Jane Austen - Pod Tuđim Uticajem.pdf
March 27, 2017 | Author: Cecka Zaric | Category: N/A
Short Description
Download Jane Austen - Pod Tuđim Uticajem.pdf...
Description
1
Zvončica & neky
Edicija VELIKE SPISATELJICE Džejn Ostin (1775-1817) je rođena u malom mestu Stiventon u Hempširu, u mnogobrojnoj porodici parohijskog sveštenika. Počela je da piše u ranoj mladosti, uporedo stičući obrazovanje, najpre u raznovrsnoj biblioteci svoga oca, a potom i u prestižnim školama za devojke u Oksfordu i Sauthemptonu. Uz pomoć brata Henrija objavljuje prvi roman, Razum i osećajnost, koji umnogome nagoveštava teme i ideje prisutne i u kasnijim njenim romanima Gordost i predrasuda, Mensfild park i Ema: svakodnevni život srednje i više klase, naročito žena; uloga ljubavi u savremenom društvu; suprotstavljenost emocija i razuma, gde često osećanja predstavljaju smetnju bračnoj sreći, zbog čega su je kritikovali Šarlota Bronte i Mark Tven nalazeći je lišenom emocionalnosti. Teško obolela, započela je dva romana, Nortangerska opatija i Pod tuđim uticajem, koji su u nedovršenom obliku objavljeni nakon njene smrti. Uprkos tome što je svoja dela objavljivala anonimno, izopštena iz kruga velikih književnih savremenika, njihova slava ne bledi ni pred kritičkim sudom savremenog čitaoca.
2
Zvončica & neky
Džejn Ostin
Pod tuđim uticajem Prevod Branislava Maoduš
3
Zvončica & neky
Glava 1
4
Zvončica & neky
novembra, 1789. godine; Meri, rođenu 20. novembra, 1791. godine. Upravo je tako u ovom paragrafu pisalo kada je on izašao iz štamparevih ruku; ali ga je ser Volter dopunio dodavši iza datuma Merinog rođenja, kao obaveštenje sebi i svojoj porodici, sledeće reči: - U brak stupila 16. decembra, 1810. godine, sa Čarlsom, sinom i naslednikom plemenitog Čarlsa Mazgrouva iz Aperkrosa u Samersetskoj grofoviji - i upisao je i tačan dan i mesec kada je ostao bez supruge. Zatim je usledila istorija uspona ove drevne i uvažene porodice izneta uobičajenim recima; kako su se prvi put nastanili u Češirskoj grofoviji; kako su navedeni u Dagdejlovoj 1 knjizi, kako su obavljali službu velikog šerifa2 i predstavljali varoš u tri uzastopna saziva parlamenta, kako su se pokazali kao odani kruni i kako im je ukazana čast dodelom titule baroneta u prvoj godini vladavine Čarlsa II, a bile su tu pobrojane i sve one Elizabete i Meri kojima su se ženili; i sve je to zajedno činilo sasvim lepe dve strane duodecim formata 3 a završavalo se grbom i motom: Glavno sedište, Kelinč hol u Samersetskoj grofoviji - i ser Volterovim rukopisom: - Zakoniti naslednik, plemeniti Vilijam Volter Eliot, praunuk ser Voltera II. Taština je bila početak i kraj karaktera ser Voltera; lična taština, kao i taština zbog društvenog položaja. U mladosti je bio izvanredno naočit; i u pedeset četvrtoj je i dalje bio sasvim oku ugodan. Malo je žena koje su o svojoj spoljašnjosti vodile računa kao što je to on činio, niti je lakej ma kog novoproglašenog lorda mogao biti ushićeniji svojim položajem u društvu4. Smatrao je da 1
Genealog i autor koji je prvi beležio plemstvo u Velikoj Britaniji. (Prim. prev.) Službenik grofovije, plemić; ceremonijalan i neplaćen položaj, ali dešavalo se da ima ulogu i glavnog sudije u grofoviji. Služba je trajala godinu dana i donosila je veliki ugled. (Prim. prev.) 3 Format knjige u kojem je štampani tabak podeljen na dvanaest listova. (Prim. prev.) 4 Društveni položaj slugu odgovara društvenom položaju gospodara. (Prim. prev.) 2
5
Zvončica & neky
blagoslov lepote prevazilazi samo blagoslov baronetstva; a upravo je onaj ser Volter Eliot u kome su se ove vrline sjedinile bio neprestani predmet njegovog najtoplijeg obožavanja i najdubljeg poštovanja. A lepoj spoljašnjosti i položaju mogao je da zahvali i za svoj brak; zahvaljujući njima stekao je ženu čiji je karakter daleko prevazilazio sve ono što je on svojim mogao da zasluži. Ledi Eliot je bila izvrsna žena, razborita i prijatna, čijem sudu i karakteru, ako se izuzme mladalačka zanesenost kojoj je podlegla kada je postala ledi Eliot, nikada nakon toga nije mogla da se pripiše nikakva slabost. Ona je umanjivala, ili ublažavala, ili skrivala njegove slabosti, i sedamnaest godina uzdizala njegov ugled; i premda sama nije bila najsrećnije stvorenje na svetu, pronašla je dovoljno razloga u svojim obavezama, prijateljima i svojoj deci da zavoli život i da se sa nemalom tugom rastane od njega kada je kucnuo njen čas. Tri kćeri, a dve najstarije su imale šesnaest i četrnaest godina, bile su poštovanja vredan amanet jedne majke, ali i prilično teško breme ostavljeno na poverenje i staranje taštom i budalastom ocu. Imala je ona, doduše, jednu blisku prijateljicu, razboritu, valjanu ženu, koja se iz velike ljubavi prema njoj nastanila u blizini, u selu Kelinč; i upravo se na njenu dobrotu i savete ledi Eliot u najvećoj meri oslanjala nadajući se da će ona nastaviti sa usađivanjem stabilnih načela i obrazovanjem koje je ona sa takvim žarom pružala svojim kćerima. Ova prijateljica i ser Volter se nisu uzeli, ma kakva bila očekivanja njihovih poznanika u tom pogeldu. Trinaest godina je prošlo od smrti ledi Eliot, a oni su ostali bliski susedi i prijatelji, ali je on i dalje bio udovac, a ona udovica. Ovu odluku ledi Rasel, žene stabilnog karaktera i zrelih godina, i izvanredno imućne, nema potrebe pravdati svetu koji je skloniji da nerazumno osudi ženu kada se ona ponovo uda nego kada to ne učini; ali ser Volterova odluka da nastavi samački život zahteva objašnjenje. Neka se, dakle, zna da se ser Volter, kako i 6
Zvončica & neky
dolikuje dobrom ocu (nakon što je u privatnosti doživeo neuspeh ili dva u nekim veoma nerazboritim prosidbama), dičio svojom odlukom da zarad svojih kćeri ostane samac. Za jednu kćer, najstariju, on bi odista sve žrtvovao, ali nije imao mnogo prilike da to i učini. Elizabet je, u šesnaestoj godini, koliko je to bilo moguće, nasledila sva majčina prava i ugled; a kako je bila veoma naočita, i veoma nalik njemu, ona je na njega imala velikog uticaja, i njih dvoje su se zaista lepo slagali. Za drugo dvoje dece mario je manje. Meri je stekla malo na ugledu postavši gospođa Čarlsa Mazgrouva; ali En, prefinjena duha i mile naravi zbog kojih bi je istinski razboriti ljudi visoko cenili, ni ocu ni sestri nije bila važna; njena reč nije imala težinu, od nje se očekivalo da uvek žrtvuje svoju udobnost i potčini je tuđoj - ona je bila samo En. Ali ledi Rasel je nju najviše cenila, ona joj je bila najvoljenije kumče, miljenica i prijateljica. Ledi Rasel ih je sve volela; ali samo je u En videla dostojnu naslednicu njene majke. Nekoliko godina ranije, En Eliot je bila veoma lepa devojka, ali joj je lepota svenula; a kako je njen otac, čak i u punom cvatu njene lepote nalazio malo čega čemu bi se kod nje mogao diviti (toliko su različite bile njene nežne crte lica i blage tamne oči od njegovih), sada, kada je i ta lepota izbledela i kada je omršavila, u njenom izgledu nije bilo ničega što bi probudilo njegovo divljenje. Nikada on nije gajio velike nade, ali sada nikakvih nada više nije imao da će njeno ime pročitati na ma kojoj strani svoje omiljene knjige. Mora se uzdati da će Elizabet sklopiti bračni savez dostojan njenog položaja, jer se Meri udajom prosto vezala za staru uglednu porodicu, koja raspolaže velikim bogatstvom, pa je time ukazala svu čast porodici, ali je nije primila zauzvrat: Elizabet će se, danas-sutra, udati spram sebe. Desi se ponekad da je žena naočitija u dvadeset devetoj nego što je bila deset godina ranije; i uopšteno govoreći, ako nije bilo bolesti ili strepnje, to je životno doba kada žena nije izgubila ništa od svoje privlačnosti. Bio je to slučaj sa Elizabet, ona je i dalje bila 7
Zvončica & neky
ista ona naočita gospođica Eliot kao i pre trinaest godina, stoga se ser Eliotu moglo oprostiti što je zaboravio koliko joj je godina, ili se bar može smatrati samo delimično budalastim što je smatrao da su on i Elizabet ostali u cvetu lepote, među narušenom lepotom svih ostalih; jer je on jasno video koliko su ostarili ostali članovi njegove porodice i njegovi prijatelji. Odavno je njega već onespokojavala svenula Enina lepota, Merina zapuštenost, tragovi vremena na svakom licu u susedstvu, i sve naglašenije bore u uglovima očiju ledi Rasel. Elizabet nije baš u potpunosti mogla da se meri s ocem u pogledu ličnog samozadovoljstva. Trinaest je godina bila gospodarica Kelinč hola, i vladala je i upravljala njime sa takvim samopouzdanjem i odlučnošću da niko ne bi ni pomislio da je mlađa nego što je bila. Trinaest je godina ona bila domaćica, i ona je određivala pravila vladanja u kući, i ona je prva ulazila u kočiju, i odmah iza ledi Rasel izlazila iz salona i trpezarija u okolini. Trinaest ju je zima videlo kako otvara sve istaknute balove koje je malobrojno susedstvo priređivalo, i trinaest ju je proleća ispratilo kada je odlazila sa ocem u London da na nekoliko nedelja uživa u velikom svetu. Svega se ona ovoga sećala. A svest da joj je dvadeset i deveta izazivala je u njoj i žalost i strepnju; veoma je zadovoljna bila što je i dalje lepa kao i uvek, ali je osećala da se bliži opasnim godinama, i radovala bi se kada bi bila sigurna da će u narednoj godini ili dve, kako je i red, njenu ruku zatražiti neko baronetske krvi. Tada bi opet mogla uzeti knjigu nad knjigama sa jednakim užitkom sa kojom ju je uzimala u ranoj mladosti, ali koju sada nije volela. Knjigu je omrzla jer bi joj pogled svaki put pao na sopstveni datum rođenja, nakon kog nije sledila zabeleška o braku, već o braku mlađe sestre; i više nego jednom ju je, kada je njen otac knjigu ostavio otvorenu na stolu u njenoj blizini, okrećući glavu od nje zatvorila i odgurnula od sebe. Povrh toga, doživela je i razočaranje na koje su je ta knjiga, i naročito istorija njene porodice, podsećali. Njena očekivanja 8
Zvončica & neky
izneverio je upravo zakoniti naslednik, isti onaj plemeniti Vilijara Volter Eliot čija je prava njen otac tako velikodušno potvrdio. Dok je još bila veoma mlada, čim je saznala da će on, u slučaju da ne dobije brata, biti budući baronet, namerila je da se za njega uda, a njen otac je oduvek smatrao da bi ona to trebalo da uradi. Nisu ga kao dete poznavali; ali uskoro nakon smrti ledi Eliot, ser Volter je nastojao da se s njim upozna, i premda njegova nastojanja nisu naišla na srdačan doček, on je nastavio da se trudi pravdajući sve to skromnom mladalačkom povučenošću; i jednog proleća se, prilikom njihovog boravka u Londonu, kada je Elizabet bila u prvom cvatu lepote, gospodin Eliot našao prinuđen da s njima sklopi poznanstvo. U to vreme je on bio veoma mlad, tek što je upisao studije prava; Elizabet ga je smatrala za veoma prijatnog, i potvrđene su sve njene namere njemu u prilog. Pozvali su ga u Kelinč hol; o njemu su govorili i očekivali ga ostatak godine; ali on nikada nije došao. Narednog proleća su ga ponovo videli u gradu, i pronašli su da je jednako prijatan, i ponovo su ga ohrabrivali, pozivali i iščekivali, i on opet nije došao; naredna vest koju su o njemu dobili bila je da se oženio. Umesto da svoju sreću potraži onako kako se očekivalo od naslednika kuće Eliot, on je svoju nezavisnost pazario vezavši se za bogatu ženu niskog porekla. Ser Volter mu je to silno zamerio. Smatrao je da je trebalo da se posavetuje sa njim, kao sa glavom porodice, naročito što je on mladića tako javno primio pod okrilje. - Jer mora da su viđeni zajedno - primetio je - jednom na aukcijskoj prodaji konja, i dva puta u Donjem domu. - On je svoje negodovanje jasno izrazio, ali ono po svoj prilici nije uvaženo. Gospodin Eliot nije ni pokušao da se izvini, i pokazao je da nije željan dalje pažnje porodice u onoj meri u kojoj ga je ser Volter smatrao nedostojnim iste; svaka veza među njima je prekinuta. Elizabet se ovog neprijatnog događaja i nakon nekoliko godina sećala sa srdžbom jer se on njoj bio mnogo dopao, a još više joj se 9
Zvončica & neky
dopadalo što je očev naslednik, i njen naglašeni porodični ponos je u njemu video sasvim primerenog para za najstariju kćer ser Voltera Eliota. Nije bilo nijednog baroneta u knjizi koga bi ona tako rado bila spremna da prizna za sebi jednakog. Ali se on toliko bedno poneo, da ona nije nikako mogla, iako je u ovom trenutku (leto 1814. godine) bila u Žalosti zbog smrti njegove žene, da prizna da je on dostojan njene pažnje. Preko sramote njegovog prvog braka možda se i moglo preći, kako nije bilo razloga verovati da postoji potomstvo koje bi je ovekovečilo, da nije on učinio nešto još i gore; kako su im, kako to obično i biva, preneli dobronamerni prijatelji, on je sa najvećim nepoštovanjem govorio o svima njima, nadasve uvredljivo i prezrivo se izrazio o svom rodu i krvi i položaju koji je trebalo da nasledi. Ovo mu se nije moglo oprostiti. Takva su bila osećanja i misli Elizabet Eliot; takve su je brige mučile, i takvi su joj nemiri unosili raznovrsnost u jednoličnost i otmenost, sreću i ništavnost njenog svakodnevnog života; takvim se osećanjima zanimala prilikom dugog, ispraznog obitavanja u jednom društvenom krugu u seoskoj sredini, i popunjavala pustu dokolicu koju nije mogla da ispuni ni korisnim zanimanjima van kuće, niti talentima i postignućima u njoj. Ali sada je svemu ovome pridodalo novo jedno zanimanje i duševna teskoba. Njen otac je zapao u novčane neprilike. Znala je da on sada uzimajući Baronetstva u ruke, želi da skrene misli sa velikih računa trgovaca i neprijatnih nagoveštaja gospodina Šeparda, njegovog zastupnika. Posed Kelinč je imao dobre prihode, ali oni nisu mogli da zadovolje ser Volterovo poimanje položaja kakav dolikuje njegovom posedniku. Dok je ledi Eliot bila živa, postojao je red, umerenost i štedljivost koji su ih držali u granicama njihovih prihoda; ali sa njom je nestalo i ove ispravnosti u rasuđivanju, i otad je on neprestano premašivao svoja primanja. Njemu nije bilo moguće trošiti manje; on nije činio ništa do ono što je ser Volter Eliot morao neizostavno da čini; ali ma koliko nedužan bio, ne samo da je sve dublje tonuo u 10
Zvončica & neky
dugovanja, već je o tome sada toliko često slušao da je postalo uzaludno i pokušavati da to dalje prikriva, pa makar i delimično, od svoje kćeri. Prošlog proleća u gradu joj je uputio nekoliko nagoveštaja; čak je otišao toliko daleko i rekao: - Možemo li smanjiti izdatke? Smatraš li da postoji nešto na čemu možemo štedeti? - a Elizabet je, mora joj se odati priznanje, u prvom naletu straha ozbiljno sela da razmisli šta se može učiniti, i konačno je predložila dva moguća izlaza; da prestanu da daju nepotrebnu milostinju, i da se uzdrže od kupovine novog nameštaja za salon; a ovim umesnim merama štednje je kasnije sva srećna dodala i pomisao da ove godine izostave poklon koji su svake godine kupovali En. Ali ove mere, ma koliko same po sebi bile valjane, nisu bile dovoljne da poprave prave razmere zla koje ih je zadesilo, a koje je ser Volter uskoro bio prinuđen da prizna. Elizabet nije imala da predloži nikakve dublje mere. Smatrala je da su se o nju silno ogrešili i da je nesrećna, a tako se isto osećao i njen otac; i nijedno nije moglo da se doseti načina da umanji troškove a da time ne dovedu u pitanje svoje dostojanstvo, i ne odreknu se udobnosti u takvoj meri kakva ne može da se podnese. Ser Volter je mogao da raspolaže samo jednim delom svog poseda; ali i da je mogao da otuđi svako jutro koje je posedovao to mu ništa ne bi pomoglo. Pristao je da pod hipoteku stavi ono što je bilo u njegovoj moći, ali nije mogao da se unizi toliko da nešto proda. Ne; nikada neće na takav način ukaljati svoje ime. Posed Kelinč bi trebalo da nasledniku pređe u ruke u celini i netaknut, kakvog ga je i on primio. Za savet su se obratili svojim dvoma bliskim prijateljima, gospodinu Šepardu, koji je živeo u obližnjem trgovištu, i ledi Rasel; i činilo se da i otac i kći očekuju da će jedno od njih dvoje skovati nešto što bi moglo otkloniti njihovu sramotu i umanjiti troškove, a da oni pri tom ne moraju da se liše svog ukusa i ponosa. 11
Zvončica & neky
Glava 2
12
Zvončica & neky
razborita i postojana; ali gajila je predrasude u korist nasleđa;
cenila je položaj i ugled zbog čega je pomalo bila slepa za mane onih koji su imali viši položaj i uživali ugled. Kako je sama bila udovica jednog običnog viteza ukazivala je dostojanstvu baronetstva dužno poštovanje; a Volter je, nezavisno od toga što joj je bio stari prijatelj, pažljiv sused, obazriv domaćin, suprug njene mile prijateljice, otac En i njenih sestara, bio ser Volter, pa je prema njenim poimanjima polagao pravo na mnogo saosećanja i uviđavnosti s ozbirom na svoje sadašnje teškoće. Moraju smanjiti troškove; tu nije bilo mesta sumnji. Ali je ona vrlo željna bila da se to učini tako da on i Elizabet što je manje moguće zbog toga trpe. Sastavila je plan štednje, sve precizno proračunala, i učinila ono što nikome na pamet nije palo: potražila je savet od En koju izgleda niko drugi nije smatrao zainteresovanom za ovu stvar. Posavetovala se s njom i u izvesnoj meri je pod njenim uticajem i sastavila plan smanjenja troškova koji je naposletku iznela pred ser Voltera. Sve što je En predložila bilo je na strani poštenja, a ne ugleda. Želela je ozbiljnije mere, ozbiljniju promenu, brže oslobađanje od duga, sa mnogo naglašenijom ravnodušnošću prema svemu osim prema poštenju i pravičnosti. - Ako bismo uspeli uticati na vašeg oca da na sve ovo pristane - rekla je ledi Rasel pregledajući list hartije - mnogo toga bi se moglo učiniti. Ako pristane na ove mere, za sedam godina će se osloboditi svih dugovanja; i nadam se da ćemo uspeti da ubedimo njega i Elizabet da Kelinč hol sam po sebi ima dostojanstvo kome ove mere štednje ne mogu naškoditi; i da čast ser Voltera Eliota u očima razboritih ljudi nikako neće biti umanjena ako se ponese kao principijelan čovek. Šta će on to učiniti što nisu i najuglednije porodice učinile ili bi trebalo da učine? On se ne izdvaja od drugih u ovom pogledu; a upravo je to izdvajanje ono što nam najviše patnje zadaje; i što nas ponajviše tera na rđavo ponašanje. Velike nade gajim u to da će naše mišljenje odneti pobedu. Moramo biti 13
Zvončica & neky
odlučne i ozbiljne; jer je ipak red da dug plati onaj koji ga je i napravio; i premda se u velikoj meri mora imati obzira prema osećanjima jednog gospodina, i glave porodice, kao što je vaš otac, ipak se još više obzira i poštovanja mora imati prema karakteru poštenog čoveka. Ovo je bilo načelo prema kojem je En želela da njen otac postupi, i želela je da ga prijatelji podstaknu da ga se pridržava. Smatrala je neophodnim i dužnošću da podmiri potraživanja poverilaca sa svom hitrinom koju mogu da obezbede obimne mere štednje, i smatrala je da je jedino takvo delanje dostojanstveno. Želela je da to bude obaveza i da se razume kao dužnost. Smatrala je da ledi Rasel ima velikog uticaja; ali je u pogledu strogog samoodricanja koje je njena savest preporučivala, verovala da će se oni jednako teško dati ubediti na potpunu izmenu navika kao i na delimičnu. Kako je poznavala oca i Elizabet sklona je bila verovanju da će za njih žrtvovanje jednog para konja biti jedva manje bolno nego žrtvovanje oba, i tako dalje, kroz čitav spisak isuviše blagih mera ledi Rasel. Od veoma je malog značaja kako bi Enini stroži zahtevi bili prihvaćeni. Predlozi ledi Rasel nisu imali nikakvog uspeha: nije se to moglo dozvoliti, nije se to moglo podneti. - Šta! Da se odrekne svih životnih udobnosti! Putovanja, Londona, slugu, konja, bogatih ručkova... da se na sve strane steže i usteže! Da ne živi ni onako kako žive obična gospoda koja ne pripadaju plemstvu! Ne, radije će tog časa napustiti Kelinč hol nego u njemu ostati pod tako sramnim uslovima. - Napustiti Kelinč hol. - Za ovo se odmah uhvatio gospodin Šepard kome je u interesu bilo da ser Volter smanji troškove i koji je bio savršeno uveren da se ništa neće moći učiniti ukoliko ne promene mesto stanovanja. Kako je ideja potekla upravo od onoga koji bi trebalo da donosi odluke, on se neće ni malo ustezati, rekao je, da prizna da njegov sud naginje toj strani. Nije smatrao da ser Volter može materijalno izmeniti svoj stil života u 14
Zvončica & neky
kući koja je prosto nametala takvo gostoprimstvo i generacijsko dostojanstvo. Na ma kom drugom mestu ser Volter bi sam mogao da nesmetano gospodari svojim životom i na njega bi se ugledali, a on bi diktirao stil života, za bilo koji način uređenja svog domaćinstva da se odluči. Ser Volter je pristao da napusti Kelinč hol; i nakon kratkog perioda sumnje i neodlučnosti, rešeno je veliko pitanje kuda da ode, i napravljen je prvi plan sprovođenja ove velike promene. Na raspolaganju su mu bile tri mogućnosti, London, Bat, ili neka druga seoska kuća. En je najviše želela ovo poslednje. Ona se nadala nekoj manjoj kući u susedstvu gde bi i dalje mogla da uživa u društvu ledi Rasel, i dalje da bude blizu Meri, i da i dalje ima to zadovoljstvo da ponekad vidi travnjake i šumarke Kelinča. Ali En je snašla njena uobičajena sudbina, i odluka je pala na nešto upravo suprotno njenim sklonostima. Nije volela Bat, i smatrala je da joj Bat ne prija; a Bat je trebalo da joj postane dom. Ser Volter je u prvi mah bio naklonjeniji Londonu; ali je gospodin Šepard smatrao da mu se ne može verovati da će on u Londonu štedljivo živeti, i bio je dovoljno vešt da ga od te namere odgovori i prikaže mu Bat kao poželjnije mesto. Bilo je to mnogo bezbednije mesto za gospodina u njegovim prilikama; tamo može biti važan uz srazmerno manje troškove. Dvema značajnim prednostima Bata u odnosu na London je naravno data sva moguća težina; na mnogo je zgodnijoj udaljenosti od Kelinča, svega osamdesetak kilometara, a ledi Rasel u Bat odlazi svake zime; i na veliko zadovoljstvo ledi Rasel koja je odmah pomislila na Bat kada je predložena promena mesta boravka, ser Voltera i Elizabet su konačno ubedili da poveruju da boravkom u Batu neće ugroziti ni svoje dostojanstvo ni svoju udobnost. Ledi Rasel je osetila potrebu da se usprotivi poznatim joj željama njene mile En. Bilo bi previše očekivati od ser Voltera da se unizi boravkom u manjoj kući u sopstvenom susedstvu. I samoj En bi to teže palo nego što može i da predvidi, a za ser Voltera bi 15
Zvončica & neky
to bilo strašno. A što se tiče Enine netrpeljivosti prema Batu, smatrala ju je za predrasudu i pogrešno mišljenje nastalo, na prvom mestu, zbog toga što je nakon majčine smrti provela tamo tri godine na školovanju; a drugi razlog ove netrpeljivosti je tražila u Eninom potištenom stanju duha one jedne zime koju je posle toga sa njom tamo provela. Ledi Rasel je volela Bat i mislila je, ukratko, da im svima mora goditi; a što se zdravlja njene mlade prijateljice ticalo, svaka će se opasnost izbeći time što će sve tople mesece provesti sa njom u letnjikovcu u Kelinču; i bila je to, zapravo, promena koja mora goditi i zdravlju i stanju duha. En je veoma retko odlazila od kuće, suviše je malo sveta videla. Nije bila naročito vedra duha. Veće društvo će to popraviti. Želela je da je predstavi svetu. Na nepoželjnost ma koje druge kuće u istom susedstvu je kod ser Voltera svakako u velikoj meri uticala jedna okolnost koja je bila značajan deo plana, a koja je srećno bila umetnuta još na samom početku. Ne samo da je morao da ode iz svog doma, već je morao da ga preda u ruke drugima; što je ozbiljno na probu stavljalo moralnu čvrstinu i mnogim bi snažnijim glavama od ser Volterove ova kušnja teško pala. Kelinč hol je morao da se izdaje. Ovo je, doduše, bila duboka tajna koju nije trebalo reći nikome van njihovog kruga. Ser Volter ne bi podneo poniženje kada bi se saznalo da je iznajmio kuću drugome. Gospodin Šepard je jednom prilikom spomenuo reč “oglasiti”, ali se nikada više nije usudio da ponovo načne tu temu. Ser Volter je odbacio pomisao da se kuća na ma koji način nudi; zabranio je i davanje i najmanjeg nagoveštaja da mu je to namera; i bio je voljan da pristane da je izda samo pod pretpostavkom da se za nju spontano zainteresuje neki najizvanredniji molilac, i to samo pod njegovim uslovima i samo tako da mu se da na znanje da mu time čini veliku milost. Kako samo brzo pronalazimo razloge da odobrimo ono što nam se dopadal A ledi Rasel je imala još jedan izvanredan razlog 16
Zvončica & neky
što je želela da se ser Volter i njegova porodica sklone sa sela. Elizabet je u poslednje vreme počela da razvija blisko prijateljsvo, koje je ona rada bila da osujeti. Bilo je to prijateljstvo sa kćerkom gospodina Šeparda, koja se sa dvoje dece vratila ocu nakon nesrećnog braka. Bila je od onih pametnih mladih žena koje se razumeju u veštinu dodvoravanja - u najmanju ruku veštinu dodvoravanja stanarima Kelinč hola; toliko se umilila gospođici Eliot da je već odsedala kod njih vise nego jednom, uprkos svemu što je ledi Rasel, koja je smatrala da je to sasvim neprimereno prijateljstvo, mogla da nagovesti o opreznosti i uzdržanosti. Ledi Rasel, zaista, nije imala nikakvog uticaja na Elizabet, i činilo se da je voli jer je želela da je voli, a ne zato što je Elizabet to zaslužila. Nikada joj Elizabet nije ukazala više od površne pažnje, ništa više do uobičajenih ljubaznosti; nikada nije uspela da sprovede nijednu nameru koja se kosila sa već utvrđenim sklonostima. Nekoliko je puta vrlo žarko nastojala da zainteresuje En da poseti London, i veoma je duboko osećala svu nepravičnost i sramotu sebičnih udešavanja zbog kojih je svaki put bivala izostavljena, i mnogo je puta pokušala da pomogne Elizabet svojim razboritim sudom i iskustvom; ali uvek uzalud: Elizabet je sve terala po svom; i nikada se nije odlučnije usprotivila ledi Rasel nego u izboru gospođe Klej; okrećući se od društva jedne tako zaslužne sestre poklonila je naklonost i poverenje onoj kojoj je trebalo da ukaže samo uzdržanu ljubaznost. Ledi Rasel je smatrala da je gospođa Klej po položaju sasvim nepodesna družbenica, a po naravi čak i opasna; i stoga je odlazak koji bi za posledicu imao rastanak od gospođe Klej, i koji bi gospođici Eliot omogućio da izabere podesnije prijatelje, bio od prvorazrednog značaja.
17
Zvončica & neky
Glava 3
18
Zvončica & neky
Stoga bih, ser Voltere, uzeo sebi slobodu da predložim da bih, u slučaju da se prošire neke glasine o vašim namerama, što se mora uzeti u obzir kao moguća stvar, jer znamo koliko je teško jednom delu sveta da svoje postupke i namere sakrije od drugog, a ugled ima svoju cenu; ja, Džon Šepard mogao da prikrijem sve porodične stvari koje poželim, jer nikome neće biti zanimljivo da prati moje postupke; a ser Voltera Eliota prate mnoge oči kojima bi teško bilo umaći; i stoga ću se ovoliko usuditi da kažem, da me ne bi iznenadilo da je, i pored sveg našeg opreza, neki šapat istine umakao u svet; a u tom slučaju će, kao što sam želeo da primetim, bez sumnje uslediti zahtevi, i moje je mišljenje da bi trebalo da naročitu pažnju posvetimo ponudama naših imućnih pomorskih zapovednika; i molim vas još da mi dozvolite dodati da ću doći kod vas za dva sata, u svako doba, da vas poštedim neprijatnosti da sami odgovorite na ponudu. Ser Volter je samo klimnuo glavom. Ali je uskoro nakon toga, ustao i počeo da korača preko sobe i sarkastično dodao; - Malo je gospode u mornarici, rekao bih, koji se ne bi iznenadili da se nađu u ovakvoj jednoj kući. - Bez sumnje će se osvrtati oko sebe i blagosiljati svoju sreću rekla je gospođa Klej, jer je i gospođa Klej bila prisutna: njen ju je otac doveo, jer ništa nije toliko godilo njenom zdravlju koliko vožnja do Kelinča - ali sasvim se slažem s ocem u mišljenju da je pomorac veoma poželjan zakupac. Poznavala sam mnogo ljudi iz te branše; i ne samo da su liberalnih načela već su i veoma uredni i u svakom pogledu veoma pažljivi! Ove vaše dragotene slike će, ser Voltere, rešite li da ih ostavite, ostati u savršeno bezbednim rukama. O svemu u kući i van nje izvanredno će se voditi računa! Bašte i šumarci će se održavati u savršenom redu gotovo kao što se održavaju i sada. Ne morate strahovati, gospođice Eliot, da će vaše cvetne bašte biti zapuštene. - Što se toga tiče - ledeno je odbrusio ser Volter - ako i pretpostavimo da sam i rešio da dam kuću u zakup, nipošto još 19
Zvončica & neky
nisam rešio kakve ću im još ustupke učiniti. Nisam naročito sklon da udovoljavam zakupcu. Park će mu naravno biti otvoren, a malo je pomorskih oficira, ili muškaraca nekog drugog zanimanja, koji su imali takvo šetalište; ali kako ću ograničiti upotrebu šumaraka i ostalih delova imanja sasvim je druga stvar. Ne prija mi pomisao da svako može da uđe u moje šumarke; i preporučio bih gospođici Eliot da bude veoma oprezna u pogledu svojih cvetnih bašti. Nisam mnogo rad davati ma kakve povlastice zakupcu Kelinč hola, u to vas uveravam, pa bio on vojnik ili pomorac. Nakon kraće pauze, gospodine Šepard je uzeo sebi za slobodu da kaže: - U svim ovim slučajevima postoje već utvrđeni običaji koji uprošćavaju i olakšavaju sve dogovore između zakupca i vlasnika imanja. Vaši interesi, ser Voltere, su u prilično bezbednim rukama. Oslonite se na mene da nijedan zakupac neće dobiti više nego što je njegovo pravo. Usuđujem se nagovestiti da ser Volter Eliot ne može ni upola toliko ljubomorno čuvati ono što je njegovo, koliko će to za njega učiniti Džon Šepard. Sada je En progovorila: - Čini mi se da mornarica, koja je toliko za nas učinila, ima, u najmanju ruku, jednaka prava kao ma koja druga branša, na svu udobnost i povlastice koje ma koji dom može da im pruži. Moramo se svi složiti da pomorci teškom mukom zarađuju svoje pravo na udobnost. - Istina, istina. Gospođica En istinu kaže - brzo je odgovorio. O! Razume se - rekla je njegova kći; ali je ser Volter uskoro nakon toga rekao: - Ovo zanimanje ima svojih koristi, ali bi meni bilo silno žao kada bi se ma koji od mojih prijatelja njime bavio. - Odista! - glasio je odgovor praćen iznenađenim pogledom. - Tako je; dva su razloga iz kojih mi je ono odbojno; imam dva čvrsta osnova na kojima temeljim svoje zamerke. Prvi je da je ono sredstvo koje omogućava osobama nepoznatog porekla da steknu ugled na koji nemaju pravo i uzdiže ljude do takvih počasti o 20
Zvončica & neky
kakvima njihovi očevi i dedovi nisu mogli ni da sanjaju; a drugi je da ono strašno narušava čoveku mladost i krepkost; mornar brže stari od ma kog drugog čoveka. Primećivao sam to čitavog svog života. U mornarici se čovek, više nego ma u kojoj drugoj branši, izlaže velikoj opasnosti da istrpi uvredu u vidu napredovanja čoveka čijeg oca bi njegov otac smatrao nedostojnim i da mu se obrati, i da suviše rano i sam postane predmet prezira. Jednog sam se dana, prošlog proleća, našao u gradu u društvu dvojice ljudi koji su upravo veoma rečiti primeri onoga o čemu govorim: lord Sent Ajvs, čiji je otac, svi to znamo, bio seoski paroh, hleba nije imao; trebalo je da dam prvenstvo lordu Sent Ajvsu i izvesnom admiralu Boldvinu, osobi najžalosnijeg izgleda kakvu možete da zamislite; lice mu je bilo boje mahagonija, grubo i opustošeno preko svake mere; sve same bore i brazde, po devet je sedih imao na svakoj slepoočnici i samo je malo kosu napuderisao. “Za ime boga ko je taj starac?”, upitao sam prijatelja koji se našao u blizini, (ser Bazila Morlija). “Stari druže!”, povikao je ser Bazil, “pa to je admiral Boldvin. Šta mislite koliko mu je godina?” “Šezdeset”, rekao sam ja, “ili možda i šezdeset dve.” “Četrdeset”, odgovorio je ser Bazil, “četrdeset, ni godine više.” Zamislite samo moga zaprepašćenja; neću lako zaboraviti admirala Boldvina. Nikada nisam video tako žaljenja vredan primer onoga što pomorski život učini čoveku; ali znam da je, u izvesnoj meri, to slučaj sa svima njima; svi se oni potucaju od nemila do nedraga, i izloženi su svakakvim vremenskim prilikama i raznovrsnim uslovima, dok ih oni toliko ne nagrde da ih čovek ne može pogledati. Šteta je što ih nešto ne dokusuri pre nego što zađu u godine admirala Boldvina. - Ne, ser Voltere - povikala je gospoda Klej - odista strogo sudite. Imajte milosti prema sirotim ljudima. Nismo svi rođeni naočiti. More svakako nikoga nije ulepšalo, i mornari stare pre vremena, to sam i ja primetila; vrlo brzo gube mladalački izgled. A 21
Zvončica & neky
opet, nije li to slučaj i u drugim zanimanjima, možda u većini drugih zanimanja? Vojnici u aktivnoj službi nisu u mnogo boljem položaju: a čak i u nekim mirnijim zanimanjima tu su napor i težak umni posao, ako već ne telesni, koji retko kada dozvoljava da godine prirodno izmene spoljašnjost čoveka. Pravnik se izlaže prekomernom naporu, i sav je izmučen brigama; lekar je budan u svako doba i putuje po svakakvim vremenskim prilikama; a čak i svešteno lice... - zastala je na trenutak da razmisli šta da kaže za sveštena lica - ...a čak je i svešteno lice, znate, obavezno da ulazi u prostorije pune bolesti i izlaže svoje zdravlje i spoljašnjost kužnim isparenjima. Zapravo, odavno sam već uverena da je, premda je svako zanimanje neophodno i časno na svoj način, samo sudbina onih koji ne moraju ničim da se bave i koji mogu mirno da žive na selu, raspolažu svojim vremenom, čine ono što im godi, i žive na svom posedu, i koji se ne muče da steknu više; samo je njih sudbina u najvećoj meri obdarila, kažem i blagoslovila zdravljem i lepom spoljašnjošću: svaki drugi soj ljudi koje poznajem gubi nešto od svoje naočitosti čim prođe prva mladost. Činilo se da je gospodin Šepard, u svojoj želji da odobrovolji ser Voltera prema pomorskom oficiru kao mogućem zakupcu, pokazao moć predskazivanja budućnosti, jer je prvi upit za kuću stigao od admirala Krofta, sa kojim se kratko nakon toga našao u društvu na jednom ozbiljnom suđenju u Tontonu; i odista, vest o admiralu primio je preko jednog londonskog referenta. Prema izveštaju koji je požurio da prenese u Kelinč, admiral Kroft je poreklom iz Somersetšira i želja mu je, sada kada je stekao popriličan imetak, da se nastani u svom rodnom kraju i došao je u Tonton da pogleda neke oglašene kuće u njegovom neposrednom susedstvu koje mu, međutim, nisu bile po volji; i pukim je slučajem čuo -(baš kao što je predvideo, primetio je gospodin Šepard, nevolja ser Voltera nije se mogla dugo tajiti) - baš pukim je slučajem čuo za mogućnost uzimanja u najam Kelinč hola, a kako je znao da je on (gospodin Šepard) blizak poznanik vlasnika, 22
Zvončica & neky
predstavio mu se sa namerom da se podrobnije raspita i u toku tog prilično dugačkog razgovora je izrazio veoma snažnu naklonost prema tom mestu, koliko je to bilo moguće čoveku koji ga je poznavao samo iz opisa; i dao je gospodinu Šepardu, u veoma podrobnom izveštaju o sebi, svaki dokaz da je on veoma odgovoran i poželjan zakupac. - A koje admiral Kroft? - upitao je ser Volter hladno i sumnjičavo. Gospodin Šepard je rekao da je on iz jedne ugledne plemenite porodice, pa je spomenuo i mesto iz kogje ta porodica; a En je, nakon kratke stanke koja je usledila dodala: - On je kontraadmiral belih. Učestvovao je u akciji kod Trafalgara, i otada je u Istočnoindijskoj oblasti; verujem da je nekoliko godina bio stacioniran tamo. - Onda smatram zasigurno - primetio je ser Volter - da lice mora da mu je crveno koliko i manžetne i ogrtači moje livreje. Gospodin Šepard je požurio da ga uveri da je admiral Kroft veoma zdrav, krepak, naočit čovek, pomalo, razume se, oronuo od izloženosti vremenskim prilikama, ali ne mnogo, i da je pravi gospodin u načelima i vladanju; i da je malo verovatno da će on praviti pitanje oko uslova zakupa, da on samo želi udoban dom u koji može da se useli što je pre moguće; da zna da mora da plati za svaku udobnost: i zna koliku cenu mogu da postignu nameštene kuće takvog ugleda; da ga ne bi iznenadilo i da je ser Volter tražio više; raspitivao se o vlastelinskom imanju; voleo bi da se na njega prenese pravo da lovi, razume se, ali nije od toga pravio nikakav problem; rekao je da ponekad ponese sa sobom pušku, ali da nikada ne ubija; sve u svemu pravi gospodin. Gospodin Šepard je bio veoma rečit o ovoj stvari; i ukazao je na sve okolnosti admiralovog porodičnog života koje su ga činile naročito pogodnim zakupcem. Bio je oženjen i nije imao dece; što je upravo bilo vrlo poželjno. O kući se nikada ne vodi računa na pravi način ako u njoj ne boravi dama; nije mogao da kaže da li 23
Zvončica & neky
nameštaj više strada kada u kući nema dame ili kada u njoj borave deca. Dama bez dece je neko ko će se najbolje na svetu starati o nameštaju. I gospodu Kroft je video; bila je u Tontonu sa admiralom, i bila je sa njima gotovo sve vreme razgovora o ovoj stvari. - I činilo se da je baš veoma učtiva, otmena, pronicljiva gospođa - nastavio je - više se raspitivala o samoj kući, i uslovima i porezima, od samog admirala, i činilo se da je dobro upućena u poslovanje; i štaviše, ser Voltere, saznao sam da ni ona nije bez porodičnih veza u ovom delu zemlje, ništa manje od samog admirala; odnosno, ona je sestra gospodinu koji je nekada živeo među nama; to mi je ona sama rekla: sestra je gospodina koji je pre nekoliko godina živeo u Monkfordu. Bože mili! Kako mu ono beše ime? U ovom se trenutku ne mogu setiti njegovog imena, premda sam ga baš skoro čuo. Penelopi, mila, možeš li mi pomoći da se setim imena gospodina koji je živeo u Monkfordu: brata gospode Kroft? Ali gospođa Klej je toliko živo razgovarala sa gospođicom Eliot da se činilo da nije čula njegovu molbu. - Nemam ni najmanju predstavu na koga mislite, Šeparde; ne sećam se da je ikada neki gospodin boravio u Monkfordu još otkako je na vlasti stari guverner Trent. - Bože mili! Kako je to neobično! Uskoro ću i svoje ime zaboraviti, rekao bih. Ime koje toliko dobro poznajem; dobro sam poznavao tog gospodina iz viđenja; video sam ga stotinu puta; jednom je prilikom čak došao i da se posavetuje sa mnom, sećam se, o nedozvoljenom ulasku na posed; radnik sa farme mu je ušao u voćnjak; srušio zid; pokrao jabuke; uhvatio ga je na delu; a kasnije je, suprotno mom savetu, pristao na prijateljsko poravnanje. Odista veoma neobično! Nakon što je još jedan trenutak sačekala... - Mislite na gospodina Ventvorta, pretpostavljam? -rekla je En. Gospodin Šepard joj je neizmerno bio zahvalan. 24
Zvončica & neky
- Tako je, Ventvort mu je bilo ime! Upravo je to taj čovek. On je bio paroh u Monkfordu, znate, ser Voltere, pre izvesnog vremena, dve ili tri godine. Stigao je godine - 5, rekao bih. Uveren sam da ga se sećate. - Ventvort? O! Sećam se - gospodin Ventvort, paroh Monkforda. Doveli ste me u zabludu kada ste rekli da je u pitanju gospodin. Mislio sam da govorite o nekom posedniku imanja: gospodin Ventvort je bio niko i ništa, toga se sećam; nije imao nikakve ugledne rođake; nikakve veze nije imao sa porodicom iz Straforda. Zapita se čovek kako li je samo ime mnogih naših plemića postalo tako uobičajeno. Kako je gospodin Šepard primetio da ova porodična veza Kroftovima ne ide u prilog kada je ser Volter u pitanju, više je nije spominjao; pa se sa žarom ponovo pozabavio okolnostima koje su im neosporno išle u prilog; godine, i broj, i imetak; visoko mišljenje koje su o Kelinč holu stekli i izvanredno zauzimanje za prednost da ga uzmu u najam; predstavljajući stvar tako kao da je njima najveća želja bila da im se ukaže čast da u najam uzmu kuću ser Voltera Eliota; što je svakako bio izvanredan ukus, sudeći prema ser Volterovim privatnim pogledima na dužnosti jednog zakupca. U svakom slučaju je donelo ploda; i premda će ser Volter uvek ispod oka gledati na svakoga ko namerava da se nastani u toj kući, i smatrati da su neizmerno srećni jer im je dozvoljeno da je iznajme po najvišoj ceni, dao se nagovoriti da dozvoli gospodinu Šepardu da nastavi sa sklapanjem ugovora, i ovlastio ga je da poseti admirala Krofta, koji je i dalje boravio u Tontonu, i da ugovori dan za obilazak kuće. Ser Volter nije bio naročito mudar; ali je imao dovoljno svetskog iskustva da oseti da se besprekorniji zakupac, kao što se činilo da je to admiral Kroft u svakom pogledu, teško može pronaći. Toliko je i njemu bilo jasno, a njegova je taština pronašla još i jednu dodatnu utehu u admiralovom društvenom položaju 25
Zvončica & neky
koji je bio taman dovoljno visok, ali ne i previsok. - Dao sam kuću u najam admiralu Kroftu - će zvučati odista odlično; mnogo bolje nego običnom gospodinu...; uz to gospodin (osim možda u slučaju nekih pola tuceta ljudi u čitavoj zemlji) uvek je potrebno dodatno objašnjenje. Reč admiral sa sobom nosi sopstveni ugled i, u isti mah, pored njega baronetska titula ne može da deluje beznačajno. U svim njihovim poslovanjima i društvenim susretima, ser Volter Eliot će uvek imati prednost. Ništa se nije moglo učiniti bez Elizabetinog pristanka: ali ona je bila sve sklonija odlasku iz kuće pa je bila srećna što se našao zakupac koji je konačno omogućio da se to i sprovede u delo: i nije rekla ni reč kojom bi mogla da dovede odluku o zakupu u pitanje. Gospodin Šepard je dobio neograničena ovlašćenja delanja u ovoj stvari; i čim je ovakav ishod dogovoren, En, koja je sve vreme veoma pažljivo slušala, napusti prostoriju da rashladi zažarene obraze na svežem vazduhu; i dok je šetala svojim najmilijim šumarkom, nežno je uzdahnula i rekla: - Za nekoliko meseci će, možda, on šetati ovim stazama.
26
Zvončica & neky
Glava 4
27
Zvončica & neky
odgovorio s velikom zapanjenošću, s velikom hladnoćom i
velikom tišinom, i vrlo je odlučno bio rešen da za svoju kćer ne učini ništa. Smatrao je ovu vezu ponižavajućom; a ledi Rasel ju je, premda sa mnogo umerenijim i oprostivijim ponosom, smatrala veoma nesrećnom. Da se En Eliot, sa takvim poreklom, lepotom i pameću, u devetnaestoj godini tako upropasti; da se u devetnaestoj godini upusti u veridbu sa mladićem koji je imao samo svoj dobar glas i nikakve izglede za sticanje bogatstva osim onoga što je mogao steći u svojoj veoma nesigurnoj profesiji, i koji nije imao nikakvih veza da mu obezbede dalje napredovanje, odista bi značilo da se upropastila, na staju je i sama pomisao žalostila! Da En Eliot, tako mladu, i još nepoznatu svetu, ugrabi neznanac bez ikakvih veza i imetka; ili još gore, mogla bi zbog njega potonuti u stanje mučne, teskobne zavisnosti koja bi u njoj ubila svaku krepkost! To se ne sme desiti, ako se to ikako može sprečiti kakvim prijateljskim uplivom, ili predočavanjem od strane one koja ju je volela gotovo majčinskom ljubavlju i koja je gotovo imala sva majčinska prava. Kapetan Ventvort nije imao novca. Imao je sreće u profesiji; ali trošeći slobodno ono što je lako stekao, naposletku nije imao ništa. Ali bio je uveren da će uskoro biti bogat: pun života i žara, znao je da će uskoro dobiti brod, i da će uskoro ostvariti sve svoje želje. Oduvek je imao sreće; znao je, znao je da bi tako i dalje trebalo da bude. Takvo samopouzdanje, silovito u svojoj toplini, i očaravajuće zbog duhovitog načina na koji je bilo izraženo, za En mora da je bilo dovoljno; alt ledi Rasel je na to drugačije gledala. Njegova vatrena narav i neustrašiv duh na nju su drugačije delovali. Ona je u njima videla samo još veće zlo. Samo su davali opasnu crtu njegovom karakteru. Bio je sjajan, bio je tvrdoglav. Ledi Rasel nije mnogo cenila duhovitost, i užasavala se svega što je makar i izdaleka ličilo na nepromišljenost. Ona je na ovu vezu nepovoljno gledala u svakom svetlu. 28
Zvončica & neky
Takvo protivljenje koje su ova osećanja izazvala bilo je više nego što je En mogla da podnese. Mlada i nežna kakva je bila, možda je i mogla podneti očevu zlovolju, premda je njena sestra nijednom ljubaznom rečju niti pogledom nije ublažila; ali saveti ledi Rasel, koju je ona oduvek volela i na koju se uvek oslanjala, i koja je bila žena stabilnih načela i nežnog vladanja, nisu mogli biti uzalud. Uspeli su da je ubede da je ova veridba pogrešna: nerazborita, neprimerena, sa slabim izgledima za uspeh i nedostojna. Ali nije ona veridbu raskinula iz sebičnog opreza. Teško da bi se odrekla verenika da nije razmislila i o njegovoj koristi, čak i više nego svojoj. Najveća uteha u očajanju rastanka, konačnog rastanka, bila joj je vera da je postupila razborito i da je u najvećoj meri svoja osećanja žrtvovala za njegovo dobro; a svaka uteha joj je bila potrebna, jer je morala da podnese i dodatni bol zbog njegovih ubeđenja, u potpunosti nepokolebljivih i uvreženih, i zbog toga što je on smatrao da se ona, odbijajući ga tako pod prisilom, ogrešila o njega. Posledica svega bila je da je on napustio taj kraj. U nekoliko meseci su se i upoznali i rastali; ali Enina patnja se nije okončala nakon nekoliko meseci. Njena osećanja i kajanje su joj, još dugo, pomračivali svaki mladalački užitak, i ona je veoma rano svenula i izgubila svaku vedrinu. Više od sedam godina je prošlo otkako se ova njihova tužna priča završila; i vreme je u velikoj meri ublažilo, možda čak i u potpunosti ugasilo svaku naklonost prema njemu, ali ona se suviše oslanjala na samo vreme; nikakve pomoći nije bilo u promeni sredine (osim jedne posete Batu uskoro nakon raskida veridbe), nikakve novine nije bilo u njenom životu i nikakvog proširenja društva. Niko se nikada nije ni približio krugu Kelinč hola a ko bi mogao podneti poređenje sa Frederikom Ventvortom, kakvog ga je ona pamtila. Druga ljubav, jedini istinski prirodan, srećan i delotvoran lek u njenoj životnoj dobi, nije bila moguća niti u njenom prefinjenom umu, niti po njenom probirljivom ukusu u njihovom uskom društvenom krugu. Kada je imala 29
Zvončica & neky
dvadeset dve godine, jedan mladić je zatražio njenu ruku, ali je on nedugo zatim kod njene mlađe sestre naišao na mnogo topliji prijem; a ledi Rasel je žalila što je ona njega odbila; jer je Čarls Mazgrouv bio najstariji sin čoveka čiji su posedi i opšti značaj dolazili odmah iza poseda i značaja ser Voltera, i bio je dobrog karaktera i prijatne spoljašnjosti; i ma koliko da je ledi Rasel želela nešto više kada je En bilo devetnaest godina, ona bi se silno radovala da je mogla da je vidi da se na jedan tako poštovanja vredan način skloni od pristrasnosti i nepravičnosti u kući svoga oca, i tako trajno nastani blizu nje same. Ali u ovom slučaju, nikakav savet nije mogao da navede En da promeni mišljenje; i premda je ledi Rasel bila zadovoljna svojom obazrivošću i nikada nije poželela da izmeni prošlost, počela je da strepi, gotovo do beznađa da En nijedan imućan i sposoban muškarac neće dovesti u iskušenje da preuzme na sebe one obaveze za koje ju je ona smatrala naročito pogodnom zbog njenih toplih osećanja i domaćih navika. Nisu poznavale mišljenje one druge ujednoj stvari, da li se izmenilo ili ostalo neizmenjeno u jednom ključnom pogledu kojim se En rukovodila, jer tu temu nikada ni u nagoveštaju nisu načinjale; ali En je, u dvadeset i sedmoj, sasvim drugačije mišljenje imala od onoga koje su joj nametnuli kada je imala devetnaest. Nije zamerala ledi Rasel, nije zamerala ni sebi što je dozvolila da potpadne pod njen uticaj; ali je smatrala da ona nikada, nijednu mladu osobu u sličnoj situaciji koja bi se njoj obratila za savet, ne bi dovela u stanje takvog sigurnog i pouzdanog očajanja zarad tako nesigurnog budućeg blagostanje. Bila je uverena da bi, i pored svake neprijatne osude kod kuće, i svake strepnje u vezi sa njegovom profesijom, i svih mogućih strahova, odlaganja i razočaranja, bila srećnija da je veridbu nastavila nego što je bila nakon što ju je žrtvovala; i u potpunosti je verovala da bi ona, čak i da im je sudbina dodelila uobičajenu meru strepnje i neizvesnosti, pa i mnogo veću meru od uobičajene, ne uzimajući pri tom u obzir konkretne posledice 30
Zvončica & neky
njihovog slučaja; mnogo ranije dočekala s njim blagostanje nego što se trezveno dalo predvideti. Sva njegova vatrena očekivanja, i sve njegovo samopouzdanje bili su opravdani. On kao da je svojom oštroumnošću i srčanošću predvideo i prokrčio sebi put ka uspehu. Uskoro nakon raskida veridbe dobio je novo nameštenje; i usledilo je sve ono o čemu joj je govorio, sve se obistinilo. Istakao se, i rano je unapređen, i sada mora da je, usled brojnog ratnog plena, stekao pozamašno bogatstvo. Ona se u ovome mogla rukovoditi samo pomorskim spiskovima i novinama, ali nije mogla da sumnja da se obogatio; i, u prilog njegovoj vernosti, nije imala razloga da veruje da se oženio. Kako je rečita En Eliot mogla biti! Kako je samo rečita mogla biti, da su njene želje podržale ranu toplu naklonost i vedro pouzdanje u buduću sreću, nasuprot preteranom oprezu koji je vređao trud i sumnjao u Proviđenje! U mladosti su je primorali na oprez; ljubav je upoznala kako je sazrevala; bio je to prirodan sled neprirodnog početka. Pored svih ovih okolnosti, sećanja i osećanja, ona nije mogla čuti da će sestra kapetana Ventvorta najverovatnije živeti u Kelinču, a da se u njenoj duši ne probudi stari bol; i mnogo je šetnji i mnogo uzdaha bilo potrebno da se odagna nemir koji je ova pomisao izazvala. Često je sebi govorila da je to ludost, pre nego što bi dovoljno umirila nerve da na neprestane rasprave o Kroftovima i njihovom poslu ne gleda kao na nešto zlo. U ovome joj je, doduše, pomogla savršena ravnodušnost i očigledna nesvesnost jedina njena tri priljatelja koji su bili upućeni u tajne prošlosti, što gotovo da je poricalo svako sećanje na nju. Bila je kadra da, u ovoj stvari, oda dužno poštovanje plemenitim pobudama ledi Rasel koje su bile daleko iznad onih njenog oca i Elizabet; umela je da ceni njen spokoj; ali je uopštena atmosfera zaborava među njima bila veoma važna ma kakav bio njen izvor; i u slučaju da admiral Kroft zaista uzme Kelinč hol u zakup, nju je radovalo uverenje, na čemu je uvek bila zahvalna, da je prošlost poznata samo ovim troma od svih njenih prijatelja i rođaka, i 31
Zvončica & neky
verovala je da oni nikada neće ni reč o tome prozboriti, kao što ju je radovala i vera da je od njegovih rođaka samo onaj brat kod koga je boravio znao za njihovu kratkotrajnu veridbu. Taj brat odavno već nije živeo u ovom kraju i bio je razborit čovek, a što je još važnije, u to vreme nije bio oženjen, pa je toplo računala na to da o toj stvari od njega nijedno živo biće ništa nije čulo. Sestra, gospođa Kroft, je u to vreme bila izvan zemlje, pratila je muža u neku stranu luku, a njena sestra Meri je dok se sve to dešavalo bila u školi; i nikada ništa nije ni saznala, jer su se širenju vesti isprečili ponos jednih i osetljivost drugih. Uz svu ovu podršku nadala se da neće biti nikakve naročite neprijatnosti u poznanstvu sa Kroftovima koje se, s obzirom da ledi Rasel ostaje u Kelinču, i da Meri stanuje nekoliko kilometara dalje, mora očekivati.
