Japanska književnost 2

JAPANSKA KNJIŽEVNOST UVOD Osnovni problem periodizacije, promene književnog života i nosilaca književnosti, promene shvatanja pojimanja lepog, kretanje književnih misli, stilska formacija, odlike literalnih žanrova japanske književnosti, aspekti tipološkog i kompativističkog proučavanja japanske književnosti. DREVNA KNJIŽEVNOST Nara period V vek - 794. godina Opšti pregled nastajanje japanske književnosti; usmena književnost; osnovno kretanje književnih misli u Nara periodu - književnost od usmenog ka pisanom, pomeranje književnog izraza od kolektivnog ka individualnom izražavanju; književnost i kolektivni život za vremen nastajanje države Jamato; književnost i religije - šintoizam i budizam; geneza japanske poezije; istorijski zapisi i mitova; uvođenje kineskih znakova u japanski jezik; Manjo gana kao geneza slogovnog pisma; prenošenje kineske kulture; buđenje nacionalne svesti; pojam masuraoburi - dinamično, neposredno, snažno i muževno kao pojimanje lepog. Literalni žanrovi u Nara periodu Mitovi i istorijski zapisi: Kođiki - istorijski zapisi, Ono Jasumaro 712. godina, Nihonšoki istorijski zapisi, Toneri Šinno 720. godina, Fudoki-etnografski zapisi, po naredbi carice Genmei,713. godine. Posebni književni oblici u kolektivnom životu - prelazna forma od usmene i ka pisanoj književnosti: kotoda mašinko kao filosofska ideja jezika, norito - tekst za obrede, senmjo - carski progrlasi. Poezija u Nara periodu: drevna poezija i kolektivni život; razvoj vaka poezije; Zbirka Man'jošu Otomo Jakamoći, druga polovina 8v, 4razvojne faze, sakimoriuta-graničarske pesme, azumauta - narodne pesme sa istoka; poezija na kineskom jeziku i zbirka Kaifuso. Tumačenje dela iz Kođiki - Izanagi i Izanami, Jamatotakeru i dr; iz Hitaći Fudoki - priča Unai no macubara; iz Man'jošu - Nukada no okimi; Oama no ođi; Kakinomoto Hitomaro; Takećino Kurohito; Jamabe no Akahito; Jamaoue no Okura; Otomo no Tabito; Otomo no Jakamoći. POZNA DREVNA KNJIŽEVNOST Heian period IX-XII vek Opšti pregled formiranje aristokratije i nastanak dvorske književnosti; aristokrati posebno dvorske dame kao nosioci kjiževnosti, promene i etapni razvoj književnosti u Heian periodu - od oponašanja kineske književnosti i potiskivanja autohtonog japanskog ka rađanju izvornom prefinjenom književnom izrazu, nastanak kana pisma kao slogovnog sistema pisanja, razvoj vaka poezija, nastajanje novih literalnih žanrova - monogatari tj. geneza romana, nikki kao književni dnevnici, rekiši monogatari tj. istorijski romani, zuihicu tj. esejstička književnost, secuva tj. pripovetke, književni život u Heian periodu -formiranje književnog salona u dvoru, književnosti dvorske dame, mono no avare kao pojam lepog - neizrazivo impresivno kao lepo; raspadanje aristokratije i nagoveštaj nove literalne tendencije - od dvorskog ka ruralnom. Literalni žanrovi u Heian periodu Kineska poezija -mračno doba autiohtone poetike. Poezija u Heian periodu - razvoj vaka poezija: nastanak kana pisma; Zbirka Kokin vakašu, Ki no Curajuki i dr. 905. godine; uvodni tekst kao manifest vaka poezije, tri razvojne faze; pojmovi lepog jođo - iščezlo kao lepo i jugen - nepostojano kao lepo, ili ono lepo iza vidljivog; ostali pesnici - Monah Saigjo i dr; uta avase kao pesnička igra na dvoru. Monogatari - geneza proznog dela, novele i romana: Cukuri monogatari (fantastične priče): 1

Taketori monogatari - Priča o sekaču bambusa, nepoznat autor, krajem IX do početka X veka; Ucuho monogatari; Oćikubo monogatari/uta monogatari (poecke priče): Ise monogatari -nepoznat autor, početkom X veka; Genđi monogatari - Roman o Genđiju, Murasaki Šikibu, početkom XI veka; Rekiši monogatari (istorojski romani): Eiga monogatari - Akazoe Emon i dr, oko 1030. godine; Okagami - nepoznat autor, XII vek. Nikki (Književni dnevnici): Tosa nikki - Dnevnik Tosa, Ki no Curajuki, 935. godine; Kagero nikki - Majka Fuđivare Mićicune, oko 974. godine; ostali dnevnici - Izumi Šikibu nikki; Murasaki Šikibu nikki; Sarašina nikki. Zuihicu (Književni esej): Makura no soši - Zapisci pod uzgalvljem, Sei Šonagon, oko 1001. godine. Secuva (Pripovetke): Konđaku monogatari (nepoznat autor, u prvoj polovini XII veka). Kajo (Narodne pesme): Pesmarica Rjođin hišo (prir. Zamonašen car Goširakava, 1179 - 1185). Tumačenje dela:iz Zbirke Kokin vakašu-Arivarano Narihira; Onono Komaći; Kino Curajuki i dr; iz Zbirke Sanka šu-Monah Saigjo; Taketori monogatari; iz Ise monogatari; iz Dnevnik Tosa; iz Kagero nikki: iz Genđi monogatari; iz Makura no soši; iz Pesmarice Rjođinhišo. SREDNJOVEKOVNA KNJIŽEVNOST - Kamakura, Muromaći i Azući momojama period 1192.-1600. Opšti pregled otvaranje Bakufu u Kamakuri; formiranje novog socijalnog staleža buši i rasformiranja aristokratije; isposnici kao nosioci srednjovekovne književnosti; osnovno kretanje srednjovekovne književnosti (dve težnje: čežnja za prošlošću i rađanje ruralne književnosti); produbljivanje shvatanje pojma lepog; zen budizam kao filosofska osnova; muđokan kao pojam lepog - nepostojano kao lepo, ideja o stalnosti u nastajanju i u nestajanju. Literalni žanrovi Poezija srednjovekovne književnosti: razvoj vaka poezije; Zbirka Šin kokin vaka šu (prir. Minamotono Mićitomo i dr, 1205. godina; pesničke figure; pesnički postupci; honkadori intertekstualnost; jugen - pojam nepojmovno raskošno lepo; Zbirka Hjakunin iššu, (Sto pesnika sto pesama); pesnička igra Renga. Monogatari: baladični roman Heike monogatari - nepoznat autor, oko XIII veka. Secuva (Pripovetke): Zbirka pripovedaka Uđišui šu - nepoznat autor; oko 1331. godine. Zuihicu (književni esej): Hođoki - Kamo no Ćomei, 1212. godine; Curezuregusa - Jošida Kenko. Drama: No drama (drama metafizike) i Fušikaden; Kjogen komedeija. Tumačenje dela iz Zbirke Šin kokin vaka šu - Fuđivara Teika, Gotobain, i dr; iz Heike monogatari - Uvodni tekst; smrt mladog Acumorija; smrt žene Kijomorija i dr; Hođoki; Curezuregusa. PERIODIZACIJA Japanska Književnost I obuhvata period od početka japanske književnosti pa sve do XVI veka. Postoje tri velika perioda u okviru ovog velikog razdoblja i to su: Drevna (600.-794.), Pozna drevna (794.-1192.), Srednjovekovna (1192.-1600.). Veliki je problem periodizacije i postoji nekoliko načina na koje se periodizacija može izvršiti. Periodizacija može da prati društvene promene, zatim na osnovu nosioca književnosti (aristokrati ili pustinjaci), a može se vršiti i prema žanru (hronološke promene). Postoji i periodizacija po kojoj period dobija naziv po prestonici toga perioda (npr. Nara - kada je zemlja bila prvi put centralizovana). Taj period se zove Narađidai (đidai-period). Mi koristimo praćenje istorijske periodizacije, društvene promene, ali i pomeranje književne misli. 2

DREVNA KNJIŽEVNOST, KODAI, NARA PERIOD (600.-794.) Obuhvata književnost od njenog postanka pa do 794. godine. Ime je dobila po Godai (go-staro, dai-vreme) periodu. Pre pisane književnosti postojala je i usmena. Pisana književnost počinje oko 600. godine, pomoću usvajanja kineskih znakova. Nosioci književnosti drevnog Japana se teško određuju, ali treba napomenuti da književni život počinje na dvoru. Celo zemljište vlasništvo je cara i svi ljudi imaju pravo korišćenja zemljišta. Tada je započeto registrovanje stanovništva zbog oporezivanja i mobilisanja u vojne svrhe. To je omogućilo da car redovno mobiliše i oporezuje u obliku pirinča. Rađa se polako aristokratija koja je vezana za dvor i imaće veću moć i tražiće privilegije. Te privilegije se ogledaju u vidu postojanja određenih delova zemljišta koje se neće oporezivati. To dovodi do ruđenja sistema nakon određenog vremena. Zato će car 794. godine preseliti prestonicu iz Nare u Kjoto - zbog zemlje koja je zapala u krizu. Na kineskom se kaže Heiankjo. Zbog ovog događaja se 794. godina i uzima kao godina koja označava kraj tog razdoblja. POZNO DREVNA KNJIZEVNOST - ĆUUKO HEIAN (794.-1192.) Nosioci kniževnosti ovog perioda bile aristokrate, pogotovo dvorske dame. Ženska književnost bila jača nego ikada jer je suštinska moć bila pomerena sa cara na aristokratiju. Razvija se dvorski život i kultura i posle Heian perioda situacija se menja. Car ima pravo na nekoliko zvaničnih žena i još nekoliko nezvaničnih. Aristokrati će imati veliki uticaj na carsku porodicu ukoliko svoju ćerku udaju za cara. Ta uloga je ozvaničena tako što se dešavalo da car bude maloletan. U tom slučaju umesto cara upravlja regent(sešo-regent maloletnom caru, kanpakuregent odraslom caru) koji je u stvari otac carice (uloga tasta sekkan sistem). Zbog toga se žensko dete kod aristokrata jako cenilo. Počinju da se stvaraju klanovi kao što je Fuđivara koji je imao veliki uticaj na kulturu i društveni život. 1192. godina je označena kao poslednja godina ovog perioda. Među klanovima se formira privatna vojska za obezbeđivanje zemljišta. U početku vojska deluje po naređenju aristokrata, ali i među vojskom počinju da se stvaraju klanovi. Postoje dva bitna klana i to Heike (Taira-kun čitanje) i Genđi (Minamoto–kun čitanje). Oni se sukobljavaju a za to vreme aristokrati nisu primetili da gube suštinsku moć i nesvesno je predaju samurajima. Heian period se završava tako što aristokrati slabe i zemlja ulazi u nestabilan period sa ratovima. 1192. godina je važna jer posle puno bitaka pobeđuje Minamoto i otvara prvu vojnu upravu po kojoj će šogun upravljati celom zemljom. Taj prvi šogunat se otvara u Kamakuri. Japanski naziv za šogunat je bakufu. SREDNJOVEKOVNA ĆUSEI KAMAKURA, MUROMAĆI I AZUĆI (1192.-1600.) Počinje otvaranjem Bakufua i traje sve do pada Minamoto klana 1600. godine. U ovom periodu postoje dve vrste nosioca književnosti: aristokrati i budistički sveštenici - pustinjaci. Pošto je otvoren novi politički centar vojskovođa traži da car imenuje njega kao šoguna. Car ih imenuje jer bi u suprotnom bio izvršen atentat na njega. Tako dolazi do raskoraka jer će u Kjotu postojati carevina, a suštinski život će se odvijati oko Kamakure. Međutim, stanje je bilo još složenije. Kamakura nije mogla u celini da upravlja Japanom nego je svaka pokrajina imala svog gospodara i zemlja nije bila dovoljno centralizovana. Zbog toga je bilo mnogo ratova u tom periodu, a posledice toga su da se neki ljudi povlače od društvenog života i pišu književna dela. Zato su u ovom periodu pustinjaci najbitniji nosioci književnih dela. Kano no Ćomei, "Hođoki" 1212. godine, "Mumjošo" ("Bezimene beleške"). Ovaj period se često zove Kamakura. 1333. godine Bakufu se raspada i zemlja postaje sve više nestabilnija. Ratovi su počeli da se vode na svim nivoima i svaki klan postavlja svog cara. Vode se ratovi među tim carevima, a javlja se i oblik 3

zamonašenog cara koji pod tim imenom želi da vlada zemljom. I stare sekte se sukobljavaju. Takav period (1333.-1573.) zove se Muromaći Đidai zato što je rastavljen još jedan Bakufu. Tako je trajao taj period do 1600. godine, kada je pobedio klan Tokugava koji Japan dovodi do čvrste, centralizovane države. PROMENA KNJIŽEVNE IDEJE Ključna reč drevne knjizevnosti je MASURABURI (masura–muški) gde se za pojam lepog ističe snažno, dinamično i prefinjeno. Poimanje lepog je naglašeno i neposredno. Čim se razvija dvorski život razvija se i književna misao tj. poimanje lepog naglašava prefinjeno. Razvijaju se dva shvatanja lepog: 1. MONO NO AVARE (mono-stvar, no-rečca, avare-bedno, jadno, tužno, što je savremeno tumačenje). To je nešto što u govorniku izaziva saosećanje zbog nekog nedostatka. bilo da je u pitanju materijalno stanje, ugled ili sl. Međutim, za vreme aristokracke književnosti mono no avare označava: nepojmljivo kao lepo, nepojmovno kao lepo. To je ono duhovno stanje kada smo bez reči pošto smo doživeli nešto što je toliko lepo da rečima ne možemo da opišemo, snažno, duboko doživljeno kao lepo, lepo koje se rečima ne može iskazati. Impresija je u pitanju, ne ekspresija. To je impresionističko shvatanje lepog (impresija - duboko doživljeno osećanje). Takva vrsta poetike teži ka mističnom, tajanstvenom, neodređenom, onome što nije konceptualno, zato što se ne može pojmovno objasniti. Zanima nas ono što je nedostižno, metafizičko, duhovno. Prefinjeno kao lepo - prefinjeno je lepota koja se sastoji od tananih niti, lepotu gradi mnoštvo nijansi koje se međusobno tanano razlikuju. Poimanje lepog teži melanholičnom, patetičnom, izveštačenom (dosta negativno). Ima mnogo pesničkih figura dok osećanja nisu mnogo iskazana, udaljava se od izvorno doživljenog. 2. OKAŠI u savremenom japanskom znači: smešan, komičan, čudan. U Heian periodu označava doživljeno lepo putem uma, ne putem osećanja, lepo doživljeno umom, razumom, intelektualno doživljeno. Obe reči, i mono no avare i okaši, se odnose na doživljenost. Ali, ovde govornik ima distancu prema predmetu o kome je reč, koji je u njemu izazvao neko osećanje. Analitički stav/sud. Kamakura ćuusei period - Zen budizam ulazi u Japan i poimanje lepog u ovom periodu dosta duguje Zen školi budističke misli. Zen budizam nudi nov pogled na svet iz koga proizilazi nov poecki duh. MUĐOKAN - poimanje nestalnog, nepostojanog. To je ona budistička misao prema kojoj se svet shvata kao nešto što je u stalnom nastajanju i nestajanju (mu-ne i đo-stalno). Prema Zen budizmu, svet se shvata kao nešto što je u stalnoj promeni. I samo naše postojanje je u stalnom nastajanju i nestajanju tj. promeni. IĆIGO IĆIE fraza -Svaki susret je jedinstven i neponovljiv. Logično je da je u periodu srednjeg veka pojam muđokan prihvaćen kao reč za razumevanje lepog, zbog toga što je društvena situacija u ovom periodu dosta nestabilna - stalni ratovi, stalne promene. Rađaju se novi pojmovi: VABI (koren prideva vabiši siromašna trpeza, materijalno oskudno u kome nešto nedostaje: oskuda, skromnost, u savremenom japanskom) i SABI (od sabiši usamljen savremeni japanski) - lepota nečeg što nedostaje, ključne reči koje označavaju shvatanje lepog (čajna ceremonija, arhitektura). Razlika između vabi i sabi se teško objašnjava. JUGEN pojam preuzet iz kineske poetike, ono nevidljivo kao lepo, nedodirljivo kao lepo, nedostižno kao lepo, iščezavajuće kao lepo. Pesnici su nastojali da vide suštinsko lepo iza opipljivog, vidljivog, dodirljivog, ono nevidljivo. Ono što vidimo je prolazno, iluzija, ne pokazuje suštinu stvari.

4

Svi ovi termini (muđokan, vabi, sabi, jugen) teže nečemu što je metafizičko, onome iza materijalnog, fizičkog postojanja ali teže i ka nostalgičnom nečemu što je već prošlo ili nečemu što prolazi, nečemu što je usamljeno (samoći). Hana cvet se u poetici uvek odnosi na cvet trešnje, metafora: cvetanje, opadanje latica. Drevna cveće u cvatu, obilato cvetanje. pesnici najčešće govore o tome. Pozna - poetika se pomera, pesnici govore o laganom opadanju latica. Srednji vek - u poetici je veoma česta slika ogolela grana trešnje, nepostojanje cveća, Fuđivara Teika govori o nepostojanju trešnjevog drveta. FILOZOFIJE Prema kritičaru Kato Šoićiju književnost se razvijala pod uticajem drugih civilizacija i kultura, uzimajući filozofske misli sa strane: 1. budizam - od samog dolaska u Japan u VI veku, do XVI veka nije autohtona religija, pre nje su japanci imali šintoizam - mnogobožstvo. Ulaskom u Japan, budizam se modifikuje. 2. konfučijanstvo - kineska filosofija ulazi u XIV veku, uticajna je u XV veku. a onda kao neokonfučijanstvo u XVII veku postaje veoma uticajna, pogotovo kada je prihvaćena kao zvanična ideologija šogunata, sve do modernizacije Japana. 3. hrišćanstvo - najpre katoličanstvo, od druge polovine XVI veka, i to u južnom delu Japana do Šikokua. Prvi misionari su bili jezuiti, međutim kako se oseća pravi cilj, šogunat Tokugava zabranjuje tu veru. Katolička varijanta je bila prisutna ali skrivena zbog zabrane i ta zatvorenost traje sve do XIX veka. Hrišćanstvo ponovo ulazi posle Meiđi restauracije 1868. godine, i u ovom periodu je prisutno ne samo katoličanstvo već i protestantizam (pravoslavna vera dolazi preko Rusije) 4. marksizam - od 1910. godine. Anarhizam, socijalizam i komunizam ulaze početkom XX veka. Osim ova četiri glavna faktora, koji su ostavili duboke i vidljive tragove, postoje i drugi strani faktori koji su uticali na i modifikovali japanske književnost: Filozofija Lao Cea, koji snažno utice na književnike, a već u moderno doba, scientism, darvinizam, teorija relativiteta. Šintoizam - mnogobožstvo, autohtona religija, vera. Svaka pojava u prirodi je božanstvo, bog kiše, reke, planina ali i ono što je neživo, ali ljudskom rukom stvoreno, bog ognjišta, krova. Zmija - kod nas je dobro biće, čuva kuću a kod japanaca je loše. Prvo je prisutna japanska autohtona vera koja teži ka konkretnim pojavama (polazi od njih). Budizam i hrišćanstvo se bave apstraktnim imetafizičkim pitanjima, hrišćanstvo teži ka ljubavi, a to je apstraktan pojam. Metafizičko - iza materijalnog postojanja, duh, duša. Konfučijanstvo i marksizam se bave pragmackim, ovozemaljskim pitanjima. Postoje tri načina ulaska strane misli u Japan. Prva faza percepcije stranih ideja - strana misao se prihvata nekritički, onakva kakva je, bez otpora i pritom se autohtona misao zaboravlja u trenutku, pr. Heian period - pisala se kineska poezija, a vaka poezija je bila skoro zanemarena. Ali, to kratko traje. Druga faza: potpuno odbijanje i odbacivanje, vraća se autohtonom. Treća faza: apropriacija/eklektička japanizacija strane misli, delimično uzimanje nekih elemenata i odbacivanje drugih, najčešći oblik prihvatanja i prenošenja strane misli. To podrazumeva ne samo oponašanje već i modifikovanje strane misli - prihvata se onoliko koliko je potrebno, koliko se dopada. Prva strana književnost koja je pružila uzor japancima je kineska. Japanska književnost se razvija nekad veoma slično, a nekada se udaljava od kineske književnosti. DREVNA KNJIŽEVNOST - KODAI NARA PERIOD (600.-794.) Proučavanje drevne japanske književnosti treba posmatrati sa dva aspekta van književni društvo, piščev život, književni aspekt - sam tekst. Drevna književnost se razvijala u samom gradu Nara. Na japanskoj teritoriji je već pre 10 000 godina postojala kultura primitivnog tipa 5

sendoki bunka - kultura pre pojave grnčarstva (sen-pre, doki-grnčarija). Posle nekoliko hiljada godina počinje Đomon period - jomon doki. Teško je odrediti početak književnosti, ali se ona može pratiti tek dolaskom kineskih karaktera. ĐOMON PERIOD (1000.-300. g.pn.e) pre pisane književnosti Ime je dobio po šari konopca od gline (đo-konopac, mojo-šara). Kultura u kojoj su se pravile posude sa šarom konopca. Narod pretežno nomadski, lovačko-sakupljačka delatnost. Zavise od prirode. Saišju sekacu - sakupljačka kultura, živeli u šumama, sakupljali plodove. Nestabilno naselje, stalne selidbe. Kuva se na primitivan način. Izrada posuda nije složena, jednostavnog su oblika, lako lomljive sa šupljinama i još uvek se ne peku na visokim temperaturama. Đomon kultura traje do 300. g.p.n.e. JAJOI KULTURA (300.-200. g.p.n.e) Složenija i razvijenija. Pojava pirinča iz temelja menja japansku kulturu i način života. Počinje razvoj poljoprivrede i uzgajanje pirinča sa Kineskog kontinenta. Grnčarija na točku, glina se peče na višoj temperaturi, a ta tehnika se razvijala zbog potrebe kuvanja pirinča, posude su jače, izdržljivije, bez šupljina. Formiraju se prva naselja, stabilizuju se staništa, formira se prva zajednica, klan, pleme po krvnom rodstvu kjodotai. Ona je imala zadatak privređivanja. Pojavljuju se prvi lokalni vladari, povećava se broj stanovnika - potreban je kolektivni rad za uzgajanje pirinča. Uporedo sa razvojem društvenog života, razvija se i kulturni život. Rađa se potreba za vođom, mala naselja se ujedinjuju i najjači među lokalnim vladarima postaje prvi čovek te zajednice, pa se tako polako formira veća pokrajina, u okviru te pokrajine se razmenjuju navike, običaji, primitivni oblici se gase, a ostaju samo oni kultivisaniji. Samo formiranje pokrajine značilo je i rađanje kulture, rituala, pa i književnosti. Kako je sakupljačko društvo koje je prešlo u zemljoradničko zavisilo od prirode, rodilo se strahopoštovanje prema prirodi, koja nije uvek naklonjena. Postojali su određeni rituali i molitve magijske rečenice za plodnosti zemljišta, za prizivanje kiše (kod nas: Oj dodo, dodole). Kroz taj ritual se rodio određeni religiozni osećaj, odnosno saznanje o nadmoći prirode, ono što će ljudi nazvati bogom kako su se ti rituali izvodili u određenim prilikama, prve naznake književnosti se mogu videti upravo kroz svetkovine, praznike macuri. Smisao macurija u drevnom Japanu: ljudi su u prirodnim pojavama videli božanstva - šintoizam, japanska autohtona politeistička religija. Zajednica teži ka tome da bude plodna godina, da bude dovoljno hrane za sve, da se širi porodica i tako će se polako formirati praznik, svetkovina za vreme koga se moli za dobru žetvu, da se privole sile prirode kako bi zajednica živela u miru i izobilju. Stabilni život zajednice mogao je da se održi zahvaljujući ovakvim svetkovinama, praznicima i zajedničkim molitvama. Drevni ljudi su osećali strahopoštovanje prema prirodi. Prvo se priroda shvata kao neki haos i taj haos su drevni ljudi želeli da urede, da ga učine stabilnim i zato se osmišljavaju rituali koji imaju za cilj da umilostive bogove od kojih zavise. Za razliku od životinja mi imamo sposobnost govora i tako su nastale određene rečenice sa dubinskim značenjem koje su se ponavljale tokom rituala: šinsei na šišjou, šin je kami - božanstvo , sei na -s veto, svete rečenice magijske rečenice, ozbiljno izgovorene, uz muziku, ples, uz određeni ritualni pokret za vreme neke svetkovine, praznika, to nisu pojmovno razumljive rečenice. Prvi oblici književnog izražavanja se primećuju upravo u tim rečenicama vezanim za praznike, svetkovine i molitve, ovde se pojedinac zanemaruje, važan je kolektiv. Imale su društvenu funkciju. Te rečenice nazivaju se đugon (đu-molitve, gon-reči) ili đuši - magijske rečenice vezane za bogove, svetkovine, praznike, ceremonije. Reči koje sadrže duhovnu snagu. Imale su religioznu, duhovnu funkciju, ne pragmacku za razliku od običnih reči. Drevni japanci su smatrali da takvim rečima mogu da pokrenu nešto, da promene neku pojavu 6

pozitivno kotodama šinkou. Verovali su da se izgovorene reči mogu otelotvoriti, materijalizovati. Kada izgovaramo dobre, lepe reči dešavaće se dobre pojave, doneće nam sreću, a izgovaranjem loših, zlih reči dešavaće se loše pojave, doneće nam nesreću. Verovali su u ujednačenost, istovetnost reči i pojave (reč-pojava). Bitno je da danas reči nisu isto što i pojava (označitelj, označeno). Ove rečenice se razlikuju od svakodnevnog izražavanja, veoma je izražena muzička funkcija i to kroz rimu, ponavljanje vokala i konsonanata. Primenjuje se upotreba refrena ponavljanje istih izraza, fonema i sintaksičkih jedinica, i određeni metrički obrazac (kod nas je to npr. deseterac). Razlika između običnog i takvog specifičnog jezika magijskih reči: 1. magijske reči, za razliku od svakodnevnog izraza, imaju veoma naglašenu fatičku funkciju izgovaranjem ovih rečenica ljudi se osećaju pripadnicima određene zajednice, razvija se kolektivni duh, 2. Semantički su nejasne - nepojmovne, nerazumljive, nema jasne poruke, 3. Veoma je razvijena muzička funkcija, ritam i melodija su veoma važni, brzina izgovorenih reči, intonacijabitno je kako se izgovara. Te rečenice su se često izvodile uz određeni ples, ritualni pokret, jako je bitna sinhronizacija pokreta sa željama. Često su se izvodile uz neki instrument. 4. Takav tekst, za svetkovine, sadrži daleko više sintaksičkih jedinica koje su se stalno ponavljale. 5. Na semantičkom planu te rečenice su nama, savremenim ljudima, nerazumljive - težilo se kolektivnom, ne ličnom. Uzgajanje pirinča je razlog zašto se ljudi udružuju u zajednice, svaka zajednica ima svoj način izražavanja prilikom svetkovina. Tokom ujedinjavanja države dolazi do odbacivanja primitivnih izraza i prihvatanja onih kultivisanijih, racionalnijih, donekle prefinjenijih, a narod će težiti onim razumljivijim i ritmički prihvatljivijim rečenicama. Dolazi do standardizacije, kanonizacije magijske reči i rečenica. Književni izrazi se kultivišu i osamostaljuju od one fatičke funkcije i uloge predviđene u ritualima postaju samostalni kao jezička pojava. Kada se takve rečenice osamostale od svetkovina, one postaju neka vrsta književnog teksta. U prvoj fazi taj izraz je u obliku pesme koja se peva i u obliku mita - mitološke priče o rađanju bogova. Koušjou kara kisai e - Osnovno kretanje japanskog književnog izraza u drevnoj književnosti. POJAVA PISMA U drugoj polovini IV veka sa formiranjem Jamato carevine javila se potreba za zapisivanjem istorije, pesama i ostalog vezanog za državni život. Između V i VI veka iz Kine dolazi kinesko pismo (ideogrami). Polako se zemlja formira kao donekle centralizovana carevina i Japanci na dvoru počinju da beleže ono što je usmeno opevano u različitim zajednicama koristeći kineske znakove. Književni izrazi postaju stabilni, nema improvizacije, varijeteta. Što se pesama tiče, tekstovi dobijaju zvaničnu, ustaljenu formu, oblik. Mitološke priče su se pevale uz muziku, ali kako su dvorjani počeli da ih zapisuju, muzika se izostavlja. Sanbungaku - težnja ka proznom tekstu, čim nema muzikalnosti, tekst teži ka prozi. Pri zapisivanju su imali teškoće, japanci su koristili tuđe pismo (ideograme) pa su pojedine kineske ideograme počeli da koriste kao slogovne znakove fonecke - da sve sačuvaju u autentičnom obliku a ne u prevodu, i tako dolazi do razvitka manjogane kao sistema za zapisivanje (naziv od Manjošu). Postojala su dva načina upotrebe tih znakova: japanski sadržaj se prevodio na kineski jezik i koriste se kineski znakovi po svojoj foneckoj vrednosti,ali je svaki tekst uglavno predstavljao mešavinu ova dva načina. U tom pokušaju da se zabeleži japanski sadržaj na kineskom nailazimo na pesme koje dobijaju stalan oblik pevanja smanjuje se broj varijanti. Mitovi su takođe imali muzičku i religioznu funkciju, a 7

