Jelena Vukasinovic - Knjiga Promena I - Susret.pdf

Jelena Vukašinović SUSRET

Izdavač Samostalno izdanje autora

Dizajn korica Aleksandar Mihajlović

Elektronsko izdanje Beograd, 2013. godine © 2013 by Jelena Vukašinović ISBN 978-1-304-73204-0

JELENA VUKAŠINOVIĆ

SUSRET

Knjiga promena I

PESMA O BESKRAJU

Shvatih večeras vrlo jasno da most je moja duša koja dođe na Zemlju pre snova o životu koji je počela živeti da naša uloga u ovom svetu nije da gledamo kako prolaze godine koje ostavljaju trag na stranicama dnevnika koje potajno pišemo da bismo izbegli zaborav.

U zaboravu smo došli da se setimo ko smo u zaboravu smo došli da se setimo onoga što bilo je jasno, da svet je naše igralište da naučimo dok ne bude kasno kako ljubav jedina može da pokrene stene koje nas dele od istina.

Gde ste dragi prijatelji večeras kada krenusmo na put koji nema kraja, na put koji sobom nosi beskrajne iskre radosti ne zbog istine nego zbog svih nas koji smo se okupili da zajedno odsanjamo san o večnosti.

Nije to istina, a čak i da jeste neka bude moja i neka večeras dok šaljemo ljubav osetimo kako naša srca kucaju kao jedno jer tako i jeste, 1

svi smo mi jedno zauvek isto vredi jedan otkucaj srca i jedna milijarda godina sa stanovišta večnosti, nema razlike.

Shvatih večeras da nema ničega sem svetlosti u meni i da ako sam Ljubav ja sam sve, ako sam most ja sam večnost, ako sam ovde ja sam sa svakim od vas koji jeste svetlost i ljubav i most.

Shvatih večeras da niko nije poseban, a da smo toliko jedinstveni, da niko nije ništa više od onoga što u ogledalu svoga oka vidi kao beskraj.

Shvatih večeras da otvorili smo vrata večnosti i da svako ko prođe kroz njih prestaje da postoji kao ime i nastavlja da živi kao ljubav.

Shvatih večeras da svet je ovaj mali za svu ljubav koju mu možemo dati, da svaka zgrada i svaka planina samo su kamenčići u vasioni postojanja. 2

Shvatih ako je tako da mi nismo ništa drugo sem besmisao ako nismo Ljubav, jer ako je planina kamen, mi možemo biti samo zrno prašine u beskraju Univerzuma, ako smo Ljubav mi smo Večnost i Istina i Beskraj i Vasiona, jer istina je da u ovom svetu ne postoji ništa veće od nas ako smo Ljubav.

3

I

Možda je samo malo bilo potrebno da osete ono što su godinama čekali da zasja, da osete ono što je trebalo davno uhvatiti u vremenu, ono što je bila ona i ono što je bio on, ono što je ostalo od mladosti posle dugih vekova lutanja po plavičastim poljima snova. Lutanja po beskrajnim pustim ulicama praznih gradova kroz koje su prolazili nošeni sopstvenim strahovima da nikada neće pronaći sebe. Koliko nas sa sigurnošću može da kaže da je ono što jeste ono što može da bude, ono što treba da bude i da je ono što je rođeno ono što vidi u ogledalu jutrom, kada se rađa dan i kada je istina najbliža Zemlji. Opet, koliko nas može da se osloni na sopstveni sud o vrednosti jutra i istine. Sve ono što postoji u životu jednog čoveka jeste ono što je on snovima

4

sanjanim pre dolaska na svet ispisao u srce koje će nositi sa sobom do dana odlaska na novi put večnosti. Možda je ipak sve samo slika nekog drugog života koja se stvorila tako nenadano u njenom danu, možda... Ali kako onda da objasni vetar koji joj se zapleo u kosu, kako da objasni dodire koji nisu postojali ali koje je tako jasno osetila da ju je bolela želja koju su sa sobom doneli? Nije znala kako da objasni te slike, ali je osećala da se tog jutra, kada je sa sobom ponela obrise još jednog bića, probudila po prvi put. Idući putem koji je danima mrzela, ne zato što krajolik nije bio lep, već zato što nije vodio nikuda, nije imao cilja kome bi je odveo, znala je da, ipak, i nije sve završeno onog dana kada se vratila u taj mali provincijski grad koji je bio nalik ciganskim pesmama, tužnim, ali ipak pesmama, grad koji je morala nazvati svojim, jer drugi nije imala. Osećala je sunce u grudima, osećala mirise, pesmu, uzdahe. Osećala je da povratak ipak nije bio uzaludan. Čudno je to bilo vreme kada je završila fakultet i vratila se noseći sa sobom kofere prepune mirisa velikog grada u mesto koje više nije bilo dom iz detinjstva i u kojem je poznata lica pronalazila samo na starim fotografijama. Mesto gde su vreme i godine nemaštine stvorile nesrećne ljude koji su rađali nesrećnu decu i pretvarali njen grad u neki drugi koji nije mogla nazvati svojim. Studirala je ekonomiju u Beogradu i nadala se da će jednom, kada završi fakultet, tu i ostati. To se nije desilo, jer 5

vreme je učinilo da snovi postanu luksuz, i da se pitanje kako živeti pretvorilo u pitanje kako preživeti. Srbija je 1999. godine bila kao duboki okean iz kojeg su samo privilegovani mogli izaći na površinu i disati slobodno, ostali to sebi nisu mogli priuštiti. Pitala se često tih godina, kada je bila još samo jedna od bezbroj nemoćnih koji su čekali red - zašto čovek ne može da zadrži svoj dah dok ne dođe vreme da izađe na površinu iz dubokih praznina okeana, i čemu vreme ako je zarobljen u sopstvenoj slabosti, ako godine prolaze pored njega kao vagoni voza koji se nikada ne zaustavlja na njegovoj stanici i u koji on nikada neće ući. On jedino može da izabere: da li će u večnost otići od daha koji drži u sebi i koji ne sme da pusti jer se još uvek nada da će jednom ipak biti bolje i da će on sam dočekati to jednom, ili će ga ispustiti napolje i svoju utrobu ispuniti gorkim istinama nemoći, prepustiti se beznađu i otići u kraj. Šta je manje bolno, čovek ne zna dok ne odluči da je i kraj bolji od besmisla, dok ne počne da čezne za muzikom u prstima, dok ne oseti da je konačno sam. A ne zna da je sam oduvek i bio. Tada samo zamišlja korake u mislima i čuje dodire koji ga bude iz sna nepostojećeg. Tada u nekim nepostojećim šumama vidi svoju pesmu koja je još davno odletela od njega, baš u ono vreme kada su ljudi krenuli ka dnu. Može li neko postati pesnik bez pesme u sebi? Može li pesma imati sjaj bez sunca u rukama pesnika, ili je sama pesma ta koja iz njega izvlači sjaj i onda kada sjaj predstavlja samo ideal? Može li ideal postati toliko stvaran da sve ispod njega nema nikakvu vrednost? Pitanja, samo pitanja na koja nema odgovora, jer nema ko da ih da. 6

Pesnici su prvi otišli na dno. U Srbiji devedesetih nisu se budile zore, nisu cvetale breskve i nije bilo načina da se ispliva na površinu beznađa; nije bilo načina da se ode, čak ni da se ostane u mestu kao što je Beograd, ako treba da izdržavaš samog sebe. Ona bar nije mogla. I tako, posle skoro deset godina vratila se u mali grad, u slike detinjstva, u mesto u kome je ono lepo otišlo u izbeglištvo sa snovima koji su tada prestali biti sanjani. Sećala se tog poslednjeg dana u Beogradu i kroz glavu joj je prošlo niz slika iz njenih studentskih dana. Mesto gde je provela svoje najlepše ali i najtužnije dane u životu nalazilo se na Voždovcu. Bio je to studentski dom “Četvrti april” koji je uvek mirisao na hranu, masnu i začinjenu, zbog toga što se menza nalazila na samom ulazu u dom. Sva ta jela su tih godina imala isti ukus, sva su bila crvene boje i jedini način na koji su ih mogli jesti jeste da budu vruća, jer čim bi se malo ohladila na obodima tanjira počela bi da se skuplja masnoća koje je ponekad bilo toliko da je bila nesnosna. Kada je ona došla da studira 1993. godine, gotovo svaka druga porodica u Srbiji nije imala šta da jede, tako da se o kvalitetu hrane u studentskim domovima nije ni raspravljalo. Najbolji dani su bili onih nedelja pred izbore, tada je bilo svega i skoro svakog dana si mogao da biraš između dve vrste kolača, kojih inače nikada nije bilo. Dom... Kada se kasnije sećala tih godina pojavila bi joj se u očima nostalgija za snovima mladosti koji su odleteli u 7

bespuća u kojima su mogli pre biti ostvareni nego u tužnim slikama njene nedosanjane mladosti. Nije znala da li se moglo reći da je pusta ili ne... bila je to mladost, za drugu nije ni znala, i sada, kada je već u svetu koji ne priznaje godine nije mogla žaliti za mladošću koja je jedino to i bila po godinama koje je sa sobom nosila. U Srbiji tih godina mladost je bila luksuz koju su sebi samo retki mogli da priušte; ostali su morali biti zadovoljni time “da jesu”, umesto da streme tome “da budu”. Ta Mladost, nije ona ni sada imala bog zna koliko godina... ali ko je proživeo te godine nije više mario za mladost, samo je prestao da se nada da će jednom moći da sanja. Ona je svoju mladost posmatrala kroz prizmu nedovršene priče izbeglog junaka romana u kojem je glavni lik. Bila je ona u svojoj mladosti, ali kada bi je pitali čega se seća, ne bi imala pet stvari za koje bi mogla da se uhvati, a da ne oseti težinu koju je to vreme nosilo sa sobom. Da li je iko ikada pisao o tome kako su studenti mogli da žive u tuđem gradu od novca koji su im slali roditelji koji ni sami nisu imali od čega da žive u svom gradu. Mislim da nije, jer da jeste, to bi bila jedna opšta melodramatična saga o čitavoj generaciji koja je bila više gladna nego sita, koja je više plakala nego što se smejala. Ali nije želela toga da se seća na taj način. Šta je imala od toga da ponovo proživljava teške trenutke svoje nedorečene mladosti kada ni posle završenog fakulteta nije znala za koju reč da se uhvati, a da ona donese osmeh. Nije znala koji stih da otpeva, a da on postane pesma... Ne, u Srbiji se ni posle deset godina nije mnogo toga promenilo. Samo su godine sa svakim novim uzdahom odnosile još po jednu 8

neostvarenu nadu iza koje je ostajala uvek nova bora oko očiju magleći sjaj u njima. Da, tih godina nije mogla s nadom da gleda u budućnost posle života koji je značio samo jedno obično preživljavanje. Činilo se da je sve lepo nestalo u nekom od prošlih života i da se u ovom neće vratiti ma koliko to bude želela. Često se pitala: da li je samo ona pod jastukom čuvala ovakve misli, ili su se one kao bolest širile po domovima, fakultetskim hodnicima, bioskopima, s jednog na drugog. Kada je došla u Beograd nije imala gotovo nikoga pored sebe. Sasvim sama, u gradu koji nije bio njen i u kome je na svakom pločniku to osećala sve više. Osećala je da joj je čitavo biće isprepletano sa bezbroj nekih čudnih okolnosti koje nije mogla da kontroliše. Neko čudno treperenje nastanilo joj se u grudima i samo kada bi jako odahnula mogla bi da ga zaustavi. Javila se u njoj ona čudna bolest osamljivanja koja bi proradila u mislima uvek kada bi se osećala neshvaćeno. Njena konačnost ju je neprestano podsećala na beskorisnost udubljivanja u situacije koje nije bila u stanju da prevaziđe. Ali postojala je u njoj i ona druga strana koja se bezuslovno opirala opuštanju i koja joj nije dozvoljavala da bezuslovno prihvati trenutak. Nije osećala u sebi vedrinu novog dana jer je on sa sobom donosio samo još jednu priču koja nije imala kraja. Znala je tada da je još uvek rano da oseća bol zbog stvari koje je slutila, ali postojao je u njoj neki skriveni strah koji je dopunjavao njene obezmirene trenutke. Postojao je strah da možda neće prepoznati mogućnost među bezbroj lažnih nada. 9

Kada je došla u Beograd nije imala nikoga, a Beograd kao i svaki grad, nije bio spreman da da, on je samo uzimao i tako gradio sebe ostavljajući druge da se sami bore sa svojim strahovima. Nije mogla da ga krivi zbog toga, jer ona je bila samo jedna od mnogih koji su danima lutali ulicama tražeći sebe u njemu. Bila je jedno bespomoćno stvorenje koje je bilo previše gordo da traži pomoć, a opet previše slabo da prevaziđe strah. Ipak, ona se uklopila. Još prve večeri u domu upoznala je Macu, svoju cimerku. Maca je stigla sa svojih pet kofera tek što je Ljiljana ušla u sobu. Još pre nego ju je videla, Ljiljana je čula buku u hodniku, i pre nego što je uspela da vidi o čemu se radi začula je naglo otvaranje i jedno glasno: - Ej, ćao, ja sam Maca, ovo je moja soba, a očigledno i tvoja. Ljiljana je samo klimnula glavom nespremna na tako jasno pitanje u svojim nejasnim razmišljanjima. - To znači da smo cimerke, ja sam upisala Pravni fakultet, a ti, ti mora da si starija? - Ne, ja sam upisala ekonomiju - odgovori Ljiljana. - Izvini - rekla je kroz smeh Maca - delovala si mi nekako ozbiljnije. U tom trenutku u sobu je ušlo još troje ljudi noseći sa sobom toliko kofera i torbi da kada su na kraju zatvorili vrata više se nije mogao videti pod.

10

- E, super da ste stigli - uzviknula je Maca - ovo je Ljiljana, moja cimerka, a ovo su moji drugovi Miloš, Stanko i Uroš. Mi smo zajedno išli u srednju školu i svi smo na Pravnom. - Drago mi je, Ljiljana. To veče su sedeli svi do kasno. Ljiljana se nije osećala baš najprijatnije u društvu to četvoro nepoznatih ljudi, ali više nije osećala ni onu teskobu koja joj je ispunila srce onog trenutka kada je ušla u voz i krenula put Beograda. Nije bila sama, a to je bilo ono što joj je trebalo tog trenutka. Vremenom se zaista sprijateljila sa Macom, i sve vreme studiranja su bile cimerke. Ljiljana je u njoj videla sestru koju nikada nije imala, a Maca, koja je imala dva brata, videla je takođe u Ljiljani sestru koju ni ona nije imala. Bile su potpune suprotnosti u svemu, ali su se tako dobro slagale da to niko ne bi mogao reći. Maca je imala crnu, kratku kosu, niska i uvek u sukobu sa sopstvenom željom za slatkišima. U sukobu u kojima su obično slatkiši pobeđivali. Nosila je previše ekstravagantnu odeću za Ljiljanin ukus, majice koje su uvek otkrivale po neki deo tela, stomak, ramena ili su imale dubok dekolte - jakih boja i dezena koji se nisu mogli pohvaliti skladnošću. Ipak, njoj je to stajalo. Da li bi ona bila to što jeste bez toga niko nije mogao reći. Maca je bila jednostavno takva, pomalo neskladna, pomalo bučna ali uvek svoja. Često se Ljiljana pitala, gledajući Macu u svoj njenoj sopstvenosti, da li ikada oseća začuđene poglede prolaznika, da li zapaža znatiželju u njihovim očima, i da li je to što se oni 11

uklapaju u merila trenutne realnosti dovoljan osnov da se ona oseća drugačije? Očigledno nije, jer je njena cimerka bila najvedrije stvorenje koje je znala - imala je toliko osmeha da je mogla da obasja čitav jedan svet sa njima. Uvek bi pevala ili brbljala nešto nebitno, i kada nije imala o čemu da priča ona bi izmišljala priče, i prepričavala dogodovštine drugih, predstavljajući ih kao svoje. Odlazila je na fakultet nekoliko puta nedeljno i po ceo dan bi navodno bila u čitaonici i učila, ali kada bi je Ljiljana po njenim povratku pitala šta ima na fakultetu, ona bi joj satima pričala o ljudima koje je upoznala i pričama koje je čula. Čitaonica na Pravnom uvek je bila ispunjena do poslednjeg mesta, ali su na tim mestima obično bile samo stvari studenata koji su se nadali da će ipak sesti da uče baš tog dana, i da neće opet ceo dan provesti u holu ispred, sakupljajući priče o profesorima pokušavajući da zaborave da ih izvan fakulteta čeka realnost koja je za većinu bila teška. Za razliku od Mace, Ljiljana je bila plava i sa očima čija se boja menjala u zavisnosti od snova koje je krila u njima. Imala je predstavu šta želi da postane, ali nije znala da li će imati snage da ostvari svoj cilj. Ljudi su smatrali da je vrlo lepa, ali ona nije imala taj osećaj. Nosila je u grudima zrake proleća, u kosi mirise dalekih mora i bila svesna svoje unutrašnje posebnosti. Nije marila za prolazne priče, lepe reči je ostavljala za sobom ne obazirući se na njih, za svaku poklanjala po jedan osmeh i išla dalje. U toku studija, mnogi su voleli da budu u njenom društvu, mnogi su joj izjavljivali ljubav. Ona se ogledala u očima muškaraca samo da se 12

zabavi. Nije marila za njihove priče, bila je previše mudra, previše pametna i previše svoja da bi poklonila svoje snove slučajnom prolazniku. Bila je donekle dovoljna samoj sebi. Imala je neku čudnu predstavu o sjaju koji je pokretao njeno biće. Nosila je ono neobično osećanje prosvećenosti, pisala je pesme, maštala o vremenu koje nije bilo njeno. Bila je zaljubljena u prirodu, u lepe ljubavne priče, u dugu. Volela je iskreno sve koje je poznavala i svaka ta ljubav je bila po jedan zrak sunca u njenom srcu. Uvek se čudila kako ljudi mogu da ograničavaju pojam ljubavi na odnos između dva bića, muškarca i žene. Ona je znala iskreno da voli i neku običnu stvar. Volela je ljude oko sebe, obične prolaznike, iako joj ovi i nisu bili previše naklonjeni zato što je bila drugačija. Volela je sve na svetu, mirise proleća, pahulje snega, volela je... ali nikada nije bila zaljubljena. Imala je ona momke, ali iako su sve njene ljubavi bile dovoljno jake da prevaziđu prolaznost, bile su nedovoljne da poremete konce sudbine i ugrabe njeno srce pre nego što ono pronađe pravi razlog svog postojanja. Dok je još bila u osnovnoj školi ostala je bez majke, tako da su brigu o njenom vaspitanju preuzeli njen tata i njena baka. Bila je ona okružena ljubavlju u svojoj kući na kraju malog grada u kojem se rodila, ali je jutrom pre nego što bi otvorila oči osećala beskrajnu tugu koja je prolazila kroz čitavo njeno telo kao neki fluid koji je uvek bio tu i koji ju je podsećao na sebe. Često bi videla oca kako plače u svojoj sobi, gledajući sliku na kojoj je bila njena mama. Onda bi danima posle toga bila bolesna i nije imala načina da se izbori 13

sa tim. Njena mama, - osećala ju je najviše od svega, mada ona nije bila tu. Kako je jednom detetu bez majke, to mogu znati samo oni koji nemaju tu najsjajniju zvezdu na svom nebu. Pomisao na to gušila ju je i sada, posle skoro petnaest godina. Često je gledala kako su njene drugarice razgovarale sa svojim majkama, osorno i grubo, kako su ih krivile za mnoge stvari, za zabrane izlazaka, za svaku sitnicu koja je bila deo jednog tinejdžerskog života. Obično tako biva, vrednost nečega vidiš tek kada to izgubiš, ali u ovom slučaju njena majka za nju je bila izgubljena zauvek, i samo je u snovima mogla da je voli i da joj priča i da deli sa njom sve one tajne koje nije mogla ni sa kim. Znala je ona da su to samo snovi i da je jutro donosilo novu realnost koje se tako često plašila. Često bi poželela da se nikada ne probudi, da zauvek ostane u majčinom zagrljaju ušuškana slikom njenih vedrih očiju i dodirom iskrenosti sa njenih usana. To joj se dešavalo i sada. Često bi pomišljala da su sve slike o sjaju koji je nosila u sebi i bile samo slike, i da je veličina koja ju je održavala hrabrom bila samo privid koji je njenoj mladosti davao nadu da je iznad svih onih koji su imali ono što ona nije. Često bi se probudila u tom snu i ne bi znala da li su te slike bile deo sna, ili je to bilo ono neobično stanje koje oslikava sve njene želje, njene misli, koje ju je vodilo u neke nepoznate mile predele, one koji nikako nisu bili sa ovoga sveta. Pitala se tada da li je to radosno osećanje, u kome nije prepoznavala sanjanje, možda smrt... Uostalom i nije pravila neku razliku između smrti i snova. U snovima čovek nije ono što jeste, i svi koji spavaju ne doživljavaju ga kao nekoga ko postoji jer u 14

njihovim snovima on i ne postoji. Kada bi svi koje zna spavali, a on bio budan da li bi neko znao da postoji, a kada bi samo spavao, da li bi postojao u svetu koji živi, i da li bi ljudi koji žive postojali za onoga koji spava?Naravno da ne; pa u čemu je onda razlika između smrti i sna? Dok čovek spava, njegova duša ne miruje, jer njoj san nije potreban, ona hodi poljima njegovih želja, dodiruje njegove nade i voli njegove tuge. Kada se probudi, duša ponovo ulazi u okvire realnosti i tako redom. Kada čovek umre duša nastavlja njegov san. Kada bi spavao i spavao i spavao... ona bi bila budna i bila bi živa i bila bi slobodna onoliko dugo koliko bi on bio u svetu koji ne postoji. Posle smrti, duša ostaje živa i postaje zauvek slobodna, i ništa je više ne može uhvatiti u njegov lik. Zato se ona nije plašila smrti, jer bi to značilo da se plaši snova u kojima je ipak bila najsrećnija. Moglo bi se reći da je više živela od snova i da je više živela u njima nego na ulicama osvetljenim prigušenim svetlom sopstvene nemoći da nađe izlaz. Dakle, nije se plašila, sanjala jeste, i nije znala kako da uđe u život i da li je moguće izaći iz tih snova. Činilo joj se da bi se uvek kada bi pokušala ući, pojavilo nešto da je u tome spreči, da je uvek neko drugi imao prednost i više razloga za ulazak u život od nje same ili jednostavno još nije bilo vreme za to. Dok je išla u srednju školu, tata je otišao u Rusiju da radi, a ona je ostala sa bakom u svojoj kući na kraju grada. Kada je krenula na fakultet on se već bio vratio - prekasno da bi bio sa njom, a prerano za situaciju u kojoj se Srbija našla tih 15

godina, situaciju u kojoj nije mogao da zaradi, a iz koje opet više nije mogao da ode. Tako se, tih godina, u toku njenih studija istrošilo sve ono što je on doneo. Nije on zaradio mnogo, dovoljno da ne budu očajni, ali nedovoljno da budu sigurni. Sa mislima ispunjenim slikama samoće, došla je u veliki grad i da nije bilo Mace, ostala bi zatvorena u svojim svetovima, jer njih je mogla da nosi svuda sa sobom. Ovako, zahvaljujući njoj, Ljiljana je zavolela Beograd, život uskomešanih ulica, zgrade koje bi predveče obasjala tajnovitost koja im je davala neku mističnu notu. Zavolela je zvuk tramvaja koji su prolazili ispred njene sobe, miris banjičke šume i jarku svetlost, uličnu, koja nije dozvoljavala da noć obasja grad. Pronašla je u njemu sebe, bila je svoja za kratko vreme više nego za ceo život u gradu u kome se rodila. Zajedno su spremale ispite - na prvoj godini Maca se mučila sa Uvodom u građansko pravo, a Ljiljana sa Političkom ekonomijom. Te prve godine, zahvaljujući Macinom mnogobrojnom društvu izlazile su gotovo svako veče, a kada nisu, neko bi došao kod njih. I pored toga i jedna i druga su dale uslov za drugu godinu u septembru, i tada su bile najsrećnije na svetu. Kasnije u drugoj, trećoj i četvrtoj godini i pored izlazaka i druženja koje je postalo navika nisu imale problema sa ispitima. Imale su praksu da svakoga dana posle doručka uče po nekoliko sati sve do ručka i posle su bile slobodne. Ispostavilo se da je to bilo sasvim dovoljno.

16

Ipak, i pored toga što je završila fakultet u roku, sa gotovo najboljim ocenama, nije mogla da ostane u Beogradu. Posla nije bilo ni za one koji su radili godinama, a i da je radila ne bi mogla samu sebe da izdržava, da plaća stan i hranu. Tata više nije mogao da joj pomaže. Kada se vratio iz Rusije, ispostavilo se da ima bolesno srce i poslali su ga u invalidsku penziju od koje su jedva sastavljali kraj s krajem, kada se istrošilo sve ono što je tamo zaradio. Zato Ljiljana nije imala izbora morala se vratiti u grad koji je bio njen samo po rođenju, u kome nije bilo nikoga ko bi mogao da je nasmeje, u kome je vreme stalo onog trenutka kada je ona otišla iz njega.

17

II

Tog jutra nije mogla da se seti snova prethodne noći, ali je osećala u grudima neku neobičnu težinu koja joj je davala poleta, ali u isto vreme oduzimala joj dah. I dok je išla ka mestu gde ja radila, a koje se ni u najgorem slučaju nije moglo nazvati zadovoljavajućim, kao da joj više i nije bilo toliko važno to što je radila posao koji je nije ispunjavao, što je živela u gradu u kome se retko smejala i što je bila sama. Toga jutra, koje je na izgled bilo isto kao i sva ostala jutra, sa zorom koja nije obećavala da će se nešto drugačije desiti i sa maglom koja se kao i uvek prosula ulicama sakrivajući oronule kuće i nesrećne prolaznike, sa zvukom crkvenih zvona i neispevanih pesama, sa njom u njemu i njim u njoj. Sa mirisom sveže pokošene trave koji se širio putevima vetra.

18

Mirisom tako jakim da bi ga neki iskusni slikar sa lakoćom mogao naslikati. Išla je nesvesna da su toga jutra njenim koracima išla dva bića. Nesvesna da se prethodne noći u njenim snovima desilo ono o čemu je njena duša vekovima sanjala. Lutajući putevima fantastičnih plavičastih predela, posutim sjajem zvezda i okupanim mirisom jorgovana, na jednom skretanju ka novim onozemaljskim predelima, sasvim slučajno naišla je na sebe samu. Te noći desilo se nešto što se veoma retko dešava i u predelima kojima hode duše onih koji sanjaju... desilo se ono o čemu svaka duša sanja i za šta bi u svojoj najluđoj iskrenosti obećala samu sebe samo da doživi svoju potpunost, onu koja joj je oduzeta pre svesti da je ikada i postojala. Potpunost o kojoj su stvoreni mitovi, potpunost koja je označavala kraj besciljnog traganja, potpunost koja je značila konačnu beskonačnost i konačno jedinstvo sa Univerzumom. Beskonačnost koja je značila kompletnost i put ka večnosti. Koliko dugo je čekala osmeh jutarnjeg sunca, njenu sreću da doleti do nje... njenu sreću, zavitlanu rukama istine u njoj nepoznate predele. Godine traganja među milion tuđih radosti, bezbroj sati straha i tuge... Obešena o ljubičaste niti beskraja, visoko na površini i duboko u dnu svemira tražila je ono što je jednom tako surovo odvojeno od nje same. Oduzeto u vremenu pre njenog prvog života. U tom vremenu u kojem je duša bila sasvim mlada dok je njeno življenje bilo u 19

jutru rascvetanih magnolija, u proleću probuđenih ljiljana. U vremenu u kojem je mogla biti rođena u cvetu novog buđenja, ali u kojem je izgubila sebe ne raspoznajući se među drugima. Zato se morala rađati uvek iznova, tragati za snom koji je uvek završavao novim jutrom koje je odnosilo nadu sa sobom. Ljiljanin život je bio jedan od onih života njene duše u kojem je ova još jednom, po ko zna koji put, tragala za samom sobom. Te noći, nesvesna zvezdane prašine koja je okupala njen lik pre tog susreta, njena duša se, zagledana u veliko jezero istina, na polju neostvarenih želja, susrela sa svojim likom, sa svojim dahom... U tom trenutku susreta u svetu u kojem žive snovi desilo se spajanje dva dela jedne duše, desilo se ono što se dešava samo jednom u sto života, ono što znači kraj i početak, ono što jeste svrha i smisao. Sve se to desilo te noći koja je prethodila tom jutru kojim je ona prolazila noseći svoju potpunost u sebi, sasvim nesvesna te istine, ali svesna da je tog dana bilo nešto drugačije u njenim koracima. Kao i svakog dana, Ljiljana je osam sati provela na poslu, na mestu na kojem ne postoji ništa što bi je moglo zadržati da istog trenutka ne poleti za dugom samo kad bi se pojavila na njenom nebu. Tog dana se dogovorila da će se videti sa Svetlanom, drugaricom iz detinjstva, koja je negde u drugom razredu srednje škole otišla sa roditeljima u Australiju. Njih dve su se prethodnog dana slučajno srele u prodavnici koja se nalazila nedaleko od ulice iz koje je Svetlana davno otišla, i iz koje su još davno njih dve krenule zajedno u školu. 20

Tačno u četiri sata Ljiljana je izašla iz kancelarije i krenula ka restoranu koji se nalazio u centru grada, gde je dogovoren susret. Sa sobom je i dalje nosila neobičan osećaj posebnosti sa kojim se probudila tog jutra i sa svakim korakom taj osećaj je postajao sve jači da nije mogla, a da ne primeti da joj se dešava nešto nepoznato. Pred samim restoranom zastala je, udahnula duboko, ne znajući zbog čega je osećala onu nesvesnu tremu koja joj se javljala pred svaki važan događaj iako, mislila je, susret sa Svetlanom i nije bio od prvorazrednog značaja. Ušla je, osvrnula se oko sebe i videla Svetlanu kako joj maše, krenula je ka njoj i za stolom pored nje ugledala njega. U trenutku kao da je nestalo vazduha i kao da je njeno Ja postalo veće od neprilične realnosti jednog običnog prolećnog dana, kao da je vreme koje je vekovima kralo po nekoliko minuta svakoga dana u tom trenu poletelo u visine, pružajući više od onoga što u stvari jeste, noseći sa sobom minute sakupljane vekovima samo zbog tog jednog popodneva kada je minut u kojem su ukrstili svoje duše morao trajati duže, morao trajati satima. Neočekivani trenuci nekada donesu više nego čitav život. Neočekivani zraci sunca nekada ugreju više nego svi letnji dani svih naših godina. Neočekivani dodiri nekada propuste više energije nego svi zagrljaji svih naših života.