32
Zvončica & neky
Glava 5
33
Zvončica & neky
Ser Volter je bez oklevanja admirala proglasio za mornara najlepše spoljašnjosti koga je ikada sreo, i čak je toliko daleko otišao da kaže da ga ne bi bilo stid da bude viđen s njim u društvu samo kada bi ga njegov momak očešljao: a admiral je, sa blagonaklonom srdačnošću, rekao svojoj supruzi dok su se vozili kroz park: - I mislio sam ja da ćemo uskoro postići sporazum, mila moja, uprkos onome što su nam kazali u Tontonu. Baronet se nikada neće istaći nekim blistavim činom, ali čini se da nije rđav čovek. - Bile su to uzajamne pohvale otprilike iste težine. Trebalo je da Kroftovi kuću preuzmu o Miholjdanu; a kako je ser Volter predložio da se za Bat presele u mesecu koji mu prethodi, nije se smelo gubiti vreme i morali su se odmah pozabaviti svim za to vezanim pripremama. Ledi Rasel, uverena da En neće biti dozvoljeno da bude od koristi, ili značaja, u odabiru kuće koja će se uzeti u najam, je bila vrlo nerada da se s njom tako brzo rastane i želela je da je zadrži dok ona sama ne bude u mogućnosti da je povede posle Božića za Bat; ali kako je imala obaveza zbog kojih je morala da ode iz Kelinča na nekoliko nedelja, nije mogla da joj uputi poziv da ostane kod nje kako je želela, a En ipak, premda je strahovala od septembarskih žega u uzavrelom Batu, i premda je žalila što će propustiti svu milinu i tugu jesenjih meseci u prirodi, nije, uzev sve u obzir, želela da ostane. Najispravnije i najmudrije bi bilo, pa prema tome i najmanje bolno, poći sa ostalima. Međutim, desilo se nešto što joj je nametnulo novu dužnost. Meri, koja je često nešto bila bolešljiva, i koja je uvek svoje tegobe vrlo ozbiljno shvatala i imala naviku da poziva En i za najmanju sitnicu, nije se osećala sasvim zdravom; i predviđajući da čitave jeseni neće proći dan a da se ne oseća klonulo, molila je, bolje rečeno zahtevala, da ona, jer teško da se to moglo nazvati molbom, umesto da pođe u Bat, dođe u letnjikovac u Aperkrosu i pravi joj društvo dokle god joj bude potrebna. 34
Zvončica & neky
- Prosto ne mogu bez En - pravdala se Meri; a Elizabet joj je odgovorila: - Onda sam uverena da bi En bilo bolje da ostane, jer u Batu nikome neće biti potrebna. Bolje je kada čoveka smatraju korisnim i traže ga, pa makar i na neprimeren način, nego kada ga odbacuju kao sasvim beskorisnog; i En je, srećna što može biti od koristi, srećna što ima kakvu-takvu obavezu, i svakako nimalo žalosna što će morati da ostane na selu, i to još u svom milom kraju, spremno pristala na poziv. Merin poziv rasterao je sve brige ledi Rasel, i uskoro nakon toga je dogovoreno da En neće ići za Bat dok je ledi Rasel ne povede sa sobom, i da će ona svoje vreme do tada rasporediti između Aperkrosa i Kelinča. Do sada je sve bilo u savršenom redu; ali ledi Rasel je ostala gotovo zaprepašćena jednom greškom u planu onih iz Kelinč hola kada je za nju saznala, poziv gospođi Klej da pođe u Bat sa ser Volterom i Elizabet, kao njena dragocena i značajna pomoćnica u svim poslovima koji su bili pred njom. Ledi Rasel je bila silno razočarana što se pribeglo takvoj jednoj meri, čudila se, žalila i strepela; i silno ju je pogodila uvreda koja je ovim naneta En, da se gospođa Klej uvažava kao osoba od velike koristi, a da se smatra da od En nikakve koristi biti ne može. Sama En je bila oguglala na takve uvrede; ali je uviđala neprimerenost ovakvog plana jednako oštro kao i ledi Rasel. Pošto je u miru podrobno razmislila i pošto je dobro poznavala očev karakter, a često je želela da ga manje poznaje, uvidela je da je moguće da iz ovog prijateljstva proisteknu veoma ozbiljne posledice po njenu porodicu. Nije smatrala da njenom ocu u ovom trenutku tako nešto pada na pamet. Gospođa Klej je bila pirgava, i imala je jedan nepravilan zub, i veoma neugledan ručni zglob, koji je on često oštro kritikovao u njenom odsustvu; ali bila je mlada, i sve u svemu veoma prijatna izgleda, ali beskrajno su privlačniji bili njena oštroumnost i usrdna sklonost ka udovoljavanju nego 35
Zvončica & neky
što bi prijatna vanjština mogla ikada biti. Na En je opasnost u kojoj su se našli ostavila takav utisak da bi bilo neoprostivo da nije pokušala i sestri da za nju otvori oči. Nije gajila nade u uspeh: ali pomislila je da Elizabet, koja bi u slučaju takvog obrta stvari bila mnogo više za žaljenje nego ona sama, nikada ne bi smela imati razloga da joj prebacuje što je nije na opasnost upozorila. Ona je svoje rekla i samo joj, po svoj prilici, nanela uvredu. Elizabet nije mogla ni da zamisli kako joj je jedna tako besmislena sumnja mogla i pasti na pamet, i srdito je ustvrdila da svako od njih savršeno zna gde mu je mesto. - Gospođa Klej - rekla je toplo - nikada ne zaboravlja ko je; i ja mnogo bolje poznajem njena osećanja nego što je tebi moguće i mogu te uveriti da su po pitanju braka ona naročito istančana i da ona strože osuđuje svaku nejednakost položaja ili imovinskog stanja nego većina ljudi. A što se oca tiče, odista ne bih pomislila da postoji potreba da se sada sumnja u njega nakon što je tolike godine, nas radi, ostao samac. Da je gospođa Klej lepotica, u tome se slažem s tobom, možda bi i bilo neumesno da toliko vremena provodi u našoj kući; i čak sam uverena da oca ništa na svetu ne bi moglo navesti da stupi u brak kojim bi se unizio, iako bi možda zbog toga patio. Ali sirota gospođa Klej, koja se pored svih svojih vrlina, nikako ne može smatrati čak ni prosečno lepom, odista mislim da nikako ne predstavlja opasnost da ostane sa nama. Čovek bi pomislio da nikada nisi čula oca kako govori o nesrećnim nedostacima njene spoljašnjosti, premda znam da mora da si ga pedeset puta čula. Onaj njen zub i pege. Meni one nisu toliko odbojne koliko njemu. Poznavala sam ljude kojima one nisu nagrdile lice, ali on ih se grozi. Mora da si ga čula kako govori o pegama gospođe Klej. - Teško da postoji neki lični nedostatak - odgovorila je En - na koji se čovek neće postepeno navići pod uticajem prijatnog ophođenja. 36
Zvončica & neky
- Ja imam sasvim drugačije mišljenje - odgovorila je Elizabet kratko - prijatno ophođenje može da istakne naočite crte lica, ali nikada ne može da izmeni neugledne. Međutim, u svakom slučaju, kako ja ovde mogu izgubiti više od ma koga drugog, smatram da je prilično bespotrebno da mi ti deliš savete. En je svoje učinila; bilo joj je milo što se i to svršilo i nije bila u potpunosti bez nade da je ipak dobro učinila. Jer premda joj je Elizabet zamerila na njenim sumnjama, možda će ipak zbog njih biti na oprezu. Poslednja dužnost četveroprega bila je da preveze ser Voltera, gospođicu Eliot i gospođu Klej u Bat. Odvezli su se u dobrom raspoloženju; ser Volter je bio spreman da se pokroviteljski nakloni svim snuždenim zakupcima i stanarima kućeraka kojima je nagovešteno da bi trebalo da se pokažu, a En je u isto vreme otišla do letnjikovca ledi Rasel, gde je trebalo da provede prvu nedelju. Njena prijateljica nije bila ništa boljeg raspoloženja od nje. Ledi Rasel je strašno patila zbog ovog razdvajanja porodice. Do njihovog je ugleda držala koliko i do svog. I svakodnevno druženje joj je postalo dragocena navika. Bolno joj je bilo posmatrati napušten posed, a još gore je bilo iščekivati nove ruke u koje će on preći; i da bi pobegla od usamljenosti i melanholije koju je ova promena izazivala, i da bi se sklonila kada admiral i gospođa Kroft stignu, odlučila je da i sama odsustvuje od kuće čim bude morala da se i sa En rastane. Pa su u skladu s tim otišle u isto vreme, a ledi Rasel ju je u prvoj etapi svog putovanja prevezla do Aperkrosa. Aperkros je bilo selo srednje veličine koje je do pre nekoliko godina u potpunosti bilo uređeno u starom engleskom stilu i u njemu su se nalazile samo dve kuće koje su izgledom odskakale od kuća seljaka i zemljoradnika; vlastelinov dvor, sa visokim zidovima, i velikim kapijama i starim drvećem, postojan i starovremenski, i čvrsta, udobna sveštenikova kuća okružena 37
Zvončica & neky
urednom baštom, oko čijih se prozora obavijala loza i pružale se kruškine grane; ali kada se mladi vlastelin oženio, selo je prošireno za još jednu otmenu kuću, jer je seoska kuća preuređena u letnjikovac da bi on u njoj živeo, pa je sada, sa verandom i francuskim prozorima i ostalim svojim lepotama, zapadala za oko jednako kao i postojaniji i mnogo prostraniji i veći vlastelinski dvor koji se uzdizao oko četvrt milje dalje. Ovde je En često boravila. Poznavala je ona prilike u Aperkrosu jednako koliko i prilike u Kelinču. Dve porodice su se toliko često sastajale i toliko im je u naviku prešlo da su jedni drugima u svako doba bili u kući da se ona prilično iznenadila što je zatekla Meri samu; a kako je bila sama, gotovo se podrazumevalo da će se osećati loše i da će biti klonula duhom. Premda je bila bolje zbrinuta od starije sestre, Meri nije imala Eninu razboritost niti njenu narav. Dok se osećala dobro i srećno i dok joj se poklanjala sva pažnja koju je želela, bila je odličnog raspoloženja i vedra duha, ali u potpunosti bi potonula na svaku i najmanju nelagodnost. Nije umela da podnosi samoću; a kako je nasledila značajan deo oholosti Eliotovih, sklona je bila da pored svake druge neprijatnosti još i uobražava da je zapostavljena i zanemarena. Izgledom je bila neuglednija od obeju sestara, i čak i u cvetu lepote smatrali su je samo za “lepuškastu devojku”. Sada je ležala na izbledeloj sofi lepog malog salona čiji se nekada otmen nameštaj postepeno, tokom četiri leta i pored dvoje dece pohabao; a kada se En pojavila, dočekala ju je rečima: - Najzad si stigla! Već sam počela da mislim da te nikada neću videti. Toliko sam bolesna da jedva mogu da govorim. Čitavo jutro nisam videla nikog živog! - Žao mi je što te zatičem tako rdava zdravlja - odgovorila je En. - U četvrtak si mi poslala baš povoljan izveštaj o svom zdravlju! - Da, prikazala sam stvari u mnogo povoljnijem svetlu; uvek to činim: ali daleko sam bila od toga da sam zdrava; i mislim da 38
Zvončica & neky
nikada u životu nisam bila toliko bolesna kao što sam od jutros: nipošto me nisu smeli ostaviti samu, sigurna sam u to. Šta bi bilo da sam pretrpela neki strašan napad, i da nisam mogla da pozvonim! Dakle, ledi Rasel nije želela da izađe. Mislim da nije bila u ovoj kući ni tri puta ovog leta. En je rekla ono što se od nje očekivalo, pa upitala za njenog muža. - O! Čarls je u lovu. Nisam ga videla od sedam sati jutros. Baš je namerio da ide, mada sam mu rekla koliko sam bolesna. Rekao je da se neće zadržati; ali nije se vratio, a evo već je skoro jedan. Veruj mi da nisam žive duše videla čitavo jutro. - Jesu li dečaci bili s tobom? - Jesu, dok sam mogla da trpim buku; ali toliko su neposlušni da čine više štete nego koristi. Mali Čarls ne mari ni za šta što mu kažem, a Volter je sve gori. - Pa, uskoro će ti biti bolje - odgovorila je En vedro. - Znaš da te ja uvek izlečim kad dođem. Kako su tvoji susedi u vlastelinskom dvoru? - Ne mogu ti ništa o njima reći. Nisam ih videla danas, osim gospodina Mazgrouva, koji je samo svratio i obratio mi se kroz prozor, a da ni s konja nije sišao; i mada sam im rekla koliko sam bolesna niko mi nije došao. Nije bilo zgodno gospođicama Mazgrouv, rekla bih, a one se ne daju omesti u svojim namerama, - Još ćeš ih možda videti pre nego se jutro završi. Rano je još. - Uveravam te da ih nisam željna. Suviše pričaju i suviše se smeju za moj ukus. O! En, strašno se rđavo osećam! Baš nije lepo od tebe što nisi došla u četvrtak. Zvone. - Mila Meri, seti se samo koliko si mi povoljan glas o sebi poslala! Pisala si tako vedrim tonom, i rekla si da si savršenog zdravlja, i da nema potrebe da žurim; a moraš biti svesna da je u tom slučaju moja želja bila da ostanem sa ledi Rasel do samog kraja; a ako ostavimo po strani Želju da budem s njom, imala sam 39
Zvončica & neky
mnogo posla, toliko sam stvari imala da posvršavam da bi mi odista nepraktično bilo da ranije napustim Kelinč. - Zaboga! Kakvog si ti posla mogla imati? - Mnogo toga, uveravam te. Više nego što mogu da se setim u ovom trenutku; ali nabrojaću ti ponešto. Prepisivala sam očev katalog knjiga i slika. Nekoliko puta sam bila u vrtu sa Makenzijem, pokušavajući da shvatim i pokušavajući da njemu objasnim koje su Elizabetine biljke namenjene ledi Rasel. A imala sam i svoje stvari da posvršavam, da podelim knjige i muziku i da prepakujem škrinje, jer nisam blagovremeno razumela šta je imalo da se šalje železnicom: i jednu sam stvar morala da uradim, Meri, mnogo mučniju: da obiđem svaku kuću u parohiji, da se oprostim. Rečeno mi je da oni tako žele. Ali za sve mi je to trebalo mnogo vremena. - O! dobro! - a nakon kraće stanke - ali ni reč me nisi pitala o ručku kod Pulovih juče. - Znači li to da si išla? Nisam te ništa pitala jer sam zaključila da mora da si bila prinuđena da se odrekneš izlaska u društvo. - O da! Išla sam. Jučer sam se baš dobro osećala; ništa mi nije bilo sve do jutros. Bilo bi čudno da nisam otišla. - Milo mi je što si se osećala dovoljno dobro i nadam se da ti je bilo prijatno. - Ništa naročito. Čovek uvek unapred zna kakav će ručak biti; i ko će tamo biti; i strašno je neprijatno nemati svoju kočiju. Gospodin i gospoda Mazgrouv su me povezli, i bilo je baš tesno! Oboje su strašno krupni, i mnogo mesta zauzimaju; a gospodin Mazgrouv uvek sedi napred. I tako sam ja sedela stešnjena pozadi sa Henrijetom i Luizom; i mislim da je sva prilika da za svoju bolest imam tome zahvaliti. Malo dodatne Enine istrajnosti u trpeljivosti i usiljene vedrine skoro da je izlečilo Meri. Sada je već sedela na sofi, i ona se nadala da će do ručka moći i da ustane. A zatim je, zaboravivši se, otišla 40
Zvončica & neky
na drugi kraj sobe da namesti cveće u vazi, pa pojela hladne nareske; a zatim se osećala dovoljno oporavljenom da predloži odlazak u šetnju. - Kuda ćemo ići? - upitala je kada su se spremile. - Pretpostavljam da ne želiš da svratimo u posetu u vlastelinski dvor pre nego što oni dođu da pozdrave tebe? - Ni najmanje se tome ne protivim - odgovorila je En. - Nikada mi na pamet ne bi palo da se slepo držim reda sa ljudima koje toliko dobro poznajem kao gospođu i gospođice Mazgrouv. - O! Ali trebalo bi da ti dođu u posetu što je pre moguće. Trebalo bi da znaju kakvu su ti čast dužni ukazati kao mojoj sestri. U svakom slučaju, možemo baš otići da posedimo s njima malo, a kada to obavimo, onda možemo da uživamo u šetnji. En je oduvek takav oblik opštenja smatrala preko svake mere neprimerenim; ali je digla ruke od pokušaja da nešto promeni jer je verovala da su se, premda je svaka strana onoj drugoj stalno davala povoda da se vređa, obe porodice na to toliko već svikle da nisu više bez toga mogle. I tako se one uputiše u vlastelinski dvor, da posede punih pola sata u staromodnom četvrtastom salonu sa malim tepihom i uglačanim podom u kom su domaćinove kćerke postepeno stvarale pravu pometnju unevši u njega koncertni klavir i harfu, i stalke za cveće i stočiće za kafu koje su razbacale na sve strane. O! Da su likovi sa portreta na zidnim oblogama, da su gospoda u smeđem baršunu i dame u plavom satenu mogli videti šta se dešava, da su bili svesni takvog remećenja svakog reda i urednosti! Sami portreti na zidovima bi zanemeli. Mazgrouvovi su, kao i njihova kuća, bili u stanju promene, može biti i napretka. Otac i majka su predstavljali stari engleski stil, a mladi ljudi novi. Gospodin i gospođa Mazgrouv bili su veoma dobri ljudi; srdačni i gostoljubivi, nisu bili naročito obrazovani i nimalo nisu bili otmeni. Njihova deca su imala modernija shvatanja i manire. Bili su oni brojna porodica; ali jedino dvoje odraslih, ako se izuzme Čarls, bile su Henrijeta i Luiza, gospođice 41
Zvončica & neky
od devetnaest i dvadeset godina, koje je škola u Ekseteru snabdela uobičajenim zalihama veština, i sada su bile poput hiljada drugih gospođica i živele su da bi bile otmene, srećne i vesele. Haljine su im bile po poslednjoj modi, lica sasvim lepa, narav izvanredno vedra, a vladanje neusiljeno i prijatno; kod kuće su bile cenjene, a izvan kuće miljenice svima. En ih je uvek smatrala za najsrećnija stvorenja koja poznaje; ali ipak nije, sprečena kao i svi što smo nekim ugodnim osećanjem nadmoćnosti nad željom za promenom, poželela da je na njihovom mestu; ne bi ona menjala svoj otmeniji i obrazovaniji um za sva njihova uživanja; i nije im ni na čemu zavidela već na tom naoko savršenom uzajamnom razumevanju i slaganju, toj dobrodušnoj uzajamnoj naklonosti koju ona ni sa jednom svojom sestrom nije iskusila. Primili su ih veoma srdačno. Ništa se nije moglo zameriti stanovnicima vlastelinskog dvora, što je, znala je En, obično i slučaj. Pola časa je prošlo u prijatnom razgovoru; a ona se nipošto nije iznenadila kada su im se nakon toga u šetnji pridružile obe gospođice Mazgrouv na naročiti Merin poziv.
42
Zvončica & neky
Glava 6
43
Zvončica & neky
Kvin Skverove! - ili u Merinoj brizi i strepnji: - Časti mi, lepo će mi biti kada svi odete u Bat da se veselite! Mogla je samo da reši da u budućnosti izbegava takvu samoobmanu i da sa većom zahvalnošću razmišlja o izvanrednom blagoslovu što ima jednu tako iskreno saosećajnu prijateljicu kao što je ledi Rasel. Gospoda Mazgrouv su imali svoja lovišta da ih čuvaju i svoju divljač da je love, svoje konje, pse i novine da se njima zanimaju, i žene su se zanimale svojim uobičajenim sitnicama vođenja domaćinstva, susedima, haljinama, igrankama i muzikom. Priznala je da je sasvim primereno da svaka mala društvena zajednica ima svoje teme za razgovor, i nadala se da neće proći dugo pre nego što i ona postane nimalo beznačajan član ove u kojoj se sada našla. Kako su izgledi bili da će u Aperkrosu provesti dva meseca, osećala se dužnom da svoju maštu, sećanja i sve svoje pomisli što je više moguće zaodene duhom Aperkrosa. Nije strahovala od ovih meseci. Meri nije bila toliko odbojna i lišena svakog sestrinskog osećanja kao što je to bila Elizabet, niti je bila toliko zatvorena za njen uticaj; niti je bilo ma čega drugog među ostalim stanarima doma što je moglo da ugrozi njenu udobnost. Oduvek je bila u prijateljskim odnosima sa svojim zetom; a deca, koja su je volela gotovo jednako kao i majku i poštovala je daleko više, bila su izvor zanimanja, zabave i veoma zdravog kretanja. Čarls Mazgrouv je bio učtiv i prijatan; po naravi i pameti nesumnjivo je bio iznad svoje žene, ali nije imao njene sposobnosti, niti njenu rečitost i gracioznost, pa joj razmišljanje o prošlosti koja ih je vezivala ni najmanju opasnost nije predstavljala; ali En se slagala sa sudom ledi Rasel da bi on velike koristi imao od braka sa Ženom koja bi mu u svemu parirala; i da bi odista razborita žena njegovom karakteru dala na postojanosti, i veću svrsishodnost, racionalnost i otmenost njegovim navikama i interesovanjima. Stoga se on ni sa čim osim lovom nije žarko 44
Zvončica & neky
zanimao; a preostalo svoje vreme je traćio ne nalazeći koristi u knjigama ili ma čemu drugom. Bio je veoma vedar duhom i činilo se da ga mnogo ne dodiruje povremena potištenost njegove žene, i sa njenom se nerazumnošću nekada tako nosio da mu se En divila, i sve u svemu, premda se počesto dešavalo da se sporečkaju (u čemu se dešavalo da ona ima većeg udela nego što je želela, jer su je obe strane pozivale daniznese svoj sud), mogli su se smatrati srećnim parom. Uvek su se savršeno slagali u želji da imaju više novca, i naglašenoj potrebi da od njegovog oca dobiju novac koji im je potreban; ali i ovde je, kao i u većini stvari, on bio iznad nje: dok je Meri smatrala da je odista sramota što im on novac ne da je, on je uvažavao činjenicu da njegov otac svoj novac može mnogo korisnije da utroši i da ima pravo da ga troši kako mu drago. Što se vaspitanja dece tiče, njegov pristup je bio mnogo bolji od pristupa njegove žene, a ni sprovodenje tog pristupa mu nije bilo rdavo. - Sasvim bih ja njih lepo doveo u red da se Meri ne meša - često ga je En čula da govori, i poprilično je bila sklona da mu poveruje; ali kada je slušala Merine prekore kako “Čarls uvek razmazi decu toliko da ih nikako posle ne mogu dovesti u red”, nikada nije pala ni u najmanje iskušenje da kaže: - Sasvim si u pravu. Najmanje prijatna okolnost njenog boravka sa njima bilo je preveliko poverenje koje su joj ukazivale sve strane, zbog čega je isuviše dobro poznavala tajna nezadovoljstva obe kuće. Kako su znali da ona ima izvesnog uticaja na svoju sestru, stalno su je molili ili joj u najmanju ruku upućivali nagoveštaje da utiče na nju više nego što je to bilo mogućno. - Voleo bih kada bi mogla da utičeš na Meri da ne uobražava toliko često da je bolesna govorio je Čarls, a Meri je ovako govorila kada je bila nesrećna: Odista sam uverena da Čarls ne bi, kada bi video da umirem, pomislio da me je neka bolest snašla. Uverena sam, En, da bi, kada bi samo htela, mogla da ga ubediš da sam odista, veoma bolesna da mi je odista mnogo gore nego što priznajem. 45
Zvončica & neky
Meri je izjavljivala: - Ne volim da šaljem decu u vlastelinski dvor, jer im ona ugađa i povlađuje u takvoj meri i daje im toliko slatkiša i svakakvih nezdravih đakonija da mi se uvek vrate kući bolesni i po čitav dan su srditi. - A gospođa Mazgrouv je iskoristila prvu priliku kada je ostala nasamo s En da joj kaže: - O! gospođice En, kada bi samo Čarlsova gospođa imala malo od vašeg pristupa sa onom decom. Ne može ih čovek prepoznati kada su s vama! Ali istini za volju, oni su uopšte tako razmaženi! Šteta je što ne možete sestru podučiti kako da ih obuzda. Jadna dečica su dobra i zdrava kakvu svet nije video! I nisam pristrasna; ali Čarslova gospođa ne zna kako s njima da postupa! Bože mili! Kako su samo ponekad nesnosni. Uveravam vas, gospođice En, da me to sputava da ih pozivam u našu kuću koliko bih želela. I verujem da Čarlsovoj gospođi nije milo što ih ne pozivam češće; ali znate i sami koliko je rđavo kada vam dođu deca kojoj svaki čas morate govoriti: “nemoj ovo” i “nemoj ono”; ili koju možete koliko-toliko držati pod kontrolom samo ako im date više kolača nego što je dobro za njih. Meri joj je još i ovo rekla: - Gospođa Mazgrouv misli da su sve njene služavke toliko pouzdane da se za izdaju smatra dovesti to u pitanje; ali sigurna sam, bez preterivanja, da njena sobarica i pralja, umesto da se bave svojim poslom, po vasceli dan tumaraju selom. Srećem ih ma gde da pođem; i kad god uđem u dečiju sobu u njoj zateknem jednu od njih. Kad Džemajma ne bi bila najpouzdanije i najmarljivije stvorenje na svetu, one bi je očas posla iskvarile; jer mi kaže da je uvek pozivaju da pođe s njima u šetnju. - A gospođa Mazgrouv je rekla: - Moje je pravilo da se ne mešam u poslove moje snahe, jer znam da to nije red; ali reći ću vam, gospođice En, jer ćete vi možda moći da utičete da se stvari poprave, da nemam lepo mišljenje o dadilji Čarlsove gospođe: svakakve čudne glasine o njoj čujem, vazda je koje-kuda; a i sama sam se uverila, u to budite sigurni, da je ona prava pomodarka, i da je kadra upropastiti svakog dobrog slugu na kog naiđe. Znam ja da se Čarlsova gospođa kune u nju; ali samo ću vam ovaj 46
Zvončica & neky
nagoveštaj dati, da budete na oprezu; jer ako primetite da štogod nije u redu, ne ustručavajte se da to spomenete. Meri se opet žalila da joj gospođa Mazgrouv ne daje prvenstvo kakvo joj po pravu pripada kada su u vlastelinskom dvoru ručavali sa drugim porodicama; i nije videla razloga da ona, zato što je toliko smatraju za svoju, izgubi svoje mesto. A jednog dana kada je En otišla u šetnju samo sa gospođicama Mazgrouv, jedna od njih je, nakon razgovora o društvenom rangu, ljudima višeg ranga i ljubomori na rang, rekla: - Ne ustručavam se da pred tobom primetim da se neki ljudi sasvim budalasto ponašaju u vezi sa svojim mestom u društvu, jer sav svet zna koliko si ti prema tome ravnodušna; ali bih volela kada bi neko Meri dao na znanje koliko bi bolje bilo kada ne bila toliko uporna, i naročito kada se ne bi nametala da zauzme mamino mesto. Niko ne sumnja u njeno pravo prvenstva u odnosu na mamu, ali primerenije bi bilo kada ne bi stalno na tome insistirala. Nije da mama za to mari, ali znam da su mnogi drugi to primetili. Kako da En sve ovo dovede u red? Nije mogla da uradi mnogo osim da ih sve strpljivo sasluša, ublaži svaku ljutnju i da pravda jedne kod drugih; da im svima suptilno daje nagoveštaje da je među tako bliskim susedima potrebna trpeljivost, i da one nagoveštaje kojima je želela da unapredi sestrinu dobrobit iznese što uopštenije. U svakom drugom pogledu njena poseta je započela i protekla sasvim dobro. Njoj je raspoloženje popravila promena sredine i predmeta razgovora, i odlaska čitavih pet kilometara dalje od Kelinča; Meri je manje poboljevala sada kada je imala stalnu družbenicu, a svakodnevno viđanje sa drugom porodicom im je čak i dobro došlo jer nije u letnjikovcu remetilo nikakvu preveliku naklonost, poverenje niti obavljanje nekih važnih poslova. I svakako su ta viđanja koristili do krajnjih granica jer su se sastajali svakog jutra, a retko su koje veče proveli odvojeno; ali ona je verovala da im ni upola ne bi bilo toliko lepo da nisu pred 47
Zvončica & neky
sobom imali poštovanja dostojne prilike gospodina i gospođe Mazgrouv i da nije bilo priče, smeha i pesrae njihovih kćeri. Ona je svirala mnogo bolje od obe gospođice Mazgrouv, ali kako nije imala lep glas, kako nije umela da svira harfu, i kako nije imala roditelje pune ljubavi da sede i slušaju je i uobražavaju kako ih njena muzika oduševljava, njenom se sviranju nije posvećivalo mnogo pažnje, samo onoliko koliko je učtivost nalagala, ili da bi se ostali malo odmorili, i ona je to dobro znala. Znala je da samo svog užitka radi svira; ali to njoj nije bilo ništa novo. Izuzev jednog kratkog perioda njenog života, nikada nije, otkako je ostala bez majke u svojoj četrnaestoj godini, spoznala kakva je to sreća imati pažljivog slušaoca ili dobiti zasluženu pohvalu osobe istančanog ukusa. U muzici je navikla da se oseća sama na svetu; a pristrasnost koju su gospodin i gospođa Mazgrouv, iz čiste ljubavi, pokazivali prema izvedbi svojih kćeri, i potpuna ravnodušnost koju su pokazivali prema izvedbi ma koje druge osobe, njoj je pričinjavala više zadovoljstva njih radi, nego tuge sebe radi. Društvu iz vlastelinske kuće ponekad bi se pridružio još neko. Susedstvo nije bilo veliko, ali Mazgrouvove su svi posećivali, i oni su priređivali više ručkova i imali više posetilaca i zvanica, što zvanih što nezvanih, od ma koje druge porodice. Nesumnjivo, bili su najpopularniji u susedstvu. Devojke su ludo volele da igraju; pa su se večeri poneki put završavale neplaniranim malim balom. Na pešačkoj udaljenosti od Aperkrosa nalazila se jedna porodica manje imućnih rođaka, koji su se za sva svoja zadovoljstva oslanjali na Mazgrouvove: dolazili su u svako doba i pomagali da se na svemu svira i da se ma gde igra; a En im je, kako je mnogo više volela ulogu muzikanta od neke aktivnije uloge, satima svirala narodne melodije; a ova je njena ljubaznost njene muzičke veštine preporučila pažnji gospodina i gospođe Mazgrouv više od ma čega drugoga i često im mamila pohvale: - Divno, gospođice En! Odista ste to divno odsvirali! Bože mili, kako samo ti vaši prstići lete preko dirki! 48
Zvončica & neky
Tako su prošle prve tri nedelje. Stigao je Miholjdan; pa je Enino srce ponovo moralo da bude u Kelinču. Voljeni dom je prepušten drugima; sve one voljene sobe i nameštaj, šumarci i staze sada su u drugim rukama i pred drugim očima! Ni o čemu drugom nije mogla razmišljati 29. septembra; a uveče je i Meri izrazila saosećanje s njom jer je, primetivši datum, uzviknula: Bože mili, nije li danas dan kada bi Kroftovi trebalo da preuzmu Kelinč? Milo mi je što se toga nisam setila pre. Kako me to samo rastužuje! Kroftovi su preuzeli imanje sa istinskom pomorskom hitrinom, i valjalo ih je posetiti. Meri je samu sebe sažaljevala. Niko ne zna koliko će ona da pati. I odlagaće tu posetu koliko je god to moguće; ali nije imala mira dok nije nagovorila Čarlsa da je odveze u posetu neposredno nakon što su se oni doselili, i bila je u veoma živom i prijatnom stanju uobražene duševne pometnje kada se vratila. En se iskreno radovala što za nju nije bilo mesta u dvokolicama. Međutim, želela je da upozna Kroftove i bilo joj je milo što se zatekla kod kuće kada su im oni posetu uzvratili. Došli su, domaćin nije bio kod kuće, ali su dve sestre bile tu; i desilo se da je gospođa Kroft zapala u staranje En, a admiral je seo pored Meri i veoma joj se umilio dobroćudno se posvetivši njenim dvama dečačićima, pa je mogla da potraži sličnost, ako ne u crtama lica, a onda u glasu, ili u izražavanju. Gospođa Kroft je, premda nije bila ni visoka ni punačka, bila stamena, uspravna držanja i puna života, što je njenoj pojavi davalo na značaju. Imala je blistave tamne oči, zdrave zube i sve u svemu prijatno lice; premda je njeno pocrvenelo i ogrubelo lice, posledica toga što je na moru provela gotovo jednako vremena koliko i njen muž, činilo da izgleda kao da je na ovom svetu proživela više od onih trideset osam godina koliko je imala. Držanje joj je bilo otvoreno i neusiljeno i odlučno, držala se kao žena koja ne sumnja u sebe i ne koleba se oko onoga što čini; ali pri tom ni izdaleka ne bi mogla da se nazove grubom, niti zlovoljnom. A En joj je odala i dužno poštovanje za veliku 49
Zvončica & neky
uviđavnost koju joj je ukazala u vezi sa svim što se odnosilo na Kelinč, i bilo joj je to po volji; naročito joj je bilo po volji što se u prvih pola minuta uverila, u samom času upoznavanja, da gospoda Kroft ne odaje ni najmanji nagoveštaj znanja ili podozrenja koje bi je mogle ispuniti predrasudama. U tom pogledu se bila sasvim uspokojila, pa se i osnažila i ohrabrila, sve dok je u jednom trenutku nisu potresle reči gospođe Kroft: - Smatram da je vas, a ne vašu sestru, moj brat imao čast poznavati kada je boravio u ovom kraju. En se nadala da je prerasla devojačku sklonost naletima rumenila, ali sklonost da podlegne osećanjima sasvim sigurno nije prerasla. - Možda niste čuli da se oženio? - dodala je gospođa Kroft. Sada je mogla da joj kako dolikuje odgovori; i obradovala ju je spoznaja, kada je gospoda Kroft svojim narednim rečima objasnila da to ona govori o drugom gospodinu Ventvortu, da nije rekla ništa što ne bi moglo na oba brata da se odnosi. Odmah je shvatila koliko je za očekivati da gospođa Kroft misli i govori o Edvardu, a ne o Frederiku; i postiđena zbog svoje zaboravnosti, sa doličnim interesovanjem se posvetila upoznavanju prilika njihovog nekadašnjeg suseda. Ostatak posete je protekao u miru: sve do trenutka kada su posetioci krenuli kući i kada je admiral rekao Meri: - Očekujemo da nam se uskoro pridruži brat gospođe Kroft; rekao bih da ga znate po imenu. Presekao ga je žustri nalet dečaka koji su se vešali o njega kao o starog prijatelja i rekli mu da ne može da ide; a kako je on u tom času bio suviše zaokupljen predloži ma da ih ponese sa sobom u džepovima kaputa da bi odvojio trenutak da se seti i dovrši ono što je započeo, En je ostala da ubeđuje samu sebe, što je bolje umela, da se i dalje o istom bratu govori. Nije, međutim, mogla biti u tolikoj meri sigurna u to da ne poželi da što pre čuje da li je 50
Zvončica & neky
nešto o tome rečeno u drugoj kući koju su Kroftovi posetili pre nego što su do njih svratili. Stanari vlastelinskog dvora je trebalo da provedu veče tog dana u letnjikovcu; a kako je sada bilo suviše pozno doba godine da bi se u takve posete išlo pešice, počeli su da osluškuju ne bi li začuli zvuk kočije kada je u kuću ušla najmlađa gospođica Mazgrouv. Prva crna pomisao bila je da je došla da ih izvini i kaže im da će veče morati da provedu sami; i Meri je već bila sasvim spremna da se oseti uvređenom kada ih je Luiza sve umirila rekavši da je ona sama došla pešice da bi u kočiji bilo više mesta za harfu koju su rešili da ponesu. - A reći ću vam i razlog tome - dodala je - i sve u vezi s njim. Došla sam pre svih da vas upozorim da su mama i tata večeras baš klonuli duhom, naročito mama; na pameti joj je samo siroti Ričard! Pa smo se složili da bi bilo najbolje poneti harfu jer se čini da je ona kadra razvedriti je više nego klavir. Reći ću vam zašto je klonula duhom. Kada su Kroftovi došli u posetu jutros (ovde su svratili u povratku, nije li tako?), rekli su da se njen brat, kapetan Ventvort, upravo vratio u Englesku, ili je na dopustu, ili tako nešto i da dolazi pravo kod njih; a mama je, na nesreću, uvrtela sebi u glavu, kada su oni otišli, da je Ventvort, ili tako nekako, bilo ime jednom od kapetana sirotog Ričarda; ne znam ni kada ni gde, ali mnogo pre nego što je umro, sirotan! I nakon što je pregledala sva njegova pisma i stvari, otkrila je da je odista to bio slučaj, i savršeno je uverena da to mora da je upravo taj čovek, i samo joj je to na pameti, i siroti Ričard! Zato moramo biti što veseliji, da se ne bi previše bavila sumornim mislima. Prave okolnosti ove potresne porodične priče bile su sledeće: Mazgrouvove je zadesila nesreća da im jedan sin izraste u jednog nepokornog i beskorisnog čoveka; ali imali su i sreću da ostanu bez njega pre nego što je napunio dvadesetu; na more su ga poslali jer je bio budalast i neobuzdan na obali; i u to je vreme njegova porodica za njega malo marila premda ne više nego što je 51
Zvončica & neky
zaslužio; retko su o njemu primali vesti, a gotovo da niko za njim i nije žalio kada je pre dve godine vest o njegovoj smrti u inostranstvu stigla do Aperkrosa. Bio je on zapravo, mada su njegove sestre sada za njega činile sve što su mogle nazivajući ga “siroti Ričard” ništa drugo do tvrdoglavi, bezosećajni i beskorisni Dik Mazgrouv, koji nikada nije učinio ništa da zasluži, bilo živ, bilo mrtav, da ga ma kako drugačije nazivaju osim skraćenim oblikom imena. Nekoliko je godina proveo na moru, a u toku onih prekomandi kojima su podložni svi pomorski kadeti, a naročito oni kojih svaki kapetan želi da se otarasi, proveo je šest meseci na fregati kapetana Frederika Ventvorta, Lakoniji; i sa Lakonije je, pod uticajem svog kapetana, napisao jedina dva pisma koja su njegovi otac i mati ikada od njega primili za sve vreme njegovog odsustva; bolje rečeno jedina dva nesebična pisma jer je u svim ostalim pismima od njih samo novac tražio. U svakom je pismu hvalio svog kapetana; ali oni nisu imali naviku da obraćaju pažnju na te stvari, toliko su nepažljivi i nezainteresovani bili za imena ljudi ili brodova, da u to vreme to na njih nije ostavilo nikakav utisak; a to što je gospodi Mazgrouv iznenada, baš toga dana, sinulo u glavi sećanje na ime Ventvort u vezi sa njenim sinom, bilo je samo jedno od onih neobjašnjivih povremenih naleta sećanja. Otišla je po pisma i pronašla u njima sve što je i pretpostavila; a ponovno čitanje tih pisama je, nakon toliko vremena, pored svesti da ih je njen siroti sin zauvek napustio, pri čemu je ozbiljnost njegovih nedostataka u potpunosti zaboravljena, nju silno pogodilo i bacilo je u veću žalost nego što je osetila kada je dobila vest da je mrtav. I gospodina Mazgrouva je ovo pogodilo, doduše u manjoj meri; pa im je kada su stigli do letnjikovca očigledno bilo potrebno, na prvom mestu, da svi oni ponovo saslušaju njihovu priču, a kasnije i da im pruže olakšanje kakvo samo veselo društvo može da pruži. 52
Zvončica & neky
Slušati ih da toliko govore o kapetanu Ventvortu, toliko često ponavljaju njegovo ime, prebiraju po prošlosti, i naposletku utvrđuju da bi se moglo ispostaviti, i da će po svoj prilici tako i biti, da je to baš onaj kapetan Ventvort koga se sećaju da su sreli jednom ili dva puta nakon što su se vratili iz Kliftona - veoma dobar mladić - ali nisu mogli da se sete da li je to bilo pre sedam ili osam godina, predstavljalo je sasvim novo mučenje za En. Ali ona je spoznala da je to mučenje za koje se mora pripremiti. Pošto su očekivali njegov dolazak, mora naučiti sebe da postane neosetljiva po ovim pitanjima. I ne samo da se činilo da ga očekuju, i to uskoro, već su Mazgrouvovi, iz tople zahvalnosti za ljubaznost koju je ukazao sirotom Diku, i iz velikog uvažavanja prema njegovom karakteru, koje je učvršćeno time što je siroti Dik proveo šest meseci pod njegovom komandom i što mu je uputio snažnu, premda ne preterano srećno sročenu pohvalu rekavši da je on “dobar, odvažan momak, samo malčice presitničav u podučavanju” bili odlučni da mu se predstave i upoznaju se s njim, čim dobiju vest da je stigao. Odluka da tako učine pomogla im je da prijatno provedu veče.
53
Zvončica & neky
Glava 7
54
Zvončica & neky
Ustanovili su da mu je ključna kost iščašena, i da je zadobio takvu povredu leđa koja je odmah probudila najcrnje slutnje. Čitavo to poslepodne bilo je ispunjeno brigama, i En je morala sve da radi odjednom; da pošalje po apotekara, da pronađe i obavesti oca, da pruži oslonac majci i spreči je da ne zapadne u histeriju, da nadzire sluge, da skloni mlađe dete i da neguje i teši jadno nastradalo dete; i osim toga je, čim se malo pribrala, poslala obaveštenje u drugu kuću, što im je dovelo mnoštvo zabrinutih i uplašenih posetilaca i nijednog korisnog pomoćnika. Zetovljev povratak joj je bio prva uteha; on je najbolje umeo da se stara o svojoj ženi; a drugi blagoslov bio je dolazak apotekara. Dok on nije došao i pregledao dete, njihove strepnje su bile tim gore što su bile neodređene; sumnjali su na strašnu povredu, ali nisu znali gde; ali uskoro je ključna kost nameštena, i premda je gospodin Robinson opipavao i opipavao, i trljao i izgledao ozbiljno, i govorio tihim glasom i sa ocem i sa tetkom, i dalje su imali nadati se najboljem; i mogli su da se rastanu i u kolikom-tolikom miru ručaju; i tada su, pre nego što su se rastali, dve mlade tetke bile dovoljno kadre da zaborave na stanje svog bratanca i pruže joj podatke o poseti kapetana Ventvorta; ostale su pet minuta iza oca i majke da bi pokušale da izraze koliko su bile oduševljene njime, koliko su ga smatrale naočitijim, koliko beskrajno prijatnijim od svih muškaraca koje poznaju, a koji su im ranije bili miljenici. Kako im je bilo milo kada su čule da ga je tata pozvao da ostane na ručku i kako im je bilo žao kada je rekao da to nikako nije u njegovoj moći, i kako im je opet bilo milo kada je, na tatino i mamino dalje navaljivanje da na ručak dođe sutra - ni manje ni više nego sutra; obećao da će tako i učiniti i to toliko prijatno kao da je razumeo pravi razlog njihove tako velike pažnje baš onako kako je i trebalo. I ukratko, izgledao je tako otmeno i sve što je rekao je zvučalo otmeno da su mogle sve da ih uvere da im je obema pamet zavrteo; pa su odjurile pune radosti kao i ljubavi, i po svemu sudeći u mislima im je više bio kapetan Ventvort nego mali Čarls. 55
Zvončica & neky
Ista priča se ponovo začula kada su dve devojke došle s ocem kroz večernju tamu, da se raspitaju za dečaka; a gospodin Mazgrouv je, kako ga više nije držao prvobitni strah za naslednika, potvrdio njihovu priču i njoj dodao i svoju hvalu i nadu da sada neće morati da odlažu posetu kapetana Ventvorta, i samo mu je bilo žao jer je mislio da oni iz letnjikovca neće želeti da ostave dečaka samog da bi se s njim upoznali. - O, nipošto ne mogu da ostave dečaka. - I otac i majka su još uvek bili pod snažnim utiskom skorašnjeg straha pa nisu mogli da podnesu pomisao na to; a En nije, od sreće što je uspela da izbegne susret, odolela da se toplo ne pobuni i protiv svog dolaska. Čarls Mazgrouv je, doduše, kasnije pokazao veću sklonost izjavivši da se dete tako lepo oporavlja, a on je silno želeo da upozna kapetana Ventvorta pa je baš i mogao da im se pridruži uveče: neće ručati izvan kuće, ali mogao bi da svrati do njih na pola sata. Ali ovome se njegova supruga žarko usprotivila rekavši: - O! Ne, Čarlse, ne mogu da podnesem da ti odeš. Šta ako se nešto desi? Dete je mirno provelo noć i narednog dana se lepo oporavljalo. Samo će vreme pokazati da li je i kičma povređena; ali gospodin Robinson nije pronašao ništa što bi davalo povoda za brigu, pa Čarls Mazgrouv stoga nije smatrao da je potrebno dalje se zadržavati u kući. Dete je imalo da ostane u postelji i bilo ga je potrebno zabavljati nečim ali što je mirnije moguće; a šta tu otac da radi? Ovo je bio zadatak za žene, i bilo bi krajnje besmisleno da ostane zatvoren u kući ako već ne može biti ni od kakve koristi. Njegov otac je veoma želeo da on upozna kapetana Ventvorta i kako nije bilo nikakvih razloga da on to ne učini, rešio je da bi trebalo da ide; i ovo se završilo tako što je on odvažno i glasno objavio, nakon što se vratio iz lova, da namerava da promeni odeću i odmah ode na ručak u drugu kuću. - Dete se oporavlja da ne može bolje - rekao je - pa sam upravo rekao ocu da ću doći, a on je smatrao da sam baš dobro odlučio. 56
Zvončica & neky
Kako je s tobom, ljubavi, tvoja sestra, ja se nimalo ne ustručavam. Ti ga sama ne bi želela napustiti, ali vidiš da ja nisam ovde ni od kakve koristi. En će poslati po mene ako se nešto desi. Muževi i žene obično osete kada je svako protivljenje uzaludno. Meri je znala, prema načinu na koji je Čarls govorio, da je on sasvim rešen da ide, i da ne bi vredelo raspravljati se s njim. Stoga ništa nije rekla dok on nije izašao iz sobe, ali čim je ostala nasamo s En: - Znači ostaviće tebe i mene da se same borimo sa sirotim bolesnim detetom; i da čitave večeri ne vidimo ni žive duše! Znala sam ja kako će to biti. Uvek sam ja takve sreće. Ako se ma šta neprijatno desi, muškarci će se uvek iz toga izvući, a Čarls nije ništa bolji. Kako je to bezdušno! Moram reći da je on veoma tvrda srca kada tako beži od svog sirotog deteta. Govori o tome kako se tako lepo oporavlja! Otkud on zna da se lepo oporavlja, i da mu se neće slošiti za pola sata? Nisam mislila da će Čarls biti toliko tvrda srca. Znači on će otići da se zabavlja, a ja, samo zato što sam sirota majka, nemam prava ni da mrdnem; a meni se čini da sam ja najmanje sposobna da se staram o detetu. Upravo zato što sam majka moja osećanja ne bi trebalo stavljati na ispit. Ja to ne mogu izdržati. Videla si kako sam juče zapala u histeriju, - Ali bilo je to samo usled nenadanog straha - usled šoka. Nećeš ponovo zapasti u histeriju. Rekla bih da nam ništa više neće uneti nemir. Savršeno sam razumela uputstva gospodina Robinsona i nimalo ne strepim; i odista, Meri, ne čudim se ja tvome mužu. Nega bolesnika nije za muškarca; nije to njihova oblast. Bolesno dete uvek pripada majci: njena osećanja to nalažu. - Nadam se da svoje dete volim koliko i svaka majka, ali nisam sigurna da mogu biti od mnogo veće koristi od Čarlsa u bolesničkoj sobi, jer ne mogu da grdim i korim siroto dete kada je bolesno; a videla si jutros kako je počeo da se bacaka po krevetu kada sam mu rekla da bude miran. Moji nervi to ne mogu da podnesu. 57
Zvončica & neky
- Ali da li bi se ti mogla prijatno osećati kada bi veče provela razdvojena od sirotog deteta? - Da; vidiš, kad može njegov tata, što ne bih mogla i ja? Džemajma je veoma brižljiva; i mogla bi nam slati izveštaj svakog sata. Odista mislim da je Čarls baš mogao ocu reći da ćemo svi doći. Ništa se ja više od njega sada ne brinem za malog Čarlsa. Juče sam se strašno uplašila, ali danas je slučaj sasvim drugačiji. - Pa, ako smatraš da nije kasno da pošalješ glas da ćeš i ti doći zajedno sa svojim mužem, ostavi malog Čarlsa meni na staranje. Gospodin i gospoda Mazgrouv neće imati ništa da zamere ako ja ostanem s njim. - Jesi li ozbiljna? - povikala je Meri a oči joj zasjaše. - Bože mili! To je baš odlična pomisao, odista odlična. Baš bih mogla i da odem na ručak, jer kod kuće nisam ni od kakve koristi - zar ne? Mene sve to samo muči. Ti, koja nemaš materinska osećanja, si mnogo pogodnija. Ti možeš malog Čarlsa na sve nagovoriti; tebe uvek odmah posluša. Biće to mnogo bolje nego da ga ostavim samo sa Džemajmom. O! svakako ću ići; uverena sam da bi trebalo da odem ako već mogu, jednako kao i Čarls, jer silno žele da se i ja upoznam sa kapetanom Ventvortom, a znam da se ti nećeš ljutiti ako ostaneš sama. Odista ti je to sjajna zamisao, En. Idem da kažem Čarlsu i odmah da se spremim. Možeš poslati po nas, znaš, u svakom času, ako se nešto desi; ali uverena sam da se neće desiti ništa što bi te uznemirilo. Budi uverena da ja ne bih išla da nisam sasvim spokojna u pogledu svog milog deteta. U narednom trenutku je već kucala na vrata muževljeve garderobe, a kako je En pošla za njom na sprat, stigla je baš na vreme da čuje čitav razgovor, koji je započeo tako što je Meri rekla, tonom u kom se osećalo veliko ushićenje: - Nameravam da pođem s tobom, Čarlse, jer ništa više od tebe nisam od koristi kod kuće. Ako bih se zatvorila sa detetom u četiri zida ne bih uspela da ga privolim da uradi ništa što ne želi. En će ostati; En je preuzela na sebe da ostane kod kuće i stara se o 58
Zvončica & neky
njemu. En mi je to sama predložila, pa ću poći s tobom, što će biti mnogo bolje, jer nisam u drugoj kući ručala još od utorka. - To je veoma ljubazno od En - odgovorio je njen muž - i baš bi mi bilo milo da i ti pođeš; ali čini mi se da je neuviđavno ostaviti je samu kod kuće da neguje naše bolesno dete. En je sada pristigla da se zauzme za sebe, i iskrenost u njenom držanju sasvim ga je uverila, a on se u ovom slučaju lako dao uveriti, da nema razloga ustezati se da je ostave da sama ruča, premda je i dalje želeo da im se ona uveče, kada dete zaspi, pridruži, i ljubazno ju je nagovarao da mu dozvoli da dođe po nju, ali ona se nikako nije dala nagovoriti; i s obzirom na ovo ona je uskoro imala to zadovoljstvo da ih oboje, veoma dobro raspoložene, isprati. Otišli su, nadala se, da se lepo provedu ma koliko neobično se to moglo činiti; a što se nje same tiče, ona je ostala sa onakvim osećajem olakšanja kakvo je bilo moguće osetiti. Znala je da je ona od najveće koristi detetu; i šta je ona marila što je Frederik Ventvort udaljen samo par stotina metara i ljubazno opšti sa drugima? Volela bi da je mogla znati šta je on osećao u vezi sa njihovim susretom. Možda je bio ravnodušan, ako je ravnodušnost moguća u takvim okolnostima. Mora da je ili ravnodušan ili nevoljan da se s njom sastane. Da je želeo da je ponovo vidi, nije bilo razloga da ovoliko čeka; učinio bi ono što ona nije mogla, a što bi, da je na njegovom mestu, odavno učinila, još onda kada su okolnosti bile takve da su mu omogućile nezavisnost koja im je jedina nedostajala. Njeni sestra i zet vratili su se ushićeni svojim novim poznanikom, i posetom u celini. Bilo je muzike, pesme, priče i smeha, i svega prijatnog; kapetan Ventvort imao je divne manire, ni trunke stidljivosti ili uzdržanosti nije kod njega bilo; kao da se oduvek poznaju, i već sledećeg jutra će ići u lov sa Čarlsom. Dogovorili su se da dođe na doručak, ali ne u letnjikovac, premda je najpre to predloženo, već su ga nagovorili da dođe u 59
Zvončica & neky
vlastelinski dvor, a i činilo se da se plaši da se ne nameće Čarlsovoj gospođi, zbog deteta, i stoga je, nekako, nisu ni sami znali kako, rešeno da će se Čarls s njim sastati na doručku kod svog oca. En je razumela. Želeo je da izbegne da se s njom sretne. Raspitivao se za nju, saznala je, onako uzgred, kao što i priliči ranijem površnom poznanstvu, priznajući ga, kao i ona što ga je priznala, možda voden istom namerom da izbegne predstavljanje kada se prvi put sretnu. Buđenje u letnjikovcu je uvek bilo kasnije nego u drugoj kući, a sutradan ujutro je ta razlika bila tolika da Meri i En tek što su sele da doručkuju kada je ušao Čarls i rekao da kreću, da je došao po pse, i da njegove sestre dolaze za njim u pratnji kapetana Ventvorta; njegove sestre su želele da posete Meri i dete, a kapetan Ventvort je takođe predložio da je poseti na nekoliko trenutaka ako joj nije to suviše nezgodno; i premda ga je Čarls uverio da detetovo zdravlje nipošto nije u takvom stanju da bi ma kakva poseta bila nezgodna, kapetan Ventvort nije bio zadovoljan sve dok on nije požurio da ga najavi. Meri ga je, polaskana ovakvom pažnjom, sva radosna primila, a En je preplavilo hiljadu osećanja, od kojih je ovo bilo najutešnije, da će se sve uskoro svršiti. I uskoro se i jeste svršilo. Za dva minuta su se, nakon Čarlsove najave, pojavili i ostali; nalazili su se u salonu. Njen pogled je letimično susreo pogled kapetana Ventvorta, on se naklonio, ona načinila kniks; čula mu je glas; razgovarao je sa Meri, rekao sve kako je i red, zatim je rekao nešto gospođicama Mazgrouv, dovoljno da pokaže neusiljenost u ophođenju; činilo joj se da je prostorija puna, puna ljudi i glasova, ali sve se to za nekoliko minuta okončalo. Čarls je stao na prozor, sve je bilo spremno, njihov se posetilac naklonio i otišao, a otišle su i gospođice Mazgrouv, iznenada rešivši da odu na drugi kraj sela sa lovcima: prostorija se ispraznila, i En je mogla da dovrši doručak kako je umela. 60
Zvončica & neky
- Prošlo je! Prošlo je! - ponavljala je sebi neprestano u nervoznoj zahvalnosti. - Najgore je prošlo! Meri je nešto govorila, ali nije mogla da je prati. Videla ga je. Sreli su se. Ponovo su se našli u istoj prostoriji. Uskoro je, međutim, počela trezvenije da razmišlja, i pokušala je da ublaži svoja osećanja. Osam godina, gotovo je osam godina prošlo otkako se sve okončalo. Kako je samo besmisleno sada dovoditi sebe u takvo duševno stanje kakvo su sve te godine odagnale u zaborav i zamaglile! Šta se sve za osam godina može desiti? Raznovrsni događaji, promene, otuđenja, odlasci - sve, sve mora stati u tih osam godina, i zaborav prošlosti - kako je to samo prirodno, i kako izvesno! Tih osam godina činile su skoro trećinu njenog života. Ali avaj! I pored sve trezvenosti, otkrila je, da je za postojana osećanja, osam godina ništa. E sad, kako da dokuči njegova osećanja? Da li bi došao da je želeo da izbegne susret s njom? A već je u narednom trenutku mrzela sebe zbog ludosti da se uopšte tako nešto upita. Po jednom drugom pitanju, koje je možda ni njena velika mudrost ne bi mogla sprečiti da postavi, uskoro je pošteđena svake neizvesnosti; jer je, kada su se gospođice Mazgrouv vratile da dovrše posetu, od Meri čula ovu spontanu obavest: - Kapetan Ventvort nije bio naročito blagonaklon prema tebi, En, premda je meni ukazao svaku pažnju. Henrijeta ga je, kada su izašli, pitala kako si mu se učinila, a on je odgovorio da si se toliko izmenila da te ne bi poznao. Meri nije bila nimalo uviđavna i nije umela poštovati sestrina osećanja, uopšte govoreći, ali ona ni slutila nije da joj sada nanosi duboku ranu. - Da si se izmenila toliko da te ne bi mogao poznati. - En se u potpunosti predala nemom, dubokom jadu. Bez sumnje je tako bilo, a ona nije mogla da mu uzvrati istom merom, jer se on nije 61
Zvončica & neky
izmenio, ili bar ne na gore. Već je to sebi priznala, i nije mogla drugačije misliti, a on neka misli što mu drago. Ne: godine koje su uništile njenu mladost i lepotu njemu su dale muževniji, otvoreniji, prijatniji izgled, i ni u kom mu slučaju nisu naškodile. I dalje je on bio isti onaj Frederik Ventvort. - Toliko se izmenila da je ne bi poznao! - Ove reči su joj stalno bile na pameti. Ali uskoro je počela da se raduje što ih je čula. Otreznile su je; ublažile joj nemir; umirile je i prema tome morale da je učine srećnijom. Frederik Ventvort je izgovorio te reči, ili reči veoma nalik njima, i ne znajući da će ih neko preneti njoj. Smatrao je da se strašno izmenila i u prvi mah je rekao ono što je osećao. Nije oprostio En Eliot. Ogrešila se o njega, napustila ga i razočarala ga; i još i gore, čineći to pokazala je slabost karaktera koju njegova odlučna i samouverena narav nije mogla trpeti. Odrekla ga se da bi udovoljila drugima. Potčinila se tuđem uticaju. Bila je slaba i plašljiva. On je nju mnogo voleo, i otada nije sreo ženu za koju je smatrao da može da se meri s njom; ali osim iz sasvim prirodnog osećanja radoznalosti, on nije imao želje da se s njom ponovo sastane. Njena moć nad njim je zauvek nestala. Odlučio je da se oženi. Bio je bogat i sada, kada se vratio na kopno, čvrsto je bio rešio da se skrasi čim prvi put padne u iskušenje; zapravo je tražio ženu i bio spreman da se zaljubi koliko to bude moguće pored bistre glave i žurnog odabira. Spremanje bio dati srce ma kojoj gospođici Mazgrouv koja je bila voljna da ga prihvati; srce je, ukratko, bio spreman dati ma kojoj prijatnoj mladoj ženi koja bi mu prešla put, osim En Eliot. Ovo je bio njegov jedini potajni izuzetak, kada je odgovorio sestri na pitanje: - Tako je, evo me, Sofija, spreman sam da sklopim nepromišljen brak. Svaka me devojka između petnaeste i tridesete može imati. Malo lepote, nekoliko osmeha i pokoja lepa 62
Zvončica & neky
reč o mornarici i ja sam izgubljen. Zar to ne bi trebalo da je dovoljno mornaru koji nije imao poznanstva među ženama da bi bio probirljiv? Znala je ona da je on to rekao da bi mu se usprotivila. Njegovo blistavo gordo oko joj je reklo da je probirljiv; a nije mu En Eliot bila daleko od misli kada je ozbiljnije opisao ženu koju bi želeo da sretne. - Dobre pameti i prijatne naravi - bio je početak i kraj njegovog opisa. - Takvu ženu želim - rekao je. - Pristao bih i da bude malo ispod toga, ali ne mnogo. Ako me to čini budalom, neka tako bude, ali ja sam o toj stvari razmišljao više od drugih.
