali ne znam ništa više o ljubavi nego što sam znala sa jedanaest.“ Služavka je pocrvenela. Nela je shvatila da godine ne donose sigurnost, već samo sve više razloga za sumnju. „Roditelji su im umrli kad je madam Marin imala četrnaest godina. Sinjor je napustio riznicu da bi prešao u VOC“, nastavila je Kornelija. „Mermans je prešao u Stadhojs.“ „Kako su im roditelji umrli?“ „Majka joj je oduvek kuburila sa zdravljem. Zanemoćala je od niza teških porođaja. Jedva je preživela rođenje madam Marin. Imala je još beba pored sinjora i madam Marin, ali one nisu preživele. Godinu dana nakom majčine smrti ostali su i bez oca, koji je umro od groznice. Sinjor se tad ukrcao na prvi VOC-ov brod za Bataviju. Madam Marin je imala petnaest godina. Frans Mermans je tad već radio u Stadhojsu i, naravno, nije mogla da se sastaje s njim bez pratilje.“ Nela je zamišljala supruga pod plavim nebom, na vrelom pesku pokrivenom blistavim školjkama i prosutom krvlju. Živeo je životom pirata i avanturiste dok su Frans i Marin očijukali okruženi nameštajem od mahagonija, šarenim tapiserijama, prljavim kanalima i zvonima koja zovu na molitvu. „Sinjor je pokušao da ga nagovori da pređe u VOC. Kuražio ga je da prihvati priliku. Ne kritikuj Fransa, govorila je madam Marin. Nemaju svi sreće kao ti, Johanese. Ti voliš takav život.“ Kornelija je drvenom kašikom mešala suvo grožđe u činijici. „Problem je bio u tome što Mermans nije bio ravan sinjoru. Nije otvarao prava vrata niti je nadahnjivao ljude. Imao je neki skroman uspeh dok se za to isto vreme sinjor silno obogatio. Marin je pet godina kasnije napunila dvadesetu. Mermans je tad povukao potez bez njenog znanja. Uštedeo je novac i zamolio sinjora za njenu ruku.“ „Čekao je pet godina da je zaprosi? Šta mu je Johanes rekao?“ „Sinjor ga je odbio.“ „Šta? Pet godina je čekao da bi bio odbijen! Ali zašto? Mermans sigurno nije bio na zlom glasu? Sigurno ju je iskreno voleo.“ „Sinjor nikad ništa ne radi bez valjanog razloga“, promrmljala je Kornelija. Ispustila je prvi režanj putera u tiganj s vrelim uljem.

„Da, ali...“ „Mermans je bio zgodan, ako vam se dopada takav tip muškaraca, ali nije uživao najbolji ugled.“ Nastavila je posle kraće pauze. „Imao je nezgodnu narav. Znate, neprestano je čeznuo za onim što nema. Posle propale prosidbe, do dana današnjeg nije prešao sinjorov prag. Ovo mu je bila prva poseta posle toga.“ Izvadila je krofnu iz tiganja i nežno je položila na poslužavnik sa šećerom. „Obrijala sam vrh Agnesine glave šećera“, prepredeno je napomenula. „Možda je Johanes hteo da Marin ostane pored njega“, reče Nela. „Da mu bude zamena za suprugu. I eto, sad ima dve zamene.“ Služavka se namrštila. „O, Kornelija. Marin je i dalje gospodarica ovog domaćinstva. Čvrstom rukom nas sve drži pod kontrolom. To bi trebalo da bude moj posao. Mada... da li si zapazila da je ponekad veoma odsutna?“ Kornelija je progovorila posle kraćeg razmišljanja. „Nisam primetila nikakve novine u njenom ponašanju, madam.“ „Da li je Marin doznala šta je Johanes uradio?“ „Doznala je, naravno. Mermans se dotad već oženio jednom od njenih drugarica, Agnes Vinke. Njen otac je radio u VOC-u i obogatio se u Novom Svetu. Zabranio joj je da se uda za nedovoljno imućnog čoveka. Znate, sinjor Vinke je bio monstrum. I u osamdesetim je pokušavao da dobije sinove, samo da ga ona ne bi nasledila! Agnesin brak s Mermansom bila je njena prva i poslednja pobuna. Obožava svoga muža i dosadna je što se toga tiče kao zubna bolest. Okrenula je druge žene u gildi protiv Marin, samo da bi bila sigurna da je to poglavlje zatvoreno. Ali htela je i malo prave moći. I onda, kad je njen otac umro, nasledila je prostrana polja šećerne trske.“ Nela se setila dama o kojima je Kornelija govorila, gošća koje su stavljale ptičice u Otovu kosu. Da li je Agnes Vinke bila jedna od njih? Da li je Marin i njoj rekla da ide i da se više nikad ne vraća? „Priređeno je raskošno svadbeno veselje ‘, nastavila je Kornelija. „Platio ga je Frans, pozajmljenim guldenima. Taj je uvek u dugovima. Svetkovina je trajala tri dana. Znate li šta pričaju za velike svadbe? Kažu da skrivaju manjak strasti.“ Nela je pocrvenela. Ako je to tačno, Johanes i ona nakon one skromne svadbe ne bi trebalo da izlaze iz kreveta. „Eto, Frans i Agnes su dvanaest godina u braku – i još nemaju dece. Agnesina plantaža šećera mu je neočekivano pala u krilo! Više joj se obradovao nego što bi nasledniku. Možda računa na taj šećer, da bi za sobom mogao da ostavi neko nasleđe, ali to neće uticati na njegovu ljubav prema madam Marin.“ Dala je Neli prvi, još uvek topli uštipak. Hrskava korica slomila se pod zubima, oslobodivši savršenu mešavinu badema, đumbira, karanfilića i jabuka. „Da li ga Marin još voli?“, pitala je Nela. „O, sigurna sam u to. Svake godine joj šalje poklon. Uglavnom su to svinje i

jarebice. Jednom joj je poslao i jelenski but. Madam Marin ih ne vraća pošiljaocu. To je neka vrsta nemog razgovora koji još traje. Meni pripada čast da obradim meso. Čistim, seckam, pečem, kuvam. Više bih volela da joj šalje ogrlice.“ Kornelija je mokro m krpom obrisala činiju s puterom. „Tako je madam Marin saznala da je sinjor odbio Fransovu ponudu. Prvi poklon stigao je nedugo po venčanju s Agnes.“ „Šta je poslao?“ „Tad tek što sam stigla ovamo. Dobro se sećam kako je madam Marin držala usoljeno prase u hodniku. Izgledala je tako nesrećno. Zašto mi je poslao ovo, Johanese? – pitala je sinjora. On ju je tad odveo u radnu sobu. Pretpostavljam da joj je tamo sve objasnio.“ „Blagi bože!“ Kornelija je delovala neveselo. „Mermans odonda uvek ponešto šalje. Znamo da je poklon od njega, iako se nikad ne potpisuje.“ Protrljao je čelo. „Ljubavno pismo je nešto drugo. Ljubavna poruka je opasna, znate. Zaboravite na nju. Pretvarajte se da je nikad niste videli.“ *** Nela se popela uz stepenice. Ponela je mrvice uštipka za Peba. Po glavi su joj se rojile slike mlade Marin, koja baca stidljive poglede ka neodoljivom Mermansu. U detinjstvu je ponekad zamišljala roditelje kao mlade ljude koji se zaljubljuju. Ovo je podsećalo na to. Ona bi više volela da njeno ljubavno iskustvo bude nalik uzdizanju, uzletanju u oblake, umesto poniranju ka tlu. Zamišljala je sebe, lišenu težine, obožavanu, opijenu ekstazom. Peba nije bilo na krovnim gredama. Lutala je po sobama u prizemlju i dozivala ga. Pružila je ruke u nadi da će odnekud zalepršati krilima i sleteti na njih. Mislila je da će osetiti njegovo telašce i videti sitne crne oči. Popela se na sprat. Proverila je da se nije zavukao u kredenac, u potrazi za utočištem. „Pebo?“, zvala ga je. Marinina soba bila je zatvorena. Zaova sigurno pokušava da zaspi. Grozna pomisao na očerupani leš i otkinuto perje sevnula je njenim umom. I Johanesova oskudno nameštena soba bila je prazna. „Pebo?“, ponovo ga je pozvala. Dana je ustala jer je osetila da nešto nije u redu. Nela je zamislila zdrobljenog papagaja u psećim zubima, čeljusti koje se instinktivno sklapaju, prirodu koja ide svojim okrutnim putem. Strah joj je stezao stomak dok je trčala niz stepenice. „Kornelija!“, dozivala je služavku. „Znaš li gde...“ Tada ga je videla. Prozor u predvorju. Više nije bio odškrinut, već širom otvoren. Hladni vazduh ulazio je u kuću.

Osam lutaka

K

ornelija i Nela su čitavo popodne i do kasno u noć dozivale Peba po kanalu. Zalud. Tavanske grede su opustele. Lepet krila se nigde nije čuo. Znala je da zalutali Pebo neće dugo izdržati na zimskoj hladnoći. Tanki sloj leda hvatao se po Herengrahtu. Poslednja nit njenog starog života odmotavala se po nebu. „Žao mi je“, prošaptala je. „Tako mi je žao.“ Nela je sutradan ujutru, iscrpljena od brige i nedostatka sna zbog Pebovog nestanka, ispred vrata pronašla mali buket crvenog i plavog cveća, s porukom. Ponadala se da je stigao od minijaturistkinje. Iznenadila se kad je videla da tekst počinje njenim imenom. Blago iskrivljena slova žurila su ka tački. Nela, Plava zelenika za brzo sticanje prijatelja, troskot za povratak – kupio bih ti novu pticu, ali ona bi bila samo bleda imitacija. Johanes Omirisala je cveće u polutami svoje sobe. Nežni miris pomagao joj je da se izbori s tugom i poniženjem. Kakav će biti ostatak njenog života, u braku bez zajedničke postelje s ovim slojevitim čovekom, ljubiteljem životnih zadovoljstava? Biće deo njegovog društvenog života. Vodiće je na proslave gildi i prijeme. Pokušaće da bude njen prijatelj. A čekaju je beskrajne samotne noći i dugi dani ispunjeni žudnjom za ljubavlju. Nadala se da će joj minijaturistkinja uskoro nešto poslati. Strahovanje od sadržaja njene pošiljke skretalo joj je misli s tužne budućnosti. Zatakla je dve zelenike iza uva. Nije ni slutila da će čitav život provesti nedodirnuta. Začula je sićušni glas iz dubine svog bića. Laknulo ti je što to neće uraditi. Setila se šoka koji je doživela kad ga je videla golog. Veliki deo nje je od dolaska u Amsterdam težio preobražaju i pokušavao da se pretvori u ono što je dugo smatrala pravom i pristojnom ženom. Toliko dugo je čeznula za tim preobražajem da je on očvrsnuo u njenom umu. Zanimljivo je da je ostala nesvesna njegove neodređenosti. Pojam pristojna žena u međuvremenu je izgubio smisao. Sad se njena čvrsta žudnja rasipala u providnu maglu u njenoj glavi. Šta uopšte znači biti prava žena? Kucanje na vratima prenulo ju je iz razmišljanja. „Pitala sam Ota“, reče Kornelija kad je provirila u sobu. Oklevala je kad je videla Neline naduvene oči. „Nije ostavio prozor otvoren, a nisam ni ja...“ „Nikoga ne krivim, Kornelija.“

„Možda će se vratiti, madam.“ „Neće. Ponela sam se kao budala.“ „Evo“, tiho će Kornelija. Pružila joj je paket sa znakom sunca. „Ostavljen je napolju za vas.“ Neli je krv zapevala. Kao da me čuje i kad ćutim, pomislila je. Šta pokušava da kaže? „Da li ga je... Džek doneo?“, pitala je. Prsti su joj podrhtavali na paketu. Silno je želela da ga otvori. Kornelija se trgla na pomen tog imena. Posmatrala je gospodaričine drhtave ruke. „Zatekla sam ga na pragu kad sam izašla da ga operem. Usuđujem se da kažem da nas Englez zaobilazi. Madam, šta je u ovim paketima?“ Nela ja znala da nije spremna da podeli saznanja o ženi sa Kalverstrata. Toliko je odbacivala ideju o privatnosti samo da bi sad očajnički žudela za njom. Želela je samo da se osami s onim što joj je minijaturistkinja poslala. „Ništa, samo naručeni predmeti za kredenac“, rekla je. „Predmeti?“ „Slobodna si.“ Kornelija je bacila poslednji pogled preko ramena i izašla. Nela je tek tada ispraznila paket na krevet. Ništa nije moglo da je pripremi za ono što joj se našlo pred očima. Paket je sadržao osam lutaka na plavoj plišanoj traci. Bile su tako žive, krhke i nepojmljivo savršene. Osećala se kao džin kad je oprezno podigla jednu. Johanes joj je počivao na dlanu s tamnoplavim ogrtačem prebačenim preko širokih ramena. Jednu šaku stisnuo je u pesnicu, a drugu je otvorio i ispružio u znak dobrodošlice. Kosa mu je bila duža nego sad; sezala je ispod ramena. Izgledao je slabije no u životu, zbog tamnih očiju i senke na licu. Za pojasom je imao tešku kesu dukata, tek nešto kraću od noge. Bio je i mršaviji. Ta kesa ga je opterećivala i krivio se na njenu stranu. Kosa Neline lutke bežala je ispod kapice, kao i u stvarnosti. Nosila je urednu sivu haljinu i gledala uvis s blagim iznenađenjem. U sićušnoj ruci držala je prazan kavez za ptice, sa širom otvorenim vratancima. Učinilo joj se da je igle bockaju s unutrašnje strane kože. Njena lutka je u drugoj ruci držala majušnu poruku ispisanu crnim, velikim slovima: SVE MOŽE DA SE PROMENI Više nije mogla da gleda svoju lutku. Prešla je na Korneliju. Divila se služavkinim plavim očima, koje su je posmatrale s trunkom veselosti. Kornelija je podigla ruku ka licu. Pogledala ju je iz blizine. Izgleda da je prinela prst usnama. Oto je bio sledeći. Kosa mu je napravljena od obojene jagnjeće vune. Izgledao je snažnije od Johanesa, ali i on je bio mršaviji nego u stvarnom životu. Dodirnula ga je

po ruci. Ispod skromne odeće nazirali su se lepo izvajani mišići. Naglo je povukla ruku. Rekla je: „Oto?“ Budalasto se osećala kad joj lutka nije odgovorila. Došao je red na Marin. Sivim očima premeravala je neki nevidljivi horizont. Bila je vrlo prepoznatljiva zbog uskog lica i dostojanstvenih usana koje su sputavale misao što je očajnički želela da se oslobodi. I odeća je pogođena. Nosila je crni pliš i veliki okovratnik jednostavne čipke. Nela je prešla preko zaovinih sićušnih zglobova, vitkih ruku, visokog čela i zategnutog vrata. Setila se tajne koju joj je Kornelija poverila, meke i skupocene postave ispod naizgled skromne odeće. Proverila je postavu steznika i napipala krzno, samurovinu. Blagi bože, pomislila je. Šta se ovde dešava? Minijaturistkinja je otišla i korak dalje. Zlatni ključić, kolevka koja se ljulja i dva psa mogli su se tumačiti kao deo svakodnevice u tipičnoj trgovačkoj kući. Ali ove lutke – one su nešto drugo. Kako je minijaturistkinja znala šta Marin nosi uz svoju kožu, i da je Pebo odleteo? Mislila si da si zaključana kutija unutar zaključane kutije. Minijaturistkinja te vidi – vidi nas sve. Prešla je drhtavim prstom preko Marinine haljine (po svoj prilici sašivene od najbolje crne vune na tržištu). Sakrila je zaovinu lutku u najdaljem ćošku minijaturnog salona, iza stolice, tamo gde je niko neće videti. Na red je došla muška figurica, nešto niža od Johanesa. Imala je veliki šešir širokog oboda i mač. Nosila je odeždu Milicije Svetog Ðorđa. Znala je da je muškarac širokog lica Frans Mermans. Tu je bila i Agnes, s tankim strukom i prstenjem od krhotina obojenog stakla. Lice joj je bilo uže no što ga se Nela sećala. Prepoznala je biserje na crnoj traci za kosu. Veliko raspeće visilo joj je o vratu. Držala je glavu šećera, ne veću od mrava. Nela je kriknula kad je osma i poslednja lutka pala s plišane trake. Podigla ju je s poda. To je bio Džek Filips, u kožnom kaputu i beloj košulji raskopčanih manžetni. Nosio je kožne čizme. Imao je razbarušenu kosu i crvene usne. Zašto bi me minijaturistkinja podsećala na tog groznog mladića? Šta će mi on u kući? Lutke nisu pružile odgovor ni na jedno pitanje. Nemo su je posmatrale. Pokušala je da se pribere pa da ih natenane pogleda. Ležale su na plišanoj traci i nemo svedočile o zanatskoj veštini i pronicljivosti svog tvorca. Rasporedila ih je po budžacima u kredencu. Sigurna je da nema nikakvog zla u njima? Iz petnih žila se trudila da uveri sebe u to, iako je imala posla s nečim što je nesumnjivo odstupalo od normalnosti. Figurice su saopštavale njoj nerazumljivu poruku. Prevazilazile su puko imitiranje stvarnosti. Ostao je još jedan paket od crnog platna, manji od drugih. Jedva je smogla hrabrosti da ga otvori. Radoznalost je nadvladala strah. Pomislila je da će joj pozliti kad ga je otvorila. Ugledala je zelenu ptičicu. Posmatrala ju je bistrim crnim očima. Imala je pravo perje, očupano s nekog zlosrećnog stvorenja. Kandžice su bile od žice pokrivene voskom. Mogle su da se prikače na svaku podlogu.

Moj svet se smanjuje, ali uprkos tome, nezgrapniji je no ikad pre. Naglo se okrenula u mestu. Da li je minijaturistkinja u sobi? Da li se krije ispod kreveta? Sagnula se da bi proverila. Ustala je i odlučno cimnula prozorske zavese. Pogledala je i iza zavesa na kredencu. Našla je samo prazninu, koja se podsmevala njenoj želji da veruje. Ti si Nela od Oblaka, podsetila je sebe. Još si ona devojka iz Asendelfta, neobuzdane mašte i bogate uobrazilje. Trebalo bi da to prevaziđeš. Kroz prozor je gledala ljude koji su šetali stazom pored kanala. Na Herengrahtu je vladala gužva zato što je led ometao plovidbu. Prodavačica haringi trupkala je na uglu nogama da bi se zagrejala. Dame i gospoda su se šetali sa slugama, umotani do ušiju zbog ljute zime. Nekoliko je pogledalo Nelu u prolazu. Okrenuta zimskom nebu, njihova lica podsećala su na visibabe. Pogledala je ka mostu. Bila je sigurna da je ugledala sev plave kose. Koža joj se ponovo naježila, a noge klecnule. Da li je to ona? Na ovom kraju Herengrahta bilo je mnogo ljudi i svi su morali da pređu most. Nagnula se kroz prozor. To jeste ona – blistava kosa, zaklonjena gomilom tamnijih glava koje žure da izmaknu zimi. „Čekaj!“, povikala je Nela kroz prozor. „Zašto mi ovo radiš?“ Neko se nervozno zacerekao na stazi. „Da li je blesava?“, pitala je neka žena. Nela je naglo pocrvenela. Plava kosa je nestala s vidika. Oba pitanja ostala su bez odgovora.

Napisano na vodi

N

ela se sjurila niz glavno stepenište s minijaturnim Pebom u džepu. Tapkala je u kućnim klompama ka ulaznim vratima. Zaustavila se u mestu kad je čula bučnu razmenu mišljenja između Marin i Johanesa u trpezariji. Lebdela je, razdirana neodlučnošću. Nije znala da li da krene u poteru za minijaturistkinjom ili da oslušne žučnu svađu brata i sestre. „Rekao si da ćeš ići, Johanese. Moraš da ideš.“ Marin je govorila tiho i neobično strastveno. „Naručila sam baržu koja će te odvesti do luke. Kornelija ti je spakovala putni kovčeg.“ „Šta? Poći ću za nekoliko nedelja“, odvratio je Johanes. „Ima dosta vremena.“ „Novembar je, Johanese! Pomisli na sve kolače i zabave na kojima će šećer biti neophodan. Zakasnićeš ako odeš u decembru. Vlaga u skladištu ne prija šećeru...“ „Šta je s vlagom koja će mi se uvući u kosti dok budem skakao s broda na brod po ovom vremenu? Šta znaš o zamornom podmićivanju, o naporima sporazumevanja na italijanskom i o ubitačno dosadnim večerama s kardinalima koji pričaju isključivo o veličini svojih toskanskih palata?“ Marin se zakikotala. „Imaš pravo, ne znam ništa o tome. Ali kad se sve uzme u obzir, bilo bi bezbednije da odeš.“ „Zašto bi bilo bezbednije?“, začikivao ju je Johanes, „Šta planiraš da radiš u mom odsustvu?“ „Ništa ne planiram, Johanese. Odmoriću dušu kad odeš, baš kao i Petronela.“ „Umoran sam, Marin. Bližim se četrdesetoj.“ „Pa što si onda zapeo da ga prodaješ u inostranstvu? Ako se udostojiš da provedeš neku noć u ženinoj postelji, za petnaest-šesnaest godina mogao bi da predaš posao sinu. Što se mene tiče, staračke dane bi mogao da provedeš i u krčmi.“ „Šta si rekla? Da li si pomenula sina?“ Neli se činilo da može da oseti ukus novonastale tišine. Pala je između njih i nje kao teški snežni pokrov, toliko debeo da bi mogao da proguta čoveka. Naslonila je obraz na drvo. Čekala je. Da li je u njegovom glasu bilo čežnje ili samo iznenađenja? Koliko je Agnes imala pravo na proslavi Filigranske gilde? Johanesov tobožnji stav prema naslednicima nije morao biti trajan i neopoziv. Ako se sve može promeniti – pomislila je Nela, milujući minijaturnu ptičicu u džepu – možda mogu i ljudi. „Marin“, uzdahnuo je Johanes. Prekinuo je tok Nelinih misli i rastopio izmaštani sneg. „Savršeni život koji si nam nametnula upućuje nas na staze koje nikuda ne vode. Za petnaest godina verovatno neću biti među živima.“ „O, jasno vidim put kojim si krenuo, brate. Zbog toga se i brinem.“

„Idem. Moram da povedem Ota sa sobom.“ „Oto nam je potreban u domaćinstvu“, reče Marin. „Tri žene bez muškarca koji bi cepao i unosio drva? Smrznućemo se!“ „Želiš da upravljaš mojim poslovima, a ne možeš ni cepanicu da podigneš? U tom slučaju“, Johanes je prezrivo frknuo kroz nos kad Marin nije odgovorila, „postoji samo jedan pomoćnik kog mogu povesti na put.“ „Nemoj ni da pomišljaš...“ Nela je ušla u sobu. Prvi put je tad videla supruga posle katastrofe u njegovoj kancelariji. Bolna grimasa zaigrala je na njegovom licu kad je ustao sa stolice. Drvene noge su gadno zastrugale po podu. „Nela, gde si...“ „Šta je to?“, prekinula ga je i pokazala na mapu nad kojom se nadvijala Marin. „To je De Barbarijeva mapa Venecije“, reče Marin. Posmatrala je grančice zelenike zataknute za Nelino uvo. „Da li si našla papagaja?“, pitao je Johanes. Nela je stisnula ruku u džepu. „Ne, nisam.“ „Ah.“ Ućutao se i zamišljeno protrljao bradu. Skrenuo je pogled s Nele na Marin. „Odlučio sam da krenem u Veneciju, da bih pregovarao o Agnesinom šećeru.“ „U Veneciju?“ ponovila je Nela. „Da li ćeš biti ovde za Božić?“ „Ne mogu da garantujem.“ „Uh.“ Nela se iznenadila kad je osetila trag razočaranja u svom glasu. Marin je podigla glavu. „Mislimo da će tako biti najbolje“, rekao je. „Za koga?“ „Za šećer“, odvratio je. „Za sve nas“, reče Marin. *** Johanes se, kao što je Marin zamislila, ukrcao na VOC-ovu baržu ispred kuće. Odvešće ga do dokova, na kojima će se ukrcati na brod. Nela je zadrhtala na kućnom pragu kad joj je oklevajući mahnuo s palube. Odgovorila mu je podignutom rukom. Nije mahnula. Samo je ispružila ruku u znak oproštaja. „Stavila si cveće u kosu“, rekao je. „Jesam.“ Pogledala je njegovu suncem opaljenu kožu, bore oko očiju i srebrnkastu strnjiku na obrazima. „Stavila sam ga za tvoj što skoriji povratak.“ Učinilo joj se da je ostao bez reči. Nela je u tom kratkom i uzdržanom trenutku pomislila da je porasla i da je dostojanstvo njoj dostupna vrlina. Rezeki je izletela iz kuće, bučno negodujući što je gazda ostavlja. „Da li si poneo uzorke šećera?“, pitala ga je Marin. „Moja reč je dovoljna, Marin“, odvratio je glasom nabijenim osećanjima.

Ko je ovaj čovek, pomislila je Nela, tako potresen mojim rečima na rastanku? „Zašto je ne povedeš?“, pitala je Marin. „Smetala bi mi“, odvratio je Johanes. „Pazite na nju.“ Nela se molila u sebi da govore o psu. Marin je tako hladno razgovarala s bratom da ih je teško pratila. Možda će joj minijaturistkinja uskoro poslati nešto što će joj pomoći da rastumači tu neobičnu ženu, pošto Marinina lutka nije nudila nikakve tragove. Večeras, govorila je sebi. Večeras ću krenuti put sunca. *** Marin je polako ušla unutra, kao da su joj se zglobovi ukočili od mraza. Kornelija je znatiželjno posmatrala njeno sporo kretanje. Nela je stajala pored Ota. Gledala je kako muževljeva prilika postaje sve manja dok je barža odmicala po Zlatnoj okuci. „Zar nisi želeo da ideš u Veneciju?“, pitala je Ota. „Bio sam već tamo, Madam“, odvratio je Oto, pogleda uprtog u brazdu na kanalu. „Video sam i Duždevu palatu. Jednom mi je bilo dovoljno.“ „Volela bih da je i ja vidim“, reče Nela. „Mogao je da me povede.“ Nije joj promaklo da su Kornelija i Oto izmenjali jedan od njihovih pogleda. Kad su se okrenuli ka kući, videli su Džeka Filipsa na oštroj okuci kanala. Stomak j oj se zgrčio. Držao j e ruke u džepovima, a kosa mu j e bila veoma razbarušena. Smrknuto je posmatrao plovilo koje se udaljavalo. Oto ju je uhvatio za ruku i poveo uz stepenice. Krotko je pošla za njim. Kornelija je poslednja ušla u kuću i zatvorila vrata za sobom. *** Zimska noć bivala je sve mračnija. Nebom je tekla duboka reka boje indiga. Zvezde su treperile kao svetla na brzoj vodi. Nela je sedela kraj prozora s minijaturnim Pebom u krilu. Džek je odavno otišao sa svoje osmatračnice. Gde je Johanes – da li će se provozati jednom od onih tajanstvenih gondola, da li će ponovo posetiti Duždevu palatu? Naravno da hoće, pomislila je Nela. To je Johanes. Okrenula se kredencu i nežno spustila Peba na vrh jedne od stolica presvučenih plišem. Sve može da se promeni. Pokušala je da ne misli o stvarnoj ptici, samoj u ledenoj noći, lakom plenu za sokolove i sove. Možda ga je minijaturistkinja zbrinula – gde bi inače nabavila ova zelena pera? Nije mogla da podnese pomisao na ženu koja mu čupa pera i povređuje ga. Vreme je da dozna istinu. Napolju će biti ledeno u ovo doba, pomislila je dok je oblačila teški ogrtač. Ko zna koliko će joj trebati da ubedi minijaturistkinju da izađe napoje? Obesila je zlatni ključić koji je dobila od minijaturistkinje o vrat svoje lutke.

Spustila je sićušnu verziju sebe na pravi pokrivač. „Ne plašim se“, glasno je rekla. Okrenula se da vidi sev sićušne klavikule. Ipak, nije mogla da se otrese od pomisli da će joj ono što je učinila sa svojom minijaturom obezbediti siguran povratak. Nikad u životu nije izlazila po mraku. U Asendelftu bi u ovo doba mogla sresti samo neku odvažnu lisicu u pohodu na kokošinjac. Pretpostavljala je da lisice u Amsterdamu imaju znatno drugačije oblike. Tiho je otvorila vrata i udahnula prekrasni miris lavande. Širio se hodnikom dok je para vlažila vazduh. Ostatak kuće bio je tih, izuzev šljapkanja vode na kraju hodnika. Marin, koja je čuvala tajne kao oružja, oblačila smerne haljine postavljene samurovinom i jela bajate haringe, takođe je uživala i u ponoćnom kupanju. Naime, u bilo koje doba dana, kupanje se smatralo rasipničkim ponašanjem. Nela se zato čudila ponoćnom brčkanju. Nije mogla da se suzdrži. Tiho se primakla zaovinim vratima i prislonila uvo na njih. Marin joj je okrenula leđa. Zaklonila joj je pogled na kadu koja je zauzimala najveći deo slobodnog prostora u sobici. Ko li ju je tu stavio i do ivice napunio toplom vodom? Sigurno nije Marin. Kupačica nije bila onoliko vitka koliko je Nela očekivala. Otpozadi je videla oble butine i guzove, obično skrivene strogim haljinama. Zaovina široka odeća je pokrivala, skrivala i nudila svetu sliku žene kakva je htela biti. Razodevena Marin bila je drugačije stvorenje, blede kože i dugih nogu. Kad se nagnula da proveri temperaturu vode, Nela je videla da joj grudi uopšte nisu male. Sigurno ih je stezala najnemilosrdnijim korsetima. Bile su pune i oble, kao da pripadaju nekom drugom. Ova saznanja o zaovinom telu bila su čudnovato uznemirujuća. Marin je podigla i spustila nogu u bakarnu kadu, pa onda drugu. Lagano je kliznula u nju, kao da dodir s vodom izaziva bol. Zabacila je glavu i zažmurila. Voda ju je pokrila. Nekoliko sekundi ostala je pod njom. Oprla se nogom o kadu i izronila da uzme vazduh. Suvi pupoljci lavande izašli su na površinu i ispustili miris. Trljala je kožu dok nije postala ružičasta. Zbog mokrih uvojaka na vratu ličila je na nepodnošljivo ranjivu devojčicu. Nela je na polici pored knjiga i životinjskih lobanja uočila činijicu zašećerenih oraha. Blistali su kao drago kamenje na svetlosti sveće. Nije mogla da se seti kad je Marin u javnosti pojela pitu, kolač ili zemičku – ništa izuzev Agnesinog šećera, koji je na jedvite jade progutala. Da li ih je krišom uzimala iz kuhinje? Ili je Kornelija krišom zadovoljavala gospodaričine apetite? To tako liči na tebe, Marin. Kriješ zašećerene orahe u sobi, a mene grdiš što volim marcipan. Šećer i haringe na divan način svedoče o Marininim protivrečnostima koje izazivaju gnev. „Šta si učinio?“ Marin se iznenada obratila nepostojećem sagovorniku. „Šta si, za

ime sveta, učinio?“ Činilo se da čeka odgovor, zagledana u ništavilo iz kog nikakav odgovor nije stizao. Nela nije skidala pogled s ključaonice. Strahovala je da će je nabori putnog ogrtača izdati preglasnim šuškanjem. Marin je posle izvesnog vremena, s malo poteškoća, izašla iz kade. Polako je obrisala noge i ruke. Izgledala je sito i uhranjeno za nekog ko jede kao ptičica i ko se pred svetom pretvara da se gnuša slatkiša. Obukla je dugu lanenu košulju i sela na postelju levo od kade. Posmatrala je korice svojih knjiga. Nela nije mogla da skrene pogled s nje. Nestale su zaovine savršene haljine, crni trouglasti prsnici i bele trake za kosu. Nela je sad znala šta je ispod svega toga. Videla je golu istinu. Marin je pružila ruku i izvukla komad papira iz jedne knjige. Nela je bila sigurna da je to ljubavna poruka. Cepala ju je u komadiće, dok od papira nisu ostale bele latice na površini vode. Zarila je glavu u šake i zaplakala. Nela je gledala kako plače i osluškivala njene jecaje. Pretpostavljala je da će je taj prizor osnažiti. Opet joj je izmicala. Marin je, baš kao i njeno poimanje ljubavi, bila bolja dok je lovi nego ovako ulovljena. Ovako skrhana bila je još zagonetnija. Šta bi se desilo kad bih pridobila njeno poverenje – kad bih preuzela njenu tugu i kad bih joj pomogla da je ukloni? Naglo se rastužila i skrenula pogled. To se neće desiti. Ogoljeni intimni trenutak pulsirao je kroz nju. Suzbila je želju da se suoči s mračnim i hladnim svetom s one strane ulaznih vrata. Htela je da spava. Sutra ću, govorila je sebi. Sad ću podići svoju umanjenu verziju sa zlatnim ključićem oko vrata s pokrivača i vratiću je u kredenac. Kad je krenula ka svojoj sobi, senka se pomerila nedaleko od vrha stepeništa i ponovo iščezla u tami na vrhovima prstiju.

Dečak na ledu

M

rtvo telo isplivalo je na površinu Herengrahta. To je bio muškarac bez ruku i nogu, od kog su ostali samo trup i glava. Ljudi su sekli led da bi ga izvadili. Marin ih je posmatrala, skrivena iza ulaznih vrata. Kanal je čitave godine služio kao đubrište, a mraz je izvlačio prošlost na videlo. Johanesovo odsustvo proteglo se na drugu nedelju. Sve jača hladnoća otkrivala je gradu prozaične predmete: slomljeni nameštaj, noćne posude, deset mačića u uskom i žalosnom kolu. Nela je maštala kako ih zagreva, kako gleda dok oživljavaju i kako patnje koje su iskusili postaju samo daleki san. Kad su predstavnici vlasti odneli iskasapljeni muški leš kao crkotinu, procenila je da će ubistvo najverovatnije ostati nerešeno. „To se radi po mraku, da bi u njemu i ostalo“, zaključila je. Neli se učinilo da oseća miris lavande od Marinine kupke. Zaova je delovala odsutno. Lutala je sobama, gledajući kroz prozore. Nela je ležala u svojoj sobi uvijena u dva šala, s lutkom Džeka Filipsa u ruci. Bilo joj je lakše da je drži posle Johanesovog odlaska. Izgledao je gipko i okretno. Kožni kaput je bio divno skrojen. Lagano ga je čupnula za kosu. Pitala se da li Džek, ma gde bio, oseća taj bol na glavi. To joj se činilo mogućim. Nadam se da može da ga oseti, pomislila je. Osećala se moćno i raspoloženo za uništavanje. Oduprla se tom porivu. Razgaljeno ga je vratila na vrh kredenca, gde se nakrenuo na jednu stranu Odvažni derani klizali su se po zamrznutom kanalu. Njihova tanušna tela nisu predstavljala izazov za novi led. Klizali su se i padali, kličući od radosti. Podsećali su je na Karela. Otvorila je ulazna vrata i slušala kako se dozivaju – Kristofele!! Danijele! Pitere! Izašla je iz kuće i instinktivno podigla pogled ka nebu. Zalud je tražila sev voljene zelene nijanse. Nije ga bilo. Među klizačima je bio i slepi dečak, onaj što je Nelinog prvog dana u Amsterdamu pokrao prodavačicu haringi. Zvali su ga Bert. Izgledao je neuhranjeno, ali mu to nije smetalo da uživa u odušku koji mu je pružalo klizanje. Kružio je po zaleđenom kanalu s prijateljima. Nela se čudila što ne kliza ništa sporije od ostalih. Držao je ispruženu ruku, za slučaj da padne. Na klizalištu je bio jednak ostalim dečacima. Klizao se uz beskrajni zamrznuti svetlosni zrak. *** Kad god bi Nela poželela da ode do Kalverstrata, Marin bi joj našla neki posao. Ništa nije isporučeno posle lutaka i minijaturnog Peba. Nela je bila sve nestrpljivija. Johanes je bio odsutan pune dve nedelje. Decembar je stigao. Obznanila je da je krajnje vreme da kupi praznične poklone svojima na selu. Pazarila je, šetkajući se

gradskim ulicama. Izabrala je milanski korbač za Karela i porcelansku vazu za majku. Smatrala je da će im tim poklonima poručiti da je uspešna žena bogatog trgovca. Otišla je do Ulice zemičaka s Kornelijom, da bi nabavila najukusniji hleb s đumbirom za sestru. Neprestano se osvrtala u potrazi za plavokosom ženom hladnog i ispitivačkog pogleda. Gotovo da je htela da bude uhođena, zato što se tako osećala živom. Htela je da krene ka Kalverstratu, ali Kornelija ju je navela da posete Arnaudovu pekaru. Rekla je da Arabela zaslužuje najbolji hleb u gradu. „Hlepčići od đumbira su zabranjeni“, tužno će Hana. „Tačnije, ne smeju imati oblik ljudskog bića. Arnaud se toliko naljutio da sam mislila da će crknuti od muke. Morali smo da izlomimo čitave porodice i da ih prodamo u delovima.“ „Šta? Zašto?“ „Gradski oci“, rekla je Hana, kao da dalja objašnjenja nisu potrebna. Kornelija se stresla. Arnaud j e potvrdio da j e izrada hleba u obliku muškaraca, žena, dečaka i devojčica zbilja zabranjena, baš kao i tezge s lutkama na Vajzeldamu. To ima neke veze s katolicima, rekao je. Lažni idoli, prvenstvo nevidljivog u odnosu na opipljivo. „Lutke su čudne“, zafrktala je Kornelija. „To ne znači da crkva ima pravo“, rekao je Arnaud. „Dobro su nas udarili po džepu.“ „Pravićemo kolače u obliku pasa“, reče vazda preduzimljiva Hana. Nela je umesto hleba s đumbirom Arabeli kupila knjigu sa slikama insekata. Pretpostavljala je da bi njena sestra više volela Arnaudove najukusnije kolače, ali procenila je da će za nju biti bolje ako dobije knjigu iz koje će nešto naučiti. U avgustu ne bi tako razmišljala, priznala je sebi. Promenila se. Nešto je uticalo na nju. Zagrizla je mamac. Marin je po povratku kući ugledala korbač. „Koliko je koštao? Zaboravljaš da je još dečak.“ „Zaboravljaš da je Johanes prvi počeo s kredencem“, napomenula je Nela, razgaljena kupovinom. Osećala se moćnom i bogatom. „Samo sledim njegov primer.“ *** Ledenice su se treće nedelje Johanesovog odsustva nahvatale na svakom dovratku i prozorskom okviru, pa čak i na paukovim mrežama u vrtu. Ličile su na sićušne kristalne igle. Budili su se u hladnom i drhteći odlazili na počinak. Nela je čeznula za prolećem, pupoljcima, mirisom izorane zemlje, životinjskim porodom i za snažnim uljastim mirisom pri korenu jagnjeće vune. Čekala je pred ulaznim vratima paket od minijaturistkinje, koji nije stizao. Setila se Haninog komentara na račun gradskih otaca i zabrane božićnjih lutaka. Pitala se da li je i minijaturistkinja zahvaćena novim

propisom. Vratila se u sobu i zatekla Marin s rukama u kredencu. Prenerazila se kad je videla zaovu kraj svog venčanog poklona. Pritrčala joj je i pokušala da navuče zavese. „Nisi tražila dozvolu da uđeš!“ „Ne, nisam“, odvratila je Marin. „Pitala sam se kakav je osećaj.“ Držala je nešto u ruci. Izgledala je potreseno. „Petronela, da li si nekom govorila o nama?“ Molim ti se, Bože, pomislila je Nela. Ne dozvoli da pronađe svoju lutku. Marin je otvorila šaku. Na dlanu je držala Džeka Filipsa, lepog kao i u prirodi. „Šta pokušavaš da nam uradiš?“ „Marin...“ „Mogu da razumem ograničenu privlačnost nameštaja i pasa. Ali lutka Džeka Filipsa?“ Marin je, na Nelino zaprepašćenje, otvorila prozor i bacila Džeka napolje. Pritrčala je prozoru da vidi njegov pad. Završio je putovanje na sredini zaleđenog kanala. Ležao je nasukan na beloj poljani. Stresla se od straha. „Nije trebalo to da učiniš, Marin“, rekla je. „Stvarno nije trebalo.“ „Ne igraj se vatrom, Petronela!“, planula je Marin. I ja bih to mogla tebi da kažem, pomislila je Nela. Tužno je posmatrala bačenu lutku. „Ovo je moj, a ne tvoj kredenac', dobacila je zaovi, koja je zatvarala vrata njene spavaće sobe. *** Džek je ostao napolju na ledu. Nela je pokušala da nagovori Rezeki da ga donese u čeljustima, ali kuja bi zarežala kad god bi ga videla. Uzbuđeno je trčkarala okolo. Htela je i sama da krene preko zaleđenog kanala, ali nije bila laka kao Bert i dečaci. A baš tad dece nije bilo na vidiku, pa nije mogla da ih zamoli za uslugu. Zamišljala je kako propada kroz led i kako se davi u pokušaju da spase lutku. Ali osećala se obaveznom da je zaštiti, iako nije znala zašto. Činilo joj se da je Džekovoj lutki mesto u kredencu, da je to najbezbednije rešenje. Tako će moći da ga drži na oku. Oklevajući, vratila se u kuću, kunući Marin ispod glasa. Te noći je nemirno spavala. Proganjale su je reči iz Marinine pocepane ljubavne poruke. Izgovarao ih je Džek, s engleskim naglaskom. Reči su mu se otkidale s usana kao čamac na nemirnom moru. Ti si sunčev zrak što me na prozoru greje. Volim te uzduž i popreko. Hiljadu sati. Džek se prošetao hodnicima Nelinog uma, s jednom od Marininih životinjskih lobanja na kovrdžavoj glavi. Naglo se prenula iz sna. Bio je tako uverljiv da je bila ubeđena da je Džek u nekom ćošku sobe. Sutradan je bio šesti decembar. Zastao joj je dah u grlu kad je raskrilila zavese i bacila pogled na stazu. Džekova lutka bila je na pragu, okupana zimskim suncem.

Buntovnik

N

a ulici nije bilo nikog kad se Nela iskrala napolje da uzme smrznutu lutku s praga. Magla se dizala kao dah iznad leda. „Gde su svi?“, pitala je za doručkom, s Džekom u džepu. Marin je ćutke secirala haringu. „Gradski oci izvojevali su još jednu pobedu“, reče Oto, unoseći dasku s herenbrodom i koturom žute gaude za Nelu. Njegovo nezadovoljstvo državnom birokratijom bilo je simpatično – zvučao je nalik Johanesu. Marin se manula haringe i promešala kompot. Vrhovi prstiju na kašici su joj poplaveli. Mešala je i mešala, zureći u svetlucave šljive. „Obznanjeno je da su lutke i marionete zabranjene“, rekla je. Nela je osećala Džekovu smrznutu lutku pored noge. Grešni predmet pravio je tamni i vlažni krug na vuni. „Lutke su papistički znamen“, nastavila je Marin. „Idolatrija. Gnusni pokušaj zarobljavanja ljudske duše.“ „Toliko ih se plašiš“, reče Nela. „Kao da misliš da će oživeti.“ „Pa, nikad se ne zna“, primetila je Kornelija. I ona je, kao i druge dve žene, navukla više slojeva odeće i harlemskih šalova na sebe. „Ne budi smešna!“, planula je Marin. Nela je zamišljala trunčice šećera, slične snežnim pahuljama, u uglu zaovinih stisnutih usana dok je plakala u kadi. Nosila je skriveno krzno, kriomice je jela ušećerene orahe i štitila bogohulnog brata. Živela je u dva sveta. Da li je njeno kreposno držanje u javnosti rezultat straha od božjeg gneva ili straha od sebe? Šta krije u pažljivo branjenom srcu? Ledeni vazduh zviždao je kroz pukotine u trpezarijskim zidovima. Kuća je bila hladnija – kao da ju je noćni vazduh prožeo, odbijajući da se povuče. „Vatre su upaljene“, reče Nela, „ali nije nimalo toplije. Da li ste primetili to?“ „Hladno je zbog proređenih zaliha drva“, reče Oto. „Od hladnoće nam ništa neće faliti“, odvratila je Marin. „Da li sva iskustva moraju biti mučna, Marin?“, pitala je Nela. Svi su se okrenuli prema Marin. „Tegobe nam pomažu da otkrijemo svoju istinsku prirodu“, odvratila je. *** Nela je krenula za Kornelijom u toplu kuhinju, s Džekom u džepu. Služavka je promućkala teglu s kompotom od šljiva i mahnula oklagijom. Spremala se da razvuče testo za pitu. Oto je sledio njen primer. Dohvatio je krpu da uglača bataljon Johanesovih prolećnih čizama, postrojenih pored kuhinjskih vrata. „Oto, da li bi doneo i malo treseta? Madam Marin neće primetiti.“ Sluga je odsutno klimnuo. „Voli odricanje, ali mi smo zakleti svečari“, oglasila se Kornelija. „Kladim se u sve lonce i

šerpe da amsterdamske žene iza zatvorenih vrata naveliko pune stomake kolačima od đumbira u ljudskom obliku, ne obazirući se na naredbe gradskih otaca.“ „I muževi grickaju grube predstave svojih žena“, dodala je Nela. Trapava šala o suprugama i jestivim muškarcima u njihovim rukama ostala je da visi u vazduhu, nesvarena. Negricnuta Nela je pocrvenela od stida. Zamislila je vesele scene s kućnih proslava iza tuđih vrata, da bi se opustila. Zamišljala je domove ukrašene šarenim papirima i smrekovim grančicama, zemičke tek izvađene iz rerne, smeh i kuvano vino. Dan Svetog Nikole, sveca zaštitnika dece i mornara, prkosno se slavio u čitavom gradu. Svetac je pripadao građanima, baš kao i proždrljivost i osećaj krivice. Zimi je teško zamisliti tri mudraca koji putuju po vreloj pustinji da bi odali poštu još nerođenom Hristu. Nela je poželela da otvori vrata i prozore, da bi pustila praznični duh otkrovenja u kuću. Otvoreni prozor mogao bi da joj pomogne u otvaranju uma. „Uskoro će Božić“, reče Kornelija, „a zatim – Bogojavljenje.“ Njen glas je nagoveštavao silno i duboko blaženstvo. „Šta je tako naročito u vezi s Bogojavljenjem?“ „Sinjor dopušta Totu i meni da se odenemo kao gospoda i jedemo za njegovim stolom. Čitavog dana ništa ne radimo. Izuzev što ja pripremim hranu. Madam Marin nam ne dozvoljava da idemo tako daleko.“ „Naravno da ne dozvoljavam!“ „Pravim i kraljevski kolač“, dodala je Kornelija. „Sakrijem novčić u testo. Onaj ko ga nađe biva proglašen za kralja i vlada čitav dan.“ Oto se gorko nasmejao. Nela se okrenula prema njemu. Takvo ponašanje nije ličilo na njega. Izbegao je njen pogled. „Ovo je stiglo za tebe“, reče Marin, dok je silazila kuhinjskim stepenicama. Nela je s nestrpljenjem čekala novi paket od minijaturistkinje, ali pismena na prednjoj strani bila su majčin rukopis, koji je pokrenuo nostalgiju i pre no što je otvorila pismo. Pozivala je kćer i zeta da provedu praznike u Asendelftu. Nedostaješ Karelu. Majčine kukice i linije bile su bolni podsetnik na život koji za nju više nije postojao. „Hoćeš li ići?“, pitala je Marin. Zaova je zvučala iznenađujuće molećivo. Nešto u Marin se u poslednje tri nedelje promenilo. Pokazivala je novu ranjivost između perioda rđavog raspoloženja. Zbilja bi htela da ostanem, pomislila je Nela. Da li bih podnela povratak u selo, s ravnim stomakom ispod haljine od bengalske svile, bez deteta kojim bih se hvalisala, samo s brakom lišenim stvarnog sadržaja? Johanes bi mogao da odigra ulogu ljubljenog supruga bez mnogo roptanja, jer je znao da se kontroliše i u najgorim situacijama. Ali ja neću moći. Izgubiću kontrolu nad sobom čim vidim majčino brižno lice ispunjeno nadom. „Neću“, rekla je. „Mislim da je najbolje da ostanem ovde. Poslaću im poklone.

Posetićemo ih iduće godine.“ „Imaćemo gozbu za pamćenje“, reče Marin. „Bez haringi?“ „Bez njih.“ Razmenile su zavete. Poleteli su između njih kao moljci, natapajući vazduh novom energijom. *** Nela je s pomešanim osećanjima vratila Džeka u kredenac. Mislila je da će biti bolje ako joj bude pred očima, iako ju je nervirao. Ulični muzičari su kasnije te večeri zasvirali ispred kuće. Nagnula se kroz prozor u hodniku, da bolje čuje tiho pojanje. I Oto i Kornelija su se naginjali, u očajničkoj želji da vide muzičare, ali bojažljivo, strahujući od Marinine reakcije. „Bojim se Milicije Svetog Ðorđa“, reče Kornelija. „Trebalo bi da vidiš njihove mačeve. Patroliraju gradom da održe red. Strahujem od krvoprolića.“ „Misliš da će im slomiti violine? Jedva čekam da to vidim“, suvo će Nela. Kornelija se nasmejala. „Zvučiš kao sinjor.“ Marin je poručila Neli da zatvori prozor i navuče zavese. „Ljudi će te videti da se naginješ kroz prozor. Pomisliće da se ponašaš kao pralja – ili nešto još gore“, siktala je za Kornelijom, koja se žurno udaljavala. Tapkala je za Nelom u neosvetljenom hodniku. Nela je nastavila da sluša muzičare, baš kao i Oto, koji je stajao nedaleko od nje. Frula je ubrzala, a bubnjar je držao žestok ritam, udarajući po zategnutoj svinjskoj kožu. Bubnjanje se slagalo s pulsom Nelinog srca. Oto ju je upozoravao da ne čačka mečku, ali jedan deo nje će uvek ostati devojka sa sela. Mislila je na Džeka na spratu – na sve koji nešto čekaju u minijaturnim sobama. Ne, odlučila je. Neću zazirati od života.

