japanska knjizevnost 2

-SENRYU I KYŌKA ŠALJIVA POEZIJA EDO PERIODAParalelno sa haikai poezijom koja na kraju dobija visoku umetničku vrednost prihvaćena je i druga vrsta, senryu. Ima istu pesničku formu, trodelna je 5-7-5. Međutim, tematsko-motivski gledano, senryu je poseban žanr. Ima daleko veći stepen igrovnosti i poetika potpuno teži komičnosti. Za razliku od haikai i kigo reči, ovde ključna reč ne postoji. Najčešće peva o našem životu na veoma ironičan način. Pesnički postupci su ironizacija i parodiranje. Poznati pesnik je Karai Senryu 17181790. Rođen je u Edo-u i prvo je učio haikai poeziju da bi postao majstor senryu poezije. Za razliku od haikai, senryu autori su anonimni. Pesnički postupci su jednostavniji, nema ključne reči da naglasi godišnje doba i nema pravila o cezuri. Motivi su iz svakodnevnog života i govori o ljudskim osećanjima kod gradskih žitelja. Posle Kansē reforme ta oštroumnost se ne oseća toliko i žanr gubi vrednost. Činovnikovo dete sjajno uči pokret šake. Pesma govori o korumpiranosti. Samo su samuraji mogli da budu činovnici i mogli su da prave ustupke da se ne plati porez. Kyōka je veoma slična waka formi, a sadržaj je sličan senryu (teme i motivi su komični). Najstariji oblik je u Manyōshu. U Edo periodu je postojalo mnogo tih stilova i formiran je novi žanr. Jedan od najstarijih majstora u Ōsaki je bio Nagata Teiryu. U drugoj razvojnoj fazi kyōka, središte se pomera u Edo. Često je i parodirana poezija, javlja se intekst iz Kokinwakashu i Manyōshu. Govori o svakodnevnom životu. U ovom svetu da uopšte nije bilo žena, kako bi muška duša bila spokojna. Potpuno je isti intekst iz Kokinwakashu: ''Da nije bilo trešnjinih cvetova...'', gde se govori o krhkosti i prolaznosti trešnjinog cveta. Struktura i kompozicija je ostala ista, ali se ovde govori o muškoženskim odnosima.

1

-MODERNA JAPANSKA KNJIŽEVNOST-

Moderna japanska književnost počinje od 1868. godine, kada šogunat predaje vlast carskom dvoru. Početkom 19. veka zapadni svet traži od Japana da se otvori prema njima. Stižu brodovi iz SAD i Engleske. To je jedan od važnih faktora promena u Japanu. Modernizaciju Japana pokrenuo je Zapad. Od 1868. godine Japan, po modelu Zapada, gradi novo državno uređenje.Meiji period (od 1868. godine) završava se 1911. godine, smrću cara. Granica moderne i savremene književnosti je veoma diskutabilna, ali smatra se da je granica negde oko 1910. godine. Japanska moderna književnost obuhvata period kada se Japan kao društvo ubrzano menjao po modelu zapadnih zemalja. Japan prati civilizacijske tokove evropskih zemalja i Amerike, i počinje da gradi kapitalistički sistem. Otvarao se prema svetu, ali nije bio kolonizovan ni okupiran. Na duhovnom, filozofskom planu, zbog ubrzanog razvoja, javljaju se mnogi problemi. Menjaju se ubrzano književni izrazi i tokovi, a novi pravci ulaze u japansku književnost. Prve dve decenije Meiji perioda su vreme ubrzane recepcije evropskih književnih tokova. Ipak, oseća se još uvek ostatak Edo perioda, oseća se mešavina modernizacije i nasleđa Edo perioda. Reč bungaku se prvi put javlja u Japanu u ovom periodu. Iako su imali bogato književno nasleđe, nisu imali odgovarajući termin da opišu to (ekvivalent litterature). U Edo periodu ovaj termin je označavao opšto obrazovanje namenjeno samurajima.U ovom periodu, težište književnosti se pomera na prozna dela, romane (shōsetsu). U ovom periodu književnost se prvi put shvata kao nešto što je intelektualni rad. U Japan ulazi mnoštvo novih termina vezanih za politički život, pod uticajem Zapada 1. Ti novi pojmovi tražili su od intelektualaca da tokom prevoda stranih dela pronalaze reči za te nove termine. Prvi put se bave književnom teorijom na moderniji način, pod uticajem evropskih pisaca i mislilaca, i japanci počinju sistematizaciju književne teorije. U okviru Meiji restauracije akcenat je stavljen na obrazovanje običnih ljudi. Školski sistem se razvija. Nova tehnologija štampanja menja književnost. Menja se odnos pisaca i čitalaca. Naglo se širi čitalačka publika. Javljaju se novi književni žanrovi po uzoru na evropske. Najvidljivija je promena u poeziji. Pored haiku i tanka forme, javlja se potreba za pisanje slobodnog stiha. Ovaj stil se ne bi mogao razviti u Japanu bez uticaja evropske književnosti. Ruska književna teorija je imala snažan uticaj na japansku modernu. Romani su u početku pisani u duhu realizma, mimetički opis svakodnevnih doživljaja (koncepcija realizma). Mori Ōgai se vraća iz studentskog boravka u Nemačkoj. On je prevodio veliki broj evropskih pisaca i obaveštavao japanski narod o aktuelnim književnim dešavanjima. On nudi novi talas iz Evrope, romantizam (koncepcija romantizma). Romantizam je više uticao na poeziju, na tanka poeziju. Književni jezik se nije formirao samo pod stranim uticajem. Bilo je pisaca koji su insistirali na očuvanju tradicionalnog japanskog duha. Pisci okupljeni u Kenkyūsha grupi su kao model tradicionalnosti smatrali Edo period. Oni su hteli da usavršavaju književno nasleđe Edo perioda. Bungakukai su bili moderni časopisi koji su okupljali mlade intelektualce koji su težili evropskoj poeziji. Ulazak hrišćanstva u ovom periodu je rado prihvaćen, a koncepcija hrišćanstva je bila veoma primamljiva. Ovi pisci su težili upravo hrišćanstvu, i bili su uporište romantizma, ljubavne poezije. Glavni urednik bio je 1 Kako će se reći ’’ustav’’, ’’parlament’’, itd. što ranije nije postojalo...

2

Kitamura Tōkoku, koji je ovaj časopis pokrenuo u duhu hrišćanstva, kao novi pogled na svet, gde se ceni ličnost i individualnost. Između dva rata1 vidi se složena protivrečnost japanskog društva (patriote i kvazi zapadnjaci). Sa jedne strane je feudalni duh iz prošlosti, a sa druge strane moderno uređenje. Priliv naroda sa sela u grad menja život japanaca. Ubrzana je industrijalizacija, a mesta radnika su ugrožena. Za ovaj period su karakteristični romani o bedama, socijalni romani, u kojima se bez ideoloških okvira prikazuje težak život građana. Nastanak japanske moderne vidi se tokom Japansko-ruskog rata. Jezički gledano, usavršava se novi, savremeni japanski jezik kao književni jezik, bliži govornom, svakodnevnom jeziku. Žanrovski gledano, nastaje slobodni stih, pod uticajem evropske poezije. U romanima se javlja novi književni pravac, naturalizam, koji japanci modifikuju, odnosno oni prihvataju naturalizam kao tehniku pisanja, kao književni postupak. U okviru naturalizma primećuje se watakushōsetsu (’’JA roman’’), u kojem se koristi autobiografsko pisanje na mimetički način, realno, bez imaginarnih slika. Postojale su književne grupe koje su bile protiv naturalizma. U Meiji periodu 2 postojala je grupa Tanbi-ha estetizam, koja je u Japan uvela dijavolizam, nastao u Engleskoj, sa glavnim predstavnikom Oskarom Vajldom. Lepota se shvata na novi način, lepota ružnog. Najpoznatiji pisci ove grupa, Taniyaki Juichiro i Nagai Kaku, su u svojim delima obrađivali teme izopačenosti u ljubavi, sadizam i mazohizam. 1910-ih počinje Taisho period, u kojem car unosi duh demokratizacije, ali ovaj period je kratko trajao. Nakon njega javlja se nacionalistički duh, koji polako prelazi u fašizam. Meiji era odisala je modernim duhom. Prihvaćen je apsolutistički oblik monarhije, a nemačka monarhija je bila uzor, dok su neki dvorski protokoli bili prihvaćeni sa engleskog dvora. Taisho era je uvela demokratski duh, slobodu govora, novi talas modernih književnih kretanja iz Evrope. Iz Evrope dolazi i Marksistička ideja. U Taisho periodu postojale su dve književne grupe koje su bile protiv naturalizma. Shirakaba-ha Bela breza, je grupa koja okupljala mlađe pisce koji su težili humanom, i isticali dobrotu umesto istinitosti u svojoj poeziji. Duhovni učitelj im je bio Lav Tolstoj. Shingenjitsu-ha/Shinwaseda-ha Nova realnost, je grupa čiji je ključni pisac bio Akutagawa Riyunosuke. Hteli su da rekonstruišu našu stvarnost na složeniji način, modernim književnim postupcima, uvođenjem light motiva, kompozicione motivacije. 1920-ih u japansku književnost ulazi iz Evrope poetika avangarde. Ulazi i ideja marksizma, anarhizma, itd... Avangarda teži osporavanju i demoliranju svega konvencionalnog u društvu, ismevanju građanskog morala, ismevanju evropske civilizacije. Težilo se ka afričkoj kulturi (težnja ka svemu što nije javno prihvaćeno). Vrhunac ove ideje je dadaizam (negiranje svega što postoji). Umesto visokotiražnih časopisa pokreću se časopisi sa malim tiražom (little magazines), časopisi sa ekstremnim konceptima, neprihvatljivim za širu masu. Časopisi su bili namenjeni užem krugu ljudi, istomišljenicima. Časopisi su imali širu umetničku koncepciju, pošto nisu bila samo književna dela, već i multimedijalne prezentacije. Prvi put se javlja književna grupa koja teži ideologiji (angažovana književnost, proleterska književnost, levičari). Kobayashi Takiji je u svom delu "Lovac na rakove" prvi put pokazao da u književno delo može da se uvede kolektivni lik. Istovremeno se javlja nova književna grupa Shinkankaku-ha Novo čulo, sa predstavnicima 1 1894-1895. Japansko-kineski rat 1904-1905. Japansko-ruski rat

2 Meiji književnost se završava pojavom estetizma 1912. godine...

3

Yokomitsu Riichi i Kawabata Yasunarijem. Pisci ove grupe su se okupljali i delovali u časopisu Bungejidai Vreme književnosti. Oni su bili protiv ideologije u književnim delima, tražili su autonomiju književnosti. Obe grupe su za uporište imale male časopise. U njima su objavljivali svoje manifeste 1. Manifesti imaju svoju vrednost i žanrovsku karakteristiku (kako pisati, kako slikati, kako stvarati umetnost). Časopisi obe grupe su zatvorenog karaktera, za uži krug ljudi. Obe grupe se bave eksperimentima na planu književnih postupaka. Kao teme uzimaju evropske modele, pošto nisu mogli da stvaraju bez izvornih evropskih koncepcija. Akutagawa se udaljava od obe ove grupe. On se svesno otrovao i polako umirao. Njegova smrt simboliše kraj moderne i početak japanske savremene književnosti. U svom delu Haguruma (Brzina) on je opisao sve vizije, halucinacije koje je imao. Opisao je pomerenost naših čula, tačke gledišta. Njegova poetika se nalazi između ove dve grupe. U književnosti 1930-ih primetan je uticaj levičara. Dolazi do hapšenja pisaca i zabranjivanja pojedinih dela, što dovodi do rušenja književnih grupa. Uplašeni pisci različito reaguju na ovo. Jedni prelaze na totalno drugu stranu (desničari), jedni shvataju da je njihova borba uzaludna i počinju da pišu na novi način, dok neki nastavljaju da i dalje pišu svoja dela, samo u tajnosti. Na književnom planu do izražaja neminovno dolazi nacionalizam. Posle Drugog svetskog rata, i doživljaja u tom ratu, mladi pisci uviđaju besmislenost ratovanja i nacionalističke koncepcije. Uviđaju se tri književne pojave u prelaznom periodu (ikōki) koje nagoveštavaju japansku modernu: 1.Književni žanr gesaku bungaku, kao ostatak iz Edo perioda, još uvek se piše-Kanagaki Robun je parodirao romane, i njegovo delo Seizō Dōchu Hizakuri De ironično opisuje smešne situacije u kojima su se našla dvojica japanaca koji su otišli u London. 2.Prevodilačka književnost je veoma važna pojava-Još uvek se u književnom jeziku oseća arhaizam. U prevodilačkoj književnosti pisci su se trudili da koriste što jednostavniji jezik, shvatljiv i za decu. To je doprinelo modernizaciji japanskog jezika. 3/Politički roman seiji shōsetsu-Dolazi veliki broj novih termina koji do tada nisu postojali. Funkcija ovih romana je bila da upozna čitaoce sa tim novim terminima iz političkog života.

Tsubōchi Shōyo 1859-1935. objavio je 1885-86.važno književno delo Shōsetsu shinzui "Suština romana", na osnovu proučavanja engleske književnosti. Shōyo je bio jedan od najboljih prevodilaca toga doba, profesor na univerzitetu, a preveo je Šekspirova dela koristeći metrički obrazac 7-5. Shōyo u ovom delu prikazuje razvojne etape književnosti na nivou sveta. Roman je odredio kao žanr, umetničko delo, što nije tako shvaćeno u Edo periodu. Među žanrovima prvo mesto daje romanu i prati istorijski proces stvaranja žanra romana, pomeranje od fiktivnog (imaginarnog) ka realnom, mimetičkom. Prednost daje relanom. Njegova teorija je usmerena ka realizmu, oponašanju stvarnog sveta. Stilska formacija je shvaćena kao evolucija, napreduje. On predlaže reformu književnog izraza koji će težiti realnom opisivanju. Treba opisati ljudsko osećanje i naš stvarni život. Njegova teorija je otvorila vrata realizmu. Književnost je veoma važna umetnička grana, koja nije bila priznata u Edo periodu. Hteo je da oslobodi književnost od utilitarizma, od budističke ideje ''Dobro se 1 Književni tekstovi u kojima se prikazuju umetnički programi grupa...