63
Zvončica & neky
Glava 8
64
Zvončica & neky
Nikakvog razgovora nije bilo među njima, i nikakve društvene razmene osim onoga što je osnovna učtivost nalagala. Nekada su jedno drugom bili sve! A sada ništa! Nekada bi njima, od svih tih ljudi koji su sada ispunjavali salon Aperkrosa, bilo najteže da prestanu da razgovaraju jedno s drugim. Sa izuzetkom, možda, admirala i gospođe Kroft, koji su izgledali kao da su jedno drugom vrlo skloni i srećni (En nije videla nijedan drugi izuzetak čak ni među bračnim parovima), nisu se mogla naći dva otvorenija srca, niti dva tako srodna ukusa, niti osećanja tako saglasna, niti dva milija lica. A sada su jedno drugom bili stani; ne, i gore od toga jer se nikada više nisu mogli upoznati. Bila je to večna otuđenost. Kada je govorio, onaje čula isti glas, i razaznavala isti um. Vladala je u društvu opšta neupućenost u sva pomorska posla; pa su ga mnogo propitivali, a ponajviše su se dve gospođice Mazgrouv, koje kao da nikoga osim njega nisu videle, raspitivale o životu na brodu, dnevnim pravilima, hrani, satnici itd., a njihovo mu je iznenađenje kada su iz njegovih izveštaja doznale o udobnostima i rasporedu koji su na brodu bili mogući, mamilo prijatan podsmeh koji je En podsetio na rane dane kada je i ona bila jednako neobaveštena, i kada je i nju optužio da pretpostavlja da svi mornari žive na brodu bez hrane, ili kuvara da im je spremi ukoliko bi je i pronašli, ili bez ijednog sluge ili noža i viljuške. Iz ovog slušanja i razmišljanja trgao ju je šapat gospođe Mazgrouv koja, savladana žalošću, nije mogla da ne kaže: - Ah! Gospođice En, da je nebesima bilo po volji da poštede mog sirotog sina, rekla bih da bi i on sada bio ovakav čovek. En je prikrila osmeh i ljubazno slušala gospođu Mazgrouv kako još malo olakšava teret sa srca; pa nekoliko trenutaka nije mogla da prati razgovor ostalih. Kada je ponovo bila slobodna da pažnju posveti onome što je okružuje videla je kako gospođice Mazgrouv donose Pomorski pregled (njihov, prvi koji je ikada postojao u Aperkrosu) i sedaju 65
Zvončica & neky
da ga zajedno listaju, tvrdeći da traže brodove kojima je kapetan Ventvort komandovao. Vaš prvi brod bila je Aspida, sećam se; potražićemo Aspidu. - Nećete nju tu pronaći. Sasvim je istrošena i dotrajala. Ja sam bio poslednji zapovednik na njoj. I tada već jedva da je bila za plovidbu. Izveštaj je glasio da je sposobna za još godinu ili dve službe, pa su me poslali na Zapadnoindijska ostrva. Devojke su ostale začuđene. - Admiralitet se - nastavio je - povremeno zabavlja slanjem kojih stotinjak ljudi na more u brodu koji nije sposoban za plovidbu. Ali imaju oni mnogo brodova o kojima se staraju; i među hiljadama brodova koji bi lako mogli potonuti, nemoguće im je prepoznati baš one koji će im najmanje nedostajati. - Hajdete! Hajdete! - povikao je admiral - šta sve neće ovi mladići kazati! U njeno doba nije bilo bolje šalupe od Aspide. Među starim šalupama nije joj bilo ravne. Srećan je onaj koji je nju dobio! Znao je on da je dvadeset boljih ljudi od njega zatražilo komandu na njoj. Srećan je čovek koji tako brzo dobije ma koje nameštenje, a pogotovo kada, kao on, nema nikakvih veza. - Uveravam vas, admirale, da sam svoje sreće bio svestan odgovorio je kapetan Ventvort ozbiljno. - Bio sam zadovoljan svojim nameštenjem koliko se to samo poželeti može. U to vreme mi je veoma važno bilo da budem na moru; izvanredno važno, želeo sam nešto da radim. - Jeste, bogami. Šta bi mladić poput vas pola godine radio na kopnu? Kada čovek nema ženu, on se uskoro zaželi mora. Ali, kapetane Ventvorte - povikala je Luiza - mora da ste se nasekirali kada ste dospeli na Aspidu i videli kakvu su vam staru olupinu dali. - Znao sam ja i pre toga u kakvom je stanju brod - odgovorio je smešeći se. - Nisam se mogao iznanaditi ništa više nego što biste se vi mogli iznenaditi u pogledu kroja i izrade jedne stare 66
Zvončica & neky
kabanice, koju ste videli kako ide od ruke do ruke među polovinom vaših prijateljica dok, naposletku, jednog kišnog dana, nije dospela u vaše ruke. Ah! Bila je ona za mene, mila, stara Aspida. Činila je sve što sam želeo. Znao sam da hoće. Znao sam da ćemo ili zajedno potonuti, ili da ću se zahvaljujući njoj istaći; i dok sam na njoj bio na moru nisu me zadesila ni dva uzastopna rđava dana; i nakon što sam zarobio taman dovoljno korsarskih 5 brodova da se razonodim, imao sam sreće da na povratku kući naiđem na upravo onu francusku fregatu koju sam priželjkivao. S njom sam došao do Plimuta; i tu me je zadesila nova sreća. Ni šest sati nismo bili u Plimutskom zalivu kada je udarila oluja koja je trajala četiri dana i četiri noći, i koja bi za upola toliko potopila sirotu staru Aspida; jer naša čarka sa Velikom Nacijom nije povoljno uticala na stanje broda. Da smo samo dvadeset četiri sata zakasnili, mene bi u nekom skrajnutom novinskom paragrafu spomenuli kao hrabrog kapetana Ventvorta, i niko za mene ne bi mario jer bih stradao u jednoj običnoj šalupi. - En je u sebi zadrhtala od jeze; ali gospođice Mazgrouv su mogle biti onoliko otvorene koliko su bile iskrene pa je u njihovim uzvicima bilo i straha i sažaljenja. - I onda je, držim - rekla je gospoda Mazgrouv tiho kao da razmišlja naglas - onda je prešao na Lakoniju i tu se sreo sa našim sirotim sinom. Čarlse, mili - (pozvavši ga sebi) - molim te, pitaj kapetana Ventvorta gde je on ono prvi put sreo tvoga brata. Uvek to zaboravim. - Na Gibraltaru, majko, znam ja. Dika su bolesnog ostavili na Gibraltaru, a njegov bivši kapetan je ostavio s njim i preporuku za kapetana Ventvorta. - O! Ali, Čarlse, reci kapetanu Ventvort u da ne mora da se usteže da preda mnom spominje sirotog Dika, jer će meni Korsari - najčešće bivši gusari ili civili koji su posedovali brodove i pljačkali za državu, za razliku od gusara, koji su pljačkali za sebe. (Prim. red.) 5
67
Zvončica & neky
predstavljati zadovoljstvo da čujem da o njemu govori jedan tako dobar prijatelj. Čarls je, kako je daleko realističnije sagledavao takvu jednu mogućnost, samo klimnuo glavom u znak odgovora i udaljio se. Devojke su sada tražile Lakoniju; a kapetan Ventvort nije mogao sebi da uskrati zadovoljstvo da uzme u ruke dragocenu knjigu da ih poštedi truda, i još jednom naglas pročita kratak izveštaj o imenu broda i vrsti i o njegovoj trenutnoj povučenosti iz borbenog stroja, primetivši da je to bio najbolji prijatelj kog je čovek ikada imao. - Ah! Bili su to divni dani kada sam komandovao Lakonijom! Kako sam se samo brzo sa njom obogatio. Jedan moj prijatelj i ja smo tako lepo plovili u blizini Zapadnih ostrva. Siroti Harvil, sestro! Znaš koliko mu je novac bio potreban: i više nego meni. Imao je ženu. Sjajan momak. Nikada neću zaboraviti njegovu sreću. Mnogo se radovao tom plenu, znajući da će ga čitavog njoj odneti. Poželeo sam da je on sa ranom narednog leta kada me je ista sreća zadesila na Sredozemlju. - I uveren sam, gospodine - rekla je gospoda Mazgrouv - da je po nas bio srećan dan kada ste vi postali kapetan tog broda. Nikada nećemo zaboraviti šta ste za nas učinili. Obuzela su je osećanja pa je govorila tihim glasom; a kapetan Ventvort je, kako je samo delimično čuo njene reči, i kako verovatno na Dika Mazgrouva ni pomislio nije, izgledao zatečeno, kao da očekuje nastavak. - Moj brat - prošaputala je jedna od devojaka - to mama misli na sirotog Ričarda. - Siroti moj sin! - nastavila je gospođa Mazgrouv; -dok je pod vašom brigom bio tako nam je redovno i lepo pisao! I sreća bi bila da vas nikada nije napustio. Uveravam vas, kapetane Ventvort, da mi mnogo žalimo što vas je napustio. 68
Zvončica & neky
Licem kapetana Ventvorta preleteo je jedan naročit izraz dok je ona ovo govorila, u bistrom oku se pojavio naročit pogled, a naočite usne su mu se blago izvile, što je sve uverilo En da nije delio lepe želje gospođe Mazgrouv u pogledu njenog sina, i verovatno je imao popriličnih muka da ga se otarasi; ali ovaj izraz i sloboda koju je sebi dozvolio na ove njene reči suviše su brzo prošli da bi ih primetio neko ko ga nije tako dobro poznavao kao ona; već u sledećem trenutku on se savršeno pribrao i uozbiljio i prišavši sofi na kojoj su ona i gospođa Mazgrouv sedele, seo je pored ove potonje i tihim se glasom upustio s njom u razgovor o njenom sinu i učinio je to sa toliko saosećanja i prirodne blagonaklonosti kojima je pokazao najtopliji obzir prema svakom stvarnom i iskrenom roditeljskom osećanju. Sedeli su na istoj sofi, jer se gospođa Mazgrouv spremno pomerila da mu napravi mesta; pa ih je samo ona delila. Ali nije to bila nimalo beznačajna pregrada. Gospođa Mazgrouv je bila žena popriličnog i pozamašnog stasa po prirodi daleko primerenijeg za veselost i vedrinu nego za nežnost i osećajnost; i dok je ona svojim telom zaklanjala nemir Eninog sitnog tela i zamišljenog lica, kapetanu Ventvortu se mora odati priznanje za samosavladivanje sa kojim je saslušao njeno silno uzdisanje nad sudbinom sina za koga niko za života nije mario. Čovekov stas i duševna patnja ne moraju nužno biti u srazmeri. Krupno, masivno telo ima jednaka prava na duboki duševni bol kao i ono najotmenije i najvitkije. Ali bilo to pravično ili ne bilo, neke su smeše u tolikoj meri nepodesne da razum uzalud nalazi opravdanje za njih - jer ih dobar ukus ne trpi - i uvek daju povoda podsmehu. Admiral je, nakon što je , da se okrepi, dva ili tri puta obišao sobu ruku sklopljenih na leđima, a nakon što ga je supruga podsetila na red, prišao kapetanu Ventvortu i ne razmišljajući o razgovoru koji možda prekida, i baveći se samo svojim mislima, rekao: 69
Zvončica & neky
- Da ste se prošlog proleća samo nedelju dana duže zadržali u Lisabonu, Frederiče, zamolili bismo vas da prevezete ledi Meri Grirson i njene kćeri. - Zaista? Onda mi je milo što se nisam zadržao nedelju dana duže. Admiral ga je ukorio zbog tako nekavaljerskih osećanja. On se branio; premda je priznao da nikada ne bi dozvolio nijednoj ženi da kroči na palubu njegovog broda, osim ako je došla na bal, ili u posetu, koja ne bi trajala duže od nekoliko sati. - Ali ako poznajem sebe - rekao je - nije to iz nekavaljerskih osećanja prema njima. Već što znam koliko je nemoguće, i pored svih žrtvi i nastojanja, omogućiti na brodu komfor kakav žene zaslužuju. Nije nekavaljerski, admirale, što smatram da su Ženske potrebe za komforom visoke, a ja na to iskreno tako gledam. Ne volim ni da čujem da se na brodu nalazi žena i ne volim da vidim ženu na brodu; i nikada nijedan brod pod mojom komandom, ako se ja nešto budem pitao, neće nikuda prevesti ženske članove neke porodice. Na ove reči se njegova sestra okomila na njega. - O! Frederiče! Ne mogu da verujem šta govoriš. Sve su to puke besmislice! Ženama na brodu može biti sasvim udobno kao i u najboljoj kući u Engleskoj. Verujem da sam ja na brodu živela više od mnogih žena, i ne poznajem veću udobnost od smeštaja na ratnom brodu. Tvrdim da čak ni u Kelinč holu (ljubazno se naklonivši En) ne uživam u takvoj udobnosti i lepoti sa kojima sam se susretala na većini brodova na kojima sam boravila; a bilo ih je pet. - To ništa ne dokazuje - odgovorio je njen brat. - Živela si sa svojim mužem, i bila si jedina žena na brodu. - Ali ti si sam doveo gospođu Harvil, njenu sestru, njenu rođaku i troje dece iz Portsmuta do Plimuta. Gde ti je onda bilo to tvoje izvanredno i nadmoćno kavaljerstvo? 70
Zvončica & neky
- Stopilo se sa prijateljstvom, Sofija. Ja bih se stavio na raspolaganje ma kojoj ženi svog kolege oficira ako je to u mojoj moći i sve što je Harvilovo bih doveo sa samog kraja sveta ako bi on to od mene zatražio. Ali nemoj misliti da sam na to blagonaklono gledao. - Veruj mi na reč da im je bilo savršeno udobno. - To ne znači da sam ih ja radije primio na brod. Nemaju tolike žene i deca pravo da im na brodu bude udobno. - Dragi moj Frederiče, govoriš prave besmislice. Moliću, šta bi bilo s nama, ženama pomoraca, koje često Želimo da nas prevezu iz jedne luke u drugu za našim muževima, kada bi svi delili tvoje mišljenje? - Vidiš da me to mišljenje nije sprečilo da prevezem gospođu Harvil i čitavu njenu porodicu do Plimuta. - Ali ne volim da čujem kako govoriš kao kakav fini gospodin, i kao da su sve žene fine dame, a ne razborita bića. Ne očekujemo mi sve da čitav život plovimo mirnim vodama. - Ah! Mila moja - rekao je admiral - kada uzme ženu, pevaće on drugu pesmu. Kada se oženi, budemo li imali sreće da doživimo još jedan rat, videćemo mi njega kako čini isto što smo činili ti i ja, i mnogi drugi. Biće on zahvalan svakome ko mu dovede ženu. - Jeste, hoćemo. - Sada sam završio - povikao je kapetan Ventvort. - Kada me oženjeni i udati počnu napadati sa: “O! Promenićeš ti mišljenje kada se oženiš.” Mogu samo da im kažem: “Neću ga promeniti”, a onda oni opet kažu: “Bogami, hoćeš”, i tome nema kraja. Ustao je i udaljio se. - Mora da ste vi, gospođo, bili veliki putnik - rekla je gospođa Mazgrouv gospođi Kroft. - Ja sam odista mnogo putovala, gospođo, za ovih petnaest godina braka; premda je mnogo žena koje su putovale još i više. 71
Zvončica & neky
Četiri puta sam prešla Atlantik, i jednom sam bila na Istočnoindijskim ostrvima, i vratila se odatle, samo jednom; a i bila sam u mnogim mestima kod kuće: u Korku i Lisabonu, na Gibraltaru. Ali nikada nisam išla dalje od Gibraltarskog moreuza, i nikada nisam bila na Zapadnoindijskim ostrvima. Znate da Bermude i Bahame ne smatramo za deo Zapadnoindijskih ostrva. Gospođa Mazgrouv nije imala ni reč protivljenja da kaže; nije mogla da optuži sebe da ih je ikada ma kako drugačije zvala u čitavom svom životu. - I uveravam vas, gospođo - nastavila je gospođa Kroft - da ništa ne prevazilazi udobnost ratne lađe; znate, ja govorim o udobnosti na većim lađama. Kada dođete, na primer, na fregatu, prostor je mnogo skučeniji; premda svaka razborita žena može da bude i na fregati savršeno srećna; i sasvim bezbedno mogu reći da sam najsrećnije godine provela na brodu. Dok smo bili zajedno, znate, nisam se imala čega plašiti. Bogu hvala, oduvek sam bila dobrog zdravlja, i svaka mi klima prija. Uvek mi je nelagodno prva dvadeset četiri časa nakon što isplovimo, ali posle toga ne znam šta je mučnina. Jedini put kada sam patila i dušom i telom, jedini put kada sam uobrazila da sam bolesna, i kada sam i pomislila na opasnost, bilo je one zime koju sam sama provela u Dilu, kada je admiral (u to vreme kapetan Kroft) bio u Severnom moru. U to vreme sam sva živela u strahu, i mnogo sam patila od brojnih uobraženih tegoba jer nisam znala šta bih sa sobom, niti kada ću sledeću put čuti glas od njega; ali kada smo bili zajedno, nikakva me boljka nije mučila niti me je i najmanja nevolja pritiskala. - Jeste, zaista. Da, zaista, jeste! Delim vaše mišljenje gospodo Kroft - glasio je srdačan odgovor gospode Mazgrouv. - Nema ničeg goreg od razdvajanja. Sasvim delim vaše mišljenje. Znam ja šta je to, jer gospodin Mazgrouv uvek odlazi na zasedanja suda, i uvek mi je milo kada se ona završe i kada se on bezbedno vrati kući. Veče se završilo igrankom. Kada je predlog iznet, En se ponudila da svira, kao i obično; i premda su joj se oči ponekad 72
Zvončica & neky
punile suzama dok je sedela za instrumentom, bilo joj je izvanredno milo što se nečim zanima, i želela je samo da ostane neprimećena. Društvo je bilo vedro i veselo, i činilo se da niko nije raspoloženiji od kapetana Ventvorta. Osećala je da je njemu sve davalo povoda za vedro raspoloženje jer je zadobio opštu pažnju i poštovanje, a naročito pažnju mladih žena. Gospođice Hejter, devojke iz porodice rođaka koja je ranije pomenuta, su očigledno smatrale za čast da se zagledaju u njega; a što se Henrijete i Luize tiče, one su obe izgledale toliko zaokupljene njime i samo je njihovo uzajamno najsrdačnije izražavanje naklonosti svedočilo da nisu ljute suparnice. A ako je njega takvo sveopšte i žarko divljenje malo i razmazilo, ko bi mu to mogao zameriti? Ovo su, između ostalih, bile misli koje su zaokupljale En dok su joj prsti mehanički preletali preko dirki, čitavih pola časa, ne čineći nijedne greške, ali i ne razmišljajući o onom što radi. Jednom je osetila da je gleda, možda posmatra njene izmenjene crte lica, i pokušava da u njima razazna nagrđenu lepotu lica koje ga je jednom osvojilo; a jednom je bila sigurna da mora da je o njoj govorio; nije toga ni bila svesna dok nije čula odgovor; a tada je bila sigurna da je on upitao svoju partnerku da li gospođica Eliot ikada igra? Odgovor je bio: - O, ne; nikada; sasvim je odustala od igranja. Ona radije svira. Nikada se od sviranja ne umara. Jednom joj se čak i obratio. Ustala je od instrumenta jer se igranka završila, a on je seo i pokušao da odsvira melodiju sa kojom je želeo da upozna gospođice Mazgrouv. Ona se sasvim slučajno vratila u taj deo prostorije; on ju je ugledao, i smesta ustavši rekao, sa promišljenom učtivošću: - Izvinite, gospođice, ovo je vaše mesto - i premda se ona smesta, uz odlučno odbijanje, povukla, on se više nije dao nagovoriti da sedne. En nije želela više takvih pogleda i govora. Njegova hladna učtivost i svečana uglađenost bile su joj gore od svega. 73
Zvončica & neky
Glava 9
74
Zvončica & neky
uspostavili, kada se među njih vratio izvesni Čarls Hejter, kome su oni mnogo zasmetali i koji je smatrao da mu kapetan Ventvort stoji na putu. Čarls Hejter je bio najstariji od svih rođaka, i veoma je bio ljubazan i prijatan mladić i činilo se da je između njega i Henrijete postojalo neko razumevanje i naklonost pre nego što se pojavio kapetan Ventvort. On je bio rukopoložen za sveštenika i imao je parohiju u susedstvu, i kako nije bilo obavezno da u njoj stanuje, živeo je u očevoj kući, svega par kilometara od Aperkrosa. Zbog kratkog odsustvovanja od kuće ostavio je svoju lepoticu sasvim bez nadzora i pažnje u ovom odsudnom trenutku, a kada se vratio imao je da pretrpi bol zbog njenog izmenjenog vladanja i prisustva kapetana Ventvorta. Gospođa Mazgrouv i gospođa Hejter su bile sestre. Obe su bile imućne, ali su njihovi brakovi uneli značajnu razliku u ugledu koji su uživale. Gospodin Hejter je imao nešto svog imanja, ali je ono bilo beznačajno u poređenju sa imanjem gospodina Mazgrouva; i dok su Mazgrouvovi bili u prvom društvenom krugu u kraju, mladi Hejterovi, zbog neuglednog, povučenog i neuglađenog načina života njihovih roditelja i svog oskudnog obrazovanja, teško da su mogli pripadati ma kojem društvenom krugu da nije bilo veza sa Aperkrosom; ali ovaj najstariji sin je, razume se, bio izuzetak, jer je odabrao da bude učen i odlučio da postane gospodin, i po ugleđenosti i manirima je bio u svakom pogledu iznad ostalih. Dve porodice su uvek bile u izvanrednim odnosima, jer sjedne strane nije bilo gordosti, a s druge zavisti, a kod gospođica Mazgrouv je postojala tek tolika svest o nadmoći da su bile rade da pomognu svojim rođakama da u svakom pogledu napreduju. Na pažnju koju je Čarls ukazivao Henrijeti njeni otac i mati nisu gledali sa neodobravanjem. - Ne bi to bila sjajna prilika za nju; ali ako je on Henrijeti mio... - a činilo se da on Henrijeti jeste bio mio. 75
Zvončica & neky
Henrijeta je tako i sama mislila pre nego što je stigao kapetan Ventvort; ali otkako je on stigao, ona je sasvim zaboravila na rođaka Čarlsa. Koja je od sestara kapetanu Ventvortu bila zapala za oko još je sasvim bilo neizvesno, koliko je En uspevala da primeti. Henrijeta je možda bila lepša, Luiza vedrije naravi; ali ona sada nije znala da li bi njemu bila milija nežnija ili življa priroda. Gospodin i gospođa Mazgrouv su, da li zato što su malo videli, ili iz velikog poverenja u dolično ponašanje obe svoje kćeri, i sve mladiće koji bi se zatekli u njihovoj blizini, činilo se rešili da sve ostave da ide svojim tokom. U vlastelinskom domu nije bilo ni najmanje naznake teskobe ili prekora na njihov račun; ali u letnjikovcu je bilo drugačije: mladi par u njoj je bio daleko skloniji nagađanju i čuđenju; a kapetan Ventvort nije ni četiri ili pet puta imao prilike da boravi u društvu gospođica Mazgrouv, a Čarls Hejter samo što se vratio, kada je En morala da sasluša mišljenja svoje sestre i zeta o tome koja mu se od njih više dopada. Čarls je smatrao da je to Luiza, Meri da je Henrijeta, ali su se oboje slagali da bi bilo baš divno kada bi on oženio ma koju od njih. Čarls nikada u životu nije sreo prijatnijeg čoveka; i sudeći prema onome što je jednom prilikom čuo od samog kapetana Ventvorta, bio je siguran da on u ratu nije stekao manje od dvadeset hiljada funti. Bio je to lep imetak sam po sebi; a uvek je postojala mogućnost da se nešto stekne i u nekom budućem ratu; i bio je siguran da je kapetan Ventvort čovek koji će se u mornarici istaći kao i ma koji drugi. O! Bio bi on bogovska prilika za ma koju od njegovih sestara. - Na časnu reč, bila bi - odgovorila je Meri. - Bože mili! Kada bi se on uzdigao na visok položaj! Kada bi ga samo proizveli u baronetal “Ledi Ventvort” zvuči veoma dobro. To bi odista bila otmena prilika za Henrijetu! Tada bi zauzela moje mesto, a njoj to ne bi bilo mrsko. Ser Frederik i ledi Ventvort! Ali bilo bi to novo plemstvo, a ja nemam visoko mišljenje o novom plemstvu. 76
Zvončica & neky
Meri je više odgovaralo da Henrijetu smatra za njegovu odabranicu i sve to zbog Čarlsa Hejtera čijimje namerama želela da stane u kraj. Ona je s visine gledala na Hejterove i smatrala je da bi bila prava nesreća kada bi se već postojeća veza među porodicama učvrstila - smatrala je da bi to odista bilo veoma tužno za nju samu i njenu decu. - Znaš - rekla je - ne smatram ja njega nikako za dobru priliku za Henrijetu; a s obzirom na veze koje su Mazgrouvovi uspostavili, ona nema prava da se tako nisko udaje. Mislim da nijedna mlada žena nema prava da donese odluku koja bi mogla biti neprijatna i nezgodna važnijem delu njene porodice, i da tera one koji tako nešto nikada nisu činili, da se orode sasvim neprilično. I moliću, ko je Čarls Hejter? Običan seoski paroh. Nije to prilika za gospođicu Mazgrouv iz Aperkrosa. Njen suprug se, međutim, nije hteo složiti s njom u ovom pogledu; jer je, osim što je uvažavao svog rođaka, Čarls Hejter bio najstariji sin, a on je stvari posmatrao iz ugla najstarijeg sina. - Sada govoriš besmislice, Meri - glasio je njegov odgovor. - Ne bi to bila dobra prilika za Henrijetu, ali Čarls Hejter ima dobre izglede, preko Spajsera, da dobije nešto od biskupa za godinu ili dve; i budi ljubazna pa imaj na umu da je on najstariji sin; kada moj teča umre, on će naslediti lep posed. Posed u Vintropu nema manje od dvesta pedeset jutara, a tu je i ono poljoprivredno dobro u Tontonu koje se smatra za najbolji komad zemlje u kraju. Slažem se s tobom da bi ma ko od njih osim Čarlsa bio zaista loša prilika za Henrijetu, i to i ne bi bilo moguće; on je jedini moguć izbor; ali on je veoma prostodušan i dobar momak; i kada Vintrop pređe njemu u ruke, on će ga sasvim drugačije udesiti, i on će sasvim drugačije živeti; a sa tim posedom on nikada neće biti prezren - dobar je to posed i još je bez uslova u pogledu vlasništva. Ne, ne; Henrijeta bi mogla i gore proći nego se udati za Čarlsa Hejtera; i ja ću biti veoma zadovoljan ako ona dobije njega, a Luiza kapetana Ventvorta. 77
Zvončica & neky
- Može Čarls govoriti šta mu volja - rekla je Meri čim je on izašao iz sobe - ali strašno bi bilo da se Henrijeta uda za Čarlsa Hejtera; bilo bi to baš rđavo po nju, a za mene još rđavije; i stoga ja silno želim da joj ga kapetan Ventvort izbije iz glave, a ne sumnjam nimalo da je upravo to i učinio. Juče jedva da je i primetila Čarlsa Hejtera, Volela bih da si bila tamo da vidiš kako se ponašala. A što se tiče toga da se kapetanu Ventvortu Luiza dopada jednako koliko i Henrijeta, budalaština je to reći; jer se njemu Henrijeta svakako mnogo više dopada. Ali Čarls se ne da urazumiti! Volela bih da si bila juče s nama, jer bi ti tada mogla da kažeš ko je od nas u pravu; i sigurna sam da bi se ti složila sa mnom, ukoliko ne bi bila rešena da mi prkosiš. Ručak u kući gospodina Mazgrouva je bila prilika kada je En trebalo sve ovo da vidi; ali je ostala kod kuće izgovarajući se glavoboljom i pozivajući se na blago pogoršanje stanja malog Čarlsa. Samo je želela da izbegne kapetana Ventvorta; ali je prijatnosti večeri provedene u miru sada imala dodati i srećnu okolnost što je izbegla da bude sudija među supružnicima. Što se tiče mišljenja kapetana Ventvorta, ona je smatrala da je važnije da on što ranije spozna svoja osećanja da ne bi ugrozio sreću ma koje od sestara, ili dovede u pitanje svoju čast, od odluke da li mu je milija Henrijeta od Luize, ili Luiza od Henrijete. Sva je verovatnoća bila da bi mu obe mogle biti odane supruge. Što se Čarlsa Hejtera tiče, ona je bila osetljiva na bol usled svakog površnog ponašanja ma koje dobronamerne mlade dame; i svim srcem je saosećala sa patnjama koje je ono izazvalo; ali ako Henrijeta spozna da se prevarila u pogledu prirode svojih osećanja, onda je najbolje da do te spoznaje što pre dođe. Čarls Hejter je u ponašanju svoje rođake video mnogo toga što ga je onespokojilo i uvredilo. Suviše je dugo ona njega volela da bi dva susreta mogla sasvim da je navedu da se od njega otuđi i uguše mu svaku nadu i ne ostave mu drugu mogućnost nego da se drži podalje od Aperkrosa; ali kod nje se videla takva promena 78
Zvončica & neky
koja je sada već davala povoda za ozbiljnu brigu da bi kapetana Ventvorta trebalo smatrati za razlog te promene. Nije ga bilo svega dve nedelje, a kada su se rastali, ostavio ju je veoma zainteresovanu, toliko koliko je samo poželeti mogao, za izglede da on uskoro napusti svoje trenutno nameštenje i preuzme parohiju u Aperkrosu. Tada se činilo da je njena jedina želja da doktor Šerli, sveštenik koji je više od četrdeset godina revnosno obavljao sve dužnosti koje mu je služba nalagala, a koga je sada zdravlje izdavalo pa mnoge od njih nije mogao više da vrši, reši da uposli mladog paroha; da mu da što je moguće veću platu i da to nameštenje obeća Čarlsu Hejteru. Mogućnost da Čarls putuje samo do Aperkrosa, umesto da ide desetinu kilometara na drugu stranu, da ima bolje nameštenje u svakom pogledu; da dospe pod okrilje njihovom milom doktoru Šerliju, i odmeni milog, dobrog doktora Šerlija u dužnostima koje više nije mogao da obavlja a da se strašno ne izmori, mnogo je zanimala čak i Luizu, ali je Henrijeti značila sve. Ali kada se vratio, avaj! Predanosti je nestalo. Luiza uopšte nije mogla da sasluša razgovor koji je vodio sa doktorom Šerlijem; stajala je na prozoru i pazila kada će naići kapetan Ventvort; a čak mu je i Henrijeta, u najboljem slučaju, samo delimičnu pažnju poklanjala i činilo se da je zaboravila na sve svoje ranije sumnje i brige u pogledu ovih pregovora. - Pa, odista mi je vrlo milo: ah ja sam oduvek verovala da ćete vi to nameštenje dobiti; uvek sam to smatrala za sigurno. Nije mi se činilo da - znate, ukratko, doktoru Šerliju je potreban paroh, a on je vama to nameštenje obećao. Dolazi li, Luiza? Jednog jutra je, ubrzo nakon ručka kod Mazgrouvovih, kome En nije prisustvovala, kapetan Ventvort ušao u salon letnjikovca, u kom su se nalazili samo ona i mali, povredeni Čarls, koji je ležao na sofi. Iznenađenje što se zatekao gotovo sasvim nasamo sa En Eliot, lišilo ga je njegove uobičajene pribranosti; trgao se i samo je mogao da kaže: - Mislio sam da su gospođice Mazgrouv ovde: 79
Zvončica & neky
gospođa Mazgrouv mi je rekla da bi trebalo ovde da ih pronađem pre nego što je prišao prozoru da se pribere i povrati držanje kakvo dolikuje. - Na spratu su sa mojom sestrom: rekla bih da samo što nisu došle - glasio je Enin odgovor u svoj toj smetenosti koja je bila sasvim prirodna; i da je dete nije pozvalo da mu priđe i učini nešto za njega, ona bi izašla iz prostorije u narednom trenutku i oslobodila nelagode i kapetana Ventvorta i samu sebe. On je ostao pored prozora; i nakon što je smireno i spokojno rekao: - Nadam se da je dečaku bolje - ućutao je. Ona je morala da klekne pored sofe, i ostane tu da bi udovoljila pacijentu; i tako su ostali nekoliko trenutaka kada je, na svoje veliko zadovoljstvo, začula kako neko prolazi malim predsobljem. Nadala se da će kada okrene glavu ugledati gospodara kuće; ali pokazalo se da je to bio neko mnogo manje nameran da ublaži napetost - Čarls Hejter, kome verovatno nije bilo ništa milije videti Ventvorta nego što je kapetanu Ventvortu bilo milo videti En. Ona je uspela da kaže: - Kako ste? Hoćete li sesti? I ostali samo što nam se nisu pridružili. Kapetan Ventvort se, međutim, odmakao od prozora, očigledno sklon da otpočne razgovor; ali Čarls Hejter je uskoro stavio tačku na sve njegove pokušaje smestivši se za sto i uzevši novine u ruke; pa se kapetan Ventvort vratio prozoru. U narednom minutu stigla je još jedna pridošlica. Mlađi dečak, izuzetno stameno, otvoreno dvogodišnje dete je, nakon što mu je neko spolja otvorio vrata, odlučno ušao među njih i odmah prišao sofi da vidi šta se dešava, i položi pravo na kakve đakonije koje su se možda delile. Kako nije pronašao ništa da jede, mogao je samo da se igra, a kako mu tetka nije dozvoljavala da zadirkuje bolesnog brata, on se obesio o nju, kako je klečala, pa ga se nikako nije mogla osloboditi jer je bila zauzeta oko Čarlsa. Govorila mu je, zapovedala, molila 80
Zvončica & neky
ga i nalagala mu, ali sve uzalud. Jednom joj je pošlo za rukom da se oslobodi, ali joj se dečak sa još većim zadovoljstvom popeo na leđa. - Voltere - rekla je - ovog časa da si sišao. Strašno si nevaljao. Mnogo sam ljuta na tebe. - Voltere - povikao je Čarls Hejter - zašto ne učiniš kako ti je rečeno? Zar ne čuješ šta ti tetka kaže? Dođi meni, Voltere, dođi rođaku Carlsu. Ali Volter se nije ni pomerio. U sledećem trenutku je, međutim, osetila kako se oslobodila njegove težine; neko ga je svukao s njenih leđa, premda joj je glava bila toliko pognuta da su silom morali da mu sklone ruke i odlučno ga odnesu, pre nego što je shvatila da je to učinio kapetan Ventvort. Osećanja koja su je preplavila usled ovog otkrića naprosto su je naterala da zanemi. Nije čak mogla ni da mu se zahvali. Mogla je samo da se nadvija nad malim Čarlsom sva u pometnji. Uviđavnost što je prišao da joj pomogne, način na koji je to učinio, tišina u kojoj se sve odigralo, i sitne pojedinosti okolnosti pod kojima se sve zbilo sa ubedenjem koje joj je uskoro nametnula buka koju je on sa detetom podigao, da je on bio rešen da ne čuje njenu zahvalnost i kojom je hteo da joj dokaže da on nipošto nije želeo da zapodene razgovor s njom, izazvali su takvu pometnju brojnih, veoma bolnih nemira od kojih nije mogla da se oporavi dok joj dolazak Meri i gospođica Mazgorouv nije omogućio da svog malog pacijenta preda njima na staranje, i izađe iz sobe. Nije mogla ostati. Možda ovo i jeste bila prilika da posmatra ljubav i ljubomoru ovih četvoro - jer su sada svi bili zajedno; ali nije mogla ni zbog čega ostati. Očigledno je bilo da Čarls Hejter nije bio preterano sklon kapetanu Ventvortu. Nije mogla da se odupre utisku da ga je čula kako, srditim glasom, nakon uplitanja kapetana Ventvorta, kaže: - Trebalo je da me poslušaš, Voltere; rekao sam ti da ne jediš tetku - i mogla je da shvati kako se on kaje 81
Zvončica & neky
što je kapetan Ventvort učinio ono što je on trebalo da učini. Ali nisu nju zanimala ni osećanja Čarlsa Hejtera, niti ma koga drugog, dok nije bolje ovladala svojima. Stidela se sebe, sasvim se postidela što je bila nervozna, i što ju je jedna sitnica tako savladala, i bili su joj potrebni samoća i duboko razmišljanje da bi se oporavila.
82
Zvončica & neky
Glava 10
83
Zvončica & neky
Činilo se, međutim, da se Čarls Hejter nakon kraće borbe, sasvim predao. Tri dana su prošla a da on nijednom nije došao u Aperkros; što je bila izvanredno odlučna promena. Čak je odbio i jedan redovan poziv na ručak; a kako ga je tom prilikom gospodin Mazgrouv zatekao povijenog nad nekim velikim knjigama, gospodin i gospođa Mazgrouv su bili uvereni da ne može sve biti kako valja, i ozbiljnih lica su govorili kako će on sebe, baveći se silnim knjigama i umovanjem, u smrt oterati. Meri se nadala i verovala da je Henrijeta sasvim nedvosmisleno sa njim raskrstila, a njen je muž živeo u neprestanoj veri da će on sutradan doći. En je jedino mogla da zaključi da je Čarls Hejter mudar. Jednog jutra, negde u ovo doba, kada su Čarls Mazgrouv i kapetan Ventvort otišli zajedno u lov, a sestre u kolibi tiho sedele svaka u svom poslu, na prozor su stale sestre iz vlastelinskog dvora. Bio je lep novembarski dan, a gospođice Mazgrouv su stigle preko male bašte i zastale su samo da bi rekle da idu u dugačku šetnju i zaključile da Meri ne bi bila rada poći s njima; a kada je Meri smesta odgovorila, povređene sujete što su pretpostavile da ona ne može da podnese dugačku šetnju: - O, da, silno bih volela da vam se pridružim, ja baš volim dugačke šetnje - En je na osnovu izraza dveju devojaka zaključila da je to bilo upravo ono što nisu želele čuti, i ponovo se začudila toj neobičnoj potrebi koju je izgleda stvarala porodična navika, da se sve saopšti i da se sve radi zajednički ma koliko nepoželjno i nezgodno bilo. Pokušala je da odgovori Meri od šetnje, ali uzalud; a kada se uverila joj ništa ne vredi, pomislila je da je bolje da prihvati daleko srdačniji poziv koji su gospođice Mazgrouv uputile njoj, jer je mogla da se vrati sa sestrom i spreči da se ona suviše meša u namere devojaka. - Ne mogu da zamislim zašto su pretpostavile da mi neće goditi dugačka šetnja - rekla je Meri dok su se penjale na sprat. Svi uvek misle kako ja ne mogu daleko da šetam; a ipak im ne bi 84
Zvončica & neky
bilo milo da smo odbile da im se pridružimo. Kada ljudi dođu ovako s namerom da nas pozovu, kako da ih odbijemo? Gospoda su se vratila baš kada su kretale. Poveli su mladog psa koji im je pokvario lov pa su morali ranije da se vrate. I stoga su baš imali vremena, a i bili su odlično raspoloženi za ovu šetnju, i sa zadovoljstvom su s njima krenuli. Da je En mogla da predvidi ovaj susret, ostala bi kod kuće; ali osećajući izvesno zanimanje i radoznalost, ona je sada zaključila da je prekasno da se povuče, pa su sve šestoro krenuli zajedno u pravcu koji su odabrale gospođice Mazgrouv, koje su očigledno smatrale da su one vodiči u ovoj šetnji. En je odlučila da nikome ne bude na smetnji; pa je kada su ih uske staze preko polja primorale da se često razdvajaju, ona ostajala sa sestrom i zetom. Zadovoljstvo će morati pronaći u kretanju i lepoti dana, u pogledu na poslednje osmehe sunca, mrkožutom lišću i svenulom šipražju, i u tome što je u mislima ponavljala neke od hiljada pesničkih slika jeseni, tog godišnjeg doba koje ima naročit i neiscrpan uticaj na osetljiv i nežan um, godišnjeg doba koje je iz svakog pesnika koga vredi čitati izmamilo neki pokušaj da ga opiše, ili pokoji osećajan stih. Zaokupila je svoj um što je više bilo moguće takvim razmišljanjima i stihovima; ali nije bilo moguće da se, kada se približila dovoljno da čuje razgovor kapetana Ventvorta i gospođica Mazgrouv, u njega ne pokuša udubiti; međutim, veoma je malo uspela čuti. Bio je to običan neobavezan razgovor kakav među sobom vode prisne mlade osobe. Više je razgovarao sa Luizom nego sa Henrijetom. Luiza se svakako više od sestre nametala njegovoj pažnji. Činilo se da to postaje sve očiglednije, a nlaročito joj je skrenulo pažnju nešto što je Luiza rekla, Nakon jednog od mnogobrojnih hvalospeva lepom danu koji su se svima otimali, kapetan Ventvort je rekao: - Kakvo divno vreme za admirala i moju sestru! Nameravali su da jutros izađu u dugačku vožnju kočijom; možda ćemo još i naići na njih iza nekog brda. Govorili su da će zaći baš u ovaj kraj. Pitam se gde li će se danas 85
Zvončica & neky
izvrnuti. O! Često se to dešava, uveravam vas; ali moja sestra za to ne mari; njoj je svejedno hoće li iz kola ispasti ili neće. - Ah! Znam da se vi sada trudite da tome ne pridate značaj - povikala je Luiza - ali ako je to odista tako i ja bih na njenom mestu isto postupila. Kada bih ja volela nekog muškarca kao što ona voli admirala, uvek bih bila s njim, ništa nas nikada ne bi moglo razdvojiti, i radije bih se s njim i izvrnula iz kola nego se bezbedno s nekim drugim vozila. Ovo je ona rekla sa velikim žarom. - Odista biste tako učinili? - povikao je i on sa žarom. - Odajem vam svako priznanje! - Zatim je među njima na neko vreme zavladala tišina. En nije odmah nakon toga bila kadra da se ponovo pozabavi stihovima. Lepi jesenji prizori su na trenutak bili sasvim potisnuti, osim ako joj misli nije pohodio neki setni sonet bremenit prigodnom sličnošću između umiranja godine i gubitka sreće, i slikama istovremenog gubljenja i svenuća i mladosti, i nade i proleća. Trgla se i rekla, kada su po zapovesti skrenuli na drugu stazu: - Nije li ovo jedan od puteva za Vintrop? - Ali niko je nije čuo, ili joj bar niko nije odgovorio. Vintrop je, međutim, ili bar njegove međe - jer su se mladići ponekad mogli sresti kako šetaju u blizini kuće - bio njihovo odredište; i oni su se, nakon još polovine milje postepenog uspona kroz velika ograđena polja na kojima su vredni plugovi i sveže utabane staze svedočili o nastojanjima zemljoradnika da se suprotstave pesničkoj milini i ponovo probude proleće, popeli na vrh jednog velikog brda koje je delilo Aperkros od Vintropa, i uskoro se pred njima pružio nesmetan pogled na ovaj potonji posed u podnožju brda s druge strane. Vintrop se, bez lepote i dostojanstva, pružao pred njima. Samo jedna neugledna kuća u dolini pritešnjena ambarima i pomoćnim zgradama. 86
Zvončica & neky
Meri je uzviknula: - Bože moj! Evo Vintropa. Kunem se da nisam znala! Dobro, sada mislim da bi najbolje bilo da se vratimo; silno sam se umorila. Henrijeta je, postiđena i svesna svega, i kako nije videla rođaka Čarlsa kako šeta nekom stazom niti se naslanja ne neku ogradu, bila spremna da posluša Meri, ali: “Ne!”, povikao je Čarls Mazgrouv, i “Ne, ne!” povikala je Luiza još življe, i povela sestru u stranu i činilo se da se sa njom nešto živo prepire. Čarls je u međuvremenu odlučno rekao da namerava da svrati u posetu tetki, sada kada je već tako blizu njene kuće; i veoma je očigledno, premda sa izvesnim strahom pokušavao da nagovori svoju ženu da i ona pođe s njim. Ali bila je ovo jedna od stvari u kojima je ova dama pokazivala kakvog je kova; pa je, kada je on istakao kao prednost priliku da četvrt sata odmori u Vintropu, s obzirom da je rekla da se silno umorila, ona odlučno odgovorila: O! Ne, nikako! Ponovno penjaje uz to brdo će joj više škoditi nego što će joj ma kakvo sedenje koristiti - i ukratko, i njen izgled i njeno držanje su jasno govorili da ona neće pristati da pođe s njim. Nakon niza ovih malih rasprava i savetovanja, Čarls i njegove sestre su rešili da on i Henrijeta na nekoliko minuta siđu da se jave tetki i rođacima, a da ih ostali sačekaju na brdu. Činilo se da je Luiza ovaj plan u potpunosti sama osmislila; dok je ona kratko išla s njima niz brdo sve nešto govoreći Henrijeti, Meri je iskoristila priliku da se prezrivo osvrne oko sebe i kaže kapetanu Ventvort u: - Veoma je neprijatno imati takav rod! Ali vas uveravam da u toj kući nisam bile više od dva puta u životu. Nije u odgovor dobila ništa drugo do izveštačenog osmeha u znak slaganja i prezrivog pogleda koji joj je uputio dok se okretao od nje, a čije je značenje En savršeno razumela. Vrh brda na kom su ostali bilo je vedro mesto: Luiza se vratila; a Meri je, pronašavši veoma udobno mesto za sedenje na jednom stepeniku prelaza između dva polja, bila sasvim zadovoljna dokle 87
Zvončica & neky
god su ostali stajali pored nje; ali kada je Luiza odvukla kapetana Ventvorta u stranu, da potraže lešnike u šipražju susednog polja, nakon čega su se postepeno toliko udaljili da ih više nisu mogli ni videti ni čuti, Meri nije više bila srećna; mesto na kom je sedela joj nije odgovaralo, bila je uverena da je Luiza negde drugde pronašla neko udobnije mesto za sedenje, i ništa je nije moglo sprečiti da pođe i sama potraži bolje mesto. Prošla je kroz istu onu kapiju ali ih nije videla. En joj je pronašla lepo mesto za sedenje na suvoj osunčanoj padini, ispod žive ograde pored koje je verovala da se nalaze i ostalo dvoje. Meri je na trenutak sela, ali nije to bilo dovoljno dobro mesto; bila je uverena da je Luiza pronašla mnogo bolje mesto negde drugde, pa je i dalje želela da pođe da je potraži. En je, odista i sama veoma umorna, bila srećna što može malo da sedne; i uskoro je čula kapetana Ventvorta i Luizu iza živice sebi iza leđa, kako se vraćaju duž grubog, šipražjem obraslog kanala koji je vodio sredinom između dve žive ograde. Približavali su se i razgovarali. Najpre je razaznala Luizin glas. Činilo se da je usred živog govora. I čula je: - I tako sam je naterala da ode. Nisam mogla podneti da se plaši posete zbog takve budalaštine. Molim! Da li bih ja dozvolila da me od moje namere za koju znam da je ispravna odvrati držanje i mešanje takve jedne osobe, ili nešto što bi neko mogao da kaže, ma ko to bio? Nikako, ja ne potpadam tako lako pod tuđi uticaj. Kada se odlučim na nešto, tako mora da bude; a činilo se da je Henrijeta sasvim bila odlučila da danas svrati u posetu u Vintrop; a ipak, umalo da odustane, iz budalaste popustljivosti! - Znači da bi se ona vratila, da vas nije bilo? - Odista bi to učinila. Gotovo me je stid to priznati. - Sreća je njena što ima duh kao što je vaš da joj pritekne u pomoć! Nakon vaših nagoveštaja, koji su samo potvrdili moja opažanja poslednji put kada sam bio s njim u društvu, nema potrebe da se pravim da ne razumem šta se dešava. Jasno mi je da 88
Zvončica & neky
je u pitanju bilo više od uobičajene posete koju je dužna da načini tetki; i teško njemu, a i njoj, kada dođe do važnih odluka, kada se nađu u situaciji koja zahteva čvrstinu i snagu karaktera ako ona nema dovoljno odlučnosti da se odupre jednom takvom neumesnom uticaju u jednoj ovakvoj tričariji. Vaša sestra je milo stvorenje; ali vidim da je vaš karakter odlučan i čvrst. Ako vam je stalo da njeno vladanje uvek bude umesno i ako vam je stalo da bude srećna, prenesite joj što je moguće više od vašeg duha. Ali to ste, bez sumnje, vi oduvek radili. Upravo je to najveće zlo preterano popustljivog i neodlučnog karaktera, ne možete se uzdati u uticaj koji se na njega vrši. Nikada ne možete biti sigurni da će se dobar uticaj zadržati; jer ga svako može pokolebati. Oni koji žele biti srećni moraju biti nepokolebljivi. Uzmimo ovaj lešnik - rekao je uzimajući jedan sa gornje grane - za primer; prelep, sjajan lešnik, koji je blagosloven snagom preživeo sve jesenje oluje. Nema na njemu nijedne pukotine, nijednog slabog mesta. Ovaj je lešnik - nastavio je šaljivo ozbiljan - a mnoga su njegova braća pala pod noge i bila zgažena, sačuvao svu sreću za koju je jedan lešnik kadar. - Zatim je svojim ranijim, usrdnim glasom nastavio: - Moja je prva želja da svi oni do kojih mi je stalo budu nepokolebljivi. Ako Luiza Mazgrouv želi biti lepa i srećna i u jeseni svog života, ona će čuvati svu sadašnju nepokolebljivost svog karaktera. Zavšio je, ali odgovor nije dobio. En bi se odista iznenadila kada bi Luiza umela spremno da odgovori na takav jedan govor: tako značajne reči i izgovorene sa takvim žarom! Mogla je da zamisli šta Luiza oseća. Što se nje same tiče, ona se plašila i da se pomeri da je ne bi videli. Tu gde je sedela zaklanjaojuje jedan niski žbun božikovine, a oni su se udaljavali. Pre nego što su se udaljili toliko da više nije mogla da ih čuje, Luiza je ponovo progovorila: - Meri je u mnogo čemu sasvim dobra duša - rekla je ali me ponekad preko svake mere srdi, svojim budalastim ponašanjem i gordošću - gordošću Eliotovih. Suviše ona ima 89
Zvončica & neky
gordosti Eliotovih. Iskreno žalimo što Čarls nije za ženu uzeo En. Pretpostavljam da znate da je on želeo da uzme En? Nakon trenutka tišine, kapetan Ventvort je rekao: - Hoćete reći da ga je odbila? - O! Jeste, svakako. - Kada se to desilo? - Ne znam kada se tačno desilo, jer smo Henrijeta i ja bile u školi u to vreme; ali verujem da je to bilo godinu dana pre nego što je uzeo Meri. Žalim što ga nije prihvatila. Svi bismo mnogo više voleli da je nju uzeo; a tata i mama misle da je za to kriva njena prisna prijateljica ledi Rasel, da ona zbog nje nije pristala. Misle da Čarls nije bio dovoljno učen i načitan da bude po volji ledi Rasel, i da je ona stoga uticala na En da ga odbije. Zvuči su se gubili, i En dalje ništa nije čula. Njena osećanja su je držala prikovanu za mesto. Imala je od mnogo čega da se oporavi pre nego što uzmogne da se pomeri. Ona poslovična sudbina svakog ko prisluškuje nije nju zadesila, nije ona o sebi čula ništa rđavo, ali je čula mnogo šta drugo što ju je zabolelo. Videla je kako kapetan Ventvort gleda na njen karakter, a u njegovom interesovanju za nju bilo je taman dovoljno osećanja i radoznalosti da u njoj izazove strašan nemir. Čim je uzmogla, otišla je da pronađe Meri, i nakon što ju je pronašla i s njom se vratila do njihovog mesta pored stepenica, pronašla je utehu u tome što se čitavo društvo uskoro skupilo i što su svi zajedno uskoro krenuli dalje. Bile su joj potrebne samoća i tišina kakve samo veliko društvo može da pruži. Čarls i Henrijeta su se vratili i sa sobom doveli, kao što se moglo i pretpostaviti, Čarlsa Hejtera. Pojedinosti ove situacije En nije mogla da razume; a činilo se da čak ni kapetan Ventvort nije uživao puno poverenje u ovom pogledu; ali nije bilo sumnje u to da se gospodin malo povukao, a gospođica malo popustila, i da su sada bili veoma srećni što su ponovo zajedno. Henrijeta je izgledala malčice postiđeno, ali veoma zadovoljno; Čarls 90
Zvončica & neky
Hejter je delovao nadasve srećno; i oni su se sa svom pažnjom posvetili jedno drugom gotovo u taj čas kada su svi krenuli za Aperkros. Sve je sada ukazivalo da je Luiza namenjena kapetanu Ventvortu; ništa nije moglo biti jasnije; i gde god je bilo potrebno da se društvo zbog uske staze deli, ali i gde nije, oni su išli jedno pored drugog gotovo jednako često kao i drugo dvoje. Na jednoj dugačkoj poljani na kojoj je bilo obilje prostora za sve, oni su se tako i podelili u tri zasebne grupe; a upravo je onoj grupi koja se imala pohvaliti najmanjom živošću i prijatnošću, En morala pripasti. Pridružila se Čarlsu i Meri i bila je toliko umorna da je bila srećna što joj je Čarls ponudio drugu ruku; ali Čarls je, premda je prema njoj bio prijatan, bio veoma srdit na svoju ženu. Meri se pokazala neuviđavnom prema njemu i došao je trenutak da za to snosi posledice, a posledica je bila ta da je svakog časa oslobađao ruku na koju se ona oslanjala da bičem pokosi glave kopriva koje su virile iz živih ograda; a kada je Meri počela da se zbog toga žali i da jadikuje kako su prema njoj namerno neuviđavni, kao po običaju, i da zbog toga ona ide pored živice, dok En ne mora da trpi ni najmanju neprijatnost sa druge strane, on je oslobodio obe svoje ruke i pojurio da ulovi lasicu koju je na trenutak ugledao i one jedva da su mogle da ga sustignu. Ova dugačka livada graničila se sa putem sa kojim se njihova staza na kraju ukrštala, i baš kada je društvo stiglo do kapije i htelo da izađe na put, videše kako njime nailazi kočija koju su već neko vreme čuli i ide u njihovom smeru, i zadesilo se da su to bile čeze admirala Krofta. On i njegova žena su se bili izvezli kako su i nameravali, i sada su se vraćali kući. Kada su čuli u kakvu su dugačku šetnju mladi išli, ljubazno su ponudili mesto dami koja se naročito umorila; tako će joj uštedeti par kilometara, a oni su svakako nameravali da idu pored Aperkrosa. Poziv je bio uopšten pa je i odbijanje bilo opšte. Gospođice Mazgrouv se nipošto nisu umorile, a Meri je ili bila 91
Zvončica & neky
uvređena što nisu njoj ponudili mesto pre nego ostalima, ili ono što je Luiza nazvala ponos Eliotovih nije moglo da istrpi da bude treća osoba u čezama koje vuče samo jedan konj. Društvo koje je bilo u šetnji je sada prešlo put i baš je prešlo preko prelaza u živoj ogradi s druge strane, a admiral je baš poterao konja, kada je kapetan Ventvort na trenutak razmakao živicu da kaže nešto sestri. A šta je to bilo moglo se pretpostaviti po onome što je usledilo. - Gospođice Eliot, sigurna sam da ste umorni - povikala je gospođa Kroft. - Molim vas da mi pružite zadovoljstvo da vas odvezem kući. Uveravam vas da ovde ima sasvim dovoljno mesta za troje. Da smo svi kao vi, mislim da bi nas stalo i četvoro. Morate, odista, morate. En je i dalje stajala na putu; i premda je instinktivno krenula da odbija, nisu joj dozvolili da odbije. Admiral je svojim ljubaznim navaljivanjem podržao navaljivanje svoje žene; nije ih bilo moguće odbiti; stisnuli su se što su više mogli da bi ona mogla da se smesti u jedan ugao, a kapetan Ventvort se, bez reči, okrenuo prema njoj i ćutke je primorao da prihvati njegovu pomoć i popne se u čeze. Jeste; učinio je to. Našla se u čezama, i osećala je da ju je on tu smestio, da je to učinio svojom voljom i svojom rukom, da je dugovala zahvalnost tome što je primetio da je umorna, i što je odlučio da joj omogući da se odmori. Dirnula ju je ova njegova briga za nju koja je iz svega ovoga bila očigledna. Ovaj događaj kao da je zaokružio sve što se desilo pre. Razumela ga je. Nije mogao da joj oprosti, ali nije mogao ni biti ravnodušan. Premda ju je osuđivao zbog prošlosti, i premda je na sve što se u prošlosti desilo on gledao sa snažnim i neopravdanim prezirom, i premda nimalo nije mario za nju i premda je počeo da oseća naklonost prema drugoj, ipak nije mogao da je gleda kako pati bez želje da joj pruži olakšanje. Bio je to podsetnik na davnašnje osećanje; bio je to poriv čistog, iako nepriznatog prijateljstva; bio je to dokaz 92
Zvončica & neky
njegovog toplog i plemenitog srca, o kome nije mogla razmišljati a da ne oseti i zadovoljstvo i bol, u tolikoj meri izmešane da nije znala koje od ovih osećanja preovladava. U početku je na ljubaznosti i primedbe svojih pratilaca odgovarala nesvesno. Prešli su polovinu neravnog puta pre nego što je sasvim shvatila šta govore. Shvatila je da govore o “Frederiku”. - On svakako namerava da osvoji jednu ili drugu od tih devojaka, Sofi - rekao je admiral - ali ne može da proceni koju. Čovek bi pomislio da ih juri već dovoljno dugo da bi se mogao i odlučiti. Jeste, to ti je mir. Da je rat, odavno bi on odluku doneo. Mi pomorci, gospođice Eliot, ne možemo sebi da dozvolimo dugo udvaranje u ratno vreme. Koliko je dana prošlo, mila, otkako sam te prvi put ugledao pa do dana kada smo sedeli zajedno u našem stanu u Severnom Jarmutu? - Bolje da o tome ne govorimo, mili - odgovorila je gospođa Kroft prijatno - jer ako gospođica Eliot čuje koliko smo se brzo sporazumeli nikada je nećemo ubediti da je moguće da budemo srećni. Ali ti si meni, po karakteru, bio poznat od ranije. - A, i ja sam čuo da si ti veoma lepa devojka i šta smo dalje imali da čekamo? Ne volim ja da se u takvim stvarima oteže. Voleo bih da Frederik malo raširi jedra i dovede kući u Kelinč jednu od ovih mladih gospođica. Tu bi one uvek imale društva. A i obe su veoma dobre devojke; jedva ih razaznajem jednu od druge. - Odista su one veoma vedre i neizveštačene devojke pohvalila ih je gospođa Kroft umerenije, pa je En posumnjala da njen oštriji razum ne smatra nijednu od njih sasvim dostojnom njenog brata - i iz veoma su ugledne porodice. Ne može se čovek oroditi sa boljim ljudima. Dragi moj admirale, stub! Sigurna sam da ćemo udariti u stub. Zvončica&neky. Ali nakon što je sama hladnokrvno povukla uzde i poterala konje u drugom pravcu, srećno su izbegli opasnost; a nakon što je još jednom učinila to isto, nisu upali u kolotrag, niti se sudarili sa 93
Zvončica & neky
kolima koja su prevozila gnojivo; a En se, sa zanimanjem posmatrajući kako upravljaju kočijom i smatrajući to dobrim primerom načina na koji oni svršavaju sve svoje poslove, obrela bezbedna pred sestrinom kućom.
94
Zvončica & neky
Glava 11 Približio se sada trenutak za povratak ledi Rasel: čak je i dan određen; i En se, kako je dogovor bio da joj se pridruži čim se ona vrati, radovala ranom povratku za Kelinč, ali je počela i da razmišlja kako će to uticati na njeno spokojstvo. Boraviće u istom selu kao i kapetan Ventvort, nekoliko stotina metara od njega; moraće ići u istu crkvu, a dve porodice će morati da dolaze u dodir. Ovo joj nije išlo u prilog; ali s druge strane, on je toliko vremena provodio u Aperkrosu da se moglo smatrati da će se ona, kada ode odatle, od njega udaljiti a ne približiti mu se; i, sve u svemu, verovala je da ona mora, po ovom zanimljivom pitanju, biti na dobitku, kao što je gotovo izvesno bilo da će u pogledu društva kod kuće biti na dobitku čim sirotu Meri zameni sa ledi Rasel. Želela je da može potpuno da izbegne da vidi kapetana Ventvorta u Holu: te sobe svedočile su i ranijim njihovim susretima i suviše bi za nju bilo bolno sećanje na njih; a ipak je najviše strepela od mogućnosti susreta kapetana Ventvorta i ledi Rasel. Oni nisu voleli jedno drugo; i nikakva obnova poznanstva sada ne bi bila ni od kakve koristi, i ako bi ih ledi Rasel videla zajedno, pomislila bi kako je on suviše hladnokrvan, a ona suviše povučena. Ove su je brige najviše mučile dokje iščekivala odlazak iz Aperkrosa, u kom je, verovala je, sasvim dovoljno boravila. Svest da je malom Čarlsu bila od koristi, uvek će sećanju na njen dvomesečni boravak tamo davati posebnu dragost, ali njemu se snaga brzo vraćala, a ona nije viša imala razloga da ostane. Međutim, kraj njene posete je bio toliko drugačiji da ga ona ni zamisliti nije mogla. Kapetan Ventvort se, nakon što ga čitava dva dana u Aperkrosu niko nije ni video ni čuo, vratio među njih da se opravda i kaže im šta ga je zadržalo. 95
Zvončica & neky
Konačno je do njega stiglo pismo njegovog prijatelja kapetana Harvila iz koga je saznao da se on sa porodicom za tu zimu nastanio u Lajmu; i da su se, i ne znajući to, nalazili svega tridesetak kilometara jedan od drugog. Kapetan Harvil nikada nije u potpunosti povratio zdravlje nakon ozbiljne rane koju je zadobio dve godine ranije, a kako je kapetan Ventvort silno Želeo da ga vidi, on je rešio da smesta ode za Lajm. Proveo je tamo dvadeset i četiri časa. Odsustvo mu je oprošteno, njegovu prijateljsku naklonost svi su toplo pohvalili i svi su se živo zainteresovali za njegovog prijatelja, a njegov opis okoline Lajma je čitavo društvo sa toliko osećanja ispratilo da su svi žarko poželeli da i sami vide Lajm pa počeše da kuju planove da tamo i odu. Mladi su izgarali od želje da vide Lajm. Kapetan Ventvort je govorio da će on tamo opet ići, kako je njegova udaljenost od Aperkrosa zanemarljiva; i kako, premda je novembar, vreme nije nimalo rđavo; i ukratko, Luiza se, a ona je bila žustrija i od najžustrijih, i sasvim rešena da ide, i osim što joj je pričinjavalo zadovoljstvo da tera po svome, sada još i bila naoružana idejom da je takva svojeglavost vrlina, potpuno oglušila o želje majke i oca da odlazak odloži do leta; pa je rešeno da će svi poći u Lajm Čarls, Meri, En, Henrijeta, Luiza i kapetan Ventvort. Prvobitni nesmotreni plan bio je da odu ujutro i vrate se uveče; ali na ovo gospodin Mazgrouv, zarad svojih konja, nije želelo da pristane; a kada su ovu zamisao racionalnije razmotrili, zaključili su da im dan usred novembra neće ostaviti mnogo vremena da razgledaju to mesto, kada se odbije sedam sati za odlazak i povratak, zbog stanja puteva u to doba godine. Stoga su odlučili da tamo prenoće, i da ih ne bi trebalo očekivati da se vrate do ručka narednog dana. Smatralo se da je ovo mnogo bolji plan; i premda su se svi sastali u vlastelinskom dvoru na doručku u prilično rani čas, i premda su krenuli na vreme, daleko je prošlo podne kada su se dve kočije, velika zatvorena kočija gospodina Mazgrouva, u kojoj su se nalazile četiri dame, i Čarlsova dvokolica, 96
Zvončica & neky
u kojoj je on vozio kapetana Ventvorta, spustile dugačkom padinom brda do Lajma, a kada su se spustili u još strmiju ulicu same varoši postalo je sasvim jasno da neće imati mnogo vremena za razgledanje pre nego što svetlosti i topline dana potpuno nestane. Nakon što su u jednoj krčmi pronašli prenoćište i poručili da im se spremi jelo, sledeće što su imali da urade, nesumnjivo je bilo da se spuste do mora. Suviše su u pozno doba godine stigli za ma kakvu zabavu i raznovrsnost kakvu bi im Lajm kao mesto na kome se svet okuplja, mogao ponuditi. Balske dvorane i prostorije za javna okupljanja su bile zatvorene, posetilaca više nije bilo, jedva da je u varoši još ostala koja porodica koja tu nije bila stalno nastanjena; i ni građevine nisu bile dostojne pažnje već je oko posetioca tražilo da vidi neobičan položaj same varoši, i glavnu ulicu koja se gotovo obrušavala u more, stazu do Koba6, koji okružuje prijatni mali zaliv koji u sezoni oživi od kabina za kupanje i sveta; i sam Kob, njegova stara čuda i moderne dodatke; i veoma lepu liniju litica koje su se pružale prema istočnom delu varoši; i veoma bi to bio neobičan posetilac koji bi video draži neposredne okoline Lajma i koji ne bi poželeo da ih pobliže upozna. Prirodne lepote u okolini, Čarmut sa svojim strmim padinama i širokim prostranstvima, i još sa onim svojim, lepim, uvučenim zalivom nad kojim se nadvijaju tamne hridi, i gde se iz peska izdižu niske stene čineći to mesto nadasve povoljnim za posmatranje igre plime, i za neumorno bavljenje mislima; i šume oko vedrog seoceta Gornji Lajm; i, iznad svega, Pini, sa zelenim provalijama između bajkovitih stena, gde raštrkane šume i bogati voćnjaci govore da je mnogo generacija moralo proći otkako je ono prvobitno survavanje litice pripremilo teren za ovakav jedan pejzaž, čiji su prizori tako čudesni i lepi da se mogu smatrati i više nego ravnima ma kom prizoru sa čuvenog ostrva Vajt; sva se ova 6
Lukobran u Lajmu. (Prim. prev.)
97
Zvončica & neky
mesta moraju posetiti i nekoliko puta, da bi se razumela vrednost Lajma. Društvo iz Aperkrosa se, prolazeći pored sada opustelih i turobnih prostorija za javna okupljanja i spustivši se još malo dalje, obrelo na obali mora; i ostali su tako da stoje, kao što svako ko zaslužuje da vidi more zastane i zagleda se u njega kada ga vidi prvi put nakon dugo vremena, pa nastavili prema Kobu koga su jednako želeli da vide, kako zbog njega samog, tako i zbog izveštaja kapetana Ventvorta; jer su se Harvilovi bili smestili u jednoj kućici blizu podnožja starog pristaništa izgrađenog neznano kada. Kapetan Ventvort je svratio da poseti prijatelja; ostali su nastavili dalje, a on je trebalo da im se pridruži na Kobu. Ni najmanje se nisu umorili lutajući i diveći se; a čak se ni Luizi nije činilo da je dugo prošlo otkako su se rastali sa kapetanom Ventvortom, kada su ga ugledali kako dolazi za njima sa tri pratioca, koje su, prema njegovom opisu, prepoznali kao kapetana i gospođu Harvil i kapetana Benvika koji je kod njih boravio. Kapetan Benvik je pre nekog vremena bio poručnik na Lakoniji; a izveštaj koji je kapetan Ventvort o njemu dao, po svom prvom povratku iz Lajma, i topla hvala kojom ga je istakao kao izvrsnog mladog čoveka i oficira koga je oduvek visoko cenio, a koje su ga morale uzdići u očima svih koji su ga slušali, je prethodila istoriji njegovog privatnog života zbog koje je on odmah u očima svih dama postao izvanredno zanimljiv. Bio je veren sa sestrom kapetana Harvila, i sada je bio u žalosti za njom. Godinu ili dve su čekali da on stekne bogatstvo ili da dobije unapređenje. Bogatstvo je stiglo, kako je poručnički plen bio veliki; a naposletku je stiglo i unapređenje, ali Fani Harvil to nije doživela. Preminula je prošlog leta dok je on bio na moru. Kapetan Ventvort je smatrao da nije moguće da muškarac voli neku ženu kao što je siroti Benvik voleo Fani Harvil, niti da bude dublje pogođen ovim strašnim preokretom. Smatrao je njegovu prirodu 98
Zvončica & neky
upravo onakvom kakva mora najviše patiti, jer je ona u sebi objedinjavala snažna osećanja i mirno, ozbiljno i povučeno držanje i snažnu sklonost ka čitanju i drugim smirenijim zanimanjima. Da bi ova priča bila još zanimljivija, činilo se da je njegovo i Harvilovo prijateljstvo, ako je to ikako moguće, ovaj događaj koji je ugasio sve njihove nade da će se oroditi, samo još dodatno osnažio, pa je kapetan Benvik sada živeo kod njih. Kapetan Harvil je svoju sadašnju kuću uzeo u najam na pola godine; njegov ukus i zdravlje i prihodi su ga upravljali da pronađe neku pristupačniju kuću pored mora; a lepota okoline i mir koji je u Lajmu vladao tokom zime činili su se baš po meri duševnog stanja kapetana Benvika. Saosećanje i naklonost koju su prema njemu osećali bili su veliki. - Pa ipak - pomislila je En, dok su išli njima u susret - možda njegovo srce nije ništa manje ucveljeno nego moje. Ne verujem da su mu svi izgledi na srećan život zauvek uništeni. Mladi je od mene; mlađi po osećanjima ako ne po godinama; mlađi je jer je muškarac. Oporaviće se on i biti srećan s drugom. Sreli su se i predstavili jedni drugima. Kapetan Harvil je bio visok, tamnokos muškarac razumnog i dobroćudnog lica; malo hrom, a zbog oštrih crta lica i slabog zdravlja izgledao je mnogo starije od kapetana Ventvorta. Kapetan Benvik je izgledao, i bio je, najmlađi od sve trojice, i u poređenju sa obojicom je bio sitan muškarac. Imao je prijatno lice i setno držanje, baš kao što i priliči i povlačio se iz svakog razgovora. Kapetan Harvil je, premda po vladanju nije bio ravan kapetanu Ventvortu, bio savršen gospodin, prirodan, srdačan i ljubazan. Gospođa Harvil se, za dlaku manje uglađena od svoga muža, činila jednako dobra kao i on; i ništa nije moglo biti prijatnije od njihove želje da čitavo društvo smatraju za svoje prijatelje jer su prijatelji kapetana Ventvorta, i ništa nije moglo biti gostoljubivije od njihovog navaljivanja da im oni svi obećaju da će s njima ručati. Ručak koji je već poručen u krčmi je 99
Zvončica & neky
naposletku, premda nevoljno, ipak prihvaćen kao opravdano izvinjenje; ali izgledali su gotovo povređeni što je kapetan Ventvort doveo takvo jedno društvo u Lajm ne razmišljajući da bi red bio da oni ručaju kod njih. Toliko je naklonosti u svemu ovome bilo prema kapetanu Ventvortu, i takve je očaravajuće draži bilo u gostoljubivosti, toliko neuobičajenoj i toliko različitoj od onih pozivanja i prihvatanja poziva i zvaničnih i svečanih ručkova na koje je bila navikla da je osetila da njenom duševnom staniu neće koristiti pobliže upoznavanje sa njegovim kolegama oficirima. - Svi bi oni bili moji prijatelji - bila je njena misao; i morala je da se bori protiv velike potištenosti koja ju je pritisla. Kada su napustili lukobran, svi su ušli u kuću svojih novih prijatelja i videli da je ona tako mala da niko osim onaj ko od srca poziva ne bi ni pomislio da u nju može da smesti toliko ljudi. En se na trenutak i sama ovome začudila; ali uskoro su čuđenje zamenila prijatnija osećanja koja su proizašla iz pogleda na sva ona domišljata rešenja i lep raspored kojim je kapetan Harvil na najbolji mogući način iskoristio mali prostor, i nadomestio nedostatak nameštaja u kući i zaštitio prozore i vrata od zimskih oluja koje je valjalo očekivati. Raznovrsnost nameštaja u sobama, u kojima je uobičajenim i sasvim običnim i neuglednim stvarima koje je obezbedio vlasnik kuće suprotstavljen pokoji komad nameštaja od retkog drveta i izvanredne izrade, i ponešto neobično i dragoceno iz svih onih udaljenih zemalja koje je kapetan Harvil posetio, nadasve je En bila zanimljiva; i sve je to ukazivalo na njegovo zanimanje, na plod njegovog rada i truda i kakav je ono uticaj imalo na njegove navike, i ova slika mira i domaće sreće koju je sve ovo predstavljalo u njoj je u isti mah budila oprečna osećanja zadovoljstva i tuge. Kapetan Harvil nije mnogo voleo da čita; ali je pronašao odlično mesto i upriličio veoma lepe police za sasvim priličnu zbirku lepo uvezanih knjiga, vlasništvo kapetana Benvika. 100
Zvončica & neky
Hromost mu je ograničavala kretanje; ali je on sebi, usled dosetljivog duha koji je stremio korisnosti pronalazio mnogo posla i u kući. Crtao je, farbao, tesao i lepio; pravio je igračke za decu; pravio je nove, bolje, igle za pletenje i pribadače; i kada bi sve ostalo posvršavao, seo bi da radi na velikoj ribarskoj mreži u jednom uglu sobe. En je pomislila kako je za sobom ostavila veliku sreću kada je izašla iz kuće; a Luiza pored koje je išla je ushićeno i oduševljeno počela da govori o karakteru pomoraca; njihovoj druželjubivosti, bratskoj privrženosti, čestitosti, i kako je uverena da su pomorci vredniji i topliji od ma kog drugog soja ljudi u Engleskoj; da samo oni znaju kako se živi, i da samo oni zaslužuju poštovanje i ljubav. Vratili su se da se presvuku i ručaju; i toliko im je sve do sada bilo po volji da nisu imali nikakvih primedbi; premda su im se vlasnici krčme silno izvinjavali što se “sezona odavno završila” i “što je Lajm toliko skrajnut s glavnog puta” i kako se “nisu nadali gostima”. En je sada shvatila da se navikla na društvo kapetana Ventvorta koliko se u početku nije mogla ni nadati, da za nju sada sedanje za sto s njim, i razmena uopštenih učtivosti koje uz to idu (nikada nisu zalazili dublje u razgovor) nije predstavljalo ništa. Noći su bile suviše mračne da bi dame išle napolje, pa su viđanje morale da ostave za sutra, ali im je kapetan Harvil obećao da će ih posetiti uveče; i došao je i poveo svog prijatelja što je bilo više nego što su se nadali, jer su se svi složili da im se čini da kapetanu Benviku nije godilo prisustvo tolikih neznanaca. Međutim, on je ponovo zašao među njih, premda njegovo duševno stanje svakako nije delovalo u skladu sa vedrinom tog društva u celini. Dok su kapetani Ventvort i Harvil razgovarali na jednoj strani prostorije, i prisećali se prošlih dana i mnoštvom anegdota zaokupljali pažnju drugima i zabavljali ih, desilo se da je En sa kapetanom Benvikom ostala malo po strani; i dobrota njene 101
Zvončica & neky
prirode ju je nagnala da zapodene razgovor s njim. Bio je stidljiv i sklon apstraktnim razmišljanjima; ali prijatna blagost njenog lica i nežnost u ophođenju uskoro su učinili svoje; i En je nagrađena za svoj trud. Očigledno je bilo da je on mladić koji se mogao pohvaliti izvrsnim književnim ukusom, premda ponajviše po pitanju poezije; i osim što je bila uverena da mu je barem za to veče pružila zadovoljstvo da razgovara o temama za koje se njegovo uobičajeno društvo nije zanimalo, ona se nadala da mu je bila od koristi i nekim nagoveštajima o dužnosti i koristima prevazilaženja patnje koji su sasvim prirodno proizašli iz njihovog razgovora. Jer premda je bio stidljiv, nije bio uzdržan; i činilo se da mu je milo bilo da oslobodi sputana osećanja; i dok su govorili o poeziji, bogatstvu poezije u njihovo doba, i zadržali se na poređenju mišljenja po pitanju vrhunskih pesnika, pokušavali da utvrde da lije bolji Marmion ili Gospa od jezera7, i kakvo mišljenje imaju o Đauru i Abidoskoj nevesti8; i dalje kako bi reč Đour trebalo izgovarati, on je pokazao koliko je blisko upoznat sa svim najnežnijim pesmama jednog pesnika i strastvenim opisima beznadežne patnje drugog; citirao je, tako ustreptalih osećanja, brojne stihove koji su govorili o slomljenom srcu, ili duhu načisto razorenom patnjom i izgledao je zaista kao da želi da ga ona razume da se ona usudila da izrazi nadu da ne čita samo on poeziju i da kaže da smatra da nesreća poezije leži u tome što u njoj retko kada bez patnje u duši mogu da uživaju oni koji je najbolje razumeju; i da u njoj mogu da uživaju samo oni čija su osećanja snažna, ali upravo bi takvi trebalo da joj se prepuštaju vrlo umereno. Nije izgledalo kao da ga boli ova aluzija na njegovo trenutno stanje, čak je izgledao kao da je time i zadovoljan, pa se ona ohrabrila da nastavi dalje; i osećajući da se može pozvati na svoje pravo starijeg, odvažila se da mu predloži da uvrsti više proze u 7 8
Pesme ser Valtera Skota. (Prim. prev.) Pesme lorda Bajrona. (Prim. prev.)
