JAMESTOWN

 

WAPASSOU

ANA MIŠIĆ

2020 BEOGRAD

1|Page

 

KARAVANA NA NEPOZNATOJ STAZI   -

Sad smo ipak zajedno!

Ta je misao saletala Anđeliju. Da li je izvirala iz dubine njene duše - u tom se trenutku osećala nesposobnom za bilo kakvu misao - ili je to bio kakav vanjski  prizvuk poput zujanja zujanja komaraca i muva, ne bi mogla reći. To se javljalo javljalo,, gubilo,  ponovo dolazilo, dolazilo, nije popuštalo, nes nestajalo... tajalo... - Sada smo ipak zajedno!... zajedno!... Usredotočivši svu svoju pažnju na to da održi hod svoga konja na strmenitoj stazi, Anđelija nije pridavala osobito značenje toj misli. Sad smo zajedno!... Sad smo zajedno!... Ta se misao javljala jednom kao glas sumnje, jednom opet kao tvrdnja. Jedan je glas imao prizvuk straha, drugi prizvuk radosti. I kroz sve to provlačio se stalno umoran korak njezinoga konja. Mlada žena koja je toga jesenskoga dana prolazila na konju ispod rujnog javorova granja američke šume imala je na glavi veliki muški pusteni šešir sa zadenutim perom, pod kojim se iskrile bistre oči poput izvorske vode. Da očuva svoju kosu od prašine, prekrila ju je platnenom ženskom kapicom. Na nogama je imala jahaće čizme, koje su joj dopirale do kolena, a rado ih je posudio njezin sin Ivan. Zbog snažnog stezanja rukama, koža je na uzdama  bila mlaka da i omekšala, a prsti na prema zglobovima bijahu jer se prema stalno naprezala; usmeri konja ravno vrhu iruku spreči da sebledi ne osvrće dubokom zjalu prodoline koja mu je bila s leve strane. Činilo se da ga mračna dubina i jeka privlače i plaše. Da li je bio uznemiren zbog provalije ili šuma gorske  bujice koja je dražila njegovu žeđ? Bila je to izdržljiva, krasna kr asna životiinja, koja je već na početku puta izgledala posve zbunjena zbog napornog hoda koji je morala izdržati. To je bilo sasvim razumljivo, jer ništa manje nije odgovaralo plemenitom soju konja od tih krivudavih staza koje su se od doline vijugavo protezale, jedva raspoznavale među drvećem, gubile preko sasušehih ledina ili močvara, nestajale u rekama koje je trebalo satima gaziti kad bi šuma bila previše neprohodna; ili su  prolazile vrhove, iznenadno ponirale u ponore, kako biva s pešačkim stazama 2|Page

 

kojima prolazi čovjek kada želi stići na jkraćim putem i pri tome ima posla samo sa svojim golim nogama, ali ne sa dragocjenim nogama jednoga konja. Staza kojom su prolazili bila je prekrivena suhom i klizavom travom koja je bila izbledjela od sunčane žege. Pod snažnim konjskim kopitima trava se svijala. Anđelija je čvrsto zadržavala konja, smirivala ga i blagim pritiskom prisiljavala da ide napred. Sada ga poznavala i nije se bojala da kad ustreba. Konjslomljena će raditi od onosilna što onajebude htela, drugo je pitanje da neće li će slušati ona navečer biti posve naprezanja. Sve su više odmicali i pribl približav ižavali ali se vrhu. Tamna udubina prodoline, prodoline, obrubljena obrubljena žutim, i rujnim krošnjama iznad vodopada, sve se više sužavala pri kraju te se čini činilo lo da nest nestaj aje, e, iš išče čeza zava va izme između đu dvaj dvajuu st strm rmen enit itih ih st stra rana na,, i napo naposl slet etku ku se  pretvarala u neku vrstu platoa nad kojim je strujao lagani vetar donoseći miris smole. Anđelija duboko udahne. Pred njom se prostirala šuma četinjara. Borovi, plavetni cedri, u gustim redovima isprepleli svoje granje. Smaragdno zelenilo i sinje plavetnilo prelivalo se u tamnim nim i sv svet etli lim m nija nijans nsam ama, a, a vrho vrhovi vi stab stabal alaa bi bili li ukra ukraše šeni ni boko bokori rima ma,, ki kita tama ma i girlandama stvarajući neku vrstu čipkaste tapiserije - sa bezbroj zelenih tonova. Opet se pojavilo kamenito tlo sa nazubljenim tvrdim škriljevcem po kome su konjska kopita zvučno udarala. Anđelija popusti uzde i opusti kolena kojima je stezala slabine životinje. Misao se uporno vraćala s osvježavajućim daškom povetarca. -

Istina je, mi smo ipak zajedno!

Zastade, kao da se budi iza sna, i začu odjek te misli. Trgnu se, uspravi i pogledom  preko karavana potraži jednu jednu siluetu.  Na čelu karavane jahao je on, grof Igor Maksimović, veliki, večiti putnik, pustolov dvaju svetova, čovek tragične sudbine, koji je upoznao veličinu i bedu, a sada jaše zamišljeno, stupa napred, a iza njega njegova četa; jaše zamišljeno, s nekom uzvišenom neprisiljenošću, koja je katkada izgledala nesvjesna, ali uvijek sigurna. A onda bi jedan za drugim, jahač za tragačem, nosač za jahačem, krenuli kroz kakvu šikaru poput lovačkog psa, kroz kakvu sutjesku ili preko reke, nepoznate močvare, kroz nepoznatu goru nad koju se već spustio mrak. 3|Page

 

Ljudi su prolazili jedan za drugim pognuti pod težinom tereta što su ga nosili na leđima. Neki stranci, razgovarali su engleski. Prolazeći bacili bi brz pogled na mladu ženu koja je stajala na konju uz rub staze, ponekad bi pozdravili i odlazili dalje. Prolazili su i Indijanci, muškarci i žene, ostavljajući iza sebe u ugrejanom vazduhu zadah divljači. Oni su se pridružili karavani kad je ova bila stigla do obala reke Penelscot. Pripadali su malenom plemenu abenakiškog naroda, Metallakima, koji su se nakon jedne trgovinske ekspedicije na obalama okeana vraćali na svoja lovna  područja, u blizini jezera Umbagog. Bojeći se susreta s Irokezima, okrutnim i davn im neprijateljima, koji su za vreme leta često poduzimali ratničke pohode pustošeći njihovu zemlju, Metallaki su zamolili zaštitu grofa Maksimovića. Stigao je i gospodin Jonas, rošelski urar, držeći svoga konja za uzdu. Zaustavio se skinuvši šešir. Brižljivo je obrisao kosu, onda čelo, zatim naočare. -

Uh, užasna je ova strmina! I još kažu da svaki dan moramo preći dvadeset

ovakvih! Kako se oseća vaša supruga? - Molio sam jednoga od ljudi da joj pomogne pri usponu. Bojao sam se da će moju sirotu, samo ako posrne, samleti, vodopadi. Ah, evo ih! Prispela je rošelska gospođa. Mladi Bretonac Yann Le Couennec, čovek s "Gouldsboroa", uslužno je vodio njezina konja. Gospođa Jonas je bila sva zajapurena, ali je pokazivala dobro raspoloženje. Anđelija s nadom pogleda prema planinama. Znala je da se u podnožju Apalača nalazi postaja Katarunk koja je pripadala grofu Maksimoviću i bila cilj njihova -

 puta.  Na vrućem i suhom indijanskom letu požari su lako izbijali. Od jedne iskre koja bi vrcnula s ognjišta znala se razbuktati velika vatra koja je proždirala šumu kao  pohlepni divlji zmaj, i terala ispred sebe, uz paklensko hukanje, usplahirene život inje koje su se zaustavljale na ivicama potoka i močvara. Dugo poslije toga ostajao  je u bistrom zraku smrad dima koji kao da je postao stalni miris tih vel velikih ikih šumskih  prostora. Sigurno je ovo područje bilo nedavno opustošeno. Konjska kopita su podizala mlaki pepeo. Grane su u prolazu ostavljale crne tragove, a panjevi i debla bili su ugljen ugl jenast astii i suhi. suhi. Između Između njihov njihovih ih štrklj štrkljast astih ih vrhova vrhova blista blistala la je rumenk rumenkast astaa i  plavkasta dolina sa svim svim svojim jezerima. Doprli su do obale jednoga od njih. 4|Page

 

Vatra je bila načela njegove ivice te nije bilo ni vlati trave tr ave za pašu. Tada proslediše, sve kroz pepeo, duž obale do nekoga gaza gdje su konji, ponešto opreznim korakom, prešli preko neke brane od okruglih oblutaka. S druge strane je naglo počinjao uspon u seni drveća i devičanskih jela. To još nije bio početak   planina, nego tek ostrvce koji se dizao u srcu doline, hridinasta stena što se na sukala međuvode. tim jezerima su nekoć reke ili supočeše sačinjavali čitavoi more slatke Prešavšikoja taj deo u senimorala borovabiti i cedrova, se spuštati naskoro im se ukazalo blistanje drugog jezera kroz bleštavo žutilo granja mlade  brezove šumice. Pod nebom biserne boje leskalo se vodeno ogledalo na snažnoj svetlosti podneva. Obližnji brežuljak, nasuprot njima, blistao se u zlatu i ruju. Odsjaj njegova zelenila ogledao se u dubini jezera. Za razliku od drugih na koja su se do sada bili namerili i koja su bila krcata algama i mahovinom, to je jezero bilo izvanredno bistro. Kroz prozirnu vodu vidio se sivi  pesak... Promatrajući tu svežu vodu, Anđelija je uzdisala od želje, ali je ostala uz svog konja, kao žrtva dužnosti. Tako ju je našao i Igor Maksimović kada se pojavio na obali jezera.  

ANĐELIJA RAZMATRA SVOJU LJUBAV DOMAĆA SCENA U ŠUMI

  Još je u rukama držao sekstant kojim je određivao položaj. Preda ga mornaru iz Bordoa, Octaveu Malapradeu, koji ga je pratio noseći pisaći pribor i pergament. Čovek stade uz jednu hrid da odloži instrument i karte u torbu koju je nosio. Anđelija je promatrala svoga muža na jakoj svetlosti koju je odraz vode činio još oštrijom. Njegov je visoki stas na tom svetlu poprimao surovu čvrstoću. Dok su sve stvari, umrtvljene vrućinom, gubile svoju stvarnost, i postajale gotovo lepe, on  joj je bio nemilosrdno stvaran. Činilo joj se kao da bezobzirce gazi i narušava divnu okolinu. Ravnodušnost, čak i nemo, skriveno neprijateljstvo ovoga pejzaža, koje je vređalo Anđeliju, njega se nije ticalo. Čulo se kako pod njegovim kožnatim čizmama, pod njegovim odmjerenim i teškim korakom škripi pesak. 5|Page

 

-

On još malo šepa - pomisli Anđelija. - Na "Gouldsborou", pri ljuljanju  broda, to se nije ni primećivalo, primećivalo, ali ovde nnaa kopnu se primećuje.

-

Kakvaa je izn Kakv iznena enadn dnaa misa misaoo zai zaisk skri rila la u vaš vašim očim očima? a? - upi pita ta Ig Igor  or  Maksimović.

-

Utvrdila sam da vi još malo hramljete.

-

I tome se radujete?

Da! - Od žena žena zbilja zbilja čovek čovek može može dožive doživeti ti nes nesluć lućena ena iznena iznenađen đenja! ja! Sva moja moja nastojanja da vam vratim muža s doličnim izgledom zar su pobudila u vama samo žaljenje? Ili vaše sumnje? Niste daleko od pomisli da je posredi neka zamena... Ah, nije uvek lako igrati ulogu vaskrslog. Na kraju ću se i ja početi tužiti na svoju kratku nogu. - Ali ja sam vas takvog volela! - I sada više niste sigurni da me volite? On se zlobno nasmeši. Zatim, ne dočekavši njezin odgovor, pozdravi Mopountooka. Uvek je bio svečano raspoložen prema indijanskom poglavici. Podiže svoj pusteni šešir s perom, a njegova gusta kosa zablista na suncu metalnim sjajem. Plavkastosivi odsjevi u njegovim uvojcima koji su, po gaskonskoj modi, bili čvrsto zategnuti i još jako crni, na slepoočicama su pokazivali srebrn sjaj. Njegovo  južnjačko poreklo, u kome je bilo španske španske i saracenske krvi, još se više isticalo isticalo na suncu u njegovoj zagasitoj puti, koja je već bila pretaljena kao u njegova sagov ornika crvenokošca. Na jabučicama se primećivao nešto bleđi trag od maske koju  je katkada stavljao. stavljao. Guste su trepavice iznad čudnih očiju dav davale ale licu posebnu draž. Profil mu je bio oštro rezan, sa svijenom linijom usta koja mu je davala izazovan i  puten izgled. Usne su mu bile pune, sa finim ružičastim prelivom, koji se isticao pored njegove tamne kože. Onda se okrenuo i zagledao u daljinu prema drugoj obali nastojeći da prodre u  bogzna kakvu tajnu nerazjašnjivog pejzaža. Časak je stajao tako odsutan, možda je  bio i zabrinut zbog reči koje je bio izrekao. Razmišljao je, a njegova su usta  podrhtavala. Dok ga je motrila, Anđelija oseti kako joj udara srce. Želela je njegove usne, njihov nježni i žarki dodir. Gutala ga je očima. -

6|Page

 

Vrućina je ovlažila jahačevo čelo te je nekoliko kapi znoja klizilo niz njegove sle  poočice i brazdilo njegove brazgotine, a ddaa toga nije bio svestan. svestan. Pomišljala je u sebi da je on dugo i nesmetano živeo bez žene. Bio je navikao na veliku veli ku seksualnu i osećajnu osećajnu slobodu. slobodu. Bio je to čovek koji je proživeo više života.  Naoko jednostavan, u stvari složen čovek. Ona je morala naći svoje mesto u skrivenim pretincima njegovegledala duše. je njegov život na vrhuncu svoga razvoja, u  Na zasljepljujućoj svjetlosti  punoj snazi njegovih sposobnosti i iskustva. Bio je savršen, samostalan, bez trunka neodlučnosti, prekaljen u nedaćama, borbi, umiranju, mučenju i čežnji. Dok je stajao tako uspravan, njegovo se disanje jedva moglo primetiti. Ona nijevidela da se pokreću njegova prsa koja su bila stegnuta pod prslukom od crnog  baršuna, niti njegov struk opasan širokim kožnatim pojasom, i u tome je bilo nešto što je pomalo zastrašivalo. Ne seća se da je ikada do tada kod njega bila zapazila tu njegovu osobinu, koja je podsećala na divlje zveri koje stoje mirno sve do onog trenutka kad će napasti. Ali nekada nije ni pomišljala da ga propromatra, da ispituje išta na njemu osim one brazgotine koje se bila tako prestrašila. Bilo je to zato što je posle njegovog nestanka tako brzo bila zaboravila njegove crte. Kako li  je onda bila zbunjena! Tada ju je život naučio da čita na licima, da ispituje fizionomije i da u nekom izrazu prepozna trenutnu misao. Kad čovek vidi da mu život zavisi od odluke drugih, tada nauči te stvari... Kad bi se on približavao, njezino je srce življe udaralo, njegova pažljivost ju je osvajala, a kad bi se udaljio, obuzeo bi je strah. Ona se još nije bila navikla da ga više neće izgubiti i da ga više ne očekuje. - Kako te volim, tebe, koga se bojim!... Stajala je na mjestu i promatrala ga. Oprostivši se od poglavice Mopountooka, uzeo je teleskop da promotri okolinu. Zatim je složio instrument, predao ga Malapradeu i opet se vratio Anđeliji. S onom neusporedivom udvornošću, koja je bila u opreci s krutošću njegove kondotijerske ličnosti, on dohvati njezine ruke, okrenu ih, primače svojim usnama i lagano poljubi dlanove s velikim užitkom, uz pogled njegovih žarkih očiju, koje su se, čim su se na njoj zadržale, odjednom ispunile velikom blagošću. - Čini mi se da su ove lepe ruke manje umorne nego juče. Treba li to shvatiti tako da vaša kobila postaje krotkija? - Zaista. Postaje pitomija. Više ne moram stezati ruke da je krotim. - Poverio sam je vama znajući za vašu snagu. Jedino ste vi mogli izaći s njome na kraj. Što se mene tiče, ja sam ukrotio pastuha. Iste je pasmine kao i ona. Imamo još dva konja engleske pasmine. Ostali su iz Meksika. 7|Page

 

-

Je li ovaj kraj priličan za konje? - upita Anđelija uznemireno. To će biti. Tamo gde mora živeti čovek, mora i konj. To je već poznato nače na čelo lo civi civili liza zaci cije je.. Zar Zar Huni Huni nisu nisu došl došlii na sv svoj ojim im konj konjim ima? a? I ni nije je li Aleksandar Veliki osvojio Indiju na konju? A Arapi Afriku? I Irokezi Južnu Ameriku? ***

Igor Maksimović uze jedan pištolj i stade ga nabijati. Njegove plemićke ruke činile su to određenim i živim kretnjama koje donosi duga navika. - Je li i vaše oružje napunjeno? - Da, proverila sam to jutros i izmenila gubu, jer ju je vlaga načela. - U redu. U ovim je predelima potrebno da oružje uvek bude pri ruci. - Meni se, međutim, kraj čini jako pustim, a divlje bi zveri prije pobegle negoli nas napale! -

Tu ima samo divljih zveri, a u pustinju se čovek ne smije pouzdati. Tada on promeni razgovor: -  Nijedan od deset konja koje smo doveli preko mora nije uginuo. To je već neka pobeda i možemo se smatrati srećnima što smo dobro prošli. Bila je to opasna avantura prodirati kopnom umesto da smo išli rečnim putevima. - Znam. Rekao mi je Nicolas Perrot. Shvatila sam i to da konji nisu bili za to da nas prenose, nego pre za to da mi njih sretno dovedemo. Takođe i to da Indijanci ne prate nas, nego mi njih. - Upravo je tako. Metallaksi su se bojali da će sresti Irokeze, čiji se borbeni odredi celog leta stalno skitaju po njihovoj zemlji. Oni su tražili zaštitu naših

-

mušketa, a zauzvrat su, ne baš tako rado, preuzeli da nose nešto od našeg  prtljaga. Uostalom, to nose njihove žene. Amerika nije Afrika, koju ste vi, draga, upoznali, a koja vrvi robovima. Beli čovek je ovde SAM, katkada je sam svoj gospodar, ali i svoj sluga. Ipak u engleskim kolonijama na Jugu ima crnih robova. r obova. Ali ne na Severu. Upravo zato sam i odabrao Sever... Osim toga, ovde ima rudnika srebra i zlata - nadodao je kao da se odjednom setio pravog razloga za svoj izbor. - Ropstvo ima nešto dobro - naročito za gospodare. Vrlo mi je žao, draga, što vam nisam mogao pružiti svu potrebnu udobnost, jer nema kućne posluge. Ali ovde se treba odreći posluge i robova. Indijanac je, naime, sve štogod zaželiš, ali ne rob. Ako ga prisiliš na rad, on umire.

8|Page

 

-

-

Meni uopšte nije do udobnosti. Želim da vas opet imam malo za sebe. Kad spavam daleko od vas, čini mi se da vas opet gubim. Kada li ćemo stići u Katarunk? Možda uskoro... a možda nikada!

Ona se trgne i upita: -

-

-

Bojite li se čega?  Ničega, mila! m ila! Stara nepoverljivost! Verovaću da sam stigao u Katarunk tek  onda kada se vrata na njegovoj ogradi ogradi zatvore za nama i kada moja zastava zavijori na vrhu jarbola, uveravajući svakoga da sam ja na svome. Draga, što vas duže promatram, sve više se uveravam da ste čarobno lepi. Vi ne možete zamisliti kako očar   avate. Kada vam oči tako blistaju na rumenom licu, kad se veđe od umora malo spuste, kada vam je vruće, a vi se pri tom suzdržavate da pokažete svoj umor... Ja vas obožavam. Oh! Ja očaram, zaista više ne mogu od život vrućine poviče Anđelija. - Ne upretvaram se da vas verujte mi, ali bih-dala da mogu zaroniti ovu hladnu vodu. Lako za to!

Jednim migom dozva Nicolasa Perrota koji je bio izašao iz vode i obukao se. -

Dragi prijatelju, smem li vas postaviti za čuvara kreposti ovih gospođa?... Pronašao sam nedaleko odavde malu dražicu zaklonjenu vrbama gde će one do mile volje moći uživati u kupanju. Zamoliću vas samo da stražarite na  početku puta koji onamo vodi, da udaljite suviše radoznale koji bi se uputili uProdužićemo onom smeru. Postavite i drugu odmor još za jedan sat.stražu na kraju rta da udaljite plivače. TRENUTNA ČAROLIJA  NEŠTO SE KREĆE IZMEĐU LIŠĆA

 Anđelija se beskrajno obradovala kad je otkrila malenu, tihu i zaista zaklonjenu dragu. Njene dve drugarice su se ustručavale. Kupati se tako, posve gole, pod vedrim nebom... e to one nikada neće učiniti! Uzalud ih je Anđelija uveravala da su zaklonjene od pogleda i da ih čuvaju zaprisegnuti stražari, one se nisu mogle odlučiti. Ipak su pristale da iskoriste ovo zaklonište i skinu čarape i ženske kape, kako bi se malo osvežile. Anđelija ih je ostavila i pošla još dalje. Zaklonjena od 9|Page

 

nekoliko stabala, započe svlačiti svoju odeću oduševljena pogledom na glatku  površinu jezera pozlaćenu pozlaćenu od sunca. Kada se svukla, uputi se vrlo pažljivo po padini obale. Bilo je zaista vrlo hladno. Goto Go tovo vo se za zagr grcn cnul ula. a. Ali Ali časa časakk nako nakonn to toga ga os oset etii na sv svoj ojoj oj raža ražaren renoj oj koži koži  blagotvornost vode. iUđe u jezero do vrata i baci natrag s je uzdahom zado voljstva. Vodaledene je zahvatila njezin bolni vrat. Sklopi oči.seHladnoća svu prožela. Oseti da oživljuje. Laganim pokretom Laganim pokretom ruke održavala održavala se na površini. Anđelija Anđelija otvo otvori ri oči. Svuda oko nje pravi raskoš svežine, lepote svetla i sene. Okrene se malko oko sebe i započe polako plivati. Kose su joj se vukle po vodi kao  plave alge. Udaljila se od obale. Zaobišla je oko jednog rta i s druge strane pronašla novu još prostraniju dražicu koja je sigurno bila krajnji deo jezera. U dnu, na ivici male plaže, dizao se ogroman crveni javor čije se debelo korenje  probilo kroz pesak, a oko njega bele kate s ljubičastim cvetovima. Iznad stabla strma se obala završavala sivim i oblim stenama što su se nadnele nad žarkim grmovima rujevine koja je rasla ispod njih. Uz crvene, izrasli i žuti javorovi, gusto isprepleteni, praveći zid od čistoga zlata koje je blistalo na suncu.  Na desnoj strani, gde se vodeni bazen širio, ravna ostrvca, obrasli kosmatim  johama, divljim trešnjama s belim cvetovima i tamnim jelama, svojim su odrazom ša šaral ralii opal opalnu nu povr površi šinu nu jeze jezera ra.. Su Supr prot otna na obal obala, a, do dost staa ni nisk ska, a, ob obra rasl slaa je bi bila la mnoštvom dostojanstvenih četinjara i belogorice. Crvenkasta je trešnja rasla pored cedra, a ljubičasti ton bukovine pored smaragdne  boje ogromnih gustih borova. Plameno grmlje prostrlo se duž litica. Uz obalu, kroz  bledu i modru površinu površinu jezera, izranjale su oble stene. stene. Anđelija priđe jednoj i pope se na nju sva mokra. Promatrala je oko sebe pustu  prirodu. Kao da se polako budi iz čarobnog sna, ona se uspravila izlažući suncu svoje belo i svetlošću pozlaćeno telo. Obema je rukama r ukama izažela svoju mokru kosu i s velikom je pažnjom zadigla kao da prinosi neku žrtvu, a zatim je glavu lagano zabacila i upravila pogled u serafsko plavetnilo neba, dok su joj na usta spontano navirale reči: 10 | P a g e

 

"Hvala ti, Stvoritelju, za ovaj trenutak... Hvala ti za rumen javora i za zlatnu boju topola, i za dah jelena u ovom raslinju, i za miris maline... Hvala ti za tišinu i lede nu vodu. Hvala ti što sam živa i zdrava, Stvoritelju moj!" Onda spusti svoje otvorene ruke na bokove, a pri tom su joj se oči napajale čudes ima ovog dana. -

Slava Tebi, Novi svete!... Novi svete!..

Iznenada klizne u vodu gipkosću sirene. Prepustivši se zanosu osećala je kako joj srce ludo bije. Okrenuvši se prema pozlaćenom zelenilu iznad sivih hridina nasto  jala je da otkrije tajnu. tajnu. -

KO JE TAMO GORE?... Čula sam šum. Videla sam kako se pomera nešto crno... Ko je tamo? Ko me je video?... Tamo gore, ovoga trenutka osetila sam pogled! Da, taj pogled mi se u dušu zario.

 Napregnuto je buljila u sjajnu resu na zagasitom plavetnilu neba. Ništa se nije  pomeralo osim drveća koje je lagano drhtalo pod povetarcem. Ali ta prividna tišina nije mogla otkloniti teskoban osećaj koji ju je iznenada obuzeo. Ona snažno zadrhta. Spopade je velika slabost i činilo joj se kao da će bespomoćno  pasti u bistru vodu. Uspela je doplivati do obale. Hvatajući se grmovih grančica došla je do dražice gde je bila ostavila svoje haljine. Jedva se vukla po pesku i dugo joj je trebalo da dođe do daha. Nije pravo shvaćala što joj se dogodilo, ali se sva tresla. Da li je čula neobični neobični šum? Je li to zaista bilo ili joj se pričinilo pričinilo da kroz lišće vidi kako se nešto miče dok je stajala gola na kamenom postolju, a na glatkoj se površi ni jezera odražavao njezin beli lik? U svakom slučaju to nije mogao biti pogled živog ljudskog ljudskog bića. To je bilo nešto nadnaravno. Članovi karavana okupljali su se dolje na obali jezera i ona je čula njihov smeh i dozivanje. Svuda naokolo bila je inače mukla tišina.

PRVI ZNAK IROKEZA

11 | P a g e

 

 Stigla je opet do obale gde je mladi Bretonac Yann čuvao njenu kobilu. Jahači su već bili u sedlu i povorka se počela sastavljati... Dugo je jahala ne vodeći računa koliki je put prešla. Jezero se sužavalo do uske doline, i u času kad su njome krenuli, ugledaše između dva klanca, koji su bili obrubljeni rujnim raslinjem, tamnoplavo sljeme udaljene planine. Putnici usmeriše ovuda najpre uz bistru i šljunkom obilnu reku, a onda su se malo-pomalo morali  penjati uz stenovite strane. Reka je postajala sve brža i virovitija prolazeći kroz hridinasto područje. Peli su se stazom koja je još bila glinasta, a korenje im je služilo kao stepenica. Mazga bi se tu vrlo ugodno osećala, ali aristokratska Wallis W allis je pokazivala strah.  Na jednom zaokretu zabijeliše zabijeliše se vodopadi, a njihova je buka zaglušivala zaglušivala uši. Voda je izbijala iz tri pragova crnih, odsečenih stena, a onda se strmo rušila duboko u korito reke. Drveće je usko zatvaralo provaliju, gotovo ju je prekrilo. Odo Odozdo zdo bojama, su se uzkoja neprek nepjerekidn idnuu tutnj tut njavu avu dizali dizalii jasenova, oblaci oblaci zadiml zadod imljen jenee separe par e obojen obo jenee duginim vlažila lišće brestova čega ono leskalo kao hiljadu metalnih sulica. Nebo se nije videlo, provalija je bila duboka i tamna, a ipak je svetlost, lomeći se u svim smerovima, nemilosrdno ranjavala oči, urezivala se u raslinje kao u bakrene plohe, kresila se u hirovitom prelivanju ploha po  busenju i senčila nerazmrsivu nerazmrsivu mrežu debala između kojih kojih se staza provlačila. Anđeli Anđe lija ja ni nije je više više rasp raspoz ozna nava vala la Indi Indija janc ncee is ispr pred ed se sebe be.. Buka Buka vo vodo dopa pada da je zaglušivala glasove koji su joj otkrivali prisutnost karavane i onda kad je šuma bila tako gusta da jedni druge nisu mogli primetiti: pucketanje suhoga lišća, muklo odjekivanje konjskih kopita, dozivanje i razgovor koji bi joj vetar donosio. Silno  brujanje vode kao da ju je prikovalo uz to uzburkano carstvo zelenila u kome se nala na lazi zila la posv posvee sa sama ma.. Bilo Bilo joj joj je kao kao da u neko nekom m te tešk škom om sn snuu putu putuje je kroz roz neprohodne šume koje čuvaju zmajevi, pali bogovi i druga čudovišta, kroz krajeve gde se ne čuje ni kopita vlastitoga konja. Buka je postala zaglušujuća. Lišće se leskalo u smaragdnoj svetlosti, Anđelija je na svojim usnama osećala vlažni zadah ponora. Pred njom iskrsnu ogromna prepreka: otkinuo se veliki komad stene te počeo kliziti nečujno - što je njegovo kretanje činilo još stravičnijim - preprečivši joj put. Onda se pod delovanjem zelenkastog svetla pričini kao da se ta tvrda i ukočena masa miče. Napela se i nadula kao ogroman sivi mehur, porasla u svim delovima 12 | P a g e

 

kao gadni neki plod i počela se vrlo polagano kretati osvetljavana tom igrom rasute svetlosti, i tako se taj oživjeli mineral pomicao napred. Pri tom je upravio prema njoj svoju gmazovsku i okrutnu glavu lagano se njišući. Anđelijin se konj preplašio i propeo. Ona nije čula njegovo divlje rzanje, ali ga je osetila u trzanju čitava njegova bića. Povikala je, ali njezin se doziv izgubio. S nadljudskim naprezanjem Anđelija se baci prema konjskom vratu, ispruži se sve do njegove glave kako bi ga svojim teretom prisilila da barem padne na sve četiri noge. Ni to ih još nije spasilo, jer je Wallis još uvek uzmicala nad provalijom. Anđelija je dobro znala o čemu se radi. Bila je to ogromna kopnena kornjača. Ali kako to razjasniti podivljaloj kobili? Zastrašujuća buka širila se oko nje, i to je  prigušivalo svaki glas. Žena nije čula kako puca granje, ali je videla kako se lomi i  pada. Videla je kako se približuje uskovitlana voda - ples pjene koju je rigalo neko mitsko čudovište, ali nije mogla shvatiti da ta zaglušujuća buka dolazi od burkanja te pomahnitale tvari. Na trenutak joj besnu pred očima velika okrvavljena mrlja. To se svod nekoga granja odrazio u njenom zaprepaštenom pogledu. U delu jednog trenutka činilo joj se da će pasti i odleteti u duboku provaliju. Štoviše, učini joj se da se već kotrlja zajedno s pomamnom bujicom.  Neka ju je šiba ošinula posred čela i oslobodila od samrtnog osećaja. Ispod kopita Wallis odronjavalo se kamenito tlo svega nekoliko palaca od ponora, ali se još moglo izbjeći smrti. Anđeliji se činilo da je sva njezina svest i domišljatost prešla u ruke. Znala je što joj treba učiniti. Popustila je naglo uzde i vratila životinji slobod slo bodu. u. Iznena Iznenađen đenaa zbog zbog tog popušt popuštanj anja, a, živ životi otinja nja potres potresee glavom glavom.. Tada Tada je Anđelija do krvi podbode ostrugom. Wallis poskoči napred i zagrabi sigurno tlo. Svojom odlučnošću uspela od je dovesti životinju nabila stazu. je Wallisalistala, noge su  joj podrhtavale. Opasnost neposrednog pada je Tu izbegnuta, je divovska kornjača i dalje stajala na putu. -

Kornjača! To je kornjača! - poviče Anđelija, kao da ju je životinja mogla razumeti. Dakle, niko neće doći da mi pomogne smiriti ovu životinju ili barem poterati ovo strašilo koje je zakrčilo put! – nastavi Anđelija.

Indijanci su stajali nepomično. Mislila bi da su se skamenili, da se njihove oči nisu u nju upiljile mračnim pogledom. Dok se ona borila, odupirala i otimala smrti, oni su čudno, štoe jepoka neobično iašte zateno tako bića. joj se jekao kagledali o da njih njtako ihov ovo o drža držanj nje pobilo kazu zuje je zapr zaprep epaš nost st zagonetna i st stra rah. h. Oni On i jo jojUčinilo j baš baš ni nisu su 13 | P a g e

 

izgledali posve stvarni, jer su od nje bili odvojeni bukom koja ih je činila nekom vrsti gluvih i nemih utvara. Ali do nosnica joj dopre njihov jaki miris tople masti i strvine. Reklo bi se da je to bio zadah kornjače, ili šume, ili ponora. Tada i ona skoči s konja. Nije to išlo bez napora. Wallis je htela pobeći i pojuriti kroz šikaru... još jednom se propela i Anđelija je samo čudom izbegla udarcu  potkovanog kopita. Spretno je stala ispred konja, jednom ga je rukom čvrsto držala, a drugom ga žestoko ošinula po nozdrvama te joj je uspjelo da malo pomalo odvede životinju u šumu. Htela je pošto-poto da je udalji od predmeta koji ju je  plašio. Žvale su škripale škripale među zubima zubima kobile. kobile. Marama Anđelije, Anđelije, njene ruke i rukavi rukavi bili su prepuni sline, ali ona se na to nije osvrtala, nego je udarala dvostrukom jačinom.  Naposletku se Wallis smirila. Sva se tresući, pokrivena pjenom, pustila je da je čvrsto svežu za stablo. Tu je prestala da se batrga i opire, spustila svoju finu glavu kao da se prepušta i pregara. Gotovo je to isto i Anđelija učinila. Oseti kako je neuredna, raskuštrana, a haljine joj uprljane. Pre svega, trebalo je pobeći od ove  paklene buke, izvući izvući se odavde... Vrativši se na stazu približila se kornjači. Indijanci se nisu ni pomakli. Kao da su se tu skamenili zauvek. Oklop je kornjače bio širok kao ispolac. Njene šape, s gma zovskim ljuskama, bile su velike kao ruka odrasla muškarca. Razjare Razj areno nost st Anđe Anđeli liji jina na bila bila je jača jača nego negoli li odbo odbojn jnos ostt koju koju je u nj njoj oj iz izaz azva valo lo antidiluvijalno čudovište, čudovište, što se, kad mu se približila, počelo odurno uvlačiti. Upirući se u oklop jednim ju je zamahom odgurnula s prolaza. Golema se kornjača svali niz strminu, otkotrlja i odskoči. I konačno jednim skokom zagnjuri se u reku usred vodenog vrtloga. Anđeliija je sela, obrisala ruke suhim lišćem, a onda opet prišla kobili. Uzela je za uzdu i povela prema vrhu strmine sve dok nisu izišli iz ove provalije u kojoj su umalo zaglavili. Tada naiđoše na ravnicu prekrivenu crvenim jagodama i niskim modrim jelama. Kao da se čudo dogodilo: tutnjava vode nije se čula, jer se gubila u dubokoj provaliji. Ponovo se začuše cvrčci, ptice i vetar. Odjednom, na nekoliko koraka od sebe, ugleda grofa Maksimovića na konju, njegove sinove i najveći dio ljudstva što se bilo vratilo. -

Šta se to dogodilo?  Ništa - Anđelija će na smrt bleda.

14 | P a g e

 

-

Rekli su mi da ste sreli Irokeze! - reče Igor Maksimović.

Anđelija odrično zavrti glavom. Na sreću je vetar rasterao ogavni miris urođenika. Oni su nadugo i široko objašnjavali. Umešaše se Tihomir i Ivan iskorištavajući sve svoje poznavanje indijanskog dijalekta. -

Mopountook je jasan. Kaže da ovde ima Irokeza. Začu se buka mnogih mušketa koje se pripremile čim se to ime spomenulo. Španski vojnici se raziđoše naokolo. Anđelija se nije mogla izjasniti. Konačno je rekla: -

To je bila samo kornjača... Kornjača na stazi.

Ona ukratko ispriča događaj. Grof Maksimović namršti obrve i pogleda kobilu tako strogo da se Anđelka osjetila krivom. Igor Maksimović se nasmejao, ponovo uzjahao i prišao Anđeliji. -

Još jedan dokaz koliko su praznovjerni - reče. - Kornjača je za njih znamen Irokeza. Susret s njome bio je predznak zla, gotovo siguran znak da su njihovi najstrašniji neprijatelji u blizini. Odatle je poteklo njihovo čuđenje i njihov strah kad su ugledali bezazlenu životinju, koja je prilično poznata u ovom kraju.

 Nicolas Perrot je još pridodao: pridodao: -

-

Oni kažu i to da se znamen Irokeza ispriječio pred bijelom ženom da joj donese smrt, ali se ona nije dala i smjelo joj se oprla. Odsada, gospođo, Metallaksi nadvladati. smatraju da vas ni jedan od Pet plemena irokeških neće moći Prihvaćam to znamenje - reče ona nastojeći da se pri tom i nasmeje. Vi ćete ići pored mene; put koji je pred nama dosta je širok. Mi ćemo izbiti na stazu kojom prolaze Indijanci, na utrti put, "kratku stazu", kako kažu Englezi, put; koji na stotine milja ide uz sljeme Apalača. Ne ostavljajte me više, draga.

Prema kraju velikog bledozelenog jezera koje je vijugalo poput reke i leskalo se između brežuljaka obraslih vitkih jelama što su stršile kao mnoštvo kopalja, ukaza la se ispod njih druga dolina, prilično duboka i uska. Suprotna planina bila je išarana mnoštvom rumenih, crvenih, narančastih i ljubičastih grmova s kojih je već 15 | P a g e

 

 bilo poispadalo lišće, pa se samo ponegdje zadržala zelena mrlja lišća. Nešto je na tom šarenom brdu, na tom svodu koji je bio izvezen i brokatom ukrašen, privuklo  pogled Igora Maksimovića, i on je izdao naređenje da se stane na ivici šume. S malog prostora ogoljelih stijena mogla se pregledati okolica prije negoli opet zađu u beskonačni prostor šume. Zatražio je svoj teleskop.  Neprimetna maglica m aglica koja se dizala iz doline umekšavala je boje. Činilo se kao da se rastvaraju i mešaju. Oblačno nebo kao da je išlo u susret zemljinim maglama. Za nekoliko trenutaka može se dogoditi da ništa ne vidimo - reče grof i žurno pruži svoj teleskop Anđeliji. - Pogledajte i vi, pa mi recite r ecite što vam se čini da vidite. U početku je bila iznenađena bleštavom slikom koju je videla u teleskopu: blisko  povećano drveće, kao da ga je jedno iznad drugog nanizao neki smioni i izva izvanre nredn dnoo vešt veštii slik slikar ar.. Bela Bela i crna crna stab stabla la kao kao da su s neko nekom m name namešt šten enom om  pobožnošću na sebi nosila raskošnu krošnju lišća. Začudila se kad je ugledala kako se u sjeni stabala miču ljudski likovi. Međutim, čoveka nije mogao prevariti odsjaj  perja kojim su bili ukrašeni, a koje se izdaleka nije moglo opaziti jer se mešalo s  bojom jesenske šume. -

Šta vidite? Vidim urođenike, dvojicu ili trojicu? Ne, vidim ih više! Prilično veliki broj. Vidite li i njihovu kosu? Ošišani su, a nasred glave im je čuperak i u njemu perje.

Ona spusti teleskop. -

Igore, Kajugi su imali takvu kosu... Tako je!

On polako sklopi teleskop. -

Treba li zaista verovati da je vaš susret s kornjačom imao neko značenje? Ne  bih hteo biti lakoveran, lakoveran, ali bih se mogao kladiti kladiti da je to odred odred Irokeza.

Dva ili tri čoveka zagunđaše. Malo-pomalo mala se karavana okupila, pa se i  pratnja indijanska pomeša s belcima, i svi su s potmulom mržnjom gledali prema krasnoj malenoj planini koja je skrivala nevidljivu opasnost. -

To je zao znak - reče nadstojnik Malaprade.

16 | P a g e

 

-

-

Stigli smo gotovo pred Katarunk. Uskoro bismo pozdravili moga hrabrog O'Connella i uživali sva blaga civilizacije, gospodine Maksimoviću. Bio sam odlučio da vam, kada stignemo, priredim valjuške od divljači s kupusom. Sve mi se čini da ćemo mi biti pretvoreni u valjuške, zar ne?... Pa šta! - reče Tihomir. - Što pravite tako kiselo lice, junaci? Malaprade, mi ćemo previše glasvideo tu nauseveru. Ljudi pojesti beže jošvašu pre kašu. negoliIrokezi su ih imalo ugledali. Alizlorabe ja sam svoj ih već Novoj Engleskoj Tamo ih zovu Mohawkima. Nisu ništa gori od Mohikanaca. Oni su blizu New Yorka pružili pomoć Englezima protiv kralja Filipa, ovaj put je to bio neki neki Narrag Narragass asset, et, koji koji pov povreme remeno no zlosta zlostavlj vljaa bele bele stanov stanovnik nikee uz granicu.

Cela se stvar sastoji u tome da li će nas ti koji se nalaze s druge strane useka smatrati Francuzima, Srbima ili Englezima. Sigurno je, međutim, da oni ne vole Metallakse koji nas prate. Svaki pripadnik Algonkina za njih je rob ili ga treba živa ispeći. Metallaksi to dobro znadu, pogledajte ih! I zaista, oni su se na naređenje poglavice Sagamorea pripremali na borbu. Brzo odložiše prtljagu na zemlju. Žene i deca indijanska iščezoše kao da ih je  progutala duboka crvena šuma. Muškarci su se užurbano bojili crvenim, crnim i  belim praškom, ali najviše je prevladavala crvena boja. Strelci su se vežbali u napinjanju luka, a zatim su ogledali čvrstoću strela koje su imale tri pera, čime se osiguravala tačnost gađanja. Svaki je nosio u levoj ruci buzdovan, a desnicom je pipao nož za skalpiranje i onda ga stavio među zube da bi mogao slobodno baratati lukom. Više izviđnika je šmugnulo poput zmija ispod žutog i crvenkastog raslinja, i,  premda su bili posve blizu blizu jedan drugoga i kretali kretali se, niko ih nije mogao videti. Poglavica i glavnina ratnika stajali su u zaklonu stisnuvši se uz belce. Divlja je radost obasjavala sve Indijance. Čovek bi bio mogao pomisliti da očekivanje borbe znači za njih vrhunac njihovih želja. Europejci, osim možda mladih, kao Tihomir, nipošto nisu bili tako oduševljeni  borbom kao Indijanci. Njihova potamnela lica od dugog pešačenja odavala su umor i bezvoljnost. Ako je točno da ih je tek nekoliko sati hoda delilo od mesta gdje su se mogli sigurno zakloniti iza neke palisade, osigurati možda seosku udobnost, tamozasedom naći onoi pred što im najnužnije sada je ibilo vrlo neprilično što su se našli ipred opasnošću da treba, imaju mrtvih ranjenih. 17 | P a g e

 

Anđelija pogleda svoga muža čekajući njegovu odluku. -

Sačekajmo - reče on. - Ostaćemo ovde dok se izvidnici ne vrate. Ako Irokezi imaju nameru da nas napadnu, utvrdit ćemo se i braniti. Ali ako krenu dalje, i mi ćemo! Upozorio sam Mopountooka da ga ja, ako bi on započeo bitku a da oni drugi ne pokazuju neprijateljske namjere, neću pomagati.

Čekali su spremni na borbu. Kad su se Indijanci vratili, činilo se da su razočarani. Irokezi ne samo što nisu pokazivali želju da napadnu karavanu nego je, po svoj  prilici, nisu ni opazili, opazili, jer su sasvim nestali. Ni Nikakva kakva traga od nijh nije više bilo. Metallaks Metall aksii su prema prema Anđeli Anđeliji ji okren okrenuli uli svoja svoja lic lica, a, grotes groteskno kno išaran išarana, a, i kimali kimali glavom. Bela je žena rasterala Irokeze. CRKVENA PESMA USRED NOĆI Videli smo znamen vuka, srne, medveda, lisica i pauka, ali iznad svega toga, kornjače. Tako je te večeri govorio Nicolas Perrot u logoru. Iz useka se počela dizati hladnoća, pa su se smestili oko vatri. Okolina se osula zlatnim žutilom. U daljini se smirila planina, polegla kao ubijena životinja, a u njenu podnožju blistala je vodena brazda, blaga i tiha voda, reka... Igor Maksimović ju je bio pokazao čim su stigli do mesta za logorovanje: Tamo dole, to je Kennebec. Kao i Ži Kao Žido dovi vi kad kad su ugle ugleda dali li ob obeć ećan anuu zeml zemlju ju,, ta tako ko se Maks Maksim imov ović ićev evii lj ljud udii obradovaše svaki na svoj način. Jedni su se sabrali i molili kao prorok Jona, da zahvale Stvoritelju što im je dao da ugledaju cilj svoga napornog putovanja. Drugi su se prijateljski gurali laktovima, ili su bacali kape u zrak... Smatrali su se srećnim sr ećnim što će se naskoro naći iza dobre i čvrste ograde, to više što su Indijanci koje su videli u šumi, zatim ona neobična, premda slučajna zgoda s kornjačom, bili izazvali u karavani neku neodređenu bojazan. Komarci su zujali. Anđelika je sedela. Kadšto bi upravila pogled na blistavu  brazdu Kennebeca koji je blago vijugao preko ravnice. Tamo dole bio je Katarunk, luka! 18 | P a g e

 

-

Vuk je znamen za Mohawke, srna za Onnontage, lisica za Onejute, medved za Kajuge, pauk za Seneke, ali kornjača je za sve irokeško stanovništvo od Pet plemena jedinstveni znamen i Duh, koji sve vodi.

Dok je Nicolas Perrot tako duboko razmišljao, opaljeno njegovo čelo se nabralo, a njegova krznena kapa se pomakla. -

-

Ovdašnji narodi, Abenakisi, Etchemini ili Sourikezi su loši radnici, navikli na nomadski život. Oni žive bez reda i obično su bez kruha i soli... Irokezi su na višem stupnju. Oni su velik zemljoradnički narod... Čini se da ih vi volite - dobaci Anđelija.

Divljačar poskoči: -

-

Bog me očuvao. To su đavoli, najgori rod koji je ikad živio na zemlji. Za Kanađanina nema većega neprijatelja od Irokeza. Ali istina je da sam živio s njima - nadoveza on nakon kratkog razmišljanja - To čovek ne može zaboraviti. je živeo životom Irokeza, to ćePet razumeti. Ja sam video Svetu dolinuOnaj gdjekoji vladaju tri božanstva koja poštuju plemena. Tri božanstva?... Da! Kukuruz, Bundeva i Grah - odvrati Nicolas Perrot Perr ot ozbiljno.

Anđelija ustane i pođe prema šatoru od platna, koji bi uveče podigli za žene i decu. Zatim, vrati se da pomogne gospođi Jonas, koja se s Malapredeom užurbala oko kuhinje. Sunce na zapadu bacalo je svoje grimizne zrake na visoke, ali blagih oblika planine Apalača. Vetar je blistao po obronku na kojemu je bio podignut logor zato da bi se zaklonili od ubodasukomaraca i mušica koje je neprekidno strujanje vetra zanosilo. Taj obronak izabrali i zato da mogu bolje nadzirati okolinu. Tihomir i Ivan pekli su u pepelu ribu umotanu u lišće, što su je bili rukom ulovili na zavojima reke.  Na ražnju se peklo meso soba, soba, a u loncu se na tihoj tihoj vatri, polako kuvao kuvao bareni jezik  zajedno zajed no s povrćem povrćem i variv varivom. om. Drugi lonac, u kojem je bio kuhani kuhani kukuruz, već je  bio skinut s vatre i gospođa gospođa Jonas je počela ddeliti eliti obroke. Bila je stalno ljutita videći kako se prljavi Indijanci bezobrazno mešaju s belcima i  prvi pružaju svoje neoprane neoprane činije.

19 | P a g e

 

Mešali su se u svaku stvar, dirali su sve i stvarali nered s nekom mirnom drskošću: zar oni nisu kod kuće, zar ovi belci nisu zpravo njihovi štićenici? Sirota žena grizla je usnice i osvrtala se naokolo nadajući se da će to videti grof  Maks Ma ksim imov ović ić.. Nije Nije mogl moglaa razu razume meti ti ka kako ko taj taj prof profin inje jeni ni čove čovekk tr trpi pi to odur odurno no mešanje, a to je isto i Anđelija kadšto mislila. Hladna plavkasta Hladna plavkasta svjetlost svjetlost obasjala obasjala je čitav čitavuu prirodu. prirodu. Straže su odlazile odlazile i dolazile dolazile na šumsku čistinu. U dolini je još uvek blistao Kennebec. Prošao je opet jedan dan  bogat uzbuđenjima. uzbuđenjima. Šta li će doneti sutrašnji? sutrašnji? Anđelija očima potraži svoga muža koji je stajao po strani. Gledao je u daljinu. Bio je sam, duboko zamišljen. Anđelija je već bila opazila da se niko ne usuđuje prekidati njegovo razmišljanje. Mnogi su od njih ljubomorno i s uzbuđenjem gledali na ulogu koju je Anđelija imala u životu onoga koga su poštovali. Zna se šta žena može učiniti od ovako znamenitog čoveka - govorio je Overnjanin Clovis žmirkajući svojim malim mongolskim očima - može od njega napraviti zvekana! Ali ne od ovoga ovde - prosvjedovao je Yann Le L e Couenec, Bretonac.

-

-

I pogledavši s udivljenjem mladu ženu, nadoveza: -

 Niti je ona takva žena! žena! Ti si prava naivčina - odvrati Overnjanin sležući ramenima. Njegovi crni opušteni brkovi otkrivali su jedak nabor oko usana.

Život, u kome su zajednički delili stradanja i pobede, okupio ih je oko grofa Maksimovića. Dragocene i nerazorive osobne veze, koje oni, iz svog muškog stida, nikada neće otkriti, svakoga su od njih prikovale uz njega te su ga po iskustvu i po navici smatrali svojim gospodarom i svojom jedinom nadom. S njime su se zajedno borili protiv Saracena ili hrišćana, istraživali Karibe i prkosili olujama. S njime su delili plen. Po njegovu nagovoru, oni su se za svojih putovanja gostili i  provodili gospodski život život u lukama. Zalivali se vinom, poziv pozivali ali žene, a velikodušni gospodar je delio zlato šakom i kapom. Anđelija je katkada pokušavala da dočara prošli život svoga muža, koji s njime nije delila. 20 | P a g e

 

 Najčešće bi ga viđala među njegovim instrumenti instrumentima. ma. Gledala ga je kako se naginje nad globus, nad neku kartu u kabini dok se brod ljuljao, ili čak na vrhu neke maurske terase pod nebom Kandije, dok je skupocenim astronomskim dalekozorom promatrao zvezde. A za tih minulih večeri pojavio bi se sluga vodeći zastrti ženski lik. Dok su bili na Karibima, to je bila lepa Španjolka, indijanska ili crnačka meleskinja. On bi ta tada da napu napust stio io sv svoj oj posa posaoo i ženu ženu prim primao ao onom onom sv svoj ojom om neup neupor ored ediv ivom om udvornošću i pri tome je izgledao brižan i nasmejan kako bi joj polaskao i uzvratio za čulnu razonodu koju mu je pružila. Čovek samac!... Eto šta je on bio. Čovek potpun, siguran u svoju snagu i svoje sposobnosti, sam sebi dovoljan. Uz toga čoveka je Anđelija sada tražila svoje mesto. Ali kad bi se on tako zadubio, odsutan i zaokupljen, ona se nije usuđivala da mu se približi. Pala je duboka noć. Uz ognjište je Ivan na svojoj gitari improvizirao neku toskan sku popevku. Njegov glas, koji je uza sva baršunasta mladenačka prelivanja, već  bio dostigao puninu puninu i snagu, zvučio je zavodljivo. Dok je je pevao, izgledao jjee srećan. Osim misli na svoje dečake neće Anđelija imati mnogo vremena da s njima razgovara i steče njihovo poverenje sve dok ne budu u Katarunku. Setila se svoga konja i, pre negoli će se pridružiti svojima, ona se spusti prema obali reke gde su bili ostavili konje da pasu. Wallis je bila pobegla! Njen povodac, kojim je bila privezana za stablo, bio je  prekinut. Neki predosećaj predosećaj je govorio Anđeliji Anđeliji da životinja ne ne može biti daleko. Vrativši se najpre da uzme uzdu i ular, krene duž obale reke dozivajući životinju mekano i blago. Na ivici šume jela dizao se zamagljen mesec. Zahuče sova. U šikari su kašljucali puhovi. Gotovo presahla reka žuborila je između šljunka. Granje zapucketa. Anđelija krene u tom smeru. Opazila je pri svetlu mesečine kobilu kako na maloj čistini pase travu, ali kad joj se primakla bliže, hirovita životinja je opet odmakla. Kad je konačno na vrhu nekog brežuljka uspjela da je uhvati, Anđelija nije više videla vatre u svome logoru. To je nije zabrinjavalo! Spustiće se prema strmenitu koritu reke i poći nizvodno. Kad je čvrsto pritegla životinju i povela, osluhnula je ne bi li otkrila šum vode u dolini. Sama u ovoj mračnoj noći, ona nije osećala strah. 21 | P a g e

 

Snažno ju je prožimao miris koji se dizao iz nepoznate šume. Još jednom, ali snažno, obuze Anđeliku osećaj da živi, puna snage i mladosti, na pragu novoga života koji će morati iz temelja izgrađivati. Primiće je ovi ogromni nepoznati  prostori gde su se oni nakon toliko opasnosti našli. Ista ona ljubav koju je bila osjetila za ovu neuljuđenu zemlju onda kad se kupala u čarobnom blistavilu jezera, ispunila je njezino srce. U tom istom trenutku javiše se priviđenja. Sa daškom vetra, koji joj je donio daleki zov kanadskog jelena, i s muklom tutnjavom vodopada u dolini šume dopre do nje crkveno pevanje. "DEMONKA IZ AKADIJE" AVE MARIS STELLA DEI MATER ALMA... (Zdravo morska zvezdo, Božja majko slavna...) Reči pesme odjekivale su kroz surovu noć. Anđelija pogleda prema vrhovima stabala, kao da će videti kako se između njihova granja otvara nebo s horom anđela. Srsi joj prođoše telom. Okrene se vrlo oprezno. Iza nje se, na rubu grebena, dizala poput nemirne zore ružičasta svetlost praveći drhtave sjene među jelama. Držeći Wallis za uzdu Anđelija se polako približila ivici provalije. Odande su se dizali ljudski glasovi koji su pevali onu pesmu. Približila se još više i nagnuvši se vidjela neobičan, čaroban prizor. Stene su u dnu klanca bile crvene od sjaja dvaju velikih vatri na obali reke. Neki monah u crno obučen i držeći ruke kao da blagoslivlje stajao je ispred skupa ljudi koji su klečali. 22 | P a g e

 

Među onima čija je lica videla, kada joj je sveštenik leđima bio okrenut, bilo ih je koji su bili obučeni u jelenovu kožu i u krzna, dok su ostali nosili plave odore zlatom opšivene, i Anđelija opazi dva plemića s ovratnicima i orukvicama od čipaka.  Nakon poslednjih strofa pevanje zamukne. Tada se začu glas sveštenika, zvučan i govorljiv. - Kraljice nebeska! - Moli za nas! - odvrati zbor mrmorenjem. Anđelija se povuče: -

-

Francuzi!... Tvrđavo Davidova! Moli za nas! Sanduče zavetna! Moli za nas! Utočište grešnika! Tešiteljice ucveljenih!... Moli za nas! Moli za nas! - odgovarao je zbor na svaki zaziv. Bili su to divljačari, vojnici i gospoda - svi su klečali glave pobožno prignute, polako  prebirući krunicu u ruci. Francuzi!...

Srce je Anđeliji divlje udaralo. Zatim Anđelija iza Francuza je prepoznala bakrene siluete napola golih Indijanaca.  Neki između njih su molili i pevali. Drugi su, okupivši se oko drugog ogn jišta,  prstima grabili ostatke neke hrane na dnu drvene činije. Još se u vazduhu širio miris supe, a jedan je kotao osrednje veličine bio odmaknut u stranu nakon što su  porazdelili njegovu sadržinu. Neki krupni crvenokožac, sa čuperkom na glavi, sav sjajan od masti, nadnio se nad užareno ugljevlje, a zatim se uspravio izvadivši iz vatre usijanu sekiru. Držeći sekiru pažljivo u rukama urođenik se udaljio od kruga nekoliko koraka. Tek tada je Anđelija u prisenku opazila nekog drugog Indijanca golog, privezanog uz deblo drveta.  Ne žureći se i kao da čini najprirodniju stvar na svetu, čovjek sa sekirom pritisnu na kožu užareno gbožđe. Nijedan vrisak nije se čuo. Samo je do Anđelijinih nosnica dopro nesnosan miris spržena mesa.

23 | P a g e

 

Užasnuta, ona se naglo trgla zadržavajući vrisak, a Wallis posrne i polomljeno granje zapucketa. Videvši da će biti otkrivena, Anđelija poskoči i uzjaše konja. Urođenik, koji je opet svoju sekiru stavio u vatru, podiže glavu i pruži prema vrhu grebena svoju mišićavu ruku s pernatom narukvicom. U tren oka svi skočiše na noge i ugledaše kako se na mesečevomm osvetljenom obzorju ističe pojava jahačice s dugom kosom. Iz njihovih grudi oteo se strašni vrisak: -

Demonka! Demonka iz Akadije!  NAPAD KOD SAKOOSA SAKOOSA

-

Vi kažete da su vikali: "Demonka iz Akadije? "

-

Čini mi se da sam tako čula. Gospode! Samo da vas nisu uzeli za "nju" - povikao je Nicolas Perrot kršteći se.

A Maupertuis je učinio to isto. -

-

-

-

Ja ne znam zašto oni misle o meni, ali sigurno je da su skočili za mnom kao  pomamni. Jedan između njih, a bio je pravi gorostas, gotovo me uhvatio kad sam poterala Wallis u rijeku. Jeste li ga ubili? - upita živo Maksimović.  Ne, ciljala sam u njegov šešir, a on se svalio u vodu. To su Francuzi, kažem vam. Logoruju u useklini s druge strane ovoga istog brda gde smo mi podigli svoje šatore. Ako dopustite, gospodine Maksimoviću, mi ćemo Kanađani poći kod njih, Maupertuis, njegov sin Pierre-Joseph i ja - reče Nicolas Perrot. - Sigurno ćemo među tim ljudima iz Quebeca naći kojega dobrog prijatelja i znanca s kojima ćemo se moći sporazumeti.  Ne zaboravi, Perrot, da nas je vlada u Quebecu osudila na smrt - usprotivi se Maupertuis a monsinjor biskup nas je još i izopštio. Ah! To nije važno. Ko je rođen u Saint-Laurentu, ugodno će mu biti među  prijateljima.

