Jakov Ignjatović - Adam i berberin prvi ljudi

Jakov Ignjatović Adam i berberin prvi ljudi Šaljiva igra u četiri radnje OSOBE: MAKCA SVILOKOSIĆ, berberin FEMA, njegova žena MILEVA, kći GAVRA, sin GLAĐENOVIĆ, prvi subjekt ŽARKOVIĆ, berberski kalfa PREDIĆ, laćman LJUBA VINOKVAŠIĆ, šegrt SALIKA SELINGER TUCENTALEROVICA Dr POLIVKA, Magister Chyrurgie i vojnički pollekar PREDRAG, laćman HERC, oberlaćman BARON ŠTERNBERG, oberlaćman LOŠTAJNER, Magister Chvrugie i posednik oficine FRANCL, subjekt ŠPICEDERKA, babicakursista RINGLBAH, rngorozant GICAN, bogat poselnik iz provincije GICANKA, njegova gospođa DRENKOVAN, pevac NASTA, pralja PRVA RADNJA PRVA POJAVA Berbernica. U njoj cve u redu. Na duvapy mlogo slika, o klinu tambura i štap. Đoka Glađenović (ppvi kalfa kod Makse berberina) u negližehaljini šeće goredole, popravlja si bradu, gledi se na ogledalo; malo čas eto mu kolege Žarkovića (berberski kalfa u drygoj nekoj berbernici). GLAĐENOVIĆ: I da ja sebi dam iščupati taku bradicu, od onakog lole - kasapina, ta nije joj bilo para u celoj Bačkoj, ne bi je dao za ceo Novi Sad. No sve ću ja to ispraviti, narastiće nova, a donde će dobro biti i parče finog astragana (Štricka kožicu, pa na ogledalu udešava, lepi) Vraški taj gumi, neće da se dobro zalepi, al' mora, pa mora stajati, makar klincem zakovao. (Ulazi Žapković) ŽARKOVIĆ (ispod pazuha nosi svu berbersku opremu) Šta je Đoko, šta ti radiš? GLAĐENOVIĆ (okrene se Žarkobiću) Eto pravim operaciju, imao sam prošle noći maler na balu. ŽARKOVIĆ: Čuo sam, žao mi je što ja nisam bio onde; pa kako je to bilo? GLAĐENOVIĆ: Čekaj, ne idi nikud, sve ću ti ispripovedati. Ionako je danas ponedeljak, pa još posle podne, neće niko na brijanje ni doći, buger baš ni jedan, a kuntovi su namireni. ŽARKOVIĆ: Tako isto i kod mene. (Ljubopitno) Molim te govori, nemam strpljenja. GLAĐENOVIĆ: Znaš to je sve bilo zbog Salike. ŽARKOVIĆ (upadne) Koje Salike? GLAĐENOVIĆ: Ta Salike Selingerove što služi kod doktora. ŽARKOVIĆ: Znam, što je zovu „Salika doktorova", kako ne bi' znao, ta poznajem ti ja svaku sobaricu i kuvaricu već po kotarici kod koga služi. GLAĐENOVIĆ: Sad ćuti, molim te. Dakle Salika, znaš, kao što je lepa devojka, a ima u sirotinjskoj kasi pet stotina forinti, svakom u oči pada, svaki se za nju grabi - pa znaš, kako sam dobar igrač, i devojke za mnom luduju, tako i Salika baš uživa kad sa mnom igra.

ŽARKOVIĆ (upada mu u reč) Tako isto i moja Rozika sa mnom. GLAĐENOVIĆ: Samo me preslušaj. Kasapske kalfe gledaju kako polku igramo. Salika sva u „roza" obučena, s dva prsta nalevo gore podigne haljinu, pa leti sa mnom kao vila, a bele suknje sve šušte. Kasapi da puknu od jeda. Jedan hoće sa Salikom da se angažira, a ona kaže da je već sa mnom angažirata. Kasapi šuškaju, dogovaraju se, posle sam sve dočuo. Planiraju kako bi mene iz sedla izbili. Znaš, kako su kasapi ordinarni, nisu „nobl" kao mi, hoće da probaju, kao bajagi, koliko je funti Salika teška. Pa misliš da će Saliku valjda na kantaru meriti? Ne, oni se opkladiše o deset holbi vina, jedan kaže: nema više od sto dvajest funti, drugi kaže: ima sto trideset. Sad će najpre mene da prevare, ja baš sedim do Salike, muzika istom prestala, kad al' ti priđe meni jedan kasapski kalfa, zamolivši me da ustanem na jednu reč. Ja ustanem, on me uzme za ruku, pa me do na kraj sale dovuče, poče mi nešto nerazumljivo govoriti, kao bajagi, hoću li pristati na to da isteramo šnajdere, - a onamo donde poviče drugi kasapin „polka!" Muzika zasvira, a on mnogo i ne pita, već ščepa pod pazuho Saliku pa s njom igra. Kada se jedared oko sale okrenuše kasapin poviče hop! i podigne Saliku oberučke uvis preko pasa, i preda je drugom kasapinu, koji je odma' prihvati, pa dalje obigra s njom salu, poviče hop!, podigne je, pa je preda trećem, a ovaj tako isto uradi. ŽARKOVIĆ: To su je onda merili. GLAĐENOVIĆ: Jest, znaš kako su ordinarni, oni to tako uzimaju kao teoce, uzmu u ruke povezane noge, pa zna koliko je funti; tako su i Saliku izmerili. ŽARKOVIĆ (smeje se) Ha, ha! Saliki će sad nadenuti ime „Hop-polka". GLAĐENOVIĆ: Nema, sumnje, žao mi je sirote. No, čekaj dalje da ti pripovedim. Dakle, jedan je opkladu dobio. Salika je, kao što čujem, sto trijest funti teška. Kad najedared posle igre vidim ja onog prvog kalfu da sedi pokraj Salike, pa joj kuriše. Kad sam to vidio, tako mi se smutilo, znaš da bi ga rasporio, nije, nego da se dao onda brijati, brijačem bi mu vrat presekao. Gordo koračam i dođem do njega, pogledim ga fumigatelno, znaš onako kao što mi brice znamo, i oslovim ga da ustane, da je to moje mesto, al' on i ne haje, već se smeši, pa još Saliku za obraz uštine. To je već bilo, suviše, ja mu kažem da je to bezobrazluk, al' on na to đipi, zviždne, dolete i drugi kasapi, a mene onaj prvi uhvati za bradu i iščupa je. Sad se izrodi velika bitka. Meni drže stranu šnajderi i stolari, Salika, kad je to vidila, vrisne, hoće da mi pomogne, al' ne može. Jedan veliki stolar, prava ubojica, levom rukom digao je jednu izvrnutu stolicu više glave, a drugu stolicu spopao desnom, pa što dočepa, sve ruši. Bila je užasna galama, flaše lete, stolovi se premeću, stakla padaju, psovka, dreka, jauk na sve strane, a ja sam ne znam kako su me isturali napolje, tek sam to primetio da me je birtaš vukao da me izbavi i, doista, pokaže mi prstom vrata od velike furune, i tu se skrijem, al' parče jednog krila od fraka iskidoše mi. ŽARKOVIĆ: Dakle, veliš da su se šnajderi dobro vladali. Čudim se, oni sve s nami nešto revnuju, sve hoće da su s nami nešto ravni, u igri, u karakteru, al' to ne ide. GLAĐENOVIĆ: Nešto su u početku s nami držali, al' posle se rasščistiše, kasapi su ih sve pobacali napolje, posle je patrola došla i kasape odvela, a ja (Ide gore-dole, pa stane), kada se sve utišalo, povučem se iz furune, povežem maramom bradu, odem ćurčiji, uzmem parče finog astragana, pa sad eto vi'š, načinio sam bradu, jer sam znao da će odmah pući po varoši, a nisam rad da mi se frajla Mileva smeje, da me vidi bez brade. ŽARKOVIĆ: Pa dobro ti stoji astragan. (Priđe bliže Glađenoviću, pritiskuje mu astragan, popravlja) Eto sasvim je dobro. Pa šta, Đoko, hoćeš li tužiti kasape? GLAĐENOVIĆ (istim tonom) Hoću da, s takvim ordinarnim ljud'ma, da si karakter kaljam, samo ću ih fumigirati, to je najbolje. ŽARKOVIĆ: Al' kaži mi pravo Đoko, pa šta misliš sa Salikom, kad ima pet stotina forinti? GLAĐENOVIĆ (ponosito) Znaš, ona misli na to, a dao sam joj nešto i nade, al' ne sasvim, jer znaš, mi nismo kao šnajderi, koji jedva što su godinu-dve dana kalfe, a oni se žene, uzimaju ma koga, i to sve iz ljubavi. Dobri su igrači, a sobarice to volu, a posle nekoliko godina proklinju i igru i ženidbu. Doduše (Ozbiljnim glasom) Salika je fina devojka, al' ja za višim težim, ja moram pre ili posle kirurgiju učiti, baš moram biti doktor. ŽARKOVIĆ: A bogati Đoko, kaži mi, kako stojiš kod frajle Mileve? Hercig lepa devojka, dao bi' si za nju pustiti dvanaest uncija krvi.

GLAĐENOVIĆ (smešeći) Dao bi' si i ja i dvadeset četiri, do poslednje kapi pustiti. (Korak-dva šeta stane, pa ozbiljno) Ta baš se zato i brinem za sirotu Saliku, bog zna šta će od nje biti, žao mi ju je, al' badava, Mileva mi na srcu leži, znaš, leži mi srce popreko kao šarančić, pa se repom praćaka. (Smeši se, a oči umiljato izvrće i rukama pljesne se u prsa) Ah, Milevo! ŽARKOVIĆ: Znaš Đoko, i ja ne bi' branio, kad bi moja principalica imala taku ćerku. (Pouzdano) Istina, mada je udovica, nije ni ružna, njena je oficina. Da hoću, mogao bi' je i uzeti, jer znaš da sam kod nje sve i sva. (Nižim glasom) Al' badava, 'di će biti udovica kao devojka, pa onda će uvek faliti prvoga muža, mada je sto puta bolji od prvog. Nego Đoko sad zbogom, moram ići. GLAĐENOVIĆ: Servus. (Žarković ode) GLAĐENOVIĆ (sam, ruke od natrag prekrstio, pa sam govori) Sirota Salika, kako je vrisnula za mnom. Al' badava. Da nije Mileve, mogla bi se još i nazvati Glađenovićkom, al' Mileva stoji na putu. (Rukama s pred patetično, migolji se) Dušo, Mileva, slatka Mileva, zlatna, zlatna moja Mileva! (Gore-dole hoda, pa zabrinuto) Ne znam šta će od nas biti, ja je volem, a možda i ona mene voli, al' možda... (Misli se) Bar uvek se umiljato na mene smeši i rado sluša kad pevam. Pa što ne bi za mene pošla? I njeni dedovi bili su berberi, kao i moji. Pa što je ne bi dao za mene principal Maksa? Ta i njega je brijač odranio kao i mene. Samo gospođa principalica nešto navisoko ide, ona bi, kao što mi se vidi, rada otpaditi se od berberstva, pa Milevu udati za kakvog advokata ili oficira, pa još oficira, pa kad joj u kuću dođe, ona već drži da će joj kći postati đeneralicom, a i Mileva, kad oficira vidi, ceo dan ne baci na me pogleda. (S patosom) A, vidićemo ko više vredi, oficir ili berberin, sablja ili brijač. (još višim glasom) Vidićemo! DRUGA POJAVA Soba principala Makse Svilokosića, prvog berberskog majstora u N. Sadu. Gospođa Fema, njegova žena, pomalo sprema, stane malo pred stolom, ogleda se na ogledalu, pa sama govori; posle Mileva, njihova kći. GĐA FEMA: Ja ne znam šta će to biti sa mojom Milevom i laćmanom. Devojka se sasvim promenula; pre toga jeza je 'vatala kad je vidila soldata, a sad se i ne zbuni. Al' svemu je moj Maksa kriv, tek da mu je sa oficiri i gospodom mešati se. Doduše, moj Maksa ne može se sravniti sa ostali berberi, ima kuću, pa je purger, „sehciger". Al' opet od kuda bi dao kauciju? Cela kuća bi zalegla. No malo sam i ja kriva bila, htela sam je povući u veće društvo, baš da ne bude kao obična majstorska devojka, al' sad je već preotela mah, a pre je bila kao jagnje pitoma. Pre od stidljivosti ne zna dobro da korača, a sad ide kao kakav soldat, pravi oficirski hod. Doduše, to ne bi trebalo da joj prebacim, jer i mene su oficiri naučili upravo hoditi. Al' šta će taj Đoka Glađenović? I on bi nešto okolišio oko Mileve, počeo se i na mene bekeljiti, al' sam ga s jednim pogledom presekla. Taj čovek mi se ne dopada. Istina, dobar je subjekt, al' je suviše bezobrazan. Zar bi Mileva još tako luda bila da za njega pođe; zar ćemo sve biti berberke do suđena dana? (sedne na kanabe pa razmišljava) MILEVA (ulazeći) Ha, ha, ha, ha, ha! (smeje se i pljeska rukama) Jeste l' vidili Đoku subjekta, počupali mu noćas na balu bradu, pa je od astragana drugu načinio, al' da vidite samo, gušća je neg' pređašnja. GĐA FEMA (najpre se nasmeši, pa onda ozbiljna) Čula sam da su ga tamo tukli zbog neke devojčure, tako mi pripoveda LJuba šegrt, i naš Gavra. No mani se ti devojko subjekta, lakrdijaši samo š njime, pa će te još spevati. MILEVA: Ne bojte se, mati, Đoka mene vole. (baci pogled na ogledalo, namešta kosu, pa opet lagano se šeta) Oh, kako lepo ime ima, Glađenović - Uglađenović, samo mi je već za to ime žao što ga neću nositi. GĐA FEMA (šaljivo) Pa hoćeš, Mileva, da te za njega udam? MILVVA (kao iz šale, smešeći se) Zašto ne, samo da je izobraženiji, i laćman. GĐA FEMA: Presešće ti laćmani kao i meni. MILEVA (pouzdano) Ne brinite se, mati. GĐA FEMA: Al' kaži mi pravo, Mileva, šta će to od vas biti. Znam da ti sve obriče, tako su isto i meni obricali, no gde je kaucija? MILEVA: Ima staru bogatu tetku od osamdeset godina, ta će dati i kauciju, i Emilu sve ostaviti.

GĐA FEMA: I ti sve to veruješ. MILEVA (ljupko, mazi se) Zar mislite da se kod oficira sme lagati kao kod berbera? Ha, ha! Tu je reč sveta, tu se katkad za reč i život polaže. GĐA FEMA: Dobro, dobro, samo da se ne pokaješ. (Soba je do berbernice, al' od ove na sceni maskirata. Glađenović svira i peva, čuje se u sobi) “Nemam mira ni pokoja, Nit u srcu radost koja, Sve za tobom tugujući, Danju, noću uzdišući, Jer bez tebe ja ne mogu Živit, veruj višnjem bogu!" MILEVA: Ha, ha! Slušajte samo subjekta. GĐA FEMA: To se tebe tiče. (Smeje ce) Moram se smejati, to je prava fantazija taj Đoka. (Glađenović peva drugu pesmu) “Pred kućom joj jablan, drvo visoko, Popeću se jablanu na granu, Zakukaću kao kukavica, previću se kao lastavica, Ne bi l joj se smilovala majka, I menika svoju ćerku dala." (Prestane pevati) MILEVA (lukavim smešenjem) Čuješ mati, to se tebe tiče. GĐA FEMA (smeje se) No to je baš fantazija. MILEVA: Ja idem sad za poslom, a možda će i laćman doći. GĐA FEMA: Idem i ja. (Odlaze, zavesa pada) TREĆA POJAVA Druga soba. Gospodar Maksa od nekud dođe, lepo obučen, velike raščešljane konjaničke brkove. Tek što je u sobu ušao, zove Femu. G. MAKSA: Femo, gde si? (Jačim glasom. Gđa Fema dotrči, uđe.) MAKSA: Sad baš, bio sam najpre kod varoškog kapetana, pa onda u kafani, igrao sam se „tartla" sa laćmanom, i s drugima, možda će još danas ovamo doći. FEMA: A šta si radio kod kapetana? MAKSA: Ti znaš, Đoku su noćas na balu tukli, iskidali su mu i frak, kasapi su pozatvarani, a ja moram kao majstor i purger moga subjekta zastupati. (Dostojanstveno) Al' me kapetan i dočekao lepo. Samo jedan, koji je nemeš, neće dobiti dvajest pet, a drugi svi. Jest, al' Maksu ko pogleda ima rešpekt. (Maksa priđe ogledalu pa se ogleda, gladi brkove, s boka opet Fema) MAKCA (ponosnim glasom) Sad ovakav čovek kao ja, ta ministar da sam, a ne berberin. (Stoji jednako pred ogledalom) Al' ne škodi mi ni berberstvo. (Okrene se Femi) Je l tako, porculanu moj? FEMA (Tapše Maksu po pleći) Tako je. (Smešeći se) Pa što ti mene uvek porculanom zoveš? MAKSA: Zato, jerbo si pravi porculan; tvoja lepota kao god i moja - nikad uvenuti neće. FEMA: Kad bi tu bile još i mlade godine. MAKSA: Ćuti porculanu, nemoj da se kudimo. Uzmi samo nov lonac od pet grošića, i porculansku puknutu i zalepljenu šolju, nije li šolja lepša od lonca? Nije sve ni što je mlado lepo, a ko je jedared lep bio, taj će do smrti lep biti. Šta meni i tebi fali, izgledaš kao kakva devojčica. FEMA (smešeći se) Tako vi i na drugom mestu govorite o porculanu, a ono može podneti samo kad smo sami, a vi i pred subjektom tako što govorite, pa će nas on još po varoši producirati, jer to je fantazija.

MAKSA: Mani se sad toga, hodi sednimo, da se malo svojski porazgovaramo. (Oboje sednu kod stola) Porculanu moj, ja sam rad našeg Gavru (sin i šegrt g. Makse) o Sreteniju da oslobodim. On, doduše, nije kod mene pravi šegrt, već praktikant, učio je četiri latinske škole, pa sam ga rad prvim parobrodom u Peštu, kod Loštajnera dati. Ima i oficinu, a pri tom je pravi hirurg, doktor. On će ga primiti, pa neka i Gavra dalje tera. FEMA: A kada ćete LJubu osloboditi, on već četiri godine služi kod nas kao šegrt? MAKSA: NJega ćemo dve nedelje docnije. Znaš, nije rezon LJubu i Gavru u jedan dan osloboditi, Gavra je drugo, sin i praktikant, samo moram pripraviti veliki ručak. FEMA: Sve to na stranu, al' kako će onda biti, tri subjekta, a ni jednog šegrta? Ne bi l' dobro bilo a da Đoku otpustite? MAKSA: Bože sačuvaj, odmamio bi mi sve kuntove, što ti je ženska glava. (življe) Znaš li da je Đoka prvi subjekt, ne u Novom Sadu ne u varmeđi, njemu nema para ni u Pešti, ni u Beču, pa ni u celoj Evropi. Takav sam ja bio, kad sam bio subjekt. FEMA: Al' je nesnosan čovek, moram vam iskreno kazati, već ne mogu da ga trpim, što je mlogo, mlogo; kad god kak'u žensku vidi, a on se krevelji, bekelji, oči izvrće kao koza na grmljavinu. MAKSA: Ta valjda se na tebe porculanu nije bekeljio? FEMA: Bogme jeste, osobito u početku; al' ja sam mu tako oštre poglede bacala, da je uvukao rogove. MAKSA: Pa ništa zato porculanu, i ja sam se kao subjekt na principalice bekeljio, al' koja je pametna kao ti, pogledom ga odbije; i kad su mene tako odbile, nije bilo nikakve štete, nit' me je zato principal otpustio. FEMA: Al' on sve nešto oko baca na Milevu. Ne sme od njega u avliju il' u baštu izići, sve vreba, sve izvirkuje, pa onda daj tamburu il' gitar, pa sve peva što bi se moglo na Milevu odnositi. MAKSA: Pa ništa zato ukoliko on većma luduje, utoliko je veća Milevina slava, to jest, onda, kad ga neće. (Višim glasom) Ta koliko sam i ja principalskim kćerima kurisao, pa opet me je dobro materino oko odbilo kao šarova. Pusti ga nek luduje, ali opet ti kažem, otpustiti ga ne mogu zbog kuntova. FEMA: Al' je nesnosan. MAKSA: Ja ću ti, dušo, nešto kazati: puštajte ga kadgod i u društvo, pa ga uzmite malo u hec, na mindros, pa ćete viditi da neće znati 'de mu je glava, lako ćete ga zbuniti. FEMA: Šta bi laćman rekao da ga vidi u društvu? MAKSA: Smejao bi se. FEMA. Ostavimo to na stranu; al' kad bi naš Đoka otišao, našto nam LJuba? MAKSA: E, onda mora dalje-li' LJuba il' Gavra. FEMA: Šta Gavra? Ja bi' volela da Gavra kod kuće ostane. MAKSA: A ja bih ga opet rad u Peštu Loštajneru poslati! No, drugi put ćemo o tome više. FEMA: Al' još jednu da te zapitam; šta će biti sa laćmanom Predićem i sa Milevom? MAKSA: Ta ti valjda to bolje znaš. FEMA. On je, doduše, kazao Milevi da on bez Mileve živiti ne može. On, doduše, kaucije nema, al' kaže da ima bogatu tetku; a naposletku, gotov je svući i uniformu, pa otići u solaru - u službu kao beamter. MAKSA: Ja bogme kaucije ne mogu dati; ja ću samo ono što mogu činiti, a za drugo nek' se on pobrine. FEMA: Zaboga, al' ako on ne može, pa ništa ne bude od toga, šta ćemo onda sa Milevom? MAKSA: Ćuti porculanu, zar se taka devojka neće ma kad udati? FEMA: A ono bar sad za vreme da se preseče, il' da ga nismo u kuću ni primali, vidiš, od to doba veću kuću vodimo. MAKSA: Ćuti, porculanu moj, ja moram s laćmanom posla imati. Laćman je oficir, a i đeneral je oficir, oboje imaju oficirski rang, pa kad se družim sa oficirom, tako je isto kao da se družim sa đeneralom. Pokraj njega sam dobio tolike oficirske kuntove, a pokraj njih još i drugu civilnu gospodu, jer je i to u modi, kud bolji idu, tamo i ostali. (Ustane i hoda, pa onda uzvišenim glasom) Vidiš, kako se ti nosiš, pa tvoja kći, sve su to Đoka, LJuba i Gavra brijačicom zaslužili. FEMA: Sve je to dobro, al' ako ne bude ništa u stvari, a jezici rđavi, pa devojku na glas iznesu, šta ćemo onda?

MAKSA: Ti si mati pa treba da imaš bodro oko. FEMA (malo s vatrom) Ta manite se oka! (Uzvišeno) Ma najbolje oko, opet je svet hrđav, iznese ma šta, samo drugome da škodi. MAKSA: Pa u najgorem slučaju ne gine joj Đoka. (Stane, gleda u Femu, i smešeći se, tihim glasom, malo sagnuv se) Ta i tebe znaš, porculanu moj, izneli su bili na glas, kad si devojka bila, sa obrlaćmanom Semenkovićem, pa si opet moja žena, moj porculan. (Smešeći se, gladi joj obraz) FEMA (smeši se) E, druga su ona vremena bila, onda nije bilo takovih jezika. MAKSA: Ćuti porculanu, uvek je tako bilo od kako je sveta; i da nije Eva rečita bila, ne bi ni Adama zbog jedne zaprećene jabuke iz raja isterali. No, sada dosta, moram opet ići, jesi l' me dušo razumela, o Sreteniju veliki ručak, sos s renom, ćuran i prase ne sme faliti, pozvaćemo i laćmana, i oberarcta doktora Polivku. Polivka ne sme faliti, bar ću imati s kim piti. E sad idem. (Digne se i ode) ČETVRTA POJAVA Milevina soba. Muneba obučena kanda posetu iščekuje, sedi zamišljena, drži knjigu u ruci, sad čita, sad sama sobom govori. Zatim Emil Predić, laćman. LAĆMAN PREDIĆ (kucne i ulazi). MILEVA: Herajn, već ne mogu da te dočekam. LAĆMAN (svlači rukavice) Nisam mogao pre doći, imao sam posla. Jedva dočekah da te vidim. (Uhvati Milevu za ruku i poljubi) Šta rade otac i mati? MILEVA: Sedi do mene, otac je nekud otišao, a mati ima posla. LAĆMAN: A što to čitaš, Emilijo? (Zaviri u knjigu) MILEVA: To je “LJubomir u Elisijumu". LAĆMAN: Dummes Zeug,1 doneću ja tebi „Monte Krista". MILEVA: Al' i ovo je lepo, no donesi mi opet tog “Monte Krista". LAĆMAN: A šta radi taj vaš Glađenović? Origineller Kerl,2 kad dođe da me brije a on sve nešto zagoneta o balovima, o frajlama, pa i o tebi, taka mi, pitanja stavlja, kao da ga ti interesiraš, il' on tebe, verflixter Kerl, mlogo puti mu se moram nasmejati, sve varoške novine zna. MILEVA: No sad da ga vidiš, tukli su ga kasapi zbog neke sobarice, Salika se zove, pa mu iščupali bradu, pa si načinio drugu od astragana, kad ga vidim, da puknem od smeja, ha, ha. (Slatko se smeje) LAĆMAN: Čuo sam, naša patrola je kasape u zatvor eskortirala. Nego i taj Glađenović mora da je „kecker Kerl".3 MILEVA: Jest, bezobrazan je, kako čuje da sam u sobi do oficine, a on peva samo što se mene tiče. (Smeši se) Pa kad me vidi, ah, kako izvrće oči, kako kosu namešta, pasija viditi, samo što mu ne smem dobru reč dati, odma' bi rekao da sam zaljubljena u njega. Čujem kako govori da se svaka ženska u njega zaljubiti baš mora. Ja, doduše, ne idem u oficinu, al' jedared baš iščekivala sam oca, pa sam onda sela i štrikala, pa da si vidio kako je skakao kao koza, kako se nameštao na ogledalu, pa iz ogledala smeši se na mene, da se nisam mogla zadržati, i s punim ustima smeja, morala sam iz oficine izići. LAĆMAN: NO te berberske kalfe, to su tek kalfakteri, pa lažu kao trukovano. MILEVA: Ja da ih očima ne vidim. Već kad pokraj mene prođe, onaj zaduh mu ne trpim, onako kao na mrtvaca miriši. LAĆMAN: Ostavimo taj „ksindl" na stranu. Znaš Emilija, nemoj zameriti što kažem „ksindl", to se ne odnosi na vašu kuću, tvoj otac je purger i sehciger, to je što drugo. MILEVA: Šta ja branim za sve berbere, samo ti da mi ostaneš veran. (Uhvati ga za ruku i umiljato ga pogledi) LAĆMAN (drži Milevu za ruku, nasloni glavu na njeno rame) Ostaću ti do smrti veran. MILEVA: Istinu govoriš? (Prstima po njegovoj kosi plete) LAĆMAN: Evo ti prsten u znak ljubavi i zalogu vernosti. (Pruži Milevi zlatan prsten) MILEVA (radosno) Evo ti opet moj. (Skida sa prsta prsten i preda mu. Laćman primi i navlači na mali prst) LAĆMAN: Slatka Emilijo.