Razbole se lisica

N

ela je sledećeg jutra, osokoljena pobunom muzičara i svojom odlukom da ostane u Amsterdamu za Božić, čvrsto rešila da krene u Kalverstrat, da bi isporučila dosad najduže pismo minijaturistkinji. Draga gospođo (znam da ste gospođa – zahvaljujući govorljivim susedima), Zahvaljujem vam na osam lutaka i minijaturnom papagaju. Sigurna sam da ste s Herengrahtskog mosta posmatrali kako očajavam kad sam shvatila da sam izgubila poslednju vezu s detinjstvom. Da li ste mi poslali ptičicu da bi me utešili ili je ona stroga životna lekcija? Znate li šta je učinio vaš momak za isporuku, za tugu koju je prouzrokovao? Pretpostavljam da ste vi vratili Englezovu lutku na naš kućni prag, ali ne znam da li ste to uradili kao ponosna umetnica ili kao neko ko uživa u maltretiranju drugih ljudi. Žao mije što je vaša prekrasna rukotvorina završila na ledu, ali vaše namere su i dalje nedokučive, a kod nekih izazivaju i duboku zabrinutost. Rečeno mi je da su gradski oci pokušali da zabrane izradu i prodaju ljudskih prikaza u bilo kom obliku. Pitam se da li se bojite njihovog gneva – zbog svetova koje pravite i sićušnih idola koji su se ušunjali u moj um da u njemu i ostanu. Neko vreme mi ništa niste slali. Istina je da strahujem od sledeće isporuke, ali se još više bojim da će prestati da stižu. Pretpostavljam da još imam pravo da naručujem predmete od vas, zar ne? Shodno tome, ljubazno vas molim da mi napravite tablu za verkerspel, moju najdražu igru. Neću se vratiti u rodni dom za Božić, a nedostaje mi zabave. Zbog toga bih volela da mi pošaljete minijaturnu verziju ove igre. Jednog dana ćemo se sresti. Zahtevam da se to desi. Sigurna sam da će se to desiti. Osećam da me vodite kao sjajna zvezda. Strepim od pomisli da je moja nada lažna, a da vaša svetlost nije dobroćudna. Neću se smiriti dok ne saznam više o vama, u međuvremenu ćemo razgovarati pismima. Šaljem vam još jednu menicu na pet stotina guldena. Neka ona naulji škripave šarke vaših ulaznih vrata. Sa zahvalnošću i iščekivanjem, Petronela Brant. Pogledala je kroz prozor da bi uživala u belom ledenom prostranstvu. Led je na prekrasan način okovao grad. Vazduh je bio ređi, cigle crvenije, a obojeni prozorski okviri nalik bistrim očima. Iznenadila se kad je ugledala Ota kako žuri stazom pored kanala. Taj prizor podstakao je njenu radoznalost. Rešila je da krene za njim i

neopaženo se iskrala iz kuće bez ogrtača i doručka. Oto je prošao trg Dam i novu zgradu Stadhojsa, u kojoj je radio Frans Mermans. Prodaj šećer njegove supruge, Johanese, poslala mu je nemu poruku dok je skakutala po pesku razbacanom po kaldrmi, da se ne bi klizala. Setila se Marin u kadi i njenog pitanja upućenog nevidljivom sagovorniku: „Šta si učinio?“ Bilo bi im bolje bez Mermansovih. Žitelji Amsterdama su posle zabrana za Dan Svetog Nikole živeli punim plućima. Sunce se visoko popelo. Zvonjava iz Stare crkve prostirala se preko blistavih krovova. Zvuk je bio veličanstven. Četiri visoka zvona obraćala su se nebesima, obznanjujući predstojeće rođenje Svetog deteta. Donje zvono – duboki, istiniti i postojani glas božji – pojačavalo je poruku. Neka muzika se uprkos zabranama glasno orila ovim gradom. Miris kuvanog mesa ispunjavao je vazduh. Oto je prošao pored tezge s kuvanim vinom, baš ispred ulaza u crkvu. Pastor Pelikorn terao je prodavce vina, dok su građani čežnjivo posmatrali tezgu koja se povijala pod težinom buradi. „Taj tip je tešnji od prasećeg čmara“, promrmljao je neki čovek. „Gilda je postavila tezgu. Gradski oci su uredno izdali dozvolu.“ „Bog je jači od gildi, druškane moj“, odgovorio je njegov prijatelj uzvišenim glasom. „Pelikorn bi želeo da to mislimo.“ „Razvedri se. Vidi!“, reče onaj drugi. Raskrilio je kaput i otkrio dva mala vrča puna vruće crvene tečnosti. „Ubacio sam i krišku pomorandže.“ Požurili su da pronađu manje kreposno okruženje. Neli je bilo drago što su pronašli način da zaobiđu zabranu. Još više joj je prijalo što nisu zastali da bulje u Ota. Pelikorn se zagledao u nju, ali pravila se da ga ne primećuje. Oto je oborene glave ušao u Staru crkvu. Nela je zadrhtala kad je za njim ušla u bogomolju. Učinilo joj se da je u crkvi hladnije nego napolju. Nije mogla da se ne osvrne okolo u potrazi za plavokosom ženom, iako je došla da uhodi Ota. Njena kosa bila bi zlatni svetionik u smeđim i belim tonovima crkve. Potapšala je pismo u džepu. Da li se minijaturistkinja u praznično vreme odlučila za novu posetu crkvi da bi se pomolila za porodicu u Norveškoj ili blagonaklonost gradskih otaca? Razvila je niti svoje uobrazilje. Spojile su deliće brojnih razgovora u labavu celinu. Ko si ti, zašto si ovde i šta želiš? Problem je bio u tome što je minijaturistkinja nestajala kad god bi pošla na njenu adresu. A opet, često je bila tu, posmatrajući i čekajući. Nela se pitala koja od njih dve je lovac, a koja plen. Posmatrala je Ota. Stolice oko propovedaonice bile su uglavnom prazne. U njima je sedela nekolicina usamljenika koji verovatno nisu imali gde da odu. Pobožni su se obično molili u društvu. Ljudi su želeli da budu viđeni u crkvi, kao da će to doprineti da njihove molitve lakše dopru do Boga. Oto je seo. Nela ga je obišla i stala iza

stuba, da bi mogla da ga krišom posmatra. Usne su mu se grozničavo pomerale. Ovo nije bila uzvišena, već strastvena, gotovo izbezumljena molitva. Zapanjujuće je što je Oto sedeo sam u crkvi. Šta ga je nagnalo da bude viđen u božjoj kući, s obzirom na sve što se moglo dogoditi? Videla je kako mu se ruke grče i osetila je njegovu paniku. Nešto ju je sprečavalo da se uputi k njemu. Ne bi bilo dobro uznemiravati osobu u takvom duhovnom stanju. Zadrhtala je i prešla pogledom preko stolica i duž belih zidova, do tavanice prekrivene starim katoličkim slikarijama. Toliko je želela da joj se minijaturistkinja prikaže. Možda se krije negde u crkvi, posmatrajući mene i Ota? Orgulje su se iznenada oglasile iza nje. Zaglušujući zvuk potresao ju je do srži. Nije volela grmljavinu orgulja. Uživala je u tihoj lauti i trščanoj fruli. Mačka koja je potražila sklonište od hladnoće u crkvi klizila je iznad grobova nakostrešene dlake. Privukla je Otovu pažnju. Podigao je glavu. Nela se zaklonila iza stuba. Zapušila je uši da bi se zaštitila od zaglušujuće muzike orgulja. Zažmurila je pred naletom vrtoglavice. Neko ju je uhvatio za rukav. Nije se usudila da pogleda ko je. Ovo je taj trenutak – to je ona žena, sigurno je ona. „Madam Brant“, obratio joj se neko. Nela je otvorila oči. Pored nje je stajala Agnes Mermans. Izgledala je malo mršavije. Jednostavno lice obrubljeno zečjim i lisičjim krznom ispostilo se i prebledelo. Nije puštala Nelin rukav. „Madam Brant“, ponovila je. „Kako se osećate? Ne nosite kaput. Na trenutak sam pomislila da ste ispunjeni Svetim duhom!“ „Madam Mermans. Došla sam – da se pomolim.“ Agnes je uhvati podruku. „Ili ste došli da držite divljaka na oku?“, prošaptala je i pokazala iza stuba, tamo gde je Oto sedeo. „To je veoma mudra odluka. Čovek nikad ne može da bude dovoljno oprezan. Šta mu je? Zbog čega je toliko potresen?“ Agnes je ispustila suvo ha. „Hajdemo“, rekla je i prebacila jednu lisicu preko Nele. Pribila se uz nju. Nela je osetila voćnu pomadu. Krzno je bilo vlažno i hladno. „Ne viđamo Marin u crkvi“, napomenula je Agnes, nameštajući krzno oko Nelinog vrata. Nije mogla da smiri prste. Nela je opazila da su goli, bez prstenja. Izgledala je obnaženo u odsustvu nakita. Orgulje su naglo zanemele. Agnes je bila uznemirena; kao da je nešto pucalo duboko ispod bleštave fasade. „Ne viđamo ni Branta“, nastavila je. „A ni vas.“ „Moj suprug je na putu.“ Agnes je raširila nozdrve. „Na putu je? Frans mi ništa nije rekao o tome.“ „Možda nije znao, ali verujem da radi za vaš račun, madam. Otputovao je u Veneciju.“ Pokušala je da se otme. „Žurim kući, madam Mermans. Marin nije dobro.“ Htela je da pobegne, ali je zažalila zbog nespretno izabranog izgovora. Agnesine oči su se raširile. „Šta joj je? Šta joj fali?“

„Ima zimsku bolest.“ „Ali ona se nikad ne razboljeva. Poslaću joj mog lekara, iako im ona nikada nije verovala.“ Orgulje su se ponovo oglasile. Napadale su Neline uši razornom i nemelodičnom bukom. „Brzo će ozdraviti. Ovo je vreme prehlada.“ Agnes je ponovo spustila ruku na Nelin rukav. „Ovo bi moglo da je digne iz bolesničke postelje. Recite joj da je moje celokupno nasledstvo u njegovom skladištu na Uskršnjim ostrvima.“ Gotovo da je siktala. „Polja šećerne trske su nepouzdan izvor prihoda, madam. Ko zna kad će dati sledeću žetvu? Vaš suprug nije prodao ništa od onog što smo rafinisali. A sad je otišao u Veneciju praznih ruku! Nama je novac preko potreban.“ „Sigurna sam da će ga prodati. Njegova reč biće dovoljna...“ „Frans je posetio skladište. Video je šećer. Na jedvite jade sam mu poverovala. Nagomilana roba seže do tavanice! Rekao mi je da će se uskoro kristalizovati i da će naš novac početi da trune.“ Zvuk orgulja vibrirao je u Nelinom grudnom košu. Agnes nije krila krajnju zabrinutost. Bacila je pogled iza stuba, prema Otu, ali on više nije bio tamo. „Budite sigurni, mad...“ „Moj suprug ne voli kad neko pravi budalu od njega“, planula je Agnes. „Pitao se da li je Johanes Brant najbolji čovek za taj posao. Ja sam zahtevala da ga njemu poveri. Ja! Brantovi misle da mogu imati sve, ali greše. Ne podsmevajte se njemu ili meni, madam.“ Agnes se hitro udaljila, kao što je i došla. Nela je posmatrala kako žuri preko crkve, pogurena i nimalo graciozna. Otvorila je mala sporedna vrata i nestala s vidika. Nela je odlučila da je najbolje da se odmah vrati kući i prepriča neugodni razgovor Marin. Ali avaj, to bi značilo da ponovo neće posetiti minijaturistkinju. Reći će Korneliji da joj odnese pismo, pomislila je. Zavrtelo joj se u glavi od Agnesinog gneva. Izašla je iz crkve i krenula ka Herengrahtu. Žurila je da se vrati kući i sve ispriča Marin. Ispred kuće je shvatila da nešto nije u redu. Ulazna vrata zjapila su otvorena, otkrivajući deo mračnog predvorja pogledima prolaznika. Čula je lavež pasa, ali ne i ljudske glasove. Zastala je. Polako i bešumno popela se uz stepenice i stala pored vrata. Prvo je ugledala blago iskrzane čizme od najmekše teleće kože. Stomak joj se zgrčio pri pogledu na njih. Užasnuto je posmatrala kako Džek Filips gazi po pločicama predvorja. Zloba i grozničavo uzbuđenje ogledali su mu se na licu.

Pukotine

S

tajala je licem u lice s neobrijanim i neuhranjenim Džekom. Nekad blistava koža izgubila je na svežini. Purpurne mrlje ružile su donji deo izbuljenih očiju. Još je izgledao privlačno u kožnoj jakni i blago izlizanim čizmama. Kad ga je poslednji put videla iz ove blizine, bio je nag do pojasa, pokriven znojem njenog supruga. Ostala je bez daha kad joj je taj prizor zaigrao pred očima. Kornelija je istrčala iz kuhinje. Pokušala je da izgura uljeza iz kuće. „Čekajte, imam nešto za vas, madam!“, kriknuo je Džek. Pokorno je podigao ruke. Nela se setila neobičnog engleskog naglaska i nemogućnosti da se pridržava holandskog ritma. Gurnuo je ruku pod kaput. Kornelija se ukočila kao mačka pred skok. „Ponovo radim na isporukama“, rekao je. „Šta? Zar više ne čuvate šećer“, reče Nela. „Johanes mi je rekao...“ „Cijučete kao mišić.“ Pružio joj je paket, kao da će time izgladiti uvredu. Bio je manji od pređašnjeg. Prepoznala je sunce od crnog mastila. Otela mu ga je da bi što kraće bio u njegovim rukama. Kornelija je ustrčala uz stepenice, pobledela od straha. „Moram da ga vidim“, reče Džek. „Da li se vratio? Johanese, da li si ovde?“, viknuo je ka radnoj sobi. Vrata na spratu su se otvorila. Nela je čula Kornelijin siktavi šapat. „Dakle, istina je da je otišao u Veneciju?“, rekao je Džek. „Tipično.“ Nela je pocrvenela, naslutivši njoj uskraćenu bliskost među muškarcima. „Zamenio je naš Dam za Rijalto“, nacerio se. „Tamo ima više sveže ribe.“ Prišao joj je da bi joj se obratio s lažnom prisnošću. „Da li ste mu poverovali kad vam je rekao da putuje iz poslovnih razloga?“ „Kako se usuđujete da dolazite...“ „Znam više o njemu no što ćete vi ikada saznati, madam. U Veneciji niko ne trguje. U Milanu, možda, a Venecija – to su mračni kanali, kurtizane i bezbrojni dečaci, koji kao moljci jure ka najsnažnijem plamenu.“ Osetila je teskobu, hipnotisana njegovim glasom. Bio je dobar glumac na svom jeziku. Mislila je da će joj srce iskočiti iz nedara. Nije bilo veće od zrna graška. „Šta se dešava?“ Marinin zapovednički glas razlegao se s vrha stepeništa. „Zašto su ulazna vrata otvorena?“ Džek je istupio na svetlost i raširio ruke. Tako je zgodan i drzak, pomislila je Nela. Nije mogla da skine pogled s njega. „Petronela, zatvori vrata“, naredila je Marin. „Ne želim da budem zatvorena...“ „Zatvori ih, Petronela! Odmah!“

Zatvorila je ulazna vrata drhtavom rukom. Hodnik je postao poluosvetljeno borilište – nije smela da pomisli za kakvu vrstu borbe. Zapitala se da li je Johanesu drago što se udaljio od ovog neobuzdanog mladića ili čezne za njegovom očaravajućom pojavom i neujednačenim glasom. Okrenula se kad je čula da neko nešto seče. Džek je zario dugi i uski bodež u mrtvu prirodu na zidu predvorja. Obilje cveća i insekata raskrililo se kao otvorena rana. Latice su nemoćno visile. Kornelija je ispustila otegnuti jecaj na stepenicama iza Marin. „Prestanite s tim!“, vrisnula je Nela. Kontroliši svoj glas, naložila je sebi. Ima pravo kad kaže da sam miš. Zar nisam gospodarica ove kuće? Stomak joj se stegao. Usta su joj se osušila. „Oto“, pokušala je da ga pozove, glasom jedva nešto jačim od šapata. „Gospodine Filipse!“ Marinin ledeni glas, za razliku od njenog, skliznuo je niz stepenice i stigao do Džeka koji se smrznuo. Englez nije bio jedini glumac u sobi. Marin se preobrazila. U potpunosti se usmerila na tamnokosog mladića koji je zabasao u njeno kraljevstvo. „Koliko puta moram da ti kažem da se držiš dalje od nas?“, pitala je. Glas joj je odzvanjao, umnožavajući pretnju oličenu u njenom prisustvu. Džek je odstupio do sredine predvorja, a Marin se zaustavila na dnu stepeništa. Nije obraćala pažnju na izmasakriranu sliku. Spustio je ruku s bodežom i pljunuo na pod. „Očisti to“, reče Marin. Džek je zamahnuo nožem ispred nje. „Tvoj brat bi tucao i psa za dobre pare.“ „Gospodine Filipse...“ „Priča se da ga daje i tebi – da je jedini muškarac koji te hoće.“ Marin je podigla ruku. „To je bajata i nemaštovita uvreda.“ Približila je otvoreni dlan oštrici. Džek je blago uzmakao. Samo par centimetara je odvajalo oštri vrh bodeža od njenog mesa. „Koliko si uistinu hrabar, Džek?“, izazivala ga je. „Da li bi se usudio da mi pustiš krv? Da li imaš petlju?“ Čvršće je stisnuo nož. Pomerio ga je kad je Marin dlanom dodirnula njegov vrh. „Kučko! Rekao mi je da više ne mogu da radim za njega. A čija je to odluka, moliću lepo?“ „Hajde, Džek“, nastavila je Marin, tihim i pribranim glasom. „Spuštali smo se već niz to uže. Prekini s detinjarijama i reci koliko će nas tvoj odlazak koštati.“ „Ne želim tvoj novac. Došao sam da bih ti pokazao šta se dešava kad se mešaš u tuđa posla.“ S krikom je podigao bodež ka sebi. Marin ga je snažno ošamarila pre no što je Nela shvatila šta se događa. Spustio je ruke i zablenuo se u nju. „Zašto si tako slab?“, siktala je Marin, iako je Nela videla da i ona drhti. „Ne mogu da te ostavim samog ni pet minuta!“

Džek je protrljao lice da bi se pribrao. „Naterala si ga da me se otarasi.“ „Nisam učinila ništa slično“, reče Marin. „Johanes je slobodan čovek. Izabrao si da veruješ njegovim rečima. Pripadao je mom ocu“, pokazala je na nož. „Pa, Johanes mi ga je poklonio.“ Marin je izvadila svežanj novčanica iz džepa. Prstima se očešala o njegov dlan kad mu je tutnula novac u šaku. „Ovde nema ničeg za tebe“, rekla je. Džek je zamišljeno potapšao guldene. Bez upozorenja je privukao Marin sebi i poljubio je u usta. „O bože“, prošaptala je Nela. Kornelija i Nela krenule su ka Marin da bi ih razdvojili. Ona je podigla ruke, kao da želi da im poruči: Ne prilazite – transakcija mora biti obavljena. Kornelija se zaustavila s užasnutom nevericom. Marin se ukočila. Nije zagrlila mladića. Činilo se da poljubac beskonačno dugo traje. Zašto je ljubi? – pomislila je Nela. I zašto mu Marin to dopušta? Mali deo nje nije mogao a da se ne zapita na koji način zaova doživljava dodir tih divnih usana. Ulazna vrata su se otvorila i ušao je Oto. Zaprepašćeno se trgao kad je video isprepletane prilike Marin i Džeka. Nešto u njemu je puklo. Pojurio je ka njima – „Ima nož!“, povikala je Nela. Oto se nije zaustavio. Džek se posle Nelinog krika odvojio od Marin, koja se zateturala unatraške ka glavnom stepeništu. „Stara veštica se oseća na ribu“, iscerio se Otu u lice. „Odlazi!“, prosiktao je Oto. „Ili ću te ubiti!“ Džek je poskočio ka ulaznim vratima. „Možđa se oblačiš kao gospodin, ali si običan divljak“, rekao je. „Dripcu!“ Otov glas je odjeknuo predvorjem kao pastora Pelikorna. Džek se ukočio. „Šta? Šta si mi rekao?“ Oto je krenuo na Džeka. „Oto!“, kriknula je Marin. „Otarasiće te se, divljače!“, reče Džek. „Zna da si nešto učinio. On...“ „Tote! Ne prilazi mu! Ne budi lud!“ „... kaže da se crnčugi ne može verovati.“ Oto je podigao pesnicu. „Ne!“, vrisnula je Kornelija kad se Džek povukao. Oto je samo nežno položio ruku na Džekove grudi. Šaka mu se dizala i spuštala u ritmu Englezovog daha. „Ti mu ništa ne značiš, momče“, promrmljao je Oto iznenada nežno. „Sad se čisti.“ Oto je sklonio ruku baš kad je Rezeki upala u hodnik. Slabi zrak svetlosti s prozora obojio je sve u nijansu blede pečurke. Zarežala je na Džeka, ušiju priljubljenih uz lobanju. Čučnula je na pločice, spremna za napad. „Rezeki!“, povikao je Oto. „Skloni mi se s puta!“ Blesak panike u Džekovim očima podstakao je Nelu da progovori. „Džek, Džek! Kunem se bogom da ću Johanesu reći...“

Džek je već zario bodež u Rezekinu lobanju. Izgledalo je da su svi pod vodom i da ne mogu da dišu. Sečivo je cepalo krzno i meso sa stravičnim zvukom. Rezeki se sručila na pod. Otegnuti krik bivao je sve jači. Nela je shvatila da dolazi iz Kornelijinih usta. Služavka se teturala preko pločica ka Rezekinom telu. Rezeki je počela da se guši. Džek je zario bodež tako duboko da Kornelija nije mogla da ga izvuče. Tamna krv širila se po podu kao skerletna haljina. Potresena služavka nežno je obgrlila pseću glavu. Rezeki je teško disala. Isplazila je pocrveneli jezik. Virio je iz razjapljenih usta. Nervi u nogama su se trznuli i umirili. Kornelija je snažno grlila kuju i očajnički je pokušavala da sačuva ostatke njene telesne toplote. „Gotova je“, šapnula je. „Njegova devojčica je mrtva.“ Oto je zatvorio ulazna vrata. Stao je između Džeka i spoljašnjeg sveta, telom mu zaprečivši izlaz. Džek je iščupao bodež iz Rezekine glave. Nova krv je potekla po pločicama. „Sklanjaj se!“, povikao je i udario Ota glavom u grudi, s visoko podignutim nožem. Uhvatili su se u koštac. Nela nije znala šta se dešava. Džek se iznenada zateturao unatraške. Spustio je unezvereni pogled na sebe. Okrenuo se prema Neli. Nož mu je virio iz gornjeg dela grudi, ispod ključnjače, ali dovoljno blizu srca da rana bude opasna. Šake su mu letele oko balčaka kao par moljaca. Bože, kriknula je Marin negde u daljini. Ne, blagi bože! Džek se zateturao kao ždrebe, ispruženih ruku i savijenih kolena. Pao je na tle. Uhvatio se za Nelinu haljinu. Klečali su na crno-belim pločicama. Crveni cvetovi su se rascvetavali na njegovoj košulji. Ni zemljani miris pomešane krvi nije mogao da skrije kiselkasti vonj urina. „Oto“, oglasila se Nela. Njen glas je bio iskidani šapat. „Šta si to učinio?“ Džek je privukao Nelu sebi. Osećala je čvrstu dršku noža između njihovih tela. Prostenjao je u njeno uvo. „Krvarim. Ne želim da umrem.“ „Džek...“ „Ustani!“, kriknula je Marin. „Ustani!“ „Marin, on umire...“ „Madam Nela“, promrmljao je Džek u njeno uvo. Stiskao ju je sve jače, kao da stiska sam život. „Sve će biti u redu“, reče Nela. „Pozvaćemo lekara.“ Učinilo joj se da se smeje, iako je njena kapa prigušivala zvuk. „O, madam“, prošaptao je. „Devojčice. Potrebno je više od te jebene igle da me ucmeka.“ Trebalo joj je nešto vremena da shvati šta se događa. Džek je ustao i bacio se prema ulaznim vratima. Nož mu je još bio u grudima. Kretao se kao pijanac u krčmi, opijen svojim izvođenjem. Nije mogla da spoji okrvavljenu košulju, dršku noža koja viri iz tela i njegove vapaje s razmetljivim morbidnim veseljem što ju je obmanuo, pretvarajući se da je na ivici smrti.

„Verovala sam ti“, rekla je. Zapanjeni Oto je uzmakao. Džek je otvorio ulazna vrata. Polako je zakoračio na oskudnu svetlost. Okrenuo se prema njima. Duboko se naklonio i uhvatio dršku noža. S bolnom grimasom ga je izvukao iz rane. Uživao je, posmatrajući Nelin užasnuti izraz. „Biće mi još potreban“, rekao je. Pritisnuo je ranu jednom rukom. Drugom je zamahnuo skerletnom oštricom. „Ovo je bio pokušaj ubistva! A nož je dokaz zločina!“ „Šteta što nije završio u tvom srcu!“, reče Nela. „Dobro sam ga sakrio“, rekao je. Počastio ju je pobedničkim osmehom. Razbarušene i zamršene kovrdže padale su mu po čelu. Krv je kapala s bodeža. Okrenuo se i sišao niz stepenice. Marin se oslanjala o drvene ploče na zidu. Na licu je imala crveni trag Džekovih usana. „Blagi Bože“, prošaptala je pogleda uprtog u Ota. „Blagi Bože, spasi nas!“

TREĆI DEO

DECEMBAR 1686. Usta su mu slatka i sav je ljubak. Takav je moj dragi, takav je moj mili, kćeri jerusalimske. Pesma nad pesmama 5:16

Mrlja

S

injor će pronaći Rezeki u džaku“, reče Kornelija u predvorju turobnim glasom. Gledala je kako Nela gura ukočeno pseće telo u džak za žito. „Pre osam godina pronašao ju je iza VOC-a. Bila je jedino preživelo štene.“ „Potrebna nam je krpa, Kornelija. Limunov sok i sirće.“ Služavka je klimnula. Na mramornim pločicama je još bilo crvenih mrlja od krvi, ali se Kornelija nije micala. Slika koju je Džek isekao sad je bila naslonjena na zid. Marin je naredila da se izvadi iz okvira. „Njemu neće smetati, madam“, napomenuo je Oto. Bila je uporna. „Ne radim to zbog njega“, rekla je. „Ne mogu da je gledam ovako naruženu.“ Oto je završio Džekovo delo. Ruke su mu blago drhtale dok je sekao platno. Marin i Oto su tiho zborili u kuhinji. Ja sam kriva, pomislila je Nela, ja sam unela njegovu lutku u kuću, a Marin ju je lepo izbacila napolje. I sledećeg jutra sam je zatekla na pragu, kao predznak onog što će nas snaći. Ako ju je minijaturistkinja tamo stavila, kao grozni nagoveštaj onog što će se dogoditi u hodniku, zašto je to učinila? Zašto bi tražila da to gnusno stvorenje ostane u blizini našeg doma? „Kornelija“, rekla je kad je ustala. „Moramo da počistimo ovo.“ Pokušala je da ugura Rezekine noge u džak. Bile su predugačke. Kad su Nela i Kornelija sišle u kuhinju, Rezekine noge su i dalje nedostojanstveno virile iz džaka. Tuga je lebdela iznad lonaca i šerpi. Ubijanje gospodarevog najdražeg psa uoči Božića ličilo je na početak nekog jezivog karnevala. Ubica psa je negde napolju. Vida nešto više od ubodne rane. Oto je položio drhtave ruke na hrastov sto. Nelina glava bila je puna haotičnih misli. Htela je da ga uteši, ali on je izbegavao da je pogleda. Dana se opružila pored vatre. Cvilela je, gledajući džak u Nelinoj ruci. „Da li možemo odmah da je sahranimo?“, pitala je Kornelija. Nastala je neprijatna tišina. „Ne možemo“, reče Marin. „Ali počeće da zaudara...“ „Stavi je u podrum.“ Nela je nežno položila Rezeki na vlažnu ilovaču i krompire u podrumu. „Sirota, sirota devojčice“, promucala je. „Srećan ti put.“ „Šta će biti ako me Džek prijavi?“ reče Oto kad se vratio u kuhinju. „Ima nož i ranu kao dokaz, a taj ume da ispreda priče. Pomenuo je dokaz, pokušaj ubistva. Milicija će me uhapsiti. I šta će biti ako ga pitaju zašto je došao ovamo?“ „Upravo tako“, reče Marin i tresnu pesnicom o sto. „Znam ponešto o Džeku Filipsu. Voli život. On je galamdžija, ali nikad neće otići vlastima. Svestan je da bi na taj

način potpisao smrtnu presudu. On je Englez i sodomista, a nekada je bio glumac. To su upravo tri vrste ljudi koje gradski oci najviše mrze.“ „Nema para, madam. Šta bi mogao da učini ako se nađe u očajničkom položaju?“ zapitao se Oto. „Sinjor će biti kuvan i pečen ako ga pitaju zašto je došao ovamo.“ Zabrinuto je zavrteo glavom. Kornelija je donela korpu herenbroda, nešto cikorije i zlatni kotur gaude. Nela je sekla sir dok se služavka bavila oko pećnice. Večeras neće biti krompira ili pečuraka zato što Kornelija nije mogla ni da pogleda na podrumska vrata, da i ne govorimo o ulasku u mračnu podzemnu prostoriju. Nela je osluškivala prateće zvuke kućnih poslova – zveckanje tiganja, cvrčanje slanine i luka koji se prži na puteru. Nepravilni ali konstantni zvuci prijali su joj više od bilo koje ulične svečarske melodije. Nela je videla koliko je Kornelija prebledela od brige, kad ih je poslužila prženom slaninom. „Sinjor me je spasao“, reče Oto. „Svemu me je naučio. Vidite kako sam mu se odužio. Rezeki...“ „Stradala je od Džekove, a ne od tvoje ruke. I nije bilo nikakvog duga“, reče Marin. „Moj brat te je kupio zabave radi.“ Kornelija je ispustila teški tiganj u sudoperu i tiho opsovala. „Zaposlio me je, madam“, reče Oto. Marin je pokupila mast od slanine komadom hleba, ali ga nije pojela. Nela nije mogla da protumači njeno raspoloženje. Nastupala je osornije no ikad, rešena da ne poklekne pred iskušenjima. „Mladić je živ!“, ljutito je nastavila. „Nikog nisi ubio! Johanes će se više potresti zbog Rezeki nego zbog tebe.“ Oto se trgao kao da ga je izjava pogodila u grudi. „Ugrozio sam te“, rekao je. „Ugrozio sam sve vas.“ Marin ga je stisla za ruku. Isprepletani beli i crni prsti bili su neobičan prizor. Kornelija nije mogla da skrene pogled s njih. Oto je ustao i krenuo ka kuhinjskim stepenicama. Marin ga je pratila pogledom. Načisto je prebledela. Izgledala je veoma iscrpljeno. „Petronela, moraš da promeniš odeću“, rekla je jedva čujnim glasom. „Zašto? Šta joj fali?“ Zaova je pokazala na njene grudi. Nela je spustila pogled i shvatila da su joj korset i haljina pokriveni smeđim mrljama od Englezove krvi. *** Nela se popela uz stepenice. Drhtala je u donjem vešu dok je Kornelija sunđerom uklanjala krvave mrlje s njene odeće. Služavka ju je obukla i zamolila za dozvolu da se udalji. „Brinem se za Ota, madam. Nema s kim da razgovara.“ „U tom slučaju, požuri.“

Laknulo joj je kad je ostala sama. Telo joj je bridelo posle napetog jutra, a ruke bolele od Džekovog stiska. Uzela je svoju lutku iz minijaturne kuhinje u kredencu. Stisnula je figuricu, kao da će tako odagnati bol. Rebra su je zabolela kad je stisnula lutku. Na trenutak je poverovala da nema razlike između nje i njene umanjene verzije. Šta sam ja, zapitala se, izuzev proizvoda sopstvene mašte? Nije se otarasila uzrujanosti i tuge, a sićušno lice veličine zrna pasulja ravnodušno ju je posmatralo. Na Nelinom krevetu ležao je i minijaturistkinjin paket, koji je pre nekoliko sati doneo Džek. Zamalo što ga nije ostavila pod stolicom u predvorju. Nije bila načisto da li želi da ga otvori. Posmatrala ga je dok se talas vlažnog užasa širio njenom nutrinom. Ko će ga otvoriti ako ona neće? Pomisao da bi neko drugi mogao to da učini bila joj je nepodnošljiva. Ako je minijaturistkinja nesvakidašnja učiteljica, koja neće prestati da je podučava, Nela se osećala kao najsnebivljivija učenica. Nije uspevala da shvati njene lekcije. Žudela je za još jednim predmetom koji bi razjasnio šta minijaturistkinja hoće od nje. Otvorila je paket i videla da je u njemu samo jedna stvar. Držala je sićušnu tablu za verkerspel na dlanu. Trouglovi na tabli nisu bili obojeni, već intarzije. Žetoni su bili u sićušnoj kesi. Miris je otkrivao da su to napola presečene semenke korijandra, obojene crnom i crvenom bojom. Ispustila je tablu i počela da pretražuje džepove haljine. Dugo pismo koje je jutros napisala, adresirano na minijaturistkinju, s porudžbinom za verkerspel tablu, više nije bilo u njima. Ali bilo je kod mene, pomislila je. Danas sam ga imala u džepu kad sam pratila Ota do crkve. Razgovarala sam s Agnes. A po povratku kući zatekla sam Džeka u hodniku. Zaboravila sam na pismo. Imala je utisak da se vreme rastopilo i izgubilo smisao. Okrenula je paket iz kog je ispalo parče papira. NELA: REPA NE USPEVA U LEJI LALA Koristi se mojim imenom. Zadovoljstvo zbog prisnog načina obraćanja brzo se raspršilo zbog čudne tvrdnje ispod njega. Nelagodnost je lagano narastala u noj. Da li je minijaturistkinja htela da kaže da sam repa? Repe i lale su dve sasvim različite prirodne pojave. Jedna je praktična i jednostavna po strukturi, dok je druga ukrasna biljka stvorena čovekovom rukom. Instinktivno se dodirnula po licu, kao da će uredni rukopis preobraziti njene obraze u okruglo tvrdo povrće s asendelftskih polja. Minijaturistkinja je blistava, graciozna i živopisna žena koja zrači energijom. Da li mi na ovaj način poručuje da se držim dalje od nje, pitala se Nela, da se nikad nećemo razumeti? Izvadila je Džekovu lutku iz kredenca i skinula mu kožni kaput. Stisnula je sićušni

nož za ribu između kažiprsta i palca i zarila ga lutki u grudi kao iglu, dovoljno blizu grlu da se uguši. Lako je prodirao. Kliznuo je u meko telo kao srebrna strelica. Vratila je Džeka u kredenac. Lutka je sad više odgovarala stanju u kom se nalazio. Podigla je bolni podsetnik na Rezekin leš. Johanes je trebalo da te povede, rekla je lutkici. Kako će upoznati supruga sa zlom sudbinom voljenog kućnog ljubimca? Ponudiću mu ovu minijaturu kao podsetnik na kuju, pomislila je. Još nešto joj je palo na pamet. Figurica će ga podsećati na istinsku Džekovu prirodu. Pomilovala je figuricu po glavi. Prsti su joj se sledili na psećem vratu. Primetila je nepravilnu crnu mrlju u obliku krsta na sićušnom telu. Prišla je prozoru da bi je bolje osmotrila. Bila je boje rđe. Grlo joj se osušilo, a srce ozeblo. Nije mogla da se seti da li je mrlja bila tu i ranije. Nije dovoljno pažljivo zagledala figuricu. Možda je minijaturistkinji s četkice slučajno kanulo nešto crvene boje na psa. Možda nije primetila kako se tanke grimizne linije šire po psećoj glavi. Rezekina figurica počivala je na Nelinom dlanu. Glava je pogođena, a mrlja na njoj odgovarala je jezivoj rani. U sobi je bilo hladno. Rezekino telo je odašiljalo hladne talase koji su sezali sve do korena kičme. Pokušala je da uspostavi kontrolu nad svojim mislima. Ipak, minijaturistkinja nije znala da će Oto zariti nož u Džekovo rame jer je Englezova lutka stigla bez nje. Morala sam da ispričam tu priču umesto nje. Da li su ove lutke eho događaja, proročanstva ili je minijaturistkinja jednostavno imala sreće? Moraš da odeš do Kalverstrata, govorila je sebi. Ovog puta te ništa ne sme sprečiti. Otići ćeš tamo i sačekati da minijaturistkinja izađe iz kuće. Stajaćeš tamo čitav dan, i s Rošavim ako to bude neophodno. Vratila je psa u kredenac. Setila se Kornelijinog i Marininog razgovora o papističkim idolima. Služavka je rekla da čovek nikad ne može biti siguran kad će te stvari oživeti. Činilo joj se da je Rezekina lutka puna neke nepoznate energije. Učinilo joj se i da kredenac-kućica isijava svetlost. Kornjačevina je bila tako bogata, a unutrašnjost tako skupocena. Zurila je u sopstvenu minijaturu, sa sićušnim kavezom za ptice, pozlaćenom zamkom bez zatočenika. Tiho je recitovala pređašnje minijaturistkinjine slogane Sve može da se promeni. Svaka žena je arhitekta svoje sudbine. Borim se da izronim. Ali ko se ovde bori da izroni, pitala se: i ko je arhitekta – minijaturistkinja ili ja? Suočila se sa starim pitanjem bez odgovora – zašto ta žena ovo radi? Neimenovana minijaturistkinja živela je van društva i njegovih pravila. Svi na kraju nekom polažemo račune, pa bili lale ili repe. Rezeki je mrtva, a Peba više nema. Džek je na slobodi, a Agnesin šećer tavori na Uskršnjim ostrvima. Osećala je nailazak haosa. Žudela je za mrvicom kontrole. Minijaturistkinja mora da joj pomogne. Ona zna. Ukućani su previše uplašeni da bi uradili bilo šta izuzev bacanja lutke kroz prozor, a od toga neće biti vajde. Dohvatila

je olovku i papir. Draga gospođo, napisala je. Repa raste ispod zemlje, daleko od očiju, dok lala cveta iznad nje. Ova druga biljka prija oku, dok ona prvo hrani telo – ali obe kreacije počivaju na tlu. Svaka ima svoju svrhu, i jedna nije važnija od druge. Nastavila je da piše posle kraćeg oklevanja, nemoćna da se uzdrži. Latice lala će otpasti, madam. Pašće mnogo pre no što prljava repa trijumfalno izroni iz tla. Strahovala je da je bila previše gruba i direktna. Pomozite mi, dodala je. Šta bi trebalo da radim? Odložila je pero. Osećala se malo glupo zbog ove skaske o povrću i uspaničila se zbog pomisli da je minijaturistkinja od početka znala šta će se dogoditi Johanesovom psu. Minijaturistkinju je pre mrlje na Rezekinoj glavi smatrala posmatračem, učiteljicom, komentatorom – ali ovo, ovo ne može biti ništa drugo do proročanstvo. Šta još zna? Šta bi mogla sprečiti? Ili još gore, šta od onog što je već presudila mora da se dogodi? *** Nela se neposredno pre svanuća iskrala iz sobe, s četvrtom porukom za minijaturistkinju u džepu putnog ogrtača. Neću se rastati od nje, mislila je, dok je ne položim na njen dlan. Prilično je zazirala od onog što bi mogla otkriti na Kalverstratu, kad se konačno nađe licem u lice sa ženom koja ne samo da ima dubok uvid u njen svet, već ga po svoj prilici i gradi. Polako je otvorila vrata, sa svećnjakom u ruci i obradovala se tupoj svetlosti na nebu. Čula je neupadljivo čangrljanje iz utrobe kuće i ukočila se. Čangrljanje se nastavilo. Pogledala je na stazu pored kanala, pa iza sebe ka kuhinji. Ponovo nije znala na koju stranu da krene. Kad god poželim da vidim minijaturistkinju, nešto u kući me spreči da krenem. Čangrljanje u kući budilo je njenu radoznalost i bilo je preblizu da bi ga zanemarila. Predugo sam slušala kojekakva šaputanja i šuškanja, pomislila je. Zatvorila je vrata i na prstima krenula u prizemlje. Prošla je kroz sobu za posuđe, u pravcu zvuka. Okrugli tanjiri – majolika, delft i porcelan -svetlucali su u velikom ormanu kao redovi otvorenih očiju dok je prolazila kraj njih s upaljenom svećom. Zastala je i onjušila vazduh. Miris gvožđa, vlažnog tla i duboki uzdasi nagnali su je da pomisli na Rezeki. Oživela je, pomislila je. Minijaturistkinja je nekako ušla u kuću da bi je oživela. Polako je krenula niz uski hodnik između sobe za posuđe i kuhinje, ka vratancima za čuvanje buradi piva i kiselih krastavaca. Miris se pojačao. Lepio joj se za jezik. Bila je sigurna da je namirisala krv. Disanje je bilo sve glasnije.

Zastala je s rukom na vratima. Spopala ju je mračna slutnja da je Rezeki iza njih, da se dugim nogama probila iz džaka i da grebe po vratima da bi se oslobodila. Progutala je knedlu i gurnula vrata podruma, prestrašena do srži. Ugledala je Marin, podvrnutih rukava, s malom lampom na stolu. Pored nje je bila gomila belih krpa s kojih je čistila krv. „Šta to radiš?“, pitala je Nela. Strah je uzmicao pred zbunjenošću izazvanom neočekivanim prizorom. „Šta to, za ime boga, radiš?“ „Izlazi!“, prosiktala je Marin. „Čuješ li me? Izlazi!“ Nela je uzmakla, preneražena žestinom zaovinog glasa, besom koji joj je izobličio lice i gnusnom krvavom mrljom na njenom obrazu. Zalupila je podrumska vrata i potrčala uz kuhinjske stepenice u predvorje. Isteturala se kroz ulazna vrata i sišla niz stepenice u susret zori. Crvena mrlja na Rezekinoj glavi mešala se s Marininim grimiznim krpama u oku njenog uma.

Slatka oružja

K

alverstrat, bučni dugi niz radnji, u ovo doba bio je relativno tih. Poneki prodavac voća prošao bi s kolicima. Preduzimljivi riđi mačak preturao je po životinjskim kostima koje sinoć nisu završile u kanalu. Odmerio je Nelu i protegao zdepasto telo, kao rezultat uspešnog preturanja po đubretu. Našla je znak sunca i stala ispred njega. Udahnula je vlažni vazduh, ostatke magle i vonj izmeta nehajno pokrivenog slamom. Oštro i samouvereno, pokucala je na vrata. Čekala je, ali niko nije dolazio. Čekaću te, gospođo Lalo, pomislila je lupkajući poruku u džepu, čekaću te sve dok ne dobijem odgovor. Uzmakla je za korak i podigla glavu da osmotri četiri prozora, zlatno sunce i slogan ispod njega. Muškarac sve što vidi poima kao igračku. Naljutila se pošto je slogan zvučao kao poruga. Ja ne vidim, pomislila je. Bolje reći, više to ne činim. Nije bilo ničeg utešnog ili detinjastog u minijaturnom Pebu ili Rezeki s krvavom mrljom. „Znam da si unutra!“, povikala je, iako je bilo veoma rano. „Šta bi trebalo da radim?“ Vrata iza nje su se naglo otvorila. Okrenula se i ugledala debeljka s keceljom, zdepasta lica. Trbušina mu je štrčala tridesetak centimetara preko čizama. Stajao je s rukama na bokovima, a iza njega se videla sobica s dugim namotajima neobojene vune i nekoliko ovčijih koža prikucanih na zidove. „Devojko, nema potrebe da urlate toliko da mogu da vas čuju i u Antverpenu.“ „Žao mi je gospodine. Došla sam da vidim minijaturistkinju.“ Podigao je obrve. „Koga želite da vidite?“ Nela je ponovo pogledala kuću. Čovek je trupkao na hladnoći. „A, nju. Neće vam odgovoriti“, rekao je malo ljubaznijim tonom. „Nema potrebe ni da pokušavate.“ Nela se okrenula ka njemu. „Tu priču sam već čula. Rado ću je pričekati.“ Žmirkao je, gledajući kuću preko puta. „Pa, u tom slučaju ćete se smrznuti. U toj kući nedelju dana nije bilo nikog.“ Očaj joj je razdirao utrobu. „To je nemoguće“, rekla je. „Koliko juče mi je poslala...“ „Kako se zovete?“, pitao je prodavac vune. „Zašto?“ „Možda imam nešto za vas.“ „Zovem se...“, oklevala je. „Petronela Brant.“ „Sačekajte“, rekao je i nestao u tami radionice. Ponovo se pojavio s paketićem sa znakom sunca. „Ostavljen je na pragu preko puta. Mislio sam da će ga neka mačka odneti. Izgleda da je njen Englez prestao da ih isporučuje pa sam rešio da ga

sačuvam.“ Spustio ga je na Nelin ispruženi dlan. Ponovo je pogledao na sjajno sunce izgravirano iznad minijaturistkinjinih vrata. „Šta to, dođavola, znači?“ pitao se. „Muškarac sve što vidi poima kao igračku?“ „Znači da mislimo da smo divovi, iako to nismo.“ Podigao je obrve. „Tako dakle. Trebalo bi da mislim da sam niko i ništa, zar ne?“ „Nikako, gospodine. Suština je u tome što stvari nisu uvek ono što mislimo da jesu.“ „Ja sam džin, i to popriličan“, nasmejao se trgovac vunom. Raširio je ruke i isturio stomačinu. „Prilično sam siguran u to.“ Nela je odustala od rasprave. Slabašno se osmehivala i pogledala preko ramena u tamnu unutrašnjost njegove radnje. Čvrsto je stisnula paket. „Da li kod vas radi neki čovek s ožiljcima od boginja?“ „O, da. Dve nedelje je obrađivao vunu. Zatim je otišao.“ „Zašto je otišao?“ „Uplašio se.“ „Uplašio?“ „Užasnuo se i pobegao u noć. Bog sveti zna šta se s njim zbilo.“ S Kalverstrata je dopirao zvuk čizama u maršu. Bivao je sve bliži. Prodavac vune se vratio u radnju. „To je Milicija Svetog Ðorđa“, promrmljao je i zatvorio kapak. „Sklonite se, devojko, da vas ne pregaze.“ „Čekajte!“ usplahireno će Nela. „Gde je otišla? Da li ste je videli?“ Milicija Svetog Ðorđa ukazala se na horizontu. Mačka žutih očiju je na vreme zbrisala ispred njih. Svi stražari imali su crvene lente na širokim grudima. Pod zimskim suncem ličile su na potočić krvi. Treskali su po stazi čizmama okovanim gvožđem. Oružje im je zveckalo za pojasom. Šepurili su se s pištoljima i puškama. Nela je ugledala Fransa Mermansa u kočopernom stroju. Žmirkao je na suncu, ponosno isturenih grudi. „Sinjore?“ obratila mu se. Okrenuo je glavu, kad ju je ugledao, i čvršće pritisnuo koplje uz grudi. Patrola je odmarširala u oblaku prašine. Odsečno su stupali po amsterdamskom jutru. Ulica se ućutala. Nela je tek sad primetila da su joj prsti utrnuli od hladnoće. Pocepala je paket, razljućena neuljudnim ponašanjem Fransa Mermansa. Minijaturistkinja joj je još jednom izmakla. Ostajala je kratkih rukava kad god bi je potražila. Ozlojeđenost je naglo okopnela kad je videla sadržaj paketa. U njemu je bila zbirka sićušnih kolača i peciva. Puferti i đevreci, sićušni ljudi od đumbirovog hleba, okrugli oli-kukeni poprskani belim prahom i, ako je suditi po izgledu, veoma ukusni. Ličili su na prave poslastice, ali su na dodir bili tvrdi i nesavitljivi. Pronašla je novu poruku:

NE ZANEMARUJ SLATKO ORUŽJE Podigla je pogled ka prozoru. „Slatko oružje?“, povikala je kad je gurnula pismo ispod minijaturistkinjinih vrata. Jutarnji zraci sunca milovali su prozorska stakla, skrivajući minijaturistkinjine tajne. Spustila je pogled na nejestive poslastice. Došlo joj je da ih zavitla u najbliži kanal. Kakvo je značenje ove poruke? Nijedan rat nije izvojevan slatkišima.