sa zabeležavanjem primećuje se sledeće - neki izrazi nisu mogli da se autentično prenesu na kineski, ili da se zabeleže u svojoj autentičnosti, pa dolazi do eleminisanja stihovnosti i prelaska u proznost. Vanknjiževni elementi: Književni duh je vezan za kolektiv. Stara japanska država imala je sistem nastao po uzoru na kineski, kinesko zakonodavstvo. 645. godine, sprovodi se Taika reforma (Velika promena) u okviru Jamato carevine i to predstavlja početak savremenog zakonodavstva japanske carevine. Uvodi se prvi pravni zakonodavni sistem ricurjo taisei, koji se sastojao iz dve celine jedna se odnosila na kaznene zakone, druga na sistem oporezivanja, poreski sistem. Japanci su stvorili sistem po kineskom modelu: vode se knjige građana, pravi se popis stanovništva radi oporezivanja i mobilisanja (posebno se beleži broj muških potomaka - budući graničari). Porez se najčešće naplaćivao u obliku pirinča. Nara je okružena planinama sa blagom klimom i zato se tu formira Jamato carevina, lako je mogla da se odbrani od neprijatelja. I književnost se razvija po ugledu na kinesku. Budizam dolazi iz Kine u V veku, i utiče na formiranje temelja japanske književne misli, ali i na sve ostalo slikarstvo, medicinu, arhitekturu, umetnosti. Denpjou bungaku - termin koji se najčešće odnosi na arhitekturu stvorenu pod uticajem kineske civilizacije. Iako pod snažnim uticajem kineske civilizacije, ubrzo se budi nacionalna svest kod Japanaca i to će uticati na usmeravanje književnih tokova. Već početkom VIII veka na japanskom dvoru je zabeleženo nekoliko važnih istorijskih zapisa: Kođiki, Nihonšoki, Fudoki (dijahronija i sinhronija). Kođiki i Nihonšoki su istorijski zapisi o drevnom Japanu. MITOVI I ISTORIJSKI ZAPISI KOĐIKI - prvi istorijski zapis iz VIII veka. Ima veoma mnogo mitoloških elemenata. Napisan je kako bi se sačuvala zvanična verzija mitoloških priča i opravdalo božansko poreklo tadašnjeg cara (on je jedan jedini legitimni car). Namenjen je narodu. U njemu su zabeležena drevna usmena predanja. Eleminisane su varijante, postoji samo jedna verzija. NIHONŠOKI - ima i mitoloških elemenata, ali i pouzdanih istorijskih podataka. Drugi su razlozi zbog kojih je napisan, napisan je na kineskom jeziku kako bi se susedima (Koreji, Kini) Japan prikazao kao samostalna, suverena država. Pokazuje raznolikosti države, pa su sačuvane varijante. Napisan u diplomacke svrhe (graničari - vojna aktivnost). FUDOKI - etnografski zapis o različitim pokrajinama, o poreklu naziva geografskih pojmova. Carica je naredila da svaka pokrajina da detaljan geografski opis, opis važne proizvodnje, najstarije i najmudrije ljude, nastao je iz pragmackog razloga radi oporezivanja zemljišta. Sačuvane su i mnoge narodne priče (ljubavne, to nisu mitovi). Sadrži sve priče vezane za život japanaca u svim pokrajinama, širom zemlje. U drevnoj književnosti žanrovska podela nije jasna. I u 1. i 2. i 3., ima dosta proznih tekstova. Poezija se takođe razvijala na dvoru i zabeležena je u zbirci pesama MANJOŠU vaka poezije. Književni izraz se polako oslobađa kolektiva i teži izražavanju ličnih osećanja Japanaca. KAIFU SO - zbirka kineskih pesama koju su napisali Japanci, značajnija od Manjošu. Pomeranja od usmene ka pisanoj književnosti i od kolektovnog plana ka ličnom uslovljeno urbanizacijom. Birokratski sitem se razvija po ugledu na kineski, u prestonici se razvija monetarni sistem. Porodica je najmanja monetarna jedinica. Važno je bilo da narodna svest shvati poreklo cara, car mora opravdati sebe kao božjeg potomka, pa se javlja potreba da se zapiše jedan zvanični istorijski zapis kojim se utvrđuje božansko poreklo cara. Nakon smrti cara Tenđija vođena je bitka oko prestola veoma važna za japansku istoriju. Pravo na presto imali su carev rođeni brat Oama i sin Otomo. Otomo je nameravao da zemlju ostavi decentralizovanu, da se 8

poštuje autonomija pokrajinskih gospodara, a Oama je bio za centralizovanu državu. Lokalni gospodari su se podelili: oni u prestonici za Oama, a oni van za Otomu. Bitku Đinšin 672. godine. (Đinšin no ran) dobija Oama i postaje car Tenmu. Posle ove bitke carevina Japana dobija čvršći sistem monarhije i stabilnost, formira se u pravom smislu reči. KOĐIKI - ZAPISI O STARIM STVARIMA Prva zapisana knjiga na osnovu usmenih predanja. 712. godine, odabrao i priredio (senroku) Oo no Jasumaro, naučnik na dvoru. Iz pogovora se može videti kako je delo nastalo: nastanak seiricu uvodni tekst - Jobun, sadržaj - naijou). Posle bitke car Tenmu je izdao naredbu da se prouče sve varijante istorijskih zapisa koji se tiču porekla carske porodice (rodoslov), sve legende i mitove. Svaka pokrajina je imala svoju priču. Cilj proučavanja je bio da se ujednače verzije tih priča. Tekstovi su se prenosili usmenim putem. Postoje dve vrste teksta - teiki i honđi. Teiki su tekstovi koji se odnose na rodoslov same carske porodice, a honđi su mitološke priče ili legende, ne toliko tesno vezane za rodoslov. Na dvoru je postojao dvorjanin, nešto poput šamana, ne zna se da li je bio muškarac ili žena mada najveći broj istoričara smatra da je bila žena, po imenom Hieda no are. Šamanka (miko) - čuvarka božje reči u šinto hramu. Ona je upamtila sve verzije i kazivala onu poslednju, zvaničnu. Da bi država sačuvala zvaničnu verziju svoje istorije, 711. godine carica Genmei je naredila velikom dvorskom naučniku Onu Jasumaru da zapiše, koristeći kineske znakove, sve što je Hieda no are upamtila. To je trajalo gotovo godinu dana. Struktura dela, sadržaj: Kođiki ne prati događaje po hronološkom redosledu. Sastoji se iz tri toma: san kan - tri svitka, stare knjige su bile u obliku svitka, seklo se nepotrebno. 1. Jokan - kosmogonijske priče tenćisouzou (ten-nebo, ći-zemlja, souzou-kreirati, stvoriti) od vremena nastanka neba i zemlje i prati period od samih početaka do vladavine cara Đinmu. Sadržaji su mitološki. 2. ćjukan - prati period od vladavine cara Đinmu do vladavine cara Ouđina i predstavlja mešavinu mitoloških i istorijskih zapisa. 3. gekkan - obuhvata period vladavine od cara Nintoku do vladavine carice Suiko i teži ka čistom istorijskom zapisu. Bavi se vremenom ljudi a ne bogova (posvećen je eri čoveka). 1. tom -kako se pojavio prvi bog, a kako ostali, kako je nastala zemlja (Izanagi, Izanami); boginja sunca - Amaterasu Ookami, koja će stvoriti nebeski svet, mitološke priče iz raznih krajeva, najčešće iz oblasti Izumo. I danas se tamo nalazi čuveno svetilište bogova. Sve te priče služe da se opravda božansko poreklo careva. Posvećen je vremenu bogova. 2. i 3. tom - najčešće sadrže priče o legendarnim junacima, nesrećnim ljubavima princeza i prinčeva. Jedan od najvažnijih princ Jamato Takeru. Šišjo - istorijske knjige. Kođiki kao istorijski zapis nije toliko pouzdan zbog mitoloških priča, ali mu je književna vrednost neizmerna. Pored proznih delova sadrži i stihove (oko 110 pesama), pa ima i određenu epsku crtu - prikazuje tadašnji japanski duh i japanski svet. Može se reći da ovo delo predstavlja slikoviti prikaz prelaska sa usmene na pisanu književnost. Uvodni tekst napisan je kineskim znakovima na kineskom jeziku. Mešanim stilom zapisan je glavni tekst (kineski ili fonološki). Pesme su zabeležene isključivo foneckom upotrebom kineskih znakova. U toku beleženja priređivač, Ono Jasumaro, je izbegavao i smanjivao ponavljanja i intervenisao u slučajevima kad neke rečenice nisu mogle da se autentično prenesu. Želeo je da sačuva melodičnost samog japanskog jezika, stil. Ipak, poezija je donekle očuvala svoj autohtoni oblik. Kajou - pesme, su često napisane koristeći kineske znakove kao slogovno pismo (kao foneme) i takav način korišćenja naziva se manjo gana. Manjošu sadrži veliki broj pesama koje su na isti način zapisane, zbirka Manjošu je nastala skoro u isto vreme kad i Kođiki. 9

STVARANJE SVETA Zemlja je još uvek 'nezrela' i liči na kap ulja koja pluta po vodi poput meduze, već se na početku uočava velika razlika u odnosu na prikaz stvaranja sveta u Bibliji. Prvi bog se pojavljuje tako što niče poput trave, kao izdanak trske Umaši ašikabi hikođi ili Aohitokusa, štoznači da je prvi bog biljnog porekla, a ne kao u hrišćanstvu, najsličniji čoveku. Tako da se čovek rađa i raste u proleće i umire u jesen poput biljke, i to traje neprekidno u ciklusima. Ovde nije privilegovan čovek, već priroda koja ga okružuje. Zato šintoizam i jeste autohtono japanska religija. Prvo se pojavljuju tri boga ili stuba (za nabrajanje bogova koristi se ideogram za stub) samci, muški - nemaju parnjake, ali su odmah nestali. Zatim, dva muška boga koji ponovo nestaju, pa još dva. Onda dolazi do pojavljivanja pet bračnih bogova, i oni nestaju. Zatim dolazi do promene i javlja se prvi par bogova Izanami i Izanagi. Dobili su naređenje od drugih bogova da urede poredak na zemlji, koja još uvek nije završena, pluta. Tako da oni prvo stoje na mostu, mešaju vodu kopljem, sa koplja kaplje voda i stvara se ostrvo na koje oni silaze. Napravili su raskošnu palatu. ON: kako izgleda tvoje telo? ONA: Savršeno, ali mi ipak nešto nedostaje. Kako je Izanagi imao jedan deo koji mu je bio višak, oni su se spojili u savršenu celinu i tako počeli stvaranje. Kružili su oko jednog velikog božjeg stuba, ona sa desne, a on sa leve strane i sastali se. ONA: Kako si ti divan. ON: I ti si divna žena (ali nije dobro da žena prva progovori). Prvo dete im se rodilo deformisano, pa su ga sahranili u grobu od trske i odbacili, sa drugim se dogodilo isto. Onda su se obratili nebeskim bogovima za savet, posle gatanja rečeno im je da nije dobro što je žena prva progovorila i da počnu sve iz početka. Tako nastaju važna ostrva oko Šikokua. Rađaju se bogovi planine, mora, vetra i još 35 bogova. Prilikom rađanja poslednjeg, boga vatre, boginjin reproduktivni organ zadobija tešku opekotinu i ona umire. Bog ljut, seče sinu glavu, a iz krvi i leša rađa mnoštvo nižih bogova. Jomi no kuni - zemlja posle smrti. Boginja odlazi tamo, a bog za njom da bi je vratio. Dolazi do vrata, iza zatvorenih vrata ona mu kaže da pošto nije odmah došao, ona je već okusila hranu zemlje smrti, pa zato ne može da izađe. Ali ipak odlazi da pita bogove, a njemu naređuje da je ne gleda (Orfej i Euridika). Kako je bog bio nestrpljiv, okrenuo se i ugledao stravičan prizor - trulo telo po kome gamižu crvi, gromovi po telu. Boginju je naljutilo to što bog nije održao obećanje (kako si me osramotio!), pa za njim, koji je pobegao, šalje rugobe da ga uhvate i muče. Onda on baca svoj češalj na kome je nacrtana crna loza i on se pretvara u divlje grožđe. Dok rugobe to jedu, on nastavlja da beži. Ponovo baca češalj i baca jedan zub koji se pretvara u bambus, koji rugobe opet jedu. Ljuta boginja sada šalje vojne trupe sa gromovima koje stižu u podnožje oštre kosine, a bog se nalazi na vrhu. Bog tada baca tri breskve i zahvaljujući magičnim breskvama, vojnici se vraćaju neobavljena posla. Na kraju boga sustiže sama boginja, a između njih dvoje on postavlja veliki kamen i izriče razvod. ONA: ako se razvedemo, ja ću ti svakog dana ubijati po 1000 ljudi u zemlji živih. ON: a ja ću onda svakog dana rađati hiljadu i po ljudi (u Okajami se nalazi humka, za koju ljudi veruju da je nekada predstavljala zemlju smrti). Nakon ovoga, bog se vraća, ide na pročišćenje tela -kupa se, smrt je nešto što je prljavo, skida pojas, košulje i od svakog tog odevnog predmeta rađa se bog. Ovde je važan momenat da se bogovi rađaju iz pročišćenja. Prva boginja je bila boginja sunca, Amaterasu, drugi bog meseca Cukujomi no kami. Ona se rađa iz božjeg levog oka, a on iz desnog - simetrično, u paru. Bog naređuje da ona upravlja danju, a on noću. Ispiranjem nosa rađa se nestašni Susano, kome bog naređuje da upravlja morem, što ovaj odbija. Iz Susanovog primera može se primetiti kako Japanci nisu težili idealizovanju bogova, već su prikazivali i njihove mane. Rađanje bogova - motiv pretvaranja (od neživih ka živima). Iz štapa koji Izanagi baca rađa se bog koji tera zle duhove, a od pojasa bog koji čuva putnike, a od košulje bog štiti od bolesti. To su bogovi koji su vezani za razne aspekte 10

života sa civilizacijskim kontekstom, a kao bogovi ribolova javljaju se bog plićaka, bog dubina, bogovi mora, bogovi pećine. Amaterasu - može se reći da predstavlja nekakav ostatak matrijarhata. Susano je odbio da upravlja morem, pa se Izanagi naljutio i odrekao ga se i zato ovaj odlazi kod sestre. Tamo muči konja na krovu, uništava njivu koju mu je sestra dala da obrađuje, pravi haos. Sestra se naljutila i povukla se, sakrila - nastala je noć na Zemlji, što je zabrinulo bogove i Amaterasu se opet pojavljuje. Susano odlazi kod oca na nebo, ali je opet oteran, tako da ne pripada ni na nebu ni na zemlji. Odlazi na put i susreće jedan stari bračni par koji glasno plače. Oni sada imaju jednu devojčicu, a pre toga su imali osam kćeri; svake godine dolazi Jamata no Oroći uzima po jednu kćer. Na Susanovo pitanje šta je to, oni odgovaraju: osam glava na telu, crvene oči, osam repova, telo obraslo mahovinom i šumama kedra i borovine, dužina mu je osam dolina i osam vrhova, a stomak uvek krvav. Onda je Susano zatražio tu kćer za sebe, ali su ga starci prvo upitali da se predstavi, a on reče da je brat Amaterasu i da je sad sišao sa neba. Starci mu iz strahopoštovanja daju kćer. Susano je pretvara u češalj i stavlja na glavu, a starce je zamolio da naprave jaku rakiju (sake) i da oko svoje kuće naprave ogradu sa osam kapija i kod svake kapije posudu za hranu; na svakom tom mestu stavlja se i brod pun onim napitkom. Dolazi Oroći i svaku glavu stavlja kod broda, napio se i zaspao. Susano ga je raskomadao, isekao, čudovište je počelo da krvari, a reka Hinokava je sprala tu krv i nastavila da teče tako rumena. Susano je počeo da mu seče repove, dolazi do srednjeg i slomio mu se mač, u tom repu otkriva mač, saznaje za njegovu magičnost i nosi ga kao poklon sestri u znak pomirenja. Aždaja je ubijena, zemlja će tako biti uvek plodna, počinje gajenje žitarica, prvenstveno pirinča. Kušinadahime (češalj) i Susano se venčavaju i rađa se mnogo dece, među kojima i car Đinmu, koji je istorijska ličnost. Tako je dokazano da je car božanskog porekla. Priča se završava tako što selo živi u skladu, pobeđuje ljudska snaga. Analiza: nebeski i zemaljski svet, ćerka i sin Izanagija upravljaju danju i noću - vremenska kategorizacija (dan - ženski princip, noć -muški); treće dete treba da upravlja morem što odbija, ali već su postojala manja božanstva mora; geografski pojmovi - prostorno stvaranje sveta; Susanov odlazak na put (poznata tema na nivou antropologije na prostorima od Evrope do Azije u okviru narodnih priča, ubijanje aždaje - prevlast solarnog nad htonskim); Oroći na kraju dobija kineski karakter za zmiju-aždaju; starci predstavljaju naš svet, ovozemljski život, simbol zajednice (sela pored reke); ćerka kao žrtva - između bogova i prirode i zajednice bio je ugovor davala se žrtva da bi godina bila mirna i plodna. Naslućuje se da je postojao neki praznik kada se odvijalo žrtvovanje. Ovakav motiv žrtvovanja se može naći u svetskoj antropologiji; ogromna tuga kada se kao žrtva prinosi kćer; reka čini i zlo plaveći polja i selo, a žrtvovanje devojke kao da uspostavlja ravnotežu; Oroći kao obličje prirode; pomirenje Susana sa sestrom je pomirenje sa suncem, i sam Susano prvo čini loše, a onda dolazi u novu situaciju. Sada predstavlja kulturu, civilizaciju, ljudsku moć. Sukob: suprotnost kulture i prirode, sada Susano hoće da uništi prirodu i kao bog koji negde ne pripada da postavi novi poredak. Predstavljanje Susana starcima je važan motiv - umesto da daju ćerku bogu prirode, oni je daju bratu boginje sunca - ljudskoj kulturi, daju je pošto su saznali da je Susano božjeg porekla; ćerka pretvorena u češalj - predmet kulture, predmet stvoren ljudskom rukom. Kultura je sama po sebi kontradiktorna - u ime civilizacije uništavamo prirodu, ali civilizacija čini i dobro - stvaranje bolnica, škola. Kultura i priroda imaju dobru i lošu stranu, kao i Susano. Pomirenje sa sestrom predstavlja novi poredak u izmirenju ljudi i bogova (nema prevlasti prirode ili ljudske snage). Amaterasu pripada vremenskom toku prirode (dan). Oroćijevih osam glava i repova predstavlja reku Hinokava/Hiikava (Izumo oblast) sa pritokama; osam dolina i vrhova - doline i potopljeni vrhovi. Krv - zemlja crvenica se posle kiše spira u reci. Poetska slika Oroćija dobijena je iz prirode. Susano je u početku grub i neposlušan prema bogovima prirode, ali ima neku pokretačku snagu, zahvaljujući Susanu ljudi su počeli da 11

se bave gajenjem žitarica.Simbol mača pronađenog u telu aždaje, a stvoren ljudskom rukom, da boginji na čuvanje nije u potpunosti uništen, javiće se u priči iz II tom - Jamato takeru. Car Keiko ima dva sina. Stariji dobija naredbu od oca da mu dovede dve prelepe devojke, ali on vara oca, uzima ih za sebe, a ocu dovodi druge dve. Otac to primećuje ali ćuti. Otac priređuje jelo, ali se stariji sin nikako ne pojavljuje, pa otac moli mlađeg sina da ode po brata. Mlađi sačekuje starijeg brata koji izlazi iz zahoda i ubija ga. Na očevo pitanje gde je stariji sin, mlađi kaže da ga je ubio, pošto je prevario oca. Videvši da mu je mlađi sin surov, otac se uplašio i daje mu zadatak da savlada sve neposlušne oblasne gospodare. Sin se prerušava u devojčicu i odlazi kod dva surova junaka koji slave zato što su napravili dvorac. Junacima se dopala devojka, napili su se i tad ih ona svirepo ubija. Jedan joj na samrti daje sufiks svog imena Takeru (hrabrost) i tako postaje Jamato takeru. Obavljenog zadatka vraća se ocu, ali otac mu se ne zahvaljuje, nego mu daje novi zadatak - šalje ga na zapad, pa na istok (istok predstavlja pojam divljine, nerazvijenosti). Videvši to, Jamato odlazi kod tetke koja mu daje mač (onaj mač) i torbicu koju treba da otvori ako se nađe u nevolji. Savladavajući neposlušne gospodare Jamato dolazi do Sagami (kod Jokohame) i tamošnji guverner ga obaveštava kako je tamo zemlja neposlušnih gospodara, vodi ga do polja, pali ta polja kako bi ubio Jamata na prevari, ali ovaj se seti tetke i torbe, otvara torbu u kojoj su bila dva kamena, izaziva varnice, stvara jaču vatru kojom je oterao ovu drugu. Mačem kosi travu i tako se spašava. Treba da se vrati kući, ali oseća umor, starost, čak nije hteo ni da ubije belu divlju svinju i na kraju se njegov duh pretvara u belu pticu i odlazi na more (umire), a svi koji su ga voleli trče za njim da ga isprate i sahrane njegovo telo. Odnos sina i oca je pun nepoverenja i grubosti, jer otac oseća da bi ga sin mogao nadjačati i ubiti, a sin je razočaran zbog očevog stava. Tetka je u ulozi spasitelja, pruža poverenje i pomaže, ohrabruje ga - ženski likovi strpljivo čekaju i bezuslovno pomažu. Postojala je poligamija, znači nekoliko princeza na svakog gospodara i svaka je bila u dužnosti da bude spremna i na žrtvu, jedna sebe žrtvuje bogovima mora - napravila je osam prostirki (od svile, slame, kože) na koje je sela i otišla na more, a zahvaljujući tom njenom činu, Jamato je mogao da pređe na drugu obalu. TUMAČENJE Dva nivoa ili ravni: sadržinski nivo (sadržina, teme, motivi) formalni nivo (oblik - kako je nešto napisano). Primećuju se promene i na jednoj i na drugoj ravni. U kodai periodu najčešće se piše ćoka - duga pesma, dok je u ćusei retka, ali posle ćuuko perioda piše se u vaka formi. U ćuuko periodu veoma često se pišu ženski književni dnevnici, ali kasnije sve ređe i ređe. Te promene mogu da se nadovežu na žanrovsko pitanje: neki žanr nastane, drugi se ugasi. Poimanje lepog je bio važan faktor (biišiki - shvatanje, poimanja lepog). Pesnički duh ili duh književnosti se menja. Formalna strana: Primećuje se mešanje stihovnog i proznog teksta. Jamato Takeru je epske sadržine, ali se unutar priče javlja niz lirskih pesama, はしけやし// 5 semantička pauza, cezura (završena rečenica) わぎ家の方よ 7 よ je kara, u savremenom japanskom 雲居たちくも 7 (Hashi keyashi Što mi je drago (nostalgično osećanje) vagi e no kata yo iz kraja doma mog/kraj mog doma kumoitachi kumo) dižu se oblaci. よ - završna rečca (Ah!), mora - jedinica dužine vokala, jedinica merenja kratko izgovorenog sloga, izuzeci N i malo cu! Ova vrsta metričkog obrasca 5/7/7 karakteristična je za pesmu koja se zove katauta. Označava nedovršenu formu, obuhvata samo jedan segment. Ovo je pesma koju 12

junak peva umoran, gledajući sa čežnjom svoj kraj u daljini - zemlju Jamato, prilikom povratka kući. Na kraju ne uspeva da vidi svoj rodni kraj već se pretvara u prelepu belu pticu koja odlazi u pravcu mora (ne kažu da je umro). Sižejni tok ide progresivno, a lirska pesma je umetak koji pojačava utisak na čitaoca i dubinski obeležava osećanje junaka, tekst se obogaćuje lirskim pesničkim slikama. Još jedna od pesama otpevanih pri kraju putovanja. On se na samrti seća noći provedene sa svojom voljenom princezom: Ah, taj mač; Koji sam ostavio na postelji moje drage princeze Mijazu; Ah, taj mač! Motiv mača - ostavio je oružje kod drage, to nije primereno ponašanju jednog surovog junaka, ali on je već na umoru. Spajanje udaljenih slika - mača (oružje) i postelje sa dragom. Iako ima epskih elemenata u ovoj priči svaka pesnička slika je propraćena lirskim elementima. Ovde je reč o nemoći, tuzi; umesto sebe na postelji ostavlja mač. A možda on više nema ni snage ni želje za borbom. Zahvaljujući pesmama čitaocu je omogućeno slojevito doživljavanje teksta. Sadržinska strana: Prikazan je odnos muških i ženskih likova. Kod muškaraca je izražena surovost, svirepost, ali i razne slabosti, intrige, prevare - nema idealizacije likova. Žene su prikazane kao spasiteljke koje pružaju pomoć i podršku, duhovnu i materijalnu, spremne su za žrtvovanje. Bogovi predstavljaju realistički prikaz ljudskih osobina, bez idealizacije (kao kod Grka). Jedan od važnih motiva je i motiv pretvaranja - metamorfoze. Pretvaranje neživih bića u živa i obrnuto, što je vezano za mnogobožstvo. Motiv češlja isto vezan za metamorfozu. U stvaranju sveta ravnopravno su zastupljeni motivi iz prirode, životinje i iz civilizacije, košulja, pojas. Potpuno je drugačiji pogled na svet u odnosu na onaj dat u Bibliji, gde je čovek privilegovan kao biće najbliže Bogu. Pored budizma Japanci zadržavaju i elemente iz totemističkih i animističkih principa, kao što je pojam reinkarnacije. Tako da su animistički i totetmistički principi prisutni i u ovom delu. Neki kritičari uočavaju i Makijavelističku težnju - da bi došao do cilja lik ne bira sredstva. Pošteni ne mora uvek da pobedi i da bude srećan. Motiv pročišćenja, motiv vode, voda ima beskrajnu moć da prašta, čisti, ispira, vraća na prvobitnu pozitivnu stranu.Svet koji pratimo u Kođikiju ima jedan sistem balansiranja, uvek se uspeva u očuvanju ravnoteže između dobrog i zla. Voda je ta koja pruža drugu stranu istine ljudskog postojanja. NIHONŠOKI istorijski zapis, napisan 720. godine. Car Genšo daje naredbu da se sastavi istorijski zapis o Japanu. Priređivač je Toneri Šinou, dvorski naučnik. Unutar Kođikija nije strogo poštovan hronološki red, već su događaji poređani po junacima. Nihonšoki uglavnom poštuje hronologiju i sadrži 30 tomova. Uređen je po ugledu na kineske istorijske zapise. Svrha Nihonšokija vezana je za diplomatiju, napisan je kako bi se opravdala suverenost Japana prema stranim zemljama - da se prikaže da je zemlja centralizovana, jaka, da ima svoju kulturu, istoriju; prirodna granicaKjušu. Kako bi se sačuvale i prikazale raznolikosti unutar japanske kulture sačuvan je veliki broj varijeteta. Dolazi do izražaja kritičnost pošto se sada varijante mogu porediti i jedan događaj se može analizirati sa više različitih aspekata. Nihonšoki ima visoku vrednost kao istorijski zapis. Neki delovi se podudaraju sa Kođikijem (slična je tema; npr. Jamato Takeru, Izanagi i Izanami), ali je postupak drugačiji. Naglašena je istinitost - istorijske činjenice. Za razliku od i Kođikija ima veću istorijsku vrednost, ali je manje vredno kao književno delo, postoji samo jedna zvanična verzija Kođikija, a ovde se namerno prikazuju varijante - to je dokaz da se priređivač služio različitim izvorima što ukazuje na to da je već u ovo vreme bilo mnogo zapisa na kineskom o Japanu. I drugo, istorijski podaci o novijim vremenima su verodostojni. Skoro je isti period obuhvaćen: od samih početaka do carice Đito. U Kođikiju otac ne veruje sinu, a sin je večito 13

neposlušan (ubija brata). U Nihonšokiju je idealizovan odnos oca i sina, sin je poslušan i bezrezervno poštuje oca. To je urađeno s namerom da se domaće svađe ne prikazuju pred strancima. Pošto je delo napisano u diplomacke svrhe, prozni tekst je napisan na kineskom (pesme nisu). FUDOKI Etnografski zapis - 713. godine, carica Genmei naredila je pokrajinskim gospodarima da dostave tekst sa podacima o: 1. etimološkom poreklu geografskih imena u okviru pokrajina - ćimei no jurai, 2. proizvodima - sanbucu (radi oporezivanja), 3. geografske karakteristike - ćisei geografija 4. predanja starih mudraca - korou no denšjou; korou-mudraci, denšjou-predanje, pošto pismenost još uvek nije bila raširena, oni su bili ti koji su se sve pamtili. U ovom delu, za razliku od Kođikija, izrazi i rečenice nisu doterivane, sačuvani su dijalekacki izrazi centralnog Japana kao i autentični oblici mitoloških priča i legendi. Neke rečenice su pisane mešanim stilom a neke su čiste kineske. Tako Japan još u to vreme kao država dobija sve etnografske zapise o pokrajinama, a danas ih je sačuvano samo pet. Tih pet knjiga pokazuju dosta različitosti. Carica Genmei preporučuje da geografska imena budu zapisana sa dva kineska karaktera koja nose pozitivno značenje (u semantičkom smislu); da se beleže imena proizvoda; da li je zemlja plodna ili neplodna; poreklo naziva planina, reka, polja, itd.; legendarne priče koje znaju stari mudraci. U slučaju da su imala negativnu konotaciju, menjala su im se značenja. Fudoki ima i pragmacke svrhe. Carica Genmei je htela da prikaže šta se u kojoj pokrajini gaji/proizvodi radi oporezivanja (ricu rjo sistem je već postojao). Fudoki nas upoznaje sa životom tadašnjeg Japana. Kao važni fudoki izdvajaju se Izumo fudoki i Hitaći fudoki. DEVIČANSKA BORIKA - jedna od legendi zabeleženih u jednom od fudokija Zaljubljeni mladić i devojka koji nisu mogli za života da ostvare svoju ljubav, posle smrti se pretvaraju u bor i boriku. U drevnom Japanu zajednice su mahom bile zatvorene; drevni japanci su shvatali da nije dobro da uzimaju neveste samo iz najbližeg okruženja, pa su zbog toga osmišljeni praznici: prolećni i jesenji utagaki, kako bi došlo do mešanja, a sve u cilju da se rodi što zdravije potomstvo. Proleće je vreme setve, simbol rađanja, stvaranja deteta, a jesen je vreme žetve. Utagaki se održavao na nekom svetom mestu - planini, na obali mora. Te noći se oko vatre okupljaju mladi i druže, pevaju i igraju. Dete rođeno iz veze momka i devojke koji se upoznaju te večeri bez ikakvog prethodnog dogovora smatra se božanskim. Postojao je i jedan tabu -muškarac i žena se ne smeju unapred dogovoriti i ne smeju se odvajati od ostalih. Jedne takve noći susreli su se prekrasna deva i lep momak. Ona je čula za njega, a i on za nju i oboje su priželjkivali susret. Iako nije bilo dozvoljeno da se odvoje od ostalih, oni odlaze na obalu mora i tamo provode noć. Jedno drugom pod mesečinom izjavljuju ljubav, ali kada je svanulo, shvataju šta su uradili. Nisu znali šta će od stida i straha, a onda su se pretvorili u bor i boriku kako bi u zemlji smrti bili zajedno, pa se to mesto i zove po njihovim imenima (tako je etimološki objašnjeno ime tog mesta). I u ovoj priči važan je motiv metamorfoze (pretvaranje živog u neživo i obrnuto). Pored toga što je imao dosta pragmacke, praktične vrednosti za carevinu, fudoki ima i dosta književnih momenata. U fudokiju ima dosta narodnih priča za koje se smatra da su stizale preko kineskog kopna, a poneke čak i iz Indije. Neke pesme ipak ulaze u dvorski život i kasnije se prenose kao dvorske a ne narodne pesme TANGO FUDOKI 14