4

dobrim vraća'', koja je bila važna u Edo, ali on smatra da je to šteta. Oslobodio je delo od takvog sistema vrednovanja. Tsubōchi Shōyo je nastanak romana kao književnog žanra shavatio kao proces pomeranja od imaginativnog ka mimetičkom (realističkom) kazivanju. Ova književna teorija bitno je usmerila puteve japanskih pisaca ka realizmu. On, takođe, u ovom delu prvi put daje umetničku vrednost romanima. Za razliku od toga u Edo periodu, grafika i dela pisaca smatrana su subkulturom, odnosno, služila su za razonodu. Sada im je, zahvaljujući njemu, dato mesto u umetnosti. Futabatē Shimē, koji je studirao ruski jezik i književnost, napisao je kraću monografiju Shōsetsu sōron ("Generalna teorija romana"). On se poziva na ruskog teoretičara Belinskog, na osnovu čije teorije on naglašava da je realistički, mimetički postupak veoma važan za roman. Ovo je daleko preciznija i bolje sistematski napisana monografija od Shōyove "Suštine romana".

-POČECI MODERNE JAPANSKE KNJIŽEVNOSTI (MEIJI 20-IH)Meiji 20-ih je period 1887-1897. godine. Ovaj period je prelazna faza iz Edo književnosti u modernu književnost. Tada se javljaju politički romani, romani sa verskom sadržinom. Menjaju se i književni izrazi.

FUTABATĒ SHIMĒ Ukigumo "Lebdeći oblaci" 1887.godine objavljen je roman Autor je rusista, mlad pisac, pod pseudonimom Futabatē Shimē 1864-1909.. On je studirao ruski jezik i književnost, i već kao student bio je upoznat sa značajnim ruskim piscima, kao što su Turgenjev, Dostojevski itd., koji će mu otvoriti novi horizont književnih izraza. Roman Ukigumo se smatra za prvi roman koji je napisan na modernom jeziku. Njega književni istoričari smatraju početkom moderne književnosti. Japanci su svesni toga da se govorni jezik dosta udaljio od pisanog jezika, uključujući reformu u obrazovanju. Japanski intelektualci su se trudili da približavaju pisani i usmeni stil. Taj pokret, koji je obuhvatao veoma širok krug ljudi zove se Genbunichiundo1 "Pokret približavanja (ujednačavanja) pisanog i usmenog stila". Ovaj pokret je usmerio celokupno društvo, ali pokret nije ideološki, ideja nije nametnuta, već je to socijalnolingvistička pojava na nivou cele zemlje. Usmerenje koje nameće država je veoma blisko usmerenju pisaca. Smatra se da Ukigumo, upravo zbog potpuno modernog diskursa označava početak takvog novog stila. Glavni lik je mladić Utsumi Bunzo. On je zaposlen kao službenik i okarakterisan kao skroman mladić, častan, iskren, ali malo povučen i nespretan u ljudskim odnosima. Drugi muški lik, Honda Noboru, je takođe, mlad i nosi suprotne osobine – vrlo je spretan i veliki je karijerista. Takođe je službenik. Treći lik je mlada devojka i lepotica, Osei, koja često menja raspoloženja. Nema čvrstinu kao duhovno biće. Četvrti lik je njena majka Omasa, koja je utilitaristički nastrojena, pragmatična ličnost, kojoj je važno da joj se kćerka uda za bogatog čoveka, karijeristu. Javljaju se dva muška lika u međusobnom kontrastu, jedan je iskren, a drugi nametljiv i spretan. Ženski likovi su u rodbinskom odnosu, gde majka, kao autoritet, dosta utiče na kćerku. Sižejni tok se uglavnom posmatra iz aspekta glavnog lika, 1 gen - govor; bun - pismo; ichi - ujednačavanje; undo - pokret...

5

Utsumi Bunzoa. On je smešten, kao podstanar u porodici Omasa, koja mu je dalji rod. On se polako zaljubljuje u Osei, ali kada je bio spreman da je zaprosi, on gubi posao. Istog dana Honda Noboru dobija unapređenje. I tada devojka, koja je volela Utsumi Bunzoa, počinje više da naginje ka Hondi, kome je obećana bolja budućnost. Autor formira četiri lika i kroz njih veoma precizno opisuje pomeranje osećanja ovih likova, dajući veoma pažljiv opis njihovog ponašanja. On je hteo da rasvetli drugo lice japanske modernizacije, što je drugim rečima, osvetljavanje tamne strane te modernizacije. To mu je bila književna tema. U ovom radu savremena tematika ga je naterala da napiše roman na potpuno savremenom jeziku (nema arhaizama ni na nivou leksike ni u diskursima). Međutim, kako napreduje sižejni tok, on se suviše bavio opisom unutrašnjeg sveta prvog lika, i time je narušio uravnoteženu strukturu romana. Kompozicija je time izgubila skladnu strukturu. Iako je završio prvi i drugi deo, treći deo nije mogao da završi i odrekao se pisanja. Dugo nije mogao da se vrati pisanju sve do Meiji 37-me. Tek kroz dvadesetak godina će se vrati sa jednim manje značajnim romanom Sono omokage "Onaj trag". Kao književnik, Futabatē Shimē, je parlelno radio prevode vrlo značajnih Turgenjevih pripovetki: Aibiki "Ljubavni sastanak" i Lovački zapisi. One su prevedene na savremeni jezik i to će biti uzor pisanja romana na modernom jeziku. Prevodi su izašli 1889. godine (Meiji 21). Ove dve priče nisu samo bile uzor za pisanje romana, već će i biti temelj pravca prevođenja književnih dela, odnosno kako treba prevoditi književno delo. One će pokazati put, koji će kasniji književni prevodioci slediti. Jezik, kojim se prevodi mora biti savremeni, ali i prevod mora da prenese poetiku književnog dela. Ovo su bili uzori na stilskom nivou. Opis prirode u pričama Turgenjeva, daće sasvim novi ugao posmatranja ovog sveta i biće podsticaj novog pravca književnih misli.

MORI ŌGAI 1862-1922 Rođen je u veoma uglednoj lekarskoj porodici i po želji roditelja završio je medicinski fakultet na vrlo uglednom Tokyo univerzitetu. On je bio među prvim stipendistima koji su poslati u Nemačku zbog proučavanja medicine. 1888. godine vraća se u Japan. Kao lekar bio je veoma nadaren i tokom boravka u Nemačkoj je napisao nekoliko značajnih studija i veliki broj članaka, i upoznao japansku čitalačku publiku sa najnovijim tokovima evropske književnosti. Bio je izvanredan prevodilac i preveo je veliki broj evropskih dela. Kada se 1888. godine vratio u Japan, počinje vrlo energično da piše romane. On pripada II fazi Meiji 20-tih, i u tom periodu će objaviti tri vrlo značajna dela, Nemačku trilogiju: Maihime Plesačica i Utakatanoki Zapis magnovenja, koji su objavljeni 1890. godine, i Fumizukai Kurir,koji je napisan 1891. godine. Ovo označava njegovu prvu književnu fazu. Roman Maihime je prvi put smešten vam Japana, na evropskom tlu, u Berlinu. U romanu se javljaju dva glavna lika, Oyota Toyotaro, elitni japanski student, i ženski lik Elis, siromašna plesačica. Javlja se i njena majka. Oyota dobija stipendiju (medicina) i odlazi u Berlin. Zaljubljuje se u siromašnu devojku koja je plesačica. Oni počinju da žive zajedno, a sa njom dolazi i njena bolesna majka. Kada se saznalo u Japanu za to, pošto je zapostavio studije, ukinuta mu je stipendija. Od tada, oni počinju teško da žive. Jednog dana dolazi Oyotin prijatelj koji mu nudi da bude spoljni saradnik. On prihvata posao, ostavlja dragu u Berlinu i počinje da putuje. Pošto je dobro radio, dobio je ponudu da radi u ministarstvu.

6

Kolebao se, ali je ipak prihvatio posao, što je značilo da mora da okonča svoju vezu i da se vrati u Japan. Elis je od tuge počela da ludi, i odlazi do mladića da ga moli da se vrati, ali je njegova porodica vraća kući. Ona u ludilu umire. Književna tema ove trilogije je svest o udaljenosti evropske i japanske civilizacije. On je tu razliku shvatio kao razliku na nivou razvijenosti. Sa jedne strane, on vidi vrlo naprednu civilizaciju u Evropi, a sa druge strane, Japan vidi kao zaostalu, nerazvijenu zemlju. To je u ovoj fazi njegova prva književna tema. Ta kulturna razlika stepena razvijenosti se ovde odražava na likove (momak Japanac, devojka Nemica). U karakterizaciji koristi suprotnost, oponiranje (Japanac istok, Nemica zapad; momak kome je obećana blistava budućnost, devojka koja je na dnu klasnog društva u Nemačkoj). Sižejni tok romana prati njegovo duševno kolebanje između dve mogućnosti, ljubavi prema njoj i karijere. U glavnom liku se javlja kolebanje da li da ostane dosledan ljubavi ili da se posveti karijeri. Ovde je uključen novi momenat, likovi Nemica i Japanac, uključena je, ne samo socijalna, nego i nacionalna razlika, što kompoziciji romana daje složenost. Onemogućen je potpuni duhovni susret između dve duše Japanca i Nemice, odraz duhovnog kolebanja japanskog društva, jer se društveno prihvatanje nije moglo još desiti, i roman se nesrećno završava. U toj fazi Mori Ōgai, osim što je pisao dela, bio je i izvanredan prevodilac. Upoznao je Japan sa nizom novih evropskih dela i pokrenuće časopis Shigarami zoshi.

-KNJIŽEVNOST IZMEĐU KIN-JAP I RUS-JAP RATAKinesko-japanski rat (1894-1895); Rusko-japanski rat (1904-1905). Oko ostrva između Japana i Rusije je bio rat i na zvaničnom planu. Japanci su dobili rat, ali ekonomski jako će se istrošiti, oseća se recesija. Između dva rata, na društvenom planu Japan počinje da gradi kapitalistički sitem i da se na taj način razvija. Upravo zbog ubrzanog razvoja nastaje niz socijalnih problema. Nekoliko društvenih krugova se naglo bogatilo. Problem urbanizacije – nagla društvena promena pod uticajem industrijalizacije. Veliki broj mladih odlazi iz sela u grad i stvara se veća razlika između ruralnog i urbanog. Problem socijalne zaštite – radnice na svilenoj niti umirale od tuberkuloze, tri smene se radilo, oskudni uslovi, male plate, seoske devojke smeštene u lošem domu, nisu prehranjene, seoske porodice su rizikovale da li će se one vratiti žive i zdrave. Socijalna zaštita nije bila zakonom regulisana.Japanska država je još uvek na raskršću između dve koncepcije: zapadnjačke (pojedinac) i istočnjačke (ceni se kolektiv). Postoje dve književne teme: društvo i priroda. Mnogi pisci će se zanimati za protivrečne pojave u socijalnom životu. Novi žanr je Hisan shōsetsu "Romani o bedi". Oni danas nemaju visoku književnu vrednost. Baviće se teškoćama života običnih ljudi. Romani o bedi su pisani mimetičkim postupkom i nemaju ideološke orijentacije. Samo opisuju kako neko teško živi, nisu razvijeni. Drugi žanr je Kannen shōsetsu "Idealistički romani", u kojima se više ističe piščev protest prema teškim životnim uslovima. Ideje, stavovi, protesti su bez konkretnih opisa. Zajedničko za ove dve vrste romana su socijalni motivi, a zajednička tema je društvo. Pri kraju perioda dve težnje će se integrisati u Shakai shōsetsu "Socijalni roman".

OZAKI KOYO-KONJIKI JASHA Pozlaćenje demona Ovaj roman je predstavnik novonastalog žanra. Glavni lik je siromašni student koji ima verenicu iz ugledne porodice koja ga voli. Međutim, nju zaprosi bogataš. Njena porodica se u početku složila, ali kada se pojavio bogati 7

gospodin, devojka se koleba i prihvata prosidbu bogatog čoveka. Student se jako razočarao. Smatra da je to zbog dijamantskog prstena, napušta studije i bavi se zelenaštvom. Devojka se predomislila, vraća se i moli ga. Roman se završava njegovim kolebanjem (pisac nije dao jasnu sliku njegovog odgovora ne njene molbe). Jasan je piščev stav o sukobu između materijalnog i duhovnog i mimetički, realistički opisuje likove. Ovim romanom stvorena je sinteza romana o bedi i idealističkog romana. Karakterizacija likova je jasna. Javljaju se i pisci koji se bave temom prirode. Nagla industrijalizacija je promenila život i stvorila jaz između ruralnog i urbanog. Menja se prirodni pejzaž u gradu. Ne samo da je fizička promena, već nagoveštava i duhovnu promenu Japana. Pomeren je odnos između ljudi i prirode, i neki pisci počinju da pišu o toj nagloj promeni.

KUNIKIDA DOPPO-MUSASHINO Kratku pripovetka.Musashino je geografsko ime jednog dela Tokya koji je tada bio nešto što čuva ruralno, imao je netaknutu ogronu šumu i polje. Autor koristi mimetički postupak, opisuje onako kako vidi. Dosta je značajno delo zbog teme koja se isključivo bavi prirodom, koja se zaboravlja. Kao da podseća na iskonsku vrednost. Doppo u kasnijim delima se bavi otuđenim likovima, asocijalnim, slabićima u društvu. Polako će se udaljiti od lirskog prikaza prirode da bi se približio japanskom naturalizmu.

