Jeanne Kalogridis - Crvena Kontesa

Crvena kontesa Džin Kalogridis Naslov originala: Jeanne Kalogridis - The Scarlet Contessa: A Novel of the Italian Renaissance

www.crowarez.org

Kula Tvrđava Ravaldino 10. decembar 1499.

Prolog

Kraj sveta, kažu ubogi propovednici, desiće se prvog januara 1500. godine. Bog više ne može da trpi nedela zlih ljudi i satrće ih. Najznamenitiji prorok monah Savonarola iz Firence kaže da je Bog posebno kivan zbog neprikrivenih seksualnih nedela pape Aleksandra VI, koji je doveo svoju šesnaestogodišnju ljubavnicu i svoju vanbračnu decu da žive s njim u Vatikanu. Tog strašnog dana, kažu proroci, zemlja će se tresti dok se ne pretvori u prah, a mi grešnici ćemo s vriskom pasti na kolena. Za grešne neće biti milosti. Nevernici među nama biće zauvek bačeni u vatreno jezero. Svet će propasti u kataklizmi, a zameniće ga novo carstvo. Božić stiže za dve nedelje, što znači da je do gneva božjeg ostalo samo tri nedelje, kako smatraju vernici. Pitam se da li ćemo moja gospa Katarina i ja doživeti da to vidimo. Međutim, sada je ponoć, a unutar zidina tvrđave Ravaldino sve je mirno. Ležim na malom ležaju u prostranom ormanu moje gospe - u kome su trenutno smešteni municija i barut umesto Katarininih velova za glavu i haljina, pa zato smrdi na rat. Žudim za snom, koji mi ovih dana ne dolazi lako. Posebno ne ove noći, zbog glasnih zvukova koji dopiru s kreveta u odaji moje gospe. Ruka mi je utrnula, pa da bih je oslobodila utrnuća, okrećem se na drugu stranu na uskom ležaju, koji je pun izbočina i neudoban. Nisam navikla da spavam na njemu. Sada sam okrenuta ka plišanoj zavesi koja pokriva vrata ormana. Nažalost, ne pokriva ih dovoljno dobro. Zavesa je malčice preuska, pa kroz procepe između nje i kamena vidim Katarinu kako se pridiže na sredini svog velikog kreveta, koji obasjava svetiljka na noćnom stočiću. Potpuno je naga, a svetlost njenoj bledoj puti daje topao odsjaj, kao da je bila uronjena u med; torzo joj je dugačak i vitak, a struk, i nakon rođenja mnogo dece, uzak. Okrenuta mi je leđima dok opkoračuje svog ispruženog ljubavnika; dok se žustro izvija na njemu, privlačni mišići ramena, leđa i ruku joj se zatežu, a debela tamnoplava pletenica, koja joj dopire do dna kičme, ljulja se poput klatna duž njenih leđa. Njen poslednji ljubavnik Đovani di Kazale gotovo nepomično leži ispod nje, i stenje od zadovoljstva i iscrpljenosti; glava mu je zabačena unazad na jastuk, dok mu se dugačke, koščate noge pružaju ispod čvrste zadnjice moje gospe. Četrdesetogodišnjak je - samo četiri godine stariji od nezasite Katarine - ali izgleda dve decenije starije. Riđokos je i proćelav, a mlitava koža mu ima nezdravo belu boju ribljeg stomaka. Katarina se načas pridržava o njegove grudi, pa mu se koža mreška ispod njenih šaka. On nije vojnik, već sekretar moje gospe. Nakon celodnevnog rukovođenja vojnim vežbama i isprobavanja artiljerije, kontesa Katarina Sforca, grofica od Forlija, još uvek je puna požude i energije. Povlači ruke s Đovanijevih pegavih grudi i kruži kukovima sporim, snažnim trzajima, kao da namerava da ga zdrobi. Krajnje uzbuđen, Đovani ispušta uzdah neizmernog zadovoljstva. Prizor mi izaziva blago, prijatno uzbuđenje u međunožju, ali mi uznemirenost oduzima želju da se tome prepustim. Umesto toga, zažmurim i okrećem leđa zavesi, poželevši da sam imala snage da prstima zapušim uši.

-3-

Ovih dana je teško zaspati i bez takvog ometanja. Pre nedelju dana napustili smo udobnost Raja, kako je Katarina nazvala svoje veličanstvene odaje unutar tvrđave sa zadivljujućim pogledom na obližnje Apenine. Nedelju dana pre toga, ona je krišom poslala sve svoje dragocenosti - divne haljine, nakit, nameštaj, tepihe, kao i svoju decu, svu osim jednog deteta - na sigurno u Firencu. Trenutno smo u najbezbednijoj kuli tvrđave Ravaldino, na obodu grada Forlija, kojim vlada Katarina. Ona je takođe kontesa Imole većeg grada udaljenog pola dana jahanja - koji sada napada papina vojska. Ako Imola padne, veliki su izgledi da ćemo i mi pasti. Ovde u glavnoj kuli postoji svega nekoliko prozora, na jednoličnim zidovima nema slika ni tapiserija, niti ima tepiha na grubim kamenim podovima; nema nameštaja izuzev tog kreveta, jednog velikog ormana, noćnog stočića i stola s posudom za umivanje i pranje ruku, iznad kojeg visi veliko, lepo uglačano ogledalo, doneto na Katarinin izričit zahtev. Uzvici zadovoljstva grofice od Forlija postaju glasniji i užurbaniji, pridružujući se u tome Đovaniju, koji je konačno potpuno obuzet njenim trudom. U času kada Đovani ispušta krik vrhunca - a moja gospa se zadovoljno, tiho smeje njegovom potpunom predavanju - čuje se lupanje po teškim, gvožđem okovanim drvenim vratima. Kucanje odaje utisak velike hitnosti, pa smesta silazim s ležaja, ogrćem preko ramena šal koji je bio složen blizu mog jastuka, i pomeram zavesu ormana u stranu. Učtivo skrećem pogled - dok se ljubavnici žurno odvajaju jedno od drugog, i oblače svoje odore - i brzo prilazim vratima. „Ko je?“ vičem. „Ridolfo Naldi, noćas sam došao iz tvrđave u Imoli. Nosim poruku mog brata Dioniđija.“ Prožima me uzbuđenje pomešano sa nadom i strahom. Virim kroz špijunku kako bih potvrdila identitet glasonoše, i uverila se da je sam. Zadovoljna viđenim, klimam glavom preko ramena Katarini, koja zatim sa žustrinom i odlučnošću vojskovođe odsečno kaže svom ljubavniku: „Don Đovani. Odmah dovedite mog sina.“ Katarina mi klima glavom da otvorim vrata. Činim to. Vrata se širom otvaraju ka spolja. Đovani izlazi, a Ridolfo ulazi. Dvojica muškaraca prolaze blizu jedan pored drugog, čime do izražaja dolazi razlika u visini i građi. Đovani je nizak i prilično vitak, premda mekan i bez mišića. Ridolfo je za glavu viši i gotovo trostruko širi; potpuno je ćelav, s naborima kože pri dnu velike lobanje; vrat mu je širok kao Katarinina butina. Ipak, ogromne šake kojima steže kapu mu drhte, dok su mu oble, pune crte lica mlitave od zapanjenosti i straha. Katarina mu prilično nestrpljivo daje znak rukom, a on teškim korakom stupa unutra; dok ide odajom kroz vazduh dopire smrad njegovog ustajalog znoja. Njegova plava uniforma, koju očigledno nosi već danima, umrljana je uljem za podmazivanje topova. Dok zatvaram vrata iza njega, on se ne priklanja kolenom, nego pada na kolena ispred kontese. Srela sam Ridolfa mnogo puta. Kao i njegov brat Dioniđi - kaštelan tvrđave u Imoli - on nije kukavica, pa ipak u očima mu je takav strah da očekujem da će svakog časa zaplakati. Naravno, moja gospa i ja znamo šta će on reći, ali ne želim da verujem u to dok ne čujem te reči. „Vaše preuzvišeno veličanstvo“, obraća se on Katarini. Njegov glas, previsok za takvog gorostasa, podrhtava. „Donosim vesti od svog brata.“ „To si već rekao“, blago odvraća ona, čekajući. Drhtavi Ridolfo uzima dah i saopštava tužne vesti bujicom reči. „Možda znate da su se svi stanovnici predali vojsci vojvode Valentina bez borbe. Moj brat Dioniđi uspeo je da vam sačuva tvrđavu... Ali je Valentinova artiljerija naposletku probila zid. Dioniđi se borio

-4-

srčano i dobro, ali bez podrške grada nije mogao da ih trajno zadrži.“ Saginje glavu i ispušta mali jecaj. „Dioniđi je pokazao veliku hrabrost. Ranjen je u glavu, Vaša preuzvišenosti. Čak i kada je bilo jasno da će biti poražen, i uprkos bolu, Dioniđi nije hteo da se preda, nije hteo da napusti svoj položaj, niti da sluša vojvodine pretnje i obećanja. Bio je toliko uporan u svojoj odanosti prema vama i spremnosti da umre za vas da je time ganuo Valentina. On je mom bratu dao trodnevno primirje kako bi Dioniđi mogao da me pošalje ovamo da vas pitam želite li da pošaljete pojačanje i pokušate da zadržite tvrđavu.“ Dok je govorio, podišli su me ledeni žmarci od dna kičme pa naviše, izazvavši mučninu. Grofica od Forlija okreće lice od gorostasa na kolenima. Usne joj se krive od besa. „Kopilad“, promrmlja. „Dioniđi bi odoleo da oni kao kurve nisu raširili noge za Valentina!“ Ona govori o svojim podanicima u Imoli koji su se toliko uplašili vojvodine vojske da su mu se predali pre nego što je on uopšte ušao u grad. „Platili su zbog toga, Vaša preuzvišenosti“, kaže Ridolfo. „Valentinova vojska je poharala grad i silovala sve žene, čak i one u samostanu. Sam vojvoda je uzeo najlepše žene; kažu da svake noći spava s drugom.“ Čuvši to, u Katarini se uskovitla srdžba. Potom se smiri, ispravi ramena, prestade da mršti čelo i ponovo ostavi utisak dostojanstva i samouverenosti. Da nije njene razbarušene kose i izgužvane košulje, neko bi pomislio da stoluje svojim savetom. Ipak, prođe nekoliko trenutaka pre nego što povrati mir kako bi mogla da progovori. „Valentino zna da ne mogu da odvojim nijednog vojnika“, reče naposletku. „Tvrđava je izgubljena, i to ne krivicom don Dioniđija. Njegov postupak je za divljenje. Međutim, moram da znam šta vojvoda namerava s njim.“ „Dozvoliće Dioniđiju i njegovim ljudima da napuste tvrđavu i bezbedno ih ispratiti do Forlija“, brzo odgovori Ridolfo. „Vojvoda je iskren, Vaša preuzvišenosti, inače mi ne bi dopustio da dođem. On kaže...“ Glas poče ponovo da mu podrhtava. „Kaže da vam prenesem da ste vi sledeći.“ Katarina diže zlatastu obrvu na vojvodinu pretnju, ali odbi da odgovori na drugi način. „Vrati se u Imolu“, reče Ridolfu, „i prenesi našu duboku zahvalnost don Dioniđiju. Reci mu da je časno izvršio svoju dužnost i da oslobađam njega i njegove ljude službe.“ „Hvala, Vaša preuzvišenosti!“ Ridolfovo široko lice se razvedri. Pokri ogromnim šakama oči, koje kratko obrisa, zatim podiže pogled, sjajnih očiju i obraza. „Mogu li... Hoću reći, moj brat želi da zna, uz svo poštovanje... Da li to znači da ćete sada osloboditi njegovu ženu i decu kako bi mogli da mu se pridruže?“ Katarina se kratko nasmeja; učini se da je zaboravila da je Dioniđijevu prekomernu odanost obezbedila tako što mu je zatočila porodicu. „Naravno, naravno!“ Dok joj se Ridolfo od sveg srca zahvaljuje, ljubavnik i sekretar grofice od Forlija, Đovani, ponovo se pojavi s njenim najstarijim sinom Otavijanom, koji ima dvadeset godina. Katarina odvede svog sekretara u stranu i, sasvim službeno, šapnu mu detaljna uputstva. Kada je završila, Đovani klimnu glavom i pomože osećanjima ophrvanom Ridolfu da ustane. Njih dvojica nestadoše kroz vrata, a Katarina svoju pažnju usmeri ka sinu dok sam se ja trudila da budem neprimetna. Katarina se ne libi da me udalji kad poželi privatnost; činjenica da me nije otpustila znači da želi da ostanem. I tako s pristojne udaljenosti posmatram dirljivu razmenu osećanja između majke i sina. Otavijano nije mladić koga je lako voleti. Lenj je i nemaran isto koliko mu je majka vredna i preduzimljiva; koliko je on sklon žaljenju, toliko je ona hrabra. Nije nasledio ni

-5-

Katarininu privlačnost i oštroumnost, niti atletsku nadarenost. Iako ga je nekoliko meseci svakodnevno podučavala borilačkim veštinama, njegovi obrazi i telo i dalje su bili dečje punački; ispupčenost njegovog stomaka je lako primetna ispod dugačke vunene noćne halje. Nos i usne su mu široki i debeli, lice okruglo, a držanje mlitavo. Zagasitosmeđa kosa mu je ošišana na paž, potkraćena tako da pada tri prsta ispod njegove brade, s pravim šiškama koje se završavaju tik iznad obrva. Čak i sada, kada je usred noći hitno pozvan u majčine odaje, on i dalje trlja oči i razdraženo se mršti što je probuđen. Premda već ima dvadeset godina i uskoro će biti vladar Imole i Forlija, veoma malo ga zanimaju pojedinosti vladavine i više voli da to prepusti majci. Katarina mu prilazi i stavlja ruke na njegova ramena. Viši je od nje za manje od pola glave, ali je mnogo širi. „Sine moj“, reče žustro, bez uznemirenosti. „Tvrđava u Imoli je pala. Don Đovani dovodi izviđača, koji će te odvesti do Firence. Ne možemo da čekamo više ni minut. Tvoj kovčeg i konj će te čekati kod zapadne kapije. Odmah se spremi i idi tamo.“ „Imola je pala?“ Otavijanove oči se raširiše; čini se da je istinski bio iznenađen, kao da je očekivao da su neke druge vesti nagnale Katarinu da ga izvuče iz kreveta u to doba. „Majko, jesi li sigurna?“ Pogleda načas ka meni kao da traži drugo mišljenje; spuštam pogled. „Da“, odsečno odgovori moja gospa. „Razgovarali smo o tome nekoliko puta. Sada moramo da delamo.“ Nagnu se napred na vrhovima prstiju i poljubi ga posred čela. „Idi. Videćemo se opet uskoro - ovde, u istoj ovoj tvrđavi, kada Valentino bude poražen.“ On je oklevao. „Ali... Jesi li sigurna da ćeš biti bezbedna?“ Katarina se nasmeja pitanju i blago ga gurnu. „Ludice! Požuri! Čekaju te.“ Otavijano joj uputi poslednji, žalostan pogled; sada je očigledno prvi put pomislio kako ne bi trebalo da ostavi majku da se sama bori s francuskim i papskim vojskama. Međutim, Katarina ga ponovo gurnu, ovog puta s nagoveštajem razdraženosti. On joj spusti lak, iskren poljubac na usne, okrenu se i tromo izađe iz odaje. „Pozvaću te kući čim bude bezbedno“, veselim glasom Katarina doviknu za njim. Čim su se vrata zatvorila za njim, njena lažna razdraganost iščeze; ona ode do kreveta i naglo, svom težinom sede na ivicu. Dlanovima pokri oči i dok krivi usne prilazim joj i nežno polažem ruku na njeno rame. „Dobro sam“ reče s rukama na licu, ali joj čujem suze u glasu. Ostajemo u istom položaju nekoliko trenutaka, a onda ona spušta ruku i lupka madrac pored sebe. „Đovani se noćas neće vraćati. Spavaj ovde, pored mene.“ Radim kako mi je rečeno i ležem pokraj nje. Dugo vremena nije gasila svetiljku pored kreveta, već je zurila u tavanicu i razmišljala. Žmurim i pretvaram se da spavam najbolje što mogu. Posle sat, možda dva, Katarina ugasi svetiljku. Posle izvesnog vremena, po njenom disanju mogu da kažem da neće zaspati, kao ni ja. Zajedno ležimo budne do praskozorja, obe izgubljene u strahu od onoga što dolazi. Vesti o padu Imole brzo su se proširile Forlijem. Valentinova velika vojska je udaljena samo dva dana marša. Sledeće večeri dvojica gradskih starešina dođoše u tvrđavu Ravaldino, gde je grofica od Forlija potražila utočište. Nažalost, na tom sastanku ne mogu da služim kao uvek prisutna amajlija moje gospe. Katarina je pre pola sata priuštila sebi toplu kupku, pa koristim toplu vodu dok starešine dolaze i zahtevaju prijem kod nje. Dopustila mi je da ostanem u sobi, iako sumnjam da pojavljivanje starešina predskazuje nešto dobro. Zato se kupam najbrže što mogu, i s mukom navlačim svoju košulju i haljinu preko vlažne kože.

-6-

Susret između Katarine i starešina traje svega nekoliko minuta. U času kada žurim iz Katarinine nove odaje i penjem se strmim stepeništem do Raja - raskošnih odaja koje je kontesa sagradila za sebe u mirnija vremena i gde je primala sve svoje goste - starešine, don Ludoviko i don Nikolo, silaze stepenicama i prolaze pored mene. S njima je jedan od kontesinih ličnih telohranitelja, koji ih izvodi iz lavirinta tvrđave Ravaldino. Ljubazno i dovoljno učtivo klimaju glavom ka meni, iako izgledaju veoma zabrinuto. Ko ne bi bio s Valentinovom vojskom maltene pred vratima? Klimam glavom u znak odgovora i pravim im mesta da prođu, osetivši veliko olakšanje što deluju smireno. Očigledno nije bilo rasprave s kontesom; možda su došli da joj izraze podršku. Oraspoložena, podižem haljinu i hitam uza stepenice da pronađem Katarinu u gotovo praznoj odaji za prijem. Ustala je sa svoje stolice - iza koje nepomično stoji drugi telohranitelj - i propeta na prstima kraj prozora s izduženim vratom zurila u kameno dvorište koje će don Nikolo i don Ludoviko preći prilikom izlaska iz tvrđave. Dok ulazim i zastajem da se poklonim savijanjem noge u kolenu, kontesa naglo okreće glavu preko ramena kako bi me pogledala, i istog časa znam da je sve izgubljeno. „Kopile!“, opsova. „Pogani kurvin sin!“ Usne joj drhte, zubi škrguću; oči su joj razrogačene od gneva. Ne pomeram se, nego ostajem poklonjena dok ona okreće lice nazad prema prozoru i nastavlja bujicu grdnji. „Lufo Numai!“ viče. Numai je najbogatiji čovek u Forliju; služio je nekoliko godina u gradskom veću i smatra sebe glasnogovornikom građana. „On je bio taj - on je izdajnik! Sve ih je ubedio da sa mnom nemaju nikakvih izgleda, da će ih Valentinova vojska poubijati i da je sigurnije da mu se predaju.“ Katarina se neobuzdano nasmeja. „Ubrzo će saznati šta se dešava s onima koji veruju vojvodi Valentinu!“ Podižem glavu. „Građani Forlija?“, šapućem. „Neće da se bore za mene“, kaže ona, i dalje okrenuta ka prozoru. Gorke reči zamagljuju staklo, koje ona ljutito briše dok zuri dole u dvorište. „Poslaće glasonošu Valentinu da mu to kaže. A sudeći prema pokajničkom stavu mojih gostiju, Lufo Numai je bio taj koji se neumorno zalagao da ubedi građane kako im je predaja jedina nada da prežive. Mnogo ljudi me je podržalo i želelo da isuče mačeve za mene, ali Numai ih je kinjio dok nisu popustili." Naginje se ka prozoru, jer je opazila nešto dole. „Ha! Eno ih!“ Okreće se prema meni, skuti joj se vijore, a reči kuljaju iz nje toliko brzo da ih s mukom pratim. „Naravno, bila sam učtiva prema Nikolu i Ludoviku. Bila sam dostojanstvena; rekla sam im da, s obzirom na pad Imole, ne očekujem da me građani Forlija brane, ali da bi oni to učinili da nije bilo Numaija. Šta mislite, koliko mu je novca Valentino obećao? Naravno, i mesto namesnika, pošto Valentino neće moći sam da upravlja gradovima.“ Brzo prilazi stolici i ogrće se svojim ogrtačem, zatim dugim koracima žuri iz odaje, kroz vrata, pa dole istim stepenicama kojima su Nikolo i Ludoviko nedavno prošli; pošto nastavlja da mi se obraća, pratim je, zadihana od napora da održim korak s njom. „Numai misli da će ukrasti moje zemlje od mene i mojih sinova, ali platiće za to“, sumorno kaže ona. „Gad će platiti! Lično ću se pobrinuti za to.“ Pratim je dole na drugi sprat, gde su tuneli uklesani duboko u kameni zid da bi se smestila artiljerija. Katarina me vodi do kraja jednog od njih i poziva najbližeg vojnika. „Dovedi topdžije!“, viče, a dok vojnik trči da ispuni zapovest, Katarina prilazi bočno jednom dugačkom bronzanom topu, koji je upravljen naviše pod uglom od četrdeset pet stepeni. Moja gospa ne mora da traži posudu s dugom drškom, niti veliku drvenu kutiju u kojoj je smešten barut; ona zna gde se obe nalaze, pa s uvežbanom lakoćom puni posudu do vrha sumpornim barutom, a onda je gura u dugačku cev topa. Na njenu zapovest, trčim i

-7-

donosim veliki naramak sena koji služi za punjenje - s hrpe blizu kutije s barutom - i dugački drveni nabijač. Dok stavljam seno u cev i guram ga nadole nabijačem, Katarina ide da donese đule s velike gomile u obliku piramide; tetura se pod težinom kamene kugle; može da nosi đule samo savijena, držeći ga s obe ruke u visini butina. Međutim, ipak ga nosi, a kada se približila cevi, pridružujem joj se, pa zajedno podižemo đule dovoljno visoko da ga gurnemo u cev. Do tog časa šestorica topdžija su se konačno okupila, pa preuzimaju obavljanje preostalih dužnosti. „Ciljajte Numaijevu palatu“, zapoveda Katarina, dobro znajući da je verovatnoća da se u sumrak precizno pogodi tako udaljena meta veoma mala. Uprkos tome, ona žudno posmatra dok jedan artiljerac koristi podešeni visak kako bi odredio pravu visinu, pa meri ugao s kvadrantom i namešta cev shodno rezultatima. A kada je konačno podignut metalni poklopac pri dnu topa, i držač s upaljenim fitiljom prinesen otvoru za paljenje baruta, kontesa tapše rukama, sumorno likujući. „Za tebe, Lufo Numai!“ viče ona, delić sekunde pre nego što nam zapovednik artiljeraca rukom daje znak da se odmaknemo od topa, a zatim naređuje: „Pali!“ Trzam se i pokrivam uši rukom. Kao na tarot karti za proricanje sudbine Kula, proživeh topovsku grmljavinu, koja mi je zaglušila uši i podrhtavanje zidina tvrđave i čvrstog tla od teškog kamenja pod mojim stopalima. Osećam kako padam s razbijenim kamenjem prema zemlji, prema sigurnoj smrti, prema kraju svega što znam. Na Katarininu zapovest, top ponovo puca, i ponovo. Grofica od Forlija i ja smo već dvaput iskusile topovsku paljbu u Kuli, i preživele. Međutim, ovaj treći put zasigurno će nam biti poslednji. Usred zaglušujuće pesme artiljerije, vidim naš kraj i naš početak, a misli mi se okreću dalekoj prošlosti...

-8-

Deo prvi Milano decembar 1476. – april 1477.

Prvo poglavlje

U smiraj dana se začuše vrisci - neobuzdani, ženski, prodorni. Nikada ih ne bismo razabrali da nije bilo dima i iznenadne ćutnje pevača. Vriske sam čula osam dana pre Božića dok sam stajala na zatvorenoj terasi i teško udisala reski, hladni vazduh kraj otvorenog prozora, čije je kapke brže-bolje raskrilio sluga brzih misli. Trenutak ranije, sedela sam ispred ognjišta gde je pucketala vatra u vojvotkinjinim odajama dok je jedna njena sobarica pekla pinjole 1 na gvozdenoj pekarskoj lopati s drvenom ručkom - poslasticu za vojvodinog naslednika sedmogodišnjeg Đan Galeaca Sforcu; dečak je prazno piljio u plamenove dok mu je dadilja raščešljavala kovrdže boje slame koje su mu pokrivale krhka ramena. Pored njega je sedeo njegov šestogodišnji brat Ermes - debelih udova i struka, sporih pokreta i misli - s pravom zagasitoriđom kosom. Sleva im je sedela majka, vojvotkinja Bona, s čisto belim velom obavijenim oko savijenih tamnih pletenica, stisnutih usana čkiljeći u iglu i svilu u svojim punačkim šakama. Imala je dvadeset sedam godina i delovala zrelo i dostojanstveno; Bog joj je dodelio stamenu građu, zdepaste udove, te kratak debeo vrat s malim širokim licem. Premda joj crte lica nisu bile ružne - nos joj je bio kratak i zaobljen, koža baršunasto meka i lepa, zubi mali i skoro sasvim poravnati - imala je nisko čelo s gustim, prenaglašenim obrvama. Profil joj je bio ravan, oči široko postavljene, a mala brada izgubljena u naborima sala, koje je ponajviše dobila nakon rođenja prvog deteta; pa ipak, na dvoru vojvode Galeaca, prema mom mišljenju, nije bilo divnije duše. Sleva Boni sedele su dve vojvodine vanbračne ćerke, posledice njegove sladostrasne igre sa ženom jednog dvoranina. Starija, trinaestogodišnja Katarina, bila je primer fizičke savršenosti, s gipkim telom koje je obećavalo pune grudi, čistom kožom, i pravim skladnim nosem, mada su joj usne bile prilično tanke. Dva obeležja uzdigla su njen izgled od puke privlačnosti u istinsku lepotu: pune, lepršave, svetlozlatne kovrdže, tako svetle da su se presijavale na suncu; i oči čije je plavetnilo bilo toliko izrazito da su mnogi koji bi je prvi put sreli nehotice ispustili uzdah. Dejstvo je pojačavala urođena samouverenost njenog pogleda. Međutim, tog popodneva pogled joj je bio mrzovoljan, pošto nije imala strpljenja da radi s iglom, a mrzela je da sedi mirno; često je prekidala vezenje i ukočeno gledala u vatru nezadovoljno uzdišući. Da je bilo leto, zanemarila bi vojvotkinjino uporno zahtevanje na lekciji iz šivenja i pridružila se svom ocu u lovu, ili otišla na jahanje s braćom, ili ih jurila dvorištem koje se protezalo na sve strane. Nije bilo važno što su takve aktivnosti bile krajnje neprilične za jednu devojku, koja je već bila verena i koja će se zasigurno udati za tri godine. Katarina se nije plašila vojvotkinjinog gneva ne samo zato što Bona nije bila sklona ljutnji već i zato što je bila mezimica svog oca, koji je retko dopuštao da bude kažnjena. Isto se nije moglo reći za njenu devetogodišnju sestru Kjaru, kao prut mršavu, bojažljivu devojčicu s buljavim smeđim očima i uskim licem oštrih crta. Nasuprot pažnji koju je vojvoda pokazivao prema Katarini, Kjara - sporog uma i poslušna - od oca je dobijala samo bezrazložno kinjenje; retko je susretala nečiji pogled i držala se blizu Bone, pošto je vojvotkinja imala zaista veliko srce, pa je prema svoj vojvodinoj deci jednako Jestive semenke bora. Ovi orašasti plodovi odlikuju se visokim sadržajem ulja, vitamina, minerala i visokovrednim belančevinama. (Prim. prev.) 1

- 10 -

postupala; Bona je prema vlastitom sinu Đan Galeacu, koji će jednog dana vladati Milanom i svim teritorijama vojvodstva, pokazivala istu nežnost i pažnju kao i prema Katarini i Kjari, iako su obe bile živi dokaz preljubništva njenog muža; bila je dobra i prema dvojici vojvodinih nezakonitih sinova, koji su tada bili gotovo odrasli ljudi i u Milanu učili vojne veštine u kući svog oca. Iako je ohrabrivala sve nas decu da joj se obraćamo kao svojoj majci, samo ju je Kjara zvala mama. Katarina ju je zvala madona i moja gospo, a ja Vaša milosti. Bona je bila pažljiva čak i prema meni, nahočetu maglovitog porekla, javno je tvrdila da sam nezakonito dete jednog od njenih prognanih rođaka u Savoji, pa prema tome i u srodstvu s kraljem Francuske. Nejasno sam se sećala lepe vranokose žene - čije je crte lica vreme izbrisalo - koja mi je šapatom tepala na francuskom; to je zasigurno bila moja majka. Sećam se i nežnih monahinja koje su brinule o meni kada je vranokosa žena nestala. Međutim, kada sam nasamo pritisla Bonu o toj temi, odbila je da mi pruži bilo kakve pojedinosti, nagovestivši mi da je za mene bolje da ne znam. Prihvatila me je kao svoju ćerku - mada nižeg statusa - i bilo mi je predodređeno da provodim dane kao njena najmaženija dvorska dama. Bila sam zahvalna, ali sam se stidela svog porekla. A stideti se, za mene je bilo nešto najgore. Dala mi je ime Almadea: božja duša. Tokom godina, počeli su da me zovu samo Dea, ali se Bona postarala da nikada ne izgubim iz vida svoju dušu. Bila je pobožna žena, predana molitvi i milosrđu, posvećena podizanju svoje dece da služe Bogu. Pošto Katarinu nije zanimao nevidljivi svet, Đan Galeaco je bio određen za svetovnu sudbinu, a Kjara sporoumna, samo sam ja bila revnosan primalac njenog gorljivog verskog poučavanja. Vojvoda, koji je do neba hvalio Katarinu i proklinjao jadnu Kjaru, retko mi se obraćao ili govorio o meni. Bila sam isključivo Bonin projekat - premda sam, budući da sam bila četiri godine starija od Katarine i često njena pratilja, imala mnogo prilika da budem u prisustvu Njegove milosti, koji je ludo voleo svoju plavooku, zlatnokosu ćerku i često je posećivao. U tim prilikama njegove oči bile su prikovane za Katarinu, a u onim retkim slučajevima kada bi mu pogled odlutao i uhvatio moj, brzo ga je odvraćao. Tog osmog dana pre svečane proslave Hristovog rođenja, zamak u Paviji - vojvodino omiljeno konačište u unutrašnjosti - vrveo je od aktivnosti. Lice svakog sluge oslikavalo je izvesnu zabrinutost i odlučnost, a svakog dvoranina željno iščekivanje. Za dva dana, svih nekoliko stotina dvorana krenuće u celodnevnu povorku do Milana i veličanstvenog dvorca Porta Đovije. Vojvoda će se tamo na Badnji dan obratiti narodu, te davati pomilovanja i milostinju; kada zađe sunce, svečano će upaliti ćoko, veliku božičnu cepanicu, za svoje osoblje i poslugu u ogromnoj gozbenoj dvorani. Vatra će biti savesno održavana tokom čitave noći. Vojvoda nikada nije izgubio svoju dečačku ljubav prema tom prazniku, pa je svake Badnje večeri i privatno svetkovao sa svojom porodicom uz obred ćoko, propraćen raskošnom gozbom. Upravo tog popodneva, u slavljeničkom činu tokom iščekivanja godišnjeg hodočašća, vojvoda Galeaco je poslao kvartet pevača u ženine odaje. Bili su to članovi vojvodinog hora, koji je bio bez premca u celoj Evropi. Vojvodu nije mnogo zanimala umetnost prepuštao je nabavku knjiga i slika svojim potčinjenima - ali muzika je bila njegova strast, pa je s velikom pažnjom tragao za najdarovitijim pevačima i kompozitorima po čitavoj Evropi, i pronalazio ih. Đan Galeaco, Ermes, vojvotkinja Bona, Katarina, Kjara i ja sedeli smo ispred vatre okrenuti ka zapadu, s otvorenim vratima s naše leve strane, dok su pevači - dvojica muškaraca i dvojica mlađih momaka, pri čemu je drugu dvojicu vojvoda izabrao koliko zbog nadarenosti, toliko i zbog stasa - stajali levo do samog ognjišta, i pevali božićne

- 11 -

pesme zadivljujućim glasovima. Iza nas, dve sobarice su vredno pakovale Boninu božićnu garderobu u dva velika kovčega. Sedeći na podu kraj stopala starijeg brata, Ermes je dremao dok je mali Đan Galeaco sedeo - poslušno trpeći u kosi pokrete četke svoje dadilje - zurio u vatru i slušao. Vojvotkinja Bona se nadala da će dečaci poprimiti očevu strast za muzikom. Ona i Kjara bile su zaokupljene vezenjem, a Katarina drvenom kuglom kraj svojih nogu, igračkom koja je pripadala njenoj mlađoj polubraći. Zlatokosa je vragolasto nožnim prstima gurnula kuglu, koja se kratko otkotrljala i blago udarila u nos hrta koji je dremao sklupčan kraj Boninih stopala. Pas - koji nije imao jednu nogu i, poput mene, bio jedan od Boninih izbavljenika - otvorio je jedno oko i odmah zatim nastavio da drema. Vojvotkinjina odaja bila je povelika, s velikim zasvođenim prozorom, kupolastom tavanicom, i zidovima obloženim tamnim, ukrasno izrezbarenim drvetom. Za razliku od vojvodinih odaja, ova se sastojala od jedne sobe koja je imala odeljak za sedenje ispred kamina, odeljak za oblačenje zaklonjen od pogleda s nekoliko ormana, tj. budoar i podijum na kome se nalazio krevet od mahagonija čiji su brokatni zastori bili navučeni. Blizu kreveta su bila tri ležaja, na jednom sam ja spavala onim noćima kada mi je muž putovao. Bonina odaja nalikovala je većini drugih soba u zamku u Paviji, četvrtaste kamene dvospratnice dovoljno velike da se u njoj udobno smesti pet stotina duša. Na svakom uglu te građevine isticala se velika kula, čije su prostorije bile predviđene za najvažnije uglednike i zvaničnike. Na drugom spratu severoistočne kule bile su vojvodine odaje, a na istom spratu severozapadne - odaje njegovih potomaka; jugoistočna kula služila je kao službeni prostor, a jugozapadna kao biblioteka. U prizemlju dve kule nalazili su se relikvijar i tamnica. Izuzev vojvodinih odaja, sve sobe su izlazile na dugački zajednički hodnik ili na lođu, koja je gledala na ogromno dvorište. Lođa na prvom spratu - na kome su bili smešteni manje važni gosti, sluge, kasapnica, kupaonica, perionica i riznica - bila je izložena vremenu. Međutim, radi mira i udobnosti vojvode i njegove porodice, lođa na drugom spratu je zazidana, mada su postojali prozori da propuste letnji povetarac, s kapcima da spreče ulazak zimskih vetrova. Kao devojčica, imala sam običaj da trčim dugačkim, naizgled, beskrajnim hodnicima, izbegavajući sudar sa slugama kojih je tamo bilo na svakom koraku. Jednog dana sam odlučila da prebrojim sve sobe na oba sprata: bilo ih je osamdeset tri ako se računaju i saleti, male sobe za primanje u produžetku kapele, odaje zečeva, kao i odaje devojaka i ruža - poslednje dve su ime dobile prema muralima. Moja omiljena soba bila je odaja ogledala na prvom spratu, s raskošnim podnim mozaikom i tavanicom od blistavog obojenog stakla. Ognjište u Boninoj sobi nalazilo se na sredini zida koji se naslanjao na sobu njenog sina, zbog čega smo svi sedeli udaljeni mnogo koraka i od prozora i od sobnih vrata. Ja sam sedela najbliže vratima, koja su bila otvorena da bi se olakšao pristup sluškinjama koje su pakovale vojvotkinjin božićni prtljag. Trebalo je da se opustim u toplini vatre i jednostavno slušam pevanje. Glas jednog mladića bio je toliko lep i upečatljiv da je, kada je pevao sam, Bona prekidala vezenje i žmureći uživala u njegovoj milozvučnosti. I ja sam sklopila oči, ali sam ih otvorila čim sam osetila iznenadan nalet suza i neprijatnu stegnutost u grlu. Po treći put u poslednjih sat vremena spustila sam svoj vez i što je neprimetnije moguće, krećući se iza grupe koja je sedela - hitro se odmakla od ognjišta u hladnu senku kraj zasvođenog prozora, pa pogledala napolje. S moje leve strane, bledo sunce je zamiralo iza gustih zimskih oblaka koji su slutili na sneg; ispred mene se nalazila bašta, ocvala osim pokoje zimzelene biljke. Pravo, prema severu, pružala se Lombardijska ravnica, koja je u velikoj meri bila u senci ogoljenog

- 12 -

drveća s granama nalik na paukove krake u obližnjem parku, gde je vojvoda lovio. Na dan jahanja odavde, iza ravnice i van mog vidokruga, uzdizali su se Alpi; na istoku se nalazilo kraljevstvo Savoja, gde je rođena Bona. Moj Mateo neće doći sa severa, ali dvorski život zahteva da dvorim vojvotkinju, i ugušim svu žudnju da pojurim beskrajnom lođom na jug do biblioteke, odakle bih mogla da se popnem stepenicama do jugozapadne osmatračnice i piljim prema Rimu. Mateo da Prato služio je vojvodi kao pisar, povremeni glasonoša, i niži izaslanik. Majka mu je umrla dok ga je rađala, a otac nedugo potom; poput mene, bogata porodica ga je usvojila i obrazovala. Svojom nadarenošću za tumačenje kodova i stvaranje nedokučivih šifara zavredeo je pažnju vojvodinog glavnog sekretara Čika Simoneta. Prvi put sam ga videla pre sedam godina, kada sam imala deset godina, a on sedamnaest; tek je bio stigao u Milano i počeo da šegrtuje kod Čika. Tada nisam ni sanjala da ćemo se venčati. Nisam očekivala da ću se uopšte udavati. Pozadi kod ognjišta, Bona je primetila moje neraspoloženje. Kada su pevači hvatali dah između pesama, tiho mi je dobacila: „Neće doći danas, Dea. Rekla sam stotinu puta, ne postoji ništa sigurnije od kašnjenja tokom zimskih putovanja. Ne očajavaj! Već su pronašli neki smeštaj i sada udobno sede ispred vatre baš kao i mi.“ Napravila je pauzu. „U svakom slučaju, vreme je da zatvorimo prozore. Prilično je zahladnelo.“ Nije se osvrnula na činjenicu da je to bila najhladnija zima koje je iko na dvoru mogao da se seti. „Svakako, Vaša milosti“, rekla sam. Nakon mojih reči, jak nalet vetra uskovitlao je oblake; izobličavali su se pred mojim očima sve dok se nisu preobrazili u sablasni lik: čoveka koji se klatio na sve mračnijem nebu kao da ga je nevidljivi Bog držao za jedan članak, dok mu je suprotna noga bila savijena u kolenu obrazujući četvorku okrenutu naopačke. Obešenik, tako ga je zvao Mateo. Gurnula sam teške škriljčane kapke na mesto i pričvrstila ih rezom, a onda načas oklevala pre nego što sam brzo obrisala suzu. Kada sam se ponovo okrenula ka Boni, na licu mi je bio lažni osmeh. Ako se izuzmu oblaci, razum je govorio da nemam razloga za brigu. Mateo je bio iskusan putnik, a gosti koje je vodio iz Rima u Milano bili su papski legati, i suviše važni da bi se izlagali opasnosti putujući po lošem vremenu. Mateo je bio i naoružan za slučaj da se pojave razbojnici, a legati su putovali sa slugama i telohraniteljima. Ipak, moja uznemirenost nije jenjavala. Tog jutra sam se probudila u čudnom strahu od sna o maču sa dve oštrice uperenom nadole, s kojeg je kapala krv na smrznutu zemlju, dok mi je glas bez okolišanja šapnuo na uvo: Mateo je mrtav. Pre jutarnje mise, upalila sam drugu sveću za Matea, zato da bi Bog bio sasvim siguran da čuje baš moje molitve. Bona je primetila sveću čim je stigla u kapelu, a kada sam kleknula pored nje, utešno je položila ruku na moju podlakticu. „Bog čuje“, tiho je prozborila, „i ja se molim za isto.“ Njena dobrota me je naterala da brzo obrišem suze, ali me briga nije napuštala; u svom sećanju videla sam Matea obešenog naopačke, bledog i bez svesti. Posle mise, pažnju mi je, na sreću, odvratio zadatak da nadgledam sobarice koje su pripremale vojvotkinjine i dečje stvari za povratak u Milano. U podne sam primetila da se skupljaju snežni oblaci, ali sam tvrdoglavo rekla sebi da će ih i Mateo, najpametniji čovek koga sam znala, primetiti i ubrzati svoje napredovanje. Međutim, nebo je postajalo sve mračnije, baš kao i moje raspoloženje, a zalazak sunca

- 13 -

doneo je narastajući strah. Do trenutka kada sam zatvorila prozor u Boninoj sobi, ponovo sam se suzdržavala od plača. Ipak, vratila sam se svom vezenju s novim žarom, a sa svakim ubodom igle uputila sam nečujnu molitvu: Bože, zaštiti mog muža. Bog će sigurno čuti. Niko nije zasluživao zaštitu više od Matea, niti su postojale molitve koje su zasluživale da budu uslišene više od Boninih. Moj vez bio je krupan i nemarno izveden, pa je kasnije morao da bude ištrickan i ponovo izvezen - doduše, ne tog dana, pošto je dnevna svetlost gasnula, te je ubrzo, na Boninu zapovest, vezenje bilo prekinuto. Muški kvartet ponovo je zapevao, i to živahnu narodnu pesmu koja je izmamiia Boni osmeh i naterala Katarinu da pomera noge u ritmu muzike. Pogled mi je počivao na komadu bele svile u mojim rukama; nisam ni primetila šta je prouzrokovalo prvi glasan zveket, ali sam digla pogled i stigla da vidim kako je Frančeskina gvozdena pekarska lopata uz oštar odjek pala na kameni pod ispred ognjišta, prosuvši pinjole u plamenove. Frančeska je užasnuto pogledala tepih i naglo podigla ruke uvis, zbog čega joj je šal skliznuo s ramena. Jedan kraj šala je pao na ognjište i zapalio se, dok je ona, nesvesna toga, zurila dole u pekarsku lopatu crvenu od usijanja koja je progorevala tepih neposredno kraj stopala naslednika vojvodstva. Frančeska je ispustila prodoran krik, za kojim su brzo usledili krici Bone i dadilje. Dadilja je odmah odbacila četku i svog štićenika Đan Galeaca podigla uvis sa stolice, koju je pritom oborila. Ermes je zavrištao tražeći majku. Četvorica maženih pevača - koji su po muzičkoj nadarenosti predstavljali sam evropski vrh, i bili odani vojvodinoj porodici sve dok su primali svoje izdašne plate - brzo su nestali kroz vrata. Dok su deo sobe u blizini ognjišta ispunjavali dim i povici, ustala sam - rešena da nogama ugasim vatru pre nego što se rasplamsa - i krenula prema Frančeski. Međutim, Katarina, koja je već ustala, isprečila mi se na putu. Plave oči su joj bile raširene i odsutne, dok je svojim držanjem podsećala na izgubljenu, prestrašenu zver. Dok sam žurila ka vatri od koje se ona udaljavala, toliko snažno mi je odgurnula rame da sam se zateturala unazad i zamalo pala. Projurila je pored mene - s tronogim hrtom za petama - pa kroz vrata u lođu. Iza nje, Bona je uzela Kjaru - ukočenu i uplakanu od straha - sa stolice, pa ju je zajedno s Đan Galeacom i Ermesom povela prema vratima. Sklonivši decu od opasnosti, prošla je pored mene i dopustila mi da pomognem Frančeski da ugasi vuneni šal - u tom trenutku izuvijan na tepihu - čije su ivice postojano gorele, ispunjavajući sobu smradom spaljene kose. Jedna sobarica, koja je pakovala vojvotkinjine stvari, potrčala je napred i žaračem gurnula zalutali ognjišni kamen - koji je prouzrokovao neprijatnu nezgodu tako što je pao iz dimnjaka i udario Frančeskinu pekarsku lopatu - nazad na ognjište. Potom je dotrčala druga sobarica i polila šal i progoreli tepih vodom iz vojvotkinjinog suda za prljavu vodu. Do tog časa, pinjole su izgorele i zasmrdele, a vazduh postao nepodnošljiv. Otežano dišući, Frančeska je pohitala do prozora koji sam nedavno zatvorila i otvorila ga, pustivši unutra zvonjavu iz obližnjeg manastira Ćertoza i ledeni alpski vazduh. Pridružila sam se ostalima u lođi, gde je bio širom otvoren prozor koji je gledao na dvorište. Đan Galeacova dadilja je vodila njega, njegovog brata i još uvek uplakanu Kjaru do susedne sobe - odaje naslednika vojvodstva u severozapadnoj kuli; svi pevači su nestali s vidika. Pošto su čuli galamu, nekoliko uznemirenih slugu pojavilo se na vratima Đan Galeacove odaje, ali videvši da je opasnost prošla već su se vraćali nazad u kulu.

- 14 -

Bona je ostala kraj prozora u lođi, i čekala kako bi se uverila da ja nisam povređena; majčinski je glasno odahnula kada me je videla zakašljanu, i povela me pravo ka otvorenom prozoru. Izložila sam lice neprijatno hladnom vazduhu i ispunila njime pluća. Kada sam konačno prestala da kašljem, obrisala sam suzne oči i odmakla se korak da osmotrim vojvotkinju. Nije bila povređena u nesrećnom događaju, ali je nova neprilika zaokupila njenu pažnju: pratila sam joj pogled upravljen na istok duž dugačke lođe i ugledala Katarinu kako stoji na drugom kraju velikog predvorja koje je odvajalo vojvotkinjine odaje od vojvodinih. Obasjana žutom svetlošću koju je sa zida bacala voštanica, Katarina je nepomično stajala, leđima okrenuta prema nama; njena obično živahna pojava bila je primirena, brada podignuta, a glava nagnuta na jednu stranu; podsetila me je na mačku koja, pre nego što će skočiti na pticu, zastaje da oslušne njeno pevanje. I ja sam zastala: neka žena je užasnuto i neobuzdano vrištala negde u suprotnom krilu palate. Neuobičajeno, petora vrata koja su vodila u veliko predvorje bila su zatvorena, a sluge unutar njih čudnovato tihe. Lođa se, takođe, naglo ispraznila, izuzev vremešnog sluge, koji je zastajao da upali svaku voštanicu na zidu noseći dugačku tanku sveću; polako nam se približavao iz pravca vojvodinih odaja. Zasigurno je čuo ženine krike; možda ju je čak i video kako se batrga u čvrstom stisku Bruna, najsnažnijeg od svih vojvodinih telohranitelja. Međutim, poput svih dobrih slugu vojvode od Milana, Galeaca Sforce, i on je naučio da drži spušten pogled, stabilan korak i bezizražajno lice kao da nije mogao da čuje njene gromke krike. Dopirali su s istoka, iz lođe u muškom krilu, a postajali su još glasniji kako su se pomerali prema severoistočnoj kuli i vojvodinim odajama. Pusti me, pusti me Za ljubav božju... Vi tamo, pomozite mi Bilo ko, pomozite! Odmah sam razumela zašto su se svi ostali tako vešto udaljili odatle. Katarina se hitro okrenu prema nama; plave oči su joj bile žudne, blistave, a smešak gotovo zloban. „Gospo“, skoro veselo doviknu Boni. „Hoćemo li da se pomolimo?“ Bonine tamne, ukočene oči bile su iskolačene od bola. Pa ipak, ona savlada bol i, zanemarivši slugu i Katarinin drski, znalački pogled, odiže skute haljine. Smirenim, sporim koracima sa svom skladnošću pokreta koju joj je četvrtasta, krupna građa dozvoljavala, pođe niz lođu, pored zatvorenih vrata velikog predvorja do otvorenog ulaza u porodičnu kapelu. Katarina i ja uđosmo s njom u kapelu. Unutra, neposredno pored ulaza, s naše desne strane, nalazila su se unutrašnja vrata koja su povezivala kapelu s vojvodinom sobom za oblačenje. Zbog bezbednosti i privatnosti, nijedna vojvodina soba nije izlazila neposredno na lođu. Umesto toga, morali ste da uđete u kapelu, pa iz nje u vojvodinu sobu za oblačenje, koja je zatim vodila do vojvodine spavaće sobe, a ova do njegove lične trpezarije u severoistočnoj kuli. Iz trpezarije se ulazilo u najseverniju sobu muškog istočnog krila odaju zečeva. U njoj se nalazio mural u prirodnoj veličini koji je prikazivao vojvodu na konju kako u letnjem zelenilu parka s hrtovima goni zečeve; ova odaja je izlazila neposredno na istočnu lođu. Ukratko, postojala su samo dva načina da dođete do vojvodinih odaja iz zajedničkog hodnika: ili iz kapele spojene sa severnom lođom, ili iz odaje zečeva spojene s istočnom lođom.

- 15 -

Naravno, nameravali su da devojku dovuku unutra kroz odaju zečeva, tako da niko ko ulazi ili izlazi iz vojvotkinjinih odaja ne bi mogao da je vidi. Da kamen, pukom slučajnošću, nije pao iz dimnjaka u Bonino ognjište, vojvotkinja bi čula samo pevače i ostala razdragana i nesvesna silovanja pod krovom njenog muža. Kapela je mirisala na vrući vosak sveća. Bila je obložena abonovinom, poput vojvotkinjine odaje; klupe za hor takođe su bile izrezbarene od abonosa. jedini deo prostorije obeležen nekom bojom bio je veliki prozor od obojenog stakla koji je prikazivao sveca Ambrozija Milanskog,2 sedobradog i ozbiljnog sa svojom zlatnom biskupskom mitrom3 naspram smaragdnozelene bašte u pozadini. Sunčeva svetlost je bila gotovo zgasnula, ostavivši prozor u tami, a kapelu obavijenu senkama osvetljavao je samo sjaj svetiljki s obe strane ulaza i upaljenih tankih sveća na oltaru, ispod velikog drvenog raspeća na kome je visio bronzani Hrist, oborene beživotne glave. Prostorija je bila sumorna, skromna i hladna. Bona je verovala da Bog više obraća pažnju na molitve onih koji pate, zbog čega je često nosila skriveni kostret ispod lepe svilene halje. Sigurno se nadala da bi Bog mogao da prenese deo njenog prekomernog pokajanja na njenog muža. Ispod oltara, gorelo je desetak zavetnih sveća, od kojih su dve bile za sigurnost mog Matea. Do trenutka kada je Bona kleknula pred oltar, a ja podigla jednu od tankih sveća da upalim još dve zavetne - jednu za vojvodinu dušu, a drugu za dušu njegove žrtve - vriska je prestala. Zamenih dugačku, tanku sveću na oltaru, pa se vratih i kleknuh na jastuče pored vojvotkinje, koja je mirisala na ružinu vodicu i dim. Bonine duboko usađene oči bile su čvrsto zatvorene, punačke ruke sklopljene, a usne se nečujno pomerale. Lice joj je bilo zgrčeno, ali odlučno; neko ko nije sumnjao da vojvotkinja prolazi kroz ličnu patnju pomislio bi da je jednostavno iskrena u svojoj molitvi. Katarina nije kleknula, već je otvoreno i bez stida prislonila uvo na vrata koja su vodila u vojvodinu sobu za oblačenje; nije probala da ih otvori, jer je znala da je s druge strane navučena reza. Kada je Katarina bila vrlo mlada, ali dovoljno stara da pretpostavi šta se događa, Bona je pokušavala da je pošalje u svoje odaje za vreme takvih činova. Devojčica je bila neposlušna i stalno bežala u muško krilo ne bi li makar nakratko videla svog oca u preljubi. Bila je snažnija, brža i mnogo pametnija od svojih dadilja, što je za posledicu imalo da je Bona naposletku priznala vojvodine grehove i vodila Katarinu sa sobom u kapelu, zahtevajući od nje da se moli za svog oca. Međutim, Katarina je odbila da tako gubi vreme. „Ako je to što moj otac radi pogrešno“, razborito upita, „zašto ga onda niko ne zaustavi?“ Bona, koja je bila pobožna, ali ne i misliteljka, nije imala odgovor. Ubrzo se umorila od pokušaja da utiče na razvijanje Katarinine dobrodušnosti, pošto je devojčica očigledno bila tvrdoglava koliko i njen otac i najverovatnije u jednakoj meri sklona zlobi. Ja sam, s druge strane, bila neizmerno zahvalna vojvotkinji i željna da joj udovoljim. Moji roditelji su nesumnjivo bili toliko prokleti - moja majka možda osramoćena žena, a otac odveć grešan da bi mario za sopstvenu decu - da Bona, koja je bila nepokolebljiva pred licem zla, nikada nije mogla privoleti sebe da kaže nešto više o njima. Plašila sam se Sveti Ambrozije (oko 337-397) bio je hrišćanski biskup i vodeći pisac crkvenih himni, kao i veliki pobornik nezavisnosti crkve od svetovne vlasti; posvećen je 374. za milanskog biskupa; uticajni episkop danas se smatra jednim od četiri oca Rimokatoličke crkve, a poštuje se kao svetac i kod pravoslavnih. (Prim. prev.) 2

U hrišćanskim crkvama kapa katoličkih biskupa koju nose kada služe misu odnosno kruna pravoslavnih episkopa. Simbolično predstavlja trnovu krunu koju je nosio Hrist pre nego što je razapet. (Prim. prev.) 3

- 16 -

da to što ih je navelo na neizreciv greh nije zarazilo i mene, pa sam oberučke prihvatila vojvotkinjino revnosno ponavljano uputstvo u pogledu vere. Bog je pun ljubavi, uvek je govorila Bona, ali i pravedan. I premda ne možeš odmah da vidiš rezultate, On zasigurno čuje molitve smernih. Moli se za pravdu, Dea, i posle izvesnog vremena ona će doći; i moli se za sebe kako bi bila dovoljno mudra da voliš grešnike dok se gnušaš njihovih nedela. Zbog Bone, verovala sam u sve to, često se i iskreno molila, i čekala da Bog nagradi pravoverne i kazni grešne. Vojvoda je bio svemoćan, njegovi telohranitelji podmukli, naoružani i spremni da donesu smrt onima koji ometaju zadovoljstvo njihovog gospodara; šta sam drugo mogla, kao obična sedamnaestogodišnja žena, osim da se molim i ponudim Boni utehu i društvo? Međutim, kada se radilo o grešnicima koji su uživali u okrutnosti, poput vojvode i njegove bezosećajne mezimice Katarine, nisam mogla ni da se približim Boninom svetaštvu. U srcu sam gajila mržnju, a ne ljubav. I zato, počevši da izgovaram nečujne molitve pored vojvotkinje, nisam zamolila Boga ni za strpljenje, ni za milosrđe, već za osvetu, i to bržu nego što je On imao običaj da šalje. U svom umu nisam zamislila umirućeg Hrista, ni Presvetu Bogorodicu, nego vojvodu, koji je izazvao trenutnu tišinu tako što je pružio ruku devojci i govorio nežno i brzo, kao da umiruje uplašenu životinju. Rekao joj je da su sve priče o njemu laži, i da je on, u stvari, dobrodušan čovek koji ne želi da je povredi. A ona - nije imala više od petnaest godina, ljupka, neudata devica iz pristojne porodice - bila je izbezumljena od straha i dovoljno očajna da mu veruje. Žarko poželeh da budem muškarac, s mačem i mogućnošću da se približim Njegovoj milosti vojvodi Galeacu. Zamislih sebe kako mu se prikradam iza leđa dok on šapuće devojci, i okončavam njegov zločin jednim kratkim, brzim, osvetničkim ubodom svog sečiva. Umesto toga, stigoh samo da prošaputam jedno Očenaš i dve molitve Presvetoj Bogorodici pre nego što Katarina, zanesenog izraza lica, prošišta: „Sada ulaze u njegovu spavaću sobu.“ Ponovo otpoče vrištanje, ovog puta nemušto, ogorčeno, životinjsko. Stezala sam ruke dok me nisu zabolele i očajnički pokušavala da odagnam slike iz glave. Odnekud iza zida oltara dopreše prigušeni, tupi udarci - možda od udaranja tela ili udova o zidove - i zveket stakla. U pozadini svega toga čuo se i jedva čujni, zlobni muški smeh. Presveta Bogorodice, sažali se na nju. Gospode, omogući da vojvoda okusi pravdu. „Zašto joj ne pomognete?“, odlučno zapita Katarina. U njenom glasu nije bilo zabrinutosti, niti osujećenosti, već samo tvrdoglavog navaljivanja. „Na kraju krajeva, on je povređuje. Bog zacelo ne želi da stojite ovde i ne činite ništa da joj pomognete.“ Ne dižući glavu, Bona odgovori: „Mi smo samo žene, i mnogo smo slabije od muškaraca. Ukoliko nam oni ne priskoče u pomoć, možemo da se oslonimo samo na dobrotu Boga.“ Ugao Katarinine usne se izvi od gađenja. „Samo kukavica čeka na Boga.“ Rasrđena napadom na Bonu, oštro pogledah Katarinu. „Ako je to tako, gospo, zašto onda vi ne zaustavite svog oca? Vi ste mu miljenica; ubedite ga. Spasite ga od greha i zaštitite devojku.“ Ne odvajajući uvo od vrata, Katarina mi isplazi jezik. Pošto se molila, Bona to nije videla. „Svi vi govorite besmislice“, reče Katarina. „Prvo kažete da je moj otac zgrešio. Zatim kažete da je Bog izabrao oca da vlada, pa njegova volja mora da se poštuje. Pa njegova je

- 17 -

volja da legne s lepom devojkom. Dakle, gde je tu greh? A ako je to zaista greh, zašto je onda Bog doneo tako lošu odluku kao što je pomazanje mog oca?“ Bona nije otvorila oči, ali ispod vela joj krupna suza kanu iz ugla oka i skliznu niz obraz. Nije joj bilo svojstveno da osporava volju Boga, niti svog muža. „Ako nećeš da se moliš za svog oca“, kaza ona, glasom promuklim i drhtavim od tuge, „onda se barem moli za devojku.“ „Činjenica je“, odvrati Katarina, „da vojvoda može da radi šta god poželi.“ Devojčica kaza još nešto, ali njene reči zaglušiše povici čoveka koji su dopirali iz pravca odaje zečeva: „Vojvotkinjo! Vojvotkinjo! Vaša milosti!“ Njegovom hrapavom, unjkavom glasu ubrzo se priključiše drugi, pre nego što ga prigušiše zvuci meteža. Zainteresovana, Katarina pohita u hodnik da sazna šta je izazvalo buku. U roku od jednog minuta, uplašeno se povuče nazad u kapelu, i pade na kolena pred oltarom na suprotnoj strani od Bone. Bat čizama odzvanjao je po kamenom podu lođe. Ubrzo su trojica ljudi u ogrtačima stajala u zasvođenom ulazu kapele s isukanim kratkim mačevima. Jedan od njih, visok i snažnih ramena, stupi unutra. Kada je video da unutrašnja vrata vode u vojvodine odaje, on prodrma uz zveket ručku za otvaranje, ustanovi da su vrata zaključana, pa klimnu drugoj dvojici, koji počeše na smenu da se bacaju na njih kako bi ih provalili. Postiđena, Bona okrenu lice od njih. U međuvremenu, prvi čovek - prave tamnosmeđe kose, s razdeljkom na sredini koja mu je padala skoro do ramena - sagnu se do nas, pa reče: „Dobre dame, najdublje se izvinjavam što vas uznemiravam u molitvi i remetim mir u božjoj odaji, ali jedna pripadnica lepšeg pola je u opasnosti. Molim vas za strpljenje i uzdržanost dok budemo privodili ovaj slučaj srećnom kraju.“ Govorio je toskanskim dijalektom, a njegov način izražavanja otkrivao je obrazovanje kakvo su imali samo pripadnici najvišeg društvenog sloja; međutim, glas mu je bio neobično unjkav. Bio je u svojim dvadesetim ili tridesetim godinama, ali je to bilo teško proceniti zbog njegovog upečatljivog, čudnog lica. Vilica mu je bila veoma četvrtasta, a brada prilično isturena; imao je primetnu malokluziju,4 pa mu je, dok je govorio, donja usna štrčala dok mu se gornja gubila. Ovo ne bi izgledalo tako strašno da nije bilo njegovog ogromnog nosa, koji je bio pljosnat na prevoju gde se spajao s unutrašnjim uglovima obrva, pa se prvo dizao, a zatim naglo spuštao na jednu stranu; nos je imao i neobično dugačak, povijen vrh. Nagnao me je da pomislim na glinenu masku koja je predugo čekala na pečenje i počela da smekšava. Ovaj čovek bi delovao budalasto ili neoprostivo ružno da nije bilo njegovih retko pronicljivih očiju i nenapadnog, samouverenog držanja. Ustadoh, nerado se poklonih savijanjem noge u kolenu, pa rekoh, s onoliko obuzdanog besa koliko sam smela da pokažem plemiću: „Milorde, uznemirili ste moju gospodaricu u molitvi, i narušili svetost ove kapele.“ Pogledah oštro u dvojicu njegovih pratilaca, koji su dahtali nakon nekoliko neuspelih pokušaja da provale vrata. Poput njega, bili su odeveni u nove zimske ogrtače ukrašene smeđim krznom od kune po okovratniku i na rukavima. Malokluzija (lat. malocclusio), najčešće nasledni poremećaj u kome gornji i donji zubi ne pristaju svojim kvržicama tačno jedni na druge, jer zubi prilikom rasta zauzimaju nepravilan položaj (obično zbog nepravilnog rasta vilice) i ne mogu nesmetano da obavljaju svoju funkciju. Ponekad je zbog malokluzije donja vilica pomerena u odnosu na gornju, što stvara bolove u viličnom zglobu ili dovodi do njegovog oštećenja. (Prim. prev.) 4

- 18 -

„Nisam milord“, odgovori on, vidno uznemiren činjenicom da su se vrisci pretvorili u zloslutno, prigušeno stenjanje, „već samo običan čovek koji pokušava da pomogne devojci u nevolji. Molim vas za oproštaj u ovim, nesumnjivo teškim trenucima za sve vas, ali zar niko drugi u ovoj palati ne čuje da je devojci potrebna pomoć?“ Bona pognu glavu i dalje odveć posramljena da bi govorila. Katarina je ostala na kolenima, ali je pomno gledala pored Bone u govornika, očigledno željna da vidi u kom pravcu će se ovaj neočekivani događaj dalje razvijati. Pre nego što je čovek mogao još nešto da kaže, iz udaljene sobe iza vrata začu se tihi krik, praćen neutešnim jecajima. Na te zvuke, upečatljivo, ružno lice samoproklamovanog običnog čoveka se iskrivi od sažaljenja; odgurnuvši u stranu svoje pratioce, on svom snagom navali ramenom na vrata. Debelo, čvrsto drvo se maltene i ne zatrese od udarca. Umesto da ode osujećen, običan čovek pokuca na drvena vrata balčakom svog kratkog mača. „Vaša milosti! Vaša predobra milosti!“, viknu, šaljivim, laskavim tonom. „To sam ja, vaš tajanstveni gost. Upravo sam stigao da bih uživao u vašem legendarnom gostoprimstvu. Dozvolite mi da se sada bar malo odužim ponudom da mladu damu otpratim kući.“ Pošto nije dobio nikakav odgovor, on veselo dodade: „Uporan sam, Vaša milosti. Čekaću pored ovih vrata, a moji prijatelji pored drugih sve dok je ne budemo imali.“ Posle toga, okrenu se prema svojim ljudima i pokaza rukom u pravcu odaje zečeva. Oni shvatiše i smesta odoše, dok je takozvani obični čovek ostao unutra, uva prislonjenog na vrata. Prođe nekoliko trenutaka, tokom kojih je Bona povratila pribranost. Ona se prekrsti, ustade, pa se okrenu prema pridošlici. Bočno od nje, Katarina, takođe, ustade motreći s iskrenom zanesenošću. „Vaša preuzvišenosti“, polako i tiho prozbori Bona, prisebna kao i uvek, mada sam znala da joj se srce slama. „Moj gospodar, vojvoda, obavestio me je da se spremim za dolazak gosta, ali mi nije rekao da ste to vi. Bojim se da ovog časa ne mogu prikladno da vas pozdravim, s obzirom na neprijatnu okolnost.“ On začkilji očima u vojvotkinju i polako koraknu prema njoj, mršteći se, sve dok mu se oči iznenada ne raširiše, a vilica obesi. „Vaša milosti!“, tiho uzviknu, glasom prigušenim od postiđenosti; obrazi mu porumeneše. „Oh, moja gospo vojvotkinjo!“ On se duboko pokloni, i ostade u tom položaju dok je govorio. „Ne mogu da... Nikada ne bih... Vaša milosti, molim vas da mi oprostite moju grubu nepromišljenost! Moje rasuđivanje se još jednom pokazalo nepouzdanim. Da sam vas prepoznao, bio bih kudikamo smotreniji.“ Odobravala sam njegovu želju da spase devojku u nevolji, ali nisam mogla da mu oprostim poniženje koje je upravo priredio Boni; moja plaha narav naglo preuze kontrolu nad jezikom. „Kako niste prepoznali vojvotkinju, milorde, kada je stajala neposredno ispred vas? Bedan izgovor za takvu neotesanost!“ Bona mi priđe i uhvati me za lakat. „Dea“, veoma tiho reče, „on ima loš vid. Sada i ti moraš da se izviniš.“ Iza nas, Katarina se zakikota. Držeći jezik za zubima, pogledah opet u Njegovu preuzvišenost, a on mi uzvrati pogled. „Dea“ izusti on s blagim iznenađenjem, pa i zanimanjem. Izgovorio je moje ime kao da mu je poznato odranije. Pre nego što je mogao još nešto da kaže, svi se okrenusmo na zvuk koraka, sve bližih vratima koja su vodila u vojvodinu sobu za oblačenje, i glasnu škripu podizanja reze. Vrata se odškrinuše. Njegova preuzvišenost im približi uvo, i sasluša uputstva koja je

- 19 -

šaputao vojvodin sobar. Oštro klimnu glavom da pokaže da je razumeo i a vrata se ponovo zatvoriše. Njegova preuzvišenost se okrenu ka Boni i pokloni se, spremajući se da ode. „Vaša milosti, primite još jednom moje izvinjenje. Kada se sutra budemo sreli, pozdraviću vas kako zaslužujete i dati sve od sebe da se iskupim za propust.“ „Kada se sretnemo sutra, ili bilo kojeg drugog dana, dragi Lorenco“, tiho kaza Bona, „ovo nećemo pominjati.“ „Dogovoreno“, odvrati on, pa klimnu Katarini i na kraju meni. „Dame“ živahno izusti i ode. Slušala sam njegove korake koji su odzvanjali dok je išao lođom prema odaji zečeva. Poput svih drugih u Italiji, i ja sam čula priče o Lorencu Veličanstvenom. Nakon očeve smrti, kada je imao samo dvadeset godina, on je postao istinski vladar Firence. Pre ovoga sam ga samo jednom namah ugledala 1469. - kada sam imala devet godina i živela u Boninom domaćinstvu tek godinu dana - zajedno s četvoricom drugih uglednih vladara u velikom milanskom Duomu, gde je Lorenco Mediči bio kum na krštenju Đan Galeaca. Za razliku od nas, beznačajnih smrtnika, Lorenco se odlikovao izuzetnom oštroumnošću, samouverenošću i dopadljivošću, pa je mogao otvoreno da govori vojvodi Galeacu, a da ne izazove njegov gnev, dok se vojvoda, koji je stalno kinjio svoju porodicu, dvorane, sluge i plemiće, ophodio prema Veličanstvenom s poštovanjem. Kada je Lorenco napustio kapelu, Bona se okrenu ka meni; oči su joj bile pune suza. „Bog je sigurno uslišio naše molitve, poslavši njega da pomogne devojci... I da me nauči poniznosti.“ „Sigurno“, potvrdih blagim glasom, iako ni načas nisam poverovala da je Boni ostalo imalo ponosa posle osam godina braka s Galeacom Sforcom. Ipak, bila sam zahvalna zbog Lorencovog pokušaja da zaustavi vojvodu. „Povedi Katarinu sa sobom“, zapovedi Bona, „i pobrini se da stigne do svojih odaja i tamo ostane. Ti možeš da radiš ono što želiš sve dok te ponovo ne pozovem.“ „Predaću je njenoj dadilji, pa ću se vratiti, ako se slažete“, tiho rekoh. Videla sam da je vojvotkinji potrebna uteha. Teško je prihvatiti da vam je muž čudovište, a još teže izdržati tu čudovišnost u uljudnom društvu. Bona skrenu pogled i zavrte glavom, a ja iznenada shvatih: Lorencov dolazak je toliko posramio moju gospodaricu da više nije mogla da obuzda suze. Kada sam povela Katarinu napolje, Bona ponovo kleknu ispred ograde oltara i, pre nego što će se vratiti svojim molitvama, doviknu: „Molim vas zatvorite vrata za sobom.“ Učinih to, ostavivši je da plače u samoći. Čim smo izašle na lođu, Katarina se odvoji od mene; okrenu se prema muškom krilu i, proklinjući svoje duge, teške halje, podiže visoko skute, pa polutrkom pođe u pravcu odaje zečeva. Pošto sam bila viša i imala duži korak, lako je uhvatih za lakat. Ona pokuša da se otrgne, ali sam je čvrsto držala. Brzo je okrenuh u suprotnom pravcu i povukoh sa sobom prema ženskom krilu. „Kučko!“, prasnu ona. „Tužiću te ocu!“ „Da sam sprovodila vojvotkinjine zapovesti?“ Zastadoh. „Šta bi tvoj otac rekao da te je video kako čekaš u odaji zečeva?“ Ona oćuta i, razdražena, krenu sa mnom lođom natrag prema Boninoj odaji, gde su sluge rasterale dim i zatvorile prozore, iako se smrad nagorelog drveta i pinjola i dalje osećao. Pored nje su u severoistočnom uglu bile odaje malih Đan Galeaca i Ermesa, a neposredno iza njihovih odaja nalazila se najsevernija soba u ženskom krilu - ružičasta odaja, nazvana tako zato što su joj zidovi bili pokriveni ružičastom svilom. Služila je kao

- 20 -

dečja soba za Bonine ćerke, petomesečnu Anu i četvorogodišnju Bjanku Mariju, koja je već bila udata za svog prvog rođaka Filiberta, vojvodu od Savoje. Odmah iza ružičaste odaje nalazila se Katarinina soba. Ostavih je tamo i obavestih njenu dadilju o Boninoj zapovesti, sve vreme znajući da će vojvodina svojeglava ćerka verovatno zbrisati onog časa kada budem otišla. Nisam marila. Produžih na jug beskrajno dugom ženskom lođom, s muralima u prirodnoj veličini na kojima su bili članovi Bonine porodice, istaknuti naspram letnje bašte u pozadini. Blizu vojvotkinjinih odaja stajala je slika koja je prikazivala Bonu kako sedi i s ponosom gleda dole u odojče, Đan Galeaca, u svojim rukama; okružena je svojom svitom: vojvodinom tetkom Elenom del Maino; Emilijom Atendoli, koja je služila majku vojvode Galeaca; i Emilijinom ćerkom Antonijom. Dalje u hodniku, na najnovijem muralu Ermes je pružio jabuku ubranu s drveta svojoj sestri Bjanki Mariji, koja je prikazana kao beba, dok je oslikana desetogodišnja Katarina naterala jednog svog voljenog hrta da sedi radi komadića hrane. Moj naslikani lik se ne može nigde videti, kao ni bilo šta moje. Naposletku stigoh do otvorenih vrata biblioteke u jugozapadnom uglu kule. Ovde je pod umesto običnog kamena bio od belog mermera prošaranog sivim žilicama, dok je tavanica podignuta na treći sprat; nije bilo murala; prostrane zidove pokrivale su visoke police od hrastovine. Na svakoj polici bili su poslagani pergamenti s brokatnim, damastnim ili somotskim povezom. Uprkos vojvodinoj nezainteresovanosti za književnost, njegova zbirka bila je neprocenjiva; posedovao je primerak Vergilijeve Eneide,5 s pribeleškama koje je uneo lično Petrarka.6 Iz tog razloga, sva dela su srebrnim lancima bila privezana za police. Samo tri osobe stajale su unutar ogromne odaje: bibliotekar i dvojica mladih monaha iz obližnjeg manastira u Ćertozi. Pošto je sada, kada je sunce zašlo, žarko želeo da ode iz biblioteke, a nije smeo da je ostavi nečuvanu, bibliotekar se namršti dok sam ulazila. Nisam obratila pažnju na njega, jer sam znala da ću otići znatno pre monaha, koji su smerno i sa strahopoštovanjem stajali ispred jednog rukopisa. Prođoh pored njih i zaputih se prema unutrašnjem stepeništu biblioteke, misleći da se popnem sve do osmatračnice na četvrtom spratu, odakle sam mogla da se zagledam daleko u južni horizont prema Rimu, tražeći znake svog muža. Dok sam išla ka odmorištu, pogled mi privuče kretanje koje sam primetila kroz prozor. Na obali šanca blizu glavnog ulaza u zamak, dvojica dvorana stajala su pored sluge koji je držao uzde dva konja u jednoj ruci i svetiljku u drugoj. Pri slaboj svetlosti, pahulje su neumoljivo padale na zemlju. Zastadoh kako bih ih osmotrila. Iako im nisam jasno razaznavala lica, prepoznah građu jednog Karla Viskontija, crnokosog dvoranina i člana milanskog Veća pravde čije su držanje i pokreti odavali snažna osećanja. Pored njega je stajao stariji, sedokosi čovek, koji je možda bio njegov otac. Publije Vergilije Maron (70-19. p. n. e.), znameniti rimski pesnik, najpoznatiji kao autor Eneide, najvećeg epa u rimskoj književnosti. Eneida je junački ep o legendarnom Enejinom putešestviju nakon pada Troje i njegovom nastanjenju na području gde je kasnije nastao Rim. Vergilije je bio jedan od najuticajnijih rimskih književnika, o čemu svedoči i to da ga je Dante Aligijeri opisao kao svog vodiča kroz Pakao i Čistilište u Božanstvenoj komediji. (Prim. prev.) 5

Frančesko Petrarka (1304-1374), italijanski lirski pesnik, jedan od najznačajnijih preteča humanizma i renesanse. Najslavnije njegovo delo je zbirka pesama Kanconijer posvećena Lauri. Svojim delima koja izražavaju novu misaonost, Petrarka je umnogome uticao na italijansku i svetsku književnost. (Prim. prev.) 6

- 21 -

Iz pravca zamka približavao im se treći čovek, koji je nosio onesvešćenu devojku. Kada ju je video, stariji čovek se udari u grudi, pa naglo raširi ruke; treći čovek je nežno predade njenom ocu. Viskonti nije bio tako pomirljiv; isuče mač i zamahnu prema čoveku koji je doneo devojku. Treći čovek izbeže udarac uzmaknuvši dva koraka, pa raširi ruke u znak mira. Nekoliko sekundi niko se nije pomerao. Pretpostavljala sam da jedan od njih govori. Iznenada, Viskonti vrati mač u korice i klonu od bola. Čovek kome je Viskonti pretio priđe i položi ruku na njegovo rame, dospevši pod svetlost svetiljke. Posmatrala sam kako Lorenco Veličanstveni drži ruku na dvoraninovom ramenu pre nego što je stavio drugu na rame devojčinog oca i načas progovorio. Nakon toga, on zavuče ruku u džep i smotreno predade Viskontiju vrećicu. Ovaj je stavi u džep bez protivljenja. Sneg je počeo jače da pada, nagnavši devojčinog oca da uzjaše konja. On poseže rukom za ćerkom, koja je bila nesigurna na nogama; Viskonti i Lorenco je zajednički podigoše u sedlo. Potom Viskonti i sluga uzjahaše drugog konja, a dvoranin zastade na trenutak kako bi se povijanjem ramena naklonio Lorencu. Ovaj uzvrati istim činom pre nego što sve četvoro ne odgalopiraše preko spuštenog mosta. Ostadoh kraj prozora i videh kako se Lorenco okrenuo, dok mu je vetar šibao tamnu kosu preko lica, i smrknut zaputio nazad prema zamku. On zastade na ulazu i načas pogleda gore prema prozoru biblioteke - pravo u mene, kao da me je video kako stojim tamo, što je bilo nemoguće s obzirom na njegov slab vid.

- 22 -

Drugo poglavlje

Sneg je padao te noći. Do jutra, oblaci su nestali, ostavivši za sobom plavo nebo i beskrajno belo prostranstvo koje je blistalo ispod sunca. Vreme je i dalje bilo veoma hladno, ali je vetar zamro. Dobar dan za putovanje, vedro mi je rekla Bona, uveravajući me da će Mateo biti kući za dva dana. Blago se osmehnuh na njeno bodrenje, iako mi se uznemirenost nije smanjila; probudila sam se s toliko stisnutim želucom da nisam mogla da doručkujem. Umesto toga, iskreno sam se molila pored Bone u kapeli: Gospode, čuvaj svog slugu Matea da Prata i bezbedno mi ga vrati kući. Blagoslovena Device, Majko božja, čuvaj ga od zla. Sveti Kristofere, zaštitnice putnika, zaštiti ga... Nakon toga, ogrnuh svoj teški ogrtač i spustih se stepenicama do prolaza koji je vodio u baštu, gde su drvoseče nagomilale hrpe zimzelenog granja, visoke do mojih ramena. Uzeh nekoliko grana, pa pažljivo pođoh preko klizavog poda otvorene lođe; na drugom kraju, vremešna sluškinja metlom je čistila sneg dok ju je njen usahli muž pratio, posipajući pepeo iz vedra na kamen. Mateova soba, smeštena na prvom spratu, neposredno ispod vojvodine spavaće sobe, bila je udaljena dvoja vrata od baštenskog prolaza. Samo su najviši Galeacovi zvaničnici bili smešteni na drugom spratu zajedno s vojvodskom porodicom. Galeacov sekretar i desna ruka Čiko Simoneta uživao je povlasticu da živi odmah pored vojvodinih odaja, bliže čak i od Bone. Međutim, kao znak priznanja njegovoj oštroumnosti i odanosti, Mateo je bio nagrađen jednom boljom sobom na donjem spratu. Zastadoh na ulazu u muževljevu sobu, pokušavajući da se izborim s mirišljavim granama kako bih izvadila ključ iz džepa ogrtača. Poput svog neposredno nadređenog Čika, Mateo je svoju sobu uvek držao zaključanu. Vojvoda je poveravao sve državne tajne Čiku, a ovaj je poneke delio s mojim mužem. U ovim opasnim vremenima, ako velikaš nije želeo da neku njegovu prepisku čita iko drugi osim osobe kojoj je namenjena, bilo je razborito da se ona šifruje. Glasonošama se nije uvek moglo verovati. Vojvoda je uzdigao Čika na moćan položaj zato što je ovaj bio prirodno nadaren za veštinu šifrovanja, a Čiko je unapredio mog muža zbog Mateove sposobnosti da stvara i pamti šifre koje je teško rastumačiti. Mateo je mogao da pogleda pismo na latinskom ili na lokalnom dijalektu i da ga rastumači u roku od nekoliko minuta, što je bilo neuporedivo umeće. Nakon sedam godina temeljnog upoznavanja s vojvodinim najpoverljivijim pitanjima, Mateo je izabran da služi kao niži izaslanik u Rimu. Bio je tamo jednog proleća pre nego što smo se venčali, a uskoro je trebalo da se vrati iz svoje druge posete. Nisam ga ništa pitala, ali sam bila ponosna: znala sam da ima posla sa članovima Svetog sabora,7 a možda čak i sa samim papom. Sneg koji se topio prouzrokovao je da drvena vrata nabubre; čak i otključana, nisu htela da se otvore sve dok ih nisam snažno udarila nogom. Kada su se otvorila, spustih grane i Sveti sabor (ili Kolegijum kardinala; lat. collegium sacrum), telo sastavljeno od kardinala, koje imenuje papa među svojim glavnim savetnicima i pomoćnicima. Zakletvom koju polažu pred papom, kardinali postaju „prinčevi crkve“ i ulaze u Kolegijum kardinala, čiji je osnovni zadatak da među svojim članovima izabere novog papu. Od 1378. godine svaki papa potiče iz Kolegijuma kardinala. (Prim. prev.) 7

- 23 -

obrisah noge o njih, pa zatvorih vrata za sobom i razbacah ostalo namirisano granje po kamenom podu. Mateo je bio odsutan bezmalo dva meseca, ali je soba i dalje mirisala na njega - na vodicu ružmarina i sapun od maslinovog ulja, na pergamente i mastilo, na neopisivi miris muške kože. Soba je bila hladna, ognjište dugo neupaljeno; jutros sam rekla Bogu da ću odagnati svoj neobično uporan strah za Mateovu bezbednost i verovati da će moje molitve za njega biti uslišene. Kao dokaz moje uverenosti, obaviću verski čin i zapaliti vatru, tako da će soba biti prijatna kada moj muž stigne. Juče sam natovarila drva na rešetku ognjišta, sa strateški postavljenom korom smreke kao trudom; danas sam s kamenog okvira ognjišta uzela kutiju s kremenom i čeličnim kresivom, i izvadila ih. Bilo je potrebno nekoliko pokušaja pre nego što je varnica pala i zapalila vatru. Sedela sam na petama i potpirivala je, razmišljajući o svom neobičnom braku. Druge žene su me smatrale pravom srećnicom. Premda nije imao plemićke krvi, niti pogodnost dobrostojeće porodice, Mateo je svojom oštroumnošću uspeo da se uzdigne do zavidnog položaja. Pritom, bio je vrlo privlačan - viši od većine drugih ljudi, i dugih udova, iako malčice premršav, s pravom, gustom kestenjastom kosom toliko tamnom da je izgledala kao da je crna posle zalaska sunca. Sišao ju je na kratko i često skrivao ispod uske, crvene filcane kape, iste vrste kakvu je nosio njegov gazda Čiko. Mateova koža bila je prirodno bleda, iako bi preplanula tokom njegovih putovanja; oči su mu bile bistre, svetlokestenjaste, pronicljive i mirne, a usne pune i lepe, mada je na krivini gornje usne imao ožiljak usled nezgode u detinjstvu. Reči koje je izgovarao bile su blage i uvek ljubazne. Povremeno, kada bi bio umoran ili se zaboravio, njegov toskanski naglasak postao bi primetan. Tokom sedam godina koje je proveo na dvoru vojvode Galeaca, Mateo nikada nije bio daleko od mene. Za vreme praznika, na izletima, na letnjim igrama u dvorištu zamka, ili u lovu, uvek je uspevao da se nađe u mom društvu; činilo se da zna štošta o izvesnim okolnostima mog života, i uvek ga je zanimalo kako mi ide, posebno učenje. Želeo je da zna da li je Bona dobra prema meni, a Katarina gruba, koje su mi omiljene teme i zanimacije, koje knjige sam pročitala. Uzvraćala sam svojim pitanjima i saznala da je on iz Firence - ili tačnije, iz Bolnice nevinih, najvećeg firentinskog sirotišta. „Odrastao sam tamo“, rekao je, „ali me je odande kao veoma mladog izbavio moj pokrovitelj. Stekao sam obrazovanje od monaha u manastiru Svetog Marka u Firenci. Kada sam bio stariji, otišao sam na Univerzitet u Paviji, gde me je Čiko zavrbovao.“ „Znači, nemaš nikoga u Firenci?“, pitala sam. „Nikakvog pokrovitelja ili usvojioca kome bi se vratio?“ Zaustio je da odgovori, ali se zaustavio i uputio mi osmeh nalik polumesecu. „Nikoga. Ali imam tamo mnogo dragih prijatelja.“ Oklevao je. „Svidelo bi ti se. Tamo nema straha kao ovde...“ Iznenada je oborio pogled, shvativši da je ono što je rekao bilo politički opasno. „Ljudi su bezbrižniji i slobodno govore. Najbolji svetski umetnici žive u Firenci zato što ih tamošnji plemići potpomažu.“ „Ništa ne može biti lepše od Milana“, odrešito sam rekla. Nikada nisam putovala, pa sam se zato plašila toga; Bona je bila moje utočište. „Kada jednom budeš videla Firencu, promenićeš mišljenje“, odvrati Mateo. Nisam mnogo razmišljala o našem prijateljstvu, pošto je njegovo zanimanje za mene bilo dobronamerno i neopsesivno, premda bi povremeno, kada bih digla pogled prilikom razgovora na okupljanjima osoblja, videla Matea kako me posmatra; uvek bi pocrveneo i skrenuo pogled.

- 24 -

Možda me je, kako sam postajala starija, malo više privlačio, ali s obzirom na Boninu strogu versku poduku i vlastitu želju da se oslobodim greha svojih roditelja, nisam bila zainteresovana za brak, niti za telesna zadovoljstva. Svet je bio zastrašujuće, neprijatno mesto, a ja sam bila srećna što sam živa i pod Boninim pobožnim krilom; kada sam imala dvanaest godina, molila sam je da me pošalje u samostan, ali je ona to odbila. (Sada sam zahvalna što me nije tamo poslala, pošto sam kasnije saznala da Galeaco, kada je pijan, voli noću da posećuje ženske manastire kako bi obljubio tamošnje jadne žene, što je smatrao svojom vojvodskom povlasticom.) Zavetovala sam se da se nikada neću udati, i da ću do kraja života ostati u celibatu i služiti samo Bogu i Boni. Stoga nisam obraćala pažnju na Mateovo prijateljsko udvaranje. Međutim, vojvoda nije mario za moj zavet. Kada sam napunila šesnaest godina, pritisnuo je Bonu da mi pronađe muža - bez obzira na to što nisam imala miraz, zbog čega je dobra udaja bila nemoguća. Posle nekoliko meseci, kada je vojvoda shvatio da ona to namerno odlaže, objavio je da ću se udati za nadzornika Boninih štala, dotičnog Ridolfa, koji je nedavno izgubio ženu. Ridolfo je imao sedu kosu, trbušinu, i bio potpuno nezainteresovan za umetnost. Razumeo se samo u pse i konje, ali ni u njih ne tako dobro, jer mu je jedan pastuv izbio prednje zube, nezadovoljan zbog stalnih udaraca bičem. Njegovi psi ga nisu podnosili iz sličnog razloga. Bila sam sigurna da je Ridolfova pokojna žena odahnula što se rastala od njega. Čak i pre nego što je umrla, Ridolfo je neprestano bacao pohotne poglede na mene i najmlađe žene. Očigledno je pomisao na nežno devičansko telo nadoknađivala nedostatak miraza. Kada sam saznala za brak, plakala sam i molila Bonu da otkaže venčanje ili da me pusti da pobegnem. Imala je ogromno razumevanje za moj težak položaj, ali nije mogla da odbije poslušnost svom mužu. Kako se bližio dan mog venčanja, postajala sam sve mahnitija. Onda je Mateo otišao do vojvode i zatražio moju ruku. Na julskom venčanju - maloj svečanosti u vojvodskoj kapeli kojoj su prisustvovali Bona i njene devojke, Čiko i Mateove kolege pisari - moj mladoženja bio je odveć zapanjen sopstvenom odlukom da bi mi susreo pogled. Nakon venčanog obreda, poljubio mi je čelo, a ne usne, kao što dolikuje mužu i ženi. Na maloj gozbi u dvorani za sluge u prizemlju, pogled mu je, za razliku od ranije, bio upravljen u svakoga osim u mene. Te noći popio je znatno više vina nego inače, baš kao i ja; mlada očigledno nije bila jedina koja se plašila bračne noći. Otišli smo do njegove sobe i pronašli krevet posut ružinim laticama. Bonina dvorska dama Frančeska pomogla mi je da se brzo skinem u potkošulju, dok se Mateo krio iza otvorenih vrata ormana i nevešto skidao sopstvenu odeću. Kada je Frančeska otišla, popela sam se na krevet, pokrila se pokrivačima i čekala da se pojavi moj obnaženi muž. Mateo se pojavio bez dubleta,8 ali odeven u kratku potkošulju i pantalone. Pokazao je prstom na krzneni tepih ispred hladnog ognjišta. „Spavaću tamo noćas“ kazao je i dalje izbegavajući da me pogleda. Zapanjeno sam zurila u njega. Pomisao na seksualno spajanje me je užasavala, ali sveštenik nas je proglasio venčanim. Bili smo, prema mom mišljenju, u obavezi da se spojimo želeli mi to ili ne. „Zašto ne dođeš u krevet?“ „Ja...“ Obrazi su mu pocrveneli. „Dea, ne bih podneo da vidim kako si prisiljena na tako užasan brak, s okrutnim čovekom znatno ispod svog položaja. Ipak, ja...“ „Ne voliš me“, smireno sam završila. Kako sam tako pogrešno protumačila sve te čežnjive poglede godinama unazad? „Činiš ovo iz obzirnosti, naravno.“ 8

Dublet (fr. doublet), mučki kaput bez rukava koji se nosio od XV do XVII veka. (Prim. prev.)

- 25 -

Udahnuo je, ispravio ramena i seo pored mene. Uzevši me za ruku, konačno me je pogledao u oči. „Dea, volim te više nego ikog drugog na celom svetu“, vatreno je rekao. „I zaklinjem se da ću te štititi od opasnosti i pažljivo brinuti o tebi. Tvoj sam najiskreniji prijatelj, ali nikada ne mogu biti više od toga. Razumeš li?“ „Da“, odgovorila sam. „Znači, ne sviđaju ti se žene?“ Kratko i gorko se nasmejao. „Uopšte nije to u pitanju. Jednostavno se radi o... Veoma složenoj situaciji. Doduše, uskoro će doći vreme kada ću moći da objasnim zašto mora tako da bude. Ali zasad, tražim od tebe da mi veruješ. I još nešto...“ Podigla sam obrvu s očekivanjem. „Za tvoje dobro, kao i moje, moramo da se pretvaramo da smo konzumirali brak. To je najsigurniji način. Možeš li to da uradiš, Dea, znajući da te volim i da ti želim samo najbolje?“ Njegove reči i oči zračile su saosećanjem; učinilo mi se da sam mu u glasu čula iskreni jad. Uprkos tome, moja plaha narav je planula. Zaključila sam da je lagao da voli žene, a ne muškarce, pošto se radilo o smrtnom grehu, koji je, ako bi bio otkriven, mogao dovesti do njegovog progonstva, pa čak i smrti. Pa ipak, bila sam besna što nije hteo da mi poveri istinu. Rekao je da smo pravi prijatelji. Izvukla sam ruku iz njegove, uzela perjani jastuk iza sebe i svom snagom ga udarila u lice. Potom sam se bacila na krevet, okrenula mu leđa i ležala nekoliko minuta pre nego što je moja ozlojeđenost popustila pred suzama. Čak i sada nisam sigurna zašto sam zaplakala tako naglo i gorko; trebalo je da osetim olakšanje. Kada je legao pored mene i stavio ruku oko mog ramena, nisam se izmakla. Celu noć smo proveli u tom položaju. Bio mi je povređen ponos, ali sam se brzo oporavila. Na kraju krajeva, imala sam nešto što dotad nisam poznavala: porodicu, iako ju je činio samo Mateo. Po prvi put sam istinski pripadala nekom drugom, i on je pripadao meni. I nisam, poput svih drugih žena, žudela za decom, u stvari, privatno sam mislila da je okrutno doneti novu dušu na svet ogrezao u grehu. Uživala sam u Mateovom društvu, čvrsto odlučivši da zadovoljno živim s njim bez telesnih odnosa. Čvrste odluke su, u stvari, nešto veoma slabašno. Očekivala sam da ću ga voleti kao prijatelja ili brata. Nisam očekivala da će uvek biti pažljiv prema meni, da će mi svakodnevno pružati male znake pažnje, donositi poklončiće, radovati se mom zadovoljstvu. Nisam očekivala da ću ležati u njegovom krevetu praveći se da spavam kada je do kasno radio za malim stolom u sobi; kao ni da će mu svetlost svetiljke učiniti kožu zlatastom, dati kosi bakarni sjaj, i stvoriti senke koje će se ugnezditi u rupicama na njegovim obrazima i grlu. Danju je radio na drugom spratu muškog krila s Čikom i ostatkom tamo zaposlenog osoblja dok sam ja provodila vreme s Bonom. Noću je radio sam u našoj sobi na predmetima koji su sadržavali najveće tajne. Bila sam ponosna što mu je Čiko poveravao najosetljivije rukopise, mada me je u isto vreme jedilo što ga je preopterećivao poslom. Mateo je bio uzdržan u pogledu posla: nikada nije razgovarao o tome, niti je ostavljao papire tamo gde bih mogla da ih vidim. Ponekad je čitao, ali je veći deo vremena pisao. Kada bi završio, sakupio bi papire i tiho ih stavio u tajni odeljak u drvenoj oplati koji bi zaključao; ključ je visio na kožnom remenu oko njegovog vrata. Jednom sam prolazila pored njega dok je radio za stolom i nisam odvratila pogled na vreme. Načas sam videla šifru u Mateovoj otvorenoj šaci. Bio je to vešto izatkan skup brojeva, latinskih slova i matematičkih znakova - bez razmaka i pravopisnih znakova napisan krasnopisom na listu papira. Pokušala sam da zaboravim ono što sam videla, ali je

- 26 -

to bilo nemoguće - poput Matea, i ja sam bila dobra u čuvanju tajni. Samo je Bona, koja me je naučila da čitam i pišem, znala istinu: jednom kada bih videla neko pisanije, na svom maternjem jeziku, francuskom ili latinskom, nisam mogla da ga zaboravim. Bona je bila preneražena što je Bog dao ženi tako beskoristan dar; na njen izričit zahtev, svoju nadarenost sam zadržala za sebe. Nisam to poverila ni Mateu, jer mi je pružalo mir da ga imam tamo kada zaspim; nisam želela da brine kako bih mogla da budem previše radoznala. Nedugo nakon venčanja, probudila sam se jedne noći i videla prigušenu, treperavu svetlost svetiljke i Matea kako sedi u stolici. Sklonio je svoje papire i sedeo ispravljenih leđa, opustivši ruke pored sebe. Žmurio je, a lice mu je bilo krajnje opušteno. Uglovi usana bili su mu blago povijeni nagore, oblikujući jedan od najblaženijih osmeha. Pomislila sam da sanjari i uzmuvala se, razmišljajući da ustanem i odvedem ga u krevet, ali čim sam se pomerila, njegove oči su se polako otvorile. Bio je sasvim budan. „Mislila sam da si zaspao“, rekla sam, prepadnuta. „Samo sam razmišljao“, odvratio je, kao da je to bilo dovoljno objašnjenje. Oči su mu bile izuzetno sjajne i pune ljubavi. „Ako nemaš ništa protiv, voleo bih još malo da razmišljam.“ „Kako hoćeš.“ Okrenula sam se na drugu stranu, ali nisam mogla ponovo da zaspim, neprestano razmišljajući o njegovom izrazu lica. Prilikom svakog opštenja sa mnom Mateo je bio strpljiv i ljubazan. Samo sam ga jednom videla besnog: jedne večeri kada je njegov gazda Čiko nogom otvorio vrata naše sobe i snažno gurnuo Matea unutra, koji je svom silinom tresnuo o pod. Jeknula sam i dotrčala do njega. Rascepljena gornja usna mu je krvarila, a levo oko mu je bilo otečeno i zatvoreno. Obgrlila sam mu ramena i podigla ga u sedeći položaj. Drhteći od gneva, Mateo me je odgurnuo u stranu i pokušao da ustane, ali je Čiko brzo ušao u sobu i šutnuo ga nazad na pod. „Budalo!“, dreknuo je Čiko, koji je bio četrdeset godina stariji od Matea i sedokos, ali stamen i visok kao hrast. „Hoćeš li da pogineš? Ostani ovde i drži glavu u hladnoj vodi sve dok ne budeš mogao jasno da razmišljaš!“ Nakon toga, Čiko se okrenuo i otišao, zalupivši vrata za sobom. Brižno sam obigravala oko Matea i obrisala mu krv. Jedan prednji zub mu je bio okrnjen sa spoljne strane, gornja usna rascepljena na istom mestu gde mu je bio ožiljak iz detinjstva, a na nežnoj koži u predelu oka imao je gadan podliv. Blago sam ga pitala za razlog tuče, ali Mateo je satima bio previše uznemiren da bi govorio. Pretpostavljala sam da je verovatno video kako neku ženu vuku kroz lođu, i pokušao da se umeša. Posle svih tih godina u vojvodinoj službi, trebalo je da bude promućurniji. Nismo razgovarali te noći. Pomogla sam mu da se skine i otkrila pokrivače, ali on nije hteo da legne, niti je izvadio papire da radi; umesto toga, sedeo je za stolom i zurio pravo napred u drvenu oplatu. Probudila sam se dobrano posle ponoći i videla da svetiljka još gori, dok je Mateo i dalje sedeo na stolici. Njegove oči - ono otečeno sada je poprimilo uznemiravajuću ljubičastu boju - bile su sklopljene, a izraz lica mu je bio, ako ne blažen, onda barem spokojan. „Šta radiš na toj stolici?“ tiho sam pitala. Duboko je udahnuo, pa ispustio jedva čujni, drhtavi uzdah. „Pokušavam da sagledam stvari onakve kakve zaista jesu“, odgovorio je. Postojalo je nešto iznenađujuće vedro u njegovom glasu. Bosonoga, otišla sam do njega, dunula da ugasim svetiljku, pa ga odvela do kreveta. Spavao je s rukom oko mog

- 27 -

ramena. Nikada više nismo razgovarali o tuči s Čikom; međutim, dan za danom posmatrala sam kako se otok s Mateove gornje usne postepeno povlačio, ostavljajući za sobom deblji ožiljak. Meseci našeg braka su brzo prošli. Završio se jul, a došao avgust. Svakog prazničnog dana, kao i na svakom venčanju, Mateo i ja smo zajedno sedeli i igrali, ozareni kao što priliči mladencima. Crveneli smo na šale o bračnim odnosima koje smo nesumnjivo upražnjavali i odgovarali na pitanja o mogućem dolasku dece osmesima i sleganjem ramena. Počela sam da se zaljubljujem, iako to nisam nameravala. Nisam verovala da neki muškarac može da bude jednako dobar i nežan kao Bona, i da stavlja moje potrebe ispred svojih. Krivila sam Matea za svoja osećanja. Ne bih ga toliko zavolela da me nije tako često gledao s iskrenom privrženošću, i da nisam uočila - na osnovu svakodnevnog pažljivog posmatranja - da nije naklonjen muškarcima. Šta ga je onda držalo izvan mog zagrljaja? Pred kraj avgusta, počela sam da ga iskušavam s malim znacima ljubavi. Kada je ceo dvor bio na izletu u prirodi radi proslave kraja leta, zadržala sam mu ruku u svojoj po završetku igranja i odvela ga do jezerceta na rubu vojvodinog lovnog parka. Gotovo pun mesec se odražavao u tamnoj, mirnoj vodi. Usmerila sam mu pažnju naviše, prema nebu svetlucavom poput dijamanta i pokazala prstom na jato zvezda. Podelila sam nešto s Mateom što nikada nikome nisam otkrila. Nekako sam znala da će Mateo razumeti. „Vidiš one zvezde.“ Uperila sam prst prema nebu. „I pramenove oblaka pored njih. Zajedno čine broj četiri okrenut naopačke.“ Mateo ih pomno osmotri, pa me pogleda prodorno. „Zaista je tako“, kazao je. „U pitanju je čovek, je li vidiš? Okrenut je naopačke - a jedna noga mu je savijena i prekrštena preko druge koja je ispravljena, tako da čine četvorku.“ „Obešenik“, prošaputao je. Nisam razabrala prizvuk u njegovom glasu. „Pa možda“, rekla sam, malo se opustivši i pustivši mašti na volju. „Možda, ako mu je neko vezao konopac oko članka i obesio ga naopačke, a on savio jedno koleno... Mateo, taj čovek si ti.“ Pogledala sam ga da vidim kako će reagovati. Očekivala sam da će se osmehnuti i shvatiti to kao malu, neobičnu šalu. Međutim, on me je proučavao s istom napregnutošću kao i svoje šifre. „Šta to znači?“ pitao je. Ponovo sam pogledala u obešenika, iznenada ispunjena strahom. Dogodiće se nešto veoma loše, ali će to dovesti do nečega izuzetno dobrog, što će Mateo prihvatiti s odobravanjem. „Nastupiće promene“, iskreno sam odgovorila. Nisam smela da kažem da će ti događaji biti nepodnošljivo teški. Noć je bila topla, ali je, dok sam govorila, pirkao povetarac. On je blago zadrhtao, pa povratio staloženost. „Dea, koliko često vidiš te... Znake?“ „Oni su svuda“, odgovorila sam, osokoljena činjenicom da se nije podsmehnuo. „Samo ih ponekad primećujem više, ali uvek su istiniti.“ Kolebala sam se. „Bona bi rekla da je to đavolji dar.“ „Bona ne bi bila u pravu“, rekao je, činilo mi se, brže nego što je želeo, pošto se zaustavio i ćutao nekoliko trenutaka. „Jesi li to pomenula nekom drugom?“ „Nikom. Nadala sam se da bi ti mogao da razumeš.“

- 28 -

“I razumem. A ti nikada ne bi trebalo da govoriš o tome Boni, niti ikom drugom.“ Napravio je pauzu. „To nije od đavola, ali neki ljudi misle da jeste, što razgovor o tome čini opasnim. Ljudi su ubijani za manje.“ „Govoriću o tome samo s tobom.“ „Bio bih ti zahvalan - ako vidiš nešto što misliš da bi trebalo da znam.“ Glas mu je poprimio toplinu. „Moraš biti ono što jesi, Dea, i nikada ne smeš gušiti takav dar. Ipak, niko osim nas ne treba da zna za to.“ Osmehnula sam se zadovoljna što moj muž i ja delimo tajnu. Ponovo je pogledao ka nebu. Iskoristila sam taj trenutak da posegnem rukom naviše i prislonim ruku na njegov topli obraz. Nasmešio mi se, ali kada je ugledao izraz mojih očiju, povukao se i vratio ostalima. Međutim, nisam se lako obeshrabrivala. Tih dana - odmah nakon buđenja ili pred spavanje - moji laki, čedni poljupci počeli su da se pomeraju od njegovih obraza prema usnama. Govorila sam mu da lepo izgleda, da sam veoma srećna što je on moj muž i da sam neizmerno zahvalna za njegovu dobrotu. Kada bi radio do kasno u noć, otišla bih do njega, stavila mu obraz na rame i nežno ga zamolila da mi se pridruži u krevetu. Žudela sam za njegovim dodirom, ali ga se i plašila. Svaki put sam bila odbijena ljubazno, taktično: Mateo je izbegavao moje poljupce lagano okrećući lice na drugu stranu, i izvlačeći ruku iz mog stiska kada bih je predugo držala. Moje ljubazne pohvale su izazvale male, ovlašne osmehe i skrenute poglede. Jednog dana početkom novembra, dok je Mateo sedeo za stolom, a ja, u spavaćici, održavala vatru u ložištu, zapitala sam preko ramena: „Zar bi bilo toliko strašno ako bismo zaista živeli kao muž i žena?“ Njegovo dugo ćutanje bilo je dovoljan odgovor. Ponižena, ponovo sam pogledala u plamenove, s mukom skrivajući suze. Posle izvesnog vremena, tiho je prozborio: „Volim te, Dea, ali na drugi način.“ Zastao je. „Za nekoliko dana odlazim u Rim. Čiko je zatražio da odem u vojvodino ime. Kada se vratim, možda ću moći nešto da ti objasnim. Možda bismo kasnije mogli zajedno da odemo do Firence da upoznaš moje tamošnje prijatelje.“ „Firenca!“ prošaputala sam neprijatnim tonom. „U kakvoj je vezi Firenca s bilo čime?“ Lice mu je poprimilo tužan izraz; nakon nekoliko trenutaka, rekao je: „Kada bi znala razlog, ne bi bila ljuta. Molim te, Dea, veruj mi još samo malo.“ Nisam ništa odgovorila, ali sam žaračem još nekoliko puta besno prodžarala vatru, pa ozlovoljena otišla u krevet. Naposletku, umorila sam se od samosažaljenja i zaspala. Nekoliko sati kasnije, probudila sam se u gluvo doba noći. Soba je bila mračna; jedini prozor bio je zatvoren, a Mateo je ugasio svetiljku. Međutim, nije legao pored mene. Umesto toga, bosonog je polako i tiho koračao preko tepiha i kamenog poda, praveći pokrete rukama u mraku. Kada su mi se oči privikle na tamu, videla sam ga kako zastaje ispred južnog zida i pravi složene, brze pokrete rukama, i čula gotovo nečujno mrmljanje tiše od šapata, pa ipak neobično odlučno - koje je skliznulo s njegovih usana. Potom se okrenuo licem prema zapadu i opet napravio pokrete rukama; kada se okrenuo licem prema severnom zidu, pretpostavila sam da crta zvezde u vazduhu i povezuje ih ukrug. Kada sam shvatila šta je u pitanju, nakostrešile su mi se dlačice na vratu. Zvezde i krugovi pripadali su domenu magije, a Bona je usadila u mene verovanje da tako nešto potiče od đavola. Ipak samo se jedan deo mene uplašio; drugi je bio silno zainteresovan, pa čak i utešen, pošto je Mateov krug oivičio celu sobu, uključujući i krevet na kome sam ležala. Kao i Mateo, bila sam zaštićena od svih zala koja su vrebala iza magijske granice.

- 29 -

U pomrčini, moj muž nije prizvao nikakve demone, niti je tražio nečiju smrt. Umesto toga, stajao je u središtu kruga, kraj podnožja našeg kreveta i raširio ruke, lica okrenutog prema nevidljivom nebu. Zaključila sam da se molio. Sledećeg jutra nisam razgovarala s njim o tome, niti sam to pomenula narednih nekoliko dana, iako je on nastavio svake noći da crta zvezde. Dok se spremao za putovanje u Rim, postajao je sve zamišljeniji. Ponekad sam osećala da je na ivici da mi poveri veliku tajnu, ali ga je nešto zadržavalo. Ujutro i uveče, molila sam se pored Bone u kapeli: Neka Mateova dela budu dobra, a ne zla. Dozvoli mu da me zavoli. Čuvaj ga. Krenuo je put Rima jednog hladnog novembarskog praskozorja. Nije mi dao da pođem s njim do štala, iako je bilo rano, a Bona me nije očekivala još sat vremena. Umesto toga, okrenuo se - odeven u teški vuneni ogrtač i s kapom na glavi - i stao kada sam krenula za njim kroz vrata naše sobe. „Dea“, prozborio je. „Dozvoli mi sada da brzo odem.“ Na moje iznenađenje, vrlo čvrsto mi steže obe ruke i proučavao moje lice kao da je mislio da će na njemu naći nešto neočekivano. Oči su mu bile tako vedre i ispunjene ljubavlju da sam pomislila kako se sprema da me strasno poljubi. „U redu“, složila sam se. „Ne volim opraštanja.“ Zažmurila sam i nagnula se prema njemu, željna poljupca. Nije ga bilo. Naglo mi je pustio ruke, a kada sam otvorila oči, posegao je za nečim oko svog vrata. Skinuo je to preko glave i pružio mi. Načas sam se zagledala u predmet koji mu je visio na dugačkim prstima. Maleni crni ključ, privezan za kožni remen. Iznenađeno sam zurila u ključ. „Upotrebi ga“, kazao je, „u slučaju krajnje nužde.“ „Za tajni odeljak u zidu, gde čuvaš svoje papire?“, pitala sam u neverici. Klimnuo je glavom. „Zašto ga jednostavno ne daš Čiku?“ „Zato što ti papiri nisu za Čika“, odgovorio je tonom od koga su mi se naježile ruke. „Niti za ikoga drugog osim tebe, i to samo u slučaju krajnje nužde.“ „Do čega neće doći“, strogo sam ga upozorila, pa uzela ključ i okačila ga oko vrata. Njegova izjava pokrenula je hiljadu zabrinutih pitanja: Ako nisi radio za Čika, za koga onda jesi? Zašto? Šta ti papiri sadrže? Ipak, nisam postavila nijedno pitanje. Stajao je u dovratku spreman da krene. „Vratiću ti ovo kada dođeš kući.“ Za Božić, umalo sam dodala, i shvatila da će veoma dugo biti odsutan. „Dea“, nežno je rekao i ponovo pokušao da me uzme za ruku. Naglo sam svila ruke oko njega i zagrlila ga. Ovog puta, moj zagrljaj bio je sasvim uzvraćen. „Moja Dea“, ponovi, pa se odmače korak i iskreno se osmehnu pun ljubavi. „Neka te Bog čuva.“ „I tebe“, odvratila sam, s mukom zadržavši staloženost. „O, Mateo, budi oprezan!“ Želela sam da kažem: Ne idi u Rim! Osećala sam da će, ako se usudim da ga pustim, Mateo zauvek otići iz mog zagrljaja. On se naže napred i spusti zvaničan, bratski poljubac na moje usne, pa kaza: „Videćeš me ponovo, Dea.“ „Naravno“, izustila sam, a on se okrenuo i otišao. Sve vreme Mateovog odsustva, spavala sam na malom ležaju blizu Boninih stopala, gde sam uvek spavala u godinama pre mog braka. Bez Matea, njegova soba činila se napuštenom i praznom; nisam mogla da spavam sama u našem krevetu. Tog jutra se

- 30 -

nisam dugo zadržala u sobi jer me je čekala Bona, a ostalo je da se obave nebrojene pripreme pre godišnje božićne povorke u Milano. Uprkos tome, zastala sam pre izlaska iz sobe i još jednom prodžarala vatru da bih se uverila da dim odlazi kako treba. Dok sam zurila dole u zlatne plamenove, ugledala sam obličje nastalo igrom slučaja, sačinjeno od manjih grančica koje sam nabacala na cepanice: naopačke okrenut broj četiri. Obešenik.

- 31 -

Treće poglavlje

Bona je bila iznenađujuće vesela tog jutra. Naravno, muževljeva nasilna neverstva bi je uzdrmala i rastužila nekoliko dana, ali čim sam stigla u njenu odaju, obavestila me je da je vojvoda Galeaco udovoljio njenom zahtevu i dozvolio joj da iskaže poštovanje njegovom „tajnom gostu“ svečanim ručkom. Vojvoda je bio protiv toga, ali je Lorenco očigledno želeo da se iskupi za „prepadanje dama u kapeli.“ Bio je to intiman događaj. Smeštena u uglu kule, Galeacova privatna trpezarija imala je neuobičajeno visoku zasvođenu tavanicu; kameni podovi bili su pokriveni persijskim tepisima jarkocrvene, zelene i zlatne boje koji bi prigušili bat koraka slugu i zveket pehara i tanjira. Jedan lučni prozor gledao je na sever, a drugi na istok; tog jutra kapci na prozorima bili su zatvoreni kako bi se držale podalje radoznale oči i oštra hladnoća, a u velikom ognjištu je gorela tako rasplamsana, praskava vatra da sam počela da se znojim čim sam ušla u prostoriju. Dve velike tapiserije pokrivale su zidove s obe strane istočnog prozora, dok je na praznim zidovima bilo naslikano isprepletano cveće. Ipak, najjači utisak je, prema mom mišljenju, ostavljalo osam dugačkih ovalnih ogledala - četiri su visila na zidu iza stola, a četiri na zidu ispred stola; to je vojvodi omogućavalo da vidi odraz svog odraza, kao i odraze svakoga ispred i iza njega. Ogledala su zajedno sa četvoricom njegovih degustatora - koji su probali sve pre nego što bi se to pojavilo na Galeacovom tanjiru ili u njegovom peharu - davala vojvodi izvesnu meru spokoja, jer je čak i on shvatao da je stvorio sebi mnogo neprijatelja. Kada smo mi žene stigle, jedan sat pre podneva, Lorenco je već čekao. Široko se osmehivao, što mu je isticalo isturenu donju vilicu i otkrivalo donje zube, ali je ipak na neki način ublažavalo njegovu ružnoću. Tog dana je bio sam i odeven u jednostavnu, dugačku tuniku od sive vune. Nije nosio nakit, niti je njegova prava kosa osetila dodir gvozdenog obruča za glavu. Međutim, nakon svečane najave Boninog dolaska, Lorenco se pokloni i poljubi njenu ispruženu ruku manirom iskusnog dvoranina; iako se predstavljao kao čovek iz naroda, njegova samouverenost i hladnokrvnost odavali su visok status. Katarina je takođe bila najavljena i primila sličan izraz poštovanja, ja uđoh tiho, bez fanfara, ne očekujući nikakav pozdrav, ali Lorenco mi se duboko pokloni; kada sam uzvratila priklanjanjem kolena, on srdačno reče: „Dea, je li tako? Žena Matea da Prata?“ „Tako je“, odgovorih, pocrvenevši. Nisam bila navikla da me u tom smislu prepoznaje iko osim Bone. „Poznajem vašeg muža“, kaza on, „i to već mnogo godina. Tačnije, upravo sam ja preporučio vojvodi da ga uzme u službu.“ Njegova staloženost i dopadljivost ostavili su me bez reči, pa ništa ne odgovorih. Vojvoda Galeaco je kasnio, pa su Bona i Lorenco morali neobavezno da razgovaraju pola sata. Prvo je stigao Galeacov sekretar i desna ruka - debelovrati, krupni Čiko Simoneta. S kosom podšišanom kako su to činili seljaci - dugačkom na vrhu glave, oštro potkresanom iznad neobično malih ušiju - i okruglim, grubim licem, za Čika se lako moglo pomisliti da je neotesani tikvan da nije bilo njegove lepe odore i pronicljivih očiju. Vojvoda nije imao tajni pred Čikom, koji pozdravi Lorenca bez osmeha i prilično uzdržano. Posle nečujnog dolaska trojice smrknutih, naoružanih telohranitelja i pojave slugu i vojvodinog peharnika iz kuhinje, stiže i Galeaco - bez uobičajenog gromoglasnog zvuka

- 32 -

truba, budući da je za Lorencov dolazak trebalo da zna što je moguće manje stanovnika zamka u Paviji. Međutim, vojvodin ponos zahtevao je da mu ulazak bude praćen slavopojkom kastriranog tenora koji nas je prethodnog dana zabavljao u Boninoj odaji. Mesec dana pre svog trideset trećeg rođendana, Galeaco Marija bio je u naponu snage. Poput svih Sforci, bio je krupan, mišićav i strastveno posvećen sportu. Njegova sivozelena svilena tunika, s izvezenim bakarnim ljiljanom9 i ukrasnim okovratnikom od belog hermelina, bila je skrojena da istakne snažna prsa i ramena. Svetla crvenkastosmeđa kosa bila mu je slojevito podšišana - dovoljno dugačka da pokrije uši, ali prekratko da dosegne okovratnik; prema trenutnoj modi, pažljivo uvijene kovrdže uokvirile su njegovo lice. Na licu mu se isticao upečatljiv nos, koji je u mladosti gadno polomio, pa je sada imao veliku grbu. Zelene oči bile su duboko usađene, okrugle i oivičene tamnim podočnjacima, a usne tanke i stalno stisnute u gordi, podrugljivi osmeh. Bio je to čovek koji je naredio da se jedan od njegovih neprijatelja prikuca za mrtvački sanduk pre nego što su ga živog sahranili; koji je, umesto da pokaže velikodušnost prema izgladnelom seljaku koji se usudio da ulovi zeca u njegovom lovnom parku, ubio tog jadnika primoravši ga da proguta neodranu životinju; i koji je, u nastupu ljubomore, odsekao šake dvoraninu koji je milovao jednu njegovu bivšu ljubavnicu. Vojvodu nisu rodili bezdušni roditelji, nego srčani ratnik Frančesko Sforca i ponosna i samovoljna, ali milosrdna žena Bjanka Marija Viskonti, ćerka vojvode od Milana. Roditelji su mu bili veoma voljeni, a kada im je najstariji sin stasao, zaprepastila ih je njegova oholost i okrutnost. Kada mu je otac umro, Galeaco je smatrao da polaže pravo na vojvodsku titulu, protivno majčinom savetu; ona je umrla od tajanstvene groznice - ili otrova, neki kažu, po naređenju vlastitog sina. Dok se pevačev glas postepeno utišavao, Galeaco ošinu pogledom svoju ženu i trznu bradom u mom pravcu. „Šta će ona ovde? Želeo sam da što manje ljudi zna za ovo!“ Napeto sam zurila u tepih dok je Bona zamuckivala. Lorenco se taktično umeša: „To je bilo na moj zahtev, Vaša milosti, sećate li se? Uznemirio sam njih tri juče u molitvi i poželeo da se danas izvinim svakoj ponaosob.“ Galeaco se namršti; loše vreme ga je sprečilo da ode u lov, što je pojačalo njegovu uobičajenu razdražljivost. Bojala sam se da će se razbesneti na diskretan pomen jučerašnje nezgode s devojkom koja je vrištala. Međutim, Lorencovo prisustvo ga je dovoljno zaokupilo, pa vojvoda uputi mali, suzdržani osmeh. „Uvaženi Lorenco! Kako ste?“ „Dobro, Vaša milosti, a posebno kada sam okružen tako dražesnim ženama“, odgovori Lorenco, pokazavši rukom na nas tri. Galeacov osmeh se raširi zbog komplimenta. „Lepotica je, zar ne?“ ponosno upita, pa ode i uze Katarinu za ruku. Spusti ćerki lak poljubac na usne, nakon čega se Katarina prikloni kolenom i prostreli Bonu i mene likujućim pogledom. Vojvoda zatim priđe Lorencu. Rukovaše se i pljesnuše jedan drugog po ramenu s više vojvodine privrženosti nego što sam ikad videla da je pokazao svojoj braći. Milano i Firenca bili su čvrsti saveznici. Lorencov deda Kozimo podržao je Galeacovog oca kada je ovaj stekao pravo na milansko vojvodstvo. Ispitavši Lorenca o njegovom putovanju po izuzetno hladnom vremenu iz toplije Firence, vojvoda prođe pored svoje žene nehajno joj klimnuvši, a na mene više uopšte nije obraćao pažnju. Dok se kretao prema ogromnom stolu od abonovine - čiji je svaki nogar na vrhu imao izrezbaren znamen Sforci, zmajoglavu zmiju koja guta nago dete - jedan sluga mu je žurno izvlačio najvišu stolicu. Vojvoda se smesti na crveno kožno sedište i 9

Ljiljan (fr. fleur-de-lis), heraldički simbol na grbu francuskih kraljeva. (Prim. prev.)

- 33 -

pucnu prstima; istog časa njegov peharnik se nagnu napred i stavi mu zlatni pehar optočen ametistima10 u otvorenu ruku. Galeaco pokaza svakome ponaosob gde da sedne: Lorenco s njegove desne strane, a ćutljivi, bezizražajni Čiko s leve. Bona sede naspram svog muža, Katarina s njene leve strane, naspram Lorenca, a ja zdesna Boni. Dvojica slugu pohitaše da upale voštanice u teškim svećnjacima s kracima postavljenim na stolu. Galeaco se okrenu jednom slugi: „Odmah donesi vino, kao i hranu. Gladan sam, a Lorenco ne može dugo da ostane.“ Pogleda u Bonu. „Čim završimo s jelom, vi žene morate da se udaljite. Nas trojica imamo da obavimo važne razgovore.“ „Onda s vašim dopuštenjem, Vaša milosti“, reče Lorenco, „želeo bih da Njenoj milosti gospi Boni podarim poklon za njenu gostoljubivost, s nadom da će to ublažiti teškoće koje sam izazvao.“ Ako se Galeaco naljutio ili uvredio time što je Lorenco po drugi put posredno natuknuo zlostavljanu devojku, nije to ničim pokazao. Vojvoda, kome je bilo pomalo dosadno, klimnu glavom, a Lorenco poseže rukom u džep tunike i izvadi crvenu somotsku kutijicu optočenu sićušnim dijamantima. „Za vas, Vaša milosti“, kaza on Boni i, smešeći se, malo se pridiže kako bi joj predao kutijicu preko stola. „Nadam se da će vas ovaj skromni dar zadovoljiti.“ Bona zaboravi svoju postiđenost i ozari se. „Vaša preuzvišenosti“, prozbori, „dragi Lorenco, nijedan moj gost nije bio rađe viđen... Niti toliko širokogrud.“ Uze kutijicu od njega, držeći je u ruci tako da su se ukrasni zlatni vez i dijamanti presijavali na svetlosti voštanica. „Kako dražesno.“ „Pogledajte unutra, Vaša milosti“, podstače je Lorenco. Vojvotkinja pažljivo otvori poklopac. Unutra se, uvezan svilenom trakom, nalazio debeli četvrtasti predmet, neznatno duži i širi od Bonine šake. Izvadi ga iz kutijice, otkrivši špil karata sačinjenih od debelog pergamenta, obloženih belim, finim gipsom i oslikanih. Bona je dala sve od sebe da prikrije šta zaista misli o poklonu, ali ja sam znala da nije nimalo naklonjena kartama. Osmehnu se na silu dok je odvezivala traku. Zurila sam s njom u naličje karata, lepo oslikano cvećem i vazama, i oivičeno anđelima. „Divne su“, reče ona Lorencu. „Hvala vam.“ „Okrenite ih", nestrpljivo prozbori Katarina. Bona ih okrenu, pa kao i Katarina, tiho, zapanjeno uzdahnu pred prizorom. Prednja strana karte bila je pokrivena pozlatom, na kojoj je bilo mnogo krajnje precizno izgraviranih, tananih geometrijskih šara; zbog teksture se presijavala blistavozlatnim odsjajem. Naspram ove zaslepljujuće sjajne pozadine bio je naslikan lik siromaha, bosonogog, žutokljunca u ritama, sa štapom za hodanje prebačenim preko ramena. Stajao je na samoj ivici mračnog bezdana, dok su se iza njegovih leđa pružali smaragdni i safirni obronci. Bona poče da postavlja karte ispred sebe, jednu po jednu. „Ali ove su prelepe“, prodahta. „Znam da volite ilustrovane rukopise“, objasni Lorenco. „Nadao sam se da bi vam se ove karte mogle svideti. Ta prva u špilu se naziva Luda.“ Galeaco se nasmeja. „Znam šta je to!“ kaza. „To su trijumfalne karte. O, zadiviću njima moje prijatelje!“ Stiša glas i krišom namignu Lorencu. „Tek još jedan način da izgubim novac za kartaroškim stolom!“

Vrsta poludragog kamena, sastoji se od čisto ljubičastog ili plavkasto-ljubičastog prirodno obojenog kvarca. Smatra se da pomaže ljudskom duhu i razvoju mentalnih sposobnosti. Rimljanima je služio kao amajlija. Oko sedamdeset pet odsto ametista potiče iz Brazila. (Prim. prev.) 10

- 34 -

Vojvotkinju obuze napetost. Lorenco to primeti, pa taktično reče Galeacu: „U pravu ste, Vaša milosti, ovo jesu trijumfalne karte. Međutim, ovaj špil je poseban. Neki više vole da ga koriste za ozbiljnije poslove.“ Galeaco se zbunjeno namršti: „Kao, na primer?“ „Gledanje u budućnost.“ Vojvoda podiže obrvu i zagleda se u karte s povećanim zanimanjem. „Zaista?“ Ispod stola, Bona steže pesnicu; samo sam ja to mogla da vidim, i samo sam ja znala da je želela da se prekrsti iz straha. „Ove karte su đavolske“, prošaputa vojvotkinja, toliko tiho da sam se iznenadila što je Lorenco to čuo. „Daleko od toga, Vaša milosti“, kaza joj on. „One otkrivaju ono što Bog želi da vidimo od budućnosti kako bismo neposrednije opštili sa svojim dušama. Ipak, pretpostavljam da oni kojima u srcu počiva zlo mogu da ih zloupotrebe.“ Rekao je još nešto, ali ja to nisam čula, jer je Bona tog časa okrenula dvanaestu kartu. Zatekoh sebe kako piljim dole u sliku čoveka obešenog naopačke tako što mu je članak bio vezan za uže. Ruke su mu skrivene, bespomoćne iza njegovih leđa, a nevezana noga bila mu je savijena u kolenu i prekrštena iza druge oblikujući naopačke broj četiri. Zaokupljena svojim mislima, ne uzdržah se i posegoh za tom kartom. Uzeh je i stavih pred oči. Tog trenutka, nisam uočila da je na karti naslikan čovek sa zlatnim kovrdžama; umesto njega, videh Matea, s tamnokestenjastom kosom koja mu je padala ispod glave. Na karti, čovekove oči bile su tamne i otvorene, ali ja videh samo Mateove oči, sklopljene na bledom, samrtnički mirnom licu. Mateo, omlitavelog tela, na samrti... Bila je to slika koju sam pročitala u zvezdama i u vatri. Uprkos rasplamsanom ognjištu, obuze me hladnoća. Mateo je bio u opasnosti da umre, a ja nisam mogla ništa da uradim kako bih to sprečila. „Dea“, oštro mi reče Bona na uvo, pa istrže kartu iz mog stiska. Digoh pogled i shvatih da su ostali izvesno vreme razgovarali; bila sam na nekom sasvim drugom mestu. U međuvremenu, preda mnom se magično pojavila supa, koja se pušila u tanjiru. Lorenco me je pomno proučavao: „Gospo Dea, šta vidite?“ tiho zapita. „Svog muža“, potreseno promrmljah. On poseže rukom preko stola i uperi dugački, tanki prst na kartu. „Ta karta se naziva Obešenik. Ipak, kao što možete da vidite, on se ne batrga.“ Predaj se zlim silama, zamislih ga kako govori, iako više nije izustio ni reč, s namerom da se žrtvuješ. „Da li ona vidi nešto u kartama?“, veselo upita vojvoda nadglasavši Lorenca. „Može li da nam prorekne budućnost?“ Ne obazirući se na Bonin uznemiren izraz lica, Galeaco pokaza prstom na mene. „Sakupi ih“, zapovedi mi, „pomešaj i izaberi naše budućnosti.“ Zacereka se. „Nema kartanja, dok god su dame ovde.“ Bona se skamenila na svojoj stolici, ali mi dodade špil. Katarinine oči su blistale od znatiželje i zadovoljstva zbog nelagodne situacije u kojoj sam se našla. Galeaco opet pucnu prstima, nakon čega pozvani sluga skloni moj tanjir. Karte su bile prevelike, nezgodne za rukovanje i krute zbog gipsa. Očekivala sam da budu hladne na dodir, pa ipak bile su tople u mojim rukama, kao da se radilo o živim bićima. Zurila sam dole u površinu stola od abonovine, toliko izglancanu da se presijavala, i osećala da sadašnjost polako nestaje. Položih karte na sto i raširih ih u lepezu tako da im lice počiva na abonovini. Bile su prekrute da bi se promešale, pa sam ih vrtela iznova ukrug sve dok nije postalo nemoguće odrediti karte koje je Bona ranije okrenula. Kada sam bila zadovoljna, sakupih ih i ponovo raširih u lepezu, pa kazah Galeacu: „Vaša milosti, izaberite jednu kartu.“

- 35 -

Uzbuđen, on kratko pogleda u Lorenca i naceri se, pa prstom pokaza kartu koju je izabrao. Izdvojih kartu i lagano je gurnuh prema njemu, ali odlučih da još nije vreme da je otkrijem. „Sada Njegova preuzvišenost“, reče vojvoda. Kada nam se pogledi sretoše, Lorenco se ohrabrujuće osmehnu. Bilo je uznemirujuće sresti stranca koji je razotkrio moju sposobnost da prepoznajem znamenje, pa ipak sam mu verovala. On poseže rukom i lupnu po stolu blizu karte koju je izabrao. Gurnuh je iz špila prema njemu. Čiko, koji je kao i uvek pažljivo procenjivao druge ne otkrivajući pri tom sopstvena osećanja, prihvati kartu bez ijedne reči. „Da li bi Vašoj milosti bilo po volji da i svaka dama dobije po jednu kartu?“, krajnje udvorno upita Lorenco. Galeaco glasno frknu od nestrpljenja, ali mi klimnu glavom. Pomerih se na stolici prema Boni, ali vojvotkinja blago odmahnu glavom. „Karte su zaista izuzetne“ slatkorečivo kaza ona, „i uvek ću ih smatrati dragocenim, baš kao što mi je dragoceno i prijateljstvo s Veličanstvenim Lorencom. Ipak, sa zadovoljstvom ću sačekati da Bog otkrije budućnost kada On to bude želeo.“ Galeaco je mrko pogleda i coknu jezikom. „Hajde sada, ne kvari nam zabavu!“ U njemu je rastao bes, koji bi iskalio na svojoj ženi da se Katarina nije umešala. „Onda jednu za mene! Jednu za mene!“ Lorenco veselo reče: „Čini se, Vaša milosti, da mlada dama ne želi više da čeka.“ Vojvoda uzdahnu i, popustivši, pokaza mi rukom da njegovo nestrpljivoj ćerki dam kartu. Izdvojih jednu i gurnuh je u pravcu Katarine. Umesto da sačeka ostale, ona poseže za kartom i odmah je okrenu. Dok je piljila dole u sliku, lice joj poprimi kiseo izraz. „Ali to je samo Luda! Hoću još jednu!“ Lorenco me pogleda pre nego što je veoma tiho progovorio: „To može da bude dobra karta, gospo Katarina. Možda ne biste želeli da je odbacite.“ Pomno sam proučavala Ludu. Oči su mu bile neustrašive i nevine, a držanje bezbrižno. Bio je na samom početku sticanja dugog i burnog iskustva, i nalik neukom detetu pred opasnostima koje ga očekuju. Lako je mogao doneti odluku da se okrene i zaputi ka mirnim planinama iza sebe i u tom slučaju bi mogao da dosegne svoj životni vrhunac - ili da s istom lakoćom napravi samo jedan korak napred i padne u mračni bezdan koji zjapi pred njim. „Očekuje vas dugo putovanje“, rekoh. Katarina se nagnu pored Bone kako bi me bolje čula i videla. S istinskim zanimanjem, devojčica nasloni lakat na sto, pa spusti bradu na ruku, a dugačke zlatne kovrdže koje su joj uokvirile lice rasuše se napred i zablistaše pod svetlošću. „Najvažnije putovanje vašeg života“, nastavih. „Budite oprezni i promišljeni da ne biste upali u opasnost.“ Ona se odmače, umirena. Svesna da Lorencov pogled počiva na meni, nisam čekala na njegov podstrek, već izvadih kartu za sebe i odložih je na stranu. Galeaco je bio zainteresovan i ponovo se smešio. „Hajdemo sada da ih otvaramo po sledećem redu. Prvo njenu kartu“, pokaza na mene, „zatim vašu Lorenco, pa Čikovu, i na kraju moju.“ Okrenuh svoju kartu i zaneseno se zagledah u sliku, jedva čuvši Bonin tihi, zaprepašćeni uzdah. Videla sam ženu na prestolu, odevenu u lepršavu zlatnu odoru i ogrtač. Nosila je beli veo opatice, dok joj je na glavi, sasvim očigledno, počivala trokraka papska kruna; u jednoj ruci je držala svetu knjigu, a u drugoj dugački štap na čijem vrhu se nalazio veliki zlatni krst.

- 36 -

Radilo se o ženskom papi, Velikoj sveštenici - sramotnom liku, pa ipak nisam se nimalo uplašila. Verovala sam joj, s istom neobjašnjivom sigurnošću s kojom sam verovala Lorencu. Zurila sam u predeo oko nje, tražeći znakove gde bih mogla da je pronađem; u daljini, iza nje, nalazio se zeleni, pažljivo održavani voćnjak. Verovatno sam zurila izvesno vreme, ali moju zadubljenost u misli prekinu oštar bol u cevanici jer me je Katarina udarila nogom ispod stola. „Ona je...“, počeh očajnički tražeći reč koja neće uvrediti Bonu. Papisa nije dolazila u obzir, kao ni sveštenica. Naposletku kazah: „Igumanija?11 Ona ima veoma mudar duhovni savet.“ Lorencova karta bila je muška verzija moje - sedokosi, bradati čovek koji je nosio zlatnu papsku krunu, sa zlatnim krstom na vrhu svog štapa. Međutim, karta je igrom slučaja bila okrenuta naopačke. Ugledavši to, uzdrhtah od straha. Dok je posmatrao kartu Lorencovo neprivlačno lice postade ozbiljno. „Papa, narušenog ugleda“, prozbori. I ja sam je pomno posmatrala, i videla hiljadu kratkotrajnih slika, odveć brojnih da bih o njima govorila: osvetoljubivog starca koji plače nad mrtvim sinom, kolutove tamjana, odsjaj sečiva, mlaz krvi, neobično poznat glas koji kroz izdah izgovara: Lorenco... Moj strah je verovatno bio vidljiv, jer kada sam ponovo podigla pogled, ženama su bile razrogačene oči i ćutale su, a Galeaco je, iako namršten, obuzdao temperament. Mučila sam se da sve što sam videla iskažem rečima. „Ovde postoji osveta“, rekoh, „i tuga, i veliko izdajstvo. Morate biti obazrivi, ili će doći do krvoprolića.“ Bona se prekrsti. Upućeni u pozadinu izrečenog, Vojvoda i Lorenco razmeniše zabrinute poglede. „Sada znam kako treba da postupim“, kaza Lorenco vedrim, odlučnim tonom; osetih da su njegove reči, pre svega, bile namenjene smirivanju vojvode Galeaca, i da nisu mnogo odgovarale istini. „Biću obazriv. Hvala vam, gospo Dea.“ „Sva ova ozbiljnost!“, progunđa Galeaco. „Ma dajte, ovo je trebalo da bude bezbrižna zabava.“ Vojvoda me strogo pogleda. „Sada pročitaj Čikovu kartu, i pobrini se da ne pokvari naš svečani ručak!“ Šeretski munu laktom Lorenca dok mi se obraćao. „Sada nam govori o pesmama, sportu i ljubavi!“ Promrmljah izvinjenje i okrenuh Čikovu kartu. Na njoj se nalazila slika deset blistavih zlatnih novčića naspram bele pozadine ukrašene cvećem. Odahnuh s olakšanjem. „Dobićete znatnu količinu novca“, kazah mu. Čiko se jedva primetno osmehnu i klimnu glavom. Vojvoda se zadovoljno isceri. „To je zato što ga plaćam više nego što treba!“, šaljivo primeti Galeaco. „A sad, hajde da vidimo da li sam srećniji od svog sekretara!“ Okrenuh vojvodinu kartu. Kao i Lorencova, bila je okrenuta naopačke. Na prestolu je sedeo kralj u pozlaćenom oklopu, s krunom na glavi. U levoj ruci je držao pozlaćeni štit, a u desnoj dugački mač s opakom oštricom. Na karti mu je kosa bila zlatna, ali moje unutrašnje oko prepozna tamnokosog muškarca, dvorskog čoveka podivljalog od besa koji je zamahnuo mačem na Lorenca de Medičija. Osetih priliv mračnog zadovoljstva. „Evo konačno i pravde“, rekoh. Vojvoda se namršti. „U pogledu čega?“ Otresoh privlačni uticaj karte i zadržah prisebnost. Očajnički sam želela da vidim šta će ovaj kralj mačeva preduzeti i da li će uspeti u tome. Nadala sam se da će mač osvete konačno poseći Njegovu milost, pa sam se plašila da ga upozorim. Nisam želela da bude u stanju da se zaštiti. 11

Nastojnica samostana, upravlja životom u samostanu. (Prim. prev.)