MILEVA: Slatki Emile! (Fino se zagrle i poljube, pa se ljupko u maloj počivki gledaju) LAĆMAN: Slatka Emilijo, ala imamo mnogo zavidljivaca oboje. Od kako ceo svet zna da ćemo se uzeti, frajle, koje su pre na mene rado okom bacale, sad me poluprezritelno glede, druge opet pikantne primetbe prave, vele, da nemam kaucije, a inače bi se mogao bogato oženiti. Druge opet udate gospe ne uživaju u oficiru tako jako kad pokazuju ozbiljne namere za ženidbu. One volu one koji se ne misle ženiti, nego samo udatima dvore; pa ima i kamarata, kojima je svaka ženidba kao trn u oku. Vele, šta će mladom oficiru ženidba. Al' neka govori i misli ko šta hoće, nas sa puta neće niko odvratiti. MILEVA: I ja sam svakojake stvari čula što mi nisu baš prijatne. Sve mi je briga kako ćemo sa kaucijom. LAĆMAN: Nek se niko o tome ne brine, živa je još moja tetka, ta me ostaviti neće, a dosta je već i stara. Posle nje, imanje je njeno moje. MILEVA (zaorinuto, tihim glasom) Al' govore, kao što je već i onako poznato, da se ona tvojoj ženidbi protivi. LAĆMAN (malo zbunjeno, zapleće) To-o može biti zasad, al' vremenom će ona uz mene pristati. MILEVA (s osećanjem) Ah, kad bi' se ja mogla s njom sastati, pala bi' pred njom na kolena, pa bi' je molila da se na nas smiluje. LAĆMAN (malo zbunjeno) Biće i tome vremena. MILEVA (gledi u oči laćmanu, pa odrešito) Ali slatki Emile, misliš li da ćeš je moći privoleti? Znaš, tako mi je već teško čekati, pa ti čujem svaki čas kojekakve spletke. (Jačim tonom) Nema gore nego kad se ko ženi ili udaje, - onda zavidljivci kao pečurke rastu, a i mom tati je već sigurno teško čekati, a i mati jedva čeka, sve me zapitkuje. LAĆMAN: Šta, zar te otac i mati zapitkuju kad će biti. (Ozbiljno) Istina, pravo imaju želiti da što pre bude, i sam želim, al' tu se ne može na dan, na sat računati. MILEVA: Mati kao svaka mati raspituje, nego otac, vidim, da je nešto ozbiljan, bez sumnje brine se za kauciju. LAĆMAN: Za to, jer ne bi' voleo da me sa terminima kinji, to bi bila uvreda, jer baš pravi termin može sam bog, kazati. Dosta to da jedared mora biti, pre il' posle. MILEVA: Al' slatki Emile, ako tetka nikako ne ushte, a moj tata ne može, šta ćemo onda raditi? LAĆMAN: To ne može biti da jedared neće hteti. (Sumnjivo) Hm, al' kad bi se baš slučilo, da baš neće, onda-a, bi' svukao uniformu, kao što ti rekoh, pa-a bi' u - ma kakvu službu stupio. To reče pa zamišljeno ustane, ruku na čelo metnuv, gope-dole se po sobi šeta. Mileva ruke malo skrstila, glavu dole spustila. Laćman opet sedne do nje, uzme joj ruku u ruku, pa onda opet na srce. MILEVA (izvuče ruku, nasloni, pa naše se na lakat i žalosno na laćmana gledi) Je l' Emile, već evo godina dana od kad sam ti moje srce poklonila. Ja sam bila prosta, skromna devojka, kao god i druga zanatlijska. Ti si mi sujetu podstaknuo, ti si mi ponos ulio, koji se sa našom kućom ne slaže. Nakalemio si mi mržnju prema onom zanatu koji celu porodicu mog oca 'rani. Ako me sad ti ostaviš, kuda ću onda, kako ću natrag, biću izmetnuta svetskom ruglu. Mog oca 'rana, nije tvoja 'rana. (Malo otpočine; laćman kao da sniva, ništa ne govori; Mileva ga uhvati za ruku, i žalosnim, tihim, očajnim glasom) Emile moj, je l' ti me nećeš ostaviti, ma... i ne bilo kaucije... nemoj me ostaviti ja za tebe živim i umirem. Ja sam gotova, pa ma kraj tebe i sirotovala, samo kad sam zadovoljna... Ja ću se mučiti, ja ću raditi. (Višim tonom) Ja ću tuđe raditi danju i noću, pa ću biti s tobom sretnija nego bez tebe u palati. Ja sam naučila nešto raditi, još ću učiti, samo me nemoj ostaviti. (Mileva jeca, plače) LAĐMAN: Zaklinjem ti se, Emilijo, da te neću ostaviti (Tare joj suze) makar te kao nadničar 'ranio ... ne bio sretan, ako te izneverim. (Višim tonom) Zakletvom sam obvezan armadi i te zakletve pre ću se rešiti nego ove, koju ti sad polažem. (Zagrle se. Zavesa se spusti) PETA POJAVA Glađenović u oficini, presvlači se da ide kuntove brijati, oblači se, inštrumente tura u džep, čeka LJubu da ga zastupi kod kuće.

GLAĐENOVIĆ: Idem sad prvo laćmana da brijem. Napolju je zima, uzeću baš gornji kaput, da vidi laćman da nisam kakav ordinaran seoski brica. Možda ću ga posledni put brijati. (Hoda goredole. Višim tonom) Baš ne mogu ga trpeti, krvav mi je pred očima. (Tiše) On misli da nisam providio njegove figle, i juče je sa Milevom tri sata sam sedio, kad sam na vrati prisluškivao, a on uzdiše, čisto riče, a Mileva plače. Čekaj Milevo, plakaćeš još većma. Ona misli da će je laćman uzeti, pa baš da je uzme, onda opet neće biti laćmanka, jer nema kaucije, pa šta će onda? Al' ja od laćmana više se ne dam sekirati. Sve me nešto bocka sa Milevom, kao bajagi, a ovamo mi Saliku spominje, pitanje, bi l' bi Salika još htela. Al' moram prekinuti, dok ga brijem, dolazi mi nekako, kanda je nada mnom, a kad ga ostavim, onda, onda sam mu za sebe ravan gospodin. Da hoće već LJuba doći... Eto ga. LJubo ostaj tu, ja idem. (Brzo iziđe) ŠESTA POJAVA Laćmanova soba. Laćman obučen. Posle Glađenović. LAĆMAN (šetajući) Ne znam šta će to biti sa mnom i sa Milevom. Volem je jako, a ko ne bi taku devojku voleo, no kako ću s kaucijom? Tetka neće ništa da zna, to još Milevi ne smem ni kazati. Pa kod tetke ima još i drugih rodova, koji mi posao kvare, još može i to biti da mi ništa ne ostavi. Šta ću sad? Da skinem uniformu, tsško mi pada, pa šta onda, da postanem možda kakav sitan beamter, pa posle deset godina moji negdašnji kamerati da me preko ramena gledaju? Pa može skoro batalijon izmarširati, a Milevu moram ostaviti. Strašna misao, ne znam upravo šta da radim. (Neko kucka) Herajn, a Glađenović, danas baš neću se brijati, no možete mi malo kosu štucovati. (Uzme stolicu i sedne) GLAĐENOVIĆ: Dozvolite, gospodin lajdinant, da skinem gornji kanut. Napolju je zima, a u sobi u oberoku ne mogu komotno raditi. (Svlači se) LAĆMAN (ironično) Svucite, ako hoćete, i frak, da ste još komotniji, pa još ako hoćete, možete se i zasukati. GLAĐENOVIĆ: Molim Herr von lajdinant, ja sam vaspitan čovek, tako što što i pomisliti na mene. (Štucuje) LAĆMAN: A zašto ste tako jako osetljiv? GLAĐENOVIĆ: Moja je narav taka. Meni je jedared jedan obršter na tu formu nešto rekao, našao sam se uvređen, pa više od mene nije bio brijan. LAĆMAN: Kažite mi šta ima novog u varoši? GLAĐENOVIĆ: Danas baš ništa. LAĆMAN: Pa kako to da nema baš ništa, zar niste bili noćas “Kod zlatnog bureta". GLAĐENOVIĆ: Ja retko tamo idem, i kad idem, ne ostajem ni jedan sat, jer taka društva noću ne volem; tamo su sve kojekakve ordinarne kalfetine i soldati. LAĆMAN: A jeste l' onde vidili kadgod kakvog oficira? GLAĐENOVIĆ: Vidio sam kad i kad i vas, i g. laćmana Pfefela, i dra Polivku, al' ne često. LAĆMAN: Pa kako možete kazati ordinarne kalfetine i soldati? GLAĐENOVIĆ: Vi niste igrali polku; a inače ste oficir, a soldat se kaže samo onaj ko je prost. Zato i kažemo „prost soldat", i idu „soldati", a ne kažemo „prost oficir". LAĆMAN: Hajd' oprostiću vam taj gisker. GLAĐENOVIĆ: Gotov sam. Laćman ustane, ide pred ogledalo, gladi se, češlja se. LAĆMAN: Šta radi frajla Mileva? GLAĐENOVIĆ: Nisam je vidio. LAĆMAN: Kako to? GLAĐENOVIĆ: Ja o njoj brigu ne vodim. LAĆMAN (ironično) A ja sam baš hteo da se vami poverim. GLAĐENOVIĆ (ljubopitno) A šta bi to bilo? Valjda „lipsprif?" Frajla Milevi? LAĆMAN: Na tu formu. GLAĐENOVIĆ (misli se) Moram se malo promisliti... Znate, najbolje bi bilo kad bi po vašem furiršici il' po našem šegrtu slali, jer meni nije slobodno s frajla Milevom razgovarati se, a drugo

ja sam subjekt, to je protiv mog karaktera da budem pismonoša. LAĆMAN: A kako no šegrtu? GLAĐENOVIĆ: Da vas on mesto mene brije. LAĆMAN: A ume li dobro? GLAĐENOVIĆ: A, LJuba Vinokvašić, naš šegrt, vrlo dobro brije, skoro će subjektom postati. LAĆMAN: E dobro, a vi se izmenite, samo neće l' gospodaru Maksi ta promena nepovoljna biti? GLAĐENOVIĆ: Ni brige vas nije, ja ću sve to izvesti, to je moja briga, samo vas molim da mi dve kondicije ispunite, pa će sve u redu biti. LAĆMAN: Kakve su to kondicije? GLAĐENOVIĆ: Prvo, da ništa ne spominjete mome principalu o tome kako me je šegrt zamenuo, da se činite sasvim nevešti; drugo, da se ne protivite kad bude kakva igranka da budem na njoj, jer nećete više moći kazati, gle igram c' onim koji me brije. LAĆMAN: ŠTO se prvog tiče, ne branim: što se tiče bala (ponosnim tonom) to vam kažem na oficirski bal ne možete, tome nisam ja kriv, to neće oficirski kor trpiti; što se tiče drugih igranka, tu nek vam je prosto. GLAĐENOVIĆ: E dobro, za oficirski bal i ne branim, no ako bude igranka kod mog principala, neće vam dakle biti protivno ako i ja onde budem. LAĆMAN: Dobro, al' samo s frajla Milevom nećete igrati. GLAĐENOVIĆ: Dobro, ja ću s drugima. LAĆMAN: Dobro, no kažite mi, kako vi živite s tim LJubom Vinokvašićem? GLAĐENOVIĆ (začuđeno) Kako živim! Ja subjekt, a on šegrt, ja njemu zapovedam. (Misli se) Inače dobro brije, al' veliki je obešenjak, hoće za leđi da me olaje. LAĆMAN: Dobro, sad možete ići. (Glađenović obuče se i ode) GLAĐENOVIĆ (pri izlazu) Preporučujem se. LAĆMAN: Servus. LAĆMAN (sam) Kecker Kerl, on misli daja mlogo branim, što mi neće dolaziti, još volem, Verfixtes Polvirervolk4. Idem da vidim moje soldate. (Zavesa se spusti) SEDMA POJAVA Oficina. Glađenović nešto sprema. Maločas uđe principal u kućevnom neglige, na glavi komotkapa, stiva lula i koštek u ruci, pa sedne. MAKSA: Kako ide posao, Đoko? GLAĐENOVIĆ: Dobro, kako bi išao drukčije, kod „nobl" principala i subjekta, al' meni nije najbolje. MAKSA: Ja mislim da vam u mojoj kući ništa ne fali, još ni jedan subjekt nije se mogao potužiti. Šta vami sad pade na pamet? GLAĐENOVIĆ: Gospodine principalu, ja uzimam sebi slobodu da vam nešto važno kažem. (Metne se u pozituru) MAKCA: Šta će to biti? GLAĐENOVIĆ: Ja više gospodina laćmana ne mogu brijati. MAKCA: Zašto? GLAĐENOVIĆ: Jednom reči, ne mogu ga brijati. Volim pre vami otkazati. Pre sam priman bio kod vas kao sin, a od neko doba kao kakav sluga, da ne smem pred njega izići. MAKSA: A kako to? GLAĐENOVIĆ: Kad je kod nas kakva igranka, a ono tu su i trgovačke kalfe, a mene ni od korova. A šta je bolji trgovački kalfa od subjekta? Pa onda, zašto da ne mogu igrati il' pevati u društvu laćmana? Zar je on bolji od nas? (Ovo s patosom) Dok se on nije s vami tako oprijateljio, vi mene niste prezirali, oprostite moram istinu kazati. MAKCA: Doduše, nešto malo imate pravo Đoko; i oni su ljudi kao i mi, nisu bolji od nas, al' šta ćete, kad je bog svet na rangove podelio, pa se oficiri drže za nešto više; eto tako, vi šnajdere fumigirate, pa imate i pravo, kad vas drugi, a vi trećeg. GLAĐENOVIĆ: A zašto vi laćmana ne fumigirate, a on vas... MAKSA (višim ozbiljnim tonom) Šta, on mene fumigira?

GLAĐENOVIĆ (nižim, popustljibim tonom) Hteo sam kazati, kako on i vas ne fumigira. MAKSA: To je već drugo. (Ozbiljno) Znate Đoko, on dolazi meni, u poštenu kuću, pa mora i on mene poštovati. GLAĐENOVIĆ (ironičnim smešenjem) Pa zato opet ne trpi vašeg subjekta u društvu. MAKCA: Al' manite se Đoko toga, kažite šta želite? GLAĐENOVIĆ: Želim i ja biti u društvu pri igranci, ako ne, nemojte se naći uvređeni, ja službu ostavljam. MAKSA: Hajd' ćutite, razgovaraću se sa laćmanom. GLAĐENOVIĆ: Ja laćmana neću da brijem, izvolite njemu LJubu slati. MAKSA: Kad je već tako, onda bi ga mogao Gavra brijati, al' pravo, nije rezon kad mu u kuću dolazi i sa Milevom igra, da Milevin brat njega brije. A neće li se laćman zbog tog rasrditi? GLAĐENOVIĆ (fumigativno) Briga vas je, kad LJuba onamo ode, kazaće da sam marod, bolestan, pa dvatri puta tako, na je sve u svome redu; brani on, ma ga ko brijao, osobito i sam vidi da nerado idem njemu. MAKSA: E dobro, a vi uzmite sve na sebs, pa ako dobro ne ispadne, vi ćete biti krivi. GLAĐENOVIĆ (smešeći se) Ni brige vas. MAKSA: Sad idem. (Ode) GLAĐENOVIĆ (sam) Ha, ha, sve dobro ide, samo LJuba već da dođe da ga informiram. (LJuba dolazi, ispod ruke mu inštrumenti) GLAĐENOVIĆ: 'Odi, LJubo, nešto da ti kažem. Jesi l' ti moj čovek? LJUBA: A kad nisam bio? Zar nisam vam uvek lipsprife Saliki nosio? GLAĐENOVIĆ: Znam. Ti ćeš se skoro osloboditi, postaćeš subjekt, sad ti još kažem "ti" a do dvetri nedelje bićeš moj kolega. Ti znaš da ja volem, ne samo Saliku nego i frajla Milevu, a vole je i laćman. Ja se sad činim marod, bolestan, a ti ćeš ga ići brijati. Možda će ti davati kakve lipsprife, da nosiš frajli Milevi, primi, pa ćeš nešto izraditi. Ja sam te kod laćmana ogovorio da te mrzim, a ti isto tako čini. (Visokim tonom) Pokaži da smo berberi, prvi ljudi, da nas niko nadmudriti ne može! LJUBA: Nemaj brige, il' - oprostite zarekao sam se - nemajte brige, mislio sam da sam već subjekt, dobro ćemo mi to izrediti. Ali jeste, taj laćman sve drži da je nešto više nego mi... i ja ga ne mogu trpiti, i šta će on naše berberske kćeri da uzima? E sad svršeno, sad moram dalje, još jednog bugera da ošurim. (Ode) GLAĐENOVIĆ (sam hoda) Dakle laćman Predić, on se drži da je bolji od drugoga, od mene. Uniforma mu daje prvenstvo. Šta je on sad bolji od mene? Zar nismo svi jednaki? Pa i principal drži, da nismo jednaki. Pa šta je u njegovoj kući i u društvu laćmana? Pogordila se gospođa principalica, pogordila se Mileva. Mileva drži da će je laćman uzeti. Dobro, on nije u stanju još toliko zaslužiti sabljom kao ja s mojom bricom, a daleko je do kapetana. Ali pitanje je hoće li je uzeti. (Ovo tiho. Ozbiljno) Ne verujem. (Višim tonom) Koji želi takvu devojku kao što je Mileva uzeti taj neće noću tumarati i ići „Kod zlatnog bureta". Ako Mileva za mene ne pođe, prevariće se, pevaće: „Vukle moje, na što me navukle". Laćman je, kao što čujem, od siromašnog roda, nema kaucije, al' principal, ako i ima, al' toliku kauciju ne može položiti, ma on celo imanje dao na to. (Dostojanstveno) Pa zato, tog laćmana očima da ne vidim; s njim neće ništa biti, a meni posao kvari. Principal se raduje samo kad može biti u društvu laćmanovom, a principalica diže perje; (Tiše ozbiljno) a da oboje znaju šta svet govori, šta govore o njima sami laćmanovi kamarati... (S patosom) Ah, duelirao bi se s laćmanom, samo da se znam fehtovati... (Još većim patosom) ili bi' mu pre ili posle brijačem vrat odsekao, samo da sam ga duže brijao, bi' bogami, ne bi' se mogao uzdržati; il' ovako bi' ga. (Uzme brijač, maja tamoamo, pa u vazduhu preseče vrat) OSMA POJAVA Milevina soba, Mileva sama, šeta se goredole. MILEVA: Uf, šta ću raditi, nestao mi prsten, a nisam ga izgubila, znam da sam ga skinula i na sto metila, a LJuba mi vodu donosi. Mora on da je ukrao, dok sam u materinoj sobi bila. On je morao uzeti, pa kao što sve šuška, šuruje sa Glađenovićem vraškim, možda je njemu pokazao i dao. Šta da radim, ako oštro stvar uzmem, kazaće da o tom ništa ne znaju, a i tata bog zna kako bi to uzeo.

(Misli se) No ja ću to drukčije izraditi. Prsten je kod njih, zato bi' glavu dala. Đoka luduje za mnom. (Zadovoljno smeši se) Ako je kod njega, ja ću dvetri lepe reči, vratiće mi. Još ću malo tražiti, nije l' se gdegod otkotrljao, pa ću onda ići u oficinu. DEVETA POJAVA Oficina. Najpre Đoka, pa onda LJuba. GLAĐENOVIĆ: Kud je vraga LJuba otišao u Milevinu sobu da vode donese, pa tako dugo, još ga nema. LJUBA (uđe) Evo me. GLAĐENOVIĆ: A' de si bio? LJUBA: Ćutite braca Đoko, sve je dobro. Ja sam našao u Milevinoj sobi ovaj prsten, čitajte šta stoji onde napisano: “Predić, laćman, Emilija". Zato sam se malo uklonio, da se odma' ne seti. Sad il' dajte ga natrag da ga odnesem, il' uzmite na sebs da ste ga vi ukrali. GLAĐENOVIĆ (gledi prsten) Ludo, to se ne zove ukrasti. Ja ću sve to na sebe uzeti, samo ti idi brže kuntove brijati, ako bi te tražili, da nisi tu. (LJuba brzo ode) No, ovaj prsten nedam za mlogo uvatio sam laćmana, a i Milevu. (Ponosito) Sad se mogu s njima titrati, sad su mi u cepu, a i držaću se na ceni. (Mileva uđe u oficinu) MILEVA: Molim vas, Glađenoviću, nije tu moj tata? GLAĐENOVIĆ: O frajlice, molim, drago mi je, izvolite sesti. (Glađenović napravi "solo" pete figype, skakutajući donese stolicu, metne pred Milevu, pa oko nje sve “karokolira") Od kuda te sreće za mene, ljubim ruku? MILEVA (nježno) Tražim tatu, je l' bio ovde? (Sedne) GLAĐENOVIĆ: Bio je i otišao. Pa s čim se zabavljate, ako smem pitati. Jeste li izvolili čitati Robinzona? Ja ga imam, mogu vas poslužiti, ja sam ga već pročitao. MILEVA: Drago će mi biti, moliću; jeste li, gospodine Glađenoviću, bili skoro na igranci? Vrlo dobro igrate, svi vas fale. GLAĐENOVIĆ: LJubim ruku, to sam već čuo, i zaista se nikoga ne bojim, samo mi je žao što ste mi dali jedared korpu, samo da ste sa mnom igrali frajlice, pa nek se sakrije lajtnant i svi. Na purgerbalu, lajtnant igra kao od bede, a arendator kao medved. MILEVA (smešeći se) A šta vam radi Salika, kažu da je vrlo dobra igračica? GLAĐENOVIĆ (sa žestoćom) Molim „frajln", nemojte me sa Salikom sekirati. (Smešeći se) Ne znam kako da kažem, ta znate „frajln", po većim varošima na nekim igrankama i baroni sa Salikama igraju. (Tiho) Al' drugo je ljubav iz istine. Frajln, kad bi s vami igrao, držao bi' da sam u raju, a kamoli kad biste se smeli mojom nazvati. Oprostite mi, al' ja vas od srca ljubim. MILEVA (smešeći se) Ako je tako, a vi to potvrdite s tim da mi date taj prsten što ga imate na malom prstu. GLAĐENOVIĆ (oduševljeno) Ako istinu govorite, slatka frajlice, ono je lepo, onda sam ja najsretniji čovek, ali samo, molim, nemojte me za ludu držati. MILEVA (umilno) Al' ćete mi tek dati taj prsten, gospodin Glađenović? GLAĐENOVIĆ (pouzdano i smešeći se) Daću vam ga, ali' ga morate otkupiti, taka se stvar jeftino ne daje. MILEVA: Molim, kako ga cenite? GLAĐENOVIĆ: Za novac nipošto, no iskreno da kažem, poljubac, ljubav. MILEVA (misleći se) Mnogo je odjedared, samo malo da se promislim. Budite zasad samo s poljubcem zadovoljni, a ja ću vas poljubiti, što se dalje ljubavi tiče. (Poverljivo šaputajući) to ću vam za tri dana javiti, mislim da ćete biti zadovoljni. GLAĐENOVIĆ (misli se) Frajln, da vam pokažem da sam pravi švaler, evo vam ga. (skine prsten i preda, pa s patosom) Da znate ko je Đoka Glađenović. Sve znam šta je na njemu urezano. Povratite taj prsten, sa mnom ćete biti sretnija, ja sam neodvisniji čovek od istoga, a sad dajte mi zalogu, molim. (Glađenović raširi ruke i pruži obraz za poljubac. Mileva primi prsten, podtne svoju ruku na poljubac)

MILEVA (zadovoljno) O, slatki lepi Glađenoviću, baš vam fala, primite u zalogu ovaj poljubac, a treći dan ćemo se razgovarati. GLAĐENOVIĆ: Oh, srce moje Mileva. (Poljubi je. Mileva okrene obraz, i istrgne se i ode) GLAĐENOVIĆ (sam) Oh, ja sam sad najsretniji čovek. Mileva me je poljubila. (Šeta se goredole) Ne dam to za ceo svet, sad nek zvoca laćman. (Žarković uđe) ŽARKOVIĆ: Servus Đoko, šta radiš? GLAĐENOVIĆ: Ja dobro radim. Da ti pripovedam samo šta se zbilo. Do ruke mi došao zlatan prsten, što je laćman Milevi poklonio, na njemu je bilo izrezano "Predić, lajdinand, Emilija". Mileva je došla u oficinu da me poseti, pa je taj prsten na mome malom prstu primetila i molila da joj ga dam natrag. Ja se pogodim da me poljubi zato, i da mi ljubav pokloni, ona me odma' poljubi, a za ljubav iskala je promišljenje tri dana. ŽARKOVIĆ: Pa si joj dao prsten? GLAĐENOVIĆ: Kako ne bi' joj dao, ta taj poljubac više vredi nego li prsten, a znaš da smo mi galantni. ŽARKOVIĆ: To nisi dobro činio. Ja ne bi' joj tako lako dao. GLAĐENOVIĆ: Ti sad kažeš, al' da znaš kakav je to bio poljubac, pravi „cvikipusi". (Đoka s ust'ma u vazduh pravi duplovan poljubac) ŽARKOVIĆ: Al' ljubav tek treći dan, to nije dobro. GLAĐENOVIĆ: Ona je već meni u cepu. ŽARKOVIĆ: Pozdravila te Salika. Baš sad sam bio s njome na pijaci, pita hoćeš li skoro na bal. Al' sad si zbunjen, sad ti nije do Salike? GLAĐENOVIĆ: Znaš, ne mrzim ni Saliku, i nju nisam rad ispustiti, al' tek Mileva je prva; kad se sa Salikom sastaneš, a ti sve dobro govori o meni, ovo što si sad čuo nemoj spominjati. ŽARKOVIĆ: Neću. (Na strani) Kako se s njom sastanem, sve ću joj kazati, sad servus. GLAĐENOVIĆ: Servus. (zavesa se spusti) DESETA POJAVA Vizit-soba. Najpre Mileva, posle Fema, Maksa, laćman. MILEVA: Ha, ha, al' je brica naseo. On misli da sam ga poljubila, a ja sam moju ruku podmetala. (Šetajući) Siroma', u zabuni nije ni osetio da je moja ruka. To kad budem pripovedala Emilu, smejaće se, a moram mu pripovedati. (Fema uđe) FEMA: Sedi ovamo Mileva, otac je nešto namršten, kaže da se čuje po varoši kako se sve o tebi i Prediću govori, pa hoće da je jedared načisto. Sad će i on doći. MILEVA: Pomozite mi, ja ne znam šta ću sve tati odgovoriti. (Uđe Maksa, pa sedne) MAKSA (ozbiljno) Znaš, dete moje (K Milevi) kao otac sve sam za tebe učinio. Vreme je da se udaš. Po varoši govori se da polaziš za laćmana, a ja o tom ne znam ništa. Kaži pravo šta je u stvari. (Mileva zbunjena, stidljivo na mater gleda) FEMA: Predić je obrekao da će je uzeti i da će njegova tetka dati kaucije. MAKSA: Ko zna kakva je to tetka, može biti i đavo od tetke (Ozbiljno) al' ja ne dam da se moje dete na glas iznosi, a ja bome ne mogu sve što imam utući u kauciju. Mora jedared svemu kraj biti. De Mileva, proslovi ti koju reč, šta ti kaže laćman. MILEVA (stidljivo) Kaže da ima bogatu tetku, ta njega ostaviti neće. MAKSA: Znam, znam, al' nije dosta. Ja moram imati crno na belo, sve na dlanu, a čekati se ne može. (Čuje se neko dolazi, kucka) MAKSA: „Herajn". (Laćman uđe) LAĆMAN: Sluga sam pokoran. (Svima pravi komplimente) MAKSA: Izvolite sesti, g. lajtnant. MILEVA: Izvolite sesti. (Mileva ustane i ponudi ga do oca na kanabetu) MAKSA (umerenim tonom) Pa kako ste, šta je novo g. lajtnant? (Mileva hoće napolje) Mileva, ostaj tu. Dakle, šta je novo? LAĆMAN: Sad se baš duelirali lajtnanti Perić i Stojević (Zbunjeno) zbog zaručnice Perić je poginuo.