Ribar je spasio kornjaču koju su dečaci hteli da ubiju. Otkupio je kornjaču i vratio u more. Jednog dana ribar na obali zatiče kornjaču koja ga moli da pođe sa njom u morsko carstvo gde ih čeka prekrasna princeza (kornjača koju je on spasio). Ribar je na dnu mora proveo sedam dana u gošćenju. Kornjača ga je molila da još ostane, ali on je hteo da se vrati kući. Na povratku kornjača mu je poklonila jednu magičnu kutiju i zamolila ga je je nikada ne otvori. Vrativši se ribar je primetio da se sve promenilo, majku nije zatekao živu, a meštani su mu objasnili kako je njegova kuća odavno srušena. Tada je shvatio da je sedam dana u moru, čitava večnost na kopnu. Onda otvara kutiju, iz nje izlazi dim i ribar u trenutku postaje starac. Motivi paralelnih tokova vremena (realni i irealni) česti su u narodnoj književnosti. Sve što je napisano (Kođiki, Nihonšoki, Fudoki) je autentično, autohtono japansko. Knjige koje su nastale u okviru pokrajina: NIHONRJOIKI - Zapisi o duhovima Japana To je zbirka pripovedaka - priča i legendi vezanih za budizam - pisana kineskim pismom, koju je u IX veku priredio budistički sveštenik pri Jakušiđi (hram Jakuši), Keikai (Kjoukai). Ove pripovetke nisu poreklom iz Japana, nego stižu sa kineskog kontinenta, budizam ulazi u Japan između V i VI veka. Prenose se usmenim putem i to sa jasnim ciljem - da se narod što lakše upozna sa budističkim učenjem. U knjizi koju je Keikai priredio je vrlo jasno objašnjeno osnovno Budino učenje - Dobro se dobrim vraća! いんがおうほう (razlog odgovora plodu), odnosno: ko čini dobro biće nagrađen, a onaj ko čini zlo biće kažnjen. To je prva bitna ideja budizma koja je ušla u Japan (važno za Genđi monogatari). Vrlo je jednostavno prikazano Budino učenje kako bi bilo razumljivo i prihvatljivo običnom narodu i kako bi sveštenici preobratili narod. Iz ove knjige možemo videti obični život tadašnjih ljudi (u narednom periodu najviše se govori o aristokratiji). Komparativistički gledano, ovo je knjiga koja sadrži priče drugih civilizacija, nije autohtono delo. Nihonrjoiki nudi etički princip prema budinom učenju, odnosno dosta idealizovano gleda na naš svet. POEZIJA Macuri no bungaku - Književnost svetkovina, praznika; kotodama šinkou - verovanje reči i duše (naslov); koto-reči; dama (rei)-duh, duša (pokojnika); šinkou-verovanje, vera; važnu ulogu odigrali su tekstovi korišćeni prilikom obreda i svetkovina. Drevni Japanci su verovali u moć prirode, u prirodu u kojoj žive duše i te duše su smatrali bogovima. Odavno je poznato da priroda prati neki svoj poredak, ali često sama taj poredak i ruši. Zbog toga su ljudi hteli da poremećeni poredak molitvama vrate u prvobitnu harmoniju sa bogovima - otuda i sam smisao svetkovina. Pored faktičke i ekspresivne funkcije jezika u rečima i rečenicama koje se koriste u molitvama, aktivira se i poecka funkcija. Japanci su smatrali da će se izgovorene reči materijalizovati - ako izuste dobro, dobro će se desiti i obrnuto. Reč se neposredno odnosi na činjenicu i važan je sam čin govorenja. Verovanje da u rečima postoje duše naziva se kotodama šinko (filosofska ideja jezika). U toku formiranja zajednice prilikom prihvatanja tih molitvenih izraza dolazi i do njihovog menjanja i uprošćavanja. Tako su rečenice koje su korišćene u molitvenim obredima na dvoru nazivaju norito - vrsta svetih tekstova. Norito sadrži već sistematizovane reči i rečenice koje se koriste za određenu svrhu. Vremenom dolazi do odbacivanja primitivnih izraza i prihvatanja onih kultivisanijih, racionalnijih, donekle prefinjenijih, a narod će težiti onim razumljivijim i ritmički prihvatljivijim rečenicama. Dolazi do standardizacije, kanonizacije. Postoji nekoliko vrsta norito-a: kad se zida kuća, da se umire bogovi da ne dođe do nevolje u toku gradnje, da kuća bude čvrsta itd. To nisu praktične rečenice, imaju duhovnu funkciju. Postoji jasan metrički obrazac, puno refrena, a i kontrasti kao stilske figure. Imaju dostojanstven prizvuk 15

(soućjou no išjo), ali nekako su tipizirane i kanonizovane (u njima se ogleda socijalni momenat); nema mnogo slobode kada pevamo; ne unosi se mnogo ličnog. Ako je poezija samo kanonizovana onda se ništa novo ne otkriva. Sintaksičke (stilističke) osobine: 1. kontrast cuiku - suprotnost. Poecke slike u parovima koje se međusobno kontrastiraju, koje su suprotne (Duboko je more, visoka je planina). To je veoma učestala retorička figura preuzeta iz kineske književnosti, 2. hanpuku - refren, ponavljanje, ponavljanjem se postiže melodičnost. Naglašava se melodičnost, muzička funkcija; inricu - melodija. Soućjou no inšjo - nešto što ostavlja dostojanstven utisak, keišiki - formalnost; stil ruikeisei - srodnost ili tipiziranost; ruike – tip. U tekstovima kojima carev iizdaju naređenja (proglas scara), objavljuju venčanja, rođenja, koristise poseban stil - senmjogaki. Ovi tekstovi imaju drugu funkciju. Najčešće su u pisanom obliku, imaju već i stepen pragmatičnosti, kada gledamo sintaksičk eosobine, teže ka proznom tekstu (nestihovnom). Pesme kao pohvale ili molitve bogovima pevane su uz instrument, određeni pokret, često su se pevale u radu. Slično ostavljaju dostojanstven utisak na osnovu melodičnosti i stepena kanonizovanosti. Šiika - pesma koja se peva uz muziku, ima melodiju. Pesme vezana za razne ljudske aktivnosti - za radove napolju, proizvodnju, za život u zajednici. Sve pesme iz Kođikija, oko 110, i Ninhošokija, oko 130, pojavljuju se u jednoj zajedničkoj zbirci koja sadrži oko 190 pesama, pošto se neke ponavljaju i u Kođikiju i u Ninhošokiju Kikikajou (kajou-pesme). Ove pesme nisu samostalne na sadržinskom nivou, već su sižejnim kontekstom povezane sa legendama i mitološkim pričama. Pesma postaje deo sižejnog toka neke priče - dolazi do literalizacije! A neka duža pesma ima svoj sižejni kontekst. U određenim prilikama (gozbe, sahrane, rad) pevaju se samostalno. Kikikajo predstavlja početnu fazu poezije u njenom pravom smislu. Sa formalne strane uočavaju se vrlo jasni metrički obrasci koji će se javljati i kasnije. Od pesničkih figura koriste se: makura kotoba - stalni epitet, javlja se skoro isključivo na samom početku pesme; 'beli dvor' - znači i lep; kraća od đo kotoba, đo kotoba uvodna reč (duža), vrsta stalnog epiteta, sadrži više rečeničnih članova, hanpukucuiku - refren pesničke slike u parovima, inricu bi - lepota melodije, naglašena melodičnost, Juta kana rensou - asocijacija, asocijativnost hiju - poređenje, hjougen - izraz, katai - pesnički stil. Literalizacija kada pesma postaje deo sižejnog toka, pesma dobija sasvim drugačiju priču, kontekst (doživljaj je upečatljiviji, slikovitiji). Makura kotoba je figura karakteristična za vaka poeziju (5/7/5/7/7), pojačava melodičnost ponavljanjem konsonanata i vokala. Obogaćuje pesničku sliku. あしびきの nadovezuje se na reč – duga, duga noć, a ako ta reč ながながしよ ima etimološko značenje, onda obogaćuje pesničku sliku. Najčešće se pojavljuje na početku pesme, jer ima pet mora Đo kotoba samo uvodi i priprema pesničku sliku, nadovezuje se na konkretni motiv. Može biti sastavljena od 2-3 stiha (dela). Za japansku pesmu karakteristično je 5 ili 7 mora. 1. vrsta katauta - prva pesnička forma, javlja se u Kođikiju kada se Jamato Takeru priseća svog zavičaja (haši kejaši), struktura 5/7/7 (metrički obrazac sadrži tri člana, prvi član sadrži pet mora, pa 7, 7, mora - jedinica dužine vokala, jedinica merenja kratko izgovorenog sloga, izuzeci N i malo cu. Etimološki gledano predstavlja nepotpunu pesmu, samo fragment. Ova pesnička forma danas nije prisutna u savremenoj japanskoj poeziji. Smatra se najkraćom formom u drevnoj poeziji 2. vrsta sedouka - struktura 5/7/7/ 5/7/7 (dupliran metrički obrazac), može se videti da se sastoji iz dve kataute, prvo je postojala sedouka koja se podelila na dve kataute, simetrična forma, u toj simetriji pojavljuje se dijaloška pesma mondoka koja se sastoji od pitanja i odgovora; pojavljuju se dva različita glasa, pa se može zaključiti da je reč o muškom i ženskom glasu - ljubavna, 16

udvaračka pesma, ovakva forma nalazi se u svim nacionalnim poezijama. Sadržinska strana ljubav kao tema, a formalna - dijaloška pesma. Ova forma najčešće se sreće u narodnoj poeziji. Pesma sadrži simetričnu strukturu, kao ogledalo. To asocira na muziku za ples, vrlo razvijena ritmičnost i melodičnost ili neki praznik - u svakom slučaju, vezuje se za neki kolektivni čin. Amecucu chidori mashi toto nado sakeru tome// cezura nado - kao o tome ni tada ni avamu to va ga sakeru tome va ga - moja; sakeru tome - ponavlja se četiri vrste ptica: ame, sekirei, ćidori, houđiro. Zašto četiri vrste? Zbog ritma. Devojka pita: Zašto imaš oštre, tetovirane oči kao one ptice?// cezura Ovo je jedan sintaksički niz u kome devojka postavlja pitanje. Onda ide pauza - cezura. Mladić odgovara: Imam oštre oči jer želim da te vidim izbliza. (gledanje, gledati = biti zajedno) Druga pesnička slika, kao odgovor mladića. Konsonanti i vokali su važni. Ponavljaju se iste more. 3. vrsta tanka tj. vaka, često se zove i misohito (mi-3, so-10, hito-1) najprisutnija vrsta u japanskoj poeziji, forma koja je i danas prisutna, struktura 5/7/5/7/7 kratka pesma, malo duža od kataute, 31 mora, najvažnija forma japanske poezije, što se tiče pesničke forme, tanka - vaka (tanka se odnosi na dužinu stihova) kad kažemo vaka, misli se na japansku autohtonu poeziju 4. vrsta čooka - struktura 5/7/5/7..........7 (7 mora da bude na kraju), dugačka pesma Pored ovakvih pesama u starim japanskim zapisima i pesničkim zbirkama javlja se i jedna karakteristična pesma bussokusekika, postoji samo 21 ovakva pesma, Zbirka od 21 narodne pesme - Kingafu (pesme za koto), uklesane su u kamen koji se kao spomenik nalazi u hramu Jakušiđi u Nari. Stabilnija je i potpunija od tanka poezije. Prevod - zvuci klesanja budinih stopa u kamenu. Struktura: 5/7/5/7/7/7. Posle drevnog perioda se neće ponoviti. Prevod: Stižu do nebesa Zvuci kamena kojima Ali i tresu zemlju pravimo Budina stopala I za naše roditelje neka stižu do nebesa I za sve nas.... neka tresu zemlju // cezura - pauza * Dotle je jedna rečenica, bez prekida Za oca i majku (inverzija) i za sav naš narod. Ova poslednja dvs stiha su, u stvari, dopuna za prvu rečenicu, morobito je bilo koji narod, ne odnosi se samo na Japance. Buda je imao ravne tabane - simbol njegove dobrote, velikodušno biće, svima jednako. Potvrđuje se budina ljubav koja spasava sve nas. Miato cukuru ishi no hibiki va ten ni itari cuchisa e yusure// cezura chichi haha ga tame ni morobito no tame ni

Mia - kao honorifični prefiks お zvuk, eho sa - čak *inverzija 17

Razvoj vaka poezije - Vaka no Paralelno sa promenom u društvu, menjaju se i izrazi drevne japanske poezije. Dvorjani će činiti novu privilegovanu klasu aristokrate, stvoriće se vrlo čvrst sistem administracije (ricurJo) i kako dvor postaje centar države, javlja se urbana sredina-grad (toshi). Urbana sredina će stvoriti novu vrstu estetike-poimanja lepog. Izraz poezije će se rafinirati i poezija će početi da se zapisuje. Ruralna poezija se vezuje za kolektiv, zajednicu (u narodnoj poeziji imamo stilizovane, kanonizovane izraze), a urbana se vezuje za lični prostor, lično osećanje. Sa urbanizacijom se umesto kolektivnog izraza javljaju individualni. Kada se javljaju u poeziji ona se polako odvaja od kolektivnog života, od usmenosti i teži ka umetničkom stvaralaštvu, ka pesništvu. U tom procesu individualizacije poezije, pesnička forma se usavršava i učvršćuje metrički obrazac od 5 ili 7 mora. U toj individualizaciji naglašenu ulogu će imati autohtona japanska vaka poezija.Na ravni forme, uporedo sa urbanizacijom, ustaliće se 4 ključne pesničke forme 8v: katauta, sedouka, tanka, chouka.U drugoj polovini 8v nastala je, danas najstarija postojeća, prva zbirka poezije ManJoshu. Sastoji se od 20 tomova sa oko 4500 pesama. Oko nastanka zbirke postoji mnogo nejasnoća. Ne može se utvrditi tačna godina, a ne zna se ni priređivač (henđa mishJounepoznat priređivač). Grupa ljudi je radila na tome; priređivanje je dugo trajalo. Na osnovu istraživanja utvrđeno je da je jedan od najvažnijih bio Otomono Jakamochi. Postoje 2tumačenja naslova. Po prvom predstavlja veliki broj pesama (Jou-list, manJou-10 000 listova tj. pesama, zbirka koja sadrži mnoštvo, bezbrojno mnogo pesama), a po drugom pošto su ideogrami korišćeni kao foneme, označava generaciju, pa je to bila Zbirka za buduća (sva) pokoljenja, namenjena potomcima Japana. Danas se prihvata ovo drugo tumačenje. Pesme su zapisane u svicima, radi korekcije, uređivanja-ako se pogreši, to se seče i baci, pa se nastavi. Proces sastavljanja zbirke je bio veoma složen i neujednačen i materijali su stizali iz različitih krajeva, pokrajina. Prema načinuuređivanja, svih 20 tomova su neujednačeni-dosta se razlikuju po formi, sadržini, sintaksičkoj jedinici, poimanju lepog. Građu za antologiju predstavljale su zbirke pesama prisutne od ranije. Na osnovu pesama, vidimo da je zbirka nastala krajem Nara perioda (krajem 8 veka).Način uređivanja zbirke butate struktura, kompozicija zbirke, reč preuzeta iz kineske poetike. Kompozicija i sadržaj Osnovni princip uređivanja je po tematici i postoje 3vrste na sadržinskoj strani, 3odeljka za uređivanje: zouka-sve pesme koje ne spadaju u somonka i banka (o godišnjim dobima, putovanju, rastanku, prilikom praznika i carevih zvaničnih poseta, pesme vezane za carski život), gJoko-svečani odlazak/putovanje cara i njegove porodice (prilikom izleta, hodočašća), koutekino uta-zvanične pesme vezane za ova putovanja, ensek-gozba, somonka-pesme o ljubavi, šire shvaćeno, u dijaloškoj formi (soudan suru-uzajamno razgovarati, slušanje). Prvobitan smisao pita se za nečije zdravlje, a u prenešenom značenju-pesma o ljubavi. Na formalnom nivou najčešće ima dijalošku strukturu, banka-tužbalice, elegije, pesme posvećene pokojniku,od zvukova kada testerišu mrtvački sanduk, hiku-testerisati. Ljubav i smrt-Eros i Tanatos. Prvi tom najčešće počinje sa zouka, pa somonka, pa banka, ali ne mora da znači. U svakom slučaju, te 3 vrste su najkarakterističnije i najbitnije na sadržinskom nivou. Na izražajnoj strani imamo 3 kategorije: 1.Seiđucu šinćouka-neposredno, direktno iskazivanje osećanja, bez metafore ili neke druge pesničke slike, sei-pravo, đucu-izreći, izgovoriti, šinćouosećanje, stanje duha, 2.Kibucućinšika-kroz konkretan pojam i uz njegovu pomoć iskazuje se smisao, način stvaranja duhovnog pejsaža, kibucu-ored stvari, ćinši-izgovoriti, izreći misao, izjaviti. Zajedno znači izražavanje misli i osećanja kroz konkretnu materijalizovanu sliku, kroz 18

pejzaž ili neku konkretnu pojavu. Pejzaž ne radi pejzaža, već taj pejzaž govori o pesnikovom duhovnom stanju, unutrašnjem osećanju-dvodelno. Opis spoljnog sveta je čvrsto vezan za osećanja, duhovno stanje pesnika. Npr. Na obali više nema brodova (uzaludnost, tuga zbog Kojima su putovali drevni ljudi prolaznosti) Jasnih, direktno iskazanih osećanja najviše ima u ManJoshu, u Kokinvakashu ima najviše poređenje, u Shinkokinvakashu, retorika će biti složena. Zbog retorike, na prvi pogled deluje samo kao slika, ali daljom analizom vidimo da je u reč o dubinskom osećanju, unutrašnjem svetu pesnika. 3. ひ ゆ か -metaforična pesma u kojoj se koriste metafore i poređenje, ne direktno prikazivanje osećanja, već metaforom. Metaforom se iskazuje naše duhovno stanje tj. osećanje. Ali, granice ove 3 pesme nisu sasvim jasne (naročito 2. i 3. ali i 1. sadrži poneku metaforu. Osnovna kompozicija drevne japanske poezije sastoji se iz 2 komponente slike spoljnjeg sveta iiskaza o unutrašnjem svetu. Bez konkretne slike spoljnjeg sveta drevni japanci teško su mogli da iskažu svoje osećanje-poezija je predstavljala neodvojivu vezu između čoveka i prirode, prirode kao deo ljudskog osećanja, ne samo kao metafore. Po značenju (semantici) imamo prvi momenat, pojavu-opadanje lišća ili padanje snega i drugi momenat (unutrašnji)-osećanje, koje ne mora biti samo lično, može biti vezano i za društvo. Vaka pesma ima dve komponente: jedna se odnosi na pojam, a druga predstavlja osećanje, kako pesnik to doživljava. Poezija mora da dotakne i ono što ne može pojmovni doživljaj. -MAN JOŠUOva zbirka je jedinstvena, jer što se autora tiče, obuhvata sve socijalne slojeve tadašnjeg doba, od careva pa do običnih ljudi. Što se prostora tiče-od krajnjeg juga do krajnjeg severaod istoka do juga, najviše iz Nare i Kjoto-a. U pesmama su sačuvani dijalekacki izrazi. Načini priređivanja-Najstarija pesma potiče iz 4v, a najnovija iz druge polovine 8v, tako da se može pratiti razvoj japanskog pesništva u rasponu od 450 godina. Starije pesme više imaju osobina narodne (usmene) poezije i ne može se utvrditi tačna godina nastanka. Najviše je pesama koje su nastale sredinom 7v. hJouk -način pisanja (koji su karakteri korišćeni). Što se pisma tiče, japanci još uvek nemaju svoje pismo, u upotrebi su kineski znakovi kao foneme i takav način korišćenja naziva se manJo gana-razvijena već u Kođikiju.kafuu stilovi (ka-uta, fuu-kaze), hensen-promena. Promena poetike pratiće 4 razvojne faze, 4-ta faza nagovestava dolazak nove poetike iz Heian perioda. Razvojne faze u tomovima: 1.od vremena vladavine cara Đomei do bitke Đinšin 672g-shoki manJo. Pesnici su dvorski ljudi i iz carske porodice, nekoliko careva, prvi školovani ljudi. Značajni pesnici: car Đomei Tennou 593-641, car Tenđi 626-671 bio je princ Nakata Oe, bio je za centralizaciju zemlje, i princeza i pesnikinja Nukata no Ookimi ne zna se ni kad je rođena ni kad je umrla, ali je jedna od najvažnijih pesnikinja u istoriji. Te pesme još uvek nose tragove japanske usmene, narodne poezije, ali već se nazire da su pesnici počeli da pevaju o ličnim osećanjima, osećanja su neposredna, veoma snažno iskazana. Pesme su jednostavne, naivne, govore o nečemu jasnom, određenom, stvaraju utisak idile, lagane, vedre, vesele, melodične. Metrički obrazac je 5/7/7 veseliji ton od 7/5. Odstupanje-ignorisanje kanonizovane forme od metričke jedinice. Umesto 5 piše se 6, umesto 7-8 mora ali već se vidi da se formira pesnička forma 5 i 7, kao osnovni metrički obrazac.U prvoj fazi, poetika je autohtona, nema snažnog stranog uticaja, neposredno izražavanje bez mnogo stilizacije (masuraoburi), ali će se lagano pomerati ka suptilnom, prefinjenom. Poezija se otvara prema svim čitaocima, prema nečemu što je univerzalno. Pomeranja:problem pisma-Fudžiji daje raspravu, akcenat se stavljao na pismenu građu a vrednost usmene književnosti se minimizirala, u Japanu usmena književnost nema veliku 19

vrednost. Nagida Kunio etnolog sakupio narodno gradivo, poslovice-kao Vuk Karadžić.Od kolektivnog izražavanja do individualnog, Kakinomoto Hitomaru-nestanak grada, prestonice, pesma o pevetarcu, slavuju-nešto što nije čvrsto vezano za kolektivni život, već lična, dubinska osećanja.katai – versifikacija. Ovo je jedna somonka sastavljena od dve tanka pesme, Nukata no Ookimi je napisala kada je Tenno Tenđi išao u Kamafuno u lov: あかねさす 5 makura kotoba - rumeno 紫野行き（むらさき） 7 ideš po polju ljubičastom, 標野行き（しめ） 5 ideš po polju carskom, 野守りは見ずや 7 zar te stražar polja ne primeti や- zar ne? 君が袖（そで）ふる 7kad mi mašeš rukavom? - inverzija (Akanesasu 5 あかね - rumeno, blaga ružičasta boja murasaki no iki 7 Shime no iki 5 しめ no - carski, ljubičasti posed nomori va mizu Ja 7 nomori - stražar; や - završna upitna rečca u starojapanskom j. kimi ga sode furu) 7 Postoji običaj po kome car odlazi u svoje polje i ceremonijalno sadi prvo seme, a i obavlja prvu žetvu, carska porodica sa zvaničnim gostima ritualno bere travu, ritual kao znak da je stigla ta sezona. Prva pesma je opevana povodom svečanosti prve berbe ljubičastog polja, tu dolazi car i njegovi najbliži. Inverzija-melodija ritma, neobičnost sintaksičkog redosleda iznenađuje-poezija uvek pomera ono obično, svakodnevno. Praznik-svečano branje ljubičaste trave koja se koristi za bojenje tkanine na dvoru. S jedne strane je Nukata, Tenđijeva zvanična žena, a preko puta je Oamanođi (brat). Iz njihove ljubavi rodilo se čak i dete, ali kada Tenđi postaje car on uzima Nukatu za svoju ženu, car je mogao da ima nekoliko zvaničnih žena, a pored njih je imao i više nezvaničnih. Nukata nije bila prva, ali je bila zvanična žena kasnije je nije doveo na svoj dvor. Tenđi je pobednik bitke Đinšin. Do sada je pesma tumačena kao tužna-poetika tuge, zabranjena ljubav, vlast silom razdvaja dvoje zaljubljenih. Novo tumačenje i jedan i drugi sada sa distance i sebe i svoja osećanja ismevaju ironično, jer ceo dvor zna za tu njihovu ljubav u prošlosti. Radnja se ovde dešava na otvorenom prostoru, pred svima pošto su pesme tako u trenutku i nastajale. Stalnim ponavljanjem more の i glagola 行く postiže se melodičnost. Iz tog ponavljanja vide se tragovi drevne japanske pesme koja se peva. Mlađi brat cara Tenđija-Princ Oamanoođi odgovara: Murasaki no 5 Kako bih mrzeo tebe, nioeru imo o 7 Koja mirišeš na ljubičastu travu, nikuku araba 6 (5) Kako bih sakrio ovu ljubav, hitozumaJueni 7 Samo zbog toga što si ti tuđa? varekoihimeJamo 8 (7) Ovogodišnji prevod:

Ako bih ja mrzeo svoju dragu koja je lepa kao ljubičasta trava I ako si već tuđa (žena) Kako bih mogao da te ne volim? Ove dve pesme su temacki vezane-prva je pitanje od strane princeze, a druga je odgovorprinca Oamanoođi (bivši ljubavni par). Princeza je već imala ljubavni život, dobila ćerku i nije više mlada. Dubinska ljubavna osećanja se kriju najčešće, tuga, čeznja, ali ona se uvek drže u tajnosti. Ova pesma je opevana u javnosti i današnji tumači kažu da princeza blago ironizira svoj bivši 20

odnos. Opora ljubavna poezija, ali već u prvom semantičkom sloju dosta neposredno, direktno, nema poređenja, nema metafora osim stalnog epiteta (makura kotoba)! Zoka napisao Đomei Tennou, prvi svitak Jamato ni va 5 muraJama aredo 7 muraJama - mnogo planina toriJorou 5 Ama no KaguJama 7 *makura kotoba nobori tachi 5 kuni mi o sureba 7 *kondicional kunihara va 5 keburitachi tacu 7 keburi - dim (iz dimnjaka jer ljudi kuvaju) unahara va 5 *unahara va - na moru; kao kontrastna slika kamame tachitacu // 7 prekid; kamame - galebovi (lete posvuda) umai kuni sou 7 Ah! Lepe li zemlje! Oh, kako je lepa zemlja!; sou- završna rečca akizushima 5 *makura kotoba (stalni epitet) Jamato no kuni va 7 inverzija, emfatično Ama no KaguJama-makura kotoba, sveto mesto na kome stanuju bogovi U zemlji Jamato ima mnogo planina ali posebno/naročito Ama no KaguJama... ovo je nedorečeno ali misli se na to da je lepa Kada se popnemo na vrh i kada naokolo gledam celu (našu) zemlju po čitavoj zemlji se diže dim iz ognjišta A nad morem galebovi lete// prekid (sintaksička tačka) Ah! Lepe li zemlje! ili Oh, kako je lepa zemlja! (umai kuni sou-ovo sou je završna rečca koja izražava emfatičnost, iznenađenje) (Danas se za hranu kaže da je umai, ali za zemlju se ne kaže). Prekid ili poluprekid cezura označava granicu između sintaksičke jedinice. Po čitavoj zemlji se diže dim iz ognjišta-jedna vrlo mirna narodna slika, ljudi koji mirno žive; slika kolektivnog života, bez trzavica i ratovanja. Unahara-kao kontrastna slika (pa govori o moru). Akizushima stalni epitet; u pojmovnom smislu daje samo ritmičnost, melodičnost. Ovo je pesma cara Đomeia a nalazi su 1.tomu, tipičan je primer prve razvojne faze. Nastala je kada se popeo na planinu KaguJama odakle gleda svoju zemlju Jamato, sa divljenjem. Sa vrha planine vidi dim iz dimnjaka kuća, galebove kako lete naokolo, ima mnogo planina ali je ova posebna-bogovi tu silaze sa neba.Idila, harmonija, mirna priroda-mirno društvo, u dimu se nazire ljudski život, pejzažni prostor-i more i kopno, prostrano stiče se utisak da je ova poetika dosta muževna, snažna. 1.POSLE BITKE ĐINŠIN DO 710. (selidba prestonice u Naru) Ova faza predstavlja zlatno doba Nara kulture, stabilizuje se ricu rJo sistem. Dvor uživa raskoš i mir vlada zemljom. Poezija, ne samo da je snažna već dobija slojevitost tj. pesnički postupci bivaju složeniji, kao i stilske figure, usavršavaju se pesničke forme kao što su ćoka i tanka, i postaju ustaljene. Zahvaljujući školi za mlade intelektualce, pored ostalih pesnika, prvi put se javljaju profesionalni pesnici na dvoru među kojima je prvi Kakinomoto Hitomaru. Ne zna mu se ni godina rođenja ni smrti. Bio je dvorjanin nižeg ranga za vreme carice Điton i cara Monumu usavršio je ćoka pesmu, a često ga nazivaju i svecem poezije. Njegova poetika odlikuje se dostojanstvenom kompozicijom i melodijom i poznat je po tome što je napisao veliki broj oda 21

caru, pohvale posvećene caru, elegija koje su bile posvećene carskoj porodici u ćoka formi, tužbalica u kojima tuguje za smrću careva, ćoka. Osim zvaničnih stihova, poznat je i po prekrasnim stihovima koje je posvetio svojoj pokojnoj ženi, tanka. Pored njega ističe se i Takećino Kurohito. Pisao je pesme u kojima se govori o putovanju. Kakinomoto Hitomaru - ćoka, duga pesma Pesma govori o ruševinama grada, nekadašnje raskošne prestonice na obali jezera Biva, koja je sada na žalost u ruševinama. Opevana je u trenutku kada pesnik sa carskom porodicom na zvaničnom putovanju prolazi kroz taj grad. Sintaksički složena pesma. Posle vladavine niza careva Koji su vladali ovom zemljom U podnožju planine Unebi (Jamato kraj), Pojavili su se razni carevi Koji su se brinuli o našoj zemlji, I ne znamo zašto je tako pomislio car (Tenđi) (često se izbegava direktno navođenje carevog imena iz strahopoštovanja) Ali je napustio kraj Jamato Prešavši u zelenu planinu Nara Da sagradi prestonicu Ocu. (U zemlji Omi koja je daleko od gradova car bira provinciju da bi privredno aktivirao to mesto) I čujem da se ona ogromna palata Koju je izgradio car Tenđi Nalazila ovde. Ali prolećna trava Pokriva ogromnu palatu gusto Diže se izmaglica I lebdi prolećna svetlost Što rastužuje sada mene Koji gledam tragove nekadašnjeg dvora. Hitomaro govori: raste prolećna trava među ruševinama i tužan je kada gleda ruševine velikog grada. Napisano je u choka formi, a tanka pesma nalazi se na kraju kao odgovor i na formalnom nivou naziva se hanka. Crnjanski to poredi sa francuskim envojem. Na temacko-motivskom planu treba da čvrsto bude povezana sa prethodnom dugom pesmom na koju se nadovezuje. Hanka najčešće na lirski način, sažeto govori sadržaj prethodne dugačke pesme (pesma kojom se sažima sadržaj duge pesme). HANKA odgovor na prethodnu dugu pesmu sa Hitomaro ささなみの *makura kotoba (odnosi se na zvuk talasa) しがのからさき Iako rt Kara u oblasti Šiga さきくあれど ne menja svoj izgled/izgleda kao nekada おおみやびとの Iako čekam brod u kome su dvorjani sa dvora Ocu ふねまちかねつ。 Nikako ih nema/ Ne mogu ih videti. し が の か ら さ き geografskoime, jednaodprestonicanaobalijezeraBivakojajesadapotpunopustarazvalinaanekadavelikaluka, あ れ ど - prvaklauzadopisne/dopusnerečenice, machi か ね つ -sufiks, motiv tuge: izmaglica, prolećna svetlost, prolećna trava, važno osećanje vremena: 4 godišnja doba, proleće, proleće-buđenje i ruševine-kraj života, suprotnost prirode i civilizacije suprotnost, kontrastiranje, oponiranjeengo - asocijativna reč 22