102
Zvončica & neky
svoje svakodnevno čitanje; a kada ju je zamolio za pojedinosti, ona mu je preporučila takva dela naših najboljih mislilaca, i takve zbirke najboljih pisama, takve memoare poštovanja vrednih karaktera koji su upoznali veliku patnju, kakva su joj u tom času pala na pamet, a za koja je smatrala da će mu osnažiti i obodriti duh najuzvišenijim učenjem i najsnažnijim primerima moralne i verske trpeljivosti. Kapetan Benvik ju je pažljivo slušao i činilo se da joj je zahvalan na interesovanju koje mu je pokazala; i premda je odmahnuo glavom i uzdahnuo pokazujući time da nema mnogo vere da ma koja knjiga može da ublaži tugu kao što je njegova, on je ipak pribeležio dela koja mu je preporučila i obećao da će ih pronaći i pročitati. Kada se veče završilo, En nije mogla da ne primeti koliko je zanimljivo što je došla u Lajm da propoveda strpljenje i mirenje sa sudbinom mladiću koga nikada pre nije videla; niti je mogla da obuzda strah, kada je ozbiljnije o svemu razmislila, da je kao i mnogi drugi veliki moralisti i propovednici, ona sama bila veoma rečita o stvari u vezi sa kojom njeno lično ponašanje nikako ne bi moglo da se uzme za primer.
103
Zvončica & neky
Glava 12 Kako narednog jutra uvideše da su od sveg društva najranije ustale, En i Henrijeta se složiše da se pre doručka spuste do mora. Otišle su na plažu da posmatraju zapljuskivanje talasa koje je na obalu nanosio nežni jugoistočni povetarac sa svom raskoši kakvu je jedna tako glatka obala dopuštala. Divile su se jutru, ushićeno se predale lepoti mora; uživale u lakom dodiru svežeg povetarca pa se predale tišini; dok Henrijeta iznenada nije rekla: - O! Da sasvim sam uverena da morski vazduh, osim u veoma retkim slučajevima, uvek godi. Nema sumnje da je on od velike blagodeti bio doktoru Šerliju nakon što je oboleo u proleće prošle godine. On sam tvrdi da mu je jednomesečni boravak u Lajmu koristio više u oporavku nego svi lekovi što ih je uzimao; i da se svaki put kada je pored mora opet oseća mladim. E sad, ne mogu a da ne pomislim kako je prava šteta što on ne živi pored mora. Odista mislim da bi mu najbolje bilo da sasvim ode iz Aperkrosa, i da se preseli u Lajm. Ne misliš li i ti, En, tako? Slažeš li se, da je to najbolje što može da uradi i za sebe i za gospođu Šerli? Ona u Lajmu ima rodbine, znaš, i mnoga poznanstva, pa bi nju boravak ovde silno razonodio, a i mišljenja sam da bi rada bila da se nastani negde gde joj je uvek lekar pri ruci, u slučaju da on doživi još jedan napad. Odista me pritisne seta kada pomislim da dvoje tako izvanrednih ljudi kao što su gospođa i doktor Šerli, koji su čitavog života samo dobro činili, svoje poslednje dane u monotoniji provode u mestu kao što je Aperkros, odsečeni od čitavog sveta, ako izuzmemo našu porodicu. Volela bih da mu to njegovi prijatelji predlože. Zaista mislim da bi red bio da to učine. A što se tiče biskupske dozvole o razrešenju dužnosti, neće u tom pogledu biti nikakvih poteškoća s obzirom na njegove godine i narav. Ja sam samo u nedoumici hoće li se on dati nagovoriti da napusti parohiju. Njegova su poimanja veoma stroga i veoma je savestan, moram čak reći da je savestan preko svake mere. Zar ne misliš i ti, En, da je on savestan preko svake mere? Zar ne misliš 104
Zvončica & neky
da je takva savesnost koja tera svešteno lice da i zdravlje reskira zarad dužnosti koju lako može da obavi i neko drugi, grešna? A u Lajmu bi bio, svega tridesetak kilometara udaljen, to je dovoljno blizu da do njega dođe glas bude li svet smatrao da ima razloga da se žali. En se više nego jednom u sebi nasmešila slušajući ovaj govor, i pozabavila se ovim problemom, spremna da pomogne razumevanjem i saosećanjem i sa mladom damom i sa mladim gospodinom, premda njena pomoć u ovom slučaju nije bila od velike vrednosti jer je jedino mogla uopšteno da se složi sa onim što je rečeno. Svaka njena reč o ovoj stvari bila je razborita i primerena; složila se, kako je i bio red, da doktor Šerli ima pravo da uživa u mirovini; uvidela je koliko je poželjno da na mesto paroha dođe krepak, ugledan mladić, i čak je bila i toliko uviđavna da nagovesti da bi velika prednost bila kada bi taj paroh imao ženu. - Volela bih - rekla je Henrijeta zadovoljna ponašanjem svoje pratilje - volela bih da ledi Rasel živi u Aperkrosu, i da je bliska prijateljica doktora Šerlija. Za nju kažu da na svakoga može uticati da promeni mišljenje. Nju smatram za ženu koja može čoveka da nagovori na sve! Ja se nje plašim, kao što sam ti već rekla, veoma je se plašim, jer je neobično oštroumna, ali je i silno poštujem i baš bih volela da i mi u Aperkrosu imamo takvu susedu. En je ova Henrijetina zahvalnost zabavljala, a zabavljalo ju je i to što je njena prijateljica sticajem okolnosti, kao i ovim novim Henrijetinim zanimanjem, dospela u milost nekog člana porodice Mazgrouv; ali imala je vremena samo nešto uopšteno da joj odgovori i složi se u želji da takva jedna žena živi u Aperkrosu, pre nego što naglo prekinuše razgovor na svaku temu jer videše da im prilaze Luiza i kapetan Ventvort. I oni su izašli da proštetaju pre doručka; ali ih je Luiza, u taj čas se setivši da mora nešto da pazari, pozvala da se s njom vrate u grad. Svi su joj se stavili na raspolaganje. 105
Zvončica & neky
Kada su stigli do stepenica što vode prema plaži, jedan se gospodin spremao da se njima spusti i učtivo se povukao da ih propusti. Popeli su se i prošli pored njega; i u tom prolaženju njemu za oko zape En, i on joj uputi pogled iskrenog divljenja, koji ona ne mogaše da ne primeti. Odista je izvanredno lepo izgledala; njenim izuzetno pravilnim, izuzetno lepim crtama lica nežni je povetarac što joj je milovao obraze povratio rumenilo i svežinu mladosti i vratio živost njenom oku. Jasno je bilo da joj se ovaj gospodin (jer mu je vladanje bilo sasvim gospodstveno) neizmerno divio. Kapetan Ventvort je tog časa pogleda čime pokaza da mu ovo nije promaklo. Uputio joj je letimičan pogled, vedar pogled, kojim kao da je rekao: - Ovog čoveka si zanela, a čak i ja u ovom trenutku ponovo u tebi vidim nešto od En Eliot, Pošto sačekaše da Luiza obavi kupovinu i pošto su još malo tumarali naokolo, vratiše se u gostionicu; a En je idući žurno od svoje sobe do trpezarije, opet naišla na onog istog gospodina koji je u tom času izlazio iz sobe do njene, i ranije je pretpostavila da je stranac ovde kao i oni što su, i zaključila je da je momak ugledne spoljašnjosti, što ga je videla da ide između dveju gostionica kada su se vraćali, njegov sluga. Ovu njenu pretpostavku podržala je i činjenica da su i sluga i gospodar nosili crninu. Sada se pokazalo da su odseli u istoj gostionici; a prilikom ovog drugog susreta, premda kratkog, gospodin je opet svojim držanjem jasno pokazao da se on njenoj lepoti divi, a spremnim i primerenim isprikama da je čovek izvanrednih manira. Izgledao je kao da mu je trideset, i bio je veoma prijatne spoljašnjosti, ali nije bio naočit. En je osetila da bi rada bila da sazna ko je. Gotovo su bili obavili doručak, kada je zvuk kočije (koji su začuli gotovo prvi put otkako su stigli u Lajm) privukao polovinu društva prozoru. Bila je to gospodska kočija, dvokolice, i izlazila je iz kolskog dvorišta; mora da neki gost odlazi. Konje je terao sluga u crnini. 106
Zvončica & neky
Sam pomen dvokolica natera Čarlsa Mazgrouva da skoči da ih uporedi sa svojima; sluga u crnini pobudio je Enino zanimanje, pa su se sve šestoro okupili pored prozora baš u pravom trenutku da vide kako vlasnik dvokolica izlazi praćen naklonima i izrazima poštovanja osoblja gostionice, seda u dvokolice i odvozi se. - Ah! - povika kapetan Ventvort u tom trenutku i okrznu pogledom En - pa to je onaj čovek sa kojim smo se mimoišli. Gospođice Mazgrouv su se složile sa ovom tvrdnjom; i nakon što su ga ljubazno pogledom ispratili dok im se na vrhu brda nije izgubio iz vida, vratili su se doručku. Uskoro je i konobar ušao u trpezariju. - Da li biste bili ljubazni - rekao je kapetan Ventvort čim ga je ugledao - reći nam ime gospodina koji je upravo otišao? - Bih, gospodine, to vam je izvesni gospodin Eliot, veoma imućan gospodin, sinoć je došao iz Sidmuta. Rekao bih da ste sinoć za večerom čuli njegovu kočiju, gospodine; a sada je namerio da na putu za Bat i London svrati do Krukerna. - Eliot! - Neki od njih su razmenili poglede, a neki ponovili ime koje su čuli, čak i pre nego što je konobar i stigao da dovrši svoje pronicljivo i brzo kazivanje. - Bože! - povika Meri - biće da je to naš rođak; mora da je naš gospodin Eliot, odista mora da je to on! Čarlse, En, zar ne mislite i vi da to mora biti on? U crnini je, vidite, baš kao što bi naš gospodin Eliot trebalo da bude. Kako je to samo neobično! I baš da se zadesi u gostionici u kojoj smo i mi odseli! En, zar ne misliš i ti da to mora biti naš gospodin Eliot? Očev naslednik? Budite ljubazni, gospodine - obratila se konobaru - da niste čuli, da vam nije njegov sluga rekao da je on rod porodici iz Kelinča?
107
Zvončica & neky
- Nije, gospođo, nijednu porodicu nije imenom spomenuo; ali je rekao da je njegov gospodar veoma imućan gospodin, i da će jednog dana biti ser baronet 9. - Eto! Vidite li! - povikala je Meri ushićeno - baš kako sam i rekla! Naslednik ser Voltera Eliota! Bila sam uverena da će se to i pokazati ako je istina. Pazite šta vam kažem, to se njegove sluge staraju da objave ma gde da pođe. Ali, En, pomisli samo kako je to neobično! Kajem se što ga nisam bolje pogledala. Šteta što nismo na vreme saznali ko je, mogli smo tražiti da nam ga predstave. Silna je šteta što se nismo upoznali! Zar ti se ne čini da je imao držanje Eliotovih? Nisam ga pošteno ni pogledala, gledala sam konje, ali čini mi se da je u njegovom držanju bilo nečeg od držanja Eliotovih, kako nisam grb primetila! O! Kaput ga je prekrio, da nije, uverena sam da bih ga primetila, a primetila bih i livreju; da nije sluga bio u crnini odmah bismo ga poznali po livreji. - Kada se sve ove neobične okolnosti zbroje - rekao je kapetan Ventvort - moramo pomisliti kako je to samo proviđenje udesilo da se ne upoznate sa rođakom. Kada je uspela da zadobije Merinu pažnju, En je tiho pokušala da je uveri da su njihov otac i gospodin Eliot već godinama u takvim rđavim odnosima kakvi ne dozvoljavaju i nepoželjnim čine svaki pokušaj zbližavanja. Međutim, ona je osećala potajno zadovoljstvo što je videla rođaka, i što se uverila da je budući vlasnik Kelinča bez ikakve sumnje pravi gospodin, i da se doima veoma razboritim. Nije htela, ni po koju cenu, spomenuti da se i po drugi put susrela s njim; Meri, na sreću, nije naročitu pažnju obratila na njihov susret u šetnji ranije tog jutra, ali bi smatrala da joj je načinjena nepravda kada bi saznala da je En naletela na njega u hodniku, i Baronight u originalu, konobar je u jednoj reči spojio i reč baronet i vitez, pokazujući time da ga razlike u društvenom rangu ne zanimaju. (Prim. prev.) 9
108
Zvončica & neky
da joj se on učtivo izvinio kada se ona sama nije našla u njegovoj blizini; da, ta mala učtiva rođačka razmena mora ostati skrivena. - Razume se - rekla je Meri - da ćeš u narednom pismu koje budeš slala u Bat spomenuti da smo videli gospodina Eliota. Mislim da otac mora to znati; molim te, spomeni sve u vezi s njim. En je izbegla da joj odgovori jer je smatrala da ne samo da nema potrebe da ovaj susret spominje, već i da mora da krije da je do njega došlo. Znala je za uvredu nanetu njenom ocu pre mnogo godina; i sumnjala je da je Elizabet u tome imala udela; i nije bilo nikakve sumnje da je u njima oboma sama pomisao na gospodina Eliota izazivala srdžbu. Meri nikada nije pisala u Bat; sva muka održavanja spore i nezadovoljavajuće prepiske sa Elizabet pala je na En. Nedugo nakon doručka pridružiše im se kapetan i gospođa Harvil i kapetan Benvik; sa kojim su se dogovorili da poslednji put prošetaju Lajmom. Pre jedan je trebalo da krenu za Aperkros, i do tada je trebalo da, što je duže moguće, provedu zajedno na vazduhu. En je primetila da joj se kapetan Benvik približava čim su izašli na ulicu. Razgovor koji su vodili prethodne večeri nije ga pokolebao u nameri da ponovo potraži njeno društvo; pa su neko vreme išli zajedno i kao i prethodnog puta razgovarali o Skotu i lordu Bajronu, i kao i prethodnog puta nisu bili kadri, kao što nikada dva ljubitelja knjige nisu kadra, da se usaglase u pogledu vrlina ovih dvaju pisaca, dok nešto nije izazvalo uopštenu promenu raspoloženja čitavog društva, pa se umesto kapetana Benvika, pored nje našao kapetan Harvil. - Gospođice Eliot - rekao je prilično tiho - dobro ste delo učinili što ste naveli sirotana da u ovolikoj meri razgovara. Voleo bih kada bi on češće imao ovakvo društvo. Znam, znate da je po njega rđavo da se toliko povlači u sebe; ali šta se tu može? Ne možemo se rastati s njim. 109
Zvončica & neky
- Ne - rekla je En - lako mi je poverovati da je to nemoguće; ali možda će vremenom i to doći - znamo koliko značajnu ulogu igra vreme kada nas pogodi velika nesreća, i morate imati na umu, kapetane Harvile, da se patnja vašeg prijatelja još uvek može smatrati svežom - koliko sam razumela, nesreća ga je zadesila tek prošlog leta. - Jeste, istina je - rekao je (uz dubok uzdah) - tek prošlog juna. - A on je za nju kako mi se čini, još i kasnije saznao. - Tek u prvoj nedelji avgusta, kada se vratio kući s Rta dobre nade, tek što je postao kapetan Graplera. Ja sam bio u Plimutu strahujući od vesti o njemu; slao je on pisma, ali je Grapler imao naređenje da plovi za Portsmut. I vesti je trebalo tamo da ga slede, ali ko da mu ih prenese? Ne ja. Radije bih da me okače o katarku. Niko nije bio kadar da to učini, osim onog dobrog čoveka (pokazao je glavom kapetana Ventvorta). - Lakonija je uplovila u Plimut sedmicu ranije; i nije bilo opasnosti da je opet pošalju na more. Ostalo je reskirao; pisao je molbu i tražio odsustvo, pa je i ne čekajući odgovor putovao i danju i noću dok nije stigao u Portsmut, i čamcem otišao na Grapler onog časa kada je stigao i čitave sedmice se od sirotana nije odvajao. To je učinio, niko drugi ne bi mogao spasti sirotog Džejmsa. Možete samo zamisliti, gospođice Eliot, koliko nam je drag! En je to mogla zamisliti i savršeno je takvo osećanje razumela, i tako mu je u odgovor i rekla pazeći da je osećanja ne izdaju, ali i da njega njegova ne savladajujer ga je ovaj razgovor toliko potresao da nije bio kadar nastaviti, pa je načeo sasvim novu temu kada je ponovo progovorio. Gospođa Harvil je izrazivši kao svoje mišljenje da će se njen suprug sasvim dovoljno napešačiti dok stignu kući, odlučila kojim će putem društvo krenuti u poslednju zajedničku šetnju; otpratiće ih do kuće, a zatim se vratiti, pa i sami krenuti na put. Prema svim njihovim proračunima taman su dovoljno vremena imali, ali kada su se približili lukobranu, zavlada opšte mišljenje da bi trebalo još 110
Zvončica & neky
jedanput da njime prošetaju i svi su bili za to raspoloženi, a Luiza je bila toliko rešena, da uskoro dođoše do zaključka da odlaganje puta od četvrt sata i nije preterano; i tako su se uz sve učtive reči oproštaja i srdačnu razmenu poziva i obećanja kakva se samo mogu zamisliti, rastali od kapetana i gospođe Harvil na njihovom pragu, pa su, i dalje u pratnji kapetana Benvika, koji je, činilo se, rešio da do poslednjeg časa ostane s njima, otišli da se oproste od lukobrana. En je opet u svojoj blizini opazila kapetana Benvika. Pogled pred njima neizbežno je opet razgovor naveo na “mračna, plava mora” lorda Bajrona i ona mu je rado posvetila svu svoju pažnju dokle je god to bilo moguće. Jer ju je nešto drugo uskoro silom privuklo. Vetar je bio suviše snažan pa damama ne beše prijatno na gornjem delu lukobrana, te se složiše da stepenicama siđu na donji deo, i sve one se zadovoljiše time da se u miru i pažljivo spuste strmim stepenicama, osim Luize; ona je želela da uz pomoć kapetana Ventvorta skoči sa stepenica. U svim njihovim šetnjama morao je da joj pomaže da skoči sa stepenika; njoj je to bio divan osećaj. U ovoj prilici on nije bio voljan da to učini jer je kamen bio suviše tvrd da ona na njega doskoči; ali je ipak to učinio. Bezbedno se dočekala i odmah je, da pokaže koliko uživa, ustrčala uz stepenice da je on opet spusti. Savetovao ju je da to ne čini, smatrao da je udarac suviše snažan; ali ne, uzalud je govorio i ubeđivao je, samo se nasmešila i rekla: - Namerena sam da to učinim. - Pružio je ruke, ali je ona za delić sekunde požurila i strmoglavila se na kamen donjeg dela lukobrana sa kog je podigoše beživotnu! Na njoj nije bilo ni rane, ni krvi, ni vidljive modrice; ali oči je sklopila, i nije disala i lice joj je bilo poput smrti. Trenutak užasa za sve koji stajaše tu! Kapetan Ventvort se u mučnoj tišini spustio na kolena držeći je u naručju i gledajući je lica bledog kao njeno što je bilo. - Mrtva je! Mrtva je! - vrisnula je Meri, pa zgrabila muža uvećavši tako njegov ionako silan strah koji ga je sasvim paralisao; a u sledećem trenutku je i Henrijeta, 111
Zvončica & neky
podlegla pod težinom ove njene izjave izgubila svest i srušila bi se na stepenice da je nisu kapetan Benvik i En uhvatili i podigli. - Zar mi niko neće pomoći? - bile su prve reči koje su provalile iz kapetana Ventvorta, i toliko su bile pune očajanja kao da ga je sva snaga napustila. - Pomozite mu, pomozite mu - povikala je En - za ime boga, pomozite mu. Mogu ja i sama da je pridržavam. Ostavite mene, idite njemu. Trljajte joj ruke, trljajte joj slepoočnice; evo vam soli; uzmite ih, uzmite ih. Kapetan Benvik ju je poslušao, a u tom času se i Čarls oslobodio stiska svoje supruge pa su mu obojica pritekli u pomoć, i podigli Luizu i čvrsto je među sobom držali, i učinili su sve kako ih je En uputila, ali uzalud; a kapetan Ventvort se sav drhteći naslonio na zid da ga noge ne izdaju i u najdubljem očajanju povikao: - O, Bože! Njeni otac i mati! - Hirurga zovite! - rekla je En. Čuo je njene reči; kao da su ga u taj mah protresle, i samo je rekao: - Istina, istina, hirurga valja zvati ovog časa - i već pojurio, kada En žurno predloži: - Kapetan Benvik, ne bi li bolje bilo da kapetan Benvik pođe? On zna gde da ga pronađe. Svi koji su bili kadri da razmišljaju uvideli su prednost ove zamisli, i začas je (a sve se dešavalo u svega nekoliko trenutaka) kapetan Benvik predao beživotno telo na staranje bratu i u najvećoj hitnji požurio u varoš. Što se tiče društva koje je ostavio za sobom sveg u očajanju, teško se moglo reći ko je od ono troje prisebnih patio najviše: kapetan Ventvort, En ili Čarls, koji se, kako je odista mnogo voleo sestru, nadvijao nad Luizom jecajući neutešno, i mogao je samo da čas gleda jednu sestru, čas drugu i vidi da je i ona u potpuno besvesnom stanju, ili je mogao da posmatra histeričnu pometnju 112
Zvončica & neky
svoje supruge koja je vapila da joj on pomogne, a on to nije bio kadar da učini. En je, starajući se za Henrijetu, svom snagom i revnošću i pribranošću koje joj je instinkt nalagao, i dalje na mahove pokušavala da ohrabri druge, da umiri Meri, da obodri Čarlsa i stiša osećanja kapetana Ventvorta. A činilo se da i jedan i drugi u nju gledaju da im da dalja uputstva. - En, En - vikao je Čarls - šta nam je dalje činiti? Šta nam je, za ime nebesa, dalje činiti? I kapetan Ventvort je pogled upravio prema njoj, - Zar ne bi bilo bolje da je odnesemo u gostionicu? Da, sigurna sam: odnesite je polako u gostionicu. - Tako je, tako je, u gostionicu - ponovio je kapetan Ventvort, koliko-toliko pribran i željan da nešto čini. - Ja ču je odneti. Mazgrouve, postarajte se za ostale. Sada se već vest o nesrećnom događaju raširila među radnicima i ribarima na lukobranu, i mnogi su se okupili oko njih, da se nađu pri ruci ukaže li se potreba, a u svakom slučaju da se nauživaju pogleda na mrtvu mladu gospođicu, ne, na dve mrtve mlade gospođice, jer se pokazalo da je istina dvostruko bolja od prvog glasa. Henrijetu su predali na staranje nekima od ovih dobrih ljudi čiji je izgled ulivao najviše poverenja, jer je, premda je povratila prisebnost, bila sasvim slaba; i tako su, dok je En išla pored nje, a Čarls pomagao svojoj ženi, krenuli, sa neizrecivim osećanjima gazeći tlo kojim su ne tako davno, odista tek nedavno, i tako vedro već jednom prošli. Nisu još ni sišli sa lukobrana kada su ih presreli Harvilovi. Videli su kapetana Benvika kada je proleteo pored njihove kuće, a njegov izgled im je kazao da se nešto rđavo desilo; pa su tog časa krenuli, a svet im je na svakom koraku davao obaveštenja i upućivao ih do tog mesta. Premda potresen, kapetan Harvil im je svojom razboritošću i pribranošću bio od velike koristi; a 113
Zvončica & neky
dovoljno je bilo da samo jednom pogleda svoju ženu, pa da odluče šta im ja dalje činiti. Moraju je odneti u njihovu kuću; svi oni moraju poći kod njih i tamo sačekati da hirurg dođe. Ustručavanja i snebivanja nisu želeli ni da čuju: poslušati su ga; i svi su ušli pod njegov krov; i dok su Luizu prema uputstvima gospođe Harvil nosili na sprat, i smestili je u gospođin krevet, njen muž se starao da pruži pomoć, okrepljenje i osveženje svima kojima su bili potrebni. Luiza je jednom otvorila oči, ali ih je uskoro ponovo sklopila ne dajući nikakvog znaka da je svest povratila. Ovo je, međutim, bio znak života i od velike koristi njenoj sestri; i Henrijetu je, premda sasvim nesposobnu da boravi u istoj prostoriji sa Luizom, previranje nade i straha držalo da se opet i sama ne obeznani. A i Meri se polako smirivala. Hirurg je došao skoro i pre nego što su smatrali da je moguće. Obuzeo ih je mučan strah dok ju je pregledao; ali on nije bio sasvim bez nade. Ozbiljno je udarila glavom, ali video je da se ljudi oporavljaju i od težih ozleda: nipošto nije bio bez nade; i govorio je vedro. To što nije smatrao da je slučaj beznadežan, to što nije rekao da će se sve okončati za koji sat u prvi mah se činilo da prevazilazi i najsmelija nadanja većine; i samo se može zamisliti ushićenje koje ih je obuzelo usled ovog srećnog obrta, i radost, duboka i nema koja se spustila nakon nekoliko žarkih izraza zahvalnosti nebesima. En je uverena bila da nikada neće zaboraviti ton i izgled kapetana Ventvorta kojima je propratio svoje “Hvala Bogu!”; kao ni pogled na njega kasnije dok je sedeo kraj stola, pognut nad njim skrštenih ruku i skrivenog lica, kao da su mu dušu pritisla teška osećanja pa pokušava da ih molitvom i razmišljanjem umiri. Luizini udovi nisu bili povređeni. Samo je glavu povredila. Došao je čas da društvo razmotri šta bi bilo najbolje činiti s obzirom na opšte stanje. Sada su bili kadri razgovarati i savetovati 114
Zvončica & neky
se jedni s drugima. Nije bilo mesta sumnji da Luiza mora ostati gde je, ma koliko da je njene prijatelje pogađalo što moraju Harvilovima da nameću toliku brigu. Nisu je smeli pomerati. Harvilovi su opet utišali svako ustručavanje; i koliko je bilo u njihovoj moći, svako izražavanje zahvalnosti. Oni su unapred o svemu razmislili i sve već udesili pre nego što su drugi i počeli da razmišljaju, Kapetan Benvik će morati da prepusti svoju sobu i nađe sebi prenoćište na drugom mestu; i sve je bilo rešeno. Njima je samo bilo žao što u kuću ne mogu da prime još koga; ali ako bi možda “decu smestili u služavkinu sobu, ili negde sklonili kolevku”, jer im je teško bilo pomisliti da ne pronađu mesta za još dvoje ili troje pod pretpostavkom da oni imaju želju da ostanu; mada su gospođicu Mazgrouv sasvim mirne duše i bez časa kolebanja mogli da prepuste na brigu gospodi Harvil. Gospođa Harvil je bila iskusna bolničarka, a i njena dadilja, koja je s njom dugo živela i svuda s njom išla, je takode to bila. Pored njih dveju nikakva joj druga nega neće biti potrebna ni danju ni noću. I sve je ovo rečeno sa iskrenošću i ubeđenjem kojima se nije moglo protivrečiti. Čarls, Henrijeta i kapetan Ventvort su se savetovali, i nakratko je ta razmena bila satkana samo od smetenosti i straha. Aperkros, nužnost odlaska u Aperkros; vest moraju dobiti; kako da je saopšte gospodinu i gospođi Mazgrouv; već je odmaklo pre podne; prošao je čitav sat otkako je trebalo da krenu na put; nemogućnost da se stigne na vreme. - U prvi mah nisu bili kadri ni za šta osim da ovako uzvikuju, ali je kapetan Ventvort, koji je nakon nekog vremena ovladao sobom, rekao: - Moramo biti odlučni i ne smemo više ni časa časiti. Svaki nam je trenutak dragocen. Neko će se morati ovog časa zaputiti za Aperkros. Mazgrouve, ili ćete poći vi ili ću poći ja. Čarls se složio, ali je izjavio da je rešen da nikuda ne ide. Gledaće da bude što je manje moguće na smetnji kapetanu i gospođi Harvil, ali on niti sme niti hoće sestru napustiti u 115
Zvončica & neky
ovakvom stanju. To je bilo rešeno; i Henrijeta je u prvi mah istu odluku donela. Ali nju su, međutim, uskoro naterali da drugačije misli. Ima li koristi da ona ostane! Ona, koja nije bila kadra da boravi sa Luizom u sobi, niti da je pogleda, a da je ne savlada patnja koja joj je oduzimala svaku snagu! Bila je primorana da prizna da ne može biti ni od kakve koristi, ali ipak nije bila voljna da ode, dok nije, ganuta mišlju na oca i majku popustila; i pristala je da pođe kući sve jedva čekajući da kući i stigne. Plan je došao do ove tačke kada se En, silazeći iz Luizine sobe, našla primorana da čuje sledeće reči jer su vrata salona bila otvorena: - Onda smo sve rešili, Mazgrouve - rekao je kapetan Ventvort da vi ostanete, a da ja otpratim vašu sestru kući. Ali što se ostalog tiče, što se drugih tiče, ako neka od njih treba da ostane da pomaže gospođi Harvil, mislim da je za to podesna samo jedna osoba. Gospođa Čarlsa Mazgrouva će, razume se, želeti da se vrati svojoj deci, ali ako bi En bila voljna ostati, nema od nje nikog primerenijeg i sposobnijeg. Zastala je na trenutak da se oporavi od navale uzbuđenja što je čula da se o njoj ovako govori. Ostalo dvoje se od srca složiše sa onim što je rekao, pa ona tada uđe u sobu. - Ostaćete, uveren sam; ostaćete i negovati je - povikao je okrećući se prema njoj i govoreći sa žarom, ali i nežnošću koja je u taj čas gotovo oživela prošlost. Oblilo ju je tamno rumenilo, a on se pribrao i udaljio. Izjavila je da je veoma voljna, pripravna i rada ostati. O tome je baš i razmišljala, i želela je dajoj dozvole da ostane. Njoj će sasvim odgovarati i “postelja na podu Luizine sobe, ako bi se gospođa Harvil s tim složila”. Još samo je jedna stvar ostala pa da sve udese. Odista je poželjno bilo da gospodina i gospodu Mazgrouv u izvesnoj meri zabrine kašnjenje; ali bi im vreme koje bi njihovim konjima bilo potrebno da ih vrate odista strašno produžilo neizvesnost; pa je kapetan Ventvort predložio, a Čarls Mazgrouv se složio, da bi bilo 116
Zvončica & neky
najbolje kada bi on uzeo poštansku kočiju iz gostionice, i ostavio da se Mazgrouvova kočija i konji pošalju kući rano sledećeg jutra, i još bi dodatna korist bila što bi na ovaj način mogli da pošalju i glas o tome kako je Luiza provela noć. Kapetan Ventvort je sada požurio da udesi sve što je do njega, a uskoro je za njim trebalo da pođu i dve dame. Međutim, kada su izneli ovaj plan pred Meri, svakom je miru došao kraj. Bila je toliko očajna i toliko kategorična, i jadikovala je da su se o nju ogrešili što su očekivali da ona ode kući, a En da ostane; En, koja Luizi nije niko ni ništa, a ona joj je snaha, i ima sva prava da zauzme Henrijetino mesto! Zašto ne bi i ona bila od jednake koristi kao i En? I još da ide kući bez Čarlsa, bez svoga muža! Ne, previše je to neuviđavno. Ukratko, rekla je više nego što je njen muž mogao da podnese, a kako se niko drugi nije mogao usprotiviti kada je on popustio, nije bilo druge; neizbežno je bilo da umesto En ostane Meri. En nikada nije bila manje voljna da se povinuje Merinim zavidnim i nepromišljenim zahtevima; ali tako je moralo biti, pa su krenule za varoš, Čarls je pratio sestru, a kapetan Benvik nju. Na trenutak se setila, dok su žurno prolazili pored lukobrana, sitnih pojedinosti kojima je to isto mesto svedočilo ranije toga jutra. Tu je slušala Henrijetine planove koji su se ticali odlaska doktora Šerlija iz Aperkrosa; malo dalje je prvi put videla gospodina Eliota; činilo se da se sada samo na trenutak pažnja mogla posvetiti ma čemu osim Luizi, i onima koji su se starali o njenom zdravlju. Kapetan Benvik je bio krajnje pažljiv i uviđavan prema njoj; a kako se činilo da ih je sve ujedinio nemio događaj koji se tog dana zbio, ona je osetila kako u njoj raste naklonost prema njemu, pa čak i zadovoljstvo pri pomisli da bi ovo možda mogao biti povod da se njihovo poznanstvo nastavi. Kapetan Ventvort ih je čekao kao i poštanska kola sa četiri konja koja su, jer je njima tako najzgodnije bilo, stajala u dnu 117
Zvončica & neky
ulice; ali su njegovo očigledno iznenađenje i ljutnja što je jedna sestra zamenila drugu, promene u izrazu lica, zapanjenost, reči koje je zaustio da kaže, pa ugušio dok je slušao Čarlsa, za En predstavljali strašno poniženje; ili su bar u najmanju ruku služili da je uvere da je on nju cenio samo u pogledu pomoći koju je mogla Luizi pružiti. Nastojala je da ostane pribrana i pravična. Ona bi, njega radi, ne trudeći se da nadmaši osećanja Eme prema njenom Henriju 10, Luizu negovala revnosnije nego što to nalažu osnovni red i obzir; i nadala se da on neće dugo biti toliko nepravičan da pretpostavi da bi ona bez preke potrebe uskratila pomoć prijateljici. Za to vreme se smestila u kočiju. On im je obema pomogao da udu i smestio se između njih; i ovako je En, pod ovakvim okolnostima, za nju čudnim i bremenitim osećanjima, napustila Lajm. I nije mogla ni da zamisli kako li će ovo dugo putovanje proći; kako će uticati na njihovo ponašanje; o čemu li će razgovarati? Sve je, međutim, išlo svojim tokom. Bio je pažljiv prema Henrijeti; uvek se okretao prema njoj; a kada bi ona nešto rekla trudio se da podrži njene nade i obodri joj duh. I uopšte glas i držanje bili su mu sračunato mirni. Činilo se da mu je prva briga bila da poštedi Henrijetu duševnog nemira. Samo je jedan put, dok je ona jadikovala zbog te poslednje neprimišljene i kobne šetnje lukobranom, i gorko se žalila što su uopšte na to i pomislili, iz njega provalilo, kao da su ga osećanja potpuno savladala... - Ne govorite o tome, ne govorite o tome - povikao je. - O, Bože! Da joj nisam u odsudnom času popustio! Da sam postupio kako je red nalagao! Kako je samo nestrpljiva i kako odlučna bila! Mila, slatka Luizal En se zapitala da li mu je sada palo na pamet da dovede u pitanje opravdanost svog ranijeg mišljenja o sveopštoj blagodati i 10
Aluzija na pesmu Metjua Prajora, Henri i Ema, zasnovanoj na jednoj srednjevekovnoj baladi. Pesma govori o Eminoj postojanosti, istrajnosti i volji da izdrži sve nedaće zarad voljenog. (Prim. prev.)
118
Zvončica & neky
prednosti čvrstine karaktera; i nije li shvatio da bi i ona, kao i sve druge umne vrline, trebalo da ima meru i granice. Pomislila je kako on sada neće moći a da ne pomisli kako ponekad i popustljiva narav može jemčiti sreću koliko i nepokolebljiv karakter. Hitro su napredovali. En se iznenadila kada je veoma brzo ugledala poznate brežuljke i građevine. Zbog velike brzine kočije uvećane neizvesnošću i strahom od konačnog ishoda, put im se činio upola kraćim nego prethodnog dana. Međutim, sumrak se uveliko spustio kada su se obreli u susedstvu Aperkrosa, i tu je među njima na neko vreme zavladao potpuni muk. Henrijeta se šćućurila u uglu lica pokrivenog šalom budeći nadu da se suzama uspavala; kada je En, dok su se penjali uz poslednji brežuljak, iznenada shvatila da joj se kapetan Ventvort obraća. Tihim, obazrivim glasom je rekao: - Razmišljao sam šta bi nam bilo najbolje da učinimo. Ona ne sme odmah da se pojavi. Ne bi to mogla podneti. Mislio sam da bi možda najbolje bilo da vi ostanete s njom u kočiji dok ja vest ne saopštim gospodinu i gospođi Mazgrouv. Smatrate li da je ovo dobar plan? Smatrala je da jeste: bio je zadovoljan i više ništa nije rekao. Ali sećanje na ovo njegovo obraćanje u njoj je probudilo zadovoljstvo jer je bilo dokaz prijateljstva, i dokaz da on njen sud uvažava - da, budilo je u njoj veliko zadovoljstvo; a vrednost mu nimalo nije umanjio nagoveštaj skorašnjeg rastanka. Kada su obavljena mučna saopštenja u Aperkrosu, i kada je video da su i otac i majka pribrani kao što se i nadao, a da je kćerka mnogo bolje samim tim što je sa njima, on ih je obavestio o svojoj nameri da se istom kočijom vrati za Lajm; pa je, kada su namirili konje, otišao.
119
Zvončica & neky
Glava 13 Ostatak svog boravka u Aperkrosu, svega dva dana, En je provela u vlastelinskom dvoru; i imala je zadovoljstvo da primeti da je tu od velike koristi, jer je bila i družbenica i pomoćnik u svim pripremama za blisku budućnost koje bi za gospodina i gospodu Mazgrouv, s obzirom na njihovo uznemireno stanje duha, predstavljale poteškoće. Rano sledećeg jutra dobili su vest iz Lajma. Luizino stanje je bilo uglavnom isto. Nije bilo novih znakova pogoršanja. Čarls je stigao nekoliko sati kasnije i doneo novije i podrobnije vesti. Bio je prilično vedar. Ne mogu se nadati brzom izlečenju, ali sve ide onoliko dobro koliko to priroda slučaja dozvoljava. Nije imao reči da njima izrazi ljubaznost Harvilovih, a naročito predanost gospođe Harvil. Pored nje Meri odista nema šta da radi. Ubedili su njega i Meri da se rano sinoć vrate u krčmu. Meri je opet jutros zapala u histeriju. Kada je kretao, spremala se da pođe u šetnju sa kapetanom Benvikom, koja će joj, nadao se, dobro činiti. Gotovo da je želeo da su je prethodnog dana uspeli nagovoriti da ode kući; ali istina je bila da pored gospođe Harvil ni za koga drugog nije bilo posla. Čarls je trebalo da se tog poslepodneva vrati u Lajm, i njegov otac je gotovo bio rešio da pođe s njim, ali dame se s tim nisu mogle složiti. Samo bi svojim odlaskom zadao dodatnog posla drugima, a on sam se još više uznemirio; pa je usledio jedan mnogo bolji predlog koji je odmah i sproveden u delo. Poslali su po poštansku kočiju iz Krukerna, i Čarls je poveo sa sobom jednu daleko korisniju osobu, staru porodičnu dadilju, koja je, nakon što je podigla svu decu, i u školu ispratila i poslednje dete, razmaženog i preterano zaštićenog gospodara Harija, gde se pridružio braći, ostala da sedi u napuštenoj dečjoj sobi i krpi čarape i vida promrzline i modrice koje bi joj pale pod ruku pa, prema tome, njenoj sreći nije bilo kraja što su joj dozvolili da pođe 120
Zvončica & neky
i neguje milu gospođicu Luizu. I pre ovoga je gospođi Mazgrouv i Henrijeti neodređeno padalo na pamet da tamo pošalju Saru; ali da nije bilo En, teško da bi se one na to odlučile i teško bi se to sprovelo u delo. Narednog dana su zahvalnost za vesti o Luizi, koje je veoma važno bilo dobijati na svaka dvadeset četiri časa, dugovali Čarlsu Hejteru. On je sebi stavio u zadatak da ode u Lajm i njegov ih je izveštaj dodatno ohrabrio. Verovalo se da su periodi prisebnosti i svesti snažniji. A svaki izveštaj se slagao u tome da je, izgleda, kapetan Ventvort rešio da ostane u Lajmu. En je sutradan trebalo da ih napusti, što je bio događaj od koga su svi strahovali. Šta će oni bez nje? Žalosni su oni tešitelji jedni drugima. I toliko se o ovome govorilo da je En pomislila kako bi najbolje bilo da im prenese potajnu želju onih iz Lajma da oni svi dođu tamo i ubedi ih da tako i učine. Nije u ovome imala nikakvih poteškoća; uskoro su odlučili da podu; i to koliko sutradan, da pronađu prenoćište u nekoj krčmi, ih da uzmu stan, kako im već bude odgovaralo, i ostanu tamo dok mila Luiza ne bude kadra za premeštaj kući. Moraju olakšati malo dobrim ljudima kod kojih je boravila; mogli bi bar da oslobode gospođu Harvil brige o njenoj deci; i ukratko toliko su srećni bili zbog ove odluke da je En bila ushićena što se toga dosetila, i smatrala je da ne bi mogla korisnije provesti poslednje jutro u Aperkrosu nego pomažući njima da se spakuju i ispraćajući ih rano ujutro, premda je nakon njihovog odlaska ona ostala da samuje u pustoj kući. Poslednja je, ako se izuzmu dečaci, ostala u letnjikovcu; poslednja od svih onih duša koje su boravile i životom ispunjavale obe kuće i svih onih koji su Aperkrosu davali vedrinu. Kakva je samo promena nastala za nekoliko dana! Ako se Luiza oporavi, sve će opet biti dobro. Zavladala bi i veća sreća nego ranije. Nije moglo biti sumnje, u njenom umu je nije bilo, u ono što će uslediti po njenom oporavku. Za nekoliko meseci možda će se ova soba, sada tako pusta, i u kojoj ona nema i 121
Zvončica & neky
zamišljena boravi, opet ispuniti svakom srećom i vedrinom i svim sjajem i žarom uzvraćene ljubavi, svime što nimalo nije nalik na En Eliot! Jedan čas dokolice ispunjen ovakvim razmišljanjima u jednom sumornom novembarskom danu dok sitna kiša magli, i ono malo prizora koji su se mogli videti s prozora, bilo je dovoljno da se neizmerno obraduje zvuku kočije ledi Rasel; a ipak, ma koliko da je želele da ode, ona se nije laka srca mogla rastati od vlastelinskog dvora, niti se mogla pogledom oprostiti od letnjikovca sa onom njegovom crnom, hladnom verandom što prokišnjava, niti je kroz zamagljene prozore kočije mogla pogledati poslednje skromne kućice u selu. Tu u Aperkrosu desile su se stvari zbog kojih joj je on srcu prirastao. Svedočio je on mnogom bolu, nekada silnom, a sada ublaženom; i pokojem nežnijem osećanju, dašku prijateljstva i izmirenja kojima se nikada više nije mogla nadati, i koji će joj uvek biti mili. Sve je to ostavila za sobom, sve osim sećanja da su se te stvari desile. En u Kelinč nije kročila otkako je u septembru otišla iz kuće ledi Rasel. Nije za tim bilo potrebe i u onih nekoliko prilika kada joj se pružala prilika da ode u Hol ona je iznalazila načina da ih izbegne i izvuče se. Po povratku je zauzela svoje mesto u otmenim i modernim sobama kuće ledi Rasel, i ugodila oku njene gospodarice. U radosti ledi Rasel što je ponovo vidi bilo je i strepnje. Znala je ona ko je često svraćao u Aperkros. Ali, na svu sreću, ili se En odista malo popunila i prolepšala ili se ledi Rasel tako činilo; a En se, saslušavši ove njene pohvale na račun svog izgleda, sa zadovoljstvom setila nemog divljenja svog rođaka, i u njoj se probudila nada da će biti blagoslovena još jednim kasnim cvetanjem mladosti i lepote. Kada su zapodenule razgovor spoznala je da je i u njenoj duši došlo do promene. Predmeti kojih je njeno srce bilo puno pre nego što je napustila Keiinč, i za koje je smatrala za nezanimljive 122
Zvončica & neky
Mazgrouvovima pa ih je potiskivala dok je boravila među njima, sada su i za nju samu izgubili mnogo na značaju. U poslednje vreme je zaboravila čak i na oca i sestru i Bat. Njihove brige su potisnule brige Aperkrosa; a kada je ledi Rasel spomenula njihove ranije nade i strepnje i kada je sa zadovoljstvom govorila o kući u Kamden Plejsu koju su uzeli i izrazila žaljenje što je gospođa Klej i dalje s njima, En bi se postidela da je ona saznala koliko joj je u mislima više bio Lajm i Luiza Mazgrouv i svi njeni tamošnji prijatelji; koliko je njoj više bilo stalo do doma i prijateljstva Harvilovih i kapetana Benvika nego do očeve kuće u Kamden Plejsu, ili sestrine bliskosti sa gospođom Klej. Morala je da uloži napor da bi pred ledi Rasel pokazala makar i prividno zanimanje i brigu za sve one teme koje su po prirodi stvari morale da joj budu najveća briga. U početku je među njima vladala izvesna nelagoda kada su prešle na razgovor o onoj drugoj stvari. Morao se povesti razgovor o nesreći koja se dogodila u Lajmu. Na ledi Rasel se prethodnog dana, ni pet minuta pošto je stigla kući, sručila vest o ovom događaju; ali ipak se o tome moralo razgovarati, morala je ona postaviti pitanja, izraziti žaljenje zbog nepromišljenosti, jadikovati zbog posledica i obe su morale spomenuti ime kapetana Ventvorta. En je bila svesna da joj to ne polazi toliko dobro za rukom kao što polazi ledi Rasel. Nije mu mogla izgovoriti ime i pogledati ledi Rasel u oči dok se nije dosetila da joj ukratko ispriča kako je ona videla naklonost između njega i Luize. Kada joj je ovo ispričala, njegovo joj ime više nije pričinjavalo bol. Ledi Rasel je imala samo pribrano da je sasluša i poželi im sreću, ali je u srcu potajno likovala u srditom zadovoljstvu, i zadovoljnom prezrenju što je muškarac za koga se u dvadeset trećoj činilo da razume ponešto od vrednosti jedne En Eliot dozvolio da ga osam godina kasnije opčini jedna Luiza Mazgrouv. Prva tri ili četiri dana su prošla sasvim mirno, i nije se dogodilo ništa što bi ih obeležilo osim što su poruka ili dve iz 123
Zvončica & neky
Lajma pronašle put do En, a da ona nije znala kako, i donele sasvim povoljne vesti o Luizinom oporavku. Naposletku učtivost ledi Rasel više nije mogla mirovati, pa je odlučnijim tonom ponovila nagoveštaje koje je u prošlosti u sebi gušila: - Moram posetiti gospođu Kroft; odista joj uskoro moram otići u posetu. En, imate li hrabrosti poći sa mnom i svratiti u posetu u tu kuću? Obema će nam to predstavljati iskušenje. En nije ovo Želela da izbegne; upravo suprotno, istinski je osećala ono što je i rekla kada je primetila: - Mislim da ćete vi više od mene patiti tom prilikom; vaša se osećanja, za razliku od mojih, još nisu pomirila sa tom promenom. Ostavši u susedstvu, ja sam se na nju navikla. Mogla je ona reći i više o ovoj stvari; imala je visoko mišljenje o Kroftovima i smatrala je da je njen otac imao sreće u izboru zakupca, i smatrala je da oni predstavljaju dobar primer parohiji i da se sirotinji ukazuje najbolja pažnja i pruža sva pomoć, i da je, ma koliko žalila i stidela se zbog neophodnosti da napusti svoj dom, ona po savesti morala priznati da su otišli oni koji nisu ni zaslužili da ostanu, i da je Kelinč hol prešao u bolje ruke nego što su bile ruke njegovih vlasnika. Ovakva uverenja su bez sumnje morala da joj zadaju bol, i oštar je taj bol bio; ali ju je on štitio od bola koji će ledi Rasel osetiti kada ponovo kroči u kuću i prođe poznatim sobama. U takvim trenucima En nije imala moć da sebi kaže: - Ove bi sobe trebalo da su samo naše. O, kako li su samo unižene! Kakvi nedostojni ljudi u njima obitavaju! Da jedna drevna porodica bude tako istisnuta iz svog doma! Da neznanci zauzmu njihovo mesto! Ne, nija ona nijedan takav uzdah ispustila osim kada je razmišljala o svojoj majci, i sećala se gde je ona sedela i boravila. Gospođa Kroft ju je uvek dočekivala ljubazno, što joj je pružalo zadovoljstvo da pomisli kako joj je naročito sklona, a ovom prilikom joj je, kako ju je u toj kući primila, ukazala naročitu pažnju. 124
Zvončica & neky
Uskoro je prevladala tema o nemilom događaju u Lajmu, a kada su uporedile najnovije vesti o bolesnici, otkrilo se da su one obe vest dobile u istom času juče ujutro; da je kapetan Ventvort bio u Kelinču jučer (prvi put od nesreće), i da je doneo poslednju poruku za En, kojoj ona nije znala tačno poreklo; da je ostao nekoliko sati a zatim se vratio u Lajm za sada nemajući nameru da ga napušta. Pitao je za nju, saznala je, naročito se za nju raspitivao; izrazio je nadu da gospođici Eliot napori kojima se izložila nisu naškodili zdravlju, i rekao je da se ona zaista velikim naporima izložila. Ovo je bilo veoma lepo od njega i pričinilo joj je veće zadovoljstvo od gotovo svega ostalog. Što se samog nemilog događaja tiče, o njemu su dve razborite, pouzdane žene koje su svoj sud imale zasnivati samo na utvrđenim činjenicama, mogle samo na jedan način govoriti; i one su se sasvim složile da je on posledica velike nepromišljenosti i velike nepažnje; da njegove posledice zadaju ozbiljan nemir i brigu i da je strašno i pomisliti koliko će još vremena gospođica Mazgrouv imati da se oporavlja, i koliko će još nakon oporavka imati da trpi posledice tog udarca u glavu! Admiral je izneo sažet zaključak rekavši: - Jeste, rđava su to posla. Biće da je to neki novi način da se mladić udvara devojci tako što će joj glavu razbiti, zar ne, gospođice Eliot? Bogami se može reći da joj je pamet pomutio! Maniri admirala Krofta nisu sasvim bili po volji ledi Rasel, ali je En njima bila ushićena. Dobrota njegovog srca i jednostavnost njegovog karaktera njoj su bili neodoljivi. - Eto, mora da vam ovo nikako ne godi - rekao je iznenada se trgavši iz misli - da nas ovde gledate. Nisam se ranije setio, duše mi, ali mora da vam ne godi. Hajdete, ne držite se formalnosti. Ustanite i obidite sve sobe ako želite, - Neki drugi put, gospodine, hvala vam, ali ne bih sada. - Pa, kad god vam se prohte. Možete ući u kuću iz šumarka u bilo koje doba; i videćete da mi naše kišobrane vešamo kraj tih 125
Zvončica & neky
vrata. Zgodno je to mesto, zar ne? Ali -(prisetivši se) - vama se to neće činiti kao zgodno mesto jer ste vi vaše držali u batlerovoj sobi. Jeste, uvek je to tako, čini mi se. Navike jednog čoveka su jednako dobre kao i navike drugog, ali mi ipak svak svoje najviše volimo. I zato morate sami prosuditi da li bi za vas bilo bolje da obiđete kuću ili ne. En je, otkrivši da ponudu može odbiti, to sa zahvalnošću i učinila. - Veoma smo malo promena napravili - nastavio je admiral nakon što se nakratko zamislio. - Vrlo malo. U Aperkrosu smo vara rekli da srao promenili vrata na perionici. To je sada mnogo bolje. Čudo je kako je ma koja porodica na kugli zemaljskoj tako dugo mogla trpeti da se ona onako nezgodno otvaraju! Reći ćete ser Volteru šta smo uradili, i da gospodin Separd misli da je to najbolja izmena koja je u kući izvršena. Odista nam moram odati priznanje i reći da ove malobrojne izmene koje smo načinili predstavljaju veliko poboljšanje. Ali zasluge za to bi trebalo da pripadnu mojoj ženi. Ja nisam učinio ništa osim što sam sklonio neka od velikih ogledala iz moje garderobe, koja je nekada bila garderoba vašeg oca. Dobar je on čovek i pravi gospodin uveren sam: ali čovek bi pomislio, gospođice Eliot - (ozbiljno zamišljenog izraza) - pomislio bi čovek da on mora biti veliki kicoš za svoje godine. Tolika ogledala! Bože mili! Nisam mogao od sebe pobeći. Pa sam pozvao Sofi da mi pomogne i uskoro smo ih premestili; i sada mi je baš lepo sa onim mojim ogledalcem za brijanje u uglu i još jednim velikim ogledalom koga se klonim. En, koju je ovo i protiv njene volje zabavljalo, našla se u neprilici ne znajući šta da mu odgovori, a admiral je, plašeći se da nije bio dovoljno učtiv, ponovo načeo temu rekavši: - Sledeći put kada budete pisali vašem dobrom ocu, gospođice Eliot, molim vas prenesite mu moje pozdrave i pozdrave gospođe Kroft, i recite mu da smo se ovde sasvim lepo smestili i da nam je sve po volji i da nemamo nikakvih zamerki. Kamin u jutarnjoj 126
Zvončica & neky
trpezariji malo čadi, to priznajem, ali samo kada duva snažan severac, a to se ne dešava ni tri puta zimi. I uzev sve u obzir, sada kada smo obišli sve kuće u susedstvu pa možemo da sudimo, nema kuće koja nam se više od ove dopada. Molim vas da mu tako prenesete uz moje pozdrave. Biće mu milo to čuti. Ledi Rasel i gospođa Kroft su se jedna drugoj veoma dopale: ali poznanstvu koje je ovom posetom otpočelo nije bilo suđeno da se u tom trenutku nastavi; jer su Kroftovi, kada su uzvratili posetu, rekli da odlaze na nekoliko nedelja da posete rođake na severu zemlje i da se verovatno neće vraćati pre nego što ledi Rasel pođe za Bat. I tako je prošla svaka opasnost da će En sresti kapetana Ventvorta u Kelinč holu, ili ga videti u društvu svoje prijateljice. Sada je sve bilo bezbedno, i ona se smešila pomislivši koliko je uzalud strepela.
127
Zvončica & neky
Glava 14 Iako su Čarls i Meri ostali u Lajmu mnogo duže nakon dolaska gospodina i gospođe Mazgrouv nego što je En mogla i da pretpostavi da su bili potrebni, ipak su se oni od sve porodice prvi vratili kući; i čim pre je bilo moguće nakon povratka u Aperkros, odvezli su se u posetu Kelinču. Kada su otišli, Luiza je već počela polako da se pridiže i sedi; ali iako joj je u glavi bilo bistro, osećala je veliku slabost, i nervi su joj bili izvanredno osetljivi i razdražljivi; i premda se moglo reći da se ona sve u svemu lepo oporavlja, i dalje je bilo nemoguće reći kada će moći da podnese premeštaj kući; a njeni se otac i mati, koji se moraju vratiti da dočekaju mlađu decu za Božićne praznike, nisu smeli ni nadati da će smeti da je povedu sa sobom kući. Svi oni zajedno su uzeli stan u najam. Gospođa Mazgrouv je što je više mogla sa sobom vodila decu gospođe Harvil, a iz Aperkrosa su dopremljene sve potrepštine da se ublaži svaka nelagodnost Harvilovima, a ovi su opet želeli da im oni svakog dana dolaze na ručak; ukratko, činilo se da se svaka strana svim silama borila da baš ona bude nesebičnija i gostoljubivija. Meri se imala na razna zla žaliti; ali je u celini, što se dalo videti po tome što se toliko tamo zadržala, doživela više prijatnosti nego patnje. Čarls Hejter je u Lajmu boravio češće nego što je njoj pasalo; a kada su ručavali kod Harvilovih posluživao ih je samo jedan sluga, i u početku je gospođa Harvil ukazivala prvenstvo gospođi Mazgrouv; ali potom je ona od nje primila baš lepu ispriku kada je ova saznala čija je ona kćer, i toliko se toga svakog dana dešavalo, toliko su često odlazili do Harvilovih, i uzimala je i knjige iz biblioteke, i vrlo ih često menjala, pa je sve u svemu ona veoma povoljno mislila o Lajmu. Vodili su je i u Čarmut i kupala se u lekovitim vodama tamo i išla u crkvu, a u crkvi u Lajmu je mogla da vidi mnogo više sveta nego u Aperkrosu; i sve 128
Zvončica & neky
je ovo, udruženo sa osećanjem da je bila od velike koristi, doprinelo da joj ovih četrnaest dana protekne veoma prijatno. En je upitala za kapetana Benvika, Merino se lice odmah smračilo. Čarls se nasmejao. - O! Kapetan Benvik je vrlo dobro, verujem, ali on je veoma neobičan mladić. Ne znam šta je namerio. Kada smo ga pozvali da pođe s nama kući na dan ili dva, Čarls se ponudio da ga povede u lov, i on se činio baš ushićenim, ija sam, sa svoje strane, mislila kako je sve rešeno; kad vidi čuda! U utorak veče je izneo neko sasvim nespretno izvinjenje; “on ne lovi” i da smo ga mi “sasvim pogrešno razumeli”, i da je obećao ovo i obećao ono, a svrha svega toga bila je, kako sam otkrila, da nije nameravao poći s nama. Pretpostavljam da se plašio da mu ne bude dosadno; ali na časnu reč, mislila sam da smo mi u letnjikovcu sasvim dovoljno vedri za čoveka tako slomljenog srca kao što je kapetan Benvik. Čarls se ponovo nasmejao i rekao. - De, de, Meri, znaš ti dobro kako stvari zapravo stoje. Sve je to vaše maslo - (okrenuvši se En). - On je mislio da će, ako pođe s nama, vas zateći u našoj kući; mislio je da svi mi živimo u Aperkrosu; a kada je otkrio da ledi Rasel živi nekoliko kilometara dalje, srce ga je izdalo, i nije imao hrabrosti da dođe. To je istina, časti mi, Meri zna da je tako. Ali Meri se s ovim nije spremno složila, mora ostati da se nagađa da li je to bilo zato što ona nije smatrala da kapetan Benvik bilo rođenjem bilo položajem polaže pravo na to da se zaljubi u jednu Eliotovu, ili zato što nije želela da je Aperkros njemu zbog En privlačniji, a ne zbog nje. Eninu vedrina, međutim, nije umanjilo ovo što je čula. Odvažno je priznala da je polaskana i nastavila dalje da se raspituje. - O! On priča o vama - povikao je Čarls - i to tako... - Meri ga je prekinula. - Na časnu reč, Čarlse, nisam ga čula da je preda mnom spominje ni dva puta. Tvrdim ti, En, on tebe nikada ne spominje. 129
Zvončica & neky
- Istina - priznao je Čarls - ni ja ga nisam čuo da vas spominje, onako u govoru; ali jasna je stvar da se on vama neizmerno divi. Glava mu je puna nekih knjiga koje je čitao po vašoj preporuci, i želi da s vama razgovara o njima; pronašao je nešto u nekoj od njih zbog čega smatra... O! ne mogu se pretvarati da se sećam, ali bilo je to nešto baš domišljato - čuo sam ga kada je Henrijeti o tome govorio; a onda se o “gospođici Eliot” govorilo samo ono najpohvalnije! E sad Meri, tvrdim da je tako bilo, sam sam ga čuo, a ti si bila u drugoj sobi. “Otmenost, ljupkost, lepota.” Ma nije bilo kraja dražima gospođice Eliot. - A ja sam uverena - povikala je Meri vatreno - da mu to, i da jeste tako rekao, ne služi nimalo na čast. Gospođica Harvil se upokojila tek prošlog juna. Takvo srce nije vredno osvajanja; nije li tako ledi Rasel? Uverena sam da ćete se vi složiti sa mnom. - Moram upoznati kapetana Benvika pre nego što donesem sud - rekla je ledi Rasel smešeći se. - Za to će vam se, čini mi se, uskoro i pružiti prilika, to vam mogu reći, gospođo - rekao je Čarls. - Iako ga je hrabrost izdala kada je trebalo da pođe s nama, i da se kasnije uputi ovamo u zvaničnu posetu, on će već pronaći put do Kelinča jednog dana i sam, u to se uzdajte. Rekao sam mu kolika je udaljenost i kojim se putem ide, i rekao sam mu da crkvu baš vredi videti; jer sam mislio da će to biti dobar izgovor kako on takve stvari voli, i uneo se u slušanje sa čitavom dušom i pažnjom; i sudeći po njegovom držanju, mišljenja sam će vam on uskoro doći u posetu. Ja vam samo na to skrećem pažnju, ledi Rasel. - Ja ću uvek dobrodošlicom dočekati ma kog Eninog poznanika - glasio je ljubazni odgovor ledi Rasel. - O! Nisam sigurna da je on Enin poznanik - rekla je Meri mišljenja sam da je on više moj poznanik, jer sam ga ja viđala svakog dana u poslednjih četrnaest dana. - Pa, u tom slučaju ću kapetana Benvika smatrati za vašeg zajedničkog poznanika, i drage ću ga volje upoznati. 130
Zvončica & neky
- Nećete u njemu naći ništa naročito prijatno, uveravam vas, gospođo. On je jedan od najdosadnijih ljudi koji su ikada živeli. Dešavalo se da pređe sa mnom plažu s kraja na kraj a da reč ne izusti. Nije on nipošto lepo odgojen mladić. Uverena sam da vam se neće dopasti. - Tu se razlikujemo, Meri - rekla je En. - Mislim da će se on ledi Rasel dopasti. Mislim da će njoj njegov um toliko biti po volji da uskoro neće videti nikakve mane u njegovom vladanju. - I ja tako mislim, En - rekao je Čarls. - Uveren sam da će se on ledi Rasel dopasti. On je upravo od one vrste koja se njoj dopada. Dajte mu knjigu i on će po vasceli dan čitati. - To vala hoće! - povikala je Meri prezrivo. - Sedeće zadubljen u knjigu i neće ni primetiti kada mu se čovek obrati, niti kada ispusti makazice, ili ma šta drugo šta se dešava. Misliš li da će se to dopasti ledi Rasel? Ledi Rasel nije mogla da se ne nasmeje. - Na časnu reč - rekla je - nikada ne bih pretpostavila, ma koliko sebe smatrala postojanom i razboritom, da će moje mišljenje o ma kome izazvati takva razmimoilaženja u pretpostavkama. Odista sam radoznala da vidim osobu koja izaziva takva suprotstavljena mišljenja. Nadam se da će se on dati nagovoriti da dođe u posetu. A kada to učini, Meri, verujte mi na reč da ćete čuti moje mišljenje; ali odlučna sam da sud o njemu ne donosim pre vremena. - Neće vam se dopasti, to vam tvrdim. Ledi Rasel je započela razgovor na drugu temu. Meri je živo govorila o tome kako je neobičan bio njihov susret sa gospodinom Eliotom, ili radije, njihovo mimoilaženje s njim. - On je čovek - rekla je ledi Rasel - kog nemam želju da vidim. Njegovo odbijanje da ostane u srdačnim odnosima sa glavom svoje porodice je kod mene ostavilo toliko snažan utisak koji mu nimalo ne ide u prilog. 131
Zvončica & neky
Ovaj zaključak je obuzdao Merino oduševljenje i zaustavio je usred opisa njegovih Eliotovskih crta. U pogledu kapetana Ventvorta bilo je, premda se En nije usudila za njega pitati, sasvim dovoljno dobrovoljnih saopštenja. Stanje duha mu se u poslednje vreme mnogo popravilo, kao što se moglo i očekivati. Kako se Luiza oporavljala, tako se i on oporavljao, i sada je bio sasvim drugačiji čovek od onoga kakav je bio prve nedelje. Nije video Luizu; i toliko je silno strahovao od rdavih posledica razgovora da nije ni zahtevao da razgovara s njom; i, upravo suprotno, činilo se da je rešio da otputuje na nedelju ili deset dana, dok joj glava ne ojača. Govorio je da će otići u Plimut na jednu sedmicu, i želeo je da ubedi kapetana Benvika da pode s njim; ali Čarls nije odstupao od svoje tvrdnje, činilo se da je kapetan Benvik skloniji dolasku u Kelinč. Nije bilo sumnje da su od ovog trenutka i En i ledi Rasel povremeno mislile na kapetana Benvika. Ledi Rasel nije mogla čuti zvono na vratima da ne pomisli da bi to mogao biti neki glas od njega; niti je En mogla da se vrati iz neke od samotnih šetnji po očevom imanju u kojima je uživala, ili iz posete sirotinji u selu, a da se ne zapita hoće li ga videti ili nešto o njemu čuti. Ali, kapetan Benvik nije došao. On je bio ili manje sklon ovoj poseti nego što je Čarls zamišljao, ili je bio suviše stidljiv; i nakon što ga je nedelju dana očekivala, ledi Rasel je zaključila da on nije vredan tolikog interesovanja koje je počeo da pobuđuje. Mazgrouvovi su se vratili da dočekaju povratak svojih srećnih dečaka i devojčica iz škole i poveli su sa sobom dečicu gospođe Harvil, da doprinesu larmi u Aperkrosu i umanje je u Lajmu. Henrijeta je ostala sa Luizom; ali svi ostali članovi porodice vratili su se u svoje odaje. Ledi Rasel i En su ih jedanput posetile i En je tada osetila da je Aperkros opet sasvim oživeo. Premda ni Henrijeta, ni Luiza, ni Čarls Hejter ni kapetan Ventvort nisu bili tu, prostorija je predstavljala onoliko snažnu suprotnost 132
Zvončica & neky
koliko se to moglo poželeti stanju u kom ju je ona poslednji put videla. Oko gospode Harvil su se okupili mali Harvilovi, koje je ona neumorno čuvala od tiranije dvaju dečaka iz letnjikovca, koji su žurno stigli da ih zabavljaju. Sjedne strane je stajao sto za kojim su bile brbljive devojčice, koje su sekle svilu i zlatnu hartiju; a s druge strane stolovi i poslužavnici koji su se ugibali pod težinom mesa od divljači i hladnih narezaka, za kojima su razuzdani dečaci uz nesnosnu buku lumpovali; a sve je ovo upotpunjavala razbuktala božična vatra u kaminu, koja kao da je bila rešena da i nju čuju uprkos svoj buci koju su drugi nadizali. Za vreme njihove posete su, razume se, došli i Čarls i Meri, a gospodin Mazgrouv je naročito želeo da ukaže pažnju ledi Rasel i posedeo je pored nje desetak minuta i razgovarao s njom veoma povišenim glasom, ali zbog larme dece na njegovim kolenima, to je bilo sasvim uzalud. Bio je ovo izvanredan porodični prizor. En je, sudeći prema svom temperamentu bila sklona smatrati takav jedan uragan u kući rđavim lekom za nerve koje mora da je njeno stanje ozbiljno potreslo. Ali gospoda Mazgrouv, koja je prišla En s namerom da joj najsrdačnije, po ko zna koji put, zahvali za svu pažnju koju im je ukazala, zaključila je kratki pregled svojih patnji primetivši, i srećno se osvrnuvši po prostoriji, da joj nakon svega što je propatila ništa neće toliko dobra činiti kao malo veselog žamora kod kuće. Luizin oporavak je sada tekao brzo. Njena majka se čak nadala da će ona moći da se vrati kući pre nego što joj braća i sestre ponovo odu u školu. Harvilovi su obećali da će doći s njom i ostati u Aperkrosu kada se ona vrati. Kapetan Ventvort je otišao, za sada, svome bratu u Šropšir. - Nadam se da ću se setiti da ubuduće - rekla je ledi Rasel, čim su se smestile u kočiju - ne idem u posetu u Aperkros o Božiću. Kao i u drugim stvarima, svima nam se ukus kada je buka u pitanju razlikuje; i zvuci su, više po svojoj prirodi nego po snazi, ili 133
Zvončica & neky
sasvim neškodljivi, ili nadasve uznemiravajući. Kada je ledi Rasel nedugo zatim jednog kišnog poslepodneva ušla u Bat, i vozila se dugačkim nizom ulica od Starog mosta do Kamden Plejsa, usred jurnjave drugih kočija, teške grmljavine teretnih kola i taljiga, dreke prodavaca novina, prodavaca pogačica i mlekara, i beskrajnog zveketa drvenih i metalnih đonova kaljača, ona se nijednom rečju nije požalila. Ne, bili su ovo zvuči koji su pripadali zimskim zadovoljstvima; kada bi ih čula, raspoloženje joj se popravljalo; i kao i gospođa Mazgrouv, i ona je osećala, premda to nije govorila, da joj, nakon dugog boravka na selu, ništa ne može toliko dobra činiti kao malo veselog žamora. En nije delila ova njena osećanja. Ona je istrajavala u svojoj veoma odlučnoj, mada nemoj odbojnosti prema Batu; nejasno je videla prvi niz dugačkih zgrada kako se dime na kiši, ali nije poželela da ih bolje vidi; osećala je da je njihov prolazak ulicama, ma koliko neprijatan bio, ipak suviše brz; jer ko će se njoj obradovati kada stigne? I sa nežnošću i žalošću se sećala uskomešanosti u Aperkrosu i samoće u Kelinču. U Elizabetinom poslednjem pismu nalazila se vest koja je pobudila izvesno interesovanje. Gospodin Eliot je došao u Bat. Svratio je u Kamden Plejs; svratio je i drugi put, pa i treći; naročitu im je pažnju ukazivao. I ako se Elizabet i njen otac nisu varali, on je silni trud ulagao da pokaže koliko mu je ova rodbinska veza važna i ulagao je onoliko truda u ponovno uspostavljanje prijateljskih odnosa koliko ga je ranije ulagao da bi pokazao nemar. Bilo je ovo odista divno, ako je bilo iskreno; a ledi Rasel je bila u stanju veoma prijatne radoznalosti i preneraženosti u vezi sa gospodinom Eliotom, i već je počinjala da se odriče mišljenja koje je nedavno izrazila pred Meri da je on “čovek koga ona nema želju videti”. Silno je želela da ga vidi. Ukoliko je on iskreno želeo da se s njima izmiri, kao što je i dužnost svakog ogranka porodice, mora mu se oprostiti što se otcepio od roditeljskog drveta. 134
Zvončica & neky
En ova okolnost nije u jednakoj meri oraspoložila, ali nije imala ništa protiv da ponovo vidi gospodina Eliota, što je bilo više nego što je mogla reći za mnoge druge ljude u Batu. Kočija ju je ostavila pred vratima kuće u Kamden Plejsu; nakon čega se ledi Rasel odvezla u svoj stan u u Ulici Rivers.