HIGUCHI ICHIYO

1872-1896, nadarena i retka spisateljica koja je usavršila savremeni japanski jezik koji je blizak govornom. Rođena u Tokyu, roditelji su bili došljaci koji su težili karijerizmu. Otac, čim je uveden novi zakon da može da se otkupi titula samuraja, trudio se da zaradi samo da bi kupio titulu. Ona je imala straijeg brata. Nju su verili, ali otac i stariji brat umiru. Verenik predlaže da se veridba raskine jer porodica nema muške glave i nije časno uzeti takvu devojku, ne može da donese miraz. Devojka je za kratko vreme izgubila i oca i brata i budućnost. Tradicionalni upis u matičnu knjigu je bio po porodicama. Ona je postala glava porodice i nosilac lista u matičnoj knjizi sa samo 17 godina. To je bila velika odgovornost, a ona siromašna i otvara skromnu prodavnicu pozamanterije. Prvo je bila učenica kod uglednog pisca (juku - privatna škola) gde je stekla književno obrazovanje. Retko je žena mogla da pohađa fakultet.

TAKE KURABE

jedno od najznačajnijih njenih dela, roman. Glavna junakinja je Midori, devojka čvrstog karaktera. Ona je iz porodice koja tradicionalno drži kuću za zabavu. Njena starija sestra je cenjena kurtizana u toj kući, a Midori sanja da jednog dana postane cenjena kurtizana.U njenom kvartu je postojao dečko kojem se ona sviđala, ali on se njoj nije sviđao. Ona je bila zaljubljena u sveštenikovog sina, ali to krije.Jednog dana, dok je padala kiša, ona je sedela pored prozora i videla sveštenikovog sina koji je pao u blato zato što mu je pukao kaiš na sandali. Pošto je ona u tom trenutku šila, bacila mu je parče tkanine da mu pomogne. Međutim, on se postideo i nije uzeo tkaninu, koja je ostala u blatu.Kada je kasnije tog dana otvorila kapiju našla je

8

cveće od papira, ali bez poruke1. To je bilo od sveštenikovog sina, koji je taj dan otišao da uči da bude sveštenik. Što se tiče pripovedačkog postupka, sam naslov je intertekst jer se oslanja na poetiku Heian perioda, priče su iz Ise monogatari. Momak i devojka koji su bili zaljubljeni u detinjstvu ponovo će se sresti i nanovo će se zaljubiti. Taj okvir premešta se u Meiji period, i daje mimetički opis tadašnjeg društva. Prostor koji je autorka uključila je kvart za zabavu u Tokyu koji je pun tragova duha Edo perioda.U karakterizaciji likova postoji suprotnost između svetog i svetovnog. Zajedničko je to što su oba bića spremna da naslede ono što su stekli roditelji (ostatak Edo perioda). Ali tu je i treptaj ljubavi, nema telesnog dodira. Vrhunac je scena kada ona otrči da mu pomogne. On blago odbija njenu dobrotu, ali na kraju joj ostavlja cveće i tako dokazuje svoje iskreno osećanje. Nema telesne ljubavi, ali su osećanja jaka, iskrena, duboka. Kroz ovaj roman pratimo iščezavanje društva iz prošlog vremena.

JUSANYA Kraći roman autorke Higuchi Ichiyo Glavna junakinja Oseki je udata za bogatog čoveka za koga se ispostavilo da je grub prema njoj i porodici. Oseki je ranjena i razočarana i vraća se svojoj porodici da ispriča o tuzi. Otac joj savetuje da se ipak ne razvodi. Ona se seća početka bračnog života. Kada je imala 17 godina, upoznala je budućeg muža dok je igrala hanetsuki (badminton). Njena loptica je upala u njegovo dvorište. On se u nju zaljubio i zaprosio je.On ima stalne ljubavne veze sa različitim ženama i uopšte se ne trudi oko svoje dece. Ona je poslušala svog oca i namerava da se vrati kući. Na putu kuće zagledala se u vozača rikše i videla je da je to mladić iz njene mladosti. Sledi opis njene rane mladosti. Taj čovek, fizički radnik, jako ju je voleo. Međutim, kako saznaje da se udaje za bogatog počinje da pije, ostavlja porodicu i vozi rikšu. Oženio se devojkom koju su mu roditelji izabrali, ali se na kraju razvodi. Ona u stvari tad tek vidi da je taj nekadašnji mladić naboranog izmučenog lica. Ona je u detinjstvu maštala da će biti njegova supruga, gazdarica njegove skromne radnje, a kada ga je ponovo pogledala opazila je njegov prazni izraz lica. Roman se završava tupim zvucima njenih drvenih nanula koje odjekuju mračnom ulicom. Karakterizacija: njena porodica je poreklom iz bushi staleža, a vreme je smešteno sredinom Meiji perioda. Bushi nosi tragove prošlosto jer je vreme samuraja završeno. A on je bogat trgovac, lepo se uklapa u novo društvo. Autorka, kao pripovedač govori da obe porodice imaju puno briga. Jedan od važnih književnih tema je problem ljubavi, sukobi između pojedinca i društva. Dolazak hrišćanskih ideja pokrenuo je japanske intelektualce da razmišljaju iz drugog ugla, oslobađanju egoa. U ovom romanu prvo je opisan sukob između porodice i pojedinca. Otac kao super ego (stari sistem vrednovanja), savetuje da ostane sa mužem, da bi porodični okvir bio netaknut, mada svestan da tu nema ljubavi. Ona se bori, ali sluša očev savet. Kada sreće bivšeg mladića shvata da je njena mladost prošla i samo vidi ogromnu prazninu i mrak. Priča drugog junaka, propalog vozača rikše, je slična jer mu se draga udala za čoveka kog joj je porodica izabrala, a i njegovi roditelji su mu našli devojku. Nijedan od ta dva braka nije bio srećan i ispunjen. Oba braka su sklopljena po starom sistemu 1 Uz takvo cveće uglavnom je išla i poruka ili pesma...

9

vrednosti. Junaci ne mogu da pokrenu nove živote ispunjene ljubavlju. Ljudski odnos u starom sistemu Edo perioda prikazan je kao nešto što u nama potiskuje prava ljudska osećanja. Ona opisuje vreme u kojem ljudi još uvek ne pronalaze nove puteve. Jasno se prati misaonost i idejni okvir, ali dat je i niz realističkog opisa društva. Njen lirski ton pripovedanja na neki način prevazilazi okvira socijalnog romana, njeni romani grade novu poetiku.

-NATURALIZAM U JAPANUU Japanu se prvi put vidljivo oseća naturalizam krajem Meiji perioda (Meiji 39. godine), do Taisho perioda (prva decenija 20. veka). U Japanu se ovaj pravac shvata drugačije nego u Evropi (modifikovani tip naturalizma). Naročito je jak uticaj naturalizma u prozi. U Evropi, naturalizam teži racionalnom, uzima logički okvir kao rezultat razvoja prirodne nauke (uzročno-posledična veza). Zola i Mopasan su bii uzori japanskim piscima, koji su prvo opisivali okolinu, socijalno okruženje, a onda su oživljavali likove, i opisivali kako likovi žive pod uticajem okoline. Japanski pisci su naturalizam shvatili kao tehniku za mimetičko opisivanje realnog sveta, okruženja u kome je pisac (kanbiyōsha). Pisci pišu o sebi na realistički način, a likovi su često nalik piscima. Glavni lik je najčešće kao piščev alter ego, i iz te tačke se najčešće pripoveda. Romani su u obliku ispovesti. Japanski intelektualci su tragali za pravom pojedinca, kako se može osloboditi svoj ego, čije isticanje u stara vremena nije bilo prihvaćeno pošto je kolektiv bio važniji od pojedinca. "Ja roman" (watakushi shōsetsu), je drugačije definisan u Japanu nego u Evropi, i u njemu nema imaginarnih elemenata. Razlika između japanskog modifikovanog naturalizma i evropskog je u tome što Evropljani potiskuju ego (subjektivnost) koji je bio istaknutiji u romantizmu jer su želeli da književna dela imaju racionalne elemente i zato su potiskivali imaginarnost. Premenjivali su eksperimentalnost analogno prirodnim naukama (kako će lik reagovati i živeti pod novostvorenim uslovima). Japanski pisci naturalizma prihvatili su naturalizam kao pripovedački postupak: piši onako kako vidiš. Piše se realno, mimetički o savremenom. Sadržinska strana će se menjati uključujući nova shvatanja ružnog kao lepog. Javlja se periferijalna negativna pojava, tamna strana društva, npr. siromaštvo. Najviše pisaca baviće se svakodnevnim dešavanjima. Vreme je sadašnje, piščevo. Glavni lik je dvojnik samog autora zbog biografskih elemenata koji su veoma bliski samom autoru. Priču kazuje neutralni kazivač. Glavni junak je "on", nije lirsko ja. Među japanskim naturalistima ističu se Shimazaki Tōson 1872-1943., pisac romana Zavet Haikai, i Tayama Katai 1871-1930., pisac romana Jorgan Futon. Ova dva romana označiće početak japanskog naturalizma. Kao kritičari-teoretičari, u ovom periodu značajni su Shimamura Hōgetsu i Hasegawa Tenkei. Književni život će se menjati, imaće podršku kritičara, pisci će delovati u okviru zajedničke književne ideje i ostaviće trag u japanskoj moderni. Svi pisci naturalizma u svojoj prvoj razvojnoj fazi imali su iskustvo kao pesnici romantizma.

-SHIMAZAKI TŌSONShimazaki Tōson u prvoj razvojnoj fazi je bio član časopisa Bungaku kai, gde je on delovao kao pesnik i objavljivao je lirske ljubavne pesme. 1906. objavio je prvi roman Zavet, koji će pokazati novi pravac moderne. Ima osobine ''JA-romana''. Rodio se u Kiso, oblast Nagano, u dosta uglednoj kući. Kao student prihvata hrišćanstvo i kao nastavnik engleskog jezika odlazi u Tohoku (grad 10

Sendai), a zatim se vratio u Kiso i predavao engleski. Biografski podatak da je prešao u novu veru ima važan uticaj na njegovo delo. Glavni lik je mladi profesor englesko jezika Ushimatsu, koji se zapošljava u školi. Njegov otac mu savetuje da nikada nikome ne otkriva svoje poreklo, da je Eta 1. Ushimatsu upoznaje kolegu koji je otkrio svoje poreklo i bori se za svoja prava. Glavni junak se pita da li treba da posluša oca ili da se i on bori za svoja prava. Roman se završava tako što on svojim studentima otkriva svoje poreklo. Karakterizacija je jasno definisana, kolebanje između dve vrednosti, novog i starog sistema. U kompoziciji romana ima mreže parova suprotnosti: staro i moderno, praktično (pragmatsko) i duhovno (suštinsko), društvo i pojedinac. Otac, kao super ego, oličenje je vrednosti prošlog vremena, ali i pragmatičnog, jer želi da mu sin sačuva radno mesto.Sam junak se koleba, a treći lik je podsticaj, oličenje modernog društva. Sporedni lik, učenici, predstavljaju budućnost društva. Unutarnji duhovni sukob u mladom biću i realni opisi tadašnjeg društva postoje u romanu. Realistički se osvetljava tamna strana vezana za problem diskriminacije, tema Eta, koja je bila zabranjena, tabu tema. Ali akcenat pisca je stavljen na unutrašnji svet glavnog junaka. Ovaj roman i dalje ima odlike romantizma jer nosi problem oslobađanja pojedinca. Bitan motiv iz romantizma je da je glavni lik mladi čovek. Međutim, iako je pokazao novo polazište naturalizma u Japanu, roman se dalje neće baviti društvenim problemima, već će njegova književnost težiti opisu unutarnjeg sveta samog sebe, ka autobiografiji. Gradiće nov tip romana, roman ispovesti.

-TAYAMA KATAI JorganGlavni junak je uspešni pisac, koji ima ženu i decu. Ima oko 30 godina. Primećuje se da je on autorov alter ego. Glavni junak dobija pismo od mlade, lepe, neudate devojke, u kojem ga ona moli da je primi kao učenicu. Devojka iz provincije dolazi kod njega. Kod pisca se budi osećanje prema njoj, ljubav. Međutim, njeni roditelji je jednog dana zovu da se vrati kući pošto su joj našli verenika. Devojka odlazi u svoj zavičaj. Roman se završava tako što glavni junak ulazi u sobu koju je devojka napustila, i miriše jorgan da oseti njen miris. Autor nije opisao lično iskustvo. Težnja mu je bila opis kao otkrivanje nečega. On piše iz ugla neutralnog kazivača, koji je siguran kazivač (termin iz ruskog formalizma) jer do detalja zna o sižejnom toku, zna šta će se desiti, sa jasnom sigurnošću može da konstatuje. Ovde je siguran kazivač blizak glavnom junaku pa ostavlja utisak "ja romana". Doživljava se kao ispovest. Minimalna je distanca između kazivača i glavnog lika. U japanskom "ja romanu" dosta je različitih tedencija od nemačkog Ich romana. Glavni lik je najčešće ja = dvojnik samog pisca. Tematski se bavi najbližim okruženjem, sopstvenim životom, a način pripovedanja je mimetički. Uključen je vrlo realan hronotip, vreme i prostor. To je nova vrsta modofikovanog japanskog naturalizma. U japanskom naturalizmu uključena su piščeva sećanja i dokumentarnost. Posle žestoke kritike, pošto su ga poistovetili sa glavnim junakom, Katai piše trilogiju (tri autobiografska romana).Kao odgovor na kritiku istakao je svoj pripovedački postupak koji je nazvao dvodimenzionalnim opisom, heimen 1 Klasni sistem bio je jasno definisan u grupe i postojale su van hijerarhije Eta i Hini (neljudi). Postoji legenda da su Eta porekla iz Taira klana. To je ignorisana diskriminisana grupa bez građanskih prava, mogu da budu samo kožari i mesari jer su u budizmu posao sa životinjama smatrao prljavim.