24 | P a g e

 

Dva Kanađanina, a za njima sin Maupertuisa, dvadesetogodišnji mladić, mešanac, kojega je on imao s nekom Indijankom, I ndijankom, izgubiše se u mračnoj šumi.  Nakon toga što se Anđelija Anđelija vratila i uz uzbudila budila logor, svi su bili bili pod oružjem. Vojn Vojnici ici i muškarci su bili na svojim mjestima, s mušketama u ruci. Čim su se tri Kana anađa đannina ina izgu zgubila bila u šu šumi mi,, Anđel nđeliija se okre okrennul ulaa prema rema Maksimoviću. Jedva je svladavala svoju uzbuđenost i glas joj je bio pomalo izazovan kad se obratila mužu: -

-

Vi me niste upozorili da možemo naići na Francuze tamo kamo idemo. Uvek se može naići na Francuze kad se prolazi Severnom Amerikom. Već sam vam rekao da su ovdje malobrojni, ali vrlo žestoki, lutalice su i dangube, kao i Indijanci. Nismo mogli izbeći njihovom susretu... Priđite vatri, mila. Smrzli ste se. Taj neugodan susret vas je potresao. Tome

 je opet kriva vaša nesnosna nesnosna kobila. Anđelika pruži svoje ruke prema toploj vatri. Bila je zaista promrzla, i to do srži. -

-

-

-

Toga ste se bojali, zar ne? To je razlog zašto ste se žurili? Vi ste se bojali da  bi Francuzi mogli napasti zemlje gdje se kanite smjestiti i gdje ste već izgradili svoje utvrđene logore? Da! Moj najbliži sused, baron de Saint-Castine od Pentagoeta, zapovednik  francuske postaje u Akadiji, a s kojim sam ja uvijek bio u dobrim odnosima, doša do šaoo je neda nedale leko ko od Goul Goulds dsbo boro roaa da me obav obaves esti ti kako kako su kato katoli ličk čkii misionari, koji podučavaju u veronauku Abenakise iz Mainea, uznemireni mojimmene dolaskom naekspediciju. izvore Kennebeca te su zamolili vladu u Quebecu da  protiv pošalje ekspe diciju. Ali kojim vam pravom Francuzi osporavaju da dođete u ova područja? Oni smatraju da to pripada njima, pod imenom Akadija. Kome zapravo pripada ta pustinja? Onome koji bude poduzetniji. To je ničija zemlja. Ugovorom u Bredi, koji je  potpisala Francuska, ti su krajevi priznati Englezima, ali oni zaziru od šuma i ne usuđuju se napuštati obalu da tako ne povrijede ugovor. A ako jednog dana Francuzi sa Severa saznaju ko ste vi i ko sam ja... To se neće sutra dogoditi... A tada ću ja biti jači nego ova bedna kolonija koju je francuski kralj prepustio svojim protivnicima... Ne, ništa se ne bojite.

25 | P a g e

 

-

-

-

Ruka Luja XIV neće dosegnuti do nas. Ako on slučajno pokuša, mi ćemo se odupreti. Amerika je velika, i mi smo slobodni… Ohrabrite se, ugrejte se, mila moja... Šta znači onaj vrisak što sam ga čula kad su me ugledali: "Demonka iz Akadije?"... Sigurno su vas smatrali nekom prikazom. Castine i Perrot su mi pripovedali da je Nova Francuska sva uzbuđena otkrivenjima neke svete redovnice iz Quebeca, koja je u snu videla nekoga demona, u ženskoj spodobi, kako Crkvi otima duše svih Indijanaca u Acadiji, krštenih i nekrštenih. Odatle njihova zabrinutost i uznemirenost. Možda je ova ekspedicija s time u vezi. Govo Go voril riloo se da Demo Demonk nkaa jaše jaše na neko nekojj mits mitsko kojj ži živo voti tinj nji, i, je jedn dnor orog ogom om konju... Ah! Sada razumem - usklikne Anđelija smejući se razdraženo - celu priču: žena, konj... To se ovde ne može zamisliti. A to odgovara njihovoj viziji.

Činilo se da je Maksimović ozlojeđen: -

To je glupo ali i vrlo ozbiljno. Ta zbrka koja je zavladala u njihovoj duši može biti uzrok nepotrebnim neprilikama. Ti su ljudi fanatici. Alii ip Al ipak ak,, oni oni nas nas ne mogu mogu napa napast stii ako ako ih mi ne iz izaz azov ovem emoo kakv kakvim im neprijateljskim činom. Sačeka Sač ekajmo jmo!! Budućn Budućnost ost će nam otkrit otkritii njihov njihovee namere namere.. Jut Jutros ros je Per Perrot rot  poslao svog Indijanca Mazoka u izviđanje. Kada se vrati, obavestiće nas o  pokretima; to mogu biti Francuzi, Irokezi, ili još i saveznici Francuza koji ih  prate na njihovim ekspedicijama: ekspedicijama: Abenakisi, Algonkini Algonkini ili Huroni. O tome ja vodim računa – nastavi on brzo - možda su urođenici, koje smo maločas opazili, Huroni francuskojimaju pratnji. su ljuti neprijatelji Irokeza,  pripadaju istom uplemenu, isteIako običaje, pletu kosu kao i oni, oni sa čuperkom navrh glave. Ali mi smo nanjušili da ima još jedan ratnički odred Irokeza koji lutaju po ovom kraju, a Francuzi su došli samo radi njih i mi  bismo mogli... Takva je Amerika, vidite... Pustinje koje iznenada ožive i  provrve najrazličitijim ljudskim ljudskim bićima, a svi su nneprijatelji eprijatelji između sebe.

U šumi zasjaše baklje približujući se logoru. Začulo se škljocanje kokota na mušketama i miris gube koju su neki pripalili. Ali to su bila samo trojica Kanađana koji su se vraćali ne obavivši ništa.

26 | P a g e

 

Uzvodno su našli ostatke francuskog logora i jednog napola sprženog irokeškog zarobljenika koji je bio privezan uz drvo, ali vojnicima i Huronima ni traga ni glasa. Uzalud su oni dozivali na sav glas: -

Hej! Vi iz Saint-Laurenta, gde ste, prijatelji?... - niko nije odgovarao.

Što se tiče trenutak irokeškognepažnje: zarobljenika, kojega bili oslobodili, on je, onako ispržen,u iskoristio trgnuo se i su jednim skokom odskočio te nestao mračnom guštiku. Odsada su bili okruženi brojnim fantomima različitih vrsta: Francu Fra ncuzim zima, a, Algonk Algonkini inima, ma, Huroni Huronima, ma, Abenak Abenakisi isima, ma, Irokez Irokezima ima,, a tajans tajanstve tvena na šuma je radosno šaputala pod daškom vjetra, i ništa se drugo nije čulo nego šum dalekih voda i ljubavno dozivanje kanadskog jelena. Igor maksimović naredi da jedan deo ljudstva ostane pod oružjem, a drugi da stražare: neće dopustiti da ga iznenade. Anđeliju je savetovao da se odmori u šatoru koji je bio određen za žene i decu. On ju je dopratio do šatora, a kako je tama bila duboka, on je zagrli i htede je  poljubiti. Ona je je bila jako uzrujana i nemirna, te mu nije mogla uuzvratiti zvratiti milovanje. Štaviše, ona se i ljutila: u opasnim trenucima on se bio odvojio od nje i noću nije spavao s njome. To je zahtevala disciplina u karavani, a i skorašnja prisutnost žena među muškarcima. Anđelija se s time pomirila. Primenjivao je na sebe zakon starih urođeničkih plemena prema kome se ratnik  uoči bitke, ili kad se mora suočiti s nekom opasnošću, rastajao od žene kako bi mogao sačuvati svoju bistrinu i svoju snagu. Ali Anđelija nije bila sudionik te snage. Ona je bila slaba, tako da je kadšto mislila, sama, te je osećala veliku potrebu za njim. Kad je bila daleko od njega, nije se osećala ni mirnom, ni sigurnom. Bojala se da će ga opet izgubiti. Čudo ih je tek  neda edavno vno sp spooji jilo lo.. Ona je znal znalaa da se iza su suzd zdrž ržav avan anjja i hl hlad adnnoće oće Ig Igor oraa Maksimovića skriva žestoka i strašna čulnost, koja se pred njom otkrivala. Ali bilo  je trenutaka kad je strahovala da ona za njega predstavlja samo predmet užitka, koji njega istina, privlači, ali koji on ne vezuje uz svoju osobu, uz svoje radosti, svoje ambicije i svoje brige. Tokom vremena opazila je da se vezala uz čovjeka kojega slabo poz naje, ali kome duguje potčinjenost i odanost, sa čijom će se željez žel jeznom nom voljom voljom često često sukobl sukobljav javati ati,, jer je ima imaoo čvrste čvrste,, skrive skrivene ne i određe određene ne  poglede, a bio još lukaviji nego pre. Nikada nisi znao što sprema. Spavala je loše,  jer je svakog časa očekivala očekivala pucnjeve ili, barem, barem, žestoku navalu Francuza. 27 | P a g e

 

U zoru se izvukla iz svoga šatora pošto je čula nekakav žamor. Iz magle je iskrsnuo Indijanac Mazok koji se, nakon svoga povratka iz Francuske,  ponovo opasao kožnatom pregačom i nazuo mokasine. U kosi, u perčin spletenoj,  bilo je mnogo perja. U ruci je držao luk, a preko leđa zabacio tobolac napunjen strelama. On pozdravi svoga gospodara i Igora Maksimovića koji mu iziđoše u susret. Anđelija se približi. Saopštiše joj vest koju je doneo Indijanac. Pred dva dana je mali odred Francuza, koje su pratili njihovi saveznici Algonkini i Huroni, zaposeo postaju Katarunk. U ranu zoru oni pokupiše prtljagu. Još uvek je bilo hladno. Magla, koja se prelivala u duginim bojama, prekrila je okoliš i već na tri koraka nije se ništa videlo. Lišće se osulo bisernim kapljicama. Šuma se cedila. Držeći konje za uzdu, krenuše jedan za drugim, ostavljajući čistinu, i zađoše u vlažnu šikaru. Saopćenja su se prenosila šaptom, a deci se reklo da suspregnu kašalj. Vlaga je padala po njima. Neka tajanstvena atmosfera obavijala je njihovo nečujno kretanje. Malo-pomalo magla je postala gušća i kad se sunce ukazalo kao  bledožuti kolut iznad nevidljive zemlje, trebalo je samo nekoliko časaka da se magla rasprši i da se otkrije blistavi i oprani krajolik koji se prelijevao u raskošu živih boja. Upravo su bili prešli preko neke čistine kad je stigla poruka da valja požuriti prema hrastovoj šumi koja je bila nešto niže. Tamo je izdana zapovijed da se okupe i zaustave. Pod granjem, koje je bilo protkano tamnoljubičastim, gotovo crnim lišćem velikih zdepastih hrastova, toplina je počela rasti. Žirovi su nečujno padali na suvo mahovinasto tlo. Skupili su konje te ih privezali za niske grane. Svi su još uvek ćutali kako je bilo naređeno. Četiri španska ratnika počeše se spuštati prema podnožju usjekline. Silazili su dosta nezgrapno te se čulo pucketanje starog granja, a Mopountookovi Indijanci nečujno se spustiše poput sjena i dolje su čekali iza stabala nevidljivi. Radovali su se što će im se pružiti prilika da oderu malo francuske ili indijanske neprijateljske kože. Skriveni iza guste šikare Španci ukopaše rašlje u rečni pesak i na njih  položiše svoje kremenjače s fitiljem. To je oružje bilo mnogo moćnije i triput je dalje negoli muškete, ali nije tako točno gađalo. Bila je to neka vrsta malih ručnihnosilo topova. 28 | P a g e

 

Anđelija se pitala što da radi, jer se činilo da se priprema bitka, kadli grof  Maksimović dođe kod nje. -

Gospođo, moram se osloniti na vas zbog toga što ste vi najbolji strelac u mojoj družini. Sada će nam ta vaša sposobnost biti preko potrebna...

 Nakon povede Anđeliju do ruba grebena gde supogled se dizale veliketoki strme hridine.toga Bila on je to izvrsna osmatračnica odakle se pružao na čitav reke, koja je tekla između dve duboko usečene obale. Rijeka je bila prilično bujna, čak i u ovo godišnje doba. Preko nje se moglo preći na jednom mestu gde je iz vode izranjalo kamenje po kome se moglo lako ići, gotovo i ne smočivši noge, a svuda naokolo rijeka je bila duboka, puna vrtloga koji su pokazivali nepravilnosti njezina korita. Bila je to reka, kako Kanađani kažu, "vodopadna" koja se postepeno spuštala prema jezeru, čije se treperenje naziralo kroz grimizno lišće. -

Gaz Sakoos - reče Nicolas Perrot potiho. Baš na sredini reke gaz je bio  presečen malenim pješčanim otokom otokom koji je bio obrastao obrastao šumicom.

Grof pokaza Anđeliji na suprotnoj obali taman prolaz kroz šikaru kojim su putnici, idući šumskom stazom, izbijali na obalu. -

-

-

Začas će se ovde pokazati ljudi i uputiti prema gazu, a to će po svoj prilici  biti naši sinoćnji Francuzi Francuzi i njihovi Indijanci... Indijanci... Vi ćete ih prepoznati prepoznati jer ste ih već videli. Kada stupe na malo ostrvo, ali samo kada budu na ostrvu, opalite kako biste ih sprečili da pređu drugu polovinu gaza. Ostrvo je prilično udaljeno da bi se moglo točno gađati - reče Anđelija namrštivši obrve. To isto su mi rekli strelci koje sam odredio za taj zadatak, ali mi se ne možemo postaviti na drugo mesto. Od pogodnijeg položaja prema ostrvu deli nas jedna proseklina, a mi više nemamo vremena da je pređemo. Za to  bi trebalo nekoliko sati. Treba, dakle, odavde pucati i zaustaviti prethodnicu  pratnje, da niko ne uzmogne pobeći i dići uzbunu u postaji. Treba ih zaustaviti ne pogodivši nikoga. Ne želim nikakvo prolivanje krvi. Mučan je to posao. Znam, draga, i Tihomir se nije toga htio prihvatiti, mada je vrstan strelac...

Mladić je bio prisutan razgovoru između oca i majke, te ih je nepoverljivim  pogledom promatrao. Želio je da pokaže svoju veštinu, veštinu, ali je bio toliko toliko pošten da je  posumnjao u sebe. 29 | P a g e

 

-

Tata, to mi se čini nemoguće - poviče. - Kad bi to bilo u trenutku kada oni krenu, onda je moguće... U tom trenutku jedan će deo vojnika biti još u šumi. Ja želim da niko ne  pobegne. Nekoliko strelaca je postavljeno uzvodno, da zarobe one koji će možda umaknuti. Ako ih bude mnogo, onda će doći do velike bitke, ali

-

svejedno će pobeći jedan ili dvojica. Ja želim da svi, ili gotovo svi, budu već izvan šume, da krenu gazom ili budu na otoku pre negoli opalite. Naši Španci dole moći će onda da im preseku odstupnicu s ove strane. Tako će  biti okruženi sa svih strana. strana. Ali ostrvo se pruža ravno ispred nas. Zaustaviti prethodnicu kada krene drugim delom gaza, na ovakvoj udaljenosti, a da nikoga ne ranimo, to mi se čini kao oklada... Možete li je prihvatiti, gospođo?

-

-

Anđelija je razmotrila vrlo pažljivo položaj, a onda se okrenula prema njemu: -

A vi, gospodine Igore?... zar vi niste vešt strelac? Uveren sam da na takvoj udaljenosti vaše oči više vrede od mojih... Ako je tako...

Ona je oklevala. To što je od nje tražio bilo je izvanredno teško. Vrućina joj je osušila grlo. Igor joj kaže: -

Možete li prihvatiti ovu okladu, gospođo?

Anđelija mu odgovori: -

Pokušaću... Kakvo mi oružje dajete?

Jedan od ljudi pruži joj mušketu koju je upravo nabio, ali je to odbila. -

Ja želim oružje koje ću sama napuniti.

Dadoše joj pušku gospodina Maksimovića, koju je Bretonac Yann Le Couennec nosio i održavao. Bila je to kremenjača koja je mogla opaliti dva hica bez  ponovnog punjenja. Njezin kundak, obložen sedefom, bio je od orahovine, dakle, lagana i čvrsta u isto vreme, te je ona s užitkom priljubi uz rame. Pažljivo je  pregledala prah, kugle i fitilj koji su joj pokazali, očistila dvostruku cev, napunila  jedanput, ubacila kugle i još jednom napunila. Svaki njezin pokret pratili su svi s velikim zanimanjem. 30 | P a g e

 

Pošto je postavila fitilj, ona se nasloni na rub kamena. Obuze je lako uzbuđenje koje je dobro poznavala. Miris partizanskog rata! Videla je dole osvetljeni kraj ostrva i šljunak koji se blistao na drugom delu gaza.  Njeno je srce brže kucalo. Tako Tako je bilo u početku. Kad Kadaa dođe pravi trenutak, ona će  postati čudesno mirna, slobodna slobodna i sabrana. Uspravi se. -

Trebalo bi držati u pripremi dve pune puške i dodati mi ih ako se oni ne zaustave nakon prvih hitaca.

Onda je počekala.  Nije prošao ni jedan sat nakon toga, a u šumi odjeknu vrisak kozodoja. Taj vrisak   je isto kao i vrisak grlica bio dobro poznat, te se na to niko nije osvrtao. Ali  Nicolas Perrot kao da je u tom zovu video posebno značenje, jer se lagano naklonio prema Anđeliji i šaptom je upozorio: -

To je znak Mazoka.

 Najpre se na obali pojavio pojavio jedan Indijanac, Indijanac, Huron, a zatim jedan ddivljačar ivljačar kojega je Anđelija sinoć bila opazila u prodolini... Onda dođe jedan oficir, za kojim je išlo više Indijanaca, i jedan Francuz, a taj je bio vrlo mlad, zapravo dečak s plavim uvojcima, obučen u plavi redengot kraljevih oficira, naoružan različitim oružjem: se seki kiro rom, m, noži nožino nom m i ro rogo gom m za prah prah.. Njeg Njegov ovaa či čipk pkas asta ta krav kravat ataa bi bila la je dost dostaa zgužvana i nespretno vezana, šešir jako zgnječen i ukrašen belim i crnim orlovim  perjem koje ničim nije bilo nalik na uobičajeni ukras od perja, ali su ukrasi na nje govim rukavima i njegovim zapučcima podsećali na ukrase uniforme. Na nogama  je imao kožnate dokolenice dokolenice i mokasine. Videše kako se čilo bacio u vodu, prskajući oko sebe i dižući mlaz pene. Gorostasni oficir, kojemu je Anđelija dan pre toga probila metkom šešir, pozvao ga  je na red: -

Umirite se, Maudreuil! Digli ste takvu buku kao kanadski jelen kada ga teraju. Hej! - odvrati drugi veselo - još smo samo pola milje od Katarunka. Zar se  još uvek bojite da ćete ćete se sresti s đavoljim duhovima duhovima kao juče na veče?.. veče?....

Glasovi su zvučali jasno i razgovetno odjekujući u dolini. -

 Ne znam se bojim - odgovori špiljom... poručnik - ali mi je ovaj kraj sumnjiv. Uvek sam čega ga smatrao razbojničkom

31 | P a g e

 

I podigne glavu prema strmim hridima, činilo se kao da mu oči žele proniknuti tajnu šume kojom se vetar blago poigravao. -

Da li njušite Irokeze? - upita mladi vojnik s osmehom - vaš je njuh naročito osetljiv na njih.  Ne! Ja njušim nešto drugo, ni sam ne znam što. Požurimo se. Što pre  budemo na drugoj strani, to bolje. Idemo... Ja ću prvi. Aubigniere - okrenu se divljačaru - ostanite u pozadini, hoćete li?

I on krenu preko gaza grabeći vešto po šljunku velikim koracima. Gore pod drvećem, koje ih je skrivalo, Nicolas Perrot dotaknu rukom Anđelijino rame... -

Zaboga, nemojte ih ubiti - prošapta. - Onaj tamo, gorostas, to je poručnik de Pont-Briand, moj najbolji prijatelj. Drugi je Troprsti, iz grada Trois-Rivieres, a najmlađi, to je mladi barun de Maudreuil, najdivniji mladić u Kanadi.

Anđelija trepnu očima i dade mu znak da ga je razumela. Neka, ona će imati obzi ra prema tako dragocenim prijateljima, ali svi ti prijedlozi neće pojednostavniti njen zadatak. Gorostas, kojega je Nicolas bio označio kao poručnika de Pont-Brianda, upravo je stigao na ostrvo. Tu je zastao, držeći ruke na bokovima, i ispitivački promatrao okolinu. I doista se činilo da njuši. Na glavi nije imao šešira. Njegova zagasitokestenjasta kosa padala mu rasuta na ramena. Sunce ga osvetljavalo i pravilo malu ružičastu aureolu oko glave. Činilo se da nije otkrio ništa sumnjivo te je sležući ramenima počeo prelaziti ostrvo, a za njim i dva Hurona koji su već bili prešli gaz. Anđelija sabra svu svoju pozornost i primaknu pušku svome ramenu. Vrhom cevi  pratila je siluetu Pont-Brianda Pont-Brianda koji je prelazio ostrvo. Divljačar Aubigniere, nazvan Troprsti, ostao je na obali požurujući urođenike koji su izlazili iz šume. Pont-Briand je već došao do kraja ostrvca. On se zaustavi da  promatra svoju četu koja je prelazila preko reke. I ne sluteći izazivao je smeh onih koji su ga motrili s visoka grebena. Naskoro će se sve njegovo ljudstvo okupiti u sutjesci, a baš je to želeo Igor Maksimović.  Najzad se poručnik uputi uputi prema drugom delu gaza. gaza. To je bio trenutak. Anđelija se sva pretvorila u oko gledajući samo jednu tačku: niski kamen na gazu gde će noga toga čoveka stati. 32 | P a g e

 

 Njezin prst pritisne obarač. Vršak kamena se razletio u komadiće, a klanac se iznenada ispunio tutnjavom i grmljavinom od pucnja. Francuski oficir odskoči. -

Lezi - poviče, a Indijanci i Francuzi, okupljeni na otoku, baciše se na zemlju

 pužući u zaklon od nekoliko malih grmova. Umesto da to isto učini, poručnik iznova poskoči napred prema gazu. Anđelija opali. Bio je već na polovici gaza. Još jedan kamen se rasprsnu pred njegovim nogama. Videlo se kako gubi ravnotežu i pada u vodu. Anđelija se seti da je ovo drugo kupanje u dva dana što ga ima njoj zahvaliti, jer je juče naveče, kad je ono za njom bio krenuo useklinom, takođe bio pao u reku. Bila je sigurna da ga nije  pogodila. -

Drugu pušku - ona će kratko.

Pojavi se glava poručnikova. On se borio sa strujom i odmicao naprijed. Anđelija  prisloni pušku, nacilja i opali. Kugla je odskočila na površini vode. Prošla je tako  blizu da ga je sigurno sigurno okrznula. -

 Nemojte ga ubiti - molio molio je Nicolac Perrot poluglasno. poluglasno. Do đavola! - mislila je uzbuđeno Anđelija.

Ona opet opali. Čini sa da je ovaj put francuski gospodin razumeo. Našavši se između pogubnih vrtloga reke i puščane paljbe, koja mu je kružila nekoliko palaca od glave, više nije oklevao. On se vrati prema ostrvu, pope se i sakri iza neke zakržljale johe. Anđelijina pozornost je tada popustila, ali je stalno nadzirala  prolaz. Činilo se da niko ne želi pratiti oficirovu ludost. Bilo je malo verovatno da će iko krenuti prema prelazu koji je bio tako dobro nadziran. Ona se opusti i malo podiže. Znoj je kapao niz njezine slepoočnice. Nesvesno obrisa čelo rukom koja je bila crna od baruta, dohvati napunjenu pušku, koju joj je  pružio jedan od njezinih začuđenih sinova, zauze opet položaj odakle je pucala, nastavivši i dalje da budno pazi. To se pokazalo opravdanim jer je poručnik iznova pokušao sreću spretno se  bacivši... Jedna kugla odskoči u pesku pod njegovim nogama. On se brzo povuče u svoje zaklonište. Za to vreme otpoče napadaj sa svih strana. Kada je Anđelija prvim hicem zaustavila napredovanje odreda, Huroni, koji su se bili našli na sredini 33 | P a g e

 

 prvoga gaza, htedoše da se povuku u šumu, ali dočekaše ih puščani hici s one iste obale koju su upravo bili napustili L'Aubigniere se baci iza stabla i počne uzvraćati  pucnjavom prema grebenu. Okruženi dobro upravljanom vatrom sa svih strana, Huroni, koji su se našli na  prvom prelazu, nisu se usuđivali ni napred ni natrag. Tada se jedan od njih, sa smionošću svojstvenom njegovu rodu, baci u virovitu reku, ali čim je doplivao malo niže, nešto iznad vodopada, pogodi ga hitac koji su opalili Španci, i rani u nogu. Jednome drugom bilo je uspelo da zaroni u guštik. Tu je nabasao na skrivenog neprijatelja, kojega je bio postavio Maksimović, jer se čula buka borbe i besni uzvici. Zatim je opet zavladala potpuna tišina i oglasilo se takvo cvrčanje cvrčaka te se činilo da je nadjačalo svaku drugu buku, pa i tutnjavu bučne reke… Sutješku je ispunio oštar miris baruta.  Na ramenu oseti nečiju ruku. ruku. -

Gotovo je! - reče mirni Maksimovićev glas.

Ona se uspravi pomalo smetena, držeći u rukama još vruću pušku. Promatrala ga je kao da joj je nepoznat. On joj pomogne da ustane i maramicom blago obrisa sa čela crni prah kojim je bila uprljana. Promatrajući to lice tako profinjene lepote, ukaljano ratnim znojem, u dnu njegovih očiju bijesnu zračak osmeha i još nešto neodređeno između ljubavi i divljenja. -

Bravo, ljubavi moja - reče on poluglasno. Poljubi s poštovanjem njezine divne i od baruta pocrnjele ruke. Njezini sinovi i  pratnja Maksimovićeva Maksimovićeva promatrali su Anđeliju začuđeno. začuđeno. Kanađani su odozdo pripucali. Pont-Briand je po pomicanju lišća otkrio njihov  položaj. Izbočena stena stena u njihovoj neposrednoj neposrednoj blizini rasprsnu se. -

 Nećemo tako! - poviče Perrot glasno. - Dosta je, dobri ljudi! Dosta je štete. Hoćete li prestati s tom igrarijom? Rođače Pont-Briand, umiri se, ili ću te ja izazvati na dvoboj pa ću te opet raniti u rame kao onoga slavnoga dana na Medardovo, koji sigurno nisi zaboravio.

Snažni glas Kanađanina dugo je odjekivao klancem, nad kojim se rasprostro gusti 34 | P a g e

 

dim. Zavladala je tišina, a onda se javiše s ostrva: -

Ko to govori?  Nicolas Perrot iz Ville-Marie, s ostrva montrealskog. Ko je s tobom? Prijatelji, Francuzi i Srbi! Ko još?...

Perrot se okrene prema grofu. Namignu mu, a Igor odvrati potvrdno. Tada će Kanađanin iz svega glasa. -

Čujte vi vojnici iz Saint-Laurenta, čujte moju poruku. Ovde je gospodin grof  Maksimović Lacourte, gospodar Gouldsboroa, Katarunka i drugih mesta, i njegovi ljudi.

Ona se okrene prema svome mužu, ali na njegovu licu ništa nije otkrila. Dim se polako razilazio. Glasovi su se gubili u toj dimljivoj atmosferi. Vidljivost nije bila velika i razboritost je obema stranama nalagala da svatko bude na oprezu. Igor je još uvek u ruci r uci držao napunjen pištolj. Konačno se na ostrvu neko pojavio iza grmlja. Bio je to krupni Pont-Briand. -

Dođi ovamo bez oružja, Nicolas Perrot, ako si to zaista ti, a ne tvoje  priviđenje!... Dolazim.

Kanađanin preda pušku svom poslužniku i spusti se usekom do obale. Kada se pojavio na uskoj obali reke, u odelu od jelenske kože sa krznenom kapom, dočekaše ga oduševljeni uzvici. Francuzi i Horoni poleteše u susret kličući. On im reče da pođu malo uzvodno do zavoja na reci te da pređu laki most od  balvana koji su Španci bili podigli na mestu gde su obale bile najbliže. Preko ovog mosta retko se prolazilo jer je gaz ljudima prišteđivao nekoliko sati obilaženja i  prelaženja iznad vrlo duboke provalije. Kad su se svi okupili, začulo se vatreno grljenje i glasna čestitanja. Kanađanin i njegovi zemljaci snažno su se tapšali po ramenima i gurkali se laktima. -

Brate! ti si A mislili smo da si mrtav! Mislili Pa smo daživ! si zauvek otišao!

35 | P a g e

 

-

Vratio se Irokezima! I odlučio da živiš s urođenicima do kraja svoga života. Malo je trebalo da mi se to dogodi - odgovorio je Nicolas Perrot. - I hteo sam se vratiti Irokezima kad sam pred tri godine napustio Quebec. Ali onda sam sreo gospodina Maksimovića i promenio odluku.

Huroni su sa zadovoljstvom pozdravili Perrota. Ali neki su se kiselo držali i tražili osve osvetu tu,, je jerr je jeda jedann njih njihov ov drug drug,, Anah Anahst stah aha, a, bi bioo ranj ranjen en.. Perr Perrot ot im reče reče na huronskom jeziku:  Nije trebalo da brat Anahstaha pokušava da šmigne kao belouška onda kad su ga naše muškete upozoravale da stane. Onaj koji ne razume pravila borbe, neka se u nju nju ne meša meša...... Dođi Dođite te,, drag dragaa gosp gospod odo, o, moli molim m vas vas - zavr završi ši on obra obraća ćaju jući ći se francuskim oficirima, a Huroni, pod dojmom toga muškoga glasa koji im je bio dobro poznat, sedoše da se dogovaraju i puste da se belci sporazumevaju sami. *** Sada su se putnici nalazili u prostranoj i pustoj dolini u podnožju planina, u kraju s hiljadu jezera. Malena reka, puna sivog i rumenkastog šljunka, skretala je nadesno vijugajući kroz rasl raslin inje je ru rujn jnih ih grmo grmova va.. Sada Sada su se i In Indi dija janc ncii ogla oglasi sili li te poče počeli li među međuso sobn bnoo razgovarati brbljajući poput ptica... DOLAZAK U KATARUNK  DOČEK GROFA LOMÉNIE-CHAMBORD L OMÉNIE-CHAMBORDA A   Tri čoveka koji su se u pratnji Nicolasa Perrota penjali uz strmi breg, pokazivali su izve izvesn snuu ra rado dozn znal alos ost, t, unat unatoč oč neus neuspj pjeh ehuu št štoo su ga bi bili li doži dožive veli li.. Ime grof grofaa de Maksimovića bilo je već poznato u Severnoj Americi. Malo ljudi ga je videlo, ali se o toj zagonetnoj osobi govorilo od obale Massachussettsa i Nove Škotske sve do grani ca Kanade. Kanade. Uza sve to što su vojnički vojnički zauzeli zauzeli naselje naselje Maksimoviće Maksimovićevo vo na Kennebecu, Francuzi su se osećali u lošem položaju, i da nije tu bio njihov prijatelj 36 | P a g e

 

Perrot, bogzna kako bi se proveli. Prolazeći videše ljude koji su stajali u zasedi. Bila su to prava gusarska lica različitih r azličitih rasa. Pratili su ih mračnim pogledom. Čim su prispeli na vrh, kao da su se odjednom skamenili: obuzeo ih je strah i za  prepaštenje. U poluseni, koja sa je crnom bila prošarana svjetla koje kroz lišće, ugledaše jahača maskomtočkicama kako nepokretno sedi se naprobijalo crnom pastuhu kao kakav kip. Iza njega su se ocrtavale druge siluete jahača i žena. -

Ja vas pozdravljam, gospodo - reče maskirani jahač prigušenim glasom. –  Priđite, molim vas.

On se predstavi i nadoda: -

Gospodine, mi smo voljni da razgovaramo s vama, premda nam se vaš način

-

za početak razgovora čini malo... A zar vaš nije? Doznao sam da stečudan. bespravno zaposeli logor na obalama Ken nebeca koji meni pripada...

L'Aubigniere i Maudreuil se okrenuše prema Pont-Briandu. Poručnik prođe rukom preko čela i sabra se: -

Monsinjore - reče služeći se spontano tim uslužnim nazivom - kasnije se tome čudio - monsinjore, istina je da smo mi dobili naredbu od vlade Nove Frans Fra nscu cusk skee da kren krenem emoo na izvo izvore re Ke Kenn nneb ebec ecaa i dozn doznam amoo za sv svee vaše vaše  postupke i namere. Očekivali smo da ćete doći rekom i čekali smo vas da s

vama započnemo pregovore o sporazumu. Pod maskom zatitra Maksimoviću na usnama osmeh kad je poručnik kazao: "Mi smo očekivali da ćete doći rekom". Njihov dolazak kopnom, na konju, iznenadio ih  je. -

A moj Irac, kako ste s njime postupali? Vi mislite na onoga rumenog i zgodnog krupnog Engleza - usklikne mladi  barun de Maudreuil... - Zadao nam je gadnih muka te smo mislili da je unutra celi garnizon. Huroni su ga hteli skalpirati, ali se naš pukovnik tome usprotivio, i on je sada živ u podrumu, dobro svezan kao salama.

37 | P a g e

 

-

-

Hvala bogu! - reče Maksimović. - Ne bih vam mogao oprostiti smrt ni  jednoga od mojih ljudi, i tada bi odlučilo oružje. Kako se zove vaš  pukovnik? Grof de Lomenie-Chambord. Čuo sam za njega. To je velik vojnik i vrlo čestit čovek. Jesmo li vaši zarobljenici, gospodine? Ako mi se možete zakuneti da nas u Katarunku ne očekuje nikakva podvala i da vaša vaša eksp eksped edic icij ijaa ne nema ma drug drugee sv svrh rhee nego nego da zapo započn čnet etee sa mnom mnom  pregovore o sporazumu, biću srećan ako vas budem mogao smatrati više  prijateljima nego taocima, kako mi to preporučuje moj savetnik, vaš sunarodnjak, gospodin Perrot.

Poručnik pognu glavu i činilo se da malo razmišlja. -

-

Mislim da vam se za sve to mogu zakunet zakuneti,i, gospodine - reče na kraju. kraju. Ako su vaši postupci izgledali ponešto uznemirujući onima koji su u tome vide videli li napa napadd Engl Englez ezaa na naše naše pose posede de,, os osta tali li su su,, i to os osob obit itoo gosp gospod odin in guverner Fron tenac, sa zanimanjem gledali na mogućnost savezništva s vama, tj. sa sunarodnjakom koji iskreno želi da ne naškodi probicima Nove Francuske. Ako je tako, pristaću da razgovaram s gospodinom Lomenijem pre negoli zapodenem zapod enem nepotrebna nepotrebna neprijatel neprijateljstva jstva.. Gospodine Gospodine l'Aubign l'Aubigniere, iere, hoćete hoćete li obav ob aves esti titi ti vaše vašega ga puko pukovn vnik ikaa o mom mom dola dolask skuu kao kao i o dola dolask skuu grofic groficee Maksimović, moje supruge.

Jednim pokretom on dozva Anđeliju. Ona potera kobilu i stade uz svoga muža. -

Gospođo, predstavljam vam gospodu iz Kanade. Gospodo, grofica Maksimović, moja žena...

On je s ironijom promatrao njihova lica koja su izražavala različite osećaje. -

-

Grofica me obavestila o sinoćnjem vašem susretu. Mislim da ste se oboje  prestrašili... Nema sumnje da je prikaza bele žene na konju u ovim  područjima nešto neobično, neobično, ali kako vidite, vidite, ne radi se o priviđenju. priviđenju. Alii ip Al ipak ak - us uskl klik ikne ne Po Pont nt-Br -Bria iand nd s iz izraz razit itoo fran francu cusk skom om udvo udvorn rnoš ošću ću.. Gospođa Maksimović svojom ljepotom i dražešću čini da posumnjamo u vlastite oči, kao da smo zaista igračka nekog viđenja ili neke pojave.

Anđelija se nasmejala na to ponovno uspostavljanje dobrih odnosa. 38 | P a g e

 

-

Hvala na vašoj udvornosti, poručniče. Žao mi je što je pri našem prvom susretu nedostajalo elegancije. Mislim da sam vam dužna jedan šešir!... Malo je trebalo pa da to bude glava, gospođo. Ali nije važno! Rado bih  poginuo od tako lepe ruke.

I Gaspard de Pont-Briand, savivši nogu u kolenu, nakloni se otmeno kao dvorski čovek. Anđelija ga je zaista očarala. Karava Kara vana na je pono ponovo vo kren krenul ulaa u neko nekom m nere neredu du.. Pošt Poštoo je post postig ignu nutt sp spor oraz azum um,,  potražiše ranjenog Hurona da ga posade na konja, ali on se previše bojao te nepo ne pozn znat atee živo životi tinj nje. e. Baro Baronn de Maud Maudre reui uill je pred predst stav avio io nj njih ihov ovaa pogl poglav avic icu, u, Odessonika, čoveka smešno obučena s ogrlicom od medveđih zubi i perjem koje je stršilo na bujnoj kresti njegove kose. Čovek koji nije navikao da živi među Indijancima može ih lako međusobno zameniti, ali Anđelija je bila uverena da u njemu vidi ratnika koji je sinoć s uživanjem mučio zarobljenog Irokeza. Huroni su se natiskivali oko njih, prijateljski i radoznalo, jer su želeli upoznati nove belce, čuperci kose s perjem koje je stršilo iznad njihovih obrijanih lobanja,  poigravali su oko jahača. jahača. -

Mene je strah od njih - reče gospođa Jonas. - Previše su slični Irokezima. Sva je ta rasa jednaka.

Protest Prote stan anti ti su bili bili upla uplaše šeni ni.. Oni Oni su možd moždaa vi više še nego negoli li Anđe Anđeli lija ja os oseć ećal alii sv svuu tragičnost toga susreta s Francuzima katolicima i ratnicima, s tom bagrom od koje su pobegli uz cenu bezbrojnih opasnosti. Ćutali su i nastojali da ih ne zapaze dvojica oficira.  Njihovo se zanimanje prenosiloUnatoč s maskiranog Maksimovića, ih jetrag činilo radoznalim, na lice Anđelije. naporulica i prašini koji su koje ostavili na njenom licu pod velikim šeširom, Pont-Briand se još uvek pitao nije li to lice zaista najlepše na svetu. Demonka ili ne, njene su se oči sjajile tako neobičnim sjajem da  je morao oboriti svoje oči oči čim bi se srele s njezini njezinim m pogledom. Uzbuđenje što ga je doživio opazivši Anđeliju na konju, živo biće a ne utvaru, stezalo mu je grlo, a misli su mu posve pomutile osećaj stvarnosti, koja je međutim za njega bila dosta delikatna. On se sve više uveravao da je ta žena, koja je izašla iz šume, najlepše stvorenje što ga je ikada video. Poručnik Pont-Briand bio je gorostas, crven u licu, sav mišićav, ali mu je aris tokratsko nasljeđe davalo pečat izvesne otmenosti. Rođen kao pravi vojnik, i još 39 | P a g e

 

 prisiljen na taj poziv kao mlađi sin u porodici, imao je zvučan glas i srdačan osmeh. Bio je izvanredan mačevalac, vrstan i neumoran strelac, izdržljiv ratnik. Premda je bio u punoj muževnoj snazi, prešavši tridesetu, zadržao je mladenačku ćud. Time se može objasniti činjenica što u službi nije mnogo napredovao, mada je  bio visoka roda, jer dok je pod zapovedništvom razborita starešine čuda stvarao, često mu je nagla ćud činila pothvate previše opasnim. Međutim, on je bio zapove zap ovedni dnikk jednog jednog od najvaž najvažnij nijih ih francu francuski skihh utvrđe utvrđenja nja,, koje koje se zvalo zvalo SaintSaintFrancois, a njegova popularnost kod urođenika toga područja beše velika. Unatoč svojoj snazi i svojoj krupnoći, prolazio je šumom nečujno kao kakav Indijanac. Pažnja koju joj je iskazivao Anđeliju je uzrujavala. U tom sangviničnom čoveku s izrazito mačjim kretnjama bilo je nešto što je odmah izazvalo njeno nepoverenje. Odjednom se tamo dole otvorio slobodan prolaz i oni ugledaše plavičasti odsjaj vode. Trebalo je manje od jednog sata dok su stigli do reke... Iz blizine se Kennebec sjajio sinjom bojom, tamnoplavom i metalnom, i čovek bi se začudio kad bi pogledao bledo nebo tražeći njegov odraz u vodi.  Nagomilani oblaci na obzorju razredili su se u magli, koja se stopila s maglenom  parom reke i digla se u visine, gde je, pod blagim delovanjem sunčanih zraka,  prekrila nebo bojom lanena cveta. Nije bilo sigurno da vetar neće opet naneti guste i vijave oblake. Na jednom delu obzorja magla se raspršila i sunce se pojavilo na vedrom nebu grijući svojim žarkim zrakama. S radošću je Anđelija osetila miris ljudskih ognjišta. I odjednom se pojavilo utvrđenje. Lice joj se ozarilo i ona se malo uspravila na sedlu. Utvrđenje je bilo podignuto na uzvisini iznad obale reke, i to na jednoj čistini s koje su povadili kolce za palisadu. Ta ograda je bila pravougaona, a nadvisivali su  je samo letvama prekriveni krovovi dvaju nastambi, gde su se dimnjaci polako dimi dimili li.. Zeml Zemlji jišt štee je uo uoko kolo lo bilo bilo grba grbavo vo i nera neravn vno, o, prem premda da zele zeleno no.. Nije Nije bi bilo lo simetrično kao vrt, niti je izgledalo lepo kao livada, a uzrok je tome bio što panjevi srušenih stabala nisu bili iskopani i što je između čvornata korenja i posečenih stabala bilo posađeno neko raslinje... A to su bile prve kulture koje su nakon više nedelja hodanja kroz šumu susreli. Anđelijine usne se razvukoše na osmeh. Kraj 40 | P a g e

 

 joj se sviđao. Konačno će ovde nakon toliko lutanja naći svoj dom i biti srećna. Pont- Briand ju je posmatrao. Ona se nije obazirala na taj pogled. Sva se zanela promatrajući s uzvisine mesto iznad obale, nad kojim se rasprostrla zlaćana magla od dima i prašine. To je bilo daleko mjesto određenih obrisa i usred beskonačne šume, ali za onoga kojitek je nekoliko dana bez hodao, ne primjećujući nikakav trag ljudskoga rada osim nekoliko bednih vigvama, nekoliko kanua od kore napuštenih u kakvoj dražici, izgledalo je kao kut zemlje koji putniku obećava željenu okrepu, u sredini koja nije tako primitivna. Ispred se reka širila širila praveći praveći mirno veliko jezero po kome su živahno živahno klizili kanui  poput konjica. Neki Neki su plovili do ob obližnjeg ližnjeg ostrvca, drugi dduž už obala, neki su se opet opet vraćali među flotilju laganih čamaca koji su se skupili jedan do drugoga na južnom delu polumesečaste obale.  Nisu razaznati ljudepogled koji sutajupravljali kanuima, niti one kojiživosti su se kretalijoš namogli obalama, ali na prvi je ogolelitim kutić davao takav dojam kakav čovek ima kada s neke udaljenosti promatra neki napučeni mravinjak.  Nešto niže Anđelija je opazila sivu peščanu i krupnim oblucima posijanu plažu na kojoj su bile poredane brojne indijanske kolibice od kore u obliku šiljastih čunjeva, a iz njih se dizao dim u belim i mekim perjanicama. Taj je položaj izabran jer je  bio u zaklonu od hirovitih vetrova s pl planine. anine.  Na pojavu karavane, koju je oglasio otegnuti krik, svi se Indijanci, raspršeni oko logora, s oštrim uzvicima i krikovima uputiše prema mestu odakle je zov dolazio  prelazeći preko padina. Mora da ih je Aubigniere bio obavestio o dolasku nepoznatih belaca koji jašu konje...  Naredivši karavani da se zaustavi, Igor Maksimović je sa svog konja promatrao  položaj i obalu. -

Gospodine de Maudreuil! Gospodine?  Nije li ono što na srednjem srednjem jarbolu vidim bela bela zastava? Da! Gospodine, to je ratna zastava kralja Francuske.

Maksimović je skinuo svoj šešir, držeći ga za obod, u znak smernog pozdrava, u kome su oni koji su grofa dobro poznavali videli trag preterivanja. 41 | P a g e

 

-

Ja se klanjam veličanstvu onoga kojemu vi služite, barone, i čast mi je što on  posećuje moj dom u vašoj osobi. osobi. I u osobi mojih pretpostavljenih - odvrati brzo mladi Maudreuil zaplašeno. Veselim se tome unapred...

On šeširprijaznost na glavu. činila U Maksimovićevom držanju bilo je toliko gordosti da se i opet samastavi njegova opasnom. -

-

Ali, kada se gospodar vraća na svoj posed, običaj je da se njegova zastava vije na vrhu jarbola. Biste li vi mogli potrčati da izdate naređenje u tom smislu, barone, jer mi se čini da o tome nitko ne vodi računa. O'Connel zna gde će naći moju zastavu. Dakako, monsinjore, - reče mladi Kanađanin koji potrča duž šljunkovite staze.

Trkom prođe pored urođenika koji su odozdo dolazili, izgubi se u raslinju i potrča sve do utvrđenja. Malo zatim vrata se otvoriše, a na jarbolu se pojavi plava zastava sa srebrnim štitom. -

Grb Rescatora - reče Maksimović poluglasno. - Možda je njegova slava neizvesna, štoviše i nesigurna, ali još nije došlo vreme da ga predam bez  borbe, zar ne gospođo?

Anđelija nije znala što da odgovori. Još jednom ju je držanje njezina muža zbunjivalo. Što se nje tiče, ona je osećala da Francuzi nisu bili posve iskreni rekavši da su u Katarunk došli bez neprijateljskih namera. Vojnički zaposesti jedan položaj nije nikada bio naročito prijateljski čin. Ali situacija se izmenila. vratio i iznenadio ih. Prijatelji su mu bili Perrot i Maupertuis, stari iMaksimović vrlo uglednise Kanađani. Bilo im je isto kao da prolaze preko barutane. Anđelija je s nekom bojazni gledala gomilu divljih ratnika, saveznika francuskih četa, kako prema njima idu s groznim zavijanjem, koje je ovoga puta značilo srdačno veselje i dobrodošlicu. Igor Maksimović je i nadalje dalekozorom promatrao luku i ravan prostor. Vrata na  palisadi bila su otvorena. otvorena. Vojnici su se bili poređali s jedne i s druge strane kao da su na paradi, a malo ispred njih stajao je oficir u svečanoj uniformi, po svoj prilici onaj LomenieChambord kojega su mu bili najavili. 42 | P a g e

 

Tada on sklopi svoj teleskop i pognuvši glavu stade razmišljati. Bila je to, dobro je znao, poslednja prilika da na oružani napadaj odvrati oružjem. Posle će biti u vučjem ždrelu. On i njegovi pomešaće se s nesigurnim ljudima koji su se svakoga časa mogli  preokrenuti u ljute neprijatelje. neprijatelje. Sve će zavisiti o lojalnosti pukovnika, o njegovoj vlasti nad svojim ljudima i uopšte o mudrosti na koju će Maksimović naići kod tog predstavnika kralja Francuske. On opet pogleda. U krugu dalekozora ocrtavala se silueta otmenoga gospodina koji  je, držeći ruku na leđima, čini se, bez uzbuđenja očekivao dolazak vlasnika Katarunka, o čemu ga je Maudreuil bio obavestio. -

 Napred - reče Maksimović.

 Naredio je da se jahači i jahačice okupe iza njega, na čelu će biti Španci u oklopima sa svojim puškama, zatim Tihomir i Ivan držeći zastave s njegovim oznakama, i njegovi ljudi svaki sa svojom mušketom i s upaljenim fitiljem u ruci. Sa svih strana iskrsnuše Indijanci pokazujući znakove velike radoznalosti. Nicolas Perrot je nastojao da ih na svim njemu poznatim jezicima pozdravi tražeći da se malo smire, jer su životinje, uzbuđene tom iznenadnom grajom, tim kovitlanjem  perjanica nad išaranim obrazima, obrazima, igrom lukova i tomahavka tomahavka rzale i propinjale sse. e. Konačno se povorka sredila i malo nakon toga fino je Wallisino kopito gazilo žalo na obali reke prolazeći kroz redove ratnika. Maksimović je bio zamolio Anđeliju da bude pokraj njega. Rado bi malo popravila svoju kosu, ali se morala truditi da  joj živinče stupa paradnim korakom. Sada su, eto, nakon puta kroz beskrajno pusta  područja, postali cilj celog tog mnoštva mrkog, nemirnog, pernatog pernatog i oštrog mirisa, mnoštva koje ih je htelo videti i dotaknuti ih se. Perrot, divljačari i ostali Sagamori, poglavice različitih plemena uzalud su vikali želeći da udalje one najpomamnije. Nesreća je htela da se Wallis propela i njena kopita kop ita nemilo nemilosrd srdno no okrznu okrznuše še nekoli nekoliko ko zamaza zamazanih nih lobanj lobanja. a. Posle Posle toga toga pojuri pojuri životinja brzim galopom prema reci. Anđeliji je uspelo da je zaustavi i da je uzdrhtalu, pokornu i divnu dovede pred začuđene Indijance čije su se oči širile od zanosa dok su oduševljeno klicali.

43 | P a g e

 

Osim to Osim togg doga događa đaja ja,, koji koji su smat smatra rali li zg zgod odno nom m među međuig igro rom, m, dola dolaza zakk grof grofaa Maksimovića i njegovih ljudi u Katarunk tekao je po svim pravilima protokola. On se zaustavio pred drvenim otvorenim vratima, njegova žena pored njega, a njegovi drugovi iza njih, dok su dva mlada kanadska bubnjara u plavoj vojničkoj unformi krenula njemu u susret udarajući glasno u svoje bubnjeve. Iza njih šest vojnika i narednika krenuše korakom i stadoše u dvored sučelice jedan drugome  praveći počasni špalir, malen, ali držanjem besprekoran, premda je bio pripremljen na brzu brzu ruku. ruku. Pukovn Pukovnik ik stupi stupi napred napred priteg pritegnuv nuvši ši svoj svoj plavi plavi redeng redengot ot zlatom zlatom opšive opš ivenn kao u oficir oficiraa puk pukovn ovnije ije Carign Carignanan-Sal Salier iere, e, sa svetlo svetložut žutim im revero reverom m na ruka rukavi vima ma i oko oko vrat vrata, a, a reden redengo gott mu je bi bioo zako zakopč pčan an krup krupni nim m grav gravir iran anim im dugmetima. Bio je to čovek od četrdesetak godina, naočita, dostojanstvena držanja, u čizmama, s mačem o boku, koji je bio vezan belom ešarpom, doteran, što je kod tog oficira na ratišt ratištuu odaval odavaloo brigu brigu oko vlasti vlastitog tog izgled izgleda. a. Njegov Njegovaa šiljas šiljasta ta bradic bradica, a, iako iako  ponešto izvan mode, je njegove obeležjusive, njegova  privlačnim crtama, kojeodgovarala su ublaživale sive, mirneopaljenog i prodornelica oči. s finim i  Najviše se dojmila Anđelije blagost koja kao da je izvirala iz njegove ličnosti i širila se poput nekog unutrašnjeg svetla.  Nije nosio periku, ali mu je kosa bila njegovana. njegovana. Pozdravio je, držeći ruku na balčaku mača, i predstavio se. -

-

-

Grof de Lomenie-Chambord, vođa ekspedicije s jezera Megantic. Slavno ime! - reče Maksimović naklonivši glavu. Gospodine poslužilo de Lomenie, shvatiti da vam je mjesto mojeprisutnost skromne  poslovnice samomoram zato dali ovdje ovdj e mirno logorujete, ili vašu ovde ov de za zaje jedn dnoo s vaši vašim m urođ urođen enič ički kim m sa save vezn znic icim imaa tr treb ebaa smat smatra rati ti kao kao zauzimanje mojeg zemljišta? Zauzimanje Zauzi manje poseda! Zaboga, to nikak nikako! o! - usklikne usklikne onaj drugi. drugi. - Gospodine Gospodine Maksimoviću, mi vas poznajemo kao Francuza, mada niste opunomoćenik  našega gospodara Kralja. Ne bismo hteli smatrati vašu prisutnost ovde opasnom po interese Nove Francuske, naprotiv! Barem ne prije negoli vi date razlog da se u to veruje. Upravo tako i ja mislim i sretan sam što možemo odmah otkloniti svaku dvosmi dvo smisle slenos nost. t. Ja neću nećuprisustvom škodit škoditii probic pro ima Nove Nov e Francu Francuske ske nit svo jim delovanjem, niti svojim nabicima obalama Kennebeca, akoniti sei nesvojim bude

44 | P a g e

 

škodilo mojim. škodilo mojim. Tu moju obavezu, obavezu, koju izričem pred vama, možete podneti vašem guverneru. Lomenie se iznova nakloni bez reči. Mada je imao veliko iskustvo u škakljivim situacijama kojima je njegova karijera obilovala, to što je danas doživio bilo mu je najčud naj čudnov novati atije. je. Istina Istina,, po Kanadi Kanadi se bilo bilo počelo počelo pričat pričatii koješt koještaa o pustol pustolovu ovu Francuzu, o njegovoj tamnoj prošlosti, o istraživaču plemenitih kovina, tvorničaru  puščanog baruta, štoviše, o prijatelju Engleza, koji se godinu dana pre toga usudio da u sv svoj ojee ime ime zabi zabije je ne neko koli liko ko kola kolaca ca us usre redd ogro ogromn mnog og neis neistr traž ažen enog og kraj krajaa francus fran cuske ke Akadij Akadije. e. Ali susret susret je po svojoj svojoj zaniml zanimljiv jivost ostii nadila nadilazio zio sve što je najradoznalija mašta mogla poželeti. Trebaće u Quebecu ispričati sve o ovom neverovatnom događaju koji zaslužuje  punu pažnju: dolazak Evropljana s Juga, na konjima a ne vodenim putem, u  područja koja nikada do tada nisu bila čula rzanje takve jedne životinje. Među njima ima žena i dece. Na čelu im je maskirani konjanik, glasa spora i hrapava, i koji se od prve reči usudio da se drži i govori kao gospodar. Kao da dve stotine naoružanih urođenika, saveznika Francuza, spremnih da poslušaju natih prvi mig, koji su se natiskivali oko njega sa svih strana, nije bilo ništa drugo nego njegova mala  pratnja. Grof de Lomenie je voleo odvažnost, veličinu... Kad je podigao glavu, u očima mu se video sjaj u kome se poštovanje mešalo s iskrenim osećajem koji ga je neočekivano i iznenada obuzeo. "To je kao grom iz vedra neba, ako se tako što može reći za nagli poriv prijateljstva", mislio je on. Mnogo godina posle toga te je reči napisao časnom ocu Danijelu de Maubeugeu, koje je pismo datirano meseca septembra. i ostalo nedovršeno. Tu se on seća svog prvog susreta s grofom Maksimovićem i unatoč tome što je odonda bilo prošlo mnogo vremena, sećao se s melanholičnim divljenjem svake pojedinosti. "One sam večeri", pisao je on, "na obali divlje reke, u pustom kraju, koji smo uzalud nastojali predobiti za civilizacijsku i hrišćansku misao, uvideo da sam se su susre sreoo s je jedn dnim im od naji najizv zvan anre redn dnij ijih ih ljud ljudii naše našega ga vrem vremen ena. a. On je ja jaha haoo NA KONJU, i ja, dragi Oče, ne znam da li dovoljno pogađate pravi smisao reči "na konju", da li ste ikada gazili po prokletim i veličanstvenim krajevima gornjeg Kennebeca. On je tu stajao okružen svojom ženom, decom, mladićima, koji su bili navikli na sve oporosti, ženama, koje nisu bile svesne svoje odvažnosti, decom mirnom, smionom i vatrenim mladićima. Izgledalo je kao da nije svestan toga da je izvršio veliki pothvat, ili, ako je to znao, on za to nije mario. Imao sam pojam da je 45 | P a g e

 

taj čovek živeo vrhunskim životom, ali s prirodnošću koja se unosi u svakidašnja dela. Počinjem mu zavideti. Sve sam to doživeo u jednom magnovenju dok sam  pokušavao prodreti u tajnu njegove crne maske" maske" Bubnje Bubn jevi vi su nast nastav avil ilii da udar udaraj ajuu pola polaga gano no,, a nj njih ihov ovoo prig priguš ušen enoo bubn bubnja janj njee skandiralo je neku nepoznatu dramu života. Lomenie se približio konju i podigao glavu prema maskiranom konjaniku. Njegovi su ga ljudi voleli zato što je bio vrlo jednostavan. U njegovu mirnom i iskrenom  pogledu videlo se se da su mu lukavost i strah sasvim sasvim strani. -

Gospodine - reče on otvoreno - ja mislim da mi nikada nećemo trebati mnogo rieči da se sporazumimo. Štaviše, smatram da smo postali prijatelji. Možete li nam to i dokazati?...

Maksimović ga je pomnjivo promatrao. -

Možda. Kakav dokaz tražite? Zar pravi prijatelj treba da svoje lice skriva svojim prijateljima? Možete li nam pokazati svoje lice?

Maksimović je malo oklevao, zatim se nasmešio i odvezao svoju kožnatu masku. Pošto ju je skinuo, spremi je u svoj prsluk. Svi se Francuzi radoznalo primakoše. Promatrali su šutke to lice pustolova koje je nosilo znakove borbe. Na njemu se videlo da pred sobom imaju velikog protivnika. -

Zahvaljujem vam - reče Lomenie ozbiljno.

On doda s neprimetnim humorom: -

Sada kad vas vidim, uveren sam da je bolje što smo se s vama sporazumeli... da smo dobro učinili.

Izmeniše poglede, a onda se glasno nasmejaše: -

Gospodine de Lomenie-Chambord, vi ste vrlo simpatični - reče Maksimović.

On skoči na zemlju dobacivši uzde svojega konja jednome od slugu. Onda skide rukavicu i dva plemića snažno stisnuše jedan drugome ruku.

46 | P a g e

 

-

-

-

Prihvaćam želju da se naši odnosi razvijaju na obostranu korist - reče iznova Maksimović. - Jeste li se ovde u Wapassouu mogli oporaviti nakon vašeg napornog po hoda? Više nego što je potrebno, jer je vaša postaja sigurno jedna od najbolje opskrbljenih. Priznajem da su moji oficiri i ja sam... nepoštedno tamanili vaše zalihe finih vina. Razume se da ćemo vam to nadoknaditi, ako ne vinima tako dobre kakvoće, jer ne znamo kako da ih nabavimo, a ono barem  prednošću naše prisutnosti prisutnosti ako vam zaprete Irokezi. Kažu da lutaju ovuda. Mi smo juče zarobili jednog Mohawka, ali nam je pobegao - upadne  poručnik Pont-Briand. I mi smo naišli na jedan deo Kajuga, na jugu - reče r eče Maksimović. Ta izdajnička rasa svuda se uvlači - uzdahne grof de Lomenie.

Prilikom tih razgovora njegov je pogled pao na Nicolasa Perrota. Pokazalo se da taj pogled, koji je Anđeliji izgledao pun blagosti, može biti vrlo strog. Pogled koji  je upravio na desnuKanađanina. stranu od grofa Maksimovića bio bi pokopao svakoga, a kamoli ne umornoga -

Jeste li to vi, Nikola, ili se to meni pričinja? - upita grof de Lomenie hladno. Da, ja sam, gospodine gospodine viteže - odvrati odvrati veselo Perrot, s osmehom osmehom koji mu je obasjao čitavo lice - neobično sam zadovoljan što vas vidim...

Iznenada se sagnu pred oficirom, dohvati njegovu ruku koju mu ovaj nije pružio, i  poljubi je. -

Stalno mislim na sjajne i uspele borbe koje ste svojevremeno vodili protiv Irokeza, gospodine. Više puta sam o vama razmišljao na putovanjima...

-

Bolje biste bili učinili da ste mislili na svoju ženu i dete koje ste ostavili u Kanadi i niste im se već tri godine javili.