Prazni prostor

K

ad se Nela vratila u kuću, Kornelija ju je čekala na vratima. „Šta je bilo?“, pitala je Nela videvši tužni izraz na služavkinom licu. „Sinjor“, prošaptala je Kornelija. „Vratio se iz Venecije i već pita za Rezeki.“ „Šta?“ Neli se činilo da se vazduh oko nje naglo zgušnjava. Strah joj se taložio u grlu. Zamišljala je Rezekin krvavi leš u podrumu i Johanesa, koji čeka, ništa ne sluteći, da čuje tapkanje njenih šapa. „Vi ste ta koja će mu reći šta se dogodilo, madam“, molila je Kornelija. „Ja ne mogu.“ Nela je tiho zatvorila ulazna vrata za sobom. Pogledom je pretražila pod. Laknulo joj je kad je videla da na njemu više nema tragova krvi. Kornelija je čistila i čistila, posipala pločice sirćetom i limunovim sokom i polivala krvave mrlje ključalom vodom i ceđi. Ali na spratu, u kredencu, nije bilo moguće ukloniti krstoliku mrlju na Rezekinoj minijaturnoj glavi. „Ali zašto ja?“, pitala je. „Zato što ste jaki, madam. Najbolje je da to čuje od vas.“ Nela se nije osećala jakom, već nepripremljenom. Obeshrabrivala ju je pomisao na priču koju mora ispričati. Dobro bi joj došlo malo vremena da smisli neku laž kojom bi zasladila gorku pripovest. I kako da počne takvu priču? *** Johanes je stajao u središtu salona, pogleda uprtog u prazni ram naslonjen na mural. Doneo je dva tepiha izvezena geometrijskim figurama. Već su imali dvadeset ili trideset sličnih, pomislila je Nela. Zašto li ih je doneo? U sobi je bilo ledeno. Još nije skinuo putni ogrtač. Pogled mu je zaiskrio. Iznenadila se. Njenom suprugu bilo je drago što je vidi. „Johanese“, rekla je. „Vratio si se živ i zdrav. Da li ti je u Veneciji bilo – lepo?“ Čula je Džekov iskvareni holandski – tamo ima više sveže ribe. Johanes je onjušio vazduh. Nabrao je nos od kiselkastog mirisa iz predvorja. Nela se molila u sebi da arome iz Kornelijine kuhinje što pre potisnu vonj sredstava za čišćenje. „Venecija je Venecija. Venecijanci mnogo pričaju i previše igraju za moja kolena.“ Iznenadila se kad ju je stisnuo u čvrst zagrljaj. Glava joj je sezala do njegove grudne kosti. Pritisnuo joj je uvo na mesto gde se lepo čulo kucanje njegovog srca. Bradom joj je pokrio teme. Pronašla je neočekivanu utehu u njegovom zagrljaju. Nikad nije ovako prisno i na tako širokoj površini dodirivala supruga. Podigla je noge

s poda kao da se drži za splav. Zatvorila je oči i ugledala Rezekino krvavo lice. Zalud je treptala, nije mogla da odagna taj prizor. „Drago mi je što te vidim, Nela“, rekao je i spustio je na tle. „Zašto u ovoj sobi ne gori vatra, Oto!“, povikao je. „I meni je drago što te vidim, Johanese“, odvratila je. Tragala je za odgovarajućim rečima. Izmicale su joj kad god bi im se približila. „Pa, hoćemo li da sednemo?“ S uzdahom se sručio u stolicu. Nela je i dalje stajala. „Šta nije u redu?“, pitao je. Mislila je da će se slomiti zbog brige u njegovom glasu. „Ništa, Johanese. Samo... ja... Agnes je bila veoma ljuta na mene“, izletelo joj je. Nije mogla... nije mogla da započne tu priču. Bilo joj je lakše da pripoveda o Agnes Mermans nego o njegovom voljenom psu. Johanes se natuštio. „A zašto se ona ljuti?“ „Ja... srela sam je u Staroj crkvi. Kaže da je sav njihov šećer još u skladištu i da će početi da se kristalizuje.“ Johanes je oslonio lice o šaku. „Nema pravo da tako razgovara s tobom.“ Oto se pojavio na pragu salona s korpom treseta. Izbegavao je da podigne glavu. „Ah, vatra!“, reče Johanes. „Uđi, Oto, zagrej nas.“ „Sinjore, dobro došli kući.“ „Šta Kornelija sprema?“ „Puding od svinjske džigerice s ječmom, sinjore.“ „Moje najdraže decembarsko jelo! Pitam se šta sam uradio da to zaslužim.“ Johanes se osmehnuo. Prešao je rukom preko praznog rama. „Šta se ovde desilo? Ova slika mi je bila jedna od najdražih.“ Oto je u oskudnom svetlu izgledao sivo. Johanes ga je pažljivo posmatrao. „Došlo je do nesreće“, oglasila se Nela. „Vidim. Pa, potpali vatru, Oto. Stopala su mi tako hladna da se bojim da će otpasti.“ Nela se okrenula i ugledala Marin na vratima. Oklevajući, ušla je i stala pored zida, ukočena lica. „Koliko šećera si prodao u Veneciji, brate?“, pitala ga je. „Naloži dobru vatru, Oto.“ „Brate, koliko šećera smo prodali?“ Johanes je podigao prazni ram na krilo. Stavio ga je ispred sebe i zauzeo pompeznu kraljevsku pozu. „Prodaja je išla sporo, kao što sam i mislio. Bilo bi bolje da sam otišao posle Nove godine.“ „Kako bi bilo da zapališ veliku vatru kad šećer bude prodat?“ Johanes je po svemu sudeći ćutanjem samo još više razgnevio sestru. „Pohlepni ljudi uvek upropaste svoja domaćinstva.“ „Tvoja dobrodošlica iz časa u čas sve neprijatnije zvuči, Marin. Naterala si me da

usred zime odjedrim za Italiju. I ne pominji mi pohlepu. I, molim te, prestani da citiraš Bibliju. Nisam raspoložen da te slušam zato što sam i te kako svestan tvoje sumnjive pobožnosti.“ Marin se nasmejala. Taj zvuk je oštro zaparao vazduh. „Ti si stalni provokator, a ne ja“, rekla je. Svaka njena reč otimala se s povoca. Skinuo je i zgužvao putni ogrtač. „I prestani da govoriš o ovom domaćinstvu kao da je tvoje. Ono pripada Petroneli.“ Ove reči sevnule su kroz vazduh ka Neli kao munja nebeska. Marin ga je posmatrala s nevericom. „U tom slučaju, Petronela slobodno može da ga uzme“, rekla je. Tek tako? – pomislila je Nela. Okrenula se ka zaovi. Nije moguće da je Marin to tek tako pustila. „Straćila sam čitav život ugađajući ti“, reče Marin. Zakoračila je ka bratu. „Svi smo mi sužnji tvoje požude.“ Johanes je sa uzdahom prineo dlanove vatri, da bi ih ugrejao. „Sužnji, kažeš?“ Obratio se Otu, koji je klečao s druge strane razigranih plamenova. „Oto, da li se ti osećaš kao sužanj?“ Sluga je progutao knedlu i odgovorio jedva čujnim glasom. „Ne, sinjore.“ „Nela, da li te držim pod ključem?“ „Ne, Johanese“, odgovorila je, iako su se prazne i samotne noći, u kojima je beznadežno čekala njegov dolazak, mogle uporediti samo sa sužanjstvom. Poželela je da ode u svoju sobu i da se pokrije jorganom. „Ovaj dom je jedino mesto gde smo svi slobodni.“ Nagnuo se preko stolice i zario lice u šake. „Ti bi, sestro, to morala najbolje da znaš.“ „Ne budali!“, planula je Marin. Nela je zaključila da su se često svađali na ovu temu. Temperatura se naglo povećala. „Tako si sebičan! Odgovara ti da budem ovde! Jedva i da se trudiš da sakriješ ono što činiš!“ Johanes je podigao pogled ka svojoj sestri. Nela je videla koliko je umoran. Lice mu je bilo izduženo, a pogled smrknut. „Misliš da mi to odgovara? Da li to sebi govoriš?“, rekao je. „Marin, oženio sam se detetom, mimo glasa svoje savesti. Učinio sam to zbog tebe.“ „Nisam dete“, prošaptala je Nela. Konačno je sela, pritisnuta težinom njegovih reči. A opet, osećala se detinjasto. Johanes se u trenutku preobrazio. Čeznula je za majkom, za nekim ko će primetiti njenu tugu i odneti Rezekino telo daleko odavde. „I ništa se nije promenilo!“, zavapila je Marin, gluva za bratove reči. „Nebrižljivo se odnosiš prema šećeru Mermansovih, našoj budućnosti...“ Johanes je šutnuo prazni ram. Raspao se i poleteo preko izglačanog poda baš kad je Kornelija ušla, zavrnutih rukava i znojavog čela. Unela je poslužavnik s vinom i hlebom. Zastala je ispred vrata, gledajući slomljeni ram. „Nikad nisi morala da praviš

kompromise!“, rekao je Johanes. „Samo to sam i činila! Misliš da možeš da kupiš neopipljiva dobra, Johanese. Ćutanje, odanost, ljudske duše...“ „Iznenadila bi se...“ „Ali reci mi, šta će se dogoditi kad budeš uhvaćen? Šta će se dogoditi kad gradski oci saznaju ko si?“ Oto se zakašljao pored vatre. „Prebogat sam za proklete gradske oce.“ „Nisi!“ Marin je govorila tvrdim glasom. „Nisi. Nisi vodio računa. Samo ja po dva puta pregledam tvoje poslovne knjige. Samo ja. Poznajem ih do tančina i mogu ti reći da pripovedaju tužnu priču.“ Johanes je ustao sa stolice. Sporo se dizao, kao da ga je Marin svojim rečima pritiskala. Činila je to s godinama sticanom lakoćom. „Oduvek misliš da si drugačija, Marin. Nisi se udavala, mešala si se u moja posla. Da li zbilja misliš da zbog nekoliko mapa Istočne Indije na zidu, knjiga o putovanjima, nešto trulih bobica i nekoliko životinjskih lobanja znaš kako je tamo? Da li znaš koliko sam zapinjao da bi tebi bilo lepo? Ne znaš ti ništa.“ Marin ga je streljala pogledom. „Imam loše vesti za tebe“, rekla je. Ne, pomislila je Nela. Ne ovako. Oto je ispustio veliki komad treseta na podne daske. Crni ugarci popali su po drvetu. „Gradski oci bi te izbičevali kad bi mogli zato što si neudata! Od tebe se očekivalo samo jedno: da se dobro i bogato udaš. Bože, to je bio jedini zahtev koji se pred tebe postavljao. Ni njega nisi mogla da ispuniš. Pokušali smo, zar ne? Pokušali smo da te udamo, ali nijedan pripadnik amsterdamskih gildi nije bio dovoljno dobar...“ Mračni i iskidani zvuk digao se iz Marininog grla. Usne su joj se zgrčile. Lice joj se izobličilo od godinama potiskivane frustracije. „Slušaš li me, Johanese?“ „Od rođenja si beskorisno stvorenje bez prijatelja...“ „Tvoj Englez nam je juče pokucao na vrata. Tvoja bordelska stenica. Znaš li šta je učinio?“ „Nemoj!“, povikala je Nela. „Tvoja ljubljena Rezeki je mrtva zahvaljujući njemu.“ Johanes nije ni mrdnuo. „Šta si rekla?“ „Čuo si me! Rezeki je mrtva!“ „Šta? Šta si rekla?“ „Džek Filips joj je juče zario nož u glavu, nasred predvorja! Upozorila sam te! Rekla sam ti da je opasan!“ Johanes se izuzetno sporim korakom zaputio ka stolici iz koje je ustao. Neobično oprezno je seo, kao da više ne može da joj veruje. „Lažeš“, rekao je. „Možda bi nas sve pobio, da nije bilo Ota!“

„Marin!“ povikala je Nela. „Dosta je bilo!“ Johanes se obratio supruzi. „Da li je to tačno, Nela? Da li me sestra laže?“ Otvorila je usta da progovori, ali nije mogla da prozbori ni reč. Johanes je, kad je to video, pokrio usta rukama, kao da želi da zatomi vrisak. Oto je ustao. Plakao je. „Imao je bodež, sinjore. Mislio sam da će... nisam mislio...“ „Džek nije mrtav, Johanese. Oto ga je poštedeo“, umešala se Marin. „Tvoj mali Englez je ustao i otišao, a tvoja supruga je odnela Rezekin leš u podrum.“ „Oto?“, Johanes je izrekao slugino ime kao pitanje koje jedva prevaljuje preko usana. Spustio je ruku s lica, sirove praznine koja je čekala nailazak talasa tuge. „Sve se zbilo tako brzo“, prošaptala je Nela. Johanes je već bio na nogama. S neobičnom energijom probio se pored sestre i Kornelije, koja je nemo stajala na vratima. Čuli su kako žuri niz hodnik i kako juri niz kuhinjske stepenice. Nela je pošla za njim. Čula je kako otvara podrumska vrata. Njegov žalobni krik zaorio se hodnikom. „Slatka devojčice!“ zavapio je. „Slatka devojčice, slatka devojčice! Šta ti je učinio?“ Nela mu se prikradala. Borila se za željom da se zaustavi, ali je drugi deo nje znao da mora da pokuša da ga uteši. Pronašla ga je na kolenima. Grlio je ukočenog psa u krvavom džaku. Rezekina glava počivala mu je na ruci. Rana joj se vlažno svetlucala na oskudnom svetlu. Ogolila je zube u jezivom osmehu. „Tako mi je žao“, prošaptala je Nela. Johanes nije mogao da govori, samo je podigao vlažni pogled prema supruzi. S nevericom je stiskao svoju ljubimicu.

Svedok

N

ekoliko dana izgledalo je da domaćinstvo vida svoje rane u napetoj tišini. Marin nije izlazila iz sobe. Kornelija je pripremala božićne poklone za decu iz sirotišta. Ove godine će biti manje kolača i pita s mesom. Oto je izbegavao društvo. Najviše vremena je provodio u vrtu, gde je zaludno prčkao po smrznutoj zemlji. „Pokvarićeš zasade, Tote“, govorila mu je Kornelija, ali on se pravio da je ne čuje. Nela je namirisala čorbicu od svinjskih nogica, čula zveckanje i lupanje posuđa u ritmu Kornelijinih jada. Johanes je obe noći izašao. Niko ga nije pitao gde ide zato što su svi strahovali od odgovora. Nela je druge noći posle svađe bila sama u svojoj sobi. Stajala je ispred kredenca s Agnesinom lutkom u ruci. Posmatrala ju je u sve bleđem svetlu. Negde u kući nekom je bila muka. Čula je povraćanje u limenu činiju i šaputanje i namirisala osvežavajuću aromu čaja od nane za umirenje pobunjenog stomaka. I ona je želela da se oslobodi briga koje su je iznutra pritiskale. Nadala se da je Johanes u skladištu na Uskršnjim ostrvima i da radi na prodaji šećera – iako je u Agnesinom ponašanju u Staroj crkvi bilo nečeg toliko uznemiravajućeg da Nela nije mogla da veruje da je zabrinutost za poslovne interese jedini uzrok njenog gneva. Posmatrala je Agnesinu minijaturu. Drhtaj joj je protresao kičmu. Koža joj se naježila. Vrh Agnesine glave šećera u potpunosti je pocrneo. Plakala je, pokušavajući da izgrebe spore, ali su se one širile po ostatku glave kao gar. Pokušala je da je izlomi da bi je zakopala u vrtu i suzbila njenu moć. Slomila se, zajedno s Agnesinom sićušnom rukom. Bacila je obogaljenu lutku na pod. Otkinuta ruka s uništenom glavom šećera ostala joj je među prstima. „Žao mi je“, promrmljala je, iako nije znala kome se izvinjava – lutki, Agnesi ili minijaturistkinji. Sama je kriva zbog ove nepopravljive štete. Verovatno je loše vreme izazvalo pojavu i širenje spora – ali kredenac je na prvom spratu, gde vlaga nije toliki problem. Gar je mogao poticati iz dimnjaka, ali kredenac nije ni blizu njega. Logične mogućnosti nisu mogle da objasne ove pojave. Da li je ova crna mrlja, baš kao i Rezekina, oduvek bila tu, sićušna i nevidljiva? Ili se neobjašnjivo pojavila i raširila kao odgovor na paniku koja ju je spopala zbog Agnes? Ne, nije to, pomislila je – ne budi tako nerazborita. To je samo još jedno propušteno upozorenje. Pogledala je kredenac i zbirku kolača i peciva, kolevku, slike, šerpe, lonce i knjige. Zažalila je što nije obraćala više pažnje kad su lutke i psi isporučeni. Ima li još neotkrivenih mina, spremnih da eksplodiraju? Marin je rekla da mrzi ove lutke zbog idolatrije. Pocrnela glava šećera i crvena mrlja na Rezekinoj glavi navodile su na zaključak da su savršeno izrađeni predmeti

više od puke idolatrije. Bili su neobjašnjivi uvidi u njen život. Njihova priča liči na njenu, ali ne pripoveda je ona. Ona tka niti mog života, pomislila je, aja ne mogu da vidim posledice. Ponovo je otvorila Smitov spisak. Minijaturistkinjini slogani, pritisnuti stranama, ispali su iz knjige kao konfete. Pronašla je plavušin oglas. Šegrtovao kod Lukasa Vindelbrekea, velikog sajdžije iz Briža. Kad god bih otišla u njenu kuću, svaki put sam nepromišljeno kucala na zatvorena vrata i ništa nisam postigla. Potreban je drugačiji pristup. Posmatrala je oglas, pitajući se zašto joj to ranije nije palo na pamet. Više neće biti dugih pisama, pametnih, polufilozofskih premišljanja niti trčkaranja po hladnom vremenu i sramoćenja po Kalverstratu. Žurno je prišla pisaćem stolu od mahagonija. Setila se kako je prvog dana čekala na Johanesovom kućnom pragu, ljudi na Herengrahtu, slepog dečaka s haringom i nasmejanih žena. Da li me je minijaturistkinja i tada poznavala – da li je znala koliko se radujem sobi, stolu i komadu papira koji će ulepšati moj zlosrećni doček? Izvukla je komad papira, umočila pero u mastionicu i započela pismo: Dragi sinjor Vindelbreke, Pišem vam da bih se raspitala o vašoj učenici. Znam samo daje ženskog roda i daje visoka i plavokosa. Posmatra me kao da može da vidi šta mi je u duši. Ušunjala se u moj život, sinjore. Minijature koje mi šalje mi sve više načinju nerve. Zašto ne želi da mi direktno odgovori, već mi šalje svoje rukotvorine? Recite mi kako je došla i zašto je otišla od vas. Kakve sile je nagone da pravi moj život u minijaturi, da proizvodi nenaručene predmete izuzetnog kvaliteta, nosioce misterioznih poruka?Nazvala sam je svojom učiteljicom i, neka mi Bog oprosti, proročicom. Morate mi pisati ako ste je nekada izbacili iz službe zato što je bila sklona uhođenju. Čekam vaš odgovor s bolnim nestrpljenjem, Petronela Začula je kucanje na vratima. Gurnula je pismo pod knjigu, navukla zavese na kredencu i sakupila minijaturne slogane. „Uđi“, rekla je. Zapanjila se kad je ugledala Johanesa. „Da li si ga našao?“, pitala je. Ogrnula se haljinom i gurnula slogane u džep. Nije mogla glasno da izgovori Džekovo ime. Johanes je noću sigurno tragao za njim, iako se niko nije usuđivao da to pomene. „Nažalost, nisam“, odvratio je. Podigao je ruke kao nespretni lopov kome je plen procurio kroz prste. „Johanese, ličiš na dete koje laže o ukradenom pufertu.“ Podigao je obrve. Iznenadila je samu sebe neuvijenim obraćanjem, ali je u

muževljevom prisustvu sve teže prikrivala osećanja. Nije porekao optužbu, već je pokušao da je omekša. „Petronela“, rekao je. „Znam da nisi dete.“ Njegova brižnost joj je teže padala od okrutnosti. „Toliko toga ne razumem“, rekla je i sela na krevet, posmatrajući pokriveni kredenac. „Ponekad u ovoj kući naiđem na dar u obliku tračka svetlosti. Najveći deo vremena provodim u tami neznanja.“ „Po tom merilu bismo svi mogli biti deca“, reče Johanes. „Nisam mislio ono što sam rekao u salonu. Kad je Marin... kad me je naterala...“ „Marin samo želi da budeš bezbedan, Johanese. Baš kao i ja.“ „Bezbedan sam.“ Zažmurila je, obuzeta dubokom nelagodnošću. Koliko je Marin bilo teško svih ovih godina dok se brinula o nekom ko misli da mu je snaga volje dovoljna da se izbori sa svim životnim problemima! Kao građanin Amsterdama morao je znati da ne može opstati sam? „Ovo verovatno nije brak kakav si zamišljala“, priznao je. Posmatrala ga je. Zabave, osećaj sigurnosti, umirući smeh punačkih beba. Sve to je propalo između njih i nestalo u tami. Sve to pripada drugoj Neli, Neli koja nikad neće postojati. „Možda je bilo glupo što sam o bilo čemu maštala.“ „Nije“, rekao je. „Rođeni smo da maštamo.“ Špartao je po sobi, nevoljan da ode. Nela je ponovo pomislila na najnoviju isporuku minijaturistkinje, na kolače i peciva u sićušnoj korpici, skrivenoj iza zavese boje senfa. „Johanese, da li si uspeo da prodaš išta od Agnesinog šećera u Veneciji?“ Sručio se na rub postelje. „To je planina, Nela“, uzdahnuo je. „Doslovce i u prenosnom značenju. Pronalaženje kupaca u ovo doba godine će potrajati.“ „A da li si našao bar jednog?“ „Pronašao sam nekoliko, tačnije, kardinala i jednu od papinih kurtizana. Ljudi u poslednje vreme imaju manje novca za trošenje.“ Tužno se osmehnuo. „Moraćeš da se pobrineš da pronađeš način da prodaš ostatak. Marin će te još više gnjaviti ako sazna da si našao samo dva kupca. Smatraj se srećnim što samo ja znam za to.“ Osmehnuo se. „Nisam očekivao da ću dobiti ovakvu ženu.“ Nedokučiva Norvežanka koja modeluje njen život minijaturama bila je Nelina prva opsesija, a druga da spreči da Johanesov imetak istrune na obali mora. Mama joj u Asendelftu nije govorila o takvim problemima. „Jedva da me poznaješ.“ „Uputio sam ti kompliment“, reče Johanes. „Zbilja si izuzetna.“ Ućutao se. Izgledao je postiđeno. „U januaru ću ponovo otputovati. Napuniću im džepove guldenima. Uvek prodam robu.“ Raširio je ruke, kao da je bogato opremljeni dom na Herengrahtu dovoljan dokaz njegovog uspeha. „Daješ li reč da će tako biti, Johanese?“

„Dajem reč.“ „Jednom si mi se zavetovao. Moliću se da ovog puta održiš reč.“ Sat s klatnom je tiho merio vreme u pozadini. „Dođi“, rekla je, ustala s kreveta i nežno raskrilila zavese kredenca. „Hoću da ti nešto dam.“ Stavila mu je Rezekinu lutkicu u ruku. Spustio je pogled i zatreptao umornim očima. Nije znao da li da veruje svojim očima. „Rezeki?“, promrmljao je. „Čuvaj je.“ Ćutke je posmatrao sićušnu figuricu na dlanu. Podigao ju je i dodirnuo svilenkasto sivo krzno, inteligentne oči i vitke noge. „Nikad nisam video ništa slično. Ni na jednom od brojnih putovanja.“ Primetila je da nije komentarisao crvenu mrlju. Još bolje ako je odlučio da je ne vidi. „To je moj venčani poklon“, prošaptala je. „Znam da Rezeki nikad nije imala ljudsko obličje, ali opet, nemoj reći gradskim ocima za nju.“ Posmatrao je, previše dirnut da bi progovorio. Stiskao je poklon kao talisman utehe. Zatvorila je vrata za njim. Slušala je kako tiho korača ka svojoj sobi. Bila je neobično spokojna. *** Kornelija ju je sutra ujutru grubo probudila iz sna. Nebo se razdelilo u narandžaste i tamnoplave pruge. Nije moglo biti više od pet ujutru. Nela se prenula iz snova o vlažnim crvenim krpama i sobama koje se smanjuju. Brzo je postala svesna hladnog jutarnjeg vazduha. „Šta je bilo?“ „Probudite se, madam, probudite se.“ „Budna sam. Šta nije u redu?“, pitala je, posmatrajući Kornelijino zabrinuto i tužno lice. Strah joj se uvukao u srce. „Šta se desilo Johanesu?“ Služavkine ruke pale su s Nelinog tela kao par mrtvih listova. „Nije sinjor. Oto!“, šapnula je Kornelija, slomljenim glasom. „Oto je nestao!“

Duše i kese

K

ornelija je obigravala oko Johanesa. Odnedavno je obavljala posao dvoje slugu. Navukla mu je čizme i gurnula pitice i jabuku u džepove. Johanes je proturio ruke kroz rukave jakne. „Gde mi je brokatni kaput?“, pitao je. „Znala sam da ćeš to pitati„, promrmljala je Marin, posivela od iscrpljenosti. „Nisam mogla da ga nađem, sinjore“, reče Kornelija. „Obići ću dokove“, reče Johanes. „Zašto li je tako pobegao?“ „Proveri šećer“, poručila mu je Nela. Johanes ju je odmerio s nevericom. „Tot je važniji od šećera. Ne smemo da ga izgubimo.“ Nela nije mogla a da ne misli o Agnesinoj pocrneloj glavi šećera na spratu. To je znak – minijaturistkinja pokušava da ih upozori, baš kao što ih je upozorila na ono što će se desiti Rezeki. Sigurno mogu nešto da urade pre no što šećer propadne? Johanes je već otišao, a nijedna supruga nije mogla da se nenajavljeno pojavi u muževljevom skladištu. Na Otovom krevetu nije bilo tragova borbe. U sobi nije bilo slomljenog nameštaja, a vrata nisu bila obijena. Nije bilo ni torbe s odećom. „On je uzeo i sinjorov kaput, sigurna sam u to“, reče Kornelija. „Možda će ga prodati“, reče Nela. „Verovatnije je da će ga nositi. Zašto je morao da ode?“ Neli je palo na pamet da nije pitala Korneliju zašto je u pet ujutru tražila Ota u njegovoj spavaćoj sobi. Procenila je da bi od ispitivanja prezauzete služavke imala više štete nego koristi. „Kornelija!“, povikala je Marin sa stepenica. „Dođi ovamo!“ Marin je bila u salonu. Obukla je tri kaputa, šal i dva para vunenih čarapa. Trapavo je pokušavala da zapali vatru. Ispravila se. Izgledala je mnogo šire i više od Nele i Kornelije. „Ne mogu da zapalim treset“, rekla je. Reči su joj klizile kao puter po tiganju. „Tot je zadužen za taj posao, madam.“ Kornelija se gušila i plakala, ali ne od tresetnog dima. „Nisam bogzna kako dobra u tome.“ Kleknula je pored ognjišta. Povijeno telo rečito je svedočilo o stanju njene duše. „Raspitala sam se duž kanala“, jecala je. „Nijedan Afrikanac nije završio ni u Rashojsu ni u Stadhojsu.“ „Kornelija!“, reče Marin. Spustila se u istu stolicu u koju se Johanes sručio kad je saznao za Rezekinu sudbinu. Onako zabrinuta i crvenih očiju, nije mogla da sedi mirna. Gricnula je i odložila nedelju dana stari komad kolača od jabuka koji joj je Kornelija donela.

Nela se pomolila minijaturistkinji, ma gde u tom trenutku bila: Madam, pošaljite krila mom suprugu, da brže odleti do brodova koji isplovljavaju. Zadržite ljubljenog Ota na ovim obalama. „Pobeći će“, reče Marin. Prekinula je Neline misli. Protrljala je slepoočnice, kao da pokušava da učvrsti nešto što se otkačilo u njenoj lobanji. „Otići će u London. Računa da će moći da nestane u metežu oko Temze.“ „Zvučiš tako sigurno“, reče Nela. „Govorila sam mu da se ništa neće dogoditi“, oglasila se Kornelija. „Zašto me nije slušao?“ „Zato što se uplašio“, reče Marin. Teško je disala. Ponovo je dohvatila kolač s jabukama. Činilo se da govori sama sa sobom. „I bolje je što je otišao. Svojim odlaskom nas je zaštitio. Šta bi mu se desilo da su ga se gradski oci dočepali?“ „Marin?“, reče Nela. „Da li si znala da će otići?“ Marin se za časak pokolebala „On je razuman čovek“, odvratila je. Ispravljala je haljinu, glave okrenute u stranu. „Da li si mu ti rekla da ode?“, navaljivala je Nela, razljućena zaovinim neodređenim odgovorima. „To je bilo manje od dva zla“, reče Marin. „Možda sam mu onako usput predložila, ali nisam ga ni na šta terala.“ „Znam ja kako predlažeš rešenja.“ Kornelija je užasnuto posmatrala gospodaricu. „Oterali ste ga, madam? Ali vi ste rekli da ga Džek neće prijaviti!“ „Džek je neverovatno sposoban da iznenadi. Rukovodi se isključivo ličnom koristi. Pretpostavimo da dobije priliku da nas napadne. Oto ne bi ni video suđenje. Ne bi imao ni najmanje šanse da preživi.“ „Koliko voliš da povlačiš konce, Marin! Oto bi mogao da umre tamo napolju, sa ili bez suđenja.“ Kornelija je ustala. „On je sinjorov sluga.“ „Zar nije i moj?“ Marin je zavitlala kolač od jabuka na zid. Za dlaku je promašila Korneliju. Služavka je poskočila, a kolač je eksplodirao na uljanom muralu seoskog predela. Kapljice fila razlile su se po mirnoj ovčici, kao tamni kuršumi. „Zar nisam postupala rukovodeći se njegovim interesima?“, reče Marin. „Johanes nije mario za njega.“ „Ali on je napolju! Traži ga!“ „Johanes voli samo sebe!“, prosiktala je. „Zbog toga smo u ovom sosu.“ Fil i mrvice klizile su po zidu i zaustavile se na podu. Marin je polako izašla iz sobe. Blago je posrtala pod težinom višeslojne odeće. ***

Božić je prošao kao bleda senka nekadašnjih veselja. Od Ota nije bilo ni traga ni glasa. Poslali su poklone deci u sirotištu. Johanes je sahranio Rezeki u vrtu okovanom zimom. „Nikad nisam videla sinjora u takvom raspoloženju“, reče Kornelija Neli, bleda od brige. „Čak je pročitao i odlomak iz Biblije. Ali činilo se da je negde drugde.“ Povučeni i odsutni Johanes svakog dana je izlazio, tvrdeći da traži nestalog slugu i da radi na prodaji Mermansovog šećera. Neli je ponekad padalo na pamet da kaže Marin da je sva roba još u skladištu i da je Frans gnevan. Nije to učinila zato što su malo toga mogle da urade i zato što je Marinino raspoloženje bilo krajnje nepredvidljivo. Opsedala ju je pomisao na spore na minijaturnoj glavi šećera. Svakodnevno ih je proveravala, sigurna da su se u međuvremenu proširile. Kupa kao da se zamrzla u vremenu. Držala se za tu činjenicu i zubima i noktima. U potpunosti je verovala u proročku moć minijaturistkinje. Boriću se da izronim, pomislila je. Problem je u tome što nije znala gde će izroniti. Pretpostavljala je da će izroniti u ćorsokaku, u nekom nemom i bledom bivstvovanju. Nije znala gde je Oto. Njegovo odsustvo bilo je pitanje na koje niko od njih nije imao odgovor. Ni njegova lutka nije ništa otkrivala. Nije imala kud do da se oslanja na nagađanja ukućana. Marin je bila sigurna da je otišao u London. Johanes je navijao za Konstantinopolj, dok je Kornelija bila ubeđena da nije ni napustio holandsku obalu. Nije mogla da se pomiri s mišlju da je Oto poželeo da ode negde daleko. „Bolje će proći u nekom lučkom gradu“, reče Nela. „U Asendelftu mu niko ne bi otvorio vrata.“ „Zar ni po ovom mrazu?“, reče Kornelija. „Verujem da ne bi“, reče Marin. „Ne mogu da verujem da je pristao da ode“, reče Nela, gledajući u zaovu. Marin je skrenula pogled. „To ne liči na njega.“ „Ovde si provela dvanaest nedelja, Petronela“, s uzdahom će Marin. „Znaj da ni čitav život nije dovoljan da bi se predvidelo nečije ponašanje.“ *** Kornelija je počela da zabušava s čišćenjem, ribanjem i glancanjem. Bila je sve aljkavija u pranju veša, četkanju i provetravanju prostorija. Nela je čekala odgovor od Lukasa Vindelbrekea. U zimsko vreme pošta je bila veoma spora, ali nije videla drugu mogućnost. Rešila je da pita Marin da li je Johanes popričao s njom o šećeru u skladištu. Pronašla ju je u predvorju. Šetkala se, posmatrajući mesto u salonu gde se svađala s bratom. Iznela je činiju ušećerenih oraha iz sobe. Na oskudnom svetlu svetlucali su kao ljušture krupnih insekata. Nela ih je iznenađeno posmatrala. Nije ličilo na Marin

da pred ukućanima jede slatke poslastice. Da sam se ja tako posvađala s Karelom, verovatno bih proždrla svoju težinu u marcipanu. „Marin, moram nešto da te pitam.“ Zaova se trgla i namestila šal kojim se obmotala. „Šta nije u redu?“ „Orasi“, odvratila je Marin. „Previše ih jedem.“ Krenula je uz stepenice, ka svojoj sobi. Trenutak za razgovor je prošao. *** Kornelija i Nela provodile su sate u kuhinji, najtoplijoj prostoriji u kući. Jednog kasnog popodneva, dok je Marin spavala, a Johanes bio odsutan, neko je oštro i bučno zakucao na ulazna vrata. „Šta ako je milicija došla po Tota? Neka nam je Bog u pomoći!“, šapnula je Kornelija. „Pa, neće ga naći, zar ne?“ Nela nikad ne bi priznala Marin da joj je drago što je Oto nestao. Zamišljala je kako Džek optužujuće upire prstom na njega, okružen do zuba naoružanim čuvarima reda. Kucanje nije prestajalo. „Ja ću“, reče Nela, u nastojanju da očuva iluziju kontrole. Ali sve je naopako u kući u kojoj gospodarica otvara vrata gostima, pomislila je. Kroz staklo na vratima videla je samo jedan šešir širokog oboda i dugo krupno lice ispod njega. Otvorila je vrata. Olakšanje izazvano saznanjem da nema posla s milicijom povuklo se kad je Frans Mermans skinuo šešir i ušao u kuću. Decembarska hladnoća nahrupila je za njim. Naklonio se, nervozno stiskajući obod šešira. „Madam Brant“, rekao je. „Došao sam da razgovaram s vašim suprugom.“ „Na berzi je“, reče Marin. Nela je iznenađeno poskočila. Okrenula se i ugledala zaovu na stepenicama. Stvorila se tu kao da je znala ko će doći, pomislila je. Napetost se osećala u vazduhu. Nela je pokušala da opazi neki znak naklonosti među njima, ali nije ga bilo. Marin je umela da kontroliše osećanja. „Već sam bio na berzi“, reče Mermans. „I u VOC-u. Obišao sam i nekoliko krčmi. Čudi me što ga nema ni kod kuće.“ „Nisam čuvar svog brata, sinjore“, reče Marin. Mermans je podigao obrve. „Baš šteta.“ „Mogu li vas poslužiti vinom dok ga čekate?“, pitala je Nela, pošto Marin nije napuštala senke. Obratio joj se. „U Staroj crkvi ste rekli mojoj supruzi da vaš suprug prodaje naš šećer u Veneciji.“ Nela je osećala zaovin ispitivački pogled na potiljku. „Jesam, sinjore. U međuvremenu se vratio...“

„To mi je poznato, madam. Takav čovek ne može ostati neprimećen. Brant se vratio iz posete papističkoj Veneciji. Božić je prošao. Još malo pa će Nova godina. Ne mogu a da se ne zapitam: gde je moj novac?“ „Sigurna sam da ćete ga dobiti...“ „Nije mi pisao pa sam sinoć otišao do skladišta da bih saznao šta se desilo na putovanju u Veneciju. Ovog puta sam poveo i Agnes. Koliko bih voleo da nisam!“ Okrenuo se prema Marin i ošinuo je gnevnim pogledom. „Ni zrnce šećera nije napustilo skladište, madam. Nijedan prokleti gram mog šećera nije prodat. Nismo imali nikakve koristi od vas. Da stvar bude gora, naš imetak, naša budućnost, trune u tami. Dodirnuo sam ga. Jedan deo se preobrazio u pastu.“ Marin je bila vidno potresena. To ju je sprečavalo da proceni situaciju i da njome ovlada. Nela je nemoćno posmatrala kako se Marin povija pod snažnim udarom Mermansovog gneva. „Franse“, promucala je Marin, „to je nemoguće...“ „To je dovoljan razlog da uništim Johanesa Branta, iako dobri Bog zna da sam ih i bez ovoga imao dovoljno. Kad smo ušli u skladište, videli smo i nešto gore. Nešto mnogo gore...“ Marin je donekle izvirila iz senke. „Prodaje ga, Franse“, tiho je rekla. „Budi siguran...“ „Znate li šta smo videli, madam, priljubljeno uz zid?“ Kornelija je ustrčala uz kuhinjske stepenice. Neli se činilo da će joj srce iskočiti iz grudi. Htela je da uhvati služavku za ruku i da načini prsten oko ovog muškarca, da bi očuvala kontrolu nad svojim srcem. Trebalo je da kažem Marin, pomislila je. Vazduh je treperio oko nje dok je u Mermansu narastao bes. Marin je već sumnjala. Možda je mogla da stavi tačku na sve ovo da sam joj rekla da je šećer netaknut i da ga je Frans već obišao u skladištu. Samo je ona mogla dovesti stvari u red. Marin je uzmicala pred Mermansom na stepenicama, što nije nimalo ličilo na viziju romantične i nežne ljubavi. Dok ju je nemilosrdno šibao pogledom, dve slike iz njihove zajedničke prošlosti zatitrale su u Nelinom umu, poklonjeno usoljeno prase i Fransovo divno pismo skriveno u knjizi. Neka Frans bude nežan s njom, molila se u sebi. „Videli smo ga“, reče Mermans. Govorio je tihim i hipnotičkim glasom. „Videli smo njegovo đavolstvo.“ „O čemu govorite?“, reče Marin. „O kakvom đavolstvu pričate?“ „Pretpostavljam da ste oduvek znali za njega“, rekao je. „O tome kako provodi vreme u skladištu. Ali takvo nešto niste mogli prevideti.“ „Ne!“, reče Marin. „Da!“, reče Mermans. Uspravio se i okrenuo ka Neli. „Svet će morati da sazna, madam, da se vaš gnusni suprug zadovoljavao – s mladićem!“

Nela je zažmurila, kao da će tako sprečiti Mermansove reči da dopru do nje. Bilo je prekasno. Kad ih je otvorila, Mermans je izgledao groteskno zadovoljno. O, nisi ti prvi koji mi predstavlja to otkrovenje, pomislila je Nela. Muž mi je već otvorio oči. Izbegavala je da ga pogleda. Nijedna od njih dve nije progovarala. Svojim ćutanjem su samo dodatno razgnevile Mermansa. „Johanes Brant je degenerik“, rekao je, kao da želi da podjari njihov užas. „On je crv u jabuci ovog grada. Rešen sam da, kao bogobojažljivi građanin, ispunim svoju građansku dužnost.“ „Sigurna sam da grešite“, prošaptala je Marin. „Ne grešim. Štaviše, momak tvrdi da ga je Johanes napastvovao.“ „Šta?“ reče Nela. „Vi ste njegov prijatelj.“ Marin je načas ostala bez daha. Ruke su joj klizile po stepenišnoj ogradi. „Ne tražite da bude kažnjen! Znate kako će se to završiti!“ „Naše prijateljstvo je davno umrlo.“ „Ako je to tačno, zbog čega ste se onda njemu obratili da proda šećer? Zbog čega ste se pored toliko trgovaca odlučili baš za mog brata?“ „Agnes je to zahtevala“, rekao je i navukao šešir na glavu. „A ti si se s tim složio, Franse. Zašto bi to učinio ako među vama nema nikakve ljubavi?“ Mermans je podigao ruku da bi je ućutkao. „Naš šećer je propao, baš kao i njegova duša. Mislio sam da je sam Belzebub sišao s nebesa kad sam video za kakvo bogohuljenje je sposoban.“ „Belzebub će se obrušiti na sve nas, Franse, ako produžiš tim putem! Govoriš o ispunjenju dužnosti prema Bogu, a ja mislim da je reč samo o guldenima. Sve ovo činiš zarad novca i bogatstva. Nisi bio takav.“ To je sigurno bio Džek, pomislila je Nela, Bio je tamo, pritisnut uza zid skladišta. Gotovo da je želela da bude on – da u nestalnim nijansama ove katastrofe bude neke doslednosti. Pitala se da li je Johanes još tamo, u skladištu. Možda i ne zna da je otkriven. A mora da sazna. Mora da pobegne. „Da li ste razgovarali s mojim suprugom?“, pitala je. Mermans se okrenuo prema njoj s gnusnim osmehom. „Naravno da nisam“, rekao je. „Agnes je bila sa mnom – morali smo da što pre napustimo to mesto. Još se nije u potpunosti oporavila.“ „Ne tražite ovu pobedu, Franse“, molila ga je Marin. „Sve ćete nas upropastiti. Mogli bismo da se dogovorimo...“ „Da se dogovorimo? Kako se usuđujete da pominjete dogovor, madam! Johanes se dovoljno mešao u moj život!“ „Franse, prodaćemo vaš šećer, neka se sve završi na tome...“ „Ne, Marin“, rekao je, otvarajući vrata. „Sada sam drugi čovek. Neću više ploviti

protiv struje.“

Bekstvo

M

arin su izdale noge kad je Frans Mermans izleteo na ulicu. To je bio uznemirujući prizor, sličan padu drevnog stabla. Kornelija joj je pritrčala i pokušala da je uspravi. „Ne mogu da verujem“, reče Marin, posmatrajući Nelu. „Da li to može da bude istina? Kako je mogao da bude tolika budala!“ „Idemo u krevet, madam“, reče Kornelija. Očajnički je pokušavala da podigne gospodaricu, ali poklekla je pod njenom težinom. Marin ju je odgurnula od sebe i sela na stepenice. „Frans će otići gradskim ocima“, reče Marin. Njene reči su zlokobno odjekivale u napetoj atmosferi koju je Mermans ostavio za sobom. Izgledala je užasno – tupa pogleda, mlitava, obeshrabrena. „Nije došao ovamo da bi nam ponudio milost ili da bi se pogađao, već da bi se naslađivao našim mukama.“ „U tom slučaju moramo iskoristiti njegovo samoljublje na najbolji način“, reče Nela. „Johanes ne zna da je viđen u skladištu. Možda ima nekoliko sati za bekstvo.“ „I sinjor će pobeći?“, reče Kornelija. „Ali nas tri ne možemo ostati same u kući.“ „Imaš li bolju ideju?“, pitala je Nela. Tišina je zavladala u predvorju. Nela je milovala Danine svilenkaste uši, iznervirana lošim raspoloženjem. Razmišljala je o Agnesinoj pocrneloj glavi šećera na spratu i pitala se gde je Johanes. Mermansov gnev se verovatno čvršće oslanjao na neprodati šećer nego na ono što je video u Johanesovom skladištu. Nekoliko hiljada guldena možda bi smanjilo njegov bes. „Moramo smesta prodati taj šećer, iako ne znam kako“, rekla je. „Mermans u stvari želi novac.“ Marin reče: „Rekao je da se jedan deo pretvorio u pastu.“ „Upravo tako. Jedan deo. Verovatno preteruje. Namerno preuveličava. Možda će ućutati ako prodamo robu.“ „Tog čoveka ništa neće ućutkati, veruj mi. I šta predlažeš? Poznaješ li kupce u Evropi i šire, Petronela, londonske kuvare, milanske poslastičare, vojvotkinje, markize i sultanije? Govoriš li pet jezika?“ „Samo tragam za svetlošću, Marin, u ovoj tami.“ *** Nela je sat kasnije stajala ispred svoje kućice za lutke. Posmatrala je sobe, tragajući za znakom ili znamenom koji bi joj mogao pomoći. Kucanje zlatnog sata s klatnom podsećalo je nemilosrdno i nepokolebljivo da njen suprug još nije došao kući i da dragoceni minuti neumitno prolaze. Kako je čudno da neki sati podsećaju na dane, dok

neki prođu za tren oka. S one strane prozorskog stakla carevala je ledena hladnoća. Prsti na nogama su joj trnuli. Zamišljala je kako joj tkivo odumire, kao kod onog nesretnika čije su ostatke onomad isekli iz leda. Dah joj je izlazio iz usta u oblačićima. Još sam živa, pomislila je. Mesečina se prikradala u sobu kroz procep u zavesama. Večeras je bila izuzetno snažna. Otkrivala je sve šare na kalajisanoj oplati i preobražavala je u živu koja teče drvetom. Obasjavala je svih devet soba. Izgledalo je da lica ljudi u njima sijaju. Nelin svadbeni pehar bio je bledi naprstak, a čipkani baldahin na kolevci paukova mreža. Agnesina otkinuta šaka još je počivala na stolici kao srebrni talisman. Glava šećera bila je bela, izuzev na vrhu. Nela ju je podigla da proveri je li vrh išta tamniji. Nije mogla da proceni da li je došlo do ikakvih promena. Zloslutne crne spore počivale su na njenom dlanu. Izgledale su tužno i bolesno. Nisam ni prosti zidar na zgradi svoje sudbine, a kamoli njen arhitekta. Minijaturistkinjini zagonetni slogani i prekrasni predmeti još su mi nedostupni, zaključani u svom svetu, iako mi se čini da su nadohvat ruke. Činilo joj se da je izazivaju. Nije uspevala da dokuči minijaturistkinjine namere, što je samo ojačavalo njeno prisustvo. Molila se da je Lukas Vindelbreke primio njeno pismo i da će joj odgovoriti. Uzela je muževljevu lutku iz kredenca. Odmerila je njenu težinu na dlanu. Da li je minijaturistkinja predvidela da će ga njegov neprijatelj zateći u nedoličnoj radnji na doku? Još uvek se naginjao na stranu, opterećen kesom dukata – nije izgubila na težini. Pokušala je da u tome nađe ohrabrenje, iako nije znala da li je pravilno protumačila ponuđene znake. *** Čula je otvaranje ulaznih vrata, a za njim i poznato škljocanje, koje je značilo da je Johanes ušao u radnu sobu. Vratila je njegovu lutku u kredenac i strčala niz stepenice. Ušla je u radnu sobu bez kucanja. „Gde si bio, Johanese?“ Stajala je na dubokom mekom tepihu. Sa svih strana se osećao Rezekin vonj. „Nela?“ Izgledao je umorno i staro. Zbog toga se i ona osetila starijom. Nije znao da je otkriven, zaključila je. Videlo se da ništa ne zna o tome. Žurno mu je prišla i uhvatila ga za rukave. „Moraš da bežiš, Johanese! Moraš da bežiš!“ „Šta...“ „Moraš da znaš sledeće. Duboko verujem da si se potrudio da mi ugodiš. Darovao si mi kredenac, vodio si me na proslavu Filigranske gilde i kupio haljine. S tobom sam vodila najsadržajnije i najotvorenije razgovore. Htela bih to da znaš pre no što odeš.“

„Sedi, smiri se. Ne izgledaš najbolje.“ „Neću, Johanese!“ Ućutala se i osvrnula se, prešavši pogledom po mapama, dokumentima i zlatnoj mastionici. Gledala je svuda, izuzev u njegove sive oči. „Agnes i Frans – videli su te, Johanese! U skladištu. S mladićem.“ Umorno je zabacio glavu. Izgledao je kao neko kome su se svi zupčanici slomili. Usporavao je. Uskoro će se sasvim zaustaviti. „Gradski oci će te ubiti“, nastavila je Nela suočena s njegovim ćutanjem. Slušala je kako se njene nesmotrene reči sudaraju. „Da li je to bio Džek? Kako si mogao da budeš s njim nakon njegovog izdajstva, nakon onog što je učinio Rezeki...“ „Nije me izdao Džek Filips“, reče Johanes. Nikad nije zvučao tako tvrdo. „Izdao me je ovaj grad. Godine koje smo proveli zajedno u nevidljivom kavezu.“ „Ali on je...“ „Svačije ponašanje bi se izvitoperilo pod neprestanim pritiskom predrasudama opterećene pobožnosti – susedi uhode susede, pletu i zatežu konopce koji na kraju sve zatoče.“ „Zar mi nisi jednom rekao da ovaj grad nije zatvor ako pažljivo biramo stazu?“ Raširio je ruke. „Pa, ipak je zatvor. Njegove rešetke načinjene su od ubistvenog licemerja. Otići ću još večeras, pre nego što bekstvo postane nemoguće.“ Usplahiren je i tužan. Ne liči na sebe. Neli su kosti propadale kroz telo. Imala je utisak da će pasti na tepih, da nikad više ne ustane. „Gde ćeš?“ „Žao mi je, slatka devojko.“ Njegova brižnost joj je teško padala. „Najbolje je da ti ne kažem gde idem. Ispitivaće te, a imaju načina da iznude odgovore.“ Preturao je po stolu dok nije pronašao željeni papir. Pružio joj ga je. „Sastavljao sam spisak imena onih koji bi mogli kupiti šećer. Predaj ga Marin. Ona se razume u računovodstvo, nećeš imati problema s tim. Javićete se jednom agentu u VOC-u, u njega imam poverenja.“ „Da li to znači da ćemo deliti proviziju? To će nam smanjiti zaradu.“ „Dakle, slušala si šta se oko tebe priča.“ S krajnjim naporom se osmehnuo, podigao poklopac kovčega i uzeo kesu guldena. Nela je primetila da je kovčeg skoro prazan. „Međutim, ne vidim kako ćete ga prodati bez agenta.“ „Hoćeš li se vratiti?“ Uzdahnuo je. „Nema dva ovakva grada na svetu, Nela. Amsterdam je veličanstven ali nadmen. Nikad o njemu nisam govorio kao o svom domu.“ „Gde je tvoj dom, Johanese?“ Pogledao je mape na zidu. „Ne znam“, rekao je. „Tamo gde je uteha. A ona se teško nalazi.“ Samo je Nela te noći ispratila Johanesa. Pogurio se na hladnoći, ispod putničkog ogrtača. „Zbogom“, rekao je. „Nedostajaćeš mi.“

Primetila je da su mu oči vlažne kad je klimnuo. „Nećeš biti sama“, rekao je. „Imaš Korneliju.“ Ućutao se i podesio remen na torbi. Izgledao je tako ranjivo. Ličio je na starca nateranog na neželjenu avanturu. „Imam mnogo prijatelja po belom svetu“, rekao je. „Ništa mi neće faliti.“ Njegov dah ličio je na vreli dim na ledenom vazduhu. „Pazi na Marin. Čuvaj je. I ne slutiš koliko joj je to potrebno. I ne dopusti joj da te hrani isključivo haringama.“ Šala se zarila u nju kao strelica i izazvala neočekivanu bol. Nije mogla da izađe na kraj sa slatkim darovima zakasnelog prijateljstva. „Johanese“, prošaptala je, „obećaj mi da ćeš se vratiti.“ Njen suprug nije odgovorio jer je već nečujno odmicao stazom pored kanala. Kesa s novcem njihala se pored njega. Nikada ga više neću videti, pomislila je. Tama se zgusnula oko neprijateljski raspoloženih zvezda, a studen je sekla po vratu kao nož. Nela je čekala sve dok se Johanes nije stopio s tminom.

Potkovica

P

robudio ju je zveket s ulice. Nela je prespavala noć u Johanesovoj radnoj sobi. Muževljev tepih joj je ostavio otisak na licu. Isprva je mislila da buku prave služavke duž Herengrahta, dok umaču krpe u limene kante i peru stepenice, uklanjajući đubre poslednjeg dana 1686. godine. Na trenutak je sve zaboravila, zagledana u Johanesove divne mape. Sećanja na Mermansov gnev i Johanesovo bekstvo preplavila su joj um. Podigla je pogled ka mrljama od sveća na tavanici, tamnim poput onih na Agnesinoj minijaturnoj glavi šećera. Neko ju je dozivao. Kornelija je zazivala piskavim i histeričnim glasom: „Madam Nela! Madam Nela!“ Protrljala je oči. Zveket je prestao. Ustala je, blago ošamućena. Popela se na kovčeg s guldenima i pogledala kroz prozor. Ugledala je crvene lente na zdepastim grudima, sev uglačanog metala, mačeve i pištolje. Milicija Svetog Ðorđa. Neko je počeo da lupa na ulaznim vratima. Kornelija je uletela u Johanesovu radnu sobu. „Oni su!“, užasnuto je prosiktala. „Došli su!“ Nela je zatvorila oči. U sebi se zahvalila Bogu što je Johanes već na brodu, daleko odavde. Marin je bila u predvorju. Lupnjava se nastavljala. Tri žene su se na brzinu posavetovale. Dana se nervozno muvala između njih. „Da li je otišao?“ pitala je Marin. Nela je klimnula. Nije joj promaklo da je bolni grč sevnuo zaovinim licem. „Nisam u stanju da izađem pred njih“, reče Marin. Popela se uz stepenice dok se Nela borila sa psom. „Marin, nemoj...“ „Najverovatnije bih izgubila kontrolu nad sobom, pogotovu ako je Frans Mermans među njima.“ „Šta? Ne možeš da me ostaviš s njima...“ „Imam poverenja u tebe, Petronela.“ I tako je Marin otišla. Kornelija je otvorila ulazna vrata. Šestorica pripadnika Milicije Svetog Ðorđa stajala je na najvišem stepeniku, u odeći imućnih ratnika. Navukli su srebrne i kalajne prsne oklope. Donderbuze su im se njihale na bokovima. Nela je ćutala prekrštenih ruku. Stomak joj je zakrčao. S olakšanjem je ustanovila da Frans Mermans nije među milicionarima. „Došli smo po Johanesa Branta“, reče milicionar najbliži vratima. Imao je haški naglasak. Otegnuti slogovi uopšte nisu zvučali amsterdamski. „Nije ovde, sinjore“, odvratila je Nela. Vilica joj je zadrhtala. Neću ga pitati zašto je došao. Neću uzmaći ni za milimetar. Neću im dati priliku da nas ponižavaju. Milicionar ju je pogledao pravo u oči. Bio je visok, Johanesovog godišta i ćelav, uredne brade protkane sedinama, ufitiljene na staromodan način. „Pa, gde je?“, pitao je.