MAKSA: Pa se zbog zaručnice ubijaju? To su, pravo da vam kažem, ćoravi poslovi. 'Di je prilika, i druga mogućnost, onaj nek' je uzme. Pa baš dobro, kad smo se tako svi sastali, da i mi o podobnoj stvari nešto proslovimo. Ja neću za moju Milevu da se dueliraju. Gospodine lajtnant, vi mi kao ocu nećete zameriti. Vidite, ja sam vas rado u kuću primio i milo mi je bilo s vami vreme probavljati. (Ozbiljno) No, vidite, ja imam kćer, da jedinicu kćer, koju sam rad udati, a tu je već vreme. Što u kuću dolazite, devojka je jako na glas iznesena. (Upitnim tonom) Kažite mi pravo šta nameravate? LAĆMAN (odrešitim tonom) Ja mislim da je moja namera vami poznata. Rad sam uzeti frajla Emiliju. (Mileva premeće listove iz „Monte Krista") MAKSA: TO je sve lepo, al' kako? Vi kauciju trebate, ja je ne mogu dati, a da moju kuću ne upropastim. To vi dobro znate. Dakle, od kuda i kako? LAĆMAN: Moja će tetka kauciju dati. MAKSA: Baš iz pouzdanog izvora znam da ona za to neće da zna. LAĆMAN (zbunjen) Verujte mi da hoće. MAKSA: Dobro, hoću da verujem, no molim da mi date termin (Višim tonom) kada ćete me o tom sasvim uveriti? LAĆMAN: Gospodar Makso, dakle vi ne verujete mome karakteru? E dobro, za koliko vremena hoćete da vas uverim? MAKSA: Za četiri nedelje. LAĆMAN: E dobro stoji, evo ruke. (Rukuju se. Mileva malo jasno ji gledi) MILEVA: Je l' te, vi ćete odma' tetki pisati. LAĆMAN: Još danas. FEMA (pravi glavom kompliment) Pozdravite je i od moje strane. MAKSA: Al' ako se tetka ne privoli? LAĆMAN: To biti ne može, al' u najgorem slučaju svući ću uniformu, pa idem u solaru ili „Dreissigstamt". MAKSA (namršten, ustima pravi grimas) I to nije laka stvar, al' dobro, dakle, pa koliko moramo onda čekati? LAĆMAN: To sigurno ne mogu kazati, al' najduže godinu dana. MAKSA (zabrinuto) Hm, hm... znate šta, gospodin lajnant, ovako nek' bude. Za četiri nedelje kazaćete mi šta je sa tetkom, pa ako nije ništa, čekaću vas sa Milevom još godinu dana, premda joj nije do čekanja, no s tom primedbom da najpre za ove četir nedelje, pa ako ustreba za godinu dana, da se od moje kuće malo natrag povučete, to jest ređe dolazite, al' u kafani, kao i do sada, da ostanemo prisni prijatelji. Jeste l' zadovoljni? LAĆMAN (ljutito) Jesam. FEMA: Onako, svakog meseca jedared možete vizitu praviti. MAKSA (oštro) Ćuti, zna g. lajtnant šta je rezon. (Mileva maramom tare oči suzne) MAKSA: Dajte mi oficirsku reč. LAĆMAN (pruži ruku) Evo dajem oficirsku reč da ću tako učiniti kao što se pogodismo. Sad (Ustane) zbogom, preporučujem se, idem da dalje razmišljam. (Pokloni se svima, prate ga do vrata svi, al ne dalje. Laćman ode) MAKSA: Sad sedimo malo. (Sednu) Sad ćemo doći na čisto. On, kao oficir, imaće rezona pa neće svaki čas doparkivati; a ti Milevo, da ti nešto kažem, da se ne usudiš ništa sa laćmanom nasamo razgovarati se, no mora biti tu uvek, ako i dođe, mati ili ja, jesi l' čula? Sad idem. (Ustane i ode) MILEVA: Al' mati, šta je to svakog meseca jedared, to je malo, bar svake nedelje da ste dopustili na vizitu. FEMA (ustane, a za njom Mileva) Ćuti, bog zna hoće l' i onda doći. Otac je oštro govorio, a vidila si na Emilovom licu i očima da je ljut. Našao se uvređen. Sad kako bude. (Čuje se pesma “tercet" iz oficine) "Sinoć sam pred beče špacirao, Lepote devojke prsten našao, Ona ga je izgubila,

Zato me je čuvstvitelno poljubila. Taj persten bio je ljubeznika, Na njemu stajalo ime Milka, Oh, kako to, ime slatko Celo telo meni moje ukrepilo. Odem joj govorit izdaleka Sladčajša frajlice, dušo Milka, Ja se molim u budušče, S dopuštenjem da smem svagda k vami doći. Taj otvet bid je s drage volje, Dođite treći dan biće bolje, Dok je ona ljubeznika, S lepim rečma politično otpravila. Zaljubljen otiđem mojoj kući, I legnem spavati ne znajući, Kako ću ja, sva tri jutra, Za tri dana ljubeznicu ne videti. MILEVA: Jeste l' čuli, mati? FEMA: To su baš ludovi, kakav prsten, kakva Milka? MILEVA (smešeći se) Ja znam, no sad ne mogu kazati, tek onda, dok dođe Emilov termin. FEMA: Hajd' bogati, da ne slušamo te lude. (Pođu. Zavesa se spusti.) JEDANAESTA POJAVA Oficina. Glađenović, Marković, LJuba. Na astalu tambura i gitar. GLAĐENOVIĆ: Al' baš dobro ide ova pesma, dobro si je iskonponirao. Istina, načinio si i od mene mali vic, al' to ništ' ne čini, samo kad je i Mileva tu. Pa bi' voleo da se ta pesma rasprostrani. ŽARKOVIĆ: Već je pevaju. LJUBA: I sinoć čuo sam ju gde na sokaku pevaju. GLAĐENOVIĆ: Bravo, to volem, a sad je morala i Mileva čuti. LJUBA (prepravan za put) Ja moram ići kuntove brijati. (Ode) ŽARKOVIĆ: Jesi l' bio na purgerskom balu? GLAĐENOVIĆ: Bio sam. To čudo da si vidio. Vrlo je lepo ispao. Tu oficiri nisu imali berićeta. Skoro sve sami majstori i majstorice i njihove kćeri. Bilo je nekoliko oficira i doktor Polivka. Počeli su igrati tajč, principal je igrao sa šnajderkom cehmajsterovicom, a principalica sa arendatorom sviju novosadskih kasapnica. Pa to da si vidio, kad je principal moj uzeo za pojas tanku šnajderku, pa digne levu nogu i savije do kolena, pa se okreću. Kad je principal osetio dobru igračicu, a on pređe u „lendler", pa sad levom sad desnom rukom obavija oko igračice, a cehmajstorica se savija u struku tek što se ne prelomi. Cehmajstor opet uzeo debelu kasapinicu, on lak, ona jaka, debela kao nalivena. Šnajder skače, baca noge, zahukti se u okretanju kao krak suvačinog točka oko osovine. Osobito s leđi je dobro izgledala kasapinica. Kad je došao „kalup", to je najlepše bilo, principal uzme kasapinicu, kasapin principalicu, cehmajstor pekaricu, cehmajstorovica svoga kalfu; »rag neda šnajderu mira, iztrči iz kola da bude prvi, pojuri ispred principala, al' principal gurne šnajdera da se ovaj sa pekaricom premetne, principal je preko nji prejurio, al' kasapin sa principalicom premetne se preko nji'. Principal dopleja da digne principalicu i izvadi pekaricu ispod kasapa, a šnajder se kao igla provukao kroz sve. Šnajderka pak sa svojim kalfom tako je sretno pala na gomilu, il' upravo s boka malo se previla, da je izgledalo kanda su naslonjeni na divan, na spavanje. I ja sam tu naseo sa jednom ćurčijskom sejom, al' cela stvar je izgledala kao neki mali “vic".

ŽARKOVIĆ: A kako doktor Polivka? GLAĐENOVIĆ: Doktor je uzeo u „šnelpolki" kasapinicu, pa kako je debeo, raširila mu se krila od kaputa, pa igra „trajšrit", a ona „polku". To da si vidio. On nju vuče, ona se ne da, njoj skače glava gore, a njemu dole, noge zapleću, dok se doktor ne umori pa, jedva dišući, odma u kreidenc. Kaže da on to zdravlja radi čini. ŽARKOVIĆ: A C kime si igrao polku? GLAĐENOVIĆ: Sa šnajderkom, to čudo da si vidio, letili smo, kao u vazduhu, svi su nam pljeskali. Znaš, bio sam lepo obučen, ne u plavetnom fraku, što su mi kasapi rastrgli, već u novom zelenom, sa žuti dugmadi, bele pantalone i žile crvena kravatla, kosa frizirana. ŽARKOVIĆ: A jesi l' igrao s Milevom? GLAĐENOVIĆ: Nisam u prkos, jer su sve oko nje oficiri išli. Ja sam sve fumigirao, koji su mene fumigarali. Posle toga igrali su „Serbenquadrille" do četvrte figure, dalje nisu znali, pa onda „krajcminet", a na posletku „jastučića," tu sam ti se naljubio, da mi je za osam dana dosta. Tu se i doktor ljubio sa šnajderkom, principal sa kasapinicom, šnajder sa pekaricom, principalica sa kasapinom. Tako je trajalo do osam sati, znaš, mogu kazati, bilo je onako „ala grande". ŽARKOVIĆ: A šta će ti kazati Salika na to? GLAĐENOVIĆ: A šta da kaže? ŽARKOVIĆ: Ona će sve to čuti, a već zna za prsten Milevin i strašno „ajferuje", i baš danas mi je kazala, ako od sebe ne daš glasa, ona će se priljubiti tom kasapinu, koji joj jednako u stope ide. GLAĐENOVIĆ: Šta, taj ordinaran, od tog ništa biti neće. Sad ću odma' napisati pismo, a ti joj odma' sutra, kad je na pijaci vidiš, predaj. Malo prečekaj. (Uzme divit i 'artiju, da piše, i posle pročita) Slušaj. (Čita) „Meine libe Muzi. Tu pis bez auf mich, schon virzen Tog hop Ti nit ksen, mir is ser lad, kon nit schlofn, herz tut mir we. Tu waz, ih pin zwiflizirter Mensch, Ich hop tos nit ferdint, i hop ti imr kern kopt, won i spazir, schau auf tajn fenstr, kon ti nit sen, i waz tu pis pez, wail i tonzt zwamol polka mit Fischer Kadl, und wail i kmocht lid af unzer frailn. Ti frain Mileva iz in mir ferlipt, obr i moch nur a spas und nur ti hop kern. Main herz imr fir ti geklopt, und a jetz klopf, kum pit ti schen Suntog zu goldene Fassl, und werma prav ausmochn. Kis ti 10,000 mol, und plaip mit tich im hailign Gaist Gladenovitsch subjekt.5 Da napišem atresu. (Piše) An ti frailn Salika Selinger.6 (Zavije u zapečati) Ha kolega (Žarkoviću) podaj joj, ona to, kad pročita, znam da će se zaplakati, a u nedelju ćemo se već sastati. ŽARKOVIĆ: A šta će na to kazati Mileva? GLAĐENOVIĆ: Ja sam joj već kazao da ja sa Salikom samo provodim šalu, “vic". Nego sad moram gledati da tog laćmana iz sedla izbacim. Kako njega ne bude, onda sam siguran sa Milevom. ŽARKOVIĆ: A kako stojiš sa Milevinom materom? GLAĐENOVIĆ: Ne baš najbolje. ŽARKOVIĆ: A zašto to? GLAĐENOVIĆ: Znaš, ja ću ti iskreno kazati. Kad sam ovamo došao, lepo me je gledala, dolazila je i u oficinu da štrika, a ja s njom na ogledalu koketiram. Ona je sve to vidila, pa se smešila, i to je dotle trajalo dok nije primetila da ja Milevu volim. Od to doba nikad mi ne pokazuje lepo lice, uvek namrštena, i ma šta je zapitam, sve mi nakratko odgovara. Znaš šta je to? Ajferzuht. Naprotiv, principal zdravo me vole, kaže da je i on bio u mladosti kao ja i svud me fali. Da otisnem laćmana, ne verujem, da ne bi mi sam Milevu ponudio. Al' od sada što god vidim i primetim, sve ću dokazivati principalu, pa kud puklo da puklo, samo laćmanu posao pokvariti moram. Znaš, tako ga mrzim da kad ga vidim, onaj dan nemam apetita. ŽARKOVIĆ: E sad servus. GLAĐENOVIĆ: Servus. (zavesa se spusti) DVANAESTA POJAVA Soba Maksina. Fema sama, štrika, posle Mileva. FEMA: DŽaba već tog Predića, izišao mi na vrh glave. Pa taj Đoka uzmuvao se, ne da Milevi danuti, tako pazi na nju. Opet su uhvatili laćmanovo pismo, pa dodali ocu. Samo mi je sirote devojke žao, ona je kao na procepu. MAKSA (uđe) Ženo, znaš šta je novo?

FEMA: Šta? MAKSA: Sutra batalijon Predićev izmašira u Italiju. FEMA: Pa šta ćemo sada? MAKSA: Ništa, ja i onako mu reč'ma nisam verovao, nek' izmašira, bar će se devojka jedared umiriti. I onako nismo već stajali na najboljoj nozi, bio je prema meni u poslednje doba sasvim ladan, krut. Tako npe nekoliko dana pri kartanju rekao sam mu: „Nemate pravo, dragi Emile". Tu je bilo više oficira, a on mi osorno reče: „Povucite reč natrag, majstorMakso, to pred mojim kamaratima vi meni ne smete kazati. I sam obrštar da mi to kaže, mogao bih mu reći: Ja nisam dragi Emil, no Herr Lieutenant Predits."7 Ja, zastiđen, morao sam reč natrag povući. Tako je govorio kanda sa mnom nije nikad bio barabar. To je uvreda. Pa opet prekjuče uvatio sam pismo, znaš, pa kakvi su to poslovi. Već se i LJubi zapovedilo da ga ne ide brijati. FEMA (iznenađeno) Dakle će već sutra izmaširati? MAKSA: Jest, i to u jutru. FEMA: Hoćemo li ići sa Milevom da se oprostimo, kad budu svi u skupu? MAKSA: No, to nam još fali. Valjda onde još da ga oplačemo. Prstom bi na Milevu pokazivali. Gledajmo bolje našu kuću... Pa šta si se, molim te, tako snuždila? Valjda tebi tek nije žao za laćmanom. FEMA: Žao mi je deteta. Sad su je izneli na glas, a podigla se bila. Šta ćemo sad? MAKSA: Ništa, mi ćemo opet natraške, pa ako sve žice popucaju, šta fali Đoki? FEMA: Neće ona za Đoku nipošto. MAKSA: I ti, porculanu moj, nisi u početku za mene htela, pa si se opet privolela, pa šta ti sad fali? FEMA: Druga su ono vremena bila. Sad se više iziskuje nego onda; da dođe bar kakav „mali" beamter, il' trgovac, il' imućniji kasapin, arendator, da devojka može kao i kod oca živiti. MAKSA: Teško je na to čekati. Vidiš kako je svet na varanje sklonjen, pa može opet nasesti po drugi put, po treći put, pa onda bog zna hoće l' dobiti i što je Đoka. FEMA: Ona je sirota tek utoliko nasela što joj je laćman ono obricao što nije mogao ispuniti, a inače bio je učtiv i tu nema po Milevu zamerke. MAKSA: Pre si ti sama mene opominjala da učinimo kraj s laćmanom, a sad ga braniš, kad sam tvoj savet primio. No (Ozbiljno) ti veliš da tu nema po Milevu zamerke, no znaš da katkad koga i nevino izviču, a to je belaj, osobito za devojku. FEMA: Ni onda ne bi baš morala spasti na Đoku? MAKSA: A šta misliš da je Đoka mačiji kašalj? Đoka je vredan momak, subjekt, da mu para nema; taj da otide u Peštu, Loštajneru, pa za po godine da vidiš šta zna, začudila bi se, porculanu moj. FEMA (prezirom) Pa nek ide, kad mu drago. MAKCA: Jest, al' kad taj ode, više se ne vraća natrag. Pa uzmi samo i sada, on upravlja celom oficinom, ti živiš kao milostiva gospođa, a ja kao milostivi gospodin, i Mileva kao prava frajla, a Đoka nam svojom rukom zaslužuje. No znaš šta (Još ozbiljnije) ukroti malo gordost tvoje 'ćeri, pa ako za po godine kakva jača partija ne dođe, a ona onda nek bude Đokina. FEMA: Šta, tako brzo? Ta nije devojka omatorila, a lepa je, to joj bar niko odreći ne može. Zašto da još ne čeka? MAKCA (umerenije) Hajd' malo neka i čeka, al' to sam hteo kazati da joj izdaleka kažeš da ne bude opora prema Đoki, jer pokraj Đoke je osigurana. Šta tu laćman? Ono je lepo s tim ljudima u društvu biti, pij i jedi s njima odmah te za malo otmenijeg drže, samo ne u tešnju svezu. Samo što sam mu kazao „dragi Emile", pa me već u društvu izobličio. Nas drže za nešto niže, da nismo ravni, i ustručavaju se negde. To nek' ostane među nama, nemoj dalje raznositi. Ono se trefi da koja devojka bude sretna, kad ima oficir kauciju pa je uzme, no to je „tref". (Mala počivka) Ispovedimo istinu, i mi smo tako mislili, al' nismo trefili, pa sad opet pik Jovo na novo. FEMA: Pa šta hoćeš tim da kažeš? MAKSA:Hoću to da Đoku ne ispustiš, a Milevu naniže povučeš. Trefi l' se kakav bolji, dobro, al' ako ne, onda Đoka nek ne fali. (Mileva uđe) MILEVA (snuždena) Čula sam sutra će izmaširati, a nije se s nami još ni razgovarao. Valjda će još danas doći da svoju zadatu reč utvrdi, a sutra da se oprostimo. Je l' tako, slatki tato?

MAKSA (ozbiljno) Ako dođe, dobro, al' mi se nećemo tamo ujutru sastajati i praštati, nije nam ni rod ni pomozbog, a ti nisi kuvarica da se sa kakvim kaplarom praštaš. MILEVA: Oh bože! (Suze briše) FEMA: Nemoj, dete moje, plakati, može se otac do sutra umekšati. MAKSA (rešivo) Nikada! (Glađenović uđe cifrasto obučen) MAKSA: Šta je, Đoko? GLAĐENOVIĆ (pokloni se, pogledom Milevi) Ja sam jednom paoru krv pustio, evo novci i doktorska cedulja. MAKSA (naučnom minom) Je l' pun čovek bio? GLAĐENOVIĆ: Sasvim nabreknut, a krv mu već bila ugasita, da mu nisam pustio za dvajest i četiri sahata bi umro. MAKSA: Koliko ste mu pustili? GLAĐENOVIĆ: Četrnajst uncija. MAKSA (eskulapskim licem) Dobro. (Glađenović stoji nasred sobe, ćuti, nešto bi hteo da govori, šeprtlji) MAKSA: Imate li još što? GLAĐENOVIĆ: Imam. A znate šta, iskreno ću vam ispovediti. Ja volem frajln Milevu i hoću da je prosim. Sutra će batalijon izmaširati zajedno sa laćmanom Predićem i taj se neće više vratiti. Gospodin principal, ja mislim da sam vas verno i pošteno služio. Ako mi ne date Milevu, a ja idem u Peštu. Novi Sad onda nije za mene. Ako je date, i onda bi' posle nekog vremena išao u Peštu da kurs pređem. (Pogledi na Milevu) Frajln Mileva, pođite za mene, kleknuću pa ću vas moliti, nikad boljeg nećete dobiti. (Mileva ustane i s inditacijom ide napolje bez pitanja, pakosnim pogledem na Glađenovića, koji je očima umiljato prati. Maksa i Fema se iznenađeni Gledaju) MAKSA (sabere se) Dragi Đoko! Vi znate da sam ja vaš dobar principal i budite uvereni da je to što ste sad rekli kod mene dobro zabeleženo. No, vreme nosi breme, imajte malo strpljenja, pa može sve tako ispasti kao što želite, a sad idite na vaš posao. (Glađenović se klanja) GLAĐENOVIĆ: Fala, sluga sam pokoran. (Ode) MAKSA: Eto vidiš; a gle kako se Mileva nadurila, valjda što neće biti „Emilija", već snova „Mileva". No reci joj da joj nalažem lepo postupanje prema Đoki i da ne primetim na njoj nikakvu durnovitost, jer ću onda i ja oštrije. Pusti me da idem u kavanu. (zavesa se spusti) TRINAESTA POJAVA Oficina. LJuba i Žarković. Glađenović ulazi. GLAĐENOVIĆ: Baš dobro, štosi tu imam ti nešto a la grande kazati. ŽARKOVIĆ: Šta si tako nalickan? GLAĐENOVIĆ: Isprosio sam Milevu. Sad baš otud dolazim. Principal mi je kazao da se moja želja prima, samo još da se za kratko vreme strpim. Laćman sutra mašira, sretan mu put, putuj igumane. No, sad malo strpljenja. I počekaj, moram odma' Milevi „lipsprif" pisati, i to nemački, jer ona to najvolije. Od oficira je naučila. (Uzme divit i hartije, sedne pa piše, pa onda čita) “Libe frailn Mileva. Zu erstmol, wi ich si gsen hop, i hop si kern kopt, und main herz hot um inna geklopft. I hop si ser kern libe Frailn, i was das si ti Soldaten kern hom, ober der lajtinant wird furt, ter komt nit mer Zuruk. Ter Voter was a tas i si kern hop, i pin subjekt won i inna hairat, wern leben wi a Kanarinfogl. Sagns einmal jo, und ales is fertig, i kisse si unt plaio mit ine in hailign gajst kis ti hant, Gyoka Gladenovics subjekt in erste ofizin, pai hern Svilokosics, adie.8 (Cag napiše atresu u zapečati) An ti frailn, Mileva Svilokosics Madmoisel. Naisaz.9 GLAĐENOVIĆ: Je l' dobro? ŽARKOVIĆ: Vrlo dobro. GLAĐENOVIĆ: LJubo, evo ti pismo, na vrebaj i proturi kroz Milevin “šalon" spolja. LJUBA: To će odma' biti. (Uzme pismo i ode) GLAĐENOVIĆ: Tako ću lepo sve to izraditi da će se sve čuditi. Kad se oženim, ići ću do po godine s Milevom u Peštu da slušam kurs, a ti možeš doći na moje mesto kao prvi subjekt. Gavra je i onako već u Pešti, LJuba je već oslobođen, a rad je da ide, hoćeš li?