- 37 -

Stoga sam se pretvarala da i dalje proučavam kartu, a zatim kazah najležernijim tonom kojim sam mogla: „Uskoro će biti okončan izvestan posao, mada ne u korist Njegove milosti, ukoliko ne bude krajnje obazriv.“ „Kakav posao?“, uporno nastavi vojvoda. Pojava još jednog zloslutnog znamena probudila je njegov gnev. Ako odgovorim na način koji mu se neće svideti, svi ćemo platiti ceh. Smireno odgovorih: „Politički. Neću ništa više reći o tome, pošto pretpostavljam da je u pitanju nešto tajno. Uverena sam da će, ukoliko pažljivo promisli o karti, Njegova milost iznaći rešenje da izbegne teškoće.“ On klimnu glavom, pretvarajući se da razume. Zamišljeno je posmatrao kartu sve dok mi Katarina, začkiljivši plavim očima punih znatiželje, ne reče: „Znači, istina je... Majka ti je zaista bila veštica!“ Naglo podigoh pogled. Pored mene, Bona se okrenu prema Katarini i ljutito procedi: „Pazi šta govoriš!“ Proteklih devet godina provela sam s Bonom i gotovo nikad nisam čula da prigovara Katarini, a još manje da je grdi u izlivu besa. To nije čuo ni vojvoda, koji se nagnu preko stola i uputi ženi preteći pogled s nagoveštajem fizičkog nasilja. „Katarina se šali“, kaza Galeaco tonom koji nije dozvoljavao protivljenje. A da bi dokazao svoju tvrdnju, nasmeja se. Međutim, kada sam mu slučajno srela pogled, u njemu uočih strah. Jedan čas pre sumraka siđoh do Mateove sobe, tobože da ponovo potpalim vatru. U stvari, želela sam da budem sama kako bih se isplakala, pošto sam od pojave Obešenika bila sve zabrinutija za Matea. Bona je rekla da će on stići danas, ali je pogrešila. Trijumfalne karte su samo potvrdile moj osećaj da se dogodilo nešto strašno. Mom raspoloženju nije pomogao Bonin stav prema trijumfalnim kartama - ili, tačnije, njena reakcija na moju reakciju. Kada je srdačno ispratila Lorenca, vojvotkinja se vratila u svoju odaju neuobičajeno ćutljiva, grčevito držeći crvenu somotsku kutijicu s kartama. Nakon ulaska u odaju, dala je kutijicu sobarici uz uputstvo da je „dobro sakrije, tamo gde je njene oči neće skoro ugledati.“ Katarina je takođe bila neuobičajeno tiha, mada su joj oči zadovoljno igrale zbog vojvotkinjine i moje nelagode. Priznajem, pomno sam obratila pažnju kada je sobarica prišla kovčegu - smeštenom u ćošku blizu vojvotkinjinog kreveta - otvorila ga i ćušnula kutijicu ispod krznenog pokrivača. Kada se Bona povukla u budoar da bi se presvukla u lagodnije halje, zabrinuto sam otišla do prednjeg dela odaje kako bih pogledala kroz prozor koji je gledao na vojvodin lovni park. Katarina je pošla za mnom, a kada sam bila sigurna da je vojvotkinja sasvim zaokupljena svojim poslom, upitala sam devojčicu: „Gospo, zašto ste rekli da mi je majka bila veštica?“ „Trebalo je da vidiš svoje oči“, prosiktala je Katarina, i raširila sopstvene sve dok joj beonjače nisu delovale demonski. „Bilo je trenutaka, kunem se, kada nisi imala predstavu gde se nalaziš... Kada si potpuno utonula u snoviđenja!“ Zbog nestrpljivosti, bila sam uporna: „Gospo, u kakvoj je vezi to s mojom majkom? Govorite kao da ste čuli glasine.“ „I jesam“, uzdržano je rekla. „Od koga?“

- 38 -

„Od bake Beatriče“, odgovorila je. Beatriča je bila Bonina dadilja i pošla je s vojvotkinjom od Savoje kada se ova kasnije udala za Galeaca. Baka je umrla prošle godine. „Rekla je da je tvoja majka bila veštica i da je videla budućnost.“ Suzbila sam poriv da vojvodinu omiljenu ćerku uhvatim za ramena i dobro je protresem. „Šta je još rekla o njoj? Šta još?“ Katarina sleže ramenima i, naslađujući se mojom uznemirenošću, izvi nagore ružičaste usne slične školjki: „Samo to.“ Ništa je nije moglo naterati da kaže još nešto. Nedugo potom pridružila nam se vojvotkinja, s kratkom primedbom: „Nikad ništa dobro ne ispadne od proricanja sudbine.“ Nakon toga, Bona je potpuno odbacila tu temu i zanemarila sve Katarinine pokušaje da je ponovo pokrene. Ostatak dana pratila sam kretanje sunca i borila se da potisnem narastajući strah. Kada je došao sumrak, Bona me je otpustila. Dok se vojvotkinja skidala, a sluškinje bile zaokupljene poslom, uradila sam nešto nezamislivo i neobjašnjivo: otišla sam do kovčega, krišom stavila ruku ispod krznenog pokrivača i šmugnula sa somotskom kutijicom optočenom dijamantima. Ogrnula sam se šalom, zavukavši ruku u kojoj sam držala kutijicu ispod njega, u predelu struka, i uputila se dole do lođe na prvom spratu i Mateove sobe. Tamo je bio Lorenco. Napuštao je gostinsku odaju s dvojicom svojih pratilaca. Sva trojica su nosili ogrtače, kape i jahaće rukavice, kao i bisage u rukama. Ruka mi je bila na vratima, ali me tada Lorenco spazi i mahnu mi. „Gospo“ doviknu on, pa predade bisage pratiocu i rukom dade znak obojici da produže do štale bez njega. Bilo je to čudno vreme, pomislih, da se krene put udaljene Firence. „Možemo li da porazgovaramo?“, kaza dok je prilazio. Međutim, lođa je bila puna umornih slugu koji su se vraćali u svoje sobe. Dvojica Čikovih šegrta promakoše pored nas, smejući se i šaleći. Lorenco uperi pogled u kvaku na vratima Mateove sobe. „Može li to da bude razgovor u četiri oka, gospo Dea?“ Oborih pogled. On je bio muškarac u kasnim dvadesetim godinama - ružan, dakako, ali s razvijenim ramenima mačevaoca - a ja mlada žena. Njegov zahtev bio je pomalo nepriličan, ali u njegovom držanju nije bilo ni trunke nepristojnosti. Bio je nesumnjivo i višeg roda od mene, pa otključah vrata i pokazah rukom Njegovoj preuzvišenosti da uđe. Dok sam to radila, morala sam da otkrijem somotsku kutijicu u ruci. On je primeti i oćuta, a ja ne ponudih nikakvo objašnjenje. Unutra, vatra je zgasnula u ugljevlje koje je pomalo tinjalo, ali su ognjišni kamenovi i dalje odavali toplotu. Stajala sam blizu vrata s kutijicom u ruci. Lorenco nije skinuo ni ogrtač ni rukavice. Nisam videla da mu je lice ikada bilo tako smrknuto i ozbiljno. „Oprostite zbog mog drskog zahteva, gospo“, poče on. „Ne nameravam ništa nedolično. Ipak, nisam želeo da me neko slučajno čuje.“ Napravi pauzu. „Kao što sam rekao, dobro poznajem vašeg muža. Koliko sam razumeo, juče je trebalo da stigne kući.“ „Da“, izustih postiđena što me je glas izdao. Očekivala sam da me umiri, da kaže nešto utešno, ali Lorenco izgleda nije bio lažov. Ili je možda, poput mene, prepoznao opasnost u Obešeniku. „Žao mi je zbog toga“, blago reče, „i zbog vaše brige. Nadao sam se da ću moći da razgovaram s njim u četiri oka, ali ne mogu duže da ostanem, jer mi žena i deca nikada neće oprostiti ako ne budem kod kuće za Božić.“ Proučavao me je nekoliko trenutaka. „Gospo, mogu da vam verujem da ćete preneti poruku samo njemu, zar ne?“

- 39 -

„Naravno“, odgovorih, pa se ovlaš nasmeših zbog ozlojeđenog tona u svom glasu. „Ako se Mateo vrati pre sutrašnje večeri, hoćete li mu reći da sam krenuo severnim putem i da ću ga čekati u kolibi? On zna kojoj.“ Iznenađeno podigoh obrve zbog pravca. Firenca je ležala južno od Pavije i Milana. „Budite sigurni da ću mu reći, Vaša preuzvišenosti.“ „Lorenco“, napomenu mi veselo, pa opet postade ozbiljan. Pogled mu odluta do somotske kutijice u mojoj ruci. „Gospo Dea, Bog vam je dao dar koji je najbolje smotreno primenjivati i pokazati samo nekolicini ljudi. Drago mi je što vidim da vas to zanima. Možda nije na mestu da tek stečenom poznaniku dajem savet, ali...“ „Volela bih da ga čujem“ prekidoh ga. „Vojvotkinja i ostali imaju dobre namere, ali... Ne dozvolite im da vas odvoje od njega. Takav dar je predviđen za korišćenje. Zapamtite pouku iz priče o talentima.“12 „Hoću“, izustih. „Odlično. Onda neka vas Bog čuva, gospo Dea, do ponovnog susreta.“ „I vas“ odvratih. Dok sam ga posmatrala kako tiho izlazi kroz vrata, iznenada osetih uverenost da će do našeg sledećeg susreta uskoro doći.

Priča o talentima (Biblija, Novi zavet, Jevanđelje po Mateju, 25: 14-30) govori o o tome šta da radimo dok čekamo Isusov dolazak - treba koristiti svoje darove, svoje mogućnosti: vreme, materijalna sredstva i sposobnosti. Ako očekuješ Isusa, onda će tvoj život to pokazati. (Prim. prev.) 12

- 40 -

Četvrto poglavlje

To veče provela sam zureći u pozlaćene slike na kartama. Povremeno, slike su u meni izazivale nešto veoma nalik prepoznavanju, i to u tako velikoj meri da sam tokom tih dugih trenutaka zaboravljala na brige. Kada me je savladala iscrpljenost, uredno sam složila karte i vratila ih u kutijicu, koju sam sakrila u kovčegu u podnožju kreveta. Te noći sam loše spavala, jer me je iz sna neprestano budilo dobovanje ledenih kišnih kapi po Boninom prozoru. Do praskozorja, oluja je prošla, ostavivši na staklu nepostojan sloj leda. Iako je prozor bio zatvoren, i s navučenim kapcima, čulo se škripanje drveća, a povremeni prasak slomljene grane bi me prepao. Do podneva, svi oblaci su se raščistili, a sunce je jače zasijalo. Led na Boninom prozoru počeo je da se topi, otkrivajući pogled na lovni park, besprekoran i blistav poput dragulja. Šestog dana pre Božića, svaki kutak zamka u Paviji odisao je prazničnim raspoloženjem, pošto su pripreme za povorku u Milano uzele maha. Čak je i Bona zaboravila na svoju uzrujanost zbog krajnje neprijatnog slučaja s devojkom i moje reakcije na trijumfalne karte. Ovo doba godine uticalo je na to da Bona bude još darežljivija nego inače. Priredila je gozbu za svoje sluge i dvorane u velikoj trpezariji, posluživši ih milanskim slatkim hlebom zvanim paneton, sirom i dobrim vinom. Ništa od toga nije bilo po mom ukusu. Kada me je vojvotkinja u ranim popodnevnim satima ljubazno pustila da radim šta mi je volja, otišla sam da potpalim vatru u Mateovoj sobi, a zatim se popela stepenicama jugozapadne kule i satima zurila u pravcu Rima. Došli su u sumrak, galopirajući Lombardijskom ravnicom: usamljeni konj i jahač, crni naspram sve sivlje okoline snega, leda i neba. Ispustih uzdah beskrajnog olakšanja; moj dah zamagli staklo, pa ga, nemajući druge, obrisah i začkiljih se, jer nisam mogla da prepoznam jahača. Naposletku, on stiže do šanca, zauzda konja i viknu kaštelanu da spusti pokretni most. Tek tada primetih telo prebačeno preko sedla; teško uzdahnuh i pritisnuh vrhove prstiju na hladno staklo. Nekako se smirih, pokupih skute i pohitah niza stepenice. Istrčah napolje, pa preko hladnog, beskrajnog dvorišta stigoh do glavne kapije baš kada konjske potkovice završiše toptanje po drvenom mostu i počeše da odzvanjaju po kaldrmi dvorišta. Pojurih ka Mateu, kome je stomak bio pritisnut o sedlo, dok su mu dugačke noge visile s jedne strane dobrano oznojenog ždrepca, a glava i torzo s druge; omlitavele ruke su mu se klatile. Sigurno bi skliznuo na zemlju da ga jahač nije čvrsto držao na mestu. Vrisnuh misleći da je mrtav, ali kada je jahač sjahao i pomogao mi da ga prihvatim u ruke, Mateo zastenja. Ne sećam se kako ga je jahač nosio do kreveta i vikao da dovedu lekara. Drugi su dotrčali da pomognu, ali se uopšte ne sećam ko. Iz tog magnovenja pre nego što je stigao lekar, sećam se samo delića: Mateovih kestenjastih očiju, svetlucavih i potpuno obnevidelih, s crvenim beonjačama. Mateovog čela i obraza, prošaranih ružnim modricama. Koža mu je bila vlažna i sjajna, a udovi su mu se grčili zbog bolnog stezanja utrobe. Držala sam mu glavu dok je povraćao izbljuvak zelenožute boje prošaran krvlju. Brisala sam mu upalo lice hladnom krpom koja se magično pojavila u mojoj ruci i dozivala ga po imenu, ali me nije prepoznao.

- 41 -

Ako sam morala da ga izgubim, ako je morao da umre, zašto nije umro kao Obešenik, nemoćan, spokojan, i pomiren sa sudbinom? Zašto je morao ovoliko da pati? Bog je milostiv, rekla je Bona, i pravedan, ali u Mateovom umiranju nije bilo ni milosrđa ni pravde, samo zverske okrutnosti. Kuga, neko je prošaputao i prekrstio se, ali to nije bila kuga. Bonin lekar se pojavio s pijavicama i gorkim lekovitim napitkom, ali Mateo je povratio i ono malo što je progutao, a udovi su mu se povremeno tako silovito grčili da je zgnječio nekoliko pijavica, pa je lekar sklonio ostale iz straha da ih ne izgubi. Groznica, kazao je lekar, ali takvu groznicu nikada ranije nisam videla. Došao je i Mateov gazda Čiko; ogromno telo bilo mu je nekako zgrčeno, sićušne oči raširene, a okruglo lice izobličeno od straha. Mateo ni njega nije prepoznao, pa je Čiko ubrzo otišao. Došla je Bona i rekla da moram da se odmorim - besmislen predlog, pomislila sam, pošto u tom trenutku nisam imala predstavu da će uskoro svanuti zora - i da će ona bdeti nad Mateom. Poslala sam je napolje, kao i lekara i jahača koji je stajao u blizini, pa smo moj muž i ja ostali sami. Dok se jutarnja svetlost probijala kroz otvorene prozorske kapke, njegovo zlopaćenje se konačno ublažilo, pa zatvorih kapke, nadajući se da će možda zaspati. Za divno čudo, vatra u ognjištu je još pucketala; neko ju je verovatno održavao. Kada sam se ponovo okrenula ka krevetu na kome je ležao moj muž, s dugačkim, obnaženim torzom i udovima koji su bili nepomični na tamnim mokrim čaršavima, začuh promukli šapat. „Lorenco.“ Brzo priđoh stolici pored uzglavlja kreveta i položih hladnu ruku na njegov obraz. Oči su mu bile zastrašujuće mutne; ljubičasto rumenilo mu je nestalo s obraza, koji su sada bili veoma bledi. „Lorenco je otišao nazad u Firencu“, rekoh. Nije bilo svrhe pominjati Lorencovu varku i odlazak na sever radi tajnog susreta. Njegova preuzvišenost se već odavno zaputila kući. „Ne smeš sada brinuti za njega.“ Mateovi kapci zatreptaše. „Dea“ prodahta. Glas mu je bio promukao gotovo do neprepoznatljivosti; grlo ga je sigurno mnogo bolelo. Prislonih prste na usta. „O, Mateo, dušo moja jadna...“ „Umirem“, prošaputa on. Osetih kao da će mi krv, kosti i meso nestati, a da će mi ostati samo strahovit bol u grlu i grudima. „Neću ti dozvoliti“, kazah kroz jecaj, ali mi on očajnički, nestrpljivo dade znak desnom rukom. Bio je toliko slab da sam morala biti nečujna kako bih ga čula. „Moje pero“, reče. Otrčah do njegovog stola, pa drhtavim rukama nespretno izvadih pero i podigoh mastionicu sa svog mesta. Ponesoh i komad pergamenta zajedno s malim drvenim pisarnikom, pa pridigoh Matea, poduprevši mu leđa jastucima. Kada se namestio, on pokuša da umoči pero u mastionicu koju sam držala za njega, ali ga je u tome sprečavalo drhtanje; ispusti pero. Čvrsto zažmuri i zastenja od osujećenosti, pa prikupi snagu i ponovo pogleda u mene. Golublje sive usne su mu drhtale. „Zakuni se“, prošaputa. „Sve što želiš“, rekoh. „Sve za tebe.“ Govor mu je pričinjavao bol; znoj mu je kapao sa čela dok je izgovarao reči. „Svojim životom“, prodahta. „Odvedi me u manastir Svetog Marka. Ponesi moje papire... Pročitaj ih u tajnosti. Reci Lorencu: Romul i Vuk nameravaju da te unište.“ Naglo zaćuta. „Kunem se“, izustih.

- 42 -

Kada sam to rekla, telo mu se ukoči. Mateo užasno zakrklja i izgubi kontrolu nad crevima. Nekoliko sekundi je ležao tako - ukočen i potpuno onemoćao - a onda ruke i noge počeše neobuzdano da mu se tresu. Uzviknuh njegovo ime i pokušah da ga držim kako se ne bi povredio, ali nisam bila dovoljno snažna. Na kraju, Mateo se umiri. Oči su mu bile sklopljene, a hrapavo disanje sve teže. Pola sata kasnije prestade da diše, a oči mu se polako otvoriše. Pogledah u njih i znadoh da je mrtav. Sklonih uprljane čaršave i iznesoh ih napolje, pa se poslužih vodom iz posude koju je neko ostavio da operem svog muža. Kada je bio čist, odenuh ga u njegovu najlepšu tuniku i pantalone, pa legoh kraj njega i zagrlih ga. Nisam se pomerala sve dok neko nije pokucao na vrata. Nisam odgovorila, ali sam zaboravila da navučem rezu, pa Bona uđe. Nagovarala me je da ustanem, ali nisam htela da je poslušam, niti da ostavim Matea. Otišla je, a onda se vratila s drugima, uključujući i Čika, kome je kosa bila raščupana od spavanja. Prava gromada od čoveka, obično stoičkog držanja, on zaplaka kad ugleda Matea, svog najboljeg učenika. Pokuša nežno da me odvoji od muža, ali opet nisam popustila. Morao je da dovede još jednog čoveka. Grebala sam i ritala se, ali uzalud; uhvatiše me za ruke i odvojiše od mog voljenog. Vrištala sam i mlatila rukama. Čiko, koji je jecao, držao me je da se ne bih povredila. Kada sam se konačno umorila i sela, Bona me ubedi da popijem gutljaj neobično gorkog vina. Dovela je svog sveštenika oca Pjera, koji mi, pošto sam zapala u čudno stanje između sna i jave, kaza: „Moraš ovo da prihvatiš. Mi smo ljudi i slabi smo i premda još ne razumeš, to je ipak božja volja.“ „Bog je ubica“, bezvoljno rekoh, „i lažov. Tera nas da se molimo, ali neće da nas čuje. Šalje zle ljude na nas i ne sažaljeva njihove žrtve.“ „Dea“ ukori me preneražena Bona. „Neka ti se Bog smiluje!“ Prekrsti se, pa rukama pokri oči i zaplaka. Smireno se okrenuh ka njoj. „Kada nas je On čuo? Kada?“ Nije mi odgovorila. Na moje zaprepašćenje, uđe kardinal u skerletnoj odori, izvadi bočicu sa Svetim uljem, umoči prst u nju, pa dodirnu oči, uši, nos, usne, ruke, stopala i slabine mog voljenog, izgovarajući molitvu: Per istam sanctam unctionem et suam piissimam misericordiam, indulgeat tibi Dominus... Kroz ovo sveto pomazanje, neka ti Gospod svojom ljubavlju i milosrđem oprosti grehe koje si počinio... Mateu nije bio potreban oproštaj, zaključih. Bog je trebalo njemu da se izvini. Kada me je Bonin gorki napitak učinio dovoljno poslušnom, Frančeska i druge sobarice me odvedoše u vojvotkinjinu odaju i odenuše u preduge crne halje, pa mi staviše veo koji prekri svet tminom. Nisam marila. Nisam ni želela da vidim. Prođoše sati ispunjeni jadom i besmislom, nakon kojih me odvedoše u kapelu, gde ispred oltara videh Matea, položenog u drveni sanduk, prekrštenih ruku i s krstom stavljenim iznad srca. Zavetne sveće koje sam upalila za njegovu sigurnost još su gorele na oltaru. Zavitlah ih preko prostorije, ne obraćajući pažnju na zapanjene uzdahe posmatrača i vruć vosak koji mi je ošurio ruku. Te prve noći uopšte nisam spavala.

- 43 -

Sledećeg dana sedela sam kraj Mateovog tela u kapeli, u društvu Bone, dok je većina dvorana u koloni prolazila pored njega. Među dobro znanim licima pojavi se i jedno nepoznato, kome su brada, kosa i oči bile crne i sjajne poput gagata.13 Nisam ga poznavala, ali osetih da sam ga već videla. Preko ramena je nosio bisage, a kada je prišao, kleknu na koleno i pruži mi bisage kao da se radi o poklonu. Utom shvatih da je to jahač koji se odvojio od karavana papinih legata - koje je moj muž vodio iz Rima u Milano - kako bi Matea brzo doneo kući. Prethodnog dana je ostao u Mateovoj sobi i čekao ishod sve dok ga nisam izbacila. „Gospo, ovo je pripadalo vašem mužu“, prozbori on. Glas mu je bio dubok i blag, a pogled spušten; ako je nešto osećao, to je bilo pažljivo sakriveno. „Zamolio me je da vam to lično predam.“ Činilo se da je Mateovih godina i dovoljno lep da privuče vojvodinu pažnju - Galeaco se povremeno upuštao u odnose sa svojim muškim osobljem - da nije bilo njegovog velikog, oštrog nosa. Zahvalih mu. Bisage su bile teže nego što sam očekivala; kada sam ih uzela, ispadoše mi iz ruku na pod. Nisam se usudila da pogledam šta je unutra, ne tamo dok su me drugi posmatrali. Čovek se pokloni i povuče; nisam više mislila o njemu. Vojvoda Galeaco se pojavio poslednji. S gađenjem je zurio u leš mog muža, pa bez ustezanja reče: „Šteta. Bio je jedan od mojih najdarovitijih pisara. Otrovan je, zar ne?“ Čuvši te poslednje reči, zinuh od zaprepašćenja. S vojvodom je bio Čiko - zakrvavljenih očiju - koji ga, šapnuvši mu nešto, odvede odatle, ali ja ustah i povikah za njim da objasni šta je mislio. Koji otrov? Je li to rekao lekar? Zašto mi to niko nije spomenuo? Pokušah da se proguram kroz gužvu i pronađem crnokosog čoveka koji mi je dao Mateove bisage. Putovao je s Mateom; sigurno bi znao da li je moj muž otrovan. Međutim, taj čovek je netragom nestao, a Frančeska i Bona su me molile da ponovo sednem. Njegova milost je pogrešila, tvrdile su. Pomešao je Matea s drugim čovekom, s drugim slučajem, ali nisam im verovala; klonuh jecajući. Nakon izvesnog vremena, došli su sveštenici i rimski legati, izgovorene su javne molitve i psalmi, ali nije bilo sahrane. Prvi put posle ko zna koliko vremena zemljište je bilo pokriveno debelim slojem leda; nismo mogli da ga položimo u zemlju dok se led ne otopi. Pretpostavljala sam da je Mateov leš odnet negde napolje; bio je zaštićen od životinja, ali ne i od velike hladnoće; mudro su postupili što mi nisu rekli gde su ga odneli. Bona me odvede do zajedničke trpezarije blizu kapele gde je bila izložena hrana, koja mi je izazivala gađenje. Pošto nisam mogla da podnesem pogled na hranu, Bonine dvorske dame me vratiše u vojvotkinjinu odaju, gde popih još vina s gorkim ukusom opijuma. Satima sam zurila u blistavu vatru. Mateo je ubijen. Romul i Vuk su ga ubili da bi ga ućutkali, a sledeći je na redu Lorenco. Bila sam lišena razuma i volje, i nikako nisam mogla to da sprečim. Kome bih mogla da kažem? Kome da verujem? Kada je pala noć, Frančeska mi pomože da se skinem i obučem spavaćicu. Ponudi mi još gorkog vina, ali ja odbih, pa me odvede do mog malog ležaja. Potom je stigla Bona, koja zastade da se pomoli pre nego što se popela na svoj krevet. Ležala sam i slušala njene šapate, pa zadrhtah od nemog besa. Želela sam da je udarim, da strgnem brojanicu s Lignit crne boje, svetlucav i mek, pogodan za obradu; vrsta uglja koja se po organskom poreklu ne svrstava u kamenje, ali se po svojstvima ubraja u plemenite materijale - dragulje. Pošto se - poput jantara (ćilibara) - usled trljanja naelektriše, naziva se još i crnim jantarom. (Prim. prev.) 13

- 44 -

njenih prstiju, da viknem kako me je naučila samo lažima: Bog nije ni pun ljubavi, ni pravedan i mrzim ga. Zadržala sam jezik za zubima i čekala, ispunjena bolom, sve dok Bona nije zaspala, a Frančeska zahrkala. Pri svetlosti ognjišta ustadoh i pronađoh svoj šal i papuče, pa se iskradoh napolje u lođu. Hitro se spustih stepenicama, dahćući na hladnom vazduhu kada sam stigla u otvoreno predvorje. Posrtala sam po pomrčini i dvaput umalo pala okliznuvši se na ledu. Kada sam stigla u Mateovu sobu, neobuzdano sam drhtala. Unutra je bilo hladno, mračno i vetrovito; vatra se ugasila, a otvor za dimnjak i dalje je bio otvoren; ipak, nisam htela da upalim vatru, jer nisam marila da li ću se prehladiti ili umreti od hladnoće. Smrt mi ne bi teško pala. Nisam sigurna zašto sam otišla u muževljevu sobu. Pretpostavljam da sam nameravala da vrištim do iznemoglosti, mada bi me čak i sa zatvorenim prozorima neko čuo. Znam samo da sam, kada sam stigla i navukla rezu iza sebe, spazila Mateovo pero na tepihu. Verovatno se zaplelo u čaršavima i ispalo kada sam ih sklonila da operem Matea. Padoh na kolena ispred pera, a bujica bola pokulja iz mene. Ophrvaše me jecaji, pa se skljokah na tepih, stežući pero na grudima. Plakala sam više od pola sata. Kada sam prestala, oči, nos i usta bili su mi vlažni od suza, dok je jadno pero bilo slomljeno. Dišući isprekidano, pridigoh se u sedeći položaj i osetih kako mi se ispod spavaćice nešto malo i metalno priljubilo uz grudnu kost. Mateov ključ. Upotrebi ga u slučaju krajnje nužde. Rukavom obrisah oči i nos, pa se zagledah preko sobe u Mateov pisaći sto i tajni odeljak pored njega, sakriven u oplati od tamnog drveta. Slaba i drhtava posle navale suza, dopuzah četvoronoške do Mateovog stola, pa se s mukom digoh i sedoh na stolicu da bih upalila svetiljku. U njoj je bilo veoma malo ulja, a plamen je bio slabašan. Nagnuh se dole i vrhovima prstiju pređoh po zidu kako bih pronašla sićušnu crnu ključaonicu. Skinuh kožni remen preko glave i stavih ključić u bravu. Vrata odeljka se otvoriše uz jedva čujno škljocanje. Iza drvene oplate, u kamenom zidu postojao je veliki otvor, unutar koga je stajao debeli svežanj papira veličine povećeg rukopisa iz biblioteke. Pažljivo ih izvadih i stavih na muževljev sto, pa prinesoh svetiljku. Na samom vrhu nalazila se malena torbica od crne svile, uvezana crvenom trakom, a ispod nje pismo na novom papiru, presavijeno na trećine, zapečaćeno voskom, i sa naznakom: Za moju voljenu. Kada sam to videla, spremih se za predstojeću navalu osećanja i otvorih crnu torbicu. Mislila sam da je unutra nakit ili, možda, neki poklon po kome ću ga pamtiti - ali tamo se nalazio samo krupnozrnasti sivkastosmeđi prah. Otvorih pismo, očekujući da najzad saznam zašto je moj muž odbijao moje ljubavne pokušaje. Nisam očekivala da ću biti uplašena. Nije se radilo o dirljivo iskrenom, oproštajnom pismu, nego o dijagramu, iscrtanom Mateovom rukom, u vidu kruga s obeleženim stranama sveta - ali je čudnovato, na gornjem delu kruga bio označen istok umesto severa, a na donjem zapad. Na svakoj strani sveta nacrtao je petokraku zvezdu, sa strelicama koje su precizno pokazivale kako ih treba nacrtati, a ispod svake zvezde napisao je reč na stranom jeziku, za koji sam pretpostavljala da je hebrejski; ispod ovih reči bio je napisan fonetski izgovor na mesnom dijalektu, ali nije bilo dato njihovo značenje. Ispod toga se nalazio dijagram drugog kruga, ponovo s obeleženim stranama sveta, ovog puta praćen heksagramima14 i nepoznatim rečima. 14

Šestokraka zvezda ili šestougao. (Prim. prev.)

- 45 -

Bila je to magija, ista ona magija koju je Mateo primenjivao pred mojim očima one noći kada sam se pretvarala da spavam u našem krevetu, pa se prisetih delova našeg razgovora one noći kada sam mu prvi put rekla da vidim znamenje u oblacima, nebu i zvezdama. Bona bi rekla da je to đavolji dar, rekla sam, a on je brzo odvratio: Bona ne bi bila u pravu. Ispod oba kruga nalazila su se uputstva na milanskom dijalektu koja su opisivala propratne obrede za svaki ponaosob. Nisam mogla dovoljno dugo da usredsredim svoj rastrojeni um da ih rastumačim, niti sam mogla da sprečim da mi se dlačice na rukama i vratu nakostreše kada sam spustila Mateov dijagram kako bih pregledala sledeću stranicu. Radilo se o požutelom, tankom pergamentu, lomnom od starosti, višestruko presavijenom i u opasnosti da se raspadne. Krajnje pažljivo ga odmotah na stolu. Mastilo je izbledelo i poprimilo smeđu boju, a rukopis je bio drevan i nepoznat; odmah prepoznah starogrčki jezik, iako mi Bona nije dozvolila da ga naučim; ipak, razumela sam veći deo latinskog prevoda, kasnije ispisanog ispod izvornog rukopisa. Bilo je to nekakvo prizivanje - ali, skrhana bolom, nisam mogla da shvatim čega. Pažljivo ga odložih u stranu; ispod njega je počivao još jedan rukopis, koji nije bio presavijen, a sastojao se od pedesetak stranica na latinskom. Papir i piščev rukopis bili su savremeni; naslov je glasio De Mysteriis Aegyptiorium, O egipatskim tajnama. Poslednje pismeno u hrpi bio je spis napisan Mateovim pažljivim, ujednačenim rukopisom. Na stranici su bila napisana slova latinskog alfabeta, po njihovom redosledu, a ispod svakog slova bilo je napisano različito slovo, broj ili znak. Na primer, ispod slova a nalazio se broj 9, ispod slova b - slovo x, a ispod slova c -slovo 1. Na samom vrhu spisa pisalo je izdvoji svako četvrto. Bio je to, shvatih, ključ - koji je Mateo nesumnjivo koristio za tumačenje tajne prepiske. Naslonih lakat na sto i prislonih vrhove prstiju na čelo. „Zašto si želeo da imam ovo?“ zapitah se naglas. Obuze me nagon da sve bacim u vatru koja je gasnula. Magija, baš kao ni Bog, nije omela zle ljude u nameri da ubiju Matea. Ipak, nova misao obuzda moj bes: sećanje na pozlaćenu trujumfalnu kartu Obešenika. Predaj se zlim silama s namerom da se žrtvuješ. Pritisnuh dlanove na bolne oči i pokušah da shvatim značenje svega toga. Mateo je nesumnjivo osetio da mu preti smrt pre nego što je otišao, inače mi ne bi dao ključ. Žrtvovao se zarad mene, ušavši u brak iz nevine ljubavi. Da li se ponovo žrtvovao kako bi me zaštitio? Da li je ostavio sve ovo za sobom da bi me upozorio? Da nisam bila besna na Boga, sve bih to spalila. Umesto toga, zurila sam dole u besmislene, složene nizove brojeva i slova na papiru i čula kako Lorenco veličanstveni govori. U stvari, upravo sam ja preporučio vojvodi da ga uzme u službu. Kao odgovor na to, čuh Matea u svom sećanju. Kao veoma mladog izbavio me je bogati pokrovitelj... Možda bismo kasnije mogli zajedno da odemo do Firence. Sahrani me u Svetom Marku, firentinskom manastiru u kome je stekao obrazovanje. Pročitaj ih u tajnosti. Reci Lorencu: Romul i Vuk nameravaju da te unište. Možda sam čitav sat sedela gotovo nepomično, a onda sam džarala vatru i raspirivala je sve dok plamenovi nisu postali visoki, a soba topla. Otvorih prozorske kapke i pronađoh muževljeve bisage, naslonjene na zid ispod prozora. Otpetljah kaiševe i izručih sadržaj bisaga na krevet. Sadržale su još jedno pero, bočicu s mastilom, bugačicu, 15 dva Sušilo, papir upijač, posebno pripremljen papir za upijanje mastila izrađen od pamuka i sulfatne celuloze. (Prim. prev.) 15

- 46 -

para pantalona i dve vunene potkošulje, bakarni pehar, češalj i malu knjigu u kožnom povezu. Polovina njenih stranica bila je ispunjena istom neshvatljivom šifrom - brojevima i slovima među kojima su se povremeno nalazile zvezdice ili drugi znaci - koju sam pronašla na papirima sakrivenim u tajnom odeljku. Razgledala sam knjižicu izvesno vreme, ali nisam razumela njen sadržaj. Kada je napolju pomrčina prešla u sivilo, krenuh nazad uza stepenice do vojvotkinjine odaje, u kojoj je Bona i dalje spavala. Na prstima se popeh na platformu, pomerih zastore kreveta u stranu i nežno položih ruku na njeno rame. Uprkos tome, Bona se probudi uz snažan trzaj. „Moram da odnesem Matea u Firencu“, rekoh.

- 47 -

Peto poglavlje

Vojvoda je odbio moju molbu da odnesem Matea u Firencu kako bi bio sahranjen u dvorištu Crkve svetog Marka. Prvo, kazao je Galeaco, zima je opasna da bi se žena odvažila na naporno petodnevno jahanje čak i na jug - bez obzira na to što je prethodnog dana nejako sunce istopilo veći deo leda. Drugo, vojvoda je zahtevao da svi dvorani prisustvuju proslavi Božića u Milanu, bez obzira na to da li su u žalosti ili nisu. Od mnoštva vladara u Italiji nijedan nije proslavljao Božić s većim žarom od vojvode Galeaca. On je zahtevao da svi dvorani, izaslanici i vazali dođu u Milano da proslave praznik Hristovog rođenja, te da dva dana kasnije, prilikom proslave Svetog Stefana, obnove svoje zavete vernosti koje su mu dali. Svi, izuzev onih na samrti i smrtno bolesnih, bili su obavezni da prisustvuju, pošto je praznik označavao kraj stare i početak nove godine. Vojvoda je davao darove svojim potčinjenima, milostinju siromašnima, pomilovanja osuđenicima; tokom nedelje, prisustvovao je misama na različitim mestima, kako bi ga videla većina njegovih vernih podanika. Na dan Svetog Stefana, dvadeset šestog decembra, odlazio je u crkvu Svetog Stefana; na dan Svetog Jovana Jevanđeliste, dvadeset sedmog decembra, odlazio je u crkvu Svetog Jovana, i tako redom. Bona mi je vojvodinu odluku saopštila sa suzama u očima; dvor je sledećeg jutra odlazio u dvorac Porta Dovija u srcu Milana, a ja sam, pokrivena crnim velom, takođe morala da idem tamo. Ostavši bez reči, okrenuh joj leđa s namerom da se udaljim, ali mi ona stavi ruku na rame i vrati me nazad. „On je balsamovan“, reče ona, a ja shvatih da misli na Matea. „Molim te, pođi sa mnom u Milano. Kada se vratimo u Paviju, vojvoda će biti zauzet, a ja ću ti pomoći da odneseš Matea u Firencu radi sahrane.“ Sledećeg jutra jahala sam ćutke u društvu Frančeske i drugih brbljivih sobarica pored opremljenih, somotom zastrtih otvorenih kola u kojima su sedeli Bona i deca. Bio je to sunčan zimski dan, neprijatno svetao i plav, s vetrom koji je odneo svu toplotu. Putevi su bili veoma blatnjavi; moj ogrtač ubrzo je bio isprskan blatom. Mateove bisage, u kojima su se nalazili knjižica sa šiframa i Bonine trijumfalne karte, bile su privezane kaišom za mog konja. S vremena na vreme, bisage bi mi očešale stražnji deo noge, donoseći novi bol. Milano leži severno od Pavije, udaljen dan lakog jahanja ravnim putevima kroz porečje reke Po. Međutim, iako smo krenuli u zoru, zbog veličine i izuzetno sporog kretanja našeg karavana na odredište smo stigli tek posle sumraka. Smešten u ravnici, grad se prostire sve do obzorja, gde udaljeni, snežni obronci Alpa dodiruju nebesa. Dnevna svetlost je gasnula kada su topot kopita mog konja ču po kaldrmi, ali i dalje nisam videla četiri kule vojvodinog dvorca Porta Dovija i treperavu žutu svetlost koja izbija iz njegovih prozora. S druge strane široke ulice nalazila se katedrala Duomo, čije je pročelje pokrivala mračna skeletna konstrukcija. Šiljati vrhovi drugih katedrala - San Đovanija, San Stefana, San Ambrođa - uzdizali su se iz beskrajnog niza krovova pokrivenih crvenim crepom. Obično bih uživala u putovanju i znamenitostima grada, u koji smo dolazili samo jedanput ili dvaput godišnje pošto je tamošnja palata bila skučena u odnosu na Paviju, a gradske ulice bučnije i prljavije od okoline dvorca u unutrašnjosti. Međutim, te noći osećala sam samo gorčinu; slavljeničko raspoloženje ljudi u mojoj blizini delovalo je

- 48 -

uvredljivo, a velelepnost Milana lažna. Odaje vojvodske porodice bile su ukrašene kesicama s mirišljavim biljem, zimzelenim biljkama i privlačnim mirisom vina; sve mi se to gadilo. U maloj prostoriji neposredno pored Bonine sobe delila sam krevet s Frančeskom. Na sreću, ona je brzo zaspala. Izvadih knjižicu iz Mateovih bisaga i upalih svetiljku; pomno sam gledala stranicu za stranicom s tajanstvenom šifrom mog muža. Nakon jednog sata, shvatih da su naslovi za svaki poseban zapis verovatno dani, datumi ili vremena, pa odvratih pažnju od bolne patnje pokušavajući da nađem moguće zamene za različite znake. Nisam ugasila svetlo sve dok se Frančeska nije promeškoljila i sanjivo požalila nekoliko sati pre praskozorja. Čak i tada nisam spavala, već sam nepomično ležala i razmišljala o Mateu, šiframa i trijumfalnim kartama. Dva dana su prošla u magnovenju prijema, misa, gozbi, igranki i koncerata, od kojih je poslednji izveo Galeacov veličanstveni tridesetočlani hor. Uprkos vremenu, ulice Milana bile su prepune onih koji su došli da gledaju svečani obred paljenja božićnog drveta, te da izraze svoju odanost Galeacu za narednu godinu. Na Badnji dan, vojvoda je održao veliki prijem za žalioce; pred sumrak, mi dvorani i sluge stajali smo u velikoj dvorani na prvom spratu dok je Njegova milost palila ćoko, božićno drvo koje je trebalo da se održava kako bi gorelo što je moguće duže. Kada je pao mrak, Bona je poslala po mene da bih je dvorila u vojvodskim odajama. Tamo, u privatnoj porodičnoj trpezariji, stajala sam dok su Bona, dve njene ćerke, dvojica sinova i Katarina sedeli za stolom i gledali kako vojvoda daje uputstva svojoj braći Otavijanu i Filipu. Njih dvojica - najmlađi brat Otavijano, nizak i vitak, s privlačnim licem nalik ženskom i dugačkom tamnom kosom, neuobičajenom za Sforce, i srednji brat Filipo, snažne građe, ali plitke pameti - zajedno unesoše ogromno hrastovo drvo kroz vrata i spustiše ga na nagomilano granje u ognjištu. Uprkos zatvorenim prozorima, piskavo zavijanje tradicionalnih zamponja, gajdi koje su se svirale samo na Božić, dopiralo je odozdo iz vojvodinog dvorišta. „Uh!“ uzviknu Filipo, čim se oslobodio tereta. „Ovo drvo je deblje od Čika! Goreće sigurno sve do Nove godine.“ „Odmaknite se, odmaknite se!“, uzbuđeno povika Galeaco, pa zauze svoje mesto ispred ognjišta. Lice mu se zarumenelo, a jezik odebljao; dotad je već popio veliku količinu vina. Sluga mu predade tanku zapaljenu sveću, a vojvoda prinese plamen smreki; drvo planu šireći miomiris, a on se zadovoljno nasmeja dok je slugi vraćao sveću. Desnom rukom se prekrsti, pa pucnu prstima svom peharniku, koji napuni pehar svežim vinom i predade mu ga. Kada se vatra rasplamsala, vojvoda poli drvo s malo vina, kako zahteva običaj, pa otpi veliki gutljaj iz pehara. Prosledi pehar Filipu, koji ga predade Otaviju, a ovaj ga s poštovanjem uruči Boni; pehar je spuštajući se hijerarhijskom lestvicom na kraju stigao do mene. Ispraznih ga, iako je u njemu ostalo manje od gutljaja, zahvaljujući Katarini koja je ispila mnogo više od svog dela. Vojvoda zatim baci zlatni dukat na vatru, a iz crvene plišane torbe predade po jedan zlatni novčić svojoj braći, ženi i deci. Međutim, moj nizak društveni status prekinuo je njegovu velikodušnost tako da mi okrenu leđa; Bona stavi svoj novčić u moj dlan kako bih mogla da povećam svoj imetak u nastupajućoj godini. Na sreću, vojvoda nije bio tako škrt u pogledu hrane i pića, pa mi je dozvoljeno da sedim između njegovih ćerki Kjare i Katarine. Na stolu se nalazilo obilje izvrsne hrane uključujući golublju pitu sa šljivama koja bi me obično mamila i raviole punjene svinjskom

- 49 -

džigericom i biljem - ali nije mi se jelo. Nisam želela da prisustvujem porodičnom okupljanju, pa sam pitala Bonu da me oslobodi te obaveze, ali je vojvoda to načuo i zahtevao da dođem kako bi „sve bilo kao i svake godine.“ A da bi to osigurao, naredio je da prestanem sa žaljenjem i odenem praznične odore; nisam imala izbora nego da ispunim naređenje, pa sam izabrala tamnozelenu somotsku haljinu, ali nisam nosila zlatni nakit, niti sam se osmehivala. Galeaco i Filipo su nastavili da piju sve dok nisu postali veoma pijani, a do časa kada je gozba uveliko odmakla, između njih se razvio živ razgovor sa slabo prikrivenim metaforama o zadovoljstvima razdevičavanja. U jednom trenutku, vojvoda na svom tanjiru poče naizmenično da gura pečenu kobasicu u punjeno pile i da je vadi iz njega, jasno aludirajući na polni odnos, dok je Filipo urlao od smeha. Katarina se cerila, a Bona je pocrvenela i zaćutala. Kada se večera završila, Bona je jedva dočekala da potera decu iz trpezarije i sama ode odatle. Ustadoh s njom i otpratih je do vrata; kada se okrenula da poželi mužu laku noć, on diže pogled sa stola - kapci su mu bili teški, a oči sjajne od pića i reče: „Ne ona. Ti možeš da ideš, ali ona mora da ostane.“ Vojvoda nikada nije zahtevao tako nešto, pa smo i vojvotkinja i ja bile time uznemirene, sve dok Galeaco ne ponovi: „Ona mora da ostane, a ti moraš smesta da pošalješ jednu od svojih dvorskih dama da donese trijumfalne karte koje ti je Lorenco poklonio.“ Kada mi je Bona kolebljivo uputila uplašen pogled, on tresnu pesnicom o sto toliko jako da su prazni tanjiri zazvečali. Potom usledi tišina, a ja rekoh vojvotkinji: „Vaša milosti, molim vas da mi oprostite, ali karte su u vašim odajama, unutar kovčega u podnožju mog ležaja.“ Bona je zurila u mene kao da oličavam samog đavola, koji je došao da joj ukrade dušu. Bez ijedne reči, ona se prikloni kolenom svom mužu i ode, vodeći svu decu sa sobom. Katarina prođe pored mene poslednja, zastavši načas da me osmotri; izraz lica joj je bio i znatiželjan i, začudo, zabrinut. Dok sam četvrt sata zbunjeno stajala kraj vrata, vojvoda i njegova pijana braća nisu obraćali pažnju na mene, a njihov razgovor postao je još bučniji. Kada je Frančeska konačno stigla s crvenom somotskom kutijicom optočenom dijamantima, postadoh uznemirenija. „Sedi“, izusti Galeaco s nipodaštavanjem, i pokaza na stolicu tačno preko puta njega. Njegov brat Filipo napravi predstavu, žureći da izvuče stolicu za mene, kao da sam vojvotkinja. On i vojvoda se nasmejaše, ali ih ja pozdravih savijanjem noge u kolenu i dostojanstveno sedoh, pa postavih kutijicu na sto ispred sebe i položih šaku na nju. Samo ženskasti, tanani Otavijano kolebljivo kaza: „Ali ti si u žalosti, Dea. Da li je gubitak skorašnji?“ „Moj muž“, odgovorih, i zahvalih mu na ljubaznosti klimanjem glave. U tom trenutku me preplavi bol pomešan s besom, te odlučih da Galeacu govorim istinu bez ikakvog straha. Bila bih zadovoljna da navučem na sebe njegov gnev i umrem zbog toga. „Dosta s tim“, reče vojvoda, odbacivši mračnu temu naglim pokretom ruke. „Momci, ona će mi predskazati sudbinu u nastupajućoj godini.“ On upravi svoj opasni pogled u mene, a ja mu po prvi put odvratih pogled ne skrivajući mržnju. „Izuzev što će ovog puta“ - glas mu se spusti do zlobnog šapata – „moja sreća biti prilično dobra, zar ne, draga moja?“ „Možemo li saznati naše sudbine?“ u zanosu zapita Filipo ponesen pićem. Lice mu je bilo crveno, a usne izvijene u pijani osmeh. „Moj gospodaru, možemo li i mi da saznamo?“ Otavijano podrža Filipa s tolikim žarom da vojvoda mahnu rukom zahtevajući tišinu.

- 50 -

„Sve zavisi od toga koliko će dama biti spremna za saradnju“, kaza Galeaco, namignuvši braći. „A odnedavno je postala tako dražesna.“ Filipo se nasmeja - delom od napetosti, delom od zadovoljstva - a vojvoda ispruži ruku i položi toplu, znojavu šaku na moju. Zgađena, izvukoh šaku ispod njegove i nagonski bacih pogled iza sebe kako bih se uverila da je Bona zaista otišla, kao i sva posluga izuzev vojvodinog peharnika i dvojice telohranitelja koji su se nečujno pojavili ispred zatvorenih, a sada i zabravljenih vrata. Pretpostavljam da nije trebalo da budem iznenađena, pa ipak uvek sam verovala da će me blizak odnos s Bonom zaštititi, da vojvoda neće posegnuti za mnom poistovećujući me u tom smislu sa sopstvenim ćerkama. Načas htedoh da zavrištim i zalupam po vratima, ali sam previše puta čula koliko malo je takvo ponašanje koristilo drugim ženama koje su tražile spas. Mogla sam da se oslonim samo na svoju oštroumnost. „Vaša milosti“, prozborih, s prividnom samouverenošću, „pročitaću vaše karte. Zarad tačnosti, molim vas za tišinu. Morate da mislite samo na pitanje koje ćete postaviti i ni na šta drugo.“ „Već sam izneo pitanje“, odvrati vojvoda, s nagoveštajem razdraženosti, pa se nagnu napred, oslonivši se laktovima na sto. Podupre bradu obema šakama, kao da mu je glava postala preteška da je drži uspravljenu. „Moja budućnost u nastupajućoj godini.“ „Onda mislite na to, Vaša milosti“, smireno rekoh, i izvadih karte iz somotske kutije. Bile su tople, kao da su stajale blizu ognjišta, i uprkos činjenici da su bile mnogo veće od običnih karata, ovog puta ih lako promešah, kao da su napravljene za moje ruke. Mešala sam ih onoliko dugo koliko sam smela, sve vreme se moleći u sebi. Nisam videla svrhu da se obratim Bogu; obraćala sam se jedinom kome sam i dalje verovala. Mateo, pomozi mi. Pomozi mi da odavde izađem netaknuta i živa. Filipo prekide tišinu pijanim cerekanjem; Otavijano mu se pridruži, ali uozbiljeni vojvoda prosikta na njih da budu mirni. I ja sam se potpuno umirila, odrekavši se čak i molitvi kako bih slušala šta mi karte u rukama šapuću. Nagonski osetih da treba da ih sakupim i uredno složim, nakon čega gurnuh špil na sredinu trpezarijskog stola nadohvat ruke Galeacu. „Presecite ih, Vaša milosti“, uputih ga. Obuze me neobična smirenost, pretvorivši moju prividnu samouverenost u nešto stvarno - u čudnovatu i drevnu veštinu. Jako se naslonivši na levi lakat, brade i dalje poduprte pesnicom, Galeaco poseže desnom rukom. Prilikom prvog pokušaja da preseče špil, vojvoda zbog nestabilnosti ispusti karte - od kojih se neke obrnuše na lice - i opsova. „Nema veze, Vaša milosti“, mirno kazah. „Sakupite ih i ponovo presecite. Sve je kako sudbina želi da bude.“ Do tog časa, Galeaco je već bio namršten i vidno razdražen. Filipov pijani osmeh je nestao; on i Otavijano su pažljivo pratili promenu raspoloženja svog brata. Galeaco gurnu karte nazad u špil i preseče ga. Stavih jedan presečeni deo na drugi i primakoh karte sebi preko stola. Izvadih kartu s vrha špila, obrnuh je i iznenada se nađoh u drugom svetu. Ispred mene se uzdizala blistava mermerna kula naspram svetloplavog neba u pozadini; toranj joj je bio toliko visok da je dodirivao pramenove oblaka. Dvojica zidara na vrhu kule - toliko daleko gore da su delovali mali kao muve - držali su mužar i mistriju kako bi je gradili još u visinu. Shvatih da je to Babelova kula, koja predstavlja čovekovu oholost; dok sam pomerala glavu skroz unazad kako bih dobro osmotrila njen vrh i ljude koji su tamo radili, uskomešani indigo oblak naglo se dovalja s obzorja i zakloni toranj i zidare.

- 51 -

Taj oblak je bio gnev božji; iz njega se izrodi plavkasta, zaslepljujuća munja; prasak i grmljavina bili su toliko zlokobni da vrisnuh i pokrih uši. Istog časa Kula eksplodira, šaljući krhotine raznesenog mermera velikom brzinom prema zemlji. Krici zidara su se pojačavali dok su naglavačke padali u bezdan, jedan od njih je vitlao čeličnim mačem. Prepoznah da je to Kralj mačeva, onaj koji zadovoljava pravdu. Padoh na kolena i pokrih glavu kada on i drugi čovek udariše u zemlju pored mene. Isto tako brzo nestade i mračni gnev božji, pa je nebo opet bilo potpuno plavo - ali je od Kule ostala samo ruševina. Pored mene je ležalo telo drugog čoveka. Nemoguće, ali telo mu se nije raspalo, dok su njegove otvorene oči odavale krajnje iznenađenje; ipak, nije bio ništa manje mrtav i krvav, proboden kroza srce oružjem Kralja mačeva. Kosa mu je bila svetlokestenjasta, usne tanke, a prevoj nosa obeležen velikom grbom. Bio je to vojvoda Galeaco, a saznanje da će konačno platiti za svoje grehe ispunilo me je zadovoljstvom. „Šta to znači?“, upita Galeaco, a kada mu nisam odmah odgovorila, nestrpljenje u njegovom glasu se preobrazi u zabrinutost. „Šta to znači?“ Mateo, pomozi mi, opet se pomolih. Duboko udahnuh i kazah istinu. Moje reči bile su glasne tek toliko da nadglasaju pucketanje vatre i vojvodino ubrzano disanje. „Moj gospodaru, znači da će vas napasti oni o koje ste se ogrešili. Ukoliko se smesta ne pokajete i ne iskupite za te grehe, nećete doživeti da vidite nastupajuću godinu.“ Dok su njegova braća nemo posmatrala šta se događa, Galeaco ispusti oštar uzdah zaprepašćenja i nespretno ustade. Lica iskrivljenog od besa, on zareža i podiže ruku s namerom da udari. Prkosno odvratih preteći pogled, spremna da se suočim sa sopstvenom nesrećnom sudbinom. Pošto je Mateo bio mrtav, nije mi se živelo. Pa ipak, saznanje da će se vojvoda Galeaco tresti od straha dok mu ne kucne sudnji čas, donelo mi je zlobnu utehu. „Ti!“, zagrme on jarosnim glasom. „Ti, pokvarena kučko, kako se usuđuješ da mi se tako obraćaš! Kako se samo usuđuješ...“ Galeaco zamahnu rukom. Dobih žestok udarac po gornjoj usni koji me gotovo obori unazad zajedno sa stolicom. Tvrdoglavo ostadoh pri svome i ne odstupih sa svog mesta, mada me je usna dovoljno bolela da izazove suze. Suzdržah se i drsko uperih pogled u njega. „Ti!“, prosikta on. U toj prodahtanoj reči bes mu se preobrazio u radoznalost. Piljio je u mene. Kada je došlo do prepoznavanja, oči mu se suziše s nevericom, pa se razrogačiše, dok mu se obrve spojiše u strahu. „Majko božja, to je ona. Ona je duh koji se vratio da me progoni! Bože, pomozi mi... Neka me neko spase!“ Prekrsti se i zatetura korak, dva unazad, pa naglo pade preko svoje stolice. Otavijano i Filipo pohitaše da mu pomognu. Dok se s mukom podizao na noge uz pomoć braće koja su ga držala za laktove, on dreknu: „Izvedite je odavde! Izvedite je napolje!“ Ustadoh, a kada me stražari zgrabiše za ruke, nisam se opirala, nego sam pustila da me izguraju kroz brzo otvorena vrata i bace na hladni, tvrdi mermer u lođi. Tamo se pridigoh i pažljivo opipah usnu, otkrivši da je prilično otečena. Dodirnuh je jezikom, pa osetih ukus krvi i bolesno zadovoljstvo. Kada sam se vratila iz vojvodinih odaja, Bona je sedela ispred ognjišta pored Katarine i Kjare. Znala sam da se i dalje oseća izdanom zbog karata, ali kada me je ugledala, ona tiho kriknu i pohita da me zagrli. Stavih joj ruke na ramena da je utešim, a kada je shvatila da nisam povređena na drugi način, ote joj se jecaj olakšanja. Priznajem da sam bila iznenađena što sam u sobi zatekla Katarinu, neuobičajeno ozbiljnog izraza lica. Međutim, kada je saznala da nisam mnogo povređena, ona smesta

- 52 -

postade osorna. Kad je Frančeska otišla dole do ostave za hranu da pronađe komad svežeg mesa meni za oblog, Bona me natera da sednem ispred vatre i nežno mi prisloni sopstvenu maramicu na usnu da zaustavi krvarenje. Nije smogla hrabrosti da pita kako se njen muž ponašao, ali Katarina koja se smestila na stolicu pored mene, nije se ustručavala. „Da li se pojavio kralj?“, zapita. Bona, Kjara i ja zbunjeno je pogledasmo. „Kralj. Onaj s mačem. Prošli put, kada je Lorenco bio u poseti, izvukla si tu kartu za mog oca“, podseti me ona. „Da li se ponovo pojavio, ili oca čeka neka nova budućnost?“ Bona izvi usnu. „Ne bi trebalo da postavljaš tako neprikladna pitanja“, reče s nesvojstvenom oštrinom. „Pusti Deu da se odmori. Umorna je i već je dovoljno propatila.“ Ne obraćajući pažnju na vojvotkinju, Katarina se celim telom okrenu prema meni. „Karta sigurno nije predstavljala veoma dobru budućnost, inače te ne bi udario.“ Bona je bila u pravu: bila sam umorna - od tajni i laži, a Galeacova reakcija ispunila me je nekim čudnim osećanjem moći. Bez obzira na kaznu koju mi je vojvoda namenio, nisam više marila. Izgovorila sam istinu i ona je pogodila pravo u metu; sada nisam želela da stanem. „Kralj je bio tamo“, kazah. Reči su bile prigušene zbog Bonine maramice i moje natečene gornje usne. „Ali pojavio se unutar druge karte – Kule.“ Katarina se nagnu bliže sa živom znatiželjom. ,,A šta znači Kula?“ „Božji gnev srušiće tvog oca“, odlučno rekoh, zanemarivši brigu kada se Bona trznula. Katarini zastade dah; oči su joj bile neobično svetle. „Kada?“ „Neću ni da čujem za to“, upade Bona. „Proricanje je čisto zlo, zabluda... Poželela sam pred Bogom da nikada nisi videla te proklete karte! Kako si mogla da ih uzmeš od mene?“ „Uskoro“, odgovorih Katarini, a Boni rekoh: „Oprostite mi, Vaša milosti. U poslednje vreme, moj um kao da nije moj.“ Bona se prekrsti. Shvatih da je na ivici suza, pa zaćutah i ne odgovorih više ni na jedno Katarinino pitanje. Vojvotkinja nikada više nije pomenula da sam uzela karte bez njene dozvole, pa ipak od tog trenutka ispoljavala je primetnu uzdržanost prema meni. Ukrala sam nešto njeno i to nije zaboravila.

- 53 -

Šesto poglavlje

Na Božić su održane tri mise u vojvodinoj kapeli; običaj je zahtevao da prisustvuju Galeaco i svi njegovi dvorani. Ipak, propustila sam prvu, jer sam loše spavala zbog bolnog trnjenja usne, pa mi je, kada su drugi ustali, Bona rekla da ostanem u krevetu. Prisustvovala sam drugim dvema crkvenim službama i velikoj gozbi, ali sam nosila crni veo da sakrijem otečenu usnu, i malo sam jela i pila. Kada je počela igranka, povukoh se u Mateovu sobu i ponovo pokušah da rastumačim šifru iz knjižice u kožnom povezu iz njegovih bisaga, ali bez uspeha. Osim toga, pitala sam se šta se desilo s trijumfalnim kartama koje sam ostavila s vojvodom i njegovom braćom, ali se nisam usudila da pitam Bonu. Sledećeg dana se proslavljao dan Svetog Stefana, prvog velikomučenika. Očekivalo se da vojvoda prisustvuje misi u crkvi Svetog Stefana u jugoistočnoj četvrti koja nije mnogo udaljena od dvorca. Međutim, Milano, obično umerene klime, bio je u raljama najhladnijeg vremena koje je većina njegovih građana ikada videla; ledena oluja je tokom noći zamrznula grad, a posle nje je provejavao sneg praćen jakim vetrom koji je odneo oblake, ostavivši drveće, žbunje i krovove da svetlucaju na ranojutarnjem suncu. Vetar je zavijao kada sam ustala i obukla crninu. Brz pogled u vojvotkinjino veliko ručno ogledalo otkri da mi je splasnuo otok na gornjoj usni, mada je koža i dalje bila ljubičasta, s tamnocrvenom krastom na mestu gde je usna bila rascepljena; ponovo spustih crni veo. Bona je držala navučene zastore na krevetu; tokom noći je povraćala, pa smo se Frančeska, sobarice i ja složile da je ne budimo, nego da pošaljemo poruku vojvodi da je vojvotkinja odveć bolesna da ustane. Iza prozora grane su bile povijene, pucajući pod teretom leda i škripeći pod naletom vetra. Očekivala sam da će veći deo dvora, uključujući Galeaca i njegov veličanstveni hor, odbiti da izađe napolje po takvom vremenu i umesto toga proslavljati sveca ovde u dvorcu. Pogrešila sam. Sat vremena nakon što smo poslale poruku vojvodi da je vojvotkinja bolesna, u Boninu odaju dotrča Katarina. Njeni bledi, lepi obrazi bili su rumeni i vlažni od suza. Njena majka Lukrecija Landrijani, jedna od vojvodinih najdražih i najčešćih ljubavnica, stajala je u dovratku, kako njeno prisustvo ne bi uvredilo vojvotkinju. „Neću da idem!“ uzviknu Katarina kada je ušla, dureći se. Nosila je belu svilenu odoru opšivenu grimiznim plišom i ukrašenu zlatnim kuglicama; njene dugačke plave kovrdže bile su uredno skupljene u mrežicu za kosu ukrašenu dijamantima i sićušnim rubinima. „Gde je gospa vojvotkinja? Moram da razgovaram s njom!“ „Gospo Katarina, vojvotkinja Bona je bolesna i niko ne može da je uznemirava“, rekoh prigušenim, upozoravajućim tonom. Katarina malo ustuknu na reč bolesna i ostade na mestu; pokaza rukom na mene. „Onda mi ti pomozi! Moj otac vojvoda zahteva da mu sve njegove“ - ona spusti glas iz poštovanja prema Boni - „dame i deca čine pratnju do crkve Svetog Stefana!“ Pod dame je mislila na njegove ljubavnice. Možda je time Galeaco vraćao supruzi istom merom što je odbila da ide s njim po hladnoći. „Po ovom vremenu?“ Čak sam i ja bila iznenađena. Katarina klimnu glavom. Niz dijamanata i rubina zasvetluca joj s obe strane ušiju. Izgledala je zaista božanstveno tog dana; porcelanska lepotica sa zlatastom kosom koja se

- 54 -

presijavala, odevena u blistavo belu odoru ukrašenu tamnocrvenim vezom koji je služio da naglasi lepotu njene blede puti. „Vojvoda želi da prepešačimo pola grada po ovom vetru“, kaza, a kao da mu je dat znak, jak nalet vetra zatrese prozor. „Samo će biskupu i izaslanicima biti dozvoljeno da jašu pored njega. Molim te, Dea“, reče, „zar ne možeš da probudiš gospu vojvotkinju? Gospa Bona bi mogla da pošalje poruku i zamoli Njegovu milost da moja majka i ja jašemo pored njega umesto nje. Mogla bi da kaže i da sam slaba od nedavne bolesti...“ Iza zastora na krevetu dopre Bonin umorni, ali odlučni glas: „Jesi li bila bolesna, Katarina?“ S ulaza Katarinina majka Lukrecija doviknu blagim tonom: „Vaša milosti, ona pravi nevolje zato što je ljubomorna - vojvoda je pozvao sinove da ga posete ovog jutra, ali je zanemario Katarinu, koja žarko želi da mu pokaže svoju divnu novu haljinu. Misli da će ako bude jahala pored njega na počasnom mestu, on i svi drugi u Milanu imati priliku da joj se dive.“ Prostreli pogledom ćerku. „Ne smeš da dosađuješ Njenoj milosti. Vojvoda je odlučio da ide i moramo da požurimo. Njegov sveštenik i hor već ga čekaju u crkvi Svetog Stefana; svi ostali su se okupili u dvorištu.“ „Dea“, slabašno me pozva Bona, „hoćeš li da pođeš s njom umesto mene? I prenesi vojvodi da ga ponizno molim za uslugu da dodeli konje Katarini i njenoj majci.“ „Naravno, Vaša milosti“, odgovorih, pa tišim glasom kazah Katarini, „ali on ih neće dati ako ja budem pitala.“ „Zašto neće?“, zapita ona, pažljivo me proučavajući, a ja se setih da sam, u stvari, prorekla Galeacovu propast i izašla iz njegove odaje živa i gotovo neozleđena. Primakoh se korak Katarini. „Morate da uzmete vaš ogrtač i rukavice, gospo“, rekoh joj. „Vojvoda neće trpeti naše kašnjenje.“ Bona se ponovo oglasi iza zastora i kaza mi: „Pođi i moli se za mog muža. Celu noć sam sanjala strašne snove.“ Zamalo nismo zakasnele. Mnogo više bih volela da sam tog jutra ostala u toplom dvorcu i brinula se o vojvotkinji, ali da udovoljim Boni, pozajmila sam Frančeskin crni vuneni ogrtač i rukavice i sišla u ogromno dvorište s Katarinom i njenom majkom. Pored osmatračnica okupila se grupa od pedesetak ljudi iz plemićkih porodica - većinom žena sa svojom decom, vojvodinih vanbračnih potomaka, kao i vojvodinih omiljenih muških dvorana - čije su divne odore bile sakrivene ispod krzna i debele vune. Nedaleko, nekoliko konjušara je držalo uzde tridesetak konja. Ljudi koji su čekali bili su mrzovoljni, a zubi su im cvokotali. Katarina i ja im se pridružismo; cupkale smo nogama da se ugrejemo sve dok se konačno nije pojavio nasmejani vojvoda u grimiznom ogrtaču obrubljenom belim hermelinom; ruke su mu bile spojene s mantovanskim izaslanikom Zaharijem Sađijem, koji je, kao i Galeaco, bio vragolaste prirode. U stopu su ih pratili pogrbljeni biskup od Koma sa zlatnom mitrom na glavi i vojvodina braća Filipo i Otavijano, dok su za njima išli firentinski izaslanik i desetak članova gradskog veća. Čitava grupa bila je okružena velikim brojem stražara u oklopima, s dugačkim mačevima smeštenim u korice o bokovima; među njihovim redovima bio je i jedan gorostasni Mavar sa žutim očima i tamnosmeđom kosom. Umesto kacige nosio je veliki beli turban, a umesto mača krivošiju.16 Krenuh prema vojvodi, zastadoh na izvesnoj udaljenosti od njega i duboko se poklonih dok sam prenosila Bonin zahtev. 16

Krivošija (eng. scimitar), kriva istočnjačka sablja. (Prim. prev.)

- 55 -

On se ukoči, uznemiren što me vidi, ali prisloni polusavijenu šaku uz uvo da bi čuo moje reči. Iznenadni jak nalet vetra ih odnese. Nestrpljivi vojvoda se namršti i otpusti me pokretom ruke. Kada sam se vratila, ozlojeđena Katarina stisnu usne i opsova sebi u bradu. Galeaco se tada nakratko obrati okupljenima, verovatno govoreći o prazniku i svojoj zahvalnosti zbog naše odanosti, ali i njegove reči proguta vetar. Po navici viknusmo pozdrav i posmatrasmo kako se vojvoda penje na svog crnog paradnog konja, opremljenog bogato ukrašenom ormom u beloj i grimiznoj boji Sforci. Istog časa, njegova klika i stražari uzjahaše svoje konje i zatvoriše redove oko njega; mi niža bića držani smo izvan zaštićene grupe velikodostojnika. Poput ostalih, privukoh kapuljaču bliže licu, pređoh klizavi spušteni most i izađoh na ulicu, s čije se druge strane nalazila gradska katedrala, s nedovršenim zidovima pokrivenim drvenim skelama. Iza nas su se u daljini pomaljali visovi Alpa. Pola sata smo držale korak s konjima na zaleđenoj kaldrmi. Katarina se u dva navrata okliznula, ali smo je njena majka i ja oba puta pridržale pre nego što je pala na kolena. Vetar mi je gurao veo u oči, a odneo bi ga i smaknuo bi mi kapuljaču da je nisam čvrsto držala. Niko se nije upuštao u praznični, bezbrižni razgovor. Vetar je zavijao, prigušivši sve druge zvuke i primoravši nas da koračamo s licem pognutim ka tlu ne bismo li izbegli resku hladnoću. Običaj je zahtevao da ulice budu preplavljene ljudima koji će pozdravljati vojvodu, ali ovog prazničnog dana odmah posle Božića samo se nekolicina najizdržljivijih okupila na nesigurnom, snegom pokrivenom ledu i slabo klicala dok su vojvoda i njegova svita prolazili. Neobuzdano sam drhtala kada smo stigli na mali trg ispred crkve Svetog Stefana, veoma stare, neupečatljive dvospratne građevine s trošnom kamenom fasadom. Trg je bio ispunjen trgovcima, seljacima i izgladnelim siromasima. Crkva je bila prepuna, pa su ovi ljudi čekali napolju nadajući se da će u prolazu spaziti Njegovu milost. Stražari, čiji su se oklopi presijavali na svetlosti koja se odbijala od snega, sjahaše i počeše da prazne trg, a nekoliko mladih slugu potrča napred da preuzme konje. Galeaco sjaha i predade uzde, pritom i ne pogledavši slugu; razdraženo osmotri trg i vrata crkve na njegovom kraju. Poput svoje ćerke, uživao je u pažnji javnosti, ali je preduzeo i znatne mere da se zaštiti, ne opustivši se sve dok mu stražari nisu dali znak da je put bezbedan. Biskup, koji je trebalo da drži misu, pođe ispred njega, a izaslanici zauzeše svoja mesta s vojvodine leve strane; Filipo i Otavijano se pomeriše Galeacu zdesna, tako da su s obe strane zaštićenog vojvode uporedo stajala po petorica ljudi. Iza njih, u počasnoj sviti, išli su Čikov mladi brat Đovani Simoneta, koji je bio vojvodin sekretar, i vojni savetnik Orfeo da Rikavo, praćeni redom kamerijera, plemića koji su dvorili vojvodu u njegovim odajama i bili smatrani za njegove najbliže prijatelje. Stasiti Mavar za glavu viši od svih prisutnih, s rukom na balčaku svoje krivošije - predvodio ih je na putu do crkve, dok su dvojica oklopljenih telohranitelja bila raspoređena s obe strane reda vojvodine povorke. Katarina se probijala napred sve dok se nismo našle neposredno iza kamerijera. Kada smo konačno ušle kroz otvorena vrata, ona ispusti uzdah olakšanja zbog topline tela oko trista vernika. U prednjem delu crkve, blizu oltara, nalazilo se dvadesetak praznih stolica namenjenih vojvodi i njegovim zvanicama; većina vernika morala je da stoji s izduženim vratom dok je vojvoda prolazio pored njih. Čim je Galeaco kročio unutra, hor, smešten u pozadini svetilišta, naglo zapeva, a komornik potrča napred da vojvodu i njegovu pratnju oslobodi tereta njihovih ogrtača. Kada je vojvoda predao ogrtač, videh da je odeven u lepi dublet, čija je leva polovina bila

- 56 -

od blistavo bele svile s izvezenim malim zlatnim ljiljanima, a desna od raskošnog grimiznog somota. Pantalone su mu takođe bile od somota - s grimiznom levom nogavicom i belom desnom. Nije me iznenadilo to što je razmetljivo nosio heraldičke boje svoje porodice, ali sam bila zaista zapanjena kada sam primetila da ne nosi oklop. Nikada pre toga nisam videla da se vojvoda Galeaco pojavio u javnosti bez grudnog oklopa. Možda je odustao od nošenja metala blizu kože po tako hladnom vremenu, ili je možda u pitanju bila taština, pošto grudni oklop nije odgovarao njegovom lepom novom dubletu. Nikada neću saznati. Kada je videla kako joj otac izgleda, Katarina ispusti mali uzdah ponosa, s nagoveštajem nestrpljenja. Dok smo mi žene predavale naše ogrtače, videh zašto je Katarina toliko želela da je vojvoda primeti: haljina joj je bila sašivena od istovetnog materijala, s istim zlatnim vezom na blistavo beloj svili - domišljato božićno iznenađenje za njenog oca. Dok su vojvoda i njegova svita pratili biskupa središnjim prolazom između klupa, redovi vernika su se klanjali, njišući se poput pšenice na vetru. Nisam skidala pogled s Katarine; iako se ponosno držala, pogled joj je bio prikovan za njenog oca i one koji su ga okruživali. Znala sam da traži priliku da privuče vojvodinu pažnju. Na pola puta do oltara, ukaza joj se prilika. Crkva Svetog Stefana bila je veoma stara, ali ne tako stara, tvrdilo se, kao jedan veliki drevni kamen koji se nalazio neposredno pored poda svetilišta. Usađen u samo središte crkve, ovaj pozamašni kamen bio je grub i neupečatljiv, ali je predstavljao ništa manje nego Mesto nevinih, gde je, kako kažu, kralj Irod prolio krv nevine novorođenčadi. Galeaco zastade usred razgovora, priđe kamenu i zamišljeno se zagleda dole pokazujući lažnu pobožnost. Videvši priliku, Katarina se progura napred, probivši se kroz poslednji red vojvodinih dvorana i izbivši neposredno iza Čikovog brata Đovanija i vojnog savetnika Rikava. Od oca ju je delio samo jedan red, a kada smo njena majka i ja istovremeno prosiktale na nju zbog takvog krajnje neprikladnog ponašanja, ona nas kratko pogleda preko ramena s prepredenim osmehom. Njena majka me lagano munu laktom i pokaza bradom na svoju jogunastu ćerku. Bila sam najmanje važna osoba u povorci, pa je na mene pao zadatak da vratim Katarinu. Šaputala sam izvinjenja dok sam se provlačila između dvojice nezadovoljnih kamerijera pre nego što se konačno nađoh iza nje. Kada sam joj dodirnula lakat, prolomi se krik: Napravite mesta, a sredovečni dvoranin stupi u središnji prolaz odmah pošto je biskup prošao. Bio je krupan, širokih grudi i snažnih ramena, ali mu je jedna noga bila sasušena; došepa do Mesta nevinih i nesigurno kleknu na jedno koleno neposredno kraj kamena, preprečujući put vojvodi Galeacu. Dvoraninova talasasta svetlosmeđa kosa, proređena na slepoočnicama i temenu, bila je začešljana unazad, padajući mu do ramena; njegov nervozni osmeh otkri prevelike žute zube. Obližnji vojnici se skameniše, a gorostasni Mavar stade u mestu i isuka krivošiju, ali se svi opustiše prepoznavši Đovanija Lampunjanija, plemića s velikim imanjem odmah izvan grada koji je stoga bio obavezan da se upravo tog popodneva zakune na vernost vojvodi u Porta Đoviji. Isprva pomislih da nosi boje Sforci, belu i grimiznu, ali je crvena bila presvetla. Lampunjani je bio Galeacov dugogodišnji prijatelj, premda su kružile glasine da je vojvoda nedavno zapazio njegovu privlačnu mladu ženu i zavetovao se da će spavati s njom.

- 57 -

„Možemo li da porazgovaramo, Vaša milosti?“ zapita on. Nasmešene usne su mu drhtale. Nije bilo neuobičajeno da molilac zaustavi vojvodu na putu do njegovog sedišta blizu oltara, ali Galeaco izvi usnu pokazujući da nije zadovoljan time. U isto vreme, Katarina reagova na moj dodir tako što pohita napred da stane pored vojnog savetnika, koji je išao neposredno iza vojvode. Sedokosi, ali čvrsto građeni Rikavo pogleda dole u nju i prijatno se iznenadi. Katarina poseže rukom da lupne oca po ramenu, ali istog časa drugi, mlađi čovek stupi u prolaz i stade kraj Lampunjanija. Imao je veoma tamnu kosu i bradu, privlačno dugačko lice i uznemirene oči ispunjene mržnjom; bio je to Karlo Viskonti, čovek čiju je sestru Galeaco silovao. Ruka mu je stezala balčak dugačkog mača u koricama. Kao i Lampunjani, nosio je odoru bele i jarkocrvene boje. Karlo Viskonti je bio Kralj mačeva. Osetih kako tonem u drugi svet, gde se skupljao i komešao gnev božji, čudovišni oblak koji će ubrzo proizvesti munju uništenja. S obe ruke odvukoh Katarinu od njenog oca. Čvrsto sam je držala. „Ne sada, ne sada“, prosikta vojvoda Galeaco na Lampunjanija, i pokaza mu rukom da se skloni baš kada je tamnokosi Viskonti stao pored čoveka na kolenima. Lampunjani poče nespretno da ustaje i nešto da petlja sa svojim rukavom. Još uvek u polučučnju, jasno izusti: „O, da. Sada.“ Brzinom zvečarke, on udari. Nisam zapazila kada je izvadio bodež iz rukava, ali videh vraćanje krvavog sečiva i začuh vojvodin užasnuti uzdah. Pored Galeaca, mantovanski izaslanik slabašno pokuša da odgurne napadača, ali Lampunjani je bio u naletu. On se uspravi u svoj svojoj visini, zgrabi vojvodinu ruku, onemogućivši mu beg, i zari bodež do balčaka u Galeacove grudi. Bodež izađe praćen zvukom uvlačenja vazduha, a Lampunjani, iskrivivši usne s gađenjem i rešenošću, opet zari sečivo u vojvodu. „Mrtav sam!“ iznenađeno uzviknu Galeaco, pa pade unazad pravo na grudi Orfea da Rikava, koji uzaludno pokuša da ga pridrži. Tada se i Viskonti obruši na vojvodu, sekući svojim dugačkim mačem, a u tome mu se priključio i mlađi treći čovek. Mantovanski izaslanik Sađi i Rikavo zavrištaše zovući stražare. Hor utihnu, a njegovo milozvučno pevanje zameniše jeka mahnitih glasova i zvuci borbe. Ljudi, koji su pre izgreda mirno stajali u redovima, uskomešaše se; crkvena vrata bila su širom otvorena, pa svetina nagrnu prema njima poput nadolazeće plime. Telohranitelji se silom prilika nađoše u gužvi, probijajući se kako bi stigli do svog gospodara, koji je pao na Mesto nevinih. Do tog časa, čak su se i Sađi i Rikavo trudili da pobegnu; vojvodina braća Otavijano i Filipo gotovo me oboriše na pod dok su se probijali prema vratima. Čvrsto je držeći, odvukoh obamrlu Katarinu dalje od užasnog prizora; nije pružala otpor. Crkva se isprazni zapanjujućom brzinom. Napolju na trgu, dvorani i vojvodini najbolji prijatelji vikali su da im dovedu njihove konje; oni koji su došli peške, uključujući i Katarininu majku Lukreciju, trčali su preko opasnog leda natrag prema dvorcu. Zastadoh na vratima, držeći ošamućenu Katarinu, te bacih pogled prema svetilištu. Bilo je napušteno izuzev telohranitelja i krvavog leša Đovanija Lampunjanija, čije je bekstvo nesumnjivo omela njegova hromost. Posmatrala sam kako je visoki Mavar s turbanom, rukom pritiskajući ranu na svom ramenu da zaustavi krvarenje, kleknuo nad nepomičnim telom vojvode od Milana. Galeaco je ležao ispružen na leđima, razjapljenih usta, otvorenih beživotnih očiju i podignutih ruku kao da se brani. Sveže obrijano lice bilo

- 58 -

mu je isprskano krvlju, kojom mu je bio natopljen i dublet, sada potpuno crven bez tragova belog. Kula vojvodstva se srušila. Bona bi rekla da je Bog konačno izvršio svoju presudu, ali znala sam da tog dana ne bi bila u pravu. Bog nije imao ništa s tim; bilo je to delo Kralja mačeva, koji je osvetio svoju sestru. Pogledah na vojvodin ubledeli leš i osetih iskreno, premda uzdržano, zadovoljstvo. Pravda: to je ono što sam želela za Matea i neću mirovati dok je ne pronađem.

- 59 -

Sedmo poglavlje

Katarina i ja smo se vratile u Porta Đoviju i otkrile da, iako su dvorani na konjima stigli znatno pre nas, niko nije imao hrabrosti da razgovara s Bonom, koja je i dalje bila u krevetu. Katarina, koja je neobuzdano plakala, ne toliko od žalosti, mislim, koliko od straha, grčevito se držala za mene dok smo ulazile u vojvotkinjinu odaju. Obavila sam joj ruku oko ramena kao da sam joj majka, koja se toliko uplašila odmazde vojvodinih neprijatelja da je napustila svoju ćerku i pobegla u muževljevu kuću u gradu. Katarina i ja zajedno priđosmo Boninom krevetu, odakle je Frančeska upravo odnosila poslužavnik. Zastori su bili sklonjeni, a gospa vojvotkinja, obmotana teškim šalom, sedela je naslonjena na jastuke; razbarušena tamnoplava kosa bila joj je upletena u jednu debelu pletenicu. Njeno široko, nezgrapno lice bilo je izobličeno, a očni kapci oboreni od iscrpljenosti, ali ona se ispravi na zvuk naših koraka i pokuša da napravi prijatniji izraz lica. Međutim, kada je ugledala Katarinu, koja je pritisnula svoje suzama umrljano lice na moje rame, Bona preblede i postade gotovo nepomična. Prozborih drhtavim i nesigurnim glasom: „Vaša milosti, vojvoda od Milana je mrtav.“ Očekivala sam da Bona vrisne, zaplače, da bude neutešna. Oči joj se raširiše, ali osim toga njen izraz lica ostade nepromenjen. Usledi duga tišina između nas, isprekidana Katarininim prigušenim jecajima. Najzad, Bona razdvoji usne i izusti samo jednu reč: „Kako?“ „Pod mačevima ubica“, odgovorih. „Đovani Lampunjani i Karlo Viskonti. Njegova milost i dalje leži na Mestu nevinih.“ „Viskonti“, tupo ponovi ona. „jesu li svi drugi nepovređeni?“ Klimnuh glavom. „Mislim da jesu.“ „Dobro je.“ Pogleda u Katarinu i uzdahnu. „Jadno dete.“ Frančeska je spustila poslužavnik i plakala, ali Bona zbaci pokrivače i hitro prebaci svoje debele noge preko ivice kreveta. „Frančeska“, reče pomalo oštro. Ožalošćena sobarica zaustavi suze i podiže pogled. „Pozovi Leonoru i pomozi mi da se obučem“, kaza vojvotkinja, pa pogleda u mene. „Dea, idi i reci Čiku šta se dogodilo, ako već nije čuo, pa ga dovedi kod mene.“ Nakon razgovora s glavnim pomoćnikom svog muža, Bona naredi da se Galeacovo telo opere u crkvi Svetog Stefana i odene u odoru od zlatnog brokata. Do sumraka, vojvodin oprani leš počivao je na stolu u sakristiji crkve Svetog Stefana. 17 Nije bilo javnog izlaganja tela - kao ni privatnog, uostalom - pošto je vojvoda zadobio četrnaest teških ubodnih rana. Njegovi posmrtni ostaci ležaće u sakristiji i celog sledećeg dana - dvadeset sedmog decembra, dana kada je Njegova milost trebalo da poseti crkvu Svetog Jovana zbog proslave dana Svetog Jovana Jevanđeliste. Sve to vreme, Bona i Čiko su zajedno radili kako bi sprečili svaku mogućnost ustanka protiv dinastije Sforca; vojnici su postavljeni na strateški važne tačke duž praznih milanskih ulica.

U katoličkim crkvama soba pored oltara u kojoj se sveštenici oblače za službu i u kojoj se čuvaju odežde i crkveno posuđe, crkvena riznica. (Prim. prev.) 17

- 60 -

Kasno te noći, Bona je poslala nekoliko poverljivih slugu u crkvu Svetog Stefana. Pod okriljem noći, oni su krišom ušli u crkvu, uzeli leš i odneli ga gradskim ulicama do katedrale Duomo, smeštene u širokoj ulici preko puta Porta Đovije. Tamo su otvorili gornji deo kovčega s ostacima vojvodinog oca Frančeska Sforce i položili Galeaca preko njih. Mnoge molitve su kasnije izrečene za Galeacovu dušu, ali nije održana ni javna ni privatna sahrana, nije bilo grobnice, kamenog spomenika, niti pogrebne ploče koja otkriva gde vojvoda počiva. Galeaco je postao tako omražen za svoje trideset dve godine života da se odbacivanje pogrebnih običaja smatralo najsigurnijim rešenjem kako se oni koji su ga prezirali ne bi svetili na njegovom lešu. Te noći Bona nije spavala, nego je ostala da se savetuje sa Čikom i drugim Galeacovim savetnicima. Skinuh se u sobičku pored vojvotkinjine odaje, a kada sam navlačila spavaćicu preko glave, uđe Katarinina dadilja i zamoli me da dođem da se pobrinem za njenu mladu štićenicu. Pronađoh Katarinu sklupčanu na krevetu; rukama je obuhvatila kolena i ljuljala se. Vitka linija njenog devojačkog tela ocrtavala se ispod lepe vunene spavaćice; duge svetle kovrdže bile su joj uredno upletene, mada su kraći uvojci uokviravali njeno ovalno lice; obrazi su joj bili rumeni, a kapci iznad zakrvavljenih očiju otečeni. Kada sam ušla u sobu, ona podiže pogled, ispunjen čudnom nadom i kratkim pokretom ruke pokaza dadilji da izađe. Iznenadih se kada sam videla da su tri ležaja na kojima su spavale njene pratilje prazna, iako su vuneni pokrivači bili u neredu, dok su na čaršavima bili vidljivi otisci tela. Nije bilo sumnje da ih je njihova gospodarica bez upozorenja izbacila iz kreveta. Kada smo ostale same, Katarina mi pokaza rukom da sednem na krevet pored nje - bilo je neuobičajeno za nju da dopušta takvu slobodu - i glasom promuklim od plakanja reče: „Znala si da će moj otac umreti. Znala si i sam trenutak. Kako?“ „Ne znam“, počeh, ali ona nestrpljivo mahnu rukom zahtevajući tišinu. „Odužiću ti se.“ Nikada nisam videla da joj je pogled bio tako otvoren i ozbiljan. „Šta god želiš, i nikome neću reći za to. Međutim, moraš mi reći tajne tvoje magije.“ Zavrteh glavom. „Nema nikakve tajne, gospo.“ Lice joj se izobliči od besa. „Mogu da te mučim dok ne priznaš sve što znaš ili da te predam Crkvi kao vešticu.“ Bila sam umorna od tuge da bih marila, a to se zasigurno pokazalo u mom glasu i izrazu lica. „Onda me predajte njima, gospo, pa ću im reći isto što govorim vama: ne znam ništa o magiji.“ To je bila istina; još nisam bila proučila Mateov magijski obred. „Videla sam smrt tvog oca, ali ne razumem kako sam znala.“ Ćutala je. Ustadoh, nameravajući da tražim dozvolu da odem, ali mi ona oštro pokaza rukom da ponovo sednem. „Zašto si me spasla?“ Glas joj je bio napet od uzbuđenja. „Zašto da vas ne spasem?“, odvratih. Ona duboko, drhtavo udahnu i pusti bujicu dečjih suza. „Ne ostavljaj me“, zajeca, pa me naglo zagrli, privukavši me k sebi. „Nemoj me nikada ostaviti, Dea!“ Njen jad je bio toliko iskren i bolan da joj uzvratih zagrljaj. „Ššš, gospo, smirite se“, promrmljah majčinski. „Ostaću koliko god želite.“ Tešila sam je nekoliko minuta dok konačno nije utihnula, a onda štucnula. „Mrzela sam oca“ iznenada kaza, dok joj je brada počivala na mom ramenu. „Mrzela sam ga.“ Čekala sam da progovori o njegovim gnusnim zlodelima, ali umesto toga Katarina dodade: „Nikad me nije voleo, nimalo. Voleo je moju lepotu. Predstavljala sam mu samo još jedan ukras, poput njegovih dragulja, hora ili ljubavnica... Nešto što je pokazivao pred drugima da bi izazvao njihovu zavist.“

- 61 -

„To nije istina“, rekoh po navici, a ona se povuče i ozbiljno me pogleda u oči. „To jeste istina, Dea. Muškarci ne zaslužuju da budu voljeni.“ „Znala sam jednog koji je zasluživao“, kazah s iznenadnom odlučnošću. Katarina mi nije dozvolila da je napustim te noći. Nije mi čak dozvolila ni da spavam na ležaju, nego je zahtevala da ležim kraj nje na njenom mekom perjanom krevetu. Bila je iscrpljena od plakanja, pa je brzo zaspala. Ležala sam, slušala njeno tiho disanje i razmišljala o vojvodi, Mateu i tajanstvenim kartama. Sutradan popodne, na dan Svetog Stefana, stigoše vesti o vojvodinim ubicama i brzo se proširiše dvorom. Ubrzo nakon ubistva, grupa mladih kavgadžija ukrala je Lampunjanijevo telo iz crkve Svetog Stefana i vukla ga gradskim ulicama. Kada su završili, leš je bio unakažen do neprepoznatljivosti, a građani su to proslavili na grozan način tako što su nahranili svinje raskomadanim ostacima. Viskonti i treći zaverenik, mladić po imenu Olgijati, odmah nakon ubistva otišli su u skrovište, ali su ubrzo zarobljeni pošto su ih izdali rođaci; čekali su svoju sudbinu u tamnici Porta Đovije. Bona ih je hladnokrvno osudila na točak, na kome će u svesnom stanju biti raspolućeni na dva dela, uzduž od vrata do bedara. Prema tvrdnjama njenih sobarica, vojvotkinja nije pustila nijednu suzu otkad je čula za muževljevu smrt. Pošto sam odnedavno i sama bila udovica, osećala sam da će Bonu uskoro preplaviti tuga, i želela sam da budem kraj nje kada konačno izbije oluja. Međutim, jedan Galeacov pomoćnik me je obavestio da tog dana vojvotkinji neće biti potrebna moja pomoć; bila sam slobodna da činim šta mi je volja, izuzev što sam morala da sakupim svoje stvari, pošto se dvor već sledećeg jutra vraćao u Paviju. Zaputih se u svoj sobičak, s namerom da brzo spakujem stvari. Međutim, nisam daleko odmakla pre nego što se pojavi Katarina trčeći za mnom, začudo bez pratnje. Bila je zadihana i prebledela, a nosila je crnu somotsku haljinu s visokim okovratnikom; kosa joj još nije bila uvijena, pa je neočešljana i razbarušena padala preko ramena, nesputana mrežicama i velovima. Izgleda da me je videla kako prolazim pored njenih odaja dok su joj pratilje sređivale kosu. Zastadoh i okrenuh se da pogledam iskosa u nju, a onda primetih crvenu somotsku kutiju u njenim rukama. „Kuda ideš?“, prodahta ona. Nije bilo svrhe lagati, jer bi Katarina svakako isterala svoje. „U svoju sobu, gospo“, priznadoh. S mukom podigoh pogled s kutije. Katarina pogleda okolo kako bi se uverila da niko ne može da nas čuje. Na drugom kraju lođe dve pralje su skupljale prljavo rublje iz soba i smejale se, ne obraćajući pažnju na nas. „Idem s tobom“, reče. Poklonih se u znak pristanka. Zajedno uđosmo u sobičak neposredno pored Bonine odaje. Navukoh zastor da nas niko ne bi video. Pokazah Katarini da sedne na ležaj koji sam delila s Frančeskom. Ona sede i spusti kutiju na madrac sa zavereničkim izrazom lica. S malim, pobedničkim osmehom kaza: „Ne pitaj me ništa. Dovoljno je reći da Bona ne zna da su karte kod mene i ne sme da sazna. Možeš da ih zadržiš pod jednim uslovom.“ „Da ih čitam za vas kad god poželite“, polako rekoh. „Gospo, ne mogu to da uradim. Bona će otkriti krađu i ja ću biti okrivljena.“ Podigoh kutiju i predložih joj: „Ovo je neprocenjiv poklon za vojvotkinju od Lorenca Medičija. Mora biti vraćen.“ Katarina hitro ustade i udari nogom o pod, detinjastim zapovednim pokretom: „Izvršićeš moje naređenje!“

- 62 -

Htela je da doda ili ću reći mom ocu, ali je očigledno shvatila da je izgubila veliki deo pregovaračke moći. Umesto toga poče grozničavo da prebira po glavi tražeći neku novu pretnju kojom bi obezbedila moju poslušnost. Tiho odgovorih: „Bona od Savoje je moja gospodarica i dužna sam da joj se pokoravam.“ „Već si jednom uzela karte od nje!“ „Jesam“, priznadoh, „ali to je bilo pre nego što sam videla koliko ju je to uvredilo. Gospo, zasigurno ste i vi to videli. Vojvotkinja mi više ne veruje svim svojim srcem, a sada je regent Milana i dužna je da sprovodi pravdu. Ukoliko otkrije da sam lopov - a pritom dobro znam da je njena želja da nikad više ne dodirnem karte - biće primorana da me kazni.“ Katarina ponovo sede i nezadovoljno uzdahnu. Ne pogledavši me, priznade: „To je istina, ali...“ Nagnu se postrance i podiže poklopac optočen dijamantima, otkrivši karte. Bile su okrenute nadole, pa se videla cvetna šara na poleđini. Nagonski posegoh za njima, a Katarina me uhvati za zglob. „Pročitaj ih za mene“, izusti. „Reci mi moju budućnost.“ Iznenada se razbukta vatra kao da je pronašla malo smole. Obe se uplašeno trgosmo. Katarina se nasmeja osetivši uznemirenost i pusti mi zglob. Uzeh karte. „Samo ovaj put, gospo“, upozorih je. Usna me je još bolela od vojvodinog udarca. ,,A ako želite da budem iskrena prema vama, morate se zakleti da, ukoliko vam se budućnost ne bude svidela, nećete besneti. U protivnom, sve ću priznati Boni.“ Ona nestrpljivo klimnu u znak pristanka. Nisam joj verovala, ali takođe nisam mogla da odolim kartama. Baš kao i s vojvodom, dobro promešah karte, uputih Katarinu da ih preseče, pa složih presečene delove i postavih tri karte okrenute nadole ispred nje. „Prošlost“, rekoh, okrenuvši prvu kartu. Četiri zlatna pehara bila su naslikana naspram bele pozadine ukrašene zelenim lišćem i malenim cvetovima; preko sredine karte bio je razvijen barjak na kome je pisalo a bon droyt - s pravom. Bio je to slogan koji su često koristile Sforce, ukazujući na to da ih je Bog načinio zemaljskim vladarima pošto su toga bili dostojni. Reči same od sebe dođoše na moje usne. „Četvorka pehara. Raskoš. Detinjstvo u izobilju i veliko bogatstvo.“ Napravih pauzu; blistavi, zlatni pehari sadržali su nešto jednako tamno i gorko kao i lekoviti napitak koji me je Bona naterala da popijem kada je Mateo umro. „Pa ipak, ovo nije dobar znamen, već manjkava prošlost koju treba prevazići. Ovo je san iz koga morate da se probudite.“ Okrenuh drugu kartu. Ponovo se pojavio lik bosonogog mladića u ritama, sa štapom za hodanje prebačenim preko ramena. „Sadašnjost“, kazah. „Kao i prošli put - Luda. Početak dugog putovanja, takvog da će umnogome promeniti osobu koja na to putovanje krene. Luda na kraju gubi svoju bezazlenost.“ Katarina nasloni lakat na sto i namršti se na sliku lude. „Naravno, vraćamo se u Paviju, ali posle toga neće biti više putovanja.“ „Možda ne odmah“, odvratih, „ali uskoro.“ Okrenuh treću kartu i objavih: „Budućnost.“ Samo što sam je spustila, Katarina poskoči, zamalo oborivši karte s kreveta. „Ne!“ muklo prošaputa. „Sve ovo je varka! Radiš ovo da bi me zaplašila!“ Ona zaplaka dok sam zurila dole u sliku Kule, koju munja razbija u paramparčad. Naglo, videh sebe kako stojim unutar zida sagrađenog od debelog kamena; nije se samo

- 63 -

Katarina nalazila unutar kule koja će jednog dana biti raznesena do temelja, nego i ja. Iznenada začuh zaglušujući prasak, nalik gromu, i prislonili ruku na zid da bih se pribrala. Zid se silno tresao, ali nije pao. Usledi drugi prasak, od koga se zid još jače zatrese, ali se ipak ne sruši. Ne još. Međutim, nakon izvesnog vremena će se srušiti, baš kao što se i Milansko vojvodstvo pocepalo pod Galeacovim čeličnim stiskom. Moja pažnja se iznenada vrati na Katarinu; tražila sam bilo kakvu istinu kojom bih je umirila. I ja sam bila uzdrmana. Nisam želela da je uplašim. „Ovo ne znači smrt“, iskreno rekoh. „Ne za vas. Gospo, nećete umreti kao vaš otac, ali...“ Zurila sam u sliku. Zamislih kako se tlo trese pod mojim stopalima. „Ovo predstavlja korenitu promenu, kraj jednog doba. Ovo je uništenje.“ „Ne želim to!“ Katarina je kršila ruke, a niz obraze su joj tekle suze. „Ne želim nikakve nevolje. A bon droyt! A bon droyt! Zašto nam Bog daje plemenitu krv? Zašto nam daje moć, a odbija da nas zaštiti? To nije u redu!“ „Možda nije“, odgovorih utešno. „Ipak, Kula se nalazi daleko od vas, a pred vama je dugo putovanje. Možda ćete usput pronaći načine da sprečite propast koja je predstavljena na karti.“ Napravih pauzu. „Međutim, postoji nešto što morate da znate.“ Pogleda me krajnje uznemireno. „Ovo su zidovi dvorca. Vašeg dvorca, gospo. Vladaćete jednog dana.“ Katarina obrisa uplakane oči i vlažan nos o crni rukav i zavali se nazad na ležaj, donekle smirena. „Nikada me ne smeš ostaviti“, kaza. „Nikada.“ Iako sam bila u velikom iskušenju da zadržim trijumfalne karte, ubedila sam Katarinu da ih vrati u vojvotkinjin kovčeg. Rano sledećeg jutra, dvadeset osmog decembra, dvor se vratio u pastoralnu Paviju. Bona je putovala u privatnoj kočiji, a društvo su joj pravili samo Galeacova desna ruka Čiko i vojni savetnik Orfeo da Rikavo, u čijim je rukama vojvoda izdahnuo. Vratila bih se u Paviju na konju, ali je Katarina zahtevala da sedim pored nje u otvorenoj kočiji u dugoj vožnji do kuće, zajedno s Boninom decom i njihovim dadiljama. Katarina je mahnito tražila da svake noći spavam u njenoj odaji, što je Bona dobronamerno dozvolila, iako sam ja mnogo više volela da budem u mirnom prisustvu vojvotkinje nego u društvu vojvodine samožive ćerke. Napolju je konačno otoplilo, a pratila nas je lagana kišica dok su drveni točkovi kočije rasprskavali blato na raskvašenom putu do kuće. Kada smo se vratili u Paviju, osmogodišnji Đan Galeaco i njegov mlađi brat Ermes preselili su se u raskošnu spavaću sobu svog oca, a njihova majka Bona se proglasila regentom i zvanično preuzela vlast dok Đan Galeaco ne postane punoletan. Svoj prvi dan nakon povratka provela je u poverljivom savetovanju s Čikom u vojvodinoj raskošno opremljenoj radnoj sobi. Nakratko me je pozvala u radnu sobu, gde je sedela za Galeacovim ogromnim stolom od abonovine. Kao novi regent Milana, delovala je umorno i ophrvano brojnim brigama; istovremeno, postojalo je nesumnjivo olakšanje, čak i vedrina u njenom pogledu i držanju. Bona mi predade pismo u Čikovom prisustvu. Pogledah dole u pismo, koje je nosilo datum dvadeset četvrti decembar i potpis starešine manastira Sveti Marko u Firenci. „Dozvoljeno ti je da sahraniš svog muža u manastiru Svetog Marka“, nežno prozbori Bona. „Utanačila sam pojedinosti tvog putovanja. Kada stigneš u Firencu, odsešćeš u samostanu Le Murate.“

- 64 -

Stavih ruku na usta pokušavši da prigušim jecaj, ali nisam uspela u tome. Bona ustade od Galeacovog stola i zagrli me dok sam plakala. Kasnije tog popodneva, pribegoh lukavstvu zamolivši Frančesku da spakuje moje stvari i ostavi ih u Mateovoj sobi. Kada je pala noć, a Katarina zaspala, otišla sam u muževljevu sobu, izvadila iz skrovišta njegove tajne papire i crnu torbicu u kojoj se nalazio tajanstveni smeđi prah, pa ih tutnuh u kovčeg koji je Frančeska napunila mojim stvarima. Pošto je Katarina tako zahtevala, ležala sam pored nje u njenom perjanom krevetu. Probudih se mnogo pre zore. Na sreću, Galeacova ćerka se nije ni promeškoljila, spavajući tako tiho da joj ni dah nisam čula. Skliznuh s kreveta, brzo se odenuh, pa pohitah do Mateove sobe. Neposredno pre izlaska sunca, dvojica slugu dođoše da ponesu moj kovčeg, pa se sve troje zaputismo prema štali. Hladna, lagana izmaglica ovlaži mi obraze i trepavice. Moja pokrivena kočija je čekala. Kočijaš, visok, koščat čovek s upalim obrazima i bradom belom poput pamuka, bio je glavni konjušar u Boninoj štali pre nego što su godine uzele danak. Pored njega je sedela njegova vremešna žena, maleno, jednako krhko stvorenje, s crnim povezom preko slepog oka. Na moje zaprepašćenje, vozač skoči sa sedišta i pomože mladim slugama da s lakoćom uguraju moj kovčeg u zadnji deo kočije. Potom me uhvati za lakat i rukom, tanjom od moje, povuče me gore u kočiju zadivljujućom snagom. Htela sam da sedim pored bračnog para, ali kočijaš Đenaro mi nedvosmisleno pokaza rukom da sednem pozadi, pa podiže zastor od grubog platna da uđem; pokaza prstom u pravcu sunca koje tek što je počelo da obasipa guste, nagomilane oblake ružičastocrvenim sjajem. Izmaglicu će ubrzo zameniti hladna kiša. Povinovah se i čučnuh dok sam ulazila u unutrašnjost kočije, čija je jedna polovina bila prekrivena brojnim raznovrsnim jastucima i krznenim pokrivačima. Drugu polovinu zauzimali su moj kovčeg i mrtvački sanduk napravljen od miomirisne, nedavno posečene borovine. Padoh na kolena i rukama obuhvatih mrtvački sanduk kao da je u pitanju sam Mateo; prislonih obraz uz glatko, peskom izbrušeno drvo i zaplakah. Naravno, znala sam da će telo mog muža putovati s nama, ali nisam pretpostavila da će mi biti tako blizu. Možda bismo kasnije mogli zajedno da odemo do Firence. U daljini zatutnja grmljavina, a izmaglica se naglo pretvori u jaku kišu. Kočijaš doviknu konjima da krenu; kočija se zatrese i zaljulja. Čvrsto se uhvatih za sanduk, i ne podigoh pogled sve dok ne začuh prodorni krik devojčice i njisku konja. Proturih glavu napolje kroz poluotvoreni zastor i ugledah Katarinu. Bila je bosonoga, odevena samo u vunenu spavaćicu, a dugačke pletenice su joj poskakivale dok je trčala prema kočiji. Uznemireno sam posmatrala kako Katarina, lica iskrivljenog od bola, maše rukama i uzvikuje moje ime. „Dea! Dea!“ Njen očaj i strah bili su iskreni, a prodorni vrisci toliko srceparajući da sam čvrsto zažmurila. Povukoh se nazad u kočiju i stegoh mrtvački sanduk, jecajući, sve dok udaljenost i kiša koja je pljuštala nisu ugušili njene krike.

- 65 -

Osmo poglavlje

Putovali smo na jugoistok preko ravnice, duž obala reke Po, čiji smo brzi tok prešli kod San Pjetra pre nego što je reka postala prilično vijugava. Od zore do sumraka bila sam unutar pokrivene kočije pored sanduka od borovine, s dlanom pritisnutim na drvo kao da se radi o Mateovoj šaci. S vremena na vreme, dobovanje kiše po grubom platnu postajalo je zaglušujuće, ali kada smo kasno popodne prošli gradske zidine Pjaćence, kiša je sasvim prestala. Pomerih stražnji zastor i nakratko osmotrih oblast znanu kao Emilija, čije su obronke pokrivali stepenasto poredani vinogradi. Nismo se zaustavili tamo, nego smo nastavili vožnju sve dok pola sata nakon zalaska sunca najzad nismo stigli do krčme. Dotad sam se već smrzla do kostiju; unutar kočije je bilo toliko hladno da sam videla sopstveni dah. U krčmi je samo jedna soba bila slobodna, pa ja uzeh slamnati madrac, a kočijaš i njegova žena - koja je, kako sam saznala, bila potpuno gluva - ležali su na jastucima na podu i hrkali. Dok su njih dvoje spavali kao mrtvi, ostavih sveću da gori i stadoh da prebiram po svom kovčegu kako bih izvadila Mateove papire. Htela sam da ih tutnem u svoj ogrtač, nameravajući da ih pročitam narednog dana, ali sam bila toliko nestrpljiva da odmah počeh da čitam delo O egipatskim tajnama, pripisano Jamblikusu.18 Nisam dugo čitala. Prošlo je samo četiri godine otkad sam počela da učim latinski, pa je moje razumevanje jezika ponekad bilo manjkavo, ali ono što sam razumela me je uplašilo. Jamblikus je govorio o paganskim bogovima, demonima, astrologiji - i o tome da svako ima demona, čije ime može da se sazna proučavanjem natalne karte dotične osobe, još gore, govorio je o proricanju budućnosti: Zanesenost ili zastranjenje uma je osnova proricanja, ali i neobuzdana strast praćena bolešću. Uznemirena, ubrzo prestadoh s čitanjem. Uprkos njihovom sadržaju, tutnuh papire u moj ogrtač. Ako je Mateo ovu temu smatrao značajnom, bila sam dužna da shvatim zašto. Sledećeg dana prošli smo pored Parme i pažljivije poredanih redova čokota vinove loze, čvornovatih i ogoljenih od zime. Nisam imala priliku da ponovo čitam; vremešna žena počela je da kašlje, pa sam je naterala da legne u kočiju pored Matea dok sam ja sedela kraj starog kočijaša i zurila u obližnje obronke Apenina, pošumljene ogoljenim stablima kestena, bukve i hrasta. Te noći smo se zaustavili nekoliko sati nakon što smo za sobom ostavili Modenu. Ovog puta smeštaj je bio bolji, a imala sam i zasebnu sobu. Iznova sam čitala Jamblikusa do kasno u noć. Na kraju spisa nalazilo se pismo na lokalnom dijalektu - napisano istim savremenim rukopisom kao i prevod drevnog grčkog obreda - iako nije činilo njegov sastavni deo. Glasilo je: Mom voljenom, Ovo je u vezi s obredom koji sam poslao radi tvog prosvećivanja, s nadom da ćete to - i ovaj prevod Jamblikusa od Sirije, sledbenika našeg dragog Platona - usmeriti na put ujedinjenja s božanskim. Obred je nekoliko vekova stariji od obojice pomenutih, ali su ga oni i njihovi učenici sigurno upražnjavali. Svrha obreda: prizivanje ličnog demona, kako su ga Grci zvali; nama je poznatiji kao 18

Grčki pisac, živeo u II veku naše ere, najverovatnije rođen u Siriji. (Prim. prev.)

- 66 -

sveti anđeo čuvar, onaj božanski unutrašnji duh koji nepogrešivo vodi našu dušu do ujedinjenja s Tvorcem budući da se Bog ne može spoznati putem uma, niti samom pobožnošću, nego kroz srce koje se uzdiže u obredu. Pošto je bio mnogobožac, Jamblikus nije bio blagosloven znanjem o našem Spasiocu, te stoga njegovo pisanje pretežno odražava neznanje, ali nam je znatan deo toga danas veoma koristan. Verujem da je Bog podario milost čak i neznabošcima kako bi ljudi koji ne znaju za Hrista, a ipak su dobre naravi, mogli da upoznaju Boga kroz posvećeno upražnjavanje obreda Nerođenog. Kako ćemo znati, pitaš, da li je obred bio uspešan? Obrati pažnju na Jamblikusove reči: Dolasku arhanđela prethodiće pojava svetlosti. O anđelu mogu malo da kažem, budući da svaki čovek ima svog, a svaka duša mora putovati vlastitim putem do božanskog sjedinjenja; spasenje jednog čoveka ne može biti spasenje drugog. Stoga je ključno da kada uspeš da stupiš u razgovor s anđelom, ne govoriš nikom o tome kako ne bi pogrešno verovao da samo ti imaš posebnu vezu s božanskim ili da bi lekcije namenjene samo tebi trebalo nametnuti drugima. Što se tiče dragocenog sadržaja u torbici: neposredno pre započinjanja obreda, uzmi pola kašičice, ne više; upotrebi vino da ublažiš gorčinu. Pobrini se da ovo nikada ne padne u ruke neposvećenih, kao i da se ne koristi bez potrebe. Obred se takođe mora obaviti u najvećoj tajnosti i ne sme se pominjati neposvećenicima. Neka te ovaj obred, koji su nam zaveštali drevni preci, vodi do većeg znanja o Onome koji nas je sve stvorio. U večnom prijateljstvu, Tvoj sluga, Marsilio Trećeg dana žena je bila toliko bolesna da je čitav dan ležala u kočiji i kašljala. Ponovo sam sedela pored kočijaša dok smo putovali po obodu planina. Vreme je bilo suvo, sunčano i blago, a tako je bilo i četvrtog dana. Zaustavljali smo se u drugim krčmama, ali nisam više čitala. Pismo tajanstvenog Marsilija umirilo je neke moje strahove, ali je pokrenulo druga neprijatna pitanja. Ostala sam zbunjena, smetena i krajnje znatiželjna. Kasno ujutro petog dana, prešli smo preko niza blagih brežuljaka; na vrhu poslednjeg u nizu, u dolini spazih Firencu i zahvalno uzdahnuh. Podno zadivljujuće plavog neba, grad, čiju je južnu stranu delila vijugava, srebrna reka Arno, izgledao je kao da je obasjan zlatom. Dok smo se spuštali, sve više su se videle jasne razlike između krovova, a kočijaš, koji je dobro poznavao grad, poče da ističe njegove znamenitosti. Najveća među njima bila je ogromna narandžastocrvena kupola koja je dominirala obzorjem, a pripadala je velikoj katedrali Santa Marija del Fjore, tj. Naše gospe od ljiljana; 19 toj kupoli je ravan po visini bio samo uski zvonik iste katedrale; dalje na jugu uzdizala se kula Sinjorije, sedišta gradske vlasti.20 Većina građevina bila je sačinjena od kamena - neke od skupocenog, golublje sivog kamena „pjetra serena“, čija se boja na jakom suncu menjala u svetlucavo belu, a druge od svetlosmeđeg ili zlatastog. Neke su bile omalterisane, ali gotovo sve su imale istovetni krov od narandžastocrvene cigle i bile sagrađene u klasičnom stilu, što je doprinosilo prijatnoj jednolikosti. Možda je u pitanju bila svetlost ili umereno vreme ili blagi brežuljci Katedrala Santa Marija del Fjore, ili u slobodnom prevodu Naša gospa od ljiljana, posvećena je Bogorodici, a ljiljan je znamen Firence, ali i Majke božje. Pored toga, nacrt temelja katedrale je cvetnog oblika (nalik ljiljanu). (Prim. prev.) 19

Sinjorija (ital. signoria), vladajući organ firentinske republike. Palata Sinjorija (Palazzo della Signoria) je, u stvari, današnja Palata Vekio (Stara palata), koja je kroz dugu istoriju više puta menjala naziv. (Prim. prev.) 20

- 67 -

koji su okruživali predgrađa, ali zaključih da je Firenca najlepši grad koji sam ikada videla. U poređenju s njom, Milano je delovao tmurno, hladno i prljavo. Prođosmo kroz severnu kapiju i izađosmo na široku, kaldrmisanu Ulicu Larga, prepunu pešaka, kola, kočija, konja i uličnih trgovaca. Sunce je visilo nasred neba, a širom grada crkvena zvona su zvonila da označe „sekst“, šesti čas nakon izlaska sunca. S prozora na višim spratovima svih građevina, vijorile su se okačene zastave. Većina ih je nosila znamen grada - svetlocrveni ljiljan na beloj pozadini, ili grb Medičijevih - zlatni štit ukrašen sa šest krugova, od kojih su pet bili crveni, a onaj na vrhu plavi s tri malena, stilizovana zlatna ljiljana. Obodrena, žarko sam želela da nastavimo vožnju gradom, ali za tili čas stigosmo u manastir Svetog Marka, a točkovi kočije se konačno zaustaviše. Bila sam razočarana; za Matea sam želela katedralu s velikom kupolom i visokim, šiljatim vrhovima, a umesto toga ugledah skromnu crkvu sa samo jednim brodom i jednoličnim kamenim zidovima, i, smešten neposredno uz nju, četvrtasti, jednostavni, dvospratni konak. Siđoh s kočije noge su mi bile nesigurne od dugog sedenja - te ostadoh pored konja da čekam, a kočijaš uđe u manastir. Vrati se s bratom Domenikom, veselim mladićem s riđim kovrdžama koji je nosio belu tuniku i naplećak21 ispod crnog ogrtača, dugačkog do zemlje. Domeniko me uvede u konak, pa u javnu prostoriju pored samog ulaza. Šapatom objasni da su crkva Svetog Marka i njen konak bili stari oko dvesta godina kada je deda Lorenca Medičija - Kozimo pre trideset godina platio njihovu obnovu; trošno drvo i žbuka bili su zamenjeni trajnijom i lepšom „pjetra serenom“ i gipsanim malterom bež boje. Sedela sam i samo na trenutke slušala Domenikov prigušen govor. Rekao mi je da me starešina manastira očekuje i da će sutradan popodne u „none“, deveti čas nakon izlaska sunca, u svetilištu biti održana služba za Matea, praćena sahranom u dvorištu crkve. Otišla sam s osećanjem olakšanja što sam izdržala razgovor bez suza i vratila se kod kočijaša i njegove žene, koji su me čekali pored prazne kočije. Produžismo na jug širokom ulicom Larga, a kočijaš nastavi s pripovedanjem. Pokaza prstom kuću Lorenca Veličanstvenog, neupečatljivu, četvrtastu, trospratnu tvrđavu od kamena s čijeg je svakog prozora visio barjak Medičijevih. Kočijaš pokaza pravo ispred nas. ,,A u tom pravcu se nalazi crkva Svetog Lorenca, gde su sahranjeni Lorencovi otac i deda.“ Prolazili smo pored sličnih palata i vrtova, kao i radionica umetnika, zlatara i draguljara. Nedugo potom, približismo se ogromnoj Firentinskoj katedrali, zvanoj Duomo, zbog svoje čudesne kupole bez podupirača, najveće na svetu. Preko puta Duoma nalazio se beli kameni osmougaonik krstionice Svetog Jovana, čija su pozlaćena bronzana vrata zaslepljujuće belasala na suncu. Skrenusmo na istok vozeći se pored dugačke kamene osnove katedrale, pa sledismo put koji je ponovo krivudao prema jugu. Naposletku, stigosmo do neprivlačne, četvorospratne tvrđave sa zupčastom kulom, gde je bio smešten gradski magistrat; tu oštro skrenusmo nalevo u ulicu Gibelina. Nekoliko minuta kasnije, kočijaš zaustavi konje kraj ivičnjaka. „Samostan Le Murate“, objavi on, pa skoči dole sa sedišta kako bi mi pomogao da siđem. Skapular, deo odežde katoličkih sveštenika; uzak i duguljasti komad tkanine koji se prebacuje preko ramena i prsa te seže do ruba svešteničke odore, i spreda i pozadi. Skapular označava jaram Hristov. Nose ga karmelićani, ali i dominikanci i drugi katolički redovi. (Prim. prev.) 21

- 68 -

Spustih se i videh dugački, prostrani kameni zid prekinut samo visokim, uskim drvenim dverima. Na vratima su bila ugrađena dva prozorčića sa zarđalim gvozdenim rešetkama, jedan u ravni s mojim očima, a drugi u visini članaka; viši prozorčić bio je s unutrašnje strane pokriven crnim platnom. Dok je kočijaš rukom pozivao momka s ulice da mu pomogne s prenošenjem kovčega, ja pokucah bakarnim zvekirom i glasno pozvah; tada najednom osetih opor miris sirćeta od koga me spopade neobjašnjiva mučnina. Posle nekoliko minuta, vrata se otvoriše dovoljno široko da kočijaš progura unutra moj kovčeg, premda mu nije bilo dozvoljeno da i sam uđe. On obeća da će doći po mene sledećeg popodneva. Dok sam ulazila u samostan, ugledah vinsko sirće - koristilo se da predupredi kugu - u kofi s milostinjom koju su kroz rešetke ubacivali prolaznici. Le Murate je bio star, ali dobro obnovljen i veoma čist; bilo je malo nameštaja, ali otmenog i udobnog, čak i prema merilima milanskog dvora. Glavna opatica, koja je primila Bonino pismo, srdačno me dočeka i sa zahvalnošću prihvati vojvotkinjin velikodušni novčani poklon, koji sam joj stavila na dlan. Uprkos tome, samo mesto izazva u meni čudnovatu uznemirenost. Smesta sam otišla do ćelije koja mi je dodeljena, zatvorila vrata, i počela pomno da čitam zvezdane obrede napisane Mateovom rukom. „Za proterivanje“, napisao je ispod prvog, „početi ovde.“ Nisam bila sigurna da li želim da znam šta je trebalo proterati, ali druga mogućnost bila je da sedim i duboko razmišljam o predstojećoj sahrani. Umesto toga odlučih da vežbam crtanje petokrakih zvezda po vazduhu kažiprstom, onako kako sam videla da je Mateo radio u pomrčini. Počeh i da pamtim čudnovate reči koje su se izgovarale za proterivanje. Nisam izašla iz svoje ćelije sve do večere. Kada sam kasnije sama šetala imanjem samostana, naiđoh na pažljivo održavanu baštu. U njenom središtu stajalo je neobično drvo - kedar - visoko kao četvorica muškaraca koji stoje jedan drugom na ramenima, sa širokim, razgranatim krošnjama. Prizor me naglo i snažno uznemiri, kao da sam videla živog Matea kako stoji tamo. Pohitah do drveta i ispružih ruku pored bodljikavih plavozelenih iglica da prislonim ruku na koru; bila je izbrazdana i gruba, kao što sam znala da će biti, iako po svoj prilici nikada ranije nisam videla takvo drvo. Naslonih se na njega i udahnuh njegov jetki miris; suze mi navreše na oči kada sam u sećanju čula ženski glas kako šapuće. Libanski kedar. Glas moje majke. Spoljni zidovi samostana bili su, naizgled, zlokobno blizu, pa se zavrteše; zažmurih, obuze me strah. Crvena kupola Duoma, kaldrmisane ulice, okrečeni zidovi samostana, čak i rešetkasti prozorčići na vratima i miris sirćeta... Zar nisam sve to prepoznala? Ne poznajem ovo mesto, odlučno rekoh sebi, i požurih nazad u svoju ćeliju hodnicima koji su mi postajali zastrašujuće poznati. Te noći, nečujno izvrših Mateov obred proterivanja, i ne izađoh iz ćelije do pola tri popodne narednog dana, kada je trebalo da krenem na sahranu svog muža. Kočijaš me doveze do glavnog ulaza u crkvu Svetog Marka, gde me je čekao riđokosi monah Domeniko. On me odvede u skromnu kapelu, gde je mali svećnjak s kracima goreo ispred veličanstvene oltarske slike koja je prikazivala prizor sudnjeg dana. U blizini, proćelavi sveštenik je palio ugalj za kadionicu, mrmljajući molitve. Dvojica monaha u belim tunikama i crnim ogrtačima stajala su jedan uz drugog neposredno pored leve strane oltara, oborivši poglede kada sam ušla. Pošto je crkva bila primalac dobrotvornih priloga Medičijevih, bilo je drvenih stolica za pravoverne goste. U poslednjem redu sedela je visoka, suvonjava žena, odevena u

- 69 -

raskošnu, ali neupadljivu haljinu od tamnosivog somota; lice i pognuta glava bili su joj pokriveni prozirnim crnim velom od svile. Nije podigla pogled dok sam prolazila pored nje, nego je držala glavu nagnutu prema brojanici u svojim rukama spojenim u molitvi. Domeniko me dovede do mog sedišta u prvom redu, neposredno ispred oltara, pa ode ne obraćajući se ženi. Sveštenik posu tamjan na užareni ugalj, i stavi poklopac na kadionicu; kroz rupe poče da izbija dim. Krenu prolazom između redova, njišući kadionicu na lancu i pojući. Kada su se otvorila vrata kapele, okrenuh se i videh kako Domeniko i petorica drugih ljudi nose Mateov kovčeg do samog ulaza. Tamo sačekaše sveštenika koji okadi kovčeg, a onda uze bakarno škropilo s krstionice pored vrata i poprska Matea svetom vodicom. Dok je to radio, dvojica monaha kraj oltara zapevaše tužan, pogrebni napev. De profundis clamavi ad te, Domine... Iz dubine vapijem k tebi, Gospode... Sveštenik zatim sporim korakom povede povorku u kapelu. Okrenuh se na drugu stranu, s mukom susprežući suze; nisam više pogledala u kovčeg sve dok sveštenik nije zauzeo svoje mesto pored oltara, a nosači pažljivo spustili kovčeg nekoliko koraka od njega. Prvi put obratih pažnju na nosače kovčega. Osim Domenika, još dvojica su bila monasi, dok su trojica bila bogati građani, sudeći prema njihovim skupocenim, ali neupadljivim odorama. Prvi je bio niskog rasta i krhkog izgleda, s prosedom zlatnoriđom kosom. Drugi je bio mladić Mateovih godina, privlačan, tamnokos i mišićav. A treći je bio Lorenco Mediči. Kada sam videla Lorenca, nisam više mogla da grčevito potiskujem osećanja. Iz mene pokuljaše suze, vrele i besne. Setih se Mateovog mučenja te poslednje strahotne noći. Pomislih kako ga je Lorenco verovatno čekao i naposletku shvatio da je nešto pošlo po zlu. Začuh Mateov hrapavi šapat: Reci Lorencu... Malo toga sam se još sećala s pogrebnog obreda - samo da se sveta hostija22 osušila na mom jeziku, i da je sveštenik dvaput obišao kovčeg s tamjanom i svetom vodicom. Tek kada je sve bilo završeno, a nosači se vratili da uzmu kovčeg, shvatih da su sve vreme sedeli iza mene. Sveštenik me uhvati za ruku i povede me za kovčegom. Kada sam izašla iz kapele, visoka žena s crnim velom dostojanstveno ustade. Otišli smo do duboke rake oivičene nagomilanom crvenkastom zemljom u dvorištu crkve; grobari su nas čekali naslonjeni na svoje lopate. Nosači postaviše kovčeg na užad, pomoću koje ga grobari spustiše u zemlju. Mateo je položen u grob da počiva u miru, glave okrenute prema istoku, pošto će se Hrist pojaviti na istočnom obzorju kada se bude vratio da vaskrsne mrtve. Lorenco i mladić stajali su pored žene s velom, obavivši ruke oko njenih u znak podrške. Krhki sredovečni čovek stajao je s Lorencove druge strane i ovlaš dodirivao svoje zakrvavljene oči. Ostadoše na kratkoj udaljenosti od mene, kao da nisu želeli da me uznemiravaju u patnji. Zbunjeno sam slušala dok je sveštenik govorio o Svetoj Marti i njenoj javno iznetoj veri da će joj brat zaista ustati iz mrtvih. Naposletku, sveštenik se prekrsti nad grobom, pa zapoja: Requiem aeternam dona ei, Domine, et lux perpetua luceat ei...

Hostija (lat. hostia - žrtva), posvećen, okrugli beli hlepčić bez kvasca koji simbolizuje Hristovo telo. Služi za pričešćivanje. Hrišćani je smatraju duhovnom hranom. (Prim. prev.) 22

- 70 -

Sahrana je bila gotova. Na sveštenikov podsticaj, zgrabih punu šaku hladne, vlažne zemlje i razasuh je po Mateovom kovčegu. Preostalih četvoro ožalošćenih neodlučno su me posmatrali. Okrenuh se ka njima i pokazah rukom na nagomilanu zemlju. „Molim vas“, rekoh. Žena prva dodade šaku zemlje, a muškarci za njom. Kada sam svešteniku predala novčić za obavljenu službu, a Domeniku torbicu s novcem koju je Bona poslala za manastir, grobari se užurbano baciše na posao. Okrenuh se prema ostalima. „Don Lorenco, mogu li da razgovaram nasamo s vama?“, zapitah. On klimnu i priđe mi; ostali se povukoše nekoliko koraka, a Lorenco me povede do obližnjeg ogoljenog drveta, s nabubrelim ružičastocrvenim pupoljcima kao posledicom neuobičajeno blagog vremena. Nastojala sam da se ne trgnem svaki put kada grumen zemlje udari o Mateov kovčeg. „Bilo mi je veoma žao kada sam čuo za Mateovu smrt“, prozbori on. Ovog puta nije bilo njegove prepoznatljive samouverenosti i staloženosti, a snažna ramena su mu se oklembesila od tuge. „Saznali smo za to od starešine manastira pre manje od nedelju dana.“ Odjeknu udarac kamena o kovčeg od borovine. Lorenco pogleda preko ramena prema grobarima, pa se ponovo okrenu ka meni. „Kada se to dogodilo? Je li bio bolestan?“ „Noć nakon vašeg odlaska iz Milana“, odgovorih. „Don Lorenco, Mateo je otrovan.“ Trudila sam se da mi glas ostane miran, ali se ipak slomi dok sam izgovarala poslednje reči. On duboko udahnu i okrenu lice, ali spazila sam njegovu krivicu i bol. Nekoliko trenutaka nemo je stajao, zureći u udaljene vrhove crkve; kada je smogao snage da me ponovo pogleda, prošaputa: „Veoma mi je žao.“ „Dok je umirao, Mateo mi je rekao da vam prenesem poruku samo za vaše uši“, kazah mu. „Rekao je: 'Reci Lorencu: Romul i Vuk nameravaju da te unište'. Prenela bih vam to ranije, ali poruku nisam smela da stavim na papir. Mateo me je zamolio da ga donesem ovamo, u manastir Svetog Marka, i pokušala sam odmah da dođem, ali mi vojvoda to nije dozvoljavao.“ Piljio je pored mene u daljinu, stegavši vilicu; donja usna mu je za širinu prsta bila isturena u odnosu na gornju; mišić na obrazu mu se trže. „To sam i očekivao“, tiho reče. „I, gospo, izvinjavam se što sam vas upetljao u tako prljave poslove.“ „Ali ko je Vuk, a ko Romul?“ Pokušah da sakrijem mržnju i gorčinu u glasu, ali nisam uspela. Čuo je to i mada mu se izraz lica ni načas nije promenio, nešto u njemu odvrati ga od namere da odgovori. „Gospo, morate mi verovati da Mateo nije umro uzalud. Krivci će biti privedeni pravdi kada za to dođe vreme. Ipak, ako bih vam to rekao, doveo bih u pitanje svoju odgovornost prema Mateu. To bi vas dovelo u veliku opasnost i samo bi povećalo vašu patnju.“ „Znači, ubijen je!“ Ispustih gorki jecaj, progutavši suze. „A vi znate ko ga je ubio - i nećete da mi kažete!“ Lorenco mi dade trenutak da se saberem, pa veoma tiho upita: „Gospo, jeste li verovali Mateu?“ „Naravno!“, prasnuh. „Od svih ljudi na svetu, Mateo vas je poslao meni. Poslao vas je ovamo, u manastir Svetog Marka. Da li vam je rekao da smo mi Medičijevi dobrotvori ove crkve i manastira? Moj deda Kozimo obnovio je manastir Svetog Marka od dotrajale gomile cigala. Tokom svojih poslednjih godina, ovde je proveo mnogo vremena, razmišljajući u jednoj ćeliji. U ovom manastiru nijedan događaj ne može da prođe neprimećeno.

- 71 -

„Poslao vas je ovamo zato što je meni najviše verovao. Hoćete li mi i vi verovati, gospo Dea? Mi Medičijevi bili smo najbliži Mateovoj porodici... I reći ću vam to u najstrožem poverenju, baš kao što vam je on poverio upozorenje za mene.“ Dotad mi suze više nisu bile tako ljute. Kada je Lorenco ispružio ruku, prihvatih je. „Dođite“, reče umirujuće. „Dođite da upoznate moju porodicu i našeg najdražeg prijatelja, koji je mnogo voleo Matea.“ Povede me do grupe ožalošćenih: žene s crnim velom, naočitog mladića, i niskog, naizgled, krhkog starijeg gospodina s riđom prosedom kosom. „Ovo je gospa Dea, Mateova žena“, kaza im Lorenco, naglasivši poslednju reč i pritom prostreli dvojicu muškaraca čudnim, upozoravajućim pogledom. Muškarci klimnuše u znak pozdrava, a žena se okrenu prema meni i podiže veo. Imala je srebrnastu kosu i otmeno držanje, kao i veoma krupne oči s teškim kapcima i oštru bradu; možda bi bila lepa da nije imala začuđujuće kriv nos, koji se od ravnog prevoja prilično krivio na jednu stranu. Poput kedra u vrtu samostana, njeno lice bilo mi je neobjašnjivo poznato. „Moja draga“, ljubazno prozbori ona; nalik Lorencovom, glas joj je bio piskav i unjkav, ali je ton njenog glasa bio tako dobro prilagođen i blag da razdražujući zvuk nije mnogo dolazio do izražaja. ,Ja sam Lukrecija Tornabuoni, majka Lorenca i Đulijana Medičija.“ Dok je to izgovarala, pokaza rukom na svoje sinove, a onda na niskog sredovečnog čoveka. ,,A ovo je naš dragi prijatelj Marsilio.“ „Marsilio Fićino“, izusti on; glas mu je bio promukao od plakanja. „Poznavao sam Matea izvestan broj godina i održavao prepisku s njim. Da li vam je ikada govorio o meni?“ Pomislih na prevod Jamblikusa i retke koje mu je on napisao na kraju teksta. „Poznato mi je vaše ime“, odgovorih, „ali ništa više.“ Gospa Lukrecija priđe korak i uhvati me za ruku. Ruke su joj bile hladne i koščate, ali su me njene oči i glas privukli kao ognjište tokom zime. „Poznavali smo Matea još od njegovih dečačkih dana. Napravili smo malu gozbu, samo za nas, u Mateovu čast. Hoćete li biti ljubazni da nam se pridružite?“ Moj kočijaš pratio je njihovu kočiju do grubo klesane kamene palate u ulici Larga. Đulijano - Lorencov mlađi brat, uskog, privlačnog lica i krupnih očiju nalik majčinim, ali, srećom, pravilnog nosa - pomože mi da siđem s kočije dok je Lorenco pomagao svojoj majci. Đulijano se odlikovao blagom stidljivošću koju njegov brat nije imao. Dok smo čekali Lorenca i Lukreciju da nam se pridruže, odvrati pogled i ne reče ništa. Lukrecija nas povede kroz lođu u prizemlju, gde su dvojica bankara sedela za dugačkim stolom, sastavljajući ugovore o zajmu za nestrpljive stranke. Izađosmo u veliko dvorište s kolonadama; nasred dvorišta je stajala bronzana Judita u prirodnoj veličini, koja je čvrsto držala Holoferna za kosu spremajući se da mu mačem nemilosrdno odseče glavu,23 dok se u podnožju spomenika nalazila fontana koja je žuborila. U blizini je stajao nagi, blago osmehnuti David od bronze, čije je jedno stopalo počivalo na Golijatovoj odrubljenoj glavi.

Biblijske ličnosti iz Starog zaveta. Holofern se s velikom vojskom ulogorio podno zidina Betulije s namerom da zauzme grad. Prelepa Judita je pribegla lukavstvu, zavela Holoferna i njegovim mačem mu odrubila glavu dok je ležao pijan. Potom se vratila u Betuliju s odsečenom Holofernovom glavom. Osvajačka vojska se raspala i grad je bio spašen. (Prim. prev.) 23

- 72 -

Uđosmo u samu palatu i popesmo se na drugi sprat, prošavši preko blistavih, umetnutih mermernih podova i pored trošnih mermernih bisti, drevnog oklopa i ukrasnih, draguljima optočenih krivošija, zlatom izvezenih tapiserija, i mnoštva slika u pozlaćenim ramovima. Konačno stigosmo u privatnu trpezariju, gde me podstaknuše da sednem blizu vatre, a sluge - ne dvorani u livrejama, već jednostavno odeveni obični ljudi - donesoše vino, hleb i testeninu u goveđoj supi kao prvo jelo. Ovo nije bilo nimalo nalik milanskom dvoru; prvo, ljudi za stolom bili su srdačni i potpuno opušteni jedni s drugima; i drugo, obraćali su se onima koji su nas posluživali kao da su deo porodice, i raspitivali se o njihovom zdravlju i voljenim osobama. Sluge su, takođe, bile opuštene, i premda učtive, nisu se poklanjale i priklanjale kolenom. „Veoma mi je drago što ste došli, gospo“, kaza Lukrecija, blago mi se osmehujući s druge strane stola. Lorenco je sedeo pored nje, a Đulijano i Marsilio s moje leve odnosno desne strane. „Lorenco kaže da ste se upoznali u Paviji.“ Ona napravi pauzu da pogleda dole u činiju iz koje je izbijala para; načas pogleda naviše, razmislivši šta će reći. „Kada smo čuli da je Mateo umro, bili smo skrhani bolom“, najzad dodade. „Recite mi da li vam je ikada govorio o nama?“ „Nije“, nelagodno odgovorih. „U stvari, znala sam da je bio prijatelj sa don Lorencom.“ „Moj pokojni muž Pjero se pobrinuo za Mateovo obrazovanje. Marsilio je bio njegov učitelj“, odvrati Lukrecija, pa uze kašiku, što je bio znak za nas ostale da počnemo da jedemo. Marsilio kratko i tužno uzdahnu; blede oči su mu bile blistave od osećanja. Bio je osećajniji od ostalih; brže je reagovao, bilo da je u pitanju osmeh ili plač, a u pogledu je imao nešto sanjalačko što odlikuje umetnike i učenjake. „Nikada nije postojao srdačniji i ljubazniji momak“, reče Marsilio. „Niti brži. Naučio je grčki i latinski kao da je rođen sa znanjem tih jezika. Naravno, već je znao maternji francuski.“ On naglo pocrvene, shvativši da je previše rekao. Odvažih se na istinu. „Pročitala sam Jamblikusov spis koji ste dali Mateu. Kada je umirao, rekao mi je gde da pronađem njegove skrivene papire. Pronašla sam Jamblikusa, i oni obredi...“ „Razgovaraćemo o tome, kao i o mnogo čemu drugom“, brzo i odsečno kaza Lukrecija, „kada završimo s jelom. Postoji mnogo tema za privatni razgovor. Ali zasad, hajde da govorimo o Mateovoj mladosti.“ Ona poče da mi pripoveda kako je jednog dana jedanaestogodišnji dečak došao da riba pod ćelije starog Kozima Medičija u Svetom Marku. Kozimo ga je ostavio da radi, a kada se vratio, pronašao je dečaka kako zadubljeno čita rukopis na latinskom: jedno Platonovo delo, koje je za Kozima nedugo pre toga preveo učitelj njegovog unuka Marsilio Fićino. Dečak se više puta izvinio što je prekinuo ribanje i čitao rukopis. Međutim, kada ga je Kozimo pitao nekoliko pitanja o onome što je pročitao, dečak je odgovorio s takvom oštroumnošću da je duboko zadivio Kozima, koji je potom otišao kod starešine manastira i saznao da je dečak siroče; majka mu je umrla godinu dana ranije, a tvrdio je da ne zna ništa o svom ocu. „I tako“, nastavi Lukrecija, „s Kozimovim blagoslovom, moj muž Pjero preuzeo je brigu o dečakovom obrazovanju. Iako je Mateo živeo s monasima u manastiru Svetog Marka, često smo ga dovodili ovamo da se igra s dečacima i kako bi ga Marsilio podučavao. Na praznike smo ga dovodili ovamo da bi ih s nama proslavio kao s porodicom. A kada je dovoljno odrastao, Pjero ga je poslao na Univerzitet u Paviji.