„Na putu je“, odgovorila je. Slagala je a da nije ni trepnula. Brinuo ju je odebljali i omekšali jezik. Bojala se da ne zvuči ubedljivo. Pokušala je da imitira Marinin zapovednički stav. Osećala je pritisak kolektivnog samopouzdanja patrole. Krupni muškarci gledali su je s visine. Medalje su im blistale, a ispeglane lente svedočile o zajedništvu. Isturali su grudi i uvlačili stomake, nagojene od najkvalitetnije hrane. „Znamo da je ovde“, reče neki milicionar. „Siguran sam da ne želite gužvu na kućnom pragu.“ „Želim vam prijatan dan“, rekla je i počela da zatvara vrata. Milicionar ju je nogom sprečio u tom naumu. Upro je na vrata, praćen cerekanjem petorice saboraca. Mlada žena i zadrigli vojnik upustili su se u kratkotrajno odmeravanje snaga, iz kog je ovaj bez po muke izašao kao pobednik. Šestorica milicionara ušla su u kuću, trupkajući čizmama po mramornim pločicama. Skinuli su šlemove. Zagledali su tapiserije i slike, blistavo stepenište, svećnjake i blistave prozore. Nisu ličili na vojnike, već na advokate koji su došli da popišu mrtvačevu imovinu. „Devojko!“, prodrao se prvi milicionar kad je ugledao Korneliju. „Idi i dovedi gospodara!“ Kad se ona nije pomerila, spustio je šaku na balčak mača. „Dovedi ga“, rekao je, „ili ćemo i tebe privesti!“ „Predlažem da je strpamo u Spinhojs, da je malo nauče pameti“, raspoloženo je dobacio njegov kolega. Nela se pitala da li je iko od njih makar i jedan dan učestvovao u pravoj borbi. Previše su se šepurili u besprekornim uniformama. Beži Johanese! – pomislila je. Pokušavala je da suzbije sve snažniju paniku. Beži, beži, što dalje odavde! „Znate li zašto ga tražimo?“, pitao je prvi milicionar kad je prišao Neli. Preostala petorica su se razdvojila i načinila potkovicu oko nje i Kornelije. „Ovde smo po naređenju shauta Slabarta i gradskih otaca iz Stadhojsa, madam Brant. Zatvorski stražari u Stadhojsu očekuju njegovu posetu.“ „Zatvori vrata“, reče Nela. Kornelija je hitro poslušala. U predvorju se smračilo kad ga je služavka odvojila od života na ulici. „Porazgovarajte o tome s mojim suprugom, kad ga nađete.“ „Zašto, da ga niste izgubili?“ pitao je jedan milicionar. „Kladio bih se da znam gde je“, odvratio je drugi. Izazvao je provalu smeha. Nela je poželela da svi pocrkaju. „Englez je prijavio da je napadnut na Uskršnjim ostrvima, madam“, rekao je prvi milicionar. „Dva svedoka potvrđuju njegov iskaz.“ Mermansovi i Džek su sigurno u dosluhu, pomislila je Nela. Momak će biti isplaćen kad odigra svoju ulogu, međutim, Agnes i Frans nisu bili prirodni saveznici Džeka Filipsa. Ipak, zar je to važno, kad ih ujedinjuje želja za osvetom? Zamišljala je kako kida glave njihovim lutkama. Poželela je da im iskida udove i da ih liši svake moći.

Gubila je kontrolu. Očajnički je posmatrala njihova lica. Tragala je za zrncem dobrote ili nelagodnosti. Iskoristiće svaki znak slabosti. Jedan od njih izgledao je starije od Johanesa. Imao je isto, suncem opaljeno lice. Okrenuo je glavu kad ga je pogledala u oči. Ponadala se da je u njima uočila trunku stida. „Kako se zovete, sinjore?“, pitala ga je. „Zovem se Albers, madam.“ „Šta ovde radite, sinjor Alberse? Zar nemate pametnija posla? Hvatajte ubice i lopove.“ Nije joj išlo. Samoj sebi je zvučala očajno i uplašeno. „Moj suprug je vredno radio na unapređenju republike, zar ne?“ „Postaraću se da se s njim dobro postupa.“ „Zaboravićete na njega čim se vratite kući vašoj supruzi.“ „Vaš suprug je u nevolji, madam Brant“, reče prvi milicionar. Divio se veličanstvenom predvorju Johanesovog doma. „Ništa od ovog ga neće spasti.“ Obuzeo ju je bes, slepi bes. „Kako se usuđujete!“, povikala je i krenula na njih. Uzmakli su pred njom kao jato zaplašenih riba. „Vi ste gomila sujetnih dokoličara koja izigrava ratnike!“ „Madam!“, zavapila je Kornelija. „Napolje!“, prosiktala je. „Svi do jednoga! Došli ste da me vređate u rođenoj kući...“ „Madam“, oglasio se prvi milicionar, „sodomija vašeg supruga je mnogo veća uvreda.“ Kobna reč ostala je u vazduhu i ostavila Nelu bez daha. Zaledila se u novonastaloj tišini. Ta reč je bila dinamit postavljen pod amsterdamskim zgradama, crkvama i poljima. I pretila je mnogim životima. Posle pohlepe i poplave, bila je to najgora reč u gradskom rečniku i podrazumevala je smrt. Milicionari su to znali i zato su izbegavali da pogledaju Nelu u oči. Međutim, vođa ju je ućutkao drskim nastupom. Sa sprata je dopro gotovo nečujan škljocaj brave. Zvuk nogu u trku na ulici prekinuo je neobičan i napet trenutak. Svi su se okrenuli ka ulaznim vratima. Ugledali su glavicu dečaka, ne starijeg od devet godina. Blistao je od sreće i zevao, pokušavajući da povrati dah. „Pronašli smo ga!“, povikao je. „Mrtvog?“, pitao je Albers. Dečak se nacerio. „Živog! Stotinak kilometara u unutrašnjosti. Uhvatili smo ga!“ Nelu je zaboleo stomak. Kolena su joj zaklecala. Padala je u susret hladnim i tvrdim pločicama. Neko ju je pridržao. To je bio Albers. Brižno joj je pomogao da stane na noge. Njihala se dok su dečakove vesti prodirale u nju. Teško je disala. Osećala se usamljeno u društvu brojnih muškaraca, koji nisu marili da li će njenom suprugu biti pravedno suđeno. „Gde je bio, Kristofele?“ pitao je prvi milicionar. „Na brodu, gospodine, u Tekselu.“ Kristofel je ušao u predvorje i proždirao raskoš

gladnim očima. Zacvileo je kao mače. „Mjaukao je.“ „Za ime božje!“, promrmljao je Albers. „To nije tačno!“, prošaptala je Nela. „Lažeš!“ Dečkić se nacerio. „Šalio se da nikad nije bio u Stadhojsu. Pa, više se neće šaliti!“ Albers je opaučio dečačića po glavi. „Pokaži poštovanje!“ povikao je kad je dečak zacvileo od bola. Prvi milicionar obuzdao je Albersa. „Kristofel je upravo učinio veliku uslugu republici“, rekao je. „Baš kao i moj suprug“, odvratila je Nela. „Samo što on to čini već dvadeset godina.“ Okrenuo se prema njoj. „Nema potrebe da vas i dalje zadržavamo.“ Krenuli su ka vratima. „Čekajte... Šta ćete mu učiniti?“ „Nije moje da to kažem, madam. Shaut će razmotriti dokaze. Saslušanje će prethoditi suđenju. Očekujem da neće dugo trajati, ako je ono što sam čuo tačno.“ Izašli su iz kuće, s Kristofelom kao trijumfalnom maskotom. Krenuli su uz kanal, ka gradu. Albers se osvrnuo da bi Neli odsečno i postiđeno klimnuo glavom. Hodali su neusklađenim korakom, kao da je uzbuđenje izazvano uspehom nadvladalo vojnu disciplinu. Ubrzo su se opušteno šetkali, gurkajući jedan drugog. Kristofelov smeh se orio, sve dok se nisu izgubili iz vida. Nela je zadrhtala na decembarskom vazduhu. Duž Herengrahta je na prozorima nekoliko senki uzmaklo od njenog pogleda. Mnogo očiju je počivalo na njoj, ali joj niko nije pritekao u pomoć. „Ubiće ga!“, zavapi Kornelija, koja je čučala na stepeništu. Nela je čučnula pored nje. Spustila je ruke na služavkina kolena. „Ćuti, ćuti. Moramo da odemo u Stadhojs.“ „Ne možeš da ideš tamo.“ Marin se pojavila umotana u šal. Silueta joj se izdužila u svetlosti sveće. „Zašto?“ „Samo bi privukla pažnju.“ „Marin, moramo da znamo šta će mu učiniti!“ „Ubiće ga!“, ponovila je Kornelija i zadrhtala. „Udaviće ga!“ „Kornelija, za boga miloga.“ Marin je žmureći masirala slepoočnice. Nela se razgnevila zbog njene inercije i oklevanja da uhvati situaciju za gušu i natera je na pokornost. „Gde ti je srce, Marin? Nikad ne bih prepustila brata ovakvoj sudbini.“ „Već si to učinila, Petronela. Ostavila si ga u Asendelftu iz kog si ti pobegla.“ „Ne bih to nazvala bekstvom.“ „Šta znaš o gradskim ocima?“, reče Marin. „Ti što si odrasla na poljima, sisajući mleko iz kravljeg vimena?“

„To nije pošteno! Šta te je spopalo?“ Marin je krenula ka Neli u podnožju stepeništa. Napredovala je korak po korak, sporo i neobično oprezno. „Znaš li šta mi je Johanes govorio?“, sekla je zimski vazduh otrovnim glasom. Neli su se dlake na rukama nakostrešile od njega. „Sloboda je sjajna stvar. Oslobodi se, Marin. Rešetke na tvom kavezu su tvoje delo. Pa, lepo je i krasno osloboditi se, ali neko to uvek mora da plati.“ „Ništa ne postižeš samosažaljenjem. Imala si priliku...“ Marin je zgrabila Nelu za zglobove i pribila je uza zid. „Pusti me!“, kriknula je Nela, slaba pred zaovinim veličanstvenim gnevom. Kornelija se užasnuto zateturala unatraške. „Nisam ja napustila brata“, reče Marin, „već on mene! Čuvala sam naše tajne, što on nikad nije mogao. Plaćala sam njegove dugove koliko i svoje – i znam da misliš da nas razumeš, ali ništa ti ne razumeš!“ „Razumem!“ Marin ju je pustila. Nela kliznu niz drvene ploče. „Ne, Petronela“, reče Marin. „Naš čvor je prečvrsto svezan. Nemaš ti snage da ga razvežeš.“

Skrivena tela

N

ela je stajala na pragu Johanesove kuće. Novogodišnje veče prolazilo je bez ikakvih rituala. Htela je da je hladnoća rascepi, da je svetlost preobrazi. Staza pored kanala bila je prazna ledena traka od bele svile između herengrahtskih kuća. Mesec je bio najveći koji je dotad videla, krupniji i od sinoćnjeg. Zurila je u zapanjujuće bledi krug moći. Činilo joj se da ga može dotaći, da ga je Bog gurnuo dole s nebesa da bi ga mogla dodirnuti rukom. Nadala se da Johanes može da ga vidi kroz rešetke na prozoru ćelije, negde u utrobi Stadhojsa. Neuspeli pokušaj bekstva učinio ga je još krivljim u očima svetine. I gde je Oto? Gde se minijaturistkinja krije od pogleda? I ja bih pobegla da nije bilo Kornelije, pomislila je. Dok se kuća praznila, kredenac se punio i oživljavao. Kroz otvorena vrata iza nje dopirao je neobičan miris. Nela se vratila u kuću. Miris nije dopirao iz kuhinje. Čula je gutanje i prigušeno dahtanje sa sprata. Sledila je nesvakidašnje mirise i zvukove. Pela se uz stepenice i krenula tamnim hodnikom. Stigla je do Marininih vrata, ispod kojih se nazirala tanka nit svetlosti. Nije osećala slatku lavandu ili sandalovinu, već smrad trulog povrća koji je izazivao povraćanje. Pomislila je da Marin spaljuje neki pokvareni tamjan, ostatke neuspelog parfema. Shvatila je da ne čuje gutanje već jecaje. Osluškivala je. Sagnula se da bi gvirnula kroz ključaonicu. Bila je zapušena. „Marin?“, prošaptala je. Nije bilo odgovora. Čula je samo jecanje. Gurnula je blago odškrinuta vrata. Soba je smrdela – na gusto šipražje, korenje i gorke listove, istucane da bi oslobodili sve sastojke. Marin je bila na krevetu i držala čašu zelene tečnosti, boje kanalske vode. Činilo se da je puna najgore nečisti. Njena kolekcija životinjskih lobanja bila je razbacana po podu, a neke su se razbile u mnoštvo žućkastih krhotina. Mapa na zidu bila je pocepana nadvoje. „Marin? Šta, za ime svih anđela...“ Zaova je podigla glavu kad je čula Nelin glas. S olakšanjem je zažmurila i dopustila Neli da joj uzme čašu. Nela ju je pomilovala po obrazu, vratu i grudima, da bi je smirila i zaustavila nepresušnu reku suza. „Slušaj, dajem ti reč da ćemo ga spasti.“ „Ne, ne zbog njega. Ja ne...“ Marin nije mogla da sastavi smislenu rečenicu. Zaovino telo bilo je neobično gipko pod njenim prstima. Namirisala je gadnu tečnost i pozlilo joj od njenog smrada. Mislila je na Marinine mučnine, glavobolje, novostečeni apetit za šećerom, za bajatim kolačima od jabuke i zašećerenim orasima. Setila se Marininog umora, njene

ćudljivosti i košnice koja se nije smela šutnuti iz straha od opakih žaoka. Mislila je na njenu slojevitu odeću, sporiji način kretanja, na crne haljine postavljene krznom, tajno ljubavno pismo iscepano u komadiće. Volim te. Volim te. Volim te uzduž i popreko, volim te. „Šta si učinio?“, vikala je Marin nevidljivom sagovorniku iz kade. Marin nije zaustavila Neline ispitivački nastrojene šake. Polako su napredovale preko zaovinih punih i čvrstih grudi, do vrha njenog stomaka, skrivenog ispod slojevite haljine s visokim strukom. Neli se oteo krik kad je nastavila dalje. Vreme se zaustavilo, a reči nestale. Ostale su samo šake na utrobi, čuđenje i tišina. Marinin skriveni stomak bio je tvrd i nabrekao, pun kao mesec. „Marin?“, prošaptala je Nela njeno ime. Nije bila sigurna da li ga je glasno izgovorila. Uzdahnula je kad se beba okrenula u svom sićušnom domu. Pala je na kolena kad se majušno stopalo ritnulo. Marin je i dalje ćutala, podignute glave i umornog pogleda, uperenog ka nevidljivom horizontu. Napor čuvanja tajne lagano je nestajao s njenog lica. To nije bila mala beba. Bila je to beba koja samo što nije došla na svet. „Ne bih ga popila.“ Samo to je rekla. Zidovi sobe obrušili su se kao tanušne scenske kulise i otkrili dotad skriveni pejzaž. Neobojeni predeo pružao se u svim pravcima, bez putokaza ili znamenitosti koji bi privukli pogled. To je bio samo beskrajni prostor u kojem je Marin sedela veoma mirno. Drhtaj je prošao Nelinim telom na pomisao o maloj kolevci u kućici za lutke. Kako je minijaturistkinja znala za ovo? Marinin pogled počivao je na sveći od pčelinjeg voska. Nije bilo smrada izgorelog loja, samo slatkog mirisa meda. Plamen je igrao kao vilenjak, mali bog svetlosti koji se podsmevao paralizi njihovih misli. Odakle početi, šta reći? „Nikom ni reči“, konačno je prošaptala Marin. „Marin, u ovoj kući više ne sme biti tajni. Kornelija mora da zna.“ Zaova je uzdahnula. „Sigurno već zna. Kvasila sam krišom krpe svinjskom krvlju, da ne bi posumnjala.“ Pogledala je Nelu u oči. „Dobro znaš čemu služe ključaonice u ovoj kući.“ „To si, dakle, radila u podrumu. Mislila sam da ih pereš.“ „Videla si ono što si htela da vidiš.“ Nela je zažmurila. Prizvala je sliku Marin u podrumu, s visoko podignutim crvenim šakama. Šta je sve činila da bi očuvala tajnu? Lažirala je mesečnicu. Trudila se da izgleda kao pre, uprkos velikom ispupčenju ispod grudi. Udvostručila se. Imala je dva srca, dve glave, četiri ruke, četiri noge – kao monstrum koji zaslužuje belešku u brodskom dnevniku ili napomenu na jednoj od Johanesovih ukradenih mapa. Vešto se krila.

Koliko puta joj je samo uspelo, koliko puta je izbegla Agnesine oči, Johanesove, čitavog grada? Sve je bilo još neshvatljivije zato što se radilo o Marin. Bludničenje, trljanje kože o kožu, bacanje Biblije kroz prozor. Ali to je ljubav, mislila je Nela. Ona nagoni ljude na neshvatljiva dela. Marin je zarila lice u šake. „Frans“, rekla je. Njegovo ime bilo je dovoljno da prenese sve što je skrivala, da prenese istinu koja je mogla uništiti njen život. „Razgnevio se zbog šećera, Marin, ali on te voli.“ Marin je podigla glavu. Iznenađenje je procvetalo na njenom iscrpljenom licu. „Reci mu da si trudna. Kad sazna za dete, povući će optužbu protiv Johanesa, zato što bi tako ugrozio i tebe.“ „Ne, Petronela“, reče Marin. „Ovo nije Kornelijina priča.“ Neko vreme su ćutke sedele. Nela se setila Mermansove neprilične agresivnosti i trijumfalnog pogleda s kojim joj je preneo ono što su Agnes i on videli u skladištu na Uskršnjim ostrvima. „Ljudi onda ne moraju da saznaju za ovo, Marin. Znamo da krijemo tajne.“ Marin je protrljala oči. „Nisam sigurna da ćemo ovu moći da sačuvamo.“ Duboko je udahnula. „Dete će biti večiti beleg ako preživi.“ „Beleg?“ „Majčinih i očevih grehova...“ „To je beba, Marin, nije đavo. Možemo da otputujemo“, nežnije će Nela. „Možemo kod mene na selo.“ „Na selu nećemo imati šta da radimo.“ Nela se ujela za jezik i ćutke progutala uvredu. „Upravo tako. Tamo nema grabljivih očiju.“ „Znaš li kako se na francuskom kaže ’trudna', Nela? Enceinte.„ Nela se iznervirala. Marin je, kao i njen brat, skretala tok razgovora stranim rečima. Zasenjivala ju je poznavanjem sveta. „Znaš li šta ta reč još znači?“, nije odustajala zaova. Nela je nazrela blagu notu panike u njenom glasu. „Opkoljavanje. Zid. Opsada. Zamka.“ Nela je kleknula pred njom. „Koliko je odmakla?“, rekla je. Htela je da bude praktična. Marin je izdahnula i položila šake na vrh trbuha. „Otprilike sedam meseci.“ „Sedam meseci? Nikad ne bih pogodila. Pratila sam četiri majčine trudnoće, ali tvoja mi je promakla.“ „Nisi obraćala pažnju. Nosila sam široke haljine i povezivala grudi.“ Nela nije mogla da se ne osmehne. Marin se čak i u ovoj situaciji ponosila uspešnim skrivanjem istine od svih radoznalih pogleda. „Poslednjih dana sve teže hodam. Imam utisak da se stalno savijam oko globusa.“ „Uskoro će ga svi videti, ma koliko haljina i šalova nosila.“ „Zaboravljaš da sam visoka. Izgledaću kao proždrljivica, otelotvorenje greha.“

Nela je bacila pogled na čašu. Taj napitak bi najverovatnije ubio i majku. Napitak. Reč je upućivala na početak nečega, iako je najčešće donosio kraj. Jedna devojka u Asendelftu umrla je nakon što je popila napitak od čemerike i buhača. Prijatelji njenog rođenog brata su je silom obljubili i jedan od njih je prosuo seme u nju, a njen rođeni otac je pripremio napitak. Nešto je pošlo po zlu i sahranili su je sledećeg jutra. Svaki seljak zna da prepozna otrovne pečurke i trave, ali sedam meseci je uvek prekasno. Marin bi posle toliko skrivanja skončala u mukama. Zna li za to? To je bilo veoma uznemirujuće pitanje. „Gde si nabavila otrov?“ „Našla sam ga u knjizi“, reče Marin. „Kupila sam sastojke u tri apoteke. Johanes misli da sam ovo seme i lišće ukrala od njega, iako sam gotovo polovinu sama kupovala po Amsterdamu.“ „ Ali zašto baš večeras? Zar se dosad nisi zapitala šta ćeš i kako ćeš?“ Marin nije odgovorila, samo je skrenula pogled. „Ovakvi napici su jako opasni ako se ne popiju na vreme“, navaljivala je Nela. Marin je uporno ćutala. „Htela si da dete preživi?“ Marin je dodirnula stomak. Ćutke je zurila u Neli nevidljiv beskraj. Nela je pogledala gomilu knjiga. Jedan naslov joj je privukao pažnju: Dečje bolesti Stefana Blankarta. Kako je moguće da je ta knjiga nije podstakla na razmišljanje kad ju je prvi put videla. I Marin se zagledala u istu knjigu. Izgledala je uplašeno i neobično mladoliko. Nela ju je uhvatila za ruku. Blagi impuls prešao je s dlana na dlan. „Sećam se da si prvog dana koji sam provela u ovoj kući posegnula ka mojim prstima.“ „Ne, to nije istina.“ „Marin, dobro se sećam toga.“ „Dala si mi ruku, kao da me nečim darivaš. Bila si tako... samouverena.“ „Nisam bila. Ispružila si ruku kao da mi pokazuješ ulazna vrata. Rekla si da imam jake kosti za sedamnaestogodišnjakinju.“ „To je bila krajnje nepromišljena izjava.“ Marin je zvučala zbunjeno. „Pogotovo kad se uzme u obzir da sam imala osamnaest.“ Marinina koža je omekšala. Razmena je obavljena. Njeno telo se naslanjalo na Nelino, uljuljkano u sklopljenom primirju. Neli je bilo teško da poveruje u ono što joj je donela ova noć u sobici s mapama. Činjenica je bila prevelika da bi je usvojila. Njen um je zujao oko njenih ivica. Trudio se da prodre u nju. Imala je toliko pitanja, ali nije znala odakle da počne. Ostale su u ovom jedinstvenom stanju. Rodila joj se jedna misao. Ovo dete može biti dokaz da je Johanes muž kakav bi i trebalo da bude – začetnik valjane holandske porodice. Obuzdala je jezik kad je pogledala Marinino bledo lice. Daj mi tvoje dete, Marin, i zaštiti brata. Takve reči je teško izreći, a još teže saslušati. Marin se čitavog

života žrtvovala. Takav predlog mora biti iznesen s krajnjim obzirom. „Moramo da pronađemo babicu“, brižno je dodala. „Moraš da odeš u skladište i proveriš šećer“, odgovorila je Marin. Telo joj se ukrutilo. „Ali, Marin, šta ćemo s tobom?“ Čudila se zaovinoj sposobnosti samokontrole. Izdvojila je i gurnula činjenicu o bebi u džep, kao dragulj. Oprezno se digla s kreveta i krenula između raštrkanih lobanja. Nije nosila suknju pa je Nela mogla da vidi njene oble i nabrekle grudi. Beba se okretala iza zidova Marininog tela. Bila je posednica i posednuta u njenom božanstvu, neznanoj majci. Dete je stizalo i biće najveća tajna koju će ikada čuvati, uprkos iskrenoj želji za otvorenošću. Pomen šećera prizvao je potisnuto sećanje. „Johanes mi je predao spisak imena potencijalnih kupaca šećera“, prozborila je oklevajući. Nije želela da zaovi dozvoli da skrene razgovor s pitanja o njenom nerođenom detetu, ali popustila je. „To je... dobro.“ Nela nije stigla da nastavi zbog trupkanja nogu u hodniku. Zvuk se udaljavao. „Kornelija“, reče Marin. „Ta čitavog života prisluškuje na vratima!“ „Razgovaraću s njom.“ Marin je uzdahnula. „Pretpostavljam da je to neophodno, inače će ispresti novu fantastičnu pripovest.“ „Neće morati“, reče Nela i požuri ka vratima. „U ovoj kući ništa nije fantastičnije od istine.“

Bez sidra

K

ornelija je u Nelinoj sobi isprva bila ćutljiva i tvrdoglava. Ipak se u jednom trenutku slomila i pala preko postelje, kao da su joj se kosti premetnule u pepeo. „Znala sam“, rekla je, iako se na osnovu preneraženog izraza lica dalo zaključiti da su te reči samo isprazna hvala. Nela je pritrčala služavki i čvrsto je zagrlila. Sirota Kornelija, pomislila je. Obmanuta je. Svi su bili žrtve Marinine monumentalne prevare, njenog najveličanstvenijeg poduhvata. „Znala sam da nešto nije u redu“, reče Kornelija. „Ali nisam želela da verujem. Beba?“ „Prskala je krpe životinjskom krvlju da bi nas obmanula.“ „Pametno“, odvratila je Kornelija. Mrštenje se preobrazilo u nevoljno divljenje. „Pametan potez neudate žene koja je dozvolila sebi da zatrudni.“ „Madam!“, Kornelija je izgledala ogorčeno. Nela je odlučila da siročetu ne kaže ništa o napitku, da bi odmah zatim s puno naklonosti pomislila da je kraljica ključaonica verovatno već čula čitavu priču. Dete je na putu. Marinina tajna je otkrivena i Nela ju je sad uočavala i u nadutim zavesama i u oblinama jastuka u spavaćoj sobi. Gledala je mimo Kornelije, posred postelje. Marin ima nešto što ja nikad neću imati. U umu joj je sevnula nepozvana slika Mermansa i Marin u zagrljaju. Dva tela. Njegova težina među njenim nogama. Palica bola. On skida Marinine čarape. Otvara je i stenje od žudnje. To nije pošteno, mislila je. Bilo je verovatno i više od toga – jer on je muškarac uveren da Marinin dodir opstaje hiljadu sati, da je ona sunce koje ga obasjava i greje. Kako je osoba sposobna za takvu poeziju mogla biti tako nemilosrdna i razočaravajuća? „Šta ćemo s detetom?“ pitala je Kornelija. „Pretpostavljam da će ga Marin predati sirotištu.“ Kornelija je skočila s kreveta. „Ne! Moramo ga zadržati, madam.“ „Kornelija, nećeš ti odlučivati o njegovoj sudbini“, reče Nela. „A neću ni ja“, dodala je, misleći na Johanesa u ćeliji. Služavka je prekrstila ruke na grudima. „Paziću na to dete kao lavica.“ „Možda, Kornelija. Preporučila bih ti da ne sanjaš o onom što ne možeš imati.“ Znala je da zvuči prestrogo i da su joj se oštre reči omakle zbog iscrpljenosti. Govorila je kao Marin. Kornelija je krenula ka kredencu. Mesec je zašao za oblak i svećnjak je bacao treperavu svetlost na kornjačevinu. Služavka je raskrilila žute plišane zavese kao da nema pametnija posla. Zagledala se u sobice. Nela, posramljena zbog oštrih reči, nije učinila ništa da bi je zaustavila. Podigla je kolevku i zaljuljala je na dlanu. „Tako je divna“, zaneseno je promrmljala.

Trebalo je da primetim, pomislila je Nela, kad je Marin, od tolikih predmeta, prvo uzela kolevku. Koliko toga sam još propustila? Previše, i još propuštam. Kornelija je već uzela Marininu lutku. „Pa to je ona“, rekla je dok je s nevericom posmatrala umanjenu verziju svoje gospodarice. „Kao da je držim na dlanu!“ Marinina minijatura zurila je u njih sivim očima. Čvrsto je stisla usne. Kornelija je prešla rukom niz šav gospodaričine haljine. Uživala je u dodiru meke crne vune. Podigla ju je ka svetlosti sveće. „Čuvajte se, madam“, prošaptala je, grleći lutku obema rukama. Prinela je usne minijaturnom stomaku, da bi ga poljubila. Naglo je odmakla lutku od sebe. „Šta nije u redu? Šta ti je, Kornelija?“ „Nešto sam osetila.“ Nela joj je otela lutku iz ruku. Podigla je haljinu i podsuknju. Skidala je sloj po sloj dok nije stigla do Marininog tela od punjenog štofa. Zadrhtala je prožeta mučnom spoznajom kad je dodirnula Kornelijino otkriće. Minijaturistkinja ih je ponovo preduhitrila. Marinino sićušno telo nesumnjivo je sadržalo i nerođeno dete, pupoljak, orah, još ništa, ali uskoro nešto. Lutka je ličila baš na ženu nešto niže niz hodnik, u poodmakloj trudnoći. Kornelija se užasnula. „Naručili ste lutku trudne madam Marin?“ Služavka je optužujući posmatrala Nelu „Kako ste mogli da nas toliko izdate?“ „Nisam, nisam!“, branila se Nela. Klizanje je počelo, cigla se olabavila, rupa u brani se otvorila. „Dobro znate kojom brzinom se u ovom gradu pronose glasine...“ „Ja... ja... nisam je ja naručila, Kornelija.“ „Ko je?“, gnevno će služavka. „Bila je u pošiljci – tražila sam samo lautu i...“ „Ko nas onda uhodi?“ Služavka se uzmuvala po sobi. Mahala je lutkom kao minijaturnim štitom. „Minijaturistkinja nije uhoda, Kornelija. Ona je više od toga...“ „Ona? Mislila sam da su ona pisma za zanatliju?“ „Ona je proročica – pogledaj Marinin stomak! Ona ima uvid u naše živote – pokušava da nam pomogne, da nas upozori...“ Kornelija je redom izvlačila lutke iz kredenca. Pritiskala je tela u potrazi za tragovima i nagoveštajima. Posle pregleda bi završavale na podu. „Da nas upozori? Ko je ta žena? Šta je ta minijaturistkinja?“, vikala je. Stiskala je svoju lutku i užasnuto je posmatrala. „Bože slatki! Oprezno sam živela, madam. Bila sam poslušna. Od dolaska ovog kredenca otvorila su se tolika vrata koja sam dotad uspevala da držim zatvorenim.“ „Da li je to tako loše?“

Služavka ju je pogledala kao da sumnja u njen zdrav razum. „Sinjor je zatvorenik, Oto je nestao, a madam Marin nosi dete začeto u grehu s čovekom koji je dušmanin ovog doma! Naš svet se raspao – a ta – minijaturistkinja – nas neprestano uhodi? Kako nas je to upozorila, kako nam je to pomogla?“ „Žao mi je, Kornelija, tako mi je žao. Molim te, nemoj reći Marin. Minijaturistkinja ima sve odgovore.“ „Ona je obično njuškalo!“ besnela je Kornelija. „Niko ne povlači moje konce osim Boga Jedinoga.“ „Ali ako ni mi nismo znale za Marin, kako je ona mogla znati?“ „Saznale bismo. Saznale bismo i bez njene pomoći.“ „Pogledaj ovo.“ Pokazala joj je Agnesinu pocrnelu glavu šećera. „Bila je bela kad je stigla.“ „To je garež od vatre.“ „Ne skida se. A Rezeki se pojavila mrlja na glavi, baš tamo gde ju je Džek ubo.“ Kornelija je ustuknula od kredenca. „Ko je ta veštica?“, prosiktala je. „Nije veštica. Ona je Norvežanka.“ „Norvežanka koja špijunira po Amsterdamu! Kako se usuđuje da ti pošalje ove zle predmete...“ „Nisu zli.“ Kornelijine reči su progorevale rupe u Nelinom srcu. Osećala se kao da neko secira i nju i minijaturistkinju, da ih raspolućuje i prosipa im utrobu. „Nemam ništa u ovom gradu, Kornelija. Ništa. Ona se zainteresovala za mene. Ne znam zašto me je odabrala i ne razumem sve poruke koje mi šalje, ali pokušavam...“ „Šta još zna? Šta će učiniti?“ „Ne znam. Molim te da mi veruješ – zamolila sam je da prestane, ali me nije poslušala. Kao da razume moju nesreću i istrajava u tome da mi pomogne.“ Služavka se namrštila. „Pokušala sam da vas usrećim. Bila sam ovde...“ „Znam da jesi. Otkrila sam da je šegrtovala kod sajdžije iz Briža. Pisala sam mu, ali mi nije odgovorio, kao ni ona.“ Glas joj se pretvarao u jecaj. Vrele suze pretile su da se svakog trenutka prospu iz njenih očiju. „Šta je onaj Pelikorn onomad rekao u crkvi? Ništa što je skriveno neće ostati neotkriveno.“ „Budalaštine! Nijedna žena nigde ne može da šegrtuje!“, brecnula se Kornelija. „Nijedan zanatlija nikad ne bi pristao da podučava ženu! Nijedna gilda, izuzev Gilde švalja ili udruženja smrdljivih raznosača treseta, ne bi primila ženu! I zašto bi? Muškarci vladaju ovim svetom!“ „Ona tvori minute i sekunde, Kornelija. Ona stvara vreme.“ „I ja bih stvarala vreme da ne kuvam jesetre, da ne mesim pite i da ne perem prozore. Mogla bih da pravim zle lutke i uhodim ljude...“ „O, uhodiš ti ljude! Po tome ste veoma slične!“

Zadihana služavka je napućila usne i vratila svoju lutku u kredenac. „Nimalo ne ličim na nju!“ Nela je pokupila šareno društvo s poda. „Nije trebalo da izgubim živce, Kornelija“, tiho je prozborila. Usledila je pauza. „Ni ja, madam. Moj svet se poslednjih dana prebrzo menja. Lomi se.“ „Znam, Kornelija. Znam.“ Nela je navukla zavese preko kredenca, da bi se izborila za malo mira. Kornelija je, naporedo s njom, navukla zavese na prozor. Dve devojke su stajale u prigušenom polusvetlu. „Moram da se pobrinem za madam Marin„', reče Kornelija nakon što je odlučno okrenula leđa kredencu. Nela je ostala sama. Zamišljala je minijaturistkinju kao mlađu ženu koja samostalno odlučuje. Možda Kornelija ima pravo – možda niko ne bi kupio njene satove zato što nisu izrađeni muškom rukom? Nije mogla da unapređuje svoju zanatsku veštinu. Zbog toga je digla ruke od pokušaja da ukroti veštačke muške ritmove. Okrenula se sebi. Kada je odlučila da prati intimnije i nepravilnije skokove unutrašnjeg života, i zašto se odlučila za mene? Naslonila je glavu na kredenac. Hladno drvo joj je milovalo kožu kao lekoviti melem. Predočavajući mi moju priču, minijaturistkinja je postala njen autor. Kako bih volela da povratim tu ulogu.

ČETVRTI DEO

JANUAR 1687. Gospod Bog vaš umnožio vas je, i eto vas danas ima mnogo kao zvezda nebeskih. Kako bih ja sam nosio muke vaše, bremena vaša i raspre vaše? Ponovljeni zakon 1:10-11

Spore

P

rvi dan u godini je vreme kad žitelji Amsterdama širom otvaraju prozore, u okviru hrabrog rituala puštanja svežeg ledenog vazduha, uklanjanja paučine i loših uspomena. Nela se odenula kao služavka. Kornelija joj je pomogla da navuče čizme. Ključ Johanesovog skladišta visio joj je oko vrata kao medalja. Bogojavljenje se približavalo i nisu imale vremena za gubljenje. Služavka je izgledala kao neko ko očekuje da vidi Lucifera i sve njegove đavole. Ipak je dala reč da neće reći Marin za tajnu skrivenu ispod suknje njene lutke, niti za pocrneli vrh Agnesine glave šećera. „Potreban joj je mir“, uveravala ju je Nela. „Misli na detence.“ Skupila je okovratnik grubog kaputa. Pokušala j e da ostane čvrsta, ali j e osećala da pada dublje no što je mislila da je moguće, duboko u močvaru i glib grada, sve do vremena kad je pripadao blatu i moru. „Ne bi trebalo da sami idete do Uskršnjih ostrva“, reče Kornelija. „Nemamo izbora. Moraš da ostaneš ovde s Marin. Neću dugo odsustvovati.“ „Povedi Danu sa sobom. Štitiće te.“ Izašla je iz kuće i krenula uz Herengraht. Dana je kasala pored nje. Ključ joj se ljuljao na grudima. Htela je da prvo obiđe Johanesa u Stadhojsu, ali su Amsterdamom vladali guldeni. Morala je da bude razumna. Pitala se šta će zateći na Uskršnjim ostrvima. „Ko drugi može obaviti taj posao, Marin?“, objašnjavala je tog jutra. „Johanes je u zatvoru. Možda bi mogli mitom da navedemo Džeka da promeni iskaz ako već Agnes i Fransa nije moguće umilostiviti.“ Marin je klimanjem glave izrazila saglasnost s njenim planom. Držala je ruke na stomaku. Telo kao da joj se uvećalo nakon što je njena trudnoća obnarodovana. Ja sam divovska vekna, govorila je Nelina majka dok je nosila Arabelu. Činilo se da je i Marin čekala da se dokaže, da vidi da li je njeno meso odgovarajuće. Marin i njen prečvrsto zategnuti čvor; na šta li je mislila? „Posle toga ću posetiti Johanesa, ako mi dozvole da uđem“, dodala je Nela. „Imaš li neku poruku za njega?“ Marinino lice se zgrčilo od tuge. Odmakla se od nje, zagledana u salon. „Nemam šta da mu kažem“, rekla je. „Marin...“ „Nada je opasna, Petronela.“ „Bolja je od beznađa.“ Hladnoća je napadala Nelino lice, kao bockava kiša majušnih oštrih noževa. Neka proleće dođe što pre, pomislila je. Zapitala se da li je bilo mudro poželeti da ono

dođe zbog Marin i Johanesa. Dok proleće stigne, njihova republika bi se mogla raspasti oko njih. Koračala je brzo da bi se otarasila tmurnog raspoloženja. Desetak minuta kretala se ka istočnom delu grada. Misli su joj se stalno vraćale na minijaturistkinjinu odluku da napusti Kalverstrat. Nije se odrekla nade – još je na ulici tragala za sevom plave kose i iščekivala sledeću pošiljku, ali već dugo se susretala samo s tišinom. Osećala se usamljeno, kao neko ko tumara po mraku, iako je Korneliji rekla da joj minijaturistkinja pokazuje put. Htela je još slogana i minijatura, da bi razumela ono što će se dogoditi i ono što se desilo. Vrati se, mislila je dok je prelazila mostove ka Uskršnjim ostrvima. Ne mogu ovo da izvedem bez tebe. Voda je bila svuda oko nje, u lagunama glatkim kao staklo. Mrlje bi ih išarale kad god bi se slabo sunce pomolilo iza oblaka. Tada su ličile na zamućena ogledala. Johanesovi omiljeni slasni krompirići služe se u nekoj od obližnjih krčmi. Nije ni čudo što mu je ovo najdraži deo grada. Blizu je mora, ima malo ljudi i mnogo mesta za skrivanje. Nazrela je skladišta. Zgrade od cigala uzdizale su se ka nebu. Bile su mnogo šire od zbijenih kuća gradskog jezgra. Ostrva su tog jutra delovala avetinjski pusto. Većina ljudi je još u posteljama. Verovatno spavaju posle proslave Nove godine. Njen otac posle rastanka sa starom godinom nikad nije ustajao pre večeri. Probudio bi se i rekao da se gotovo ništa nije promenilo. Ovde nije tako. Više ništa nije isto. Osluškivala je bat sopstvenih koraka i lako Danino dahtanje. Kuja je poslušno kasala pored nje. Mirni, morem opkoljeni komadi tla zračili su nekom energijom. Sve na njima imalo je istu svrhu – služilo je trgovini. Na njima se skladištila roba, opravljalo brodovlje, zbrinjavali mornari i kapetani. Sledila je Marinina uputstva i konačno stigla do Johanesovog skladišta, zgrade od šest spratova, s malim crnim vratima na prednjoj fasadi. Katanac je bio dobro nauljen i vrata su se lako otvorila. Namestila je preveliku haljinu i kecelju. Raspravljale su koje je od dva zla manje – služavka ili supruga uhvaćena u gospodarevom skladištu? Složile su se oko služavke. Vest o madam Petroneli koja njuška po ostrvima samo bi dodatno poljuljala Johanesov ozbiljno načeti ugled. Zamišljala je kako Frans i Agnes dolaze ovamo, šunjajući se oko zadnjeg kraja zgrade. „Sedi ovde, devojko“, naredila je Dani. Pokušala je da se usredsredi na predstojeći zadatak. Potapšala je psa po glavi. „Laj ako se neko približi.“ Trebalo bi da nabavimo psa čuvara, pomislila je, s obzirom na to da Džek više nije na platnom spisku. Unutrašnjost ju je ostavila bez daha. Osećala se tako sitnom. Stajala je pored najniže prečage visokih merdevina koje su sezale do petog sprata Johanesovog pretrpanog skladišta. U njemu je čuvao sve što bi čoveku moglo pasti na pamet, a uprkos tome, često se osećao kao neko ko u svemu oskudeva.

Počela je da se penje uz merdevine. Tražila je šećer. Imala je utisak da se penje kroz muževljev život. Uspinjala se sve više u ogromnoj dvorani. Haljina joj je zapinjala za prečage. Strepela je da ne padne. Prolazila je pored bala koromandelske i bengalske svile, karanfilića, muškata i oraščića u sanducima s natpisima Molučka ostrva, kraj malabarskog bibera, gomila cejlonskog cimeta, lišća čaja u sanducima s natpisima Via Batavia, dasaka skupocenog drveta, bakarnih cevi, kalajnih traka i bala harlemske vune. Pa pored delftskih tanjira, sanduka vina s natpisima España y Jerez, kutija živinog sulfata i košinela, žive za ogledala i sifilis, persijskih kovčežića ukrašenih zlatom i srebrom. Stiskala je ručke merdevina. Razumela je Marininu očaranost bratovljevim poslom. Ovde je pravi život, pomislila je. Penjanje ju je razgalilo, ali i ostavilo bez daha. Ovo mesto je odredište svih istinskih avantura. Morala je da se popne do poslednjeg nivoa da bi pronašla glave šećera. Johanes ih je poslagao na daske i pokrio platnom da ih zaštiti od vlage. Tolika pažnja ju je dirnula. Zamalo što se nije rasplakala. Mermans ju je svojom pričom naveo na pomisao da je Johanes nabacao Agnesin šećer po zemlji, među iscepana jedra i pohabanu užad, ali to nije bila istina. Njen suprug je savesno vodio računa o robi. Gomila šećera sezala je sve do tavanskih greda. Sišla je s merdevina i prišla gomili pokrivenoj platnom. Oprezno je podigla jedan ćošak. Glave šećera bile su poređane jedna preko druge kao topovske cevi. Jedna je nedostajala, nesumnjivo ona koju je Agnes donela na večeru. Pomislila je da će je ta gomila ubiti ako se sruči na nju. Bilo je tu više od hiljadu glava šećera. Čučnula je pored onih koje su najskorije rafinisane. Bile su sjajne i glatke. Svaku je krasio znamen Amsterdama: tri krsta. One na drugoj strani gomile, rafinisane u Surinamu, bile su vlažne na dodir. Tanki sloj slatke paste ostao joj je na prstima. Sićušne crne spore su se namnožile preko četvrtine šećera na zadnjem delu slatke piramide. Ništa nije moglo da spase te dragocene kristale pokrivene sporama buđi, ali Mermans je ipak mnogo preterivao opisujući štetu. Video je ono što želi da vidi. Pokušaćemo da ih osušimo. Bila je sigurna da nijedna glava neće biti u potpunosti neupotrebljiva. Odlučila je da proba ono što joj se nahvatalo na prstima. Pastor Pelikorn bi se obradovao kad bi čuo da sam umrla od lizanja pokvarenog šećera, da sam stradala od mahnite želje za grešnim zadovoljstvima. Izvukla je Johanesov spisak iz džepa. Bio je pun zvučnih i kitnjastih imena. Na njemu su bili plemići i kardinali, španska princeza, baron, ljudi koji su želeli da zaslade slobodno vreme u Londonu, Milanu, Rimu, Hamburgu, čak i u VOC-ovim podružnicama. Zapanjujuće je kako je Johanes uspevao da trguje sa Špancima i Englezima s kojima je njegova zemlja ratovala na moru. Setila se onog što je rekao Mermansu na slavlju Filigranske gilde. U inostranstvu će nas posmatrati kao osobe koje ne zaslužuju poverenje. Ne želim da me bije takav glas.

Šećera je bilo mnogo više no što je očekivala. Osetila je na svojim plećima svu težinu Johanesove i Marinine trenutne nemoći. Nije osporio njenu tvrdnju da će angažovanje agenta koji bi prodavao robu za njihov račun u inostranstvu značajno okrnjiti zaradu. Bio im je potreban neko bliži, neko ko se razume u trgovinu, nestrpljiv da se dočepa šećera. Tada se setila komentara kog je čula prvog meseca u Amsterdamu, dok je raširenih očiju posmatrala otpakovani kolač u krilu. Izgovorila ga je graciozna i sposobna žena koja joj se još na prvi pogled dopala. Pčelinje saće jutros, a marcipan popodne. Zgužvala je muževljev spisak mogućih kupaca. Da, nemo je kriknula zidu od cigle, tavanskim gredama i vodonepropustljivom krovu muževljevog carstva. Napokon znam šta nam je činiti.

Stadhojs

N

ela je sledila čuvara u prvom podzemnom hodniku Stadhojsa, a zatim krenuli niz dugo krilo zgrade. Slušala je hripavi kašalj i žalopojke zatvorenika. Zgrada je bila veća no što je mislila. Činilo joj se da se nekim čudom širi pred njom, prkoseći njenim čulima i osećaju za prostor. Prolazila je ćeliju za ćelijom, zid za zidom. Čula je vriske i jecaje, čangrljanje rešetaka i cviljenje. Visoko je podigla glavu, za slučaj da sužnji mogu da namirišu njen narastajući strah. Pokušala je da se odbrani od kakofonije muškog skvičanja. Koračala je za čuvarem preko otvorenog dvorišta. Na sredini je ugledala skalameriju od dasaka pričvršćenih podesivim šarkama. Druga mašina imala je niz oštrih šiljaka. Zatvorenici su tu i doslovce bivali preoblikovani. Okrenula je glavu od sprava za mučenje i dodirnula ključ skladišta skriven na grudima. Neće se slomiti. Nova ideja zablistala joj je u umu. Ne zanemaruj slatko oružje. „Ovde je“, reče čuvar kad je otvorio vrata Johanesove ćelije. Zadržao se pred njima duže no što je bilo neophodno, a zatim ih je zaključao za njom. „Ne žuri s povratkom“, reče Nela. Dodala mu je gulden kroz rešetke. Svašta sam naučila u ovom gradu. Čuvar je samo ćušnuo gulden u džep. Zvuk njegovih koraka brzo je utihnuo. S nebeskih visina dopirao je vapaj galebova. Čula je daleku škripu taljiga i okretanje točkova po kaldrmi. Johanes se naginjao iznad stočića u senkama. Oslonila se o vrata, zato što u ćeliji nije bilo ni hoklice ni stolice. Prostorijica se osećala na vlagu. Mahovina je pokrivala zidove kao mapa zelenih ostrva lišenih geografske širine. Izgledao je zamišljeno ali energično. Impresionirao ju je svojom pojavom, čak i ovde, zatvoren i obespravljen. „Ma da li si ti to podmitila državnog službenika?“, pecnuo ju je. „Trudim se da budem u dobrim odnosima s njima. To je pametna politika.“ Debeli zidovi su joj umrtvili glas. „Zvučiš kao Marin“, odvratio je s osmehom. Oko oba natečena oka, koža mu je pomodrela do nijanse uvele lale. Kosa mu je bila slepljena i neuredna, boje izbeljene morske trave, a odeća prljava. Držao se za sto drhtavim rukama. „Ne daju mi Bibliju niti išta drugo za čitanje.“ Nela je iz džepa, u kom više nije bio zgužvani spisak trgovaca šećerom, izvadila tri parčeta dimljene šunke, umotana u papir, pola hleba i dva mala uštipka. Prišla mu je i pružila prokrijumčarenu hranu. Johanes ju je prihvatio, duboko dirnut njenim gestom. „Imala bi problema da su je našli.“ „Znam“, rekla je. Odstupila je i zakačila ugao ćelije nogom. „Zamalo da pobegnem.“

Nela je bacila pogled u ugao ćelije, gde je porodica miševa s mnogo mladih šuškala u slami. Puzali su jedan preko drugog u slepoj bliskosti. Sela je na krevet, obuzeta dubokom tugom. Otupljivala je njenu volju za borbom. „Šta su ti rekli?“ Pokazao je na otečene oči. „Škrti su na rečima.“ „Kad sam te upoznala“, rekla je, u očajničkom nastojanju da pobedi tugu razgovorom, „nikad nisi čitao Bibliju, niti si se bavio Bogom, krivicom, grehom i stidom.“ „Otkud znaš da nisam?“ „Nisi išao u crkvu. Vrpoljio si se na Marininim kućnim bogosluženjima. Kupovao si skupe stvari, bogato si jeo i uživao u svemu što si sebi mogao priuštiti. Bio si vlastito božanstvo, arhitekta svoje sudbine.“ S osmehom je pokazao na zidove pored sebe. „I vidi kakvu sam kuću izgradio.“ „Bio si slobodan, zar ne? Pomisli na sva mesta koja si video.“ Progutala je knedlu. Jedva je uspevala da govori. „Moja sestra je uvek govorila da sam nepodnošljiva kombinacija nehajnosti i odlučnosti.“ „Da li si se zato vratio Džeku?“ Zažmurio je kao da ga je pomen tog imena potopio. „Izdao te je, Johanese. Plaćao si ga, iznuđivao ti je novac...“ „Nisam mu dao ni peni otkad je zabo nož u mog psa“, reče Johanes. Reči su padale kroz njega kao kamenje. „Zaposlio sam ga da čuva šećer. Marin se toliko zabrinula zbog toga da sam se odlučio da ga otpustim. Uvažio sam njene razloge i vratio se isporukama. Tad je sve pošlo naopako. Video sam ga nakon što je ubio Rezeki.“ Crte su mu omekšale na oskudnoj svetlosti. „Nikad nisam video nekog ko se iskrenije kaje zbog počinjenog nedela.“ Ugrizla se za jezik. Džek se verovatno nije setio ničega drugog do da odglumi da mu je žao, a Johanes je to progutao kao iskrenost. „Sigurno gajiš veoma snažna osećanja prema njemu kad si mu oprostio takav ispad“, rekla je. Ćutao je. „Johanese, da li je to... ljubav?“ Duboko je razmišljao o njenom pitanju. Od početka ju je veoma ozbiljno shvatao, a tome nikako nije mogla da se načudi. „S Džekom mi se činilo... da je nešto, nešto vazdan van dosega, za tren postalo veoma stvarno. Svojim lažima pomogao mi je da vidim istinu. Kao što slika uvek lepše predstavi neki predmet, iako sama slika nije taj predmet. Postao je gotovo nerazlučiv od ljubavi“, uzdahnuo je, „a opet, nikada nije bio ništa drugo do samo slika ljubavi. Ideja ljubavi je bolja od zbrke koju opipljiva ljubav ostavlja za sobom.“ Primala je njegovu iskrenost kao još jedan neočekivani dar. Otvoreni kanal među njima bio je tako bistar i kristalno čist. Videla je samo nepokretnu vodenu struju kad je zatvorila oči.