ŽARKOVIĆ: Ne bi zgoreg bilo, premda meni ni kod udovice nije zlo. Al' znaš šta me mrzi - to je što mi se suviše umiljava i dvori. Najlepši zalogaj mora biti moj, pa se preda mnom jednako licka, a ne smem ni na jednu sobaricu da pogledam. Nema ti gore nego kad te ženska preterano vole, na svaki ti korak pazi. Bolje je kad ženska malo više na sebe drži. Onda je tek primamljiva a ne kao moja principalica, čiju preteranu dobrotu, moram da ju izgustiram; šta će mi sve ono: slatki moj, šećerni moj Žarkoviću. Sve držim da se jedared moram kao šećer rastopiti. Zato bi' voleo malko slobodniji život. Ovde bi taman bilo za mene, nikome obvezan. GLAĐENOVIĆ: Je li da sam lepo laćmana izigrao, tako stoji stvar na čisto, kao Salikino oko. ŽARKOVIĆ: A kako sad stojiš sa principalicom? GLAĐENOVIĆ: Malo bolje. Znaš, u takim stvarima ona ne sme mlogo šmrcati; kako on kaže, onako mora da bude. LJUBA (uđe) Ja sam predao. Kad sam kroz šalon proturio, a Mileva me vidila, pa me zvala unutra, valjda je mislila da je od laćmana. Pismo je pročitala, nakrivila usta, pa se smeši. Principalica je tu bila, i kad je saznala šta je u pismu, kazala joj je da grubo ne odgovara, da ne rasrdi principala. Šilje u pismu odgovor. Primite pismo. GLAĐENOVIĆ (Primi pismo, čita) Herrn Gladenovics subjekt. „Lieber Gladenovics! Sie bieten mir an ihre Neigung, danke schon, das ist charmant von ihnen. Aber mein Herz ist ganz gebrochen, ich kann mich im Momente Niemanden anschliessen, - Gott wird auch fiir meine Zukunft sorgen, und meinem Herzen Ruhe gonnen, sie aber lieber Gjoko, werden sie sich zufrieden stellen, wenn ich ihnen dafiir sage - nur Dank. E. S."10 GLAĐENOVIĆ: Šta sudiš, šta je ovo. Žarković „Lipsprif". LJUBA: Već ako to nije pravi lipsprif, onda ne znam šta je. GLAĐENOVIĆ: „Liber Glađenović", „liber Đoko", to nije ništa drugo već „lipsprif". LJubo razglasi po celoj varoši da sam od Mileve dobio „lipsprif". Svakome kuntu o tome pripovedaj. I Žarkoviću svud razglasi, kaži do tri meseca su svatovi, ti ćeš mi biti dever. ŽARKOVIĆ: Jošt ću danas naveče „Kod zlatnog bureta" na znanje dati. LJUBA: Ja sad idem, pa ću na svakom ćošku poznatima javiti. Hajd'mo! (Odu) GLAĐENOVIĆ: Idite, ja moram o svatovima da študiram. (zavesa se spusti) DRUGA RADNJA PRVA POJAVA Milevina soba. Najpre sama u crnim haljinama. MILEVA (neveselim, oborenim licem hodajući) Već mesec dana, a nikakvog glasa od Emila. Možda će me izneveriti. Groblje mi je najmilija šetnja, onde kleknem pred krst, molim se da mi dođe verenik il' da umrem. Kako bi mogla pomisliti da mi za mesec dana neće otpisati, a nije se sa mnom ni oprostio. (Šake sklopi) Je l' moguće da on mene izneveri, koja sam ga volela nego sve na svetu, koja sam mu srcom žrtvu prinela. Gde su njegove slatke reči, gde tolike zakletve? (Stane) I možda mi je poslao pismo pri odlasku, možda mi piše iz Italije, a pisma mi ne dođu do ruke. (Zabrinuto) Ako me izneveriš Emile, rana će mi večita da ostane, a možda nisu oblaci tako teški kao što su crni. (Fema ulazi) FEMA. Šta ti, devojko, tako dešperiraš, sve groblje tražiš, i sad si odande došla. Znam da ti je teško. (Na strani) I meni je tako teško bilo za obrlajtnantom Semenkovićem... al' možda će još otpisati, bog zna nije li ti poslao, pa fantaziji Đoki došlo kakogod do ruke. (Maksa ulazi) MAKSA (gledi na Milevu) Šta ti, devojko, jednako crninu nosiš kanda ti je otac umro? Sedite jedared. (Sednu) Doktor Polivka, koji je ostao o'de da se penzijonira, rad je ovamo dovesti jednog laćmana, nekog Predraga, koji nosi pozdrav od Predića. Pitao me je je l' dozvoljeno ovamo doći, odgovorio sam mu: “Čestite ljude uvek primam, osobito kad ih doktor Polivka vodi." FEMA (ljubopitno) Kad je to bilo? MAKSA: Još pre dva sata. Zato sam i došao, mislio sam da su već tu. (Čuje se, nekidolaze. Doktor Polivka sa tri oficira) Dr POLIVKA: Imam čast predstaviti moje lancmane, obrlajtnanta barona Šternbergera, lajtnanta Herca i lajtnanta Predraga, - gospodin Svilokosić hausher, gđa hausfrau i frajla.

SVI: Drago nam je. (Komplimentiraju se. Polivka uzme na stranu Maksu i šušne mu da Predrag rad bi Milevi nešto od Predića isporučiti) Dr POLIVKA: Ja sam bil tak' sloboden i barona, i lajtnant Herca dovest, to su moji „lantslajte" „krajani"; a lajtnant Predrag donesal dobri hlas. MAKSA: Drago mi je. Izvolite sesti. (Sedaju) Doktore, sedni na kanape do g. barona. (Doktor nudi tamo Maksu, ovaj neće, hrvu se, dok Maksa doktora prevali) FEMA: A gde je sad gospodin Predić? PREDRAG: U Veroni, pisao mi je. MILEVA (veselo) Dakle, pisao vam je. PREDRAG (smešeći se) Jeste, i jako vas pozdravio. MAKCA: Moja kuća uvek je bila otvorena, osobito čestitoj gospodi oficirima. I ja sam jedared hteo da budem soldat (Kao šaljivo) valjda bi' i ja doterao bio do kakvog stražmeštera. (Gladi brkove) POLIVKA: Ti bi bol kurazir, a ritmajster. ŠTERNBERG: Echter Cuirassier.11 MAKCA (ushićen) Mileva, ded donesi rakije. (Mileva ode) HERC: Gospodin hausher, šteta što nije soldat. MAKSA: Jesu li sva gospoda oficiri sad došla sa novim batalijonom? PREDRAG: Ja i lajtnant Herc došli smo sa batalijonom i ovde u garnizonu ostajemo. Baron obrlajtnant dolazi iz Erdelja, premešten je u Italiju, bio je tu marod, pa će posle svojoj regimenti. (Mileva nosi na tasi rakiju) MAKCA: Izvolite gospodo. (Uzimaju, kucaju se, piju. Predrag i baron oči bacaju na Milevu) POLIVKA: Dobra šljivovica, hajd' još jednu. (Piju) MAKCA: Pa sedite još. POLIVKA: Znaš bruder, to je kratka vizita oficirska, drugi put može duže, gosp. lajtnant Predrag može duže ostati, on donel hlas. MAKSA: E kad je tako, nek bude po volji, al', triput bog pomaže. (Sipa rakiju) U zdravlje. (Kucaju se piju. Oficiri spremni da idu) SVI: Drago nam je. MAKSA, FEMA, MILEVA: Drago nam je. MAKSA: Ja ću još pre podne biti slobodan da vizitu vratim. SVI: Drago će nam biti. (Idu) PREDRAG: Dakle, smem si uzeti slobodu. FEMA, MILEVA: O drago će nam biti. (Preporučeni i ispraćeni odu, Predrag s Milevom ostane) MAKSA: Ti Milevo s materom idite u drugu sobu, izvolite i vi gosp. lajtnant, ja ću da se prepravim za vizitu. (Fema, Mileva i lajtnant idu u drugu sobu) OBE: Izvolite gosp. lajtnant. MAKSA (sam u sebi) Obučen sam, samo još brkove da uredim. (Stane pred ogledalo, češlja brkove) Blago tebi Makso, sad već i baroni u tvoju kuću dolaze. No nije te nadmudrio Predić, pa valjda neće ni baroni. Vraški taj Polivka, doveo mi čitavu povorku oficira; al' ipak ga volem. Sad idem najpre u kafanu, pa onda u vizite. (Uzme šešir i ode. Zavesa se spusti) DRUGA POJAVA Soba. Mileva, Predrag, Fema. MILEVA (veselo) Dakle tako, gosp. lajtnant, vi se sa Predićem dobro poznajete? PREDRAG: Od detinjstva, zajedno smo učili matematiku, zajedno smo služili, samo sad smo u raznim pukovnijama. Uvek smo bili iskreni kamarati. MILEVA: No to mi je milo! FEMA: Mileva, zabavljaj gospodina, ja imam posla. (Ode) PREDRAG (se pokloni). MILEVA: A je li vam pisao štogod Predić? PRECRAG (smešeći se, koketno, gladeći brk) Jeste, i to baš o vami. MILEVA: O meni?

PREDRAP Baš o vami. Pa kako se ne bi vas opomenuo, tak'o luče, ostaće mu u spomenu dok je živ. MILEVA (začuđeno) Dakle, samo u spomenu? PREDRAG: Jeste, u večitom spomenu, a meni je poverio svoju tajnu, pa mi je preporučio da vas gledim kao oko u zenici, da vam budem 'mesto njega sve i sva. MILEVA: Ne razumem vas, gospodine. Kažite mi, molim vas iskreno, šta vam piše Predić, kako se onde zabavlja? PREDRAP Famoz. (Smešeći se, pa šuškajući) Znate onako kao leptir. MILEVA (etonee iznenađeno) Šta kao leptir? PREDRAG: Da, kao leptir, već kadetom bio je kao leltir. MILEVA (ozbiljno, s potosom) Dakle, velite, g. lajtnant, da je Predić bio leptir, a da šta je sada, mislite li, da je još i sada leptir? PREDRAG: A da šta je već leptir. MILEVA (pouzdano) To ne bi' rekla; ja njega sasvim s druge strane poznajem; on je u srcu svom potpuno stalan. PREDRAG: TO vam se tako čini frajlice. Predić je istina moj iskren kamarat, pametan čovek, al' u ljubavi nije stalan. MILEVA (emfatično) Oprostite, to ne mogu verovati. PREDRAG (tiho, poverljivo) Hoćete li, frajlice, da vam dokaze pokažem al' posle. (Misleći se) Kad vam pokažem i dokažem (Jačim tonom) onda meni da verujete i o drugim stvarima što vam reknem. Pristajete l' na to? MILEVA: Pristajem. PREDRAG (izvuče iz džepa portfelj, iz njega pismo i preda ga Milevi) Izvolite čitati. (Mileva uzme pismo, gleda najpre adresu, vidi Predićevu ruku, otvori i čita) MILEVA: Verona. Casserne Bologna. “Kad sam iz Novog Sada izmarširao, iz početka vrlo mi je teško bilo, - ich war Anfangs sehr traurig, consternirt, kein Spas so ein holdes, Wesen wie meine Milewa zu verlieren; al' malopomalo, opet sam došao na moje staro. Bekanntschaften hab' ich jetzt - Massa. Meine lgaison mit der comtesse Convalina macht hier furore. Da vidiš to čedo, dvaest i dve godine mlada udovica, lepa kao boginja complette italienische Schonheit, - und reich. Nadam ce da ću je za suprugu dobiti. Was macht majstor Maksa? Samo lepo oko njega, er ist ein guter Kerl, nur schmeichle seiner Eitelkeit. Pozdravi Milevu i sve, nemoj je ostaviti samu, als Kamarad, sei mein Nachfolger. Tvoj Predics."12 (Milevi padne pismo iz ruke. Predrag digne) MILEVA (poražena) Ne mogu mojim očima da verujem. Dajte još jedared da vidim. (Gledi) Jest njegova ruka, njegov pečat. Gospodin lajtnant, izvinite me, zlo mi je. (Glavu nasloni na kanape. Laćman primeti da je poražena, uzme joj ruku i poljubi, bez da ga Mileva gledi) PREDRAG: Zbogom. Oprostite, drugi put ću biti tako slobodan. (Ode) MILEVA (žalosno) O bože, jesam li ja to od njega zaslužila. (Mala pauza. Sabere se i ustane. Jačim tonom) Jest, njegova je ruka, nema sumnje. (Hoda goredole, misli se) Dakle, da propadnem zbog njega. (Tiše) Iščupaću ga iz srca, nevernika - gde je ruža bila, nek' pelen cvati. (Misli se) Pa taj nov kamarat, kakav je to kamarat, i to veran. Lepi kamarati. Da to drugi kamarati znaju, držali bi obojicu za nedostojne svog staleža. Predić mene predaje Predragu kao robu, kanda je ljubav trgovačka roba. (Emfatično) Al' bilo sa mnom ma šta, Mileva će ostati Mileva, ma kroz iglene ušice prošla. Izdajnika, prodavca, brišem iz srca, a nametljivog kupca prezirem. (zavesa se spusti) TREĆA POJAVA Soba. Maksa i Fema. MAKSA: Kako ti se dopadaju ti oficiri? FEMA: Kao obično. MAKSA: Znam, znam, al' ima razlike. Vidiš, meni se najbolje dopada laćman Herc. Istina, već nije mlad, postao je oficirom od “pikauf", al' ima prave purgerske običaje. Zato mi se i dopada. I baron je fini, vaspitan muž. Kažu da ima pet stotina forinti culaga na mesec, al' za nas je malo “cu nobl".13 Predrag mi dolazi kao god i Predić, onako vetropirović.

FEMA: I meni se Herc najboljma dopada, nije onako lep, al' milokrvan, pa nema u sebi nikakve gordosti, pa smeran. I baron je osobiti čovek, a Predrag se ni meni ne dopada, uzima si nešto suviše slobode. MAKSA: No što ćemo sad, eto već u kuću dolaze, na jedared ćemo čuti, kako je opet sa Predragim izvikana, kao i sa Predićem, a ovamo već znam da od Predića nema ništa, a Predrag je već svud razglasio da Predić ima tamo neku bogatu Talijanku. I Mileva sigurno već zna za to. Zovi Milevu. (Mileva ulazi) MAKSA: Sedi. Vidiš, moje dete, oficiri opet dolaze u kuću, od Predića nema ništa, to već i sama znaš, a nema ni od ovih oficira ništa. Baron te neće uzeti. Herc se neće ženiti, a Predrag je drugi Predić. Na njega se najviše mora paziti. MILEVA (simuliratim smešenjem) Ne bojte se, tato, ništa za Predraga, daću vam reč, zaklinjem vam se živim bogom i mojom srećom, da Predrag od mene jedne prijatne rečice dobiti neće, je l' to dosta? MAKSA: Znam, znam, sve je to lepo, al' ja bi' želio da te vidim udatu, pa onda što mu drago bez brige nek' dolaze. Ovako moramo uvek da nasednemo. (Ustane ozbiljno) Nego znaš šta, devojko, neću ti mlogo govoriti, neću te mlogo pitati, budi prepravna, moraš za Đoku poći. Da znaš, sad idem. (Ode) MILEVA: Ja ne znam šta je opet danas tati? FEMA: Znaš kakav je on, naučen je sa oficiri, pa im neće da odrekne, a ovamo se boji za tebe. MILEVA: Al' šta me opet s tim Đokom napada. I ja vam iskreno kažem, ja neću berberka da budem, pa ma u Dunav skočila. FEMA: Samo ocu nemoj tako da govoriš; da se to kod njega i pokvariti, tu sam i ja, a u Dunav zato nećeš skakati. (Baron Šternberg ulazi) FEMA, MILEVA: Izvinite, je l' povoljno sesti. BARON: Kako se nahodite? (Sedne) MILEVA: Kao obično, her baron. FEMA: Izvolite samo, ja imam posla. (Ode. Baron glavom poklon učini) MILEVA: A kako vi, gosp. baron? BARON: Prepravljam se da idem skoro u Milano k regimenti. MILEVA: Al' ne baš skoro. BARON: Istina, ja sam još nekako kao marod, i još bi' mogao koji dan produžiti. I dosad sam toliko produžio zbog prijatnog društva i prijema. MILEVA: To mi je milo. I meni je vaše društvo osobito drago, već sam naviknuta na militariju. (Ironično, smešeći se) BARON: Poznato mi je sve. No iskreno kazati moram to nije lepo bilo od Predića, a tako isto ni od Predraga, koji i drugima Predićevo pismo pokazuje. To me je tako kosnulo, osobito kad u obzir uzmem vašu kuću i vašu izvrsnu osobu. (Višim tonom) Kad bi do vaše volje stajalo da to negalantno delo operem, i to krvlju, odma' bi' najpre Predraga, pa onda Predića na dvoboj pozvao. MILEVA (zadogoljnim, umerenim tonom) Pa biste se, molim, za mene izložili? BARON: O tom sumnje nema. Kako ne za taku ljubaznu frajlicu. No samo ću moliti vas da mi iskreno kažete šta je tu, u stvari, subjekt Glađenović, koji meni dolazi, kaže mi da vas je već isprosio i do četiri nedelje da će biti svatovi? Je l' to moguće? MILEVA (ironičnim smešenjem) Znate, g. baron, to je luda, fantasta. I moj otac, ako ne dođe bolja partija, hoće da me za njega uda. Ja katkad ćutanjem pariram, al' o tome od moje strane nema ni razgovora. BARON: Dakle je otac od svoje strane gotov. MILEVA: Jeste. BARON: Sad sam načisto. Vaš otac hoće da vas uda za čoveka koji ide njegovim kolosekom. On kao otac može imati u tom i pravo, al' ja ću vami nešto drugo reći. (Ustane i emfatično govori) Vidite, kako sam vas upoznao, učinili ste na mene veliki utisak. Iskreno vam se ispovedam, ja vas volem, i to vas iskreno volem, al' ću, i drugo nešto iskreno ispovediti. Moja je porodica aristokratična, ppotivila bi se takovoj mojoj ženidbi, kad bi' uzeo za suprugu iz građanskog staleža. No inače, s vami bi' rad bio sve dobro deliti. Neću vam mlogo s pitanjima dosađivati.

Vreme je kratko. Ja prekosutra odavde odlazim, s vami nasamo neću više biti, i s ocem ću se nakratko oprostiti, kao vojnik i oficir. Evo vam ovde zapečaćene kutijice. (Izvadi kutijicu i metne na stol pred Milevu) Ako vas i dalje budu prisiljavali da za berbera pođete i već kad nemate kuda no ili poći il' na drugo što da se rešite, onda otvorite kutijicu, i naći ćete onda sredstva i načina da se meni približite. Pristajete l' na to? MILEVA (misleći se) Oslanjajući se na vaš karakter, pristajem, al' ako ne dođe i do te nužde? BARON: I onda otvorite i unutrašnji moj pismen sadržaj u spomenu zadržite. Sad idem da vas u vašim osećajima ne remetim. (Uhvati je za ruku, rukuje se i ode. Mileva kutijicu muštruje, pa je turi u džep. Dolazi Fema) FEMA: Šta, zar je već baron otišao? MILEVA: Otišao je, pripravlja se za put, za koji dan će u Italiju. FEMA: Šteta što neće ostati, pravi kavalir. MILEVA: I meni je žao, iz svake reči mu poštenje proviruje. Kamo sreća da je takav bio Predić! Eto tate. (Maksa ulazi) MAKSA (ozbiljno) Idi Mileva tvojim poslom, imam nešto s materom da progovorim. (Mileva se ukloni) Opet ćemo nasesti. Predrag je danas meni prišao, pa mi šušnuo da baron vole Milevu, preterano je svud fali. Šta se opet učini za kratko vreme; o baronu, bogami, nisam tako što ni pomislio. FEMA: Nemojte verovati, Predrag mu zavidi što Mileva rado s njime razgovara, a na Predraga i ne gledi. (Glađenović uđe) MAKSA: Šta je, Đoko? GLAĐENOVIĆ (brižno) Imam da vam se potužim. Znate da barona brijem. On se uvek raspituje za frajla Milevu. Kad sam mu kazao da je ona već moja zaručenica, on se nasmejao, pa mi kazao no baš je na takog čoveka spala. Kad sam ga pitao da li je ona za barona, a on mi odgovori da je baš za barona. To ja već ne mogu snositi. Više ga neću brijati, nek' ide LJuba. A sad, molim vas, rad sam znati kako stojimo, hoću li je dobiti, i to skoro, ili idem odma' u Peštu? FEMA (na stranu) Vile u toga Đoku, svud kvari posao. MAKSA (ljutito) To više neću trpiti. Prenravite se Đoko, do četrnaest dana su svatovi, sad idite, Milevu ste isprosili. (Đoka ga poljubi u ruku i Femu koja se ne da) GLAĐENOVIĆ: Lepo se zahvaljujem, sve će u redu biti. MAKSA (ljutito) Ta devojka sasvim se otela. FEMA: Ali dajte joj još termina? MAKSA (ljutito) Ništa više, i ti si mlogo kriva. (Pođe) FEMA (ustane) Bože moj, svuda sam ja kriva. (zavesa se spusti) ČETVRTA POJAVA Oficina. Glađenović, LJuba, posle Žarković. GLAĐENOVIĆ: LJubo, sad je već sve svršeno, do četrnaest dana su svatovi. LJUBA: Je l' moguće? (Ulazi Žarković) GLAĐENOVIĆ (radosno) Žarko, da ti nešto kažem, sve je svršsno, do četrnaest dana su svatovi, pripravi se za devera. ŽARKOVIĆ: Baš mi je milo, gratuliram ti. (LJube se) Moram si nov frak pripraviti, od žute čoje sa belim dugmetama; a ko će biti kum? GLAĐENOVIĆ: Uzeću doktora Polifku. ŽARKOVIĆ: A za starog svata? GLAĐENOVIĆ: Apotekara Hiršmana. Zvaću u svatove sve ovdašnje i okolne doktore, subjekte, i apotekarske kalfe, a oficira baš ni jednog, pa ni trgovačke kalfe, oni nas nisu zvali na trgovački bal, a u rangu su od nas niži. LJuba će biti prikumak. Molim te, samo razglasi svud da su do četrnaest dana svatovi. ŽARKOVIĆ: Nemaj brige, idem sad već da ss prepravljam. LJUBA: I ja idem, i koga god na sokaku nađem, svakom ću kazati. (Žarković polazi. Glađenović zadrži ga)

GLAĐENOVIĆ: Čekaj još nešto da ti kažem. Kazao sam ti da je principal za mene zauzet. Ja sam barona brijao, on je nekoliko puti Milevi vizitu pravio, pa me to jako razjarilo, pa sam kod njega nekoliko puti našao Nastu pralju, a taj isti dan opet istu Nastu kod Mileve, mal da nije nosila „lipsprif"; onda se ja svadim sa baronom, pa principalu javim da odma' odlazim, ako mi ne da Milevu i od prve reči je prestao. 'Oćeš Mileva lepo. E sad idi. (Žarković ode) PETA POJAVA Mileva sama u sobi. MILEVA: Moj tata misli da ja moram poći za Đoku. Nad mojim srcem sam ja gospodar. Žao mi je, al' drukčije nije. Predić me izneverio, izvikana sam s njime, pa sad baš i da pođem za Đoku, kakav bi to život bio? Svakom prilikom prebacivao bi mi. Pa šta? Da u oficini sedim, da mi pilji u oči? (Žalostnim tonom) Ta morala bi' i od sveta po koju gorku pilulu progutati. (Hoda goredole. Metne ruku na čelo) U posle sam već izgubljena. (Tihim zagušljivim glasom) Još mi ostaje druga polovina da s njom izgubljeno popravim Baron... nekoliko puti je bio kod mene, iz reči, iz očiju vidi mu se da je dobar, da prema meni lepo oseća i da me sažaljeva. Samo taj, koji me žali, može biti moj zaštititelj. (Stane, misli se, metne prst na usta) Kazao mi baron da kuti'cu otvorim, kad dođe do nužde. Koliko me ljubopitstvo morilo, da je odma' otvorim, opet po želji njegovoj 'tela sam održati reč. (Sve jačim i jačim tonom) Al' sad je već nužda, vreme je već tu, sad moram viditi šta je u kuti'ci. (Ide skrini, otvori, izvadi kuti'cu, pažljivo otvara, gledi) Jedno pismo, zlatna burma, urezano “baron Šternberg", šta je ovo - jedna, dve, tri, četiri, pet stotinarki, i jošt i peticu... šta piše: „Obožavana gospođice Milevo! Nemam vam ništa kazati drugo, no eto vam priključene „maršrute", po njoj se vladajte, i dođite u Majland! Raspitajte se za mene onde 'de je - pgazza d' armi14. Baron Š". MILEVA (smeši se) Sad sam već načisto. (Ostavlja kuti'cu. Ulazi Nasta pralja) NASTA: LJubim ruku, frajlice. (Poljubi u ruku) Zapovedate štogod? MILEVA: Znate, Nasto, vi ste uvek bili moja, pa držim da ćete i od sada ostati. HACTA: Na mene možete uvek računati kao i do sada, samo zapovedajte. MILEVA: Znate da me otac udaje? NASTA: Ta čujem, Đoka svud prepoveda, pa je l' moguće takva frajla da pođe za berberskog kalfu, kojoj su se svi oficiri klanjali? MILEVA: Moj tata silom hoće, a ja neću. Vi ćete znati za dan venčanja, čućete. Evo vam novaca. (Pruža joj) Pogodićete vašeg pouzdanog čoveka sa dobri konji, koji će me na izvestnom mestu, kud ćete me vi dovesti na dan venčanja, pre neg' što zora zarudi, dočekati. Vi ćete sad odneti moje najnužnije stvari, pa ćete opet dolaziti da ponešto odnesete, tobože kao za pranje. Tu će sad biti gungule, devojke darove šiju, niko neće se na to obzirati. Jeste' li me razumeli? NASTA: Jesam, sve će u redu biti. MILEVA: Kočijašu ću trostruko platiti za ćutanje, a i vas ću nagraditi. Sad nosite ovo, pa idite da u oči ne upadnemo. NASTA: LJubim ruku. (Poljubi i nosi prtljag) MILEVA (sama) Ovo mi je najpouzdanija ženska, ta me neće izneveriti. Na trećoj štaciji ću kola menjati. (Hoda goredole) A šta znam drugo činiti. (Mati ulazi) FEMA: Oca baš nikako ne mogu da prevolim da odgodi na dalje, dani sve lete, a ti Mileva, kanda si već oguglala, nit' plačeš, nit' pokazuješ na licu kakovu promenu, ne mogu da ti se načudim. MILEVA: Pravo kažete da sam oguglala. (Briše vlažne oči. Na stranu) Kazali bi' materi, al' ne smem, plačem bi me zadržala. FEMA: Što ćemo no, kad smo te sreće, i ja sam tako bila namenjena obrlajtnantu Semenkoviću, pa sam pošla za tvoga oca. (Maksa ulazi) MAKSA: Ženo, baron je već otputovao, oprostio se sa mnom, poslao ti biletu, evo. No, šta je Mileva, valjda još fantaziraš? Onako kao što kažem mora biti. MILEVA: Ja sam se već žrtvovala. MAKSA (gladi je po obrazu) Tako, moje dete, i ja sam bio subjekt kad sam tvoju mater uzeo, pa šta joj fali? MILEVA: Sve je lepo, samo da ste se bar pre dve godine tome dosetili.