- 73 -

„Lorenco je često posećivao vojvodu Galeaca - Bog neka mu se smiluje - kako bi održao dobre odnose s Milanom. Dok je boravio tamo obavljajući poslove za svog oca, saznao je da vojvodin sekretar traži dobrog šegrta, pa smo tom čoveku preporučili Matea.“ Pored mene, Đulijano se poluokrenu, smešeći se. Oči su mu zračile vedrinom koja je nedostajala njegovom bratu, a pune usne bile su mu uokvirene privlačnim jamicama na obrazima. „Obično je išao s nama na proslave Bogojavljanja. Bio je mojih godina, a on, Lorenco i ja hodali smo zajedno iza konja.“ „Ne previše blizu, ali čak i tada pazeći kuda idemo“, lakonski primeti Lorenco, a kao odgovor na to Đulijano se kratko nasmeja pre nego što nastavi. „Bogojavljanje je sutra“, kaza. „Tad će se održati ulična povorka od Doma lordova skroz do manastira Svetog Marka; Lorenco će biti na konju odeven kao Baltazar, jedan od trojice mudraca. Druga dvojica uglednika izabrana su za uloge preostale dvojice mudraca, a ja ću jahati među Lorencovom pratnjom. To je prilično lepa i stara svečana povorka. Nadamo se da ćete moći da učestvujete na ovogodišnjoj, i pridružite nam se posle toga na gozbi.“ Govorio je s takvom toplinom i živošću da me je to dirnulo, pa ipak tuga me je činila nevoljnom da podržim neko takvo slavlje. Oči su me pekle, a kada se napuniše suzama, Đulijano primeti to i uze me za ruku na bratski način. „O, draga gospo Dea“, izusti, istinski pogođen. „Nisam hteo da vas rasplačem.“ Pogledom pretraži okolinu za nečim što bi me razveselilo, pa reče: „Možda bi sada trebalo da vam ispripovedam kako je Mateo imao običaj da nosi praćku, te da je jedne godine kamenom pogodio stražnjicu konja jednog mudraca. Jadni konj se propeo na zadnje noge i rasterao svetinu; pravo je čudo da se jahač održao u sedlu.“ Blago se osmehnuh, što ga je zadovoljilo. Međutim, njegova majka kaza: „Đulijano, ne vrši pritisak na nju. Gospa Dea je u žalosti i možda ne želi da učestvuje u povorci.“ „Molim vas“ rekoh im oboma, dirnuta privrženošću kojom su govorili o Mateu i koju su pokazali prema meni, „zovite me Dea.“ „Dea, onda“, odlučno reče Lorenco, kao da je ustanovio to za sve prisutne. „Dea, Mateo vam je poverio mnogo toga. Pisao nam je o vama.“ Uputi majci znalački pogled; Lukrecija klimnu s razumevanjem, pa se obrati posluzi: „Matilda, Agnes i Donato, hoćete li da nas ostavite same? Pozvaćemo vas kada budemo spremni za sledeće jelo.“ Sluge tiho izađoše. Kada su se velika vrata zatvorila, a nas četvoro ostali sami, Lorenco tiho prozbori: „Bogojavljanje je veoma važno za nas Medičijeve. Pre sedam pokoljenja“ glas mu poprimi pripovedački ritam, kao da je držao često ponavljanu besedu - „egipatski mudrac, koji je sebe zvao Baltazar, poverio je mojoj porodici značajnu usmenu mudrost znanje koje je nekada predstavljalo i veliku čast i veliko breme. To je, u stvari, bilo predanje drevnih mudraca, kasnije potvrđeno u pismenoj formi putem nekoliko svetih spisa koje je moj deda Kozimo imao sreće da otkrije.“ „Usmeno predanje?“, upitah polušapatom. „Načini“, ubaci primedbu Marsilio svojim prigušenim tenorom, „pomoću kojih duša može da se ujedini s Bogom.“ „Mi smo nosioci svetih darova“, tiho reče Lorenco. „Svaki muškarac, svaka žena. Poput drevnih mudraca, pratimo zvezdu, znajući da će nas voditi do još većeg duhovnog blaga. Oni koji su blagosloveni takvim znanjem i razgovorom s anđelom dužni su da iskoriste taj dar kako bi svetlošću svete zvezde prosvetlili druge ne samo za dobro Firence već i za dobro Italije i celog sveta. Iz tog razloga mi Medičijevi sakupljamo sve svete relikvije i drevne predmete. To je naša obaveza kako drevna mudrost ne bi bila zaboravljena.

- 74 -

Upravo zbog toga smo naslikali Povorku mudraca na zidovima naše kapele i zbog toga naša porodica proslavlja Bogojavljanje kao naš poseban dan.“ „Anđeo“, promrmljah, a kada me Lorenco podozrivo pogleda, dodadoh: „sveti anđeo čuvar, kog je Marsilio spomenuo u svom pismu...“ „Upravo taj“, kratko odvrati Lorenco. „Mi se zaklinjemo na poslušnost tom božanskom unutrašnjem duhu, čak i na smrt. Ipak, to je nešto o čemu je bespredmetno razgovarati i što se mora doživeti.“ „Mateo je verovatno poznavao anđela“, kazah, trudeći se da razumem. „A na samrti vas je poslao nama. Očigledno je želeo da saznate sve o tome, inače vam ne bi dozvolio pristup svojim papirima“, reče Lukrecija, pa napravi pauzu. „Dea, postoji mnogo toga o čemu treba da razgovaramo i objasnićemo vam još štošta. U međuvremenu, najbolje bi bilo da završimo naše drugo jelo.“ Ona klimnu glavom Đulijanu, koji poseže rukom iza sebe i povuče ukrasnu vrpcu koja je visila s tavanice. Za manje od minut, sluge se ponovo pojaviše, noseći još hrane. Dok smo jeli, drugi su mi pripovedali smešne priče o Mateovoj mladosti. Svaku sam zapamtila kao nešto dragoceno, ali nijedna nije objasnila tajnu koja me je najviše mučila: zašto moj muž nije hteo da spava sa mnom. Nakon obroka, Lukrecija je želela nasamo da razgovara sa mnom. Popesmo se do njenih odaja na trećem spratu, ostavivši muškarce u prizemlju. Premda je ostale sobe krasilo mnoštvo izvrsnih slika, relikvija, bista i izloženih dragulja, Lukrecijina glavna odaja bila je jednostavna i otmena, bez ijedne slike na zidu izuzev jedne s anđelom koji je najavljivao rođenje Hrista mladoj, zlatokosoj Mariji. Osim toga, unutra nije bilo nikoga; gospa je očigledno obavestila svoje osoblje da želi da bude sama. Lukrecija se smesti u stolicu s jastučićima ispred pisaćeg stola, smeštenog kraj ognjišta u kojem je titrala vatra. Pored njene nalazila se druga stolica, koju ona lupnu, pozivajući me. Sedoh, trudeći se da razmotrim ono što sam već saznala. Bilo je očigledno da su Mateo, Lorenco, Marsilio, a verovatno i Đulijano izvodili obrede koje sam otkrila u papirima iz tajnog odeljka mog muža i prizivali anđela. Postajalo mi je jasnije i da je moj muž - blizak prijatelj Medičijevih koji je otišao da služi na Galeacovom dvoru - takođe bio Lorencov špijun. Zašto bi inače Lorenco, prilikom tajne posete Milanu pre Božića, tako željno očekivao poruku od Matea? Poruku koja je bila krajnje zagonetna: Romul i Vuk nameravaju da te unište. „Ovo nije bio lak dan za vas“, primeti Lukrecija, otrgavši me od mojih misli. „Pretužan i ispunjen s previše zapanjujućih saznanja.“ Ona otvori fioku i izvadi mali, četvrtasti svežanj umotan u crnu svilu. „Bojim se da još nije gotov.“ Stavi svežanj na tamno sjajno drvo i odmota svilu, pa ga raširi preko površine stola, otkrivši šta se unutra krilo. Bio je to špil trijumfalnih karata - ne tako velikih poput onih koje je Lorenco poklonio Boni, niti tako lepih, iako su karte na poleđini imale sličnu šaru u vidu vaza, isprepletenog lišća i cveća. Međutim, tanak sloj gipsane presvlake na kojoj su bili naslikani crteži na pojedinim mestima je bio napukao i okrnjen od česte upotrebe. Zinuh od iznenađenja i pokupih ih, ne zatraživši dozvolu, pa ih okrenuh na lice i raširih u rukama. Preda mnom su bile slike koje sam znala još od detinjstva: zastrašujuća Kula, sa svojom munjom i raznesenim kamenom; bosonogi siromah zvani Luda; Točak sreće; i, naravno, Papisa s papskom krunom i belim velom. Papisa. Digoh pogled ka Lukreciji i smesta je prepoznah. „Sećate li se ovih karata?“, tiho zapita.

- 75 -

„Da...“ Raširih ih na stolu; pehari, mačevi, novčići, štapovi; sve sam ih znala, ali se nisam sećala kako. Prstima sam dodirivala karte, čežnjivo i nežno. Među njima je bio Obešenik, moj jadni, žrtvovani Mateo, kao i lakomisleni, osvetoljubivi Žandar mačeva, te odvažna Kraljica štapova. Milovala sam ih kao da su mi porodica. „Pripadale su vašoj majci“, reče Lukrecija. Podigoh pogled, zaprepašćena. Ruka mi je lebdela nad Kraljicom štapova, a zatim je uzeh i čvrsto stegnuh u ruci. „Pre nego što je umrla, došla je ovde u Firencu“, nastavi ona. „U samostan Le Murate. Muški pripadnici porodice Mediči pomažu manastir Svetog Marka, gde idu da se mole i razmišljaju, a mi žene činimo to isto za Le Murate. Starešina manastira i glavna opatica su naši dragi prijatelji. Brzo saznamo sve što se događa u obe bogomolje.“ Načas zažmurih i pomislih na veliki kedar u bašti samostana. Sada sam razumela zašto mi je njegov miris izazvao suze. „Sećate li se ičega o svojoj majci?“, nežno upita. Zatresoh glavom. „Mateo nam je napomenuo da se ne sećate.“ Lukrecija duboko udahnu. „Znam samo da se zvala Elizabeta, da je bila Francuskinja i da ju je muž izbacio iz kuće kada ste vi bili veoma mali. Isprva je pobegla u Milano, gde je, nesrećom, pročitala sudbinu vojvode Galeaca.“ Napravi pauzu; glas joj se stiša u prigušeno mrmljanje. „Vaša majka je bila veoma lepa žena.“ Ruka mi zadrhta, zajedno sa kartom Kraljica štapova. „Ne morate ništa više reći. Znam šta je vojvoda radio lepim ženama.“ Ona sagnu glavu. „Elizabeta je vojvodi prorekla neslavan kraj i upozorila ga da promeni navike, ili će u protivnom umreti od ruke svojih neprijatelja. Takav govor je razjario Galeaca, koji ju je gotovo nasmrt pretukao, a zatim silovao.“ Svetlost iznenada postade škiljava, kao da je neko dunuo u sveću i ugasio je. Zidovi u prostranoj prostoriji naglo postadoše skučeni. Zažmurih i videh vojvodu kako zuri dole u Kulu: Majko božja, to je ona! Ona je duh koji se vratio da me progoni! Lukrecijin pogled bio je usredsređen na davnu prošlost. „Kada je vojvoda završio s njom, njen mladi sin je udario Galeaca debelom voštanicom, što im je omogućilo da pobegnu. Galeacov sekretar Čiko Simoneta je pristojan čovek kome se gadila okrutnost njegovog gospodara. Dok je vojvoda bio onesposobljen, Čiko je odveo Elizabetu i njenu decu do štale, dao joj konja i novac i savetovao je da se zaputi u Firencu, gde će biti bezbedna. „Dojahala je ovamo s decom i potražila utočište u manastiru Le Murate. Vojvodino napastvovanje je za posledicu imalo trudnoću. Iako su se opatice dobro brinule o njoj, Elizabeta je izgubila bebu. Posle toga... Više nije bila ista. Izgubila je razum i žudela samo za osvetom.“ Lukrecija tužno uzdahnu. „Kao majka, to mogu da razumem. Postojale su glasine da se Galeaco zarekao da će se osvetiti njenom malom dečaku. Zbog toga je jednog dana ostavila decu u Firenci i vratila se u Milano. Nabavila je bodež i uspela da priđe dovoljno blizu vojvodi da ga njime okrzne, ali su je stražari brzo opkolili.“ Obori pogled. „Obešena je na javnom trgu ispred katedrale u Milanu.“ „Deca“, izustih. „Znači da ih je bilo još osim mene. Jesu li živa?“ Ona tužno odmahnu glavom. „Bio je samo još jedan dečak, stariji od vas, možda je imao deset godina u vreme kada se to dogodilo. Vi ste imali samo tri godine. Verovatno ste sve videli. Kada je vaša majka napadnuta, dečak se bacio na vojvodu i udario ga pesnicom. Vojvoda mu je uzvratio toliko snažnim udarcem da je mališan tresnuo leđima o zid.

- 76 -

„Elizabeta je pobegla iz Milana delimično i zbog straha za sinovljevu sudbinu. Udariti vojvodu kao vladarsku ličnost je zločin koji se kažnjava smrću. Zbog toga je po dolasku u Le Murate Elizabeta tražila da dečak bude prebačen u Svetog Marka, gde će mu promeniti ime.“ „Kako mu je glasilo ime?“, navalih. „Gijom, a vaše Dezire.“ Imena mi ništa nisu značila. Duboko udahnuh i postavih pitanje čijeg sam se odgovora plašila. „Šta se dogodilo s njim?“ Lukrecija me pogleda pravo u oči. Njene su bile veoma krupne i ispunjene tugom. „Umro je, ali kao zreo čovek. Obrazovali smo ga i poslali na Univerzitet u Paviji. Zbog njegovog velikog srca i nadarenosti, Marsilio ga je uputio u tajne mudraca. Međutim, kada je saznao da ima sestru na milanskom dvoru, zahtevao je da mu tamo pronađemo zaposlenje kako bi lično mogao da je čuva. Nije mogao da joj kaže istinu kako vojvoda ne bi saznao za to i oboje ih kaznio. Ipak, nameravao je da je jednom prilikom dovede u Firencu i sve joj otkrije. Naravno, morao je da završi neodložan posao za Lorenca pre nego što bi mogao da napusti službu kod vojvode.“ Začuh šapat mog muža: Možda bismo kasnije mogli zajedno da odemo do Firence, da upoznaš neke moje prijatelje. Kraljica štapova mi iskliznu iz prstiju; snažno pritisnuh dlanove na oči. „Mateo“, prošaputah, pa uvukoh duboki, drhtavi dah, a onda ga ispustih kao lelek. ,,O, Mateo, moj dragi brate...“

- 77 -

Deveto poglavlje

Raspršiše se sve moje sumnje u pogledu toga da li me je Mateo voleo. Nikada nisam shvatila koliko je, u stvari, bila duboka i postojana njegova ljubav prema meni. „Zašto mi niko nije rekao da mi je on brat?“, rekoh plačnim glasom, gorko shvativši da sam izgubila jedinog člana porodice kojeg sam imala. „Zašto?“ Lukrecija čvrsto obavi ruke oko mene; držala me je tako dok se nisam smirila i bila opet u stanju da slušam. Kada me je majka ostavila na staranje opaticama i krenula put Milana u susret sudbini, povukla sam se u sebe i odbijala da govorim, sasvim zaboravljajući dotadašnji život, pa i porodicu. Skoro pet godina živela sam u Le Murate kao siroče pre nego što je Lukrecija saznala za mene. Glavna opatica je održala obećanje dato mojoj majci da, zbog moje bezbednosti, nikome ne otkriva ko sam. Međutim, dve godine kasnije, glavna opatica i mnoge časne sestre umrle su kada je samostan zahvatila kuga. Samo jedna preživela opatica sećala se moje priče i posle izvesnog vremena prenela je Lukreciji, koja je zatim razmenila mišljenja sa svojim mužem Pjerom i shvatila da je konačno pronašla Mateovu izgubljenu sestru. Međutim, u međuvremenu vojvodina majka Bjanka Marija je saznala od Čika da su sin i ćerka obešene žene bili u Firenci. Željna da ispravi grehe svog sina, Bjanka Marija je krišom tragala za njima, nadajući se da će ih usvojiti. Nije uspela da pronađe Matea, a do časa kada je pronašla mene u Le Murate, već je umirala, pa se poverila vojvodinoj novoj dobrodušnoj ženi Boni od Savoje, koja je, takođe, bila rešena da ispravi Galeacove nepravde. Usred noći Bonini ljudi su se krišom uvukli u samostan i odneli me nazad u Milano, gde sam postala „nezakonita ćerka“ Bonine osramoćene rođake plemenitog porekla. Lukrecija se uplašila da je u pitanju vojvodina odmazda prema meni; bilo joj je potrebno nekoliko meseci da otkrije šta se, u stvari, dogodilo. Dotad je već smatrala da je najsigurnije da me ostavi pod Boninom brižnom paskom. Međutim, Mateo je bio neutešan pri pomisli da mu sestra živi pod istim krovom s ubicom njihove majke. Čim je dovoljno odrastao, otišao je u Milano da pazi na mene... I da me, kada za to dođe vreme, vrati u Firencu. „Opatica koja se brinula o vašoj majci u Le Murate sačuvala je karte, pošto je Elizabeta tražila da vam ih predaju kada budete imali dovoljno godina“, kaza mi Lukrecija kada sam se smirila. U njenom glasu osetila sam žal. „Volela bih da sam imala priliku da je upoznam, jer je šteta da takva nadarenost bude protraćena. Ponudila bih joj tajne mudraca... I znanje o anđelu, što bi joj omogućilo da svoju sposobnost posveti Bogu. Umesto toga, njen bes ju je uništio.“ Ona zastade u govoru i upravi smireni, znalački pogled u mene. „Dea, posedujete majčin dar. Lorenco je to video, a i Mateo nam je rekao otprilike isto.“ „Kako da znam da taj dar ne dolazi od đavola?“, zapitah, iznenada uplašena. „Spis ne govori o anđelima, nego o demonima i paganskim bogovima. A obredi koje je Mateo ostavio... U njima se opisuju zvezde, krugovi i varvarska imena.“ „Imena Boga“, ispravi me Lukrecija. „A grčka reč daemon obično se odnosi na božanski duh, a ne na duh zla.“ Pokaza rukom na karte. „Dea, da li zaista mislite da nose zlo?“

- 78 -

„Bona tako kaže“, rekoh, pa se zaustavih. Ali u šta sam ja verovala? „Karte predstavljaju... Ponekad ljude. I sile, poput vatre ili vetra.“ Razmislih načas. „Pretpostavljam da vetar nije ni dobar ni zao.“ „Može da uništi i sruši“, složi se Lukrecija, „ali i da pokreće veliki brod.“ Sile su to što jesu, Dea. Njihova vrednost zavisi od svrhe za koju se koriste.“ Ona sakupi karte dugačkim, koščatim rukama i pruži ih meni. „Ove karte su sada vaše, kao i spis i obredi koje vam je Mateo ostavio.“ Oklevala sam. „Obred je za prizivanje anđela?“ Lukrecija klimnu. ,,A ako ga prizovem, šta onda?“ Ona se blago osmehnu. „To je između vas i anđela. Pokazaće vam svrhu života koju vam je Bog dao i pružiće vam posebnu pomoć kako biste mogli da je ispunite.“ Uzeh karte. Bile su tople od Lukrecijinog dodira, a pohabane od ruku moje majke. Imala sam još mnogo pitanja za Lukreciju, koja je kasnije u toku dana odgovorila na pojedina, kao, na primer, smeđi prah u torbici – „o kome se nikada ne sme razgovarati, pošto neposvećeni ne mogu to da razumeju“ - trebalo bi uzeti uz malo vina neposredno pre početka obreda, a sva tri obreda trebalo bi izvoditi određenim redom. Zbog svega što sam otkrila tog dana osećala sam se veoma napeto i iscrpljeno. Lukrecija je zahtevala da prenoćim u Palati Mediči i poslala obaveštenje mom kočijašu, zatraživši da mi donesu moje stvari. Ostadoh sama u skromnoj spavaćoj sobi koja je pripadala Lukrecijinoj najstarijoj ćerki Nanini, koja je sada bila udata. Soba je gledala na dvorište. Nisam imala volje da siđem na večeru, niti da se priključim karnevalskim proslavama koje su započinjale na ulici. Umesto toga, ležala sam na Nanininom krevetu ispunjenom slamom i perjem i piljila u tavanicu od gipsanog maltera, preplavljena tugom, žaljenjem, ljubavlju i zahvalnošću obojenom i gorčinom i zadovoljstvom. Ispunjavala su me i druga, mračnija osećanja: mržnja i žudnja za brzom i krvavom pravdom. Bila sam zadovoljna zbog nasilne smrti vojvode Galeaca, kao što smo moja majka i ja prorekle. Njena smrt je već bila osvećena, ali Mateova nije. Zaključih da već znam šta mi je životni cilj: da se osvetim ubicama svog brata - Vuku i Romulu, bio Lorenco voljan da otkrije ko su oni ili ne bio. I tako reših da iskoristim prah, obrede i anđela za ostvarenje cilja, za koji sam verovala da je pravedan. Te večeri sobarica mi donese toplu večeru. Pevanje i vika sa široke ulici Larga, kao i veseli glasovi gostiju unutar palate doprineli su tome da ostanem budna do kasno u noć. Sledećeg jutra se probudih uz prigušenu zvonjavu čitavog niza crkvenih zvona Svetog Marka, malo niže niz široku kaldrmisanu ulicu, Svetog Lorenca, veoma blizu na istoku, i veličanstvenog Duoma nešto dalje na jugu. Otvorih oči znajući da ću reći Boni da sam otkrila članove Mateove porodice - što nije bila potpuna laž - i da najviše od svega želim da se vratim kod njih u Firencu. Znala sam da će mi vojvotkinja uslišiti molbu ako je vatreno iznesem. Na kraju krajeva, Lorenco je bio moja jedina veza s Vukom i Romulom; imao je odgovore koje sam tražila. Tog jutra odbila sam da se pridružim svečanoj povorci koja je išla gradskim ulicama. Umesto toga, s Lukrecijom sam prisustvovala misi u porodičnoj kapeli Medičijevih čije je zidove krasila freska povorke mudraca, oslikana živim crvenim, zelenim i safirnim nijansama, pozlaćenim i blistavim pri svetlosti voštanice. Nakon toga ona i ja popesmo se na drugi sprat i kraj prozora sačekasmo da povorka prođe ulicom ispod nas.

- 79 -

Odeveni u crno i belo, trubaduri su koračali na čelu svečane povorke, trubama najavljujući svoj dolazak. Iza njih su išli barjaktari, u sjajnim, prugastim odorama crvene, plave i boje šafrana, i nosili crveno-bele zastave s firentinskim ljiljanima. Sledili su kostimirani građani; neki su bacali platnene zastavice živih boja u svetinu koja je klicala. Potom dođe Lorenco, prvi među mudracima, na belom konju s raskošnim zlatnocrvenim pokrivačem. Jahač je bio slično odeven u zlatni brokat s crvenim somotskim ogrtačem, dok je na glavi nosio ukrasni mavarski turban. Osmeh mu je bio širi i bezbrižniji nego ranije. Dostojanstvenim, nehajnim pokretom ruke, Lorenco baci novčiće u svetinu. Iza njega, s crvenom filcanom kapom na glavi i odeven u običnu tuniku, nalazio se njegov mlađi brat Đulijano. Zurila sam dole u njih, u lepršave zlatno-plave zastavice i mogla samo da zamislim kako je Mateo izgledao dok je jahao u povorci. Tog popodneva prisustvovala sam gozbi. Na njoj je bio i Marsilio koji je zračio prijatnošću, zajedno s nekoliko mladih ljudi čija su imena zvučala pomalo poznato, među njima Leonardo da Vinči i Alesandro Botičeli.24 Lukrecija je sedela pored mene i sve vreme odgovarala na pitanja u moje ime, vešto zaobilazeći svako koje je bilo odveć ljubopitljivo ili bolno. Nakon gozbe muškarci pređoše u prijemnu dvoranu u prizemlju. Lukrecija me uhvati za lakat i povede u drugom pravcu, šapnuvši: „To je sastanak Društva mudraca, za one koji su posvećeni. Ne brinite, Lorenco će samo ponoviti ono što vam je ranije rekao. Nažalost, nama ženama nije dozvoljeno da prisustvujemo, pošto je većina muškaraca nemoćna da shvati da smo podjednako sposobne za duhovna dostignuća kao i oni.“ Tiho se zakikota. „Neka ih Bog obdari svom mudrošću.“ Dotad sam već odlučila da krenem za Milano što je pre moguće, pa je obavestih o tome. Rastužila se što odlazim tako brzo, ali joj rekoh za svoju nameru da se uskoro vratim u Firencu i ostanem ovde zauvek. Tada je zamolih da mi pročita sudbinu iz mojih trijumfalnih karata; Lukrecija se načas kolebala, a onda zavrte glavom. „To nije moj dar, nego vaš.“ „A koji je vaš dar?“, upitah. Uputi mi tajanstveni, mali osmeh. „Sličan je vašem, ali ne koristim karte. Ja jednostavno vidim.“ Tiho da sluge koje su prolazile hodnikom ne bi čule, promrmljah: „A šta vidite kad sam ja u pitanju, gospo Lukrecija?“ Osmeh joj iščeze, a pogled postade tmuran. „Duže i neobičnije životno putovanje nego što očekujete, draga Dea.“ Nije htela podrobnije da objasni. Te večeri sedela sam s njom sat vremena i postavljala pitanja o Mateu - kakav je bio kao dečak, šta je govorio o meni. Pokazala mi je poslednje pismo koje joj je napisao pomoću svojih lepih šifara. Marsilio je ljubazno napisao dešifrovan sadržaj iznad pisma, jasnim rukopisom. Brat me je opisao kao oštroumnu, lepu, nesebičnu i brižnu. Govorio je o tome kako mu je prevara u vidu ženidbe sa mnom slomila srce, iako je bila neophodna da bi me zaštitila od fizičkog nasilja; govorio je o svojoj zabrinutosti da mu nikada više neću verovati kada budem saznala istinu. Nisam mogla da slušam njegove reči bez suza.

Sandro Botičeli (1445-1510), firentinski renesansni slikar. Radio je religiozne i alegorijske kompozicije, ali je najpoznatiji po slikama Bogorodice s malim Hristom. Najznačajnija dela su mu Poklonjenje mudraca, Proleće, Rođenje Venere, a čuvene su i njegove ilustracije za Danteovu Božanstvenu komediju. (Prim. prev.) 24

- 80 -

Kada su sve sluge bile van dometa čujnosti, šapatom upitah Lukreciju: „Kada bi trebalo da izvedem obrede za prizivanje anđela?“ Ona podiže tanke, tamne obrve, blago se iznenadivši. „To nije na meni da odgovorim, dete. Znaćeš kada dođe vreme za to.“ Iznurena od silnih osećanja, ponovo se rano povukoh u Nanininu spavaću sobu, a kada me je sobarica konačno napustila, izvadih majčine trijumfalne karte. Sedeći na krevetu, promrmljah molitvu anđelu - šta god ili ko god bi to mogao biti - pa postavih tri karte licem nadole, isto kao i prilikom čitanja sudbine Katarini. Prošlost, sadašnjost, budućnost. Okrenuh prvu kartu. Na beloj pozadini, četiri mača sa zlatnim vrhovima bila su uperena prema zemlji i ukrštena s druga četiri mača uperena naniže, obrazujući rešetku u obliku dijamanta na sredini karte. Osetih kako čelik udara o čelik: ovde je postojao nesklad, prepreka unutrašnje prirode, obmana i zbunjenost; kada sam ugledala deveti mač, s balčakom na zemlji, sečivom koje je prolazilo pravo kroz sredinu ukrštenih mačeva, i vrhom uperenim naviše, osetih kao da me je taj mač probo do same srži. Devetka mačeva predstavljala je prošlost - ispunjenu bolom do granice ludila. Dok sam zurila u mačeve, zamislih kako krv kaplje poput suza s vrha svakog sečiva i obuze me snažno osećanje da ovo, iako se radilo o mojoj prošlosti, može, takođe, biti moja sadašnjost i budućnost ukoliko taj bol ne bude ugušen. „Sadašnjost“, izustih naglas, pa okrenuh drugu kartu - Luda. Kada sam videla Ludu, osetih nerazuman strah. Ovo je pogrešno, nesvesno pomislih; ovo je sudbina nekog drugog, a ne moja. Ali onda razmotrih mogućnosti na osnovu kojih bi karta mogla da ima željeno značenje i, kao što umovi često rade, moj me dovede u zabludu, s utešnom mišlju: Ovo je samo putovanje nazad u Paviju, a onda ponovo u Firencu. Na kraju krajeva, ne radi se o tako dugom putovanju. To što sam izvukla istu kartu koju sam otvorila Katarini bila je slučajnost i ništa više. U svakom slučaju, ubedih sebe u to, a onda okrenuh treću kartu koja predstavlja budućnost i ugledah Kulu. U umu su mi odzvanjale reči prestrašene Katarine. Sve ovo je varka! Radiš ovo da bi me zaplašila! Tapiseriju i malter na zidovima Naninine spavaće sobe iznenada zameni debeli kamen glavne kule zamka. U ušima mi toliko zagrme od siline praska da prislonih ruku na kamen i osetih kako se zid silovito trese. Obuzeta strahom, očajnički pokušah da se setim šta sam rekla Katarini. Ovo ne znači smrt, ali predstavlja korenitu promenu, kraj jednog doba. Ovo je uništenje... Pred vama je dugo putovanje. Znala sam da je putovanje dugogodišnje. Možda ćete usput pronaći način da sprečite propast koju ova karta predstavlja. „Ne želim to“, prosiktah. Nisam ništa želela da imam s razmaženom, sebičnom Katarinom i njenom nesumnjivo zasluženom kobnom sudbinom. Sklonih karte i svojski se potrudih da te noći ne mislim više na njih. Sudbina koju su karte otkrile delovala je besmisleno, dok je anđeo bio nejasan i nedokučiv filozofski pojam. Uprkos tome, satima sam proučavala tri obreda pre nego što sam zaspala. Čak i posle gašenja svetiljke, ležala sam na krevetu i podignutim rukama crtala u vazduhu zvezde u pomrčini, onako kako je Mateo to radio. Rano ujutro moj kočijaš i kočija su me čekali na ulici Larga. Lukrecija me isprati s prisnim zagrljajem i poljupcem. Nisam imala priliku da se oprostim s Lorencom i

- 81 -

njegovim bratom, koji su i dalje spavali nakon terevenke prethodnog dana. U džepu mog ogrtača bili su sakriveni papiri s obredima, prah i trijumfalne karte moje majke. Prva dva dana putovanja bila su nezanimljiva. Zadržalo se neuobičajeno toplo vreme, a zdravlje kočijaševe žene se znatno popravilo; sedela je na sedištu pored svog muža dok sam ja sedela unutra, sa spuštenim platnenim zastorom i učila napamet varvarska prizivanja koja su se izgovarala uporedo s crtanjem zvezda i kruga. Do večeri trećeg dana, hladni vetar je uskomešao tamne oblake i poslao ih da jezde nebom. Vazduh je mirisao na kišu, a kočijaš se zaustavio kod krčme udaljene nekoliko sati vožnje južno od Modene, gde smo i prošli put odseli. Večerala sam kupus, hleb i meso divljeg vepra, a onda kupih pola vrča vina i odnesoh ga u svoju sobu. Iako soba nije imala ognjište, krčmareva žena donela mi je usijano kamenje za krevet. Zabravih vrata, zatvorih prozorske kapke, presvukoh se u vunenu noćnu košulju i popih skoro svo vino. Uznemiravalo me je to što ću tražiti od Bone da me oslobodi službe. Posle izvesnog vremena zaspah nemirnim snom. Nekoliko sati kasnije, prasak me trže iz sna, sasvim me razbudivši. Pridigoh se u sedeći položaj; dok mi je srce tuklo, slušala sam kako se grmljavina valja preko obližnjih planina. Javi mi se čudno predosećanje - kao da će se upravo odigrati izuzetno značajan događaj. U meni se probudi istinska rešenost: kucnuo je čas da prizovem anđela. Pomisao me ispuni poletom i strahom; ruke su mi drhtale dok sam spuštala papire s obredima na krevet i vadila torbicu s prahom. Prema Lukrecijinom uputstvu, stavih malo praha u vino - prvo samo ono što je stalo između prstiju, pa još dvaput toliko, i na kraju ne baš malu količinu, pošto iznenada nisam mogla da se setim koliko praha se koristi. Doza u napitku bila je škodljiva. Ispih napitak dopola pre nego što zaključih da sam verovatno dodala previše praha; smesta počeh. da izvodim obrede. Ceo postupak je trajao pola sata. Na kraju, stajala sam u sredini svog nevidljivog kruga i čekala da se pojavi anđeo. Ništa se nije dogodilo. Iznenada osetih nalet vreline praćen mučninom, pa se doteturah do kreveta, shvativši da jedva pokrećem noge. Legoh smlavljena nepodnošljivom težinom i zažmurih; i pored toga, osetih da se zidovi polako okreću oko mene. Nakon perioda velike nelagode, mučnina postade neizdrživa. Nagnuh se preko ivice kreveta i ispraznih stomak na izlizani kameni pod. Odmah osetih olakšanje; pošto je vrtoglavica prošla, zavalih se nazad u bajni dremež. Niska, mnogo puta krpljena tavanica nije se više okretala. Umesto toga, poče da treperi, kao da je svaki sićušni, zlatni atom zaigrao i zasvetlucao poput zvezda. Oduševljeno sam posmatrala kako atomi počeše da poprimaju oblike: venci unutar bezbrojnih venaca bareljefnog cveća i puzavica, kao da je bledožuti malter procvetao u reljef izvajan rukom umetnika, kao da ležim i zurim gore u unutrašnjost kupole velike katedrale, a ne u dotrajalu tavanicu stare krčme. Venci nabubriše poput oblaka, poput naraslog testa, pa opet splasnuše, samo da bi sve to ponovili. Odjednom, zidovi nestadoše. Ležala sam sama na krevetu usred mračne oluje. Nad glavom mi je pljuštala kiša, premda, čudesno, nijedna kap nije pala na mene; kiša je dobovala uz sevanje udaljenih munja, a nadirući oblaci se nakratko razdvojiše i otkriše nejasne obrise sjajnog meseca. Slike rođene iz oluje se spojiše, ali ih vetar ponovo rasturi: Kula, čitava i još uvek nerazrušena; Luda, s podignutim stopalom usred koraka prema bezdanu; Devetka mačeva, sa čijih je sečiva kapala krv. Svaki put kada bi munja dotakla tamne, udaljene Apenine, novčići, pehari, mačevi i štapovi zablistali bi na nebu. Iznenada mi sinu besmislenost sadašnjeg trenutka; kako ležim tamo u oluji, da je Mateo otrovan i mrtav, da su karte moje majke i dalje sakrivene u ogrtaču ostavljenom na

- 82 -

stolici, kako je vojvoda Galeaco kriknuo: Mrtav sam! Sve mi je to bilo toliko strašno da toliko besmisleno zaplakah da se nasmejah. Toliko truda i bola i sve to nizašta. Iako pritisnuta bolom, reših da ne plačem. Mateo je počivao u miru, s Bogom, njegove muke su se okončale. Ipak, da li je zaista tako? Ako Bog nije čuo moje molitve, dozvolivši da Mateo umre, kako onda da budem sigurna da će ga Bog odneti u raj? Još gore, ako je anđeo dozvolio da Mateo umre, kako onda mogu da mu verujem? „Mateo“, prodahtah naglas, stežući glavu, pa se nasmejah kada sam se setila da je bio moj brat, a ja prevelika budala da bih to uvidela. Noćni prizor iznad mene poče da podrhtava. Pridigoh se i videh da je prazne zidove zamenio dim; mali pramenovi bele izmaglice valjali su se naviše s praga, gde su se nekada spajali zid i pod; dizali su se, komešajući se naspram mračnog neba i obrazujući stub malo širi i viši od mene. Izmaglica se kovitlala sve dok ne postade sasvim neprozirna; istom brzinom se smiri, pa se rasprši. Tad nastupi tama: obris odraslog čoveka, s obličjem crnjim od neba koje nas je okruživalo i tamnim sjajem, nalik uglju. Crte lica, kosa i halja bile su mu zamračene neprozirnom senkom, pa ipak znala sam da pravo gleda u mene. Nekoliko dugih sekundi nepomično smo stajali, posmatrajući jedno drugo. „Ko si ti?“ prodahtah naposletku, pa se setih nekih Mateovih uputstava i zapovednički upitah: „Kojim imenom da te zovem?“ Svesno crno obličje krenu korak prema meni; učinivši to, nebo iza njega se preobrazi u požuteli omalterisani zid s izgrebanom drvenom oplatom. Potpuno ljudskim pokretom, ono - nalik blistavom oniksu25 - čučnu i nasloni se na zid. Zurila sam, skamenjena, užasnuta i ushićena. Dea. Jasne reči se same obrazovaše u mojoj glavi, a nisu bile moje misli. Znaćeš to tek kada se zakuneš da ćeš mi se pokoravati do smrti. Samo tada ću moći da delim svoje tajne s tobom. Misleći da sam pametna, odvratih: „Kako mogu to da uradim kad ne vidim čak ni ko si ili šta si ti?“ Znaš me. Oduvek si me znala. Ako ne možeš da me vidiš, to je zato što odražavam tamu u tvojoj duši. „Kakvu tamu?“ Čitav život sam živela nastojeći da budem dobra, da udovoljim Bogu i Boni i svima osim sebi. Nije bila moja greška što me je Bog izneverio. Ona te nagriza. Ako je ne izbaciš, na kraju će te progutati. „Kakvu tamu?“, navalih. Rešenje za nju ti se već pokazalo u kartama. Rešenje za tvoju prošlost. Ta tama mora da nestane kako bi mogla da kreneš u sadašnjost, u budućnost... Prema svojoj sudbini, kao jedna od mudraca. „Ali ništa nisam zgrešila! Ja sam nevina žrtva koja pokušava da otkrije...“ - reči mi postadoše nerazgovetne – „ko je ubio mog brata. Molim te, pomozi mi.“ Anđeo naglo ustade; uskomešana tama njegovog sjajnog obličja se zamuti dok mu se pokret usporavao. Rešenje za tvoju tamu već ti se pokazalo u kartama. Kada je budeš prevazišla i položila zakletvu, videćeš me. Ja sam samo ogledalo tvoje duše. „Zar ne možeš sada da mi pomogneš?“ Pomoć koja ti je potrebna nije ona koju tražiš. Zakuni se da ćeš mi se pokoravati do smrti i sve ću ti otkriti.

Poludragi kamen, obično crne boje. Koristi se za zaštitu od uroka. Simboliše iskrenost, oštroumnost, duhovnu snagu. (Prim. prev.) 25

- 83 -

Oklevala sam. Iako je moj dragi Mateo verovao anđelu u dovoljnoj meri da mi ostavi uputstva za njegovo prizivanje, to ga nije zaštitilo od užasne smrti. Ipak, nisam nameravala da se odreknem potrage za ubicom svog brata. „Pokoravaću se“, oprezno ponovih, nečujno dodavši onoliko koliko budem mogla. Poklonih glavu. „Molim te, dođi k meni i otkrij svoje ime. Otkrij kako i zašto je moj brat ubijen i neću te više uznemiravati.“ Moj bedni pokušaj prevare propade. Već sam ovde. Međutim, tvoja tama mi sputava jezik i krije moje istinsko obličje. Ako hoćeš da budeš pravi mudrac i poseduješ sveobuhvatno znanje, iskreno me potraži. Hladan, silovit vetar zafijuka kroz sobu, podiže mi kosu i prodre do kostiju. Podigoh ruku da zaklonim oči i videh kako se crno obličje ponovo uskomeša i zasija poput ugljenog praha. Nevidljive kapi ledene kiše bockale su mi lice i ramena. „Reci mi šta moram da uradim!“ viknuh, ali moje reči proguta fijuk vetra. Anđelovo obličje je postajalo tanje, prozirnije, sve dok nisam mogla da vidim zid iza njega; reči koje su zvučale tako jasno u mojoj glavi sada izbledeše u nešto slabije od šapata. Rešenje ti se već pokazalo u kartama... Rešenje za tvoju prošlost je ujedno i rešenje za tvoju budućnost... Vetar poče da mi zavija u ušima; grmljavina se valjala s planina. Zažmurih na žestokoj kiši, rukama pokrih uši i zajaukah. Do jutra, oluja je prošla, a ja sam uglavnom došla sebi, osim pojačanog doživljaja boja i oblika koji se zadržao. Slikovito sam se sećala susreta s anđelom, a tokom sledeća dva dana putovanja, sedela sam u kočiji i razmišljala o majčinim trijumfalnim kartama posebno o Ludi, Kuli i, najviše, o Devetki mačeva. Rešenje za tvoju prošlost... Postavih te tri karte pored sebe na jastuk, licima okrenutih nagore, a zatim raširih ostale i zagledah se u njih: aduti, štapovi, mačevi, pehari, novčići. Na pamet mi padoše reči koje kao da su potekle spolja. Štapovi predstavljaju volju, mačevi - misli, pehari - osećanja, novčići - materijalna dobra. Aduti predstavljaju iskustva kroz koja svi mi moramo da prođemo u ovom ili drugom životu... Zagledah se ponovo dole u Devetku mačeva i začuh: Okrutnost i samookrutnost. Bol do granice ludila. Zažmureh, pa videh krv kako kaplje sa sečiva osam naniže uperenih mačeva - i s jedinog mača uperenog prema nebu. Ako je u mojoj prošlosti postojala okrutnost, rekoh sebi, ona nikada nije bila usmerena prema sopstvenoj ličnosti. Vojvoda je ubio moju majku, a neko drugo čudovište mog brata. Oni su krivi za svaku ranu koju sam doživela, a ne ja. Tako se samoobmanuvši, truckala sam se kroz Emiliju sve do Lombardije i zamka Pavije. Stigosmo kući kasno popodne jednog lepog, sunčanog zimskog dana. Iz štale otiđoh u Mateovu sobu. Nameravala sam da, s Boninim dopuštenjem, ubuduće spavam u njoj. Bila mi je potrebna samoća da rastumačim Mateova pisma, da radim s kartama i da češće razgovaram s anđelom. Okupah se i odenuh, pa krenuh da potražim vojvotkinju. S mukom se probih kroz gomilu dvorana i molilaca koji su čekali u hodniku i pronađoh Bonu u raskošnoj, blistavoj radnoj sobi vojvode Galeaca. Bona, koja je bila prilično niska, delovala je patuljasto za ogromnim izrezbarenim stolom, a taj utisak bio bi još izraženiji da nije zamenila vojvodinu stolicu nalik prestolu s vlastitom manjom, ženskom stolicom. Bila je odevena otmenije nego ikada, s crnom udovičkom haljinom čiji je korset bio prošiven zlatnim vezom i - 84 -

načičkan malenim biserima. Na ušima i vratu su joj svetlucali rubini, a veo joj je na mestu držala zlatna ukrasna traka za kosu s umetnutim sićušnim dijamantima. Šezdesetogodišnji Čiko Simoneta, visok i stamen poput hrasta, stajao je kraj nje dok je vojvotkinja čkiljila u pismo na stolu. Preko puta nje je stajao uzbuđeni mladić u plemićkoj odori. ωωω.вσsηαυηιтε∂.ηεт Probih se kroz gomilu u prvi red i duboko se poklonih. „S vašim dopuštenjem, Vaša milosti“, uzviknuh, ne obazirući se na stražare koji su stajali kraj vrata. Obojica se namrštiše na mene zato što sam se obratila vojvotkinji preko reda. Bona podiže pogled. Delovala je umorno, a čelo joj je bilo naborano; svetle, male oči bile su joj oivičene ljubičastim senkama. Ipak, kada me je ugledala, ona se ozari i mahnu mi da priđem. „Dea! Draga moja Dea, moje molitve su uslišene! Bog te je bezbedno vratio meni! Kako je prošlo putovanje?“ Bona nije ustala sa stolice - premda bi pre vojvodine smrti požurila da me zagrli - ali umesto toga ispruži ruke nakićene draguljima i nagnu obraz prema meni. „Dođi, dođi!“ Kako dužnost nalaže, poljubih ponuđeni obraz i uzeh je za ruku, koja je bila hladna uprkos tome što je u sobi buktala vatra u kaminu. Ona zadrža blagu dozu zvaničnosti velika odgovornost ju je promenila - i povrh toga, čudnu emocionalnu udaljenost. „Dobro izgledaš“, kaza, smešeći se. „A vi izgledate sjajno, Vaša milosti.“ „Kakvo je bilo putovanje?“ „Nezanimljivo“, odgovorih. Bona pusti moju ruku da bi se prekrstila. „Hvala Bogu!“ Napravi pauzu. „Bojim se da sada imam malo vremena za razgovor, ali možda ćemo posle večere moći opet da razgovaramo. Kao što možeš da vidiš, imam više molilaca nego minuta u danu. Međutim... Pošto si se danas vratila, ako ti je išta potrebno, zatraži sada i ja ću ti to ispuniti.“ Nisam nameravala da govorim o svojim namerama tako brzo i javno, ali mogla sam da vidim da je vojvotkinja zaista prezauzeta; možda izvesno vreme neće moći da se dobije njena pažnja. „Vaša milosti“, rekoh, „zaista imam molbu.“ Bona se osmehnu, čekajući. „Otkrila sam da je Mateo imao porodicu u Firenci. Nadam se da ću moći da se vratim tamo i živim blizu njih. Međutim, mogu da ostanem ovde koliko god dugo Vaša milost to želi. Naravno... Bona je slušala, a crte njenog lica odavale su blago zadovoljstvo; ako je bila uvređena time što želim da odbacim njenu širokogrudost, nije to ničim pokazala. „Bilo bi najbolje da o tome razgovaraš s gospom Katarinom“, kaza. Podigoh pogled. „Katarinom?“ Bona uzdahnu. „Ona je sada tvoja gospodarica. Kada si otišla, bila je toliko uznemirena da je došla kod mene uplakana i molila me da te stavim u njenu službu. Očeva smrt joj je teško pala, a rekla je da bi joj tvoje društvo pružilo veliku utehu. Šta sam drugo mogla da uradim?“ Protrlja oči, pa se opet zagleda u pismo na stolu; glas joj je sada zvučao rasejano. „Povinovaću se svemu što ona kaže.“ S tim rečima bila sam lišena prisustva i staranja Njene milosti.

- 85 -

Deseto poglavlje

Katarina je bila u lovu, iskoristivši toplije vreme. Otišla sam do štale i posmatrala povratak jahača, čija su obličja bila tamna naspram crvenkastoružičastog sjaja na obzorju. Katarina se nalazila na čelu, jašući raskrečenih nogu kestenjastu kobilu; iako je nosila čarape, listovi na nogama su joj bili goli; jednom rukom je držala uzde, dok je drugom njihala mrtvog zeca, držeći ga za vrat, dražeći tako dva željna lovačka psa u kutiji pričvršćenoj za svoje sedlo. Kosa joj je bila upletena u jednu pletenicu, ali joj je veo za glavu spao tokom žustrog jahanja, pa je ostao samo razbarušeni zlatni venac oko glave. Lice joj je pocrvenelo od naprezanja i sunca. Pored nje je jahao mladi glavni lovac, a oboje su se smejali raspomamljenim lovačkim psima. Postojala je neka nova ženstvenost u njenom izgledu i ponašanju. Dok sam bila odsutna, napunila je četrnaest godina i, pretpostavljala sam, stasala u ženu. Tokom prošle godine, obrazi su joj se smanjili, izgubivši svoju devojačku punačkost; grudi su joj se razvile, dok joj je struk bio uzak. Sada sam je, prvi put, posmatrala kako očijuka s muškarcem. Dobacila je lascivnu primedbu glavnom lovcu i zabacila glavu, smejući se, pa ga je gledala iskosa. Posmatrala sam neprimećena sve dok Katarina konačno nije pogledala u mom pravcu. Ona potera svoju umornu kobilu u kas, ostavivši ostale za sobom, i zaustavi se nekoliko metara od mene. Zanemari pomoć koju joj je ponudio jedan od štalskih momaka, skupi skute i vešto siđe s konja, pa dobaci uzde konjušaru. Priđe mi i, na moje zaprepašćenje, zagrli me tako naglo da mi istera sav vazduh iz pluća. Srce joj je jako tuklo ispod prsluka. Isto tako iznenada, Katarina me odgurnu i udari me tako jako po obrazu da se zateturah. Ugrizoh jezik, pa pljunuh krv na vlažnu zemlju. Kada sam podigla pogled, njene plave oči bile su sužene i sjajne od suza. „Nikada me više nećeš ostaviti!“ Glas joj je bio promukao, obojen gorčinom. “Nikada više, čuješ li?“ Zapovedničkog držanja, ljutita Katarina se okrenu i ostavi me da stojim s rukom na obrazu. Nekoliko nedelja se nisam usuđivala da sa Katarinom razgovaram o Firenci. Dotad sam saznala da se Bona, zabrinuta zbog ustanaka i nestrpljiva da dobije zaštitu papine vojske, složila s papom Sikstom IV da je najbolje rešenje Katarinina brza udaja za njenog verenika i papinog sestrića (takav je bio eufemizam 26 za Sikstovog sina) Đirolama Rijarija, koji je ujedno bio i glavni vojskovođa papine vojske. U februaru, papa Sikst poslao je kardinala Melinija u Milano da u svojstvu opunomoćenika sklopi brak. Kada je stiglo proleće, Katarina je trebalo da otputuje u Rim kako bi upoznala svog novog muža i tamo se trajno nastanila s njim. A ja sam trebala da idem s njom, kao njena prva dvorska dama. Stilska figura kojom se neki neprikladan ili škakljiv izraz zamenjuje drugim, mnogo blažim, zbog opreznosti ili pažnje prema nekome iz društvenih, religioznih i drugih razloga. (Prim. prev.) 26

- 86 -

Kada sam najzad otišla kod Njene milosti, plačući i moleći da mi dozvoli odlazak u Firencu, ili da barem ostanem s njom - sve osim nametnutog putovanja u Rim s vojvodinom razmaženom ćerkom, Bona je počela da me kudi. Moji napori bili su uzaludni. Bona se uvredila time što nisam počastvovana i zadovoljna svojim novim nameštenjem, pa me je podsetila da je Katarinin muž Đirolamo drugi čovek po moći u Rimu posle pape i da mi novo nameštenje kao njene dvorske dame donosi kudikamo bolji društveni položaj; a kazala je i da sam nezahvalna, što je bila najgrublja reč koju mi je ikada uputila. Katarina me je najmanje jednom dnevno, a ponekad i na svakih nekoliko sati, podsećala kako bi trebalo da ostanem kraj nje, te da trijumfalne karte držim u blizini kako bi ona mogla da ih pogleda kad god poželi. Nikada više nisam spavala u Mateovoj sobi, već stalno u Katarininom krevetu. Nije brzo zaboravila svoju gorčinu povodom mog odlaska, a posledica toga je bila da sam se našla u čudnom položaju; uživala sam njenu naklonost - u vidu raskošnih odora, nakita i parfema, kao i najprobranije hrane - ali i neprekidno bila strogo prekorevana zbog svakojakih izmišljenih propusta. Nakon jedne takve grdnje - kada me je Katarina ošamarila za trpezarijskim stolom, tvrdeći da je to što je oborila pehar nekako moja krivica - dostigla sam granicu izdržljivosti i udaljila se od stola, drsko odbivši da zatražim dozvolu svoje gospodarice. Znala sam da ću biti kažnjena, ali nisam marila. Gotovo otrčah u Mateovu sobu i zabravih vrata za sobom. „Reci mi“, uzbuđeno šapnuh anđelu. „Moram li da idem u Rim? Zar ne mogu da odem u Firencu?“ Pognuh glavu, čekajući odgovor. Međutim, u mom srcu i glavi nije bilo ničega osim tišine. Najzad podigoh lice, jer mi je nešto, prvi put sada palo na pamet. Mateo je otrovan kada se vraćao iz Rima. Putovao je s papinim legatima, koliko se sećam. A tajanstveni jahač koji ga je doneo takođe je govorio rimskim naglaskom. Njegov ubica je u Rimu. Uprkos svemu, sudbina me nije izneverila, a možda ni anđeo. „U redu“, prošaputah. „Otići ću u Rim. Pokoravaću ti se. A sada mi se otkrij.“ Usledi duga tišina. Anđela nije bilo lako zavarati. Ipak, nevoljno prihvatih svoju sudbinu. Polako se vratih - kroz dvorište, pa gore stepenicama - da se suočim s kaznom. Dve nedelje kasnije Katarina je s malom pratnjom otputovala u dvorac Porta Dovija u Milanu, obavijen crninom u čast pokojnog vojvode. Otišli smo da se sretnemo s kardinalom Melinijem, koji je nešto ranije stigao iz Rima. Tamo, na zvaničnoj, tihoj svečanosti, Katarina je preko opunomoćenika venčana za svog verenika Đirolama Rijarija, koji je bio prezauzet da prisustvuje svečanosti. Zbog zvaničnog perioda žalosti, nije usledila nikakva proslava. Postavši kontesa, Katarina je bila nestrpljiva da ostavi za sobom sećanje na očevo ubistvo kako bi se zaputila u Rim. Međutim, Đirolamo je bio nepopustljiv; period neprirodno toplog vremena doveo je do izbijanja smrtonosne groznice u Svetom gradu. Da sve bude gore, došlo je do nereda među zavađenim plemićkim porodicama koji su doveli do bitaka neposredno ispred gradskih zidina. Stanje je postalo toliko opasno da je Đirolamo zamalo izbegao pokušaj ubistva. Ne mogu mirne savesti da izložim svoju mladu nevestu takvim opasnostima, napisao je. Međutim, Katarina i strpljenje nisu išli ruku podruku. Barem jednom dnevno, dosađivala bi preopterećenoj Boni da se založi za njen momentalni odlazak u Rim. Naposletku, iznurena Bona je ipak pisala Đirolamu tražeći dozvolu da mu pošalje njegovu

- 87 -

nestrpljivu mladu. Bilo je to sve što je vojvotkinja-regent mogla da uradi kako bi Katarina makar izvesno vreme mirno čekala odgovor. Đirolamo je bio odlučan čovek: Ni pod kakvim okolnostima ne mogu da joj dopustim da u ovo opasno vreme dođe u Rim, napisao je. Ipak, ako neće da bude mirna, neka započne svoje putovanje prema jugu i ode u Imolu. Obavestiću građane da dolazi i postarati se da bude srdačno ugošćena i dobro zbrinuta. Međutim, mora da ostane tamo dok ne pošaljem po nju. Imola - gradić u Romanji, južno od Milana i severno od Rima - dugo je bila pod vlašću Sforci; prilikom Katarinine veridbe, obećana je kao njen miraz Đirolamu, koji je željno prihvatio uslove. Rođen u seljačkoj porodici, Đirolamo je bio carinski službenik u ribarskom selu sve dok ga uspon njegovog „ujaka“ nije naglo gurnuo u slavniju ulogu, a Imola mu je dala mogućnost da konačno stekne titulu grofa. Cela Imola će izaći na ulice da prikladno dočeka svoju kontesu Katarinu i pobrinuti se da bude dobro zbrinuta dok je njen muž ne pozove u Rim. Katarina je s velikim uzbuđenjem prihvatila poziv, oduševljena time što je Đirolamo zahtevao da se pošalje pratnja s više od stotinu ljudi, uključujući biskupa iz Ćezene i upravnika Imole, te trubadure, stražare, kao i odabrane uglednike iz Katarininog novog kraljevstva. Jednog vedrog jutra potkraj aprila, zauzeh svoje mesto kraj nje u raskošno opremljenoj kočiji, te zauvek ostavih za sobom život na milanskom dvoru koji sam poznavala.

- 88 -

Deo drugi Rim april 1477. – oktobar 1484.

Jedanaesto poglavlje

Išli smo na jugozapad drevnim Putem Emilija, izlokanim od silnih koraka rimskih legija. Bio je to isti put kojim je išao Mateo na svom poslednjem putovanju; često sam mislila na njega dok je naš veliki karavan putovao od grada do grada, od Pjačence do Ređo Emilije, pa dalje. Put je bio ravan i jednolik. Prošli smo pored desetina putnika koji su zastajali da zinu od iznenađenja na našu veličanstvenu povorku jahača s lepršavim zastavama i stegovima na kojima su bili grimizno-beli grb Sforci s baziliskom27 koji guta golo dete, zlatni hrast naspram plavog neba Dela Roverea i Rijarija, te zlatna papska kruna i ključevi samog pape Siksta. Kod svakog grada, naše glasonoše bi odjahale napred da najave skorašnji dolazak Njenog preuzvišenog veličanstva Katarine Sforce, a svi lokalni velikodostojnici bi izjahali iz grada da je pozdrave, uz jeku truba i klicanje na brzinu okupljene svetine. Obedovala je i spavala u palatama vladajućih porodica, koje su javno hvalile njenu ljupkost, lepotu i vladanje, te slale dodatnu pratnju s njom kako bi povećale svečarsko raspoloženje. Sa svakim danom, njeno držanje je bilo ponosnije, a ponašanje prema potčinjenima grublje. Do časa kada smo stigli u Bolonju, gde nas je srdačno dočekala porodica Bentivoljo, Katarina je poprimila očevu oholost. Tokom dana, ophodila se prema meni s takvim nipodaštavanjem da sam je zbog toga prezirala; samo je noću, dok sam ležala pored nje u čudnom krevetu, zvučala kao uplašena devojčica koja je plakala kada sam je napustila. Nakon jedanaest dana mučnog, sporog napredovanja, stigosmo u bogatu, plodnu oblast, prošaranu voćnjacima, vinogradima i žitnim poljima, poznatu kao Romanja. Prema milanskim merilima, Romanja je bila provincijalna i vatreno nezavisna; oblast je bila rascepkana na nekoliko malih feudalnih gazdinstava. Porodica Malatesta držala je sam grad Rimini i njegova rubna područja, a porodica Ordelafi grad Forli; razne druge porodice polagale su prava na druge gradove, a sukobi među suparnicima bili su česti. Svi su se složili samo oko jednog: da dele prezir prema papi, koji je žarko želeo da ih ujedini, po mogućnošću pod njegovom vlašću. Jedan sat pre zalaska sunca, naša kočija pređe preko blagog pobrđa. Kada smo stigli do grebena, pred nama je ležala Imola, beznačajni gradić čija je istočna strana bila smeštena neposredno uz blago vijugavu reku Santerno. Ugledavši grad, Katarina ispusti mali uzdah zadovoljstva i ozari se. Krajnje zbunjena, pratila sam njen pogled; da sam bila na njenom mestu, bila bih bolno razočarana. U poređenju s Milanom ili čak s pastoralnom Pavijom, Imola je bila jedan od provincijalnijih zaseoka pored kojih smo prošli. Zapadno od gradića stajala je velika četvrtasta tvrđava - čije je kule sunce izbledelo do krajnosti - opkoljena tamnozelenom žabokrečinom jarka. Iza nje su se nalazile gradske zidine od crvene cigle, unutar kojih je bila neznatna grupa građevina sagrađenih na nekoliko prašnjavih puteva. Prebrojah pet crkava i isto toliko manastira, malu zgradu gradske uprave, pijacu i manje od deset zdanja

Prema evropskim zbirkama čudnih zveri i legendama, reč je o mitskom reptilu (zmiji ili zmaju) koji je, navodno, kralj otrovnica i ima moć da ubije svojim dahom ili pogledom. (Prim. prev.) 27

- 90 -

podesnih za plemstvo. Ostatak Imole bio je prepušten pašnjacima, usevima ili udžericama siromaha mahom zbijenih na rečnoj obali. „Sve ovo je moje“, prošaputa Katarina za sebe, očiju raširenih od strahopoštovanja i žudnje. Zurila je u vence cveća postavljene s obe strane puta koji je vodio do kapije, čije se vratnice širom otvoriše ispod ogromnog grimizno-belog barjaka Sforci u sredini i pobočnih malih barjaka Rijarija i Siksta. Svetina se okupila da dočeka novu gospodaricu; čula se skladna zvonjava više crkvenih zvona. Bile smo pokrivene prašinom od putovanja, a kontesa i prilično oznojena od vrućine. Katarina naredi da povorka stane kod obližnjeg zamka izvan grada. Tamo se okupala, a ja sam davala uputstva sobaricama dok su je oblačile - prvo u sjajnobelu žensku košulju od najfinije ispredene svile, a zatim u haljinu od belog satena s prišivenom zlatnom trakom. Rukavi haljine bili su uski i imali su proreze, kroz koje se videla ispupčena, nabrana srebrnastobela košulja. Preko svega toga obukla je nadhaljinu - otvorenu na bokovima i s dubokim izrezom u predelu vrata - od blistavozlatnog brokata, s izatkanim stilizovanim motivima nara. Stavih Katarinine dugačke pletenice u njenu omiljenu zlatnu mrežu za kosu s dijamantima i pomoću žarača, na brzinu ugrejanog u kuhinjskoj peći, napravih joj čvrste uvojke pa ih namestih oko njenog lica. Na glavu joj je stavljen veo od toliko tanke prozirne tkanine da je bio gotovo nevidljiv; oko vrata teška zlatna ogrlica optočena velikim dijamantima; a oko ramena - na njeno navaljivanje, uprkos vrućini - raskošni ogrtač od crnog pliša, obrubljen zlatnim satenom. U Imoli je vladalo neuobičajeno toplo vreme za prvi maj. Do časa kada smo ponovo krenuli ka gradu, s Katarininog čela je kapao znoj; ipak, namrštila se na moju primedbu da bez ogrtača ne izgleda ništa manje veličanstveno. Moja gospa krenu na konju, s grimizno-belim ukrasnim pokrivačem. Jahala sam odmah iza Katarine, sa dve njene sluškinje. Nakon trubadura i Đirolamove pratnje, najavljena crkvenim zvonima, Katarina projaha kroz kapiju na ulice pokrivene ukrasnim vencima prolećnog cveća i oivičene meštanima, koji su klicali njenoj lepoti. Naša povorka se zaustavi kod zastavama ukrašenog paviljona, gde je stajala Đirolamova sestra Violantina, supruga upravnika grada, i čekala zajedno s gradskim velikodostojnicima. Kada je Katarina sjahala, nekoliko momaka priđe kako bi se izborili za čast da drže njenog konja, što ju je posebno oraspoložilo. Nakon prikladnog dočeka, s govorima, predajom ključeva grada, poemama, i pevanjem dečjeg hora, lice joj je zablistalo od radosti. Nikada je nisam videla da se ponaša s takvom ljupkošću, staloženošću, samouverenošću. Violantina nas zatim povede do Palate Rijario, turobne četvrtaste građevine pokrivene sveprisutnom terakotom.28 Zidovi i tavanica Katarinine odaje bili su pokriveni belom svilom i zlatnim brokatom, ali se s prozora pogled i dalje pružao na mali, sumorni grad, čije su jedine znamenitosti vredne pomena bile palata u kojoj smo boravile i neprivlačna tvrđava načeta zubom vremena na njegovom obodu. Prvih nekoliko dana Katarina je bila prezauzeta da bi obraćala pažnju na svoje okruženje; vođena je na gozbe, zabavljali su je pajaci i muzičari, za nju su priređivane pozorišne predstave i priredbe. Seljani su opkolili Palatu Rijario i donosili poklone u vidu lokalnih poslastica, vina i ukuvanog voća. Njen muž Đirolamo ranije je obećao da će se sresti s njom u Imoli, ali posle četiri dana, ona poče da gubi strpljenje. Katarinina uputstva su bila da čeka dok joj on ne pošalje vest Terakota (lat. terra cotta), pečena glina (ili zemlja), čvrsta, vodootporna keramička glina. Upotrebljava se za ukrašavanje građevina i izradu keramike vodovoda. Terakota je zagasitonarandžaste ili crvenkaste boje. (Prim. prev.) 28

- 91 -

da je opasnost od ubica i kuge smanjena. Nakon dvanaest dana stiglo je Đirolamovo pismo, ali ona nije htela da ga otvori. Umesto toga, sledećeg jutra zaputila se u udaljeni Rim. Nastavili smo putem Emilija do Ćezene, a onda krenuli prema jugu. Sa svakim danom, vreme je postajalo sve toplije; kada smo prošli Peruđu, na pola puta do našeg odredišta, mi žene smo se u kočiji skinule do košulje i nagnule se kroz prozor, nadajući se slučajnom dašku povetarca. Posle više od četrnaest dana dosadne, neprijatne vožnje, naše glasonoše odjahaše kao prethodnica u Sveti grad, dok se mi zaustavismo na nekoliko sati vožnje od njega, u Kastelnuovu, koji je posedovala moćna porodica Kolona. Katarina je opet bila počašćena dočekom i bogatom trpezom, a potom smeštena u raskošne odaje. Sledećeg dana bila je naprasita i razdraženo prasnula na mene, kao i na sluškinje dok su je ponovo oblačile u raskošnu haljinu koju je nosila prilikom svog pobedničkog ulaska u Imolu. Naš domaćin Stefano Kolona počastvovao ju je tog popodneva gozbom; kada se naš glomazni karavan ponovo zaputio na jug, tri sata pre sumraka, svi smo bili siti i pospani. Rimsko nebo bilo je potpuno vedro, sunce nemilosrdno, a vruć vazduh toliko sparan da je Katarina odustala od svake pomisli da nosi plišani ogrtač. Na kočijašev povik, pridružih se Katarini i pomolih vrat izvan kočije: Rim je ležao nedaleko od nas i svetlucao. Kažu da Sveti grad počiva na sedam brda, ali da ih je vreme svelo na blaga uzvišenja, opasana trošnim, zaraslim ostacima Aurelijevog zida. Bona je posetila Rim, a dok sam još bila devojčica, pažljivo me je podučavala o njegovoj kulturi, geografskom položaju i istoriji. Uvek je govorila o Rimu s takvim poštovanjem da sam očekivala da vidim prenaseljeni, ali sjajni nebeski raj - i zaista, tamo je bilo na stotine palata, kupola katedrala, i crkava od blistavog belog mermera, zaslepljujućih na popodnevnoj svetlosti. Međutim, na moje razočaranje, unutar gradskih zidina bilo je kudikamo više zapuštenih, trošnih građevina, drevnih ruševina, šumaraka, zaraslih travnjaka, kao i napuštenih vinograda i voćnjaka, koji su većinom služili kao tereni za ispašu krda ovaca i koza. Blistavi novi Jerusalim bio je premali da ih ispuni; u antičko doba, u njemu je živelo blizu milion ljudi, a sada je bio dom jedva četrdeset hiljada. Smeštena uz zapadnu stranu Rima, smeđa reka tekla je od severa prema jugu; na njenoj istočnoj obali, gde nije bilo gotovo ničega osim valovitog krajolika, nalazio se izdvojeni skup masivnih četvrtastih građevina, koje je nagrizalo vreme. Bile su to Bazilika Svetog Petra i Vatikan, čiji naziv znači prazan, nenastanjen. Zemljište na kojem su ova zdanja sagrađena dobilo je ime u prvih nekoliko decenija nakon Hristove smrti, kada je Kaligulina majka Agripina naredila da se isuši močvarni predeo bogat izvorima kako bi tamo zasadila svoje bašte. Kasnije, njen sin započeo je u blizini gradnju arene, koju je završio strahovladar Neron. Na tom mestu, Neron je zabavljao okupljenu mnogobožačku svetinu tako što je na stotine hrišćana prepuštao mučeničkoj smrti. Mnogi su bili razapeti na krst, drugi pokriveni mašću i živi zapaljeni; treći su opet bili primorani da nose krvava zverinja krzna, pa su ih besni psi rastrgli na komade. Umirali su dok je oko njih sumanuti car učestvovao u mahnitim trkama dvokolica. Pošto je bilo premnogo kostiju ovih mučenika koje su trebale da budu otkopane i propisno sahranjene, iznad njih je podignuta crkva da blagosilja mošti, uključujući i one od Svetog Petra, koji je naglavačke bio razapet nasred te arene. To je bio blagoslov, rekao je sveštenik koji me je podučavao, jer je umro gledajući prema nebesima.

- 92 -

Putovali smo još pola sata pre nego što se začuše brojni povici jahača ispred nas; naša kočija se zaustavi. Pošto je kočijaš pomogao grofici od Imole da siđe s kočije, krenuh za njom i prvi put ugledah njenog muža. On sjaha s bojnog vranca i nehajno baci uzde na stranu, ne sačekavši da vidi da li ih je sluga uhvatio. Njegova pratnja nije se mogla meriti s Katarininom; sa sobom je poveo petnaestak ljudi, uključujući biskupa iz Parme, dvojicu u crveno ogrnutih kardinala i čoveka odevenog u svetloplavu svilenu odoru, za koga se ispostavilo da je milanski izaslanik u Rimu. Đirolamo Rijario, nepriznati sin pape Siksta IV, nosio je tamnosmeđu somotsku tuniku izvezenu srebrnim nitima i, uprkos vrućini, ukrašenu krznom belog hermelina. Njegovi pratioci nosili su istovetne smeđe somotske tunike, izuzev ukrasa i posmatrali svaki njegov pokret s istom budnom pažnjom kakvu sam videla kod podređenih vojvode Galeaca. Đirolamo je namršteno gledao svoju mladu ženu. Bio je gorostas - za tri četvrtine glave viši od svog najvišeg pratioca - čvrste građe i dugačkih udova. Nisko čelo mu je bilo sakriveno ispod svetlosmeđih šiški, tamne oči široko usađene, a nos kratak i prav. Usne su mu bile male, oble i crvene poput višnji. Kosa, ošišana na paž, padala mu je do ramena, uokviravajući njegovo dugačko, konjsko lice, kojim je preovladavala ogromna vilica. Ipak, nije se moglo reći da je ružan. Tek kada je krenuo prema nama, zapazih retke brkove i jareću bradicu koji bi bolje pristajali nezrelom mladiću nego tridesetčetvorogodišnjaku. Kada je prišao Katarini, on se osmehnu, otkrivši zbijene, prevelike zube, ali mu oči nisu odražavale zadovoljstvo, samo oprez. Osmotri zlatnu lepotu svoje neveste - tačno dvadeset godina mlađe od njega - samo načas pokazavši požudno divljenje. Bio je prilično uznemiren; zabrinuto je gledao oko sebe sve dok ga nisu okružila šestorica naoružanih stražara, a njihov starešina klimanjem glave dao znak da je bezbedno da nastavi. „Gospo Katarina“, prozbori Đirolamo promuklim, izuzetno dubokim glasom, pa se ovlaš pokloni. „Voljena suprugo, grofice od Imole, zadovoljstvo mi je da vas upoznam. Zaista dražesno izgledate.“ Njegov isprazni mali govor bio je loš i očigledno uvežban. Govorio je s tako izraženim ligurijskim naglaskom - izgovarajući polovinu reči kroz nos i gutajući većinu slova „r“ - da smo svi morali da naćulimo uši kako bismo razumeli šta je rekao. Sva krzna od hermelina i ukrasni srebrni vezovi na svetu nisu mogli da sakriju činjenicu da je i dalje zvučao kao neprosvećenik iz malenog ribarskog sela. Kada je Katarina, pocrvenela od vrućine i uzbuđenja, ponudila ruku, on je nespretno uze i povede do milanskog izaslanika i biskupa čiji kitnjasti hvalospevi o njenoj lepoti učiniše da Đirolamove reči deluju još suvoparnije. Pošto su je dvojica velikodostojnika još nekoliko trenutaka obasipala pohvalama, Đirolamo podleže nestrpljenju i povede je do čestara visokih, drevnih hrastova, praćen stražarima. Posmatrala sam ih s male udaljenosti i neupadljivo pokušavala da oteram komarce dok su njih dvoje razgovarali. Đirolamo joj uruči ogrlicu od veoma velikih bisera, a Katarina mu se srdačno zahvali. On nespretno pokuša da prikopča ogrlicu oko njenog vrata, ali izgubi strpljenje i prepusti to jednom stražaru. Tokom čitavog tog vremena, neprestano je gledao oko sebe, krajnje uznemiren, mrzovoljan i blago namršten. Naposletku, Katarina se odvaži da postavi nekoliko pitanja, ali je on preseče, odmahnuvši džinovskom rukom, pa toliko podiže glas da smo ga čuli Katarinine sluškinje i ja, kao i svi njegovi pratioci. „Nisam bio srećan“, kaza Đirolamo sa seljačkim naglaskom, „kada sam čuo da dolazite. Nisam se šalio kada sam rekao da ovde vlada kuga i da postoje zaverenici koji žele da me ubiju - a sada sam primoran da se izložim u javnoj povorci kroz rimske ulice! Poslao sam pismo u Imolu, objasnivši vam sve to. Zar ga niste dobili?“

- 93 -

Prvi put preteći pogleda svoju nevestu i postade veoma miran. Ispravi se do svoje pune visine kako bi istakao to da mu teme Katarinine glave ne dopire ni do ramena; iako su mu ruke ostale kraj bokova, stisnuo ih je u pesnice. Katarina, takođe, postade mirna. Obori pogled, koji je sada bio oštar i spusti bradu na način koji je obično prethodio izlivu besa. Zadrža ovaj stav svega nekoliko sekundi, pa pogleda naviše u svog muža s osmehom koji je sada bio samo malo neiskreniji nego ranije. „Nisam“, odgovori u jednom dahu zavodljivim, odveć sladunjavim glasom, kakav nisam očekivala s njenih usana. „Nikada ne bih želela da vas dovedem u opasnost, niti da vam odbijem poslušnost. Oprostite mi, imala sam žarku želju da vas vidim uživo, pa nisam mogla više da čekam. A sada kada sam vas upoznala, moja sreća je potpuna.“ Poslednje rečenice bile su izgovorene s preteranom poniznošću; Katarina mu se otvoreno podsmevala. Međutim, Đirolamo je još uvek nije poznavao dovoljno dobro da bi to prepoznao. On kratko razmotri njene reči i klimnu glavom da pokaže kako je odgovor prihvatljiv. „Hajdemo onda“, odlučno reče, „da ovo brzo obavimo. Imam neodložna posla.“ Okrenu leđa svojoj ženi plemenitog porekla bez i najmanjeg nagoveštaja dvorskog ponašanja kakvo se pokazuje prilikom odlaska i zaputi se prema konjima, mahnuvši svojim ljudima. Katarina se nije pomerala, piljeći prema praznom mestu gde je do maločas stajao Đirolamo; njen ulizivački osmeh brzo izblede, a oči joj se suziše sa jedva suzdržanim besom. Dok su ostali uzjahivali svoje konje i žurno se vraćali u kočije i kola, dodirnuh joj lakat. „Vaše preuzvišeno veličanstvo“, prozborih. „I mi moramo da krenemo.“ Leđa su joj bila okrenuta prema svima drugima; samo sam joj ja videla lice, čula glas. „Neuki smrdljivi ribar“, tiho promrmlja ona, pa namesti veštački osmeh na usne i okrenu se svojoj pratnji koja je čekala. Katarina je ostatak puta jahala na konju dok smo se sluškinje i ja vozile u njenoj kočiji; kada smo se približili gradu, morali smo da stajemo na svakih četiristo metara jer bi Katarina sjahala da bi je pozdravili kardinali u crvenim odeždama i ugledni Rimljani. Kada je pao mrak, stigosmo u palatu kardinala Urbina na severnom rubu grada. Uprkos raskoši zdanja - nedavno obnovljenog, s mermernom fasadom, stubovima, frizovima i zabatima29 - ulica koja je vodila do njega bila je u lošem stanju. Korov je nikao između cigli, a naš kočijaš morao je da otera koze koje su tamo pasle; zečevi su se razbežali pred konjskim kopitama i brzo potražili utočište u polju preko puta palate. Iscrpljena, Katarina je čvrsto spavala uprkos nepodnošljivoj vrućini; nije se promeškoljila čak ni kada su vuci zavijali ispod prozora naše spavaće sobe. Probudih se u zoru na zvuke povraćanja, ustadoh iz kreveta i ugledah svoju obnaženu gospodaricu sklupčanu iznad lavora kako prazni stomak. Pronađoh platno, ovlažih ga vodom iz krčaga koji je stajao pored lavora i nežno joj sklonih mokru kosu da prislonim hladno platno na stražnji deo njenog vrata. Kada je završila, ona se ispravi i pogleda me. Lice joj je bilo samrtnički bledo, a oči i nos vlažni. „Je li zbog hrane?“ zapitah. Obe smo se prejele izvrsne hrane i popile dosta vina. Arhitektonski izraz za široki središnji deo glavnog venca na klasičnim kompozicijama stubova, odnosno dugački vodoravni ukras na arhitravu (glavnoj gredi); u stvari, pojas između arhitrava i krovnog venca. Zabat (kalkan ili kibla), uži deo zidova četvrtaste građevine pokrivene dvoslivnim krovom, tačnije trouglasti deo takvog krova koji pokriva prednju i zadnju stranu, obično ukrašen reljefom. (Prim. prev.) 29

- 94 -

Katarina zavrte glavom. Celo telo joj je drhtalo, a čelo joj se sijalo od znoja na nesnosnoj vrućini. „On je odvratan čovek“, prošaputa. „Neotesan i nasilnik. Hoću da idem kući.“ Osvežih platno s još vode i oprah joj lice. Razmišljala sam se da joj kažem kako je njen mladoženja jednostavno bio uznemiren i zle volje i da je zasigurno bolji čovek nego što izgleda, ali to bi bila laž. Umesto toga kazah: „Ja sam s vama, gospo. Morao bi prvo da ubije mene pre nego što bih mu dozvolila da vas povredi.“ Možda sam rekla nešto što nije trebalo; oči joj se iznenada napuniše suzama. Međutim, Katarina ih svesno proguta i reče snažnijim glasom: „Nisam bolesna. To je samo ova prokleta vrućina.“ Isprva zaključih da je prva izjava istinita, a druga lažna, ali joj nisam protivrečila. Umesto toga, isprah platno, iscedih ga i prislonili na njeno toplo čelo. „Jaši sa mnom”, kaza ona. „Želim da danas budeš pored mene.” Nije htela da sluša moje prigovore, već me je naterala da skinem skromnu udovičku crninu i dala mi tamnoplavu svilenu haljinu s izvezenim srebrnastobelim lišćem; bila mi je malčice prekratka i malo preširoka u gornjem delu. Uprkos vrućini i suncu, nepopustljiva od ranog jutra, Katarina se obukla u svoju venčanu odoru sa znacima vladarskog dostojanstva: haljinu od crnog damasta s utisnutim šarama ruža i zlatnim koncem prošivenom šarom u obliku dijamanta; crni korset i rukavi bili su slično prošiveni i načičkani zlatnim kuglicama. Preko toga je išla nadhaljina od grimiznog satena i teški crni ogrtač od damasta s izvezenim grbom Sforci. Veliki rubini visili su joj na ušima i na zlatnim lancima oko njenog vrata koji su bili deblji od mog palca; oko vrata je još nosila dugačku nisku bisera, dar od Đirolama. Tog dana su bili Duhovi,30 pa je ceo Rim odisao svečarskim raspoloženjem. Đirolamo je stigao s bledim, usiljenim osmehom i smrknutim pogledom, odeven u svetlucavu svilenu tuniku nebeskoplave boje Rijarija s izvezenim zlatnim hrastom. On i njegova muška pratnja jahali su na čelu, praćeni Katarinom na beloj kobili. Ja sam jahala neposredno iza svoje gospodarice, a ispred predstavnika najmoćnijih rimskih porodica - Gonzaga, Orsinija, Kolona - i Katarinine brojne svadbene svite. Prođosmo kroza srce grada širokom ulicom Rekta, koja se prostirala gotovo uporedo s tokom reke Tibar i koju je Sikst nedavno popločao ciglom i proširio. Rim je imao na stotine crkava, više nego što sam ikada videla, a svako zvono je zvonilo; njihova zvonjava, zajedno s klicanjem svetine koja je stajala duž ulica, zagluši me. Katarinina uzrujanost je sasvim nestala. Čim se našla u javnosti, ponovo je bila staložena, samouverena kontesa, žena drugog najvažnijeg čoveka u Rimu; okretala je glavu s jedne na drugu stranu dok je mahala okupljenoj gomili, omogućivši mi da načas vidim njeno razdragano, ozareno lice. Prođosmo pored mnoštva crkava, koje su većinom bile ozbiljno oštećene, s polomljenim vrhovima, ciglama koje su nedostajale, slomljenim prozorima, i kamenim stepenicima toliko oštećenim prohujalim vekovima da se nisu mogli koristiti. Bilo je prodavnica - i novih i starih, a većina ih je prodavala verske predmete hodočasnicima, koji su morali da prođu ulicom Rekta na svom putu do svetih mesta - i parkova, nekih zapuštenih i zaraslih i grupe prljavih čatrlja. Bilo je i ogromnih palata koje su pripadale bogatim porodicama i jednako bogatim kardinalima; pretpostavljala sam da su drevni rimski hramovi, kada su bili novi, umnogome nalikovali ovim četvrtastim građevinama Trojice ili Pedesetnica, hrišćanski praznik kojim se proslavlja silazak Svetog Duha na apostole u Jerusalimu, pedeset dana nakon Hristovog Vaskrsenja (otuda i naziv Pedesetnica). (Prim. prev.) 30

- 95 -

od belog poroznog kamena, s ulazom između mermernih stubova, čiji je vrho krasio zabat, koji je, gde god je bilo moguće, bio ukrašen obličjima bogova i kerubina. Naša svečana povorka skrenu na zapad i pređe most koji je vodio do upečatljive papske tvrđave, gde su nekada počivale mošti cara Hadrijana. Bila je to Anđeoska tvrđava, široka, potpuno cilindrična, višespratna građevina, čije su cigle bile toliko izbledele i nagrizene zubom vremena da im se nije mogla utvrditi izvorna boja. Kažu da se pre nekih devetsto godina, kada je grad bio u raljama smrtonosne kuge, arhanđel Mihajlo pojavio na vrhu tvrđave i stavio svoj mač u korice; nakon tog čina, pošast se povukla i Rim je bio spašen. Dok smo prelazili preko reke Tibar - tamnosmeđe, pune plutajućeg đubreta i smrdljive od odvodnih voda - osetih kako mi se žuč penje u grlo, pa prstima stisnuh nos. Odatle, naš put je vodio pravo do Trga Svetog Petra, gde su papski stražari zadržavali svetinu koja je klicala. Sjahasmo kod stepenika koji su vodili naviše do stražarnice ispred bazilike. Bila sam nekoliko koraka iza Katarine kada je nju, Đirolama i milanskog govornika presreo sredovečni kardinal, koga su visina i dugački udovi obeležavali kao jednog od mladoženjinih brojnih rođaka. Bio je to Đulijano dela Rovere, koji inače uopšte nije ličio na Đirolama: imao je pravilne crte lica, četvrtastu vilicu, izvajane obraze, prav nos, lepo izvajanu bradu s privlačnom jamicom. Jednom rečju, bio je lep, a njegovi pokreti i kretnje skladni i uglađeni. Ostatak svadbene svite sledio nas je zasvođenim prolazom i preko atrijuma poznatog kao Rajski vrt do prave crkve. Dok pišem ovo tridesetak godina kasnije, stare bazilike više nema, a zamenjena je nečim novim, blistavim i nepristojno raskošnim; zahvalna sam što sam imala priliku da uđem u nju pre nego što je srušena, pošto izvorna Bazilika Svetog Petra - dotrajala i prljava, krpljena i trošna kakva je bila - nije samo izazivala divljenje očiju nego i duše. Njeno najupečatljivije obeležje nije bila arhitektura; svetilište je imalo jednostavan oblik latinskog krsta,31 sa širokim središnjim brodom koji su s obe strane podržavali unutrašnji stubovi, kao i dva manja pobočna broda sleva i zdesna, a sve to je pokrivao probušeni krov sa zabatom. Ni njeni ukrasi nisu bili upečatljivi; velike, tamne drvene dveri bile su jednostavne i duboko izbrazdane, mermerni podovi izlizani i bez šara, a visoko postavljeni mali prozori primali su samo uske snopove sunčeve svetlosti. Na visokom podijumu od tamnosivog mermera, ispod jednostavnog, iskrzanog drvenog raspeća i friza koji su podržavala četiri spiralna stuba, stajao je oltar pokriven zlatnim brokatom. Iznad friza, u maloj polukupoli ugrađenoj u zidu, nalazilo se najpoznatije umetničko delo bazilike: mural Hrista u društvu Svetog Petra i cara Konstantina, njenog graditelja. Ništa od toga me nije zadivilo kao njena izuzetna prostranost i vremešnost. Njena dužina i širina omogućavale su okupljanje nekoliko stotina ljudi samo u središnjem brodu, a visina joj je premašivala tri sprata. Prozori su bili postavljeni tako visoko da su sprečavali ikakvo razgledanje, usmeravajući pažnju sa materijalnih vrednosti na duhovne. Čim sam stupila unutra, osetih uzbuđenje, znajući da ispod mojih stopala leže kosti prvih mučenika i svih papa, uključujući samog Svetog Petra. Ovde su koračali Neron i Konstantin i svi rimski moćnici, bivši i sadašnji. Iako je vazduh bio zagušljiv i topao, zamagljen dimom tamjana i ispunjen mirisom ljudskog znoja, udahnuh ga i osetih se blagosloveno. Krenusmo desnim prolazom i prođosmo pored mermernih stubova i nekoliko stotina okupljenih vernika - i bogatih i siromašnih - koji su stajali u tišini. Na visokom podijumu s oltarom, papa Sikst IV sedeo je na glomaznom prestolu, okružen sa dvadeset pet kardinala odevenih u skerlet. Vodoravna linija pod pravim uglom seče uspravnu na njenoj prvoj trećini, za razliku od grčkog krsta kod koga je seče na polovini. (Prim. prev.) 31

- 96 -

Bona me je vaspitala da poštujem Svetog oca, i uprkos tome što sam bila ljuta na Boga zbog Mateove smrti, još uvek sam osećala strahopoštovanje shvatajući da stojim na zemljištu osvećenom kostima Svetog Petra i zurim u njegovog naslednika. Papa, ranije Frančesko dela Rovere, bio je groteskno debeo - brdo mesa koje se talasalo ispod bele lanene odore i rize32 od blistavozlatnog brokata obrubljene grimiznim somotom; njegov ogrtač od belog satena bio je izvezen crvenim i zlatnim nitima. Na temenu mu je stajala mitra od bele svile, opšivena zlatnim vezom i optočena rubinima, ametistima, topazima i smaragdima. Veliki zlatni krst s utisnutim dijamantima počivao mu je na grudima, koje su se podizale i spuštale od teškog disanja. Četvrtasta glava bila mu je ogromna, a telo još veće; čak i u sedećem položaju bilo je očigledno da je jednako visok sa dugim nogama kao i njegov gorostasni „sestrić“ Đirolamo, iako su mu velike kosti bile pokrivene naslagama sala. Bio je obrijan i gotovo ćelav, podbulog lica s podvaljcima orošenog znojem uprkos naporima dvojice slugu koji su stajali s obe strane prestola i mahali dvema velikim svečanim lepezama. Nos mu je bio prav i dugačak, s kukastim vrhom i širokim, upadljivim nozdrvama; delovalo je kao da je duboko utisnut u pune, podbule obraze. Njegova dugačka brada i vilica bile su izgubljene u naslagama sala, a činilo se da uopšte nema usana. Ispod teških kapaka i lepih, oštro izvijenih obrva videle su se požutele beonjače, čija je bezosećajna pronicljivost bila uznemiravajuća. Dela Rovere je bio veleuman čovek, rođen u siromašnoj seljačkoj porodici u ligurijskom selu Savoni. Mladi Frančesko rano je shvatio da crkva predstavlja jedini način da izbegne jadan život ribara, pa je pristupio franjevačkom redu. Brzo se uzdigao do najviših zvanja, naposletku postavši njihov predvodnik. Delovao je iznenađeno kada ga je papa Pavle II proizveo u kardinala, a razbesnele su ga optužbe za podmićivanje kada je vrlo brzo nakon Pavlove smrti izabran za papu. Zastadosmo ispred oltara, gde su visila dva mangala i kadionica. Zauzeh svoje mesto kraj govornika iz Milana, izaslanika, i ostatka svadbene svite dok se kardinal Dela Rovere, Đirolamo i Katarina uspeše sivim mermernim stepenicima do oltara, gde se prikloniše kolenom, a zatim prekrstiše sleva nadesno u pravcu pape i njegovih kardinala. Na poslednjem stepeniku, kardinal Dela Rovere se okrenu i uze Katarinu za lakat, pa je povede do pape na prestolu. Ona kleknu s labuđom gracioznošću, ispravljenih ramena, visoko podignutog vrata da istakne njegovu lepu liniju, i poljubi prvo papinu papuču, a onda i prsten. Sikstov nezainteresovan, nadmen izraz lica se preobrazi u blistavi osmeh, najzad otkrivši njegove usne - male i oble, nalik sinovljevim - i sive bezube desni. On nežno steže Katarininu ruku i potapša stolice s obe svoje strane. Đirolamo sede papi zdesna, a Katarina sleva. Naredna tri sata s mukom smo izdržavali beskrajnu misu - tokom koje bi Sikst, s vremena na vreme, častio Katarinu blagonaklonim osmesima - pa se španski izaslanik, koji je sve vreme morao da stoji sa svadbenom svitom, onesvestio i bio odnet napolje. Kada se misa završila, svi prisutni su ostali na svojim mestima i iščekivali da vide šta će uslediti. Kardinal Dela Rovere ustade i uputi Katarinu da ponovo klekne pred Njegovom svetošću. Ona drugi put poljubi papinu crvenu somotsku papuču i ostade da kleči, a pored mene govornik iz Milana iskorači i, uznemireno pročistivši grlo, izvadi parče papira iz ogrtača i pročita na latinskom nabrojane Katarinine uzvišene vrline. Njegovi preterani hvalospevi prelazili su granicu dobrog ukusa sve dok ga nasmešeni Sikst, na najljubazniji mogući način, ne prekinu pokretom ruke i pohvali za dobro obavljen posao, a zatim dade znak Đirolamu da ustane i zauzme mesto kraj svoje mlade. 32

Sveštenička odežda, monaška haljina. (Prim. prev.)

- 97 -

Đirolamo uze Katarinu za ruku dok je Sikst izgovarao bračni obred; papa je imao ubedljiv, dubok i gromak glas, kojem je nedostajala razgovetnost isto koliko i zubi. Suglasnici su mu bili nejasni, dok je sibilante33 gutao poput pijanca. Uprkos tome, govor mu je bio ubedljiv, pošto se kao mladić posvetio ne samo marljivom proučavanju teologije i filozofije nego i veštini izražavanja i govorništva, što je rezultiralo time da je jedini ostatak njegovog seljačkog porekla bila mala unjkavost u govoru. Na papino uputstvo, Đirolamo, prebledeo od uzbuđenja i neosmehnutog lica, stavi jednostavnu zlatnu burmu na Katarinin prst, pa se sagnu i brzo je poljubi. Nakon toga Sikst pljesnu rukama u dečačkom oduševljenju i osmehnu se dok su mu usne zjapile nalik mračnoj pećini. „Dođite, moji dragi, dođite!“ Ispruži džinovsku, debelu ruku prema Katarini. Ona je uze i krenu da ponovo klekne, ali je papa zaustavi i dade znak Đirolamu, koji stade iza svoje žene da otkopča bisernu ogrlicu. Sikst pucnu prstima kardinalu Dela Rovereu, koji je sedeo u blizini; kardinal hitro ustade i predade Njegovoj svetosti malu somotsku kutiju. Sikst otvori kutiju i podiže ogrlicu na nejasno svetio kako bi je videli ljudi u prvim redovima okupljene svetine: četiri teška zlatna lanca - svaki debeo kao dva papina punačka prsta - visila su s jedne kopče; na sredini prvog bio je postavljen veliki smaragd, s još šest manjih smaragda s obe strane; drugi lanac bio je na sličan način ukrašen rubinima, treći dijamantima, a četvrti safirima. Takvim komadom nakita mogla je da se kupi kardinalova velika palata u gradu. Svetilištem odjeknu zajednički uzdah divljenja. „Ovo će vam pristajati bolje od običnih bisera. Đirolamo nije mogao da bude srećniji čovek. Moja draga, čuo sam da ste lepotica, ali tako obična reč ne može verodostojno da opiše vašu lepotu. Više ste zadivljujući od bilo kog od ovih dragulja“, izjavi papa, s prošištanim i progutanim sibilantima. „Nedostaju mi prave reči da vam se zahvalim, Vaša svetosti“, reče Katarina, glasom koji je još uvek bio detinji. „Vaša velikodušnost nema granica i veća je nego što zaslužujem.“ Potom kleknu. Kada je to učinila, Sikst je privuče sebi, povukavši joj glavu i ramena prema svom krilu i primoravši je da izduži lepi vrat. Položaj je bio nezgodan i pomalo neprijatan, ali se Katarina držala potpuno mirno dok je Njegova svetost debelim, nespretnim prstima zakopčao ogrlicu, a onda joj naložio da ustane. Zajedno s Đirolamom, ona se okrenu prema zadivljenoj gomili da razmetljivo pokaže svoje dragulje. Sikst podiže naviše okrenuti dlan prema kardinalima koji su sedeli na obližnjem podijumu; oni smesta ustadoše, a kardinal Dela Rovere upozna Katarinu sa svakim ponaosob. Osim papinih rođaka, među njima su bili članovi porodica Orsini i Kolona, trojica Francuza, dvojica Španaca i Grk. Ipak, najbolje sam se sećala prvog, čije je mesto, na kojem su mu zavideli, bilo najbliže papi: visokog Katalonca, s blagim naglaskom, zagasitocrnom kosom i maslinastom puti svog naroda. Posle studija prava, više godina je služio kao glavni sekretar Kurije. 34 Iako je imao više od četrdeset godina, visoko telo mu još uvek nije bilo pogureno, a odlikovao se snažnim grudima, četvrtastim ramenima i aurom izrazite muškosti. Od časa kada se Katarina popela na podijum, gotovo da nije skidao pogled s nje. Ovalno lice mu se odlikovalo širokim, istaknutim nosom, punim usnama i visokim čelom; njegove smeđe oči 33

Zubni piskavi suglasnici „c“, „z“ i „s“. (Prim. prev.)

34

Administrativni aparat Svete stolice koji pomaže papi u vršenju njegove službe. (Prim. prev.)

- 98 -

usađene ispod upečatljivih, crnih obrva i isturene, uglaste jagodice otkrivale su osećajan, živahan duh i pronicljiv, izoštren um. Kada je mlada grofica od Imole pogledala naviše u njega, on joj uzvrati pogled s drskim, zavodničkim osmehom pre nego što promrmlja blagoslov. Čak i kada ju je kardinal Đulijano dela Rovere odveo da upozna sledećeg kardinala, Španac je nastavio da je gleda sa snažnom žudnjom, zajedno s rastućom rešenošću. Sećam se da sam, pomalo ljuta, pomislila: On namerava da je ima. Zvao se Bordžija. Kardinal Rodrigo Bordžija.

- 99 -

Dvanaesto poglavlje

Svadbena svetkovina nastavila se u Palati Orsini s druge strane Tibera u odnosu na Baziliku Svetog Petra. Premda iscrpljena i pocrvenela od vrućine - čak ni u velikim dvoranama, izdašno isprskanim skupim parfemima i ukrašenim vencima ruža, nije moglo da se prikrije zaudaranje znoja - Katarina je zadržala učtivi osmeh dok je s mukom izdržavala gozbu s dvadeset dva jela, koja se produžila do kasno u noć. Nakon poslednje zdravice za zdravlje i plodnost srećnog para, Đirolamo Rijario okupi nevestinu pratnju i odveze nas na sever do obližnje Palate Rijario. Blizu glavnog ulaza stajala je velika fontana s bogom Neptunom, okružena upaljenim bakljama zbog kojih su mlazevi vode svetlucali zlatastim sjajem dok su naše kočije prolazile kraj nje. Prođosmo pored nekoliko prozora, iz kojih je izbijala žuta svetlost u čast mlade i zaustavismo se ispred zastrašujuće velikih bakarnih vrata. Katarinine odaje bile su raskošnije i opremljene skupocenijim nameštajem nego ijedna u kojoj je boravila na očevom dvoru. Nadgledala sam svlačenje moje gospe i češljanje njene svetlozlatne kose koja joj se spuštala sve do uskog struka. Lično navukoh bele satenske čaršafe preko njenih obnaženih grudi pre nego što je prepustih njenoj sudbini. Katarinine oči bile su raširene i gutala je slova dok je govorila, pa ipak smogla je hrabrosti da se našali. Žalila sam zbog svog nedovoljnog znanja o bračnom činu, pošto sam želela da je utešim, ali ipak ostadoh bez reči. Kućna sluškinja iz Ligurije me odvede u susedne prostorije - veće i raskošnije od onih na koje sam navikla, sa zastrtim krevetom samo za mene i dva udobna ležaja za služavke koje je Katarina dovela iz Milana. Otvorih sve prozore da uhvatim vlažni povetarac, pa se sručih naga na meki perjani madrac. Posle nešto više od jednog sata probudi me zvono okačeno o tavanicu; gospodarica me je zvala da joj pomognem. Setih se da joj je ovo prva bračna noć, pa hitro ustadoh i navukoh spavaćicu. U kontesinim novim odajama stona svetiljka je i dalje gorela. Zastori kreveta nisu bili navučeni. Katarina je sedela naslonjena na jastuke, jednom rukom držeći čaršav preko grudi. Na mokrom belom satenu video se otisak više od jednog tela, a na drugom jastuku bio je vidljiv otisak velike glave; svi pokrivači bili su bačeni na pod. Katarinina dugačka kosa bila je zamršena i razbarušena, a oči joj se suziše u nastojanju da sakrije tugu u njima. „Vina“, odsečno izusti. Vinska boca i prevrnuti pehari stajali su na niskom stolu nekoliko koraka dalje, blizu dugačkog zasvođenog prozora kroz čije je otvorene kapke ulazio smrad obližnjeg Tibera; iza se protezao Sveti grad, mračan i nejasan u daljini izuzev nekoliko slabo osvetljenih prozora na palatama. Napunih pehar dopola vinom iz boce i pogledom potražih vrč s vodom. Udata ili neudata, Katarina je imala samo četrnaest godina i još uvek je pila vino pomešano s vodom. Ona mi uhvati pogled i odmahnu glavom. „Samo vino“, kaza. Napunih pehar do vrha i pružih joj ga. Bila je sasvim budna i lako je mogla da sipa sebi piće. Zadržah se, čekajući da ona započne razgovor. Katarina otpi veliki gutljaj; kašljucnu, a oči joj zasuziše; međutim, odmah na silu popi još jedan gutljaj, pa još jedan.

- 100 -

„Svi pesnici su lažovi.“ Izgovorila je to brzopleto, s usiljenim crnim humorom, ali joj je usna blago podrhtavala. Priguših zev i zapitah: „Kako to mislite, gospo?“ „On je grub“, razdraženo odgovori, „i smrdi mu iz usta. Ima dlake svuda po leđima, grudima i stomaku, kao majmun.“ Zagleda se u mene. „Jesu li svi muškarci tako dlakavi?“ Ona pomeri noge u stranu; zapazih taj jedva primetan zahtev i sedoh na hladne čaršafe. Moje iskustvo o toj temi bilo je ograničeno na to što sam dvaput videla Matea bez košulje. „Ne mogu da govorim o svim muškarcima“, rekoh, „ali znala sam jednog koji nije imao mnogo dlaka, samo malo na grudima. Pretpostavljam da se to razlikuje od jednog do drugog.“ „To je odvratno“, kaza ona, pa popi još vina i zaćuta. Kada je posle nekoliko trenutaka prikupila hrabrost, dodade, „Je li treba da boli?“ Pitanje me zateče nespremnu; Katarina nije imala predstavu o tome da Mateo i ja nismo živeli kao muškarac i žena, a nameravala sam da tako i ostane. „Samo prvi put“, odgovorih. U pogledu toga sam bila prilično sigurna, a ostalo je bilo ulepšavanje za dobro moje gospe. „Posle toga, počinje da... Pruža zadovoljstvo. Kada se uvežba.“ „Nadam se da je tako“, reče ona, „ali grubijan je proveo malo vremena radeći to. Došao je ovamo i otišao posle pet minuta.“ Ispusti samo jedan bolan jecaj i ispruži ruke ka meni. Obavih dužnost zbog koje sam pozvana: zagrlih je, sklonih joj tešku kosu s vlažnog vrata i pomilovah ga, mrmljajući reči utehe. Kada je konačno povratila staloženost, Katarina mračno kaza: „Radiću ono što moram, iako on prema meni oseća samo prezir, a ja prema njemu samo mržnju. Rodiću mu decu ali zarad mojih ciljeva, a ne njegovih.“ Sledećeg dana Katarinino neraspoloženje zamenila je neopisiva radost, jer je rukovodila turnirom priređenim u njenu čast. Poput svog oca, obožavala je sjaj, raskoš i svečanu prirodu koja je pratila plemićki status. Dokle god nije morala da bude sama u društvu Đirolama, bila je zarazno vesela, i to s dobrim razlogom. Iako je njen muž možda bio škrt u pogledu svojih osećanja, bio je darežljiv kada se radilo o novcu. Udovoljeno je svakom Katarininom zahtevu. Iako je kao miraz dobila novu najpomodniju odeću, Đirolamo joj je dozvolio da sašije nekoliko novih haljina koje je sama osmislila i da kupi novi nakit. Potpuno joj je prepustio i upravljanje palatom kako bi mogla da izvrši sve promene koje je želela u pogledu osoblja i nameštaja. Njena prva odluka bila je da treba da spavam u njenom krevetu kada joj je muž odsutan. Tokom narednih nedelja Katarina je imala dovoljno prilika da uživa, pošto je sa svojim mužem pozivana u palate svake plemićke porodice i nekoliko kardinala. U većini prilika sam je pratila, predstavljena kao njena „rođaka“, i uvidela da gotovo ne postoji razlika između Đirolamovog nastupa u javnosti i onoga pred svojom ženom i pratnjom. Koristio je svoj visok položaj tako što je bio osoran i izuzetno grub prema svima, govoreći najdrskije šale u prisustvu žena. Iskreno se osmehivao i smejao samo kada bi ga odveli na igre s kockama i kartama. U tim prilikama ne bi dolazio satima, pa smo se Katarina i ja vraćale kući bez njega. Na njeno olakšanje, retko je svraćao u njenu spavaću sobu. Samo jednom tokom tih dana načas sam spazila Đirolamovu ljudsku stranu, kada je bračno blaženstvo mladog para bilo prekinuto zbog posete osamsto godina staroj bazilici Svetih apostola, koja se nalazila nedaleko od naše palate. Tamo su nam se pridružili Njegova svetost i nekoliko njegovih kardinala, uključujući i Rodriga Bordžiju, Katalonca sa strastvenim, lukavim pogledom.

- 101 -

Primetno turobnog raspoloženja, Sikst je nosio jednostavnu, crvenu okruglu kapicu i crvenu svilenu rizu preko bele lanene odore. Strpljivo smo čekali dok se nije uspeo stepenicima do ulaza u baziliku; bila su potrebna dvojica kardinala, koja su čvrsto držala starčeve ruke, da njegovo pozamašno telo prenesu uza stepenice u crkvu. Do časa kada se Sikst doteturao do praga svetilišta, znoj mu je tekao s kapice niz čelo i prebledele obraze. Đirolamo smesta pohita do oca i, nesvojstveno sebi, žurno ga zagrli s neskrivenom privrženošću. Njih dvojica su koračala ruku pod ruku - Sikst je dahtao i teturao se dok se njegov sin svojski trudio da preuzme na sebe očevu težinu - do pobočne kapele, gde je bio postavljen privremeni presto za Njegovu svetost. Presto se nalazio tačno ispred novog pogrebnog spomenika od blistavog mermera, jer se na podu ispod spomenika još uvek nalazio prah od umetnikovog dleta. Spomenik - četiri puta viši od mene i širok polovinu te visine - imao je ogromnu pravougaonu osnovu visoku do mojih ramena na kojoj je bilo ugravirano ime pokojnika: plemenitog mladog kardinala Pjetra Rijarija, nadbiskupa Firence i Sikstovog „sestrića“, koji je preminuo u dvadeset devetoj godini. Iznad ovoga je bio isklesan odar, čiju su osnovu podupirale biste tri krilata serafima.35 Na odru je ležalo trodimenzionalno obličje mladića u prirodnoj veličini, s pravilnim, oblim crtama lica, privlačnijim od Đirolamovih, premda uočih sličnost nosa i očiju. Njegovo obličje bilo je odeveno u svešteničku odeždu, dok mu je na glavi stajala jednostavna mitra; lice mu je imalo izraz spokojne mirnoće. Iza njega se nalazio mermerni zid sa bareljefom, koji je prikazivao Devicu Mariju kako sedi s malim Hristom u krilu; sleva joj se na kolenima klanjao Đirolamo zajedno sa Svetim Pavlom, a zdesna primetno mršaviji i mlađi Sikst sa Svetim Petrom. Đirolamo je imao starijeg brata Pjetra, koga je Sikst posebno počastvovao. Sikst je izabrao Pjetra, još kao dečaka, da stiče obrazovanje kod franjevaca, a zatim na univerzitetima. Obasuo je momka zvanjima - biskupa, nadbiskupa i na kraju kardinala. Pjetro je, za razliku od svog priglupog mlađeg brata, nasledio očevu pronicljivost i oštroumnost, kao i sklonost prema hrani, piću i ženama, što je, kažu neki, dovelo do njegove prerane, neočekivane smrti; sluga ga je pronašao mrtvog u krevetu, pokušavajući da ga probudi. Drugi su, uključujući Katarininu sobaricu Teodoru, rekli da je otrovan, pošto je njegova neograničena moć izazvala veliku zavist među ostalim kardinalima. Tragična smrt se dogodila pre tri i po godine, ali je tek sada konačno bio otkriven veličanstveni spomenik posvećen njemu. Kada ga je ugledao, Sikst se otrže iz sinovljevih ruku i dotetura do ogromnog spomenika. Stavi ruku na mermer i ispusti tihi jecaj, pa pade na kolena. Đirolamo pohita k njemu. Iako je bio gorostas, nedostajalo mu je snage da podigne prekrupnog poglavara Rimokatoličke crkve na noge. Dade znak da mu je potrebna pomoć, a trojica kardinala i patrijarh Stefano Kolona uspeše da smeste Siksta na papski presto, na kome je ovaj sedeo, željno gutao vazduh i plakao. Đirolamo nakratko ostade kraj spomenika. Sve oči osim mojih bile su usredsređene na bolom skrhanog Siksta, ali ja spazih nešto uznemiravajuće u Đirolamovom držanju, u načinu na koji je i on prislonio dlan na mermer. Kada je na kraju sklonio ruku i okrenuo se da se pridruži svom ocu, njegove oči me nagnaše da se prisetim vlastitih očiju, koje su verovatno slično izgledale u satima pošto sam saznala da je moj Mateo otrovan: sužene od ljubavi i bola i krajnjeg ogorčenja. Prvi i najviši od devet anđeoskih redova u srednjovekovnoj anđeologiji. Šestokrilni anđeli koji okružuju božji presto. Serafimi su anđeli ljubavi, svetla i vatre. (Prim. prev.) 35

- 102 -

Dani i noći su brzo prolazili, a neprijatna vrućina, zajedno sa smrtonosnim groznicama koje je donela, konačno je malo splasnula, premda je i dalje bilo mnogo toplije nego ikad dotad u Milanu. Nije mi se dopadao Rim. Osim raskošnih, novih crkava i palata i nekoliko glavnih, širokih ulica, koje je Sikst nedavno obnovio, ulice su uglavnom bile uske, neravne, i ispunjene konjskom balegom i smradom odvodnih voda. Ponekad je povetarac s obližnjeg Tibera toliko zaudarao da smo zatvarali prozore uprkos vrućini. Domovi bogatih Rimljana bili su novi i lepi, ali malobrojni u poređenju s udžericama siromašnih, koji su se prehranjivali loveći malu divljač po manje prometnim ulicama ili mrežama hvatajući ribu u prljavim rečnim vodama. Neki delovi grada bili su toliko nebezbedni da se čak ni kočijom nismo usuđivali da odemo tamo, dok su noću čak i najbogatije četvrti bile toliko opasne da se samo nekolicina odvažavala da kroči u njih bez pratnje naoružanih stražara. Živeli smo u Palati Rijario skoro nedelju dana pre nego što sam, na svoje zaprepašćenje, otkrila da se kraj prozora na najvišem spratu i na frizovima ravnog četvrtastog krova kriju stražari naoružani samostrelima i artiljerijom, a da posle zalaska sunca, vojnici obilaze zdanje čitavim obimom. Isprva sam pretpostavila da je razlog za to što je Đirolamo, kao zapovednik papske vojske i čovek kome se odnedavno pretilo smrću, bio preterano oprezan. Ipak, nije bilo tako, pošto smo, kada je Katarina odlazila u goste, videle da je svaka palata slično obezbeđena. Rim je tada bio kudikamo opasnije mesto nego što je sada. Vuci, divlji psi i grupe naoružanih lopova tumarali su mračnim ulicama, a porodice Orsini i Kolona, iako su se međusobno ljubazno odnosile tokom dana, svake noći bi nastavljale dugotrajni krvavi sukob. Svako jutro donosilo je sa sobom nove leševe, koji su bili sklupčani na pragovima kuća ili u sokacima, ispruženi na ulicama ili naduveni plutali Tiberom. Svet unutar zidova Palate Rijario bio je potpuno drugačiji. Katarina i ja bile smo naviknute na život s Bonom, koja je, za razliku od ostalih žena visokog ranga, izbegavala preteranu raskoš. Premda je stogodišnji zamak u Paviji bio sjajno opremljen, delovao je zastarelo, oskudno i skučeno u poređenju s velelepnošću Palate Rijario, s njenim prostranim sobama ispunjenim ukrasnim nameštajem, kipovima, slikama i freskama, kao i zidovima, podovima, tavanicama, zavojitim stepeništima i stubovima izgrađenim od blistavog mermera. Veličina njenog dvorišta i vrtova bila je jednaka svih onih u Milanu i Paviji. Međutim, takva raskoš imala je svoju cenu. Baš kao što je dvor u Paviji drhtao u strahu od gneva vojvode Galeaca, tako su i stanovnici Palate Rijario drhtali kada je Đirolamo bio zle volje. Nažalost, retko se dešavalo da Đirolamo bude dobro raspoložen; svi članovi domaćinstva bi živnuli od radosti kada im je gospodar putovao, često da nadgleda snage koje su se borile da prošire vlast Rijarija nad Romanjom. Na sreću, Đirolamo nije želeo da ima mnogo toga sa svojom ženom. Uopšte nisu provodili vreme sami, niti su obedovali zajedno. Đirolamo nikada nije pozvao Katarinu u svoje odaje, a u Katarinino krilo palate dolazio je samo kada je zahtevao svoje bračno pravo, obično kasno noću i mrtav pijan. Tih noći bilo mi je žao moje gospe, pošto sam mislila da nikada neće naći sreću u ljubavi, odnosno dok nismo prisustvovale zabavi koju je priredio kardinal Rodrigo Bordžija. Jedne večeri početkom juna, Katarina i ja smo se vozile s Đirolamom u kočiji okruženoj s osam stražara na konjima, iako je Palata Bordžija bila udaljena manje od dvadeset minuta hoda. Isprva, nisam shvatila zašto se Đirolamo vozio s nama - kočija s njegovim

- 103 -

muškim pratiocima sledila je našu, što je ukazivalo na to da je Đirolamo nameravao da se vrati kasnije od nas dama - sve dok nije počeo da govori. Te noći Katarina je bila žena iz snova u svetlucavoj haljini od srebrnaste svile s bledoplavim plišanim rukavima i kosom skupljenom u srebrnu mrežicu s koje je visio prozirni veo. Teodora je punih sat vremena vrućim žaračem pravila dugačke, slobodne uvojke koji su divno uokviravali kontesino lice. S četrnaest godina, Katarina je brzo izrastala u zadivljujuće lepu mladu ženu i samo su najneosetljiviji, najsamoljubiviji muškarci mogli da je pogledaju te večeri, a da ne udahnu i izgovore bujicu laskavih pohvala. Đirolamo se pope u kočiju, kratko je pogleda i započe pridiku. „Pazi se kardinala Bordžije“, reče svojoj ženi, iako je njegova očigledna radost zbog predstojećeg pijančenja podrila izuzetnu ozbiljnost upozorenja. „Nemoj da dozvoliš da ostaneš sama s njim; on ne može da drži svoje šape dalje od žena. Ako te dodirne, odgurni ga i dođi da mi kažeš. Očitaću mu bukvicu.“ Njegov seljački naglasak bio je nerazgovetniji nego obično, dah mu je smrdeo na vino, a po prvi put je zaista želeo da govori. Bordžija je, kazao je, podlac svoje vrste koji ne skriva da ima ljubavnicu i mladog sina, koga je Sikst na kardinalovo ubeđivanje pristao da prizna kao rođenog u zakonitom braku (što je očigledno razbesnelo Đirolama). Bordžija je, takođe, politički koristoljubivac koji je, kada mu je stric postao papa Kalikst III, proizveden u kardinala dok je tek bio u dvadesetim godinama života. Krajnje slavoljubiv, tražio je najisplativiji položaj u Rimu: onaj glavnog sekretara Kurije koji nadgleda rukovođenje poslovima čitave papske vlade... I stoga ima najviše mogućnosti da skuplja novac od podmićivanja. Međutim, za taj položaj bio je potreban doktorat iz crkvenog prava koji Bordžija nije imao. Tako nešto zahtevalo je godine učenja, ali Bordžija je dobio diplomu za manje od godinu dana. To je dovelo do njegove velike omraženosti među drugim kardinalima. Ipak, Bordžija se pokazao i te kako sposobnim, ali i toliko darovitim u svom poslu da su prestale sve žalbe, koje su zamenjene divljenjem. S punim odobrenjem svojih kolega i kasnijih papa, nastavio je da obavlja taj posao dvadeset godina, postavši bogatiji od svih njih. Njegovo veliko bogatstvo ubrzo je postalo očigledno. Kada smo se približili ulici koja je vodila do Bordžijinog doma, zaustavi nas red naoružanih vojnika, koji, prepoznavši Đirolama, vojnički otpozdraviše i mahnuše nam da prođemo. Veliki javni trg ispred Palate Bordžija bio je ispražnjen od svih lica osim zvanica, okružen sa stotinu ogromnih, treperavih voštanica na bakarnim svećnjacima visokim do mojih ramena, te ukrašen vencima crvenih ruža i procvetalog jasmina. Kaldrma je bila očišćena, isprskana parfemom i posuta osušenim ružinim laticama da bi se prikrio smrad reke. Dok su se zvanice smušeno vrzmale trgom, muzičari s flautama i dairama svirali su izrazito špansku melodiju, a jedan tenor je pevao strastvenu ljubavnu pesmu na katalonskom. Naša kočija se zaustavi blizu krajnje upečatljivog, u bronzi izvajanog bika, čija je uzdignuta glava s rogovima pokazivala neukrotivost, a kopite bile podignute u trku. Kraj kipa se nalazila velika fontana, okružena svetiljkama na stubovima kako bi se bolje videli bik i prskanje vode. Nagnuh glavu unazad da bih dobro osmotrila samu palatu. Bilo je nesumnjivo da pripada najbogatijem čoveku u Rimu, sa svojih pet spratova i trideset veoma velikih prozora, raspoređenih čitavom dužinom zdanja. S najvišeg sprata bio je razvijen ogromni barjak s bikom Bordžija - tamnocrvenim s primesom ljubičaste, bojom zrelih dudinja, naspram zlatnog polja u pozadini - pokrivajući dvanaest prozora po širini, i padajući do drugog sprata, gde je dodirivao trouglasti mermerni zabat iznad glavnog

- 104 -

ulaza. S prozora su visile svetiljke da osvetle barjak i odvrate pažnju posmatrača od krova sa zupčastim grudobranima, između kojih su virili otvori topovskih cevi i druga artiljerija. Kada je Đirolamo izašao iz kočije, a kočijaš pomogao Katarini da siđe, dvojica trubača zatrubiše da objave naš dolazak. Bordžija, koji je u blizini razgovarao s grupom kardinala, žurno dođe da nas pozdravi. Nosio je belu svilenu togu, sašivenu tako da istakne uzak struk i široka ramena, s kratkim skerletnim ogrtačem obrubljenim zlatnim platnom. Ispod crvene okrugle kapice kosa mu je bila gusta i crna, bez nagoveštaja sedih, dok su mu oči ispod strogih obrva bile ispunjene takvom slavljeničkom opijenošću da sam isprva pomislila da je pijan. Ipak, glas mu je bio oštar, a reči razgovetne. Bordžija nije preterivao u vinu i hrani; više je voleo da bude neumeren u nečemu drugom. Pozdravi Đirolama tako zvanično kao da je nameravao da bude neučtiv, ali činilo se da je zapovednik papske vojske osetio olakšanje što je sva pažnja odmah prešla na njegovu mladu ženu. Kada je Katarina napravila korak prema Bordžiji i pružila mu ruku, kardinal zinu od čuda kao da mu se upravo prikazala Devica Marija. „Vaše preuzvišeno veličanstvo“, gromko prozbori, kako bi nadglasao muziku i žamor gomile, „vi ste zasigurno najlepši ovde! Kako vam srebrno lepo pristaje, čini da vam plave oči sjaje poput zvezda!“ Savi se i poljubi joj ruku, zadržavši se nad njom još nekoliko trenutaka kako bi udahnuo Katarinin parfem - ružino ulje - sve dok se Đirolamo nije nakostrešio. U tom času, Bordžija steže Katarininu ruku pre nego što je pusti, pa se osmehnut okrenu prema njenom mužu. „Ponovo ste dokazali da ste bolji čovek, dragi moj Đirolamo, uspevši da osvojite najzanosniju ženu u Italiji i učinivši je svojom suprugom! Svima nam činite čast time što ste je doveli ovamo, i...“ dodade kao naknadnu pomisao, „naravno, vašim prisustvom.“ Namignu Katarini. „Sve ovo je u vašu čast, draga moja“, širokim pokretom ruke pokaza oko nas, „da proslavimo vašu udaju za našeg voljenog zapovednika.“ Bordžija se potom okrenu ka meni i uze moju ruku. Njegova je bila topla i pomalo vlažna, a držala je moju s uznemiravajućom snagom. Savi se i nežno prisloni usne na moju kožu, pa podiže glavu i pogleda me kao da sam jedina žena na celom svetu, a on jedini muškarac. „Gospo Dea“, kaza. „Prikladno ime za boginju. Kakva savršena pratilja za našu voljenu kontesu: dve najlepše žene u Rimu, jedna zlatna, a druga tamna i tajanstvena nalik našim ženama iz Španije!“ Zacereka se. „A one, naravno, imaju najvreliju krv...“ Počeh da izvlačim ruku, ali on je brzo steže, zarobivši je još trenutak pre nego što je konačno oslobodi s vučjim osmehom. Do tog časa se pojavila služavka odevena u tamnocrvenu haljinu sa zlatnom keceljom koja je nosila poslužavnik s peharima napunjenim vinom. Bordžija nas sve podstače da uzmemo pehar, pa promrmlja nešto služavki na uvo. Ona se pažljivo pokloni savijanjem noge u kolenu i nestade u uzmuvanoj gomili, među kojima su na desetine slugu u tamnocrveno-zlatnim livrejama posluživale vino i meze kardinalima i pripadnicima plemstva. U međuvremenu, odvedeni smo do grupe ljudi koju je Bordžija nedavno napustio, gde smo nas dve predstavljene svakom ponaosob: kardinalu Đulijanu dela Rovereu, privlačnog lica i nežnih ruku; njegovom šesnaestogodišnjem rođaku Rafaele Rijariju, ženskastom momku; i biskupu Đirolamu Basu dela Rovereu, čoveku krupne, stamene građe koji je prilično ličio na mlađeg Siksta. Đirolamo ih sve pozdravi s ležernom prisnošću, ako ne privrženošću. Nakon kratkog hvaljenja Katarinine lepote, oni se vratiše

- 105 -

prethodnoj temi o kojoj su razgovarali: nadama da će Sikst proizvesti Đirolama Basa i Rafaelea u kardinale do kraja godine. Bordžija je izrazio svoja dobra očekivanja i podršku za obojicu kandidata, dok je naočiti, prefinjeni Đulijano dela Rovere, i sam kardinal, gledao na Bordžiju s gotovo neskrivenim gađenjem. Usred svog nakićenog objašnjenja da Rafaele, zbog izuzetne pobožnosti i oštroumnosti, zavređuje crveni kardinalski šešir uprkos mladosti, Bordžija naglo zastade u govoru i pokaza prstom pravo iznad glave. „Pogledajte!“, radosno dreknu. Njegov uzvik bio je propraćen nizom potmulih prasaka. Okrenusmo glave unazad i pogledasmo naviše u vatromet koji je obasjavao mračno nebo. Eksplozije bele svetlosti zvezdanog oblika stvorile su mnoštvo grimiznih zvezda, koje su se obrtale na nebu u vidu spirale, zatim izbledele, samo da bi ih zamenilo još bezbroj beličastih odsjaja. Bordžija, koji je stajao kraj Katarine, nežno je munu laktom: „U čast Sforci“, izusti, lukavo se smešeći. Na nebu se pojavi još jedan niz vatrometa, uvek se šireći prema spolja. Ovi su bili blistavoplavi, praćeni zlatnim - u bojama Dela Roverea i Rijarija. Svi muškarci oko nas zapljeskaše, osim Đirolama, koji klimnu glavom u znak priznanja. Katarina je držala pogled prikovan za nebo, zanesenog izraza lica i razdvojenih usana dok je svetlost igrala na njenoj zlatnoj kosi i srebrnoj haljini. Bordžija ju je posmatrao ispod oka, zadovoljan njenom reakcijom. Kada se vatromet završio, Bordžija dade znak trubačima, koji odsviraše kratak refren. To je bio znak za sluge na ulici da uvedu goste unutra, ispod velikog barjaka s tamnocrvenim bikom. Dok smo se polako kretali prema ulazu, praćeni bratijom Dela Rovereovih i našim domaćinom, mali dečak s jakim nogicama - star najviše tri godine, crnokos i velikih tamnih očiju - probi se kroz gužvu i potrča Bordžiji u naručje. „Tata! Tata!“ povika, ispruživši ruke, dok je jurio u susret sudaru s kolenima svog oca. Grof Đirolamo i kardinal Đulijano dela Rovere razdraženo pogledaše dole u dečaka; detetu očigledno nije bilo mesto na takvom događaju. Međutim, Bordžija se nasmeja i samo trenutak pre nego što će dečak udariti u njegova kolena poseže dole i hitro ga podiže u naručje, pa razigrano poskoči što nagna dečaka na kikot. „Čezare!“ uzviknu s iskrenim ushićenjem. „Kako si me pronašao, moj dečače? Gde ti je majka?“ „Tamo.“ Čezare bezbrižno pokaza rukom iza sebe i ne pogledavši u tom pravcu. „Kaže da mogu malo da ostanem ako budem dobar.“ Bordžija je ljuljao dečaka u rukama i osmehivao mu se s beskrajnom privrženošću. „I ostaćeš - ako budeš dobar.“ Podiže pogled prema nama. Ostali muškarci su očigledno poznavali dečaka; Đulijano dela Rovere mu se nasmeši i štipnu ga za obraz. „Vaše preuzvišeno veličanstvo“, Bordžija se obrati Katarini, „ovo je moj sin i zakoniti naslednik Čezare Bordžija. Čezare, ovo je Njeno preuzvišeno veličanstvo grofica Katarina Sforca, supruga zapovednika Đirolama Rijarija.“ On nežno spusti Čezara na nogice. Premda je tek nedavno prohodao, dečak izvede dubok poklon s tako ozbiljnim izrazom lica da Bordžija, kardinal Đulijano i ja nismo mogli da savladamo blagi smeh. Katarina uputi dečaku svoj očaravajući osmeh i prenaglašeno se pokloni savijanjem noge u kolenu. „Čezare Bordžija“, veselo kaza. „Veoma ste mudri za svoje godine. Imate kraljevsko ime.“

- 106 -

„I biću kralj“, izjavi on, zamahujući zamišljenim mačem i pretvarajući se da je probo Đirolama. Na moje iznenađenje, Đirolamo jeknu i, stežući stomak, zatetura se kao da je ranjen, što beskrajno oduševi dečaka. Mi odrasli se ponovo nasmejasmo. „Ali u Italiji nema kraljeva“, odvažih se dobronamerno - mada sam, u stvari, bila zapanjena činjenicom da Bordžija, koji je odavno kardinal, ima sinčića, „osim kralja Napulja.“ Bordžija ga opet podiže sa zemlje. „Bićeš kardinal, poput svog oca“, nežno prekori dečaka, prstom mu veselo lupnuvši vrh nosa. „A možda jednog dana, milošću božjom, i papa.“ „Tata, zar ne bi više voleo da budeš otac kralja? Ili cara?“ tvrdoglavo istraja Čezare, što ponovo izazva smeh. Nešto što je video nagna ga da odjednom zaćuti i čvršće se privije uz oca; svi se okrenusmo, prateći njegov pogled do dve žene koje su nam prilazile. Prva je bila starija; njena lepota je davno izbledela, a pepeljastoplava kosa bila joj je prošarana srebrom. Bila je vitka i niska, s oštrom bradom i velikim, pomalo buljavim očima. Uprkos vrućini, nosila je tešku haljinu od crnog somota i zlatnog damasta, pa ipak nije delovala klonulo. Njen strog, ljutit pogled bio je usredsređen na Čezara, ali kada je ugledala Đirolama i Katarinu, ona zastade i duboko se pokloni, lica uperenog ka zemlji. Ostade u tom položaju sve dok ih Bordžija ne predstavi: „Moja rođaka Adrijana Mila iz Valensije. Ona je udovica Ludovika Orsinija i pomaže nam u pogledu staranja o deci.“ On klimnu glavom u pravcu druge žene i reče: „A ovo je njihova majka Vanoca Katanei.“ Katarina i ja se osmehnusmo i promrmljasmo pozdrave dok nas je Bordžija predstavljao jednu, pa drugu, mada su se oči moje gospe malo raširile i ostale takve do kraja susreta. Nadala sam se da ne izgledam tako opčinjeno. Vanoca - žena čvrste građe, za pola glave niža od Bordžije, i sa širokim strukom - bila je odevena jednako raskošno kao i bilo koja druga žena na zabavi, u haljinu od sivoplave svile, a nosila je ogrlicu optočenu brojnim safirima i dijamantima. Međutim, utisak je pokvario njen dekolte - korset haljine bio je previše utegnut, toliko joj podigavši ogromne grudi da je mogla da ih dodirne bradom. Njena kosa, čija je prirodna boja, pretpostavljala sam, odgovarala njenim crnim obrvama, imala je odvratnu narandžastu nijansu osušene kajsije. Nedavno se ugojila; mesnate ruke su joj izvirivale kroz proreze na rukavima zajedno s tananom košuljom, dok su joj šavovi korseta bili prezategnuti neposredno iznad struka. Ovalno lice bilo joj je srazmerno, a crte dovoljno pravilne da su se mogle smatrati privlačnim, ako ne lepim. Nije imala više od dvadeset godina; njena savršena koža bila je bleda poput blistavih mermernih zidova Palate Bordžija, a oči tamne i oivičene kajalom.36 U njima je postojala izvesna praznina, kao i hladna oholost. Nije se poklonila; gola šestomesečna beba na njenom kuku onemogućavala je sve osim ljubaznog klimanja glavom. Pomno i staloženo je proučavala nas žene, a kada je premestila bucmastu bebu na drugi kuk da joj ova ne bi povukla ogrlicu s draguljima, na prstu joj videh zlatnu burmu. Prsten joj nije stavio Bordžija, već neki drugi čovek. Bordžija joj je rekao naša imena. Ponovo pomislih na Bonu i zapitah se šta bi ona kazala kada bi znala da sam upravo upoznala kardinalovu ljubavnicu i sina.