135
Zvončica & neky
Glava 15 Ser Volter je uzeo veoma dobru kuću u Kamden Plejsu, na otmenom, dostojanstvenom mestu kakvo i dolikuje uglednom čoveku; i on i Elizabet su se u njoj nastanili na svoje veliko zadovoljstvo. En je u nju kročila teška srca, sluteći višemesečno zatočeništvo, i sa strepnjom govoreći u sebi: - O! Kada li ću te ponovo napustiti? - Međutim, izvesna neočekivana srdačnost sa kojom su je dočekali njoj je vrlo godila. Njenom ocu i sestri je bilo milo što je vide, pa su je ljubazno dočekali jer su mogli da joj pokažu kuću i nameštaj. A za prednost su smatrali što je ona za stolom bila četvrta kada su seli da ručaju. Gospođa Klej je bila veoma prijatna, i sva od osmeha, ali njeni su se nakloni i osmesi mogli očekivati. En je oduvek osećala da će ona prikazati privid svega onoga što je red kada En stigne, ali se obziru drugo dvoje nije nadala. Jasno je bilo da su bili sjajnog raspoloženja, i uskoro je imala da čuje i zašto. Nisu imali želje da nju slušaju. Nakon što su pokušali da izmame komplimente kako u starom susedstvu za njima duboko žale, u čemu im En nije mogla udovoljiti, imali su svega pokoje površno pitanje pre nego što su u potpunosti razgovor preusmerili na sebe. Za Aperkros se nisu zanimali, a nisu pokazali ni neko posebno zanimanje ni za Kelinč; sve se vrtelo oko Bata. Sa zadovoljstvom su je uverili da je Bat i više nego zadovoljio sva njihova očekivanja, u svakom pogledu. Njihova je kuća bez sumnje bila najbolja u Kamden Plejsu; njihovi saloni imali su brojne prednosti nad svim ostalim salonima koje su videli ili za koje su čuli, i ta preimućstva ogledala su se i u načinu opremanja salona i ukusu prilikom izbora nameštaja. Poznanstvo s njima je bilo nadasve traženo. Svi su želeli da ih posete. Izbegli su mnoga predstavljanja, ali su im ljudi o kojima ništa nisu znali i dalje neprestano ostavljali posetnice. 136
Zvončica & neky
Ovo su bili izvori njihovog zadovoljstva. Zar se En mogla čuditi što su njeni otac i sestra srećni? Možda se i nije čudila, ali je morala uzdisati što njen otac ne oseća nikakvo uniženje u ovoj promeni, što smatra da nema razloga da žali za dužnostima i dostojanstvom velikog zemljoposednika, što pronalazi toliko razloga da bude sujetan u varoškoj beznačajnosti; i morala je uzdisati i smešiti se, ali se i čuditi kada je Elizabet širom otvorila vrata i ushićeno krenula iz jedne sobe u drugu razmećući se ovim prostorom; što se ova žena koja je bila gospodarica Kelinč hola, sada gordi prostorom između dva zida u kome nema ni trideset stopa. Ali nije ovo bio jedini razlog njihove sreće. Imali su oni i gospodina Eliota. En je imala mnogo toga čuti o gospodinu Eliotu. Ne samo da mu je sve bilo oprošteno, već su njime bili ushićeni. U Batu je već nekih četrnaest dana; (prošao je kroz Bat u novembru, na putu ka Londonu, kada je do njega, naravno, stigla vest da se ser Volter tu nastanio, premda u varoši nije bio ni dvadeset četiri časa, ali on tada nije bio u mogućnosti da taj trenutak iskoristi); ali sada je već četrnaest dana u Batu, i prvo što je učinio po dolasku bilo je da ostavi posetnicu u Kamden Plejsu, nakon čega je tako usrdno nastojao da se sretne s njima, a kada su se sreli, pokazao je takvu neizmernu otvorenost u vladanju, i takvu spremnost da se izvini zbog prošlosti, i takvu brigu da ga opet prime kao rod da su se njihovi raniji dobri odnosi iznova uspostavili. Nisu mu nalazili zamerke. On je opravdao svaki privid nemara sa svoje strane. On je potekao iz sasvim pogrešnog razumevanja. Nikada on nije želeo da raskrsti odnose s njima; plašio se da su oni njega odbacili, ali nije znao razlog, a ćutao je samo iz nenametljivosti. Kada mu je nagovešteno da je o porodici i porodičnoj časti govorio sa nipodaštavanjem i nemarom, on se pokazao ogorčen. On, koji se oduvek dičio time što je Eliot, i čija su osećanja u pogledu ove rodbinske veze bila možda i suviše rigidna 137
Zvončica & neky
za ova moderna, nefeudalna vremena. Bio je zaprepašćen, odista jeste, ali njegov karakter i njegovo vladanje uopšte moraju to osporiti. On može uputiti ser Voltera na sve koji ga poznaju; i naravno, napori koje je ulagao i ova prva prilika za pomirenje koju je požurio da iskoristi, i da ponovo zauzme mesto srodnika kako dolikuje pravnom nasledniku, moraju biti snažan dokaz njegovog mišljenja o ovoj stvari. I u okolnostima pod kojima je njegov brak sklopljen morale su se priznati mnoge olakšice. Ovo je bila stvar u koju on sam nije zalazio; ali je jedan njegov vrlo blizak prijatelj, izvesni pukovnik Volis, izvanredno ugledan čovek, savršen gospodin (i nipošto neugledne spoljašnjosti, dodao je ser Volter), koji je živeo na veoma visokoj nozi u Marlboro zgradama, i koji je, na svoj naročiti zahtev, sklopio s njima poznanstvo preko gospodina Eliota, spomenuo jednu ili dve pojedinosti koje su se ticale toga braka, a koje su bile od ključnog značaja da ga oni sagledaju sasvim drugim očima. Pukovnik Volis je gospodina Eliota dugo poznavao, a poznavao je i njegovu ženu, i savršeno je bio upoznat sa čitavom pričom. Ona svakako nije bila žena iz ugledne porodice, ali je bila obrazovana, prefinjena, bogata i silno zaljubljena u njegovog prijatelja. U tome je ležala sva draž. Ona je njega želela. Da toga nije bilo, ni sav njen novac ne bi Eliota doveo u iskušenje, a još su ser Voltera i ubedili da je ona bila izvanredno lepa žena. Ovo je u velikoj meri ublažilo utisak koji je taj brak ostavio. Veoma lepa žena i imućna, i još zaljubljena u njega! Činilo se da ga je ovo kod ser Voltera u potpunosti opravdalo: i mada Elizabet nije mogla sve to da sagleda u tako povoljnom svetlu, saglasila se da je to zaista velika olakšavajuća okolnost. Gospodin Eliot je često svraćao, jednom je ručao s njima, očigledno ushićen što su mu ukazali čast i pozvali ga, jer oni nisu pozivali na ručkove; bio je on, ukratko, ushićen svakim dokazom 138
Zvončica & neky
rođačke pažnje i svu je svoju sreću zasnivao na intimnosti sa stanarima Kamden Plejsa. En je slušala, ali nije sasvim razumela. Rezerva, velika je doza rezerve, znala je, potrebna kada je u pitanju razumevanje onih koji su ovo govorili. Sve što je čula bilo je ulepšano. Svemu onome što je zvučalo preterano ili nerazumno u ovom izmirenju možda je jedini izvor bio jezik onih koji su sve ovo pripovedali. Ipak je, međutim, imala osećaj da u želji gospodina Eliota da ga oni, nakon toliko godina, lepo prime ima još nečeg osim onoga što se na prvi pogled čini, U društvenom pogledu nije imao šta dobiti dobrim odnosima sa ser Volterom; ništa nije bilo dovedeno u pitanje ukoliko se zavada među njima ne izmiri. Sva je verovatnoća bila da je on već bio bogatiji od njih dvojice, a Kelinč će mu svakako pripasti, kao i titula. Zašto bi razboritom čoveku, a delovao je kao razborit čovek, tako nešto bilo u interesu? Mogla je da ponudi samo jedno rešenje; možda je to bilo Elizabet radi. Možda je ranije i postojala neka naklonost, premda su ga povoljna prilika i slučaj odveli na drugu stranu; pa on sada, kada može da ugađa sebi, možda namerava da joj se udvara. Elizabet je svakako bila veoma lepa, i lepo odgojena, sa lepim manirima, a njen karakter gospodin Eliot nikada ne bi mogao da prozre jer ju je imao prilike sretati samo u javnosti i još kada je i sam bio veoma mlad. Kako će njena narav i pamet podneti ispitivanje ovog sadašnjeg, oštrijeg životnog doba sasvim je drugo pitanje i prilično zastrašujuće. Ona je najusrdnije želela da on ne bude suviše dobar, niti suviše pronicljiv ako mu je Elizabet zapala za oko; a da je sama Elizabet bila sklona tako misliti, i da je njena prijateljica gospođa Klej tu ideju pothranjivala, činilo se očiglednim na osnovu pogleda koji su razmenile dok se govorilo o čestim posetama gospodina Eliota. En je spomenula da ga je srela u Lajmu, ali na njene reči niko nije obratio naročitu pažnju. - O! Da, možda je to bio gospodin Eliot. Nisu znali. Može biti da to i jeste bio on. - Nisu mogli da saslušaju njen opis. Sami su počeli da ga opisuju; naročito ser Volter. On je odao priznanje njegovoj gospodstvenoj pojavi, 139
Zvončica & neky
njegovom otmenom držanju i lepo krojenoj odeći, njegovom lepo oblikovanom licu; ali u isti mah je morao da “žali što on ima veoma naglašenu bradu, što je bila mana koju je vreme samo još dodatno istaklo”; niti se mogao pretvarati i tvrditi da deset godina nije izmenilo gotovo svaku njegovu crtu lica na gore. Gospodin Eliot je izgleda mislio da on (ser Volter) izgleda jednako kao što je izgledao kada su se razišli - ali ser Volter “nije mogao da mu uzvrati ljubaznost u potpunosti, što ga je dovelo u nezavidan položaj”. Nije se on, međutim, žalio. Gospodin Eliot je izgledao bolje od većine muškaraca, i nije imao nikakvih primedbi da ga svet vidi sa njim u društvu. Čitave večeri se govorilo o gospodinu Eliotu i njegovim prijateljima u Marlboro zgradama - Pukovnik Volis je toliko bio nestrpljiv da ga predstave! A gospodin Eliot je silno želeo da to učini! - a bila je tu i gospođa Volis, koju su za sada poznavali samo prema opisu jer je očekivala svaki čas da se porodi; ali je gospodin Eliot o njoj govorio kao o “nadasve dražesnoj ženi, sasvim dostojnoj da se predstavi u Kamden Plejsu”, i imali su da se s njom upoznaju čim se ona oporavi od porođaja. Ser Volter je mnogo razmišljao o gospođi Volis; za nju se govorilo da je izvanredno lepa žena, prelepa. - Čeznuo je da je vidi. Nadao se da će ona koliko-toliko nadomestiti brojna sasvim neugledna lica koja su neprestano prolazila ulicama Bata. Najgore u Batu bio je broj neuglednih žena koje su u njemu obitavale. Nije on hteo da kaže da nije u Batu bilo lepih žena, ali je broj neuglednih žena bio preko svake mere veći. Često je primećivao, dok su šetali, da za jednim lepim licem, sledi trideset ili trideset pet rugoba; a jednom prilikom je, dok je stajao u prodavnici u Ulici Bond, izbrojao da je, jedna za drugom, prošlo osamdeset sedam žena, a da među njima nije bila nijedna čak ni podnošljivo lepog lica. Bilo je to ledeno jutro, mora se naglasiti, oštar je mraz bio kakav samo jedna u hiljadu žena može da podnese. Ali ipak, u Batu je ipak živelo strašno mnoštvo ružnih žena; a što se muškaraca tiče! Oni su bili beskrajno gori. Kakvih li su samo strašila ulice pune! Po utisku 140
Zvončica & neky
koji je jedan muškarac pristojne spoljašnjosti ostavljao, očigledno je bilo koliko su malo žene bile svikle na ma šta podnošljivo. Nikada nije nekuda pošao ruku pod ruku sa pukovnikom Volisom (koji je imao lepu vojničku spoljašnjost i držanje, premda je imao svetlu kosu), a da ne primeti da se pogled svake žene na njemu zadržava; pogled svake žene je bez izuzetka padao na pukovnika Volisa. - Kako je samo skroman ser Volter! Ali nije mu bilo dozvoljeno da se tek tako izvuče. Njegova kćer i gospoda Klej udruženo su dale nagovestiti da bi i pratilac pukovnika Volisa mogao imati jednako privlačnu spoljašnjost i da on svakako nema svetlu kosu, - Kako izgleda Meri? - upitao je ser Volter, sasvim na vrhuncu dobrog raspoloženja. - Kada sam je poslednji put video nos joj se crveneo, ali se nadam da joj se to ne dešava svakog dana. - O! Ne, mora da je to bilo sasvim slučajno. Uopšteno je bila dobrog zdravlja i sasvim je lepo izgledala još od Miholjdana. - Kada bih znao da je to neće navesti da se izloži oštrom vetru koji će joj ogrubeti kožu, poslao bih joj novi šešir i krznenu bundu, En je razmišljala da li da se usudi da iznese da se jedna haljina ili kapa ne bi mogle na takav način zloupotrebiti, kada je kucanje na vratima prekinulo svaki dalji razgovor. Posetilac na vratima! I još tako kasno! Bilo je deset sati. Da li bi to mogao biti gospodin Eliot? Znali su da je trebalo da ruča u Lensdaun kresentu. Moguće je da je zastao na putu kući da ih pita kako su. Nikoga drugog nisu mogli da se sete. Gospođa Klej je sasvim sigurna bila da to gospodin Eliot kuca. Gospođa Klej je bila u pravu. Gospodina Eliota su u sobu uveli sa svim dostojanstvom koje batler i lakej mogu da pruže. Bio je to isti onaj, baš isti onaj čovek, a jedino je različita na njemu bila odeća. En se malo povukla, dok je on ostalima upućivao pozdrave, a njenoj sestri izvinjenje što svraća u tako neuobičajen čas, ali “nije mogao proći tako blizu njihovog doma a da ne poželi da se uveri da ni ona ni njena prijateljica nisu 141
Zvončica & neky
prethodnog dana nazeble”, itd., itd.; što je sve rečeno i primljeno što je učtivije moguće, ali tada je morala da usledi njena uloga. Ser Volter je govorio o svojoj najmlađoj kćeri; “Gospodin Eliot mu mora dozvoliti da mu predstavi svoju najmlađu kćer” (nije bilo prilike da se seti Meri); i En je, smešeći se i rumeneći što joj je baš lepo pristajalo, pokazala gospodinu Eliotu lepe crte lica koje on nipošto nije zaboravio, i odmah je sa zadovoljstvom primetila da se on malo trgao od iznenađenja, i da odranije nije znao ko je ona. Izgledao je potpuno zatečeno, ali je isto toliko bio i zadovoljan; oči su mu zasjale! I on je izvanredno pripravno pozdravio to srodstvo, pomenuo prošlost i zamolio da ga ona odmah primi kao prijatelja. Bio je jednako naočit kao što se činio u Lajmu, a njegov izraz lica je dok je govorio tome još više doprinosio, a držanje mu je bilo baš onakvo kakvo bi trebalo da bude, tako uglađeno, neusiljeno, tako naročito prijatno, da je po izvrsnosti mogla da ga poredi sa držanjem samo jedne osobe. Nije bilo jednako, ali je možda bilo jednako dobro. Seo je s njima, i umnogome doprineo njihovom razgovoru. Nije bilo sumnje da je bio razborit čovek. Deset minuta je bilo dovoljno da se u to uveri. Njegov ton, izrazi, izbor tema, imanje mere; sve je to ukazivalo na razborit i pronicljiv um. Čim mu se ukazala prilika zapodenuo je s njom razgovor o Lajmu, želeći da uporedi mišljenja u pogledu tog mesta, ali je naročito želeo da govori o slučajnosti da su oboje bili gosti u istoj krčmi u isto vreme; da priča o svom putovanju i da sazna kakvo je bilo njeno, i izrazi Žaljenje što mu je promakla takva jedna prilika da joj ukaže poštovanje. Ona mu je ukratko ispričala šta je radila u Lajmu i u kakvom je društvu bila. Njegovo je žaljenje kako je slušao bivalo sve veće. Čitavo je veče proveo sam u sobi do njihove; čuo je njihove glasove i smeh i mislio kako su to začelo divni ljudi, čeznuo da bude s njima, ali nije mu ni izdaleka na pamet palo da polaže i senku prava na to da im se predstavi. Da je samo pitao ko su ti ljudi! Ime Mazgrouvovih bi mu reklo dovoljno. - Pa, to će ga izlečiti od te njegove besmislene navike da nikada ne postavlja 142
Zvončica & neky
pitanja u krčmama, koju je stekao još kao mladić rukovodeći se time da je nametljivo biti radoznao. - Verujem da su poimanja mladića od dvadeset jedne ili dve godine - rekao je - u pogledu toga kakvi bi trebalo da mu budu maniri da bi on sam bio pravi gospodin, smešniji od manira ma kog drugog soja ljudi na svetu. Ludost onoga čime se služe može samo da se uporedi ludošću njihovih zamisli. Ali nije smeo da se obraća samo En: znao je to; i uskoro se obraćao svima, i samo se povremeno vraćao na Lajm. Međutim, njegova su je pitanja naposletku navela da ispriča čemu je tamo svedočila nakon njegovog odlaska. Nakon što je nagovestila da se desio “nesrećan slučaj”, on je poželeo da čuje sve o tome. A njegovo interesovanje, pobudilo je i interesovanje ser Voltera i Elizabet, ali ona nije mogla da ne primeti razliku u načinu ispoljavanja tog interesovanja. Želja gospodina Eliota da u potpunosti razume šta se desilo i briga koju je pokazao zbog onoga što mora da je propatila svedočeći takvom jednom događaju, mogla je da se pored i samo sa željom i brigom ledi Rasel. Ostao je s njima jedan sat. Otmeni mali sat na polici iznad kamina je otkucao “jedanaest svojim srebrnim zvoncem”, a u daljini su čuli i stražara kako počinje da priča istu priču pre nego što je gospodin Eliot ili ma ko od njih osetio da je on sedeo dovoljno dugo. En nije mogla ni da zamisli da je moguće da njeno prvo veče u Kamden Plejsu protekne tako prijatno!
143
Zvončica & neky
Glava 16 U jednu bi se stvar En po povratku porodici rada bila uveriti čak i više nego u činjenicu da je gospodin Eliot zaljubljen u Elizabet: da njen otac nije zaljubljen u gospođu Klej; i nimalo nije bila spokojna u tom pogledu, nakon što je kod kuće provela nekoliko sati. Kada je narednog jutra sišla na doručak, otkrila je da je gospođa upriličila sasvim lepo pretvaranje kako namerava da ih napusti. Mogla je zamisliti kako je gospođa Klej rekla da “sada kada se gospođica En vratila, ona ne može dalje pretpostavljati da je njeno prisustvo neophodno”; jer joj je Elizabet šapatom govorila: - To nipošto ne sme biti razlog, odista. Uveravam vas da ja to ne smatram za razlog. Ona meni u poređenju s vama ništa ne znači - i stigla je baš na vreme da čuje oca kako govori: - Draga moja gospođo, to ne sme biti. Još ništa od Bata niste videli. Ovde ste bili samo da biste bili od koristi. Ne smete sada od nas pobeći. Morate ostati da se upoznate sa gospodom Volis, prelepom gospođom Volis. Znam ja da je vašem istančanom ukusu pogled na lepotu pravo zadovoljstvo. Govorio je i izgledao toliko ozbiljno da se En nije iznenadila kada je videla kako gospođa Klej krišom gleda Elizabet i nju. Njen je izraz možda i odavao izvesni oprez; ali je pohvala njenom istančanom ukusu kod njene sestre prošla neopaženo. Dama nije imala izbora nego da se povinuje takvim udruženim molbama i obeća da će ostati. Istog tog jutra se desilo da su En i njen otac ostali nasamo i on joj je odmah uputio pohvalu da sada bolje izgleda; nalazio je da je ona “manje mršava u pojavi i obrazima; da su joj se koža i ten umnogome popravili; da su svežiji, čistiji. Da li je koristila neki naročiti preparat?” “Nije, ništa.” “Samo Goulandov losion”, pretpostavio je. “Ne, baš ništa.” 144
Zvončica & neky
- Ha! - Iznenadio se na ovo - i dodao: - Razume se da je najbolje što možeš uraditi nastaviti kao i do sada; nema potrebe da se traži bolje od toga; inače bih ti preporučio Goulandov losion, da ga koristiš u prolećnim mesecima. Gospođa Klej ga koristi po mojoj preporuci, i vidiš li kako je njoj koristio. Vidiš li kako su joj pege nestale. Da je Elizabet mogla ovo čuti! Ovakva hvala bi je možda otreznila, naročito pošto se En činilo da gospođa Klej nema ništa manje pega. Ali sve se mora prepustiti sudbini. Zlo tog braka bi bilo daleko manje kada bi se i Elizabet udala. Što se nje tiče, ona će uvek imati dom kod ledi Rasel. Pribranost ledi Rasel i njena uljudnost u ovom su pogledu stavljeni na kušnju prilikom poseta Kamden Plejsu. Neprestano ju je razdraživala milost koju je uživala gospođa Klej i nemar sa kojim su se odnosili prema En; i sekiralo ju je ovo i kada je bila odsutna, koliko neko ko boravi u Batu i pije lekovite vode, dobija sva nova štampana izdanja i ima mnoštvo poznanika i vremena da se sekira. Kada je upoznala gospodina Eliota, postala je blagonaklonija, ili ravnodušnija prema ostalima. Njegovo joj ga je vladanje smesta preporučilo; a nakon što je porazgovarala s njim otkrila je da kod njega suštinski kvalitet toliko podržava ono što se spolja videlo da je najpre, kako je rekla En, bila gotovo spremna povikati: - Može li ovo biti gospodin Eliot? - i nije mogla, bez ikakvog preterivanja, zamisliti prijatnijeg niti poštovanja dostojnijeg čoveka. Sve se u njemu sjedinilo; razum, ispravna načela, poznavanje sveta i toplo srce. Imao je snažna osećanja porodične naklonosti i časti, bez gordosti ili slabosti; živeo je lagodnim životom imućnog čoveka, ali se nije bogatstvom razmetao; u svim je presudnim stvarima donosio svoj sud, ali nije prkosio javnom mnjenju ni u jednoj stvari koja se ticala uljudnosti. Bio je pouzdan, pronicljiv, umeren, otvoren; nikada nije dozvoljavao da njime ovlada trenutno stanje duha ili sebičnost koja se smatrala za snažno osećanje; već se 145
Zvončica & neky
upravljao osećajem prema svemu što je ljupko i lepo i cenio je svu sreću porodičnog života čime se retko kada odlikuju ćudljivi, neiskreni i preki karakteri. Bila je uverena da u braku nije bio srećan, pukovnik Volis je tako rekao, a ledi Rasel je to i sama videla; ali nikakva gorčina nije zagadila njegov duh, niti ga (počela je ubrzo da podozreva) sprečila da počne da razmišlja o drugoj prilici. Njeno zadovoljstvo gospodinom Eliotom je odnelo prevagu nad svim nevoljama koje je izazivala gospođa Klej. Sada je već prošlo nekoliko godina otkako je En počela da shvata da ona i njena izuzetna prijateljica mogu ponekad imati sasvim različito mišljenje; i stoga je nije iznenadilo što ledi Rasel u velikoj želji gospodina Eliota za izmirenjem nije videla ništa sumnjivo niti nedosledno, i ništa što bi zahtevalo da se dublje preispitaju objašnjenja i porivi koje im je on ponudio. Mišljenje ledi Rasel je bilo da je savršeno prirodno što gospodin Eliot u svojim zrelijim godinama smatra da je za njega od velike važnosti da bude u dobrim odnosima sa glavom svoje porodice i da je to nešto što ga mora preporučiti svakom razboritom čoveku; da je to što se desilo najbolji primer kako vreme utiče na pamet inače bistrog čoveka koji je grešio iz čiste mladalačke nesmotrenosti. En je, međutim, dala sebi za pravo da se nasmeši svemu ovome i naposletku kaže: - Elizabet. - Ledi Rasel ju je slušala i gledala i samo je oprezno odgovorila: - Elizabet! U redu; vreme će pokazati. Bilo je to pozivanje na budućnost i En je nakon što se kratko zamislila osetila da se tome mora povinovati. Sada se ništa nije moglo utvrditi. U toj kući Elizabet mora biti prva; i na nju je svako mislio kada bi se spomenula “gospođica Eliot”, pa se nemogućim činilo da se njoj ne upućuje sva naročita pažnja. A mora se na umu imati i da gospodin Eliot nije bio udovac ni čitavih sedam meseci. Malo oklevanje s njegove strane sasvim je bilo razumljivo, istini za volju, En nije mogla pogledati crnu traku oko njegovog šešira a da ne oseti strah da je neoprostivo što mu pripisuje takve pomisli; jer je njegov brak, premda nije bio srećan, ipak tolike godine opstajao 146
Zvončica & neky
i ona nije mogla zamisliti mogućnost brzog oporavka od strašnog utiska da se on naposletku okončao. Ma kako se ovo završilo, on je bez sumnje bio njihov najprijatniji poznanik u Batu; nije mu videla ravnog; i veliko joj je zadovoljstvo pričinjavalo da povremeno razgovara s njim o Lajmu koji je i on, kao i ona, živo želeo ponovo da vidi i pobliže upozna. Prošli su kroz pojedinosti prvog svog susreta mnogo puta. Stavio joj je na znanje da ju je gledao sa izvesnim divljenjem. Ona je to dobro znala; a setila se i pogleda jedne druge osobe. Nisu uvek jednako mislili. On je više od nje cenio položaj i rodbinske veze. Nije njega puka ljubaznost već iskreno interesovanje teralo da se sa žarom upušta u brige njenog oca i sestre u stvarima koje je ona smatrala nedostojnim takve pažnje. Novine su jednog dana objavile da je u Bat stigla udova vikontesa Dalrimpl, i njena kći, blagorodna gospođica Karteret; i na duže vreme je nestalo sveg mira u kući u Kamden Plejsu broj...; jer su Dalrimplovi (na Eninu neizmernu žalost) bili rod Eliotovima; pa su se sada našli na muci kako da im se dolično predstave. En nikada nije imala prilike da vidi sestru i oca u društvu plemstva, i morala je sebi priznati da se razočarala. Nadala se nečem boljem s obzirom na njihovo visoko mišljenje o svom položaju, i naposletku je poželela nešto čemu se nikada ne bi nadala; poželela je da imaju više ponosa; jer joj je “naše rođake ledi Dalrimpl i gospođica Karteret” i “naše rođake, Dalrimplove” po čitav dan odjekivalo u ušima. Ser Volter je jednom prilikom bio u društvu pokojnog vikonta, ali nikada nije video nikoga drugog iz njegove porodice; a poteškoće su u ovom slučaju proistekle iz činjenice da je obustavljena sva zvanična prepiska nakon upokojenja pomenutog vikonta usled veoma zlosrećnog previda u Kelinču, jer se i ser Volter baš u to vreme ozbiljno razboleo pa u Irsku nisu poslali pismo saučešća. 147
Zvončica & neky
Ovaj propust obio se o glavu grešniku; jer nakon smrti ledi Eliot ni u Kelinč nije stiglo pismo saučešća nakon čega su imali isuviše razloga da naslute da Dalrimplovi smatraju svako poznanstvo prekinutim. Pitanje je bilo kako sada ispraviti tu neprijatnu stvar i ponovo uspostaviti rodbinske odnose: i bilo je to pitanje koje ni ledi Rasel ni gospodin Eliot, premda daleko racionalniji, nisu smatrali za nevažno. Porodične veze uvek valja održavati, dobro društvo uvek valja tražiti; ledi Dalrimpl je uzela kuću u najam, na tri meseca, u Lora Plejsu, i živeće tamo na visokoj nozi. Bila je ona u Batu i prethodne godine, a ledi Rasel je čula da o njoj govore kao o veoma prijatnoj ženi. Vrlo je poželjno bilo da se rodbinske veze obnove, ako je moguće, a da Eliotovi ne moraju da čine ustupke po pitanju uljudnosti. Ser Volter je, međutim, želeo pošto-poto sam da bira način izmirenja, i naposletku je svojoj blagorodnoj rođaki poslao veoma lepo pismo koje je obilovalo objašnjenjima, kajanjem i usrdnim molbama. Ni ledi Rasel ni gospodin Eliot nisu se mogli o pismu povoljno izraziti; ali je ono postiglo sve što su želeli i izmamilo je tri nečitka retka od udove vikontese. - Silno je počastvovana, i rado će se s njima upoznati. - Težak posao je obavljen, sada je došao red da se uživa u plodovima. Posetili su Lora Plejs, imali su posetnice udove vikontese Dalrimpl i blagorodne gospođice Karteret i stavljali su ih na svako vidljivo mesto: i svakome su spominjali samo “naše rođake u Lora Plejsu”... “Naše rođake, ledi Dalrimpl i gospođica Karteret”. En se stidela. Čak i da su ledi Dalrimpl i njena kći bile veoma prijatne žene, ona bi se i dalje stidela nemira koji su izazvale, ali one se ničim nisu imale podičiti. Nisu imale nikakve izvanredne manire, obrazovanje niti pamet. Ledi Dalrimpl je bila poznata kao “draga žena”, jer je za svakoga imala osmeh i uljudan odgovor. Gospođica Karteret, koja je imala još i manje od nje da kaže, je bila toliko neugledna i toliko nezgrapna da je u Kamden Plejsu nikada ne bi trpeli da nije bilo njenog porekla. 148
Zvončica & neky
Ledi Rasel je priznala da je očekivala nešto bolje; ali ipak “bilo je to poznanstvo koje je valjalo održavati”; a kada se En odvažila da iznese svoje mišljenje o njima pred gospodinom Eliotom, on se složio da one same nisu ništa, ali je i dalje tvrdio da one imaju veliku vrednost kao rod, i neko ko se smatra za dobro društvo i neko ko će oko sebe okupljati dobro društvo. En se nasmešila i rekla: - Dobro društvo je za mene, gospodine Eliote, društvo umnih, dobro obaveštenih ljudi koji imaju mnogo toga da kažu; to ja nazivam dobrim društvom. - Varate se - rekao je nežno - to nije dobro društvo, to je najbolje društvo. Za dobro društvo vam je potrebno samo dobro poreklo, obrazovanje i maniri, a što se obrazovanja tiče, ono i nije neophodno. Dobro poreklo i maniri su od suštinskog značaja; ali malo znanja ni u kom slučaju nije opasno u dobrom društvu; upravo suprotno, može biti od koristi. Moja rođaka En odmahuje glavom. Nije zadovoljna. Ona je probirljiva. Draga moja rođako (sedajući pored nje) - imate više prava na probirljivost od ma koje druge žene koju poznajem; ali da li vam je to zaista potrebno? Hoće li vas to usrećiti? Zar ne bi bilo mudrije prihvatiti društvo ovih dobrih dama iz Lora Plejsa i iskoristiti sve prednosti te rodbinske veze što je više moguće? Možete se uzdati u to da će se one kretati najvišim društvenim krugovima ove zime, a kako je položaj ipak položaj, i kako se zna da ste s njima u rodu, to će doprineti da vaša porodica (dozvolite da kažem naša porodica) stekne ugled kakav svi samo poželeti možemo. - Jeste - uzdahnula je En - odista će se znati da smo s njima u rodu! - zatim je pribravši se i ne želeći da dobije odgovor, rekla: Svakako sam mišljenja da je sasvim dovoljno truda uloženo u sticanje tog poznanstva. Pretpostavljam - (smešeći se) - da ja imam više ponosa od ma koga od vas; ali priznajem da me to srdi, što se mi toliko staramo da se naše srodstvo prizna kada možemo biti veoma sigurni da je to njima sasvim nevažno. 149
Zvončica & neky
- Oprostite mi, draga moja rođako, nepravični ste prema sopstvenom ugledu. Možda bi i bilo tako kako vi kažete da ste u Londonu i da vodite ovako miran život: ali će u Batu poznanstvo sa ser Volterom i njegovom porodicom uvek biti od velikog značaja: oni će uvek biti dragoceni poznanici. - Dobro - rekla je En - ja sam svakako ponosna, suviše ponosna da uživam u dobrodošlici koja u tolikoj meri zavisi od položaja. - Meni se dopada vaša ogorčenost - rekao je - ona je sasvim prirodna. Ali vi ste u Batu, a namera je da se porodica ovde nastani sa svim ugledom i dostojanstvom koji po pravu pripadaju ser Volteru Eliotu. Govorite o ponosu; mene nazivaju ponosnim i ja to znam, i ne bih ni želeo da je drugačije; jer naš ponos, ako bismo se pažljivije u njega udubili uveren sam, počiva na istoj osnovi, mada se možda čini da se po svojoj prirodi malo razlikuje. U jednoj stvari se moramo, uveren sam, draga rođako - (nastavio je govoreći tišim glasom premda u sobi nije bilo nikog drugog) - u jednoj stvari se, uveren sam, moramo složiti. Moramo se složiti da je svako novo poznanstvo vašeg oca među njemu jednakima ili onima na višem društvenom položaju od njega, korisno jer će mu skrenuti misli sa onih koji su ispod njega. Dok je govorio pogledao je mesto na komje donedavno sedela gospođa Klej: što je bilo sasvim dovoljno obrazloženje onoga što mu je bilo na umu; i premda En nije mogla da veruje da je kod njih ista vrsta ponosa u pitanju, bilo joj je milo što njemu gospođa Klej nije po volji; i njena je savest priznala da je njegova želja da podstakne njenog oca da stekne važna poznanstva i više nego dobro opravdanje kada se uzme u obzir da mu je svrha da pobedi nju.
150
Zvončica & neky
Glava 17 Dok su ser Volter i Elizabet usrdno grabili svoju sreću u Lora Plejsu, En je obnavljala prijateljstvo sasvim drugačije vrste. Posetila je svoju staru učiteljicu, i od nje čula da se u Batu nalazi jedna njena stara školska drugarica koja je imala dva snažna razloga da polaže pravo na njenu pažnju; prvi je bio dobrota koju joj je ukazala u prošlosti, a drugi nesreća koja ju je sada zadesila. Gospođica Hamilton, sada gospođa Smit, joj je ukazala ljubaznost u jednom od onih trenutaka u njenom životu kada joj je ona bila najdragocenija. En je u školu otišla nesrećna, žaleći zbog gubitka majke koju je mnogo volela, snažno ju je pogodio i odlazak od kuće i patila je onako kako mora u takvim trenucima patiti svaka preterano osetljiva četrnaestogodišnjakinja koja nije preterano vedra duha; a gospođica Hamilton, koja je bila tri godine starija od nje, ali koja nije imala bliske rođake niti sređene porodične prilike, pa je ostala u školi još jednu godinu, joj je bila od koristi i bila je dobra prema njoj na način koji joj je znatno ublažio tugu i ona joj tu ljubaznost nikada nije mogla zaboraviti. Gospođica Hamilton je otišla iz škole, i nedugo nakon toga se udala, i pričalo se da se udala za imućnog čoveka, i to je bilo sve što je En o njoj znala dok iz priče njihove učiteljice nije saznala njenu situaciju koja je bila umnogome drugačija od onoga što je čula. Bila je udovica i pri tom siromašna. Njen suprug je bio rasipnik; i u trenutku smrti, pre neke dve godine, on je bio u strašnim dugovima. Morala je da se suoči sa mnogobrojnim poteškoćama, a pored svih ovih nevolja pogodila ju je i reumatska groznica koja ju je, kako joj se konačno spustila na noge, ostavila za sada sasvim obogaljenu. Zbog toga je i došla u Bat, i sada je boravila u stanu blizu termalnih banja, i živela je veoma skromno, 151
Zvončica & neky
nemoćna da sebi olakša čak ni toliko da uzme služavku i bila je, razume se, gotovo sasvim isključena iz društva. Njihova joj je zajednička prijateljica rekla kakvo bi zadovoljstvo poseta gospođice Eliot pričinila gospodi Smit, pa En nije ni časa časila. Kod kuće nije spomenula ništa od onoga što je čula niti od onoga što je nameravala da uradi. Jer je znala da to tamo neće pobuditi dolično interesovanje. Posavetovala se sa ledi Rasel, koja je sasvim razumela njena osećanja i bila i više nego srećna da je odveze onoliko blizu stana gospođe Smit u Vestgejt zgradama koliko En bude smatrala za zgodno. Poseta je načinjena, prijateljstvo obnovljeno, a njihovo uzajamno interesovanje i više nego ponovo probuđeno. Prvih deset minuta proteklo je u nelagodi i izlivima osećanja. Dvanaest je godina prošlo otkako su se rastale, i nijedna od njih nije bila onakva kakvu ju je ona druga zamišljala. Dvanaest godina je od En, rumene, tihe i još nerazvijene petnaestogodišnje devojčice načinilo otmenu mladu ženu od dvadeset i sedam godina, koju je krasila svaka lepota osim te rumeni i sjaja, i držanja onoliko svesno doličnog koliko je bez izuzetka bilo blago; tih dvanaest godina je preobrazilo naočitu, lepo razvijenu gospođicu Hamilton, rumenu od zdravlja i uverenu u svoju nadmoć, u siromašnu, slabu i bespomoćnu udovicu koja posetu svoje nekadašnje štićenice prima kao milost; ali svaka neprijatnost je uskoro prošla i ostala je samo zanimljiva draž sećanja na ranije privrženosti u razgovorima o starim vremenima. En je otkrila da je gospoda Smit i dalje vrlo zdravog razuma i prijatnog ophođenja, na šta se ona ranije u velikoj meri oslanjala, i da je bila sklona razgovoru i vedra i više nego što je očekivala. Činilo se da ni rasipništvo iz prošlosti - a ona se mnogo kretala među svetom – ni oskudica u sadašnjosti, ni bolest ni žalost nisu zatvorili njeno srce niti joj pokorili duh. Za vreme druge posete je veoma otvoreno govorila o svemu, pa je Enino zaprepašćenje poraslo. Teško je mogla zamisliti 152
Zvončica & neky
neveselije okolnosti od onih koje su zadesile gospođu Smit. Veoma je volela svog muža; sahranila ga je. Navikla se na bogatstvo: nestalo ga je. Nije imala deteta da je ponovo vrati u život i povrati joj sreću, nije imala rođake da joj pomognu u rešavanju zapletenih poslova, niti je imala zdravlja da joj pomogne da se sa svim tim nosi. Njen stanje bio ograničen na bučni salon i mračni sobičak koji se nalazio iza njega, a ona iz jedne sobe u drugu nije mogla da pređe bez tuđe pomoći koju je mogla da joj pruži samo jedna služavka, a ona je bila zadužena za čitavu kuću, i nikada nije izlazila osim kada su je nosili u toplu kupku. A ipak je, uprkos svemu, En imala razloga verovati da je ona samo pokoji trenutak provodila u letargiji i malodušnosti u časovima koje je inače ispunjavala poslom i lepim raspoloženjem. Kako to može biti? Posmatrala je, opažala i razmišljala, i naposletku zaključila da ovde nije u pitanju samo hrabrost i mirenje sa sudbinom. Slab duh je sklon trpljenju, snažna pamet iznalaženju rešenja, ali bilo je ovde još nečega; bilo je ovde one prilagodljivosti uma, one sposobnosti da se pronađe uteha, one moći da se svako zlo spremno pretvori u dobro, i veštine da se pronađe zanimanje koje će joj pomoći da na samu sebe zaboravi, koji su mogli samo iz prirode proisticati. Bio je to najdragoceniji dar nebeski; i En je posmatrala svoju priajteljicu kao jedan od onih slučajeva kojimaje, prema nekom milostivom naimenovanju, čini se, suđeno da prevaziđu gotovo svaku nedaću. U jednom trenutku ju je, rekla joj je gospođa Smit, njen duh umalo izdao. Nije mogla sebe da nazove invalidom kada svoje sadašnje stanje uporedi sa stanjem u kom je bila kada je prvi put stigla u Bat. Tada je, odista, bila vredna svakog žaljenja; jer je u putu nazebla, i jedva da je stigla u stan kada ju je za postelju prikovao snažan i neprestan bol; i sve ju je to zadesilo među neznancima, i morala je da se osloni na stalnu negovateljicu, a njene su finansije bile u takvom stanju da nije bilo prostora ni za kakav izvanredan izdatak. Međutim, prebrodila je to, i iskreno može reći da joj je to dobro učinilo. Osećala se prijatnije jer je 153
Zvončica & neky
osetila da je u dobrim rukama. Suviše je ona sveta videla da očekuje da se neko iznenada i nesebično njoj posveti, ali njena bolest joj je dokazala da je njena stanodavka bila poštena i da je nije želela iskoristiti; a naročito je imala sreće u pogledu negovateljice koja je bila sestra njene stanodavke i koja je bila po zanimanju bolničarka, i koja je uvek imala dom u toj kući kad god nije imala posla i baš se zadesilo da je bila slobodna u to vreme da nju neguje. - A ona se - rekla je gospođa Smit - pored toga što me je hvale dostojno negovala, pokazala kao neprocenjiva prijateljica. Čim sam bila kadra koristiti ruke, naučila me je da pletem, čime sam se mnogo zanimala; i pokazala mi je kako da pravim ove male kutije za konac, i jastučiće za igle i kutijice za karte kojima me stalno zatičete da se bavim i koji mi omogućavaju da pomognem jednoj ili dvema veoma siromašnim porodicama u ovom susedstvu. Stekla je brojna poznanstva, naravno preko posla, među onima koji mogu da priušte sebi da kupuju takve stvari, pa ona prodaje moju robu. Uvek odabere pravi trenutak da robu ponudi. Znate, svakome je srce otvoreno ko je prebrodio veliki bol ili povratio blagoslov zdravlja, a sestra Ruk odlično ume da proceni kada je trenutak da im se obrati. Oštroumna je, pametna i razborita žena. Ona ume da razume ljudsku prirodu; a ima i dovoljno zdravog razuma i pronicljivosti što je čini beskrajno boljom družbenicom od hiljada onih koji su samo primili “najbolje obrazovanje na svetu” i ne znaju ništa vredno pomena. Nazovite to tračem ako vam je po volji, ali kada sestra Ruk ima pola časa vremena da mi posveti, sigurno je da će mi preneti nešto zabavno i korisno; nešto što pomaže čoveku da bolje upozna svoje bližnje. Čovek voli da čuje šta se dešava, da bude u korak sa najnovijim načinima da se bude isprazan i budalast. Uveravam vas da je meni, koja živim tako povučeno, razgovor s njom prava poslastica. En je, ne želeći da joj zamera ovo zadovoljstvo, odgovorila: Lako mi je u to poverovati. Žene njene profesije se sa mnogo čime susreću pa još ako su i pametne, onda ih vredi slušati. Kakvu raznovrsnost ljudske prirode imaju one priliku videti! I ne 154
Zvončica & neky
susreću samo ljudske ludosti; vide one ljudsku prirodu u svakakvim okolnostima i zanimljivim i dirljivim. Kakve li su samo primere strastvene, nesebične ljubavi i samoodricanja, junaštva, trpeljivosti i predaje videle njihove oči: kakve samo primere svih onih sukoba i žrtava koje nas najviše oplemenjuju. Bolesnička soba bila bi kadra pružiti materijal za čitave tomove knjiga. - Tako je - rekla je gospođa Smit sumnjičavije - ponekad jeste tako, premda strahujem da lekcije koje ona pruža nisu tako plemenite prirode kakvu vi opisujete. Ovde-onde ljudska priroda ume biti velika u trenucima iskušenja; ali uopšteno govoreći, u bolesničkoj se sobi ispoljava njena slabost, ne njena snaga: čovek sluša o sebičnosti i nestrpljivosti pre nego o velikodušnosti i trpeljivosti. Tako je malo pravog prijateljstva u svetu! I nažalost (tihim i drhtavim glasom) - mnogo je onih koji zaboravljaju da ozbiljno razmišljaju dok ne postane skoro sasvim kasno. En je razumela jad takvih osećanja. Muž nije bio onakav kakav je trebalo, a žena se obrela među takvima od ljudskog roda koji su je naveli da rđavije misli o svetu nego što se nadala da on zaslužuje. Ali kod gospođe Smit je to bilo samo prolazno osećanje; otresla ga se i uskoro sasvim drugačijim tonom dodala: - Mislim da mi zaposlenje koje moja prijateljica gospoda Ruk sada ima neće obezbediti mnogo toga što bi me moglo zanimati ili me poučiti. Neguje samo gospodu Volis iz Marlboro zgrada; rekla bih da je ona jedna obična lepa, budalasta i rasipna žena i prava pomodarka; i naravno neće mi imati šta preneti osim razgovora o čipki i ukrasima. Ali nameravam da zaradim na gospođi Volis. Ona ima mnogo novca, i meni je namera da je navedem da kupi sve one skuplje stvari koje sam do sada napravila. En je prijateljicu posetila nekoliko puta pre nego što se za postojanje takve jedne osobe saznalo u Kamden Plejsu. Naposletku je morala da je spomene. Ser Volter, Elizabet i gospoda Klej su se jednogjutra vratili iz Lora Plejsa sa iznenadnim pozivom ledi Dalrimpl za to veče, a En je već dala reč da će to veče 155
Zvončica & neky
provesti u Vestgejt zgradama. Nije joj bilo žao što već ima izgovor. Bila je uverena da su poziv dobili samo zato što je ledi Dalrimpl morala ostati kod kuće zbog gadnog nazeba i što joj je bilo po volji da iskoristi prijateljstvo koje joj je tako nametnuto; pa je vrlo živo poziv odbila. Već je dala reč da će veče provesti sa starom školskom drugaricom. Nije ih mnogo zanimalo ništa u vezi sa En; ali su ipak postavili dovoljno pitanja da shvate položaj te stare školske prijateljice; pa se Elizabet izrazila prezrivo, a ser Volter vrlo oštro. - Vestgejt zgrade! - rekao je - a koga to gospođica En Eliot ima da posećuje u Vestgejt zgradama? Neku gospođu Smit. Udovicu gospođu Smit; a ko je bio njen muž? jedan od pet hiljada ljudi sa imenom Smit koji se mogu sresti ma gde da čovek pođe. I koje su njene draži? To što je stara i bolesna. Na časnu reč, gospođice En Eliot, baš imaš neobičan ukus! Sve što je drugim ljudima odbojno, niži slojevi, bedne prostorije, kužan vazduh i jezivi prijatelji, tebi je privlačno. Ali mora da je moguće da odložiš posetu ovoj gospođi do sutradan: pretpostavljam da nije baš na umoru i da se možemo nadati da će dočekati da vidi još jedan dan. Koliko joj je godina? Četrdeset? - Ne, gospodine, nema još ni trideset jednu; ali mislim da ne mogu da odložim tu posetu, jer je to jedino veče koje, za izvesno vreme, pogoduje i meni i njoj. Ona sutra odlazi u termalnu banju, a znate da smo zauzeti čitavu ovu nedelju. - Ali šta ledi Rasel misli o ovom poznanstvu? - upitala je Elizabet. - Ona u tome ne vidi ništa čemu bi našla zamerku - odgovorila je En. - Upravo suprotno, ona ga sasvim odobrava i ona me je svojom kočijom i vozila u posete gospođi Smit. - Vestgejt zgrade mora da su ostale prilično zatečene kada su videle da pored trotoara ispred njih staje kočija - primetio je ser Volter. - Udovica ser Henrija Rasela nema nikakve počasti koje ističu njen grb, ali su to ipak sasvim lepa kola i bez sumnje se zna 156
Zvončica & neky
da se u njima vozi gospođica En Eliot. Udovica gospođa Smit sa stanom u Vestgejt zgradama! Siromašna udovica između tridesete i četrdesete koja jedva sastavlja kraj s krajem; obična gospođa Smit, svakodnevna gospođa Smit, od svih ljudi i svih imena na svetu, da bude odabrana za prijateljicu gospođici En Eliot, i još da joj bude milija od porodičnih veza njene rođene porodice sa plemstvom Engleske i Irske! Gospođa Smit! Kakvo ime! Gospođa Klej, prisutna dok se sve ovo dešavalo, pomislila je kako bi sada bilo mudro da izađe iz prostorije, a En je mogla reći mnogo toga i čeznula je da kaže bar malo u odbranu ne tako različitih prava njene prijateljice, ali ju je u tome sprečio osećaj ličnog poštovanja prema ocu. Nije ništa odgovorila. Ostavila je njemu da se seti da gospođa Smit nije bila jedina udovica u Batu između tridesete i četrdesete, sa malim prihodima i prezimenom koje nije ukazivalo na plemenito poreklo. En je održala svoju reč; ostali su otišli da održe svoju i naravno, naredno jutro je čula da su divno proveli veče. Ona je jedina od njihovog društva bila odsutna, jer ne samo da su se ser Volter i Elizabet sasvim stavili na raspolaganje njenom gospodstvu, već su rado doveli i druge i potrudili su se da pozovu i ledi Rasel i gospodina Eliota; i gospodin Eliot se postarao da se ranije rastane od pukovnika Volisa, ledi Rasel je morala da iznova prerasporedi sve svoje večernje obaveze da bi mogla da ode njoj u posetu. En je čitavu priču svega što je takvo jedno veče moglo da pruži čula od ledi Rasel. Njoj je najzanimljivije moralo biti što su o njoj mnogo razgovarali njena prijateljica i gospodin Eliot; što su želeli da je sa njima, žalili što nije i u isto vreme joj odavali počast što je izostala zbog takvog jednog slučaja. Činilo se da su se njene ljubazne, saosećajne posete ovoj staroj školskoj drugarici, oboleloj i uniženoj naročito dopadale gospodinu Eliotu. Smatrao ju je za najneobičniju mladu ženu; i po naravi, vladanju i pameti za primer ženskog savršenstva. Mogao je čak i ledi Rasel da parira u nabrajanju njenih vrlina; i En nije mogla da sluša sve ovo što joj je 157
Zvončica & neky
prijateljica govorila, nije mogla da spozna da je u tolikoj meri vrednuje jedan razborit muškarac a da ne oseti sva prijatna osećanja koja je njena prijateljica želela u njoj da probudi. Ledi Rasel je sada sasvim odlučila kakvo je njeno mišljenje o gospodinu Eliotu. Bila je jednako uverena u to da on vremenom namerava da osvoji En, koliko i u to da je on sasvim zaslužuje, i počela je da broji koliko još nedalja mora da prođe da bi se on oslobodio svih preostalih stega koje društvo nameće udovcu, i pruži mu slobodu da vrlo otvoreno pokuša da joj se dopadne. Nije pred En htela da govori ni upola onako sigurno kako se osećala u ovoj stvari, usuđivala se samo da joj uputi pokoji otvoreniji nagoveštaj o onome što bi moglo da usledi, o mogućoj naklonosti s njegove strane, o tome koliko bi taj brak bio poželjan, pod pretpostavkom da je naklonost stvarna i uzvraćena. En ju je slušala, i nijednom se nije žestoko usprotivila; samo se smešila, rumenela i nežno odmahivala glavom. - Nisam ja nikakav provodadžija, kao što i sami znate - rekla je ledi Rasel - jer sam isuviše svesna koliko su svi ljudski planovi i proračuni nesigurni. Samo hoću da kažem da mislim da, ukoliko bi vas gospodin Eliot u bliskoj budućnosti zaprosio, i ukoliko bi vi bili radi da njegovu ruku prihvatite, postoji svaka mogućnost da zajedno budete srećni. Svako bi to morao smatrati sasvim primerenom vezom, ali ja sam mišljenja da bi to bila veoma srećna veza. - Gospodin Eliot je izvanredno prijatan čovek, i u mnogo čemu ja o njemu imam visoko mišljenje - rekla je En - ali mi ne bismo jedno drugom odgovarali. Ledi Rasel je prešla preko ovoga, i samo je dodala: - Meni bi najveće zadovoljstvo pričinilo kada bih vas mogla videti kao buduću gospodaricu Kelinča, buduću ledi Eliot, kada bih se mogla nadati da ćete zauzeti mesto svoje mile majke, da ćete biti dostojna naslednica svih njenih prava i ugleda, kao i svih njenih vrlina. Vi ste slika i prilika svoje majke po liku i naravi; i ako bih 158
Zvončica & neky
smela da vas zamislim onakvu kakva je ona bila, po položaju i imenu i u istom domu, kako upravljate i blagosiljate sa istog mesta, prevazilazeći je samo u činjenici da ste više cenjeni! Najmilija moja En, to bi mi pružilo više zadovoljstva nego što se to obično može očekivati u mom životnom dobu! En je morala da se okrene, da ustane i priđe jednom udaljenom stolu i pokuša da, naslanjajući se na njega i pretvarajući se da ima nekog posla, ovlada osećanjima koja je ova slika probudila. Na nekoliko trenutaka su njena mašta i njeno srce bili opčinjeni. Pomisao na to da postane ono što je njena majka bila; da ona prva nakon nje ponese dragocenu titulu ledi Eliot; da se vrati u Kelinč, ponovo ga nazove domom, da ga naziva domom zauvek, imala je draži kojima nije u prvi mah mogla odoleti. Ledi Rasel nije više ni reč rekla, bila je voljna da pusti da se stvar razvija svojim tokom; i verovala je, samo da je gospodin Eliot u tom trenutku mogao govoriti u svoje ime! - ukratko, verovala je u ono u šta En nije, I upravo je ta slika gospodina Eliota koji govori u svoje ime naterala En da se pribere. Privlačnost Kelinča i ledi Eliot je izbledela. Nikada ne bi mogla da prihvati njegovu ruku. I nije to bilo zato što ona osećanja nije mogla da pokloni nikome osim jednom čoveku; njen se razum, kada je ozbiljno razmislila o ovoj mogućnosti protivio gospodinu Eliotu. Premda su se poznavali već mesec dana, ona nije mogla tvrditi da odista poznaje njegov karakter. Jasno je bilo da je on razborit čovek i prijatan, da je umeo lepo da se izražava, da je imao ispravna načela, i da se činilo da rasuđuje kako dolikuje i da je čovek koji se drži svojih načela. Svakako je znao šta je pravo, i ona nije mogla da pronađe nijedan primer kada se on ogrešio o neku moralnu dužnost; ali ipak ne bi bila voljna da jemči za njegovo vladanje. Nije imala poverenja u njegovu prošlost, ako ne i sadašnjost. Imena nekadašnjih prijatelja koja je povremeno spominjao, nagoveštaji ranijih navika i sklonosti, budili su podozrenje u vezi sa tim šta je on bio, koje mu nije išlo u prilog. 159
Zvončica & neky
Videla je da je imao rđave navike; da je za njega bilo sasvim uobičajeno da putuje nedeljom; da je postojao jedan period njegovog života (koji verovatno nije bio kratak) kada je bio, u najmanju ruku, nemaran prema svim ozbiljnim stvarima; i premda on možda sada misli sasvim drugačije, ko može jemčiti za iskrenost osećanja jednog pametnog, opreznog čoveka koji je dovoljno dugo poživeo da ceni ispravan karakter? Kako da se utvrdi da je njegov duh zaista očišćen? Gospodin Eliot je bio razborit, pažljiv, uglađen, ali nije bio otvoren. Nikada se njemu nije desilo da naglo izrazi svoja osećanja, nikada nije ispoljio nikakvu žarku ljutnju ili ushićenje nečim zlim ili dobrim kod drugih. Ovo je za En bila vrlo ozbiljna mana. Njeni prvi utisci se nisu mogli izmeniti. Ona je najviše cenila iskren, otvoren i vatren karakter. Osećala je da se može mnogo više uzdati u iskrenost osećanja onih koji su ponekad pokazivali ili govorili pokoju nemarnu ili ishitrenu stvar, nego u osećanja onih koji nikada nisu gubili prisebnost i kojima se reci nisu otimale. Gospodin Eliot je bio suviše prijatan. Ma koliko različite bile naravi u kući njenog oca, on im je svima bio po volji. On je sve suviše dobro podnosio, suviše se sa svakim dobro slagao. Govorio je sa njom sa izvesnom dozom iskrenosti o gospođi Klej; činilo se da vrlo dobro vidi šta gospođa Klej smera, i činilo se da je prezire; a ipak ga je ona smatrala za jednako prijatnog kao i svi ostali. Ledi Rasel je ili videla više ili manje od svoje mlade prijateljice, jer ona nije videla ništa što bi moglo probuditi podozrenje. Nije mogla da zamisli muškarca koji bi više od gospodina Eliota bio slika i prilika savršenog gospodina; niti je ikada osetila nešto lepše od osećanja nade da će ga videti kako prima ruku njene voljene En u crkvi u Kelinču, koliko već naredne jeseni. 160
Zvončica & neky
Glava 18 Bio je početak februara i En je, kako je već čitav mesec bila u Batu, postala veoma nestrpljiva da čuje vesti iz Aperkrosa i Lajma. Želela je da sazna mnogo više od onoga što joj je Meri prenosila. Prošle su tri nedelje otkako je poslednje vesti čula. Znala je samo da se Henrijeta vratila kući; i da je Luiza, mada su verovali da se brzo oporavlja, ostala u Lajmu; i jedne večeri je baš mnogo mislila o svima njima, kada joj je od Meri stiglo deblje pismo nego što je bilo uobičajeno; a zadovoljstvo i iznenađenje joj je bilo tim veće jer su s njim stigli i pozdravi od admirala i gospođe Kroft. Kroftovi mora da su u Batu! Što je bila okolnost koja ju je zanimala. Oni su bili ljudi kojima se njeno srce sasvim prirodno okretalo. - Šta je to? - povikao je ser Volter. - Kroftovi su stigli u Bat? Oni Kroftovi što su uzeli Kelinč u najam? Šta su ti doneli? - Pismo iz Aperkrosa, gospodine. - O! Ta pisma su baš zgodni pasoši. Ona obezbeđuju prijem. Ali ja sam u svakom slučaju nameravao da posetim admirala Krofta. Znam kakvo sam poštovanje dužan svom zakupcu. En nije mogla dalje slušati; nije čak mogla ni da kaže kako je propao ten sirotog admirala; pismo ju je sasvim obuzelo. Započeto je nekoliko dana ranije: - Prvi februar... Mila moja En, ne izvinjavam ti se što ti nisam pisala jer znam koliko su pisma nevažna u mestu kao što je Bat. Mora da si suviše srećna da bi marila za Aperkros koji, kao što i sama znaš, ne pruža mnogo toga o čemu bi se moglo pisati. Božić nam je protekao u velikoj dosadi; gospodin i gospođa Mazgrouv nisu priredili nijedan ručak za čitavo vreme praznika. Ne smatram Hejterove za nekoga važnog. Najzad su i praznici prošli: verujem da deca nikada duže nisu ostajala na raspustu. Sigurna sam da ja nisam. 161
Zvončica & neky