MAKSA: Nije ni sad docne. A šta će nam oficiri. MILEVA: Ja ih nisam tražila, vi ste ih dovodili. MAKSA: Sad ćuti. Makar da se ne udaješ iz kuće, i inače si spremna, opet sam ti mnoge stvari nakupovao, pa neka ti majstorske devojke navratnanos zgotove. Danas će doći espap, sad odma', a i devojke sam već pozvao, eno u drugoj sobi čujem već nekog, da vidimo. (zavesa se spusti) ŠESTA POJAVA Pređašnji. Espap na stolu. Tu su i dedojke. MAKSA: Eto, devojke, espapa, uredite lepo Milevu, i što brže, pa ću vam biti provodadžija. DEVOJKE (ljube se sa Milevom) Čestitamo ti. MILEVA: Drago mi je. (Devojke gledaju espap, pa odma' u posao) MAKSA (Femi) 'Ajd'mo, ostavimo devojke same. PRVA: Blago tebi, Mileva, kad se udaješ. DRUGA: Fajn đuvegija taj Đoka, gledaj Mileva da nas posle udaš. MILEVA (ironično) Je l' kako sam sretna takog đuvegiju imati kao što je Đoka. TREĆA: Pa da, bolji je neg' ma kakav oficir. PRVA: Tako vesele mlade neveste nisam davno vidila. MILEVA: A šta bi' bila nevesela, ni brige me nije; ko mi može zameriti što od moje volje činim. DRUGA: Uf, devojke, kad ćemo se mi već jedared udati. TREĆA: A bi l' pošla za Žarkovića? PRVA: A zašto ne. (Smešeći se) Samo da nema te udovice. DRUGA: Šta, zar tu da uzme, može mu mati biti. TREĆA: Ima oficinu, pa joj je lako. PRVA: Uf, samo da mi se udati, pa ma na tri dana. DRUGA: Bome, ja neću kojekako, makar se nikad ne udala. MILEVA: Pravo kažeš. E devojke, sad radite, pa danas, sutra i preksutra, pa kad dođe taj sretan dan, a vi ćete se naigrati; a znate kakav je Đoka igrač, sve veze. Ja moram sad za drugim poslom, da prepravimo ručak, a vi se zabavljajte. (Odlazi) SVE: Sretno. PRVA: Znate šta, hajd'mo u drugu sobu, onde se bolje vidi. (Ustanu. Zavesa se spusti) SEDMA POJAVA Mileva sama, na put spremna. MILEVA: Tri sata izbija, vreme je tu. Moram par redi napisati, ujutru, kad me ustražu, odma' da ne pošlju poteru. (Uzme divit i artiju, piše) “Mili roditelji! Ja sam otišla jednoj drugarici da me lepo očešlja i obuče, ponela sam sa mnom i venčane haljine. Nemojte me tražiti, ja ću već u 10 sati tu biti na koli, kad se budnu svati skupljali. Nisam vas htela buditi, zato u tišini sam otišla. (Ostadi pismo na stolu, razgleda se) Nije više do oklevanja. (Tihim tonom, uzda'ne) Oj sobe, oj kućo, nikad te viditi neću! Ni s materom ne mogu se oprostiti. Ona možda će s'vatiti moj položaj. (Opet razgleda se, zagušljivim glasom) Zbogom zavičaju! (Jačim dešperatnim tonom) U trenutku ću biti napolju. (Ode. Zavesa se spusti) OSMA POJAVA Oficina. Glađenović, Žarković, LJuba, paradno obučeni, ruzmarinom nakićeni. LJUBA: Mi smo se rano spremali, al'bolje. Mileva će spavati do osam sati, jer je umorena. ŽARKOVIĆ: Mi moramo prvi biti. LJUBA: Ta nije baš ni tako rano, već je prošlo osam sati. GLAĐENOVIĆ (goredole teta se, ruke sastrag prekrštene) Još dva sata, pa idemo na venčanje. Ukoliko se radujem unapred, utoliko sve mi nešto brigu zadaje, sve se nešto bojim, a ne znam zašto. Znate, mati, gospođa Fema, velika je figlaroška, može još poslednjega sata pokvariti. ŽARKOVIĆ: Kako bi to moglo biti?

GLAĐENOVIĆ: Eto tako, može je mati podgovoriti da se učini bolesna. ŽARKOVIĆ: Može i taj đavo biti, tvoja principalica je gorda, pakosna ženska. GLAĐENOVIĆ: Opet se tako jako ne bojim, samo kad je principal na mojoj strani. Znaš Žarko, on je vrlo dobar čovek, al' kad bi se razljutio, ne bi se znalo ni principalica ni Mileva kuda bi. (Ponosito hoda goredole, pa stane) Da vidiš kako ću se sa Milevom od sada ponosito šetati, neću ni na kog gledati. Ah, ne baš ni na kog, al' samo na oficire ne, a trgovačke kalfe ću baš fumigirati. ŽARKOVIĆ: Ja ih već odavno fumigiram, znaš, sve hoćedu da su nešto bolji od nas pa kad koji zabode pero za uvo, misli, da je već bogzna kakav filozof, a ovamo ne zna ni koliko krvi iz žile ode u jednu unciju. Pa kad dođe kakva mušterija u dućan, on se tamo cifra, ako je kakva lepa, izvrće oči, da misli da je svaka u njega zaljubljena. Pa nemaju ni tako lep hod kao mi i apotekari a mi i apotekari idemo kao doktori - ponosito. GLAĐENOVIĆ: Kako se venčam, odma' ću Milevu voditi kod sviju doktorovica i apotekarica, i od danas mora se zvati „milostiva" gospođa. Znaš LJubo, tako ćeš je od sad zvati. LJUBA: To samo pred drugima, al' kod kuće mogu joj kazati “majstorica". GLAĐENOVIĆ: Ni po što, samo nek' ostane milostiva, pre il' posle postaću doktor kirurgije. ŽARKOVIĆ: Upravo magister. GLAĐENOVIĆ: Sve je to jedno. ŽARKOVIĆ: Nije to svejedno, e pa i babica ima diplomu. GLAĐENOVIĆ: Šta mi je do babičine diplome, šta je to za diplomu? Nije to kao naša i doktorska. ŽARKOVIĆ: Doktor Polivka sigurno će biti tu. GLAĐENOVIĆ: Ako ga šlog ne udari, sigurno će tu biti. ŽARKOVIĆ: Kanda ga gledim, kako će biti nakresan. GLAĐENOVIĆ: LJubo, ti pazi da je pred doktorom uvek puna čaša. LJUBA: Ni brige te, ja ću već na to jako paziti. ŽARKOVIĆ (šaljivo) Ta on sam pazi na sebe. GLAĐENOVIĆ: Znam, kao starijeg kolegu, mora čovek uvažavati, dosta sam od njega naučio, a također i moj tast Maksa. (Gledi na sat) Vreme je, LJubo, zatvori oficinu, pa hajd'mo u ekstra sobu. (Iziđu) DEVETA POJAVA Velika soba. Glađenović, Žarković i LJuba šetaju se. GLAĐENOVIĆ (stane, gledi na sat) Još malo, pa moram potražiti principala, nešto čudno mi dolazi, ne čujem Milevin glas... ćutite, čujete l' neki plač, to je principaličin glas... (Čuje se neki zagušljivi plač) Šta je to? ŽARKOVIĆ: Principalica plače za Milevom, znaš materini poslovi, žali za kćerom. GLAĐENOVIĆ (umerenim tonom) Pravo kažeš Žarko, mati me nije nikad trpila, pa sad joj je već žao što za mene mora dati Milevu. (Spolja čuje se hod) LJUBA: Ćutite, eto svatova. (Svatovi ulaze, doktor Polivka, apotekar i berberi, dalje u sobi gđe Feme čuju se ženski glasovi) GLAĐENOVIĆ (klagna se rukuje se sa svatovima) Drago mi je. ŽARKOVIĆ I LJUBA (rukuju se sa svatovima) Sluga ponizni, dobro došli. Dr POLIVKA: Đe taj principal, ns vidim ga, dajte friško malo silvorijuma, malo mi je mučno, bil sem kod apotekara na večeri. (LJuba sipa, doktor pije) GLAĐENOVIĆ: Izvolite, gospodo moja. (Nudi rakiju. Svatovi piju) APOTEKAR: Al' će biti krasni' svatova. ŽARKOVIĆ: Para im neće biti, al' ćemo igrati. DOKTOR: Al' ćemo opet piti. (Čuje se spolja neka larma, krupan glas Maksin na formu psovke, jaukanje Femino, žensko lelekanje) GLAĐENOVIĆ (zaplašeno) Šta je to? Plač, jauk, valjda se Milevi što dogodilo, doktore pomagajte! (Glađenović jurne na grata, al' huknu svatovi ženski i Maksa i otisnu ga) ŽENSKE: Jao ljudi, šta ćemo, nema Mileve, nestalo je. MAKSA (do njega stoji Fema i plače) Gospodo, oprostite, od svatova nema ništa, nema Mileve. JEDNA ŽENSKA: Valjda je sakrivena.

DRUGA ŽENSg: Možda je u Dunav skočila. (Svatovi glede začuđeno jedno na drugo) GLAĐENOVIĆ (ne može na nogama da se drži, sav se trese, pa se sruši) Ah, prokleti laćmani... MAKSA: LJubo, levendula brže 'amo. (LJuba ode i donese levendul) DOKTOR (pipa puls Đoki) Ne dobar puls. (Glavom maše, srce mu prisluškuje) Može biti aj šlog. MAKSA (pere mu glavu i obraz s levendulom) Doktore, hoćemo l' krv puštati? DOKTOR: Moramo, levendul tu ne pomaže. (Puštaju mu krv. Apotekar, Marković i LJuba pomažu držati) GLAĐENOVIĆ (malo k sebi dolazi, pa kao u snu, u fantaziji) Doktor, apotekar... stari svat, svi subjekti moradu igrati. DOKTOR: Treba ra u drugu sobu odneti da spava. (Subjekti odnesu ga) Sad možemo kući. Nema svatova. SVATOVI (sležu s rameni i izlaze) Zbogom, zbogom. FEMA (prati ih) Oprostite. MAKSA (gledi na doktora) Šta ćemo sad? DOKTOR: A 'de Mileva? MAKSA: Nestalo je; morala je već noću pobeći. Ostavila je pismo gde kaže, da je kod drugarice i doći će u deset sati. Eto već je prošlo deeet sati, pa je ne.ma. Dali smo je svud tražiti, badava. (Hoda goredole, huče, pa stane) Doktore, da držimo konzilijum, šta ti misliš o celoj stvari, nije li skočila u Dunav? DOKTOR: Ha ha, tak devojka nje skoči u Dunaj. MAKSA: Dakle, šta može biti? DOKTOR: Ona miluje barona Šternbergera. MAKSA: Od kud to znaš? DOKTOR: Sad već znam kad već Mileve iema. Ti si moj dobri brat, kažem tebi. Baron kazal da Mileva neće poći za Glađenovića, i to ten den ked otišal u Majland. MAKSA: Pa šta onda? DOKTOR: Pa ked baron kazal da neće pojti, to je tolko kao on ne da. MAKCA: Pa zar nije odbegla? DOKTOR: Može biti. MAKSA. Pa zar tako ide kod vas? (LJutito) DOKTOR: Znad brate, to je tek šala. A ja ked sam bil kod kurazir doktor, htela semnom begać jedna baronica; al' ja to ne milujem, ja milujem moj repept, i apoteku, i mog prijatelja, ke ti. MAKSA: No ako je to istina, to bi pre voleo da je u Dunav skočila. DOKTOR Ah, dojde ona natrag, ja ću pisat u Majland. MAKSA. Naći ću ja tome kraj, al' samo da mi se vrati, dao bi joj vetra. I ti si mi doktore kriv, ti si mlogo falio. DOKTOR: Pak, baron je karakter; no sed moram dalje. zbogem. MAKSA: Čekaj malo da te pitam kakvu će dijetu siroma Đoka držati, da mu gore ne bude? DOKTOR: A ne bude ništ, neka spava, pa neka jede čorbu a pečenku, i vino pije, ne pivo, a vino jako prno, eto recept, sed idem, zbogem. (zavesa se spusti) DESETA POJAVA Glađenović sam. GLAĐENOVIĆ (tihim tonom) Mileva je za baronom pobegla. Ja sam bio luda, al' poštena luda, u ljubavi. Mislio sam pošteno, al' ne da mi se. Je l' vredna mene? (Jačim tonom) Ne, ne, nije ona meie dostojna. Iščupana je zanavek iz mog srca. (Sa patosom) Iz ruke mi puštena krv izišla je iz srca. i odande isprala, izbacila je žila moju ljubav. Preklinjem te, srce, da je više natrag ne primiš. Setiće se Mileva docnije, kajaće se, al' će docne biti. Šta će od nje biti ne znam, al' Đoka će biti što i sada, i nešto više. (Maksa ulazi) MAKSA. No, šta je Đoko, je l' već bolje? GLAĐENOVIĆ (usiljava se) Sasvim mi je dobro. MAKSA. Pa šta ćemo sad, Mileve nema?

GLAĐENOVIĆ (pouzdano) Ja sam sasvim načisto. Čuo sam sve iz druge sobe šta ste se s doktorom razgovarali. Sve znam. Ja s Milevom nemam više ništa, a tako neću više imati posla ni s vašom kućom. Vi ste bili moj dobar principal, alp sami uviđate da, posle tih čuda, kod vas ostati ne mogu, ne kod vas već ni u varoši, jer bi izložen bio svetskom podsmehu. Zato praštam se, ostavljam vašu kuću još danas. a sutra idem u Peštu. fala vam na službi. MAKCA: Ostajete pri tome, Đoko? GLAĐENOVIĆ. Ostajem. MAKSA. Dragi Đoko, i sam uviđam da imate pravo i moram to ispovediti, ma kako mi žao bilo. jer tako valjanog subjekta još nisam imao. Od mene imate dobiti još dvadeset forinti, evo vam više. Dvadeset pet, i vašu kontu, što ste ovom prilikom načinili, isplatiću, a haljine nek' vam ostanu, a vi ćete mi to drugim čim vratiti. Daću vam dobar atestat i preporuku na Loštajnera, mog dobrog prijatelja. Onde ćete odma' primljeni biti, onde je i moj Gavra, pazite na njega, budite mu inštruktor. (Izvadi novce i preda mu) GLAĐENOVIĆ: Ovako dobrog principala nit' sam imao, nit' ću ikad imati. Al' i vi nećete se Đoke postiditi. Sa mojom brijačicom (Ruku uvis podiše) raskrčiću, proseći ću sebi put - u veliki svet, i kad se jedared, ako bog da, vratim, reći ćete, Đoka je čovek. MAKSA (tare oči) Ne mogu izdržati, sretno. (Rukuje se, poljube se i Maksa ilazi) GLAĐENOVIĆ (jačim tonom) Vidićete da je Đoka čovek. Kraj drugoj radnji TREĆA RADNJA PRVA POJAVA Berbernica, berberske spreme u redu, o klinu visi štar i tambura. Principal i subjekt. PRINCIPAL (lepo obučen, drži ciuuby lulu u ruci, pa se šeta goredole, pa stane. Subjekt sprema se za odlazak) Sad moram da idem lečiti, subjekti su svi kuntovima otišli, pa nema ni Gavre, još od juče, taj je morao celu noć lumpovati. Vrag zna šta će od tog Gavre biti, pametan je al' je bekrija, sad bi trebalo da je tu. (Neko ulazi) GLAĐENOVIĆ (lepo obučen ulazi) Sluga sam pokoran. (Klanja se, nešto iz džepa vadi) Ja sam subjekt bio kod gospodina Svilokosića, evo od njega preporuke. (Preda pismo) PRINCIPAL (čita) Lepo, piše da ste prvi subjekt. Zadržaću vas, možete odma' ostati. Donesite vaše stvari, a platu ćete imati kao prvi subjekt, na konvenciju nećete se potužiti. GLAĐENOVIĆ (klanja se) Milo će mi biti tak'om principalu služiti, koji me naučiti može. Moj pređašnji principal do neba vas fali. PRINCIPAL: I može me faliti, kod mene je upravo izučio, i da se nije hteo tako rano ženiti, bio bi davno kirurg. Pa šta radi? GLAĐENOVIĆ: Fala bogu zdrav je. PRINCIPAL: A šta mu radi gospođa, pa kći. Pisao mi je da ima finu kćer. Je l' se udala? GLAĐENOVIĆ: Jest, fina. (Mucajući) Nije se još udala, imala se udati, al'... PRINCIPAL: Nije l' umrla? GLAĐENOVIĆ: Nije, hm... otišla je... da putuje. (Gorko uzdane) PRINCIPAL (podozrivo) S kime, sama? GLAĐENOVIĆ: Neće se više vratiti. PRINCIPAL: Razumem. A sin Gavra, to je dobra glava, volem ga, samo da je mirniji. E, sad gledajte odma' preseliti se, pa u posao. GLAĐENOVIĆ: Drago mi je. (Pokloni se) Odma' ću doći. (Ode) PRINCIPAL: Francl, čuli ste za ovog subjekta? Zove se Glađenović, niste li njegov landsman? SUBJEKT: Nisam ladsman, ja sam iz Majura ispod Varadina, al' čuo sam za njega da je od najbolji' subjekta; mi subjekti znamo se izdaleka, mada se nismo nikad vidili; jedan od drugog čuje. (Gavra dolazi) PRINCIPAL: No, vreme je već Gavro, opet ste gdigod lumpovali. (Malo namršteno gledi) GAVRA (u nešto oklepanim haljinama) Ta nešto malo s kurzistama sam proveo kod crnog orla. PRINCIPAL: Onde ćete mlogo koješta naučiti. Poznajete li kakvog Glađenovića?

GAVRA: Kako ne bi' poznavao Đoku Glađenovića, mog oca subjekta. PRINCIPAL: Primio sam ga za subjekta, skoro će doći. GAVRA (začuđen) Od kud taj ovde? PRINCIPAL: Sad ja idem, vi ostanite tu, a Francl nek ide da brije ta dva grofa „Kod kraljice". (Ode) GAVRA: Franjo, jes l' tu bio "kad je došao Glađenović? FRANCL: Jesam, feš subjekt. (Glađenović dolazi, sa prtljagom jedan za njim. Glađenović i Gavra gledaju se umiljato) GAVRA: Otkud vi, Đoko? GLAĐENOVIĆ: Šta mi radite, Gavro, al' ste nađipali. (Grle se, ljube se. Momak ode) Kod kuće se neki maler stao, sve ću posle prepovedati. (Predstavi se Franclu, rukuju se) Ja sam Đoka Glađenović iz Zemuna. FRANCL: Ja sam Franja Kovačić iz Majura. OBOJE: Drago mi je. FRANCL: Sad moram ići “Kod kraljice", upoznaćemo se, servus. GLAĐENOVIĆ: Servus. (Francl ode) GAVRA: E, sad prepovedajmo, ali mi smo sad kolege pa ćemo “per tu". GLAĐENOVIĆ: Tako i treba; no kuda ću s mojom bagažijom? GAVRA: Odma' u našu sobu, hajd'mo. (Dižu bagažiju i iznesu, pa se odma' vrate) GLAĐENOVIĆ: Sad ću samo na kratko, a biće vremena kad ćemo i poduže. Ja sam isprosio bio Milevu, pa kad je došao dan da se venčamo, a Mileva je pobegla za jednim baronom oberlaćmanom. GAVRA (začuđen) A ne za Predićem? GLAĐENOVIĆ: Ne, Predić je nju bio ostavio. GAVRA: Pa kako to da mi nisu pisali? GLAĐENOVIĆ: Od žalosti, sigurno. GAVRA: Dakle, nje nema kod kuće? GLAĐENOVIĆ: Ne, ne zna se ni gdi je, valjda je u Talijanskoj. GAVRA: Ta tu mora biti ljubezne istorije sijaset? GLAĐENOVIĆ: Imaću ti šta prepovedati, i ja sam tu strašno pomešan. GAVRA: Drugi put, zasad mi je dosta, mamuran sam, bio sam celu noć sa kurzistama. GLAĐENOVIĆ: A jesi l' poznat sa kurzistama? GAVRA: Sa mlađima sam „per tu". GLAĐENOVIĆ: O, molim te kako to? GAVRA: Ta i ja sam kurzista. GLAĐENOVIĆ (začuđen) Ta je l' moguće? GAVRA: Već od tri dana, sad se zapisuje, možeš se i ti zapisati. GLAĐENOVIĆ: Pa kako to ide, molim te kaži mi, nesrpeljiv sam. GAVRA: E ovako. Koji četiri latinske svrši, taj se može upisati, e pa tako i ja sam se upisao. GLAĐENOVIĆ: E, a kako ću ja? GAVRA: Upisaće i tebe. GLAĐENOVIĆ: No 'di su četiri latinske? GAVRA: Koji latinske ima, taj postane magister chirurgiae, a ko nema, postane licencijant. GLAĐENOVIĆ: Al' tek i ovaj dobije diplomu? GAVRA: Dobije. GLAĐENOVIĆ: Al' sme lečiti? GAVRA: Sme. GLAĐENOVIĆ: Pa onda je svejedno, diploma je diploma, samo kad sme lečiti, a je l' to tamo teško? GAVRA: Kažu prva godina, druga već ne tako, prvu godinu mlogi i dvaput uče, kad prvi put propadnu. GLAĐENOVIĆ: A može l' onda u oficini služiti? GAVRA: Možs, samo ne u onaj sat kad se ide u školu, al' to se može naknaditi.

GLAĐENOVIĆ: Ja mogu za dva peštanska subjekta raditi, samo te sad molim, hajd' da se upišem, danas il' sutra, učiću danju i noću. GAVRA: Možeš još i danas, no gdi ćeš se 'raniti, jer u gostionici je skupo, meni otac prilično šalje, i zaslužim, i kod principala se zadužim, pa jedva mogu kraj s krajem. (Proteže se, zeva, kao na mamurluk) Sad da mi je da letnem, al' ne smem. GLAĐENOVIĆ: Pa šta da radim? GAVRA: Ima na universitetskoj tabli napisano gdi se može “kost" dobiti. Baš danas čitao sam više takovih, a bio sam baš s jednom ženskom koja se i sama upisala u kurz, učiće babičluk, kod kuće kuva i traži jednog kostgehera, zabeležio sam i stan. GLAĐENOVIĆ: Pa bi l' ja mogao onamo doći? GAVRA: Možeš, njena je adresa ova: Ungergasse Nr. 500. u dolnjem spratu, ime joj - Madame Spiczeder. GLAĐENOVIĆ: A je l' lepa, znaš, ja ne volem s ma kakvom jesti. GAVRA: Da, lepa; a gdi si vidio ružne babice? GLAĐENOVIĆ: Al' kažu da ružne babice više kuptova imaju. GAVRA: Dosta to, ona je lepa, pa zna tri jezika. GLAĐENOVIĆ: Tu ću se ja pogoditi. GAVRA: Pitaj samo, svako će ti kazati. I odavde nije daleko. GLAĐENOVIĆ: Dakle, sutra upisati se, pa onda kod Špicederke. GAVRA: Dobro, sad idem leći, zameni me. (Ode) GLAĐENOVIĆ (sam, šeta se goredole, razgleđuje) Krasna oficina, al' ni kirurgija nije hrđava; i jedno pokraj drugog mogu živiti. Ispočetka teško će mi biti, al' posle lakše, kako se malo naučim lečiti. (Francl ulazi) FRANCL: Servus. (Pristupa Glađenoviću, pruža mu ruku) Kao kolege, hoćemo l' biti “pertu"? GLAĐENOVIĆ: Koliko godina služite kao subjekt?? FRANCL: Osam godina. GLAĐENOVIĆ: I ja osam, možemo biti “per tu". (Rukuju se) Je l' to tvoja tambura? (Gledi na duvar) FRANCL: Jest, i sviram i pevam kao pravi majurac. GLAĐENOVIĆ: I ja imam dobru tamburu, kad ispakujem vidićeš, moram izvaditi i onako moje engleske brijače, klještice, nartkapsle, makaze od čelika, štrajher i šrefcajg. S njima ne bi se ni sam principal postidio. Sutra ću se u kurziste upisati, jesi l' ti Francl upisan. FRANCL: Nisam, nagodinu ću. GLAĐENOVIĆ: Ja neću da čekam. Kako se ovde uzima, Francl, kad ko svrši kirurgiju, je l' u rangu veći neg' apotekar? FRANCL: Ne bi' rekao, oni su malo niže. GLAĐENOVIĆ: Sad idem da ispakujem, servus. (Rukuje se i ode) FRANCL (sam) Feš subjekt, badava, nami iz dolnje zemlje nema para, svi ostali fušeri su sprama nami. Idem u sobu da se i ja malo nalickam, da ne misli ni on da sam ja kakav fušer. (Ode. Zavesa se spusti) DRUGA POJAVA Uredna sobica, gđa Špicederka lepo obučepa sedi, pa štrika. Neko na brati kuca. ŠPICEDERKA: Slobodno! GLAĐENOVIĆ (ulazi nalickan) Sluga sam pokorni, molim je l' o'de sedi milostivna gospođa Tekla Špiceder? (Klanja se) ŠPICEDERKA (ustane, okom meri Glađenovića) Ja sam Špicederka, kome imam čast, izvolite sesti. GLAĐENOVIĆ: Ja sam Đoka Glađenović, kurzista, čuo sam da vi dajete kost, pa se rad preporučiti. ŠPICEDERKA: A stan već imate? GLAĐENOVIĆ: Zasad, al' posle će mi trebati. ŠPICEDERKA: Ja imam jednu sobu, pa i tu bi' rada ujedno izdati. (Misli se) Upravo ću vam kazati istinu. Ja sam udovica, moj muž je bio kirurg, ostalo mi nešto posle njega, pa sad upisala sam se

da učim babičluk i da mi je lakše uzela bi' koga na kvartir i na kost, i to na kratak ručak, jer posle škole tek mogu kuvati, pa tako rada bi' da mi ko plaća za sobu, a na kost da daje polovinu on, a polovinu ja. GLAĐENOVIĆ: Je l' to u komunu? ŠPICEDERKA: Jest. GLAĐENOVIĆ: To nije hrđavo, pa šta ištete za sobu? ŠPICEDERKA: Pet forinti na mesec. GLAĐENOVIĆ: Ja ću je uzeti. (Radosno) ŠPICEDERKA (smešeći se) Samo odma' ne mogu vam obreći, jer baš u pogodbi sam sa jednim medicinerom, maločas, pre vas je bio tu, pa na promišlenje uzeli smo si jedan dan. GLAĐENOVIĆ: Vidio sam tog medicinera, nije l' imao na sebi zelen frak sa žutim dugmadi? ŠPICEDERKA: Jest. GLAĐENOVIĆ: Suva, žuta lica, uši mu providljive, je l' to taj? ŠPICEDERKA (smešeći se) Jeste. GLAĐENOVIĆ (začuđen) Pa bi ste vi toga ovamo pustili, ne bi' se nadao, ta znate, možete od njega jektiku dobiti. ŠPICEDERKA (koketno) Ha, ha, otkud iz druge sobe jektika? GLAĐENOVIĆ: Molim, to može se i sa haljinama preći. ŠPICEDERKA (podmuklim tonom i pogledom) To još nisam znala. GLAĐENOVIĆ: Verujte tako je, a za vas, tako lepu gospu, šteta bi bilo. ŠPICEDERKA (umilno) Dakle, učite kirurgiju? GLAĐENOVIĆ: Sad ću početi. ŠPICEDERKA: I ja sam se sad upisala. Moj pokojni bio je kirurg, pa i ja hoću kod te struke da ostanem. GLAĐENOVIĆ (radosno) Pravo imate, i kad se udate, udajte se opet za kirurga, to je onda „kšeft", kad i muž i žena leče. Vidite (smešeći se) sad kad oboje svršimo, kako bi lepo bilo da se spojimo. ŠPICEDERKA (uzbuđeno) Al' ste đavo gospodine, kako vi to nagađate. GLAĐENOVIĆ: Dakle, molim kako stojimo, izvolite kazati. ŠPICEDERKA: Kao što sam vam kazala, stojim na promišlenju, ako prekosutra ne vidite cedulju na kapiji, onda je znak da je izdato. (Lukavo smeši se) GLAĐENOVIĆ: Ala znate mučiti ljude. (Digne se, ispravlja se i gledi se na ogledalu) Mogu l' nadežde imati? ŠPICEDERKA: Nadežde? Koliko hoćete. GLAĐENOVIĆ (poverljivo) Vidiću koga ćete većma uvažiti, mene il' onog čemernog, jektičavog medicinera. A sad preporučujem se, imam i ja još posla, a dve noći snivaću jednako o vašoj kapiji, da vidim je l' već cedulja skinuta, da mogu u stan ući. Preporučujem se, zbogom. ŠPICEDERKA: Službenica, drago mi je. (Doprati Glađenovića) Zbogom. (zavesa se spusti) TREĆA POJAVA Berbernica. Najpre Francl, pa onda Glađenović. FRANCL (na ogledalu ogleda se, gladi kosu i brkove) Nema još Đoke (u sebi) da me izmeni; taj Đoka, i on hoće da bude kirurg, ceo svet kirurg, moram se i ja na to dati, samo dok se odužim, a to će trajati godinu dana. (Glađenović ulazi) Baš dobro što si došao, moram ići. (Skupi se i ode) GLAĐENOVIĆ (svuče kaput i obesi, pa u sebi) Baš dobro kad sam sam. Sad ću jedno pismo napisati na Špicsderku, jedan pravi „lipsprif". Dopada mi se, al' baš lepa. Na lako će me kost i stan stati, vidim, kako sve zaljubljeno oči na me baca, i ona misli da će me nadmudriti, mene, Đoku Glađenovića, ha, ha. Pa šta će taj medicinar žuti sa mnom da se meri, ha, ha, to bi još lepo bilo. Špicederka mora biti moja... gazdarica. (Uzme divit i 'artiju i napiše pismo. Ustane pa ga čita, nije l' što pofalio) „Kneh Frau! Sie vilaiht klaubn das der Medeciner pesser, tos is not wor, ih pin von pessern haus als er, und will a studirn, er is krank, hat kleine hektika, tarum studirt Medecin, das sih haile. Klaubn si im kor nit, er wirt nit hairatn, und wan si mir keben Kost u kvartir zal kud, und wan si zaus kohn, kosts nit holbschait. I hop nur amol klipt frailn Mileva, unt si zu zwamol, unt si hom a zwamol, amol kirurg, und amol vilaiht mih. I wer si hairatn, wen ih diplom hop, unt

