Jakob Beme - Aurora
April 13, 2017 | Author: MnosdDinaAtex | Category: N/A
Short Description
Download Jakob Beme - Aurora...
Description
Bi blioteka ASTRA Kolo IX, knjiga 5-1
Jakob Berne
ili Jutarnje rumenilo na istoku Prevod Zoran Gavrić
( ,
•
•
ERNST
Predgovor knjizi
BLOn: JAKOB BEME
Ernst Bloch Vorlesungen zur Philosophie der Renaissanee
/
Naslov originala Jakob Bohme
AURORA ODER MORGENROTE IM AUFGANG
Sada dolazimo do Bemea,
on i Paracelzus su
bliski jedan drugome. Jakov Berne (Jakob Biihme) je rođen
1575. godine, u Starom Zajdenbergu, selu
kod Gerlica, a umr o 1624. u Gerlicu. Obućar, uz to i filozof, i to kakav su
.
philosophus teutonicus,
kako
ga nazivali Englezi. Pokazuje se da je kao kalfa
na putovanju čitao Par acelzusove spise, ali je nepo•
znato šta je još mogao da čita, usisa II sebe oo onoga što �e nalazilo
II
podzemnoj literaturi mudrovanja
kod neobičnih duhova i to spokojno preradi, o čemu nijedna istorija literature ništa ne kazuje. Kakvi su bili ti razgovori, koje je takozvani prosti zanatlija vodio na putovanju sa drugim neistodobnicima, uz lojanicu, po krčmama, ili na postelji od slame, šta je od toga preživelo seljačke ratove, religiozne ne mire anabaptista, i još mnogo toga? Nešto od toga možemo da saznamo iz njegovog kasnijeg spisatelj stva. U njemu su sadržane stvari koje II savremenoj filozofiji uopšte nisu igrale nikakvu ulogu, pa su vekovima bile iščezavale iz evropskog obrazovanja. Na primer, još je živeo maniheizam: Mani,
II
trećem
veku, je ponovo prihvatio učenje Zoroastera (Za ratustra), učenje o borbi između Ahrimana i Ormu zda,
između
Noći i
Svetlosti - jasan dualistički 5
I I
•
gnosticizam. Manihejske zajednice, dakako, nisu bile
gla da se očituje. Dakle, svetlost u tamnom kalajnom
izumrle posle pobede katoličke crkve, one su i dalje
tanjiru znači: svetlosti je potrebno tamn o da bi mo-
ži vele u Bugarskoj kod bogumila, a zatim i kod ka
glo da se očituje, bez onoga što joj je neugodno nijed
tara, II južnoj Francuskoj,
na stvar ne može da postane sebi očita, bez
II
Provansi; ideologija
Ne ne
albi žana, II dvanaestom veku, povezana je sa njima.
postoji n i Da, svet se sastoji iz suprotnosti, ukratko,
Takve stvari su i dalje
on j e objektivno dijalektički.
kivele
II
narodu, pa ipak vla
dajuće obrzovanje i filozofija nisu znale o tome ništa
U haotičnoj, pa ipak jedinstvenoj punoći, Berne
AUTora ili Jutantja
više. Istoriju piče pobednik. Ali, ovde je moguć je
je objavio svoju prvu knjigu,
dan od retkih pogleda unutar naroda. Jakov Berne
rumen na Istoku. Veličanstveno je kako ovde genije
je to shvatio, pa delimično stoji kao strano telo u
iz poluobrazovanosti, pa čak ni iz ove, već baroknim
renesansi, budući da njegova filozofija obrađuje mi
obućarskim
sli koje su živele II gnosticizmu.One su se zadržale
premca, opisuje svetlost, tako što se iz jednog jezič
asinhronoj, nesrazmernoj svesti nemačkih naroo
nog neobrazovanja, kojem bi mogao da se smeje naj
nih slojeva. Iako jasno dolazi iz faustovskih tokova
mlađi gimnazista, rađa velika i retka misao. Beme,
renesanse, Jakov Berne bi mogao da bude čovek iz
naime
II
jezikom,
s
obdarenošću
za
jezik bez
U ondašnjem narodu raz
Qualitat piše ne samo sa jednim l, nego i sa dva. l i povezuje ga sa Qual i Quellen. on ne ume
mišljalo se o strahovitom pritisku i nedaći koja je
pravilno ni da čita, ni da piše strane reči, latinski
posle seljačkih ratova pala na slabe, pa je Bemeov
poznaje još manje:
četvrtog ili petog veka.