Kol, kozmetički puder koji se prvobitno koristio na Bliskom istoku i u azijskim zemljama. Njime se zatamnjuju ivice očnih kapaka. Još su stari Egipćani šminkali oči kajalom kako bi ih zaštitili od infekcija koje izazivaju vetar, pustinjski pesak i jako sunce (surma). Kajal je i danas nezaobilazan u tradicionalnom stilu šminkanja u arapskom svetu i Indiji, ali proizvode ga i najpoznatije kozmetičke kuće. (Prim. prev.) 36

- 107 -

„Vaše preuzvišeno veličanstvo“, pozdravi ona Katarinu, tihim, blagim glasom namenjenim da zadovolji muško uvo, ali to je bilo teško čuti zbog žamora gomile. Klimnu glavom prema meni. „Gospo Dea.“ „A ovo je“, reče Bordžija, ispunjen očinskim ponosom, dok je uzimao bebu iz Vanocinih ruku, „naš ljubljeni mali Huan, budući zapovednik papske vojske!“ Pošto se Đirolamo naglo namrštio, on dodade: „Neka mnogo nauči iz vašeg izvanrednog primera, Vaša preuzvišenosti!“ Ne obrativši pažnju na peškir koji je Vanoca pričvrstila ispod Huanove gole guze, Bordžija podiže nasmejanu bebu do usana i obasu je glasnim, prenaglašenim poljupcima. Vanoca je sve to posmatrala bez trunke majčinskih osećanja; umesto toga, pogleda dole u svog starijeg sina, koji je ljubomorno gledao razmenu osećanja. Između crnih obrva joj se pojavi bora. „Čezare, jesi li uznemiravao oca?“ Čezare zacmizdre, ali Bordžija zatrese glavom da utiša njega i smirenu Vanocu, te spremno odvrati, „Ponašao se sasvim pristojno.“ Uprkos tome, on predade oba deteta gospama Adrijani i Vanoci, koje potom nestadoše. Pošto sam živela u zamku u Paviji i Palati Rijario, raskošnost mi nije bila strana, ali nikada pre nisam videla tako velike sobe, toliko lepog mermera i živo obojenih španskih pločica, niti toliko zlata (u vidu vaza, kašika, vrčeva, kipića, mastionica, svetiljki, tanjira, ukrasnih ploča, kao i višekrakih svećnjaka) tako upadljivo izloženog. A nikada nisam videla ni toliko tapiserija, od kojih se većina presijavala zbog svog zlatnog konca, niti toliko baldahinom pokrivenih sofa - koje su sve bile dovoljno široke za dve osobe presvučenih somotom, satenom, a jedna i jarkocrvenom svilom. Vodili su nas pored portreta Bordžijinih znamenitih predaka u teškim zlatnim ramovima - rodom iz Španije, Bordžija je bio rođak Alfonsa Velikog Aragonskog, prvog kralja Napulja - pa nas uvedoše u gozbenu dvoranu, gde nas poslužiše španskim vinima i šerijem, kao i brojnim neobičnim jelima, uključujući pečenog pauna, čija su pera bila vesto razmeštena u teatralan prikaz. Bordžija se pobrinuo da tokom gozbe sedi kraj Katarine; mene i moju gospodaricu razdvajali su francuski izaslanik - dopadljiv, prefinjen čovek - i njegov pomoćnik upečatljivi, snažno građeni mladić s gustim plavim kovrdžama - pa nisam mogla da čujem sve što joj je govorio. Ipak, bilo je očigledno da koketira s njom; Katarina se smejala i zabacivala glavu, uživajući u pažnji, dok ju je Španac besramno gutao pogledom i namerno joj neprestano punio pehar. U jednom trenutku rekao je nešto toliko nepristojno da je ona ispustila glasan grohot koji se stopio sa zaprepašćenim uzdahom; prigušila ga je, stavivši ruku na usta, ali prekasno. Zapitah se da li treba da se umešam. Međutim, samo jedan mračni pogled njenog muža, udaljenog nekoliko stolica od nje, natera je da spusti ruku i sačuva privid dostojanstva; Bordžija, takođe, primeti pogled, pa njihov razgovor smesta postade mirniji. Nakon gozbe odvedoše nas u drugu dvoranu u kojoj nije bilo nameštaja. Muzičari s flautama i dairama se ponovo pojaviše, a Bordžija povede svoju rođaku Adrijanu na dostojanstvenu pavanu,37 praćen Katarinom i Đirolamom, koji su bili počasni gosti te noći. U spomen Mateu, odbila sam sve pozive da igram. Posle toga muzičari zasviraše galjar i poskočicu saltarelo.38 Đirolamo je bio nespretan igrač, pa se posle prvog plesa izgubio u gomili. Odlična plesačica, Katarina je našla sebi 37

Paunov ples, vrsta španskog plesa uz muzičku pratnju; spori dvorski ples s dostojanstvenim i gordim korakom. (Prim. prev.) Galjar je živahan francuski ples. Saltarelo je živahan italijanski, naročito napuljski i rimski narodni ples; poskočica. (Prim. prev.) 38

- 108 -

ravnog u Rodrigu Bordžiji. Nekoliko puta je igrala s njim, kao i s monsinjorom Žerarom,39 kako je sebe nazvao, mladim Francuzom s gustim mlečnoplavim kovrdžama. Dok sam neobavezno razgovarala sa ženom francuskog izaslanika - nadmenom mladom vojvotkinjom s upečatljivim zelenim očima koje su savršeno pristajale uz njenu smaragdnu satensku haljinu - spazih mladu ženu kako ulazi u dvoranu. Svojski se trudila da ne privlači pažnju na sebe, krišom se krećući rubovima odaje, među poslugom u tamnocrveno-zlatnim livrejama, ali je njena pojava bila upadljiva: bila je odevena kao turske žene, ogrnuta od glave do pete u ljubičasti ogrtač, s ljubičastim velom sa srebrnim obručem neposredno iznad njenih obrva. Odgovarajući zar pokrivao joj je nos i usta, ostavivši vidljivim samo njene kajalom oivičene oči. Vojvotkinja joj se lukavo osmehnu i klimnu dok je ova prolazila na izvesnoj udaljenosti od nas. Devojka otpozdravi klimanjem, ali ne uspori korak, kako je ne bi primetilo previše drugih zvanica. Išla je pravo prema Katarininom mužu Đirolamu, koji je u udaljenom ćošku vodio veoma napet razgovor u četiri oka sa svojim mladim rođakom i uskoro kardinalom Rafaeleom. Tajanstvena žena priđe Đirolamu, duboko mu se pokloni i uze ga za ruku. Stajala je licem okrenuta prema ćošku tako da, kada je otvorila ogrtač, drugi nisu mogli da vide šta se nalazilo ispod, osim Đirolama i Rafaelea, koji je zinuo u čudu nalik neiskusnom dečaku kakav je bio. Žena zatvori ogrtač i povede sada osmehnutog Đirolama iz dvorane. Lascivnost u vojvotkinjinom malom osmehu stisnutih usana odvratila me je od pitanja šta se upravo dogodilo. Nije mi bilo teško da zamislim šta je Turkinja, koju je očigledno unajmio Bordžija, nameravala da radi sa zapovednikom papske vojske. Međutim, pre nego što sam stigla da pokrenem novu temu, pojavi se druga žena u ogrtaču boje šafrana s istobojnim velom i povede napolje španskog izaslanika. Kada se pojavila treća u svetloplavo-zelenom i povela napolje francuskog izaslanika, naočigled njegove žene u neposrednoj blizini, vojvotkinja coknu jezikom s blagim neodobravanjem, ali joj osmeh nije silazio s lica. Posmatrala sam kako petnaestak muškaraca napušta dvoranu u društvu žena s velovima. Do tog časa, Bordžija se, pocrvenelog lica i znojav, povukao s plesnog podijuma. Upravo je prinosio pehar usnama kada se pojavi Vanoca, koja ga uhvati za lakat i šapnu mu nešto na uvo. Šta god da je rekla zadovoljilo ga je, pa je ovaj strasno poljubi u usta, nakon čega ona brzo napusti prostoriju. Kada je to uradio, izraz lica mi je verovatno postao smrknutiji - nisam mogla da ne pomislim na ljude s dubokom, iskrenom verom, poput Bone, koji bi bili zgranuti takvim ponašanjem - pošto mi moja sagovornica iz Francuske bezbrižno reče: „Morate da oprostite Rodrigu. On ne spada u ljude koji mogu lako da sakriju svoju strast prema životu, ženama, ljubavi. Mnogo više bi voleo da vodi život vojnika nego kardinala, ali odluka o tome je doneta još kada je rođen.“ Pomno me osmotri. „Možda je Bog pogrešio stvorivši ga takvog. Ili greška možda leži u Crkvi, koja je nametnula takve zahteve sveštenstvu.“ Pocrveneh i promenih temu. Nakon izvesnog vremena, kardinal Bordžija pođe prema izlazu, zastavši dok je prolazio pored nas da namigne vojvotkinji, koja zabaci glavu i glasno se nasmeja. Dadoh sve od sebe da odagnam misli o ponašanju kardinala iz Španije sve dok se ne pojavi velom obavijena devojka u žutom i odvede francusku vojvotkinju. Bila sam

Monsinjor (fr. monseigneur), milostivi gospodin; titula u Francuskoj kojom se oslovljavaju članovi vladalačkog doma i crkveni velikodostojnici. (Prim. prev.) 39

- 109 -

znatiželjna, pa sam ih pratila na izvesnoj udaljenosti; kada sam izašla iz dvorane i videla ih kako nestaju niz hodnik, nečija ruka mi dodirnu podlakticu. Prepadoh se, pa se okrenuh i ugledah ženu s velom čije su se nasmejane oči nalazile preda mnom. „Gospo Dea“, jasno prozbori ona s naglaskom koji je bio više rimski nego turski, „hoćete li da pođete sa mnom?“ Preneraženo zapitah, „A kuda to?“ Borice u uglovima očiju joj se produbiše. „Do vrta uživanja“, odgovori. „Moj gospodar želi da oda čast svojim glavnim gostima.“ Oklevala sam, a onda iz puke znatiželje odlučih da prihvatim poziv. Bordžija je svakako umeo da priredi veličanstvenu zabavu, a osmislio je ovaj događaj u čast Katarininog i Đirolamovog braka. Bilo bi razborito očekivati da je smislio posebnu zabavu za najviđenije goste, umesto za svih trista ljudi koji su sada ispunjavali balsku dvoranu. Moj vodič je sigurno išao hodnikom; prođosmo kroz još jednu praznu prijemnu dvoranu, pa kitnjastim mavarskim zasvođenim prolazima, podupretim tankim, vešto izrađenim stubovima. Oni su vodili napolje do običnog, četvrtastog dvorišta, s dva uredno potkresana drveta pomorandže između kojih se nalazila fontana; jedino osvetljenje dolazilo je s jedne svetiljke okačene o stub pored fontane. Otišle smo na drugi kraj dvorišta, gde se nalazio uski hodnik sakriven između spoljnog i baštenskog zida. Moj vodič me povede mračnim hodnikom s mirisom plesni koji se posle tridesetak koraka završi ispred visoke drvene kapije. Žena s velom podiže bakarni zvekir i udari njime četiri puta, polako i s jasnom namerom. Dveri se širom otvoriše i otkriše Adrijanu Milu koja je čekala s unutrašnje strane; njeno ispijeno, bledo lice delovalo je pomalo avetinjski pri žutom sjaju svetiljke kraj vrata. Pri njenoj svetlosti ugledah nejasne obrise prostranog četvrtastog vrta, opasanog visokim zidovima na čijim vrhovima su bili vesto izrađeni, rešetkasti kameni ukrasi u vidu arabeske. Nasred vrta svetlucao je dugački, uski bazen, oko čijih ivica su bile postavljene male svetiljke pokrivene papirnim vrećama s prorezima u vidu mavarskih šara. Na drugom kraju bazena stajala je kamena fontana, čiju je osnovu podupiralo deset malih kamenih lavova; voda se uz žubor rasprskavala takvom silinom da je stvarala hladnu izmaglicu. Mermerne ploče oivičavale su duže strane bazena, obrazujući mali pacio, 40 a njih su ograđivale niske živice od šimšira,41 iza kojih se nalazio travnati tepih. Desetak koraka od bazena, od čije površine se odbijala svetlost, nalazile su se sofe s baldahinima - tri na jednoj strani bazena i tri na drugoj, međusobno udaljene nekoliko koraka; između njih su stajale po dve široke palme u saksijama, dajući svakoj sofi izvesnu meru privatnosti.

Pacio (šp. un patio), u španskoj civilizaciji označava unutrašnje dvorište kuće koje nije natkriveno. Ono obezbeđuje privatnost i bezbednost ukućana. Ovaj termin se odomaćio u Americi, ali s donekle izmenjenim značenjem. U američkoj kulturi stanovanja pacio označava popločani prostor u dvorištu - najčešće iza kuće koji obično nije natkriven. (Prim. prev.) 40

Vrsta niskog zimzelenog žbuna. Rasprostranjen je od severozapadne Afrike preko većeg dela Evrope do Turske. Veoma je omiljen u hortikulturi - koristi se za ukrašavanje parkova i ivica travnjaka, u vidu živica (žive ograde) ili različito oblikovanih žbunova. Drvo šimšira je odavno poznato po čvrstoći. Od njega se izrađuju čekići masonskih loža. Stari narodi su od njegovog drveta pravili češljeve i pločice. Upotrebljava se, između ostalog, i za izradu muzičkih instrumenata (npr. gajdi). (Prim. prev.) 41

- 110 -

Jedna zidna svetiljka i nekoliko malih voštanica, koje su treperile na stolovima pored kreveta, nisu bile dovoljne da razveju pomrčinu i blagu izmaglicu, koja je pojačavala osećaj izdvojenosti. Razabrah ljudska obličja koja su stajala kraj nekih sofa i začuh prigušene ženske glasove, zajedno sa žuborom fontana. Odnekud iz tmine dopre piskav, treperavi zvuk stranog instrumenta koji je svirao osećajnu, tužnu arapsku melodiju. Kada smo ušle, žena koja me je vodila skide ogrtač i otkri svoj kostim: uski korset bez rukava sačinjen od novčića koji su zveckali i pokrivali samo njene grudi, ostavivši joj ruke i struk nagim i jahaće pantalone koje su bile prozirne od vrha njenih bedara do članaka, potpuno joj otkrivši noge. Skide veo i rastrese kosu, koja joj je nesputano padala do struka, pa me opet uhvati za ruku i povede dublje u vrt. Dok smo prolazili pored prve sofe, treperava svetlost voštanica na obližnjem stolu otkri ženu u haljini kako se oslanja na krevet, ali moj vodič mi nije dozvolio da se zadržim. Odvede me do sledeće sofe, koja je bila pokrivena hladnim satenom i punjena najmekšim paperjem. Bio je potreban mali podstrek pre nego što popustih i zavalih se u debele jastuke. Kada sam shvatila da se nešto pomera iza mene u pomrčini, prepadoh se, ali bila je to samo još jedna devojka u turskoj nošnji koja me je hladila velikom lepezom. Ubrzo se uznemireno pridigoh, a moj osmehnuti vodič otiđe do stočića pored kreveta, napuni srebrni pehar vinom iz velikog zlatnog vrča i predade mi pehar. „Pijte, gospo“, umilno kaza. Otpih gutljaj. Na moje iznenađenje, vino je bilo ohlađeno - dobrodošla okolnost s obzirom na vrućinu. Bilo je i ukusno, pomešano sa slatkim likerom od kupina i nekom tajanstvenom biljkom koja mu je davala primesu gorčine. Otpih još jedan gutljaj i spustih pehar, ali moja devojka u turskoj nošnji reče: „Pijte, gospo, verovatno ste veoma žedni od igranja.“ Moj vodič me posluži slatkišima pre nego što sam stigla da se pobunim, pruživši mi zlatni tanjir na kojem su bili pečeno pecivo umočeno u med i slani bademi. Tri male voštanice gorele su na stočiću kraj kreveta; iznad njih je visio mangal, iz čijeg su se cvrčećeg ugljevlja dizali miomirisni kolutovi dima. Na stočiću se nalazila i zlatna posuda napunjena tečnošću, na čijoj površini su plutale ružine latice i pupoljci belog jasmina. Devojka podiže preklopljeno platno, umoči ga u vodu i pređe njime preko mog čela. Poput vina koje sam pila, i voda je bila ohlađena, pa zadrhtah na prijatan dodir platna; premda nisam radila ništa napornije od razgovaranja, prijemna dvorana bila je ispunjena ugrejanim telima, pa mi je predstavljalo veliko olakšanje da uživam u hladnom piću i platnu, i prohladnom strujanju lepeze. Prepustih se devojci dok mi je nežno brisala čelo, obraze i vrat, a zatim me podstače da umočim ruke u zlatnu posudu; uze ih u svoje i opra s velikom pažnjom, pa ih obrisa čistim peškirom. Kada je završila, uze činiju i spusti je do mojih stopala, a iz pomrčine se pojavi treća devojka i poče da mi skida papuče. To me natera da sednem i ponovo se pobunim. „Ššš, gospo“, izusti ona sa znalačkim osmehom. „Noć je duga. Ima vremena da se osvežite. Njegova svetost ne želi da mu se gosti prebrzo umore. Sve ovo je radi vašeg zadovoljstva.“ Koliko god mi je bilo nelagodno u pogledu tako prisnog ponašanja neznanaca, ipak me je zadivila Bordžijina gostoljubivost. Devojke kleknuše, skinuše mi papuče i počeše da mi peru noge hladnom vodom. Uprkos svemu, predadoh se s uzdahom i namestih na udobne jastuke da pijuckam vino. Kada su mi oprale i obrisale noge, devojke počeše da ih masiraju mirišljavim uljem. Nakon nekoliko minuta devojke mi se približiše i počeše da mi masiraju ruke. Devojka koja me je dovela do kreveta nasmeši mi se; lice joj je bilo obasjano treperavom svetlošću

- 111 -

voštanica. Uzvratih joj osmeh i primetih da su joj oči blede, crne zenice sićušne poput semenki senfa, a kapci poluspušteni u sanjivi izraz. Osetih naglu vrtoglavicu i nalet opuštenosti, umora, i tako velikog zadovoljstva da, i ne shvatajući, tiho zastenjah; osmeh mog vodiča se raširi, otkrivši male, bele zube. Ovo je zaista vrt uživanja, zaključih, s dirljivom muzikom, slatkim vinom, prohladnim strujanjem lepeze, izmaglicom iz fontane, i svetlošću malih svetiljki kojom su bojile vodu različitim senkama. Začuh grleni smeh francuske vojvotkinje sa susedne sofe, trenutno sakrivene debelom, niskom palmom između nas. Pridigoh se i nagnuh napred da provirim pored velikih listova, pa ugledah dve devojke u turskoj nošnji kako se udaljavaju od kreveta na kome je ležalo tamno obličje vojvotkinje i tiho se kikotalo. Treća devojka na krevetu, pomalo oklevajući, učtivo položi ruku na moje rame. „Gospo, mogu li da olabavim vaš korset kako biste mogli lakše da dišete? Verovatno je veoma jako stegnut.“ Možda to nije bio prikladan predlog, ali je devojčin stav bio toliko ispunjen poštovanjem i ljubazan da sanjivo klimnuh glavom. Dok su devojke vesto labavile vezice korseta, duboko uzdahnuh, posmatrajući kako se vijugavo diže miomirisni dim tamjana i igra na obrisima lepeze. Dok sam to činila, videh nejasno obličje kako prolazi pored mog kreveta, pa digoh pogled i načas spazih svetlucanje srebra s Katarinine haljine. Oslonih se dlanovima na mekani krevet, s mišlju da ustanem, otpustim devojke koje su me dvorile i sednem s njom kako bih se postarala da se ne dogodi ništa nedolično. Udata ili neudata, još uvek je imala samo četrnaest godina i bila pod mojim nadzorom; Bona mi nikada ne bi oprostila ako bih dozvolila Katarini da uradi nešto sablažnjivo. Međutim, bila sam kudikamo raspoloženija da ostanem nepomična i nema, kako ne bih prekinula čaroliju krajnje prijatne snenosti koja me je obuzela. Zaključih da će se prema Katarini zasigurno ophoditi s istom divnom gostoljubivošću koju su pokazali prema meni - a, na kraju krajeva, ovde nije bilo nijednog muškarca. Ostadoh zavaljena u jastuke i otpih gutljaj vina. Nakon izvesnog vremena disanje mi se uspori, a telo mi potpuno klonu na satenom pokriveno paperje. Zažmurih i osetih kako me prožima čudnovati, sve prodorniji muzički ritam. Neko vreme se sasvim zaboravih i zadremah lakim snom u kome nije bilo ničega osim muzike, parfema, prohladnog strujanja i talasa zadovoljstva svaki put kada bih udahnula ili izdahnula. Kada sam konačno otvorila oči, sve tri devojke su se izgubile, ostavivši me da zurim u bazen i fontanu koja je žuborila; kapljice vode sada su nalikovale blistavim dijamantima. Na pamet mi ponovo pade misao da treba da ustanem i potražim Katarinu, ali moj blaženi odmor delovao je suviše dragoceno da bih ga prekinula. Odjednom se prolomi glasan smeh, nadglasavši umirujući, treperavi zvuk stranog instrumenta; bio je toliko razuzdan da se pridigoh, i iznenadih se što sam zbog tog pokreta osetila mučninu i vrtoglavicu. Dezorijentisana, gotovo dopuzah do podnožja kreveta, postavih tamo jastuk i položih glavu na njega. Iz tog položaja, gledajući nadesno pored velikih palminih listova, mogla sam da vidim krevet francuske vojvotkinje. Slaba svetlost voštanica na njenom stočiću ostavila joj je lice sakriveno u senci, ali je otkrila njene obnažene bele grudi. Tamno obličje sedelo je na ivici kreveta okrenuto prema njoj; nagnu se napred u opseg svetlosti. Prepoznah Vanocu Katanei samo trenutak pre nego što je poljubila vojvotkinju u usta. Dok je to činila, rukama obuhvati vojvotkinjine grudi.

- 112 -

Zapanjenost koju sam osetila bila je otupljena, slaba. Videh kako Vanoca, čije su usne i dalje bile spojene s vojvotkinjinim, poseže rukom naniže i vešto sakupi Francuskinjine skute, a zatim joj gurnu ruku između nogu. Francuskinja odvoji usne od poljupca i uzbuđeno uzdahnu; ohrabrena, Vanoca poče da klizi licem naniže, preko vojvotkinjinog vrata i ključnjače do grudi, pa joj obujmi usnama bradavicu i poče da je sisa; Francuskinja zadrhta i zari prste u Vanocinu narandžastu kosu. Trebalo je da ustanem, potrčim i pronađem Katarinu. Ipak, u tom trenutku bilo je lakše bez daha posmatrati kako Vanoca sisa Francuskinjinu bradavicu i brzo pomera ruku napred-nazad između njenih nogu. Ovo se nastavi sve dok Vanoca ne raširi vojvotkinjine obnažene noge u široko „V“, tako da su joj stopala visila preko ivica sofe. Senka pade na Vanocu, a svetlost obasja lice Rodriga Bordžije kada se spustio na krevet. Nije više imao ogrtač, ni okruglu kapicu, pa su mu se videli pramenovi crne kose oko obrijanog temena, bledog poput kosti. Vanoca se povuče, a Bordžija zagnjuri lice u tamne malje Francuskinjinog međunožja. Zažmurih, ne želeći više da gledam. „Katarina“, tiho izustih, iako sam nameravala da viknem. Nekoliko minuta sam se borila protiv slamajuće bezvoljnosti, dok se na kraju ne pridigoh u sedeći položaj; zbog naprezanja osetih mučninu, pa sam morala da budem veoma mirna dok nije prošla. U međuvremenu, stenjanje sa susedne sofe pretvorilo se u uzbuđeno disanje dok se konačno ne začu jedan produženi, prigušeni krik zadovoljstva. Kada sam podigla pogled, iznad mene je stajala osmehnuta Vanoca Katanei. „Gospo“, umilno prozbori ona, „ne osećate se dobro? Evo...“ Umoči platno u zlatnu posudu na stolu, iscedi ga i prisloni na moje čelo. Hladnoća donese izvesno olakšanje, ali se odmaknuh od nje. „Moram da idem“, promrmljah. „Gde je Katarina?“ Ona se polako, ravnodušno nasmeja. „Gospo, morate da se opustite i odmorite. Spavajte. Pomoći ću vam...“ Stavi punačke ruke na moja ramena, nameravajući da me gurne nazad na jastuke, ali se odupreh. „Ne“ izustih. Vanoca se izgubi. Sakupih snagu da ustanem, ali pre nego što sam mogla to da uradim, senka pade preko kreveta. Rodrigo Bordžija, čiji je zgužvani okovratnik bio otvoren i smaknut dole, sede pored mene. Lice mu je krasio zanosan osmeh; usne i brada su se caklili od pljuvačke. Bio je potpuno trezan, neošamućen od vina ili tajanstvenog napitka. „Gospo“ reče, „jeste li sanjali? Smirite se sada. Ako Vanoca ne može da vam pomogne, možda ja mogu...“ Poseže rukom prema meni. S naporom se uspravih. Bila sam nestabilna na nogama, pa izgubih ravnotežu i padoh na njega. Istog časa on obavi snažnu ruku oko mog struka, pritisnu ruku - raširivši je poput morske zvezde - na moju levu dojku, i pokri mi usta svojim. Smrdeo je na Francuskinju. Otresoh svoju obamrlost i udarih naviše kolenom. Udarac nije pogodio njegovo najranjivije mesto, ali kada uzmače da se zaštiti, otrgoh se i svom snagom ga udarih u lice. Moj slabašni pokušaj nije ga skoro nimalo povredio. Bordžija se nasmeja i protrlja bradu, ali me odmah i pusti. Teturavo se odmahnuh korak od njega. „Jadna Dea“, zajedljivo kaza, i dalje se cereći. „Jesam li baš toliko strašan?“ „Vi ste čudovište“, prodahtah, „a Vanoca je kurva.“ Još dok sam mu odvraćala s gađenjem, to je delovalo udaljeno, kao da sam posmatrala nešto što se odavno dogodilo nekom drugom.

- 113 -

Nasmeja se. „A vi ste, draga moja, živeli veoma zaštićenim životom. Sve ovo je urađeno samo s namerom da vas razveseli. Ako nije postiglo cilj, ako ste uplašeni, slobodno možete da odete. Samo zapamtite da ćemo, ako vam se gledišta promene, uvek biti ovde za vas.“ „Ako pipnete moju gospodaricu, ubiću vas“, rekoh. On podiže bradu; oči mu odjednom opasno zasijaše. „Zar to nije na Njenom preuzvišenom veličanstvu da odluči?“ blago upita. Krenuh pored njega. On me uhvati za zglob na ruci, bolno ga steže i, dok sam se borila da se oslobodim, namerno okrenu moj dlan prema zemlji i poljubi ga. Potom, baš kao što je uradio i ranije, načas ga je čvrsto držao - samo da pokaže da može - pre nego što ga pusti uz podrugljiv smeh. Teturala sam se okolo, zovući Katarinu po imenu i pokušavajući da pronađem sofu na kojoj je ležala. Ošamućena i izgubljena u prostoru, pronađoh drvenu kapiju samo zato što me je Adrijana Mila dovela do nje, otvorila je i pogurala me na drugu stranu. Kapija se brzo zatvori s treskom. Počeh mahnito da udaram po drvetu - nisam se usuđivala da napustim svoju gospodaricu - ali ubrzo mi pažnju privuče piskavi plač u blizini. Cmizdrenje postade toliko uporno da zaboravih Katarinu i polako krenuh prema zvuku. Iako su mi oči bile naviknute na mutnu svetlost, hodnik je bio obavijen neprozirnom tminom. Uprkos mojoj pažnji i sporom koraku, nagazih stopalom na nešto živo i meko: stvorenje kratko kriknu. Začuh kako se nešto četvoronoške brzo pomerilo, a moje drugo stopalo izgubi oslonac, nagazivši na nešto meko poput jastuka i klizavo. Tresnuh na zadnjicu, i vrisnuh kada mi se stvorenje veličine lovačkog psa bacilo u krilo. „Mama?“, bojažljivo upita, pa zaćuta. Čula sam kako ubrzano diše dok se privijao uz mene; stavih ruku na njegovu glavu i osetih svilenkastu kosu. „Ko je to?“, zapitah. „Čezare.“ Glas mu je bio tih i veoma tužan. „Gospo Dea, jeste li videli moju mamu? Teta Adrijana kaže da idem da spavam, ali ovde je mračno, a ja se plašim...“ Pomalo sam ga žalila i osećala srdžbu prema njegovim roditeljima, koji su bili toliko izgubljeni u sopstvenim zadovoljstvima da nisu imali vremena za usamljenog, uplašenog dečaka - toliko naprednog da mi je zapamtio ime i prepoznao glas u mraku. „O, Čezare“, rekoh. „Ja sam ovde. Ne treba da se plašiš.“ Nagonski ga poljubih u kosu. Istog časa, preda mnom se prikaza lice čoveka: maslinaste puti, s istaknutim, crnim obrvama i izuzetno privlačnim pogledom koji su bili istovetni očevim, a tamni brkovi i jareća bradica činili su mu crte lica lepšim nego što su uistinu bile. U crnim očima ugledah slavoljublje na granici ludila, bol koji se povlačio pred besom i grabljivu žeđ koju ništa nije moglo da utoli. Zemlja poda mnom se zatrese. Podigoh pogled i ponovo pronađoh sebe u kuli - onoj od drveta i kamena čiji su se zidovi tresli uz škripu kao da je snažan zemljotres. Topovi su grmeli, a povremeno ih je smenjivalo štektanje teške artiljerije; odozgo, iz tavanice koja je podrhtavala, sruči se mlaz sitnog peska. Negde u blizini, Katarina je dovikivala ljudima da pucaju na neprijatelja. Nije u pitanju samo bilo šta Kula znači za Katarinu, nego za nas obe. „Čezare“, prodahtah, pa gurnuh dečaka s krila na hladni, vlažni kamen.

- 114 -

Trinaesto poglavlje

Mali Čezare ponovo zaplaka zato što sam ga tako očigledno odbacila; onog časa kada sam došla sebi, podigoh ga u naručje, zanemarivši vrtoglavicu i snoviđenje kule, koja je vrebala na ivici moje otupele svesti. Izađoh iz hodnika i krenuh dvorištem, gde sam virila kroz prozore u pokušaju da pronađem put kojim bih se vratila u palatu. Kada sam se našla u njoj, mahnuh jednoj služavki i predadoh joj dečaka, objasnivši kako bi trebalo da ga odnesu u njegov krevet i paze na njega. Boreći se da se povratim iz stanja dezorijentisanosti i tromosti, predugo sam lutala lavirintom hodnika i izgubila se u ogromnoj palati. Naposletku naiđoh na zatvorena vrata, iza kojih se naslućivala svetlost; privuče me buran smeh koji je dopirao iznutra. Odškrinuh ih i provirih unutra. Osim sofa na kojima su delimično razodevene muškarce dvorile turske kurtizane, nasred sobe se nalazio i veliki, dugački sto presvučen crvenim filcom. Na njemu je ležala naga žena, s očima oivičenim kajalom i dugačkom, nesputanom kosom koja joj se rasula pored obnaženih grudi. Pored ivice stola, gledajući dole u nju i cereći se, stajali su Đirolamo Rijario i francuski izaslanik. Đirolamo je u ruci držao dve kockice; žustro ih promućka u sklopljenoj šaci, dunu na nju za sreću i baci ih na ženino telo. Pet-šest muškaraca bez daha je posmatralo kako se kockice polako zaustavljaju. Jedna završi na ženinom stomaku, u malom udubljenju njenog pupka, dok druga udari u zglob lakta, pa se otkotrlja dole na deo stola pokriven njenom kosom. Đirolamo začkilji dole u kockicu, pa se dlanom udari po čelu i opsova; za razliku od njega, francuski izaslanik se osmehnu i pljesnu rukama. „Moja je!“, zadovoljno dreknu, pa je uze za ruku i pomože joj da siđe sa stola, uz klicanje posmatrača, dok druga žena, koja se za to vreme obnažila, zauze njeno mesto. Tiho zatvorih vrata. Nakon pola sata lutanja konačno se vratih u dvorište. Dotad sam počela da se oporavljam, odlučivši da zahtevam oslobađanje moje gospodarice, premda sam se bojala da sam zakasnila da zaštitim njenu čast. Dok sam prolazila dvorištem, pojavi se Katarina koračajući prema meni iz pravca vrta uživanja. Lice joj je bilo blago namršteno, s poluspuštenim kapcima kao da je bila zaslepljena. Potrčah i uhvatih je za ruke kada smo se susrele kod svetiljke pored fontane; poput devojaka u turskim nošnjama, zenice su joj bile skupljene, a pogled staklast. „Gospo Katarina!“ uzviknuh. „Da li vas je Bordžija dirao?“ „Nije“, smireno odgovori ona. Odmerih je: korset joj je bio samo delimično razvezan, a kosa i dalje uredno skupljena; uzdahnuh s olakšanjem, pa krenuh da joj utežem korset. „Hvala Bogu!“, kazah. Je li pokušao da vas uzme na silu?“ Usne joj se izviše u sanjivi osmeh. „Oh, pokušao je...“ odvrati, pa hitrim pokretom podiže desnu ruku, a ja se trznuh unazad: savijenim prstima stezala je dugački, tanki bodež koji joj je dao Đirolamo. Zinuh od iznenađenja, „jeste li ga posekli?“ Katarina odmahnu glavom. „Međutim, sledeći put će dvaput razmisliti pre nego što me pozove u svoj vrt.“ Prasnu u zvonak smeh, koji joj je bio tako svojstven.

- 115 -

Premda još uvek blago omamljena od Bordžijinog napitka, Katarina je zahtevala da se vratimo u prijemnu dvoranu, gde je ostalo samo dve trećine razgaljenih zvanica. Naročito je želela da pleše s mladim, poletnim Žerarom Montanjom, kovrdžavim pomoćnikom francuskog izaslanika. Sedela sam i posmatrala kako Katarina i Montanj uživaju u međusobnom društvu. U neko doba zadremah, a sluškinja me probudi i pomože mi da pređem na krevet u susednoj sobi. Kada sam videla da na sofi nedaleko od mene leži francuska vojvotkinja, zaprepastih se. Pomislih da spava, ali kada je sluškinja otišla, vojvotkinja tromo diže glavu i grleno se nasmeja. „Nepromišljena ženo“, prozbori, „stvoriti neprijatelja od Rodriga Bordžije... I to tako brzo po dolasku u Rim.“ „Šta može da uradi?“ ozlojeđeno odvratih. „Da kaže grofu Rijariju da sam odbila njegovo udvaranje?“ Vojvotkinjina glava pade nazad na jastuk; zagleda se u tavanicu i ponovo nasmeja. „O, mnogo gore od toga.“ „Šta će uraditi?“, odlučno upitah, no dotad je Francuskinja već zažmurila i, s malim, ali ushićenim osmehom na usnama, pala u san. I ja zaspah. Probudih se uz trzaj kada mi je neko grubo zatresao rame. Nada mnom se nadnosio grof Đirolamo, mršteći se. Oči su mu bile zakrvavljene, a mirisao je na vino i mirišljavo ulje koje su devojke u turskim nošnjama koristile da izmasiraju moje šake i stopala. „Gde je Katarina?“ oštro zapita. „Sram da te bude, spavaš, a trebalo bi da paziš na nju! Hajde, smesta je pronađi!“ Užurbano se digoh i pohitah prema vratima, pa začuh Đirolama kako mi dovikuje: „Postaraj se da dovezu kočiju; vas dve idete kući! Nemam nameru da pazim na jednu devojčicu, naročito ako njena pratilja ne može da ostane budna!“ U prijemnoj dvorani plesalo je još samo nekoliko ljudi. Mnogi gosti su otišli kući, ili se povukli u sobe za kockanje i vrt uživanja. Iako je bilo nekoliko grupa čiji su pripiti članovi vodili ozbiljne razgovore, samo dva plesna para su i dalje bila na nogama. Katarina nije bila među njima. Brzo obiđoh susedne sobe, u kojima su se nalazile sofe i kreveti; na nekima su ležali ljudi, ali ne i Katarina. Obuze me strah, pa se zaputih u dvorište, zabrinuta da Bordžija nije nekako uspeo da je vrati u vrt. Kada sam se našla u dvorištu, oivičenom skladnim mavarskim kolonadama, nisam morala mnogo da tražim. Pređoh preko travnjaka do fontane koja je žuborila i okačene svetiljke, a onda krajičkom oka primetih pokret i okrenuh se. Pokriveno dugačkom senkom koju je bacalo jedno drvo pomorandže, dvoje ljubavnika se nalazilo u strastvenom zagrljaju. Ne bih im remetila privatnost da nisam prepoznala žensku osobu po visini i građi. Krenuh prema njima, koračajući najbučnije što sam mogla. „Gospo!“, oštro prošaputah. Muškarac se prepade i nagonski odgurnu ženu od sebe, pomerivši se na svetlost koju je bacala svetiljka. Plave kovrdže Žerara Montanja nisu više bile uredno začešljane; njegova ljubavnica prošla je prstima kroz njih s takvom strašću da mu je lepo lice sada bilo okruženo razbarušenim uvojcima. Bio je pijan, ali ipak promrmlja nekoliko izuzetno učtivih izvinjenja i pokloni se, nadajući se da će preteranom ljubaznošću nekako izbeći moj gnev. Međutim, Katarina prkosno podiže bradu. „Dea, pazi kakvim tonom nam se obraćaš“, upozori me.

- 116 -

Ukrstismo poglede. Njen je bio neumoljiv i bez trunke kajanja. Tiho uzdahnuh, pretpostavljajući da se u moje dužnosti sada ubraja i obmanjivanje Đirolama. „Oprostite mi, Vaše preuzvišeno veličanstvo“, rekoh, tonom na granici učtivosti, „ali vaš muž je tražio od mene da vas pronađem. Zabrinut je zbog vašeg nestanka i želi da se smesta vratimo kući.“ Katarina i Žerar se okrenuše jedno prema drugom, snažno se zagrliše, i poljubiše za rastanak, a ja skrenuh svoj neodobravajući pogled i sačekah. Kada su se dvoje ljubavnika konačno razdvojili i Katarina se vratila sa mnom u palatu, očitah joj o gnevu Gospodnjem i opasnostima kojima se izložila. Usred toga, ona me ućuta ubistvenim pogledom. „Nisam neka blesava devojčica kojoj ti, Đirolamo ili iko drugi može da zapoveda. Ja sam Sforca i da sam rođena kao muškarac bila bih najbolja od svih očevih sinova. Podobnija sam da vladam od svih njih. I kao ni mom ocu, niko mi neće govoriti koga mogu da volim, ni kada, ni gde. Ako se ne slažeš s tim, mogu već sutra da te pošaljem kod Bone.“ Možda je trebalo da zahtevam da se vratim kući u Milano; onda bi mi barem Bona možda dozvolila da odem u Firencu. Međutim, već tada, na samom početku naše rimske pustolovine, znala sam da me je sudbina nepovratno vezala za Katarinu. Sledećeg jutra, Katarina je kasno ustala, doduše, pre nego što je njen muž stigao kući. Doručkovala je na terasi zato što je sunce bilo blago, a povetarac prijatan. Kada je završila, pozva me. Plesanje i vino su je umorili; sedela je zavaljena u stolici s jastučastom postavom, nogu ispruženih na otomanu. Premda je obično bila mrzovoljna u takvim slučajevima, kada sam se pojavila, ona mi uputi slab, usiljen osmeh. Zasigurno je od mene želela uslugu, koju nisam bila voljna da učinim. Odložih njen zahtev progovorivši prva. „Gospo“, rekoh, ljubaznim, ali zabrinutim glasom, „moram da vas upozorim da bi trebalo da budete krajnje obazrivi u blizini Rodriga Bordžije. Sinoć sam saznala da je veoma opasan čovek i da ne zaboravlja lako uvrede. Zabrinuta sam da bi on...“ „O, ne brini zbog toga“, prekinu me ona. „Razgovarala sam s Vanocom o tome. Rekla sam joj da sam preoštro reagovala potegavši bodež, da mi je vino udarilo u glavu, kao i da sam zabrinuta da sam uvredila domaćina. A ona mi je kazala da bih, da sam muškarac, dotad verovatno bila mrtva, ali da je Rodrigo previše susretljiv prema ženama da bi im naudio; barem ne fizički.“ „Nadam se da je u pravu“, smrknuto odvratih. Katarina brzo promeni temu. „Tvoj Mateo je bio pisar. Veoma nadaren, kako kaže Čiko. Da li ti je ikada govorio o šiframa?“ Uprkos njenom ležernom tonu, uznemirih se. Da li je saznala za Mateove papire s magijskim obredima ili da je uhodio za Lorenca? Jesam li bila neoprezna? „Ne“, odgovorih, pa skrenuh pogled. „Znači, ne znaš ništa o šiframa?“ Zavrteh glavom. „Onda ćeš jednostavno morati da ih naučiš“, reče ona. „Dovoljno si promućurna. Želim da pošaljem pismo Žeraru...“ Prebrah po sećanju i shvatih da govori o pomoćniku francuskog izaslanika monsinjoru Montanju. „...I da mi ga ti napišeš u šiframa, a zatim da se pobrineš da ga Žerar dobije. Nemoj da koristiš Đirolamove glasonoše. U tom pogledu ne verujem nikome osim tebi. Brzo, nađi pero i papir.“

- 117 -

Oklevala sam. „Gospo, ne znam čak ni...“ gde da pronađem pero u ovoj kući, završila bih rečenicu, ali me Katarina ućutka kratkim pokretom ruke. „Ne zanima me kako ćeš to da uradiš. Samo ih pronađi, a onda opet dođi kod mene. Nabavi ih sama, tako da niko drugi ne zna.“ Zdravorazumski, otišla u Katarininu radnu sobu, udaljenu samo dve sobe od terase. Neobjašnjivo, na radnom stolu nije bilo ni pera ni mastila u mastionici, niti ikakvog papira. Spustih se stepenicama na srednji sprat, koji su u celini zauzimali pomoćnici i savetnici grofa Đirolama. Većina odaja bila je prazna; možda su svi grofovi ljudi još uvek spavali posle burne noći u Palati Bordžija. Pronađoh vrata iza kojih su bile police s knjigovodstvenim potrepštinama; odahnuh, pa uđoh i tiho zatvorih vrata za sobom. Na policama su stajali pergamenti i začepljene bočice s mastikom. Uzeh šta mi treba i potražih pero i nožić za oštrenje pera. Kada sam se okrenula da pogledam na police iza sebe, ugledah svetlost koja je dopirala iz suprotnog ćoška, gde su se nalazila širom otvorena uska vrata. Krenuh tamo i pronađoh sobičak s pisaćim stolom i tronožnom stolicom. Pored iskošene površine za pisanje nalazila se mastionica s perom. Dok sam se razmišljala da li da ukradem pero od njegovog vlasnika, pogled mi pade na dopola napisano pismo koje je tamo počivalo, ili bolje rečeno, na dva zapisa: jedan rimski, u vidu kratke beleške, a drugi dopola napisan u nerazumljivom, vesto izmešanom skupu slova, brojeva i znakova. Šifra. Samo što sam pogledala dole i načas osmotrila oblik svakog slova, prekinu me muški glas. „Šta to radiš? Izlazi odatle!“ Muškarac Mateovih godina, malo viši od mene i žilave građe, stajao je u dovratku sobička. Bilo je očigledno da je pero njegovo. Prsti su mu bili umrljani ljubičasto-crnim mastilom, kao i krilo njegove bledoplave tunike, još uvek mokro od nedavnog, neuspešnog pokušaja da se ukloni fleka. Iako je govorio prigušenim glasom, mnogo me je prepao, i to ne samo zbog činjenice da sam uhvaćena na mestu gde ne bih smela da budem; njegove crte lica bile su mi poznate na neki mračan, uznemiravajući način. Imao je uredno potkresanu sjajnocrnu bradu i kosu, tamnosive oči i lice koje bi bilo naočito da ga nije ružio oštar, istaknut nos. Piljio je u mene s neskrivenom srdžbom i ogorčenjem. „Gospodine, oprostite mi“, kazah, oborivši pogled. „Samo tražim pero. Priznajem, htela sam da uzmem vaše, ali vidim da vam je potrebno.“ Pomno me osmotri, pošto sam i ja njemu delovala poznato. Naposletku upita glasom tek nešto glasnijim od šapata: „Koliko dugo ste bili ovde?“ „Svega nekoliko trenutaka“, veselo odgovorih. On prođe pored mene, otvori fioku svog stola i dade mi novo pero. „Evo, izvolite“, reče. „Sada idite i ne vraćajte se.“ Izađoh i zatvorih vrata za sobom; začuh kako je s druge strane navučena reza. Vratih se kod Katarine na terasu i sedoh kraj nje; pisala sam ono što mi je ona diktirala. U pismu je izrazila želju da se nasamo sretne s monsinjorom Montanjom, „želim ponovo da vas vidim kako bismo nastavili razgovor započet prethodne večeri.“ Prilično se mučila s rečima pre nego što je na kraju s gađenjem mahnula rukom zbog nemogućnosti da smisli odgovarajući kitnjasti izraz. „Želite li da govorite o svojim osećanjima prema njemu?“, zapitah, pitajući se šta bi Bona mislila o tome što pomažem Katarini u ovom nedoličnom poduhvatu. Iskreno zbunjena, ona podiže zlatnu obrvu; lepa bela koža iznad obrve joj se nabora. „Osećanjima?“

- 118 -

Priguših glas: „Volite li ga, gospo? Je li osvojio vaše srce? Mislite li samo o njemu i ni o čemu drugom?“ „Ljubav“, razdraženo kaza, pa se kratko i prodorno nasmeja. „Dea, nemoj mi reći da veruješ u tu besmislicu koju su izmislili trubaduri!“ Pocrveneh. „Mnogi veruju. Gospo, on će želeti da zna vaša osećanja.“ Katarina uzdahnu i zavali se nazad u stolicu, stavivši dlan na čelo i zažmurivši, kao da je sama ta zamisao zamara. „On je veoma zgodan“, reče. „Želim ga.“ „I... Sigurno gajite neko osećanje prema njemu, zar ne?“ Otvori napola oči, razdražena samim nagoveštajem tako nečega i poče da masira tačku između obrva. „Jedva ga poznajem“, promrmlja. „Ali neću da provodim život bez uživanja u telesnim zadovoljstvima, a Đirolamo nema nameru da me nauči kako da uživam. Čula sam da su Francuzi veoma nadareni ljubavnici.“ Oči su mi se verovatno raširile zbog njenog hladnog, proračunatog srca, jer ona kratko progunđa i nezadovoljno mahnu rukom. „Ne marim za osećanja! Samo mu reci ono što zvuči najbolje i što će ga naterati da me poželi“, razdraženo kaza. „Pretvaraj se da nisi stidljiva i da pišeš ljubavno pismo svom mužu. I ne zaboravi da ga napišeš u šiframa. Trenutno imam dovoljno briga i odista mi ne treba da Đirolamo ili neko drugi sazna za ovo.“ Nakon toga, dok sam sedela na sunčevoj svetlosti i slušala umilni cvrkut ptica i zujanje pčela u vrtu, setih se gde sam prvi put videla Đirolamovog tajnog pisara: kako jaše preko Lombardijske ravnice s Mateovim klonulim telom prebačenim preko svog sedla.

- 119 -

Četrnaesto poglavlje

Tog dana, dok je Katarina ostala na terasi i pokušavala da ublaži glavobolju, otišla sam do velikog ormana ugrađenog u zidu gde je Katarina držala ogroman broj haljina i velova za glavu, kao i kovčege s draguljima. U ormanu se nalazio i jedini kovčeg koji sam ja donela iz Pavije. Posegoh ispod pažljivo složenih rukava, korseta i nadsuknji, izvadih papire koje je ostavio Mateo i prelistah ih tražeći ključ za šifrovanje. Ostatak vratih u skrovište ispod moje odeće. Ponesoh se sobom taj spis, papir i pero do Katarinine radne sobe i zaključah vrata. Trebalo mi je mnogo više vremena da napišem ubedljivo ljubavno pismo nego da ga šifrujem; koristeći Mateov način šifrovanja kao osnovu, stvorih sopstvenu šifru s neznatnim izmenama. U stvari, to uopšte nije bilo teško uraditi - ili sam možda, poput svog brata, bila nadarena za taj posao. Pošto sam stvorila sopstveni ključ za šifrovanje, prevedoh ljubavno pismo monsinjoru Montanju u šifru i napisah još jedan primerak ključa za šifrovanje. Presavih i drugi primerak ključa za šifrovanje i šifrovano ljubavno pismo u trećine i zapečatih ih voskom. Izvorno ljubavno pismo potpalih svećom i pustih uvijene, izgorele ostatke da padnu u prazno ognjište. Vratih se do ormana u zidu i sakrih papir s ključem za šifrovanje u moj kovčeg, pa odoh do štale. Usamljeni konjušar čistio je jedan odeljak od balega i blata; u pitanju je bio momčić, čupave svilenkaste kose boje šargarepe i lica toliko umrljanog prljavštinom da su se beonjače njegovih plavih očiju uznemiravajuće isticale. Ponudih mu dva srebrnjaka da dostavi poruku „od gospodara francuskom izaslaniku, ali da to mora uraditi krišom, pošto sadrži tajnu.“ Rekoh mu da pismo treba da preda pomoćniku izaslanika Žeraru Montanju, lično, i objasnih mu da ne srne nikome da ga pokazuje, nego da sačeka da stigne i drugo pismo. A ako prvo bude bezbedno dostavljeno, daću mu još dva srebrna novčića i drugo pismo koje će narednog dana odneti monsinjoru Montanju. Zainteresovan mogućom opasnošću posla, on željno pristade. „Biću slobodan u podne kada bi trebalo da odem na misu“ kaza, „ali upravnik štale ne mora da zna da sam otišao na drugo mesto. Niko neće znati, kunem se.“ Dadoh mu pismo s ključem za šifrovanje uz podsećanje da ćemo se sresti sledećeg dana u isto vreme i na istom mestu. Nisam se usudila da pošaljem oba pisma zajedno da ih neko ne bi presreo. Vratih se do Katarinine odaje da izvestim o uspešno obavljenom poslu, ali otkrih da se ona vratila u krevet i zadremala. Izađoh na terasu da sedim u senci platnenog krova i razmišljam o Mateovoj smrti i jahaču koji ga je doneo kući. Nisam ništa znala o razlozima zbog kojih je pokojni vojvoda Galeaco poslao Matea u Rim. Očigledno se radilo o osetljivom zadatku, koji je uključivao Lorenca Medičija; zašto bi inače Lorenco došao u tajnu posetu vojvodi? Zašto bi se inače Lorenco nadao da će nasamo razgovarati s Mateom odmah nakon povratka mog muža iz Rima? Pre nego što je njegova neizbežna smrt zahtevala da bude brzo vraćen kući, Mateo je uz naoružanu pratnju vodio papske legate iz Rima da se sastanu s vojvodom. Koliko god se trudila, nisam mogla da se setim ničega o kardinalima koji su došli da se vide s Galeacom; dani

- 120 -

neposredno posle Mateove smrti bili su krajnje zamagljeni. Setila sam se samo crnokosog jahača. Jahač koji je služio kod grofa Đirolama kao pisar i sedeo sam u sobičku sakrivenom od pogleda, šifrujući tajne poruke, te putovao u Paviju zajedno s Mateom i papskim legatima koje su poslali Njegova svetost i Đirolamo. Da li je tokom putovanja otkrio da je moj brat bio Medičijeva uhoda? Preplavi me talas bola i besa; sklopih ruke i prislonih vrhove prstiju na usne, ali nisam mogla da se molim. Umesto toga, obratih se anđelu. „Dođi k meni“, prošaputah. „Pokaži mi istinu. Ako je on ubio Matea, pruži mi dokaz.“ U znak odgovora, anđelove reči naglo se obrazovaše u mom umu, potisnuvši sve ostale misli. Već sam ovde. Međutim, tvoja tama mi sputava jezik... Zakuni se da ćeš mi se pokoravati do smrti, pa ću ti sve otkriti. Zažmurih i videh Devetku mačeva: četiri mača ukrštena s druga četiri, dok je sečivo devetog prolazilo pravo kroz sredinu ukrštenih mačeva, s vrhom uperenim naviše... A sa svih njih je curila krv. „Pokoravaću se“, prošaputah, „ako ćeš da mi pokažeš ko je ubio mog brata...“ U mom srcu i umu usledi samo muk. Muk i gorki bol koji nagriza. Slabo sam spavala te noći, a sat pre praskozorja izgubih bitku s nesanicom i odenuh jednostavnu halju da pokrijem svoju tanku lanenu košulju. Pošto je još uvek bio mrak, uzeh svetiljku i spustih se stepenicama u istočno krilo na drugom spratu - Đirolamov deo palate. Iznenadih se što vidim već upaljene svećnjake, iako je u hodniku vladala tišina. Krenuh na drugi kraj hodnika do sobička gde sam pronašla papir i mastilo. Bio je to sasvim nerazborit čin; vrata su nesumnjivo bila zaključana, a nisam imala osmišljenu zamisao, već samo nagonsku potrebu da otkrijem šta god mogu o pisaru. Svećnjak na zidu blizu vrata skladišne prostorije bio je upaljen, a vrata odškrinuta. Zadržavši dah, pođoh prema pragu i zavirih unutra. Na istočnom zidu stajale su uredno poredane, visoke drvene police na kojima su bili poslagani svakojaki predmeti: svežnjevi papira, svici čistog pergamenta, bočice s mastilom, mastionice, bugačice, knjigovodstvene knjige, kutije, šila, uveličavajuća stakla, lenjiri, nožići za oštrenje pera, kamenovi plavci,42 mastiljave trake, pokretni pisaći stolovi, vunene krpe za brisanje prašine, i hrpa potpuno novih nenaoštrenih pera. Na drugom kraju prostorije, blizu zatvorenih vrata pisarevog sobička, stajala je sagnuta žena - s crnim šalom obavijenim oko glave - koja je posezala rukama za jednim pokretnim pisaćim stolom na najnižoj polici; pored nje su stajali metla i kanta za đubre. Obrazi su joj bili izbrazdani i upali, a oči gotovo sakrivene znatno naboranom kožom; imala je široka ramena i kukove; nosila je crnu seljačku tuniku bez korseta, belu kecelju i kožni remen oko vrata s kojeg je visilo desetak ključeva. Stenjući, žena pade na kolena, a svežanj ključeva zazvecka; potom, čvornovatom rukom podiže ćošak jednog od iskošenih pisaćih stočića, a drugom poseže ispod stočića i izvadi odande još jedan ključ. Spusti sto i, s jednom rukom čvrsto prislonjenom na susedni zid radi oslonca, ustade, zastenjavši. Posmatrala sam kako je tim ključem otključala vrata pisarevog sobička i unela unutra metlu i kantu za đubre.

Plavučac, šupljikavi kamen vulkanskog porekla koji služi za glačanje i čišćenje. Odlikuje se lakoćom, oštrinom, trajnošću i nelomljivošću. (Prim. prev.) 42

- 121 -

Kada je završila s čišćenjem, ona zaključa vrata i vrati ključ ispod stola. Pojurih u najbliži otvoreni ulaz na suprotnom kraju hodnika i ostadoh prislonjena uza zid, a žena izađe u hodnik, zaključa vrata i od skladišne prostorije, pa se diže na prste i spusti ključ vodoravno na držač obližnjeg zidnog svećnjaka. Pređe u susednu odaju - biblioteku. Pohitah hodnikom, uzeh ključ sakriven na zidnom svećnjaku, otključah vrata skladišne prostorije i šmugnuh unutra. Zatvorih vrata za sobom i stavih moju svetiljku dole na policu, pa izvadih ključ od sobička sakriven ispod pisaćeg stočića. Posle nekoliko sekundi stajala sam u pisarevom sobičku držeći svetiljku. Nije bilo traga ikakvim pismima, ni šifrovanim ni običnim. Pokušah da otvorim fioke pisaćeg stola, ali su obe bile zaključane. Osujećena, visoko podigoh svetiljku i polako obiđoh sobičak, tražeći moguće skrovište za još jedan ključ. Upravo kada sam htela da odustanem, primetih da je desna stražnja nogica stola tamnija od ostalih. Čučnuh ispod stola i okrenuh svetiljku prema njoj. U pomrčini se činilo kao da je samo prljava, ali sada ugledah stotine mastiljavih otisaka prstiju pri samom dnu nogice, gde je njen završni deo počivao na nedovršenom kamenom podu. Đirolamov pisar nije bio samo neuredan, nego i nemaran. Pomerih svetiljku na drugu stranu i s obe ruke odigoh desnu nogicu stola za širinu prsta od poda. Tamo je, kao nagrada, ležao ključ. U gornjoj levoj fioci nalazila su se dva spisa: kratko pismo i pola stranice ispisane šifre koju sam videla dan ranije. Naš pisar nije daleko odmakao s tim. Sedoh na pisarevu stolicu, podigoh svetiljku pored sebe na sto i pročitah kratko pismo. Očigledno mu je bilo diktirano, jer je pisar pisao u žurbi. Vmilosti, najuzviš. Montefeltro itd. Sada smo potp. posvećeni svrgavanju 1. građanina s vlasti, vaša pomoć bitna za naš uspeh, treba da okup min 600 ljudi ispred zidina Fire, naši ljudi srediće oba brata, kada im dođe kraj, Krava će zvoniti kao znak, tada vaše snage zidine uzmu, idite do P. d. Sinjorije, priključ Paciju u optužbi Lor. i por. Svaki otpor skršiti. NjS vam obećava ne samo bogatu nagradu kako dogovoreno već i usluge i zemlje. Brz odgovor kao znak vašeg pristanka - naum biće skoro sproveden. Stiže obaveštenje o danu, času. S najdub poštovanjem, itd. Ispustih uzdah koji bi bio čujan svakom ko bi tuda prolazio hodnikom i rukom pokrih usta. Znala sam gde je Fira i ko su oba brata, pošto sam odsela u njihovoj palati posle Mateove sahrane. Poznavala sam I građanina Lor. Znala sam čak i da je Krava zvono koje zvukom nalik „mukanju“ poziva sve građane Firence na gradski trg Pjaca dela Sinjorija. I suviše dobro sam razumela šta sve to znači. Đirolamo Rijario i NjS iliti Njegova svetost kovali su zaveru da ubiju Lorenca Medičija i njegovog brata. Ne sećam se kako sam vratila pismo gde je bilo, zaključala vrata i vratila tri ključa na njihovo mesto, mada sam to sigurno učinila. Samo se nejasno sećam povratka u Katarinine odaje, gde sam se tiho obukla dok je ona hrkala, a zatim sam odnela šifrovano pismo za Katarininu simpatiju Žerara Montanja u štalu. Platih niskom riđokosom konjušaru dva srebrnjaka, i nagovestih da bi, kada njegov zadatak bude ispunjen, mogao da dobije i treći. Sve to uradila sam u stegu ledene strave. Đirolamo je bio ubica, a Lorenco Mediči i njegov mlađi brat Đulijano nalazili su se u velikoj opasnosti. Bila mi je dužnost da ih što pre upozorim.

- 122 -

Kada sam se vratila u Katarinine odaje, ona je još uvek spavala. Ostavih papir sa šifrom koju sam stvorila za njenu prepisku s Montanjom, pa otiđoh hodnikom do njene radne sobe i zaključah vrata. Iskoristivši pero, mastilo i papir koje sam nedavno uzela iz skladišne prostorije, napravih još jedan primerak novostvorene šifre i napisah veoma kratko pismo. Don Lorenco, To sam ja, Dea, Mateova sestra. Sada živim u domaćinstvu Đirolama Rijarija i saznala sam da on i papa kuju zaveru da ubiju vas i Đulijana. Čuvajte se: Đirolamo je zatražio od vojvode Montefeltra da dođe ispred zidina Firence s vojskom od šest stotina ljudi, i namerava da mu javi znakom da zauzme grad na juriš čim vi i vaš brat budete usmrćeni. Budite na velikom oprezu; Đirolamo namerava uskoro da udari. Pažljivo sam šifrovala pismo. Kada sam završila, prinesoh izvorno pismo plamenu sveće; ono planu, brzo se savi i pocrne. Ostavih ga da dogori u hladnom ognjištu, pa presavih papir s ključem za šifrovanje i šifrovano pismo, zapečatih ih oboje voskom i sakrih u tajnom džepu u naborima moje suknje. Vratih se u spavaću sobu moje gospe da uzmem još jedan srebrnjak za mog omalenog glasonošu. Nažalost, Katarina se već probudila, i ozlovoljila kada je čula da joj njen budući ljubavnik verovatno neće odgovoriti tog dana, pošto će šifrovano pismo primiti tek posle podneva. Očajnički sam želela da tog jutra odnesem pisma za Lorenca omalenom konjušaru, kako bi u toku dana bila dostavljena firentinskom izaslaniku; umesto toga, celo jutro sam ispunjavala Katarinine hirove. Dva pisma sakrivena u džepu moje suknje prilično su me opterećivala. Nažalost, Katarina je bila zahtevna i uposlila me s desetak drugih zadataka. U nekoliko navrata me je prekidala žaleći se: „Šta je s tobom, Dea? Danas si potpuno odsutna!“ Radi njene sigurnosti, nisam mogla da joj se poverim, pa sam promrmljala nekoliko nejasnih izgovora i izvinjenja. Vreme je brzo prošlo; kada sam odjednom čula podnevnu zvonjavu više crkvenih zvona, zaprepastih se. Na brzinu izmislih laž, kazavši Katarini da sam zaboravila da platim glasonoši i kako moram to odmah da uradim. Potom potrčah do štale najbrže što su mi halje dozvoljavale, ali uzalud. Moj omaleni konjušar već je otišao na svoj zadatak. Skrhana, krenuh nazad do kontese. Kasno popodne, konačno se oslobodih Katarine i siđoh u prizemlje da sedim u velikoj kuhinjskoj bašti, smeštenoj neposredno pored trpezarije za sluge u udaljenom delu zapadnog krila. Kada se kuvar najzad pojavio da zvonom pozove na večeru, baštovani, zidari, zanatlije i štalski radnici, koji su morali da pređu preko pošljunčenog dvorišta između štale i same palate, umorno krenuše prema trpezariji. Spazih svog omalenog glasonošu; kada se približio, tiho ga pozvah. Bilo je očigledno da je uspešno obavio zadatak, pošto mi se široko osmehnuo, otkrivši da je skoro ostao bez jednog zuba. „Gospo!“ radosno uzviknu on. Utišah ga i odvedoh malo dalje od radnika koji su se okupljali da večeraju - nazad prema bašti iza središnjeg krila palate. Zaustavismo se u zidnom udubljenju - pored

- 123 -

fontane koja je tiho žuborila - potpuno zaklonjenom od pogleda prastarim ružinim grmom punim miomirisnih pupoljaka. „Gospo, vaša pisma su dostavljena“, prošaputa dečak, ozarivši se. „Pomoćnik francuskog izaslanika, onaj čije ime zvuči kao planina,43 lično je došao po drugo pismo i nagradio me!“ „Odlično si obavio posao“, tiho odvratih, „ali sada imam kudikamo važniji, i još tajnovitiji zadatak za tebe.“ On ponosno ispravi slabašna ramena. „Mogu i to da uradim!“ „Postoji li mogućnost da večeras odeš u grad?“ „Večeras?“ Dečak napravi grimasu, a mene obuze griža savesti. „Sve je u redu“, naglo rekoh, zaključivši da ću morati da pronađem način da sama odem tamo. „Nemam pravo da tražim od tebe da uradiš nešto tako opasno.“ „Sigurnije je da dečak ode uveče u grad nego žena“, mudro kaza. „Osim toga, gospo, upravo sam smislio način da to izvedem. Kuda želite da odem?“ „Do kuće firentinskog izaslanika“, odgovorih. Kada je Katarina tek stigla u Rim, njen zvanični sekretar bio je preopterećen ogromnom količinom prepiske koja je bila potrebna da se u njeno ime zahvali stotinama ljudi koji su dali svadbene poklone. Tada sam pripomogla, i saznala gde živi većina izaslanika; dadoh dečaku adresu. On klimnu i načas razmisli. Dok je razmišljao, izvadih dva zapečaćena pisma iz džepa i pokazah mu ih. Bila sam krajnje nevoljna da pošaljem oba istovremeno, pošto bi, ako budu presretnuta zajedno, Đirolamo otkrio da ima uhodu Medičijevih u svom domaćinstvu, ali sam odveć strahovala za živote Lorenca i Đulijana da bih čekala još jedan dan. „Niko osim samog izaslanika ne sme da vidi ova pisma“, strogo kazah. „Kako se zoveš, dete?“ „Anđelo, gospo.“ Jedva suzdržah osmeh. „Anđelo, naši životi zavise od čuvanja ove tajne od svih osim izaslanika. Ako iko drugi u ovom domaćinstvu sazna za pisma, bićeš u najmanju ruku surovo kažnjen, a ja ću umreti.“ Blede oči mu se raširiše. „Zašto, gospo? Hoće li pisma nauditi nekome?“ Odmahnuh glavom. „Neće. Spasiće nečiji život. Zato moraju da budu dostavljena što je pre moguće. Uradila bih to sama, ali moja gospodarica ne voli da budem predugo odvojena od nje.“ Odvažno ispravivši ramena, on klimnu glavom. „Znači, pisma služe dobrom cilju. Uradiću to. Vi ste fina gospa i ne želim da vas snađe nikakvo zlo.“ „Hvala ti, Anđelo. Ti si dobar i hrabar dečak. Kada pisma budu bezbedno dostavljena, daću ti zlatnik. U međuvremenu...“ Izvadih srebrnjak iz džepa i predadoh mu ga zajedno s pismima. „Uzmi ovo za svoj trud.“ Željno uze novčić i pisma i sakri ih unutar prljave tunike. Naterah ga da nekoliko puta ponovi sledeće rečenice: „Dostavite ova pisma Lorencu Medičiju, svako po različitom glasonoši. Radi se o životu i smrti.“ Kada je, na moje zadovoljstvo, zapamtio šta treba da kaže, otpustih ga; posmatrala sam ga kako trči nazad do štale umesto ka trpezariji i prošaputah anđelu molitvu za njegovo dobro. Do trenutka kada sam se zaputila nazad baštenskom stazom, pa preko dvorišta do Katarininog krila palate, dnevna svetlost je brzo gasnula. Zadubila sam se u misli u kojima su bili sukobljeni strah i olakšanje, sada kada sam preduzela mere za Lorencovu dobrobit. 43

Montanja na italijanskom znači planina. (Prim. prev.)

- 124 -

Šta ću da radim ako dečak ne uspe da dostavi pisma? Bila sam toliko obuzeta uznemiravajućim mislima da nisam pažljivo gledala kuda idem, a dok sam se uspinjala stražnjim stepenicama koje su vodile do Katarininih odaja - maltene po mraku, pošto zidni svećnjaci još nisu bili upaljeni - naleteh na nekoga ko je tuda silazio. „Izvinite, gospodine“, rekoh, trgnuvši se. Podigoh glavu i ugledah pisara, pa ustuknuh korak kao da sam upravo nagazila zmiju otrovnicu. Pisar se nije pomerao; nepomično je čekao u polumraku. Bio je veličanstveno odeven, u tuniku od tamnosrebrnog brokata, s ljubičastim svilenim rukavima opšivenim srebrnom trakom; crna kosa i brada bile su mu sveže potkresane, a pernati završetak pera za pisanje virio je iza njegovog desnog uha. Beonjače njegovih tamnosivih očiju bile su zakrvavljene; bio je iscrpljen, ali su mu, kao i meni, snagu udahnuli napeti živci. „Gospo Dea“, prozbori blagim, ali krajnje ozbiljnim glasom. „Ne znam vaše ime, gospodine“, kazah. „Luka“, odvrati i blago se pokloni. „Luka da Sijena.“ Njegove reči bile su ljubazne, ali mu je glas odavao ozlovoljenost, hitnost i nenaklonjenost. „Oprostite mi što vas se nisam setio ranije, gospo; vaše lice mi je delovalo prilično poznato, ali sam pretpostavio da sam vas video samo u pratnji Njene preuzvišenosti. Ne znam da li se vi mene sećate.“ „O, da“, izustih, dok mi je srce snažno tuklo; glas mi nije bio nimalo prijateljskiji od njegovog, ali sam znala da ne treba sumnjivo da se ponašam. Bila sam toliko zabrinuta za sigurnost braće Mediči da mi se um još nije bio usredsredio na posledice Đirolamove tajne prepiske. Do tog trenutka, bila sam samo sumnjičava prema pisaru Luki, ali sada se setih moje molitve. Dođi k meni, zamolila sam anđela. Ako je on ubio Matea, pruži mi dokaz. A onda sam otkrila Đirolamovo tajno pismo u kome izražava nameru da ubije Lorenca. Misli mi se vratiše do prethodnih božićnih praznika i Lorencove tajne posete Milanu. Prema Katarini, on je došao da razgovara s vojvodom Galeacom Sforcom o Imoli, gradiću koji sada pripada zapovedniku papske vojske Đirolamu Rijariju. Međutim, u to vreme Lorenco se snažno protivio davanju Imole na upravljanje papi Sikstu. Imola se nalazila preblizu Toskane, pa bi Đirolamova vlast nad gradićem predstavljala opasan presedan. Papa je već upravljao papskim državama; velika moć u njegovim rukama značajno bi narušila stabilnost Italije i dovela do novih sukoba. Do tog trenutka, Imola je bila pod vlašću Milana, ali je papa Sikst pritiskao svog budućeg zakonskog srodnika vojvodu Galeaca da Imolu kao svadbeni poklon preda Katarini, a time, u stvari, njemu i Đirolamu. Međutim, Lorenco je ubedio vojvodu Galeaca u ispravnost svog stanovišta, pa je ovaj naposletku odbio papin zahtev. Dve nedelje kasnije, ubijeni Galeaco je ležao u katedrali Svetog Stefana, a moj Mateo bio je mrtav. Ove misli proleteše mi kroz glavu, a Luka se nagnu napred i jedva čujnim glasom reče: „Ponovo ste bili u mojoj radnoj sobi, iako sam vas jedanput već upozorio. To je bilo nerazborito i veoma opasno.“ „Nisam bila u vašoj radnoj sobi“, prošaputah. „Ne samo da ste bili u njoj“, odvrati on šapatom, „nego ste pregledali i moj sto.“ „Nisam, gospodine!“ „Gospo, laganje vam ne pristaje“, primeti Luka, „mada moram da vam odam priznanje što ste bili tako pronicljivi. Postoji začkoljica u vezi s ključem od mog stola. Ako ključ nije vraćen na određen način ispod nogice, sto se onda drma.“ „To se mene ne tiče, gospodine.“

- 125 -

„Potpuno ste u pravu povodom toga.“ Primače mi se korak i uhvati me za zglob na ruci, pa me privuče blizu sebi tako da mi je šaputao pravo na uvo. „Ni dva spisa nisu vraćena u fioku tamo gde su bila. Pročitali ste pismo, zar ne?“ Otrgoh ruku iz njegove ruke. „Ne znam o čemu govorite!“ „Zašto ste onda razgovarali s onim dečakom u bašti? Zašto ste mu dali dva pisma? I zašto izgledate tako uplašeno?“ Odgurnuh ga. On izgubi načas ravnotežu, ali je povrati sprečivši pad. Prokleh svoje teške skute dok sam pokušavala da ih pokupim kako bih potrčala, ali on poseže rukom naniže, uhvati me za lakat i, ovog puta me čvrsto držeći, okrenu pravo prema sebi. Stajali smo licem u lice, dovoljno blizu za poljubac; na licu osetih njegov topao dah, a oči mu se suziše s neumoljivom hitnošću. „Ne bih voleo da vidim da vas snađe ista sudbina kao i vašeg muža“, prošaputa. „A ako nastavite putem kojim sada idete, gospo, upravo će se to desiti.“ U tom trenutku, na odmorištu iznad nas pojavi se Teodora. „Tu si!“ kaza ona. „Traži te Njena preuzvišenost.“ Čim nas je Teodora osmotrila odozgo, Luka pusti moju ruku. Smesta pokupih skute i ne pogledavši više pisara drhtavim nogama pohitah uza stepenice.

- 126 -

Petnaesto poglavlje

Te noći sam loše spavala, pošto mi je um razmatrao sve moguće odgovore na pretnju pisara Luke. Možda je već rekao grofu Đirolamu za moje mešanje, što znači da sam bila osuđena na propast, pa bi mi najsigurnije bilo da se dignem iz kreveta po mraku, uzmem jednog konja i krenem na dugo putovanje u Firencu. Međutim, ako je Luka obavestio grofa o mom prestupu, zašto je onda došao k meni u tajnosti - da me upozori? Grof Đirolamo bio je poznat po plahovitosti i bezobzirnosti; da je znao, već bih bila mrtva ili ležala na nekoj spravi za mučenje u podzemnoj tamnici Anđeoske tvrđave. Jedan sat pre izlaska sunca još uvek nisam imala jasnu zamisao kako da pobegnem ili zaštitim sebe. Odlučila sam samo jedno: da više neću biti strpljiva i čekati na otkrivanje istine u vezi sa smrću mog brata. Ustadoh u pomrčini, obukoh se i, pazeći da ne probudim moju gospu, nagnuh se preko nje da pronađem dršku bodeža zavučenog neposredno ispod madraca, u gornjem ćošku gde je Katarinina glava obično počivala na jastuku. Na sreću, kontesa se prevrnula na sredinu kreveta i ležala ispružena potrbuške. Bešumno izvadih bodež, stavih ga u džep suknje tako da mogu brzo da ga uzmem i skliznuh kroz vrata. Pošto većina slugu još nije ustala, hodnici su bili prazni, a zidni svećnjaci pogašeni; iskoristih pomrčinu da neprimećeno pređem iz kontesinog istočnog krila u prilično udaljeno, grofovo zapadno krilo. Trpezarija za sluge nalazila se u donjem kraju zapadnog krila. Zadržah se na izvesnoj udaljenosti od nje, čekajući u sivoj jutarnjoj magli sve dok jako rimsko sunce nije počelo da izlazi, a služavka u kuhinji zazvonila velikim bakarnim zvonom. Zagledala sam nestrpljivo u svako obličje koje je išlo preko pošljunčenog dvorišta, obasjanog sve jačom svetlošću. Smrknuti ljudi su se gegali, pogleda oborenih prema zemlji; dečaci su trčali u trpezariju, nasmejani i poletni. Moj omaleni glasonoša stiže među poslednjima; sporo je šepao, a kada se približio, videh da mu je oko otečeno i da ima masnicu. Kada me je spazio, on se ukoči od straha i baci pogled preko ramena, kao da se razmišlja da odjuri nazad u štalu. Uhvatih ga za ruku pre nego što je mogao da pobegne i odvukoh iza ćoška palate, gde nas je visoki grm smreke zaklanjao od pogleda onih koji su i dalje išli na doručak. „Anđelo, šta se dogodilo? Jesi li dobro?“ On okrenu usko lice od mene i pokuša da priguši jecaj; krupna suza skliznu mu niz mršavi obraz. „Mislim da ne bi trebalo više da razgovaram s vama, gospo.“ Preplavi me talas krivice. „O, Anđelo, jesu li te povredili? Tako mi je žao! Samo mi reci šta se dogodilo s pismima i neću te nikada više uznemiravati.“ „Upravnik štale“, reče, pa iskreno zaplaka. „Uhvatio me je dok sam sinoć pokušavao da uzmem konja. Objasnio sam mu da sam to radio na zahtev jedne od kontesinih dvorskih dama, ali nije mario. Istukao me je.“ Drhtavo udahnu i obrisa o rukav uplakane oči i nos koji mu je curio.

- 127 -

„Tako mi je žao“, ponovih. „Pogrešila sam što sam te umešala u ovo. Anđelo, ti si dobar dečak i upravnik štale se ogrešio što te je udario. Vrati mi pisma. Pronaći ću drugi način da ih dostavim. Molim te, zadrži novčić.“ „Ne mogu. Nisu više kod mene.“ Zgranuta, uhvatih ga za tanku ruku. „Kako to misliš?“ „Upravnik štale ih je uzeo. Čak i novčić.“ Zavrte glavom. „Rekao je da će ih vratiti grofu kako bi mogao da ih dostavi neko odgovorniji. Žao mi je, gospo. Nadam se da neće i vas kazniti.“ „Sve je u redu“, kazah, skamenjena. „Ti si dobar dečak i žao mi je što si propatio zbog mene. Hvala ti za pomoć.“ Razum i nagon samoočuvanja su mi nalagali da odmah pobegnem, pa ipak, dok sam se polako vraćala u palatu, nisam razmišljala o krvničkom grofu, ni o njegovom podmuklom pisaru, niti o mučenju koje me je verovatno očekivalo. Umesto toga, mislila sam na Matea, s tamnokestenjastom kosom natopljenom znojem i zakrvavljenim beonjačama. S tom slikom došao je njegov poslednji zahtev: Reci Lorencu: Romul i Vuk nameravaju da te unište. Delovalo je više nego očigledno; znamen Rima bila je vučica, a Romul je bio dete na njenoj sisi. Ko bi to drugi mogao biti osim pape Siksta i njegovog sina krvnika Đirolama? Prisetih se kako je u Milanu dvoranin Karlo Viskonti klonuo od bola kada mu je vraćena obljubljena mlada sestra iz ruku vojvode Galeaca; kao i izraza žarke mržnje, i beskrajnog zadovoljstva u njegovim očima u trenutku kada je vojvodu probo mačem. Nekoliko meseci sam živela u domaćinstvu koje pripada ubici mog voljenog brata, potpuno nesvesna toga. Ako pokušam da se osvetim, verovatno neću poživeti dovoljno dugo da upozorim Lorenca kako je opasnost koja mu preti višestruko uvećana. Međutim, ako ne budem uspela u tome, onda ću se postarati da idejni tvorac smrtonosne zavere i glavni izvršilac njegovih zamisli budu uništeni. Bio je to krajnje glupav naum; hrabrila me je činjenica da sam ponela Katarinin bodež. Suočiću se s pisarom u njegovoj radnoj sobi, saznaću da li je rekao Đirolamu da sam uputila pismo Lorencu, nateraću ga da prizna svoju ulogu u ubistvu, pogubiću ga, a onda ću požuriti najkraćim putem do Đirolamove odaje. Stražarima ću reći da imam privatnu poruku za grofa od moje gospodarice, namenjenu samo za uši njenog muža. Bila sam toliko obuzeta mračnim mislima da sam se našla u hodniku ispred skladišne prostorije, ne sećajući se kako sam tamo dospela. Vremešna služavka već je upalila zidni svećnjak kraj vrata i vratila ključ na mesto. Kada sam uzela ključ i otvorila vrata skladišne prostorije, shvatih da je pisar verovatno promenio brave. Na moje iznenađenje, gvozdeni ključ od unutrašnjeg sobička bio je sakriven na istom mestu, a vrata se lako otvoriše posle samo jednog okreta ključa. Na moje olakšanje i razočaranje, pisar još nije bio stigao, iako je svetiljka gorela. Nagonski, posegoh rukom ispod nogice stola i pronađoh ključ na istom mestu. Otključah gornju fioku stola i otvorih je, čudeći se pisarevoj nepažljivosti. Fioka je bila prazna, izuzev dva predmeta: mog šifrovanog pisma Lorencu Medičiju i pisma s ključem za šifrovanje; oba su bila otpečaćena. Uzeh pisma, opijena srećnim obrtom. Strpah ih u džep i - na zvuk otvaranja naspramnih vrata koja su vodila do odaje grofa Đirolama - izvadih bodež. Bio je to pisar Luka, koji je mirisao na sapun i u jednoj ruci držao tanjir sa sirom i grožđem. Sjajnocrna kosa bila mu je mokra i uredno začešljana, a nosio je lepu tamnoljubičastu tuniku opšivenu crno-zlatnom trakom, kao da je krenuo na svečani prijem ili nedeljnu misu. Sa sirom u ruci, čekao je moj sledeći potez, a kada je nogom naglo

- 128 -

otvorio vrata, misleći da me iznenadi, očigledno nije uzeo u obzir koliko je tanjir s hranom umanjio utisak opasnosti kojom je želeo da odiše njegova pojava. U drugoj ruci držao je nož. Brzo spusti tanjir na sto, sve vreme držeći nož uperen prema meni, pa tek u poslednjem trenutku primeti da sam i ja naoružana. Povuče se korak, posebno zato što se, nesvestan mog bodeža, gotovo naslonio na sečivo. Zamahnuh bodežom prema njemu, na šta se on odmače i odlučnije uperi nož ka meni. „Ubio si Matea“, prosiktah. „Priznaj!“ Iznenađeno podiže crne obrve. „Vi ste jedna krajnje uznemirena mlada žena“, prozbori. „Ili ste potpuno šašavi, u šta sumnjam, ili želite da umrete, a nećete sami sebi da presudite.“ „Matea da Prata", ponovih. „Ubio si ga po naređenju grofa Đirolama. Prošlog Božića, kada si došao u Milano. Priznaj i prihvati svoju sudbinu!“ On usredsredi pogled prvo na mene, a zatim na vrh mog čeličnog bodeža. „Ne možete biti dalje od istine.“ Sledećeg trenutka baci se na mene. Smogoh hrabrosti da se ne povučem, već iskoračih napred na jednoj nozi, kao što sam mnogo puta videla da rade muškarci, i pokušah da zadam udarac Katarininim sečivom. Bio je odveć uvežban i okretan, pa pogodih samo vazduh. Pre nego što sam mogla da uzmaknem i ponovo ga napadnem, on me zgrabi za desni zglob i izvrnu ga; Katarinin bodež pade sa zveketom na kameni pod. Držeći nož uperen ka meni, on zamahnu nogom i šutnu bodež u ćošak na drugom kraju. Dahćući, pogledah oštar, sjajni vrh noža uperenog u mene i načas se skamenih. Fioka stola i dalje je bila otvorena; on vide da je prazna, pa mi dade znak nožem. „Pismo, moliću.“ Glas mu je bio odlučan i prožet umorom. „I papir s ključem za šifrovanje. Ne protivrečite mi, znam da su kod vas.“ Polako ih izvadih iz džepa, misleći da ih bacim na pod neposredno ispred mene. On prozre moju nameru i pokaza oružjem na uljanu svetiljku na stolu. „Da se niste usudili“, prosikta. „Dignite staklo.“ Polako priđoh svetiljci i podigoh stakleni gornji deo, otkrivši plamen. „Hajde“, reče pisar. „Spalite pisma.“ Primače se korak i gurnu tanjir s hranom, koji skliznu do postolja svetiljke. „Uhvatite pepeo s tanjirom, ali zamolio bih vas da ne pada po siru.“ Prvo prinesoh plamenu okrivljujuće pismo Lorencu. Kada ga je zahvatio plamen, Luka tiho kaza: „Matea sam samo kratko poznavao, ali smo se u tom kratkom periodu sprijateljili. Ipak, pre toga smo godinama znali jedan za drugoga.“ „Lažeš“, odvratih, podigavši pogled s pocrnelog papira koji sam držala. „Putovao sam s njim iz Rima, kao jedan od Đirolamovih izaslanika zajedno s papskim legatima“, reče. „Ako sam ga ubio, zašto bih onda napustio svoj položaj i dopremio ga kući kako bi mu se što pre pružila pomoć? Zašto bih se pobrinuo da njegove bisage ne dopadnu u neprijateljske ruke i doneo ih vama, baš kao što je tražio od mene?“ Zatresoh glavom; misao je bila prebolna da bih je uzela u obzir. „Nemaš nikakav dokaz.“ „Glupačo!“ prasnu. „Zar ne vidiš da sam rizikovao život kako bih te zaštitio?“ Spusti nož, sede na stolicu neposredno pored mene i protrlja čelo kao da ga boli. Do tog trenutka, prvo pismo, jedini dokaz da sam izdala Đirolama, bilo je svedeno na hrpu crnog pepela koja je počivala između kriške sira snažnog mirisa i grožđa. Stavih na plamen svetiljke primerak svog ključa za šifrovanje, a on ponovo protrlja čelo.

- 129 -

„Izvini zbog moje plahovitosti“, kaza Luka, „ali nemaš nikakvu predstavu o opasnosti u koju si nas oboje dovela. Ako ti pružim dokaz da smo Mateo i ja bili prijatelji i zakunem ti se da je don Lorenco već upozoren - štaviše, nekoliko puta, pa ipak bira da zanemaruje opasnost - hoćeš li prestati sa svojim nepromišljenim ponašanjem? Hoćeš li obećati da ćeš se držati podalje od mog stola i prekinuti da ugrožavaš svoj život, kao i živote drugih ljudi?“ Zainteresovana, ali neuverena, zurila sam u njega. „Pruži mi dokaz.“ Oklevao je. „Mateo je bio siroče, kao i ti“, izusti, a kada sam pokazala snažno nerazumevanje za njegove reči, on dodade: „Kao i ja. Svi mi dugujemo životni položaj istom velikodušnom dobročinitelju. A ako ikome otkriješ tu poslednju činjenicu, ja sam mrtav. Sada možda možeš da razumeš zašto više ne smeš da dolaziš ovamo - zarad mog dobra - i zašto ne treba da budeš zabrinuta za Lorenca.“ Zatvorih usta od zaprepašćenja i zagledah se u titravi plamen, taman i zadimljen tamo gde je goreo papir, pa se zapitah gde je Luka još mogao da sazna taj podatak. Njegova misao verovatno je pratila moju, pošto reče: „Ne razumem zašto bi sumnjala u mene. Vratio sam Mateove bisage s njegovim dnevnikom netaknute. Istina je zasigurno zapisana tamo.“ Naglo se okrenuh prema njemu. „Ne umem da ga rastumačim. Nisam mogla da pronađem ključ za šifrovanje. Jesi li ti uspeo da ga pročitaš? Znaš li gde se nalazi ključ?“ Odmahnu glavom. „Ne, pretpostavio sam da ga imaš.“ „Ako ga nisi ti ubio“, zapitah prilično neljubazno, „ko je onda ubica?“ Pomno me je posmatrao; oči su mu bile oprezne, ali pune saosećanja. „Ne znam.“ „Bolje bi bilo da mi daš još neki dokaz“, kazah. Papiri su sada bili samo hrpa sve beljeg pepela na tanjiru. Luka vrati nož u korice i ode do drugog kraja prostorije da podigne Katarinin bodež s poda. „Još neki dokaz“, izusti, kada mi se približio s bodežom u ruci. „Gospo Dea, Mateo bi bio tužan da vidi da ste toliko opsednuti željom za osvetom. Osim toga, kako možete da budete tako sigurni da je otrovan i da nije umro od čudnovate groznice?“ Podigoh bradu i hladno rekoh: „Rekao mi je da upozorim Lorenca na Romula i Vuka.“ Nije se pretvarao da ne razume simboliku ovih imena. „Nema sumnje da su Đirolamo i Sikst predani uništavanju Lorenca“, kaza, „ali nisu imali razloga da ubiju Matea. Reći ću i ovo: on ne bi mrzeo svog ubicu kao što ga vi mrzite. Možda je na kraju propatio fizički, ali nije mučio sebe psihički, kao što vi sada činite. „A sada želite još dokaza, čak i pošto sam doneo Matea kući pokušavajući da ga spasem, dao vam njegove bisage i pustio vas da uništite spise koji su vas osuđivali - da ne pominjem činjenicu da sam rizikovao otkrivanje mog skrovišta pustivši vas u ove odaje. Dakle, reći ću vam još i ovo, gospo: da ste videli Obešenika u zvezdama i da je vaš brat bio veoma srećan pre svoje smrti. Zašto me mučite s ovim pitanjima? Zašto se ne posavetujete s onim koji će vas drage volje voditi?“ Pažljivo okrenu bodež u ruci tako da ga je na kraju držao za oštri vrh, i pruži mi dršku. Uzeh bodež, stavih ga u korice i vratih u džep. Vaš brat je bio veoma srećan pre svoje smrti. Brat, a ne muž - tajna koju su osim mene znali samo Mateo i Medičijevi. Rukama pokrih oči i zaplakah. „A ne“, začuh ga kako kaže. „Sve osim suza. Ššš, ovo je preopasno! Molim vas, budite tiši! Vratite se vašoj gospodarici! I nikome ne govorite o ovome!“ Osetih kako me gura prema vratima, pa preko praga; vrata se zatvoriše za mnom, a s njihove druge strane škljocnu reza. Nakon nekoliko trenutaka pribrah se i polako krenuh nazad do Katarininog krila.

- 130 -

Nekoliko sati kasnije, još uvek sam bila pod utiskom susreta s Lukom kada je stigao glasonoša na konju „s pozivnicom za zabavu od prijatelja, samo za oči Njenog preuzvišenog veličanstva.“ Uzeh pismo od konjušara, koji mi objasni da je glasonoša ispred palate i da čeka hitan odgovor. Predadoh pismo Katarini, koja je sedela u svojoj radnoj sobi i diktirala redovnu prepisku svom sekretaru za društvene odnose. Ona slomi pečat na pismu, otvori ga samo za širinu prsta, pa ga brzo zatvori; oči joj se raširiše s iščekivanjem, dok su joj usne bile čvrsto stisnute da bi sprečila osmeh. Rukom dade znak sekretaru i peharnici da izađu iz sobe, a meni da ostanem. Kada su se za njima zatvorila vrata, Katarina otvori pismo i otkri da ga je Francuz šifrovao - mojim ključem za šifrovanje. „Od Žerara je“ nestrpljivo izusti, pa mi dade znak da donesem ključ za šifrovanje. Vratih se s ključem i sedoh za sto moje gospe da joj napišem prevod. Kada sam završila, predadoh joj prevedeno pismo. Ona ga zgrabi i pročita naglas za sebe jedva čujnim glasom. Nije se baš najbolje snalazila sa slovima, zapevši nekoliko puta, ali je narastajuće uzbuđenje u njenom glasu ukazivalo na to da je shvatila suštinu. Moja draga, I ja žudim da vas vidim nasamo i govorim sve ono što mi leži na srcu. Kao i vi, nikada nisam bio tako naglo obuzet ljubavlju. Toliko sam zaokupljen sećanjem na vas - na vašu izuzetnu lepotu, slatke draži, plemenitu dušu - da ne mogu da jedem, spavam, niti da usredsredim um na svoje dužnosti. Vaše oči su poput safira, koža nežna i mirišljava kao krema, a kosa poput pletenog zlata. Kada mogu da vas vidim? Recite mi vreme i mesto i doći ću k vama! Nikakva dužnost me ne može odvojiti od vas. Vaš odani sluga, Katarina se nasmeja nekim rečenicama. „Oči poput safira!“ podrugljivo reče. „Kosa poput pletenog zlata! Kako otrcano! Dobro je što je izabrao da se bavi politikom, a ne pesništvom.“ Ipak, kikotala se od uzbuđenja i naredila mi da im utanačim sastanak te iste večeri, pošto je znala da je grof Đirolamo pozvao nekoliko ljudi u svoje privatne odaje da raspravljaju o politici, što će verovatno potrajati do duboko u noć. „Želite da dođe ovamo, u palatu“ prodahtah, „dok vaš muž ima goste? Mislim da je to krajnje nepromišljeno!“ Ona se isceri, previše dobro raspoložena da bi je razdražila moja grdnja. „To događaj čini još uzbudljivijim, zar ne?“ „Ne čini“, razdraženo odgovorih. „Bona mi je naredila da pazim na vas. Nemate još ni petnaest godina, a vaš sud u pogledu ljubavnih zavrzlama...“ „Nije tvoja briga“, ledenim glasom završi Katarina. „Ako vas muž otkrije, Vaše preuzvišeno veličanstvo“, kazah zvaničnim tonom, „u najboljem slučaju će vas pretući. Mogao bi čak i da vas ubije i niko u Rimu se ne bi usudio da ga zaustavi, niti da vas osveti.“ Ona nezadovoljno napući pune usne. Srditim, detinjastim tonom zapovedi: „Glasonoša čeka. Uradi kako kažem!“ Uzdahnuh i napisah odgovor.

- 131 -

Voljeni, Dođite večeras u moju palatu, kada crkvena zvona označe čas komplina. 44 Idite do ulaza za sluge iza istočnog krila; urediću da kapija bude otključana i bez straže. S vaše leve strane, koja vodi do stražnjeg dela imanja, nalazi se kaldrmisana staza. Pratite je kuda vodi, a kada naiđete na fontanu u obliku nimfe pored velikog maslinovog drveta, sačekajte tamo i ja ću vas pronaći. Imate moje srce. Žudim da vam dam više. K. Pre nego što sam poslala pismo, nagovorih Katarinu da pita svog sekretara o grofovim namerama za to veče: Đirolamo se sastajao sa „značajnim osobama koje su više volele da im imena ostanu neobelodanjena“, ali joj sekretar poveri da je pozvan i nadbiskup Pize Frančesko Salvijati. To me uznemiri, pošto sam znala da su se Medičijevi protivili Salvijatijevom postavljanju; Piza je bila firentinsko područje, a kao nadbiskup je uvek služio neko od Medičijevih sve dok Sikst nije imenovao svog daljeg rođaka Salvijatija, znajući da će to razbesneti Lorenca. Ipak, najviše me je zabrinjavala činjenica što će kardinali Bordžija i Dela Rovere kasnije u toku popodneva doći u palatu, a možda i večerati s Đirolamom i njegovim gostima, nakon čega će se svi sresti s Njegovom svetošću u Vatikanu. Međutim, Katarina je čvrsto odlučila da uživa sa Žerarom i ništa je nije moglo odvratiti od toga. Ostatak dana sve smo bile prezaokupljene isticanjem lepote moje gospe: telo joj je okupano i sa njega su počupane dlačice, kosa oprana i isprana sa skupocenom smesom cinobera,45 sumpora i šafrana kako bi dobila zlatnu boju; zubi su joj bili uglačani mermernim oblutkom, a njene plave oči umivene ružinom vodicom. Uprkos strci, nađoh vremena da razmislim o pisaru i svemu što je rekao. Videli ste Obešenika u zvezdama. Vaš brat je bio veoma sretan pre svoje smrti. Zašto se ne posavetujete s onim koji će vas drage volje voditi? Bila sam sigurna da je govorio o anđelu. I prepoznao je Matea kao jednog od mudraca, kojima je i sam pripadao. Luka je, takođe, bio uhoda Medičijevih, i što sam više razmišljala koliko se izložio opasnosti da bi me zaštitio - i koliko je i dalje rizikovao, verujući da neću progovoriti - to sam osećala sve veću krivicu što sam sumnjala u njega. Međutim, izraz „Romul i Vuk“ i dalje mi nije davao mira. Bilo je jasno da se odnosi na Đirolama i Siksta, a da je moj Mateo umro pokušavajući da upozori Lorenca o njihovim namerama. Zašto bi neko drugi oduzeo Mateu život? Za vreme kontesinog kupanja, kasnojutarnja zvona označila su tercu;46 dok je Katarina sedela na terasi, sušila raščešljanu kosu na podnevnom suncu i držala ruke u mleku, crkvena zvona širom grada označila su sekst. Do trenutka kada su na sredini popodneva označila none, njene sjajne kovrdže bile su suve, a do časa kada je sunce zašlo u vespersu, kosa joj je bila upletena u debelu pletenicu smotanu u kolut malo iznad potiljka; dugački zlatasti uvojci bili su umešno namešteni da joj uokviruju lice. Do trenutka kada su zvona označila komplin, Katarinine druge sluškinje su se povukle, a ja je, na njen zahtev, odenuh u jednostavnu srebrnastoplavu haljinu od svile, bez U Rimokatoličkoj crkvi poslednji od sedam kanonskih časova božanske službe. Sedam kanonskih časova (lat. horae canonicae) činilo je molitveno vreme. Tako je sveštenstvo računalo protok vremena. (Prim. prev.) 44

Merkuri-sulfid, u prirodi se javlja kao mineral cinabarit, crne i crvene boje. Upotrebljava se kao fina, vrlo postojana boja. (Prim. prev.) 45

Treći kanonski čas; sekst, četvrti kanonski čas; none, peti kanonski čas; vespers, šesti kanonski čas. (Prim. prev.) 46

- 132 -

nadhaljine i trouglastog napršnjaka, i bez rukava osim onih od bele lanene košulje koju je nosila ispod; što manje prepreka do strasti, to bolje. Osetih krivicu dok smo hitale niza stepenice; nosila sam uljanu lampu, čiji je fitilj bio podešen tako da je plamen pružao tek toliko svetlosti da nas vodi do našeg odredišta. Držala sam lampu nisko i blizu sebe, pa nas je s terase grofa Đirolama na suprotnom kraju palate bilo gotovo nemoguće videti. Kroz prozore na grofovom krilu još uvek je dopirala žuta svetlost, a baklje su i dalje osvetljavale stazu koja je vodila do štale - Đirolamo i njegovi gosti još nisu bili otišli u Vatikan. S nečujnim izvinjenjem Boni, povedoh Katarinu hitrim korakom prema stražnjem delu bašte. Dok smo prolazile pored sporedne kapije za sluge, Katarina poče uzbuđeno da šapuće, spazivši blizu nas prelepog arapskog konja vezanog povocem; bilo je očigledno da je njen dragi već stigao. Napredovale smo kaldrmisanom stazom pored dugačkih, do struka visokih živica šimšira, ružmarina, lavande i ruža, dok su se čitavim putem na smenu redali u mermeru izvajani rimski bogovi, kamene klupe i drveće limuna, smokve i masline. Naposletku stigosmo do čistine gde je nimfa od alabastera klečala kako bi ispraznila svoj vrč u fontanu u obliku školjke. Voda se slivala iz vrča u fontanu s dovoljno siline da stvori prijatnu, osvežavajuću izmaglicu, koja je slabašno svetlucala pri, prigušenom sjaju svetiljke Žerara Montanja, pokrivene voštanim platnom. Nekoliko koraka od fontane nalazila se dugačka kamena klupa u senci velikog, čvornovatog maslinovog drveta, bogatog neubranim plodovima. Francuz istupi napred i kleknu na jedno koleno, teatralnim pokretom skinuvši šešir ukrašen perjem. Nakloni glavu, otkrivši uredno začešljane bledoplave kovrdže i zadrža lice oboreno prema zemlji dok je govorio. „Gospo Katarina“, tiho prozbori, samo s neznatnim francuskim naglaskom, „nedostojan sam čak i da vas pogledam. Ne mogu da verujem da sam zadobio ljubav nekog toliko ljupkog, mladog i lepog, i toliko iznad mog društvenog položaja. Samo recite i biću vaš sluga, i raditi samo ono što vi zapovedate.“ Oduševljena pokazanom poniznošću, osmehnuta Katarina priđe mladiću na kolenima, uze njegov šešir i nehajno ga baci u stranu. Potom se savi, uze ga za ruke i natera da se digne na noge. Iako su Žerarova ramena i grudni koš bili prilično uski, njegove tamne pantalone do kolena otkrivale su lepo oblikovane, mišićave noge. „Je li tako?“ koketno odgovori Katarina. „Onda skinite vašu tuniku, Žerare, da bih videla kako izgleda pravi muškarac i uzmite me u naručje.“ U tom trenutku, okrenuh se na drugu stranu, pocrvenevši. Sa svetiljkom u ruci, udaljih se pet-šest koraka, ostavivši im kamenu klupu i malo privatnosti, udaljila bih se i više - jer sam uprkos žuboru fontane mogla da čujem više nego što sam želela - ali bih onda bila uočljivija iz kontesinog krila palate. Nekoliko minuta sam uznemireno koračala i piljila u kamenu stazu ispod mojih papuča, nastojeći da ne obraćam pažnju na zvuke preplitanja udova i strasnih poljubaca. „Tako savršeno“, promumla Žerar iza mene. „Poput bisera! Dozvolite mi da ih poljubim...“ Zašušta svila; potom se začu zvuk sisanja. Zažmurih, pa se prisilih da razmišljam o pisaru Luki i kako bih mogla da mu se izvinim, a da ga ne dovedem opet u opasnost. Kada sam iscrpla taj lanac misli, pokušah da ne obraćam pažnju na uzdahe koji su plutali na vlažnom rimskom vazduhu. Kako ste snažni, Žerare... Tako dugo sam čekao na ovo, dražesna Katarina... Svucite to. Hoću da vas vidim.

- 133 -

Ljubavnici utihnuše. Prođe nekoliko dugih trenutaka. Spustih svetiljku na zemlju i prebacih težinu s jednog kuka na drugi. Odjednom, tišinu prekide Katarinin oštar uzdah, praćen dugim, prigušenim stenjanjem od zadovoljstva. Želela sam samo da rukama zatisnem uši. A možda bih to učinila da nisam čula i šuštanje, ali ne svile, niti kože o kožu, nego tela koje se lagano kretalo po lišću. Ovo je bilo praćeno pažljivo prigušenim batom koraka, koji nije dolazio od ljubavnika već iz pravca palate. Okrenuh se prema fontani. „Gospo!“, prosiktah. „Pokrijte se, neko dolazi!“ Pogled mi je bio uperen u stranu, ali nedovoljno da me poštedi prizora Katarine kako leži na leđima, grudi izvan korseta, obnaženih bledih kukova, belih nogu i lepih svilenih halja prebačenih preko jedne strane kamene klupe. Vilica joj je bila obešena, usne razdvojene, a brada podignuta prema nebu u ushićenom podavanju; ruke su joj bile čvrsto obavijene oko golih ramena svog ljubavnika. Na njoj je ležao Francuz, kome je bila skinuta košulja, a tamne kratke pantalone dovoljno svučene da otkriju oblik njegovih guzova. Nisam sigurna da li me je Katarina čula, ali Montanj jeste, pa se smesta odvoji od nje i navuče pantalone. Okrenuh se opet u pravcu iz kojeg su doprli zvuči, podigoh svetiljku i spazih tamno obličje čoveka koji je bežao kroz baštu prema zapadu. Samo trenutak kasnije, on nestade iz vidokruga, sakriven zelenilom. Rekoh Katarini da smo otkriveni i da je neko otrčao pravo u palatu da prijavi grofu Đirolamu šta je video. „Jesi li videla ko je to bio?“ Katarina nije ustala, niti se pokrila. Glas joj je bio bezvoljan, a njegova visina čitavu oktavu niža nego obično. „Ne, ali bio je muškarac.“ „Možda se radilo samo o slugi koji je pokušao da se iskrade u grad“, primeti Žerar. On i Katarina razmeniše pogled; bilo je jasno da oboje nisu želeli da budu prekinuti, bez obzira na posledice. Na kraju su moji prigovori bili potpuno zanemareni; i Katarina i njen ljubavnik su tvrdili da ako nisam mogla jasno da vidim tog čoveka, onda zasigurno ni on nije mogao da vidi mene, niti njih dvoje iza mene. Još jednom spustih svetiljku na zemlju, a nekoliko minuta kasnije, kada Katarina nije mogla sasvim da priguši svoj prvi urlik zadovoljstva, čvrsto pritisnuh ruke na uši. Mnogo kasnije te noći, kada je Žerar otišao, a ja ležala kraj svoje zadovoljene gospodarice u njenom krevetu, opet pomislih na tamnu priliku koja je bežala kroz baštu i zapitah se koliko vremena imamo Katarina i ja pre nego što stigne osveta. I zaista je stizala, mada ne na način koji sam očekivala.

- 134 -

Šesnaesto poglavlje

Katarina je dugo spavala, a probudila se troma, ali vidljivo razdragana. Dok je pralja sakupljala kontesino rublje da bi ga stavila na sušenje, a sobarica glancala mermerni pod u spavaćoj sobi, moja gospa je kasno doručkovala na terasi ispod platnenog krova, koji ju je štitio od već ubitačnih zraka letnjeg rimskog sunca. Za nekoliko sati, vrućina na terasi biće nepodnošljiva, ali tog trenutka, Katarina je želela privatnost - i moje društvo. Zauzeh svoje mesto za stolom pored nje, okrenuta prema zapadu, s pogledom koji se pružao iza grofovog krila, bašti i štale prema Tiberu i cilindričnoj Anđeoskoj tvrđavi. Moja gospa bila je okrenuta prema svojim baštama, sanjalački zureći u pravcu mesta gde su se ona i Žerar Montanj tajno sastali i spojili. Još uvek je bila usplamtela od prethodne noći. Na licu je imala mali zaverenički osmeh dok joj je peharnica punila čašu, a druga sobarica ispred nas postavljala tanjire sa sirom prošaranim plavim žilama, hlebom i smokvama. Kada smo ostale same, ona prozbori tihim glasom tako da oni koji su i dalje bili unutar odaje ne bi mogli da čuju: „Ne mogu dovoljno da ti se zahvalim. Maltene sam već mislila da samo muškarci doživljavaju telesno zadovoljstvo, pa sam postala prilično osujećena i počela da gubim nadu. Ja sam, na kraju krajeva, poput svog oca.“ Nagnu se prema meni i, na moje iznenađenje, uhvati me za ruku; glas joj poprimi neuobičajeno iskren ton. „Dea, zašto mi nikada nisi govorila o ovome? O ovoj neverovatnoj sposobnosti za zadovoljstvo s kojom smo mi žene rođene?“ Ne znajući šta da kažem, oborih pogled na tanjir preda mnom. Verovatno sam mnogo pocrvenela, jer kada sam se usudila da podignem pogled, Katarina se pomalo podsmešljivo cerila. „Nemoj mi reći da je Bona uspela da te pretvori u takvu čistunicu“, reče. A kada i dalje nisam mogla da odgovorim, ona dodade: „Zar te niko nije podučio u vezi s bračnom posteljom?“ Oči joj se raširiše s izrazom blagog užasa. „Dea, nemoj mi reći da Mateo nije znao kako da zadovolji ženu?“ Podigoh glavu i uperih pogled prema obzorju, pošto nisam bila u stanju da sretnem Katarinin znatiželjni pogled. „Oboje smo bili nevini“, iskreno odgovorih. „Molim vas, gospo, nije mi prijatno da razgovaram o toj temi.“ „Pa svi bi trebalo da govore o tome“, odvrati. „Fizička ljubav je nešto najvažnije u životu! Ako nije, zašto je onda Bog stvorio Evu?“ „Zato što je Adam bio usamljen“, odvažih se stidljivo. Katarina mi naglo pusti ruku. „Pih! Zašto onda nije stvorio još jednog muškarca ako je Adamu samo trebalo društvo?“ Nisam imala odgovor na to, pa sam neutešno zurila dole u krišku sira prošaranu plavim žilama; podigoh nož da isečem komad. „Jadna Dea“, promrmlja Katarina. „Stvarno ne znaš o čemu govorim, zar ne?“ Dok je govorila, ona se pomeri sa stolicom prema meni; sedele smo tako blizu jedna drugoj da su nam se kolena dodirivala. Dohvati moju novu haljinu boje ametista ispod stola i polako pomeri nazad svilu i podsuknju sve dok joj se topao dlan nije našao na spoljnoj strani mog bedra, malo iznad kolena.

- 135 -

„Tajna“, prodahta Katarina, očiju raširenih i vedrih, pogleda potpuno usredsređenog na moj, pa se malo pridiže sa stolice i zavuče ruku više mog bedra, „leži ovde...“ Njena ruka se nađe na samom kraju gornjeg dela moje noge, i obuhvati meku, unutrašnju oblinu bedra; sledećeg trenutka, njeni prsti pronađoše trougao dlačica između mojih nogu i počeše tamo da me dodiruju. „Gospo“, prodahtah, prestravljena, pa ustadoh. Katarina mi se nasmeja. „Dea, ti si lepa žena - prelepa da bi se plašila onog najboljeg u životu. Zašto ne nađeš sebi ljubavnika?“ Pre nego što sam mogla da odgovorim, vrata kontesine spavaće sobe otvoriše se s treskom. Pralja i sobarice tiho zajecaše od straha dok je muški glas tražio bezuslovan odgovor: „Gde je ona? Gde je ta prevrtljiva mala kučka?“ Katarina i ja se načas užasnuto pogledasmo. Moja gospa poravna svoje halje i pribra se, pa krajnje dostojanstveno ustade i krenu prema otvorenim francuskim vratima koja su vodila do spavaće sobe. Nije stigla da prođe kroz njih. Grof Đirolamo stajao je u dovratku, pogurivši se da mu ogromna glava ne bi dodirivala gornju gredu. Goleme ruke bile su mu stisnute u pesnice, a zubi iskeženi. „Kurvo!“, zareža. Katarina pozdravi njegov ulazak savijanjem noge u kolenu i neustrašivo mu priđe upečatljiv čin, budući da je Đirolamo bio dvaput viši od nje. Držala se uspravno, brade podignute u dostojanstvenom prkosu. „Moj gospodaru“ odvrati, stisnutih usana koje su pokazivale savršeno prikladnu količinu pravednog negodovanja. „Zašto mi se obraćate na tako neprimeren način? Koji sam vam mogući razlog dala, da biste...“ Đirolamo koraknu napred i svom snagom je udari nadlanicom. Katarina se zatetura unazad dva koraka i pade, upetljavši se u svoje halje. Požurih do nje. „Bludnice!“, dreknu grof, prskajući kapljice pljuvačke na svoju posrnulu ženu. „Oženio sam se devicom iz veoma ugledne porodice da nosi moju decu, ali se ispostavilo da je reč o neodgovornoj bludnici.“ Katarina se, uz moju pomoć, s mukom diže na noge. Đirolamo se približi, primoravši je da se povuče unazad sve dok nije stajala uza samu kamenu ogradu terase, visoku do struka. Donja usna joj je prilično krvarila, a vrh jedne jagodice joj je bio crven i otečen. Đirolamo se primače, spustivši se u polučučanj da bi mu lice bilo u ravni s njenim. Načas pomislih da će je ponovo udariti, ali pomalo zbunjen njenom reakcijom on zastade. Katarina smireno obrisa raskrvavljena usta o rukav. „Za koji zločin me optužujete, mužu?“ Glas joj je bio snažan, nepopustljiv. „Poričeš li?“ zagrme Đirolamo. Jednakom žestinom, Katarina odgovori, „Poričem li šta? Đirolamo je zgrabi za ramena i, pritisnuvši joj leđa na kamenu ogradu terase, snažno prodrma; morala je čvrsto da se drži za njega kako ne bi pala u baštu tri sprata niže. „Očijukala si!“, povika. „Na Bordžijinoj zabavi s jednim Francuzom. Rekao mi je očevidac! Čak si ga poljubila!“ Usred svog užasa, osetih nagon da se nasmejem. Đirolamo nije imao predstavu o meri neverstva svoje žene. Ko god nas je prethodne noći video u bašti, sačuvao je našu tajnu. Čim je Đirolamo prestao da je drmusa, Katarina odgovori: „Ko me optužuje? Dozvolite mi da ga ispitam i razotkriću tu podlu, gnusnu laž!“ Njena očigledna samouverenost pokoleba Đirolama, koji je oslobodi stiska.

- 136 -

„To je bio častan čovek“, kaza on, dok je ogorčenost i dalje tinjala u njemu, „kome verujem.“ Katarina ga preteće pogleda. „Čovek kome verujete više nego svojoj ženi? A da li taj 'časni čovek' možda ima skriveni motiv da poremeti odnose u vašem domaćinstvu? Jeste li sigurni da ta osoba nema nikakav razlog da zlonamerno deluje prema vama?“ Nakon toga tračak sumnje prelete Đirolamovim licem; on odstupi korak. Smirena, Katarina krenu napred da mu se približi. „Ovo je opasan grad“, odlučno reče, „a vi imate više nego dovoljan razlog da ne verujete svima koji uđu u vaš dom. Ipak, kunem se, moj gospodaru, jedini cilj u životu mi je da pomognem vama i kući Rijarija da se uzdignete do najvećih mogućih visina moći i slave. Moja sudbina vezana je za vašu.“ Lice joj se preobrazi, poprimivši izraz snebivanja i čednosti; ona iznenada pocrvene, kao da se radilo o najsmernijoj devici. „Tačno je, Francuz je uzeo neoprostivu slobodu i pokušao da me poljubi. Bila sam odveć posramljena da vam to spomenem i nisam želela da izazivam nevolju, pa sam se sama pozabavila njime. Sada vidim da sam pogrešno postupila, te stoga prihvatam vaš zaslužen prekor.“ „Ne znam šta je vaš očevidac video, ali vam mogu reći ovo: čim su Francuzove namere postale jasne, ošamarila sam ga i naredila mu da nikada više ne uzima takvu slobodu. Obećavam vam, Francuz neće više napraviti istu grešku; niti ću ja sebe ikada više dovesti u situaciju gde muškarac može na sličan način da me iskoristi.“ Grofov bes se stišao, ali mu je izraz lica ostao smrknut i nepoverljiv. On se okrenu ka meni, pomno proučavajući moj izraz lica. „Govori li istinu?“ Zahvalih nebesima što mi je niži položaj omogućio da izbegnem njegov pogled. „Da, Vaša preuzvišenosti.“ Đirolamo upilji oči u mene. „Postaraj se da sledeći put ne izmakne tvom pogledu.“ Nakon toga okrenu se na peti i izađe. Smesta se okrenuh ka svojoj jogunastoj gospodarici. Izraz na Katarininom srdžbom iskrivljenom licu bio je pobedonosan; usna joj je i dalje krvarila, pa ju je pritisla donjim rubom rukava da zaustavi krv. Nežno posegnuh rukom da spustim njenu kako bih pregledala ranu, ali me ona odbi rukom i, glasom prigušenim od otoka i tkanine, kaza: „Izvedi ih napolje.“ Poslušah naređenje i poterah kroz vrata odaje pralju i sobarice kojima su zinule u čudu, a Katarina uđe i sede ispred ognjišta. Donesoh činiju s vodom i platnom joj nežno obrisah sve ljubičastiju gornju usnu. Odahnuh s olakšanjem; da je Đirolamo znao za preljubu svoje žene, zasigurno bi je bacio s terase i razbio joj glavu dole na piočniku. „Hvala Bogu“, promrmljah, dok sam pomalo drhtavom rukom ovlaš dodirivala Katarininu ranu. „Hvala bogu...“ Katarina uzdahnu s ogorčenjem. „Donesi mi ogledalo.“ Požurih do noćnog stočića na kome se nalazilo ručno ogledalo. Kada sam joj ga donela, ona se namršti svom odrazu u ogledalu. „Prokleto kopile! Pogledaj mi usnu! A otiče mi i obraz.“ Spusti ogledalo i smrknuto me pogleda. „Kada će nestati modrice?“ „Za nedelju dana, najranije.“ „Ne mogu da čekam nedelju dana! Moram ponovo da ga vidim - ako ne danas, onda obavezno sutra!“ Zinuh u neverici, shvativši da govori o Žeraru Montanju. „Gospo, vi ste ludi!“ Ona se osmehnu. „Možda i jesam, ali da si ikada doživela ono što sam ja sinoć, razumela bi moju žarku želju da ponovo vidim Žerara. Ipak, odsad pa nadalje, biću

- 137 -

opreznija.“ Podiže ogledalo i ponovo se namršti na svoj odraz. „A sada mi donesi melem i hladne vode. Ovaj otok mora da splasne!“ Na Katarinin izričit zahtev, napisah još jedno pismo monsinjoru Žeraru. Moj dragi, Moj muž je sumnjičav; primećeni smo u Palati Bordžija, i vest o našem ljubavničkom zagrljaju došla je do njega. Zabrinuta sam što još uvek postoji mogućnost da osoba koja nas je videla u mojoj bašti kaže ono što zna. Moj muž nije trpeljiv čovek i već je iskalio svoj bes na meni; bojim se da bi njegova kazna bila strašna ako bi znao celu istinu. Uprkos tome, ne mogu da podnesem čekanje do našeg ponovnog susreta; uzneli ste me do visina sladostrašća koje ranije nisam poznavala. Recite mi vreme i mesto gde mogu ponovo da vas sretnem, bezbedno i tajno - i brzo, moja ljubavi, jer svaki trenutak odvojenosti od vas je istinsko mučenje. Vaša tajna dragana Ovog puta potkupila sam jednog francuskog umetnika koji je oslikavao mural u kapeli. On nije bio zaklet na vernost Đirolamu, pa nikome neće biti čudno što posećuje francusko izaslanstvo. Monsinjor Žerar bio je toliko nestrpljiv da pročita, a zatim odgovori na poruku da je naterao umetnika da čeka, odmah se bacivši na pisanje šifrovanog uzvratnog pisma. Belisima,47 napisao je Žerar, o najlepša, srce mi se slama da vam kažem kako ne možemo da se vidimo ni danas, ni sutra, već najranije u petak ujutro; vaš muž političkim poslom odlazi za Faencu i Forli - zar vam nije rekao? Samo na putu zadržaće se dvadeset dana. Potom je dao uputstva kako se stiže do jedne palate, čiji će vlasnik drage volje dozvoliti njeno korišćenje i koji je „iskreni pobornik ljubavi, krajnje poverljiv u pogledu ovako nečega.“ Sretnimo se tamo u petak u podne, kada budete sigurni da je grof otišao, napisao je. Ne gubimo vreme! Sledeće tri sedmice, svakog dana u podne, izuzev nedeljom, Katarina i ja smo kočijom odlazile u grad; vozio nas je njen omiljeni kočijaš - stidljivi, ćutljivi mladić, koji bi svaki put kada se pojavi njegova gospodarica pocrveneo kao bulka. Bio je toliko očaran njome da nije hteo da prihvati nikakvu nagradu za čuvanje tajne svoje gospodarice. „Čast mi je da joj služim“, rekao je. Očajnički sam želela da ne idem s njom. Nisam nimalo odobravala sramotno ponašanje svoje gospodarice, ali da joj nisam pravila društvo u svojstvu pratilje, to bi dovelo do širenja glasina u domaćinstvu. „Osim toga“, kazala mi je Katarina, „ne bih se osećala sigurno bez tebe.“ Obilazili smo grad u neobeleženoj kočiji, tobože da udovoljimo Katarininoj želji da ulepša sebe i svoje okruženje. Posećivali smo zlatare, draguljare, trgovce svilom, umetničke radionice, svaki put kupivši nešto da dokažemo kako je kontesa bila tamo kuda je tvrdila da ide. Međutim, pre nego što bi crkvena zvona zazvonila u podne, Katarina i ja bismo se uvek vratile u kočiju i spustile crne tanke zastore, a naš kočijaš bi poterao konje prema severoistočnom delu grada. Otišli bismo do kraja u blizini Španskog trga, i uskog puta koji se završavao ćorsokakom, gde se nalazilo nekoliko malih palata, koje su radi bezbednosti sve bile opasane zidovima i imale kapiju. 47

Belisima (it. bellissima), najlepša. (Prim. prev.)

- 138 -

Imanje je očigledno pripadalo nekome veoma bogatom, pošto je vratar uvek bio na dužnosti, a kolski prilaz sveže kaldrmisan. Prvobitna građevina bila je sravnjena do temelja i zamenjena sveprisutnom, trospratnom palatom pravougaonog oblika, s glatkim kamenim zidovima u klasičnom rimskom stilu. Unutrašnjost, iako oskudno nameštena, imala je raskošne mermerne podove, dok su zidovi bili pokriveni tapiserijama od kojih zastaje dah. Unutra nas dočeka sredovečna plemkinja umornog izgleda čiju vidljivu dosadu nije razbio ni prvi pogled na zadivljujuću Katarinu u blistavobelo-zlatnoj haljini. „Dobar dan, Vaše preuzvišeno veličanstvo“, reče ona, sa slabim stranim naglaskom, pozdravivši Katarinu savijanjem noge u kolenu. Povede nas uza stepenice do spavaće sobe koja je bila kudikamo raskošnije opremljena od ostatka palate. Čekajući svoju dragu, kraj kreveta je stajao Žerar Montanj, odeven samo u kratku belu košulju i plave pantalone do kolena. „Moj Bože“, prozbori on kada je Katarina ušla. „Zaboravio sam koliko si divna! Ali šta je ovo?“ Požuri da uzme Katarinine ruke u svoje i zagleda se u njene modrice na usni i obrazu. „Ljubljena moja! O, draga moja, kakav je to divljak koji se usuđuje da pokvari tako lepo lice? Trebalo bi da ga ubijem!“ Poslednja rečenica bila je izgovorena s potpuno neuverljivom srčanošću. Katarina odbaci njegove reči jednim pokretom ruke i usiljeno se osmehnu. „Mala cena za tako veliko zadovoljstvo.“ Usledi krajnje dosadan razgovor. Uperih pogled prema tepihu i pomno se zagledah u neobičnu mavarsku šaru sve dok dvoje ljubavnika nisu počeli da miluju jedno drugo. U tom trenutku, promrmljah molbu da izađem iz sobe. Na moje iznenađenje, sredovečna služavka čekala me je odmah ispred vrata. „Dođite“, ljubazno kaza. „Čekaju vas hladno razvodnjeno vino i zakuska.“ Povede me hodnikom do gostinske sobe gde je otvoreni prozor gledao na živopisni vrt. Pokaza rukom. „Sedite. Ne brinite, moći ćete da čujete vašu gospu kada vas pozove.“ Smestih se u stolicu presvučenu crvenim satenom pored stola na kojem su stajali vrč s razvodnjenim vinom, prazan pehar i poslužavnik s pecivom i smokvama; čim sam sela, u sobu žurnim korakom uđe momak, podiže veliku perjanu lepezu i poče njome svojski da me hladi. Osetih krivicu - činilo mi se da nije u redu da uživam dok učestvujem u tako nemoralnoj raboti - ali dan je bio vreo, a lepeza me je tako lepo hladila da nisam rekla momku da izađe. Međutim, dobra upoznatost s prestupom ubrzo ublaži krivicu. Do petog dana ne samo da sam postala opuštena u maloj palati nedaleko od Španskog trga nego sam i uživala u odličnom vinu koje su tamo posluživali, kao i u malim jelima koje mi je sredovečna domaćica dona Marija donosila. Katarinina sklonost ka vođenju ljubavi me je zapanjila. Nedeljom, jedinim danom kada nije odlazila u malu palatu, razgoropadila bi se, dok je ostalim danima bila neobično mila. A njene posete Žeraru, tokom jednomesečnog Đirolamovog odsustva, postajale su sve duže. Prilikom sedme posete palati, Katarina je sa Žerarom u spavaćoj sobi provela sat više od predviđenog vremena. Bila sam u gostinskoj sobi i čitala jednu knjigu koju sam pronašla na polici - i razmišljala o Luki, koji je s grofom otišao u Faencu - kada začuh donu Mariju kako pozdravlja nekoga ko je ušao na glavna vrata u prizemlju. Muškarac joj uzvrati pozdrav, nakon čega usledi kratka razmena reči. Razabrah glasove, ali ne i sadržaj. Njegov dolazak me uzbuni, posebno kada začuh teški bat koraka na stepenicama. Otvorena vrata gostinske sobe bila su udaljena samo nekoliko koraka od

- 139 -

odmorišta, pa dadoh znak svom malom mahaču lepeze da prekine i povuče se u ćošak, i sakrih se iza poluodškrinutih vrata. Zavirih kroz procep i ugledah Rodriga Bordžiju - u skerletnoj odori i s okruglom kapicom na glavi - koji se pope stepenicama i krenu niz hodnik. Tačno preko puta mog skrovišta, samo nekoliko koraka od mene, on zastade kraj zatvorenih vrata Žerarove i Katarinine sobe i naćuli uvo osluškujući prigušene uzdahe zadovoljstva dvoje ljubavnika. Uplaših se da će otvoriti vrata njihove iznajmljene spavaće sobe, ali se on nasmeši i odobravajuće klimnu, pa produži hodnikom. Kada sam čula da se vrata dalje niz hodnik otvaraju i zatvaraju, oprezno provirih napolje; put je bio slobodan. Pohitah na drugu stranu hodnika do sobe ljubavnika i tiho pokucah na drvena vrata. Pošto se nije čuo nikakav odgovor, odškrinuh vrata i brzo stupih unutra, pogleda uperenog u stranu - ali ipak načas spazih obnaženu Katarinu kako na ivici kreveta kleči na sve četiri, dok su joj golenice visile van kreveta. Podjednako neodeveni Žerar stajao je na podu neposredno iza nje, napete muškosti i razdvajao joj guzove spremajući se da uđe. „Oprostite mi, gospo, oprostite mi, monsinjoru“, žurno izustih. „Došao je Rodrigo Bordžija i nalazi se u sobi dole niz hodnik. Moramo smesta otići pre nego što vas otkrije.“ Žerar se odmače korak-dva i pokri košuljom. „Pobogu!“ uzviknu, pa shvati grešku i snizi glas do šapata. „Trebalo je da pazim na vreme.“ Okrenu mi gola leđa i podiže pantalone s poda. Održavao je ravnotežu na jednoj nozi dok je drugu gurao u pantalone. Nezadovoljna, kontesa ga upita šapatom: „Šta Bordžija radi ovde?“ „On je vlasnik ove palate. Dobio sam dozvolu od njegovog dragog prijatelja da je koristim oko podneva, kada je uvek slobodna. Mnogo njegovih prijatelja koristi ovo mesto kada žele privatnost.“ Dok je govorio, Žerar vešto i brzo navuče košulju, tuniku i čizme. „Naravno da nikome nisam rekao ime gospe koju dovodim ovamo.“ Kada je završio s oblačenjem, hitro priđe Katarini, uze njenu ruku i poljubi je. „Oprostite mi, draga moja, ali moram da idem. Bolje je da nas ne vide zajedno. Predlažem vam da odmah odete, i to tiho.“ Katarina zausti da odgovori, ali Žerar pusti njenu ruku i pojuri iz odaje, pa niza stepenice. Sakupih svu kontesinu odeću i brže-bolje odenuh Katarinu. U hodniku nije bilo nikoga. Dadoh joj znak, pa krenuh ispred nje u hodnik. Kada je kontesa došla do vrata, spade joj jedna papuča. Ona zastade i prisloni ruku na dovratak kako bi je obula. Već sam bila na odmorištu, pa pogledah nazad prema njoj baš kada je stupila u hodnik. Istog časa, nekoliko soba iza nje, otvoriše se vrata i pojavi se kardinal Bordžija u dugačkoj potkošulji i tamnocrveno-žutim pantalonama do kolena. „Ali koja je to lepa gospa?“, doviknu joj on. „Kao vaš domaćin, moram da vam poželim dobrodošlicu!“ Katarina se ukoči. Načas smo zurile jedna u drugu, nesigurne da li da pojurimo ili ostanemo na mestu. Izraz lica moje gospe se preobrazi od uznemirenosti u dostojanstvenu mirnoću. Ona se okrenu prema Bordžiji i blago mu se nakloni od ramena. „Vaša svetosti“, srdačno izusti. Bordžijine usne se razdvojiše u čudu, ali se brzo raširiše u veliki vučji osmeh. „Vaše preuzvišeno veličanstvo! Kakvo divno iznenađenje što vas ponovo vidim!“ „Takođe“ odvrati Katarina. „Ipak, kasnim i moram da idem.“ Ona koraknu prema stepeništu, ali je Bordžija uhvati za ruku. „A, moja divna gospo Katarina“, reče on, i dalje pokazujući zube. „Ostanite još malo. Muž vam je odsutan. Ko će primetiti da ste se kasnije vratili kući?“

- 140 -

Katarina ostade smirena. „Imam neke obaveze. Molim vas, pustite mi ruku.“ Bordžijin stisak postade čvršći. „Žene nikada nisu tako lepe kao posle zadovoljavajućeg ljubavnog čina“, promrmlja. „A vi ste, Katarina, najlepša od svih. Nije me uvredilo vaše ranije odbijanje, niti sam više navaljivao pošto ste tako mladi - i, mislio sam, ušuškani i neiskusni, ali sada vidim da to nije slučaj. Daću vam sve što poželite, draga moja, samo ako mi podarite izvesne uslugice...“ Pomilova joj obraz; ona žustro okrenu glavu u stranu i tiho se nasmeja. „Grešim li ako verujem da ste mi prilično slični?“, zapita on. „Preduzimljivi i svesni da je život prekratak da bi sebi uskraćivali zadovoljstvo? Očekuje vas mnogo toga, gospo. Dođite u moju odaju“ - pokaza rukom iza sebe prema otvorenim vratima svoje sobe – „i uverite se šta znatno iskusniji muškarac može da vam pruži. Vaš Francuz je žutokljuni mladić, toliko nestrpljiv u zadovoljavanju sopstvenih telesnih želja da ne zna kako da dovede ženu na samu ivicu vrhunca i da je u tom stanju drži satima. Osim toga, pridružiće mi se još jedna osoba, kojoj bi neizmerno prijalo vaše društvo. Mogu da vam obećam popodne koje nikada nećete zaboraviti.“ Katarina podiže slobodnu ruku i ošamari ga preko lica. U kardinalovim očima sevnu smrtonosni blesak, a onda nestade. „Smelost vam pristaje“, kaza on s odobravanjem. „Bez nje, bili biste samo još jedan lepi, zamenljivi ukras, ali ja sam ta retka zverka koja se divi snazi u ženama.“ Da bi to dokazao, privi je uza sebe radi dugog poljupca kojim je nameravao da je zadivi, kao i svojom veštinom ljubljenja. Katarina poče pesnicama da ga udara u grudi i da ga šutira po nogama, ali bio je jači. Kada se zadovoljio, on se odmače korak; zabavljen, držao ju je dužinu ruke daleko od sebe i proučavao njeno ponašanje. Lica izobličenog od mržnje, Katarina pljunu kardinala u oči. Bordžija ih obrisa rukavom, a kontesa, glasom drhtavim od besa, reče: „Vi ste stari, odvratni i smrdite na luk. Pustite me.“ Bordžija, kome je nestao osmeh s lica, uhvati joj obe ruke. „Možda sam star, Katarina, ali sam mnogo bogatiji čak i od vašeg Đirolama i dvostruko moćniji. On je odveć nepromišljen i usijane glave da bi živeo veoma dugo. Mogu da vam pružim više nego što ste ikada mogli da se nadate.“ „Nikada ne bih mogla da vas volim“, podrugljivo primeti Katarina. „To je potpuno nevažno, draga moja.“ Bordžijin glas poprimi prizvuk pretnje. „Mislio sam da ćete biti zabrinutiji u pogledu činjenice da bih vašem mužu mogao da otkrijem vašu preljubu.“ Značajno pogleda u njenu otečenu usnu. „Prilično dobro sam upoznao Đirolama. Čini se da ste i vi primetili da ga njegova plahovita narav često nagoni na nasilje. Ne bih voleo da vidim šta bi uradio ako bi saznao da je njegova mlada žena bila neverna.“ Zapenjena od besa, Katarina se odvoji uz trzaj; ovog puta, Bordžija je pusti. „A ja ću reći svom mužu da ste omogućili ovaj susret - i da ste više puta pokušali da me zavedete!“ On se zajedljivo nasmeja. „Đirolamo prvo udara, a posle postavlja pitanja. Sumnjam da bi vaša lepa usta mogla da obrazuju reči posle prvog udarca. Tačnije, sumnjam da biste živeli dovoljno dugo da mu kažete bilo šta o meni, a ni vaš Francuz ne bi preživeo takvo otkriće.“ „Potpuno ste u pravu“, žestoko odgovori Katarina. „Stoga ću ja otići prva kod svog muža i uplakana mu priznati da ste vi moj ljubavnik, a da ste me prvi put uzeli na silu u vašem vrtu uživanja, pomoću vina začinjenog opijatom. Ne sumnjam da je Đirolamo čuo za to. Otići ću kod njega i moliti ga za zaštitu i oproštaj, govoreći, pre svega, da sam u to

- 141 -

uvučena protiv svoje volje, i da se osećam krajnje posramljeno - a da od vas, muškarca koji ne preza od navođenja lepih mladih žena na razvrat, očekujem najgoru vrstu odmazde. Možda ću morati da izdržim batine, ali neću izgubiti imovinu, niti položaj, kao što biste vi mogli. Možda bih, pre nego što se moj muž vrati kući, mogla da se ispovedim papi Sikstu, kome sam posebno draga i koji je slab na ženske suze. Doviđenja, Vaša svetosti.“ Katarina pokupi skute, okrenu mu leđa, i klimnu mi da siđem niza stepenice. U trenutku pre nego što sam se okrenula, spazih kardinalov izraz lica dok je posmatrao kako Katarina odlazi. Njegov tinjajući gnev je iščezao; na njegovom mestu bio je izraz zadivljenosti, rešenosti i potpune opčinjenosti. Dok smo žurile dole, on doviknu za nama, neobično veselim glasom: „Uvek možete da se predomislite. Pouzdano znam da se vaš muž neće vratiti iz Faence još nekoliko nedelja.“ Do trenutka kada smo stigle do ulaznih vrata, dona Marija ih je upravo otvarala. Žureći da izađem, gotovo se sudarih sa smeđokosom, zelenookom lepoticom - ženom francuskog izaslanika - koja je u isto vreme ulazila. Ona uzmače korak da nas propusti i, ugledavši delimično razbarušenu Katarinu, kratko se nasmeja u čudu. „Vaša preuzvišenosti!“ uzviknu ona, s lukavim, zlobnim, zadovoljnim smeškom. „Vaša milosti“, promrmljah sebi u bradu. Katarina prolete pored nje bez ijedne reči. Zajedno pohitasmo do kočije.

- 142 -

Sedamnaesto poglavlje

Katarina je odbila da prestane da se viđa sa svojim ljubavnikom iz Francuske; u četiri navrata, vratila se u Bordžijinu tajnu palatu - uvek tačno u podne, kada je kardinal iz Španije obično podnosio papi Sikstu dnevni izveštaj o poslovima Crkve za vreme zajedničkog obeda. Nikada više nije ponovila grešku da ostane u palati više od jednog sata. U drugim prilikama, vozila se sa Žerarom do pustih livada ili šumaraka na obodu grada. Ostavila bih je s njenim ljubavnikom u kočiji, a ja i pocrveneli kočijaš otišli bismo dovoljno daleko da ne možemo da čujemo njihove sladostrasne krike iz kočije koja se drmusala. U međuvremenu, Katarina je obavestila svog ljubavnika o Bordžijinom neželjenom udvaranju, ali Žerar nije pokazao dovoljno ljutnje, nego ju je upozorio „da ubuduće ne vređa nepotrebno kardinala, pošto nije dobro biti njegov neprijatelj.“ Iako joj se zgadio Žerarov kukavičluk, Katarina nije dozvolila da je sopstveno mišljenje o njegovoj ličnosti spreči da uživa u njegovim fizičkim vrlinama. Stalno sam prekorevala Katarinu; nije se igrala samo svojim ugledom nego i životom. Skupila sam hrabrost i rekla joj da, kada se Đirolamo vrati kući, neću više ići s njom na sastanke sa Žerarom. Za to sam od nje dobila šamar, ali sam ostala pri svom stavu. Tih dana stiglo je i pismo na kontesino ime s Bordžijinim pečatom. Katarina mi ga je pročitala naglas s neskrivenim zadovoljstvom i zajedljivošću. Vaše najuzvišenije veličanstvo, Vidim u vama veliku hrabrost, oštroumnost i odlučnost. Za mene, takve vrline su jednako privlačne kao fizička lepota, koju, naravno, takođe posedujete u neograničenoj meri. Oprostite mi, pogrešio sam što sam se onako grubo ophodio prema vama. Nesumnjivo ste vredni poštovanja. Premda ste još uvek veoma mladi, sada shvatam, da ste muškarac - bili biste jednako veliki i vešt vladar kao što je bio vaš otac vojvoda od Milana. Avaj, priroda vas je načinila ženom - velika nesreća za vas, ali velika sreća za muškarce poput mene, koji smatraju da žene snažnog duha i izoštrenog uma treba uvažavati i ohrabrivati da iskoriste svoju nadarenost. Kakva šteta što sam sjedinjen s Majkom Crkvom, a vi s drugim čovekom - pošto bismo ujedinjenih snaga mogli da osvojimo celu Italiju. Uzmite to u obzir i rešite se vašeg naočitog Francuza; on je praznoglavi dečak i neće ništa postići u životu. Ja vam, međutim, obećavam nezamislivo bogatstvo i moć. Uvek spreman da postanem Vaš sluga, Rodrigo L. Bordžija Kada je završila s čitanjem, Katarina se smejala dok joj lice nije pocrvenelo. Međutim, ja sam bila ozbiljna i razmišljala o onome što je kardinal napisao. „Neverovatno“, najzad kazah. „Ima toliko poverenja u vas da vam je poslao šifrovano pismo koje je lično potpisao. Lako biste mogli da ga njime osramotite.“ Katarina prezrivo frknu. „Samo ako bih želela da okrivim sebe. Slušaj kako ovde kaže: 'rešite se vašeg naočitog Francuza'.Teško da bih mogla ovo da pokažem Đirolamu.“

- 143 -

Klimnuh glavom. „Ali on se izvinjava. Videla sam mu izraz lica kada smo odlazile. Gospo, on je zaljubljen u vas.“ Ona glasno uzdahnu s neskrivenim gađenjem. „To je njegova nesreća. Radije bih otišla u opatice nego vodila ljubav s njim. Star je i dvoličan.“ „Samo je deset godina stariji od Đirolama“, odvratih. „Iako se slažem da je misao odvratna. Ipak... Budite oprezni da ga ne uvredite. Prepreden je i previše zna.“ Kardinal iz Španije zaista je bio prepreden. Već sledećeg dana dođe glasonoša u livreji Bordžija i kleknu dok je Njenoj preuzvišenosti uručivao dugačku pravougaonu kutiju, u kojoj se nalazilo šest dugačkih niski savršenih bisera. Molim vas prihvatite ovaj prijateljski dar, napisao je Bordžija, premda na vašoj divnoj koži neće doći do izražaja. Oprostite na mojoj drskosti i nemojte loše suditi o meni. Kada je videla nakit, Katarina se blago, samozadovoljno osmehnu, a zatim izdiktira odgovor glasonoši. „Zahvaljujem se Njegovoj svetosti na poklonu“, reče, „ali moram da ga vratim. Obaveštavam vas da mi je muž podario kovčeg pun bisera kao svadbeni poklon. Nisu mi potrebni novi.“ Sledećeg dana isti glasonoša donese još jedan poklon: dva svećnjaka od čistog zlata, s porukicom - napisanom kardinalovom rukom - u kojoj ih poredi s Katarininom sjajnom kosom. Kontesa i njih odbi da primi. Trećeg dana Bordžija je poslao veliko ogledalo uokvireno ukrasnim srebrnim ramom. Nakon toga Katarina sede i izdiktira mi pismo. Bili ste u pravu, poče, da sam hrabra kao svaki muškarac. I moram vam poručiti da prestanete da trošite vreme, pošto ne marim za poklončiće, niti za laskanje. Nimalo. Moja najveća životna želja je da postanem ratnica. Nalik mom ocu, imam dara za vojnu strategiju i neustrašivost da je primenim. Uistinu, bila bih kudikamo bolji zapovednik papske vojske od mog muža. Politika, moć, rat - to je ono što pobuđuje moje zanimanje, a ne haljine i dragulji. „Tako", pobednički reče ona, kada je pokunjeni glasonoša otišao da vrati još jedan poklon svom gospodaru, koji je patio zbog neuzvraćene ljubavi. „To bi trebalo da ga odvrati od daljih pokušaja.“ Četvrtog dana - kao ni petog, šestog i sedmog - nije stigla nijedna poruka od Bordžije. Poverovala sam da je konačno obeshrabren ili da kuje zaveru. Međutim, osmog dana, kada smo se kontesa i ja vratile kući s još jednog podnevnog sastanka sa Žerarom, tamo nas je čekao glasonoša u livreji Bordžija. Ovog puta, kada je Katarina oholo uletela u svoju prijemnu odaju, glasonoša je klečao na jednom kolenu, pognute glave, ruku ispruženih kao da moli. Na njegovim raširenim, naviše okrenutim dlanovima ležao je oštroperac. 48 „Vaše preuzvišeno veličanstvo“, bojažljivo prozbori glasonoša, ne usuđujući se da podigne glavu. „Njegova svetost želi da poruči da je ovo sačinjeno od toledskog čelika. Drška je od čistog zlata. On kaže: „Za neustrašivu ženu zapovednika papske vojske: neka svi njeni neprijatelji budu poraženi.“ Oružje je bilo divno izrađeno i uglačano do zaslepljujućeg sjaja. Sečivo je bilo tanko, ali smrtonosno. Zlatni balčak bio je u obliku krsta, a njegova otvorena, kuglasta jabuka bila je ukrašena zlatnim filigranom.