Si wern hebamin sain, ih oficin aufmohn, unt pin kirulg unt firhtn si not won i kwartir pai inen hop, i pin ka gemeiner kerl, zwiflizirter Mensch. Ih kisse si in hailign Gaist 1000 mol Amen, Gyoka Gladenovics manuproprien, Kurzista."15 E sad da zatvorim i zapečatim. (Sve učini, napiše adresu i čita) An ti Knetige Frau Tekla von Spiceder, in loco Pest, Madame honorablamente presente, wolgebohrene Witwe Frau Magister der Kirulgi."16 Tako, neka zna da i ja znam jezike, premda ja imam samo dva jezika, a ona tri. Još ću ga danas poslati preko pošte. Špicederka je moja, to ne fali. (Posipa pismo praškom. Gavra ulazi kao posle mamurluka) GAVRA: Ho, šta je Đoko, kako ti se ovde dopada? GLAĐENOVIĆ: Dobro, već sam bio kod Špicederke i sve sam svršio. GAVRA: Pa kako? GLAĐENOVIĆ: Kako me pogledala i namah se u mene zaljubila, poznao sam je po očima. GAVRA: Pak? GLAĐENOVIĆ: Pak, pogodio sam se s njom. (Na strani) Neću Gavri kazati da je tek preksutra termin. Pet forinti na mesec, a kost u komunu, je l' dobro? GAVRA: Znam već. (Smeši se ironično, malo lumpovski) Al' ti moraš principalu kazati i ono vreme preko dana dok ideš u školu, odbiće ti. GLAĐENOVIĆ: Za to ništa, sve ću naknaditi, samo se radujem što sam na Špicederku naišao. Samo te molim sutra da me odvedeš da se upišem. GAVRA: Nemaj brige; no, znaš Đoko što ću te moliti? GLAĐENOVIĆ (s gotovošću) Što? GAVRA: Da mi uzajmiš dva forinta. Znam da si sad pri novcu, a mrzi me da od principala ištem, dužan sam mu, a kad mi otac pošlje, vratiću ti. GLAĐENOVIĆ: Zdrage volje, evo (Vadi novce i daje mu) Samo ću te opet ja nešto moliti. GAVRA: A šta to? GLAĐENOVIĆ: Ti znaš datinski, pa me nauči kakve doktorske reči, kad digod u društvo dođem kao kurzista. GAVRA (smeje se) Ha, ha, ha, ti si originalan čovek. GLAĐENOVIĆ: Nemoj se šaliti, Gavro. (Smeši se) Meni ne treba mlogo, ja samo malo da namirišem doktoriju, pa ću lečiti. GAVRA: Ha, ha, para ti nema. GLAĐENOVIĆ (pouzdano) A šta misliš, Gavro, da i medecine doktori sve znadu. (Ozbiljno) Ima koji zna, al' za svašta mora se čovek roditi, i nije sve samo nauka, već i božiji dar, nauka je samo kao politura, al' kad je trulo drvo, možeš ga politirati koliko hoćeš. Ja ti kažem, samo malko da omirišim doktoriju, čućeš kako ću lečiti, jer ja u sebi osećam dara i volje. GAVRA: Ta ti nisi tupoglav, a možeš i sreće imati. GLAĐENOVIĆ (S patosom) Vidićeš šta će od mene biti. GAVRA. Ja ti želim. No hajd' na stranu doktorije, da ti nešto kažem što će te interesirati. (Smešeći se) GLAĐENOVIĆ: Šta to može biti? GAVRA: Bio sam noćaske na balu „Kod lengera", a da znaš s kime? GLAĐENOVIĆ: Molim te kaži mi s kime, nemoj me mučiti, ne mogu izdržati. GAVRA: Pogodi. GLAĐENOVIĆ (metne prst na usta, misli se) Nijel' to Salika? GAVRA: Ha, ha, pogodio je, to je Salika, pitala je za tebe, i sirotoj oči joj suzile, i sad je još bole što si ju ostavio. GLAĐENOVIĆ (uzbuđen) Pa šta radi ona tu? GAVRA: Služi kao sobarica kod jedne baronice, al' da vidiš kako lepo izgleda. GLAĐENOVIĆ: Da vidiš, ne marim sad za Saliku, badava, tek je štumadla, pa da vidiš Špicederku, kako je ta vaspitana, pa one njene pametne, đavolaste oči, pa usne kad upija, pa se smeši, sad su veće, sad su manje, kao pijavica kad se skuplja. Badava, što je nobl ostaje nobl, pa molim te, ako me voleš, nemoj mi više spominjati Saliku, za mene tako što nije više. GAVRA: To se moram ja Saliki preporučiti, meni se dopada, ha, ha.

GLAĐENOVIĆ: Čuješ Gavro, hajd' što mudro da govorimo. Kad se upišem, trebam i knjige, ti ćeš mi kazati kakve, pa da kupim, pa ako imaš kakvog poznatog starijeg kurzistu, koji više uči, da me poučava. GAVRA: Imaš što novaca? GLAĐENOVIĆ: Imam i imaću. GAVRA: Onda ću ti preporučiti jednog medicinera, koji je sav kurz svršio, osobita glava, al' je pijanac, pa ne može da položi rigorozum, jer što mu od kuće pošlju na to novac za takse, sve potroši. On ne traži plate, no u birtiji platićeš mu vina, pa će te sedeći kod čaše poučavati. On se zove Ringlbah, preporučiću ti ga. GLAĐENOVIĆ: Molim te, vidićeš kako ću učiti, za kratko vreme čudićeš se. GAVRA: Znaš šta, idi u sobu, pa preobuci se večernje, a ja ću dočekati druge subjekte, pa ćemo ići u birtiju da te upoznamo sa Ringlbahom, hajd'. GLAĐENOVIĆ: Baš dobro, hajd'. (Pođe. Zavesa se spusti) ČETVRTA POJAVA Birtija. Gavra sedi, vino pred njime. Posle Rinibah i poslužavka. GAVRA: Samo da mi je kurz svršiti. Ne bi' ovde ostao nipošto, a ne bi' išao ni u Novi Sad. (Misli se) Hoću sveta da vidim, idem da služim najpre kod militarije, pa onda kud bog da. Čudim se, još nema Ringlbaha. Šteta, zbog tričave takse ne može da rigorozira. (Glađenović ulazi) GLAĐENOVIĆ: Servus Gavro, a 'di ti je Ringlbah? (Sedne) GAVRA: Sam se čudim. Rezi, donesite gospodinu vina. (Reza vino donosi) GLAĐENOVIĆ: Glava mi sve buči od anatomije, danas sam sa Ringlbahom dva sata učio. Lakše je lečiti neg' učiti, samo da mi je da svršim jedared. GAVRA (smešeći se) A šta radi Špicederka? GLAĐENOVIĆ: Dobro radi. Ne fali nam ništa, lepo kuva, a kad ide na sat u školu, onda ja kuvam. GAVRA: Ha, ha, dakle kuvaš? GLAĐENOVIĆ: A zašto da ne kuvam? (Ritlbah ulazi) RINGLBAH: Servus, gle, vi pre mene. Rezo, vina. (Sedne. Reza mu donese vina) GAVRA: Danas mi izgledaš kanda imaš novaca. RINGLBAH: Jeste, jednom kurzisti načinio sam tri recepta, oni posle sami leču, đake il' kog dočepaju, i Glađenović već leči, kaže mi kako bolesnik izgleda, a ja mu napišem recept. GAVRA: Ha-ha Đoko, dakle već lečiš? GLAĐENOVIĆ (glavom maše, smeši se) Jest. GAVRA: A ko potpiše recept? RINGLBAH: Ja, potpišem doktora Jodoka, istu imam ruku kao on. GAVRA (ozbiljno) Ja opet nemam na to pasiju, to nije ništa sigurno, ja moram biti operator. GLAĐENOVIĆ: To mogu isto i ja biti, već sad bi' se usudio kome prst odseći, samo ruku ili nogu još ne. GAVRA (smeje se) Ha, ha, pa šta bi si onda radio s prstom? GLAĐENOVIĆ: Metnuo bi' ga u špiritus, ono što je odsečeno, ostalo bi' podvezao i izlečio. RINGLBAH: Ti ćeš, Đoko, biti slavni kirurg, živio. (Kucaju se) GLAĐENOVIĆ (radosno) Ja već kuntova imam, i ovde, i iz doljne zemlje. I sad imam jednog iz doljne zemlje sa gospođom u kajzerbadu. RINGLBAH: A od čega boluju? GLAĐENOVIĆ: Ta bolest, znaš, imena nema. Ništa ga ne bole, a opet je bolestan. Srce zdravo, želudac zdrav, on od debljine ne može da hoda, a i ona je debela, oči male, obrazi kao lubenica, ruke pune, da se jedva prsti vide. RINGLBAH: To je morbus Bentincki17, voleo bi ih viditi. GLAĐENOVIĆ: Molim te nemoj, to su moji pacijenti, tu ću ja lep novac zaslužiti, a tebe ne bi' onamo ni mogao voditi, znaš, bogati su, pa bi morao nove haljine imati. RINGLBAH: A kako ćeš ga izlečiti? GLAĐENOVIĆ: Ostavi meni, kad ga izlečim, kazaću ti, a ni tebi neće faliti. RINGLBAH (smešeći se) Vidićemo.

GLAĐENOVIĆ: Vidiš ja sam već jednog od kolere izlečio sa "Hofmaniše tropfen"18 i crnim vinom. RINGLBAH: To nije bila kolera. GLAĐENOVIĆ: Baš prava kolera, da nije dobro ispalo, za pet sati bi mi umro; znam šta ti misliš, da ima dve fele kolere, jedna je tek onako obična kolera, zove se samo kolera, i nije opasna, ona druga je opasna, što se zove “kolera murdus," taj murdus je opasan, i moj pacijent je imao baš murdus. GAVRA (smeje se) Ha, ha „murdus". RINGLBAH (smešeći se) Jest, pravo ima, „cholera morbus", živio Đoka. (Kucaju se) GLAĐENOVIĆ: E sad moram vam nešto kazati, i tu me morate poslušati, pa da vidite komedije. Sad je deset sati, zakazao sam tom bogatom dolnjozemcu i gospođi da dođu ovamo na fijakeru, jer ću ih tu čekati, pa odavde vozaćemo se do doktora Jodoka, a vi, sakrijte se u drugu sobu da vidite šta ću izraditi. Evo se čuje fijaker, begajte. (Gavra i Ritlbah pobuku se u drugu sobu. G. Gican i gđa Gicanka ulaze, elegantno obučeni) GLAĐENOVIĆ (ustane) O, dobro mi je, kis ti hand, ljubim ruku milostiva. (LJubi u ruku) Izvolite mesto uzeti. (Gđu Gicanku ispod ruke vodi. Gican jedva do stolice dođe i sednu) GICAN (zadušen) Jedva mogu disati. Moram se odmoriti. Ne mogu odma' doktoru. GLAĐENOVIĆ: Doktor sedi blizu, zato sam i želio da se ovde sastanemo. Ja sam već bio kod doktora Jodoka, on nas ne može odma' primiti i, kad sam mu kazao da ne možete dugo onde čekati među raznima, a da ste otmeni pacijenti, to smo se dogovorili, upravo se ponudio, da će vas posetiti, jer on kaže, doljnozemski pacijenti, to su najbolji, najbolje plaćaju, i to doći će amo u jedanaest. GICAN (maše glavom) To je pametno, o za platu nek' se ne brine. No, možemo li mi donde štogod jesti, jer sam gladan. GLAĐENOVIĆ: O molim, možete, samo ne vrlo teška jela. GICAN: Jeo bi' sir „strahino". GLAĐENOVIĆ: Možete, al' će dobro biti najpre hajvara, dosta zejtina i luka. GICAN: A posle toga može li se jedan biftek? GLAĐENOVIĆ: Može, to neće ništa škoditi, osobito kad dođe doktor Jodok i prepiše, sve će se popraviti. Ja ću sad sve narediti, i ovde jednu sobu ekstra naručiti, pa sad idem, a vi donde uživajte. (Reza ulazi. Zavesa se spusti) PETA POJAVA Soba. Gican i Gicanka iščekuju. GICAN: Nemoj ništa govoriti što smo sad doručkovali, jer će kazati da nam ništa ne fali. GICANKA: Od toga se ne boj, nikad neće doktor kazati da ništa ne fali. Naći će uvek da nešto fali. Eto čuje se, neko dolazi. (Doktor Jodok i Glađenomić ulaze) DOKTOR (pristupi Gicanu, Gican ne može da se podigne) Sedite, molim vas. Dobro mi je, ja sam doktor Jodok. Moj prijatelj kazao mi je da vam teško pada čekati, pa vam pravim vizitu. GICANKA (maše) Drago mi je. DOKTOR (pipa Gicanu puls, meri ga) Ništ' se ne bojte, ja ću vam odma' prepisati. (Piše) Evo vam, samo to pijte, pa ćete lakši biti. GICANKA: Gospodindoktor, mogu l' i ja to piti? DOKTOR: Možete. Evo recept. GICAN: Kakvu ću dijetu držati? DOKTOR: Samo manje jesti, čorbe, malo piletine. GICAN: A teletine? DOKTOR: I to sa salatom, samo nemojte mlogo, pa ćete za četir nedelje sasvim dobro biti, premda ako ustreba još što jače, a vi pošljite k meni ovog prijatelja, pa ću vam još jedan recept poslati. Sad idem, pacijenti me čekaju. Preporučujem se. (Rukuje se da pođe) GICAN (nešto u ruci drži, i pruža ruku i utisne) Drago mi je. GICANKA: Preporučujem se. (Doktor ode, isprati ga Glađenović) GLAĐENOVIĆ: To je iskusan doktor.

GICANKA: Fini čovek, velela bi' ga imati kod nas, tako fino govori, da bi mu čovek otrov iz ruke izeo. GICAN: 'Di će se sad taj recept načitati? GLAĐENOVIĆ: Moliću, ostavite kod mene, ja već imam moju apoteku, to jest mog apotekara, tako drugi niko ne zna načiniti, pa ću vam upravo za jedan sat u Kajzerbad doneti. GICANKA (radosno) Baš dobro, drago će nam biti. GICAN: E, hajd'mo, fijaker nas čeka, pomozite mi. GLAĐENOVIĆ: Molim. (Pomaže mu dizati se, Gican trpa mu nešto u ruku, gospođa teško se diže, uhvati se za Gicana, i tako iziđu) ŠESTA POJAVA Pređašnja gostionica. Iz druge sobe Gavra u Ritlbah ulaze, sednu. RINGLBAH: No taj Glađenović baš je majstor, na ledu će živeti. (Glađenović ulazi) GLAĐENOVIĆ (veselo, trijumfatorski) No jeste l' čuli, jesam li dobro izredio, evo desetice, a Jodoku je dao triput toliko, sad pijte. RINGLBAH: Rezo, dajte vina. GAVRA: Sad ćemo se veseliti. (Reza donese vino) RINGLBAH: Ded, Đoko, pokaži mi taj recept. GLAĐENOVIĆ (izvadi, preda mu) Molim te čitaj da znam šta je prepisao. RINGLBAH (uzme, čita) gr. quindec. gr. decem. / a. a. unc. sex./ kp. spiritus Hoffmani/ Aqua laurocerasi/ Aqua aurantior flor. Aqua tilgae flor./ Syrupi rubi idaei/ M. D. S. Unc. unam./ Jede Stunde ein Essloffel voll. Dr.Jodok.19 Ha, nevina stvar, može i najmanje dete piti. No, znam šta Đoko, posle osam dana daj mu ovo. (Uzme i piše) unc. sux. unc. sex./ „Natri sult./ Aqua lax. Vienneries/ Tartari emetici/ gr. quatuor./ M.F.S. Dr. Jodok./ In einer Stunde auf zweimal Alles zu nehmen. GLAĐENOVIĆ: Daj ovamo, moramo brzo naći da načinim prvi, a i drugi načiniće moj drug apotekarski subjekt, pa ću im docnije dati da popiju. Sad zbogom, sastaćemo se još ovde, pijte na moj račun koliko hoćete. Zbogom. (Uzme recept i ode) GAVRA i RINGLBAH: Zbogom, živio. (zavesa se spusti) SEDMA POJAVA Soba kod Špicederke. Špicederka štrika. Glađenović u komotnoj kapi, šeta se. GLAĐENOVIĆ: Vidiš Teklice, mi bismo sad već mogli komotno živiti, istina, ti sad u komuni malo više trošiš neg' ja, jer si pri novcu, ostalo ti je od pokojnog, al' i ja zaslužujem, bar na haljine, vidiš da se lepo nosim, nećeš pokraj mene biti postidna. ŠPICEDERKA (ljupko) Ta da nisi feš, ne bi' te ni volela, pa još kad dobiješ diplomu, pa i ja, moramo steći. GLAĐENOVIĆ: Vidiš ja sad lečim u Kajzerbadu jednu damu i njenog gospodina od debljine. Natrijevog sulfata 6 unca. /Bečka vodica protiv zatvora 6 unca./ Tartara za povraćanje 4 grama./ M.F.S. (Daj da se napravi rastvor). Sve to uzimati dva puta na sat. / Dr Jadok ŠPICEDERKA: Od debljine? GLAĐENOVIĆ: Da vidiš samo taj gospodin Gican kako je ugojen, kao manguljica, ali fajn čovek. ŠPICEDERKA (šalabazno) Ta već kad je bogat onda je fajn. GLAĐENOVIĆ: Al' da vidiš nju, okrugla je kao krofna. ŠPICEDERKA: Ha, ta mora lepa biti. GLAĐENOVIĆ: Pa i ne treba daje kao kakva haringa. Dosta to, moram im polovinu od debljine skinuti. ŠPICEDERKA: Pa neka poste, omršavićedu. GLAĐENOVIĆ: E da šta bi postili, kad im ne mora biti, sve će medicina izraditi, već su jedan recept ajnemovali, al' kad im drugi dam, otpašće im po cente, a pokraj toga opet ne moraju gladovati. Nadam se da ćedu me dobro nagraditi, osobito gospa, ne zna mesta da mi načini, tako

je ljubazna, pa nije ni ružna. Al' sad (Gleda na sat) još četvrt sata... doći će mi jedan pacijent, osobita bolest, u rtenjači i u stomaku, pa kad mu termin dođe, a on od bola riče. Već su ga svi doktori lečili, pa ne mogu da mu pomognu. ŠPICEDERKA: A kako ćeš ga ti lečiti? GLAĐENOVIĆ: Sad ti neću kazati, već docnije. (Pouzdano) Ja ću ga izlečiti. Kako? Naučio sam od jednog starog kirurga, koji je već takog pacijenta izlečio. To je pametan kirurg. Pa da vidiš nisu ti medicineri baš najbolji doktori, oni sve nešto na sebe drže da više znaju, sve iz knjige leče, a ne pogode bolest, no taj kirurg je uvek kazao, praktika, praktika. U mojoj sobi, upravo operiraću ga. Žene što nas poslužuju nek' još ostanu tu, trebaće mi vatre. Kad ga izlečim, dobro će mi platiti, istina samo je bakal, al' bolje će platiti neg' kakav bogat. (Prst na usta) Slušaj, evo ih sad, idem u drugu sobu. (Ode. Zavesa se spusti) OSMA POJAVA Ulaze bolesnik i njegova žena. GLAĐENOVIĆ: Izvolite sesti. (Sednu) BOLESNIK (jako uzdane) Oh, već je blizu termin, skoro će me napasti. GLAĐENOVIĆ: To sam i hteo, tako sam vam i kazao da baš pred termin dođete, onda se mora operirati. Osećate l' već kakvu jezu? BOLESNIK: Oh, već je blizu. (Glavu spušta i diše, zubima škripi) GLAĐENOVIĆ: E, sad je vreme. Gospođo, svucite mu kaput i napršnjak, pa nek' ovde legne na kanabe, ja ću sad doći. (Iziđe, žena ga sblači, a on lete i čeka) BOLESNIK: Jao, užasni bolovi, jao što ću, umreću, pomagajte. (U muci premeće se. Glađenović sa služavkom, koja nosi usijano gvožđe, ulazi) GLAĐENOVIĆ: Dakle, sad je termin, najveći bol? GOSPOĆA: Jest bogme, sad. (Uzdahne) GLAĐENOVIĆ: Okrenimo ga, da su mu leđa gore. (Okrenu ga) Tako, sad ću operirati. (Služavki) Dajte amo gvožđe, a držite s gospođom gospodarove ruke, da kruto leži. (Glađenović uzima maše i usijano gvožđe iz ruku služavke, a one nameštaju ga. Glađenović u ruci drži usijano gvožđe, i po goli leđi povuče po rtenjači liniju. Bolesnik jaukne) BOLESNIK: Jao bole, ne mogu izdržati. (Otima se) GLAĐENOVIĆ: Samo još malo. (Još jedared prebuče. Bolesnik užasno se dere) BOLESNIK: Jao puštajte, umreću. GLAĐENOVIĆ: Sad je svršeno. Osećate li sad kakovu bolju na rtenjači, il' u želucu? BOLESNIK (malo ispravljen, 'vata se za paljena leđa, uzdiše) Jao, to me ne bole, al' moja leđa; teško meni. GOSPOĐA (poplašena) Jao gospodine, šta vi sa mojim mužem učiniste. (Ozbiljno) Zar kad stomak i rtenjača bole, gvožđem se pali? GLAĐENOVIĆ: Molim, gospođo, ćutite. (Ozbiljno bolesniku) Pitam vas da l' vas kao pre u rtenjači bole? BOLESNIK: Jao, rtenjača ne, nego na rtenjači. (Jauče) GLAĐENOVIĆ: A u želucu? BOLESNIK: I tu ne. GLAĐENOVIĆ: To je dosta. (Gospi) Oprostite, gospo, opet vam moram kazati da vi stvar ne razumete kad tako govorite. GOSPOĐA: Oprostite, al' ko je vidio tako lečiti? GLAĐENOVIĆ: Sad ću vam kazati. (Ozbiljnim masom, tiho) Znate, gospođo, vi te stvari niste učili. Vidite sad da vam dokažem. (Dostojanstveno) Kad sam mu preko rtenjače prevukao usijano gvožđe, istina, bolelo ga je, al' u tom nije osetio bolove pređašnje rtenjače i želuca; što je gvožđem paljeno, to će sa „umšlagima" nakratko zalečiti, al' stara bolja je time utučena, razumete li me? GOSPOĐA: Bogami, ja vas ne razumem. GLAĐENOVIĆ: Naravno da me vi ne razumete; nego sad ćemo mu metnuti “umšloge" ladne na rtenjaču, da vatru izvuku, pa onda može o'de ostati, ili kući ići, al' on je izlečen.