„Kako ti je?“, pitao je. „Marin veruje da je ljubav bolja dok se lovi nego kad se ulovi“, odvratila je. Podigao je obrve. „To me ne iznenađuje. Ne, nije bolja takva. Samo je lakša. Mašta je uvek daleko velikodušnija od života. A opet, lov na kraju uvek umori.“ Šta mi to nastojimo da postignemo? – pitala se. Želimo da živimo, da se oslobodimo nevidljivih konopaca o kojima je Johanes govorio u radnoj sobi. Ili možda da u njima budemo srećni? „Gde si krenuo kad su te uhvatili u Tekselu?“ „Krenuo sam u London. Nadao sam se da ću pronaći Ota. Marin je bila vrlo ubeđena da je tamo. Kako je moja sestra?“ „Moćan si čovek, Johanese.“ Htela je da projuri pored njegovog pitanja zato što nije želela ni nehotice da mu kaže istinu o Marininom posrnuću. „Posmatrala sam te na svetkovini Filigranske gilde. Sam si rekao da si nedodirljiv za gradske oce.“ Spustio se na krevet pored nje. „Optužen sam za crimen nefandum, Nela. Za opštenje s muškarcem. Nijedan čovek suočen s takvom optužbom nema moć, samo je Bog ima. Nedelanje bi bilo ravno oproštaju kapitalnog zločina. Gradski oci su tad obavezni da nešto preduzmu.“ „U tom slučaju moramo naterati Fransa Mermansa da promeni mišljenje!“ Drhtavom rukom prešao je preko svog temena, kao da će tamo naći neki odgovor. „Pre mnogo godina učinio sam nešto što ga je poprilično unesrećilo. Zatim sam počinio još veći zločin: uspeo sam u životu. To mi se sad obija o glavu.“ Zamišljala je kako mlađa varijanta njenog supruga otpravlja Fransa iz kuće i Marin koja posmatra to poniženje s prozora. Davnašnji dug dospeo je sad na naplatu. „Mislio sam da ću, prihvativši se prodaje njihovog šećera, možda izboriti neku antantu. Ali Frans se... iskvario. Dugo je čekao na osvetu Brantovima. Ja sam sve što mrzi i što bi želeo da bude. A Agnes – pa, Agnes će uvek koračati za njegovim otrovnim mrvicama.“ „Verujem da ti se ona divi.“ „To onda samo pogoršava situaciju.“ Oči su mu na nedovoljnom svetlu blistale kao dva siva bisera „Tako mi je drago što si došla. Nisam to zaslužio.“ Stisnuo joj je ruku. Izgleda da je bar ceni, kad već ne može da je voli. I to je nešto. Da li će ikada prestati da traži zamenu za ljubav? A opet, radije bi bila pored njega no igde drugde. „Sudiće mi ako ne priznam“, reče Johanes. „To će se desiti za nekoliko nedelja. Bilo kako bilo, ne očekujem da ću odavde živ izaći.“ „Ne pričaj tako.“ „Pobrinuću se za sve. Zbrinuću tebe, Marin, Korneliju i Ota, ako se ikad vrati.“ Johanes je najedanput zvučao odlučno i precizno, kao beležnik koji deli nečiju zaostavštinu. „Saslušanju će prisustvovati i nekoliko ljudi iz Amsterdamskog shepenbanka. Vodiće ga shaut Piter Slabart.“ „Zar shaut nije dovoljan?“

„Neće biti sam zbog ozbiljnosti optužbe, zato što se meni sudi i zato što bogobojažljivi građani vole skandalozne slučajeve.“ Nastavio je posle kraće pauze. „Verujem da će sve biti brzo gotovo.“ „Johanese...“ „Ozbiljni zločini se obično kažnjavaju smrću.“ Glas mu je po prvi put zadrhtao. „Takođe, shaut voli da deli smrtne kazne. Ritual će izgledati pravednije ako veći broj državnih službenika bude učestvovao.“ „Pronaći ću Džeka“, rekla je Nela, „platiću mu više nego što je dobio od Mermansa, da promeni priču.“ Zamišljala je kako Johanes prazni kovčeg s guldenima dok se spore šire po gomili šećera na šestom spratu skladišta. „Smislila sam plan...“ „Postoji čuvar“, reče Johanes. U mislima je bio na nekom drugom mestu. „Zovu ga Krvavi Pastir.“ Čvršće je stisnuo za ruku. „Sveštenik je po profesiji, a monstrum po prirodi.“ Poslednje reči ostale su da vise u vlažnom vazduhu, gigantske i nepobedive. Nela je dodirnula svoje lice hladno od vlage. Kako je preživeo u ovakvim uslovima, makar i jedan dan? „Gledao sam kako pronose njegove žrtve. Kosti su im iskočile iz ležišta da se više nikad ne vrate. Noge više nisu bile noge, već krpe vlažnog pamuka. Prosute utrobe podsećale su na gomilu ukvarenog mesa. Otvoriće me da bi me naterali da priznam. I priznaću, Nela, jer će me samo tako pustiti da umrem.“ Zario je lice u njeno rame, što je dublje mogao. Osećala je njegov nos u svom mesu. Zagrlila ga je. Poželela je da ga okupa od glave do pete, da ga okrepi i osveži, da zamiriše na začine i kardamom koji mu se zavukao pod nokte. „Johanese“, prošaptala je. „Johanese. Imaš suprugu. Imaš mene. Zar to nije dovoljan dokaz?“ „Nikad nije bio“, odvratio je. Da li bi dete bilo dovoljno? – poželela je da ga pita. Šta bi tada bilo? Marinina tajna bila joj je na vrh jezika. Više vremena, pomislila je – želim samo da sam imala malo više vremena. Ko zna kakvu priču bismo pričali za dva meseca? „Johanese, želela bih da budem dovoljna.“ Odmakao se od nje. Obuhvatio je njeno lice rukama. „Ti si pravo čudo.“ Sve bleđa svetlost u ćeliji nagoveštavala je skori čuvarev povratak. Nela nije provela ovoliko vremena nasamo sa suprugom za sva četiri meseca braka. Sećala se da mu je u radnoj sobi poverila koliko je očarava. Te reči su joj i sad zvučale istinito. Očaravao ju je svojim govorom i znanjem, dostojanstvenim otklonom od sveta u kojem preovlađuje licemerje i željom da po svaku cenu bude ono što jeste. Podigao je ruku ka svetlosti sveće. Imao je divne i snažne prste. O, koliko je želela da on živi. Htela je da ga upozna s postojanjem minijaturistkinje, zbog priča o preobražaju, o mogućnosti promene, o naseljenim i praznim sobama i o telima brata i sestre koja otkrivaju dve tako različite tajne. Činilo joj se da je čitav život prošao otkad je sišla

niz stepenice i ugledala kredenac na mramornim pločicama predvorja. Koliko je uvređena bila. Koliko se Marin razbesnela. „Da li ti je Džek ikad pomenuo za kog je radio na Kalverstratu?“ „Radio je za mnoge.“ „Da li je pomenuo ženu iz Bergena? Plavušu koja je šegrtovala kod sajdžije.“ Gricnuo je zašećereno pecivo i zapalio sveću na stolu. Nela je osećala hladni pogled na temenu. „Nije“, rekao je. „Zapamtio bih da jeste.“ „Ona je minijaturista kog sam unajmila da mi opremi kućicu za lutke. Napravila je Rezekinu lutku.“ Umorne oči su mu živnule kad je to čuo. „Sigurna si da je minijaturista žena?“ „Da, verujem da jeste.“ „Raspolaže izuzetnom veštinom i darom zapažanja. Rado bih bio njen pokrovitelj da sam dobio priliku.“ Posegnuo je u džep, iz kog je pažljivo izvadio kučence. „Svuda je nosim sa sobom. Ona mi je najveća uteha.“ „Zbilja?“, prošaptala je. Johanes joj je ponudio minijaturu. Prihvatila ju je i pomilovala Rezekinu meku glavu vrhom drhtavog prsta. Na njoj nije bilo ni najmanjeg traga crvene boje. Pažljivije je osmotrila, ali od mrlje boje rđe nije ostalo ni traga. „Ne razumem“, prostenjala je. „Ni ja. Nikad nisam video ništa slično.“ Još jednom je pogledala sićušnu pseću lobanju. Na njoj nije bilo ničega. Da li sam je zaista videla? – zapitala se. Sumnja se preganjala sa sećanjem. U glavi joj se zavrtelo od svega što jeste i nije videla u poslednjih nekoliko meseci. „Toliko dugo i nepomično sedim da se ponekad zapitam da li sam umro.“ „Živi si, Johanese. Živ.“ „Kako je ovaj svet neobičan“, nastavio je. „Ljudska bića idu unaokolo ubeđujući se da nisu mrtva. Znamo da ovo nije Rezeki, ali ipak nekako osećamo da jeste. Čvrsti predmet stvara tako neopipljivu uspomenu. Kad bi samo bilo obrnuto, kad bi naši umovi mogli da prizovu i otelotvore sve što zamislimo.“ Uzdahnuo je i prešao rukom preko lica. „Kad je Oto otišao, pomislio sam da sam mrtav.“ Ućutao se i vratio Rezeki nazad u džep. „Ova ćelija će odsad biti kompas mog probuđenog života“, govorio je i mahao rukama kao pokvarena vetrenjača. „Kroz ove zidove se mogu nazreti horizonti, Nela. S vremenom ćeš ih i sama videti.“ *** Otišla je. Više nije mogla da podnosi vlažnu sobicu, mahovinu, miševe i ljude koji kriče kao ptice. Imala je utisak da je Johanes zatočen u kavezu za ptice, da je velika sova okružena vranama. Zaplakala je tek kad je iskoračila na zimsko sunce. Tek tad je zaplakala. Lila je vrele, neme suze, oslonjena o gradski zid.

Verkerspel

Ž

elja da ispriča Marin o stanju šećera i onom u kojem se nalazio Johanes zamrla joj je u grlu čim je otvorila ulazna vrata. Na sredini hodnika ljuljala se prava kolevka. Rukotvorina od hrastovine bila je bogato ukrašena metalnom oplatom. Ruže, margarete, orlovi nokti i različci ukrašavali su rukotvorinu od hrastovine. Imala je baldahin postavljen plišem i obrubljen čipkom. Bila je precizna kopija kolevke u kredencu u njenoj sobi na spratu. Zatvorila je vrata. Poseta zatvoru je silno potresla. Kolevka poslata ženi čiji brak je farsa smatrala se uvredom. U međuvremenu je postala stvarnost. Kornelija je izletela iz kuhinje. „Šta je ovo?“, pitala je Nela. „Misliš li da je stigla od...“ „Nije“, oštro će Kornelija. „Madam Marin ju je poručila. Stigla je u velikom sanduku iz Lajdena.“ Nela je dotakla kvalitetno drvo. Učinilo joj se da peva pod njenim prstima. Metalni ukrasi bili su savršeno izrađeni i raspoređeni. „Ista je kao ona koju mi je poslala...“ „Znam“, reče Kornelija. Marin je izašla iz salona. Izbliza je bila široka kao hrast. „Ovo je izuzetan rad“, napomenula je. „Izgleda baš kao što sam je i zamišljala.“ „Koliko je koštalo da se ovo napravi i dopremi ovamo?“ Nela je zamišljala kako se Johanesov sve manji oblak novca raspada i nestaje u vazduhu. „Marin, šta će susedi pomisliti ako je neko video kako je unose u kuću?“ „Isto što si i ti pomislila.“ „Šta?“ „Nemoj da misliš da nisam primetila kako ti vijuge rade.“ Marin je krenula ka njoj trapavim korakom. „Hoćeš da prisvojiš moje dete.“ Nela se zapitala kako to Marin čita ljudske misli brže no bilo ko drugi? Mogla bih da blefiram, ali čemu to? Ja sam rekla da nema mesta tajnama između nas. „Marin, ne želim da ti otimam dete...“ „Ali pretpostavljaš da bi moglo poslužiti“, nije se dala Marin. Pokrila je stomak rukama, kao da će ga Nela iščupati iz nje. „To bi bila poslednja žrtva? Odrekla bih se deteta zbog brata – zbog tebe.“ „Johanes je u Stadhojsu. Šta bi bilo tako strašno ako se neko vreme budemo pretvarali da je dete moje? Tako bi dokazali da Johanes ima iste porive kao i drugi muškarci. Zar ne želiš da živi?“ „Zbilja ništa ne vidiš.“ „Šta to ne vidim? Vidim više od tebe!“

„Petronela, ovo dete ne može poslužiti u tu svrhu. Znam o čemu govorim.“ „To mi je poznato, Marin, i te kako mi je poznato. Ti trošiš novac koji nemamo, dok ja pokušavam da nas nekako spasem.“ Šamar je došao niotkuda. Ujeo je Nelu za obraz. „Nije mi jasno kako je mogao da te voli.“ Vrele i okrutne reči izletele su joj iz usta pre no što se obuzdala. „Voleo me je“, reče Marin. „Voli me.“ „Moraćemo da nađemo babicu“, tiho će Nela. „Ne mogu sama izneti teret porođaja.“ Marin je zafrktala. „Nećeš ti podnositi nikakav teret.“ „Prestanite, prestanite!“, molila je Kornelija. „Marin, takav je zakon...“ „Ne, ni u kom slučaju.“ Marin je snažno gurnula kraj kolevke, koja se onako prazna ljutito zaljuljala. „Znaš li šta još zakon predviđa, Petronela?“, obrazi su joj se zarumeneli, a kosa raspustila ispod kape. „Babica je obavezna da zapiše ime oca. Izvestiće vlasti o našem ćutanju ako joj ga ne saopštimo.“ Zaustavila je kolevku. Teško je disala. „S ovim ću se nositi sama, kao i sa svim drugim u životu.“ Položila je ruku na stomak. Ovoga puta se trgla kao da je dotakla usijani ugljen. *** Nela je tog popodneva odsutno lutala kućnim hodnicima. Tišina, na koju je nailazila u svakoj sobi, nagonila ju je na pomisao da u njoj nema nikog izuzevnje. Ključ skladišta joj je još visio oko vrata. Grejao joj je kožu. Vredeo je više od bilo koje srebrne ogrlice koju je Johanes naručio. Kornelija je sama konopcem odvukla kolevku do Marinine sobice, u kojoj će čekati porođaj. Zauzela je najveći deo slobodnog prostora između lobanja, mapa i pera. Služavkin stav prema Marininoj tajni doživeo je brzi preobražaj. Beba je postala čudo, sud za topljenje u kom će svi njihovi problemi sagoreti. Kornelija je udisala njegovo nevidljivo prisustvo. Gutala ga je kao svež vazduh kad god bi joj se ukazala prilika. Ponovo je počela da čisti i otvara prozore, iako je mrzela hladnoću. Nanosila je pčelinji vosak na krevete, podne daske, nameštaj i prozorske okvire. Stavljala je i lavandino ulje u vatru i sirće na staklo. Prskala je čistu posteljinu limunovim sokom. Nela je držala da je sve bolje od tmurnog raspoloženja. Čula je kako Marin i Kornelija postavljaju tablu za verkerspel u zadnjoj sobi u prizemlju, daleko od radoznalih pogleda prolaznika sa staze pored kanala. Mislila je na žetončiće od korijandrovog semena na spratu i na divno izrađenu drvenu kutiju koja je nekim čudom stigla u njen dom. Gotovo da je izgubila nadu da će joj Lukas Vindelbreke iz Briža odgovoriti, preko dvesta trideset kilometara ledom okovanih puteva. Pismo se verovatno izgubilo, pomislila je, kad se prišunjala vratima da bi

uhodila Marin i Korneliju. „Moje kitovsko telo“, vajkala se Marin. „Tvoj mali Jona“, smejala se služavka. Nela je još osećala odjeke jutrošnje prepirke s Marin. Ne bori se ona sama sa svim problemima. Ko je otišao u skladište i Stadhojs? Nisu imale vremena za rasprave. Vreme je iznenada postalo najveći luksuz. Zapitala se šta bi Agnes rekla kad bi mogla da vidi Marin u ovom izdanju? Frans Mermans morao je pomisliti i na ovu mogućnost dok je provodio vreme s Marin, skriven od ženinih nemirnih tamnih očiju. Zar niko od njih nije strahovao od tako predvidljivog i prirodnog događaja? „Rita se“, reče Marin Korneliji. Spustila je pogled na svoje telo. „Ponekad, kad stanem ispred ogledala, vidim otisak sićušnog stopala na stomaku. Ranije ga nisam viđala.“ Nela jeste. Nerođeni brat i sestra i te kako su se ritali u majčinom stomaku. Neće to pomenuti zato što se Marin tako slatko čudila. Umesto toga je rekla, „Volela bih to da vidim“, kad je ušla u sobu. „Reći ću ti ako opet to uradi“, odvratila je Marin. „Ponekad vidim i njegovu šaku. Liči na mačju šapicu.“ „Misliš da je dečak?“, pitala je Nela. „Verujem da jeste“, odvratila je Marin i oštro potapšala nabrekli stomak. Prsti su joj ostali u vazduhu, kao da žele da ga pomiluju. „Čitala sam je“, rekla je, pokazavši na Blankartove Dečje bolesti na stolu. Kornelija se učtivo poklonila i krenula ka izlazu. „Uskoro će doći na svet“, reče Nela. „Moramo da pripremimo vruću vodu, krpe i štapić koji ću staviti među zube“, odvratila je Marin. Nela je osećala sažaljenje. Setila se onog što je Kornelija rekla za Marininu majku. Jedva je preživela madam Marinino rođenje. Zna li Marin za krv koja će poteći, pobunu tela, buku i vreli strah? Marin je bila rešena da iskoristi svoju čudesnu snagu volje na porođaju, kao da je, poput hermetički zatvorenog bića unutar nje, nedodirnuta životom i imuna na patnju. „Kako bi bilo da odigramo jednu partiju“, reče Marin dok je slagala verkerspel žetončiće kao novčiće. „Igraj prva.“ Nela je prihvatila mirovnu ponudu. Spustila je prvi žeton na tablu. Marin je procenila njen potez. Razmišljala je o usamljenom disku. Zveckala je žetonima kao zubima u šupljoj pesnici. Grickala je crni žeton. Dvoumila se gde da ga rasporedi. „Marin“, reče Nela, „nisi me pitala za skladište.“ Marin je nastavila da zuri u tablu. Nela je i uprkos najboljoj volji osetila kako je izdaje strpljenje. „Niti si me pitala ni za Johanesa.“ Marin je podigla glavu. „Šta?“

„Spremaju se da ga posade na točak...“ „Prekini“, procedila je Marin. „Ako ne...“ „Zašto me mučiš? Znaš da ne mogu da ga posetim!“ „Zato što mi je potrebna tvoja pomoć. Dva ugledna svedoka, Marin. Frans i Agnes. Razmisli šta to znači.“ Zaova se ukočila. „Znala sam šta to znači čim je Frans zakucao na naša vrata.“ „U tom slučaju razgovaraj s njim. Reci mu za dete.“ Marin je veoma pažljivo spustila kockice na tablu. Izgledala je umorno. Čelo joj se nabralo. Nakostrešila je obrve i stisla usne. „Govoriš kao da je takav razgovor nešto jednostavno. Ne znaš o čemu govoriš.“ „Znam više no što misliš.“ Ućutala je, da bi prikupila i neutralisala loše raspoloženje. „Mermans je muškarac“ dodala je nešto blažim tonom. „Sigurna sam da može nešto da preduzme.“ „Veruj mi kad ti kažem da može malo toga.“ „Nema naslednika, Marin...“ „Šta? Da li predlažeš da trampim dete? A kako bi Agnes pozdravila te vesti?“ Marin je naglo ustala i počela da šparta sobicom. „Dobila bi još jedan razlog da nas sahrani. Uvek se mešaš...“ „Nije to mešanje, već borba za opstanak.“ „Ništa ti ne znaš o opstanku...“ „Znam šta se dogodilo, Marin. Kornelija mi je rekla.“ „Šta se dogodilo?“ „Znam da ste se Frans i ti voleli i da je Johanes osujetio vaš brak.“ Marin se jednom rukom oslonila na zid. Poduprla je nerođeno dete drugom. „Šta?“ gnevno je prosiktala. „Znam da se Frans oženio s Agnes tebi u inat i da ona zna istinu. Videla sam kako te Frans posmatra. Znam za usoljeno prase i ljubavnu poruku u tvojoj knjizi. Stalno mi govoriš da ne vidim. E pa nemaš pravo.“ „Usoljeno prase“, ponovila je Marin. Zastala je kao da je davno potonula uspomena baš tada izronila na površinu njenog uma. „I Kornelija se usudila da ti sve to ispriča?“ Nela je pogledala na vrata. „Ne ljuti se na nju. Naterala sam je da mi kaže. Morala sam da znam jer je važno.“ Marin je neko vreme ćutala. Sručila se u stolicu s mučnim uzdahom. „Frans voli svoju suprugu', rekla je. Podigla je ruku kad je videla da se Nela sprema da negoduje. „Ne znaš kako ljubav izgleda, Petronela. Dvanaest zajedničkih godina nisu za potcenjivanje.“ „Ali...“ „Ostatak je zanimljiva priča, sastavljena od odlomaka prisluškivanih razgovora.

Slojevitija je od one koju bih ja izmislila. Izgleda da joj nisam davala dovoljno posla.“ „To nije priča...“ „Dodelila mi je pozitivnu ulogu, zar ne? Brat nije tako dobro prošao. Istina je pak drugačija.“ Nela je primetila da zaovine ruke drhte. „Johanes je odbio prosidbu Fransa Mermansa“, reče Marin napetim glasom. „Znala sam...“ „Ali zato što sam ja tako htela.“ Nela je posmatrala žetone na tabli. Učinilo joj se da klize pred njenim očima. Ono što je upravo čula nije imalo smisla. Marinino otkrovenje ju je povređivalo. Njena sigurnost činila se nedoličnom. „Volela sam Fransa kad sam imala trinaest godina, ali nikad nisam želela da se udam za njega.“ Marin je izgledala beskrajno tužno. Nela je videla još jedno osećanje koje se rađalo na njenom licu kao bledo sunce. Prepoznala je gorkoslatko olakšanje koje prati ispovest. Nela još nije mogla da razume. Scena i glumci bili su poznati, ali kao da su pogrešno glumili uloge. Učinio sam nešto što je poprilično unesrećilo Fransa Mermansa, rekao joj je Johanes u ćeliji Stadhojsa. Zašto joj tada nije sve objasnio? Zašto nije pokušao da se opravda – kakvo uže odanosti ga vezuje za Marin? Tako je sklisko da Nela ne može da ga uhvati? „U šesnaestoj nisam htela da odustanem od onog što sam postala i što sam imala“, tiho će Marin. „Imala sam domaćinstvo kojim sam gospodarila dok je Johanes bio na putu.“ Suze su potekle iz Marininih sivih očiju. Raširila je ruke. Rečitim gestom obuhvatila je sobu u kojoj su se nalazili. „Nijedna žena ovo ne može da ima osim ako ne postane udovica. Došli su Kornelija i Oto. Rešetke na našem kavezu su naše delo, govorio je Johanes. Obećao je da ću biti slobodna i dugo sam mu verovala. Mislila sam da sam zaista slobodna.“ Ruke su joj poletele ka stomaku. „Marin, ali nosiš Mermansovo dete...“ „Brat me je, i pored svih svojih mana, ostavljao na miru. Avaj, ne bi se moglo reći da sam mu uzvraćala istom merom.“ Pritisnula je kožu ispod očiju prstima, kao da će tako zaustaviti suze. To je bio zaludan pokušaj. Nastavile su da teku. Zajecala je. „Od Johanesa sam uzela ono što nije trebalo da uzmem“, rekla je. „Kako to misliš, Marin?“ Zaova se borila da pronađe odgovarajuće reči. Prešla je vitkim šakama preko lica i duboko udahnula. „Kad me je Frans zaprosio, nisam znala kako da ga odbijem. Nisam bila spremna za tako nešto. Mislila sam da je za njega bolje da čuje da nisam raspoloživa nego da dozna za ovo... oklevanje. Stoga sam zamolila brata da preuzme

krivicu.“ Oči su joj se raširile od uzbuđenja. „I učinio je to. Johanes je lagao, za mene. Bila sam mlada – svi smo bili! Nisam ni sanjala da će nam se to na ovaj način obiti...“ Prinela je ruku ustima, nesposobna da zatomi jecaje. „Dugogodišnje prijateljstvo i poverenje uništeno je samo zato što nisam mogla da podnesem da budem supruga.“

Nada u glavi šećera

N

ela je s ključem o vratu čekala Hanu i Arnauda Makvredea ispred muževljevog skladišta. Nova istina o Marin i njenom bratu bučno joj je odzvanjala u umu. Njihovo razumevanje satkano je koliko od svetlosti toliko i od senke. Ljubav je sunčev zrak koji ponekad baca senku na srce. Izgleda da je Marin gledala na brak kao na odricanje od nečeg, dok toliko žena – uključujući i moju majku, shvatila je Nela – vidi u njemu jedini oblik sticanja uticaja koji ženi stoji na raspolaganju. Od braka se očekivalo da zauzda ljubav i da poveća žensku moć. Da li se to u stvarnosti dešavalo? Marin je verovala da je moćnija bez njega. Ljubav je ostala nezauzdana. Zbili su se izuzetni događaji. Dete je možda zatvorska ćelija, ali je i izbor i korak ka oblikovanju sopstvene sudbine. Marin je, nakon ispovedanja svoje prošlosti, potražila neku razbibrigu, neki posao. Praktično je vapila za njim. Nela je iskoristila priliku. Nisi bila bezosećajna, govorila je sebi, oslonjena o zid skladišta. To je bila apsolutna nužnost. Dok je Nela sedela za stočićem u zadnjoj sobi, daleko od radoznalih očiju s kanala, Marin je Johanesovim rukopisom pisala pismo Arnaudu Makvredeu. Složila se s Nelinom idejom i pozvala Makvredea da proba šećer, koji bi prodavao isključivo u republici. Tako će se brže prodati raspoloženim kupcima. Nela je sarkastično pomislila da joj je brak konačno omogućio izvesni uticaj. U glavi joj je odjekivao zaovin glas. „Slobodne smo da odredimo obim zarade. Imamo hiljadu i pet stotina glava šećera za prodaju. Ako dobro prođemo, mogle bi nam doneti zaradu od trideset hiljada guldena. Počni da se pogađaš za znatno više od cene po kojoj želimo da prodamo. Ne zaboravi da, pod uslovom da su voljni da ga kupe, zaradu delimo na tri dela i da će najveći udeo pripasti Fransu.“ „Ali šta ako je Arnaud čuo za Johanesa? Šta ako ne bude hteo da kupi?“ „Računamo da je Arnaud Makvrede odaniji novcu nego Bogu. Možemo samo da se molimo da je pravi Amsterdamac, a ne anđeo bez krila.“ „Možda zna da želimo da što pre prodamo robu. Možda će videti trulež.“ „Ne odstupaj, Nela. Traži znatno višu cenu od prodajne. Zatim se pretvaraj da je spuštaš zbog spora na šećeru.“ Nela nije mogla da se ne divi Marininoj sposobnosti da zaboravi na jade kad je najvažnije, da se osami na drugima nedostupnom mestu. Pitala se da li je premala za ovako veliki poduhvat, da li će je ambicija preplaviti i udaviti. Marin joj je podarila sve neophodne reči. „Petronela“, tiho je rekla, „nisi sama. Ja sam s tobom.“ Zaova joj je pružila ruku i snažno je stisnula preko table za verkerspel. Iznenadila se i pomislila da će joj srce pući.

Videla je kako joj se par poslastičara primiče, obasjan hladnom svetlošću. Pitala se da li im je iko rekao šta se dogodilo u Stadhojsu. Skandalozna vest o hapšenju imućnog trgovca nekim čudom još nije stigla do gradskih ulica. Kornelija se vratila s povoljnim izveštajem iz izvidnice na kanalskoj stazi. Možda je časni Albers uspeo da ućutka zatvorske čuvare? Bilo kako bilo, uskoro će ipak svi saznati šta se desilo Johanesu Brantu. Na primer, mucavi devetogodišnji dečačić Kristofel ne može biti potkupljen kao zatvorski čuvar koji hrani mnogo usta. Uzajamna prismotra cvetala je u Amsterdamu. Susedi su uhodili susede, nemilice peglajući njihov duh. Arnaud nije delovao naročito energično u senci skladišta. Kecelju je zamenio urednim crnim odelom i šeširom i sad se znatno razlikovao od čoveka koji se borio s pčelinjim saćem. Činilo se da se smanjio na studenom vazduhu. „Sinjore, madam“, reče Nela, kad je okrenula ključ u bravi. „Srećna vam Nova godina. Hvala vam što ste se potrudili da dođete.“ „Vaš suprug u svom pismu nije pomenuo da ćemo se sastati s vama“, reče Arnaud. Nije mogao da sakrije iznenađenje kad je video Nelu samu ispred skladišta. „Imate pravo, sinjore“, odvratila je Nela. Osećala je Hanin ispitivački pogled na sebi. „Moj suprug je na putu.“ „Šta je s Marin Brant?“ „Ona je u poseti rođacima, sinjore.“ „Shvatam.“ Arnaud je bio vidno zatečen Nelinom mladošću i seksepilom. Posmatrao ju je kao da je neki trik ili opsena. Samo polako, mislila je Nela, stiskajući šake u pesnice u predugačkim rukavima kaputa. „Ovim putem, sinjore, madam. Pazite kako se penjete.“ Predvodila je Arnauda i Hanu na merdevinama misleći na Agnesinu minijaturnu ruku kod kuće. Glava šećera u kredencu verovatno nije bila ništa crnja. Izvan tog minijaturnog sveta prošao je još jedan dan i još jedna vlažna noć. Nije znala šta će zateći pod platnom na najvišem spratu skladišta. Ono što je bilo, ne mora biti. Srce joj je sve jače tuklo dok je slušala Arnaudovo stenjanje na merdevinama. „Tu je“, rekla je, pokazujući na gomilu šećera kad su stigli do najvišeg nivoa. „Nisam očekivao da će ga biti u ovoj količini“, napomenuo je Arnaud. „Zamislite ga preobraženog u guldene.“ Nela je podigla obrve, kad je shvatila da se nepotrebno izletela. Pomisli na Marin, poručila je sebi. Budi predusretljiva kao Johanes. Hana je obišla gomilu šećera i prišla robi rafinisanoj u Surinamu. Oštro je udahnula vazduh. „Je li ovo trulež?“, pitala je. „Samo mestimična“, reče Nela. „Vremenske prilike nisu bile najpogodnije za skladištenje.“ Arnaud je kleknuo s poštovanjem, kao sveštenik pred oltarom. „Mogu li?“, pitao je. „Samo izvolite.“

Uzeo je glavu šećera sa surinamske strane, kao i jednu s tri amsterdamska krsta. Potegao je oštri nožić iz džepa. Stručnim pokretom je odsekao po lep režanj sa svake, prelomio ih nadvoje i dodao polovinu Hani. Ukrstili su poglede kad su probali surinamske uzorke. Šta li su to govorili bez reči? Bilo je očigledno da su razmenjivali misli. Ritual se ponovio i s amsterdamskim uzorkom. Nemo su razgovarali dok se šećer topio u njihovim ustima. Šta god da je bila njegova izvorna svrha, brak je bio zabavna stvar, zaključila je Nela. Ko bi živ upario elegantnu Hanu s debelim pufertom Arnaudom Makvredeom? Poželela je da Johanes bude pored nje, kao poznavalac mnogih jezika, koji bi umeo da protumači značenjem nabijenu tišinu. Pohranila je supruga u ćeliji duboko u sebi, da bi se usredsredila na šećer. „Ovde ima hiljadu i pet stotina glava šećera', rekla je. „Sedam stotina pedeset je rafinisano u Surinamu. Ostatak je prerađen u Amsterdamu. Želimo da prodamo celu količinu.“ „Mislio sam da će Brant prodati tu robu na istoku?“ „Nameravao je, ali surinamske plantaže proizvele su višak šećera i odlučeno je da se on uskladišti u republici. Danas će nas obići i drugi kupci“, slagala je a da nije trepnula. „Veoma su raspoloženi za sklapanje posla.“ Hana je otmeno obrisala ugao usana. „Koliko tražite za amsterdamsku partiju?“ Nela se pravila da duboko razmišlja. „Trideset hiljada“, rekla je. Hana je iznenađeno razrogačila oči. „To je nemoguće“, reče Arnaud. „Bojim se da je tako“, reče Hana. „Jednostavno nemamo toliko novca.“ „Prilično smo dobrostojeći“, promrmljao je Arnaud. „ Ali nismo glupi.“ „Mi pravimo kolače. Ne bavimo se prodajom šećera“, reče Hana. Mrštila se na supruga. „Nema gilde koja bi nam stajala na putu, ali smo kao poslastičari dužni da trpimo hirove gradskih otaca, koji mrze papističke idole od đumbirovog hleba.“ „Sigurna sam da ste uvideli da je šećer odličan i da svojim kvalitetom garantuje prodaju. Pomama za slatkišima ne jenjava – marcipan, kolači i biskviti nestaju s polica“, reče Nela. Posmatrala je Arnauda, koji je duboko razmišljao, premeravajući glave šećera naslagane do krova. „Računajte da će i vaš ugled značajno porasti“, dodala je. „Zamislite koliko novih vrata će vam posao sa šećerom otvoriti.“ Nela nije bila sigurna, ali joj se učinilo da Hana suzbija osmeh. Mala je verovatnoća da imaju kapital od trideset hiljada guldena, iako se u ovom gradu to nikad ne zna. To je bila nečuvena suma – ali šta je mogla da radi? Marin ju je posavetovala da krene s mnogo višom cenom da bi imala dovoljno prostora za cenjkanje s Arnaudom. Novac im je potreban, baš kao i Agnesi. Počela je da očajava. „Daćemo ti devet hiljada“, reče Arnaud. „Ne mogu da vam dam ovoliki šećer za devet hiljada.“ „Dobro onda. A da kupimo stotinu amsterdamskih glava za devet stotina guldena?

Videćemo kako se prodaju i vratićemo se po još ako ih brzo prodamo i dobro zaradimo.“ Nela je pokušala da razmišlja poslastičarevom brzinom. Upravo je ponudio devet guldena po glavi šećera, a ciljana cena bila je oko dvadeset guldena po komadu. Dobro se pozicionirao za cenjkanje, pomislila je. „To je premalo, sinjore. Vrede tri hiljade pet stotina.“ Arnaud se nasmejao. „Hm, to je nemoguća cena. Nudim vam hiljadu i sto“, odvratio je. „Ne možemo ih dati ispod dve hiljade.“ Izvio je usnu. „Hiljadu i petsto.“ „Vrlo dobro, sinjor Makvrede. Znajte da ovog popodneva dolaze još dve veoma raspoložene mušterije. Daću vam tri dana da se odlučite za kupovinu preostale količine, ali roba će otići ako drugi kupci ponude više od vas.“ „Dogovoreno“, odvratio je i sklopio ruke na prsima. Izgledao je impresionirano i zadovoljno. Prvi put ga je videla nasmejanog. „Cena se odnosi na stotinu glava šećera.“ Neli se zavrtelo u glavi. Prošla je gore no što je očekivala, ali jedan deo robe će konačno biti pušten u promet. U Amsterdamu, gde su reči kao voda, jedan poslužavnik ukusnog peciva može biti dovoljan za uspeh celog poduhvata. Ponela je jednu surinamsku glavu šećera Korneliji, da pokuša da je osuši. Arnaud je isplatio hiljadu pet stotina guldena u novim novčanicama. Uzbudila se kad ih je dodirnula. Poletela je kad ih je dodirnula. Bile su snažni izvor budućih mogućnosti, mali papirni splav. Hiljadu mora odneti Agnes i Fransu Mermansu na Prinsengraht. Pokušaće da ih zamašnom sumom ubedi da povuku svedočenje protiv Johanesa. Pet stotina će poslužiti kao mito za Džeka Filipsa. Tek kasnije će se naći u prilici da nešto prištede. Hana je počela da puni korpu glavama šećera. „Kako je Kornelija?“ pitala je. Nela je htela da kaže da je uplašena i da ne izlazi iz kuhinje. Kad je pošla u skladište na Uskršnjim ostrvima, unezverena služavka cepala je glavicu kelja i seckala mladi luk i praziluk. „Dobro je, hvala vam na pitanju, madam Makvrede.“ „Neki se smanjuju, dok drugi rastu“, napomenuo je Arnaud. Vrteo je glavom posmatrajući planinu šećera. Hana je stisnula Nelinu ruku. „Prodaćemo ovaj šećer i vratićemo se po još. Postaraću se da tako bude.“ *** Kiša je padala po Neli koja se žurno vraćala kući. Mislila je na novčanice u džepu. U njima je videla barjake istaknute u slavu male ali preko potrebne pobede. Biće ih još. Verovala je Hani Makvrede. Poseta Agnes i Fransu Mermansu na Prinsengrahtu neće

biti prijatna, ali ona će dobro odigrati ulogu. Zatomiće svoje pravo ja, po ugledu na Marin. Nadala se da će pogled na novac omekšati otvrdlo srce Fransa Mermansa, ili probuditi Agnesinu davno uspavanu velikodušnost. Da li je moguće da iskreno žele Johanesovu smrt? Koliko jada čovek mora da nataloži u sebi da bi poželeo nečiju smrt? Ušla je u predvorje i otresla kišne kapi sa sebe. Čula je Kornelijin plač. Tihi jecaji dopirali su iz kuhinje. Spustila je korpu s pocrnelom surinamskom glavom šećera i strčala niz stepenice. Zamalo što se nije saplela o haljinu. Zelen i bele ljuske povrća ležali su na podu. „Šta se desilo?“, pitala je Nela. Kornelija je pokazala na poruku na stolu. „Da li je od nje?“, zanimala se Nela. Namah se oraspoložila. Minijaturistkinja se konačno vratila. Pritrčala je papiru. Zagrcnula se od straha dok je čitala njegov sadržaj. Uzbuđenje zbog Aronovih guldena i prodatog šećera u trenu je iščilelo. „Blagi bože!“, povikala je. „Zar već danas?“ „Da“, odvratila je Kornelija. „Tvoje norveško njuškalo ovo nije predvidelo.“

Muškarci su pozvani da krote divlje životinje

S

udska dvorana u Stadhojsu bila je četvrtasta prostorija visokih prozora, s balkonom između kapele i vlažne ćelije. U njoj nije bilo zlata, pliša, niti bilo kakve raskoši, samo četiri blistavo bela zida i nešto jednostavnog tamnog nameštaja. Ostatak Stadhojsa bio je monumentalan. Zgrada je obarala posmatrače s nogu. Smeli lukovi sezali su do pozlaćene tavanice. Zidne mape izrezbarene u mramoru blistale su na svetlosti, ali je atmosfera u odaji posvećenoj zakonu bila sumorna. Nela i Kornelija sedele su na balkonu, s kog se pružao dobar pogled na dvoranu. Shaut Piter Slabart i još šestorica sudskih zvaničnika popunjavali su formulare i zauzimali svoja mesta. „To su sigurno pripadnici shepenbanka koji će prisustvovati Johanesovom saslušanju“, prošaptala je Nela Korneliji. Služavka je klimnula. Teškom mukom suzbijala je drhtavicu. Nela je primetila da su šestorica zvaničnika različitih godišta. Neki su izgledali bogatije, ali samo je predsedavajući Slabart imao raskošni ogrtač i lentu. Individualnost se u ovom gradu smatrala mračnim žigom. Nela je strahovala da će se gomila s gnušanjem i pravedničkim gnevom okrenuti protiv Johanesa, zbog teških optužbi koje će biti iznete na njegov račun. Shaut Slabart je onako nadut, širokoust i staklastog pogleda neverovatno podsećao na žabu krastaču. Bio je tako ružan da je Nela izbegavala da ga gleda. Balkon se polako punio radoznalcima. Među njima je bilo nekoliko žena i šačica dece. Neli se učinilo da je prepoznala malog dostavljača Kristofela, koji je doneo vesti da je Johanes uhvaćen. „Ne bi trebalo da puštaju decu u sudnicu“, promrmljala je Kornelija, nervozna zbog prisustva sitne ribe koja se sjatila da posmatra propast kita. Nela je levo od Kornelije ugledala Hanu i Arnauda Makvredea. Dakle, sad znaju, pomislila je. Klimnula im je, teška srca. Arnaud se potapšao po nosu. Pokušala je da nađe utehu u ovom zavereničkom signalu. Da li je on i ranije znao? Tešila ju je pomisao da je Arnaud više Amsterdamac nego anđeo, sve dok se nije zapitala da li je od početka, u zavisnosti od ishoda suđenja, planirao da otkupi preostali šećer po znatno nižoj ceni. U prvom redu na suprotnoj strani balkona zapazila je Agnes, umotanu u krzno. „Šta nije u redu s njenim licem?“, prošaptala je Kornelija. Agnesine crte bile su naglašenije nego u decembru u Staroj crkvi, kad ju je Nela poslednji put videla. Zbog isturenih jagodica i upalih očiju izgledala je bolesno. Posmatrala je zbivanja u dvorani, igrajući se s nečim u krilu. Iznenada se uhvatila za drvenu ogradu ispred

sebe. Nela je opazila da su joj nokti izgriženi, da nekad savršena traka za kosu stoji nakrivo i da su biserne niske oko nje bez sjaja. I odeća joj je izgledala neuredno. Ličila je na životinju u zamci. Bludela je pogledom po galeriji, kao da za nečim traga. „Znam šta je muči, madam“, reče Kornelija. „Sigurno pati od griže savesti.“ Nela nije bila tako sigurna. S čime se to Agnes igrala kao devojčica – šta je sićušna stvarčica koju je zavukla u rukav? Frans Mermans, sa šeširom širokog oboda, sedeo je iza supruge. Nela se pitala zašto ne sede zajedno. Njegovo krupno i zgodno lice bilo je vlažno od jutarnje kiše. Stalno je nameštao kaput. Potezao ga je kao da mu je prevruće. Nela se potapšala po džepu punom Arnaudovih guldena. Moraće da ubedi Mermansa da je ova suma samo vesnik pravog bogatstva koje samo što nije stiglo. Predlažem da ostavimo ovo zamešateljstvo za sobom, sinjore, tako što ćete izjaviti kako ste pogrešili. Sigurna sam da vidite da Agnes nije u stanju da svedoči. Nela se preslišavala, pokušavajući da presretne Mermansov pogled. On je izbegavao da okrene glavu ka njoj. Zurio je preko ženine glave u arenu ispred sebe. Gomila je ispustila oštri uzdah kad je Johanes uveden u sudnicu. Nela je pokrila usta rukom, ali Kornelija nije mogla a da ne vikne. „Sinjore!“, rekla je. „Moj sinjore!“ Johanes je odbio pomoć stražara, iako je jedva hodao. Sudski zvaničnici su ga posmatrali napetih lica. Johanes je očigledno u zatvoru već bio posađen na točak. Kao da su ga dugo mrcvarili i ozbiljno povredili, ali mu nisu ugrozili život. Vidno je hramao. Vukao je jednu nogu za sobom. U tamnici joj je rekao da može da vidi horizonte kroz zidove od cigle. Koliko se samo promenio za šest dana. Ogrtač mu je bio u dronjcima. Ipak ga je pažljivo zabacio iza sebe, kao da je od suvog zlata, pre no što je seo. Okrutna sprava za mučenje nije ispunila svoju svrhu. Izmučeni zatočenik zadržao je svoje tajne – da nije, do suđenja ne bi ni došlo. Da li je u potpunosti odoleo mučiteljima? – pitala se Nela. Saslušanje je bilo samo drugi oblik mučenja. Priređeno je da bi optuženog ponizili pred sugrađanima. Šta joj je rekao u ćeliji? Vlasti će nastojati da što veći broj ljudi učestvuje u ritualu, da bi ga učinila pravednijim u očima svetine. Nela ga je zamislila onakvog kakav je bio na proslavi Filigranske gilde. Prizvala je njegov šarm, stručnost i duhovitost, osobine kojima je okupljao ljude oko sebe. Gde su ti ljudi? Zašto su samo deca i sitni činovnici došli da gledaju njegovu borbu? „Lakše bi se kretao uz pomoć štapa“, šapnula joj je Kornelija. „Bilo bi mu lakše s njim, Kornelija, ali pojavio se bez njega zato što je želeo da svima predstavi okrutne postupke vlasti.“ „I da izazove sažaljenje.“ Hana Makvrede je sela pored njih. Uhvatila je Nelu za ruku. Tri žene su obrazovale lanac. Nela je pomislila da će joj srce pući. Doskora je mislila da je Johanes Marin uskratio srećni bračni život koji je želela. Ispostavilo se

da je brat pokušao da je oslobodi društvenog pritiska. Johanes je imao široko i toplo srce, zbog kojeg je i završio u sudnici. Eh, kad bi Marin mogla da mu uzvrati uslugu sad kad mu je najpotrebnija. Možda je sada prekasno da ubedi Džeka da promeni iskaz i da primiri Fransov bes, zato što je i država umešana. Šta može da spreči zahuktalu i neumoljivu mašineriju da se obruši na sodomistu otkrivenog u najvišim društvenim krugovima? Moje bogatstvo se ne može dotaći, jednom joj je rekao. Ono je u vazduhu. Beba je načinjena od krvi i mesa. Pozajmi nam svoje još nerođeno dete, Marin. Pozajmi nam ga da bismo upotpunili privid normalnog braka. Zamislila je minijaturnu kolevku, Marinin sićušni nabrekli stomak, glavu šećera u Agnesinoj ruci i Džekovu nedirnutu lutku. Proklela je minijaturistkinju zato što je nije na vreme upozorila na ono što se moralo preduzeti i na ono što je moglo biti sprečeno. Čemu proročica koja ne kazuje jasno ono neizbežno? Hana se nagnula prema njoj. „Već smo našli kupce za polovinu glava šećera koje smo jutros isplatili i preuzeli, madam. Arnaud želi da pošalje jednu količinu i u Hag, svojim rođacima. Sigurna sam da ćemo uskoro zatražiti još – imajte to na umu kad budete razgovarali s drugim raspoloženim trgovcima.“ Nela je pokušala da suzbije stid. Nije joj smetalo što se nadmudruje s Arnaudom, koji je takvo ponašanje na izvestan način i prizivao. Osećala se nečasno zbog onog što je govorila Hani. „Znaju li kupci čiji je taj šećer?“, pitala je. Na Hanu je došao red da pocrveni. „Arnaud nije pominjao poreklo robe. Šećer je najvišeg kvaliteta, madam. Mislim da bi ga moj suprug prodavao i da je vlasništvo samog Belzebuba.“ Hanine reči su joj ulile nešto nade. Dešavanja u sudnici nagoveštavala su da je Johanesova sudbina krenula putem na koji se više ne može uticati. Kiša je sve bučnije dobovala po krovu. „Dobri žitelji Amsterdama, imamo sreće“, započeo je shaut Slabart. Njegov duboki i tečni glas dosezao je do običnog sveta na tvrdim drvenim klupama. Čovek u najboljim godinama, na vrhuncu pravosudne moći, držao je živote građana u moćnoj pesnici. Nela je pretpostavljala da dobro jede i još bolje spava i da su užasi iz soba za mučenje pod njegovim nogama dalji od njegovog srca i doma od Molučkog ostrvlja. „Učinili smo naš grad uspešnim“, nastavio je Slabart. Žamor odobravanja digao se iz gomile na balkonu. Čak su i sudski zvaničnici klimali glavama. „Ukrotili smo zemlju i more i uživamo u njihovim darovima. Ali i sred tog obilja, sačuvali smo ljubav prema pravdi. Nismo se predali uživanjima u sigurnosti i bogatstvu.“ „Pa ipak...“ Slabart je ućutao, podigao prst i uperio ga u Johanesa. „Evo čoveka koji je omekšao, koji je pomislio da je važniji od svoje porodice, grada, crkve i države. Pomislio je da je veći od Boga.“ Načinio je novu dramsku pauzu, da bi

tišinom osnažio pravedničku retoriku. „Johanes Brant misli da može sve da kupi. Za njega sve ima cenu, čak i savest mladog čoveka, kog je iskoristio radi svoje naslade. Otišao je i korak dalje. Nakon bestijalnog čina, pokušao je da novcem kupi njegovo ćutanje.“ Talas uzbuđenja prošao je gomilom. Omekšalost, naslada, bestijalnost – probrane reči golicale su maštu svetine. Nela je osetila samo strah. Rastao je u njoj, kao neka od Marininih otrovnih biljaka. „Ne možete iznositi takve optužbe.“ Johanesov glas bio je napukao i grub. „Sudski zvaničnici još nisu doneli odluku. Ne možete to učiniti umesto njih. Ukažite im poštovanje, sinjore. Oni su razumni ljudi.“ Nekoliko članova shepenbanka podigli su glave, svesni svoje važnosti. Ostali su posmatrali optuženog s mešavinom strahopoštovanja i gađenja. „Njihov savet je dobrodošao“, reče Slabart, „ali će moja reč biti poslednja. Dakle, poričete optužbe za sodomistički napad?“ Svetina na balkonu čekala je ove reči. Izgledalo je da se kreću među gledaocima, izazivajući njihova nepca da je probaju, da osete njihov retki i grešni ukus. „Poričem!“, reče Johanes. Ispružio je obogaljene noge da bi ih svi videli. „Uprkos vašim najvećim naporima.“ „Pružajte samo kratke i jednostavne odgovore, molim vas“, nervozno će Slabart. Preturao je po papirima. „Džek Filips iz londonskog Bermondsija tvrdi da ste ga 29. decembra prošle godine napali i sodomizovali u skladištu na Uskršnjim ostrvima. Na božji dan ste ga toliko tukli i mrcvarili da je posle jedva hodao.“ Balkon je eksplodirao od buke. „Tišina!“, povikao je Slabart. „Tišina u sudnici i na balkonu!“ „To nisam bio ja“, reče Johanes. Govorio je glasno da bi nadjačao galamu. „Svedoci će se zakleti na svetoj Bibliji da su vas videli.“ „Da li me poznaju, kad tvrde da su me prepoznali?“ „Vi ste poznata osoba, sinjor Brante. Ovo nije trenutak da izigravate skromnost. Vi ste moćan, bogat i uticajan građanin koji je mnogima služio za ugled. Često ste na dokovima, skladištima i kranovima. Ono što ste učinili...“ „Navodno učinio!“ „... protivi se svemu što je dobro i ispravno. Vaše ponašanje prema porodici, gradu i zemlji ne može se nazvati drugačije do đavolskim.“ Johanes je podigao pogled ka komadu belog neba na visokom prozoru. Sudski zvaničnici su se uzvrpoljili na svojim stolicama. „Moja savest je čista“, tiho je prozborio. „Sve vaše optužbe su lažne poput vaših zuba.“ Dečica na balkonu su se zakikotala. „Pored sodomije, pokazujete i prezir prema sudu...“ „Mogu da priuštim sebi prezir prema sudu, sinjor Slabarte. Šta ćete mi učiniti zbog toga? Da li ćete me dva puta nasmrt udaviti zbog ukazivanja na vašu naduvanu

sujetu?“ Slabart se izbečio na optuženika žabljim očima. Podbuli obrazi su mu podrhtavali od slabo prikrivenog gneva. Pazi se, Johanese! – pomislila je Nela. „Kad vam postavim pitanje“, nastavio je shaut, „odgovorite mi s poštovanjem koje svaki građanin mora da pokaže pred vladavinom zakona.“ „U tom slučaju mi postavite pitanje koje zaslužuje poštovanje.“ Sudski zvaničnici su po svemu sudeći uživali u ovoj razmeni verbalnih strelica. „Da li ste oženjeni?“ pitao je Slabart. „Jesam.“ Nela se skupila u stolici. Agnes je pogledala na nju, preko prostora koji ih je delio. Nedokučivi osmeh zaigrao joj je na usnama. „I kakav ste suprug?“ „Zasad u jednom komadu, zar ne?“ Neki ljudi na galeriji su se nasmejali. Johanes je podigao pogled. Prepoznao je Korneliju nagnutu preko ograde. Uspeo je da joj se osmehne. „To nije odgovor na moje pitanje“, reče Slabart. Malo je povisio glas. „Da li ste dobar ili loš suprug?“ Optuženi je slegnuo ramenima. „Verujem da sam dobar suprug. Moja žena je zadovoljna. Bezbedna je i ni u čemu ne oskudeva.“ „To je trgovački odgovor. Ali to što je imućna ne znači da je zadovoljna.“ „O, da, zaboravio sam vaša stroga duhovna merila kad je novac u pitanju, Slabarte. Pokušajte to da ispričate radniku – čoveku koji jedva plaća kiriju, iako teškim radom održava republiku na površini. Pokušajte njemu da objasniti kako novac nije isto što i zadovoljstvo.“ Nekoliko posmatrača na balkonu izrazilo je slaganje s optuženim. Jedan član shepenbanka je nešto zapisao. „Imate li dece?“, pitao je Slabart. „Ne još.“ „Zašto ih nemate?“ „U braku smo tek četiri meseca.“ Kornelija je stisla Nelu za ruku. Johanes nije znao da je upravo odbacio Marininu bebu kao moguće sredstvo spasenja. „Koliko često ležete sa ženom?“ Johanes je zastao. Ne bi ništa postigao ako bi se pozvao na nedoličnost takvog pitanja i neprimereno zadiranje u bračni život. Sudski zvaničnici su se nagnuli napred, baš kao i Frans Mermans. Agnes je čvršće stisnula ogradu balkona. Vrebala je plen s visine kao strvinar. „Kad god mi se ukaže prilika“, reče Johanes. „Često putujem.“ „Kasno ste se oženili, sinjore.“ Johanes je podigao pogled ka balkonu. „Na moju suprugu je vredelo čekati.“ Zvučao je veoma brižno. Nelu je prožela melanholija. Žene oko nje su duboko

uzdahnule. „Godinama ste zapošljavali veliki broj šegrta u brojnim gildama“, napomenuo je Slabart. „To je moja dužnost kao građanina Amsterdama i starijeg člana VOC-a. Rado to činim.“ „Neki bi možda rekli da ste preterano revnosni u tome i da vam je to omogućilo da se često srećete s gomilom mladića...“ „S dužnim poštovanjem gospodine, ali žena šegrta nema.“ „... češće od bilo kog starešine gilde ili VOC-ovog predstavnika. Raspolažem tačnim brojem ljudi koje ste zaposlili.“ Johanes je slegnuo iskrivljenim ramenima. „Imam više novca od većine njih“, rekao je. „Ljudi žele da uče od mene. Moglo bi se reći da zbog toga i sedim na optuženičkoj klupi.“ „Kako to mislite?“ „Siromašan lovac uvek juri najvećeg jelena. Pitam se, shaute Slabarte, ko će preuzeti moj posao kad me udavite? Hoćete li vi podeliti i zaključati moj imetak u vašim kovčezima u Stadhojsu?“ „Vređate grad Amsterdam!“, povikao je Slabart. „Gadim se tih insinuacija!“ Shaut je pogledao u zvaničnike, kao da traži podršku od njih. „Grad je za vas obična igračka. Podrivate sve za šta smo se dugo borili.“ „Iznosite činjenice, ili vaše lično mišljenje?“ „Zapošljavate i crnca, zar ne?“ „Taj čovek je iz Porto Nova, iz Dahomeja.“ „Držite ga u vašem domaćinstvu. Naučili ste ga našim običajima. Ukrotili ste divljaka.“ „O čemu vi to govorite, Slabarte? Kuda ciljate s tim?“ „Samo želim da skrenem pažnju na vaš ukus za egzotično, sinjor Brante. Veliki broj vaših kolega može da potvrdi to zapažanje. Pozovite tužitelja!“ Slabart je pucnuo prstima. Johanes ga je iznenađeno pogledao. „Tužitelja?“ Nela se obratila Korneliji. „Mislila sam da će danas samo pročitati optužbe?“ Prevarile su se. Čule su korake. Spustile su užasnute poglede na stražare koji su sprovodili Johanesovog tužioca u dvoranu.