(visoko-nisko), 2 različite pesničke 2 stvari na sličnih motiva koji slike u jednom tekstu suprotnim su temacki vezani, (mašina - mesec) pravcima samo se malo razlikuju uševine: prošlo vreme, neživo, mrtvo, plod civilizacije, proleće: prozračno, nežno, blago, sadašnjost i budućnost, život, priroda, iz ruševina se vidi nostalgija, tuga, seta, žalost, tuga dobija ravnotežu u proleću. Motivi vezani za prirodu javljaju se pri kraju duge pesme, ali nema motiva vode. On se javlja tek u hanki (brod, rt). Reč je o žalosti zbog prolaznosti. Vizuelnu dinamiku poezija dobija motivom vode zahvaljujući brodu koji plovi. Bez ovog motiva pesma bi bila hermetički zatvorena. Budistička misao: sve se menja, sve je prolazno. Mujokan (Kamakura, chusei period) poimanje nestalnog, nepostojanog; sve je u stalnom nastajanju i nestajanju, sve je u stalnoj promeni. ささなみの makura kotoba (odnosi se na zvuk talasa) しがのおおわだ ZalivOovadauoblastiShiga よどむとも idaljenosivodu, kaonekada むかしの人に alineiljude またもあわめやも kojisuturaniježiveli iako - dopusna rečenica むかしの人に ... - retoričko pitanje (Hoćemo li sresti ljude iz prošlosti?) Razlika:1.hanka-konstrukcija rečenice:dopusna rečenica.Pesmasesastojiod 2suprotneslikeprošlostiisadašnjosti,monoihitotj. živogineživog,promenaistalnost,mogućnost i nemogućnost,želja i stvarnost. Stalno-priroda: voda, zaliv, rt, mesto; prošlost, Nestalno: život, ljudi, brod 2.710-733 god. (tada umiru značajni pesnici) Prva polovina Nara perioda, stabilna država, ricu rJo sistem, razvija se kulturni život; pojavili su se Kođiki i Nihonšoki; ulaze strane misli (budizam, konfučijanstvo, Lao Ce); kineska kultura i civilizacija unose novinu na kulturnom i civilizacijskom planu.Takav napredan uticaj odražava se i u poeziji, koja počinje da teži ka intelektualnom, filozofskom. Dolazi do nagle urbanizacije. Osećanje pojedinca se rađa (svest individue) i potreba da peva o sebi; književni izrazi postaju suptilni i složeni; poezija se sada piše za uži krug ljudi.U ovom periodu se smanjuje broj profesionalnih dvorskih pesnika i u pisanje poezije se uključuju ljudi različitih profila. Poetika se razvija i biva veoma raznovrsna-nije hermetički zatvorena dvorska poezija.Predstavnici: Jamabe no Akahito, majstor poznat po sjajnoj pejzažnoj poeziji Jamanoue no Okura, naučnik; ističe se po tome što je u poeziju uveo novu tematiku-životne teme (tuga, radost u porodičnom životu i protivrečnost u društvu). Veliki intelektualac koji prvi piše o siromaštvu, muci. Ootomo no Tabito, pesnik vina (sake). On je napisao mnoge pesme koje imaju za temu životnu filozofiju. Analiza: I korak-određivanje prostora, II-melodičnost.Duga poezija uključuje u prostor planinski predeo, ruševine, prirodu. Hanka pesma uključuje prostor kraj vode. Time se postiže dramatičnost. Što se melodičnosti tiče u ½ hanke ponavlja se konsonant S, a u drugoj polovini N i M. Na ovom muzičkom planu se postiže dinamičnost.Treba razlikovati književne od vanknjiževnih elemenata-književni se odnose na unutrašnju strukturu književnog teksta, a vanknjiževni su sve ono što je van strukture književnog teksta. Zakljucak druge faze: Kakinomoto Hitomaru je dvorski pesnik, pisao veliki br pesama za dvor, pohvale caru i članovima carske porodice, u njegovoj poeziji jasno se vidi šintoistička filozofija. Prepevi Crnjanskog ( pesme pesnika 3faze) 1.Jamabeno Akahito-pejzažna poezija, ne zna se ni godina rođenja ni smrti, pretpostavlja se da je bio činovnik nižeg ranga na dvoru i nazivaju ga svecem poezije. 23

2.Jamaueno Okura 660-773-član kulturne misije koja je poslata u Tang Kinu, veliki znalac kineske filozofije i budističke misli; izvanredan naučnik i vrstan poznavalac kineske poezije, istorije, što se odrazilo i na njegovu poeziju. Kada se vratio iz Kine bio je pokrajinski namesnik na KJushu (pokrajina Chikuzen); nije imao karijeru-živeo je daleko od prestonice; jedan od retkih pesnik koji se bavio socijalnim/društvenim temama; prvi put uvodi ovu temu u poeziju-piše o siromaštvu, običnim ljudima, kasnije neće biti prisutna do Edo perioda. Njegova poezija odlikuje se misaonošću. 3.Otomono Tabito 665-731-U njegovoj familiji je bilo istaknutih pesnika (otac čuvenog Jakamoći-ja), bili su vodeći pesnici tog vremena, za njih kažu da su formirali Cukushi školu/pravac, Cukushi je geografski naziv, deo KJushu-a. Bio i namesnik na KJushuu. Književni centar se polako pomera na jug, iz Nare prema KJushu. Bavio se prolaznošću života kroz sliku vina, poznat po odama i pohvalama vinu (sake). Pesma o planini Jamabeno Akahito みようしのの oblast (Mi)Jošino (nedaleko od Kjotoa) 　　　　きさ山のまの na planini Kisa 　　　　木末には na krošnji 　　　　ここだもさわぐ mnoštvo ptica cvrkuće 　　　　鳥の声かも み- učtivi prefiks, ま -oko 木末 -u savremenom japanskom - 木梢(こずえ), ここだも prilogmnoštvo, さわぐ/く-biti bučan (glasno cvrkutanje), かも-かもしれない- pretpostavka, a u ovom slučaju iznenađenje. Pesnik ovaj prostor posmatra sa neke planine, sa neke visine, iz te perspektive on fokusira to drvo, iako je udaljen čuje cvrkutanje kao buku, što znači da vlada neverovatna tišina, kad je on uspeo tako snažno da to doživi. Pesma o planini, a njoj prethodi duga pesma o reci (obrnuto od 2faze). To je kontrast na planu prostora. Pisao elegije za umrlu ženu. Pesma o siromaštvu Jamanoue no Okura うり食めば kad god jedem dinje 　　　　子供思うゆ mislim na dete/setim se dece (spontano se rađa) 　　　　栗食めば kad jedem kestenje/kadgod jedem kesten 　　　　まして思はゆ/ još više čeznem za njim/više mislim na njih 　　　　いつくより　 odakle je to biće došlo?/odakle su došla? (pitanje) 　　　　来たりしものそ/ pred očima/i ta slika koja pred očima 　　　　まなかひに bez razloga treperi 　　　　もとなかかりて spokojan san mi neće dati./neće mi dati 　　　　安眠しなさぬ spokojan san, mir. うり-dinja, うり食めば, 栗食めば -kondicionali; slična kompozicija ali varijacija (umesto dinje-kesten), 思うゆ -pom. gl. za spontanost, 栗 kuri-kesten; 食めば-kadgod jedem kesten,ま し て -prilog, umesto akuzativa; 思 は ゆ -ista konstrukcija rečenice; isti glagol. Ovakva kompozicija pesme je intelektualna, Okura vodi računa o ponavljanju i varijaciji sintaksičkih jedinic, い つ く - odakle (doko kara); zašto?, u prenesenom značenju, い つ く よ り -odakle su došla?(deca-odnosi se na njih), 来たりしものそ : し-svršen čin, perfekat; もの -imenica; そ (ka)-retorična završna rečca, まなかひに - pred očima; ま-ne, もとなかかる –treperiti, 安眠 24

し -miran, spokojan san; なさぬ -kauzativ, negacija. Ovoj pesmi prethodi tekst kao komentar, tekst o Budinom učenju koje se odnosi na ljubav i gde se kaže da je ljubav prema detetu iznad svega. Napisao ju je kad je po zadatku bio u Kini u kulturnoj misiji, kada je čeznuo za decom i porodicom u Japanu. Osećanje je univerzalno, svakom blisko. Zbog teksta koji prethodi pesmi može se zaključiti da je pesmu napisao ne samo zbog svojih ličnih osećanja, već je u obzir uzeo i Budinu filozofiju (misaona poezija). Pesma stoga dobija element intelektualnosti, ima složeniju strukturu, pošto pesnik uključuje jasnu misaonost (što se semantičkog smisla tiče, jasna je misao). To je dugačka pesma-ćoka. U njoj se govori o muci siromašnih ljudi, pesnik peva o nemaštini, bedi, teškom stanju (ne može da se pokrije dovoljno, hladno je i na kraju dolazi visoki činovnik da naplati porez). Ovakva životna muka je strana Okuri, koji je visoki činovnik na dvoru. To nije njegova realnost. Koristi tačku gledišta jednog siromaha. Napisana je u 1.licu jednine-ja. Ta tačka gledišta je vrlo bitna-to je dramsko ja, lirsko ja, a ne istinsko. Pesma o siromaštvu je bitna zbog uvođenja lirskog ja-to je novo u japanskoj poeziji. (Mada, kad je reč o lirskom ja, obično je u pitanju ljubavna pesma).Temacko-motivski, Okura prvi put uvodi temu siromaštva (na neki način socijalna tema), ranije je to bila vrlo retka tema, ali i uvođenje pojma dece je takođe novo! Ponavljanje sintaksičke jedinice 食 め ば daje skladnu melodijsku kompoziciju. Programska pesma-postoji ideja, misaonost koju pesnik sprovodi na planu stihova.Poentirana je u lirskoj, tanka pesmi, željni način-kako bi bilo dobro da sam ptica. Hanka je napisana u tanka pesničkoj formi. Pesma 2. Forma ćoka Hanka Shiro kane mo kugane mo tama mo Šta će mi srebro, zlato i dragulji? nani semu ni // cezura Ni najveće blago masareru takara ne može da se poredi ko ni shikame Ja mo sa decom. Šta će mi srebro, zlato i dragulji?-retoričko pitanje, srebro, zlato, dagulj (tama), shikame Ja mopostići (kako može da postigne) Otomono Tabito なかなかに (polovično) Bolje da više ne budem čovek 人とあらずは i hteo bih da budem ćup vina (krčag): 酒(saka)つぼ do mile volje biću vinom natopljen. なりみてしかも 酒にしみなむ (sakeni) Formalnogledajući, nemaprekidanasintaksičkom nivou. Sintaksička jedinica je složena ali jedna., あ ら ず -kondicional, uslovna rečenica (starojapanski), な り od gl. な る -postati; označava promenu od realnog ka irealnom (nerealnom), 酒つ ぼ -(sakacuba), ćup koji se koristi samo za sake. Različitost na nivou pesničke slike: čovek-ćup. Spajanje različitih slika. Motiv transformacije (metamorfoze) je bitan, transformacija živog u neživo. Ta pesnička slika je česta u Kođiki-ju. Vino je motiv koji je vezan za svakodnevni život. Pesma postaje dinamična motivom transformacije koji nije iz svakodnevnog života (suprotnost). Ova pesma nije vezana za pejzažnu sliku, niti za dvor (individualni plan je u pitanju). gl. しみなむ-gl. prožimati, nakvasiti, natopiti se; なむ - pom.gl. zavoluntativ, 酒にしみなむ-hedonistička težnja (prožimanje alkohola u telo) この生にし 5 ako mi je većKonoJonishi 　　　楽しくあらば 7 toliko lepo na ovom svetutanoshikuaraba 来む生には 5 onda na onom svetukomuJoniva 　　　虫に鳥にも 7 mogao bih da budemmushinitorinimo 25

　　　われはなりなむ 7 ili buba ili ptica.vare va narinamu あらば je u stvari あれば - ponovo kondicional, 来む生には-dolazeći svet, ona strana posle smrti (Raj), われは– ja, なりなむ-željan način (hteo bih). Na sintaksičkom planu to je jedna celina, bez prekida i ponovo imamo kondicionalnu rečenicu; čim je kondicional, piše se o nečemu što se ne vidi a ne o onome što se vidi.Ponovo motiv transformacije. 1. faza-neposredno se govori o ljudskom osećanju, 2.faza-pesnički postupci postaju složeniji, 3.faza-degradacija perspektive, od krupnijeg plana ka fokusu, pesnik slobodno govori o opšteljudskom životu, pesnik teži ka ličnom, intelektualnom, umnom, nema osećaja dužnosti da se govori o caru, carskoj porodici, državi. Pesnici imaju mnogo znanja o kineskoj filozofiji, književnosti, 4.faza: teži se prefinjenom, tananom, neodređenom. 2. 3.734 – 759 god. Na društvenom planu poklapa se sa polovinom Nara perioda. Pored sazrevanja drevne kulture, ovde se javlja protivrečnost na političkom i društvenom planu. Život postaje veoma nestabilan, polako se ruši ricu rJo sistem, što se kod naroda odražava u vidu straha, nesigurnosti, nemira, kolebanja (sve kao posledica nestabilnog društveno-političkog života). Ricu rJo sistem ima 2 stuba-popisivanje zbog oporezivanja i učvršćeno zakonodavstvo (propisivanje kazni). Dvorski život je razvijen i praveći izuzetke dolazi do slabljenja sistema, ranije je svo zemljište pripadalo caru, a ostali su imali pravo korišćenja. Vremenom šinto, budistički hramovi i aristokratija dobijaju zemlju kao svoje vlasništvo, i to dovodi do slabljenja sistema.Poetika gubi ono neposredno doživljeno, snažno, pomera se ka nečemu melanholičnom, tananom i nagoveštava dolazak nove poetike Heian perioda. Poezija postaje složenija, koristi se veći broj pesničkih figura. Žanrovski gledano ćoka pesma kao forma opada, a umesto nje se sve više pišu tankapesme. Među aristokratijom tanka poezija postaje neophodni vid komunikacije, dopisivanje kao vid izjavljivanja ljubavi, kao u Makura no Soshi, miru-gledati. Zašto tanka? Tanka je kraća, sažeta, lirska-ne zanimaju nas detalji, sižejni tokovi, nego samo ono doživljeno kao i pesničke slike. Kraće pesme se uglavnom bave dubinskim osećanjima. Kod duge pesme nema onog ličnog, intimnog, ćoka govori o javnom životu ili sudbini kolektiva-nesto opšte, generalno, vezano za kolektiv. Poezija teži se ka intelektualizaciji, ka melanholiji (kanshJoJa), prefinjenosti (Juga) i neodređenom. Prefinjenost-osetljivost za najmanju razliku među sličnim stvarima Najvažniji pesnik ovog perioda: Otomono Jakamochi 718-785, Tabitov sin. Bio je činovnik u početku, a posle očeve smrti nasleđuje vođstvo familije Otomo i njegov život se odvijao između prestonice i unutrašnjosti, nije tipičan dvorski pesnik. Život pun nesreća i lomova. Smatra se jednim od najvažnijih priređivača ManJoshu-a; njegove pesme su najbrojnije oko 400, ali i sam piše. Njegova poezija je prefinjena i teži sentimentalnosti. 春のその Prolećni voćnjak 　　　　紅にほふ// svetluca rumeno 　　　　桃の花 na putu koji svetli 　　　　下照る道に ispod cveća breskve 　　　　出で立つ少女// pojavila se devojka Haru no no ni Ah, nešto mi je setno kasumi ni nabiki/ blagi prekid, mala cezura kako vijori izmaglica ura kanashi// kraj rečenice, pravi prekid na prolećnom polju kono Juu kage ni u ovoj večernjoj svetlosti uguisu naku mo// kraj rečenice kako peva slavuj. 26

Sastoji se iz 2 rečenične celine (u širem smislu 3). Počinje u sumrak a završava se pesmom slavuja.Ura-prefiks, vezuje se na pridev, bitan, nije jako tužno, nešto setno, ne zna se tačan razlog, bezrazložno, ublažava se semantička težnja koja proizilazi iz glavne morfeme. Tanana, fina osećanja koja ne mogu jasno da se odrede, ne jaka osećanja kao kod Nukate. Kad ne znaš odakle tuga dolazi, slika neodređenog osećanja je novo-to nagoveštava novu poetiku. Prefiks ura se često javlja u 4. fazi.Mo-emfatično. Prolecna slika koja bi trebalo da bude slika radosti, života je pomerena-smeštena je u osećanje tuge, to je novo, pomerena pesnička konvencija. Izmaglica (kasumi)-nešto što je krhko, promenljivo nežno, prefinjeno. Prvo je aktivirano čulo vida, a zatim čulo sluha (čuje se slavuj u večernjoj svetlosti). Kage-u savremenom japanskom je 'senka' a ovde slaba svetlost, nema intenziteta, sve je nežno. Slavuj-peva ljubavne pesme, doziva ali ne u jatu već sam. Taj poj je tih, usamljen.Svi ovi elementi teže ka prefinjenom.Kada analiziramo uvek polazimo od sintaksičkog plana, onda idesemantički plan, pafonecki-od njega zavisi kakva se muzika dobija (muzikalnost, koja je takođe važna). わがやどの Ah, kako je ovo veče...U moj dom 　　　　いささ群竹 Jedva čujan zvuk vetrakroz njegovu baštu 　　　　ふく風の koji piri krozjedva čujno prolazi zvuk vetra 　　　　音のかそけき/ blagi prekid šumarak bambusakroz bambusov šumarak この夕べかも emfatično kraj moga domaAh, kako je ovo veče Na sintaksičkom planu stih teče jednosložno (1 rečenica) i nema sintaksičkih prekida. Ponavljaju se glasovi N, K, i S. Dinamička struktura-ponavljanje S prelazi u ponavljanje K. の se ciklično ponavlja 4 puta (genitiv), što rečenicu čini veoma dugom, ali to ponavljanje ima bitnu ulogu u stvaranju muzike (najčešće se ponavljanjem stvara muzika).やど-konak, smeštaj, prenoćište ali u ovoj pesmi znači kuća, いささ-nešto što je malo, majušno,いささ群竹 (isasa muratake)-mali šumarak bambusa, ふ く 風 の (fuku kaze no)-vetar koji prolazi kroz šumarak bambusa, 音 (oto)-zvuci vetra, か そ け き -pridev, jedva čujan / tu je blag prekid, こ の 夕 べ か も -predveče (prelazno vreme), rano leto, čuđenje. U prvoj pesmi aktiviraju se čula mirisa i vida, a u drugoj čulo sluha. Sve je tiho, blago, nežno, nema jake emocije. Prisutno je osećanje sete, ni ovde nije u pitanju jaka emocija, setnost u obe.Sinestezija-pomeranje doživljenosti sa jednog čula na drugo (ali to nije slučaj u ovoj pesmi). Nema likova. Na neki način pejzažna pesma. Spajanje prirodnog pejzaža i unutarnjeg čovekovog osećanja. Kroz pejzažnu sliku govorimo o ljudskom ličnom osećanju dualizam, japanska poezija često tome teži. Ne govori se direktno o osećanju, to je samo napomenuto kroz pejzaž.Nova poetika teži prefinjenosti, tananosti i neodređenom. Na društvenom planu ulazi se u novi sistem organizacije-sistem aristokratije u kome će takva vrsta poezije biti veoma česta. -NARODNE PESME U MANJOŠUKada su priređivači sastavili ovu zbirku, zamolili su poglavare svih pokrajina da pošalju i značajne narodne pesme anonimnih pesnika, koje su posle razvrstane u dva poglavlja.1.azumauta-pesme pisane na tadašnjim dijalektima, govore o poetici tadašnjih običnih ljudio neposrednom doživljaju običnih ljudi, to su pesme sa istoka, koji se smatrao kulturno nerazvijenim delom Japana. あずまうた često sadrže pesme uz rad. 2.sakimoriuta-graničarske pesme, stihovi regrutovanih vojnika. Mladići mobilisani da čuvaju granicu od eventualnih neprijatelja. あずまうた 　上野の Iako te čvrsto grlim kao snop lana 27

　　安そのまそむら što smo brali u Asou iz kraja Kamicuke 　　かきむだき i tako spavam 　　寝れどあかぬを nije mi dosta. あどが我がせん Šta ću sa sobom? Metafora-zagrljaj sa dragom poredi se sa snopom lana, metafora na maloj udaljenosti, nema dinamike. Dešava se na otvorenom prostoru, na polju, takva ljubav ukazuje na nešto nevino, divlje, iskonsko. Sama telesnost nije dovoljna, postoji ogromna vantelesna ljubav.Ove pesme su bile usko vezane za život rad, beljenje tkanine i to su motivi za poređenje pesničkih slika. Vrlo duboko su sačuvani dijalekacki oblici, narečja iz provincija, pa su ove pesme značajne za proučavanje razvoja japanskog jezika. Pesma uz rad, kad žene bele platno u reci Tamagava Tamagava ni Zašto mi je ovo dete toliko drago sarasu te dzukuri kao ono platno što ručno belim sarasara ni u reci Tamagava nani soko no kono koko da kanashiki Sarasara ni-onomatopeja vezana za beljenje platna, kad platno vijori u vodi. Zašto ovo poređenje? Znači što više to više (homonim)/veoma mnogo-odnosi se na jačinu ljubavi prema detetu.Beljenje platna je bio ženski posao.Element zavođenja-bosa devojka u vodi peva a sa strane gleda Radoš. Bilo je i pesama kojima su mladići zavodili devojke. 防人歌 Čuvale su se granice prema Kini i Koreji, različita dužina vojnog roka. Iscrpljujuće je bilo putovanje peške od rodnog mesta do granice koja se čuvala.Veoma je mali broj pesama sa rodoljubivim sadržajem, uglavnom se prikazuju osećanja sina i roditelja, supružnika, dvoje zaljubljenih koji se rastaju. To će uticati na razvoj japanske epike (sa malim brojem rodoljubivih pesama).Karakteristika japanske lirike-teži se ka intimnom,malom,ličnom krugu,ne kolektivnom. Mlad čovek na putu zahvata vodu sa izvora i na toj vodi vidi lik svoje drage 我が妻は Činimisedamoja draga 　　　　いたく恋いらし čezne zamnom. 　　　　飲む水に Pojavi se njen lik na vodi 　　　　影さえ見えて sa koje pijem... 　　　　よに忘られず Nikako je ne mogu zaboraviti. (Va ga cuma va/ sintaksički prekid (moja žena) itaku koi rashi いたく- veoma; koi - zaljubljenost Jomu mizu ni kage saemiete kage je senka, ali ovde se prevodi: prilika Jo ni vasurarezu) よに - iz starojapanskog, emfatično, a javlja se samo u odričnim rečenicama Brišu se granice između prisutnosti i odsutnosti, između telesnosti i bestelesnosti. Njegova žena je stalno tu, i na vodi i u mislima. Otac šalje sina na granicu Umesto da u kući mislim na tebe Hteo bih da budem Onaj tvoj mač Što ga stalno nosiš oko pasa 28

I da te čuvam. Pored japanske autohtone vaka poezije, u Nara periodu je napisano veliki broj kineskih pesama koje su imale za uzor autentične kineske pesme. Na dvoru se cenila kineska filozofija, književnost, dvorjani su morali biti obrazovani ukoliko bi želeli da napreduju u službi na dvoru. Kineska književnost postaje zvanična književnost.KAIFUSO-zbirka kineskih pesama koju su pisali japanci dvorjani. -POZNO DREVNA ĆUUKO HEIAN 794-1192Prestonica je preseljena iz Nare u današnji Kjoto 794g (Heian-kJo), kada car želi da privredno aktivira neko područje-premešta prestonicu. Najmoćniji klan bila je porodica Fujivara. Krajem Nara/U okviru Heian perioda dešava se velika promena, u početku je društvo bilo veoma okrenuto kineskoj civilizaciji-sve se prihvata, i politika i kultura i književnost. Ricu rJo sistem predstavljao je osnovu državnosti, ali u početku je zemlja samo carevo vlasništvo, vremenom, prave se izuzeci (nastaje privatno zemljište aristokrata) što ruši čvrsto postavljen sistem. Vlada/car ponovo želi da ustanovi čvrst sistem zakonodavstva i zato seli prestonicu i ugleda se na Kinu. Nažalost, ricu rJo sistem nije uspeo da se održi i raspada se.Kjoto je urbanistički uređen po ugledu na kineske gradove a i naziv (Heian) je kineski. Namera carevine je bila da uz pomoć strane civilizacije (Kine) obnove svoju zemlju. Sagrađen je veliki broj budističkih hramova. U velikoj meri oponašanje kineske kulture odrazilo se i na književnost. Na dvoru se javljaju žanrovi napravljeni po kineskom modelu, usvajaju se kineski običaji. Na samom početku, u prvoj fazi Heian književnosti, dolazi do uzdizanja kineske poezije nad autohtonom japanskom. Vaka poezija je zapostavljena. Težnja je da se prenosi što više kineske književnosti u celini. Prenošenje, oponašanje-po uzoru na kinesku. Kao rezultat toga nastaje RJouunshJu-zbirka čistih kineskih stihova koje su napisali japanci, nema veliku književnu vrednost. Zvanično, na dvoru, prevlast je imala kineska poezija, dok je vaka bila prisutna u ličnom životu aristokrata. Ovaj period naziva se kokufuu ankokuđidai ili crno doba autohtonosti, prigušen je autohtoni japanski pesnički izraz. Prva faza nije po kvalitetu plodna.Tako je bilo do druge polovine 9v, kada dolazi do preokreta. Među aristokratijom se javlja želja za vraćanjem autohtone poezije i razvija se snažna autohtona književnost, shvatili su da je ona ugušena ovom pridošlom kineskom. U to vreme su u Japanu pronađena slogovna, kana pisma (hiragana i katakana) što je omogućilo da se fonecki lakše i slobodnije pišu i izražavaju književne misli, japanci su sada mogli verno da izražavaju sva tanana osećanja na maternjem jeziku. Kana pisma su uticala i na rađanje novih književnih žanrova, kao i na povratak vaka poezije, u početku da se izjednači sa kineskom, a kasnije polako i preuzme prevlast. Hiragana se koristila u književnosti, a katakana je služila kao pomoćno sredstvo za čitanje kineskog teksta ili budističkih sutri. Svaki znak katakane se dobija kada se uzme jedan deo radikal određenog ideograma koji ima fonološku sličnost (povezanost). Za razliku od katakane, hiragana nastaje modifikovanjem određenih kineskih ideograma,ceo znak se modifikuje. Modifikacija je vezana za kaligrafiju (krasnopis), tako su nastali i različiti stilovi u kaligrafiji.Mora-jedinica dužine vokala,jedinica merenja kratko izgovorenog sloga izuzeci N i malo cu. 1mora se piše jednim znakom hiragane.Postoji 5 vrsta mora u jj: 1.vokali(A, I, U, E, O), 2.suglasnik+vokal(sakura), 3.poluvokal+vokal(VA, VO, JA, JU, JO), 4.suglasnik+J+vokal(kJa, kJu, kJo), 5.posebne more-muklo N i malo cu(koje udvaja suglasnik ispred kog se nalazi). Posebna mora je i dužina: - vokal A se ponekad udvaja (baai); slog koji se završava na I se udvaja sa E ili I (sensei, oniisan); O se produžava sa U ili O. Razvijaju se i pesničke figure: homonimija (zahvaljujući hiragani):hashi-most, hashi-štapići za jelo(kana mođi hacumei to vaka). U 10v nastaje prva zbirka na dvoru Kokinshu ili Zbirka večnosti. Pesme su napisane u vaka formi (5/7/5/7/7, treba se strogo pridržavati ovog obrasca). Heian period se 29

završava 1192g, te godine je prvi put otvoren šogunat u Kamakuri (vojno-politički centar), početak vojnog upravljanja zemljom. Kokinšu-905g. Uloga kana pisma Kana pisma predstavljaju jedan od faktora vraćanja autohtonom japanskom književnom obrascu. Početkom Heian perioda redovito su slate misije u Kinu i Japan je veoma okrenut kineskoj civilizaciji. 894g dvor donosi odluku da se prestane sa slanjem kulturne misije u Kinu. Posledice toga će se odraziti i na slikarstvo, arhitekturu. Književnost se razvija na dvoru pogotovo među aristokrackim ženama-one su najviše i doprinele vraćanju japanskoj autohtonoj poeziji, nosioci književnosti, ali i političkog i kulturnog života je novonastali stalež-aristokratija ali suštinski nosioci književnog izraza ovog perioda su dvorske dame. Porodica Fujivara Sve devojke su dovedene u dvor preko te porodice. U dvoru postoji prva dama-carica kao zvanična žena, car je imao nekoliko značajnih žena koje je sam odabrao. Ko god od aristokrata je na taj način uspeo da uda svoju kćer ili sestru lakše i brže je napredovao u dvorskom sistemu. Pored chuugu žene (značajne) i sve ostale dobijaju svoj dvorac gde su zapošljavane dvorjanke (obrazovane, otmene). Careve žene su se tako međusobno takmičile trudeći se da na svom dvoru imaju što obrazovanije dvorjanke. Književnost je imala veliku ulogu u njihovim životima, dvor je bio neka vrsta književnog salona gde se poezija stalno čitala i recitovala. Poezija je u to vreme predstavljala i jedan vid komunikacije među dvorjanima. Kulturni život se razvijao dosta hermetički, ali vrlo raskošno na dvoru. U ovom periodu jasno je određeno da samo aristokrate učestvuju u književnom životu, iz razloga što su oni, pored sveštenika, jedini pismeni ljudi. じょりゅうぶんがくのかいか procvat ženske književnosti Nikada ženska književnost nije bila toliko snažna kao u ovom periodu. Svaka aristokracka porodica je nastojala da uda kćer za visoke dvorjane iz carske porodice, kako bi napredovali muški članovi porodice. Žene su bile rasterećene pritiska gradnje karijere, pa se iskazuju na književnom planu nalaze se u zatvorenom, ali odabranom krugu čitalaca, rukopisi se prepisuju i tako kruže po dvoru ili budističkim hramovima. Dvorska dama čita svoje delo drugim damama, a kojoj se dopadne ona to prepiše i tako se širi. To je omogućilo da se pišu veoma kvalitetni tekstovi. Žanrovi Kana pisma su omogućila i uključivanje kolokvijalizama i na temacko-motivnom planu književnost se obogaćuje, kao i na planu književne forme i postupaka. Stvaraju se novi književni žanrovi, teži se jasnim žanrovskim okvirima. Što se tiče poezije, ćoka skoro nestaje, neće više biti produktivna forma. Zamenjuje je vaka - doživljava revival. I prozni tekst se razvija (do tada: Kođiki, Nihošoki, Fudoki, u kojima ima mitoloških i etnoloških elemenata). MONOGATARI Prevodi se kao roman, novela odnosno prozni tekst u većem obimu. Postoje dve vrste monogatari 1. to je književnost fikcije, fiktivna, imaginarna, fantastična priča, kjokou no bungaku - fiktivnost, ono što je irealno, čak lažno. Uglavnom su prisutni romani. Prisutni su bajkoviti elementi (devojčica rođena iz stabljike bambusa) na osnovu narodne književnosti. Ne radi se o istinitim događajima - cukuri monogatari 30