Bedni se Perrot smeo, prignuo glavu pod pojmom tog ukora te ustao s izražajem ukorena deteta. Francuski vojnici napustiše svoja mjesta i požuriše se da pridrže konje gospođa ma. One su najzad sjahale pozdravljene širokim mahanjem šešira, a onda skupina krenu prema ulazu u postaju. Gledan Gled anaa iz izbl bliz iza, a, to je, je, kao kao što što se izra izrazi zioo Maks Maksim imov ović ić,, bi bila la samo samo tr trgo gova vačk čkaa  poslovnica, a ne utvrđeno mesto za obranu neke strateške tačke. Palisada P alisada je jedva  prelazila visinu čoveka, a četiri ručna topa na uglovima prema reci sačinjavali su 47 | P a g e

 

svu artiljeriju. Unutar ograđenog prostora bilo je toliko ljudi i razne robe da je sve to naličilo nekom pašnjaku za ovce. Trebalo je mnogo smjelosti da se čovek probije kroz tu gužvu. Anđelija je najpre ugledala dva rasporena crna medveda koji su visili poput dviju glomaznih crvenih lubenica i koje su Indijanci počeli vešto komadati. Vidite, mi nećemo ni dirnuti vaše zalihe mesa - reče de Chambord - danas je lov  jako uspio i naši su urođenici odlučili da odmah prirede veselicu. Još se dve druge životinje kuvaju u tim kotlovima. Cela će se pukovnija još i sutra hraniti dropljama i ćuranima. -

-

Možete li mi reći da li je slobodan pristup u manju nastambu? - upita Maksimović. - Tu bih smestio svoju ženu da se može odmoriti, zatim gospođe i decu iz njihove pratnje. Tu sam se ja nastanio sa svojim oficirima, ali mesto će odmah biti slobodno. Strpite se samo nekoliko trenutaka... Maudreuil, uredite malu nastambu.

Mladii baro Mlad baronn de Maud Maudre reui uill po požu žuri ri po posk skak akuj ujuć ućii a Maks Maksim imov ović ić je upoz upozor orio io  pukovnika da se u njegovoj pratnji nalazi veliki poglavica Metallaksa Sagamore Mopountook. Lomenie ga je poznavao po čuvenju, ali se s njime nije nikad susreo. On ga je vrlo srdačno pozdravio na abenakiškom jeziku koji je dobro poznavao. Od tapkanja toga mnoštva počela se dizati prašina pomešana s dimom brojnih ognjišta. Vetar je na tim mestima bio blag, pa ih nije raznosio. Anđelija je želela da se ukloni iz te gužve. Pređoše dvorište u manjim razmacima, i to zbog mnoštva zapreka ikoje je stvaralo različito  bačvice tobolci, životinjske kože suđe, i perje,krvava, mušketeodbačena i rogovi creva, za prah. prah.pepeo, žeravica, Anđelija je iz nepažnje zgazila neku plavkastu i masnu stvar koja je, kako se činilo, služila Indijancima za bojenje lica. Zatim zamalo što nije pala u neki lonac. Elvira  je poskliznula po sluzavoj utrobi, a njene su dečake vrlo srdačno pozvali urođenici da okušaju sirovi medveđi mozak koji se spremao samo za muškarce.  Na koncu su ipak stigli do praga kuće kuće koja je za njih bila određena. Iz nje je izl izlazio azio  barun Maudreuil, dok je neki Indijanac, neodređene rase, metlom od zelenog granja čistio tlo. Mladi je zastavnik sve brzo obavio, a prostorija u koju su ušli, bila  je malena i bez ikakvog suvišnog predmeta, samo što se u njoj još uvek osećao

48 | P a g e

 

neizbe neiz bežn žnii miri miriss duha duhana na i kože kože.. Na sred sredin inii ognj ognjiš išta ta st staj ajao ao je ve veli likk sv svež ežan anjj smrekovine iznad rukoveti suhe kore, da se zapali uvečer vatra kada zahladi. DRSKOST PORUČNIKA PONT-BRIANDA  NEKO NA ANĐELIJINOM ANĐELIJINOM PROZORU Anđelija je odahnula kad su se vrata zatvorila. Srušila se na mali drvenu stolicu koji se tu nalazio. Pokućstvo je bilo skromno. Gospođa Jonas sedne na drugu stolicu. -

Da niste previše umorni, draga moja prijateljice? - upita Anđelija misleći sažaljivo na pedeset godina ove odvažne žene. Što se puta tiče, pravo da kažem, to je dobro prošlo, ali me muči ova gužva. U ovome kraju katkada Kako se osećaš, Elvira? ne vidiš nikoga, a katkada i previše. Strah me je! Strah me je da će nas ti ljudi poubijati.

Gospođa Jonas je gledala kroz jedno okno uklonivši komad tanke kožice koja je zamenjivala staklo. Njezino ozbiljno i dobroćudno lice takođe je odavalo strah. Anđelija je zatomila vlastite bojazni jer je željela da druge ohrabri. -

-

 Ne uznemirujte se, ovde ste pod zaštitom moga muža. Francuski vojnici nemaju ovde iste moći kao u kraljevini Francuskoj. Svejedno nas ova gospoda gledaju čudnim okom. Sigurno su otkrili da smo hugenoti. Oni takođe znaju da među nama ima i Španaca, čak i Engleza, ljudi koje oni smatraju gorim neprijateljima od vas. A ovde smo daleko od kraljevine Francuske, kažem vam. To je istina - potvrdi urar. On je promatrao Indijance kako se muvaju oko nastambe.  Ne izgledaju li kao maškare što obilaze po selima o pokladama? Neki imaju noseve plavo obojene, oči, trepavice i jagodice crno, ostali dio lica crveno obojen. Prava maskerada!

Iostruže mala deca pođoše da to masti vide. Anđelija je skinula ostatak plavkaste koja se bila zalepila.svoju desnu čizmu da s potplata 49 | P a g e

 

-

Mene zanima kakvim primesama prave ovakvo testo. Boja je postojana. Mogle bi se time krasno obojiti vjeđe kad ideš na ples...

Potom je skinula čarapu da pogleda neku ogrebotinu na gležnju od koje je trpela već nekoliko dana. Vrata se naglo otvoriše i poručnik Pont-Briand stade kao skamenjen setivši se da je zaboravio kucati. -

Oprostite - promuca - doneo sam sveću. Njegove se oči i nehotice upiljiše u golu nogu Anđelije koja je stajala na kamenom obrubu ognjišta.

Ona spusti svoju suknju i pogleda ga ponosito. -

Uđite, poručniče, molim vas, i hvala vam na uslužnosti.

Za poručnikom su išla dva čoveka noseći prtljagu. Dok su odlagali u kut vreće i kožnate kovčege, poručnik je sam stavljao na sto lojanice u malene svećnjake od kositra, zatim vrč piva i čaše, govoreći rečito r ečito da bi zabašurio svoju zabunu. - Osvežite se, gospođe. Vi ste sigurno dugo i naporno jahale. Moji drugovi i ja divimo se vašoj odvažnosti. Recite mi bez ustručavanja što mogu učiniti za vaš smeštaj, i ja ću narediti da se to donese. Gospodin je de LomenieChambord meni i gospodinu de Maudreuilu naložio da vam stojimo na službu dok on prim rima gospodina grofa rofa Maksimovića. Pre Pre svega,  preporučujem vam da ove večeri ne izlazite previše. Ima mnogo urođenika koji su odlučili da slave. U takvoj prilici mogu biti nezgodni. Sutra će većina njih nastaviti put, a vi ćete moći bolje upoznati okolinu. Bilo kako bilo, ne  puštajte nikoga da ulazi i mislite na sebe. Ne govorim vam to toliko zbog Abenakisa ili ostalih Algonkina, koliko zbog Hurona, kojih ima mnogo među njima. Ima jedna poslovica u Kanadi koja kaže: "Svaki, je Huron rođeni lopov." Dok je razgovarao, dobacio bi katkad Anđeliji drzak pogled. Ona se uopšte nije osvrtala na njegove primedbe i nestrpljivo je čekala da ode. Bila je umorna. Sve ju  je bolelo. Unatoč svojoj zapuštenosti, postaja Katarunka bila bi joj se silno sviđala da su ovamo došli kao gospodari. Međutim, uza sve izjave o prijateljstvu, položaj nije bio osobito ugodan. ugodan. Oni još uvek nisu bili kod kuće, kuće, i ona je već naslućivala naslućivala kako će se stvari razvijati. Njen će muž biti zaokupljen svojim nepozvanim gostima i moraće paziti na njih. Ni ove prve večeri neće ga videti. 50 | P a g e

 

 Naglom i nesvesnom kretnjom skinula je veliki šešir šešir koji joj je stezao čelo. Bacivši glavu unazad, ona sklopi oči i rukom pređe preko slepoočica gdje je osećala bolni  pritisak. Pont-Briand prestade govoriti i njegovo se grlo stegnu. Ona je zaista bila krasna! Krasna da ti stane dah! Anđelija je primetila njegov glupavi izraz i gotovo je slegnula ramenima. -

Hvala vam na uslugama, gospodine - reče ona dosta hladno - i pobrinite se za našu sigurnost. Moje drugarice i ja nipošto ne želimo da se nađemo s urođenici ma, niti da izgubimo bilo što zbog njihove pohlepe...

 Natraške krenu prema vratima, pokupi nekoliko vojničkih odevnih predmeta koji su stajali na nekoj klupi, i nađe se na izlazu iz drvenjare u tako uzbuđenom i nesigurnom stanju kao da je popio tri čaše kanadske ražene rakije. -

Do đavola! - promrsi kroz zube - šta to znači? Hoće li se nešto dogoditi u ovom prokletom kraju?

Ljubavna je vatra počela palucati u njemu poput zmije. On je osjećao kako ga obuzima i sav je drhtao. To je bilo nalik na lovačko ili ratničko uzbuđenje. Nije znao zašto je tako, ali mu se činilo da se njegova volja za življenjem promenila. Idući preko dvorišta, on podiže glavu prema nebu i kliknu hrapavim krikom koji je kiptio divljom i ludom radošću. -

Zašto klikćeš pobedničkim krikom? - upitaše Indijanci iz njegove najbliže okoline.

On poskoči oponašajući njihov ratnički ples oko vatre s tomahavkima i strelama. Indi Indija janc ncii se nasm nasmej ejaš aše. e. I sami sami zapo započe češe še pl ples esne ne pokr pokret etee s pi pisk skav avim im i reski reskim m krikovima, koji su se dizali do neba. -

Bože, kakve li graje! - uzdahnu Anđlelija. Dogovoriše se da gospođa Jonas zauzme levu, a gospođa Maksimović desnu stranu nastambe. Tu su, kao po službenoj dužnosti, već bili odložili svoje kovčege. U nečemu je nameštaj ove male jednostavne prostorije, sa zidovima od napola istesanih velikih oblica, nalikujući više na kolibu drvosječe negoli na sobu kakvog majura,  pokazivao Anđeliji da je tu nastambu Igor Maksimović za svog  prošlogodišnjeg boravka u Katarunku bio namenio sebi. Povukavši jedan zastor, ona otkri na grubim policama u kožu uvezane knjige s latinskim, grčkim i arapskim naslovima.

51 | P a g e

 

Druge sobe sigurno je bio predvidio za smeštaj svojih sinova ili, još pre, svoga  pomoćnika, povjerljivu povjerljivu osobu, koju je vodio vodio sa sobom. Bilo je to, to, po svemu sudeći, neko konačište, skrovište na dalekim pohodima, gde su se mogli smestiti ljudi.  Neke su pojedinosti odavale njegovu ruku, njegov smisao za udobnost, njegovo umeće u odabiranju predmeta, u čemu se uvek isticao. Svećnjak na velikom stolu u uglu bio je od bronce i fino izrađen. Čoveku je upravo godila finoća njegovih arabeska, premda je takva lepota bila strana i prilično beskorisna u ovoj kolibi u dubini šume. Na žalost, niko se nije pobrinuo da očisti guste naslage voska koji je  po njemu od nebrojenih nebrojenih sveća curio ovih poslednjih poslednjih večeri. Kameno ognjište imalo je dobro iskovane gvozdene stalke, ali je pepeo i crno ugljevlje bilo rasuto po podu. Posvuda P osvuda tragovi vojničkog nereda. Anđelija je uvidela da je pre svega potrebna metla. U uglovima je bilo lišća i suvoga granja. Žene žurno prionuše na posao želeći da svoje boravište oslobode svih tih ostataka soldateske. Zatim odlučiše da urede tu dobro zaklonjenu malu kuću sa četiri ognjišta gde su naskoro počeli veselo pucketati snopovi pruća. Htele su da što prije utisnu svoj  beleg; da stvore svoj kućerak, uvedu svoj red i čistoću, kako bi se zaista mogle osećati kod kuće, a ne kao lutalice i potucala, što su one već i bile tri duge nedelje. Kad su vrata bila zatvorena i zasun dobro učvršćen, one su se sve bolje osećale. Majstor Jonas stavio je pred ognjište, da se suše, svoje čarape i cipele koje su se namočile kad su prelazili poslednju močvaru. Elvira je svukla troje dece i uvalila ih u kabao. Kad je sve pomela, Anđelija pogleda ne bi li našla plahte za slamnjače. Spustivši  poklopac sanduka, koji je stajao uza zid njezine sobe, otkrila je veliko ogledalo na  poleđini toga poklopca. poklopca. I to je takođe bila oznaka Igora Maksi Maksimovića. movića. Poput nekog ugodnog iznenađenja, kao znak saučesništva. -

Ah, obožavam ga! - pomisli u sebi.

Ostala je klečeći pred tim sandukom, da se promatra. I odmarala se. U sanduku nije  bilo rublja, nego samo muška odjeća. Pošto ju je pregledala, ustala je i zatvo rila  poklopac. Kad se našla pred ogledalom, poželjela je da promijeni haljinu i da se obuče otmeno. U spremnici je ogospođa Jonas otkrila lonac kojižena će obesiti o kuku iznad ognjišta. ognj išta. Trebalo Trebal je potražiti vode. Ali nivelik jedna od triju nije bila odvažna da 52 | P a g e

 

stupi pred gomilu u dvorištu i da ode do izvora. Žrtvovao se majstor Jonas. Vratio se praćen čoporom urođenika koji su mu postavljali hiljadu pitanja i gurali se na vratima da vide bele žene. Oni mu nisu pomogli da donese vode. Uostalom, za njih  je bilo sramotno da se stariji čovjek bavi takvim poslom, a njegove žene ne rade ništa. Činilo se da će ta smrdljiva, sm rdljiva, uzbudljiva i preuzetna gomila preplaviti kućicu. -

 Nikada nisam video bezobraznijeg naroda od ovih divljaka - reče urar, čisteći sa sebe prašinu i brišući se, kad su vrata bila opet zatvorena i zabarikadirana. - Onoga časa kad postanete cilj njihove zabave, gotovi ste.

Gospođe su odlučile da između sebe podjednako podijele dragocjenu tekućinu za  pranje, kako Jonas ne bi morao opet po vodu. Metnuše čabar na ognjište koje je veselo pucketalo. Čekajući da se voda ugrije, oni  posedoše oko ognjišta ognjišta točeći pivo. Ovoga puta začuše lako udaranje na vratima. To je bio Nicolas Perrot koji se  pojavio noseći u košari hleb od belogjepšeničnoga zatim suvo meso  plodove kupina, malinaveliki i murva. Njegov Indijanac brašna, nosio na ramenima čitavi tovar cepanica. Je Jelo lo je iz izaz azva valo lo živa živahn hnos ost. t. Pone Poneli li su i mali mališa šani nima ma koji koji zasp zaspaš ašee sa zadn zadnji jim m zalogajem. -

-

Šta se to priča da ste oženjeni i da imate dete, Nicolas? - upita Anđelija. - O tome nam nikada niste ništa spominjali.  Nisam to znao - odvrati naglo naglo Kanađanin pocrvenevši. pocrvenevši. Kako, niste znali da ste oženjeni?...  Ne, hoću reći, nisam znao da imam dete. Otputova Otputovaoo sam odmah posle... Posle čega? Posle venčanja, zaboga! Razumete, bio sam primoran. Da se nisam oženio, morao bih bio platiti visoku globu, a onda nisam bio bogat. Pretila je naime opasnost da me osude što sam otišao na put bez dopuštenja guvernera Kanade i još da me izopšte zato što sam urođenicima doneo rakije. Onda mi se učinilo da je bolje da se oženim... Tako je bilo jednostavnije. A što ste učinili toj jadnoj devojci kad ste na to bili prisiljeni? - upita gospođa Jonas.  Ništa. Nisam je ni poznavao. poznavao. Kako to?

53 | P a g e

 

-

-

-

Ona je bila jedna od "kraljevih kćeri" koje su doputovale poslednim brodom. Uostalom, ja mislim da je čestita i pristojna.  Niste u to sigurni?  Nisam imao vremena da se u to uverim... uverim... Objasnite nam bolje, Nicolas - reče Anđelija. - Ništa ne razumemo od vašeg  pričanja. To je ipak jednostavno. Kralj Francuske želi da se napuče njegove kolonije. On nam od vremena do vremena šalje brod s gospođicama, i neženje u mestu moraju da se ožene u roku od petnaest dana pod pretnjom da će platiti tužbu ili završiti u tamnici. Dakle, trebalo je to proći, i ja sam prošao. Ali nakon toga rekoh društvu zbogom i odoh među urođenike... Zar vam se vaša supruga toliko zamerila? - upita Elvira.  Ne znam, nismo imali vremena da da se upoznamo, kažem vam. Ali ipak dosta - primeti Anđelija - da postanete otac porodice. Gospođo, morao sam. Da se ona potužila kako brak nije zapečaćen, morao  bih bio platiti drugu drugu tužbu. Vi ste dakle odmah nakon prve bračne noći otputovali bezobzirno? Zar vas za ove ove posl posled ednj njee tri tri godi godine ne nije nije nika nikada da pekl peklaa save savest st,, Nico Nicola las? s? - upit upitaa Anđelija hineći strogost.  Nikada, vere mi - prizna Kanađanin uzdahnuvši. - Ali priznajem da se, otkada me gospodin de Lomenie nekako čudno pogledao, neugodno osećam. Taj čovek je najsvetije stvorenje koje uopšte poznajem. Šteta što on i ja nismo istih nazora -zaključi čovek iz Saint-Laurenta prenemažući se.

Uza svu štednju pri podeli vode, Anđelija se s uživanjem oprala pred ognjištem svoje sobe. Ponela je bila dve elegantne haljine koje su se činile zaista nepotrebnim u ovim divljim krajevima. Ali je mislila: ako tu ne bude društva koje će joj se diviti, treba da se sviđa sama sebi. Osim toga, tu je bio njen muž, njeni mladi sinovi. Ukratko, riječ je o ugledu! Zašto od zgode do zgode ne pružiti sliku elegantne žene poput onih kakve žive u dalekim gradovima, onde gde ulicama  prolaze kočije i gdje vas iza svakog prozora vreba kakav pogled i gde se može čuti uzvik: "Jeste li videli novu toaletu gospođe X...?" Zbog toga je obukla svoju srebrnastosivu haljinu sa srebrnim trakama koje su išle ivicama i ramena,čipkom. s ovratnikom i reverima od belog batista, koji su bili opšiveni rukava finom srebrnom 54 | P a g e

 

Izvuče svoju kosu ispod kape i dugo je četkala četkama od kornjačevine i zlata, koje su se nalazile u predivnoj putnoj torbi što joj je muž bio darovao pre negoli će napustiti Gouldsboro. Tešilo ju je što je imala pri ruci te luksuzne predmete. Pre nego što je krenula s karavanom, Anđelija je bila zamolila svoju prijateljicu Abigaelu Berne da joj malo podreže dugu kosu. Padala joj je na zatiljak sve do ramena i svojom svojom sjajnom sjajnom bujnošću bujnošću uokvirivala uokvirivala njezino lice. Bila joj je raskošna i mekana, široko se talasala s prpošnim uvojcima na kraju, a lagani je čuperak padao na njezino suncem opaljeno čelo. U načinu kako je Anđelija Maksimović češljala svoju kosu, bilo je nešto koketerije i izazova. Među tainnozlatnim uvojcima,  javljale se i sede vlasi. vlasi. Ali to je nije žalostilo. Ona je zapravo znala da njihov srebrnkasti odsjaj daje izvesnu draž izrazitoj mladosti koju je očuvalo njezino lice. Da bi svoju kosu učvrstila dijademom optočenim biserima, otišla je da se pogleda u ogledalo na sa sand nduk uku. u. U to tom m tre trenu nutk tkuu neka neka sjen sjenaa prođ prođee is ispr pred ed žućk žućkas asto togg perg pergam amen enta ta na  prozoru. noktima. Tada se pokazaše neki prsti kao zlaćana mrlja i začu se lagano struganje ANĐELIJA IDE U ODBRANU SVOJE KOBILE WALLIS Malo oklevajući Anđelija podigne drvenu kvaku i povuče prema sebi jedan kapak  na prozorčiću koji je bio dosta nespretno napravljen. Tu je stajao čovek, pognut, držeći se nekako tajanstveno i gledajući oko sebe kao da se boji da ne bude primijećen. Ona prepozna mladoga Yanna, Bretonca, koji je  pripadao posadi "Gouldsboroa" i kojega je gospodin Maksimović bio poveo sa sobom, jer je bio vrstan tesar i momak vanredne izdržljivosti. -

Gospođo grofice! Šta je?

On se smešio kao da je u neprilici. Rekao bi čovek da smišlja neku šalu. Iznenada će on bez promišljanja: -

Gospodin hoće da ubije vašu Wallis. On kaže da je ta životinja hirovita i od  juče je odlučio da je je se reši.

55 | P a g e

 

Tada se izgubio. Anđelija nije imala vremena da išta učini, samo je čula što je rekao. Nagne se da ga dozove: -

Yann!

 Nigde ga nije bilo. Prozor Pr ozor je bio pozadi nastambe, do palisade koja je služila kao odevnica i kao stalak za celi arsenal oružja svake vrste: mušketa, kremenjača, lukova i tulaca, a uz to odela od krzna, kožnatih kaputa ili uniforma. Tuda su tumarali brojni urođenici, i to je privuklo njihovu neugodnu radoznalost. Kad je videla kako se osvrću na njezin zov, Anđelija žurno zatvori prozor. Razmišljala je naslonjena na oplatu: upozorenje mladog Bretonca obuzelo joj svest i izazvalo u njoj nakon kratkog vremena pravu zbrku. Njene oči zakresiše. Ljutnja joj je ispunila srce tako snažno da se gotovo zagušila. Pođe po svoj ogrtač saplićući se  pri tom o nameštaj, jer se dan bližio kraju i sumrak se već već počeo hvatati... „Ubiti Wallis, moju kobilu koju je sam ja dovela u postaju uz cenu neizrecivih teškoća!... Takvim činima muškarci u ženama stvaraju pojam kao da one uopšte ne  postoje, da im nisu važne!... A takav osećaj normalno razvijeno ljudsko biće, pa  bio to i slabi pol, ne može podneti a da se ne pobuni. Znači Igor želi da ubije Wallis a da mene ne pita? Tu životinju koju sam ja vodila da su mi pucala krsta i ručni zglobovi, katkada uz opasnost za moj vlastiti život! Njemu ništa na znači sva muka koju sam ja bila uložila da je smirim i obučim, da je priviknem na ovaj surovi kraj, gde se činilo da svaka čestica u ovoj preosetljivoj životinji budi strah i nesa ne savl vlad adiv ivuu odbo odbojn jnos ost! t! Bilo Bilo je miri mirisa sa koje koje kobi kobila la ni ja ni nism smoo mogl moglee da  podnosemo, na primer, miris urođenika ili onaj miris raslinja beskonačne šume koju ruka čovečja nikada nije pripitomila.“ U časustišati kada svoje je tako uzbuđena u drugu mladom sobu, svladala se.Došavši Morala da je malko silovite porivehtela da nepreći bi naškodila Bretoncu.  je obavesti, premda mu to nije bilo naloženo, naloženo, dao je dokaz svoje smionosti. smionosti. Igor Maksimović je bio takav gospodar da se nije moglo raspravljati o njegovim odlukama. Nepokornost, pa i same pogreške, skupo su se plaćale pod njegovim zapovedništvom. Mora da je Yann Couennec mnogo razmišljao. Uspoređujući ga s njegovim daleko prostijim drugovima, taj je mladić posedovao neku finoću. Za vreme putovanja on bi često dolazio da pruži pomoć gospođi Maksimović, da drži uzde na strmini, da prilikom odmaranja protrlja njezina konja,  pa su se oni jako sprijateljili. sprijateljili.

56 | P a g e

 

A doznavši da je grof izdao nalog da se večeras kobila ubije, odlučio je da obavesti Anđeliju. Ona se bila zarekla da će biti blaga u razgovoru sa svojim mužem te da neće izustiti ime mladića.  Neko se vreme zadržala da namesti svoj ogrtač od grimizne svile, koji je bio  podstavljen vučjom kožom kožom i koji dotada nnije ije imala prilike nositi. nositi. Gospođa Jonas podiže ruke nebu kad ju je ugledala. -

Idete na ples, gospođo Anđelija?  Ne, želim uzvratiti posetu gospodi u drugoj nastambi. Moram se što pre sastati sa svojim mužem.  Ne, nećete ići - protestirao je majstor Jonas. - A ti Indijanci!... Žena ne sme izlaziti sama među te divljake!... Treba da samo pređem preko dvorišta - reče Anđelija otvarajući vrata.

U lice joj udari strašna dernjava. Cachtice, Slovakia. Jako grmi napolju. Pas doga spava na podu. Elizabeth Bathory sprema večeru u kuhinji. Pošto je znala da će doći njen ljubavnik, preko njegove hrane na tanjiru stavlja arsenik. I onda kasnije donese i stavlja na trpezarijski sto. Na komodi sa fiokama gore iznad je ptičica u kavezu. Pored ptičice u kavezu je candlelabra od po tri sveća u njoj i vatrama gore u njima. Na zidu gore iznad je slika.  Na stolu su dve candlelabre s svećama u njima. Dve stolice. Tanjiri su na stolu. Dve čaše vina su na stolu. Pošto je sama bez muža pozvala je kod sebe svog ljubavnika i ljube se u usta. Zatim idu da sednu za sto. Sluga im sipa vina u čaše. Oni zatim podižu svoje čaše i kucnuli su se čašama punih vina. On pije vino, a Elizabeth Bathory ga gleda. Smeškaju se jedno drugome. Oboje oni jedu kašikom i sede za stolom. Elizabeth Bathory ima minđuše na ušima, crveni karmin, crnu kosu u punđu s spletenim dvema kikama oko punđe i treću na vrhu temena glave. Veoma je lepa. Kada je njen ljubavnik završio jelo, spustio je kašiku na duboki tanjir. Ubrzo nakon njegovog jela osetio je stomačne probleme. Boli ga stomak. Ruku je stavio na stomak. Elizabeth Bathory sedi i gleda kako pati od bolova u stomaku. Elizabeth Bathory pije vino i gleda u njega sva ozbiljna. Ona posmatra kako on intenzivno pati pati od otrova. I na kraju kako umire pred nnjom jom i pada na pod mrtav. To je uradila da je on nikada ne bi napustio i da se ne bi vratio svojoj supruzi. Zatim dođe služavka i pokupi njihove tanjire na kojima su jeli i odnese ih. 57 | P a g e

 

Zatim je Elizabeth Bathory naredila da njegovo telo stave u ledeni grob pokriven solju unutra i sakriju duboko u njen dungeon dvorca. *** Jako grmi napolju. Pas doga spava na podu. Elizabeth Bathory sprema večeru u kuhinji. Pošto je znala da će doći njen ljubavnik, preko njegove hrane na tanjiru stavlja arsenik. I onda kasnije donese i stavlja na trpezarijski sto. Na komodi sa fiokama gore iznad je ptičica u kavezu. Pored ptičice u kavezu je candlelabra od po tri sveća u njoj i vatrama gore u njima. Na zidu gore iznad je slika.  Na stolu su dve candlelabre s svećama u njima. Dve stolice. Tanjiri su na stolu. Dve čaše vina su na stolu. Pošto je sama bez muža pozvala je kod sebe svog ljubavnika i ljube se u usta. Zatim idu da sednu za sto. Sluga im sipa vina u čaše. Oni zatim podižu svoje čaše i kucnuli su se čašama punih vina. On pije vino, a Elizabeth Bathory ga gleda. Smeškaju se jedno drugome. Oboje oni jedu kašikom i sede za stolom. Elizabeth Bathory ima minđuše na ušima, crveni karmin, crnu kosu u punđu s spletenim dvema kikama oko punđe i treću na vrhu temena glave. Veoma je lepa. Kada je njen ljubavnik završio jelo, spustio je kašiku na duboki tanjir. Ubrzo nakon njegovog jela osetio je stomačne probleme. Boli ga stomak. Ruku je stavio na stomak. Elizabeth Bathory sedi i gleda kako pati od bolova u stomaku. Elizabeth Bathory pije vino i gleda u njega sva ozbiljna. Ona posmatra kako on intenzivno pati pati od otrova. I na kraju kako umire pred nnjom jom i pada na pod mrtav. To je uradila da je on nikada ne bi napustio i da se ne bi vratio svojoj supruzi. Zatim dođe služavka i pokupi njihove tanjire na kojima su jeli i odnese ih. Zatim je Elizabeth Bathory naredila da njegovo telo stave u ledeni grob pokriven solju unutra i sakriju duboko u njen dungeon dvorca.  NAPEOPOUNANO ZBOG ANĐELIJE POSTAJE MOKOUCHANO Dan još nije bio posve uminuo. Zlatna svetlost sa zapada rasipala je naokolo svoj  prigušeni sjaj, stvarajući zlatnu maglicu u koju se utkala prašina, dim i vodena  para. Iz ogromnih crnih kotlova, koji su bili postavljeni na tri ognjišta, dizao se oblak   pare pomešan s bljutavim mirisom zašećerenog kukuruza koji se kuvao. Vojnici su velikim kašikama delili gulaš i urođenici su se natiskivali oko kotlova pružajući 58 | P a g e

 

svoje činije od kore ili drveta, čak i svoje sastavljene šake da u njih prime svoj vrući obrok ne pokazujući pri tome bilo kakvu nelagodnost. Anđelija stigne do vrata glavnog dela središnje zgrade gde je stražar nemarno stražario menjajući s Indijancima lišće od duvana za pola tuceta kožica od crne vidre.  Nije nikoga pitala za dozvolu, već je ušla u prostoriju gde se nadala da će naći grofa Maksimovića. On je zaista bio tu na gozbi s veoma mešanim društvom u kojem je ona s naporom  prepoznala grofa de Lomeniea i njegove poručnike. Dim od duvana bio je tako gust te se činilo da je u velikoj dvorani pomrčina. Već su bili upalili svetiljke na zidovima, ali njihova je svetlost bila žuta i drhturila je kao svjetlost dalekih zvezda. Kada su se vrata otvorila, magla se raspršila, a unutra je prodrlo malo svežeg vazduha i svetlosti. Opazila je da je prostrana dvorana dupkom puna već od vrata s kojih se silazilo niz dve stepenice pa sve do ognjišta na kraju dvorane, gdje je bio dug sto od velikog drveta, sav ispunjen činijama iz kojih se pušilo i čašama od kositra s nekoliko boca od tamnoga stakla, a usred stola trbušasti krčag od zemlje, okrunjen belom penom, odakle se širio miris piva. Osim mirisa duvana taj se nakiseli miris najjače osećao, a zatim miris tople masti i kuvanog mesa. Ali na sve se strane širio zadah kože i krzna, a iznad svega, kao u oštrom kontrapunktu gde se slivaju zvukovi različitih instrumenata, isticao se fini miris rakije. U ustima su držali lule, a svaki je do ruke imao čašu ili vrč. Videlo se kako  bljeskaju noževirazgovora kojima rezal i komade mesa.kom Vilice suuneprestano jezici takođe. tako đe. Žamor razgo vorasuurezali hrapavom hrapa vom indijanskom indijans jeziku jezik miješao miješao seradile. s hlapanjem hlapIanjem usta koja su uzimala jelo, i sve se to stapalo u ravnomerni žagor koji bi s vremena na vreme presekao bučan smeh odjekujući kao udar groma. A zatim bi nastavili  jesti i razgovarati u muklom muklom gunđanju. U sredini stola sedeo je Sagamore Mopountook koji je brisao ruke o svoje duge  pletenice, a nedaleko od njega Huron Odessonk sa šeširom, obrubljenim zlatnom vrpcom, poručnika de Fallieresa. Anđeliji se pričini da je zapala u pravi indijanski logor. Ali indijanske poglavice bili su, kako je to uobičajeno, samo uzvanici za stolom belih, i pravo je što su se mnogi belci, unatoč nekoj prividnoj smetenosti, gostili u ovom krasnom listopadskom danu slaveći ovaj nepredviđeni susret na 59 | P a g e

 

gotovo nepoznatom mjestu kontinenta, među ljudima koji su, dolazeći sa suprotnih strana, u srcu nosili tajnu želju da izbjegnu ili da unište jedni druge. Pod prividnom srdačnošću jedni su druge vrebali. Napetost, sudar suprotnih misli  bio je pritajen. Grof Lomenie-Chambord je možda bio iskren kad je izjavio da se oseća srećan što se ovaj susret s grofom Maksimovićem mirno završio, ali Don Josee Alvare Jos Alvarez, z, špansk španskii kapeta kapetann u službi službi ovog ovog posled poslednje njega, ga, sedeći sedeći zamišl zamišljen jen i neljubazan između jednoga Indijanca i jednoga Francuza, ljutio se zbog prisutnosti tih osvajača. Irac O'Connel, crven kao paradajz, razmišljao je o tome kakvo će objašnjenje morati dati svome gospodaru grofu Maksimoviću zbog ovog osvojenja. Dva tri francuska divljačara, koji su s grofom stigli s juga Dawn-Easta, nisu govorili o svojim poslovima kroz minulu godinu dvojici trojici divljačara, svojih prijatelja, stiglih sa Severa, koji su se isto kao i Aubigniere bili uputili prema trgovačkoj  postaji Kennebec pretpostavljajući da će tu naći novoga trgovca krznima, a ne vojnike njegova veličanstva Luja XIV. Stari Eloi Macollet koji se pred dva meseca bio oslobodio nametljive brige svoje  pastorke u selu Levis, pokraj Quebeca, i prodro duboko u šumu sa čvrstom namerom da prekine s ljudima i da se susreće samo s medvedima i jelenima, u najgorem slučaju s dabrovima, govorio je da Amerika uopšte više nije mesto za ljude koji vole samoću. Ta zemlja je jednostavno "profućkana". Nataknuvši sve do obraštenih obrva svoju crvenu vunenu kapu, koju je ukrasio sa dva paunova pera, stari je prekuhavao u sebi svoju zlu sreću, ali nakon treće čaše alkohola njegove su se oči opet počele veselo kresiti i on se u sebi tešio da ga barem njegova pastorka neće doći cvamo tražiti, a dok čekaš, nije neugodno naći se opet s dobrim  prijateljima uz jedan ritualni " napeopounano", "gozbu medveđu", u kojoj sudeluju samo muškarci, a obred zahteva da se pre toga za sreću u nozdrve zveri najpre udahne duhan, a u vatru baci zalogaj mesa i kašičica masti. Pont-Briand, koji je ubio medveda, bio je prvi koji ga je okusio odrezavši najpre komad vratine, a but je kao poslasticu podelio među svoje prijatelje. Bila je jesen, a tada su medvedi, hranjeni različkom, naročito tečni. Tek što je starac dovršio svoja razmišljanja, gotovo se udavio koščicom, pa ju je iskašljao uz psovku. U dimu mu se pričinilo da vidi svoju pastorku kako je stala  preda njim. Ali ne! To nije bila Sidonija, ali je ipak bila žena i stajala na pragu  promatrajući ih. 60 | P a g e

 

Žena na gozb Žena gozbi! i! Kakv Kakvaa li sv svet etog ogrđ rđa! a! Že Žena na u najz najzap apuš ušte teni nije jem m kraj krajuu na ju jugu gu Chaudierea, kamo ljudi ne vole dolaziti odozgo sa Saint-Laurenta ili s obala Akadije Akad ije na okeanu. okeanu. Niko ovamo ne bi ni svraćao, svraćao, od straha straha da ne zabludi zabludi,, kada s vremena na vreme ne bi trebalo koga jeretika u Novoj Engleskoj skalpirati. Starac je nešto nesuvislo gunđao vrpoljeći se na mjestu među gustim kolutovima dima i isparenjima kukuruzne kaše. Njegov sused Francois Maupertuis - njemu se  pred godinu dana bio izgubio trag te su držali da se smrznuo među Mistassinima vrati ga na njegovo sedište. "Budi miran, deda!" Sagamo Saga more re podi podiže že ru ruku ku sv sveč ečan anoo govo govore reći ći o ženi ženi koja koja se poja pojavi vila la.. Prič Pričao ao je nepoznatu priču o kornjači i Irokezima i kazao da je ova žena pobedila kornjaču te da ima pravo sedeti među ratnicima. To dakle nije bio " napeopounano", prava gozba muškaraca, nego " mokouchano", nazovigozba, pa nije trebalo tako daleko da najzaostaliji izbjegneš susretu suknjom, a osim toga Metallaksi s jezeraići Umbagog bili sd među sa Algonkinima; isti- na, bili su lovci, jer je ovaj kraj raj divljači, ali su bili najgluplji među Indijancima jer ih čovek nije mogao naučiti ni kako će se prekrstiti. -

Ućuti već jednom, stara budalo - poviče Francois Maupertuis nataknuvši mu njegov šešir na oči - zar te nije sram da napadaš jednu damu?

Brada se Maupertuisa sva tresla od ljutine i uzbuđenja. Kroz plavičastu maglicu duvanskog dima pojava je Anđelija sa svojim blistavim kosama, na koje je večern  je svetlo, prodirući kroz otvorena vrata, bacalo pozlaćeni sjaj, ostavila snažan  pojam. On juAlijesvojom jedva raskošnom prepoznao, kosom mada i jeogrnuta došaoplaštem, s njomeonau više karavani iz Gouldsboroa. nije bila ista. S kosom koja joj je padala na ramena i svojom belom rukom koja je izvirivala iz uskog čipkastog revera i stajala na hrapavom stolu izgledala je kao ženski portret na jednoj od onih slika koje se vide kod gospodina guvernera u Quebecu. Činila mu sa krhka, a ne više izdržljiva jahačica iz minulih nedelja. Divljačar je hteo da joj potekne u pomoć te nogama zapne za klupicu i pade glavom na pošljunčeno tlo. Držeći se za svoj bolni nos, optuživao je izdajničku rakiju O' Connela. Taj Irac mora da je unutra metnuo uzavrelog ječma i kuvanog korenja, da bude ljuća. Anđelija se nelagodno osećala setivši se da ni onda kad je 61 | P a g e

 

vodila brigu o gostionici Crvena maska, nije nikada videla tako brojno društvo muškara- ca. A među njima joj se ni njezin muž nije činio tako nedužan!... Još on nije bio opazio da je ušla. Sedeo je posve na kraju stola i pušio svoju dugu holandsku lulu neprekidno razgovarajući s gospodinom de Lomeniem. Dok se smejao, videlo se kako se sjaje njegovi zubi koji su stiskali cev na luli. Njegov tamni i oštri profil isticao se pri pr i odsjevu vatre s ognjišta. Ovaj prizor podsećao je Anđeliju na daleku prošlost: silni grof od Beča prima svoje goste u palati Gay Savoir i nudi ih bogatim jelima na raskošnom zlatnom po suđu. On je bio na čelu stola, a iza njega se na monumentalnom kaminu, s grbom utisnutim na izrađenom zabatu, povijao plamen poigravajući na baršunu, kristalu i čipkama... Ovo sada bila je parodija tih srećnih vremena. Odonda za njegovim stolom nisu više sedela otmena gospoda i krasne dame, nego osobe različitih divljačari, vojnici, a i naneprekidno oficirima seizložen video  beleg surovostizanimanja: koju donosi surov, urođenici, grub, opasan život, neočekivanim zapletima rata i lova. I otmenost samog markiza de Lomeniea iščezavala je u tom skupu muških elemenata, kao što su: duhan, koža, divljač, alkohol i puščani prah. I njegova je koža pocrnjela, zubi postali derači, a pogled sanjarski i uporan kao kod onoga koji puši duhan. Na prvi pogled se videlo da se i Igor Maksimović stopio s tim oporim svetom. More, oluje, plovidba, neprekidne i nemilosrdne bitke, svakidašnja borba s mačem i pištoljem u ruciprirodu: da bi ostvario svoje planove, svladao nekirazvilo cilj i  pobedio divlju pustinju, okean ili šumu - sveljude, je topostigao u njemu avan av antu turi rist stič ičku ku cr crtu tu ko koja ja se sk skri riva vala la pod pod el eleg egan anci cijo jom m veli veliko kogg gosp gospod odin inaa i u odmerenim kretnjama učenjaka. Postavši silom prilika vođa u ratu, a i po svojim sklonostima, on je svoj život provodio među muškarcima. Anđelija je htjela da se vrati. Ali uto je sa svog mesta skočio Pont-Briand. Bio je spretniji nego Maupertuis te mu je uspjelo da se održi na nogama i dođe do nje. Uostalom, on nije bio pijan. Do sada je bio popio samo dobre dvije čaše rakije, da se oraspoloži. -

Gospođo, moje poštovanje...

62 | P a g e

 

On joj pruži ruku i pomogne joj da siđe niz dve stepenice, onda je povede prema sredini stola. Anđelija je nešto oklevala opirući se. -

Bojim se, gospodine, da se indijanske poglavice ne uvrede zbog moje  prisutnosti. Govori se da oni nerado primaju žen ženee na svoje gozbe...

Sagamore Mopountook, koji je bio u blizini, podiže ruku i opet progovori nekoliko reči. Pont-Briand ih brzo prevede Anđeliji. -

Eto vidite, gospođo, Sagamore nam ponovo kaže da ste vi dostojni da sednete među ratnike, jer ste pobedili totem Irokeza... Nemojte se, dakle, nipošto ustruča vati da nam pružite zadovoljstvo svojom prisutnošću.

Žustrim kretnjama on načini mesto u sredini stola. Budući da nije mogao dohvatiti kaplara Jeansona, kojega je nekako previše naglo bio uklonio, a koji se koprcao ispod stola, on potraži mladog gorostasa lepuškastog lica i silom ga posadi s desne Anđeliji, a sam sedne s leve strane. Posredovanje Pont-Brianda i Mopountooka privuklo je pozornost. Buka glasova se stišala, a sva se lica okrenuše prema Anđeliji. -

Predsta Preds tavl vlja jam m se: se: Roma Romain in l'l'Au Aubi bign gnie iere re!! Misl Mislim im da st stee me već već vi vide deli li.. Oprostite mi, ne mogu se tačno setiti. Da ste došli malo pre... Ali umirite se,  ja sam još uvek trezan i ne mogu vam naneti nepravdu videći dvostruko, i  pomisliti da na ovom svetu ima još koja druga žena tako lepa kao vi. Ja vidim, i to je dosta. Ja tvrdim da ste vi sama... jedina...

Anđelija se počela smejati, ali njen smeh se prekine čim joj je pogled pao na ruke mladog čoveka. Na levoj je nedostajao palac i srednjak, a na desnoj prstenjak. Preostali prsti imali su kusaste vrhove, neki bez nokata, a na tom mestu su bili malo pokošteni i pocrneli. Kad su joj ga bili predstavili u šumi, ona nije opazila te njegove nedostatke. -

-

 Ne osvrćite se na to, lepa gospođo - doda veselo l'Aubigniere. - To su tek  neke uspomene koje dugujem prijateljevanju s Irokezima. Priznajem, to nije lepo, ali to me ne preči da pucam svojom puškom. Zar su vas Irokezi mučili? Uhvatili su me u mojoj šesnaestoj godini jedne jeseni kad sam pošao u lov na divlje patke u močvarama oko Trois-Rivieres. Zato me sada i zovu Troprsti s Trois-Rivieres.

63 | P a g e

 

Ona nije mogla gledati bez sućuti te strašne ruke. -

Počeli Poče li su mi reza rezati ti tri tri prst prstaa nazu nazubl blje jeni nim m šk škol oljk jkam ama. a. Ovaj Ovaj pala palacc mi je  preostao, bio je spaljen u jednoj indijanskoj luli. Na ostalim su nokti bili istrgnuti zubima, a neki su prsti bili i spaljeni.

-

I vi ste izdržali? To je bio glas Tihomirov. Pružio Pr užio je svoju čupavu glavu preko činije. Njegove su se oči kresile od uzbuđenja. -

-

 Ni jedan jauk, mladiću! Misliš li ti da sam mogao tim vukovima pružiti užitak da vide kako se kreveljim i previjam? Osim toga, to bi značilo osudu na smrt, i to od ruke žena. Kakva sramota! Kada su videli da je u meni izdržljivost ratnika, oni su me posvojili i bio sam s njima više od godinu dana. Govorite li irokeški?

-

Možda bolje negoli sam Swanissit, veliki poglavica Seneka.  Najednom poče kružiti kružiti pogledom kao da traži traži nešto izvan stvarnosti. stvarnosti. -

-

-

-

 Njega ja ovde tražim. Ako tražite Swanissita - reče grof de Lomenie - tada, mladiću moj, dajete  pojam da mu se uklanjate, jer on je prošlog meseca bio na severu, na jezeru Mistassin, s jednim delom svoga plemena. To smo doznali od urođeničkih  brđana koji su im srećno pobegli pobegli kad su se približili približili njihovu trgovištu. trgovištu. A ja vam tvrdim: da je on ovde - reče l'Aubigniere udarivši šakom po stolu. Došao je da se sastane s Outakkeom, velikim poglavicom Mohawka. Mi smo sinoć jednog Irokeza. Pričao je ena Outtake, tukih ćete naći Swan Sw anis issi sita ta..zarobili Skal Skalpi pira rajm jmoo te dv dvee glav gl avee ije... Pet PeGde t pl plem emen a ir irok okeš eški h bi bit t ćei  pokoreno. Ti želiš osvetiti svoja tri prsta - reče Maupertuis smejući se. Ja želim osvetiti svoju sestru i svoga šurjaka, i roditelje moga prisutnog suseda Maudreuila. Ima tome šest godina da vrebamo toga staroga lisca Swanissita da mu oderemo skalp. Strpi se, Eliacien - obrati se on malome barunu pokraj sebe. - Jednoga će dana skalp Swanissita biti u tvojoj ruci. A skalp Outtakea u mojoj. Kad sam bio kod Irokeza - nastavi on - Outtake je bio moj brat. To je najrečitiji kojega uopšte poznajem, najpodmukliji, On  je pomalo čovek čarobnjak i tesno je povezan s Duh Duhom om snova. Ja najosvetljiviji. ga volim i mrzim.

64 | P a g e

 

-

Recimo da ga cenim, zbog njegove hrabrosti, ali ću ga svejedno ubiti, jer je to najzločestija zver koju Francuz može sresti na svom putu. Hoćete li već jednom dati jesti ovoj dami, rođače! - prekide ga mrzovoljno Eloi Macollet. Svakako, deda, ne ljutite se. Gospođo, ja sam smeten. Pont-Briand, ne biste li i vi mogli štagod pronaći. Razume se, ja u ovoj smrdljivoj gulaševini tražim neki komad koji bi bio vredan da se nađe na viljuški lepe dame, ali... Pa medveđa šapa je nešto najbolje, ti ne znaš ništa, moj brajko, Pont-Briand. Vidi se da si se tek nedavno iskrcao... Ja? Ja sam petnaest godina u Kanadi!... Hoćete li joj dati jesti - zagrmi iznova stari, preteći. Odmah, odmah.

Prim Pr imak akoš ošee ogro ogroma mann posl posluž užav avni nikk u kome kome su su,, u mast mastii boje boje ambr ambre, e, pl pliv ival alii hladetinasti tamni okrugli Romain d'Aubigniere unutra mesa svoje sakate prste ibez straha da ćeodresci. se opariti. Veoma spretno on umoči je s kuhanog skidao oštre čaporke koji su imali izvinute i oštre bodlje. Kuvanjem su se čaporci malo razmekšali, ali kad bi padali na stol čuo se zvonak šum. -

 Naš prijatelj Mopountook Mopountook će od toga načiniti načiniti vrlo elegantni nakit oko pasa ili vrata. Evo, gospođo, komad kojim ćete se moći osladiti bez bojazni da će vam ovo obrambeno oružje Maskwaa - gospodina medveda - zapeti u grlu.

Anđelija je s nepoverenjem motrila deo međveđeg mesa koji su joj njeni susedi  brzo i vrlo uslužno bili bili bacili na tanjir zal zalivši ivši to masnim umakom. Ona odluči da se pokaže pristojna kako bi zadovoljila ponešto pripite Francuze koji su je pozvali pokraj sebe, a mogli su se uvrediti zbog njenog nehaja. Nije osećala nikakav tek, ali je u svome životu imala i gorih trenutaka nego što je ovaj kad je morala jesti medveđe meso, pa je i zagrizla. -

Pijte! - reče Pont-Briand. - Treba piti da se može probaviti sva ta masnoća.

Anđelija je pila i gotovo je odmah smalaksala. -

Meni je jasno zašto Indijanci vaše piće zovu ognjena voda - rekla je ona kad  je došla k sebi. Oni udariše u smijeh i nastaviše da joj se dive. Onda su svi zaronili u svoju činiju, a razgovor se iznova užurbano i živo nastavio.

65 | P a g e

 

Anđelija opazi kuvara Octavea Malapradea na dnu dvorane kako nudi pečenu  piletinu. Misleći na svoje prijatelje Jonasove, Anđelija se malko podigla u nameri da ga zamoli neka nešto odnese i u malu nastambu. Ali Pont-Briand je zadrža takvom snagom da ju je od toga podlaktica zabolela. -

 Ne udaljujte se - reče nasrtljivo. nasrtljivo. - Ja to ne bih mog mogao ao podneti.  Na drugom kraju stola grof de Lomenie zaustavi ljutit pokret Maksimovića koji se  bio pridigao. On se umeša: umeša: -

Dopust Dopu stit itee mi, mi, grofe rofe - reče reče on posv posvee ti tiho ho - ja ću os oslo lobo bodi diti ti gosp gospođ ođuu Maksimović i odvesti na počasno mesto. Budite mirni, ja ću je uzeti pod svoju zaštitu. Izbegavajmo sukobe... Oni su pijani.

Anđelija iznenada opazi francuskog pukovnika kako se pred njom klanja. -

Gospođo, dopustite mi da vas povedem na mjesto koje vam pripada po  pravu kao vlasnici ovih ovih mesta.

Uzevši Anđeliju za ruku povede je vrlo galantno do drugoga kraja stola koji još nije bio zauzet, smesti je na čelo, a sam sedne njoj s desne strane. Anđelija je sada  bila još udaljenija od svoga muža, ali je bio nasuprot njoj, i to je bilo upravo onako kao u vreme Gay Savoira. Pukovnik se odmah pobrine da je posluže pečenim ćuranom s nekim dinstanim varivom. -

Ovo jelo bolje odgovara ukusu mlade žene koja je tek doplovila iz Afrike. Ali ne silujmo prirodu bez potrebe - reče Lomenie. - Videćete, u jesen ima mnogo pernate divljači na koju su naši europski dvorovi navikli. Treba to iskoristiti. Gospodine - reče on Malapradeu - gospođa Maksimović želi da se njenim prijateljima u maloj nastambi odnese krepka večera. Hoćete li biti tako uslužni da se pobrinete za to?

I preporuči kuvaru da tom obroku doda bocu dobra vina. Premda je poručnik Pont-Briand bio pijan, intervencija njegova pukovnika bila je dovoljna da ga otrezni. -

Sam ne znam što mi je to bilo - šapne on žalosno Aubigniereu. Ti si lud! - odvrati drugi zabrinuto. - Lud ili opčinjen... Ali pamet u glavu! Demonka od Akadije možda i nije mit!... Ova je žena zaista vrlo lepa... A ako je to zaista "ona"? Sećaš li se reči oca d' Orgevala?...

66 | P a g e

 

Sedeći pored pukovnika de Lomenie-Chamborda, Anđelija se osećala ugodno.  Njen je muž sedeo sučelice, kao nekada. Ona ga je videla na kraju stola u toj  ponešto zbunjujućoj zbrci i primetila kako je gleda kao u vreme kad se u nju počeo zaljubljivati. *** Overnjanin Clovis, mračna nakaza u vunenoj kapi, odjednom se nađe pokraj Maksimovića. Pod rukom je imao mušketu. -

Idem da ubijem kobilu, gospodine grofe - prozbori.

Maksimović baci još jedan pogled prema Anđeliji. Ako je ona ponešto obesna, čovek mora ipak imati poverenja u Lomeniea. -

Dobro, idem s tobom - reče on ustajući. SVETLEĆE OČI VREBAJU ANĐELIJU U MRAKU

Anđelija je tako naglo skočila da je iznenađeni Lomenie pružio ruku kao da je želi zaustaviti. -

 Nije to ništa - promucala je - da li je?...

Ona je bila opazila da je njezin muž izišao. Odjednom se uspravila. -

Oprostite mi, ja se moram povući... Gospođo, zar već? Svima nam je žao, ne biste li mogli još malo ostati?  Ne, ne, moram nešto reći gospodinu gospodinu Maksimoviću... a vidim da je izašao... Dopustite da vas barem otpratim.  Nemojte, molim vas... Ostanite Ostanite sa svojim prijateljima... prijateljima... Ja mogu i sama...

Anđelija požuri preko dvorišta. Dvorište je bilo dupkom puno. Tu se već spuštao večernji sumrak pomešan s gustim dimom, i na tom se hladnom i izmagljenom plavetnilu rascvale ognjene ruže vatri ispod lonaca. Ali iznad logora logora dizalo se još svijetlo svijetlo i bistro bistro nebo poput velike zlatne kupole. Anđelija bez ikakva obzira prokrči sebi put do vrata palisade. Opazila je bila kako se njen muž spušta prema livadama dolje na obali reke, a pratila ga je niska pojava ovenjanskog kovača koji je nosio mušketu. 67 | P a g e

 

Ona poče trčati.  Nije bilo lako trčati između nevidljivih panjeva koje je bilo prekrilo zelenilo graha  puzavca. Anđeliki zape noga i ona nezgodno pade. Opsovala je kao razbojnik. Ali udarac ju  je malo otreznio. Pridigla se i oprezno pošla. Tresla se od nestrpljenja. Bojala Bojala se da ne stigne prekasno... Opazi kako se prema sjajnom zapadu ocrtavaju siluete konja koji su pasli rijetku travu na tamnoj livadi koja je nikla na isušenom blatu. Konačno je stigla nadohvat glasu. -

Igore! Igore!

Grof se okrene. Anđelija sva zadihana stiže do njega. -

Vi želite da ubijete Wallis? Da!... Ko vas je o tome obavestio?

Anđelija nije htjela odgovoriti. Pucala je od jada. Svetlost i sena smetali su njenim očima. Nije mogla videti lice Igora Maksimovića, okrenuto od svetla, i činilo joj se da mrzi taj crni i mutni lik čoveka što se isprsio pred njom poput hridine. -

-

-

Vi nemate pravo da to učinite - povikala je. - Nemate pravo a da me pre niste o tome obavestili ... Ja sam vodila... da, ja sam vodila tu životinju kroz nečuvene zapreke i naprezanja. I sada vi to kanite izbrisati jednim potezom. Draga moja, jako se čudim što je uzimate u odbranu. Kobila se pokazala hirovitom životinjom. Svojom plahošću pred kornjačom ona je juče gotovo  prouzrokovala vašu smrt. A pokidavši sinoć ular, ona vas je prisilila da za njom tragate, što je moglo vrlo loše završiti. Zar je to uopšte važno? To je moja stvar. To se vas ne tiče. Vi ste mi je  poverili da je ukrotim, i to mi je uspelo. Bučni vodopad joj nije dao da čuje moj glas. Nepodnosivi miris ovih Indijanaca ona ne može izdržati. Ne mogu ni ja. Razumem Wallis. Nije ona kriva, kriv je ovaj kraj. I vi ste je hteli ubiti a da me o tome ne obavestite! Ah, ja se nikada neću moći složiti s čovekom kakav ste vi... bolje bi bilo da sam...

Anđelija Anđe lija je počela počela štucati. Činilo joj se da će udariti udariti u plač. Okrenula Okrenula se i snažno  potrčala sva izvan sebe, jureći preko tamnog i neravnog prostora ne spotaknuvši se 68 | P a g e

 

uopšte. Zaustavila se tek kad joj je ponestalo daha, pokraj malog potoka u kojemu se zapad ogledao. Instinktivno je poletela prema svetlosti, tamo gde su ravnica i planine još bile osvetljene zrakama sunca koje je već zapalo. Došla je iz logorskog mraka i graje, te joj seseuda ovoj tišiniveličanstvena i šum njenogi vlastitog daha činio snažan,zaustavila gotovo pretjeran. Činilo se cela ćutljiva krajina odjednom da sluša kako ova osamljena žena slobodno diše. -

Sasvim sam pijana - reče u sebi. - Samo neka mi opet dadu da pijem njihovo odvratno kanadsko piće! Što sam zapravo malopre govorila gospodinu de Lomenieu?... Čini mi se da sam mu pričala kako sam bila prodana kao ropkinja u batistan na Kandiji! Ah! To je užasno!... A Igor? Kako sam mogla na takav način govoriti?... I to pred jednim od njegovih ljudi, baš pred Clovisom, koji je od sviju najgori!.. Igor mi nikada neće to oprostiti. Ali zašto? Zašto je on tako... tako...

Reči su joj izmicale. Vid joj se još mutio. Udahne duboko, i udarci njezina srca  počeše se smirivati. Njen veliki ogrtač grimizne boja napinjao se pod zapusima vetra.  Na kraju obzorja skup malih duguljastih, duguljastih, poput biserja sivkastih oblaka, stapa stapaoo se s vrhovima Apalača. Brda prema zapadu sve su se više gubila u magli šafranove  boje. Ravnica pred njom postajala je tamna, ali je ta tama bila protkana čudnom nekom svetlošću koja je podsećala na nestalnu prozračnost žive, i sterala se u ne dogled dog led,, isprug isprugana ana hiljad hiljadama ama jezera jezera izvanr izvanredn ednog og sjaja sjaja poput poput čistog čistog zlata. zlata. Pod takvom koprenom, na domaku noći, Anđelija je nazirala pravu prirodu te zemlje koja je bila prepuštena i vodama, neprekidnom a ipak jalovom obnavljanju; jednoličan drveću tok planina koje sutesenjihovu protezale u beskonačnost izazivao je u njoj želju da potmulo jeca kao da osjeća neizmjeran bol. Nigde dima koji bi odavao prisutnost čoveka. Pustinja! Mrtva zemlja! Pala je na koljena, sva satrta. Pokraj nje je bilje, koje se nadvilo nad potok, isparavalo jak miris, ponešto rezak, ali njoj poznat Ona uzbra malo lišća i zgnječi ga među dlanovima.  Nana! Divlja nana…

69 | P a g e

 

Tada zaroni lice među ruke naslađujući se tim poznatim mirisom koji ju je  podsećao na šumice njezina rodnog kraja. U tom se mirisu sva ushićena kupala i uzdisala prelazeći mirisnim rukama po jagodicama i slepoočicama. Zabacila je glavu. Vetar zahvati njenu kosu i sa šumom nestade u šumi gde je  jesenje lišće opadalo. Na bela zemlju sea sve više spuštala tama. Nebo je bilo  bledožuto. Naveć njemu se upalila zvezd zvezda trepereći. Anđelija se osvrnula oko sebe i na usnama osetila dah vetra. Ali kad je pogledom zahvatila šumu, nekoliko koraka udaljenu, živo okrenu glavu.  Nastavila je da prazno bulji u udaljene planine i pitala se da da li možda ne sanja. Što je to ona videla da se sjaji između nepomičnih stabala!  Nečije oči? Ona je još nekoliko puta pogledala u istom smeru i svaki put se ponovo okrenula da promatra tamnu ravnicu gde su jezera blistala kao duge zlatne lokvice među tamnim ostrvima. Najzad se prestala okretati.  Nije se prevarila. Svega nekoliko nekoliko koraka od nje stajala je neka osoba osoba.. Tamo je stajao i promatrao je jedan Indijanac tako stopljen sa šumskom tamom i tako savršeno nepomičan da se ni u čemu nije razlikovao od drveća koje ga je okruživalo. Stajao je tu uspravno i nepomično kao da je stablo. Živeo je njegovim životom, njegovim životnim otkucajima, izrastao iz zemlje, ukorijenjen u nju, tajni i nemi, ponosni svedok proticanja vremena i godišnjih doba. Drvo sa živim očima. Dve pukotine od ahata na glatkoj kori. Sjaj sumporne boje, koji je prodirao kroz granje, spuštao se niz njegova ramena, niz njegove ruke i bokove otkrivajući snažno mišićje. Ogrlica od belih i sjajnih medveđih zuba isticala je donji dio njegova dugog vrata, ali vrlo snažnog i mišićavog, a na ušima su visile naušnice poput grimiznih loptica. Lice mu je bilo kratko i oblo, s istaknutim stranama, a nos, jabučice i očne šupljine čvrsto oblikovane iznad širokih i okrutnih usta. Uši su mu bile razmaknute, velike i zašiljene prema vrhu, kao da ne pripadaju toj glavi u celini isklesanoj, nego se činilo da su nadodane s naušnicama, kao ukras.