pakosnom svetu? bio veliko metafizičko
Qualitiit je kako Quallitiit, tako i das Quellende ili QuaUende, a o tri pojma: Quel len, Qual i Qualitat misli kao o jednom, tako da iz
mozganje, s mnogo sumorne mistike, ali i s duboko
jedne potpuno pogrešne, besmislene etimologije, kao
umnim oblikom dijalektike, koja postoji još od He
što ćemo videti, nastaje izvanredno duboka misao.
raklita. Mudrovanje kod čoveka ne dolazi slućajno,
Tako kod Bemea ima mnogo toga gde slabo školsko
ono je svagda bilo doživljaj. Bemeovo mladićko mu
obrazovanje još najbolje mora da posluži tom čoveku.
drovanje pokatkad pokazuje i okultne crte, do kojih
Jedan od sveštenika, u to vreme veoma obamrle lu
stvari ne stoje, ali iskra jednog stvarnog, jednog fi
teranske crkve, posebno ograničenog soja, pastor pri
lozofskog prosvećenja došla mu je dok je on još bio
marius Rihter iz Gerlica, potkazao je neortodoksnog
in
mozgala, pridikovao sa propovedaonice protiv nje
nuce u ovoj iskri. On je, naime, jednog nedeljnog
ga dok Magistrat nije obućaru zabranio da piše. Ja
jutra, u svom obućarskom sobičku, ugledao kalajni
kov Berne se sedam godina smerno držao zabrane, a
tanjir na zidu, na polici, i tanjir je sijao. kako Berne
onda ga je duh nezadrživo poterao dalje, i on je
kaže,
prijatnim žovijalnim sjajem «. Kalaj stoji pod
ubrzo potom objavio jedan za drugim dvadeset preo
Jupiterom, otuda, žovija\no, prema genitivu od Jupi
stalih spisa, većinom manjeg obima, među kojima i
ter, Jovis. I
blagodareći
Poslanice. on se na to osmelio očigledno zbog toga
svetlosti i tamnom kalajnom tanjiru, rodila mu se
što je kasnije našao malo zaštite kod šleskog plem
misao da bez neke tamne osnove svetlost ne bi mo-
stva:
ocl.govor na njegovo osnovno pitanje: kako svetlost mrak stoje
II
zanatlija. Ci tava njegova filozofija sadržana je
6
»
II
tome je osnovna stvar:
i
njegov prijatelj i zaštitnik bio je pre svega
7
smeteni Abraham od Frankenberga, Iz tog vremena
Pre nego što zađemo u pojedinačno, uzgred bi h
je prelazak engleskoj aristokratiji, tako da obućar
pročitao nekoliko reči o mozgajućoj prirodi kod obu
Jakov Berne postaje poznat i u Engleskoj, Najvažniji
ćar a iz
AUTore, su CetTdeset pitanja o duši, Sest teosofskih tačaka i MysteTium magnum. U Nemačkoj
vrtom na obućara Jakova Bemea: »To je, dakle, kako
je Jakov Berne veoma brzo bio opet zaboravljen dok
ne rađa tako izvanredne i kuriozne osobitosti II svo
je u Engleskoj i nešto u Francuskoj i dalje delovao,
joj gildi. Nizak radni sto, niska šamlica, vodom napu
spisi, sem