11

byōsha. To podrazumeva da iz romana treba da se potpuno odstrani subjektivnost i da se prirodno rekonstruišu činjenice sa konkretnim detaljnim opisima. Za japanske naturaliste važan je pojam književne kritike jer je kritika dosta moderna pojava u evropskoj književnosti. Kritičari su bili: Hasegawa Tenkei i Shimamura Hōgetsu. Hasegava Tenkei ima važnu ulogu u prenošenju zolaizma iz Evrope, a kasnije će govoriti o naturalizmu koji je udaljen od evropskog. Po njegovoj definiciji naturalizam je književni pravac bez ideala i ne donosi bilo koje rešenje. Ne sadrži ni sud o realnom životu, nego samo piščevo posmatranje našeg sveta onako kako je. Prema njegovoj definiciji naturalizam je književni pravac u kome pisci ne daju rešenje o problemima našeg života, ne vrednuju, ne daju sud, nema ideološke vrednosti, prosto pisci posmatraju naš svet onako kako je. Shimamura Hōgetsu je dao pozitivnu ocenu Zavetu (Shimazaki Tōson) i Jorganu (Tayama Katai). Imao je sličnu definiciju japanskog realizma, književni pravac koji bezuslovno prikazuje našu realnost onako kako izgleda. Paraleleno se javljaju sa jedne strane jak književni pravac naturalizam, a sa druge pisci koji se ne slažu. Među piscima koi se ne slažu sa japanskim naturalizmom su : Mori Ōgai i Natsume Sōseki Obojica su dva stuba japanske moderne. Nisu se složili sa modernom strujom japanskog naturalizma. Bili su sigurni u svoje pripovedačke postupke. Po njima, naturalizam ne daje ideal, niti rešenje (sadržinska strana), a formalna strana (književni postupak) je da su se naturalisti zalagali da pišu onako kako je u stvarnosti. Ōgai i Sōseki su smatrali da je manjkavost misaonosti ako je književno delo lišeno ideala. Književno delo mora da sadrži misaonost. Što se književnih postupaka tiče, suviše jednostavan književni postupak u naturalizmu ne osvetljava dublje slojeve naše realnosti koja je vrlo slojevita (termin yūgen iz srednjovekovne književnosti, realnost iza vidljivog).

-NATSUME SŌSEKI- 1867-1916 Pravo ime mu je Kinosuke. Rođen je u Tōkyu, kao najmlađe dete u mnogočlanoj porodicu uglednog zemljoposednika. Sudbina porodice je bila teška, pošto su oni feudalci, ljudi iz prošlog sistema, i doživljavali su ekonomski pad. Pošto su njegovi imali puno dece, a i bili su prilično stari, on je dat jednom bračnom paru. Taj bračni par se stalno svađao, i kada su se na kraju razveli on je morao da se vrati svojim pravim roditeljima, ali zbog administrativnih problema nije mogao da ima isto prezime, već je dugo morao da nosi drugo prezime u sopstvenoj kući. Na kraju je ipak dobio svoje prezime. Diplomirao je engleski jezik i književnost na carskom državnom fakultetu u Tōkyu, koji je bio veoma prestižan. Kratko je radio kao profesor engleskog jezika. Novinska kuća Asahi shinbun ga je pozvala kao glavnog urednika za kulturnu rubriku. On se kolebao, ali ipak prihvata ovaj posao. Morao je da prekine svoje prethodnu karijeru, ali je zahtevao objavljuje romane u nastavcima u novinama, što mu je dozvoljeno. Štamparska tehnika se razvija i širi se čitalačka publika. Sōseki je unapred znao dužinu rubrike, ali ograničen prostor ga nije sprečavao da piše izvanredne romane. On nije bio samo dobar pisac, već i poznavalac engleske književnosti i haikai poezije. Činjenica da se u Londonu zanimao za zapadnu književnu teoriju uticaće na njegove pripovedačke postupke. Natsume Sōseki je bio protiv naturalističke težnje. Smatrano je da jednostavni opis stvarnog života iz ugla pisca nije umetnička reč jer pisac, stvaralac, treba da oživljava likove. Nije dovoljno oponašati stvarnost. Nedovoljno je da se samo likovi opišu. Njegovo stvaralaštvo je prošlo kroz nekoliko faza. Iako su Ōgai i Sōseki bili protiv naturalističke težnje, postoji razlika među njima: obojica su bili visoko obrazovani, visoko intelekualna bića za razliku od naturalista. Ōgai kroz kroz nemačku, a Sōseki kroz englesku književnost, poznavali su važna literalna dela i sveobuhvatno književno

12

iskustvo donelo im je novi univerzalni horizont. Zajednička im je književna tema, književna zapitanost. Obojica kritički gledaju na evropeizaciju i modernizaciju, koje su donele neke nove dimenzije duhovnog života. U njihovim delima biće ispitan odnos između pojedinca i kolektiva. Razlika među njima je u različitim iskustvima. Evropu su doživeli drugačije. Ōgai se u Nemačkoj lepo uklopio. Bio je društven, tečno je govorio nemački, kretao se slobodno, upoznavao veliki broj ljudi. Sōseki je u poznim godinama otišao u Englesku, kada je već imao porodicu. Njegovo iskustvo imaće drugačiji tok. Povukao se u novoj sredini, često je bio bolestan i nije mogao da se druži. Nije najbolje govorio engleski, iako se dosta dobro snalazio u literaturi. U ogromnoj samoći proveo je dane u Londonu, što će uticati na njegov stav prema zapadnoj civilizaciji. Imaće oštriji i kritičniji stav od Ōgaija. Evropu je doživeo kao nešto veoma strano i tuđe. Ōgai se nadao da razlika između zapada i Istoka može da se prebrodi i ublaži razvijanjem japanskog društva, jer je Zapad smatran razvijenim, a Istok nerazvijenim. Sōseki tu razliku vidi kao razliku koncepcije - konfučijanstvo i hrišćanstvo. Njih dvojica su ostavili jasne tragove u razvoju japanske moderne i bez njih se ne bi pojavio niz modernih pisaca koji će koristiti nove postupke.Veoma plodan pisac Sōseki je dosta rano primećen u književnom krugu. Paralelno je radio kao profesionalni pisac i kao profesor engleskog na fakultetu. I RAZVOJNA FAZA

WAGAHAIWA NEKO DE ARU ''Ja sam mačak' Prva razvojna faza u stvaralaštvu počinje njegovim prvim dužim romanom. Napisan je 1905-1906. Njegov prvenac je jako dobro prihvaćen u japanskom književnom krugu. ''Ja'' je pripovedač u naturalizmu, ali ovde je kazivač mačak. Sve se dešava u kući pisca, ali iz perspektive jednog mačka. Sōseki je uveo perspektivu mačka (velika fiktivnost). Mačak pripoveda sve što se dešava u porodici profesora engleskog. Glavni lik je profesor engleskog koga posećuju razni prijatelji, naučnici i estetičari. U komšiliku su bogataši i njihovi radnici. Karakterizacija je zasnova na suprotnostima. Sa jedne strane su učeni ljudi, filozofi koji ništa ne stvaraju, ne bave se novcem. A sa druge strane su bogati ljudi koji se bave privrednim poslovima, pragmatični ljudi, lišeni filozofskih razmišljanja. Treća grupa su siromašni radnici. Stvorena je mreža parova suprotnosti. Nema dinamičnog sižejnog toka što podseća na naturaliste, a razlika je u tački gledišta koja donosi novu fiktivnost. Roman se završava smrću pričaoca mačka. Video je da je naš život prolazan, rastužio se i prestaje da bude posmatrač uzaludnog života. Napio se piva i greškom upao u ćup pun vode. Moleći se budističkom molitvom uginuo je. Roman je pun humora. Zbog nove kompozicije romana dat je naziv njegove težnje yoyūha (opuštenost, nema napetosti). Piščeva namera nije samo verno oslikavanje našeg sveta, već uvođenjem nove tačke gledišta dobija se fiktivnost kojom pisac postiže viši stepen realnosti.

KUSA MAKURA Drugi roman izdao je 1906. (Meiji 39 (kad srednjovekovni putnici putuju i spavaju napolju).). Ovo je kraći roman. Glavni lik je slikar koji teži dalekom od prljavog ovozemaljskog života. Na putovanju, u jednom gradu upoznaje lepu ćerku vlasnika konaka. Ali slikaru nedostaje jedinstvenost u njenoj lepoti. Ako

13

bi se pojavila samilost na njenom licu onda će to biti lepa slika. Jednog dana njih dvoje slučajno odlaze na stanicu gde se pojavljuje njen bivši muž koji odlazi u Mandžuriju. Japan je planirao da kolonizuje Mandžuriju i ljudi su u nadi da će se obogatiti odlazili tamo. Njen bivši muž je vrlo tužan i siromašan i na njenom licu se video bljesak samilosti. Unutrašnji monolog: u sebi šapuće: ''Evo ga sad će da nastane od toga slika.'' Ovo je programski roman gde pisac materijalizuje svoju ideju- ozbiljna rasprava o tome šta je umetnost a šta je život. Takva zapitanost nije postojala u delima naturalizma.

BOCHAN ''Gospoče'' napisao je 1906. godine. Glavni junak koji je pričalac je mladi profesor engleskog koji odlazi u provinciju Matsuya, a rođen je u Edō. Opisuje razne profesore u toj školi, sujetu i druge loše osobine koje otkriva. Piše svojoj dadilji koja ga je volela i koja živi u Edu. Kako je njegova porodica osiromašila, dadilja posle smrti njegovih roditelja dobija otkaz, ali će ga voleti kao svoje dete. Junak jedini oslonac pronalazi u njoj. Što se tiče prostora, postoji oponiranje između ruralnog i urbanog. On kao gradsko dete dobija posao u proviniciji. U školi se insistira na novom sistemu vrednovanja, ali on tu vidi samo malograđanstvo. Teško se uklapa i razočaran se vraća u Tokyo gde će biti šef male železničke stanice. Roman se završava obrtom, mlad čovek postaje šef stanice. Karijera mu se završava. Uočljiv je i problem provincije i velike sredine. Sōseki gradi jedan lik koji ne pripada ni gradu ni provinciji (suvišni čovek). Mladi profesor završio školovanje koje nema pragmatsko značenje. Takav lik će se razvijati i u narednoj fazi. Težnja ka pravičnosti bochana koji se nije uklopio u novoj sredini, ali u školi se javljaju intrige i odbojnosti. Njegov mladalački idealizam je izneveren. Izneverenost je važan motiv. Železnica se javlja kao motiv, oličenje modernog društva. Kad je dobio radno mesto u Asahi shinbun, prvi roman koji je objavljen u novinama je Gubijinsō1, iz 1907. II RAZVOJNA FAZA

SANSHIRO Počinje ovim romanom iz 1908. godine (Meiji 41.). U nastavcima je objavljivan u Asahi shinbunu. U drugoj razvojnoj fazi napisao je prvu trilogiju i prvi roman te trilogije je Sanshiro. Glavni junak je mladić Sanshiro koji je završio gimnaziju u Kumamoto (provincija na Kyushu).Roman počinje scenom u kupeu jednog voza. Sanshiro se sprema za novi život studenta u Tokyu. U vozu nalazi čoveka i ženu i kroz razgovor shvata da je otišao iz svog rodnog kraja. Profesor Hirota, poznanik iz voza je profesor engleskog u gimnaziji u Tokyu, visoki intelektualac.Sanshiro počinje život u Tokyu a drugi likovi su Nonomi (stariji kolega) koji studira prirodno matematičke nauke i Satomi Mineko (ženski lik, mlađa sestra Nonomijevog prijatelja). Kako je nju video pored ribnjaka na fakultetu osetio je neobičnu privlačnost prema njoj. On želi da otkrije njene tajne, ali ne uspeva. Iako je ona njemu često otvarala svoju dušu, na kraju se udala za drugog čoveka i nestala iz njegovog sveta.

1 Naziv biljke

14

Na kraju Sanshiro ponavlja motiv iz Biblije ''Stray sheep'' (kad pastiru jedna ovca ode iz stada, on će ostaviti svih devedeset i devet da bi našao tu jednu). Retko je erotizovan odnos između muškarca i žene. Dvoje kojima se naziru ljubavna osećanja nedostižni su jedno drugom. Iako glavni junak oseća naklonost, na kraju ona ostaje zagonetna, neotkrivena do kraja. Dva prostora: oponiranje ruralnog i urbanog (glavni junak iz provincije dolazi u provinciju). U njemu je prisutno maglovito osećanje. Kroz ljubav se izgubio i ne nalazi smisla u novom okruženju. Na neki način to je ljubavni roman.

SOREKARA ''Zatim'' je drugi roman iz trilogije, i izdat je 1909. godine. Nagai Daisuke ima trideset godina i samac je. Završio fakultet, ima svoju kuću, živeo bezbrižno jer izdržavaju ga bogati otac i stariji brat. On neće da nađe posao jer je japansko društvo pokazalo tamnu stranu i pravi je licemer onaj ko hoće da radi zbog para. Bavi se filozofskim razmišljanjem i odbija da zarađuje. Njegov unutrašnji svet se ruši kada se pojavljuje njegova nekadašnja devojka Michiyo koja se udala za drugog. Kada je nju video, opet filozofski posmatra, shvata da ljubav prema udatoj gospođi je takva jer priroda diktira i to je jače od njih. Njih dvoje su u vezi, a kad je otkrivena njena preljuba otac i brat ga se odriču. On ipak traži posao, a roman se završava pesničkom slikom. On po jarkom suncu ulazi u voz i dat je opis njegovog unutrašnjeg sveta. ''Na kraju svet je postao jarko crven i počinje da se vrti u njegovoj glavi.'' Daisuke je odlučio da se vozi vozom sve dok ne izgori njegova glava. Neutralni kazivač ulazi u unutrašnji svet junaka što je bila retkost u naturalizmu. Duhovitost kao nasleđe iz Edō književnosti je otklonjena u drugoj fazi. Međutim, Sōseki kreira nove tipove savremenih ljudi, tip suvišnjaka, obeskorenjenog čoveka. Prvi takav lik je Daisuke, tip suvišnog čoveka, obrazovan, ali ne stvara ništa. Kao nagoveštaj je bochan. Sanshiro isto teži filozofskom životu, a Daisuke smatra da je raditi zbog zarada prljavo, licemerno i negira značaj pragmatskog života. On se koleba između filozofskog i pragmatskog i na kraju završava u lutanju. Tip suvišnog čoveka se javlja u drugoj polovini XIX veka u Evropi i to su likovi iz provincije koji ne mogu da se snađu u gradu.