70 | P a g e

 

Po sredini čela dizao se ogroman čuperak kose, koji je postajao sve gušći prema vrhu obrijane lobanje, a tu se rascvao u kitu pomiješanu s orlovim perjem i s belim i crnim repovima jazavca. Bio je počešljan kao Huron. Ali to nije bio Huron! U to je Anđelija bila sigurna. Čvrsto uverena u to, ona je promatrala Indijanca, koji  je od nje stajao svega nekoliko koraka, s onom istom pozornošću kojom se gleda opasna životinja. Stajao je nepomično kao hrid. I njegove sjajne oči gubile su od svog sjaja, jer su gledale ukočeno i bile nepomične. Odjednom joj se pričinilo da on ne postoji, da je to njezina mašta. Ali tada joj vetar donese njegov miris, zasićen duvanom i krvlju, divlji miris Indijanca, namazana ustajalom medveđom mašću, koji je možda u ovojima svojega kožnatog pojasa skrivao još neosušene skalpove. Taj miris je bio prava stvarnost od čega se užasnula i odskočila. Indijanac je još uvek bio nepomičan. Ona poče polako uzmicati. Uskoro ga izgubi iz vida, jer je suton bio pao i mrak se počeo hvatati zemlje. Okrenuvši se naglo, stade trčati prema utvrđenju Okrenuvši utvrđenju bojeći se da joj se koja strela ne zabode u leđa. Čudeći se što je živa, ona čitava stiže pred postaju odakle je dopirala buka indijanskog logora. Više nije bila posve sigurna u ono što je videla tamo gore... Ipak ono nije bio Huron... Huroni već odavno žive pod zaštitom Francuza, idu s njima, sudeluju u njihovim borbama, logoruju u blizini njihovih gradova, jedu njihove ostatke i mole se njihovom bogu... Žive u čoporima, kao šakali. Oni se ne skiću po šumama, sami i divlji kao vukovi. Promatrala ih je kako plešu, tresu svojim praporcima, perjanicama, medaljama, a u  prolazu su svojim prljavim rukama pokušavali da dodirnu njen plašt. Prekoračila je ulaz i prešla preko dvorišta, zatim je vrlo brzo zatvorila vrata male nastambe.  Neki nametljivi šum, koji je sve više jačao, zatim jenjavao i neprestano se  ponavljao, dozvao ju je k svesti. Zadrhtala je. Još nije mogla pojmiti što znači taj šum koji je u pravilnim razmacima remetio tešku tišinu. Konačno je shvatila. To je majstor Jonas hrkao u svojoj sobi. 71 | P a g e

 

Anđelija odahne i naruga se samoj sebi. Njeni prijatelji su bili legli iskoristivši tu grubu udobnost koju su tako teško zaslužili nakon nekoliko nedelja putovanja. Svi su spavali stisnutih pesnica. Na stolu su bile poslagane činije, pre toga oprane, u čemu se videlo nastojanje protestantskih domaćica da pospreme kuću pre počinka. U uglu se sušio kabao koji je služio za pranje. Brižljivo su bile isušene lokvice vode na podu i maknuti ostaci jela na drvenom stolu. Tu je stajala lojanica na svećnjaku, a pokraj nje kresivo s komadićem gube. Mlada žena upali sveću i s njome u ruci ode do vrata nalijevo. Soba koju je bila napustila pred nekoliko sati bijaše prazna. Ali neko je, možda Elvira, oprezno bio odneo njenu putnu odeću i njezine čizme da ih očisti, odgrnuo zastore s teškog kreveta te posuvratio lanenu plahtu pripremivši sve za noćni počinak. Anđelija u srcu zahvali mladoj ženi i priđe ognjištu da potpiri vatru.  Njezine su ruke bile vične svakom poslu i ona je počela lomiti grančice, skupljati cepanice, čuvajući se dugih bodljika dok je na vatru stavljala svežanj brinja da zamiriše. Liznuo je plamen živo pucketajući. Anđelika je mislila na onoga koga je bila ugledala između stabala, blizu izvora... Teskoba ju je sve više pritiskala. Nije znala zašto. Pružila Pr užila je ruke prema vatri. Plamen je vrcao i pucketao. Anđelija se opet prihvatila poznatih stvari koje su joj  bile tako bliske: ognja ognja i divlje nane... nane... Zasu Za sunn na vr vrat atim imaa posk poskoč oči, i, i An Anđe đeli lija ja opaz opazii na vr vrat atim imaa vi viso soki ki st stas as Igor Igoraa Maksimovića, oseti radost i žudnju koji poteraše krv u njenim venama. Ona je mislila: "Vratio se... Neće me napustiti... On znade da mi je potreban... I ja sam njemu  potrebna ... Sreća da se naša tela tela slažu..." Cachtice, Slovakia. Jako grmi napolju. Pas doga spava na podu. Elizabeth Bathory sprema večeru u kuhinji. Pošto je znala da će doći njen ljubavnik, preko njegove hrane na tanjiru stavlja arsenik. I onda kasnije donese i stavlja na trpezarijski sto. Na komodi sa fiokama gore iznad je ptičica u kavezu. Pored ptičice u kavezu je candlelabra od po tri sveća u njoj i vatrama gore u njima. Na zidu gore iznad je slika. 72 | P a g e

 

 Na stolu su dve candlelabre s svećama u njima. Dve stolice. Tanjiri su na stolu. Dve čaše vina su na stolu. Pošto je sama bez muža pozvala je kod sebe svog ljubavnika i ljube se u usta. Zatim idu da sednu za sto. Sluga im sipa vina u čaše. Oni zatim podižu svoje čaše i kucnuli su se čašama punih vina. On pije vino, a Elizabeth Bathory ga gleda. Smeškaju se jedno drugome. Oboje oni jedu kašikom i sede za stolom. Elizabeth Bathory ima minđuše na ušima, crveni karmin, crnu kosu u punđu s spletenim dvema kikama oko punđe i treću na vrhu temena glave. Veoma je lepa. Kada je njen ljubavnik završio jelo, spustio je kašiku na duboki tanjir. Ubrzo nakon njegovog jela osetio je stomačne probleme. Boli ga stomak. Ruku je stavio na stomak. Elizabeth Bathory sedi i gleda kako pati od bolova u stomaku. Elizabeth Bathory pije vino i gleda u njega sva ozbiljna. Ona posmatra kako on intenzivno pati pati od otrova. I na kraju kako umire pred nnjom jom i pada na pod mrtav. To je uradila da je on nikada ne bi napustio. Zatim dođe služavka i pokupi njihove tanjire na kojima su jeli i odnese ih. Zatim je Elizabeth Bathory naredila da njegovo telo stave u ledeni grob pokriven solju unutra i sakriju duboko u njen dungeon dvorca. *** Jako grmi napolju. Pas doga spava na podu. Elizabeth Bathory sprema večeru u kuhinji. Pošto je znala da će doći njen ljubavnik, preko njegove hrane na tanjiru stavlja arsenik. I onda kasnije donese i stavlja na trpezarijski sto. Na komodi sa fiokama gore iznad je ptičica u kavezu. Pored ptičice u kavezu je candlelabra od po tri sveća u njoj i vatrama gore u njima. Na zidu gore iznad je slika.  Na stolu su dve candlelabre s svećama u njima. Dve stolice. Tanjiri su na stolu. Dve čaše vina su na stolu. Pošto je sama bez muža pozvala je kod sebe svog ljubavnika i ljube se u usta. Zatim idu da sednu za sto. Sluga im sipa vina u čaše. Oni zatim podižu svoje čaše i kucnuli su se čašama punih vina. On pije vino, a Elizabeth Bathory ga gleda. Smeškaju se jedno drugome. Oboje oni jedu kašikom i sede za stolom. Elizabeth Bathory ima minđuše na ušima, crveni karmin, crnu kosu u punđu s spletenim dvema kikama oko punđe i treću na vrhu temena glave. Veoma je lepa. Kada je njen ljubavnik završio jelo, spustio je kašiku na duboki tanjir. Ubrzo nakon njegovog jela osetio je stomačne probleme. Boli ga stomak. Ruku je stavio na stomak. Elizabeth Bathory sedi i gleda kako pati od bolova u stomaku. Elizabeth Bathory pije vino i gleda u njega sva ozbiljna. Ona posmatra kako on intenzivno pati pati od otrova. I na kraju kako umire pred nnjom jom i pada na pod mrtav. To je uradila da je on nikada ne bi napustio. Zatim dođe služavka i pokupi njihove tanjire na kojima su jeli i odnese ih. Zatim je Elizabeth Bathory naredila da 73 | P a g e

 

njegovo telo stave u ledeni grob pokriven solju unutra i sakriju duboko u njen dungeon dvorca.

"SREĆOM, NAŠA TELA SE SLAŽU" Kad je prekoračio kućni prag, Igor Maksimović se bojao da je neće naći. Malopre na obali reke bila je tako naglo pobegla. U prvi mah je oklevao da poleti za njom, a onda se bojao da ne pobudi njezinu sumnjičavost. -

-

-

Večeras mi je piće smutilo pamet - reče ona tiho s nekom iskrenom zbunjenošću. Hoćete Hoće te li mi oprostiti reči koje su mi onda izletele... izletele... Niste ubili Wallis, zar  ne?  Ne, bilo bi mi žao da vas ražalostim. Svejedno je ta životinja opasna i ne mogu zaboraviti neprilike u koje ste zbog nje zapali... Priznajem da sam učin uč inio io kr krup upnu nu nesm nesmot otren renos ostt što što vas vas ni nisa sam m upoz upozor orio io da je hoću hoću ubit ubiti, i,  pogrešku koja je nedostojna nedostojna čoveka koji je sebe nekada smatrao majstorom u umeću ljubavi. Hoćete li mi oprostiti, gospođo? Odavno se ne odnosim  prema ženama onako kako sam to činio dok sam bio u Kraljevu. Sr Sred edoz ozem emlj ljee je loša loša šk škol olaa za to. to. Druž Družeć ećii se s meko mekopu putn tnim im i gl glup upim im odaliskama, čovjek se odvikne da u ženi gleda misaono biće. Promatrajući ih kao igračku, predmet zabave ili kao ropkinju, čovek ih počinje prezirati... Recite kamo ste večeras bili krenuli da se smirite, pošto ste me ostavili i… Gore, na brežuljke prema zapadu... Otkrila sam potočić kraj kojega raste divlja nana.... Pazite!... Učinili ste veliku nerazboritost što ste se tako udaljili od logora. Opasnost svuda vreba i... nisam siguran ni u koga. Obećajte mi da to više nećete učiniti, draga! Ja sam vas razočarala, zar ne?  Ne, vi me niste razočarali, ljubavi moja - reče on naposletku. - Naprotiv, milo mi je što vidim da niste ni glupa ni nesvesna... Čega se zapravo bojite?  Ne znam - reče ona bespomoćno. bespomoćno. – Ničega.

74 | P a g e

 

-

Šteta - reče on - možda bi nam to pomoglo kad biste znali čega se plašite...

Tada on iz džepa na svom kaputu izvuče list duhana smotan poput cigare. Ona mu žurno pruži goruću grančicu. On lagano otpuhnu dim. - Ono čega se najviše bojim jeste - nastavi ona - što opažam da sam pošla krivim putem, da se ne mogu priviknuti na ovaj kraj, na ljude koji u njemu nastavaju... niti na vas - završi ona s osmehom koji je uublažio blažio njenu izjavu. Žena smeta, zar ne, dragi gospodine? On lagano klimne glavom u znak odobravanja. -

Da, zaista smeta žena koju ne možeš pogledati a da te ne obuzme želja za milovanjem. To nisam htela reći. Ali ja tako mislim. Draga, vi ste mi zaista velika smetnja. Ja moram biti hladnokrvan, a ipak me zbunjujete svaki put kad mi se približite. Spopada me strahovita želja da budem samo s vama, da vas stisnem u naručaj, da vas dugo grlim, da čujem kako govorite samo meni, da vas gledam... Ali me zovu druge dužnosti, a kada se vi pojavite, ja gotovo na njih više ne mislim. Vaš glas me uzbuđuje, vaš me smijeh zbunjuje. Zaboravljam gde sam...

Ipak je uspeo da je nasmeje. Ona je malo pocrvenela. -

Ja vam ne vjerujem, govorite ludorije. Ludorije možda, ali je tako. Ništa ne poričem. Još nisam završio. Zaista smeta žena koju nijedan muškarac ne može gledati bez divljenja i koja mi, akoo je odve ak odvede dem m na kraj kraj na najj jjal alov ovij ijih ih pust pustin inja ja,, može može prib pribav avit itii najg najgor oree neprijatelje. U bečkom Gay-Savoiru bio sam ja gospodar, bio sam poznat, cenjen, mene su se bojali. Malo bi se njih usudilo da mi budu suparnici. Ovde nije tako i ništa mi drugo ne ostaje nego da ljude Dawn-Easta i one u  Novoj Francuskoj, uverim kako nisam prijazan muž. Predviđam dvoboje, zasede i krvave izazove. Ali ništa zato! Ne bih zamenio patnje koje mi  pričinja vaša prisutnost za za mir, katkada gorki, moje sa samoće. moće.

On se ponovo nasloni na ognjište. Stajao je iznad nje, a ona ga je odozdo gledala, sklopivši ruke preko koljena, ne mogavši svoje oči odvratiti od tih tamnih očiju koje su je udivljeno promatrale. 75 | P a g e

 

-

-

Vaša me se zrelost jako zanima - nastavi Maksimović. - Bili ste tek mala devojčica kad sam vas uzeo. Vaša pamet i vaše telo bili su devičanski. Otada  je prošlo mnogo vremena i mnogo toga se izmenilo! Vi niste plod moje ljubavi kako sam to zamišljao. Uostalom, moja zamisao bila bi pomalo nestvarna sve da smo i ostali zajedno. Vremena su prošla. Danas ste ono što  jeste! To znači, žena u punom značenju reči. Žena sa svojim tajnama. Žena koja je izgubila naviku da se ogleda u drugome, kako bi se prepoznala. Žena  prava... koja pripada samo sebi, koja je postala ona sama. To je ono što me kadšto udaljuje od vas. Ali, ja pripadam vama - reče ona plaho.  Ne... Još ne. Ali to će doći...

On je prisili da ustane, obgrli je rukom i povede pred jednu kartu koju je dao pribiti na grubi drveni zid. Rukom je pokazivao različite tačke. -

Pogledajte... na severu i istoku: Nova Francuska. Na jugu Nova Engleska.  Na zapadu: Irokezi. A ja sam tu, u sredini, sa šačicom ljudi. Shvaćate li?  Nemam drugog izbora nego: savezništvo. S Novom Engleskom već je gotova stvar.

On je privuče k sebi smejući se, zagrli je čvrsto i rukom joj stade milovati ramena, njen prignuti vrat, njene pune obline koje su malo napinjale steznik pod rukama. -

Irokezi neće doći ove noći, ljubavi moja… A Francuzi će spavati. Oni su  pili, pevali i gostili se. Odložimo borbene planove... Jedna noć! Što će nam

sutrašnjica ako nam se pruža još jedna noć... Jedna noć, to je celi život!... On dohvati njezin podbradak, malko ga podiže i poljubi njena sočna podatna usta. Zatim je tu lepu ponosnu glavu prislonio na svoje grudi i snažno stisnuo Anđeliju. -

Mi smo novi ljudi, draga. Nov je i svijet koji nas promatra. Nekoć u našim  palatama, usred našeg raskoša, mi smo zamišljali da smo slobodni. Međutim, svaki naš pokret pratilo je hiljadu okrutnih i nemilosrdnih očiju, očiju bednog i zavidnog društva koje je i samo bilo sputano. Ja sam dokazao da se nije lako razlikovati od drugih u Starom svetu. Ovde je to drukčije...

Sasvim tiho, s usnama na njenim kosama, on nadoveza:

76 | P a g e

 

Pa kad bismo morali umreti već sutra strašnom smrću, bilo bi to barem zajedno, a ne radi jalovog i glupog robovanja. Osećala je njegovu ruku kroz haljinu na svojim bokovima a zatim ju je osetila na svojim razgoljenim grudima. Prožela ju je milina blaženstva. Da, on je imao  pravo... Višenjegova, ništa nijeubilo važno. Čak ako moraju sutra i umreti je groznom smrću...i Ona je bila vlasti njegove muške snage. Otkopčao njenu haljinu svukao joj košulju. -

-

Pustite me da ja radim, lepotice moja. Treba slobodno disati kad je srce stegnuto od straha pred Francuzima ili Irokezima. Nije li vam ovako bolje?... Pustite dakle da ja radim... Davno već nisam imao užitka da drešim ove zamršene evropske petlje. Na Istoku se žene predaju muškarcima bez ikakve tajne. Ah! ne govorite mi više o svojim odaliskama. Ipak vi možete samo dobiti pri tom poređenju... Možda! Ali ja ih mrzim. Uživam kad ste ljubomorni - reče on prevalivši je preko grubog kreveta.

I ona i on pomisliše u istom trenutku: "Sreća da se naša tela slažu!" *** U Katarunku magla napolju, magla u nastambama. Napolju hladna, u nastambama topla. U noći, sivakolutovi magla, svaduhanskog protkana tek primjetnim kristalima inja, a u nastambama  plavi gusti kolu tovi od dima. dima.  Napolju, magla beskrajnih prostora, s grobnim mirisom, memljivim i hladnim,  pritisla tamnu zemlju kao opasna životinja koja hoće da prodre u skrovište ljudsko, a u prostorijama mirisava magla, s gustim i skladnim kolutovima dima koji se izvija iz dugih lula, što ih sa zadovoljstvom puše bezbrižni i siti gosti. Swanissit je zadovoljan. Stari se Seneka najeo do sitosti. Malo je pio, jer se boji mahnite i jake rakije koju nikad nije zavolio. Isto tako nije htio piti ni piva ni vina. Ali je uživao u vodi iz dubokog zdenca, s okusom zemlje, kojom je zalivao obilne obroke masnih jela inapora, kaše odna kukuruza. Preteranoisto uživanje u jelupiće, i pušenju, nakon dugog posta i ratnih njega je delovao kao i teško te je i on bio

77 | P a g e

 

 pijan kao i ostali. On sanjari o vampumu koji će nositi na rukama i pokazati ga Veću majki i staraca. On sanjari o primljenim poklonima, o preuzetim obavezama; o Velikim lovištima koji očekuju vrlog ratnika posle smrti. Ima večernjih gozbi koje srce ispunjuju zadovoljstvom. Iako je on još na ovom svetu, da jeČak radost dušaiznenada ista kao istvorio radost -što je oseća ove večeri.njemu Ništa se ne čini manjka. munagrađenih se pred očima kakvog li izne nađenja! - baron de Maudreuil, drugo njegovo, davno posvojče, koji se grohotom smejao mašući svojim kratkim mačem… *** Još je bila duboka noć kad zarzaše konji. Neko je napolju zavikao: -

Medvedi!...

Igor Maksimović se podiže i pohita prema vratima. Unatoč njegovoj urođenoj izdržljivosti, nije bio siguran u se dok je nesigurno prelazio preko tela pijanih gostiju. Koliko god se čovek pridržavao svih pravila gostoprimstva, nema težeg slučaja nego onda kada se slavi važan ugovor s poglavicama Indijanaca, a posebno Irokeza. Njihova izdržljivost u razgovoru, jelu i piću takve je prirode da u tome retko zakažu. Hladni ga vazduh ošinu. Čudio se što ne čuje vlastite korake dok je prolazio preko dvorišta prema vratima utvrđenog logora. Nigde svetla. Čuo se još nekakav povik, čudan i promukao. Prepoznao je glas Španca Pedra Majorise, jednoga od svojih stražara. U tom trenutku snažan ga udarac tresnu po ramenu i on zatetura. Taj ga je udarac zapravo morao pogoditi u glavu, ali mu je on nagonski izmaknuo. Osetio je odakle dolazi pa je odskočio u stranu. Drugi su udarci nasumce padali po njemu jer je bila gusta magla. On je pipajući hvatao lepljiva tela, stezao ih samrtnim stiskom, veštinom koje je tajnu naučio u nekim istočnim lukama, i čuo kako kosti pucaju. Ali njegovi napadači kao da su imali neuništiv život jer su neprestano napadali kao stoglava aždaja. Udarac sekirom, koji bi ga sigurno pogodio u čelo da mu nije izmakao, okrznu ga iznad sljepoočnice po kosi. Krv briznu i on oseti slani okus na usnama. Jednim skokom otrgnu se od zmijskog spleta koji ga je sputao i smrt mu pripremao te jurnu kroz čudnu i zagonetnu tišinu. Oči su mu se bile privikle na mrak, ali je  bio svjestan da u mraku ne može vidjeti tako dobro dobro kao Indijanci.

78 | P a g e

 

Ipak razabra neku senu koja mu je prilazila i postajala sve veća u gustoj magli. Ovoga puta on udari prvi teškim srebrnim drškom svoga pištolja ravno u lice. Sena pade i nestade, ali u noćnoj tami pristizale su druge, brojne sene koje su ga okružile pokušavajući da ga zgrabe. Rana mu je oslabila snagu. Maksimović potrča prema reci da im umakne. Jurnu  prema vodi. Čim oseti strmi nagib nagib obale, on se baci u vodu. Tamno i ledeno sklonište učini mu se tako prisno da se sasvim prepustio vodi jedva dišući, ne misleći ništa.  Nešto ga zaustavi. On se zakvači za nekakvo granje, dohvati se nekakvih nekakvih žila. Crveno i hladno svetlo udaralo mu u oči. Učinilo mu se da je neko ispalio prema njemu raketu. Ali se odmah prisetio da je to rumenilo zore i sjaj sunca na ishodu. Svetlucava  belina zamenila je crni zavesa noći i njemu je bilo jasno, mada je mislio da nije izgubio svest, da je neko vreme bio bez svesti pošto se popeo na obalu. Odmah je pomislio: Ona!... Anđelija... Tamo, u logoru... Što se dogodilo?... Ona je u opasnosti... Deca!... On se sav napregnu, vrebajući opasnost, spopade ga neka vrsta opuštenosti koja mu se javljala u trenutku borbe i činila ga slepim i gluhim za sve što nije bila borba i opasnost s kojom se morao m orao ogledati. Polako se uspravi i pogleda oko sebe. Nalazio se pod vrbom čije se granje spuštalo  prema vodi, zlatno granje pokriveno snegom, koje sebelinom, blistalo poput  pokrova. Sneg je prekrio čitavu krajinu blistavom zastro skupocenog je tišinom.  Nigde šuma ni jeke koraka. Sneg S neg je nečujno pao usred noći pomiješan s maglom. Dovoljne su bile prve zrake sunca pa da se u ovim krajevima neverovatne hladnoće zbri zb riše še je jedn dnim im daho dahom m gust gustaa zave zavesa sa magl maglee i da či čita tava va kraj krajin inaa si sine ne bl bleš ešta tavo vom m  jasnoćom. Grof Maksimović je opazio da je daleko od nastambe. On je primetio tamni opkop oko nje, na izbrežini obale, i guste perjanice dima koji se lijeno izvijao iz dva dimnjaka, tako bele kao sneg pod jutarnjim nebom. On oprezno koraknu ne skrivajući se. Držao je pištolj u ruci spreman da opali.

79 | P a g e

 

Oštrim pogledom pretraživao je okolinu. Nigde ljudskog lika. Malo poviše on otkri sveži trag koraka koji su išli uz strmu obalu. Što se više približavao nastambi, tragovi se umnožiše prema desnoj i levoj strani. Logor je bio opkoljen prije napada.  Napad? napal napali, i, većkoja prodrli u logor pod bbez ez tankim teškoće.pokrovom On je u dvorištu dvo rištu adobio udarac. Kako je Nisu krenuo stazom se nazirala snega, vodila je od obale prema glavnom ulazu u logor, on ugleda ispruženo ljudsko telo. Oprezno se približi i okrenu ga. Indijanac je imao raskoljeno čelo iz koga je curila krv i mozak. To je blo čovek koga je udario noću drškom dr škom pištolja. On ga je pomnjivo razgledao. Mada je staj Mada stajao ao na otvo otvore reno nom m pros prosto toru ru i moga mogaoo posl posluž užit itii za ni niša šann sv svak akom om neprijatelju, bio je svestan da ga niko neće napasti. Indijanac je pripadao onima koji dolaze noću, a povlače se u zoru. To su bili oni koji se ne boje smrti u mraku jer njihove duše nisu izložene  prokletstvu predaka, jedini jedini koji se usuđuju... usuđuju... Oni pripadaju samo jednom soju, i sagnuvši se prema mrtvacu, Igor Maksimović se uverio. Nekakav je predmet blistao na Indijančevu vratu. Grof ga otrgnu jednim zamahom s vrata, pogleda ga i strpa u svoj prsluk. Zatim se polako zaputi prema Katarunku. *** Anđelija ne može da mi spava. Zatim je imala priviđenje Indijanca Outtakea koji  joj govori:dugo „Ženo, pokloni život.“ Anđelija ustaje, i nikog nije videla u sobi. -

Ja ću poludeti - pomisli ona. - Da se ne počnu meni, kao ovom svetu ovde, ukazivati priviđenja?

Pređe rukom preko lica nekako izgubljeno. Srce joj je ludo udaralo. Oslušnu. Što znači ova potmula tišina? Znala je da je tome razlog neki događaj.  Nešto se dogodilo!

80 | P a g e

 

Brzo se obuče. U žurbi dohvati ogrtač od grimizne svilene tkanine, isti onaj koji je  bila uzela kad je odlazila odlazila neke večeri na banket. banket.  Nije bila svesna da će ovaj nesvesni gest spasiti spasiti jedan život. U obližnjoj prostoriji njena su dva sina još uvek spavala tvrdim mladenačkim snom. Prislonivši uho na vrata Jonasovih i dece, te čuvši njihovo lagano disanje, ona se umiri. Ali gluva tišina oko nje činila joj se neobičnom. Ona tiho priđe ulaznim vratima, podiže zasunak i otvori ih. Udari joj u lice bleda svetlost koja je jutros prodirala kroz mala neprozirna okna i koja ju je začudila kad se probudila. U isto vreme obavi je hladan dah dok je zbog bleštave svetlosti žmureći gledala, i umalo što nije uzviknula. Sneg... Sneg pao u toku noći, utvrđeni rani, neočekivani sneg, kojipovike, je polako padao, obavijajući svojimjemekim ogrtačem logor, prigušujući zazivanja, pucketanja vatre, umrtvljujući svaki život, svaku buku, svaki pokret. Ujutro su pahuljice prekinule svoj potajni ples, ali je iznenađenje ostalo. Drevna zdanja činila su se još tamnijim, mrklijim pod belim pokrivačem. Pramenovi magle još su lebdeli na rubovima palisade senčeći njene obrise na granici utvarne krajine. Sve je bilo pusto. Unutar ograde, na belom tepihu, videli su se sveži tragovi ljudskih stopa u raznim pravcima. Anđelija je primetila da su vrata predvorja širom otvorena, a malo podalje od vrata ležalo je nešto tamno, kao ljudsko telo. Ona je upravo htjela da pojuri kad se iza nje spusti vrlo gusti i niski spon magle, dolazeći preko krova, u svicima sivoga dima, te zakri sunce, i ona utonu u nemi i tamni svet. Negde odjeknu neobičan i oštar krik. Anđelija nije ništa videla. Morala je tapkati Morala tapkati da bi mogla stići do vrata idući duž palisade. palisade. Kad se našla pred vratima, nije znala gdje je ugledala čovečje telo. Stade dozivati. Glas joj muklo odjeknu i izgubi se. Isto onako kako je magla naglo nadošla, tako se brzo počela razilaziti pretvarajući se u tanak veo koga sunekakav poteklevisoki blistave kapljice.predmet. S desne To strane, njene glave, ukaza se iz Anđeliji crvenkasti je bioiznad usamljeni

81 | P a g e

 

 javor koji se dizao pored ulaza u logor. Sneg nije mogao prekriti njegov raskošni r askošni izgled. Beli snežni porub još je više isticao rujni odsjaj javora, a sunčane zrake  probijale se kroz grimizno ušće kao kroz crvena okna na crkvenim prozorima. Magla se polako povukla prema obali reke. Odozdo je dolazila neka ljudska prilika  preko ogreje.baršunaste podloge ranoga i svežeg snega, koji će se rastopiti čim ga sunce Bio je to mladi baron Eliacien de Maudreuil, lep i blistav kao arhanđel Mihovil.  Njegova plava kosa sjala se pod indijanskim ukrasom od perja i resa. U izresku njegova kaputa od jelenske kože, na golim grudima odsjajivale su tri medalje, kao i na sečivu njegova mača što ga je držao u uzdignutoj ruci. On je dolazio uspravno gazeći po snijegu koji je prigušivao njegove korake. U njegovim se očima ogledalo rajsko blaženstvo. Kroz maglu, pod rujnim stablom javorovim, ugledao je pojavu svjetlom ovenčanu, natprirodne lepote, lica bela poput ljiljana i divnih očiju. Čekala ga, gledala kako dolazi, vedra i ozbiljna, ogrnuta crvenim ogrtačem. Sav uzbuđen on kleknu. -

Bogoro Bogo rodi dice ce - prom promrm rmlj ljaa on sl slab abim im gl glas asom om.. - Majk Majkoo Božj Božja, a, neka neka je  blagoslovljen ovaj dan! Znao sam da ću te vid videti eti u trenutku moje pobede! pobede!

Ispred njega sneg se osipao crvenim cvjetovima. To je bila krv! Kapala je po snegu!... U podignutoj ruci držao je nekakav crni predmet i mahao njime, vlažan, obliven crvenim mlazevima krvi. -

Ev Evo o demo demono ve kože kože!! skalp. Evo Evo plen plenaa ko koji ji sa sam m ti obeć obećao ao!! O Bogo Bogoro rodi dice ce?? Donosim tinove Swanissitov

Jedan se oblak spusti i obavi oboje hladnim dahom skrivajući od Anđelljina  pogleda čoveka koji koji je klečao. Ona je čula kako viče izbezumljenim glasom: -

Swanissit je mrtav! Slava Bogu na nebesima...

Tapkajući ona ustuknu tražeći kakav oslon. Hodala je nesigurno, preko dvorišta, tražeći prostoriju gdje se sinoć slavilo.

82 | P a g e

 

Odjednom ugleda, nekoliko koraka ispred sebe, širom otvorena vrata koja su mračno zjapila. Prepuštena vetru teška su vratila škripala držeći se na baglamama od kože. Strašna zebnja pritisnu joj srce. -

Gozbena dvorana!

Ona krenu tamo. Četiri su čoveka sedela za stolom. Njenog muža nije bilo među njima. To su bile irokeške poglavice: Swanissit, Annisera, Onasategan i Ganatuha. Glava im je  počivala na stolu, kao da žele odspavati mamurluk. Otužan miris dopirao je iz dvorane u koju je čak i magla prodrla. Vatra je bila ugašena. Anđelija je čula zlokoban šum od koga se sva naježila. Taj je šum dolazio od laganog kapanja, kao od sluzave vode u dubini mračne pećine.  Ništa nije smetalo što su vrata bila otvorena i što je vatra bila ugašena. Onima koji su tamo sedeli nije bila potrebna toplina. Spavali su, oderane glave, u lokvi krvi. Šum koji je Anđelija čula dolazio je od krvi koja je kapala sa stola na pod. Obuze je mučnina. Osećaj užasne, strašne sramote zbog ovog prizora potisnuo je uznemirenost koju je osjećala za sudbinu svoga muža. Kasnije Maksimovićevi ljudi traže njenog muža Igora Maksimovića. Kasnije Anđelija je našla preživelog Outtakea i brine se za njega. Kasnije Indijanski ratnici saznaju da su njihove poglavice ubijene i dolaze kod grofa Igora Maksimovića u postaju Katarunk. Kasnije grof Igor Maksimović odluči da se spali Katarunk i poklanja Indijancima  pre spaljivanja Katarunka. Katarunka. *** Besnela je oluja. Kiša pomešana s rastopljenim snegom šibala je lice, natapala ogrtače. Karavana se vukla ispod stabala, potežući noge otežale od zemlje i blata. Oni koji su nosili dva čamca, kojima su preplovili reke i rečice, bili su barem zaštićeni od kiše. Ali su se zaplitali među niske grane šikare pa su ih pratila dva čoveka sa sekirama. Anđelija podigne glavu i kroz zaleno-plavičastu svetlost šume ugleda vodopade koji su se dizali kao beli fantomski stupovi. Ti beli, tutnjeći, zapenjeni vodopadi  blistavih mlazeva i dugih dugih teških vodenih vodenih zavesa, čuvari su američkih šuma. šuma.

83 | P a g e

 

Posvuda ih ima, grme i izjavljuju: "Nećete proći!" Izgledali su viši i neumoljiviji od ostalih. Okruživala su ih vetrom iskrivljena stabla svojim besnim savijanjem i grčenjem. S prokislih grana izli se kiša na lice Anđelije i ona se sva naježi. Bila je do kože mokra. Svi su izgledali bedno i uplašeno se zaustavljali pred vodopadima, tužno gledajući  prema vrhu strme litice. Igor Maksimović ih dostiže potežući za uzdu crnog pastuha. Ugura ih sve pod nekakav zaklon jedne izbočene hridine. Pokazujući na vodopade reče: -

-

Tamo gore, iza slapova, nalazi se Wapassou. A ako ne bude nikoga? - upita neko nadvisujući glasom buku vode. - Možda su Francuzi ili Irokezi prošli onuda? Naši drugovi su verovatno mrtvi a daščara spaljena.  Ne - reče Maksimović - Wapassou je dobro čuvan. Da bi neko tamo došao, trebalo bi pre znati što će tu naći, a to još niko ne zna. Možda je vaša "četvorka" mrtva, - uporno će Clovis. - O'Connell kaže da ih nije video već dva meseca.  Ne, oni nisu mrtvi - reče Maksimović. Maksimović. Zašto? Zato jer nam usud ne može to učiniti.

Dva su čoveka vodila i pazila par konja koje su sačuvali. I Anđelija je bila spremna da ih vodi, ali je bila na kraju snaga i jedva se držala na nogama. Gomila otpalog lišća u kovitlacu udarala ju je po licu i zaslepljivala. Najmanja pogreška vodila je u smrt. Ona se ogleda da vidi treba li pomoći prijateljicama i deci i ugleda kuvara Octavea Malapradea kako pridržava Elviru gotovo je noseći. Uvek mirni i sigurni gospodin Jonas, iako mu je široko, mokro lice više ličilo na morsko božanstvo tek iz talasa izašlo, izašl o, gurao je ispred sebe, pridržavajući pridržavajući je i podupiruć podupirući,i, gospođu gospođu Jonas kojoj kojoj je  ponestalo daha. Tihomir i Ivan preuzeše na sebe po jednog dečka, noseći ih na ramenima.

84 | P a g e

 

Anđelija ih je promatrala kako idu naprijed i polako se penju pod teretom, zgrbljeni kao prokletnici iz Danteovog Pakla dok im je kosa padala kao mokra zavesa. Prošla su tri dana otkad je karavana napustila srušeni Katarunk. Sa sobom su vodili samo dva konja.putem, Maupertuis i sin mu Pierre-Joseph, zaduženi da dovedu ostale, otišli su južnim prema Gouldsborou. Prvog dana putovanja dva čamca su uzvodno prešla reku s delom prtljage i decom, koju je to zabavljalo i odmaralo. Ostali su išli obalom. Drugog dana napustili su Kennebec čiji je tok postao uzburkaniji i ispresecan vrtlozima, pa su, krećući prema istoku, išli uz tok male, plave i mirne reke koja je  proticala kroz parkove travnjaka, vrba i brestova. Nisu sreli ni žive duše. Bila je to, iz nepoznatih razloga, posvećena reka.  Nadali su se da će stići trećeg dana početkom popodneva, ali ih je nakon jedne noći, kad je vetar snažno razdrmao njihovo sklonište od granja, zahvatilo nevreme s ledenom kišom koja više nije prestajala. Wapassou, Srebrno jezero, koje je čuvala sveta reka i duhovi plemenitih metala,  branio je besno svoj prilaz. prilaz. Anđelija je pala na kolena. Zakačila je nogom za neki koren koji je izbio iz zemlje. Mislila je da neće ustati i da će četvoronoške nastaviti penjanje. S naporom je  podigla glavu i umalo što nije vrisnula od olakšanja: mračna jama se napokon rastvorila i oni ugledaše bledu provedricu i raščupane oblake koji su plovili po nebu. Igor Maksimović stajao je na uzvisini i gledao ih kako pristižu. On je vidio kako je pala i pogledom joj je naređivao da ustane u poslednjem naporu i da dođe. Ona je zato i našla snage. Dizala se kao u snu, hvatala se za grane i konačno došla k njemu. Igor Maksimović nije mogao govoriti zbog buke vetra i vode, pa joj je glavom nešt ne štoo poka pokazi ziva vao. o. Levo Levo od slap slapaa opaz opazii ona ona drve drvenu nu građ građev evin inuu sa vode vodeni ničn čnim im lopatama poput velikih crnih krila. Ti ostaci ljudskog rada ispunili su ih nadom i hrabrosti. Međutim oni još nisu bili na kraju svojih muka. Ovaj mlin je bio samo prethodnica.

85 | P a g e

 

 Nešto dalje šuma je bila rjeđa i oni ugledaše prostranu krajinu: sumorno i tužno veliko jezero šibano kišom i oivičeno planinama. O njihove vrhunce, pocrnele kao od neke vlažne čađe, udarali su oblaci koje je vetar u brzom trku gonio. Prešavši mali drveni most, on ih povede prilično utrtom stazom koju je kiša  pretvorila kanal. Neki Ne ki suJedna bili toliko uumorni morni su svakiihčas posrtal kliskom tlu i padali u ulepljivo blato. jedina misaodavraćala je posrtali u životi na - nada u neki zaklon gde će naći razgorelo ognjište. Stigli su i na kraj jezera, a nikakva svjetlost nije se ukazala. Pređoše onda neki klanac koji je spajao veće jezero s jednim manjim, m anjim, okruženo vrletnim liticama. Strma obala se odronjavala pod njihovim koracima. Trebalo je biti oprezan i ne hodati po rubu. Prešli su zatim još jedan tjesnac među hridinama. Pojavi se i treće,  još veće jezero, obrubljeno s lijeve strane močvarnim livadama i niskim  brežuljcima. Staza koja je vodila preko močvare bila je osigurana daskama da se olakša prolaz. Ali i ovog puta su došli do kraja jezera a da nisu opazili obrise ikakve kuće. Nesrećnici su gledali oko sebe i nisu vidjeli ništa. Međutim kroz kišu dopre do njih oštar miris vatre. -

Osećam dim - poviče mali Barthelemy drhtavim glasom. - Osećam dim!

Cvokotao je zubima i tako jako drhtao da bi sigurno pao da ga Tihomir nije čvrsto  pridržavao. Bujna kosa dvojice njenih sinova bila je toga dana dostojna rečnih vila stare Grčke. No Tihomir i Ivan junački su prkosili tome iskušenju. Govorili su da su doživeli i gorih trenutaka i da je to samo mali pljusak! Ivan je na zahtev svoga oca izvukao iz svoje torbe veliku školjku, jednu od onih morskih truba kojima se mornari dozivaju za vrijeme magle. Momčić puhnu i šuplji zvuk školjke nekoliko puta odjeknu liticama.  Nakon kratkog vremena iza kamenitog rta pokrivenog jelama i tisom koji su se  protezali preko jezera, ukaza se kroz sivu maglu čamac kojim je upravljalo neko nejasno stvorenje. Čamac se približi. Mrtvački bledo lice beživotnog staklenog pogleda nijemo ih je promatralo. Čamac  pristade uz obalu. Grof Maksimović se obrati neznancu na engleskom jeziku. Ovaj je ćutao. Bio je nem. Tajanstveni lađar magle, bled kao utvara i sasvim sed.

86 | P a g e

 

U čamac se ukrcaše najpre žene i deca, a zatim i Igor Maksimović. Posle se kada su se ovi iskrcali vraćaju se da ukrcaju muškarce i mladiće. I njih takođe na kraju iskrcali na drugu stranu obale. Miris dima se sve jače osećao. Kao da je navirao iz zemlje i mešao se s maglom. Pod njihovim nogamavrata. ukaza se jama sa stepenicama od oblica. Oni se spustiše u ovu jazbinu i gurnuše Kao sunce zapuhnu ih tada miris pržene slanine, duvana i žestokog ruma, svetlost lampe i voštanica, a nadasve blagotvorna toplina vatre koja ih je preplavila. A sa grimizne pozadine rasplamsale vatre gledao ih je kako začuđeno ulaze - jedan divovski crnac. Bio je obučen u krzno i kožu. Na ušima su mu blistale zlatne naušnice. Vunasta kosa bela kao sneg. Anđelija uzviknu prepoznavši to crno lice iz prošlosti: -

Kuassi-Ba! GOSTOLJUBIVOST WAPASSUA, SREBRNOG JEZERA

Ona je ponovo našla Kuassi-Baa, dobrog vernog, sposobnog Kuassi-Ba, velikog roba koji je nekada, smešno obučen u atlasnu svilu, sabljom čuvao njena vrata  palate u Beču. Grof Maksimović kupio ga je još mladog na Barbaresquesima i uputio ga u tajne svoje nauke. Kuassi-Ba pratio ga je sve do osude na robiju: s njim  je on i pobjegao iz tamnice i nestao u Sredoz Sredozemlju. emlju. Ogromni crnac nije je odmah prepoznao. On je začuđeno gledao ovu raščupanu i  pokislu ženu koja je poletela prema njemu, stežući svojim promrzlim nježnim rukama njegove crne i ogromne. Ponavljala je: - Kuassi-Ba, dragi moj Kuassi-Ba! Kišne kapi na njezinom licu sličile su suzama.  Na koncu pade na koljena, koljena, ljubeći joj joj ruke, ponavljajući kao litaniju: -

Oh, ma Oh, mada dam! m! Oh, Oh, mad madam! am! Ti, Ti, ti? ti? Konač onačnno s nama nama!! Ti Ti,, sr sreećo mo moga ga gospodara! Oh, sada mogu umreti!

U ovoj zadimljenoj jazbini živela su četiri rudara: jedan marljivi i ozbiljni Italijan, Luigi Porguani, jedan špansko-indijanski mešanac Quidoua Peruanac, jedan nemi Englez - Lymon White, kojemu su zbog bogohuljenja bostonski puritanci iščupali  jezik i - Kussi-Ba. Svi su oni - čak i Italijan - imali nešto po čemu su se razlikovali

87 | P a g e

 

od ostalih smrtnika, nešto što je mirisalo na sumpor i barut, pa je Anđelija, čim ih  je ugledala, ponovo doživljala svoj prvi utisak kad je s mužem posetila njegov rudnik u Salsigneu. Oni su bili drugačijeg kova, srasli sa skrovitim snagama zemlje, a njihov gospodar beše ovaj koji je upravo ušao, a kojega su oni toplo i odano pozdravili - grof Maksimović, učenjak iz Beča. A onda se jama napunila. Tugaljive i pokisle sjene stalno su pristizale. Unutra se nije moglo ni maknuti. Čulo se cvokotanje, grčevito uzdisanje onih koji su prilazili vatri da ogreju ruke. Kada su svi ušli u kuće nastade brižna jurnjava. Čulo se cvokotanje zuba, plačljivi glasovi. Deca su spavala kao anđeli... PRIPREME ZA ZIMU SAVEZ S INDIJANCIMA-METALLAKSIMA Dva tesara nisu više izlazila iz jame. Od jutra do mraka oni su kao automati rukovali ogromnom pilom, jedan na gredi od koje su pravili daske, a drugi u jami. Ostali su sjekli stabla, kresali granje, tesali topole za pregrade i konjušnicu, crnu hrastovinu za vanjske zidove i bastione, jelovinu za oluk, pokućstvo i merdevine za krov. Sklonište je bilo toplo, ali bi Anđelija zamišljala kako je opet sama i kako očajno traži svoju izgubljenu ljubav po svetu. Bojazan da bi on jednog dana mogao  požaliti što ju je poveo sa sobom, ili čak ponovo našao, oblivao ju je hladnim znojem. Zato je radila kao rob. Čim je bila slobodna, trčala je s decom u šumu da kupi granje, jer pruća nije bilo, a ona je iz iskustva znala da nema gore stvari nego u zimsko jutro ne moći zapaliti vatru. Žurno su kupili granje i grančice i slagali u spremište pored cepanica. Vrhunci najviših planina bili su beli, a vetar suv i leden. Rasplamsala tisovina sve je obasjavala. Crvenkastosmeđi i ružičasti plameni jezici u lakim zamasima titrali su na nebu boje kositra. Paperjaste iglice dizale se iz  plamena, a raslinje pod njihovim nogama pokrivalo je tepih boje ilovače, mek kao samurovina. Po njemu su Anđelija i deca nečujno stupala.

88 | P a g e

 

Sakupljanje drva oduvek se sviđalo Anđeliji. Dok je bila devojčica u očevu dvorcu, tetka Pulherija govorila je da jedino taj posao rado obavlja. Ona bi hitro sakupi   la ogromni svežanj i bez muke ga nosila. Kad su je momci Maksimovićevi prvi put videli kako se vraća iz šume, kao da sama šuma ide, sagnuta kao što starica podnibremenom, ostali su začuđeni, ne znajući da kažu što da rade.sa čoporom djece iza sebe, Ona je tako savršeno obavljala poslove da je svako upletanje bilo suvišno, pa su se toga i odrekli. Ali su razgovarali o tome među sobom i nisu stvorili određeno mišljenje. Vidi se da je ta žena radila teške i svakakve poslove u životu, da joj ništa nije mrsko, ali isto tako se vidi da je i velika dama. navikla da je poslužuju, da naređuje, da se zabavlja. Samo, eto, ne voli oskudicu. Promatrao ju je i Igor Maksimović. Video je kako se vrti oko vatre u sušionici mesa sa gotovo stručnim poznavanjem stvari. Gledao je kako odire kožu sa sobova i jelena, kako vadi utrobu, lomi kosti, čerupa, topi odvratnu mast, kako skida kotlove s vatre, sve to s izvanredno veštim, finim, otmenim, ručicama i energijom nosača. S mešavinom čuđenja i poštovanja otkrio je njenu snagu, sposobnost da shvaća mnoge stvari za koje ju nije predodredio ni njen odgoj ni raskošan život koji joj je  pružao u Beču. A kad bi ga katkada ljutina nagnala da joj oduzme sekiru i mesarski nož kojim je vešto rukovala, ili teški kotao, koji je jednim trzajem premeštala, ili pak breme suvog granja pod kojim se svijala, on je osećao svu snagu boli koju mu je  pričinjala uspomena na godine godine razdvojenosti. On doista nije vodio računa računa o stvarn stvarnoj oj vrijednosti vrijednosti njene ličnosti, ličnosti, ni o tome što će raditi kad bude prepuštena samoj sebi. Govorio je u sebi kako zbog nje mora još mnogo da nauči o ženama. U njegovu srcu borili su se divljenje i ljubomora. U Wapassou se radilo kao u mravinjaku. I sam se brinuo za sve. Davao je upute tesarima i zidarima. Savetovao kožare i drvodelce, a često je uzimao u ruke veliku sekiru drvoseče i s nekoliko tačno odmerenih snažnih udaraca obarao je stabla. Kao da je hteo da se suprotstavi nepokornoj prirodi i pobedi je u dvoboju. Iako nisu razgovarali, ovaj zajednički rad ih je povezivao onim što su jedno od dru goga naučili, - onim što nisu priznavali ali su naslućivali. Maksimović je osećao

89 | P a g e

 

njezin nemir. Opazio njezin Opazio je da je pretjerani pretjerani umor čini podložnom podložnom sumnji u kojoj kojoj vidi sve u crnim bojama. U podnožju dvaju brežuljaka s leve strane bilo je čudnovatih gradnja, debelih uspravnih greda i kotača koji su se, kao neke stravične sprave za mučenje, ocrtavali na ogoljelim kojima su zjapile jame ili modrikasti sveži ožiljci. planinskim, Na vrhuncu stranama se videla po kruna šumice iz kojemračne se danonoćno dizao dugi trak dima, kao iz kadionika. To su kolibe ugljenara zaobljenih svodova i namuljene glinom, koje su obavijale toplinom, zbog neprekidnog loženja, šumu bazgovine i  breze, odakle su rudari dobivali dobivali ugljen pot potreban reban za njihov rad.  Nastamba u koju će se, uskoro, svi zatvoriti kao u Noinu arku, dizala se na kraju rta. Već se jasno vidio njen krov od belih letvica i tri visoka dimnjaka od kamenčića. Još je nešto uznemirivalo Anđeliju. Iako je u njima cenila izvesne kvalitete, Maksimovićevi drugovi su dogoditi grubi, neprijatni, nesigurni društvu ljudi. Kad se budu zatvorili u utvrđenje, štobili će se u tom pomešanom s oprečnim karakterima u oskudici, u pomanjkanju žena? Neće li sve to stvoriti nesnosnu atmosferu? Ona je dobro znala da rezervirani stav koji prema njoj njen muž pokazuje pred drugima ima za cilj da ne raspiri zavist ovih osamljenih ljudi. Gospođa Jonas je također o tome razmišljala i bila uznemirena zbog Elvire, mlade žene u godinama kad joj se muškarac udvara. Do sada su muškarci prema njoj bili pristojni, ali kad se zatvore i kad im bude dosadno... Jedne večeri Igor Maksimovič uze Anđeliju za ruku i odvede je na obalu jezera. Sunce na zalazu rasipalo je svoje rubine po mirnoj vodi, a opora hladnoća je godila... -

Vi ste zabrinuti, lepa moja? Vidim vam to na licu. Recite mi šta vam je.

Pomalo zbunjena ona mu reče čega se ponekad boji. Neće li zao udes i nesreća biti  jači od njihove hrabrosti? hrabrosti?  Ne, ona se ne boji ni gladi, ni zime, ni rada. Zar se život, koji je cele zime provodi la u Monteloupu, razlikuje mnogo od ovog koji ih ovde čeka? Osamljenost, težak  rad, opasnost od napada bandita - ovde od Indijanaca ili Francuza - stvarali su istu ovakvu situaciju nesigurnosti i opreza.

90 | P a g e

 

 Ne, nije ovde kao tamo... Ona voli Wapassou. Wapassou. On je razumeo i ono što nije htela da kaže. -

Vi se bojite prokletstva koje me prati? Ali, ljubavi moja, prokletstva nema.  Nikad nema prokletstva, ali ima neslaganja između ljudi boji su se zadržali na putu neznanja i mene kojemu je Bog osvetlio nepoznate puteve. Ako to moram platiti i progonstvom, ja neću požaliti što mi je udelio tu milost. Ja sam došao u ovaj kraj da mu dignem cenu. Ima li u tome nešto što se ne sviđa Stvoritelju? Nema. Ne budite, dakle, praznoverni i nepoverljivi prema Bogu. U tom leži zlo.

On iz prsluka izvuče mali zlatni krst. -

Pogledajte ovo! Šta vidite? To je krstić - reče ona. Iz Izne nena nađu đuje je me da je zlat zlatan an.. Nisa Nisam m zado zadovo volj ljan an tu tuma mače čenj njem em da su ove ove dragoc dra goceno enosti sti stanov stanovnic nicima ima poklon poklonili ili bre breton tonski ski mornar mornarii kad su prista pristali li  brodom na obalu. Naši Bretonci nisu tako darežljivi. Kao poklon bio bi dovoljan i medeni krst. Ovi su, dakle, bili izrađeni na licu mesta, a to dokazuje da ovde ima zlata i srebra koje pohlepni Španci naviknuti na blago Inka i Azteka - nisu pronašli. Zaista zlato se ne vidi, kao ni ruda koja se ispire u vodi, ali možda ima mnogo skrivenog zlata. Krstevi imaju pravo. Ja sam našao. Kao što vidite, krst me je vodio. Wapassou je najbogatiji rudnik, ali ja ih imam još posvuda u Maineu. Sad kad znam da me kanadska vlada drži na oku, treba da požurim da iskoristim svoj nalaz... Treba samo da zimu  prebrodimo, a to će biti teško. Ovde je jedini naš neprijatelj - priroda. No i od nje ću izvući moć. Nekad sam imao sreću bez moći. Još mi to treba pa ću imati pravo da živim. To će mi biti lakše da postignem u Novom nego u Starom svetu.

Koračajući polako duž jezera i držeći je čvrsto uza se, on nastavi: -

Čuj me, draga. Svi smo mi ovde lopovi i zato ćemo preživeti. Izabrao sam ove ljude jer znaju vrednost ustrajnosti. Zatvor, robija, zarobljeništvo, dno gnusobe do kojeg su došli s najgorim ološem čovečanstva, to je škola ustrajnosti. Oni su svi sposobni da s praznim stomakom podnesu duge snežne dane, a i još više. Zima, glad, promiskuitet, što je to njima? Upoznali su oni gore stvari! Vi se, možda, bojite, da deca nisu otporna? No, ako im se osigura ono najnužnije i okruži ih se ljubavlju, oni neće trpeti. Deca su

91 | P a g e

 

-

-

-

izvanredno otporna kad im je srce zadovoljno. Imam poverenja i u vaše  prijatelje Jonasove. I oni znaju što je to strpljenje. Oni su godinama čekali  povratak svojih sinova. Jednog dana su se uverili da ih nikad neće videti. I  preživeli su. Elvira? Ja sam pristao da ovu mladu ženu povedem, jer me je ona za to molila. Ja znam i zašto. Nije više mogla da pod nosi svoje drugove iz La Rochellea, optuživši ih da su oni krivi za smrt njenog muža, jer su ga uvukli u pobunu koju sam morao ugušiti. U njoj je on poginuo. Pre će se oporaviti ako bude s nama, nego u Gouldsborou. Zbog istog razloga, mislim, i Jonasovi su želeli napustiti obalu i pridružiti se nama. Ja sam rado pristao da dođu. Želeo sam da imate drugarice s kojima ćete prijateljski razgovarati o vašim malim brigama. Hvala što ste na sve to mislili. Doista sam srećna da imam prijateljice. No, sve mislim da su deca, a naročito žene, za vas izvor neprilika i teškoća. Možda je to, naprotiv, izvor koristi i prednosti - veselo će Maksimović. Pr Pris isut utno nost st žene žene povo povolj ljno no delu deluje je na duho duhove ve mušk muškar arac aca. a. Na vama vama je je,, gospođama da nam to i dokažete. Vi se, dakle, ničega ne bojite? Volim rizik. Ali zar ne mislite da ovi muškarci bez žena mogu na kraju osetiti zavist  prema vama koga pratim, ili požudu prema mladoj i lepoj lepoj Elviri, pa da izbiju sukobi i svađe među njima? Elvira oseća strah i zbunjenost na pomisao da bi  joj mogli udvarati kad budemo za dugih meseci zatvoreni u ovoj maloj  postaji. Tuži li se ona na neke od njih.  Ne verujem. Poručite joj da se ne boji ničega. Ja sam upozorio svoje ljude. Vešanje je najblaža kazna, ako uskrate poštovanje i jednoj ženi koja se ovde nalazi. I vi biste to učinili? - poviče Anđelija gledajući u njega s užasom. Dabome. Zar sam oklijevao na ratnom brodu da obesim Maura Abdulaha za  pokušaj silovanja Bertille Bercelet? A on je bio moj verni sluga čiju odanost ni danas ne mogu prežaliti. Ali disciplina iznad svega. Moji ljudi to znaju. Draga moja, svi smo mi ovde na ratnom brodu. I u karavani bili smo također  na ratnom brodu a to znači da sam ja jedini gospodar broda. Sa svim  pravima. S pravom na život i smrt svojih ljudi, na kaznu i nagradu, ali i da uredim ženu na svoj svetu.život kako ja hoću, pa čak i to da za suprugu imam i najlepšu

92 | P a g e

 

On je zagrli smejući se. -

 Ničega se ne boj, mala moja časna ženice. Žene ponekad imaju krivi pojam o pra ravvoj lju ljuds dskkoj nara naravi vi.. Vi ste ste pred redugo ugo ži žive velli među među is iskv kvaaren renim  besposličarima prazne duše, koji - nesposobni da rade - traže leka svojoj nemoćisamo u neprestanim seksualnim avanturama. Među prostacima koji ukova. glavi imaju želju da udovolje svom nagonu. Pomorci su drugačijeg Ako ne mogu bez žene, oni se neće ni ukrcati. Njihova strast i žudnja su avanture, bogatstvo, otkrića, san i put kojim će do njih doći. Znajte da nekima voljeni cilj obuzima i dušu i srce. Žena je za njih nadomestak, ugodan doduše, ali ne upravlja njihovim životom. Ponavljam, ovdje ima za nas i nečeg većeg, draga moja. Ne zaboravite na ono što nas povezuje: Mi smoo sv sm svii lo lopo povi vi,, huge hugeno noti ti,, ko koje je su aust austri rijs jski ki kralj kralj i is isus usov ovci ci os osud udil ilii na sramotu. Što se drugog tiče, svaki ima svoju tajnu. I u zatvoru se čovek  nauči da bude bez žene. Ljubav prema slobodi često zamijeni sve druge ljubavi. mnogo mnogo vatrenija strast no što se misli... Ona obuzima To celojebiće... Onajača, ga neprestano oplemenjuje.

Anđelija ga je slušala kako govori, dirnuta što ovaj, inače tako podrugljiv čovek, razgovara najednom tako ozbiljno, želeći da joj ohrabri dušu i srce pred teškoćama. On joj je otkrio i drugi vid života, o kojem nikad nije razmišljala, a koji je plod njegova stradanja i razmišljanja. Okruživala ih je noć oštra i sjajna, iako bez mesečine. Nebo je dobilo istočnjačku svetlost. Izgledalo je načičkano sitnim zvezdama koje su se treperavo odražavale u drhtavoj vodi kao biserna krunica. Anđelija nežno klimne glavom. - I ja sam bila bila liše lišena na sl slob obod odee - reče reče ona, ona, ali mi se čini čini da se nisa nisam m nauči naučila la strpljenju, kako vi kažete. Naprotiv, ja drhtim, jer ne trpim nasilje. Što se tiče odricanja od vaše ljubavi... Igor Maksimović se grohotom nasmeja. - Vi ste, ste, dr drag agaa moja moja,, drugač drugačij ijaa od drug drugih ih.. Vi st stee drug drugog og kova kova.. Vi st stee vrelo vrelo žive vode koja snažno mlaza da osveži i razveseli zemlju. Strpljenja, vrelu moj. Jednog dana hodaćete mirnijim dolinama, očaranim vašom draži i le lepo poto tom. m. Strp Strplj ljen enja ja.. Ja ću upra upravl vlja jati ti vaši vašim m buda budala lašt štin inam ama, a, pazi paziću ću ljubomorno na njih da vas ne zavedu i smute... Počinjem da vas upoznajem. Čove Čo vekk vas vas ne sme sme os osta tavi viti ti sa samu mu duže duže vrem vremen ena. a. Te Tekk neko nekoli liko ko dana dana

93 | P a g e

 

razdvojenosti i spavanja daleko od mene, a već lupate koješta. No, krov stana je gotov, a ja sam požurio tesare da naprave veliki i lepi krevet za naše odmaranje. Uskoro ću vas opet zagrliti i sve će biti dobro, zar ne? Sutradan uselili su se u utvrđenje.