Juče su sva deca osim malih Harvilovih otišla; iznenadićeš se kada čuješ da oni kući nisu ni išli. Gospođa Harvil mora da je odista neobična majka kada se može rastati s njima na toliko dugo. Ne razumem to. Moje je mišljenje da oni nikako nisu dobra deca; ali se čini da ih gospođa Mazgrouv voli bar jednako koliko i svoju unučad, ako ne i više. Kakvo smo samo ružno vreme imali! Možda ga niste u Batu osetili, s obzirom na one vaše lepe trotoare, ali na selu se ono bogami dobro osetilo. Nisam imala žive duše u poseti od druge nedelje januara, osim Čarlsa Hejtera, koji je svraćao mnogo češće nego što mi je prijalo. Među nama rečeno, mislim da je velika šteta što i Henrijeta nije ostala u Lajmu onoliko dugo koliko je Luiza ostala; tako bi se koliko-toliko sklonila od njega. Danas je kočija otišla po Luizu i Harvilove, trebalo bi da stignu sutra. Međutim, nisu nas pozvali na ručak sutra, već prekosutra, jer se gospođa Mazgrouv silno plaši da će Luiza biti izmorena od puta, što je malo verovatno s obzirom na to koliku će joj svi pažnju ukazivati; a i meni bi bilo mnogo zgodnije da sutra ručam tamo. Milo mi je što nalaziš da je gospodin Eliot prijatan i volela bih da se i ja s njim upoznam; ali takve sam ti ja sreće: ja sam uvek u nekom zapećku kada se dešavaju prijatne stvari; mene od sve porodice uvek poslednju zapaze. Koliko je samo dugo gospođa Klej ostala u gostima kod Elizabet! Zar ona ne spominje da bi išla? Ali ako bi ona otišla, a soba ostala prazna, možda biste nas pozvali. Javi mi kako ti se to čini. Znaš da ne očekujem da pozovete i moju decu. Mogu ih baš i ostaviti u velikoj kući na mesec dana ili šest nedelja. Upravo sam čula da Kroftovi gotovo ovog časa kreću za Bat; misle da admiral pati od kostobolje, Čarls je to sasvim slučajno čuo; nisu imali ni toliko obzira da me obaveste ili se ponude da nešto ponesu. Kao susedi nam baš i ne rastu u očima. Uopšte ih ne viđamo, a ovo je odista primer strašne neuviđavnosti. Čarls ti šalje pozdrave i sve ostalo što je red. Voli te tvoja, Meri M... - Žalim što moram da te izvestim da sam daleko od toga da se osećam dobro; a Džemajma mi je upravo rekla da joj je kasapin 162
Zvončica & neky
rekao da vlada gadna gušobolja. Sve mi se čini da ću je i ja dobiti; a moje gušobolje su, znaš to i sama, uvek strašnije nego ma čije. Tako se završio prvi deo pisma koje je kasnije stavljeno u kovertu u kojoj se nalazilo još jedno gotovo jednako toliko. - Pismo nisam zapečatila da bih ti mogla poslati glas o tome kako je Luiza podnela putovanje, i sada mi je baš milo što sam tako učinila, jer imam mnogo toga da dodam. Prvo, juče sam dobila pisamce od gospode Kroft, u kom mi je ponudila da ti ponese ukoliko imam nešto da ti pošaljem; veoma lepo, srdačno pisamce odista, naslovljeno na mene, baš kao što je i red; stoga ti mogu poslati onoliko dugačko pismo koliko mi je volja. Admiral ne izgleda kao da je mnogo bolestan i moja je iskrena nada da će mu Bat dobro činiti. Baš ću im se obradovati kada se vrate. Ne može naše susedstvo dugo bez jedne takve prijatne porodice. Ali sada o Luizi. Imam ti reći nešto što će te nemalo iznenaditi. Ona i Harvilovi su vrlo lepo doputovali u utorak, a mi smo uveče otišli da pitamo kako joj je, i prilično smo se iznenadili saznavši da kapetan Benvik nije došao s njima, jer je i on primio poziv jednako kao i Harvilovi; i šta misliš da je tome bio uzrok? Ni manje ni više nego to što se zaljubio u Luizu, i nije želeo da dođe u Aperkros dok ne dobije odgovor gospodina Mazgrouva; jer su se njih dvoje sve dogovorili pre nego što je ona pošla nazad, a on je njenom ocu poslao pismo po kapetanu Harvilu. Istina je, na časnu reč! Nisi li i ti zatečena? Silno ću se začuditi ako si ma šta od toga naslutila, jer ja nisam. Gospoda Mazgrouv svečano tvrdi da ništa nije znala o toj stvari. Ali svi smo vrlo zadovoljni, jer premda to nije isto što i udati se za kapetana Ventvorta, daleko je bolje od udaje za Čarlsa Hejtera; i gospodin Mazgrouv mu je poslao svoj pristanak, pa danas očekuju kapetana Benvika. Gospođa Harvil kaže da njen muž mnogo pati zbog svoje sestre; ali Luiza im je oboma velika miljenica. I odista, gospođa Harvil i ja se slažemo da je volimo više otkako smo je negovale. Čarls se pita šta će kapetan Ventvort imati da kaže; ali ako se sećaš, ja nikada nisam verovala da se on zagledao u Luizu; nikada ja ništa od toga nisam primetila. I ovo je 163
Zvončica & neky
kraj, kao što vidiš, uverenja da je kapetan Benvik tvoj obožavalac. Meni je uvek bilo potpuno nerazumljivo kako je Čarls mogao da to sebi uvrti u glavu. Nadam se da će sada biti prijatniji. Svakako nije baš najbolji par za Luizu Mazgrouv, ali je milion puta i to bolje od udaje za ikoga od Hejterovih. Meri nije morala da strahuje da je njena sestra u bilo kojoj meri bila spremna za ovakvu vest. Nikada se u životu nije toliko iznenadila. Kapetan Benvik i Luiza Mazgrouv! Bilo je gotovo suviše čudesno da bi bilo istinito, i samo je uz silan napor volje mogla ostati u sobi i zadržati mir i odgovarati na uobičajena pitanja u takvim prilikama. Na njenu sreću nije ih bilo mnogo. Ser Volter je želeo da zna da li su Kraftovi putovali u kočiji u koju je bilo upregnuto četiri konja, i da li je verovatno da će pronaći stan u takvom delu Bata koji bi bio priličan da ga on i gospođica Eliot posete; ali ništa ga osim toga nije zanimalo. - Kako je Meri? - upitala je Elizabet, a zatim je, i ne sačekavši odgovor, rekla: - Moliću, šta Kroftove dovodi u Bat? - Dolaze radi admiralovog zdravlja, Veruju da ga muči kostobolja. - Kostobolja i starost! - rekao je ser Volter, - Siroti stari gospodin. - Imaju li ovde poznanika? - upitala je Elizabet. - Ne znam; ali pretpostavljam da je teško da on, s obzirom na njegove godine i zanimanje, ima poznanika u mestu kao što je ovo. - Držim - rekao je ser Volter hladno - da će admiral Kroft u Batu najpoznatiji biti kao zakupac Kelinč hola. Elizabet, da li bismo se smeli odvažiti da njega i njegovu suprugu predstavimo u Lora Plejsu? - O, nel Mislim da ne bismo to smeli. S obzirom da smo rođaci ledi Dalrimpl moramo dobro paziti da je ne postidimo poznanstvima koja ona možda ne bi odobrila. Da nismo u rodu, ne bi to bilo od tolikog značaja; ali s obzirom da smo rođaci, ona bi 164
Zvončica & neky
osećala kako mora da ima obzira prema svakom našem predlogu. Bolje bi bilo da ostavimo Kroftove da nađu sebi ravne. Videla sam na ulicama nekoliko muškaraca vrlo čudnovatog izgleda za koje mi kažu da su mornari. Kroftovi će se s njima družiti. Toliko su se ser Volter i Elizabet interesovali za pismo koje je stiglo; nakon što je gospođa Klej dala svoj mnogo pristojniji doprinos razgovoru upitavši za gospođu Čarlsa Mazgrouva i njene dečake, En je bila slobodna otići iz sobe. U svojoj sobi je sve ovo pokušala da shvati. S pravom se možda Čarls pitao kako će se kapetan Ventvort osećati! Možda je on dobrovoljno otišao, odustao od Luize, prestao da je voli, otkrio da je ne voli. Nije mogla podneti pomisao na izdaju ili bezobzirnost, ili ma kakvu podlost između njega i njegovog prijatelja. Nije mogla podneti pomisao da se prijateljstvo kao što je njihovo prekine nečasno. Kapetan Benvik i Luiza Mazgrouv! Vesela, brbljiva i nemirna Luiza Mazgrouv i potišeni, zamišljeni, osećajni, poetični kapetan Benvik činili su se kao upravo ono što onom drugom ne bi pasalo. Sasvim su različito razmišljali! U čemu li je mogla biti privlačnost? Odgovor joj se uskoro sam ukazao. Privlačnost se nalazila u samim okolnostima. Nekoliko nedelja su silom prilika proveli zajedno; živeli su u istom malom porodičnom krugu: otkako je Henrijeta otišla, mora da su se gotovo u potpunosti oslanjali jedno na drugo, a kako se Luiza oporavljala od bolesti nalazila se u zanimljivom duševnom stanju, a kapetan Benvik nije bio neutešan. To je bio utisak kome se En nije mogla otrgnuti ranije; i umesto da iz trenutnog razvoja događaja izvuče isti zaključak kao Meri, oni su njoj poslužili samo da joj učvrste uverenje da se u njemu počela rađati izvesna nežnost prema njoj. Ali Meri je tu bila u pravu, nije ona imala tu veliko zadovoljenje svoje taštine. Bila je uverena da bi on istu zahvalnost pokazao prema svakoj podnošljivo dopadljivoj mladoj ženi koja bi ga slušala i izgledala 165
Zvončica & neky
kao da saoseća s njim. Njegovo je srce bilo puno ljubavi. Morao je voleti nekoga. Nije videla razlog da ne budu srećni. Luiza je od samog početka gajila veliku strast prema pomorcima, i ubrzo će oni pronaći još mnogo toga zajedničkog. On će postati vedriji, a ona će naučiti da ceni Skota i lorda Bajrona; ne, to je verovatno već naučila; naravno da su se jedno u drugo zaljubili zbog poezije. Pomisao da se Luiza Mazgrouv preobratila u osobu sa ukusom za književnost sklonu dubokim razmišljanjima je bila zabavna, ali ona nije sumnjala da se upravo to desilo. Onaj dan u Lajmu, pad sa lukobrana mogao bi ostaviti večnog traga na njenom zdravlju, nervima, hrabrosti i karakteru, jednako dubokog kao što se činilo da je ostavio traga na njenoj sudbini. Sveukupan zaključak je bio da nema ničeg neobičnog u toj veridbi što bi moglo da izazove trajno čuđenje ako je moguće da žena koja je bila svesna vrlina kapetana Ventvorta zavoli drugog; a ako kapetan Ventvort nije pri tom izgubio prijatelja, onda tu zaista nije bilo ničega za čim se imalo žaliti. Ne, nije to žaljenje teralo Enino srce da brže zakuca, uprkos svem obuzdavanju, i natera joj krv u obraze kada je pomislila na kapetana Ventvorta oslobođenog stega i obaveza. U njoj se javilo osećanje koje se stidela podrobnije da ispita. Suviše je ono bilo nalik na radost, budalastu radosti Čeznula je da vidi Kroftove; ali kada su se konačno videli, očigledno je bilo da do njih još nije stigao nikakav glas o ovoj vesti. Formalna poseta je načinjena i uzvraćena; i Luiza Mazgrouv je spomenuta, i kapetan Benvik, ali bez i traga osmeha. Kroftovi su pronašli stan u Ulici Gej, što je ser Volteru bilo savršeno po volji. Nije se ni najmanje stideo ovog poznanstva, i on je, istini za volju, razmišljao i govorio o admiralu više nego što je admiral ikada razmišljao ili govorio o njemu. Kroftovi su poznavali onoliko ljudi u Batu koliko se moglo poželeti, i smatrali su odnos sa Eliotovima samo zadovoljenjem 166
Zvončica & neky
forme i ni najmanje nisu očekivali da im on priušti ma kakvo zadovoljstvo. Poneli su sa sobom svoju palanačku naviku da gotovo uvek svuda idu zajedno. Njemu je izgleda bilo naloženo da pešači da bi se oslobodio napada bolesti, a činilo se da je ona s njim sve u tolikoj meri morala da deli, pa i da pešači kao da joj život od toga zavisi da bi njemu bilo dobro. En ih je sretala ma gde da je pošla. Ledi Rasel ju je gotovo svakog jutra izvodila u svojoj kočiji, i nikada joj se nije desilo da ne pomisli na njih ili da ih ne sretne. A kako je ona dobro poznavala njihova osećanja, oni su u njenim očima predstavljali najprivlačniji prizor sreće. Uvek ih je pratila pogledom koliko je god to bilo moguće, i uživala što može da zamisli o čemu razgovaraju dok šetaju tako srećni i sasvim nezavisni, ili bi isto tako uživala posmatrajući kako se admiral srdačno rukuje sa nekim starim prijateljem koga bi sreo, ili kako živo razgovaraju kada bi se s vremena na vreme našli sa grupom pomoraca u kojoj bi gospođa Kroft izgledala jednako inteligentno i oštroumno kao i bilo koji od oficira oko nje. En je imala suviše obaveza sa ledi Rasel da bi često mogla da izlazi sama; ali desilo se da joj je jednog jutra, nedelju ili desetak dana nakon dolaska Kroftovih, baš odgovaralo da ostavi svoju prijateljicu i njenu kočiju u donjem delu grada, i sama se vrati u Kamden Plejs, i imala je sreću, dok je išla Ulicom Milsom, da se sretne sa admiralom. On je sâm stajao ispred izloga jedne štamparije sa rukama na leđima, udubljen u posmatranje neke reprodukcije, i ne samo da je mogla pored njega proći a da je on ne primeti nego je još i morala da ga dodirne i obrati mu se pre nego što ju je primetio. Kada ju je primetio i prepoznao, učinio je to sa svom svojom uobičajenom otvorenošću i dobrodušnošću Ha! Pa to ste vi? Hvala vam, hvala vam. Poneli ste se kao pravi prijatelj. Vidite, evo stojim ovde i gledam ovu sliku. Ne mogu proći ovuda a da ne zastanem. Vidite li vi ovo čudo koje neko naziva brodom! Molim vas da ga pogledate. Jeste li ikada videli nešto slično? Kakvi samo čudni prikani moraju biti ti veliki slikari kada misle da bi neko stavio svoj život na kocku i isplovio u ovakvoj 167
Zvončica & neky
bezobličnoj staroj olupini? A ipak, na palubi se nalaze dva savršeno spokojna gospodina i osvrću se i gledaju stene i planine, kao da se svaki čas neće na nešto nasukati, a to se neizbežno mora desiti. Pitam se gde li je taj brod sagrađen! - (nasmejao se od srca); - ja se ne bih usudio ni pojilo za konje u tome da pređem. Nego - (okrećući se) - recite vi meni kuda ste krenuli? Mogu li vam nešto učiniti ili vas nekuda otpratiti? Mogu li vam učiniti kakvu uslugu? - Nikakvu, hvala vam, osim ako mi ne biste pružili zadovoljstvo da mi pravite društvo dok nam se putevi ne raziđu. Ja sam krenula kući. - Hoću, od sveg srca, i još i dalje. Da, da, lepo ćemo zajedno prošetati, a ja vam imam nešto reći usput. Evo, oslonite se na moju ruku; tako je; ne osećam se prijatno ako mi se žena ne oslanja na ruku. Gospode! Kakav brod! - rekao je pogledavši sliku poslednji put pre nego što su krenuli. - Da li ste rekli da mi imate nešto reći, gospodine? - Da, imam, evo odmah. Ali evo prijatelja, kapetana Brigdena; samo ću ga pozdraviti u prolazu. Neću se zaustavljati. “Zdravi mi bili”, Bridgden je zgranut što sa mnom nije moja žena. Ona je, sirota duša, ostala kod kuće zbog noge. Iskočio joj je žulj na peti, velik koliko i kovanica od tri šilinga. Ako pogledate preko puta videćete admirala Branda kako ide sa svojim bratom. Neugledni momci, obojica! Milo mi je što ne idu s ove strane ulice. Sofi ne može očima da ih vidi. Vrlo su me bedno nasamarili jednom: uzeli mi najbolje ljude. Drugom ću vam prilikom ispričati čitavu priču. Eno starog ser Arčibalda Drua i njegovog unuka. Pogledajte, video nas je; ljubi vara ruku; misli da ste moja žena. Ah! Za tog mladca je mir stigao suviše rano. Siroti stari ser Arčibald! Kako vam se dopada Bat, gospođice Eliot? Nama mnogo godi. Neprestano se viđamo sa starim prijateljima; ulice su ih jutrom pune; ne moramo strahovati da nećemo imati s kim prozboriti; a onda pobegnemo od svih i zatvorimo se u svoj stan, pa sednemo svako u svoju 168
Zvončica & neky
fotelju i lepo nam je kao da smo u Kelinču, jeste, ili kao što nam je bilo lepo čak i u Severnom Jarmutu i Dilu. Verujte mi da mi naš stan ovde ništa manje ne volimo zato što nas podseća na stan u kom smo živeli u Severnom Jarmutu. Vetar produvava baš kao i tamo što je . Kada su otišli malo dalje, En se usudila da ga ponovo podseti na to da je nešto želeo da joj kaže. Nadala se da će joj zadovoljiti radoznalost čim izađu iz Ulice Milsom; ali je ipak morala da sačeka jer je admiral rešio da ne započinje priču dok nisu stigli u prostraniju i tišu ulicu Belmont; a kako ona zaista nije bila gospođa Kroft, morala je da mu učini po volji. Čim su počeli da se penju uz ulicu Belmont, on je počeo: - Bogami ćete sada čuti nešto što će vas iznenaditi. Ali mi najpre morate reći ime mlade dame o kojoj se spremam govoriti. One mlade dame, znate, za koju smo se svi onoliko brinuli. One gospođice Mazgrouv kojoj se sve ovo dešava. Njeno kršteno ime: uvek zaboravim njeno kršteno ime. En se stidela da mu odmah pokaže da je shvatila na koga misli, ali je sada sasvim bezbedno mogla da kaže: - Luiza. - Jeste, jeste, gospođica Luiza Mazgrouv, to joj je ime. Voleo bih da mlade dame nemaju takvo mnoštvo lepih krštenih imena. Nikada im ne bih imena zaboravljao kada bi se sve zvale Sofi, ili tako nekako. Eto, ta Luiza Mazgrouv je trebalo, svi smo tako mislili, da se uda za Frederika. Udvarao joj se nedeljama. Jedino smo se svi čudili šta čekaju, sve dok se nije desilo ono u Lajmu; zatim je bilo sasvim jasno da moraju sačekati da joj se pamet vrati. Ali čak je i tada bilo nečeg čudnog u njihovom odnosu. Umesto da ostane u Lajmu, on je otišao u Plimut, a zatim je otišao da vidi Edvarda. Kada smo se mi vratili iz Majnheda otišao je Edvardu i kod njega je sve otada. Nismo ga videli od novembra. Čak ni Sofi to nije mogla razumeti. Ali sada se stvar okrenula nadasve neobično; jer umesto da se ova 169
Zvončica & neky
mlada dama, ista ta gospođica Mazgrouv, uda za Frederika, ona se sprema udati za Džejmsa Benvika. Poznajete Džejmsa Benvika. - Površno. Površno poznajem Đžejmsa Benvika. - Pa, za njega će se udati. Ne, sva je verovatnoća da su se već venčali, jer ne znam šta imaju čekati. - Kapetan Benvik mi se učinio kao veoma prijatan mladić rekla je En - i koliko sam razumela njegov karakter je za svaku pohvalu. - O! Jeste, jeste, ne može se reč reći protiv Džejmsa Benvika. On je doduše običan poručnik, istina je, unapređen tek prošlog leta, a ovo nisu dobra vremena da se napreduje, ali nema nijednu drugu manu da ja za nju znam. Odličan je to, dobrodušan momak, uveravam vas; veoma aktivan, i revnostan oficir, što možda ne biste pomislili na osnovu onog njegovog blagog načina ophođenja koje mu ne priliči. - U tome se varate, gospodine; nikada ne bih na osnovu njegovog vladanja zaključila da kapetanu Benviku nedostaje živosti. Meni se njegovo vladanje učinilo veoma dopadljivim, i dajem vam reč da je ono zaista dopadljivo svima. - Dobro, dobro, dame su najbolje sudije; ali Džejms Benvik je suviše miran za moj ukus; i premda je tu verovatno naša pristrasnost u pitanju, Sofi i ja ne možemo da ne smatramo Frederikovo vladanje za bolje od njegovog. Ima u Frederiku nečega što nam je više po volji. En se našla u zamci. Ona je samo htela da se suprotstavi suviše uvreženoj ideji da živost i nežnost ne idu zajedno, nije joj namera bila da predstavi vladanje kapetana Benvika kao najbolje moguće; pa je nakon kraćeg oklevanja zaustila da kaže: - Nije mi namera bila da poredim ovu dvojicu prijatelja - ali ju je admiral prekinuo rekavši: - I sve je to zasigurno istina. Nije u pitanju puki trač. Sam Frederik nam je to rekao. Njegova sestra je juče od njega dobila 170
Zvončica & neky
pismo u kom nam je sve ovo rekao, a on je sve to upravo bio saznao iz pisma koje mu je Harvil poslao iz Aperkrosa. Čini mi se da su oni svi u Aperkrosu, Ovo je bila prilika kojoj En nije mogla odoleti; stoga je rekla: Nadam se, admirale, nadam se da nema ničega u pismu kapetana Ventvorta što bi moglo vama i gospodi Kroft da izazove nelagodu. Prošle se jeseni odista činilo kao da između njega i Luize Mazgrouv postoji naklonost; ali se nadam se ona s obe strane ugasila u jednakoj meri i sasvim mirno. Nadam se da se on u tom pismu ne izražava kao čovek o koga su se ogrešili. - Nipošto, nipošto; nema u tom pismu nijedne kletve niti reči prigovora, od početka do kraja. En je spustila glavu da sakrije osmeh. - Ne, ne; Frederik nije čovek koji će se žaliti i jadikovati; suviše je u njemu vatre za tako nešto. Ako se nekoj devojci više dopada drugi muškarac, onda je red i da ga dobije. - Razume se. Ali htela sam da kažem da se nadam da nema u njegovom pismu ničega što bi vas navelo da pomislite da on smatra da se njegov prijatelj ogrešio o njega, a to bi se moglo osetiti, znate, a da on to ne mora otvoreno da kaže. Silno bi mi bilo žao kada bi takvo jedno prijateljstvo kakvo postoji između njega i kapetana Benvika bilo uništeno, ili čak i narušeno, ovakvim jednim događajem. - Da, da, razumem vas. Ali nema ničega takvog u njegovom pismu. Ne srdi se on ni najmanje na Benvika; čak nijednom nije rekao: “Čudim se njegovom postupku, jer imam svojih razloga čuditi se.” Ne bi čovek mogao pretpostaviti, na osnovu njegovog pisma, da je on ikada želeo ovu gospođicu (kako se ono beše zove?) za sebe. On se veoma plemenito nada da će oni biti srećni zajedno; a u tome nema nikakvih neprijateljskih osećanja, čini mi se. En nije saznala ono što je želela, premda se admiral trudio da je u to uveri, ali bilo bi bespredmetno da ga dalje zapitkuje. Pa se 171
Zvončica & neky
stoga zadovoljila iznošenjem uobičajenih primedbi i pažljivim slušanjem i povlađivanjem admiralu. - Siroti Frederik! - rekao je naposletku. - Sada mora da krene ispočetka s nekom drugom. Mislim da ga moramo naterati da dođe u Bat. Ima ovde sasvim dovoljno lepih devojaka, u to sam siguran. Nema svrhe da dalje odlazi u Aperkros, jer čujem da je ona druga gospođica Mazgrouv verena za svog mladog rođaka. Zar ne mislite, gospođice Eliot da bi bolje bilo da ga nateramo da dođe u Bat?
172
Zvončica & neky
Glava 19 Dok je admiral Kroft ovako šetao s En, i izražavao želju da vidi kapetana Ventvorta u Batu, kapetan Ventvort je već bio na putu. Pre nego što je gospođa Kroft i stigla da mu piše, on je stigao, i En ga je, već pri sledećem izlasku videla. Gospodin Eliot je pratio svoje dve rođake i gospođu Klej. Nalazili su se u Ulici Milsom. Počela je da pada kiša, ne jako, ali dovoljno da žene požele da se sklone i sasvim dovoljno da gospođica Eliot poželi da iskoristi priliku i odveze se kući u kočiji ledi Dalrimpl, koju je videla da čeka na maloj udaljenosti; ona, En i gospođa Klej su stoga ušle u Molandovu poslastičarnicu, a gospodin Eliot se uputio do ledi Dalrimpl da je zamoli za ljubaznost. Uskoro im se ponovo pridružio donoseći im, razume se, povoljne vesti; ledi Dalrimpl će ih drage volje povesti kući, i pozvaće ih za nekoliko minuta. Njeno gospodstvo je imalo fijaker u koji nije moglo udobno da se smesti više od četvoro. Gospođica Karteret je bila sa svojom majkom; i stoga nije bilo razumno očekivati da ona poveze sve tri dame iz Kamden Plejsa. Nije bilo sumnje da za gospođicu Eliot mora da se pronađe mesto. Ako će neko i trpeti neugodnost, to nikako ne sme biti ona, ali je bilo potrebno izvesno vreme da se preostale dve dame dogovore. Kiša En nije smetala i ona je iskrena bila kada je rekla da je sasvim rada da prošeta sa gospodinom Eliotom. Ali kiša ni gospođi Klej nije smetala; ona je smatrala da jedva da je i koja kap pala, a i obula je čvrste čizme! Mnogo čvršće od čizama gospođice En; i ukratko, ona je iz učtivosti jednako koliko i En želela da se peške vrati sa gospodinom Eliotom, i one su u svojoj raspravi pokazale takvu učtivost, velikodušnost i odlučnost, da su ostali bili primorani da umesto njih donesu odluku; gospođica Eliot je tvrdila da je gospođa Klej već malo nazebla, a gospodin Eliot je kada su od 173
Zvončica & neky
njega zatražili mišljenje, zaključio da su ipak čizme njegove rođake En najizdržljivije. Stoga je rešeno da će gospođa Klej ići kočijom; i upravo su se tako dogovorili kada je En, kako je sedela pored prozora, opazila, sasvim jasno i bez sumnje, kapetana Ventvorta kako ide ulicom. Njen trzaj je samo ona mogla da primeti; ali je smesta pomislila kako je najveći glupak na svetu, najneodgovornija i da nema ni zrno pameti. Nekoliko trenutaka ništa pred sobom nije videla; sva je bila zbunjena. Sasvim se izgubila, a kada je uspela da prisili sebe da se pribere, videla je kako drugi i dalje čekaju kočiju, a gospodin Eliot je (uvek na usluzi) upravo kretao prema Ulici Junion da obavi neki nalog gospođe Klej. Osetila je veliku želju da ode do ulaznih vrata; želela je da proveri pada li kiša. Zašto da podozreva da je posredi neki drugi razlog? Kapetan Ventvort mora da se već izgubio iz vida. Ustala je, htela da pođe; jedna njena polovina ne bi trebalo da je uvek toliko mudrija od one druge, niti bi uvek trebalo da sumnja da je ta druga gora nego što jeste. Proveriće da li pada kiša. Ali uskoro ju je na mesto vratio ulazak samog kapetana Ventvorta u društvu druge gospode i dama, očigledno njegovih poznanika, sa kojima mora da se sreo malo niže u Ulici Milsom. On je bio očiglednije pogođen kada je nju video nego što je to ona ikada pre primetila; sasvim je bio crven u licu. Po prvi put otkako su obnovili poznanstvo, osetilaje da je, od njih dvoje, ona pokazala manje osećanja. Imala je prednost u odnosu na njega i imala je ovih poslednjih nekoliko trenutaka da se pripremi. Nju je već prošao onaj snažan, zaslepljujući i zbunjujući prvi nalet iznenađenja. Ali ipak je imala još mnogo da oseti! Nemir, bol, zadovoljstvo, i nešto između krajnje sreće i najvećegjada. Obratio joj se, a zatim se okrenuo. Njegovo vladanje govorilo joj je da je postiđen. Nije mogla njegovo držanje okarakterisati ni kao hladno ni kao prijateljsko, niti bilo kakvo sa tolikom sigurnošću kao postiđeno. 174
Zvončica & neky
Ipak joj se nakon jednog trenutka približio, i ponovo progovorio. Razmenili su pitanja na teme koje su im bile zajedničke: nijedno od njih, verovatno, nije upamtilo ono što je čulo, a En je nastavila potpuno svesna da je njemu još nelagodnije nego pre. Kako su često imali prilike biti zajedno, oni su stekli naviku da se jedno drugom obraćaju sa značajnom dozom prividne ravnodušnosti i spokoja; ali on to sada nije mogao da učini. Vreme ga je promenilo, ili ga je Luiza promenila. U svakom slučaju mu je nešto bilo na pameti. Izgledao je lepo, nije se činilo da je patio bilo dušom bilo telom, i govorio je o Aperkrosu, i Mazgrouvovima, čak i Luizi i čak mu je na trenutak licem prešao onaj njegov vragolasti izraz kada ju je spomenuo; ali ipak, kapetan Ventvort se osećao nelagodno, nemirno i nije to bio kadar prikriti. Nije En iznenadilo, ali ju je ražalostilo što je primetila da ga Elizabet neće pozdraviti. Videla je da je on video Elizabet, da je Elizabet videla njega, da su oboje jedno drugo prepoznali; bila je uverena da je on bio spreman da ga ona prizna za poznanika, da to očekuje, i zabolelo ju je kada je videla kako se njena sestra okreće i dalje nepopravljivo ledeno. Kočija ledi Dalrimpl, koju je gospođica Eliot sada već sa nestrpljenjem očekivala je konačno stala pred vratima; sluga je ušao i najavio je. Ponovo je počinjala da pada kiša, i sve u svemu došlo je do odlaganja, meteža i razgovora koji je morao svima u poslastičarnici dati na znanje da je to ledi Dalrimpl došla da poveze gospođicu Eliot. Naposletku su gospođica Eliot i njena prijateljica izašle, a pratio ih je samo sluga (jer se rođak još nije bio vratio); a kapetan Ventvort se, nakon što ih je ispratio pogledom, okrenuo prema En i svojim držanjem, više nego rečima, joj ponudio da joj bude na usluzi. - Neizmerno sam vam zahvalna - odgovorila je - ali ne idem s njima. U kočiji nema mesta za sve. Ja ću ići peške. Više volim ići peške. - Ali pada kiša. 175
Zvončica & neky
- O! Neznatno. Ne smatram ja to za smetnju. Nakon jednog trenutka je rekao: - Premda sam tek juče stigao, sasvim sam se propisno opremio za Bat, vidite - (pokazao joj je svoj novi kišobran). - Voleo bih da ga iskoristim ako ste već rešeni da pešačite; premda mislim da bi bilo razboritije da mi dozvolite da vam pronađem nosiljku. Bila mu je veoma zahvalna, ali je sve odbila ponovivši svoje uverenje da će kiša stati i dodala: - Čekam gospodine Eliota. Uverena sam da će svakog časa stići. Tek što je izgovorila ove reči kada je gospodin Eliot ušao na vrata. Kapetan Ventvort ga se savršeno sećao. Nije bilo razlike između njega i čoveka koji je stajao na stepenicama lukobrana u Lajmu i divio se En dok je prolazila pored njega, osim u držanja i izgleda i vladanja koji su govorili da je on sada privilegovani rođak i prijatelj. Ušao je žustro, činilo se da vidi samo nju i da samo na nju misli, izvinio se što se zadržao, žalio što je morala da ga čeka, i bio je nestrpljiv da krenu da ne gube dalje vreme da ne bi kiša počela snažnije da pada; i u sledećem trenutku su zajedno izašli, držala ga je pod ruku, i nežan je i postiđen pogled uputila i samo je imala vremena da kaže “Dobro vam jutro!”, pre nego što je izašla. Čim su izašli, dame iz društva kapetana Ventvorta počele su da govore o njima. - Čini mi se da gospodinu Eliotu njegova rođaka nije mrska? - O! Nipošto, to je jasno. Čovek može sasvim lepo da pretpostavi kako će stvar tu dalje teći. Uvek je s njima; praktično živi sa porodicom, rekla bih. Kako je on samo naočit muškarac! - Jeste, a gospođica Atkinson koja je jednom prilikom ručala s njim u društvu kaže da je on najprijatniji muškarac sa kojim je imala prilike biti u društvu. - Mislim da je i ona lepa; En Eliot; veoma lepa, kada je čovek pažljivije zagleda. Nije moderno tako tvrditi, ali priznajem da je smatram lepšom od njene sestre. 176
Zvončica & neky
- O! Slažem se. - I ja se slažem. Ne mogu se porediti. Ali muškarci su svi opčinjeni gospođicom Eliot. En je za njih suviše nežna. En bi bila veoma zahvalna svom rođaku da je mogao da je isprati sve do Kamden Plejsa a da ne izgovori ni reč. Nikada joj nije bilo toliko teško da ga sluša, premda on nije mogao biti brižniji i pažljiviji i premda je govorio o stvarima koje su njoj uvek bile zanimljive: toplo je i pravično i opravdano pohvalio ledi Rasel, i izneo sasvim razboritu kritiku na račun gospođe Klej. Ali ona je sada mogla samo na kapetana Ventvorta misliti. Nije mogla da razume njegova trenutna osećanja, da li je patio usled razočarenja ili nije; i dok to ne sazna, ne može biti sasvim svoja. Nadala se da će vremenom postati mudra i razborita; ali avaj! Avaj! Mora priznati sebi da još nije mudra. Druga okolnost koju joj je bilo važno znati bila je koliko on namerava ostati u Batu; nije to spomenuo, ili ona nije mogla da se seti. Možda je samo u prolazu. Ali verovatnije je bilo da je došao da ostane. U tom slučaju, kako se u Batu svako obavezno mora sresti sa svakim, ledi Rasel će ga, sva je prilika, negde sresti. Hoće li ga se setiti? Na šta li će to sve izaći? Već je morala da kaže ledi Rasel da će se Luiza Mazgrouv udati za kapetana Benvika. Koštalo ju je izvesnog napora da izdrži njeno iznenađenje; a sada, ako bi se kojim slučajem našla u društvu kapetana Ventvorta ona bi, kako nije u potpunosti upoznata sa okolnostima, mogla steći još jednu predrasudu protiv njega, En je narednog jutra izašla sa svojom prijateljicom i prvih sat vremena je bila na neprestanom oprezu i puna strepnje je pazila hoće li ga ugledati; i najzad ga je, vraćajući se niz Ulicu Paltni, primetila s desne strane na takvoj udaljenosti da joj je bio pred očima većim delom ulice. Oko njega je bilo mnogo drugih ljudi, mnoge su grupice išle istim putem, ali njega nije mogla ni sa kim zameniti. Instinktivno je pogledala u ledi Rasel; ali ne zato što joj se javila sumanuta pomisao da će ga prepoznati iz takve daljine 177
Zvončica & neky
kao ona sama. Ne, nije bilo razloga da pomisli da će ga ona primetiti pre nego što se nađe tačno naspram nje. Ali ipak je s vremena na vreme sa strepnjom bacala pogled na nju; a kada se približio trenutak kada je morala da ga primeti, premda se nije usudila da je ponovo pogleda (jer je znala da njeno lice nije bilo ni za čije oči), bila je savršeno svesna da je ledi Rasel gledala u njegovom pravcu - da ga je, ukratko, pomno posmatrala. Mogla je savršeno da pojmi kakvu je pogled na njega pometnju izazvao u njenim mislima, i koliko joj je bilo teško da skloni pogled s njega, uz zaprepašćenje koje mora da je osetila što je osam ili devet godina preturio preko glave i još u stranim zemljama i drugačijim klimatskim uslovima i u aktivnoj službi, a da ga to nije lišilo telesne privlačnosti! Naposletku je ledi Rasel okrenula glavu. Kako li će sada govoriti o njemu? - Pitaćete se - rekla je - šta mi je tako dugo zaokupilo pažnju; gledala sam zavese o kojima su mi ledi Alisija i gospođa Frenkland sinoć govorile. Opisale su mi zavese na salonu jedne od kuća na ovoj strani i u ovom delu ulice, kao najlepše i najbolje nameštene u Batu, ali nisam mogla da se setim tačnog broja kuće, pa sam pokušavala da prepoznam koja bi to kuća mogla biti; međutim, priznajem da ne vidim nigde ovde zavese koje odgovaraju tom opisu. En je uzdahnula i porumenela i nasmešila se, sa žaljenjem i prezirom, bilo prema sebi ili prema svojoj prijateljici. A najviše ju je naljutilo što je u svem ovom oprezu i pripremama propustila priliku da vidi da li je on video njih. Prošao je dan ili dva a da se ništa nije desilo. Pozorišta i dvorane za prijeme u kojima je najverovatnije bilo da će ga sresti nisu bili dovoljno otmeni za Eliotove, čije su se večernje zabave svodile isključivo na otmene budalaštine privatnih prijema na koje su ih sve više pozivali; a En je, umorna od ovog mrtvila, sita neobaveštenosti, i ubeđena da je snažnija jer nije svoju snagu 178
Zvončica & neky
iskušavala, sa nestrepljenjem očekivala koncertno veče. Bio je to koncert u korist osobe koju je protežirala ledi Dalrimpl. Razume se da oni moraju da mu prisustvuju. Očekivalo se da koncert bude izvrstan, a kapetan Ventvort je veoma voleo muziku. Samo kada bi ponovo mogla da razgovara s njim, samo na trenutak, uobrazila je da bi je to zadovoljilo; a što se ticalo sposobnosti da mu se obrati, osećala je hrabrost da to učini samo kada bi joj se ukazala prilika. Elizabet je okrenula glavu od njega, ledi Rasel ga nije videla; ove okolnosti su joj osnažile nerve; osećala je da mu je dužna pokloniti pažnju. Unekoliko je obećala gospodi Smit da će to veče provesti s njom; ali je samo nakratko i žurno svratila da joj se izvini i obeća joj da će se duže zadržati u poseti sutradan. Gospođa Smit je sasvim dobrodušno pristala na to. - Naravno - rekla je - samo mi ispričajte sve o koncertu kada dođete. S kim idete? En ih je sve navela. Gospođa Smit joj nije ništa odgovorila; ali kada je En odlazila, rekla je, napola u zbilji, a napola vragolasto. Dobro, od srca vam želim da vam koncert godi; i nemojte me izneveriti sutra ako uzmognete doći; jer počinjem da slutim da me vi više nećete posećivati. En je bila zatečena i zbunjena; ali je, nakon što je jedan trenutak tako u nedoumici stajala, morala, i nije joj bilo žao što je tako bilo, žurno da ode.
179
Zvončica & neky
Glava 20 Ser Volter, njegove dve kćeri i gospođa Klej su među prvima od sveg društva stigli u salone te večeri; i kako je trebalo čekati na ledi Dalrimpl, zauzeli su mesto pored jednog od kamina u Osmougaonoj sobi. Ali tek što su se smestili, vrata su se ponovo otvorila i kapetan Ventvort je ušao sam. En mu je bila najbliža, i još je zakoračila prema njemu i odmah počela da priča. On je bio spreman samo da se nakloni i prođe, ali njeno nežno “Dobro veče” ga je navelo da skrene s puta i stane pored nje, i uputi joj nekoliko pitanja uprkos tome što su iza nje stajali njeni strašni otac i sestra. En je godilo što joj oni što je za leđima; nije videla njihove poglede, i osećala je da je kadra za sve što je verovala da je ispravno da se uradi. Dok su razgovarali, ona je čula šapat koji su razmenili njen otac i Elizabet. Nije mogla da razazna reči, ali je mogla da pretpostavi šta im je predmet razgovora; a nakon što se kapetan Ventvort učtivo naklonio, shvatila je da je njen otac ipak toliko dobro rasuđivao da ga pozdravi kao poznanika, a taman je na vreme pogledala ispod oka prema njima da uhvati i samu Elizabet kako se blago spušta u kniks. Ova učtivost, premda okasnela i nevoljna i nametnuta ipak je bila bolja nego nikakva pa se njoj raspoloženja popravilo. Međutim, nakon razgovora o vremenu i Batu i koncertu, njihov razgovor je počeo da jenjava, i toliko je malo na kraju rečeno da je ona očekivala da on svakog časa ode, ali on to nije učinio; činilo se da mu se ne žuri da ode od nje; i uskoro je, vedrijeg duha i uz mali osmeh, i rumenilo rekao: - Jedva da sam vas video od onog dana u Lajmu. Strahujem da mora da ste pretrpeli šok, i da je on bio tim gori jer mu niste odmah podlegli. Uverila ga je da nije. - Bio je to strašan čas - rekao je - strašan dan! - pa rukama pokrio oči, kao da je sećanje na njega suviše bolno, ali mu se za 180
Zvončica & neky
trenutak poluosmeh ponovo vratio na lice i on je dodao: - Taj dan je, međutim, ipak imao izvesne posledice; posledice koje se moraju smatrati sasvim suprotnim od strašnih. Kada ste vi, zadržavši prisebnost, predložili kapetana Benvika kao najboljeg čoveka da ode po hirurga, niste ni slutili da će upravo njemu njen oporavak najviše značiti. - Svakako nisam ni slutila. Ali čini se... nadam se da je veoma srećan spoj. Oni oboje imaju ispravna načela i dobru narav. - Tako je - rekao je ne gledajući pravo preda se - ali tu se, mislim završava sva sličnost među njima. Od sveg srca im želim sreću, radujem se svakoj okolnosti koja joj ide u prilog. Ne moraju da se nose ni sa kakvim poteškoćama kod kuće, nema protivljenja, hirova niti odlaganja. Mazgrouvovi se drže baš onakvi kakvi su, nadasve časno i ljubazno, i samo od sveg srca žele, kao i svaki roditelj, da doprinesu lagodnosti svoje kćeri. Sve ovo veoma ide u prilog njihovoj sreći; možda čak i više nego da... Zastao je. Iznenada kao da se pojavilo sećanje i probudilo u njemu nešto od onog osećanja koje je zarumenelo njene obraze i navelo je da obori pogled. Nakon što je pročistio grlo on je, međutim, nastavio ovako: - Priznajem da smatram da tu postoji izvesna nejednakost, suviše velika nejednakost, i u stvari ništa manje suštinska od nejednakosti u pameti. Luizu Mazgrouv smatram za veoma ljupku, veselu devojku kojoj razuma ne manjka, ali Benvik je mnogo više, Onje pametan čovek, načitan; i priznajem da sam doživeo izvesno iznenađenje kada sam saznao da se on u nju zagledao. Da je to posledica zahvalnosti, da je on na nju obratio pažnju jer je verovao da je on njoj miliji od svih ostalih, to bi bila sasvim druga stvar. Ali nemam razloga pretpostavljati da je tako. Čini se da je to, upravo suprotno, s njegove strane bilo sasvim spontano ničim iznuđeno osećanje, i to me čudi. Čovek kao što je on, pa još u njegovoj situaciji! Sa srcem punim žalosti, ranjen, gotovo slomljen! Fani Harvil je bila izvanredno biće, a njegova ljubav 181
Zvončica & neky
prema njoj je bila istinska. Ne oporavlja se čovek od takve istinske naklonosti prema takvoj jednoj ženi. Ne bi smeo da se oporavi; i ne oporavlja se! Međutim, da li zbog svesti što se njegov prijatelj jeste oporavio, ili zato što se u njemu javila neka druga svest, on nije nastavio dalje; a En je, uprkos nemiru u glasu sa kojim je ovo poslednje izgovorio, i uprkos raznim zvukovima u prostoriji, gotovo neprestanom treskanju vrata, i žamoru sveta koji je prolazio pored njih, razabrala svaku reč i bila pogođena i polaskana i zbunjena i počela je ubrzano da diše i oseća stotinu stvari u istom trenutku. Nemoguće je bilo za nju da načne tu temu; a ipak, nakon kraće tišine, osećajući potrebu da progovori, i nemajući ni najmanje želje da u potpunosti promeni temu, ona je samo malo skrenula rekavši: - Čini mi se da ste se vi prilično zadržali u Lajmu? - Oko četrnaest dana. Nisam mogao da odem dok se sasvim ne uverim u Luizin oporavak. Suviše sam bio upleten u tu nesreću da bi mi se savest ranije smirila. Ja sam je skrivio, niko drugi do ja. Ne bi ona bila tako tvrdoglava da ja nisam bio slab. Okolina oko Lajma je veoma lepa. I ja sam mnogo pešačio i jahao; i što sam više video, to sam nalazio više stvari kojima bih se divio. - Mnogo bih volela da ponovo vidim Lajm - rekla je En. - Odista! Nikada ne bih pomislio da biste vi u Lajmu mogli pronaći ma šta što bi izazvalo takvo osećanje. Strah i patnja koje ste tamo pretrpeli, umni napor i duševna iscrpljenost! Pomislio bih da su ti poslednji utisci o Lajmu u vama probudili snažno gnušanje prema tom mestu. - Poslednji časovi su svakako bili veoma bolni - odgovorila je En - ali kada bol prođe, sećanje na njega često postane zadovoljstvo. Čovek ne voli neko mesto manje samo zato što je tu patio, ukoliko ga za njega ne vezuje samo patnja, i ništa osim patnje, što se ni u kom slučaju ne može reći za Lajm. Pretpeli smo strah i strepnju samo u poslednja dva časa, ali smo pre toga 182
Zvončica & neky
mnogo uživali. Toliko novina i takva lepota! Ja sam tako malo putovala da bi meni svako novo mesto bilo zanimljivo; ali u Lajmu ima istinske lepote; i ukratko - (blago porumenevši setivši se nečega) - sve u svemu moji utisci o tom mestu su vrlo prijatni. Kada je završila, ulazna vrata su se ponovo otvorila i na njima se pojavilo baš ono društvo koje su očekivali. - Ledi Dalrimpl, ledi Dalrimpl - začulo se radosno; i ser Volter joj je radosno i žustro, koliko mu je to dozvoljavala želja da se prikaže otmenim, sa svojim dvema damama pošao u susret. Ledi Dalrimpl i gospođica Karteret su ušle u odaju, u pratnji gospodina Eliota i pukovnika Volisa, koji su, zadesilo se, stigli baš u isti čas. Ostali su im se pridružili, i En je shvatila da su i nju neizbežno priključili svom društvu. Razdvojila se od kapetana Ventvorta. Njihov zanimljiv, gotovo suviše zanimljiv razgovor mora se na neko vreme prekinuti, ali suviše je malo imala trpeti u poređenju sa srećom koja je to trpljenje izazvala! U poslednjih deset minuta je saznala više o njegovim osećanjima prema Luizi, i više o svim njegovim osećanjima nego što se usudila i nadati; pa se predala zahtevima društva, onim neophodnim učtivostima koje je trenutak nalagao sa izvanrednim, premda uzburkanim osećanjima. Bila je blagonaklona prema svima. Ona je spoznala nešto što ju je navelo da prema svima bude pažljiva i srdačna, i da ih sve žali jer su manje srećni od nje. Ovo ushićenje je malo splasnulo kada je, iskoračivši iz društva da bi se opet vratila kapetanu Ventvortu shvatila da je on otišao. Taman se na vreme okrenula da ga vidi kako skreće u koncertnu dvoranu. Otišao je; nestao je, na trenutak je osetila žaljenje. Ali “moraju se sresti ponovo. Potražiće je, pronaći će je ovde pre nego što se veče završi, i za sada je možda i bolje da su razdvojeni.” Bio joj je potreban trenutak da se pribere. Kada se uskoro nakon toga pojavila ledi Rasel, čitavo se društvo okupilo i sve što im je preostalo bilo je da se pokrenu i smeste se u koncertnu dvoranu; i da izgledaju važno koliko im je 183
Zvončica & neky
to bilo u moći, da privuku brojne poglede, izazovu što više šaputanja i uznemire što je više ljudi moguće. Veoma, veoma su srećne bile i Elizabet i En Eliot dok su ulazile u salu. Elizabet je išla pod ruku sa gospođicom Karteret, i gledala je u široka leđa udove vikontese Dalrimpl pred sobom, nije imala ništa poželeti što se činilo da joj je izvan domašaja; a En - ali bila bi to uvreda prirodi Enine sreće uporediti je sa srećom njene sestre; jer je poreklo jedne bilo sebična taština, a poreklo druge sva velikodušnost ljubavi, En nije videla ništa, niti je razmišljala o sjaju dvorane. Njena sreća je dolazila iznutra. Oči su joj blistale, a obrazi sijali rumenilom, ali ona ništa od toga nije znala. Razmišljala je samo o poslednjih pola sata, i njene misli su se, dok su išli prema svojim sedištima, njima bavile. Njegov izbor predmeta razgovora, njegovi izrazi, i još i više njegovo držanje i izgled su bili takvi da je mogla da ih vidi samo u jednom svetlu. Njegovo mišljenje o manjoj vrednosti Luize Mazgrouv, mišljenje koje je, činilo se, bio brižan da izrazi, njegovo čuđenje kapetanu Benviku, njegova osećanja prema prvoj, snažnoj ljubavi; rečenice koje je započeo a koje nije mogao da završi, njegove delimično oborene oči i više nego delimično izražajan pogled, sve je to, baš sve govorilo da se njegovo srce konačno vraća njoj; da nema više jeda, srdžbe ni izbegavanja; i da ih je zamenilo ne samo prijateljsko osećanje poštovanje, već i nekadašnja nežnost. Da, nešto od nekadašnje nežnosti. Nije mogla da misli kako ta promena u njemu ukazuje na išta manje. Mora da je voli. Takve su bile misli, i slike što su ih pratile, koje su je toliko zaokupile i pomele da je sasvim izgubila sposobnost zapažanja: i prošla je dvoranom a da ga nije ni primetila, nije čak ni pokušala da ga pogledom pronađe. Kada su odabrali mesta i kada su se svi smestili, osvrnula se da vidi da nije i on u istom delu dvorane, ali nije bio; nije ga mogla videti; a kako je koncert počinjao, morala je da se pomiri s tim da bude srećna na jedan skromniji način. 184
Zvončica & neky
Društvo se bilo podelilo i smestilo u dva susedna reda: En je sedela među onima napred, a gospodin Eliot je sve tako vešto udesio, uz pomoć svog prijatelja pukovnika Volisa, da se našao pored nje; gospođica Eliot je, kako je bila okružena rođakama, i jedini predmet pažnje pukovnika Volisa, bila sasvim zadovoljna. En je bila sasvim prijatnog raspoloženja i spremna da uživa u večernjoj zabavi; bilo joj je to sasvim dovoljna zanimacija: imala je osećanja za nežne, duha za vesele, pažnje za učenjake i strpljenja za umorne; i nikada joj se koncert nije više dopao, bar za vreme prvog dela. Pred kraj prvog dela, za vreme pauze posle koje je sledila jedna italijanska pesma, ona je rastumačila reči pesme gospodinu Eliotu. Zajedno su gledali koncertni program. - Ovo je - rekla je - vrlo približan smisao, ili možda pre značenje reči, jer svakako nije red razgovarati o smislu italijanske ljubavne pesme, ali to je najbliže značenje koje mogu da vam dam; jer se ne pretvaram da razumem taj jezik. Veoma sam slab poznavalac italijanskog. - Jeste, jeste, vidim da jeste. Vidim da ne znate ništa o tome. Samo jedva toliko poznajete jezik da na prvi pogled možete da prevedete ove naopake, ispreturane, skraćene italijanske stihove na jasan, razumljiv i otmen engleski jezik. Ne morate više ni reč reći o svom neznanju. Ovo je sasvim dovoljan dokaz. - Neću se protiviti takvoj dobroti i ljubaznosti; ali bilo bi me stid kada bi moje reči pogledao istinski poznavalac. - Još do sada nisam imao zadovoljstvo posetiti Kamden Plejs odgovorio je - a da ne saznam nešto o gospođici En Eliot; i smatram je osobom suviše skromnom da bi širi svet uopšte mogao da se upozna sa makar jednim delom njenih postignuća, i suviše obrazovanom i ostvarenom da bi takva skromnost bila prirodna kod ma koje druge žene. - Stidite se! Stidite se! Preterali ste sa laskanjem. Zaboravila sam šta sledi. - Pogledala je program. 185
Zvončica & neky
- Možda sam ja - rekao je gospodin Eliot tiho - duže upoznat sa vašim karakterom nego što mislite. - Odista! A kako to? Mogli ste ga upoznati tek nakon što sam stigla u Bat, ako se izuzme mogućnost da ste mogli čuti moju porodicu kako govori o meni. - Poznavao sam vas iz priče mnogo pre nego što ste došli u Bat. Čuo sam kako vas opisuju oni koji vas intimno poznaju. Mnogo godina ja već poznajem vaš karakter. Vaš izgled, vaša narav, postignuća i vladanje; sve mi je to već bilo poznato. Gospodin Eliot se nije razočarao interesovanjem koje se nadao da će pobuditi. Niko ne može da odoli draži takve tajanstvenosti. Neodoljivo je saznati da su vas neki bezimeni ljudi davno još predstavili skorašnjem poznaniku; i En je izgarala od znatiželje. Čudila se i žudno ga ispitivala; ali uzalud. Uživao je u njenim pitanjima, ali nije ni reč želeo da joj kaže. - Ne, ne, neki drugi put, možda, ali ne sada. Sada nije želeo da spominje imena; ali to je, uveravao ju je, bila istina. On je još pre mnogo godina čuo opis gospođice En Eliot koji ga je nadahnuo najuzvišenijim mislima o njenim vrlinama, i pobudio najtopliju želju da je upozna. En nije mogla da se seti nikoga ko bi tako pristrasno o njoj govorio pre mnogo godina osim gospodina Ventvorta iz Monkforda, brata kapetana Ventvorta. On se možda našao u društvu gospodina Eliota, ali nije imala hrabrosti da postavi pitanje. - Ime En Eliot meni već odavno ima naročit značaj. Odavno ono zaokuplja moju maštu; i ako bih smeo, ja bih izrazio želju da se to ime nikada ne promeni. Verovala je da su to bile njegove reči, ali jedva da ih je čula kada su joj pažnju privukli drugi glasovi neposredno iza nje, koji su sve ostalo činili trivijalnim. Njen otac i ledi Dalrimpl su razgovarali. 186
Zvončica & neky
- Naočit muškarac - rekao je ser Volter - odista naočit muškarac. - Istinski naočit mladić! - rekla je ledi Dalrimpl. - Ima to držanje kakvo se u Batu retko vida. Usudila bih se reći da je Irac. - Nije. Znam mu ime. Površan poznanik. Ventvort; kapetan Ventvort iz mornarice. Njegova sestra je udata za zakupca mog imanja u Somersetširu, Krofta, on je uzeo u najam Kelinč. Pre nego što je ser Volter ovo rekao, En je ispratila njegov pogled i videla kapetana Ventvorta kako stoji na izvesnoj udaljenosti u grupi drugih muškaraca. Kada je njen pogled pao na njega on je svoj sklonio s nje. Takav se utisak stekao. Činilo se kao da je samo za jedan čas okasnila; i dokle god se usuđivala da ga gleda, on je nije ponovo pogledao: ali koncert je ponovo počinjao, i ona je morala da bar naoko posveti pažnju orkestru i gleda pravo preda se. Kada joj se pružila prilika da ponovo pogleda prema njemu, videla je da se sklonio. Nije mogao da joj priđe bliže ni da je hteo, bila je sasvim okružena i sa svih strana zatvorena: ali je želela da mu uhvati pogled. A i govor gospodina Eliota ju je uznemiravao. Nije više bila raspoložena da razgovara s njim. Želela je da ne sedi tako blizu nje. Prvi deo koncerta se završio. Sada se nadala nekoj povoljnoj promeni; i nakon što neko vreme niko u društvu ništa nije rekao, neki od njih su odlučili da potraže čaj. En je bila jedna od malobrojnih koja je rešila da se ne pomera. Ostala je na svom mestu, kao i ledi Rasel; ali je imala zadovoljstvo da se oslobodi gospodina Eliota; i nije imala nameru, ma koliko obzira imala prema ledi Rasel, da se uzdrži od razgovora sa kapetanom Ventvortom, ako joj on pruži priliku. Držanje ledi Rasel joj je dalo na znanje da ga je ona videla. Ali on joj nije prišao. En se ponekad činilo da ga nazire u daljini, ali joj on nije prišao. Pauza je prošla a da se ništa nije 187
Zvončica & neky
desilo. Ostali su se vratili, dvorana se napunila, a ljudi su ponovo zauzeli svoja mesta, i imao je još jedan sat sa uživanjem ili mukom da se odsedi, još jedan sat muzike trebalo je da pruži zadovoljstvo ili izazove zevanje kako je već koji, stvaran ili lažan, ukus nalagao. Za En je on pretio da će biti čas nemira. Nije mogla s mirom napustiti dvoranu a da ne vidi kapetana Ventvorta još jednom, da ne razmeni s njim prijateljski pogled. U ponovnom zauzimanju mesta došlo je do brojnih izmena koje su po nju bile povoljne. Pukovnik Volis je odbio da ponovo sedne, a Elizabet i gospođica Karteret su pozvale gospodina Eliota, na takav način da on taj poziv nije mogao odbiti, da sedne između njih; i zahvaljujući još nekim pomeranjima ali i svojoj maloj lukavštini, En je uspela da sedne mnogo bliže kraju reda nego što je ranije sedela, da bi bila mnogo bliže domašaju prolaznika. Nije mogla da učini tako a da sebe ne uporedi sa gospođicom Larols, jedinstvenom gospođicom Larols; ali je to ipak učinila, ali nije postigla željeni rezultat; premda se moglo reći da je postigla izvesni napredak jer se, pošto su njeni najbliži susedi ranije otišli, ona na kraju koncerta našla na samom kraju reda. Takav je bio njen položaj, prazno mesto je bilo pored nje kada je ponovo ugledala kapetana Ventvorta. Ugledala ga je nedaleko. Video je i on nju; ali je izgledao ozbiljan, i činio se neodlučan, i tek je vrlo polako na posletku prišao toliko da je mogao razgovarati s njom. Osećala je da nešto mora da je posredi. Promena je bila neosporna. Razlika u njegovom sadašnjem držanju i nje govom držanju u Osmougaonoj prostoriji bila je zapanjujuća. Šta li je u pitanju? Pomislila je na svog oca, na ledi Rasel. Da nije bilo nekih neprijatnih pogleda? Započeo je time što je ozbiljno govorio o koncertu, više nalik na kapetana Ventvorta iz Aperkrosa; izrazio je da se razočarao, da je očekivao bolje pevanje, i ukratko, mora priznati da neće žaliti kada se koncert završi. En je odgovorila, i toliko je lepo govorila u odbranu izvođenja, ali u isti mah i sa toliko obzira prema njegovim osećanjima da se njegovo lice 188
Zvončica & neky
razvedrilo, i on joj je opet nešto odgovorio gotovo uz osmeh. Razgovarali su još nekoliko trenutaka; on je i dalje bio bolje volje; čak je i pogledao niz red, kao da je video mesto u njemu koje vredi zauzeti; kada je jedan dodir rukom po ramenu primorao En da se okrene. Bio je to gospodin Eliot. Izvinjavao se, ali mora da joj se obrati za pomoć, da mu ponovo objasni reči na italijanskom. Gospođica Karteret je silno želela da stekne opšti utisak o onome što će se dalje pevati. En nije mogla da odbije; ali nikada nevoljnije nije podnela žrtvu zarad učtivosti. Neizbežno je bilo da joj prođe nekoliko minuta, premda se ona trudila da se zadrži što je moguće kraće; a kada je opet mogla da raspolaže svojom pažnjom, kada je mogla da se okrene i pogleda kao što je učinila pre, suočila se sa rezervisanim, ali žurnim pozdravom kapetana Ventvorta. Mora joj poželeti laku noć; odlazi; trebalo bi da što pre stigne kući. - Zar nije ova pesma vredna da se za nju žrtvuje malo vremena? - upitala je En iznenada se dosetivši nečega što ju je navelo da pokuša još više da ga ohrabri. - Nije! - odgovorio je on silovito - nema ovde ničega zbog čega bi vredelo ostati - i smesta je otišao. Ljubomora na gospodina Eliota! Bio je to jedini razumljiv razlog. Kapetan Ventvort je ljubomoran zbog njene naklonosti! Da li bi u to poverovala pre nedelju dana; pre tri sata! Na trenutak je njeno zadovoljstvo bilo neizmerno. Ali, avaj! Usledile su sasvim drugačije misli. Kako da utiša takvu ljubomoru? Kako da istina dopre do njega? Kako li će on, pored svih ovih naročitih nezgoda u njihovim uzajamnim odnosima, ikada saznati kakva su njena stvarna osećanja? Pomisao na pažnju gospodina Eliota izazivala je jad. Zlo koje je nanela bilo je neizmerno.