21

Čudno, kao u bajci, došlo je do susreta dve duše. U trenutku ponovnog viđenja osetila je kako je bilo suđeno naći se na tom mestu, u ne baš zgodno vreme, pod jednim delom neba. U tom trenutku kao da je nebo ispunilo zadatak toga dana. U tom trenutku kao da je ispunjen razlog postojanja Zemlje koja je tu stajala vekovima, rukom vođene dve duše kao da su ponovo našle jedna drugu, i kao da su se uvek iznova sretale na najrazličitijim mestima, te dve duše su se pozdravile nekim čudnim jezikom svetlosti pre nego što su se reči našle u vazduhu i doprle do njihovih čula. Stvarnost je bila surova, stvarnost najgorih ljudskih poroka i iskonskih potreba. Stvarnost gde svaka svest traži kraj i novi početak, gde svaki uzdah želi odlazak na neko novo mesto, stvarnost gde su samo dve duše htele da ostanu tu gde jesu jer njihovo ostajanje značilo je ispunjenje sna, jer je njihovo sretanje bilo zapisano na karti Univerzuma. Njihovo sretanje na mestu kraja želja, na mestu najvećih strahova, bilo je normalno sretanje, bilo je nešto što se ponavljalo kroz vekove i živote, kroz oblake i kroz snove. Sretanje različito od svih susreta u vremenu novih istina, i u vremenu drugačijih događaja, u vremenu običnih priča melanholične realnosti, sretanje koje kao da uvek beše isto i koje je značilo ponovno isplovljavanje tajne koju su nosile dve duše samo za sebe na različitim stranama sveta, u različitim sudbinama, po različitim zvezdama. Tajne koja je značila obećanje, ushićenje, nadu, sreću. Tajne koja je značila opstanak i uslovljavala postojanje. 22

- Zdravo, ja sam Ljiljana - rekla je mehanički. - Ja sam Aleksa - nespretno je ustao, pružio ruku u znak pozdrava i ponudio joj da sedne sve vreme piljeći u nju nesvestan trenutka u kojem se nalazi, nošen nekom silom koja je bila toliko jaka da nije ni pokušao da se odupre. Gledali su se zaneseni, njihove oči su pričale, njihove misli su odnele sve ono što nije bilo deo trenutka, a oni su ćutali. Nisu nalazili ni jednu reč koja je bila spremna da poremeti ovaj razgovor duša, ni jednu koja bi poremetila ovu čudnu situaciju u kojoj su se našli. Aleksa je došao iz Australije zajedno sa Svetlanom u potrazi za svojim korenima. Njih dvoje su se upoznali još dok su kao mali odlazili sa roditeljima nedeljom u crkvu, u severni deo Sidneja. Bili su praktično komšije tamo na ostrvu, delilo ih je samo nekoliko kvartova. Zajedno su išli u školu i kasnije kada je on otišao na fakultet redovno su se viđali za Božić. Svetlana je, od kada je otišla, dolazila nekoliko puta u Srbiju, imala je tu neku rodbinu, a i volela je malo da se odmori od brzog života. Aleksa nikada nije bio u Srbiji, a nije ni imao nikoga od rodbine gde bi mogao da dođe. On je rođen u Australiji, njegov deda Avram je još u svoje vreme otplovio putem nade i sa sobom poveo njegovu baku, Milku. Iako je bio treća generacija u Australiji, njegov srpski je bio odličan. Toliko je slušao o Srbiji... o mirisu šuma, o prirodi i nebu, da je kada ga je Svetlana pozvala da krenu zajedno u posetu njenim rođacima sa oduševljenjem prihvatio. 23

Tog drugog dana njegovog boravka u Srbiji desilo se ono što je njegova duša životima tražila. Bili su toliko različiti, toliko jedinstveno neslični u realnosti, da je bilo kakva pomisao na to da je u njoj njegov deo iste duše i obrnuto, bila potpuno neprihvatljiva. Sedeli su pet minuta ili sat ili tri sata... ko bi to pamtio. Vreme je nekada tako bez značaja i čovek nekada nije svestan da ono što jeste, u stvari, možda i nije i da ono što nije - jeste bilo, ali u obliku koji je tako teško razumeti. Sedeli su i pričali o nečemu što nije bilo od značaja ni jednom ni drugom, ali o jedinim temama kojih su mogli u tom trenutku da se sete. I šta bi rekli jedno drugom kada je svet, neopisivo beskrajan, na svojim snovima doveo nju njemu, i kada je sve delovalo tako, pomalo besmisleno, da bi cela ova priča mogla da se pretvori u jedan običan događaj sa nimalo posebnim značenjem. Ipak, taj trenutak u kojem su njihove duše videle u onom drugom delove sebe, značio je više nego ijedna priča ispričana u poslednjih nekoliko života. Ali njihova priča je utoliko neobična što je i pre nego što je počela, bila potpuno nemoguća da bi uzaludno bilo pričati o njoj. Naime, Ljiljana je bila pahulja prolećnog snega, sa iskrom tuge u očima. Bila je sve i nije bila ništa. Bila je neko, to je od uvek znala, ali nikada nije mogla naslutiti da je njeno neko u njegovim očima postalo toliko veliko, da je nadvisilo njegove snove o nemogućem. Gledali su se krišom i nisu mogli shvatiti, odakle odjednom takva ranjivost, odakle odjednom ono što nikada nije postojalo i što se nije ni trebalo dogoditi?

24

Priče su postale nezanimljive, više su ćutali nego što su pričali, više su gledali u stranu nego jedno u drugo, više je bilo svega nego što je bilo njih. Ipak, taj dan je bio njihovo rođenje. Taj dan je bio dan konačnog mira i večnog nemira. Taj čas, koliko god nevažan, koliko god nesmislen, imao je smisao koji je značio svrhu. Imao je ono što mnogi dani u vekovima traganja nisu imali. I ne bi bilo važno da li je razlog viđenja bio važan ili je to bio slučajni dodir trenutaka... nije bilo važno ništa. Jedino što jeste imalo smisla bila je ona iskra nebeske svetlosti koja je obasjala njihova bića onog trenutka kada su se dotakli. Jedino što jeste imalo smisla bila je iskrena nada da je ipak bilo moguće ostati na mestu susreta, ne otići nikada, umreti zajedno, otići u beskraj i vratiti se u ponor, ali zauvek ostati... ostati... ostati... biti zajedno zauvek. U trenutku kada je noć ušla u prostoriju u kojoj su sedeli, u času kada je bilo jasno da se moraju pozdraviti sa danom koji je doneo istinu, još uvek su sedeli, nesvesni istine, ali ispunjeni beskrajnom tugom zbog skorog povratka realnosti. Ceo taj susret bio je jedan neverovatni blagoslov sudbine, poklon za desetine života provedenih u traganju, poklon za nju i poklon za njega. Njihove duše su toga dana postale jedna, njihovi snovi su našli svoja maštanja. Njih dvoje, daleki nesuđeni, postali su odjednom par čiji je život bio onaj najželjeniji život njihovih duša, koje su u pravremenu bile jedna, život koji je značio odlazak u večnost, odlazak u beskrajna polja istinitih života.

25

Tog trenutka kada je Ljiljana ušla u restoran u kom je Aleksa sedeo sa Svetlanom, desio se trenutak u kojem su sve priče unapred bile jasne, i u kojem je njeno biće bilo samo ono što je njegovo tražilo vekovima. Oni su u trenutku u kojem je večnost stvorila život, prestali da budu Aleksa i Ljiljana. U tom trenutku nestalo je breme tog i svih drugih života i pre nego što je došla do njega, on je osetio neku čudnu uzburkanost u vazduhu i ledenu hladnoću u srcu. Osetio je odjednom takav umor, takvu malaksalost, osetio je neki teret u grudima, osetio je da mu dah izmiče i da je sve teže mogao da diše... bio je tu, ali kao da je polako odlazio sa mesta na kome je sedeo. Bilo je bolno... bilo je smrtno bolno ostati bez sebe, kao što je on ostao bez sebe u tom trenutku. Njegovi treptaji postali su usporeni, na trenutak nije znao da li je živ ili mrtav, i nije znao da li jeste ili nije, i šta je to što ga je obuzelo, i šta jeste to što mu je oduzelo sopstvenost. Samo je sedeo, mehanički odgovarao na Svetlanina pitanja o tome da li mu se sviđa u Srbiji i šta mu se najviše sviđa, i da li bi voleo da sutra odu u obilazak obližnje planine. - Da, sve može - odgovarao je. Tih nekoliko minuta bili su dugi kao večnost, on nije znao kada će prestati to osećanje odsutnosti, nemoći, nije čak znao ni šta je sve to trebalo da znači. Ljiljana je pre nego što je ugledala Svetlanu za stolom u uglu, prvo otišla do toaleta, zatim je ostavila jaknu u garderobi. Prošlo je nekoliko minuta od momenta kada je ušla u prostoriju do trenutka kada je stigla do njega. Od tog 26

trenutka prestala je da oseća onaj nemir koji ju je danima mučio, prestala je da oseća vazduh koji je oko nje širio mirise čaja, prestao je biti to što jeste život koji je vodila. Odjednom je izgubila osećaj bezbedne melanholije, smisao koji nije ni imala dobio je drugu dimenziju besmisla. Ona je sada bila ono što je trebalo da postane životima pre tog - srećna! Ceo sjaj njenog mističnog ludila koje ju je sprečavalo da bude obična, odjednom je postao sjajniji i nikako nije mogla da se izbori s činjenicom da joj klecaju kolena, da je postala toliko fizički nesigurna, da je morala zastati na tren da bi sakupila malo snage iz svemira, da bi mogla nastaviti dalje. Soba je bila ispunjena nebeskom svetlošću i da se neko od posetilaca malo bolje zagledao u prozračni magloviti vazduh koji je nadvisio njihove prizemne prisutnosti, mogao bi videti iskre koje su u sebi nosile sjaj sakupljan vekovima u snovima njihovih duša. Krenula je, a da nije ni znala kuda, postala je odjednom sasvim sigurna da je prostor koji je bio pred njom dug na stotine kilometara, i da je ono što je trebalo biti samo čas do susreta pretvoreno u jedan novi svemir, i da je taj svemir bio onaj u kojem se nekada davno rodila njena duša i u kojem je ona tako nespretno izgubila svoju sopstvenost. Svemir u kojem je bila ono što nije znala biti, pomalo uplašena, više zbunjena, krenula je ka stolu za kojim su sedeli. Pitala se šta se to dešava sa njom, da li se opet pojavilo stanje velikog straha, koje bi se pojavljivalo uvek kada bi njena duša došla da je podseti da po ko zna koji put propušta smisao. Njeni 27

koraci su bili teški, a dah joj je izmicao tako surovo da se pitala da li je ikada udahnula slobodno. Ono što mi jesmo danas, važno je samo sa stanovišta onog sutra. Jedan trenutak važan je onoliko koliko će uticati na našu budućnost. Dani kroz koje prolazimo nemaju smisla posmatrano iz budućnosti, smisao imaju samo one stvari koje će u budućnosti lebdeti iznad glava kao prošlost. Nije sve prošlost. To su samo oni događaji, one situacije i trenuci kojih se sećamo kao takvih, sve ostalo je samo neophodan prostor kroz koji prošlost prolazi. On i ona ovde, možda to i nije važno, možda je njihov susret samo neophodan susret njihovih duša koje će već sutra odlutati različitim putevima. Trenutak posebnosti, nije onaj koji nam se učini kao takav u času dok traje, to je onaj trenutak koji nam se ureže u svest i koji nas s vremena na vreme podseti na nas same. Možda su oni rođeni da bi putovali uvek različitim putevima, idući u istom smeru, a nikada se ne sresti, ne pogledati oko sebe. Ali to nije bilo moguće. Jedan pogled je obasjao dušu. Jedna lepa reč probudila ideale... nastavili su dalje. 28

Njihov susret , dovoljan da poremeti korake njihovih puteva, dovoljan da izazove prizivanje jeseni, Jer proleće je opasno za usamljene. Njihov susret koliko je bio važan i koliko će dugo ostati u njihovim molitvama to nisu znali. Da li je to bio dodir ili pogled, ili otkucaj srca koji im je izmakao i odleteo u budućnost i koji će im doći u snove posle mnogo vremena i podsetiti ih na taj susret. Nestaće reč, stvari koje su bile u prostoriji, nestaće i njihovi likovi, ali ostaće taj jedan pogled ili dodir da ih podseti na njih same. Njihov susret, jedinstveni trenutak kada se večnost spušta na zemlju i gubi sebe da bi obasjala dva srca. Njihov susret. Vođeni rukom sudbine 29

našli su se na jednom mestu slučajno ili namerno, to nisu znali. Ona se zvala Ljiljana, a on Aleksa. To je bilo dovoljno za trenutak u kojem su osetili praistinu da su u vreme stvaranja svemira na Zemlju došla po dva dela jedne iste duše. Mi u sebi nosimo samo deo duše koja je nekada sama šetala svemirom i bila srećna u svojim snovima. Kada je stigla na Zemlju, ona je jednim delom pripala nekome koga mi ne znamo i koga možda nikada nećemo ni upoznati. Zbog toga sva ta lutanja, zbog toga tuga, čežnja, bol... jer samo je jedna osoba na svetu koja nosi deo nas u sebi, i samo sa njom pored sebe možemo biti potpuno srećni. Jer duša - to je delić energije kosmosa koji je otišao od njega sa svakom novom zvezdom. U trenutku stvaranja zvezde kosmos bi dao veliku količinu energije za njen sjaj, međutim, nikada nije sva energija odlazila na sjaj zvezda i uvek bi jedan deo ostajao slobodan, previše mali da bi od njega nastala nova zvezda, ali sa dovoljno kosmičke energije da od njega nastane duša. Tako je i bilo. Ta Duša je u sebi nosila praiskonske istine, slike sjajnije od večnosti i znanja pragalaktičkih civilizacija. Ona nije imala materijalni oblik, tako da je slobodno lutala svemirom, kao ptica letela iz galaksije u galaksiju, sa jedne zvezde na drugu. I tako, dok je prolazila kroz galaksiju nama poznatu kao Mlečni put, desio se veliki prasak i u celom tom kosmičkom metežu 30

Duša je podeljena na dva dela. Kako su baš u to vreme na Zemlji postala dva bića, jedan deo je otišao u jedno, a drugi u drugo. Jedan je bio muškarac, a drugi žena. Duša je u tom prasku izgubila svoju svesnost, izgubila je svoj sklad i nikada ga više nije u potpunosti uspostavila. I jedino kada su dva dela bila zajedno mogli su donekle da otkriju istine koje je nosila Duša od koje su stvoreni, a koje je ova skupila u toku svojih putovanja kroz beskraje i večnosti. I jedino kada su ta dva dela duše bila zajedno, ljudi koji su ih nosili mogli su osetiti sreću, i jedino tada su mogli biti sigurni da život ima smisla, da usamljenost nije pravilo već praznina koju onaj jedan deo duše oseća za drugim i da će usamljenost nestati kada se oni ponovo sretnu. Vremenom, na Zemlju je dolazilo sve više podeljenih duša, jer to je u početnom trenutku postalo pravilo i uslov za nastanak jedne nove, naše civilizacije. Kako je sama duša bila bezgranična, ona nije znala za vreme ni prostor, tako da su se delovi razilazili i sve češće nikada više nisu pronalazili jedno drugo. Posle izvesnog vremena to je postalo pravilo, sa vrlo malo izuzetaka. Ljudi su tada postali nesrećni, nepotpuni, nezadovoljni, a pre svega usamljeni. Naravno, ljudi su se rađali kao sami, ali ipak postoji razlika između biti sam i biti usamljen. Usamljenost znači patnju zbog svoje samoće, a biti sam znači prihvatiti samoću kao prvobitno stanje, kao prostor za odmaranje, za razmišljanje, za stvaranje. Usamljen želi da voli, on želi sreću i smeh, a sam 31

voli, on se smeje i ne doziva sreću u dugim noćima. Ipak, sam čovek postaje usamljen kada izgubi smisao svoje samoće, kada izgubi osmehe, misli, želje... on postaje usamljen. Kada shvati da u svojoj samoći ne može da pronađe istinu za koju oseća da postoji, kada blizu srca u zoru oseti čežnju nepoznatu, kada u snovima počne da luta nepoznatim predelima i kada ne može da odgonetne njihov smisao. Kada postane svestan praznine koju nosi u grudima, kada poljupci i osmesi nekih drugih ljudi više ne donose radost i kada vidi da je to bilo samo kratkotrajno ushićenje, samo zavaravanje koje su ljudi prolazeći usamljeno kroz vekove, navikli da zovu srećom. Kada je došla do stola za kojim je ugledala Svetlanu i kada je on ustao i pružio joj ruku u vasioni se desio prasak. Postojanje je u tom trenutku zanemareno, taj čas kada su se njihove duše dodirnule bio je toliko istinski jak da je i samo vreme na trenutak zaustavilo svoj hod da propusti ovu retku i čudesnu sliku ponovnog sjedinjavanja dva dela jedne iste duše. Gledali su se... Kroz taj pogled se prelivala sila veća od uragana, sjaj sjajniji od sjaja Sunca... Smenjivali su se večnost i sadašnjost. Prolazile su slike svih prethodnih života, prolazili su snovi i molitve. Prelivale su se suze i reke uspomena, njegova duša sa svojim strahovima tešila je njenu sa svojom snagom, dok je iz njene duše uzimala snagu za svoje padove. Prelivali su se život i smrt, prolazili su likovi svih njihovih života, nizali su se dani, meseci, vekovi, nizali su se uzdasi, i 32

sve to brzinom svetlosti, i sve to u tom pogledu koji je naizgled trajao nekoliko trenutaka, a koji je zapravo bio dug pola večnosti. Bili su u restoranu, klasičnom provincijskom restoranu, bez mnogo sjaja, bez mnogo gostiju, sa konobarima koji bi radije bili na nekom drugom mestu. Ali oni ništa od toga nisu primećivali, nisu primećivali ništa do sopstvene potrebe da ostanu na mestu gde su sedeli. Dan je polako gubio svoje boje i noć je obasjala grad tamom. Veče je proteklo pomalo napeto, pomalo smešno, posmatrano Svetlaninim očima. Na svako Svetlanino pitanje Ljiljana je odgovarala nekako odsutno, tako da je ona zaključila da njihov susret i nije bio onako uspešan kako se ona nadala. Ali više od Ljiljane ju je iznenadio Aleksa, koji je delovao toliko nezainteresovano i odsutno da se Svetlana pitala šta se tu u stvari dešava. Znala je dobro Aleksu, on je bio tip muškarca koji je voleo žene, voleo i imao, i nikada nije bio tako hladan kako se sada činio. Ipak, ona nije mogla ni pretpostaviti da je njihovo ponašanje bilo samo nesvesna reakcija njihovih tela na kosmički trenutak kroz koji su prolazile njihove duše. Bilo je vreme da krenu. Ljiljana je otišla do garderobe, Aleksa je krenuo za njom. - Dozvoli - rekao je i uzeo jaknu iz njenih ruku s namerom da joj pomogne da je obuče. - Hvala - odgovorila je tiho i krenula ka izlazu.

33

Napolju ih je čekala Svetlana, radoznala i sumnjičava, a opet nemoćna da odgonetne istinu. Razgovarali su o običnim stvarima, ćutali, slušali sopstvene misli i reči, nesvesni da ih uopšte izgovaraju. Stigli su do Ljiljanine kuće. Noć je bila hladna, nebo je bilo ispunjeno nekom plavičastom maglom, ili je to njihov zanos bojio nebo. Vetar je dodirivao njihove osmehe i zadržavao ih da ne odu od njih. Kiša je padala. - Pa Ljiljana, drago mi je što smo se upoznali. Nadam se da ćemo se još nekada sresti - rekao je. - Da, i ja se nadam, laku noć. Zdravo Svetlana, vidimo se - rekla je i otišla.

34

III Ljiljana je ušla u kuću, skinula kratku crnu bundu i sela na krevet. Nije znala zbog čega, ali nikada u životu nije bila srećnija. Nije osećala umor, nije osećala glad, iako ništa nije jela tog dana - bila je kao opijena, i znala je tog trenutka da se u njoj rodilo jedno čudno osećanje koje nije sebi mogla da objasni. Pojavilo se nešto što nije smelo imati ime, ali je imalo sebe, javila se neka čudna želja, nestvarna i neosnovana, ali istinita. Kao da je u trenutku njihovog susreta čula glas anđela, muziku vekova, kao da joj je svemir u oči spustio iskru svog postojanja. Gledala ga je kao opčinjena, bio je tako sjajan u svojoj jednostavnosti, bio je tako različit, bio je ono što ona nikada nije mogla odsanjati do kraja, bio je 35

poslednja misao svake njene neispevane pesme. Oko njega se širila neka mistična gordost, a njegova duša je tako jako privlačila njenu. Osećala je kao da one mogu voditi ljubav nezavisno od njih samih, da se mogu dodirivati svojim željama. Više su ćutali nego pričali, osećajući da su nesposobni da zaustave vreme i prekinu igru koja je započela. Njihove duše su prolazile jedna kroz drugu, dodirivale se, spajale se i odnosile delove one druge daleko, i zatim u trenutku vraćale oduzeto. Oni su ćutali, nisu imali reči za ono što su osećali, nisu imali hrabrosti da priznaju sebi da jeste ono što je, i da su oni ipak tu. Bilo je nešto u njegovim snovima što je već dugo pratilo njene dane. Pitala se da li je u trenutku njihovog susreta i on osetio neku čaroliju. Pre nego što su progovorili, pre nego što su se dodirnuli, bilo je jasno da su tu bili samo zbog jednog cilja. Pre nego što su znali da jesu, znali su da je trebalo da budu tu. On je posle tog susreta otišao sa Svetlanom u kuću njenog rođaka, u kojoj su spavali, i pod izgovorom da je jako umoran zbog vremenske razlike, otišao u svoju sobu. Nije razmišljao mnogo o uzroku, ali je osećao posledice. Njegove misli su se vraćale na ženu koju je upoznao, Ljiljanu. Nije ona bila žena, znao je, ali nije bila ni dete. Mogla je lako postati ideal, jer san koji dvoje sanjaju je ideal. To je bio njihov prvi susret, trenutak kada su se sudarila dva sveta preteći da budu uništena ili da postanu jedan. Ipak, tog trenutka kada su se rastali nisu mogli reći šta se desilo, i da li se išta desilo. 36

Te noći, Ljiljani je na vrhovima snova došao lik nekog nepoznatog bića, lik koji nije mogla videti, lik koji je bio više fantazija nego realnost. Osećala je u svojim snovima prisustvo tog drugog bića kao sebe. Ređali su se snovi, ona je u njima plovila nepoznatim predelima ostavljajući za sobom zemlju, ostavljajući za sobom svoj mali grad... Prolazila je kroz predele ispunjene plavičastim željama njegovih snova. Bila je to zemlja iluzija, koju su vekovima gradile njihove duše samo za sebe. Pronalazila je u njoj predmete koje je izgubila u davnoj prošlosti, a koji su joj bili dragi. Prolazili su poznati likovi iz detinjstva, ređale su se slike nekih poznatih i nepoznatih predela, ispod su se prelivale reke različitih smerova. Tu su bile slike nekih nepoznatih, a tako bliskih ljudi. Bili su to njihovi likovi iz prethodnih života. Prolazili su svojim putevima, svako sa svojom pričom, u potrazi za istim snom, u potrazi za istinom koja donosi mir. Bilo je tu lepih i ružnih, starih i mladih. 37

Neki su se smejali, neki su bili tužni... ali svi su bili sami. Niko od njih u svom životu nije imao priliku da sretne onog drugog, i u toj zemlji snova njihove jedinstvene duše bilo je jasno ko je koga trebao pronaći. Bili su to parovi koji su išli istim putem, ali u različitom smeru. Ređale su se slike njihovih nadanja, njihovih strahova. Kako nema velike razlike između različitih života jedne duše, svi ti ljudi su bili sa istim izrazom lica neodlučno pomirljivi sa istinom da nisu uspeli da budu srećni. Svi oni, imali su u očima duboka jezera tuge ispunjena žaljenjem za još jednom propuštenom šansom. Neko od njih je za života možda i upoznao onog drugog, propustio šansu, nastavio dalje ne osvrćući se...beskorisno išao ka cilju koji je ostao davno iza njega. I to se dešavalo, ponekada. Dugi su životi duša koje vekovima imaju isti cilj i kada ga propuste i pre nego što su shvatili značenje i svrhu cilja. Nekada nije lako od bezbroj mogućnosti pronaći onu koja vodi do saznanja o postojanju svrhe, a nekada je tih mogućnosti tako malo da svrha nije ni mogla biti uočena. I 38

samo jednom, od svih života, dešava se da se dva lika koja nose delove iste duše sretnu, prepoznaju i sjedine. I tada prestaje biti važno sve što je još jedan od života postavio pred ta dva bića. Ostaju samo oni kao vlasnici jedinstvene duše, snažnije od svih koje postoje, jače od vetrova i kosmičkih sila... dve duše koje u trenutku dodira stvaraju večnost u kojoj će konačno zajedno otići na svoju zvezdu. Taj san ju je probudio. Nije još svanulo, a nije bila noć, bilo je to upravo ono vreme kada se pored reka okupljaju vile. Ljiljana je ustala, prišla prozoru - mesec je bio pun i ona je osećala njegovo prisustvo... pogledala je niz ulicu. Odjednom joj se učinilo da pored drveta ispod njenog prozora vidi siluetu čoveka. Zbunila se, pomalo uplašila i vratila se u krevet. Pitala se ko je to mogao biti? Nadala se, ali nije smela sama sebi da odgovori. Sutradan je ustala teže nego ikada. Prvi zraci sunca koji su kao na slici činili zlatnu maglu u njenoj sobi bili su nepodnošljivo veseli za njenu umornu dušu. Sve joj je nekako smetalo, nije znala razlog, i nije tražila objašnjenje od same sebe, ali je osećala da je nešto u njoj promenilo svoj pravac kretanja, i da je pošlo u nekom drugom smeru koji ona nije mogla tog trenutka da sagleda. Sve što je bilo u sobi dobilo je drugi izgled, i sve je bilo nepodnošljivo beznačajno. Na putu do posla srela je Svetlanu. Ova joj je u razgovoru saopštila da je Aleksa otišao. Ljiljana je posle tog saznanja osećala takvu težinu u stomaku i slabost u kolenima da se i pre nego što je stigla do posla vratila kući i bila bolesna skoro dva dana. Nije 39

mogla sebi da objasni šta se to desilo sa njom. Pored nje su prolazili vesnici proleća, dodiri večnosti, uzdasi sna. A oni su i dalje bili na različitim putevima, nesvesni da je tren ono što imaju, i da čovek može biti određen samo tim jednim nesvesnim trenutkom. Da su samo mogli pobeći iz svog vremena i ne biti ono što su bili već neki različiti ljudi. Da su samo mogli pobeći iz sopstvenih života i ostati daleko, makar na tren da ne budu ona i on, da ne budu ono što moraju biti već dva davljenika koja imaju samo još nekoliko sekundi života. Bar na tren dodirnuti se... Greh se uvlačio u njene grudi, sve više se uplitala u sopstvene želje. Osećala je da više nije bila ona, kao da je od trenutka kada su se sreli prošlo stotinu godina. Nije znala da li je on ikada pomislio na nju, da li je se uopšte sećao, da li je uopšte on postojao. Ona je bila, možda, samo još jedna pahulja u njegovom životu. Jedan leptir koji neće sačekati sledeći zalazak sunca. Morala je zabraniti sebi da misli da on ipak nije on i da ona nije ona, da imaju budućnost, ali ne u ovim ulogama. Da je moguće dodirnuti zoru i uhvatiti početak svitanja. Da oni u stvari i nisu oni u sopstvenim životima. Ipak, osećala je - da kada ona ne bi bila ona i kada on ne bi bio on, možda bi mogli postati ono što sada nisu, mogli bi sanjati proleće i misliti o sreći. Istina bi tada možda bila manje bolna i Bog bi bio jedini sudija. Njen život besmislenih Osećala je provincijski

se sastojao od odlazaka na posao, slušanja priča svojih tužnih melanholičnih koleginica. da je došlo vreme da kao jedan prosečan stanovnik počne da prihvata pravila koja su 40

potpuno zatvarala izlaz ka nekoj novoj nadi. Pravila ponašanja koja su težila da ograniče njeno osećanje posebnosti, da ograde njene ideje prolaznim teorijama i da je pripreme za još jedan običan život. Ona to nije želela, toga se plašila najviše od svega ali nije još uvek pronašla način da im se suprotstavi. Prolazila je ulicama svog malog grada i osećala u prstima bezbroj priča koje čekaju da budu ispričane, a ona kao da se plašila da nabavi mastila i da im udahne život. Ipak, živela je u sredini koja nije delila posebnost, sredini koja je strepela pred sopstvenom prolaznošću i koja se plašila odgovora na pitanja. Ona je pokušavala da ostane na površini, da se uklopi, a opet da ne izgubi sebe. Bilo je to vrlo teško. Da bi čovek mogao da postigne nešto mora biti ili krajnje uman ili krajnje realan, sredina samo održava život. Zbog toga što se čitavo njeno biće suprotstavljalo osrednjim stvarima uglavnom je bila usamljena. Kada bi samo čovek mogao da zadrži svoj dah dok ne izađe na površinu iz dubokih praznina okeana provincijskog života! Shvatila je da niko ne može dugo ostati pod vodom koja je plavila nade. Čovek je samo mogao da izabere da li će umreti od daha koji drži u sebi ili pustiti dah i utonuti u duboku tamu života bez otkrivanja istina. Ona nije znala niti je mogla znati šta će to biti manje bolno i šta će joj pre doneti ponovo muziku u prste. Zamišljala je korake u mislima i čula dodire koji je bude iz sna nepostojećeg. Osećala je vetar u grudima, uzdahe, osećala muziku i sunce. Videla je u tim nepostojećim šumama svoju pesmu i iskreno osećanje posebnosti. Pitanja su se nizala... a odgovor nije imao ko da joj pokloni. Odgovor 41

je predstavljao osmeh koji nije imao ko da joj da. Odgovor je bio dodir jedne duše koja je bila deo njene. Odgovor je bio treptaj sreće zbog sreće. Kako je samo malo bilo potrebno doći do sreće... kako malo. Potrebno je bilo preći samo nekoliko hiljada svetlosnih godina, potrebno je bilo samo snovima dotaći sunce i više ne biti usamljen. Ali ni Aleksa nije bio srećan. Iako je imao mnogo žena znao je da se negde na svetu nalazi ono što je tražio i što je postojalo samo kao priviđenje, i što se pojavljivalo povremeno, bez zadržavanja, bez obaveze vremena, sa stegama dana koji prolazi i donosi noći koje odnose ono što je godinama tražio. U trenutku kada je ugledao Ljiljanu, osetio je treperenje svojih uspavanih snova, video je, a nije mogao gledati sjaj koji je ušao sa njom i koji je obasjavao čitavo njeno biće. U godinama koje je on davno izgubio ona je bila kao stih najlepšeg ljubavnog soneta, bila je zatvorena, samo bi joj oči po nekada zasjale tako snažno da se morao zapitati šta misli u tom trenutku. Pričala je glasom anđela, nije se mogao setiti šta je govorila... ali šta god, prijalo mu je. Osećao je pored nje istinu koju je godinama sakrivao od samog sebe...istinu da vreme prolazi, a ostalo je još toliko posla koji je njegova duša u ovom životu morala obaviti. Ipak, nije dao da ga to osećanje dovede do toga da prestane misliti o njoj. Nije to bio običan susret, shvatio je... bilo je to više oslobađanje sna nego susret dva bića u jednom malom provincijskom restoranu. Gledao je i nije mogao odgovoriti sebi kako je mogao da ne vidi to što je bilo tako očigledno, kako je mogao prestati da traži smisao. 42