GOSPOĐA: Samo neka ga kod kuće. (Pikantno) Šta smo vam dužni? Ja ću da ga kući vodim, al' ne, voziću ga. GLAĐENOVIĆ: Sutra ću k vami doći, pa ćemo se namiriti, dok pacijenta vidim. GOSPOĐA (mužu) Dakle Nestore, digni se, umšloge ću ti sama mećati, a doktor k nami kad dođe, isplatićemo ga po zasluzi. (Višim glasom, i oštar pogled baci na Glađenovića; bolesnika podišu i napolje iznesu. Zavesa se spusti) DEVETA POJAVA Opet u sobi i kod Špicederke. Špicederka štrika, Glađenović ulazi. ŠPICEDERKA (smešeći se) No, znam za tu operaciju, al' si baš vrag. GLAĐENOVIĆ: Srce Teklice, nemoj se srditi, ti se smeješ, al' čućeš da se taj bakal izlečio, i dobro će me naplatiti. Sutra idem da ga vidim. ŠPICEDERKA: No Đoko, to je lep početak, samo tako dalje teraj, pa ću sasvim za tebe poći. Je l', kad svršiš kurz, odmah ćemo se uzeti. GLAĐENOVIĆ: Ne fali, samo da mi je u cepu diploma. ŠPICEDERKA: Pa znaš, otići ćemo u kakvu manju varoš, ako nam posao dobro pođe, neću biti babica, al' ako ustreba, za to učim. (Ozbiljno) Znaš, Đoko, što još imam novaca toliko je da možemo još preko kurza godinu dana živiti i sve naše rigoroze isplatiti. (Smešeći se) Čuješ, Đoko? GLAĐENOVIĆ: Čujem, pa to će i biti. ŠPICEDERKA: Al' pravo mi kaži, Đoko, hoćeš ti meni veran biti? GLAĐENOVIĆ: To se zna, ja koju sam god voleo, nisam joj bio neveran, to jest svakoj sam bio neveran samo tebi ne. (Neko kuca na vrata) GLAĐENOVIĆ: Slobodno. ŠPICEDERKA: Herajn. (Ulazi Seliter Salika, lepo obučena, stane nasred sobe, baca pogled na Glađenovića i Špicederku, klanja se) SALIKA: Molim, oprostite, da l' ovde sedi g. Glađenović? GLAĐENOVIĆ (zbunjen) Jeste, pa šta želite? SALIKA: Baš mi je drago, ja sam Salika Selingerova, valjda ćete me poznati - iz Novog Sada. GLAĐENOVIĆ: Nešto se malo opominjem, hm, pa šta ćete? SALIKA: Dakle, samo malo me poznajete? (Ozbiljno) Hoćete l' da vam pokažem vaša pisma? ŠPICEDERKA (upadne) Šta, zar lipsprife? SALIKA: Jest, i jeste l' mi vernost obećali i da ćete me uzeti? ŠPICEDERKA (uzbunjeno, na stranu) Ho, to je bezobrazna ženska. GLAĐENOVIĆ: Ja vami obećao, to se varate. Onominjem se da ste za mnom ludovali, al' moja ljubav, moja vernost, to je bila samo šala, "Jugendstreich", štono kažu, i ja sam sve to zaboravio. SALIKA (prekrštenim rukama, žalosno) Dakle, Đoko, ti me doista ne voleš, i nećeš me ni onda, kad te Mileva izneverila? ŠPICEDERKA (đipi i brzo pređe Saliki; ljutito) Kakva Mileva, kakva Salika? Zar vi ne znate da sam ja tu gospođa? To baš nije lepo. Šta ste vi gospodinu Glađenoviću? SALIKA: NJegova verenica, dao mi reč, dala sam mu reč da nam se srca neće odeliti, je l' tako Đoko? GLAĐENOVIĆ: Molim vas Salika, nemojte mi ovde praviti škandale. ŠPICEDERKA (podbočena) Molim vas, kad je to bilo, koliko vam je godina? SALIKA: Meni dvadeset, a koliko vami? (Smešeći se) Sigurno trideset pet. ŠPICEDERKA: Šta trideset, i vi dvadeset, to je baš impertinentno; Glađenoviću, branite me, moja čast iziskuje, ne kaže l' svaki, da sam dvaest pet godina? A ova frajla (ironično) najmanje trideset. GLAĐENOVIĆ (zbunjen) Slatka Salika, slatka Teklice, nemojte praviti komedije. (Šeprtlji ovamo onamo) ŠPICEDERKA (jarosno) Al' upravo šta hoćete? Glađenović vas uzeti neće! SALIKA (višim tonom) Dopustite mi samo nekoliko reči. Gospodine Glađenoviću, dakle vi me ni posle Mileve nećete uzeti? ŠPICEDERKA (na stranu gunđa).

GLAĐENOVIĆ: Upravo da ti kažem, neću, eno vaši' kasapa, i jurata, s kojima u teater idete, sad nek vam je dosta. ŠPICEDERKA (radosno) Oh tako, moj Glađenović. (Tapše ga po pleći) SALIKA: Htela sam da ti nikad ne prebacujem... sad zbogom, možda ćeš se Đoko pokajati, al' docne će biti, zbogom. (Ode) ŠPICEDERKA (zaduvana ljutito) Toje bezobrazna devojka, pa otkud ti nju poznaješ? GLAĐENOVIĆ: Još iz Novog Sada, bila je štumadla kod doktora, pa nešto će i nasljediti. ŠPICEDERKA: Pa valjda si je voleo. GLAĐENOVIĆ: A koja nije mene volela? ŠPICEDERKA: Pa bi je uzeo? GLAĐENOVIĆ: Ja, Đoka Glađenović, da uzmem štumadlu, ha, ha! ŠPICEDERKA (sedne) Kaži mi pravo, 'di sedi ona, šta radi? GLAĐENOVIĆ: Znam da sedi kod crkvenog pevca Drenkovana, a šta radi ne znam jedared sam je vidio u teatru na galeriji, do nje je sedio jedan poznat jurat, igrali su „Seviljskog barbira" ja sam na nju fumigativno pogled bacao, ona se smešila. ŠPICEDERKA: Sad, ako si moj pravi slatki Glađenović, moraš joj odma' pismo pisati, i to onako odrešito, da nam više ne dosađuje. GLAĐENOVIĆ: To sam i sam namislio. Odma' ću. Daj pero i mastilo. (Špicederka brzo donese. Đoka sedne da piše, a ona do njega. Đoka piše) GLAĐENOVIĆ: Evo, pismo je gotovo, i to pismo sam joj nemecki pisao, evo i atresa je gotova. ŠPICEDERKA (prikloni glavu naposluh) Molim te čitaj mi, nestrpljiva sam. GLAĐENOVIĆ (čita) „Salika, mein Herz klopft nit mer fir inen, si san holt a Stumadl, und i will a doktor sayn. Kems mir Ruh, gipts knuh juzatn und soldatn, mir prauhns nit mer, weg mainer kenens a Flaishokr hajratn. Salika mene više viditi nećeš, ade auf ewikeit, Gjoka von Gladenovics, manupropria, in Monate July wirt schon kirulg sayn." - Atresa (Čita) An di Stumadl Salika Selinger, abzukebn paim hern Sebastgan Drenkovan, student und kirchnsenger, Pest, pai der grihisch nit katolische Kirche."20 Je l' dobro, Jelice - Teklice? ŠPICEDERKA (smešeći se) Bolje pismo baš nije ni zaslužila. GLAĐENOVIĆ: Jošt ću nešto dometnuti. (Piše, dodaje i pročita) “I hop schon maine junge, schene knetige Frau, i wil si hairatn."21 E tako,čsad ću zapečatiti i dati na poštu, jesi l' sa mnom zadovoljna? ŠPICEDERKA: Potpuno, samo daj pismo, ja ću ga na poštu poslati. GLAĐENOVIĆ (smešeći se) Al' si Eva, ne veruješ mi, šta sam zgrešio da se ženske za mnom kidaju. (Stane, misli se) No, sad ove dve komedije dosta su mi bile. Salika i operacija! Moram još u „kajzerbad" da posetim pacijenta, jer sad jak recept piju, moram paziti, a ti dušo donde študiraj, sad idem najpre da se preobučem. (Uhvati je za ruku) Zbogom. (U taj mah zavesa se spusti.) DESETA POJAVA Gostiona. Ritlbah, Gavra, posle Glađenović, docnije Drenkovan. RINGLBAH: Da vidiš, Gavro, meni se život ovako već dosadio. Samo još jedared da mi pošlje stric novac za rigoroze, odmah bi' svemu kraj učinio; a može mi poslati, bogat paroh. Badava, ovakav život je već dosadan. GAVRA: Da sam ja to što si ti svršio, hojo; no od mene tek kirurg može biti, otac mi nije dao sve svršavati; al' znaš (Lupa šakom o stol) moram proderati, širok mi je svet, prva prilika da mi dođe da mogu ići nadaleko, sve bi' ostavio. (Glađenović ulazi) GLAĐENOVIĆ: Servus, šta radite? (Sedne) GAVRA: Šta ti radiš, šta ti radi Gican, šta radi Špicederka? GLAĐENOVIĆ: Imao bi' vam mnogo pripovedatig otkako nismo bili zajedno. Gicana i Gicanku sasvim sam izlečio, o pol cente su lakši. Osobito onaj recept Nr. 2, taj je sve izredio. Da ih vidiš, ne bi ih poznao. Gican izgleda žut kao gunja, pa sam ga dao da se kupa u najvrelijoj vodi. RINGLBAH: Ti ćeš biti dobar doktor, sve ti ide od ruke.

GLAĐENOVIĆ: Samo da jedared postanem diplomatiker, pa ni brige me nije. Onomad sam izlečio načelnikovu kćer iz Terezijenštata. Lepa devojka, od pune krvi! Dao sam joj beladone, čudo što ta beladona pomaže! A kad sam je izlečio, oko je bacala na mene, i otac bi je dao, samo da hoću. GAVRA: A bogati, šta si dobio od Gicana? GLAĐENOVIĆ: Od Gicana šest dukata, od Gicanovice ovaj prsten. (Skida sa prsta i čita) Iznutra je ovo napisano, E. de Gizari, souvenir - suvenodovur, to je francuski. GAVRA: Lep prsten. (Gledaju) Je l' Ringlbahu, taj bi dobar bio u nuždi založiti ga. GLAĐENOVIĆ (ljubi prsten) Taj se neće nigda založiti. RINGLBAH: A šta na to kaže Špicederka? GLAĐENOVIĆ: Ona ne zna za taj prsten, pred njom ga sakrivam, izgrebla bi me da ga vidi, tek na sokaku ga navlačim. RINGLBAH: Hoćeš uzeti Špicederku kad svršiš kurz? GLAĐENOVIĆ: Ja da uzmem Špicederku, bože sačuvaj. Ja nju smatram kao kolegu. Bog zna gdi će se još ona skrasiti, i ja na koju ću stranu? Moja buduća supruga možda tek u školu ide. Al' da vam neko čudo pripovedam. Poslednje veče, kad je Gican otputovao, bio sam u teatru, zajedno sa Gicanovicom i s njime, i vidio sam kako Salika s galerije na mene koketira. Ja sam od nje okretao glavu da Špicederka ne primeti. Kad sutradan, baš sam kod kuće jednog bakala operirao, a eto Salike. Kad sam je vidio, mal' me nije šlog udario. Možete si misliti, onde je bila i Špicederka, baš u njenoj sobi, pa me Salika napala da je uzmem. Razljutio sam se, pa sam je odbio, i posle pisao sam joj grubijansko pismo da mi više ne dosađuje. GAVRA: No zato nisi morao grubijanski pisati, ona je inače fajn devojka, pa i sad za tobom gine. GLAĐENOVIĆ: Znam, kad bi' ja sve uzeo što za mnom ginu, već bi me dosad pokidali. A šta će mi štumadla? Samo, voleo bi znati koju je k meni poslao? RINGLBAH: Ko bi drugi nego Drenkovan, kad je onde na stanu. GLAĐENOVIĆ: Ne bi' se tome od Drenkovana nadao. Držao sam ga za prijatelja. Samo da ga vidim, nasadiću ga. No još drugo čudo da vam pripovedam. Snivao sam nešto osobito. Snivao sam da sam se šetao u velikoj vrućini, bez marame na vratu, sa otkopčanom ogrlicom, da mi je 'ladnije, i stao sam jednom prozoru leđ'ma okrenut, da se odmorim. Kad al' nježne ženske ruke me zagrle, poznam glas Salikin, „liber Šuršl", nemoj me ostaviti, pa mi vrat zateže, ljubi me, pa mi opet kanda iglom u prsa bocka, tako, da već izdržati ne mogu, i od tog bockanja probudim se. Kad ono, a na prsima puno muva, one su me buckale, a ne Salikina igla. Šta to znači? GAVRA: Ha, ha, to je lep san, samo da je tu kartara. (Drenkovan ulazi) GLAĐENOVIĆ: Sad ćeš dobiti od mene raketlu, sedi. Šta si mi poslao na vrat Saliku, pa još kod Špicederke? DRENKOVAN: Tako sam baš hteo. GLAĐENOVIĆ: Lep prijatelj. DRENKOVAN: Baš kao prijatelj sam i radio. GLAĐENOVIĆ: Kako to? Molim pripovedaj mi, nemam strpljenja. DRENKOVAN: Dakle da ti kažem, to je ovako išlo. Kad si ti došao u Peštu, došla je za tobom i Salika. Ona je sve tvoje korake pratila. Ona nije nigdi služila, već o svom trošku živila, i bila je u kvartiru kod mene, upravo kod moje gospođe žene, i htela je poslednji put pokušati, hoćeš li je uzeti. GLAĐENOVIĆ: Al' molim te, nemoj tako da si lud, kako bi' ja uzeo štumadlu, pa ne znam za šta. GAVRA: Nisu ni štumadle poslednje. DRENKOVAN: Pa onda dao si joj reč. GLAĐENOVIĆ: Al' molim te, to mi nemoj reći, znaš, štumadla... DRENKOVAN: Pa baš zato sam je poslao kod Špicederke, da te sa ovom zavadim. GLAĐENOVIĆ (nemirno, ustane) No, to je lepo. (Hoda gore-dole) DRENKOVAN: Pa onda još da znaš, da nisi grubijansko pismo Saliki pisao, mnogo bi bolje bilo; bolje da si se sa Špicederkom zavadio bio, ona je već praktičnija, njeno srce nije spram tebi kao Salikino, pa ma da ti ga na porcelanskom tanjiru nosi. GLAĐENOVIĆ: Nije baš ni tako.

DRENKOVAN (ustane) Pa onda da ti još nešto kažem. Salika je od majke dobila 10,000 for. nasledstvo, i već je novac položen u sirotinjekoj masi, tako da kako se uda, novac joj se mora izdati. GLAĐENOVIĆ (sklopi ruke, pa onda metne ih na rame Drenkovanu) Oh, kaži mi šta je, ti si mi velika zagonetalica. DRENKOVAN: Jest, ona je dobila deset hiljada, evo pismo od varoši, dala mi da ti pokažem. GLAĐENOVIĆ (čita) Uh, ja sam strašno promašio. (Hoda dešperatno goredole) Uf, šta da radim... GAVRA: Kažem ti, da si falio. RINGLBAH: No, sad to nije hrđava partija. GLAĐENOVIĆ (Drenkovanu) Može l' se to još popraviti? DRENKOVAN (ozbiljno) Ne može, docne je. GLAĐENOVIĆ: Uh, pomozite mi, prokleta Špicederka, ja bi' se sa Salikom izmirio. DRENKOVAN: Kažem ti docne je. GLAĐENOVIĆ (pred Drenkovanom podbočen) Ja ne verujem da Salika i sad mene ne vole; hoćeš li biti tako dobar da odneseš Saliki na jednoj ceculji “lipsprif", misli l' se vratiti, kad joj spomenem kako sam zbog nje stradao. DRENKOVAN: Ne branim, piši, al' slabo će biti uspeha. GLAĐENOVIĆ (viče) Rezo, dajte pero i papira. Vidićete da će se Salika opet povratiti. Nije ona mene još zaboravila. GAVRA: Baš bi' voleo viditi šta će na to reći. (Reza donosi za pisanje) GLAĐENOVIĆ (piše, posle čita) „Madamoisele Salika Selinger. Ih hop nur Spas kmoht. I hop nur probirt, wos Salika sogt. Libe Salika, nemoj da luduješ, tu pist mir erste Libe. Was tu Salika, das ih wegen Teiner wegen Flaischhoker mein port verloren. Hairat mi, wer mi lebn wi Fisch im Taich host tu imer in Neisotz zu mir ksokt, main liber Gjoko, main sisser Schurschl, kiisst ti in hajlign Gajst tein Gyoko, Schurschl, leb wol, Gladenovics kirurg."22 Eto, pišem joj da ce opomene moje brade. Evo ti nosi i donesi odgovor. (Preda Drenkovanu) DRENKOVAN: Ja ću odneti, al' teško će biti uspeha. (Ode) RINGLBAH: Vidićemo šta će odgovoriti. Ako dobro ispadne, radovaću se. A meni sada pada na pamet da i ja jedared pametniji postanem. Neću više čekati, idem sam stricu, da me pomogne, pa kad dobijem diplomu, onda dalje. GAVRA: I ja neću ovde dugo ostati, sad svršavam prve godine kurz, pa onda pisaću ocu da mi isplati dugove, na bog zna kud onda, kucnimo se. GLAĐENOVIĆ: Ja bogme moram čekati dok Salika ne otpiše, pa ću viditi šta ću raditi. (Kucnu se. Zavesa se spusti) JEDANAESTA POJAVA Drenkovan ulazi. GLAĐENOVIĆ (ustane) Molim te, kaži mi je l' odgovorila? DRENKOVAN: Jeste, evo. (Pruži mu pismo) GLAĐENOVIĆ (čita) “Herrn Gladenovics, vacirender Polvirergsell Pesth, Malergass, im Wirthssause zum „WeinvertilgungsVerein". Uh, nevero! (Čita dalje) Sie habn mich als gemeines Stubenmadchen trahtirt; Stubenmadchen war ich wol, aber gemein nie, nur ihrer Name haftet als Schmach an meiner Vergangenheit, (Glađenović uzdiše, tresu mu se ruke) ich werde bald Frau werden, und sie bleiben imer eitler Polvirergsell, dessen Erinnerung ich sammt ihrem letzten Brief in die Donau werfe. Rosalga Selinger."23 Ho to je već suviše, to već ne mogu izdržati. (Huče) Šta da radim sada, zar zbog Špicederke da izgubim Saliku? DRENKOVAN: Sad je svemu kraj, umiri se, kad dobiješ diplomu, opet si čovek, i što čovek ne može popraviti, treba da zaboravi. RINGLBAH: Tako je, i ja ću zaboraviti što je bilo, nego gledaću šta će da bude. GAVRA: Budućnost nek' nam je pred očima. RINGLBAH: Tako je, sad hajd'mo kući. GLAĐENOVIĆ (krši ruke) Oh, ja uvek u ljubavi nesretan! (zavesa padne) ČETVRTA RADNJA

Posle deset godina u Novome Sadu. PRVA POJAVA Soba. G. Maksa. Posle dr Polivka. MAKSA (hoda goredole) Već prošlo deset godina, a od moje dece nikakva glasa. (Stane, ucpravi se i uzdahne) Makso, šta si dočekao... to nisi zaslužio, da od dvoje žive dece ni jedno nemaš. (Stane, misli se) Naposletku, možda ni jedno nije živo. (Doktor Polivka u civilu ulazi) DOKTOR: Servus Makso. (Rukuju se) Kako si? MAKSA: Sedi, nemoj ni pitati. (Sednu) Znaš tako mi je teško kad mi na pamet padne dvoje dece, pa ne znam jesu l' živi ili mrtvi, a fala bogu stekao sam. (Tužiim tonom) Na kom će sve to ostati? (Briše oči) DOKTOR (meri Maksu očima) Sve će to dobro biti, ne treba dešperirati, daće bog. (Ustane, metne ruku na rame Maksino) Ne bi branil Mileva da dojde, je l' oprostil bi joj? MAKSA: Šta, ta da je vidim, ne bi' dao za celu varoš, ta i mi smo bili mladi, oh moje dete! (Uzdahne) DOKTOR: Ja sam dobil pismo iz Italije... MAKSA: Jedared čujem da je u Veneciji, drugi put u Majlandu, opet u Veroni, pa opet godinama glasa ne daje. Molim te kaži mi brzo šta pišu, je l' još živa? DOKTOR: Jest živa je, tako pišu iz Verone i dojti će. MAKSA (živahno) Šta, doći će, moja Mileva. (Pljesne šakama) Kad će doći, molim te kaži mi. DOKTOR: Već je na putu, samo umiri se malo. MAKSA: Molim te, kad će doći? Femo! (Viče) 'Odi da čuješ, doći će Mileva, Femo. (Fema ulazi) FEMA: Šta je to, šta vičeš, šta sam čula za Milevu? MAKSA: Eto doktor kaže da dolazi Mileva. FEMA (iznenađena) Ta je l' moguće, valjda se šališ? MAKCA: Evo doktor kaže. DOKTOR: Jest, Mileva dojde, već je na putu, blizu je. FEMA: Bože, je l' moguće. (Sklopi ruke) Hoću l' još Milevu viditi? DOKTOR: Hoćete. (Ustane, uzme šešir) Moram ići, sad ću ja dojti, još ću dojti, možda ću saznati ked će Mileva dojti. (Brzo ode) MAKSA: Ne znam šta da na to reknem, dolazi mi kao u snu. FEMA: Dolazi mi kanda doktor bunca, a danas je sasvim trezan. Al' kad bi se baš tako dogodilo, je li da bi joj oprostio? MAKSA: Zar nije otac negda bludnom sinu oprostio? FEMA: Nisam pri sebi, ne znam šta da mislim. MAKSA: Tek valjda doktor ne zbija s nami šalu? FEMA: Pa da znamo od kud će doći, da idemo pred nju. MAKSA: Kud znamo pred nju, kad ona iz Talijanske dolazi, ako je još istina. Gotovo ne verujem. FEMA: Ni ja se ne nadam. MAKSA: Pa tekar di je Gavra, valjda nije ni živ? FEMA: Al' da ništa ne piše. Baš sad deset godina kako mi je poslednje pismo pisao. (Višim tonom) I to grubijanski mi pisao, na moje poslednje pismo, kojim sam mu poslednji put novce poslala. Jednako mi je u pameti to njegovo pismo, de mi daje znanje, na moje prebacivanje što mlogo troši, da mi neće više pisati i da nikad o njemu ne raspitivam. (Udari se šakom po čelu) O, luda glavo, što ga nisi kod kuće zadržala. (Neko kuca) MAKSA: Slobodno! (Mileva i doktor ulaze) MILEVA (kroz plač i jecanje dođe do sred sobe) Oprostite zabluđenoj, zaboravljenoj kćeri. FEMA: Jao, dete moje. (Pritrči Milevi, jedna drugoj na rame i glavom, kroz plač i jecanje ljube se) MAKSA: Ta ne varaju l' me oči, ta to je Mileva. (Emfatično) Je l' moguće? FEMA: Jao, pašću u nesvest. DOKTOR (pritrči, otkine je od Mileve i odvede do stolice, Maksa je poprskiva) Samo na miru, vi (k Milevi) sedite, da se mati ne zbuni. (Mileva sedne)

MAKSA (priđe Milevi, zagrli je, poljubi je u čelo) Otac svom detetu prašta. MILEVA (tihim, tužnim glasom) Detinjska ljubav k roditeljima, zavičaj privlačili su me amo, nužda me dovukla. Živila sam u slavi i pala sam, i kao izgubljeno jagnje, našla sam moje pastire. Od puta sam umorena, kad se odmorim, sve ću materi ispričati. DOKTOR: Nek' se odmori frajlička. Ona došla meni, bojala se kući, a ja se bojal da Maksu šlog ne udari, zbogom. (Ode. Zavesa se spusti) DRUGA POJAVA Soba. Glađenović sam. GLAĐENOVIĆ (lepo obučen, šeta se) Prvi dan u Novom Sadu, a mog negdašnjeg principala moram posetiti. Šta će mi reći kad čuje da sam doktor?! Šta on, al' šta će gđa Fema, pa cela varoš dok to čuje. Moram i doktora Polifku posetiti. Čuo sam od kelnera da živi u penziji. (zavesa se spusti) TREĆA POJAVA Soba. Maksa, posle Glađenović, Fema, Mileva. MAKSA: Sad da je tu Đoka Glađenović, sad bi Mileva pošla za njega; a i Đoka bi je uzeo. A zašto da je ne uzme, prošla je toliko sveta, sad je praktičnija. Šteta što sam ga izgubio, a tome je svemu bila kriva Fema. (Neko kuca) MAKSA: Slobodno. GLAĐENOVIĆ (ulazi) Molim, imam li čast gospodinu Maksi Svilokosiću? MAKCA: Ja sam Svilokosić. GLAĐENOVIĆ: Ja sam doktor Glađenović, vaš negdašnji subjekt. MAKCA: Zar Đoka? (Izbliže ga gledi) Baš Đoka. (LJube se) Sedite, ako boga znate, prepovedajte mi 'di ste bili, kad ste postali doktor; jeste l' što čuli za Gavru? Oh, mili Đoko. (Sednu) GLAĐENOVIĆ: Sve odjedared ne mogu vam ispripovedati, no samo glavno. Ja i Gavra bili smo zajedno kurziste i još nismo svršili, a nastane buna, pa smo morali ići u vojsku za felčere. Bili smo po celoj Italiji, donikle zajedno, al' ponajviše otkinuti. Gavra je posle dezertirao u Pijemont. MAKSA (upadne) Šta, dezertirao? (Poplašeno) Zaboga, nisu li ga ubili? GLAĐENOVIĆ: Nisu, odande je pobegao u Ameriku, i onde, bez sumnje, uči doktoriju. Uvek je onamo težio i kazao je da mora postati opererater. MAKSA: A vami nije pisao? GLAĐENOVIĆ: Jest, jedared iz NJujorka, al' sad ne znam je l' još onde. MAKSA: Ja ću ga pismom potražiti u NJujorku, samo ne znam kako? GLAĐENOVIĆ: Lako, pišite na ondašnju policiju, da se kod kuće boje nije l' ubijen, il' da ga čeka nasledstvo. MAKCA: Pametno, tako ću činiti. No sad, dragi Đoko znate neću vas titulirati, kažite gdi ste dobili diplomu. GLAĐENOVIĆ: U Paviji. Najpre sam tu bio u garnizonu, pa sam izučio i dobio doktorsku diplomu, da doktorsku diplomu. MAKSA: A šta mislite sad? GLAĐENOVIĆ: Ovde ću se nastaniti kao doktor. MAKSA: No to mi je milo, imate l' već stan? GLAĐENOVIĆ: Nemam, no naći ću, premda mi treba dosta povelik, jer mi treba i za pacijente jedna soba. MAKSA: A kako mislite lečiti, sa ladnim il vrućim „umšlogima"? GLAĐENOVIĆ: Ja lečim i s jednim i s drugim, lečim svačim, sa sirupom Paljijani, sa Baumšantizmom, francbrantvajnom, homeopatijom, alopatijom, hidropatijom, i svim medicinama što ih ima na svetu, jer ja se ne držim jedne, ja sve to pomešam. MAKCA: To mi se dopada, i ja sam stari praktikus, i ja vam mogu kad nešto kao stariji dodati, da ja ću vam na ruku ići, kod gospode, kod prvi' purgera, senatora, i svud što je pravo. GLAĐENOVIĆ: Drago će mi biti. A šta radi doktor Polivka?