Halebarda, srednjovekovno koplje sa sekiricom pri vrhu. Oružje nalik koplju ispod čijeg šiljka se nalazi ubojna sekira bradatica. (Prim. prev.) 48

- 144 -

Katarina ga uze sa strahopoštovanjem iz glasonošinih ruku i lako ga podiže, uprkos njegovoj težini; oružje je bilo kraće od muškog mača, kao da je napravljeno baš za nju. Zamahnu njime i pokosi po vazduhu, a zatim ga, smešeći se, uperi ka meni. Pogled joj je i dalje počivao na meni kada se obrati glasonoši. „Postoje li korice za njega?“ „Da, Vaša preuzvišenosti.“ Još uvek klečeći na jednom kolenu, on pokaza rukom na divno izrađene kožne korice na podu ispred sebe, prišivene za debeli opasač, čija je veličina bila prilagođena za ženske kukove. „Odlično“, kaza Katarina, polako pomerajući sečivo s jedne na drugu stranu da bi posmatrala kako se čelik presijava na svetlosti. „Reci svom gospodaru da prihvatam ovaj poklon u duhu prijateljstva i zahvali mu se u moje ime.“ Sluga nakloni glavu, ustade i hodajući unazad izađe iz odaje. Kada je otišao, namrštih se. „Gospo, nemojte ni na trenutak pomisliti da mu je na umu samo prijateljstvo. Ne verujem mu.“ Katarina zamahnu napred, udarivši zamišljenog neprijatelja s neobičnom skladnošću pokreta. „Ni ja“, izusti, pa zamahnu sečivom postrance. „Misliš li da ne mogu da se odbranim od takvih kao što je on? Potcenjuješ me, Dea.“ Okrenu se na peti - zbog čega joj se zalepršala haljina - kako bi izvela žustar napad u suprotnom pravcu. „Nadam se da ste u pravu“, rekoh. Ipak, znala sam da moja gospa, i pored svoje oštroumnosti, uopšte nije dorasla Rodrigu Bordžiji. Međutim, Katarina je uzela jednog od Đirolamovih vojnih obučavalaca da poboljša svoju veštinu rukovanja mačem i svakog dana marljivo vežbala. Naposletku, grof Đirolamo se vratio kući s putovanja i dve noći zaredom zahtevao od svoje žene ispunjenje bračne dužnosti, čemu se ona nevoljno povinovala. Trećeg dana nakon njegovog povratka proslavljen je papin rođendan. Običaj je zahtevao da se Njegova svetost pojavi ispred Bazilike Svetog Petra i obrati svetini okupljenoj na trgu. Međutim, Sikstu je zdravlje dozvolilo samo da nekoliko trenutaka maše gomili koja je klicala pre nego što je na nosilima odnet nazad u svoje odaje. Pored njega na podijumu bili su Katarina, Đirolamo i kardinal Dela Rovere, koji je govorio okupljenima nakon odlaska Njegove svetosti. Nažalost, svetina je bila odveć nestrpljiva da sluša ikoga osim samog pape, pa je kardinalove reči ugušio zvuk njegove publike koja je odlazila. Stajala sam neposredno ispred podijuma, iz učtivosti se naprežući da slušam kardinalove preuveličane pohvale svom rođaku; u jednom trenutku, krajičkom oka spazih kretnju sa strane, okrenuh glavu prema njoj, i ugledah tamnokosog pisara Luku, čije je nepomično lice odavalo izraz učtive pažnje. U prvi mah sam htela brzo da okrenem glavu; još uvek sam bila posramljena zbog svog nepoverljivog ponašanja prema Luki, a očekivala sam da je i dalje ljut na mene. Međutim, kada su nam se pogledi slučajno sreli, on mi uputi blistav osmeh pre nego što je vratio pažnju na zlosrećnog govornika. Uzvratih osmeh s velikim olakšanjem. Tog dana Đirolamo i kontesa priredili su gozbu za desetine kardinala i drugih uglednika u palati, pošto se Sikst loše osećao, pa nije želeo da održi prijem u Vatikanu. Bila je to ubedljivo najraskošnija gozba ikada priređena u Palati Rijario; doneta su dva ogromna stola za kojima je sedelo stotinu zvanica. Među njima su bili kardinali Bordžija i Đulijano dela Rovere, koji je, uprkos tome što je prezirao svog rođaka Đirolama, došao da

- 145 -

bi ukazao čast Katarini. Stajala sam iza Katarine, nadzirala njenu peharnicu i starala se da Dela Rovere kao počasni gost bude obasut posebnom pažnjom. Uprkos sve većoj vrućini, gozba se otegla satima sve dok svi prisutni nisu bili znojavi i iscrpljeni, uključujući Katarinu, koja je iznenada prebledela pre nego što je doneto poslednje jelo, iako ju je jedan od malih golobradih robova mahnito hladio lepezom. Kada sam joj prišla, ona ustade od stola i, bez ijedne reči, žurno izađe iz zagušljive odaje. Do trenutka kada je prošla hodnikom i stigla do stepenica koje su vodile gore do njenih odaja - pri čemu sam je pratila u stopu - obuze je slabost. Pritisnuvši jednu ruku na stomak, a drugu na zid, Katarina se presamiti i povrati ono što je pojela na gozbi, isprskavši belo mermerno odmorište. Uhvatih je za lakat i pomogoh joj da se polako spusti na prve stepenike; ona dohvati hladnu kamenu ogradu i, sklopljenih očiju, prisloni čelo na nju. „Gospo, recite mi kako se osećate.“ Prislonih ruku na njeno vlažno čelo. Bilo je toplo od vrućine, ali ne i grozničavo vrelo. Ona zastenja, ne otvorivši oči. „Ne teraj me da govorim“, promrmlja. „Pusti me samo da sedim...“ Napor pri govoru ispostavio se preteškim, pa je obuze još jedan nalet mučnine. Ovog puta povrati uglavnom penastu žutu žuč, pa ponovo prisloni glavu na ogradu. Sedele smo tamo dok Katarina nije postala dovoljno sigurna na nogama da se popne do svoje spavaće sobe. Poslah jednu sobaricu dole do gozbene dvorane da se izvini gostima, a drugu da donese vrč s hladnom vodom i meko platno, koje potom nakvasih i prislonih na čelo moje gospe. Jedan sat kasnije, Katarina je i dalje bila slaba, ali se znatno bolje osećala, i zahtevala da se vratim u gozbenu dvoranu kako bih se postarala da kardinal Dela Rovere bude propisno uslužen. Kada sam se vratila tamo, otkrih da su on i skoro svi drugi gosti otišli odmah nakon poslednjeg jela. Zadržalo ih se svega nekoliko koji su razgovarali sa svojim sitim, pospanim domaćinom. Kuga i smrtonosna groznica, koje su leti bile uobičajene, širile su se siromašnim gradskim četvrtima, pa bi one koji su tada boravili u Rimu lako obuzeo strah kada bi ih podsetili na tu činjenicu. Priklonih se kolenom grofu Đirolamu i izvestih da se njegova žena brzo oporavlja, i da joj je samo pozlilo od vrućine zbog njene teške haljine. Delujući odsutno, on prihvati to s olakšanjem. Vratih se kod svoje gospodarice, koja se, osetivši glad, pridiže u krevetu. Sedela sam s njom dok je jela goveđu supu i hleb. Nedugo potom čvrsto je zaspala. Ostala bih s njom, ali mi je dotad jedna sluškinja, ljubazna vremešna negovateljica, obećala da će bdeti nad Katarinom, i nagovorila me da se pridružim ostatku dvorskog osoblja u gozbenoj dvorani; pošto su zvanice otišle, gozbena dvorana je sada bila otvorena za osoblje domaćinstva koje je moglo da se gosti ostacima gozbe. Kada sam ponovo stigla u gozbenu dvoranu, prostorija je bila prepuna ljudi, a obrazovao se i red učtivih ali upornih članova osoblja i posluge; svi oni čekali su da dobiju deo preostale hrane, koju su delili kuvari. Morala sam da čekam svoj red. Drugi, koji su već sedeli za raščišćenim gozbenim stolovima, jeli su svoje male porcije. Ipak, neki koji su završili s jelom, plesali su uz melodiju koju su svirali lautisti i frulaši. Nameravala sam da uzmem svoj deo jela i pića, i vratim se u kontesine odaje da jedem sama, ali dok sam stajala u redu i posmatrala ljude koji su plesali, neko stade ispred mene, zaklonivši mi pogled. Pisar Luka držao je poslužavnik na kome su bila dva puna tanjira, dve salvete, dva pehara i bokal vina. Nosio je tamnosrebrnu tuniku sa svilenim rukavima boje lavande;

- 146 -

mrlja od mastila ukrašavala je sam vrh njegovog istaknutog nosa, čega on nije bio svestan, što je na izvestan način bilo i smešno i dopadljivo. Usled letnje vlage nekoliko poluoblikovanih uvojaka virilo je iz sjajne crne talasaste kose, a perca pera za pisanje zataknutog iza njegovog desnog uva bila su orošena. Na pojedinim mestima njegove uredno potkresane brade mogle su se videti mrvice hleba. Prepadnuta, pogledah naviše u tamnosive oči gotovo u ravni s mojima; nisu otkrivale nikakvu bliskost i prepoznavanje, već samo običnu ljubaznost prijateljski nastrojenog neznanca. „Gospo“, glasno prozbori on, kako bi ga čuli i pored muzike, žamora i zveketa tanjira. „Uzeo sam dovoljno hrane za dvoje, za slučaj da sam pronašao prijatelja s kojim želim da obedujem. Hoćete li mi učiniti tu čast?“ „Naravno, gospodine.“ Moj brzi, potvrdni odgovor me zapanji. „Povedite me.“ On me odvede do kraja gozbenog stola najudaljenijeg od muzičara i plesača, i odabra mesto s obe strane udaljeno nekoliko stolica od drugih ljudi koji su jeli i čavrljali. „Veoma mi je drago“, rekoh tiše, dok sam sedala na stolicu, a on postavljao moj tanjir i pehar ispred mene, „što niste više ljuti na mene. Želim da se izvinim za svoju glupost i nepromišljenost.“ Njegov sivi pogled, i dalje prisan ali delimično uzdržan, bio je bezizražajan poput kamena. „Ne znam o čemu govorite, gospo. Koliko znam, danas smo se prvi put sreli.“ Zbunjena, zaustih da odgovorim, pa zatvorih usta kada mu licem prelete vedrina. Shvatih da - izvan pisareve skrivene radne sobe, i bez ikakvih optužujućih spisa koji bi nas povezali - niko ne bi posumnjao da smo se sada prvi put sreli u palati grofa Đirolama i postali prijatelji. ωωω.cяσωαяεz.σяg „Naravno“, kazah, pa napravih polunaklon sa stolice. „Ja sam Dea, glavna dvorska dama Njene preuzvišenosti.“ On stavi na sto sve što se nalazilo na poslužavniku, pa se okrenu i pokloni mi se. „A ja sam. Luka, pomoćnik Njegove preuzvišenosti.“ „Drago mi je, don Luka.“ „I meni je drago, gospo Dea.“ „Molim vas, samo Dea.“ Potapšah po stolici pored mene, i on sede. „Ako želite, zovite me samo Luka.“ „Luka“, kazah, upijajući ime sve dok mi na pamet ne pade zloslutna misao. „A imate li ženu i decu, Luka?“ „Ne“, odgovori s tračkom podsmeha. „Grof mi zadaje previše posla. Pretpostavljam da ste i vi prilično zauzeti izvršavanjem naloga poletne mlade kontese.“ Osmehnuh se, zadovoljna izgovorom, i zahvalna što me nije izravno pitao o mome mužu. „Blago rečeno. Jeste li iz Rima?“ „To ne znam“, odgovori. „Bio sam siroče.“ „Kakva slučajnost! I ja sam.“ Pogledi nam se sretoše dok smo se smejali, znajući da delimo tajnu koju niko drugi u odaji nije mogao ni da nasluti. Dok smo jeli, prijateljski smo čavrljali o nevažnim temama. Žudela sam da govorim otvoreno s njim, da mu postavim još pitanja o njegovom prijateljstvu s Mateom, ali jedan Đirolamov knjigovođa sede pored nas da jede. Kada smo završili s jelom, smatrala sam da je previše toplo i zagušljivo da se pridružimo nekolicini oznojenih plesnih parova. Ponesosmo naše vino napolje na praznu terasu, osvetljenu samo jednom bakljom, da uživamo u pogledu na tamom obavijene bašte iza palate. Kada sam spustila ruku na kamenu ogradu i zagledala se dole u pomrčinu, smušeno se pitajući šta ću sledeće da kažem, Luka progovori: „Prvi put sam sreo Matea

- 147 -

pre šest godina, kada je Sikst izabran za papu“, tiho reče, dok mu je pogled lutao u pomrčini, poput mog. „Počeo sam da radim za Njegovu svetost dok je još bio kardinal. Kasnije, kada je, posle postavljenja za papu, doveo svoje sestriće u Rim, dodeljen sam Đirolamu.“ „Međutim, pre nego što sam došao u Rim da živim, održana je zaista velika proslava kada je Sikst izabran. Vladari iz celog sveta - uključujući kontesinog oca vojvodu od Milana i Lorenca Medičija - došli su da odaju poštovanje novom papi. Osoblje se hranilo odvojeno od velikodostojnika, pa sam, između ostalih, više puta obedovao i s Mateom. Naravno, nijedan od nas dvojice nije se usuđivao da govori o Lorencu, niti da razgovara s njim, ali spazio sam pogled koji je Mateo razmenio s veličanstvenim, i shvatio da se dobro poznaju. I tako sam odlučio da se sprijateljim s Mateom.“ Glas mu postade još tiši. „Nikada nismo razgovarali o Društvu“ - pogleda me iskosa da vidi kako ću reagovati - „niti o tajnama koje su nam naši gospodari poverili. Ali razgovarali smo o tome kako je odrastati kao siroče i dobiti pomoć bogatog dobrotvora, kao i o porodicama koje smo poznavali i našim prijateljima, a Mateo je mnogo govorio - ne o svojoj ženi, već o sestri.“ Uprkos vrućini, pažljivo stavih pehar na kamenu ogradu i protrljah nadlaktice, kao da mi je hladno. I Luka spusti pehar - koji je stajao prilično nesigurno, pomislih, ali bila sam prezaokupljena njegovim rečima da bih ga prekinula - pa nastavi: „Mateo ju je opisao kao oličenje dobrote, pameti i lepote... I šaputao o njenom nesvakidašnjem daru da tumači znamenja i predskazuje.“ „Naravno, treba oprostiti bratu što preuveličava sestrine vrline, kao što sam mislio da je on činio. Ali sada, gospo“, okrenu lice prema mom, „pošto sam imao neverovatnu sreću da vas upoznam, moram reći da nije nimalo preterao u svojim opisima. Naprotiv.“ Iznenađena, podigoh pogled sa mračnog vrta prema njemu. Pri nejasnoj, treperavoj svetlosti baklje, videh da mu je izraz lica podjednako napet i ozbiljan kao i uvek. Preda mnom je, zaključih, stajao čovek dobar, posvećen i srčan kao Mateo; moj brat ne bi otkrio činjenicu da mu nisam žena nikome osim najpoverljivijem prijatelju. Nisam to ranije primetila, jer je Luka bio izuzetno vešt u skrivanju osećanja na svom licu. Sada ga pogledah u oči i u njima videh bojažljivu ali istrajnu privrženost, pa udahnuh. Kada sam izdahnula, svet više nije bio mesto jada i zla, nego utočište nade i dobre volje. Mogla sam čitavu noć da razgovaram s Lukom na terasi; ispripovedah mu kako sam se zaprepastila kada sam otkrila da smo Mateo i ja u srodstvu, o svom bolu zbog njegove smrti, o nadi da ću jednog dana rastumačiti mali dnevnik, koji je i dalje bio kod mene. Pomenuh mu svoju želju da živim u Firenci i veliko razočaranje kada mi je zapoveđeno da idem s Katarinom u Rim. Rekoh samo malo i o svom sastanku s Medičijevima, pošto, u stvari, nisam ni poznavala anđela, zbog čega sam sebe smatrala varalicom - nisam želela da Luka zna za to, kako ne bi pomislio da Mateova sestra nije tako savršena kako mu se čini. Kada je otvorio srce, Luka se uzbudi na dopadljiv način, a u jednom trenutku dok je govorio, napravi širok pokret rukom i zakači bakarni pehar, koji je i dalje nesigurno stajao na samoj ivici kamene ograde; pehar sa zveketom pade u dvorište, a mi isprskani vinom. Moj vrat i dekolte bili su mokri; on mi ponudi maramicu da se obrišem, a ja se srdačno nasmejah dok sam je uzimala, međutim, to nije moglo da se izvede diskretno, jer je vino linulo niz moje grudi.

- 148 -

Dok smo se rastajali, ja sam se cerila, potpuno osvojena, a Luka je bio prilično posramljen. Na kraju krajeva, nisam ni mogla da ostanem čitavu noć. Trebalo je brinuti o Katarini, a u gozbenoj dvorani provela sam dva sata umesto četvrt sata koliko sam nameravala. Kada sam stigla, kontesa je, na moje olakšanje, i dalje čvrsto spavala, i nije se ni promeškoljila dok sam se presvlačila i legala kraj nje u krevet. Nekoliko sati ležala sam vesela i budna, stalno se iznova prisećajući Lukinih reči o propustu mog brata da valjano opiše moje vrline. Međutim, jutro je donelo staru brigu. Probudih se na zvuk povraćanja Njene preuzvišenosti, koja je stajala pored kreveta u spavaćici. Dok sam se hitro dizala i žurila okolo do nje, Katarina steže debeli stub kreveta, polako skliznu na bedra i zažmuri. Bila je zastrašujuće bleda. „Pusti me da umrem“, srdito promrmlja dok sam obigravala oko nje, zasipajući je glupim pitanjima. „Samo idi...“ Otiđoh, ali samo da bih donela peškire i posudu s vodom. Počistih mali nered, a dok sam joj kvasila belo čelo hladnom vodom, ona polako otvori oči. „Hleba“, naglo reče s izvesnom sigurnošću. „Donesi mi malo hleba i soli. Toliko mi je muka da bih mogla da umrem, ali ako budem imala nešto u stomaku, znam da ću se osećati bolje.“ Pogledah je sa strepnjom i iznenadnom radošću. „Gospo", zapitah, „kada ste poslednji put imali mesečno krvarenje?“ Naravno, Katarina je bila bremenita i, za razliku od mene, potpuno bezbrižna povodom očinstva deteta. „Đirolamo je priglup“, kaza ona. „Nikada neće primetiti da dete ne liči na njega.“ „Vaš muž vas je povredio kada je samo sumnjao da ste poljubili Žerara Montanja“, odvratih. „Šta će uraditi kad mu donesete bebu čija je kosa ravnija i bleđa od vaše?“ Lice joj se smrknu, ali nije mi odgovorila. Iskoristih njenu mučninu i iznenadnu nezainteresovanost za ljubavna pitanja da je nagovorim da odmah prekine vezu sa Žerarom i kaže mu da više nije dobrodošao u Palati Rijario. Ako Đirolamo ne bude stalno podsećan na Francuza, manje je verovatno da će pomisliti na njega kada se zagleda u lice svog novorođenog deteta. Na moju radost, Katarina odluči da prihvati moj savet. Konačno se zasitila strastvenog Žerara, a posle rođenja deteta biće drugih muškaraca koje će osvojiti. Ipak, nije imala želju za neprijatnim sučeljavanjem punim osećanja. Umesto da se sretne sa Žerarom, ona odluči da poseti francuskog izaslanika u izaslanstvu i odnese mu poklon: bačvu vina koje je hvalio kada je poslednji put bio na večeri u Palati Rijario. Dok Katarina bude razgovarala s izaslanikom, trebalo je da pronađem nesrećnog Žerara i predam mu poslednju šifrovanu poruku koju će primiti od kontese. „Ne zanima me šta ćeš da mu kažeš“, rekla je Katarina kada sam zatražila da mi izdiktira poslednje pismo za Žerara. „Napiši da ga više ne volim ili da se plašim da ne budem uhvaćena.“ Sedoh i napisah najljubaznije moguće oproštajno pismo. Žerar će tako saznati da je Katarini bilo istinski slomljeno srce. Okončavala je njihovu vezu iz najplemenitijeg razloga: deteta u njenoj utrobi za koje se molila da je ljubavnikovo, pošto bi ga zbog toga još više volela; deteta koje ona, nažalost, mora da zaštiti od Đirolamovog gneva, kako je ovaj ne bi opet udario iz ljubomore i možda okončao trudnoću.

- 149 -

Dva dana kasnije, odvezla sam se s Katarinom do ureda francuskog izaslanika. Katarina je tog jutra pojela jaje i dosta hleba u nadi da će joj to smiriti često uznemireni stomak, a pred kraj jutra je zaključila da se oseća dovoljno dobro za vožnju kočijom. Nesmetano stigosmo do izaslanikove palate i saznasmo da monsinjor Montanj još nije došao na posao, i da je najverovatnije još uvek u svom boravištu. Katarina isporuči vino izaslaniku kako je naumila. Potom zapovedi kočijašu da nas odveze do boravišta monsinjora Montanja. Čim smo stigli do skromne građevine u čijem prizemlju je bio smešten Montanj, Katarina me potera iz kočije. Pokucah na vrata Montanjovih odaja. Činilo mi se okrutnim da ga se u kontesino ime rešim na tako bezosećajan način. Dok sam smišljala šta bi ili ne bi trebalo da kažem, vrata se širom otvoriše. Vitki, tamnokosi mladić ukaza se preda mnom. Nosio je plemićku, lepo skrojenu odoru, a na licu mu se ogledao istinski strah; oči su mu bile crvene i naduvene od plakanja. „Gde je lekar?“, zapita, s jakim francuskim naglaskom. Pokaza rukom prema kočiji u kojoj je Katarina čekala iza tankih crnih zastora. „Je li stigao? Recite mu da odmah uđe! Moj gospodar može da plati!“ „Žao mi je“, izustih, potpuno smetena. „Došla sam u ime kontese Katarine Sforce. Imam pismo za vašeg gospodara.“ „A, je li kontesa tamo?“ Momak se zagleda u kočiju. „Njeno prisustvo će ga utešiti.“ Pre nego što sam stigla da odgovorim, on poče da krši ruke i briznu u plač. Prigušenim glasom priznade: „Gospo, plašim se da će umreti pre nego što stigne lekar! Ja nisam negovateljica... Ne znam čak ni od čega boluje!“ Iz dnevne sobe iza njega začu se bolno stenjanje. Bacih pogled preko ramena ka kočiji, u kojoj je čekala Katarina. Nameravala sam samo da predam pismo, ali mladićev strah me natera da uđem. „Je li tvoj gospodar mnogo bolestan?“ Mladićevo lice se ponovo izobliči. „Molim vas, gospo, pomozite mu!“ Teško uzdahnuh i pređoh prag, znajući da Katarina proklinje moju nesposobnost da doslovce pratim njena uputstva. Mladić me povede u dnevnu sobu. Svetlost je prodirala unutra kroz otvorene prozore i padala pravo na Žerara, koji je u polusvesnom stanju malaksalo ležao na krevetu. Sivkasta koža mu je blistala od znoja, koji je prodorno mirisao. Priđoh krevetu i zagledah se u njegovo upalo lice. On mi uzvrati pogled kroz poluotvorene, sjajne oči, ne prepoznavši me. Okrenuh se ka mladiću, koji je opet kršio ruke. „Zatvori te prozorske kapke!“, zapovedih. „I donesi činiju, vrč hladne vode i peškire.“ Stavih Katarinino pismo na sto i čučnuh pored bolesnika: „Monsinjoru, čujete li me?“ Žerar pokuša da odgovori, ali mu od napora pripade muka; preslab da sedi, čak i da govori, okrenu glavu na stranu i ispovraća se preko ivice kreveta presvučenog brokatom. Nekadašnji sadržaj njegovog stomaka bila je žutozelena žuč prošarana svetlom krvlju. Bez razmišljanja, izvadih maramicu iz džepa i obrisah to. Međutim, kada sam videla povraćku - i bolno poznate trzaje njegovih udova koji su usledili - obuze me isti strah kao i slugu, koji se trenutak kasnije vrati s vrčom, činijom i peškirima. „Šta nije u redu, gospo?“ upita, videvši moj izraz lica. „Je li kuga?“ Zatresoh glavom. Nekoliko trenutaka nisam mogla da govorim. „Otrov“, najzad izustih.

- 150 -

Osamnaesto poglavlje

Kako opisati povratak u neželjenu prošlost? Dok sam čučala pored monsinjora Montanja koji je umirao, videla sam samo svog voljenog Matea, sa zakrvavljenim beonjačama njegovih kestenjastih očiju i obrazima prošaranim sve modrijim crvenilom. Čak i kada je Montanj podigao pogled ka meni da šapne: Katarina, nisam čula njegov glas, nego svog mrtvog brata. Bol koji me je preplavio bio je razoran, pa sam se osećala kao onog jutra kada je Mateo umro. Ostala bih da držim Žerarovu ruku do njegovog poslednjeg daha, ali lekar konačno stiže i naredi mi da izađem. Zapanjena, vratih se do kočije, gde me je čekala razdražena Katarina. „Zamalo nisam poslala kočijaša po tebe!“ prasnu ona dok sam se pela u kočiju. Zausti da mi očita bukvicu, ali je izraz mog lica ućutka. Kočijaš potera konje i kočija krenu uz trzaj. Katarina ponovo progovori, ovog puta prigušenim, pomalo uznemirenim glasom: „Šta je bilo, Dea? Šta se dogodilo?“ Zurila sam kroz prozirne zastore koji su ulice Rima obavijali crnim, i borila se da zadržim suze koje je trebalo da budu prolivene još pre nekoliko meseci. „On umire“, najzad odgovorih. „Tražio je da vas vidi.“ „Umire!“ Katarina se odmače od mene. „Od čega? Groznice? Nemoj mi reći da ima kugu!“ Odmahnuh glavom: „Otrovan je, gospo.“ Ona oštro udahnu i podiže prste do usana; ovaj njen potez nije otkrio tugu, nego strah. Nije rekla kočijašu da promeni pravac i vrati se do Francuzove kuće; umesto toga, nagnu se kroz prozor i, sakrivena tankim zastorom od ispitivačkog pogleda prolaznika, doviknu mu da požuri kući. Potom se okrenu prema meni i, istim odsečnim, bezosećajnim glasom, upita: „Kako znaš da je otrovan? Kako možeš da budeš tako sigurna?“ „Zato što je Mateo bio otrovan“, odgovorih, besna i zgađena, treptanjem odagnavši suze. „Zato što znam početne znake takve smrti.“ Ovo otkriće je zapanji. Ostatak puta vozile smo se u tišini; Katarina je namršteno gledala ruke u svom krilu, dok joj je munjevito razmišljala, a ja sam zurila napolje u Rim, obavijen crnilom. Ništa više nismo čule o Žeraru Montanju. Dva dana kasnije, grof Đirolamo odluči da želi nasamo da večera sa svojom ženom, što je retko činio od venčanja. Kada je Katarina primila njegov poziv, istog časa je napusti hrabrost, pa me zamoli da to veče budem njena peharnica. Na taj način, tokom celog obeda biću udaljena samo korak ili dva od nje, i premda nisam bila dovoljno snažna da je zaštitim od Đirolamovih udaraca, osećala je da će joj moje prisustvo doneti sreću. Večera je bila napet događaj, a održana je u privatnoj trpezariji neposredno pored Đirolamove radne sobe. Katarina i ja smo došle prve, pa je kontesa sela na svoju stolicu dok sam ja stala dva koraka iza nje; nije htela da uzme vodu pomešanu s vinom koju joj je

- 151 -

ponudio Đirolamov peharnik, već je zahtevala da joj lično donesem vodu sa kuhinjske česme; niti se poslužila ikakvim mesom koje joj je ponuđeno pre grofovog dolaska. Umesto toga, sedela je i slušala raspravu u susednoj sobi između svog muža i nekog nesrećnog pomoćnika. Trudnoća joj još nije bila promenila telo, mada su joj zbog nje obrazi bili bledi, a volja za jelom promenljiva. Mužu još uvek nije otkrila da je bremenita, jer je želela da Žerarov poljubac bude potpuno zaboravljen pre nego što objavi dolazak deteta. Četvrt časa kasnije stiže ozlovoljeni Đirolamo. U mesecima nakon njihovog venčanja, grof je dobio na težini; dugačko, konjsko lice mu se zaoblilo, pa je sada podsećalo na naduveno lice njegovog oca pape Siksta. Katarina ustade i pozdravi ga savijanjem noge u kolenu. „Kako se osećate večeras, moj gospodaru?“, veselo zapita. „Dobro, pretpostavljam“, čangrizavo odgovori Đirolamo, pa joj nestrpljivo pokaza rukom da ponovo zauzme svoje mesto i sede za sto. „A vi?“ „Prilično dobro.“ Kada je Đirolamov peharnik prišao da mu napuni pehar, Katarina podiže svoj i reče: „U zdravlje, moj gospodaru.“ „U zdravlje“, krajnje ravnodušno odvrati Đirolamo, pa ispi. Kada je spustio pehar i dao znak da se ponovo napuni, zavali se u stolici i sićušnim očima pronicljivo pogleda Katarinu. „Čemu dugujem čast vašeg društva ove večeri?“ vedro upita kontesa. On se napeto ukoči u stolici i pomalo prkosno podiže dugačku bradu. „Da li mi je potreban razlog da večeram sa svojom ženom?“ „Nije, moj gospodaru. Samo sam srećna što ću ovo veče provesti s vama.“ Razgovor se nastavi na ovaj nelagodan način sve dok nije stiglo prvo jelo - minestra, koja se sastojala od testenine u mlakoj telećoj supi s povrćem. Pre večere, otišla sam do kuhinje sa slugom koji je probao sva jela i ostao tamo da čuva porcije odvojene za našu gospodaricu. Katarinino bledilo i graške znoja na njenom čelu ukazivali su na to da joj je prilično muka, ali ona pojede na silu nekoliko punih kašika, sve vreme pažljivo motreći grofa. Đirolamo nije mogao dugo da obuzdava svoje nestrpljenje; pre nego što su odneti tanjiri prvog jela, nagnu se preko stola i prodorno zagleda u svoju ženu. „Dakle“, kaza, s loše odglumljenom ležernošću, „naš zajednički poznanik je nedavno ubijen.“ Katarina iznenađeno podiže obrve i prekrsti se: „To je zaista užasno! O kome je reč?“ Pokaza svoju ravnodušnost, uzevši još jednu punu kašiku minestre i žvaćući polako, smireno, dok je čekala muževljev odgovor. „Reč je o starijem pomoćniku francuskog izaslanika - Žanu ili Žaku Montanju, mislim da se tako zvao.“ Đirolamo ju je napregnuto posmatrao poput ptice grabljivice. Katarina mudro izbeže da ispravi Francuzovo ime. „O, zaista“, primeti s blagim zanimanjem, kao da je ta vest predstavljala zanimljivu temu za razgovor tokom večere. „Zar to nije neotesani mladić koji...“ Zastade u govoru, spustivši pogled. „Pa znate.“ „Jeste“, izričito reče Đirolamo. „Taj neotesani mladić.“ Katarina neustrašivo pogleda svog muža. „Kako je ubijen?“ „Otrovom“, odgovori grof, tonom koji je govorio: Neka ti to bude za nauk. Kontesa uopšte nije reagovala. „Zna li se ko je počinilac?“ Sada je bio njen red da ispitivački pogleda muževljevu reakciju. Đirolamo sleže ramenima i obori pogled, pa izusti: „Ne još.“

- 152 -

Nesigurnost u njegovom držanju prekide napetost i nahrani Katarinino samopouzdanje. „Čini se da je veoma opasno biti diplomata u Rimu“, kaza ona. „Mislite li da je meta možda bio sam izaslanik?“ „Sumnjam“, drsko odgovori grof. „Kažem da je sreća što smo se rešili tog kopileta! Zaslužio je to misleći da može da bude nedoličan prema mojoj ženi.“ Katarina mu uputi nežan osmeh i poseže rukom preko stola da pomiluje njegovu ogromnu ruku. „Ja sam srećna žena“, reče, „što imam muža koji je toliko spreman da štiti moju čast.“ Đirolamo i ja se u čudu zagledasmo u nju. Ovo očigledno nije bio ishod koji je grof zamislio; najverovatnije je očekivao da Katarina sa suzama u očima sve prizna, ali su ga njeno držanje i iskrena nezainteresovanost za zlu sudbinu monsinjora Montanja omeli u zamisli. Uprkos sopstvenoj okrutnosti, nije mogao da zamisli ženu koja ima tako potpunu kontrolu svojih osećanja da neće zaplakati kada čuje za ljubavnikovu smrt. Večera se nastavila još manje od jednog sata, do trenutka kada se Đirolamo izvini što mora da ide, navodeći kao razlog neodložan posao. Do časa kada je stigla u svoju spavaću sobu, Katarina je odisala zadovoljstvom i radošću. Očigledno joj nije smetalo to što se njen muž nije libio da otruje čoveka samo zbog sumnje. Francuzova smrt me je prilično uznemiravala, ali ne onako kako sam to očekivala. Nisam mnogo brinula o tome da li će Đirolamo ponovo neočekivano udariti tako što će otrovati Katarinu sada kada je više nije sumnjičio za neverstvo. Umesto toga, provodila sam noći zureći u samrtničko lice svog brata, a dane pokušavajući da se otrgnem od bolnog jada koji je lebdeo u blizini, spreman da me proguta ukoliko mu dozvolim samo trenutak slabosti. Mračna sećanja progutala su svu radost koju mi je doneo nedavni susret s Lukom; posledica toga bila je da sam, kada bi se on iznenada pojavio na mestima gde nisam očekivala da ga sretnem, mogla samo da se slabo osmehnem i udaljim uz izvinjenje. Tokom tog razdoblja Katarina me je zaprepastila vešću da će na večeru doći samo jedan gost: kardinal iz Španije Rodrigo Bordžija. Večeri će prisustvovati i Đirolamo, mada je cela zamisao bila isključivo Katarinina; ubedila je svog muža da će Bordžija, budući da je bio glavni sekretar nekoliko papa i tako prikupio znatno političko znanje, biti odličan saveznik. Đirolamo se nevoljno složio, što je detinjasto pokazivao tokom cele večere. Ubrzo postade jasno da se on i Bordžija međusobno ne podnose, što je isključivalo svaku nadu za istinsko savezništvo. Grof se vrlo rano izvini što mora da ide, tvrdeći da je zaboravio da se pobrine za neki neodložan posao. Bordžija se, naizgled, nije zbog toga uvredio, ostavši za stolom sa kontesom, koja je srdačno razgovarala s njim, kao da se ponižavajući susret u njegovoj tajnoj palati nije ni odigrao. Bila sam i dalje s njima u prostoriji, ali samo deset minuta nakon Đirolamovog odlaska, moja gospodarica se okrenu prema meni i kaza: „Dea, oslobodi dužnosti sve ostale i napusti odaju. Možeš da me čekaš u hodniku.“ Naglo me podiđoše vreli žmarci od ključnjače do obraza; u krajnjoj neverici, prostrelih Katarinu pogledom. Da li je uopšte mućnula glavom kada traži da bude nasamo sa zloglasnim ženskarošem. Sada, pod muževljevim krovom, dok je Đirolamo još u blizini? Ona me potera pokretom ruke, ne obrativši pažnju na moj preneražen pogled. Dadoh znak ostalima da izađu, pa i sama napustih prostoriju, pre toga se pobrinuvši da Katarina primeti moje neodobravanje.

- 153 -

Ona i Bordžija ostali su sami bezmalo čitav sat. Bila sam toliko usplahirena da sam prislonila uvo na vrata, ne mareći da li će me neko primetiti. Nisam čula uznemiravajuće pauze, ni šuštanje tkanine, niti nagoveštaje fizičkih pokreta - samo ozbiljan, napet razgovor, i suviše tih da bih razabrala reči. Kada su se njih dvoje po završetku večere pojavili, Katarina svečano isprati Bordžiju do glavnog ulaza. Postojalo je novo, prijateljsko ophođenje između njih. Bordžija uze Katarinu za ruke kako bi joj poželeo laku noć, pa poljubi njene obraze kao što bi uradio stari porodični prijatelj. Ona uzvrati na isti način, podigavši se na prste da svečano prisloni usne na njegovu maslinastu kožu. Kada je gost otišao, pohitah do svoje gospodarice i krenuh za njom uza stepenice do njenih odaja. „Gospo“, prosiktah, pola koraka iza nje. „Nepromišljeno ste postupili time što ste na takav način ostali sami s njim. Vaš muž je upravo ubio čoveka iz ljubomore! A od svih ljudi, vi ste odlučili da večerate sami s Bordžijom!“ Ona naglo stade na stepeništu kako bih mogla da idem pored nje. „Samo želim da razumem kako Vatikan deluje. Bordžija zna mnogo toga što može da pomogne mome mužu. Da je Đirolamo ušao u odaju, video bi da se ne dešava ništa neprilično.“ „Gospo, Bordžija je razvratnik“, počeh, ali me Katarina ućutka oštrim pokretom ruke i nastavi da se penje. „On je izvor znanja. Činim ovo za kuću Rijario. Želim da vidim uspon njene moći; Sikst neće živeti doveka. Šta će se onda desiti s Đirolamom - i još važnije, sa mnom i mojim detetom?“ Začuđeno sam zurila u nju. Tek je odnedavno bila bremenita i nije imala ni petnaest godina, što je doba kada neke devojke tek počinju da razmišljaju o braku. Međutim, Katarinu je više zanimala njena politička sudbina. Dva dana kasnije, kada je Đirolamo ponovo otputovao poslom, Bordžija je opet došao i večerao nasamo s Njenom preuzvišenošću. Kao i prethodni put, bila sam uz Katarinu tokom obroka, ali sam otpuštena iz trpezarije čim su ona i Bordžija završili s jelom. Ovog puta njihov razgovor je trajao dva sata; ponovo sam prisluškivala kraj vrata i nisam čula ništa osim nerazumljivog mrmljanja. Dan nakon susreta s Bordžijom, dok je Đirolamo još uvek bio na putu, Katarina je pozvala na privatnu večeru kardinala Đulijana dela Roverea, zakletog Bordžijinog neprijatelja. Dela Rovere je bio u tridesetim godinama; bio je visok, mišićav, sa četvrtastom, lepo izvajanom vilicom i kestenjastom talasastom kosom. Prema njegovom govoru, moglo se zaključiti da je izuzetno dobro obrazovan i slavoljubiv čovek. Oči su mu imale istu britku pronicljivost kakvu sam videla u očima pape Siksta. Premda je delovao snažno i krepko, nosio je štap za hodanje od hrastovine, sa zlatnom drškom. Dela Rovere je mladost proveo u Rimu kao Sikstov pomoćnik, a ukazana mu je čast sa čak osam zvanja biskupa, kao i nadbiskupa Avinjona, sa ciljem da se jednog dana uzdigne na papski presto. Posledica toga bila je izuzetna ljubomora njegovog rođaka Đirolama; Dela Rovere nije ni pokušavao da sakrije odbojnost i prezir prema svom neotesanom rođaku. Uprkos tome, kardinal je drage volje prihvatio Katarinin poziv na večeru koji je stigao samo nekoliko sati ranije. Došao je u Palatu Rijario odeven u lepo skrojenu skerletnu odoru od svile, ukrašenu istobojnim plišom, dok mu je obrijano teme pokrivala crvena okrugla kapica. Za tu priliku Katarina se obukla svedenije nego obično; nosila je skromnu svilenu haljinu sive boje, a pletenice smotane u kolut pokrivao je beli veo. Očigledno je odlučila da ne koristi svoje fizičke čari s Dela Rovereom. Shvatila sam razlog, pošto

- 154 -

kardinal tokom večeri uopšte nije obraćao pažnju na služavke, ali je zato pažljivo proučavao sluge. U trpezariji, stadoh na svoje mesto korak iza Katarinine stolice za stolom, tako da sam bila okrenuta prema kardinalu, koji je pažljivo naslonio nekorišćeni štap za hodanje na susednu stolicu. Nakon razmene učtivih pozdrava i kratke molitve koju je izgovorila Njegova svetost, otpoče večera. Katarina se pobrinula da Dela Rovere bude poslužen omiljenim jelima, uključujući prepune tanjire sjajnih, tamnih jegulja u ljutom sosu i pečeno prase. Kontesa je pila dosta razvodnjenog vina, a jela samo povremeno, uopšte ne probavši jegulje: kada je osetila njihov miris, lagano je okrenula glavu na stranu. „Nije vam dobro?“, zapita Dela Rovere. „Bledi ste, gospo.“ Katarina se s mukom osmehnu. „Ne prija mi vrućina ovih dana.“ Dela Rovere sleže ramenima i, načas zanemarivši razgovor, pojede sve sa tanjira, pa to zali punom čašom vina. Držao je praznu čašu i čekao - a kada nekoliko sekundi kasnije nije bila napunjena, slobodnom rukom poseže za štapom za hodanje. Čim je sluga koji ga je posluživao shvatio da Njegova svetost želi još vina i posegnuo da uzme čašu, Dela Rovere se okrenu na stolici i teškim štapom jako udari momka po cevanicama. Kada je momak kriknuo od bola, Dela Rovere prasnu: „Lenjivče! Možda će ti ovo pomoći da se setiš svoje dužnosti!“ Sledećeg trenutka, dok mu je drhtavi sluga punio čašu, Dela Rovere se mirno okrenu prema Katarini i reče: „Zbilja, potrebno je izvesno vreme da bi se dobro uvežbali. Ako bude napravio još jednu grešku, savetovao bih vam da ga kaznite batinama.“ Katarina mu uputi mali osmeh i pitanje o njegovom obrazovanju u Francuskoj. Do tog trenutka kardinal je već ždrao pečeno prase. „Stekao sam naučno obrazovanje“, odgovori, „ali sam najviše voleo vojnu obuku. Više bih voleo da sam bio vojnik, ali moj ujak mi je već odredio drugačiju sudbinu.“ „Ratnik!“ Ovog puta Katarinin osmeh bio je iskren. Ona se nagnu malo bliže preko stola. „Da se nisam rodila kao žena - pa, moram da priznam, najsrećnija sam kada vežbam s mačem.“ Dela Rovere se namršti. „Žena s mačem? To je neprirodno, zaista!“ Kontesa obori pogled. „To je zato što se toliko divim ratnicima. U pitanju je plemenita težnja... Za muškarce, naravno.“ Nakon toga kardinal se ozari; blagi osmeh titrao mu je na usnama. „Da, ponekad sanjam da sam vojskovođa koji se bori protiv Turaka. Ne smemo zaboraviti da se Krstaški rat završio neuspehom. Krajnje je vreme da započnemo još jedan.“ „Potpuno se slažem“, odvrati Katarina, s vatrenom zanesenošću koju nije osećala. „Vi ste čovek junačkog kova. Ako iko može da porazi sultana, onda ste to vi.“ Dela Rovere prihvati obožavalački stav koji joj se ogledao na licu i nasmeši se, pa podiže čašu masnim prstima i otpi dug gutljaj. Ovog puta sluga koji ga je posluživao napuni čašu čim ju je kardinal spustio. Posle male pauze kontesa promeni temu. „Čula sam glasine da je Rodrigo Bordžija čovek kome ne treba verovati. Pa ipak, on traži moje prijateljstvo, a ja žarko želim savet koji bi mogao pomoći mom mužu da osigura svoj položaj u tom svetu.“ „Bordžija!“ Dela Rovere se podrugljivo osmehnu, pa podiže meso i poče ponovo da ga žvaće. Kada je nastavio, hrana mu je delimično prigušivala glas. „Bilo bi mudro da s njim nemate nikakva posla. On je opasan čovek, kome ne treba verovati.“

- 155 -

Katarinine tamnoplave oči se raširiše u prividnoj nevinosti. „Ali zašto, Svetosti? Čula sam da je on najbogatiji, najmoćniji čovek posle Siksta. Toliko dugo je bio glavni sekretar Kurije da je nagomilao bogatstvo, ali i stekao znatan uticaj nad drugim kardinalima.“ Dela Rovere izvi usnu. „Ipak, nema uticaj nada mnom. Katarina, morate razumeti da kao ljupka mlada žena predstavljate metu za njegovo laskanje. Reći će vam sve i svašta kako bi vas zaveo.“ Kontesa se pravila da je zaprepašćena. „Ali zasigurno ne laže u pogledu svog bogatstva.“ Kardinal zatrese glavom na samu pomisao o Bordžiji. „Bogat je, to je istina, a zvanje glavnog sekretara stavilo ga je u savršen položaj da tajno prima novac. Međutim...“ Zastade u govoru kako bi ispio veliki gutljaj vina, pa pogleda u Katarinu sa samozadovoljnim, oholim osmehom. „Ne hvalim se“, kaza, „već samo iznosim istinu - za godinu dana dobio sam više prihoda od mojih crkvenih prinadležnosti nego što bi Bordžija mogao da zaradi za pet. A što se tiče moći... Pošto je Bordžija vešt upravnik i političar, mi u Kuriji podržavamo njegov ostanak na tom položaju. Međutim, da li bismo ga podržali da sedne na papsku stolicu? Nikada!“ Utiša glas i nagnu se preko stola. „Morate znati, Katarina, da uprkos tome što je on u dobrim odnosima s ostalim kardinalima, svi mi znamo da je sklon spletkama i zločinačkom ponašanju. Odveć je potkupljiv i opasan da bi mu se poverila papska kruna.“ „Opasan?“ Katarina je sada pažljivije slušala. „Na koji način?“ Do tog časa, Dela Rovere je ostavio hranu i prestao da žvaće. „Ubio je ljude koji su mu stajali na putu.“ „Koje?“ Kardinal podiže obrve. „Znam koje, ali neću vam reći.“ Katarina navali. „Kako ih je ubio?“ „Ovo nije nimalo prikladna tema za razgovor tokom večere“, primeti Dela Rovere s neodobravanjem, „niti za zaštićenu mladu damu poput vas.“ Kontesa ponovo obori pogled da kardinal ne bi video njenu razdraženost. „Kardinal Bordžija je bio čest gost za našim stolom. Mislila sam da bi bilo mudro ako bi moj muž saznao nešto od njega. Ali ako je Njegova preuzvišenost u ikakvoj opasnosti... Ili možda ja...“ „Vi niste u opasnosti“, mirno odgovori on. „Bordžija nikada ne bi naudio ženi ili detetu. Međutim, da ima razlog, ne bi oklevao da ubije vašeg muža.“ Katarina je izgledala tako preneraženo da Dela Rovere poseže rukom preko stola i potapša je po ruci. „Oprostite mi, nisam došao ovde da vas uznemiravam“, reče s blagom naklonošću. „Promenićemo temu i razgovarati o nečemu veselijem.“ Katarina klimnu. „Naravno, svi se mi molimo za zdravlje Svetog oca i želimo da večno živi. Međutim, čula sam da biste, ukoliko bi Petrov presto ostao upražnjen, vi imali velike izglede da sednete na njega, i s dobrim razlogom. Doneli biste mudrost, iskustvo, izuzetno rasuđivanje, i mirnu narav...“ Na ovo poslednje morala sam da se uzdržim da ne zakolutam očima, imajući u vidu kardinalovo plahovito korišćenje štapa za hodanje. Kontesa nastavi: „Očigledno ste tokom godina mnogo naučili od svog ujaka. U svakom slučaju, ohrabriću svog muža da vas podrži u potpunosti ukoliko budete pretendent na papsku stolicu.“

- 156 -

Dela Rovere je pažljivo osmotri. Na kraju, njegova taština nadvlada njegovu potrebu za oprezom. Samozadovoljno se osmehnu. „Slagao bih kada bih rekao da nisam častoljubiv, i veoma bih cenio vašu podršku. Ipak, ukoliko moj dragi ujak ne poživi još barem deset godina - a svi se, naravno, molimo da poživi - imam male izglede da budem izabran.“ „Zašto?“ Umorna od pretvaranja da jede, Katarina prekrsti ruke i pogleda na drugu stranu stola s ubedljivim izrazom krajnje bezazlenosti. Kardinal pomalo razdraženo sleže ramenima i poseže da uzme pitu od golubova. „Drugi kardinali smatraju da imaju više prava od mene, pošto su duže služili u Kuriji. Ljubomorni su na one koji su mlađi, a usto i bogatiji i moćniji od njih.“ „Vi ste tako veleuman čovek“, primeti Katarina, „da nisam iznenađena što su ljubomorni.“ Ponosno ispravivši ramena, Dela Rovere priznade: „Ipak, imam podršku kralja Francuske, kao i velikog dela francuskog plemstva.“ Stajala sam malo iskosa od Katarine, pa joj videh izraz lica - koji ostade udvornički zadivljen, ali joj se zbog ove značajne činjenice suziše oči. „Pa to je divno!“ izgovori ona u jednom dahu. „Čast mi je što sedim u prisustvu čoveka koji će se jednog dana uzdići na Petrov presto.“ Glas joj postade poverljiv. „Znam da je moj muž ponekad težak čovek i zaista cenim vaš popustljiv stav prema njemu. Učiniću sve što je u mojoj moći da utičem na njega kako bi shvatio koliko je srećan što ste mu vi rođak.“ Dela Rovere joj se široko osmehnu. „Vi ste dragi, Katarina, i veoma pronicljivi za jednu ženu. Đirolamo je srećan što vas ima uz sebe.“ Đirolamo je preko glasonoše iz svoje pratnje javio da će biti odsutan duže nego što je prvobitno nameravao. Katarina je iskoristila muževljevo odsustvo da opet poziva, različitim danima, Bordžiju i Dela Roverea u Palatu Rijario. Dopušteno mi je da prisustvujem njenim razgovorima s kardinalom Dela Rovereom, koji su svi bili usmereni ka saznavanju političkih spletki Svetog sabora. Međutim, zabranjeno mi je da posle večere budem svedok kontesinih razgovora s Bordžijom. Katarina je pozvala i druge uticajne kardinale, jednog po jednog, da večeraju s njom. Poštovanje su joj ukazala dvojica kardinala iz Španije, Grk po imenu Kibo, i ugledni Francuz po imenu Šarl Burbon. Čula sam slučajno neke razgovore, koji su se uglavnom odnosili na suparništvo Bordžije i Dela Roverea, i na to ko od njih dvojice ima veće izglede da postane papa. Iako su izuzetno poštovali Bordžijine veštine upravljanja i oštroumnost, nisu mu verovali. Smatrali su da je Dela Rovere, takođe, izuzetno vispren i sposoban, i da će, zahvaljujući svojim političkim vezama i bogatstvu, verovatnije postati papa; međutim, svi su se složili da ih razdražuje njegova oholost. Osim ovih gostiju, tokom te tri nedelje, Dela Rovere je triput večerao u Palati Rijario, a Bordžija čak šest puta. Posle svake posete Bordžija i Katarina postajali su prisniji da bi nakon šeste posete kontesa u mom prisustvu nehotično nazvala kardinala: Rodrigo. Bordžijina sedma poseta odigrala se jednog popodneva, kada ga je Katarina pozvala na kasni ručak, uprkos činjenici da je kardinal već obedovao sa Sikstom u Vatikanu. Sto je bio postavljen u privatnoj trpezariji u kontesinim odajama, a Katarina je tražila da u prostoriji bude izložen oštroperac koji joj je poklonio Bordžija. Bordžija je stigao dobro raspoložen i sveže obrijan, a mirisao je na lavandu i pomorandžin cvet. Katarina ga je čekala u trpezariji, a kada je tamo uveden, ustade i pohita prema njemu kao da je u pitanju prijatelj koga dugo nije videla. Zgađena, okrenuh glavu na drugu stranu.

- 157 -

„Dođite, moj prijatelju, i sedite sa mnom“, kaza kontesa, držeći kardinalovu ruku i vodeći ga do stolice preko puta njene. Pratila sam svoju gospodaricu; krenuh da zauzmem mesto iza nje, ali Katarina mi pokaza rukom. „Pošalji sve sluge napolje“, zapovedi prigušenim glasom, ne skidajući pogled s nasmešenog Bordžije. „Ipak, najpre se postaraj da imamo bokale s vodom i vinom, i prva tri jela.“ „Ali ko će vas posluživati?“ zbunjeno upitah. Kontesa počasti Bordžiju zagonetnim osmehom. „Sami ćemo se posluživati“, reče, pa podiže ruku i oštro mahnu rukom, što je bio znak da sam otpuštena i da ona neće trpeti neslaganje. Dadoh uputstva slugama kako bi sve bilo urađeno u skladu sa željama Njene preuzvišenosti; sve služavke zadužene za posluživanje bile su poslate nazad u kuhinju, s izričitim uputstvom da se ne vraćaju dok ih gospa ne pozove zvonom. Izađoh kroz glavna vrata u hodnik. „Zatvori vrata, molim te, i pobrini se da nas ne uznemiravaju“, doviknu za mnom. Učinih tako i počeh uznemireno da koračam hodnikom. Nakon dvadeset minuta neveselog premišljanja zastadoh ispred vrata, prislonih uvo na drvo i začuh prigušene zvuke uobičajenog razgovora. S izvesnim olakšanjem, nastavih da koračam, ovog puta sporije, i klimnuh glavom sobarici koja je prolazila pored mene noseći prljav veš. Posle deset minuta začuh tihi zveket iza vrata kao da su tanjiri pomerani na stolu. Nekoliko minuta kasnije začuše se tresak i oštra zvonjava metala o mermer. Naglo otvorih vrata i utrčah unutra. Katarina je ležala po dužini raščišćenog dela trpezarijskog stola, s golom zadnjicom na njegovoj ivici, i obnaženim nogama koje su visile, dok su joj stopala u papučama bila za širinu šake iznad poda. Plava brokatna suknja i podsuknja bile su joj skupljene oko struka, podignute preko površine stola. Ruke su joj bile ispružene iznad glave kao da je htela da se uhvati za neki oslonac. U trenutku kada sam ušla u trpezariju, njeno opušteno lice odisalo je sladostrasnim zadovoljstvom. U svom uzbuđenju, slučajno je oborila tanjir sa stola; punjeni, pečeni kopun49 ležao je postrance na podu među raštrkanim krhotinama tanjira i kuvanim pečurkama. Njene velike bele grudi, odskora otečene od trudnoće, s tamnijim i većim bradavicama nego ranije, bile su izvan tesnog korseta, koji ih je sada gurao naviše, pa su delovale još punije. Bordžija ih je sa strahopoštovanjem obujmio velikim rukama. Prednji deo njegove skerletne odore bio je otkopčan, a istobojne pantalone bile su mu spuštene ispod kolena, otkrivajući blede, mišićave butine; sada je stajao uz ivicu stola, s bedrima čvrsto pritisnutim na Katarinina dok se zabijao između njenih raširenih nogu. Činio je to toliko snažno da ju je sa svakim zabijanjem gurao sve dalje na stolu, pa je morao da zavuče ruke ispod njenih ramena i povuče je nazad k sebi. Stajala sam unutra tek toliko da vidim prizor; Katarina tada tromo okrenu glavu u mom pravcu. Zatvorih vrata, ponovo se povukavši u hodnik. Ovog puta sedoh na hladni mermer, rukama obgrlih savijena kolena i spustih glavu u prazninu.

49

Ustrojeni petao, kojem su, radi ukusnijeg mesa odstranjene polne žlezde kad je bio mlad. (Prim. prev.)

- 158 -

Devetnaesto poglavlje

Držala sam glavu zarivenu u krilo sve dok prigušeno, sladostrasno stenjanje s druge strane vrata nije najzad utihnulo. Tridesetak minuta pošto je polomljen tanjir, vrata trpezarije se konačno otvoriše. Najpre se pojavi Katarina, mnogo manje neuredna nego što sam očekivala; za njom izađe Bordžija, čija je okrugla kapica uredno stajala na svom mestu, a skerletna odora bila tek neznatno izgužvana. Oboje su se zarumeneli i smešili. Smesta ustadoh, ali sopstveno gađenje nije mi dozvolilo da pogledam u oči ni jedno od njih dvoje. Shodno svojoj dužnosti, pratila sam Katarinu, koja je odvela svog gosta niza stepenice do glavnog ulaza; on joj poljubi ruku na rastanku. Čim smo se vratile u Katarinine odaje, zatvorih vrata za nama i prošaputah: „Gospo, ne mogu da verujem šta ste uradili! Jeste li iole razmislili pre nego što ste se upustili u tako odvratan i sulud čin?“ Usne joj se srdito stisnuše u oblik nalik pupoljku, ali ona ipak povrati staloženost. „Možda je odvratan, ali je daleko od suludog.“ Ne skrivajući više uznemirenost, odvratih: „Nisam odobravala vašu vezu sa Žerarom Montanjom, ali sam je barem razumela. Međutim, Bordžija, od svih ljudi... Od pomisli na njega, koža mi se ježi! Neću moći da vas zaštitim od muža ako svaki muškarac u Rimu može da vas zavede!“ „On je nadaren ljubavnik“, vragolasto reče Katarina, „i veoma diskretan. Nikada nas ne bi uhvatila da danas nisam izgubila vladanje nad sobom.“ Zaprepašćena, zagledah se u nju. „Danas nije bio prvi put?“ Ona se samozadovoljno osmehnu. „Samo šesti.“ Uzdrhtah. „Nisam ljuta, gospo... Uplašena sam. Kako to da vi niste? Vaš muž je otrovao Žerara. Zar vam to nije bilo dovoljno upozorenje? Zašto dovodite sebe u tako opasan položaj?“ „Mnogo opasniji nego što misliš“, primeti ona, pomno me posmatrajući. „Nije Đirolamo ubio Žerara.“ „Ko je onda...“ Zinuh u čudu, a onda počeh da blenem nekoliko trenutaka u nju pre nego što konačno ne prošaputah: „Bordžija?“ Katarina klimnu. „Ne volim ga, ali se divim njegovom lukavstvu. I naučiću od njega ono što mogu. Misli da je pametniji od mene. Nameravam da dokažem suprotno.“ „Moj Bože“, tiho kazah. „Gospo, sigurno znate da je on ubica? Zašto ste ga onda pozvali ovamo i legli s njim? Zašto tražite opasnost?“ „Staram se o sebi i svom sinu“, prkosno odgovori Katarina, pa položi ruku na ravan stomak. „Pošto bi, kada to ne bih činila, moj muž uskoro izgubio svu moć. Ne želim da padnem u nemilost i vratim se u ono dosadno seoce zvano Imola da vladam nekolicinom seljaka.“ „Vi ste tek nešto više od deteta“, usprotivih se, „i nameravate da nadmudrite Bordžiju? On je mnogo iskusniji u spletkarenju! Kako spavanje s njim može da vas zaštiti? I kakva vrsta...“ Katarina podiže ruku. „Stani“, odsečno izusti. „Ne mogu ništa više da ti kažem.“ „Zašto? Videla sam najgore.“

- 159 -

Ona nežno stavi ruku na moju podlakticu. „Zato što od svih ljudi na svetu“, stidljivo priznade, izbegavši moj pogled, „upravo tebe najviše želim da zaštitim. Ti si jedina osoba kojoj verujem.“ Na ovaj neočekivani izliv privrženosti, lice mi dobi blag izraz. Katarina to vide, pa povuče ruku i sleže ramenima. „Osim toga“, mahinalno dodade, „ti si moja amajlija. Ukoliko bi se tebi nešto dogodilo, bila bih izgubljena.“ Ujutro, dostavljena su dva poklona iz Palate Bordžija pravo u odaje moje gospodarice: medaljon s velikim rubinom, koji su okruživali sićušni dijamanti, i srebrna bočica parfema s umetnutim blistavim sedefom. Bordžijin glasonoša odbio je da nekom drugom preda poklon osim Katarini; a kada je kontesa stigla u svoju radnu sobu da ih primi, glasonoša pade na kolena i pokloni se toliko nisko da mu je nos dodirivao pod. „Dok se klanjam pred vašom lepotom, to čini i moj gospodar“, izjavi, „i moli da prihvatite ove poklone, čija vrednost nije ni približna vašoj. On kaže: 'Preuzvišena gospa Katarina je najhrabrija i najčudesnija žena koju sam ikada upoznao'.“ Kao naknadnu pomisao, glasonoša dodade: „On to iskreno misli, Vaša preuzvišenosti. Nikada ga nisam video tako očaranog.“ Kada je glasonoša podigao glavu, Katarina ga počasti divnim osmehom. „Jedna od mojih dvorskih dama odvešće te do kuhinje; reci im da ti daju čašu našeg najboljeg vina. Sačekaj tamo dok te ne pozovem. Spremam odgovor za tvog gospodara koji ćeš mu odneti.“ Dade znak Teodori - koja odvede glasonošu - a onda se okrenu prema meni. „Nema vremena za šifrovanje. Poslaću pismo napisano tvojom rukom.“ Poslušno sedoh za sto i uzeh pero, a Katarina poče da diktira: Njegovoj najuvaženijoj svetosti, kardinalu Rodrigu Bordžiji, Visoko sam cenila naše razgovore i vašu otvorenost i uvek ću vas smatrati dragim prijateljem. Međutim, nedavno sam otkrila da očekujem dete. Politički razgovori mi više nisu nimalo zanimljivi; moja usredsređenost sada mora biti usmerena na mog naslednika, kome će biti potrebna oba njegova roditelja, kao i podrška njegovih rođaka, uključujući kardinala Dela Roverea i, naravno, Svetog oca papu Siksta. Oprostite mi što sam preslaba da nastavim naše razgovore. Vraćam vam medaljon s rubinom uz ovo pismo; što se tiče drugog poklona, zauvek ću ga ceniti i čuvati kao blago. S poštovanjem, Njeno preuzvišeno veličanstvo, kontesa Katarina Sforca Nesrećni glasonoša se posle jednog sata vrati svom gospodaru s rubinom i Katarininim pismom. Bordžija će se razbesneti, ali neće ubiti ženu, barem su tako tvrdili svi u Rimu. Te noći, spustih glavu na jastuk, odahnuvši što više neću morati da učestvujem u tajnim susretima s kardinalom iz Španije. Moje olakšanje trajalo je samo jedan dan. Narednog jutra probudih se pre praskozorja na zvuk Katarininog povraćanja u lavor, koji je baš u tu svrhu bio ostavljen na noćnom stočiću. Probudih sobaricu koja je spavala na drugom kraju hodnika i poslah je da donese hleb i so. Katarina nastavi da povraća još punih pola sata, a potom malaksalo pade na krevet. Oprah joj lice i ruke i pomogoh da se presvuče u čistu spavaćicu. Zatim je namestih da sedi naslonjena na jastuke u svom krevetu, gde je ostala i polako, u malim zalogajima jela posoljeni hleb. Sunce izađe tog pretoplog, vlažnog jutra, koje je Đirolamo, krajnje nesklon rimskim letima, i dalje provodio u okolini Romanje, gde je bila znatno blaža klima. Nepun sat

- 160 -

kasnije stražar na ulazu dođe do vrata Katarinine spavaće sobe da najavi dolazak kardinala Rodriga Bordžije, rešenog da vidi kontesu. „Pošaljite ga nazad“, prostenja Katarina. „Nije mi dobro. Recite mu da ću prihvatiti njegovo pismo, ali da ne mogu da se sretnem s njim. A ako neće da ode, obavestite moje telohranitelje da ga uklone odatle, silom ako je potrebno.“ Od naprezanja da govori spopade je muka, pa prislonih vlažnu, hladnu krpu na njeno čelo, a sluga odgovori: „Da, Vaše preuzvišeno veličanstvo.“ Sluga još nije ni završio rečenicu kada začusmo komešanje u hodniku; sada se raspravljao s nekim čovekom; uslediše zvuči kratkog fizičkog obračuna. Odjednom, vrata se širom otvoriše, a na pragu se pojavi Rodrigo Bordžija. Desnom rukom je s lakoćom zadržavao slabijeg, nižeg slugu. Dok je niži čovek uzaludno zamahivao pesnicama prema njemu, kardinal je prodorno gledao u Katarinu. Iako mu je lice delovalo mirno, Bordžija nije mogao sasvim da prikrije gnev, koji je odavalo jedva primetno trzanje kože neposredno ispod njegovih suženih očiju. „Izvinite zbog mog neuljudnog ponašanja“, obrati se Katarini, „ali ovo pitanje zahteva da budem drzak.“ „Prestani“, zapovedi kontesa slugi, koji spusti pesnice. Bordžija ga tada pusti. „Možeš da ideš“, reče Katarina pocrvenelom slugi. „Samo zapamti šta sam tražila.“ Sluga se pokloni i odjuri. Bordžija uđe u spavaću sobu i klimnu glavom u mom pravcu. „I ona mora da ode.“ Katarina mu prkosno odgovori: „Ona će ostati! Ne možete upasti u spavaću sobu jedne dame i zahtevati da razgovarate nasamo s njom. Osim toga, rekla sam vam da mi nije dobro.“ Bordžija se nadnese nad njom, pa se savi i unese joj se u lice, velikim rukama stežući ivice madraca. Ostadoh pored svoje gospodarice i stavih ruke na njena ramena. „Izigrali ste me kao budalu, gospo“, muklo prošaputa on. „Vi ste veoma prevrtljivo malo stvorenje! Mislio sam da vam je zaista stalo do mene.“ Sa sebi svojstvenom svojeglavošću, Katarina ga namršteno pogleda, ali je njen odgovor bio neočekivano blag. „Stalo mi je do vas, Rodrigo. Divim se vašoj oštroumnosti i slavoljublju. Mislila sam da ste shvatili da imate posla s nekim ko vam je sličan.“ On se ispravi i odmače korak. „Laskate sebi, draga moja. Šta ste očekivali da učinim povodom vaše drske prevare?“ „Kakve prevare?“ uzdržano odvrati Katarina. Bordžija je uhvati za podlakticu. „Dajte mi bočicu“, kaza opominjućim glasom. „Pustite me“, besno izusti ona. „Poverio sam vam svoju najveću tajnu“, reče Bordžija, „a vi ste me izdali.“ Kardinal me gurnu unazad; ispustih Katarinu koja mi je bila oslonac i udarih leđima o zid. Drugom rukom Bordžija naglo podiže Katarinu iz kreveta. Bosa stopala joj se upetljaše u pokrivače i posteljinu; ona pade kolenima na pod, povrativši pri padu i isprskavši prednji deo njegove odore. Bordžija odskoči unazad; bio je zapanjen, ali nije pokazao gađenje. Pusti me da prođem dok sam žurila do Katarine koja je klečala. Držala sam joj kosu dok je ponovo povraćala, ovog puta na skupoceni persijski tepih koji je donela iz Milana. „Zaista je trudna, zar ne?“, zapita u čudu, s iznenadnom nežnošću u glasu. Klimnuh glavom. Na moje zaprepašćenje, on donese lavor s noćnog stočića i peškir kako bih mogla da joj operem lice.

- 161 -

Razljućena, Katarina odgurnu peškir. „Nisam lagala u vezi s tim!“, prodahta, pa se namesti u sedeći položaj. „Niti u pogledu divljenja koje osećam prema vama. Zaklinjem se da vam neću nauditi - ali moram da zaštitim sebe. Dobiću dete koje je možda vaše.“ Zajedno, Bordžija i ja pomogosmo joj da se vrati u krevet. Ona uzdahnu, zažmuri i leže, položivši glavu na jastuke. „Isprva sam mislila da sam pojela nešto što mi nije prijalo. Međutim, sada nema sumnje da sam trudna, pa ne mogu više da ostvarim našu zamisao. Ne smem da ugrozim bebu. Biće mu potreban otac da se stara o njemu.“ „Znaćemo da li je dete moje“, žustro odvrati Bordžija, „kada se rodi i dovoljno odraste da liči na svog oca. A ako je zaista moje, Katarina, pronaći ću način da ga odgajam kao svoje.“ Bat brzih i teških koraka s udaljenog stepeništa natera kardinala da podigne glavu i oslušne; stražari su dolazili. Brzo dodade: „Neću vam nauditi, a ako rodite moje dete, ponovo ćemo razgovarati, i to krajnje ozbiljno. Međutim, ako dete nije moje, dajem vam ovo obećanje: doći će dan kada ću tražiti nadoknadu za ono što ste uzeli od mene. A ako ikada s nekim podelite tu tajnu... Duboko ćete zažaliti što ste to učinili.“ Stražari stigoše i pokucaše na vrata; Katarina ih pozva da uđu. Trojica naoružanih ljudi otpratiše Bordžiju iz palate „s dužnim poštovanjem“, kako je kontesa zahtevala. Još jednom odahnuh što smo se rešile Rodriga Bordžije - ali predah je opet bio samo privremen. Leto je smenila umereno topla jesen, koju je pratila toliko sunčana i blaga zima da sam se zaklela da više nikada neću provesti zimu u Milanu. Đirolamo se vratio iz „vojnog posla“ u Romanji tačno na vreme da uživa u lepom vremenu. Katarinine jutarnje mučnine postale su blaže posle još jednog meseca, a njena trudnoća postala vidljiva, pa je s tobožnjom stidljivošću obavestila Đirolama da će, ako bude božja volja, roditi njegovog sina u proleće. Primio je vest samo s tračkom sumnje, koja je ubrzo nestala, pošto je razmotrio prednosti imanja naslednika da nastavi jačanje porodične moći. Naposletku, postao je prilično popustljiv prema Katarini, budući da se ona mudro odrekla društvenog života i ostajala kod kuće, gosteći samo one ljude koji su koristili Đirolamovim političkim interesima, uključujući njemu mrskog rođaka, moćnog i imućnog kardinala Đulijana dela Roverea. Što se mene tiče, provodila sam dane dvoreći svoju gospodaricu, koja se sve češće razdraživala i dosađivala. Vremenom duševna bol zbog Mateove nasilne smrti ponovo se smanjila, pa mi je bilo lakše da se osmehujem pisaru Luki i razgovaram s njim, kada bi skrenuo sa svog uobičajenog puta da bi me sreo. Naš prvi Božić u Rimu prošao je u takvom sjaju i raskoši da je Katarina preživela turobnost koja ju je obuzela u tom razdoblju, pošto joj je otac ubijen pre samo godinu dana u vreme božićnih praznika. Konačno je došla i Nova 1478. godina. Katarina je u martu rodila svoje prvo dete: ćerku, kojoj je dala ime Bjanka po samosvesnoj i odlučnoj majci vojvode Galeaca. Srećom, Bjanka je stigla mesec dana kasnije od naših proračuna, što je bilo dovoljno da ubedi Đirolama (i Katarinu) da je ona zaista njegova ćerka. Kontesa je podnela porođajne bolove sa zadivljujućom hrabrošću za prvorotku; na olakšanje svih, dete je imalo pravilan položaj u stomaku, pa je sam porođaj bio lak. Kada se Bjanka rodila, babica ju je oprala, povila i položila na grudi njene iscrpljene majke, s nadom da će sisati. Katarina je piljila dole u bebu. „Dečak je, zar ne?“, zapita babicu, koja zavrte glavom.

- 162 -

„Devojčica je, gospo, i to prelepa! Don Đirolamo biće ipak zadovoljan.“ Katarina okrenu glavu od bebe. „Odnesite je dojilji“, odlučno reče. Prva posegoh za bebom i podigoh je. Lice joj je bilo boje cvekle i pomalo izobličeno od porođaja, tako da crte nisu nagoveštavale ko joj je otac. Rođena je s iznenađujuće gustim pramenom kose, koja joj je bila tamnozlatna nalik majčinoj, mada je, na moje i Katarinino ogromno olakšanje, bila talasasta, a ne gusto kovrdžava. Nakon početnog prodornog plača, ona se smiri u mom naručju. Upravo je ja, na Katarinin izričit zahtev, odnesoh do dojilje; narednih meseci, ja sam je triput dnevno obilazila u dečjoj sobi kako bih je držala i tepala joj. Za razliku od svoje majke, dete je bilo prijatne, mirne naravi. Katarinin potpuni nedostatak zanimanja za dete mi se zgadio, posebno kada sam uzela u obzir da je, premda sprečen da prisustvuje krštenju, Rodrigo Bordžija poslao bebi sićušne rubinske minđuše i lepo izgraviranu srebrnu zvečku. Prošla su dva meseca. Do prvog maja, osećala sam se vezanom za kuću i uznemireno; nedeljama nisam izašla iz palate, pošto sam provodila dane ne samo brinući se o Katarini nego i stalno proveravajući malu Bjanku i izveštavajući moju gospu o bebinom napretku, bez obzira na to da li je želela to da sluša ili ne. Saslušala bi me s odsutnim izrazom lica, retko kada rekavši nešto o tome. Đirolamo je, s druge strane, bio mnogo pažljiviji roditelj; svake noći pre večere došao bi u dečju sobu i igrao se s Bjankom, koja ga je obožavala. Često sam bila tamo u isto vreme i, posmatrajući kako Đirolamo pravi smešne grimase za svoju ćerku koja se kikotala, počela da ga gledam u drugačijem svetlu. Jednog popodneva početkom maja, posle napornog rada kod dve osobe o kojima sam se brinula, dobih dozvolu da se prošetam po jakom suncu. Kada sam izašla u istočnu baštu, vreme je bilo divno. Posle nekoliko minuta, stigoh do male čistine gde je Katarina prvi put doživela sladostrašće s mrtvim Francuzom. Kada sam ugledala pisara Luku, zastadoh. Sedeo je na klupi, savijen unapred iz struka i teško disao; obgrlio se rukama, kao da je s mukom zadržavao nešto opasno da se ne rasprsne. Kada je čuo moje korake, odmah podiže pogled; oči su mu bile razrogačene od užasa. „Luka“ prodahtah, i krenuh prema njemu. „Luka, šta nije u redu? Šta se dogodilo?“ On zažmuri i zatrese glavom. „Ostavite me, molim vas“, prozbori veoma tihim glasom. „Moram da se saberem. Još uvek postoji mogućnost da ću biti potreban grofu.“ Grimasa za koju se činilo da je posledica fizičkog bola iskrivi mu usne i čelo; savi se još napred i čvršće se steže. Priđoh i stadoh kraj njega. „Neću“, blago odgovorih, pa lagano položih ruku na njegovo rame. „Ne mogu da vas ostavim takvog sve dok ne budem sigurna da ćete biti u redu.“ „Ne mogu“, očajno izusti. „Ne mogu...“ On rukama pokri oči. Ramena mu se zatresoše od nekoliko dubokih, grcajućih uzdaha, praćenih kratkim bolnim jecajima. Sručih se na klupu pored njega. „O, jadni Luka“, promrmljah. „Pa ti plačeš.“ Luka okrenu lice prema meni; u njegovim očima nije bilo suza, ali je izraz lica otkrivao veliku tugu. Reči grozničavo pokuljaše iz njega. „Uradio sam sve što sam mogao da ga upozorim“, prošaputa. „Međutim, Lorenco bi se uvek podsmehnuo na pomen da mu je potrebna zaštita. Govorio je da se niko ne bi usudio da ga napadne u Firenci, kao i da će biti obazriv i držati na oku nadbiskupa Salvijatija...“

- 163 -

„Ne!“, viknuh. „Lorenco ne može biti mrtav!“ Zajedno s tugom preplavi me nalet besa prema grofu Đirolamu; želela sam da ga ubijem. Zaplakah, ali me Luka uhvati za lakat. „Lorenco je samo ranjen“, nežno reče on. „Oporaviće se.“ „Hvala Bogu!“ izustih „Ali njegov mlađi brat Đulijano...“ poče Luka. Nije mogao da nastavi, već je ispuštao kratke, muklije zvuke - jecaje bez suza, shvatih. Da su mu oči bile zakrvavljene, grof bi postao sumnjičav. Lukin život sada je zavisio od njegove sposobnosti da sakrije bol. Pisar se sabra i sa zastajkivanjem ispripoveda priču: Đirolamo i Sikst su prepustili samo izvršenje ubistva nadbiskupu Salvijatiju, koji je pridobio Frančeska Pacija, najmoćnijeg suparnika Medičijevih u bankarskim poslovima, da mu pomogne da sprovede napad. Složili su se da i Lorenco i njegov brat Đulijano moraju da umru, pošto bi se Firentinci okupili oko preživelog brata ukoliko bi samo jedan bio ubijen. A nadbiskup je, lišen svake pristojnosti, uredio da se napad odigra u firentinskoj velikoj katedrali, za vreme mise, kada pažnja oba brata bude smanjena. Đulijano i Lorenco bili su u različitim delovima svetilišta, ali su obojicu, bez njihovog znanja, opkolile zasebne grupe ubica. Kada je sveštenik podigao putir da blagoslovi vino, ubice su napale. Mladi Đulijano bio je nenaoružan, a u tom času stajao je pored nadbiskupa Salvijatija i Pacija; obojica su izvadili noževe i nemilosrdno izboli mladog Medičija, a zatim ga ostavili da umre u lokvi sopstvene krvi. Njegov stariji brat je bolje prošao. Možda su Lukina više puta ponovljena upozorenja držala Lorenca na oprezu; istog časa kada ga je nesuđeni ubica napao s leđa, Lorenco je isukao mač i obrušio se na napadača. Usledila je kratka borba, ali su prijatelji Medičijevih ubrzo okružili Lorenca i probili se s njim u sakristiju - udaljivši ga od ubica i prizora brata koji je umirao. „Grof Đirolamo i Sikst potcenili su odanost Firentinaca“, smrknuto kaza Luka. „Salvijati i Paci su ubedili ovu dvojicu da će ubistvo dovesti do pobune građana protiv Medičijevih i pune podrške Pacijevima, koji su Sikstovi poslušnici. Dogodilo se potpuno suprotno. Samo nekoliko sati posle napada, narod je zarobio Salvijatija i Pacija i obesio ih s najviših prozora palate gradske uprave.“ „Grof Đirolamo je primio vesti pre nepunih sat vremena. Besan je i smišlja kako da vesti saopšti papi. Ovo se neće dobro završiti. Rim i Firenca će zaratiti.“ „Jadni Đulijano“, promrmljah, dok su mi se oči punile suzama. Ipak, njegova patnja bila je okončana. Krivica i bol proganjaće njegovog starijeg brata do kraja života. „Kako možeš da podneseš“, zapitah Luku, „to što znaš da radiš za čoveka koji je ubio Đulijana? Za čoveka koji jedva čeka da ubije Lorenca? Kako ne poželiš da se osvetiš?“ Luka se nagnu napred, s laktovima na kolenima, i tužno zavrte glavom. „Zar ne vidiš, takva mržnja samo vodi u krvoproliće. A osveta se nastavlja...“ „Ali oni su ubili Đulijana zato što su bili gramzivi i želeli Imolu!“ „Cela ujdurma seže mnogo dublje od toga“ objasni Luka. „Grof Đirolamo i Sveti otac žele da ubiju Lorenca zato što veruju da je upravo on otrovao Sikstovog omiljenog sina Pjetra Rijarija. Pjetro je bio najmoćniji, najoštroumniji mladi kardinal u Rimu kome je bilo maltene suđeno da postane papa. Sikst ga je poslao da razgovara s Lorencom radi sticanja Imole. Međutim, samo dan po povratku s neuspešnih pregovora u Firenci, Pjetro je iznenada umro. Sikst i Đirolamo su uvereni da je Lorenco odgovoran za to. Nikakav razlog neće ih ubediti u suprotno.“ „Da li ga je Lorenco zaista ubio?“ upitah šapatom. Luka me pogleda kao da sam ga udarila. „Naravno da nije! Mi se pokoravamo moći koja je svetija od Crkve.“

- 164 -

Okrenuh glavu u stranu, jer nisam mogla da zadržim suze koje su mi potekle niz obraze. „Ja sam varalica“, rekoh. „Nisam bila vredna da budem u Mateovom društvu, niti sada u tvom. U trijumfalnim kartama vidim buduće događaje, ali nisam uspela da uspostavim vezu s anđelom. Samo želim da pronađem čoveka koji je ubio mog Matea. Ja sam zla osoba.“ On obavi ruku oko mog ramena. „Sve je u redu, Dea“, utešno kaza. „Samo zaboravi na to i veruj anđelu.“ „Ali ne mogu da zaboravim na to!“ Bezvoljno pokušah da se otrgnem od njega. „Ne mogu! Da si video kako se Mateo mučio na kraju...“ „Video sam.“ Glas mu je bio odrešit i smiren. Srdito se okrenuh prema njemu. „Kako onda možeš da zaboraviš? Kako možeš da mi kažeš da je neko tako dobar i nesebičan kao Mateo trebalo toliko da pati? I da umre tako mlad, a da njegov ubica nikada ne bude kažnjen za taj zločin?“ I dalje se ne sećam jasno šta se sledeće dogodilo. Pretpostavljam da sam pokušala da odgurnem Luku, ali da je ishod bio neočekivan. Luka uhvati moje ruke, a ja ih otrgoh, ali već sledećeg časa one nagonski krenuše ka njegovom licu i povukoše ga prema mom. Čim sam pritisnula usne na njegove, nisam želela da prestanem. Pronađoh snažne mišiće između njegovih ramenih lopatica, pa zabih prste u njih, pritisnuvši svoje grudi uz njegove. Njegove usne nežno su prelazile preko moje kože, usta, obraza, očiju i čela. Uzvratih mu na isti način; koža mu je bila topla i zategnuta, neopisivo muška. On brzo, u jednom dahu promrmlja: „Dea, od trenutka kada sam te prvi put video - tog užasnog trenutka kada sam ti doneo Matea - još tada sam znao da si ti ona prava. Mateo mi je rekao da se brinem o tebi. Svečano sam mu se zakleo. Kada sam te ponovo video u Rimu, znao sam da je to sudbina... Prelepa si. Zarobila si moje srce.“ Bilo je začuđujuće čuti te reči. A još čudniji mi je bio zvuk sopstvenog glasa dok sam izjavljivala istinu koju nisam priznala čak ni sebi. „Volim te, Luka.“ Zadržah se u njegovim rukama nekoliko minuta. Možda bih ostala tamo satima da nije bilo povika s Katarinine terase. Bila sam potrebna kontesi. Dodirnuh prstima njegov obraz i nevoljno ustadoh. Na licu mu se i dalje mogao pročitati bol, ali se ispod toga primećivao radosni sjaj, koji je nesumnjivo zračio i s mog lica. Ne rekavši više ništa, okrenuh se i pohitah nazad do svoje zahtevne gospodarice.

- 165 -

Dvadeseto poglavlje

Kada sam se vratila u kontesine odaje, Katarina me obavesti da će popodne s Đirolamom otići na vežbe papske vojske u Anđeoskoj tvrđavi. Iznenadih se što je grof udovoljio njenom zahtevu da ide s njim, premda me nije iznenadilo da ga je Katarina pitala. Budući da je Đirolamo sada provodio više vremena kod kuće sa svojom ćerkicom, kontesina nova preljuba postala je i suviše opasna, a ona uznemirena. Nedugo posle bebinog rođenja počela je da moli Đirolama da je povede u obilazak tvrđave i njegovih vojnika. Moj otac me je vodio sa sobom kada bi obilazio svoju vojsku, kazala mu je, a vodio me je i da posmatram kada bi moju stariju polubraću obučavao jahanju, te rukovanju topom, kopljem i mačem. Bio je nadaren vojnik, a tu nadarenost sam ja nasledila. Đirolamo nije bio ubeđen, ali Katarina je bila toliko uporna da je na kraju popustio, s namerom da joj dokaže kako nijedna žena ne može da shvati tako mušku veštinu. Bila je toliko uzbuđena zbog predstojećeg događaja da - dok sam joj pomagala da zategne kožni opasač i zatakne u korice oštroperac od toledskog čelika koji joj je poklonio Bordžija - nije primetila moje zakrvavljene oči, niti izvesnu uznemirenost. Nisam je obavestila o Đulijanovoj smrti; ubrzo će čuti za to od nekog drugog. Đirolamo ju je tog popodneva odveo u Anđeosku tvrđavu - možda da bi odvratio pažnju sa svog besa zbog toga što je Lorenco preživeo - i dozvolio joj da posmatra dok je s grudobrana uzvikivao naređenja za tristotinak ljudi u dvorištu opasanom zidinama. Vojnici su prvo vežbali sa čeličnim kopljima; svako koplje je za polovinu svoje visine bilo više od čoveka koji je njime rukovao; uz Đirolamovo stalno naprezanje, vojnici su pod njegovim zapovedništvom uspeli da obrazuju tri jednaka reda i da marširaju ukrug ivicom dvorišta. Potom, bez sumnje još uvek ozlovoljen i nameren da ponizi svoju ženu, zapovednik papske vojske se okrenu prema njoj i, pokazavši rukom dole na ljude, reče: „Pa gospo? Sada su vaši. Hajde da vidimo šta znate o vojnim vežbama.“ Katarina mu uputi mali osmeh, a onda pozva vojnike glasom koji je bio jednako snažan i zapovedan kao Galeacov. Uopšte nisam sumnjala, kazala je te noći dok mi je pripovedala priču, da će vojnici izvršiti moja naređenja. Uzviknuvši nekoliko naređenja, ona natera vojnike da se spoje u jedan dugački kružni red i okrenu licem ka spolja, spremni da zaustave svakog neprijatelja. Zatim ih natera da se ponovo podele u tri reda, pa dva, da bi ih na kraju postrojila ispred najbližeg ulaza s kopljima u borbenom položaju. Đirolamo je bio toliko zapanjen da je ostao bez reči. Kada se sabrao, raspusti vojnike i povede Katarinu dole na vežbalište, ponovo sa ciljem da je ponizi. U tu svrhu, natera je da isuče mač i izvede oružjem neke kretnje, nadajući se da ona neće razumeti vojne izraze koje će koristiti. Na njegovu žalost, Katarina ih je sve znala, a nije uspeo ni da je fizički iscrpi. Do trenutka kada su se vratili kući iz Anđeoske tvrđave, Đirolamov stav prema Katarini se znatno promenio. Istina, bio je ljubomoran na nju, ali i zadivljen, a kada je Katarina izjavila kako želi da koristi svoju nadarenost samo da pomogne u ostvarivanju ciljeva svog muža i njegovih budućih sinova, potpuno ga je osvojila. Upravo tada joj je saopštio vest da su „nepoznate ubice“ usmrtile Lorencovog brata u Firenci. Katarina je

- 166 -

izrazila blago žaljenje - njen otac je oduvek bio Lorencov odani saveznik - a lažov Đirolamo je to samo ponovio. Od tog dana, pa nadalje, grof je počeo da deli izvesna vojna saznanja sa svojom ženom, i povremeno joj dozvoljavao da ide s njim kada je vršio smotru vojske. Katarina je čak osmislila posebne vežbe, u čiju svrhu je ubedila Đirolama da joj da mapu unutrašnjosti tvrđave. Vremenom je postala omiljena među vojnicima, a njen muž je bio toliko ponosan na njenu podršku da joj je poklonio čelični oklop, čiji je grudni deo bio prilagođen ženskom poprsju, s izgraviranim znamenjem Rijarija i Sforci - hrastom i baziliskom - u predelu srca. Godišnja doba su se smenjivala, a Bjanka je brzo rasla; za divno čudo, oči su joj promenile boju - od plavih postavši smeđe - i sada nalikovale Đirolamovim, što je Katarini i meni donelo znatno olakšanje. Bordžija, naravno, nije više dolazio u palatu, ali je kardinal Đulijano dela Rovere ostao redovan posetilac i često razgovarao privatno s Katarinom kada je Đirolamo bio odsutan zbog obaveza. Do tada, Luka i ja nismo se više oslanjali na slučajne susrete, već smo se redovno sastajali u sumrak, kad bi splasla vrućina, na kamenoj klupi gde se Katarina podala Žeraru. Luka više nije bio isti posle Đulijanovog ubistva; krivica mu je urezala stalnu boru između obrva, i ostavila trajnu tugu u očima koju čak ni ljubav nije mogla da razveje. Svakog dana kada bismo se sastali, prvo bismo se pozdravili, a odmah zatim on bi podelio sa mnom najnovije vesti iz Firence. A vesti je uvek bilo. Papa Sikst, razjaren zbog spontanog pogubljenja zaverenika nadbiskupa Salvijatija, izopštio je Lorenca iz Crkve i stavio Firencu pod crkvenu zabranu, uskrativši joj na taj način mogućnost da posluje sa svim drugim hrišćanskim gradovima-državama - sve dok njeni građani ne pristanu da svrgnu Lorenca. Hvale vrednim činom, Firentinci su se pobunili protiv pape i podržali Lorenca. Gnevni Sikst ubedio je kralja Napulja da objavi rat Firenci. Posle prenošenja loših dnevnih vesti, Luka bi me ipak uzeo u naručje, pa bismo se pola sata ljubili, nakon čega sam morala da se vratim kod kontese i budem joj na raspolaganju. Zaboravila sam kakav je osećaj biti mučen neispunjenom telesnom strašću. Nisam ležala budna, potiskujući osećanja, još otkad sam delila krevet s Mateom, ne znajući da mi je on brat. Kako je vreme postajalo toplije, tako je i naša strast bivala sve uzavrelija, pa nas sami poljupci nisu više sasvim zadovoljavali. Kada je jednog dana Luka posegao za mojim grudima, dopustila sam mu da ih izvadi iz tesnog korseta i poljubi; drugi put, ja sam se osmelila da posegnem rukom između njegovih nogu i po prvi put dodirnem muški polni organ, a on nije ni ustuknuo na to. Nije uzmakao ni sparnog avgustovskog dana kada sam mu konačno smakla tanke pamučne gaće i uzela ud u ruku, diveći se njegovoj čudnovatosti, pre svega, velikoj čvrstini i nesavitljivosti; pa ipak, pokrivala ga je koža koja je na dodir bila meka poput baršuna. Na njegov podstrek, počeh da pomeram ruku gore, pa dole, povlačeći baršunastu kožu naviše preko ružičastosmeđeg vrha nalik pečurki. To ga natera da zastenje od zadovoljstva; okuražena, ubrzah, mada kada se osvrnem na taj trenutak, način na koji sam to radila bio je sigurno nespretan. „Stani“, prodahta on. „Ne mogu više da izdržim. Moram te imati, Dea. Molim te...“ Dotad me je razum već napustio. „Samo mi reci šta da radim“, kazah. Podigoh halje, kao što sam nekoliko puta videla da radi Katarina, i sačekah, drhteći od požude; ipak, iznenada osetih i uznemirenost.

- 167 -

„Znaš“, prošaputa on, pa na moje ćutanje zastade i vide moje uplašeno lice. „Moj Bože“, najzad reče: „Ne znaš, zar ne?“ Licem mu prelete izraz razumevanja. „Naravno, bio ti je brat. Nikada niste spavali. Još uvek si devica...“ „Nije me briga“, prkosno odgovorih. „Pa mene jeste“, odvrati on, pa poseže rukom i polako spusti moje halje. „Zaslužuješ bolje od ovoga za tvoj prvi put.“ „Ali želim da te zadovoljim.“ Tvrdoglavo, ponovo posegoh rukom prema njemu. On nežno uhvati moju ruku i prošaputa mi na uvo: „Sve što treba da uradiš da me zadovoljiš“, priznade, „jeste da nastaviš ono što si upravo radila. Ako si sigurna da i dalje to želiš.“ Ponovo uzeh njegov ud, i trenutak kasnije se zapanjih kada je iz vrha izbila beličasta, topla supstanca - gusta kao belance, ali neprovidna - puneći mi šaku i kapajući na moju haljinu. Ud mu se odmah smanji, a ružičasti vrh nestade u rastegljivoj naboranoj koži. Začuđena, odmaknuh se da pomno osmotrim tečnost čudnog mirisa na svom dlanu dok je Luka sedeo i dahtao, sklopljenih očiju i otvorenih usta. Bilo je očigledno da je iscrpljen, a ja sam bila još željnija da izgubim devičanstvo. „Žao mi je“ prodahta on. „Tako mi je žao...“ Oči mu se naglo otvoriše; izvadi maramicu zadenutu za pojas i dade mi je, gledajući u moju haljinu. „Trebalo bi brzo da opereš to da ne ostane fleka.“ Odoh do obližnje fontane i oprah ruke u kamenom udubljenju u obliku školjke. Umočih njegovu maramicu u vodu; dok sam tapkala tamnu lepljivu mrlju na haljini nezgodno smeštenu blizu mog krila - Luka dođe do mene i poljubi me. „Žao mi je“, ponovi. „Ja sam sada zadovoljen, ali ti nisi.“ Blago se osmehnuh. U to vreme nisam imala predstavu kako da zadovoljim sebe. Oduvek sam ostajala nezadovoljena, pa se ovaj dan neće razlikovati od svih drugih dana. Ipak, bila sam veoma zadovoljna što sam usrećila Luku, pa mu to i kazah. On se nasmeši, ali se gotovo odmah uozbilji. „Postoji nešto o čemu želim da razgovaram s tobom. Nešto o čemu već dugo razmišljam.“ Glas mu je bio tako ozbiljan da prestadoh da perem fleku pogledavši ga. Njegovo tamno lice se prilično zacrvenelo i bilo orošeno znojem; on obori pogled, nemajući hrabrosti da sretne moj, pa se zagleda dole u tkaninu koju sam i dalje držala u ruci. Bio je uznemiren, a to saznanje me onespokoji. „Nisam razgovarao s grofom o tome“, poče, „a nije sigurno ni da će Njena preuzvišenost to dozvoliti. Ipak, želeo bih... Hoću reći, Dea, da li bi pristala... Ako dobijemo odobrenje, to jest...“ Bespomoćno zastade u govoru, pošto mu je uznemirenost progutala reči. Sažalih se, i uskočih u nastalu prazninu: „Naravno da ću se udati za tebe, Luka.“ Vratih se potpuno ošamućena u kontesine odaje, gde se Katarina oblačila za večeru s grofom i kardinalom Dela Rovereom. Dan je bio neprijatno vruć, pa se Njeno preuzvišeno veličanstvo razdražilo što će morati da nosi haljinu s teškim rukavima preko tanke lanene košulje. Stajala je ispred ogledala u prirodnoj veličini postavljenog blizu ormana, dok je Teodora vezivala teške rukave u obliku zvona za rameni deo njene svilene nadhaljine. Kada sam ušla, Katarina se namršti i prodorno me pogleda; pozdravih je savijanjem noge u kolenu, a ona me upita, pokazujući prstom: „Nisi imala tu fleku na haljini kada si otišla. Šta se dogodilo?“ Pogledah dole u optužujuće vlažno mesto na plavoj svili. Na vlastiti užas, videh mrlju koju sam propustila; Lukino seme se osušilo, postavši skoreno belo zrno.

- 168 -

Katarinino čelo se još dublje namršti dok je pratila moj pogled ispunjen krivicom do bele mrljice, a već sledećeg trenutka kontesa prasnu u smeh. „O Dea!“, uzviknu, kada je došla do daha. „Videla si se s nekim muškarcem, zar ne?“ Nisam mogla da pogledam u nju, niti u Teodoru koja se kikotala, nego okrenuh pocrvenelo lice prema mermernom podu i promumlah: „Molim vas, gospo, mogu li da razgovaram s vama nasamo?“ „Naravno“, veselo odgovori ona, i nacerena klimnu glavom Teodori, koja se pokloni i pohita u hodnik, zatvarajući vrata za sobom. Pre nego što sam mogla išta da kažem, Katarina vedro reče: „Nadam se, za tvoje dobro, da je odličan ljubavnik, iako se čini da mu namere nisu najčasnije. Iskreno, Dea, već sam počela da se brinem za tebe. Prošlo je previše vremena otkad si bila s muškarcem.“ „Vaše preuzvišeno veličanstvo“, počeh, a ona podiže obrve zbog mog neuobičajeno zvaničnog tona, „nisam htela da vas uznemiravam sa zahtevom do sutra, ali budući da ste pokrenuli temu o... Muškarcu... Pa jedan je zatražio moju ruku, koju, naravno, ne mogu da dam bez vašeg i grofovog pristanka.“ Njena veselost smesta nestade. „Ko je taj čovek?“ „Jedan grofov sekretar. Zove se Luka da Sijena.“ „A njegova porodica?“ „On je siroče poput mene, gospo.“ Iznenada mi zaklecaše kolena. „Bio je usvojen i pruženo mu je odlično obrazovanje. Grof Đirolamo ga je zaposlio zbog njegove nadarenosti i poverljivosti. On je srdačan čovek - plemenitog srca, iako ne i krvi.“ Katarinin izraz lica postade nečitljiv; čvrsto prekrsti ruke preko grudi - leva ruka joj je bila pokrivena teškim zlatnim brokatom, a desna širokim, prozirnim, belim pamukom, skupljenim kod zgloba. Okrenu se od mene i svog ogledala, i pođe prema otvorenim francuskim vratima koja su vodila na terasu, pa se zagleda u sve mračnije rimsko obzorje. Kada je ponovo progovorila, bila mi je okrenuta leđima. „Pretpostavljam“, polako kaza: „da ti je stalo do tog Luke da Sijene.“ „Jeste.“ Moj odgovor je bio tek malo glasniji od šapata. Ona se okrenu, bez maske na licu, još uvek čvrsto prekrštenih ruku. „Kako to izgleda?“ Zbunjena, slegoh ramenima. „Na šta mislite, gospo?“ „Voleti nekoga“, reče. „Čitam ti na licu da voliš tog čoveka, a volela si i svog muža. Kako to izgleda?“ „To je... Predivno“, odgovorih. „To je razlog da se budim svakog jutra. Kada je on srećan, i ja sam srećna; a kada je tužan, želim samo da ga oraspoložim. To je nešto najbolje u životu; ništa ne može da se meri s tim.“ Setivši se Matea, preplavi me talas tuge. „A ne postoji ništa užasnije na celom svetu od gubitka voljene osobe. Dakle, pretpostavljam da ljubav može da bude i nešto najgore.“ „Znači, to je opasno“, tiho izusti Katarina. „Da.“ Zamislih da izgubim i Luku, pa sklopih oči od bola. „Veoma opasno. Kada jednom izgubite nekoga koga ste voleli, potrebna je hrabrost ponovo voleti.“ Ona zamišljeno nakrivi glavu. „Kako znaš da li voliš nekoga?“ „Znaćete kada se dogodi, gospo.“ Katarina polako klimnu, pomalo čežnjivog izraza lica; posmatrala sam kako joj se na lice vraća tvrdokornost pre nego što je opet progovorila, svu otvorenost zamenivši strogom zatvorenošću. „Postoje određeni uslovi“, kaza. „Noću i dalje moraš da spavaš u mom krevetu - mada možeš da legneš mnogo kasnije, ako želiš. I u svakom trenutku moram da znam gde se nalaziš. Taj Luka da Sijena nema prava u pogledu tebe osim onih koja mu ja dozvolim.

- 169 -

Biću popustljiva prema oboje, ali neću smanjiti tvoje obaveze. A ne dao Bog da zatrudniš i dobiješ cmizdravu decu koja će, takođe, zahtevati tvoje vreme.“ „Hvala vam, gospo. Hvala vam“ promrmljah. „Tako ste velikodušni i dobri...“ Ona podrugljivo reče: „Prestani da blebećeš. Još uvek ti je potrebna grofova dozvola.“ Sledećeg dana, dok je sunce zalazilo, krenuh u šetnju baštom i pronađoh Luku na našem uobičajenom mestu; sedeo je na kamenoj klupi blizu fontane. Bio je povijen unapred, pognute glave, s laktovima na kolenima, čvrsto spojenih ruku kao u žurnoj molitvi. Podiže pogled na zvuk mojih koraka. Čim sam ugledala njegovo žalosno lice, ispustih uzdah razočaranja. Luka se prekasno sabra, a lice mu poprimi prividno veseli izraz. „Nije sve tako loše“ prozbori kroz uzdah, uhvativši me za ruku da sednem pored njega. „Trebalo je da znam kako nije pravi trenutak da pitam. Đirolamo je ovih dana toliko zaokupljen ratom protiv Firence da sam mu potrebniji nego inače. Rekao mi je da ga ne gnjavim sada takvim pitanjima.“ Spusti pogled, a glas mu se stiša gotovo do šapata. „Možda je tako najbolje, pošto sam potreban Lorencu više nego ikada.“ Za Lukino dobro, zadržah suze i prenesoh mu Katarinin odgovor; bio je iznenađen saznanjem o kontesinom sujeverju u vezi s dugotrajnom odvojenošću od mene, nastalom kada sam je zaštitila prilikom ubistva njenog oca. Sedeli smo dok se sve više smrkavalo i tiho razgovarali o Medičijevima i ratu, uključujući obeshrabrujuću činjenicu da je kralj Napulja, potpomognut Đirolamovim snagama, imao mnogo veću vojsku od Firence, koja je bila pod opsadom; međutim, njeni građani i dalje su bili odani Lorencu, koji je više puta ponudio da se preda Rimu kako bi poštedeo grad, ali Firentinci na to nisu pristali. „Čak ni Lorenco ne vidi kako može da pobedi u ovom ratu“, priznade Luka. „Ako Đirolamo pobedi... Ne znam kako ću moći da se pretvaram da sam radostan.“ Pomilovah ga po obrazu, pa se zagrlismo dok smo razgovarali. Kada je dnevno svetlo prešlo u pomrčinu, poljubih ga pa se vratih kod Katarine.

- 170 -

Dvadeset prvo poglavlje

Đirolamovo odbijanje nije oslabilo ljubav koju sam delila s Lukom; upravo suprotno, osnažilo je našu rešenost, premda je naša osujećenost što smo uskraćeni jedno drugom rasla. Tvrdila sam da bi trebalo da se upustimo u vođenje ljubavi. Neizdrživo smo žudeli jedno za drugim; čak i da zanesem, zar to ne bi bio veoma ubedljiv razlog za Đirolama da nam dozvoli da se venčamo? Međutim, Luka nije hteo. Umesto toga, naučio me je da ga zadovoljim rukom i ustima, a jednog popodneva pred kraj jeseni, pobrinuo se da prvi put doživim vrhunac. Taj dan bio je neočekivano hladan - s tmurnim nebom, kišicom koja je neprekidno rominjala, i snažnim naletima vetra pod kojim se povijalo drveće - krajnje nepogodan za sastanak u bašti. Luka me je pronašao u hodniku ispred Katarininih odaja i šapnuo mi da se nađem s njim u skladišnoj prostoriji spojenoj s njegovom radnom sobom. Kada je sunce skliznulo nisko na nebu, zatražih od Katarine dopuštenje da se „prošetam“ kao što sam to obično činila. „Vreme nije baš pogodno za šetanje“, reče ona, vragolasto se smešeći. Kada mi je lice poprimilo uplašen izraz, Katarina se od srca nasmeja. „Idi, ali nemoj da pokisneš.“ Promrmljah nešto o tome da ću hodati hodnicima, pozdravih je savijanjem noge u kolenu i pohitah iz njenih odaja prema grofovim i oazi skladišne prostorije spojene s Lukinom radnom sobom. Prošlo je dugo vremena otkad sam poslednji put posetila zamračeni sobičak, ali se malo toga promenilo: na policama su i dalje stajale hrpe pisarskih potrepština. Na podu je bilo tek toliko mesta da dvoje ljudi legnu jedno uz drugo, ali ne i da iko od njih u tom položaju ispruži ruku. Ipak, bilo je nekoliko značajnih razlika: prvo, Luka je stajao tamo s upaljenom svetiljkom, i drugo, tamnoplavi vuneni ogrtač bio je razastrt preko većeg dela hladnog poda. Kada sam otvorila vrata i ušla, Luka požuri da stavi svetiljku na policu i brzo zaključa vrata iza mene. Tek onda se zagrlismo. Dok me je ljubio, on tako čvrsto pritisnu vitko, drhtavo telo uz moje da sam morala da se odmaknem korak kako ne bih pala; uzvratih mu poljubac, gurajući ga jednakom silinom. Sve vreme pažnju mi je odvraćao vuneni ogrtač na podu. Je li to bio znak da je Luka odlučio da me razdeviči? Posegoh rukom između njegovih nogu, ali mi on skloni ruku. „Danas nije moj red“, prodahta mi na uvo. „Lezi, Dea.“ Legoh na finu, plavu vunu, tako da mi je teme bilo okrenuto prema grofovim baštama, a stopala u pravcu zaključanih vrata. Luka kleknu kraj mene i nežno podiže moje halje, otkrivši mi noge i bedra. „Ne radi ništa“, prošaputa. „Samo nastavi da ležiš.“ Dok je govorio, poče polako da prelazi rukama preko spoljnih strana mojih nogu, pa preko stomaka, zbog čega uzdrhtah. Prisilih se da se ne pomeram i zažmurih. Lukine ruke ponovo pomilovaše spoljne strane mojih nogu, pa krenuše između njih. Smesta raskrečih noge i tiho zastenjah dok je prstima i dlanovima prelazio preko kože s unutrašnje strane mojih bedara, gore, pa dole, dodirom nežnim poput pera. On vešto uvuče telo između mojih nogu; pokušah da ga povučem gore kako bi mu lice bilo u ravni s

- 171 -

mojim, ali mi on pomeri ruke u stranu; lice mu je bilo tako blizu mojih stidnih dlaka da sam osećala njegov topao dah. Ponovo je milovao unutrašnju stranu mojih bedara, a zatim polako pređe na trougao stidnih dlačica i nežno stavi ruku na njih. Zažmurih čvršće i pokušah da ne mislim na Bonu, niti na sramotu. Umesto toga, izgubih se u osećaju koji su izazivali njegovi prsti dok su nežno dodirivali moj najintimniji deo; počeh da se opuštam, otvorenih usta i dahćući brže, te osetih kako vrhovi njegovih prstiju lagano kruže od najvišeg dela mog bedra oko trougla stidnih dlačica, preko stomaka, pa opet dole. Taman kada sam osetila da više ne mogu da izdržim narastajuću strast, prsti se spustiše i razdvojiše usne između mojih nogu; zinuh u čudu kada tamo osetih Lukin jezik, koji je dražio kvržicu sakrivenu ispod kožnog nabora. On se zatim pridiže, stavi dva prsta na osetljivo mesto i poče da ga masira kružnim pokretima, usled čega se izvih od zadovoljstva. Nakon toga pusti da mu se vrh prsta senzualno zadrži na otvoru mog međunožja, pa ga lagano gurnu unutra do prvog zgloba, zatim do drugog, i na kraju ga celog ugura. Pomerao je prst, isprva sporo, a onda sve silovitije i brže; prislonih bedra uz pod i zastenjah. Neopisivo sam ga želela, ali pre nego što sam stigla da progovorim, Luka poče s dva prsta da masira moje najosetljivije mesto, dok je u isto vreme, naizmenično, gurao prst u mene i vadio ga. Potpuno sam se predala zadovoljstvu. Izvijala sam se na podu, ne mareći da li će nas neko otkriti, niti o ičemu drugom sem čarolije koju su stvarale Lukine ruke. Usred svega ovoga, on podiže glavu, pogleda me i skloni jednu ruku. Nešto meko i belo pade mi na lice: njegova maramica. „Moraš da budeš što je moguće tiša“, prošaputa. „Stavi maramicu u usta, pa kada dođe vreme, čvrsto je zagrizi da ne bi vrisnula.“ Zbunjeno se namrštih: „Da ne bih vrisnula?“ On podiže lice, pa videh njegov vragolast osmeh. „Razumećeš kada se to desi. Samo pokušaj da budeš što tiša.“ Poslušno zgužvah lanenu maramicu i stavih je u usta. Lukini prsti se vratiše na izuzetno osetljiv brežuljak. Ubrzo nije bilo ničega izuzev zadovoljstva. Moje telo i um prevaziđoše sve spoljne okolnosti, sve vreme; nije čudo što je Katarina bila spremna da rizikuje sve zbog takvog blaženstva. Osetih kako se predajem čulnom uživanju; nije bilo granice između mene i ostatka sveta; noge mi se ukrutiše, a leđa izviše u luk kao da sam bila u samrtnim mukama tetanusa. Talas energije prožete ushićenjem poteče naviše iz mojih stopala, prođe mi kroz noge i naglo se razli kada je stigao do karlice. Moja vagina se stezala oko Lukinog prsta iznova - a uz to dođe najprijatniji osećaj koji sam ikada doživela. U poslednjem času, setih se da čvrsto zagrizem maramicu da ne bih vrisnula, mada sam sigurno proizvela buku; kada sam ponovo došla sebi, Luka se nadnosio nada mnom, moleći me da budem tiha. Godina koja je prošla imala je više loših nego dobrih trenutaka, pošto smo Luka i ja malo vremena proveli sami. Rat između Firence i saveza Napulja i Rima se nastavio, a Firentinci su ostali nepokolebljivi u svojoj podršci Lorencu, premda je sa svakim mesecom bilo sve teže obezbediti isporuke hrane u grad na reci Arno. Prošao je Božić, a onda je stigla i Nova 1479. godina. Pred kraj januara, Katarina je objavila da je ponovo bremenita, ali je njeno stanje nije sprečilo da povremeno uvežbava

- 172 -

vojsku s Đirolamom; naposletku, grof joj je mirne duše poverio da sama vodi čitavu vežbu dok je on sedeo u pozadini i posmatrao. Počele su da kolaju glasine da su vojnici odaniji Katarini nego svom nestrpljivom, naprasitom zapovedniku. Tokom dugih meseci svojih pretporođajnih ograničenja, Katarina nije ugađala sebi, nego je uposlila jednog Đirolamovog zapovednika da je nauči da rukuje mačem i štitom u toku jahanja. Čak i kada joj je narastao stomak, ruke i noge su joj postale mišićavije i vitkije, a uz to je i znatno fizički ojačala. Do časa kada se ponovo porodila, avgusta 1479. godine, bila je toliko snažna da je sam porođaj trajao samo četiri sata, a izgurala je krupno, zdravo dete. Kada je videla da beba ima maleni muški ud, tiho i zadovoljno se nasmejala. „Sin“, zakrešta babica, i svi se osmehnusmo. „Njegov otac i ja smo se složili da mu damo ime Otavijano“, izjavi Katarina likujući, glasom koji je zbog iscrpljenosti bio tek šapat. Položi glavu nazad na jastuk i uzdahnu, a na grudi joj staviše rasplakano novorođenče. „Otavijano“, ponovih. Ime prvog rimskog cara;50 Katarina i Đirolamo su očigledno imali velika očekivanja za svog sinčića. „Sin“, ponovi Katarina. „Možda ću jednog dana ja vladati kao njegov regent.“ Ona se slabašno osmehnu na tu pomisao, a babica i ja razmenismo brz pogled zabrinute zbog kontesinih reči. Katarina bi mogla da vlada kao regent umesto svog maloletnog sina samo ako bi Đirolamo pre toga umro; bilo je zaista zloslutno govoriti o očevoj smrti samo nekoliko trenutaka nakon rođenja njegovog sina! Rođenje dečaka diglo je mnogo veću prašinu nego Bjankino. Krstio ga je sam papa Sikst, a čitava vojska dobronamernika prodefilovala je palatom u prvoj nedelji nakon Otavijanovog rođenja donoseći poklone i obasipajući pažnjom majku i novorođenče. Umesto da prima svoje goste ležeći u krevetu, kakav je bio običaj u pogledu majki iz najplemenitijih porodica, Katarina je zahtevala da sedi u raskošno opremljenoj prijemnoj odaji, s dečakom u rukama. Došao je čak i kardinal Bordžija. Đirolamo je pucao od ponosa. Što se tiče hrane, mali Otavijano bio je nezasit, pa je brzo porastao u malu sliku i priliku Đirolama, s istim dugačkim udovima, konjskim licem, i prenaglašenom vilicom... I istom tupošću s primesom zlovolje u očima. Njegova sestra Bjanka bila je starija više od godinu dana, ali je Otavijano čak i pre nego što je prohodao bio viši i razvijeniji od nje, ali i mnogo deblji. Međutim, za razliku od sestre, um mu se sporo razvijao; posećivala sam ih oboje skoro svakog dana u dečjoj sobi, i dok je Bjanka bila umiljata i volela da je drže, Otavijano se migoljio, kmečao i pokušavao da se iskobelja iz mojih ruku. Kako su meseci prolazili, Đirolamovo raspoloženje se menjalo, od ushićenja - kada se činilo da je pobeda protiv Firence osigurana, jer je napolitanska vojska potpuno onemogućila pristizanje namirnica u grad - do rasrđenosti. Do trenutka kada je Otavijano proslavio svoj prvi Božić, Đirolamo je saznao za Lorencovo tajno ratno lukavstvo. Pošto nije mogao da podnese prizor svojih Firentinaca izmorenih glađu, a nije želeo da ih prepusti strahovladi Đirolama i Siksta, Lorenco je nekako pobegao iz Firence uprkos tome što je grad bio opkoljen vojskom. Sam je jahao više od četrnaest dana pre nego što je stigao u Napulj. Tamo je ponudio da se preda kralju Feranteu, tražeći samo da kralj prvo razgovara s njim o sudbini Firentinaca pre nego što ga pogubi ili pošalje u Rim. Lorencov odvažni čin i iskreno poštovanje koje je iskazao Feranteu ostavili su snažan utisak na napolitanskog kralja, pa je ovaj naredio da se prema Lorencu ophode kao prema gostu; mogao je slobodno da luta palatom. Ferante je priređivao zabave i gozbe za prvog građanina Firence, razgovarajući s njim o svemu osim o ratu. Posle nekoliko nedelja tokom 50

Varijanta imena Oktavijan. (Prim. prev.)

- 173 -

kojih je bio kraljevski ugošćen i obasut poklonima, ali mu nije dopušteno da istupa u ime svog naroda, Lorenco se konačno vratio kući. Međutim, njegovo ratno lukavstvo je uspelo. Hrana je počela da pronalazi put do Firence, a do ranog proleća 1480. godine, kralj Ferante je izazvao papin gnev pozivajući svoju vojsku da se vrati u Napulj. Razjareni zbog „gubitka“ Firence, Đirolamo i Sikst su usmerili svoje teritorijalne pretenzije prema Romanji, prostranoj plodnoj ravnici koja je ležala severoistočno od obližnje Toskane, uporišta Medičijevih. Đirolamu nije bila dovoljna Imola; žudeo je za obližnjim gradovima: Faencom, Pezarom i Forlijem. Međutim, njegove spletke da preuzme Faencu su propale, jer je kralj Ferante jasno stavio do znanja da će Napulj po svaku cenu zaštiti Faencu, a nije se usudio da zauzme Pezaro, pošto su Milanezi zapretili ratom ako Pezaro bude napadnut. Đirolamu je Forli bio posebno privlačan, jer je njegov vladar Pino Ordelafi nedavno umro, ne ostavivši nijednog neposrednog naslednika izuzev bolešljivog, vanbračnog, četrnaestogodišnjeg sina Sinobalda. Istina je da su postojala dvojica zdravih muških rođaka željnih da polože pravo na Forli, ali je papa lukavo odlučio da podrži Sinobalda, koji je bio odveć bolestan da bi dugo poživeo. Sinobaldo je drage volje potpisao papire koji su ga učinili papskim štićenikom; ukoliko umre bez naslednika, Forli će postati vlasništvo crkve. Međutim, kada su Ordelafijevi rođaci Antonio Marija i Frančesko napali Forli, brzo su pregazili Sinobaldove snage; tokom borbe, Sinobaldo, koji zbog bolesti nije napuštao kuću, umro je od „nepoznatih uzroka.“ Odmah potom Đirolamo je poveo vojsku od osamsto ljudi u Forli. Mala vojska Ordelafijevih nije mogla da se nada da će preživeti krvoproliće. Na vest da se neprijatelj približava, Antonio Marija i Frančesko su pobegli. Đirolamo je 9. avgusta 1480. položio pravo na grad Forli u ime porodice Rijario. Ipak, njegov san da vlada ogromnim pojasom Italije - Toskanom i većim delom Romanje - bio je razvejan. Svejedno, u Palati Rijario u Rimu proslavili smo dolazak vesti da je i Forli naš - premda je Katarina bila vrlo nezadovoljna činjenicom da je, umesto celog grozda, njen nesposobni muž ubrao samo dva mala zrna. Samo nekoliko dana pošto je saznala da je Forli njen, Katarina je rodila drugog sina, koji je, takođe, dobio ime po rimskom caru: Čezare. U novembru te godine Katarina je dobila uznemiravajuće vesti: njenu maćehu Bonu, koja je oduvek bila ljubazna prema njoj, u prevratu bez prolivanja krvi, s vlasti je skinuo mlađi brat pokojnog vojvode Galeaca - Ludoviko, poznat kao Il Moro iliti Mavar, zbog svoje kao ugalj crne kose i crnomanjastog lica. Katarinin dvanaestogodišnji polubrat Đan Galeaco, dugačkih, lepršavih plavih kovrdža i nežne građe, još uvek je bio sklon detinjastim ispadima i nije pokazivao nikakvo zanimanje za poslove države koju je trebalo da nasledi. Oduvek se opirao Boninim pokušajima da ga obrazuje u tom pogledu, umesto čega je više voleo da uživa u zadovoljstvima. Možda će, neostrašćeno primeti Katarina, Ludoviko naterati Đan Galeaca da se uozbilji u pogledu svoje odgovornosti za Milano. Međutim, mi, koji smo došli s njom iz Milana, tačno smo znali šta će se dogoditi. Ludoviko je retko posećivao dom vojvode Galeaca zato što se vojvoda oduvek plašio da će mu mlađi brat oteti kraljevstvo. U javnosti, Ludoviko je bio kudikamo ljubazniji od svog pokojnog brata, ali je privatno bio jednako sposoban za ubistvo i prevaru.

- 174 -

Katarina je nedeljama bila neraspoložena povodom toga, posebno nakon što je nevoljno napisala pismo kojim je čestitala Ludoviku i izrazila mu svoju podršku. Zauzvrat je primila kratak, površan odgovor da je Milano uvek spreman da joj pomogne. To joj nije ublažilo brige. Ludoviko nije dobro poznavao svoju sestričinu, niti je s njom ikada razvio prisan odnos. Na kraju, Mavar će pokazati kome je istinski odan... A to nije bila Katarina. On će postati prva pukotina u kamenu temeljcu Kule. Otac malih careva Đirolamo postao je opsednut idejom da Lorencu otme Firencu; toliko je velika bila njegova mržnja prema Veličanstvenom. Kada je nastupilo leto 1481. godine, Đirolamo je saopštio Katarini - tada u šestom mesecu trudnoće - da je krajnje vreme da sa svojim mužem krene na put zadovoljstva, prvo do velelepne Venecije, a onda do Imole i Forlija u Romanji, gde će je srdačno dočekati njeni novi podanici. Činjenica da će izbeći najtoplije dane rimskog leta, Katarini je tu zamisao učinila još privlačnijom. Katarina je bila oduševljena i odmah je naručila nove haljine. Luka mi je preneo da je „naročito potreban“ grofu na tom putovanju, što je značilo da će nam se moj voljeni pridružiti. Nikada nisam bila u Veneciji, pa mi je i zbog toga raslo uzbuđenje. Pošto ćemo biti odsutni nekoliko meseci, pakovanje Njene preuzvišenosti trajalo je danima, a trebalo je sve spakovati i za bebu koja će se roditi. Namera je bila da se Katarina porodi u Forliju, budući da, ako sve dobro prođe, ništa neće brže zadobiti poverenje njenih podanika od proslave rođenja novog deteta. Dve noći pre nego što je trebalo da krenemo, Katarina se prilično kasno vrati u svoje odaje nakon privatne večere s mužem. Sobarice su bile otišle na spavanje, ali sam ja i dalje bila obučena; sedela sam sama ispred cvećem ispunjenog ognjišta i mešala trijumfalne karte pod svetlošću svetiljke. Nameravala sam da ih ostavim u Rimu, ali me je neki nagon podstakao da ih izvadim i razmislim da li da ih stavim u dopola pun kovčeg. Kada su se otvorila vrata odaje, podigoh pogled; Katarina uđe, pognute glave. Izraz njenog lica me natera da je pitam: „Gospo, da li je sve u redu?“ Ona zavrte glavom; odložih karte i ustadoh. Čelo joj je bilo naborano, a usne toliko čvrsto stisnute da se gotovo nisu videle. Krenu prema meni i ćutke ispruži ruku, tražeći da joj smesta skinem teške rukave. Počeh odmah da joj odvezujem jedan i, dok sam otpetljavala svilenu uzicu koja je držala brokat na mestu, tiho zapitah: „Gospo, uznemireni ste. Mogu li nekako da pomognem?“ Katarina ispusti dug, drhtav uzdah dok sam joj svlačila jedan rukav; složih skinuti rukav i stavih ga na moju stolicu. Kada sam joj prišla da odvežem drugi, ona prozbori slomljenim glasom: „Kopile. Prokleto kopile!“ Odvezah drugi rukav i spustih ga pored prvog. „Veoma mi je žao“ rekoh, pitajući se šta je razlog takvog ponašanja sve dok mi iznenada ne pade na pamet objašnjenje. „O, gospo, nemojte mi reći da je grof otkazao putovanje!“ „Nešto gore od toga“, kaza, s grimasom na licu. Ja i dalje moram da idem. Međutim, ti ne možeš da pođeš, Dea!“ Potom rukama pokri oči. Nežno je uhvatih za zglobove i pomerih joj ruke s lica. „Verovatno se radi o grešci“ rekoh. „Zašto mi ne bi dozvolio da idem?“ „Kaže da samo oni koje on izabere mogu da idu sa mnom. U mojoj pratnji biće samo jedna dvorska dama, od Dela Rovereovih. Nije mi dopušteno da povedem nikoga iz

- 175 -

Milana! On vodi samo jednog sekretara u koga ima poverenja. Kaže da je to zato što idemo na 'osetljiv diplomatski zadatak'.“ „Ništa što kažem neće ga naterati da promeni mišljenje. Rekla sam mu da neću ni ići na putovanje ako ne mogu da te povedem, ali mi je odvratio da će me povesti silom.“ Oči joj se napuniše suzama. „Plašim se, Dea! Ako te ostavim, dogodiće se nešto užasno! Umreću na porođaju, ili će me ubiti, ili će nas napasti razbojnici...“ „Smirite se“, izustih s takvom samouverenom mirnoćom da me ona posluša. „Gospo, hajde prvo da se razodenete. U toj haljini vam je sigurno veoma toplo... Vidite, vrat vam se znoji.“ Katarina podiže ruke kako bih mogla da joj skinem nadhaljinu preko glave. Skinuh joj veo za kosu, otpletoh joj pletenice i počeh da ih češljam. Dok sam to radila, ona ponovo prozbori: „Đirolamo će se sastati sa samim duždom. 51 Radi se o nekakvoj političkoj ujdurmi; ne znam šta je u pitanju, ali Đirolamo je veoma uzbuđen povodom toga.“ Lice joj se izobliči. „Ne mogu bez tebe, posebno zbog mog porođaja.“ Završih s češljanjem njene kose, pa je naterah da skine mokru potkošulju i odene lanenu spavaćicu. „Neće vam se ništa desiti bez mene“, odrešito rekoh, sakrivši razočaranje što ću tako dugo vremena biti razdvojena od Luke. „Sada ste zrela žena i više vam ne priliči takvo luckasto verovanje.“ Pogled prikova za trijumfalne karte uredno složene na njihovom crnom svilenom platnu na mojoj stolici. „Mogu li?“, zapita. „Hajde da vidimo šta će karte reći o putovanju.“ Ponovo sedoh ispred ognjišta, a Katarina sede na stolicu pored mene. Promešah karte, pa ih dadoh njoj i pustih da ih ona promeša i preseče. Kada je bila zadovoljna urađenim, ona ih vrati meni. Umesto da spustim špil, raširih karte u rukama, okrenuvši poleđine prema Katarini. „Izaberite jednu“, kazah. „Potrebna nam je samo jedna.“ Ona nagonski poseže za kartom, ali se u poslednjem trenutku, pre nego što ju je dodirnula prstima, načas pokoleba. Potom ispravi ramena, udahnu i konačno izvadi kartu. Pokaza mi je: Obešenik. Preplavi me talas straha, ali nekako zadržah isti izraz lica. Nisam zaboravila da razgovaram s uznemirenom bremenitom ženom. „Obešenik“, smireno rekoh. „Videle smo ovu kartu i ranije. Uz nju je obično vezana neka žrtva.“ Odvratih pogled, ne mogavši da gledam užas u njenom. „Ali šta to znači? Hoće li neko umreti? Ja?“ „Ne znam“, iskreno odgovorih, iako sam bila uplašena za nju. „Ipak, zapamtite, ova žrtva na kraju odvede do nečega divnog, do velikih postignuća.“ Na silu se blago osmehnuh. „Ko zna, gospo, žrtva je možda to što me ostavljate kako biste naučili da budete sigurni u sebe kada nisam s vama.“ „Zaista tako misliš?“ tužno upita. Klimnuh glavom. Katarina se smiri i, iscrpljena, pope na krevet. Skinuh se, ugasih svetiljku i konačno se zavukoh u krevet pored nje. Nije odmah zaspala. U pomrčini, ona prošaputa, glasićem za koji bi se pre moglo reći da pripada mnogo mlađoj devojčici, s nedovoljno samopouzdanja: „Dea, možeš li da me zagrliš, samo dok ne zaspim?“

Zvanje nekadašnjeg poglavara Mletačke republike (Venecije), kao i Đenovske republike (Đenove), titula u rangu vojvode. (Prim. prev.) 51

- 176 -

Nije tražila to od mene još otkako joj je otac umro; boja njenog glasa podsetila me je na prestrašenu devojčicu u katedrali Svetog Stefana kojoj su pred očima ubili oca. „Naravno“, nežno odgovorih. Ona se okrenu na stranu. Ispunjena sažaljenjem, približih joj se i, lica okrenutog u istom pravcu kao i njeno, stavih ruku preko njenog ramena. Samo tri minuta kasnije, na moje veliko zadovoljstvo, Katarina zahrka. Dan pre grofovog i kontesinog odlaska svi u Palati Rijario grozničavo su radili na pripremi njihovog višemesečnog putovanja. Imala sam svega nekoliko minuta da se vidim s Lukom pred sumrak; sastasmo se u bašti, gde ga poljubih za rastanak. Želeo je da se ponovo vidimo pre zore kako bismo se oprostili, kao i da te noći provedemo izvesno vreme u zagrljaju, ali nizašta nisam bila raspoložena. Htela sam brz rastanak, delimično zbog želje da poštedim sebe novih suza. Opirala sam se svim njegovim naporima da me nagovori da ostanem s njim; poželeh mu srećan put. Bio je razočaran, ali je razumeo. Oduprla sam se suzama te noći, mada sam spavala na mahove, jer su me budili zaboravljeni košmari, ostavljajući me s osećajem strave. Znala sam da će posledica tog putovanja biti nečija smrt - možda Katarinina, ili čak mog voljenog Luke. U svakom slučaju, ta smrt će dovesti do preobražaja i otvoriti put neočekivanoj budućnosti.

- 177 -

Dvadeset drugo poglavlje

Pošto Katarina nije bila tu, dane sam ispunjavala igrajući se s malim Otavijanom, Bjankom i Čezarom u dečjoj sobi, kao i odgovarajući na kontesine prepiske kratkim obaveštenjem da je Njeno preuzvišeno veličanstvo na putu i da ne može da odgovori ni na jedan zahtev sve dok se ne vrati. Ove male obaveze ostavljale su mi previše vremena da brinem o Luki i svojoj gospodarici. Prvo pismo primila sam otprilike dve nedelje nakon njihovog odlaska. 6. avgust 1481. Najdraža ljubavi, Grofovi telohranitelji čitaju svako pismo pre nego što se pošalje; iz tog razloga biću kratak i probaću da ih ne sablaznim previše svojim izjavama ljubavi. Grof Đirolamo mi naređuje da te podsetim da nikome ne pokazuješ ovo pismo, čak ni članovima domaćinstva Rijario, te da ljudima sa strane koji pitaju gde se on nalazi kažeš da je u poseti svom novom gradu Forliju u Romanji. U ovom trenutku, to nije laž. Juče smo stigli u Forli. Putovanje je trajalo malo duže nego obično, jer je grof Đirolamo odlučio da ne idemo glavnim putem koji vodi kroz Firencu, već užim, manje prometnim putem koji vodi sredinom Romanje. Dok smo se približavali Forliju, zemlja je postala ravna i pružala se unedogled; nije čudo da ovde uzgajaju toliko pšenice. Prolazili smo pored nebrojenih polja pšenice, zlatnih i gotovo spremnih za žetvu. Grad je mali i sigurno nije ni nalik na Rim. Bez obzira na sve to, kontesa je potpuno očarala stanovnike. U tom pogledu, ona je od velike pomoći svom mužu, kome društveni susreti nisu jača strana. One noći kada smo stigli u Forli, izbio je požar u jednoj kuhinji kraljevske palate. Koban predznak, kažu meštani. Ko zna da li su u pravu? Ima još mnogo toga što bih ti mogao reći, ali moram da sačekam srećan dan kad ću ti se vratiti i najzad moći da te zagrlim. Do tada, moja voljena, ostajem tvoj sluga, Luka 8. avgust 1481. Draga Dea, Stigli smo u Forli pre nekoliko dana. Zemlja je ovde izuzetno ravna, ali sa zapadnog prozora bivše vojvodine palate gledam na prelepe Apenine. Premda je grad prilično mali, ovdašnji ljudi su poletni i dali su sve od sebe da nas dočekaju kako dolikuje. Dok smo na konjima prolazili kroz gradske dveri, mladići, svi odeveni u belo, mahali su velikim palminim listovima da nas pozdrave, kao Hrista prilikom ulaska u Jerusalim. Dotad je već zalazilo sunce, pa je većina građana stajala duž uskih ulica držeći podignute sveće, što je ostavljalo predivan utisak. Nosila sam novu, zlatnu brokatnu haljinu, izvezenu srebrom, koja je lepo svetlucala. Odveli su nas u crkvu Svetog krsta. Grupa plemića iz Forlija skinula je Đirolama s konja i odnela ga do oltara, gde je dostojno blagosloven. Potom smo produžili do naše nove palate, gde smo morali da sedimo i odslušamo sveštenikovu propoved. Tek tada je Đirolamo ustao i objavio svim okupljenima da će vladati njima „poput dobrog oca“, i da neće od njih zahtevati da plaćaju poreze (pošto možemo prilično lagodno da živimo bez tog prihoda).

- 178 -

To je izazvalo klicanje ljudi koji su bili s nama u kapeli palate; vest se proširila poput šumskog požara, stigavši za nekoliko sekundi do običnih građana koji su stajali na ulici ispred palate. Njihov urlik odobravanja bio je zaglušujući; tek ih je kiša slatkiša i peciva s prozora palate malo utišala. Potom je održan bal. Plesala sam satima dok je Đirolamo sedeo i posmatrao. Možda sam predugo plesala, pošto sam sledećeg jutra bila veoma umorna. Nisam mogla da ustanem do podneva. Ne znam zašto ova trudnoća crpi moju snagu. Forli nije loš, mada ne bih želela stalno da živim ovde. Previše sam navikla na zadovoljstva koja pružaju veliki gradovi i ne mogu da dočekam da vidim Veneciju. Pomolimo se da moj gospodar Đirolamo nije završio s osvajanjem. Više bih volela da vladam većom teritorijom, s velikim gradom kao prestonicom. Molim te odgovori odmah. Mislim da bi tvoje pismo smirilo moje živce bolje od ičega drugog; nosiću ga u sebi tokom ovog putovanja i pružaće mi utehu. Srdačan pozdrav, Katarina, Grofica Imole i Forlija Odmah napisah uzvratno pismo Katarini, pominjući joj njene dečje nestašluke i žaleći se na pakleno toplo vreme u Rimu. Posavetovah Katarinu da „veruje da će je ovo pismo štititi od zla, jer će ono upravo to i činiti.“ Bila je to mala laž napisana sa ciljem da je uteši. Pošto su i gospodar i gospodarica bili odsutni, u Palatu Rijario nisu dolazili posetioci. Večeri su bile mirne. Provodila sam ih sama u kontesinoj spavaćoj sobi, čeznući za Lukom i bezuspešno pokušavajući da rastumačim Mateov mali dnevnik. Osim toga, bila sam zabrinuta zbog Đirolamovog tajnog sastanka s venecijanskim duždom. Nije bilo nikakve sumnje da ni grof nije bio zadovoljan s tako malim, seoskim posedom kao što je Forli, pa je želeo da iskoristi vojnu moć Venecije da u većoj meri zadovolji svoje težnje. 1. septembar 1481. Najdraža ljubavi, Sutra krećemo na nedelju dana dugo putovanje do Venecije. Kao i dosad, Njegova preuzvišenost ti zabranjuje da ikome pominješ njegovo odredište. Od čitave pratnje koja je došla s nama iz Rima, samo sam ja pozvan da pođem s grofom. Samo je Njenoj preuzvišenosti, nadđakonu Forlija Mateu Mengiju i Ludoviku Orsiju, savetniku iz Forlija, dopušteno da idu s nama. Nikome drugom nije rečeno za naš odlazak. Njegova preuzvišenost zahteva od mene da prisustvujem posebnoj gozbi u čast upravnika grada Lufa Numaija, ali nemam snage za to. Fizički sam dobro, naravno, ali mislim samo na tebe, pošto te volim više od ičega na ovom svetu. Ne boj se, vratiću ti se živ i zdrav, premda verovatno ne pre sledećeg proleća; kontesa se prilično loše osećala tokom putovanja. Sada se kune da neće izdržati naporno putovanje nazad do Rima, pa ćemo se zato ponovo zaustaviti u Forliju da bi se porodila. Koliko te samo volim! Obuzet sam ljubavlju i samo si mi ti u mislima, kao i trenutak kada ćemo ponovo biti jedno drugom u naručju. 10. septembar 1481. Draga Dea, Najzad! Danas smo stigli u Veneciju. Iscrpljena sam, ali i toliko uzbuđena da ne mogu još da spavam, pa ti pišem ovo pismo vlastitom rukom naslonjena na perjani krevet koji je raskošniji od mog u Rimu. Venecija je grad kakav do sada nisam videla; istina je ono što kažu, da grad leži na vodi. Da bismo ušli u njega, morali smo da ostavimo naše konje i kola, i da se ukrcamo na čamac ukrašen vencima cveća i zastrt zlatnim platnom. Čamac nas je na velelepan način doveo do Velikog kanala i

- 179 -

Duždove palate s brojnim kolonadama; dužd je titula kojom ovdašnji ljudi nazivaju vojvodu. Jedna strana kamene palate okrenuta je prema ulici, a druga prema moru koje zapljuskuje njeno podnožje. Ne znam kako ljudi preživljavaju ovde, pošto se čini da bi jedan ogroman talas s lakoćom mogao da odnese ceo grad. U palati, Đirolamo i ja smo dočekani jednako sjajno i raskošno kao kada sam prvi put ušla u Rim. Dužd je čekao da nas pozdravi. Ima veoma privlačno i otmeno držanje, i okretnost mlađeg čoveka, ali njegovo lice - kuku majko! Videla sam samo jedno ružnije, a pripada onom čoveku iz Firence koji ne sme biti imenovan. Da bi obeležio svoje zvanje, dužd nosi tesnu zlatnu kapu koja se uzdiže od potiljka njegove glave i obrazuje kratki, debeli rog. Putovanje dovde bilo je prilično naporno; možda je truckanje kočije doprinelo tome, ali dete u mom stomaku deluje mi izuzetno teško i čini me umornijom nego u prethodnim trudnoćama. Đirolamo sutra ima važan sastanak i čitav dan će ga zabavljati ugledne gradske dame. Nadam se da ću videti Baziliku Svetog Marka na Trgu Svetog Marka koji nije putevima povezan s gradom, nego stoji sam, okružen samo morem. Sve građevine su veoma lepe, ali ne mogu da se porede s kardinalskim palatama u Rimu. Najlepši utisak ostavlja igra svetlosti na vodi koja puni ulice blagim, romantičnim odsjajem posebno u smiraj dana, kada se svetlost zalazećeg sunca odbija od bledih palata, kupajući celu Veneciju zlatnoružičastom svetlošću. Molim te odgovori odmah. Imam predosećaj da će se nešto loše dogoditi, pa bi mi još jedno tvoje pismo predstavljalo ohrabrenje. Nedostaje mi tvoje društvo. Sada moram da spavam. Srdačan pozdrav, Katarina, Grofica Imole i Forlija P.S. Đirolamo zahteva da te podsetim da sadržaj ovog pisma ne smeš da deliš ni sa kim, uključujući ljude u našem domaćinstvu, pod pretnjom smrću. I, naravno, kada posetioci pitaju za nas, treba da im se kaže da smo u Romanji, bez ikakvog pominjanja Venecije. Prošlo je nekoliko samotnih nedelja, povremeno prekidanih Lukinim ljubavnim pismima koja sam često čitala. Najdraža ljubavi, kako žudim za tobom... Iako su mi grejala srce, u njegovim kratkim pismima nije bilo mnogo opisa Venecije - s dobrim razlogom: grof Đirolamo mu nije dao da digne glavu od posla, što je ukazivalo na to da je Njegova preuzvišenost blizu postizanja dogovora s gradom na vodi. Rat je sigurno bio na pomolu. 28. septembar 1481. Draga Dea, Ponovo smo u Forliju. Poštovanje i blagonaklonost koju su nam iskazali građani Forlija zamenili su nepoverenje i nespokoj. Đirolamo veruje da pojedinci i dalje kuju zaveru radi povratka Ordelafijevih, bivših vladara grada. Što se tiče Venecije, preumorna sam da bih sve opisala; to će morati da sačeka dok se ne budemo videle. Dovoljno je reći da su Đirolamu data brojna priznanja i povlastice, kao i ključevi grada. Bilo je teško napustiti veličanstveni grad i krenuti put turobnog malog Forlija, ali kakvog god da je posla Đirolamo imao s Mlečanima, završen je na obostrano zadovoljstvo. Nikada nisam videla svog muža tako razdraganog. U međuvremenu, pojavilo se sporno pitanje Forlija. Iskreno govoreći, ne osećam se dovoljno snažnom da putujem; čini se da dete u mojoj utrobi crpi život iz mene, pa sam prilično uverena da ću se ovde poroditi.