narcxi kaže, 'mozgajuća nacija', i nijedan drugi zanat
ali
njena staklena lopta koja hvata svetlost male loja
često reakcionarno upotrebljavanog, poduhvatio se
nice, pa je još sjajnijom odbljeskuje, oštar vonj kože
Bader, pre Selinga,
koji je Bemea okretao protiv
i smole moraju nužno da načine neko trajno dejstvo
Fihtea (Mnogi filozofiji od profesije, kaže se kod
na čovekovu priroclu, i oni to i čine, silno. Kakve
njega, trebalo bi da napuste čitavu svoju retoriku
divne osobenjake rađa ovaj divni zanat! - čitava
pred bogatstvom i dubinom misli ovog zanesenjaka),
jedna biblioteka mogla bi da se nabuba o 'čudnom
i Hegela, koji se Bemeu divio, Htednemo li da pod
obućaru "
vučemo ono što je svojstveno za ovu arhidijalektičku
Svetlost koja preko viseće staklene kugle pada na
filozofiju, onda da ponovim: uprkos Nikoli Kuzan
radni sto je carstvo fantastičnih duhova; dok radi,
skom ovde je prva objektivna dijalektika od vremena
zanet
Heraklita. Istu smo videli i kod Paracelzusa, ali kod
slike i misli d�ju neku obojenost kaKVU im ne može
Bemea se odlazi dalje u čudovišnost i u čudovišno,
pozajmiti nijedna druga lampa, izmišljena ili neiz
on je imao potpuno kvalitativnu sliku prirode, koja
mišljena, Pritom, misli padaju na svakojake stihove,
predstavlja krajnji suprotni pol matematičkoj pri
čudnovate pričice, bajke i vesele i tužne događaje
rodnoj nauci od vremena Galileja i Njutna, istina
sveta, kojima se susedi, ako su na papir stavljene
ne i Keplera, kod kojeg još naknadno deluju kvali
nezgrapnom rukom, iščuđavaju; pritom se žena sme
tativne crte. Razume se, Berne o matematičkoj pri
julji ili drhti, zucne li se šta poluglasno, u neodre
rodnoj nauci nikada ništa nij� čuo, pa ni ime. Nje
đenom predosečanju, Ili se pak počinje još dublje
gova slika sveta potiče iz jednog starijeg društva
mozgati i smiruje se 'preka potreba' da se pomene
nego
je to građansko-novovremensko društvo,
početak života, Sve dublje gledamo u svetleću kuglu
upravo iz društva u kome su prirodni kvaliteti još
i u svetlosti vidimo univerzum u svim njegovim ob
bili podešeni ideologiji, kome je ideologija kalkulusa
licima i prirodama; kroz portal vasceloga neba stupa
Samog ovog preporoda,
,
bogatog zagonetkama,
Pastora gLadi Viiheima Rabea, s posebnim os
što
a da se materijaL ni najmanje ne iscrpi!
mislima,
razliva se mašta,
čudnovati oblici,
bila strana. U kapitalističkom društvu pobedio je
mo
kalkulus, kvantifikacija i obrazovanje cena u svetu
zvezdama i
robe i II
čitavom kvantitativno ustrojenom svetu.