LJUBAVNO SKLONIŠTE Krevet. Anđelija ga je gotovo sa strahom gledala kad su ona i njen muž ušli prve večeri u ovu rupu s niskim stropom, koja će odsada biti njihova soba. Krevet ju je  potpuno ispunio. Bio je širok i čvrst, iz crne orahovine, oljušten, istesan, s nešto kr kral alje jevs vsko koga ga u sv svoj ojoj oj pros prosto toti ti.. Prek Prekriv riven en krzn krznim imaa li liči čioo je na le leža žajj kakv kakvog og vikinškog kraljevića. Još živo drvo odisalo je svežinom i mirisom. Na tamnom tkivu drva opažali su se  još ružičasti ožiljci oštre oštre sekire. Anđelija je stajala smetena i zbunjena ispred ovog komada pokućstva, dobivenog iz šume, ume, koji koji je sa saču čuvvao sv svuu njen njenuu poezi oeziju ju i ukus kus. On joj je govo govori rioo o okre ok repl plju juju juće ćem m odma odmaran ranju ju i ljub ljubav avni nim m noći noćima ma.. Prom Promat atra rala la ga je st stoj ojeć ećii do njegovog uzglavlja i grizući usne. Pred njom se otvarala nova faza života, faza o kojoj je toliko snivala.  No, kad se s njome suočila, suočila, uzmakla je, spremna da ppobegne obegne kao uplašena ko košuta. šuta. Ona je sada morala iz dana u dan, iz noći u noć, provoditi svoj život uz muža ko  jemu je bila žena. No, govoreći istinu, ona se od toga odvikla. Bila je oduvek  lutalica u ljubavi. Pa i nekad u Beču, iako su katkada spavali zajedno, imali su odvojene raskošne i  prostrane odaje u koje su se po volji mogli iili li povući ili primiti jedno drugo. Ovde, međutim, bit će samo ovo tesno skrovište, ova slamarica od mahovine i lišaja. Samo jedno sklonište za oboje, gde će se njihova tela opružiti u ljubavnom zagrljaju i snu. Iz večeri u veče, iz noći u noć. Za oboje. To je izvanredno.

94 | P a g e

 

Anđelija je shvatila da će po prvi put početi živeti pravim bračnim životom. S lica joj se čitala zabuna. Maksimović ju je ispod oka gledao, smešeći se, polako svlačeći, pred vatrom, svoj prsluk. Tako je odredio on - gusar mora i okeana, velikaš orijentalnih palata, lutalica veća od nje, koji je uživao prema svom hiru i bogatstvu. On je odredio da u ovoj jedinoj sobi, u ovom jedinom krevetu bude sam s njom. Ljubomorna potreba da bude uz njega, da se uveri kako ju je ukrotio, da ubuduće više ne dozvoli da mu pobegne! Kao iskusan čovek koji je mnogo razmišljao o muškoj i ženskoj naravi, on je više od nje bio svestan nepostojanosti onoga što ih je do danas spajalo: davni brak, dugotrajnost osećaja pothranjivanog sećanjima, a između njih ponor razdvojenog života. Kad se uzme sve u obzir, zar nije telesna privlačnost najsigurnija veza koja je ostala nakon preživele nesreće? Trebalo je raspiriti žeravicu i on je nestrpljivo čekao upravo ovaj čas da je oseti potpuno svojom i da preko ovog zajedničkog stanovanja objavi svima svoja prava na ovaj posed. Ako želi da je ponovo zadobije, mora je imati uza se, potpuno zavisnu o njemu. Ali je on pomalo nazrevao složenost osećaja koji zbunjuju Anđeliju. On joj priđe i izrecitira joj stihove iz Homera: - ... ... "Zaš "Zašto to ov ovoo nepo nepove vere renj nje, e, ženo ženo?? Bogo Bogovi vi dois doista ta ni nisu su ht htel elii da zaje zajedn dnoo  proživimo dane svoje mladosti, ali su nam dali da dođemo do praga starosti. Mi se još možemo upoznati. Zar misliš da ne poznam tajnu kreveta koji sam vlastitim rukama napravio? Samo ga ja i ti delimo, koji smo na njemu zajedno spavali..." Tako je govorio Uliks kad je nakon dugog putovanja  ponovo našao beloruku Penelopu. Grof Maksimović se svojim snažnim, golim i mrkim grudima nadvi nad Anđeliju. Snažno je zagrli i milujući joj jogunasto lice, šaptao joj tiho, kao u prvim danima njihove ljubavi, reči utehe. ***   Žurno Žurno se prošir proširiva ivalo lo i nadog nadograđ rađiva ivalo. lo. Najpre Najpre su dvostr dvostruko uko produži produžili li glavnu glavnu dvoranu postaje, njoj su dodali jednu veliku sobu u kojoj će stanovati Jonasovi sa de  com. Jedan ugao, koji je zbog kamenitog terena bio nešto iznad ostalog dela nastambe, očistili su od alata i bačava i uredili za sobu grofa Maksimovića i ženu

95 | P a g e

 

mu. Probili su i prozor i sagradili kamin od oblutaka, koji će povezati sa centralnim ognjištem.  Napravili su i tavan gde će poređati zalihe, a on će, stvarajući zračni jastuk, omogućiti omogu ćiti zadržavanj zadržavanjee topline u ostalom delu stana. stana. Grof Maksimović Maksimović dade još napraviti u litici pivnicu, izgraditi šupu i sklonište za konje. Odjekivali su udarci sekira o deblo, lupanje čekića, jednolično struganje pila, lupa na hrpu dasaka i greda. Srećom nebo je bilo vedro. Samo su noći bile hladne, a ujutro, mrazna maglica  plavila je planine. planine. Skloniti se, ugrejati se i jesti! Za to je trebalo graditi, loviti ribu, ići u lov, nagomilati zalihe drva i hrane. Sve će zima odneti. Anđelija je otimala pticama poslednje oskoruše i crne plodove  bazgovine. Ona će time liječiti groznicu, bronhitis, bolove u krstima. krstima. Poslala je Elviru i decu da poberu sve što se može jesti sa grmova u šikari ili pus tari: razne bobice, borovice, divlje zakržljale kruške i jabučice. Sve je to izgledalo premalo za brojna usta koja treba nasititi. No vrednost tih m malih alih  berba bila je velika jer će ih pregršt ovog suvog voća spasiti od skorbuta krajem zime. Skorbut je mornarska bolest, ali i dugog zimovanja u nepoznatom kraju. Zato ga mornari i zovu - kopnena bolest. Savary je tokom putovanja poučio Anđeliju da i najmanjoj korici voća pridaje vrednost. Ovde ga nije bilo i dugo će proći dok  sazri. Ali će suve bobice biti spasonosne. Zatim su deca pobrala divlje orahe, gljive po vlažnim udubinama, lešnike, žirje za svinju. Posle su ih poslali da kupe šljunak po škrapama iznad jezera koji će zidari upotrebiti za podizanje velikog centralnog kamina sa četiri ognjišta i još jednog na kraju glavne sobe. Osim toga morali su paziti na strmu obalu gde su sletale ptice selice, da zaštite travu i biljke za konje. Gacali su po blatu celi dan dižući viku na ptice i kopali iz  pemakova peska grozdove slatkih krumpira, otimajući tako gozbu divljim guskama. Gospođa Jonas je kuhala celi narod. Svaki dan kuvala bundevinu kašu, meso i ribu. Obemazarukama okretala je je drvenu kašiku,kukuruz, veliku kao ona, u

96 | P a g e

 

trima velikim kotlovima na privremenom ognjištu. Zatražila je od muža da joj od nekog starog barutnog roga napravi trubu kojom će pozivati na ručak. Ostatak  vremena provodila je skakućućl hitro, sad levo sad desno, po iverju i alatu, da tesarima, tesar ima, drvosečama, drvosečama, u šumi i radnicima radnicima u kući donese rakije ili piva. Obrazi su  joj bili zajapureni i sjajni. Smejala se i govorila kako je uvek želela da bude gostioničarka. Veći deo mesa i ribe, koji su doneli lovci i ribolovci, među kojima Tihomir i Ivan,  bio je određen za sušenje. sušenje.  Napravili su i ograde od pletera pod kojima je neprestano dimila vatra od suve i mirisne trave. Anđelija je uz pomoć Kuassi-Ba i Eloia Macolleta preuzela posao u svoje ruke. Dane je provodila klečeći na travi uprljanoj krvlju divljači i svakovrsnih utroba; za sukanih rukava i lepljivih ruku rezala je tanke odreske sa čereka mesa, iz kojeg je stari Maccollet prethodno povadio kosti. Kuassi-Ba stavljao je odreske iznad vatre. Prekinuli su svaki posao u rudniku zbog hitnosti posla, pa stari crnac nikako nije napu na pušt štao ao Anđe Anđeli liju ju.. Kao Kao i neka nekada da,, on jo jojj se pove poverav ravao ao,, oživ oživlj ljuj ujuć ućii proš prošlo lost st,,  pričajući svoje dogodovštine s grofom Maksimovićem po Sredozemlju i Sudanu, iznoseći one strane života njenog muža koje je samo mogla u mašti dočarati. Eloi Macollet ju je iz prikrajka promatrao. On bi je rado kritizirao, ali tu se nije imalo šta reći. -

 Nema šta? Kao da ste celi život život proveli u vigvamu. vigvamu.

Prignute crvenih umazanih ruku, Anđelija seu nije dala ometati uglave, poslu.očiju Svaka hrpicaod nadima, dimu krvlju osušenih odrezaka, nagomilanih korpama ispletenim od kore ili trava, značila je još jedan obrok, svaka korpa - dan života više. Ubijeni šarenjaci, jeleni, srndaći, nosili su se na livadu gde su oštri noževi hitro započinjali posao. Bio je tu i jedan medved kojeg je ubio Tihomir skočivši mu na leđa i zarivši mu nož pogrešno u šiju, a onda mu je tek drugim udarcem presjekao arteriju malo  poviše. - Nika Nikadd nisa nisam m čuo da se tako tako ubija ubija medved medved,, - go govo vori rioo je Nicola Nicolass Perrot Perrot.. –  Tihomir ne radi kao drugi. - Izvukao se s rastrganim kaputom i rezotinomnikad od udarca šapom.

97 | P a g e

 

Medveđe salo se topilo za svetiljke, a koža štavljena za još jedan zimski pokrivač više. Iako je zakasnila, zima je naglo nadolazila. Katkada bi - bogzna otkud  preletio razinom krošnje nagli i reski udar vetra. Stabla su već bila ogolela i rasipala svoje posljednje tamnocrveno lišće. Prelazeći iz crvene u ružičastu, s ružičaste u svjetloljubičastu boju, šuma je postala siva. Obli vrhunci planina za sađeni borovima i jelama kao da su se pokrili tamnijom smeđe-ljubičastom bojom koja je isticala valoviti reljef Apalača. Miris šume je izgubio svoj topli zadah divljih zveri i kupine. Krznaši, medvedi, lisice i svisci počeli su se povlačiti u svoje  jame. Ostao je još samo miris mir is gljive i mahovine, suhog lišća i kore stabala - miris zime. Svake večeri sve brojnija jata ptica selica, naročito pataka i gusaka, padala su na  jezera i močvare. Po dnu bi se nebo zamračilo od njih njih.. Svojom hukom izražavali izražavali su  paniku poput onih koji su zakasnili pa žele nadoknaditi izgubljeno vreme. Nije ih se moglo oterati s livada. Noseći je gospođi Jonas za sledeći obrok, Anđelija je mislila guščjea masti u zimskim toplim za bronhije, o kremiozakoristi opekotine, i o tom kakav će bolestima, biti užitak ojesti tečnooblozima meso peradi umesto dosadnog pemikana. Eh, kad bi se sva ova vodena divljač, koje je ovde obilato, mogla uhvatiti i pospremiti u lonce za crne dane. Ali kako je zadržati? razmišljala je. Medveđe masti ima obilato. Naposletku je smislila da svaku pticu obloži slojem masti, kao što se to radi u Charantesu ili Peri Pe rigo gord rdu. u. Ig Igor or Maks Maksim imov ović ić pohv pohval alii plan plan,, potv potvrd rdiv ivši ši da mast mast št štit itii perad perad od kvarenja u dodiru sa zrakom. Da bi bilo sigurnije, savetovao je da ih prethodno lagano osuši na dimu. Kao posuđe poslužit će mehuri ženki severnog jelena i medveda, što lovci obično i čine, jer imaju veliku sadržinu. Sagradili su i daščaru za sušenje mesa da posao brže teče i u nju su nagomilali smrekovine. Svako veče grupa ljudi s batinama odlazila je na jezero, gdje bi nastalo klanje  pernatog sveta. Čovjek, naime, može sačuvati svoj život jedino ako ga oduzme životinjama. Zelene, ljubičaste, bledoružičaste, krunaste, sjajne glavice padale su zdrobljene u velikom oblaku perja. Malo posle tri žene su sedele, čerupale i  perušale da su im se prsti ogulili, ogulili, velike utrobe, utrobe, zavrtale i rezale vratove i noge. Deca su trčala da očišćene životinje porazmeste na drvene rešetke. Sutradan su ih odat od atle le di diza zali li dobr dobroo nadi nadiml mlje jene ne i - smes smesti tivš všii ih u drag dragoc ocen enee mehu mehure re il ilii - u nedostatku ovih - u posude od kore, drva ili u korpe, oblagali ih toplom mašću. Kad je ponestalo i posuda, šili su ih u vreće od košutine kože.

98 | P a g e

 

Deca su imala izbodene ruke od branja smrekinja. Ni Anđelija se nije usuđivala  pogledati svoje ruke. Pocrnele, izbrazdane, izranje izranjene ne – bile su strašne. Miris sušenog mesa i masti zadržao se u zatvorenoj dolini i mešao se s mirisom tek   posečenih stabala.  Niski gusti oblak protezao se daleko iznad jezera, noseći do njegovih krajnjih granica miris sokova, smole, trave, trnja, krvi i divljeg, trpkog mesa. Tu su ljudi radili... Poneki Pone ki In Indi dija jana nac, c, prol prolaz azeć ećii staz stazam amaa Ap Apal alač ača, a, os oset etio io bi te neob neobič ične ne miris mirisee i  približio se logoru. Igor Maksimović nije rekao ništa kad je video da se Anđelija prihvatila teškog  posla oko sušenja mesa. Ona je osećala da je on iz daljine promatra pa se trudila da  bude na visini zadatka. zadatka. SNEG ELÓI MACOLLÉT U SVOM VIGVAMU  Tokom cele pozne jeseni, surova američka zemlja kao da je sklopila ugovor sa drznicima iz Katarunka. Onima koji su žrtvovali sve što su imali kao da je htela  pružiti spasonosnu odgodu: odgodu: Kad je nadošl nadošlaa zima - oni beše spremni.  Nadošla je nakon ovog milostivog pomilovanja s podmuklim i jakim opravdanjem. Počeo je sneg. Padao je nekoliko dana bez prekida. Svet je zanemeo i oglušio, zagušen belim debelim plaštem, koji ga je obavio kao mrtvačkim pokrivačem. Nestadoše i stabla, i ze zeml mlja ja,, i nebo nebo.. Sve Sve je post postal aloo jedn jednaa jedi jedina na st stva varn rnos ostt – ti tihi hi sn sneg eg,, la laga gano no,, diluvijalno padanje bez daška vetra. Gomilao se i pokrivao usnulu zemlju. Ljudi se zatvoriše u postaju da u njoj prožive dugo najavljivane dane, kad će toplina i hrana  postati dva stožera života. života. Treći, za život ne manje potreban stožer, dao im je Maksimović: rad. Podzemnim hodnikom tunela, koji je išao od glavne dvorane, moglo se doći do radionica. Niko neće lenčariti niti imati vremena da oseti težinu belog zagrljaja zime. Za sve će biti i previše posla.

99 | P a g e

 

Za žene je bilo lako: hrana i vatra. To je bila njihova lozinka.  Niko im to nije nametao i one su znale da brižljivo izvrše podelu rada. I ovde se  pokazala Anđelijina sposobnost. Ona je radila teško, kao i druge, ne pokazujući da  je stvari uzela u svoje ruke. Hrana i toplina. Vatra i kuhinja. I red. Bez reda i čistoće život bi u ovoj prenapučenoj jazbini bio neizdrživ. Ranim jutrom već su metle od vrijesovine stupale u akciju.  Najpre se potpirila žeravica, na ognjište postavilo granje i drva, a lonce obesilo o čuklju ognjišta. Vreme, dobiveno na zimi, omogućilo je znatno proširenje stana. Iza ulaza u postaju bila je uska sobica za odlaganje odeće i snegom pokrivenih čizama. Obesili bi ih tu da se najpre ocede, a tek su ih onda nosili u veliku dvoranu da se osuše. U dnu ove dvorane bio je ćoškasti kamin, samo s jednim ognjištem blizu ograde, gde su bile poredane slamarice za ljude, specijalno određen za ovakvo sušenje koje  je izlučivalo mnogo mnogo pare i plesnivog zadaha zadaha kože i mokrog krzna. Ljudi su se najradije okupljali oko centralnoga kamina, gdje se potiho kuvala supa i paprikaš. On ima četiri ognjišta: dva prednja, prednja, desno u velikoj dvorani, dvorani, a ostala dva određena za grejanje: jedan za sobu Anđelije i njenog muža, a drugi za prostranu sobu odvojenu daščanom pregradom u koju su se smestila Jonasova deca i Elvira. Na izbočani na soba kojojkoja je sagrađena boljei grofici rečeno,Maksimović. izdubena postaja Katarunk  nalazila serta, treća je pripadalaili,grofu U nju se iz dvorane dolazilo preko četiriju stepenica i jednog poluniskog podija, na kojom je Anđelija poređala činijice, korpe i kutije, koje su bile prijeko potrebne za kuhinju i obroke. Velika hrastova vrata s bakrenim šarkama teško su se i nerado otvarala. Trebalo se sagnuti da se uđe. Strop je bio nizak. Postojao je samo jedan maleni prozor s oknima iz pergamenta. I sve drugo bilo je od tamne tesane hrastovine, čvrsto spojenih greda koje su davale dojam masivnosti i zatvorenosti. Desno vodila su vrata do prostorije uređene za parno kupatilo. U njemu je Anđelija  proživela najlepše časove odmora, jer je tako mogla zadovoljiti svoju strast za

100 | P a g e

 

toplom vodom. To su joj predbacivali i na Dvoru čuda, ali se ona ipak nije od toga izlečila! Anđelija je odmah zavolela ovu mračnu rupu napola skrivenu u litici, a napola pokrivenu iglicama s tamnih jela, koje su dodirivale drveni krov. Iza velike sale, a pod liticom, nalazilo se neko sklonište koje je pretvoreno u skladište i podrum. Tu se- roktalo pravilo pivo, izrađivao sapun pralosurublje. i prase - razmaženo dete kuće i primalo posete onihi koji paziliTu dajepostane debelo, donoseći mu ostatke hrane. Pokriveni hodnik vodio je do tajanstvenog mesta gdje su bile radionice i kovačnice. Uzduž ovog podzemnog hodnika, olovne su ce cevi vi odvo odvodi dile le vodu vodu,, koju koju su pret pretho hodn dnoo ugre ugreja jale le peći peći rudn rudnik ika, a, a to je neprocenjiva udobnost za domaćice. Katkada bi Anđelija uzviknula: -

Pogledajte nije li Eloi Macollet umro!

 Naime, stari Kanađanin nikada nije htio da stanuje s drugima, već se smestio u dvorištu, kao stari medved. Svojim je rukama sagradio vigvam sa ognjištem koji je obložio šljunkom. Tek kad je odbio da s njima zajednički živi, ljudi su se setili da on, u stvari, ne pripada karavani, nego da je stari, osamljeni divljačar. Spustivši se sa Mont Kathedina preko hiljadu potoka i reka, on se jedne večeri zadržao u utvrđenju Katarunk, baš u trenutku kad se tu utaborila kanadska vojska i Maksimović stigao. Zašto je ostao s njima i pratio ih? Nitko to nije znao osim njega. A starac je o svemu tome imao svoje određeno mišljenje. On ga ne bi odao  bilo kome. U stvari, to je bilo zbog Anđelije. Macollet je bio po prirodi svadljivac, a nje  govi zemljaci iz Quebeca rekli su mu da je ta žena sigurno zloduh Akadije. On se seća da je njegova njegova pastork pastorkaa u Levis Levisuu verovala u tog zloduha koji će doneti nesreću Akadiji. Govorio je u sebi kako će se pastorci kosa naježiti na glavi kad čuje da je on proveo celu zimu s onom koju smatraju zloduhom. Osim toga on je mnogo razmišljao o tome. Eh, razumije dobro on, koji je lutao po svim američkim šumama, što su to demoni i demonke! No, nije to ova koju optužuju. On bi ruku stavio na vatru. To je naprosto neobična žena, lepa i ljubazna, koja zna da se smeje, dobro jede, pa čak i malo više gucne u prilici. On ju je u Katarunku video tako raspoloženu, a u isto vreme tako dostojanstvenu da se toga seća kao najlepšega časa u svom životu. Takvoj ženi nije sramota služiti, govorio je on u sebi. Osim toga on je potreban ovim ljudima koji se bez njega ne bi mogli snaći. Oni su imali previše neprijatelja, zato je Macollet i ostao s njima.

101 | P a g e

 

Upornost Uporno st Eloia Eloia Macoll Macolleta eta da spava spava napolj napoljuu zabrin zabrinjav javala ala je mnogo mnogo Anđeli Anđeliju. ju. Jednog dana neće biti moguće prići njegovoj kolibi pa može umreti a da niko ne zna. Da joj ugode, najodaniji su odlazili dva puta dnevno da se obaveste o njemu i da mu odnesu tople supe. Vraćali su se kašljući, jer su se zadržavali u gustom oblaku dima. Eloi Macollet je čučao ispred vatre, požudno pušio svoju belu lulu i uživao u slobodi. Cachtice, Slovakia. Jako grmi napolju. Pas doga spava na podu. Elizabeth Bathory sprema večeru u kuhinji. Pošto je znala da će doći njen ljubavnik, preko njegove hrane na tanjiru stavlja arsenik. I onda kasnije donese i stavlja na trpezarijski sto. Na komodi sa fiokama gore iznad je ptičica u kavezu. Pored ptičice u kavezu je candlelabra od po tri sveća u njoj i vatrama gore u njima. Na zidu gore iznad je slika.  Na stolu su dve candlelabre s svećama u njima. Dve stolice. Tanjiri su na stolu. Dve čaše vina su se naustolu. Pošto idu je sama bez za muža kodvina sebeu čaše. svog ljubavnika i ljube usta. Zatim da sednu sto. pozvala Sluga imjesipa Oni zatim podižu svoje čaše i kucnuli su se čašama punih vina. On pije vino, a Elizabeth Bathory ga gleda. Smeškaju se jedno drugome. Oboje oni jedu kašikom i sede za stolom. Elizabeth Bathory ima minđuše na ušima, crveni karmin, crnu kosu u punđu s spletenim dvema kikama oko punđe i treću na vrhu temena glave. Veoma je lepa. Kada je njen ljubavnik završio jelo, spustio je kašiku na duboki tanjir. Ubrzo nakon njegovog jela osetio je stomačne probleme. Boli ga stomak. Ruku je stavio na stomak. Elizabeth Bathory sedi i gleda kako pati od bolova u stomaku. Elizabeth Bathory pije vino i gleda u njega sva ozbiljna. Ona posmatra kako on intenzivno pati pati od otrova. I na kraju kako umire pred nnjom jom i pada na pod mrtav. To je uradila da je on nikada ne bi napustio. Zatim dođe služavka i pokupi njihove tanjire na kojima su jeli i odnese ih. Zatim je Elizabeth Bathory naredila da njegovo telo stave u ledeni grob pokriven solju unutra i sakriju duboko u njen dungeon dvorca. ŽIVOT U ZIMI Sneg je još uvek padao. Sreća da nas ovo nije zadesilo osam dana ranije, govorili su. -

Sreća! Hteo si reći čudo!

Katolici su to smatrali čudom, a ostali srećom.

102 | P a g e

 

-

 Nije svakome uspelo da se izvuče iz slične situacije... situacije...

Počeli su iznositi prošle slučajeve. Bilo je kolonista koji su tokom zimovanja umrli na američkom tlu. Više od gladi i  bolesti nego od noža urođenika. Među ostalima, polovina putnika iz Plymoutha, većć pr ve prve ve zi zime me nako nakonn što što su se is iskr krca cali li sa "May "Mayfl flow ower era" a" u Novu Novu Engl Engles esku ku 1620."Mayflower" se ukotvio u uvali, ali što je mogao ovaj brod s kojega je curila slana vlaga, bez živežnih namirnica, nego da ih gleda kako umiru i podseća na dale da leke ke obal obalee Evro Evrope pe?! ?! Umrl Umrlaa je i polo polovi vina na Fran Francu cuza za gosp gospod odee de Mo Mont ntaa i Champlaina, jedni na otoku reke Sainte-Croix, a drugi nedaleko od Gouldsboroa 1606. Polovina iskrcanog kontingenta - klasičan broj u istoriji umrlih od gladi. Katkada i više, ali manje nikad. Gledali su se ispod oka pitajući se u sebi tko će od ovih doživeti proleće. A zimovanje Jacquesa Cartiera 1535. na rijeci Saint-Charles - ispod Quebeca! Čovek zamišlja ove dve izgubljene lađe, njihove mornare i bradate kapetane sa starinskim naboranim ovratnicima. Previše su se udaljili ploveći rekom SaintLaurent pa kad je nadošla zima, oni su se mudro sklonili u rječicu Saint-Charles, skrili se uz strmu obalu i obje lađe su se pretvorile u tvrđave od leda. U njima su ljudi umirali jedan za drugim, krvavih desni. Poglavica urođenički iz Stadacomea doneo im je napitak od kuvane kore. Kad su to popili, ozdravili su. Tako se ostatak  spasio. A priča o Gospođici? Bila je to nećakinja gospodina de Robervala, koja je došla u Kanadu 1590. Njen prokleto ljubomorni stric ostavio ju je na jednom otoku zaliva Sv. Lovrijenca s njenim ljubavnikom Raoulom de Ferlandom. Tu su konačno i umrli - ludi... A onda sledi sledi istori istorija ja osnivan osnivanja ja Jamestow Jamestowna, na, gde su pojel pojelii jedni druge druge - i još mnogo toga.  Nikad kraja pričama o gladi gladi u Americi.  Najtragičnija je ona o Englezima sir Waltera Raleigha na ostrvu Roanake u Virginiji. Bilo je to 1587. godine. Vođa kolonista John White morao je otputovati u Englesku da traži pomoć. Kad se vratio na otok, nije našao ni traga kolonistima. Među njima bile su njegova žena i kćerkica Virginija, prvo belo dete rođeno na američkom tlu. Nikada nikoga nije našao. Tajna je i dalje obavijala sudbinu tih  prvih kolona.

103 | P a g e

 

Slušajući te priče Anđelija je razmišljala što da učini pa da od njih otkloni avet gladi i skorbuta. Osećala je kako ih muči pradedovski strah od "kopnene bolesti". Te priče su pothranjivali mnogi brodolomi i zimovanja u ovoj pustoj i nepoznatoj zemlji. Tokom vekova ljudi su se zavlačili pod zemlju sa usoljenom slaninom i  biskvitima. Nisu znali znali što se može jesti od ovog ovog neprijateljskog raslinja raslinja oko njih. Uostalom, nisu ništa ni sadili. Nisu imali vremena.  Naposletku, nije posao mornara da sade. Nepokretna zemlja spava pod belim  pokrivačem, mrtvačkim, kao neumoljiva i ravnodušna maćeha, ukočena, tvrda, mrtva. Ona odlazi i ostavlja ljude bez ičega. Ničeg više nema: ni ptica, ni životinja, ni lista na stablu. Samo nejestive stvari: kamenje, drvo, sneg, i ništa više. Ništa, a "kopnena bolest" malo pomalo uvlači se u žile, nagriza život, uništava dušu. I zrak  koji se udiše postaje dušmanin, kojemu je mraz oduzeo svaku životnost... Izaziva kašalj a zatim i smrt... A sada je na Maksimovićevim ljudima da se tome suprotstave. Suprotstaviti se u utvrđenju Katarunk, koje se nalazi usred pustoši, udaljene više od 100 milja od svakog nastanjenog mesta belih ljudi, pa čak i crvenih - znači ludost! Ove žene među muškarcima znače priliku za klađenje... Održati ove živote za dugo vrijeme potpuno mrtve prirode - junačko je delo. Očuvati zdrav duh među  priviđenjima koja stvara stvara usamljenost i nemi beskrajni beskrajni prostor - nesavladiv je čin. čin. Ali uz pustinju postoji i oaza. Uz nesmiljena prostranstva - blagost i sklonište Uz bolest i slabosti - nega i lekovi. Uz strah i umor - smirenje i odmor. Uz osamljenost - doček. Zato je Anđelija odlučila da svim ovim ljudima pod njezinom brigom pruži suprotno od onoga što im preti. Želela je da ljudi - vraćajući se uveče s posla - nađu već spremljen sto i da velika dvorana bude ispunjena mirisom koji otvara apetit. Na kaminu je stajao lonac vrelog groga da im se napuni čaša dok čekaju na jelo. Miris groga i stolice  poredane ispred kamina davale su im snage da se ustrpe. Svlačili su svoja mokra

104 | P a g e

 

odela, vešali ih ispred kamina u dnu dvorane, zatim bi seli uz vatru i porazgovarali nekoliko reči sa ženama, sve gledajući kako se sprema jelo.  Najteže im je bilo ne pušiti. Zbog nedostatka duhana svaki otpuh dima s večeri bio  je značajan, naročito pre ili posle jela. Kad bi lula pukla ili nestala - bilo je to čitava drama. Anđelija je na ulazu, tik do vrata, postavila neku vrstu vešalice gde je svaki, nakon  pušenja, odlagao svoju dragocenu lulu, pa bi je navečer opet našao kao nagradu za  posao. Bilo ih je svake vrsti, malih u obliku vrča, dugih, holandskih, drvenih, zemljanih, pa čak i od kamena. Eloi Macollet je pušio lulu iz belog kamena, sa dva stara nagorjela perca sa strane. Tu lulu su mu dali Maskutini s jezera Illinois kad je, kao prvi mladi belac došao k njima. Tokom dana ljudi su radili u radionici ili napolju na odgrtanju snega. Kad bi pala noć sakupljali su se u dvorani postaje, koja je bila u isto vreme i spavaonica i kuhinja i blagovaonica. Slamarice su bile napravljene od trske i jelovih grana. Na njih bi nabacili kožnu odeću i pokrivače, Već prvog dana Maksimović je izvršio raspodelu, pazeći da svaki do bije dovoljno pokrivača. Bilo je i zamjene između zimogroznih i onih kojima je te lesna konstrukcija dopuštala da i u jami punoj snega slatko spavaju. Za žene i decu napravili su u sobama krevete. Oblice, od kojih su bili sastavljeni, zadržale su još koru na sebi. Malo-pomalo ona je prestala da odlazi svake večeri k Jonasovima, gde bi mirno  prosedela u društvu dobrih ljudi. Ostajala je s muškarcima. Sedela bi na malom  podiju pred svojim "ognjištem" na kojemu je bila navikla da sprema čajeve ili lekove. Čistila bi kakav koren, probirala trave, redala posudice napravljene od kore i ispunjene lekovitim mastima. Tako je živela ponešto povučeno, pomalo iznad drugih, na tom svome osamljenom podiju, nekako odsutna, a opet prisutna.  Nije se mešala u razgovore, razgovore, ali ni jedno veče ne bi protekla a da i nju nju ne upletu. -

Što Što vi vi,, gosp gospođ ođoo grof grofic ice, e, kao kao razb razbor orit itaa žena žena,, misl mislit itee o to tome me št štoo kaže kaže Clovis... ? O čemu se radi, prijatelji? Pa evo! Taj glupan tvrdi...

Tražili su da presuđuje, okupljali se oko nje, familijarno sedali na njeno drveno stepenište. Razgovarajući tako s njima o beznačajnim stvarima, počela ih je bolje

105 | P a g e

 

upoznavati. Kad bi u dnu dvorane izbila kakva prepirka, bilo je dovoljno da ona  podigne glavu i pogleda u tom pravcu pa da se odmah sve stiša. Isto tako ohrabrila  je gospođu Jonas i Elviru da da posećuju tu dvoranu u ko kojoj joj su se svi okupljali. Umela Umela im je predočiti koliko njihova prisutnost povoljno utiče na duhovno raspoloženje muškaraca. Gospođa Jonas je sa svakim postupala kao s nedoraslim detetom, pa su se u njenom odsustvu svi osećali napuštenima. Voleli su njeno okruglo lice i ugodan smeh. A smijala se svemu što su oni kazivali, samo s udivljenjem majke prema svojoj mnogobrojnoj deci. To ih je bodrilo i uveseljavalo, ali nikada dovodilo u iskušenje da prijeđu granice pristojnosti i vedrog raspoloženja. Plaha i nježna Elvira bila je ponekad predmet njihova bratskog zadirkivanja. Šalili su se na račun r ačun njene stidljivosti i nekakve izgubljenosti čim bi glasovi postali bučni ili došlo do prepirke, ali, onako ljubazna i žustra, ulivala je poštovanje. Kako je u La Rochelleu bila pekarica, navikla je na svakojaku čeljad. Najzad, među ljudima dođe do slaganja. Naveče, pošto bi poslužile užinom, žene bi se smestile pred desnim ognjištem, a muškarci pred onim većim, u sredini. Pridružujući se i  jednima i drugima, deca su zahtevala da im se kazuje neka priča, slušala raskolačenih očiju, divila se svemu što su im predlagali i tako pridonosili stvaranju obiteljske atmosfere koja čoveka odmara i blaži mu srce. Deca su bila srećna u Wapassou. Imala su sve što je za to bilo potrebno: toplinu, raznolikost, majčino krilo u koje su se mogli u svakoj zgodi sakriti, te svu silu pri  jatelja da ih maze, tešu tešu im igračke, ispredaju čude čudesne sne i jezive priče. A mogla je videti kako i njeni sinovi žive u toj novoj prisnosti i otkriti kako su vrlo obrazovani, a otac im svestrani, ali i strogi učitelj. Mladići nisu imali vremena da  prodaju zjake. Radili su u rudniku, laboratoriju, prekrivali pergament računima i crtali karte. Tihomir je imao istu narav kao i otac, bio je originalan, žudio za znan  jem i pustolovinom. Ivan je bio drukčiji. Teško je shvaćao, iako se činilo da kao i stariji brat uspješno prati davane pouke. Nerazdruživi kako su bili, dva brata su među sobom satima raspravljala na engleskom, a onda bi se obraćali Anđeliji ili svome ocu da presude tko od njih dvojice ima pravo. Mišljenja su im se razilazila u verskim i biblijskim pitanjima koja su se obrađivala u Harvardu, no upuštali su se i u smionija filozofska raspravljanja. Tako je Anđelija čula kako se u njihovim razgovorima često ponavlja riječ: Mississippi. Tihomir je sanjao o putu što vodi do Kineskog mora, za kojim su od otkrića Amerike tragali svi moreplovci, i mislio je da se velikom rekom koju je nedavno bio otkrio kanadski geograf i jezuita, otac

106 | P a g e

 

Mar quette, može do njega dospeti. Igor Maksimović nije u to bio uveren i to je Tihomira mučilo. ANĐELIJA - NOVI BRIJAČ-HIRURG Anđelija se svakoga dana malo više radovala Jonasovima. Eto ljudi koji se neće datii zavest dat zavestii čarima čarima indija indijansk nskoga oga načina načina života života.. Vredna Vredna hugeno hugenotsk tskaa domaći domaćica ca zgražala se nad nečistoćom urođenika. Ona je pripadala veri koja zarana uči svoje kćeri da naklonost prema Gospodu očituju uvek čistom i brižljivo izglačanom kapicom na glavi, uredno pospremanim i čistim krevetom, dobro prostrtim stolom, a da je greh aljkavost. A i gospodin Jonas bio je jednako drag. Njegova blaga ćud i dobronamernost  pomagale su da se u malom društvu nekako održava ravnoteža. Kad bi mu se kakvee reči učinile nedoličnima kakv nedoličnima,, ustajao ustajao je na njemu svojstven svojstven način i rekao phm! hm! te tako prekidao i najdrskijega. Bio je prihvatio protestante, to jest, pored svoje porodice još i tri Engleza, je nedeljom čitao Bibliju na francuskom, ali tako svečanim glasom da su gatei im sami Englezi slušali s potpunom obamrlosti,  potreb nom najpuritanskijem od svih obreda. Malo-pomalo i katolici su se navadili da švrljaju u taj nedeljeni sat oko čitača. - Najzad, Najzad, ista ista je Biblija Biblija za sve - govorili govorili su su - a u toj knjizi knjizi ima ima lepih lepih ppriča. riča. Gospodina Jonasa su isto tako cenili i rudari jer mu nije bilo premca u izradi malih, osetljivih instrumenata, potrebnih u njihovu poslu. On je iz La Rochellea bio poneo svoje urarsko povećalo. Svi su bili očajni kad je pred kraj novembra taj valjani čovek stao da pati od zuba, pa zbog oteklih desni morao ležati u krevetu. Kad njeni čajevi i vrući oblozi nisu pomogli, Anđelija se zabrinula i shvatila da treba pribeći radikalnijim sredstvima. -

Moram vam iščupati krnjadak, gospodine Jonase, inače ćete dobiti otrovanje krvi.

Po njenim uputama sam je izradio instrumente za svoje mučenje: mala klešta i  jednu polugu iste veličine, veličine, s rašljama. Anđelija nije nikada iizvršila zvršila takvu operaciju, ali je u nekoliko navrata asistirala čuvenom Mathieu na Pont-Neufu, u Parizu. Usprkos svojim čaranjima, sviračima i dernjavi, taj pučki šarlatan bio je i vešt čovek. Spretnim zahvatom ruke umeo je da iščupa bolesne zube. Držao je da klešta uron  jena  jena pre operacije u rakiju imaju blagotvorno delovanje. Opazio je da su se rane ređe gnojile, kad je tako postupio s kleštima ili s njima prešao preko vatre. Iz

107 | P a g e

 

opreza, Anđelija uradi jedno i drugo. Uroni instrumente u alkohol a zatim ih opali na plamenu. Overnjanin Clovis držao je bolesniku glavu. On je jadnom uraru bio drug u poslu, zato ga je zadržala za ovu zgodu, ali i stoga što je imao herkulsku snagu. Pošto mu  je desni namočila vrlo jakim anestetikom od ukuhanih klinčaca, Anđelija smelo zavuče klešta i polugicu do ugroženog mesta u ustima. Zub izađe otprve i bez velikih boli. Gazda Jonas se tome začudi.

-

Tako! Treba priznati da imate laku ruku...

Kao da ne veruje svojim očima, stane promatrati Anđelijine, naizgled krhke i gipke ruke. Ali te ženske ruke mogle su da nose teško oružje, da krote nepokorne konje i dižu teške terete. Ona im je zamerala što su ponešto mršave. Kasnije, ako joj  jednoga dana uspije otići u Quebec ili gradove Nove Engleske, kupiće sebi narukvice. A dotle, ruke su joj našle novi posao: brijača-hirurga. - Sad ste vi na redu, r edu, majstore Clovise - reče pružajući klešta prema kovaču. Već ionako bled i impresioniran operacijom kojoj je prisustvovao, Overnjanin  pobegne navrat-nanos. Pomalo se ustalila navika da joj potkraj jutra dolaze na previjanje pr evijanje ili lečenje. Poslujući tako uvek oko istog ognjišta, Anđelija je dala pričvrstiti jednu malu  policu na koju je stavljala potrebne stvari. Za Z a kuhanje čajeva i tinktura već je bila odvojila jedan kotlić. Yann le Couennec izradio joj je od topolovine jedan laki sanduk u koji je spremala svoje lekove. Valjalo je predviđati unesrećenje, groznice ili naoko bezopasne bolesti. Jednom zauvek Anđelija je bila odlučila da zlo suzbije u njegovu zametku. Ako je i raspolagala sredstvima da zaustavi običnu prehladu i izleči ranu ili opekotinu, pred posledicama što ih je prehlada ostavljala na plućima i pred gnojnom oteklinom na ruci koju je trebalo na vreme zaseći, sredstva njene farmakopeje pokazala su se nedovoljnima. I zato, na najmanju navalu kašlja kljukala vas je čajem od jelovih mladica, stavljala vam pod noge vruću opeku, a da se i ne govori kako je svaku ranu obilno ispirala vodom pa onda preko nje prelazila tamponom umočenim u rakiju. Pomno je pazila i na najmanju ogrebotinu. Čuvala se da ljude deli na osetljive i mukotrpne, te je osobito nadzirala one koji su  prikrivali bolest kako bi izbegli neprijatnostima previjanja, a i one što su nečistim

108 | P a g e

 

nožem sami sebi vadili trn ili probijali prišt na ruci. Ubrzo su shvatili da njenom oku ništa ne može izbeći. -

Majstore Clovise, vama je maločas pao na nogu malj. m alj. Ko vam je to rekao? Vidim da šepate.  Nije istina. Uostalom, Uostalom, i ne boli. Možda. Ali pokažite mi nogu.  Ni za živu glavu. Pokažite mi to, molim vas.

Kovač se gunđajući izuje i pokaza se natečeno, pomodrelo stopalo sa zgnječenim  palcem. Anđelija mu ga odmah uroni u otopinu od raskuhane kestenove kore, zatim umota u koru od breze i prisili ga, usprkos njegovu odupiranju, da bolesnu nogu položi na klupicu i tako je odmori. I tako, malo-pomalo, strah je iščezavala. A ono čega su se pred takvom ženom u svojoj sredini bojali muškarci, nisu toliko bili Anđelijini lekovi ni njen hirurški nož. Naime, videći je onako lepu, mnogi su bili pomislili: "Biće tu još svašta..."  No stvari su krenule sasvim drugim tokom a da i nisu imali vremena da shvate kako. Pred njom su svi muškarci bili supatnici. Pa kad bi im oštricom hitro otvorila kakav čir, ili u grlo tutnula tampon natopljen bogzna čime, osećali su se kao dečačići, i nikome nije padalo na um da izigrava gizdelina. Kad se grof Maksimović ne bi povlačio u svoju sobu da s ovim ili onim od svojih  pomoćnika veća daleko od od buke, sedao bi na kraj velikog velikog stola i razastirao na njega karte ili planove nad koje bi se saginjali Tihomir, Ivan, Porguani, P orguani, Kuassi-Ba... Grupice bi izmenjivale mišljenja. -

Da mi niko od vas nije umro! - govorio bi Igor Maksimović. - Onaj koji to uradi imaće posla sa mnom.

Ljudima je trebalo izvesno vreme da smeškom odgovore na duhovitost. I nju su uzimali vrlo ozbiljno. Sama pomisao da bi na onom svetu morali svojemu vođi  polagati račune, sprečavala sprečavala je neke od njih da da ne umru. Između Maksimovića i njegovih ljudi postojalo je neko neodredivo saučesništvo, neuniš  tive vezezna koje svoje korenje u međusobnoj tajni. je bila sigurna da Igor svesuo imale njenom životu, da svakome čita misli. Uz Anđelija svoga vođu bili

109 | P a g e

 

su vezani poverljivostima, očitovanjima koje on nikada nije tražio, ali ih je jedini  pri mao. Anđelija je počela shvaćati kako tu povezanost neće moći raskinuti nikakva beznačajnost, nikakve "ženske priče". Radion Rad ionica ica,, rudnik rudnik,, labora laborator torija ija bil bilii su muškar muškarcim cimaa centar centar života života.. Odande Odande je dopirala buka, čudni miris, a ponekad pare i dim... - Bolje je ne znati što se tamo kuje - govorila je uzbuđeno gospoda Jonas. Anđelija je, naprotiv, tražila izlike da bi onamo ušla. Sad joj je, tobože, ustrebao avan da u njemu stucka korenja, sad opet malo sumpora za pomadu koju je upravo spremala. I tako je u tom dekoru kovačnice, zdrobljenog šljunka i škripe mlinova pomalo stala otkrivati čoveka za koga se udala i počela ga voleti. Kadd je ovak Ka ovakoo hlad hladno no u Wapa Wapass ssou ouu, u, može može li se zami zamisl slit itii kako kako mora mora bi biti ti u gradovima koji leže severnije?... Tri grada... Tri palanke izgubljene u beskraju, na obali Saint-Laurenta. Brodovi će stići tek u proleće. A dotle... na njima i oko njih ledeni oklop. Zarobile ih bele stepe, zarobila ih tišina, bezgranični prostor, sumoran i pust. Montreal, na ostrvu, u podnožju svog malog ugaslog vulkana. Trois-Rivieres, slepljen uz rukavce svoje smrznute delte. I kralj svih, Quebec, na svojoj litici. Tri grada okrunjena dijademom od belih di mova što se iz njihovih dimnjaka spokojno izvijaju u rumena jutra i predvečerja. Tri izgubljena grada.  Nek u njima plamsa na ognjištu ognjištu vatra da ih spasi od smrti. Život što ga daje vatra toliko je delotvoran da se zaboravlja na smrt, na tišinu, na  pustoš. Vrvi svet po tim gradovima, u njima ljudi čavrljaju, spletkare, kuju zavere,  biju se cele zime: jezikom po salonima, stolcima po kabareima - žestoko, mučke, srdačno kao prijatelji, rođaci, kao pravi Kanađani. A mnogo se u njima moli i  beskrajno dugo ispoveda. Razmišljaju ljudi, sanjare upirući pogled na bela  prostranstva Saint-Laurentskih Saint-Laurentskih planina ili sivo obzorje obzorje šume na jugu. Sanja se o odlasku. Prema moru i Evropi, ili prema zapadu, gdje ima krzna i urođ urođen enik ika. a..... U ovom ovom ili ili u on onom om prav pravcu cu,, sv svej ejed edno no...... ali ali ot otpu puto tova vati ti.. Samo Samo otputovati... Oh, kad će doći vreme da se krene?...

110 | P a g e

 

A tu se i voli: onako na brzinu, potajno i s kajanjem čak i među supružnicima, jer  oko jezuite ispituje svačiju savest. Mnogo se tu pije. To je jedini užitak. Rakija, pa opet rakija: od jabuka, od šljiva ili  pšenice, mirisna, prozirna i pečena pečena u vlastitom kot kotlu. lu. Zimi sve ulice mirišu na kominu, na šumske vatre i na supu od slanine i sušenih  jegulja. Zimski su dani prožeti mirisom tamjana od misa i večernji, a i od mirisa u kožu uvezanih knjiga koje su donesene iz Evrope a listaju se neprestano, ponovo čitaju uz ognjište. Zimske noći pucaju pod ledom. Reklo bi se da će prsnuti stakla. Po oknima inje šara svoje cvetove. I baš u tim gradovima pukla je i proširila se vest.  Na životu je ona tako lepa žena što se iz dubokih šuma pojavila na izvorima Kennebeca jašući na konju. Živa je, Demonka...! Slavlje i užas! Radost onih koji veruju u moći pakla. Zar mislite, braćo moja, da đavo šalje na zemlju jednoga od svojih slugu da od šačice Irokeza ne ostane od nje nego samo dim?... Nije nego!... Đavo je moćniji od toga!... Još nije u Akadiji uradio toliko zla da bi se mogla proricati njegova pobeda ili poraz. Monsignor biskup naredio je procesije i postove. Otišao je da posjeti u njenom man manast astiru iru sestru ses tru Madele Madeleinu inu, viz ionark arku, u, sastane a onda onda ssepobožnim uputio uputio guvern guv erneru eru Kanade Kan ade,, gospodinu d'Arreboustu, da ,sevizion kod njega načelnikom grada Quebeca i s drugim ličnostima, te s mnogim jezuitima. Dugo plamte sveće iza prozora u dvorcu na litici... Saint-Laurent je, na mesečini,  prostrana bela ravnica. Igor Maksimović Maksimović je pažljivo pažljivo slušao jer je Anđelija izgova izgovarala rala i takve takve reči koje su mu smetale. Jednoga dana kad je za mojim stolom bilo okupljeno trideset uzvanika... Kad sam odlazila na parišku tržnicu da odaberem bačve... Te dame su se najbolje slagale s Octavom Malapradaom.

111 | P a g e

 

LJUBAVNO POSREDOVANJE U Wapassouu je bila stigla mala indijanska porodica i nastanila se na oko milju daleko od nastambe, pokraj jezera u kojemu su lovili dabrove. Videli su ih kako se često vrzmaju po okolini. Između Overnjanina i jednoga od njih izbila je svađa zbog sestre ovog poslednjega, dosta lepe urođenice dugih pletenica, kojoj su zubi blistali od beline kad bi se nasmejala, a nije krila što očekuje od "Normandijaca" koji su, prema pričanju, stvoreni za ljubav. Bila je tu i druga, naizgled plašljiva, ali je svejedno s lakoćom ugovarala intimne sastanke. Međutim, bilo je čudno kako su se muškarci malo koristili tako susretljivim sused stvom. Nisu se tuđili jedino mladi Yann, Jacques Vignot i jedan od Engleza. A i njihovi izlasci bili su retki. Pokazalo se čak da do svađe s Indijancem nije došlo zbog sestrinih ljubavnih veza, već zato što je devojka, švrljajući po dvorištu nastambe, bila ukrala Overnjaninu duvan i nož. Anđelija se setila onoga što joj je muž jednom objasnio. Pomorci su suzdržljivi. Kako je, u potrebi, i sam bio u stanju da dugo živi bez žene, Igor Maksimović je znao odabrati ljude koje će povesti sa sobom. Oni su pošli s njim jer im je obećao zlata. Privlačnost avantura i uspeha nadomeštala im je užitak. Žena je deo plena, a igra još nije dobivena. Na to će misliti kasnije!... Neko instinktivno nepoverenje  prema ljubavnim obavezama, koje otvaraju put ropstvu, pomagalo im je da ovlada  ju svojim čulima. Anđelija se setila Nicolasa Perrota koji je već tri godine ostavljao kod kuće ženu i dete i potucao se šumama, a u prilici, i čitavim krajem. Tada je, malo pre prvoga snega, bio krenuo prema jugu nastojeći da stigne do trgovačke radnje jednog Holanđanina, na ušću Kennebeca, i da odande donese najnužnije namirnice: sol, šećer, brašno, malo ulja...  Najzad se pokazalo - tko je to mogao i pomisliti - da je najuporniji kod lepih urođenica stari Macollet. Po svakom vremenu, neprestano se kretao od svog zadimljenog vigvama do onog Indijanaca. Ptičica je bio taj Macollet! Voleo je da sedi uz ognjište nekog Indijanca i da s njim razgovara.

112 | P a g e

 

Vođa toga plemena bio je pomalo i vrač. Donosio je Anđeliji korenje, trave i smole. Pošto je prvi trenutak straha prošao, otkako joj je jednog lepog jutra, dakako nečujno; prišao iza leđa, ali ruke uzdignute u znak mira i kao medved sav načičkan krznima, postali su dobri prijatelji. Postepeno joj je uspevalo da s njim razgovara na njegovu jeziku i pomalo se time ponosila jer su joj bili rekli da se  jezici urođenika teško uče. Misionari koji su o tome govorili u Francuskoj tvrdili su da su za to potrebne godine, a i divljačari kao da baš nisu hrabrili pridošlice nek  se prihvate takva učenja. To može samo onaj ko se tu rodio - objašnjavali su. Ali Igor Maksimović je vrlo brzo ušao u te govore i objasnio Anđeliji da su poteškoće samo prividne. Onima koji su se tužili nedostajao je poklon zapažanja. On je vrlo brzo opazio da većina indijanskih plemena u njihovu susedstvu ima isti  jezični koren, koji verovatno potiče delimično delimično ili od Inka, ili ili peruanskih Quichoua. Quichoua. I zato ih je njegov njegov rudar rudar melez, melez, čim je stigao ovamo, u Seve Severnu rnu Ameriku, odmah mogao razumeti. Irokezi, Algohkini, Huroni i Abenakisi bili su rođaci po jeziku, jer su im jedino ak  cent i intonacija bili drukčiji, pa i neke obične reči - kao voda ili dete. Uz to, poje dina su plemena davala takvim rečima drukčija tumačenja. Na primer, za vodu se moglo kazati izvor, tekućina, a za dete: mladi, mali, sin... Prilikom Prilik om sporaz sporazumi umijev jevanj anjaa opšti opšti je smisao smisao davao davao koren, koren, a preciz preciznos nostt izraza izraza dolazila je od prefiksa i sufiksa. Kako je korijena bilo relativno malo, mogao si se s nekih pet stotina reči snalaziti u svakoj situaciji, usprkos prividnoj raznolikosti tih  jezika. Služeći se tim ključem koji joj je dao muž, Anđelija se i sama čudila svom brzom napredovanju. Dakako, još zadugo neće ona time u potpunosti ovladati, te će Indijanci pucati od smeha pri svakoj pogrešci koja joj se omakne. Najpre je trebalo dugo slušati. Tako si mogao uočiti akcent i tonalitet, i osobito poseban grleni način artikulacije,  pri kojemu se mišići lica uopće ne miču. Zbog Z bog toga, kad Indijanci izgovaraju reči i u najvećoj ljutini, prisiljeni su da ostanu mirni. Naprotiv, dok nisu govorili, veoma su se kreveljili i u svakoj prilici razvaljivali usta od smeha. S vremenom, Anđelija  je razabrala da postoji samo šesnaest glasova, ali da je među njima interval četiri  puta duži nego u evropskim jezicima a ponekad, naprotiv, dvaput brži. Zato je i ritam govora imao osam puta više varijanata nego u francuskom ili engleskom, a  baš to je u detalje unosilo nijanse.

113 | P a g e

 

Pa iako je do savršenstva trebalo još dugo, svi su u Wapassouu vežbali, a napredniji su ispravljali početnike. Anđelija se dakle izvrsno sporazumevala sa starim poglavicom iz Vigvama dabrova, koji se, iz ravnodušnosti ili staračke dobro dušnosti nije hvatao za njene jezične greške, pa se usuđivala upuštati s njim i u duge razgovore koji su mnogo zabavljali Igora Maksimovića kad bi je zatekao kako raspravlja s crvenim vračem okićenim perjem. Očaravala ga je njena živahnost, želja za životom, njena posebna hrabrost. Sada je on nju češće pratio pogledom. Jedne večeri Igor Maksimović zamoli Anđeliju da pozove Elviru na jedan sasvim osobni razgovor i da je, pošto je on bude primio u njihovoj tesnoj sobi, isprati. U nedostatku mjesta kamo bi se mogao povući pred indiskretnim ušima kad je nekoga imao primiti nasamo, ova je soba bila unapređena u "kapetanov kabinet na zapovedničkom mostu", a kako je do nje valjalo preći nekoliko stepenica, to je još i dopu do punj njal aloo il iluz uzij iju. u. Name Namešt štaj aj je bio bio ulep ulepša šann je jedn dnom om pr prip ipro rost stom om fote fotelj ljom om  prekrivenom krznom, u kojoj je sedeo grof. Došljak je morao stajati, i ako je bio malo višeg rasta, gotovo je glavom dodirivao tavanicu. Ako je razgovor bio neslužben, Igor Maksimović bi mu rekao da sedne pored njega, na kamenu ploču ognjišta i zatražio bi da im donesu pintu pive i dve čaše. Tako se on naveče često povlačio nasamo, sad s ovim, sad s onim. Ljudi su cenili takve razgovore u četiri oka jer su mogli da se s gospodarom objasne, iznesu svoje  pritužbe, ali i da prime prime naloge koji su ih ppoo potrebi urazumevali. Zato je jadna Elvira bila silno uzbuđena dok je dršćući prelazila onih pet stepenica do "mosta".prisutnost ju je umirila, ali se svejedno mučila jer je bila savesna i uvek  Anđelijina se smatrala zbog nečega krivom. Kad su se za njom zatvorila teška vrata, utihnula je i buka iz družinske odaje. U sobici se čulo tek pucketanje vatre, a na mahove je s polja dopirao i šum jela koje su se na vetru svijale i svojim vrhovima udarale o krov. Grof sedne. Mlada žena ostade stajati i Anđelija je, sedeći za njenim leđima opazila kako joj podrhtavaju uska ramena, a nežni potiljak se sagiba. Jadna žena nije znala kako da se drži pod smrknutim ispitujućim pogledom kojim ju je grof  merio od glave do pete, a pri tom se ipak blago smešio. Znao je da u svoj pogled unese neku nežnu toplinu koja je mogla uzbuditi bilo kakvu ženu. - Elvira, dete moje lepo - reče on nežno. Saslušajte me što je m moguće oguće mirnije.

114 | P a g e

 

-

Jesam li počinila kakvu grešku, monsinjore?... - promuca ona gužvajući svoju platnenu pregaču. Rekao sam da me saslušate mirno i bez straha... Umirite se. Mogu samo da  pohvalim vas i vašu ljupkost. A ipak ste izazvali uzbuđenje koje ovde može

dovesti ozbiljnih posledica. Ja?... O,do monsinjore!... - Da, vi, usprkos usprkos svojoj svojoj nenametlji nenametljivosti vosti i čednosti, čednosti, zato što imate lepe nežne oči i rumene obraze. Zbunjujući se sve više, Elvira ga je gledala bez razumevanja. - Primetio sam da vam jedan od mojih ljudi udvara. Recite mi bez uvijanja smeta li vam ta pažnja, želite li da ona prestane, i nije li po vašem mišljenju on predaleko otišao u pokazivanju svojih osećaja. Kako je ona ćutala, on nastavi: - Ovde su u utvrđenju samo tri žene, i jedino ste vi bez zaštite muža. Izdao -

sam upute kako se imaju s vama ophoditi. Potrebno je da znam jesu li vrlo stroge  poštovali disciplinu. E pa odgovorite. odgovorite. Držite li nametljivim poštovanje koje vam se od izvesnog vremena ukazuje. Znate na kojega čoveka mislim, zar ne? Ovaj put ona crveneći obori glavu i potvrdno kimne. - To je Octave Malaprade - reče on. Ćutao je neko vreme, upravo koliko je bilo potrebno da u svest dozove kuvarov lik, njegovu ugodnu pojavu i krotki osmeh. Zatim, iz džepa svoga prsluka izvadi jednu od retkih cigara koje su mu još ostale i sagnuvši se nad vatru, pripali je žeravicom. A onda se opet zavali u fotelju, povuče  jedan nastavi:dozvoljene granice, biće obešen. nastavi: - dim Akoijeblago prekoračio Elvira krikne i pokrije lice rukama. - Obešen?... Oh, monsinjore. O, nemojte jadnog mladića. O, ne zbog toga! Ne zbog mene!... Ja to ne zaslužujem... U ovom je kraju žena kraljica. Zar to niste znali, dete moje?... Opet ju je pogledao s onim svojim nedostižnim smeškom od kojeg su krajevi njegovih lepih usta poprimali zajedljiv ali umiljat izraz što ga je Anđelija tako dobro poznavala. - Zar niste znali da su žene kraljice?... - navaljivao je. -

 Ne, monsinjore, nisam to znala znala - odgovori ona naivno. naivno.

115 | P a g e

 

Drhtala je svim udovima, ali strah koji je osećala zbog ugroženog Malapradea davao joj je snage da se sabere i da ga brani. -

Monsinjore... Preklinjem vas! Kunem vam se... Nikad on nije uradio nešto zbog čega bih morala crveneti. Jedino sam osećala... da... da on...