2. poecka priča - suštini prozni tekst, ali sadrži u sebi i stihovni deo koji ima jednaku funkciju kao i prozni delovi, proza, pa onda pesma koja govori na isti način kao i proza, a ne da ukratko prepriča prozni deo, pesma ima važan momenat, stihovni deo - pesme imaju ulogu u razvijanju sižejnog toka. Značajni je Sekač bambusa - Taketori monogatari, a je ljubavni roman Ise monogatari, koji se sastoji od kratkih priča, u romanu se prelamaju stihovni i prozni tekst - uta monogatari NIKI BUNGAKU DNEVNIČKA KNJIŽEVNOST Sredinom Heian perioda javlja se i dnevnička književnost - književni dnevnici, kao novi žanr. I ranije su se pisali dnevnici ali to su bili zapisi o dvorskom životu, odnosili su se na javni život, zvanični dnevnici koji su bili pisani na kineskom. Novina je to što se u ovom periodu prvi put piše o ljudskim osećanjima, nečemu sasvim ličnom. Zapisuju se kana pismom, jer se na dvoru i dalje koriste ideogrami kao zvanično pismo. Prvi takav dnevnik bio je Tosa niki, Tosa -geografsko ime, zaliv kod ostrva Šikoku. Putopis koji govori o porodici koja se posle službovanja, kao činovnici, vraća u prestonicu - Kjoto. Autor se javlja pod pseudonimom (ženepisci su se mahom potpisivale). U drugoj polovini Heian perioda nastaje vrlo obiman dnevnik Kagero niki. Kagero je insekt zlatooka - za njega se veruje da se rađa ujutru, a umire uveče. Homonimno, označava jaru - ono što lebdi, što nije stvarno. Govori o krhkosti. Po sadržaju se razlikuje od Tosa niki jer po prvi put autorka, plemkinja, priča svoju ispovest i govori o svom unutarnjem svetu, emocijama, govori o tužnoj prolaznosti života, o patnji zbog neuzvraćene ljubavi svog supruga. Ona se udala za uglednog i moćnog aristokratu i gledano sa strane, izgledalo je kao da se 'dobro udala', međutim, bila je nesrećna i nezadovoljna. U ovom periodu poligamija je bila dozvoljena (car je imao čitav harem). Posle かげろう日記 mnoge žene-pisci počinju da pišu o svom emotivnom životu. ESEJISTIČKA KNJIŽEVNOST Najznačajnije delo je Makura no soši (Zapisi pod uzglavljem). Autor je dvorska dama Sei Šonagon. Soši je ono što je povezano, kao sveska (Man'jošu - u obliku svitka, seci i lepi). U zrelom Heian perodu dolazi do sinteze Genđi monogatari, o princu koji je živeo i umirao za ljubav. Autor je dvorska dama Murasaki Šikibu. Ogroman roman o tuzi i radostima ljubavnog života glavnog lika, Hikaru Genđija. Ima i proze i stihovnih elemenata. Što se poeckog duha tiče karakteriše ga prefinjenost, teži se suptilnosti もののあわれ - prefinjeno kao lepo, suptilno kao lepo. U Heian književnosti poimanje lepog se najbolje može označiti rečima あわれ, od uzvika Ah! Pridev. U savremenom japanskom označava nešto što je žalosno, bedno, jadno, tužno. Ono što kod sagovornika budi osećanje samilosti, tuge. U ovom periodu predstavlja ono nepojmljivo lepo, ono lepo što se rečima ne može iskazati, ono nedostižno rečima, koje nas ostavlja bez reči. Naša impresija! Genđi monogatari prikazuje najtananije slojeve dubinskih osećanja i u njemu se često koristi pridev あわれ, i zbog toga, upravo ovaj pojam izražava "poimanje lepog" u Heian periodu. おかし, intelektualna, umna doživljenost lepog. Ovaj pojam je najviše zastupljen u delu Makura no soši, pesnikinja insistira na umnom doživljaju. Krajem perioda dolazi do raspada aristokrackog društva. Aristokracka imanja štiti privatna vojska - najamnici. Dolazi do međusobnog sukobljavanja vojski sa različitih imanja. Vlast/moć polako prelazi sa aristokratije na vojsku. Vojske su se sve češće sukobljavale bez naređenja svojih gospodara. Javljaju se dva klana Genđi (Minamoto) i Heike (Taira). Između njih vođen je kravavi rat. 1192. godine, otvara se šogunat u Kamakuri i na vlast dolazi klan Genđi. Kao posledica toga dolazi do promene u književnosti. U okviru Monogatari, kao poseban žanr u temackom smisli, javlja se istorijski roman rekiši monogatari memoari. Ovaj žanr nastaje krajem Heian perioda kada aristokrate gube 31

moć. Ovi romani ne prikazuju objektivno istoriju već je to često ulepšani prikaz istorije, sa tačke gledišta aristokrata. Ne stvara se ništa novo, nego se pažnja poklanja prošlosti i zlatnim godinama. Crpi se inspiracija iz narodnih bajki i pripovedaka. KRAJ HEIAN KNJIŽEVNOSTI Heian makki no bungaku Žanr koji se takođe javlja na kraju Heian perioda secuva monogatari pripovetka Konđaku monogatari-priče nastale u Indiji i Kini namenjene običnom narodu kako bi se preko njih širio budizam. Svaka priča u toj zbirci počinje frazom: Bio/bila jednom... (kao početak neke bajke). Priča ima okvir. Književnost se pomera od prefinjenog ka narodnom. U poeziji će se javiti zbirka narodne poezije koju su prikupili i zapisali budistički sveštenici,Rjođin hišo (kajo-narodne pesme),りょうじん je prah, prašina, budistička filozofija-naš život se pretvara u prah, prašinu, prir. zamonašen car Goširakava 1179-1185. Kako se inspiracija aristokrata istrošila, izlaz se tražio u narodnom izražavanju i Heian književnost se na kraju, ipak, otvara prema narodu. -POEZIJAPočetkom ovog perioda japanska književnost je okrenuta kineskoj. Na dvoru zvanična literatura je kineska poezija. U 9v svi intelektualci su oponašali kinesku poeziju i ona je imala važnu ulogu u zvaničnom društvenom životu Japanaca, visoko obrazovanje je uslov za napredovanje u službi aristokratije. Početkom Heian perioda (poč 9v) satkano je nekoliko zbirki kineskih pesama čiji su autori japanski carevi. U ovom periodu se objavljuju pesme koje su pisali carevi, pa zatim svi ostali viši i niži dvorski činovnici-urednici gledaju status, položaj pesnika, a pri tom se ne vodi računa o tematici pesama, godišnjem dobu-to govori da je ne samo prigušen autohtoni japanski izraz kokufuu ankoku đidai ili crno doba autohtonosti, već i da je književni život udaljen od suštine. Pod uticajem kineske filosofije smatralo se da je književnost stub duhovnog života u zemlji. Vaka poezija se gotovo i ne spominje u zvaničnom životu na dvoru. U okviru takve tendencije, aristokrate na dvoru su sastavile 3 zbirke poezije isključivo na kineskom jeziku. Dok je kineska poezija sastavni deo dvorskog zvaničnog života, vaka je prisutna u privatnom životu, u ličnom književnom izražavanju, dvorske dame ne izlaze i ne pokazuju lice, pa se o njihovoj lepoti samo nagađa i priča, i zbog toga aristokrate pišu pesme kao vid komunikacije, tako se razvija ljubavna poezija, ali i neke pesme koje su sadržavale elemente narodne poezije. Krajem 9v japanski književnici su shvatili da je to preterivanje i vraćaju se svojim izvorima, ponovo se razvija vaka poezija. Kinesku poeziju će kasnije proučavati uglavnom naučnici, vaka je isto što i tanka-ista je forma, kad kažemo tanka, misli se na kratkoću, a kad kažemo vaka, znači suprotno od kineske poezije. Razvoj kana pisma Pronalazak i razvoj kana pisma omogućio je japanskim pesnicima da pišu o najtananijim osećanjima. Kana pismo, a ne ideogrami, će se koristiti u ličnoj korespondenciji, u pisanju lične prirode. Hiragana se koristila među dvorskim damama (onna de) koje su bile van okvira javnog društvenog života, gde je bio prisutan kineski jezik. Kako je to slogovno pismo, verodostojno je zapisivano ono što se peva. One su morale biti visoko obrazovane, kulturne, ali i književno nadarene, kreativne. Ključni su nosioci književnosti ovog perioda. Ni muškarcima nije bilo zabranjeno da pišu hiraganom, ali su oni mahom koristili ideograme (otoko de). Na dvoru se organizuju intelektualne pesničke igre. Aristokracki pesnici formiraju dve grupe i iz svake grupe po jedan pesnik na licu mesta piše pesmu. Na kraju sudije daju ocene. Ova igra je doprinela razvoju vaka poezije. Tako se gradila konvencija, pravila pisanja poezije. U takvim okolnostima 905g nastaje zbirka vaka poezije, Kokinvakashu(Kokinshu, kraće)Poezija večnosti. To je prva 32

antologija pesama satkana po naredbi cara. Car Godaigo daje naredbu da se sastavi antologija vaka poezije. 4 tadašnja najznačajnija pesnika su počeli da priređuju zajedno: Ki no CuraJuki, Ki no Tomonori, Ooshikoochi no Micune i Mibu no Tadamine. Sadrži 20 tomova i oko 1100 pesama, koje su skoro sve napisane u metričkom obrascu vaka poezije. Ova zbirka je veoma važna po svom načinu uređivanja tekstova i biće uzor za kasnije zbirke. Najprisutnija je vaka poezija, a choke gotovo i da nema (butate-način uređivanja sadržaja zbirke). Poetika Kokinvakashu teži prefinjenom.Motivi godišnjih doba su ključni za organizaciju, preuzeto iz kineske poezije. Po lunarnom kalendaru svako godišnje doba se deli na 4 dela, pa onda taj deo na još 3 i to pravilo se poštuje.Značajan je osećaj za pomeranje godišnjih doba-konvencionalni odnos prema godišnjim dobima, ako je zimska pesma ne sme da se piše o cvetanju trešnje, ma koliko da je toplo vreme. 1 i 2 tom prolece, 3 leto, 4 i 5 jesen, 6 zima, 7 svecanost, 8 rastanak, 9putovanje, 10 mononona, vezano za nastanak esejisticke knjizevnosti, 11-15 ljubav, 16 tuga, 17 18 razno, 19 zontai, razne pesnicke forme koje nisu vaka, 20 pesme vezane za svecanosti koje se pevaju, a nisu vaka, ima ih 32. Postoje 2 značajna uvodna teksta, uvoda:1.kanajouprivremeno,nepravo, manje važno, napisan tekst hiraganom. Smatra se jednim od najznačajnijih tekstova. Potpisao se Ki no CuraJuki, 2.manajou-suštinski pravo pismo, na kineskom, napisan ideogramima. Potpisao se Ki no Jošienoći.Kanađo i manađo nemaju istu sadržinu. Daleko je važniji kanađo-ovakva vrsta teksta naziva se manifest-programski tekst koji teorijski objašnjava. Govori se o tome kako je vaka poezija važna i značajna,dotle se hiragana samo stidljivo koristila među dvorskim damama. Hiragana dobija na značaju, jer se njome piše zvanični tekst. Uvodi tekst daje suštinu vaka poezije, koje su njene prednosti, poreklo vaka poezije, nastanak, razvoj i širenje vaka poezije, o vrstama na temackoj i formalnoj ravni. Navode se osobine drevne vaka poezije. Govori o nastanku ManJoushu. Potvrđuje da vaka može imati isti značaj kao i kineska književnost-ravnopravna je. Na kraju govori o 6 svetaca poezije (Rokkasen) zastupljenih u ovoj zbirci. Nazvani su svecima jer su izvanredno pisali. Svakog od njih pesnik pojedinačno komentariše. Ononoko Machi-žena, legendarna ličnost, Arivara no Narihira-pisao ljubavne pesme.Osnovna ideja ovog programskog teksta data je u dve ključne reči kokoro i kotoba. Suštinu vaka poezije Ki no CuraJuki objašnjava kao skladnost između duše i reči. U savremenom smislu reči 心 se odnosi na pesnički duh, a 詞 na formu, književni postupak (kakav je tip rečenice, da li je zapovedni način, da li ima ponavljanja na fonološkom nivou, pesničke figure). Već je u to vreme uočio tu važnu stranu skladnosti poeckog duha i pesničke forme. Ova dva termina ostaće kao dva bitna stuba poetike vaka poezije, koje će naslediti i kasniji pesnici. Završava se komentarima o savremenim pesnicima. « Poezija je ono što potresa nebesa i zemlju bez naročitog napora i ono što rastužuje čak i najdivljeg đavola, i ono što spaja čoveka i ženu i ono što uteši dušu ratnika.»Uvodni tekst je značajan jer: 1.vraća autoritet vaka poeziji, koja je dugo zanemarivana i 2. Ki no CuraJuki uvodi novu strukturu pesničke misli-duh i oblik. Promena poetike: Poimanje lepog se menja u odnosu na Manjošu. Predmet ove zbirke će biti prefinjeno lepo. Pošto se ova vrsta poezije stvara na dvoru, pesnički izrazi su prefinjeni (kJuutei shJakai-dvorski život). Pesnički postupak-ne samo što mimetički opisuju neku pojavu/predmet, već pesnici ovde unose misaonost, pa je pisanje poezije misaono rekonstruisanje stvarnog sveta po sopstvenom shvatanju, pejzažna poezija je mimetička, podražava, to je jednostavan, neposredan pesnički izraz. Pesničke figure i postupci su daleko složeniji od onih korišćenih u Manjošu, pomoću njih, pesnici rekonstruišu svoj unutrašnji svet-impresija, ljudsko dubinsko osećanje, i spoljni svet-ekspresija, pogotovo je razvijen postupak asocijativnosti i homonimnost, dvosmislenost reči, igra reči. Za razliku od pragmackog teksta (npr. beleške), poecki tekst se ne može parafrazirati.Zbirka prati razvoj japanske poezije od najranijih dana (od Manjošu) pa sve do 33

početka 10v. U njoj se nalazi i izvestan broj pesama anonimnih pesnika nastalih jako davno.Može se govoriti o 3 faze razvoja ove zbirke. 1.VREME ANONIMNIH PESNIKA - Jomibito shirazu no jidai (od ManJoushuu do 850g) Oko 40 % pesama spada u ovu fazu, te su pesme nastale 850ih, predstavlajaju prelaznu poetiku od Manjošu do Kokinšu. Građa se prikupljala od drugih manjih, već nastalih zbirki tako da je jedan deo pesama prepisan. Prva pesma je vrlo erotična: 春日野は 5 Polje Kasuga (prolećno sunce Kasuga no va きょうはなやきそ// cezura7 nemoj danas da spališkJou va na Jaki so1 rečenica 5/7prekid 若草 の妻もこもれり u mladoj travi se krije moja žena vaka kusa no cuma mo komoreri 我もこもれ り i ja se krijemvare mo komoreri な -prefikszazabranu, Kasuga no-polje Kasuga,geografsko ime, danas nemoj da spališ (poljoprivrednici su imali običaj da spale jedan deo polja/njive kako bi bilo plodnije zemljište), mladatrava-makurakotobaodnosisenamladuženu, こ も れ り -ponavljasegl. komoreru (ponavljanjeglagolanajčešćesejavljaunarodnojpoeziji). Najviše se javlja konsonant K, ponavljanjem se dobija na melodičnosti i ritmičnosti, stvara se savršeni krug. Radnja se odvija na otvorenom prostoru u proleće. Prijatno ljubavno osećanje, direktno pokazivanje istog, ispunjenost, zadovoljstvo, radost.Na formalnom planu, poezija je u ovoj fazi jednostavna, neposredna, nosi odlike narodne poezije, pesnička slika je konkretno opisana, jasna, nema dvosmislenosti, nema asocijativnog postupka, vrlo direktno, iskreno, snažno, životno. Podseća na manJo tip. 2. VREME 6 SVETACA POEZIJE rokkasen no jidai 850-890 Poezija postaje složenija jer se razvijaju pesničke figure, osećanja postaju složenija, tananija. Smatra se da je to zlatno doba kada se potpuno definiše poetika Kokinshu.Javlja se asocijativna reč engo-korišćenje temacki povezanih motiva. Poezija tako postaje čvrsta. Postupak homonimnosti-kakekotoba. Engo-da bi pesma imala skladan oblik pesnik vodi računa o tome kako će temacki sve elemente povezati (npr. ako voda-reka-teče; ako kiša-pasti-rominjati- reči koje pripadaju istom semantičkom krugu). Vezuju se putem asocijacije. Kimono ima ogromne rukave, rukav je simbol za ljubavni sastanak i rastanak, rukavi su uveče zavezani a ujutru posle ljubavnog sastanka se odvežu. Engo-rukav, videti, sresti, voleti, otići, niz semantički povezanih reči.Poligamija na dvoru ali je bilo teško doći do uglednih plemkinja, živele duboko sakrivene u dvoru, muvali ih tako što su im pisali pesme (Makura no soshi), ljudski odnos je zahtevao tananu komunikaciju, u tu svrhu se koristila poezija. Gl. miru-gledati ali u prenesenom značenju-ljubiti se, voleti se. Kada želiš da uneseš bogatije slike, koristi se kakekotoba-vise pesničkih slika. U jj ima mnogo homonima i dvorski pesnici su ih često koristili. Ononoko Maći jedina žena koja je ušla među 6 svetaca poezije, važan lik u japanskoj književnoj istoriji, bolešljiva žena, vrlo pažljivo našminkana, poređena je sa princezom Sotori (providna haljina) iz Kođikija, veoma osećajna, nije snažna, lepotica koja se muči nekom bolešću. Nalazi se u 2tomu, o njenom životu se malo zna ali o njoj se mnogo piše, priča, uzimaju je za glavnu ličnost u No dramama (misteriozna žena). 花の色は Ah, zaistajeizbledela (prošla) うつりにけりな// cezura boja trešnjinog cveta いたずらに dok sam uzaludno starila na ovome svetu わがみよにふる gledajući kišu ながめせしまに što neprestano pada. 34

Kada se kaže cvet u japanskoj pesničkoj konvenciji se misli na trešnjin cvet, koji je oličenje prolaznog života, vrhunac lepote kratko traje. 色 -odnosi se na senzualnu ali otmenu prefinjenu lepotu, senzualnost, čak intimnost. う つ る -već se time najavljuje promena, starenje žene, na savremenom jj znači prebaciti se, け り -perfekat, な -usklik, emfatično, い た ず ら に -prilog, uzaludno, わ が み -ja (bukvalno: moje telo), わ が み よ に ふ る -ključna rečenica, ふ る -2 semantička polja (ima homonimnost)-stariti i padati, kiša, ali i opadanje cveća, ながめする-tu se krije druga slika uz pomoć homonimnosti; znači posmatrati, razmišljati o koje čemu setno, gledati besciljno (melanholična slika)-to je prvi semantički sloj, ali i ながいあめ dosadna, duga kiša koja neprekidno pada i tera u melanholiju. Koristeći homonimnost unosi 2 pesničke slike u ovaj oskudan prostor žena koja stari gledajući svet melanholično, setno i neprekidno padanje dosadne kiše. Kada imamo homonimnost, prevodi mogu biti različiti, oko prenosa pesničkih slika ima bezbroj mogućnosti.Tačka gledista: lirsko ja, postoji kao subjekat, usamljena žena, setna, melanholična.Kod Nukate, pesma/stih je bio upućen/posvećen nekom-ona komunicira sa princem. Ovde toga nema. Nema otvorenog, jasnog osećanja upućenog nekome, već sama pesnikinja razmišlja o uzaludnosti postojanja i žali za prolaznošću lepote.Pesnikinja govori o unutrašnjem osećanju introspekcija, analizira svoja osećanja i posvećuje ih sebi, to je i sećanjeretrospekcija. Introspekcija i retrospekcija su važne težnje u književnosti ovog perioda, tako se dobija misaona dimenzija, to je već nagovešteno kod Otomo no Jakamochi-povetarac koji tiho prolazi kroz bambusovu šumu - slika duhovnog bića. Misaonost je odlika druge faze.ふる + は な i ふる + ながめ (tako se pojavljuje skrivena slika). Znači, imamo 2 slike cveće koje bledi i nekada prelepu ženu koja stari (zajedno: ja starim kao ono cveće). Spoj prirodne pojave i pojave vezane za čoveka veoma je učestala (frekventativna) slika u jap. poeziji.Umesto 5/7 dolazi do promene na muzikalnom planu, 7+5 više se naglašava melodičnost, a ne ritmičnost.Ovde pesnikinja koristi 2 postupka asocijativne reči engovrlo semantički vezane i homonimnost, kakekotoba ふ る -padanjekiše ali semantički označava stariti. Pesnikinja vešto koristi engo i kakekotoba, i na taj način slika je jasna. Arivara no Narihira 825-880jedan od najvažnijih pesnika ovog doba, čuven po svojoj ljubavnoj poeziji (među kojima je i ova), junak jednog veoma poznatog romana iz Heian perioda. Ima dosta pesničkog duha, a nedostaje mu pesnički izraz-kao uvelo cveće bez boje u kome se još oseća miris. Cuki Ja aranu Zar je ovaj mesec drugačijiZar je to isti mesec? haru Ja mukashi no haru naranu Od onog što sam ranije gledao? Zar je ovo proleće va ga mi hitocu va Da li je ovo prolećekao što je bilo nekada Kao ono nekada? Jedino sam ja ostao isti Jedino se ja nisam promenio moto no mi ni shite moto no mi ni shite-I klauza u složenoj rečenici; poslednja rečenica je nedovršena, to je česta pojava u ovom periodu-aktivira asocijativnost, imamo slobodno semantičko polje koje čitalac može sam da kreira.Zbog ljubavnog osećanja, koje nije ispunjeno, promenjena je percepcija meseca i proleća. Inverzija slika i stvarno i kao pesnički postupak. To je pesma o izgubljenoj ljubavi, on nju nikako ne može da vidi. Dve su pesničke slike-promena meseca i proleća i nepromenljiv lirski subjekat (subjektivni pesnikov sud). Osećanje čežnje, neispunjenosti, tuge. Retrospekcija (prošlost) i introspekcija.Prolaznost? Iako sam ja isti, u stvari, promenio sam se jer ne mogu da vidim svoju dragu. 3.VREME UREĐIVAČA/PRIREĐIVAČA senja no jidai 890-905 Vreme usavršavanja poeckog duha zbirke, period u kome se potpuno usavršio kokin stil. Poezija još više teži ka misaonosti, ka intelektualnom, još složeniji pesnički postupci i stilske figuremetaforičko poređenje, personifikacija. Pesnički izrazi postaju prefinjeni. Udaljava se od 35

doživljenog, spontanog, jednostavnog osećanja, teži ka apstraktnom. Pesnik više aktivira um, racio i umesto emotivnom teži ka intelektualnom, racionalnom, u poetici je bitnije šta se piše od kako se piše. Sva osećanja će se prikazati uz dosta složenu retoriku. Automatizacija jezika-sam, jezik se problematizuje. Kad se pretera sa ovim poezija postaje bezosećajna, gubi spontanost, izvornost, udaljava se od doživljajnosti, životnog. I zato se ponekad dešavalo da pesma postane vrsta intelektualne igre. Pesnici vode računa o melodičnosti, javla se metrički obrazac 7+5, kao jedna celina, kako bi se istakla melodičnost.Pored engo asocijativnih reči i kakekotobapostupka homonimnosti, od pesničkih figura se koriste hiJu-poređenje i shJuuji-retorika Ki no Curajuki (umro 945.god) teoretičar, nije imao visok položaj na dvoru, napisao je književni dnevnik Tosa Nikki pretvarajući se da je žensko. Najkarakterističnija pesma iz ove faze je sledeća, poznata po tome što u sebi nosi dobar primer korišćenja engo: そでひじて Čini mi se da današnji vetar 　　　　　むすびしみずの sada kada počinje proleće 　　　　　こおれるを topi onu zaleđenu vodu 　　　　　はるたつきょうの koju smo nekada zahvatali 　　　　　風やとくらむ kvaseći rukave ら む -pom. glagol, pretpostavka, trebalobida, udaljavanjevidimoovimglagolom. Pesnik nije na licu mesta, nego u sobi, pa zato iz zatvorenog prostora samo pretpostavlja da prolećni povetarac topi led tj. vodu koju su nekada zahvatali kvaseći rukave.Dve asocijativne mreže ljubavni život i plan prirode, tj. voda koja se menja. そ で -rukav, simboltajneveze (ljubavnicisepomrakusastajuirastaju). Pesničkaslika-odvezivanjerukava, simbolljubavnograstanka, privremenogilitrajnog. むすぶ-zahvatanje vode rukama, ali i vezivanje rukava, postojanje telesne ljubavi.とく-istopiti , ali i odvezati, ひじる-kvasiti, pokvasiti rukav, 水こおれる-zalediti se, はるたつ-dolazakproleća, 風や-や je, ustvari, が (emfatično), engo-そ で , ひ じ る , 水 zaleđenavoda, こ お る , と く -topiti, kakekotoba- そ で , は る た つ -početi, alikaohomonimnost たつ značikrojiti (sećitkaninu, rukav), とく-odvezatirukav, pojas. 2 pesničke slike-neprekidna mreža asocijativnih reči koje se odnose na vodu, drugi sloj se odnosi na rukav kimona. そ で -zajedničkimotiv, iakoljudskomrukomstvoren, pojam 'rukav' seipakračunakaojedanunizureči koje se odnose na vodu aliodnosi se i na svlačenje kimona.Putem metonimije asocira se ljubavni život (rukavi). Voda se odnosi na filozofski plan, na promenljivost, odvezivanje i zavezivanje-promenljivost ljubavnog plana, a と く spaja te dve slike.Pesma obuhvata čitavu godinu-proleće, leto (kada se igraju u vodi), jesen, zima (led), pa opet proleće.Oslikano je pomeranje godišnjih doba. To je prva, dominantnija pesnička slika, centralna, semantički snažnija, jača-kada govori o smeni godišnjih doba. Iz toga se može zaključiti da je pesma tvorevina autorovog korpusa znanja iz Kođikija. Ne polazi od doživljenog, kompozicija je složena. Uključuje podtekstove iz kineske kulture i drevne japanske književnosti. Izražena intelektualizacija.Druga slika je diskretnija, skrivena u pozadini kimono-ljubavno osećanje, ljudski ljubavni odnos. Prvo se stiče utisak da je reč o pejzažnoj slici, leto, zima-prošli, i dolazak proleća, ciklično smenjivanje godišnjih doba-jedan od važnih motiva pesme, upravo zbog homonimnosti.Funkcija druge diskretnije slike: ljubavna priča koja je imala trenutak radosti-zahvatanje vode dlanovima.Poslednja reč: 1.pom. gl. ら む jeufunkcijipretpostavke (iz zatvorenog prostora pretpostavlja), 2.CuraJuki je koristio jedan veoma učestao postupak, postupak intertekstualnosti (citiranje). Na osnovu doživljaja iz života uključuje pesničke slike, pesme, legende, romane-unosi citat iz drugih dela, od drugih autora ili iz narodne književnosti.ら む-nijenaosnovupesnikovogdirektnogdoživljajavećnaosnovuiskustvačitaoca (citatnostpostoji). Ki no CuraJuki je bio veoma dobar poznavalac kineske književnosti, koristi se citatnošću (intertekstualnošću). 36