slutnje, i dok pastor primarius Rihter ustaje protiv
Kod Bemea, naprotiv, premda u čudnovato asinhr0-
nas sa propovedaonice, a dželatov momak, koji će nas
nizovanom ruhu i često sasvim
antropomorfna,
II
pitanju je vid izvora i kvaliteta u prirodi; ona je spekulativno
zamišljena
kao
dijalektičko
svetlost
slobodno i raspoznajemo ga sa svim njegovim
odvesti u
elementima;
zatvor,
prožimaju
nas najdublje
stoji pred vratima, zapisujemo:
»A pravo je večnosti i onoga što večno postoji da ima samo jednu volju. Kada bi to imalo dve volje,
-noć-postojanje. 8
9
razbile b i jedna drugu i bilo bi kavge. l stajale bi u
zli smo i oko nas nalazimo manje dobrog, pa ipak je,
sili i čuđenju; ali, njen život je baš samo ljubav, iz
kao što nam crkva kaže, ovaj svet stvoren od jednog
koje proizilaze svetlost i majestet. Sva stvorenja na
dobrog Boga. I Beme u svojim ranim spisima ispo
nebu imaju jednu volju, pa i ona je okrenuta Božijem
veda, pr�ko njih je veoma često imao »bezbožne mi
srcu i ide II srce Boga, II sam cen tar mnoštva,
ras
sli«: šta ako sam ja slaba kreatura bolja nego što je
svim stvarima,
taj bog? To je asečanje koje se u istoriji čoveka veo
tenje i cvat; a božji duh je živol
centrum naturae
II
II
daje suštinu, uzvišenost i snagu, a
ma često javljalo,
zastupali su ga grčki tragičari,
Sveti duh je vođa. Vidimo mnogo toga u sjaktečoj
ono ih je ode lila od pobožnog života. To je Jovovo
kugli, preko koje slaba lampa baca tako ubogu svet
pitanje, kakvo se pojavljuje
lost da uz nju jedva možemo da stavimo na papir
ponizne predanosti
ono što smo videli; ali to ne smeta da ispod završe
nedokučivom rešenju. Ako je prauzrok sveta samo
nog manusk.ripta napišemo: 'po Božjem prosv�ćenju
tvorna dobro, kako onda nastaje zlo? Upravo to kod
napisao Jakov Berne, inače�vani i Teutonicus. «
Bemea se može samo protumačiti, budući da čovek
II
II
hrišćanstvu, umesto
onome što je nedokučivo ili II
A sada, kao potvrda romanopiscu Rabeu, koji
tone u mozganju u sebe samog kao u neki suštinski,
je, uz to, od Bemea uzeo najslabiji mogući citat, koji
centralni, a i srazmerno dobro osvetljeni deo prirode
o Bemeu i ne daje nekakvu sliku, još i veoma mero
koji je bolje osvetljen od drugih delova, o kojima
davno svedočanstvo. Merodavna svedodžba potiče o d
on ništa ne zna. Zato što smo slike i prilike Boga, mi
velikog sledbenika Jakova Bemea, koji bi njime mo
možemo, ako utonemo II nas same, da dodirnemo po
gao da se bavi veoma dobro, o d Hegela. U svojim
četak samih stvari. Naš početak, koji leži dole, u
Predavanjima iz istorije filozofije, on kaže:
»Var
dubini, dodirujemo i otuda dodirujemo početak sa
izvođenju ne može se previdetL. Ali se isto
mih stvari čudovišnim tupristustvom onoga opomi
tako ne sme prevideti najveća dubina koja se' poka
njati-se, gledamo u divlju prirodu početka. Tu je biće
zuje
izukrštanostj jednog s drugim, iskipljenje jedno s
varstVQ II
II
izmirenju najapsolutnijih suprotnosti... niko
neče prevideti onu duboku potrebu za spekulacijom
drugim,
koja se nalazi
dva elementa koji su na početku; koji su u prauzroku.
II
tom čoveku (. Govoreći suštinske Be
meove misli, to nam valja i rasvetliti.