Vi ga volite?... - Palo je i prvo pitanje. Ona ućuti i stade da izgubljeno gleda oko sebe. -  Ne, ja... ne znam. - Pred tri meseca izgubili ste na "Gouldsborou" muža. Gledala je u njega nekako tupo. - Muža? - Zar ga niste voleli? - Voleli ste ga? Svoga muža. - Da... svakako. To jest... ja... eto, više ni sama ne znam. On ponovo odvrati pogled i šutke nastavi da puši. Ona je stajala nepomično, više nije drhtala, samo su joj se ruke kretale dok ga je promatrala. On opet mirno nastavi: - Octave Malaprade je maločas bio tu i sa mnom razgovarao. On vas voli. Pogađajući da su mi njegovi osećaji poznati, predusreo me i poverio mi se... A evo što je zatražio da vam ispričam o njemu i njegovoj prošlosti. Pre pet godina, u građu Bordou, gde je držao ugledan hotel, ubio je svoju ženu i njenog ljubavnika pošto ih je zatekao zajedno. A onda, ne znajući kako da izbegne posledicama svoga čina, a i zato da pred neizbežnom istragom ukloni tragove svoga dvostrukog zločina, on je oba leša sasekao na komade,  jedan deo spalio, a ostatak ostatak uspeo prebaciti na gradsko smetlište... Anđelija prigušeno krikne i ugrize se za usne. Elvira je zateturala. Kao da ju je grom ošinuo. Maksimović je i dalje pušio, znatiželjno je promatrajući. -  Nakon toga - nastavi on - počekao je neko neko vreme a zatim pobegao u Španiju. Tamo je stupio na moj brod i ja sam ga primio u službu.  Nastade duga tišina. tišina. Odjednom se mlada Rošeljanka uspravi. Sada se držala ravno i činilo se da  promatra nešto s onu stranu svoga svoga vlastitog bića. - Gospodine grofe... - reče najzad odlučnim i jasnijim glasom, kakav nije dotada dot ada pokazi pokazival vala. a. - Nek Nekaa mi gospodin gospodin grof grof oprost oprostii ako mu izgledam izgledam neosetljivom. Ali, evo, do kakva sam zaključka došla. Ja mislim da je taj čovjek ubio u besu ljubomore i iznenadno, a onda se zatekao sam i izgubljen

116 | P a g e

 

u tom užasu, pa nije znao kako da se iz njega izvuče. Postupio je kako je znao, samo da se spasi. Ta stvar predstavlja u njegovu životu zao udes, nesretan slučaj, kao što je iznenadna bolest... Onda duboko uzdahne. - Ali ta bolest neće me sprečiti da ga volim - reče glasno. - To što ste mi uprav up ravoo ispr isprič ičal alii otkr otkril iloo mi je što što zapr zaprav avoo os oseć ećam am.. Vaša Vaša su mi pi pita tanj njaa  pomogla da sebi za virim u dušu. Da, zaista sam volela svoga pokojnog muža..... ta zato sam ga... onda... i uzel muža. uzela... a... Ali to nikada nikada nije bilo ni nalik na ovo što danas osećam prema ovome. Ma što o njemu govorili, ja osećam da  je ostao dobar, pravičan i usprkos svemu nežan. Sada ga dovoljno poznajem da to mogu tvrditi. On je nesrećan. Ućuti, a onda će zaneseno: - One olujne noći, kad smo stizali u Katarunk nosio me je celim putem. To nikada neću zaboraviti... Igor Maksimović je dobrohotno pogleda. - U redu, u redu. - reče. - I želeo sam da od vas čujem takav odgovor. odgovor. Hrab Hrabri ri ste, mala Elvira, i srce vam je plemenito. Imate bistru pamet i ne dopuštate da vas zavede lažna osećajnost, koja bi inače bila razumljiva, ali u ovoj  prilici nepogodna. Taj... nesrećni slučaj kako vi kažete, obeležio ga je za čitav život. Učinio ga je zrelim i dao novu dimenziju njegovoj dotad prilično  banalnoj egzistenciji, premda je kao vlasnik hotela bio postigao u svom zanimanju zavidan uspeh. Neki će možda držati da pravdi nije udovoljeno i s njima se slažem. No, kako su u neku ruku i njegove žrtve beznačajne osobe, nikada ga nisam poticao na kajanje ili ispaštanje. Ono dolazi samo od sebe, svakoga dana, samim sećanjem. Radije sam ga bodrio da postane onakav kakvim ga vi danas poznajete: dobar i profinjen čovek, ali i energičan i  pronicav. A ta su mu svojstva nedostajala pre nego je doživio dramu. On će vas zaista mnogo voleti. Mlada je žena skrštenih ruku upijala njegove reči. -

Još nisam završio - reče. - Vama ću dati miraz, pa tako vaš bračni život neće  početi s teškoćama. On će imati pravo na znatan dio bogatstva što će nam ga doneti rudnik na Srebrnom jezeru. Uz to, kao moj osobni poklon, dobiće novac kojim će moći otvoriti gostionicu, i to u kraju koji sam odabere. To može biti Nova Engleska, pa čak i Nova Španija ako sluti da će tamo bolje uspeti. A staraćemo se i o odgoju vaše dvoje prvorođene dece kako bi kasnije mogli postići nešto više...

117 | P a g e

 

-

Oh, Mons Oh, Monsin injo jore re!! - po povi viče če on ona. a. - O, kako kako da vam vam kaže kažem. m..... Neka Neka st stee  blagosloveni, monsinjore!... monsinjore!...

Baci se preda nj na koljena, dok joj se lice kupalo u suzama. Kako je spretan - misli mislila la je Anđelija. Anđelija. Da hoće, sve bi žene klečale klečale pred njim. Ma kako da je zaljubljena u drugoga, zar i ova ne bi bila spremna da mu se poda iz  poštovanja i zahvalnosti. zahvalnosti. -

-

 Ne treba plakati, draga. Hrabro ste podnosili nepravedna iskušenja. A znam da je i onaj koga volite već okajao svoje grehe. Pravo je da se sada pokuša sve ispraviti. Život je milostiv. Mnogo više od ljudi. Donosi iskušenja, ali i nagrade... O, da! Razumijem, monsinjore... shvaćam šta hoćete reći.

Govorila je tihim glasom prekidanim jecanjem. -

Dok sam živela u La Rochelleu, bila sam priprosta žena... Ni na šta nisam mislila. Danas vidim da to i nije bio život... Vi ste me poučili, monsinjore, i sada sam sasvim druga. Kolike li sam stvari otada shvatila... otkako živim u vašoj zajednici - reče plaho. - Oh, kako volim Katarunk, kako volim vašu kuću, monsinjore! Nećemo otići. Nikada! Ostat ćemo ovdje, ja i on, da vam služimo...

On je prekine blagom kretnjom. -

Smirite se. Večeras je kasno da bi se kovali planovi. Najpre se morate odmoriti. Doživeli ste pravi šok. Obrišite suze. On ne sme videti da ste  plakali, će biti da ga odbijate prostreliti sebi glavu pre nego štoinače ja uspem dauveren ga razuverim. Ti ljudipaiz će Bordoa su nagli... Ipak bih vam savetovao da mu do sutra ne dajete odgovor. Povucite se u svoju sobu. Bolje je da kroz noć sazre vaša odluka. A ni njemu jedna noć nedoumice i razmišljanja neće biti na odmet. Bolje će znati prosuditi koliko mu vrede osećanja. Idem ga samo obavestiti da želite razmislili.

Ona ga je pokorno slušala. -

Uz to ću tražiti od vas - opet će Maksimović - da nastavite živeti kao i ranije, u običnom i vidljivom prijateljstvu. Ulazimo u srce zime. Nije to vreme za ljubav. Moramo prebroditi još velike teškoće i svi iz njih izaći živi i moralno zdravi. Vi me razumete?

118 | P a g e

 

Ona polako obori glavu. -

Kad stigne proleće, sići ćemo opet do Gouldsboroa i pastor će vas venčati... ili sveštenik; o tome ćete se već dogovoriti. Pa da. Ja sam hugenotkinja, a on papist - povika, otkrivši to s užasom.

Ako to odložite za poslednji tren, jarak koji vas deli izgleda mi lako premostiv. Mir! Mir na zemlji ljudima dobre volje... Te nas se reči svih tiču. A sada, laku noć. Anđelija isprati mlađu ženu do praga njene sobe i poljubi je na rastanku. Većina muškaraca već se bila povukla iza velike zavese od ušivenih koža, što je zaklanjala njihovu spavaonicu na dva sprata. Prolazeći opet dvoranom, začu kako se kotrljaju lonci i opazi da su to ispali iz ruku uzbuđenom Malapradeu. Kuvar je bio bled i uputio joj je pogled ranjenog psa prepeličara. Anđelija se sažali,  priđe mu i žustro došapne: došapne: "Ona vas voli" VERIDBA ELVIRE I MALAPRADEA MUDRA RAZMIŠLJANJA GROFA MAKSIMOVIĆA Sutradan, Elvira je sama potražila Malapradea, a kako je bilo lepo vreme, zajedno su sišli jezera gde su ihsuvideli kakoi držali dugo šetaju obalnim puteljkom. Kad su do se vratili, blistali od sreće se za ruke. Povodom veridbe upriličili su im malu svečanost, koja je protekla u iskrenoj radosti. Pa ako se Malaprade i naslušao uobičajenih peckanja svojih drugova, bilo je to izvan domašaja ženskih ušiju. Bio je sav preobražen.  Njihova sreća je svima pravila pravila zadovoljstvo. Uveče. Bacala je u vatru drva, tek da zaposli svoje drhtave ruke (Anđelija). Pomislila je kako se Elvira pokazala hrabrom. Ispoljavala je odvažnost čistih duša, onih koje "ne znaju".

119 | P a g e

 

- Te male male huge hugeno notk tkin inje je nije nije lako nate naterat ratii da govo govore, re, mozg mozgao ao je u sebi sebi Igor  Igor  Maksimović misleći na Elviru. A opet, lakše je s njima izaći na kraj nego s ovom. I on stade da motri Anđeliju koja je, na nekoliko koračaja od njega, klečala tako odsutna i daleka da i nije bila svesna njegova pogleda. Od svih "njegovih ljudi", ona se, svakako, najmanje poveravala. Krilo se u njoj toliko toga što se nije smelo povrediti. Trebalo je čekati da sama dođe tražiti od njega utehu. Ona je žena. A žena, ma što se mislilo, nije stvorena za pakao. Ona se dugo stidi svojih podlosti, nasilja, gnusoba... Ona nije stvorena za mrak i nered, nego za svetlost svetl ost i sklad... sklad... Ne ostaje ostaje u svojoj patnji, dušice, dušice, tako daleko od mene! Ja znam tvoju slabost. To je rana koju zadaje život, i nje se ne treba stideti. Takva je čovekova sudbina. Važno je samo znati kako od nje ozdraviti.  Nekada su žene, deca, seljak, zanatlija, mali čovek, čovek, dakle svi slabi, imali branitelja. Bio je to vitez. Njegov je bio zadatak da se bori za bednike i da ih osvećuje, da  plati cijenu krvi za one kojih su ruke i duhovna duhovna snaga bili krhki. krhki. To je bio njegov njegov  poziv. Danas su se vremena izmenila. Bori se svako. Žene se bore noktima i zu  bima; a običan čovek? On, On, eto, radi kao Malaprade: pod podleže leže panici i strahu. Običa Običann čovek je stvoren za svet život. Mora li se jednog dana suočiti sa strašću i zlom, on se usplahiri, ostaje zatečen, jer nikada nije mislio da se to može dogoditi njemu. Čovek takva kova u stanju je da svašta uradi, pa i ono najgore, nezamislivo. A u stvari, jedino što je postigao jest usamljenost grešnika. Lako mogu da zamislim toga uvaženog i u gradu poštovanog čoveka kako, sav oznojen u licu, seče još tople udove dvaju poznatih i bez sumnje voljenih bića, i priznajem da bi mi taj prizor  ulio više sažaljenja nego zgražanja. Jadni obrtniče! Gde je tvoj branitelj? Gde je tvoj sudija zaštitnik? Kad se rodiš plemićem, u krvi ti je da gledaš u lice opasnosti, smrti, onome najgorem što može postojati na svijetu a rođeno je iz nesavršenstva. A upravo je to nedostajalo savesnom i priprostom obrtniku Malapradeu. Da je bio  plemić, ne bi ubio one koji su ga izvrgli ruglu, ne bi bio podlegao slepoj i ludoj agresivnosti. Svoju ženu bi bio dao doživotno zatvoriti u neki samostan, ljubavnika  bi javno izazvao na dvoboj i ubio bi ga, ali ne rizikovati ni zatvor ni vešala, jer je nekažnjivost za ubojstvo u otvorenoj borbi bila vitezu zajamčena. Ali viteštvo je umrlo, i to globljenjem čak i onih vitezova koji su se suviše koristili svojim  prednostima i povlasticama, dok kardinal Richelieu nije na kraju zabranio dvoboj. Za kakav svet da danas spremam svoje sinove? Za svet u kojemu su lukavstvo i strpljivost neosporno najglavnije oružje. Ali zato što je prešla u drugi plan, snaga nije time postala manje neophodna...

120 | P a g e

 

Kako je i sam razgovarao sa svojom savešću, Maksimović je bio tako dalek da je to sada primetila Anđelija te uputila pogled prema njemu. Gledala je kako sedi i okreće prema plamenu svoje rezano lice, na kojemu kao da su jedino oči i usne  pokazivale sposobnost osjećanja: toliko je koža na njemu bila otvrdla od vetra, sunca i mora. Nije više nosio bradu. Indijanci ne vole bradonje, govorio je. A  preporučivao je i svojim ljudima da se povedu za njim kako ne bi ozlovoljavali Indijance, kojima je i sam pogled na tu neurednu dlaku bio isto toliko mučan koliko i bestidnost. Pa ako divljačari i nisu marili za tu obavezu, bilo je to iz lenosti i nehaja, ali i zbog neshvaćanja. A bolje bi bili uradili da su se brijali. Anđelija mu priđe i položi glavu na njegova koljena. Odakle vam ta postojanost i kako to da se nikada ne bojite? Ma šta se dogodilo, reklo bi se da vi niste u stanju osetiti onaj ponižavajući kukavičluk i prezir prema samom sebi... Čak ni pred mukama ni lomačom... Kako vam to uspijeva? Zar ste već u detinjstvu bili muževni?... m uževni?... Tada joj on poveri kakve su ga misli maločas saletale, i kako je trebalo da bez dostojanstva i časti prožive izvesno vreme kada čovjeku nije preostajalo nego ili da se skriva i izigrava pokornost vladajućim silama, ili da se bori sam i do kraja, ma kakve bile njegove snage. Porazima se nije valjalo čuditi, bilo je mnogo već i to što su ostali na životu. A kad već govori o detinjstvu, seća se da je vrlo rano upoznao šta znači užas, jer su mu bile tek tri godine kad su mu katolički vojnici rasekli lice sabljom pa ga zatim bacili kroz prozor zapaljenog dvorca. Tako je već u iskonskoj nevinosti detinjstva doživio udar mitskoga Zla i u jednom jedinom upoznao sve strahove. A kad je od njega ostao živ, zaista je bilo prirodno da prerano odraste i  bude u stanju da se sa svačim suočava. I nije mu bilo mrsko da se, prigodice, nađe licem u lice sa čudovištem. Tu si, grozo! govorio bi mu. Eto te, pokolju! Eto te, ogavna sliko ljudskoga straha! Možeš me satrti, ali ne nadaj se da ćeš me više uzbuditi... Još joj reče da se ne treba stideti malodušnosti koju je osećala za vreme iskušenja kroz koja je prošla. Ta ona je žena, a koren zla od kojega je ona trpela nalazi se u kukavičluku muškaraca, čija je zadaća da budu vođe i zaštitnici. Stari je to sukob: iskušenje čovekovo da se posluži brutalnom snagom, da pro laznom moći na silu uguši glas svoje savesti... Pa ako i jeste muškarac, zar i on sam nije bio žrtva toga iskušenja? Jer volja pojed inca ne može uvijek da izađe na kraj s udruženim silama zla. Sve ima svoje vreme,  pa tako jednom preplavi preplavi i prljava bujica.

121 | P a g e

 

Zamislio se i rukom joj gladio čelo. A ona se, zatvorivši oči i prepuštajući se nje govom snažnom i toplom okrilju, prisetila reči malog arapskog doktora. On bi znao reći kako je njegov prijatelj Igor Maksimović najveći um svoga vremena i da će upravo zato biti neprestano progonjen... "Jer, zaista, ovo doba odbija opomene uma." Cachtice, Slovakia. Jako grmi napolju. Pas doga spava na podu. Elizabeth Bathory sprema večeru u kuhinji. Pošto je znala da će doći njen ljubavnik, preko njegove hrane na tanjiru stavlja arsenik. I onda kasnije donese i stavlja na trpezarijski sto. Na komodi sa fiokama gore iznad je ptičica u kavezu. Pored ptičice u kavezu je candlelabra od po tri sveća u njoj i vatrama gore u njima. Na zidu gore iznad je slika.  Na stolu su dve candlelabre s svećama u njima. Dve stolice. Tanjiri su na stolu. Dve čaše vina su na stolu. Pošto je sama bez muža pozvala je kod sebe svog ljubavnika i ljube se u usta. idu da za sto.punih Slugavina. im sipa u čaše.a Oni zatim podižu svoje čašeZatim i kucnuli susednu se čašama On vina pije vino, Elizabeth Bathory ga gleda. Smeškaju se jedno drugome. Oboje oni jedu kašikom i sede za stolom. Elizabeth Bathory ima minđuše na ušima, crveni karmin, crnu kosu u punđu s spletenim dvema kikama oko punđe i treću na vrhu temena glave. Veoma je lepa. Kada je njen ljubavnik završio jelo, spustio je kašiku na duboki tanjir. Ubrzo nakon njegovog jela osetio je stomačne probleme. Boli ga stomak. Ruku je stavio na stomak. Elizabeth Bathory sedi i gleda kako pati od bolova u stomaku. Elizabeth Bathory pije vino i gleda u njega sva ozbiljna. Ona posmatra kako on intenzivno pati pati od otrova. I na kraju kako umire pred nnjom jom i pada na pod mrtav. je uradila da jesu onjeli nikada ne biih.napustio. dođeBathory služavka i pokupi njihoveTo tanjire na kojima i odnese Zatim jeZatim Elizabeth naredila da njegovo telo stave u ledeni grob pokriven solju unutra i sakriju duboko u njen dungeon dvorca. ODVAŽNOST ZAVODLJIVE SIRENE Dok bi opruženi ležali jedno pored drugoga, Igor Maksimović je voleo da sjaj vatre na ognjištu zamire polako. Tada su se u tišini sobe čuli samo njihovi ljubavni uzdasi i blago blago pucketanje pucketanje vatre. vatre. U poigravanju ružičastih ili zlaćanih odsjaja voleo je da otkriva opuštene oblike svoje žene i nežni miris njene puti.

122 | P a g e

 

A kad je bilo vrlo hladno, pa njegova ruka morala pod krznima tragati za misterijom toga tela, ničega u polutami nije ostajalo osim neobične plave kose, rasute poput fosforescirajućih algi, i koja je tajanstveno blistala kad god bi ona  pokrenula svoju lepu, lepu, opuštenu glavu. Anđelija je bila jedina žena bez koje on nije mogao, od koje se nije mogao odvojiti. Čak i nakon ljubavnog užitka, za njega je ostajala prisutna. Tome se čudio, jer  držao je u naručju mnoge žene za koje više nije mario čim bi zadovoljio svoju mušku sebičnost. Više je pazio na telesne užitke što ih iz njih može izvući, nego da zadovolji njihovu potrebu za nežnošću, uvek spreman da ih zavara ljubavnim uveravanjima. Ali, kad se radilo o Anđeliji, ni za trenutak nije mogao zaboraviti da to upravo nju grli, da ima moć da je razneži, zanese, opaja, da njeno telo podvrgava svojoj volji, da su to baš njene gorde usne što se blago otvaraju pod njegovima. Za njega je uvek intenzivno ostajala prisutna. Možda je to bila navika, ostala još iz vremena njihovih prvih ljubavi. Anđelija je onda bila tako mlada i divlja da je prema njoj morao biti obazriv ne bi li je ukrotio. Ali, ta čarolija nije prestajala. Bilo bi se reklo da je u Anđeliji senzualnost uvek povezana s nečim tajnovitim i duhovnim, što u pravom smislu reči raspaljuje najpohotljivije zanose njezina le  pog tela. Zbog toga se sa čuđenjem i skepsom pitao neće li mu to ona povratiti onu opojnu mladenačku uzbudljivost koja zrelog čoveka napušta čim navikne na putene užitke. A tu je i izvestan strah, neka sumnja, briga da se zadovolji i onaj drugi, pa sve to rađa onim rajskim vidom naslade, popraćene svešću da u njoj sudeluje dvoje i da zajedno proživljavaju neodoljivu i gotovo mističnu vezu. To su trenuci zanosa i opojnosti, namjerne opuštenosti, nesuzdržanog podavanja, i na kraju, obostrana klonulost s nekim okusom smrti i večnoga života. Jedino je ona bila sposobna da mu sve to podari i očaravalo ga je kako naslućuje i  prati muškarčevo uživanje. Umela je da u pravi čas učini ili zadrži potrebnu kret nju. Pa ako je i sama bila na dnu bezdana, slepa i mrtva za sve što je okružuje, ipak  su ga njene ruke, usne, celo telo - sledili. Znali su da se u pravi čas odvoje ili  ponude, da stisnu ili se opuste, jer se povodila za misterioznim znanjem što ga Eva  prenosi na svoje kćeri. Ostajala je za njega prisutna, jer posedujući njeno telo, on nikada nije bio siguran poseduje li je sasvim i neće li mu opet izmaći. Znao je da u njoj više nema one poslušnosti svojstvene vrlo mladima ženama.

Davno je ona to odbacila i nadomestila promišljenom neovisnošću i samosvesti. 123 | P a g e

 

U ljubavi je imala srećne i nesrećne dane. One za kojih je već po njenom blistavom osmehu pogađao da je pristupačna, i one za kojih je naslućivao odbijanje i zazi ranje, mada vanjskim držanjem to nije pokazivala. Tumačio je to osećajima koji su toga dana njome ovladavali. Zato je, kad bi se spustilo veče, uživao u tome da smišlja kako će zaobići njenu zlovolju, zagrijati je, podstaći u njoj zapretanu vatru. Zora i polu Zora polusa sann u tim tim neod neodre ređe đeni nim m tren trenuc ucim imaa št štoo pret pretho hode de danu danu navo navodi dili li su Anđeliju na smjelosti od kojih bi zazirala u stanju pune budnosti. Bila je veselija i manje uznemirena. Priljubila bi se uza njega poput zamamne sirene i on bi u svetlosti dana što se rađa opazio kako joj oči sjaje morskom dubinom, dok smiješak otkriva njene blistave zube. Osetio bi po sebi svilenu kišu njene tople kose, dok bi joj se usne lagano i znalački nudile. Vatreno mu je ljubila usne, oči, čitavo drago lice, a on joj se prepuštao i dozvoljavao da ga vešto vodi užitku. Milovao joj je bokove, snažno ih stiskao, pa kad bi se nakon zanosnog trenutka klonulo prebacila preko njega, nikako da umori oči njenim lepim oblicima. Kroz  poluzatvorene oči izbijala joj je neka nejasna svetlost, iz napola otvorenih usta izvijao se jedva primetljiv uzdah. Doći će dan kad od bolne prošlosti neće ostati ni traga. Starao se o njoj. I kad bi užitak prožeo njeno biće radošću, njena su mu usta šaptom upućivala himnu zahvalnosti: "O, ljubavi moja, gospodaru... Jedini moj"... Ovde su šume što zjape prazninom i zimom, i jednoličnost priprosta kreveta što miriše na mahovinu. Ali i san u gluvoj tišini, jedva narušen dalekim zavijanjem kojota i vukova. Trenutak koji se proživljava izvan vremena. Jedno ugodno putovanje. Ostvarenje onog maglovitog sna u kojemu čovek želi da se zavuče u neko skrovište i zaspi u toplini ljubavi. Tako se Nije ponekad budila jedvapalatu, se usuđujući disati  punoće. joj mogao mogao pružiti kuću o kojoj je isanjao. sauživala njao. u divnom osećaju

124 | P a g e

 

Ali postojao je krevet. Krevet i noć...  Nekad, dok su bili u Kraljevu, retko su noću spavali zajedno. Za ljubav su imali dane i duge ugodne podnevne počinke. Ali ovdje, provodeći seljački i primitivni život, preostajala im je za to samo noć,  jednako kao ubogaru ubogaru i sirotinji. Disala je spokojno, priljubljena uz njegovo snažno telo. Ponekad se budila i gledala ga kako mirno spava. Zavidela je njegovoj muškoj neosetljivosti od koje je  bio tako miran, dok žene žene sva svoja maštanja prenose prenose u svoje živo meso. Žerava je na ognjištu bila grimizna i blago odsijevala na gredama. U dubokoj tami osećao se tek miris pepela. Ona ništa nije videla, ali je s užitkom slušala pokraj sebe njegovo pravilno disanje. Sve njene čežnje, sva lutanja vodila su k njemu. Bio je to njen muž koji je više neće napuštati. Pružala je ruku da ga dotakne i opipa, uzbuđena neobičnom tvrdoćom njegovih neravnih oblika. Tada bi je, onako u snu, privukao na svoje čvrste grudi pune ožiljaka. Brazgotine je imao po čitavu telu i ona ih je prstom dodirivala. Život mu  je toliko puta bio u opasnosti, a telo mrcvareno. Kao uspomena na te užasne trenutke ostali su samo ti utisnuti tragovi i on se na njih nije ni osvrtao. Mnogi su već bili nestali... PRIPREME ZA NOĆ SVETA TRI KRALJA Božić nije bio daleko. Trebalo je upriličiti svečanost. Odredili su da to bude na Bogojavljenje. Kako je ono sledilo odmah nakon božične pobožnosti, običaj je zahtevao da sve  plane radošću na Tri Kralja. Tada je trebalo prirediti gozbu, izabrati i okruniti srećnog vladara jedne jedine večeri, a po uzoru na sveta tri kralja, izmeniti među sobn so bnoo i pokl poklon one. e. Imaj Imajuć ućii to u vidu vidu,, sv svak ak se natj natjec ecao ao da poka pokaže že št štoo vi više še dosetljivosti.

125 | P a g e

 

Elvira ode na ivicu šume da nabere granja božikovine s crvenim bobicama. Nije to  bio lak posao razdvajati ih od grmlja pa onda naseći dovoljno grana. S njom je  pošao i Octave Malaprade da joj pomogne. A pomogao joj je i da ih složi u tri velika mužara za topljenje kovina, što su ih za tu priliku posudili iz radionice. Već na prviupogled vrlo efektno, kad su seblistavim odmakliperlama da vide što kako sve to doima cjelini,delovali diveći sesusjajnom lišću sacrvenim je se odskaka lo od tamne podloge na krajevima stola, oni se pogledaju i nasmiješe jedno drugom, prožeti spokojnom i krotkom srećom. Kao da je u njih ušla sva radost i mir pravih božićnih dana, oni su se bojažljivo držali za ruke. Večitu kukuruznu kašu i sušeno meso gutali su za vreme obroka s radošću i šaljivim upadicama, a živahnost su podržavali uvek pristojni razgovori. Svi su bili dobri prijatelji i drugovi, razumevali su se i tiskali jedno uz drugo. I nek dođu samo oni koji bi hteli da među njih unesu svađu... Večera se spremala u velikoj tajnosti. Prijatni mirisi već su počeli da draškaju nosnice. Svakome treba odati počast prema njegovu rangu, zato će se najpre pojaviti hiljadu i jedno ukusno jelo od milostivog gospodina odojka, koji je konačno zaklan. Žrtven Žrtv enii dan dan popr poprim imio io je goto gotovo vo anti antičk čkuu dost dostoj ojan anst stve veno nost st,, pa je bi bilo lo vred vredno no razmisliti o značenju koje je u starinska vremena imala prozaična operacija "pustiti svinji krv". Toj je životinji dao prednost neki bog koji je htio da ljudima bude  prijatelj, a kad se uvaži da je u njoj sve jestivo i prijatno, očito je da joj se ne odaje dužno priznanje. Zauzvrat, pojeli su odmah noge, glavu i iznutrice, pripremljene na razne načine, a najbolje delove ostavili su za večernju gozbu. Uz to, Nicolas Perrot se bio vratio s  juga, te je njegov dobroćudni i prijateljski lik sam po sebi predstavljao neprocenjiv  poklon. Pričao je o maloj trgovini u kojoj se snabdio, a vodi je neki ćutljivi i nepokorni Holanđanin sa svoja dva engleska pomoćnika. Smestio se na ostrvu usred reke Kennebeca, koja da da je u ovo doba siva kao zmija i valja sa sobom gromade leda. Doneo je odande šećera, soli, pšeničnog brašna, suncokretovog i fokinog ulja, suhih šljiva, graška, sušenih bundeva, pokrivača, tri presvlake lanenih  plahta te vunene tkanine za odjeću. Sve je to preneo na kolicima koja su miljama gurali on i njegov Panis.

126 | P a g e

 

Anđelija zaključa dragocene namirnice u sanduk što ga je za njene potrebe dao izraditi Igor Maksimović, a nalazio se u njihovoj sobi. Ustajala je ponekad i noću da provjeri je li sve na mestu. Gospođa Jonas htela je da ispeče šunku u testu. Raspravljali su o tome da li da  pšenično brašno, koje je Anđelija držala skrive skriveno, no, potroše u tu svrhu iili li da od njega radije umese tradicionalni kolač. Bude odlučeno da se umesi kolač u koji će se sakriti zrno pasulja u trenutku kada obredni ždreb bude odlučivao ko će te noći biti kralj. A šunka, što će se zarumeneti i zamirisati od semenki borovice, bit će sasvim do voljna. Zasukavši rukave na svojim snažnim rukama, Anđelija sama uvalja testo za kolač, s malo soli, pivskog kvasca i svinjske masti. Zastala je osluškujući sa smeškom neće li što narušiti duboku tišinu snega koji ih je sa svih strana pritisnuo. U zagušljivoj toploj dvorani, čim bi ma i načas prestala da ga mesi, testo se nadizalo i poprimalo skladne i ugodne oblike. Anđelija je dopustila deci da ostanu i sudeluju u spremanju kolača. Plazeći jezik, Honorina išara veliki meki kolut brojnim rombovima i kvadratićima a Barthelemy ga premaže suncokretovim uljem jer je Anđelija primetila da ulje ovoga cveta daje  pri pečenju sjajnu zlaćanu boju, bar isto toliko privlačnu kao i uobičajeni žumanjci od jaja kojih ovde nije bilo. Najzad, Thomas svojim nedužnim prstićem utisne u njega i zrno pasulja. Neprestano praćena svojim čoporom dece, kojemu se bez la lažn žnog og stid stidaa pr prik iklj ljuč učiš išee Tiho Tihomi mirr i Ivan Ivan,, An Anđe đeli lija ja uvuč uvučee kola kolačč u šu šupl plji jinu nu napravljenu u tu svrhu između dvaju žarišta na velikom ognjištu. To je bila najbolja peć kojom se ikada služila. U njoj su izvrsno uspevala pečenja i nikada ništa nije zagorelo. Decu su zadužili da održavaju vatru i ona su s užitkom udisala mirisave pare koje su ubrzo počele da prodiru kroz pukotine gvozdenih vratašca. Ipak ih je oterala kad je došao trenutak da se kolač izvadi iz peći: iznenađenje  bogojavljenske večeri večeri moralo je ostati potpuno. potpuno. Kličući od zadovoljstva i nestrpljenja zavukli su se u mračni podrum pod hridinom, u kojemu je toga dana Jacques Vignot vario pivo.

127 | P a g e

 

-

Znaš, Jacques, mi ne smemo da vidimo kolač... Možeš zamisliti kako će sve  biti lepo!... Kolač je je velik kao sunce...

A zaista je takav i bio: velik i sjajan kao sunce, sa tamnozlatnim prelivima od kojih se još više isticao mozaik od nabreklih kvadratića. Anđeli Anđe lija ja ga polo položi ži novr novrhh piram piramid idee napr naprav avlj ljen enee od je jedn dnee rešet rešetke ke ukra ukraše šene ne  božikovinom i trima kolokvintama raskošnih boja: zeleno-zlatne, vatrene i  bledožute. Postavljen tako nasred stola, taj ukras, u celini, nije bio možda onako elegantan ni  bogat kao oni što ih je gospođa du Plessis-Belliere metala među blistavi pribor dok   je primala goste u svojoj svojoj palači Beautreillis, ali ali se doimao zaista dosto dostojanstveno. janstveno. A sto je bio prekriven belim stolnjakom koji je dopirao sve do poda. Za tu priliku zatražili su dve plahte iz spavaonice i tako ih dobro izglačali da se nisu videla mesta na kojima su bile presavijene.  Nekoliko sati pre svečane večeri sve su živo sabili u radionicu, r adionicu, na tavane, pa čak i u konjušnicu. Dvorana je blistala od hiljadu svetala, a sto u sredini izgledao je pretrpan zlatom i draguljima. I ne zna se da li im je veća radost bila sve to gledati, ili udisati zamamljiv miris pržene krvavice i slatkiša. Te božićne božićne večeri večeri deca su proživljav proživljavala ala trenutak nepomućene nepomućene sreće. Valjalo Valjalo ih je uzeti za ruke da konačno priđu.  Na stolu, s obe strane monumentalnog i neobičnog stalka na kojemu je bio kolač, krilile su se dve ptice kojima nije nedostajalo ni jedno jedino pero. Malaprade, tvorac toga remek-dela, umesio ih je od paštete i komadića dimljene divljači, ali perje nije bilo sasvim njihovo. Morao ga je posuđivati i od drugih vrsta njihove krilate subraće. Ali efekt je bio uzbudljiv.  Neka su pera bila crvena i plava, pomešana s belim i crnima, neka im u obliku kukmice stršila na glavicama, a druga su se kao lepeze širila na njihovom repu stvorivši tako dve ptice neke mitske vrste utoliko impresivnije što je ona bila nepoznata.

128 | P a g e

 

 Njihovi prirodni kljunovi kljunovi bili su posuti zlatnim prahom i drečavo su se iskrili, a oči napravljene od komadića crnog jantara. Octave Malaprade je kimao glavom i zadovoljno se smeškao. Ne seća se da je kad tako vešto dočarao pravu divljač dok je u Bordou posluživao svoje goste. Raskošne ptice počivale su na ležaju od mirisavih tikvica i šepurile se na dvama  poslužavnicima tamnocrvene tamnocrvene boje od koje su izgledale izgledale jos raskošnije raskošnije.. Pa i veliki tanjiri što su stajali pred svakim uzvanikom bili su isto tako crvene boje koja se prelivala u svim nijansama, sve do one koju ima vatra što se gasi. Taj neobični servis od fajanse izradili su rudari u svojoj pećini. Bio je to poklon Vulkanovih službenika. Neki od njih pravili su ih od gline, a emajl su dobivali od olovnog oksida, po receptu Igora Maksimovića. Drugi su ih, po vlastitim crtežima, ukrašavali bogojavljenskim motivima i stavljali da se peku u peći za pročišćavanje zlata, u kojoj su Kuassi-Ba i Overnjanin Clovis održavali vatru svojim mehovima. Sada su tanjiri blistali na belom stolnjaku, a pored svakoga stajala je nešto skromnija činijica od belog drveta za kruh i kositrena plitica iz koje se moglo grickati lešnike, bombone i suvo voće. A Tihomir je bio tvorac dviju velikih činijaa za juhu, s ručicama u obliku vučje glave.  Na jednom kraju stola stola pušio se pladanj crnih krvavica, krvavica, a na drugom bel belih. ih. Malo po strani, morali su na jedan sto za posluživanje položiti čaše i posude iz kojih će se piti, a na drvenim potpornjima ustoličile se tri bačvice: Jedna s bor  doškim vinom što ga je donio Nicolas Perrot, druga rakijom i treća s rumom. Na drugom, nižem stolu bili su naslagani pokloni koje će jednodnevni kralj odmah sada razdeliti... ELÓI MACOLLET OTKRIVA BOLESNE INDIJANCE I NDIJANCE Je li to bila posledica odviše kratka sna, prenadraženosti od sinoćnjih događaja, ili hladnoće što je bivala sve nesnosnija, da je sva priroda škripala pod mramornom šakom? Tek, Anđelija se probudila sva ukočena. Nije se usudila pomaći kakoriblje ne bi osetila tresavicu. Na uzanom prozoru, koji je umesto stakla imao napete

129 | P a g e

 

kože, videla se korica od inja. Kroz njih je prodirala škrta, gotovo nikakva svetlost, međutim, ipak dovoljna da ona shvati kako se već razdanilo. Ustajanje je obično  bilo još za mrkle noći... noći... No, jutros, niko se se još nije micao. Anđelija je u sebi ponavljala kako mora ustati da upali vatru, ali, iz časa u čas,  ponovo ju je hvatala hvatala obamrlost te joj se či činilo nilo da je se nikad neće neće osloboditi.  Nekoliko nedelja ranije, nakon one ljubavne noći, na trenutak je bila pomislila da  je zatrudnela. Sada joj joj se opet vrati ta misao, a ta takva kva nada rasteruje pospanost. pospanost. U njenoj duši stadu da se bore dva suprotna osećanja: potištenost i neko neo dređeno zadovoljstvo što ga u većine žene pobuđuje saznanje da u sebi nose jedan novi život. Ona odrično odmahne glavom. Ne! Nije "to". Radilo se o nečem drugom.  Neka zebnja, gotovo strah, krilio se nad utvrđenjem, i ona ga oseti prvi put otkako  je stigla u Katarunku. Katarunku. A onda se seti. Tuđinci su pod krovom.  Nije žalila što ih je je spasila, ali, s njima je u kuću ušla i nekak nekakva va pretnja. Ona nečujno ustade kako ne bi probudila muža koji je pored nje spavao svojim odmerenim i mirnim snom. Čim je preko donjeg rublja navukla vunenu odeću: haljinu od parheta, krzeni zobunčić dugih rukava, pa preko svega prebacila ogrtač, odmah se bolje osećala. Svake nedelje tovarili su na sebe pokoji novi komad odeće. Gospođa Jonas je govorila da će se potkraj zime, pod mnogobrojnim naslagama odeće, sve troje više kotrljati nego hodati. Po navici, Anđelija pripaše kožnati pojas, za koji zdesna okači futrolu s pištoljem, slijeva dvije navlake: jednu za bodež, drugu za nož. Za taj pojas stalno je vešala razine neophodne sitnice: uzicu, rukavice, kopče, novčarke... U dnu odaje nekoliko se muškaraca protezalo i zevalo. Glavna vatra još nije bila upaljena. Anđelija jače pritegne oko sebe ogrtač jer je jutro bilo hladno i prozirno poput safira.

Šta je, Macollet?... 130 | P a g e

 

On joj je i dalje davao znak da šuti i hodao prokopom u snegu, savijajući i razmičući kolena, kao da gazi po jajima. Pod nogama im je cvileo sneg. Bila je to jedina buka. Prema istoku, razvlačila se ružičastozlatna svetlost i, malo-pomalo, zemlja je izranjala iz noćne modrine kao skamenjena masa. Miris dima bio je naročito jak. To je, u stvari, miris vedrih i hladnih zora i jedini miris života, jer odaje prisutnost ljudskoga bića, zaklonjenog u njegovu utvrđenju ili u kolibi. I upravo taj gusti dim sukljao je leno kroz pukotine između ploča od kore i kroz zaobljeni vrh Macolletovog vigvama. Ulazeći za starcem, Anđelija je morala gotovo kleknuti. U polumraku i dimu nije se bogzna kako videlo. Ugljevlje nije bilo dovoljno da rasvetli dosta prostranu ali neobičnim predmetima zakrčenu kolibu. Anđelija jedino raspozna tri urođenika šćućurena oko ognjišta i odmah joj se njihova nepomićnost učini čudnom. - Vidite li? - promrmlja starac. -  Ne. Upravo ništa ne vidim - reče Anđelija i stade kašljati od dima koji joj je štipao za grlo. - Strpite se, sad ću upaliti. On se pomuči oko jednog malog fenjera u kutu. Anđelija je sa zebnjom promatrala Indijance koji su ležali pod pokrivačima. -

Šta im je? Jesu li umrli?...

-

 Ne... Stvar je daleko ozbiljnija ozbiljnija od same njiho njihove ve smrti! Konačno mu je uspjelo izmamiti plamen. Macollet bez ustručavanja uhvati jednog od Hurona za kiku i podigne mu glavu, osvetljujući lice živim svetlom fenjera.  Nepomičan i bez svesti, urođenik se nije na to osvrtao. Vreli dah izbijao je s njegovih napetih, od groznice suvih usana koje su poprimile opaku ljubičastu boju, lice mu je bilo tamno, uistinu crveno, i osuto grimiznim pegama. -

Boginje!... - reče Eloi Macollet.

Sav pradjedovski strah, izazvan tom strašnom bolesti, odražavao se u starčevim

rečima i u iznenadnom bljesku pogleda, pod njegovim čupavim obrvama. 131 | P a g e

 

Boginje!... Crne boginje!.. Užasne velike boginje... Anđelija oseti kako joj kičmom prelazi jeza. Nikakav glas ne pređe preko njenih usnica. Ona upre u Eloju Mecolleta svoje raskolačene oči te oboje stanu da se ćutke gledaju. Najzad starac prošapta: - Eto, zašto su se sinoć svi srušili srušili na sneg. sneg. Već Već tada tada su imali boginje!.. boginje!.... - Šta Šta će se sad sadaa do dogo godi diti ti?? - reče reče oona na nag naglo lo.. - Umre Umreće će.. In Indi dija janc ncii nisu ot otpo porn rnii na ovu ovu svinja svinjarij riju. u..... A št štoo se ti tiče če nas.. nas.... i mi ćemo svi pomreti... NE SVI, dakako. Neki će se izvući, ali će im lice ostati rupičasto kao kalup za sačmu! On spusti Indijančevu glavu koju je bio podigao da je pokaže Anđeliji, a ovaj je dugo stenjao dok nije opet utonuo u mučnu nepomičnost. Upravo kad je ulazila dvoranu, je palioi vatre Yann le Couennec mu  pomagao metući ispred uognjišta. OniIvan je uljudno veseloapozdrave. Gledajući njih dvojicu, odjednom postane svjesna užasne i ubitačne istine. Svi će pomreti. SUMNJA NA MALIGNE BOLESTI OTAC MASSERAT, JEZUITA   U vigvamu, Igor Maksimović Maksimović dugo je ostao prignut prignut nad bolesnim Huronima. Huronima. Potresno je bilo gledati ih onako crvene poput usijanog gvožđa. Kad im se podiglo veđe, videlo se da su im oči podlivene krvlju. I dalje su disali piskutavo i bili u nesvestici.

-

Već su juče naveče bili skoro u ovakvu stanju - objasni Macollet, - a kad sam ih položio tu, mislio sam da je njihova otupelost posledica hladnoće. A što sada mislite, Macollet? - upita Maksimovič. - Nije se lako izjasniti, zar  ne? Simp Simpto tomi mi su kao kao u bogi oginja nja, ne pori poriče čem, m, al alii se po te telu lu jo jošš ne vide karakteristični gnojavi prištići. Ničeg osim crvenih pega...

Kanađanin nedoumici kimnesuglavom. Trebalo opreznosti je čekati... iNišta drugo nijeje pre ostajalo. Sveu troje razgovarali tiho o merama uputama koje tre

132 | P a g e

 

 balo izdati. Macollet izjavi da će se on brinuti za Hurone. Alkohol je, to zna iz iskustva, dobra zaštita protiv svih epidemija i infekcija. Ostaće tu s bačvicom rakije. Starac prizna, klimajući glavom, da i najgore situacije imaju svoje prednosti. Piće  je, a češćevigvama ispirati grlo i ruke dodiruje upreznojavanje. rođenike. U blizini podići će kojima mu kolibicu za urođenike. Svaki put, kad bude hteo u nastambu, proći će kroz nju i promeniti odeću. - Za mene ne brinite. Bio sam ja među Montagnaisima i Huronima za vreme velike epidemije boginja koja ih je desetkovala 1662. Obilazio sam sela i zaticao same mrtvace. A ipak sam se izvukao. Ovima ću davati juhu od trava i stalno održavati vatru. A posle! Videćemo... - Idem da vam donesem namirnice i trave za čajeve - reče Anđelija.  Na povratku korak joj joj je bio mnogo sigurniji. sigurniji. Ona mora da bude sasvim sasvim prisebna. Svanuo je hladan, dan, ali vedar i okupan rumenilom. Ulazeći u dvoranu, nađe se licem u lice s najautentičnijim jezuitom kakva se nije mogla zamisliti na stotinu milja uokolo. Bio je to redovnik srednjega rasta, prilično okrugao, s izrazom dobroćudnosti na neveselu licu. Oči su mu bile podrugljive, čelo otkriveno, brada gusta. Crna mantija bila mu je od solidnog drogeta. Nosio je pojas od crne kože, o kojemu su visili neki sitni predmeti, nož, novčarka... a na prsima dosta veliki crni krst sa četiri me  dena kraja, pričvršćen svilenom uzicom. Ponešto snažan vrat stršio je iz ravna, tvrda ovratnika, podstavljenog rezervom od belog platna. - Dozvolite da se predstavim - reče. - Ja sam otac Masserat od Družbe Isusove. U takvu trenutku njegova se pojava učini Anđeliji priviđenjem. Morala je uz maknuti nekoliko koraka i nasloniti se na zid. -

Ali - promuca ona - odakle dolazite?... Iz onoga kreveta, gospođo, reče on pokazujući koji ste me sinoć prema dnu odaje, iz onoga kreveta u onako pažljivo sami položili.

Ona tada shvati da je i on jedan od onih koje su sinoć u posljednji tren spasili od sigurne smrti pod snegom. Nije li to upravo onaj kojega je prvog otkrila i izvukla ga iz snega kako je mogla i umela. Pod kabanicom skrućenom od leda nije bila zapazila mantiju.

133 | P a g e

 

Da, to sam upravo ja - reče on kao da slijedi njenu misao. Mora da ste me nosili na svojim leđima, gospođo. Bio sam toga svjestan, ali odviše obamro i ukočen od zime da bih se u tom času mogao predstaviti i zahvaliti vam. Oči su mu se i dalje smešile, ali su je promatrale s upornom pažljivošću, a iza nji -

hove veselosti moglo primi se otkriti prepredenu Anđelija se zbunjeno rukama za lice. i lucidnu suzdržljivost seljaka. - Kako da vam se ispričam, oče... Nisam mogla ni zamisliti da među gostima imamo i jednog jezuitu... a uz to sam pod dojmom jedne strašne vesti. Ona mu priđe i prošapta: - Bojim se da su vaši Huroni oboleli od velikih boginja. Dobroćudno lice oca Masserata promijeni boju. - Do đavola. - reče on probledevši. Takav uzvik iz njegovih usta bio je znak silnog uzbuđenja. - A gde su? -

U vigvamu starog Macolleta.

***

Zlokobne ptice nagoveštale su sneg isto tako pouzdano kao i glavobolja. I već sutradan stade da pada, a prethodio mu je ponovno let crnih ptica, sumornih i  bučnih vesnica koje kao da za sobom vuku neokaljanu crnu koprenu, a i vetar se u ledenim zamasima opet okomio na zemlju. Proleće je kasnilo. Za snježnim danima nadolazila je bela magluština, a bilo je i dana kad se sivo nebo nadvijalo nad sam rub šume. Hladna magla vukla se uokolo i zastirala drveće. Sneg koji je sada padao je biou jenjihovim sitan i tvrd kao staklo, a kadi  bi ga vetarsivo naglo sasuo u prozore, pucketao drvenim okvirima kožicama razapetim umesto stakala. U logoru je bilo hrane još samo za dva dana. Ujutro, svatko je dobio svoj obrok, no Anđelija je bila sretna što za njim ne oseća nikakve potrebe. Uzdrhtalihh ruku stajala je pred ognjištem Uzdrhtali ognjištem i sanjarski sanjarski se zagledala zagledala u plamen. plamen. Misli su joj lutale nepovezane, ali svaka je bila jasna. Nije očajavala ni bila zabrinuta.  Neće pomreti, nadživeće, nadživeće, u to je bila sigurna!... sigurna!... Trebalo je čekati i ne ppopuštati. opuštati.  Nešto će se uskoro morati dogoditi. Bliži se proleće. Jednog će dana stići, iživotinje će se opet ustrčati poput smaragda zelenim šumama i duž reka će obale

 prekriti cveće. Reke će ponovo poteći i njima će uzvodno i nizvodno ploviti mali 134 | P a g e

 

crveni čamci Indijanaca i trgovaca. Bit će natovareni svakovrsnom robom i raznosi će život, kao krv u žilama. Trebalo je samo čekati... Dok je tako stajala nepomično, manje je osjećala hladnoću i onu ledenu prazninu u sebi. Nije znala što zapravo čeka, no to je već bilo u pokretu, i mnogo bliže nego se i mislilo. Eto, već je tu, u njihovoj neposrednoj blizini. Ona se uspravi i osluhne: "NEKO JE NAPOLJU!" Oko kuće jedino je zavijao vetar, a ipak, Anđelija je znala, bila je u to sigurna.  NEKO JE NAPOLJU!... Ona se ogrne kabanicom i iskrade se na vrata.  Niko i ne primeti da je izašla.  Napolju joj sneg poput ledenih iglica udari u lice. Svaki od dva ledena zida što su se dizala pred kućnim vratima vetar je opet zaodeo u snježni baršun. U daljini se  jedino videla siva masa magle. Anđelija podigne oči. S povišenog mesta iznad nje naginjali su se neki ljudi i promatrali je. Bili su to Indijanci. Od snega koji je šibao s vjetrom činili su se nekako mutni, nestvarni, no odmah ih je prepoznala po per   janicama. Bili su Irokezi. Ir okezi. No najneobičnije i gotovo stravično bilo je to što, izuzev kratke pregačice oko bedara, ničeg na sebi nisu imali. Bili su goli. PRIJATELJSKA GESTA IROKEZA  Bili su goli. Naginjali su se prema njoj, dok je ljuti severac zanosio u stranu nji hovu zadignutu i perjem okićenu kosu, a od njega su im kloparali i resasti rubovi na kratkim pregačicama. Pružali su vratove i nekako radoznalo promatrali belu ženu koja se pojavila pred ulazom. Vetar je oko njih ljutito zviždao, no oni nisu drhtali. Njihove crne oči blistale su mirnoćom. Izašla je i gospoda Jonas. Nije se upuštala u nepotrebna zapitkivanja, nego ih odlučnom kretnjom pozvala da uđu. - Hajd Hajdee ul ulaz azit ite, e, momci momci!! Smrz Smrznu nutt ćemo se samo samo gledaj gledajuć ućii vas tak takve ve.. Bi li i đavolu palo na pamet da go šeta po ovakvom vremenu. Po njenim pokretima shvatili su što kaže. Prasnuvši u smeh, poskakali su na  puteljak iskopan u snegu, digli ruke s opruženim dlanom u znak pozdrava a onda  jedan za drugim ušli u nastambu. nastambu. Bilo ih je šestoro a predvodio ih je Tahoutaguete, poglavica Onejuta. Onejuta. Lice mu je  bilo grozno unakaženo unakaženo od preboljenih boginja. boginja. Nisu se udos udostojili tojili ni pogledat pogledatii ta

135 | P a g e

 

 jadna stvorenja koja su ih raskolačenih očiju promatrali, gotovo utonuli u svoju odeću i krzna. Njihova mašću premazana, neosetljiva tela sjajila su se kao glatki žuti mramor. Kad je pred njih stupio Peyrac, Tahoutaguete mu obema rukama pruži vampum, og ogrl rlic icuu sa sast stav avlj ljen enuu aod više višesu nizo ni zova va ljub ljubič ičas asti tihh i bi bije jeli lihh šk škol oljk jki, i, uple uplete teni nihh životinjskim žilama, tvorile simboličku sliku. - Šalje Šalje me Outtak Outtake, e, veliki veliki pogla poglavic vicaa Pet plemena plemena.. Ova ogr ogrlic licaa sadrži sadrži njegov njegovuu  poruku. Ona kazuje da nije zaboravio ni tebe ni blago koje si poklonio dušama velikih poglavica... Ova ogrlica znači da si i dalje njegov prijatelj. Outtake te očekuje... Maksimović je već dovoljno poznavao irokeški jezik da bi mogao prevoditi i osobno se zahvaliti. Zatim se onaj Irokez s licem nagrđenim od boginja obrati Anđeliji te i njoj uruči wampum ogrlicu. Ona se ustručavala da je primi jer nije znal zn alaa dopu dopušt štaa li cere ceremo moni nija jall i ženi ženi da učes učestv tvuj ujee u sv sveč ečan anos osti tima ma pril prilik ikom om utvrđivanja savezništva, no Tahouthaguete je bio uporan i rekao: - Primi Primi,, Kawa Kawa.. Ova Ova ogrlic ogrlicaa pren prenos osii ti poruk porukuu žena žena našeg našegaa pl plem emen ena. a. Već Većee majki sastalo se kad je mesec bio crven i reklo: "Eto! Čovek-koji-osluškujesvemir, Gro movnik, umreće zajedno ea svojim plemenom jer je senima naših poglavica dao poslednju mrvicu svojih zaliha samo da ispere ljagu. Ako on umre, čemu nam njegovo savezništvo i žrtva kojom smo ga platili? Ako umre, odnijet odnijet će sa sobom sobom i bogatstvo bogatstvo svoga svoga uma i svoga srca, i tako tako ćemoo izgubi ćem izgubiti ti prija prijatel telja ja našega našega naroda naroda.. Umru Umru li mu deca, deca, prokl prokleće eće nas njegova njego va žena. Umre Umre li mu žena, prokleće prokleće nas nas on, jer će se setiti setiti da je ona spasila Outtakeu život, život, a Outtake je je sada pušta da umre. umre. Ne, ni on, ni žena, ni njegova deca ne smeju umreti. To se neće dogoditi. Dat ćemo svaka po šačicu od naših zaliha i tako spasiti život Kawi, beloj ženi, koja je sačuvala život Outtakeu, našem junaku i poglavici bez kojega ne možemo. Da nije  bilo njega, danas bismo bismo bili siročad, a i bez nje nje bismo svi ostali siročad siročad.. - Istin Istina, a, deca deca će na nam m zimi ne nešt štoo češće češće vi vika kati ti:: "Glad "Gladan an sa sam!" m!" Dva Dva ili tri puta puta više, o tom nema sumnje. Ali ništa zato... Glad je bolest od koje se ozdravi čim dođe proleće, a gubitak prijatelja je bolest od koje ne možeš ozdraviti. - Uzmi Uzmi je u ruke, ruke, ženo. ženo. U ovoj ovoj je je ogrlic ogrlicii poklon poklon naši našihh plemen plemenaa upućen upućen Kawi Kawi,, ženi-majci, koja je u svoje naručje uzela i svih Pet plemena kad je onomad  prihvatila Outtakea ne bi li mu spasila život, ugrožen izdajstvima neprijateljskih krajeva. Evo, pogledaj! To su na slici žene okupljene u veću,

136 | P a g e

 

ono si ti, a ovo su šačice graha koji ti šalju da možeš utažiti glad sebi i svojoj deci. U međuvremenu, na njegov znak, jedan od njegovih pratitelja požuri se da otvori vrata, i šest drugih, isto tako golih Indijanaca koji su čekali napolju, uđu s teškim vrećama od ušivenih koža. Tahouthageuete odveže jednu i stade da sipa na drveni sto njenu sadržinu. Ubrzo se stvori gomila pasulja, povrća na koje se Stari svet  počeo privikavati otkako su ga prošlog veka prvi putnici bili doneli iz Južne Amerike. PROLEĆE

-

Majko, prvi cvet!... - prolomi se Ivanov povik jedne sveže i vedre večeri.

Anđelija ga je čula kroz otvoreni prozor sobe u kojoj je s ugašenog ognjišta mela  pepeo. Ona poskoči: -

Šta kažeš?

Ivan joj se blaženo smešio. -

Otkrio sam prvi cvet!... Ovde, pod prozorom!...

Anđelija pohita dozivajući decu. -

 Thomas! Barthelemy! Dođite brzo! Gledajte, prvi cvet! Bioo je to pr Bi prvi vi prol proleć ećni ni ša šafr fran an,, čist čist i žut, žut, i us uspr prav avno no se di diza zaoo iz bl blat atnj njav avee zemlje.Kroz njegove prozračne i uske sljubljene latice nazirao se blistavo-zlaćani tučak. -

Oh, Bože! O, kakve li krasote - reče Anđelija klekavši na vlažnu zemlju.

Stajali su tako i s udivljenjem promatrali čudo. Cvet je iznikao uz samu ivicu snega. Od toga dana otkrivali su ih mnogo. Dok su lopatama razgrtali gomile raskvašenog snega, nailazili su na bledožute busene stabljika koje tek što nisu  procvale. Već sutradan one će na suncu dobiti krepku zelenu boju, dok će čaške cvetova postepeno prelaziti u bledoružičastu ili belu.