Postoji jedna stara kineska pesma koju je napisao Gecurei na tu temu: Ah, prolećni mesec * ovde se istok ne spominje, ali je sačuvana pesnička slika otopljenog Istočni vetar leda. Topi led. U Hitachi Fudoki nalazi se jedna legendarna priča o junaku iz istočnog dela Japana koji pije vodu/pere ruke kvaseći svoje rukave. Odatle je uzet motiv rukava. To mesto se zove Koromode no Hitachi. Koromode je rukav. Ali ovo drugo tumačenje nije potvrđeno.Teoriju o intertekstu je usavršio Jurij Kristen, francuski teoretičar (Knjiga o Mondenštajnu). Književni tekst je otvoren i posmatra se u odnosu na druge tekstove.Pesnik je vrlo obrazovan i zato koristi intertekstualnost. Karakteristična je i prostorna i vremenska slojevitost (važan je kod pošiljaoca, ali i primaoca). Kada nema intertekstualnosti, pesnikova doživljenost je direktno, neposredno izražena, vezana za život. Zahvaljujući intertekstualnosti moguće je da se poezija udaljava od života.Posle nastaje nekoliko važnih pesničkih zbirki po naredbi cara. U ovom periodu polako se formira teorija poezije. Pesma 2 ひさかたの Ah, kako je blag ひかりのどけき sunčev zrak 春の日に ovog proletnjeg dana し dzu 心なく A zašto nemirno opadaju 花のちるらむ latice trešnje? (zašto se toliko žure da odu?) Pesničkaslikatrešnja-prolaznost, život ljudski brzo prolazi.Ponovosejavljapom. gl. ら む čestuovojfazi, označavapretpostavku, pesnicineželedaunesuneposrednoživotnoiskustvo, svejeuublaženomobliku. ひさかたの-makurakotoba, ひかり-svetlost, odnosisenasunčevzrak, 日 にし odnosisenasunčevzrak. Butate- način uređivanja sadržaja zbirke Kokinvakashu. Poezija se promenila ka intelektualnom-pesnički postupci i figure postaju veoma složeni.Ononokomachikada koristimo homonimnost stvara se primarna i sekundarna pesnička slika-čime se dobija višeglasje, polifonija. To je pokušaj pesnika da u poeziji koja ima određeni broj slogova (31 mora), u taj oskudni prostor, unese što složeniju sliku/ili što više pesničkih slika. Polifonijom se stvara odnos među slikama-time se stvara sadržaj pesme.Upravo zbog te retoričke složenosti, poezija počinje da se udaljava od onog životnog, neposredno doživljenog. U poeziji će početi da se bave samim jezikom i retorikom.Zbirkom Kokinshu ustanovljena je jedna struktura butatenačin uređivanja prenet iz kineske poetike. U ovoj zbirci postoje nekoliko načina uređivanja sadržaja:1.odeljci prate pomeranje godišnjih doba, postoji odeljak za proleće, pa za leto, jesen i zimu, a svako god. doba se ponovo deli na 4, to je konvencionalna podela, ne iz ličnog iskustva, to nije individualno doživljeno god. doba. Umesto spontanog, prirodnog, uvedeno je precizno pravilo (konvencija) prikazivanja god. doba.Ovakva struktura uticaće na poetiku. Svaka poezija ima 2 elementa (i u ManJoshu postoji taj dualizam) priroda pejzažna slika i unutrašnji svet/biće. Ono što je karakteristično za japansku poeziju je što pejzažna slika služi kao metafora koja nagoveštava naš unutrašnji svet. Pejzažna slika je, u stvari, duhovni pejzaž!Iako se odeljci bave god. dobima, oni govore i o ljudskim osećanjima, slika opadanja latica često označava prolaznost našeg života. Prirodne slike govore o filozofskim problemima i unutrašnjim osećanjima.2.odeljak ljubavi-u ovaj odeljak ne spadaju samo ljubavne pesme, on prati razvoj ljubavnog osećanja, od početka-od nagoveštaja, naslućivanja, ljubavnog osećanja do kraja do gubitka, nestanka ljubavi, da bi se na kraju pojavio deo o pomirenju sa sudbinom. I tako kod svakog autora. U poređenju sa ManJoshu, Kokinshu dobija čvršću, kompleksniju strukturu.1odeljak-naslućivanje ljubavi, 2-izjavljivanje ljubavi, 3-osećanje čežnje/motiv čekanja, 4-radost, ispunjenost, 5-neuzvraćenost, 6-naslućivanje rastanka, 7-tuga zbog rastanka, na kraju37

pomirenje sa sudbinom. Svaka pesma nastaje zasebno ali kao jedinstveni korpus govori o ljubavi. Takođe, u tom korpusu je novo to što su pesnici i uređivači pisali kraći prozni tekst, u obliku komentara. Taj komentar je mogao da se nađe ili pre ili posle pesme ili i pre i posle pesme. Komentari objašnjavaju okolnosti u kojima je nastala pesma, u njima mogu da se ponekad jave i novi likovi (kojih nema u pesmi). Tako se dobijaju 2 vrste teksta stihovni i prozni tekst, kao da se čita jedan tekst, ali u kome se smenjuju i prozni i stihovni tekst. Prozni deo zauzima veći deo. Bez ovih komentara, doživljaj bi bio drugačiji. Ta mešavina nagoveštava rađanje novog žanra poecke priče, poecki romani. Posle Kokinshu, po naređenju careva su satkane 8 značajnih zbirki pesama.Šinkokinvakašu se pojavljuje u srednjevekovnoj književnosti.Vaka poezija teži ka oponašanju prethodnih sjajnih pesnika. Ta tradicija traje skoro do početka 19v. Organizacija zbirke pesama-butate. Kineski uzor je uvek bio dominantan. Kokinšu ima nekoliko novina koje će naslediti kasnije zbirke-stvara se jedna pesnička konvencija, od kog do kog datuma je zima, pa se svako god. doba ponovo deli na 4-veoma precizno je vođen taj kalendar. MONOGATARI Novela, romani, priče, pripovetke (prevod je veliki problem). U najranijoj fazi imamo vrlo fragmentarne priče, a od Genđi monogatari, imamo romane. Nastanak (rađanje) - prozni tekstovi, kao što su Kođiki, Nihonšoki, Hitaći Fudoki, su imali javnu funkciju. Međutim, od tih priča, fragmentarnost će se rasprostrti. Biće prenošeni sa kolena na koleno, kao narodne priče. TANGO FUDOKI Ribar je spasio kornjaču koju su dečaci hteli da ubiju. Otkupio je kornjaču i vratio u more. Jednog dana ribar na obali zatiče kornjaču koja ga moli da pođe sa njom u morsko carstvo gde ih čeka prekrasna princeza (kornjača koju je on spasio). Ribar je na dnu mora proveo sedam dana u gošćenju. Kornjača ga je molila da još ostane, ali on je hteo da se vrati kući. Na povratku kornjača mu je poklonila jednu magičnu kutiju i zamolila ga je je nikada ne otvori. Vrativši se ribar je primetio da se sve promenilo, majku nije zatekao živu, a meštani su mu objasnili kako je njegova kuća odavno srušena. Tada je shvatio da je sedam dana u moru, čitava večnost na kopnu. Onda otvara kutiju, iz nje izlazi dim i ribar u trenutku postaje starac. Motivi paralelnih tokova vremena realni i irealni česti su u narodnoj književnosti. Takve priče, koje su se prenosile u narodu, aristokrate - intelektualci, su počeli da zapisuju u Heian periodu. Unose i neke elemente kineske književnosti i time se modifikuje njihov konačan oblik. Monogatari svoje početke duguju upravo narodnim pričama koje su zapisivali dvorjani. Oni su znali kinesko pismo (ideograme) ali kako je u to vreme već pronađeno kana pismo, oni koriste mešavinu kineskih znakova i kana pisma - to im je omogućilo da slobodnije unose kolokvijalni izraz i takvo pisanje će stvoriti novu književnu formu - monogatari. Fude - pero, hicuroku - zapisivati. Dve osobine kao usmena književnosti kao pisana književnost. 作り物語 imaginarna, fantastična, fiktivna priča, fikcija - izmišljeni likovi, ne govore o nečemu što se zaista desilo. Postoje dve vrste fiktivnih priča 1. kada verno prikazujemo nečiji, stvarni život, 2. imaginarne - priče koje uključuju imaginarni prostor/vreme/likove, likovi mogu da lete, da imaju osobine bogova. Postoje dve podvrste 物語: 作り物語 i 歌物語 poecke priče. 作り物語 su priče koje govore o nestvarnom svetu. Na samom početku, sadržaj je bio fantastična priča denkisei fantastičnost. Najpoznatija takva priča je delo 竹 取 物 語 (Taketori monogatari). To je priča o nebesnici, princezi koja je došla iz nebeskog sveta, devojci koja nije stvarno biće. Ali, u veku nailazimo i na priče koje sadrže veći stepen stvarnosti kao što su: うつぼ物語 i おちくぼ物語 slično bajci "Pepeljuga". Princeza おちくぼ je veoma lepa, ali preživljava teške trenutke, pošto 38

je dobila maćehu. Međutim, udaje se za uglednog dvorjanina i na kraju se sveti maćehi, univerzalni motiv u mnogim bajkama sveta, maćeha i pastorka - realno prikazana situacija. U njima ima dosta realnih događaja iz života. 歌物語 - manji stepen fantastičnosti, imaginarnosti ali sadrži veliki broj pesama koje nemaju estecku funkciju već ulogu razvijanja sižejnog toka, ako se preskoče pesme, ne bi se razumeo sižejni tok. Ise monogatari - prelepa ljubavna priča. Prozni tekst koji nije vezan za bogove, jer da jeste to bi bila mitologija - Kođiki, Nihonšoki. Tekstovi zapisani u Heian periodu su uticali na usmenu književnost. Legende i priče se šire, prenose po narodu i menjaju. Kana pismo uticalo je na nove oblike književnih žanrova. Omogućilo je upotrebu velikog broja kolokvijalizama u tekstu i slobodnije izražavanje. Tako se javlja novi žanr u prozi 物語, ono što se pripoveda ( 物 - stvar, 語 - govoriti, pripovedati). TAKETORI MONOGATARI Autor je nepoznat, veruje se da je nastao krajem 9 početkom 10v. Smatra se da je to najstarije delo iz ovog žanra. Murasaki Shikibu (Genđi monogatari) kaže da je ovo delo roditelj/predak svih monogatari. Po stilu se pretpostavlja da je autor obrazovani dvorjanin nižeg ranga. Tekst je pisan mešanim stilom-kanđi i kana. Po leksici, znanju, podtekstima iz Budinih sutri vidi se da je obrazovan čovek, a po tome što koristi kineske znakove da je muškarac, za ženu onog vremena je bilo neumesno, čak nekulturno da u javnosti koristi kin. pismo, veoma smelo, otvoreno, ironično kritikuje postojeće istorijske ličnosti na višem položaju i iz toga se vidi da je nižeg ranga.Ova priča je prstenaste strukture sa 9 poglavlja. I-24 rečenice, II i III po 40-tak, IV-43, V i VI-36, VII32, VIII-34 i IX-66 rečenica. Svaki odeljak je samostalan, ali se sve čita kao jedan lanac. 1.bio jednom jedan stariji čovek-sekač bambusa, koji je u bambusovoj šumi, otkrio da nešto svetluca u korenu bambusa, posekao ga i pronašao je bebu devojčicu, koja je bila prelepa kao neka princeza (KaguJahime-blistava princeza). Pošto on i žena nisu imali dece, odlučili su da gaje to dete. Sledećeg dana se vratio u šumu gde je posekao i drugi svetlucav koren bambusa i tu pronašao blago kojim je sagradio prekrasnu kuću i koje im je omogućilo da žive kao plemeniti ljudi. To je jedna završena celina koja podseća na narodne priče, motiv nerotkinje, bogom dano dete, nagrada od boga zbog čovekove dobrote. 2.devojčica raste neobičnom brzinom, o njenoj lepoti se priča na sve strane, dolaze mnogi ugledni prosci.U prvom delu imamo motiv rađanja deteta iz bambusa i starog poštenog bračnog para, a u drugom motiv prosidbe. 3,4.priče o proscima, plemenitim mladićima, u svakom delu princeza zadaje po jedan težak zadatak proscima. Prvi treba da donese Budinu kamenu zdelu, drugi prirodno drvo od dragulja iz zemlje Holiraj (Utopija), treći kožu od miša koja ne može da izgori u vatri, četvrti dragulj sa zmajevog vrata, peti školjku こやずがい iz lastavičjeg gnezda.Prosci su pokušali da podmetnu lažne predmete: prvi je doneo plagijat činije, drugi je naredio da mu se napravi traženo grana/drvo dragulja, ali nije platio majstorima, treći je preko trgovca hteo da se domogne kože, ali ga je trgovac prevario, četvrti je krenuo sam brodom, ali je poginuo, a peti drugi je umesto školjke greškom zahvatio izmet ptice i pao sa visine (on je jedini bio pošten). Tako da ni jedan zadatak nije izvršen. Prosci predstavljaju ismejane istorijske ličnosti i njihove mane. Ovde imamo dve komične slike jasno se vidi kritičan stav prema plemenitim ljudima odnosno otkriva se njihovo nepoštenje, amoralnost, njihova druga strana, vrlo ironično, komično, drugi je pošteni lik ali ta slika izaziva smeh jer on hvata izmet, vidi se naivnost, nespretnost tog lika duhovito prikazano. 8.prosidba cara, kada je on hteo da je vidi, devojka se pretvara u svetlost, ne može da se dodirne, jer ne može cara tek tako da odbije i posle tog događaja počne da gleda setno u nebo. Starac se brine i pita se zašto odbija da se uda za cara? Zašto gleda u nebo? 39

9.I tu ona otkriva svoju tajnu! Otkriva da je sa nebesa i da treba da se pojave nebesnici da je vrate na nebo, 15. avgusta po starom kalendaru, u noći punog meseca kočija će doći po nju. Kad je car to čuo, po svaku cenu je hteo da je sačuva i postavio je stražu oko njene kuće ne bi li je sačuvala, ali niko nije imao toliko snage. Međutim, dolaze nebesnici koji je odvode. Pri rastanku princeza poklanja caru kutiju sa lekom za besmrtnost ふじ - 不死. Car smatra da bez princeze ne može živeti i naređuje slugi da kutiju baci on baca kutiju na vrh planine i da je spali planina je počela da se puši. Sa te planine se i dan danas diže dim. To je današnji Fuji. (kao homonimnost -fu 不 -ne, ji 死 -umreti tj. zajedno-besmrtno). Ova priča je prstenaste strukture-obuhvata niz različitih, najčešće internacionalnih motiva, nižu se donekle samostalne priče. I kod drugih nacija bajke počinju sa: "Bilo jednom..." ili "Bio jednom jedan čovek..." (mukashi otoko- 昔男ありけ り) to je 1.momenat ili motiv. 2.nagrađivanje poštenog, siromašnog čoveka, čudesnom nagradom, 3.prosidba i davanje teškog, nerešivog zadatka, uvek se završava neuspehom, 4.pretvaranje, transformacija ljudskih bića u svetlost, 5.povratak nebeske devojke na mesec, da bi na kraju imali, 6.eti(m)ološki motiv, poreklo geogr. imena-zašto se Fuji tako zove.Iako je priča jedinstvena sižejna struktura, prilikom raščlanjivanja dobijamo 6 ili više motiva koji čine jasnu prstenastu strukturu. Vidimo gde je realno, gde je imaginarno.U Taketori monogatari imamo 2 težnje: jedna teži ka stvarnom,muški likovi su istorijski, stvarni-prosci, a druga ka imaginarnom,nadljudska bića-nebesnica i ljudi koji su došli sa neba. Mešavina realnog i irealnog sveta. Ti elementi iz realnog života imaju važnu funkciju, da ima samo imaginarnih delova, to bi bila narodna priča ali je autor uneo, naročito kod muških likova, delove iz realnog života, rekonstruiše, stvara jasnu strukturu priče. Upravo ti elementi uzeti iz realnog života su bitni jer upravo zbog njih ova priča postaje monogatari priča a ne narodna priča. Autor ovde prvo koristi stare legende ili narodne priče, rekonstruiše, ali ono što je novo jeste da je uključio i sliku savremenog života. I u tom uključivanju vidimo postupak ironizacije-ironizira likove da bi ukazao na slabost ljudskog bića (laž, prevara). Ironizacijom uspeva da prikaže svet aristokratije vrlo kritično; time priča dobija dimenziju savremenog govora, nije samo prenošenje starih narodnih priča.Ova priča sadrži veliki broj motiva i tema iz narodnih priča. Parovi suprotnosti: uključena su dva prostora nebo i zemlja, ljudsko biće smrtno i nebesko biće večno besmrtno. Opisuje se krug rađanje(nebo), život(zemlja), vraćanje nebu. Imaginarni momenti-dete iz bambusa, dete od boga a ne obično ljudsko biće, ubrzani rast detetov za kratko vreme postaje devojka, devojka se pretvara u svetlost, lek za besmrtnost, večni dim na planini, dolazak nebeskih ljudi. Dolazi do mešanja realnog i imaginarnog. Iako priča sadrži niz narodnih priča, ima i tu vrstu filozofske teme-govori o nemogućnosti ostvarivanja ljubavi, neuzvraćena ljubav prema caru, ali ne zato što ga devojka ne voli već ona shvata da ne pripada svetu kome car pripada, postojanje paralelnog, transcedentnog sveta. Neostvarena ljubav je jedna od najvažnijih književnih tema ovog perioda. Transcedentni svet ce takođe biti važan momenat u književnosti ovog perioda. Kroz priču možemo videti šta je ljubav, a šta prolaznost života. Važan je i motiv rađanja.Šta su granice ljudskog, a šta ljudska čežnja? Kao da se kroz ljubavne priče prenose granice između neba i zemlje, ali ostaje samo neispunjena čežnja, jer nebo je nebo, a zemlja zemlja.Zajednički motivi u svim kulturama: prosidba, teški zadaci, nebeski čovek na zemlji i njegov povratak na nebo. Koristeći elemente narodnih bajki i legendi stvara se ova fiktivna priča koja veoma jasno rasvetljava suštinu ljudskog bića. Na videlo izlaze ljudske slabosti. Struktura je veoma složena, rekonstruisanje legendi i bajki. Kroz mešanje realnog i irealnog autor otkriva ljudsko biće. Što se stila tiče česta je upotreba pomoćnog glagola け り koji označava prošlo vreme, koje danas ne postoji u savremenom japanskom. Taj pomoćni glagol označava tačku gledišta koja opisuje ono što je prošlo sa tačke sadašnjosti. Što se predikacije tiče, često se izražavaju želje i oduševljenja, nema rečenice bez predikata. Najčešće su u pitanju opisne rečenice, relativno malo rečenica koje se 40

odnose na unutarnji svet likova.Vreme teče progresivno.Za razliku od Taketori, gde su fantastični momenti brojni, ovde se više teži ka realnom svetu, niži je stepen fantastičnosti. ISE MONOGATARI Delo je nastalo početkom do sredine veka, gotovo u isto vreme kao Taketori, autor je nepoznat. Predstavnik je 歌物語. Pošto se tada dela nisu štampala nego samo prepisivala, postoji mnogo prepiski. Čitalački krug je vrlo uzan, prepiske su u dvorovima i hramovima. Sadrži 125 poglavlja/odeljaka i veliki broj pesama. Svaka priča je samostalna a sadrži dosta pesama i ima mnogo lirskih momenata. Dužina odeljaka nije ujednačena, varira, nekad samo jedna pesma pa komentar, ali ne ostavlja utisak haotičnosti, vrlo je nadahnuto upravo jer su uključene pesme. Sve one prate život glavnog junaka. Glavni lik je muškarac plemenitog roda koji sjajno piše pesme, po istraživačima japanske književnosti taj lik je urađen po modelu Arivara no Narihire, pisao je sjajne pesme u Kokinvakašu. Zašto? Česti su citati pesama za koje se zna da ih je on napisao. Napisao je veliki broj ljubavnih pesama, zavodničkih priča. Legenda kaže da je bio vrlo lep čovek, prefinjenog ponašanja, ali slobodnijeg duha, nije bio obrazovan kao naučnik, ali je bio sjajan pesnik. Prava je retkost naći nešto zapisano o njemu, jedino u «3 代 じ つ ろ く » (stvarni zapis, prevod). Knjiga prati junaka od najranije mladosti do kraja života. Svako poglavlje počinje sa ''bio jednom jedan čovek...'' ( 昔男ありけり ) uvodni okvir kao početak neke bajke. To ne znači da je uvek reč o istom čoveku, ali po krarakteru i ponašanju junaka naslućuje se da je reč o istom čoveku. Mali je broj priča sa drugim glavnim junakom. Svaka priča je o ljubavi i osećanjima, a nijedan junak nema lično ime. Tako se generalizuje ljubav, dubinski se govori o njoj, bez obzira na koga se odnosi, dobija se na univerzalnosti, bez obzira na vreme, mesto, događaje. To što priča prati jednu osobu predstavlja univerzalnu strukturu u svetu - biografska struktura ili い ち だ い き . Svaka priča sadrži barem po jednu pesmu. Ićidaiki - biografski roman, pratimo od perioda najranije mladosti do duboke starosti tj. smrti junaka. Glavnu lik je plemenitog porekla, ali kako na dvoru nije mogao da se istakne, on putuje od mesta do mesta i ostvaruje ljubav. Putovanja ovog lika su velika fikcija i to daje dinamičnost delu. Prikazana su razna ljubavna iskustva, najčešće duboke i zabranjene ljubavi, javlja se novo shvatanje lepog -lepota prefinjenog みやび je nešto lepo vezano za dvor, za prestonicu, a ひなび je lepo vezano za selo, za ruralno. Lepo se shvata kao nešto kultivisano, nešto što se stiče u životu. Lep, plemenit čovek je uvek u suprotnosti sa okruženjem i tako priča dobija na dinamici radnja mnogih priča vezana je za ruralnu sredinu. Prva priča - Dečak koji je tek postao punoletan 12-16 odlazi u lov na sokolove u zaseok Nare i tu sreće dve prelepe sestre. Iznenađen je njihovom lepotom, jer se njih dve ne uklapaju u tu seosku sredinu (suprotnost, zaljubljuje se, seče je rukav i piše ljubavnu pesmu koju im ostavlja. しのぶずり- šare u tkanju kimona, a mogu da asociraju ljubavnu patnju «Uzbudim se kao šara ovog kimona, kada vas vidim»). Pravi se da je zreo čovek, ali njegovo ponašanje nije adekvatno njegovim godinama i to je smešna slika. Mada, ljudi toga doba su činili tako neki strasni i prefinjen čin. Daje se prednost urbanoj, kultivisanoj lepoti koja nije skrivena i potiskivana. AKUTAGAVA Bio jednom jedan čovek koji je godinama prosio jednu devojku, i kako ona nije htela poći za njega, on odluči da je ukrade. Tako jedne noći on to uradi i vodi devojku pored reke Akutagave. Ona upita: ''Štaje to na travi (misleći na rosu)?'', a on joj ništa ne odgovori. Počelo je da grmi i pada kiša i on odluči da se sklone u jednu oronulu kuću. Ženu je sakrio duboko u kući ne znajući da je to stanište đavola. On je sa strelom stajao kod ulaza i čuvao stražu. Đavo je došao i pojeo 41

ženu, žena je rekla ''Ah'', ali od grmljavine se njen glas nije čuo. Ujutru, kad je svanulo, on je shvatio da nema žene, mnogo je plakao, ali ništa. Na kraju pesma: Kad me je pitala Da li je beli dragulj ili šta, Bolje da sam odmah odgovorio Da je to rosa i da nestaje... つゆ je rosa, ali i nešto što odmah nestaje. On se žurio umesto da joj je odmah odgovorio. Kao da je hteo da uštedi na vremenu. 69. poglavlje (Glasnik za lov) 昔 男 あ り け り bio jednom jedan čovek i otišao je u zemlju Ise u lov. Tamo je bila jedna sveštenica visokog čina, veoma poštovana i njeni roditelji su je posavetovali da dobro ugosti ovog plemenitog čoveka. To je i uradila. On j bio smešten u zasebnoj kući. Druge noći je on po svaku cenu poželeo da je vidi, ona to ne odbija, ali hram je bio pun ljudi, a on je bio jedan od zvaničnih gostiju hrama. Ona je sačekala da svi zaspe pa je došla sa nekim detetom kako bi prikrila svoje namere. On se obradova i od 12 do 2 noću su bili zajedno, ali nisu mogli otvoreno da razgovaraju. Ona odlazi, a on se rastužio i nije spavao celu noć. Sutra ujutru je nestrpljivo čekao njenog glasnika koji donosi pesmu: Da li si ti došao ili sam ja došla tebi ne znam da li to san ili java da li se desilo u snu ili dok sam bila budna? Čovek je zaplakao od tuge i odlazi u lov. Dok je bio tamo stalno je mislio na susret sa njom i hteo je te iste noći da je vidi nasamo, ali ga je guverner pozvao na gozbu u njegovu čast. Kada je svanulo, žena je na tacni donela pesmu i sake, puno ljudi pa ne mogu nasamo da pričaju: Bio je takav plićak Da mogu da prolazim pešice, A da ne budem mokra. Plićak - plitka veza, ne mogu da produbljuju vezu. Ona piše samo prvi deo pesme, a on joj ugljem piše odgovor: Svakako ćemo se ponovo videti Prelazeći granicu Osaka (igra reči: uzbrdica gde se sreću zaljubljeni) To nagoveštava da će on ponovo doći. Ovde se ne kaže da li su oni zaista bili zajedno, ali se oseća tuga zbog neispunjene ljubavi, zabranjene ljubavi, nemoguće ljubavi, jer ne može dalje da se razvija. Ona se oglušuje o moralnu odredbu da ne sme da se vidi ni sa kim, ali zato ona dovodi dete. 23. poglavlje Čovek i žena se vole još iz detinjstva i uzimaju se, ali pošto su njeni roditelji umrli, oni ih više ne pomažu i ovi nemaju od čega da žive. On nalazi ljubavnicu, žena zna ali ćuti i trpi. Na kraju pobeđuje lepota njene duše i muž joj se vraća. 24. poglavlje Muškarac odlazi u prestonicu da radi, i tri godine od njega nema ni traga ni glasa. Tada žena prihvata ponudu drugog muškarca i baš tada joj se muž vraća. Videvši šta se dešava, on se 42

povlači, želi joj sreću, tada ona shvata da ipak najviše voli svog prvog muža, potrči za njim i kod izvora padne i izdahne. GENĐI MONOGATARI Delo je nastalo početkom IX veka, a autor je dvorska dama Murasaki Šikibu (970. - 1014.). Sastoji se iz 54 poglavlja, teško ih je sve pročitati. Smatra se za savršenu sintezu 作 i 歌 monogatari. Na neki način, kruna žanra monogatari, najsavršeniji oblik ovog žanra. S jedne strane imamo grupu proznih tekstova koji sadrže fantastične priče, 作 monogatari - Taketori monogatari, koji je kraći roman u odnosu na današnje poimanje reči roman. Tako je i sa 歌 monogatari, gde stihovni deo ima veliku težinu za sižejnu strukturu. Ali, Genđi monogatari je obimno delo, sinteza je dve tradicije. Jedna ima momenat fantastike, a sa druge strane delo sadrži i veliki broj vaka pesama. Iako ima mnogo mimetičkih, realističkih momenata, sama priča je ogromna fikcija ali raskošna fikcija. Fiktivnost dela dosta se razlikuje od Taketori. Taketori je fantastična priča - rast devojčice, motiv vraćanja na nebeski svet, a ovde su prostor i vreme potpuno realni. Murasaki Šikibu uključuje vreme i ljude koji je okružuju u njenom dvorskom životu. Realni momenti - život u dvoru. Klan Fuđivara je ključan u dvorskom životu. I njen pesnički dar je nasleđen od familije Fuđivara. Roman o čoveku koji će doživeti niz ljubavnih avantura, koje u stvarnom životu nisu moguće, momenti vezani za snove, magične moći predstavljaju imaginarne, fantastične momente. Šikibu je poreklom iz ugledne familije, ćerka dvorjanina, sjajnog književnika i naučnika Fuđivara Tametokija, a deda Kanesuke je bio poznat kao istaknuti pesnik. Iz te porodice potiče veliki broj naučnika i književnika. Otac ju je, uočivši njen talenat, još od malih nogu učio klasičnu kinesku i japansku poeziju. Neki zapisi kažu da je ocu bilo žao što se ona rodila kao žensko, jer da je bila muškarac imala bi mogućnost da postane veliki naučnik. Imala je nesrećno detinjstvo, rano je izgubila majku. Kako je bila sama pomagala je ocu u poslu, supruga je obično bila ta koja je išla sa mužem. Kada je otac službovao daleko od prestonice u provinciji Niigati na severu Japana, ona je imala 24 godine i otišla je sa ocem da mu pomaže i ostala tamo do svoje 27 godine. To što je dobio službu govori da je bio sjajan književnik, intelektualac ali nije imao toliko visok položaj u dvorskom životu, nije imao veliku političku moć (položaj oca: zurjo - namesnik, vrhovni u lokalnoj upravi). Boravak u tom dalekom hladnom kraju činio je njen život još samotnijim. O njenom privatnom životu se malo zna. U prestonicu se vraća 998. godine da bi se udala za uglednog dvorjanina Fuđivara Nobutaka (brak - čovek dolazi ka ženi). Njen muž je bio sredovečni čovek koji je sa prvom ženom ima sina, Murasakinog vršnjaka. Postoje zapisi kako je on njoj slao pesme i prosio je dok je bila u provinciji, što samo govori o tome da je ona bila poznata po svojoj lepoti i nadarenosti. U prestonici je sama, bez oca bila je još usamljenija. Njen brak, iako srećan, trajao je samo dve godine, jer joj muž umro. Kjoto je zahvatila velika kuga. Iz tog braka rodila se ćerka koja će postati veoma poznata pesnikinja. Posle smrti muža posvećuje se književnosti, vrhunski ljubavni roman Genđi monogatari je nastajao u samoći. Već u to vreme njeno ime je bilo veoma poštovano. 1005. godine, na poziv carice Ćugu Šoši Akiko, Murasaki prelazi u dvor, postaje dvorska dama koja se bavi književnošću. Ne samo što je bila spisateljica, već je bila i intelektualna sagovornica carici, a na dvoru je imala već i svoju obrazovanu kvalitetnu čitalačku publiku, na licu mesta je mogla da vidi reakcije, tako je nastajao književni salon. Sekan sistem ili namesništvo: obuhvata mesto regenta (sešo) i mesto glavnog savetnika (kampaku). Prvobitna uloga regenta bila je da se bavi poslovima države u doba maloletništva cara, dok je uloga savetnika bila da mu pomaže i nakon sticanja punolectva. Car je marioneta, dok suština poslovanja pripada regentu koji je moćan čovek. Kada je uspostavljen sistem 43

aristokratije, aristokrate nude svoje ćerke u dvor, kao dvorske dame, ako uspeju da udaju ćerku za princa i ona dobije muško dete, onda tast može postati regent, koji će imati više političke moći od samog cara. Tako se formirao klan Fuđivara koji je neprekidno učvršćivao veze sa carskom porodicom ('Ako nisi iz klana Fuđivara, nisi čovek'). Naravno, ćerke su morale biti ne samo lepe već i vaspitane, obrazovane, a komuniciralo se vaka poezijom. Na dvoru su se skupljale najbolje spisateljice koje su vaspitavale ćerke stvarajući ženski književni salon. Svaka carica se trudila da formira kod sebe književni salon. Ćugu Šoši Akiko takođe, u čijem je književnom salonu Murasaki Šikibu bila ključna osoba. Književnost se razvijala pretežno u ženskom književnom salonu. U toj službi ostaje do 1013. godine. Nakon završetka službovanja je umrla. Sei Šonagon je bila kod carice Teiši Sadako, one su bile rivalke. Genđi ima dosta dinamičnu strukturu. Nastajao je poglavlje po poglavlje, prateći čitalačku reakciju na dvoru. Dok je poslednje poglavlje bilo završeno, prethodna poglavlja su imala po nekoliko prepiski. Sadrži 54 poglavlja, prema likovima delo se deli na dva dela, a formalno gledano po tematici delo ima tri dela/toma. Što se obima romana tiče, može se reći da je prvi takav roman u svetu. Prati život glavnog junaka Princa Hikaru Genđija od samog rođenja pa do smrti. Prvi i drugi deo romana čine jednu celinu, a treći zasebnu. Glavni lik prvog i drugog dela je Princ Hikaru Genđi. Prvi deo prati radnju od samog rođenja pa do vrhunca u karijeri, drugi od opadanja moći do nagoveštaja smrti, a treći priča o njegovim potomcima. Kaoru (prijatan prirodni miris) je njegovo zvanično dete, odnosno dete rođeno iz veze njegove zvanične žene i njenog ljubavnika. Niou Nomija (prijatan veštački miris) nije njegov direktni potomak. Stalno takmičenje i rivalstvo sa Kaorom. Samim njihovim imenima književnica je nagovestila njihove suprotnosti. 1. deo, 1-33 poglavlja - Glavni lik je princ Hikaru Genđi. Prvi deo prati Genđija od rođenja pa sve do njegove mladosti. Car Kiricubo (ime dobio po drvetu) je imao nekoliko carica, ali je jako voleo ženu neplemenitog roda Kiricubo no Koi (nema ime, jer nije plemenitog roda) sa kojom dobija prvo muško prekrasno dete. Ostale žene su bile jako ljubomorne i mrzele i nju i dete, jer sa detetom, ona bi mogla da postane carica (suprotnost: bogactvo siromaštvo, moć nemoć, ljubav formalnost), a dete carev naslednik. Majka se razbolela i umrla. Zbog ljubomore drugih žena, da mu se ne bi desilo neko zlo, sinu daje prezime Genđi i ne uvršćuje ga u prestolonaslednike. Tako da ovaj postaje visokorangirani dvorjanin. Genđi, je osećajan mladić, lep i spolja i duhovno. Kroz život će imati niz ljubavnih iskustava, a prvo takvo je već u ranom detinjstvu. Otac se ponovo ženi mladom, osećajnom, divnom ženom, Fuđicubo, koja je ličila na Genđijevu majku. Hikaru postaje punoletan sa 12 godina i car ga ženi ćerkom ministra Aoi no Ue (drvo mandarine, Ue je honorifični sufiks za dvorsku damu, a ime simbolizuje unutarnji svet). Iako se oženio prelepom ženom, ne voli je. Njegova duša je bliža novoj očevoj dami Fuđicubo, naziv cveta glicinije, fuđi simbol nežne senzualnosti, koja je jako slična njegovoj majci i nije plemenitog roda. Genđi se u nju zaljubljuje. Ta žena ga u početku odbija, ali zbog njegove upornosti i ona se zaljubljuje. U vreme dok ga još odbijala, Fuđicubo predlaže da se Genđi upozna sa njenom malom nećakom devojčicom Murasaki no Ue. Motiv zabranjene ljubavi - car ne zna da se sin zaljubio u novu suprugu, otac i sin su u kobnom ljubavnom sukobu. Sledeće što će se desiti: Genđi, videvši da ne može da ostvari ljubavnu vezu sa Fuđicubo, prvom ljubavi, počinje da se viđa sa Murasaki no Ue - važan motiv! On je usvaja, zvanično se ženi sa namerom da od nje napravi idealnu ženu. Paralelno: sistem poligamije i zabranjena ljubav, kao tema, Genđi se iskreno zaljubljuje u očevu ženu Fuđicubo, ali on ne odustaje ni od usvajanja devojke koja podseća na njegovu majku. Fuđicubo, na kraju, prihvata Genđijevu ljubav. Oni se viđaju tajno i iz te veze se rađa muško dete. Car se obradovao, jer to dete ličilo na njega, čak ni ne sumnja da to nije njegov sin. Genđi i 44