protivrečenje,
ključanje,
borenje,
rvanje,
Pritom, kaže Beme, ipak ne treba da ostanemo da stojimo, razum ne treba da se zadržava na misteri
Knjiga unutrašnjosti
jama početka »kao krava pred štalskim vratima«. »Ja
Početak je slušanje u sebi, tako da čovek, dok sluša
II
moje znanje«, tako nastaVlja Berne, a protiv
učenih eklektičara koji ne umeju da kažu ništa sop
sebi, veruje da sluša i II stvarima. Mozganje
stveno, »ne unosim ni slova iz mnogih knjiga, nego
koje tone u sebe samo po njemu i za njega treba
imam slova II meni, pa nebo II zemlja sa svim suštast
da bude istovremeno isto ono kao što je jedan dublji
ima, uz to i sam Bog, leže
pogled u unutrašnje, u glad, nemir, pohlepu, koja
onda on da ne sme da čita u knjizi to što je on
svugde goni. A onda Bemeovo osnovno pitanje: kako
sam?« To je mistički subjektivizam, ali subjektivi
tama dolazi u svet, kako zlo dolazi u svet? Mi sami
zam koji istovremeno hoće da bude podzemni hod u
10
II
II
čoveku. Ne treba li
II
najunlltrašnjije, II ono što je početno,
II
alpha sveko
likog bića samog_
način što je, kako Berne kaže, »sve upereno jedno protiv drugog, i na taj način što zlobi jedno na drugo, nego da bi se isto pokrenulo i očitovalo. «
Zlo
u Bogu kao praizvor suprotnosti u svetu, prasila koja goni glad
A ono što ide u sebe, upravo ovo, to
Ne, duboko
se zariva u sve: PralIzrak sveta ima neuzrak ili ne gativno u samom sebi, a Berne ga definiše jednom
N a šta sad još, sem na dobro, nailazi ovo filer
novom suprotnošću kiselo-slatko, usko-široko, vatra
zafiranje u prirodovanju početka? Nailazi na ono
svetlosti-vatra strahote_ Definiše ga u slikama koje
što čini da svet leži u tolikom zlu, a uzrok tome jeste
se neprestano svaljuju slikovitim izrazima i analo
neuzrak. Ovaj ne leži u »svetlosno-svetoj sili «, ali
gijama sa osnovnim motivom druge vrste. U osnovi,
leži u njenoj vlastitoj crnoj strani_ Pritom Bog i pri
negativno je požuda, emocionalno, ono što je voljno,
roda leže zajedno naročito blizu jedno drugome, pa
ali ono što dolazi pre svega iz potrebitosti, požuda
tako Berne, II
apsolutno tO!lle pripada_
AUTOTi, kaže: Ako hoćemo da govorimo
Ne, negativno je ovde po
o Bogu, šta je Bog, onda moramo marljivo da ispita
trebitost koja dreči u požudi, ono što je voljno u
mo sve sile u prirodi. __ Tu, pak moraš pogledati iznad
čisto požudnom smislu, a to je, kako kaže Berne, baš
prirode i izvan nje u svetlosno svetu, trijumfalnu
glad_ Glad postaje onim što prolazi u familiji od
božansku silu, u nepromenljivo, sveto trojstvo, ono
glad kao požuda, kao volja koja nema da se zasiti
je jedno trijumfalno, izvorno pokretljivo suštastvo;
ničim drugim do samom sobom. »Volja traži sebe
i u njemu se nalaze sve sile kao u prirodi . Pa, da se
samu, _ne nalazi ništ do svojstvo gladi, koje je ona
približimo tom suštastvu koje, na osnovu prirode,
sama. Ona ga uvlači u sebe, to jest samu sebe uvlači
mora onda da se nalazi i u bogu: u samom bogu po
u sebe. « A tu, u UVlačenju u sebe, imate ono što
stoji' neko zlo, đavolsko, drugi lik božanskog je đa
koagulira, oporost, ono što sažima, adstringens svih
volsko, gorko kao čemer, koje sažima, oholo, užas,
stvari
užasavanje, salaukovina, tuča, i vatra na gorući na
u jezgru svoga agensa_ Oporost koja sažima, dakle,
čin; ali u bogu je i, kako Berne kaže, jedan blagona
treba da bude isto ono što je božiji
kloni đavo koji živi u sinjarenju_ Đavo i bog objaš
najdublje suprotnosti dokučivanja suštastva proisho
njavaju se kao identitet suprotnosti; jer, đavo go
di priroda u bogu_
koje
Ne,
sačinjavaju neuzrak svih podvojenosti
fiat; iz gladi kao
ni boga na dijelektički začaran svetski pul. Sirina i uskost, kiselo i slatko, strahota i svetlost, moraju da budu zajedno, pojavna biće sveta samo ionako ima
Kvalitativni pogled u prirodu: izvorni duhovi, kvintesencija sveta: čovek
negaciju u kolevci_ Kada ne bi bilo tog negativnog, onog što je protivno, ne bi bilo ni očitovanja, ni poja Vljivanja
dobrog_
Ono
što
goni
na
pojavljivanje
jeste samovolja koja troši, podvojenost, drugotstvo, samostalnost, ono što ide zajedno, ono što koalira_ O davde sledi Bemeova objektivna dijalektika, na taj
12
A sad sledi najpotpunije zamišljanje jedne čisto kvalitativne prirodne slike, u kojoj se gorko, slatko, vatreno, svetlo i zvuk shvataju kao realna svojstva prirodnog
života,
u najnaivnijoj, ali i najoštrijoj
suprotnosti prema mehaničkoj pirodnoj nauci. Umes-
13
to pritiska i udara i golih promena mesta kvantita
vreme uobičajenim alhemičarsko-hemijsk.im izrazom
tivne vrste nailazimo na obilje kvaliteta. U produ
»salniter«. Postoji jedna rnladićka Selingova pesma
ženoj liniji vidimo problem Geteovog učenja o b0-
»Epikurovska veroispovest Hajnca Viderporslena «,
jama,
II
Gete contra Njutn.