MON ''Kapija'' Treći roman je izdat 1910. godine. Osmišljen je kao nastavak Sorekara. Govori o bračnom paru koji se našao posle gorkog iskustva jer je žena imala predhodni brak (kao da su se našli junaci iz Sorekara). Oni povučeno žive i roman prati njihov unutrašnji svet gde nema života i radosti, iako na prvi pogled među njima ima bliskosti. Ukratko, tematski gledano, osobine prve trilogije Sōsekija: 1. Sanshiro-licemerje i otkrivanje tamne strane 2.Sorekara-licemerje, ali je akcenat na sudbini novog lika, suvišnog čoveka; otuđenost intelektualnog bića koje je steklo obrazovanje, ali ne može da ga aktivira; to znanje ne znači i pragmatični život; vezano je za pitanje: gde nas vodi civilizacija? 3.Mon-licemerje kao tema (bračni par se uzeo iz ljubavi, ali ne nalazi spokoj i radost), izneverenost III RAZVOJNA FAZA

15

U trećoj razvojnoj fazi, u drugoj trilogiji, biće produbljena tema licemerja, ali se javlja i problem egoizma. Posle ''Kapije'' Sōseki će se ozbiljno razboleti i iskustvo bolesti daće novu dimenziju književnom stvaralaštvu (doživeo je smrt izbliza). Samoća i egoizam su nove teme. U drugoj trilogiji nalaze se dela: 1. Kōjin ''Putnik'', 1912-1913. godine 2. Kokoro ''Duša'', 1914. godine 3. Michikusa, 1915. godine Nakon trilogije, 1916. godine, javlja se nedovršen roman Meian ''Svetlo i tama''.

KOJIN Glavni junak sumnja u svoju suprugu i na kraju dolazi do toga da ne može nikome da veruje. Prisutna je sumnjičavost prema čitavom čovečanstvu. Može da izabere jednu od tri mogućnosti: smrt, religiju ili ludilo.

KOKORO Roman se sastoji iz tri dela: 1. Profesor i ja 2. Roditelj i ja 3. Testament profesora Oko prevoda naslova je bilo rasprave, da li da bude ''Duša'' ili ''Srce''. Ovo je roman tajne prema terminu ruskog formaliste Školovskog (sižejni tok ide ka otkrivanju jedne tajne). I DEO (PROFESOR I JA) Pričalac je student iz provincije. U Kamakuri se upoznao sa jednim čovekom intelektualcem kod koga je počeo da dolazi u kuću u Tokyu. Taj učitelj živi povučeno, završio je elitni fakultet i znao engleski jezik što je bila prava retkost. Živeo sa lepom ženom bez dece. Učitelj često govori o usamljenosti, govori da je ljubav greh, iako je sveta, i nikome ne veruje, pa ni sebi. Njegove misli nas vode u tajanstvenost njegovog života. Pričalac je nesigurni kazivač, ne zna o likovima. Sižejni tok ide progresivno, jednom linijom prati hronološki tok. Prvi tom je o veoma imućnom profesoru, intelektualcu koji ne radi, tip obeskorenjenog, suvišnog čoveka. Prvi tom se maglovito završava zagonetnim dijalozima između učitelja i studenta. Kontrastiranje osećanja: glavni pričalac nema radosti i ne pokušava da nađe posao. Smeta mu očeva ogromna radost. Oseća da u životu postoji nešto važnije od karijere. II DEO (RODITELJ I JA) Pričalac završava fakultet. Njegov otac u zavičaju se raduje diplomiranju svog sina, međutim otac se razboleo i student hitno napušta Tokyo da bi bio pored svog oca. Otac insistira da student piše pismo duhovnom učitelju sa molbom da mu promađe posao. Paralelno sa tim car koji je dugo živeo, umire. Porodica odlaže svečano proslavljanje diplome. Careva smrt je shvaćena kao ogromna tragedija. Glavni pričalac dobija pismo od učitelja koje počinje: ''Kada dobiješ ovo pismo, ja neću biti u životu.'' Student nije pročitao pismo do kraja, ostavlja oca na samrti i seda u voz za Tokyo. Drugi tom se završava odgovorom iz Tokya koji nagoveštava samoubistvo. Roman ne opisuje očevu smrt. III DEO (TESTAMENT PROFESORA)

16

Stilski gledano prva dva toma imaju sličnu strukturu i stilski su ujednačena. Glavni pričalac govori o učitelju. Treći tom je drugačiji, u obliku pisma, testament koji je suštinski glavni lik, učitelj, uputio glavnom pričaocu. Napisam u prvom licu. To ''Ja'' je učitelj. Prva dva toma nesiguran kazivač koji ne otkriva tajnu romana. Kao peščani sat kada se prevrne, roman počinje da rasvetljava tajnu. Prva dva toma su zagonetka, a treći je odgonetka. Glavni lik, duhovni učitelj, pripoveda o svom detinjstvu, mladosti i razloga za izvršenje samoubistva.Rano je izgubio roditelje i stric je preuzeo staranje. Učiteljev otac je bio imućan, ali je razumeo kulturu i duhovne vrednosti. A stric se bavio privrednim aktivnostima i kod njega ne postoji duhovna aktivnost.Stric zbog imovine pokušava da ženi mladog bratanca svojom ćerkom. Glavni lik kaže da je to nečasno i prevara, ali je ipak na kraju stricic preuzeo najveći deo imovine, a glavni junak uzima mali deo i odlazi na studije u Tokyo.U Tokyu se smešta kao podstanar vojnog lica. Bliskost između glavnog lika i ćerke vojnog lica u početku je data samo kao nagoveštaj.Njegov bliski prijatelj K. je bio usvojeno dete u budističkom hramu, ali ga je preuzeo lekarski par. Upisao se na medicinski fakultet da ispuni želju bračnog para koji ga je usvojio. Međutim, njega interesuje filozofija, napušta studije, a staratelji su razočarani.Učitelj nudi prijatelju da se zajedno smeste kod gazdarice koja se protivila dolasku prijatelja. Ipak prijatelj K. dolazi i nagoveštava se bliskost između ćerke gazdarice i prijatelja K. Ali prijatelj K. glavnom liku otkriva duboko osećanje prema toj devojci. Glavni lik dosetio se da ode kod njene majke da zaprosi ćerku. On ne kaže ni prijatelju K. niti devojci izjavljuje ljubav. Majka pristaje i čudi se što nije rekao svom prijatelju. K. izvršava samoubistvo u svojoj sobi. Glavni junak nalazi krvav prizor. U testamentu nije nista napisano o osećanjima prema devojci. Ćerka i glavni lik se uzeli. Do sada je retrospekcija, u vidu memoara. Glavni lik ispoveda o svom osećanju griže savesti i grešnosti (izneverio najboljeg druga). Učitelj je postao čovek koji nikome ne veruje.Kada je car Meiji preminuo, mnogi generali su se žrtvovali, pa je profesor odlučio da i on izvrši samoubistvo. Kompozicija romana: Kompoziciona motivacija, ponavljanje sličnih motiva uz varijacije što čini čvrsto satkanu kompoziciju. Motiv slamnatog šešira: Nagoveštaj skorije smrti. Kad profesor i učitelj razgovaraju, odleti šešir. Zatim, kad otac odlazi u baštu, otac nosi slamnati šešir. Na očevoj samrti na postelji je šešir. Karakterizacija likova: Glavni lik je obeskorenjen čovek, bez zavičaja, novi tip urbanog žitelja, došao iz provincije, ne pripada ni zavičaju ni gradu. U delu Sorekara samo Daisuke je takav lik, ovde je pojačano. Takav lik je, ne samo glavni pričalac, već i učitelj. Rodom je iz provincije, ali zbog stričeve prevare ne vraća se u zavičaj. Nasilno prekida vezu, ali u gradu povučeno živi sa duhovnom zapitanišću. Lik K. je rodom iz provincije, ne prilagođava se modernom društvu. Posvećen je duhovnim vrednostima, filozofiji i napušta pragamtske nauke. Tri lika odaju sliku novonastalog tipa čoveka u prelaznom periodu od premoderne ka modernoj. Kontrast: Pragmatsko; roditelji glavnog pričaoca zastupaju takav stav da bi sin iskoristio znanje za bolji život, pričaočev brat, koji se dobro zaposlio, i sestra se udala za fakultetski obrazovanog čoveka koji gradi karijeru. Nakom sticanja znanja uključuju se u tokove modernog društva. Druga strana, suprotno od pragmatskog - imaju fakultetsko obrazovanje ali stoji zapitanost da li da se uključe u moderno društvo. Smrt je četiri puta opisana. Očevu smrt roman ne opisuje, ali je izvesna. Druga je careva smrt i žrtvovanje generala. Čim je car preminuo general oseća dužnost da izvrši samoubistvo. Car je duhovni super ego u društvu. Treća je samoubistvo glavnog lika prouzrokovana smrću cara. Glavnom pričaocu umire super ego, a učiteljev otac, super ego, je već umro. Te tri smrti super ega su 17

vrednosti iz predhodnog duhovnog života. Četvrta je smrt najboljeg prijatelja K. Motivacija je jasna, razočaranje, kolebao se između prijateljstva i ljubavi i na kraju je postao žrtva. Motiv prosidbe je kao neprirodan utisak (ne uspostavlja kontakt prvo sa devojkom nego sa majkom koja će po starom običaju da ubedi ćerku). Ponašanje lika je dvostruko, jer on oseća da treba da ispolji ljubav prema devojci, ali nema hrabrosti da to kaže prijatelju. On koristi stari okvir ponašanja gde roditelj sprema brak (neiskrenost sa njegove strane). Još uvek nije izgrađen novi sistem vrednovanja. Ruši se konvencionalni okvir zbog javljanja novog pogleda na svet. Ova tragedija koja je savremenim ljudima nerazumljiva desila se u prelazno vreme koje pokazuje nestajanje starog sistema vrednovanja, ali još uvek nije uspostavljen novi sistem duhovnih vrednosti. Sōseki kroz ljubavnu priču prikazuje tamnu stranu ubrzane modernizacije. Prva faza njegovog stvaralaštva: duhovitost, ne vidi se čvrsta kompozicija, prikazivanje protivrečnosti. Druga faza: Sanshiro nagoveštava roman tajne, novi pogled na ljubav u savremenom, modernom društvu. Tip likova je obeskorenjen, suvišni čovek. Treća faza: književni postupci veoma složeni, karakterizacija složenija. Michikusa je autobiografski roman iz 1915, treći roman iz druge trilogije. Zatim 1916. Meian ''Svetlo i tama'', nedovršen roman. Autor se bavi duhovnim sukobima u bračnom životu. Dok je kod Ōgaija ključna književna ideja rezignacija, Sōseki pri kraju književnog života nalazi ideju u književnom izrazu sokuten kyoshi (sokuten - slediti nebesku volju, nebesko pravilo; kyoshi - izbrisati sebe). Sumnjičavost i nepoverenje prema novom pogledu na svet, prema evropskom shvatanju. Moderna civilizacija je zasnovana na egoizmu gde je osnovno da poštujemo individuu. Sōseki daje novu mogućnost viđenja prirode. Iako sebe ističemo, postoji nedostižna priroda (ono što nas okružuje, što je neminovno). Sukob se rađa u zakonu jačeg, ako je svima dato pravo da se ističu. Isticanje sebe nije dobra ideja i Sōseki je video rešenje u tome da treba izbrisati sebe. Ideja koju je na kraju stekao je bōga (bo – zaboraviti, wasureru; ga - ego). Kritičari smatraju da se ta ideja retko ogleda u književnom delu. MORI ŌGAI Povukao se nakon Meiji 20. godine, iako je do tada imao veoma bogatu razvojnu fazu. Njegova druga faza u književnosti počinje 1910-ih. 1909. (Meiji 42.) izdaje delo VITA SEXUALIS, kratki roman kojim se vraća na književnu scenu. U ovom delu smireno govori o seksualnom doživljaju glavnog junaka i ukazuje da seksualni nagon nije jedina važna stvar u našem životu.

GAN "Divlja guska" Roman je pisao 1911-13. (Meiji 44 - Taisho 2.). Glavni lik je devojka iz siromašne porodice. Otac joj je bolestan pa ne može da radi. Ukazuje joj se prilika da se uda za imućnog čoveka koji nudi kuću u kojoj bi ona živela sa ocem. Ona pristaje, najviše zbog oca. Međutim, ona saznaje da to nije pravi brak, da on već ima ženu i da ona treba da mu bude ljubavnica. Ona ipak pristaje zbog nemaštine, pošto joj je nudio kuću. On je bio veoma pažljiv prema njoj i njenom ocu. Jednog dana, kada je on trebao da putuje, doneo joj je žutog kanarinca da joj pravi društvo dok se on ne vrati. Jednog dana na verandi je okačila kavez sa pticom. Zmija je htela da napadne pticu, ali u tom trenutku tuda je prolazio mladi student koji je spasao pticu. Nakon toga nisu nešto pričali i on je otišao. Ona je primetila da taj student povremeno prolazi pored njene kuće. Počela je da ga iščekuje da prođe, ali i dalje nisu razgovarali. Zamolila je sluškinju da ode, da je ostavi samu, da može na miru da čeka mladića da prođe. Jednom se mladić, bez reči,

18

u prolazu, pogledom pozdravio sa njom. Taj student jednog dana, pored ribnjaka, sa prijateljem razgovara o budućnosti. Iz tog razgovora se saznaje da taj mladić uskoro odlazi u inostranstvo. Oni primećuju divlju gusku. Student je pogodio kamenom i ubio je. Oni odnose gusku u restoran da bi ručali. Uz jelo nastavljaju razgovor o budućnosti. Nakon toga, još jednom su se mladić i devojka videli kod jedne uzbrdice, i ona ga je pogledom pozdravila. U delu nema ni nagoveštaja telesnog odnosa, ali vidi se velika želja za spajanjem dve duše. Iščekivanje je stalno, ali ne postoji dovoljno hrabrosti. Samo je tihi nagoveštaj naklonosti. Motiv ptice: Ptica je u kavezu (kanarinac) i na slobodi (divlja guska). Kanarinac je zatvoren, u opasnosti, ali je mladić spasava. Divlja guska je slobodna, ali je taj isti mladić ubija. Primetna je i intertekstualna veza sa evropskim delima koje je Ōgai proučavao. Primećuje se i sukob novog i starog društva u motivima žrtvovanja radi porodice, ispunjavanja unutrašnje želje (poslušati svoj ego), dva modela građenja ljudskog odnosa. Takođe, i model rezignacije, pomirenja sa sudbinom. 1910. godine (Meiji 43.) dolazi do Taigakujiken, kada je japanska vlada masakrirala socijaliste. 12 socijalista je streljano. Ovaj događaj je duboko potresao Ōgaija. U III RAZVOJNOJ FAZI objavljivao je kraće romane u kom su prostor, vreme i likovi bili iz prošlosti.