137 | P a g e

 

Cveće si mogao otkriti i pod samom strehom. Nekoliko ljubičica pomolilo se iz šačice mahovina i savijalo na suncu, uslijed kojega se sneg topio i neprestano curio. April se bližio kraju. Pod vrelim suncem kopnjenje se užurbano nastavljalo. Prije no što će snega nes  tati u podnožju drveća, pošli su da zarezuju debla klenova i sakupljaju njihov slatkast i  prijatan sok. Eloi Macollet ga je zatim prekuvavao u jednom kotlu i dobivao nekakav tekući med od kojega su se deca stalno oblizavala. Mnoga stabla i grmovi nosili su blede tragove oštrih zuba izgladnelih životinja, zečeva ili košuta, Bilo ih je naprslih od leda, polomljenih pod težinom snega, a neka su još bila povijena, s vršikom zakopanom u blokove leda koji, onako sk skri rive veni ni neos neosun unča čano nom m i mračn mračnom om stran stranom om brež brežul uljk jka, a, ni nika kako ko da se rast rastop opee i išćeznu.  No već je leska pružala pružala svoje zelene, gusjeničaste gusjeničaste rese, rođene još u jesen. Vetar ih je povijao i raznosio im pelud od kojega je sneg pod njima postajao žut. Breza, koja je još sinoć bila sablasne boje, pravi skelet od belokosti, prekrila se sada bledoljubičastim i sivim privescima, kao zastorom od resa. Brestovi, rašireni kao raskošne lepeze, navukli su svoju smaragdno-ljubičastu odeću. A vratili su se i lovci s dimljenim komadima dvaju jelena, polovinom jednoga lesa, te nadevenim drobom medvjeda - slasnim poklonom Mapountooka koji je obećao svoju skoru  posetu. se nisu od usuđivali sejati seme povrća jer još je tek zemlje prestala. virilo iz snježnogJoš pokrivača leda i opasnost novih oborina nijemalo bila sasvim  No proleće se svakim danom danom sve jače osećalo. Jezero je sve više ličilo na zamagljeno ogledalo, zatim se prekrilo vodom i počelo razdvajati u prozračne ostrve. Anđelija se u proleće najviše divila šumu probuđenih voda. Počelo je s lakim mr  morenjem koje je narušavalo duboku zimsku tišinu, a posle su se mogli čuti neskladni jecaji vodopada. Sada je čitava priroda postala bučna i noći su bile ispunjene neprekidnom i snažnom tutnjavom. Leti se ona više neće čuti. Prigušiće je razbujalo raslinstvo. U razuzdanosti

oslobađanja, nakon prvoga kopnjenja, priroda se najpre ukazala razbarušena i gola, 138 | P a g e

 

razdrljena i tužna, napola još uvek umotana u svoj beli pokrov, te divljom i  bezobzirnom rikom ispunila ispunila čisto nebo nad sobom. sobom. Anđelija je razmišljala. Proleće je tu! Svitalosveće. je ranije. Naveče, sunce se duže zadržavalo na vratima kuće pa zato i nisu  palili Taj šum voda stvarao je oko nastambe i jezera nekakav magičan krug. "Kanađani i njihovi urođenici krenuli su na istok" - izvesti jednog dana rob Panis koji bi, gacajući na svojim krpljama, odlazio ponekad u dugotrajna izviđanja oko line. Primetio ih je kad su polazili prema Kennebecu. Posrćući po kaljužama i kašastom ledu, te jarugama punim polomljenog i satrulog granja, goropadni i nepristupačni Kanađani opet su odlazili na jug da tamo iznenada napadaju engleska sela.  Nije se pravo znalo ko ko su. Utvrđenje su zaobišli. zaobišli. Možda su imali takv takvaa naređenja... Stanovnici Srebrnog jezera žurili su da obnove svoje snage i opet podignu ograde. Mnogo je toga bilo polomljeno i uništeno. Vratima, krovovima... svemu je pretilo rušenje, pa što se zemlja više otkrivala, sve se više moglo videti pravo opustošenje. Ljudi su prema suncu dizali svoja mršava bleda lica, žmirkali bolesnim očima i  pustili da im svetlost kupa kožu kao vrelo pomlađivanja. Deca se ponekad nisu ni micala sa sunca, kao zimogrozni pilići. Anđelija je znala da u početku mora biti strpljiva. Postaraće se sutra za svoje zapuštene, ispucane ruke, sutra će isprati svoje lice u  prvoj prolećnoj kišnici, sutra će se sa gospođom Jonas prihvatiti velikog pospre manja. No danas, čekaće da joj se vrati snaga i prostruji telom kao bujni sok u drveću. Zaslužuje da malo otpočine od dugotrajna napora. I suviše je zahtevala od svojih slabih snaga. Iskustvo ju je poučilo kako se skupo može platiti tek izvojevana pobeda. A najpre je valjalo požuriti u planinu, na reke i obale jezera, u potragu za cvećem,  biljkama, grmljem, korenjem kojima će puniti kutije i lončiće svoje kućne apoteke.  Neće propustiti ni jednu jedinu vrst. Radi njih će se zavlačiti i u najmanje pukotine hridina, pa ako mnoge od tih biljaka i ne poznaje, ništa zato, već će im ona otkriti

lekovitu moć. 139 | P a g e

 

Bila je sebi obećala kako nikad više neće provesti ovako mučnu zimu, kad za lečenje bolesnika vrlo često nije raspolagala drugim sredstvima doli iskuvanom vodom i guščjom ili medveđom mašću. Sada će tavani zamirisati a na policama će se naći poredani lonci i kutije s natpisima živih boja. Na dvadeset milja uokolo ljudi će dolaziti u utvrđenje Wapassou da se tu leče. Jednoga dana krene, najzad, najzad, u potragu za prolećem, prolećem, cvećem i lekovima.  Na žućkastom pokrivaču od poleglih trava, ljubičice su žmirkale svojim bledim, zanesenim okom, a jaglac opružio svoju ružičastu perjanicu. Žuti ljutič rastvorio je svoje tako lagane venčiće da ih svaki dašak vetra zlostavlja. Plava sasa, ona što je u Poitouu Poito uu zovu "kći-pre-maj "kći-pre-majke", ke", jer se rađa pre svojih svojih listova, listova, iz zemlje zemlje crne poput čađe, kupala je plavetnilom raslinje u podnožju drveća.  Na obroncima kršnih brežuljaka, sitni podbel širio je na sve strane svoje zlatne rese, prateći šafrane i visibabe. Sve su to cvetovi krhki i goli, i dršću na ivici snega, na još uvijek oštrom vjetru. Anđelija je brzo prelazila brežuljke i doline, srećna što gazi po spužvastom zemljištu i ne osvrćući se na blato i bare. U dane sabiranja  bilja vodila je sa sobom i decu, a tražila je da joj pomogne i Elvira ili neki mladić iz nastambe, jer je trebalo požuriti. Sabiranje lekovitog bilja može se obavljati  jedino po suhom i sunčanom vremenu, i to usred dana, kako bi se predveče i u sumrak izbegla rosa, jer i najmanja vlaga kvari osjetljive latice i lišava ih njihove lekovitosti. Bilo je izobila podbela, solidnog i delotvornog leka protiv bolesti grla i usta. Ljubičica je bila ređa, visoki gost njihove skromne apoteke, a lečila je kašalj i  prehlade. Čaj od ljubica ljubica je lek kraljice, a ppodbel odbel je uvarak seljaka. seljaka. Maupertius je voleo da se brine za ljubice i s velikom brižljivošću razastirala ih je  po tavanu da se suše. Anđelija mu je rekla da će od njih pripremiti mirisav sirup za decu koja kašlju, a ne vole da ih se podvrgava lečenju. Maslačak je iz svoje visoke rozete posvuda sipao svoje zvezdice po još žutoj travi. Oboružana nožićima, deca su ga vadila, čistila mu beli koren i navečer ga jela kao salatu s malo brezinog sirćeta. Nešto kasnije, kad mu je korijen postao crvenkast, Anđelija ga je spremala i stavljala da se suši. Rezala je nadvoje, i to po dužini, podanke žute benoate, čudnog i plahog cvetića koji za sobom vuče pod zemljom dug i drvenast crni rep s gorkim sokom, spasonosnim za bolesne želuce, te podanke kozlaća, aromatične trske što ju je nabrala pored bara. je korijene traveistasatrava. čičcima kojeprimjetne ima i u njenom zavičaju. NijeStrugala bila posve sigurna darepinca, li je to baš Jedva,

140 | P a g e

 

razlike pre  rušavale su cveće Novoga sveta i činile ga novim i nepoznatim. Zamišljeno ga je okretala i prevrtala u rukama. Jednoga dana Barthelemy joj donese kiticu nekakva cveća sa zvončićima, koje je ličilo na vresak, samo, ovo je bilo meko i sveže. Laki paučinasti listovi bili su ze lenosivi, a zvončići ružičasti. Anđelija najzad prepozna dimnjaču, zvanu zemljina žuč ili udovička trava, ko zna zašto. Znala je da se iz nje dobiva kozmetička vodica koja čisti kožu, a cvetovi skuhani u vodi, mleku ili surutki, osvežuju u žegi. Isperu li se njome oči, one postaju čiste i blistave. Čaj od toga cveća otvara apetit, a govori se da dimnjača leči i od skorbuta. Barthelemy je dobio pohvalu za taj lepi nalaz a Englez Sam Holton, koji je imao smisla za književnost, uze da citira Shakespearea kad na jednom mjestu kaže za kralja Leara: -

"...okrunjen bujnom dimnjačom i korovom"...

Kad je odlazila da traga za biljem, ali ne i da ga bere, Anđelija je sa sobom vodila i drugu decu. Počeli su se buditi i medvedi. Jednoga dana, na dnu neke doline, Abigaela je našla jednu smešnu živu lopticu koja se odmah s njom sprijateljil sprijateljila. a. Začuvši Začuvši mumljanje mumljanje mečke i pucketanj pucketanjee granja granja što ga je ova u prolazu lomila, Anđelija Anđelija pojuri i stigne u poslednji poslednji čas. Ona obori zver koja se bila uspravila na stražnje šape ne bi li izgledala strašnija. Dobro odmeren metak u crvene razjapljene ralje zaustavio je zver u skoku. Abigaelu je rastužilo to ubistvo zbog kojega je slatki medo postao siroče. - Branila je svoje mladunče kao što sam i ja morala tebe - reče joj Anđelija. Ona je imala kandže i snagu, a ja pištolj. Medu su odneli u utvrđenje i počeli ga hraniti klenovim sirupom i kukuruznom kašom. Bio je dosta velik i lako se odrekao majčinog mleka. Za nju je to bila najlepša igračka na svetu. Zavolela ga je ljubavlju koja je  potisnula sve druge. Trebalo ju je urazumljivati da i svojim sudrugovima u svagdašnjim igrama, Barthelemyju i Thomasu, dopusti da mu se približe. pr ibliže. Medi su dali ime Lancelot. Već od prvih lepih dana i Ivan je obilazio brežuljcima, no s jasno određenim ciljem. Tragao je za omrznutom životinjom koja mu je pakosno i podmuklo  požderala onih nekoliko zečeva ili kunića što su se zimi bili uhvatili u njegove

zamke, dok se on jedva vukao od umora, u nadi da će svojima priuštiti najzad malo 141 | P a g e

 

svežeg mesa. Vinovnik tih zlodela, taj po zlu čuveni šumski gusar dobro je poznat svakome - to je nesit. On je nešto sasvim posebno u šumskoj fauni. Krvoločan je kao hermelin i lasica, čijoj vrsti i pripada, ali veličinom nimalo ne za ostaje za dabrom. Ivan otkrije svoga zakletog neprijatelja, jednu ženku, i ubije je, ali ponese kući njen njenoo mlad mladun unče če,, malo malo klup klupko ko nako nakost stru ruše šene ne dl dlak ake, e, ve veli liko ko kao kao mače mače.. Već Već je razvaljivalo laloke i agresivno pokazivalo svoje oštre zube. -

-

Ludo je što si naprtio sebi na vrat tu životinju, sinko! - reče Eloi Macollet nabravši obrve pred novajlijom. Ničeg u njoj nema doli zla i pretvornosti. To ti je najgora od svih šumskih životinja. Indijanci kažu da se u njoj kriju svi đavoli i neće više da prođu dolinom za koju kažu da je nesit u njoj uredio sebi jazbinu. Neće više dolaziti ni ovamo. Pa neka. Imaćemo samo više mira, - reče Ivan i zadrža životinju. Dao mu je engl en gles esko ko ime: ime: Wo Wolv lver erin ines es.. Wolv Wolver erin ines es odma odmahh is iske kezi zi zu zube be na ja jadn dnog og,,  prestrašenog Lancelota. Kad ga je jednog jednog dana konačno ugrizao, Abi Abigaela gaela se toliko razljutila da je uzbunila celu nastambu. Tražila je batinu, nož, sekiru,  bilo što da ubije nesita. nesita.

Mladić je sklonio svoga ljubimca a onda stao da se ruga devojčici i njenom besu. -

Sada znam koga moram skalpirati - reče Abigaela. - To je Ivan!...

Ivan još jače prasne u smeh i ode nazivajući je: "Miss Bever". Dao joj je takav nadimak jer je tvrdio da ima sitne oči kao dabar. PLANOVI ZA NOVU EKSPEDICIJU  Te noći, u naručju Igora Maksimovića, Anđelija se prepustila ljubavi s takvom radosti i lakoćom kakvu nije osetila, čini joj se, od svoje mladosti. Po njenom osmehu on je pogađao da se oslobodila one napetosti koja je predugo sputavala njen spontani zanos. Sada je bila kao preporođena. Zora je počela rudeti i u krošnjama su zažagorile ptice. Uz obalu jezera još su tu i tamo plamsale plamsale vatre uz koje su muškarci pušili lule. Kroz mali prozor dopirali su do njih glasovi šuma i žubor voda. Tajčamac priprosti koji bi toliko toga obalu mogaozime. da ispriča o njihovim bio  je što krevet, ih je prevezao na drugu U njemu je ona zanosima, spavala pored

Igora tako blizu da je ponekad osećala na licu njegov dah. Još i u snu ju je draškao 142 | P a g e

 

miris njegove kože, a u zoru bilo je dovoljno da razmakne usne pa da im se već dodirnu jezici. A onda bi usledili jedva primetni pokreti, pa milovanja i najzad vatrena pomama. Izlečili su je upravo ti ljubavni snovi. Danas su opet pronašli Arijadninu nit i nastavili dijalog što ga je pre petnaest godina bila prekinula lomača inkvizicije i ostracizam austrijskog kralja. Sutradan, Igor Maksimović pročita pismo što mu ga je uputio gazda Berne. Rošeljski trgovac javljao mu je novosti iz naseobine Gouldsboro i izveštavao ga o tome kako su proveli zimu. Uglavnom, sve je u redu, no u poslednje vreme zadaje im br brig igee neki neki gusa gusarr pozn poznat at pod pod imen imenom om Zl Zlat atob obra radi di,, koji koji pl plja jačk čkaa po Zali Zalivu vu Francuza. Progonjen od jednih i drugih, sklonio se na ostrva Gouldsboro i upravo  je on oteo - đavo bi ga znao zašto - nekog Curta Ritza čim se ovaj sa svojim ljudima iskr cao u luci. Usprkos tom mučnom incidentu, Manigault i Berne ipak su ohrabrili vojnike, koji su iz Nove Engleske doputovali malim grofovim lađama, da nastave predviđeni put do Gornj Gornjeg eg Kenneb Kennebeca eca,, jer gos gospod podinu inu Mak Maksim simovi oviću ću mož možee ustreb ustrebati ati njihov njihovaa  pomoć. Međutim, obojica žele da gospodin Maksimović dođe kako bi rešili pitanje toga gusara, a i mnoga druga. U post-scripturnu Berne je javljao da se njegova supruga Abigaela oseća dobro, ali da u leto očekuje dete i da je taj događaj malo plaši, pa bi želela da uza nju bude gospođa Maksimović kad taj trenutak dođe. Svi bi se neobično radovali kad bi gospođa Maksimović mogla pratiti svoga muža kad krene da obiđe Gouldsboro... Grof je dugo razmišljao. - Šta je je sada sada ovo? ovo? - govori govorioo je u sebi sebi,, misleć mislećii na ot otmic micuu Nemca Nemca Ritza Ritza.. Iako su upadi gusara na obalu obična pojava, nalazio je u toj otmici nečeg neobičnog. On porazgovora s Marcelom Autineom o okolnostima pod kojima je do ot  mice došlo. Sve je bilo zagonetno. Jedne večeri Curt Ritz je pošao da malo  prošeta žalom, a kasnije su došli Indijanci i izvestili da su videli kako su se sa Zlatobradova broda iskrcali mornari, bacili na Ritza, isprebijali ga i onda odveli svojim čamcem. Igor Maksimović najavi svoj odlazak u Gouldsboro.

143 | P a g e

 

Domaći se život u Wapassouu odjednom poremeti. Maksimović kao da nije ni nameravao krenuti bez Anđelije, a ona opet nije mogla ni zamisliti da bude odsutna naj  manje dva puna meseca. Rado bi prisustvovala izgradnji novog utvrđenja, a osim toga, nije li nesmotreno ostavljati za sobom ovakvu četu vojnika?... A morala je da razvrsta i uskladišti sve zalihe hrane koje su stigle rekom, pa odatle na leđima prenošene do rudnika. Uz to, trebalo je sakupljati lekovito bilje i ukuva vati voće.  No i nju je spopadala spopadala želja da opet vidi vidi Gouldsboro i svoje prijatelje... da razgovara s Abigaelom, da izljubi Severinu, Laurieta i malog Charles-Henrija, a konačno, da  ponovo ugleda more i najede se ostriga i jastoga... jastoga... - Ne bih bih mogao mogao krenut krenutii sam, sam, ljubavi ljubavi moja! Bez vvas as više više ne ne mogu mogu živeti. živeti..... - A šta šta će biti biti s W Wap apas asso souo uom? m?...... Igor Maksimović reče da je Wapassou u izvrsnim rukama. Starosedioci će se po  brinuti da prihvate i smeste novajlije, i da im nametnu "brodsku" disciplinu. On da se potp potpun unoo pouz pouzda daje je u delo delotv tvor orni ni utic uticaj aj dvaj dvajuu bračn bračnih ih paro parova va,, Jo Jona naso sovi vihh i Malapradeovih, a takođe u švajcarskog plemića Marcela Autinea koji s lakoćom govori i nemački, italijanski, španski i engleski. Svoja će ovlaštenja preneti na Italijana Porguanija u čije se poštenje, marljivost i odlučnost bezbroj puta uverio. Taj neženja lepih crnih očiju bio je za Anđeliju zagonetka, ali je znala da njen muž ukazuje poverenje pravom čoveku. Sa sobom će povesti sve usijane glave: Vignota, Clovisa, O'Connela, pa i Ivana. Usprkos prividnoj ravnodušnosti s kojom Berne izveštava gusaru štotrenutaka. sada krstari Francuskim i Gouldsborovim zalivom, moglo bi tamo doći oi do teških Maksimović neće olako preći preko otmice čoveka kojega je uzeo u službu još za svoga prvog putovanja u Ameriku, i koji mu odonda verno služi. *** Versailles, France.  Noć je napolju. Kiša pada i jako grmi. Francis i Mary Stuart se ljube i vode ljubav zajedno. Thomas i Mata Hari se ljube i vode ljubav zajedno. Louis XIV spava u svom

krevetu i Kraljicu Majku sanja. Zatim se na kraju budi iz sna i sedi u krevetu. 144 | P a g e

 

-

I had a vision, vision about palace. Bring my architect, to Versailles. – rekao  je Louis XIV. Mister Le Van’? – upita Bontemps. To talk about mirrors. – rekao je Louis XIV. – How is my queen, Bontemps?

Everyone says it shall be a boy. Thunder crashing outside. Olujna noć. Thunder crashing. -

What is it? – upita Bontemps.

King Louis XIV ustaje od kreveta i stoji. -

-

An attempt on the king’s life. – rekao je musketar. By whom? The Spanish, the Dutch? – upita Bontemps. We do not know Gabriel Nicholas de la Reynie is moving to quell the threat.  – rekao je musketar. Bontemps, explain. – rekao je King Louis XIV. Sire, you must be escorted to the guard room immediately. – rekao je Bontemps i pođe prema prozoru i otvori prozor. Who says’? – upita King Louis XIV.

King Louis krene prema prozoru. -

Sire, away from the window. – rekao r ekao mu je on. I do not know these men! – rekao je King Louis XIV. – I’m going nowhere, my second son will be born here. While I breathe I will not show fear. I will not leave! Philippe, where is he? Where is my brother? Where is he?

-

Your Majesty. You must come with us. – rekao je Montcourt. Philippe se kasnije obukao i izašao iz chamber. -

Have they caught the men? – upita Philippe. Gabriel Nicholas de la Reynie is leading the search. – rekao je Bontemps. Tell me what is going on. – rekao je King Louis XIV. Brother, another plot uncovered, this time it was 4 men sent to kill you. We must leave for Paris, this Lodge is not safe. – rekao je Philippe. I decide where I go. I decide what to do. Make them go away. – rekao je King Louis XIV. Leave us. – rekao je svima Philippe i gleda ih sve. – You too, Montcourt.

Montcourt se nakloni, zatim se uspravi i ode. 145 | P a g e

 

 Napolju po oluji 4 čoveka su uhvaćena i mokri su od kiše. Gabriel Nicholas de la Reynie je zajedno s svojim musketarima. Fine day for a walk. Have you lost your way gentlemen? I think Spain is in that direction. Since you are clearly lost, perhaps you know not where you are. Uhvati jednog od njih i nožem ga ubode u nogu i baci ga dole na zemlju. -

-

My name is Gabriel Nicholas de la Reynie, my work protects the king. Welcome to Versailles. – rekao je to i čizmu stavi na njegovu glavu uguravajući mu je u blato.

Thunder crashing.  Negde u nekom selu. Kiša jako pada. Shepherd tera ovce. Ovce bekeću. -

Walk up, walk up. Walk up. – govori shepherd svojim ovcama. – Get back  up. Railey!

Pas otrča. -

Where are you going, you blasted dog? – rekao je on.

I pojave se trojica konjanika na sedlima konja kako ćute i obučeni su svi u crno. -

Who are you? – upita shepherd.

 Nema odgovora. Njišti Njišti konj. -

What do you want? – upita shepherd ponovo.

Thunder crashing. Nema odgovora.  Njište konji i pojure pojure sva trojica prema sheph shepherdu. erdu. Shepherd počne trčati. *** Sutra ujutru oluje više nema. Nebo je oblačno s puno sivih oblaka na nebu i sija sunce. Louis XIV jaše svog konja i u galopu jure po reci. Zatim poterao konje po gustoj šumi. Sunce sija i probija se kroz granja. Duga žbunja su svuda. Louis XIV

nastavlja da jaše konja sam kroz gustu šumu. Kasnije Louis XIV siđe s sedla svog 146 | P a g e

 

konja i gleda u hunting lodge. Zatim se Louis XIV okrene i ugleda 4 vuka da su došla. Louis XIV gleda u vukove i vukovi gledaju u njega i arlauču. Louis XIV izvuče svoj mač iz korica i uperi u vukove. Vukovi su prestali da arlauču i gledaju ga. U daljini se začuo gunshot, vukovi se uplašili i otrčali su duboko negde u šumu. Philippe siđe s sedla svog konja. - What are you doing? You could’ve been killed! – rekao r ekao je Philippe. - Perhaps. – rekao je Louis XIV. - Perhaps? – ponovi Philippe. – You surpass yourself. - We’ve never been more alone. – rekao je King Louis XIV. - We need to go. – rekao je Philippe. - We’ll never get this chance again. – rekao je King Louis XIV. - The wolves will come back. And then will be more. – rekao je Philippe. - I am about to drag this country out of the darkness, into the light. We must

-

 build destiny. rekaowill je King Louis XIV. – Right now. A new Franceour willown be born, this –palace be here mother. What palace? – upita Philippe. That one. – rekao je King Louis XIV i uperi prstom. The hunting lodge? – rekao je Philippe kada je video. Versailles. – rekao je King Louis XIV. Get back on the horse. – rekao je Philippe. With great change enemies appear. – rekao je King Louis XIV. – I need to know one thing in this moment, no matter what. Are you with me my  brother? Do you have my back?

-

Where am I now? – upita Philippe. King Louis XIV ćuti. I onda se zajedno vraćaju u dvorac jašući konje. Kasno je posle podne. Sunce zalazi. Svi musketari u parku stoje ćuteći. Trudna kraljica Athenaida de Montespan sedi sama i šije nešto sedeći. Perle ima oko vrata i obučena je u tamno braon dugu haljinu sa dugim rukavima. Door opens, footsteps. Athenaida de Montespan podiže pogled i ugleda Louisa, Bontempsa i Massona. -

My queen, this is Masson, your new doctor. – rekao je King Louis XIV. – 

He will attend to you and deliver the boy. 147 | P a g e

 

-

-

Your Majesty, I consider this appointment a great honor both to myself, and to my family. – rekao je Masson. I think he waits for you. – rekla je Athenaida de Montespan i ruku je stavila na ogromni trudnički stomak. – When do we go home? Home? – ponovi King Louis XIV. To Paris. – rekla je Athenaida de Montespan. The birthing bed is prepared. We’re not leaving. Would you agree doctor? –  rekao je King Louis XIV i obrati se doktoru Massonu. Oh yes, Sire. – rekao je Masson. I’m tired, my king. – rekla je queen Athenaida de Montespan.

Trudna Athenaida de Montespan ustaje i pomaže joj njena družbenica u tome. I onda zajedno s kraljem Lujem ide prema krevetu. kr evetu. -

You’re keeping us in suspense. – rekao je King Louis XIV.

-

I’m jealouis you’re going to mass without me. – rekla je Athenaida de Montespan. - It’s for the child’s welfare. – rekao je King Louis XIV. – As well as your  own. - Then let us go back to Paris. – rekla je Athenaida de Montespan. – At least make them change the tapestries as you promised. - I will. – rekao je King Louis XIV. - I wish you kept more promises. – rekla je Queen Athenaida de Montespan. –  The bed is very big without you. - My proud Spanish queen. – rekao je King Louis XIV i ruku stavi na njen ogroman stomak. Zatim na kraju ustane od nje i kreveta i krene da ode zajedno s Bontempsom. -

-

-

When the time comes, I don’t want many people here. – rekla je queen Athenaida de Montespan dok je King Louis krenuo da napusti kraljičin chamber. Why on earth not? – upita King Louis XIV obučen u plavo raskošno odelo,  bele duge rese ima od bele košulje ispod, beli pojas ima oko struka, svetlo  braon čarape, cipele sa mašnama, mašnama, kravatu i crvenu lepti leptirr mašnu gore. I don’t feel the same as last time. – rekla je queen Athenaida de Montespan. All will be well. – rekao je King Louis XIV. – Fear not.

King Louis XIV ode zajedno s Bontempsom iz njenih chambers. 148 | P a g e

 

Družbenica joj prilazi obučena u tamno braon dugu haljinu sa dugim rukavima i queen Athenaida de Montespan joj kaže: -

Tea, bring it now. Yes, my queen. – rekla je družbenica i ode.

Bastilja, France. Zatvorenik shuddering. Gabriel Nicholas de la Reynie ga gleda. -

You have been given a name. – rekao je Gabriel Nicholas de la Reynie. Only Calderon knows. – rekao mu je on. – He said we’d receive word.

Zatvorenik shuddering i gore su mu podignute ruke i lance ima. -

This? – rekao je Gabriel Nicholas de la Reynie i pokaže mu cedulju.  No! I’ve never seen it before! – rekao mu je on.

-

 No! No! No please! – rekao je zatvorenik. Gabriel Nicholas de la Reynie ide prema stolu i gleda razne neke instrumente za torturu. -

Please! – rekao je isti zatvorenik.

Zatvorenik sobbing, pleading. Gabriel Nicholas de la Reynie uzme čekić od brojnih instrumenata za mučenje i drži u ruci. -

Please! Please! – plače isti zatvorenik i govori to.

Zatvorenik sobbing. -

Please! – plače isti zatvorenik i to govori.

Dolazi zatvorenik koji je sav izubijan i sa iskopana oba oka. Krvav sav. Gabriel  Nicholas de la Reynie zamahne čekićem u ruci na tog istog drugog zatvorenika i udara ga čekićem u ruci. Prvi zatvorenik screaming, blows. Zatvorenik drugi padne na pod i Gabriel Nicholas de la Reynie nastavlja da ga udara čekićem u ruci i digao se tek kada je drugi zatvorenik mrtav.

149 | P a g e

 

-

When I return, the name. – rekao je Gabriel Nicholas de la Reynie i ode iz Bastilje.

Versailles, France. Henriette madame du IBerry kupaju u fontani. Kupaju u providnim haljinamai za kupanje. onda se izlaze iz fontane tako moresei mokre su im belim kose. Družbenice dolaze i dale su im da navuku ogrtače preko mokrih haljina i navukle su ogrtače. Kada su ušle unutra izule se, s njih skidaju ogrtače. Gledaju ih King Louis XIV i Lord Narcisse. -

You look frozen. – rekao je King Louis XIV. Quite warm, thank you. – rekla je Henriette. Spring is sprung. – rekao je King Louis XIV i prišao joj je. Apparently so. – rekla je Henriette. How is your husband? – upita King Louis XIV. Please, do not talk about him now. – rekla je Henriette. – You made me marry him. To keep you here. – rekao r ekao je King Louis XIV i svukli su se oboje goli.

Heavy breathing. Louis je legao preko nje. -

You look frozen. – rekao je Lord Narcisse. Quite warm, thank you. – rekla je madame m adame du Berry. Spring is sprung. – rekao je Lord Narcisse i prišao joj je. Apparently so. – rekla je madame du Berry. How is do your – upita Lord –Narcisse. Please, nothusband? talk about him now. rekla je madame du Berry. – You made me marry him. To keep you here. – rekao r ekao je Lord Narcisse i skinuli su se oboje goli.

Heavy breathing. Lord Narcisse je legao preko nje... Marguerite Delaporte je zajedno s svojim ljubavnikom Maitre Pierre i ljube se oni zajedno. Marguerite de Poulaillon je zajedno s svojim ljubavnikom Riviére i ljube se oni zajedno. U crkvi svi stoje pomešani u red za pričešće. *** Počinju porođajni bolovi kod kraljice Athenaide de Montespan. Athenaida de

Montespan groaning i leži u krevetu. 150 | P a g e

 

-

The moment is upon us so should events overtaken us, when the child is  born, you will ask me the sex, as you recall, if it is a male child I will say „I do not yet know, sire“ if it is a girl I will say „I don’t know, sire“ this will give you a moment to compose yourself. – rekao je Masson. – Should you

wish. Queen Athenaida de Montespan breathing, grunting. Diše ona i napinje se. Masson ide kod nje i njegova ćerka Claudine je s njim. Queen Athenaida de Montespan moaning loudly. -

Keep breathing. – rekla je Claudine.

Queen Athenaida de Montespan breathing. -

Keep breathing. – rekao je Masson.

Queen Athenaida de Montespan breathing. - Your plans for war are not good. – rekao je King Louis XIV obrativši se Louvoisu. – We cannot expose our flanks. - There’s too many people! Too many people! – rekla je Queen Athenaida de Montespan i napinje se. - Calm yourself, Majesty. – rekao je Masson. Queen Athenaida de Montespan se napinje i screaming. -

He’s coming. – rekla je Claudine. Push now. – rekao je Masson.

Queen Athenaida de Montespan diše, gura i screams. -

Breathe. – rekao je Masson.

Queen Athenaida de Montespan diše, gura i screams. -

Push majesty, push. – rekla je Claudine.

Gura queen Athenaida de Montespan i diše. -

Don’t forget to breathe. – rekla je Claudine. I see head. Push now. – rekao je Masson.

Queen Athenaida de Montespan gura, diše i screams. 151 | P a g e

 

-

Yes, your Majesty. – rekao je Masson.

I rodila se na kraju mala beba. Baby crying. -

Sire, please! Everyone must leave! At once! – rekao je Masson i okrenuo se

 prema njima pa se vrati kod tek rođene male bebe. King Louis XIV je prestao da se smeši i začudio se što je to Masson rekao. -

Everyone must leave, at once! – rekao r ekao je Bontemps. – It’s the king’s word!

Svi napuštaju chamber i stoje u hodniku. Everyone whisperring. -

Well, what is the meaning of this? – upita King Louis XIV. - Doctor, what is the sex? – rekao je to i ustao je od stolice.

Baby crying. -

Come man, speak! Where is your tongue? – rekao je King Louis XIV i hoda  prema Massonu.

Baby crying. -

The problem is not the sex, it’s her... color. – rekao je Masson uzimajući u rukama malu bebu crnkinju i pokazuje mu malu bebu crnkinju.

Baby crying.

*** Louis XIV stoji i gleda u tek rođenu bebu crnkinju. Masson ćuti i u rukama drži malu bebu crnkinju. Louis XIV krene ruku da stavi na tu bebu crnkinju kojoj on nije otac i onda zaustavi svoju ruku i skloni je. Queen Athenaida de Montespan leži u krevetu. Mala beba crnkinja je počela opet da plače. Bontemps uzima bele  plahte, umota dete u tome i odnese ga. Bontemps izađe u hodnik i služavci pokaže  bebu crnkinju i zinula je malo. Talking indistinctly. Služavka pođe napred da se  pobrine za tu malu bebu. Gabriel Nicholas de la Reynie ju je video gde ona ide. Mary Stuart i Francis su zajedno i ljube se u usta. Mata Hari i Thomas su zajedno i ljube se u usta. Mary Stuart i Mata Hari su obučene svetlo braon gore na haljini i

tamno braon dole na haljini, a Francis i Thomas u braon raskošna odela i braon  pantalonama dole. 152 | P a g e

 

-

-

-

So, you’re not just here for the christening, Louis? – upita Francis i hoda sa Louis de Conde.  Not this day, though though I appreciate invitation. invitation. – rekao je Louis de de Conde. How long have you kept a place in the village? – upita Francis. Since my father sold his last spring. – rekao je Louis de Conde. – I’m wellknown there. People talk to me. Which is how you heard of this shepherd being menaced. – rekao je King Louis XIV kada im je prišao. By horsemen with „hands as cold as ice.“ – rekao je Louis de Conde kratke crne kose, obučen u tamno braon odelo, tamno braon pantalone i tamnoput  je. - It’s the stuff of legends, the kind of story which spreads, which is why I thought you should know. Ah. Did they hurt him? – upita King Louis XIV i sedne na tron. I haven’t spoken with him. – rekao je Louis de Conde. – What they did to him or what they wanted is unclear. But people are afraid. There’s talk about restless spirits, empty graves. My brother is the king king’s ’s deputy. Go with him to talk to this man. And with Bash, too. – rekao je King Louis XIV. I’d be honored to be of service, Your Majesty. – rekao je Louis de Conde.

Louis de Conde mu malo nakloni, zatim se uspravi, okrene se i ode. Leith Bayard stoji i King Louis i Francis su ga videli. Leith Bayard, I’m glad you have returned. – rekao je King Louis XIV. – I’m sorrry for the loss of your lands. It could not be avoided. - I assumed as much, as they went to Lord Narcisse and Lord Fox. – rekao je Leith Bayard. - We’ll share a draft or ten and I’ll explain. As I have no other holdings to offer at the moments, I’d like to give you a position at court. – rekao je King Louis XIV. – You could help my brother. He needs good men that he can trust. - Thank you, Your Majesty. – rekao je Leith Bayard. - In moments like this, I hope you can call me friend. – rekao je King Louis XIV. *** Lola, Kenna i Greer napolju sede na ćebetu koje je postavljeno preko zelene trave. -

Lola, Kenna i Greer napolju sede na ćebetu koje je postavljeno preko zelene trave. hand. 153 | P a g e

 

Lagano duva vetar. Toy rattling in Greer’s hand. Lola and Greer chuckle. - These are lovely. Thank you. – rekla je Lady Lola obučena u crvenu haljinu sa kratkim rukavima. Minđuše imaju sve na ušima. The colors of Scotland. – rekla je Greer obučena u plavu haljinu sa kratkim rukavima i šarena je dosta. – We tried for something subtle. - Your side needs to be represented somehow. – rekla je Kenna obučena u svetlo braon haljinu sa kratkim rukavima na kojoj ima žutih, belih, roze i lila cvetića sa zelenim listovima. – Mary would agree. Horse neighing. Kenna okreće pogled i pogled napred ćuteći. Lola sada okreće glavu i gleda iza sebe. Dolazi kočija braon boje sa velikim točkovima i spojena uz dva konja braon boja, -

crnih repova i crnih griva.Lorda Kočijaš sedi na sedištu kočije. Greer je u kočiji ugledala Narcissea kako sedi i sa nekim razgovara. - Is that Lord Narcisse? – upita Greer. - Mary says he’s poisonous and cruel. – rekla je Kenna. Vrata kočije se otvaraju i Lord Narcisse izlazi prvi iz kočije. Zatim Lord Narcisse pruža ruku Estelle-i. Estelle ga uzme za ruku i izlazi iz kočije. Estelle je obučena u belu haljinu sa dugim rukavima. - My word, I know that girl. Her family took me in. – rekla je Lady Lola kada  je prepoznala Estelle. – They perished of plague and Narcisse took her away in a cage. In a cage? – ponovi Greer. - He said it was to isolate her, in case she was infected herself. – rekla je Lola. Podižu se gore Lola, Greer i Kenna. Lola se obrati Estelle i Estelle je pogleda: - Estelle, is that really you? - Lady Lola. – rekao je Lord Narcisse. – I nearly forgot you’d met my bride during your sojourn from the castle with Francis. Fr ancis. And you are? - I’m Greer of Kinross. This is Lady Kenna. – rekla je ona. - Do you say „my bride?“ – upita Lady Lola. -

-

Yes. rekao je Lord Narcisse. We ve come to ask the king Louis for his  blessing a bit belatedly. I would have done so in advance of our marriage, 154 | P a g e

 

-

 but it wasn’t proper, Estelle staying beneath my roof. I honor women’s reputation. When I learned we were coming to court, I was coming to see you. – rekla  joj je Estelle. – On the off chance, I made you a gift. – Estelle daje Loli

 poklon. Ah. – rekla je Lola pa uzme u ruke, nasmeši se i pogleda to. - It’s nothing much, just a handkerchief I’ve fancied up a bit. – rekla joj je Estelle. - Come, Estelle. – rekao je Lord Narcisse. Estelle se okrene i ode zajednom sa Lordom Narcisseom u Versailles. - Here hands were shaking. – rekla je Greer. - She’s nervous little bird. – rekla je Lola. - What got her so scared? scared? – upita Kenna. Kenna. - Narcisse or being introduce to the the king? Lady Lola otvara poklon poklon i na papirić u handkerchief handkerchief pročita: „Help me.“ - It’s Narcisse. – rekla je Lady Lola i pokaže im papirić na kome piše „Help me.“ - Help me. – pročitala je Greer. Aylee, Kenna i Greer napolju sede na ćebetu koje je postavljeno preko zelene trave. Lagano duva vetar. Toy rattling in Greer’s hand. Aylee and Greer chuckle. - These are lovely. Thank you. – rekla je Lady Aylee obučena u crvenu haljinu sa kratkim rukavima. Minđuše imaju sve na ušima. - The colors of Scotland. – rekla je Greer obučena u plavu haljinu sa kratkim rukavima i šarena je dosta. – We tried for something subtle. - Your side needs to be represented somehow. – rekla je Kenna obučena u svetlo braon haljinu sa kratkim rukavima na kojoj ima žutih, belih, roze i lila cvetića sa zelenim listovima. – Mata Hari would agree. Horse neighing. Kenna okreće pogled i pogled napred ćuteći. Aylee sada okreće glavu i gleda iza sebe. Dolazi kočija braon boje sa velikim točkovima i spojena uz dva konja braon boja, -

crnih repova i crnih griva. Kočijaš sedi na sedištu kočije. Greer je u kočiji ugledala Lorda Foxa kako sedi i sa nekim razgovara. 155 | P a g e

 

Is that Lord Fox? – upita Greer. - Mata Hari says he’s poisonous and cruel. – rekla je Kenna. Vrata kočije se otvaraju i Lord Fox izlazi prvi iz kočije. Zatim Lord Fox pruža ruku Tamari. -

Tamara ga uzme za ruku i izlazi iz kočije. Tamara je obučena u belu haljinu sa dugim rukavima. - My word, I know that girl. Her family took me in. – rekla je Lady Aylee kada je prepoznala Tamaru. – They perished of plague and Fox took her  away in a cage. - In a cage? – ponovi Greer. - He said it was to isolate her, in case she was infected herself. – rekla je Aylee. Podižu se gore Aylee, Greer i Kenna. Aylee se obrati Tamari i Tamara je pogleda: -

Tamara, is that really you? Lady Aylee. – rekao je Lord Fox. – I nearly forgot you’d met my bride during your sojourn from the castle with Thomas. And you are? - I’m Greer of Kinross. This is Lady Kenna. – rekla je ona. - Do you say „my bride?“ – upita Lady Aylee. - Yes. – rekao je Lord Fox. – We’ve come to ask the king Louis for his  blessing a bit belatedly. I would have done so in advance of our marriage,  but it wasn’t proper, Tamara staying beneath my roof. I honor women’s reputation. - When I learned we were coming to court, I was coming to see you. – rekla  joj je Tamara. – On the off chance, I made you a gift. – Tamara daje Aylee  poklon. - Ah. – rekla je Aylee pa uzme u ruke, nasmeši se i pogleda to. - It’s nothing much, just a handkerchief I’ve fancied up a bit. – rekla joj je Tamara. - Come, Tamara. – rekao je Lord Fox. Tamara se okrene i ode zajednom sa Lordom Foxom u Versailles. - Here hands were shaking. – rekla je Greer. - She’s nervous little bird. – rekla je Aylee. - Wha Whatt got her so scared? scared? – upita upita Kenna. Kenna. - Fox or being being introd introduce uce to the

king? Lady Aylee otvara poklon poklon i na papirić u handkerchief handkerchief pročita: „Help me.“ 156 | P a g e

 

-

It’s Fox. – rekla je Lady Aylee i pokaže im papirić na kome piše „Help me.“ Help me. – pročitala je Greer.

Mary Stuart stoji sama i gleda u daljinu. Nebo je oblačno. Vetar duva. Ptice  pevaju. Francis dolazi kod Mary Stuart. Mary Stuart je obučena u haljinu koja gore ima  providno bež, korsetom gore ispod, a dole tamno braon duge haljine sa svetlo  braon listovima na njoj. njoj. Na ušima ima minđuše. -

-

-

I’ve been looking for you everywhere. – rekao je Francis koji ima na sebi gore raskošni sivi sako, dole sive pantalone i crne čizme do kolena ima. Košulju gore ispod ima. – I wanted to make sure tthat hat you’re all right. I was just looking at our home. – rekla je Mary Stuart. – We had such fun  playing here when we we were children. Do you remember? Of course. – rekao je Francis. So many places to run and hide. – rekla je Mary Stuart. – I learned how to climb in that three over there. And you learned how to pitch apples at me from over the seawall. It’s wide open, with a gentle slope that could... propel one, if you were... say learning how to walk. You aren’t... – započe Francis. I am. – rekla je Mary Stuart. – It’s been some weeks now, but I wanted to be sure. And I am sure. I am with child, our child at last.

Francis and Mary Stuart chuckles. Ljube se zajedno u usta, grle se, okreću se u krug. Mary laughs. Onda su stali i ponovo se ljube zajedno. Mata Hari stoji sama i gleda u daljinu. Nebo je oblačno. Vetar duva. Ptice pevaju. Thomas dolazi kod Mata Hari. Mata Hari je obučena u haljinu koja gore ima  providno bež, korsetom gore ispod, a dole tamno braon duge haljine sa svetlo  braon listovima na njoj. njoj. Na ušima ima minđuše. -

I’ve been looking for you everywhere. – rekao je Thomas koji ima na sebi gore raskošni sivi sako, dole sive pantalone i crne čizme do kolena ima.

Košulju gore ispod ima. I wanted to make sure that you re all right. 157 | P a g e

 

-

-

I was just looking at our home. – rekla je Mata Hari. – We had such fun  playing here when we we were children. Do you remember? Of course. – rekao je Thomas. So many places to run and hide. – rekla je Mata Hari. – I learned how to climb in that three over there. And you learned how to pitch apples at me from over the seawall. It’s wide open, with a gentle slope that could... propel one, if you were... say learning how to walk. You aren’t... – započe Thomas. I am. – rekla je Mata Hari. – It’s been some weeks now, but I wanted to be sure. And I am sure. I am with child, our child at last.

Thomas and Mata Hari chuckles. Ljube se zajedno u usta, grle se, okreću se u krug. Mata Hari laughs. Onda su stali i ponovo se ljube zajedno.  Nebo je oblačno. Svi šetaju napolju versaj versajskim skim parkovima iz dvora Versaj Versaja. a. *** Kasnije Mary Stuart i Francis su u chamber, leže u krevetu, ljube se i vode ljubav zajedno. Pokriveni su skroz jorganom preko glave da ih neko ne bi video. U sobi je kamin u kome su drva i vatra koja gori. -

I don’t think I’ve been this happy in my entire life. – rekao je Francis.

Both - chuckle. How did you manage to keep it a secret from me for six weeks? – upita Francis. - I don’t want to say that too early. – rekla je Mary Stuart. Jeanne Chanfrain otvara vrata, ulazi unutra i kaže: - Good morning. How is the happy trinity? -  No! – rekla je Mary Stuart i njih dvoje se brzo pokrili zato što su goli ispod  pokrivača. - Don’t come in! – rekao je Francis. - Father, mother, unborn son. Oh, I’m hoping for a son. Plenty of time for 

daughters later. rekla je Jeanne Chanfrain u braon haljini sa dugim rukavima i crnim šarama svuda po njoj ima. Minđuše na ušima ima i ogrlicu oko vrata ima. 158 | P a g e

 

-

How could you possibly know? – upita Mary Stuart. Because I’ve had my eyes on you. Your waist, it’s tiny as ever, though a bit queasy here and there, no? – rekla je Jeanne Chanfrain. – Also, a few weeks ago I had your chamber pot tested. It’s the usual exam. It’s... Horse urine

and wine. It’s very reliable. And yesterday one of my ladies, she was very touched by your rather joyous embrace at the water’s edge. - You’ve been having your spies follow us. – rekla je Mary Stuart. - I was beeing discreet. I was waiting to let you be the – prilazi im Jeanne i to govori, pa se oni brzo pokrivaju – one to tell Francis. – sela je na krevet kod njih na kraju. - Francis. – rekla je Mary Stuart. - Mother, I thought that we might keep it a secret for now. – rekao je Francis. -  Nonsense. This child strenghtens Mary’s position as an child-producing catholic, which, in return, strenghtens her claim, France’s claim, to throne. –  rekla je Jeanne Chanfrain. - English throne. As long as that protestant Elizabeth remain barren and unmarried, you are a better option. – tapše dlanovima slugama – Enter! – sluge ulaze unutra sa velikim koferom i hranom. - T... Uh... Sluge donose neki veliki kofer, podižu joj i Jeanne Chanfrain gleda unutra pa kaže: - Ah. Skin tonics from Cairo. And food to help aid in the baby’s development. And... Sage to ward off restless spirits. There are many in the castle after the  plague. Pregnant women are particularly vulnerable. – rekla je to, okrenula se prema njima i pogledala ih je. - Tell me again how happy you are. – rekla je Mary Stuart i pogledala je Francisa, a Francis gleda u Mariju. - I don’t think I have ever been this... – Francis groans. Jeanne Chanfrain im na poslužavnik donosi hranu u krevetu. - Your figure’s gonna go to hell anyway, so you might eat well. Eat up. You are feeding your future son. – rekla joj je Jeanne Chanfrain. Mata Hari i Thomas Thomas su u chamber, leže u kreve krevetu, tu, ljube se i vode ljubav zajedno. zajedno. Pokriveni su skroz jorganom preko glave da ih neko ne bi video. -

I don’t think I’ve been this happy in my entire life. – rekao je Thomas.

Both chuckle. 159 | P a g e

 

How did you manage to keep it a secret from me for six weeks? – upita Thomas. - I don’t want to say that too early. – rekla je Mata Hari. Marguerite Joly otvara vrata, ulazi unutra i kaže: -

-

Good morning. How is the happy trinity?  No! – rekla je Mata Hari i njih dvoje se brzo pokrili zato što su goli ispod  pokrivača. - Don’t come in! – rekao je Thomas. - Father, mother, unborn son. Oh, I’m hoping for a son. Plenty of time for  daughters later. – rekla je Marguerite Joly u braon haljini sa dugim rukavima i crnim šarama svuda po njoj ima. Minđuše na ušima ima i ogrlicu oko vrata ima. - How could you possibly know? – upita Mata Hari. - Because I’ve had my eyes on you. Your waist, it’s tiny as ever, though a bit queasy here and there, no? – rekla je Marguerite Joly. – Also, a few weeks ago I had your chamber pot tested. It’s the usual exam. It’s... Horse urine and wine. It’s very reliable. And yesterday one of my ladies, she was very touched by your rather joyous embrace at the water’s edge. - You’ve been having your spies follow us. – rekla je Mata Hari. - I was beeing discreet. I was waiting to let you be the – prilazi im Marguerite i to govori, pa se oni brzo pokrivaju pokrivaju – one to tell Tho Thomas. mas. – sela je na krevet kod njih na kraju. - Thomas. – rekla je Mata Hari. - Mother, I thought that we might keep it a secret for now. – rekao je Thomas. -  Nonsense. This child strenghtens Mata Hari’s position as an child-producing catholic, which, in return, strenghtens her claim, France’s claim, to throne. –  re rekl klaa je Margu Marguer erit itee Jo Joly ly.. - En Engl glis ishh th thro rone ne.. As lo long ng as th that at prot protes esta tant nt Elizabeth remain barren and unmarried, you are a better option. – tapše dlanovima slugama – Enter! – sluge ulaze unutra sa velikim koferom i hranom. - T... Uh... Sluge donose neki veliki kofer, podižu joj i Marguerite Joly gleda unutra pa kaže: - Ah. Skin tonics from Cairo. And food to help aid in the baby’s development. And... Sage to ward off restless spirits. There are many in the castle after the

 plague. Pregnant women are particularly vulnerable. – rekla je to, okrenula se prema njima i pogledala ih je. 160 | P a g e

 

Tell me again how happy you are. – rekla je Mata Hari i pogledala je Thomasa, a Thomas gleda u Matu Hari. - I don’t think I have ever been this... – Thomas groans. Marguerite Joly im na poslužavnik donosi hranu u krevetu. -

-

Your figure’s gonna go to hell anyway, so you might eat well. Eat up. You are feeding your future son. – rekla joj je Marguerite Joly. ***  Napolju šetaju zajedno: Lola, Lola, Kenna, Greer, Aylee, Mary Stuart i Mata Hari. Trave su svuda zelene. Sva drveća imaju zelena lišća. I zelenih jelki isto ima. - I can’t believe it! – rekla r ekla je Kenna. - Oh, this is wonderful. – rekla je Greer. - When did you find out? – upita Lola koja je obučena u haljinu koja gore ima  bež dugu košulju a dole teget boju duge duge haljine. - I’ve known for a few weeks, but I wanted to be sure. I only told Francis today. – rekla je Mary Stuart. - I’ve known for a few weeks, but I wanted to be sure. I only told Thomas today. – rekla je Mata Hari. All giggles. Dolaze svi kod okruglog sttola napolju gde je sluga koji je za njih sve pripremio šampanjac i čaše za šampanjac. - Champagne? – rekla je Greer obučena u tamno zelenu haljinu sa dugim rukavima. - I wanted to share my good fortune. – rekle su Mary Stuart i Mata Hari u  belim haljinama sa dugim rukavima, minđušama na ušima, ogrlicama oko vratova. - A toast. To Mary and Mata Hari. – rekla je Kenna i podiže čašu punu šampanjcem šampa njcem obučena obučena u dugu haljinu haljinu sa kratkim kratkim rukavima rukavima koja ima svuda  bele šare na njoj. Na haljini je gore bež sa belim šarama svuda a dole je svetlo braon. Podigle su sve čaše pune šampanjca da nazdrave. - May we all be as lucky and fortunate in love. – rekla je Kenna. Kucnule su se i sve piju čaše pune šampanjca. Kenna je brzo popila sve iz čaše, a ostale piju pomalo. All laughing.

-

Let s get you some more. – rekla je Mary Stuart. Have you heard from Castleroy? – upita je Lola.

161 | P a g e

 

-

Only the most formal and evasive responsens to my letters. – rekla je Greer.  – I don’t know where we stand with each another. You, however, you’re going to get through this. You will find love again. And now that your sons has been publicly claimeds by Francis and Thomas.

-

But no longer one of Mary’s ladies. – rekla je Lola. – We keep trying to be our best selves, but it’s difficult, given the circumstances. The child... What I know people must think. But no longer one of Mata Hari’s ladies. – rekla je Aylee. – We keep trying to be our best selves, but it’s difficult, given the circumstances. The child... What I know people must think. That you two are their mistress. – rekla im je Greer. – Those who matter  know you and Aylee aren’t. It won’t help my chances at marring again. – rekle su Lola i Aylee. - Not that I’m in a rush to wed. Except...

-

-

-

It’s only through marriage that we have any standing. Our own homes. Access to money. – rekla je Greer. And, one hopes, some control over our own lives. – rekle su Lola i Aylee. –  I shouldn’t complain. Especially when there are so many said stories after  the plague. Estelle’s and Tamara’s pleas for helps. – rekla je Greer. Perhaps her story can have happier ending. – rekle su Lola i Aylee.

 Negde u nekom selu. Sheep bleating, cattle mooing. Trave zelene su svuda. Shepherd je u svojoj kući i hladno mu je, pa ga je njegova supruga uvila ćebetom. -

-

Thanks, love. – rekao je on. – I can’t seem to get warm. You said there were three riders. But you can’t identify any of them? – rekao  je Philippe. They were cloaked, so I couldn’t see their faces. – rekao je shepherd. –  Don’t know if they had any. They rode right out of the storm and grabbed me. Their hands were as cold as ice. Thank you. – rekao je Philippe kada je shepherdova žena dala mug toplog čaja da pije i Philippe uzme u ruke da bi pio topao čaj.

Thank you. – rekao je Bash kada je shepherdova žena dala mug toplog čaja da pije i Bash uzme u ruke da bi pio topao čaj. – Go on. 162 | P a g e

 

-

-

-

-

Thank you. – rekao je Louis de Conde kada je shepherdova žena dala mug toplog čaja da pije i Louis de Conde uzme u ruke da bi pio topao čaj. I was sure they were going to kill me, but they let me live. – rekao je shepherd. – They offered me... a gift. What kind of gift? – upita Louis de Conde. A mark, to protect me and my family. – rekao je shepherd. – A mark to help us prosper. But they wanted something in return. My faith. They wanted me to renounce God. But I said no. I said no, I swear I did, and I ran and I ran... Did you ever see them again? – upita Bash.  No. But there’s others tell the same story. The same mark. The same price. They wanted my soul, but I wouldn’t give it them. – rekao je shepherd. - But what if others did? What happens to a man without a soul? What’s he capable of? *** Oh, Lola. You came. – rekla joj je Estelle. I received your message. – rekla joj je Lola. – Estelle, I’m not sure I can help you if… Set me free from Lord Narcisse. – rekla je Estelle i zajedno su sele na veliki krevet a desno od kreveta je dugački prozor. Why did you marry him? – upita Lola. I’d lost everything and everyone. – rekla je Estelle. – With my family dead, he said that marriage was the only way to keep our lands. But since we married... Yes? – upita Lola. I’ve heard stories about the wives before me. – rekla je Estelle. – Horrible things. From whom? – upita Lola. Members of his household. – rekla je Estelle. – They said he forced himself  on his first wife so soon after she miscarried that she bled to death. Oh, my god. – rekla je Lola. Another wife was found unconscious, repeatedly, in pools of her own blood.  – rekla je Estelle. But has Narcisse been abusive to you? – upita Lola. – In any way?

-

We haven’t... Consummated. – rekla je Estelle. – I’ve turned him away, so far. But I’m running out of excuses and he’s impatient. What will he do to

163 | P a g e

 

-

-

-

-

me, when... You’re my only hope. The most powerful woman I know. The Francis’s mistress. Uh... – započe Lola. You gave him a son. – rekla je Estelle. – If anyone can help me, you can. Please. Save me from Lord Narcisse. Oh, Aylee. You came. – rekla joj je Tamara. I received your message. – rekla joj je Aylee. – Tamara, I’m not sure I can help you if… Set me free from Lord Fox. – rekla je Tamara i zajedno su sele na veliki krevet a desno od kreveta je dugački prozor. Why did you marry him? – upita Aylee. I’d lost everything and everyone. – rekla je Tamara. – With my family dead, he said that marriage was the only way to keep our lands. But since we married... Yes? – upita Aylee. I’ve heard stories about the wives before me. – rekla je Tamara. – Horrible things. From whom? – upita Aylee. Members of his household. – rekla je Tamara. – They said he forced himself  on his first wife so soon after she miscarried that she bled to death. Oh, my god. – rekla je Aylee. Another wife was found unconscious, repeatedly, in pools of her own blood.  – rekla je Tamara. But has Fox been abusive to you? – upita Aylee. – In any way? We haven’t... Consummated. – rekla je Tamara. – I’ve turned him away, so far. But I’m running out of excuses and he’s impatient. What will he do to me, when... You’re my only hope. The most powerful woman I know. The Thomas’s mistress. Uh... – započe Aylee. You gave him a son. – rekla je Tamara. – If anyone can help me, you can. Please. Save me from Lord Fox. *** Estelle fears for her life. A life that may be filled with the worst form of 

-

torture the hands husband. – rekla je Lola. And foratTamara, too.of–her rekla je Aylee.

164 | P a g e

 

-

Lola and Aylee, these are just stories, rumors. – rekao im je King Louis XIV. If Estelle and Tamara were mistreateds, then we could intervene. – rekla je Queen Athenaida de Montespan.

-

Estelle has had everything taken away from her. Her family, her home. And now she’s forced into a life she doesn’t want or deserve, based on one moment of weakness. – rekla je Lola. - Tamara has had everything taken away from her. Her family, her home. And now she’s forced into a life she doesn’t want or deserve, based on one moment of weakness. – rekla je Aylee. - I’m sorry. We can’t help. These are only rumors. – rekao im je King Louis XIV. *** Estelle i Lola šetaju zajedno hodnicima Versaillesa. Lola joj govori: - I’ve made arrangements to have you taken far from court and Narcisse. - You don’t know what this means to me. – rekla joj je Estelle u narandžastoj haljini sa dugim rukavima, minđušama na ušima. - I know what it feels like to be trapped, and to have no one to turn to. – rekla  je Lola. – Tonight, when everyone’s occupied at the ball, can you get away and meet me in my m y chambers? – pogledala ju je i Estelle nju isto. Estelle potvrdno klimne glavom ćuteći. Lola pazi da li ih neko iza njih prisluškuje dok one hodaju zajedno. - If we’ e’re re so su succ cceeed, ed, we must must exerc xercis isee th thee utm tmos ostt cau cauti tioon, do you understand? – upita je Lola. - I do. I’ll be careful, I promise. – rekla joj je Estelle. Tamara i Aylee šetaju zajedno hodnicima Versaillesa. Aylee joj govori: - I’ve made arrangements to have you taken far from court and Fox. - You don’t know what this means to me. – rekla joj je Tamara u narandžastoj haljini sa dugim rukavima, minđušama na ušima. - I know what it feels like to be trapped, and to have no one to turn to. – rekla  je Aylee. – Tonight, when everyone’s occupied at the ball, can you get away and meet me in my m y chambers? – pogledala ju je i Tamar Tamaraa nju isto.

Tamara potvrdno klimne glavom ćuteći. Aylee pazi da li ih neko iza njih prisluškuje dok one hodaju zajedno. 165 | P a g e

 

-

If we’ e’re re so su succ cceeed, ed, we must must exerc xercis isee th thee utm tmos ostt cau cauti tioon, do you understand? – upita je Aylee. I do. I’ll be careful, I promise. – rekla joj je Tamara. ***

 Noć je. U Vers Versai aill lles esuu je ba bal. l. Sv Svii pleš plešu. u. Na st stol olov ovim imaa ima ima puno puno hran hranee pore poređa đane ne,, candlelabras sa svećama unutra i vatrama unutra u njima po 4 i 5. A plešu od  jednih ruka ispod, a drugih ruku preko koje su ispod. Pa se onda okreće u krug.  Neki isto i šetaju zajedno dok razgovaraju. Piju se vina. Sluge dele svima vina u čaše. - Lord Narcisse, was your wife unable to join us? – upita ga Mary Stuart u crvenoj dugoj haljini sa dugim rukavima, zlatnim minđušama na ušima, zlatnom ogrlicom oko vrata, svetao crvenim karminom na usnama. - She’s in her chamber, getting ready. – rekao je Lord Narcisse sa čašom  punom vinom u ruci. - Ah. – rekla je Mary Stuart malo se nasmešivši. - It’s as if women were designed to aggravate their lords and masters. – rekao  je Lord Narcisse. - Francis and I were just discussing your recent marriage. – rekla je Mary Stuart. – He was surprised to meet Estelle. As was I. - Why is that? – upita Lord Narcisse. - We thought a man of your stature would require a bride with a far more substantial dowry. – rekla je Mary Stuart. – The plague claimed the lives of  many noblemen, lieaving a whole string of lonely, landed widows in its wake. They come to court, seeking a new lord. Some are with dowries. - Forgive my rudeness, but... But what is the point to the line of inquiry? –  upita Lord Narcisse. - I will make you arranging a marriage proposal. – rekla mu je Mary Stuart. - An interesting proposal. – rekao je Lord Narcisse. – But I am already wed. - I and Francis will arrange annulment of your marriage to the king and queen.  – rekla mu je Mary Stuart. - My lord, Lady Estelle is missing from her chamber and guard at the door’s  been stabbed. – rekao mu je sluga kada je došao kod kod njega. Mary Stuart stoji i sluša.

-

Gather our men. – rekao je Lord Lord Narcisse. - Post guards on castle gate. Yes, my lord. – rekao je sluga i ode.

166 | P a g e

 

-

I want her found! – rekao je Lord Narcisse. – Her defiance will be the end of  her. – rekao je to i ode od Marije. Lord Fox, was your wife unable to join us? – upita ga Mata Hari u crvenoj dugoj haljini sa dugim rukavima, zlatnim minđušama na ušima, zlatnom

ogrlicom oko vrata, svetao crvenim karminom na usnama. She’s in her chamber, getting ready. – rekao je Lord Fox sa čašom punom vinom u ruci. - Ah. – rekla je Mata Hari malo se nasmešivši. - It’s as if women were designed to aggravate their lords and masters. – rekao  je Lord Fox. - Thomas and I were just discussing your recent marriage. – rekla je Mata Hari. – He was surprised to meet Tamara. As was I. - Why is that? – upita Lord Fox. - We thought a man of your stature would require a bride with a far more substantial dowry. – rekla je Mata Hari. – The plague claimed the lives of  many noblemen, lieaving a whole string of lonely, landed widows in its wake. They come to court, seeking a new lord. Some are with dowries. - Forgive my rudeness, but... But what is the point to the line of inquiry? –  upita Lord Fox. - I will make you arranging a marriage proposal. – rekla mu je Mata Hari. - An interesting proposal. – rekao je Lord Fox. – But I am already wed. - I and Thomas will arrange annulment of your marriage to the king and queen. – rekla mu je Mata Hari. - My lord, Lady Tamara is missing from her chamber and guard at the door’s  been stabbed. – rekao mu je sluga kada je došao kod kod njega. Mata Hari stoji i sluša. - Gather our men. – rekao je Lord Lord Fox. - Post guards on castle gate. - Yes, my lord. – rekao je sluga i ode. - I want her found! – rekao je Lord Fox. – Her defiance will be the end of her.  – rekao je to i ode od od Mate Hari. *** Estelle dolazi u Lolin chamber zatvorivši vrata za sobom. - Estelle. – rekla je Lola kada ju je videla krvava sva. -

-

IEstelle. tried to away,his butdagger. one ofI think Narcisse’s caught me.looking – reklafor  je – Iget grabbed I killedguards him. And they’re me. I’ll never get away now. And I can’t go back.