Bilo je u njegovim godinama žena. Alek kako su ga zvale, bio je jako cenjen među ženama. Nije iza sebe imao skandala, imao je dosta novca i neverovatan izgled nezainteresovanosti koji je dovodio do toga da su se sve one vrlo brzo zaljubljivale, tako da ponekada nije mogao da izađe sa njima na kraj. Ali nikada nije dopustio ni jednoj da uđe u njegove molitve, nikada nije sanjao o njima i nikada nije bio spreman da se odrekne svojih istina za jednu koja bi možda donela sreću. Izbor koji je davno napravio nije nikada dovodio u pitanje, jer sve te laste koje bi sletele na njegove prozore nisu bile dovoljno svoje da bi ih mogao nazvati njegovim i prestao biti ono što jeste. Ljiljana je bila toliko različita da se pitao, da li je uopšte bila stvarna. Nebeski lepa, sa očima u kojima su se ogledali anđeli, svoja pre svega i ničija konačno, pretila je da poremeti njegove korake i povede ga na početak ili na kraj. Osećao je to već prilikom njihovog prvog susreta, zato je i pobegao, zato se nije javio... čekao je da bura prođe i da vetrovi odnesu osećanje nemoći koje se javljalo pri samoj pomisli na nju. Nije mogao dozvoliti da izgubi svoj život, ali je opet sve češće postavljao pitanje da li ga je ikada imao ili je to opet bio još jedan izgubljen pokušaj njegove duše da pronađe samu sebe. Da li je život bio toliko dobar prema njemu da ga obdari svojim istinama ili su istine koje su ga vodile bile samo projekcija društvenih iskustava koja su izgradila čitavu jednu epohu. Nije mogao reći da nema ništa ali pitao se, da li je to sve što je mogao imati. Koliko je malo bilo sličnosti između njih. Aleksa je bio sve u očima drugih, gradio je svoje dane u njihovim mislima, 43

njihovim željama, dok je Ljiljana bila puna sopstvenosti, ostavljena od drugih zato što je bila sve samo nije bila obična. On sa istinama koje nisu donosile mladost na svojim krilima, a ona sa željama koje su značile nadu. Koliko je bilo verovatno da će takve dve osobe shvatiti da su u stvari jedna. Ljiljana je bila zarobljena u svojoj istrajnosti da uradi sve što je trebalo da se uradi, na najbolji način koji je mogla da pronađe. Nije bila od onih ljudi koji su po prirodi stvari mislili da znaju odgovore, odgovore je tražila kao odvažni pomorski tragači za blagom, polako i istrajno, a kada bi našla odgovor na neko važno pitanje upijala bi ga svakim atomom svog bića dok nije postao deo nje. Bilo je jasno da njen život ima dva dela -onaj pre Alekse i onaj pošto je njega upoznala. U vremenu kada su samo još laste šetale slobodno nebeskim putevima, a posle vremena kada su misli srećnih pravile beskrajna zemaljska blaga, njihov susret na velikoj mapi univerzalne kosmičke energije mogao je proći sasvim neopaženo... Ipak nije. Posle tog njihovog susreta Ljiljana je bila sigurna da se sve vreme spremala upravo za njega. Još kao sasvim mlada shvatila je da u sebi nosi neku čudnu iskru različitosti, pa iako nikada nije htela to da ističe, život se sam pobrinuo za to da se ta iskra rasplamsa i da njena posebnost postane jedan neobičan život usmeren na ostvarivanje ciljeva malih i velikih, ličnih i viših.

44

Jer život se meri ne po godinama, nego po ciljevima koje smo ostvarili u njima, a ciljevi se mere ne po vremenu koje je bilo potrebno za njihovo ostvarenje, nego po onome čega smo morali da se odreknemo da bismo ih ostvarili. A opet, prva stvar koju čovek mora da uradi da bi krenuo u ostvarenje ciljeva jeste da jasno odredi šta je to što želi da dobije, ne osvrćući se na stvari koje će izgubiti u procesu njihovog ostvarenja. I tako, da bi napravio kolaž života čovek mora da se bori sa malim i velikim željama i jednim ili drugim gubicima. Ljiljana je opet bila sigurna da kada na samom početku svesnog života prepoznaš pravila stvaranja imaš vremena da umanjiš gubitke i da rasporediš svoja ostvarenja i ciljeve tako da na kraju tog života na Zemlji možeš da kažeš da si želeo, voleo, imao i radio kao da ti je taj život poslednji. Kada je odlučila da se promeni niko je nije shvatao ozbiljno. Kada je počela da se primećuje razlika svi su se pravili da to ne vide. A kada je počela da menja ljude oko sebe, svemir je video razliku. Pitala se često kako je uopšte došlo do toga da se stvori takva misao u njenoj glavi, kako je od misli nastala vizija, a od vizije svrha koju je osećala duboko u sebi. Živela je jednim običnim životom u jednom malom provincijskom gradu, dok je mislima dostizala neslućene visine. Bila je veoma različita i veoma posebna i zato uvek usamljena. Kada jednom pređeš granicu i vidiš da možeš sve što poželiš, paziš da želiš samo ono što ima smisla i da tražiš samo ono što može da donese dobro tebi i svima oko tebe. 45

Niko nije verovao da je najveća Ljiljanina želja bila upravo u tome da pomogne da se ljudi menjaju nabolje. Njene najjasnije vizije su bile obojene tim veličanstvenim sjajem promena koje je donosila. Imala je ona i konkretne ciljeve usaglašene sa unapred postavljenim opštim planom i nije znala da li su vizije o promenama i energija koju je osećala dok priča o njima samo posledica njenog nepokolebljivog uverenja da svaki čovek može da bude srećan, ili je možda deo nekog višeg plana. Ljiljana je znala da nije dovoljan jedan susret da bi se smirile strasti koje su joj oduzimale dah svaki put kada bi pomislila na drugu polovinu svoje duše. Taj susret je doneo sve samo nije doneo mir kojem se nadala, a nadala se. Naravno da je sve moglo biti tako jednostavno i obično ne bi se tu onda radilo o Ljiljani i Aleksi koji su bili sve, samo nisu bili jednostavni i obični, koji su se sreli u tom gradu, pod takvim okolnostima, a nisu bili svesni da je to samo konačni susret njihove dve duše. Njena duša se oduvek pitala šta je to sreća, da li je sreća trenutak ili stanje, da li je život ili treptaj sna. Pitala se da li sreću treba tražiti ili će ona sama doći u jednom od onih života koji će biti namenjeni sreći. Za Ljiljanu je sreća bila beskrajna mogućnost ponovnog otkrivanja istina u sebi uprkos malom gradu u kojem je provodila svoje dane. Posle ovog susreta kada ga je pronašla pa izgubila, suze koje su se skupile na rubu njenih kapaka, molile su svoje da ne plaču. Zašto, najbolje su znale zvezde koje su sanjale njene snove. 46

Plašila se... nije mu mogla reći zašto, ali plašila se da ne ostane bez njegovih misli u svojim pesmama. Želela je sjaj i veličinu njegove duše i bila je nesrećna što je sve ostalo tako nedorečeno, a opet, jasno je bilo da nije moglo biti drugačije. A lutale su njihove duše kroz živote, tražile se i pronalazile, sretale se i gubile. Prolazile su kroz vekove i ponovo se rađale na nekim drugim putevima, uvek u potrazi za svrhom i misijom koju su mogle ispuniti samo kada se pronađu i postanu jedna.

47

IV

Jedne večeri posle još jedne propuštene mogućnosti da se otrese sopstvenih nemira, oboren saznanjem o nemoći da se suprotstavi pravilima igre koju je davno odabrao, Aleksa je iznad svoje glave prepoznao pitanja koja su se nizala jedno za drugim. Sedeo je na krevetu u sobi koja je donosila prave slike realnosti u njegove misli i survao se u provaliju u kojoj je bio kovitlac srušenih nada mladosti. Nosio je sa sobom tajnu koju čak ni on nije znao, ali je osećao da postoji i to ga je gušilo. Nosio je nešto što ni sam nije razumeo i kako je mogao da očekuje razumevanje drugih. Bio je sam, sve što je bilo njegovo i svi koji su se tako mogli nazvati bili su daleko. A opet, osećao je da su sve njegove vrednosti velike kao skupoceni ukrasi novogodišnje jelke. Kilometri izgubljenih 48

dodira, nervozno odbrojavanje godina... sve to za ništa. Bio je u pravu, želeo je da pronađe smisao, pravi smisao u celoj priči života. Toliko je imao prijatelja, toliko lica koja bi bila srećna da mu pruže utehu, a on je i pored toga bio sam. U toj usamljenosti nije pronalazio ništa sem pitanja o sopstvenoj istinitosti. Ustao je sa kreveta i krenuo da pusti muziku, nadajuću se da će ga ona odvući od misli. Ali nije... ugasio ju je. Nije osećao ništa osim neprestanog zujanja mozga kao neke pokvarene mašine koja odoleva vetru. Podigao je čelo sa Zemlje, podigao svest iznad čoveka i nastavio da se kreće mehanički po sobi, kao sat koji otkucava sekunde. Mozak je ubrzano radio u naletima osećanja koja kao da nisu ni bila njegova već tuđa... ona vrsta osećanja koja udaraju poput groma u zemlju - tupo i bez gromoglasnog jauka, prašine meseca po kojoj trče poslednji atomi njegove snage. Sada nije imao šta da kaže, samo je pokušavao da ima malo sna. Međutim, plašio se i snova, plašio se da pusti dušu u svet koji nije mogao da kontroliše, u svet u kojem važe pravila koja nisu pisali ljudi čije će duše u sledećem životu da se rode u nekoj četvoronožnoj životinji... pravila koja nisu mogla biti menjana. U svetu duše, u svetu snova postoje pravila koja su bila starija od njega i nje, pravila koja su nastala pre nego što je nastao vazduh od kojeg je nastao život. Pravila koja su donosila ispunjenje i ona koja su donosila istinu samo ako bi neko želeo da ih sazna. 49

Njegov život je bio jedan od poslednjih života duše koja će posle kraja njegove konačnosti otići na viši nivo postojanja, i jedan od glavnih zadataka u ovom životu te duše bio je da ostavi plamen istine na Zemlji i da pronađe drugu polovinu sebe da bi mogla da ode na svoju zvezdu i tamo se sjedini sa večnim istinama univerzuma. Osećao je on već godinama da sve što jeste, zapravo i nije ono što se prikazuje i da istina ima samo ono lice koje je obasjano mudrošću izgubljenih civilizacija. Nalazio je on te istine ili su one nalazile njega. Nije znao... samo bi se jednog jutra probudio sa još jednom istinom u sebi. Kako se samo na početku plašio tih snova... Još kao vrlo mlad, na obalama mora koje je bilo njegov drugi dom, viđao je ono što drugi nisu bili u stanju da vide... Viđao je duše mornara koji se nikada nisu vratili kući, viđao je vile koje su osvetljavale nebo dajući znak brodovima da su blizu obale, viđao je... Nije to nikome smeo pričati, viđao je bitke koje su se tu vodile, ili će biti vođene. A ponekad ujutru, kada bi zaspao, čekajući da vidi još jednu avanturu, da prepozna još neka izgubljena lica ili čuje poneki stih stare mornarske pesme, video bi svoj život u tim snovima, video bi slike svojih koraka, puteve koji su ga vodili pravo na vrh gde je još kao mlad krenuo i na kraju tih snova - video bi lik žene koja nije bila žena, možda priviđenje, možda samo kraj sna. Jedne noći na obali mora, usnio je čudan san. On je bio kapetan jednog od brodova i tog dana trebalo je da ukrca veliki tovar na brod, pa su on i njegovi mornari morali da 50

raspreme ceo donji trup broda. Odjednom je između dva stara bureta ugledao nešto što je zasvetlucalo kao iskre dijamanata na mesečini. Prišao je bliže i ugledao bocu u kojoj je bilo pismo. Iznenadio se - kako je moguće da to do sada niko nije primetio? Uzeo je bocu i izvadio pismo. Izgledalo je jako staro, kao da tu stoji vekovima, a opet, bio je siguran da je na neki način bilo povezano sa sirenom koju je upoznao malo pre toga. Razvio je polako papir, koji je zaista bio jako star. Na njemu je pisalo:

Vreme u kojem budeš čitao ovo pismo biće vreme našeg konačnog spajanja, ne znam da li ćeš tada biti kapetan ili kralj ili orao, niti da li ću ja biti sirena ili kraljica ili soko, znam da će to biti vreme pred kraj vremena, i znam da će to biti susret koji će pomeriti stene koje su stajale vekovima na mestu našeg susreta. Znam jer su Bogovi rekli, kada od dva nastane jedno, tada ta dva kao jedno odlaze u večnost, a večnost se spušta na Zemlju među njih i nastavlja da živi… Vidim te, kao da sam tu, a opet, pišem ti iz vremena budućeg, jer znam šta nas čeka toga života pre kraja vremena i znam da čovek, iako biće svetlosti, ima volju koja nekada može da propusti da vidi istine, jer davno beše zapisano da je princip svih rešenja sakriven daleko izvan očiju čovekovih, toliko daleko da ga ne može naći sve dok ne pogleda u sebe, a putovanje od svesti do srca je često najduže putovanje na koje čovek može da se uputi. Jer život nije skup događaja na vremenskoj liniji, vremenska linija čak i ne postoji, nju su izmislili ljudi da bi mogli da sude o svom životu kao o skupu slučajnosti. Život svakoga pojedinačno jeste zbir njegovih 51

mentalnih, duhovnih i emotivnih projekcija u prostoru koji se zove život. Sve što smo mi, svaka naša uloga, svaka ličnost oko nas, na planeti koja se zove Zemlja u misiji koja se zove Život, jeste odraz našeg sopstvenog bića, jeste slika naše sopstvene ličnosti i jeste naša karta za sledeće kosmičko putovanje. Moj kapetane, danas na dan punog meseca, na dan rođenja novog dana moram da ti kažem istinu, postojiš jedino Ti, u svetu koji si stvorio, svi ljudi svi događaji su Ti. U životu u kojem budeš čitao ovo pismo srešćeš me kao sokola ili sirenu ili kraljicu, to znam, i još znam da ću doći kao glasnik da te podsetim na tvoju veličinu, i na misiju koja te vodi, jer i ja sam Ti, kapetane. Godinama te je pratila senka koju nisi mogao da vidiš jasno jer nikada svoju senku ne možemo da pogledamo u oči, ali koliko god svetlosti imali u sebi, ako ne sagledamo sva svoja ograničenja nikada nećemo biti slobodni, a ljudi oko nas, koje osuđujemo, su naše senke kapetane. Ne upoređuj me nikada sa senkom, kapetane, jer senka je ono što te veže, ja sam sloboda i molim te nemoj da voliš mene, voli sebe, svaki tvoj uzdah je dragocen ne zbog odgovornosti koju nosiš, već zbog trenutka u kojem dišeš. Ako osuđuješ mene osuđuješ slobodu. U vreme pre kraja vremena, kada budeš čitao ovo, tvoja misija koja se zove život biće misija koja treba da pomogne mnogim malim životima da pređu u novo doba koje ne poznaje vreme, koje ne poznaje podele na muški i ženski princip, podele na slobodu i neslobodu, kreaciju i destrukciju, život i večnost. Da bi tvoj brod mogao da bude predajnik sa 52

kojeg će se emitovati vibracije jednosti, vibracije dobra i ljubavi prema čovečanstvu celom, svi mornari na tom brodu moraju da vibriraju na takav način, jer život nije samo skup koncepcija. I tada, kada bude izgledalo da tvoj brod koji je nekada bio veliki, više nije jak da izdrži promene koje su potrebne da bi prevozio ljude s jedne na drugu obalu vremena, ja ću doći. Među anđelima moje ime je Arelena. Kako će se zvati ličnost u čijem telu ću doći, ne znam. Ipak, sigurna sam da će biti neke sličnosti u tome. Znaćeš da sam to ja zbog toga što će stvari početi da se menjaju nabolje na tvom brodu, a da bi brod mogao da bude svetlost svaki ekser u njemu mora da sija, kapetane. Neće to biti lako i neće se to svideti tužnim i malim ljudskim dušama koje daske, jedra i konopce doživljavaju kao svoje. Kao njihov, to nikada ne bi mogao biti brod koji će prevoziti s jedne obale na drugu obalu vremena, jer svaki konopac, svako jedro i svaki mornar na brodu jesu mala vibratorna polja energije koja čine ukupnu vibraciju broda, čija je misija Arelena, zato ću se i pojaviti ja, kao sirena, kao kraljica ili kao soko, to ne znam. Pojaviću se da obasjam tvoj brod kapetane, a ti ćeš to doživeti nekada kao usud, nekada kao dar… To će biti igra istina i laži, to će biti borba dobra i onoga što to nije, kapetane. I molim te, nemoj voleti mene kad dođem, ali voli sebe. Jer i ja sam Ti, kapetane, videćeš to u noći punog meseca, ja sam onaj deo tvoje duše koji je skoro pola veka, po zemaljskom vremenu, bio na Plejadama i čekao da ti stekneš iskustvo koje se zove život, da bi mogao da vodiš dalje kada ja dođem. Zovu me Arelena, ali ti ćeš me već prepoznati kada se pojavim na tvom horizontu… 53

A kada dođem, to će biti igra svetlosti i tame. Svetlost koju budem širila možda neće prijati ljudima naviknutim na mrak, čija dela i čije misli ne poznaju svetlost kao takvu i to je trenutak kada ćeš ti doneti odluku da li će brod koji si stvorio da bude brod svetlosti i kada ćeš svakoga ko bude sudio da procenjuješ ne prema titulama i lentama, već prema delima koja ga prate u vremenu njegovog stvaranje. Ne mogu pilići suditi o sokolu, jer ono što soko vidi pile ne može ni da odsanja. Gledaj im u oči i vidi im strah i znaćeš ko su. Svi koji kažu da poseduju su ljudi koji se plaše, jer ništa nije naše kapetane, a straha kad ima nema ljubavi. Tvoj brod, koji u vremenu pre kraja vremena može biti brod spasa, može da sija jedino ako sija svaka daska i svaki esker, jer jedino kada brod postane svetlost, on može privući svetlost. A nećemo mi menjati svaku dasku kapetane, kada se promeni jedna promeniće se sve, kada zasija jedan esker, zasijaće svi…. svetlost je jača od tame, kapetane, i znaćeš da sam došla kada svetlost počne da se širi na horizontu. Najteže će biti obasjati prvi esker, prvo jedro i prvog mornara…. ali posle, sve će ići lakše. Kako ćeš znati da sam to ja, kapetane… pa znaćeš po tome što će svi ostati na svojim mestima, a svetlost će se osetiti u Univerzumu… I biće vremena kada ćeš misliti da me ne voliš, kapetane, jer će otpor tame biti toliko jak da ćeš dovesti u pitanje svetlost koja će biti očigledna, ali ja neću mariti za tamu kapetane, ja sam Arelena, da nema tame ne bi se svetlost videla jasno, a ko treba da vidi svetlost videće je, ko ne treba taj tamu nosi 54

u srcu... jer njegove reči i njegov život su samo ogledalo onoga što nosi u sebi. U životu pre kraja vremena, dok budeš čitao ovo, znaćeš da si postao jedno sa Univerzumom kada se budeš pitao šta je najvažnije u tvojoj misiji i kada shvatiš da je odgovor to da si najvažniji Ti i svetlost koju širiš sa Arelenom! Bez toga nema misije, samo brod kao skup konstrukcijskih elemenata u vremenu koje se zove život.. Samo sa Arelenom kapetane... vidimo se na drugoj obali vremena! Kasnije, kako je imao sve manje vremena za more, snovi sa istinama su sami dolazili na njegov jastuk. Plašio ih se na početku, nije bio spreman da se suoči sa nekim stvarima koje nije mogao izmeniti. Međutim, nije on bio taj koji je donosio odluku o tome kada će neka istina doći do njega. Tako je vremenom naučio da posmatra sebe kao telo duše koja ima svoj zadatak i prepustio se ostvarenju njega shvatajući da njegova duša može samo da ga uzdigne do zvezda, odakle smo svi davno i došli. Sanjao je tako gradove u kojima je radio, sanjao je ljude sa kojima se sretao, sanjao je odgovore i postavljao pitanja. Posle nekog vremena naučio je da sam pronalazi istine u snovima i koristio je to svoje znanje svaki put kada bi trebalo da donese odluku u kom pravcu treba da krene. I u svakom tom snu u kojem je tražio istinu, negde pred svitanje pojavljivao se lik koji nikada nije uspeo da vidi dovoljno dobro da bi ikada nekom pričao o tome. 55

Ponekada, kada bi bio umoran od žena sa kojima je delio svoju konačnost, pitao se da li će ikada uspeti da odsanja dovoljno da bi je ugledao, ili će ona zauvek ostati daleka kao duga na nebu posle kiše. Još kao vrlo mlad verovao je da je u svojoj svesti postavio temelje jednog smislenog Ja, a da je u svojoj okolini taj temelj smestio na vrh istina dovoljno visoko da jasnije vidi šta rade oni gore i sigurnije osmotri šta rade oni dole i u ravnici. Znao je da neki zauvek ostanu u ravnici, jer im je neko nekada rekao da ne postoji put koji vodi u planine, a neki ostanu jer im se čini da je taj put previše težak, naporan i dug da bi krenuli na njega. Neki krenu, ali da bi se popeli na vrh planine treba više napora nego doći samo do podnožja. Mnogi će se vratiti u mirnu sigurnost ravnice, jer tek kad dođu na tu planinu jasnije vide kako je teško popeti se na vrh. Samo poneki će krenuti dalje. Njegovo prvo pitanje je bilo šta se nalazi na vrhu? Da li je vrh kraj ili stanje ili je to samo prvi korak na putu koji vodi ka zvezdama? On je bio neko ko je uspeo da dođe do vrha, tražeći puteve kojima su već drugi prošli, istražujući, stremeći, boreći se sa sopstvenim sumnjama, pomalo usamljen, pomalo ljut, ali odlučan da stigne do vrha. Nije on bio potpuno sam, na putu kojim je išao, sretao je on razne ljude, samo su ciljevi bili različiti. Neki su vrh posmatrali kao kraj, a neki kao stanje. I sve bi bilo u redu dok ne počnu da duvaju vetrovi. A kada krene vreme vetrova, oni obično pokose sve u ravnici i počnu 56

da duvaju ka planini sve do vrha. Vetrovi postaju sve jači i jači dok na kraju više ne ostane nijedna koliba u ravnici, nijedan kućerak na planini, nijedna kuća na vrhu, koja nije izgrađena tako da izdrži oluje. I to je ono što se ponavlja vekovima, i to je istina koja se među prvim pojavila u njegovim snovima. Naučio je on, još i pre nego što je krenuo u osvajanje najviših vrhova, da ukoliko vrh posmatraš kao kraj onda prestaješ da se boriš, da tragaš, da želiš. Sanjao je često kako silazi niz planinu, i kako slučajnim prolaznicima prilazi i govori: “Evo ja ću da ti kažem kako da se popneš, nemoj tim putem, taj je strm, kreni ovim, ovaj će te pre dovesti do cilja…” A oni kojima bi pričao, uglavnom nisu imali vremena da slušaju, jer su izgubili godine i godine penjući se i padajući i gotovo nikada im nije trebao savet kako da prepešače do vrha, jer su mislili da možda neće imati vremena da stignu, ako krenu peške. Svi su uglavnom mislili da ih jedino krila mogu spasiti, a nisu znali da su krila veoma retka na tom putu. Sa prolaskom godina, njegova kuća iz snova na vrhu postajala je sve čvršća, a zidovi sve deblji. Sve ređe je silazio sa planine, jer je sve manje imao nade da će pronaći nekoga kome bi mogao pomoći da dođe do vrha. Sa druge strane, pokušavao je ljude oko sebe da nauči kako da učvrste svoje kuće, da im pokaže da njihovo shvatanje vrha kao kraja nije istinito, i da je potrebno ne izgubiti svest o životu kao o mogućnosti. Sa njima je bilo još teže pričati nago sa ovima na planini. Kad god bi sanjao san o njima budio bi se svestan da njihove kuće neće izdržati oluju, a oni sami nisu hteli da čuju deo istina. 57

Oni su sa svoje strane došli do vrha, penjući se svojim putevima. Svako je potrošio vreme na svoje korake i niko nije želeo da prizna da je trud koji je uložen u to možda bio uzaludan i niko nije mogao da prihvati istinu da je on tu zbog istine, a ne zbog potrebe da pokaže da je njegova kuća bolja i njegov život smisleniji. Gledao je često u snovima te kuće na vrhu kako mame lepotom svog postojanja dokle god je vreme bilo lepo i bez vetrova. Gledao je ljude koji vrh posmatraju kao kraj, kao nešto sto jeste konačan vid stvaranja. U poretku poslova, posao nad poslovima, najviše stanje na Zemlji. Ipak, video je šta se dešava kada krenu oluje... A tada... blago onom ko ima stabilnu kuću, da se skloni. Svi ostali idu na početak... neki u ravnicu, neki na planinu... I uvek posle tih oluja, na vrhu bi ostajalo više mesta, menjale bi se uloge... odjednom bi se pojavljivali mlađi, jači, spremniji, hrabriji... i onda bi san krenuo iz početka. Ali video je i put onih koji su ostali kada bi prošlo nevreme i pitao se - da li je vrh put prema zvezdama? Kako je vreme prolazilo, a njegov život dobijao sav sjaj i veličinu snova koje je gledao u svojim noćima, sve češće je u snovima prilikom poseta onima na planini shvatao da ga po neko sluša, i sve češće bi ga uhvatili za rukav i molili ga da im kaže još nešto o svom putu, o svojim padovima i uspesima. Pitao se često da li da samo kaže ono što zna o putu kojim se ide na vrh ili je njegova misija da pomogne odvažnima da se što pre popnu do vrha, jer ako vrh jeste put ka zvezdama, onda se do zvezda sigurno ne stiže sam.