TAKASEBUNE Camac Vreme i likovi u ovom delu su iz Edō perioda. Zatvorenici su, da bi stigli do zatvora, morali čamcem da budu prevezeni preko reke. Čamdžija primećuje pod mesečinom smireni lik među budućim zatvorenicima. Bilo mu je jako čudno pošto je navikao da na zatvorenicima vidi napaćena i izmučena lica. On ga je upitao: "Šta si ti uradio kada si tako miran?" Zatvorenik počinje da mu priča o njegovom životu. On je sa starijim bratom živeo u siromašnom naselju. Brat mu je bio teško bolestan, mnogo se mučio, a nije postojao lek. Jednog dana, kada se vratio sa posla, video je da je stariji brat pokušao da se ubije tako što je zabio nož u grlo, ali nije imao dovoljno snage da ga izvadi. On ga je molio da mu pomogne, da izvadi nož. Mlađi brat to ne želi pošto zna da će ga to ubiti, ali na kraju ipak to uradi. On nakon toga prijavljuje šta se desilo, biva osuđen i mirno odlazi u zatvor. Na kraju priče nalazi se opis tamne vode obasjane mesečinom. U delu se primećuje intertekstualna veza sa grčkom mitologijom (čamac koji prevozi mrtve).

-TANBIHA ESTETIZAMKao pravac počinje krajem Meiji perioda (od 1910-ih pa nadalje). Prvac je bio striktno protiv naturalističkih tendencija. Postoje tri elementa književnosti: 1. Istinitost (najviše potenciran u naturalizmu) 2. Dobrota 3. Lepota (najviše potencirana u estetizmu). Dva najvažnija pisca ovog pravca bili su Nagai Kafū i Tanizaki Jūnichiro.

NAGAI KAFŪ 19

Boravio je u Americi i Francuskoj pet godina. Rođen je u imućnoj porodici. Otac je želeo da on postane privrednik. Nagai se zapošljava u banci i preko nje odlazi u Ameriku. Ključna reč njegovog doživljaja u Americi je sloboda (oduševio se kako se ljudi slobodno ljube na ulici). Kada je otišao u Francusku video je totalno drugo lice, kako sačuvati tradiciju. Kada se vratio u Japan počeo je jaku kritiku sadašnjeg društva koje je demoliralo nasleđe predaka. Za lepotu uzima lepotu Edō perioda. Tokom I RAZVOJNE FAZE objavio je dve zbirke pripovedaka, Amerika monogatari ("Priče o Americi") i Furansu monogatari ("Priče o Francuskoj"). U tim delima likovi su japanci van svoje teritorije, van Japana, i prati njihovu reakciju na tuđu kulturu.

-TANIZAKI JŪNICHIRO- 1886-1965 SHISEI "Tetovaža" Prvo delo mu je bila ova kratka priča koju je objavio 1912. godine (Meiji 43.). Glavni lik je čuveni majstor tetovaže. Kod njega dolaze mnogi ljudi iz marginalnog sveta. On je u stalnom traganju za savršenim telom za vrhunsko delo. Jednog dana dolazi mu devojčica sa prijateljicom kurtizanom. On je primetio njene lepe prste na nogama. Devojčica je odrasla i sada je jedna od kurtizana. Kada ju je ugledao posle toliko vremena setio se njenih prelepih prstiju i ona prihvata da joj uradi tetovažu. U priči je dat opis bola devojke. Primećuje se nova poetika, dijavolizam, lepota ružnog, lepota bola, izopačena ljubav, a to preuzima iz engleske književnosti pošto je bio dobar poznavalac te književnosti. Ženski lik je drugačije izgrađen. Žena je predstavljena kao telesno biće, ali sa snažnom ličnošću. Tu se primećuje intertekstualna veza sa Chikamatsu Monzaemonom, u čijim delima su muškarci slabići a žene jake ličnosti.

CHIJIN NO AI "Ljubav idiota" je njegov prvi duži roman, koji je napisao 1923-24. (Taisho 13-14.). Glavni lik je uspešni mladi službenik. On sreće devojčicu, konobaricu, koja mu se sviđa. On želi da je usvoji, da se brine o njoj. Njeni roditelji pristaju. Oni su godinu dana živeli bez telesnih odnosa. Međutim, devojčica je zavodljiva i oni počinju da imaju telesne odnose. Zvanično se i venčavaju.On je želeo da devojka bude u duhu modernog društva i upisuje je u rusku plesnu školu. Međutim, dok je on radio ona je počela da izlazi sa drugim muškarcima iz plesne škole. On se jako naljutio kada je saznao i odlučio je da se presele na periferiju kako bi je odvojio od društva. Međutim, njegova gazdarica mu otkriva da, dok je on na poslu, njoj dolaze razni muškarci. Oni se razvode. On se vraća u svoj zavičaj. Jedne večeri mu dolazi devojka, pokuša da ga zavede, prespava kod njega, ali ništa se nije desilo. Nakon toga ona mu je još nekoliko puta dolazila. Na kraju je on pita da mu se vrati. Međutim, ona mu daje uslov da mora da je kontroliše šta radi i da joj ne dozvoljava sve. Priča se završava tako što oni kupuju kuću u evropskom stilu. U romanu je prikazan rez između evropske i japanske kulture. Kroz komičnu sliku prikazuje se jaz između evropske i japanske kulture. Ženski lik je moderan (po muškarčevoj želji). Žena je emancipovana, i nije više shvaćena samo kao domaćica. Ona traži čist užitak od života, telesno, ne traga za duhovnošću. Muškarac obožava njenu telesnost, prihvata šta god mu ona zatraži. Iako je na

20

početku muškarac izgledao kao jaka ličnost, na kraju dolazi do inverzije, i ona vlada njegovim životom. U romanu se primećuje dosta intertekstualnosti, parodiranje Genji monogatari.

SHUNKINSHO "Priča o Shunkin" Roman napisao je 1933. (Shōwa 8.).Priča u romanu je struktuisana kao sećanje, ispovedanje muškog lika. Vreme teče retrospektivno, a tokom sećanja vreme teče hronološki, perspektivno. Glavna junakinja, Shunkin, rodla se u imućnoj porodici. Roditelji su želeli da ona uči sviranje kotoa1 kod najboljeg učitelja. Bila je veoma nadarena i ubrzo i sama postaje majstor instrumenta. Sluga njene porodice ju je vodio na svaki čas kod učitelja i vraćao je kući. Ona je ubrzo počela da ima svoje učenike i osamostaljuje se od roditelja. Sa njom ostaje sluga, Sasuke, koji joj i dalje pomaže. Ona zatrudni, i svi naslućuju da je to dete od sluge. Međutim, ona negira da je to njegovo dete. Ona nakon porođaja odmah daje dete na usvajanje i nastavlja da živi sa svojim slugom. Jednog dana, kada su išli ulicom, nepoznat čovek joj je bacio otrov u lice i unakazio je. To je učinio neko od njenih konkurenata, svirača, koji su bili ljubomorni na njeno umeće. Sasuke uzima iglu i bode sebi oči da ne bi video njeno unakaženo lice. Oni nastavljaju da žive zajedno. Ona umire pre njega, on je sahranjuje i priseća se lepih trenutaka. U romanu je prikazan novi model žene, žene koja je snažan lik, jake volje. Muški lik je prikazan kao pratilac žene, obožavalac ženskog bića, ne samo telesnog, nego celokupnog njenog bića. Na tematsko-motivskom planu javlja se motiv samoranjavanja. On tim činom oseća zadovoljstvo i sreću, zanos (izopačena definicija samoranjavanja). Prikazana je i ženina izopačena ljubav prema muškarcu, otkrivanje naših podsvesnih, skrivenih želja. Pisac je nadahnuće za ovo delo našao u delima engleskog pisca Tomasa Hardija. U jednom njegovom delu takođe ima motiv samoranjavanja. Međutim, kod Hardija se vidi dubina ljubavi između likova, dok se kod Tanizakija to nijednom ne vidi i ne spominje.

-SHIRAKABAHA BELA BREZAOva grupa se javlja početkom Taisho perioda, 1910-ih, i teži idealizmu i izrazito je protiv nadrealizma. 1910. godine pokrenut je časopis Shirakaba u Tokyu. Ovo nije bio samo književni magazin, već je imao i veliki broj priloga iz književne kulture, muzike, evropske kulture (prikazuje se Rodenovo stvaralaštvo). Časopis ima važnu ulogu u prenošenju novih evropskih umetničkih tokova. Imao je neku vrstu prosvetiteljske funkcije. Grupa je svoje ime dobila iz razloga što je bela breza japancima oličenje ruske kulture. Naime, članovima ove grupe duhovni uzor bila je poetika i način života Lava Tolstoja.Oko časopisa se okuplja grupa mladih pisaca, pretežno aristokratskog porekla. Oni su studirali na Gakushui univerzitetu, školi za carevu porodicu. Da bi carska deca imala pristojno okruženje u ovu školu su se mogla upisati samo deca aristokrata. Danas su vrata ove škole otvorena za sve, ali se još uvek oseća aristokratski duh. Pored hrišćanstva, u Japanu veliku uticaj su imale i levičarske ideje. Mladi pisci ove grupe su bili svesni socijalne razlike, svesni su svojih granica. Oni nisu hteli revoluciju, jer nisu bili spremni da negiraju svoje aristokratsko poreklo. Oni to 1 Japanska harfa

21

poreklo zadržavaju, ali istovremeno tragaju za humanističkom orijentacijom društva. U sebi su imali veliki sukob svog porekla i svojih ideala. Po idealu Tolstoja, 1918. godine u prefekturi Miyazaki na Kyushu grade naselje, idealističko selo, utopijsko mest, na imanju jednog od pisaca ove grupe koji je svoje imanje poklonio. Svaki član naselja radio je koliko je mogao, i bio je oslobođen brige oko oblačenja, hrane,... 1939. u prefekturi Saitama ponovo se otvara slično mesto. Oni su tragali za odgovorom na pitanje kako sebe realizovati, ostvariti i graditi kao korisno biće u društvu. Njihovo opredeljenje je bilo za ljudsku dobrotu. Jedan od najaktivnijih članova ovog društva bio je pisac Mushano Kōji Saneatsu (1885-1976). Njegova književna ideja je bila jinakōte, potpuno potvrđivanje samog sebe, isticanje. On je bio jedan od najvažnijih pokretača "Novog sela", utopijskog mesta.

-SHIGA NAOYA- 1883-1971 Rođen je u imućnoj porodici, njegov otac je bio ugledni privrednik. Porodica mu je poreklom bila samurajska. Kada je bio mlad desila se ekološka katastrofa u jednom rudniku. Rudnik je ispuštao otrovni otpad u jednu reku zbog čega je mnogo ljudi umrlo. Njegov otac je imao čvrst stav da za napredak zemlje narod mora da trpi žrtvu. Shiga Naoya se tome protivio i oni su se posvađali. Međutim, on kroz svoja dela nije dotakao ovu temu, već je tragao za snažnim likom, egom.

ANIYA KORO "Put kroz tamne noći" Napisao je roman koji ima autobiografski momenat. Glavni lik je mladić Kensaku. On otkriva svoje nesrećno poreklo. Bio je ubeđen da je dete srećnog bračnog para, ali kada je odrastao saznao je da je dete iz vanbračne veze njegove majke i njenog svekra. Kada se zaljubio u mladu devojku nalazi smisao i snagu u životu. Međutim, dok je on bio na putu ona provodi noć sa drugim muškarcem. Kada je to saznao, Kensaku odlazi na visoku planinu potpuno pokrivenu snegom. Na vrhu planine on se teško razboleo. Tada njegova supruga dolazi da mu pomogne, i kada se razvedrilo oni ponovo nalaze smisao života i dolazi do pomirenja. Roman je daleko duži od naturalističkih pripovedaka. Ovo delo donosi vrlo snažnu kompoziciju romana. Ima dosta fiktivnih momenata (pisac nije imao takvo detinjstvo). Svi opisi realnog sveta mešavina su stvarnog i fiktivnog. Čitaocima se ne dozvoljava identifikacija glavnog lika sa autorom. Shiga Naoyu zovu "Bog pripovedanja". Njegove rečenice su svedene do savršenstva. Problemi u delu su svedeni na lični život likova (neverstvo). Ti momenti navode na pitanje: Da li smo mi dobri, vredni pomirenja? Poligamijski oblik se briše, neverstvo ima drugačiju konotaciju nego u prethodnom periodu. Monogamijski okvir je nešto moderno. Da bi smo prevazišli zlo i našu slabost pisac nudi prirodu koja nas usmerava ka uzvišenom. On ne vidi rešenje u ljudskom društvu (glavni lik se osamio, telesno razboleo, a onda je došla pomoć voljenog lika u teškim situacijama). Prema budističkom shvatanju, ljudsko biće je samo deo prirode, kosmosa, našeg postojanja.