- 180 -

Međutim, ni Đirolamo ni ja se ne osećamo sigurno u Forliju. Dan pre nego što smo drugi put ušli u grad, na putu nas je presreo glasonoša, kojeg je poslao upravnik grada Lufo Numai, i upozorio nas da budemo oprezni. Čini se da su izvesni nečasni ljudi nameravali da nas ubiju čim prođemo kroz gradske dveri. Đirolamo je gnevan. Želi da zarobi i muči nesuđene ubice, pa da od njihovog pogubljenja napravi javnu predstavu. Jedva sam ga ubedila da sada nije vreme da bilo kog meštanina kažnjavamo kao primer drugima, pošto još nismo osvojili njihova srca. Umesto toga, Đirolamo je, na moj predlog, objavio da se hrana i vino više neće oporezovati. Privatno, međutim, moj muž i dalje besni; sumnja da Lorenco Mediči stoji iza zavere da se on ubije, i želi da odmah napustimo Forli. Moj stav o tome je različit. Nije mi ostalo više od šest nedelja do porođaja, i iskreno govoreći, tokom čitave trudnoće sam se loše osećala, a sada pogotovo. Pokušaću da ga ubedim da ostanemo ovde, kao i da smesta dozvoli tvoj dolazak kako bi mi pomogla za vreme porođaja. U protivnom, plašim se onoga što bi moglo da se dogodi. Moli se za mene. Katarina, Grofica Imole i Forlija Pominjanje ubistva ispuni me strahom; trijumfalne karte su ukazale na prolivanje nevine krvi. Bila sam mnogo zabrinuta i za Katarinino zdravlje; osim što bi je povremeno spopadala jutarnja mučnina, ona se u trudnoći nikada nije „loše osećala.“ Sledeće dve nedelje nisam dobila nijedno pismo, a onda, jedne hladne, kišovite večeri početkom novembra, stiže glasonoša i poče da udara po kuhinjskim vratima. On posla kuhinjsku pomoćnicu da me dovede „zbog krajnje hitnog pitanja u vezi s njenom gospodaricom.“ Sjurih se niza stepenice i u gostinskoj odaji nađoh glasonošu, s čijeg su natopljenog ogrtača kapale kapi na tepih, dok je u rukama stezao jednako mokru crvenu, vunenu kapu. Bio je to Luka; njegova kosa, slepljena od kiše, visila je u mokrim pramenovima oko suncem opaljenog lica, ispijenog od umora. Kada sam ga ugledala, vrisnuh od radosti i potrčah ka njemu. Kratko se zagrlismo pre nego što se on odvoji od mene, tmurnog izraza lica. „Pozvao sam lekara Njene preuzvišenosti, kao i babicu. Kontesa će stići za sat ili dva“, reče. „Pripremi njenu spavaću sobu, opskrbi je vodom, peškirima i svim ostalim što je ženama potrebno u takvim trenucima.“ Stavih ruku na srce. „Porađa se?“ „Pitali smo je, a ona je kazala da misli da se ne porađa“, smrknuto odgovori Luka. „Međutim, ima tako jake bolove da s vremena na vreme krikne.“ Zanemarih radost što sam ponovo s Lukom i pozvah Teodoru, pa spremismo krevet, pokrivši madrac s nekoliko starih ćebadi. Luka donese porođajnu stolicu iz spremišta, kao i veliki lonac iz kuhinje. Teodora i ja potpalismo vatru u ognjištu i napunismo vrč i pehar vodom. Dok je Teodora završavala još neke sitnice, izađoh iz odaje da razgovaram s Lukom. Spojismo ruke, a ja prošaputah: „Katarina se loše osećala i želela je da se porodi u Forliju. Šta se dogodilo?“ Lice mu se smrknu. „Grof Đirolamo. Bio je uveren da će, ako ostanu tamo, biti ubijen. Bilo je očigledno da je kontesa preslaba za putovanje, ali joj je Đirolamo naredio da krene. Polovinu puta jahala je na muli, sve dok više nije mogla da podnese bolove pri sedenju. Stavili smo je na nosila, ali joj je i dalje bilo veoma neudobno.“ Setivši se toga, zatrese glavom. „Molim Boga da preživi i da ne izgubi bebu.“

- 181 -

„Gad“, prošaputah, dok su mi se oči punile suzama. Zažmurih, a Luka nastavi: „Grof se plašio i za njenu bezbednost. Verovao je da bi i ona i dete bili mrtvi da su ostali. Bio je brižan prema njoj tokom putovanja, ali znaš kakva je kontesa; prihvatila je njegovo naređenje kao fizički izazov i nije htela da se žali. On i ja jahali smo pored nje. Kada smo prešli Apenine, bila je bleda i drhtava, a sledećeg dana je stenjala i klonula u sedlu. Pala bi na zemlju da Đirolamo nije požurio da je uhvati.“ Ostadoh bez reči. Dok smo se držali, Luka mi je na uvo šaputao o svom putovanju i duždovoj zvaničnoj objavi da je Đirolamo sada počasni građanin Mletačke republike. Venecija će obezbediti vojne snage koje će pomoći Đirolamu da otme Firencu Medičijevima, dok će grof zauzvrat dati vojsku Veneciji da zauzme obližnju Feraru. Nakon izvesnog vremena stigoše sedokosi lekar i nešto mlađa babica; ispratismo ih do Katarinine spavaće sobe. Prođe sat vremena. Zbog kiše i zatvorenih prozora nismo mogli da čujemo topot konjskih potkovica, iako se karavan sasvim približio Palati Rijario. Međutim, kada se začuo tresak vrata u prizemlju, pohitah do odmorišta na trećem spratu. Odozdo dopre Đirolamov grubi, duboki glas i žamor uzbuđenih glasova. Sjurih se do odmorišta na drugom spratu i stadoh. Đirolamo se penjao stepenicama. Poput Luke, bio je mokar od kiše, s njegovog ogrtača i kape kapala je voda; lice mu je bilo smrknuto i neuobičajeno odlučno. Preskakao je po dva stepenika odjednom dok se grupa mokrih saputnika i slugu mučila da održi korak s njim. U svojim ogromnim rukama nosio je klonulu Katarinu, kojoj su oči bile sklopljene, a usne razdvojene i sive. Suzdržah se da potrčim ka njoj i pomerih se u stranu kako bi grof mogao brzo da prođe i popne se na treći sprat. Potrčah za Đirolamom i stigoh u času kada je spuštao Katarinu na njen krevet. Drhtala je; ogroman stomak joj je bio otečen, kao i stopala i članci, a lice naduveno. „Gospo“, promrmljah joj na uvo. „To sam ja, Dea... Najzad ste kod kuće.“ Katarini zatitraše kapci, pa ih jedva malo raširi. „Dea“, prodahta, pa me slabašno steže za zglob i privuče bliže. „Dea, to si zaista ti?“ „Jesam“, potvrdih. „I sada će sve biti u redu.“ Ona uzdahnu s olakšanjem i ponovo zažmuri, ali već sledećeg sekunda napravi grimasu i stavi ruku na rebra, pa se žalosno slabo nasmeja. „Ovaj voli da se rita“, prošaputa, trljajući bolno mesto. „Nije dao svojoj jadnoj majci ni trenutak odmora. Mislim da će povući na nju.“ Tih nekoliko rečenica je iscrpiše, pa ne reče više ništa dok sam joj skidala mokru odeću i papuče. Tada pronađoh svežanj mojih pisama sakrivenih unutar njenog korseta. Kada sam ih videla, htela sam da zaplačem. Kako sam mogla da je ostavim samu? Obrisah suze i odagnah osećaj krivice, pa povratih staloženost i zatražih da donesu čistu košulju. Čim sam je presvukla, lekar me laktom odgurnu u stranu. „Moram da je pregledam“, razmetljivo kaza on, terajući nas od kreveta. Dotad su već svi izašli iz sobe izuzev Katarine, Đirolama, babice i mene. Nas troje posmatrali smo kako je lekar prislonio uvo na srce moje gospe, položio dlan na njeno čelo, pažljivo joj opipao stomak i podigao čaršafe kako bi joj pregledao intimne delove. Kada je lekar završio, Đirolamo nestrpljivo upita: „Pa je li se porađa?“ Lekarov izraz lica nije ulivao sigurnost. „Na njoj nema znakova druge bolesti. Moram da pretpostavim da je ovo deo porođajnog procesa.“ Svi naglo pogledasmo ka krevetu kada Katarina s velikim naporom prošaputa: „Bez lekara. Samo babica.“

- 182 -

„Njena preuzvišenost nema groznicu“, odvrati lekar, učtivo prikrivši prezir, „ali možda je u bunilu.“ Babica - mršava žena, kose prošarane sedinom - koja očigledno nije imala poverenja u lekara, prikloni se kolenom i obrati Đirolamu: „Vaše preuzvišeno veličanstvo, zamolila bih vas da mi dopustite da pregledam vašu ženu.“ Ne obraćajući pažnju na lekarovo mrštenje, grof se okrenu prema babici i, s tračkom nade, klimnu glavom. „Ako bi muškarci mogli da nam daju malo privatnosti...“ učtivo reče babica. Najverovatnije je bila žena ili ćerka nekog trgovca, pristojno odevena; premda je bila vremešna, crte njenog lica još uvek su se mogle smatrati lepim; bila je niska, a imala je lepe, nežne ruke, s uredno podsečenim noktima. Đirolamo uhvati za lakat očigledno razdraženog lekara, odvede ga u hodnik i zatvori vrata. Babica se okrenu ka meni: „Hoćete li biti ljubazni da podignete svetiljku, gospo? Biće mi potrebna vaša pomoć da je dobro pregledam.“ Učinih tako, željna da pomognem. Babica se nagnu preko Katarine i kaza: „Vaše preuzvišeno veličanstvo. Zovem se Flora i uradiću sve što mogu da vaše dete bezbedno donesem na ovaj svet i postarati se da i vi ostanete u njemu. Ipak, najpre moram da vas pregledam. Povremeno će vas boleti, ali upozoriću vas na vreme.“ Katarina otvori oči i sasluša, pa klimnu glavom da se slaže. Ponovo zažmuri dok joj je dona Flora veštim prstima nežno opipavala stomak; vuna na Katarininom struku iznenada se podiže, a Flora se nasmeja. „Dete vam je snažno, gospo. Kuca na vrata i traži da bude pušteno napolje. Koliko meseci ste trudni?“ „Skoro deset, mislim“, šapatom odgovori Katarina. „Ne brinite, gospo; imamo načina da izađemo na kraj s lenjivcima.“ Flora podiže rub kontesine vunene košulje, istovremeno govoreći smirujućim tonom: „Sada podižem vašu košulju...“ Babica mi pokaza rukom da više podignem svetiljku; sve vreme govoreći, dona Flora prilično raširi Katarinine bele noge i podmetnu joj jastuk ispod kukova. „E sad“, reče, „ovo je trenutak kada je potrebno pokazati malo hrabrosti. Počeću što je nežnije moguće, ali moram da stavim ruku unutra kako bih odredila položaj deteta. Pomoći će ako savijete kolena.“ Katarina učini tako, a dona Flora otvori ćup miomirisnog maziva, temeljno premaza ruke i savi se da pogleda između Katarininih nogu, davši mi znak da prinesem svetiljku još bliže. Dona Flora je vešto i lako radila svoj posao. Obavi površan pregled, pa pogleda Katarinu, koja je žmurila. „Sada se morate pripremiti za bol“, kaza, nakon čega moja gospa čvršće stisnu kapke i isturi vilicu. Florin spor, pažljiv pregled trajao je nekoliko dugih, napornih minuta. Katarina zastenja, pa steže zube. Držeći ruku u Katarininoj materici, babica reče: „Vaš vodenjak još nije pukao, ali se beba spustila. Nažalost, glava deteta nije dole kao što bi trebalo da bude; ono želi da izađe na noge. Čim vodenjak pukne, mogu da pokušam da pomerim bebu u pravilan položaj. Čak i da to ne uspe, znajte da sam bezbedno porodila na desetine pogrešno okrenutih

- 183 -

beba. To je samo malo više posla za sve nas. Ako ste spremni za porođaj, Vaša preuzvišenosti, mogu da vam pomognem u tome.“ Još jedan grč spopade Katarinu, čije se lice iskrivi od bola. Ona prodahta: „Požurite!“ Nakon toga Flora se baci na posao. Lonac je bio na ognjištu i čim je voda počela da vri, babica donese neko bilje iz svoje velike crne torbe, smeštene u ćošku. Stavi trave u pehar i preli ih vrelom vodom. Katarina poče polako da pije napitak. Desetak minuta kasnije, kada je popila pun pehar, Flora ga uze od nje. „Gospo, molim vas da ponovo legnete“, kaza, pa nas dve pomogosmo Katarini da se namesti na madrac i raskreči noge. „Ovo će boleti“, upozori babica. I zaista je bolelo. Flora stavi prste u kontesinu matericu i napravi nagli kružni pokret zbog kojeg Katarina vrisnu. Pošto i dalje nije bila zadovoljna, babica uradi to drugi put, a onda i treći put. „Tako“, zadovoljno reče. „Žao mi je što vas je bolelo, ali ovo će ubrzati porođaj.“ Skuva Katarini još jedan čaj. Do trenutka kada je moja gospa popila ceo pehar, bilo je očigledno da je opijena i da su joj bolovi umanjeni. „Sada ćemo da hodamo“, veselo kaza Flora. Zajedno podigosmo Katarinu s kreveta i oslonismo je na noge. S jednom rukom preko mog ramena, a drugom preko Florinog, Katarina se teturala od kreveta do zatvorenih francuskih vrata i nazad, zastavši nekoliko puta kada bi je spopali snažniji trudovi. Kada smo se približile krevetu, Katarina zamoli: „Pustite me sada da legnem, ne mogu više da hodam. Samo me pustite da se odmorim...“ „Još jednom“, odlučno izusti Flora. Njen zahtev bio je opravdan. Okrenusmo se opet prema francuskim vratima i napravismo samo dva koraka pre nego što se Katarina ukoči usred koraka. „Curi mi niz nogu“, reče ona, razrogačivši oči. Flora smesta kleknu da zaviri pod kontesinu potkošulju, pa ustade nasmejana. „Gospo, pukao vam je vodenjak. Sada mogu bezbedno da okrenem bebu. Nazad u krevet“, kaza. „Sada dolazi najteži deo.“ Katarina ponovo leže, raširi noge i savi kolena, a ja podigoh svetiljku osvetljavajući Floru, čiji je izraz lica bio odlučan. Kada je babica stavila celu ruku unutra i duboko je zavukla, Katarina se ugrize za usnu i ukoči noge. Florine usne i obrve bile su stisnute dok je pokušavala da pomeri nerođeno dete. Naposletku, babica pogleda naviše u mene. „Skuvajte gospi još čaja“ naredi, „i neka bude jak. Vaša preuzvišenosti, žao mi je, ali ne mogu da okrenem bebu samo jednom rukom. Pokušaćemo da vas još malo opustimo.“ Dok je Flora ohrabrivala Katarinu raspitujući se za kontesinu decu, posmatrala sam kako se zenice moje gospe postepeno povećavaju sve dok joj oči nisu postale više crne nego plave. Posle nekoliko minuta babica reče: „U redu, gospo. Kada vas preplavi bol, dišite što dublje možete.“ Izgledalo je neverovatno, ali Flora uvuče i drugu ruku unutra, a kada su se ruke pomerile za devedeset stepeni u polukrug, Katarina vrisnu. Flora je otežano disala; njen posao je osim veštine očigledno zahtevao i veliku snagu. Vraćala je ruke u prvobitni položaj i još nekoliko puta napravila polukružni pokret, a Katarina je vrištala, što je izazivalo naše sažaljenje. Najzad, dona Flora izvuče ruke napolje. „Gospo, verujem da je sada bebina glava u pravilnom položaju“, obrati se Katarini. „Vreme je da ponovo hodamo.“

- 184 -

Hodale smo. Ovog puta Katarina nas izvesti da su je spopali pravi porođajni bolovi. Osokoljene, celu noć smo koračale napred-nazad, zastajući samo kada je Katarina bila previše iscrpljena da napravi još jedan korak. Do zore sledećeg dana Katarina je bila toliko umorna da više nije mogla da se pridigne u sedeći položaj na krevetu. Pre ovoga rodila je troje dece, a porođaj nikada nije trajao duže od šest sati. Sada je prošlo više od dvanaest sati, a još nije izašla ni bebina glava. Da sve bude gore, beba je postala mirna. „Moje rođenje je bilo teško“, prodahta kontesa. „Ne brini, Dea. Ovo je samo još jedan dokaz da će dete biti jednako hrabro kao njegova majka.“ Međutim, sada je čak i vrlo staložena Flora delovala pomalo zabrinuto. Novi pregled donese Katarini još jakog bola, ali ne i dobre vesti. Detetova glava se nije pojavila zato što je jedna ruka bila izokrenuta nagore, kao da štiti lice. Smrknuta Flora priznade da je priroda napravila ženski otvor dovoljno širokim da prođe bebina glava, ali ne zajedno s rukom. Položih ruku na Katarinino rame, a ona stavi svoju preko moje. „Šta može da se uradi?“, zapitah, kako bih poštedela svoju umornu gospodaricu napora da govori. Flora je oklevala. „Moram da dohvatim detetovu ruku i gurnem je nazad da bi stajala uz telo. To će biti izuzetno bolno za vas, a može se desiti da slomim detetovu ruku, ili nešto gore zbog čega ćete vi prokrvariti. Ipak, moramo to da uradimo odmah, i brzo. Bebi je potreban vazduh.“ „Ovo dete je predodređeno za velika dostignuća“, prošaputa Katarina. „Osećam to u svom srcu.“Ona okrenu bledo, znojem orošeno lice prema meni. „Pobrini se da preživi, čak i po cenu moje smrti.“ „Preživeće“, odgovorih promuklim glasom, „a i vi ćete, gospo.“ „Najpre“, kaza Flora, „moram da skuvam malo svežeg čaja.“ Ovog puta, babica izvadi novi sastojak - nekakav beli prah - iz svoje crne torbe u ćošku, pomeša ga u peharu s vrućom vodom iz lonca i dade pehar kontesi. Katarina opet napravi grimasu, ali pokaza hrabrost, zabacivši glavu unazad i ispivši pehar do kraja. Nakon dvadeset minuta glava joj klonu, dok su joj zenice sada bile male poput zrnca peska. Za to vreme izdržala je devet snažnih trudova. Beba je očajnički želela da izađe, ali joj se teme i dalje nije pojavilo. „Pospani ste“, glasno reče Flora, nagnuvši se nad njom, „i zasad bi bilo najbolje da se opustite. Obavestiću vas kada nam zatreba vaša pomoć.“ Čučnuh kraj kreveta, približivši lice Katarininom, i uzeh je za ruku. Jutarnja svetlost sada je ispunjavala odaju, pa babici nije bila potrebna svetiljka. Svu pažnju sam usredsredila na svoju gospodaricu. Florina stopala bila su na podu, dok je gornji deo tela naslonila na krevet, između Katarininih nogu. Babica ponovo uvuče vitke prste, a onda polako i ruku u porođajni kanal moje gospodarice, koja postade napeta. Posmatrala sam Florin napregnut izraz lica dok se svojski trudila da što bezbolnije unutra uvuče ruku, a kada su njeni prsti pronašli bebu, videh kako su joj se usne razvukoše u blagi osmeh. „Napipala sam teme“, kaza babica, potvrdivši moju pretpostavku, pa ponovo pomeri ruku. „A evo i ručice. Gospo, spremite se.“ Flora okrenu ruku postrance; kada je dohvatila bebinu ručicu i gurnula je dublje u kontesinu matericu, oči joj pobedonosno zablistaše. Katarina neobuzdano urliknu, a njene savijene noge su se izvijale od bola i udarale babicu, kojoj je bio potreban pun minut da završi svoj mučni posao. Najzad, Flora se polako povuče. Katarina ispusti dubok uzdah olakšanja, a celo telo joj se opusti.

- 185 -

Njena preuzvišenost zaškrguta zubima i opet kriknu; kada je snažan trud popustio, s iznenađenjem ispusti glasan uzdah, pa se pridiže na laktove. „Izlazi!“, viknu, iskolačenih očiju. „Konačno izlazi!“ Flora i ja podigosmo Katarinu s kreveta i posadismo na porođajnu stolicu. Držala sam je za ramena dok je izdržavala još nekoliko snažnih trudova, a Flora kleknu između njenih stopala. Na kraju, Katarina - zabrinjavajuće crvenog lica - zgrabi naslone za ruke i grčevito ih steže, pa ispusti grleni urlik, koji se mogao čuti širom istočnog krila palate. Začuh zvuk nečega vlažnog što je skliznulo, pa iza Katarininih ramena i krila videh kako je nešto malo i žuto palo u babičine spremne ruke. „Devojčica!“ radosno uzviknu Flora, pa prstima nežno očisti bebina usta i zaravnjen nos, te zatraži posudu i toplu vodu. Smesta joj to donesoh i kleknuh pored nje dok je Katarina dremala, klonuvši u porođajnoj stolici. Bila sam navikla na prizor novorođenčadi, pa se zato nisam iznenadila što je bebino lice bilo pokriveno svetložutim ostacima košuljice i tamnim krvavim prugama; niti sam se razočarala kada je Flora brzo i vešto oprala te ostatke, otkrivši grimizno, nepravilno oblikovano lice s prorezima umesto očiju, pomodrelim čelom, i potpuno zaravnjenim nosom. Međutim, uznemiri me tamnoplavičasta boja bebinih usta, brade i vrhova prstiju. Flora se takođe zabrinu; umesto da nastavi s uklanjanjem ostataka posteljice kako bi beba mogla da bude predata majci, ona je odmah okrenu i snažno lupnu po leđima kako bi je ohrabrila da prvi put udahne. Bebini sićušni udovi se slabašno zaklatiše, ali ona nije pokušala da sama diše. „Dajte mi je!“, zatraži iznenada uzbunjena Katarina, pa poseže za bebom u Florinim rukama. Flora ne obrati pažnju na nju, nego ponovo poče da udara dete po leđima; ovog puta, dete iskašlja komad posteljice i osušenu krv, pa zvučno udahnu. Kada smo čule taj zvuk, Katarina i ja se odmah osmehnusmo. Flora, i dalje ozbiljna i usredsređena na bebu, zatraži vlažan peškir i ćebence za povijanje, a ja ih smesta donesoh. Ubrzo je dete bilo čisto i čvrsto umotano u ćebence pre nego što je predato umornoj, ali radosnoj majci. Katarina pogleda dole u sićušnu devojčicu u rukama s nečim prilično nalik ljubavi.“ Nazvaću te Galeaca Marija, prema mom ocu“, prošaputa bebi, „a obučiću te da budeš vladarka i vojnik, baš kao što je on bio.“ Poljubi dete u lice i zaljulja ga, a Flora, ponosno se smešeći zbog onoga što je postigla, nežno pregleda i očisti Katarinu i nered ispod porođajne stolice. I ja sam se osmehivala dok sam sklanjala zaprljanu ćebad s kreveta. Kada je krevet bio spreman za majku i dete, Flora i ja priđosmo Katarini. Pre nego što smo stigle da je podignemo, Katarina pogleda naviše u nas, razrogačenih očiju. „Mišići joj se, uprkos povoju, veoma snažno trzaju“, reče, glasom povišenim od uzbuđenosti. „Mislim da ima nekakav napad.“ Pogledah dole. Bebino lice bilo je iskrivljeno; s usana, koje su sada poprimile još tamniju plavu boju, dopre očajničko krkljanje. „Potreban joj je vazduh“, kaza Flora, zgrabivši bebu. Kada joj je prstom pročistila usta i nos, babica krenu prema ognjištu i odmota povoj s bebe, obnaživši je. Jednom rukom držeći njene nožne člančiće, ona okrenu bebu naglavačke ispred vatre i ponovo je udari po leđima. Usled udarca jedno stopalce se oslobodi iz Florinog stiska; oslobođena nogica se savi u kolenu, a članak se brzo ukrsti s drugom nogicom, obrazujući skoro savršeni broj četiri.

- 186 -

Bio je to oblik Obešenika. Flora dohvati bebin slobodni članak, pa ponovo udari dete po leđima. Beba ispusti zvuk samrtnog gušenja, nagnavši Katarinu da se pridigne. „Nemoj da umreš!“ prodorno kriknu kontesa. „Da se nisi usudila da umreš!“ Flora je i poslednji put lupi po leđima. U potpunoj tišini koja je usledila, babičina ramena se iznenada poviše, a glava nagnu prema vatri. „Ne!“, vrisnu Katarina. „Dajte mi moju bebu!“ Borila se da ustane sa stolice, grabeći rukama po vazduhu. Brzo uzeh bebu od Flore, koja se nimalo nije protivila, ponovo je umotah u njeno ćebence, pa je predadoh Katarini. Ona se svali nazad u porođajnu stolicu, ljuljajući bebu u naručju. Bebino lice je delovalo spokojno, iako su joj plave usnice bile otvorene. Kada joj je Katarina zatvorila ustašca, izgledalo je kao da spava. „Izvedi je odavde“, zapovedi Katarina, glasom napregnutim od osećanja. „Izvedi je odavde i da je moje oči više nikada ne vide! Ubila je moju bebu! Ubila je moju Galeacu!“

- 187 -

Dvadeset treće poglavlje

Katarina je tog dana odbila da jede i pije, ogorčeno govoreći: „Ovo je previše okrutno. Kakav je to Bog koji otima bebe iz naručja majki?“ „Isti Bog koji omogućava da se one rode“, blago odgovorih. Nisam mogla da je krivim zbog pitanja; slično sam i sama postavila kada sam izgubila Matea. „Proklet bio Bog!“ izusti ona bogohulno. „Zašto ih onda pušta da se rode?“ Privukoh stolicu do njenog kreveta i sedoh. „Pre nego što ste otišli za Veneciju“, počeh tihim glasom, „sećate li se trijumfalne karte koju ste izabrali?“ Nije htela da me pogleda. Nastavih mirno. „Bio je to Obešenik. Žrtva. Sećate li se šta sam vam rekla, da će se nešto užasno dogoditi...“ Ona me prekide. „Tada nisi rekla da će biti ovako užasno.“ „Gospo, nisam znala šta će se tačno dogoditi. Ali zapamtite, takođe sam kazala da će ovo dovesti do nečega izuzetno dobrog.“ „Smrt mog deteta?“ Katarina se najzad okrenu prema meni, ispunjena besom. „Kakvo dobro može da donese takva nesreća?“ Zaustih da odgovorim, ali ona nastavi brzo da govori. „Pokušala sam da budem hrabra kao što si mi rekla, Dea. Pokušala sam da počnem da brinem o ljudima. Ovo dete... Moja mala Galeaca“, reče, progutavši jecaj, „ritala se jače od sve moje dece. Bila je toliko snažna da sam mislila da je dečak, i znala sam da će postati slavna ratnica. Počela sam da joj šapućem o njenom nasleđu - o njenom dedi vojvodi od Milana, i precima iz porodice Rijario, i o tome kako ću je lično obučiti ratnim veštinama. Kako nikada neće morati da se ičega plaši, kako će postati najveća od svih Sforci i Rijarija.“ Suze joj nečujno potekoše niz obraze. „Usrećila me je... I zavolela sam je. Ali zarad čega? Udahnula je prvi put i umrla. Borila se tako hrabro da dođe na ovaj svet... I bila poražena.“ Kada je potisnula još jedan izliv tuge, lice joj se iskrivi u grimasu. Na kraju prevlada njen tvrdoglavi ponos, a crte lica joj poprimiše bezosećajan, leden izraz. Dok sam posmatrala taj strašni preobražaj, shvativši da smrt male Galeace može dovesti do toga da srce njene majke postane još hladnije, moje maglovite misli se iznenada razbistriše. Nisam čula nikakav unutrašnji glas, niti sam osetila išta neprirodno, ali sam bez ikakve sumnje znala zašto me je sudbina dovela u situaciju da budem s Katarinom u tom užasnom trenutku, i šta moram da uradim. Ustadoh sa stolice. „S vašim dopuštenjem, gospo. Volela bih da donesem trijumfalne karte.“ Ona sleže ramenima. „Zašto? Da mi kažeš nove jade koji će me snaći? Već znam svoj kraj... Kula, baš kao kod mog oca. Kakvo god kraljevstvo imam na zemlji, ono će se srušiti oko mene.“ Ipak, nije me zaustavila kada sam otišla u ormar i donela zavežljaj umotan u crnu svilu iz svog sanduka. Sedoh na stolicu kraj nje, odmotah zavežljaj i prostreh crnu svilu na madrac, neposredno pored mesta gde je ležala. Promešah pozlaćene karte, stavih ih na svilu i gurnuh prema njenoj ruci. „Uzmite karte, gospo“, rekoh, „promešajte ih i presecite kako želite.“

- 188 -

Ona se pridiže u polusedeći položaj i, s velikim oklevanjem, preseče karte u četiri hrpe. Kazah joj da okrene gornju kartu sa svake hrpe, jednu po jednu. Ona okrenu prvu: Žandar pehara; dadoh joj znak da sačeka pre nego što otkrije druge. „Ovo je budućnost koja je posledica Obešenika“, rekoh, slušajući reči koje su izlazile iz mojih usta kao da ih je izgovorio neko drugi. „Vidite Žandara pehara“. Pokazah prstom na kartu, na kojoj je bio prikazan naočit muškarac koji je jahao zlatnog konja, dok je u rukama držao izgravirani zlatni pehar. Katarina pogleda dole u kartu s nemoćnim besom: da je imala imalo energije, možda bi bacila karte na pod. Brzo prozborih, utešnim tonom: „Gospo, ovo je pravi čovek, koji će doći kod vas donoseći darove, i još štošta. Pehar sadrži osećanje: tugu ili radost, ljubav ili mržnju. Nisam još sigurna šta on donosi, ali znam da će vam biti saveznik.“ Katarina sleže ramenima, premda primetih tračak zanimanja u njenim očima. „Kada će doći?“ Zurila sam dole u kartu; proći će godine pre nego što se taj čovek zaista pojavi. „Posle izvesnog vremena“, konačno odgovorih. „Znaću više kada se otvore druge karte.“ Katarina okrenu drugu kartu. Na beloj pozadini karte - okruženoj izuvijanim zelenim puzavicama i cvećem - bila su prikazana dva velika pehara, koja su predstavljala dar Žandara pehara. Ispunjen do vrha smaragdnom tečnošću, jedan pehar je stajao iznad drugog, a između njih se nalazio beli steg na kome je pisalo Amore mio. Moja ljubav. Uprkos užasu od prethodnog dana, blago se osmehnuh: „Verujem da možete da pročitate šta piše na stegu, gospo. Vidite li zelenu tečnost? Ona predstavlja ljubav i plodnost - naročito ljubav muškarca i žene.“ Načas zastadoh, pa rekoh: „Ne preterujem, gospo. Karte su jasne: vaša prava ljubav, Žandar pehara, doći će k vama.“ Kratko pogledah u Katarinu, čije su oči bile raširene i usredsređene na Dvojku pehara. Čelo joj je bilo namršteno i teško je disala, kao da je pokušavala da zadrži suze; u isto vreme, pogled joj je bio zamišljen. Prsti su joj poigravali dok je okretala treću kartu. Na zlatnoj pozadini, mladi ratnik, u oklopu od glave do pete, sa štitom i oštropercem u rukama, jahao je belog pastuva opremljenog ukrasnim pokrivačem. Ratnikov štit bio je spušten; nije bio u ratu, već se mirno i zadovoljno prisećao svojih prošlih uspeha u bici. Bio je to Žandar mačeva, i to u takvom položaju da su on i Žandar pehara zurili jedan u drugog, s Dvojkom pehara između sebe. „Otac“, kazah, pokazavši na Žandara mačeva, „i sin.“ Pokazah prstom na viteza u oklopu, a glas mi se utiša zbog čuđenja. „Vaš sin, gospo. Veliki ratnik, odvažan i vešt u borbi. Ako budete voljni da otvorite svoje srce.“ „Ne bi me slagala“, izusti Katarina drhtavim glasom. Uzeh njenu vlažnu ruku i zagledah joj se u oči: „Ne bih. I nikada neću. Vi ste presekli karte, a ne ja.“ „Teško je sada poverovati da bi sudbina mogla da bude dobra. Moj otac i moja beba, nema ih više... A Bona je prognana; sada sam izgubila i Milano.“ Ona pogleda dole u poslednju kartu s nepoverenjem. „Šta ako je Kula, ili Obešenik, ili nešto još gore.“ Načas zadrža dugačke prste iznad karte, a onda je konačno okrenu. Bila je to Šestica štapova, tri zlatna žezla ukrštena po dijagonali s još tri istovetna žezla. Nestrpljivo pogleda u mene radi objašnjenja. „Pobeda“, izustih, smešeći se s olakšanjem. „Pobeda, gospo! Vidite, to su žezla. Ovo dete biće veoma moćno, a njegova dela dovešće do velikog uspeha. Biće poznato širom sveta.“

- 189 -

Nekoliko sekundi me je ispitivački gledala i očigledno se uverila u moju iskrenost, jer joj nestadoše bore s čela, a tuga u njenim očima se malčice ublaži. „Veoma sam žedna“, reče ona, „i još uvek imam bolove. Ipak, volela bih da se okupam pre nego što upotrebim babičin prah.“ Do proleća 1482. godine, papska vojska i Mletačka republika zaratili su protiv Napulja i Ferare. Papa Sikst je zahtevao da se svi koji su se ranije borili s napuljskim kraljem protiv Lorenca odmah vrate u Rim kako bi se zakleli na odanost papskoj državi. Klan Orsinijevih se povinovao, ali veći deo najmoćnije porodice Kolona stavio se na stranu Napulja, kao i Firenca, Urbino, Mantova, Bolonja, Faenca i, na Katarinin užas, Milano, pod vodstvom njenog strica Ludovika. Katarinine veze s Milanom dovedene su do ivice pucanja, kao i njena korisnost klanu Rijariovih. Dok je odrastala, nije upoznala Ludovika, pa su njih dvoje bili gotovo neznanci, bez porodične privrženosti koja bi jamčila odanost. Napulj je odgovorio tako što je poslao ogromnu vojsku na sever prema Rimu, i to toliko brzo da Đirolamo nije mogao da povede svoje snage prema Firenci, već je morao da se bori da zadrži teritorije papske države koje su bile opasno blizu drevnih zidina Rima. Isprva, Đirolamo je pobeđivao Napolitance sve dok Lorenco Mediči nije pribegao lukavstvu i poslao pravo prema Forliju vojsku koja je brojem znatno nadmašivala odbrambene snage grada. Lorenco je dobro pročitao svog neprijatelja: Đirolamo je odmah poslao veliki odred vojske - koji mu je bio potreban protiv Napolitanaca - u Forli, pošto nije mogao da podnese pomisao da izgubi maleno područje pod svojom vlašću. Premda je Đirolamo uspeo da zadrži Forli, vojska koja je ostala s njim u blizini Rima nije mogla da pruži značajan otpor moćnim Napolitancima, koji su uskoro osvajali tvrđavu za tvrđavom oko Rima. Do decembra 1482. godine, zima je privremeno zaustavila neprijateljstva, a uznemireni, zlovoljni Đirolamo se vratio kući svojoj ženi. Koristeći svoju veliku nadmoć, Napulj, Firenca i Milano objavili su kako nameravaju da optuže Siksta za svakojake zločine, uključujući i ubistvo Lorencovog brata. Sikst nije mogao da porekne neke optužbe, a postojalo je mnoštvo ljudi koji su mogli da posvedoče o njegovoj zaveri protiv Medičijevih. Zgađen time, papa je pristao na okončanje rata, mada mu je to uništilo nade o povećanju moći i stabilnosti za svog sina Đirolama. Tokom tog vremena Katarina se uzdržala od bilo kakvih vanbračnih avantura, i umesto toga provodila slobodno vreme sa svojom decom. Isprva se nije najbolje snalazila u njihovoj blizini, a ni ona u njenoj, budući da se nisu dobro poznavali. Međutim, Katarina je bila uporna, pa je ubrzo postala najomiljenija kod dece, pošto je imala bujnu maštu i osmišljavala igre da ih zabavi. Pored toga, često je posećivala Siksta, jer je bio lošeg zdravlja, i sastajala se s kardinalom Dela Rovereom - koga je Sikst izabrao za svog naslednika - kad god je to bilo moguće. Godina 1484. počela je sa zloslutnim upozorenjima astrologa: zvezde i planete dolazile su u položaje koji su najavljivali velike nesreće, rat i smrt znamenitih osoba. Nedugo potom Sikst je doživeo moždani udar koji je izazvao nepokretnost desne strane lica. Govor mu je postao prilično nerazumljiv, i nije više mogao da guta čvrstu hranu bez davljenja; povrh toga, usled gihta52 trpeo je tako velike bolove da nije mogao da napravi nijedan korak bez tuđe pomoći. Uglavnom se oslanjao na nosiljku kojom je nošen po Vatikanu. Hronično oboljenje zglobova, smatra se da nastaje usled gomilanja mokraćne kiseline u krvi. Od ove bolesti uglavnom obolevaju muškarci. (Prim. prev.) 52

- 190 -

Zbog svega toga, Katarina je češće posećivala Siksta; starac je uživao u njenom društvu ne samo zbog njene lepote već i zato što ga je častila pričama koje su ga zasmejavale i toliko mu naglo popravljala raspoloženje da bi se nasmešio čim bi je video uprkos svojoj fizičkoj nesreći. S njima je često bio Sikstov miljenik kardinal Đulijano dela Rovere. Odjednom mi je postalo jasno zašto je uporno održavala prijateljstvo s kardinalom, posebno sada kada nije mogla da računa na političku podršku Milana. Jednom takvom prilikom, u rano proleće, Katarina se sastala s Njegovom svetošću tokom neuobičajeno hladnog popodneva. Kontesa je bila bleda tog dana; povratila je doručak, a odbila ručak. I ona i ja smo sumnjale na trudnoću, mada je bilo prerano za potvrdu toga. Međutim, do časa kada je ušla u gostinsku sobu papinih odaja, njena razdraganost i poletnost delovale su iskreno. Nekadašnji Frančesko dela Rovere sedeo je u stolici nalik prestolu, s visokim naslonom i jastučetom koje je bilo dodatno napunjeno zbog njegovih bolnih kostiju. Njegova ogromna bosa stopala - zabrinjavajuće ljubičasta i tako groteskno otečena da su mu članci nestali - počivala su na dva perjana jastuka postavljena na otomanu. Otoman je bio smešten pored ognjišta s rasplamsanom vatrom koja je sobu činila pretoplom, ali je papa Sikst ipak drhtao, uprkos tome što je bio umotan u debeli krzneni pokrivač. U međuvremenu se toliko raskrupnjao da njegov presto nije imao naslone za ruke, kako mu se telesina ne bi zaglavila u stolici; umesto toga, visila je preko ivica sedišta. Oči mu više nisu imale pronicljiv, bezobziran izraz, koji je zamenjen nekakvom nejasnom uznemirenošću i nemoći. Kardinal Đulijano dela Rovere, koji je sedeo preko puta pape, ustade kada smo ušle. „Moja draga Katarina“, prozbori papa slabašnim glasom. Iako sam uvek pratila kontesu prilikom njenih poseta Vatikanu, Sikst je na mene gledao kao na služavku, a ne kao na člana porodice i potpuno zanemarivao moje prisustvo. Katarina kleknu pored njega, gde je nekada bio naslon za ruke prestola. „Neću tražiti da poljubim vašu papuču, sveti oče“, reče. Jedna Sikstova ruka nalik šapi pojavi se odnekud ispod krznenog pokrivača; on ispruži zlatni Ribarov prsten kako bi ga Katarina poljubila. „Takva zvaničnost“, kaza kroz uzdah. „Zar me nikada nećeš zvati ujka Frančesko?“ Katarina dostojanstveno ustade i poljubi ga u glomazne obraze. „Mogu da vas zovem 'oče'“, reče, „pošto vas volim kao da ste mi otac, a kažem i 'sveti' kako bih pokazala poštovanje koje gajim prema vama i vašem zvanju.“ Sikst se zadovoljno osmehnu, kao i privlačni kardinal Dela Rovere, koji zagrli Katarinu kao da mu je rođaka i svečano poljubi u oba obraza. „Da ostanem?“ učtivo upita on Siksta. U pitanju je očigledno bila prijateljska, a ne politička poseta. „Naravno, naravno“, odgovori papa. „Uvek sam srećan da vidim porodicu. Nemam ništa bolje da radim ovih dana, zahvaljujući ovom prokletom gihtu.“ Namršti se u pravcu svojih sjajnih, crvenih stopala. „Imaću čim ih odsečem. Toliko me bole da na njima ne mogu da podnesem težinu ni najtananijeg platna.“ Pogleda Katarinu pa kardinala i nestrpljivo mahnu prema njima. „Sedite, sedite! Zvaničnost je besmislena. Pogledajte mene, bosonogog! Katarina, sedi i razgovaraj sa mnom.“ Dela Rovere privuče još jednu stolicu blizu poglavara Rimokatoličke crkve kako bi Katarina mogla da sedne pored Siksta, pa se vrati na svoju stolicu ispred ognjišta. Neupadljivo se vratih do vrata - znajući da se ponuda nije odnosila i na mene - i stadoh da posmatram grupu s kratke udaljenosti.

- 191 -

Katarina ispripoveda živahni monolog o svojoj deci, koja su bila Sikstova unučad. Sada već šestogodišnja Bjanka bila je veoma marljiva i dobro su joj išla slova; najbolje što se moglo reći o Otavijanu je da ima pet godina i da je slika i prilika svog oca; četvorogodišnji Čezare obožavao je majčine lovačke pse i voleo da se igra s njima. Papa je pohlepno upijao svaku reč, ali kada je Katarina počela da govori o ratu protiv porodice Kolona i o svojim nadama da će Đirolamo pobediti i ostati živ i zdrav, Sikstovo lice se smrknu. „Proklete Kolone!“, upade on u reč, a požutele oči mu se suziše. „Oni su samo obične izdajice koje zaslužuju izopštenje iz crkve!“ Istog trenutka kada je papa uzviknuo, primetih ljupku devojčicu kako stoji u dovratku. Nije mogla da ima više od pet godina, a bila je dražesna kao lutka. Dugačke, savršeno uvijene zlatne kovrdže slobodno su joj padale preko ramena, pokrivenih svetloplavom brokatnom haljinicom. Obe njene rukice stezale su tako veliku ispletenu korpu da ju je jedva držala; u korpi se nalazio struk tananih ljubičastih irisa. Kada su svi pogledi bili upereni ka njoj, ona se upečatljivo pokloni savijanjem noge u kolenu; potom ustade i zapita, visokim, prijatnim glasom: „Sveti oče, mogu li dobiti dozvolu da uđem? Kažu da ste bolesni, pa sam vam donela malo cveća.“ Sikst oduševljeno pljesnu rukama. „Uđi, dete moje! Zadovoljstvo je videti nekog tako dražesnog.“ Devojčica pomalo bojažljivo uđe i zastade ispred Sikstovih otečenih stopala. Smejući se, on joj pruži prsten da ga poljubi, što ona i učini popevši se na prste; čim je poljubila prsten, devojčica se odmače korak-dva i kleknu. „Ustani, draga moja! Ustani! Znam ko si, naravno, ali sam zaboravio tvoje ime.“ „Lukrecija“, dobaci dubok muški glas s vrata, a Rodrigo Bordžija stupi u moj vidokrug. Bordžija ukrsti svoj pomalo preteći pogled prvo s Dela Rovereovim, pa s Katarininim. „Svetosti, oprostite mi ako sam vas ikako uvredio, ali bio sam veoma uznemiren kada sam čuo da se ne osećate dobro, pa sam želeo da učinim nešto što će vas oraspoložiti.“ Bordžijine ruke počivale su na ramenima dvojice dečaka - od kojih je jedan bio nekoliko godina stariji od drugog - koji su stajali ispred njega. Stariji je bio primetno viši, i na putu da izraste u veoma privlačnog muškarca; stajao je ispravljenih leđa i gledao odrasle otvoreno, ali učtivo. Mlađi je ostavljao lošiji utisak; nije smeo da pogleda ni u koga, sakrivši lice u očevu skerletnu odoru. Obojica dečaka imala su očevu tamnu kosu i oči. „Divna devojčica“, izusti Sikst, davši znak maloj Lukreciji da ustane. Priđoh da od nje uzmem korpu i postavim je na sto blizu pape, gde je mogla da bude lepo izložena. „A ovo su dečaci?“ „Huan“, kaza Bordžija, lupnuvši po ramenu stidljivog dečaka, “i, naravno, moj prvenac Čezare, koji će uskoro napuniti devet godina. I oni su zabrinuti za vas.“ Huan nastavi da krije lice, dok Čezare izvede savršen dvorski naklon. „Mogu li da vam se obratim, Vaša svetosti?“ zapita Čezare. Bio je izuzetno zreo za svoje godine; njegov način izražavanja i izgovor dolikovali su odraslom čoveku. Sikst klimnu, smešeći se. „Vaša svetosti, svakog jutra i večeri molimo se za vaše zdravlje. Žao mi je što vam nije dobro i nadam se vašem skorom potpunom ozdravljenju. Što se tiče mog brata... Molim vas izvinite za njegovo ponašanje. On je rođen stidljiv, ali je svima nama izrazio svoje želje za vaše ozdravljenje.“ Utom Huan zamahnu i pesnicom udari brata u rebra. Čezare bolno uzdahnu, ali smesta povrati mirnoću i ne uzvrati.

- 192 -

„Huane!“ oštro prosikta Bordžija. „Zar nemaš nikakvih manira?“ Svestan da gubi prisebnost, kardinal čvršće steže mlađeg sina i, uz naklon, obrati se papi Sikstu. „Oprostite mi, Vaša svetosti, ali mislim da je najbolje da deca i ja sada odemo. Jedno od njih postaje prilično nemirno.“ On prostreli Huana smrknutim pogledom, a istog časa Lukrecija razočarano ciknu. „Dođi, Lukrecija“, naredi Bordžija. Devojčica se još jednom pokloni Sikstu i potrča prema ocu, usled čega su joj dugački zlatni uvojci poskakivali. Neposredno pre nego što je mogla da uhvati Bordžijinu ispruženu ruku, Huan poturi nogu i saplete Lukreciju, koja silovito nalete na svog oca. Bordžija se zatetura unazad. Lukrecija bi udarila o pod da je Čezare nije uhvatio. Samo trenutak pošto je spasao Lukreciju od teškog pada, Čezare ošamari mlađeg brata. „Da je nisi više povredio!“ povika, s pravim bolom. „Da više nikada nisi digao ruku na nju!“ Bordžija je morao da ga zadrži. „S vašim dopuštenjem, Svetosti“, smrknuto reče, a crne obrve mu se spojiše; jedva je savladao roditeljski bes. „Deca su tako nepredvidljiva.“ Sikst uzdahnu, i otpusti ih nehajnim odmahivanjem ruke posle čega njih četvoro uz galamu nestadoše u hodniku. „Dea, možeš li da pronađeš vazu i malo vode za cveće pre nego što uvene?“ ležerno upita Katarina, tihim glasom. Klimnuh glavom, mada je Sikst lako mogao da zvonom pozove slugu. Kada sam izašla iz odaje, začuh kako se neko svađa u niši na kraju hodnika, možda petnaestak koraka ispred mene. Zastadoh iz učtivosti, i nečujno i neupadljivo stadoh uza zid, moleći se da učesnici svađe ubrzo odu kako bih mogla da produžim u njihovom pravcu. Rodrigo Bordžija je čitao bukvicu deci, koja su bila poredana ispred njega. Na moje iznenađenje, nije grdio Huana, nego Čezara. Kardinal je stezao ručni zglob svog starijeg sina takvom silinom da se dečak zgrčio od bola. „Zašto uvek moraš da se svađaš s bratom?“ zapita Bordžija, krajnje pretećim tonom; gnev u njegovim očima uplaši čak i mene kao posmatrača. Kardinal se savi i unese sinu u lice, još jače mu stežući zglob. Dečak preblede i čvršće stisnu usne, ne ispustivši ni zvuka. Pored njega, mala Lukrecija je tiho plakala dok se s njegove druge strane Huan pakosno osmehivao. „Zato što povređuje Lukreciju!“, srdito viknu Čezare; dečak nije ustuknuo pred očevim gnevom, već mu uzvrati pretećim pogledom ispunjenim čistom mržnjom. „Ona je još mala, i sestra mi je, i neću dozvoliti da je više iko povređuje! Razumete li me, oče?“ Smrtonosni gnev sevnu u Bordžijinim očima. Stezao je Čezarov zglob sve dok dečak nije kriknuo; brzim, grubim pokretom, on gurnu dečaka, čija leđa udariše o tvrdi, mermerni pod. Lukrecija prodorno vrisnu i baci se na brata. „Nemoj ga povrediti“, zajeca. „Molim te, tata... Čezare, jesi li dobro?“ „Sve nade sam položio u tebe“, prosikta Bordžija na svog posrnulog sina. „Daću ti neslućenu moć - samo me nemoj razočarati. Ne smeš tako da se ponašaš pred bilo kojom značajnom osobom, a kamoli pred papom!“ Kao odgovor, Čezare s mukom ustade i uze sestru za ruku. Lukrecija ga pogleda s neizmernim divljenjem. Pretećim glasom koji nimalo nije zaostajao za očevim, on se tiho zakle: „Ubiću svakoga ko je bude povredio, kunem se.“ Stežući Lukrecijinu ruku, dečak okrenu leđa ocu i udalji se brzim hodom. Huan se zakikota, a Bordžija podiže ruku kao da će ga udariti, zbog čega dečakovo lice odmah poprimi ozbiljan izraz pun poštovanja.

- 193 -

Kardinal zgrabi Huana za lakat i požuri za decom. Nisam se pomerala dok svi nisu nestali s vidika. Priznajem, tog dana osećala sam izvesnu srodnost s Čezarom; znala sam kako je to očajnički voleti brata ili sestru i želeti da ubiješ one koji bi povredili tu osobu. Nadala sam se da će, za razliku od mene, Čezare pronaći način da zaštiti sestru koju je obožavao. Za razliku od svoje žene, Đirolamo je bio toliko unezveren zbog moguće smrti svog oca da se retko pojavljivao u Vatikanu. Uznemirenost zapovednika papske vojske nije bila u vezi s tugom zbog mogućeg gubitka oca i mentora, ali jeste sa vlastoljubivošću: nije mogao da podnese pomisao da će izgubiti svu moć i vratiti se da vlada svojim sramotno malim posedom koji je obuhvatao Imolu i Forli. Uprkos Sikstovom blagom protivljenju, Đirolamo je podstakao Orsinijeve da se pridruže papskoj vojsci u borbi protiv Kolona, nadajući se pridobijanju njihovih brojnih raskošnih palata i tvrđava u okolini Rima, pre nego što dođe do neminovne papine smrti. Potajno sam žalila Kolone, koji nisu zaslužili da budu uništeni samo zbog neslaganja sa Sikstom. Katarina - svesna, kao i Đirolamo, da je kucnuo čas da porodica Rijario ugrabi što je više moguće moći i zemlje - svesrdno je podržavala muža u tom ratu. Uprkos tome što je ovog puta očigledno bila bremenita, izrazila je želju da mu se pridruži na bojištu. Međutim, grof joj je naložio da ostane kući s decom. Kada su prestale kiše, a vreme postalo prijatnije, Đirolamo je poveo papsku vojsku, zajedno s borbenim snagama Orsinijevih, na istok u ravničarske predele. Do sredine leta, zauzeo je grad Kava, koji je pripadao Kolonama, i u ime Rijarija položio pravo na njega. Pošto nije mogla da sakupi dovoljno snažnu vojsku da se suprotstavi udruženim snagama papske vojske i Rijarija, porodica Kolona je ponudila predaju uz sva potrebna izvinjenja ili naknadu štete koja bi omogućila da ponovo dobije blagoslov Svetog oca. Đirolamo nije želeo ni jedno ni drugo, već je žudeo za zemljom i bogatstvom. Stoga je nastavio svoj rat, i u julu osvojio grad Kapraniku, koji je pripadao Kolonama. Opijen uspehom i saznanjem da je pobeda sasvim izvesna, Đirolamo je pozvao poglavara Orsinijevih - Virginija, Katarinu i decu da logoruju s njim i vojskom ispred njegove sledeće mete grada Palijano. Katarina je rešila da ide, uprkos tome što je tada bila u osmom mesecu trudnoće. Strogo sam je prekorila, ali je ona istakla da se oseća snažno i zdravo, i da nema razloga za brigu; nevoljno sam krenula s njom, postaravši se da naša družina uključi i babicu. Nisam volela ratovanje, niti logorovanje s vojnicima u blatu, ali nas je Đirolamo sve iznenadio. U bujnom krajoliku nedaleko od Palijana, podigao je ogromne svilene šatore ukrašene barjacima i ispunio ih svakovrsnim udobnostima, uključujući prave stolice i krevete, kao i svežu vodu, i četiri drvena nužnika, koji su bili smešteni na vrhu brda, iznad vojničkog logora, volova i konja, kako ne bismo bili izloženi neprijatnim pogledima i mirisima. Na prvi pogled, sve ovo više je ličilo na nekakav viteški turnir nego na rat. U jednom velikom šatoru bili su smešteni Virginio Orsini i njegovi sinovi, u drugom Katarina s decom, a u trećem Đirolamo i njegovi najbliži pomoćnici - među kojima je, na moju bezgraničnu radost, bio i Luka, koga nisam videla otkad je njegov gospodar otišao u rat. Kasnije, kada je pala noć, Luka i ja smo se našli i udaljili od naših šatora, otišavši u šumu, gde smo nekoliko sati razgovarali i prepustili se uživanju. Đirolamo je bio potpuno uveren da će izvojevati brzu i laku pobedu; Katarina i Virginio Orsini, zajedno s još dva grofova zapovednika, nisu bili tako sigurni. Palijano je bio veći i utvrđeniji od Kave i Kapranike, a izviđači su izvestili da ima i više boraca.

- 194 -

Međutim, Đirolamo je bio svojeglav, pa je trećeg avgusta napao grad. Na njegovo iznenađenje, Kolone su ga spremno dočekale, a njihove snage su se već do kraja prvog dana probile do logora papske vojske u dolini podno nas. Na vrhu brežuljka, Katarina je stajala sa svojim sinovima Otavijanom, tada tek petogodišnjakom, i četvorogodišnjim Čezarom, zaštitnički ih obavivši rukama; pokazivala im je napadače u dolini i objašnjavala njihovu borbenu strategiju i kako su Đirolamovi vojnici uzvratili. Drugog dana bitke, vojska Kolona uspela je da potisne naš logor, primoravši grofove ljude da, pod okriljem noći, pomere naše šatore unazad na sledeći brežuljak. Dotad se Đirolamo ozlovoljio, a Katarina i iskusni stari ratnik Virginio Orsini ubedili su ga da je potrebno još ljudi i zaliha; stajala sam pored Katarine i posmatrala kako je Luka neverovatnom brzinom pisao pismo Njegovoj svetosti precizno navodeći šta je sve potrebno. Katarina je ostala samouverena i dobro raspoložena - možda zbog dece ili zato što, poput Đirolama, nije mogla da podnese poraz. Meni je bilo teže da održim vedar duh, jer svaki put kada bih čula grmljavinu topova, ili krike ranjenih i umirućih, zemlja bi se zatresla, i osetila bih kako se sunovraćujem naglavačke među razbijene delove Kule. Nakon osam dana borbi Đirolamo još uvek nije dobio traženo pojačanje, pa su nadmoćne vojne snage Kolona potisnule njegovu vojsku još dalje u unutrašnjost. „Ako se stanje do sutra ne preokrene u našu korist“, reče moja gospa kroz uzdah, „otići ću da se borim.“ To je kazala kasno popodne pre nego što su se naši vojnici vratili. Sedele smo u našem šatoru i gledale brdo ispred nas, koje nam je zaklanjalo pogled na bojište neposredno iza njega. Jedna dadilja odvela je decu pozadi u spavaću sobu, od koje nas je razdvajalo belo svileno šatorsko krilo. Nedaleko od nas, jedan Orsinijev sin, dvadesetogodišnji Paolo, ležao je na sofi pored odloženog oklopa. Mladić se u podne onesvestio u bici zato što je vreme postalo nepodnošljivo sparno, ali ga je prijatelj spasao i doneo ovde na sigurno. Kada ga je Katarina osvežila vodom i hladnim oblozima, Paolo se oporavio i razmišljao da se vrati u borbu, ali ga je ona odvratila od toga, s dobrim razlogom: već je bilo kasno popodne, a temperatura se još povećala. Da bih donela vodu, nakratko sam izašla na nemilosrdno sunce, što me je ubedilo da što pre potražim hlad. „Odmorite se ovde u našem udobnom šatoru“, pridobi ga Katarina. „Dok navučete vaš oklop, ionako će se smračiti, a borba će biti gotova.“ Dok smo sedeli, bezvoljni od vrućine, začu se gromki topot konjskih potkovica koji se uzbrdo približavao našem šatoru. Paolo uze mač i izađe da vidi o čemu se radi. Vrati se s mladim jahačem - izgužvane odeće i tužnog lica - koji je izgledao kao da nije spavao danima. Bio je pokriven prašinom, a jahao je tako brzo da je izgubio kapu. On se pokloni nama damama, pa prozbori: „Nosim poruku iz Rima za Njenu preuzvišenost Katarinu Sforcu.“ Poseže rukom u kožnu torbicu prebačenu preko ramena i izvadi zapečaćeno pismo. Katarina ustade, mršteći se. „To sam ja.“ Momak se pokloni savijanjem noge u kolenu i predade pismo. Katarina polomi pečat dok je nas troje posmatralo. Njeno blistavo lice bilo je smeđe od sunca, a posvetlele obrve gotovo bele. Spazih kada su joj se obrve brzo sastavile iznad pregiba nosa, ali je izuzev toga ostala smirena i bezizražajnog izraza lica. Pomislih kako je Sikst verovatno odbio da nam pošalje očajnički potrebne ljude i zalihe i da je kontesa tu vest primila prilično dobro.

- 195 -

Ona podiže pogled s pergamenta i klimnu glasonoši. „Dobro si obavio zadatak“, žustro mu reče. „Idi do naše kuhinje, dva šatora dalje“ - prstom pokaza pravac – „i uzmi za sebe i svog konja hrane i vode. Kada vidiš mog gospodara Đirolama, prenesi mu ovo.“ Vrati pismo glasonoši, pa nestade iza šatorskog krila spavaće sobe i tiho saopšti nešto dadilji. Već sledećeg trenutka bila je opet s nama. „Moram smesta da odem u Rim“, kaza ona Paolu. „Međutim, biće veoma opasno i potrebna mi je vaša zaštita. Hoćete li poći?“ Paolo klimnu glavom; i da je hteo nije mogao da odbije ženu svog zapovednika. Katarina se zatim okrenu k meni. „Neću ti narediti da ideš sa mnom - mada, naravno, znaš zašto to želim. Izbor je na tebi.“ „Da idemo u Rim?“ Pretpostavljala sam da želi da se suoči s Njegovom svetošću i zahteva pojačanje. Kratko mi klimnu glavom i, savršeno staložena, reče: „Sikst je mrtav. Sudbina Rijarija sada počiva u mojim rukama.“

- 196 -

Dvadeset četvrto poglavlje

Čitavu priču saznale smo tek posle izvesnog vremena; kada je saznao da Mletačka republika podstiče moćnog vojvodu od Orleana da povede vojsku iz Francuske i osvoji Milano, Katarinin stric Ludoviko se uplašio, odmah stupio u vezu s Firencom i Mlečanima, i pregovarao s njima o miru, okončavši učešće Mletačke republike u ratu koji je tako davno Sikst pokrenuo. Mletačka republika dobila je mali, ali vredan ratni plen plodnu severnu oblast Polezin; Firenca zvanično nije dobila ništa, ali joj je data prećutna dozvola da zauzme tvrđavu u Sarzani i grad Luka. Ludoviko je otkrio svoja prava osećanja prema Katarini - ili pre njihov nedostatak time što nije pregovarao sa Sikstom; papska država i Rijariovi nisu dobili ništa. Kada Njegova svetost umre, Đirolamu će ostati samo dva grada u pastoralnoj Romanji. Sikst je primio vesti o miru jedanaestog avgusta. Reagovao je tako što je besno mahao pesnicom po vazduhu i dugo vikao o miru koji je nazvao „sramnim i nečasnim.“ Bio je neutešan, što je dovelo do očajanja njegove sluge i lekare koji su se plašili za njegovo zdravlje. Njihova zabrinutost bila je opravdana. Do popodneva tog dana, Sikst je oboleo od smrtonosne letnje groznice - koja je harala Rimom - i preminuo pre praskozorja dvanaestog avgusta. Rim je bio udaljen čitav dan galopirajućeg jahanja od Palijana. Katarina nije verovala da mogu sama da se odbranim, pa je zahtevala da jašem iza nje. Bila je spremna za bitku: teški grudni oklop bio joj je pričvršćen kaišem iznad nabreklog stomaka, a štit privezan za konja. Svoju zlatnu kosu pokrila je francuskim šeširom sa širokim obodom i velikim belim perima koji joj je bio privezan ispod brade; oko struka je nosila debeli kožni opasač, za koji su bili zataknuti somotska vrećica, teška od zlata, i njeno u tom trenutku omiljeno oružje, velika krivošija. Paolo Orsini, budući da je bio dobar vojnik, nije ništa pitao, ali kada sam pričvrstila čuturu za moj opasač, ja zapitah: „Gospo, kuda tačno idemo?“ Ona se lako pope na konja i pogleda naniže u mene kao da sam budala. „U Anđeosku tvrđavu“, osorno odgovori, kao da je to bilo nešto očigledno i nestrpljivo mi pokaza rukom. Popeh se iza nje i sedoh na kobilina pokrivena leđa, pa obavih ruke oko Katarine. U početku sam se držala bojažljivo, a kasnije, kada smo vratolomnom brzinom jezdile kroz krajolik, grčevito. Kada je četiri sata kasnije pala noć, naše vratolomno jahanje se završi; očekivala sam da se ulogorimo i nastavimo put u zoru. Međutim, Katarina je imala drugačiju zamisao. Vratih se nakon što sam se olakšala u šumi i otkrih da su ona i Paolo Orsini privezali svetiljke na ramena svojih konja, nameravajući da nastave s jahanjem sve dok ne stignemo u Rim. „Već je prošlo previše vremena“, kaza ona, zanemarivši moje žalbe na bolove u leđima. Ponovo smo jahali, ovog puta malo manjom brzinom. Pokušah da razaberem maleni pojas zemlje kojem smo se brzo približavali, obasjan titravim lukovima žute svetlosti svetiljke, ali od toga mi se zavrte u glavi; zažmurih i čvrsto stegoh Katarinu. Nakon

- 197 -

izvesnog vremena zemlja postade ravna, a naše putovanje lakše, jer smo prešli na bolje puteve do Rima. Dok smo prolazili kroz unutrašnjost, u daljini sam čula crkvena zvona koja su označavala čas komplina, kada su dobri hrišćani izgovarali svoje molitve pre spavanja. Prema mojoj proceni, stigli smo do gradskih zidina oko ponoći. Katarina i Orsini su se složili da treba da uđemo u grad s jugozapada, gde je blizu kapije, kod crkve Svetog Jovana Lateranskog, bio ulogoren mali odred Đirolamovih vojnika koji je mogao da nam pruži potrebnu zaštitu prilikom odlaska na drugi kraj grada do Anđeoske tvrđave. Približismo se glavnoj kapiji poznatoj kao Porta Mađore i videsmo, neposredno unutar nje, sjaj baklji, te začusmo povike ljudi; nekoliko pripadnika papske vojske pokušavalo je da rasturi dvadesetak kavgadžija. Povici gomile su se prolamali vazduhom: Kolona! Kolona! Smrt Rijariovima! Nisam videla Katarinino lice, ali kada je to čula, ona okrenu konja. Paolo Orsini učini isto i krenu za Katarinom, koja je poterala konja ka jugu, duž gradskog zida. Ubrzo stigosmo do druge, manje kapije - zvane Porta Asinarija - koja ne samo da je bila napuštena već se i nalazila veoma blizu crkve Svetog Jovana Lateranskog i skupa papskih građevina. Projahasmo kroz kapiju, pa produžismo dalje ostajući blizu gradskog zida, oivičenog drvećem koje nam je pružalo zaklon. Vazduh je bio magličast od tamnog dima zbog kojeg su mi suzile oči. Rim je goreo, ili barem pojedini njegovi delovi. Na severu, nebo je sijalo neprirodnom ružičastocrvenom bojom. Bliže nama, kroz grane se lako mogla videti crkva Svetog Jovana, čiju su ogromni prozori bili jarko osvetljeni, kao i polovina prozora manastira. Šatori - u kojima su nekada bili smešteni pripadnici Sikstove vojske - nestali su, a umesto njih sada je tamo čuvalo stražu desetak vojnika i petorica konjanika. Imali smo sreće što smo ušli na gradsko područje koje je čuvala vojska, ali gradske uzvišice ispred nas treperile su od baklji, a ulice iza nas odjekivale su od povika pobunjenika, željnih da iskoriste politički metež posle papine smrti. Jedan stražar primeti naše baklje i viknu: „Stanite! Ko ide?“ Katarina, praćena Orsinijem, izađe iza zaklona drveća; smesta im priđoše dvojica konjanika. Jedan od njih, Đirolamove visine, ali dvaput deblji, iznenađeno se zablenu u nju. „Žena!“ dobaci drugom konjaniku, s tračkom požude u glasu. „Dve žene.“ Orsini dojaha pored Katarine, što natera konjanike da posegnu za balčacima svojih mačeva. „Ja sam Paolo Orsini“, odrešito reče. „A ovo nisu žene, nego dame.“ Pre nego što je mogao još nešto da kaže, Katarina skide šešir da pokaže svoju zlatnu kosu. „Dolazim od svog gospodara i muža grofa Đirolama.“ „Vaša preuzvišenosti!“ Drugi vojnik, mladić čiji je govor označavao da je iz plemićke porodice, smesta se pokloni na svom konju; gorostasni konjanik sledio je njegov primer. „A vaše ime je?“ zapita Katarina mladića. „Antonio da Fjorentino, Vaša preuzvišenosti.“ „Antonio“, kaza ona, „zadužujem vas i vašeg sadruga da me bezbedno otpratite do Anđeoske tvrđave. Grof Đirolamo mi je zapovedio da umesto njega obezbedim tvrđavu i sačekam njegov dolazak.“ Obasjane svetlošću baklji koje su bile poredane duž spoljašnjeg zida bazilike, Antoniove oštre crte lica odavale su neustrašivost. Gorostasni konjanik reče: „Ne možemo, gospo. Preopasno je! Ulice su pune neprijatelja porodice Rijario, posebno blizu Vatikana!“

- 198 -

Antonio ga utiša pokretom ruke. „Naravno da ćemo vas poslušati, Vaša preuzvišenosti. Ipak, biće nam potrebno još vojnika osim Sandra i mene kako bismo vas bezbedno otpratili. Dozvolite mi da odmah dovedem još ljudi.“ Jahale smo pored Paola Orsinija, dok su Antonio i Sandro bili na bokovima, jedan levo, a drugi desno od nas; još jedan mačevalac jahao je pored Antonija kako bi nama ženama pružao dodatnu zaštitu. Dvojica kopljanika jahala su ispred, a dvojica iza nas. Katarina je mudro izabrala da izbegne gusto naseljena gradska područja, krenuvši uskim sporednim ulicama do mesta gde su rođeni Romul i Rem: brda Palatin, ispunjenog borovima, zaraslim rimskim ruševinama, i stadima ovaca i koza koje su se tamo napasale tokom dana. Zurila sam u trošne, beskrovne, ogoljene konstrukcije palata starih dve hiljada godina koje su delovale avetinjski zbog pramenova dima i sve većeg crvenkastog sjaja vatri iz bogatijih četvrti. Odatle se spustismo u mirno, retko naseljeno područje, gde smo se držali šumovitih delova pre nego što uđosmo u radničko naselje Trastevere. Tamo smo opet morali da prolazimo uskim ulicama, pored kuća koje su čuvali njihovi vlasnici; više puta ljudi su prepoznali uniforme papske vojske i proturili glave kroz prozor da bi viknuli: Smrt Rijariovima! Najzad stigosmo do nenaseljenih močvara. Dok su konji išli kroz smrdljivo blato, Katarina je ispitivala Antonija, koji je jahao pored nas. Vesti uglavnom nisu bile dobre: naša kuća u poslednjih nekoliko godina - Palata Rijario - bila je uništena, a sve stvari ukradene ili spaljene. Kada sam to čula, kriknuh zbog osećaja gubitka i ogorčenosti; Katarina je ćutke slušala. „Žao nam je, Vaša preuzvišenosti“, kaza Antonio. „Pošto je većina naših snaga otišla s grofom Đirolamom, a preostale čuvale Vatikan, nismo imali dovoljno ljudi da zaštitimo grofovu palatu. Svetina nije časila ni časa... Sluge su jedva sačuvale žive glave. Ono što sluge nisu uzele, svetina jeste, a sve što im nije trebalo, zapalili su. Bojim se da su mnoge velelepne palate potpuno uništene.“ Katarinin glas bio je turoban. „Šta se dogodilo s kardinalima? Da li se sastao Sveti sabor da izabere novog papu? Zabrinuta sam za rođaka mog muža Đulijana dela Roverea. A čula sam i da Rodrigo Bordžija ima mnogo neprijatelja.“ Antonio odmahnu glavom. „Svi su dobro, koliko mi je poznato. Većina njih je u Vatikanu, koji je dobro čuvan. Međutim, čuo sam da Bordžija i Dela Rovere opšte sa Svetim saborom preko glasonoša, pošto se ne usuđuju da napuste svoje palate. Bordžija ima nekoliko topova uperenih na ulicu, a i Dela Rovereova palata je jednako dobro branjena.“ Napravi pauzu. „Na nesreću Rijarija, kardinal Kolona je pušten iz zatvora i pridružio se Svetom saboru. Sigurno čini sve što je u njegovoj moći da kardinal Dela Rovere ne bude izabran.“ „A ko drži Anđeosku tvrđavu?“ „Naše snage. Mada moram da kažem, Vaša preuzvišenosti“ - Antonio snizi glas u poverenju - „da su tokom dana organizovane, uvežbane grupe naoružanih ljudi nekoliko puta napale tvrđavu. Moji saborci su ih odbili, i kažu da su videli Bordžijine boje na jednom broju napadača.“ „Nisam iznenađena“, jetko odvrati Katarina, pa usmeri pažnju na močvarno zemljište ispred nas. Pratili smo vijugavi Tibar sve dok zemljište nije postalo čvršće; ubrzo naiđosmo na pažljivo održavane bašte Vatikana. Odatle krenusmo na istok pored ogromne južne fasade

- 199 -

Bazilike Svetog Petra, čiji su visoki, uski prozori svetleli. Naši vojnici nas ponovo uveriše da ćemo bezbedno preći trg; zaista, prođosmo kroz jedan zasvođen prolaz i stupismo na trg, čije su tri strane štitili naoružani papski stražari. Na stepenicama koje su vodile do atrijuma ispred bazilike, i kod severnog zasvođenog prolaza koji je vodio do Vatikana, nalazilo se nekoliko topova, čije su cevi bile uperene na prolaz koji je vodio napolje na ulicu. Kada su čuli da dolazimo, stražari podigoše svoje mačeve. Antonio im doviknu i brzo objasni našu potrebu da stignemo do obližnje Anđeoske tvrđave. „Čuvajte se“, doviknu jedan tobdžija. „Možemo da vas zaštitimo ovde na trgu, ali ne i izvan njega. Moraćete da prođete kroz opasno područje.“ „Dajte mi onda još ljudi“, zatraži ozlojeđena Katarina, „pošto moram da ispunim zapovest mog muža!“ „Oprostite mi, gospo“, odgovori umorni tobdžija uz naklon. „Svim srcem sledio bih naređenje zapovednika Đirolama, ali premalo nas je. Ako iko od nas napusti svoj položaj... Pa sluge Njegove svetosti koje su pobegle, već su ukrale mnoge dragocenosti iz njegovih odaja, što je dovoljno loše. Međutim, ako svetina dospe u baziliku ili u Vatikan, ukrašće sve što vredi i oskrnaviti ono što je ostalo.“ Katarina je morala da se složi s njegovim razmišljanjem. Produžismo preko trga i zastadosmo kod zasvođenog prolaza koji je vodio na ulicu. Anđeoska tvrđava bila je udaljena samo pet minuta jahanja pravom, uskom ulicom, koja je presecala samo središte obližnje četvrti poznate kao Borgo. Pogledah preko Katarininog ramena kroz zasvođeni prolaz u ono što se nalazilo ispred nas. Noć je bila izrazito mračna, a put neosvetljen, izuzev nemirnog plamena baklji onih koji su se borili na ulici. Pomrčina se smenjivala s delićima žute svetlosti, koja načas otkri izobličeno lice i blesak zamahnutog čelika. Između stenjanja i krika čuli su se borbeni povici: Kolona! Smrt Rijariovima! Orsini! Orsini! Đirolamo! Naši zaštitnici napraviše krug oko Katarine, koja isuče krivošiju i naredi: „Napred!“ Čvrsto sam se držala za Katarinu dok smo lakim galopom ulazili u metež. Naše svetiljke otkriše gomilu ljudi koji su se borili u neposrednoj blizini tvrđave, čiju su spoljašnjost osvetljavale zidne baklje koje su okruživale drugi sprat. Topovske cevi virile su iza svakog grudobrana na vrhu tvrđave. Nažalost, naše svetiljke, takođe, otkriše naše prisustvo. Kada su naši konji postigli pun galop, borci se okrenuše prema nama. Naše vojničke uniforme otkrivale su kom taboru pripadamo, što izazva nove povike: Kolona! Smrt Rijariovima! Nekolicina onih koji su to vikali jurnuše s dugačkim mačevima pravo na nas. U metežu, dvojica kopljanika koja su štitila naše čelo bila su primorana da skrenu u stranu kako bi odbila napadače. Sledećeg časa dvojica vojnika s našeg boka bila su prinuđena da se upuste u borbu mačevima. Orijaš sa čudovišno velikim mačem pojuri prema Katarini, i zadovoljno viknu: „To je kontesa! Đirolamova žena! Uhvatite je!“ Poseže neverovatno dugačkom rukom i zgrabi njenu desnu uzengiju; konj se prope na zadnje noge, a ja skliznuh s njegovih leđa pravo na pločnik. Pad mi izbi vazduh, pa ostadoh da ležim ošamućena, gledajući kako orijaš pokušava da dograbi uzde. Međutim, Katarina ga zamalo preduhitri. Kada je konj spustio prednje noge, ona se nagnu napred preko njegovog vrata, vešto održavši ravnotežu svog bremenitog tela, i udari krivošijom orijaševu ćelavu glavu.

- 200 -

Kada se sečivo zarilo u njegovu lobanju, začu se prigušeno krckanje, a iz temena mu naviše prsnuše jedva vidljive crvene kapi. Katarina izvuče krivošiju, spremajući se da ponovo udari, ali krv pokulja iz rane takvom silinom da odmah pokri orijaševo lice. On se sruči na kolena. Katarina se tek tada okrenu. „Dea!“, povika, tražeći me pogledom po zemlji obavijenoj tminom. Osetih da ponovo mogu da dišem, i tiho vrisnuh dok sam s mukom ustajala. Antonio, koji je bio pored mene, poseže rukom da me podigne na njegovo sedlo. Za to vreme, jedan naš kopljanik ponovo zauze svoje mesto na čelu grupe, pre toga čizmom skinuvši proboden leš jednog neprijatelja sa svog koplja. Borci, koji su proglasili odanost Đirolamu i Orsinijevima, okružiše nas, odbiše naše napadače i omogućiše nam da brzo dođemo do cilindrične tvrđave. Jahali smo ozidanom, zavojitom platformom koja je vodila naviše do neprobojnih, debelih, metalnih vrata. Kada su naši zaštitnici pokucali na njih bakarnim zvekirom, Katarina skupi ruke oko usta i viknu: „Đirolamo! Đirolamo! Dolazim s naređenjima grofa Đirolama!“ Na jednom malom, rešetkama pokrivenom prozoru dva sprata iznad nas, pojavi se lice. „Ja sam kaštelan, Vitorio Lampunjani. Ko je tamo?“ Lampunjani je bilo prezime ubice vojvode Galeaca, ali Katarina se nije trznula. Ovaj čovek nije bio u srodstvu s njim. „Katarina Sforca. Donosim naređenja grofa Đirolama!“ Lice smesta nestade s prozora. Dok smo čekali, jedan ulični borac koji se borio za Orsinijeve hitro se uspe platformom iza nas. Mač mu je bio u koricama, a ispružio je prazne ruke da pokaže kako nema zle namere. „Vaša preuzvišenosti“, doviknu Katarini. „Jeste li to zaista vi?“ „Jesam“, odgovori ona, nestrpljivo gledajući gore u prozor. „Mogu li da razgovaram s vama u ime mog gospodara? Zovem se Luiđi da Voltera.“ Vojnik Antonio spusti ruku na balčak. „A ko je, moliću, vaš gospodar?“ Luiđi, mladić širokih pleća, pogleda Katarinu. „Radije bih to podelio s Njenom preuzvišenošću. Možda ona razume zašto...“ „Pustite ga da dođe ovamo“, reče kontesa Antoniju i ostalima, pa sjaha i baci uzde najbližem vojniku. Naši ljudi pomeriše svoje konje nekoliko koraka u stranu da bi Luiđi prošao. Za to vreme, sjahah s Antoniovog konja i stadoh pored Katarine. Ni Antonio nije verovao Luiđiju; držao je vrh mača uperen pravo u Luiđijeva leđa. Katarina sačeka dok Luiđi nije prišao dovoljno blizu da čuje njen šapat: „Ko je tvoj gospodar?“ „Vaš rođak kardinal Đulijano dela Rovere. Onog dana kada je Sveti otac umro, naše snage stigle su ovamo u isto vreme kada i Bordžijine; zasad smo na mrtvoj tački, pošto moj gospodar nije predvideo da će toliko ljudi biti potrebno da čuva njegovu palatu. Međutim, iako su snage vašeg muža odbile Bordžijine ljude, nisu ni nama dozvolile da uđemo i položimo pravo na tvrđavu.“ On pokaza očima na kontesin nabrekli stomak. „Neka vas Bog čuva. Bremeniti ste, pa ipak ste jahali tako opasnim ulicama.“ Katarinino lice bilo je bezizražajno. „Reci svom gospodaru da mu zahvaljujem na zaštiti koju mi je noćas pružio. Uveri ga da ću čuvati Anđeosku tvrđavu sve dok novi papa ne bude izabran. Međutim, kaži kardinalu Dela Rovereu i da bi svoje vojne snage trebalo da koristi za sopstvenu zaštitu. Neka se on pobrine za svoje poslove, a ja ću za svoje. U stvari, moraš reći njegovim ljudima da se povuku i smesta napuste trg, pošto nameravam da rasteram Bordžijine ljude snažnom primenom sile.“

- 201 -

Luiđi brzo zatrepta i zinu od iznenađenja. „Ali, Vaša preuzvišenosti, za mog gospodara bila bi ogromna prednost ako bismo držali tvrđavu...“ „Ustupiću mu je kada bude izabran“, prosikta Katarina. „U protivnom, navući će bes svih ljudi na ulicama koji sada mrze Rijariove, i njegov izbor neće delovati ispravno. U međuvremenu, čuvaću Anđeosku tvrđavu za njega. Sada idi i reci svojim ljudima da se povuku. Na vreme sam vas upozorila.“ Luiđi nije imao mogućnost da odgovori; čim je kontesa rekla svoje, pred nama se uz tutnjavu otvoriše velike dveri, otkrivši kaštelana don Vitorija, okruženog sa dvadesetak naoružanih vojnika. Iza njih se nalazila slabo osvetljena tamnica plesnivog zadaha. Dok je Luiđi trčao natrag u borbu, mi ostali brzo uđosmo u tvrđavu, a dveri se bučno zatvoriše iza nas. Ljudi koji su nas štitili odjahaše dalje, dok su potkovice njihovih konja odzvanjale po kamenu sve dok nisu stigli do štale. Katarina priđe prosedom Vitoriju; on osmotri svog novog zapovednika: dvadesetjednogodišnju ženu odevenu u lepu svilenu haljinu bež boje, s francuskim šeširom ukrašenim perima koja su zbog napornog jahanja izgubila svoj prvobitni oblik, i neodgovarajućim grudnim oklopom ispod koga je virio donji deo njenog nabreklog stomaka. Možda bi se neki čovek nasmejao, ali kontesa je mnogo puta uvežbavala Vitorija i njegove ljude, pa su znali da neće trpeti neposlušnost. „Vaša preuzvišenosti“, prozbori don Vitorio, naklonivši joj se zajedno sa svojim vojnicima. „Zasad“, kaza im Katarina, snažnim glasom koji je odjekivao od drevnih kamenih zidova, „ja sam vaša zapovednica, po naređenju mog gospodara Đirolama. Pokoravaćete mi se kao što biste njemu.“ Usledi gotovo opipljiva tišina; neki ljudi pomeriše stopala i nesigurno pogledaše u don Vitorija, koji ih je već streljao pogledom. „Dužni smo da izvršavamo naređenja našeg zapovednika sve dok ne bude postavljen novi zapovednik papske vojske“, odrešito reče on. Katarina osmotri vojnike i uperi vrh krivošije prema nebu. „Ne želim da se pobuda ovog čina dovodi u pitanje“, kaza vojnicima. „Držaćemo Anđeosku tvrđavu za mog gospodara i muža dok se ponovo ne uspostavi red. Ne dozvolimo da napadač zauzme tvrđavu i nametne svoju volju u pogledu izbora novog pape!“ Duboko udahnu i viknu s neodoljivom žestinom: „Đirolamo! Đirolamo! Uspeh Rijariovima!“ „Đirolamo! Đirolamo!“ gromko joj se pridruži don Vitorio, podigavši oružje; njegovi ljudi prihvatiše povik, a njihova nevoljnost se preobrazi u poletnost. Ne mogu da zaboravim Katarinin izraz lica u tom trenutku: pobednički, uzvišen, pun života. Do tog časa, nisam sasvim verovala njenoj tvrdnji da je rođena da predvodi u bici, ali dokaz je bio očigledan, u klicanju vojnika, u krajnjem zadovoljstvu kojim je zračilo lice moje gospe. Osmehnuh se, ali se nisam pridružila klicanju; kontesina sreća biće u najboljem slučaju kratkog veka. Poput Palate Rijario, život kakav smo poznavali u Rimu bio je zauvek izgubljen. Prvi put smo ušle u razdoblje Kule.

- 202 -

Dvadeset peto poglavlje

Te noći, savesno sam pratila Katarinu, koju je don Vitorio vodio po celoj tvrđavi, objašnjavajući vojni položaj: u tvrđavi je trenutno bilo samo trista vojnika, s dovoljno hrane, oružja i municije za mesec dana, do kada će novi papa sigurno biti izabran; svi vojnici bili su obučeni za korišćenje i hladnog i vatrenog oružja, osim dvadesetak iskusnih strelaca lukom. Sama tvrđava imala je tri zasebna dela: ogromnu podzemnu tamnicu, vojnička odeljenja na prvom od tri sprata, i raskošno nameštene papske odaje na gornjim spratovima. Prizemlje je vodilo do velikog otvorenog dvorišta gde su vojnici vežbali. Vojnički deo se sastojao od velikog broja, slabo osvetljenih soba s niskom tavanicom čiji su zidovi bili umrljani rđom i plesni. Na krovu se kod svakog grudobrana nalazio top; pored svakog topa stajale su piramide naslaganih kamenih đuladi, visoke do Vitoriove glave. Katarina pogleda dole s grudobrana u tamne prilike na ulici. Bilo je očigledno da su ljudi kardinala Dela Roverea poslušali njen savet i pobegli, pošto su borbe prestale, a preostali borci su se skupili ukrug da čuju uputstva. „Probudite strelce s dugačkim lukovima“, reče ona Vitoriju. „Neka ubiju što više onih ljudi dole. To su Bordžijine snage, koje će, ako im se ukaže prilika, zauzeti ovu tvrđavu. Obavestite me o ishodu, bez obzira na vreme.“ Vitorio se bespogovorno složi, pa nas povede do našeg privremenog smeštaja: raskošnih papskih odaja. Izvini se zbog toga što nema slugu da nas dvore, kao ni tople vode, niti ičeg drugog za jelo osim bezukusne vojničke hrane, koju nam je lično doneo na izguljenom drvenom poslužavniku, zajedno s medovinom i kofom vode; Katarina je pohlepno popila medovinu i izjavila da ima ukus pišaćke. Kada sam skinula Katarinin oklop, haljinu i košulju da bi ih provetrila, sipah malo vode u srebrnu posudu kako bismo moja gospa i ja mogle da speremo nagomilanu prašinu i znoj od celodnevnih mučnih napora. Katarina je odbila da spava gola, zbog potrebe da bude spremna; rešila sam tu začkoljicu, pronašavši dve lanene noćne košulje koje su očigledno pripadale nekome ko je bio kudikamo krupniji od nas obe. Čim je navukla jednu, ona umorno leže na ogromni krevet, na čijem je zlatnom brokatnom pokrivaču bio izvezen Sikstov grb: zlatni hrast iznad papskih ključeva. Nije se trudila da se uvuče ispod čaršava, nego položi glavu na jastuk i gorko, umorno uzdahnu. Legoh pored nje i dahom ugasih svetiljku. „Znači, sada razumeš celu ujdurmu s Bordžijom?“ „Molim?“ „Bordžija“, pospano odgovori, „rekao mi je da će, ako posle Sikstove smrti budem ubila Dela Roverea i držala za njega Anđeosku tvrđavu, postati papa i dati mi svu zemlju u Romanji koju sam želela, ogromno imanje u Rimu, kao i tajno zvanje njegovog vojnog savetnika.“ Tiho se zakikota. „Tako sam umorna... Ne bi trebalo ovo da ti govorim.“ Njene reči me smesta rasaniše. „On vam je to predložio... I vi ste pristali?“ upitah, zgrožena. „Znali ste da ne preza od ubistva, a ipak ste spavali s njim?“ „Jesam“, odgovori. „Isprva sam se složila s njegovom zamisli zato što sam lakomisleno poverovala da će mi zaista doneti takvu moć. Međutim, kada sam ga bolje upoznala,

- 203 -

shvatila sam da mi nikada neće dozvoliti da to pridobijem. Izuzetno je pametan, a znala sam da ću, ako ga ikada rasrdim, biti uništena.“ „Mislite li da bi i dalje mogao pokušati da vas ubije?“ Ton joj postade mračan. „Pronaći će način da učini nešto još gore, da me javno osramoti ili možda liši titule, ali neće me ubiti.“ „Jeste li zaista razmišljali da ubijete Dela Roverea?“ Madrac se pomeri, pošto je slegnula ramenima u pomrčini. „Možda nakratko, dok nisam saznala da Dela Rovere ima više novca i uticaja od Bordžije. Ako budemo imali sreće“ - napravi pauzu da zevne - „Dela Rovere će postati papa. Obećao je da će zadržati Đirolama kao zapovednika papske vojske ako se zakunem da ću držati Anđeosku tvrđavu izvan Bordžijinih ruku. Ali opet, Dela Rovere je tvrdio i da na raspolaganju ima dovoljno vojnika da zauzme tvrđavu. „Dakle, možda se prevario i da će novcem moći lako da dođe do papske stolice. A ako se ispostavi da je tako, onda je najmudrije za mene da jednostavno držim tvrđavu dok pregovorima ne dobijem više zemlje. U protivnom, Đirolamo i ja ostaćemo bez ičega... Izuzev Forlija i Imole.“ Katarina je oklevala nekoliko trenutaka, pa pomislih da je zaspala, ali onda naglo zapita: „Dea... Ovo je Kula predskazala? Hoću li sada propasti?“ I ja napravih pauzu dok sam razmišljala šta da odgovorim. „Sećate li se šta sam vam rekla pre nekoliko godina? Karta je govorila o korenitim promenama, o uništenju dotadašnjeg načina života. Poput Palate Rijario koja je izgorela. Šta god da se dogodi, vaš život više neće biti isti.“ Čekala sam odgovor, koji stiže nekoliko sekundi kasnije u vidu lakog hrkanja. Sledećeg jutra probudi me topovski prasak s krova od koga mi se zatresoše zubi. Katarina se obukla i otišla. Dok sam se oblačila, opet zagrme top. Pronađoh stepenište koje je vodilo na krov tvrđave, gde je sunce već sijalo. Dotad je prestala topovska vatra, iako se u vazduhu još uvek osećao oštar miris baruta. Katarina, koja je stajala blizu jednog grudobrana s tobdžijama, primeti me i dođe da me pozdravi. Bila je poletna, ali ne i vesela. „Naterali smo u bekstvo Bordžijine ljude“, izvesti me ona, „one koji su sinoć preživeli strele naših lukonoša. Neko vreme se neće vraćati.“ Zastade u govoru, a lice joj se načas smrknu. „Što se tiče Đirolama...“ Usne joj se iskriviše u pokušaju da suzbije bes koji je brzo narastao. „Moj gospodar je primio vest o papinoj smrti nedugo posle nas. Odlučio je da...“ Glas joj zadrhta od besa, pa napravi pauzu dok nije ovladala sobom. „Povukao se“, kaza, birajući reči, „i požurio nazad u Rim, tako da je Palijano i dalje u rukama Kolona, kao i Kava i Kapranika, gradovi koje smo osvojili. Sav naš trud bio je uzaludan.“ Upravi besni pogled naniže da vojnici ne bi videli njena osećanja. „Đirolamo je doveo vojsku do oboda grada. Lako je mogao da je dovede i u Anđeosku tvrđavu, ali mu je Sveti sabor naredio da ostane van gradskih kapija dok ne bude izabran novi papa.“ Pogleda me s besom u očima. „A Đirolamo, taj praznoglavac, povinovao im se! Upropastiće nas!“ „Žao mi je, gospo“, prošaputah. „Jedina nada mi je da Dela Rovere uspe da potkupi druge kardinale koji bi ga izabrali za papu“, gorko odvrati ona, pa napravi pauzu, nakon koje joj je glas postao smireniji: „Idi dole na drugi sprat“, reče, „i pojedi splačine namenjene zapovednicima. Potom se vrati u papske odaje, jer je tamo najbezbednije, a i nećeš nam smetati.“ Pre nego što smo se rastale, dole na ulici zatrubi truba.

- 204 -

Kaštelan don Vitorio pogleda preko grudobrana i doviknu: „Ko je tamo?“ Požurih do grudobrana da pogledam dole s ostalima. Šestorica konjanika čekala su na ulici; četvorica su nosila oštroperce, jedan je mahao belom zastavom, a jedan je bio odeven u svešteničku mantiju. Sveštenik povika dok svi mi načuljismo uši. „Donosim hitnu poruku koju treba da dostavim lično Njenom preuzvišenom veličanstvu Katarini Sforci.“ Katarina istupi do same ivice grudobrana. „Ovde sam“, povika. „Ko vas šalje?“ Sveštenik se kratko pokloni iz sedla. „Vaš sestrić Njegova svetost Rafaele Rijario.“ Namrštih se. Premda nije bio čest gost u Palati Rijario, dobro sam se sećala Rafaelea. Dobio je zvanje kardinala od svog prastrica Siksta, što je zbog njegove mladosti bio sramotan čin, a nesvestan zavere pratio je pokojnog nadbiskupa Salvijatija u Firencu prilikom neuspelog pokušaja ubistva Lorenca Medičija. Kada mu je ubijen brat Đulijano, Lorenco se sažalio na prestrašenog golobradog Rafaelea i poslao ga natrag u Rim, obezbeđenog naoružanom pratnjom. „Kako glasi poruka?“, kratko upita Katarina. Nikada joj se nije dopadao Rafaele, koga je smatrala kukavicom. „Plaši se za bezbednost svoje ujne Katarine i njenog nerođenog deteta“, gromko odvrati sveštenik. „I usrdno vas moli da dođete da razgovarate s njim o čuvanju tvrđave. Mi smo ovde da bi vas otpratili do zaštićenog mesta gde ćete se sastati.“ „Još jedan praznoglavac“, promrmlja Katarina sebi u bradu, pa opet podiže glas. „Ne mogu da napustim Anđeosku tvrđavu sve dok ne bude izabran novi poglavar Crkve. Pozivam svog sestrića da dođe u tvrđavu, gde ću drage volje razgovarati s njim o čemu god želi. Jamčim za njegovu bezbednost.“ Sveštenik odgovori tek posle izvesne pauze: „Molim vas, Vaša preuzvišenosti. Bremeniti ste, a ovo“ - širokim pokretom ruke pokaza na tvrđavu - „nije mesto za ženu. Moj gospodar vas moli da odete kod svog muža. On i drugi kardinali nameravaju da budu izuzetno darežljivi prema vama i vašoj porodici.“ Katarina se od srca nasmeja. „Recite mi, oče“, viknu, smešeći se, „da li me Rafaele smatra krajnje glupom?“ Zbunjeni sveštenik samo je ćutao. Katarina se nagnu napred, s rukama na bedrima; osmeh joj za tili čas iščeze, a zameni ga iskreni bes. „Odgovorite onda ovo: znate li ko je bio moj otac?“ Sveštenik i njegovi pratioci zbunjeno se pogledaše. „Galeaco Sforca“, doviknu sveštenik. „Vojvoda od Milana.“ „Jedan od najoštroumnijih ljudi koji su ikada seli na milanski presto“, kaza kontesa. „Možda sam žena, ali imam očevu pamet! Nisam tolika budala da napustim tvrđavu. Idite i prenesite to vašem gospodaru!“ Nakon toga ona mu okrenu leđa i siđe s grudobrana. Dani su postali zamorni. Kupale smo se u znoju od vrućine, hrana i piće bili su odvratni, a vesti nimalo ohrabrujuće. Umoran od logorovanja sa svojim ljudima ispred gradskih kapija, Đirolamo je odlučio da pokorno sačeka vesti o svojoj sudbini u Isoli obližnjem uporištu Orsinijevih - gde su on i njegova deca imali raskošan smeštaj i hranu. Poslao je pismo svojoj ženi i naredio joj da mu se pridruži; besna Katarina je spalila pismo na plamenu sveće, ne upoznavši nikoga sa sadržajem, i lagala svoje vojnike. U međuvremenu, ona i ja slušale smo zvuke borbi na udaljenim rimskim ulicama dok su se kardinali i različiti klanovi borili za vlast. Našeg jedanaestog dana u tvrđavi

- 205 -

posmatrale smo kako novih petsto vojnika maršira u grad kroz Porta Mađore. Katarina se kratko ponada da je Đirolamo najzad pronašao hrabrost, ali kada se vojska približila, mogli su se razabrati njeni sjajnocrveni i žuti stegovi. Bile su to boje grba porodice Kolona koji je imao i zlatnu krunu na vrhu velikog, belog rimskog stuba. Moja gospa prokle svog muža sebi u bradu, a snage Kolona se ulogoriše na drugoj strani Tibera. „Mogao je da zauzme Anđeosku tvrđavu“, srdito reče ona. „Stalno sam mu ponavljala kako moramo biti spremni da je zauzmemo ako Sikst umre, ali nikada mi nije odgovorio. Sada...“ Nije mogla da nastavi. Narednog dana, dvadeset četvrtog avgusta, stigla je najgora moguća vest. Đirolamo je potpisao ugovor sa Svetim saborom u kome se odrekao svog zvanja zapovednika papske vojske i predao Anđeosku tvrđavu u zamenu za četiri hiljade dukata, što je bila nadoknada za njegovu uništenu palatu, i jamstvo da će ga sledeći papa priznati kao gospodara Forlija i Imole. „U najmanju ruku“, kaza Katarina, „moj muž je mogao da me podrži, i pošalje još vojske. Tako bismo mogli da pregovaramo s novim papom, ko god on bio. Sada je ta mogućnost upropašćena.“ Kardinal Đulijano dela Rovere bio je jedan od tvoraca sporazuma. Njegova odbojnost prema Đirolamu očigledno je prevagnula nad svakom porodičnom odanošću i obećanjima datim Katarini. Dok smo te noći ležale u krevetu, Katarina mi je rekla da je Bordžija barem bio iskren u pogledu svojih ciljeva i istinski očaran njenom smelošću. „Trebalo je da stanem uz njega bez obzira na posledice“, zaključi sa žaljenjem, pa se iznenada pridiže i rukama pokri lice. Nije zaplakala, iako bi to bilo sasvim opravdano. Poodmakla trudnoća ju je iscrpla i učinila fizički vrlo ograničenom, pa ipak se napregla preko granica izdržljivosti, preživljavajući s malo sna i lošom hranom; a najgore od svega, njeni zadivljujući napori nisu joj ništa doneli. Kada je ponovo mogla da govori, ona priznade: „Ne mogu više da držim tvrđavu. U svom pismu Đirolamo me je upozorio da Firenca i Sijena sakupljaju vojsku da me prisile na predaju. A samo je pitanje vremena kada će nas napasti Kolonine snage.“ Katarina te noći uopšte nije spavala. Do zore, napisala je dva pisma, jedno Đirolamu, a drugo Svetom saboru. Do podneva, primila je oba odgovora, zajedno s dozvolom da je sto pedeset naoružanih ljudi prati na rimskim ulicama dok se bude vraćala svojoj deci. Njen muž je već bio u gradu i sređivao svoje račune. Jahala sam pored svoje gospodarice, koja je imala kraljevsko držanje dok je jahala kroz nemirne ulice na velikom đogatu. Lice joj nije odavalo samosažaljenje kada je poslednji put pogledala Anđeosku tvrđavu, Vatikan, Baziliku Svetog Petra, a nije ni pogledala u pravcu Palate Rijario, koja je sad pretvorena u ruševinu. Međutim, kada smo prošli kroz kapiju Porta Mađore i konačno izašli iz grada, crte lica joj poprimiše izraz gorčine.

- 206 -

Deo treći Forli 1484. – 1500.

Dvadeset šesto poglavlje

Put do Forlija bio je gorak; zlovoljni Đirolamo zauzeo je odbrambeni stav, dok je Katarina s mukom zadržavala gnev zbog njegovog ponižavajućeg neuspeha. Kada je naš mali karavan stao radi odmora, njih dvoje nisu hteli ni da se pogledaju. Đirolamo je napustio Rim s nešto više od četiri hiljade i četiristo dukata - što je bilo manje nego što je koštala Katarinina venčana haljina, koja je nestala u požaru. Ja sam, međutim, bila oduševljena što sam pronašla Luku živog i zdravog; s Katarininim zlovoljnim dopuštenjem, jahala sam pored njega na mazgi; razgovarali bismo tokom većeg dela dana, a noću uvek; kada bi se karavan ulogorio, a naši saputnici zaspali, iskrali bismo se iz naših šatora i držali jedno drugo pod sjajem zvezda. Trećeg dana našeg putovanja presrete nas glasonoša kardinala Đulijana dela Roverea. Habemus papam,53 povika on dok je galopirao prema Đirolamu, koji je jahao svog konja. Grof naredi našem karavanu da se zaustavi. Katarina, koja je videla dolazak glasonoše, iskoči iz svoje kočije i potrča onoliko brzo koliko joj je osmi mesec trudnoće dozvoljavao. Na njeno olakšanje, Bordžija nije bio izabran za papu, ali nije ni kardinal Dela Rovere. Njihova žestoka borba za papsku stolicu stvorila je takav metež u Svetom saboru da nijedan od ostalih kardinala nije hteo da glasa ni za jednog od njih dvojice. Umesto toga, tvrdilo se u poruci, Dela Rovere je predložio svojim pristalicama da izaberu njegovog štićenika kardinala Đovanija Batistu Kiba, Grka rođenog u Italiji. Kardinal Kibo, sada Inoćentije VIII, bio je blagonaklon čovek, pa zbog toga nije imao neprijatelje; čak su i Bordžiju ubedili da glasa za njega. A Dela Rovere je likovao, pošto će Kibo raditi ono što mu on bude govorio; upravo je Dela Rovere nagovorio Siksta da Kiba postavi za kardinala. Đirolamo je vesti primio s blagim osmehom; barem će Dela Rovere vući konce iza Petrovog prestola. Katarina se ćutke okrenula. Dela Rovere je mogao da se hvali koliko hoće, ali je ipak izgubio papsku stolicu i odbio da joj pomogne u najtežem trenutku za nju. Čak ni Forli nije proslavio dolazak svojih gospodara. Prošli smo kroz gradske dveri, gde niko živi nije čekao da nas pozdravi. Dok smo prolazili ulicama oivičenim jednoličnim, omalenim kućama čvrste gradnje, njihovi vlasnici, mahom nadničari, piljili su u nas otvorenih vrata, ali nisu klicali. Kada smo došli na najveći trg usred grada, pored male ali živahne pijace, trgovci, zemljoradnici i domaćice se umiriše, nemo nas posmatrajući. Tek kada smo stigli u najbogatiji kraj i do kuće upravnika grada Lufa Numaija, bili smo dočekani s nečim što je ličilo na gostoljubivost. Numaijeva kuća podseti me na Palatu Mediči u Firenci; bila je to trospratnica, s redovima visokih, ravnomerno raspoređenih prozora pravougaonog oblika, od svetlosmeđeg, neotesanog kamena. Poput palate Medičijevih, ni Numaijev dom nije bio nimalo ukrašen - turoban prizor za one koji su navikli na blistave fasade rimskih palata.

U prevodu s latinskog imamo papu, objava po izboru novog pape, a prvo se viče sa središnjeg balkona Bazilike Svetog Petra u Vatikanu. (Prim. prev.) 53

- 208 -

Kuhinjska služavka s prljavom keceljom otvori vrata na Đirolamovo kucanje. Toliko se uznemiri videvši gospodara Forlija da mu okrenu leđa i ostavi ga da stoji pred otvorenim vratima dok je vikala svom gospodaru da siđe. Lufo Numai bio je glavni politički savetnik i posrednik Pina Ordelafija, a zatim i njegovog sina Sinobalda sve dok nije postalo jasno da će ih Đirolamo naslediti. Tada je otkazao odanost starom i poklonio je novom gospodaru Forlija, učinivši to toliko ubedljivo da mu je Đirolamo poverio ključ svoje nove palate u Forliju. Prvi put sam spazila Lufa Numaija kada se sjurio niza stepenice do vrata i pljesnuo rukama u odveć izveštačenom pokazivanju radosti što vidi najnovije stalne stanovnike Forlija. Njegov naklon bio je toliko teatralan i preteran da bih se zakikotala da nisam bila iscrpljena i obeshrabrena. Numai odjuri nazad uza stepenice i vrati se sa svežnjem ključeva, koji predade grofu. Kada se Đirolamo zaputio prema svom konju, Numai dotrča do Katarinine kočije. Don Lufo bio je odeven poput trgovca u sivu svilenu tuniku i obične crne pantalone; nije nosio zlato, ni nakit. Bio je potpuno ćelav do sredine temena, gde mu je počinjala tanka, crna kosa, koja je padala do ramena. Nosio je okrugle naočare, koje je nesvesno stalno nameštao. Prosudih da ima blizu pedeset godina. „O, Vaše najpreuzvišenije veličanstvo!“, uzviknu on, pljesnuvši rukama kao da je oduševljen kada se Katarina nagnula kroz prozor kočije. „Zaboravio sam koliko ste zadivljujuće lepi! Svaki put kada vidim vašu lepotu, sve sam zadivljeniji! Molim vas, hoćete li mi učiniti čast da večeras obedujete sa mnom? Vaš muž i naš gospodar rekao je da bi trebalo vas da pitam. Veoma bih voleo da vam pružim prikladnu, srdačnu dobrodošlicu u naš grad!“ Sve ovo bilo je propraćeno ulagivačkim, širokim pokretima ruke. Katarina mu se blago, neiskreno osmehnu i klimnu. „Don Lufo“, umorno prozbori kao vid pozdrava i povuče se s prozora. Naš karavan ponovo krenu; posle nekoliko minuta stigosmo u novu Palatu Rijario. Bila je to dugačka pravougaona građevina malo veća od Numaijeve kuće, sagrađena od narandžastih, belih i sivih cigala nejednake veličine i izbledelih od sunca. Prednja fasada bila je izdeljena s dva reda od po dvanaest visokih, istovetnih, zasvođenih prozora, po šest s obe strane drvenih vrata; treći red koji su činili okrugli prozorčići označavao je poslednji sprat. Uđoh u kuću s Katarinom, decom i dadiljom Lucijom, pa zajedno potražismo dečju sobu. Unutra nije bilo prostranih mermernih podova i stepeništa, niti zidova pokrivenih raskošnim tapiserijama izatkanim zlatnim koncem; bilo je samo neravnih drvenih podova koji su škripali, mahom pokrivenih olinjalim, prljavim tepisima. Mrki zidovi bili su nevešto omalterisani i napukli; dok smo se penjali stepenicama, drvena ograda se drmala, terajući na oprez. Tu i tamo bili su tragovi našeg nekadašnjeg života - Katarinin portret, skupocena vaza, zlatni svećnjaci, divan pokrivač - ali kuća je uglavnom delovala obično, staro i sumorno. Katarina je živela ovde dva-tri meseca pre nekoliko godina; u svojim pismima iz Forlija nikada se nije žalila na kuću. Možda joj je, rekoh sebi, nova Palata Rijario tada delovala neobično i privlačno u svojoj jednostavnosti, kao prihvatljivo mesto za posetu dok god je postojala mogućnost povratka u Rim. Pomogoh dadilji Luciji da pronađe dečje stvari i spremi decu za spavanje. Potom krenuh mračnim, uskim hodnicima u potragu za odajom moje gospodarice. Nažalost, nabasah na don Lufa, koji je doveo dvoje slugu koji su znali gde se šta nalazi u kući, i drage volje hteli da nam pomognu prve nedelje u snalaženju, i to bez naknade.

- 209 -

On ih je predstavio Đirolamu, a sada je lutao sam po kući tražeći groficu od Forlija, tobože da je podseti na svoj poziv na večeru. Brzim hodom smo se kretali jedno prema drugom po pomrčini, pa se zamalo ne sudarismo. „Ah!“, izusti on, ustuknuvši korak-dva. „Vas nisam video ranije.“ Gurnu naočare na vrh nosa i nagnu se prema meni, čkiljeći. Iza stakala, uglovi njegovih uveličanih očiju ispunjenih pohotom se naboraše. „A vrlo ste lepi. Jeste li vi dvorska dama gospe Katarine?“ Pre nego što sam stigla da odgovorim, on prisloni ruke na prednji deo mog korseta i steže mi grudi, kao da utvrđuje zrelost šljive, a onda mi priđe i, dodirujući me prednjim delom svog tela, prošaputa mi na uvo: „Vaša gospodarica je čuvena po svojoj lepoti, ali mogu vam reći da ste mnogo lepši od nje. Vaša crna kosa i oči, vaše usne i nos...“ Pokuša da uvuče ruku u moj korset. Odmaknuh se korak i svom snagom ga ošamarih, usled čega mu poleteše naočare s lica. „Kučko“, prodahta on, više od iznenađenja nego iz besa. Pade na kolena i poče da opipava tanki tepih tražeći izgubljene naočare. Jasno sam ih videla, ali sam bila toliko iscrpljena događajima iz protekla dva meseca da nisam marila šta će drugi najmoćniji čovek u Forliju misliti o meni. Dok je mahnito pipao po podu, prozborih ledenim glasom: „Ja sam sestra Njene preuzvišenosti, zajedno s njom odgojena na milanskom dvoru. A vi me više nikada nećete dodirnuti.“ Lupkao je po podu dok sam govorila i konačno pronašao naočare. Na moju prethodnu izjavu, on ih stavi na lice i dalje sedeći na tepihu pa me s nevericom pogleda, ali, iznenađujuće, bez ljutnje. „Ah“, reče, proučavajući moje lice s velikim strahopoštovanjem. „Sada to vidim. Očigledno je da ste ćerka vojvode Galeaca.“ „Vojvotkinja Bona me je usvojila“, besno izustih. „Pustite me sada da prođem.“ Kada je vrhovima prstiju dodirnuo ošamareni obraz, don Lufove oči zablistaše čudnim sjajem prožetim uzbuđenjem. „Kako ste samo snažni! Neću vam nauditi, draga moja. I iskreno se izvinjavam što sam vas uznemirio. Samo...“ On se baci napred i prisloni lice uz pod u udvoričkoj pokornosti. „Samo mi, molim vas, recite vaše ime! Biće mi uvek na usnama!“ Dopuza na laktovima i kolenima bliže meni, pronađe vrh moje papuče i poljubi ga. Bila sam odveć zapanjena da kažem išta osim istine. „Dea.“ Zaneseno me pogleda. „Dea“, promrmlja. „Trebalo je da znam. Vi ste zaista boginja!“ Pocrveneh. „Don Lufo, molim vas ustanite i pustite me da prođem.“ Ovo nisu bili hodnici u rimskoj palati; hodnik je bio preuzak da bih mogla da prođem pored njegovog sklupčanog tela. „Hoću, hoću, najlepša boginjo! Ali... Možda ćete morati da me udarite nogom pre nego što budem mogao da ustanem.“ „Molim vas, ustanite“, prosiktah. Don Lufo ponovo prisloni lice uz tepih i rukama pokri glavu pripremajući se da primi udarac. Bila sam umorna i nestrpljiva, željna da pronađem Katarinu i pobrinem se da njena spavaća soba bude pripremljena kako bismo ona i ja mogle da legnemo na pravi madrac posle nedelju dana putovanja. Iako je to bilo u suprotnosti sa svim što me je Bona naučila, vrhom papuče bojažljivo lupnuh don Lufove ručne zglobove, ukrštene na njegovom ćelavom temenu. „Jače“, podstače me on prigušenim glasom.

- 210 -

Opet ga udarih nogom, ovog puta nešto snažnije. „Jače“, ponovo zamoli. Treći put ga šutnuh dovoljno snažno da se zanese u stranu. „Sada smesta ustanite!“ strogo naredih. Don Lufo ustade, dahćući od požude. „Dea, moja draga Dea. Sanjaću vas noćas! Doći će dan kada ćete želeti moju pomoć, ili ću vam biti potreban za nešto. I kada dođete kod mene i ponovite ovo što ste upravo učinili, daću vam sve. Baš sve! Samo zatražite...“ Nagnu se prema meni kao da ponovo hoće da me zgrabi, ali podigoh ruku u znak upozorenja, pa se umiri. Utom se iza njega začu prigušen kikot. Pogledah niz hodnik u tom pravcu, što učini i Lufo i videh Katarinu kako stoji četiri koraka od nas. Ona se podsmehnu don Lufu, koji joj reče da je došao samo da dovede sluge, i kako vidi da je prilično umorna. On obeća da će prirediti gozbu u našoj palati kako se ne bismo mučili da uveče dolazimo u njegovu kuću. Potom se brže-bolje udalji. Katarina je sa smeškom posmatrala njegov hitri odlazak. „Vidim da si upoznala don Lufa“, kaza. „Ima izvesnu slabost, koju ti zasigurno možeš da okreneš u svoju korist.“ Prvi put u poslednjih mesec dana ona i ja se zajedno nasmejasmo. Katarina me povede do svoje spavaće sobe, gde joj je Marta - starija žena, koja je u rimskoj Palati Rijario nadgledala na desetine sobarica - pomagala da se raspakuje. Od nekoliko stotina slugu, pomoćnika, sekretara, kuvara i pralja koji su nekada sačinjavali osoblje domaćinstva Rijario, morali smo da se zadovoljimo sa svega dvadeset. Deca su umesto tri sada imala jednu dadilju, a Katarina više nije imala petnaestak sobarica i služavki da je dvore, nego samo Martu i mene. Na kraju veoma dugog dana Katarina i ja se iscrpljene sručismo u krevet, koji je srećom bio pokriven lepom prostirkom, jastucima i čaršafima iz Rima. Tek tada ona konačno dozvoli sebi da zaplače nakon gorkog razočaranja što je bila prisiljena da napusti Sveti grad. Ipak, kada je počela da plače, bilo joj je teško da se zaustavi, pa sam je držala u naručju poput deteta. Tri nedelje kasnije Katarina je rodila zdravog sina Đovanija Livija, što je trebalo da obraduje Đirolama; sa tri sina, loza Rijario-Sforca nesumnjivo će se nastaviti barem još dva pokoljenja. Međutim, skrhan gubitkom bogatstva i ugleda, Đirolamo je dane provodio pijući i kockajući se u svojoj trpezariji, zanemarivši činjenicu da sada nije imao nikakve prihode, pošto njegovi podanici nisu plaćali porez. Celokupno upravljanje i novčane poslove prepustio je svojoj sposobnoj ženi, iako je ona bila prezauzeta nadgledanjem popravki njihovog novog doma. Istovremeno, duboko ju je prezirao, jer je njena hrabrost istakla njegov kukavičluk. Pa ipak, dozvolio je da skoro sve bude onako kako ona želi, možda zato što se tajno divio njenom odvažnom pokušaju da drži Anđeosku tvrđavu; ta činjenica mi je donela veliko zadovoljstvo. Sve sekretare, pisare i lične pomoćnike koji su služili kod grofa Đirolama u Rimu plaćao je Vatikan, s izuzetkom četvorice; vremešnog komornika po imenu Nikolo, dvorskog upravnika, peharnika i Luke. Sada kada je njegov gospodar odustao od politike i prepiske da bi provodio dane za kockarskim stolom, Luka je imao mnogo slobodnog vremena, koje je provodio pomažući navedenoj trojici ljudi. Kada njegova pomoć nije bila potrebna u grofovom krilu palate, obavljao je neobične poslove za kontesu, što je značilo da je provodio više vremena sa mnom.

- 211 -

Možda je Lukino prisustvo podsetilo Katarinu na njegovu ljubav prema meni, ili je možda primetila kratke poglede koje smo Luka i ja razmenjivali. Radije mislim da sam jednostavno potcenila svoju gospodaricu. Jednog dana dok sam pomagala vremešnoj Marti da promeni posteljinu na kontesinom krevetu, Katarina uđe u sobu. Pošto se porodila pre samo četrnaest dana, i dalje je bila umorna; još gore, upravo je bila kod svog muža, koji je pre podneva već bio pijan i bacao kocke sa svojim novim prijateljima plemenitog roda - razuzdanom braćom Orsi i naprasitim Ludovikom Pansekom. Đirolamo je stavio kockarski sto u svoju privatnu trpezariju na spratu koju je nazvao Dvorana nimfi po muralu obnaženih poluboginja na zidovima. Nakon takvih susreta sa svojim mužem Katarina je obično bila namrgođena i razdražena, ali tog jutra kada sam je ugledala, videh kako jedva suzdržava osmeh, dok su joj oči bile neuobičajeno sjajne. „Dea“, prozbori ona vedro, „hoću da razgovaram s tobom nasamo.“ Značajno pogleda Martu, koja izađe iz sobe onoliko brzo koliko su joj bolne kosti dozvoljavale. Podvukoh čaršaf, poravnah ga rukom i priđoh svojoj gospodarici. „Moj muž“, poče Katarina, „ne želi da razgovara o Anđeoskoj tvrđavi, ali verujem da je konačno shvatio koliko sam veliki rizik preuzela zbog njega - rizik koji zaslužuje da bude nečim nadoknađen. Shodno tome, odobrio je moj najuporniji zahtev.“ Napravi dramsku pauzu, pažljivo me proučavajući da vidi da li sam je razumela. Učtivo i ćutke čekala sam da nastavi, a već sam mislila na to kako dečja odeća za spavanje treba da se opere, i da dadilja Lucija neće moći da pazi na svojih četvoro štićenika dok bude nosila prljavu posteljinu do preopterećene pralje. Videvši da sam smetena, Katarina uzdahnu i bez okolišanja iznese svoje iznenađenje. „Dea, zar ne možeš da pogodiš o čemu govorim? Đirolamo se složio da možeš da se udaš za Luku.“ Prazno sam zurila u nju, pokušavajući da shvatim njene reči; pošto su mi delovale krajnje neverovatno, nisam uspela u tome. „Molim?“ Osmehnuta, ona ponovi ono što je rekla. Zapanjena, naglo sedoh na ivicu kreveta. Katarina dođe ispred mene i uze moje ruke. „Dea, zar ne shvataš?“ Glas joj je bio živahan. „Možeš da imaš svog Luku! I možeš da izabereš dan.“ Kada sam ponovo mogla da govorim, prošaputah: „O, moja gospo. Moja gospo...“ Nisam nameravala da se pomerim, ali već sledećeg trenutka se nađoh na nogama i čvrsto zagrlih Katarinu, kao da je uistinu moja sestra. Iznenađena mojim naglim izlivom osećanja, ona se odmače pola koraka, ali se smesta ispravi i prepusti se zagrljaju. „Hvala vam“, izustih, obraza prislonjenog uz njen. „Hvala vam...“ „Zar ne misliš“, vragolasto mi reče na uvo, „da bismo trebale da obavestimo i Luku? Grof sigurno nije u stanju da to učini.“ Posle manje od mesec dana, jednog kasnog popodneva, Luka i ja smo se venčali u glavnoj gradskoj bogomolji - katedrali Svetog Krsta, zvanoj i Duomo. Luka se dogovorio sa sveštenikom, kazavši mu da će to biti mala proslava s osobljem domaćinstva. Međutim, nije mu spomenuo da će među naših nekoliko gostiju biti i grofica od Forlija, čije je lice bilo pokriveno neprozirnim velom sve dok se nije našla u crkvi. Đirolamo je, naravno, bio u svojoj palati, gde je praznio pehar za peharom u Dvorani nimfi. Nisam mogla da priuštim novu venčanicu, pa sam morala da se zadovoljim svojom najboljom letnjom haljinom - od srebrne svile ukrašene crnom čipkom - koju sam ponela sa sobom na bojište kod Palijana. Na moje iznenađenje, Luka je takođe izabrao srebrnu

- 212 -

brokatnu tuniku, s mastiljavim otiskom prsta blizu poruba. Osmehnula sam se zbog mrlje i rekla mu da izgleda naočito, što nije bila laž. Pažljivo je potkresao crne brkove i obrijao veći deo brade, ostavivši uredno oblikovanu jareću bradicu. Dok smo stajali pred sveštenikom u kapeli, Lukin glas je blago podrhtavao prilikom izgovaranja bračnih zaveta; i pored pokušaja da budem glasna, ja sam ih izgovorila glasom tek nešto jačim od šapata. Kada se konačno okrenuo ka meni da mi stavi tanku zlatnu burmu na prst, ruke su mu bile vlažne i drhtave, a oči neprirodno raširene. Međutim, čim je sveštenik objavio da smo venčani, na licu mu se naglo pojavio osmeh istinskog olakšanja; pali smo jedno drugom u zagrljaj, iscrpljeni od napetosti. Kada su Lukine usne pronašle moje, čilost mu se ipak vratila; da me nije čvrsto držao, pala bih na leđa od strastvenog pritiska njegovih usana. Prilikom poljupca, morala sam da se izvijem unazad u struku, pokretom koji su Katarina i njena deca propratili kikotanjem i pljeskom, što je izazvalo neodobravanje sveštenika. Bio je novembar i mraz je već spalio bašte iza palate, pa smo proslavu održali u trpezariji Njene preuzvišenosti koja je bila toliko mala da ju je ispunilo osoblje domaćinstva bez obzira na svoju malobrojnost. Katarina je pila, jela i igrala kao da je jedna od nas, a mislim da je u tom trenutku bila jednako srećna kao nekada u Rimu; ja sam sigurno bila srećnija. Luka je neprestano punio moj pehar, pa sam popila dosta kiselog vina iz Forlija. Luka mi najzad šapnu na uvo da je došlo vreme da napustimo našu malu zabavu. S rukom u ruci, doteturasmo se do njegove krajnje nezanimljive momačke sobe, koju je ranije delio s Đirolamovim peharnikom. Sada je bila samo naša; kada je Luka širom otvorio vrata, osmotrih je: bila je tek nešto veća od Katarininog zidnog ormana u Rimu, i podjednako mračna; jedina svetlost dopirala je s malog, kružnog prozora, koji je bio postavljen toliko visoko da ni ja ni Luka nismo mogli da pogledamo kroz njega. Jedini nameštaj činili su niski krevet upola manji od Katarininog, noćni stočić, obična drvena stolica, veliki orman, i mali sto s točkićima na kome su stajali pero i mastilo. Sve je to bilo zbijeno, ostavljajući malo prostora za hodanje; u spoju s prljavim omalterisanim zidovima, utisak je bio razočaravajući. Pa ipak, kada je Luka prešao preko praga i naglo se trznuo zbog iznenadnog krckanja pod svojom čizmom, nasmejah se; neka vragolasta osoba rasula je nerazbijene orahe po podu, što je bio drevni običaj obično namenjen kraljevskim porodicama, s namerom da se prikriju zvuci vođenja ljubavi. Sklonismo orahe s puta koliko smo mogli, zatvorismo i zaključasmo vrata, i počesmo da svlačimo jedno drugo; odvezah Lukine teške rukave, a on moje. Nastavismo polako, svečano, pošto nikada nismo videli jedno drugo sasvim obnaženo, pa je trenutak delovao gotovo obredno. Bila sam očarana Lukinim telom proređenim tamnim dlakama na gornjem delu njegovih grudi, dlakama u obliku obrnutog slova ,,V“ koje su mu počinjale ispod pupka i išle naniže. Uhvatih ga za zglob, s namerom da ga odvučem u krevet, ali se on odupre i pokaza prstom na bocu vina i dva pehara koji su stajali na noćnom stočiću. Ispod jednog pehara virila je porukica; iznenađujuće, bila je od grofa Đirolama koji nam je poželeo sve najbolje. Kada smo otvorili bocu, na naše zadovoljstvo otkrismo da je u njoj odlično vino iz Rima. „To je znak“, šeretski kaza Luka, pa napuni pehar i pruži mi ga dok sam sedala na neravan madrac koji nije najprijatnije mirisao. Zavrteh glavom, smešeći se. „Znak čega?“ „Znak da moram da te napijem. Ti si ipak devica. Moramo da se pobrinemo da ne osetiš bol.“

- 213 -

Nasmejah se, pa se naslonih na tvrdu, drvenu dasku kod uzglavlja. „Zakasnio si za to. Već sam pijana.“ „Onda moraš da budeš još pijanija.“ Sede pored mene na krevet, pa se kucnusmo peharima. Nismo ispili ni prvi pehar. Kada se Luka nagnuo da me poljubi, spustih pehar na stočić i uzvratih mu poljubac. Čim sam počela, potpuno se prepustih, a Luka se ubrzo pažljivo spusti na mene. „Jesi li spremna?“, prošaputa. Bila sam spremna. Od svih bajki koje sam čula o gubljenju nevinosti, reći ću vam ovo: osetila sam neznatan bol, koji sam ubrzo zaboravila pošto smo se prepustili telesnom uživanju. Baš kao što je uradio u skladišnoj prostoriji pored svoje tajne radne sobe u Rimu, Luka mi rukom pokri usta u potpuno neuspešnom pokušaju da priguši moje vriske. Prvih nekoliko nedelja našeg braka provodila sam noći s Lukom i teturavo se vraćala do spavaće sobe svoje gospodarice pre praskozorja. Svake noći zaspala bih uz krajnje smirujući miris mastila, muškog tela i pergamenta. Luka bi upalio svetiljku i odneo je na sto s točkićima, gde bi, stavivši svoju kapu preko gornjeg, staklenog dela svetiljke u obliku kugle kako bi me zaštitio od njenog sjaja, sedeo i pisao, baš kao što je to činio i moj brat. Nikada ga nisam pitala šta piše, a on mi nikada nije dobrovoljno pružio ikakvo objašnjenje o tome. Jedne noći sam se probudila i videla da je svetiljka ugašena. Luka je otvorio prozorske kapke i stajao ispod malog prozora s trakom mesečine u kosi. Kroz jedva otvorene očne kapke posmatrala sam kako moj muž ispruženim kažiprstom po vazduhu crta obrise petokrake zvezde ispred južnog zida. Nepomično sam ležala, gotovo ne dišući, dok je on i dalje crtao krug, pažljivo se pomerajući od ćoška do ćoška kako ne bi udario u neki komad nameštaja i probudio me. Prizor me ispuni ljubavlju, krivicom i užasom; ljubavlju, jer sam znala da Luka poznaje anđela, i da mu je srce jednako čisto i plemenito kao i Mateovo; krivicom, jer sam znala da je moj brat želeo da upoznam anđela i užasom što to nisam sprovela u delo. Užasom, zato što sam se plašila šta bi anđeo mogao da zatraži od Luke, a još više sam se plašila šta bi jednog dana mogao da zatraži od mene.

- 214 -

Dvadeset sedmo poglavlje

Mnogo je lakše nikada ne posedovati bogatstvo ni ugled nego ih imati u ogromnoj meri i doživeti udarac njihovim gubitkom. U svakom slučaju, bila sam zadovoljna te prve četiri godine u Forliju zbog radosti koju mi je Luka doneo. Malena, neudobna soba koju smo delili predstavljala mi je sigurnu luku više od bilo koje raskošne spavaće sobe koju sam delila s Katarinom u Milanu ili Rimu. Premda sam svojoj gospodarici bila potrebna više nego ikada, ona je bila širokogruda, često mi dozvoljavajući da spavam s Lukom čitavu noć; međutim, bilo je mnogo noći kada bi je obuzeli stari, mračni strahovi zbog nemogućnosti da zaboravi taj užasni trenutak kada joj je pred očima ubijen otac. Tih noći otišla bih u njen krevet i ostala tamo da je smirim. Netrpeljivost koju je Katarina osećala prema svom pijanom mužu nastavila je da raste, jer je Đirolamo, potpuno slomljen gubitkom bogatstva i ugleda, odbio da razgovara s njom o njihovom nedostatku prihoda. Odmah po dolasku pokušala je da obnovi staru palatu i učini je raskošnom po rimskim merilima, ali već posle dva meseca shvatila je da za to nema sredstava. Četiri hiljade i četiristo dukata iz Rima bili su gotovo na izmaku, a ono što je preostalo moralo je da se troši na hranu i piće za domaćinstvo. To je nateralo Katarinu da često večera u kući Lufa Numaija - što joj je prešlo u naviku pošto su tako ona i Đirolamo mogli besplatno da uživaju u dobroj hrani i vinu. Nažalost, pratila sam Katarinu na te večere i najveći deo vremena odbijala don Lufovo udvaranje. Priznajem, naučila sam da je najbrži način da zadovoljim don Lufa bio da ga udarim i grubo izgrdim - što grublje, to bolje - što ga je brzo pretvaralo u drhtavog, pokornog stvora koji je izvršavao moja naređenja. Tokom jednog takvog događaja u hodniku Katarina je izašla iz trpezarije, zaputivši se ka nužniku s vodom, i ponovo nas videla. „Dobro je što nisi potpuno odbila don Lufa“, kasnije mi je rekla. „I ja sam isto tako postupila s njim. I suviše je moćan da bi nam bio neprijatelj. Ovdašnji ljudi ga slušaju.“ Njen stav bio je mnogo drugačiji od stava razmažene vojvodine ćerke koja je u Rimu radila šta god joj je volja; to je cena siromaštva. Katarina je naposletku založila većinu svojih dragulja i srebrnine, i našla se u ponižavajućem položaju da moli za novac svoje rođake - vojvodu od Milana Ludovika, kardinala Dela Roverea, pa čak i svog neomiljenog sestrića kardinala Rafaelea Rijarija. Ludoviko i Dela Rovere nisu joj odgovorili; zapanjujuće, mladi Rafaele jeste, s iskrenom brigom za svoje rođake u nevolji. Posetio je svog ujaka i ujnu u Forliju u velikom stilu; bacao je srebrnjake seljacima i priredio javnu gozbu za njih na gradskom trgu kako bi im pokazao šta znači biti Rijario. Pokazao je velikodušnost i prema svojoj ujni; bez Đirolamovog znanja, Rafaele je poklonio Katarini nekoliko hiljada dukata, znajući da će ih ona mnogo pametnije iskoristiti od rasipnog ujaka. Sramota koju je doživela zbog svega toga podstakla ju je na delovanje. Jednog jutra otišla je u Đirolamovu spavaću sobu dok je on još spavao usled pijanstva od prethodnog dana i nije htela da ode dok se nije složio da će biti trezan dovoljno dugo da ubedi gradsko veće kako on kao gospodar Forlija, pošto je na ivici bankrotstva, sada mora da nametne porez građanima. Đirolamo je održao reč i ostao trezan, te uspešno obavio zadatak zahvaljujući detaljnim uputstvima svoje žene. Taj novac je bio dovoljan da se otkloni glad

- 215 -

koja je pretila Palati Rijario, ali nije bio ni desetina onoga što se nekada slivalo u Đirolamovu riznicu u Rimu. Pa ipak, siromaštvo nije bila najveća Katarinina briga: i dalje je postojalo pitanje fizičke sigurnosti. Papa Inoćentije zvanično je dodelio Rijariovima Imolu i Forli, ali im je jasno stavio do znanja da ne računaju na zaštitu Rima ukoliko neki gramzivac odluči da zauzme njihovo malo područje. Nekada zapovednik papske vojske, Đirolamo je sada nadgledao malobrojne lokalne snage na čiju odanost nije mogao da računa, jer su građani Forlija Rijariove i dalje smatrali došljacima, a nije imao novca da unajmi plaćenike, kao što su činili mnogi vladari malih vojvodstava. Katarina je zbog toga ponovo poslala mnogo pisama tražeći vojnu pomoć, ako nam ikada zatreba. Primila je samo jedan, ali važan odgovor, i to od vojvode Ludovika: Moć Milana, napisao je, stoji iza vas. Mogli smo samo da se nadamo da će Ludovikova darežljivost na rečima biti sprovedena u delo slanjem vojnika. Nakon dve godine gotovo stalnog pijanstva Đirolamu je pozlilo dok je sedeo za svojim kockarskim stolom; jedan od braće Orsi izašao je teturajući se iz Dvorane nimfi i viknuo da se dovede lekar. Katarina je pronašla svog muža na podu; stenjao je, presamićen od velikih bolova i stezao rebra. Luka je pomogao da ga odnesu do njegovog kreveta. Katarina je ostala s mužem sve dok nije stigao lekar. Đirolamo je povraćao i imao izuzetno jake bolove u gornjem delu stomaka; čim bi video hranu, spopala bi ga muka. Pored toga, kupao se u znoju i imao napade drhtavice od koje su mu cvokotali zubi. Lekar je izjavio da pacijent ima „žlezdani poremećaj“, a kada ga je Katarina značajno pitala da li će Đirolamo živeti, on sleže ramenima, pa odgovori: „Vreme će reći. Može da mu bude bolje, ali i lošije.“ Đirolamo do kraja života nije više smeo da pije vino, ni druga alkoholna pića, niti da jede masnu hranu. U međuvremenu, lekar mu dade napitak za otklanjanje bolova koji je bio toliko gorak da Đirolamo nije hteo da ga popije bez molbi i pretnji. Napitak je delovao; Đirolamo je zaspao. Nakon toga Katarina i ja se vratismo u njenu odaju. Pošto smo bile same, ona me zapita, krajnje ozbiljnim glasom: „Hoćeš li sada da odjašeš sa mnom do Ravaldina? Dajem ti da biraš, pošto može da bude veoma opasno.“ Tvrđava Ravaldino bila je najupečatljivija građevina u Forliju. Ležala je neposredno uz jugoistočni zid grada. Đirolamo i Katarina bili su njeni zakoniti vlasnici, ali ju je trenutno držao čovek po imenu Zočo, plaćenik koji se godinama borio za Đirolama. Kao nagradu za njegovo prijateljstvo i usluge, Đirolamo je postavio Zoča za kaštelana Ravaldina. Nažalost, po dolasku u Forli, Đirolamo je pozajmljivao novac od svog novog kaštelana da pokrije kockarske dugove. Pošto grof nije mogao da vrati zajmove, Zočo je predložio da mu bude dat procenat vlasništva nad tvrđavom. Četiri godine kasnije Zočo je zaradio više od pedeset odsto vlasništva nad Ravaldinom... I već je obavestio gospodara Forlija da je tvrđava sada njegova, ako Đirolamo ne pronađe drugi način da otplati dug. Pre nego što sam stigla da odgovorim, Katarina me prekide. „Ako Đirolamo umre“, ravnodušno reče, „moram da držim Ravaldino. Postoji previše ljudi gladnih moći koji veruju da lako mogu da otmu Forli i Imolu od jadne udovice. Ne mogu da verujem ovdašnjem stanovništvu, niti mogu da priuštim vojsku. Međutim, ako imam tvrđavu...“ Stade usred rečenice, videvši moje lice; ne mogu da zamislim šta je videla, pošto se tog trenutka sunovratih u pomrčinu okružena nazubljenim kamenjem, očiju zaslepljenih jarkom svetlošću. Kula, prodahtah, mada nisam govorila Katarini; bila sam na nekom drugom mestu i videla samo trag svetlosti s unutrašnje strane svojih očnih kapaka.