189
Zvončica & neky
Glava 21 En se narednog jutra sa zadovoljstvom setila svoga obećanja da će posetiti gospođu Smit, a i namera joj je bila da joj to pruži izgovor da izađe iz kuće u vreme kada je sva verovatnoća bila da će ih gospodin Eliot posetiti; jer je njoj gotovo najvažnije bilo njega da izbegne. Prilično mu je bila naklonjena. Uprkos šteti koju joj je njegova pažnja nanela, dugovala mu je zahvalnost i poštovanje, možda i saosećanje. Nije mogla da se uzdrži da se ne bavi u mislima neobičnim okolnostima njihovog poznanstva, i time kako se ona možda s pravom za njega zainteresovala s obzirom na sve u ovoj situaciji, i njegova osećanja i njegove prvobitne predrasude. Sve je ovo zajedno bilo veoma neobično; laskavo, ali bolno. Mnogo je zbog čega imala da žali. Nije vredelo glavu razbijati razmišljanjima kako bi se osećala da u ovom slučaju nije bilo kapetana Ventvorta;jer ga je bilo; i bio ishod ovih sadašnjih zbivanja dobar ili rđav, njena će ljubav njemu pripadati zauvek. Verovala je da je ni njihova veridba ne bi mogla više otuđiti od drugih muškaraca koliko njihov konačni rastanak. Nikada ulicama Bata nisu prošla lepša sanjarenja o zanosnoj ljubavi i večnoj odanosti od onih koje je En pronela od Kamden Plejsa do Vestgejt zgrada. Gotovo da su bila dovoljna da čitavim putem oko sebe širi čistoću i miris. Bila je sigurna u srdačan prijem; a činilo se da joj je prijateljica jutros naročito zahvalna na poseti, kao da joj se nije nadala, mada su posetu ugovorile. Odmah je zatražila da joj prenese svoje utiske sa koncerta; a Enina sećanja na njega bila su takva da joj se ozarilo lice i razgovor o njemu joj je pričinjavao zadovoljstvo. Drage joj je volje kazala sve što je mogla, ali sve je to bilo malo onoj koja je bila tamo, i nikako nije moglo da zadovolji radoznalu dušu poput gospođe Smit koja je već bila saznala, od pralje i momka, mnogo 190
Zvončica & neky
više o opštem uspehu koncerta i prihodima od te večeri nego što je En mogla da joj kaže, i koja je sada uzalud tražila da joj En kaže pokoju pojedinost o društvu. Gospođa Smit je po imenu znala svaku osobu od značaja i ugleda u Batu. - Došla sam do zaključka da su tamo bili mali Djurandovi rekla je - širom otvorenih usta poput goluždravih vrapčića što čekaju da ih roditelji nahrane. Oni nikada ne propuštaju nijedan koncert. - Tako je; ja ih sama nisam videla, ali sam čula da gospodin Eliot kaže da ih je video u sali. - I Ibotsonovi, zar ne? I dve nove lepotice, sa onim visokim irskim oficirom za koga se priča da će jednu od njih uzeti. - Ne znam. Mislim da nisu bili. - I stara ledi Meri Maklin? Nema potrebe za nju ni da pitam. Znam da ona nikada ništa ne propušta; mora da ste nju videli. Ona je morala biti u vašem društvu; kako ste bili u društvu iedi Dalrimpl, sedeli ste na počasnim mestima, oko samog orkestra, razume se. - Ne, od toga sam i strahovala. To bi za mene u svakom pogledu bilo neprijatno. Ali ledi Dalrimpl na svu sreću bira da sedi malo dalje; pa smo imali izvanredna mesta, za slušanje, razume se; ne smem reći za gledanje, jer se čini da nisam mnogo videla. - O! Videli ste dovoljno da mene razonodite. Razumem vas. Čak je i u velikoj masi sveta moguće uživatu u nekoj vrsti domaće intime, a to ste vi imali. Bili ste vi sami po sebi veliko društvo i nije vam niko drugi bio potreban. - Ali trebalo je da pažljivije gledam oko sebe - rekla je En svesna još dok je ovo govorila da istini za volju nije bilo nužde da gleda oko sebe, jer je predmeta za interesovanje manjkalo. - Ne, ne; imali ste se vi čime boljim zanimati. Nema potrebe da mi kažete da ste prijatno proveli veče. U oku vam vidim. Savršeno 191
Zvončica & neky
vidim kako su časovi prošli: i da ste sve vreme nešto prijatno slušali. A u pauzama koncerta zanimali ste se razgovorom. En se nasmešila i rekla. - Vidite li i to u mome oku? - Vidim. Vaš me izraz lica savršeno obaveštava da ste sinoć bili u društvu osobe koju smatrate za najprijatniju na svetu, osobe koja vas u ovom času zanima više od sveg ostalog sveta zajedno. Enine obraze obojilo je rumenilo. Nije mogla ništa da kaže. - A s obzirom da tako stvari stoje - nastavila je gospoda Smit nakon kraće stanke - nadam se da mi verujete kada vam kažem da znam ceniti dobrotu koju ste mi ukazali došavši mi u ovu posetu. Odista je od vas veoma ljubazno što ste došli da sa mnom jutros posedite kada začelo svoje vreme možete daleko prijatnije provesti. En ništa od ovoga nije čula. Još uvek je bila začuđena i pometena pronicljivošću svoje prijateljice, i nikako nije mogla da pojmi kako je do nje mogao da dođe glas o kapetanu Ventvortu. Nakon kraće stanke: - Budite ljubazni - rekla je gospođa Smit - pa mi recite zna li gospodin Eliot da se poznajemo? Zna li da sam u Batu? - Gospodin Eliot? - iznenadila se En. Nakon kraćeg razmišljanja uvidela je svoju zabludu. Odmah ju je primetila; i povrativši hrabrost i osećajući se sigurnije, uskoro je mnogo pribranije dodala: - Zar poznajete gospodina Eliota? - Veoma sam ga dobro poznavala - odgovorila je gospođa Smit sumorno - ali čini se da je naše poznanstvo izbledelo. Odavno se nismo sreli. - Ja za to nisam znala. Nikada mi to niste rekli. Da sam znala, sa zadovoljstvom bih porazgovarala s njim o vama. - Moram vam priznati - rekla je gospođa Smit ponovo se razvedrivši - da bih upravo to zadovoljstvo htela da vam priuštim. Htela bih da sa gospodinom Eliotom povedete razgovor o meni. 192
Zvončica & neky
Htela bih da u njemu probudite interesovanje. On meni može biti od velike koristi; - I ako biste bili dobri, mila moja gospođice Eliot, da to preuzmete na sebe, onda ću smatrati da je stvar rešena. - Rado ću to učiniti; nadam se da ne sumnjate u moju spremnost da vam stojim na raspolaganja do i najmanje sitnice odgovorila je En - ali podozrevam da ste vi ubeđenja da ja imam većeg uticaja na gospodina Eliota, da imam neko veće pravo da na njega utičem, nego što je to odista slučaj. Uverena sam da vam je taj utisak neko pogrešno nametnuo. Morate me smatrati samo za rođaku gospodina Eliota. Ako u tom svetlu postoji nešto što smatrate da kao njegova rođaka imam prava od njega zahtevati, molim vas da se ne ustručavate da mi to kažete. Gospođa Smit ju je prodorno pogledala, a zatim se nasmešila i rekla: - Uviđam da sam ishitreno govorila. Molim vas da mi oprostite. Trebalo je da sačekam zvanično obaveštenje, ali sada, mila moja gospođice Eliot, kao stara prijateljica, nagovestite mi kada mogu govoriti s vama. Iduće nedelje? Verujem da ću već iduće nedelje moći da smatram tu stvar za rešenu i da ću moći da kujem svoje sebične male planove na sreći gospodina Eliota. - Ne - odgovorila je En - ni iduće nedelje, ni one posle nje, pa ni one posle nje. Uveravam vas da stvar koju vi imate na umu neće biti svršena ni u jednoj nedelji. Ne udajem se za gospodina Eliota. Volela bih da znam zašto vi mislite da se udajem za njega? Gospođa Smit ju je ponovo pogledala, značajno, nasmešila se, zatresla glavom pa povikala: - E sad, kako bih samo volela da vas razumem! Kako bih samo volela da znam kako kod vas stoje stvari! Mišljenja sam da nećete biti svirepi kada kucne pravi čas. A dok ne kucne, znate, mi žene nikada nemamo nameru da nekog muškarca uzmemo. Znate, među nama budi rečeno, mi nameravamo da odbijemo svakog muškarca ali samo dok nas ne zaprosi. Ali zašto biste bili svirepi? Dozvolite da se zauzmem za 193
Zvončica & neky
svog - ne mogu reći prijatelja - ali za bivšeg prijatelja. Gde ćete pronaći bolju priliku? Zar očekujete da ćete pronaći prijatnijeg i plemenitijeg muškarca? Dozvolite da vam preporučim gospodina Eliota. Uverena sam da ste od pukovnika Volisa o njemu čuli samo reči hvale, a ko ga poznaje bolje od pukovnika Volisa? - Draga moja gospođo Smit, tek što je prošlo pola godine od smrti njegove supruge. Ne bi se smelo pretpostavljati kako on pažnju poklanja ma kojoj ženi. - O! Ako vam je to jedina zamerka - povikala je gospođa Smit vragolasto - gospodin Eliot je bezbedan, i ja se neću više brinuti za njega. Ne zaboravite me kada se udate, samo vas to molim. Dajte mu na znanje da sam vam prijateljica, pa će mu odmah manja u očima biti neprilika koja je posredi, a koju on, sasvim prirodno, s obzirom na brojne poslove i obaveze izbegava i odbacuje na sve moguće načine; možda sasvim prirodno. Devedeset devet od sto muškaraca bi učinilo to isto. Razume se, on ne zna koliki to značaj za mene ima. Dobro, draga moja gospođice Eliot, nadam se i uzdam da ćete biti veoma srećni. Gospodin Eliot ima dovoljno pameti da prepozna vrednost takve jedne žene. Vaš mir neće biti razoren kao moj što je bio. Bezbedni ste u svim ovozemaljskim stvarima, i možete se uzdati u njegov karakter. On neće dozvoliti da ga navedu na stranputicu; njega drugi neće odvesti u propast. - Neće - rekla je En - verujem da je sve to istina što kažete. Čini se da je on mirne ali odlučne naravi koja nimalo nije podložna opasnim uticajima. Veliko poštovanje gajim prema njemu. Nemam razloga, kada u obzir uzmem sve što sam do sada imala prilike da s njim u vezi primetim, drugačije da mislim. Ali ne poznajem ga dugo; a moje je mišljenje da on nije čovek koga možete brzo upoznati. Zar vas neće način na koji govorim o njemu, gospođo Smit, uveriti da mi on ništa ne znači? Mora da o njemu govorim dovoljno spokojno. Dajem vam reč da on meni ništa ne znači. Ukoliko me ikada zaprosi (a nemam razloga misliti da se on uopšte takvom mišlju bavi), neću njegovu prosidbu prihvatiti. 194
Zvončica & neky
Uveravam vas da neću. Uveravam vas da gospodin Eliot nema ulogu kakvu vi verujete da ima u ma kakvom zadovoljstvu koje je sinoćni koncert mogao da priušti: ne gospodin Eliot; nije gospodin Eliot taj koji... Ućutala je i jarko porumenevši zažalila što je toliko otkrila; ali da li bi bilo dovoljno da je manje rekla? Gospođa Smit bi teško poverovala u neuspeh gospodina Eliota osim ako ne nasluti da je posredi neko drugi. A kako je to bio slučaj, ona je odmah popustila, naoko se više ne zanimajući za tu stvar; a En je, željna da izbegne svako dalje otkrivanje, sa nestrpljenjem želela da sazna zašto je gospođa Smit umislila da će se ona udati za gospodina Eliota; gde je mogla doći na takvu pomisao, i od koga je tako nešto mogla čuti. - Molim vas recite mi kako vam je tako nešto palo na pamet. - Najpre mi je na pamet palo - odgovorila je - kada sam videla koliko vremena provodite zajedno, i smatrala sam da je to najprirodnija stvar koju bi svako ko vam dobro misli mogao poželeti; i možete biti uvereni da su svi vaši poznanici skloni istom mišljenju kakvog sam i ja bila. Ali nisam čula da se o tome govori sve do pre dva dana. - I odista se o tome govorilo? - Jeste li primetili ženu koja vam je otvorila vrata kada ste me juče posetili? - Nisam. Zar nije to bila gospođa Spid, kao i obično, ili služavka? Nisam primetila nikoga naročitog. - Bila je to moja prijateljica, gospođa Ruk; bolničarka Ruk; koja je, uzgred budi rečeno, gajilu silnu znatiželju da vas vidi, i bila je oduševljena što se zadesila tu da vam otvori vrata. U nedelju je došla iz zgrada Marlboro; i baš mi je ona rekla da ćete se udati za gospodina Eliota. Čula je to od same gospođe Volis koju nije smatrala za rđav izvor. Posedela je u ponedeljak uveče sa mnom jedan sat i ispričala mi čitavu priču. 195
Zvončica & neky
- Čitavu priču - ponovila je En smejući se. - Meni se čini da ta priča nije mogla biti veoma dugačka s obzirom da se oslanja na jednu tako neosnovanu vest. Gospođa Smit ništa nije rekla. - Ali - odmah je nastavila En - premda nema istine u tvrdnji da ja polažem pravo na gospodina Eliota, drage vam se volje stavljam na raspolaganje, u svakom pogledu. Da li da mu kažem da ste u Batu? Da mu prenesem neku poruku? - Ne, hvala vam: ne, nipošto. U žaru trenutka sam, i u pogrešnom uverenju, možda i htela da vas zainteresujem za izvesne okolnosti; ali sada to više ne želim. Ne, hvala vam, nemam vas čime zamarati. - Mislim da ste rekli da gospodina Eliota poznajete već mnogo godina? - Tako je. - I nije to bilo pre njegove ženidbe? - Jeste; nije bio oženjen kada sam ga upoznala. - I... jeste li ga dobro poznavali? - Intimno. - Odista! Onda vas molim da mi kažete kakav je u to vreme bio. Silno sam znatiželjna da saznam kakav je gospodin Eliot bio kao mladić. Da li je i tada bio kakvim se sada čini? - Nisam gospodina Eliota videla u ove tri godine - odgovorila je gospoda Smit, i to toliko sumorno da je nemoguće bilo nastaviti razgovor na ovu temu; a En je osećala kako nije postigla ništa do produbila svoju znatiželju. Ućutale su se; gospoda Smit se zamislila. Naposletku je rekla: - Molim vas da mi oprostite, gospođice Eliot - povikala je svojim uobičajenim srdačnim tonom - molim vas da mi oprostite na šturim odgovorima, ali kolebala sam se šta dalje da učinim. Kolebala sam se i premišljala šta da vam kažem. Mnogo je stvari koje se moraju uzeti u obzir. Ne voli čovek da se nameće, da 196
Zvončica & neky
ostavlja pogrešan utisak, da izaziva nevolju. Čak i prividan sklad porodice ponekad vredi sačuvati, pa makar i da pod površinom nema ničega trajnog. Međutim, odlučila sam; mislim da sam u pravu; mislim da morate otkriti pravo lice gospodina Eliota. I premda sam u potpunosti uverena da vi u ovom trenutku nemate ni najmanju nameru da se udajete za njega, ne može se znati šta se može zbiti. Možda će se vaša osećanja prema njemu jednog dana promeniti. Stoga poslušajte istinu sada dok još nemate predrasuda. Gospodin Eliot je bez srca i savesti; prepredenje, proračunat i hladnokrvan, i samo na sebe misli; i spreman je, zarad svoga interesa i lagodnosti počiniti ma kakvu svirepost, i ma kakvu izdaju, ali na takav način da ne dovede u pitanje svoj karakter. Nema on osećaja za druge. One čiju je propast skrivio, zanemaruje i napušta bez i trunke griže savesti. On je lišen svakog osećaja za pravdu i nije kadar za saosećanje. O! Njegova je duša crna, prazna i crna! Enina zapanjenost i povici čuđenja na trenutak su je primorali da zastane, a zatim je, malo mirnija, rekla: - Moje su vas reči prenerazile. Imajte na umu da je pred vama ljutita žena o koju su se ogrešili. Ali pokušaću da ovladam sobom. Neću ga vređati. Samo ću vam reći šta sam o njemu otkrila. Činjenice će govoriti. On je bio blizak prijatelj moga pokojnog muža koji mu je verovao i voleo ga, i smatrao ga valjanim kakav je i sam bio. Njihovo prijateljstvo je započelo pre našeg braka. Ja sam ga upoznala kao dobrog prijatelja moga muža; i meni je gospodin Eliot mnogo omilio i o njemu sam samo najbolje mislila. U devetnaestoj, znate, čovek ne razmišlja ozbiljno; a činilo se da je gospodin Eliot dobar koliko i svako drugi, i da je mnogo prijatniji od većine, i skoro smo neprestano bili zajedno. Najviše smo vremena provodili u gradu i živeli lagodno. Tada su njegove prilike bile nepovoljnije; on je tada bio siromašan; imao je sobu u Templu 11, i to je bilo sve što je mogao da učini da se pred svetom 11
Jedna od četiri pravne komore u Londonu, gde su pravnici, učili i stanovali i radili. (Prim. prev.)
197
Zvončica & neky
prikaže kao gospodin. Vrata našeg doma uvek su mu bila otvorena i mogao je da dođe kad god mu je bila volja; uvek je bio dobrodošao; bio je poput brata. Moj siroti Čarls, koji je imao zlatno srce i po prirodi bio toliko velikodušan da mu na svetu nije bilo ravnog, sa njim bi podelio i poslednju paru; i znam da mu je i Čarslova kesa bila širom otvorena; znam da ga je on često materijalno pomagao. - Ovo mora da je upravo onaj period života gospodina Eliota rekla je En - koji je u meni oduvek budio naročitu znatiželju. Mora da je upravo negde u to vreme on sklopio poznanstvo sa mojim ocem i sestrom. Ja ga nikada nisam upoznala; samo sam za njega čula; bilo je tada nečega u njegovom vladanju prema mom ocu i sestri, a kasnije i u okolnostima pod kojima je sklopio brak, što nikada nisam bila kadra izmiriti sa sadašnjošću. Sve to kao da je oslikavalo sasvim drugačijeg čoveka. - Znam sve o tome, znam sve o tome - povikala je gospoda Smit. - On se predstavio ser Volteru i vašoj sestri još i pre nego što sam ja upoznala njega, ali sam ga stalno slušala kako o njima govori. Znam da su ga pozivali i podsticali, i znam da on nije želeo da im ide. Možda vam mogu zadovoljiti znatiželju u stvarima koje i ne očekujete; a što se njegovog braka tiče, o njemu sam u to vreme sve znala. Ja sam znala za svako za i protiv; bila sam prijatelj kome je poveravao svoja nadanja i namere; i premda njegovu suprugu ranije nisam poznavala, jer je njen nizak društveni položaj to onemogućavao, ipak sam je docnije poznavala do kraja njenog života i mogu vam odgovoriti na svako pitanje koje poželite da mi postavite. - Ne - rekla je En - ne želim za nju ništa da pitam. Kako sam razumela, oni nisu bili srećni. Ali volela bih da znam zašto je u to vreme, on onako prezreo poznanstvo s mojim ocem. Moj otac je svakako bio voljan da mu veoma ljubazno ukaže svako dužno poštovanje. Zašto li se gospodin Eliot povukao? 198
Zvončica & neky
- Gospodin Eliot je - odgovorila je gospođa Smit - u to vreme samo jedno želeo: da se obogati, i to brže nego što bi se obogatio baveći se pravom. Bio je rešen da bogatsvo stekne ženidbom; i znam da je bio uverenja (razume se da ne mogu da sudim da li je to bilo opravdano) da su vaš otac i sestra svojom ljubaznošću i pažnjom želeli da naslednika uvuku u brak sa mladom gospođicom, a i takav brak nikako ne bi zadovoljio njegova poimanja o bogatstvu i nezavisnosti. To je bio razlog njegovom povlačenju, u to vas uveravam. Sve mi je ispričao. Od mene on ništa nije krio. Zanimljivo je što je moje prvo značajno poznanstvo nakon što sam vas ostavila za sobom u Batu bilo poznanstvo sa vašim rođakom; i da sam preko njega neprestano slušala o vašem ocu i sestri. On je opisivao jednu gospođicu Eliot, aja sam sa velikom nežnošću mislila na drugu. - Možda ste - povikala je En iznenada se dosetivši – vi o meni govorili gospodinu Eliotu? - Budite uvereni da jesam; i to često. Često sam se hvalisala svojom En Eliot, i jemčila sam da ste vi sasvim drugačije biće od... Zaustavila se na vreme. - Sada razumem nešto što je gospodin Eliot sinoć rekao povikala je En. - Sada razumem. Otkrila sam da je on navikao da sluša o meni. Nisam mogla da razumem kako. Kako se samo mašta razbukti kada se sobom bavimo! Kako je lako prevariti se! Ali oprostite mi; prekinula sam vas. Gospodin Eliot se, kažete, oženio samo zarad novca? Što je bila okolnost koja vas je verovatno po prvi put naterala da otvorite oči. Ovde je gospođa Smit malo oklevala. - O! Te stvari su isuviše uobičajene. Kada čovek živi u svetu, brak muškarca ili žene radi novca je suviše uobičajena stvar i ne iznenađuje čoveka koliko bi trebalo. Bila sam veoma mlada i u društvu mladih, i bili smo lakomisleno i veselo društvo, i nismo se držali strogih pravila ponašanja. Živeli smo za užitak. Sada drugačije mislim; vreme i 199
Zvončica & neky
bolest i žalost su me naterali da drugačije na sve gledam; ali u to vreme, moram vam priznati, u ponašanju gospodina Eliota nisam videla ništa dostojno prekora. “Učiniti najbolje za sebe”, smatralo se za dužnost. - Ali zar nije ona bila žena veoma niska roda? - Jeste; to sam mu i prigovorila, ali on se nije obazirao. Novac, samo je novac želeo. Njen je otac bio stočar, a deda kasapin, ali on nije mario. Ona je bila dobra žena sasvim pristojnog obrazovanja, u društvo su je uveli neki rođaci i pukim se slučajem našla u blizini gospodina Eliota, i zaljubila se u njega; a on se nije kolebao po pitanju njenog porekla, i nije u tome video nikakve smetnje. Svu je svoju predostrožnost usmerio na to da osigura za sebe celokupan iznos njenog bogatstva pre nego što se obaveže. Budite uvereni, ma koliko gospodin Eliot sada uvažavao svoj položaj, kao mladić ga ni najmanje nije cenio. Prilika da nasledi posed u Kelinču bila je nešto, ali porodičnu čast nije cenio koliko ni prah pod nogama. Često sam ga čula kako govori, da bi, kada bi baronetstvo bilo na prodaju, on za pedeset funti bio rad prodati i grb i moto i livreju i ime; ali neću sada da vam ponovim ni polovinu od onoga šta sam ga čula da govori na tu temu. Ne bi bilo pravično; a ipak bi trebalo da imate dokaz, jer za sve što sara rekla imate samo moju reč, pa ću vam dokaz i pružiti. - Zaboga, draga gospođo Smit, nije mi potreban - povikala je En. - Vi niste ustvrdili ništa protivrečno onome kakvim se gospodin Eliot činio pre nekoliko godina. Sve je ovo samo potvrda izveštaja koje smo dobijali i onoga u šta smo i sami verovali. Ja bih samo rada bila znati zašto se sada toliko promenio. - Ali, mog mira radi, da li biste mi učinili dobrotu i pozvonili Meri; stanite: sigurna sam da ćete mi učiniti još veću dobrotu pa sami otići u moju spavaću sobu i doneti mi intarziranu kutijicu koju ćete pronaći na gornjoj polici komode. 200
Zvončica & neky
En je, videvši koliko je njena prijateljica odlučna, učinila kako je ona od nje i tražila. Donela je kutijicu i stavila je pred nju, a gospođa Smit je, uzdišući dok ju je otključavala rekla: - Ova je kutijica puna hartija moga muža; što je samo mali deo onoga što sam morala da pregledam nakon što sam ga izgubila. Pismo koje tražim je pismo koje mu je gospodin Eliot napisao još pre našeg braka, i eto desilo se da ga je sačuvao; čoveku samo ostaje da nagađa zašto. Ali bio je on nemaran i neorganizovan kakvi muškarci i jesu kada su ovakve stvari u pitanju; i eto, pregledajući njegove hartije pronašla sam rasute ovde-onde, ovo i druga pisma beznačajnije prirode koja su mu pisali razni ljudi; da, mnoga su druga pisma i beleške od velike važnosti bili uništeni. Evo ga; nisam htela da ga spalim, jer sam već tada bila nezadovoljna gospodinom Eliotom i bila sam rešena da sačuvam svaki dokaz ranije bliskosti. Sada mi je iz sasvim drugih razloga milo što sam ga sačuvala. Ovako je glasilo pismo naslovljeno na “plemenitog Čarlsa Smita, iz Tanbridž Velsa”, a datirano je bilo još jula 1803. godine: - Dragi Smite, primio sam vaše pismo. Vaša me je dobrota savladala. Sreća bi bila da je prirodi po volji pa da se takva srca češće sreću, ali na svetu sam evo već dvadeset i tri godine i još nisam sreo nijedno nalik vašem. Verujte mi da u ovom trenutku nemam potrebe za vašom pomoći jer sam opet pri novcu. Radujte se sa mnom: ratosiljao sam se ser Voltera i gospođice. Vratili su se u Kelinč, i gotovo me naterali da se zakunem da ću ih na leto posetiti; ali moja će prva poseta Kelinču biti u pratnji procenitelja koji će me posavetovati kako što bolje da ga prodam. Međutim, ima izgleda da bi se baronet mogao ponovo oženiti, dovoljno je budala da to učini, i ako tako učini onda će oni mene ostaviti na miru što bi mi bilo i više nego pristojno poravnanje za nasledstvo. Gori je nego prošle godine. - Kamo sreće da ne nosim ime Eliotovih. Sit sam ga. Bogu hvala što ime Volter mogu da izostavim! I želeo bih vas zamoliti 201
Zvončica & neky
da me nikada više ne uvredite pominjući ono moje drugo V, jer mi je namera da do kraja života ostanem, iskreno vaš - Vm. Eliot. Takvo jedno pismo se nije moglo pročitati a da se En obrazi ne za žare; a gospođa Smit je primetivši ovo rumenilo rekla: - On u tom pismu, znam, izražava krajnje nepoštovanje. I premda se ne sećam njegovih izraza, odlično se sećam opšteg utiska. Ali ono vam razotkriva čoveka. Obratite pažnju na njegove izjave mom mužu. Mogu li ti biti snažnije? En nije mogla odmah da se oporavi od šoka i poniženja zbog reči koje su se odnosile na njenog oca. Bila je dužna prisetiti se da se čitanjem ovog pisma ogrešila o zakone časti, da se nikome ne sme suditi niti bi ikoga trebalo upoznavati na osnovu takvih iskaza, da nije red da tuđe oko gleda privatnu prepisku, pre nego što se dovoljno pribrala da vrati pismo nad kojim se zamislila i kaže: - Hvala vam. Ovo je bez sumnje istinski dokaz; dokaz svega što ste mi rekli. Ali zašto je sada rešio da obnovi poznanstvo s nama? - I to mogu da vam objasnim - povikala je gospođa Smit smešeći se. - Možete li, zaista? - Mogu. Pokazala sam vam gospodina Eliota kakav je bio pre dvanaest godina, a pokazaću vam ga i kakav je sada. Ne mogu vam u ovom slučaju pružiti nikakav pisani dokaz, ali vam mogu dati onoliko verodostojno usmeno svedočanstvo, o onome što on sada želi, i što sada čini, kakvo samo možete poželeti. On sada nije licemeran. On istinski želi vas da oženi. Pažnja koju sada ukazuje vašoj porodici je iskrena: sasvim od srca. A izvor na koji se u ovome oslanjam je njegov prijatelj, pukovnik Volis. - Pukovnik Volis! Zar ga poznajete? - Ne. Nisam ovo svedočanstvo dobila iz prve ruke, moralo je ono promeniti koju ruku pre nego što je do mene stiglo, ali to 202
Zvončica & neky
njegov značaj ne umanjuje. I ne razlikuje se mnogo od onoga što je prvobitno rečeno, možda mu je svaka ruka nešto malo dodala, ali to se lako dade odstraniti. Gospodin Eliot, bez ustezanja i otvoreno, govori o svojim osećanjima prema vama pred pukovnikom Volisom, i verujem da je ovaj pukovnik Volis, čovek razborit, obazriv i pametan; ali pukovnik Volis ima veoma lepu budalastu ženu, kojoj on govori sve ono što bi bolje bilo da zadrži za sebe, i sve joj prenosi. A ona, preplavljena osećanjima usled ozdravljenja, sve to prenosi svojoj bolničarki; a kako bolničarka zna da se vi i ja poznajemo, sasvim prirodno sve što čuje prenosi meni. U ponedeljak uveče me je moja dobra prijateljica gospođa Ruk uputila u tajne Marlboro zgrada. Stoga vidite da nisam u onolikoj meri romantizovala stvari kako ste vi to pomislili kada sam spomenula čitavu priču. - Draga moja gospođo Smit, vaš izvor se vara. To nije moguće. Ne može naklonost gospodina Eliota prema meni opravdati napore koje čini da se izmiri sa mojim ocem. Jer se to desilo mnogo pre mog dolaska u Bat. Ta ja sam ih još kada sam stigla zatekla u prijateljskim odnosima. - Znam da je tako; odlično to znam, ali... - Odista, gospođo Smit, ne možemo očekivati da iz treće ruke dobijemo pravu informaciju. Kada činjenice i vesti prođu kroz tolike ruke, pa još kada ih jedni pogrešno shvate zbog svoje ludosti, a drugi iz neupućenosti, teško da će se u njima zadržati i zrno istine. - Samo me saslušajte. Uskoro ćete moći da sudite kakve se zasluge kome mogu pripisati kada saslušate neke pojedinosti koje i sami možete u ovaj čas opovrgnuti ili potvrditi. Niko i ne misli da je prvobitno s vašim ocem obnovio poznanstvo vas radi. On vas jeste video, i pre nego što je došao u Bat, i zagledao se u vas, ali nije znao ko ste. Tako bar kaže moj izvor. Da li je to istina? Da li vas je video prošlog leta ili jeseni - negde dole na zapadu - da se poslužim njenim rečima, ne znajući ko ste? 203
Zvončica & neky
- Zaista jeste. Do sada je sve istina. U Lajmu. Desilo se to u Lajmu. - Eto - nastavila je gospođa Smit pobedonosno - ukažite dužno poverenje mojoj prijateljici sada kada smo utvrdili da je sama osnova priče istinita. Video vas je kada ste bili u Lajmu, i toliko ste mu se dopali da mu je silno bilo milo kada vas je ponovo sreo u Kamden Plejsu, kao gospođicu En Eliot, i od tog časa, ni najmanje ne sumnjam, on je stekao i drugi razlog da vas posećuje. Ali postojao je još jedan razlog, raniji, koji ću vam sada objasniti. Zuastavite me ako u mojoj priči čujete nešto za šta znate da je neistinito ili malo verovatno. Prema izveštaju koji je do mene stigao, izvesna prijateljica vaše sestre, dama koja boravi kod vas u ovom trenutku, i koju sam čula da pominjete, došla je u Bat sa gospođicom Eliot i ser Volterom još u septembru (ukratko, stigla je kada i oni), i boravi sa njima još otada; i ona je bistra, umiljata, lepa žena, siromašna i razumna, i sve u svemu, njene prilike i ponašanje su takvi da među poznanicima ser Eliota ostavlja opšti utisak da nemarava da postane ledi Eliot, i budi jednako opšte iznenađenje što je gospođica Eliot, sva je prilika, slepa za tu opasnost. Ovde je gospođa Smit na trenutak ućutala; ali En ni reč na sve ovo nije rekla, pa je nastavila: - U ovom se svetlu ta stvar prikazala onima koji su poznavali porodicu, mnogo pre nego što ste se vi vratili; a pukovnik Volis je dovoljno dugo držao vašeg oca na oku da to primeti, premda nije u to vreme posećivao Kamden Plejs; ali je iz obzira prema gospodinu Eliotu sa zanimanjem motrio šta se tamo dešava, i kada je gospodin Eliot došao u Bat na dan ili dva, biće da je to bilo o Božiću, pukovnik Volis mu je kazao kako se čini da stoje stvari, a preneo mu je i glasine koje su počele da preovlađuju. Morate imati na umu da je vreme suštinski izmenilo mišljenje gospodina Eliota u pogledu vrednosti baronetstva. On je sada sasvim drugi čovek po svojim 204
Zvončica & neky
pogledima na poreklo i srodstvo. Kako već dugo ima novca koliko mu srce ište, i kako mu je svaka gramzivost i želja za rasipništvom već zadovoljena, on je polako počeo da uči da svoju sreću vidi u položaju koji će naslediti. Učinilo mi se da cam u njemu prepoznale naznake ovakve promene i pre nego što se naše prijateljstvo okončalo, ali sada je to osećanje u njemu već duboko ukorenjeno. Ne može da podnese da ne bude ser Vilijam. Stoga možete pretpostaviti da vest koju je od prijatelja čuo njemu nije bila preterano prijatna, i možete pretpostaviti do čega je dovela; rešenosti da se čim pre vrati u Bat, i da se tu na neko vreme nastani s namerom da obnovi ranije poznanstvo i povrati takav položaj u porodici kakav bi mu mogao omogućiti da utvrdi kolika je opasnost, i nadmudri damu o kojoj je reč ukoliko se pokaže da je opasnost velika. Prijatelji su se složili da je to jedino što se može učiniti; a pukovnik Volis je imao da mu pomaže koliko je god to moguće. Imao je on da se predstavi, i imao je pukovnik Volis da se predstavi, i imali su svi da se predstave. Gospodin Eliot se vratio kako je i dogovoreno; i kao što znate primio je oproštaj nakon što ga je zatražio, pa je ponovo primljen u porodicu; i tu je stalni predmet njegove pažnje, i jedini predmet njegove pažnje (dok mu vaš dolazak nije dao novi razlog) bio da pazi na ser Voltera i gospođu Klej. Nije propuštao priliku da bude s njima, nametao im se, dolazio u svako doba; ali nema potrebe da vam iznosim sve pojedinosti. Možete i sami da zamislite šta je prepreden čovek kadar da uradi; i možda ćete se, rukovodeći se ovim, i sami setiti šta ste ga videli da radi. - Jeste - rekla je En - niste mi rekli ništa što se kosi sa onim sa čim sam već upoznata, ili što ne bih mogla da zamislim. Ima nečeg uvredljivog u lukavstvu. Sebični i licemerni postupci uvek izazivaju gnušanje, ali mene ništa od ovog što sam čula ne iznenađuje. Poznajem ljude koje bi ovakva slika o gospodinu Eliotu prenerazila, i koji u nju ne bi poverovali; ali ja nikada nisam bila zadovoljna. Uvek sam smatrala da on ima neke drugačije razloge za svoje ponašanje. Volela bih znati kakvo mu je sada 205
Zvončica & neky
mišljenje u pogledu verovatnoće da dođe do onoga od čega strahuje; smatra li da je opasnost sada manja. - Koliko sam razumela, smatra da je opasnost manja odgovorila je gospođa Smit. - Misli da ga se gospođa Klej plaši, da je svesna da ju je prozreo, i da se ne usuđuje da nastavi onako kako bi to činila u njegovom odsustvu. Ali kako će on kad-tad morati da ode, ne vidim kako on može u ma šta biti siguran dok god ona ima toliko uticaja. Bolničarka mi kaže da je gospođa Volis došla na zanimljivu pomisao da se kao jedan od uslova bračnog ugovora između vas i gospodina Eliota stavi da vaš otac ne sme da za ženu uzme gospođu Klej. Što je naum kakav u svakom pogledu dolikuje pameti gospođe Volis; ali moja razborita bolničarka Ruk uviđa koliko je on besmislen. - Zaboga, gospođo - rekla je - taj ga uslov neće sprečiti da se oženi nekom drugom ženom. - I odista, istinu da priznam, mislim da se bolničarka u duši ni najmanje ne protivi ser Volterovoj ponovnoj ženidbi. Njoj, znate, ne smete zameriti, ona je strastveni zagovornik braka; a (lični interes uvek nađe načina da se nametne) ko će reći da ona ne gaji potajne nade da će jednog dana služiti novoj ledi Eliot zahvaljujući preporuci gospođe Volis? - Milo mi je što sam sve to saznala - rekla je En nakon što se kratko zamislila. - U jednu ruku će mi biti bolnije boraviti u njegovom društvu, ali ću znati bolje šta mi je činiti. Držaću se otvorenije. Jasno je da je gospodin Eliot neiskren, izveštačen, koristoljubiv čovek koji se nikada nije rukovodio nekim plemenitijim načelom osim sebičnošću. Ali nije još sve o njemu rečeno. Gospođa Smit se zanela i skrenula sa teme koju je načela, i En je zaboravila, preokupirana porodičnim brigama, koliko je zamerki na njegov račun bila u početku iznela; ali je njenu pažnju sada privuklo objašnjenje onih prvih nagoveštaja, pa je slušala pripovest koja je, ako i nije savršeno pravdala prekomernu ogorčenost gospođe Smit, 206
Zvončica & neky
pokazala da se on prema njoj poneo bezdušno; i da je bio nepravičan i bezosećajan. Saznala je da su (njihovo prijateljstvo se nesmetano nastavilo i nakon ženidbe gospodine Eliota) kao i ranije vreme provodili zajedno, i da je gospodin Eliot svog prijatelja naveo da se upusti u troškove koji su prevazilazili njegova primanja. Gospođa Smit nije želela da preuzme krivicu na sebe, i veoma se brižno pazila da ni senku krivice ne baci na svoga muža; ali je En uspela da između redova nazre da oni nikada nisu živeli u skladu sa svojim primanjima, i da su oni od samog početka živeli rasipnički. Prema izveštaju koji joj je o njemu dala njegova supruga, En je shvatila je gospodin Smit bio čovek srdačan, blage naravi, sklon nemarnosti i nevelike pameti; mnogo ljubazniji od svog prijatelja, i nimalo nalik tom prijatelju za kojim se povodio, a koji ga je, sva je prilika, prezirao. Uzdigavši se ženidbom do velikog izobilja, i sklon da se prepusti svakom zadovoljstvu i udovolji taštini, ali tako da se on sam ni u šta ne upušta (jer je uprkos svem samoudovoljavanju postao veoma obazriv), i počevši da se bogati, baš kada je njegov prijatelj počeo da siromaši, gospodin Eliot se izgleda nije obazirao na nepovoljne novčane prilike tog istog prijatelja već ga je, naprotiv, podsticao i hrabrio na izdatke koji su mogli samo da ga odvedu u propast; i propast je zadesila Smitove. Smrt je njenog supruga poštedela potpune spoznaje propasti. Ranije su doživeli neprijatnosti koje su na probu stavile odanost njihovih prijatelja, i pokazale da je odanost gospodina Eliota bolje ne iskušavati; ali tek se nakon njegove smrti u potpunosti obelodanilo u koliko su žalosnom stanju bile njegove prilike. Uveren u odanost gospodin Eliota, što je više na čast služilo njegovim osećanjima nego njegovom rasuđivanju, gospodin Smit ga je odredio za izvršitelja svoje oporuke; ali gospodin Eliot nije želeo da dela, i poteškoće i očajanje koje joj je ovo njegovo odbijanje prouzrokovalo, udruženi sa neizbežnom tugom njenog položaja bili su takvi da se o njima nije moglo govoriti bez velike 207
Zvončica & neky
duševne patnje, niti se o njima moglo slušati a da se ne oseti istinski gnev. En je u vezi s ovim pročitala i neka njegova pisma, odgovore na očajničke molbe gospođe Smit, koja su sva odisala istom neumoljivom rešenošću da se ne upušta u jalove napore, i, pod maskom ledene učtivosti, istom neosetljivom ravnodušnošću prema svim nesrećama koje bi je mogle snaći. Bila je to strašna slika nezahvalnosti i nečovečnosti; i En je osećala, u nekim trenucima, da nijedan sramni neskriveni zločin ne bi mogao biti gori. Imala je mnogo da sluša; sada se ona potanko bavila, sa sasvim prirodnom slabošću, svim tančinama tužnih događaja iz prošlosti i svakoj pojedinosti beskrajnog niza neprilika koje je u njihovim ranijim razgovorima samo nagoveštavala. En je savršeno mogla da razume ovo izvanredno duševno olakšanje, i samo se još više čudila uopštenoj duševnoj pribranosti svoje prijateljice. Zbog jedne okolnosti u čitavom nizu nepravdi bila je naročito ogorčena. Imala je snažne razloge da veruje da je jedan posed njenog muza na Zapadnoindijskim ostrvima, koji je godinama bio pod nekom vrstom plenidbenog naloga zarad otplate dugovanja, mogao da se povrati ukoliko bi se preduzele prave mere; a ovaj posed bi, premda ne naročito velik, mogao daje učini prilično bogatom ženom. Ali nije imala nikoga da se upusti u rešavanje ovog slučaja. Gospodin Eliot nije hteo ništa da uradi, a ona sama je bila bespomoćna, nesposobna da zbog telesne slabosti uzme stvar u svoje ruke, i nemoćna, zbog nedostatka sredstava, da unajmi druge da to učine u njeno ime. Nije imala rodbine da joj pomognu savetom, a nije mogla da plati pravnu pomoć. Ovo je predstavljalo vrlo svirepo pogoršanje njenih već ionako skučenih sredstava. Teško joj je bilo podneti osećaj da bi njene okolnosti trebalo da su bolje, da bi se poboljšati mogle kada bi se samo malo napora uložilo na nadležnom mestu, i strahovati da bi svako odlaganje moglo da oslabi njena prava. 208
Zvončica & neky
I ona se nadala da će se upravo zbog ove stvari En u njeno ime založiti kod gospodina Eliota. Ranije je ona, iščekujući njihov brak, strepela da će zbog njega izgubiti prijateljicu; ali kada se uverila da on nije nikakav korak u tom smeru preduzeo, i kako nije čak ni znao da je ona u Batu, odmah se dosetila da bi žena koju voli mogla da utiče na njega u njenu korist, i žurno se pripremala da probudi Enina osećanja koliko je to poznavanje njegovog karaktera dozvoljavalo, kada je njeno poricanje ove tobožnje veridbe u potpunosti izmenilo sve; i prerada joj je ugasilo tek rođenu nadu da će uspeti da reši svoju najveću brigu, bar joj je pružilo utehu da na svoj način ispriča čitavu priču. Nakon što je saslušala potpun izvešaj o gospodinu Eliotu, En nije mogla da ne izrazi izvesno iznenađenje što je gospođa Smit govorila toliko povoljno o njemu na početku njihovog razgovora. Činilo se da ga preporučuje i hvali! - Draga moja - odgovorila joj je gospođa Smit - ništa drugo mi nije preostalo. Smatrala sam da je vaš brak rešena stvar, i pored toga što vas on još možda nije zaprosio, i nisam vam mogla reći istinu o njemu kao što je ne bih mogla reći ni da vam je već bio muž. Srce mi se kidalo zbog vas dok sam vam govorila o sreći; a ipak je on razborit, i prijatan je, i pored takve žene kao vi što ste, nije taj brak bio potpuno bez nade. On je prema svojoj prvoj ženi bio veoma grub. Strašno su nesrećni bili. Ali ona je bila suviše neuka i praznoglava da bi je mogao poštovati, i nikada je nije voleo. Bila sam voljna nadati se da ćete vi proći bolje. En je sebi priznala da je postojala mogućnost da je tuđi uticaj navede da se uda za njega, i zadrhtala je pri samoj pomisli na jad koji mora da bi nakon toga usledio. Lako se moglo desiti da je ledi Rasel ubedi da se odluči na taj korak! I pod pretpostavkom da se tako odista i desilo, koja bi od njih bila nesrećnija kada bi vreme, prekasno, sve ovo iznelo na videlo? Veoma je važno bilo pokazati ledi Rasel u kakvoj je zabludi bila; i jedan od zaključnih dogovora ovog veoma važnog 209
Zvončica & neky
razgovora, koji im je ispunio veći deo jutra, dao je En odrešene ruke da prenese svojoj prijateljici sve ono što se ticalo gospode Smit, a što je govorilo o njegovom vladanju u čitavoj toj stvari.
210
Zvončica & neky
Glava 22 En je otišla kući da porazmisli o svemu što je čula. U neku ruku joj je laknulo što je saznala sve ovo o gospodinu Eliotu. Prema njemu više nije osećala nikakvu nežnost. On je, u svoj svojoj nepoželjnoj nametljivosti, predstavljao suštu suprotnost gospodinu Ventvortu; i njegovu je sinoćnu pažnju i nepopravljivu štetu koju je mogla da nanese sada bezuslovno i sasvim jasno smatrala za zlo. Nestalo je svakog sažaljenja. Ali ovo joj je bila jedina uteha. U svakom drugom pogledu, bilo da se osvrtala oko sebe ili gledala preda se, videla je samo još više razloga za nepoverenje i strepnju. Strepela je da će se ledi Rasel razočarati i da će je ova vest pogoditi; i strepela je od poniženja koje je pretilo njenom ocu i sestri, i pritiskala ju je žalost jer je predviđala brojna zla, a nijedno nije mogla da spreči. Neizmerno je zahvalna bila što je sve ovo o njemu saznala. Nikada nije smatrala da je zalužila da bude nagrađena što nije prezrela staru prijateljicu kakva je gospođa Smit, a eto, nagrada je stigla! Gospođa Smit joj je rekla ono što niko ne bi mogao. Da li bi se ovo ikako moglo preneti njenoj porodici? Bile su ovo uzaludne misli. Mora govoriti sa ledi Rasel, reći joj, posavetovati se s njom, a kada uradi sve što je do nje, sačekati neizbežno sa što je više moguće pribranosti; i naposletku, njen najveći nemir počivao je upravo u onom deliću duše koji ledi Rasel nije mogla otkriti; u onoj bujici strepnji i strahovanja koje mora da zadrži za sebe. Saznala je, kada je stigla kući, da joj je pošlo za rukom, što joj je i bila namera, da izbegne susret s gospodinom Eliotom; on je bio svratio u dugu prepodnevnu posetu; ali nije još stigla ni da čestita sebi na domišljatosti i oseti se bezbednom, kada je čula da će on uveče opet doći. - Nisam imala ni najmanju nameru da ga pozivam - rekla je Elizabet sa izveštačenom nemarnošću - ali je on toliko nagoveštavao; bar tako kaže gospođa Klej. 211
Zvončica & neky
- Odista, kažem tako. Nikada u životu nisam videla da se neko toliko trudi da izmami poziv. Siroti čovek! Iskreno sam ga žalila; jer čini se da je vaša neumoljiva sestra, gospođice En, rešila da bude svirepa. - O! - povikala je Elizabet - nisam ja od juče pa da podlegnem nagoveštajima gospode. Ali, kada sam videla koliko žali što se nije jutros sreo s ocem, odmah sam popustila, jer nikada ne bih propustila priliku da udesim susret između njega i ser Voltera. Toliko su naočiti kada su zajedno. I obojica se tako lepo vladaju. I gospodin Eliot ga gleda sa toliko poštovanja. - Kako divno! - povikala je gospođa Klej, ali se nije usudila da pogled skrene na En. - Baš kao otac i sin! Draga, gospođice Eliot, smem li reći otac i sin? - O! Nikome ja ne zabranjujem da koristi kakve god mu reči drago. Kada ste već sebi to uvrteli u glavu! Ali, duše mi, ja ne primećujem da se njegova pažnja iole razlikuje od pažnje drugih muškaraca. - Draga gospođice Eliot! - povikala je gospođa Klej i podigla ruke i pogled i dozvolila da svaka njena dalja zapanjenost utone u primerenu tišinu. - Pa, draga Penelopi, nemate razloga da se toliko brinete za njega. Znate da sam ga pozvala. Otišao je od mene sa osmehom. Kada sam saznala da odlazi da provede čitav dan sa svojim prijateljima u Tornberi Parku, odmah sam se sažalila na njega. En se divila sjajnoj glumi sestrine prijateljice, što je kadra da pokaže takvu radost kakvu je ona pokazala, zbog dolaska upravo one osobe čije joj prisustvo mora osujetiti najveći interes. Nemoguće je bilo da ona oseća ma šta drugo do mržnju na samu njegovu pojavu, a ipak je uspevala da zadrži nadasve ljubazan i smiren izraz, i prikaže se kao da je sasvim zadovoljna što su joj prilike da se posveti ser Volteru ograničene i što to može da čini upola ređe nego što bi inače činila. 212
Zvončica & neky
En se strašno uznemirila kada je videla gospodina Eliota da ulazi u sobu; i prilično joj je mučno bilo kada joj je prišao da porazgovaraju. Navikla je ona i ranije da oseća da ne može biti da je on baš uvek iskren, ali sada je u svemu videla neiskrenost. Njegovo brižljivo poštovanja prema njenom ocu bilo joj je gnusno kada ga je uporedila sa rečima kojima je o njemu ranije govorio; a kada se setila kako se okrutno poneo prema gospodi Smit, s mukom je trpela njegove osmehe i blagost, i izveštačene izraze naklonosti. Nameravala je da izbegava svaku promenu u držanju koja bi mogla izazvati kakav prigovor s njegove strane. Snažnu je želju imala da izbegne svako zapitkivanje i privlačenje pažnje; ali joj je namera bila da prema njemu bude izrazito hladna u onoj meri u kojoj to njihovo poznanstvo dozvoljava; i da se vrati, što je neprimetnije moguće, za onih nekoliko koraka što su je postepeno naveli da načini u pravcu nepotrebne intimnosti. Pa je stoga bila uzdržanija i hladnija nego prethodne večeri. On je želeo da ponovo probudi njenu znatiželju o tome kako je i gde ranije čuo pohvale na njen račun; silno je želeo da mu ona pruži to zadovoljstvo i nadmeće se za njegovu pažnju; ali magije je nestalo: otkrio je da taštinu njegove skromne rođake može da zapali samo vrelina i živost balske dvorane; ako ništa drugo, shvatio je da se to nikako neće desiti u tom trenutku i da to neće postići pokušajima koje je smeo da rizikuje među ovim svetom koji polaže pravo na njegovu pažnju. Ni slutio nije da je u pitanju stvar koja je u direktnoj suprotnosti sa njegovim interesima i da se ona u mislima bavi onim primerima njegovog ponašanja za koje je bilo najmanje opravdanja. Osetila je koliko-toliko zadovoljstvo kada je otkrila da on zaista narednog jutra odlazi iz Bata, da odlazi rano i da ga neće biti čitava dva dana. Pozvali su ga da svrati u Kamden Plejs iste večeri kada se vrati s puta; ali sasvim je izvesno bilo da će biti odsutan od četvrtka do subote uveče. Dovoljno je rđavo bilo što 213
Zvončica & neky
joj je gospođa Klej neprestano pred očima; ali činilo joj se da bi prisustvo jednog još većeg licemera u njihovom društvu predstavljalo razaranje svakog mira i udobnosti. Strašno je poniženje osećala pri pomisli kako njenog oca i Elizabet neprestano obmanjuju; kada bi se setila kakve im se uvrede sa raznih strana spremajul Sebičnost gospođe Klej nije bila toliko komplikovana i odbojna kao njegova; i En bi drage volje tog časa radila u korist tog braka, i pored svih njegovih zala, samo da se oslobodi sitnih lukavština kojima je gospodin Eliot pribegavao u pokušaju da ga osujeti. U petak je veoma rano nameravala da poseti ledi Rasel, i da joj kaže ono što joj se mora reći; i bila bi otišla odmah nakon doručka, ali baš je tada i gospođa Klej morala da izađe da učini ljubaznost njenoj sestri i poštedi je truda, pa je rešila da sačeka da ne bi morala da trpi njeno društvo. Stoga je sačekala da gospođa Klej podobro odmakne pre nego što je počela govoriti o tome kako namerava pre podne da provede u Ulici Rivers. - Dobro - rekla je Elizabet - od mene joj nemaš šta poslati osim pozdrava. O! I ponesi joj onu dosadnu knjigu što mi je pošto-poto htela pozajmiti i reci joj da sam je pročitala. Zaista ne mogu sebe terati da čitam sve nove pesme i izveštaje o stanju nacije. Ledi Rasel baš zamara čoveka svim tim novim publikacijama. To joj nemoj reći, ali mislim da je ona haljina što ju je sinoć nosila užasna. Nekada sam mislila da ima ukusa u odevanju, ali na koncertu sam je se stidela. Da se drži tako zvanično i izveštačeno! I da sedi tako pravo! Razume se, prenećeš joj moje srdačne pozdrave. - I moje - dodao je ser Volter. - Ljubazno je pozdravi. I možeš joj reći da mi je namera da je uskoro posetim. Ukazaću joj učtivost; ali ću samo svratiti da ostavim posetnicu. Jutarnje posete nisu zgodne ženama njene dobi koje se tako malo doteruju. Kada bi samo htela staviti malo rumenila ne bi strahovala od pogleda; 214
Zvončica & neky
ali poslednji put kada sam je posetio, primetio sam da su odmah navukli zastore. Dok je njen otac govorio začulo se kucanje na vratima. Ko bi to mogao biti? En bi, setivši se poseta gospodina Eliota u svako doba, očekivala njega da nije znala da ima ugovorene obaveze nekoliko kilometara dalje. Nakon uobičajene neizvesnosti, začuli su uobičajene zvuke koraka kako se približavaju i slugu kako najavljuje “gospodina Čarlsa Mazgrouva i njegovu gospođu”. Njihova pojava izazvala je ponajviše iznenađenje; ali En je baš bila radosna što ih vidi; a ni ostalima nije bilo baš toliko žao što su došli da im ne požele sasvim pristojnu dobrodošlicu; i čim je postalo jasno da ovaj njihov najbliži rod ne namerava da odsedne kod njih u kući, ser Volter i Elizabet odmah su bili kadri za veću srdačnost i pokazali se kao pristojni domaćini. Došli su u Bat na nekoliko dana sa gospođom Mazgrouv, i odseli su u Belom jelenu. Toliko je uskoro postalo jasno; ali tek kada su Volter i Elizabet poveli Meri u drugi salon da se naslađuju njenim divljenjem, En je mogla da zatraži od Čarlsa da joj iznese potpunu priču o njihovom dolasku, i objasni osmehe i nagoveštaje o nekom naročitom poslu kojima se Meri razmetala, kao i da joj razjasni poprilično zbrkan izveštaj o tome ko je sve s njima stigao u Bat. Tada je saznala da su pored njih dvoje u Bat stigli gospođa Mazgrouv, Henrijeta i kapetan Harvil. On joj je posve razumljivo i jasno objasnio čitavu stvar; a ona je iz tog njegovog objašnjenja shvatila da je u pitanju sasvim uobičajena priča. Plan se začeo kada je kapetan Harvil poželeo da poslom dođe u Bat. Počeo je to da spominje pre nedelju dana; a čisto da bi imao čime da se zanima, jer je prošla sezona lova, Čarls je predložio da pode s njim, a gospođi Harvil se ta zamisao mnogo dopala i smatrala je da to ide u korist njenom mužu; ali Meri nije mogla da podnese da ostane kod kuće, i ona je zbog toga bila silno nesrećna pa je na dan ili dva bilo neizvesno da li će se čitav plan ostvariti, a i činilo se da od njega ništa neće biti. Ali tada su ga podržali njegovi otac i 215
Zvončica & neky
majka. Njena majka je želela da obiđe neke stare prijatelje u Batu; i smatrali su da je to dobra prilika da Henrijeta dođe i kupi venčanu spremu sebi i sestri; i, ukratko, naposletku je njegova majka preuzela na sebe da organizuje dolazak da se kapetan Harvil ne bi izlagao neprijatnostima i poteškoćama; a on i Meri su joj se pridružili jer je tako svima bilo zgodno. Stigli su kasno prethodne noći. Gospođa Harvil, njena deca i kapetan Benvik ostali su sa gospodinom Mazgrouvom i Luizom u Aperkrosu. En se samo začudila da su stvari tako uznapredovale da se već govori o Henrijetinoj venčanoj spremi. Mislila je da su izvesne poteškoće materijalne prirode najveća prepreka skorom sklapanju njenog braka; ali je od Čarlsa saznala da je, skoro (nedugo nakon što je primila poslednje Merino pismo), Čarlsa Hejtera jedan prijatelj zamolio da pričuva parohiju jednom momku koji zasigurno još mnogo godina neće moći da je preuzme; pa su, oslanjajući se na njegov trenutni prihod, i imajući čvrsto uverenje da će se naći i nešto trajnije mnogo pre isteka ovog roka, porodice popustile željama mladih i oni će za nekoliko meseci stupiti u brak, gotovo u isto vreme kada i Luiza. - I dobro je nameštenje dobio - dodao je Čarls - svega je četrdesetak kilometara udaljeno od Aperkrosa, i u lepom je kraju: u lepom delu Dorsetšira. Usred je najboljih lovišta u kraljevstvu, okruženo trima velikim posednicima od kojih se ne zna koji je oprezniji i zavidniji: a bar će dvojici od te trojice Čarls Hejter biti naročito preporučen. Premda on to neće umeti da ceni koliko bi trebalo primetio je. - Čarls je suviše nezainteresovan za lov. To je njegova najveća mana. - Baš mi je milo, zaista mi je milo - povikala je En - naročito mi je milo što se baš tako desilo; i što ovim dvema sestrama, koje to obe podjednako zaslužuju, i koje su oduvek bile tako bliske, izgledi za sreću jedne neće pomutiti sreću druge - i što će obe uživati u jednakom blagostanju i sreći. Nadam se da su vaši otac i mati veoma srećni zbog njih obe. 216
Zvončica & neky
- O! Jesu. Moj otac bi bio srećniji da su gospoda imućnija, ali to mu je jedina zamerka, druge im mane ne nalazi. Novac, znate, mora pronaći novac - dve kćeri udaje odjednom - to mu nikako ne može biti prijatno, i moraće mnogo čega da se odrekne. Ali namera mi nije da kažem da nemaju pravo na to. Red je da dobiju ono što im sleduje kao kćerima; a ja se nemam prava žaliti jer je on meni uvek bio dobar otac i široke ruke. Meri nikako nije zadovoljna Henrijetinom veridbom. Znate, nikada joj se taj mladić i nije dopadao. Ali nepravična je prema njemu i ne razmišlja dovoljno o Vintropu. Ne mogu da je nateram da uvidi da je to veoma vredno imanje. Dobro je odabrala i dobar je to brak; i čitavog života mi se Čarls Hejter dopada, i nemam nameru da sada menjam mišljenje. - Takvi divni roditelji kao što su gospodin i gospođa Mazgrouv - uzviknula je En - bi trebalo da se raduju brakovima svoje dece. Uverena sam da oni čine sve što je u njihovoj moći da doprinesu njihovoj sreći. Kakav je samo blagoslov za mlade što su u takvim rukama! Vaši otac i mati se čine potpuno lišeni onih ambicija koje su uzrok brojnim rđavim postupanjima i nesreći, i kod mladih i kod starih. Nadam se da sada već možete da se nadate da se Luiza u potpunosti oporavila? Odgovorio je uz poprilično oklevanje: - Da, verujem da se mogu tome nadati; poprilično se oporavila; ali promenila se; ne trči više unaokolo i ne poskakuje, ne smeje se i ne igra; sada je sasvim drugačija. Ako se čovek zanese pa snažnije lupi vratima, ona se odmah trza i uzvrpolji se poput mladog gnjurca u vodi; a Benvik se ne odvaja od nje, po čitav dan joj čita stihove i šapuće joj na uvo. En ne izdrža da se ne nasmeje: - Znam da to vama nije baš po volji - rekla je - ali verujem da je on zaista izvrstan mladić. - I jeste. Niko u to ne sumnja; i nadam se da ne mislite da sam toliko netrpeljiv pa da mislim da bi svaki muškarac trebalo da ima ista zadovoljstva i zanimanja kakvaja imam. Ja mnogo cenim 217
Zvončica & neky
Benvika; i kada čoveku pođe za rukom da ga navede da razgovara, on ima mnogo toga da kaže. Ljubav prema knjizi nije mu naškodila, jer on se i borio, a ne samo čitao. Hrabar je on momak. Prošlog sam ga ponedeljka bolje upoznao. Čitavo jutro smo lovili pacove u očevim velikim žitnicama; a on je svoj zadatak toliko dobro obavio da mi je otada još miliji. Ovde ih je prekinula neophodnost da se Čarls pridruži ostalima i propisno se nadivi ogledalima i porcelanu; ali En je čula dovoljno da se uputi u trenutno stanje stvari u Aperkrosu i da se raduje njegovoj sreći; i premda je uzdisala dok se radovala, u njenim uzdasima nije bilo zlovolje zavisti. I ona bi rado uživala u sreći kakva je njihova kada bi mogla, ali nikako nije želela da njihovu sreću umanji. Poseta je, sve u svemu, prošla u veoma dobrom raspoloženju. Meri je bila vrlo vesela, i prepustila se radosti i uživala u promeni, i toliko je bila zadovoljna putovanjem u svekrvinom četveropregu i svojom potpunom nezavisnošću od Kamden Plejsa da je bila baš raspoložena da se svemu divi kako i dolikuje, i da vrlo spremno uvidi sve prednosti kuće koje su joj do tančina iznosili. Nije joj od oca i sestre ništa bilo potrebno, a njihovi bogato namešteni saloni taman su dovoljno podizali i njen ugled. Elizabet se, nakratko, našla u velikoj muci. Osećala je da bi trebalo da gospođu Mazgrouv i čitavu njenu pratnju pozove na ručak; ali nije mogla da podnese da oni koji su uvek bili nižeg položaja od Eliotovih iz Kelinča primete uniženje njihovih prilika i smanjen broj slugu to bi se tom prilikom svakako dalo primetiti. U njoj su e to sukobili lepo vaspitanje i taština; i taština je pobedila, pa je Elizabet opet bila srećna. Ovako se ona sama sa sobom ubeđivala: - Staromodna načela; seoska gostoljubivost; mi ne priređujemo ručkove; malo ljudi u Batu to čini; ledi Misija ih nikada ne priređuje; čak nije na ručak pozvala ni porodicu svoje sestre, premda su se ovde zadržali čitav mesec: a i usudila bih se reći da bi to bilo vrlo nezgodno gospođi Mazgrouv; da bi je dovelo 218
Zvončica & neky
u nepriliku. Uverena sam da ona radije ne bi došla; ne može se osećati lagodno u našem društvu. Sve ću ih pozvati da dođu uveče; to će biti mnogo bolje; njima će to biti novina i pravi užitak. Nikada pre nisu videli ovakva dva salona. Sa zadovoljstvom će nam doći sutra uveče. Biće to uobičajen prijem, mali, ali otmen. - I ovo je zadovoljilo Elizabet: a kada je poziv upućen dvoma prisutnima i kada je obećano da će ga primiti i odsutni, Meri je bila jednako zadovoljna kao i ona. Nju su naročito zamolili da upozna gospodina Eliota i da se predstavi ledi Dalrimpl i gospođici Karteret koje su, na svu sreću, već pristale doći; pa nije mogla biti zadovoljnija ukazanom pažnjom. Gospođica Eliot će imati čast da poseti gospođu Mazgrouv u toku prepodneva; a En je odmah pošla sa Čarlsom i Meri da poseti nju i Henrijetu, Morala je da odustane od svoje namere da posedi sa ledi Rasel. Sve troje su na nekoliko minuta svratili u ulicu Rivers; ali je En ubedila sebe da nije od nekog velikog značaja ako na jedan dan odloži ovo svoje saopštenje pa je sa žarom istinske naklonosti kojoj su doprinela mnoga lepa sećanja, požurila u Belog jelena da ponovo vidi prijatelje i saputnike od prošle jeseni. Zatekli su gospođu Mazgrouv i njenu kćer u njihovim sobama, i zatekli su ih same, a En su obe dočekale sa istinskom toplinom. Henrijeta je upravo bila u onom stanju koje je govorilo da su se njeni izgledi nedavno popravili i da je njena sreća još sveža, zbog čega je bila puna obzira i zanimanja za svakoga koga je ikada makar i malo volela; a ljubav gospode Mazgrouv je stekla time što joj je bila od velike pomoći kada su bili u onoj velikoj brizi. I En je upravo uživala u srdačnosti i toplini i iskrenosti, i to tim više, jer na njenu veliku žalost, ovi blagoslovi nisu krasili njen dom. Zamolili su je da im posveti što je moguće više svog vremena, pozvali je da im dođe svakog dana i ostane po čitav dan, proglasili je za člana porodice; a ona se, zauzvrat, sasvim prirodno, po uobičajenoj svojoj navici odmah njima stavila na raspolaganje i posvetila im svaku pažnju, pa je kada ih je Čarls ostavio, saslušala izveštaj gospode Mazgrouv o Luizi, i Henrijetin izveštaj o sebi, i 219
Zvončica & neky
davala je mišljenja o zanatlijama i preporučivala radnje; a prekidala je samo da bi pružila Meri svaku pomoć koja joj je bila potrebna, od menjanja vrpce na šeširu do sređivanja računa; od pronalaženja ključeva i sređivanja drangulija, do pokušaja da je uveri da se niko nije prema njoj rđavo poneo: što Meri nije mogla a da povremeno ne uobrazi zabavljajući se kako je to obično činila, stajanjem kraj prozora i gledanjem prema ulazu u sobu za isprobavanje banjskih voda. Trebalo je očekivati haotično prepodne. Kada se u hotelu okupi veliko društvo, moraju se očekivati iznenađenja i neočekivana dešavanja. U jednom trenutku stigla je poruka, u narednom paket; a En nije bila kod njih ni pola sata, kada joj se učinilo da je njihova trpezarija, premda prostrana, gotovo puna sveta; nekoliko pouzdanih starih prijateljica sedelo je oko gospođe Mazgrouv, a Čarls se vratio sa kapetanom Harvilom i kapetanom Ventvortom. Njegova pojava samo ju je na trenutak iznenadila. Nemoguće joj je bilo da zaboravi da je zbog dolaska zajedničkih prijatelja njihov ponovni susret neminovan. Njihov poslednji susret je za nju bio naročito značajan jer joj je on otkrio svoja osećanja; i ona je iz tog susreta izvukla najprijatniji zaljučak; ali strahovala je, na osnovu njegovog izgleda, da ga još uvek drži isto ono nesrećno uverenje koje ga je nateralo da žurno napusti koncertnu salu. Činilo se da on ne želi da joj se približi dovoljno kako ne bi morao da s njom razgovara. Pokušala je da ostane smirena i da pusti da se stvari odvijaju svojim tokom, i pokušala je da se uzda u ovo razborito uverenje: Razume se da, ako sa obe strane postoji snažna naklonost, neće proći mnogo i naša će se srca razumeti, mora biti tako. Nismo mi deca, pa da upadamo u zamku obmane i plahovitosti, da nas u zabludu dovodi svaka trenutna nesmotrenost, i da se obesno poigravamo sa sopstvenom srećom. - A ipak je, nekoliko trenutaka kasnije pomislila kako ih boravak u društvu onog drugog, pod trenutnim okolnostima, može samo izložiti nesmotrenosti i nesporazumima najštetnije vrste. 220
Zvončica & neky
- En - povikala je Meri i dalje stojeći pored prozora - eno gospođe Klej, sigurna sam da je to ona, stoji pod kolonadom i sa njom je neki gospodin. Videla sam ih kada su malo pre skrenuli iz Ulice Bat. Čini se da su udubljeni u razgovor. Ko je to? Dođi, reci mi. Zaboga! Sećam se. Pa to je gospodin Eliot glavom. - Nije - povikala je En žurno - ne može biti gospodin Eliot, uveravam te. On je jutros u devet trebalo da ode iz Bata i tek bi sutra trebalo da se vrati. Dokje govorila, osetila je na sebi pogled kapetana Ventvorta, pa se, postavši ga svesna, postidela i naljutila, i pokajala što je toliko rekla, ma koliko to bilo beznačajno. Meri je, uvređena pretpostavkom da ne poznaje svog rođaka, počela veoma toplo da se izražava o porodičnim crtama i sa još većim uverenjem tvrdi da to jeste gospodin Eliot, i ponovo je pozvala En da dođe i sama se uveri, ali En nije nameravla da se pomera, i trudila se da ostane pribrana i nezainteresovana. Ali nemir je ponovo obuze kada je videla osmehe i poglede pune razumevanja koje su razmenile dve ili tri gospođe koje su im došle u posetu, kao da su verovale da i one znaju njenu tajnu. Jasno je bilo da se glas koji se na nju odnosio raširio, i nastupila je kratka stanka koja ju je uveravala da će se on sada raširiti još i više. - Molim te da dođeš, En - povikala je Meri - dođi i sama se uveri. Zakasnićeš ako ne požuriš. Rastaju se; rukuju se. On se okreće. Ja da ne prepoznam gospodina Eliota, zamisli, molim te! Čini se da si ti zaboravila na Lajm. Da bi umirila Meri, a i možda prikrila svoju postiđenost, En se u tišini primakla prozoru. Stigla je taman na vreme da potvrdi da to jeste gospodin Eliot, u šta zaista nije verovala ranije, pre nego što je nestao s jedne strane, dok se gospođa Klej žurno udaljavala s druge; i prikrivši iznenađenje koje nije mogla da ne oseti zbog ovog očigledno prijateljskog razgovora dve osobe koje imaju potpuno različite interese, ona je mirno rekla: - Jeste, to je zasigurno gospodin Eliot. Pretpostavljam da je promenio čas 221
Zvončica & neky
polaska, to je sve, ili sam se možda ja prevarila, možda ga nisam pažljivo slušala - a zatim se vratila na mesto, ponovo spokojna i u prijatnoj nadi da je uspela da se opravda. Gošće su se oprostile od njih; a Čarls je, nakon što ih je učtivo ispratio, a zatim složio lice u grimasu za njima, i srdito se pobunio što su uopšte dolazile, ovako počeo: - Pa, majko, uradio sam nešto što će vam se dopasti. Bio sam u pozorištu, i obezbedio nam ložu za sutra veče. Nisam li dobar dečak? Znam da volite dobru predstavu; i ima mesta za sve nas. U ložu staje devetoro. Pozvao sam i kapetana Ventvorta. En neće imati ništa protiv da nam se pridruži, uveren sam. Svi mi volimo dobru predstavu. Zar nisam dobro postupio, majko? Gospođa Mazgrouv je vrlo vedro krenula da izražava savršenu spremnost da pogleda predstavu ako su Henrijeta i ostali voljni, kada ju je Meri oštro prekinula povikavši: - Za ime boga, Čarlse! Kako možeš tako nešto i pomisliti? Iznajmiti ložu sa sutra veče! Zar si zaboravio da smo za sutra veče dogovorili posetu Kamden Plejsu? I da su nas pozvali baš sa naročitom namerom da upoznamo ledi Dalrimpl i njenu kćer, i gospodina Eliota - naše najuvaženije rođake? Kako možeš biti toliko zaboravan? - Možeš misliti! - odgovorio je Čarls - šta je večernji prijem? Ništa vredno pamćenja. Tvoj nas je otac mogao pozvati na ručak, rekao bih, ako je želeo da uživa u našem društvu. Ti čini kako ti je volja, a ja odoh u pozorište. - O! Čarlse, tvrdim da će biti baš strašno ako to učiniš kada si im obećao da ćeš doći. - Ne, nisam ja ništa obećao. Ja sam se samo usiljeno smeškao i klanjao se i jednom sam rekao “drago”, nikakvo ja obećanje nisam dao. - Ali moraš poći, Čarlse. Neoprostivo bi bilo ne pojaviti se. Pozvali su nas s namerom da nas predstave. Uvek smo bili tesno 222
Zvončica & neky
povezani sa Dalrimplovima. Nikada se ništa ni sa jedne strane nije desilo, a da to smesta ne bude objavljeno. A i blizak smo rod s njima, znaš; a i sa gospodinom Eliotom sa kojim se naročito moraš upoznati! Gospodinu Eliotu dužni smo svaku pažnju. Pomisli samo, on je naslednik moga oca: budući predstavnik porodice. - Ne govori mi o naslednicima i predstavnicima - povikao je Čarls. - Nisam ja od onih što okreću leđa sili koja vlada da bi se klanjali sili na pomolu. Ako ne idem radi tvoga oca, nečuveno bi bilo da odem radi njegovog naslednika. Šta je gospodin Eliot meni? - Ovaj izraz nemara je En vratio u život, jer je videla da se kapetan Ventvort sav u uho pretvorio i da je sa svom pažnjom i svom dušom pratio ovaj razgovor; i da je na ove poslednje reči upitno pogled skrenuo sa Čarlsa na nju. Čarls i Meri su i dalje nastavili sve jednako; on se pola u šali, a pola u zbilji bavio idejom da ode u pozorište, a ona se, bez izuzetka ozbiljna, vatreno tome protivila i nije propuštala da mu stavi na znanje da će, ma koliko rešena bila da ona sama ide u Kamden Plejs, smatrati da su se vrlo rdavo prema njoj poneli ako odu u pozorište bez nje. Gospoda Mazgrouv se umešala u raspravu: - Bolje bi bilo da to odložimo. Čarlse, ti se vrati i uzmi ložu za utorak. Bila bi prava šteta da se razdvojimo, a i gopođica En ne bi mogla poći s nama, kako je prijem u kući njenog oca; a uverena sam da ni Henrijeta ni ja nećemo mnogo mariti ni za kakvu predstavu ako gospođice En ne bude s nama. En joj je iskreno bila zahvalna na ovoj njenoj velikoj ljubaznosti; a još joj je više bila zahvalnajer joj se pružila prilika da odlučno izjavi: - Gospođo, kada bi to zavisilo samo od moje volje, prijem kod kuće (osim Meri radi) ne bi predstavljao nikakvu prepreku. Meni takva okupljanja ne pričinjavaju zadovoljstvo, i rado bih prijem zamenila za predstavu, i još u vašem društvu. Ali, možda je bolje to ne pokušavati. - Rekla je; ali je sva drhtala kada 223
Zvončica & neky
je završila, svesna da je on njene reči čuo, ali se nije usudila da podigne pogled da vidi kakvog su uticaja imale. Uskoro su se svi složili da je utorak bolji dan za odlazak u pozorište; jedino je Čarls zadržao pravo da zadirkuje svoju ženu uporno tvrdeći da će on sutra ići u pozorište pa makar niko drugi ne išao s njim. Kapetan Ventvort je ustao i prišao kaminu; verovatno samo zato da prikrije nameru da sedne pored En, što je uskoro i učinio. - Niste dovoljno dugo u Batu - rekao joj je - pa ne umete da uživate u ovdašnjim večernjim prijemima. - O! Ne. Mene ne privlači priroda takvih okupljanja. I nisam vam ja neki kartaroš. - Znam da to nikada niste bili. Niste voleli karte; ali vreme menja čoveka. - Nisam se toliko izmenila - povikala je En pa zastala plašeći se kakvog nenadanog nesporazuma. Nakon što je nekoliko trenutaka čekao, rekao je, kao da je tek tog časa shvatio: - Odista je to dugo vremena! Osam i po godina je dugo vremena. En je ostalo da u nekom spokojnijem trenutku razmišlja da li bi on još nešto rekao jer joj je, još dok su joj njegove reči bile sveže u ušima, pažnju na druge teme skrenula Henrijeta željna da iskoristi ovaj predah da izađu u varoš, pa je pozvala društvo da ne okleva i ne gubi vreme da im ne bi još neko svratio u posetu. Morali su da krenu. En je rekla da je potpuno spremna i pokušavala je tako i da izgleda; ali je osećala da bi Henrijeta, da je mogla znati koliko je teška srca i koliko nevoljno ustala sa svoga mesta pripremajući se da izađe iz sobe, zbog osećanja koja je ona sama gajila prema svom rođaku, i zbog samog pouzdanja u njegovu naklonost, znala zbog čega da je žali. Njihove su pripreme, međutim, uskoro prekinute. Začuo se neki metež; dolazili su novi posetioci, i uskoro se vrata otvoriše da propuste ser Voltera i gospođicu Eliot, od čije pojave kao da ih je 224
Zvončica & neky
sve podišla jeza. En se odmah osetila kao da je nešto pritiska, i ma koga da je pogledala videla je da i oni osećaju isto. Prijatnost, sloboda i veselje koji su u prostoriji vladali u tišini su se utopili u hladnoj pribranosti, upornom ćutanju i ispraznom razgovoru kojima su dočekali bezdušnu otmenost njenog oca i sestre. Kako se samo ona toga stidela! Ali u jednom pogledu je njeno nepoverljivo oko pronašlo zadovoljenje. I njen otac i njena sestra su pozdravili kapetana Ventvorta, a Elizabet ga je pozdravila mnogo blagonaklonije nego pre. Čak mu se jednom i obratila, i više nego jednom ga je pogledala. Elizabet se, istini za volju, načisto prema njemu bila promenila. Ono što je usledilo objasnilo je ovu promenu. Nakon što je nekoliko minuta protraćeno na razmenu ispraznih reči, uputila je poziv kojima je obuhvatila i sve ostale Mazgrouvove. Sutra uveče, da upoznate nekoliko naših prijatelja: nije zvanični prijem. - Sve je ovo rekla vrlo ljupko, i na što je položila pozivnice koje je sa sobom ponela, a na kojima je pisalo “Prijem kod gospođice Eliot”, ljubazno se i široko osmehnuvši svima, a jedan je osmeh ijednu pozivnicu naročito bila namenila kapetanu Ventvortu. Istina je bila da je Elizabet dovoljno vremena boravila u Batu da uvidi značaj čoveka takvog držanja i pojave kakvi su bili njegovi. Prošlost je bila nevažna. Sadašnjost je govorila da će on svojom pojavom sasvim lepo pristajati u njenom salonu. Pozivnicu mu je neposredno uručila, nakon čega su ona i ser Volter ustali i otišli. Prekid je bio kratak, premda neprijatan, i većina prisutnih je povratila raspoloženje i vedrinu čim su se vrata za njima zatvorila, ali ne i En. Ona je razmišljala samo o pozivu kome je sa zaprepašćenjem svedočila, i načinu na koji je on primljen; načinu koji je mogao dvojako da se tumači, on je pre bio zatečen nego zahvalan, i pre je poziv učtivo primio na znanje nego ga prihvatio. Poznavala ga je: videla mu je prezir u oku, i nije se odvažila da poveruje da je resio da prihvati ovaj poziv kao iskupljenje za svaku bezobzirnost u prošlosti. Duhom je potonula. Držao je 225
Zvončica & neky
posetnicu u ruci nakon što su otišli kao da se duboko nad njom zamislio. - Čudi me je da je Elizabet svima uputila poziv! - prošaputala je Meri čujno. - Nije ni čudo što je kapetan Ventvort oduševljen! Vidiš da ne da ispušta pozivnicu iz ruke. En je uhvatila njegov pogled, videla kako su mu se obrazi zažarili, i kako je na trenutak prezrivo stisnuo usne, a zatim se okrenula da više ne vidi i ne čuje ništa što bi je dalje nasekiralo. Društvo se razišlo. Gospoda su otišla svojim poslom, dame svojim, i nisu se vise sretali dok je En bila s njima. Toplo su je zamolili da im se pridruži na ručku, i da s njima provede ostatak dana, ali je bila toliko iscrpljena duhom da joj se činilo da ne može više izdržati i da je kadra još samo za to da ode kući gde će moći boraviti u tišini do mile volje. Obećavši im da će s njima provesti čitavo naredno jutro ona je zatim sav ovaj trenutni zamor okončala mučnom šetnjom do Kamden Plejsa, da tu provede veče, ponajviše slušajući kako se Elizabet i gospođa Klej užurbano pripremaju za sutrašnje veče, često nabrajaju one kojima je upućen poziv i u beskraj se bave ukrasima koji treba da doprinesu da to bude najotmeniji prijem u Batu, a za sve to vreme nju je mučilo večito pitanje hoće li kapetan Ventvort doći? One su smatrale da je njegov dolazak sigurna stvar, ali za nju je to bila briga koja ju je grizla i koju nije bila kadra da umiri ni na celih pet minuta. Uopšteno je mislila da će doći, jer je uopšteno smatrala da bi trebalo da dođe; ali bio je to slučaj u kojem se nije mogla uzdati u dužnost ili obazrivost, koje bi neizbežno prkosile nagoveštajima sasvim suprotnih osećanja. Trgla se iz ovih nemirnih razmišljanja i uzburkanih misli samo da bi dala na znanje gospođi Klej da je viđena u društvu gospodina Eliota tri sata nakon što je on trebalo da ode iz Bata, a nakon što je uzalud pazila hoće li gospođa dati neko obaveštenje o ovom razgovoru. Resila je da ga sama spomene, i učinilo joj se da je videla krivicu na licu gospođe Klej dok ju je slušala. Bila je 226
Zvončica & neky
prolazna; za tren je nestala; ali je En mogla da zamisli da je na njenom licu pročitala svest o tome da je, usled neke složene uzajamne lukavštine, ili neke njegove nadmene zapovesti, morala da sluša (možda čak i pola časa) njegove ukore i ograničenja u pogledu njenih namera u vezi sa ser Volterom. Ona je, međutim, uzviknula glasom sasvim pristojno nalik na njen prirodni: - O! Zaboga! Istina je. Pomislite samo, gospođice Eliot, na svoje veliko iznenađenje sam u Ulici Bat susrela gospodina Eliota. Ostala sam načisto zatečena. Okrenuo se i dopratio me do banjskog dvorišta. Nešto je iskrslo pa ga sprečilo da ode za Tornberi, ali sam zaboravila šta je to bilo u pitanju; jer sam žurila i nisam ga pažljivo slušala, i mogu samo da kažem da je bio veoma rešen da ne dozvoli da mu nešto odloži povratak. Želeo je da zna koliko rano možete sutra da ga primite. Samo je o sutrašnjem danu govorio, a izgleda da sam se i ja potpuno sutrašnjim danom zanela otkako sam kročila u kuću i saznala za vaše skorašnje planove i sve što se desilo, jer da nije tako bilo nipošto mi ne bi susret s njim tako potpuno iz sećanja iščezao.