-ARISHIMA TAKEO-

1878-1923 Razlikuje se od ostalih članova pokreta Bela breza.On je poreklom iz aristokratske porodice, ali nije studirao na Gakushui univerzitetu, već je studirao agronomiju. Tokom boravka u USA upoznaje se sa pesništvom Volta Vitmana. U početku je bio naklonjen hrišćanstvu, ali tokom boravka u USA 22

upoznaje se sa socijalističkom idejom, i odriče se hrišćanstva. Izvršio je samoubistvo sa svojom ljubavnicom, udatom ženom, koja je bila novinarka.

ARU ONNA "Neka žena" Roman pisao je skoro 10 godina. Roman je završio 1919. godine. Glavna junakinja je Satsuki Yoko, samostalna, snažna ličnost. Ona traga za novim životom. Njoj se priprema brak za imućnog čoveka. On odlazi u USA, a ona ga prati. U luci je napadaju neki muškarci, a šef luke joj pomaže i ona se zaljubljuje u njega. Oni počinju nezvanično da žive zajedno.Odmah se videlo da je on neodgovorna ličnost. Kada im ponestane novca ona bi pisala svom vereniku da joj pošalje novac. Ona svoj život vodi ka propasti, a vodi je strasna ljubav. Roman se završava njenim samoubistvom. Pisac se pita šta je ljudska dobrota i otkriva našu slabost i granice naših mogućnosti. Postavlja se i pitanje zašto tako jaka žena srlja u propast? Njen ljubavni život je sakriven, problematičan. Nije mogla sebe da pronađe kao ljudsko biće. Nju je u životu vodila strasna ljubav, koja ju je dovela do propasti kad je nestala. Kroz ženski lik pisac je hteo da prikaže jaz između jedinke sa snažnom voljom i starog, patrijarhalnog sistema.

-SHINGENJITSUHA NOVA STVARNOSTU drugoj polovini Taisho perioda, 1910-ih se javlja pokret ″Nova stvarnost″ koji nam nudi drugačiju, modernu poetiku. Članovi ove grupe su smatrali da je književno delo jedna konstrukcija koja treba racionalno da se gradi i ima dobro osmišljenu književnu strukturu. Oni su bili vrlo svesni strukturalnosti književnog dela. Njihovi pripovedački postupci su daleko složeniji nego kod njihovih prethodnika.U japanskoj moderni je bilo vrlo važno pratiti književni život koji se formirao oko časopisa. Tako se i ovde pri Carskom Univerzitetu u Tokyu formira časopis Shinshichō (″Nova struja misli″). Postojalo je više serija ovog časopisa, a vrlo značajna je treća jer je čuveni pisac Akutagawa Ryunosuke tada pisao. On je bio urednik te treće serije časopisa.

-AKUTAGAWA RYUNOSUKE-

1892-1927 Nije dugo živeo, ali je nagovestio dolazak poetike savremene pripovedne književnosti, nudeći sasvim drugačiju, novu poetiku. Kada je bio mali, njegova majka je poludela, a otac odlučio da dete pošalje kod roditelja njegove majke koji su ga i odgajali. To je bila veoma ugledna porodica iz Tokya. Njegov deda i ujak su bili veliki poznavaoci književnosti, umetnosti i kineske poezije. Njegovo detinjstvo će uticati na to da se on dobro obrazuje i postane intelektualac. Počeo je da piše vrlo rano. 1913. godine se upisuje na Filološki fakultet u okviru Carskog Univerziteta u Tokyu, smer anglistika. Još kao student, pokreće treću seriju časopisa Shinshichō. U mladosti je doživeo vrlo nesrećnu ljubav zaljubivši se u devojku koju njegova porodica iz dobre namere nije odobravala i nije mu dozvolila da se oženi njome. On se jako razočarao i taj bol će ga pratiti kroz ceo život, iako će se kasnije oženiti i imati vrlo skladan brak. Taj bol je bio i pokretačka snaga da se u delima bavi tamnom stranom čovekove prirode i pitanjem egoizma. I RAZVOJNA FAZA

23

″NOS″ Njegova prva razvojna faza počinje ovom vrlo važnom pričom objavljenom 1916. godine u časopisu, koja će snažno obeležiti njegov početak kao književnika. Ovu priču je zapazio Sōseki, pohvalio ga i podsticao da nastavi da piše. Ova faza će trajati od 1916.-1920. godine. Priča ″Nos″ govori o budističkom svešteniku koji je patio zbog svog velikog nosa i uvek osećao nelagodnost u društvu. Ipak, nekom stranom metodom uspeva da ga smanji, ali su ga ljudi tek tada ismevali i bio im je još smešniji. Zato je i želeo da mu se veliki nos vrati, i tako je i bilo sledećeg dana. Primećuje se intertekstualnost (sam sveštenik je iz Srednjeg veka). Kao referentni tekst je uzeo priču iz Konjaku monogatari. Isto to je učinio i za prethodnu poznatu priču Rashōmon, gde su uključene dve stare priče, ″Rashōmon″ i ″Žena koja prodaje zmije″.

RASHOMON je objavljena 1915. godine, ali je ″Nos″ ipak bio debitantska priča za Akutagawu. Ova priča je gusto tkana, iako je originalna priča vrlo jednostavna i kratka. Radnja je smeštena u srednjevekovnoj razrušenoj prestonici Kyotu. Lopov se popeo na kapiju Rashōmon, gde nalazi staricu koja čupa kosu sa leša svoje mlade gazdarice. Lopov je pita zašto to radi, a ona kaže da to radi da bi napravila periku i prodala je kako bi preživela, i time pravda svoj užasan čin. Čim to čuje, lopov obara staricu i otima joj sve. Akutagawa uključuje i priču o ženi koja je prodavala meso zmije govoreći da je sušena riba, ali se to na kraju otkrilo. Ljudi su u to teško vreme radili vrlo nemoralne stvari radi preživljavanja. Ima puno intertekstualnosti. Jedna priča daje osnovnu književnu strukturu a druga pojačava temu koja se tiče egoizma.Starica i lopov greše u duhovnom smislu i ruše ljudsko biće (lopov svostruko), braneći se svojim pravima na život. Tako Akutagawa materijalizuje savremene motive, uzimajući epizode iz starih dela. Prvoj razvojnoj fazi pripada piščeva težnja da napušta realne likove i prostor i bavi se intertekstualnošću. Gradi imaginarni prostor, ali je tema kojom se bavio čvrsto vezana za vreme u kome je živeo,a tema je egoizam. Prvoj fazi pripada i priča ″Jamova1 kaša″, takođe nastala na osnovu elemenata iz Konjaku monogatari.

BUTOKAI ″Bal″ Pri kraju ove faze, 1920. godine, nastaje priča koja ima tri dela i daleko složeniju kompoziciju nego prethodne. Prvi deo prikazuje razgovor u vozu između piščevog dvojnika, mladog pisca, i stare otmene žene. Ona ispoveda šta joj se desilo na prvom balu na koji je išla dok je još bila mlada i neudata. Drugi deo teče progresivno i hronološki opisuje dešavanja na balu. Ta starica je bila devojka iz aristokratske porodice. Meiji vlada je odlučila da izgradi palatu u evropskom stilu gde bi se okupljali na balovima strani ugledni pisci. Tada su bile pozivane i lepe ugledne devojke, obučene u evropske haljine (a svirala se i evropska muzika). Bilo je i

1 Jam je jedna vrsta krompira...

24

puno hrizantema2 kojima je stepenište bilo ukrašeno. Kada je došla devojka, ona je upravo tu ugledala jednog francuza koji joj se dopao, i osetila se blaga međusobna privlačnost. On je moli za ples i ona prihvata. Pošto je bio vreli letnji dan, oni izlaze u baštu, gde leluja zavesa sa grbom carske porodice, sa laticama hrizanteme. Ona ga pita da li je kod njega u Francuskoj bal lepši, a on kaće da je bal svuda isti. Nakon toga posmatraju vatromet. Treći deo je opet scena u vozu. Mladi pisac se oduševljava i kaže joj da je to sigurno bio.Pjer Loti2, čuveni francuski pisac koji je napisao priču ″Gospođica hrizantema″, čija se radnja odvija u Japanu. Tu se daje slika Japanke po evropskom shvatanju, tipizirana slika većine stranaca, koja nije realna. Ipak, starica kaže da to nije bio on, jer se on tako ne zove. Iako joj pisac kaže da je Pjer Loti bio njegov pseudonim, ona ne prihvata piščevu sugestiju. Ona je mislila da je on neki oficir iz Francuske i daleko joj je važniji sam doživljaj te večeri. Ovo delo ima složeniju strukturu. Okvir je vrlo bitan, bez okvira bi bila samo obična priča o ljubavi mlade Japanke i francuskog oficira na balu. Ovde se oživljava druga zapitanost – šta je stvarnost, a šta književno delo? Ima raznih motiva. Hrizantema kao simbol carske porodice, u dva oblika: kao živo cveće i štampani motiv na zavesi. Motiv prolaznosti je misao kako je bal svuda isti, težnja za univerzalnim u nama, i to je ovde dato kroz susret žene i čoveka, i nagoveštaj njihove ljubavi. Književni kritičari često definišu njegovu prvu razvojnu fazu kao larpurlartističku (l’art pour l’art – umetnost radi umetnosti), sa težnjom da vrši bekstvo u neki drugi svet gde na višem nivou govori o realnom svetu, ne uvodeći realne likove. Javljaju se motivi počevši od srednjevekovnih pa do rane faze Meiji restauracije.

II RAZVOJNA FAZA U drugoj fazi polako ulazi u autobiografsku poetiku, ali ne onako kako su to činili naturalisti. On te autobiografske momente vrlo vešto rekonstruiše u sklopu literarnog dela.

AKI ″Jesen″ 1920. godine objavljuje ovu priču koja označava početak njegove autobiografske faze. Govori se o ljubavi studenta i studentkinje koji su hteli da budu pisci. On ju je zaprosio, ali pošto je ona naslućivala da ga njena sestra voli, ona mu predlaže da oženi njenu rođenu sestru. Njenu sestru je to vrlo usrećilo i novi bračni par jednog dana zove nju da ih poseti. Ona je već bila udata žena koja se odrekla pisanja. Na večeri na kojoj je bilo puno kuvanih jaja, posle jela mlađa sestra ode da spava i njih dvoje izlaze u baštu, ali ništa ne pričaju, gde ona primećuje kokošku na mesečini u kokošinjcu, koju su njih dve čuvale kao male i koju je mlađa sestra odnela sa sobom kada se udala. Ta kokoška i sada daje jaja, ali samo

1 Hrizantema je simbol carske porodice... 2 Pjer Loti je bio putopisac, avanturista. Bio je u Japanu,a opisao je i izlazak sunca u Kotoru...

25

za kuvanje, ne za piliće. Sutradan, ona odlučuje da nikada više ne vidi svog zeta i primećuje ga kroz prozor ali mu se ne javlja, već žuri da se vrati kući. Prvi put su prostor, vreme i likovi iz našeg realnog života, i tu su prisutni autobiografski motivi. On ovde ne aktivira intertekstualni postupak, već crpi inspiraciju iz svog bolnog života. Kokoška je kompoziciona motivacija, simbol srećnog detinjstva i neostvarenih snova. Na taj način pisac gradi mrežu motiva i pojačava temu i sižejni tok, uz variranje poetske slike. Drugoj razvojnoj fazi pripada i vrlo značajni kraći roman Kappa1 iz 1927. godine. On kroz lik Kappa ironizira sebe i vreme i društvo koje ga okružuje, praveći karikaturu tog bića. U ovom periodu će prolaziti kroz teške stvaralačke muke, što nije samo iz ličnih razloga već i uslovljena istorijskim okolnostima. Njegova druga faza stvaralaštva, 1920-ih, se poklapa sa periodom proleterske književnosti (književno levičarstvo) na ideološkom, i avangarde na stilskom planu.Pojava levičarstva je bila tesno vezana za stanje društva. Posle II Svetskog rata, japanska privreda doživljava slom, iako je znatno jačala i došlo je do procvata japanskog tržišta posle I Svetskog rata. Siromaštvo, klasni problemi i razlike su bili vrlo izražena pitanja koja su uticala na pisce. Akutagawa nije video svoje mesto u tako neposrednom književnom angažovanju, ali je ipak bio svestan postojanja velikog društvenog problema. To je bila njegova književna dilema jer se nije usudio da se bavi angažovanom književnošću iako je bio svestan tog književno-socijalnog angažovanja. Udaljio se od tadašnjeg glavnog pravca,a i imao je i porodičnih problema (bolest njegovih staratelja), pa je ubrzo psihički i fizički oboleo. Tako se svesno izolovao od porodice i počeo postepeno da uzima otrov kako bi se ubio. III RAZVOJNA FAZA U tom stanju halucinacija je napisao delo koje nije završeno i koje je objavljeno posthumno,

HAGURUMA ″Zupčanici″. Slike u delu su imaginarne i nisu koherentne za našu percepciju, ali su takođe potpuno aktivirana naša čula, ali ona nisu u skladu, izopačena su, pa daju izopačenu, nelogičnu sliku. U ovoj fazi njegovog stvaralaštva govori o duhovnim pejsažima, svetu iza našeg uma koji je ne može pojmovno objasniti. Lik je lirsko ″ja″ koji je stalno prožet neobjašnjivim osećajem da ga stalno goni i prati neko koga ne razaznaje i zato oseća i nemir, strah, uznemirenost. Njegova lična percepcija spoljnog sveta je vrlo nelogična, slika od halucinacija, kao poluproziran zupčanik koji počinje da se vrti. ″Ja sam hodao podignute glave, ali sa strahom da se približava moj kraj.″ Opisuje se neki egzistencijalistički, neobjašnjiv strah, dubok i nematerijalizovan, čest kod kasnijih egzistencijalista. Haguruma je napisan pod dejstvom lekova (otrova) i ima potpuno novi izraz i formu. Ako i ima imaginarnih elemenata u prvoj razvojnoj fazi, oni su u bajkovitom kontekstu, dok se ovde odnose na strah, i time je on nagovestio dolazak vremena avangarde, iako nije bio član avangardnog pokreta.Ova treća faza se zato odvaja kao posebna i sasvim drugačija, jer je na planu stilske formacije potpuno drugačije doživljan svet uz pomoć slika iz podsvesti.