- 216 -

Postadoh nejasno svesna da mi Katarina ljutito trese ramena. „Već sam preživela Kulu!“, viknu ona. „Nemam više čega da se plašim.“ „Tri puta ćete ući u Kulu i tri puta izaći“, kazah, uplašena činjenicom da nisam znala odakle su te reči došle. „Vaš je izbor da li ćete izaći živi ili mrtvi iz poslednje. Izaberite dobro, pa će ono što doživljavate kao pobedu biti poraz, a ono što vidite kao poraz biće vaša najveća pobeda.“ Držala je moje nadlaktice dok snoviđenje nije prošlo; bez nje, sigurno bih pala. Kada sam došla sebi, Katarina nastavi da govori, kao da maločas nisam izgovorila zastrašujuće proročanstvo. „Idi pronađi svog muža Luku“, žurno reče. „On ima najbolji rukopis, a zna i kako da napiše naređenje koje će izgledati zvanično.“ Te noći, dok je Đirolamo ležao u bolesničkoj postelji, Katarina i ja odjahasmo do Ravaldina. Stadosmo kod jarka, a Katarina pozva Zoča da se pojavi. On se pope na grudobran iznad pokretnog mosta; njegova nespretnost pokazivala je da je već popio mnogo vina. Čim sam ga ugledala, znala sam da je namera moje gospe neostvariva. Zočo nije bio plemić; kada je video Katarinu, posprdno se nasmeja, pa joj uputi drski, pomalo pohotni osmeh. Bio je visok, vitak i potpuno ćelav, odeven u izgužvanu, vinom umrljanu tuniku od običnog platna. Debeli, ispupčeni, crveni ožiljak pružao mu se sredinom desnog obraza, završavajući se blizu desnog uva, na kome je visila velika zlatna alka. Imao je šiljatu bradu s neurednom jarećom bradicom. „Katarina Sforca!“ uzviknu zajedljivim tonom. „Grofica od Forlija je došla u posetu... Što najverovatnije znači da je grof od Forlija mrtav. Čuo sam da se razboleo.“ U Katarini naraste bes zbog njegove drskosti, ali ga ona s mukom potisnu. „Upravo dolazim od svog gospodara“, kaza. „Dovoljno se oporavio da potpiše ovo.“ Podiže pismo koje je Luka pre samo nekoliko sati napisao, a Đirolamo zaista potpisao, mada je Katarina spustila ruku na njegovu koja je stezala pero. „To je naređenje mog muža. Morate mi sada predati Ravaldino. Moj gospodar ima pravo da, po potrebi, zauzme svako imanje radi zaštite Forlija, bez obzira na dugove.“ Zočo se grohotom smejao na pomisao da preda svoju tvrđavu dvema ženama, od kojih je jedna bila nenaoružana; kada se sabrao, začkilji prema pismu u Katarininoj ispruženoj ruci i sleže ramenima. „Parče papira. Kako mogu da znam da grof nije mrtav, a da to nije krivotvorina?“ „Spustite pokretni most, a ja ću ući u tvrđavu i pokazati vam ga“, reče ona. „Znate potpis mog gospodara podjednako dobro kao i bilo ko drugi.“ Zočo prekrsti ruke i zatrese glavom. „Draga gospo“, kaza, „čuo sam kako ste zauzeli Anđeosku tvrđavu i ne želim da vas pustim unutra. Reći ću vam ovo: dovedite Đirolamovog naslednika Otavijana. Ako on hoće da otplati očev dug, rado ću mu predati Ravaldino.“ Nikakvo ubeđivanje nije ga moglo naterati da se predomisli. Razbesnela Katarina okrenu konja i odjaha; krenuh za njom. Đirolamo nije umro. Tokom naredne nedelje bol mu se postepeno ublažavao, iako je tri dana patio zbog potrebe za vinom. Nakon bolesti je ostao preslab da sedi za kockarskim stolom. Za divno čudo, Zočo nije nadživeo svog gospodara. Dok je večerao u Ravaldinu s dvojicom vojnika - od kojih je jedan bio u Anđeoskoj tvrđavi kada ju je držala Katarina -

- 217 -

ovi su ga napali noževima i usmrtili. Ravaldino je sada bio u rukama moje gospe, a novi kaštelan Tomazo Feo bio joj je beskrajno odan. Nisam je ništa pitala; nisam želela da znam istinu, a Katarina nije ponudila nikakve pojedinosti. U noći četrnaestog aprila 1488. godine, probudih se u rukama svog muža na zvuk ženskog vrištanja koji je dopirao iz kontesinih odaja i bio toliko strašan da Luka i ja smesta skočismo iz kreveta i potrčasmo prema kontesinoj sobi. Ubrzo se začu još nekoliko vrisaka, od kojih su neki bili pobedonosni. Iz prizemlja dopreše zvuči uljeza. Stigosmo do spavaće sobe moje gospe baš kada su dadilja i Katarinino najstarije dete Bjanka uvodili ostalu decu kod majke. Devetogodišnji Otavijano sedeo je na krevetu i tiho plakao pored svog mlađeg brata Čezara. Katarina se pojavi iz svog ormana u zidu držeći dva mača i bodež. Predade jedan mač Đirolamovom vremešnom komorniku Nikolu, koji je toliko drhtao da je na jedvite jade držao balčak. Drugi mač pruži Otavijanu, ali on nije hteo da spusti ruke s lica. Katarinine oči su blistale, obrazi su joj i dalje bili vlažni od ranijeg naleta suza, ali joj je glas bio potpuno smiren. „Dea, pomozi mi da gurnem nameštaj na vrata. Doći će po nas. Đirolamo je ubijen.“ ωωω.вσsηαυηιтε∂.ηεт Kada je to izgovorila, starija deca ponovo zakukaše. Katarina ih nije primećivala, a pogled joj pade na Luku. „Znaš li put do Milana?“ Luka klimnu glavom. „Idi kod mog strica najbrže što možeš“, reče kontesa, „i kaži mu da mi je odmah potrebna vojna pomoć, ili je Forli izgubljen. Ako možeš bezbedno da se zaustaviš kod Ravaldina, kaži kaštelanu da se ne predaje ni pod kakvim okolnostima.“ Luka me brzo poljubi, a Katarina dodade: „Budi oprezan dok budeš išao do štale. Ako te vide, ubiće te.“ Pretrnula od straha, posmatrala sam kako Luka odlazi, ali sam znala da su njegovi izgledi da preživi, u stvari, veći od naših. Dotad je stigla sobarica Marta i pomogla Luciji da uteši decu. Kada smo namakli rezu, Katarina i ja, uz pomoć Nikola, gurnusmo teški orman moje gospe uz vrata. „To je sve što možemo da uradimo“, kaza Katarina kroz uzdah, pa sede na krevet da zagrli decu. Dok je ljubila teme četvorogodišnjeg Đovanija Livija, razmeni mračan pogled sa mnom: nismo imali kuda da pobegnemo, niti mnogo vremena pre nego što Đirolamove ubice probiju našu slabašnu prepreku. „Smirite se“, nežno reče Katarina deci. „Kada naši neprijatelji stignu, ostanite mirni i budite učtivi. Ne možemo da se borimo s njima s tako malo oružja, te stoga nemojte prvi da ih napadate. Vi ste Rijariovi. Vaš otac više ne pati i sada je na nebesima, odakle gleda dole na vas. ja sam vam majka i boriću se do smrti za svakog ponaosob. Da li me razumete?“ Desetogodišnja Bjanka, zrela za svoje godine i najhrabrija od njih, svečano klimnu glavom u ime ostalih. „Međutim, ne nameravam da umrem. Ako budem mogla, nadmudriću ih. Zato ne verujte onome što vam kažu“, kaza kontesa, pa stavi ruku na Otavijanovo rame. „Neću dozvoliti da tako lako izgubimo Forli.“ Obgrlih sebe i brzo priđoh jedinom velikom prozoru u sobi. Tri puta ćete ući u Kulu, rekla sam Katarini; sada zaključih da nisam bila u pravu. Nije postojala mogućnost da preživimo; pogubiće nas ovde, i to brzo. Prozor je gledao na mali trg ispred palate; zlatna svetlost baklji s ulice blesnu o staklo, a u spavaću sobu odozdo dopreše povici uljeza. Sloboda! Sloboda! Živeli Orsi!

- 218 -

Pazeći da ostanem u senci, pogledah dole na ulicu, gde je Ludoviko Orsi podstrekavao gomilu razjarenih seljaka koji su se poput insekata sjatili oko nečega dugačkog i bledog na prašnjavoj ulici. Plamen baklji blesnu o tanak sloj neprolivenih suza u mojim očima, zaslepivši me. Kada mi se razbistrio vid, ugledah njihov plen: obnažen leš muškarca, čije su lice i torzo bili pokriveni krvlju. Trgovac iz grada klečao je pored tela i, podigavši klonulu glavu nesrećnika u ruke, duboko zagrize u kosmati deo glave, pa trže lice unazad; iz njegovih usta je virila smeđa kosa i kapala krv; ispljunu to, i savi se da opet zagrize. Istovremeno, čovek pored njega bodežom iseče komad mesa s ruke leša. Veoma duga ruka i leš veoma visokog čoveka. Prepoznah Đirolama prema obliku tela, a ne prema crtama lica, koje je već bilo izmrcvareno i isečeno. Rukom priguših krik i okrenuh se na drugu stranu. Kada sam se okrenula prema krevetu i vratima uz koja je bio naguran nameštaj, začuh prvi udarac sekire u drvo. Katarina ispravi ramena, ustade i smireno priđe vratima koja su podrhtavala. „Nema potrebe da uništavate išta drugo“, doviknu. „Pustićemo vas unutra. Spustite oružje! Ovde su samo žene i deca!“ Požurih da joj pomognem da pomeri nameštaj u stranu. Na moje zaprepašćenje, ljudi predvođeni Čekom Orsijem nisu nas ubili. Umesto toga, dozvoliše Katarini da mirno izljubi svu decu pre nego što je izašla iz sobe. Okruženi grupom naoružanih ljudi, čije nas je prisustvo štitilo od razbesnele svetine koja je dovikivala uvrede Katarini, morali smo peške da odemo do palate Orsijevih, gde smo stavljeni pod stražu, ali su s nama učtivo postupali; čak su i vremešnom komorniku Nikolu, koji je bio očevidac ubistva, dozvolili da ostane s nama. Tada nam je on konačno ispripovedao priču o Đirolamovom ubistvu. Braća Orsi, koja su do Đirolamove bolesti stalno bila u njegovom društvu, dobro su znala gde je sakriven ključ od Dvorane nimfi; Đirolamo nimalo nije verovao građanima Forlija, pa je zaključavao svaku sobu po ulasku u nju. Te noći osećao se dovoljno dobro da večera u svojoj omiljenoj odaji. Kada je završio večeru, otpustio je sve sluge izuzev Nikola. „Dogodilo se tako brzo“, tužno reče Nikolo. „Njegova preuzvišenost je otvorila prozor da uđe noćni vazduh kada se iznenada pojavio Čeko Orsi. Naravno, grof je Čeku poverio ključ i nije očekivao da mu ovaj naudi. U stvari, pozdravio je Čeka i ispružio ruku da vidi parče papira kojim je Orsi mahao. Čeko je govorio nešto o plaćanju poreza na meso i upravo u tom trenutku jedan grofov vojni zapovednik Ronki prišao je Njegovoj preuzvišenosti s leđa s isukanim mačem. „Viknuo sam, ali je Čeko već zario nož u rebra mog gospodara.“ Starac tiho zaplaka. „Međutim, gospodar Đirolamo nije pao. Potrčao je ka vratima, ali mu je zapovednik Ronki preprečio put. U očajanju, grof se bacio ispod stola, ali su ga zgrabili za kosu i izvukli. „Čeko se prilično uznemirio i bio spreman da pobegne; ispustio je nož i okrenuo se, ali je zapovednik brzo završio posao.“ Katarina je slušala, ne pustivši ni suzu, ali joj je ugao gornje usne bio izvijen s mržnjom i gađenjem. „Čeko se prilično uznemirio? A gde mu je bio brat Ludoviko?“ „U prizemlju, pretpostavljam. Don Čeko je kudikamo hrabriji od brata.“ Katarinin izraz lica očvrsnu, ali joj u očima spazih tračak nade. „Kukavice“, prošaputa ona, pretiho da bi je stražari čuli. „Imamo posla s kukavicama.“ Kada je svanulo jutro papski upravnik obližnjeg grada Ćezene posetio je Katarinu. Monsinjor Saveli bio je nizak, vitak, sedokos i odeven u jednostavnu, crnu mantiju, ali se

- 219 -

kretao sa samouverenošću rimskog kardinala. Bio je, takođe, izuzetno ljubazan i toplo je pozdravio Njenu preuzvišenost; njih dvoje su se sreli nekoliko puta i premda Saveli nije nimalo mario za Đirolama grofova žena bila mu je prilično draga. Monsinjor je preuzeo upravu nad Forlijem u ime pape Inoćentija i pokušavao da otkrije istinu u pogledu ustanka, posle čega će odlučiti da li je zahtev Orsijevih da zamene Rijariove opravdan. Orsijevi su, naravno, bili potpuno spremni na saradnju s njim, pošto im je bio potreban papin blagoslov da vladaju. Zauzvrat, bilo im je dozvoljeno da drže Katarinu kao zarobljenicu i nastave svoje napore da je svrgnu. Služila sam Katarinu i Savelija dok su sedeli na udobnim stolicama u lepo nameštenoj prijemnoj odaji; za to vreme, deca su se igrala pozadi u spavaćoj sobi. Saveli je s punom pažnjom slušao Katarinu dok mu je pripovedala istinu o nemilom događaju: da je Čeko Orsi, koji je nedavno prikupio godišnji porez na meso za Đirolama, nesmotreno potrošio tu svotu, a zatim molio svog gospodara za dodatno vreme da nabavi novac. Osim toga, Čekov brat Ludoviko još uvek se osećao uvređenim posle jednog grofovog nastupa besa. Đirolamova smrt bila je posledica uskogrude osvete, a ne istinske pobune. Saveli je mogao lično da proveri finansijske izveštaje i uveri se koliko je Đirolamo bio velikodušan prema svojim podanicima. Nikada nije uradio ništa što bi uvredilo građane Forlija. Saveli saosećajno klimnu glavom dok je slušao; kada je Katarina završila, on prozbori, najblažim mogućim glasom: „Moram da vam se izvinim zbog mešanja u ovaj događaj, ali, naravno, možete da razumete želju Svetog oca da održi mir u Romanji. Uvek postoji mogućnost da Njegova svetost odluči da podrži vašeg sina Otavijana kao gospodara Forlija. U međuvremenu, najbolje rešenje za održavanje mira je da predate grad i vratite se na vaše imanje u Imoli. Tamo, vi i vaša deca možete bezbedno sačekati našu odluku.“ Katarina odvrati jednako blagim tonom: „Oče, sigurno shvatate da će, ako se sada predam, Forli zauvek biti izgubljen za Rijariove, pošto u Rimu nemamo nikoga ko bi branio naša prava.“ „Imate vašeg sestrića, kardinala koji je veoma uticajan.“ Katarina se kiselo osmehnu. „Rafaeleov uticaj se, nažalost, ne proteže do Petrovog prestola.“ Saveli se nagnu napred i očinski potapša Katarininu ruku, koja je čvrsto držala naslon stolice. „Povucite se u Imolu, draga devojko“, reče, „i podižite svoju decu. Upravo ste izgubili muža. Sada je vreme za žaljenje, a ne za političke brige.“ Tamno crvenilo popelo se iz dubine grla moje gospe do njenih jagodica; ona još čvršće steže naslon za ruku dok je ustajala. „Orsijevi su budale“ gorko kaza. „Nedostaje im pamet da vladaju. Činjenica da su me ostavili u životu to dokazuje. Ja ću...“, poče, pa se uz veliki napor zaustavi, sabravši se. Saveli je prazno i bezazleno piljio u nju. „Da, draga moja?“ Katarina mu nije odmah odgovorila; kada je progovorila, glas joj je bio prijatan i umiljat. „Monsinjoru, razmisliću o svemu što ste rekli. Mnogo vam hvala što ste došli.“ Narednog dana svi smo preseljeni u obezbeđeniji, negostoljubiviji prostor: zagušljivu sobu u kuli iznad kapije Svetog Petra u kojoj su obično spavali stražari. Soba je bila toliko mala da smo dečaci i ja sedeli na podu, i nismo imali dovoljno mesta da protegnemo noge, dok su Katarina i preostala deca sedeli prekrštenih nogu na uskom slamnatom ležaju. To je bilo prilično obeshrabrujuće, posebno zato što su deca neprekidno koristila jedinu posudu za nuždu, a nije bilo povetarca da odnese smrad.

- 220 -

Međutim, Katarinino mračno raspoloženje se ubrzo razvedri. Trojica stražara zaduženih da motre na nas bili su naklonjeni Rijariovima, ali ne toliko da bi nas oslobodili; ipak, drage volje su kontesi doneli papir i pero kako bi mogla da napiše poruku kaštelanu Tomazu Feu, koji je i dalje odano držao tvrđavu Ravaldino. Još bolje, bili su voljni da isporuče njeno pismo. Sledećeg dana Čeko i Ludoviko Orsi, koji su sada osećali punu napetost svog nesigurnog položaja, dođoše u pratnji naoružanih stražara da odvedu Katarinu. Bjanka zaplaka, a odmah za njom i ostala deca. Učinih sve što mogu da ih utešim, premda sam i ja bila uplašena da Katarinin srditi ispad o Orsijevima nije uvredio Savelija - iako on to nije pokazao - te da su ovi ljudi došli da je odvedu na gubilište. Dva sata kasnije Katarina se vratila kod nas; isprva me uplaši osušena krv na njenom vratu, ali ona nije bila povređena, već je likovala. „Luka!“, ushićeno mi šapnu, tako da naši čuvari to nisu mogli da čuju. „Stigao je bezbedno do Ravaldina, i dalje!“ Ona sede na ležaj, smestivši noge i halje ispod sebe, pa nam sa zadovoljstvom ispripoveda celu priču. Braća Orsi su je odvela do Ravaldina i vukla je ispred tvrđave samom ivicom jarka. Čeko joj je stavio nož pod grlo i naredio joj da pozove kaštelana Fea, što je ona i učinila. Kada se pojavio Feo - kome je pristajalo vlastito ime, pošto je bio jezivo ružan - Čeko je zapretio Katarini da će je ubiti ako ne naredi svom kaštelanu da se preda. Katarina je to bez razmišljanja odbila. Čeko je ponovio pretnju, ovog puta joj pritisnuvši sečivo na kožu. „Kada sam opet odbila“, reče ona, „bocnuo mi je grlo i pustio samo kap krvi. Prstom je dodirnuo krv i pokazao mi je. Pretpostavljam da je mislio da ću se onesvestiti. Nasmejala sam mu se. Kada sam i treći put odbila njegov zahtev, počeo je da viče na mene.“ „Sažalila sam se na Čeka“, vragolasto kaza ona, „i konačno doviknula Feu da preda tvrđavu. Naravno, Feo nije hteo to da učini, pa mi je jadni Čeko ponovo stavio nož pod grlo. Dotad smo se i Feo i ja već cerili. Čeko je još tri puta zapretio da će me ubiti, a onda jednostavno odustao. I evo me ovde.“ Sledeća tri dana Čeko je vodio Katarinu do tvrđave i ponavljao lakrdiju, i sva tri dana ishod je bio isti. Četvrtog dana naši prijateljski nastrojeni čuvari odvedoše nas iz male sobe u kuli na ulicu, gde su nas čekali monsinjor Saveli s trojicom ličnih pomoćnika, braća Orsi, četiri konja i prljava kola. Braća Orsi delovala su ogorčeno i snuždeno; monsinjor Saveli bio je blago raspoložen, s jedva primetnim likovanjem u očima. Dvojica naših čuvara uzjahaše konje, a treći pomože Katarini da uđe u kola; Saveli uzdama potera konja i dođe do kontese. Pošto su njih dvoje razmenili učtive pozdrave, Saveli objavi: „Jutros sam primio glasonošu kojeg je poslao vaš kaštelan. On je izrazio spremnost da Ravaldino preda meni, pod jednim uslovom: da se sastane s vama kako biste mu isplatili ono što mu dugujete, a želi i pismo u kome hvalite njegovu odanu službu kako bi mogao da dobije posao na drugom mestu.“ Katarina obori pogled. „Izdajica!“, viknu, pa pogleda opet u Savelija i umorno reče: „Bez tvrđave, nemam nikakvu nadu. Napisaću pismo, ali nemam novca. Feo ume da bude veoma tvrdoglav. Neće je predati bez novca.“ „Koliko mu dugujete?“, oprezno zapita Saveli. Katarina odgovori bez oklevanja: „Dvesta dukata.“

- 221 -

Monsinjor uzdahnu i pruži Katarini somotsku vrećicu. „Barem ste rekli istinu“, kaza joj. „Ovde ima tačno koliko je Feo tražio.“ Osim vrećice, predade joj i pero nedavno umočeno u mastilo i napisano pismo, koje ona brzo potpisa. Kada je Katarina dunula na mastilo, Saveli nastavi: „Što se tiče sastanka... Feo je tražio da se obavi u tvrđavi.“ „Zaista?“, upita ona. „I niste zabrinuti da će Feo pokušati neku lukavštinu?“ Saveli pročisti grlo i baci brz pogled na stranu prema zamišljenoj braći Orsi, koja su sedela na konjima nedaleko od njega. „Zabrinutost je bila izražena. Iz tog razloga smo vas sve poveli. Složio sam se da Orsijevi drže vaše voljene kao taoce dok ste vi u Ravaldinu. Ako se ne vratite za tri sata, Orsijevi će ih ubiti.“ On utiša glas. „Očigledno ne razumeju majčinsku ljubav. Uverio sam ih da ćete se vratiti, pošto znate da su vam deca taoci.“ Katarina pogleda Orsijeve i naše naoružane čuvare. „Naravno da ću se vratiti“, svečano izjavi. Vožnja do tvrđave nije dugo trajala. Dok su se kola tresla, osetih užas zajedno s izoštrenim osećajem sadašnjeg trenutka, kao da sam se oduvek truckala prema Ravaldinu i nesigurnoj sudbini. Pogledah Katarinu, čiji je izraz lica bio krajnje ravnodušan. Naoružani čuvari su jahali s obe strane kola i mogli da vide naša lica, pa moja gospa nije htela da razmeni pogled sa mnom. Pojedini znatiželjni građani Forlija saznali su za predstojeći dramatični događaj, pa su se okupili na pristojnoj udaljenosti od tvrđave da posmatraju. Kada smo se približili, okupljeni nisu digli galamu; bilo je očigledno da nisu ostrašćeni, nego da ih ishod zanima iz korisnih razloga. Kada smo se zaustavili kod spoljne ivice jarka, jedan čuvar pomože kontesi da siđe s kola dok je Saveli vikao Feu da spusti pokretni most. Kaštelanovo lice pojavi se načas kod grudobrana, pa ponovo nestade. Ubrzo začusmo škripu točka i čangrljanje lanca, jer je most počeo polako da se spušta. Katarina, s vrećicom i pismom u ruci, okrenu se nazad da pogleda svakog ponaosob u kolima, pa se iznenada obrati Saveliju: „Plašim se. Feo je bio odan mome mužu, ali on je vojnik, a ja usamljena bespomoćna žena.“ Monsinjor saosećajno klimnu. „Da li biste želeli da vas prati jedan čuvar?“ „Da, molim vas. Još bolje dvojica. Feo je lukav i veoma snažan.“ Saveli pogleda trojicu naših čuvara. „Pratite je“, zapovedi svoj trojici, pa pogleda zlovoljne Orsijeve. „Vidite? Sada ne postoji mogućnost da pobegne.“ Čuvari sjahaše i priđoše Katarini. Ona pogleda ka pokretnom mostu, koji je sada bio gotovo spušten, pa nazad ka kolima. „I moja dvorska dama“, reče, zureći u mene. „Ne bih volela da tamo budem jedina žena.“ S beskrajnim strpljenjem, monsinjor klimnu, a ja uz pomoć siđoh s kola upravo kada je most udario o zemlju uz gromoglasni tresak. Iznenadni povetarac podiže mi vlažne uvojke s vrata, a moj beli veo zaleprša dok sam pratila Katarinu i čuvare preko dugačkog, uskog mosta. Bila sam zaokupljena strahom da ne padnem da bih primetila kako se naši čuvari, jedan po jedan, brzo odvojiše od Katarine i utrčaše kroz zjapeći otvor u tvrđavu. Nisam shvatila šta se dešava sve dok me Katarina nije uhvatila za lakat i rekla mi na uvo. Jedva sam čula njene reči od iznenadnog žamora gomile. „Brzo, brzo!“, požuri me. „Trči!“ Prepadnuta, uradih kako mi je naredila i utrčah u vlažno dvorište, gde su se čuvari peli stepenicama prema krovu. Oznojeni Feo - niski čovek, žilave građe - već je okretao točak;

- 222 -

kada se most podigao sa zemlje, Katarina je bila na korak od dvorišta. Tada se okrenu i, tresući pesnicom po vazduhu, povika: „Smrt Orsijevima! Živeli Rijariovi!“ Nakon toga potrča gore da se pridruži vojnicima na krovu, gde je bilo i topova; pratila sam je, zadihano dišući. Kada sam se popela na krov, Katarina je već bila kraj grudobrana i pretila Orsijevima. „Ubice! Izdajice! Zapamtite ovaj trenutak kada vas budu vodili na pogubljenje na gradskom trgu! Uništiću kuću Orsijevih!“ Neki u gomili zaklicaše - pretpostavljam ne toliko iz odanosti, koliko zbog činjenice da je ceo ovaj događaj upravo postao uzbudljiviji. Monsinjor Saveli sedeo je na konju, rukom pokrivši usta. Čeko Orsi stajao je na zemlji, pocrvenelog lica i mlatarao pesnicama u vazduhu. Njegov brat sedeo je na konju u blizini, nem od zaprepašćenja. „Ubiću vašu decu!“, dreknu Čeko, i izvadi bodež. „Vidite li me? Sve ću ih ubiti ukoliko se smesta ne vratite!“ On otrča do kola i uhvati Otavijanovu ruku u neuspešnom pokušaju da izvuče uplakanog dečaka. „Kunem se, ubiću ga odmah!“ Katarinino lice se izobliči od mržnje. Ona se savi, dohvati rubove svojih halja i brzim pokretom podiže ih do struka, pokazujući zlatasti žbun dlaka između butina. Skrenu pažnju na svoje međunožje u znak krajnjeg prezira, pa doviknu: „Samo napred! Budale, zar ne vidite da imam ono što mi je potrebno da izrodim drugu?“ Nakon toga spusti halje i okrenu im leđa.

- 223 -

Dvadeset osmo poglavlje

Dotad sam već bila iza Katarine, pa ispružih ruku da joj pomognem da siđe s grudobrana; drhtala je. Ona napravi veliki korak kako bi sišla s kamena i skoči u moje ruke. Lice joj nije odavalo nikakvu ljutnju, ni ozlojeđenost, samo strah. „Ostani tu, ali budno posmatraj Orsijeve“, zamoli me, stežući moje podlaktice. „Orsijevi se neće usuditi da povrede moju decu. Znam da ih neće povrediti, ali...“ Oči joj se napuniše suzama, pa ih nestrpljivo obrisa. „Moram sada da pomognem Feu s artiljerijom. Ali ako ti se bude činilo da Orsijevi uistinu nameravaju da povrede moja čeda, pozovi me, pa ću ponovo pregovarati s njima.“ „Hoću“, izustih. Katarina požuri do sledećeg grudobrana i vešto se pope preko niskog zida do platforme, gde su Feo i trojica njegovih vojnika napunili barutom top i upravo spuštali izbledelo kameno đule u topovsku cev. Začuh kako Katarina pita kaštelana s kojom preciznošću može da gađa, pa prislonih telo uz grubi kamen grudobrana i zagledah se dole u Orsijeve, sledeći kontesina uputstva. Na drugoj strani jarka, pomoćnici monsinjora Savelija isukali su dugačke mačeve; oni i njihovi konji sada su stajali između kola i Čeka Orsija, koji je bio prisiljen da pusti Otavijanovu ruku. Dok je Ludoviko Orsi, zapanjen i snužden, sedeo na svom konju, Čeko je i dalje bio na nogama, vitlao bodežom i proklinjao monsinjora zbog njegove gluposti. U kolima, mali Đovani Livio plakao je u naručju svoje dadilje Lucije, koja je pokušavala da ga smiri; Otavijano je delovao jednako usplahireno kao i njegov mlađi brat, ali je Bjanka sedela ispravljenih leđa i delovala ponosno; kada je ugledala majku na grudobranu, na licu joj se pojavi poluosmeh. Građani Forlija podigoše graju. Iznenada, trojica potrčaše napred da odvrate pažnju Savelijevih pomoćnika, a Čeko i Ludoviko brzo zgrabiše Otavijana i odvukoše ga do same ivice jarka. „Katarina Sforca, izađi i pogledaj kako ti najstariji sin umire!“ Kada mu je Čeko stavio bodež pod grlo, mladi Otavijano zajeca. Pogledah Katarinu. Čula je povik i smireno klimnula kaštelanu Feu; on prinese plamen fitilju topa. Ona pogleda oko grudobrana i viknu, „Ovo je moj odgovor!“ Sledećeg trenutka prstima zapuši uši; učinih isto i napravih grimasu nakon praska od kojeg su mi se zatresli zubi. Đule prelete iznad glava ljudi okupljenih na drugoj strani jarka, praćeno klobukom belog dima. Mnogi u gomili zavrištaše; kada je dim počeo da se razilazi, videh kako se Ludoviko Orsi i Saveli udaljavaju na konjima. Čeko je bio toliko prestravljen da je ispustio bodež i pustio Otavijana; dečak, ne prestajući glasno da jeca, otrča nazad do kola, koja su polako krenula za Savelijem. Videvši metež, Katarina pobednički kriknu. „Beži!“ s prezirom doviknu Čeku. „Hajde, beži kući i uveri se lično koliko Feo precizno gađa sa svojim topom. Uništiću vašu palatu i domove svih onih koji napadnu Rijariove!“ Čeko potrča za Otavijanom, koji je sustigao kola i uz pomoć se popeo na njih; neki građani Forlija prigušeno su se smejali.

- 224 -

Čuvši smeh, Katarina se okrenu prema njima. „Smejte se Čeku dok možete“, doviknu gomili, „ali kuće onih koji su napali mog muža biće razrušene. Građani Forlija, čujte me! Uništite moje neprijatelje, pa ću od ovog časa postupati s vama kao da ste mi braća. Ako ne preduzmete ništa u roku od tri dana, zažalićete.“ Građani Forlija utihnuše. Dotad su Saveli i Ludoviko već nestali s vidika, a kola su se brzo gubila u daljini. Čeko skoči na svog konja i potera ga u galop za njima. Kada je Katarina sišla s grudobrana, svetina poče da se razilazi. Do trenutka kada je Feo ispalio drugo i treće đule - čije su mete bile Pansekova palata jer je on podržavao Orsijeve, i skromna Ronkijeva kuća, pošto je upravo vojni zapovednik dokrajčio Đirolama - svetina se sasvim razišla. Kaštelan Feo bio je čovek neobičnog izgleda: kratkog torza i dugačkih, mršavih udova, s riđom kosom koja je bila toliko kratko podšišana da mu se ispod nje videla lobanja. Lice mu je bilo trouglasto, s dugačkom, šiljatom bradom i prevelikim nosem i ustima; velike uši su mu štrčale poput otvorenih vrata. Njegova uniforma je izgledala i mirisala kao da ju je nosio mesecima, a da je pritom nijednom nije oprao, ili da se uopšte nije okupao. Obrazi i ruke bili su mu garavi od čađi i baruta. Neko bi očekivao neotesan govor od takvog ružnog, prljavog čovečuljka, ali kada je hitro sišao sa svog uzdignutog položaja pored topa, Feo se okrenu prema Katarini i povika, izražavajući se na način koji bi svakog kraljevskog dvoranina učinio ponosnim: „Svi pozdravite našu groficu od Forlija! Živeli Rijariovi! Poklonimo se, moji prijatelji, i kliknimo uglas za hrabru i briljantnu Katarinu Sforcu!“ Potom se duboko pokloni, brzo pogledavši oko sebe kako bi se uverio da su svi njegovi ljudi učinili isto, pa kleknu na jedno koleno i skide kacigu. „Živela grofica od Forlija!“, dreknu, a njegovi ljudi gromko ponoviše uglas: „Živela grofica od Forlija!“ Ushićena Katarina se ozari. Uhvati Feove prljave ruke i podiže ga na noge. „Živeo moj mudri kaštelan“, veselo prozbori, a Feovi ispijeni obrazi pocrveneše ispod gareži. „Bez tvoje odanosti i oštroumlja, Ravaldino više ne bi bio moj! Bićeš bogato nagrađen!“ Potom izvadi iz grudi somotsku vrećicu koju joj je dao Saveli i predade mu je. Feo pročisti grlo i obori pogled ispunjen divljenjem, ali i strahopoštovanjem, premda nije bio toliko dirnut darežljivošću svoje gospodarice da bi zaboravio da odmeri težinu vrećice s novcem u ruci. „Preljubazni ste, Vaša preuzvišenosti. Staviću ovo na sigurno mesto, ako nam bude zatrebalo u ostvarivanju našeg cilja.“ Gurnu vrećicu u džep i pokaza rukom prema stepeništu. „Naši stražari ostaće na dužnosti i pozvaće nas ako iko dođe do jarka. U međuvremenu, dopustio sam sebi da naložim kuvaru da pripremi gozbu od naših najboljih zaliha hrane. Hoćete li nas počastvovati time što ćete večerati s nama?“ Katarina mu se osmehnu. Nije bilo ni traga koketiranja u Feovom glasu, niti u njenom. Bili su saborci, pri čemu se svako od njih dvoje divio hrabrosti i lukavosti onog drugog. „Biće mi čast, kapetane“, reče ona. Hrana - pečena divljač, hleb ispečen u pećima Ravaldina, i jabuke od jesenas - delovala je bajno nakon našeg zatvoreništva. Na muziku frule i daira, Katarina je igrala s Feom i svim njegovim ljudima i zahtevala da im se bar nakratko pridružim. Međutim, čak i usred pobede imala sam loše predosećanje. Iako nikad ranije nisam bila u toj tvrđavi, unutrašnji zidovi Ravaldina bili su mi zlokobno poznati, kao da sam ih oduvek poznavala, kao da sam znala da ću ih opet videti mnogo skorije nego što želim. Već sledećeg dana, grupa od stotinu meštana - drvodelja koji je popravljao stepeništa u Palati Rijario i njegova porodica, obudovela krojačka koja je Katarini sašila nekoliko

- 225 -

haljina, lovac koji nam je prodavao sveže ulovljenu divljač, i svi drugi koji su pristojno živeli od pružanja usluga i proizvoda porodici Rijario - pojavila se kod jarka i ljubazno zamolila da se pridruži Katarini. Kazali su da nimalo ne mare za Orsijeve; Čeko Orsi je „podivljao od besa“ i digao glas protiv Savelija, nazivajući ga došljakom koji ne treba da se meša u poslove Forlija. Meštani su se plašili da će izbiti nasilje u kome nisu želeli da učestvuju. Niko od njih nije bio toliko neučtiv da pomene kako su se podjednako plašili i Katarininog topa. Hoće li ih grofica od Forlija pustiti unutra? „Najpre mi morate reći šta se dogodilo s mojom decom“, doviknu ona. Sva deca bila su na sigurnom u Savelijevim rukama, ostavivši tako braću Orsi bez mogućnosti da pregovaraju. Moć je promenila strane, a građani Forlija nisu bili budale. Prepoznadosmo sve radnike, koji su sa sobom poveli porodicu. Kada je pokretni most spušten, Tomazo Feo i njegovi ljudi stajali su na grudobranima i osmatrali okolinu da Saveli ili Čeko Orsi ne bi iskoristili tu priliku. Katarinu nije prevario nagonski osećaj, a izbeglice su bile zahvalne. Feo oseti olakšanje što je nedavno napunio skladište zalihama. Ravaldino je bio dovoljno veliki da se u njemu smesti celokupno stanovništvo grada, tako da unutra nije vladala gužva, već je ostalo prilično mesta. Sledećeg dana, šesnaestog aprila, Feovi osmatrači spaziše četvoricu jahača, koji su galopirali preko ravnice prema Ravaldinu; jahači nisu dolazili iz grada, nego sa severa. Katarina i ja potrčasmo do severnih grudobrana da posmatramo njihov dolazak. Jahači su nam se brzo približavali, postajući sve veći sve dok moje oči ne razabraše steg koji je držao jedan od njih: skerlet i belo, boje Sforci. „Milano!“ uzviknu Katarina pored mog uveta, gotovo me zaglušivši. „Glasonoše iz Milana!“ U njenom glasu bilo je i olakšanja i strahovanja: olakšanja, jer je Ludoviko saslušao njen zahtev i odgovorio na njega; strahovanja da ova četvorica ljudi možda nisu glasnici koji najavljuju približavanje vojske, već glasonoše koje su došle da saopšte loše vesti da vojska nikada neće stići. Ona siđe s grudobrana i požuri niza stepenice da ih susretne; mene nagonski osećaj prikova za mesto. Jahači su se sve više približavali, pa ubrzo jasno videh skerletno-bele tunike, koje su nosila trojica, i istobojne pokrivače na njihovim konjima. Četvrti jahač nosio je jednostavnu sivu tuniku i jahao vranca bez ukrasnog pokrivača, pa ipak privukao je moj pogled više od ostalih. Videla sam ga i ranije, kada je jahao preko zamrznute Lombardijske ravnice. Sledećeg trenutka hitro siđoh s grudobrana i potrčah za Katarinom niza stepenice, vičući Lukino ime. Luka i ja još smo bili zagrljeni kada su glasnik iz Milana i njegova dvojica čuvara kratko porazgovarali s Katarinom pre nego što su produžili dalje u Forli. Lukino lice bilo je opaljeno suncem i ogrubelo od vetra, odeća prašnjava, a širok osmeh koji je otkrivao zube očaravajući. Njegove usne nisu se odvojile od mojih sve dok nismo čuli da se podiže pokretni most; čak i tada držao je ruku oko mog struka, nateravši me da se savijem s njim kada se poklonio Katarini. „Vaša preuzvišenosti!“, prozbori on, više nego dobro raspoložen. „Zadivljen sam, ali ne i iznenađen što ste zamenili uloge s vašim neprijateljem. Imam pismo od vašeg strica.“ Poseže rukom u džep i izvadi presavijeni četvrtasti papir, zapečaćen crvenim voskom i iskrzan na uglovima. „Mogu li da vam kažem šta u njemu piše?“ „Vojska iz Milana!“, viknu Katarina, brzo uzevši pismo od njega.

- 226 -

Kada je polomila pečat i raširila papir, Luka nije mogao da se suzdrži: „Gospo, u pitanju je čak pet hiljada vojnika iz Milana i Bolonje!“ Ciknuh od zadovoljstva, što podstače Fea, koji je gotovo završio podizanje pokretnog mosta, da učini isto. Jedan njegov vojnik pojuri uza stepenice da prenese dobre vesti. Pet hiljada vojnika ne samo da će uterati neopisiv strah u srca neopredeljenih građana i nagnati Orsijeve u bekstvo nego će i obeshrabriti Savelija u nameri da preuzme grad za sebe; čak bi i papi Inoćentiju bilo teško, ako ne i nemoguće, da u tom kratkom vremenu sakupi tako veliku vojsku. Katarina nas utiša kratkim pokretom ruke i pomno pročita pismo, nečujno pokrećući usne, pa se namršti. „Ne kaže kada će vojnici stići.“ „Nije lako brzo napredovati s tolikim brojem ljudi“, primeti Luka, „ali oni marširaju ovamo i trebalo bi da stignu do oboda Forlija za četiri dana. Glasnik je otišao na gradski trg da zaverenicima i građanima Forlija pročita upozorenje vojvode Ludovika. Preneće im iste ove vesti.“ „Četiri dana“, promrmlja Katarina za sebe, pa se iznenada, vedro raspoložena, obrati Feu, shvativši da joj je pobeda nadohvat ruke. „Ova vojska napašće na moje naređenje“, kaza mu, pokazujući izgužvano pismo u ruci. Dok smo zajedno stajali blizu podignutog pokretnog mosta, začuh još jedan radosni povik iznad nas; za njim brzo uslediše novi sve dok se vest nije pronela do porodica smeštenih u tvrđavi. U tom trenutku nismo mogli da čujemo jedni druge od silnog klicanja. Ljudi koji su saslušali glasnika na gradskom trgu poverovali su kako je njegovo obaveštenje samo još jedna od Katarininih smicalica; znali su da vojvodu Ludovika ne zanima mnogo ono što radi njegova sestrična, ali nisu računali na njegovu odlučnost da u Romanji zadrži saveznike Sforci. Braća Orsi su se narugala svemu tome, ali i zamolila nezainteresovanog Lorenca Medičija za vojnu pomoć; monsinjor Saveli, koji se više nije predstavljao kao nepristrasni posmatrač čija je jedina želja bila da održi mir, poslao je glasonošu papi Inoćentiju tražeći vojnike - ne da bi se borili za braću Orsi, već za Papsku državu, pošto je znao da će upravo on biti postavljen za vladara. Čak i kada su udružene vojske Milana i Bolonje prispele u obližnja mesta, Kozinu i Vilanovu - odakle su stigli vapeći izveštaji da vojnici i štetočinska bulumenta koja ih prati pljačkaju i haraju po ovim selima - neki građani Forlija radije su sa Savelijem čekali ogromnu vojsku koju je papa Inoćentije sigurno poslao. Međutim, Milanezi i Bolonjezi bili su željni da se obruše na Forli; glasonoše su prenosile prepisku između Katarine i zapovednika tih dveju vojski skoro svakog sata. Kontesa je mudro zadržavala vojske da Forli ne bi bio razrušen; nagonski osećaj joj je govorio da će se građani ubrzo dozvati pameti i ponovo stati uz nju. „Ne želim da vladam razorenim gradom“, odlučno je izjavila. Nekoliko dana kasnije iz Rima su zaista došli vojnici - njih pedesetorica, odeveni u plavo-zlatne boje Rijarija. Papa Inoćentije zaključio je da je glupo poslati nekoliko hiljada vlastitih ljudi da umru u Romanji zbog tako beznačajnog, malog područja kao što je Forli. Međutim, kada je kardinal Rafaele Rijario saznao od svoje strine Katarine da su ona i njegovi rođaci u smrtonosnoj opasnosti, odmah je poslao vojnike iz sopstvenog bataljona. Pred očima veoma uznemirenih građana (i bez sumnje, prestravljenog Savelija) pokretni most Ravaldina se spustio, a u tvrđavu je, u pravilnoj formaciji, kasom ujahala konjica Rijariovih da se priključi svojoj novoj zapovednici - Katarini.

- 227 -

Mnogo kasnije smo saznali da su braća Orsi i kapetan Ronki, odmah pošto su čuli vesti, odjahali do kapije Svetog Petra, u čijoj su maloj kuli bili smešteni Katarinina deca i sluge. Zaverenici su nameravali da ih sve ubiju, ali su čuvari znali u čijim je rukama prava moć, pa su Orsijeve i njihove pristalice zasuli kamenjem i pretnjama. Te noći Đirolamove ubice izgubile su svaku nadu, pa su se zajedno sa svojim pristalicama zaputili na istok, u izgnanstvo. Kada je zora svanula Luka i ja se probudismo čuvši zvonjavu gradskog zvona kojom su se svi građani pozivali na glavni trg. Brzo se obukosmo i pojurismo uza stepenice na krov, gde je Katarina, koja nam je bila okrenuta leđima, nemo stajala kraj grudobrana, pogleda uprtog u grad, s dlanom pritisnutim na kamen; zraci izlazećeg sunca probijali su se kroz njenu tanku spavaćicu, otkrivajući obrise njenog čvrstog dvadesetpetogodišnjeg tela. Luka i ja požurismo da stanemo pored nje. Kada smo joj prišli, Katarina se poluokrenu prema nama, ozbiljnog izraza lica, i očiju sjajnih od neobrisanih suza. Pošto nije mogla da govori, upravi pogled nazad prema Forliju, koji je bio ružičast u ranojutarnjem rumenu. Zvonjava se i dalje čula, ali je glasan odjek zvona ubrzo bio propraćen grlenim povicima građana koji su preplavili ulice. „Otavijano! Otavijano! Živeli Rijariovi! Živela grofica od Forlija!“

- 228 -

Dvadeset deveto poglavlje

Tokom narednih nekoliko dana većina stvari ukradenih iz Palate Rijario bila je mirno vraćena. Katarina je poniženog monsinjora Savelija poslala nazad u Ćezenu, zadržavši artiljeriju koju je ovaj doneo sa sobom u nadi da će preuzeti Forli. Gradski većnici lično su izrazili svoju odanost Katarini, premda su tokom našeg boravka u Ravaldinu, mirno sedeli i čekali da se borba između Savelija i braće Orsi sama razreši. Katarina je učtivo prihvatila njihove izjave vernosti pre nego što ih je obavestila da su svi udaljeni sa svog položaja. Građani su izgubili svoje pravo na bilo kakav stepen samouprave; od sad, pa nadalje, reč grofice od Forlija biće zakon sve dok njen desetogodišnji sin Otavijano ne dostigne punoletstvo s dvadeset jednom godinom. U međuvremenu, Katarina je podsetila svoje podanike koliko je moćna. Zaklela se da nikada više neće kročiti u Duomo, čiji su sveštenici odbili da prihvate Đirolamove raskomadane ostatke u noći njegove smrti; umesto toga, proglasila je Baziliku Svetog Merkurija za zvaničnu crkvu Rijariovih. U njoj je bilo održano nekoliko misa zahvalnica, nakon kojih je usledila Otavijanova slavljenička povorka oko gradskog trga. Na istom mestu ljudi su posmatrali i kako je otac braće Orsi uvaženi patrijarh Andrea - koji je znao za zaveru da se ubije Đirolamo, a nije upozorio grofa - isečen na komade u svesnom stanju. Katarina je prisvojila imanja svih odbeglih zaverenika i ponudila hiljadu dukata po glavi svakog koji bude vraćen u Forli. Istovrememo, bogato je nagradila Fea, naše čuvare u kuli, i sve druge koji su joj pomogli u njenom najtežem trenutku. Pored toga, pokazala je ljudima, koji su se čudili njenom bezosećajnom izrazu lica dok je vremešni Andrea bio kasapljen, da nije samo nemilosrdna nego i dobronamerna, time što je smanjila porez. Lufo Numai, čija je odanost bila dovedena u pitanje u prvim danima nakon Đirolamovog ubistva, ali je ojačala onog časa kada je postalo jasno da Orsijevi nemaju vojnu podršku, priredio je Katarini i njenoj porodici raskošnu gozbu. U stvari, Numai je očajnički nastojao da osigura kontesinu naklonost, pa nas je hranio do kraja nedelje i stalno se držao blizu Katarine, nudeći joj svoje usluge u svakoj prilici u kojoj je mogao da pomogne. Katarina ga je trpela - pošto su ljudi voleli i slušali Numaija - dok sam ja imala pune ruke posla izbegavajući don Lufove pohotljive nasrtaje. Što se tiče Palate Rijario, Katarina je odbila da ponovo kroči u nju; muževljevo ubistvo previše ju je podsećalo na krvavi kraj njenog oca. Umesto toga, izdašni prihodi s imanja zaverenika omogućili su joj da napravi raskošnu odaju u najvišoj kuli Ravaldina; u toj odaji je živela, spavala i čuvala sve svoje dragocenosti. Bila je odlučna u nameri da ponovo ne izgubi svoju imovinu, kao i da nikada više ne dovede sebe i svoju decu u smrtnu opasnost. Kada god je bilo moguće, prozori s panoramskim pogledom na spokojne Apenine bili su otvoreni. Moja gospa uživala je opremajući odaju nameštajem i predmetima koji je nisu podsećali na Đirolama i izgubljenu slavu Rima. „Prvi put“, kaza mi ona, „imam utočište koje je zaista moje.“ „Raj“, promrmljah. Oči joj čudno zablistaše; osmehnu mi se. „I zvaće se Raj.“ Otad, pa nadalje, odaju nikada nismo drugačije nazivale.

- 229 -

Usledile su godine mira, tokom kojih je Katarinina ćerka Bjanka izrasla u lepu devojku, a Otavijano i njegov mlađi brat Čezare u momčiće. Kada bi joj se prohtelo, Katarina je uzimala ljubavnike, od kojih nijedan istinski nije osvojio njeno srce. To je pokrenulo glasine koje su se brzo proširile Romanjom. Ludoviko od Milana slao joj je stroga pisma, govoreći da takvo krajnje nedolično ponašanje Katarinu izlaže ne samo javnoj sramoti nego i mogućnosti gubitka imanja, pošto je odgovorna prema svom vrhovnom gospodaru - papi. Kada je pročitala pismo, Katarina pijunu na papir, baci ga dole i izgazi. „Ja sam diskretna“, prasnu, „dok se moj stric pojavljuje s ljubavnicama u javnosti, pred nosem svoje žene! Misli li da sam manje Sforca nego što je on? To je zato što sam žena. Zar zbog toga ne smem da volim koga želim, premda sam i sama vladarka?“ Naravno, odgovorila mu je ljubazno, govoreći mu da ne veruje takvim zlobnim glasinama i nastavila da u svoj krevet dovodi koga je želela. Godina 1492. donela je mnogo loših vesti. U aprilu je, u četrdeset trećoj godini, prerano umro Lorenco Mediči od Firence; patio je od teškog oblika gihta, koji ga je izobličio i izazvao mu mučne bolove sve dok na kraju nije oslabio njegove bubrege i srce. Manje tužna vest, ali važnija, bila je smrt pape Inoćentija VIII od tajanstvenog uzroka koja se zbila krajem jula. Papina smrt uznemirila je Katarinu; mogla je da se poveri samo meni, pošto niko drugi nije znao za njen stvarni odnos s kardinalom Bordžijom, koji će se sigurno svim silama boriti za papsku stolicu. „Ako on postane papa...“, reče ona jedne teške noći, kada me je pozvala u svoj krevet da spavam pored nje; nisam morala da pitam o kome govori. „Ako on postane papa, moći će da radi sa mnom šta god želi.“ „Mnogo je vremena prošlo, gospo“, odgovorih, pretvarajući se da nisam zabrinuta. „Dosad je već sve zaboravio. Sada sigurno ima šezdeset godina, ako ne i više.“ Katarina uzdahnu. „Volela bih da sam u Rimu.“ Kada sam zinula od čuda, ona nastavi: „O, shvatam da je tamo ludnica dok neko ne bude izabran, ali sada već predugo nisam dobila pismo od Đulijana dela Roverea.“ „On je najmoćniji kardinal u Rimu“, iskreno odvratih. „Ovog puta će sigurno dobiti papsku tijaru.“54 Katarina se zagleda u tavanicu. „Trebalo bi da je dobije. Jednako je vešt i lukav kao Bordžija, a mnogo je bogatiji. „Šta god da se dogodi, u Rimu imate kardinala Dela Roverea na vašoj strani, kao i vašeg strica Askanija, koji ima podjednake izglede da postane papa kao i bilo ko drugi“, rekoh. Najmlađi Galeacov brat Askanio dobio je zvanje kardinala i poslat u Rim kako bi mogao da uhodi za Milano, te da zastupa interese vojvodstva. „Ili možda niko od njih neće biti izabran, pa ćemo ponovo biti iznenađeni“, dodah veselo. Na tu opasku, ona se kratko nasmeja. „Verovatno si u pravu.“ Jedanaestog avgusta 1492. godine Rodrigo Bordžija se uzdigao na Petrov presto i uzeo ime Aleksandar VI. Iako je Đulijano dela Rovere primio dvesta hiljada dukata od kralja Francuske i još sto hiljada od Đenove, to nije bilo dovoljno da porazi kardinala iz Španije. Dela Rovere je bio gnevan i javno je optužio Bordžiju da je potkupio Askanija Sforcu sa četiri srebrom natovarene mazge; i drugi kardinali su slično govorili, a Lorencov sin, mladi kardinal Đovani Mediči, nazvao je Bordžiju „grabežljivim vukom.“ 54

Triregnum – stilizovana biskupska kapa, okrunjena s tri krune. (Prim. prev.)

- 230 -

Katarina je bila očajna; zanemarivala je sva moja uveravanja da je njen stric Askanio u dobrim odnosima s Bordžijom i da će je zaštiti. Međutim, iako se plašila, iskoristila je nedavni porast uticaja kardinala Askanija Sforce i nagovorila strica da za njenog drugog sina Čezara ugovori ulazak u redove sveštenstva, s mišlju da ga jednog dana pošalje u Rim. Kontesa nije bila jedina osoba koju je duboko uznemirio izbor Bordžije za papu. Luka, koji je bio neobično uzrujan još od smrti svog gospodara, takođe je delovao utučeno. Kada sam mu jedne noći, posle večere u Raju, prišla i pokrenula tu temu, on prekrsti ruke i odmače se korak-dva od mene, pa se zagleda kroz prozor u udaljene Apenine. Polovina lica bila mu je u senci, koja je padala tako da je zaista lepo izvajala crte druge polovine. Posle izvesnog vremena tiho prozbori: „Ti vidiš budućnost, a ne ja. Zar ne osećaš nesreću koja se bliži? Govori se da će Francuzi napasti Italiju, što bi bio savršen izgovor za Bordžiju da pošalje papsku vojsku u Romanju. On je zao čovek, Dea, mnogo podmukliji nego što ti ili kontesa znate. Mene nije lako sablazniti. Nije me briga što je doveo svoju decu da žive s njim u Vatikanu, ili što je njegova nova ljubavnica bezmalo pedeset godina mlađa od njega. Ipak...“ Priđoh Luki i, nameravajući da mu razvejem mračan izraz s lica, podigoh jednu njegovu ruku i poljubih je. „Ne možemo ništa da uradimo osim da čekamo da to zlo dođe. A kada dođe, možemo hrabro da se borimo protiv njega. Do tada...“ Nije uzeo moju ruku, kao što je uvek činio, nego je pustio da njegova mlitavo leži u mojoj. „Postoji nešto što mogu da uradim.“ Blago se osmehnuh. „Šta to?“ On se nije nasmešio. „Nisam mnogo govorio o njima, ali kada sam otišao u Rim, moj zadatak bio je da pomognem Đirolamu.“ „Naravno“, kazah. „Bio si njegov pisar, a Lorencu su bila potrebna obaveštenja koja si samo ti mogao da mu daš.“ Luka zavrte glavom. „Ne govorim o svom tobožnjem zadatku, mada je i to bilo važno. Pokušao sam da, svojim delima i rečima, lagano vodim Đirolama prema njegovoj pravoj ličnosti. Dea, znaš o čemu govorim. Ti radiš to isto za Katarinu.“ „Ja...“ Oborih glavu kako ne bi video da sam posramljena. „Ako govoriš o anđelu, već sam ti rekla...“ Glas mi se stiša do šapata. „Ne poznajem ga. I dalje sam varalica.“ Luka tužno nakrivi glavu. „Posle svih ovih godina, još uvek se nisi rešila mržnje prema Mateovom ubici? O, Dea, zašto nepotrebno patiš?“ Njegova ruka konačno nađe moju, pa me privuče k sebi. Spusti čelo, dodirnuvši njime moje. Osetih njegov topao dah na obrazima. „Ali nisi zloupotrebila svoju nadarenost da pronađeš ubicu?“ Zatresoh glavom. „Dea, nemaš predstavu koliko si blizu svom anđelu... Ali korak po korak. A tvoje ponašanje prema Katarini, uticaj koji si imala na nju tokom godina... Znala ti to ili ne znala, radiš upravo ono što treba da radiš.“ Postadoh napeta u njegovom zagrljaju. „A šta je onda bio Mateov zadatak? Da pati pre nego što umre mlad? Njegova smrt, njegovo žrtvovanje... To je verovatno sve bilo uzalud, pošto je njegov gospodar vojvoda od Milana bio čudovište sve do trenutka svoje smrti.“ „Mateo onda možda nije bio u Milanu da pomogne vojvodi Galeacu“, nežno odvrati Luka. „Možda je bio tamo da pomogne tebi.“ Povukoh se iz našeg zagrljaja i zagledah se u njega. „Naravno da mi je Mateo pomogao“, složih se. „Pazio je na mene, i zaštitio me, omogućivši da se ne udam za užasnog čoveka, ali njegova smrt mi nije pomogla.“ Luka je ćutao, ali me je uporno gledao u oči.

- 231 -

„Bila je besmislena, strašna i okrutna“, rekoh. Međutim, stadoh da razmišljam šta mi se dogodilo tih užasnih dana neposredno posle Mateove smrti. On mi je dao uputstva kako da dođem do njegovih ličnih spisa i obreda za prizivanje anđela; poslao me je u Firencu da upoznam Medičijeve, gde sam saznala o našoj prošlosti i još štošta o anđelu, te dobila trijumfalne karte moje majke. Tada sam bila blizu da upoznam anđela, ali me je zadržala sveprožimajuća želja da osvetim bratovljevu smrt. Potom je sve bilo i suviše lako, čim sam dobila neželjenu, tešku obavezu da pazim na Katarinu, da godinama potpuno zanemarim sebe starajući se jedino da ona preživi. „Zaista je bila strašna i okrutna“, kaza Luka, „ali postaće besmislena samo ako ti to dopustiš.“ Prislonih ruku na čelo, preplavljena osećanjima. „Šta onda treba da radim?“ prošaputah. Luka spusti ruku na moj struk i odmače se korak. „Dea, ne treba da ti govorim ono što već znaš.“ Ukoči se, pa se činilo kao da je hladan vetar zamenio svu toplinu kojom me je maločas obasuo. „Samo znam“, reče, „da sam potreban na drugom mestu. Gde tačno, to još ne znam, ali vodiće me moje srce.“ „Ne mogu da ostavim Katarinu!“, pobunih se. Izraz lica mu postade čežnjiv i tužan. „Po tom pitanju se, nažalost, slažemo“, primeti. „O Luka!“ Krenuh da ga ponovo uhvatim za ruke. „Ne možeš da me ostaviš! Ne bih to podnela!“ „Ni ja“, prošaputa on, a bolni grč mu pređe licem; brzo se sabra, pa pritisnu moje dlanove, jedan pa drugi, na usne. „Neću još, neću još“, obeća. „Imamo još vremena, Dea. Ako razmisliš o tome, znam da ćeš razumeti.“ Sa suzama u očima, zapitah: „Ali hoćeš li mi se vratiti?“ „Da“, zakle se, „vratiću se čim obavim svoj posao.“ Skrhana, zajecah na njegovom ramenu. On me odvede iz javnih prostorija i dalje od znatiželjnih očiju do naše male spavaće sobe u Raju koju je zavojito stepenište spajalo s Katarininom odajom. Tamo provedoh noć čvrsto držeći Luku sve do praskozorja. Prošla su dva meseca. Luka i ja nismo više razgovarali o tome, niti je iko od nas išta pomenuo Katarini, koja sigurno ne bi dozvolila Luki da me ostavi bez odgovarajućeg objašnjenja. Posle noći provedene s Katarinom - koju su ponovo uplašili košmari koji su je podsetili na smrt njenog oca i Đirolama - u ranim jutarnjim satima slučajno začuh gotovo bešumne korake na stepenicama; nekoliko trenutaka kasnije, začu se topot konjskih potkovica koje su se galopom udaljavale od štale. Katarina je dremala, pa ustadoh i tiho se spustih do sobe koju sam delila s Lukom, ostavivši otvorena vrata stepeništa kako bi moja gospa mogla da me pozove, a da pritom ne mora da ustaje i pozvoni zvoncetom. Dole, sobica je bila čista, naš krevet namešten, a svetiljka na noćnom stočiću upaljena. Kada sam krenula da otvorim ormar da vidim šta nedostaje, spazih pismo na mom jastuku. Moja voljena, Srce me boli što te ostavljam i vrlo dobro znam da boli i tebe. Ipak, idem znajući da je tako najbolje. Postoji zadatak koji moram da izvršim, u gradu koji ne smem da imenujem i verovatno izvesno vreme neću moći da ti se javljam - najmanje nekoliko meseci, a možda i duže. Znaj samo da ću uvek biti tvoj verni muž, ispunjen ljubavlju prema tebi i da ću ti se vratiti najbrže što mogu. Koliko te samo volim. - 232 -

Zauvek tvoj odani sluga,

Luka

Došla sam nepripremljena. Tamo, na našem malom madracu ispod Katarinine raskošne spavaće sobe, pritisnuh pismo na grudi i zajecah toliko glasno da se kontesa probudi i, ne dobivši odgovor na pitanja koja je doviknula, siđe stepenicama i pronađe me. Nisam bila dovoljno prisebna da sakrijem pismo ili da izmislim laži o Lukinim razlozima za odlazak; bila sam toliko ophrvana tugom da sam samo odsutno primetila da je Katarina istrgla papir iz moje ruke i pročitala ga, a zatim pokušala da mi odvoji ruke od lica i razgovara sa mnom; da je onda odustala od toga, sela pored mene i zagrlila me. Kada sam se dovoljno smirila da povratim dah, Katarina skloni ruke i poravna pismo na kolenu. „Gad!“ tiho prozbori. „Kako se usuđuje da te tako povredi! Delovao je baš dobroćudno i razumno. Razmišljam se da ga uhvatim i...“ Mudro, ona nezavrši rečenicu, a ton joj postade umereniji. Ukaza na izraz u pismu. „Zadatak koji moram da izvršim, u gradu koji ne smem da imenujem... Dea, on je uhoda!“ „Ne znam. Ne shvatam to“, rekoh drhtavim glasom, ali se moja gospa nije dala prevariti. „Nikada me pre nisi slagala“, otvoreno izjavi Katarina, „i moram da kažem da si veoma loša u tome.“ Suoči me sa saosećajnim, ali neumoljivim pogledom. „Za koga uhodi? Kome je odan?“ „Rijariovima, naravno“, slabašno odgovorih, ali bila sam previše iscrpljena, ljuta i skrhana bolom da bih odolela, i znala sam to. A znala je i Katarina. „Oduvek sam ti verovala više nego ikome drugom na ovom svetu. Nemoj me izneveriti.“ Udahnuh i zažmurih, kako me sve što sam videla u sobičku ne bi podsećalo na Luku. Čak i bez gledanja, i dalje sam osećala miris mastila. „Uvek je bio odan Rijariovima, i vama, gospo“, kazah, ne otvarajući oči, „ali najodaniji je svom dobrotvoru Lorencu Medičiju, koji ga je izbavio iz sirotišta i obrazovao.“ „Lorenco“, s poštovanjem prodahta Katarina. Uprkos opakoj mržnji koju je njen pokojni muž gajio prema Medičijevima, grofica od Forlija se uvek divila Lorencu. Ipak, njen ton postade oštriji. „Dakle, bio je uhoda Medičijevih“, reče. Klimnuh glavom. „Upozorio je Lorenca da Đirolamo kuje zaveru da ga ubije.“ Ona podiže papir držeći ga između palca i kažiprsta, kao vid upozorenja. „Da nije doveo tako veliku vojsku iz Milana, ne bih mu verovala. Poslala bih ljude za njim da ga uhvate.“ Konačno pogledah u nju. „Gospo, on je dobrodušan i ima dobre namere. Molim vas, nemojte ni pomisliti...“ „Neću“, izusti, „ako mi kažeš za koga sada radi. Za bespomoćnog Pjera Medičija, Lorencovog sina? Ili za nekog drugog? Za mog strica Ludovika?“ Izraz čiste mržnje sevnu joj u očima. „Ne dao Bog, za Bordžiju?“ „Nikada ne bi radio za čoveka poput Bordžije“, žustro odgovorih. „Luka je, kao i vi bio krajnje uznemiren kada je Bordžija dobio papsku tijaru. Ako ništa drugo, otišao je da radi protiv njega!“ „Kud god je otišao“, kaza ona, „ono što će raditi sigurno je opasno, inače bi te poveo.“ Ponovo osetih navalu suza, pa progutah knedlu. „Rekao mi je da će otići, ali ne i kada.“ Katarina se ukoči. „Znala si i nisi mi rekla.“ Zatresoh glavom, osećajući krivicu. „Nisam. Oprostite mi.“

- 233 -

Nakon toga ona se namršti i, ozlojeđena, ustade. „Koliko dugo si znala da će otići?“ „Dva meseca.“ Oprezno sam gledala u nju; oči su joj se caklile od besa. „Naravno, želela sam da idem s njim, ali smo oboje znali... Rekla sam mu, pa je znao...“ Napravih pauzu, preplavljena osećanjima. „Reci to!“ prasnu ona. „Da ne mogu da vas ostavim. Moje mesto je ovde, s vama, zauvek.“ Pogledah je u oči. „Gospo, pročitala sam sebi karte. Kao i vama, moja budućnost je Kula. Nikada vas neću ostaviti. Nadam se da ste to oduvek znali.“ Bes je tako brzo iščileo da je morala naglo da sedne na krevet pored mene. „O, Dea!“ promrmlja, brzo trepćući, pa stavi ruku na grlo. Očekivala sam da me ponovo zagrli; umesto toga, Katarina opet pljunu na Lukino pismo, zgužva ga u loptu i baci na drugi kraj sobe. „Pokvareni prepredenjaku!“, viknu kao da je sam Luka stajao pred nama. „Bedni kurvin sine! Neću zaboraviti tvoje grehe protiv mene i tvoje lepe žene! Kada se budeš vratio, baciću te u vojnički nužnik! Nateraću Martu da tvojom glavom riba posude za nuždu! Niko ne sme da slomi srce sestre grofice od Forlija!“ Nazvala me je sestrom. Nakon toga Katarina me zagrli i poljubi u obraz; osetivši nelagodu zbog pokazivanja osećanja, podiže skute i pohita uza stepenice. Kada je otišla, uzeh Lukino pismo i brižljivo obrisah pljuvačku, pa ga izravnah i stavih ispod mog jastuka.

- 234 -

Trideseto poglavlje

Prošli su meseci, a Luka se nije vratio, niti sam primila pismo od njega, premda je jedan deran s ulice dvaput doneo presavijeno, zapečaćeno parče papira u Ravaldino, ali nije mogao da opiše tajanstvenog čoveka od koga ih je dobio. Dvaput sam polomila pečat u bolnom iščekivanju i dvaput pročitala istu rečenicu, napisanu Lukinim čitkim, ravnomernim rukopisom: Znaj da te volim i da stalno mislim na tebe. Neopisivo me je radovalo da pročitam te reči, iako su one ponovo otvorile ranu nanetu njegovim odlaskom. Katarina je trpela moj tužan izraz lica, ispuštajući samo neme uzdahe. Politička previranja u tom razdoblju služila su za odvraćanje pažnje. Godina 1494. otpočela je smrću napuljskog kralja Ferantea u januaru, što je ohrabrilo francuskog kralja Šarla da okupi ogromnu vojsku i krene na jug kroz severnu i središnju Italiju. Ovaj zastrašujući događaj doveo je do nemira u Firenci, iz koje je prognan Lorencov nesposobni naslednik Pjero, zajedno s ostatkom Medičijevih. Firenca je postala republika po ugledu na Mletačku republiku i stavila se na stranu Francuza. Katarina je tokom rata nepokolebljivo ostala neutralna sve dok napolitanska vojska nije krenula na Forli, a potom je ubrzo objavila svoju podršku Napulju. Na sreću, Francuzi nikada nisu posetili naš grad, a novi kralj Napulja Alfonso imao je sreće i umeća da ih porazi; doduše, i kralj Šarl imao je dovoljno razuma da se povuče kada je oboleo od boginja. Usledilo je varljivo primirje. Mletačka republika bacila je oko na Romanju, tačnije na grad Faencu koji se nalazio tačno između Imole i Forlija. Mlečani su videli Faencu kao odlično strateško područje s kojeg bi mogli da napadnu Firencu. Uznemirena Katarina poslala je nekoliko pisama svom stricu, milanskom vojvodi Ludoviku, koji je uticao koliko je mogao na Mletačku republiku. Međutim, sporno pitanje nikada se nije u potpunosti rešilo na način koji bi zadovoljio Katarinu. U međuvremenu, francuski kralj Šarl je umro, a na prestolu ga je nasledio Luj XII, koji je, takođe, polagao pravo na Apeninsko poluostrvo. Francuska je bila izuzetno moćna i imala ogromnu vojnu silu, što je dugovala činjenici da je bila ujedinjena pod jednim vladarom; i Firenca je ušla u savez s njom, verujući da će ovog puta silna moć Francuske prevladati. Mnogo pre nego što je kralj Luj objavio svoje namere, Rodrigo Bordžija, sada papa Aleksandar, stvorio je Svetu ligu: savez Rima, Mletačke republike i Milana, kao i drugih manjih gradova-država. Katarina je objavila svoju nameru da ostane neutralna, što je podstaklo obe strane da je ubeđuju da im se priključi. Ludoviko je poslao nekoliko pisama Katarini, moleći je da se pridruži savezu; njen drugi stric, kardinal Askanio Sforca, koji je sada bio Bordžijina desna ruka, obavestio ju je da je papa Aleksandar „preporučio“ priključenje grofice od Forlija Svetoj ligi, pošto je on sada njen vrhovni gospodar. A onda, jednog sudbonosnog dana početkom septembra 1496. godine, u Forli je došao izaslanik iz Firence. Đovani di Pjerfrančesko Mediči bio je naočit muškarac; kada sam ga videla kako ulazi u Katarininu, lepo opremljenu dnevnu sobu u Raju, okružen desetoricom slugu, s mukom

- 235 -

zadržah uzdah divljenja. Mislim da je tada imao dvadeset osam godina i bio u naponu snage. Izuzev njegove kose - gustih, tamnih uvojaka koji su mu padali malo ispod ramena i, tamo gde su bili neočešljani, oblikovali meki, široki talas - imao je pravilne, klasične crte lica koje su odlikovale drevne Rimljane: tanak, prav nos, s nešto širim nozdrvama i savršeno oblikovanu bradu s istaknutom jamicom na sredini. Bio je glatko obrijan kako bi bolje istakao lepotu svoje brade. Oči su mu bile blago okruglaste i smeđecrne, iste boje kao i njegova kosa, s razdeljkom na sredini, otkrivajući visoko čelo bez bora; obrve su mu bile tanke i odavale su nežnost. Vrat mu je bio dugačak, beo i skladan poput Katarininog, mada su žile i mišići bili izraženiji. Ruke su mu bile duge, nežne i tanke - pripadale su gospodinu, a ne vojniku. Bio je malo viši od grofice od Forlija, a imao je snažne grudi i široka ramena, što je bilo istaknuto uskim strukom i kukovima. Nosio je jednostavne crne pantalone do kolena i neupadljivu tuniku od tamnosmeđe svile. Njegov glas, iako ne dubok, bio je skladan i prijatan za uvo. Prvi put sam ga čula dok je Đovani prelazio prag, šaleći se i smejući sa svojim slugama kao da su mu prijatelji ili jednaki po položaju. Na licu je imao osmeh, koji se, čim je ugledao Katarinu, raširi, ostavljajući utisak da ga obasjava iznutra. Stajala sam pored Katarine, koja je sedela u stolici s visokim naslonom, najboljoj zameni koju je imala za presto. Iako mi je Đovanijevo fizičko prisustvo odvratilo pažnju, primetih da je Katarina rukama čvrsto stegla naslone za ruke svoje stolice. Grofica od Forlija upoznala se s don Đovanijem putem poslovne prepiske koju je vodila s njim i njegovim starijim bratom Lorencom di Pjerfrančeskom Medičijem. Njih dvojica bili su bratanci Lorenca Veličanstvenog, koji im je obezbedio izuzetno obrazovanje nakon očeve smrti. Međutim, razišli su se s Veličanstvenim kada su posumnjali da je potrošio najveći deo njihovog nasledstva na sebe i svoju najužu porodicu. Njihov nesporazum s Lorencom spasao ih je od izgnanstva, a da bi zadovoljili novu Firentinsku republiku, učinili su ustupak i izbegavali korišćenje prezimena Mediči dok su boravili u Firenci, koristeći umesto njega Popolano – „od naroda.“ Romanja, s Forlijem i Imolom u svom središtu, bila je poznata po izobilju pšenice, koja je prethodnih godina dovela Đovanija Popolana do Katarine, pošto je kupovao žito. Posao je obavljan isključivo kroz prepisku. Katarina je bila izuzetno zadovoljna brzim plaćanjem i poštenim obračunavanjem braće, pa nije odbila don Đovanija kada joj je zatražio mali zajam da bi kupio veću količinu žita; i taj zajam je bio brzo otplaćen. Kada je avgusta 1496. Đovani zatražio dozvolu da poseti Katarinu, ona se rado složila, premda je shvatala da će njihovi poslovni razgovori sigurno prerasti u političke. Zaradila je previše novca od prodaje žita braći Mediči da bi ih odbila, a oni su pokazali veliku ljubaznost u poslovanju s njom, pa je verovala kako će don Đovanijevi napori da je ubedi da se stavi na stranu Firence protiv Svete lige biti blagi i kratki. Pripremila je raskošnu odaju u Ravaldinu, kupila veliku količinu najboljeg romanjskog vina i sašila nekoliko svečanih haljina kako bi pristojno ugostila Medičijeve iz Firence. Don Đovani uđe kroz vrata Raja i, naredivši pokretom ruke svojoj sviti da ostane nekoliko koraka iza njega, priđe Katarini i vešto se pokloni u struku poput iskusnog dvoranina. „Vaša preuzvišenosti!“, pozdravi je veselim glasom. „Izuzetno sam počastvovan što vas najzad vidim!“ „Dobrodošli u Forli i Ravaldino“, odgovori Katarina, pa ispruži ruku. „Moj dom i sve u njemu stoje vam na raspolaganju.“

- 236 -

Don Đovani uze ponuđenu ruku i poljubi je s poštovanjem. Ushićena Katarina se zagleda u njegove meke, tamne kovrdže nalik gnezdu, gotovo ne dišući dok joj Đovanijeve usne nisu dotakle kožu - u tom trenutku se vrlo malo promeškolji u stolici, a slobodnu ruku položi neposredno ispod grla. Đovani ustade; bledo lice mu je oblila rumen. Nije brzo pustio kontesinu ruku, a kada je to učinio, Katarina je nije odmah povukla, zadržavši je još nekoliko trenutaka u njegovoj. „Vaša gostoljubivost čini mi čast“, reče on, ne skidajući pogled s njenog lica, pa dade znak svojim slugama. Njih trojica istupiše napred; po prvi put primetih da nose predmete. „Doneo sam nekoliko sitnih darova u znak priznanja za vašu blagorodnost. Prvo, sliku naslikanu rukom Sandra Botičelija, mog dragog prijatelja.“ Đovani mahnu rukom prema svojim pratiocima. „Enriko, molim te.“ Jedan od njih priđe, noseći veliki pravougaoni predmet prekriven crnim somotom. Kada je Đovani klimnuo glavom, sluga skloni somot i otkri zadivljujuće lep portret Bogorodice s detetom u velikom zlatnom ramu. Na Katarinino zadovoljstvo, Bogorodica je ličila na nju. „Oprostite mi“, kaza Đovani. „Nisam imao vaš lik - osim na novčiću, jedino što sam znao je da ste lepi i zlatokosi. Ostalo je poteklo iz Sandrove mašte. Moram da kažem, Vaša preuzvišenosti, da ste u Firenci prilično poznati po vašoj hrabrosti. Sandro je toliko zadivljen vašom lepotom i neustrašivošću da je naslikao vaš lik na mnogim svojim slikama.“ „Slika je prelepa“, prozbori Katarina. „Jednostavno, prelepa. Naložiću da je okače na mesto gde mogu stalno da je gledam.“ Sluga koji je držao „Bogorodicu s detetom“ povuče se nazad, a drugi čovek istupi napred s kamarom složenih tkanina u ruci. Firenca je, na kraju krajeva, bila poznata po izvrsnim svilenim i vunenim tkaninama. „Ovo su samo uzorci mnogo veće količine natovarene u našim kolima“, reče Đovani. „Ako postoje neke koje vam se ne sviđaju, odnećemo ih nazad u Firencu. Ako vam se neke naročito dopadaju i želite više nego što smo doneli, obavestite nas i poslaćemo vam ih čim se vratimo kući.“ Čovek ponudi tkanine Katarini; ona podiže i raširi prvu od njih - čistu svilu koja je počinjala kao tamnoljubičasta, zatim lagano bledela u ljubičastu, pa nastavljala da bledi u ružičastu da bi naposletku bila tamnocrvena. „To je naša svila s prelivanjem boja“, kaza Đovani, „ali ima i mnogo drugih.“ Katarina pređe prstima preko sledeće tkanine na kamari - prvoklasnog crnog somota s prelepom šarom izvezenom sjajnim, zlatnim koncem. „Sve su divne... Pregledaću ih kasnije kad se budete odmorili i osvežili. Dea, hoćeš li da odeš do kuhinje i kažeš im da donesu vino koje sam spremila za don Đovanija.“ „Ah“, upade Đovani, „gospo Dea, bio sam toliko neučtiv da vas zanemarim! Oprostite mi, pažnju mi je odvratila lepota naše gospe. Ja sam don Đovani i drago mi je što smo se upoznali.“ On se pokloni u ramenima, a ja načinih polunaklon, pa krenuh da izvršim Katarinina naređenja. Pre nego što je Katarina mogla da nas prekine, Đovani reče: „Ali pre toga, Vaša preuzvišenosti, dozvolite nam da iznesemo još jedan poklon. Mislim da ćete maltene odmah moći da ga koristite.“ Nakon toga sluga s tkaninama se povuče, a treći čovek istupi napred. U rukama je držao lepo izrezbarenu drvenu kutiju, s umetnutim zlatom i sedefom u obliku stilizovanog ljiljana, znamena Firence i njenog saveznika Francuske. Bila je dovoljno velika

- 237 -

da se u njoj nalaze dragulji ili srebrnina vredni čitavo bogatstvo. Katarina zausti da se zahvali, ali pre nego što je stigla da progovori, Đovani stavi prst na svoje nasmešene usne. Njegov sluga nagnu kutiju unapred - držeći je za donji deo - kako bi kontesa mogla da vidi njenu unutrašnjost i podiže poklopac, povezan šarkama; kada je otvori, ni Katarina ni ja nismo mogle da zadržimo iskrene uzdahe strahopoštovanja. Na postavi od skerletnog somota bila su smeštena dva pehara od čistog zlata, dostojna kakvog cara. Oblici pehara bili su istovetni, ali su im se ukrasi razlikovali: jedan je bio optočen dijamantima, smaragdima i rubinima, a drugi safirima, dijamantima, biserima i malahitima.55 Dvojka pehara. Uznemirena, otiđoh da donesem vino i pehare za don Đovanijeve pratioce. Kada sam napunila Đovanijev zlatni pehar, a zatim i gospodaričin, Katarina ukrsti ruku s Đovanijevom kako bi nazdravili. Posle mnogo vremena Kralj pehara je konačno stigao, donevši sa sobom pehare u kojima je bila ljubav, a opčinjen izraz u očima moje gospe je to potvrdio. Đovanijeve sluge otišle su da pripreme njegove odaje dok je njihov gospodar sedeo pored svoje domaćice i s uživanjem pio vino iz blistavog pehara. Katarina, koja je obično malo pila i to samo uveče, ovog puta je popila više, možda zato što je bila previše zaokupljena svojim gostom da primeti kako peharnik stalno dopunjava njen sjajni pehar. Vino joj pomože da povrati samouverenost, a u razgovoru koji je usledio, ona kaza Đovaniju: „Ne sumnjam da vas je Republika poslala s naređenjem da me privolite na stranu vašeg saveza s Francuskom. Međutim, moram da ostanem neutralna. Ako prihvatim zaštitu Firence, papa Aleksandar će imati svako pravo da mi oduzme posede. Govorim vam ovo sada da vas poštedim rasprave koju biste kasnije pokrenuli u ime vaše vlade.“ Đovani joj uputi poluosmeh, otkrivši jamicu na levom obrazu. „Naravno da Republika želi da vas ubedim da nam se pridružite. Zašto ne bi želela? Ipak, rođen sam s darom Medičijevih za trgovinu, a ne diplomatiju. Ovde sam da kupim žito. Sigurno ste čuli za veoma slabu žetvu u Toskani.“ „Jesam“, potvrdi Katarina. „Gore je nego što mislite. To pogađa ne samo siromašne već i trgovce i plemiće. Ljudi umiru od gladi na ulicama.“ Pomisao na to ispuni mu pogled tugom. „Prodaću pšenicu gradu uz neznatnu dobit. Nije me poslala Republika. Uočio sam potrebu i dogovorio dolazak.“ Na lice mu se vrati poluosmeh. „Premda me je vlada, naravno, zamolila da razgovaram s vama o prednostima koje biste stekli u savezu s Firencom.“ „Znači, odani ste Republici? Niste otišli s drugim Medičijevima. A kako da vas zovem? Đovani Mediči ili Đovani Popolano?“ Osmeh mu se iskrivi s primesom zajedljivosti. „Otkrio sam da mi izvan Firence porodično ime donosi značajne pogodnosti. Sebe intimno smatram Medičijem, ali bilo je neophodno izbeći nanošenje uvrede Republici, pa sam uzeo ime Popolano. Ali iskreno, Vaša preuzvišenosti - s potpunim poverenjem vam otkrivam mišljenje koji mi može naškoditi - verujem, kao i vi, da moć treba da počiva u rukama plemenitih porodica koje Mineral zelene boje, bazni karbonat bakra, udružen s azuritom i brušen pokazuje divne zelene šare u raznim prelivima (tamnozelene nijanse pomešane su sa svetlozelenim ili čak s tirkiznim, uz tanane crne niti). Zanimljiva pojava kod malahita je da menja boju u dodiru s ljudskim telom, a naročito s obolelim mestima koja reaguju na prirodnu energiju ovog kristala. Zbog njegove lepote, zovu ga još i paunov kamen. (Prim. prev.) 55

- 238 -

su obrazovane i obučavane od rođenja da vladaju. Zastrašujuće je videti neobrazovane i praznoverne na vlasti.“ Iako je bilo očigledno da su Đovani i njegovi pratioci umorni i prašnjavi od puta, Katarina bi nastavila da razgovara s njim čitav dan da on nije blago nagovestio kako bi njegovi ljudi voleli da se okupaju i naspavaju. Ona stoga pusti da ga sluge odvedu do njegove nedavno obnovljene odaje, gde se odmarao do večere. Đovani stiže u trpezariju nekoliko minuta pre Katarine; i ja sam ranije došla s namerom da očistim skupocene pehare kako bi on i kontesa mogli da ih koriste te noći. Prisilih se da ne zinem zbog njegove lepote i promrmljah pozdrav. On mi učtivo klimnu i, s istim poluosmehom koji mu je stvarao jamicu na obrazu, prozbori: „Dobro veče, gospo Dea. Oprostite mi što vas uznemiravam, ali primetio sam da ste vi i vaša gospa veoma bliske. Pitao sam se da li biste hteli da mi kažete nešto u poverenju.“ Obuze me napetost. Bila sam sumnjičava. „Postoji li nešto što je kontesi potrebno? Voleo bih da joj kupim poklon koji će istinski ceniti.“ Osetivši olakšanje, podigoh pehare. „Done, teško možete pokloniti nešto bolje od ovoga.“ „Da, ali iako su takve stvari lepe, retko se koriste, i biće sakrivene kada odem. Želim da joj dam nešto više.“ Mogla sam da navedem kako će Katarina svakog dana gledati portret sebe kao Bogorodice, ali Đovani je bio odlučan u svojoj nameri. Oklevala sam, a onda se iznenada setih da je Katarina gorko žalila zbog toga što je morala da založi skoro sve svoje dragulje i srebrninu, koji su i dalje bili u Milanu kod zalagaoničara; samo je kamata iznosila više od onoga što je mogla da plati. „Dragulji“, rekoh, pa mu ispripovedah tužnu priču. On veselo klimnu. „A šta je vama potrebno, gospo Dea?“ „O, done, previše ste darežljivi. Nije mi ništa potrebno.“ Međutim, on nastavi da postavlja uopštena pitanja, koja nas nekako navedoše da razgovaramo o Firenci. Kazah mu kako sam upoznala Lorenca, pokojnog Đulijana, Lukreciju i Marsilija Fićina. „Posedujem čak i Marsilijov kratak rukopis, kao i pismo koje je poslao mom pokojnom mužu.“ A onda zaćutah, pitajući se da li sam previše rekla. Te noći Katarina i Đovani su jeli i igrali do kasno u noć; moja gospa bila je odlična plesačica, ali je Đovanijeva skladnost pokreta nadmašila čak i njenu. Za vreme jedne pauze Katarina me odvede u stranu. „Idi sada da spavaš“, prošaputa mi na uvo, „u svoju sobu i postaraj se da zatvoriš vrata od stepeništa. Nemoj da izlaziš do jutra.“ Kada je došlo jutro - a čekala sam satima, obučena i potpuno budna - konačno se odvažih da se popnem stepenicama i otvorim vrata gospodaričine odaje kako bih videla da li joj nešto treba. Katarina je i dalje čvrsto spavala, potpuno gola; pokrivači i donje rublje bili su nemarno bačeni na pod. Ležala je sklupčana na svojoj strani kreveta, ugnezdivši se na prevoju Đovanijeve ruke, s glavom položenom na njegovo rame i rukom prebačenom preko njegovih golih prsa. Pletenica, pre večere čvrsto upletena na njenom potiljku, bila je zagonetno otpletena, a zlatnna talasasta kosa pokrivala je njena ramena; ukosnice su ležale razbacane na noćnom stočiću pored njene četke.

- 239 -

Đovani je ležao go na leđima, rukom obavivši Katarinu, dok mu je lice bilo blago nagnuto prema njenom, a njeno prema njegovom; delio ih je samo dah, dok su im se crna i zlatna kosa preplele. Na oba noćna stočića stajao je po jedan draguljima optočen pehar. Blago se osmehnuh na prizor njihovog blaženstva koji u isto vreme probudi moj bol. Iskradoh se kroz glavna vrata do drugih Katarininih odaja, misleći na svog Luku, pitajući se gde se nalazi u ovom trenutku i da li misli na mene. Katarina me nije zvala sve do jedan sat posle podne, kada se don Đovani povukao u svoju odaju da se obuče i dotera. Ljubavnici se sastadoše sami u Katarininoj privatnoj trpezariji, bez Đovanijevih pratilaca, dok sam ja obigravala oko njih i starala se da im tanjiri i pehari uvek budu napunjeni. Pošto nije bio na oku javnosti, Đovani poseže rukom preko stola za Katarininom rukom, a ona mu je stidljivo pruži; započeše razgovor držeći spojene ruke iznad stola. Međutim, to nije potrajalo. Oboje su bili svojeglavi poslovni ljudi, pa kada je razgovor stigao do količine i cene žita, Katarina se uzjoguni i poče žustro da zastupa svoje gledište. Don Đovani ostao je potpuno smiren i razborit, ali se jednako tvrdoglavo držao svojih brojki. Naposletku, dogovor je postignut nakon brzog i žestokog cenkanja, tako što su obe strane učinile ustupke, a kada je sve bilo gotovo, i don Đovani i Katarina bili su zadovoljni. Kao dobra domaćica, Katarina je spremila konje i lovačke pse za lov, ali se na njen poziv Đovani čežnjivo osmehnu. „Imam malo vremena na raspolaganju“, reče, „i više bih voleo da ga provedem upoznavajući vas i vašu porodicu nego poskakujući u sedlu po Romanji u potrazi za zecom. Gde su hrabra deca koja su preživela zatočeništvo nakon smrti svog oca? Mogu li da ih upoznam?“ Imala sam veliko zadovoljstvo da posmatram dirnutu Katarinu kako se topi pred mojim očima. „Naravno da možete, Đovani“, nežno odvrati ona, „ali sada su sa svojim učiteljima.“ Đovani joj uputi vragolast osmeh. „Zar vam današnji dan ne izgleda kao praznik?“ „Izgleda, zar ne?“ odgovori ona, pa mu uzvrati osmeh i poseže za njegovom rukom. Nakon toga lov je bio otkazan i pretvoren u izlet u prirodu, na livadi s druge strane jarka. Đovanijevi ljudi su doneli najukusniju hranu koju sam jela nakon odlaska iz Rima. Katarinino najstarije dete, Bjanka, nije bila prisutna, jer ju je pre nekog vremena majka mudro udala za gospodara Faence Astorea Manfredija, ali su petnaestogodišnji Otavijano i četrnaestogodišnji Čezare poneli zatupljene mačeve za vežbu da pokažu svoje mačevalačke veštine, a dvanaestogodišnji Đovani Livio nekoliko puta je izazvao don Đovanija i njegove pratioce na nadmetanje u trčanju. Don Đovani je mudro pustio svog mladog imenjaka da pobedi u većini trka; Đovani Livio, najbistriji i najpoletniji od trojice braće, proslavio je to skočivši u mutnu vodu jarka i preplivavši celu njegovu dužinu. Nakon stroge grdnje svoje razdražene majke, dečak je izvučen iz jarka i, pošto je bio mokar do gole kože, dat mu je ogrtač. Nekoliko don Đovanijevih slugu nestalo je na neko vreme, a kada su se vratili, nosili su darove za dečake: zlatnu kopču za opasač u obliku stilizovanog ljiljana za Otavijana („pošto sam čuo da je vam je majka ugovorila prvu vojnu službu u Firenci“), i jednu u obliku stilizovanog hrasta Rijariovih za Čezara. Đovani Livio dobio je divno izrađenu drvenu flautu, koju je bez prestanka loše svirao ostatak popodneva. Na sreću, don Đovani je unajmio i muzičare. Kada smo se svi brzo umorili od slušanja piskavog i prodornog zvuka flaute, don Đovani im dade znak da zasviraju, pa je piskanje

- 240 -

flaute ubrzo bilo prigušeno zvucima laute, daira i bubnja. Muzika, naravno, nagna Katarinu da uzme Đovanija za ruku i zapleše s njim. Njihova radost bila je toliko očigledna da se prenela i na nas ostale, pa smo dadilja Lucija i ja zaplesale s dvojicom Đovanijevih pratilaca dok su nas Otavijano i Čezare zadirkivali izvodeći mali lažni ples i gugučući jedan drugom utanjenim glasićima. Nismo se vratili u tvrđavu sve dok sunce nije skliznulo nisko na nebu, a hladan povetarac zamenio njegovu toplotu. Pomagala sam Luciji da odvede dečake preko pokretnog mosta, kada se mali Đovani Livio, pomalo drhteći u svojoj još uvek mokroj odeći, nagnu napred i preglasno kaza: „Mama i don Đovani su zaljubljeni, zar ne?“ Iza nas, dve osobe o kojima je bila reč tiho se zakikotaše, premda se mi ostali nismo usudili. Pomilovah Livija po glavi i klimnuh, smešeći se. „Pa to je dobro“, reče dečak. „On deluje kao veoma dobar čovek.“ Katarina ispusti prigušeni roptaj, pokušavši da zadrži smeh. Večera je bila dirljiviji i mirniji događaj, pošto je don Đovani sledećeg jutra trebalo da krene kući. Ovog puta dečaci su pozvani da večeraju sa svojom majkom i njenim gostom; na moje iznenađenje - ali i dečaka - Đovani i Katarina ponovo su se otvoreno držali za ruke preko stola. Tema razgovora bile su promene u Firenci i Otavijanova prva služba tamo. Veseli osmeh moje gospe povremeno bi izbledeo, a videla sam joj i setu u očima. Primetio ju je i don Đovani, pa bi u tim trenucima pritisnuo njenu ruku na svoje usne i podsetio je da će se vratiti što je pre moguće. Sedela sam između Čezara i njegovog mlađeg brata. Do trenutka kada je stiglo meso, primetila sam da mali Đovani Livio skoro ništa nije pojeo, da je klonuo i da drhti na stolici. Stavih ruku na njegovo čelo, koje je bilo zabrinjavajuće vruće. „Gospo“, prošaputah Katarini, „Đovaniju Liviju nije dobro. Najbolje da ga odvedem u krevet i pozovem Luciju.“ Mršteći se, Katarina se odmače od trpezarijskog stola i, još uvek sedeći, raširi ruke za svog najmlađeg sina. „Dušo, dođi da te vidim.“ Liviju je bilo toliko loše da se teturao, čkiljeći na svetlost. Savih se, stavih ruke ispod njegovih ramena i pomogoh mu da se dotetura do ruku svoje majke. Katarina stavi šaku na njegovo čelo i preblede. „Veoma je bolestan“, kaza. „Odvedi ga do Lucije i pošalji nekog glasonošu da dovede lekara. Pridružiću vam se za sat vremena.“ „Molim vas“, reče joj don Đovani, kada sam ponovo uhvatila Livija. „Uskoro ću ponovo doći, a svima nama je pokazano gostoprimstvo koje ćemo pamtiti čitav život. Pobrinite se za svoje dete, Katarina. Poveo sam ovamo svog lekara i jamčim za njegovu stručnost. Poslaću ga odmah kod Livija.“ Katarina se zagleda u njega, s izrazom lica napetim od brige, pa klimnu glavom. „Odvešću ga do kreveta“, kaza, „pa ću se vratiti ovamo kada stigne vaš lekar. Nadam se da se neću dugo zadržati, jer želim još jednom da razgovaram s vama nasamo pre nego što odete.“ Livio nije uspeo da stigne do svoje sobe; kada se uz pomoć jedne osobe spustio do polovine stepeništa, uhvati se za glavu i slabašno rignu, ali ništa ne ispovrati. „Ne mogu da hodam“, reče stenjući. „Mnogo me boli glava.“ Bio je bezmalo visok koliko i njegova majka, ali ga ona s lakoćom podiže u naručje i odnese do njegovog kreveta. Lucija, koja je spavala u susednoj prostoriji, upali svetiljku i

- 241 -

iznese torbu s lekovima, iako joj je Katarina rekla da će sačekati lekara pre nego što Liviju daju neki lek. „Žedan sam“, prošaputa Livio. Žmurio je zbog svetlosti svetiljke koja je stajala u blizini; lice mu je bilo bledo i mlitavo od bola; nije mogao da zaustavi drhtanje. Kada mu je Lucija prinela čašu usnama, on zaplaka ispunjen teskobom, pošto nije mogao da podnese bol pri savijanju glave unapred da bi pio. I sama na ivici suza, Katarina posla dadilju u kuhinju da pronađe kutlaču. Utom stiže don Đovanijev lekar, odeven u raskošni brokat, s tamnoplavom somotskom kapicom ispod koje mu je padala duga proseda kosa. Sa samouverenim držanjem nastalim iz višedecenijskog iskustva, on pregleda dečaka. Na sva njegova pitanja, Livio, čvrsto sklopljenih očiju, glave okrenute od svetiljke, smože snage da stenjući izusti samo: „Boli... Me... Glava.“ Kao završni deo pregleda, lekar stavi ruku ispod Liviovog potiljka i natera dečaka da savije glavu i bradom dodirne grudi. Već prvi njegov pokušaj da to uradi izazva slabašne krike, pa lekar smesta reče detetu da prestane. Kada se Livio skljokao nazad, sklupčan i drhtav, lekar ustade s kreveta i rukom pozva Katarinu da mu se pridruži kraj vrata. Krenuh za njom. Lekar nije bio neljubazan; pogled mu je bio tužan, s jedva primetnim umorom kakav se mogao videti kod osoba koje su videle previše patnje. „Veoma mi je žao, Vaša preuzvišenosti“, kaza Katarini blagim, očinskim tonom. „Prognoza je veoma loša.“ Činilo se da ga Katarina nije razumela, kao da joj je upravo rekao nešto besmisleno. „Veoma loša?“ Lekar udahnu, ozbiljnog izraza lica. „Viđao sam ovo ranije, uglavnom kod dece obično kod one koja su nedavno plivala u blatnjavoj ili ustajaloj vodi. Izgledi da se vaš sin oporavi su vrlo mali.“ Katarina stavi ruku na usta i prozbori kroz prste: „To ne može da bude... Popodne je bio potpuno zdrav.“ S užasom, kratko pogleda klonulog Livija. „Šta će mu se dogoditi?“ „Groznica će biti još jača. Možda će imati nekakav napad, ali sigurno će izgubiti vid i sluh i pasti u stanje potpune obamrlosti. Smrt će nastupiti u roku od nekoliko sati.“ Katarina ispusti kratki, grleni zvuk, kao da joj je upravo izbijen vazduh iz pluća. „Šta može da se uradi?“ „Mogu da stavim pijavice koje će mu ispiti krv, ali ga to neće izlečiti. Samo će produžiti njegovu patnju.“ „Šta će je olakšati?“ nestrpljivo zapita ona. „Čaj od kore bele vrbe za groznicu“, odgovori lekar, saosećajnim tonom. „Međutim, biće mu veoma teško da pije. Imam malo maka u prahu koji može da se doda čaju kako bi mu bilo lakše.“ Dotad je Lucija stigla donevši malu kutlaču i lončić vruće vode. Lekar izvadi lekovito bilje iz svoje torbe, od čega Lucija odmah skuva čaj. Livio je vrištao kada ga je majka pridigla, pridržavajući mu glavu dok sam stavljala još jedan jastuk ispod njegovih leđa kako bi bio u polusedećem položaju. Potom Lucija kutlačom nasu malo čaja u njegova usta, gutljajčić po gutljajčić. Posle svakog gutljaja Livio bi zadrhtao i napravio grimasu. U tom trenutku Katarina otpusti lekara i polako se pope na krevet kraj svog sina. Veoma nežno ga uze u ruke, tepajući mu šapatom na uvo. Njegovi kapci se samo jednom otvoriše, otkrivši oči otupljene od groznice i bola. Nedugo potom don Đovani tiho uđe u bolesničku sobu; njegov tmuran izraz lica ukazivao je na to da je razgovarao s lekarom.

- 242 -

Katarina pogleda naviše u svog ljubavnika i zausti da objasni svu teškoću stanja, ali joj umesto reči linuše suze. Don Đovani se ćutke pope na krevet i zagrli je dok je ona držala svog sina. Dotad, Livio je pao u stanje potpune obamrlosti, pa uopšte nije reagovao na zvuk, niti na dodir. Ostali su u tom položaju sve dok pomrčina nije postala siva u času pre praskozorja i kada Liviovo disanje postade teško i oštro. Don Đovani je bio dovoljno sabran da zatraži da se dovede sveštenik. Pohitah da probudim Katarininog kapelana i dovedem ga u bolesničku sobu što brže mogu. Kada smo stigli, dečak je jedva disao, a do trenutka kada je sveštenik završio molitvu, izdahnuo je. Katarina nije bila spremna da pusti Livija, i dalje ga držeći u naručju, a don Đovani se oprezno odvoji od njih i priđe meni i Luciji koje smo jecale. „Neću je sada napustiti“, prozbori, „i ostaću onoliko dugo koliko ona bude želela. Sada ću otići da razgovaram s Liviovom braćom, osim ako ne mislite da bi Katarina više volela da to uradi sama.“ Pogledah svoju gospodaricu, koja je tiho mrmljala i ljuljala Livija u rukama; kazah Luciji da ostane s njom, pa povedoh don Đovanija do Otavijanove sobe. Kada je Đovani zakucao, Otavijanov sobar otvori vrata. I Otavijano i Čezare bili su obučeni i uznemireno razgovarali o zdravstvenom stanju svog mlađeg brata. „Veoma mi je žao“, reče im Đovani, s iskrenom tugom. „Đovani Livio je umro od groznice, koju je dobio od plivanja u prljavoj vodi.“ On napravi pauzu, jer je Otavijano briznuo u plač, a Čezare pokušavao da uteši starijeg brata. Kada su momčići stišali tugu, Đovani tiho kaza: „Ostaću s vašom majkom i dati sve od sebe da joj pomognem koliko mogu. Ona je trenutno sama i potreban joj je muškarac da joj pomogne u pogledu mučnih radnji koje se sada moraju obaviti. Otavijano, Čezare, znam da vas dvojica i sami osećate bol, ali možete li da budete jaki za vašu majku kao što je ona uvek bila za vas? Treba pripremiti sahranu. Mogu da vam pomognem u tome, ali vi bolje znate od mene šta bi zadovoljilo vašu majku i pokojnog brata.“ Naposletku, Otavijano je pristao da pripremi sahranu, iako je Đovani uradio sve ono što je bilo neophodno, te platio sveštenika i pogreb. Don Đovani je održao obećanje i nije odmah otišao za Firencu; odložio je pregršt poslova i ostao s nama još dve nedelje. U noći pre nego što je konačno otišao, podario je Katarini još jedan poklon: sve dragulje i srebrninu koju je pre nekoliko godina poslala kao zalogu zalagaoničaru u Milanu. Nije zaboravio ni razgovor koji je vodio sa mnom. Ujutro, neposredno pre odlaska, dok su njegovi ljudi tovarili konje, Đovani mi predade veliku knjigu u kožnom povezu. Otvorih je i pronađoh zbirku zapisa Marsilija Fićina o ljudskoj duši.

- 243 -

Trideset prvo poglavlje

Don Đovani je održao reč i posle šest meseci ponovo došao, ovog puta u mnogo dužu posetu - što je bilo dobro, jer je bez njega Katarina bila ucveljena i mrzovoljna. Kad god bi stiglo pismo iz Firence, ona bi ga istrgla iz glasonošinih ruku i otrčala do svoje spavaće sobe da ga natenane pročita. Iako nikada nisam odobravala njene vanbračne veze - da je Katarina ponovo ostala trudna, sramota koju bi to donelo sa sobom mogla bi da je košta njenih teritorija - bilo mi je drago što je ovog puta izabrala dobrog čoveka s pregršt vrlina. Kada je don Đovani još jednom došao posle Nove godine, sve njegove stvari su odnesene u raskošnu odaju neposredno pored kontesine i ovog puta ni on ni Katarina se nisu trudili da sakriju svoju vezu, premda je cela posluga bila zakleta na ćutanje. Građani Forlija bili bi zgranuti, a uvek je postojala mogućnost da sveštenstvo pošalje žalbeno pismo Rimu. Papa Aleksandar nikada ne bi dozvolio nijednom Medičiju da preuzme vlast nad bilo kojim posedom izvan Firence, pa ako bi se Katarina udala za nekoga ko ne pripada porodičnoj liniji Rijario-Dela Rovere, to bi je koštalo njenog statusa kao regenta. Uprkos tome, Đovani i Katarina su živeli kao muž i žena, i to je bilo najsrećnije razdoblje u Raju. Đovani je bio prirodno veseo i trpeljiv čovek; njegova vrlo prijatna narav znatno je uticala na Katarinu. Naučila je od njega da je, naizgled, širokogrudnije zahtevati nešto od potčinjenih u vidu molbe i da srdačan ton donosi bolje rezultate od oštrog. Naučio ju je i da razmotri mišljenja i osećanja drugih pre nego što reaguje, kao i da nije sramota pokazati iskrenu privrženost, ni privatno ni u javnosti. Bio je dobar i prema njenim sinovima. Umesto da kudi Otavijana zbog njegove proždrljivosti i lenjosti, hvalio je momka kada bi napornije vežbao, duže jahao, i više pešačio „pošto je to odlična priprema za vojnu službu.“ Čezare, koji je, poput svoje majke, bio vitak i okretan, podstican je da više čita i uči, te velikodušno nagrađivan i za najmanji napredak. Obojica dečaka su obožavala don Đovanija - kao i ja, iskreno govoreći, jer se odnosio prema meni kao prema sebi jednakom. Nikada nismo imali voljenijeg gospodara u domaćinstvu, niti su gospodarica, deca i sluge ikada bili srećniji. Međutim, posle nekoliko meseci dogodilo se ono neminovno. Rano jednog jutra, samo što sam završila s oblačenjem, Đovani je otvorio vrata Katarinine spavaće sobe na vrhu stepeništa. Bio je u noćnoj košulji i imao uplašen izraz lica. „Dea“, tiho me pozva. „Zabrinut sam. Katarini nije dobro.“ Nataknuh papuče u brzini i pohitah uza stepenice. Zastrašujuće bleda, Katarina je sedela na podu pored kreveta, a prednji deo lanene noćne košulje bio joj je umrljan žutom žuči. Bila je presamićena iznad posude za nuždu, koju je izvukla ispod kreveta. U času kada sam joj prišla, ona, kao poručeno, ispovrati malo pene. Dok sam joj brisala lepljive ostatke s usana, susretoše nam se znalački pogledi. Ćutale smo; iskusile smo to isto previše puta da bi reči bile potrebne. Donesoh čistu noćnu košulju i peškir iz ormara, umočih peškir u posudu s vodom i obrisah joj lice; ona je bila naslonjena leđima na zid i žmurila. Tek tada se obratih don Đovaniju, koji se uznemireno vrzmao oko nas. „Idem dole u kuhinju da donesem hleba i soli. Brzo ću se vratiti.“ Ustadoh i dadoh čistu noćnu košulju Đovaniju. „Ako se bude osećala bolje pre nego što se vratim, možda će

- 244 -

joj trebati pomoć da se presvuče u ovo. Ali bez naglih pokreta, i...“ Namrštih se u pravcu posude za nuždu koja, iako nekorišćena, nije baš najprijatnije mirisala. „Možda bi joj bilo bolje da koristi peškire umesto toga.“ Spustih porcelanski poklopac i gurnuh posudu nazad pod krevet. Kada sam krenula dole, Đovani postade zabrinutiji. Osećajući se bespomoćno, doviknu za mnom: „Je li ozbiljno? Hoćete li dovesti lekara?“ Već sam prešla prag vrata i nisam se okrenula, ali iza sebe začuh Katarinin tiho promrmljan odgovor: „Trudna sam, blesavko.“ Katarina Sforca i Đovani Mediči venčali su se krajem septembra u kapeli Ravaldina. Mlada je na glavi nosila venac od belog cveća ispunjen dijamantima; njena haljina bila je sašivena od jednog platna koje joj je Đovani prvi put darovao: zlatnog damasta ukrašenog plavoljubičastim satenom. Đovani je bio odeven u crno i srebrno, a na licu je imao krajnje uplašen izraz. Njegov stariji brat Lorenco - dežmekast čovek, debelih udova, s dugačkim zlatnim kovrdžama, okruglim, privlačnim licem i upečatljivim zelenim očima - došao je iz Firence s pregršt poklona. Dvojica braće su se toliko volela da Lorenco nije mario što je bratovljev brak bio politički opasan i morao da ostane tajna; bio je srećan jednostavno zato što je i Đovani bio srećan i nije video razlog zbog koga ne bi trebalo slaviti. Kako bi objasnila Lorencovu posetu, i dvadesetak darovima natovarenih kola koja su dovezena u Forli - da ne pominjemo da su iz Ravaldina od meštana iznenada i hitno zatraženi cveće, ukrasi, te odlična hrana i piće - buduća nevesta je namerno pokrenula glasinu kako je Lorenco došao da razgovara s Otavijanom o mogućoj udaji svoje ćerke za budućeg gospodara Forlija. U stvari, Otavijano uopšte nije razmišljao o braku, nego o svojoj prvoj kondoti - plaćenoj vojnoj službi - u Firenci, na čemu je mogao da zahvali svojoj novoj rodbini. Obred venčanja je bio kratak - kako bi se uskladio s Katarininim prolaznim mučninama - ali ne i dostojanstven. Kada je sveštenik proglasio brak zaključenim, a novi bračni par se okrenuo prema zvanicama između crkvenih klupa, Otavijano, koji je pio čitavog dana, glasno podrignu. Medu okupljenima zavlada izvesna nesigurnost - da li je trebalo da dopustimo takvu neotesanost - sve dok se don Lorenco naglo i glasno ne zacereka, što se pokazalo kao prilično zarazno. Čak je i sveštenik napustio kapelu smejući se. Petog aprila 1498. godine rođena je beba Đovani posle kratkog i lakog porođaja. Nalik svom ocu, bio je tamnokos a oči će mu vremenom polako poprimiti istovetnu boju. U tajnosti su potpisana dokumenta u kojima se navodi ime detetovog oca, kako bi dečak bio priznat kao Mediči i naslednik očevog bogatstva. Javni dokument, koji je Katarina posle izvesnog vremena podnela gradskoj opštini u Forliju, nije imao navedeno ime oca, dok je novorođenče nazvano „Ludoviko Rijario“, navodno, po Katarininom stricu u Milanu koji će biti besan kao ris kada konačno bude saznao istinu. Katarina i don Đovani obasuli su dete pažnjom i ljubavlju. Dok su sva druga Katarinina deca uglavnom bila osuđena na društvo svojih dadilja ili učitelja osim ako ih nije trebalo nekome pokazati, mali Đovani i njegova dadilja tokom dana su uvek bili s Katarinom - kada je kontesa bila u svojim odajama i nije uvežbavala mali odred vojnika iz Ravaldina ili lovila u unutrašnjosti. Don Đovani bi se često pridružio Katarini i svom detetu, a ponekad je radio na poslovnoj prepisci dok mu se sin igrao kraj nogu.

- 245 -

Kasnije tog meseca Katarina je primila pismo od biskupa iz Voltere u kome je on obaveštava da je, na zahtev pape Aleksandra, krenuo iz Toskane da je poseti „u vezi s ličnim pitanjem, što će sigurno zadovoljiti Vašu preuzvišenost.“ Veseo ton biskupovog pisma nije je ubedio. Obuzeta strahom, poslala je don Đovanija na mesec dana u Firencu, a svi drugi u domaćinstvu, uključujući vojnike, dobili su stroga uputstva da kažu kako je beba Lucijina. Sluge i ja smo grozničavo prebacivali don Đovanijeve stvari iz Katarinine spavaće sobe i susedne sobe na dnu stepeništa u skladište. Sve ove pripreme nisu nimalo umanjile našu uznemirenost. Kada se biskupova kočija konačno zaustavila pored jarka, klecala su mi kolena. Čekajući na glavnom ulazu u Ravaldino, Katarina sakri svoj užas iza osmeha dok je biskup prelazio preko pokretnog mosta da je pozdravi. Znala sam da se zove Frančesko Soderini i da je rođeni Firentinac, koji mrzi Medičijeve, te da je Rodrigo Bordžija - sada papa Aleksandar - bio toliko zadivljen njegovom oštroumnošću da mu se u budućnosti smešilo zvanje kardinala. Ipak, nisam očekivala da ima samo dvadeset pet godina i pegavo lice, niti da je zastrašujuće mršav. Crna sveštenička mantija mlitavo je visila na njegovom koščatom telu. „Dobrodošli, Vaša ekselencijo!“ pozdravi ga Katarina kada je kročio u tvrđavu, ali se nije odmakla korak-dva, niti mu pokazala rukom da je prati; umesto toga, prepreči mu put. Soderini nije mogao da vidi naoružane stražare koji su čekali iza prvog ćoška, niti je shvatao da će mu sledećih nekoliko odgovora odrediti sudbinu. Soderini se pokloni. „Vaša preuzvišenosti! Donosim vam pozdrave iz Rima od Njegove svetosti pape Aleksandra.“ Katarinin osmeh je sve vreme ostao isti, ali joj se u pogled uvukla jedva primetna neumoljivost. „Kažite nam, biskupe Soderini, kakav vas posao dovodi ovamo? Vaše pismo je bilo prilično maglovito.“ Soderini se iznenada nasmeši. „Najradosnija vrsta posla, Vaša preuzvišenosti. Jamčim vam da ćete biti oduševljeni! Ali...“ Nesigurno pogleda u plesnive zidove stražarnice kraj ulazne kapije. „Pogrešio bih kada bih ovde razvodnio utisak tako radosnog obaveštenja. Postoji li mesto gde bismo moji pomoćnici i ja mogli da se odmorimo i osvežimo nakon dugog putovanja?“ Stajala sam neposredno iza Katarine i videla sakrivene stražare, koji su je netremice posmatrali čekajući njen znak. Ona pažljivo sklopi ruke iza leđa dok je razmatrala Soderinijevo pitanje; da je podigla prst, Soderini bi bio isečen na komade i poslat Aleksandru umesto odgovora. Katarina se tiho nasmeja. „Oprostite mi, Vaša ekselencijo, ali poznata sam po svojoj nestrpljivosti. Žarko želim da čujem tu radosnu vest. Zar ne možete da mi date barem jedan nagoveštaj?“ Soderinijevo mršavo lice se raširi u osmeh. „U redu, jedan nagoveštaj. Vest ima veze s venčanjem.“ Ubij ga, pomislih, i pogledah u Katarinine sada stisnute pesnice. Pažljivo je proučavala biskupa i njegove pratioce, a na licu joj se polako pojavi znatiželja. Znak nikada nije dat. „Hvala vam“, ozbiljno izusti ona, pa se okrenu i povede goste gore do svojih odaja. Soderini i njegova grupa sveštenika i nazamonašene braće bili su počašćeni malom ali prigodnom gozbom i obiljem vina. Zahtevano je Otavijanovo prisustvo; on, nenaviknut na takvu vrstu razgovora i društvenih ljubaznosti, nije progovorio ni reč, osim kada je morao nešto da odgovori, a i tada je to bilo uglavnom s „da“ ili „ne“. Samo oni koji su prošli kroz

- 246 -

susednu kuhinju videli su kontesine naoružane stražare kako spremno čekaju njen mogući poziv. Kada su svi završili s jelom, a služavka odnela prljave tanjire, pripiti biskup se okrenu prema svojoj napetoj ali blago osmehnutoj domaćici, i izjavi: „Vi i vaša porodica ste zaista povlašćeni, gospo Katarina! Njegova svetost mi je stavila u dužnost da vam iznesem sjajnu ponudu. Don Otavijano, papa Aleksandar vam nudi ruku svoje prelepe ćerke Lukrecije!“ Katarina oštro udahnu. Ovo nije bila osuda koje se plašila, ali sigurno ni nešto što je očekivala. Dok su oči Soderinija i njegove pratnje počivale na njoj, ona zapanjeno reče: „Ovo zaista nisam očekivala! Tako smo... Počastvovani.“ Potom značajno pogleda Otavijana, koji je mogao samo da ponovi majčine reči. On se zagleda u majku, nesiguran da li da bude uplašen ili da se raduje. Zbog Soderinija, Katarina se osmehnu na silu. „Morate nam oprostiti, Vaša ekselencijo. Tako neverovatne vesti su nas zapanjile i zbunile. A kao majka, dužna sam da barem jedan dan razmislim o ponudi. Ipak, proslavimo sada samu čast koju ste nam pričinili! Pijmo u zdravlje Njegove svetosti!“ Podiže svoj pehar, a drugi se povedoše za njom. U tom trenutku, ona naredi da se iz podruma donese nekoliko boca boljeg vina i postara se da se biskup i njegovi pratioci ponapijaju. Do časa kada je Katarina otišla, Soderini je bio oduzet od pića, a glava je počela da mu pada prema tanjiru. Katarina je, međutim, bila potpuno trezna, a raspoloženje joj je svakog trenutka bivalo sve lošije, pošto su joj na pamet padale moguće posledice. Maltene sam trčala da održim korak s njom dok je išla prema stolu u svojoj dnevnoj sobi, a tamo je žurno snadbeh papirom, perom i mastilom. „Za Đovanija u Firenci...“, poče ona da diktira. Moja ljubavi, Biskup iz Voltere Soderini došao je na zahtev pape Aleksandra, koji je Otavijanu ponudio ruku svoje ćerke Lukrecije. Neki bi to smatrali prednošću; na kraju krajeva, Otavijano bi imao posredan uticaj na Svetu stolicu, a Forli bi najzad imao snažnu vojnu podršku, i to ništa manje nego moćnog Rima. Ali kažem ti da poznajem um Rodriga Bordžije bolje od većine ljudi. Moj boravak u Rimu me je naučio da mu se ne može verovati. U stvari, tada je pokušao da me ubedi da ubijem vlastitog muža što, naravno, nisam ni pomišljala - kao deo njegove ujdurme da prigrabi papsku krunu. Pošto sam ga odbila, neće oklevati da mi uzvrati udarac, čak i sada. Moj rođak Đovani Sforca iz Pezara oženio se Lukrecijom, premda je, kao što znaš, brak kasnije poništen. Pisao mi je o Bordžijinom domaćinstvu i uvredama i pretnjama koje je morao da izdrži. Isprva sam mislila da je lud zbog svojih neverovatnih, gnusnih optužbi - da je Lukrecija spavala sa svojim ocem i najstarijim bratom. Ipak, potpuno sam mu verovala kada je rekao da se plašio za svoj život. Bio je ubeđen da Bordžija namerava da ga otruje i preotme Pezaro. Ako Bordžiji kažem „da“, moj jadni, neiskusni Otavijano upašće u zmijsko leglo u Rimu. Bordžija će položiti pravo na svoj posed, a Otavijano neće pružiti nikakav otpor. Imola i Forli - a, bez sumnje, i moj jadni sin - biće izgubljeni. Ako odbijem, Bordžija će pronaći drugi razlog da mi oduzme teritorije. U svakom slučaju, ovaj mamac mi deluje kao zlokoban nagoveštaj da je Bordžija konačno bacio svoje gramzivo oko na moje posede. Sada je samo pitanje vremena kada će sprovesti svoju osvetu. Ako imaš neko drugo obaveštenje, ili si siguran da je moje razmišljanje pogrešno u nekom pogledu, pošalji mi odmah glasonošu. U protivnom, napisaću pismo samo za oči Njegove svetosti i poslati ga preko biskupa.

- 247 -

Stoga sada moraš doći kući. Znaš koliko te volim i koliko mi nedostaješ. Mali Đovani žudi za kolenom svog tate. Tvoja ljubavlju ispunjena žena, Katarina Đovani se očito složio sa svojom ženom, pošto Katarina tokom te nedelje, koliko su joj u gostima bili biskup Soderini i njegova pratnja, nije primila nijednu hitnu poruku iz Firence. Poslednjeg dana biskupovog boravka, Soderini ponovo zatraži odgovor od grofice od Forlija; ona izbeže da to učini, ali mu dade zapečaćeno pismo s molbom da ga dostavi lično papi. Napisala sam to pismo koje je Katarina izdiktirala, i složila se s njenim rasuđivanjem: da su Forli i Imola u opasnosti bez obzira na to da li će se Otavijano oženiti Lukrecijom ili neće. Zašto nepotrebno izlagati opasnosti Otavijanov život? Njegovoj svetosti papi Aleksandru Šestom Najsvetiji oče, Pozdravi iz Forlija. Neka vas ovo pismo nađe u dobrom zdravlju. Moj sin Otavijano i ja smo duboko počastvovani time što ste ponudili ruku vaše dražesne i lepe ćerke. Vašu blagonaklonost i velikodušnost ne shvatamo olako; u stvari, bili smo iznenađeni i oduševljeni kada nam je biskup Soderini preneo radosne vesti. Upravo zbog toga što sam krajnje ozbiljno shvatila vašu ponudu, zasad moram da je odbijem, premda sam u velikom iskušenju. Nisam zaboravila naše nekadašnje prijateljstvo, i veoma dobro se sećam prelepe, dobro vaspitane male Lukrecije, sa zlatnim kovrdžama. Oduvek mi je bila draga i ne bih želela da joj kvarim sreću. Iz tog razloga, moram vam reći da Otavijano sporo sazreva i da mu još uvek nedostaje disciplina da bude dobar muž ili papski izaslanik. Nedavno sam mu obezbedila kondotu, pomoću koje može da dobije jednogodišnju vojnu obuku. To je neophodno za razvoj njegovog tela i uma. Poslovi Vaše svetosti su isuviše važni za tako pokornu osobu poput mene da bih od vas tražila da na izvesno vreme obustavite potragu za odgovarajućim izabranikom. Umesto da vas uvredim takvim zahtevom, ponizno povlačim Otavijana iz vašeg razmatranja. Vama i divnoj Lukreciji sigurno će više pogodovati neki vredniji kandidat. Vaša ponizna sluškinja u veri u Hrista, Katarina Sforca, Regent Forlija Nekoliko dana posle odlaska biskupa Soderinija i njegovih poslušnika, osmatrači spaziše don Đovanijevu putujuću grupu na obodu Forlija. Uzbuđena Katarina brzo se presvuče u velelepnu haljinu; pratila sam moju gospu, noseći malog Đovanija dole u dvorište kako bi među prvima pozdravio svog oca. Đovanijeva neobeležena kočija se zaustavi ispred spuštenog pokretnog mosta. Đovani je imao običaj da otvori vrata kočije, pojuri preko mosta i uzme Katarinu u naručje. Ovog puta blistava, crna vrata kočije predugo su ostala zatvorena; Katarina se namršti zbog toga, a beba se uznemiri. Naposletku, kontesa krenu preko mosta. Dvojica Đovanijevih najsnažnijih čuvara pojaviše se iza stražnjeg dela kočije, sa spojenim rukama kojima su između sebe obrazovali svojevrsno sedište na kome je sedeo Đovani, obavivši ruke oko njihovih čvrstih ramena. Nije nosio čizme; deo leve nogavice njegovih pantalona bio je isečen, otkrivajući stopalo i članak. Ista noga bila je ispružena pravo ispred njega, a ispod kolena i golenice oprezno ju je pridržavao vitki mladi sluga. S levim Đovanijevim stopalom na čelu, nezgrapna četvorka je, uz povremena zastajkivanja, napredovala preko uskog drvenog mosta.

- 248 -

„Je li povređen? Da li je pao?“ gromko zapita čuvare uznemirena Katarina. Kao odgovor, Đovani odmahnu glavom i dade joj znak da se vrati i sačeka. Kada je četvorka prešla most, Đovani, koji je očigledno bio u velikim bolovima i jedva uspeo da se slabašno osmehne svojoj ženi, upozori nas sve da se držimo podalje od stopala i pazimo da se i ne očešemo o njega. Tek tada poljubi Katarinu i snebivljivo kaza: „Giht.“ Pogled na donji deo njegove leve noge potvrdi to. Palac mu je bio zabrinjavajuće tamnocrven i toliko natečen da je koža delovala sjajno i spremno da pukne pri najmanjem pritisku. Spoljni nožni zglob bio je naduven i ispupčen. Katarina je delovala pogođeno. Giht nije bio neuobičajen i često je pogađao bogate, krupne muškarce kao posledica neumerenosti u mesu i vinu. Međutim, vrsta gihta koja je mučila porodicu Mediči bila je posebno opasna, napadajući ne samo zglobove nego i unutrašnje organe, pa je Veličanstvenog i njegovog oca dovela do prerane, mučne smrti. Đovani pokuša da poljubi svog sina koji se vrpoljio, ali se beba ritnu i slučajno udari oca u predelu dijafragme, nateravši ga da se zgrči od bola. Ponovo uzeh dete u ruke i krenuh za gorostasnim čuvarom, koji je nosio Đovanija do Katarinine spavaće sobe. Svi čaršafi su sklonjeni, pošto Đovani nije mogao da podnese njihov dodir na svojoj upaljenoj koži. Kada je gorostasni čuvar pažljivo spustio svog gospodara na krevet, Đovani nije uspeo da potisne bolni krik usled dodira leve pete i madraca. Njegova unutrašnja strana članka i sva okolna koža bile su jarkocrvene i naduvene, a tokom poslednjeg dela putovanja počelo je da ga boli i koleno. Katarina iseče nogavice i pomeri ih u stranu, otkrivši upaljeni, otečeni zglob, dok je Đovani škrgutao zubima i stenjao. Ona odmah zatraži da dovedu lekara koji se brinuo o njemu tokom putovanja. „Jedino mak može da ublaži takvu vrstu bola“, reče lekar. „Velike količine višanja, takođe, pomažu da se smanji žestina napada, ali on nije hteo da ih toliko pojede i predupredi ovaj napad. Dajte mu da pije dosta vode, a nikako vino i druga alkoholna pića sve dok napad ne prođe.“ On zatim spravi gorki napitak koji Đovani željno popi. Posle pola sata Đovani je bio ošamućen, ali se bol znatno smanjio. Katarina donese stolicu do kreveta; satima je sedela s njim i razgovarala, premda uopšte nije pomenula da je odbila Bordžijinu ponudu upućenu Otavijanu. Umesto toga, s radošću je govorila o malom Đovaniju i uspešno obavljenim poslovima dok je stariji Đovani pospano učestvovao u razgovoru uz povremeni dremež. Kada je don Đovani konačno zaspao, Katarina odvede lekara u stranu. „Ne postoji lek za tu bolest“, kaza lekar, „niti pouzdan način lečenja koji bi sprečio napade. Svaki novi napad pričinjava novu štetu. Ipak, leto je, pa možete da kupite sveže višnje. Dobre su i sušene. Pokazaću u kuhinji kako da ih skuvate i napravite sirup, koji on mora da uzima nekoliko puta dnevno. Bole ga i bubrezi. Sirup će pomoći da se razlože kamenovi u bubrezima.“ „Davaćemo mu ga savesno. Ali postoji li nešto što možemo da uradimo da olakšamo ovaj napad?“, upita ona. „Đovani ne može da provodi dane spavajući, a ja ne mogu da podnesem da ga vidim u mukama.“ Lekar je načas oklevao. „Postoji prirodni izvor samo nekoliko sati jahanja odavde“, reče. „Banja San Pjero. jeste li čuli za taj izvor?“ Katarina klimnu glavom. „Drugi lekari i pacijenti se kunu u njega. U vodi postoji neka vrsta minerala koja čudesno otklanja bol, podiže raspoloženje i skraćuje trajanje napada. Sve u svemu, držanje obolelog uda nekoliko sati u vodi, kao i njeno pijenje, izuzetno je lekovito.“ Lekarov ton postade iskren. „Vi ste hrabriji od većine žena, pa ću vam reći istinu: don Đovani je mogao

- 249 -

da umre od ovog napada - ne toliko zbog štete nanete njegovoj nozi, koliko zbog štete nanete njegovom srcu. Trenutno je veoma slab i potreban mu je dug oporavak. Ako se ne bude odmarao, pa se takvi napadi nastave, ne očekujem da će živeti još mnogo godina.“ Katarina ne ustuknu pred istinom i otvoreno zapita: „Da je vaša žena - ne dao Bog bolesna kao Đovani, da li biste je poslali do San Pjera?“ „Odmah bih to uradio, gospo - istog časa kada ponovo bude mogao da hoda. Putovanje je kratko, inače ga ne bih preporučio.“ Katarina uzdahnu. „Onda je odlučeno.“ Tri dana je Đovani sahnuo, s tri jastuka podmetnuta ispod njegovog levog stopala i kolena. Bio je uznemiren, a uprkos opijajućem dejstvu maka, uspeo je da iz kreveta obavi dobar deo svojih poslova. Kada su se otok i crvenilo konačno povukli, počeo je da se kreće po odaji pomažući se štapom, i šaleći se na račun svoje nemoći. U tom trenutku Katarina podeli s njim lekarevu turobnu procenu. Nije ga poštedela ničega; bila je uplašena, pa je želela da i Đovani bude uplašen - u dovoljnoj meri da sa sobom ponese napitak od višanja u banju San Pjero. Istovremeno, rastužila bi je pomisao na njegov odlazak; mnogo joj je nedostajao tokom nedavnog odsustva, a nije mogla da podnese ni pomisao da bude razdvojena od njega dok je bolestan. Đovani se opirao. Njegov lekar može dobro da brine o njemu u Ravaldinu - zar činjenica da mu se zdravstveno stanje tako brzo poboljšalo nije dokaz za to. A mrzeo je i samu pomisao da ponovo napusti svoju ženu i malog sina na neodređen period vremena. Međutim, Katarina je istrajala. Zdravorazumski se odnosila prema svemu, pa je Đovani naposletku popustio. Onog dana kada je otišao za San Pjero, stajao je s njom na suprotnoj obali jarka i zagrlio je kao da nikada ne namerava da je pusti. Čekala sam u tvrđavi dok su se Đovani i Katarina nevoljno razdvajali; on je održavao ravnotežu pomoću svog štapa i kočijaševog ramena kako bi se pažljivo popeo u kočiju. Kada je kočija krenula, Katarina je stajala na livadi, mahala i posmatrala sve dok nije nestala s vidika. Kasnije tog popodneva u Ravaldino je došao odrpani ulični deran s pismom upućenim Gospi Dei, tvrđava Ravaldino, Forli. Učtivo se udaljih kako bih pročitala pismo u privatnosti svoje spavaće sobe u dnu stepeništa. Odmah prepoznah rukopis, ali me uznemiri činjenica da je pismo nešto deblje nego obično; da se Luki nije dogodilo nešto nepovoljno? Da li je to neka vrsta oproštajnog pisma u kojem objašnjava svoje razloge? Nestrpljivo provukoh nož za otvaranje pisama ispod nedirnutog pečata i pročitah: Najdraža voljena, Svakim danom volim te sve više. Danas sam prinuđen da te upozorim: Forli i Imola nisu bezbedni. Savez pape Aleksandra doživeo je još jednu promenu. Mladi Čezare Bordžija postavljen je za glavnog zapovednika papske vojske. On i njegov otac tajno pregovaraju s Lujem XII. Ponudili su Francuskoj Milano i Napulj u zamenu za podršku francuske vojske u zauzimanju čitave Romanje. Čezare žarko želi da vlada tim područjem i biće nazvan vojvodom Romanje čim se osvajanje uspešno okonča. Sada im samo moć Mletačke republike stoji na putu. U maju se Čezare oženio jednom rođakom francuskog kralja. Proglašen je vojvodom Valense i promenio ime u Valentino. Plašim se za tebe. Idi u Firencu; jedino ćeš tamo biti donekle bezbedna.

- 250 -

Ovo su krajnje opasni ljudi; njihovoj reči se ne može verovati. Sve glasine koje si čula su tačne. Čezare duboko prezire oca zbog nečuvenih sloboda koje je ovaj sebi dopustio u odnosu s njegovom sestrom još otkad je bila dete. Ali uprkos tome, Čezare sada spletkari sa svojim ocem, pošto Aleksandar predstavlja njegov jedini put do moći. Međutim, Čezare očajnički voli Lukreciju i neće prezati ni od čega kako bi je zaštitio; ima nekih koji kažu da je previše „voli.“ Molim se da ostaneš dobrog zdravlja. Mnogo mi nedostaješ! Nisam to odmah podelila s Katarinom, pošto je i dalje bila veoma zabrinuta zbog don Đovanijeve bolesti. Luka je svakako znao da ne mogu da napustim Ravaldino bez Katarine, koja je svom stricu Ludoviku nedavno poslala pismo sa sledećim rečima: „Ako moram da umrem, onda ću umreti kao čovek, u bici.“ Moj život je, kao i uvek, bio u rukama grofice od Forlija. Čekala sam nekoliko dana, ali dotad je Katarina bila preplavljena radošću zbog toga što je primila prvo pismo od svog muža u kome on kaže da je bezbedno stigao i da je smeštaj odgovarajući, ali i zanimljiv. Njegova poruka namerno je bila vesela i utešna, pa je Katarina, makar jedan dan, zaboravila svoje brige. Blizina San Pjera omogućila je laku i brzu prepisku; Katarina je mogla da čita o onome što je Đovani radio prethodnog dana. Prve nedelje dobijala je njegovo pismo svakog dana; opisivao je svoje tamošnje sapatnike, kao i bazene izgrađene kraj stena i vodopade s mirisom sumpora koji su ih ispunjavali. Druge nedelje, primila je samo dva muževljeva pisma. Oba su bila u vedrom tonu, ali su sadržala manje pojedinosti. Napisala je privatno pismo Đovanijevom lekaru, koji je priznao da je njegov pacijent „doživeo malo pogoršanje“, ali i izrazio nadu u njegov potpuni oporavak. Samo ju je lekarev uverljiv ton zadržao da ne pohita kod Đovanija. Tokom prve polovine treće nedelje nije bilo nikakvih vesti... Sve do četvrtka, kada je, pre praskozorja, Katarina primila hitan poziv od lekara, koji je napisao: „Stanje don Đovanija je krajnje zabrinjavajuće, dođite odmah.“ Katarina se sjuri niza stepenice i hitro uzjaha konja. Po prvi put je nisam pratila; možda zato što sam verovala da se zdravlje don Đovanija nije moglo tako brzo pogoršati; bio je previše mlad i snažan i doskora odličnog zdravlja. Čak je i Lorenco Veličanstveni, koji je bio pogođen najtežim oblikom gihta, poživeo do četrdeset treće godine. Jutro i podne prođoše bez ikakve vesti. Kasno popodne popeh se na grudobran da pogledam na jug i put koji je vodio do San Pjera. Stajala sam tamo do mraka, ali jahača i dalje nije bilo na vidiku. Kada je svanulo novo jutro, osetih kako me obuzima sve veća uznemirenost, pa se ponovo popeh na krov Ravaldina. Bila je sredina septembra; sunce je bilo jako, a povetarac hladan. Nema sumnje da su stražari pomislili da sam izašla malo na sunce, ali sam ostala gore, polako koračala od jednog do drugog grudobrana, i zurila na jug gotovo sat vremena. Najzad spazih crna obličja koja su se kretala putem, dižući prašinu. Kada su se približila, razabrah dva jahača, kočiju i dvoje kola, od kojih su jedna bila natovarena. Iz daljine se činilo da su druga kola prazna. Požurih niza stepenice do glavnog ulaza, gde je još uvek odjekivao topot konjskih potkovica. Dvojica jahača su bila Đovanijevi ljudi, čiji su pogledi bili uprti napred dok su zauzdavali konje da bi sjahali. Kada su predali uzde konjušaru, jedan od njih otvori vrata kočije. Pojavi se Katarina, skamenjenog lica. Kada mi je uhvatila pogled, videh tračak gorkog osećanja koja se, inače, nije moglo primetiti na njenom licu. Nije progovorila ni reč; njeno držanje bilo je upozorenje onima koji bi se mogli usuditi da je uznemire pitanjima. Njeni koraci odzvanjali su dvorištem dok je prolazila pored mene. Konačno se okrenuh da - 251 -

pogledam poslednja kola, koja ipak nisu bila prazna. U njima je bio dugački sanduk napravljen od sveže posečenog drveta.