Fuđicubo su se veoma pokajali jer je to veliki greh i njih dvoje počinju da razmišljaju o zamonašenju. Tema 1. dela: zabranjena ljubav. Ali, kada je ljubav u pitanju, obično se ne možemo kontrolisati, ako je ljubav iskrena, čovek krši i moralne obaveze prema društvu. Ne možemo govoriti o krivici. Ljubavno osećanje ima protivrečnosti. S jedne strane imamo dubinsko osećanje ljubavi a s druge, kobni sticaj okolnosti zbog zabrane. Uprkos teškoćama i preprekama, oni ipak ostvaruju vezu, ali nema radosti već tuge. Roman prati razvoj njegove ličnosti, ali nas i uči šta je ljubav. Princ Genđi je prema svima prefinjen, pažljiv, kroz njegov lik možemo da vidimo čitavu lepezu ljubavi i osećanja, od radosti do tuge. Time autorka iznosi svoje viđenje/filozofiju ljubavi. Kada je Genđi napunio 17 godina, njegov šurak Tono Ćuđo jedne kišne noći počinje da govori o svojim ljubavnim iskustvima. «Često postoji osećajna žena među neplemenitim ženama». Ovde je dato i autorkino viđenje ljubavi. Ćuđo provodi noć sa mladom udovicom Ucusemi (čaura cvrčka) u ne baš plemenitom kraju. Samo njeno ime nagoveštava nesrećnu sudbinu jedne žene. On je opet hteo da je vidi, ali ona ga odbija, jer je on plemenitog roda. Društveni status ovde nema moć. Genđi odlazi kod svoje dadilje koja je bolesna i u oronuloj kući pronalazi devojku Jugao (večernje lice, ali i cvet ladolež). Cvet koji cveta samo jednu noć (cvetovi traju samo sedam sati), što govori o njenoj posebnosti, krhkosti i njenom tužnom kratkotrajnom životu. Šikibu koristi književni postupak imenovanja - ime svakog lika ima simboliku. Odveo ju je u jedan oronuli šintoistički hram da joj izjavi ljubav, ali kada je došla noć, u hram dolazi zao ženski duh i usmrti je. Nedužna Jugao umire u njegovom naručju. Ključan motiv, nekoliko puta se ponavlja u knjizi - saznaje se da je zli duh izašao iz jedne druge Genđijeve ljubavnice visokog porekla (Rokuđo no Mijasu dokoro) koja je osetila Genđijevu ljubav prema Jugao, naljutila se i od ljubomore njen duh izlazi i usmrćuje Jugao - narodno verovanje: kotodama šinko - ako je prejako osećanje u pitanju, onda se ono odvaja od tela u vidu duha i taj duh ide negde bez naše volje. Iako je Jugao sporedni ženski lik, ta epizoda mnogo govori: kakav je ideal ženskog bića (kroz razgovor šuraka i Genđija), motiv zlog duha - autorka ne prikazuje samo lepu, suptilnu stranu već i tamnu stranu našeg ljubavnog osećanja, samo zlo našeg postojanja. Rokuđo no Mijasu dokoro nije planirala, nameravala da usmrti devojku, ali je njeno osećanje bilo snažno mržnja, i nije mogla da ga savlada (slično kao na početku priče Genđi i Fuđicugo). Kroz ljubavne priče autorka prikazuje suštinu našeg postojanja, našu lepotu, ali i zlo. Ta devojka bila ona o kojoj je šurak govorio. Tako Genđi saznaje da onaj strasni, radosni život koji ima brzi kraj. Kraj 1.toma: Genđijev otac umire i to dete postaje car i tada saznaje da je u stvari Genđi njegov pravi otac. Dete nudi svoj položaj Hikaru, ali ovaj odbija, jer želi da sačuva tajnu. Sin mu omogućava da se vrati na dvor i Genđi, po povratku u prestonicu, dobija izmišljeni položaj, koji ne postoji u istoriji, neka vrsta cara. Sazidaće četiri palate proleće, leto jesen i zima, i u svaku palatu postavlja po jednu ženu. Tako se 1. deo završava povratkom glavnog junaka u dvor. Već u to vreme, Murasaki no Ue je postala najvažnija žena u njegovom životu (prva) i najodanija savetnica u dvorskom životu. U 1. delu ima i tuge i straha i tamne strane života, ali se završava vrhuncem njegovog života - četiri palate. Posle toga roman prati druge oblike njegovog iskustva i njegova duhovna lutanja, ružne žene, starice. 2. tom - Sadrži gorku, oporu stranu života. Životna snaga Hikaru opada. Ovde ima 40 godina i ponovo želi da uzme jednu mladu devojku za ženu (isto kao sto je bilo i sa Murasaki no ue) paralelni motiv. Ali uviđa da ona nije toliko osećajna, duhovno ga ne ispunjava. I ne samo to, sada se šurakov sin udvara toj devojci i kako je on mlađi, devojka se u njega zaljubljuje mimo Hikaru. I inače, Hikaru je kroz roman uvek uspevao da osvoji devojke iz prve, a sada se prvi put 45

dešava da njemu neko preotme devojku. Murasaki no ue se jako rastužila što je Hikaru doveo novu devojku, jer je to podseća na njenu mladost i početak njenog ljubavnog života. Murasaki uviđa Genđijevu ispraznost, bila mu je sve vreme odana a on tako. Kraj 2. dela: Murasaki no ue se razboljeva i umire zbog svega ovog i autorka nagoveštava i kraj Genđijevog života - metaforično govori da on napušta ovozemaljski svet. Jednog dana odlazi na planinu Kitajama zbog molitve Budi radi zdravlja i tu nalazi prekrasnu devojčicu - ženski lik koji podseća na očevu bivšu ženu (Genđijevu majku). A ta devojčica je u stvari bila rođaka očeve nove žene. Ime joj je bilo Murasaki (ljubičasta - plemenita, suptilna ali i senzualna boja). On usvaja tu devojčicu da bi je vaspitavao i sa punolectvom oženio. Po povratku otkriva svoja osećanja očevoj ženi i ona pristaje da provodi vreme sa njim, zatrudni i rodiće dečaka koji će postati car Reizei (hladan izvor). Oboje shvataju veličinu svog grešnog čina, ali otac je bio srećan, jer dete liči na njega (a kako i ne bi kad mu je unuk). Dete postaje ministar, a Genđi njegov regent. Sada se zaljubljuje u Oborozukio no Kimi (zamagljena mesečina), ćerkom uglednog ministra. Odlučeno je bilo da ona ide kao dvorska dama cara Suzoku. Pošto se otkrila njihova ljubav ona nije mogla da se uda za cara. To je naljutilo ministra. Genđi razmišlja da se zamonaši kako bi izbegao sukob. Ali i dalje juri Fuđicubo koja ga odbija, jer želi da osigura budnost svog sina. Da bi imala savezništvo sa Genđijem, ona se zamonašila pre njega. To je primoralo da Genđija da se osvesti da je regent, oslonac njihovom detetu. Zbog veze sa Oborozukio no Kimi on je prognan i povlači se u provinciju Suma. Svu svoju imovinu ostavlja ženi Murasaki, rastanak je bio vrlo tužan. U Sumi nailazi na prekrasnu ćerku sveštenika koji ga je sakrio - Akaši no Kimi. Ćerka je zatrudnela. Pre nego što je došao sreće oca koji mu je rekao da se skloni kod Akašija. Ponovo sanja oca koji mu kaže da se vrati u prestonicu, jer ga čeka visoki položaj. San je jedan od najvažnijih delova romana. Kiricuboa je na prestolu nasledio Suzaku, a njega Reizei, a Genđi kao njegov regent postaje drugi ministar. Aoi no ue je jednog dana spremala kočije i dolazi Genđijeva ljubavnica Rokuđo no Mijasu dokoro, i Aoi joj je rekla da pomeri kočije, što je za ovu bilo poniženje i to ju je naljutilo. Radi osvete ljubavnica se pretvara u duha i ubija Aoi no ue. Car Suzaku (Genjđijev brat po ocu) povlači se i odlučuje da se zamonaši (to je označavalo paralelno upravljanje, slobodniju vlast) Genđi preuzima neke njegove dužnosti. Prilikom zamonašenja zamolio je Genđija da pod svoje okrilje uzme njegovu ćerku Onna san no Mija (14), koja je još uvek bila dete. Tako počinje drugi deo. Junak sada ima 40 godina i umesto da se raduje mladoj ženi, on je tužan zbog njene detinjatosti i oseća da mu nešto nedostaje. Priseća se trenutaka provedenih sa Murasaki. Ona je takođe razočarana i vraća se mislima u prošlost kada je bila mlada i razmišlja o svom životu posvećenom Genđiju. Kašivagi (šurakov sin) potajno je jako voleo devojčicu još pre njenog dolaska na dvor. I ona se zaljubljuje u njega. Igrajući se loptom od jelenske kože Kašivagi ju je primetio kroz zastore. Pošto se Murasaki u međuvremenu razbolela Genđi odlazi kod nje. Kašivagi dolazi u devojčine odaje i ona zatrudni. Genđi je posumnjao i pretražio njenu sobu i našao pismo. Razljutio se, a onda se setio svoje ljubavi prema maćehi. Uplašio se mogućih posledica i počeo da pati. Iz te grešne veze rođen je Kaoru. Shvativši svoju grešnost princeza se zamonašila. Kašivagi se po završetku njihove veze uplašio, teško razboleo i umro u agoniji. Drugi deo se završava smrću bolesne Murasaki. Ona je tražila dozvolu od Genđija da se zamonaši, ali joj on to nije dozvolio, jer ne bi mogao više da je posećuje. U jesen ona umire. On razmišlja o svom životu, sada ima sve, a tužan je zbog gubitka prekrasne žene koju je voleo, a to tek sada shvatio. Od tuge nije mogao da se zamonaši, ali ponovo počinje pripreme za to. Spalio je sva njena pisma. Opis smrti je veoma važan jer daje autorkino razmišljanje o životu. O smrti se ne govori, nego se ona samo nagoveštava u jednoj pesmi: on prelazi u drugi svet, oblaci se razilaze i život prelazi na drugu 46

stranu. Važan motiv 2. toma: želja za zamonašenjem. Jer vidi mnoge grehe, Hikaru razmišlja o zamonašenju. Kraj drugog dela. 3.tom - O dvoru, Genđijevim potomcima i njegovom sinu, vreme posle smrti glavnog junaka princa Hikaru. Književni postupak imenovanja: Princ Kaoru i Princ Niou Nomija - oba imena se donose na miris. Kaoru je miris zelenog mladog lišća, a Niou mirišljavog štapića. Svi likovi u ovom delu, kao i nazivi poglavlja su veoma poetični. Ovde, nijedan lik neće biti savršen kao muškarac, Genđi se u prvom i drugom tomu predstavlja kao idealan muški lik, ljubavnik dok je Kaoru introvertan, povučen, ima filozofsku dubinu, spontanu, prirodnu lepotu i ima potajnu želju da se zamonaši, a Niou ekstrovertan, ali ne poseduje duhovnu dubinu, ima suptilnu, veštačku lepotu i ima potrebu da se takmiči sa Kaoru. Autorka namerno uvodi dva lika istih godina starosti ali što se osobina tiče, ta dva lika su u komplementarnoj vezi, jedan drugog dopunjuju, i tek su zajedno savršeni dok je Genđi sam savršen. Obojica će se iskreno zaljubiti u Ukifune (plutajući čamac), što govori o njenoj tragičnoj sudbini. Kako ne može da se opredeli, ona se baca u vodu. Sveštenici je spašavaju i ona odlučuje da se zamonaši. Jedan lik šalje glasnika njenog brata da se vrati u život ali ona to odbija. Kraj trećeg toma. Niou je treći sin cara Kinđoa, a majka mu je bila Akaši Ćugo, nekadašnja Genđijeva dragana koja se udala za Kinđoa (može se zaključiti da su očevi Nioua i Kaorua bili prevareni). Obojica su pametni i lepi. Kaoru kao da sa sobom nosi neku tamnu senku, stalno je usamljen i ima potajnu želju da se zamonaši. Niou je veoma ekstravertna osoba i ima potrebu da se takmiči sa Kaoru. Haći no Mija je Genđijeva sestra po ocu i veoma je nesrećna žena. Živela je u jednom zaseoku Kjotoa povučeno sa dve ćerke. Kada je Karou saznao istinu o svom rođenju odlazi u Uđi (puno budističkih hramova). Tu se vidi njegova čežnja za Budinim učenjem. Kroz kapiju vidi dve prelepe devojke. Starija Okimi mu je bila privlačnija. Sa njom se dopisuje i tako je upoznaje. Kada je za to čuo Niou i on je poželeo. Ubrzo se tetka razbolela i umrla u budističkom hramu poverivši ćerke Karou. On prosi Okimi, ali ona ga odbija i nudi mu mlađu sestru. On ne želi mlađu pa je prepušta Niou. Kako je Niou bio carsko dete, nije često mogao da odsustvuje sa dvora, pa nije dovoljno posećivao svoju ženu. Starija se zbog nesrećne sudbine razbolela i umrla. Na samrti je bio prisutan Karou, jako se rastužio i da se uteši približava se mlađoj sestri koja je već trudna sa Niouom. Ona njemu priča o nihovoj divnoj sestri po ocu Ukifune (plutajući čamac). Samo ime nagoveštava njenu krhku sudbinu. Veoma liči na pokojnu Okimi. Karou je uzima za ženu i gradi joj palatu u Uđi, a to opet nagoveštava nesreću, jer je to sveto mesto. Naravno, Niou posećuje Ukifune. Prerušava se u Kaoru i provodi noć sa njim. Kada je ona shvatila prevaru, shvatila je i Niouovu strastvenost, pa su nastavili da se viđaju. Kaoru je to saznao, a Ukifune je bila u nedoumici i odlučila da se baci u reku (čest motiv u japanskoj književnosti). Spasio ju je jedan budistički sveštenik, a Kaoru se rastužio misleći da je mrtva. Ona se zamonašuje shvativši krhkost života u budističkom hramu, a kada je Kaoru saznao da je živa, kao glasnika šalje njenog rođenog brata sa pismom. Ona nije htela ni da vidi brata niti da odgovori na pismo (ponavljanje motiva - rađanje deteta iz grešne veze). Kraj 3 dela. Preko 3000 likova, četiri dinastije, period od 74 godine zbivanja na dvoru. Opis unutarnjeg sveta, psihološke elemente autorka vrlo vešto, pažljivo uključuje u roman, vrši se karakterizacija veoma precizno. Opis prirode i događanja čini jedinstvenu celinu. Prvi put veoma precizan dubinski opis unutarnjeg sveta. Ni jedan lik nema pojednostavljenu osobinu, veoma je složen, karakterizacija na slojevit način. U 2. delu nigde nema glagola umreti, preminuti, samo jedna pesma. Rastavljanje oblaka je oličenje unutarnjeg sveta glavnog junaka, smireno napuštanje ovog sveta. Na formalnom planu: rečenice su veoma dugačke. Sintaksa je veoma tesno vezana za sadržinu. Često u toku jedne rečenice se menjaju subjekti i to otežava razumevanje teksta. Sa takvom rečenicom autorka veoma zaoštreno motri i opisuje psihološka stanja likova. Tema prvog i 47

drugog je dela duboka, zabranjena ljubav, problem ljubavi i problem našeg prolaznog postojanja, da li se zamonašiti ili izvršiti samoubistvo. Iako je je ovde reč o telesnoj ljubavi, telesno je čvrsto vezano za metafizičko. 3. deo motiv, najmanja jedinica sižejnog toka, motivi se ponavljaju grešna veza i rođenje deteta, neverstvo, onaj ko izneveri biva izneveren. Ponavljanjem motiva sa varijacijama učvršćuje se tematika i sižejni tok romana. Lajt motiv, kompoziciona motivacija -snovi nagoveštavaju uspeh u Genđijevom životu, pa čitaoci mogu da naslute šta će se desiti. Najviše se javlja pridev avare. A prvi ko je to uočio bio je Motori Norinaga iz Edo perioda. Danas avare označava nešto jadno zbog nedostatka duhovnog, a onda to je lepo snažno doživljeno koje se ne može pojmovno izraziti, nepojmivo lepo. Najčešće se odnosi na lepotu, ali i na tugu. Avare je jedan od najvažnijih termina vezanih za poimanje lepote u Heian bungaku. Posledica prejake ljubavi, težnja ka nematerijalnom svetu je zamonašenje. Zato je avare jako važno, telesnost vodi ka svetu bez reči. Autorka se vešto koristi intertekstualnošću - literatura drevne kineske poezije i japanske poezije. Na osnovu svog obrazovanja uključuje poecke slike iz drugih tekstova koje daju slojevitost. Genđi monogatari je u pravom smislu početak japanskog romana. Posle njega pisaće se veliki broj srodnih dela, ali ona ni po kvalitetu ni po količini nisu mogla da nadmaše ovo delo. Genđi je nastao na osnovu fikcije. Zašto se baš tada javio? Krajem Heian perioda javlja se rekiši monogatari. Kako vlast prelazi sa aristokrata na vojsku, vojskovođe dobijaju na značaju. Društveni sistem je poljuljan. Prirodno je da se pišu memoarski romani. Prvi takav je bio Eiga monogatari (1030. godine, a drugi 1092.). Predstavlja početak istorijskog romana. Oni se bave istorijskim činjenicama. Za razliku od zvaničnih istorijskih zapisa ovi romani su napisani koristeći kanu i imaju izvesni sižejni tok. Potreba da se piše o zlatnim vremenima koja su prošla. Prvi deo sadrži 30 tomova, a drugi 10, prati hronološki period od 837. i vladavine cara Uda, pa do vladavine cara Horikau 1092. godine. Zabeleženo je sa stanovišta aristokratije, a naglasak se stavlja na zlatno doba na dvoru. Nije objektivan prikaz istorije Japana. Cilj je bio pohvala klanu Fuđivara. Autor i dela je peskinja Akazome Emon, dvorska dama koja je služila supruzi Mićinage, zato se smatra da je ona pisala. Autor drugog dela se ne može ni naslutiti. Veliko ogledalo Autor je nepoznat ali se veruje da je nastalo do početka XII veka, uključuje period od 850. do 1025. godine. Ne izlaže se hronološki nego po junacima. Naglasak na zlatno doba regenta Mićinage. Ovde autor rasvetljava poreklo moći klana Fuđivara. Ima kritički duh prema istorijskim činjenicama za razliku od prethodnog. Ima određenu dramsku strukturu. Javljaju se dva starca mudraca i jedan mladi samuraj i govore publici o tim istorijskim činjenicama (starostmladost). Oni su ubačeni kako bi se obezbedila objektivnost iskaza. Zbog ritmičnosti, kratkih rečenica smatra se da je autor obrazovani muškarac. NIKKI BUNGAKI Književni dnevnik se prvobitno vodio kao zvanični zapis o dvoru koristeći kineski jezik, dvorjani-muškarci su ih vodili. Zapisi pragmacke svrhe (praktičnog karaktera), beleženje važnih događaja (gosti na dvoru, datumi održavanja proslava, sahrana), ne uvode se lična osećanja, lični doživljaji. Vođeni su sa jasnim službenim zadatkom. U Heian periodu je pronađeno kana pismo, kojim su se koristile žene, dvorske dame. Ono se razvijalo kao sredstvo za pisanje književnih dela, a ne zvaničnih zapisa. Sredinom Heian perioda javlja se prvi dnevnik književnog karaktera koji se oslobađa tih zvaničnih funkcija. Piše se hiraganom. I takav dnevnik je TOSA NIKI koji je 935. napisao Ki no Curajuki, aristokrata i izvrsni pesnik vaka poezije, poslat po službi na ostrvo Tosa. Ima nekoliko važnih momenata, Ki no Curajuki je plemić muškarac, ali je ovo delo napisano hiraganom, što se smatralo ženskim pismom, kao dnevničko delo ono je ličnog 48

karaktera, nije vezano za službu. Govori o intimnom, duboko doživljenom. Iako su u dnevniku zapisane činjenice, događaji iz realnog života, delo je u celini fikcija - kjokosei. Ta fikcija proizilazi iz onoga što autorka ne piše. Dnevnik se bavi fikcijom. Kompozicijom se od istinitih motiva postiže fiktivnost. Velika fiktivnost na samom početku gde kaže: dnevnik koji pišu muškarci bih ja kao žena želela da napišem. To je programska rečenica pošto najavljuje nameru pisca. On nije gradio karijeru na dvoru, često je bio van (znači da nije bio toliko cenjen). Guverner Tose. Po završetku se vraća u prestonicu. Dnevnik obuhvata relativno kratak vremenski period, prati 55 dana od Nove godine pa do proleća, glavna junakinja se sa porodicom vraća iz mesta službovanja do prestonice, brodom. Lajt motiv - tuga za gubitkom novorođenog deteta. Ima elemente putopisa jer se smenjuju geografski krajevi, putovanje brodom. Strah od puta, ali i isčekivanje i radost zbog povratka. Ki no Curajuki govori kao žena - velika fikcija, predstavlja se kao supruga visokog dvorjanina. Fikcija: Istoričari smatraju da je pisac tada imao oko 60-tak godina i da nije mogao da ima tako malo dete, pa je motiv deteta verovatno fiktivan - tuga za izgubljenom mladošću. Ukupno ima 12,500 znakova, a od toga kineski karakteri se pojavljuju samo 65 puta, i to samo 34 vrste ideograma. Jedna je od najranijih knjiga napisanih koristeći samo hiraganu. Ovaj dnevnik može na neki način da se čita kao putopis, ima tri dela: 1. od polaska iz Tose do Kjota brodom do Nove godine. Opisuje zaliv sa mirnim talasima. Govori o službenicima koji su im pomagali, o novom namesniku. 2. od 2. januara do 5. februara, bračni par se brodom vraća prema Kjotu. More je uzburkano, pojavljuju se i kapetan i svi putnici. Autor se koristi postupkom suprotnosti. S jedne strane kapetan, a sa druge nemoćni putnici na burnom moru. Javljaju se i gusari koji plaše putnike, gusari su ljudski faktor, a uzburkano more prirodni. 3. od 6. februara narednih 16 dana. Brod ulazi u kanal. Putnici nemaju više čega da se plaše. Bliži se kraj puta, i na kraju opisuje prizor svoje kuće u kojoj su pre živeli. Na kraju ima blaga optužba prema komšijama koji su čuvali kuću i prema gradskim ljudima i tako se završava. Kroz 1. i 2. deo opisuju se predeli ali i seoski ljudi. Autor beleži dijalekacki govor ljudi iz provincije što je značajno, jer je to bilo retkost za to vreme, a na kraju reč je o gradskom stanovništvu (suprotnost). Prednost daje prirodnim, iskrenim ljudima iz provincije. Lajt motiv kompoziciona motivacija je ponavljanje jednog motiva uz varijaciju i tako se gradi čutava mreža kompozicije. Zašto je Curajuki morao da se predstavi kao žena? Onna de - žensko pismo (hiragana), otoko de - muško pismo (ideogrami), to je bila konvencija. Kada je uspostavljen sistem aristokratije svaki se aristokrata trudio da žensku decu, ćerke, uda za princa kako bi imao političku moć i tako se stvara klan Fuđivara. Naravno, ćerke su morale biti ne samo lepe već i vaspitane, obrazovane, komuniciralo se vaka poezijom. Na dvoru su se skupljale najbolje spisateljice koje su vaspitavale ćerke stvarajući ženski književni salon. Književnost se razvijala pretežno u ženskom književnom salonu. I žene i muškarci su vaka poeziju pisali hiraganom, ali muškarci je nisu koristili za duži tekst, to je bilo izvan konvencije. Zato je i Ki no Curajuki morao da se predstavi lažno, kao žena. Tosa Niki je kraći dnevnik od Kagero Niki. Završava se pesmom: Da je to ono naše dete zasadili su bor koji je bio mali kada su krenuli Živelo 1000 godina na put, a on je sada porastao. Inače, bor je Kao ovaj bor, metafora za dugovečnost. Nismo morali da se Tako tužno rastanemo Postupci: suprotnost, kompoziciona motivacija. Oseća se U onoj dalekoj zemlji. celina dnevnika. Suprotnosti - večno, prirodno, bor - izgubljeno dete, ograničen ljudski život, radost zbog povratka i tuga što dete nije sa njima. Čest motiv u književnosti je i prekrštanje. Starac koji se prikazuje 49

kao odojče, ili čovek koji se javlja kao devojčica. «Ima puno nezaboravnih i žalosnih stvari, ali nemogu sve da zapišem. Ima puno stvari za kojima večno žalim i koje bih zaboravila. Pa svejedno, ovaj svežanj hartije hoću što pre da pocepam da bih ga uništila.» Ovom rečenicom potcenjuje se sadržaj svega napisanog. Ali kao da se istovremeno ističe da je ono što je napisano nezaboravno. KAGERO NIKI Jedan od najpotpunijih književnih dnevnika. Nastao je 974. godine, a autorka je poznata pod pseudonimom majka Fuđivara no Mićicuna. Obdarena književnica. Smatra se je umrla 995. godine. Iz aristokracke porodice nižeg ranga, klase zurjo lokalnih gospodara. Otac joj je bio Tomojasu Fuđivara. Čuvena pesnikinja. Sa 18 udala se za moćnog aristokratu Kaneie Fuđivaru (istorijska ličnost) i nakon godinu dana dobili su Mićicuna. Ali više dece nisu imali, što znači da su se udaljili (kajoikon - poligamija). Njena udaja značajna za njenu porodicu, ali kako ona nije bila prva dama, njen ponos je bio povređen. Važno je bilo da žena uđe u čitalački krug na dvoru, ali ona nikada nije ušla. Ovo delo je napisano u ogromnoj samoći, bez kruga čitalaca. Kompozicija je trodelna (sadrži tri toma) i ima jasne teme. Temacki obuhvata dugi vremenski period, 21 godišnji bračni život (rano leto, 954.-974.). Kagero Niki, Dnevnik zlatooka (vrsta insekta) - kratkoća, krhkost, prolaznost, nepostojanost našeg života. Ali homonimijom znači i jara - fatamorgana, nešto vrlo kratko, nestvarno. Uzaludno i nedostižno u životu. Temacki gledano 1. deo - govori o nezadovoljstvu, tuzi jer je muž retko posećuje, o ljubomori i sumnji, njenoj nesrećnoj sudbini, nesrećno lično osećanje. Jednog dana muž kaže da ne može da prenoći, jer ima nekog posla i ona šalje sluškinju da ga prati i saznaje da on pohađa jednu neuglednu damu iz siromašne četvrti, što ju je povredilo. U tom delu su dijaloške pesme. Posle 2-3 dana, muž se u svitanje vraća, kuca na vrata, a ona uvređena ne otvara. Šalje mu pesmu: Zar ne znaš (uz pesmu šalje i uvele hrizanteme kao simbol Koliko je duga i teška noć ljubavi koja se gasi) Kada moram sama da je provodim Žaleći za tvojim dolaskom I tugujući što te nema Njegov odgovor: Ti si u pravu Zimska noć teško svane Pogotovo je teška Kad ti nisi htela vrata da otvoriš U 1. tomu ima i srećnih događaja. 2. deo - govori o sinu jedincu i zbog toga što je zapostavljena od muža, njena ljubav se usmerava prema sinu. pojačano osećanje nezadovoljstva i tuge; opsesivna tema neverstva muža i njena agonija, tuga i optužba. Povremeno se pojavljuje njegova ljubavnica kao kompoziciona motivacija. Taj tom je najmučniji. Jednog dana razmišlja da je bolje da se zamonaši ili ubije, ali ne može zbog sina jedinca, treba ga izvesti na pravi put. Detetu kaže da bi htela da proba da se odrekne ovog sveta kao monahinja. A dete iako ne razume život zaplakalo je: majko ako budete monahinja, ja ću biti monah, što da živim kad ovaj život nema smisla. Ona je pokušala da ga smiri rekavši da ako bude monah ne može da ponese svog jastreba. Na to je dete tiho ustalo i pustilo jastreba. Kada su sluškinje to videle, zaplakale su a nju je to još više rastužilo.