Glumac

K

ornelija je uhvatila Nelu za ruku kad je ponovo ugledala Engleza. Rezekin ubica ušao je u dvoranu razbarušene kose, ne više tako sjajne. Imao je krvavi zavoj na ramenu. „To nije njegova krv“, promrmljala je Nela. „Rana je dosad sigurno zacelila.“ Džek je podigao pogled na galeriju. Nela je primetila da je na Agnes došao red da se skupi na stolici. Sudski zvaničnik je ustao kao da je video pravog engleskog đavola pred sobom. „Da li ste vi Džek Filips iz Bermondsija u Engleskoj?“, pitao je Slabart. Džek je delovao snebivljivo, okružen pogledima i šapatom svetine. Nela se setila kvalitetne uloge koju je odigrao u predvorju nakon što je probo Rezeki. Nije znala da li je istinski užasnut ili se samo pretvara da jeste. „Jesam“, odvratio je Džek. Reč je pala kao rukavica pred Johanesove noge. Njegov neobični naglasak odzvanjao je sudnicom. Nekoliko ljudi na balkonu zakikotalo se kad je čulo njegov holandski. „Dajte mu Bibliju“, naložio je Slabart. Sudski poslužitelj je ustao i mahnuo malom debelom knjigom. „Položite ruku na nju. Zakunite se da ćete govoriti istinu i samo istinu.“ Džek je položio drhtave prste na korice. „Kunem se!“, rekao je. Johanesovo lice bilo je nečitljiva maska. Džek mu nije uzvraćao pogled. „Da li prepoznajete ovog čoveka?“ Slabart je pokazao na Johanesa. Mladić je spustio glavu. „Pitao sam vas da li prepoznajete ovog čoveka?“ Džek nije dizao pogled. Da li ga mori krivica, pitala se Nela, ili se pretvara da je uplašen? Ovo drugo bi bio jedan od trikova naučenih u pozorištima oko Temze. „Da li ste gluvi?“. pitao je Slabart glasnije. „Ili me niste razumeli?“ „Razumeo sam vas“, reče Džek. Načas je pogledao Johanesa. Najduže je posmatrao izmrcvarene noge i poderani ogrtač. „Za šta ga optužujete?“, pitao je Slabart. „Optužujem ga za sodomistički napad, prepad i podmićivanje.“ Sudski zvaničnik šuškao je od uzbuđenja. „Dopustite mi da pročitam vašu izjavu pred skupom.“ Slabart je pročistio grlo. „Ja, Džek Filips iz Bermondsija u Engleskoj, s boravištem kod znaka zeca na Klovenirsburgvalu pored Betanijenstrata, bejah uhvaćen i sodomiziran protiv svoje volje, kasno noću 29. decembra. Iskoristio me je Johanes Mateus Brant, trgovac iz Amsterdama i upravitelj VOC-a. Iskorišćen sam protiv svoje volje i uboden u rame zbog pružanja otpora. Imate li nešto da dodate?“, pitao je Slabart, gledajući tužitelja preko naočara.

„Nemam.“ Kornelija se obratila Neli. „Da li je upravo rekao da ga je sinjor ubo nožem? Da li to znači da neće goniti Tota?“, prošaptala je, kao da ne može da veruje dobrim vestima. „To je jedno malo čudo, madam.“ Nela nije delila njeno zadovoljstvo. Pod zakletvom iznesena laž možda oslobađa slugu, ali povećava opasnost koja preti Johanesovom životu. „I sve što je u njoj navedeno je tačno?“, rekao je Slabart. Mislio je na izjavu. „Da, sinjore. U njoj, doduše, ne piše da je oštrica za dlaku promašila moje srce.“ „Shvatam. Gde vas je napao, gospodine Filipse?“ „Na Uskršnjim ostrvima, gde povremeno radim kao magacioner u VOC-ovim skladištima.“ „Kako je izgledao?“ „Kako to mislite?“ „Pa, kako se Johanes Brant ponašao pre nego što vas je... dohvatio?“ „Bio je unezveren.“ Otkud on zna tu holandsku reč? – pitala se Nela. „Da li vam je nešto rekao?“ Džek se dobrano uživeo u ulogu. Odlučio se za majstorsku dramsku pauzu. Sačekao je da u dvorani zavlada potpuna tišina. Nije se čulo ništa osim dobovanja kiše po krovu. „Da li vam je nešto rekao?“, ponovio je Slabart. „Nazvao me je malom nećakom i pitao gde živim.“ „Nazvao vas je malom nećakom?“ Slabart se okrenuo sudskim zvaničnicima. „Ovi ljudi su neprirodni na mnogo načina. Ne libe se da koriste porodične izraze da bi ih izvrgli ruglu. Da li je još nešto rekao, gospodine Filipse?“ „Rekao je da me odavno posmatra. Pitao je može li da svrati i vidi gde spavam.“ „Kako ste mu odgovorili?“ „Odgurnuo sam ga od sebe. Rekao sam mu da me pusti na miru.“ „Šta se desilo nakon što ste ga odgurnuli?“ „Dohvatio me je za revere i pribio uza zid skladišta.“ „A zatim?“ Džek se ućutao. „A zatim?“, navaljivao je Slabart. „Zatim vas je zloupotrebio?“ „Tako je.“ „Bili ste sodomizovani.“ „Jesam.“ Dva pripadnika shepenbanka dobila su snažan napad kašlja. Stolice su zaškripale pod njima. Publika je zažamorila na balkonu. Jedno detence, ne starije od tri godine, zurilo je užasnuto i zaprepašćeno između prečaga na ogradi. Shaut se nagnuo ka Džeku. Slaba dnevna svetlost odražavala se u njegovim

vodozemačkim očima. „Da li vam je nešto rekao dok vas je napadao?“ „Rekao je – rekao je da mora da me ima, da će mi pokazati koliko voli svoju malu nećaku.“ „Da li ste vi išta rekli?“ Džek je zabacio ramena. Pokazao je okrvavljeni zavoj i isturio grudi. „Rekao sam mu da je đavo u njemu. Zatim sam mu rekao da je on đavo. Nije hteo da prestane. Rekao je da bi jadniku kao što sam ja trebalo da bude čast što se on zanima za njega, da je navikao da dobija sve što želi i da će me batinama privoleti na pokornost.“ „Imamo i izveštaj hirurga o fizičkom stanju oštećenog, koji je pregledan kad je došao u Stadhojs da podigne optužbu“, reče Slabart. Podelio je kopije izveštaja sudskim zvaničnicima. „Proburazio te je, sinko moj. Da te je ubo malo niže, probio bi ti srce.“ Sinko moj. Siroti Džek, momak kog je u tami spopao Lucifer lično. Johanes je, u svetlu izjave koja je otkrivala na čijoj su strani Slabartove simpatije, delovao skrhano. Pognuo se kao da su mu sve kosti od kamena. „Ubo me je nožem“, reče Džek. Johanes je podigao pogled. Tužitelj se žurno okrenuo ka sudskim zvaničnicima. „Pretukao me je tako da jedva hodam.“ „To su laži“, prekinuo ga je Johanes. „Ne sme mi se obraćati, shaute Slabarte!“, požalio se Džek. „Recite mu da mi se ne može obraćati!“ „Tišina, Brante! Dobićete priliku da govorite. Gospodine Filipse, da li ste potpuno sigurni da je Johanes Brant čovek koji vas je te noći napao?“ „U potpunosti sam siguran“, reče Džek. Kolena su počela da ga izdaju. „Momak će se svakog časa onesvestiti“, rekao je Johanes kad se Džek zateturao. „Izvedite ga napolje“, reče Slabart. Mahnuo je rukom prema Džeku. Dva stražara su ga prihvatila. „Nastavićemo sutradan, u sedam ujutru.“ „Shaute Slabarte“, reče Johanes. „Današnji dan bio je predviđen za čitanje optužbe, a ipak ste izveli i tužitelja. Kakvu to igru igrate? Kada ću ja moći da postavljam pitanja? Nameravali ste da me oblatite pred svetom i šokirate publiku, bez prilike da se ikako odbranim. Morate mi dopustiti da kažem šta imam.“ „Ionako ste previše govorili. Još nismo izveli svedoke.“ „Pisano je da tako mora biti“, nije odstupao Johanes. „I da obe strane u sporu moraju dobiti priliku.“ Pokazao je na Bibliju. „Ne gledajte ko je ko na sudu, saslušajte i malog i velikog, ne bojte se nikoga, jer je sud Božji, a stvar koja bi vam bila teška iznesite preda me da je čujem“, izrecitovao je. S prezrenjem je dodao, „Ponovljeni zakoni. Ako želite da proverite.“ „Dobićete priliku, Brante“, odvratio je Slabart. „Suđenje se prekida do sutra u sedam ujutru.“

*** Johanes i Džek izvedeni su na različita vrata. Mladić je hodao oborene glave, ali se Johanes na trenutak okrenuo prema galeriji. Kornelija i Nela su već ustale. Mahnula mu je rukom. Klimnuo je pre no što su ga izgurali napolje. Gledaoci su istezali udove i izmenjivali iznenađene i ogorčene poglede. Morbidni radoznalci bunarili su po džepovima tražeći kesice sa semenkama i sendviče sa sirom i šunkom. Agnes je žurno silazila s balkona. Nela se iznenadila videvši koliko je smršala i kako gazi sitno kao ptičica. Frans Mermans je već nestao. Znala je da nema mnogo vremena na raspolaganju. „Neću dugo“, obratila se Korneliji. „Požuri kući, potrebna si Marin.“ Ove reči pobudile su Haninu radoznalost. Nela je stigla da dobaci upozoravajući služavkin pogled. Čak ni Hana ne sme da zna. Kornelija joj je odgovorila gotovo neprimetnim klimanjem glave. Krenula je ka mestu gde je Agnes izašla. Primetila je da je nešto palo na pod balkona, nedaleko od stolice na kojoj je Agnes sedela. U prašini pored pomorandžinih kora bile su dve sićušne noge. Virile su ispod klupe u klompicama. Poznajem ta stopala, pomislila je Nela. Kleknula je na pod. Stopala su pripadala lutkici odevenoj u zlato. Lice je bilo Nelino. Kosa joj je pobegla ispod trake boje šafrana. „Svih mi anđela“, uzdahnula je. Ova umanjena verzija nije izgledala tako iznenađeno kao lutka kod kuće u kredencu. Imala je uravnoteženiji pogled. Instinktivno je pregledala minijaturno telo. Tražila je rane, da bi se odbranila od opasnosti koje joj prete. U mračnom i retko posećenom kutku uma znala je da to čini da bi pronašla neki nagoveštaj trudnoće. Nije bilo nikakvog skrivenog ispupčenja. Potisnula je tugu. Nema posekotina i preloma, govorila je sebi. I to je nešto. Još nije kucnuo tvoj čas.

Guldeni i lutka

A

gnes je mogla mesecima posedovati tu lutku. Bila je toliko ljubomorna na moj kredenac da je tvrdila da i ona ima sličan. Odala se na stepenicama ispred kuće, posle zabave sa šećerom. Hoću da moj bude bolji od njenog, rekla je Fransu. Mogla je da me naruči samo na jednom mestu? Lutka je tako precizno i uverljivo izrađena. Teško joj je palo saznanje da je načinjena za nekog drugog. Stavila je svoje blistavo izdanje u džep s Arnaudovim guldenima. Strčala je niz stepenice u potrazi za Mermansom. Kiša je malčice oslabila i pojavila se magličasta svetlost. Znatiželjni su se muvali po uskoj ulici, izbegavajući bare. Ugledala je staromodnu belu nabranu kragnu i crnu radnu bluzu pastora Pelikorna, njegovo besprekorno lice, bujnu sedu kosu i mahnite oči. Ljudi su se lepili za njega kao čičak za vunu. „Ovo je greh!“, obznanio je dok je kiša padala po njemu. „Možete ga namirisati! Johanes Brant vodio je grešan život!“ „To je posledica luksuza“, napomenula je žena pored njega. „Zaradio je dosta novca za grad“, reče neko. „Obogatio nas je.“ „Koga je obogatio? I kakvu štetu je to nanelo njegovoj duši“, reče Pelikorn. Prošaptao je tu reč, kao da se poslednjim dahom obračunava s gnusnim Johanesom Brantom. Neli je ponestajalo vazduha. Zadah truleži dizao se uz zidove. Poticao je od hrane koja se služila u zadimljenim krčmama. Pelikorn se zagledao u nju. „Kako vam je, devojko?“, pitala je jedna od žena u Pelikornovom društvu. Nela nije odgovorila. „Ona je njegova supruga“, prošaptao je neko. Više glava okrenulo se u njenom pravcu. Samo gledajte, pomislila je. Dobro me pogledajte. „Da!“ povikala je. „Ja sam njegova supruga!“ „Bog vidi kroz zatvorena vrata, madam!“, reče prva žena. „On sve vidi!“ Nela je krenula u suprotnom pravcu. Stiskala je lutku u džepu. Pokušala je da zamisli kuću bez Johanesa. Ne, osećala je da joj muževljev život curi kroz prste. Ne dopusti da umre. „Madam Brant“, reče neko. Okrenula se. Frans Mermans stajao je pred njom. Budi pribrana, Nela Elizabet. „Sinjore“, rekla je. „Tražila sam vas. Gde je vaša supruga?“ Mermans je nabio šešir na glavu. „ Agnes je otišla kući. Sutra će se vratiti. Ne može da dođe sebi otkad je videla onaj užas...“ „Morate zaustaviti ovo, sinjore. Da li je vredno ubiti prijatelja zbog guldena?“,

Oklevala je. „Ili unesrećiti Marin?“ Mermans je zagazio u baru „Johanes Brant mi nije prijatelj, madam. I Agnes je svedok pred Bogom. Žao mi je zbog madam Marin, ali ono što je vaš suprug uradio onom dečaku ne može proći nekažnjeno.“ „Ovde nije u pitanju ono što je Johanes učinio Džeku, zar ne?“, prošaptala je Nela. „Ovde se radi o onom što se zbilo pre dvanaest godina. Mislite da je moj suprug uništio vaš život. Ali to nije bio on.“ Mermans je isturio grudi. „Madam...“ „Znam šta se dogodilo, sinjore“, očajnički je nastavila. „Znam za vas i Marin. Razumem Agnesinu ljubomoru, ali...“ „Ćutite!“, prosiktao je. „Poštedite me vaših zlobnih maštarija!“ „Johanes je pre dvanaest godina odlučivao o nečem što se vas ticalo“, rekla je. „Ali on nije...“ „Ne želim da govorim o tome, madam.“ Zabrinuto je pogledao niz ulicu. Mrštio se na kišu koja je natapala šešir i četvrtaste vrhove njegovih čizama. „Agnes je sad moja supruga.“ „Ali razgovor nije gotov, sinjor Mermanse. Još nešto bi trebalo da znate.“ Izvukla je hiljadu guldena. Njena lutkica bila je ispod njih. „Evo jednog dela vašeg novca“, rekla je. „Johanes je prodao priličan deo vašeg šećera Arnaudu Makvredeu.“ „Hiljadu guldena. Još uvek me smatrate budalom?“ Mermansov izraz se naglo promenio. Ukočio se od straha. „A šta je to?“ Shvatila je da njen sagovornik prestrašeno posmatra lutku. Setila se da ga je videla kako u Kalverstratu maršira u patroli Milicije Svetog Ðorđa i kako zuri u znak sunca. „Gde ste je nabavili?“. prosiktao je. „To sam ja. „Sklonite je! Odmah!“ Duboko je udahnula. Reći ću mu za Marin, pomislila je. Samo to može zaustaviti ovo ludilo. „Sinjore“, započela je, „Marin je...“ „Ne pokazujte je nikome, da li ste me čuli?“ Mermans je otro kišu sa šešira i poprskao joj haljinu. Gurnula je lutku nazad u džep. „Zašto da ne?“, pitala ga je, ali on nije hteo da odgovori. „Sinjore, da li je i Agnes naručila kučicu za lutke?“ „Topovsko đule bi nanelo manje štete mom braku od tih prokletih minijatura!“, planuo je. Otrgao joj je novac iz ruke. „Prebrojaću ove guldene, a zatim ću se oprostiti od vas.“ „Biće ih još. Možda ne bi bilo loše da ponovo razmislite o planu koji ste skovali protiv mog supruga.“ „Nema nikakvog plana, madam. To je volja božja.“ „Šta vam je minijaturista poslao?“

Mermans je držao kišom poškropljene novčanice. „Zar ne bi trebalo da se potrudite da nabavite još ovakvih?“ Kišne kapi su sve gušće padale. Ljudi su žurili kraj njih. Hitali su da se zaklone ispod balkona. Nela je uhvatila Mermansa za ruku da bi ga sprečila da ode. „Da li vam je minijaturista poslao stvari koje će se tek dogoditi, sinjore? Ili možda one koje su se već zbile?“ „Poslao mi je zle nagoveštaje i još gore uvrede – nijedan Holanđanin ne bi trebalo da ima posla s takvim stvarima.“ Oklevao je. Ipak se odlučio da se poveri jedinoj osobi sposobnoj da mu poveruje i da ga razume. Nadao se da će mu ispovest doneti olakšanje. „Skrivao sam pakete i poruke, ali ih je Agnes pronalazila, ili su pak oni nalazili put do nje. Nije izgubila duševni mir zbog ljubomore, madam, već zbog prokletog kredenca. Ništa od toga se ne bi dogodilo da nije saznala za vaš.“ „Ništa od čega? Da li je Agnes dobro?“ „To je istina, neprestano ponavljala Agnes, on mi govori istinu. Zato sam morao da odem u Kalverstrat i uhapsim minijaturistu.“ „Vi...“ „Vaš kredenac će ostati nedovršen, madam, baš kao što je Agnesin sravnjen sa zemljom. Gradski oci su se veoma zainteresovali kad su čuli da neko radi u gradskom ataru bez dozvole gildi. Minijaturista“, prezrivo je frknuo. „To čak nije ni pravi zanat.“ Strah je rascepao Nelu. Obamrla je. Videla je samo Mermansovo golemo lice, svinjske oči i široke vilice. „Sinjore, šta ste uradili minijaturisti?“ „Pogano njuškalo je pobeglo. Pobrinuo sam se da se više nikad ne vrati. A Markus Smit je platio debelu kaznu zato što je dozvolio nekom ko uopšte nije žitelj Amsterdama da se oglašava u njegovom spisku. Ta kuća na Kalverstratu biće dom nekom ko pripada ovom gradu.“ Mermans joj je poturio hiljadu guldena pod nos. „Vi i ne shvatate koliko je ova suma uvredljiva, zar ne, madam? Šta je sa stotinama hiljada koje su dosad mogle biti zarađene? Brant me je uništio nesavesnim poslovanjem.“ Koliko je samo opsednut novcem i neosetljiv za sve drugo. Vrela krv zagrejala je užad njenog raspoloženja; zadimila su se i pukla. „Videla sam Agnesine glave šećera i uverila se u časnost i pouzdanost vaših reči. Nisu se sve ukvarile, ali vi jeste, baš kao i vaša supruga. Marin se spasla bede kad je odlučila da odbije vašu bračnu ponudu.“ Zateturao se unatraške. „Verujem, sinjore, bolje reći – znam, da biste rado gledali kako se Johanes davi čak i da je prodao celokupnu količinu šećera.“ „Kako se usuđujete, vi ste obična mala...“ „Zadržite te guldene, sinjore“, rekla mu je. Okrenula mu je leđa. Obratila se nebesima. „Dabogda vas minijaturista proganjao do vratnica pakla!“

Dolazak

P

osle Stadhojsa brzo se zaputila ka Kalverstratu. Topot nogu u trku i Kornelijin krik zaustavili su je u mestu. „Madam, madam!“ „Kornelija, zašto vičeš? Pronašla sam Mermansa...“ „Da li ste mu rekli – za madam Marin?“ Kornelija je bacila zabrinut pogled niz ulicu. U oskudnom kišnom svetlu izgledala je nezdravo zeleno. Stiskala je šake kao da drži nevidljivi buket cveća. „Nisam.“ Najedanput se osetila veoma iscrpljenom. „Pogađala sam se s njim. Ponudila sam mu guldene u zamenu za Johanesov život.“ Kornelija se sneveselila. „Da li ste ga ubedili da odustane od svedočenja? „Dala sam mu hiljadu guldena kao avans za njemu tako dragocene šećerne kristale, ali nisam sigurna da će to išta promeniti. Pokušala sam, Kornelija. On je nešto uradio minijaturistkinji. Napujdao je gradske oce na nju. Ne znam da li je...“ „Morate da se vratite kući.“ „Ali...“ „Odmah! Nešto nije u redu s srcem madam Marin!“ *** „Opipaj mi puls“, reče Marin. Izgegala se iz pomračine čim su dve žene ušle u kuću i zatvorile teška vrata za sobom. „Srce mi preterano brzo tuče.“ Nela je položila prste na Marinin vrat. Puls joj je bio znatno ubrzan. Marin je zastenjala i pokušala da se uhvati za nju. „Šta je bilo?“ „Boli me“, prošištala je. „Bol me razbija.“ „Imate bolove, madam?“, užasnuto će Kornelija. „Rekli ste da bolovi još nisu počeli.“ Marin je zastenjala. Tečnost je natapala njenu haljinu od tamne vune. Napredovala je ka rubu u sve širem krugu. „Idemo na sprat“, reče Nela. Pokušala je da zvuči pribrano, iako joj je srce divlje i panično lupalo. „Obavićemo to u mojoj sobi. Bliža je kuhinji, a treba nam tople vode.“ „Da li je vreme?“, pitala je Marin piskavim glasom. „Mislim da bi moglo biti. Moramo da zovemo babicu.“ „Ne!“ „Kupićemo njeno ćutanje.“ „Čime ćemo ga kupiti, Petronela? Nisi samo ti videla unutrašnjost Johanesovog

kovčega.“ „Molim te, Marin. Imamo dovoljno novaca za to! Smiri se.“ „Ne želim nikog pored sebe izuzev tebe i Kornelije.“ Zgrabila je Nelu za ruku, kao da će tim gestom sve postaviti na svoje mesto. „Žene to stalno rade, Petronela. Samo vi možete da prisustvujete mom porođaju.“ „Doneću vruću vodu“, reče Kornelija i otrča do kuhinje. Nela je primetila otvorenu Blankartovu knjigu na stolici. „Znaš li šta bi trebalo da činiš, Petronela?“ „Pokušaću“, odvratila je Nela. Imala je četiri godine kad se rodio Karel i devet kad je na svet došla Arabela. Sećala se samo vrištanja, stenjanja i mukanja. Činilo joj se da je krava zalutala u kuću. Čaršavi su se zacrveneli i posle porođaja su ih bacili na gomilu u vrtu i spalili. Sećala se slabe svetlosti na majčinom vlažnom licu i zanesenog izraza na očevom. Bilo je i drugih porođaja, neuspelih. Tad je bila starija. Zažmurila je i pokušala je da se seti šta su sve babice radile, i da zaboravi majušne leševe. „Dobro“, reče Marin, iako je bila veoma bleda. „Majka je šetkala kad bi bol postao nepodnošljiv“, rekla je Nela. *** Marin je puna dva sata šetkala po spratu. Stenjala je kad bi je spopali bolovi. Nela je prišla prozoru. Mislila je na Johanesa na slamarici, na Džeka koji je predstavom kupio izlaz iz zaključane kutije, na Mermansa s kišom raskvašenim ponosom i guldenima, na Agnes koja čeka poruku iz Kalverstrata. Gde je minijaturistkinja? Kućica za lutke živela je iza žutih zavesa, na rubu njenog vidnog polja. Bila je puna lutaka zaustavljenih u vremenu. Vaš kredenac ostaće nedovršen, madam. Hladna i neumorna januarska kiša je sve jače padala. Čula je lavež pasa i na tren ugledala mrkožutu mačku. Oštri smrad najedanput je ispunio sobu. Nela se okrenula da bi videla izraz čistog užasa na Marininom licu. Posmatrala je gomilu vrućih i krvavih fekalija ispod svojih nogu. „Blagi bože“, rekla je Marin i pokrila lice rukama. Nela ju je povela ka postelji. „Više ne gospodarim svojim telom. Ja sam...“ „Ne obaziri se na to. To je dobar znak.“ „Ali šta se događa? Raspadam se. Ništa neće ostati od mene kad dete dođe na svet.“ Nela je očistila izmet. Stavila je prljavi peškir u kofu s poklopcem. Kad se okrenula, Marin je ležala na krevetu, sklupčana na boku. „Nisam to ovako zamišljala“, rekla je, lica zarivenog u jastuke. „Nije onako kao što si mislila da će biti“, reče Nela. Pružila joj je čisti vlažni peškir. „Nikad nije.“ Marin je zdrobila lavandu u šaci. Duboko je udahnula njen miris. „Tako sam

umorna“, rekla je. „Iscrpljena sam do srži.“ „Sve će biti u redu“, reče Nela. Znala je da su to samo prazne reči. U hodniku je halapljivo udisala hladni vazduh. Laknulo bi joj kad bi na trenutak za sobom ostavila zagušljivu atmosferu u sobi i ljigavi pulsirajući strah. Kornelija se popela stepeništem. Uhvatila je Nelu za ruku i počastila je osmehom. „Vi ste blagoslov za ovaj dom, madam“, rekla je. „Blagosloveni smo vašim dolaskom.“ *** Mrak je pao, a kiša nastavila da tuče. Talasi bola su se neprestano smenjivali. Marin je spiralno propadala u sebe, razdirana dubokom agonijom. Mrmljala je da je oblak pun krvi, džinovska modrica na kojoj koža iznova puca. Skinule su joj haljinu da bi se udobnije osećala. Na sebi nije imala ništa izuzev pamučne bluze i podsuknje. Marin je postala sud za bol i bol sama. Prestala je da bude ono što je dotad bila. Brisale su joj čelo i utrljavale mirišljava ulja u slepoočnice, da bi je smirile. Nela je zamišljala zaovu kao ogromnu, usidrenu i nepomičnu planinu. Dete u njoj je bilo hodočasnik koji je silazio s planinskog vrha. Kretao se dok je Marin bila paralizovana. Sa svakim korakom, svakim udarcem hodočasničke palice o padinu, bivalo je sve jače. Marin je kriknula. Kosa joj se zalepila za čelo. Glatko lice se nadulo i oznojilo. Nagnula se preko ivice kreveta i povratila na tepih. „Trebalo bi da potražimo pomoć“, prošaptala je Nela. „Pogledaj je. Neće ni znati.“ Kornelija se ugrizla za usnu. Posmatrala je Marinino oznojeno i izobličeno lice. „Znaće“, prošaptala je. Oči su joj blistale od straha. „Ne možemo da tražimo pomoć. Madam Marin ne želi da iko zna za ovo.“ Bacila je peškir preko onog što je Marin izbacila iz sebe. Gledala je kako se vlaži. „Osim toga, koga bi zvali?“ „Sigurno bismo nekog našle u Smitovom spisku. Ne znamo šta radimo!“, prosiktala je Nela. „Da li bi trebalo ovoliko da povraća?“ „Gde je on?“, promrmljala je Marin. Brisala je usta jastukom. Nela joj je ponudila ćošak vlažne krpe za lice, da upije vlagu. „Moramo da bacimo pogled ispod podsuknje“, promrmljala je prilazeći Korneliji. Služavka je prebledela. „Otkinuće mi glavu ako to učinim. Ne da mi da joj pogledam ni gola leđa.“ „Moramo. Ne znam da li je ovaj bol normalan.“ „Moraćete vi, madam“, reče Kornelija. „Ja ne smem.“ Marin je zatreptala i ispustila tihi grleni zvuk. Bivao je sve piskaviji. Izdizao se iz nje kao zov lovačkog roga. Kad je ispustila još jedan prodorni krik, Nela više nije oklevala. Spustila se na kolena i podigla rub zaovine podsuknje. Gvirkanje između Marininih nogu bilo je gotovo nezamisliv postupak, ravan bogohuljenju. Gurnula je glavu u zagušljivi prostor ispod podsuknje i susrela se s najčudesnijim

prizorom. Ono što je videla nije bila ni riba ni ptica, nije bilo ni božansko ni ljudsko, ali je na neobičan način bilo sve od pomenutog. U tom trenutku izgledalo je zaista kao nešto s drugog sveta. Mala stvarčica se strašno rastegla, a njena velika usta behu zapušena bebinom glavom. Ugledavši sićušno teme, zadrhtala je od nagona za povraćanjem i izvukla glavu ispod zaovine odeće. „Vidim ga“, rekla je s novim poletom. „Možeš da ga vidiš?“, slabašno će Marin. „Moraš da guraš“, reče Nela. „Kad se vrh bebine glave pojavi, moraš da guraš.“ „Previše sam umorna. Mora sam da izađe napolje.“ Nela je ponovo zaronila ispod podsuknje. Opipala je bebu. „Nos mu nije izašao. Neće moći da diše.“ „Gurajte, madam, morate da gurate!“, zavapila je Kornelija. Marin je urliknula. Nela joj je gurnula drvce između zuba. „Poguraj ponovo!“, rekla je. Marin je zarila zube u drvo. Gurala je, grcajući. Ispljunula je drvce. „Cepa me! Osećam to!“ Nela je podigla podsuknju. Kornelija je pokrila oči. „Nisi pocepana!“, rekla je, iako je videla crvenu pukotinu u ljubičastoj šumici i još krvi. Zadržaće to saznanje za sebe. „Izlazi!“, rekla je. „Nastavi da guraš! Samo guraj!“ Kornelija je stala pored prozora. Upustila se u dugu i grozničavu molitvu. Oče naš, koji si... Ali Marin je ispustila piskavi i beskrajni vapaj bola, poput otkrovenja. Taj zvuk je mogao odrati kožu. Čitava glava deteta probila se napolje iznenada i bez upozorenja. Izašla je licem nadole, nosom prema posteljini. Imala je tamnu i gustu kosu. „Glava mu je izašla! Guraj, Marin, guraj!“ Marinini vrisci probijali su im uši. Gubila je mnogo krvi. Brizgala je vruća tečnost, natapajući krevet. Nela nije znala da li je to normalno ili preobilno krvarenje. Marin je skoro iščupala Korneliji ruku, u naporu da istera dete iz sebe. Glava mu se okrenula za četvrt kruga. Nela je zapanjeno posmatrala kako se sićušno stvorenje napreže da se izmigolji i oslobodi. Pojavilo se rame. Marin je ponovo kriknula. Beba je ponovo okrenula glavu ka krevetu. „Gurajte, madam, gurajte!“, nagovarala ju je Kornelija. Marin je gurala što je jače mogla. Predavala se agoniji. Prestala je da se opire. Prihvatila ju je kao deo svog bića. „Ne mogu“, rekla je. „Moje srce...“ Kornelija je oprezno položila ruku na gospodaričine grudi. „Puls vam se ponovo ubrzao. Srce vam snažno bije.“ Soba se umirila. Nela je klečala na kolenima, Kornelija kraj jastuka, a Marin raširena kao zvezda, s podignutim kolenima. Plamenovi na ognjištu su gotovo zgasli.

Valjalo je doneti drva. Spolja je dopiralo dobovanje kiše. Dana je grebla po vratima i očajnički je tražila da je puste. Čekale su. Drugo rame, sićušno kao u lutke, pojavilo se u Marininoj sve široj pukotini. Marin je ponovo počela da dahće. Nela je posegnula za bebinim malim ramenima i sićušnom glavom. Telašce je skliznulo u njene nepripremljene ruke, s poslednjom provalom krvi. Osetila je bebinu težinu na mokrim prstima. Sklopila je oči kao filozof. Imala je vlažne udove i plavičastu put, pokrivena krpicama bele paste i zgrčena na njenim drhtavim dlanovima. Proverila ju je. Marinin hodočasnik bola bio je ženskog pola. „O, Marin!“, rekla je podižući bebicu. „Marin, pogledaj!“ Kornelija je radosno uskliknula. „Devojčica!“, rekla je. „Mala devojčica!“ Iz nje se pružala duga i mišićava vrpca. Vijugala je do Marinine utrobe. „Donesi nož“, naložila je Nela Korneliji. „Moramo je preseći.“ Služavka je istrčala iz prostorije. Marin je teško disala i pokušavala da se podigne na laktove, da bi mogla da vidi bebicu. Pala je na postelju. Jedva je progovorila. „Moja devojčica“, rekla je unezverenim, šupljim glasom. „Da li je živa?“ Nela je pogledala dete pokriveno slojem tečnosti i otiscima krvavih prstiju. Imalo je tamnu i gustu kosu. Nije otvaralo oči, kao da još nije trenutak da se predstavi. „Ne galami“, reče Marin. „Zašto ne galami?“ Nela je uzela mlaku krpu iz čabra. Trljala je bebine mlitave ruke, noge i grudi. „Znaš li šta radiš?“, pitala je Marin. „Znam“, odvratila je Nela, iako nije znala. Probudi se, bebice, pomislila je. Probudi se. Kornelija je donela nož. Bebica je i dalje ćutala. U sobi je vladala zagrobna tišina. Čekale su. Iz sveg srca su se molile za ma kakav zvuk ili znak života. Nela je predala bebu Korneliji i pokušala da preseče vrpcu. Činilo joj se da je tvrđa od hrasta, iako je izlazila iz ljudskog tela. Morala je da je prvo probode. Krv se prosula po podu i posteljini. Dana je ušla u sobu, u nadi da će pronaći nešto za jelo. Beba je zakukala, bilo zbog dolaska psa, bilo zbog nespretnog petljanja oko pupčane vrpce. „Hvaljen neka je Gospod!“ Kornelija se rasplakala. Marin je ispustila dugi i iskidani uzdah koji se preobrazio u jecaj. Dete je počivalo u Nelinim rukama dok je Kornelija povezivala kratki patrljak pupčane vrpce tamnoplavom trakom. Patrljak je popao po bebinom stomačiću. Bio je to znak da je devojčica konačno izvojevala pobedu. Nela je počela snažnije da trlja bebu vlažnom krpom. Zaneseno je posmatrala kako krv počinje da kola plavom mrežom vena. Kornelija se nagnula prema bebici. „Zar ne vidiš?“, prošaptala je. „Šta bi trebalo da vidim?“, pitala je Nela.

„Pogledaj“, reče Kornelija, pokazujući na bebu. „Pogledaj!“ „Tea“, poskočile su od iznenađenja kad su čule Marinin sirov i težak glas. „Zove se Tea.“ Vrpoljila se na postelji. Pupčana vrpca iz koje je curila krv još je virila iz nje. Pokušala je da podigne ruke, ali je bila previše iscrpljena. „Tea“, ponovila je Kornelija. Zurila je u bebicu dok ju je Nela polagala na Marinine grudi. Dete se dizalo i spuštalo naporedo s majčinim neravnomernim disanjem. Marinini prsti drhtali su na Teinim leđima. Napipala je malu guzu i krivinu kičme. Rasplakala se. Plakala je dok je Kornelija milovala po čelu. Stiskala je detence, koje je položilo glavicu na majčin vrat. Na Marininom licu pojavio se zapanjeni izraz, mešavina trijumfa i bola. „Nela?“, rekla je. „Da?“ „Hvala ti. Hvala vam.“ Pogledi su im se susreli dok je Kornelija skupljala krvavu posteljinu. Marin je tiho hripala. Neli se od tog zvuka ježila koža. Okrenula se ka prozoru, da bi bacila pogled na tamu iznad kanala. Kiša je konačno prestala da pada. Između zbijenih krovova, vetrokaza i streha sijao je mesec, polulopta blistave svetlosti na nebu posutom zvezdama. Pogledala je na plišane zavese kredenca. Palo joj je na pamet da je Johanes nešto prevideo kad ga je naručivao. Gde je Marinina soba – ćelija puna saksija i mapa, školjki i kojekakvih primeraka? Tu su kuhinja, prostorija s posuđem, radna soba, salon, spavaće sobe, čak i podrum. Možda je hteo da je zaštiti, ili mu nije palo na pamet da je napravi. Minijaturistkinja nije poslala nikakav komentar na Marininu sobicu. Njena tajna soba opirala se definisanju.

Pripovedač

N

ela i Kornelija pokušavale su da zaspu u dve stolice od ružinog drveta donete iz salona. Vrpoljile su se na njima dok je Marin uzdisala i ječala na postelji. Zvona su udarala osam sati kad se Nela probudila. U sobi je ostao obespokojavajući miris izloženih organa, izmeta, krvi i izranjavljenog mesa. Vatra je zgasla. Oko nje je bila razbacana lavanda, a na podu srebrni bokal koji je Marin prevrnula u agoniji. Nela je s užasom shvatila da je muževljevo suđenje počelo još pre jednog sata. Mahnito je raskrilila zavese. Kornelija je otvorila oči i skočila ka krevetu. „Moram da požurim u sudnicu. Odmah“, reče Nela. „Ne možeš da me ostaviš samu“, molila je služavka. „Ne znam šta da radim.“ Marinin jastuk bio je natopljen znojem. Tea je spavala na njenim grudima, umotana u ćebence. Nova majka je otvorila oči kad ih je čula. Njena koža je ispod slankastog znoja još mirisala na oraščiće. Nela je udahnula taj miris. Mora da krene u Stadhojs, ali nije mogla da ostavi Marin u ovakvom stanju. „Nela, idi tamo. Reći ćeš mi šta mu rade“, reče Marin, slabijim glasom no prošle noći. „Idi. Kornelija će ostati sa mnom.“ Služavka je uhvatila Marin za ruku. Strastveno ju je celivala, kao dete. „Naravno, madam. Ostaću.“ Nela je prišla podnožju postelje. Videla je da je pupčana vrpca još u Marin. Kraj se zavukao pod madrac. Cimnula je, kao da će tako nešto otpušiti – ovu užasnu zebnju. Nije se dala. Marin je zaječala od bola. „Mora da spava“, reče Kornelija. „Trebalo bi da je ostavimo da se odmori.“ „Znam da si htela nekog da pozoveš, Nela“, zakrkljala je Marin. „Ali niko ne sme da zna.“ Marinin stomak bio je nešto manji posle Teinog bekstva, ali u njemu je još bilo nečega tvrdog. Marin se trgnula kad ga je Nela pritisla. To nije u redu. Ništa nije u redu. Stomak je još tvrd i nije popuštao pod pritiskom. Nela je na trenutak pomislila da je u njemu i drugo dete, ćutljivi blizanac koji okleva da se pojavi u haotičnom svetu. Želela je da zna više ili da je njena mati pored nje. Nikad se nije osećala ovako nemoćnom. Dah je zastao u Marininom grlu. Kornelija je uzela Teu pošto je Marin sve teže disala. „Madam?“, reče Kornelija, ali je Marin samo mahala rukama. Tea je čula neobične zvuke iz majčinih usta. Proizvela je svoje u odgovor. Začulo se srceparajuće, poletno, kratko i čežnjivo cviljenje novog glasa. Nela je, dok su se krici orili, dala znak Korneliji da joj se pridruži u uglu. „Pogledajte, madam,

pogledajte“, šaptala je služavka. Tužno je posmatrala Teu. „Šta da radimo?“ „Kako to misliš?“ „Nemoguće je. To ne može biti istina.“ „Pronađi Smitov spisak“, prosiktala je Nela. „Dovedi dojilju, babicu – nekog ko zna šta joj se događa.“ Kornelija je užasnuto posmatrala bebu. „Marin će me ubiti ako to učinim.“ „Kornelija, uradi kako ti je rečeno. Johanes čuva guldene u kovčegu u radnoj sobi. Daj ženi koliko god je potrebno da bi ćutala. Ako nema dovoljno novca, prodaj srebrninu.“ „Ali madam...“ Nela je izletela iz sobe. Bila je u očajničkoj žurbi. *** Dotrčala je do Stadhojsa, zadihana i rumena u licu. Zatekla je pun balkon. Suđenje je poodmaklo. Morala je da sedne pozadi. Imala je glavobolju, bila je iscrpljena i ošamućena, očiju umornih i suvih, noktiju crvenih od Marinine skorele krvi. Htela je da dovikne Johanesu šta je Marin učinila, da mu da do znanja kakvo čudo ga čeka kod kuće. Znala je da to ne može da uradi. U kakvom svetu živimo, zapitala se, kad mogu ugroziti Teu obznanjujući njeno postojanje? Gledala je preko glava svetine na balkonu, dole u dvoranu. Johanes se držao uspravno na stolici. Visoko je podigao glavu, uprkos izmrcvarenom telu. Slabart je sedeo za svojim stolom, a pored njega su bili sudski zvaničnici. Džek je bio među posmatračima u dvorani. Gledao je Fransa Mermansa koji je sedeo na stolici u središtu dvorane. Zašto Agnes nije pored njega, pitala se Nela. Šta sam propustila? Ugledala je potiljak pastora Pelikorna. Nagnuo se napred, uzbuđen i obuzet iščekivanjem. „Da li je Agnes Mermans svedočila?“, pitala je ženu do sebe. „Svedočila je u sedam ujutru, madam. Drhtala je. Čudno se ponašala. Mislila sam da nikad neće pustiti Bibliju iz ruku.“ Žena je zavrtela glavom kad je Slabartov glas dopro do Nele. Shaut je bio u punom zamahu. „Vaša supruga nam je jednostavnim rečima ispričala šta je videla te noći 29. decembra, sinjor Mermanse“, rekao je. „Nisam se usudio da povredim ženska osećanja, ali sad je vaš red da govorite. Želeo bih da zakopam dublje. Recite nam šta ste videli, sinjor Mermanse.“ Bledi i krupni Mermans je klimnuo. „Zašli smo za zadnji ugao skladišta i čuli glasove. Sinjor Brant je pribio ovog mladića uza zid zgrade. Pritisnuo mu je lice o cigle. Obojica su imali pantalone spuštene do članaka. I bili su gologlavi.“ Ovo je izazvalo oštre uzdahe, nedostojni prizor i nasilna strast slili su se u jednu predstavu. „Džek Filips – u međuvremenu sam doznao njegovo ime – molio je da ga

pusti. Video nas je i pozvao u pomoć. Jasno vam je da je moja supruga bila krajnje potresena. Primala je ovog trgovca u svojoj kući.“ Mermansov drhtavi glas ispunio je dvoranu. Neli se učinilo da se zidovi Stadhojsa sklapaju oko nje. „Nastavite“, reče Slabart. „Čuli smo Brantov gnusni krik zadovoljstva“, reče Mermans. „Ostavio sam Agnes. Prišao sam im i ugledao požudni plamen u Brantovim očima. Kad sam prišao, podigao je pantalone i počeo da tuče gospodina Filipsa. Udarao ga je brzo i divlje. Sevnuo je nož. Video sam kako ga ubada u rame. Ne laže kad kaže da je bodež zamalo završio u njegovom srcu. Nijedna žena ne bi trebalo da vidi takvo nešto, a bogami ni muškarac.“ Dvorana je bila opčinjena Mermansovim svedočenjem. Johanes je oborio glavu. „Franse Mermanse“, reče Slabart, „godinama poznajete Johanesa Branta. Pruža vam se prilika da potvrdite da u ovom čoveku ima dobra, uprkos onom što ste videli – uprkos svedočenju vaše vrle supruge nad Biblijom.“ „Shvatam.“ „Brant je rekao da se dobro poznajete.“ „U mladosti smo zajedno radili.“ „Kakav je on čovek?“ Činilo se da se Mermans bori sa samim sobom. Nije mogao da pogleda u optuženikova povijena leđa. Umesto toga je zurio u šiljatu crnu kupu svog šešira. „Pronicljiv je“, rekao je. „I istrajava u svojoj filozofiji.“ „Johanes Brant je prodavao vašu robu, zar ne?“ Nešto se usporavalo u Nelinoj nutrini, kao da joj poslednja snaga curi iz srca. Još jedna optužba navaliće se na Johanesova pleća. Biće optužen za nesavesnu trgovinu, što u Amsterdamu takođe nije mali zločin. „Tako je“, reče Mermans. „Što se vaše pogodbe tiče, da li je šećer dobro čuvan – da li je Brant valjano obavljao svoj posao?“ Mermans je, oklevajući, odgovorio. „Da. Jeste.“ Nela se uspravila u sedištu. Zašto je Mermans to rekao? Po njemu, sav šećer je u besprekornom stanju. Sudski zvaničnici su nešto zapisivali. Shvatila je da Mermans ne želi da otkrije da je kivan na Johanesa. Prećutao je problem neprodatog šećera da bi optuženom oduzeo priliku da ukaže na njega kao motiv za osvetu. Unapred je onemogućavao Johanesovu odbranu. Hteo je da ovo prikaže kao čist slučaj grešnog ponašanja u očima Boga i republike. Malo je verovatno da će Johanes reći da je nesavesno postupao s poverenom robom. Time bi zanavek okaljao trgovački obraz. Nela nije slutila da će Mermans biti tako proračunat. Tek sad je shvatila koliko je rešen da uništi starog prijatelja. Videla je Arnauda Makvredea i pomislila da je Frans Mermans javno izrečenom tvrdnjom da je čitav tovar šećera u besprekornom stanju

nevoljno podario Brantovima pravo da ga i dalje prodaju. Usredsredila se na dešavanja u dvorani, s blagim osećajem krivice zbog zadovoljstva koje je u njoj porodila poslednja misao. „Znači, tvrdite da je optuženi dobar trgovac?“, pitao je Slabart. Mermans je duboko udahnuo. „Zakleti ste da govorite istinu“, navaljivao je Slabart. „Pa, šta velite?“ „Pošto sam pod zakletvom, osporio bih tu ocenu.“ „Hoćete da kažete da je loš trgovac?“ „Sveukupno gledano, mislim da se iza njegovog ugleda krije sebičnost. I da nisu svi njegovi uspesi zasluženi.“ „Ipak ste mu poverili svoju robu na prodaju?“ „Moja supruga...“ Ućutao je. „Kakve veze ona ima s tim?“ Mermans je ispustio šešir na pod. Sagnuo se da ga podigne i pročistio grlo. Johanes je podigao glavu. Nije skidao pogled sa starog prijatelja. „Brant je vazda ostvarivao svoju volju s prkosnom upornošću“, reče Mermans. Okrenuo se ka Johanesu. „Ali nisam shvatao koliko ste uistinu prkosni. Mislim na mito koje ste isplaćivali i na dugove koje ste gomilali – ne samo prema meni, već i prema gildama, službenicima i prijateljima.“ „Ko su ti ljudi?“, rekao je Johanes. „Da li je to formalna optužba? Pokažite mi ih. Pokažite mi njihove poslovne knjige.“ „Danas sam ovde zbog vaše duše...“ „Ništa ja vama ne dugujem, Franse. Baš kao što ništa ne dugujem nijednom drugom čoveku...“ „Bog mi se obratio, Johanese!“ „Bog?“ „Rekao mi je da moje ćutanje više nije dovoljno.“ Mermans je zvučao iznenađeno, kao da je zatekao sebe u obavljanju ovog čina, savladan opsesijom, gorkim uživanjem koje su svi osećali u njegovom izvođenju. „Nikad ti nisi ćutao, Franse, kad god bi ti se ukazala prilika da narušiš moj ugled...“ „Moj stari prijatelj vapi za spasenjem, shaute Slabarte. Duh mu je slomljen. Živi u senci Nečastivog. Ne mogu da ćutim nakon onog što sam video te noći. Nijedan građanin Amsterdama ne bi to mogao.“ Mermans je ispripovedao svoju priču. Podigao je glavu kao da očekuje olakšanje. Nije ga bilo. Video je samo Johanesa, zgađenog onim što je čuo. Optuženik se polako uspravio u stolici. Trpeo je strašne bolove. Nela je na balkonu čula krckanje njegovih kostiju. „Svi smo slabi, Franse“, reče Johanes. „Ali neki su slabiji od drugih.“ Mermans je oborio glavu. Šešir mu je kliznuo iz ruku. Ovog puta ga je ostavio na podu. Gomila je nemo i sa iščekivanjem posmatrala njegova pognuta leđa. Johanes je

stavio ogledalo pred Mermansa, koji je u njemu ugledao tamnu rupu umesto svog odraza. Niko nije dodirnuo Mermansa, niko mu nije prišao da ga uteši ili da mu čestita zbog onog što je učinio. „Franse?“, reče Johanes. „Zar nisi razotkrio sodomistu, grabežljivog i nezasitog uživaoca u grešnim zadovoljstvima – zar nisi pomogao u čišćenju amsterdamskih kanala i ulica? Zašto onda plačeš posle tog vrlog čina?“ Dvorana je eruptirala od povika i zvižduka. Slabart je pozvao na tišinu da bi zajedno sa sudskim zvaničnicima doneo presudu. „Ne!“, gromko će Johanes. Skrenuo je pogled s Mermansa na shauta. „To nije u redu.“ Tišina je ponovo zavladala u sudnici. Oni s balkona su se naginjali da bi bolje videli tog glamuroznog čoveka opasne prirode, koji je rasporio utrobu njihove uredno organizovane zajednice. Johanes je s teškom mukom ustao. Oslonio se o stolicu. „Običaj je da se optuženom da pravo da govori.“ Slabart je pročistio grlo. Posmatrao ga je s neskrivenom odvratnošću. „Želite da govorite?“, pitao je. Johanes je podigao ruke koliko god je mogao. Ličio je na pticu slomljenih krila. Džek je ispustio krik kad su ostaci Johanesovog tamnog ogrtača pali na pod. „Ujutru oblačite taj kostim, Pitere Slabarte“, reče Johanes. „Baš kao i vi, Franse Mermanse. Obojica krijete vlastite grehe i slabosti u kutiji ispod kreveta. Nadate se da ćemo ih zaboraviti zbog vaših sjajnih odežda.“ „Govorite o sebi, Johanese Brante, a ne o meni!“ reče Slabart. „Da li sam ja jedini grešnik u ovoj dvorani?“ Okrenuo se oko sebe i pogledao na redove ljudi na balkonu. „Jesam li?“ Niko nije odgovorio. Tišina je popala po gomili. „Od rane mladosti sam radio za dobrobit ovog grada. Jedrio sam do meni neznanih zemalja. Gledao sam kako se ljudi bore, umiru i rade za ovu republiku, na vrelim plažama i sinjim morima. Gledao sam kako rizikuju živote da bi stekli slavu veću od one koje su dobili rođenjem. Gladovali su i gradili, nijednom se ne požalivši. Shaut Slabart obrušio se na mog afričkog slugu, čoveka iz Dahomeja. Da li sinjor zna gde je Dahomej, dok pije zašećereni čaj ili gricka pecivo? Frans Mermans kritikuje moje slobode, ali bez zazora uživa u svojim. Pronađite mapu, sinjori, i naučite!“ „Prihvatili smo devojku bez oca i majke. Pomagao sam šegrte. Neumorno sam se borio protiv gigantskih talasa. A talasi će nas sve podaviti, gospodo! Video sam računovodstvene knjige. Video sam kako se VOC kruni u vodu – ali ni u jednom trenutku nisam iskoristio ničiju pohlepu. Nikada nisam nikoga potkupio. Pokušao sam da usrećim suprugu, koliko i ona mene, za ovo kratko vreme provedeno u braku. Problem je, sinjori i moje dame, što oni bez horizonta žele da vas liše vašeg. Nemaju ništa izuzev cigala i greda. U njima nema ni trunke božje radosti.“ Pogledao je