1 Kappa – mitološko biće sa tanjirom na glavi u kome ima vodu bez koje ne može da živi, a leđima ima oklop, a na rukama i nogama ima kožice kao kod vodenih ptica. Voli da pravi spletke. Vrlo omiljen i duhovit lik u japanskoj tradiciji...

26

-PROLETERSKA KNJIŽEVNOSTProleterska književnost se u Japanu razvija u isto vreme kao i u Evropi, od kraja Taisho do početka Meiji perioda (1920-ih godina), i to je levo orijentisana književnost. Ekonomska kriza posle I Svetskog rata pokreće dadaizam u Cirihu, iz osećanja poraza se javlja avangarda, koja se bavi pitanjima šta nam civilizacija donosi, ka kakvom nas zlu vodi? Ovakva poetika je rušilačka, jer ruši konvencije koje su postojale. Japan je bio udaljen od epicentra I Svetskog rata, nije bio učesnik, i polako je počeo da prodire na evropsko tržište. Nakon završetka rata ekonomija u Japanu opada. 1923. godine dogodio se razorni zemljotres koji je potpuno razrušio Tokyo. Dolazi do velikog društvenog nezadovoljstva. 1921. godine osniva se časopis Lasemanto1 (″Sejač″), jasno ideološki, levičarski časopis. U njemu se pojavio i književni manifest levičarske književnosti. 1924. godine pojavljuje se časopis Bungeisensen ″Borbena linija književnosti″. U člancima ovog magazina koriste se termini ratne strategije, i jasno se definiše književnost kao sredstvo za ideološku borbu. Japanska vlada je smatrala da je levičarska književna ideja opasna i hapsila je pisce i zabranjivala dela sa ovom ideologijom. Zbog pritisaka, levičarske književne organizacije se rasformiraju. Jedna grupa pisaca je ostala dosledna svojoj ideji, i nastavila je tajno da piše i objavljuje svoja dela. Druga grupa je prisvojila javnu, državnu ideologiju, i odrekla se levičarskih ideja. Treća grupa, ne videvši više smisao angažovane literature, traga za drugačijim, složenijim književnim izrazima.

KOBAYASHI TAKEJI

1903-1933 Pisac odan koncepciji službe književnosti u ideološkoj borbi. Bio je među prvim i ključnim piscima levičarske književnosti. Uhapšen je 1933. godine i odveden na saslušanje, gde je brutalno prebijen, nakon čega je preminuo.

KANIKOSEN ″Lovac na rakove″ Roman objavio je 1929. godine. Likovi su radnici na ogromnom brodu, koji je istovremeno i fabrika konzervi za pakovanje rakova. Opisuju se teški uslovi za rad tih radnika. Oni su sezonski radnici, nemaju stalni posao, a mašine su se često kvarile i povređivale radnike. Prve konzerve se po tradiciji ritualno prinose Caru na poklon. Jedan radnik je bio povređen, odsečen mu je prst. On ironično konstatuje: ″Ovo se stvarno pravi od naše krvi i mesa.″ Radnici su planirali da organizuju štrajk, ali ta namera je otkrivena. Policija je u luci čekala da uhapsi organizatore štrajka. Prvi put se u književnom delu uvodi kolektivni lik, radnici. Uključeni su živi razgovori, bez imalo literarizacije. Naš život, u prirodnoj formi, ulazi u književnost. Ima psovki, svakodnevnih razgovora, žargona, kolokvijalizama. To čini literarni jezik blizak našoj stvarnosti.

-AVANGARDAKnjiževna grupa koja je tragala za autonomijom književnog izraza. Bili su protiv toga da se književnost koristi kao bilo čije sredstvo. Književna avangarda počinje 1920-ih, uporedo sa 1 Naziv je na esperanto jeziku...

27

levičarskim idejama. Demolira se književna konvencija na različitim nivoima, na motivskotematskom planu unose se potpuno nove pesničke slike (umesto sklada – haos, umesto harmonije – ritam). Avangarda izražava pobunu protiv društvene i književne konvencije. Avangardni pisci su smatrali da se književni izraz udaljio od našeg života, gradeći svet koji nema dodirnu tačku sa našom stvarnošću. Avangarda ulazi u Japan iz Evrope, sinhrono sa njenom pojavom u svetu. Književni život se najčešće odvija oko malih, efemernih časopisa, čija se redakcija formira oko malog broja ljudi sa istim pogledom na književnost i svet, i koji dele zajedničku književnu koncepciju. Ovi časopisi su kratkog veka, i njihova pojava je zajednička i za levičarsku i za avangardnu književnost. Časopisi Akato kuro (″Crveno i crno″) i Mawo (koji je objavljivao priloge o evropskim autorima, i sarađivao sa evropskim časopisima).

-SHINKANKAKUHA NOVO ČULOGrupu Shinkankakuha ″Novo čulo″ je činila grupa mladih književnika okupljenih oko efemernog časopisa Bungeijidai ″Vreme književne umetnosti″. Ovaj časopis je pokrenut 1924. godine a ugašen je 1927. godine. Grupa je naziv dobila od jednog kritičara, koji je u jednoj analizi rekao ″da je ovaj pokret novo čulo″. Yokomitsu Riichi je pokretač i idejni vođa grupe. On je napisao programski tekst koji je opisao njihovu poetiku, koja je pod uticajem evropskih avangardnih pokreta (dadaizma, nadrealizma,...). Eklektizam, mešanje žanrova i brisanje žanrovske granice, važan je događaj u avangardnoj književnosti. Jedan od najvažnijih momenata je i senzacija, aktiviranje čula. Nadrealizam se javlja u Francuskoj 1920-ih godina, a u Japanu se primećuje tek 1930-ih i kasnije. Avangardni pisci su tragali za pesničkom slikom koja je bliža našoj stvarnosti, ali na nekom višem nivou. Bitan je bio problem percepcije, kako doživljavamo svet oko nas, a ne samo opis tog sveta. Pisci su smatrali da je važno i otkrivati problem podsvesti, koja se potiskivala zbog moralnih konvencija.

- YOKOMITSU RIICHI HARUWA BASHA INNOTE ″Proleće dolazi kočijama″ Glavnom liku umire žena, u bolnici je, na samrti. Opisuje bolničku sobu i njihove poslednje zajedničke dane. Bolnička soba ima pogled na more i mali lučki grad. Tamo je mala fabrika koja proizvodi konzerve ribe, a leti konzerve mandarine. Aktivira se senzacija, čulo mirisa, koje opisuje ljudsko stanje. Kada je ženi bilo bolje, bilo je leto, osećao se miris mandarina. Kada joj je pozlilo, kroz prozor je ulazi smrad ribe. Opis osećanja i unutrašnjeg sveta je veoma bitan za avangardnu književnost. Glavni lik, dok mu žena umire, teško se oseća, ali ima i neko radosno osećanje. Pošto je ona bila lepa žena, on se uvek bojao da je neko drugi ne preotme. Dok umire u njegovom zagrljaju, on dobija nju kao biće u celosti (egoistični osećaj sreće). Na sinatksičkom planu, primećuje se personifikacija kao česta pojava, kao i inverzija pacijensa i agensa. Ta inverzija je česta u dadizmu. U najjednostavnijem obliku, mogla bi se prikazati primerom ″vrata sam otvorio – vrata su me otvorila″, ″sviram gitaru – gitara me svira″. Međutim, ovde dolazi do inverzije na nivou opisa, pesničke slike. Ensen no eki wa ishinoyooni makusacu sareta 28

″Mala stanica pored pruge ignorisana je kao kamen.″

KIKAI Mašina Jedan od njegovih najvažnijih romana. Tačka gledišta u delu je smeštena u dramsko ″ja″. Radnja se odvija u maloj fabrici koja proizvodi metalne natpise. Vlasnik je osoba koja se veoma čudno ponaša, tako da njegova žena, osoba pragmatskog duha, drži tu fabriku. Nakon što je vlasnik sklopio ugovor za jedan veliki posao, morao je da zaposli još dva radnika, pošto je do tada u fabrici radio samo jedan stari radnik. Dramsko ″ja″ se zapošljava u fabrici. Stariji radnik počinje da sumnja u odanost novog radnika, a ta sumnja sa dramskog ″ja″ prelazi na drugog radnika kojeg je vlasnik zaposlio, koji je verovatno bio intelektualac. Stariji radnik, iz osećaja odanosti vlasniku, sumnja na novog radnika, pošto mu nije jasno zašto bi se intelektualac zaposlio u tako maloj fabrici, tako da je sumnjao da je on došao kako bi ukrao patent. Jednog dana dolazi do velike svađe starog radnika i novog, a dramsko ″ja″ pokušava da ih razdvoji i spreči svađu. Međutim, u tom trenutku obojica, do tada sukobljenih ljudi, počinju da napadaju dramskog ″ja″. Konačno završavaju taj veliki projekat i gazda dobija veliki novac, ali ga neobjašnjivo gubi. Trojica radnika se, iz razočarenja, to veče napiju. Sledećeg jutra, treći radnik, intelektualac, pronađen je mrtav, otrovan. Dramsko ″ja″ se pita da li ga je on greškom otrovao. Roman se završava unutrašnjim monologom: ″Ja više sam sebe ne razumem. Ja samo sada osećam oštar vrh mašine koji mi se približava. Bolje da me drugi osuđuju umesto što samog sebe osuđujem. I ako me budu pitali šta sam do sada radio, otkud bih ja to znao?″ Yokomitsu Riichi u ovom delu jasno uključuje podsvest. Motiv tajne se takođe javlja, i to u dva momenta: gazda koji se jako čudno ponaša, koji predstavlja ludilo i ima uticaja na sižejn tok iako nije bitniji lik u delu, i neobjašnjiv gubitak novca firme. Motiv apsurda je takođe prisutan, i to pri svađi dvojice radnika, kada se ″ja″ umešao da ih razdvoji, a obojica ga nakon toga neočekivano napadaju, kao i kada ″ja″ sumnjiči sebe da je otrovao radnika, iako nije imao motiva, dok je stariji radnik imao, a i policijska istraga još nije bila započeta. Piscu je važnije iznošenje neke drugačije istina na višem nivou, ukidanje logičnog načina mišljenja, zapitanost ″da li dovoljno poznajemo sami sebe? ″. Motiv latentnog, skrivenog straha vidljiv je u sceni kada mu se pričinjava mašina koja ga goni.

- KAWABATA YASUNARI -

1899-1972 Rano je ostao bez roditelja, tako da je odrastao kod dede. Brzo je izgubio i sestru. Kao dečak, sa 12 godina, morao je da čuva bolesnog dedu koji je umirao. Rano je ostao sam, i taj osećaj usamljenosti će ga uvek pratiti kroz stvaralačke razvojne faze. Kawabata Yasunari ostavlja utisak da je pisac tradicionalnog japanskog duha. U početku je delovao u okviru grupe ″Novo čulo″.

IZO NO ODORIKO ″Plesačica iz Izo-a″ Ovaj roman napisao je 1926. godine.

29

Glavni lik, dramsko ″ja″, siromašni je mladić koji se upisao u I gimnaziju (elitna škola).On odlazi na put da bi izgubio svoj mentalitet, osećaj siročića (autobiografski moment). Otišao je na poluostrvo Izo, gde slučajno sreće grupu putujućih artista. On u konaku u jednoj banji odseda zajedno sa njima. U toj trupi upoznaje mladu devojku, 14 godina, sa veoma lepim licem. Kada je video tu devojčicu osetio je da je njegova duša potpuno čista, i izgubio osećaj da je potpuno sam na ovom svetu. Kroz njegovu tačku gledišta opisuje se kako u njegovoj sobi čuje kako gosti sa članovima trupe pevaju. Kada je muzika utihnula, gase se svetla i on oseća da će neko da pokvari netaktnutu lepotu one devojčice (devojke u ovakvim trupama su služile za zabavu bogatim klijentima). Sledećeg dana je on trebao da se vrati u Tokyo na studije. Pozdravio se sa starijim čovekom, članom trupe, ali se nije pozdravio sa devojčicom.U luci je čekao brod da se vrati i osećao veliku tugu. Slučajni prolaznik ga je upitao: ″Da li vam se neka nesreća desila? ″ On mu odgovara: ″Ne. Ja sam se u ovom trenutku rastao od ljudi. Meni ništa ne smeta ako me gledaš dok plačem. Ništa nisam razmišljao. Kao da sam spavao mirno u svežem zadovoljstvu. Koža je bila hladna. Bio sam gladan. ″ Nakon toga opisuje se prizor predvečerja u luci i prizor u kabini na brodu, u kojoj je bio smešten sa jednim mladićem. Ugasio je svetlo u kabini. ″Sve jači i jači je miris svežih riba koje su utovarene u brod, miris plime. U tami sam se grejao toplotom dečakovog tela. Pustio sam da suza teče. Glava je postala bistra voda koja je počela da se sliva. To je bilo slatko blaženstvo, kao da posle ništa neće ostati. ″ U delu se metaforički opisuje tuga i praznina glavnog lika (″Koža je bila hladna. Bio sam gladan. ″). Uključena je i senzacija, čulo mirisa (″miris svežih riba koje se utovaruju u brod″), koje služi u svrhu opisa unutrašnjeg osećanja lika. Motiv homoseksualnosti (″grejanje o telo mladića u kabini″) se javlja sa svrhom da bi glavni lik sačuvao nevinost osećanja prema plesačici. Metafora (″glava je postala voda″), sa pokretom u opisu, opis pretvaranja tuge u radost, ekstazu.

30