.Boje
kao deca noći i
svetlosti {(, pri čemu se ne može prečuti da ove Gete
Salniter je sal nitron; to dolazi od vizantijskog sa
ove veze podsećaju na Bemea.
loni tron i znači šalitra. Azatna kiselina je korišćena
Sedam praizvora Berne hoće da istakne na veo •
kojoj Salniter doživljava veoma veselo prastanje.
ma iznenađujući način, ali i mislima obuzet. Sile prirode II bogu ili boga
II
prircx:ii ovde su sedam vrs
ta izvora, mučenja, patnje, kvaliteta. To su sedam prirodnih sila, formi tuprisustva, dinamičkog, koje kruže po svetu i koje održavaju svet. Na taj način se
pretpostavlja da se stvaranje nije ni odigralo,
već se uvek dešava. Svet bi bio progutan ako se ne
od vizantijskog
vremena
kao
ćezap
za
odvajanje
zlata iz njegovih slitina. Reč je čak još starija: sal niteT verovatno ide nazad do starovavilonskog. II ko me se lugasti pepeo zove nitrui. Otuda bi to, dakle, bila grčka uzajamljenica iz vavilonskog, i ide dalje u latinski, odakle i ovde, u alkimističkom obućar-
skom latinskom jeziku Jakova Bemea. Kod njega iz toga nastaje opšti pojam za sve što je lugasto, opšti
bi uvek stvarao nov. ako ništa što proizvodi ne bi
pojam za. tri prve izvorne sile, oporosti, osetijivog
bilo tu u njemu. Prva sila je oporost, spregnuti sal,
-pokretljivog i onoga što gori bez plamena. U prve
ono što sažima, zatim, na drugo mesto dolazi ono
tri izvorne sile uvek su već sadržani i
što razdvaja':'-gorko, spregnuti mercurius, neiagodna
Ne prevaže, Da ne može da izbije, jer je previše obuzeto sa Ne, jer ga usko, gorko, lugasto Ne čvrsto
pokretljivost koja podskakuje i osetljivost, pri čemu
Ne i Da7 ali
je očigledna dvosmislenost osetljivosti. Biti osetljiv,
drži. U četvrtoj izvornoj sili dešava se jasan preo
to jest, lako nadražen, lako nadražljiv, ali onaj koji
kret. Ovaj izvorni duh je vatra koja najposle bukti
oseća, reaguje na draž osećanja. Ovaj neobičan sklad
iz
nalazimo naj pre kod Anaksagore, koji je rekao da
onoga što iznenada· izbija iz nje, najvidljivija u mu
je
nji, pa zbog toga Berne vatru opet naziva jednim psi
svaki osećaj spojen sa osećanjem nelagodnosti.