167 | P a g e

 

Lola i Estelle stoje kod stola. Lola ima jug u ruci punim vode i Estelle pere svoje ruke od krvi. - Hurry! We don’t have much time. – rekao je Lord Narcisse. - Check every room! – rekao je guard i Lola je čula te glasove. Mary Stuart otvara vrata i ulazi u Lolin chamber. Zatvara vrata za sobom. Videle su je Lola i Estelle. Mary Stuart je videla njih dve da su zajedno. - How could you do this? – upita je Mary Stuart namršteno. – When I expressly warned you not to? Do you have any idea what kind of danger you  put yourself in? - I had plans to have Estelle taken out of the castle to some friends in the country. – rekla je Lola. – She would’ve disappeared and no one the wiser. - Well, that’s not going to work now, is it? – upita Mary Stuart. – Now that  Narcisse’s guards are crawling all over the castle. You must abandon this course and give her up for both of your sakes. -

 No. – rekla je Lola. If Narcisse learns that you had a hand in helping his wife run away, your life will be in danger. – rekla je Mary Stuart. – He has no qualms about murdering innocents for vengeance. And you are no innocent. -  Narcisse’s cruelty is precisely the reason I can’t hand Estelle back to him. –  rekla je Lola. – Despite what the law says, Estelle is a person. Not a thing to  be taken or given. And besides, it’s too late. She killed one of his guards, and it is his right to have her hanged for it. You’ve done your duty by warning me. If we’re discovered, so be it. But I will not abandon her. Men shouting in distance. Mary Stuart neko vreme ćuti i kaže: - Then neither will I. Come with me. – Estelle pođe za Marijom. Tamara dolazi u Aylee’s chamber zatvorivši vrata za sobom. - Tamara. – rekla je Aylee kada ju je videla krvava sva. - I tried to get away, but one of Fox’s guards caught me. – rekla je Tamara. – I grabbed his dagger. I think I killed him. And they’re looking for me. I’ll never get away now. And I can’t go back. Aylee i Tamara stoje kod stola. Aylee ima jug u ruci punim vode i Tamara pere svoje ruke od krvi. - Hurry! We don’t have much time. – rekao je Lord Fox.

Check every room! – rekao je guard i Aylee je čula te glasove. Mata Hari otvara vrata i ulazi u Aylee’s chamber. Zatvara vrata za sobom. -

168 | P a g e

 

Videle su je Aylee i Tamara. Mata Hari je videla njih dve da su zajedno. - How could you do this? – upita je Mata Hari namršteno. – When I expressly warned you not to? Do you have any idea what kind of danger you put yourself in? -

I had plans to have Tamara taken out of the castle to some friends in the country. – rekla je Aylee. – She would’ve disappeared and no one the wiser. - Well, that’s not going to work now, is it? – upita Mata Hari. – Now that Fox’s guards are crawling all over the castle. You must abandon this course and give her up for both of your sakes. -  No. – rekla je Aylee. Aylee. - If Fox learns that you had a hand in helping his wife run away, your life will  be in danger. – rekla je Mata Hari. – He has no qualms about murdering innocents for vengeance. And you are no innocent. - Fox’s cruelty is precisely the reason I can’t hand Tamara back to him. –  rekla je Aylee. – Despite what the law says, Tamara is a person. Not a thing to be taken or given. And besides, it’s too late. She killed one of his guards, and it is his right to have her hanged for it. You’ve done your duty by warning me. If we’re discovered, so be it. But I will not abandon her. Men shouting in distance. Mata Hari neko vreme ćuti i kaže: - Then neither will I. Come with me. – Tamara pođe za Matom Hari. ***  Noć je napolju još uvek. Mary Stuart, Estelle, Lola, Mata Hari, Tamara i Aylee su napolju. Stoje kod dve kočije braon boja sa velikim točkovima i povezana su od po dva konja. Kočijaši sede na sedištima od kočija. - Safe yourney. And good luck. – rekla joj je Lola pre nego što je ušla u kočiju. - I owe you my life. – rekla je Estelle i ulazi unutra u kočiju, sedne u kočiji. Men shouting in distance. Mary Stuart stoji napolju i posmatra. - Stop! Open up. Everyone out. – rekao je Narcisse’s guard kada je išao prema kočiji i Marija ga je zaustavila. - Is there a problem, soldier? – upita Mary Stuart.

-

Madame. Forgive us. We’re under orders by Lord Narcisse to search all carriages leaving the castle. – rekao je Narcisse’s guard.

169 | P a g e

 

The only people in this carriage are my servants. – rekla je Mary Stuart. –  They are going to the basilica at Saint-Denis.  Narcisse’s guard se bez reči okrene i ode od njih. Lola sighs. -

-

Driver? – rekla je Mary Stuart kočijašu i kočija krene svojim putem.

Safe younrney. And good luck. – rekla joj je Aylee pre nego što je ušla u kočiju. - I owe you my life. – rekla je Tamara i ulazi unutra u kočiju, sedne u kočiji. Men shouting in distance. Mata Hari stoji napolju i posmatra. - Stop! Open up. Everyone out. – rekao je Fox’s guard kada je išao prema kočiji i Mata Hari ga je zaustavila. - Is there a problem, soldier? – upita Mata Hari. - Madame. Forgive us. We’re under orders by Lord Fox to search all carriages leaving the castle. – rekao je Fox’s guard. - The only people in this carriage are my servants. – rekla je Mata Hari. –  They are going to the basilica at Saint-Denis. Fox’s guard se bez reči r eči okrene i ode od njih. Aylee sighs. - Driver? – rekla je Mata Hari kočijašu i kočija krene svojim putem. *** -  Narcisse hasn’t sent any guards after the carriage. – rekla je Mary Stuart i gleda kroz prozor dok stoji. – I think Estelle is safe. – Lola do nje sedi dole na podu. Zatim onda i Mary Stuart sedne dole na pod sa Lolom sa bocom  punom vina čašom u ruci. Lola Lola pije čašu vina. - Oof. – rekla je Mary Stuart. - What made you decide to help Estelle? – upita Lola kada je progutala malo vina koje je pila. – If Narcisse finds out, it’ll make things harder for you and Francis. – Mary Stuart sipa sebi malo vina u čašu iz boce pune vina. - You were in danger. – rekla je Mary Stuart. – And you are my friend. - Am I a friend you can forgive? – upita Lola i Mary Stuart je pogledala pa joj sipa još vina u njenu praznu čašu. - I know you never meant to hurt me. – rekla je Mary Stuart. -

-

But I did hurt you. – rekla je Lola. – And you have only been kind and gracious, which makes it even worse.

170 | P a g e

 

-

-

Can you please stop feeling guilty? – upita Mary Stuart i pogleda je. – And stay with the people who love you. Stay as my friend. As one of my ladies so that our children can grow up to be as close as we are. – Lola je pogleda.  Nothing would make me happier. – rekla je Lola. – Well, there is one thing.

 – Mary Stuart otpije malo vina vina pa proguta. - I want you to be my godmoth godmother. er. - I would be honored. – rekla je Mary Stuart pa se obe drže za ruku. Lola joj se nasmešila. - Fox hasn’t sent any guards after the carriage. – rekla je Mata Hari i gleda kroz prozor dok stoji. – I think Tamara is safe. – Aylee do nje sedi dole na  podu. Zatim onda i Mata Hari sedne dole na pod sa Aylee sa bocom punom vina čašom u ruci. Aylee pije čašu vina. - Oof. – rekla je Mata Hari. - What made you decide to help Tamara? – upita Aylee kada je progutala malo vina koje je pila. – If Fox finds out, it’ll make things harder for you and Thomas. – Mata Hari sipa sebi malo vina u čašu iz boce pune vina. - You were in danger. – rekla je Mata Hari. – And you are m myy friend. - Am I a friend you can forgive? – upita Aylee i Mata Hari je pogledala pa joj sipa još vina u njenu praznu čašu. - I know you never meant to hurt me. – rekla je Mata Hari. - But I did hurt you. – rekla je Aylee. – And you have only been kind and gracious, which makes it even worse. - Can you please stop feeling guilty? – upita Mata Hari i pogleda je. – And stay with the people who love you. Stay as my friend. As one of my ladies so that our children can grow up to be as close as we are. – Aylee je pogleda. -  Nothing would make me happier. – rekla je Aylee. – Well, there is one thing. – Mata Hari otpije malo vina pa proguta. - I want you to be my godmother. - I would be honored. – rekla je Mata Hari pa se obe drže za ruku. Aylee joj se nasmešila. *** Jutro je. Bell tolling outside. - You? You are are the godmother? godmother? – upitali su Francis i Thomas. - Yes. Are you disapprove? – rekle su Mary Stuart i Mata Hari.

-

 No. Quite the opposite. – rekli su Francis i Thomas. – It makes me happier  than any man.

171 | P a g e

 

Ljube se svi u usta i stoje. Mary Stuart i Mata Hari su osetile bolove u stomaku. -

Are you all right? – upitali su Francis i Thomas.

-

Yes. I-I-I just remembered I left the gift for the baby in my chambers. –  rekle su Mary Stuart i Mata Hari. – You go ahead. I’ll be right behind you. Francis i Thomas su otišli. Mary Stuart inhales sharply. -

Mary. – rekao je Louis de Conde i ide kod Marije.

Mary Stuart se okrene prema njemu i pogleda ga. -

What’s wrong? – upita Louis de Conde. Um, it’s nothing. – rekla je Mary Stuart. Well, it’s not nothing. I’ll get help. – rekao je Louis de Conde.  No! Oh, could you just help me to my rooms. – rekla rekla je Mary Stuart.

Louis de Conde pomaže Mariji da ode u njen chamber. Kada su stigli Louis de Conde otvori vrata, uvede Mary Stuart unutra i posadi je da sedne. -

You need a physician. – rekao je Louis de Conde.  No. Tell no one. – rekla je Mary Stuart i pogledala je ispod haljine pa videla da krvari. You’re bleeding. – rekao je Louis de Conde. I’m losing my child. – rekla je Mary Stuart. – There’s nothing we can do about it now. I will to tell Francis myself.  Now is not the time to to think of others. – reka rekaoo je Louis de Conde. If you consider yourself a friend, you will not say a word. – rekla je Mary Stuart. – To anyone.

Mata Hari inhales sharply. -

Mata Hari. – rekao je Rudolf MacLeod i ide kod Mata Hari.

Mata Hari se okrene prema njemu i pogleda ga.

-

What’s wrong? – upita Rudolf MacLeod. Um, it’s nothing. – rekla je Mata Hari.

172 | P a g e

 

-

Well, it’s not nothing. I’ll get help. – rekao je Rudolf MacLeod.  No! Oh, could you just help me to my rooms. – rekla rekla je Mata Hari.

Rudolf MacLeod pomaže Mata Hari da ode u njen chamber. Kada su stigli Rudolf MacLeod otvori vrata, uvede Mata Hari unutra i posadi je da sedne. -

You need a physician. – rekao je Rudolf MacLeod.  No. Tell no one. – rekla je Mata Hari i pogledala je ispod haljine pa videla da krvari. You’re bleeding. – rekao je Rudolf MacLeod. I’m losing my child. – rekla je Mata Hari. – There’s nothing we can do about it now. I will to tell Thomas myself.  Now is not the time to to think of others. – reka rekaoo je Rudolf MacLeod. If you– consider yourself a friend, you will not say a word. – rekla je Mata Hari. To anyone.

Kasnije sledi tajno krštenje male bebe crnkinje. Ceremonija se odvija na latinskom  jeziku. I krštenja Lolinog Lolinog i Ayleenog sina. sina. *** Služavke trče hodnicima Versaillesa da bi stigle Lolu i Aylee. -

-

Lady Lola! – rekla je služavka kada ju je stigla. What is it? Were you found? – upita je Lady Lola.  No, my lady. – rekla je služavka. – We to the house. But then she disappeared. We found her delivered at the edgeLady of a Estelle cliff. And before we could stop her, she threw herself down into the rocks below. She didn’t survive. Could she have been pushed? – upita Lady Lola. – Was there anyone with her?  No. – rekla je služavka. služavka. – But she saw someone below. below. Her parents, she said. Oh, that’s impossible. They died in the plague. – rekla r ekla je Lady Lola. She said she heard them calling to her. – rekla je služavka u dugoj haljini koja ima bele duge rukave, gore na sredini braon i dole na haljini u sredini

 braonćuti. a okolo je bele bele boje. Lady Lola - Lady Aylee! – rekla je služavka kada ju je stigla. 173 | P a g e

 

-

What is it? Were you found? – upita je Lady Aylee.  No, my lady. – rekla r ekla je služavka. – We delivered Lady Tamara to the house. But then she disappeared. We found her at the edge of a cliff. And before we could stop her, she threw herself down into the rocks below. She didn’t

survive. Could she have been pushed? – upita Lady Aylee. – Was there anyone with her? -  No. – rekla je služavka. služavka. – But she saw someone below. below. Her parents, she said. - Oh, that’s impossible. They died in the plague. – rekla r ekla je Lady Aylee. - She said she heard them calling to her. – rekla je služavka u dugoj haljini koja ima bele duge rukave, gore na sredini braon i dole na haljini u sredini  braon a okolo je bele bele boje. Lady Aylee ćuti. -

*** Lola i Aylee dolaze da vide Estelle i Tamaru. Leže Estelle i Tamara nepokretne sa  povredama na glavama. Sa njima njima su Narcisse i Fox. - I don’t understand how she got away. – rekao je Narcisse. – Out of the castle. A cliff in the country. - Estelle seem troubled. Afraid. – rekla je Lady Lola. – Perhaps she was fleeing something. - You heard the rumors. – rekao je Narcisse i pogleda je. – Those damning rumors of my treatments of my past wives. - Do you deny them? – upita Lola. - Contrary to the reputation I enjoy, I am not a souless animal. – rekao je  Narcisse. - There didn’t seem to be an excess of tenderness between you. – rekla je Lola. - Did Estelle tell you that her father owed me a substantial debt? – upita  Narcisse. – I wed her so she may keep keep her property. - And for yourself? – upita Lola. - She was young, and I need heirs. – rekao je Narcisse. – We both lost family to the plague. But the difference is that she thought hers had returned, that they were beckoning her. She tried to take her life before. So, I kept her 

-

under close guard, thinking that I could protect her. And the rumors of your other wives? – upita Lola.

174 | P a g e

 

-

-

-

-

You can’t stop them. – rekao je Narcisse. – I was young when I first married, marrie d, a wealthy wealthy match my fathe fatherr made. He pushed pushed us both, relentlessly, relentlessly, to produce an heir. There were miscarriages. And yet we kept on trying. I was 15, I knew nothing of women or their bodies. A year after she died, my father arranged my second. A hemophiliac. The pools of blood. She faded away before my eyes. I rarely speak of these things. You’ve never been in love. – rekla je Lola. That is a rare jewel I’ve yet to see. – rekao je Narcisse i gleda u mrtvu Estelle, pa u Lolu. I don’t understand how she got away. – rekao je Fox. – Out of the castle. A cliff in the country. Tamara seem troubled. Afraid. – rekla je Lady Aylee. – Perhaps she was fleeing something. You heard the rumors. – rekao je Fox i pogleda je. – Those damning rumors of my treatments of my past wives. Do you deny them? – upita Aylee. Contrary to the reputation I enjoy, I am not a souless animal. – rekao je Fox. There didn’t seem to be an excess of tenderness between you. – rekla je Aylee. Did Tamara tell you that her father owed me a substantial debt? – upita Fox.  – I wed her so she may keep her property. And for yourself? – upita Aylee. She was young, and I need heirs. – rekao je Fox. – We both lost family to the plague. But the difference is that she thought hers had returned, that they were beckoning her. She tried to take her life before. So, I kept her under  close guard, thinking that I could protect her. And the rumors of your other wives? – upita Aylee. You can’t stop them. – rekao je Fox. – I was young when I first married, a wealthy match my father made. He pushed us both, relentlessly, to produce an heir. There were miscarriages. And yet we kept on trying. I was 15, I knew nothing of women or their bodies. A year after she died, my father  arranged my second. A hemophiliac. The pools of blood. She faded away  before my eyes. I rarely speak of these these things. You’ve never been in love. – rekla je Aylee.

-

That is a rare jewel I’ve yet to see. – rekao je Narcisse i gleda u mrtvu Tamaru, pa u Aylee.

175 | P a g e

 

*** Kasnije Francis saznaje da je Mary Stuart izgubila bebu; Thomas saznaje da je Mata Hari izgubila bebu. Francis i Thomas dolaze kod njih u sobu pa su videli Mariju i Matu Hari da leže u krevetima. *** Cachtice, Slovakia. Kiša pada. Kočija dolazi i ulazi u dvorište dvorca. Kao i dvojica konjanika koji  jašu konje. Drvene merdevine su kod kapije dvorca i čuvar zatvara kapiju dvorca kada su konjanici i kočija ušli unutra. U dvorištu dvorca su svinje i služavke. Thurzo ide unutra u castle. Unutra su zidovi oslikani. Zatim ode u sobu gde Elizabeth Bathory sedi. -

Countess? – rekao je Thurzo.

Elizabeth Bathory podiže pogled i videla ga je. - Thurzo? Where is Ferenc? – upitala je Elizabeth Bathory i ustaje od stola. Iza Elizabeth Bathory je kamin u kome drva i vatra gore. -

Don’t worry, he is safe. – rekao je Thurzo. – It was a great victory.

Elizabeth Bathory kada je ustala od stola ruke je je stavila na veliki trudnički stomak. Na stolu su 4 debele knjige, pero s mastilom, papiri neki, dve još debele knjige zatvorene. Na obe strane zida su ukrasni zlatni štitovi. Prozor je širom otvoren. -

He sends a list of war trophies. – rekao je Thurzo i grofici Bathory daje papir  na kome je lista ratnih trofeja.

Elizabeth Bathory je obučena u roze dugu haljinu sa dugim rukavima. Elizabeth Bathory uzima taj papir u ruke, otvara ga i čita ga. -

He sends you a gift. Look out the window. – rekao je Thurzo.

Elizabeth Bathory ga pogleda i pođe napred. -

The best gift would be to have Ferenc F erenc home. – rekla je Elizabeth Bathory.

Elizabeth Bathory priđe svojoj ćerki i kaže joj:

-

My little fairy.

176 | P a g e

 

 Njena pomoćnica sedi s Bathorinim najmlađim sinom u rukama i ljuljuška ga u rukama. Ali tu su i druga ona deca. -

He is an italian painter we stole from the Turks. – rekao je Thurzo. Come. – rekla je Elizabeth Bathory i njena pomoćnica joj daje njenog najmlađeg sina koji je još beba. He should be painting roses shutters to the Pasha of Budin, but in exchange for this portrait, Ferenc promised him freedom. – rekao je Thurzo.

Elizabeth Bathory pogleda kroz prozor i ugleda da jedan od njenih čuvara vuče Italijanskog slikara Merisa iz kočije. Ruke Italijanskog slikara Merisia su vezane.  Napolju kiša još uvek uvek pada. Move, miserable! – rekao je čuvar. - Let me go! – rekao je Italijanski slikar Merisi. – I’m protege of Cardinal Del Monte. - Move! – govori mu čuvar i gura ga napred da ide. - Maybe he can capture your beauty. – rekao je Thurzo. Old Istvan Istvan i stražar vuku vuku Merisi Merisiaa da se penje gore gore uz stepen stepenice ice i stražar stražar ga gura obema rukama. Merisi ima tamno braon kapu na glavi, košulju ima na sebi, pantalone dole ima. Erika je došla i ušla je da njegove stvari stavi u svoje ruke. Old Istvan je pokušavao rukom da je uhvati za guzu, ali Erika se sklonila. - Come on, Erika. Faster. – rekao je Italijanski slikar Merisi. - You so sweet. – rekla je Erika i zajedno s njim se penje gore uz stepenice. -

Uvodi otvorivši vrata i obojekrevet, su ušli aunutra. Kod vrata ima ovalni ga luk.gore Beliu njegovu zidovi susobu svuda. Podalje se nalazi kod kreveta drveno raspelo. Erika i Merisi su ušli u sobu u kojoj će on boraviti. Podalje se nalazi isto radni sto i Merisi pođe malo napred. Na radnom stolu su činijice, candlelabra od 1 sveće u njoj ugašene. Zatim stane i skida tamno-braon kapu sa glave. Zatim posle skida s sebe svoj cloak i preda ga Eriki. Erika ide unazad ali ne gleda gde gazi zato što je na podu jedna činija. Zatim se saplete i padne dole na leđa na podu. Merisi je to video. Erika je dole na podu, Merisi baci na nju svoj cloak. Merisi zatim u jednoj dubokoj činiji prepunoj vode nađe mrtvog pacova. Merisi ga podiže držeći ga za rep i ozbiljan je. Gleda u

mrtvog Erika je još za uvek dole na podu sve i Merisi je gleda. Rasturila je njegove pacova. umetničke materijale slikanje, pa vraća na mesto rukama u njegovu aktovku. Merisi iznerviran mrtvog pacova baca nazad u činiju sa puno vode u njoj. 177 | P a g e

 

 Noć je. Jako grmi napolju. Pas doga spava na podu. Elizabeth Bathory sprema večeru u kuhinji. Pošto je znala da će doći njen ljubavnik, preko njegove hrane na tanjiru stavlja arsenik. I onda kasnije donese i stavlja na trpezarijski sto. Na komodi sa fiokama gore iznad je ptičica u kavezu. Pored ptičice u kavezu je candlelabra od po tri sveća u njoj i vatrama gore u njima. Na zidu gore iznad je slika.  Na stolu su dve candlelabre s svećama u njima. Dve stolice. Tanjiri su na stolu. Dve čaše vina su na stolu. Pošto je sama bez muža pozvala je kod sebe svog ljubavnika i ljube se u usta. Zatim idu da sednu za sto. Sluga im sipa vina u čaše. Oni zatim podižu svoje čaše i kucnuli su se čašama punih vina. On pije vino, a Elizabeth Bathory ga gleda. Smeškaju se jedno drugome. Oboje oni jedu kašikom i sede za stolom. Elizabeth Bathory ima minđuše na ušima, crveni karmin, crnu kosu u punđu s spletenim dvema kikama oko punđe i treću na vrhu temena glave. Veoma je lepa. Kada je njen ljubavnik završio jelo, spustio je kašiku na duboki tanjir. njegovog jela osetio je stomačne probleme. Boliod gabolova stomak.u Ruku jeUbrzo stavionakon na stomak. Elizabeth Bathory sedi i gleda kako pati stomaku. Elizabeth Bathory pije vino i gleda u njega sva ozbiljna. Ona posmatra kako on intenzivno pati pati od otrova. I na kraju kako umire pred nnjom jom i pada na pod mrtav. To je uradila da je on nikada ne bi napustio. Zatim dođe služavka i pokupi njihove tanjire na kojima su jeli i odnese ih. Zatim je Elizabeth Bathory naredila da njegovo telo stave u ledeni grob pokriven solju unutra i sakriju duboko u njen dungeon dvorca. Elizabeth Bathory sama provodi svoje dane i noći u sobi. Noć je i Elizabeth Bathory spava u svom krevetu. Kada spava leži na boku i ima masku na licu koja  joj prekriva oba oka, celo čelo i veći deo oba obraza. Slobodni su joj samo nos i usta. Zatim se okrene na leđa i spava ona još uvek. Grmi napolju. „Ferenc, my beloved black horse,“ sanja ga Elizabeth Bathory da je s njim i da s njim vodi ljubav. Elizabeth Bathory sanja da ga jaše kao konja i da ima mač u ruci. *** Bash dolazi kod Louisa de Condea. -

Something happened to shepherd. We need to go back. – rekao je Bash.

Galopiraju kroz Blood Wood Louis de Conde, Bash i Philippe d’Orleans. I onda su ušli u kuću kod shepherda. Kada su ušli videli su njegovu ubijenu ženu i decu. 178 | P a g e

 

-

God help us. – rekao je Louis de Conde kada je video taj prizor.

Bash i Louis de Conde su obučeni u tamno braon i pantalone dole imaju svi. -

-

I remember being cross with my wife, her voice shrill, the children were crying, they wouldn’t sleep. – rekao je shepherd i iza njega stoje dvojica musketara. – I was so tired. I haven’t been right since the night of the storm. The next thing I knew I... I had shears in my hand. I did this. I murdered them. Why? – upita Philippe d’Orleans. I said no. I said no. – ponavlja shepherd. Strip him. – rekao je Bash.

Pocepali mu odeću i na leđima mu videli mark of the Riders. -

The mark of the Riders. – rekao je Bash.

-

I said no. – rekao r ekao je shepherd. – I would not renounce r enounce my faith, but they held me down, they... they took it from me, they took my soul, and they let the Devil in.

Ućutali su se svi. Cachtice, Slovakia. Velike planine su svuda. Puno jelki i drveća ima svuda. Crkvena zvona brecaju. Kuće i crkva su bele boje. Trave su svuda zelene. Elizabeth Bathory sada ima ogroman trudnički stomak i obe ruke drži na stomaku. Iza nje ide njena pomoćnica Dora koja ima jednu spletenu kiku i prebačenu na levo rame, belu kapicu na glavi, haljinu na sebi od na sredini sivo gore, bele duge rukave, sivo dole s belim u sredini i tamno braon pojas ima oko struka. Elizabeth Bathory ima na sebi svetlo crvenu dugu haljinu sa dugim rukavima, a preko haljine ima tamno crveni ženski dugi ogrtač. Dva cveta ima u kosi. -

Perhaps you could stop by after the Sunday service to sign your agreement Perhaps agreement for the next half year. – rekao je pastor. Don’t worry, pastor, I’ll sign it in Ferences name. – rekla je Elizabeth Bathory.

Približava im se Italijanski slikar koji vuče iza sebe kolica i dvojica čoveka idu za

kolicama. -

Wait. – rekao je Istvan.

179 | P a g e

 

Kolica su stala. -

Yes, Istvan? – rekla je Elizabeth E lizabeth Bathory. Our painter has ordered half the forest for his paints. – rekao je Istvan. – And

he still wants more. Elizabeth Bathory u korpi ugleda bela cveća, iglica od jelki, šišarke, neke pečurke, kore drveta. -

What else does he need, Istvan? I stvan? – upita Elizabeth Bathory.

Istvan je dao mali spisak na papiru. -

What kind of rose is this? – upita Elizabeth Bathory kada je videla plavu ružu. A Venetian. Blue as a Venetian sky. – rekao je Italijanski slikar. ***

Dve male devojčice stoje u kuhinji kuće jedne mlade majke. Obe imaju bele kapičice na glavicama i haljinice sa dugim rukavičićima imaju na sebi. Prva ima flautu u ustima, a druga ima drške kao kod bubnjara. S leve i s desne strane se nalaze stolovi, a one stoje u sredini. Sto je isto i iza dve devojčice koje stoje. Uza zid je stolica. Zidovi su svuda bele boje. Daleko iza Elizabeth Bathory je prozor  koji je širom otvoren. A kod tog prozora je drvena polica na kome su kuhinjska  posuđa poređana. Bure se tu tu nalazi gde Elizabet Elizabethh Bathory stoji. - Set off on black again 3. Elizabeth Bathory stoji sa velikim trudničkim stomakom u crvenoj haljini sa dugim rukavima i gleda u dve devojčice. Merisi stoji i slika dve devojčice na papiru. Na stolu gde Merisi slika dve devojčice su bowl, činija na kome je drvena kašika, jug, mug, spletena korpa. Merisi crta devojčice sa drvenim ugljem na papiru. Zatim posle kada je devojčica prestala da svira prilazi joj trudna Elizabeth Bathory. Elizabeth Bathory je dala devojčici zlatnike koja je svirala na flauti i kaže joj: - Microlab pinochet. - Thank you, countess. – rekla je devojčica i Elizabeth Bathory se uspravila gore.

180 | P a g e

 

Služavka –kuvarica dođe kod stola na kome Merisi slika dve devojčice. Služavkakuvarica ima na sebi belu kapicu gore na kosi, haljinu na sebi od gore braon a dole  belo. - There. I advise from afar. – rekla je služavka-kuvarica. Elizabeth Bathory i njoj daje zlatnike u ruku i nakloni joj se služavka-kuvarica. - Thank you. – rekla je služavka-kuvarica. Merisi još uvek stoji i crta drvenim dr venim ugljem devojčicu. Kada je završio sliku Merisi pođe sa groficom Elizabeth Bathory i čuvarem da bi se vratili nazad u dvorac Cachtice. A mlada majka pozove svoje dve ćerke i zove ih da priđu da pogledaju sliku. Devojčice prilaze stolu i gledaju u sliku. Kasnije je crveni odsjaj neba. Oblaci su na nebu. Velike planine su svuda. Elizabeth Bathory sprema večeru u kuhinji. Pošto je znala da će doći njen ljubavnik, preko njegove hrane na tanjiru stavlja arsenik. I onda kasnije donese i stavlja na trpezarijski sto. Na komodi sa fiokama gore iznad je ptičica u kavezu. Pored ptičice u kavezu je candlelabra od po tri sveća u njoj i vatrama gore u njima.  Na zidu gore iznad je slika.  Na stolu su dve candlelabre s svećama u njima. Dve stolice. Tanjiri su na stolu. Dve čaše vina su na stolu. Pošto je sama bez muža pozvala je kod sebe svog ljubavnika i ljube se u usta. Zatim idu da sednu za sto. Sluga im sipa vina u čaše. Oni zatim podižu svoje čaše i kucnuli su se čašama punih vina. On pije vino, a Elizabeth Bathory ga gleda. Smeškaju se jedno drugome. Oboje oni jedu kašikom i sede za stolom. Elizabeth Bathory ima minđuše na ušima, crveni karmin, crnu kosu u punđu s spletenim dvema kikama oko punđe i treću na vrhu temena glave. Veoma je lepa. Kada je njen ljubavnik završio jelo, spustio je kašiku na duboki tanjir. Ubrzo nakon njegovog jela osetio je stomačne probleme. Boli ga stomak. Ruku je stavio na stomak. Elizabeth Bathory sedi i gleda kako pati od bolova u stomaku. Elizabeth Bathory pije vino i gleda u njega sva ozbiljna. Ona posmatra kako on intenzivno pati pati od otrova. I na kraju kako umire pred nnjom jom i pada na pod mrtav. To je uradila da je on nikada ne bi napustio. Zatim dođe služavka i pokupi njihove tanjire na kojima su jeli i odnese ih. Zatim je Elizabeth Bathory naredila da njegovo telo stave u ledeni grob pokriven solju unutra i sakriju duboko u njen dungeon dvorca. Ubacili su ga unutra. Kasnije zalazi sunce i svuda su velike planine. Na vrhu jedne planine je Bathorin

dvorac.

181 | P a g e

 

Jednog kasnog posle podneva u Bathorinom dvorcu jure se napolju vojnici i maids. Galame svi. Kočije su u dvorištu dvorca sa od dva konja uz kočije. Elizabeth Bathory još uvek leži u krevetu i spava s maskom za spavanje na licu koja joj  prekriva oba oka, celo čelo i veći deo oba oba obraza. A samo su joj slobodni nos i usta da bi disala. Elizabeth Bathory se budi i masku za spavanje skida s lica. Zatim se  podiže od kreveta i u njenu sobu ide Ferenc. Pas doga sedi mirno kod ulaza njene sobe i čuva stražu. -

Three days mourning our dead comrades. We have been living close to death. – rekao je Ferenc.

Elizabeth Bathory sedi na krevetu sa ogromnim trudničkim stomakom. -

Ferenc... you are drunk. – rekla je Elizabeth Bathory ustajući obučena u belu haljinu sa dugim rukavima za spavanje.

Ferenc skida šešir svoj s glave. - Tomorrow, I am conquering the Fortress near the Eger. – rekao je Ferenc i Elizabeth Bathory mu skida veliki kaput, a Ferenc skida sam sebi čizme. –  Tonight, I am conquering you. Ferenc ide prema Elizabeth Bathory i hoće da vode ljubav zajedno. -

Ferenc, Ferenc. – govori Elizabeth Bathory i idu prema krevetu. – Ferenc, no! Ferenc, no! Ferenc! – tako sa ogromnim trudničkim stomakom je obori na krevet na stomak da bi vodio ljubav sa njom.

Elizabeth Bathory plače. - I beg you. My baby! – rekla je Elizabeth Bathory. - Love can not hurt the baby. – rekao je Ferenc. Pas doga posmatra i laje na Ferenca. -

Ferenc! – rekla je Elizabeth Bathory.

Pas doga trči i skače na Ferenca... Kasnije ruke Elizabeth Bathory su uprljane krvlju i krvi ima na krevetu. Njen pas  je ubijen od strane njenog muža Ferenca. Ferenc nije više pored nje. Elizabeth

Bathory se podigne i ravan ima stomak. Nema više svoju bebu koju je očekivala da će roditi. Njena bela duga haljina za spavanje sa dugim rukavima je uprljana krvlju i ruke su joj krvave. Elizabeth Bathory pođe napred i jedva hoda hodnicima. I onda 182 | P a g e

 

ugleda kako neki general siluje njenu služavku Eriku. Elizabeth Bathory plače i onda se spusti dole na podu. -

My baby! – rekla je Elizabeth Bathory plačući zbog bebe koje više neće imati zbog Ferenca.

Versailles, France. Gabriel Nicholas de la Reynie i njegova supruga uzimaju dete od služavke koja je dojila dete i odvode ga. Zatim kasnije supruga od Gabriel Nicholasa malu bebu crnkinju stavlja u bure prepuno vode da bi je udavila. Bontemps dolazi kod njih. -

Stop at once! – rekao je Bontemps. – Stop it!

Bontemps dolazi, izvlače dete iz bureta prepuno vode i Bontemps uvije malu bebu crnkinju u bele plahte. - Our work protects the king. – rekao je Gabriel Nicholas de la Reynie. - Your work here is finished. – rekao je Bontemps. - What hope does the wretch have outside of here? – upita Gabriel Nicholas de la Reynie. - That is not your concern. – rekao je Bontemps. – The Gazette de France will report on the funeral with consideration of a royal passing. A grave is  prepared. Footsteps and baby cries. U Versaillesu je obavljena lažna sahrana koju je Bontemps pripremio. King Louis XIV se ne nalazi na sahrani zajedno sa ostalim dvoranima i dvorkinjama. Svi dvorani i dvorkinje su obučeni u crnine... Bontemps za to vreme galopom svoga konja juri kroz Blood Wood i ide u šumski manastir noseći bebu crnkinju. Magla se uvlači svuda u celoj Blood Wood. Bontemps kada je stigao kod šumskog manastira siđe s sedla svog konja i na sebi ima ogrtač s kapuljačom preko glave, plašt ima, plavu livreju, pantalone, jahaće čizme; i u rukama nosi malu bebu crnkinju pa hoda prema vratima manastira. Bontemps stane, nosi u ruci bebu i desnom rukom pokuca na manastirska vrata.

Vrata se otvaraju koja ima crnu okolo odeću, kapuljaču, belo dole ispod i crvenii pojavi veliki se krstmonahinja dole na odeći na sredini. Monahinja ugleda tu bebu crne boje kože i Bontemps je preda monahinji da se brinu za tu bebu crne boje 183 | P a g e

 

kože. Monahinja uzme u rukama tu bebu crne boje kože, druga monahinja pored nje isto obučena je videla to dete. Baby coos. Bontemps se vraća kod svog konja, a druga monahinja zatvara ponovo manastirska vrata. Za to vreme Ferenc se nalazi na ratištu. „This war without end, turned me into a brute.“ Dok on piše pismo svojoj supruzi Elizabeth Bathory, okolo njega padaju bombe od topovskih kugli i promašuju ga. Ferenc nastavlja da piše pismo: „Even when I am with you, I act like a barbarians. Elizabeth Honey, forgive me the  pain that I caused you. you. I never forgive myself the loss ooff our unborn son.“ -

-

My... Damn. That was close. See Nadasdy, cannon balls, arrows, everything everything mises him. – rekao je jedan jedan od četvorice ratnika koji sede udaljeni na bojnom polju i zabavljaju se nekim igricama. Is the luck of the devil. – rekao je on i igra karte s nekim drugim ratnikom. God gave Nadasdy courage and strength. That’s all. – rekao je Bathany. Yes, Bathany. And wealth... And a beautiful woman. – rekao je Thurzo duge kose braon boje. You envy him? – upita Bathany. Of course. – rekao je Thurzo i igra šah na malenoj tabli za šah koje imaju malene figurice. – Beautiful women are hard to find.

Cachtice, Slovakia. Služavka Erika čisti pod. Masnicu ima kod desnog oka i ogrebotine kod leve dojke. Podalje od nje je kamin u kome su drva i vatra koja gori u kaminu. Erika ima crnu kovrdžavu kosu. -

When the master get drunk, they become as strong as horses, and then they  just go and hunt a defenceless orphan, like me. – rekla je Erika dok kleči na kolenima na podu i riba pod, a dok ona priča Italijanski slikar sedi za radnim stolom i slika je i nju posmatra. – We’ll be out here if we get pregnant and the Countess finds out.

Erika ustaje od poda i gleda u Italijanskog slikara Merisia koji je slika. Prilazi mu

ona stala mu je izatrileđa. Svudaslike su beli zidovidevojaka. u toj sobi. Prozor lukova je tu u sobi. Na zidui su zalepljene naslikane mladih Ovalnih ima kod zatvorenih ulaznih vrata, kao i u zidu ovalni luk. 184 | P a g e

 

-

But you’re sweet. – rekla je Erika i sedne mu u krilo.  No. – rekao je Merisi. You can have me for nothing. – rekla je Erika. – Come on, Merisi. Possess me as does the master.

On se podigne od stolice zajedno s njom i ispusti je na krevet. -

Leave me alone. Get out. – rekao je Merisi.

Kod nj Kod njeg egov ovog og kr krev evet etaa je veli veliko ko rasp raspel eloo tamn tamnoo brao braonn boje boje.. U uglu uglu zida zida je candlebrum s nogarima i jednom svećom gore. Kao i gore kod kreveta dve candlelabras od po jednih sveća. Kao i njegova mala gitara. -

Open the door, Merisi. – javio se Dorin glas iza zatvorenih vrata. - Who? By God... Why is it locked?

Služavka Erika odlazi iz njegove sobe kroz drugih vrata njegove sobe i zatvara vrata kada je izašla. Dora otvara vrata i ulazi unutra. Dora ima belu kapicu na glavi, belu košulju gore, tamno sivu haljinu ispod, belo dole ispod na haljini u sredini, pojas oko struka ima. Elizabeth Bathory ulazi unutra u sobu kod Merisia sva ozbiljna. Belu haljinu za spavanje sa dugim rukavima ima ispod i preko narančasti dugi ženski ogrtač ima. Usta su joj bleda. Oko vrata ima krstić i još neku ogrlicu. -

I’m mixing paints. – pokazuje grofici Elizabeth Merisi svoje boje.

Elizabeth Bathory hoda i zaustavila se kod slika mladih devojaka zalepljenih na zidu. -

Who is this? – upita Elizabeth Bathory. Erika. I was drawing from memory. – rekao je Merisi.

Merisi pokazuje grofici Elizabeth Bathory crvenu boju kako je dobio miksanjem u zlatnoj posudici, ali ona to nije pogledala. Elizabeth Bathory se okrene prema njegovom radnom stolu na kome su brojni beli, roze, žuti cvetići. Kao i gobleti, činije i drvene kašike. -

Tomorrow you’ll begin painting me and my daughters. – rekla mu je Elizabeth Bathory. – You preserve what I have left.

Grofica Elizabeth Bathory izlazi iz Merisieve sobe i Dora zatvara vrata njegove sobe nasmešivši mu se i odlazi. 185 | P a g e

 

Sutra ujutru. Puno belih oblaka su na plavom nebu. Bele kuće su posvuda. I bela crkva s tamno braon krovovima s kupolama. U planinskom predelu je Bathorin dvorac sa kulama, ravnim krovovima, prozorima u potkrovljima. Uz jednu kuću su drvene merdevine. Dve lopate su kod ulaza druge jedne kuće. Četvoro ljudi sede na klupama i za stolom kod iste te kuće. Kočija ide svojim putem od dva konja uz kočiju, kočijašem na sedlu kočije i u kočiji sede Elizabeth Bathory i Merisi. Kočija ima otvoreni krov. Pozdra Pozdravljaj vljajuu je ljud ljudii kada kočija prolazi svojim putem. Svuda su duga drveća i jelke. Kao i drvene ograde. -

Praise God. Our Countess is well again. – rekla je žena neka. Countess is taking their your man to the manor house. – rekao je čovek broj 1.

Bathorina kočija ima grb sa tri zuba. Iza su dva velika točka, a napred su dva manja točka. -

-

-

 Now she’s gonna have all the fun she wants. – rekao je čovek broj 4 sa šubarom na glavi, sedom kosom, sedim brkovima, sedom bradom, tamno  braon odelom sa dugim rukavima na sebi; i pije neko piće iz muga tamno  braon boje i ostali na stolu imaju mugove i flaše tamno braon boja i svi imaju sede duge kose. Prvi čovek ima tamno crveno odelo i gologlav, drugi ima vunenu kapu na glavi, treći ima crnu kapu na glavi i obučen u crno odelo. Yes. – rekao je čovek broj 5 koji ima crvenu kapu, bež odelo, belu košulju gore sa dugim rukavima, bež pantalone dole, tamno braon pojas oko struka, tamno braon dugu kosu, tamno braon brkove. Shut up. – rekla je žena lupivši ga krpom koja ima braon kosu, belu kapicu na glavi, svetlo braon prslučac na sebi, belu košulju sa dugim rukavima ispod prslučca i suknju dole ima. - It’s the only thing you think of. Do you know how many children her herbs have saved?

Kasnije u Manor house kočija stiže. Merisi treba da slika Elizabeth Bathory i njene tri velike ćerke. Njene tri ćerke stoje i Elizabeth Bathory stoji između prve dve, a treća pored Elizabeth Bathory.  Njene dve pomoćnice Dora i ona druga su tu takođe s njom. Elizabeth Bathory sada ima na sebi kapicu na glavi, haljinu na sebi od gore crveno, bele duge rukave,

ogroman beli ovratnik, dole crveno i unutra između belo. Merisi odbaci svoje blokče za bojenje i olovku na stoče. 186 | P a g e

 

Why you don’t paint me? – upita Elizabeth Bathory. - I can’t capture the curves of your body. – rekao je Merisi. – I need a naked model. - An honest woman shows her body to no one. – rekla je Elizabeth Bathory. -  Not even her husband. husband. – rekla je Dora. Merisi pođe prema jednom drvetu i u ruku uzme životinjsku lobanju, a ne zna da je ispod te životinjske lobanje otrovna zmija. -

-

See the skull. I never painted any creature without knowing its skeleton. –  rekao je Merisi i gleda u životinjsku lobanju. – In Florence painters dissect the dead. – Merisi hoda ali ne pazi gde gazi dok hoda a zmija šišti.

Zmija ga ujede na kraju za list noge preko pantalona leve noge zato što je nagazio slučajno na nju da bi se odbranila. -

Aaaaaa! Aaaaaa! – viče Merisi i skakuće na desnu nogu i uhvatio sebe za levu nogu dok skakuće.

Istvan uzme štap od drveta, pođe prema otrovnoj zmiji i počeo da je udara štapom od drveta. Merisi naslonjen hoda na Rose Maria i Doru dok hoda samo na desnoj nozi. Okolo posmatraju služavke s belim kapicama na glavama, haljinama dole. Na sredini dvorišta manor house je gvozdena vazna s narančastim cvećem u njoj, a okolo nje su široke staze oblika slova X. Tu su korpe za smeće. Dvokolica je tu sa 4 točka. Kokoške su isto tu koje hodaju i kokodaču. Ovalni lukovi i stubovi su na sve strane. Mnogo vrata su svuda. Naoružani čuvari su posvuda. Merisia vode u podzemni tunel manor house. Otvaraju vrata i silaze dole niz stepenice. Mračno je dole i kameni podovi su svuda. Kada su sišli tu dole, s leve strane su tri bureta jedni preko drugih (jedno malo, drugo srednje i treće veliko). Candlebrum s nogarima je tu koja gore unutra ima jednu ugašenu sveću. Tu se nalaze i još puna bureta. -

What this place? A torture chamber? – upita Merisi. My hospital. – rekla je Elizabeth Bathory.

Stali su. Elizabeth Bathory uzima dva neka instrumenta iz metalne kofe. Izabrala je drugo sa oštrim vrhom. Merisia su posadili na stolicu da sedi.

-

Use this to cauterize the wound. – rekla joj je Elizabeth Bathory.

Rose Ana uzme u ruku to. 187 | P a g e

 

-

This is what I use to let blood on your leeches. – rekla je Elizabeth Bathory. Dio mio. – rekao je Merisi. Shut up or cut your leg off! – rekla je Elizabeth Bathory.

Rose Ana je zagrejala na vatri instrument i diže se gore. - What’s this? – upita Merisi kada je od stola uzeo neku knjigu. - Drawings of medicinal plants. – rekla je Elizabeth Bathory. - God, please don’t let me die in this horrible place. – rekao je Merisi otvorivši knjigu i gleda unutra. - You are the only one who paints? – upita Elizabeth Bathory. Merisi dođe na kraj knjige i video je neku veliku listu imena i prezimena. -

What’s this? A list of all his victims? – upita Merisi. Subjects I have cured. – rekla je Elizabeth Bathory. – Here it is. Hang on the sinner, Dora.

Dora grli Merisia. -

 No, no, no... – rekao je Merisi.  No worry. – rekla je Dora. Dora. That will teach you to paint naked woman. – rekla je Elizabeth Bathory i vreli oštri vrh stavlja na njegovu levu nogu natečenu od ujeda otrovne zmije.

Počela je da mu vadi otrov pomoću tog vrelog oštrog instrumenta i Merisi vrišti, a Dora ga drži. Kasnije Elizabeth Bathory sedi za stolom i gleda sebe na okruglom ogledalu. U isto je obučena i krstić ima oko vrata. Old Istvan uvodi u grofičinu grofičinu sobu Eriku i govori: -

Move, Erika. Let me go. – rekla je Erika. She wanted to flee madam. – rekao je old Istvan.

Elizabeth Bathory ustaje od stola i prilazi joj. -

God, help me. – rekla je Erika.

188 | P a g e

 

Elizabeth Bathory ode u drugu prostoriju i old Istvan Eriku vodi u drugu prostoriju takođe. Zatim Elizabeth Bathory uzima od stola metalni prut i drži ga u ruci. U toj drugoj prostoriji su radni sto. - There were five of them. Overthrew the all doors and raped us. – rekla je

-

Erika. – They were drunk. Waving their sabres and shouting. There was nothing we could do. Which one attacked you? – upita Elizabeth Bathory. I think it was the officer, with a scar on his forehead. – rekla je Erika. Thurzo? – upita Elizabeth Bathory namrštivši čelo.

Elizabeth Bathory Elizabeth Bathory se smiri i rukom pokaže pokaže Istvan Istvanuu da ode. Istvan joj se nakloni i ode. Every night some man tries to enter my room. Even the old Istvan. – rekla je Erika. - Put out your hand. – rekla je Elizabeth Bathory. Erika podiže ruku gore, Elizabeth Bathory svojim štapom pokaže da okrene i Erika okreće ruku. Zatim joj u ruku stavlja nešto. -

Erika okreće glavu napred i kada je pogledala odjednom se pojavile dve oštrice na nožu. Erika se uplaši, ispusti ga i zabode se o pod oštrice. -

For your protection. – rekla je Elizabeth Bathory nasmešivši joj se.

Ali Erika ga nije uzela i ode preplašena. *** Kasnije još jedan ljubavnik dolazi kod Elizabeth Bathory na večeru. Elizabeth Bathory sprema večeru u kuhinji. Pošto je znala da će doći njen ljubavnik, preko njegove hrane na tanjiru stavlja arsenik. I onda kasnije donese i stavlja na trpezarijski sto. Na komodi sa fiokama gore iznad je ptičica u kavezu. Pored ptičice u kavezu je candlelabra od po tri sveća u njoj i vatrama gore u njima.  Na zidu gore iznad je slika.  Na stolu su dve candlelabre s svećama u njima. Dve stolice. Tanjiri su na stolu.

Dve čaše vina su na stolu. Pošto je sama bez muža pozvala je kod sebe svog ljubavnika i ljube se u usta. Zatim idu da sednu za sto. Sluga im sipa vina u čaše. 189 | P a g e

 

Oni zatim podižu svoje čaše i kucnuli su se čašama punih vina. On pije vino, a Elizabeth Bathory ga gleda. Smeškaju se jedno drugome. Oboje oni jedu kašikom i sede za stolom. Elizabeth Bathory ima minđuše na ušima, crveni karmin, crnu kosu u punđu s spletenim dvema kikama oko punđe i treću na vrhu temena glave. Veoma je lepa. Kada je njen ljubavnik završio jelo, spustio je kašiku na duboki tanjir. Ubrzo nakon njegovog jela osetio je stomačne probleme. Boli ga stomak. Ruku je stavio na stomak. Elizabeth Bathory sedi i gleda kako pati od bolova u stomaku. Elizabeth Bathory pije vino i gleda u njega sva ozbiljna. Ona posmatra kako on intenzivno pati pati od otrova. I na kraju kako umire pred nnjom jom i pada na pod mrtav. To je uradila da je on nikada ne bi napustio. Zatim dođe služavka i pokupi njihove tanjire na kojima su jeli i odnese ih. Zatim je Elizabeth Bathory naredila da njegovo telo stave u ledeni grob pokriven solju unutra i sakriju duboko u njen dungeon dvorca. Ubacili su ga unutra.

HRABRO NAPRED  Nad Wapassou se spuštalo veče, veče, nova zbog mira u razbujaloj razbujaloj prirodi. Pobedonosna plima gustog lišća i trave osvajala je zemlju. I vode i nebo kao da su upijali njihov zeleni odsjaj. Igor Maksimović obujmi oko pasa Anđeliju i privijajući je uza se, odvede je u šumu. Najpre prijeđu indijanski logor, zatim se levom obalom jezera uspnu do  borove šume. Uskladili su svoj korak i hodali brzo brzo i veselo. Čim su prešli liniju grebena, opet zavlada mir narušen jedino snažnim dahom vetra u krošnjama. Litica je na tom mestu bila u razini sa zemljom i prekrivena ma hovinom, pa su hodali bez napora, instinktivno sledeći poznatu im stazu. Ova je

vodila do jedne uzvišice je pucao vidik na daleke planine. imnazirale se opet  bila izmenila: vrhunci im ssekoje ogrnuli plavim krznom kroz čije su seBoja otvore 190 | P a g e

 

krpice zelenila, u stvari proplanci ili travom obrasle obale nekog potoka u kakvoj dolini. Šuma se ukrasila svojim letnjim, raskošno smaragdnim nakitom. U suvoj i poput čelične prašine sitnoj izmaglici razvlačile su se linije i sav je pejzaž utonuo u neku tešku mlitavost. No posvuda su se sunčevi zraci blistavo odbijali od mnogobrojnih  jezera. Oni se zaustave. Večeras im je to poslednja šetnja do ovoga mesta. Sutra će se pridružiti karavani. Pešice će do Kennebeca, a odande čamcima nizvodno, do samog okeana. Pre nego što će se udaljiti, Igor Maksimović i Anđelija su uživali da tako u sumrak   promatraju zemlju koju im im je sudbina namenila. -

Ovde sam bila srećna - reče Anđelija.

Srce joj je ponavljalo nežnu reč: SREĆA... Jer opasnosti i zajedničke patnje... takođe su sreća!  Neki misteriozni kvasac iznenada može da se pomeša sa grubim testom života, i nedokučiva SREĆA je onda tu, više nas ne ostavlja... Sa slašću je i s punim plućima udisala opojni mirisavi vazduh. -

Ljubavi moja mala. Drugo moja - ponavljao je u sebi gutajući je očima. - Sa mnom si delila život, i nikad te nisam video slabu. Nikakve sićušnosti u tebi.

Spremno si prihvatila breme dužnosti i ponela ga na svojim leđima... Bili su srećni. Izneli su pobjedu nad zimom. -

Moraću izdržati još jednu godinu - reče Maksimović.

A već se moglo utvrditi kako moć njihovih neprijatelja nije više toliko opasna. Preostao je još jedan jedini. I dok su im misli sledile isti tok, nikako da otrgnu oči od daleke šume koja je pod navalom pomrčine neprestano menjala izgled i boju. -

Bojim se toga sveštenika - šapne Anđelija. - Sve više mi se nameće uverenje

kako je zaista vidovit i u duhu svuda prisutan. Iz svoje šumske zabiti on sve

191 | P a g e

 

-

 pogađa i vidi. Odmah je shvatio da smo mi oličenje svega onoga protiv čega se sam bori. Tako je. Ja težim za zlatom i bogatstvom, a on za krstom i žrtvovanjem. Ja sam na strani bezbožnika, jeretika, buntovnika, a on uz pokorne pravednike. I najzad, ono najgore: njemu smeta što strastveno ljubim vas i klanjam se ženi. Uza me je predivna žena. Ona je moja radost, moje telo, moj život... A za njega je to upravo ono najgore... Volim vas, ženo, i u vama večnu napast, majku svih zala. Ja sam na strani stvorenja, a on je uz Stvoritelja. Sada jasno vidim da među nama ne može doći do izmirenja. Propašćemo mi ili on. Ustao je da brani hrišćanstvo koje širi među Indijancima, zato će se boriti do  poslednjeg daha. A ja ga i shvatam... Njemu se radi o tome da brani sam smisao i potku svoga života, zato će se boriti do kraja i neće praviti ustupaka. E, pa neka bude. I ja ću se boriti... Dosta je kukavičluka, Adame... Prihvati svet koji si zavredio. Boriću se za bezbožnike, heretike, zlato, za sve

što je stvoreno... dakle i za ženu koja mi je dana za druga. Dok je izgovarao izgovarao te reči, odjednom odjednom mu munjevito munjevito sevne misao i svega ga potrese potrese tako snažno da od nje osjeti gotovo fizičku bol. A šta ako je to - pomisli - onaj bodež kojim će me probosti?... Da mi otme ženu koja mi je dana za druga. -

Čudno je to - pomisli. - Kad sam jesenas stigao ovamo, nisam se bojao.  Nisam mogao znati hoće li mi dani koji su bili pred nama donositi ra razo zoča čara ranj nje, e, ili ili će nas nas sv svee više više zb zbli liža žava vati ti.. Pa ip ipak ak,, ni nisa sam m se pl plaš ašio io iskušenja... A danas je sve drukčije...

Sada je upoznao i strah. Gledao ju je i pokušavao da zamisli kako bi se jednoga dana da na oseć osećao ao kad kad bi te plav plavee nežn nežnee oči oči pl plan anul ulee lj ljub ubav avlj ljuu za ne neko kogg drug drugog og muškarca... Prožme ga tolika bol da Anđelija primeti kako se trgnuo, i u čudu ga  pogleda. U tom trenutku razlegne im se za leđima skladno i tiho zavijanje, a dopiralo je sa strme crne litice koja se dizala nad njima. Bio je to isprekidani zov koji je malo  pomalo jačao u iznemoglom iznemoglom tremolu pa se pretvarao u otegnutu, otegnutu, jednoličnu pesmu,  prožetu i zanosom i tugom. tugom.

-

Poslušajte! - reče Anđelija. - To vučići pevaju u horu.

192 | P a g e

 

Pred oči joj iskrsne slika koju je opisivao Ivan - po troje vučića sedi sa svake strane odrasla vuka. Pružili su svoje okrugle, rumene njuškice i pošteno se trude da oponašaju svog oca, dok ovaj prema mesečini okreće svoj izduženi, tragični profil. -

Reklo dada peva - šapne Ne znam da li imam pravo, no sve mi bi sese čini samšuma i ja kao Ivan.Anđelija. I meni su- vukovi dragi.

On ju je uporno promatrao, uzbuđujući se svakom nijansom njena glasa, svakom reči koju je izgovarala. -

Čudno! - ponavljao je u sebi. - Nekad sam je ludo voleo, a ipak sam godinama mogao živeti daleko od nje, odavati se užicima i osećati nasladu s drugim ženama... Odsada to više neće moći... Svaki pokušaj da je od mene odvoje, značiće istovremeno i trganje mog živog mesa... Bez nje će mi život  postati nesnošljiv... A kako je do toga došlo? došlo? ... Ne znam čak ni to...

 Na pomisao da neko može pokušati da mu je otme, ne tako da je ubije, nego nekako prepredenije, stiskao je pesnice. Jer kad bi to utelovljenje lepote i svetlosti sišlo sa pijedestala na koji ga je on podigao te se srozalo u pakao izdajstva i nevere, i on bi u nju propao. Njegove žive snage bile bi pokošene, pa bi opijen gnevom i osvetom zaboravio na svaku razboritost i plemenito delovanje, koje daje smisao čovekovu životu. Strelice odapete na nju, a u stvari namenjene njemu, sve će biti otrovane.  Nabravši obrve, čvrsto joj je stezao ruku, dok je nju gotovo opčinjavao čeznutljivi zov vukova. A onda Maksimović odvrati od nje pogled i zagleda se u daleki, zamračeni čestar, kao da su inu oči upravo otkrile neprijatelja koji se onamo krio. A onda se dogodilo sledeće: na horizontu, prema jugu, odjednom je stala treperiti neka svetlost. Postajala je sve veća i postepeno se dizala iznad drveća i planina, sve dok nije ocrtala golemi svetleći oval od nabranih i spiralno naslaganih koprena. Ove su najpre bile ružičaste, zatim zelene, a onda su se stale raskidati prskajući uokolo svetlucavim iverjem. -

Šta je to? - upita uzbuđeno Anđelija. Polarna svetlost - reče Maksimović.

On mirnim glasom objasni kako je u tim krajevima vrlo česta u to doba godine ta

 još neobjašnjiva pojava. Anđelija, koja je stajala kao ukopana, odahne s olakšanjem. 193 | P a g e

 

-

Prepala sam se. Načas sam pomislila da se, eto, i nama ukazuje neko nebesko znamenje... To bi me... neću da krijem, bilo prilično uznemirilo.

Oboje se nasmeju. Grof se sagne i ogrne je skutovima svoga ogrtača, jer kao da se iz provalije odjed nom stala dizati hladnoća. On je brižljivo omota prelazeći joj nekoliko puta rukom  preko ramena, a onda dlanovima primi njeno hladno lice i stade da je dugo ljubi u usta. Na mahove ih je obasjavala prolazna svetlost, dok se kiša ružičastih i zelenih kresnica gubila u mraku nebeskog svoda. Stajali su tako nemi, prožeti neopisivim osjećajem da kroz život koračaju udvoje, da su i suradnici i ljubavnici. Toliko su bili svesni vrednosti onoga što su dobili svojom uzajamnom ljubavi, da su i shvaćali što im drugi zavide.  Na trenutke, oboje je podilazio neki potajni strah, a tada je Maksimović još jače  privijao Anđeliju prema sebi. Gledajući prema jugu, oboje su mislili na jednog usamljenog čoveka, opruženog na ležaju od granja radi kratkog odmora. Kad odbije ponoć, on će ustati i, okružen mrmljajućom svetinom, poći do kolibe s podom od utabane zemlje da se pokloni  pred oltarom na kojemu bdi crvena svetiljka. svetiljka. Desno od oltara je zastava sa po četi četiri ri crvena srca i jednim mačem u svakom uglu. U sredini oltara, ispod raspela, nalazi se puška iz hrišćanskog rata. Raspelo je drveno. Igor Maksimović je sada bio miran. Pomalo je postajao i radoznao. Kakav će oblik   poprimiti pritajena i uporna borba koja se počela voditi između njega i njih, a nika da se još nisu ni susreli? Maksimović je bio vešt u svim mogućim načinima borbe, no imao je utisak da će ova njihova biti sasvim drukčija. Ipak Ipak je post postoj ojal alaa nada nada.. U sv svak akom om nepr neprij ijat atel eljs jstv tvuu po post stoj ojii tr tren enut utak ak su susre sreta ta,, mogućnost da se protivnici sastanu... Vrednosti koje su uložile i jedna i druga strana bile su dosta velike a da im ta milost ne bi bila udeljena.

-

E pa hrabro napred! - promrmlja on.

194 | P a g e