Džeka. „Istinski ih sažaljevam, zato što nikada neće služiti i voleti republiku u svoj njenoj slavi.“ Johanes je prišao Mermansu staračkim korakom. Podigao je ruku. Mermans se trgao, očekujući udarac, ali Johanes ga je samo dodirnuo po drhtavom ramenu. „Franse, sve ti opraštam.“ Krupni Mermans se šćućurio pod neobičnom snagom Johanesovog dodira. „A ti, Džek Filipse?“ Mladić je podigao glavu i pogledao Johanesa u oči. „Ja?“ „Ti si kamen bačen u jezero. Talasi koje si napravio nikad ti neće dati mira.“ „Izvedite ga!“, povikao je Slabart, pokazujući na optuženog. Sudski zvaničnici zurili su u zatvorenika kao opčinjeni, kao da je div među ljudima, sposoban da ih zgužva dodirom. Dvorana se ispunila kakofonijom mrmljanja i zvižduka. Pelikorn je kipeo od uzbuđenja. Smrt je lebdela u vazduhu. Nišanila je sve svojim užasom i blagoslovom. Nisu hteli da Johanes ode, već da ostane. Bogati su i ranije pokušali da ih ućutkaju, ali nijedan od njih nije nosio svoju moć bez napora, niti ih je nasmejao otkrivši sudijine lažne zube. *** Johanes je izveden iz sudnice. Sudski zvaničnici su stali u polukrug oko Slabarta. Bledi i potreseni Mermans oteturao se do daleke stolice. Ljudi su napeto iščekivali presudu, iskaz državne moći. Nela nije bila izuzetak. Osećala je pritisak između nogu, kao da će se unerediti od straha. Minuti su prolazili. Deset, dvadeset, trideset. Bilo je strašno posmatrati ljude koji su većali o Johanesovoj sudbini. Uvek postoji šansa da će biti pomilovan, pomislila je Nela. Slabart je neumorno punio uši ostalima, u središtu polumeseca. Konačno su se razišli i posedali u svoje stolice. Shaut je ostao u središnjem prostoru. Naložio je da Johanes Brant bude ponovo uveden u sudnicu. Zatvorenik je bez ikakve pratnje polako ušao u dvoranu. Vukao je povređene noge. Stao je ispred shauta i pogledao ga pravo u oči. Nela je ustala i podigla ruku. Ovde sam, prošaptala je. Johanes je usmerio svu pažnju na Slabartovo lice. Nela nije mogla da smogne dovoljno snage da savlada užas i pusti glas. „Uhvaćeni ste na delu“, reče Slabart. „Zločin sodomije preti da uništi svetost i integritet naše zajednice. Zaboravili ste na Boga, opijeni ohološću i bogatstvom. Ljudi su čuli i videli vaša zadovoljstva, baš kao i grehe.“ Slabart je kružio centralnim delom dvorane. Johanes je držao ruke na leđima. U Neli se nešto uzdizalo. Gušila se od napora da to zadrži u sebi. „Smrt će doći po sve nas nastavio je Slabart. „Samo to je sigurno, u ovom životu.“ Ne, pomislila je Nela. Ne, ne, ne. „Ja, Piter Slabart, amsterdamski shaut, zajedno s ovih šest dostojanstvenika gradskog shepenbanka, na današnji dan, devetog januara 1687. godine, proglašavam

tebe, Johanesa Branta, krivim za sodomistički nasrtaj na Džeka Filipsa, napad i podmićivanje. Shodno tome, proglašavam da ćeš biti pravedno kažnjen tako što ćeš biti udavljen u moru, s teretom oko vrata. Kazna će biti izvršena u nedelju, u sumrak. Neka novo krštenje Johanesa Branta bude upozorenje za sve. I neka se Bog smiluje njegovoj grešnoj duši.“ Sudska dvorana je, u jednom trenutku – u jednom deliću sekunde – nestala iz Nelinog domašaja. Hvatala se za vazduh, oslobođena tela i uma, u pokušaju da zaustavi urušavanje svog sveta. Preplavila ju je tuga od koje je nastojala da se odbrani kad se Johanes srušio na tle. Dvorana je postala kovitlac buke. Plavila je i gurala je ispod sebe. Pokušala je da se odupre. Gurala se kroz gužvu. Znala je da mora pobeći iz dvorane pre no što se onesvesti. Već su ga podizali. Vukli su ga. Stopala mu nisu doticala kameni pod. „Johanese“, povikala je. „Doći ću po tebe!“ „Nemoj!“, reče neko. Nela je bila sigurna da je to čula. Glas je bio ženski. Stizao je s vrha balkonskih stepenica. Okrenula se da bi potražila njegovu vlasnicu. Uvrebala je nagli pokret, prepoznatljivi sev bledoplave kose.

Kćeri

Nj

ena krv je pevala pesmu nemoguće visokih tonova. Nela je istrčala iz Stadhojsa. Trčala je brže no ikad u životu, brže no u detinjstvu dok je jurila Karel i Arabelu po šumama i poljima. Ljudi su se okretali za njom, za mahnitom uplakanom devojkom široko otvorenih usta. Pretpostavljali su da joj suze teku zbog vetra. Gde je, pomišljala je Nela, gde je otišla? Gradski oci je se još nisu dočepali. Nigde je nije bilo kad se spustila niz balkonske stepenice. Potrčala je uz Hajligeveg i izbila na Kalverstrat. Oduvek je bila brza i okretna, ali sad je letela na krilima moćnih poriva. Naglo se zaustavila kad je stigla do minijaturistkinjine kuće. Vrata su bila na svom mestu, ali ne i znak sunca. Zraci nebeskog tela grubo su strgnuti sa zida. I najveći deo slogana je nestao. Ostale su samo dve reči: kao igračku. Zapazila je gomilice ciglenog praha na pragu. Izbliza je primetila da su vrata blago odškrinuta. Konačno – danas od svih dana – mogla je da uđe u minijaturistkinjinu kuću. Pogledala je uz i niz ulicu. Prodavac vune preko puta nije bio tu. Neka me strpaju u Spinhojs zbog ometanja poseda, neka i mene udave, pomislila je. Gurnula je vrata i kliznula u malu i začuđujuće praznu odaju. Pogledom je prešla preko praznih polica na zidovima i izgrebanih i prljavih podnih dasaka. Kornelija bi očas posla sredila sobicu sirćetom i pčelinjim voskom. Delovala je nenastanjeno. Pozadi je bila još jedna prostorija. I ona je izgledala prazno i beživotno. Tiho se pela drvenim stepenicama. Činilo joj se da rebra jedva zadržavaju razgoropađena pluća. Dah joj je zastao u grlu kad je stigla do poslednjeg stepenika. Široka tezga pružala se pored sva četiri zida četvorougaone prostorije. Podne daske su i ovde bile prašnjave, a prozori zamrljani tragovima kiše. Na tezgi je bio čitav svet. Sićušni nedovršeni komadi nameštaja. Polutapacirane i napuštene stolice i stolovi, kreveti i kolevke, čak i mrtvački sanduk, ormani i ramovi za slike od raznovrsnog drveta. Ovde je bilo dovoljno delova za opremanje deset-dvadeset kredenaca-kućica. Na pocrnelom ognjištu bili su minijaturni bakarni sudovi i nedovršeni kalajni tanjiri razbacani kao novčići. Majušni svećnjak sezao je ka njoj minijaturnim kracima. Tu su bile i lutke. Redovi i redovi sićušnih građana – starci, devojke, sveštenici i milicionari, prodavačica haringi, dečak sa zavojem na očima i -da li je to Arnaud Makvrede, s keceljom i oblim rumenim licem? Neke nisu imale glavu, a neke nogu. Neke su imale prazna lica, a neke kovrdžavu kosu i majušne šešire veličine moljčeve glave.

Drhtavim prstima preturala je po gradu Amsterdamu tragajući za novim Johanesom, nadahnuta očajničkom nadom da će preživeti. U nedelju, u zalazak sunca. Te reči su odjekivale u njenom umu kao beskrajna kletva. Spazila je bebu, ne veću od nokta na njenom palcu. Svijenu, sklopljenih očiju, s blagim osmehom na usnama. Kriknula je kad je ugledala minijaturnu kuću, dovoljno malu da joj stane na dlan. To je bio njen dom s devet odaja i pet ljudskih figura u njima. Izrezbarene su u drvetu, pažljivo i precizno. Svaka soba sadržala je minijaturu poslatih minijatura zelenih stolica, laute, kolevke. Zapanjeno je posmatrala svoj život na dlanu. Stavila je kućicu u džep kaputa, zajedno s bebom. Posle kraćeg oklevanja uzela je i Arnauda. Bilo joj je teško da se otrese tragova Kornelijinih zlokobnih praznoverica o idolima. Čvrsto je stisnula minijaturistkinjina dela u džepu. Očajnički je tragala za utehom u odsustvu minijaturnog Johanesa. Levo od sebe uočila je urednu gomilu pisama spojenih štipaljkom. Drhtavim rukama ih je podigla. Počela je da prebira po svežnju. U jednom je pisalo: Molim vas – Nekoliko puta sam dolazila, ali mi vi ne odgovarate. U drugom je stajalo: Dobila sam vaše minijature. Hoćete li da kažete da ne bi trebalo da se udam za njega? A u sledećem: Moj suprug preti da će zaustaviti sve ovo. Život će mi u tom slučaju biti nezamisliv. U narednom: Poslali ste mačku mom dvanaestogodišnjaku; moram vas zamoliti da prestanete. A zatim: Hvala vam. Mrtav je deset godina. Nedostaje mi svakog dana. I još jedno: Kako ste znali? Osećam da mi se ludilo prikrada. Neka su bila obični spiskovi: Dve lutke, crna i bela, ali jedna mora biti žgoljava. Ogledalo s predivnim licem. Tražila je svoje pismo. Pronašla je prvo, napisano u oktobru prošle godine, nakon dolaska u grad, kad ju je Marin maltretirala, a Kornelija još nije bila njena drugarica. Pretpostavljam da ste vešti u izradi majušnih predmeta, napisala je. Kako je to davno bilo. Odonda sam nadzirana i štićena, podučavana i iskušavana. Nikad se nije ranjivije osećala. Evo je – skrivena između brojnih amsterdamskih žena, njihovih tajnih strahova i nada. Ni ona nije nimalo drugačija. Ona je Agnes Mermans. Ona je dvanaestogodišnjakinja. Ona je žena kojoj će suprug svakodnevno nedostajati. A mi, žene povezane s minijaturistkinjom, postale smo legija. Mislila sam da mi krade život, iako je ona samo otvarala njegove pregrade da bih ga sagledala. Otrla je suze iz očiju i pronašla sva ostala pisma – uključujući i dugu poruku s narudžbinom za verkerspel tablu koju je izgubila kad se Džek pojavio u hodniku. Pored nje je bila i menica u iznosu od pet stotina guldena. Neka ona naulji škripave šarke vaših ulaznih vrata, napisala je. Minijaturistkinja je nije unovčila. Nije uzela novac. Sigurno me je posmatrala u Staroj crkvi kad je Oto otišao da se pomoli i kad me je Agnes uhvatila za rukav. Jedini način da sazna da sam želela tablu za verkerspel je

sigurno bio da mi se prikrade i da me odžepari? Kažu da su uhode u Amsterdamu uvek uhođene, čak i one koje znaju da se kriju. Sve ovo je više upućivalo na Kornelijinu špijunku, nego na njenu proročicu. Omirisala je papire, kao da želi da uhvati minijaturistkinjin miris – možda norveški bor ili vonj nane. Nanjušila je samo suvi papir koji se malo osećao na njenu sobu. Pisma su bila namenjena minijaturistkinji. Nekako su stizala do nje. Zapazila je natpise na marginama svojih pisama. Papagaj – zelen. Suprug – da, Johanes Brant. Ona se bori da izroni. Puno vrata bez ključa, i više od jednog istraživača. Pas. Sestra, služavka. Mape koje ne mogu da premoste njihov svet. Neumorni tragalac, lala posađena u moju zemlju koja neće imati prostor za rast. Ne vraćaj se. Samoća. Razgovaraj s engleskim mladićem, pokušaj da ga navedeš da shvati. Lala posađena u mojoj zemlji, ponovila je Nela. Neko je u prizemlju. Zatvorio je ulazna vrata. Trupka okolo u teškim čizmama. U očajanju je potražila mesto za skrivanje. Ušunjala se u susednu prostoriju. U njoj je bio samo nenamešteni uski krevet. Zavukla se ispod njega i čekala. „Da li si gore?“, pitao je neko. Glas je bio muški, tih i pomalo svađalački. Zvučao je neobično, kao da nije iz ovog grada. „Došao sam“, rekao je. „Bilo je previše pisama. Ko zna koliko puta sam te upozorio da to ne radiš.“ Čekao je. I Nela je čekala. Prašina s poda zavukla joj se u nos. Kinula je pre no što je stigla da se zaustavi. Čizme su bučnije zatoptale. Peo se drvenim stepenicama. Muvao se po radionici. Coktao je, podizao i spuštao rukotvorine. Mrmljao je dok je preturao po vešto izrađenim predmetima. „Kakav talent“, čula ga je Nela. „Kakva grehota.“ Zastao je. Nela se ukočila. Jedva se usuđivala da diše. „Petronela, zašto se kriješ ispod kreveta?“, oglasio se iz susedne prostorije. Nije smela da se pokrene. Hladnoća je puzala po njoj. Krv joj je bubnjala u glavi. Grlo joj se stezalo. Oči su je zapekle. Otkud zna kako se zovem? „Vidim ti stopala“, nastavio je. „Izađi, dete. Nemamo vremena za ovo.“ Zakikotao se posle poslednjeg komentara. Nela je pomislila da će povratiti od užasa. „Izađi odatle, Petronela. Izađi da porazgovaramo o neobičnim stvarima koje su ti se dogodile.“ Nije zvučao neprijatno. Iako bi Nela radije provela ostatak ovog groznog dana ispod minijaturistkinjinog neurednog kreveta nego da se suoči sa svetom, muškarčev ljubazni poziv naveo ju je da ispuzi iz svog skrovišta. Kriknula je od iznenađenja kad je ugledala starca ispred sebe. Bio je tako mali. Učinilo joj se da je dva puta veća od njega. „Ko ste vi?“ pitala je. Reumatične oči iznenađeno su se raširile. Uzmakao je od nje. Usamljeni pramen sede kose štrčao mu je na glavi kao zaostala misao. „Ali ti nisi Petronela“, zbunjeno

je prozborio. „Jesam“, rekla je Nela. Uspaničila se. Ti jesi Petronela, govorila je sebi. Naravno da jesi. „Ko ste vi?“, ponovo je pitala. Pokušala je da zvuči zapovednički. Starac je sumnjičavo posmatrao. „Ja sam Lukas Vindelbreke.“ Nela se sručila na postelju. „Otišla je“, tužno je prozborio, gledajući po ćoškovima. „Znam da jeste.“ „Minijaturistkinja?“ „Petronela.“ Nela je zavrtela glavom, kao da želi da istera sopstveno ime iz ušiju. „Petronela? Sinjore, zar se žena koja je ovde živela zove Petronela?“ „Naravno, madam. Da li je to tako retko ime na našem jeziku?“ Pretpostavljala je da nije – i njena mati se tako zvala. Agnes je iznela slično zapažanje na proslavi Filigranske gilde. „Ali ona je iz Norveške“, reče Nela. Pokušala je da se pribere. „Ona je iz Bergena.“ Oblak je prešao preko lica Lukasa Vindelbrekea. „Njena majka je bila iz Bergena. Petronela je odrasla sa mnom u Brižu.“ „Ali zašto?“ „Zašto?“, ponovio je starac dok se snuždeno osvrtao po sobi. „Zato što je Petronela moja kći.“ Nela je čula poslednju reč koju je izgovorio. Bila je besmislena. Nemoguće je nazvati minijaturistkinju ćerkom. Ta reč priziva Asendelft, majku, neobičnu sigurnost i utehu koju pruža svest o ljudskoj nesavršenosti. „Ne verujem vam“, rekla je. „ona je minijaturistkinja, ona ne...“ „Svi smo mi odnekud došli, madam“, reče Vindelbreke. „Mislite li da se izlegla iz jajeta?“ Pitanje je oštro odjekivalo u Nelinom umu. Bila je sigurna da ga je već čula. „Porodica njene majke je nije htela“, rekao je. „Zašto?“ Vindelbreke je ćutke skrenuo pogled. „Pisala sam vam, sinjore“, reče Nela. Sela je na krevet jer joj se zavrtelo u glavi. „Ako jeste, vaše pismo je bilo samo jedno od mnogih.“ Upravila je pogled na gomilu pisama na tezgi u susednoj sobi. „Napisala sam ih zato što je vaša kći počela da me plaši“, rekla je. „Nikad mi nije odgovorila, baš kao ni vi. Htela sam da saznam zašto mi je slala te predmete.“ „Verujte mi kad vam kažem da je godinama nisam video.“ Pročistio je grlo i namestio pramičak kose. „Dobijao sam mnogobrojna pisma. Otkrio sam da je objavila oglas u Smitovom spisku. Sve, a ipak ništa.“ „Ali...“ „Teško mi je da poverujem da je htela da vas zaplaši.“

Pomislila je na Agnes, na njene izgrizene nokte i čudno, odsutno ponašanje. „Pretpostavljam da je uplašila veliki broj ljudi, sinjor.“ Namrštio se. „Moja kći doživljava svet kao veliko čudo. Priznajem da često odbojno reaguje na način na koji joj se to čudo predstavlja. Oduvek je tvrdila da postoji nešto van njenog domašaja. Ona to zove promenljivom večnošću.“ Seo je na kraj kreveta. Nije doticao pod stopalima. „Eh, da je samo htela da se zadovolji časovnicima!“, uskliknuo je. „Dugo je žudela za životom van granica merljivog vremena. Vazda je bila jogunasta i znatiželjna. Podsmevala se ljudima koji su se slepo pokoravali svojim uređajima za merenje vremena i njihovoj želji da sve drže pod kontrolom. Moj zanat ju je sputavao. Ono što je pravila u mojoj radnji teško se prodavalo. Priznajem da su to bile čudesne stvari, ali nikako nisam mogao da ih ponudim pod svojim imenom.“ „Zašto niste?“ Osmehnuo se. „Zato što nisu pokazivale vreme! Merile su nešto drugo, ono na šta ljudi ne vole da ih podsećaju: smrtnost, slomljeno srce, neznanje i ludilo. Umesto brojeva slikala je lica mušterija. Slala im je poruke koje su iskakale iz sata kad bi kazaljka stigla do dvanaestice. Morao sam da je molim da prestane. Rekla mi je da to radi zato što ima uvid u njihove duše, u njihovo unutrašnje vreme, koje se ne meri časovima i minutima. Imao sam osećaj da krotim mačku.“ „Da li ste verovali da može da vidi ono što je u ljudskoj duši? Znala je toliko mnogo o onom što će mi se desiti.“ Vindelbreke je protrljao bradu. „Da li je?“, pitao je, posmatrajući kćerkinu radionicu. „Zvučite ubeđeno, kao i druge žene koje su mi pisale. Tako ste rade da se odreknete kontrole nad sobom.“ „Nisam! Sinjore, ako ništa drugo, pomogla mi je da povratim kontrolu.“ Zaćutala je, suočena s istinom. Vindelbreke je raširio ruke. „Samo vam je vratila ono što ste sami posedovali.“ Osmehnuo se sa stidljivim zadovoljstvom. „Mogu vam reći sledeće, madam. Moja kći je verovala da radi nešto što ima svrhu. Pokušao sam da joj predočim da je njen dar zapažanja ograničeno delotvoran i da drugi ljudi moraju da odaberu da vide isto što i ona da bi njen rad nečemu služio. Ako vam nije odgovorila, pretpostavljam da je osetila da ste je razumeli, da ste uvideli šta hoće da vam kaže.“ Nela je osetila peckanje u očima, nagoveštaj suza. „Ali ne razumem“, rekla je. „Zaista?“ Nela se zagledala u linije na dlanovima. Vodile su s njene kože ka njoj nevidljivim mestima. Mape su se svile kad je stisnula pesnice. „Možda razumem“, rekla je. Vindelbreke ju je nervirao pronicljivim i izazovnim pitanjima. Htela je da otrči kući na Herengrahtu, da bi bila s Marin, Kornelijom i Teom, da bi sela pored Dane i da bi je pomilovala po ušima.

Pitaće je za Johanesa. Moraće da im kaže šta se zbilo. U nedelju, u zalazak sunca. Nije znala ima li snage za tako nešto. „Ne znam šta je radila sve ove godine – kakvim neobičnim veštinama je ovladala i s kim je bila“, rekao je Lukas Vindelbreke. „Ona je najpametnija osoba koju poznajem. Ako vidite moju kćer, madam, molim vas da joj kažete da se vrati kući.“ *** Nela je ostavila Vindelbrekea da u niz kutija polako spakuje divne rukotvorine nestale kćeri. „Ovo ne može da ostane ovde“, rekao je. „Ne želim da ih bacim. Možda će doći u Briž po njih.“ Nije zvučao ubeđeno. Mislila je na žene širom Amsterdama koje čekaju sledeću minijaturistkinjinu isporuku. Neke to čine sa strepnjom, mnoge s nadom, a neke sa staklastim pogledima osoba koje ne mogu da žive bez podrške, bez minijaturistkinje i njenih neuhvatljivih kvaliteta. Čekaće na svoju sreću. A kad ne bude stigla – kad predmeti prestanu da stižu, kao što je bio slučaj s Nelom – šta će onda učiniti? Te žene su joj poslale pisma. Minijaturistkinja im je zauzvrat poslala njih same. Ovlašćene su da time trguju, da to gomilaju ili troše. Krenula je niz Kalverstrat, gluva za pozive dućandžija. U nedelju, u sumrak. Kako da im kažem? – pitala se. Kako da im kažem da će Johanesu vezati kamen oko vrata i baciti ga u more? Odsutnim korakom išla je ka Zlatnoj okuci. Kornelija je stajala na ulaznim vratima. Čekala je. Vesti o Johanesu i tajna Lukasa Vindelbrekea i minijaturistkinje zamrli su u Nelinom grlu kad je videla služavku. Bila je bleda i tužna. Izgledala je mnogo starije od svog godišta. „Negde smo pogrešile“, rekla je Kornelija. „Pogrešile smo.“

Vrata koja se zatvaraju

V

reme se teško meri u ovim okolnostima. Nela je zaorala po najsvežijim sećanjima. Ostavila je Marin budnu, otrčala u Stadhojs, a zatim u Kalverstrat u potrazi za spasom koji nikad neće doći. Sve to se dogodilo danas, iako joj se činilo da je pre godinu dana čula Slabartovu presudu i saznala Vindelbrekeove tajne. Vreme je progutalo Marin. Na mapi njene blede kože Nela nije mogla da pronađe trag koji bi joj rekao kad je potonula i kako je nestala. Razum ju je poslužio do samog kraja. Omogućio joj je da ode neprimećeno. Njen duh im je iskliznuo kroz prste. Izbegavala ih je do poslednjeg daha, odlučna da trenutak svoje smrti zadrži samo za sebe. „Ne!“, grcala je Nela. „Ne! Marin, čuješ li me?“ Znala je da više nije tu. Stajala je s Kornelijom pored postelje. Dodirnule su Marinino lice orošeno hladnim kapljicama, kao da je ležala na kiši. Uzdrhtala Kornelija podigla je Marininu ostavštinu s njenih nepomičnih grudi. Podigla je Teu. Šakom je obuhvatila sićušnu glavicu. Samo joj je lice virilo iz gomile pamučnog platna. Nela i Kornelija ostale su kraj postelje, potresene i još pokorne Marin. „Ovo nije moguće“, prozborila je Nela. „Ništa nisam mogla“, reče neko s otvorenih vrata. Nela je poskočila od straha. Okrenula se i ugledala krupnu ženu. Približavala im se s podvrnutih rukava, građena kao asendelftski pastir. „Ko...“ „Lizbet Timers“, prekinula ju je krupna žena. „Vaša služavka našla me je u Smitovom spisku. Morate odmah da se oslobodite deteta.“ „Bila je najbliža.“ Kornelija se obratila Neli promuklim glasom, stiskajući Teu. „Vi ste mi to naložili, madam.“ Nela je zurila u Lizbet Timers. Zaklanjala je Marinino beživotno telo od ispitivačkog pogleda strankinje. S neobičnom pribranošću pitala se kako je mogla biti tako neoprezna da Korneliji naloži da nepoznatoj ženi otkrije sve tajne njihovog doma. Lizbet se podbočila. Posmatrala ih je kao lisica u kokošinjcu. „Ona je dojilja“, šapnula je Kornelija. „Ali nije položila ispit za babice.“ „Rodila sam četvoro dece“, oglasila se Lizbet. Prišla im je i uzela Teu iz Kornelijinog naručja. „Ne!“, povikala je Kornelija kad je dojilja odnela dete do praga i privukla stolicu. Pažljivo je osmotrila bebu, kao da je Tea povrće sumnjivog kvaliteta na pijačnoj tezgi. Prešla je prstima preko detinje glavice i spustila razvezani korset i košulju. Upravila

je Teu ka tamnoružičastoj bradavici. Detence je počelo da sisa. „Zabrljali ste“, napomenula je. „Kako to mislite?“, rekla je Kornelija. Neli nije promaklo da zvuči neobjašnjivo panično. Lizbet je nastavila. „Ne treba ovoliko da je umotavate.“ Iscrpljena Nela je planula. „Ne plaćamo vas da nas grdite, gospođo Timers.“ „Pogledajte“, mirno će dojilja. „Udovi su im u ovom uzrastu kao od voska. Ako je pogrešno povežete, imaće krivu kičmu i noge pre no što napuni godinu dana.“ Odvojila je Teu od sise. Počela je da je odmotava kao paket. Za nekoliko sekundi ju je ogolila. Kornelija je iskoračila. Izgledala je napeto, zabrinuto. „Šta je bilo?“, pitala je Nela. Jutros je žurila u Stadhojs. Jedva da je stigla da pogleda dete posle porođaja. Sada se setila Kornelijinih neobičnih reči – To nije moguće. To ne može biti istina. Videla je ono što je zapanjena služavka pokušala da joj saopšti. Tea je imala tamnu kosu, neobično crnu za holandsku bebu. Oprana koža bila je boje zašećerenih oraha. Bebica je otvorila oči. Njene dužice behu jezerca noći. Nela joj se približila. Nije mogla da odvoji oči od nje. „Tea“, prostenjala je Kornelija. „O, Tote.“ Otova kći se, kao da je čula, okrenula prema služavki. Osmotrila ju je pogledom novorođenčeta. Lizbet se zagledala u Nelu. Čekala je da progovori. Tišina u sobi se zgušnjavala dok su se Marinine reči vrtložile po Nelinoj glavi. Ovo dete ne može poslužiti. Ako dete preživi, biće obeleženo. Da li dojilja može da čuje lupanje njenog usplahirenog srca? Kornelija je stajala pored nje kao paralizovana. „Bićeš bogato nagrađena – za pružene usluge. Dobijaćeš gulden na dan“, uspela je da prozbori Nela. Drhtavi glas otkrivao je istinsko raspoloženje nakon suočavanja s velikom tajnom. Volim te uzduž i popreko. Lizbet je zamišljeno naduvala obraze. Grubom šakom nežno je milovala Teinu tamnu kosu. Posmatrala je slike, sat s klatnom, srebrni bokal. Zagledala se u golemi kredenac ispunjen minijaturnim predstavama njihovog života. Nela se postidela njegove raskoši i beskorisnosti. „Spremna sam da se prihvatim posla, madam“, konačno je progovorila. „Za četiri guldena dnevno.“ Nela je bila previše zatečena da bi odmah odgovorila. Bila je u Amsterdamu dovoljno dugo da prepozna cenjkanje. U suštini joj je laknulo što se Lizbet više zanima za novac nego za tajne. Možda je malo preterala u iskorišćavanju srećne prilike. Neću popustiti pred prinudom, pomislila je. Dojilja je po svoj prilici naslućivala haos koji se komešao ispod površine. Nažalost, znala je i svoju cenu.

Možda je Johanes imao pravo – i neopipljivo, poput ćutanja, može postati predmet cenjkanja, kao jelenski but ili dobra tabla sira. Pomislila je na Johanesov ispražnjeni kovčeg. Moraš da obiđeš Hanu, podsetila se. Taj šećer se mora prodati. Ali kada? Sadržina se već prosipala, baš kao što je Oto predvideo. „Dva guldena dnevno, madam.“ Lizbet Timers je nabrala nos. „Sigurna sam da ćete me razumeti, s obzirom na nesvakidašnje okolnosti. Tri.“ Zamalo što nisam rekla Fransu Mermansu da je Marin rodila njegovo dete. Nela se trgla u sebi kad je pomislila šta bi se dogodilo da je doznao i za tu tajnu. „Neka vam bude, gospođo Timers“, rekla je. „Tri guldena dnevno. Za svu vašu pomoć.“ Dojilja je zadovoljno klimnula. „Možete se pouzdati u mene“, rekla je. „Gradski oci me ne zanimaju mnogo.“ „Sigurna sam da ne znam o čemu govorite, gospođo Timers.“ Lizbet se nacerila. „Tako znači? Pa, u mom svetu otac je otac. To sad nije važno. Jedno je sigurno, malecka je baš slatka.“ „Tako je“, ponovila je Nela. Pokušavala je da se pribere. Da li Oto zna? – pitala se. Da li mu je Marin rekla – da li je zbog toga pobegao? Kornelija je izgledala kao neko ko će se svakog časa onesvestiti. Nela se pitala da li je služavka ikad naslutila neverovatnu istinu. Kad se samo seti s koliko ubedljivosti joj je ispripovedala priču o Marin i Fransu Mermansu, koliko se hvalisala statusom kraljice ključaonica. Oto je bio Kornelijin prijatelj, u ovom domu po svemu ravan. Kraljica je upravo ostala bez krune. „Vole ih, znate“, reče Lizbet. „O čemu, zaboga, govoriš?“, planula je Kornelija. „Vole zategnute pelene“, šturo će Lizbet. Prenebregla je Kornelijinu provokaciju. „Podsećaju ih na utrobu.“ Nela je posmatrala tugu i zbunjenost koje su osvajale Kornelijino lice. Pomislila je na Johanesa u Stadhojsu i ono što je odlučeno o njegovoj sudbini. Biće joj jako teško da Korneliji saopšti još jednu tragediju. *** Lizbet je u Marininoj sobi, među semenkama i perima, pokazivala ispravni način povijanja bebe. Tea je bila krotka i pospana. Još jednom ju je podojila. Dete je živnulo posle obroka. Grabilo je život s energijom i rešenošću koje su Nelu podsetile na Marin, nagnutu nad poslovnim knjigama ili zagledanu u neku od Johanesovih mapa. Stajala je, zureći u čudesnu zagonetku Teinog breskvičasto-karamelastog tena. Bebica se blago promeškoljila i savila prste u pesnicu. Nela je prepoznala očeve crte na njenom licu, iako je bilo prerano reći na koga će ličiti. Kornelija se kretala kao u snu. Palila je gorionike za ulje po čitavoj kući, da bi

odagnala vonj smrti. Okrenula je ogledala ka zidu, da bi duh njene gospodarice lakše pronašao put do neba. Nisu hteli da se Marin zaglavi u dimnjaku, već da njena duša proleti kroz oblake iznad amsterdamskih krovova. Lizbet im je rekla da moraju da pomere Marinino telo, i to što pre. Loš zadah smetaće Tei. „Pokrijte je čaršavom, madam.“ „Čaršavom?“ reče Nela. „Marin zaslužuje najbolji damast.“ „Ona bi verovatno izabrala običan čaršav“, tiho će Kornelija. Kad je dete zaspalo, Lizbet je uzela tri guldena. Gurnula ih je u džep kecelje. „Pozovite me čim se probudi. Nisam daleko.“ Nela je pošla da isprati dojilju do kuhinjskih vrata. Lizbet Timers neće izaći na glavna vrata, ma koliko da je plaćena. Dojilja je zastala. Obratila se novoj poslodavki. „Šta je ono tamo?“, pitala je. „Mislim na veliki kredenac u uglu. Nikad nisam videla nešto slično.“ „To nije ništa“, reče Nela. „Igračka.“ „Poprilična igračka.“ „Gospođo Timers...“ „Morate da krstite dete. Požurite, madam. Prvi dani su opasni.“ Neline oči su se ispunile suzama. Pomislila je na Slabartove poslednje reći. Neka njegovo novo krštenje bude opomena svima vama. Lizbet je pogledala s mešavinom sažaljenja i nestrpljenja. „Ne skidajte joj kapicu, madam“, prošaptala je. „Usuđujem se da kažem da ima divnu kosu, ali siroto dete mora da preživi na ovim ulicama.“ Nela nije mogla a da se ne zapita kako će to biti moguće. Znala je da Kornelija nikad ne bi dozvolila da dete sklone iz kuće. Kornelija se šćućurila pored kolevke. Prazan izraz krasio je njeno voštano lice. Izgledala je zbrčkano. Nela se setila njihovog prvog susreta u hodniku, kako je razmetljivo i samopouzdano odmeravala pridošlicu. Nije moguće da je ovo ista devojka. „Pokušala sam, madam“, reče Kornelija. „Učinila si sve što si mogla.“ Nela je zastala da oslušne kuću. U vrtu je gorela gomila smeđih čaršava. Pocrneli komadi pamučne tkanine leteli su ka nebu. Kroz prozor u hodniku, u plamenovima, videla je vez na jastuku, šareno ptičje gnezdo u gustoj krošnji. Kornelija je previše toga izvezla, proganjao ju je Marinin glas. „Zadržaćemo Teu, hoćemo li, madam?“, prošaptala je Kornelija. „Ovde će biti najbezbednija.“ „Već potkupljujemo nove ljude da bi sačuvali najnoviju tajnu. Ima li tome kraja?“, reče Nela. Kraj će doći kad ti ponestane novca, odgovorio joj je glas u glavi. „Pre bih umrla nego što bih dozvolila da se išta desi ovom detetu.“ Iz Kornelijinih

očiju sukljao je plamen. „Kornelija, dajem ti reč da je se nećemo odreći, čak i ako budemo morali da je vodimo u Asendelft.“ Sad se Asendelft, a ne Amsterdam, činio dalekim kao Batavija, kao što je Agnes jednom rekla. Nela je ponovo jasno i razgovetno čula Marin i videla njene prezirom obasjane sive oči. Na selu nećemo imati šta da radimo. Služavka je klimnula. „Zbog kose će nositi kapicu kad izađe napolje. Biće gologlava u kući.“ „Kornelija...“ „Moraćemo da kažemo pastoru Pelikornu za madam Marin. Ne možemo je sahraniti bilo gde. Ne želim da završi na Svetom Antoniju. To je predaleko. Hoću da počiva ovde, unutar gradskih zidina...“ „Dopusti da spremim nešto za jelo“, reče Nela. Naslućivala je da se u služavki rađa histerija. „Da li bi htela nešto sira i hleba?“ „Nisam gladna“, odvratila je Kornelija i skočila na noge. „Ali moramo nešto spremiti i odneti sinjoru.“ Nela je sela, obeshrabrena služavkinom reakcijom. Nije mogla da pronađe odgovarajuće reči da joj objasni šta se desilo u Stadhojsu. Želela je da vidi supruga, ali će, čim se probude, sutra ujutru morati da urade nešto s Marin. Danas je četvrtak. Do nedelje, pri zalasku sunca, Kornelija, Tea i ona biće u slobodnom padu. Lizbet Timers će se držati za skute njihovih haljina. U ovom gradu bilo je lakše oduzeti nečiji život nego podići žeton s table verkerspela. U čitavom Amsterdamu možda više nikad neće biti bebe kao što je ova. U gradu je bilo sefardskih Jevreja – tamnoputih lisabonskih dečaka i devojčica, kao i mulata koje su doveli portugalski trgovci. Čekali su ispred sinagoge na Hautgrahtu, da rezervišu sedišta gospodaricama. Bilo je i Jermena izbeglih od Turaka i ko zna šta se sve još dešava u kolonijama. Ali u Amsterdamu nije bilo mešanja rasa. Svaka ptica svome jatu. Zbog toga su ljudi stalno zurili u Ota. Ova bebica je jedinstvena kombinacija ekstrema prisutnih u republici. Nije se rodila hiljadama milja odavde, već u srcu otadžbine, na najbogatijem delu Zlatne okuke. Tea je bila skandalozniji unikat od njenog oca. Volim te uzduž i popreko. Oto i Tot. Opisao je pun krug. Za sobom je ostavio poruke i dete, njegov odraz. Nela se sećala noćnog šapata, zatvaranja vrata, Kornelijinog tupog izraza kad bi je ujutru zapitala da li je kasno legla. Marin u suzama u Staroj crkvi. Užasnutog Ota, nekoliko nedelja kasnije u istoj crkvenoj klupi. Da li mu se Marin tada poverila? Tea je jedino što će Nela ikada razumeti kad su Oto i Marin u pitanju. Devojčica s mrtvom majkom i odbeglim ocem biće tajna samoj sebi. Nela je mislila na drugu majku, u Bergenu, i na drugo uskraćeno dete koje je odraslo u Brižu sa starim ocem.

Zašto je minijaturistkinja odvedena? Poludela sam od nedostatka sna, govorila je sebi. Pokušala je da se osvrne za sobom, na propuštene znake koje su pokazivali Oto i Marin, na drugu Petronelu. Nije mogla znati da li će joj išta od toga biti razumljivije kad svane novi dan. Kornelija se zagledala u Teino lice. „Htela sam da to bude sinjor Mermans“, tiho je prozborila. „Htela sam da to bude on.“ „Zašto?“ Kornelija nije odgovorila. Samo to je ispovedila. Zbog usoljenih prasadi i Agnesine ljubomore bila je tako ubeđena da zna identitet Marinine tajne ljubavi. Izgleda da joj nisam davala dovoljno posla, rekla je Marin o Korneliji, ljuta zbog njene sklonosti da ispreda priče. Mermans je često zurio u Marin, ali mu ona nikad nije pružila nijedan dokaz svoje naklonosti. I šta joj je rekla kad je pokušala da nešto sazna o tome? Nosiš njegovo dete, rekla joj je Nela. Od Johanesa sam uzela ono što nije trebalo da uzmem, odgovorila je. Nedokučiva Marin je, kao i uvek, živela u zemlji senki između laži i istine. „Želela bih da sve bude kao što je bilo“, reče Kornelija. „Kornelija“, tiho će Nela, posegnuvši za njenom rukom. „Moram da te upoznam s Johanesovom sudbinom.“ Tuga je procvetala u njoj, kao svenula ruža koja prerano gubi latice. Plavooka služavka se ćutke spustila na krevet. „Ispričaj mi“, reče Kornelija. Nela je mislila da će zidovi popustiti pod snagom Kornelijinih suza. Tea se, naravno, probudila. Nela je podigla uplakano novorođenče iz pamučnog oblaka. Dete je bilo očaravajući majušni kapric obavijen belom tkaninom, a njegova pluća sićušni par mehova koji drekom ispunjavaju sobu. „Zašto nas Bog ovoliko kažnjava, madam? Da li je oduvek to planirao?“ „Ne znam. Možda smo mi odgovor na pitanje koje je Svevišnji postavio. Moramo izdržati. Za Teino dobro, moramo istrpeti i ovo iskušenje.“ „Ali kako? Kako ćemo opstati?“, pitala se Kornelija. Zarila je lice u šake. „Dovedi Lizbet“, reče Nela. „Tea mora da jede.“ Kornelija je ućutala, suočena s bebinom galamom, umirena neophodnošću da moraju da je smire. Naduta od plakanja, posadila je Nelu na krevet, i dala joj Teu, koja joj se gicala u rukama. Nela je, ležeći na leđima s bebom, osetila da joj se nešto zabolo u kičmu. Gurnula je ruku ispod posteljine i napipala mali i čvrsti predmet. Oto, promrmljala je, gledajući lutku, dok je njegova kći od krvi i mesa počivala u njenoj drugoj ruci. Nije ni primetila da je izvađena iz kredenca. Da li je Marin iz noći u noć spavala s njim ispod sebe? Možda je tražila utehu i pokušavala da ga prizove, ne uspevajući u tome? „Gde si?“, pitala je Nela, kao da će ga njene reči vratiti, u čemu je lutka tako jadno omanula. Tea, bučni anđelčić u vrlom novom svetu, vrišteći je tražila mleko. Dete je

na početku, a Johanes i Marin na kraju. Nela je tiho izrekla molitvu usred tog haosa. Karel se, skrhan tugom posle očeve smrti, pismeno obratio Bogu, prkosno i dečački, u najboljem smislu te reči. Setila se tog obraćanja. Plemenite reči odzvanjale su u njenom srcu. Šaptala ih je u školjku Teinog uvceta. Dečja molitva bila je vapaj za utehom, želja za uskrsnućem, zov nepresušne nade.

Prazne sobe

L

izbet Timers spavala je u kuhinji. Probudila se u pet ujutru s tankim slojem vlage na licu. „Biće vam potrebna pomoć s gospodaričinim telom“, rekla je. Nelu je protresao drhtaj zahvalnosti. Čula je Johanesov glas u glavi. Prekorevao je sestru: Marin, misliš li da magijom izdržavam ovu kuću? Ova kuća ne počiva na magiji već na ljudima poput Kornelije i Lizbet Timers. Služavka je sad čvrsto grlila Marin, iako se za života jedva očešala o nju. „Nikako nije volela da je iko dodiruje“, reče služavka. Nela se pitala, gledajući Teu, koliko to može biti istinito. „Ovu ćemo.“ Kornelija je pokazala na dugu crnu haljinu. Danas je bila pričljiva, kao da će glasom rasterati vrištave demone iz Stadhojsa. Reči u nedelju u sumrak sad su odjekivale i u njenoj glavi. Tkanina na odabranom korsetu bila je oivičena samurovinom i veveričjim krznom. Plišana traka spuštala se duž kičme. „Savršeno će joj odgovarati, madam“, reče Kornelija. Nela je imala osećaj da stoji na mokrom pesku koji će svakog trenutka popustiti pod njom. Oznojila se ispod pazuha. Htela je da se olakša. „Hoće“, odvratila je sa slabašnim osmejkom. Lizbet se namrštila. „Lepo je što ste odabrale odeću. Ali sad moramo da je pripremimo za ukop.“ To je bio najteži deo. Prvo su je uspravile. Lizbet je oštrim nožem isekla podsuknju i pamučnu bluzu. Nela se ukočila kad se tkanina rascepila. Pokušala je da se usredsredi na predstojeći zadatak. Srce ju je zabolelo kad je videla prazni mlohavi stomak u kom je Tea provela gotovo devet meseci. Trudila se da ne gleda zaovine oble i spremne grudi. Pupčana vrpca ostala je među njenim nogama zato što nisu mogle da je izvuku. Kornelija se borila za vazduh. Nela nije mogla da proceni da li to čini zbog tuge ili gađenja. Mesto odakle je Tea izašla na svet činilo se zapečaćenim. Nela nije smela da mu prilazi da ne bi pokrenula novu provalu krvi. Utrljale su ostatak ulja od lavande u druge delove Marininog tela, da bi prigušili njen sve jači i iznenađujuće slatkasti vonj. Nela i Lizbet zateturale su se kad su podigle pokojnicu. Kornelija joj je nežno navukla haljinu i vezala je drhtavim prstima. Marinina glava pala je na grudi kad se Nela nagnula napred. Kornelija joj je proturila ruku kroz korset. „Godinama je nisam oblačila“, rekla je neobično piskavim glasom. „Uvek je to sama radila.“ Služavka je odmotala vunene čarape i par papuča od zečje kože, izvezenih inicijalima M. B. Nela je umila zaovino lice i revnosno ga obrisala čistim peškirima.

Lizbet joj je raspustila kosu, sredila je i gurnula pod urednu belu kapu. „Čekajte“, reče Nela. Otrčala je do Marinine sobice, u kojoj je Tea spavala u hrastovoj kolevci, i skinula mapu Afrike sa zida. Onu s pitanjima bez odgovora – Vremenske prilike? Hrana? Bog? „Trebalo bi da spakujemo još nešto iz njene kolekcije“, reče Kornelija, kad je videla šta je Nela donela. „Perje i začine – one knjige.“ „Ne“, reče Nela. „Zadržaćemo ih.“ „Zašto?“ „Da bi jednog dana pripale Tei.“ Služavka je klimnula, razoružana tonom ali i logičnošću ideje. Nela je zamišljala Korneliju kako posle četiri godine devojčici pokazuje bogati svet koji je njena mati tako strasno gradila. Služavka je upravila plave oči nekud u daljinu. Nela se zapitala da li ona misli o istoj budućnosti, da li zamišlja Teu koja klati nožicama prebačenim preko ivice kreveta dok joj služavka, koja je volela njenu majku, predstavlja nesvakidašnje nasleđe. Strasno je želela da Kornelija razmišlja o tome, zato što bi joj to pomoglo da se odbrani od današnjih užasa. „Izgleda spokojno“, reče Kornelija. Nela je uočila poznato mrštenje na zaovinom čelu. Tako je izgledala kad je računala porez ili brinula o bratu. Marin nije izgledala spokojno, već kao neko ko nije želeo da umre. Znala je koliko je posla pred njom. Kad su Lizbet i Kornelija otišle u Marininu sobu da se pobrinu za Teu, Nela je sišla u prizemlje do Otovog ormana s alatom. Zatekla ga je uredno poslaganog na policama, nauljenog i naoštrenog. Našla je ono što je tražila. Seljaci iz Asendelfta su to zvali sekirčetom. U detinjstvu ih je gledala kako snažnim zamasima obaraju umiruće drveće. Popela se uz stepenice i čula ženske glasove u hodniku. Po prvi put od dolaska u kuću zaključala je vrata svoje spavaće sobe. Posmatrala je Johanesov divni dar u uglu. U oktobru je kredenac nazvao razbibrigom. Nela ga je, na početku novog života, primila kao uvredu i potvrdu niskog hijerarhijskog položaja. Isprva je odbacivala nenastanjivi svet. Postepeno je počela da veruje da nudi odgovore na životna pitanja, da je minijaturistkinja lučonoša. Johanes je na izvestan način imao pravo. Sve u vezi sa ovim kredencem jeste bila razbibriga, skupo sredstvo za odvlačenje pažnje. Dokle sam samo stigla, iako sam verovala da stojim u mestu. Tek sad je znala šta joj je činiti. Prišla je kredencu i podigla ruke. Podražavala je muškarce koji su obarali drveće. Snažno je udahnula i zadržala vazduh u sebi. Ispustila ga je naporedo sa zamahom sekire. Probila je oblogu od kornjačinog oklopa i rascepala brest. Kalajne vene zadrhtale su kao korenje biljke, a plišane zavese pale na tle. Udarala je i udarala. Bacila je minijaturnu kuću na kolena. Tavanice su se obrušavale, a podovi padali. Veština i vreme, precizni detalji i silna energija završili

su pod njenim nogama. Krv joj je užurbano kolala venama. Ispustila je sekiru i dohvatila ostatke kredenca. Iščupala je tapete od italijanske kože, tapiseriju i odlepila mramorni pod. Uzela je knjige i iscepala sićušne stranice. Pesnicom je zdrobila verenički pehar. Meki metal ugnuo se pod pritiskom, a izrezbareni par iščezao. Pronašla je stolice od ružinog drveta, kavez za ptice, Peba, kutiju marcipana i lautu u krhotinama kredenca. Smrskala ih je petom, izobličivši ih do neprepoznatljivosti. Prstima je, kao kandžama, rasporila Mermansovo telo i iscepkala njegov šešir širokog oboda. Otkinula je Džekovu glavu kao da je svenuli cvet. Komadom bresta smrskala je Agnesinu ruku kojom je ova još stiskala pocrnelu glavu šećera. Nije poštedela ni Korneliju, ni dva svoja umanjena izdanja – sivo i zlatno. Jedno je dobila od minijaturistkinje, a drugo od Agnes na podu balkona u Stadhojsu. Bacila ih je na gomilu, zajedno s Johanesovom kesom novca. Sačuvala je ipak Marin i Johanesa. Stavila ih je u džep, s Otom i detetom. Pokazaću ih Tei kad poraste, pomislila je. Napipala je Arnauda u džepu. Oklevala je. To je samo lutka, poručila je sebi. Odvagala je u ruci minijaturistkinjino čudesno delo, spoj zanatske veštine i uhođenja. Ništa joj nije značila, ali najveći deo šećera još nije prodat. Žurno je gurnula poslastičara u džep. Tamo će biti na bezbednom i daleko od znatiželjnih pogleda. Bila je previše ispražnjena i iscrpljena da bi nastavila s uništavanjem. Njen svadbeni poklon sad je bio gomila drveta za potpalu. Skliznula je na pod pored njega i spustila glavu na podignuta kolena. Tiho je zajecala.