58

Jednom, dok mu je mesec čuvao stražu na ulazu u svet besmrtnosti, sanjao je put do zvezda i znao je da je to put kojim će njegova duša poći u večnost, ali i tada se na samom kraju tog puta - na samom prelasku iz sveta snova u svet beskonačnosti - pojavio lik žene koju nije mogao da vidi. Ni tada tome nije pridavao veliko značenje. Znao je da je njegov put put ka zvezdama, osećao je to svakim svojim korakom na Zemlji, a osećali su to i svi oni koji su ga poznavali. Ono što nije znao tada jeste istina da duša može otići na svoju zvezdu samo ukoliko pronađe svoju sopstvenost, ukoliko pronađe svaki davno izgubljeni deo sebe i integriše sve suprotnosti koje nas dele od jednosti sa Univerzumom. Kada je došao u taj mali grad nije znao zbog čega je došao, ali je osećao da postoji razlog zašto se pojavio baš u to vreme na tom mestu i zašto je upoznao nju na izgled istu, a opet tako drugačiju od svih koje je do tada upoznao. Njena duša je bila za nijansu čistija, a njen pogled govorio je jezikom večnosti. Nije mogao da ne primeti koliko je tajni čuvala u ladicama snova. Prepoznali su se po pitanjima koja su postavljali, prepoznali su se 59

po beskonačnoj toplini koja se širila njihovim telima. Prepoznali su se i nisu imali reči kojima bi mogli objasniti promenu koja je pokrenula stene u njihovim svetovima. Zaspao je sa pitanjem u grudima, pitanjem koje je bilo daleko od njegove sposobnosti da uhvati smisao, pitanjem da li je taj grad koren njegovog lutanja i da li je ta žena isto ono priviđenje koje je gledao u snovima. A Ljiljana... sva njena snaga nestala je onog dana kada ga je upoznala i kada je shvatila da je otišao. Sav njen život odjednom je postao očigledna posledica privida godina koje je živela nesvesna života. Njeno postojanje zasnivalo se na zabludama da ona kontroliše život i da je njen put posledica izbora njenih koraka. Ipak, suština nije bila u tome da otkrije davno poznatu istinu da svako gradi svoj put, već da otkrije istinu koraka na tom putu. Shvatila je, da je svaki njen korak ostavljao trag zabluda, a svaki novi put otvarao je novu nadu da će shvatiti tajnu... ali nije. Dok nije srela njega nije znala da život nije sistem i da koraci nisu jednačine na kojima treba graditi budućnost. Dok nije 60

srela njega nije znala da postoji sila koja je jača od života, i za koju bi dala život da je doživi u punom sjaju i veličini. Nije znala da zora ne sviće da bi se Sunce rodilo, već da bi Ljubav kao najjača sila Univerzuma mogla da ispravi nepravdu nanetu svetu prethodnog dana, dok svi spavaju i dok svojim svesnim mislima ne remete poredak večnosti... poredak ljubavi. Nije znala, da je njena duša živa i da je na Zemlji da bi bila voljena i da je ona, Ljiljana tu da bi naučila da voli. Nije znala, činilo joj se ništa. Bila je drugačija od svih koje je poznavala, a opet, nije bila dovoljno mudra da shvati da život nije prost zbir događaja koje merimo jedinicama vremena. A sanjala je tako velike snove... sanjala je muziku, slušala je vetrove... osećala je kišu... a nije znala da je to njena duša zove da je pronađe. Kako je samo živela u zabludama da je duša zadovoljna u svojim snovima i da njen život na Zemlji i nije toliko važan za sreću. Ona je svoju dušu zatvorila u svet snova i jedino je tamo bila slobodna, dok je njen život na Zemlji bio prostor u kojem je njena duša brojala svoje dane. U svojim snovima ona bi lutala prostranstvima koja nikada nije videla. Slike koje je dodirivala i od kojih je gradila život svoje duše čuvala je u ladicama snova i ponekad, kada bi joj život nakratko pokazao pogrešan rezultat njenih koraka, ona bi se zavukla u svoju sobu snova i iz ladica izvlačila one posebne slike koje je sakupljala lutajući po svetu koji nije bio stvaran, ali koji je bio jedini koji je imala. Grad u kome je živela, nije imao tu širinu 61

koja je trebala njenoj duši. Ili je bar ona tako mislila. Ulice su bile često posute tugom koja bi je uvek preplavila kada bi prolazila njima. Nije imala snage da ode dalje od onog što je morala, jer teško se nosila i sa svojim nemirima da bi mogla da nosi sa sobom nemire generacija koje su izgubile nadu čekajući obećanu budućnost, a ne znajući da je budućnost uvek sada. Ponekad bi jedva čekala da legne i da se otisne u beskrajno more snova. Tada bi osećala da postoji razlog zašto su snovi postali njen dom, ali ona nije mogla da ga pronađe. Samo bi slušala, gledala i dodirivala slike koje su je činile srećnom dok jutro ne bi donelo dan i dok ne bi došlo vreme da se živi život. Kako je samo pogrešno mislila da su snovi život i kako je mogla zablude pretvori u istine...nije znala. Jedino što je osećala onog trenutka kada joj je Svetlana rekla da je Aleksa otputovao, jeste neizmerna tuga i pitanje zašto bi uopšte bilo važno živeti. Dok je sanjala ona je volela, ona je želela... ona je živela... ipak najveća istina njenih koraka je bila to da ona, Ljiljana nikada nije imala ni ljubav ni želje ni život. Njihovi koraci su bili toliko slični, a opet niko ne bi mogao prepoznati sličnost u njima... i nije bilo važno da li je ona imala snove koji su bili njen život i da li je on imao život koji je bojio snovima... sreli su se. To je bio susret koji je imao za posledicu rađanje života i življenje snova. Osećala je to. Istog trenutka kada je počela da misli na njega znala je da je rođeno nešto što nije imalo ime, njoj nepoznato, a tako stvarno. 62

Prolazili su sati, prolazili dani, godine … činilo joj se da su prolazili vekovi, u samo jednom trenu u kojem je bila svesna da ga nema. Znala je da mora postojati odgovor. Znala je da svet nije samo zbir duša... o to je tako dobro znala, i znala je sada kada je došla do dna svoje samoće, da mora postojati način da izađe iz nje. Ipak, ovaj put znala je i to da njen životni put mora promeniti pravac i znala je da odgovore ne može naći u iskustvu, i da iskustvo može da bude samo kolaž od kojeg će graditi sutra. Njeno danas, osećala je mora biti obojeno drugačijim istinama. Istinama koje su bile veće od vremena i istinama koje bi je mogle osloboditi stega života koji je vodila.

63

IV

Sa željom da vidi Ljiljanu ali sa strahom da ne izgubi sebe, vratio se. Kada se probudila tog jutra posle noći u kojoj je on stigao u njen grad opet je osetila neku čudnu strepnju u grudima. Pomislila je da se Aleksa možda vratio i da se sada njihove duše privlače kada su ponovo tako blizu. Otvorila je ormar i gledala šta će da obuče. Pomislila je kako tog dana želi da bude lepa, najlepša, jer ako se vratio, znala je da će ga sresti... osećala je to. Otišla je na posao i bila veoma tužna kada je na kraju dana shvatila da telefon nije zazvonio i da je svo njeno uzbuđenje bilo uzaludno. Izašla je iz kancelarije i nije znala kuda bi krenula, a krenula je negde. Sve što je ikada imala bilo je ubeđenje da je život svakog čoveka kao čamac 64

koji plovi rekom, a čovek ima šansu da upravlja njime ako ima dovoljno snage i dovoljno mudrosti. Dovoljno snage da izdrži talase i dovoljno mudrosti da prepozna pravi smer. Nije ni bila svesna kada ga je ugledala, a gledala ga je kao začarana i išla ka njemu bez reči. On se nije pomerao. Stajao je u mestu i čekao da se desi susret, nije bio svestan da stoji... imao je osećaj da se kreće ka njoj brzinom planeta i nikako nije mogao da shvati zašto je bilo toliko potrebno da dođu jedno do drugog. Imao je osećaj da je davno krenuo prema njoj, a istina je da je samo stajao i čekao. Sreli su se u parku, pored velikog drveta jorgovana koji je mirisao toliko jako kao da se taj miris mogao spakovati u bočicu parfema. Njena duša je išla opijena mirisom jorgovana i vođena njegovim pogledom ka mestu na kojem su se ukrštale struje nebeskih puteva nevidljivim za čoveka, ali dobro poznatih dušama. Kada je došla do njega prestali su da postoje. Vreme je odletelo u galaksiju koja je bila daleko od naše, njihova tela su stajala nepomična, dok su njihove oči grlile jedno drugo, a njihove duše se slivale u jednu. Snovi, pitala se u trenutku susreta, šta su to snovi, i kako je ikada mogla pomisliti da su snovi život koji ima smisao. To što je osećala u celom svom biću dok ga je nepomična gledala bilo je najdirektnije iskustvo istine postojanja koje je ikada doživela. To što je udisala miris njegovih godina, to što je osećala na dlanovima celo njegovo biće, bilo je toliko jako, da, znala je, da ako postoji nešto što se zove život onda život 65

mora da ima upravo taj osećaj. U telu je osećala strujanje životne energije jače nego ikada, slika koju je videla nije bila slika njegovog lika, već svetlosti koja je bila u njemu i sve što je mogla da misli u tom trenutku bilo je... Aleksa. A on, Aleksa, kako mu je toliko dugo trebalo da je pronađe, pitao se, i u tih nekoliko trenutaka proklinjao je ceo svoj život i sve godine izgubljene u prividima sreće, jer kako neko može da zna šta je sreća ako nije prošao kroz njene kontraste... a on nije. Nije nikada do sada dao sebe dovoljno da bi ikada imao osećaj da je nešto izgubio... a sada osećao je da će da da sve samo da bi dobio sebe natrag. Nisu rekli ništa. Sve je bilo ispričano i pre nego što su se sreli. Bože, ima li većeg dara od trenutka istine kroz koji prođu dve duše noseći svoje sopstvene sumnje oko vrata, koje se u trenutku susreta rasprše i razlete po zemlji kao prekinuta biserna oglica. I kada su došli samo korak do kraja početka, više nisu bili sigurni čije je telo na levoj, čije na desnoj strani, ko je tu on, a ko je ona. Postali su jedno, postali su biće istine, koje je prvi 66

put osetilo život. Prišla mu je, nije rekla ništa, samo je zatvorila oči...On je vrhovima prstiju oslikao sebe na njenom licu pre nego što je skupio hrabrosti da je dodirne prvi put posle toliko života. Probudili su se ujutro nesvesni svega što je bilo pre nego što su odsanjali svoj prvi san... gledali su se i ćutali su... reči su bile rasute na sve strane po sobi obojenoj žudnjom koja je spavala vekovima u njihovim snovima. - Dobro jutro anđele - rekao je Aleksa. - Dobro jutro - rekla je ona nesvesna da je u te dve reči bilo više ljubavi i nežnosti nego što je on ikada osetio u svom životu. Šta sad pitao se, nije imao nikakav plan, prvi put nije imao želju da se zahvali na divno provedenim trenucima i da nastavi sa svojim životom. - Ko si ti? - pitao je. Nasmejala se tako slatko da su mu suze skoro krenule dok ju je posmatrao. - Ko sam ja - ponovila je - ja sam Ti, Aleksa, samo ti i ništa drugo. - Ne razumem, kako si ti ja, da li se šališ sa mnom? - Ne - odgovorila je - sve što smo mi, svaka naša uloga, svaka ličnost oko nas, na planeti koja se zove Zemlja u misiji koja se zove Život, jeste odraz našeg sopstvenog bića, 67

jeste slika naše sopstvene ličnosti i jeste naša karta za sledeće kosmičko putovanje. Bio je zatečen odgovorom, nije znao šta je mislio da će odgovoriti, ali je svakako očekivao nastavak. Zamolio je da mu objasni šta je mislila pod tim. Ona je bila srećna što može da mu odgovori, jer znala je, već sada, sasvim jasno, da može voleti samo onoga ko voli nju sa svim onim što je ona bila, posle buđenja kroz koje je prošla, posle oslobađanja od bola koji se životima provlačio kroz njeno biće, posle prevazilaženja sopstvene konačnosti i ograničenja ega koji je sejao strah. Znala je i to da je on došao u tom trenutku da upozna istine u sebi, kroz nju. - Vidiš Aleksa - rekla je - ja sam naučila da je fizički svet samo naša kreacija i da svako od nas kreira svoju verziju sveta, svoju određenu stvarnosti, svoja jedinstvena životna iskustva. Svoj život stvaramo u hodu, pa nam naš život i potrebe daju trenutni izraz i sliku onoga što jesmo. U stvari, spoljašnji svet jeste jedno ogromno ogledalo koje jasno i tačno oslikava naš duh i formu. Veličina je u tome da naučimo kako da vidimo i protumačimo taj odraz. Kada posmatramo iz ovog ugla, spoljašnji svet nam može reći mnogo toga o skrivenim aspektima naše ličnosti koje ne uviđamo na direktan način. - Ne razumem, šta znači skriveni aspekti naše ličnosti - pitao je. - Hermes je rekao još davno: 68

„Što je unutra to je spolja, što je spolja to je unutra“ i to se odnosi na čitav Univerzum. To znači da sve što je u mom životu jeste moj odraz, moja kreacija. Ne postoje situacije ili događaji koji nemaju nikakve veze sa mnom. Ukoliko nešto vidim ili osećam, ukoliko to ima uticaja na mene, onda je to moje biće privuklo ili stvorilo da bi mi ukazalo na nešto. Da to ne predstavlja odraz nekog dela mene, ja to ne bih bila sposobna da vidim. Svi ljudi u mom životu predstavljaju odraz različitih karakternih crta i osećanja koja žive u meni. Ono što sam ja naučila jeste da nikada ne nipodaštavam sebe zbog odraza koji vidim. Ja znam da ništa nije negativno, sve što se dešava jeste dar koji me vodi samospoznaji. - Ne razumem: kako mogu ljudi u mom okruženju da budu deo mene na takav način da ja kroz njih upoznam sebe? Ima toliko mnogo loših ljudi koji se ne ponašaju na korektan način prema drugima i prema meni. Hoćeš da kažeš da su svi oni ja. - Čuj Aleksa, ono što je potrebno jeste da naučimo kako da svoj život posmatramo kao film i to tako što ćemo prihvatiti da su svi likovi koji su u njemu deo nas i nalaze se na velikom ekranu kako bi mi mogli jasno da ga sagledamo. Kada uspemo da ih vidimo i prepoznamo njihova različita osećanja i glasove u sebi, lako možemo da biramo likove koje ćemo zadržati i razvijati, i one kojih ćemo se osloboditi ili promeniti. A sama promena uvek dolazi tako što smo promenili u sebi osobine koje smo prepoznali kao negativne u drugima. 69

Ljiljana je toliki put prešla da bi došla do sopstvenih istina, da se pitala da li će on imati snage da izdrži sve te konceptualne promene sistema vrednosti i verovanja koje je ona nosila u sebi. Ona je znala veoma dobro da ukoliko u njenom životu postoje problemi, to Univerzum ili Bog pokušava da je navede da obrati pažnju na te probleme. On kao da joj kaže: hej, postoji nešto čega moraš da postaneš svesna, nešto što mora da se promeni. Ukoliko čovek obrati pažnju na upozorenje, kada se jave prvi nagoveštaji problema, naučiće nešto iz njih, ali ukoliko ne obrati pažnju, problemi će se uvećati sve dok čovek sam ne prepozna ovu poruku i ne počne da obraća pažnju na nju. - Vidiš Aleksa - nastavila je ona - na primer, ako naša porodica ili prijatelji dovode u pitanje nešto u našem životu, oni samo izražavaju sumnjičave, zastrašene glasove iz nas samih, poput: šta ako radim pogrešnu stvar? U tom slučaju važno je da shvatimo da se kroz njih mi suočavamo sa sopstvenim unutrašnjim strahovima. Ustala je, otvorila jednu ladicu i izvadila papir na kome je pisalo: - Ukoliko ocenjujete i kritikujete sebe i drugi će vas kritikovati i ocenjivati. - Ukoliko povredite sebe, i drugi ljudi će Vas povređivati. - Ukoliko lažete sebe i drugi ljudi će Vas lagati.

70

- Ukoliko ste neodgovorni prema sebi, i drugi ljudi će biti neodgovorni prema vama. - Ukoliko okrivljujete sebe, i drugi ljudi će vas okrivljivati. - Ukoliko izdate sebe i drugi ljudi će vas izdati. - Ukoliko budete emotivno grubi prema sebi i drugi će biti emotivno i fizički grubi prema vama. - Ukoliko ne budete slušali svoja osećanja ni drugi ljudi neće slušati vaša osećanja. Sa druge strane: - Ukoliko budete voleli sebe i drugi ljudi će vas voleti. - Ukoliko budete poštovali sebe i drugi ljudi će vas poštovati. - Ukoliko budete verovali sebi i drugi ljudi će vam verovati. - Ukoliko budete sebi odavali pažnju i drugi ljudi će učiniti isto. - Ukoliko budete uživali u sebi i drugi će uživati u vama. Aleksa je bio u čudu. Znao je da je Ljiljana neobična, nekako je to osećao, ali tu njenu posebnost nije doživljavao kao nešto što je realno postojeće, jer je znao da često ono što mislimo o drugima predstavlja samo našu iluziju i očekivanja o tome da određena osoba zaista poseduje osobine koje će nas usrećiti, a često to nije tako. Ipak sa Ljiljanom, nije mogao 71

da pretpostavi šta ona sve nosi u sebi, i sada dok ju je gledao pitao se zašto je pobegao kada ju je prvi put video, jer upravo je to uradio. A slušajući bio je siguran da je odgovor samo jedan, pobegao je od sebe. Jer čoveku je najteže da se suoči sa samim sobom i cela ova priča o procesu ogledala mu je bila veoma bliska, iako nikada nije posmatrao stvari na takav način. Jednostavno, on je znao da se sa nekim oseća prijatno, a sa nekima ne, da su ga neki ljudi nervirali zbog svoje neodgovornosti, gordosti, nesigurnosti, a sada, slušajući je, pitao se u kom delu svoje ličnosti je on bio neodgovoran, gord, nesiguran. - Interesantno je to što pričaš, ali kako ti koristiš taj proces ogledala, ako se dešava nešto što nas ugrožava ili, ukoliko su problemi veliki toliko da ne možemo da ih rešimo u jednom danu? - Jednostavno - rekla je ona - okolnosti koje se dešavaju oko nas ne možemo da zanemarimo, mi moramo da izađemo na kraj sa spoljašnjom stvarnošću svog života na način na koje one to zahtevaju. Ali što je pre moguće, tokom ili nakon što smo posvetili pažnju njima, potrebno je da se vratimo u sebe kako bismo otkrili na šta treba da obratimo pažnju, odnosno, kako bismo shvatili šta treba da naučimo iz toga. Jer onog trenutka kada postavimo pitanje, zašto se ovo meni dešava i šta treba da naučim iz toga odgovor stiže, a sa njim i postepeno razrešenje situacije u materiji, jer naučili smo ono 72

što je trebalo iz okolnosti koje su nam se desile, a koje su se i desile upravo zato da bismo mi to naučili. Na primer, ako je neko besan na nas potrebno je da rešimo problem sa osobom sa kojom imamo loš odnos na način na koji to spoljašnje okolnosti zahtevaju. Ali kada se pobrinemo za spoljašnju situaciju potrebno je pre svega upitati sebe: šta je to u meni što se oslikava u besu ove osobe? Možda otkrijemo da smo u poslednje vreme bili veoma besni i kritički raspoloženi prema sebi. Ili nismo sebi poklonili dovoljno pažnje. Kada drugi ljudi žele nešto više od nas, to je obično signal da mi želimo nešto više od sebe. Ukoliko emotivno odreagujemo na nešto što neka druga osoba uradi, mi smo verovatno ogledalo jedna drugoj. I tada je veoma važno da napišemo ili kažemo sebi, šta je to što nam smeta u toj drugoj osobi, jer upravo to što izgovorimo jeste ono što postoji u nama i što traži da bude isceljeno. Može izgledati da imamo različita gledišta, ali mi smo iznutra verovatno veoma slični. Svako od nas igra ulogu jedne od strana u unutrašnjem konfliktu. Kada ljudi pogledaju unutar sebe i postanu svesni svojih osećanja, obično uvide da su jednostavno projektovali svoj unutrašnji konflikt u spoljašnji svet kako bi mogli jasnije da ga sagledaju i reše. Ljiljana je znala, jer je živela sa svešću o tome veoma dugo, da su ogledala svuda i da svako sa kim smo u kontaktu predstavlja naše ogledalo, svaka situacija u materiji u kojoj se nađemo predstavlja odraz stanja našeg duha i nas samih. Ona sama je često govorila ljudima da ukoliko žele da spoznaju šire obrasce svoga života, potrebno je da razmisle o 73

pojedinim dužim periodima kroz koje su prošli i da napišu koje su najvažnije lekcije iz njih naučili. Ipak, znala je ona da će ljudi početi da sagledavaju istine u vremenu koje dolazi i bez toga, jer vreme koje dolazi jeste vreme koje se upravo i tiče LJUDI i onoga šta oni treba da nauče o sebi. Tiče se čoveka, njegovog uma, njegove svesti i mogućnosti. Pojavljuju se takvi uticaji u prirodi i univerzalnoj energiji koja vlada svima nama, a koja će pokrenuti želju čoveka da bude slobodan, da mu um leti kao soko, i pojaviće se načini da ljudi shvate da su zaboravili SEBE slušajući šta se desilo u svetu, koliko ih je stradalo u zemljotresu i tome slično. Ljljana je posmatrala kako ljudi gledaju televizijske programe, koji izvlače iz ljudi ono što je u njima najgore, i upijaju to u sebe, i nije joj bilo jasno kako ljudi pristaju da se napajaju strahovima. Gledala je kako su smisao života njenih poznanika postali globalni i lokalni ratovi, španske serije, odnosi u kući „Velikog brata“ umesto ideja da mogu sve što požele. Koliko je puta samo rekla svojim koleginicama na poslu, umesto da ne znamo gde ćemo pre jer toliko toga ŽELIMO i hoćemo, mi sputavamo život strahovima. Znala je ona da je za to potrebna vera da čovek može biti nešto sasvim drugo od onoga što je danas! Da svako može promeniti sebe, potrebno je samo da donese odluku, i eto promene, jednog sasvim novog života koji inspiriše i tera čoveka da postoji jer samo je takav čovek u narednim godinama potreban samom sebi i Univerzumu.

74

Vreme koje dolazi jeste vreme u kojem će čovek početi da se budi, i pre svega buni protiv svih tih strahova koji nisu njegovi već stečeni vremenom, jer će početi da se seća da je rođen slobodan, oslobođen straha, željan života. I zato, pre svega rešava – da se tih strahova liši! Sve dok se boji, čovek nije slobodan i zato dolazi vreme u kojem će morati da nauči kako da se oslobodi. Sve dok očekuje da će mu jednog dana biti bolje, on ne živi u sadašnjosti, već čeka budućnost koja je neizvesna i zato će dobiti impulse koji će ga navesti da to promeni i stvarno počne da koristi svaki dan – svaki tren u danu. To je ono što je Ljiljana naučila - živeti život u kojem će ona birati prijatelje jer neće više čekati da je biraju. Život u kojem će ona birati koga će da voli, i neće više trpeti niti iz sažaljenja voleti druge, jer znala je, krivi smo uvek kada lažemo bilo sebe, bilo druge, krivi smo uvek ako kažemo da nam je dobro i da smo zadovoljni, a nismo, krivi smo jer strah upravlja nama. Sloboda UMA i duha jeste ono što dolazi i što treba da bude osnova svih promena. Vreme teče, a ljudi koji su na vlasti drže istoriju živom zahvaljujući “strahovladi“ kojom vladaju. Samo strahom se manipuliše narodom, manipuliše se precima, ratovima, stradanjima, kaznama, moralom, zakonom, sećanjima, patnjom i prošlošću. Ljiljana, takva kakva je bila, za tri godine koliko je prošlo od prvog susreta, otela je svoj život iz kandži 75

globalizma, imperijalizma, malograđanštine i svega profanog i učinila ga sopstvenim. Uzdigla je svoj um i pustila ga da veruje SADA u ono u šta će svi verovati za sto godina – u to da čovek umom menja svet, da treba pokidati lance koji ograničavaju naš um krivicama i pravilima, i osećala je da je blizu toga da bude slobodna. A znala je da će biti konačno slobodna onog trenutka kada se sjedini sa svojom srodnom dušom, sa muškarcem u čijem telu živi njen san o sreći. Bog je moćan i svako od nas ima svoju ulogu u njegovom velikom planu i svako od nas je refleksija njegovog obrisja na planeti koju ljudi zovu Zemlja i svako ima svoju srodnu dušu koja nosi sa sobom tajnu univerzalne integracije polariteta u priči koju ljudi zovu život, nesvesni da na nekom višem nivou sve ovo možda ima neko drugo značenje. Aleksa je slušao šta je pričala i nije mogao da ne postavi pitanje koje se prirodno pojavilo. - Ako tako kažeš, onda proizilazi da je sve povezano, jer kako je moguće da je čovek koga sam sasvim slučajno sreo i koji je bio besan na mene refleksija mog besa prema samom sebi? - Tačno - rekla je Ljiljana - sve je jedno i jedno je sve. Materija ne postoji Aleksa, mi smo svi deo jednog polja, a sama materija je energija koncentrisana do tačke vidljivosti. Koliko god da mu je bila interesantna sa svojom pričom o ogledalima, ovo je nešto što nije mogao da prihvati tako lako. 76

Ipak je on imao dovoljno godina i dovoljno iskustva da bi mu do sada promaklo nešto što je ona iznela kao sliku sveta u koju, kako je izgledalo nije imala sumnje. On je verovao u Boga, verovao je da nešto postoji, ali da ne postoji razlika između njega i drugog ljudskog bića to nije mogao da prihvati. Pa kako je on mogao biti isti kao onaj starac na njivi ili kao prostitutka na sred pariskog bulevara. - Voleo bih da mogu da te razumem, ali priznajem, sada nemam pojma o čemu pričaš. Znala je ona da on neće moći baš tako lako da prihvati promenu svesti kojoj je vodila ova priča. Niko nije, ali svako sam bira vreme kada će da pronađe i otkrije svoje ključeve istina, a znala je, ako je sada došao kod nje, posle tri godine od kako su se prvi put sreli, i posle tolikog njenog bola, to je bilo zbog toga što je došlo vreme da on dobije svoje ključeve i to one koje je ona skupila za oboje. - Vidi Aleksa, svet nauke je počeo otkrivati ono što učitelji duhovnih nauka znaju vekovima. Naš fizički univerzum jeste čista energija. Stvari (predmeti) izgledaju čvrste i odvojene jedne od drugih na nivou na kom ih naša fizička čula normalno uočavaju. Međutim, na finijim nivoima, vidi se da je naizgled čvrsta materija sastavljena od sve manjih čestica, i čestica u okviru čestica, za koje se na kraju ispostavi da su čista energija, odnosno praznina. Fizički, mi smo samo energija, i sve u nama i oko nas se sastoji od energije. Svi smo mi deo jednog velikog 77

energetskog polja. Stvari koje zapažamo kao čvrste i odvojene, u suštini su samo razne forme naše osnovne energije, koja nam je svima zajednička. Mi smo svi jedno, čak i u bukvalnom smislu reči. Energija vibrira različitim stepenima brzine, i tako dobija različite kvalitete, od finije do gušće. Misao je relativno fina, laka forma energije, i prema tome, veoma se brzo i lako menja. Materija je relativno gusta, kompaktna forma energije, i zato se sporije pomiče i menja. Dakle, čitav svemir je čista energija od koje se sastoje svi oblici i materije onoga što nazivamo svojom stvarnošću. Nalik na veliki okean vibracija, ova energija se sjedinjuje u bezbroj oblika postojanja, bilo da je kuća, talas, cvet, cipele u našem ormaru ili mi lično. Naše postojanje sastoji se od iste osnovne materije i uvek je u pokretu - rađa se, razvija, menja i pomera. Pomoću svojih misli mi utičemo na kreaciju tog polja. Zbog međusobne povezanosti sveukupne energije, ona je prilagodljiva ljudskoj svesti, što se manifestuje kroz radnju namere. Znam da zvuči neverovatno - rekla je - ali energija odgovara na naša očekivanja. Naše misli i osećanja, koji zrače, čine da naša energija otiče u svet i utiče na druge energetske sisteme. Kad postanemo svesni univerzalne energije, mi stvaramo osnovu da se uključimo u njen tok i da zajedno sa njom kreiramo. Kada nam postane jasno da smo deo živog sistema 78

do sada nevidljive energije, učinićemo pomak u svom osnovnom shvatanju i početi da postojimo na višoj vibraciji. Za neke ljude to će biti ubrzanje događanja i sinhronizama, a za druge novostečena nada, jasniji pogled na stvari ili sticanje poverenja. Neki od nas će možda morati da prođu kroz bolnu reorganizaciju pre nego što se ponovo izgrade, kao što sam ja to uradila. Čak i ako se stvari u našem životu ne budu menjale onoliko brzo koliko mi to želimo, one će se ipak menjati. - Ako je to tako, kako se manifestuje energija u okviru materije? - pitao je Aleksa. - Svako živo biće i svaki predmet imaju svoje malo energetsko polje koje se naziva aurom. Aura je, dakle energetsko polje koje postoji oko svih životnih formi. Svuda oko nas se nalazi energija u najrazličitijim oblicima. Ona se nalazi u svim živim bićima, kao i neživim, u vazduhu, jednom rečju, svuda. Energija sama po sebi je neuništiva. Ona samo prelazi iz jednog oblika u drugi. Ta energetska polja možemo razmatrati pojedinačno, a isto tako i kao jedno sveukupno univerzalno energetsko polje. Boje i obrasci unutar tog energetskog polja čine neku vrstu otiska ljudske duše, skicu ličnog potencijala. Ono odražava našu životnu snagu i zdravlje, raspoloženje, osećanja, misli i probleme koji nas muče. Naša aura se prepliće sa energetskim poljima drugih ljudi ili prostorom i mestom u kome boravimo, stupa u kontakt sa njima, prožima ih i razmenjuje informacije. Tako mi osećamo 79

da nam je neko koga prvi put vidimo drag i simpatičan, ili doživimo grčenje stomaka i suvo grlo bez jasnih i realnih razloga. Elektromagnetska svojstva aure uzrokuju stalno zračenje energije u okolinu i upijanje energije iz okoline. Tokom dana mi obično sakupljamo mnogo „loše energije“, pa se možemo osećati iscrpljeno sa lošim mislima i emocijama. To su energije koje smo pokupili u odnosu s drugim ljudima. Većina normalno zdravih ljudi ima auru podjednako debelu oko celog tela. Ako je osoba bolesna, na tom delu tela aura je znatno tanja u zavisnosti od težine bolesti koju osoba ima. Tokom života menjamo boju svoje aure. Osobe koje žive u svetlosti imaju belu boju aure, pa su zato svi sveti ljudi naslikani sa belom, srebrnom ili zlatnom aurom oko glave ili sveukupne figure. Aura obuhvata sedam glavnih energetskih centara, koje se odražavaju na naš fizički i mentalni status. Svaka čakra ima odgovarajuću emociju i boju sa kojom je povezana. Neki ljudi imaju posebnu sposobnost da vide i osete auru i interpretiraju čovekovo mentalno i psihičko stanje. Auru mogu da oštete: zagađenost, povrede ili traume, bolesti i stres. - Ako je tako, kako je moguće da ljudi to ne vide i kako je moguće da ja to nikada nisam video niti doživeo? upitao je Aleksa. - Vidi Aleksa, mi energiju i njeno prisustvo u našem telu osećamo pomoću stanja koje zovemo EMOCIJE. Emocije 80

su tokovi energije koji prolaze kroz nas. Energija neprekidno teče u teme naše glave, obrađuje se na različitim mestima u našem energetskom sistemu, krećući se nadole, baš kao što hrana ulazi na usta i obrađuje se na različitim mestima u našem sistemu za varenje. Kako se energija obrađuje na različitim mestima i na različite načine, javljaju se i različite emocije. Kada se jedna vrsta emocije obrađuje na jednom mestu, na jedan način, stvara se jedna vrsta emocija, na primer bes. Kada se obrađuje na drugom mestu, na drugi način, stvara se druga vrsta emocija, na primer oduševljenje. Naše emocije nam govore kako se obrađuje energija u našem energetskom sistemu. Suština razumevanja emocija kao protoka energije kroz naše telo jeste u tome što naše emocije, na primer ljutnja ili sreća ne zavise od toga šta se dešava izvan nas, već od toga kako naš sistem obrađuje energiju. Promena druge osobe ili okolnosti mogu privremeno da promene naše emocije, ali naš energetski sistem će uvek stvarati istu emociju. Ukoliko verujemo da ova nova emocija zavisi od ljudi ili okolnosti, ponovo ćemo morati da promenimo nekoga ili nešto. Prepoznavanje da naše emocije potiču od našeg energetskog sistema, a ne od naše interakcije sa ljudima ili stvarima je jako važno. Svaka emocija koju doživimo je poruka za nas. Kako smo rekli da je svet naše ogledalo, ono što doživimo u interakciji sa drugim ljudima jeste samo ono što je u nama.