MAKCA: Zdrav je, al' badava, mada je praktikus, opet je izlapio. GLAĐENOVIĆ: Pa i mora izlapiti. (Ustanu Maksa i Glađenović, šetaju se) MAKCA: Tako, moj doktore Đoko, sutra haj'de sa mnom u magistrat da publiciramo diplomu i kvartir nađemo, hoćete l'? GLAĐENOVIĆ: Drago će mi biti. (Pogleda kroz prozor) A molim vas, kakva je ono tabla preko puta, na njoj namolovano dete, onde kakva babica sedi. MAKCA: Jeste, babica, neka koketa. GLAĐENOVIĆ: A kako se zove? MAKSA: Špicederka. GLAĐENOVIĆ (iznenađen) Šta, Špicederka? Ta ona je bila sa mnom zajedno na kurzu. MAKSA: Pa ništa zato, i ja kad sam bio kod Loštajna, bio sam u kurzu s njima, samo što nisam diplomu dobio. GLAĐENOVIĆ: A kakav je onde odma' onaj brašnarski dućan, ona mlada, debela pred dućanom? MAKSA: TO je Salika Tucentalerovica, znate, zbog koje ste stradali. GLAĐENOVIĆ: To je Salika? Akurat. MAKSA: Dobila je nasledstva deset hiljada, pa se udala za jednog bogatog vodeničara. GLAĐENOVIĆ (na strani) To mi je milo. Pa molim vas, ta Špicederka, je l' se udala? MAKSA: Još ne sasvim. Bivši lajtnant Predić hoće da je uzme. GLAĐENOVIĆ: Lajtnant Predić, koji je frajlaMilevu uzeti hteo? MAKSA: Jest. GLAĐENOVIĆ: Pa kako to? MAKSA: Lajtnant Predić, zbog neki komedija, zakaljao je svoj portuce, kao nedostojan, ne od svoje volje (Jačim tonom) već morao je skinuti uniformu. Sad živi ne zna se kako. GLAĐENOVIĆ: To je za njega dobra lekcija. (Ozbiljno) A je l' te moj stari pricipalu, bolje bi bilo da je bila frajla Mileva za mene pošla? Moja brijačica više je vredila nego njegova sablja! MAKSA (tare suze) Ta je sve nas odranila. GLAĐENOVIĆ: Oprostite, moj principalu, od velike radosti i zabune, zaboravio sam pitati šta radi gospođa? MAKSA: Uf, ja opet zaboravi Femu dozvati. (Viče) Femo, Femo! (Fema ulazi) GLAĐENOVIĆ (predusretno) Ja sam doktor Glađenović. FEMA: Oh, je l' moguće, oprostite. GLAĐENOVIĆ: Ja sam taj kog ste držali za nedostojna da vašu kćer uzme. FEMA: Pa vi ste naš Đoka! Oh, dragi naš Đoka, nikad ga ne bi' poznala, kako dobro izgleda. (Tapše ga po rameni) GLAĐENOVIĆ: Taj Đoka pokazao je da je čovek. FEMA: Uf, idem zvati Milevu. (Brzo iziđe) GLAĐENOVIĆ: Šta, dakle je tu i frajla Mileva? (Prekrsti ruke) MAKSA: Jest, došla je iz Talijanske. GLAĐENOVIĆ: Pa kad je došla? MAKSA: Juče. (Mileva sa Femom ulazi) MILEVA (klanja se) Drago mi je g. Glađenoviću što imam čast. GLAĐENOVIĆ: Jest, ja sam doktor Glađenović. (Duboko se klalja) Da li ste se nadali da ćete me kadgod viditi? MILEVA (pruži mu ruku) Nikada. GLAĐENOVIĆ (trese rukom) Ni ja nikada nisam mislio viditi vas. (Ponosito) MILEVA: Izvolite sesti. (Sednu ona i Glađenović) GLAĐENOVIĆ: Pa jeste li bili u Italiji? MILEVA (smešeći se, s pogledom na zemlju) Jesam; a jeste l' vi bili? GLAĐENOVIĆ: Jesam, obišao sam svu Italiju. MAKSA (digne se) Femo, hajd'mo u drugu sobu, neka se razgovaraju o Italiji, oboje su dosta proputovali. (Iziđu) GLAĐENOVIĆ: Dakle, bili ste u Italiji? MILEVA: Bila sam. GLAĐENOVIĆ: 'Di ste se najviše bavili?

MILEVA: U Milanu i Veroni. GLAĐENOVIĆ: U Veroni sam i ja bio, je l' vam poznata kasarna „Bra"? MILEVA: Vrlo dobro, gde su bile ženi trupe. GLAĐENOVIĆ: Jeste. Ja sam tu bio kao podlečnik. A jeste l' bili na razvalinama, nad grobom Romea i Đulijete? (Ozbiljno) MILEVA (žalosno) Jesam. GLAĐENOVIĆ: Pa vam nije ništa na srce teško palo, gde suzama posetiljah rosi se spomen verne ljubavi? MILEVA (briše suze, trogatelno) Đoko, nikad nisam mislila da u vami tako plemenita duša počiva, ah! GLAĐENOVIĆ (na stranu) Već me je ufatila. Da je meni kakova verna bila, znate Mileva, da bi' se na tom grobu ubio bio. MILEVA: Kamo sreće da me je ko na tom grobu ubio, ah! GLAĐENOVIĆ (na stranu) Opet me ulovila. Pa kako ste, molim, provodili onde? MILEVA: Vrlo dobro... Bila sam verenica baronova, baron je poginuo u bici kod Kurtatone. (Maramom pokrije lice, tiho jeca) Kamo sreća da nije poginuo. GLAĐENOVIĆ: A šta je sa lajtnantom Predićem? MILEVA: Ah, nemojte mi Predića spominjati, on je iz mog srca davno izbačen. GLAĐENOVIĆ: Baron umro, a Predić iz srca izbačen. Dakle, frajla Mileva, više nikog živog nemate na srcu? MILEVA (kroz plač) Nikoga. GLAĐENOVIĆ (digne se) Frajla Mileva, da vam nešto kažem. Vidite, vi ste mene izneverili, zadatu reč ste poglazili. (Hoda goredole, dostojanstveno) Ja vam praštam. I vi ste pravili pogreške, kikse, i ja, sad se možemo razračunati tako da se možemo pomiriti. To je sad laka stvar. (Priđe Milevi i šuška joj) Hoćete za mene poći? (Jače) Hoćete l' za mene poći? MILEVA (tiho) Hoću. GLAĐENOVIĆ: Hoćeš li mi biti uvek verna? MILEVA (skromno) Hoću. GLAĐENOVIĆ: I ja ću biti. (Na stranu) Nisam ni ja bio uvek veran. Dakle, od sad smo per tu, opet sam to jedared dočekao. (Milevi) Znaš Milevo (jačim tonom) kad si odbegla, pao sam u nesvest, mati sigurno ti je pripovedala, i posle zakleo sam se da te neću voleti, izbacio sam te iz srca, pa eto za tvoju ljubav reč nisam održao. (Na stranu) Al' tu ljagu sa neverstvom pram Salike i Špicederke sam zbrisao. (Maksa i Fema ulaze) MAKCA: No, jeste l' se već narazgovarali? GLAĐENOVIĆ: Jesmo i svršili smo. MILEVA (začuđeno) Šta? GLAĐENOVIĆ: Ono što je negda prekinuto, opet je svezano. Isprosio sam Milevu, je l' tako, Mileva? FEMA: Kako to, bez da ste nas pitali? MAKSA (Femi tiho) Molim te jezik za zube. (Đoki) Pravo Đoko, evo ruke, dajem Milevu, puštam vas u kuću, sve će vaše biti, samo to jedno mora se održati, a to je berbernica, koja je sve nas do ovog stanja dovela. Je l' tako Femo? FEMA: Kad je tako, pristajem i ja. GLAĐENOVIĆ: Dakle, dozvolom da se rukujemo. (Priđe Milevi, ona mu ruku pruža, rukuju se sa Maksom, ljube se, Femu ljubi u ruku) MAKSA: Ovo mi je od deset godina amo najradosniji dan. Đoko, doselite se odma' ovamo, a ti Femo pripravi sve za svatove. (Glađenović uhvati Milevu za ruku. Zavesa se spusti) TREĆA POJAVA Soba. Najpre Glađenović, pa onda Maksa, doktor, Mileva. GLAĐENOVIĆ: Ko bi se tom nadao da ću ja još u Novi Sad doći, pa još Milevu uzeti. Doduše, zarekao sam se, zakleo sam se da je neću uzeti; al' što ću, zakleo sam se i drugim mlogima, pa i Saliki i Špicederki. Haha, i kad sam se protiv Mileve zakleo, tek sam berberin bio, a berberska

zakletva prema ženskoj toliko važi koliko turska pram đauru. (Hoda, pa stane) Samo to se sam sebi čudim, kako sam se mogao tako brzo u mrežu Mileve zaplesti. Badava (hoda) čoveku od stare ljubavi seme ostaje. Pa još je lepa; istina ne tako kao u ono doba, al' tek je lepa. Istina mnogo je pokrupnjala, al' to ne škodi. Hm, hm, pa koliko sam ja lavandoja talijanski' izneverio, treba baš i za kaštigu da uzmem Milevu, kad ju ona i ne bi zaslužila. Znaće damu pretstavljati, a takova meni treba. (Maksa ulazi) MAKSA: Znate, Đoko, šta je novo? Predić je uzeo Špicederku. il' Špicederka pošla za Predića. GLAĐENOVIĆ: Ha, ha, je l' moguće? MAKSA: Jest, danas su se potajno venčali uz dišpenzaciju. GLAĐENOVIĆ: Znam, to je meni uprkos. MAKSA: Jest, tako ona i kaže. GLAĐENOVIĆ: Ništa za to, ona će ipak biti samo gospođa pisarovica, a Mileva milostiva doktorka. Ah, to mi se baš dopada, hajd' i mi da načinimo jedan prkos, hajd' da ih zovemo u svatove, šta nas se drugo tiče. MAKSA (misli se) Ne branim; znaš, s babicama treba dobro živiti, jer ako te fale, dobro je, a koja te počne kuditi, sve ćeš kuće izgubiti, sve pacijente, osobito ženske i decu. Dakle dobro, tu ću imati malo posla s materom i Milevom, al' kad ja hoću, one moraju. GLAĐENOVIĆ: Ja ću već Milevu umiriti. MAKSA: E dobro, sad još nešto da pitam. Moja bi volja bila, da berbernicu ne napustimo, jer kad god i doktorija zapne, a berbernica nikada ne zapinje. Berbernica je svemu fundament. GLAĐENOVIĆ: Berbernica mora “na vekivekov" ostati. MAKSA: Još nešto da kažem. Postaćeš nad tri manastira fizikus, već sam se s njima razgovarao, samo s njima treba lepo postupati, krasno plaćaju. GLAĐENOVIĆ: Znam kako treba s njima bio sam u Italiji u jednom jakom manastiru, u Campo basso, lečio sam ih, al' sam se i najeo lepe ribe forele, i napio „Lakrime Kristi"; no toj gospodi kada se krv pušta, mora se pet uncija više pustiti neg' običnome. MAKSA: Tako je, punokrvni su, od krvi pate; i tu treba pitati ko je šta i kako živi. GLAĐENOVIĆ (dostojanstveno) Tako je, i ja po rangu lečim, jer i tu je velika razlika. Ja, na primer, kad ordiniram kome parnu kupku, ordiniram i različita oruđa za ribanje, pravom doktorskom, šnajderskom, il' fiškalskom četkom; prva umilno grebe, i važi za kožne bolesti, druga je tek protiv lakog svraba, a treća je najoštrija, i to protiv reumatizma jer jako tera na isparenje. (Neko kuca. Dr Polivka ulazi) DOKTOR: Servus Makso, došel vidit mog kolegu, draho mi je. (Glađenović se jako klanja, rukuju se) MAKSA: Sedi doktore. (Sednu) DOKTOR: Pa kolega, de sta bil u Talijanskoj, 'de ste dobil diplomu? GLAĐENOVIĆ: U Paviji. DOKTOR: A ja sam tam učil, to je univerzitet, a dobili ste diplomu? GLAĐENOVIĆ: Evo sad ću vam pokazati. (Vadi papire iz džepa, i nešto doktoru preda) Evo čitajte dok ja ne dođem, idem da vidim šta frajla Mileva radi. (Iziđe. Doktor u sebi čita, glavom maše) MAKSA: Je l' valjana diploma? DOKTOR: To ne diploma, to „lerbrif" (Čita) „Lehrbrief. Wir Ober und Untervorsteher der ehrsamen Zunft der burgerlichen Barbier-Profession in der Grenz-Comunitat Stadt Semlin beurkunden, dass der Georg Gladjenovics etc. etc. die Profession gut erlernt hat, etc. etc, dass man denselben als einen ordentlichen Barbiergesellen anerkennen."24 MAKCA (upadne) Nemoj dalje čitati, to je „lerbrif". Idem da ga pitam šta je s diplomom. (Pođe, Glađenović uđe) Baš dobro Đoko, ta ovo je „lerbrif", a ne diploma? GLAĐENOVIĆ: Ha, ha, pometuo sam papire. Sad ću je izvaditi. (Vadi iz džepa) Evo diplome. (Preda doktoru, doktor čita) Ovo jeste licentgatuschyrurggae25, to je lepo, to je kao doktor, može lečiti, a ja sam bogme barbirer, pa onda felčer, pa magyster, pa unterarc, sve je to jedno, doktor doktor, samo praksa. MAKSA: Samo kad nije konjeki doktor. No sad doktore da te nešto pitam. Hoćeš li biti kum ili stari svat, Mileva se udaje za Đoku. DOKTOR: To sam znal već, hoću stari svat, apotekar nek bude kum.

MAKSA: Dobro, apotekar mi je siguran, no Đoko koga ćemo opet u svatove zvati? GLAĐENOVIĆ: Naše fele ljude, a ne oficire ni trgovačke kalfe. MAKSA: No znam koga ćemo još zvati? GLAĐENOVIĆ: Koga? MAKSA: Marka, što je bio u ono doba kod udovice Jelke, uzeo je, dobio je s njom oficinu. GLAĐENOVIĆ: Znam, bio sam s njime, pozvao sam ga. MAKSA: I znaš koga ćemo još zvati? GLAĐENOVIĆ: Koga? MAKSA: LJubu Vinokvašića, bio je naš šegrt. GLAĐENOVIĆ: Kako ne bi' znao LJubu, 'de je on? MAKCA: On je u Rumi, oženio se, uzeo je jedinicu udovice principalice i donela mu je oficinu. GLAĐENOVIĆ: Baš mi je milo. (ulazi Mileva) O milo mi je, izvol'te sesti. (Cifra oko nje) MILEVA (sedne) Kako vi, g. doktore? DOKTOR: Zdrav sem, ja gratuliram. (Klanja se) MAKSA: Ja idem poslom, da sve bude u redu, a vi se zabavljajte. Zbogom doktore. (Rukuje se i ode) DOKTOR: Pa jeste bili u Veneciji? GLAĐENOVIĆ. Još koliko, koliko puta sam se šetao na Markovoj pijaci, među krasnim arkadama, vozao sam se na ubavim gondolama po moru, po vodenom sokaku, vidio sam veličanstvene mramorne palate, i divotne crkve, divne, kakve samo um čoveka stvoriti može. DOKTOR: Ja sam sve videl, bil sam u kvartiru, 'de je casa della penitenti26, tu sam imao dobro brata doktora. MILEVA (udivljeno) Šta, zar ste bili u casa della penitenti. (Na strani uzdahne) DOKTOR: Jesam. GLAĐENOVIĆ: Znam, to je pokajnički dom za devojke. MILEVA (zabašurujući) A jeste li bili u Milanu, ah to je lepa varoš. DOKTOR: Ne bil tamo, bil u Veroni. MILEVA: Bila sam i onde, sedila sam na piazza Bra. GLAĐENOVIĆ: I ja sam bio u Veroni; jeste l' vidili arenu? DOKTOR: Kako ne videl arenu, pa tamo ima mlogo šustera, šnajdera, i osterija, tam sam dobro živel, pa posle na piazza Verde, tu je magazin od vina, ale dobro. MILEVA: Meni se opet u Milanu najbolje dopada. Kako je lepo šetati se u villa Belgijojoso. DOKTOR (ustade) Sad moram ići pacijentu, zlo mu je siromaku, ne može se pomoći, al' moram da ga tešim. Gratuliram, vidićemo se kad budu svatovi, ja starigevat, zbogem. (Ustanu i ostali rukuju se, doktor ode. Zavesa se spusti) ČETVRTA POJAVA Velika soba. Mladoženja, mlada, nevesta, kum, stari svat, Maksa, Fema, svati. MAKSA (gledi na sat, svatovi šuškaju) Još po sata, pa možemo kretati, mislim još nisu tu svi svatovi. (Novi svati dolaze. Predić i Špicederka ispod ruke stupe pred mladence) PREDIĆ (pokloni se) Ja sam Predić, bivši lajtnant. GLAĐENOVIĆ (oštro mereći ga podbočen) G. Predić, bivši lajtnant, drago mi je, ja sam doktor Glađenović, ovo je moja zaručnica s kojom se danas venčavam, sada još frajla Mileva. (Klanjaju se) A vaša supruga, negdašnja gospođa Špicederka, drago mi je. PREDIĆKA: Ja sam Predićka, nekadanja Špicederka, vaša koleginica na peštanskom kurzu. (Rastresa se koketno, smeši se) GLAĐENOVIĆ: Dobro se opominjem. (Smeši se) Fala bogu kad smo oboje kurz svršili. (Poklone se i odele. Dolazi drugi par) JEDNA DAMA: Poznajete me, gospodin Glađenović? (Smeši se) GLAĐENOVIĆ (gledi) Drago mi je, vi ste bivša frajla Salika Selingerova, a sada? DAMA: Gospođa Tucentalerovica, vodeničarka, evo moj suprug. GLAĐENOVIĆ: Drago mi je. (Klanjaju se. Pristupi nov par)

ŽARKO: Ja sam Žarko, negdašnji kolega subjekt, ovo mi je moja supruga, sretno Đoko. GLAĐENOVIĆ (poljubi se sa Žarkom) Baš mi je milo. (Klanjaju se. Pristup novog para) LJUBA: Ja sam LJuba, učenik vaš nekada. Ovo je moja supruga. GLAĐENOVIĆ (rukuje se) Drago mi je. JEDAN CBAT: No to je baš lepo. DRUGI CBAT: Nije kome je suđeno. MAKSA (briše oči) Ovo mi je u životu najradosniji dan, samo da mi je još Gavru viditi. (Tišina, strani dolaze. Troje starijeg doba, jedan mlađi) PRVI STRANAC (u ruci ciliidar, poduži kaput, pristupa Maksi) Jeste l' vi domaćin, gosp. Maksa Svilokosić? MAKCA: Jesam. STRANAC: Ja sam Kosta Panić, rodom iz Rume, dolazim iz Amerike, iz NJujorka, gde sam trgovac. Poznajete me valjda još od Loštajnera. MAKSA (oduševljeno grli ga) O moj Kosta, šta dočeka još i tebe da vidim. DRUGI STRANAC: Ja sam Miša Stokić, rodom Irižanin, dolazim iz Filadelfije, onde imam sa kožom trgovinu. Sad dolazimo da vidimo naš zavičaj, pa ćemo opet natrag. TREĆI STRANAC: Ja sam Pera Rafajlović, rodom iz Baje, tu sam bio krečar, sad dolazim iz Kalifornije, sada onde zlato kopam. ČETVRTI STRANAC: Ja sam doktor Gavra Svilokosić, operater u NJujorku, došao sam moju rodbinu da posetim. MAKSA: Šta, ti moj sin Gavra, doktor, oh bože, danas bi' lako umro, oh sine. (Grli i ljubi ga) FEMA: Ju, srce moje! (LJubi ga. Pauza) MILEVA (pritrči, ljubi ga) Slatki brate moj. GLAĐENOVIĆ: Slatki Gavro, šogoru moj. (LJube se poduže. Tišina) PREDIĆ: Kad je tako, hajd' i mi da se na ovaj svečan dan iskreno pomirimo. (Priđe Glađenoviću, rukuju se, pa onda sa Milevom, Glađenović sa Salikom i Špicederkom u rukovanju isprepletaju se) GLAĐENOVIĆ (stane nasredu) Gospodo i braćo! Ovo je za mene najradosniji dan u životu. Još nekoliko trenutaka, pa sam oženjen. Mlogo sam iskusio. Dosta sam se patio, započeo sam brijačicom, pa sam s njome izvojevao i ljubu i ranu. Vidio sam dosta sveta, poznavao ljude i narode, al' badava, ne nađo' nigdi bistrom berberinu para. Ako je Adam bio prvi čovek u početku sveta, u sadašnjem svetu je prvi čovek berberin. I sad pred venčanje, pred svadbovanje, otpevajmo našu pesmu, pa onda pred oltar, a posle za čašu. Živili! (Svi) Živili berberi! “Berberi su prvi ljudi To je stara stvar, To ne može svako biti, Za to treba dar. Ministar je moćan, silan, Šaliti se nije, Berberin ga za nos vuče, Tojest kad ga brije. Kad se žena goropadi U glavi joj crv, Muž joj šalje po berbera, Da joj pusti krv. Zalud glumac i glumica Ulogu študira, Ne može je predstavljati, Dok se ne frizira.

Zato vam i opet kažem Nije mala stvar, Brica ne mož' svako biti, Zato treba dar." Zavesa se spusti 1 Koještarija, trica, budalaština. 2 Originalni kreten 3 Drzak momak. 4 Prokleta gomila. 5 „Moja draga Muci! Ti si ljuta na me, već četrnaest dana te nisam video, meni je teško, ne mogu spavati, srce me boli. Ti znaš ja sam civilizovan čovek, ja to nisam zaslužio, ja sam tebe uvek rado imao. Kad šetam, gledam na tvoj prozor, ne mogu te videti, ja znam ti si ljuta što sam dvaput igrao polku sa ribarovom Katicom i što sam spevao pesmu o našoj frajli. Frajla Mileva je u mene zaljubljena, ali ja se samo šalim i samo tebe volim. Moje srce je uvek za tobom kucalo, i sad kuca. Dođi, molim lepo, u nedelju kod Zlatnog bureta pa ćemo sve urediti. Ljubi te deset hiljada puta i misli i ostaje s tobom u svetom duhu, Glađenović svojeručno." 6 Gospođici Saliki Selinger. 7 Gospodin lajtnant Predić. 8 „Draga gospođice Mileva, prvi put kad sam vas video, zavoleo sam vas, i moje je srce za vas kucalo. Ja vas jako volim, draga gospođice, ja znam da vi vojnike rado imate, ali lađman je otišao, on se više neće vratiti. Otac zna da vas ja volim, ja sam subjekt, kad vas uzmem živećemo kao ptica kanarinka. Recite jedanput da, i sve je gotovo, ja vas ljubim i jesam sa vama u svetom duhu. LJubim ruke. Đoka Glađenović, subjekt u prvoj oficini kod gospodina Svilokosića. Zbogom" 9 Frajli Milevi Svilokosić, gospođici u Novom Sadu. 10 „Gospodin Glađenović, subjekt. Dragi Glađenoviću! Nudite mi svoju naklonost, hvala lepo, to je ljubazno od vas. Ali moje cpue je sasvim slomljeno, ne mogu se ovog trenutka nikome prikloniti, ali bog će se brinuti za moju budućnost i dati luku mira mome srcu, a vi, dragi Đoko, zadovoljite se ako vam zato samo kaže.m - hvala. E. S". 11 Pravi oklopnik (konjanik). 12 „Verona, Kasarna: Bolonja. Kad sam iz Novog Sada izmarširao. iz početka vrlo mi je teško bilo. bio sam u početku jako tužan i konsterniran. bez šale. izgubiti jedno tako ljupko stvorenje, kao moja Mileva; al' malopomalo, opet sam došao na moje staro. Poznanstava imam sad masu. Moja veza sa groficom Konvalina pravi ovde furore. Da vidiš to čedo, dvaest i dve godine mlada udovica, leia kao boginja, jedna potpuna talijanska lepota, i bogata. Nadam se da ću je za suprugu dobiti. Šta radi majstor Maksa? Samo lepo oko njega. On je dobričina, samo laskaj njegovoj sujeti. Pozdravi Milevu i sve, nemoj je ostaviti samu, kao drugar, budi moj naslednik. Tvoj Predić". 13 Suviše plemenit. 14 Vojno vežbalište. 15 "Milostiva gospođo, Vi možda mislite da je medicinar bolji, to nije istina, ja sam iz bolje kuće nego on, i ja hoću da studiram, a on je bolestan, uvek ima malu sušicu, zato on studira medicinu da se leči. Ne verujte mu baš ništa, on vas neće uzeti, kad vi meni date stan i hranu, ja ću dobro platiti, i kad vi kuvate kod kuće neće nas ni u pola stajati, ja sam samo jedaniut jako voleo gospođicu Emiliju a po drugi put vas, i vi ste dvaput voleli, jedanput medicinara, a jedanput možda mene. Ja ću se s vama oženiti kad imadnem diplomu a vi budete babica, i ja ću otvoriti oficinu i kirurgiju, a ne bojte se što ću kod vas stanovati, nisam ja prostak, ja sam civilizovan čovek. LJubim vas u svetom duhu 1000 puta. Amin. Đoka Glađenović, kursista, svojeručno". 16 „Milostivoj gospođi Tekli Špiceder u mestu Pešta. Gospođi časno istoj, blagorodnoj udovici magistra kirurgije. 17 Bolest gojenja. 18 Hofmanove kapljice.

19 Kp. (treba rp. - recept) Hofmanovog špirita grama 15, /Čaj od lavrokerasa /grama 10, Čaj od aurantijevog cveta Čaj od lipovog cveta/ a.a. (u jednakim količinama) 6 unci Čaj od idejske kupine M.D.S. (treba M.F.S. Mise Fiat Solutio)/ Daj da se napravi rastvor Svakog sata po jednu punu kašiku za jelo./ Dr Jadok 20 Salika, moje srce ne kuca više za vama, vi ste samo sobarica, a ja hoću da postanem doktor. Ostavite me na miru, ima dosta jurata i soldata, meni više niste potrebni, po meni, možete i mesara uzeti. Salika mene više videt' nećeš. Zbogom zauvek. Đoka Glađenović, svojeručno, u mesecu julu biće već hirurg". „Sobarici Saliki Selinger, predati kod gospodina Sebastijana Drenkovana, studenta i crkvenog pojca, Pešta, kod grčke nekatoličke crkve. 21 Nadam se moja mlada, lepa, milostiva Gospođo, da ću se Vama oženiti. 22 Gospođica Salika Selinger. Ja sam se sa vama samo šalio, ja sam hteo samo malo da vas iskušam. Draga Salika, nemoj da luduješ, ti si mi prva ljubav. Znaš li ti Salika da sam zbog tebe i kasapina izgubio svoju bradu. Udaj se za mene, kad te uzmem živećemo kao riba u ribnjaku. Zar mi u Novom Sadu nisi uvek govorila: moj dragi Đoka, moj slatki Šuršl. LJubi te u svetom duhu, tvoj Đoka, Šuršl, svako dobro, Glađenović, hirurg. 23„Gospodin Glađenović, neunosleni berberski pomoćnik, Pešta, Slikarska ulica, u gostionici kod udruženja vinopija. Vi ste mene pre izvesnog vremena nečuveno prezreli i postupili kao prema prostoj sobarici. Sobarica sam bila, ali prosga nikad i samo vaše ime prilepilo se kao poruga na moju prošlost. Ja ću uskoro postati gospođa, a vi ćete uvek ostati sujetni berberski momak čiju uspomenu ja odmah sa vašim poslednjim pismom bacam u Dunav. Rozalija Selinger". 24 „Kalfensko pismo. Mi, starešine i podstarešina časnog esnafa građansko berberskog zanata u graničarskokomunitetnoj varoši Zemunu potvrđujemo da je Ćorđe Glađenović itd. itd. ovaj zanat dobro izučio itd. itd. i da istog priznajemo kao svršenog berberskog kalfu". 25 Naziv za svršenog studenta hirurgije u nekim zemljama. 26 Dom za posrnule devojke, zatvor.