- 252 -

Trideset drugo poglavlje

Po upokojenju don Đovanija život je svakim danom postajao sve ružniji. Katarina se prepustila tihovanju; nije htela da razgovara o svojoj patnji, čak ni sa mnom, ali je ipak obavljala dnevne poslove s ozbiljnim, napregnutim izrazom lica. Njena jedina želja bila je da sahrani svog voljenog muža u Ravaldinu kako bi jednog dana bila sahranjena s njim. Međutim, Đovanijev brat Lorenco je preuzeo Đovanijevo telo kako bi ga sahranio u crkvi Svetog Lorenca - koju su Medičijevi novčano pomagali - u Firenci, nedaleko od mesta gde se nalazila stara Palata Mediči. Prošao je turobni Božić, a nedugo posle Nove godine stigle su loše vesti; Mletačka republika je potpisala mirovni sporazum s Francuskom, što je značilo da je kralju Luju sada raščišćen put da umaršira u Italiju preko Milana. Došlo je vreme da Katarini pokažem Lukino pismo u kome stoji da je Bordžija stupio u savez s Francuskom sa željom da za sebe prigrabi Forli i Imolu. Vojvoda Ludoviko je bio krajnje uznemiren zbog predstojećeg osvajačkog pohoda Francuske; koliko god pokušavao, Francuzi nisu hteli da pregovaraju s njim, kao ni papa Aleksandar. Izbezumljen, uložio je sav novac koji je mogao u unajmljivanje što više plaćenika i kupovinu artiljerije. Pošto je sada imao malo prijatelja, obećao je Katarini punu podršku. Ona se nije zanosila; francuska vojska bila je jedna od najmoćnijih u Evropi, pa ako Ludoviko stupi u bitku s njom, bolje bi mu bilo ga sreća posluži. Međutim, posle don Đovanijeve smrti, Katarina nije mogla ni na šta da se usredsredi, a kamoli na politiku. Nadala sam se da će je Lukino upozoravajuće pismo možda podstaći na delanje, ali ništa nije preduzela. To se promenilo početkom marta, kada je petnaestak konjanika u Bordžijinim papskim uniformama dojahalo na poljanu preko puta Ravaldina uz zvuk trube. Njihov zapovednik je zahtevao da smesta razgovara s Katarinom i Otavijanom. Njih dvoje se pojaviše na grudobranima. Katarina je mudro odbila da se sretne napolju s njima i da ih pusti u tvrđavu. Umesto toga, naterala ih je da naglas pročitaju papsku bulu56 koju su potpisali papa Aleksandar i sedamnaest kardinala Svetog sabora. „Za grešnu ćerku Katarinu Sforcu i njenog sina Otavijana Rijarija...“ Razbesneh se što čovek poput Bordžije može da optuži moju gospodaricu da je grešna. Zanimljivo, u papskoj buli se uopšte nije pominjao Katarinin brak s Đovanijem, niti njihov sin. Umesto toga, u njoj se lažno tvrdilo da je protekle tri godine Katarina odbila da plati zahtevani godišnji porez papskoj riznici „uprkos stalnim upozorenjima.“ Potom se Katarina kratko, zajedljivo nasmeja. „To je laž!“ U Đirolamovom sporazumu dogovorenom prilikom napuštanja Rima izričito je navedeno da će on nastaviti da prima svoju zapovedničku platu. Vatikan to nikada nije platio, pa je proteklih jedanaest godina Katarini bilo dozvoljeno da svoj porez odbija od tog duga. U stvari, Vatikan je njoj dugovao novac, ali zapovednik zanemari Katarininu primedbu i nastavi da čita. Zvanična papina povelja ili raspis o važnim pitanjima zapečaćen velikim crkvenim pečatom. Isprva je bulom nazivan dvostrani pečat na poveljama vladara i crkvenih poglavara, a kasnije i sama povelja o nekom značajnom pitanju. Danas je to naziv za javnu papinu poslanicu. (Prim. prev.) 56

- 253 -

Takvo buntovničko i drsko ponašanje nateralo je papu Aleksandra da Imolu i Forli preda zapovedniku papske vojske Čezaru Bordžiji. Katarina i njena porodica treba da spakuju svoje stvari i smesta odu, inače će zapovednik Bordžija biti primoran da preduzme vojne mere kako bi zauzeo svoj novi posed. Katarina uze Otavijanovu ruku i povika jasnim glasom: „Ove optužbe su lažne i lako oborive. Recite Njegovoj svetosti papi Aleksandru da ću poslati izaslanika u Rim koji će dokazati da je napravljena greška.“ Bila sam iznenađena njenim odgovorom, ali kada sam načas razmislila, shvatih Katarininu nameru. Pokazala je dobru volju prema sadržaju papske bule, kao da su optužbe bile istinite, i tako naterala Aleksandra da pronađe drugi izgovor, ili da potpuno odustane od lažnih razloga i prizna svoje ogoljeno i nezakonito vlastoljublje. Još važnije, time je zaustavila napad, kupujući vreme. Katarina je smesta unajmila jednog od najuglednijih građana Forlija lekara Dale Selea, koji se osim medicine bavio i pravom i računovodstvom. Već sledećeg dana poslala ga je u Rim; bila je iznenađena i zadovoljna što mu je dozvoljen pristup podacima papske riznice, koji su pokazali da Vatikan duguje Rijariovima šezdeset hiljada dukata. Dale Sele je bio ushićen, a Katarina je odahnula. Međutim, to ništa nije promenilo. Papa je odbio da lekaru dozvoli službeni prijem, a nijedan kardinal u Rimu, uključujući Rafaelea Rijarija i Dela Roverea, nije hteo da primi Dale Selea i sasluša njegovu priču o nepravdi. Kada se pokunjeni Dale Sele vratio, sa sobom je doneo novi izraz koji je bio na usnama svih Rimljana: „Strahovlada Bordžija.“ Papi Aleksandru i njegovom sinu bio je potreban novac za ratovanje, a otkrili su da je ubijanje svojih neprijatelja u Svetom saboru delotvoran način da ga pribave, pošto su imanje i bogatstvo kardinala vraćani Crkvi nakon njihove smrti. A podmukli Rodrigo Bordžija usavršio je otrov koji je ubijao polako, u roku od nekoliko dana, a ne sati, bez vidljivih znakova da je reč o arseniku. Uplašeni Rimljani već su mu dali naziv kantarela. Čak i pre nego što je Dale Sele saznao istinu u Rimu, Katarina je počela da se priprema za rat, preusmerivši sav bol koji je osećala zbog don Đovanijeve smrti u odlučno delanje. Uprkos postojanju pretnje napada Francuza, Milano je i dalje bio jedna od najmoćnijih snaga u Italiji, a Katarina je dobro iskoristila iznenadnu otvorenu podršku svog strica Ludovika Imoli i Forliju. Uzela je od njega svo oružje koje je mogao da odvoji i vrbovala njegove najbolje borce, uključujući svog starijeg brata Alesandra Landrijanija, kao i vrlo poštovanog kaštelana Dioniđija Naldija. Uspela je čak da pridobije i cenjenog plaćeničkog zapovednika Scipija - Đirolamovog sina kojeg je grof dobio pre nego što se oženio Katarinom - prema kome se odnosila kao prema omiljenom rođaku. Unajmila je nepokornog zapovednika iz redova plaćenika, Italijana rođenog u Francuskoj po imenu Đanoto, koji je sa sobom doveo grupu neposlušnih Gaskonjaca; Katarina ih je postavila da zajedno s meštanima rade na jačanju bedema Ravaldina i gradskih zidina. Čak je i Otavijano pobedio svoju lenjost i radio zajedno s ostalima, kopajući tunele i gurajući teška kolica napunjena zemljom. Ipak, Katarina je bila dovoljno mudra da se ne osloni samo na jednog saveznika, iako u to vreme niko nije verovao da bi moćno milansko vojvodstvo ikada moglo biti srušeno. Pored jačanja veza sa svojim stricem, Katarina je poslala poruku u Firencu, tražeći da se sastane s nekim visokim zvaničnikom kako bi razgovarala o savezu. Njen brak s Đovanijem Medičijem i bliske veze s njegovim starijim bratom Lorencom di

- 254 -

Pjerfrančeskom bili su dovoljan dokaz njene naklonosti prema gradu - a postojala je i činjenica da je povlašćenom prodajom ogromnih količina žita glađu pogođenoj Firenci spasla njene građane od gladovanja. U to vreme, Republika je bila toliko zahvalna grofici od Forlija da su je proglasili počasnom građankom. Gde je sada bila njihova zahvalnost? Firenca je i dalje bila saveznik Francuske, pa će zato tokom francuskog napada biti pošteđena. Ako bi se Imola i Forli priključili savezu, i oni bi bili pošteđeni. Ako do toga ne dođe, Firenca je ipak dugovala Katarini vojnu podršku. Postojalo je i pitanje Otavijanove vojne službe u Firenci. Trebalo je pregovarati o sporazumu u vezi sa cenom i uslovima kondote. Prošli su meseci, ali Firentinci i dalje nisu odgovorili. Katarina je poslala još jedno pismo, ali bez uspeha. Najzad, u drugoj polovini jula došao je firentinski izaslanik. Nikolo Makijaveli bio je visok i imao je duge noge i široka ramena koji su još više dolazili do izražaja zbog njegove neobično male, jajaste glave. Zbog njegove uvučene donje vilice sticao se utisak da je čelo bilo izuzetno visoko, posebno zbog proređene kose. Kosa mu je, takođe, bila čudna, podšišana toliko kratko na vrhu glave da se činilo da je obrijana, dok je pozadi i sa strane - gde ju je držao iza ušiju - bila dugačka. Oči su mu bile male i nemirne, a obrve uske i retke; dug, prav nos bio je njegovo najprivlačnije obeležje. Katarina ga je primila u Raju; njena stolica nalik prestolu bila je leđima okrenuta prema velikom prozoru koji je gledao na Apenine. Kada se predstavio uz nevešt naklon, neočekivani izaslanik stajao je pozadi i čekao svoju domaćicu da progovori. Ona to i učini. Takvi susreti obično su trajali nekoliko dana, s mnogo zabave, hrane i pića, ali Makijavelija to izgleda nije nimalo zanimalo. Bio je od glave do pete u crnom, poput sveštenika, sa spojenim rukama u visini struka nalik pažljivom učeniku. Na znak moje gospe, nasuh joj vina u pehar i ponudih don Nikolu, ali on odbi. Posle brojnih neuspešnih pokušaja da neobavezno razgovara sa svojim gostom, Katarina pređe na glavnu temu. „Razgovarala sam mnogo puta s mojim stricem vojvodom od Milana“, reče. „On žarko želi da Otavijanu obezbedi kondotu, te mu je ponudio dvanaest hiljada dukata.“ Firenca je u tom trenutku nudila deset hiljada dukata. „A Njegova milost kaže da će Otavijano pored toga dobiti i brojne počasti.“ Napravi pauzu. „U velikom sam iskušenju da prihvatim tu ponudu, iako Otavijano žarko želi da ide u Firencu.“ „Dobro je“, ljubazno kaza Makijaveli, „imati tako odanu porodicu.“ Stežući naslone za ruke svoje stolice, Katarina se nagnu prema njemu. „I ja bih mnogo više volela da Otavijano ode u Firencu. Međutim, kondota nema značaja za mene ukoliko uz nju ne ide vojna podrška Forliju i Imoli.“ Makijaveli je mirno pogleda. „Pitate li da li Firenca može da vam pošalje ljude i oružje?“ Katarina ga pogleda s blagim podsmehom; navikla je na izaslanike koji su shvatali osetljivost pitanja i fine nijanse značenja, kao i važnost sticanja prijatelja, a ne samo pregovaranja o sporazumu. „Zar to nije razlog zbog koga ste ovde, da razgovaramo upravo o toj temi?“ Makijaveli načas spusti pogled na svoje spojene ruke. „Ovde sam“, reče, „da razgovaram o vojnoj službi vašeg sina u Firenci i njegovoj nadoknadi. Republika mi nije dala ovlašćenje da razgovaram s vama o vojnom savezu.“ Katarina s gađenjem coknu jezikom i povuče se nazad. „Onda bi bilo bolje da što pre dobijete dozvolu“, odvrati. On zausti da odgovori, ali ga Katarina ućutka pokretom ruke.

- 255 -

„Recite vašoj Republici ovo“, kaza. „Imam žito, koje vama treba. Kada Francuzi konačno dođu - bez obzira na njihov savez s Firencom - vaši građani će gladovati ukoliko ne budete dobro snabdeveni. Što se tiče kondote, dvanaest hiljada je beznačajan iznos, s obzirom na to da Otavijano donosi sopstveno oružje i oklop.“ Potom mu dade znak da je razgovor završen i ostavi ga da tumara po Raju u potrazi za nečim što bi ga zabavilo. Prošlo je nedelju dana - dovoljno vremena da Makijaveli dobije odgovor od svoje vlade. Katarina ga pozva na drugi razgovor, ponovo se odenuvši kao kraljica i zauzevši svoje mesto na „prestolu“ ispred najboljeg pogleda na Apenine iz Ravaldina. „Imam dobre vesti", prozbori don Nikolo, čiji je stisnuti, mali osmeh bio malo vedriji nego obično. „Razgovarao sam s našim gradskim većem. S obzirom na činjenicu da ćete snabdeti don Otavijana oružjem i oklopom, zadovoljstvo nam je da mu ponudimo kondotu za platu od dvanaest hiljada dukata.“ „Otavijano će s radošću prihvatiti vašu ponudu“, odgovori Katarina, „pod uslovom da uz to Firenca jamči zaštitu Imoli i Forliju.“ Makijavelijevi obrazi i nos blago pocrveneše. „Ne jamči, Vaša preuzvišenosti. Veće mi nije odobrilo da razgovaram o tome.“ Katarina ustade. „Ako Firenca ne može da odvoji ni ljude ni oružje“, jetko reče, „onda barem može da me uvrsti među svoje saveznike, kako ni Francuzi ni Čezare Bordžija ne bi imali pravo da napadnu moje teritorije.“ Potom izađe iz prostorije, a Makijaveli doviknu za njom: „Videću šta mogu da uradim, Vaša preuzvišenosti.“ Makijaveli je održao reč. Dve nedelje kasnije stigla je vest da je Firenca proglasila Katarinu Sforcu za svog saveznika. Kralj Luj je na to rekao: „Ona je neprijatelj Njegove svetosti pape Aleksandra. Ne mogu da idem protiv papinih želja.“ Aleksandar je podrugljivo na to gledao, istakavši da je takav potez Firence ništavan. Dok smo još bili uzdrmani tim vestima, stigle su još gore od Katarininog strica. Snage Luja XII - više od deset hiljada vojnika - prešle su Alpe i napale Milano, primoravši vojvodu Ludovika da bekstvom sačuva glavu. Moćni Milano sada je bio u francuskim rukama; kocka je bila bačena. Oni koji nisu dobro poznavali Katarinu očekivali su da ona pokupi što više svojih dragocenosti i pobegne; bilo je vremena, pošto se francuska vojska nalazila mnogo severnije od nas, a Bordžija još uvek nije stigao do Romanje. U Firenci bi je srdačno dočekali, i mogla je da ostane tamo sve dok Aleksandar, koji je bio trideset godina stariji od nje, ne bi umro. Uz malo sreće, kardinal Dela Rovere mogao bi konačno da bude izabran za papu i Katarinu vrati na položaj grofice od Forlija. Međutim, za razliku od svog strica, Katarina nije pobegla. Bila je previše ponosna da bi se sagnula pred takvima kao što su Bordžije; uprkos tome, nije htela da izlaže opasnosti svoju decu, posebno voljenog malog Đovanija. Poslala je njega i Čezara u Firencu, gde će se o njima savesno brinuti opatice u samostanu Le Murate. Otavijano je zahtevao da ostane sa svojom majkom. Ipak, brojna kola natovarena Katarininim dragocenostima krenula su put Firence, gde će ih čuvati njen dever. Nekoliko lepih stvari je ipak zadržala: tanku sedefastu bočicu parfema koja je nekako ostala neoštećena i divni oštroperac od toledskog čelika koji joj je pre mnogo godina poklonio Rodrigo Bordžija. I ja sam poslala nekoliko dragocenih stvari u Firencu, ali s mnogima nisam mogla da se rastanem: Fićinovom knjigom koju mi je poklonio don Đovani, trijumfalnim kartama i

- 256 -

svim pisanijama mog brata Matea, uključujući dnevnik, magične dijagrame i tajanstveni smeđi prah. Kao da sam mogla da prizovem anđela posle svih ovih godina, sada kada je sve bilo izgubljeno. Kao da bi se anđeo obrušio s nebesa i sve nas spasao. Lišen svog lepog nameštaja presvučenog brokatom i somotom, tepiha, slika i tapiserija, Raj je delovao ogoljeno i avetinjski; naši glasovi odbijali su se o gole zidove i podove. Nestali su zvuci dečjeg smeha i šuškanja posluge; umesto njih, čula se dreka zapovednika na vojnike koji su vežbali dole u zidom opasanom dvorištu. Katarina je otpustila sve sluge u domaćinstvu koji su izrazili strah od predstojećeg napada i naložila mi da prebacim svoje stvari gore u njenu spavaću sobu, gde sam spavala pored nje. Dotad je zima već bila na pragu, a sivo nebo i neprekidna kišica samo su doprinosili našem mračnom raspoloženju. Kasno jedne noći, nekoliko sati pre praskozorja, probudi me silovita oluja; shvatih da Katarina nije u krevetu pored mene. Tiho je pozvah, ali ne dobih nikakav odgovor. Zabrinuta, upalih svetiljku. Nije bila u spavaćoj sobi, pa ustadoh i bosonoga krenuh hladnim kamenim podovima Raja u potragu za njom. Nagonski, pođoh uskim, zagušljivim hodnikom koji je vodio do nužnika. Katarina je noću skoro uvek koristila posudu za nuždu, posebno po hladnom vremenu, a ja sam navikla da je svakog jutra praznim u nužniku, bacajući izmet, koji bi pao nekoliko spratova niže u nužničku jamu. Međutim, ove noći je očigledno bilo drugačije. Kada sam se približila otvorenim vratima, videh svetlost svetiljke. Zapuših nos zbog smrada i zavirih unutra da nađem Katarinu. Bila je toliko zaokupljena onim što je radila da nije čula kako dolazim. Na kamenoj klupi, koja je bila najudaljenija od otvora gde se obavljala nužda, stajala je svetiljka kraj plitke činije s vrlo malo tečnosti. Pored činije se nalazilo parče pergamenta na bakarnom tanjiru, a pored pergamenta je stajala divna sedefasta bočica zatvorena zapušačem. Osim očiju i čela, Katarinino lice bilo je pokriveno starim vunenim šalom; na rukama je imala debele, kožne jahaće rukavice. Ona pažljivo umoči parče kučine veličine novčića u tečnost, a zatim, brzo radeći da ne bi kanulo, pređe kučinom preko pergamenta, i sačeka da tečnost bude upijena. „Otrov“, nagonski izbrbljah, naglo shvativši šta je u pitanju. Bila sam zbunjena činjenicom da je zadržala tako lepu stvar umesto da je pošalje odavde. Katarina namerno vrati kučinu u tečnost, pa se okrenu, mršteći se. Njene reči bile su prigušene, ali su joj pokreti bili sasvim jasni: nisam smela ništa da diram, i morala sam smesta da odem. Vratih se u krevet. Kada je najzad došla, nije imala šal i rukavice - koje je verovatno bacila u nužničku jamu - a u ruci je držala zapušenu sedefastu bočicu. Uđe u orman da je stavi na dno jednog od dva preostala kovčega. Po njenom nalogu, posuh vodom iz vrča njene ruke, koje je držala iznad lavora. Kada ih je obrisala, ponovo postavih pitanje. „To je bio otrov, zar ne, gospo?“ U mom glasu bilo je neodobravanja. Katarina prebaci noge na krevet i pokri se. „To mi je pre mnogo godina poklonio Rodrigo Bordžija“, kaza kao da iznosi činjenicu, „jednostavno mu vraćam poklon... Samo bez bočice.“ Napravi pauzu. „Pergament se suši na tanjiru u nužniku. Nemoj ih dodirivati - mogu da te ubiju. Kada sve bude spremno, sama ću se time pozabaviti. Hoćeš li da ugasiš svetiljku?“

- 257 -

„Dakle, nameravate da ubijete papu.“ Činilo se da je to bezuman, nezamisliv čin... Pa ipak, znajući da je papa Rodrigo Bordžija, to mi nije delovalo tako zapanjujuće. Moja gospa sleže ramenima. „Nazovi to preventivnim ratovanjem.“ „Ali ako vas uhvate, ubiće vas!“ „Molim te“, izusti, zgađena. „Ionako nameravaju da me ubiju. Osim toga, koja je razlika između toga da mačem odrubim glavu Čezaru Bordžiji i ovoga? A sada ugasi svetiljku!“ Podigoh staklenu kuglu svetiljke i ugasih plamen palcem i kažiprstom, pa se zavukoh pod čaršafe. Dok sam ležala budna i slušala oluju, polako je izbledela užasnutost onim što je moja gospodarica nameravala da uradi. Pomislih na sve kardinale koji su umrli od Bordžijine ruke, kao i na hiljade nedužnih koji će umreti u Romanji, samo da bi se utolila Bordžijina gramzivost. Odjednom, ubistvo je delovalo kao nešto dobro - i neophodno - a Katarina kao junak. Kada se pergament osušio, Katarina stavi dva para dugačkih kožnih rukavica i napisa pismo Njegovoj svetosti, moleći za milost i tražeći nagodbu. Potom utisnu svoj pečat na vosak i obmota pismo somotom skerletne boje - koja je bila obeležje ponosnih Sforci. Sve to stavi u lepu kutiju od kedrovine i posla s glasonošama u Rim. Pokušaj ubistva nije se dobro završio; videvši drvenu kutiju, i znavši da ju je poslala Katarina, papa Aleksandar nije hteo da je otvori, a ljude koji su je doneli smesta je bacio u tamnicu Anđeoske tvrđave. Vođa grupe iz Forlija odmah je sve priznao. Pred kraj novembra u Rimu su održane misa i javna proslava u znak zahvalnosti Bogu što je spasao Njegovu svetost od podmuklih ubica iz Forlija. Na trgu ispred crkve Aleksandar se obratio javnosti - i posebno Republici Firenci, koju je upozorio da će se suočiti sa „strašnim posledicama“ ako „prokletoj ćerki“ pruži ikakvu dalju podršku. Čezare i njegov otac sada su imali dobar razlog da nemilosrdno progone groficu od Forlija i kazne je onoliko okrutno koliko žele. Katarina nikada nije porekla odgovornost.

- 258 -

Trideset treće poglavlje

Stigao je decembar, a s njim i Čezare Bordžija sa svojih petnaest hiljada vojnika. Odjahao je s petsto Švajcaraca u obližnju Imolu, čiji je upravnik grada dobrovoljno otvorio gradske kapije; posle nekoliko minuta od Bordžijinog dolaska, grad je bio njegov... A posle još nekoliko minuta, građani su zažalili. Zastrašujući Švajcarci odmah su počeli da pljačkaju grad dok je Čezare naredio da mu dovedu najlepše žene Imole. Glasina kaže da ih je sve silovao - svake noći drugu - i držao kao robinje dok mu ne bi dosadile. Međutim, tvrđava u Imoli se nije predala. Njen kaštelan Dioniđi Naldi bio je bezrezervno odan Katarini i danima je odbijao napade Čezarove vojske, uprkos činjenici da je bio ranjen u glavu. Poslao je pismo kontesi, pitajući je da li sme da se preda pošto je bio suočen s neminovnim porazom; Bordžiju je toliko zadivila Naldijeva odanost da su njegovi vojnici otpratili ranjenog kaštelana kući. Kada je primila vest da je grad pao, Katarina je poslala svog najstarijeg sina Otavijana u Firencu kod njegove braće; mladić se malo bunio, ali je onda brže-bolje otišao pre nego što je Bordžijina vojska stigla u Forli. Nije se samo on uplašio vojske koja se približavala. Sledećeg dana dvojica gradskih zvaničnika zatražila su prijem kod Katarine u Ravaldinu. Ona im je to odobrila, očekujući da dobije obećanje od svojih građana da će je braniti; umesto toga, obaveštena je da i Forli namerava da otvori svoje kapije Čezaru. Kada ih je kontesa pritisnula s namerom da promeni njihovo mišljenje, zvaničnici su priznali da je Lufo Numai bio najglasniji u nagovaranju građana Forlija da se predaju. Očigledno da je Numai bio odan onom ko je imao najveću vojsku. Besna Katarina okrenu top prema Numaijevoj palati, ali bio je sumrak, pa nismo mogle da vidimo da li je palata pogođena. Dok smo stajale pored tobdžija i posmatrale kako se sumporni oblak rasipa u vazduhu, Katarina se okrenu ka meni s izvesnom hitnošću. „Hajde“, izusti. Pratila sam je nazad do Raja, gde se, na njen zahtev, ogrnuh svojim najtežim vunenim ogrtačem i obukoh čvrste čizme. Sa svetiljkom u ruci, ona uđe u ormar i stade da kopa po kovčegu, u kome je bila sakrivena sedefasta bočica; izvadi veliki crni ključ, pa mi dade znak da je pratim niz hodnik koji je vodio do nužnika. Na polovini hodnika kleknu i pređe rukom preko tamne drvene oplate na zapadnom zidu. Začuh jedva čujno škljocanje i zapanjeno se zagledah u tajni prolaz koji se ukaza pred nama u zidu. Poput Katarine, nagnuh se prema otvoru i osetih smrad nužničke jame i memle. Ona podiže svetiljku prema praznini, otkrivši uzak, naizgled, vrlo dubok tunel koja se spuštao naniže; na jednoj strani plesnivog kamenog zida nalazile su se metalne prečage. Katarina stavi svetiljku na pod, pa se oprezno spusti u tunel, uhvativši se za prvu prečagu i stopalima pronašavši niže postavljene prečage. „Ovde postaje teško“, prozbori. „Skupi skute i pazi da se ne sapleteš o ogrtač. Hladno je, ali je lakše bez rukavica. Samo se spuštaj prečagama i prati moj glas.“ Ubrzo joj nestade glava. Udahnuh i uđoh u otvor. Metalne prečage bile su klizave i ledene na dodir; morala sam da ih stežem svom snagom da ne bih izgubila ravnotežu. Što smo se dublje spuštali, postajalo je sve mračnije i više sam osećala resku hladnoću i smrad.

- 259 -

Posle nekoliko mučnih minuta začuh Katarinin glas: „Na dnu sam. Spremi se da siđeš s prečaga. Biću odmah iza tebe da te uhvatim. Ne brini, nećeš pasti.“ Pokušah da stavim stopalo na sledeću prečagu, ali dole je bio samo kameni zid. Osetih Katarinine ruke na struku i, udahnuvši radi ohrabrenja, pustih se. Đonovi mojih čizama gotovo odmah dodirnuše čvrsto tlo. Nagonski se nasmejah. „Tiše“, upozori me Katarina. „Vojnici mogu da nas čuju.“ Okrenuh se ka njoj. Oči su mi se navikle na pomrčinu, što je bilo dovoljno da razaznam njeno obličje, ali ne i crte lica. Činilo se da se nalazimo u otvoru između zidova tvrđave i da stojimo na ogoljenom tlu; moj nos mi kaza da je nužnička jama vrlo blizu. „Sada se okreni nalevo i idi napred dva koraka.“ Učinih tako i gotovo se sapletoh o nešto što je ličilo na drvena podna vratanca. Katarina spusti ruku preko moje i povede me do ručke od kanapa. Vratanca se otvoriše, ali ništa ne videh u potpunom mraku. „To je tunel“, šapnu mi na uvo. „Prošla sam sinoć kroz njega dok si ti spavala, samo da bih proverila da li je još uvek prohodan. Vodi iza gradskih zidina sve do jednog maslinjaka. Moraš da ideš, Dea. Za dan ili dva, vojske će marširati ulicama Forlija. Mogu da uredim da te ujutro čeka konj u maslinjaku. Želim da odeš u Firencu i odgajaš malog Đovanija za mene.“ Pomislih na Firencu i iznenada se zapitah da li je Luka možda tamo. Međutim, nešto se pobuni u meni, nešto ludo hrabro i tvrdoglavo kao Katarinino odbijanje da preda Ravaldino Bordžijama. „Ne“, izustih. „Moraš! Mog sina mora da odgaja neko kome verujem.“ „Vi treba da ga odgajate, a ne ja“, nepokolebljivo rekoh. Usledi tišina. Nisam mogla da vidim Katarinino lice, ali sam mogla jasno da zamislim bes na njemu. „Koliko puta moram da kažem da se neću predati!“ prosikta. „Ja sam Sforca, poput svog oca i umreću časno - od vlastite ruke ako je potrebno - ali neću se predati Bordžiji!“ „A ako postoji nešto treće?“, prošaputah. Ona zanemari moje pitanje. „Dea, naređujem ti da ideš.“ „Katarina", nepopustljivo rekoh, „kažem vam da neću. Možete me kazniti zbog moje drskosti, ali i ja moram da se povinujem nagonima srca.“ Potom se okrenuh, napravih dva koraka, dohvatih prečagu i počeh da se penjem. Te noći Katarina mi više nije rekla ni reč, niti je primećivala moje prisustvo naredna dva dana; umesto toga, odvela je svog sekretara Đovanija di Kazalea u krevet, primoravši me da spavam dole u mom sobičku ili u njenom ormanu. Naravno, imala je opravdan razlog da bude zlovoljna: naše uhode otkrile su da su gradski oci Forlija potpisali sporazum o predaji grada Čezaru Bordžiji. Devetnaestog decembra 1499. godine građani Forlija otvorili su gradske kapije, pa je Čezare Bordžija, vrhovni zapovednik papske vojske i vojvoda od Valensa, projahao ulicama iza odreda od petsto Švajcaraca. Katarina, njeni zapovednici i ja smrknuto smo posmatrali s bedema, pokušavajući da nakratko vidimo onoga koga su zvali Valentino. Usled udaljenosti i jake ledene kiše nismo mogle da mu vidimo crte lica, ali prepoznadosmo ga po zlatnom pokrivaču na njegovom vrancu i počasnoj gardi koja ga je okruživala. Zbog nevremena, svega nekoliko meštana je došlo da posmatra, pa su ulice bile gotovo prazne. Ne želeći da paradira gradom po tako lošem vremenu, Bordžija odjaha pravo do palate Lufa Numaija - što natera Katarinu da

- 260 -

opsuje poput svojih vojnika. Njegova vojska produži dalje i ulogori se na poljima istočno od Ravaldina. Do smiraja dana, kiša je postepeno prestala da pada, ostavivši grad pokriven poledicom. To nije bilo dovoljno da obeshrabri Čezarove vojnike, koji nisu dugo čekali da napadnu bespomoćne građane; vrisci i povici prolamali su se čitave noći. Za razliku od svojih ljudi, Čezare je odlučio da strpljivo sačeka povoljan trenutak, izigravajući prosvećenog hrišćanskog osvajača, i zadržavajući vatru u sebi sve dok ne budu prošli praznici. Nije bilo sumnje da će ih provesti u raskoši Numaijeve palate. Do Badnje večeri, Bordžijina vojska je postavila artiljeriju na daljoj obali jarka; donekle oraspoložena, Katarina mi je oprostila to što sam odbila da odem. Činilo se da se konačno pomirila s onim što joj je namenila sudbina, a tokom božićnih praznika bila je čudnovato vesela. Nisam mogla isto da kažem za sebe. Činjenica da sam sada bila zarobljena unutar tvrđave ispunjavala me je nespokojem koji me je pritiskao, pa i osećajem da postoji nešto što treba da uradim pre nego što umrem. Kada je pao mrak, Katarina i svi njeni savetnici sedeli su u velikoj trpezariji Raja. U kaminu je vatra toliko buktala da sam počela da se znojim čim sam ušla u prostoriju. Pošto nije mogla napolju da iseče božićno drvo kao što je nalagao milanski običaj, Katarina je naslagala visoku kamaru drva na ognjištu kako bi vatra gorela čitave noći. To je bilo jedino vidljivo praznično obeležje. Pomislih na svoje poslednje Badnje veče u Milanu, neposredno pre nego što je vojvoda bio ubijen i iznenada osetih tugu. Ovo Badnje veče nije moglo biti isto. U Raju, za teškim trpezarijskim stolom, za kojim je moglo da sedi sto ljudi, bilo je tek njih desetak; svi su sedeli na tvrdim drvenim stolicama za delom stola najbližem kaminu. Sve njih sam, osim Katarine, vrlo slabo poznavala: njenog ljubavnika riđokosog Đovanija di Kazalea; njenu polubraću Alesandra i Frančeska Landrijanija; savetnika don Antonija; njenog omiljenog zapovednika Bernardina da Kremonu; Đirolamovog vanbračnog sina, gorostasnog i mišićavog Scipija; i ratnikapesnika sanjalačkog pogleda poznatog samo kao Marulo. Sedela sam između don Antonija i Scipija, i smešila se s ostalima, iako sam mislila na sjajne pevače vojvode Galeaca i kako smo ih slušali u Boninoj odaji onog dana kada je jedan kamen ispao iz ognjišta i rasuo pinjole koje su se pekle nad plamenom. Katarina održa prvu zdravicu večeri; vojvodi Ludoviku, koji je - poletno i vedro objavi ona svojim gostima - već okupljao veliku vojsku da ponovo zauzme Milano; a kada se bude vratio tamo, poslaće nekoliko bataljona u Forli. To izazva povike odobravanja. Pred nas su na stolu bile postavljene tri pečene guske, poslužavnik s kestenjem - koje je bilo obavezno na božičnoj trpezi - i ušećerenim bademima. Kada je sve to pojedeno, pozvani su muzičari - svi iz redova vojnika. Dvojica frulaša i trojica bubnjara svirali su s takvim žarom da je pod ispod mojih stopala podrhtavao. Katarina, naravno, zgrabi Di Kazaleovu ruku i odvuče ga od stola na prazan deo mermernog poda; smesta žustro zaplesa poskočicu saltarelo; pošto je bilo vruće, lice joj ubrzo pocrvene. Pre nego što je Scipio mogao da se okrene i pozove me na ples, ustadoh i doviknuh Katarini: „Vaša preuzvišenosti, potreban mi je svež vazduh.“ Nisam sačekala da čujem njen odgovor, već pohitah predvorjem do vrata koja su vodila napolje, gde je vazduh bio prijatan i hladan. Ne razmišljajući, potrčah uza stepenice na krov, naslonih se na ledeni kamen grudobrana i pogledah dole na Forli.

- 261 -

Na drugoj strani jarka, sjaj mesečine se odbijao od dugačkih cevi Bordžijine artiljerije. Iza njih, svetiljke su osvetlile prozore većih kuća u gradu. Začuh jedva čujne božićne pesme i pijane povike - na francuskom, nemačkom i italijanskom - zavojevačkih vojnika. Međutim, sve to je bilo gotovo zaglušeno smehom i pevanjem više stotina pijanih plaćenika ispod mene, kao i živahnom muzikom iz Raja. Ostadoh tamo dok nisam počela da drhtim, a tada nevoljno krenuh nazad prema odajama svoje gospodarice. Dok sam silazila poslednjim delom stepeništa, sretoh Katarinu koja je išla meni u susret; kao i ja, pošla je bez ogrtača. Blago se smešila, ali su joj oči odavale izvesnu gorčinu i pomirenost sa sudbinom. „Dođi“, nežno prozbori. „Želim da ti dam poklon.“ „Ali ja nemam ništa da vam dam“, kazah. „Već si mi sve dala“, odvrati ona. Uđosmo u njenu praznu spavaću sobu. Ona priđe ormaru i izvadi običnu drvenu kutijicu, veličine pola njene šake, pa sede na ivicu madraca i pokaza mi da učinim isto. Nije sačekala da ja otvorim kutijicu, nego izvadi ono što se nalazilo unutra: tanak i jednostavan zlatni lanac s kojeg je visio obični zlatni medaljon u obliku srca. Bila sam zbunjena poklonom, ali joj se svejedno učtivo zahvalih. Držala ga je izvan mog domašaja. „Samo gledaj“, reče. Na privesku je postojala sićušna reza na bočnoj strani srca. Ona je pritisnu palcem i medaljon se naglo otvori. Unutra se nalazio uredno presavijeni tanki papir. „Nemoj nikada otvarati ovo ukoliko ne nameravaš da ga koristiš“, upozori me. „Stavila sam prah u papir da se ne bi prosuo kada se medaljon naglo otvori. Može se uzeti s vinom, ako se ukaže prilika. U slučaju krajnje nužde, papir se može lako progutati.“ Glas joj postade poverljiv. „U pitanju je velika doza. Trebalo bi prilično brzo da ubije.“ Sklopih ruke u krilu i zagledah se u parče papira bezopasnog izgleda. „Kantarela“, izustih. Katarina klimnu. „Čezare Bordžija me nikada neće zarobiti“, kaza. „Ili ću poginuti u bici ili ću upotrebiti ovaj dar njegovog oca.“ Zatvori medaljon uz škljocanje, otkopča lanac i stavi mi ga oko vrata; potom se pomeri unazad i stade da mu se divi s blagim, neveselim osmehom. „I ja imam jedan. Hoćeš li da mi pomogneš da ga stavim?“ Bila sam odveć zapanjena da bih se pobunila, pa sačekah dok nije donela svoj iz ormara. Dok sam prikopčavala lanac i nameštala ga oko nežne kože njenog vrata, ruke mi zadrhtaše. „Ne smete to učiniti, gospo.“ „Ako budem zarobljena, hoću. Da li bi radije gledala kako me Čezare Bordžija siluje i muči? Odvlači nazad u Rim i osuđuje na još goru sudbinu?“ Okrenuh lice u stranu na tu pomisao. „E sad“ tiho reče, „Badnje je veče. Hoćemo li makar još jednom da pročitamo karte da vidimo šta nam donosi Nova godina?“ Uprkos tome što mi se steglo grlo, klimnuh glavom i izvadih karte iz mog kovčega. Kada sam sela na madrac i odmotala crni svileni šal koji je držao špil, pređoh rukom preko pohabane gipsane presvlake na kartama i pomislih na svoju majku. Zapitah se ko će uzeti karte nakon moje smrti. Nečujno se pomolih anđelu, koji mi nikada nije delovao udaljenije. Blagoslovi ove karte i učini da moje reči budu istinite. Potom otvorih oči i sačekah dok me nije proželo ubeđenje; nisam gledala samo Katarininu sudbinu već i svoju. Promešah karte, polako, promišljeno i postavih špil između nas. „Presecite ih, gospo.“ Ona ih preseče na tri hrpe, izvadi tri karte s vrha treće hrpe i spusti ih ispred mene.

- 262 -

Prva karta bila je - kao što smo obe znale da će biti - Kula, s božjim zlatnim gromom. Nisam videla Babilonsku kulu, nego sam razoreni Ravaldino, pretvoren u kišu nazubljenog kamenja. Obe smo ćutale; dobro smo znale značenje ove karte. Okrenuh drugu kartu, poželevši tračak nade, koji se i ukazao: Devetka štapova. Bila je to karta jednostavnog izgleda: devet zlatnih štapova raspoređenih na beloj pozadini oivičenoj zelenilom. „Snaga“, kazah. „Šta god vas bude snašlo, gospo, imate snage da izdržite. Ovde postoji uspeh, uprkos svim izgledima.“ Nisam izgovorila sve što mi je nagon nalagao - da je ovo snaga dovedena do granice izdržljivosti i pobeda po cenu žrtve. Pogledah kartu sa strepnjom, ali zadržah miran izraz lica. Katarina ozbiljno klimnu i stavi prst na usne. U tišini okrenuh treću kartu. Na licu karte bila je slika čoveka koji je visio naopačke s vešala za čije uže mu je bio vezan nožni članak. Njegova slobodna noga bila je savijena u kolenu i prekrštena preko druge noge, pa mu je telo dobilo oblik arapskog broja četiri okrenutog naopačke. „Obešenik“, prošaputah. Ni ovu kartu nije trebalo objašnjavati. Oči mi se iznenada napuniše suzama. Katarina to primeti i stavi ruku na moju podlakticu da me uteši; sigurno je pomislila da sam videla njenu smrt. Udahnuh da se saberem. „Ovde postoje dve moguće sudbine“, najzad rekoh. „Izbor je na vama, gospo. Koju god izaberete, imate snage da izdržite.“ Tek tada zajecah. Katarina me zagrli; zajedno smo plakale kao sestre. Katarina je te noći otišla u trpezariju da pleše i nije se vratila sve do prvih sati božićnog jutra. U zoru se tiho iskradoh iz kreveta i, dok sam se oblačila u mračnom ormaru, odlučih da nađem zbirku Fićinovih zapisa u kožnom povezu koju mi je velikodušno poklonio don Đovani. Uputih se s knjigom u trpezariju Raja, nadajući se da ću tamo pronaći nešto da doručkujem. Međutim, prostorija je bila prazna, a vatra svedena na hrpu belog pepela; u celoj tvrđavi je bilo tiho kao na groblju. Nekoliko mirnih sati čitala sam reči Marsilija Fićina u vezi s dušom, Bogom, poretkom na nebesima i pravilnom primenom magije, koja treba da donese prosvetljenje čovečanstvu. Ostala sam potpuno zadubljena u čitanje sve dok me prigušen zvuk glasnikove trube ne vrati u stvarnost. Zatvorih knjigu i pohitah gore do bedema s kojeg se pružao pogled na jarak. Zagledah se dole. Na obali, ispred sopstvenog topa i pored trubača u uniformi, na ratnom konju je sedeo zapovednik papske vojske. Čezare Bordžija nosio je crnu somotsku tuniku s debelim umetkom od naboranog belog satena na grudima i oko vrata i crni somotski ogrtač ukrašen debelom zlatnom trakom i obrubljen hermelinom. I beretka mu je bila crna, s velikim belim perom koje se pomeralo na vetru. Ostavljao je utisak sušte elegancije. Najzad mu videh lice: usne su mu bile pravilne ali male, profil prilično ravan, a vilica predugačka. Međutim, te nepravilnosti bilo je lako zanemariti zbog njegovih prelepih tamnih očiju, čiji su spoljni krajevi bili blago iskošeni naviše; kapci su mu bili oivičeni trepavicama crnim i gustim poput kajala. Obrve su mu bile lepo izvijene, još više ističući njegove oči. Obrazi su mu bili mršavi i lepo izvajani, a nos prav, savršene širine i dužine.

- 263 -

Njegova ravna kosa u boji crnog ćilibara padala mu je do ramena. Imao je uredno potkresanu jareću bradicu i tanke brkove u pariškom stilu. Ako je grofica od Forlija bila lepa, onda je Čezare Bordžija sigurno bio privlačan. „Dovedi svoju gospodaricu“, viknu on. Dojurih do spavaće sobe i zatresoh Katarinu da je probudim; čim je čula reč Bordžija, ona skoči na noge. Brzo je odenuh u haljinu koju je nosila prethodne noći i pokrih joj razbarušenu kosu velom. Nije prošlo ni deset minuta od Čezarovog dolaska, a grofica od Forlija izađe na bedem, izgledajući mirno i izuzetno samouvereno. Iako je bilo hladno, nije htela da nosi ogrtač; želela je da Čezare vidi kako je ona i dalje vitka i snažna, nadasve privlačna. Kada je istupila napred da pozdravi Bordžiju, ostadoh pozadi. Katarina pogleda dole, a obrve joj se malo podigoše kada je uočila naočitost mladog Bordžije. Raširi usne u osmeh. „Dobro božićno jutro, Vaša milosti“, povika, a Bordžija uzvrati: „Blagosloveni vam bili božićni praznici, gospo Katarina.“ Glas mu je bio dubok i zvonak, pa ga je i pored vetra bilo lako čuti. Katarina ponovo malo podiže obrvu na izrečenu uvredu. Obratila se Bordžiji kako dolikuje, uvažavajući njegovo zvanje vojvode, dok on to nije učinio, obrativši joj se kao običnoj građanki. „Gospo“, doviknu Bordžija, „donosim vam dobre vesti na božićne praznike. Budući da je širokogrud čovek dobre volje, papa Aleksandar želi da vam ponudi ruku prijateljstva. Naložio mi je da opozovem opsadu i bezbedno vas sprovedem do Rima.“ Katarina stade na ivicu kamena ispod koga se nalazio vrtoglavi ponor. „Kako velikodušno od Njegove svetosti! Verujem da ste mu objasnili kako sam veoma srećna ovde u Forliju i da stoga moram to da odbijem.“ Bordžijin osmeh načas izblede, ali se on brzo sabra. „Gospo“, povika, „Forli vam zakonski više ne pripada. To je cena pokušaja da ubijete papu. Ipak, nemam želju da naudim ženi vaše hrabrosti i lepote, kao ni Njegova svetost, koja je zbog svoje pobožnosti spremna da vam oprosti. Umesto toga, pozivamo vas da se podvrgnete zakonu.“ Katarinin osmeh iščeze dok je vikala: „Ne priznajem zakone kada postanu oružje u rukama zlih ljudi!“ „Niste pri sebi, gospo“, smireno odgovori Bordžija, „što je i razumljivo, s obzirom na vaš krajnje nepovoljan položaj. Verovatno je teško kada znate da u Ravaldinu imate samo devetsto ljudi, dok ja raspolažem sa petnaest hiljada. Predajte se, a Njegova svetost i ja vam jamčimo da vam niko neće nauditi. U stvari, u duhu prijateljstva velikodušno vam nudimo da sa vašom decom dođete u Rim, gde ćemo vam dodeliti imanje i veliki redovan prihod.“ Katarina nije bila zainteresovana. „Ako vam se predam, Vaša milosti, činićete sa mnom kako vam je volja. Vaše reči su bezvredne.“ „To nije istina!“ odvrati Bordžija. „Istorija je puna vladara koji su mudro izabrali da se predaju i potom lagodno živeli. Zar ne želite da gledate vaše sinove kako izrastaju u vladare? Ili ćete ih osuditi da umru pred vašim očima?“ Katarina pocrvene. „Voleli biste da znate da li su moji sinovi ovde sa mnom, zar ne? Tačnije, vojvodo, istorija pokazuje da dela hrabrih odolevaju vremenu, dok su kukavičke smrti brzo zaboravljene. Ja sam poput svog oca. Nisam glupa, niti se plašim da umrem.“ U svojoj plahovitosti ona se toliko nagnula preko ivice bedema da joj priđoh i, radi sigurnosti, čvrsto uhvatih za ruku.

- 264 -

„I ja sam poput svog oca“, odgovori Čezare, s prizvukom nestrpljenja u glasu. „Kunem se porodičnim imenom da, ako mirno pođete sa mnom, niko u Ravaldinu neće biti povređen. Čak ni vaša lepa dvorska dama, koja je, čini se, prilično razborita.“ Nasmeši mi se; postojalo je nešto uznemiravajuće poznato u njegovom vučjem osmehu. „Ne biste želeli da ona umre - ili da je zadesi nešto još gore, je li tako?“ Obrati se meni. „Kako se zovete, dražesna damo?“ „Dea“, nepromišljeno odgovorih pre nego što me Katarina gurnu u stranu. „Dea“, ponovi on za sebe, smešeći se. „Nadam se, Dea, da ćemo se uskoro upoznati.“ „Zaklinjite se u ime Bordžija koliko god želite!“, viknu Katarina. „Ali samo budala ili bezumnik može da veruje na reč nekome ko nosi to ime!“ Tako se susret okonča. Katarina se okrenu i odvuče me u svoje odaje. Božić je prošao; sledećeg dana slavio se Sveti Stefan, a primirje se nastavilo. Iako su se skoro svi vojnici već drugi dan zadovoljno odmarali od kontesine opsednutosti uvežbavanjem, Katarina me je napustila, otišavši da razgovara o „vojnom rasporedu“ s jednim svojim savetnikom. Vratila se posle sat vremena s blagim, samozadovoljnim osmehom na usnama. Malo pre podneva ponovo se začu truba ispred zidina Ravaldina; kao što je običaj nalagao, zapovednik papske vojske ponovo je došao da ponudi mir. Ovog puta Katarina nije žurila da se vidi s Bordžijom; kada se konačno popela do grudobrana i pogledala dole u posetioca, sačeka da on prvi progovori. „Pozdravljam vas, gospo“, veselo povika Bordžija, veštim pokretom skinuvši kapu s perom i poklonivši se nisko u sedlu. „Verujem da ste uživali u blagoslovenom Božiću.“ „Pozdravljam vas, Vaša milosti“, ljubazno odvrati Katarina. „Jeste li se dozvali pameti i naredili vašim ljudima da se povuku?“ Vojvoda se iskreno nasmeja na tu primedbu. „Nisam još.“ Njegovo držanje postalo je malo ozbiljnije, mada mu je ton ostao vedar. „Osećam da je potrebno pojasniti moju jučerašnju ponudu. Kao što znate, veći deo mojih snaga čine pripadnici francuske vojske koji su, pre svega, odani kralju Luju. Dugo sam razgovarao o vašem položaju s nastojnikom Dižona, koji je član moje pratnje. On ima dužnost da se pobrine da se prema pripadnicima kraljeve vojske i svim ratnim zarobljenicima postupa u skladu s francuskim zakonom. „Svesni ste, gospo, da po francuskom zakonu žena ne može da bude ratna zarobljenica? Ako biste se stavili pod zaštitu nastojnika, njegova je dužnost da vas štiti sve dok se ne domognete sigurnog položaja. „Učinite to, i ja ću se postarati da bezbedno stignete u Rim - ili negde drugde, ako tako želite.“ Grofica od Forlija zamišljeno nakrivi glavu i posle nekoliko trenutaka odgovori: „Ako želite da stavim život u vaše ruke, onda uradite to isto za mene. Dođite do kapije. Narediću da se spusti pokretni most kako biste mogli da uđete u tvrđavu i razgovarate sa mnom o svim pojedinostima vašeg predloga. I neka vaš trubač ode da pozove nastojnika Dižona. Volela bih da razgovaram s njim o tom pitanju. Ako biste vas dvojica bili spremni da potpišete sporazum...“ ωωω.cяσωαяεz.σяg Zaćuta, jer je njene reči zaglušio Bordžijin neobuzdani smeh; on se smejao zabačene glave, a pljesnu se i po butini, zbog čega njegov konj uznemireno frknu. Kada se sabrao, doviknu: „Gospo, ponoviću otprilike ono što ste juče rekli. Ja sam poput svog oca i nisam glup. Ne sumnjam da biste bili vrlo zadovoljni kada biste me namamili samog u vašu tvrđavu!“

- 265 -

Katarinini obrazi pocrveneše. „A vi biste, vojvodo, bili vrlo zadovoljni da me izmamite iz nje. Moja ponuda je učinjena u dobroj volji. Ako kažem da vas neće snaći nikakvo zlo, onda ćete zaista biti bezbedni. Vaša nespremnost da mi verujete pokazuje da se vama ne može verovati.“ Čezaru nestade osmeh s lica. „Gospo Katarina, nisam nameravao da vas uvredim. Ali bilo bi budalasto od mene da vam pružim takvu prednost. Opkoljeni ste, bez nade za spas. Došao sam da vam ponudim život umesto smrti.“ Katarina iznenada zameni svoju ozlovoljenost koketiranjem. „Hoćete li barem doći do pokretnog mosta? Izaći ću napolje da razgovaramo. Nemoguće je voditi tako osetljive političke pregovore naizmenično se dovikujući.“ Čezare se nasmeja. „Gospo, da sam ja u beznadežnom položaju poput vašeg, pokušao bih da namamim svog neprijatelja u tvrđavu. Ali uveravam vas, moji ljudi bi nastavili opsadu, bio ja vaš zatvorenik ili ne bio.“ „Nemojte biti tako sigurni, Vaša milosti!“ Katarina se osloni dlanom o bočnu stranu grudobrana i opasno se nagnu napred. „Ponudila sam znatnu količinu novca svakome ko vas dovede meni, živog ili mrtvog!“ „Znam za vašu ponudu“, mračno odvrati Valentino. „Ponudio sam deset puta više za vašu smrt - i dvadeset puta više ukoliko vas dovedu živu.“ Potom dade znak svom trubaču da krene i podbode konja mamuzama; vranac podiže uvis grumene blata i trave dok se okretao i kretao sa svojim gospodarem u Forli. S jedva čujnim uzdahom, moja gospa se okrenu, a i ja s njom, pa se uputismo u tvrđavu da čekamo neminovnu opsadu.

- 266 -

Trideset četvrto poglavlje

Prošao je još jedan dan, a Bordžijina artiljerija je i dalje mirovala; Valentinovim vojnicima je očigledno trebalo dva dana da se oporave od praznika. Međutim, rano ujutro dvadeset osmog decembra, probudi me zaglušujuća grmljavina topa, a moćni zidovi Raja se zatresoše. Skočih iz kreveta, a onda osetih kako ispod mojih stopala podrhtava mermerni pod. Katarina odmah skliznu s kreveta i zgrabi me za ruku. „Pogodili su Raj“, viknu mi na uvo; podigoh naše zimske ogrtače i predadoh joj jedan. „Hajde!“, reče. Potrčasmo dole do nižih spratova glavne kule, gde su kaštelan i glavni zapovednici spavali i razmatrali važna pitanja. Te turobne, spartanske odaje bile su najsigurnije u tvrđavi, pošto su bile na nižem spratu i potpuno zaklonjene zidinama Ravaldina. Katarina uđe, zovući Da Kremonu, ali su on i svi ostali učestvovali u odbrani rukujući artiljerijom. Uvede me u sobu za sastanke i posadi pored vatre. „Trebalo je da shvatim“, kaza, ljuta na sebe, „da Bordžija neće imati pristojnosti da sačeka do Nove godine. Zaključio je da živim u Raju. Moraćemo da se preselimo ovamo do kraja opsade.“ „Ostani ovde“, naredi. Iako je bila bosonoga, a ispod ogrtača imala samo spavaćicu, ona pođe da se pridruži svojim ljudima. Držala sam smrznuta stopala blizu vatre i masirala ih, pokušavajući da ne obraćam pažnju na neprekidno gruvanje artiljerije. Grmljavina topova se nastavila do kraja dana. Uprkos izuzetno hladnom vremenu, Katarina je ostala sa svojim artiljercima, dajući naređenja bosonoga. Nakon izvesnog vremena smogoh hrabrosti i vratih se gore u Raj da pokupim naše kovčege i odnesem ih dole do središnjeg dela kule. Potom odnesoh cipele Katarini, koja je na bedemu uzvikivala naređenja. Bila je zahvalna; dotad su joj stopala poprimila zabrinjavajuće plavičastu boju. Kada je pala noć, eksplozije su se nastavile. Zapovednik Da Kremona ustupio nam je svoje odaje, koje su se sastojale od male spavaće sobe i još manje dnevne sobe. Katarina je spavala na uskom, neravnom madracu, a ja na još užem slamnatom ležaju. U našem novom boravištu prasci su bili prigušeni, ali dovoljno glasni da mi idu na nerve. Uznemirena, siđoh s ležaja, upalih svetiljku u dnevnoj sobi i uzeh knjigu koju mi je poklonio don Đovani. Dadoh sve od sebe da se usredsredim na Fićinovo pisanije na latinskom, ali što sam više čitala o Bogu, anđelima i božanskom poretku na nebesima, manje sam u to verovala. Nije postojao nikakav poredak, nikakvo milosrđe. Sam Fićino je nedavno umro, baš kao i Lorenco Veličanstveni, njegova majka, moj voljeni Mateo i dobrodušni don Đovani - a svet se nije promenio. Sada će umreti i Katarina, a najviše sam se plašila toga da ću biti očevidac njene nasilne smrti - ili još gore, da će ona morati da posmatra moju. Kako lepo je Fićinova uzvišena filozofija verovatno delovala kada ju je napisao tokom zlatnih dana Firence, u raskošnoj palati koju su mu Medičijevi dali na korišćenje. Nije žudeo ni za čim, ali je nosio najbolje odore, jeo najbolju hranu, pio najbolje vino; nije slušao grmljavinu topova i pitao se svakog trenutka koliko će mu još vremena biti dozvoljeno da živi, ili kakvom krvavom smrću će umreti. „Uzalud“, prosiktah naglas. „Moj brat je umro uzalud.“

- 267 -

Zaplakah - to nisu bile nežne suze zbog tuge ili pomirenosti sa sudbinom, nego zbog besa, ogorčenosti i očaja. Ustadoh i, zaboravivši da je Katarina pored mene, snažno bacih knjigu u lepom kožnom povezu na drugi kraj sobe. Letela je kroz vazduh, sa raširenim stranicama u vazduhu. Zalepršane stranice udariše prve u zid, pri čemu se mnoge prilično izgužvaše pre nego što je knjiga pala na pod, hrbata okrenutog nagore. Zapanjena, načas sam zurila u svoje nedolično delo, a onda na prstima priđoh poluotvorenim vratima spavaće sobe; iscrpljena Katarina je i dalje glasno hrkala. Odoh do raširene knjige i pažljivo je podigoh. Ali hrbat je napukao, a stranice su bile trajno oštećene. Na moj užas, jedna se potpuno odvoji i skliznu na pod. Pažljivo podigoh list papira. Bio je prilično izgužvan, kao da je često presavijan i otvaran. Ivica nije bila poderana; tada shvatih da nikada nije ni bio deo uvezanog rukopisa. Papir je bio pohaban i izbledeo od vremena. Tekst, napisan rukom drugog čoveka, nije bio nastavak Fićinijevog zapisa; u stvari, nije ni bio na latinskom. Bila je to uspravno napisana italijanska abeceda, pri čemu se pored svakog njenog slova nalazilo još jedno različito slovo, broj ili znak koji su bili napisani čitkim krasnopisom. Smesta prepoznah rukopis, uprkos tome što je prošlo dvadeset godina otkako sam ga poslednji put videla. Rukopis je bio Mateov, a to je bio jedan od njegovih ključeva za šifrovanje. Osetih onu vrstu hladnoće koju ljudi doživljavaju kada su smrtno uplašeni. Međutim, nisam bila uplašena, nego obuzeta iščekivanjem i krhkom nadom. Pažljivo zatvorih Fićinovu knjigu, nadajući se da će težina neoštećenih stranica poravnati nabore izgužvanih. Potom nečujno uđoh u spavaću sobu i tiho izvadih Mateov mali dnevnik s dna svog kovčega. Vratih se do pisaćeg stola, podigoh gornji deo i unutra pronađoh papir. S ključem za šifrovanje pored sebe, nasumice otvorih dnevnik negde na sredini - pažljivo da se već napuknut hrbat ne bi raspao. „Mateo“, budalasto prošaputah. „Dragi brate, pomozi mi.“ Slovo po slovo, prevedoh prvu rečenicu: ...upofzortavasmedvasengrocfudsiroglamgunepmožceveirovoatieuvezzisgimodlom Dobila sam potpuno nerazumljiv zapis. Spustih pero i zagnjurih lice u ruke, besna na sebe što sam verovala u nešto drugo osim u okrutnog Boga. Međutim, nisam mogla da plačem; nešto mi i dalje nije davalo mira, pa se ponovo zagledah u Mateov ključ za šifrovanje. Na samom dnu stranice nalazila se sićušna beleška, toliko mala da sam morala papir da prinesem svetiljci: sv 4to Naizmenično sam gledala Mateov ključ za šifrovanje i dnevnik sve dok naposletku ne izbacih svako četvrto slovo, dobivši sledeći zapis: ...upozoravamedasegrofuđirolamunemoževerovatiuvezisimolom Kada sam stavila odgovarajuće razmake i velika slova, dobih ovo: ...upozorava me da se grofu Đirolamu ne može verovati u vezi s Imolom... Znala sam da je Marsilio Fićino bio učitelj i Đovanija Medičija, pa ipak nikada mi nije palo na pamet da je i Đovani, poput Matea, podučavan egipatskim tajnama i anđelu; ili je možda jednostavno bila slučajnost da je Mateo pročitao istu knjigu u biblioteci Medičijevih i slučajno ostavio ključ za šifrovanje u toj knjizi. Nije bilo važno; u svakom slučaju, bila sam zahvalna. „Hvala vam“, prošaputah. „Mateo, don Đovani, hvala vam.“

- 268 -

Nisam otišla da spavam; umesto toga, sedela sam i prevodila Mateov dnevnik čitave noći. Povremeno sam morala da zastanem, pošto bi me preplavila osećanja, posebno kada bih pročitala rečenice poput ovih: Moja jadna draga sestra, doveo sam je u veliku zabludu. Kada se vratim kući, odvešću je u Firencu i omogućiti joj da sazna istinu o svojoj prošlosti. Poput naše majke, izuzetno je nadarena za razumevanje znamenja, što je prevelik dar da bi se zanemario ili pogrešno koristio. Molim se da je blizu čas kada će biti spremna da otkrije anđela... Kasniji zapis bio je setniji, kao da je Mateo konačno nazreo da mu se bliži kraj: Kada bih samo mogao da živim dovoljno dugo da naučim Deu svemu što znam... Međutim, dobro mi je poznato značenje Obešenika. Jedino se molim da će moja žrtva - kakva god bila - biti od velike pomoći Dei. Želim joj samo sreću, kao i da iskusi radost koju donosi poznavanje anđela. Sledećeg jutra Katarina me je pronašla kako spavam za stolom, s obrazom na Mateovom dnevniku i perom u ruci. Iako nisam rastumačila ni polovinu Mateovog dnevnika, otišla sam u krevet i spavala do podneva uprkos neprekidnoj grmljavini topova. Kada sam se probudila, iskoristih okolnost što sam sama i izvadih preostale Mateove papire s dna svog kovčega. Među njima su se nalazili i torbica sa sivkastosmeđim prahom, dijagrami sa zvezdama i krugovima iscrtani Mateovom rukom, kao i drevna egipatska bajalica za prizivanje zapisana na zasebnom papiru. Katarina je po običaju zapovedala svojim topdžijama. Čitav dan sam se upoznavala s obredima i uvežbavala pokrete koje je moj brat tako davno iscrtavao u vazduhu. To nije bilo razborito, ali sam barem imala nešto da radim osim slušanja bitke. U stvari, bila sam zaokupljena time, što mi je pomoglo da jasno razmišljam. Znala sam da su poslednje karte koje sam podelila Katarini bile ujedno namenjene i meni: Kula, Devetka štapova, Obešenik. Ja sam, takođe, imala snage da izaberem između potpunog uništenja i žrtvovanja. Ali kakvom žrtvom bih mogla da spasem Ravaldino i groficu od Forlija? Kada se Katarina vratila, zavladao je mrak, a ja sam opet prevodila dnevnik u kojem sam saznala da je Luka oduvek bio iskren prema meni. Ne samo da se sprijateljio s Mateom za vreme dugog putovanja iz Rima u Milano nego ga je i upozorio na Đirolamovu rešenost da uzme Imolu po svaku cenu, a Mateo je obavestio Luku da je Galeaco, na zahtev svog dragog prijatelja Lorenca Medičija, jednako rešen da zadrži Imolu pod vlašću Milana. Bordžijini topovi neprekidno su pucali na nas sve do zalaska sunca u predvečerje nove 1500. godine - za koju su mnogi propovednici najavili da će doneti božji gnev i kraj sveta. Na Katarinino navaljivanje, pridružih se te večeri njoj i njenim zapovednicima u ogoljenoj trpezariji Raja i popih nešto vina pre nego što se rano povukoh u sobu. Grofica od Forlija plesala je sve do duboko u noć uz muziku frula i ritam bubnja. Pošto sam rano legla, prvog dana te godine probudih se pre svih ostalih okružena dubokom, blagoslovenom tišinom. Katarina je čvrsto spavala i izgledala izmučeno posle dugih dana vojevanja. Zatvorih vrata spavaće sobe i šmugnuh u susednu prostoriju, gde me je na stolu zapovednika Da Kremone čekao bratovljev dnevnik. Bila sam zahvalna zbog tišine i željna da počnem, budući da je samo još nekoliko stranica ostalo nerastumačeno. Mateov setni ton se nastavio, kao da je bio svestan svoje sudbine. Govorio je o svojoj dubokoj zahvalnosti Lukreciji Mediči, dobročiniteljki koja ga je spasla i pokušala da spase mene, kao i o svojoj privrženosti Lorencu, Đulijanu, i „učitelju“ Marsiliju Fićinu. Takvo - 269 -

sumiranje utisaka bilo je prekidano pojedinostima putovanja i izražavanjem nepoverenja prema legatima koje je vodio iz Rima. Bojao se da su bili toliko opaki da bi život vojvode Galeaca mogao biti u opasnosti. Jedan od njih ga je posebno zabrinjavao. Luka je podelio sa mnom krajnje uznemiravajuće vesti. Španski legat je napravio novi snažan otrov, koji je vrlo verovatno poneo sa sobom iz Rima da bi ubio vojvodu, ukoliko Njegova milost odbije da sarađuje u pogledu Imole. Rodrigo Bordžija je prepreden i smotren čovek, s izoštrenim umom koji upija svaku pojedinost, pa moram biti oprezan - ali nadam se da ću, pre nego što stignemo u Milano, pronaći gde je sakrio otrov, kojeg ću se otarasiti i tako nadmudriti Španca. Pero mi ispade iz ruke na sto, gde ostavi crnu mrlju. Ustadoh toliko brzo da se stolica naglo pomeri unazad, zaškripavši o kameni pod nepokriven tepihom. Bordžija. Da li je on bio onaj sveštenik koji je izvodio pogrebni obred za Matea? Jesam li bila toliko uzdrmana bolom da se nisam sećala? Prvi put namerno prizvah taj užasni trenutak. Sveštenik uopšte nije nosio crno, nego lepo skrojenu skerletnu odoru. Na kraju, moje uskomešane misli se razbistriše: Rodrigo Bordžija je ubio Matea, a sada je nameravao da ubije i Katarinu. Iz straha od njega, Luka se možda vratio u Rim, a možda je dosad i ubijen zbog svojih napora da zaustavi najopasnijeg čoveka. Zbog Bordžije sam izgubila sve. Iz dubine duše preplaviše me pomešana - opaka i gorka - osećanja: jalovi bes, žarka želja za osvetom, mržnja, bol. Shvatih beskrajnu mržnju koju su Đirolamo i njegov otac osećali prema Lorencu Medičiju, pošto su verovali da im je on oduzeo brata, odnosno omiljenog sina. Žudela sam za osvetom više nego za vazduhom. Nije bila slučajnost, zaključih, što se Mateov ključ za šifrovanje pojavio posle toliko godina, niti to što sam i dalje imala dnevnik i promućurnosti da ga rastumačim. A sada sam shvatala dve sudbine koje su karte stavile pred mene. Mogla sam besposleno da čekam i umrem s Katarinom kada neumoljiva vatra Bordžijinih topova probije zidine Ravaldina, ili da žrtvujem sebe tako što ću otići pravo kod Čezara i dati mu otrov njegovog oca u činu savršene pravde. Nije bilo važno što ću verovatno biti uhvaćena i pogubljena; Katarina će biti spašena, a Mateo najzad osvećen. Moja zamisao bila je jednostavna i oslanjala se na sreću, ali ubedila sam sebe da će me anđeo štititi na putu do Čezara. Otići ću u Forli šestog januara na Bogojavljanje, praznik koji Francuzi i Firentinci vole i proslavljaju uz obilne količine vina. Kada bogojavljenska noć odmakne, Čezare i njegovi vojnici biće pijani i siti i, nadala sam se, usnuli, pošto će sledećeg jutra morati rano da ustanu i vrate se ratovanju. Katarina je često posmatrala kako Čezare dolazi do svojih tobdžija i odlazi od njih. Spavao je u palati Lufa Numaija, koji je izigravao ljubaznog domaćina, na isti način kao i Katarini i Đirolamu kada su prvi put stigli u Forli. Svoje namere nisam podelila s Katarinom. Kada je ujutro drugog januara ponovo otpočela borba, ona je otišla da nadgleda svoje tobdžije dok sam se ja čitav dan pripremala za bekstvo. Nakon smrti don Đovanija odnela sam njegovu odeću dole u gostinske odaje Raja, gde je on boravio posle svoje prve posete. Stavila sam je u kovčeg u zadnjem delu ormana kako je Katarina nikada više ne bi videla. I zaista, ona nikada nije otišla u te odaje, jer su je podsećale na prve dane njene veze s Đovanijem. Tamo pronađoh vunenu tuniku, zimski ogrtač, pantalone, opasač, i muški šešir sa širokim obodom - sve crne boje izuzev opasača i odložih ih na stranu.

- 270 -

Znala sam da Katarina ispod svog jastuka čuva tanki bodež u koricama; uzeh ga i zajedno s mojim zimskim jahaćim čizmama odnesoh u don Đovanijevu staru odaju, gde ih ostavih pored hrpe odeće. Te noći Katarina se vratila i posle večere otišla pravo u krevet; spavala je tako čvrsto da je ništa ne bi probudilo. Slično se ponovilo i naredna tri dana; svakog dana, setila bih se nekog predmeta važnog za moj zadatak - šala da pokrijem lice, crne torbice sa suvim sivkastosmedim prahom, rukavica, ključa kojim se otvarao podzemni prolaz; rukavice i ključ stavila sam u džepove ogrtača - i vežbala sam magijske obrede. Četvrtog dana bilo je Bogojavljanje, pa smo se odmarali. Katarina je s grudobrana posmatrala svečanu povorku koju su organizovali kapelani francuske vojske. Vreme je bilo surovo hladno; ulice Forlija ubrzo se isprazniše, baš kao i bedemi Ravaldina. Nakon mise u vojnoj kapeli Katarina se povuče ranije u Da Kremonine odaje da spava. Brinula sam se da bi mogla da se probudi posle zalaska sunca, ali sumrak je došao i prošao, a ona se nije ni promeškoljila. Neko vreme sam je posmatrala kako spava, poželevši da mogu da se oprostim od nje onako kako dolikuje; umesto toga, tiho stavih majčine trijumfalne karte u džep i šmugnuh u malu dnevnu sobu da uzmem zapise o obredima iz stola. Kada sam podigla gornji deo stola, zastadoh, pa osim papira s ispisanim obredima uzeh i jedan prazan papir. Na njemu napisah: Ne tražite me. Znajte samo da sam srećna. Ostavih poruku na stolu i, sa svežnjem papira pod miškom, uzeh svetiljku i krenuh prema Raju. Nekadašnja odaja don Đovanija bila je mračna, napuštena i hladna - svi prozorski kapci bili su zatvoreni, a niko nije zapalio vatru u kaminu otkako je počela opsada. Svetlost moje svetiljke avetinjski je prelazila preko golih podova i zidova dok sam se približavala ormanu. Spustih svetiljku, ispunivši orman svetlošću; blizu mene se nalazila hrpa muške odeće. Nameravala sam da se presvučem u ormaru kako se ne bih izložila opasnosti da neki vojnik primeti svetlost koja bi se probijala kroz pukotine u prozorskim kapcima odavno mračne odaje. Žurno se svukoh i obukoh don Đovanijeve predugačke pantalone i tuniku, pa ih oboje zategoh opasačem za koji je bio pričvršćen tanki bodež, i navukoh svoje čizme. Obavih vuneni šal oko vrata, pa se ogrnuh ogrtačem i stavih šešir. Položih špil karata na sredinu ormana, izvadih pohabano parče pergamenta na kome je bio ispisan obred prizivanja i okrenuh se na istok prema Forliju. Prisećajući se Mateovih i Lukinih obrednih pokreta rukom u pomrčini, osveštah taj prostor najpre obredom petokrake zvezde, a zatim i obredom heksagrama. Potom shvatih da sam zaboravila da uzmem malo sivkastosmeđeg praha iz torbice. Bez njega, anđeo se neće pojaviti - a ja nisam bila spremna da se upustim u svoju pustolovinu bez božanske pomoći. Pola kašičice, rekao je Fićino, biće dovoljno. Setivši se svog prethodnog susreta s magičnim prahom, otvorih crnu torbicu pored svoje odložene haljine i pažljivo odvojih potrebnu količinu. Ipak, da bi mi to uspelo, morala sam da prevaziđem tromost i dezorijentisanost koje je prah izazivao. Pogledah prah na dlanu, pomislih na dugačko spuštanje udubinom, pa prstom otresoh trećinu praha na pod. Ostatak polizah s dlana i, dok sam ga gutala, načas osetih nagon za povraćanjem.

- 271 -

Tek tada izgovorih varvarska imena obreda. Besmislene reči poprimiše nejasno, sakriveno značenje: ovo mi je bila poslednja prilika da uspostavim vezu s anđelom pre nego što umrem, a bila sam rešena da dokučim smisao sopstvenog života i bratovljeve smrti. Izgovaranje čudnovatih reči potraja nekoliko minuta. Naposletku, pognuh glavu i prošaputah: „Molim te, vodi me. Želim da razumem, a neću moći ponovo da tražim.“ Stajala sam i čekala da zidovi nestanu i da se pojavi anđeo kao što se već jednom desilo pre mnogo godina. Međutim, tamo nije bilo ničega osim bešumnog treperenja svetiljke, moje haljine, odbačene poput prošlosti, i majčinih karata kraj mojih stopala. Na pamet mi iznenada pade jedna rečenica: Rešenje za tvoju prošlost je ujedno i rešenje za tvoju budućnost. To mi je anđeo rekao pre dvadeset godina. Podigni karte. Jesu li to bile anđelove reči ili moje? Podigoh špil. Sklopljenih očiju, promešah karte, dodirujući svaku vrhom prsta dok nisam osetila onu koja je bila namenjena meni. Izvadih je i, otvorivši oči, odložih druge na pod. Bila je to Devetka mačeva. Dok sam piljila u nju, setih se kako mi je karta izgledala prošli put, kada sam bila pod dejstvom praha: sa zlatnog vrha svakog mača kapale su krupne skerletne suze. Sada sam zurila u mačeve i maltene mogla da vidim kapi krvi, a anđelovo pređašnje upozorenje mi se nečujno ponovi u glavi. Ovo je rešenje za tvoju prošlost i budućnost: okrutnost i samookrutnost; bol do granice ludila. Ona te nagriza; ako je ne izbaciš, na kraju će te progutati. „Onda ću je izbaciti“, glasno rekoh. „Ubiću Čezara Bordžiju. Moraš da ideš sa mnom da mi pomogneš.“ Usledi toliko duga pauza da počeh da očajavam. Glasom drhtavim od bola, zapitah: „Zar nećeš da pođeš sa mnom? Zar nećeš da mi se pokažeš? Uplašena sam i potrebna mi je uteha.“ Najzad dođe jedva čujni odgovor, kao da se anđeo udaljio od mene. Uvek sam s tobom. Nikada te neću napustiti. Uzdahnuh, pokolebana; moje malopređašnje snoviđenje nesumnjivo je bilo izazvano prahom, a ne magijskim pokretima, dok su mi misli upravo rekle ono što sam najviše želela da čujem. Međutim, u stvarnosti je i dalje trebalo spasti Katarinin život i osvetiti Mateovu smrt. Zatvorih magijski krug zbog sujeverja, i umesto toga prizvah hrabrost Katarine Sforce. Ona se ne bi ustručavala da krene u opasni poduhvat poput mog; s dovitljivom smelošću, pronašla bi put do Čezara Bordžije i ubila ga. Kada sam stavila Devetku mačeva u džep ogrtača, gde su bili i ključ i rukavice, pomislih da mi je moja gospa svojevrsna amajlija i osmehnuh se. Don Đovanijeva odaja, gde je sada obitavao zapovednik Da Kremona, nalazila se u produžetku Katarininih nekadašnjih odaja u Raju. Na sreću, on je bio u trpezariji s drugim zapovednicima, pijući vino i raspravljajući o sutrašnjoj strategiji. Nečujno šmugnuh kroz vrata koja su povezivala Katarininu staru spavaću sobu i Đovanijevu odaju. Svetiljka na noćnom stočiću bila je upaljena. Projurih kroz spavaću sobu u uski hodnik koji je vodio do nužnika. Na polovini puta, čučnuh i osvetlih tamnu drvenu oplatu sve dok nisam pronašla sićušnu ključaonicu. Otključah prolaz i potražih prvu prečagu unutar otvora u zemlji, a tada shvatih da ne želim da ostavim svetiljku za sobom, pošto bi ukazala na moje bekstvo i prisustvo u

- 272 -

tunelu. Provukoh opasač kroz dršku svetiljke i, moleći se da se ne zapalim, čvrsto uhvatih prvu prečagu i spustih se u tunel. Zatvaranje zidne oplate za sobom bilo je uznemiravajuće; morala sam da se držim jednom rukom za prečagu dok sam drugom zatvarala drvenu oplatu. Silazak je otežavala kugla svetiljke koja je bila izuzetno vruća; opekla mi je kuk i bedro, jer se odbijala od njih svaki put kada bih se spustila na nižu prečagu. Kada sam bila tek na četvrtini puta, svetiljka se toliko zanjiha da staklena kugla umalo ne skliznu. Nekako održah ravnotežu i sprečih da usijano staklo padne i razbije se u paramparčad dole u pomrčini. U tunelu je bilo veoma hladno. Opekotina na nozi i bolne ruke uticali su su moju budnost. Stalno sam mislila na Katarinu, koja bi se podsmehnula takvim malim nelagodnostima. Dođe i trenutak kada nogom nisam mogla da nađem sledeću prečagu. Spustih se najviše što mogu. Osećala sam, čak i u potpunoj tmini, da tlo nije daleko ispod mene, ali osećati nešto nije ni približno uverljivo kao videti to isto. Pusti se, zamislih kako mi Katarina govori, ja sam odmah iza tebe. Pustih se i već sledećeg trenutka doskočih na čvrstu zemlju. Setih se da krenem oštro nalevo i napravih dva koraka. Đon moje čizme zastruga po grubom drvetu. Otvorih vrata tunela i, naslepo u mraku, skinuh beskorisnu svetiljku s opasača, pa nastavih. Bez svetlosti, nisam mogla da znam šta me očekuje. Pređoh rukom po ledenoj zemlji oko stopala, pronađoh kamen veličine pola moje pesnice, i pustih ga kroz otvor tunela koji je bio otprilike dvostruko širi od mojih ramena. Kamen udari o meko dno uz prigušen zvuk koji mi ukaza na to da je tunel predubok da bih skočila u njega. Sedoh na ivicu otvora, prebacih noge u tunel i vrhom čizme potražih neki oslonac. Otkrih grubo drveno stepenište i nagomilanu zemlju koji su vodili naniže. Duboko udahnuh, nesigurno siđoh improvizovanim stepenicima i, opipavajući, stigoh do otvora koji je bio visok do mojih ramena. To je bio pravi tunel - ledena zagušljiva tmina koja je smrdela na obližnju nužničku jamu i pacovsku mokraću. Sagnuh se dok sam ulazila; uprkos tome, moj šešir i vrh ogrtača očešaše prljavu tavanicu. S mukom sam napredovala, ruku ispruženih ispred sebe. Osetih kako mi prsti kidaju paučinu i začuh cičanje pacova u blizini. Šešir mi spade s glave, pa sam morala da ga tražim, opipavajući tlo. U trenutku kada sam jednom rukom napipala obod šešira, drugom pronađoh sićušne nožice u zemlji. Naglo se ispravili i udarih glavom o tavanicu. U neprozirnoj tmini, obrisah šešir i ponovo ga stavih na glavu. Pravi Sforca ne plaši se pacova, ni pauka, zamislih kako Katarina govori. Nastavih da posrćem kroz mrak; ubrzo se zapitah da li postoje rupe u tunelu, pošto sam u daljini videla nešto što je ličilo na sićušne, obojene staklene kuglice u vazduhu, ili na svetlucave tačkice koje su menjale boje, stapajući se jedna u drugu poput svile čija se boja preliva. Zatreptah, a kada sam ponovo pogledala, videh da su oblivene tankim, srebrnim zracima mesečine - mada te noći nije bilo meseca. Iznenada se oraspoložih i tiho nasmejah. „Anđele, anđele“, lakomisleno prošaputah. „Pijana sam. Sada moraš da dođeš k meni.“ Zaslepe me odsjaj nalik munji. Zaklonih lice rukom, a kada su mi se oči ponovo razbistrile, ugledah nekakvo obličje u daljini. Možda su to bili sjajnocrni obrisi anđela, ali kada sam usredsredila pogled na to, ono se pomeri na ivicu mog vidokruga. „Anđele, izvedi me odavde“, kazah. Nije bilo odgovora, ni u mom umu, ni van njega, ali pratila sam sjajnocrno obličje koje se pomeralo ispred mene, i lebdeće raznobojne

- 273 -

tačkice. Noge mi otežaše; bila sam sve nesigurnija na njima. Sapletoh se o cepanicu dopola zakopanu u zemlju, i padoh na treći stepenik strmog stepeništa koje je vodilo naviše. Maltene se uspuzah neravnim prljavim stepenicama i temenom glave pokrivenim šeširom udarih u drvena vratanca. Odozgo nije dopirala nikakva svetlost, a vratanca nisu htela da se otvore, pa sam morala svom težinom da navalim na njih pre nego što su konačno popustila. To je bilo propraćeno mojim stenjanjem i pucanjem grančica; kroz otvor pokulja pesak, koji bi me zaslepeo da nije bilo širokog oboda šešira. Izađoh na površinu, ispljunuh pesak i otkrih da sam uklonila sasušeni žbun. Iznad mene su bile grane maslina, a iza njih, sto hiljada svetlucavih zvezda na plavoljubičastom nebu; prizor je bio toliko zadivljujući da raširih ruke kao da ću ga zagrliti, pa primetih svoje gole, smrznute šake i navukoh rukavice ne samo zbog hladnoće nego i da se ne bih otrovala kantarelom. Setih se i crnog šala oko vrata koji obmotah oko lica, pokrivši sve osim očiju. Premda je moj zadatak bio grozan, prožme me ushićenje zbog koga se iskezih poput lude. Svetla Ravaldina bila su iza mene, a gradske kapije s moje desne strane. Prođoh kroz kapiju pomalo nesigurnim korakom, ali je i to bilo dovoljno da dvojica drhtavih stražara u obližnjoj stražarnici prekinu da bacaju kocke i doviknu: „Ti tamo! Jesi li pijan?“ Ne usudih se da odgovorim ženskim glasom, a morala sam i da se ugrizem za usnu da se ne bih nasmejala. Zadržah pogled na sjajnocrnom obličju koje mi je neprestano izmicalo iz vidokruga i vraćalo se u njega, i zatresoh glavom, zbog čega sam morala da pomerim stopala kako ne bih pala. „Pijan je“, podrugljivo primeti drugi stražar, pa se nagnu kroz otvoren prozor. „Trebalo bi da te uhapsim! Vrlo dobro znaš da bi te zapovednik Bordžija obesio što skitaš izvan gradskih kapija - a da ne pominjem činjenicu da niko ne sme da bude na ulici posle vespersa.“ Pognuh se u znak izvinjenja, a kada sam pokušala da se ispravim, zateturah se nekoliko koraka udesno. „Idi kući, pijanico!“ doviknu prvi vojnik. „Gubi se, pre nego što izađem!“ Sklopih ruke u znak zahvalnosti i nesigurnim korakom krenuh ulicom kojom je prolazio Čezare Bordžija kao osvajač Forlija. Teturala sam se gotovo praznim ulicama, zahvalna što nema meseca, što sam bila odevena u crno, i što je tek nekoliko preostalih svetala na prozorima kuća blistalo poput lepih žutih dijamanata. Nisam pratila put do njegovog kraja, gde je bilo ulogoreno više stotina francuskih, švajcarskih i italijanskih vojnika, i gde je nekoliko konjanika obilazilo okolinu; umesto toga, pređoh na glavni put koji je vodio do gradskog trga. Tamo su gorele baklje na držačima, koji su bili postavljeni na čeonim zidovima udaljenog Duoma. Prođoh pored niza praznih prodavnica s razbijenim prozorskim kapcima i vratima izvaljenim iz šarki; zatim stigoh do zimom ogoljenih javnih vrtova, koje su nedavno izgazili vojnici i njihovi konji; pređoh na drugu stranu ulice pre prolaska pored Duoma - kako me baklje ne bi otkrile - ali zastadoh načas i izgubih se u plamenovima, koji su izgledali kao dugačke, nazubljene munje i menjali boje: od crvene i zelene, do plave i žute. Pored prodavnica i Duoma bilo je mnogo više drveća, koje je leti pružalo privatnost i hlad kućama imućnih građana. Drveće je sada bilo lišeno lišća, a ogoljene, čvornovate grane služile su kao podsetnik na sumornost zime. Kuća Lufa Numaija bila je druga velika palata u tom kraju, odvojena od ulice gustim drvoredom - koji je delimično sačinjavalo zimzeleno drveće - i trenutno uvelom cvetnom

- 274 -

baštom. Između palate i drveća nalazio se široki kolski prilaz pokriven kaldrmom, kao i malena čistina. Prikradoh se zimzelenom drveću i stadoh u senku koju je ono stvaralo da osmotrim šta se nalazi ispred mene. Na kolskom prilazu, nedaleko od glavnog ulaza, bila je upaljena logorska vatra, a četvorica vojnika skupila su se oko nje i dodavala između sebe vrč vina. Poput mene, nosili su proste vunene ogrtače i šalove navučene preko usta i nosa, ali im je čelo bila obasjano vatrom, koja je gorela živahnije i lepše. Moje preterano dobro raspoloženje potisnuo je veliki strah. Maločas sam smislila lukav način da odvratim pažnju stražara kako bih mogla nasamo da razgovaram s don Lufom, ali sam ga sada naglo zaboravila. Morala sam da donesem odluku, i to brzo, ali sam pod dejstvom praha počela da gubim razboritost. Zagledah se u ljude okupljene pored vatre i, dok sam zurila u njihove tamne ogrtače, učini mi se da vidim još jedno obličje između njih, crno i sjajno. Pokori mi se, reče anđeo, i ja ću ti se prikazati. Uvedi me u Numaijevu kuću i odvedi do Čezara Bordžije, tiho odgovorih, i pokoravaću ti se do kraja života. Nije bilo važno to što nisam očekivala da ću još dugo poživeti. Činilo se da ne postoji način da izbegnem četvoricu vojnika, a bočne strane i zadnja strana palate bile su nepristupačne zbog visoke kamene ograde. Jedina mogućnost da prođem pored stražara bila je da im se otkrijem. Predosećanje i anđeo su me izneverili. Snažno zadrhtavši, pomislih na Katarinu. Ona se ne bi plašila ovih ljudi; smelo bi im prišla. Ispustih uzdah čistog očajanja i pokrenuh sebe na silu. Izađoh iz drveća i stupih na kaldrmu, mašući vojnicima da im privučem pažnju, i vičući najdubljim glasom kojim sam mogla: „Numai! Numai! Moram smesta da razgovaram s don Lufom!“ Moje pojavljivanje očigledno nije izazvalo nikakav strah: vojnici se okrenuše prema meni, s izrazom blage zbunjenosti na licu, kao da su sumnjali da se neko šali s njima, što ih je pomalo zabavljalo. „Ko je to?“ zapita jedan s izraženim francuskim naglaskom. Drugi - Italijan, s prepoznatljivim rimskim naglaskom - ustade i pomno me osmotri. „Momče, mnogo si pijan.“ Treći nezainteresovano kaza: „Ne zvuči kao da je iz Forlija, zar ne?“ „Imam poruku za Lufa Numaija, samo za njegove uši“, rekoh dubokim altom. Žarko sam želela da legnem na kaldrmu i zagledam se u noćno nebo, ili da posmatram lepu vatru; u isto vreme, plašila sam se za svoj život. Italijan me znatiželjno osmotri. „A zašto bismo ti dozvolili da razgovaraš s don Lufom? Imaš li nekakav dokaz za svoju tvrdnju?“ „Ja sam njegov rođak“, odgovorih hrapavim glasom. „Recite mu da donosim poruku od gospe Dee. Želeće da me vidi.“ Francuz pogleda Italijana. „Ne može da škodi ako obavestimo don Lufa, zar ne?“ Italijan dobro razmisli o tome. „Ne“, najzad odgovori, a ja se zadovoljno osmehnuh ispod šala. „Naravno“, kaza mi on, „čak i da jesi don Lufov rođak, moraćemo ipak da te pretresemo radi pronalaženja oružja.“ „Evo“, rekoh i, poput najveće glupače, pružih mu tanki bodež. „Sada ne morate da me pretresete. To je jedino oružje koje imam.“ Preostala trojica vojnika prsnuše u smeh; ispod njegovog vunenog šala, Italijanove usne se pomeriše, a uglovi očiju mu se duboko naboraše. „O“, veselo izusti on, „sada ćeš svakako biti pretresen.“

- 275 -

Poseže rukom prema meni, ali se ja odmakoh od njega, i zamalo ne upadoh u vatru. Kada sam povratila ravnotežu, Francuz mi priđe s leđa i čvrsto mi steže ruke. Dok sam neprestano uzvikivala Numaijevo ime, Italijan mi razgrnu ogrtač i opipa ga tražeći skriveno oružje. Kada je stigao do mojih grudi, on se odmače korak, cereći se, i smaknu šal, otkrivši mi lice. „Ohoho, momci, ovde imamo damu! Da nije ovo Dea koja ima poruku za don Lufa?“ Gurnu me do svog prijatelja, koji mi hitro steže grudi, a zatim mi skide šešir i otkri dugačku pletenicu smotanu u kolut na temenu. Za tili čas, i drugi su bili na meni, grubo me pipali i vadili ukosnice iz moje kose. Udarala sam pesnicama i čizmama, vičući Numaijevo ime. Mučenje je trajalo dok se nije otvorio prozor na drugom spratu, a muškarac isturio glavu i viknuo: „Prekinite s galamom! Šta radite s tom ženom? Na dužnosti ste!“ Vojnici me smesta pustiše i skrenuše pažnju na mene. „Don Lufo“, doviknu Italijan, „ova žena je došla da vas vidi, odevena kao muškarac. Pretresali smo je tražeći oružje.“ „Don Lufo“, povikah, previše opijena da bih uzela u obzir činjenicu da me je Čezare Bordžija mogao čuti. „To sam ja, Dea. Došla sam da vas vidim.“ On se nagnu dole i pažljivije se zagleda u mene; ćelavo teme mu se nejasno ocrtavalo, a proređena crna kosa padala mu je oko lica u dugim pramenovima. „Dea“, s nevericom izusti, prepoznavši me. „Imate li poruku?“ „Da“, glasno odgovorih. „Vlastitu.“ Čuvši to, on podiže obrvu i obrati se stražaru: „Temeljno je pretraži. Sići ću da je uvedem u kuću.“

- 276 -

Trideset peto poglavlje

Don Lufo se pojavi na glavnom ulazu u crvenoj brokatnoj odori ukrašenoj crnim plišom. Žmirnuh zbog jake svetlosti svetiljke u predvorju i uzdrhtah, videvši dvojicu stražara kako sede neposredno iza vrata. „Dea!“, prošaputa don Lufo, proučavajući me, a čelo mu se namršti u zbunjenosti i neverici. „Moj Bože, šta vam se dogodilo?“ „Molim vas“, odvratih šapatom, bacivši brz pogled prema radoznalim stražarima. „Don Lufo, mogu li da razgovaram s vama nasamo?“ „Naravno“, odgovori on, pa prasnu na vojnike: „Ona je, u stvari, moja rođaka.“ Tiho stupismo na stepenice, a ja se, radi sigurnijeg hoda, uhvatih za ogradu. Dotad je bila gotovo ponoć, a očigledno da je Numai imao goste koje nije želeo da probudi. Odvede me u malu spavaću sobu na drugom spratu, sa dve stolice kraj kamina koje su bile svojevrsna zamena za predsoblje. Čezare je nesumnjivo spavao u Numaijevim veličanstvenim odajama. Doteturah se unutra i sručih na stolicu da upijem divnu toplotu vatre. Numai nije upalio svetiljku; vatra iz kamina bio je dovoljna. I zaista, morala sam da zaklonim oči od plamena, a Numai sede preko puta mene i pomno me osmotri. Zlatni sjaj treperio mu je na licu, povremeno se talasajući i pomerajući, zbog čega mi je on izgledao strano. „Užasno izgledate, draga moja“, prodahta don Lufo. „Prljavi ste kao tobdžija. Zašto ste ovde, gospo Dea? Donosite li poruku od gospe Katarine?“ Iako sam bila opijena, ipak primetih da je namerno izostavio titulu moje gospe. Odmahnuh glavom. „Došla sam po sopstvenom nahođenju“, odgovorih. „Ako ovde tražite utočište“, primeti uz pohotan pogled ispod obrva, „došli ste na pravo mesto. Neću nikome reći ko ste.“ On kratko pogleda svoj prazan krevet. „Naravno, čuvaću vašu tajnu... Pod uslovom da iskreno sarađujete. Možda nisam pomenuo da sam poslao svoju ženu i decu na sigurno pre nego što je Njegova milost vojvoda Valentino stigao u Imolu.“ „Ja... Don Lufo, moram da vidim Čezara Bordžiju.“ Anđele, samo me dovedi do Čezara Bordžije i pokoravam ti se u svemu... On sleže ramenima. „Zašto?“ „Treba mi samo trenutak vremena s njim. Samo jedan trenutak... Kao što vidite, nisam naoružana.“ „To je, naravno, neizvodljivo. Ispred vrata njegove sobe su dvojica stražara. Čak i da prođete pored njih, vojvoda je izuzetno snažan i okretan i odličan mačevalac. Naravno, nije ravnodušan prema lepim ženama, pa bi mogao da vas sasluša pre nego što vas ubije.“ „Molim vas.“ Padoh sa stolice na kolena, ali nisam mogla da sklopim ruke u molitvu; umesto toga, zauzeh položaj četvoronoške. „Ako biste me sproveli pored stražara...“ Numai nije bio doveden u iskušenje. „Da biste mogli da ga ubijete? Raščerečili bi me i obesili komade na gradskom trgu!“ Pokuša da me obrlati laskavim tonom. „Draga moja Dea, očigledno ste pijani, i možda čak pomalo mahniti - posle toliko vremena pod opsadom. Ostanite sa mnom i ja ću vas zaštititi. Mogu da vam obećam mnogo lepši život od onog koji vam je pružila vaša gospodarica.“

- 277 -

U meni naraste bes. Dopuzah do don Lufove stolice i s mukom se podigoh, uspravivši se nad njim, dok je on sa zadovoljstvom čekao, verovatno očekujući zagrljaj. Umesto toga, zgrabih njegov somotski okovratnik i toliko ga stegoh da se don Lufo zakašlja i poče da se bori za vazduh. U besu sasuh gomilu laži. „Vojska je već na putu za Forli“, srdito rekoh. „Vojska toliko moćna da će Bordžija pobeći pred njom. A vi ćete zaista biti raščerečeni i obešeni ako ne budete sarađivali s groficom od Forlija. Sećate li se noći kada je ubijen grof Đirolamo? Kada je Njena preuzvišenost bila zarobljena u svojoj spavaćoj sobi i čekala da bude ubijena. Bilo je očigledno da su vas ubice tada privukle na svoju stranu - pa ste čekali da vidite da li će ona uspeti da se izvuče iz bezizlaznog položaja.“ „I uspela je, a onda vam je velikodušno oprostila vaše oklevanje. Ali kunem vam se sada, don Lufo, da će ona ponovo osvojiti Forli - i ukoliko joj sada ne pomognete, grofica će napraviti javnu predstavu od vašeg pogubljenja.“ Gurnuh Numaija unazad i pustih njegov okovratnik. Crven u licu, don Lufo je teško disao i promuklo kašljao, a onda stavi ruku na grlo i zagleda se u mene uplašenim i opčinjenim pogledom. „To je istina?“, zapita hrapavim glasom. Snažno je drhtao, ne toliko od mog napada, koliko od fizičkog uzbuđenja. „Dolazi vojska? Odakle? Ludoviko Sforca nije povratio Milano...“ „Nije sve do večeras“, prosiktah, i dalje se preteći nadnoseći nad njim. Pospanost i otupelost su prošle, pa se odjednom osetih poletno i nepobedivo. „Ali sutra ujutro svi u ovoj kući će saznati za to. Međutim, dotad će biti prekasno za vas... Osim ako mi ne pomognete.“ Numai se skupi u svojoj stolici i pogleda me s bojažljivom nadom. „Ne mogu! Ne mogu da vam pomognem, gospo Dea... Osim ako me ne ošamarite.“ Ošamarih ga tako silovito da me zabole ruka. On pokri obraz rukom i zažmuri u trenutku čistog ushićenja. Dahćući, ponovo me pogleda i sabra se. „Ako vam pomognem da uđete u Bordžijinu sobu, kako da se zaštitim u slučaju vašeg neuspeha? Ili čak i ako ubijete vojvodu?“ „Ako ne uspem“, odvratih, „možete da im kažete da sam vas savladala i pobegla.“ Numai se namršti. „Da ste me savladali?“ „Don Lufo, imate oružje u ovoj sobi, zar ne? Možda bih, na primer, mogla da vas udarim po glavi žaračem za vatru...“ On pogleda žarač i zamišljeno podiže obrvu kao da procenjuje posledice još jedne promene gospodara. Uočih svoju priliku i pritisnuh ga. „Bordžija neće brzo umreti. Ako uđem u njegovu sobu, gde on spava... Biće mi potreban samo trenutak, ne više. On se neće razboleti do jutra, a tada će se činiti da ima groznicu. Ako se neprimećeno vratim ovamo i provedem ostatak noći s vama, ko će ispasti pametniji?“ U stvari, uopšte nisam razmišljala šta će se desiti sa mnom ukoliko mi zaista pođe za rukom da ubijem Bordžiju. Odmaknuh se korak od Numaija. Polovina njegovog lica bila je u mraku, dok mu je drugu polovinu obasjavala zlatna svetlost - kao da ju je oslikao slikar koji je četkicom zahvatio svetlost vatre. U tom zlatu, spazih sićušne, složene obrasce, jednako lepe i možda jednako smislene kao Mateove lepo ispisane šifre. Nešto se pomeri u pomrčini iza njega; pogledah i videh kako se dublje senke sakupljaju i spajaju u ljudsko obličje, koje se sjajilo u svom crnilu. Anđeo je sada bio uz mene. Zaboravljajući na prisustvo Numaija, naglas se obratih anđelu.

- 278 -

„Samo me odvedi do Čezara Bordžije“, prošaputah, „i zaklinjem se da ću ti se zauvek pokoravati.“ Kada sam ga uverila da neće biti odgovoran za ishod mog poduhvata, kakav god bio, Numai iznese zamisao. Bordžija je spavao u njegovoj odaji, čija su se vrata nalazila otprilike na sredini hodnika na trećem spratu. Do hodnika se moglo doći sa zapadne strane - sporednim stepeništem za sluge, i sa istočne - glavnim stepeništem. „Odvešću vas do stepeništa za sluge“, ponudi don Lufo, „pa ću onda s druge strane pozvati stražare. Oni će dotrčati do mene, a vi do vrata. Ne brinite. Smisliću nešto da im odvrati pažnju, što će vam dati dovoljno vremena. O, draga moja, usrećiću vas.“ Međutim, pre nego što me je pustio da odem, on ode do malog ormana i izvadi jednu haljinu svoje žene. Bio je to bezvezan model sa čipkom, biserima i zlatnim kuglicama, ali će izazvati manje sumnje od moje prljave muške odeće. „Uvek ima dama koje dolaze u ovu kuću“, sarkastično kaza Numai. „Čezare voli da svake noći osvaja novu ženu, pa će ovako vojnici manje obraćati pažnju na vas i sigurno vas neće smatrati pretnjom.“ Gurnuh don Lufa u ormar - što je bila igra u kojoj je izgleda uživao - i brzo se presvukoh u haljinu, pa pokrih raščupanu kosu šalom njegove žene. Na sreću, izrez oko vrata haljine bio je mali i pokrivao moj medaljon u obliku srca. Ispraznih džepove ogrtača, i prebacih amajliju i Devetku mačeva u bočni džep u haljini. Dok je don Lufo tiho molio da ga pustim napolje, a ja mu odgovarala grubim pretnjama, brzo pređoh rukom ispod njegovih jastuka i pronađoh tanki bodež u koricama. Sakrih ga u džep pre nego što oslobodih mog zatvorenika. Numai se pojavi, cereći se, s velikim bakarnim ključem u ruci. „Ključ od odaje vojvode Čezara“, samozadovoljno reče. „To jest, moje odaje. Niko ne zna da imam rezervni ključ.“ Na Numaijev predlog, kada smo izašli u hodnik, on me zagrli, a ja počeh da se pretvaram da plačem na njegovom ramenu. Bio je u pravu; tako idući nismo privukli pažnju stražara koji je patrolirao na drugom spratu. Numai me odvede na drugu stranu palate, do udubljenja u zidu pored strmog, klimavog stepeništa za sluge čiji je početak bio dole u kuhinji. Odmah shvatih zašto ga vojnici ne koriste. „Kada me čujete da vičem, trkom se popnite uz jedan red stepenika i skrenite desno. Prepoznaćete Bordžijinu odaju po stolicama u hodniku, namenjenim stražarima.“ Potom bojažljivo poljubi moje uvo, pa stavi nos između mog palca i kažiprsta i grubo ga izvrnu. Izađe, smešeći se. Dok sam čekala jedan minut, moje okruženje ožive; zidovi počeše da narastaju i opadaju poput talasa na moru, a delovalo je da stepenište diše. U ćošku tavanice, pauk je strpljivo pleo mrežu, a ja sam posmatrala, opčinjena takvom lepotom. U isto vreme, tiho sam se kikotala zbog spoznaje da mogu tako jasno da vidim u mraku. Znala sam i da je anđeo sa mnom. Činilo se da se dejstvo praha pojačava, utičući ne samo na moj vid nego i na osećanja. Bilo je to kao da sam podeljena na dva bića: nižu Deu, koja se tresla od straha suočena s nasilnom smrću, i uzvišeniju Deu, koja se uzdizala iznad svih beznačajnih smrtnih strahova i bila spremna da se orno uhvati u koštac sa sudbinom. „Straža! Straža!“ Don Lufov prigušen povik - dovoljno glasan da pozove Čezarove ljude, a da ne probudi njihovog gospodara - dopre s odmorišta na drugom spratu na drugoj strani palate. Utom, ispred mene se klimavo stepenište iskrivi za četrdeset pet stepeni;

- 279 -

prepadnuta, duboko udahnuh i ipak krenuh da se penjem, stežući ogradu stepeništa pre nego što pojurih. Kada sam zadihana stigla do odmorišta na trećem spratu, zastadoh u udubljenju u zidu da pogledam iza ugla niz hodnik. Kao što je Numai obećao, stražari su otišli. Nasred hodnika dve stolice bile su gurnute uza zid, po jedna s obe strane teških drvenih vrata. Čula sam don Lufa kako uzbuđeno govori nekome na drugim stepenicama jedan sprat niže. Tiho pohitah do vrata, otključah ih, kročih u predsoblje, i zatvorih vrata za sobom. Čezarova odaja je mirisala na čovečji i konjski znoj, i barut. Premda je soba bila neosvetljena, s lakoćom sam videla sve oko sebe. Na velikom stolu, koji je okruživalo nekoliko stolica, nalazila se hrpa raširenih, izobeležavanih mapa, čije su ivice bile izvijene naviše; blizu mapa stajali su ogoljeni živinski trup, prljavi tanjiri, i nekoliko gotovo praznih pehara kraj vrča vina. Na lepom tepihu ležale su nagomilane prašnjave bisage, zajedno s izgužvanim komadima papira, pažljivo iscrtanim dijagramima, prevrnutom stolicom i ženskim šalom. Omalterisani zid blizu stola bio je umrljan raštrkanim ljubičastim mrljama, kao da je neko bacio na njega pehar vina. Na otvorenim vratima spavaće sobe igrala je svetlost iz kamina. Nikada nisam videla sobu koja je bila tako raskošno nameštena, osim u Vatikanu, ali usredsredih se samo na jedan predmet: veliki, veličanstveni krevet nasred prostorije, s gomilom somotskih jastuka i pokrivača od samurovine, krzna leoparda i zeca. Zastori, tj. tapiserije izatkane zlatnim koncem bile su razmaknute kako bi toplota dopirla dotle. Na jastucima ležala je sklupčana devojka, tačnije devojče od nekih šesnaest godina. Sedela je leđima naslonjena na dasku kod uzglavlja sačinjenu od mahagonija, dok je rukama čvrsto obgrlila savijene noge; lepa vunena košulja plamene boje pokrivala je njeno mršavo telo, nagoveštavajući široka, ali krhka ramena i dugačke i vitke udove. Bila je lepa, s gustom smeđom kosom razasutom do struka, i tamnim očima koje su me podsetile na ožalošćenu Magdalenu. Jedno od njih bilo je pokriveno masnicom i prilično natečeno; njeno žućkastobledo grlo imalo je crvene tragove napravljene vrhovima prstiju. Ona me ugleda, ali se nije pomerila, niti progovorila, nego je nemo posmatrala kako se približavam muškarcu koji je ležao kraj nje i tiho hrkao. Usnulo lice Čezara Bordžije bilo je opušteno i nevino, lišeno slavoljublja i oholosti koje su ga pokretale. Ležao je na boku, ispruženih nogu koje su virile ispod pokrivača; leva ruka mu je bila ispod jastuka, a desna visila preko ivice madraca. Na noćnom stočiću pored njega stajali su pehar dopola napunjen vinom, začepljen vrč i - na istaknutom mestu, možda da bi to bilo prvo što ugleda kada se probudi - maleni portret u ramu od čistog zlata. Žena na slici delovala je pomalo poznato. Bila je mlađa i ne tako naočita kao njen brat, jer je nasledila očevu slabu bradu. Nije imala ni crnu kosu, nalik svom ocu i bratu; njena je bila zlaćana, s dugačkim, uskim uvojcima, koje je nosila puštene, poput neudate žene. Odvratih pažnju od slike i s vrata nečujno skinuh srcasti zlatni medaljon koji mi je dala Katarina. Stavih ga na noćni stočić pored vrča, i skinuh kristalni čep. Načas pogledah nemu devojku. Nije se pomerila, ali joj se disanje ubrzalo; učini mi se da sam u njenim uznemirenim očima videla odobravanje. Pored nje stajalo je sjajnocrno obličje anđela, prema kojem tad nisam baš ništa osetila. Između nas je spavao Čezare, potpuno nesvestan, sa slikom svoje sestre Lukrecije pored kreveta. Pogledah njegovo privlačno lice i setih se, neobično živo, kako je delovao kao pametan dečkić, koji je izjavio da će biti kralj. Setih se kako se izgubio ispred Rodrigovog vrta uživanja, i jecao u mom naručju u pomrčini. Setih se i devetogodišnjeg

- 280 -

Čezara koji nije mogao da podnese da vidi svoju malu sestru povređenu, i koga je otac zgrabio za ručni zglob i bacio na pod. Uplakana Lukrecija se bacila na njega i molila svog oca da ga više ne povređuje. A mladi Čezare se zarekao: Ubiću svakoga ko je bude povredio. Moja rešenost poče da slabi. Odvratih pogled od Bordžijinog lica, od lica njegove sestre, i gurnuh rezu na medaljonu. Zlatno srce se naglo otvori, otkrivši uredno presavijen papir sa kantarelom. Pošto sam skinula rukavice, nisam se usuđivala da odvijem papir, da se prah ne bi rasuo, a ja postala prva žrtva otrova. Pogledom potražih nešto čime bih pokrila ruke, a onda se setih don Lufovog tankog bodeža. Bio je to smrtonosan mali bodež, tanak poput mog prsta i oštar s obe strane sečiva, s oštricom koja bi mogla da prepolovi dlaku. Nije bio dovoljno dugačak da dopre do dna vrča, ali je ipak dopirao dovoljno duboko da izvadim papir kada se otrov rastvori. Oprezno podigoh zlatno srce i nakrivih ga iznad otvora na vrču; papir upade u grimiznu tečnost. Promućkah vrč, a onda pažljivo spustih tanko sečivo u njega i promešah, pazeći da ne udarim staklo. Možda bi bilo brže, mada ne toliko zadovoljavajuće, da jednostavno izbodem Bordžiju otrovanim sečivom i nestanem. Pogledah u Čezara, čije je usnulo lice bilo opušteno i nevino, pa ga se opet setih kao dečaka, koji je istinski voleo svoju sestru Lukreciju. Bez obzira na to u šta je sada ta ljubav prerasla, tada je bila čista, baš kao i Mateova ljubav prema meni. Odjednom, nisam više videla Čezara ni uramljeni portret, već samo sečivo u svojoj ruci koje sam držala iznad vrča; s opake oštrice bodeža kapalo je tamnocrveno vino. Rešenje za tvoju prošlost, rekao je anđeo, ujedno je i rešenje za tvoju budućnost. Devetka mačeva, sa svakog sečiva je kapala krv iz probodenog srca. Utom se setih gorčine na licu grofa Đirolama prilikom posete bratovljevoj grobnici pošto je pogrešno mislio da mu je brata ubio Lorenco Mediči. Krenuo je u osvetu i, umesto Lorenca, ubio Đulijana, ranivši tako Lorencovo srce. Ko zna kakvu je osvetu Veličanstveni sproveo kao posledicu tog čina? Bes koji sam videla u Čezarovim očima kada je pokušavao da zaštiti svoju voljenu sestru, bio je i u meni kada sam se zaklela da ću osvetiti bratovljevu smrt. Sva gorčina, mržnja i krv, bile su posledica naše nemogućnosti da se oslobodimo besa proisteklog iz patnje. Pogledah sečivo u ruci i videh vlastiti bes zbog Mateove smrti. Bila sam trovač isto koliko i Rodrigo i Čezare Bordžija, i zarobljenik sopstvene mržnje isto koliko i napastvovana devojka koja je sedela na Čezarovom krevetu. Tanki bodež se tupo presijavao u mojoj ruci kada sam ga okrenula prema svetlosti. Na pamet mi pade nepozvana misao: Šta bi moj brat pomislio kada bi me upravo sada video? Pogledah prema anđelu, koji se promenio; njegovo sjajno crnilo sada se komešalo, a sićušni otvori mali poput zvezda na noćnom nebu počeše da se probijaju kroz tminu, zračeći zaslepljujuću svetlost. Zakuni se da ćeš mi se pokoravati do smrti, kazao je anđeo, i sve ću ti otkriti. „Kunem se“, prošaputah. Nisam morala da pitam šta da radim; oduvek sam znala. Pogledah bodež u mojoj ruci, pa otrovano vino s natopljenim komadom papira koji je plutao u njemu, i tiho zaplakah. Na zvuk mog tihog plača, Čezarovo telo se promeškolji ispod pokrivača. Očigledno misleći da je u pitanju njegova mlada družbenica, on poče da se okreće na drugu stranu.

- 281 -

Međutim, usred tog pokreta, zatrepta očima, pa se pridiže s kratkim mačem u ruci, brz poput zmije. Zanemela devojka pored njega rukama pokri glavu i jeknu. Anđeo je sve vreme posmatrao, svakog sekunda postajući sve svetliji tako da ubrzo nisam više mogla da ga gledam. Umesto toga, proučavala sam Čezarov preteći izraz lica, i konačno shvatih zašto sam došla. „Dea“, prozbori Čezare, čudeći se. „Vi ste Dea, Katarinina dvorska dama, zar ne?“ Kao odgovor, povinovah se anđelu: gurnuh bodež u otrovano vino, i ostavih ga tamo. Istog časa, sav moj bol nestade, a zameni ga bestežinski spokoj. Nisam više mogla da budem ljuta. Iskreno rekoh: „Neću vas povrediti. Imam poruku za vas.“ Posegoh rukom u džep haljine. On se uzbuni i uperi sečivo prema meni, ali ja pokazah da su mi namere miroljubive, polako izvadih kartu iz džepa i spustih je pored vrča s bodežom. „Ovo je sada vaše“, kazah, pokazavši prstom na Devetku mačeva. Nisu me odmah ubili, kako sam se nadala. Možda je trijumfalna karta naterala Čezara na razmišljanje; pre nego što je pozvao stražare, spustio je pogled s mene na Devetku mačeva sa strahopoštovanjem koje odlikuje luđake i svece. Dotad me je istinsko olakšanje zbog otkrića - nesumnjivo potpomognuto dejstvom praha - prebacilo u drugu ravan, gde stvarnost i posledica nisu imali značaja. Kada su stražari dojurili na Čezarov povik, osmehnuh im se, i toliko voljno krenuh s njima da me nisu ni pipnuli. Pažljivo uđoh u privremenu tamnicu stvorenu u don Lufovom vinskom podrumu, gde su ljudi - koji su bolno stenjali i drhtali - bili lancima okovani za zidove blizu sprava kojima su mučeni: sprave za rastezanje tela, španske čizme, strapada. 57 U spavaćoj sobi Čezara Bordžije iskusila sam raj, a sada sam se nalazila u paklu. Francuzi su zabranili mučenje žena iz političkih razloga, ali Bordžijini ljudi nisu delili takav stav. Uprkos hladnoći, oduzeli su mi čizme i haljinu, ostavivši me samo u prljavoj, poderanoj košulji. Bila sam lancima okovana za zid, pa nisam mogla čak ni da sednem na ledeni pod; čekala sam - i dalje zadovoljna i radosna zbog svoje duševne slobode - ostavši poslušna pod dejstvom praha. Onda je došao moj red. Počelo je s beskrajnim pitanjima o Ravaldinu - o rasporedu u tvrđavi, artiljeriji, vojnicima, hrani i municiji - i Katarini. Šta potajno namerava? Da li Milanezi zaista dolaze? Šta je pisalo u poslednjoj poruci vojvode Ludovika? Moje opšte neznanje o raznim pitanjima koštalo me je nekoliko prebijanja. Dobro sam to izdržala, pošto i dalje nisam osećala strah. Bol je bio samo fizički; neće trajati doveka, a smrt će uskoro stići, jedino sam žalila što će Bordžija moje zatočeništvo iskoristiti protiv Katarine.

Španska čizma, sprava za mučenje u obliku čizme kojom se stiskala noga, lomeći kosti mučenog. Izum španske inkvizicije. Strapado, vrsta mučenja kod koje su žrtvi ruke vezivane iza leđa, da bi se pomoću konopca vezanog za zglobove šaka podizale uvis, odnosno vešale. Žrtvi su za telo često kačeni i dodatni tegovi kako bi bol bio veći, a lom obe ruke verovatniji. Nazivi ovog mučenja su i kontravešanje ili palestinsko vešanje. Smatra se da je Nikolo Makijaveli 1513. bio podvrgnut strapadu, a Đirolamo Savonarola je nekoliko puta mučen ovom metodom pre smrtne presude. (Prim. prev.) 57

- 282 -

Potom je došlo sudbonosno pitanje. Kako si napustila tvrđavu? Pokretni most ni u jednom trenutku nije bio spušten. Znači, izašla sam drugim putem, koji bi trebalo iskoristiti. Kunem se da ću ti se pokoravati, nečujno rekoh anđelu. Pomozi mi sada da držim jezik za zubima. Nisam rekla ni reč. Prebijanja su postala surovija. Ostala sam bez jednog zuba, dobila posekotinu, otečeno oko, i slomljenu vilicu. Onesvešćivala sam se i vraćala se svesti, ali nisam progovarala. To me je dovelo na strapado. Oslobođena sam okova i postavljena ispod debelog lanca provučenog kroz alku na tavanici; drugi kraj lanca bio je pričvršćen za nešto što je nalikovalo brodskom kormilu. Ruke su mi bile povučene iza leđa, a spojeni zglobovi čvrsto vezani i prikačeni za lanac koji je visio. Iako se ovo činilo dovoljno zlokobno, moj mučitelj - lepoliki mladić, bezazlenog izraza lica, u izgužvanoj uniformi papske vojske dodao je još nešto za kraj: težak gvozdeni teg s okovima, koji su stavljeni oko mojih nožnih članaka. Delujući kao da se dosađuje, moj mladi mučitelj ponovi pitanje: Kako si napustila Ravaldino? Potom okrenu točak nalik kormilu, pa se začuše čangrljanje i grebanje metala i škripa drveta. Prvo se podigoše moji zglobovi, a za njima ramena i laktovi koji su bili prisilno postavljeni u tako neprirodan položaj iza mene da je bol odmah postao neizdrživ; kosti su mi toliko snažno pritiskale kožu da sam mislila da će je probiti. Kada sam povučena na veću visinu, nevoljno kriknuh. Do trenutka kada je gvozdeni teg prikačen za moje članke odignut od poda, vrištala sam. Osim oštrog bola u gornjem delu torza, sada sam imala jednako jake bolove i u donjem delu tela, pošto su mi se kukovi, kolena i članci polako odvajali od svojih zglobova. Ovo me natera na razmišljanje da pregrizem jezik, ali moj lepoliki mučitelj se tek zagrejavao. On ponovo okrenu točak, a moji ručni zglobovi očešaše tavanicu. Pomislih kako ne mogu više da izdržim... ...Sve dok mladić nije pustio točak. Uz oštar fijuk, lanac polete dole zajedno sa mnom sve dok mučitelj naglo ne zaustavi točak, zbog čega se snažno trznuh usred vazduha. Nisam mogla ništa da odgovorim: bol je bio sveprisutan, ne ostavljajući mesta za mučitelja, tamnicu, pa čak ni za mene samu. Verovatno sam se onesvestila, jer kada sam ponovo došla sebi bila je noć, a vojnici su otišli. Iz malenog kamina dopirala je kakva-takva toplota dok su mučitelji obavljali svoj posao, ali sad je bilo hladno i mračno; nije bilo ničega izuzev bolnog stenjanja mukotrpnika. Otkrih da ležim postrance na podu, dok su mi nožni članci bili lancima okovani za zid. Iako sam bila skinuta sa strapada, ta sprava je i dalje obavljala svoj posao; svaka kost i svaki mišić u mom telu su bolno pulsirali, terajući me da vrištim pri najmanjem pokretu. Pa ipak, zbog bolova morala sam da promenim položaj. Stisnuvši zube, s mukom se pridigoh u sedeći položaj, naslonivši leđa na vlažan zid, i ispruživši noge okovane lancima ispred sebe. Tada shvatih da ne znam ne samo koji je čas nego ni koji je dan; sećanje mi je bilo maglovito, iskrivljeno. Nisam mogla da kažem da li sam u tamnici bila jedan dan ili jednu nedelju. Dejstvo praha se potpuno izgubilo, ali su moje duhovno olakšanje i osećaj otkrovenja i dalje bili prisutni. Možda sam bila luda što nisam iskoristila priliku da ubijem Čezara, ali nisam marila. Poput mene, Đirolama i Katarine, i on je bio duhovno ranjen, i mogla sam

- 283 -

samo da se molim da će živeti dovoljno dugo da spozna svoj bes proistekao iz patnje i prevaziđe ga. Začuh cičanje, i zadrhtah dok su mi dva pacova pretrčavala preko nogu. Podigla bih ruku da ih oteram, ali nisam mogla. Umesto toga, zažmurih i šapatom se obratih anđelu: „Ako si zaista stvaran, moraš se sada pojaviti preda mnom, pošto sam se konačno zaklela da ću ti se pokoravati do smrti. Pruži mi barem to, pre nego što se suočim sa dželatom.“ Kao odgovor, začu se trupkanje nožica glodara preko kamena, i jedva čujni jecaji nekog zatvorenika koji je molio Boga da ga pusti da umre. Naslonih glavu na hladni zid s nadom da ću zaspati. Cičanje pacova postepeno je postajalo glasnije, ali mi se nijedan nije približio. Možda sam zadremala, jer kada sam ponovo otvorila oči, njihovo cičanje se pretvorilo u ženske vriske. Nisam više bila u don Lufovom vinskom podrumu, nego na mestu gde sam samo jednom ranije boravila, nakon ubistva vojvode od Milana: u raskošnoj spavaćoj sobi Galeaca Marije Sforce u zamku u Paviji. Lepi zvuci vojvodinog hora koji je pevao božićne pesme dopirali su iz privatne kapele, dve sobe dalje. Međutim, u vojvodinoj spavaćoj sobi, slavljenički zvuci bili su prigušeni prodornim kricima. S mog položaja na podu kraj ogromnog kreveta, posmatrala sam kako pohotom obuzeti Galeaco, čije su pantalone bile spuštene do članaka, udara mladu ženu prikovanu ispod njega; sedela sam prenisko da bih joj videla lice. Galeaco se uglavi između njenih nogu i povuče joj halje iznad struka, otkrivši joj dugačku beloputu nogu od kuka do papuče. „Neću po drugi put da prolazim kroz ovo mučenje!“, zagrme ona na francuskom ispod njega. „Ubiću vas, kunem se! Zbog vas sam izgubila svoj život i razum!“ Galeaco je opet udari, pa gurnu svoj nabrekli ud u nju divljačkom silinom. Pritisnuvši žrtvu uz krevet težinom svog tela i pokrivši joj usta rukom, on poče da se nabija. Po prvi put, shvatih da još neko - visokim dečjim glasom - sve vreme viče. „Mama, mama! Prestanite, monsinjoru, povređujete je!“ Posmatrala sam kako je mršavi dečkić protrčao pored mene i popeo se na krevet da odvoji vojvodu od svoje majke. „Pustite je!“, viknu on. „Molim vas, pustite je!“ Vojvoda zamahnu nazad slobodnom rukom i udari dečaka pravo u vilicu; dečak pade i, ne mogavši da se održi na krevetu, skliznu na pod. Zaplakah. „Prestanite!“ povikah. „Upomoć!“ jedva primetih da sam reči izgovorila na francuskom, baš kao i dečak; s mukom pokušah da podignem nogu, pa ruku, ali me u tome spreči snažan bol. Dečak je ponovo bio na nogama. Plašila sam se za njega; bio je lepo dete od desetak godina, visok za svoje godine i mršav, sa svetlokestenjastim očima i tamnokestenjastom kosom. Kako liči na Matea, pomislih, a onda primetih krv na njegovoj gornjoj usni, rascepljenoj tačno po sredini. Bespomoćna, posmatrala sam kako je Mateo brzo osmotrio sobu i zgrabio teški zlatni svećnjak sa stola blizu ognjišta. Ponovo se pope na krevet iza opruženog Galeaca; ovog puta, Mateo udari vojvodu po potiljku. Vojvoda urliknu i okrenu gornju polovinu tela kako bi oteo oružje od dečaka. Mateo tada udari Galeaca po temenu, toliko žestoko da se svećnjak zatrese uz jedva čujni, metalni odjek. Vojvoda se sruči na krevet i ostade nepomično da leži, a žena se izvuče ispod njegovog klonulog tela.

- 284 -

„Gijome“, izusti ona, ispruživši ruke prema dečaku. „Moj spasioče, moja dušo!“ Zagrliše se sa suzama u očima. Žena je bila lepa, vrane kose i obrva i upečatljivog lica. Isprva pomislih da gledam sebe, ali postojale su razlike; haljina i frizura bile su joj starinske, a jagodice i brada bolje su pristajale njenom licu nego meni moje. Ona pusti sina i pljunu na nepomičnog vojvodu. „Ona je tvoja, gade, i ti to dobro znaš“, prosikta mu na uvo. „Koštao si me mog braka, života, svega. Zar nećeš da preuzmeš odgovornost ni za sopstveno dete?“ Tada se okrenu i ispruži ruke prema meni: „Dezire“, reče, „dobra moja devojčice, moramo da požurimo! Ovde nam niko neće pomoći!“ „Mama!“, prodahtah. Pokušah da raširim ruke i ispružim ih prema njoj, ali nisam mogla. Čvrsto zažmurih i zajecah, a kada sam otvorila oči, više je nije bilo. Opet sam se nalazila u neosvetljenoj tamnici, sputana jakim bolovima u udovima isto koliko i okovima. Pa ipak, moj um je razlučivao ono što sam upravo videla. Shvatih zašto se pobožna vojvotkinja Bona svih onih godina tako ljubazno odnosila prema meni; pokušavala je da iskupi greh svog muža. Čim je vojvoda Galeaco umro, njena obaveza prema meni se okončala. Zar je postojalo savršenije rešenje od toga da me pošalje u Rim s mojom polusestrom? Dok sam razmišljala o svemu tome, ispred mene se pojavi obličje anđela kojem nisam razaznavala lik. Ponovo je anđelovo sjajno crnilo polako bledelo, i bivalo zamenjeno sve većim otvorima zaslepljujuće bele svetlosti, koja me je naposletku primorala da zažmurim i skrenem pogled u stranu. Čak i tada, bleštavilo se postepeno pojačavalo sve dok se nije probilo kroz moje očne kapke poput ogoljenog sunca. „Dea“, prošaputa muški glas, i tiho se nasmeja. „Dea, pogledaj me.“ Otvorih oči. Tamnica je bila osvetljena blagim zlatnim sjajem. Pored mene je čučao Mateo, odeven u istu tuniku koju je nosio onog dana kada je krenuo u Rim. Zračio je, kao da je bio obasjan iznutra; široko mi se osmehnu. Ožiljak na sredini njegove usne je nestao. „Mateo“, prošaputah. „Ti si anđeo?“ „Uvek sam bio s tobom“, kaza. „Nikada te nisam napustio.“ Spusti ruku na moju i moj bol iščeze. Posegnuh rukom prema njemu i prislonih obraz uz njegov, pa zajecah. „Nemoj da plačeš“, reče, grleći me, a ja se stopih s njim u blaženstvo preplavljujuće ljubavi. „Dea, moja prisutnost predstavlja čisto zadovoljstvo i ne postoji srećniji trenutak od ovog. Zar ne vidiš?“ „Tvoj otac vojvoda Galeaco nije mogao da bude spašen. Međutim, ti si na pravi način preobrazila ono čime se bavila naša majka i omogućila mi da spoznam zadovoljstvo duhovnog ujedinjenja. I odvela si svoju polusestru Katarinu daleko od mračnog nasleđa vašeg oca. Ti, koja si mislila da nemaš porodicu, sve si nas spasla i ja ću zauvek biti s tobom.“ Dok sam držala svog brata, osetih kako mi se srce uzdiže, oslobođeno spona straha i tuge. „Sada mogu da umrem“, prošaputah. „Srećna sam.“ Mateo se odmače i nežno me pogleda. „Tvoja služba je tek počela“, kaza. „Pokoravaćeš mi se do smrti. Sada si pravi mag.“ Sagnuh glavu i prošaputah: „Prepuštam se svojoj sudbini.“ Utom se vrata tamnice širom otvoriše.

- 285 -

Trideset šesto poglavlje

Kada su se vrata otvorila, podigoh pogled prema njima i otkrih da sam ponovo u tamnici, u svakom pogledu; opet su bili prisutni bol, okovi, krajnje neprijatna hladnoća. Prilazili su mi stražar i Lufo Numai, koji je nosio baklju. Sigurno su došli da me odvedu na pogubljenje. Kada me je video, Numai zinu od zaprepašćenja, ali se odmah sabra i obrati mi se, a stražar kleknu da mi skine okove. „Gospo Dea, došli smo da vas oslobodimo“, prozbori zvaničnim tonom. Pokušah da govorim i otkrih da ne mogu jače od promuklog šapata: „Zašto?“ Pogleda me s iskrenim sažaljenjem. „Gotovo je. Ravaldino je pao.“ Čuvši to, zajecah; iz mog grla dopreše hrapavi zvuči. Katarina je, znači, mrtva. Čak i bez okova, bila sam preslaba da ustanem. Stražar se saže i provuče ruke ispod mog pazuha, pa me podiže na noge, a ja jeknuh. Nisam mogla da podnesem težinu tela na povređenim člancima, pa me on podiže u naručje i odnese me iz smrdljive tamnice, gore uza stepenice u don Lufovu kuću. Odneo me je u praznu dečju sobu i položio na krevet. Dođoše dve služavke i opraše mi lice i ruke, pa me obukoše u čistu haljinu, navukoše mi rukavice i papuče, i ogrnuše lepim vunenim ogrtačem; treća donese gorki napitak, koji željno ispih. Numai i stražar se vratiše, pa me zajedno uspraviše između sebe; nisam mogla da podnesem bol koji mi je pričinjavalo držanje za njih, pošto su mi oba ramena bila iščašena; ipak, njih dvojica su me dobro pridržavali, a kada smo se približili osvetljenoj sobi za prijem gostiju u prizemlju, sama s velikom mukom napravih nekoliko teturavih koraka i prođoh kroz otvorena vrata. Unutra je stajao Čezare Bordžija odeven u crni somot, i prekrštenih ruku s neodobravanjem gledao starijeg, besprekorno doteranog Francuza u uniformi koji mu je s drugog kraja sobe uzvraćao jednako odbojan pogled. Bilo je očigledno da nijedan ne priznaje vrhovništvo onog drugog; neprijateljstvo između njih bilo je gotovo opipljivo. Blizu Bordžije stajala su trojica njegovih telohranitelja, dok su pored Francuza bili jedan njegov oficir i jedna žena. Bila je to Katarina, u svojoj najboljoj haljini, sada poderanoj i prašnjavoj; prašina je, shvatih, poticala od razrušenih zidova Ravaldina. Oko vrata joj nije bio okačen srcasti zlatni medaljon. Bila je živa i nepovređena, i živo zainteresovana za raspravu koju su vodili Bordžija i Francuz. Premda poražena, nije bila skrušena, već ih je slušala sa zapovedničkim, samouverenim stavom; uprkos bolovima, radosno se osmehnuh što je vidim. „Oprostite, Vaša milosti i zapovedniče Bise“, prekide ih Numai kada smo ušli. „Ovo je zatočenica o kojoj je reč.“ Zapovednik Bise podiže prosedu obrvu i upravi pogled prema meni. Bio je mnogo viši od Bordžije, s dugačkim, orlovskim nosom i malim usnama. „Moj Bože!“, uzviknu užasnut. „To je divljaštvo najgore vrste! Dovoljno je strašno što ste bacili ženu u tamnicu, ali ovu ste još i mučili! Sramota! Kada Njegovo veličanstvo kralj Luj sazna za ovo, bićete optuženi za zločin!“ Katarina me najzad ugleda i priguši krik; videh kako joj se oči napuniše suzama.

- 286 -

„Ne, ne“, prozborih hrapavim glasom. Želela sam da mahnem rukom kako bih joj zaustavila suze, ali me bol spreči da podignem ruku. „Dobro sam, gospo. Sve je u redu...“ Čezare nastavi raspravu, smirenim, ali oštrim tonom. Ja sam Italijan“, reče, „i mada vam je teško da to razumete, zapovedniče, ovde primenjujemo sopstvene zakone, a ne vaše. Ja sam kraljev saveznik, ali ne i njegov podanik. Nisam počinio nikakav zločin.“ „A ja sam nastojnik Dižona“, zagrme Bise, „i samim tim kraljev predstavnik u pogledu zakonskih pitanja. Uz to imam obavezu da se pobrinem da se žene i deca ne uzimaju za ratne zarobljenike, nego da budu zaštićeni i dobro zbrinuti sve dok se ponovo ne nađu na bezbednom mestu. Gospi Katarini niko ne sme da naudi, niti će biti zatočena. A ova jadna dama...“ Pokaza rukom na mene. „Sve je dogovoreno u vezi s gospom Deom“, upade Katarina, i dalje pomno gledajući moje povrede, s izrazom patnje i gneva na licu. „Zajamčen joj je bezbedan prolazak kao uslov moje predaje.“ „Upravo tako“, značajno kaza Bise, obraćajući se Čezaru. „Vaša milosti, jedan vaš glasonoša sada čeka napolju da je otprati. Doduše, videvši šta ste joj učinili, sumnjam da može da uzjaše konja.“ „Pustite je da ide“, reče Bordžija s dosadom u glasu, pa otpusti pokretom ruke Numaija, stražara i mene. „Potpuno je luda. Nemam nikakve koristi od nje.“ Kada su se don Lufo i stražar okrenuli prema vratima, s mukom se održah na nogama. Okrenuh glavu da se oprostim s Katarinom; ona dođe do mene i rukama nežno obujmi moje lice, pa dodirnu svojim čelom moje. „Izabrala sam Obešenika“, prošaputa. Oči su joj bile sjajne od suza, ali su zračile radošću, a glas drhtav. „Kao i ja“, prodahtah. „Probili su zidove Ravaldina“, tiho kaza Katarina, tako da Čezare nije mogao da čuje. „Međutim, mogli smo da ih obnovimo i nastavimo borbu. Ali kada sam saznala da si otišla, a kasnije i da te je Bordžija zarobio, nisam više mogla da se setim zašto su Ravaldino i Forli toliko važni. Setila sam se Kule, koja je vodila do potpunog uništenja. Obešenik nam barem donosi obećanje srećnije budućnosti.“ Ustuknu korak i ponovo me nežno odmeri od glave do pete, pa ispusti dubok, drhtavi uzdah. „Tako mi je žao što te je ovo čudovište povredilo.“ „A ako povredi tebe?“, zapitah s iznenadnim bolom. „Smatrala sam sebe hrabrom“, promrmlja ona, „zato što se nikada nisam plašila da umrem u bici. Ali sada razumem šta je, u stvari, hrabrost: biti uplašen, a ipak opstati. Tvoj čin je bio mnogo odvažniji od svega što sam ja uradila. Najzad je došlo vreme da budem istinski hrabra i suočim se s mojim najvećim strahom.“ Izgubih vlast nad sobom i iskreno zaplakah; Katarina je izabrala poraz i poniženje u vidu predaje Bordžiji, znajući da će biti silovana, a zatim odvedena u Rim i javno ponižena. Ako krene naopako po nju, mogla bi da umre u nekoj prljavoj tamnici Anđeoske tvrđave. Sve to je izabrala iz ljubavi prema meni. „Ne želim da te napustim“, rekoh kroz jecaj. „Katarina, ja sam tvoja sestra.“ Suznih očiju, ona se kratko nasmeja. „Zar ti je trebalo toliko vremena da to zaključiš? Zašto bi ti inače Bona poklanjala toliko pažnje?“ Ponovo se uozbilji. „A ovde se naši putevi razdvajaju.“ „Ne“, prošaputah. „Neću da idem.“ Nisam mogla da podnesem pomisao da je ostavim sa Čezarom Bordžijom.

- 287 -

Katarina se opet kratko, ali tužno nasmeja. „Dakle, obrnule smo položaje. Ti ne želiš da me napustiš, a ja ti govorim da ideš. Idi odmah, Dea, pre nego što se predomislim. Idi i budi srećna, pa moja predaja neće biti uzaludna.“ Načas okrenuh lice u stranu, kao da sam tako mogla da sakrijem patnju od nje. „Naši putevi će se ponovo ukrstiti“, iskreno kazah. „Dotad će se iz našeg žrtvovanja izroditi nešto lepo.“ Ona klimnu glavom; preko lica joj načas prelete senka tuge. „Brini se o mom malom Đovaniju“, reče mi na uvo. „Samo nakratko“, prošaputah, „dok mu se ne pridruži majka.“ Poljubismo se, pa me stražar i don Lufo odvedoše. Glasonoša na konju čekao je na kaldrmisanom kolskom prilazu; kapuljača njegovog ogrtača bila je navučena zbog hladnoće. Pored njega je stajala mirna, bela kobila namenjena meni. Međutim, kada je postalo jasno da ne mogu da stojim, a kamoli da jašem, dovezena su kola; legoh u njih i, zureći u mesec i zvezde, pa sačekah da mak počne da deluje. Dvojica Čezarovih vojnika jahala su pored nas sve dok nismo bezbedno prošli kroz Imolu. Posle izvesnog vremena, utonuh u san; kada sam se probudila, već se razdanilo, a preda mnom se ukaza Toskana, bez žive duše na vidiku. Kada je kočijaš zauzdao konje, s mukom pokušah da se pridignem u sedeći položaj, ali se predadoh i sačekah da on uđe u kola i podigne me u naručje. Isprva pomislih da sam se prevarila zbog dejstva maka, ali pronađoh snage da podignem ruku i dodirnem njegovo lice. Bio je to moj Luka, koji je ponovo služio kao pisar i glasonoša vrhovnog zapovednika papske vojske. On i Katarina su se tajno udružili s namerom da me izbave. Bio je stariji, prekaljenog lica i izboranog čela, ali je svejedno bio Luka, a ja sam imala utisak kao da nas godine nisu ni rastavile. „Zbog tebe sam sad begunac iz službe vojvode Valentina“, kaza mi. Odvezli smo se u Firencu, gde su nas čekali Katarinina deca i zajednička budućnost. Kada sam ostarila, nisam više bila sigurna da li se Mateo zaista pojavio preda mnom u ćeliji ili je to bila posledica sna, praha ili bola. Nije važno čak i ako anđeo postoji, a ni ako je samo proizvod mog uma. Znam samo da me je, kada sam čula njegov nečujni glas, vodio ispravnim putem. Da li sam zažalila što nisam ubila Čezara Bordžiju? Nikada, mada je on kasnije za sobom ostavio hiljade žrtava. I to su duše koje moraju da nastave borbu i kroz nju pronađu izlaz iz tmine u svetlost. Neka svi pronađemo svoj put.

- 288 -

Epilog

Kada su zidovi Ravaldina bili probijeni, Katarina Sforca je zatražila zaštitu francuskog kralja; međutim, i pored toga Čezare Bordžija ju je silovao. Ipak, na uporno zahtevanje nastojnika Dižona, prema njoj su se odnosili kao prema gostu, a ne kao prema zarobljenici, pa je tako izbegla mučenje; ali je bila prisiljena da putuje kroz Romanju sa Čezarovom vojskom sve do njegovog pobedničkog povratka u Rim. Tamo je bila javno ponižena i bačena u tamnicu Anđeoske tvrđave, gde je čamila više od godinu dana zbog odbijanja da zvanično preda svoje teritorije Bordžijama. U maju 1501. godine konačno su joj slomili duh, pa je potpisala ugovor kojim Čezaru dodeljuje Imolu i Forli. Iste godine vratila se u Firencu, gde se do kraja života posvetila obučavanju svog sina Đovanija Medičija ratnim veštinama. Đovani, koji je kasnije u životu bio poznat kao Đovani dale Bande Nere, postao je jedan od najvećih kondotijera (vojnih plaćenika) u Italiji; njegova hrabrost bila je legendarna. Oženio se članicom porodice Salvijati i dobio sina Kozima Medičija koji je postao prvi veliki vojvoda Toskane. Katarinini dalji potomci postali su kraljevi Francuske i Španije. Dea i Luka su izmišljeni likovi; izuzev njih, skoro svi likovi su zasnovani na stvarnim istorijskim ličnostima.

- 289 -