81

Čak iako nismo svesni svojih emocija, one se uvek javljaju u nama. Svaka bolna emocija je jedan ispit, koji ako položimo napredujemo dalje u svom razvoju. Ako smo ljuti onda treba da položimo taj ispit. Ako smo ljubomorni onda smo na tom ispitu. Ako smo i ljuti i ljubomorni onda treba da prođemo oba. U životu, Aleksa, postoje dve vrste lekcija: lekcije o strahu i lekcije o ljubavi. Sve negativne emocije su lekcije o strahu, dok su one pozitivne lekcije o ljubavi. Najvažnija promena našeg života nastaće onog trenutka kada centar naše pažnje postanu naše emocije, a ne ljudi ili okolnosti za koje se čini da prouzrokuju naše emocije. Tada umesto da budemo ljuti na neku osobu ili okolnost, depresivni, ljubomorni ili uplašeni bićemo zahvali što su se pojavili tu da nam skrenu pažnju na određene naše emocije, koje su ili ljubav ili strah. Promena počinje onog trenutka kada umesto da pokušavamo da promenimo prilike ili ljude počnemo da menjamo naše shvatanje naših reakcija na njih koje se manifestuju kroz određene emocije. Jer emocije su u nama, a ne izvan nas. Naš zadatak na Zemlji nije da menjamo svoje roditelje, šefa, zaposlene ili školske drugove. Naš zadatak ovde jeste da promenimo sebe, a naše najbolnije emocije nam pokazuju čemu se najviše opiremo. Naš energetski sistem ima sedam glavnih centara ili čakri. Čakra je reč iz Sanskrita, a označava točak ili vrtlog. Čakre su energetski centri koji regulišu tok energije kroz naš 82

energetski sistem. Kako energija prolazi kroz svaki od tih centara u našem energetskom sistemu, ona u nama stvara različite doživljaje - ti doživljaji su naše emocije. Čakre su deo našeg fizičkog tela, one gušće od aure, ali ne tako guste kao fizičko telo. Svaka od sedam čakri je povezana sa jednom od sedam endokrinih žlezda i takođe sa grupom nerava koja se naziva pleksus. Stoga, svaka čakra može biti povezana sa određenim delom tela i pojedinim funkcijama u okviru tela koje kontroliše pleksus ili sa endokrinom žlezdom koja se odnosi na tu čakru. Čakre su prikačene na spinalnu žicu i nervni sistem preko određenih žlezda i nervnih ganglija. Sistem čakri je veoma složen. Sva naša čula i moguća stanja svesti, mogu se podeliti na sedam kategorija. Svaka kategorija može biti povezana sa određenom čakrom. Tako, čakre predstavljaju ne samo pojedine delove našeg fizičkog tela, nego i određene delove naše svesti. Ono što sam ja naučila, Aleksa, jeste da je uzrok svih negativnih emocija poremećaj u energetskom sistemu tela koji je nastao stvaranjem negativnog energetskog naboja na određenom polaritetu naše dualne stvarnosti. Mi živimo u dualnom svetu Aleksa, u kome ništa ne postoji bez svoje polarne suprotnosti. Postoje mnoge metode koje pokušavaju da omoguće čoveku da doživi samo pozitivni polaritet, a uklone negativni i one daju kratkotrajne rezultate. Tome nasuprot, mudrost Dalekog istoka uči nas da trajne 83

rezultate daju samo metodi koji neutrališu suprotnosti u ljudskoj svesti i integrišu polaritete. Svaki čovek ima jedan osnovni životni problem, koji je nemoguće rešiti bez neutralizacije njegovih Kodova ili praiskonskih polariteta. Oni su njegovi prvi Jang i Jin i čine fundamentalnu životnu klackalicu, između kojih se on nesvesno i prisilno kreće. Kada se neutrališe taj najveći negativni naboj u našem energetskom toku, ide se dalje sa neutralizacijom negativnih naboja, a konačan cilj jeste sloboda od polariteta koji uslovljavaju naše ponašanje. Ono što je važno da uradimo jeste da razmislimo i zapišemo koje sve lekcije treba da naučimo, i da obratimo pažnju na to da li su to lekcije o strahu ili o ljubavi. Da li su u našem životu prisutni i u kojoj meri: Ljutnja, Žalost, Ljubomora, Bes, Strah, Osvetoljubivost, Ogovaranje, Intrige, Dosada, Udovoljavanje drugima, Strah od samoće, Strah od nedostatka novca, Strah šta će biti sutra, Zadovoljstvo, Poštovanje, Radost, Zahvalnosti, Uživanje u lepoti, Uživanje u samoći... Svaka od ovih emocija jeste jedna strana medalje određenog stanja koje posmatramo dok je druga strana ono što nazivamo njenom suprotnošću, jer živimo u dualnom svetu. Ipak kada neutrališemo naboj na obe strane i povežemo suprotnosti u našoj svesti mi tek tada postajemo slobodni i tek nakon toga možemo da kažemo da svet posmatramo objektivno, jer nema naboja u nama koji bi našu svest

84

usmerio da određenu radnju druge osobe ili određenu situaciju objasnimo kao pozitivnu ili kao negativnu. Tek kada to uradimo Aleksa, mi postajemo posmatrači koji racionalno mogu da donose odluke. U svakom od naših problema leži ključ za njegovo rešenje, a to je neutralizacija naboja između polariteta koji se nalaze u korenu tog problema kao što su na primer: moć i nemoć, sloboda i ljubav, sažaljenje i ljubav prema sebi i tako dalje. Kao što sam ti malopre rekla, mi u životu polažemo dve vrste ispita: ispite o strahu i ispite o ljubavi. Bez obzira kako nama u određenom trenutku izgledalo, svaka lekcija o strahu može da se pretvori u lekciju o ljubavi, ukoliko počnemo stvari da posmatramo na drugačiji način. Ljiljana je uzela svoj dnevnik i pokazala Aleksi stranice na kojima je pisalo: Prestani da se usredsređuješ na mane ljudi oko sebe i zamoli da ti budu otkrivane tvoje mane. Nauči da slušaš svoje unutrašnje biće kroz molitve, meditaciju i snove. Budi spremna da se suočiš sa istinom o sebi, čak iako je veoma bolna. Oslobodi se veza koje te više ne ispunjavaju. Prestani da biraš egom, već biraj srcem, slušaj svoje unutrašnje biće šta ti kaže o tome.

85

Analiziraj svoje emocije i misli, a ne svog partnera, prijatelja, šefa, jer sve emocije su u tebi! Aleksa više nije znao ni šta bi pitao. Nije se puno bunio, samo je bio zatečen onim što je čuo. Verovao je da je došlo vreme da se otvore tajne riznice njegove duše i znao je da će lik žene koju je viđao u svojim snovima značiti nešto u njegovom životu, ali sada, kada je čuo sve ovo, nije mogao da odgovori šta je to što je čuo. Da li ovo što je Ljiljana ispričala trebalo da promeni njegov život, ili je ovo bio glas anđela koji je odgovorio na njegove molitve o smislu za kojim je tragao. Toliko godina je nosio sa sobom, a nije nijednom pomislio šta bi to moglo da bude izvan sveta koji on vidi svojim očima. Iako su snovi koji su mu donosili odgovore bili nekada toliko stvarni da je sanjao sva ona mesta na kojima je kasnije i bio, Aleksa se nikada nije zapitao odakle oni dolaze i kako se povezati sa njima. Celu noć je razmišljao o tome što je čuo, pokušao je da vidi auru oko svojih prstiju, ali nije uspeo. Pitao se da li drugi ljudi uspevaju da je vide odmah. Kada su se sutradan videli nije mogao da izdrži nego je odmah upitao ono što ga je mučilo do jutra: ako on nije mogao da vidi to energetsko polje o kojem je ona pričala, kako smo mi uopšte povezani sa njim. - Celu noć sam razmišljao - rekao je - kako se mi povezujemo sa energetskim poljem kojem svi pripadamo i zbog čega je uopšte važno da ga vidimo ili osetimo? 86

Ljiljana se nasmejala kada ga je čula. Nadala se da će pričati o tome kako je čarobna bila prethodna noć, ali ne, on je došao po ono što je ona trebalo da mu da, i bila je spremna da uradi sve da bi mu pomogla na njegovom putu. Jer znala je da sve što daje daje samoj sebi, pa tako i sve dobro i sve loše što bi mogla da misli ili uradi prema nekome. Ona je imala svoj mali sistem u koji je verovala i ne bi je ništa na svetu moglo uveriti u suprotno. Verovala je u četiri osnovna principa, a to su: Sve što daješ - daješ sebi. Bog je ljubav. Što je unutra to je spolja, a što je spolja to je unutra. Princip slobodne volje čovekove. Malo ko je razumevao šta je time htela da kaže, ali to njoj nije bilo važno. To su bila njena merila stvarnosti i nije ni bilo važno odakle potiču i da li pripadaju jednoj ili drugoj religiji. Ona je verovala u Boga kao univerzalnu silu ljubavi, kao izvora iz kojeg je sve poteklo, kao vrhovnog uma koji iz srca Univerzuma upravlja svime u svemiru. Jer ako materija nije postojala, i ako su i planete, kakve mi vidimo u svojoj samoj suštini energija, onda i one imaju neku svoju posebnu ulogu u Božjem poretku ljubavi u koji je želela da veruje. Ako su svi deo jednog, onda sve što nam treba ima u tom jednom. Ljiljana je znala da kao što su čoveku za život bili potrebni voda i hrana, tako mu je bila potrebna i svest o jednosti, svest o višem sopstvu, svest o svrsi njegovog postojanja. Znala je 87

isto tako da ukoliko se ne povežemo sa energijom koja je svuda oko nas, mi propuštamo okeane mogućnosti koji se iz toga rađaju. I zasta, Aleksino pitanje jeste bilo i njeno prvo pitanje kada je počela da se bavi sobom i kada je satima gledala u vrhove svojih prstiju pokušavajući da vidi auru. Ono što je naučila kasnije na svom putu istina bile su razne tehnike povezivanja sa sveenergijom, kako je ona volela da zove univerzalno energetsko polje. One tehnike, koje je gotovo svakodnevno koristila, bile su šamanske tehnike rada sa energijom, a čija je svrha bila da održe u ravnoteži energetski balans i da napune telo energijom koja mu je neophodna za obavljanje svakodnevnih aktivnosti. - Ja sam shvatila - rekla je Ljiljana - da je neophodno da naučimo kako se povezuje sa sveenergijom koja je svuda oko nas, a sa tim povezivanjem čisti se i produbljuje naša percepcija vančulne stvarnosti i u jednom trenutku, ti zaista počneš da vidiš svetlost oko živih bića. Ono što je najvažnije na početku jeste da osetimo energiju i da naučimo da energetsko telo treba da čistimo, punimo i praznimo kao i fizičko telo. ČIŠĆENJE To je najbolje izvoditi ujutro posle tuširanja, ali i u svakom trenutku u toku dana. Ono što treba da postignemo jeste da osetimo kako energija struji kroz naše telo, a prvi znak da je to tako jeste osećaj „trnaca“ na vrhovima jagodica. 88

Energetsko čišćenje je prva tehnika i njena svrha je čišćenje svega onoga što smo prethodnog dana ili u toku noći apsorbovali u naše energetsko polje. Naše energetsko telo čistimo tako što zatvorimo oči i lagano otvaramo vertikalni energetski kanal iznad glave jednostavnom mentalnom vizuelizacijom plave svetlosti, koja se iz Univerzuma sliva preko našeg celog tela, kao da nas kupa. Zamišljamo u isto vreme energiju Zemlje, zelenu kao trava kako ide iz centra Zemlje i prolazi kroz naše telo i oko tela u vis, kao da nas kupa ali sa suprotne strane. Jedno vreme vizuelizujemo kako se te dve svetlosti ukrštaju na nivou našeg tela, plava ide u Zemlju, a zelena u nebo. PUNJENJE Kada smo očistili naše energetsko polje prelazimo na punjenje našeg energetskog sistema i to tako što obe svetlosti usmerimo u srčanu čakru, koja je generator naše energije i koja povezuje sve ostale energetske centre. To ćemo da uradimo tako što ćemo da vizuelizujemo kako se plava svetlost neba i zelena svetlost Zemlje spajaju na nivou našeg srca kao da se voda u slapovima uliva u maleni otvor. Zadržimo tu sliku u mislima i punimo naše srce čistom energijom. Kada osetimo da smo napunili naš energetsi sistem prelazimo na fazu integracije i zaštite. INTEGRACIJA Energetska integracija je važna jer je njen cilj da energiju koja je fluidnog karaktera zadrži u našem energetskom sistemu. 89

Kada smo završili sa punjenjem zamišljamo kako zrak narandžaste (do crvene) boje izlazi iz predela našeg srca, i obavija naše energetsko telo, auru od glave do stopala kao kada klupko namotavamo gore - dole, sa svih strana. Kada smo završili učvršćivanje po dijagonali, zamišljamo isti taj zrak kako iz srca obmotava našu auru oko našeg tela, opet kao konac oko klupka. Kada smo napravili zaštitnu mrežu sa svih strana, ostaje još da napravimo naš zaštitini omotač izvan aure. ZAŠTITA Ono što je važno, a što se veoma često zaboravlja jeste to da ako ne uradimo efikasan način zaštite našeg energetskog polja, sve tehnike punjenja neće nam biti od velike pomoći zbog toga što se ljudi danas bore za energiju i nesvesno jedni drugima oduzimaju nešto što bi bilo potpuno prirodno da sami generišu. Postoji nekoliko načina energetske zaštite, a među najpoznatijim su: tehnika staklenog zvona i tehnika plavog plašta. Što se tiče zvona potrebno je da vizuelizujemo „stakleno“ zvono ili kuglu oko celog našeg energetskog polja. Probamo da je dodirnemo prstima. Tada kažemo u sebi „Ovo je moj krug zaštite i u njega ulazi samo ono što je moje i samo energija najviših nivoa“. Efikasan metod samoodbrane jeste i navlačenje zamišljenog ogrtača plave boje. Da bi bila efikasna, kao i svaka druga tehnika koja zahteva vizuelizaciju potrebno je da se vežba neko vreme. Ono što je važno prilikom ove vežbe, jeste da zamišljamo kako oblačimo ogrtač plave boje, koji kao da nam neko s leđa pridržava. To je 90

jednostavan pokret, koji se sastoji iz dizanja obe ruke uvis i nešto malo unazad (dok provlačimo ruke kroz zamišljene rukave) i njihovog spuštanja. Ovo je način na koji ja pravim svoju zaštitu - dodala je Ljiljana. Kada se dovoljno uvežba ova tehnika je veoma jednostavna i može da se izvede tako što zamišljamo da navlačimo ogrtač jednostavnim podizanjem i sleganjem ramena, tako da taj pokret u svakom društvu može proći nezapažen, a to i jeste cilj. Ogrtač uvek zamišljamo plave boje sa mrežicom koja pada i preko lica, da nam i lice bude zaštićeno. Ono što je još važno za rad sa energijom jeste i energetsko pražnjenje. Kada osetimo da imamo višak energije praznimo se puštajući energiju iz sebe kroz vrhove prstiju leve ruke koju usmerimo ka nekom bezbednom mestu. - To je sve zanimljivo, ti si pravo čudo malena - rekao je Aleksa gledajući je zadivljeno. Nije mogao, a da ne postavi još jedno pitanje koje mu nije bilo jasno, a kada mu je već sve ovo ispričala. - Sve mi je to donekle jasno, ali kako je čovek povezan sa energijom, da li samim svojim postojanjem ili postoje neke posebne veze. - Ha ha - nasmejala se - ovo te baš zanima - rekla je. - Da, zanima me, nastavi, molim te.

91

- Dobro - rekla je - kao što sam ti već rekla naš energetski sistem ima sedam glavnih centara ili čakri. Čakre su energetski centri koji regulišu tok energije kroz naš energetski sistem. Čakre nisu fizičke. Čakre su gušće od aura, ali ne tako guste kao fizičko telo. One imaju interakciju sa fizičkim telom preko dva glavna prenosača, endokrinog sistema i nervnog sistema i predstavljaju našu direktnu vezu sa sveenergijom. Krunska čakra se nalazi na vrhu glave. Tu energija ulazi u naš energetski sistem. Ovaj centar nas povezuje sa nefizičkim univerzumom. Ta veza ostaje aktivna dokle god smo živi i energija sve vreme ulazi kroz centar naše glave u naš energetski sistem i kreće se dole do našeg torza. Onda menja pravac, kreće se na gore i izlazi iz našeg energetskog sistema tamo gde je ušla. Sledeća je čeona čakra, poznatija pod nazivom “treće oko”, nalazi se u središtu čela. Povezana je s glavom, očima i uopšte sa percepcijom. Ovaj centar nam omogućava da vidimo više od onoga što naših pet čula može da nam pokaže. Ovaj centar se otvara kod sve većeg broja ljudi. Postaje aktivan unutar nas, u suprotnom ne bi ni bili ovde. Zatim grlena čakra - nalazi se u podnožju grla, u dnu vrata, u blizini štitne žlezde. Povezana je s mišljenjem kao i s komunikacijom i govorom. Kada energija izlazi iz petog centra u ljubavi i poverenju izražavamo se jasno i lako. Naš glas je pun i snažan. Ne podrhtava, nije nesiguran. Kada izlazi u 92

strahu i sumnji, naše ponašanje je suzdržano, naše grlo i vrat postaju ukočeni. Često kašljemo i čistimo grlo. Odlazak energije iz našeg energetskog sistema je stvaran događaj koji izaziva fizičke doživljaje, koji se lako mogu primetiti kada obratimo pažnju na svoje telo. Jedan od najvažnijih centara jeste naša srčana čakra - nalazi se u centru grudi. Povezana je sa srcem, grudima i plućima. Kada energija napušta naš centar u ljubavi i poverenju mi zračimo toplinu i saosećanje. Stalo nam je do drugih, otvoreni smo i prijatni. Centar SRCE je generator našeg energetskog sistema, on spaja gornje sa donjim čakrama. Kada energija izlazi iz ovog centra u strahu hladni smo i distancirani. Ljudi se pojavljuju kao objekti, zainteresovani smo za stvari, a ne za ljude. Naše veze su površne, analiziramo, upoređujemo i procenjujemo ljude na isti način na koji upoređujemo i analiziramo misli i teorije. Cenimo one koji su nam korisni i odstranjujemo one koji nisu. Zatvoreni smo i defanzivni. Kada energija napušta ovaj centar u strahu grudi nas bole. Bol nekada može da bude tako snažna kao infarkt. Nekada to i jeste infarkt. Ramena i vrat su nam ukočeni. Ako ne obratimo pažnju na svoje telo, razvićemo bol u gornjem delu leđa. Kada nas „boli srce“ to je više od emocionalnog stanja. To je fizičko stanje. Ako usmerimo svoje misli na žalost za onim što smo izgubili, očaj zbog onoga što ne možemo da postignemo ili gorčinu prema drugima, 93

nećemo uspeti da vidimo izvor svoga bola. Trajni lek nije promeniti svoje prilike. Treba promeniti percepciju, zapravo način na koji obrađujemo svoju energiju. Kada je nagomilan strah u ovom centru, mi osećamo bol, blokadu, koja nam kaže da se plašimo da nećemo moći da živimo bez onoga što smo izgubili. Sumnjamo da to što smo izgubili može da se zameni. Plašimo se da nećemo moći ponovo da postanemo kompletni. Sumnjamo da Bog mari za nas. Sumnjamo da smo vredni pažnje. Emotivni bol ili negativni energetski naboj, bilo koje vrste je podsetnik da stanemo i pogledamo unutra. Kada to uradimo otkrićemo da nas naše telo boli na određenim mestima, ta mesta nam govore koji su nam centri blokirani. Ispod srčane čakre je solarni pleksus čakra - nalazi se u nervnom centru iznad pupka - plexsus solaris. Kontroliše dotok energije u sve unutrašnje organe ispod dijafragme. Ovo je centar koji osećamo kada smo zabrinuti. Kada energija odatle izlazi u strahu i sumnji, mi to osećamo u dubini stomaka. Kada je tako to utiče na svaki organ u centralnom delu našeg tela, ali želudac je posebno osetljiv. Mi osećamo bol u ovom predelu svaki put kada se plašimo da nećemo postići nešto što je za nas značajno. U svom najblažem obliku ova bol se javlja kao mučnina ili leptiri u stomaku. Ako smo dugo zabrinuti zbog, na primer: plaćanja kirije, dobijanja odgovarajućeg posla, toga da li nas vole ili bilo čega drugog, uznemirenost u stomaku postaje ozbiljna. Tada nastaje čir na 94

želudcu. Kada energija izlazi u ljubavi i poverenju u nama ne postoji sumnja u to da možemo da ostvarimo ono što treba da ostvarimo. Ne plašimo se neuspeha. Znamo da smo prava osoba na pravom mestu u pravo vreme. Svaki izazov nas podstiče. Osećamo se prijatno sa svojim sposobnostima i zahvalni smo na njima. Tada smo opušteni, samouvereni, otvoreni i sposobni. Osećamo se kompletno jer i jesmo kompletni. Druga čakra jeste splin - čakra koja se nalazi u nervom centru u predelu iznad polnih organa (ili ispod pupka). Povezana je sa zadovoljstvom i osećanjima i ona je sedište kreativnosti. Oslobađanje energije iz ovog centra u strahu i sumnji izaziva snažnu seksualnu želju. Tražimo nekoga ko će da nas zadovolji, a ne interesuje nas dobrobit druge osobe. Zainteresovani smo za svoje potrebe. Nepoznati postaju magnetno privlačni. Jedna osoba je za nas korisna koliko i sledeća. Sve su zamenjive. Seksualni odnos je privremeno rešenje, a žudnja se uvek vraća. Kvalitetne i duboke veze se ne ostvaruju brzo ili lako. Zahtevaju trud, strpljenje, hrabrost, ljubav i poverenje. Prihvatanje seksualne privlačnosti, fantazija i žudnji kao informacija u našem energetskom sistemu i tome gde i kako on obrađuje energiju, počinjemo da stičemo moć nad jednim od najsnažnijih impulsa. I na kraju, tu je prva ili osnovna čakra koja se nalazi u tački između anusa i genitalija. Povezana je s bazičnom životnom 95

energijom i adrenalinom. Ovaj centar nas povezuje sa Zemljom. Ovaj centar je veza između našeg energetskog sistema i energije Zemlje. Kada je ovde energija blokirana tj. kada odlazi u strahu i sumnji Zemlja se ne čini kao dom. Sva na njoj postaje pretnja. Plašimo se svog života jer osećamo da ne pripadamo Zemlji. Oslobađanje energije iz ovog centra u strahu i sumnji sprečava nas da naučimo ono što treba da naučimo dok smo na Zemlji. Ispod ove nelagode jeste strah od života. - Da, shvatio sam - rekao je Aleksa - malopre si spomenula da je energetska zaštita važna zbog toga što postoji nekakva borba za energiju. Nisam to najbolje razumeo. - Jeste - odgovorila je - borba za energiju. Jedna od stvari koje posmatramo na Zemlji, a po pitanju energetskih odnosa jeste i to da se ljudska bića međusobno bore za energiju. To činimo nesvesno pri svakom susretu. Posmatranjem međusobnog uticaja možemo postati svesni tog takmičenja i početi da shvatamo pravu prirodu konflikta među ljudima. Što svesniji postajemo, to će nam jasnije biti da energija koja se dobija na ovakav način ne može dugo da traje i da jedina prava energija koju možemo da dobijemo dolazi iz univerzalnog izvora. Ljudi se bore za energiju jer imaju osećaj da se na taj način psihološki uzdižu. Veruju da moraju dobiti pažnju, ljubav, priznanje, podršku, odobravanje, sve oblike energije 96

od drugih. Energiju privlačimo na način na koji smo to činili sa roditeljma dok smo bili deca. Jedan od prvih koraka koji moramo da napravimo da bismo se svesno razvijali jeste da se oslobodimo svojih ranijih stavova, strahova, pogrešnih informacija i ponašanja kojim kontrolišemo tok energije. U ranim godinama života nesvesno se prilagođavamo svojoj okolini. Način na koji su se roditelji ponašali prema nama i između sebe, bio je naša škola u kojoj smo učili kako da kontrolišemo energiju koja teče ka nama. Negativna energetska interakcija ili široko rasprostranjen i prihvaćen naziv energetski vampirizam jeste jedna od najčešćih posledica borbe za energiju i postoji u različitim oblicima. Obično se događa u odnosu između dve osobe od kojih je jedna vampir, a druga žrtva. Vampir je osoba koja ima nizak nivo energije i zato upada u energetski sistem žrtve da bi odatle izvukla za sebe nedostajuću energiju. Neposredni rezultati ove borbe mogu biti različiti, ali obično znače novi dotok životne energije za psihičkog vampira, a kritični manjak životne energije za žrtvu. Posledice ponavljajućih vampirskih napada na energetski sistem, na dugi rok mogu biti izuzetno štetne ne samo za žrtvu, nego i za vampira. Za onog ko uzima energiju to uključuje ispražnjenje sopstvenih zaliha i potpunu blokadu procesa rasta. Za žrtvu to uključuje mnoštvo mentalnih i fizičkih simptoma. Za žrtvu su prvi znaci napada psihičkog vampira gotovo uvek slabost i umor, a mogu nastupiti odjednom ili postepeno u zavisnosti od prirode napada, pa tako se to stanje često 97

opisuju kao stanje: „potpuno ispijen“, mentalno i fizički. Među drugim uobičajenim fizičkim reakcijama su: vrtoglavica, nepravilan rad srca, ošamućenost i ponekad mučnina. Žrtve često opisuju svoje reakcije slične onima kod gubitka krvi, morske bolesti, vrtoglavice. Iako simptomi jednog napada uglavnom brzo prođu, oni imaju tendenciju dugotrajnosti u situacijama kad su kontakti s aktivnim vampirom uobičajeni. Osećaj iscrpljenosti zbog ponavljanih napada može uključivati ozbiljnu pasivnost i depresiju. Ukoliko smo dugo izloženi krađi energije, ono što možemo da primetimo kao simptome jesu: poremećaj spavanja, teškoće u koncentraciji, zaboravnost, razdražljivost, osećaj „biti na ivici“ i gubitak interesa za dnevne aktivnosti. Veoma je važno da uradimo analizu modela borbe za energiju, upravo iz razloga da shvatimo koji je naš energetski model, koji se kreira u samom detinjstvu. Prepoznavanje našeg energetskog modela jeste jedan od ključeva za našu slobodu jer od njega zavisi sve, od toga kakvi ćemo mi biti u odnosima sa ljudima, do toga kakve ćemo ljude privlačiti u svoje živote. Svi kasniji događaji u našem životu samo ispunjavaju okvir našeg energetskog modela. Energetski model je kao maternji jezik: onako kako smo naučili da se razmenjuje energija koja je od suštinske važnosti za naš život, takvu interakciju sa ljudima imaćemo zauvek. Svi ljudi sa kojima imamo tu interakciju su kopije naših roditelja ili nas samih u energetskom smislu, jer svaki psihički vampir počne svoju borbu za energiju kao žrtva.

98

Većina nas odrasta u porodicama gde je model borbe za energiju veoma očigledan, to je ponašanje koje usvajamo od naših roditelja. I tom modelu u kojem smo mi žrtve energetskog vampirizma dali smo naziv - ljubav! Poverovali smo još kao mali da se ljubav manifestuje kroz strah koji smo osećali, jer koliko smo samo puta čuli - mama i tata te vole najviše na svetu! Naši roditelji iz svojih porodica nose taj isti obrazac i tako se mi samo uklapamo u sliku onoga što mislimo da je normalno. Iako je jasno da su to sile kojih su ljudi nesvesni, svest o njihovim posledicama je velika. Svako od nas treba da se vrati u svoju prošlost, u svoje rano detinjstvo, i da vidi kako se stvorila navika borbe za energiju. Kad shvatimo odakle ona potiče, postaćemo svesni i modela naše energetske razmene. Većina članova naše porodice i sama je učestvovala u toj borbi, pokušavajući da nam oduzme energiju, dok smo bili deca. Zbog toga smo morali odmah da stvorimo svoj model borbe da bismo povratili oduzeto. Morali smo da nađemo način da povratimo energiju. Svoj model uvek razvijamo u odnosu na članove svoje porodice, a zatim samo nastavljamo da ih primenjujemo u odnosima sa kolegama, šefom, u svojoj porodici sa svojom decom. Međutim, kada shvatimo energetski model u svojoj porodici, možemo da se udaljimo od tih načina kontrolisanja i da realno sagledamo šta se dešava. Kako je to lepo objašnjeno u Vodiču kroz celestinsko proročanstvo, Džejmsa Redfilda, postoje četiri glavna modela 99

manipulisanja energijom, koja funkcionišu bez prestanka. Neke osobe koriste više od jedne manipulacije, zavisno od okolnosti, ali većina nas ima jedan dominantan način kontrole koji smo skloni da ponavljamo. Uglavnom primenjujemo onaj scenario borbe koji je imao najviše uspeha u odnosu na članove naše porodice, dok smo bili deca. Jedan od načina na koji se ponašamo da bi oduzimali drugima energiju jeste zastrašivanje. Kada privlačimo pažnju okoline vikom, fizičkom snagom, pretnjama, neočekivanim ispadima. Ljudi koji koriste ovaj način sve oko sebe čine nervoznim, jer se drugi obično plaše da bi nečim mogli da prouzrokuju neprijatne komentare, ljutnju, u ekstremnim slučajevima i bes. Ovi tipovi dobijaju energiju od okoline zbog straha i sumnje „šta bi se sledeće moglo desiti”. Za ovakve ljude kažemo da su uvek uzrok nekog našeg lošeg stanja. Oni nas čine ili uplašenim ili zabrinutim. Njihovo ponašanje se kreće od toga da svima redom naređuju, da neprestano govore, da se ponašaju autoritarno, da su nefleksibilni i sarkastični, pa do toga da su nasilni. Nažalost ovi ljudi su verovatno najviše od svih tipova odsečeni od univerzalne energije. Oni zato izgrade autoritet moći, da bi druge uključili u svoj svet. Zatim, kada pogledamo oko sebe vidimo ljude koji bi samo ispitivali. Oni manje prete fizički, ali lome duh i volju tako što se raspituju o svim aktivnostima i motivima. Oni su 100

neprijateljski nastrojeni kritičari koji traže načina da pokažu da drugi nisu u pravu. Što se više zadržavaju na našim manama i greškama, to ćemo mi više obraćati pažnju na njih i reagovati na svaki njihov pokret. Dok se trudimo da dokažemo ili da im odgovorimo, šaljemo sve više i više energije u njihovom pravcu. Sa njima, sve što kažemo jednom će biti upotrebljeno protiv nas. Pored toga što imamo osećaj da nas stalno posmatraju, oni su izuzetno oprezni i mogu da budu cinični, skeptični, sarkastični, da podbadaju, da su perfekcionisti, da smatraju sebe pravičnim i na taj način manipulišu. Pored ova dva agresivna modela oduzimanja energije, postoje i dva pasivna modela koja se manifestuju u dva tipa ljudi. Pre svega reč je o povučenim ljudima i ljudima žrtvama. Povučeni ljudi su zarobljeni u sopstvenom svetu nerešenih bitaka, strahova i sumnji u same sebe. Oni podsvesno veruju da će, ako deluju tajanstveno ili rezervisano, neko drugi doći da ih izvuče iz tog zarobljeništva. Često usamljeni, oni se drže na distanci, iz straha da će im drugi nametnuti svoju volju ili da će ih propitivati o namerama. Pošto misle da moraju sve sami da urade, oni ne traže pomoć. Treba im navodno sloboda i uglavnom izbegavaju sve vrste obaveza. Kada su bili deca, često im nije bilo dopuštano da zadovolje svoju potrebu za nezavisnošću ili nisu dobili priznanje sopstvenog identiteta.