Sadržaji mogu da budu prijatni, ali samo oset jeste uznemirenje i otuda skopčan sa neiagodnošću. Treća,
sumpora straha, sa dominantnom svojstvenošču
hičkim imenom - strahota ili užas, koji baš svugde treba da bude prirodna određenost. Ova se dvojako
suštinski negativna sila jeste strepnja, ono što gori
pojavljuje. Jednom u još pretežno mračnoj, uskoj,
sumporasta, ono što gori bez plamena, borba oporosti
čemerljivoj, dakle, negativnoj formi kao tamna, go
sa onim što je pokretljivo,
sulphur
u kome vatra
fuća, razorna vatra, vatrena jarost, ili vatreni gnev,
još drema. Obično je kod Bemea sve što je samo po
kao neugodnost salaukovine, oluje, pozara, od kojih
sebi razumljivo i kao objektivna određenost, a ne
se čovek ne samo už.asava, nego koje on, kako kaže
samo
subjektivno, fizičko stanje. Subjektivno
Berne, posmatra kao sam užas. Opet se uvodi jedna
fizičko stanje dokučuje samo ono što je u objektima
psihička kategorija, užasnuče, i potpuno se izjedna
realno sadržano, na taj način je ono kod Bemea apso
čava sa jednom prirodno filozofskom kvalitativnom
lutno i prirodnonaučna kategorija. Treću osnovnu
kategorijom, sa strahovitom vatrom, koja otuda u
silu prirodne stvarnosti Berne naziva jednim II ono
udaru groma ne izaziva samo to užasavanje, nego
14
kao
15
je upravo samo to už.asavanje. U osnovi svih stvari
tet, telesnost, to jest sva oformljena priroda, kakvom
vreba ta negativna vatra, i tek što joj se pruži pri
je mi vidimo, eksplikovana punoća dosadašnjih iz
lika, pojavljuje se ona rušilački kao nedaća. Stalne
vornih kvaliteta, kao ono što se naziva stvaranjem.
generalne probe za propast sveta su, po Bemeu, već
Stvaranje je iznošenje centruma naturae u corpus
teške salaukovine; ali njihova vatra ima sem onoga
naturale, iznošenje centra prirocie, u telo, u mate
Ja, jedan dijalektički preokret u sebi. Jer, to je ista
rijalnost prirode, a onda, najviše, u J oš
ona vatra koja rađa, sem onoga što je užasno, i top
II vek
Corpus Christi.
ostajemo u svetu, kosmičkom svetu,
lotu i svetlost. Užas vatre preobraća se u vatru na
usko ograničenim čovekom - čovek kao pitanje i
domaćem ognjištu oko kojeg se okupljaju ljudi. Na
svet kao odgovor, svet kao pitanje i čovek kao odgo
taj način, ona je II svetu središnja vatra koja zagreva
vor. Još više nego kod Paracelzusa, makrokosmos kod
sve i sve obasjava, svetsko ognjište Sunca, koje do
Bemea postaje makanthropos, svet preobraćen u drvo
nosi proleće i daje da izbije život, s toplinom i onim
života
što je najugodnije u svetu - svetlošću, oslobađajući
Covek je, kaže raracelzus, a to je i Bemeovo učenje, najveća nakana prirode. Berne već u il urori
iz vatre svetlost kao petu izvornu silu; svet postaje
kaže: »Priroda u sebi ima dva kvaliteta, kao u Bož
svetao. Prema tome, kroz vatru kao toplinu osloba
jem sudu, jedan mio, nebeski i svetli, i jedan jarosni,
đaju se tri vrhovne izvorne sile. One su vedri iz
pakleni i žedni. A oba su u drvetu prirode, i ljudi
vorni duhovi, u kojima
Da
preteže na taj način što
su
načinjeni od drveta i žive
II
tom svetu, II ovom
Ne više ne užasava, dok je u trima prvima Ne pre
vrtu između oboga u velikoj opasnosti, ina njih se
Da jedva bilo vidljivo. Ta
spušta čas Sunčev sjaj, čas dažd, vetar i sneg «. Covek