227
Zvončica & neky
Glava 23 Prošao je samo jedan dan od Eninog razgovora s gospođom Smit; ali je jedno snažnije interesovanje istisnulo prethodno i nju je sada toliko neznatno doticalo ponašanje gospodina Eliota, osim zbog posledica koje je ono imalo u jednom pogledu, da se narednog jutra prosto podrazumevalo da će do daljnjeg odložiti posetu ulici Rivers kojom je imala sve da objasni. Obećala je da će kod Mazgrouvovih ostati od doručka do ručka. Dala je reč i obavezala se, pa je karakter gospodina Eliota, kao i glava sultanije Šeherezade, dočekao još jedan novi dan. Na ugovoreno druženje je, međutim, stigla sa zakašnjenjem; jer je vreme bilo ružno, i žalila je zbog vremenskih prilika svoje prijateljice radi, ali i sebe same radi, pre nego što se odvažila da izađe napolje. Kada je stigla do Belog jelena, i kada je pronašla odgovarajuće odaje, shvatila je da nije stigla na vreme i da nije stigla prva. Pred njom je stajala gospođa Mazgrouv u razgovoru sa gospođom Kroft i kapetan Harvil sa kapetanom Ventvortom; i odmah je saznala da su Meri i Henrijeta, suviše nestrpljive da čekaju, izašle u varoš čim se razvedrilo, ali da će se uskoro opet vratiti i da su najstrože naložile gospođi Mazgrouv da je zadrži dok se ne vrate. Nije joj ostalo ništa do da se povinuje i, naoko spokojna sedne, i oseti kako u jedan mah ponire u sva ona uzbuđenja koja je slutila da će okusiti pre nego što se jutro završi. Nije bilo oklevanja, ni časa odlaganja. U tren oka je uronila duboko u sreću ove bede, ili u bedu ove sreće. Dva minuta pošto je ušla u sobu, kapetan Ventvort je rekao; - Sada ćemo, Harvile, napisati pismo o kome smo govorili, Harvile, ako biste mi dali potreban pribor. Pribor se nalazio na stolu, sasvim pri ruci; pa je seo za njega i zaokupio se, gotovo im svima okrenuvši leđa, pisanjem. Gospođa Mazgrouv je gospođi Kroft prepričavala tok veridbe svoje starije kćeri, i to baš onim nezgodnim glasom koji se 228
Zvončica & neky
savršeno mogao čuti i pored toga što se nazivao šapatom. En je smatrala da joj nije mesto u tom razgovoru, a ipak, kako se činilo da se kapetan Harvil predao mislima i da nije raspoložen za razgovor, ona nije mogla da ne čuje mnoge nepoželjne pojedinosti, kao što je: - kako su se gospodin Mazgrouv i moj brat Hejter nekoliko puta sastajali da se o svemu dogovore; šta je moj brat Hejter rekao jednog dana i šta je gospodin Mazgrouv predložio narednog, i šta se desilo mojoj snaji Hejter, i šta su mladi želeli, i za šta sam u prvi mah rekla da na to nikada neću pristati, ali sam kasnije dozvolila da me ubede kako će to biti sasvim primereno - i još mnogo toga drugog izrečenog ovako slobodno i otvoreno; pojedinosti koje su se i pored svih prednosti ukusa i uglađenosti kojima se dobra gospođa Mazgrouv nije mogla pohvaliti, mogle istinski ticati samo glavnih učesnika ove priče. Gospođa Kroft je sve ovo veoma ljubazno slušala i kad god bi progovorila, rekla je nešto veoma razborito. En se nadala da su gospoda suviše preokupirana svojim poslovima da bi bilo šta od ovoga čula. - I tako, gospođo, uzev sve u obzir - rekla je gospođa Mazgrouv svojim moćnim šapatom - iako smo mi možda želeli drugačije, ipak smo naposletku zaključili da ne bi bilo pravično dalje odugovlačiti jer je Čarls Hejter već načisto bio poludeo, a ni Henrijeta nije bila ništa bolja; i tako smo pomislili da bi bolje bilo da se oni odmah uzmu i da to što bolje iskoriste, kao i mnogi što su učinili pre njih. Kako bilo, rekla sam im, bolje je i to od dugotrajne veridbe. - Upravo sam to htela primetiti - povikala je gospođa Kroft. Više volim kada se mladi odmah priviknu na skromna primanja, i kada moraju da se zajedno uhvate u koštac sa nedaćama, nego da se upuste u dugotrajnu veridbu. Uvek sam mišljenja da nijedna uzajamna... - O! Draga gospođo Kroft - povikala je gospođa Mazgrouv, ne mogavši da se uzdrži da joj dozvoli da završi - ničega se ne grozim 229
Zvončica & neky
toliko kada je mlad svet u pitanju koliko dugotrajne veridbe. Uvek sam se tome protivila kod moje dece. Lepo je to, govorila sam, da se mladi vere ako imaju uslova da se uzmu za šest meseci, ili za godinu; ali dugotrajna veridba... - Jeste, draga gospođo - rekla je gospođa Kroft - ili nesigurna veridba, veridba koja bi se mogla otegnuti. Smatram da je veoma nesigurno i da nipošto nije mudro upustiti se u veridbu ne znajući hoće li biti mogućnosti za brak, i smatram da je svaki roditelj dužan da to spreči koliko je god u njegovoj moći. En se za ovo sasvim neočekivano zainteresovala. Osetila je kako bi se ovo i na nju moglo odnositi, osetila je to po treperenju koje ju je čitavu obuzelo; i baš u onom trenutku kada je ona pogled nagonski skrenula prema udaljenom stolu, pero kapetana Ventvorta je prestalo da se kreće preko hartije, i on je podigao glavu, i zastao osluškujući, a zatim se okrenuo i uputio joj jedan brz pronicljiv pogled. Dve dame su nastavile da razgovaraju, nanovo uspostavljaju iste one već priznate istine, i potkrepljuju ih primerima koji su na zlo izašli kada se postupalo drugačije, a koje su one same imale prilike da primete, ali En nije ništa od toga jasno čula; samo žamor reči u ušima jer joj je um bio u previranju. Kapetan Harvil istini za volju ništa od svega nije čuo, i sada je ustao sa stolice i prišao prozoru i En je, a činilo se kao da ga prati pogledom, premda je to bilo iz čistog odsustva duhom, polako počela da shvata da on to nju doziva da mu se pridruži. Gledao ju je smešeći se, i dozivao je blagim pokretom glavom kao da kaže: “Dođite k meni, imam vam nešto reći”; a neizveštačena srdačnost i prirodnost njegovog držanja koja je ukazivala na osećanja svojstvenija mnogo dubljem poznanstvu nego što je njihovo odista bilo, dala su dodatnu snagu njegovom pozivu. Ustala je i prišla mu. Prozor pored kog je stajao nalazio se na drugom kraju prostorije od onog u kom su gospođe sedele, i premda bliže stolu za kojim je sedeo kapetan Ventvort, ipak ne preterano blizu. Kada 230
Zvončica & neky
mu se približila, na lice kapetana Harvila vratio se ozbiljan, zamišljen izraz koji je, činilo se, bio svojstven njegovom karakteru. - Pogledajte - rekao je razmotavajući smotuljak u ruci i prikazujući mali portret u minijaturi - znate li ko je ovo? - Naravno, kapetan Benvik. - Da, i možete i pretpostaviti za koga je. Ali - (dubljim glasom) - nije za nju poručen. Gospođice Eliot, sećate li se kako smo zajedno šetali u Lajmu i kako nam se srce kidalo zbog njega? Nisam tada ni slutio - ali sada to nije važno. Ovo je naslikano na Rtu dobre nade. Tamo je on upoznao jednog veštog mladog umetnika Nemca kome je, da bi ispunio obećanje dato mojoj sirotoj sestri, sedeo da načini ovaj portret za nju; a ja sam sada dobio zaduženje da ga dam na uramljivanje za drugu! Taj zadatak da meni poveri! Ali kome drugome da ga poveri? Nadam se da mogu na njega da računam. Iskren da budem, ne žalim što to prepuštam drugom. On je na sebe uzeo - (rekao je gledajući kapetana Ventvorta) - sada o tome piše. - Dok mu je usna podrhtavala čitav je govor završio rečima: - Sirota Fani! Ona njega ne bi tako brzo zaboravila! - Ne - odgovorila je En tihim, osećajnim glasom. - U to mi je lako poverovati. - Nije joj to bilo u prirodi. Ona je njega bezrezervno volela. - Ne bi to bilo u prirodi nijednoj ženi koja iskreno voli. Kapetan Harvil se nasmešio dok je govorio: - Tvrdite li vi to za čitav ženski rod? - A ona mu je odgovorila na pitanje takođe se smešeći: - Tvrdim. Mi zasigurno ne zaboravljamo vas onoliko brzo koliko vi zaboravljate nas. Možda nam je to više sudbina nego vrlina. Mi nemamo izbora. Ostajemo u kući, u miru i povučene u svoja četiri zida, prepuštene na milost i nemilost osećanjima. Vi ste primorani da radite. Uvek vas čeka neka dužnost, zanimanje i ovaj ili onaj posao koji vas odmah vraćaju u svet, a stalna zaokupljenost i promena brzo oslabe svaki utisak. 231
Zvončica & neky
- Pod pretpostavkom da je istinito vaše uverenje da svakodnevica odista muškarcima pomaže da se tako brzo oporave (sa čime mislim da se neću složiti), ipak se njome Benvikovo ponašanje ne može opravdati. On nije bio primoran ni na kakav rad. Mir ga je vratio na kopno, i otada živi s nama, u krugu naše porodice. - Istina - rekla je En - istina je sve to; nisam se toga setila; ali šta sada da kažemo, kapetane Harvile? Ako promena ne dolazi spoljnjim uticajem, onda mora da dođe iznutra; mora da je u prirodi, u prirodi muškarca, i mora da je priroda odradila svoje u slučaju kapetana Benvika. - Ne, ne, nije to u prirodi muškarca. Ne dozvoljavam da je više u prirodi muškarcu nego ženi da bude nedosledan i da zaboravlja one koje voli, ili je voleo. Verujem da je istina upravo obratna. Verujem u istinsku srazmeru našeg telesnog i duševnog sklopa; da su i naša osećanja, kao i naša tela snažnija; kadra da istrpe i najgrublje postupanje, i pregrme i najveće nevolje. - Vaša osećanja možda jesu snažnija - odgovorila je En - ali ću vam ja u duhu te iste srazmere s pravom ustvrditi da su naša osećanja nežnija. Muškarac je snažniji od žene, ali ne živi duže; što upravo precizno objašnjava moje poglede na prirodu Ženskih osećanja. Ne, suviše bi okrutno po vas bilo kada bi stvari stajale drugačije. Imate vi dovoljno teškoća i muka i opasnosti sa kojima vam valja izboriti se. Vi vazda radite i mučite se, i izlažete se svakom riziku i nedaćama. Morate da napustite i dom i prijatelje i domovinu. Ni svojim vremenom, ni zdravljem ni životom ne raspolažete u potpunosti. Odista bi bilo okrutno - (rekla je uzdrhtalim glasom) - kada bi se svemu ovome još dodala i ženska osećanja. - Nikada se nećemo složiti u ovom pogledu - zaustio je kapetan Harvil kada im neka tiha buka skrenu pažnju na deo prostorije u kom se nalazio kapetan Ventvort. To mu je samo pero bilo palo; ali En se trgla kada je shvatila da joj je on bliže nego što 232
Zvončica & neky
je pretpostavljala i jednim delom je bila sklona varovati da mu je pero ispalo jer se zaneo njihovim razgovorom i trudio se da čuje njihove reči, koje nije verovala da je mogao razaznati. - Jeste li završili pismo? - upitao je kapetan Harvil. - Nisam još, ostalo mi je još nekoliko redaka. Završiću ga za pet minuta. - Što se mene tiče nemate razloga za žurbu. Ja se u potpunosti ravnam prema vama. Ja sam se ovde lepo usidrio - (rekao je smešeći se En) - dobro sam snabdeven i sve mi je potaman. Nema potrebe da žurite. Pa, gospođice Eliot - (rekao je spustivši glas) kao što sam vam rekao, pretpostavljam da se nikada nećemo složiti u ovoj stvari. Verovatno se muškarac i žena i ne mogu u tome složiti. Ali dozvolite da primetim da je istorija protiv vas sve priče, sva proza i poezija. Kada bih imao pamćenje kakvo Benvik ima, mogao bih vam za tren navesti pedeset citata u prilog mom stanovištu, a mislim da nikada u životu nisam otvorio knjigu koja nije imala nešto da doda na temu ženske prevrtljivosti. Pesme i poslovice sve govore o nestalnosti žene. Ali možda ćete vi reći da je to zato što su ih sve pisali muškarci. - Možda i hoću. Da, da, ako biste bili ljubazni, nemojte se pozivati na primere iz knjiga. Muškarci su uvek uživali svaku prednost u odnosu na nas jer su mogli da iznesu svoju priču. Obrazovanje je na njihovoj strani u mnogo većoj meri; pero je u njihovim rukama. Ne dozvoljavam da se knjigama išta dokazuje. - Ali kako ćemo onda bilo šta dokazati? - Nikada i nećemo. Ne možemo očekivati da ćemo ikada ma šta u tom pogledu dokazati. To je razlika u mišljenju koja ne priznaje dokaze. Svako od nas je, verovatno, od samog početka malo pristrasan svom polu; i na toj pristrasnosti mi gradimo činjenice koje joj idu u prilog a koje su se desile u našem krugu, a mnoge od tih činjenica (možda upravo one koje nas najdublje pogađaju) su baš takve da se ne mogu izneti na videlo a da se ne izda poverenje, ili da se, u izvesnom pogledu, ne kaže ono što ne bi smelo. 233
Zvončica & neky
- Ah! - povikao je kapetan Harvil glasom bremenitim osećanjima - kada bih samo mogao da učinim da shvatite šta muškarac oseća kada poslednji put pogleda ženu i decu i posmatra brod kojim ih je poslao dok mu se ne izgubi iz vida, pa se okrene i kaže: “Sam Bog zna hoćemo li se opet sresti!” A kada bih zatim mogao da vam oslikam toplinu u njegovoj duši kada ih opet vidi; kako, kada se nakon što je čitavu godinu odsustvovao, vrati primoran da pristane u neku drugu luku, preračunava koliko će im biti potrebno da i oni tamo stignu i kako se pretvara i obmanjuje sebe i govori: “Ne mogu oni stići pre tog i tog dana”, a sve se vreme nada da su stigli pola dana ranije, i kakva je samo radost kada ih vidi da naposletku stižu, kao da su im nebesa dala krila, još i mnogo časova ranije! Kada bih mogao sve ovo da vam objasnim, i sve ono što muškarac može da podnese i učini, i što se diči činiti zarad tog svog najvećeg blaga! Ja govorim, znate, samo o muškarcima koji imaju srca! - rekao je potiskujući snažna osećanja. - O! - povikala je En žustro. - Nadam se da ukazujem dužno poštovanje svemu što vi osećate, i to osećaju oni nalik vama. Ne dao mi Bog da potcenim topla i iskrena osećanja ma kog ljudskog bića! Bila bih vredna svakog prezira kada bih se drznula pretpostaviti da su samo žene kadre za istinsku naklonost i vernost. Ne, verujem da ste vi u bračnom životu kadri za sve ono veliko i dobro. Verujem da ste kadri uložiti svaki napor i istrpeti svaku domaću nedaću, dokle god - ako smem tako da se izrazim dokle god imate radi koga to činiti. Hoću da kažem, dok je živa žena koju volite i dok ona živi za vas. Jedina povlastica na koju tvrdim da moj pol polaže pravo (i nije to povlastica vredna da nam na njoj zavidite; nije nešto za čim bi trebalo da žudite) je da mi volimo duže i nastavljamo da volimo i kada nema više ni života ni nade. Nije odmah mogla da kaže ništa više; srce joj se prelivalo osećanjima, a grlo se steglo. 234
Zvončica & neky
- Dobra ste vi duša - povikao je kapetan Harvil spustivši sasvim nežno dlan na njenu ruku. - Ne može se čovek raspravljati s vama. A kada se setim Benvika jezik mi se veže. Pažnju su im privukli ostali. Gospoda Kroft se opraštala. - Izvoli, Frederiče, verujem da nam se putevi sada razdvajaju rekla je. - Ja idem kući, a ti imaš obavezu prema prijatelju. Večeras ćemo možda imati zadovoljstvo da se ponovo sretnemo na vašem prijemu - (ove je reči uputila En). - Juče smo dobili pozivnicu vaše sestre, a koliko sam razumela i Frederik ju je dobio, nije li tako, jednako kao i mi? Kapetan Ventvort je žurno presavijao pismo pa ili nije mogao, ili nije hteo da joj odgovori u celosti. - Da - rekao je - istina je; ovde se rastajemo, ali Harvil i ja ćemo uskoro za vama; to jest, ako ste vi, Harvile, spremni i sam ću biti za pola minuta. Znam da nećete imati ništa protiv da krenemo. Na raspolaganju ću vam biti za pola minuta. Gospođa Kroft ih je napustila, a i kapetan Ventvort je, nakon što je u velikoj žurbi zapečatio pismo, odista bio spreman da pođe, i čak je i izgledao nemirno i uzbuđeno kao da jedva čeka da krenu. En nije znala kako da ovo tumači. Kapetan Harvil joj je uputio najtoplije “Prijatno vam jutro želim i Bog vas blagoslovio!” a od njega ni reči, niti pogleda! Izašao je iz prostorije a da je ni pogledao nije! Ona je, međutim, imala taman toliko vremena da se približi stolu za kojim je pisao kada je začula korake kako se vraćaju; vrata su se otvorila, a na njima je stajao niko drugi do on. Izvinio im se, ali zaboravio je da ponese rukavice, i odmah je prišao stolu i ispod rasute hartije izvukao jedno pismo i spustio ga pred En i na trenutak je pogledao očima užarenim i molećivim pa žurno pokupio rukavice i ponovo izašao iz prostorije gotovo i pre nego što je gospođa Mazgrouv shvatila da se vratio: sve se odigralo u jednom trenu oka! 235
Zvončica & neky
Potpuni okret koji je taj jedan tren izazvao u En bio je takav da se gotovo nije dao rečima opisati. Pismo, na kom je jedva čitko stajalo “za gospođicu A. E...” je po svoj prilici bilo ono koje je on onako žurno savijao. Dok su mislili da on piše samo kapetanu Benviku, on se i njoj obratio] Od sadržaja tog pisma zavisilo je sve što joj ovaj svet može ponuditi. Sve je bilo moguće, i moglo se svemu odoleti, osim neizvesnosti. Gospođa Mazgrouv je imala neka svoja posla da obavi za svojim stolom; morala se uzdati u njihovu zaštitu, pa je utonula u stolicu na kojoj je sedeo, i zauzela baš ono mesto na kom se naginjao nad stolom i pisao i gutala očima sledeće reči: - Ne mogu više u tišini slušati. Moram govoriti s vama na način koji mi je dostupan. Kidate mi dušu. A tom dušom sam jednim delom u samrtnom ropcu, a drugim delom se sav predao nadi. Ne recite mi da sam okasnio, da su sva ta dragocena osećanja zauvek iščezla. Nudim vam se ponovo srcem koje je još i više vaše nego što je bilo onomad kada ste ga pre osam i po godina slomili. Ne usudite se da tvrdite da muškarac zaboravlja pre nego žena, da njegova ljubav prva umire. Nikoga osim vas nisam voleo. Nepravičan sam možda i bio, i bio sam slab i osvetoljubiv, ali nikada nestalan. Vi ste razlog mog dolaska u Bat. Samo vas radi ja razmišljam i planiram. Zar to niste videli? Zar je moguće da niste razumeli moje želje? Ne bih čekao ni ovih deset dana da sam mogao da proniknem u vaša osećanja kao što slutim da ste vi proniknuli u moja. S mukom vam pišem. U svakom času čujem nešto što me savladava. Utišavate glas, ali ja razaznajem zvuk tog glasa i kada je on drugima nečujan. Suviše ste vi dobro i suviše izvanredno biće! Odista ste prema nama pravični. Verujete da i među muškarcima postoji istinska naklonost i postojanost. Verujte da je ona nadasve žarka i nepokolebljiva i kod F.V. - Moram otići ne znajući svoju sudbinu; ali ću se vratiti ovamo, ili ću poći za vama čim uzmognem. Jedna reč, jedan pogled biće dovoljan da odluči hoću li kročiti u kuću vašeg oca večeras ili joj nikada neću preći prag. 236
Zvončica & neky
Od takvog se pisma nije moglo brzo oporaviti. Možda bi je umirilo da je mogla pola sata provesti u samoći i razmišljanju; ali ovih deset minuta koji su prošli pre nego što su je prekinuli, uz sva ograničenja njene trenutne situacije, nisu nikako mogli da joj donesu spokoj. Svaki joj je trenutak donosio novi nemir. Bila je to neizmerna sreća. I pre nego što je u potpunosti postala svesna ovog osećanja, vratiše se Čarls, Meri i Henrijeta. Apsolutna potreba da se pred njima ponaša prirodno odmah je dovela do pokušaja da se pribere; ali nakon nekog vremena nije više mogla. Uhvatila je sebe kako ne razume ni reč od onog što su govorili, pa se našla primorana da se požali da je slaba i zamoli da je izvine. Videli su da je bleda, i bili su iznenađeni i zabrinuti, i ni za šta na svetu nisu bez nje hteli izaći. Bilo je to strašno. Lek bi joj bio da su svi oni hteli otići i ostaviti je samu; a ovako ju je samo zamaralo ovo njihovo stajanje ili dvorenje, pa je u trenutku očajanja rekla da bi htela kući. - Svakako, mila - povikala je gospoda Mazgrouv - odmah pođite kući i odmorite se da biste mogli da izdržite veče. Volela bih da je Sara ovde da vas vida, ja nisam nikakav vidar. Čarlse, pozovi i poruči nosiljku. Ne sme hodati. Ali nosiljka joj nikako nije odgovarala. To bi još od svega bilo najgore! Nipošto ne bi mogla podneti da propusti priliku da progovori reč dve sa kapetanom Ventvortom za vreme mirne, usamljene šetnje kroz varoš (bila je gotovo potpuno sigurna da će ga sresti). Toplo se pobunila protiv kola, a gospođa Mazgrouv, koja je samo jedno smatrala za bolest se, nakon što se uverila, sa izvesnom dozom strepnje, da u ovom slučaju nije bilo nikakvog pada; da se En nije u skorije vreme okliznula i zadobila udarac u glavu; i da se sa potpunom sigurnošću može tvrditi da nikakvog pada nije bilo, veselo s njom rastala nadajući se da će joj doveče biti bolje. Strahujući da ne propusti neku meru predostrožnosti, En se na trenutak kolebala, pa rekla: 237
Zvončica & neky
- Plašim se, gospođo, da me nisu baš najbolje razumeli. Molim vas, budite dobri pa spomenite ostaloj gospodi da se nadamo da ćemo čitavo društvo videti večeras na prijemu. Plašim se da je došlo do neke omaške; i želela bih da naročito naglasite kapetanu Harvilu i kapetanu Ventvortu da se nadamo da ćemo ih obojicu videti. - O! Mila moja, sasvim je to jasno, na časnu reč. Kapetan Harvil ni ne pomišlja da ne dođe. - Odista ste tog mišljenja? Ali plašim se; i baš bi mi žao bilo. Hoćete li mi obećati da ćete im to spomenuti kada ih ponovo vidite? Rekla bih da ćete ih obojicu videti još ovog prepodneva. Molim vas da mi to obećate. - Hoću, bogami, ako vi tako želite. Čarlse, ako vidiš kapetana Harvila negde, seti se da mu preneseš poruku gospođice En. Ali odista, mila, nemate razloga za nespokoj. Jamčim vam da kapetan Harvil smatra da se čvrsto obavezao; a rekla bih da tako smatra i kapetan Ventvort. En nije više ništa mogla da učini; ali njeno srce je slutilo da bi kakva nezgoda mogla da pomuti njenu savršenu sreću. Ali da to, ipak, ne može dugo potrajati. Čak i ako on ne dođe u Kamden Plejs, moći će da mu pošalje koju jasnu reč po kapetanu Harvilu. Još jedna ju je trenutna briga snašla. Čarls je, iz iskrene zabrinutosti i čiste svoje dobrote, po svaku cenu rešio da je otprati do kuće; nije ga mogla sprečiti. Ovo je bilo gotovo svirepo. Ali nije mogla ni dugo biti nezahvalna; odrekao se neke obaveze kod puškara samo da bi njoj bio na usluzi; pa je naoko veoma zahvalno pošla s njim. Nalazili su se u Ulici Junion kada su joj jedan brži korak za leđima, i neki poznat zvuk dali trenutak dva vremena da se pripremi za susret sa kapetanom Ventvortom. Pridružio im se; ali je, kao da je neodlučan da li da im se pridruži ili produži dalje, ćutao, samo ju je pogledao. En je dovoljno vladala sobom da sretne njegov pogled, ali ne odbojno. Obrazi koji su bili bledi sada 238
Zvončica & neky
se zarumeneše, a oklevajućim pokretima vrati se sigurnost. Išao je pored nje. I baš u tom času, kao da se nečega dosetio, Čarls reče: - Kapetane Ventvorte, kojim putem idete? Idete li samo do Ulice Gej ili dalje u varoš? - Ni sam ne znam - odgovorio je kapetan Ventvort iznenađeno. - Idete li gore Belmontom? Prolazite li pored Kamden Plejsa? Jer se u tom slučaju neću ustručavati da vas zamolim da me odmenite, i da ponudite En ruku i otpratite je do vrata njenog oca. Mislim da se jutros preterano umorila i ne sme ići tako daleko bez pratnje, a mene čeka onaj čovek na pijaci. Obećao mi je da će mi pokazati jednu izvanrednu pušku koju se sprema da pošalje; rekao je da će gledati da je ne zapakuje do poslednjeg trenutka da bih mogao da je vidim; i ako se sada ne vratim, propustiću priliku da je vidim. Ako je suditi po njegovim rečima, u velikoj je meri nalik na onu moju manju dvocevku iz koje ste pucali onomad u Vintropu. Nije se imalo šta prigovoriti. Mogao je samo pred svetom pokazati najveću pripravnost, i najpredusretljivije se prihvatiti dužnosti; dok se u njemu duša osmehivala i poigravala od ushićenja. Za pola minuta se Čarls našao na kraju Ulice Junion, a preostalo dvoje je zajedno nastavilo dalje; i uskoro su razmenili dovoljno reči da se slože i upute prema relativno mirnoj i povučenoj pošljunčenoj stazi gde će razgovorom ovaj čas pretvoriti u pravi blagoslov, i udariti temelj besmrtnosti na srećnim maštanjima o budućem njihovom zajedničkom životu. Tu su ponovo razmenili sva ona osećanja i obećanja za koja se činilo da su već jednom sve osigurala, a nakon čega su usledile mnoge, mnoge godine razdvojenosti i otuđenja. Tu su se ponovo vratili u prošlost, možda još i srećniji u ovom ponovnom sjedinjenu nego što su bili kada su se prvi put jedno drugom zavetovali; nežniji, kušaniji, sa većim pouzdanjem da dublje poznaju karakter onog drugog, njegovu vernost i istinu; spremniji i dorasliji za delanje. i tamo su, polako idući blagom uzbrdicom, nesvesni sveta oko sebe, 239
Zvončica & neky
ne videći ni političare što su besciljno tumarali, ni užurbane domaćice, ni kokete, ni dadilje s decom, mogli da se predaju onim osvrtima na prošlost i priznanjima, a ponajviše objašnjenjima svega onoga što je neposredno prethodilo sadašnjem trenutku, koja su bila tako mučna i budila beskrajno zanimanje. Prošli su kroz sve one sitne promene od prošle nedelje; a razgovoru o jučerašnjim i današnjim teško da je moglo biti kraja. Nije se prevarila u sudu. Ljubomora na gospodina Eliota bila je teret, sumnja i muka što ga je sputavala. Počela je da ga nagriza još u prvom času boravka ovde u Batu; pa se vratila, posle kraće stanke da uništi koncert; i imala je uticaja na sve što je činio i govorio, ili propuštao da učini ili kaže u posiednja dvadeset četiri časa. Ona je korak po korak počela da ustupa pred nadama koje su njeni pogledi, ili reči ili dela povremeno budili; a konačno su je zauvek ugušila ona osećanja i ton njenog glasa koje je čuo dok je razgovarala sa kapetanom Harvilom; a pod njihovim je neodoljivim uticajem zgrabio list hartije i izlio na njega sva svoja osećanja. Onome što je napisao nije se imalo šta oduzeti niti se šta imalo pojasniti. On je uporno tvrdio da nije voleo nijednu osim nje. Nikada nijedna nije zauzela njeno mesto. Nikada čak nije sebe ni zavaravao da joj je pronašao ravnu. Ali ovo je ipak morao da prizna: da joj je veran ostao nesvesno, ne, nenamerno; da je njegova namera bila da je zaboravi, i da je on verovao da mu je to i uspelo. Verovao je da je ravnodušan, a samo je bio srdit; da je nepravičan bio prema njenim vrlinama jer su one bile razlog njegove patnje. Njen karakter je on sada smatrao za oličenje savršenstva, lepšu ravnotežu nežnosti i čvrstine; ali morao je da prizna da je tek u Aperkrosu naučio da joj odaje dužno poštovanje, i da je tek u Lajmu počeo da spoznaje i razumeva samog sebe. U Lajmu je naučio i više od jedne lekcije. Divljenje koje joj je gospodin Eliot pokazao prolazeći pored nje u najmanju ruku ga je trglo, a dešavanja na lukobranu i kasnije u kući 240
Zvončica & neky
kapetana Harvila samo su još više učvrstila njenu nadmoć nad svim ostalim ženama. Tvrdio je da je, i dok je pokušavao da zavoli Luizu Mazgrouv (a bili su to pokušaji rasrđene gordosti), u duši osećao da to nije moguće; da nije mario, da nije mogao da mari za Luizu; premda sve do tog dana, sve do prilike da na miru razmisli, koja je nakon njega usledila, nije razumeo savršenu nadmoćnost duha u poređenju sa kojim se Luizin duh nije mogao povoljno posmatrati, niti savršenu, neprikosnovenu vlast koju je ona nad njim imala. Tu je naučio da razlikuje postojanost načela od tvrdoglavosti i samovolje, odvažnost nesmotrenosti i odlučnost pribranog duha. Tu je video sve što je u njegovim očima uzdiglo ženu koju je izgubio; i tu je počeo da se kaje zbog gordosti, ludosti i ludila svoje srdžbe koja ga je sprečila da pokuša da je ponovo osvoji kada ju je sudbina nanela njemu na put. Otada ga je mučilo samo gorko kajanje. Tek što se oslobodio straha i kajanja koji su ga držali nekoliko dana nakon Luizine nesreće, tek što je ponovo počeo da se oseća živim, a on je počeo da oseća da, premda živ, nije slobodan. - Otkrio sam - rekao je - da me Harvil smatra verenim čovekom! Da ni Harvil ni njegova žena nisu ni najmanje sumnjali u naša uzajamna osećanja. Ostao sam iznenađen i zapanjen. Donekle sam odmah mogao da mu protivrečim; ali kada sam pomislio kako njegovo mišljenje mora da dele i ostali - njena porodica, ne, možda i ona sama - nisam više bio svoj gospodar. Bio sam čašću vezan za nju ako je tako želela. Poneo sam se nepažljivo. Nisam o tome ranije ozbiljno razmišljao. Nisam uzeo u obzir da bi moja preterana prisnost morala na mnoge načine na rđavo izaći: i da nisam imao nikakvog prava da iskušavam mogu li zavoleti ma koju od devojaka, pa makar to nemalo nikakvih drugih rđavih posledica osim neprijatnih glasina. Grdno sam bio pogrešio i morao sam prihvatiti posledice. 241
Zvončica & neky
Ukratko, on je suviše kasno otkrio da se vezao; i da baš u trenutku kada se sasvim jasno uverio da za Luizu ni najmanje ne mari, mora sebe smatrati vezanim za nju, ukoliko se pokaže da su njena osećanja prema njemu onakva kakva je Harvil pretpostavljao. Zbog toga je rešio da napusti Lajm, i sačeka njen oporavak na nekom drugom mestu. Rado je bio spreman da uguši, koristeći se svim sredstvima koja mu je čast dopuštala, svako osećanje ili nadu koju je ona u vezi s njim gajila; paje otišao svome bratu nameravajući da se nakon nekog vremena vrati u Kelinč, i postupi onako kako to okolnosti od njega budu zahtevale. - Šest nedelja sam proveo sa Edvardom - rekao je - i video da je srećan. Nije za mene bilo drugog zadovoljstva. Nisam ga ni zaslužio. On se naročito raspitivao za vas; pitao je čak jeste li se izgledom izmenili, i ne sluteći da vi u mojim očima nikako niste mogli drugačiji biti. En se nasmešila i oćutala na ovo. Bila je to suviše laskava omaška da bi mu zamerila. Jednoj ženi mnogo znači kada joj kažu da u dvadeset osmoj godini nije izgubila nimalo od mladalačke draži; ali vrednost ovakve pošte je za En bila od neizrecive vrednosti jer je, poredeći je sa njegovim ranijim rečima, osetila da je ona posledica, a ne razlog ponovnog rasplamsavanja njegove ljubavi. Ostao je u Šropšajru oplakujući slepilo svoje gordosti, i svoje pogrešne procene, dok ga obaveze prema Luzi nije oslobodila zapanjujuća i srećna vest da se ona verila sa Benvikom. - Ovde su se - rekao je - okončale najgore moje muke; jer sam bio slobodan da bar krenem putem sreće; bio sam slobodan da preduzmem neke korake, učinim nešto. Ali bilo je strašno to dugo čekanje bez delanja u kojem sam se samo zlu mogao nadati. Pet minuta nakon što sam primio vest, rekao sam: “Biću u Batu u sredu”, i tako je i bilo. Da li je bilo neoprostivo što sam pomislio da mi vredi dolaziti? I što sam stigao gajeći izvesnu nadu? Bili ste slobodni. Moguće je bilo da još uvek, kao i ja, gajite nekadašnja 242
Zvončica & neky
osećanja; a jedna stvar me je u svemu hrabrila. Nisam ni sumnjao da su vas voleli i tražili i drugi, ali sam zasigurno znao da ste odbili bar jednog muškarca koji je imao mnogo bolje izglede od mene; a nisam mogao da se često ne zapitam: “Da nije to zbog mene?” O njihovom prvom susretu u Ulici Milsom imalo je mnogo da se kaže, ali o koncertu još i više. To veče kao da je bilo sačinjeno od odabranih trenutaka. Sa žestinom se zadržao na trenutku kada je ušla u Osmougaonu sobu da govori s njim; trenutku kada se pojavio gospodin Eliot i odveo je, i još jednom ili dva trenutka koji su usledili, a koji su bili obeleženi ponovnim buđenjem nade ili očajanja. - Videti vas - povikao je - među svima onima koji mi nikako nisu dobro mogli želeti; videti vašeg rođaka tako blizu vas, i videti kako razgovarate i osmehujete se, i uvideti sve one užasne prednosti i primerenosti toga braka! Smatrati da je on zasigurno želja svakoga ko bi se mogao nadati da će moći na vas izvršiti uticaj! Pomisliti samo kakvu on moćnu podršku ima čak i da ste vi sami nevoljni ili prema njemu ravnodušni! Nije li to dovoljno da od mene načini ludu kakvom sam se i pokazao? Kako sam mogao da vas gledam bez bola? Nije li sam pogled na prijateljicu koja je sedela iza vas, sećanje na ono što se desilo, svest o njenom uticaj u, onaj neizbrisiv, trajan utisak o tome šta je tuđi uticaj u prošlosti učinio - nije li se sve to urotilo protiv mene? - Trebalo je da spoznate razliku - odgovorila je En. - Nije trebalo da sada sumnjate u mene; ovaj slučaj je potpuno drugačiji, i u drugim sam godinama. Ako sam jednom pogrešila što sam potpala pod tuđi uticaj i povinovala se, setite se da je to bilo radi bezbednosti, a ne rizika. Kada sam se povinovala, mislila sam da činim svoju dužnost, ali ovde se ni na kakvu dužnost nije moglo pozvati. Udajom za čoveka za koga ne marim, ja bih se izložila svakom riziku i ogrešila se o svaku dužnost. 243
Zvončica & neky
- Možda je trebalo da tako rasuđujem - odgovorio je - ali nisam mogao. Nisam se mogao okoristiti kasnom spoznajom vašeg karaktera. Nisam to mogao uzeti u obzir; bilo je to preplavljeno, pokopano i izgubljeno pod onim ranijim osećanjima koja su me godinu za godinom kidala. Mogao sam o vama misliti samo kao o onoj koja je popustila pod pritiskom, koja me se odrekla, koja je dozvolila da na nju uticaj izvrši svako osim mene. Video sam vas upravo pored one osobe koja vas je savetovala one kobne godine. Nisam imao razloga da verujem da je njen uticaj sada manji. Morao sam uzeti u obzir snagu navike. - A ja sam se nadala da vas je - rekla je En - moje ponašanje prema vama u velikoj meri moglo poštedeti svega ovoga. - Ne, ne! Vaše je ponašanje moglo biti samo opuštenost usled veridbe sa drugim. Ostavio sam vas sa ovim uverenjem; a ipak sam bio rešen da vas ponovo vidim. Do jutra mi se duh okrepio, i osećao sam da i dalje imam razloga ostati ovde. Konačno se En našla kod kuće i bila je srećnija nego što je to iko u kući mogao i da pojmi. Sve čuđenje i neizvesnost, i svaki drugi bolan deo tog jutra ovaj je razgovor raspršio, i ona je u kuću ušla toliko srećna da se osetila primorana da tu sreću umanji slutnjom da ona ne može potrajati. Trenutak udubljenosti u misli, trenutak ozbiljnosti kojim se izražava zahvalnost, najbolja je mera da se izbegne svaka opasnost tako snažne sreće; pa je otišla u svoju sobu i predala se nepokolebljivoj i neustrašivoj zahvalnosti za svoju sreću. Došlo je veče, saloni su osvetljeni, društvo se okupilo. Bilo je to puko okupljanje za kartaškim stolovima, a okupili su se ljudi koji se nikada pre nisu sreli i oni koji su se isuviše često susretali; uobičajena posla, društvo je suviše bilo brojno za intimnost, a suviše malobrojno za raznovrsnost; ali En nikada veče nije kraće trajalo. Blistajući lepotom od sreće i nežnosti, i uživajući daleko veće divljenje nego što je mislila ili marila, ona je prema svakome bila vedra i trpeljiva. Gospodin Eliot je bio tu; izbegavala ga je, ali 244
Zvončica & neky
ga je i žalila. Volisovi - zabavljao ju je razgovor s njima. Ledi Dalrimpl i gospođica Karteret - one će uskoro postati njene bezopasne rođake. Nije marila za gospođu Klej, i nije imala razloga da rumeni zbog ponašanja svog oca i sestre u javnosti. Sa Mazgrouvovima je veselo i savršeno opušteno neobavezno ćeretala; sa kapetanom Harvilom vodila je srdačni razgovor kakav bi vodila da su brat i sestra; sa ledi Rasel je pokušala da zapodene razgovor ali ga je svaki put prekidala njena srećna spoznaja; prema admiralu i gospođi Kroft je iskazala naročitu srdačnost i žarko interesovanje koje je ta ista srećna spoznaja želela da prikrije, a sa kapetanom Ventvortom je neprestano bilo prilike za razgovor i uvek nade da će ih biti više, uz uvek prisutnu svest da je on tu. Upravo je prilikom jednog od ovih kratkih sastanaka, dok su oboje naoko bili zauzeti divljenjem cveću iz staklenika, ona rekla: - Razmišljala sam o prošlosti i pokušala sam nepristrasno da sagledam svoje postupke, da procenim gde sam pravo, a gde krivo postupila, i moram da verujem da sam postupila pravo, premda sam zbog toga mnogo patila, da sam savršeno pravo postupila što sam poslušala savet prijateljice koju ćete voleti mnogo više nego što je volite sada. Meni je ona umesto majke. Ali nemojte me pogrešno shvatiti. Ne kažem da njen savet nije bio pogrešan. Možda je to jedan od onih slučajeva kada je savet dobar ili rđav u zavisnosti od toga na šta događaj izađe; što se mene same tiče, ja nikada ne bih, ni pod kojim uslovima u slučaju makar i izdaleka sličnom ovome, dala takav savet. Ali mislim da sam dobro učinila što sam je poslušala i da bih, da sam drugačije postupila, patila više u nastavku veridbe nego što sam patila u njenom raskidu, jer bih patila od griže savesti. Sada nemam sebi, koliko je tako nešto moguće ljudskoj prirodi, zbog čega prebacivati, a ako se ne varama, nije loše u miraz doneti snažno osećanje odgovornosti. Pogledao juje, pogledao ledi Rasel, pajoj, pogledavši je ponovo, odgovorio, kao da hladno veća: 245
Zvončica & neky
- Ne još. Ali postoji nada da će joj vremenom biti oprošteno. Verujem da će ona uskoro biti u mojoj milosti. Ali i ja sam razmišljao o prošlosti, i jedno pitanje se samo nametnulo, da mi nije jedna osoba bila čak i veći neprijatelj od te gospođe? Ja sâm. Recite mi, da sam kada sam se osme godine vratio u Englesku sa nekoliko hiljada funti, i kada sam dobio službu na Lakoniji, da sam vam tada pisao, da li biste mi odgovorili na pismo? Da li biste, ukratko, tada pristali na obnovu veridbe? - Da li bih! - bio je sav odgovor; ali je njen glas bio dovoljno odlučan. - Blagi bože! - povikao je. - Pristali biste! Nije da nisam na to pomislio, ili da to nisam želeo, jer bi to bila kruna svih mojih uspeha, ali bio sam gord, suviše gord da ponovo zatražim vašu ruku. Nisam vas razumeo. Sklopio sam oči i nisam želeo da vas razumem, i prema vama budem pravičan. Ovo je sećanje koje bi trebalo da me nagna da oprostim svakome pre nego sebi. Poštedeo bih nas šest godina razdvojenosti i patnje. A to je za mene sasvim nova vrsta patnje. Navikao sam na zadovoljstvo iskrenog uverenja da sam zaslužio sve ono čime sam blagosloven. Svoju sam vrednost merio časnim radom i pravičnim nagradama. Kao i drugi veliki ljudi koje snađe nesreća - dodao je uz osmeh. Moram nastojati da potčinim svoj duh sudbini. Moram naučiti da prihvatim da sam srećniji nego što zaslužujem.
246
Zvončica & neky
Glava 24
247
Zvončica & neky
dati samo mali deo od onih deset hiljada koje joj jednog dana moraju pripasti.
Premda nije iskreno mario za En i premda ništa u ovoj stvari nije laskalo njegovoj sujeti da bi bio dovoljno srećan, ipak nije smatrao ovaj brak rđavim po En. Naprotiv, nakon što je malo bolje pogledao kapetana Ventvorta, i nakon što ga je često viđao na dnevnom svetlu, i dobro ga odmerio, veoma ga je dirnula njegova vanjština i smatrao je da je izvanrednost njegove pojave u savršenoj ravnoteži sa izvanrednošću njenog položaja; i sve ovo je, potpomognuto njegovim tako zvučnim imenom, navelo ser Voltera da u najmanju ruku blagonaklono pripremi pero da umetne taj brak u knjigu časti. Jedina čije je protivljenje moglo da izazove ozbiljan duševni nemir bila je ledi Rasel. En je znala da ona mora da pati zbog spoznaje o karakteru gospodina Eliota i što je morala da odustane od svake nade koju je gajila u vezi s njim, i da je morala da uloži napor da zaista istinski upozna kapetana Ventvorta i bude pravična prema njemu. A upravo je ovo ledi Rasel imala da uradi. Morala je da nauči da uvidi da se prevarila u pogledu obojice; da je dozvolila da je u oba slučaja u zabludu dovede privid; da je, samo zato što joj vladanje kapetana Ventvorta nije bilo po volji, ishitreno prosudila da ono mora da ukazuje na opasno plahovitu narav; i da je, zato što joj je vladanje gospodina Eliota baš bilo po volji, primerenost i besprekornost njegovog ponašanja, kao i njegovu opštu učtivost i uglađenost, suviše ishitreno protumačila kao posledicu najispravnijih nazora i uravnoteženog duha. Ledi Rasel nije ostalo ništa do da prizna da se poprilično pošteno prevarila, i da se prihvati novih načela i nada. Neke ljude odlikuje brzina poimanja, veština tumačenja karaktera, ukratko, prirodna pronicljivost sa kojom nikakvo iskustvo ne može da se meri, a ledi Rasel je u ovom pogledu bila manje obdarena od svoje mlade prijateljice. Ali bila je veoma 248
Zvončica & neky
dobra žena, i ako sujoj razboritost i donošenje ispravnog suda bili na drugom mestu, na prvom mestu joj je bila Enina sreća. Više je marila za En nego za svoje sposobnosti; i kada je prošla prvobitna nelagodnost, njoj nije predstavljalo poteškoću da kao majka zavoli čoveka koji je obezbedio sreću njenom drugom detetu. Meri je, po svoj prilici, od sve porodice bila jedina kojoj je ovaj sticaj okolnosti odmah pričinio veliko zadovoljstvo. Hvale je vredno bilo imati udatu sestru, a i mogla je da laska sebi da je upravo ona doprinela ovom braku time što je zadržala En kod sebe prošle jeseni; a kako, kao njena sestra, mora biti bolja od muževljevih sestara, veoma joj je godilo što je kapetan Ventvort imućniji i od kapetana Benvika i od Čarlsa Hejtera. Možda će morati malo da pati kada se ponovo sastanu i kada vidi da je En povratila prava starije sestre i došla u posed veoma lepe male zatvorene kočije; ali imala se nadati veoma utešnoj budućnosti. En nije čekao Aperkros hol, nije imala veliki posed, niti položaj supruge glave porodice; i samo kada bi još kako uspeli sprečiti kapetana Ventvorta da postane baronet, ona se nikako ne bi s En menjala. I za najstariju sestru bi bilo dobro kada bi i ona jednako bila zadovoljna svojim položajem, jer su mali izgledi bili da će tu doći do neke promene. Uskoro je doživela to poniženje da vidi kako se gospodin Eliot povlači, a nije se pojavio niko sličnog položaja da probudi makar i neosnovane nade koje su joj s njim potonule. Vest o veridbi njegove rođake En sasvim je neočekivano pogodila gospodina Eliota. Pokvarila mu je najbolji plan za postizanje porodične sreće i najveću nadu da će uspeti da budnošću na kakvu bi, kao zet, imao svako pravo, spreči ser Voltera da se ponovo oženi. Ali on je, premda osujećen i razočaran, i dalje mogao da uradi nešto sebi u prilog i svog zadovoljstva radi. Uskoro je napustio Bat; a kada ga je uskoro za njim napustila i gospođa Klej, i kada se zatim čula vest da ona u Londonu boravi pod njegovom zaštitom, na videlo je izašlo kakvu 249
Zvončica & neky
je dvostruku igru igrao, a u najmanju ruku, koliko je rešen bio da spreči jednu prepredenu ženu da osujeti njegove namere. Naklonost gospođe Klej prevladala je korist, i ona je tog mladića radi žrtvovala mogućnost da dalje plete mrežu oko ser Voltera. Međutim, bila je lukava koliko i zaljubljena; i sada se nameće pitanje čija li će prepredenost prevagnuti; da li će ona, nakon što ju je sprečio da postane žena ser Volteru, uspeti da ga nežnostima i slatkim recima obrlati da je načini ženom ser Vilijama. Nema mesta sumnji da su ser Volter i Elizabet bili zaprepašćeni usled gubitka družbenice i poniženi otkrićem da su se u njoj prevarili. Imali su oni svoje uvažene rođake, razume se, od kojih su mogli da potraže utehu; ali odavno su već morali uvideti da je samo polovično zadovoljstvo laskati i ulagivati se drugima, a sam pri tom ne uživati u laskanju i ulagivanju. Zadovoljivši se još na samom početku spoznajom da je ledi Rasel bila rešena da, kako dolikuje, zavoli kapetana Ventvorta, više ničega nije bilo što bi En moglo da pomuti buduću sreću, osim možda svesti da ona nema bliskih rođaka kakve bi razuman čovek mogao poštovati. Veoma je snažno osećala da je ona u tom pogledu u nepovoljnijem položaju. Razlika u imetku bila je ništavna; nije se zbog toga ni najmanje kajala; ali nemati porodicu da ga kako valja primi i poštuje, ne moći uzvratiti poštovanjem, skladom i blagonaklonošću na svu onu pažnju i spremnu dobrodošlicu koju su njoj ukazali njegovi braća i sestre, bio je izvor onoliko oštre patnje koliko je bilo moguće osećati u takvom jednom stanju velike sreće. Samo je dve prijateljice mogla da doda ovom spisku, ledi Rasel i gospođu Smit. Njima je on, međutim, bio i više nego voljan da ukaže naklonost. Ledi Rasel je, uprkos svim njenim ranijim ogrešenjima o njega, sada mogao da ceni od srca. I premda nije bio obavezan da kaže kako veruje da je pravo postupila kada ih je prvi put rastavila, bio je spreman da kaže 250
Zvončica & neky
gotovo sve drugo njoj u prilog, a što se tiče gospođe Smit, nju su mu brzo i trajno preporučile raznovrsne njene vrline. Usluga kojom je nedavno zadužila En bila je sama po sebi dovoljna, a njihov joj je brak, umesto da je liši jednog prijatelja, obezbedio dva. Ona ih je prva posetila u njihovom zajedničkom životu, a kapetan Ventvort joj je, pomogavši joj da povrati muževljevo imanje na Zapadnoindijskim ostrvima, pišući u njeno ime, i zastupajući je, i pomogavši joj da prebrodi sve sitne poteškoće ovog slučaja živošću i nastojanjima neustrašivog čoveka i odlučnog prijatelja, u punoj meri uzvratio usluge koje je učinila, ili koje je nameravala da učini njegovoj ženi. Užitku gospođe Smit nije naudilo povećanje prihoda, pa ni malo poboljšanje zdravlja, ni sticanje takvih prijatelja sa kojima je mogla često da boravi, jer je njena verdrina i duševna krepkost nisu izneverile; i dok su joj ove prve zalihe dobra trajale, ona je mogla prkositi čak i većim nasrtajima ovozemaljskog blagostanja. Mogla je biti apsolutno bogata i savršeno zdrava, a ipak srećna. Izvor njene sreće bio je u vedrini njenog duha, kao što je izvor sreće njene prijateljice En bio u toplini njenog srca. En je bila oličenje nežnosti, a njena je ljubav u ljubavi kapetana Ventvorta pronašla svoju punu meru. Njegovo je zanimanje bilo jedino zbog čega su njeni prijatelji želei i da je ta naklonost manja, jer je strepnja od budućeg rata bila jedino što je moglo da pomrači njenu sreću. Ponosila se što je žena pomorca, ali je oštar strah bio cena koju je morala platiti za pripadanje ovoj struci koja je, ako je ikako moguće, još cenjenija zbog svojih porodičnih vrlina nego zbog svog nacionalnog značaja.
251
Zvončica & neky
View more...
Comments