101

Njihovo ponašanje se proteže od toga da su nezainteresovani, da „nemaju vremena”, da ne žele da sarađuju, do odbijanja, kontriranja i zlobe. Kako su naučili da se brane rezervisanošću, oni često nadomešćuju sopstvenu energiju rečenicama kao ,,Ja se razlikujem od drugih”, „Niko zapravo ne razume šta želim da uradim”, „Zbunjen sam”, ,,Ne želim da igram po njihovim pravilima”, „Kad bih samo imao...” I konačno dolazimo do tipova žrtava. Žrtve su ljudi koji ne osećaju da imaju dovoljno snage da se aktivno suprotstave svetu, zato izazivaju saosećajnost i tako privlače energiju. Kada koriste tihi način, pomalo liče na povučene tipove, ali kada su prave “žrtve”, onda se potrude da njihova ćutljivost ne prođe nezapaženo. Uvek pesimistički nastrojeni, žrtve privlače energiju zabrinutim izrazom lica, uzdisanjem, drhtanjem, plakanjem. Oni takođe imaju običaj da zure u daljinu, da na pitanja odgovaraju polako i da prepričavaju teške drame i krize. Vole da budu poslednji u redu i da se pokoravaju drugima. Njihove omiljene reči su: ,,Da, ali...” Žrtve u početku mogu da nas privuku svojom ranjivošću i potrebom za pomoći. Međutim, njih zapravo ne zanima da problem reše, jer bi onda izgubili svoj izvor energije. Oni takođe mogu da se ponašaju preterano uslužno, što na kraju rezultira njihovim osećajem da su iskorišćeni, pa to opet pojačava njihov žrtva metod, da bi došli do energije. Ako su 102

uslužni, to onda nema granica i njihovo ponašanje ide od ubeđivanja, branjenja, izvinjavanja, neprestanog objašnjavanja, preteranog pričanja i o čemu treba i o čemu ne treba, sve do toga da pokušavaju da reše probleme koji sa njima nemaju veze. Oni dozvoljavaju da budu tretirani kao objekat, možda zbog lepote ili seksualnih usluga, a onda bivaju povređeni kad ih neko uzima zdravo za gotovo. Svaki od načina za kontrolisanje energije ima korene u strahu. Dete se plaši da, ako izgubi vezu sa roditeljem, neće biti u stanju da preživi. Kada smo bili deca, roditelji su nam zaista bili izvor opstanka i kad nam je bila potrebna energija da bismo se osećali sigurnima, mi smo koristili jedan od scenarija, onaj koji je imao efekta. Pošto sada znamo, ono što je učiteljima metafizike poznato vekovima, da postoji univerzalna energija koja je svima dostupna, više nema potrebe da se držimo starih obrazaca. Ako se povežemo sa svojim unutrašnjim izvorom energije, oslobodićemo se borbe koja se zasniva na strahu i podići svoj nivo postojanja na višu vibraciju. E, tome služe one tehnike rada sa energijom o kojima sam ti malopre pričala. - Da, stvarno mora da je tako kao što kažeš. Toliko puta mi se desilo da se sa nekim ljudima osećam loše iako nema objektivnog razloga za to. Nikada nisam razmišljao o tome da to ima bilo kakve veze sa energijom. Sa druge strane, kako se odbraniti od pojedinih ljudi? Često se desi

103

situacija u kojoj ne možeš da se odbraniš i u kojoj neko počne svoju priču, a ti ni ne stigneš da reaguješ. - Tu dolazimo do principa slobodne volje - rekla je Ljiljana. Ono što je važno da znamo jeste to da u svim tim slučajevima ili u gotovo svim, osoba koja nam uzima energiju to radi potpuno nesvesno, a mi sa druge strane dajemo svoj voljni pristanak, zato što ne radimo ništa da bi sačuvali svoju energiju od te osobe. Uvek imamo pravo izbora i to je najveličanstvenija stvar koju nam je Bog dao. Slobodnu volju! A u okviru slobodne volje beskrajne mogućnosti delovanja od kojih svako ima svoju posledicu u materiji i ne samo delovanje na materijalnom nivou, već i na mentalnom nivou. Mi nemamo neutralnih misli, a svaka naša misao ima upravo ono značenje koje smo joj mi dali. - Ne razumem - rekao je Aleksa - kako nemamo neutralnih misli i kako ne znamo značenje naših misli? - Jednostavno - rekla je Ljiljana - svaka naša misao privlači ono o čemu mislimo. Kada nešto postoji u vidu misli, njegov prelazak u opipljiv i vidljiv oblik samo je pitanje vremena. Predstava uvek prethodi realizaciji. Kada pogledamo na svoje misli kao na realnost, koja postoji uporedo sa onim što nazivamo „materijalnom stvarnošću“ mi se približavamo odgovoru na pitanje šta je to što će doprineti da svaka slika koju vidimo u svojim mislima postane objekat u materijalnoj stvarnosti. Čovek živi istovremeno u dva sveta, u 104

dve realnosti: unutrašnjoj realnosti svojih misli, osećanja, pogleda na svet i uverenja sa jedne strane i spoljašnje realnosti u kojoj žive ljudi, mesta, stvari i događaji. Unutrašnja svest ili mentalni stav je moćna snaga čiji se uticaj oseća u svakom aspektu života. Ona je osnovni i najvažniji aspekt onoga što smo mi i glavni uzrok našeg uspeha i neuspeha. Sve je u svojoj suštini energija i razmišljajući mi koristimo ogromnu količinu te energije u obliku brze, lake i pokretne misli. Misao stalno pokušava da stekne neki oblik i uvek traži spoljnu manifestaciju. U svakoj našoj preovlađujućoj misli su prisutne težnja i sposobnost da se materijalizuje u svom fizičkom obliku. Istina je da pojedinačna misao ne poseduje veliku moć, međutim kada se ponavlja ona može postati sabrana i usmerena i na taj način se njena snaga višestruko povećava. Što je veći broj ponavljanja utoliko misao ima veću snagu. Mnogi od nas ne obraćaju pažnju na svoje misli do trenutka kada ih postanu svesni, ne obraćaju pažnju kako radi njihov um, na šta on obraća pažnju. Ipak, naša najdublja ubeđenja, strahovi, nade brige, pogled na svet, želje pa i svaka naša misao utiče na nas same, na ljude i svet oko nas. A svet nije beživotna sila već živi, ustreptali sistem energije. Svaka naša preovlađujuća misao ostavlja trag u tom sistemu i neosporno ima svoj uticaj. Nezavisno od toga da li mi to radimo svesno ili ne mi kreiramo svoju vlastitu stvarnost preko misli koje izazivamo. 105

Naš život je u potpunosti u našim rukama i samo smo mi odgovorni za svaki uspeh i svaki neuspeh u njemu. Tvrdimo da težimo finansijskom uspehu, a sve vreme se žalimo da nemamo dovoljno sredstava za život, da je sve skupo i da se jedva preživljava. Stalno mislimo o tome šta nemamo i o prispelim računima koje treba platiti. Brinemo i ne prestajemo da se pitamo kako ćemo se snaći. Istina je da se ništa ne postiže samo sa htenjem. Beskorisno je nadati se da će se nešto samo od sebe promeniti i da će neko drugi rešiti naše probleme, učiniti nas hrabrim, jakim i lepim. Nije dovoljno jednostavno raditi, čak ni uporno. Čovek će zauvek ostati tamo gde je bio osim ako ne promeni svoj način mišljenja. Promena dolazi iznutra, promena će biti rezultat ne početak, a početak promene jeste kada mi vidimo sebe drugačije od onoga što jeste materijalna stvarnosti. Svako je slobodan da sam određuje kvalitet svog života, i zaista, šta može biti pravednije od toga nego što je svakom čoveku data sloboda da bira svoje misli, koje grade stvarnost koja ga okružuje. Ukoliko želimo da promenimo svoje životne okolnosti moramo da razvijemo mentalni stav kao svest koja je usmerena ka uspehu u svakoj situaciji i u svakom segmentu svog života. Ljudi koji imaju novac razvili su svest koja je usmerena na imućan život, njihove misli su povezane sa materijalnom sigurnošću, uspehom i blagostanjem. To je njihov način razmišljanja i njihov mentalni stav. Većina će reći 106

da je lako bogatom da misli o bogatstvu, imućnom da misli o blagostanju, ali je kod nas drugačije. Reći će - nisam uspeo, nisam bogat, životne okolnosti me vuku nadole. To je sve, samo nije istina. To je obmana, ograničavajuće uverenje, svest koju su oblikovali genetika, okruženje, mediji, to su misli iza kojih se krijemo, sve je to to, samo nije istina. Nisu životne okolnosti niti nastala situacija, ti koji koji nas vuku nadole. Jedino što nam smeta i što nas ograničava da krenemo napred jesu naše misli, odnosno, naš negativan mentalni stav. Pozitivan mentalni stav pomoćiće nam da prevladamo očaje i strahove i zatim krenemo napred. Dokle god to ne uradimo ništa se neće promeniti, a mi ćemo i dalje pričati kako je život nepravedan prema nama i kako svi drugi imaju više sreće od nas, i na taj način umesto da stvaramo energiju mi je uzimamo. Vidi Aleksa, ono što sam ja naučila jeste to da je prvi korak koji je potreban za život, ispunjen smislom neverovatno jednostavan. Za početak, potrebno je da pratimo protok misli koje nastaju u našem umu i da ih usmeravamo u ispravnom pravcu. Učinci pozitivnog mentalnog stava su automatski, ali ostvarivanje tog stava nije. Pozitivan mentalni stav zahteva stalnu primenu i zahteva rad na promeni različitih ograničavajućih uverenja kroz razne mentalne tehnike. To nije nešto čime se možemo koristiti u zavisnosti od situacije, pa da jednom 107

Sunce posmatramo kao lepo i milo, a drugi put kao opako i strašno, ne može tako. Naša predstava o određenoj stvari, određenoj našoj sposobnosti ili vrlini mora biti jasna, usmerena i mora uvek biti ista. Svima nama upravljaju naše navike, a od nas samih zavisi da li su rezultati naših navika pozitivni ili negativni. Pozitivan mentalni stav je više od optimističkog pogleda na život. Mi smo proizvod svoje genetike, okoline, fizičkog tela, svesnog i nesvesnog uma, položaja i vremena u prostoru i svega onoga što uključuje poznatu i nepoznatu stvarnost. Kada razmišljamo sa pozitivnim mentalnim stavom, možemo uticati na bilo koji od tih delova, upotrebiti ga, kontrolisati, uskladiti sa sa njim ili ga neutralisati. Možemo usmeravati svoje misli, kontrolisati svoje emocije i upravljati svojom sudbinom. Mi smo um sa telom, a sudbina nije stvar lučajnosti nego izbora, to nije ono što se čeka nego što se ostvaruje. Ono što je svima jasno jeste da samo čovek ima moć da svesno misli, planira i oblikuje i samo on može ciljano da utiče na svoju sudbinu i budućnost. Na početku svakog dela stoji slika. Ništa ne može nastati ako nije bilo u osnovi ideja i slika u glavi čoveka, zbog toga je veoma važno razviti sposobnost imaginacije, odnosno vizuelizacije. Imaginacija je sposobnost da stvorimo ideju ili mentalnu sliku u našem umu. Ključ za kreiranje svakog dela jeste vizuelizacija u kojoj koristimo imaginaciju da bismo stvorili 108

jasnu sliku nečega što želimo da ostvarimo. Zatim nastavljamo redovno da se koncentrišemo na tu ideju ili sliku, dajući joj energiju sve dok ne postane objektivna realnost. Da bi ljudi koristili vizuelizaciju nije potrebno da veruju u metafizičke ili spiritualne ideje, iako moramo biti spremni da prihvatimo određena verovanja kao moguća. Vizuelizacija jeste mentalna magija. Ona uključuje naše razumevanje i usklađivanje sa prirodnim principima koji upravljaju funkcionisanjem našeg univerzuma i učenje kako da se ti principi koriste na najsvesniji i najkreativniji način. Da bismo razumeli kako deluje vizuelizacija, korisno je pogledati nekoliko međusobno povezanih principa, o kojima smo pričali. Kao što smo rekli fizički, mi smo samo energija, i sve u nama i oko nas se sastoji od energije. Svi mi smo deo jednog velikog energetskog polja. Stvari koje zapažamo kao čvrste i odvojene, u suštini su samo razne forme naše osnovne energije, koja nam je svima zajednička. Mi smo svi jedno, čak i u doslovnom, fizičkom smislu. Energija vibrira različitim stepenima brzine, i tako dobija različite kvalitete, od finije do gušće. Misao je relativno fina, laka forma energije, i prema tome, veoma se brzo i lako menja. Materija je relativno gusta, kompaktna forma energije, i zato se sporije pomiče i menja. Jedan od zakona energije jeste da energija određenog kvaliteta ili vibracije privlači energiju sličnog kvaliteta ili 109

vibracije. Misao i osećaj imaju sopstvenu magnetsku snagu koja privlači energiju slične prirode. Možemo videti kako ovaj princip deluje kada, na primer, slučajno sretnemo nekoga o kome smo baš u tom trenutku razmišljali, ili slučajno uzmemo u ruke baš knjigu koja sadrži podatke koji su nam u tom trenutku potrebni. Misao je brza, laka, mobilna forma energije. Nastaje trenutno, za razliku od gušći koncept kao što je materija. Ideja kao osnova koncepta, stvara oblik koncepta koji se tada magnetiše i usmerava fizičku energiju da se uliva u taj koncept i da je na kraju manifestuje na fizičkom nivou. Jednostavno, ideja ili misao koju zadržavamo u sebi, jeste energija koja će pokušati da privuče i stvori taj koncept na materijalnom nivou. - Ne razumem - rekao je Aleksa - hoćeš da kažeš da je dovoljno pozitivno razmišljanje da bismo mogli da utičemo na događaje u našem životu. - Ne - nasmejala se Ljiljana - proces promena ne nastaje na površinskim nivoima, samo pozitivnim razmišljanjem. On zahteva ispitivanje, otkrivanje i menjanje naših najdubljih, najosnovnijih stavova prema životu. To je razlog zbog kojeg samo korišćenje vizuelizacije može postati proces dubokog i sadržajnog razvoja. U tom procesu često otkrivamo načine na koje smo sami sebe kočili onemogućavajući sebi da postignemo zadovoljstvo i

110

sadržajnost u životu, a sve zbog naših strahova i negativnih koncepata. - Ja sam siguran da koristim tu vizuelizaciju, a da i ne znam da se to tako zove. Mada je kod mene situacija drugačija. Ja imam osećaj da sa mnom Univerzum priča preko snova. Baš bih voleo da čujem kako se radi vizuelizacija rekao je Aleksa. - Veoma jednostavno. Ono što je važno jeste to da prvo zamislimo nešto što želimo. Naravno, najbolje je da se za početak zamisli nešto što je jednostavno, i u šta postoji verovanje da se može ostvariti. To može biti stvar koju bismo želeli, događaj u kome bismo uživali, situacija u kojoj bismo voleli da se nađemo. Važno je da za početak budemo opušteni za vreme kreiranja slika. Kasnije, kada slika postane deo naših misli možemo da radimo vizuelizacije bilo kada u toku dana. - A kako čovek zna da je krenuo ka sebi ili buđenju, i kako se to uopšte manifestuje na početku? - To je pitanje koje svi mi sebi postavljamo. Ja mislim da je to onaj trenutak kada donosiš odluku da li ćeš da nastaviš da živiš ili nećeš. To je onaj trenutak u kojem si dotakao dno svoje razdvojenosti od Boga od sebe, od svog sopstvenog integriteta. To je onaj trenutak u kojem ne prepoznaješ ništa više svoje. To je trenutak u kom očajan zamoliš Boga za pomoć, u kom se obratiš i kažeš ne mogu više pomozi mi. To je zapravo početak buđenje, početak 111

rađanja. Dokle god živimo razdvojenost mi mislimo da je Bog nešto što se slavi u crkvi, a ne znamo da je čovek sam sebi najveća zagonetka i princip svih rešenja, a Bog ili Univerzialni Um, koji se prostire kao sveenergija i povezuje nas u savršenom poretku ljubavi, Bog je tu sve vreme, jer mi smo tu sve vreme sami sa sobom. A onda kada zatražimo pomoć, Univerzum ili Bog počinje da priča sa nama i tada znamo da smo na tom putu. - Sinhroniciteti, mislim da znam na šta misliš, ali nisam siguran da znam dovoljno o tome. - Sinhroniciteti jesu znakovi na putu pomoću kojih Univerzum priča sa nama, objašnjavala je Ljiljana. To su vremenska podudaranja dva ili više uzročno nepovezana događaja koji imaju isto ili slično značenje. Dakle, sinhronicitet jeste pojava dva ili više događaja koji jesu u očiglednoj vezi iako je šansa za njihovo istovremeno pojavljivanje vrlo mala. Takođe, pod sinhronicitetom se podrazumevaju i čudni nizovi događaja, kao i neobične podudarnosti svih vrsta. Sinhroniciteti ili koincidencije su primarni način delovanja svemira, čiji efekat su mnogi od nas i sami osetili. Veoma je važno da shvatimo značaj koincidencije, jer to predstavlja polaznu tačku za naš celokupan proces rada na sebi. One nas uče da svemir, odnosno Bog, odgovara na našu svest i na naša očekivanja tako što stvara „slučajne” prilike koje će nas voditi dalje.

112

Često samo slegnemo ramenima i kažemo da je to puki slučaj. Ali, kad malo razmislimo, shvatimo da se uloga slučaja u našim životima proteže čak i na sitne, lične događaje, ne samo na događaje od velikog značaja. Svakodnevne koincidencije pokazuju kako naša podsvest, kreira naše živote. Najmanje što možemo da učinimo jeste da se tome divimo. Najviše što možemo da učinimo jeste da tom kreativnom izrazu pružimo punu podršku. Ukoliko ih svesno ne tražimo sinhronizmi se dešavaju onda kada su nam najpotrebnji. Kao što sam ti rekla malo pre stanje nesigurnosti, zbunjenosti, frustracije i haosa stvara mogućnost da sinhronizmi preuzmu vodeću ulogu, pod uslovom da ih prizovemo u svoj život, zapravo da im damo svoju svesnu podršku. Koincidencije se dešavaju najčešće kad smo u stanju iščekivanja, i kada utičemo na dešavanja u svom životu, tako što kombinujemo naš emocionalni naboj sa vizuelizacijom. Koincidencija je sredstvo evolucije. Ona može da nam pomogne da prevaziđemo koncepte koji nas ograničavaju. Pruža nam konkretan dokaz da je život mnogo više od opstanka u materiji ili čisto intelektualnog oslanjanja na veru. Život je na duhovnom nivou veoma živ. Prvi korak jeste naša sposobnost da shvatimo i prihvatimo koincidencije kao nešto što se dešava upravo zbog toga da bi mi shvatili i krenuli napred na našem duhovnom putu. Na taj način shvatićemo da izvan našeg svakodnevnog života 113

postoje Svesnost, kao tajanstveni uticaj božanskog koju prepoznajemo putem koincidencija i koja nas vodi u određenom pravcu, zbog toga je te događaje potrebno obratiti pažnju. A kada prepoznamo da se u našem životu dešava nešto što je izvan našeg Uma, mi smo otpočeli naše duhovno putovanje koje podrazumeva spoznaju da mi nismo naš Um niti njegovi instrumenti, odnosno da mi nismo naše telo, emocije i misli, nego da smo čista Svesnost koja je u osnovi svega. Najjednostavniji primeri za koincidencije jesu oni kada, na primer, naiđe prijatelj o kome upravo razgovaramo, kada neko u sasvim drugom kontekstu pomene ono što se i nama događa i zadrži nam pažnju na tome, kada na radiju čujemo pesmu koja odgovara temi kojom se trenutno bavimo, kada pukne guma baš kada razmišljamo o nečemu što je na jedan posredan ali jasan način upravo povezano sa pucanjem gume i niz drugih “slučajnosti”. Jedan od najčešće korišćenih primera sinhroniciteta je i onaj o kupovini haljine: po povratku kući iz kupovine, žena saznaje da se dogodio smrtni slučaj u bliskoj porodici. Otvara paket i vidi da je prodavačica umesto crvene zapakovala crnu haljinu. Ako ne odmahnemo rukom i kažemo “ma, čista slučajnost”, nameće se pitanje ne samo podsvesne prekognicije, već i duboke veze sa drugim ljudima. Buđenje podrazumeva shvatanje da smo svi mi deo jedinstvenog polja u kome su svi delovi međusobno povezani - naše unutrašnje biće i stvarnost koja nas okružuje. Ako 114

usvojimo stanovište o povezanosti fizičkog sveta i naše unutrašnje duhovne stvarnosti, mnogi sinhroniciteti dobijaju objašnjenje. A usmeravajući pažnju na ono što se dogodilo u prošlosti, mi stimulišemo svoju višu svest da stvara što više koincidencija. Kada počnemo da posmatramo svet oko sebe i kada probamo da damo odgovore na pitanja kao što su na primer: da li je bilo nekih posebnih koincidencija ili znakova dok smo tražili životni prostor u kome sada boravimo, ili pre nego što smo se zaposlili, preselili ili našli svoju srodnu dušu (kućni brojevi sa nekim značenjem, susreti sa susedima, kašnjenje u pregovaranju, pogrešni telefonski pozivi, posebna imena ulica ili ma koji drugi neobični detalji). Kada odgovorimo na ova pitanja, uvek smo u stanju da prepoznamo određene šeme po kojima nam se stvari dešavaju. Tek tada, dragi moj Aleksa, promene počinju da se dešavaju i naš proces sazrevanja i razvoja se zatim ubrzava. Tek kada prihvatimo da smo svi jedno i da je jedno sve, da su naše misli te koje prave naš svet i da se izvan nas samih ne dešava ništa što nije u nama, tada mi postajemo svesni kreatori svog života i preuzimamo odgovornost i kontrolu nad njim. - Ja sam oduvek i mislio da sam kreator svog života. - Drago mi je - rekla je Ljiljana - ja nisam i mnogo ljudi to ne misle.

115

- Pa kako se onda uključuju u taj proces kreiranja šaljivo je upitao Aleksa. - Kao što sam ti malopre rekla, vizuelizacija, jasni ciljevi i afirmacije su ključ. Potrebno je da u svakom trenutku znamo šta je to što želimo od života i u životu da bi to mogli da privučemo u svoj život. Istina je da nije lako, ali isto tako je i istina da su nekome prošle godine života u razdvojenosti u nepoznavanju sebe, pa shodno tome ljudi ne mogu da očekuju da će proces transformacija ići lako. Potrebno je u svoju svest ubaciti jedan potpuno nov koncept verovanja, koji se uglavnom veoma razlikuje od svega onoga u šta su ego ili svest do sada verovali. Pored toga, veoma je važno da čovek bude svestan zakonitosti Univerzuma. - Ne razumem koje su to zakonitosti i da li su one dokazane, ako ih tako zoveš? - Nauka ih nije dokazala, ali život svakako jeste i potvrđuje ih kroz vekove. A to su zapravo jednostavne stvari, kojih je podsvesno svako svestan, bez obzira na to što možda nikada i nije mislio o njima. U životu i prirodi postoje dve vrste zakona: zakoni koje je stvorio čovek i prirodni zakoni. Zakone koje je stvorio čovek možemo kršiti, kao što su na primer saobraćajni zakoni, a da u tome možemo i ne moramo biti uhvaćeni. Prirodni zakoni mogu biti podeljeni na fizičke zakone i zakone uma. Delovanje fizičkih zakona, poput onih koji upravljaju elektricitetom ili kretanjem, mogu da se dokažu u 116

kontrolisanim eksperimentima i praktičnim aktivnostima. Međutim, zakoni uma mogu da se dokažu samo iskustvom i intuicijom, kroz posmatranje njihovih dejstava u životu. Ipak ukoliko pokušamo da prekršimo zakon prirode uvek ćemo biti uhvaćeni. Neki zakoni uma poznati su već hiljadama godina i u Starom svetu, ovi zakoni ili principi su se učili u „mističnim školama”. To znanje prema mišljenju učitelja nije bilo namenjeno svima jer se smatralo da ih prosečna osoba ne bi razumela i da bi ih zloupotrebila. Danas se o većini tih zakona sasvim otvoreno diskutuje i piše, mada ih je veoma mali broj ljudi uopšte i svestan. Zakoni uma kao i zakoni fizike deluju u svakom trenutku, sve vreme. Kad god nam u životu dobro ide, to znači da su naše misli i dela prilagođeni i u skladu sa ovim nevidljivim zakonima uma i obrnuto. Zbog toga što je njihovo značenje veliko, a njihovo delovanje bezvremeno, veoma je važno njihovo osvešćivanje u našim životima. - Još nisam čuo zakone - nasmejao se. - Ha ha - nasmejala se i ona - ma ti to već znaš, tvoj životni rezultat je takav da si ti svesno ili nesvesno njih primenjivao. Neki ljudi za dve godine urade više nego što prosečni urade za ceo život. Kažu da u životu imamo u jednom danu isto toliko vremena koliko su ga imali

117

Mikelanđelo, Nikola Tesla, Isak Njutn. Prvi zakon bismo mogli da nazovemo zakon kontrole. Jedna od najvažnijih stvari u životu jeste ta da osetimo kako imamo kontrolu nad svojim životom. To je moguće uraditi tek onda kada smo svesni da smo mi i Univerzum ili Bog jedno, i da ne postoji ništa što se u našem životu dešava, a da nije deo nas. Ako prihvatimo da su sve situacije i svi ljudi samo deo nas i da su tu da nam pomognu da naučimo nešto, da smo ih mi prizvali upravo zbog toga, cela životna priča dobija drugačiji smisao. Zbog toga što mi svoj život stvaramo svakodnevno zahvaljujući konceptima Uma, tako nam život i iskustva koje imamo daju trenutni odraz i sliku onoga što jesmo. Mi nismo savršeni, niko nije savršen u tom smislu da mu je život savršen, ali pošto je sa stanovišta sve-jednosti sve povezano i sve u savršenoj ravnoteži, onako kakvo treba da bude, mi zapravo i jesmo savršeni takvi kakvi jesmo, i to kao savršeni odraz onoga što je u nama. Ono što sam ja naučila jeste da sam ja samo bioskopsko platno na kojem se oslikavaju i moj lik u smislu moje ličnosti, ali i likovi svih drugih osoba u mom životu. Kada se isključi projekcija ja i dalje postojim kao Sopstvo u okviru kojeg se sve dešava, dok moja projekcija koncepata u životu nestaje. Upravo zbog toga ja mogu da biram, promenom svojih koncepata koje ću svoje osobine izražene kroz pojedine

118

likove zadržati, a kojih koncepata ću se osloboditi zbog toga što nisu dobri za mene. Ukoliko se u našem životu trenutno oslikavaju problemi, nevolje, borbe, znači da je vreme da se okrenemo ka sebi i da unutar sebe pronađemo odgovore. Kada dođemo u situaciju da nas obuzmu stres, zabrinutost, napetost i psihosomatske bolesti koje predstavljaju posledice čovekovog osećaja delimičnog ili potpunog gubitka kontrole nad nekim važnim aspektom svog života, vreme je da se okrenemo ka sebi i da postavimo ključno pitanje šta sam ja uradio ili nisam uradio da dođem u ovu situaciju? Ako imamo osećaj da naš život kontrolišu naši roditelji, dugovi, šef, slabo zdravlje, loš odnos ili ponašanje drugih ljudi, mi ćemo patiti. Taj stres će se ispoljiti u obliku razdražljivosti, besa i uvrеđenosti. Istina jeste to da u svakoj od tih situacija kada utvrdimo da sve što opažamo nema vaze sa drugim ljudima nego samo sa nama, mi smo krenuli putem isceljenja. Važno je da shvatimo to da neće biti moguće preko noći da promenimo stare koncepte. Ponekad se stvari menjaju veoma brzo, istog trenutka kada shvatimo poruku koju smo dobili preko tih okolnosti, a ponekad ćemo nastaviti da radimo iste stvari, nakon čega ćemo opet dobiti iste rezultate. Našem Umu je potrebno vreme da promeni svoje koncepte, tako da često moramo da gledamo kako se isti loš film odvija nekoliko puta pre nego što shvatimo poruku i promenimo svoje ponašanje.

119

Kada toga postanemo svesni, mi smo spremni da preuzmemo kontrolu nad svojim životom i da shvatimo da smo samo mi odgovorni za njega. Kontrola nad našim životom izvire iz naših misli, jedine stvari nad kojom u potpunosti možemo da imamo kontrolu. Način na koji o nekoj situaciji razmišljamo određuje kako se osećamo, a naša osećanja određuju naše ponašanje. Pa tako, kao što sam malopre rekla, nema tog čoveka, niti situacija koje bi mogle u nama da probude izvesno raspoloženje. To može da učini samo naš način razmišljanja o datoj situaciji. A upravo ono što mi možemo da kontrolišemo jeste način na koji razmišljamo i upravo to je suština slobodne volje koja nam je data. Čovek uvek ima slobodu izbora da svaki trenutak u svom životu posmatra onako kako odluči. Moja sloboda se ogleda u tome da imam izbor između svojih sopstvenih postupaka, misli ili dela. A ono što je važno jesu odlučnost i spremnost da preuzmemo kontrolu i odgovornost za svoj život, što podrazumeva i spremnost da pustimo druge ljude da budu odgovorni za svoj život i da ih oslobodimo naše vezanosti koja kaže, ja sam odgovoran za tebe. Zakon kontrole objašnjava zašto je važno da budemo odlučni. On objašnjava zbog čega je značajno da tačno znamo šta je to temelj na kojem ćemo graditi našu sreću i uspeh u budućnosti.