tri vedra kvaliteta, mučenja, izvornog duha, izvorne
je oko koje se otvara, i uvo, a ovo dvoje saznavaju
naturae jesu svetlost, zvuk i telesnost. Posle svet losti kao šesta osnovna sila sledi zvuk, koji uvek
centrum naturae i co rpus naturae onako kako opa
prati svetlost, kako kaže Beme. Možda ovde odjekuje
nešto što diverguje, što razdvaja, mnoštvo, zlo, ja
harmonija sfera, ali i čudno jedinstvo koje se ljudima
rosno, što svadljivo ulazi zajedno II tu najvišu naka
ne pojavljuje u normalnom cxinosu unutrašnji-spo
nu prirode. U njemu se ponovo popravlja, udara na
ljašnji svet, jedinstvo je nagovešteno na početku dru
dobru stranu ono što separator, blagonakloni đavo
gog dela Fausta: Za duhove uši zvučeči se već rađa
Lucifer, to jest lučonoša, u službi svetlosti još nije
novi dan«, ili »)Koju buku donosi svetlost«. Bilo kako
popravio. Na mesto palog Lucifera dolazi čovekosin,
bilo, sa svetlošću se rađa zvuk ili ton, kao jedna viša
dolazi Hrist, koji i nije živeo II Palestini, koji ne živi
stepenica, kao jedan viši kvalitet. Iz tona se, nastav
izvan nas, nego smo mi on sam. Hrist, čovekosin,
lja Berne, rađa reč, a reč je ono što objašnjava, ono
Hrist u čoveku, to je Lucifer koji je postao vedar,
što obuhvata, ono što odgovor čini mogućim,
što
to je popravljeni, čisti Lucifer, đavo koji je postao
u se bi sadrži um Iz svega toga, kao plod tog šesto
čist. Time dobijate opravdanje za odmetanje anđela,
građanja, pri čemu Beme svetski proces izjednačava
za jabuku u raju, z a osvetljenost saznanjem, pozna
sa ženom koja se porađa, koja se rve u trudovima,
jući zlo i dobro, i opravdanje za zidanje vavilonske
stoji trudno u porođaju, pojavljuuje se sedmi kvali-
kule. Sve ono što je moć bića, što je moć znanja,
ležalo na taj način što je sile
16
QDO
žaju. U čoveku je nešto što je već II svetlosti rečeno:
17
moć stvaranja, kao što je bog, dato je čoveku. Ovde
Objektivna dijalektika
odjekuje prometejska arija, uoćava se u Hristu, čo vek u Hristu i kroz samog Hrista postaje najblago
Borba svetlosti i mraka shvaćena je kod Be
nak\onije Ne protiv stanja koje se utvrđuje, protiv
mea kao objektivna dijalektika. Ne postoji ni jedno
onoga što se odupire drvetu života, koje se zadugo
kretanje bez onoga što je protivrečno, bez dualizma,
neće ustremiti
a zlo je sredstvo u očevidnom postojanju kod svet
II
visine, čovek je drvo procesa živ
ljenja, ili proces drveta života, kako hoćete. Mora
losti. Berne to uvek izvcxii II novim slikama. Zato
se nadvladati gola kiselina, ono što individualizuje,
bih naveo jedno originalno mesto iz
ono što' rasipa, ono što koči, što se II zacopanosti i
tačaka,
oguglalosti utvrđuje u sebe, pod čime Berne razume
jim vlastitim rečima:
Luciferova otpa,dništvD, a za to je pozvan čovek, on
sve stvari sastoje iz Da i Ne, bilo božanske, đavolske,
u
Sest teozofskih
kojem Berne dijalektiku predstavlja svo
»Citalac treba da zna, da se
je krali. koji treba da ovlada svetom. Paracelzusov
zemaljske stvari ili ma šta se pomenula. Ono što je
ukočen i odnos mikrokosmos-makrokosmos ovde išče
jedno, kao što je Da, jeste čista sila
zava, pa
svetu se ide ka
istina Boga i Bog sam. Bez Ne, Bog bi bio u sebi
budućnosti, jednom očišćenom, preobraženom svetu.
nesaznajan i II njemu ne bi bilo nikakve radosti ili
Svet I
View more...
Comments