Trulež u voćnjaku

K

orneliju te večeri niko nije mogao odgovoriti da ne ide u Stadhojs. Grozničavo se bacila na posao i pripremila piletinu i teletinu, kolače i zaslađene bundeve, kupus i govedinu. Ponude su mirisale na dom, kvalitetnu i dobro opremljenu kuhinju, na čelu sa sjajnom kuvaricom. „Idem, madam“, rekla je. Odlučnost joj je vratila nešto boje u obraze. „Ne pričaj mu o onom što se ovde desilo.“ Kornelija je prigrlila topli paket s hranom. Suze su joj navrle na oči. „Radije bih umrla no da mu slomim srce, madam“, rekla je, gurajući pite duboko u kecelju. „Znam.“ „Ali ako bismo mu rekli za bebicu, Teu...“ „Samo bi dobio više razloga da žali za životom koji će uskoro napustiti. Mislim da to ne bi podneo.“ Kornelija je besnela zbog gnusnih odluka koje su morale da donesu, mislila je Nela, dok je posmatrala služavku koja je hitro odmicala kanalom. Lizbet je peglala Teine pelene u kuhinji. „Hoćeš li ostati s njom nekoliko sati, da bih ja izašla?“, zamolila je Nela. Lizbet je podigla glavu s posla. „Rado, madam.“ Neli je prijalo što je dojilja ne pita gde ide. Pomislila je na razbojništvo u svojoj sobi i zapitala se šta će Lizbet reći kad vidi šta je mlađana nevesta učinila svojoj skupoj igrački. „Gore ima drva za ogrev. Hoću da Tei bude toplo.“ Nela je ušla u odaju iza orgulja u Staroj crkvi. Pastor Pelikorn sedeo je za svojim stolom. Odlučila se za ovaj korak zbog Kornelije. Ona bi radije sahranila Marin bez pompe u Crkvi Svetog Antonija, daleko od očiju javnosti. „Zar ona ne bi želela baš takav pogreb?“, pitala je Korneliju. „Ne bi, madam. Želela bi da bude sahranjena s najvišim počastima koje ovaj grad može da pruži svojim žiteljima.“ Prava Kornelija izranjala je na površinu i Marinino nasleđe nastavljalo je da živi. Nela je nalazila gorko ohrabrenje u saznanju da najsnažnija zaovina opsesija opstaje i u njenoj služavci. Pelikorn je odmerio Nelu. Pokušao je da sakrije nezadovoljstvo. Znaš ko sam, pomislila je. Mržnja je cvetala u njoj. Stajao si ispred Stadhojsa i urlao da te svi čuju. Pošla je u crkvu naoružana bogatstvom, ali je pastorov jetki prezir pretio da probije nejaki oklop od biserja i srebrom izvezene haljine. „Došla sam da prijavim smrtni slučaj“, rekla je. Gledala ga je pravo u oči i zborila jasnim glasom. Pelikorn je spustio bradu na nabrani okovratnik. „Mislio sam da će to biti tek u

nedelju?“, rekao je. Privukao je debelu pogrebnu knjigu bliže sebi. U velikom kožnom tomu bili su podaci o svim leševima u gradu, koji će završiti u raju ili paklu. Umočio je pero u mastionicu. Nela je duboko udahnula da bi se smirila. „Došla sam da prijavim smrt Marin Brant.“ Pelikornovo pero zalebdelo je nad papirom. Pogledao je Nelu, naginjući se preko knjige. „Umrla je?“, promrmljao je. „Juče popodne.“ Odložio je pero i zavalio se u stolicu. „Neka se Bog smiluje njenoj duši!“, konačno je rekao. Sumnjičavo ju je odmerio. „Ispričajte mi kako je naša sestra Marin Brant napustila ovaj svet.“ Nela je zamislila Marinin leš, krvavu posteljinu, novorođenu Teu, a zatim i Ota isprepletanog s Marin, i njihovu tajnu, skrivenu duboko u njenom telu. „Umrla je od groznice, pastore.“ Izgledao je zabrinuto. „Mislite li da je u pitanju kuga?“ „Ne, sinjore. Bolovala je već neko vreme.“ „Istina je. Poslednjih nedelja je nisam viđao u crkvi.“ Skupio je šake i položio bradu na vrhove tankih prstiju. „Pitao sam se da li njeno odsustvo ima ikakve veze s njenim bratom.“ „Silno se potresla zbog njega, što joj sigurno nije pomoglo, onako zanemoćaloj od bolesti“, tiho će Nela. Mržnja je cvetala u njoj. Jedva je disala. „Siguran sam da nije.“ Nela je ćutala – nije htela da ga počasti hranom za kojom je čeznuo. „Da li je geburte pritekao u pomoć?“, pitao je. Setila se očevog pogreba u Asendelftu i suseda koji su bez izuzetka došli da pomognu ožalošćenoj majci. Razodenuli su leš, obukli ga u spavaćicu i podigli na gvozdeni odar. Razbacali su slamu zbog izlučevina. Neudate žene iz sela došle su s palmama, cvećem i lovorovim lišćem. A nad Marin nije bdeo niko izuzev Kornelije i nje. I one su bile načete tugom i panikom. Tu je bila i Lizbet, žena koju pokojnica za života nije ni upoznala. Kornelija je, ako ništa drugo, popalila gorionike s mirišljavim uljem. Bilo joj je žao što ne može ispratiti zaovu na doličan način. Tako dobra i snažna osoba i više je nego zaslužila geburte. U nekom drugom životu mogla je zapovedati vojskom. Umrla je bez bliskih prijatelja. Imala je samo jednog, a i on nije bio tu. „Da, pastore“, odgovorila je. „Susedi su se odazvali, ali moramo da je što pre premestimo, da je donesemo u crkvu.“ „Nije se udala“, reče Pelikorn. „Grehota.“ Za neke od nas je grehota udati se. Napolju je vladao mrkli mrak. Orguljaš je u glavnom crkvenom brodu vežbao na moćnom instrumentu. Upaljene su baklje za večernju službu. Pastor je ustao. Ispeglao

je crnu tuniku kao da je kecelja. „Ako ste došli s namerom da je ovde sahranite, to neće biti moguće.“ Zavladala je tišina. Nela je čvrsto i uspravno stajala pred sveštenikom. „Zašto, pastore?“ Govorila je snažnim i ubedljivim glasom. Neće mu dopustiti da zadrhti niti da oda istinska osećanja. Pelikorn je bučno zatvorio pogrebnu knjigu. Iznenađeno ju je pogledao, kao da nije navikao da ga iko pita za objašnjenje. „Ne možemo je primiti, madam. Uprljana je, baš kao i vi.“ Tvrdim pogledom nastojao je da prodre u dubinu njenog bića. „Znajte da vas iskreno sažaljevam, madam.“ „Sažaljevate me, ali mi ne ukazujete nikakvu milost.“ „Pretrpani smo. Propovedam pred više skeleta nego ljudi od krvi i mesa. Blagi bože, kako zaudaraju“, promrsio je sebi u bradu. „Svi parfemi Arabije ne mogu da prikriju vonj istrulelih Holanđana.“ Nastavio je, okrenuvši se prema Neli: „Žao mi je zbog njene smrti, ali ne mogu je ovde sahraniti.“ „Sinjore...“ „Pitajte u Svetom Antoniju, oni će vam pomoći.“ „Ne, pastore. Neću je sahraniti van gradskih zidina. Ovde se molila Bogu.“ „Pogreb unutar grada je u današnje vreme većini nedostupan, madam.“ „Mora biti dostupan Marin Brant.“ „Da li ste me čuli kad sam rekao da nemamo mesta?“ Izvadila je dve stotine Arnaudovih guldena iz džepa. Spustila ih je na pogrebnu knjigu. „Dobićete još toliko kad se pobrinete za nadgrobni kamen, kovčeg, ljude koji će ga nositi i prostor za sahranu u crkvi“, rekla je. Pelikorn je pogledao novac. Pripadao je ženi sodomiste. Pripadao je ženi. Oličavao je duboko ukorenjeno zlo, ali suma je bila zamašna. „Ne mogu ga prihvatiti!“, brecnuo se. „Pohlepa je trulež koje se moramo otarasiti“, odvratila je sa žalosnim izrazom lica. „Upravo tako“, rekao je. Prijalo mu je da čuje eho svoje propovedi. „Vi ste, kao božji čovek, svakako najpozvaniji da čuvate trulež“, nastavila je. „Nakon što se odstrani“, odvratio je Pelikorn, gledajući na banknote. „Naravno.“ „Milostinja je preko potrebna hudim i ubogim ovoga grada“, rekao je. „Nešto se mora učiniti za njih, ili će trulež početi da se širi.“ Ćutke su sedeli. „U istočnom kutku crkve ima malo mesta“, reče Pelikorn. „Dovoljno za skromni nadgrobni kamen, ali ništa više.“ Kakva je on budala, pomislila je Nela. Običan čovek, kao i svi drugi. Ni za dlaku nije bliži Bogu od ostalih. Pitala se koliko će štrpnuti od četiri stotine guldena pre no što plati nosače kovčega i razdeli novac sirotinji. Da li će se Marin svideti mesto u uglu? Možda bi više volela glavni brod, pošto je provela život u uglu. A opet, tamo bi

ljudi gazili po njoj. Neki građani verovatno zaslužuju takav kraj, da nikad ne bi bili zaboravljeni, da bi ostali u sećanju i da bi se neko molio za njih. Tako nešto bilo bi previše nedostojanstveno za Marin. U uglu će joj biti bolje. „Govorim istinu, madam“, reče pastor Pelikorn. „Prepuni smo. Ne mogu da ponudim ništa bolje od mesta u uglu.“ „Odgovaraće“, odvratila je. „Hoću da kovčeg bude od najkvalitetnijeg bresta.“ Pelikorn se ponovo mašio pera i otvorio pogrebnu knjigu. „Pobrinuću se za to. Pogreb bi mogao biti sledećeg utorka uveče, posle redovne službe?“ „Vrlo dobro.“ „Noću je zgodnije. Vonj koji se širi po otvaranju poda odvraća verne od molitve.“ „Shvatam.“ „Koliko ljudi će doći?“, pitao je. „Neće ih biti mnogo. Pokojnica je vodila tih i povučen život.“ Izrekla je ovo prilično izazovnim tonom, da bi videla da li će je opovrgnuti ili počastiti nekom opaskom o Marininom tajnom životu. Možda će pomenuti knjižare koje je posećivala, društvo u kom se kretala ili crnca s kojim je paradirala ulicama. Pelikorn je samo napućio usne. Odvojenost je zlo. Znala je šta taj izraz znači. Grad opstaje zahvaljujući brizi o opštem dobru, komšijskoj prismotri i opštem uhođenju, a ne na skrivanju od znatiželjnih očiju. „Ceremonija će biti kratka“, rekao je i gurnuo guldene u knjižurinu. „To nam odgovara. Pompa Bogu nije mila“, odvratila je. „Tako je. Kakav natpis želite na nadgrobnom kamenu, izuzev imena i datuma?“ Zažmurila je i zamislila Marin u dugoj crnoj haljini, sa savršenom kapom i manžetnama koje su skrivale toliko strastvenog žara. U javnosti je izbegavala šećer, ali je kriomice grickala zašećerene orahe, krila Otove ljubavne poruke i obeležavala neposećene zemlje na bratovljevim ukradenim mapama. Izražavala je prezir prema minijaturama, ali je spavala s Otovom lutkom ispod jastuka. Nije htela da bude supruga, ali je Teino ime čekalo na njenom jeziku. Nela je posrtala pod težinom tuge zbog besmislenog gubitka zaovinog života i velikog broja pitanja bez odgovora. Da li su je Frans, Johanes i Oto poznavali išta bolje od nje? „Pa?“, nestrpljivo će Pelikorn. Nela je pročistila grlo. „T’can vekeeren“, odgovorila je. „Da li je to sve?“ „Jeste“, rekla je. „T’can vekeeren.“ Sve može da se promeni.

Stepeni života

N

ela je u subotu ujutru uzela pitu iz smočnice. Mislila je da je od šumskih bobica. Umirala je od gladi. Jedva da je išta jela od izricanja presude. Korica ju je obmanula. Ispostavilo se da je puna hladne ribe. Nadala se zimskom voću, a dobila hladno meso. Bila je toliko nervozna da je pomislila da je hrana namerno izaziva. Pitala se da li će Kornelija ikada više napraviti nešto slatko. Pogled na zašećerene orahe mogao bi prizvati sećanje na Marin i njene sladostrasne protivrečnosti. Stomak joj je zakrčao. Krenula je ka Haninoj i Arnaudovoj radnji, pod znakom dve kifle posute šećerom. „Naručićemo još“, reče Arnaud čim ju je video. „Dobro se slaže s pčelinjim saćem. Siguran sam da vam je veoma stalo da ga se što pre otarasite.“ „Arnaude!“, opomenula ga je Hana. „Žao mi je, Nela. U Hagu nisu uspeli da ga nauče pristojnosti.“ Nela se osmehnula. Posao je posao. Ne moram da volim Arnauda, pomislila je. Hana joj se dopadala. Izražavala se neuvijeno i neposredno. Bila je pravi diplomata u brašnjavoj kecelji. Odlučila je da, čim proda šećer, baci Arnaudovu lutku u gradski pčelinjak, pohlepnim insektima. „Hodi“, reče Hana. Dala joj je znak da sedne na uglačanu klupu ispred radnje. Arnaud je otrčao pozadi. Počelo je treskanje tepsija. „Isprobavam novo piće od zrna kakaovca“, raspoloženo će Hana. „Oplemenila sam ga s malo vašeg šećera i vanilinim semenom.“ Novo piće bilo je izuzetno ukusno. Zagrejalo je Nelu kao srećna uspomena iz detinjstva. „Da li ste čuli?“, pitala je Hana. „Šta?“ „Gradski oci povukli su zabranu pečenja kolača u ljudskom obličju. Naši psi su bili veoma popularni, ali mi je drago što možemo da nastavimo da pravimo tradicionalne figurice za one dovoljno srećne da budu mladi i zaljubljeni. To je dobra vest za vaše zalihe šećera.“ Nela je sklopila prste oko vruće šolje od terakote. „Jeste.“ Ni ova vest nije mogla da rasprši gustu tamu u njoj. „Ne mogu dugo da ostanem“, rekla je. Mislila je na domaćinstvo i na novopridošlog člana porodice. „Naravno“, reče Hana. Pažljivo ju je posmatrala. Da li zna ili je Kornelija konačno obuzdala jezik? „Zahvaljujem vam na prijateljstvu i poslovnoj saradnji.“ „Svi bih učinila za nju“, reče Hana.

Zamišljala je Hanu i Korneliju u sirotištu. Kakve saveze su sklopile, kakve krvne zakletve do smrti su položile? Hana je spustila glas. „Od udaje...“ Ućutala se i bacila pogled preko ramena, na Arnauda. „Po čitav dan upravljam poslastičarnicom.“ „Imate Arnauda.“ „Upravo tako.“ Osmehnula se. „Nije okrutan, a nije ni samoživ. Načinila sam meku postelju od testa.“ Nagnula se napred i prošaptala. „Isplatićemo vam preko potrebni novac. Iz malog semenja niču veliki cvetovi.“ Nela je pogledala u kuhinju. „Ali šta će Arnaud reći? Ne mogu ga prodati po niskoj ceni.“ Hana je slegla ramenima. „Postoje raznorazni načini ubeđivanja. To je i moj novac. Zarađivala sam i uštedela zamašnu sumu pre udaje. Moj brat se za moj račun kockao na berzi. Naložila sam mu da prestane čim sam zaradila početni kapital. Poslušao me je, za razliku od nekih.“ Uzdahnula je. „Arnaud se divi mom talentu za posao. Izgleda da je polako počeo da zaboravlja izvor polovine svog kapitala. Dopada mu se nova uloga trgovca šećerom. Donela mu je ugled u Poslastičarskoj gildi. Možda mu se smeši i mesto nadzornika. Roba je dobra pa misle da je i on takav.“ Toplo se osmehnula. „Tu su i novi recepti, kao i planovi za širenje posla. Želi da proda sledeću količinu šećera u Delftu i Lajdenu, a i u Hagu.“ Nastavila je posle kraće pauze. „Podržala sam sve te odluke.“ „Hoćete li krenuti s njim?“ „Neko mora upravljati radnjom. Kupićemo još tri stotine glava šećera. Platićemo vam šest hiljada guldena. To je pošteno, zar ne? Kristali šećera su mi korisniji od dijamanata, madam Brant.“ Šta ona kupuje? – pitala se Nela, ošamućena predloženom sumom. Duševni mir ili trenutak uživanja u plodovima teškog rada? „Mislim da ćemo, dugoročno gledano, svi biti na dobitku ‘, reče Hana. *** Nela je napustila poslastičarnicu. Žurnim korakom zaputila se ka Stadhojsu. Stražar ju je pustio da uđe. Hodala je poznatim hodnikom do vrata Johanesove ćelije. Platila je tri guldena da bi dobila više od uobičajenih četvrt sata. Johanesova omeđena egzistencija činila je vreme provedeno s njim skupljim. Dala bi i deset puta toliko da je morala. Čuvar se osećao na ružinu vodicu i bundeve. Pogledao je novac na dlanu, klimnuo i zatvorio vrata ćelije. Neko, možda Kornelija, obrijao je Johanesa. Uklonila je srebrnkastu strnjiku, zbog koje se sticao utisak da mu se lobanja probija kroz kožu. Trebalo je da mu kupim novu košulju, pomislila je posmatrajući ga u oskudnoj svetlosti. Ona na njemu bila je pocepana i tanka. Progutala je knedlu kad je to uočila. Sedeo je na slamarici. Naslonio je glavu na vlažnu ciglu. Duge noge su mu štrčale iz kukova pod neprirodnim

uglom. Shvatila je koliko liči na Marin. Bio je spokojan i privlačan čak i u ovim okolnostima Grlo joj se steglo. Opazila je hrpu izmeta u uglu, žurno prekrivenu slamom. Skrenula je pogled. Koga će smatrati najvećim izdajnikom ako mu sve ispričam? – pitala se. Setila se kako je Džek vrištao na Ota: Zna da si nešto učinio. Johanes je osporavao Marininu pobožnost u svađi u salonu. Ona je kasnije rekla da je od brata uzela nešto što nije trebalo da uzme. Da li je Johanes znao i okretao glavu? To je bilo nemoguće, ali toliko toga u vezi s njim bilo je nemoguće. Marin i on su se često otimali za Ota. Nadmetali su se oko njega kao države oko sporne teritorije. Prepirali su se, dokazujući kome je više potreban. Dva kolača ostala su nepojedena kraj njega. „Pojedi ih dok su sveži“, rekla je. „Sedi pored mene“, tiho joj se obratio. Koliko krhko izgleda. Činilo joj se da oseća kako mu se duh rastvara u vazduhu, preobražavajući se u ništavilo. Htela je da ga zgrabi i zadrži, da spreči njegov odlazak. „Prodajem šećer“, rekla je kad je sela. „Poslastičar mi pomaže u tom poslu.“ „Ne verujem da ćeš ga do sutra prodati u celosti“, odvratio je sa senkom osmeha. Suzbila je suze. Izgleda da je Kornelija održala obećanje da ga neće upoznati s onim što se desilo Marin. Kako to mogu tek tako da prećute? Njegova sestra, njegova ljubljena protivnica je mrtva. Kako je moguće da ne opaža tugu na licima žena iz svog domaćinstva? „Mermans u ovom trenutku ionako ne bi prihvatio mito“, reče Johanes. „Izgleda da ponešto zbilja nema cenu. Marin je imala pravo, nema pogađanja za neopipljiva dobra, a i izdaja spada u tu grupu.“ Pomislila je na Lizbet Timers. „Ali ovo je Amsterdam...“ „U kom se klatno neprestano njiše između Boga i guldena. Frans tvrdi da sve ovo čini da bi mi spasao dušu, iako je u pozadini svega njegov gnev što nisam prodao šećer preko noći. Bori se za svoju robu nazivajući me sodomistom.“ „Da li je osveta njegov jedini motiv?“ Posmatrao ju je u pomračini. Čekala je. Sada, pomislila je. Sada će joj ispričati o Marin i njenom odbijanju da se uda. Ali ostao je veran sestri do kraja. „Nemarno sam postupao s tim šećerom, iako sam znao koliko mu je važan.“ „Zašto si to radio? Zbog Džeka?“ „Ne, već zato što sam jasno osećao grozni ukus Fransove i Agnesine pohlepe.“ „Ali ti si trgovac, a ne filozof.“ „Pohlepa nije preduslov poslovnog uspeha. Zadovoljavao sam se i malim.“ „Hrskavim krompirićima?“ Osmehnuo se. „Hrskavim krompirićima. Imaš pravo. Nisam filozof, već samo

čovek koji je slučajno odjedrio za Surinam.“ Obuhvatio je ćeliju turobnim pogledom. „Za to sam bogato nagrađen. Tajna poslovnog uspeha je da se ne brineš previše i da uvek budeš spreman na gubitak. Izgleda da sam se brinuo i previše i premalo.“ Nad njima se nadnosila zloslutna pomisao na najveći od svih gubitaka. „Pogrešno sam procenio situaciju. Potcenio sam stare rane, ali to sad nije bitno. Više ništa ne može da se uradi. Kornelija me je okupala svojim suzama, a sad i ti. Mogla si da mi doneseš novu košulju. Zbilja si grozna supruga“, zadirkivao ju je, stiskajući je za ruku. „Moraš reći Marin da ne dolazi ovamo.“ Gubitak je zapljuskivao njeno biće kao slankasta plima. „Ne bih želeo da me vidi u ovakvom stanju.“ „Johanese, zašto te je Džek izdao?“ Prošao je rukom kroz srebrnkastu kosu. „Pretpostavljam da je to učinio zbog novca i onog što on znači. Mora biti da je zbog novca zato što ne mogu da se dosetim nekog drugog razloga.“ Tišina se zgušnjavala. Osećala je da se trudi da obuzda i sakrije svoj strah. „Trebalo je da čuješ Agnesino svedočenje. Njen duh je oduvek bio krhak. Verujem da se baš u tom trenutku konačno slomio.“ Govorio je brzo, da bi pobegao od mračnih misli. „Uvek je volela Fransa, ali previše ljubavi ponekad je otrov. Ne znam koliko je bila srećna zato što mu je ovog puta udovoljila. Ona veruje u Boga i u propisano stanje stvari. Nešto neobično joj se desilo u četvrtak ujutru. Delovala je prilično smeteno, kao da radi nešto iako savršeno dobro zna da je to loše. Verovatno je u tom trenutku najjasnije spoznala sebe. Bila je veoma iznenađena sadržajem te spoznaje.“ Nasmejao se. Nela je pohranila taj zvuk unutar sebe. „Marin je oduvek imala pravo kad su Agnes i Frans u pitanju“, rekao je. „Oni su od onih ljudi koji svuda vide pocrneli šećer.“ Bog sveti zna da njen suprug nije uvek bio najumešniji procenitelj karaktera, ali je znao koliko njegova sestra vredi. Godinama je uživao u njenoj briljantnosti i naklonosti. Verovatno je gledao kako od bistre devojke izrasta u odlučnu ženu sposobnu da pođe putem koji je sama odabrala. Bio je velikodušan prema njoj. Neli se činilo da je Marin s njim i da blista punim sjajem u tami ćelije. Nela nije Džek – neće iscepati sliku njegove sestre iz rama. Neće mu reći šta je izgubio, niti koliko su je malo poznavali. „Mrzim ih, Johanese. Mrzim ih iz dna duše.“ „Nemoj, Nela. Ne troši se uzalud. Kornelija mi je rekla koliko si postigla sarađujući s Arnaudom Makvredeom. Nisam se iznenadio. Ta vest mi je donela silno zadovoljstvo. Drago mi je što će šećer ostati u republici!“ „Marin mi je mnogo pomogla“, rekla je, pipajući ključ skladišta na grudima. Ućutali su se i uhvatili za ruke, kao da će dodirom sprečiti dolazak zore.

Vodenični kamen

N

ela je posmatrala stotine usidrenih brodova. Njihova korita pružala su se duž dugih uskih kejeva u vlasništvu VOC-a. Svi brodići i galije, barke i čamci raznovrsnih oblika i namena služili su republici. Većina jarbola beše gola. Jedra i užad su sklonjeni da bi se zaštitili od vremenskih nepogoda, dok ne kucne čas da se nanovo premažu katranom, podignu i zategnu preko drveta. Činilo se da su brodovi s jedrima procvetali i da su spremni da uhvate trgovačke vetrove i povedu mornare na daleke pute. Brodske oplate su škripale, nabrekle od nezaustavljive slane vlage, koja zagorčava život svakog mornara. Vazduh je imao opor ukus. Sadržao je miris štroke na ivicama dokova i ostataka riba, iskljucanih kljunovima galebova. Otpadne vode iz brodova svetlucale su na vodi pod sve oskudnijom svetlošću dana. Brodovi bi u normalnim prilikama bili impozantan prizor. Na talasima su se ljuljuškali golemi trupovi glasnika trgovačkog carstva, pasa rata spremnih da obave prljavi posao. U kasno nedeljno popodne su svi pogledi počivali na muškarcu s vodeničnim kamenom oko vrata. Amsterdamske ceremonije, bile one svadbe ili pogrebi, izazivale su mrštenje građanstva, koje je držalo da su svi preterano pompezni rituali papistički i za izbegavanje. Gomila se sjatila na obali zato što je potapanje bogataša bilo nešto sasvim drugo, događaj nabijen moralnim sadržajem i biblijskim simbolizmom. Čekali su na keju. Došlo je mnogo nameštenika VOC-a, morskih kapetana i činovnika. Tu je bio i pastor Pelikorn, shaut Slabart, čak i Agnes Mermans, s iznošenim krznenim okovratnikom. Njen suprug nije bio pored nje. Tu su bili i pripadnici gildi, regenti iz Stadhojsa, njihove supruge, nekolicina pastora i tri smrknuta stražara. Nela je stajala u pozadini svetine. Pelikorn je prešao preko nje nemilosrdnim pogledom. Pravio se da je ne vidi. Pastorovi nosači kovčega došli su prošle noći da odnesu zaovu. Marin je sad čekala poslednje pomazanje u kripti Stare crkve. Pelikorn se usredsredio na predstojeći zadatak. Sigurno likuje u sebi, pomislila je Nela. Zakon i crkva iskali su krvnu žrtvu. Pastor je blistao od gnusnog zadovoljstva. Obećala je Johanesu da će i ona biti na pristaništu. Nijedno obećanje joj nije tako teško palo. Prošle noći su čitav sat sedeli u mračnoj ćeliji. Ćutke su se držali za ruke. Čuvar ih nije dirao. Više nikad neće iskusiti takvu tišinu i tako sadržajni sat. Odsad pa doveka smatraće ga svojom bračnom noći, druženjem u kom su reči bile suvišne, zato što su izgubile provokativnu i obmanjivačku moć. Zamenio ih je dublji i bogatiji jezik. Na polasku se zaustavila na vratima ćelije. Osmehnuo se. Izgledao je neobično mladoliko, a ona se osećala veoma staro, kao da je tišina prenela svu njegovu tugu na

nju. Poneće je da bi on uzleteo, prazan, šupalj i slobodan. Kornelija je spavala pod dejstvom snažnog uspavljujućeg napitka, koji joj je Lizbet Timers napravila s uvežbanom lakoćom. Došla je u praskozorje da bi nahranila Teu i odlučila da ostane. „Danas ću vam, po svoj prilici, biti potrebna“, rekla je. Pogledi su im se sreli. Nela je bez reči klimnula. Dojilja je sad čekala njen povratak u kuhinji. Nela je stajala razmaknutih nogu, kao da nije sigurna u čvrstinu pristanišnih dasaka. Kroz kaput joj je duvao ledeni januarski vetar, oštar kao mačja kandža. Nosila je kapuljaču i Kornelijinu smeđu haljinu. Maskirala se da bi lakše istrpela ovu muku, kao da će je prerušavanje zaštititi od istine. I Johanes je nosio kostim. Bio je u odelu od srebrnog satena, koje nije odgovaralo njegovim merama. Šešir su mu krasila pera koja on nikada ne bi izabrao. Vlast je htela da poruči okupljenima kako odelo čini čoveka. Nela bi u moru sivkastosmeđe i crne povremeno uvrebala delić srebrnkastog rukava. Izdaleka je ličio na oklop. Slučajno se naslonila na ženu do sebe. Ova je poskočila na njen dodir. Okrenula se. „Sve je u redu, draga moja“, rekla je, suočena s užasom u Nelinim očima. „Ne gledaj ako ne možeš da podneseš.“ Njena ljubaznost ju je duboko pogodila. Kako dobri ljudi mogu da dođu i gledaju ovako nešto? Nela je prestala da gleda kad je Slabart položio ruku na Johanesovo rame. Samo je osluškivala, zatvorenih očiju, s vetrom na licu. Jedra su lepršala kao vlažni veš na konopcu. Čula je kako dva dželata vuku vodenični kamen. Svezali su Johanesa za njega. Stajao je na ivici keja. Kamenčuga od pola tone grebla je daske s otegnutim zvukom koji joj se zavlačio pod kožu i dopirao do koštane srži. Gomila je duboko udahnula, baš kad je Nela osetila vrući urin na nogama. Tekao je niz vunene čarape i vređao osetljivu kožu. Govorio joj je. Zamišljala je kako pogledom traži nju, Marin i Korneliju. Volela bih da me vidi i da pomisli da mu šaljem molitvu. Vetar je poneo i rasuo Johanesove poslednje reči. Nije čula nijednu. Johanese, prošaptala je. Naprezala se da ga čuje, ali nije razabrala ništa izuzev prozaičnog mrmljanja i molitvi. Previše je slab da bi govorio dovoljno glasno. Žamor se utišao kad je vodenični kamen otkotrljan do ivice keja. Johanese... Teški kamen razbio je površinu mora i nestao. Otvorila je oči. Krupni talas se podigao. Pena je obrazovala beli krug i iščezla za nekoliko sekundi. Niko se nije mrdao. „Bio je jedan od najboljih trgovaca“, konačno se oglasio neki čovek. „Baš smo budale.“ Gomila je uzdahnula. Kosa im se lepršala na čelima. „Neće biti tela za sahranu“, oglasio se neko. „Neće ga vaditi iz vode.“

Nela se okrenula. Živa je, i nije živa. U vodi je s Johanesom. Naslonila se na zid i oborila glavu kad joj se učinilo da će se urušiti u sebe. Koliko brzo će mu morska voda ispuniti pluća? Samo neka bude brzo, da se što pre oslobodi. Nešto je osetila. Koža na potiljku joj se naježila. Kolena su joj popuštala. Podigla je glavu i osmotrila gomilu. Tragala je za sevom plave kose. Još je tu, pomislila je. Osećam njeno prisustvo. Posmatrala je ljudska lica, u nadi da će se susresti s njenim hladnim ispitivačkim pogledom. Nadala se oproštaju s minijaturistkinjom. Ali nije videla nju. Bio je mršaviji. Nosio je skupoceni brokatni kaput u kom je otišao. Nela je u jednom mahnitom trenutku pomislila da je njen suprug izašao iz vode, da ga je anđeo povratio u život. Ali znala je ko je pred njom. Podigla je ruku da mu da do znanja da ga je prepoznala. Od tuge onemeli Oto podigao je dlan. Pet drhtavih prstiju zablistali su iz mraka kao zvezda.

PETI DEO

ISTE VEČERI Hajde da se opijamo ljubavlju do zore, da se veselimo milovanjem. fer mi muž nije kod kuće, otišao je na put daleki, Uzeo je sa sobom tobolac novčani, vratiće se kući u određeni dan. Poslovice 7:16-20

Nova Holandija

P

retpostavila je da je bio preneražen ritualom kojem je prisustvovao. Morala je da ga vuče za rukav. Stopala su im se klizala po kamenim pločama. „Idemo kući“, govorila je Nela u agoniji. „Idemo kući.“ Gušila se od silne tuge. Svetlost je gasnula. Sumrak je nastupao. Pokušala je da iz glave izgna sliku kruga od bele pene i zvuk Johanesovog nestajanja u morskim dubinama. Koračala je sve brže, iz straha da će je tuga paralizovati, da će se sklupčati u loptu na stazi pored kanala i da se nikad neće pomaći s tog mesta. Zaprepašćeni Oto okrenuo se ka njoj. Stiskao je Johanesov kaput oko sebe. Stao je i pokazao nazad, ka dokovima. „Madam, šta se tamo dogodilo?“ „Ne mogu... ja... ja ne mogu da pronađem reči, Oto. Nema ga više.“ Zatresao je glavom, i dalje zapanjen onim što je video. „Nisam znao da je uhapšen. Mislio sam da ću vas zaštititi odlaskom u London, madam. Nikad ne bih...“ „Idemo!“ Oto je kao opčinjen posmatrao kuću kad su stigli do Herengrahta. Uhvatio se za zvekir u obliku delfina, kao da se boji da će pasti. Njegov izraz lica svedočio je o sukobu između agonije i samokontrole. Svest o onom što će otkriti iza tih vrata otvarala se kao zlokobni cvet u Nelinom telu. Sumnjala je da iko može istrpeti toliku tugu. Stupala je za Otom, u najgorem od svih povrataka kući. Mirna unutrašnjost kuće vrištala je o Marininom odlasku. Kalajne trake su se savijale, a ploče od kornjačevine pucale i pucketale u plamenovima. Lizbet je čvrsto stiskala Teu na grudima, u središtu velike odaje. Posmatrala je Ota zagledanog u dete. „Ko je to?“, pitala je. Nela se okrenula prema njemu. Pitala se da li je sposoban da se predstavi, da li želi da postavi isto pitanje dojilji. Zakoračio je ka detetu. Kretao se kao u snu, ispruženih ruku. Nela se setila da je još prvog dana provedenog u kući videla kako Oto radi to isto, kad joj je dao par klompi da bi se odbranila od hladnoće. Dojilja je ustuknula. „Lizbet, ovo je Oto. Predaj mu dete, molim te“, reče Nela. Zvučala je tako zapovednički da je dojilja smesta poslušala. „Pažljivo s njom“, promrmljala je. Oto je privio Teu na grudi, kao da je sam život – kao da ga njeno sićušno pulsirajuće srce može održati u životu. Čak je i Lizbet nemo posmatrala upoznavanje, tako čudno sred tolikih rastanaka. Tako čudno, a ipak prirodno „Lizbet“, promrmljala je Nela. „Probudi Korneliju.“

Nela je počela čim su ostali sami. „Zove se Tea. Oto, moram nešto da ti kažem.“ Nije znala da li je sluša. Zurio je u Teino lice, opčinjen majušnim ogledalom. „Oto...“ „Madam Marin je rekla da će biti dečak“, prozborio je. Nela isprva nije znala kako da počne. Činilo joj se da nikad neće progovoriti. „Znao si?“, konačno je prozborila. Klimnuo je. Lice mu se približilo vatri. Videla je da plače i da se bori da pronađe pravu reč. Tragao je za bilo kojom rečju koja bi ponela deo tereta koji je nosio na plećima. Pokazao je na neuglačani pod i prašnjave stolice od ružinog drveta. „Nije ovde“, rekao je, kao da neživi predmeti predstavljaju nepobitan dokaz gubitka. „Nije“, reče Nela. „Više nije ovde.“ Progutala je knedlu. Znala je da je jecaj tu negde. Strahovala je da bi plač bio nedostojan njegove tuge. „Žao mi je, Oto.“ „Madam.“ Progovorio je drhtavim glasom. Prelomio je jednostavnu reč nadvoje. Podigla je glavu. Presreo je njen skrhani pogled. „Spasli ste dete. Znao sam da će dati svoj život da bi ovo stvorenjce živelo.“ „Ali zašto je morala da to učini?“, oglasila se Nela. Suze su potekle. Nije mogla da ih zadrži. Od napora da ih spreči samo su tekle još brže, zamagljujući joj vid. „Stanje joj se tako brzo pogoršalo. Nismo mogle da je vratimo u život. Pokušale smo, Tote, ali nismo znale...“ „Shvatam“, rekao je, iako je bol na njegovom licu svedočio da ne shvata. Nela se uhvatila za stolicu kad je osetila da je noge izdaju. Gledao je Teino teme. „Nikad nije zvučala odlučnije no kad mi je rekla da je zatrudnela. Bio sam siguran da će to biti kraj sveta. Pitao sam je kakav će biti život tog deteta.“ „Šta ti je rekla?“ Čvršće je zagrlio Teu. „Rekla mi je da će imati život kakav bude izborilo za sebe.“ „O, Marin!“ „Znao sam da ćete biti bezbedniji ako odem. I pored toga sam morao da se vratim. Morao sam da je vidim.“ Činjenica o Tei, o činu njenog stvaranja, lebdela je u vazduhu. Život podruku sa smrću. Možda će Oto doveka čuvati tu tajnu, pomislila je Nela. Bog zna da će mu Kornelija u tome pomoći. Pretvaraće se da se to nikad nije dogodilo, da je Tea rezultat bezgrešnog začeća ili da je pronađena u kupusu. Možda će jednog dana objasniti kako je i zašto počelo to između njega i Marin, i da li su oboje osećali ljubav kao silu ili strast, da li su slobodno izmenjali srca puna radosti, ili su s vremenom poklekli pod pritiskom. Tea, mapa same sebe, otkriće očeve crte u polovini svojih i zapitati gde je moja mati, moja druga polovina? Daću joj lutku, pomislila je Nela. Pokazaću joj sive oči, vitke zglobove, čak i steznik postavljen krznom. Više ne sme biti tajni, tako sam rekla. Pokazaću joj zaobljeni stomak na minijaturistkinjinom poklonu. Tu si bila,

Tea. Petronela Vindelbreke je znala da si na putu, i znala je daje to dobro. Poslala ti je i kolevku. Počela je da pripoveda tvoju priču pre no što si se rodila, na tebi je da je dovršiš. Lizbet je izvukla Korneliju iz kreveta, još omamljenu valerijanom. Zablenuto je stajala na vratima salona. Neizgovoreno pitanje ogledalo joj se na licu dok su oči gutale odgovor. „Ti si“, prostenjala je. ,Ja sam“, nervozno će Oto. „Bio sam u Londonu, Kornelija. Englezi su me zvali garavi i kalajisani. Odseo sam u Smaragdnom papagaju. Hteo sam da ti pišem i da ti objasnim. Ja...“ Reči su padale preko reči. Oto je zadržavao plimu tuge pre no što je popala po glavi njegove najstarije prijateljice. Zatrčala se ka njemu. Pipala ga je po laktovima i ramenima, po rukama punim Tee. Dodirivala mu je lice. Činila je to da bi samoj sebi dokazala da je pred njom. S ljubavnim žarom pomilovala ga je po potiljku. „Dosta“, rekla je. Gutala ga je pogledom. Disala je isti vazduh s njim. „Dosta.“ Nela ih je ostavila u salonu. Još je bila u kaputu. Pohitala je preko mramornog poda do ulaznih vrata, koja su u žurbi ostala odškrinuta. Širom ih je otvorila i stala na kućni prag. Hladni vazduh milovao joj je obraze. Zvona su nedeljom uveče zvonila preko amsterdamskih krovova. Zvonjava iz brojnih crkava uzdizala se ka nebesima. Dana je dotrčala da pozdravi mladu gospodaricu. Sagnula je glavu, u nadi da će je potapšati. „Da li su te nahranili, lepotice?“, pitala je kuju, milujući njene divne svilenkaste uši. Zvona su najavljivala dolazak noći. Nela je podigla glavu ka malom belom polumesecu na sve tamnijem nebu. Ličio je na damski nokat. Kornelija je prošla kroz hodnik, svezane kecelje i glave okrenute ka kuhinji. „Hladno je, madam“, rekla je. „Uđite u kuću.“ Nela je i dalje posmatrala njihov deo smrznutog kanala. Zapazila je pukotinu na sve tanjem ledu blizu obale. Toplija voda počela je da nagriza zimski pokrov. Ličio joj je na nabranu čipku, na baldahin džinovske kolevke. *** Kornelija je ispustila šerpu u kuhinji. Čula je tepanje u salonu, namenjeno rasplakanoj Tei. Lizbetin i Otov glas plovili su predvorjem. Nela je u džepu kaputa potražila minijaturnu kuću koju je uzela iz radionice u Kalverstratu. Nije mogla da je pronađe. To je nemoguće, pomislila je dok je izvrtala džep. Bebica je još tu, a i Arnaudova minijatura. Da li sam je ispustila dok sam trčala ulicama? Da li sam je ostavila u radionici? Videla sam je. Postojala je. Bilo kako bilo, više je nije imala. Pet figura koje je minijaturistkinja izrezbarila još su u kući. Mlada udovica, dojilja, Oto, Tea i Kornelija. Da li nam je suđeno da se upoznamo? Svako od njih je rasparani konac. Od početka je tako bilo. Zajedno

tvorimo tapiseriju nade, naših ruku delo. Sumrak je kliznuo u noć. Osećao se na oraščiće. Dana je sitnim telom grejala Nelinu haljinu. Nebo je teklo između krovova kao golemo more, preveliko da bi se golim okom videlo gde počinje i gde se završava. Njegova dubina, bremenita beskrajnim mogućnostima, pozivala je da se otisne od kuće. „Madam?“, dozvala ju je Kornelija. Okrenula se i udahnula miris začina. Bacila je još jedan pogled iznad sebe, pre no što je ušla u kuću.

SPISAK HOLANDSKIH REČI IZ XVII VEKA bevindeberpartner u VOC-u sa mnogo kapitala investiranog u kompaniju Berza – prva ustanova za razmenu robe izgrađena je na kanalu Rokin između 1609. i 1611. godine. Sastojala se od četvrtastog dvorišta okruženog natkriljenim hodnicima u kojima se odvijalo trgovanje. donderbuza – doslovce grmeća cev, preteča sačmare. geburte – grupa suseda koji održavaju red i mir, pomažu komšijama u nevolji, posreduju u sukobima unutar porodice i pružaju podršku na pogrebima. gulden – srebrnjak prvi put iskovan 1680. godine; delio se na 20 stojvera ili 160 dojta. Veće vrednosti postojale su samo kao banknote. herenbrod – doslovce gospodski hleb. Jeo se na trpezama imućnih građana. Pravio se od očišćenog i samlevenog pšeničnog brašna. Siromašniji slojevi jeli su jeftiniji raženi hleb. Hoftov „Varenar“(„Warenar“) – tragikomedijaiz 1617. godine o umerenosti, pohlepi i opsesiji. Škrtac Varenar ima kći Klartje, koja je zatrudnela u vanbračnoj vezi s proscem kog Varenar ne podnosi. Amsterdam je u XVII veku postao središte međunarodne trgovine knjigama i cenzura nije bila preterano revnosna. U Amsterdamu su štampana i dela zabranjena u drugim zemljama. hutspot – jelo od mesa i povrća, u kom je završavalo sve što bi se našlo u kuhinji. oli-kuken – preteča krofne, testo od pšeničnog brašna sa suvim grožđem. bademom, đumbirom, karanfilićima i jabukom, pečeno na ulju i uvaljano u šećer. pufert – debela palačinka pržena u tiganju. shepenen – grupa sudskih zvaničnika. Kad bi učestvovala na suđenjima, shepenen je često nazivan shepenbankom. Obično su sudili kriminalcima, što znači da su po potrebi bili i porota i sudsko veće. Shepenen se u ovom istorijskom kontekstu obično prevodi kao magistrat. shaut – holandska reč za vrhovnog sudiju, koji nadzire sve postupke koji stižu u Stadhojs. Spinhojs – ženski zatvor u Amsterdamu, osnovan 1597. godine; zatvorenice su u njemu obično radile u tekstilnim radionicama kako bi otplatile dug. Stadhojs – gradska većnica, danas kraljevska palata na trgu Dam. Sudski procesi odvijali su se u Shautkameru. Zatvor i soba za mučenje bili su u podrumu. Shaut je obznanjivao smrtnu presudu u podrumu, u prisustvu optuženog i pastora. Publika na uskom balkonu mogla je da čuje presudu i posmatra ceremoniju. I Amsterdamska banka nalazila se u podrumu Stadhojsa. U njoj su se čuvale razne valute, zlatno grumenje i poluge srebra. Deponenti su dobijali kredite u odgovarajućem iznosu u guldenima, a banka je obavljala transfere novca s računa na račun klijenata.

verkerspel – rana holandska verzija dama, često slikana kao simbol dangubljenja. Reč znači igra promena.

POREÐENJE ZARADA U AMSTERDAMU KRAJEM XVII VEKA U poslednjih dvadeset pet godina XVII veka, 0,1% amsterdamskih bogataša posedovalo je 42% ukupnog bogatstva. Blagajnik republike (najviše državno zvanje) imao je 1699. platu od 60.000 guldena godišnje. Bogati trgovac poput Johanesa zarađivao je oko 40.000 guldena godišnje – veoma uspešni trgovci umirali su s gotovinom u iznosu od 350.000 guldena i značajnim imetkom u robi i nekretninama. Amsterdamski shaut (visoko zvanje u mašineriji republike) zarađivao je oko 9.000 guldena godišnje. Hirurg je mogao da zaradi oko 850 guldena godišnje. Zanatlija ili majstor, pripadnik gilde (obućarske, voskarske, pekarske) mogao je da zaradi 650 guldena godišnje. (Arnaudov i Hanin prihod bio je daleko viši, ali su oni objedinili ušteđevine i imali sreće na berzi.) Obični radnik zarađivao je oko 300 guldena godišnje, ili 22 stojvera na dan.

KUĆNI IZDACI IMUĆNIH ŽITELJA AMSTERDAMA KRAJEM XVII VEKA Muška košulja – 1 gulden Apotekarski račun – 2 guldena i 10 stojvera Jednostavna ženska suknja – 2 guldena Udovičina penzija iz muževljeve gilde – 3 guldena nedeljno Mali pejzaž ili biblijska tema – 4 guldena Kućna haljina – 10 guldena Račun za hirurške usluge – 15 guldena Slika pomorske bitke u pozlaćenom ramu – 20 guldena Pristojni orman za posteljinu – 20 guldena Obućar – 23 guldena Prizor iz lova u italijanskom stilu – 35 guldena Kaput i prsluk – 50 guldena Otmeni orman za posteljinu, od orahovine – 60 guldena Damastna haljina – 95 guldena Krojač – 110 guldena Konj sa saonicama – 120 guldena Pedeset kilograma jastoga – 120 guldena Prijem u jednu od ekskluzivnijih gildi (filigransku ili juvelirsku, slikarsku, vinarsku) – 400 guldena Dvanaest srebrnih tanjira – 800 guldena Kuća za sitnog trgovca i njegovu porodicu – 900 guldena Tapiserija za sobu u kući na Herengrahtu – 900 guldena Dijamantska ogrlica – 2.000 guldena Kućica za lutke, kredenac, ispunjena sa 700 predmeta nabavljenih za nekoliko godina – 30.000 guldena

ZAHVALNICE Prvim čitaocima: Džejku Arnotu, Lorni Beket, Mahaliji Belo, Pipu Karteru, En Dejvis, Emili de Pejer, Poli Findlej, Edu Grifitsu, Entoniju Hanivelu, Suzan Kulkarni, Heli Ogden, Sofi Skot, Tizel Skot i ženama iz čitalačke grupe Pasioniranih okretača stranica. Hvala vam što niste rekli da je đubre i za uvek ljubazne, korisne i maštovite primedbe. Moje bogatstvo u prijateljima ukazuje da ću se u sledećem životu vratiti kao komarac. Trima gracijama s olovkama i znakovima uzvika: mojoj engleskoj urednici, Frančeski Mejn, koja objedinjuje izuzetne komentare i zapažanja s ljubaznošću i osećajnošću – i mojim urednicama u SAD i Kanadi, Li Budro i Dženifer Lambert, čija bistrina i polet su od ovog dela načinile najblistaviju moguću knjigu. Mnogo vam hvala zato što ste verovale u mene i minijaturistkinju. U Pikadoru se zahvaljujem Sandri Tejlor, Džodi Mališ i Sari Lojd na uloženom trudu i dobrom raspoloženju, Polu Bagaliju za pastoralnu podršku i Nikolasu Blejku za smisao za pojedinosti. Zahvaljujem se Line Luneman Andersen, Keti Tuk i Martin Andersen na zbilja divnim koricama, s pravom minijaturnom kućom. Duboko se zahvaljujem i Gregu Vilepiku i Rajanu Vilardu u Harper Ekou. Margi de Bur u Lojting-Sajthof, za sjajna zapažanja o infrastrukturi Amsterdama, životu prave Petronele Ortman i njenog supruga Johanesa i za podatke o pravnom i javnom životu u Holandiji krajem XVII veka. Odgovorna sam za svaku nepreciznost ili uzlet mašte jer sam u potpunosti izmislila Nelinu biografiju. Za sve podatke iz oblasti medicine zahvaljujem se Džesiki Katler, Prasani Puvanaradžah i Viktoriji Skot. Sva odstupanja su i ovde plod moje preterano živahne mašte. Zahvaljujem se i Gejl Bredli na oku sokolovom. Edvardu Berensu i Peni Friman, koji su mi ljubazno dozvolili da se izolujem u njihovim kućama bez interneta, ali s obiljem vremena, mora i tišine. I vina. Saši Raskin, za sjajno plasiranje Tajne devet soba u SAD. I: Mom agentu Džulijet Mašens: savetnici, zatočniku, superzvezdi, prijateljici. Zato što je ovo iskustvo učinila tako zabavnim i divnim. Ti si izuzetan agent i zapanjujuće ljudsko biće. Lindi i Edvardu, takođe poznatim kao mama i tata. Zato što su mi čitali kad sam bila mala, zato što su me vodili u biblioteku i kupovali knjige. Zato što su rekli „Zašto ne bi napisala priču?“ kad god sam se dosađivala u šestoj, dvanaestoj i dvadeset sedmoj godini. Zato što su uvek, uvek bili tu. Margot, zato što nije ništa izuzev beskorisnog krznenog klupka koje šetka po

tastaturi. I Pipu. Ne znam kako da počnem. Hvala ti za sedam godina ljubavi i prijateljstva, veselja i čudesa. Izuzetan si, moja srećna dušo.