120

Jedan od naših glavnih zadataka jeste da preuzmemo i zadržimo kontrolu i odgovornost nad svojim životom. Drugi vrlo važan zakon, o kojem smo već pričali, jeste zakon uzroka i posledice. A njegova osnovna pretpostavka jeste da se sve dešava iz nekog razloga, bez obzira na to da li nam je uzrok izvesnog događaja poznat ili ne. Kao što smo rekli, slučajnost ne postoji. Živimo u svetu čijim poretkom vladaju strogi zakoni, a svest o tome je od osnovnog značaja za razumevanje bilo kog drugog zakona ili principa, kao i za razumevanje naših životnih okolnosti. Zakon uzroka i posledice tvrdi da se iza svakog uspeha i neuspeha uvek kriju uzroci koji su u vezi sa našim mislima, osećanjima i delima. Ovaj zakon je toliko jednostavan da ponekad može da nas zbuni. Ljudi uporno nastavljaju da postupaju ili ne postupaju na određeni način, ponavljajući stvari koje ih čine nesrećnim i frustriranim, a tada za svoje probleme pronalaze krivce u drugim ljudima, društvu ili državi. Jedan od najvećih uzroka problema u životu jeste taj da ljudi iste stvari rade na isti način, a da pri tome očekuju drugačije rezultate. Ovaj zakon se često naziva i Zakonom Setve i Žetve koji kaže, sve ono što posejemo, to ćemo i požnjeti.

121

Ako želimo da naš rezultat u bilo kojoj životnoj oblasti u budućnosti bude drugačiji, potrebno je da danas posejemo drugačije seme, a to se, naravno, odnosi prvenstveno na ono seme koje treba da posejemo u sopstvenom umu. Naš život ovakav kakav jeste danas, jeste posledica naših prethodnih misli. Naša budućnost zavisi od ovog trenutka i gradimo je sadašnjim sopstvenim mislima. Misli su uzroci, a životne okolnosti su posledice. Naše misli su prauzroci uslova u kojima živimo. Svaki deo našeg iskustva začeo se u našim mislima ili mislima nekog drugog. Sve ono što jesmo ili što ćemo ikada biti, predstavlja posledicu načina na koji razmišljamo. To je upravo ono na šta sam mislila kada sam ti rekla koji su moji osnovni principi verovanja. Jedan od njih jeste: Što je unutra to je spolja, što je spolja to je unutra, ono što je iznad nalik je onome što je ispod, a ono što je ispod nalik je onome što je iznad. Forma je uvek u proporciji sa idejom, odnosno, naše životne okolnosti uvek odgovaraju našim mislima - dubina korice jednaka je dužini mača - kažu stari ljudi. Negacija je u srazmeri sa afirmacijom, stvaranje i uništavanje izjednačeni su sa kretanjem koje čuva život. Ono što važi za čoveka i dušu u celini važi i za svaku njegovu pojedinačnu 122

sposobnost, a čovekova misao i volja su sredstva neizmerne moći. Ovde se ponovo vraćamo na važnost vizuelizalizacija jer misao jeste ideja, ali je forma koju dajemo tim mislima ta koja proizvodi određene rezultate u materiji. Vizuelizacija je zato oko duše, jer su u našoj svesti ispisani svi oblici i sve ideje. Sve vidljivo oko nas je odraz nevidljivog, a sve je beskraj. Granice ne postoje - sve granice i sve ograde su samo u našim mislima. Gore je beskraj i dole je beskraj, u našim mislima i onome što možemo da postanemo u svom životu. Sva promena nastaje onog trenutka kada počnemo manje da brinemo o onome šta radimo, a više da mislimo o onome šta treba i želimo da budemo, jer konačno računa se ne ono što činimo, već samo ono što jesmo. Kada shvatimo da nam niko nikada nije naškodio u životu već smo mi uvek bili ti koji smo bili odgovorni za to, odnosno naš mentalni sklop, otvaramo vrata beskraja ka kojem idemo. - To mi je veoma zanimljivo, mislim da sada malo bolje razumem i ono malo pre što si pričala o ogledalima. Ima li još neki zakon uma? - pitao je Aleksa. - Da, tu su još zakon verovanja i zakon privlačenja, o kojem već svi pričaju.

123

Što više verujemo u to da je nešto ostvarljivo, to je veća verovatnoća da ćemo to i ostvariti. Ono što je veoma važno jeste činjenica da mi dobijamo samo one okolnosti, stvari i ljude za koje smo potpuno ubeđeni da nam pripadaju. Sve što imamo ubeđeni smo svesno ili nesvesno da nam pripada, odnosno da ne zaslužujemo bolje ili više. Ako smo apsolutno uvereni u to da nam je uspeh u životu predodređen, bez obzira na to šta se događa, mi ćemo nastaviti da težimo svojim ciljevima. Ne postoji ništa što nas može zaustaviti. S druge strane, ako verujemo da je uspeh stvar sreće ili slučaja, onda ćemo vrlo lako postati obeshrabreni i razočarani kad god nam stvari ne budu išle od ruke. Naša uverenja su odgovorna za naš uspeh ili neuspeh. Naša ograničavajuća uverenja su upravo ta koja nas sprečavaju da krenemo napred. To su jedine blokade koje ćemo ma kada morati da prevaziđemo, naša uverenja koja nas ograničavaju. I konačno, dolazimo do ključa svih ključeva za sve promene sveta, a to je zakon privlačenja, o kojem smo zapravo sve vreme i pričali. Zakon privlačenja tvrdi da smo svi mi živi magneti. Mi bez razlike u život privlačimo one ljude i situacije koji su u skladu sa našim dominantnim mislima. Slično privlači slično. Sve ono što smo do sada privukli - privukli smo zahvaljujući tome što smo upravo takva ličnost kakva jesmo. Naši prijatelji, porodica, naše veze, posao, problemi i naše 124

mogućnosti su privučeni našim uobičajenim načinom razmišljanja u svakoj oblasti. Kada obratimo pažnju na svaki aspekt svog života, pozitivan ili negativan, uočićemo da je celokupan naš svet zapravo naša tvorevina. Naš dominantan stav ili mentalni stav jeste magnet i naš mentalni stav će privući uslove koji odgovaraju prirodi naših misli, zato smo malopre i pričali da je u korenu svih promena pozitivan mentalni stav. Ovo je prirodan zakon koji je apsolutno neutralan, on ne razlikuje dobre i loše misli, on nam prosto daje ono o čemu razmišljamo, a na nama je da preuzmemo odgovornost nad svojim mislima i svojim životom. Upravo sada imamo izbor, u svakom trenutku u toku dana imamo izbor! Bog ili Univerzum ne poznaju niti vreme niti veličinu. Nije ništa teže privući ono što smatramo ogromnim od nečeg što smatramo sasvim malim. Jednako je lako doći do deset evra i doći do milion. To je isti proces, a jedini razlog za to što deset evra dobijemo brže leži u tome što mi verujmo da je milion evra ogromna svota novca, a deset evra sitnica. - Da, to si rekla kada smo pričali o vizuelizaciji, ali mi nisi objasnila kako to radiš. - Ciljevi, Vizuelizacije, Afirmacije jedno bez drugog ne ide. Moramo prvo da znamo šta želimo, da to vizuelizujemo kao da stvarno imamo i da afirmišemo 125

veru da nam to i pripada. A ono što sam ja shvatila posle svih ovih godina lutanja, četvrti bitan stub, ključ za ostvarenje prethodna tri jeste: Molitva! - Baš me interesuje, pričaj podrazumevaš pod svim tim što si navela.

mi

redom

šta

- Sećaš se Alise iz zemlje čuda koja pita mačka: - Molim te, možeš li mi pokazati kako da odem odavde? - Sve zavisi od toga kuda želiš otići - reče Mačak. - Svejedno mi je kuda ću otići - reče Alisa. - Onda je svejedno kojim putem ćeš krenuti - reče Mačak. Što smo tačniji i sigurniji u određivanju svojih želja, što je naš mozak spremniji da traga i zapaža mogućnosti, veća je verovatnoća da ćemo dobiti ono što želimo. Mogućnosti postoje samo kada ih prepoznamo kao mogućnosti. Da bismo živeli onako kako želimo, potrebno je da znamo šta je to što želimo, jer biti uspešan u životu zapravo znači ostvariti rezultate koje smo sami izabrali. Kao što smo već ranije rekli, pozitivan mentalni stav i izbor su prvi korak. Ukoliko mi nemamo plan za sebe, postaćemo deo nečijeg plana i to je uvek pravilo. Pitanje koje se uvek prvo postavlja kod definisanja ciljeva jeste, kako da znamo šta je 126

to što želimo. Odgovor je jednostavan - SMISLIĆEMO u obliku CILJEVA koje postavljamo! Ključna stvar u postizanju ciljeva jeste da u trenutku kada donesemo odluku da preduzmemo nešto, prestanemo da posvećujemo pažnju problemima, već da probleme pretvorimo u ciljeve, u pozitivan ishod željene promene. Pre svega, važno je da napravimo jasnu razliku između cilja kao rezultata i zadatka. Cilj je rezultat koji želimo da postignemo! Zadatak je ono što radimo da bismo postigli željeni rezultat! Razmišljanje koje je usmereno isključivo ka cilju, željenoj predstavi buduće sadašnjosti, daje našim akcijama pravac i smisao. Sve dok tačno ne budemo znali šta hoćemo, i kako znamo da smo dobili to što smo hteli, naš napor će biti besciljan, a rezultati slučajni. Bez obzira na to da li odredimo cilj ili ne, u svakom slučaju dobijamo neki rezultat. Ipak, sasvim je sigurno da će u tom slučaju taj rezultat biti različit od onog koji smo hteli. Oblik u kome očekujemo rezultate je odlučujući, oni moraju biti realni, dostižni i treba da motivišu. Svi imamo planove, ciljeve, snove, vizije, ali je način na koji ljudi formulišu svoje ciljeve odlučujući za to da li će ih ostvariti ili ne. Načini za pravilno postavljanje ciljeva su krajnje jednostavni, ali zahtevaju naš izbor da radimo na njima, svesno i istrajno. Važno je da u svakoj oblasti svog života projektujemo svoju željenu stvarnost onakvu kakvu bi želeli da imamo i to tako što ćemo za svaku od njih postaviti poseban cilj. Razlog zbog kojeg se ne ostvaruje većina glavnih 127

ciljeva je taj što prvo trošimo vreme na obavljanje manje važnih stvari. Naša sposobnost da odredimo jasne ciljeve i bitne prioritete u pogledu našeg vremena određuje celokupan prioritet našeg života, zato je od velike važnosti da odvojimo vreme za jedan od najvažnijih poslova na putu ka uspehu, a to je postavljanje ciljeva! Sama formulacija ciljeva treba da sadrži potvrdnu rečenicu, samo onu u kojoj ćemo da izrazimo tačno ono što želimo da postignemo. Isuviše često ciljevi se negativno formulišu. Naš mozak ne reaguje na reči kao što su: nikada, neću, nemoj. Međutim, ne možete ići prema nečemu ako ne znate šta je to. Sam cilj uvek treba da predstavlja naš san o budućnosti, i potrebno je da donesemo odluku i da preuzmemo kontrolu nad svojim životom. Cilj mora da bude razumno postavljen u okviru naših mogućnosti i ne sme na prvom mestu da zavisi od drugih ljudi. Ako naš cilj ne zavisi samo od onih faktora na koje mi direktno imamo uticaj, onda nije dobro postavljen. Pored toga, potrebno je da čvrsto verujemo da to i zaslužujemo, jer nam Univerzum daje samo ono što mi sami smatramo da nam pripada. Zato je dobro pre svega raditi sa manjim, kratkoročnim ciljevima da bi postali ubeđeni u to da smo u stanju da postignemo bilo koji cilj. Potrebno je da izrazimo svoj cilj što preciznije u obliku rezultata. Ključna stvar jeste da razmišljamo što možemo 128

detaljnije o rezultatu, potrebno je da vizuelizujemo sliku našeg budućeg rezultata odnosno cilja kao nešto što se već desilo. Važno je da taj rezultat možemo da opišemo kao na primer - večeru sa prijateljem na kojoj smo bili prošle nedelje. Najbolje ćemo opisati naš rezultat pomoću odgovora na pitanja: Gde?, Šta?, Kada?, Sa kim?. Svaki trenutak našeg života sastoji se od četiri ključna sadržaja svesti: misli, telesnog osećaja, slike i emocije. Potrebno je da svaki svoj cilj prilikom vizuelizacije odredimo u odnosu na ta četiri elementa. Što je precizniji i čulno određeniji taj opis, utoliko bolje naš mozak može da prati naše želje i primećuje prilike da ih ostvari. Na kraju treba odrediti tačno vreme kada smo postigli određene rezultate, odnosno kada očekujemo ostvarenje rezultata kome težimo. - A kako to možemo da znamo, šta ako se ne ostvari tada, - pitao je Aleksa. - To je nešto o čemu sam ja dugo razmišljala - rekla je Ljiljana - i čini mi se da sam na kraju shvatila. Ako verujemo da budućnost ne postoji, već samo večna sadašnjost u koju su smešteni svi događaji i ako samo programiranje ciljeva podrazumeva pravljenje određene slike, holograma, koji zatim ispunjavamo energijom, samo određivanje datuma ne predstavlja ništa drugo nego metu ka kojoj mi usmeravamo svoju energiju dok radimo na 129

ostvarivanju ciljeva. Svaki naš cilj, svaka slika koju stvorimo u svojoj glavi je kao fotografija, hologram koji postaje stvaran u nevidljivom svetu. Što više energije šaljemo u ovom trenutku i sve do njenog ostvarenja taj hologram postaje jači magnet i intenzivnije privlači okolnosti, ljude i događaje koji će doprineti njihovom ispunjenju. Kada postavimo svoje ciljeve, važno je da nekoliko puta dnevno vizuelizujemo svaki od njih u isto vreme osećajući beskrajnu radost, ljubav i zahvalnost za njihovo ostvarenje. Na taj način mi u stvari šaljemo energiju iz sadašnjeg trenutka u neki budući sadašnji trenutak koji nas zatim privlači sebi, jer sam po sebi ima magnetsku snagu. Zbog energije koju ta slika ima u obliku holograma u budućoj sadašnjosti, ona privlači sebi ne samo nas, već i sve ono što nam je potrebno za njeno ostvarenje. Ono što je važno znati jeste da okolnosti nekada mogu biti jako bolne, da oslobađanja nekada podrazumevaju raspade brakova, prekide odnosa, napuštanje posla što sve može biti vrlo teško. Međutim, to samo znači da je to upravo put do ostvarenja naših ciljeva. Veličina cilja treba da bude odgovarajuća. Ako je cilj mali onda nismo motivisani da ga ostvarimo. Tada se treba pitati: „Šta dobijam ako to ostvarim?“ odgovor će nas automatski odvesti na viši nivo i tako sve do našeg najvišeg cilja. Kao što

130

smo već rekli, najvažnije je da mi imamo najdublje ubeđenje da je njegovo ostvarenje moguće. Kada smo definisali ciljeve na ovakav način potrebno je odrediti kriterijume, dokaze, znake po kojima ćemo prepoznati da smo na dobrom putu u pravcu ostvarenja svog cilja. U tom kontekstu potrebno je odgovoriti na pitanje: kako ću znati da sam ostvarila cilj? Potrebno je tačno da znamo kako ćemo izgledati, kako ćemo se osećati, šta ćemo čuti i videti u svojoj okolini, pošto smo već ostvarili svoj cilj. Ako ne znamo po čemu ćemo prepoznati da smo ostvarili svoj cilj, možda je već ostvaren. Kada postavimo ciljeve na ovakav način, ono što pokreće Univerzum u pravcu njihovog ostvarenje jeste naša čvrsta vera da su mogući i da ih zaslužujemo. Vera u mogućnosti, vera u nas same, vera u Univerzum odnosno Boga. Vreme ne postoji - to je samo pojam kojim mi u našoj komunikaciji zovemo naš život. Vreme je život, a život je jedino vreme koje imamo, život nikoga ne čeka, potrebno je iskoristi svaki tren, jer on nema cenu. Ima jedna divna izreka koja kaže: „Da bi shvatio značaj jedne godine, pitaj učenika koji ponavlja godinu. Da bi shvatio značaj jednog meseca, pitaj majku koja se porodila pre vremena. Da bi shvatio značaj jedne sedmice, pitaj urednika nekog nedeljnog magazina. Da bi shvatio značaj jednog sata, pitaj zaljubljeni par koji sa nestrpljenjem čekaju da se vide jedno sa drugim. Da bi shvatio značaj jedne minute, pitaj nekoga ko je zakasnio na voz, autobus ili avion. 131

Da bi shvatio značaj jedne sekunde, pitaj nekoga ko je preživeo katastrofu. Da bi shvatio značaj jedne stotinke, pitaj nekoga ko je osvojio srebrnu medalju na olimpijskim igrama“ - A kako da napravim taj hologram o kojem si pričala malopre? - Kao što sam rekla, pre svega potrebno je doneti odluku šta je to što bismo želeli da imamo, što težimo da ostvarimo ili stvorimo. To može biti na bilo kom nivou posao, kuća, međuljudski odnosi, promena u sebi, bolji standard života, srećnije psihičko stanje, zdravlje, lepota ili bolja fizička forma, ili nešto drugo. Zatim, potrebno je stvoriti jasnu ideju ili sliku predmeta ili situacije baš onako kako želimo da se ostvare. Potrebno je da razmišljamo u sadašnjem vremenu kao da to sve već postoji na onaj način na koji mi to želimo. Pošto se sve dešava u sadašnjosti, sve što zamislimo i izgovorimo kao svoj stav o cilju, upravo i treba da bude u sadašnjosti. Slika uvek treba da bude ista, sa istim detaljima, jer kad napravimo fotografiju ona uvek oslikava jedan trenutak, takav treba da bude i trenutak u kojem vidimo da ostvarujemo svoj cilj. Kao film zamrznut u vremenu, uvek tačno određena scena za početak. Ni minut pre, ni minut posle. Kada to naučimo, možemo da pravimo i film. Kada smo napravili našu sliku željene budućnosti potrebno joj je dati snagu, jasnoću i oštrinu, odnosno, energiju. To ćemo uraditi tako što ćemo često da razmišljamo o našoj ideji ili 132

mentalnoj slici, u periodima tihe meditacije, i u toku dana kada nam slučajno padne na pamet. Veoma je važno da ta slika uvek bude ista! Na ovaj način ona postaje integralni deo našeg života. Zamišljamo je sve uspešnije do trenutka dok ne postane realnija od većine slika iz prošlosti kroz koje smo prošli. Na kraju ono što je ključ - potrebno je da toj našoj slici damo pozitivnu energiju. Kada se koncentrišemo na naš cilj, potrebno je da to činimo na jedan pozitivan, ohrabrujući način. Najbolji način za to jeste da se setimo nekog trenutka u životu kada smo bili najsrećniji i da pre mentalnog ulaska u cilj osvestimo to stanje u našem telu, zatim da to osećanje ili stanje zadržimo, a da u svesti imamo sliku našeg cilja. Energiju koju smo generisali na taj način mi prebacili smo u naš cilj i dali mu snagu. Ipak, kao što sam rekla, sama vizuelizacija nije dovoljna. Potrebno je i afirmisati to što želimo na način da ta slika postane naša stvarnost. Afirmacije su jedan od važnijih elemenata vizuelizacije. Afirmisati znači učvrstiti. Afirmacija je jaka, pozitivna izjava da je nešto već takvo, kakvim ga zamišljamo. To je način učvršćivanja onoga što zamišljamo. Većina nas je svesna činjenice da vodimo skoro neprekidan dijalog u sebi. Naš um razgovara sam sa sobom, održavajući neprekidan komentar o životu, svetu, našim osećajima, našim problemima, drugim ljudima... Reči i ideje koje nam prolaze kroz um su veoma bitne. U najvećem delu vremena nismo 133

svesni ove reke misli, pa ipak ono što sebi na taj način govorimo jeste osnova na kojoj gradimo naše iskustvo stvarnosti. Naša uverenja kreiraju i boje naša osećanja i zapažanja onoga što se dešava u našim životima, i ti misaoni oblici na kraju privlače i stvaraju sve što nam se događa. Upotreba afirmacija pomaže nam upravo u oslobađanju starih mentalnih obrazaca, ona nam dozvoljava da započnemo zamenu nekih od naših zastarelih, istrošenih ili negativnih unutrašnjih razgovora, pozitivnijim idejama i konceptima. To je moćna tehnika, koja je u stanju da za veoma kratko vreme potpuno transformiše naše stavove i očekivanja o životu i time potpuno izmeni ono što stvaramo za sebe. Afirmacije se mogu primenjivati u mislima, glasnim izgovaranjem, zapisivanjem, ili čak pevanjem ili pevušenjem. Primena efikasnih afirmacija samo deset minuta dnevno može izmeniti za veoma kratko vreme godinama stare mentalne navike. Naravno, što smo češće svesni onoga što sebi govorimo i biramo pozitivne, izražajne reči i uverenja, to ćemo pozitivniju stvarnost za sebe stvoriti. Afirmacija može biti bilo koja pozitivna izjava. Ona može biti veoma uopštena ili veoma konkretna. Postoji bezbroj mogućih afirmacija, a one koje su meni pomogle i koje sam poslednje tri godine zapisivala na stranicama knjiga koje sam čitala bile su: - Ja sam svaki dan sve bolje i bolje. 134

- Sve postižem lako i bez napora. - Sve izazove rešavam lako i brzo. - Sve u mom životu je savršeno. - Imam sve što mi je potrebno da bih uživala u sadašnjosti. - Ja imam kontrolu nad svojim životom. - Ja sam ljubav, ljubav je u meni. - Što više sebe volim, to više imam ljubavi za druge. - Ja sada slobodno dajem i primam ljubav….. Postoji nekoliko stvari na koje treba obratiti pažnju da bi afirmacije bile delotvorne. Afirmacije uvek treba izražavati u sadašnjem vremenu, a ne u budućem. Važno je napisati ih tako da izražavaju činjenično stanje u sadašnjem trenutku, kao da ono već postoji. Ne treba reći: dobiću izvanredan novi posao, već: ja imam izvanredan novi posao. Ovim mi ne lažemo sebe, samo priznajemo činjenicu da se sve najpre stvara na mentalnom planu, pre nego što se pokaže u objektivnoj stvarnosti. Afirmacije uvek treba izraziti na najpozitivniji mogući način. Ne treba reći: ja više ne kasnim ujutro, već: ja sada ustajem na vreme i pun sam energije svakog jutra. Što su afirmacije jednostavnije i kraće, to su i efikasnije. Afirmacija treba da bude jasan izraz koji prenosi jak osećaj; što više osećaja 135

prenosi, to će utisak na naš um biti jači. Uvek treba da biramo afirmacije za koje smatramo da su prave za nas. Ono što koristi jednom, možda neće koristiti drugom. Afirmacije treba da nam daju jedan pozitivan osećaj, ukoliko nije tako, potrebno je da nađemo drugu afirmaciju ili da promenimo reči dok ne dobijemo pravi osećaj. Naravno, možemo osetiti emocionalni otpor prema bilo kojoj afirmaciji kada je prvi put koristimo, posebno onoj koja nam deluje moćno i koja će načiniti pravu promenu u našoj svesti. To je jednostavno početni otpor našeg drugog “ja” na promene i sazrevanje. Uvek treba da imamo na umu, kada koristimo afirmacije, da stvaramo nešto novo i sveže. Mi tu ne pokušavamo da prepravimo ili izmenimo nešto što već postoji. Kada bismo to pokušali, bio bi to otpor onome što jeste, što bi izazvalo sukobe u nama. Suština afirmacija nije u tome da deluju protiv naših emocija ili da ih pokušaju promeniti. Važno je da prihvatimo i iskusimo sve naše osećaje, uključujući i takozvane negativne, bez nastojanja da ih izmenimo. Istovremeno, afirmacije mogu da nam pomognu da formiramo novi stav prema životu, koji će nam omogućiti da doživljavamo sve više pozitivnih iskustava. Kada koristimo afirmacije, potrebno je da stvorimo osećaj vere da one mogu biti stvarne. Umesto da afirmacije izgovaramo formalno, potrebno je da pokušamo da steknemo osećaj da zaista posedujemo moć da stvorimo tu 136

realnost. Ovo će znatno uticati na njihovu efikasnost. Afirmacije se mogu koristiti same za sebe ili u kombinaciji sa vizuelizacijom, a svaka vizuelizacija treba da ima sa sobom i jednu afirmaciju, kao pozitivan iskaz, kao misao bez koje ne postoji nijedan trenutak u našem životu. Kao pozitivna misao koja prati sliku koju stvaramo.

137

V

Aleksa je slušao Ljiljanu danima i nekako mu je bilo zabavno, ali nije mogao da prihvati baš sve što je pričala. Ipak u trenutku u kojem je izgovorila poslednju rečenicu nešto se u njemu promenilo. Nešto se desilo, a on nije ni bio svestan šta. A ona, šta je pokušavala da postigne sa ovom pričom, ni sama nije znala. Jedino u šta je bila sigurna jeste to da je želela da podeli sa nekim koga voli sve ono što je skupila na svojim lutanjima po beskrajnim poljima mogućnosti koje su se otvarale svaki put kada bi zatvorila oči. Bila je sama sve ove godine, ali i to što je bila sama značilo je, konačno je shvatila, da je tako trebalo da bude. 138

Nikada ne bi spoznala istine da nije molila Boga za njih, i onda kada ju je život slomio kada je shvatila da mora da se odrekne svega nije odustajala. Oduvek je znala da svet nije samo zbir duša, a kada je došla do dna svoje samoće, nije prestala da sanja. I odjednom dani su počeli da sviću sa novim istinama istinama koje su bile veće od vremena, istinama koje su je oslobodile stega života koji je vodila. Istinama da smo u zaboravu došli da se setimo ko smo da se setimo onoga što bilo je jasno, da svet je naše igralište da naučimo dok ne bude kasno kako ljubav jedina može da pokrene stene koje nas dele od istina.