50

3. deo - oslobađa se prvobitne opsesivne teme, novi motiv - uključuju se novi likovi - usvajanje devojčice. Kanaie je imao vanbračnu ćerku i on predlaže da je usvoje. Razlozi - u aristokrackim kućama žensko dete se jako ceni, sa sinom nema napredovanja u službi, ali udajom ćerke postiže se politička moć na dvoru. Oni usvajaju dete i autorka se miri, prihvata svoju sudbinu i usmerava ljubav prema toj lepoj, pametnoj devojci. 1. motiv - podseća je na sopstvenu mladost, 2. motiv sazrevanje sina i njegovo zaljubljivanje. Kad se zaljubio, majka nudi da ona piše ljubavnu pesmu za njega - potpuno se identifikuje sa sinom. To govori o vrlo neobičnom odnosu između njih (u drugom tomu paralelno sa nezadovoljstvom ona govori o svom sinu). Tosa i Kagero Niki - poređenje Tosa obuhvata dosta kraći vremenski period, može da se čita kao putopis, opis neobičnih predela iz provincije je veoma verno prenesen, a Kagero se smatra vrhuncem ovog žanra. To je daleko snažnije i važnije delo jer autorka po prvi put sasvim jasno uvodi svoje teme, jasno ih uređuje, bira. Tim postupkom eliminisanja kristalizuje temu. Tema je lirsko ispovedanje ličnog osećanja. Uprkos zvaničnom sistemu imala je potrebu da izrazi dubinska osećanja. Po njenom mišljenju ono o čemu nije pisala udaljava dnevnik od teme (Nagasaki). Ne bavi se toliko osećajem tuge, miri se sa sudbinom. Jednog dana muž je moli da usvoje devojčicu, njegovo vanbračno dete i ona prihvata. Ona će se zaista brinuti o njoj. Čas govori o njoj čas o sinu. Ima puno mladih prosaca koji dolaze po devojku, kao i ljubavnih jada njenog sina. Pisala je ljubavna pisma umesto sina. Identifikuje svoju mladost sa ovim novim likovima. Ima dosta biografskih momenata. Autorka unosi temetičnost u delo i tako dnevnik dobija književnu osobinu. Po tematici koju je odabrala ona eliminiše (ne piše) druge stvari koje narušavaju tematičku doslednost. Nije imala opravdan razlog za ljutnju, a ipak eliminiše sve srećno u braku. Važan je postupak introspekcije posmatranje i uranjanje u sopstveni unutrašnji svet, po prvi put u japanskoj književnosti, izjednačavanje autora i junaka. Od tada počinje da se radi na unutrašnjem svetu u japanskoj književnosti. Lepota nevidljivog, nedostižnog, prolaznog. Kanšo - introspekcija, dubinsko posmatranje samog sebe, unutarnjeg sveta. U japanskoj književnosti i danas postoji ova težnja (samoposmatranje, Nacume Soseki "Duša"). Osvetljavanje zatvorenog unutarnjeg sveta. Ta tendencija potiče od ovog dnevnika i zato je Kagero Niki važan. U ovom delu data je najpotpunija slika unutarnjeg sveta jedne žene. ZUIHICU Pratiti pero, vođeni perom - bukvalni prevod, slobodno pisanje - kako me duša vodi. Ova književnost se rađa u Heian periodu, ali je njena geneza u vezi sa pojavom književnih dnevnika. Uspostavlja se lirsko ja. Svesno se upotrebljava prvo lice jednine. Sve lično doživljeno kod samog autora se unosi u tekst. Lirsko ja je blisko samom autoru. Zajedničko sa dnevnikom lirsko ja. Što se tiče tematike primećujemo težnju ka subjektivnosti. Težnja ka introspekciji. Razlika - dnevnik ima jasan vremenski okvir i priča teče hronološki. Esejistička književnost je oslobođena vremenskog okvira. MAKURA NO SOŠI Nastalo je 1001. godine, a autorka je dvorska dama Sei Šonagon kod carice Teiši (Sadako). Dobila je vrlo ugledne papire od carice na poklon uz molbu da napiše nešto da bi razonodila caricu. Kako su papiri dragocenost, to je za nju bila velika čast. Autorka je već u samom početku imala očekivani čitalački krug, pošto se delo čita na dvoru, ona neće pisati o najdubljoj intimi kao što je to slučaj sa dnevnikom. Sadrži oko 300 tekstova, eseja. Svaki esej je samostalan, zatvoren 51

tekst, vrlo slobodno napisan i na formalnoj i na sadržinskoj ravni. Tekstovi su različite dužine, pisala je od prilike do prilike. Delo je jako važno jer prikazuje novo poimanje lepog. Vrste tekstova: 1. niki teki dnevnički tekstovi - beleži svoje iskustvo, doživljaje u službi na dvoru, šta je radila, videla, s kim je razgovarala. To su zapisi o dvorskom životu napisani književno, a ne službeno. 2. ruiđu teki tekstovi o pojmovima - japanski kritičari ih nazivaju monozukuši. Najčešće govori o lepoti i tu se vidi njeno poimanje lepog. Rečenice su izuzetno kratke, bez predikacije, velika novina na nivou sintakse. Rečenice se nižu. Samo nabraja šta je lepo, ne objašnjava. Sintaksički plan je povezan sa semantičkim. Pošto se samo nižu rečenice bez predikacije, čitalac mora da asocijativno dopuni ono što nije napisano u tekstu. Aktivira se asocijativna funkcija rečenice. Rečenice se nižu intuitivno, asocijativno. Tako nešto Murasaki Šikibu nikada ne bi uradila. Npr. dete naslikano na tikvi, vrabac koji cijuče kao miš, dete puzi, hvata prašinu i pokazuje je, dečja frizura, dete sa šiškama, ne pomera ih, klima glavom i gleda. Sve je majušno i ljupko. Lepo kao infantilno. Ruši se konvencionalna slika lepog. Aktivira čula, slike stvaraju pokret. Kreće od statičke slike i postepeno se dinamizira, pa ponovo se vraća u mirovanje. Sve slike su povezane istom težnjom na esteckom planu, u prvom planu su povezane olabavljenim vezama asocijativnošću i intuitivnošću. Labavost se postiže nedovršenim rečenicama. To njeni savremenici nisu radili. 3. zuiso teki meditativni, misaoni tekstovi - tu se najviše razvija esejističko. Ne samo što ređa pojave oko jedne teme, već govori i o samom utisku, analizira, tumači pojave. Ovakvo shvatanje lepog se hermetički rađalo u okviru dvorskog života. Nije ona pisala samo hvalospeve o dvoru, negde ima i kritičkog stava. Ironično prikazuje karijerizam dvorjana. Njeno poimanje lepog je čvrsto vezano za taj dvor. Kratkim rečenicama ne dobija na melodičnosti, nego na ritmici i to je novina. Asocijativnošću se postiže brzo smenjivanje slika. Ne ulazi u dubinu duše i ne rasvetljava je, usmerena je na površinski sloj. 1. poglavlje počinje - Haru va akebono (proleće je svitanje). A to znači što se proleća tiče, najlepše je u svitanje. Zatim kaže: Nacu va Joru - Što se leta tiče, najlepše je noću. A ako je mesečina, onda je još lepše. Ali takođe je lepo i kada je mrak, kada se mnoštvo svitaca razleti, ali je lepo i kada zasvetlucaju samo jedan ili dva svica. I lepo je kad pada kiša. Smenjivanje slika je u tananim suprotnostima: mrak-svici, mesečina, noćna kiša. Njeno poimanje lepog karakteriše pojam okaši - to je lepo intelektualno doživljeno. Za razliku od avare gde je reč o nepojmljivom lepom, o onome što nije doživljeno intelektualno, već je iza toga, ovde je to dosta jasno, analitički se doživljava lepota, tu je razlika između Murasaki Šikibu i Sei Šonagon. Šikibu smtara da Sei nema dubinu na duhovnom planu. I njih dve su bile u stalnom rivalstvu.

SECUVA Žanr pripovetki koji se javlja u 2/2 drevne književnosti, negde oko X veka. Prvenstveno su te bile namenjene širenju budističke vere kod naroda na što jednostavniji način. Po prvi put su za slušaoce predviđeni obični ljudi, ljudi iz nepovlašćenih staleža. Aristokratija počinje da gubi uticaj u društvu, javljaju se samuraji kao budući nosioci staleža. Sa opadanjem moći opada i kreativna snaga aristokratije, pa će se oni javiti kao zapisničari glasova iz društva, sastavljači građe iz usmene književnosti. Od tako nastalih dela najznačajnije je zbirka secuva Konđaku monogatari. Priređivači nisu poznati. Veruje se da je nastalo u XII veku. Sadrži više od 1000 kratkih priča podeljenih u tri toma. Prvi deo je posvećen Indiji, drugi Kini, a treći Japanu. Na temackom planu sve priče su integrisane koherentnom temom - kako nastaje budizam i kako se 52

širi. Prvobitna namera priređivača bila je da se napiše celokupna istorija razvoja budizma koja obuhvata tri zemlje. Otuda se očekivao pomalo dogmacki sadržaj, ali sadržaj je toliko slojevit: postoje komponente koje hvale Budino učenje, ali više od toga ovo delo književno vrednim čini to što svaka priča veoma oštroumno dubinski posmatra ljudsko postojanje. Na sadržinskom planu javljaju se dve teme sveto i svetovno. U okviru svetovnog po prvi put se u japanskoj književnosti javljaju obični ljudi kao objekti neke priče lopovi, bake, siromasi, likovi tog tipa se javljaju i u Tosa niki, ali tamo nisu glavni likovi. Delo je pisano mešanim stilom, za razliku od Genđi i Makura no soši koje imaju čisto japanske lekseme. Ta mešovitost daje dinamiku i ritmiku tekstu. Rečenice su veoma kratke i logički jasne. Po kun čitanju ima va mukaši - bilo jednom. Skoro svaka priča ima okvir (termin Uspenskog). To je onaj deo koji nagoveštava čitaocu da počinje priča, ali ne učestvuje u razvijanju sižejnog toka. Završava se isto okvirom tako se pričalo, govorilo. Manifestni tekst - tekst u kome je citat, a referentni tekst - onaj iz koga se uzima citat. Akutagava je za svoje pripovetke Jabunonaka i Rašomon uzeo podtekstove odavde: starica koja krade od leševa, pa biva opljačkana i ubijena od strane drugog čoveka. Bio je jedan čovek koji je hteo da krade u prestonici. Pošto još nije pao mrak on se krije kod kapije Rašomon. Gleda ulicu Suzoku, koj je još puna prolaznika. S druge strane dolaze ljudi i kako bi se sklonio on se penje na prvi sprat kapije (uz svaku kapiju postojala je i kula sa dva sprata). Primetio je da gori svetlo što ga je začudilo i video je leš mlade devojke i pored jastuka staricu sede kose koja grubo devojci čupa kosu. Uplašio se i pomislio da je to đavo. Pomislio je da je i baba mrtva, pa je rešio da ih uplaši. Tiho otvara vrata, vadi nož i pita: Ko si ti? Baba se uplašila i molila ga da je ne ubije. Objasnila mu je da je mlada devojka njena gazdarica koja je umrla i pošto nema nikoga da je sahrani, ona ju je smestila ovde. Njena kosa je jako lepa, pa je baba htela da napravi periku i da je proda. Lopov otima daminu haljinu i kosu od babe i beži i niko ga više nikad nije video. Pri kraju ima jedan deo koje se ne tiče glavnog sižejnog toka. Na prvom spratu je bilo puno leševa, koje su ljudi tu ostavljali, jer nisu mogli da ih sahrane. O tome se prenosi priča koju je ispričao taj lopov drugima. Priča se završila nestankom lopova. Ali sada neutralni pripovedač kaže da ju je ispričao lopov. Odjednom se menja tačka gledišta, pa se onda vraća. Ima puno realističkih opisa. Prostor, vreme, motivi su uzeti iz tadašnjeg realnog života. Nema moralisanja, ni pouke, samo grotesne slike. Rjođinhišo - zbirka poezije koja se javlja pri kraju Heian perioda. Bukvalan prevod je Kratka zbirka o prašini, odnosno uzet je motiv iz budističkog učenja po kome se život shvata kao prah. Sveštenici i aristokrate se zanimaju za narodno usmeno stvaralaštvo i beleže ga. Delo je nastalo između 1179. i 1185. i priređivač je zamonašeni car Go Širakava. Jedna pesma kaže: 'Rodili smo se da se igramo.' Ovde se igra shvata kao nešto radosno, nevino, suprotno radu. Neke pesme su vezane za rituale, neke za sakralne obrede. Ali u svaku su utkane narodne mudrosti i filozofije. Zaključak: U Heian periodu žanrovski sistemi su čvrsto sagrađeni. Pojavljuju se dela koja se mogu smatrati klasicima, uzorima za kasnije književnike. -SRV ĆUSEI KAMAKURA MUROMAĆI AZUĆI 1192-1600Sistem regenta. Praksa je postala da klan Fuđivara upravlja izborom carice. Od tasta je zavisila vlast. On čak cara može proglasiti nesposobnim i upravljati umesto njega.Da bi se vratila suštinska moć caru, bilo je raznih pokušaja. Jedan od njih je bio i pokušaj da zamonašeni car utiče na vlast. Tako će se javiti 2 cara i svaka strana će isticati legitimnost svog cara. Dolazi do sukobljavanja na svim nivoima na dvoru, među klanovima, unutar klanova, u hramovima, i verske institucije se sukobljavaju, čak dolazi i do sukoba vojnih formacija koji su podržavali jednu od dve zaraćene strane. Plaćenička vojska se javlja u službi očuvanja određenih hramova ili verskih institucija. Izdvajaju se dva klana Minamoto ili Genđi i Taira ili Heike. Oni se sukobljavaju i sukob se prenosi na ceo Japan. Posle mnogo krvavih bitki pobeđuje Minamoto 53

1192g kada je otvoren šogunat uKamakuri Bakufu. Moć se sada premešta na istok, ali kulturni život i dalje ostaje na zapadu. Minamoto no Joritomo odlazi kod cara u Kjoto da bi ga ovaj formalno imenovao za I šoguna. Zemlja je i dalje nestabilna, iako je uspostavljen novi politički sistem. Potpuna decentralizacija. Do prve stabilnosti dolazi 1600g kada klan Tokugava uspeva da ujedini celu zemlju. Dolazi do opadanja moći aristokratije i javljaju se buši kao novi upravljački stalež. Polako se formira i stalež običnih ljudi. Razvija se i narodni život na književnom planu.Na planu poimanja lepog razlikuju se dve tendencije, težnja ka prefinjenom kao zaostavština iz prošlog perioda, čežnja za prošlošću, težnja ka svetovnom, banalnom, svakodnevnom, divljem. Dolazi do raskršća, smenjivanja književnih tokova u japanskoj književnosti. Čežnja za prošlošću se najviše vidi na nivou poezije, težnja da se očuva tradicija vaka poezije. Tako se javlja zbirka Šinkokinvakašu.Nova težnja će roditi nove književne žanrove u kojima se teži približavanju realnom. Javiće se ratna epika ili gunki monogatari. Zuihicu bungaku će se razvijati u vidu Hođoki i Crezuregusa i govore o prolaznosti života. Poimanje lepog-muđokan (nestalnost). Pojam nepostojećeg-lepota odsutnog, iščezavajućeg. Život se shvata kao trenutak večnosti, a sve što vidimo, dodirujemo ne predstavlja suštinu postojanja, suština je iza toga. Okreće se metafizičkom svetu.To novo poimanje lepog uticaće na rađanje No drame. Kao nosioci književnosti javljaju se aristokrati za poeziju i isposnici (inja). Pustinjaci mogu biti oni koji su se fizički udaljili od gradskog života kako bi stvarali u izolovanosti i oni koji su fizički prisutni u gradu, ali skoro da i nemaju odnosa sa spoljnim svetom.U scenskoj umetnosti se javlja novi žanrkJogen. Običan svet postaje važan recipijent umetnosti. U okviru te subkulture javlja se komedija (kJogen) kao suprotnost (pandan) No drami. ŠIN KOKIN VAKAŠU Zbirka vaka poezije. Početkom Kamakura perioda kulturnim životom još uvek upravljaju aristokrate. Oni su najvažniji za vaka poeziju. Car Go-Toba se zamonašio, i imao je jak takmičarski duh kada je u pitanju Bakufu. Želeći da vrati suštinsku moć caru, otvara Institut za poeziju, vraća moć na kulturnom planu u Kjoto kako bi sačuvao tradiciju vaka poezije. I sam je bio sjajan pesnik i tumač poezije. Tako da je ova zbirka nastala po naređenju cara Go–tobe 1205. godine. Izabrao je uređivački Odbor od 6 pesnika od kojih je najvažniji bio Fuđivara Teika. Tako je po ugledu na Kokinvakašu nastala ova zbirka od 20 tomova i 2000 stihova. Prati razvoj poezije od samih početaka do tog vremena. Organizacija je slična kao u Kokinvakašuu, izdeljeno na temacke krugove proleće, leto, putovanja. Poimanje lepog - jođobi, ostatak osećanja, ono lepo koje iščezava, koje je nedostižno, odsutno. Ako je reč o cveću onda je u pitanju opalo cveće, opalo lišće, miris - onaj koji je ostao za dvorskom damom koja je prošla, raskošni dvor je zamenila koliba u zaseoku koju retko ko posećuje. Teika みわたせば 花ももみじも なかりけり うらのともやの あきのゆうぶれ

u mom vidiku nije bilo ni cveća ni javora koliba u zalivu jesenji sumrak

o nepostojanju cveća i javorovog lišća, usamljena koliba u zalivu, po prvi put se javlja pesma sa odričnom rečenicom, kojom se nešto negira, Iz zbirke Gosenšu - jedna pesma sa negacijom koja se javila pre ove, ali ona ne govori o odsutnosti, nego o želji da se pokaže praznina 54

Neka na ovoj grani ostane malo snega Što pada sada Nema ni cveća ni javora Terminu jođobi blizak je termin jugen, uzeto iz kineske poezije - lepota onog iza vidljivog, suština je iza onoga što vidimo. Poetika teži ka tajanstvenom, ka metafizičkom. Težnja ka polisemičnom, ka nečemu likovnom, nečemu što se pripoveda. Prava lirika se odriče narativnosti, ali ovde ona teži tom narativnom. Jođobi - proces nestajanja, slabljenje inteziteta, a jugen suprotnost vidljivog i nevidljivog. Najvažniji postupak je honkadori - intertekstualnost. Uključuju se postojeći stihovi iz prethodnog perioda, kao i elementi iz postojećih proznih dela. Pesnik je smeo da uzme samo jedan član, a Teika u svojoj teorijskoj knjizi kaže da najviše može da uzme dva stiha, a ako menja sintaksički redosled može još 3-4. Tako da nisu retki slučajevi da ono citirano po obimu bude veće od napisanog. Preporučuju se tekstovi iz klasičnih, priznatih zbirki. Ne preporučuju se dela savremenika. Preporučuju se Ise i Genđi monogatari. Način uzimanja: 1. transformacija prvobitnog značenja, polisemički ako je tamo u pozitivnom značenju, ovde će biti u negativnom kontekstu, 2. pripovedački - razvijanje, nadogradnja originalne pesničke slike. U ovoj Teikinoj pesmi citati su iz Genđija (tom o Akašiju). Šikibu kaže: Iako nema ni trešnje, ni javora, ovaj prizor je prelep (to je duhovni pejzaž, kako je Genđi doživeo taj momenat izgnanstva). ともや- malo promenjeno značenje. Glavni lik primećuje kolibu. Razmišlja koji su to ljudi spoznali lepotu kada su tu sagradili kolibu da se u njoj uživa i u proleće i u jesen. A u ovoj pesmi koliba ostaje u veoma usamljenoj slici (izvršena semantička transformacija). Koristeći znakove iz referentnog teksta, pesnik čitaoce upućuje na svet Genđi monogatari. Tradicionalno je vaka pesma bila dvodelne strukture slika i osećanje, ovde postoji samo slika, nema osećanja. Osećanja autor duguje Genđi monogatari, gde junak sam odlazi u zabačeni kraj. Tako se u stihove unose osećanja, u ovom slučaju iz Genđija. Otuda potiče težnja ka pripovedanju. Čitaocu je dat prostor za asocijacije. Tako je poezija višeznačna. Postoje dva sloja: primarni smisaoni u kome vidimo reči i sekundarni koji obuhvata znakove i značenja iz kulture (traži od čitalaca znanje o vantekstovnim elementima). Koristeći intertekstualnost autori su sagradili fiktivnost. Ne iskazuju svoja osećanja. Polazište u poeziji nije od doživljenog, već od pročitanog. Tako se poezija gradi kao savršena fikcija, suprotno od poetike Manjošu. Ovim postupkom se sužava i hermetički zatvara čitalački krug. S jedne strane je pesnik koji teži fiktivnom, a sa druge obrazovanje čitalaca. Poetika se udaljava od stvarnog. Odricanje od stvarnog, a bekstvo u tajanstveni svet, niko ne piše o krvavim bitkama. Monah Saigjo Želeo bih da bude pored mene neko Ko bi trpeo ovu usamljenost Hteo bih da pored njega imam Kolibu u zimskom zaseoku Nije ljubavna pesma, nema odrične rečenice, samo željnog načina HEIKE MONOGATARI Gunki monogatari. Nepoznat autor. Usmenim putem se prenosilo, uz recitovanje slepih sveštenika na bivi. Kasnije je zapisano od strane visokoobrazovane osobe. Govori o porazu klana Heike. Kritičari smatraju da se razvijala poetika poraženog, a ne pobednika. Najbolje govori o 55

budističkom poimanju muđokan. Kroz vrlo tužne slike bitaka govori se o uzaludnosti ratovanja. Uvodni tekst je programski, ne učestvuje u razvijanju sižejnog toka, on je misaoni. Jasno govori o budističkoj misli. Glasovi zvona iz hrama Gion šo-đa imaju zvuk nestalnosti. Boja cveća pokazuje pravilo da pobednici moraju kad tad biti poraženi. Reč je o cveću koje je promenilo boju kada je Buda doživeo nirvanu. Oni koji su sada moćni ne mogu biti večni. Oni su kao prolećni noćni san. Ti snažni ljudi nekad će nestati. Oni su ravni prašini na vetru. Dve važne metafore: prolećni noćni san - kratkoća, krhkost i prašina na vetru sasvim nevažno, nestalo. Stil je na leksičkom planu mešavina čisto japanskih leksema i kineskih reči i to daje dinamiku ritmu i melodiji. Stihovi su napisani u metričkom obrascu 7+5 mora. Delo ima 12 tomova. 1-5 prati raskošni život klana Taire. 6-8 smrt prvog čoveka klana, javljanje neprijateljske snage. Delo prati ratna zbivanja nakon toga uključujući i tragične sudbine ženskih likova. 9-12 javljanju klana Genđi, o junaštvu, hrabrosti, Jošicune (nagradu je uzeo njegov brat Joritomo). Acumori - 9. tom iz klana Heike Vodila se teška bitka, obe zaraćene strane na obali. Stariji iskusni vojnik Naozane primetio je vojnika u oklopu i oborio ga. Otkriva se blago našminkano lice jako lepog mladića od 17 godina. Stariji vojnik nije imao snage da ga ubije pa ga pita za ime. Ovaj kaže: Ja sam žitelj zemlje Musaši, ne zaslužujem da se imenujem. Neću da ti otkrijem ime, nego mi odseci glavu pa pitaj nekog sigurno će me prepoznati. Naozane je pomislio da je veliki ratnik. Ako ubije mladića neće bitno promeniti ishod bitke. Hteo je da mu poštedi život, ima sina približno istih godina, ali njegova vojska se približavala. Bolje da ga ubije on nego neko drugi. Bilo mu je teško da mu odseče glavu. Primetio je frulu u dečakovoj torbi: Kako mi je žao. To su oni plemeniti ljudi koji su jutros svirali na dvoru. U našoj vojsci ima na stotine hiljada vojnika, ali se niko od njih ne bi setio da ponese frulu. Kao su to prefinjeni mladi ljudi. ESEJISTIČKA KNJIŽEVNOST Pustinjaci (isposnici) imali najvažniju ulogu. Oba dela za središte misli imaju muđokan. Oba autora su bili isposnici. Kamo no Ćomei je napisao Hođoki, a Curezuregusa Jošida Kenko. Prvi je napustio grad, a drugi je ostao u gradu, ali se izolovao. Hođoki, lirski, empirijski opisuje muđokan, a Curezuregusa ga obrađuje teorijski, unosi teorijske misli, u nekoliko poglavlja objašnjava budističku misao, pa onda piše esejistički. HOĐOKI Nastalo je 1212. godine, Kamo no Ćomei (1155. - 1216.). Veoma cenjeni književni teoretičar. Uređivao zbirke, a kasnije se opredelio za esejističku književnost. Otac mu je rano umro, a bio je šinto sveštenik. Po istorijskim zapisima trebalo je da nasledi očev hram, ali nije mogao jer je rodbina bila protiv. Rano je uvideo neiskrenost među ljudima, napušta hram i ide u zaseok. Kod Nakahare je učio bivu. Car Go-Toba ga dovodi u institut i prva njegova razvojna faza bila je posvećena pisanju pesama i uređenju pesničkih zbirki. Hođoki - koliba od deset kvadratnih stopa. Delo ima sedmodelnu strukturu. 1 - pogled na budistički svet, poimanje nestalnosti, uvodni tekst. Poredi sa pesničkom slikom toka reke. Upoređuje gradski život sa ladoležom (asagao) i jutarnjom rosom. 2 - uspomene vezane za prirodne katastrofe. Neobična rušilačka snaga pet katastrofa. Na kraju govori o strahu od življenja u gradu i uzaludnosti. Aprila 1177. dogodio se požar u kome je izgorela 1/3 Kjota i deo carskog dvora. 1180. godine, vetar je uništio ogroman deo grada. Daje tačan opis katastrofa i jasne podatke u dan i sat. Sukob između cara i zamonašenog cara, budističkih sekti i među klanovima, o preseljenju prestonice u Fukuharu, to je trajalo pola godine. 56

1181. godine, velika glad, tajfun, poplava, kuga. 1185. godine, zemljotres sa epicentrom kod jezera Biva. 3 - ističe nestalnost našeg života 4 - o svom životu od rođenja do zamonašenja, sa 30 godina je otišao u usamljenički život, a sa 50 se zamonašio. 5 - o svom kraju gde je napravio kolibu (hino), opisuje svoju kolibu, biva, pisaći sto, četvrtasta soba, koto, mala peć, svitak, ikebana, budina skulptura (šoinzukuri - minimalistička arhitektura) 6 - o smislu samoizražavanja, o radosti pustinjačkog života i uzaludnosti gradskog, o sreći stečenoj u toj kolibi 7 - priznaje svoju protivurečnost i optužuje se. Budizam traži odricanje od svega, od bilo kog oblika povezanosti za ovozemaljski život (bedacu - odricanje od svih želja). Pošto je on osetio ljubav prema usamljeničkom životu, priznaje svoju grešku, jer se i on na neki način vezao. «Pošto nisam našao odgovor jedino mogu da se molim Budi» Uvodni tekst:　行く川の流れはたえずして、しかももとのみずにあらず。 Reka koja teče nikad se ne zaustavlja, a voda nikad nije ista. CUREZUREGUSA Jošida Kenko (1283. - 1350.). Iz porodice koja je vekovima davala sveštenike. Služio je u hramu Horikava, a oko 20te ulazi u dvor cara Go-Niđo. Istoričari su zaključili da je imao oko 30 kada je odlučio da se zamonaši posle smrti tog cara. Ostao je u gradu, ali se odvojio od ljudi, ne u potpunosti, jer su mu dolazili ljudi da se posavetuju. Veoma dobar teoretičar konfučijanstva i poznavalac budističke misli, kao i šintoizma, i filosofije Lao Cea. Izvrstan pesnik. Ova zbirka eseja nastala je oko 1330/31. Kompozicija - uvodni tekst i 243 poglavlja. Temacki gledano poglavlja vezana za promenu četiri godišnja doba, poglavlja koja se tiču životne filozofije, poglavlja sa stavovima o umetnosti, priče i pripovetke koje je sam pisao. Po tematici delo je raznovrsnije i slojevitije od Hođokija. Stil - ističe se jednostavnost, rečenice su vrlo jasne, logične, neoklasični stil. Smislene rečenice. Stilovi čvrsto vezani za misaono. Forma je vezana za sadržinu. Sižejni tok se logički vodi i iskazuje se jasna budistička misao. Težnja ka aristokrackoj književnosti, donekle idealizuje ukus aristokracke književnosti. Gajio je čežnju prema prošlosti. To ne znači da je on slepo prihvatio aristokracku književnost kao uzor, već je uveo i neke inovacije. Muđokan je otkao veoma precizno. Tanani osećaj za smenu godišnjih doba već pokazuje nešto novo u japanskoj književnosti. Poglavlje 93 - Ako je čovekov kraj smrt, treba voleti život. Leksika ostaje ista, a sintaksa se menja. Motiv se stavlja u novi sintaksički kontekst. Tako se dobija transformacija. Daje i određene praktične savete o ponašanju iz kojih se može zaključiti da je konzervativan. Iako se povukao iz javnog života, ostao je zaoštren analitičar istog. U knjizi je data tačka dodira metafizičkog i stvarnog sveta. Poglavlje 137 - Zar se uživa u cveću u cvatu, u punom mesecu? Ono što on smatra je da je lepota baš onda kada ono lepo polako nestaje. Cveće ne mora da bude najlepše u cvatu, a ni mesec kada je pun, to je bilo tradicionalno shvatanje. «Takođe je lepo što mi čeznemo za mesecom kada je kiša i isto tako ne znamo gde je mesec u prolećnoj izmaglici. Lepo je gledati granu na kojoj je cveće koje treba da se rascveta i baštu pokrivenu laticama koje su opale. Samo oni tvrdoglavi ljudi kažu da su grane ogolele, da nema cveća i da sad ne vredi gledati.» Autor bitno pomera shvatanje lepog - lepota nestajanja, odsutnosti. 57

Poglavlje 156 - govori o novonastalim gropskim spomenicima, pre je bila priroda, sad su ljudske pojave. Kaže da za sve postoji trenutak, za rađanje, za igru. Govori o nestalnosti. Kraj života nas ne čeka niti nam prethodi, ali nas uvek prati iz pozadine. Govori o neočekivanosti dolaska kraja života, kako smrt uvek naglo dolazi.

58