139

Kada je bila mala volela je u toplim letnjim večerima da gleda u zvezdano nebo i još je tada osećala da svemir pokušava nešto da joj kaže. Zatim, kada je pomerena iz svog sveta iluzija i kada odgovor nije stizao iz svesti koju je znala, sve češće joj je zvezdano nebo bilo u mislima, i sve češće se vraćala davno zaboravljenim knjigama svoje majke o tajnim uticajima planeta. Nikada nije zaboravila kako joj je majka, dok je ona još bila sasvim mala pričala o Jupiteru i Veneri, ali joj se nikada nije dalo da otvori neku od knjiga koje su bile spakovane u kutijama, daleko od njenih očiju da je ne bi podsećale na to najdraže biće njenog univerzuma koje je izgubila. Sećala se još i danas kako joj je pričala najlepše priče pred spavanje o istoriji i astrologiji, o ljudima i zvezdama. Najviše bi uživala u priči o podeli vremena na ere kojima su vladala sazvežđa nebeska. I dok je slušala, imala je osećaj kao da i sama živi u svetovima koji su bili tako daleki, a koje joj je njena majka učinila tako bliskim. Veče uoči svog “buđenja”, pre tri godine, kada je shvatila da je Aleksa otišao, sanjala je svoju majku i čula je kako joj priča: Kad je nastao život počela je era Ovna, tu se sve rađa sve nastaje, sve mora da postane. To ti je Ljiljana i prvi znak horoskopa, sebičan po principu i naivan u duši. Stalno te tera na akciju, da bi ga razumela treba da zamisliš hod po vatri. I kad treba da spava on bi da trči. Koja god planeta da se nađe u sazvežđu ovna ona mora da bude u akciji. Posle ere Ovna 140

dolazi era Bika. Era Bika podrazumeva zemljoradnju, korišćenje životinja, zadovoljavanje čulnih potreba. To je materijalni znak. Era Blizanaca, treći znak horoskopa, podrazumeva prvi kontakt. Tada se prema legendi pojavljuju prvi zapisi na pećinama. Ljudi su počeli da komuniciraju. Zato se i kaže da je u eri Blizanaca došlo do prvog mentalnog osvešćivanja. Bez Merkura ne možemo ništa u mentalnom smislu, govorila bi njena majka, ali Merkur nije dovoljan. Era Raka je period matrijarhata, pravljenja porodica, gde je prvi put stavljen akcenat na ženski princip. Kako je to bilo dobro vreme za žene Ljiljo! Poštovalo se ono što donosi život, danas se poštuje sve ono što ga uzima. U eri Lava došlo je do stvaranja prvih vladavina i do nastajanja kraljevstva. Era Device koja dolazi posle toga predstavlja prvu svest. Počelo je da se misli, da se postavljaju pitanja, čemu služi ovo ili ono i kako unaprediti stvari. Tu je došlo do prvog mentalnog povezivanje i komunikacije na nivo socijalizacije. U eri Vage došlo je do razvoja države, tada su sudovi preuzeli ulogu odlučivanja o tome da li je neki postupak dobar ili nije i došlo je do uspostavljanja institucije braka kao formalnog povezivanja dve osobe. Zatim je naišla era Škorpiona, u kojem kraljevine kreću na osvajanje tuđeg i osvajanje i uništavanje starih civilizacija. U eri Strelca nužno je moralo doći do promene. To je era rađanja novih kultura, novih religija, onoga što do tada svet nije video. U eri Jarca došlo je do razvijanja svesti o sopstvenim mogućnostima, ne u vremenskom smislu već u smislu potencijala. Tu je stavljen akcenat na karijeru. Sve planete u sazvežđu Jarca znaju koliko 141

vrede. Ljudski rod je došao do nekog svog vrha. Čovek sam je došao do svojih potencijala. E vidiš Ljiljo, mi smo zvanično u vremenu Vodolije, što se ne poklapa mnogo sa astrologijom. To je era genijalaca, era otkrića i pogled kroz novi prozor. I na kraju majka bi završila priču sa slikama iz ere Riba, koja bi je nekako uvek rastužila. U eri Riba, rekla je njena majka, potrebno je da se skupe sve suze ovog sveta od prethodnih znakova i da se vrate nazad. To znači da će Ribe imati upliv svih drugih znakova, da će osećati tugu svega što je bio razvoj, i zadatak im je da povežu čoveka sa Bogom. A šta je Bog Ljiljana, Bog je ljubav. Ljubav je univerzalna komunikacija. To je energija koja je stvorila Univerzum, i koja ga održava u postojanju. Sva materija je stvorena ljubavlju. Postoji unutrašnja ljubav koja govori svakome koji je želi čuti. Lišće postoji zbog ljubavi, Sunce se rađa da bi grejalo Ljiljo, ako to zanemarimo propustili smo smisao. Dušo moja, osetiti u svom životu moć ljubavi može predstavljati jedan od najlepših i najznačajnijih događaja koji menjaju život, a to je mnogo više od mogućnosti da kažemo da nam je stalo do druge osobe. Ljubav nije predodređena da bude konačno odredište, to je putovanje na kome mi spoznajemo sebe i uvek samo sebe. To je put kojim se svi nadamo da ćemo proći u svom životu, to je zapravo proces formiranja osobe kakva treba da postanemo, osobe koja živi i oseća iz srca i duše. Kada se u našem prisustvu pojavi energija ljubavi, kao najsjajnija energija koja dolazi iz srca Univerzuma i koja nas povezuje sa Bogom, svi možemo da osetimo kako ona prolazi kroz nas. 142

Razvili smo tehnologije za istraživanje kosmosa, podigli smo veličanstvene građevine, pa opet neki od nas nisu sposobni za jednu od stvari koje za nas treba da budu potpuno prirodne, da pruže i prime ljubav. Ova nesposobnost se uvek lepo oslikava u našoj natalnoj karti, pa i pre nego što postanemo svesni problema pogled ka zvezdanom nebu našeg rođenja može u velikoj meri da nam da početni impuls za otvaranje ka energiji ljubavi. Ljubav je uslov našeg postojanja i svako od nas je sposoban da je pruži i da je primi, to je pozitivna emocija koja nas uvek kroz život tera da idemo napred. Ljubav je najveća moć duše i kada je primamo, ona u neprekidnom kretanju isijava kroz naše srce. Ovaj deo sebe možemo izjednačiti sa svojim ličnim suncem, i da bi neko bio gospodar srca on mora da živi iz srca. Ovaj poslednji centar predstavlja bezuslovnu ljubav, saosećanje, radost, ravnotežu, ljubavne veze i isceljivanje. To je veza koja se kreće od našeg uma i tela, do duha. Naravno, ovaj centar se povezuje sa ljudskim srcem, pa zato ljudi, Ljiljo često kažu „Ta osoba ima dobro srce“, „Srce mi je slomljeno“ ili „Ti si mi u srcu“. Centar srca može biti ispunjen tolikom radošću jer kroz njega, Ljiljana protiču sva naša osećanja. On je takođe i riznica svih rana, razočarenja i emotivnih ožiljaka iz prošlosti, sadašnje ili prošle. Zapamti Ljiljo, kada budeš nekada plakala ili postala emotivna iz nekih razloga nepoznatih tvojoj svesti da je uzrok tome energija ljubavi koja dotiče tvoj centar srca i koja pokušava da ga pokrene. Te blokade će da biti posledica 143

tvoje bliske prošlosti, daleke prošlosti, prošlih života i našeg genetskog nasleđa. Ljubav se, Ljiljana, pojavljuje u mnogobrojnim oblicima, a mi je doživljavamo na mnogobrojnim nivoima. Bog brine o tebi i za uzvrat neće tražiti ništa, jer je njegova ljubav bezuslovna. Bez obzira na to šta uradiš ti, i šta tebi drugi urade, to se tiče samo onoga što nosiš u sebi, drugi ljudi su samo ogledala nas samih. Da bi pružili i primili ljubav, moramo da otvorimo taj deo sebe. Mi smo bića energije, svetlosti i saosećanja, pa te energije moramo da pokrenemo u sebi da bi ih uopšte primili. Postoje brojni načini, dušo moja, da se pokrenu te energije i da otvorimo naš centar srca, a važno je da uvek veruješ da si ti ljubav i da ništa ne tražiš što već ne daješ, jer dobijaš samo ono što daješ sebi i od sebe. Ako nekada u životu budeš bila u stanju da ti nedostaje vera u ljubav, budi svesna da su svi odgovori u tebi, da ti ne voliš sebe, da ti ne veruješ u sebe i da ti tvoje okolnosti upravo to pokazuju. Ono što treba da uradiš jeste da pokreneš svoju energiju tako što ćeš pokrenuti želju da ostvariš svoje pune potencijale, da sagledaš sve svoje osobine kroz ljude koji te okružuju, da pratiš znake koje ti Bog šalje, da postaviš svoje ciljeve i da ih afirmišeš kao istine u svom životu. I ono što je važno Ljiljana, ne zaboravi, potrebno je da se moliš, da tražiš i izraziš svoju spremnost da primiš to što tražiš, kao i da izraziš zahvalnost za to što ti Bog šalje to što želiš. Molitva je veoma važan deo ispunjenja - rekla bi njena mama - jer kroz molitvu ti izražavaš 144

spremnost da primiš u svoj život sve okolnosti koje će te na tom putu dovesti do cilja, a veruj mi Ljiljo nekada te okolnosti neće biti ni malo lake. I nemoj čekati eru Riba da započneš put ka sebi, kreni ka sebi onog trenutka kada prvi put postaviš pitanje da li si na pravom putu, jer će to biti znak da nisi. Postoje načini koji će ti uvek pomoći da pokreneš svoj točak sreće i da kroz njega potekne ljubav koje u Univerzumu ima na pretek za sve nas. Na nama je samo da ga pokrenemo, jer moć je u nama. I kao što sam ti već rekla, sve naše veze predstavljaju odraze u ogledalu našeg života, način na koji se odnosiš i šta osećaš prema sebi, kao i način na koji reaguješ na razne situacije i ljude iz svog okruženja. Sve veze, bilo da su na emotivnom, fizičkom, mentalnom ili duhovnom nivou čine deo procesa učenja nas samih. Svaka veza predstavlja priliku za naš rast, a različiti tipovi veza će ti na tajanstven način pokazivati šta treba da radiš u svom životu. One će ponekada otkrivati na svoj tajnovit način tvoju ranjivost i nesigurnost, ili tvoju potrebu za pažnjom, odobravanjem ili prihvatanjem. Isto tako one mogu da pokažu da li si se zaglavila u svom životu, i da li u tvom životu ima ljubavi, mira i radosti. Ponekad najproblematičnije veze i najbolnija iskustva mogu da budu najbolji učitelji i savetodavci, jer naše veze svih vrsta tiču se samo nas samih. Pitanje je uvek, draga moja dušo, da li hoćemo da pogledamo u to ogledalo i da li hoćemo da budemo otvoreni za ono što treba da naučimo, ili ćemo se jednostavno pretvarati da ono ne postoji i proći pored njega. 145

Postavi pitanje: šta ja treba da naučim iz toga i odgovor će doći. Ipak, ja ti još jednom kažem sada, dok si još mlada i dok ideš svojim koracim kroz stazu svog života, pogledaj u sebe pre nego što pogledaš u druge jer iskustva sa drugima su uvek mnogo bolnija nego iskustva sa samim sobom. Kada se probudila, u tom jutru svog “buđenja”, Ljiljana je osećala celim svojim bićem da je došlo vreme da se otvori za pitanja. Taj san ju je podsetio da je njen put bio put kroz sobu ogledala iz koje je želela da izađe. Ljiljana je baš tada odlučila da počne da živi svoju budućnost, i setila se davno ispričanih priča baš u trenutku kada je sebi postavljala pitanja. Tako je počelo njeno “buđenje” i tako je i sada, posle tri godine, pričala Aleksi koji je pokrenuo sve promene sveta u njoj i o tome kako je ipak sačekala eru Riba da bi postavila pitanja; ili je možda on sačekao eru Riba da bi se pojavio. I baš u trenutku dok je mislila kako je sve počelo, on je pitao: - Ljiljana, slušam te: često pominješ Boga. Voleo bih da znam šta ti misliš o Bogu, šta je za tebe Bog. Nasmejala se, jer je upravo mislila o eri Riba kada je on postavio pitanje, a sam Bog je predstavljen Ribama. - Dragi moj Aleksa - krenula je Ljiljana - to je pitanje koje je trebalo sebi da postavim na samom početku. Jer da jesam ne bi bilo potrebno da prođem kroz sve ono što sam prošla. To bi bio najkraći put do kuće. Ovako, prošla sam kroz toliko puno procesa različitih vidova čišćenja sopstvenog 146

energetskog polja, neutralizacije polariteta i naboja na toliko puno različitih ideja iz ovog i prethodnih života. Prošla sam učenje astrologije, reikija, tarota. Prošla sam kroz kristale i rune. Sve sam to prošla u potrazi za onim što je bilo tu od samog početka, a to je Bog. Šta je Bog? Za mene je to upravo integrišuća i ujedinjujuća sila svih stvari i događaja u jedan smisao. To je glavni program Univerzuma po kojem smo svi mi u savršenom poretku. Pre nego što krene na svoje putovanje prema sebi, čovek misli da sve zna, da je sve što misli istina i da je njegovo ponašanje takvo i nepromenljivo. Kada otvori vrata sopstvene unutrašnje stvarnosti, shvati da je unutra okean bura, nesigurnosti, strahova, laži, prevara, sujete, zavisti. Kada počne da rasprema sopstveni svet shvati da je toliko toga pogrešno, nametnuto, ničije, nečije. Kada uspe u jednom delu da sredi sebe, postavlja se novo pitanje: kako dalje, kako još. Na tom putu mi shvatamo da često zamenjujemo vezanost za ljubav, unapred stvoreno mišljenje i verovanje za istinu, zadovoljstvo za radost. I teško da je iko izašao izvan domena tih zamena, a da nije prošao put samospoznaje. A znaš li šta je put samospoznaje Aleksa? To je onaj put na kojem ti kreneš da tražiš sebe, pa osvestiš sve atribute Boga, i onda na kraju prirodno dođeš do Boga. To je jedna od

147

najveličanstvenijih stvari koje su mi se desile, ta spoznaja da sam zapravo kroz sebe sve vreme tražila Boga. -Ljiljana, da li ti malo ne preteruješ? Ti hoćeš da kažeš da si ti Bog? - Da li to znači da sam ja Bog? Da, jer ako je Bog stvorio samo savršenstvo, onda znači da sam i ja savršena. Ako je Bog ljubav, onda treba da naučimo kako da iskažemo tu ljubav kroz svako delo koje učinimo i svaku reč koju izgovorimo. Ako su svi ljudi u savršenom Božijem poretku, onda svaki čovek sa kojim se sretnemo jeste anđeo koji nam je poslat da nam pomogne na našem putu. Tražeći sebe, ja sam došla do Boga. Ako Bog nisam ja, kako sam ga mogla naći u sebi? Svaki čovek misli da voli, da zna šta je istina. Mi smo tako uvereni u vezi sa svojim unapred stvorenim mišljenjima i svojim osećanjima, pa čak i u vezi sa svojim ograničenjima. Ali svaki čovek izvan domena svojih unapred stvorenih mišljenja i osećanja ima i čežnju da spozna istinu, da spozna realno, da spozna bezvremenost svog bića. Ta čežnja čoveka nosi vekovima, a javlja se u trenutku kad se odvajamo od Boga u nekom od života u kojem i jesmo izgubili sebe. I to stanje odvojenosti jeste stanje koje prepoznajemo u toku celog života. Iz tog razloga odvojenosti mi posmatramo i svet kao skup dualnosti sve dok se ne sjedinimo sa Bogom u toj meri da vidimo da je sve savršeno. A to možemo samo u sadašnjosti, jer sadašnjost je jedino vreme u kojem možemo 148

da primimo ono što nam dolazi od Boga, Univerzuma, Boginje ili kako god da su kroz istoriju zvali svesnost i ljubav koje dolaze iz srca Univerzuma. Ono što postoji u našem životu jeste samo sadašnjost. Ne postoje ni prošlost ni budućnosti, samo večna sadašnjost u kojoj se sve odigrava, jer da nije tako ni Bog ne bi bio moguć. Svaki trenutak našeg života jeste neki trenutak sadašnjosti. Nikada nam se ništa ne dešava niti u prošlosti niti u budućnosti. Dakle, ono što zovemo prošlost to je neka prethodna sadašnjost i nju ne možemo promeniti. A ono što zovemo budućnost, to je neka naredna sadašnjost i sa svakim našim korakom mi je gradimo. Ne postoji budućnost koja je konačna, jer mi nemamo neutralnih misli, mi imamo misli i dela koja ih prate, a koja stvaraju našu budućnost. Tek kada to shvatimo, postajemo slobodni da spoznajemo, jer tek tada smo slobodni od sveg našeg znanja, jer smo svesni da prošlost ne može ući. A kada prošlost ne može ući, onda smo svetlost sami sebi i onda smo pronašli sebe i Boga u jednom. Kad smo u sadašnjosti, šta god da je neko rekao u prošlosti, tada više ne važi. Sve što je prošlo jesu samo reči i stavovi koji su ograničeni na mozak. Da bi to shvatili neophodno nam je da razumemo šta je ljudski mozak i šta on radi. U njemu je zapisano sve što se jednom čoveku dogodilo, sve što je taj čovek doživeo i naučio. On je skladište. On ne zna ništa drugo, osim onoga što je u njega bilo stavljeno. Tako je on

149

ograničen na ono što zna. On funkcioniše slično kompjuteru šta se u njega stavi, to iz njega i izađe, kao što smo već pričali. Ja verujem, da je Bog ili Boginja ili Apsolut ili Univerzalni Um zapravo LJUBAV. Mozak je ne može spoznati i kompjuter je ne može spoznati. Ljudi potcenjuju svoje potencijale, veruju u sisteme, ne u sebe i slika je uvek ista. Sistemi se uvek raspadaju, a čovek kao takav ostaje. Svi Napoleoni, carevi, vojskovođe, imperije, svi oni odlaze i prolaze, oni nisu trajni, ali ljudsko biće jeste. Dati važnost sistemima, dogmama i ideologijama znači ignorisati vlastitu važnost. Svaki čovek je daleko izvan domena svih njih i daleko je veći od svih njih. - A zašto ljudi veruju u sisteme? - Veruju samo da se ne bi slučajno suočili sa samim sobom, jer se plaše šta bi unutra mogli da pronađu, a istina je tako jednostavna, iako je put nekada veoma bolan. Svi smo mi rođeni da se sretnemo sa samim sobom, ja kroz tebe, ti kroz mene, Svetlana kroz svoju majku i tako dalje. Uvek kada se susretnemo sa najjasnijim delom nas, svi naši koncepti krenu da se ruše da bi došli do istina. Dok tebe nisam srela, Aleksa, ja sam verovala u sisteme, u pravila koja su mi nametnuli, u život ispunjen nemogućnostima i sopstvenim ograničenjima. I ne samo da sam verovala, ja sam ih živela. Kada sam tebe srela i kada sam se susrela sa najsvetlijom slikom sebe, onom koju sam trebala da nađem životima unazad, odjednom sam osetila kako se čitav moj sistem 150

verovanja ruši kao kula od karata. Molila sam se da dođem do istina i ti si mi ih doneo, sa svojom pojavom, sa sjajem u očima i sa svojim odlaskom. A šta si ti zapravo uradio? Ništa. Samo si išao svojim putem. A ja, šta sam ja uradila? Ja sam se vezala za taj osećaj jedinstva koji sam osetila u trenutku kada sam te srela, vezala sam se za sopstvenu ideju da si ti taj koji mi je doneo jednost, a u stvari istina je da si ti anđeo kojeg mi je Bog poslao kao odgovor na moje molitve u kojima sam jednost tražila. Ali nisam tada znala, a sada tako dobro to znam, da jednost nisam mogla da steknem kroz tebe, jer to nije nešto što se dešava izvan nas samih. Ti si bio samo deo njegovog plana zahvaljujući kojem sam ja krenula na put jedinstva, na put susreta sa samom sobom i konačno sa Bogom u sebi. To se nikada ne bi dogodilo da ja to nisam tražila. Uvek dobijemo ono što hoćemo, ali mi nismo ti koji će da odrede na koji način ćemo to da ostvarimo, jer da znamo način ne bismo nikada to ni tražili, nego bismo sami krenuli i ostvarili upravo željeno. Ima ona jedna poučna rečenica “Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari”. To je nešto što sam jako dobro razumela na svom putu. Mi često želimo nešto što nam nije dostupno u tom trenutku, a nije nam dostupno zbog toga što postoje brojna ograničavajuća uverenja, strahovi, predrasude koji nas sprečavaju da to i ostvarimo. Ako zatražimo nešto, Bog će se potruditi da nam pomogne da to i ostvarimo, ali tako što će nas osloboditi svega što nas je do tog trenutka sprečavalo da to i dobijemo.

151

Mi smo naučeni da živimo u nemirima, jer nam niko nije ponudio mir koji može da se prenese na nas. Razlog za to jeste u tome što se mir ne uči, mir se postiže. Čovek je vekovima mislio da će biti srećan ako ne bude siromašan. A danas smo bogati, a uz to bogatstvo ide i više bolesti, više silovanja, više ubistava, više samoubistava nego u bilo koje poznato vreme. Kuda su brakovi otišli? Kuda je nestalo poštovanje dece prema roditeljima? A mi i dalje verujemo u svoje iluzije! Mislimo da će nam školovanje poboljšati sudbinu ali neće, ukoliko uz školovanje ne ide i mudrost. Postoje dve vrste učitelja. Jedni propovedaju mudrost, a drugi propovedaju dogmu ili ono što su ih učili u školama i gotovo svaka religija ima iste modele verovanja. Ali da bi se susreli sa sobom, ne mogu nam pomoći ni religije ni škole, pošto je i za jedno i za drugo potrebno koristiti logiku. Za samospoznaju, za “buđenje”, logika kakvu učimo u školama nije potrebna. Kada se sretnemo sa samim sobom mi postajemo jedinstveni i večni, a to večno nije ni budističko ni hinduističko ni hrišćansko. Ono što ostaje na početku svakog životnog puta u svetlosti jesam samo JA! Zbog toga ja sada mogu i da pričam sa tobom o tome. Jer tek kada čovek postane jedno sa sobom, kada prevaziđe svoju razdvojenost od izvora, on može da pomogne u oslobađanju drugog čoveka od njegovih predrasuda, od njegovih konflikata. Tek tada čovek može da govori o jednosti, zato što je i sam postigao jednost.

152

Susret treba da se dogodi unutar tebe, a ne u sinagogi, crkvi ili hramu, ne na poslu, restoranu ili koncertu. Ti si hram, zato što si ti mesto gde se događa preobražaj, a sve ovo o čemu smo pričali jesu samo ključevi koji mogu da pomognu nama samima da dođemo do onog što zaista jesmo, da dođemo do jednosti sa samim sobom. Setio se tada svog sna od pre mnogo godina, setio se Arelene! Pomislio je: Ljiljana… to ti je ime!

153

Spirala Knjiga promena Kako se ti odnosiš prema drugima, tako se postojanje odnosi prema tebi, jer sam život jeste postojanje. Život ne postoji sam po sebi, život svakog pojedinačno jeste samo aspekat kroz koji se izražava postojanje odnosno Bog (Svesnost, Sopstvo, Apsolut). Kako se ti odnosiš prema drugome, tako će se večnost odnositi prema tebi, jer ti i on stvarate večnost, vašu večnost, vašu istinu, koja jeste istina vašeg postojanja. Kako se ti odnosiš prema bilo kom aspektu svoje ličnosti, koja jeste oslikana u drugim ljudima, tako će Svesnost odnositi prema tebi, jer ti jesi samo aspekt Svesnosti. Kao i svi drugi ljudi, i mi zajedno činimo celinu, a sve jeste samo igra Svesnosti da spozna samu sebe. Zlatni presek jeste put našeg ozdravljenja, osvešćenja i buđenja, Zlatni presek jeste naš put promena koji naše srce vodi do Boga, a Boga spušta u naše srce. To je put rađanja Boga u nama, put spoznaje da smo mi večna Svesnost koja nije rođena i koja ne umire, a da su naše telo i naša ličnost samo instrumenti sa samorealizaciju Svesnosti. Na prvom nivou mi smo oslikani u drugim ljudima, u aspektima naše ličnosti i naš prvi zadatak jeste isceljenje tih aspekata naše ličnosti u interakciji sa drugim ljudima u životu koji je samo aspekt naše duše i u kojem ona isceljuje sama 154

sebe ili prolazi kroz određena iskustva da bi sama duša krenula putem sopstvene integracije sa postojanjem na zemlji. Da bi iscelili sve aspekte naše ličnosti, i uspostavili mir, sklad i blagostanje u našem okruženju, neophodno je da se upoznamo sa principima koji vladaju u postojanju, a koji jesu izvan granica vidljive svesti, izvan sna koji zovemo život. Kada iscelimo te aspekte ličnosti, kada na nivou našeg trenutnog okruženja uspostavimo sklad, potrebno je da se oslobodimo prošlosti, odnosno da izađemo iz porodičnih drama svojih ličnosti i naučimo kako da kroz naša tela propustimo energiju Univerzum. Tako ćemo prvi put osetiti da postojanje, Svesnost ili Bog struji i prolazi kroz nas. Kada smo to postigli, položili smo prvi razred u našoj školi života i spoznali smo da mi nismo fizičko telo. Drugi zadatak jeste spoznaja da mi nismo svoje misli i emocije. Nakon toga, kada izrazimo svoju slobodnu volju da idemo dalje, krećemo putem isceljenje duše kao celine, i njene fundamentalne drame koja je izazvala najveću neravnotežu u njenom energetskom jedinstvu sa Univerzumom, a koja se oslikava u svakom njenom aspektu, odnosno u svakom životu ličnosti kroz koju prolazi da bi dostigla svoj najviši cilj, ucelovljenje odnosno jednost ličnosti i duše u kojem ona kroz materijalnu formu, telo, može da ispolji sebe, a kako je ona sama deo postojanja, deo Boga, može da ispolji Boga na Zemlji. 155

Kada uspostavimo energetsku ravnotežu na nivou svih aspekata Svesnosti (Um, Duša, Fizičko telo) kada oprostimo i zahvalimo za sva iskustva kroz koja smo prošli, jer smo spoznali u njima zakonitosti koje su nas dovele do slobode, mira i ljubavi tek tada smo postali jedno sa Univerzalnom Svesnošću i u tom trenutku smo postali kanal na zemlji kroz koji Svesnost ili Bog mogu da ispolje sebe u svom najuzvišenijem obliku. Na taj način naša tela postaju čisti kanali kroz koje se Svesnost – Bog – Sopstvo ispoljava, a naši umovi, ruke, oči, uši samo instrumenti kao male slavine za materijalizaciju postojanja samog. I tada nastaju čuda, a da nikada nisu ni bila ništa drugo. Taj kanal je takođe predstavljen Zlatnim presekom, a naše srce, duhovno srce, je centar susretanja dve spirale, od kojih jedna ide od nas ka svetu, a jedna ka nama iz Univerzuma, a da zaista i ne postoji nikakva razlika jer smo mi i Univerzum u smislu Svesnosti, Boga, Apsoluta, jedno. Onoliko koliko dajemo svetu od sebe, toliko dobijamo od Univerzuma jer mi i svet jesmo Univerzum. Onoliko koliko smo okrenuti prema drugima i svetu, onoliko više Univerzum će nam dati više mogućnosti za ispoljavanje naše individualnosti i tako do neslućenih granica. Zlatni presek, kao put našeg osvešćenja i ozdravljenja, jeste put ka Zlatnom dobu, onom u kojem ćemo svi zajedno i svako pojedinačno živeti svoje istine ispoljavajući 156

svoje aspekte univerzalnog postojanja na Zemlji. Zlatni presek jeste Božanska proporcija i kao takvu srećemo je svuda u prirodi, kao savršenu proporciju. Šta može biti važnije Bogu od razvoja individualne Svesti koja je manifesovana u ciljem samospoznaje u ličnosti čije telo predstavlja samo odelo za Beskonačnu svesnost u koju se individualna svesnost utapa. Boga možemo da spoznamo jedino kroz osvešćeni Um i kroz telo čoveka koji jeste najsavršenija Božanska kreacija na zemlji, jeste Bog sam na zemlji. Svuda u prirodi pronalazimo izraze božanskih proporcija, kao jedinstveni kod, a Fibonačijevi brojevi i misteriozni Phi su utkani u samo tkivo stvaranja od morskih školjki, do galaksija. Listovi na grani rastu na međusobnim udaljenostima koje odgovaraju Fibonačijevom nizu, cvetovi najčešće imaju 3, 5, 8, 13, 21, 34, 55 ili 89 latica, cvetići, smešteni u glavi suncokreta, razmešteni su u dva niza spirala: jedne u pravcu kretanja kazaljki na satu i druge u suprotnom, u pčelinjoj zajednici, košnici, uvek je manji broj mužjaka pčela nego ženki pčela. Kada bi podelili broj ženki sa brojem mužjaka pčela, uvek bi dobili broj phi. Ako izmerimo visinu čoveka od vrha glave do poda, zatim to podelimo sa dužinom od pupka do poda, dobijamo broj phi. Phi je u proporcijama lica, ritmu otkucaja srca, strukturi DNA. Nautilus u svojoj konstrukciji ima spirale. Kada bismo izračunali odnos svakog spiralnog odnosa prema sledećem dobili bismo broj phi. Pošto je Bog u svaku svoju kreaciju, utisnuo svoj jedinstveni kod stvaranja, onda je za očekivati da taj isti kod 157

opisuje i put razvoja čoveka i njegove duše, put ispoljavanja Boga-Univerzuma-Besnonačne Svesnosti u čoveku, i čoveka kao individualne svesnosti u Bogu–Univerzumu-Beskonačnoj svesnosti. Put Zlatnog preseka je put čoveka ka Zlatnom dobu, put rađanja svečovaka kao Boga, put dve spirale, koje nikada nisu ni postojale jer su proizvod dualnosti Uma pošto je sve samo jedno Sopstvo koje isijava kroz naše duhovno srce i izražavaju najvišu istinu u Univerzumu – Čovek je Bog, a Bog je Čovek, nerođen i večan!

158

O autoru: Jelena Vukašinović je završila Pravni fakultet u Beogradu i sada je na doktorskim studijama. Preko petnaest godina bavi se različitim teorijama Uspeha i njihovom primenom. Ima više sertifikata iz različitih modela postizanja izuzetnih rezultata u različitim područjima, a koji su izgrađeni u okviru Integralne Мeditativne Тehnike, Silva metoda, NLP-a i life coachinga. Rođena u Loznici, u znaku Blizanaca, sa ASc. na 29 stepenu Strelca, Jelena je od rane mladosti tragala za istinama. Na tom putu išla je različitim pravcima pa je tako ona danas trener Integralne Meditativne Tehnika (IMT), učitelj Reikija sa najvišim stepenom i trener Spiritualnih tehnologija. Jelena je autor sedam „Knjiga promena“, zbirke pesama „Dodir Božanske iskre“ i autor programa „Kurs promena“ koji u teorijskom smislu predstavlja spoj duhovnih znanja i prakse savremenih životnih trenera, dok se praktičan rad oslanja na Integralnu Meditativnu Tehniku Zorana i Milice Gruičić. Problemi u određenim oblastima života, međuljudski odnosi, posao, obrazovanje, ljubav, finansije su pokazatelji pogrešnog sistema verovanja i nedostatka životne energije koji se mogu promeniti pomoću proverenih metoda i tehnika koji se izučavaju na „Kursu promena“, a koji su na jedan posredan način dati u „Knjigama promena”. Jelena ima sina Mihaila. Živi i radi u Beogradu

159

Zapitajte se šta bi poželeli ukoliko bi dobili čarobni štapić i imali mogućnost da stvorite život kakav želite. Upravo to jesu KNJIGE PROMENA, čudesne knjige koje će vam pomoći da dođete do života kakav želite. Knjige promena su moćne, kreativne i isceljujuće knjige u kojima nas glavna junakinja, u formi romansirane priče vodi kroz veliki broj tehnika, strategija i programa koje nas mogu dovesti do toga: Da otkrijemo svoju pravu ličnost i da dođemo do odgovora na pitanje KO SMO? Da otkrijemo svoju životnu svrhu i svoj životni pravac. Da pronađemo u sebi snagu i probudimo svoju kreativnost. Da prevaziđemo osećanje aksiozniosti, panike i depresije. Da razvijemo samopouzdanje i verovanje u sopstvene potencijale. Da prevaziđemo tugu, žalost ili gubitke. Da kreiramo ciljeve koji će nas učiniti srećnim. Da volimo i budemo voljeni. Emotivne, ubedljive i preobražujuće KNJIGE PROMENA imaju moć da pokrenu promene u nama, ukoliko donesemo odluku da želimo da krenemo u potragu za sobom, u tu uzbudljivu avanturu koja donosi najveću od svih nagrada – sopstveni život! KNJIGE PROMENA sadrže putokaze za prevazilaženje mentalnih, emocionalnih, fizičkih i duhovnih ograničenja i na taj način predstavljaju dragocen poklon svakome ko želi da upozna nove dimenzije stvarnosti i istinu da smo savršeni takvi kakvi jesmo i da samo svojom odlukom, voljom i mislima možemo da promenimo sopstveni život. Energija kojom vibriraju KNJIGE PROMENA ima za cilj da pokrene pozitivne promene kod čitaoca, a simbolika slika koje su date na pojedinim stranama tu energiju povezuju sa jezikom nesvesnog na koji način proces promena počinje da se dešava na nesvesnom nivou. Dizajnirana je tako da zajedno sa simbolima i muzikom pokrene čitaoca da ne bude samo svedok događaja već i aktivni učesnik. KNJIGE PROMENA, svaka na svoj način, pojedinačno ili zajedno mogu da budu dragocene svima onima koji su krenuli putem otkrivanja svog istinskog identiteta. Energija, Sinhroniciteti, Ciljevi, Afrimacije, Reiki, Čakre, Regresija, Silva, Kristali, Životno programiranje, Maditacija, Šamanizam, Karma, Srodne duše, Integracija polariteta, Molitva, Ljubav, Zahvalnost, Blizanački plamenovi, Promene 2012. godine, su samo neke od stanica na putovanju Ljiljane, devojke koja je krenula u potragu za izgubljenom uspavanom lepoticom.