Jakob Beme - Aurora

Bi blioteka ASTRA Kolo IX, knjiga 5-1

Jakob Berne

ili Jutarnje rumenilo na istoku Prevod Zoran Gavrić

( ,

•

•

ERNST

Predgovor knjizi

BLOn: JAKOB BEME

Ernst Bloch Vorlesungen zur Philosophie der Renaissanee

/

Naslov originala Jakob Bohme

AURORA ODER MORGENROTE IM AUFGANG

Sada dolazimo do Bemea,

on i Paracelzus su

bliski jedan drugome. Jakov Berne (Jakob Biihme) je rođen

1575. godine, u Starom Zajdenbergu, selu

kod Gerlica, a umr o 1624. u Gerlicu. Obućar, uz to i filozof, i to kakav su

.

philosophus teutonicus,

kako

ga nazivali Englezi. Pokazuje se da je kao kalfa

na putovanju čitao Par acelzusove spise, ali je nepo•

znato šta je još mogao da čita, usisa II sebe oo onoga što �e nalazilo

II

podzemnoj literaturi mudrovanja

kod neobičnih duhova i to spokojno preradi, o čemu nijedna istorija literature ništa ne kazuje. Kakvi su bili ti razgovori, koje je takozvani prosti zanatlija vodio na putovanju sa drugim neistodobnicima, uz lojanicu, po krčmama, ili na postelji od slame, šta je od toga preživelo seljačke ratove, religiozne ne­ mire anabaptista, i još mnogo toga? Nešto od toga možemo da saznamo iz njegovog kasnijeg spisatelj­ stva. U njemu su sadržane stvari koje II savremenoj filozofiji uopšte nisu igrale nikakvu ulogu, pa su vekovima bile iščezavale iz evropskog obrazovanja. Na primer, još je živeo maniheizam: Mani,

II

trećem

veku, je ponovo prihvatio učenje Zoroastera (Za­ ratustra), učenje o borbi između Ahrimana i Ormu­ zda,

između

Noći i

Svetlosti - jasan dualistički 5

I I

•

gnosticizam. Manihejske zajednice, dakako, nisu bile

gla da se očituje. Dakle, svetlost u tamnom kalajnom

izumrle posle pobede katoličke crkve, one su i dalje

tanjiru znači: svetlosti je potrebno tamn o da bi mo-­

ži vele u Bugarskoj kod bogumila, a zatim i kod ka­

glo da se očituje, bez onoga što joj je neugodno nijed­

tara, II južnoj Francuskoj,

na stvar ne može da postane sebi očita, bez

II

Provansi; ideologija

Ne ne

albi žana, II dvanaestom veku, povezana je sa njima.

postoji n i Da, svet se sastoji iz suprotnosti, ukratko,

Takve stvari su i dalje

on j e objektivno dijalektički.

kivele

II

narodu, pa ipak vla­

dajuće obrzovanje i filozofija nisu znale o tome ništa

U haotičnoj, pa ipak jedinstvenoj punoći, Berne

AUTora ili Jutantja

više. Istoriju piče pobednik. Ali, ovde je moguć je­

je objavio svoju prvu knjigu,

dan od retkih pogleda unutar naroda. Jakov Berne

rumen na Istoku. Veličanstveno je kako ovde genije

je to shvatio, pa delimično stoji kao strano telo u

iz poluobrazovanosti, pa čak ni iz ove, već baroknim

renesansi, budući da njegova filozofija obrađuje mi­

obućarskim

sli koje su živele II gnosticizmu.One su se zadržale

premca, opisuje svetlost, tako što se iz jednog jezič­

asinhronoj, nesrazmernoj svesti nemačkih naroo­

nog neobrazovanja, kojem bi mogao da se smeje naj­

nih slojeva. Iako jasno dolazi iz faustovskih tokova

mlađi gimnazista, rađa velika i retka misao. Beme,

renesanse, Jakov Berne bi mogao da bude čovek iz

naime

II

jezikom,

s

obdarenošću

za

jezik bez

U ondašnjem narodu raz­

Qualitat piše ne samo sa jednim l, nego i sa dva. l i povezuje ga sa Qual i Quellen. on ne ume

mišljalo se o strahovitom pritisku i nedaći koja je

pravilno ni da čita, ni da piše strane reči, latinski

posle seljačkih ratova pala na slabe, pa je Bemeov

poznaje još manje:

četvrtog ili petog veka.

pakosnom svetu? bio veliko metafizičko

Qualitiit je kako Quallitiit, tako i das Quellende ili QuaUende, a o tri pojma: Quel­ len, Qual i Qualitat misli kao o jednom, tako da iz

mozganje, s mnogo sumorne mistike, ali i s duboko­

jedne potpuno pogrešne, besmislene etimologije, kao

umnim oblikom dijalektike, koja postoji još od He­

što ćemo videti, nastaje izvanredno duboka misao.

raklita. Mudrovanje kod čoveka ne dolazi slućajno,

Tako kod Bemea ima mnogo toga gde slabo školsko

ono je svagda bilo doživljaj. Bemeovo mladićko mu­

obrazovanje još najbolje mora da posluži tom čoveku.

drovanje pokatkad pokazuje i okultne crte, do kojih

Jedan od sveštenika, u to vreme veoma obamrle lu­

stvari ne stoje, ali iskra jednog stvarnog, jednog fi­

teranske crkve, posebno ograničenog soja, pastor pri­

lozofskog prosvećenja došla mu je dok je on još bio

marius Rihter iz Gerlica, potkazao je neortodoksnog

in

mozgala, pridikovao sa propovedaonice protiv nje­

nuce u ovoj iskri. On je, naime, jednog nedeljnog

ga dok Magistrat nije obućaru zabranio da piše. Ja­

jutra, u svom obućarskom sobičku, ugledao kalajni

kov Berne se sedam godina smerno držao zabrane, a

tanjir na zidu, na polici, i tanjir je sijao. kako Berne

onda ga je duh nezadrživo poterao dalje, i on je

kaže,

prijatnim žovijalnim sjajem «. Kalaj stoji pod

ubrzo potom objavio jedan za drugim dvadeset preo­

Jupiterom, otuda, žovija\no, prema genitivu od Jupi­

stalih spisa, većinom manjeg obima, među kojima i

ter, Jovis. I

blagodareći

Poslanice. on se na to osmelio očigledno zbog toga

svetlosti i tamnom kalajnom tanjiru, rodila mu se

što je kasnije našao malo zaštite kod šleskog plem­

misao da bez neke tamne osnove svetlost ne bi mo-

stva:

ocl.govor na njegovo osnovno pitanje: kako svetlost mrak stoje

II

zanatlija. Ci tava njegova filozofija sadržana je

6

»

II

tome je osnovna stvar:

i

njegov prijatelj i zaštitnik bio je pre svega

7

smeteni Abraham od Frankenberga, Iz tog vremena

Pre nego što zađemo u pojedinačno, uzgred bi h

je prelazak engleskoj aristokratiji, tako da obućar

pročitao nekoliko reči o mozgajućoj prirodi kod obu­

Jakov Berne postaje poznat i u Engleskoj, Najvažniji

ćar a iz

AUTore, su CetTdeset pitanja o duši, Sest teosofskih tačaka i MysteTium magnum. U Nemačkoj

vrtom na obućara Jakova Bemea: »To je, dakle, kako

je Jakov Berne veoma brzo bio opet zaboravljen dok

ne rađa tako izvanredne i kuriozne osobitosti II svo­

je u Engleskoj i nešto u Francuskoj i dalje delovao,

joj gildi. Nizak radni sto, niska šamlica, vodom napu­

spisi, sem

narcxi kaže, 'mozgajuća nacija', i nijedan drugi zanat

ali

njena staklena lopta koja hvata svetlost male loja­

često reakcionarno upotrebljavanog, poduhvatio se

nice, pa je još sjajnijom odbljeskuje, oštar vonj kože

Bader, pre Selinga,

koji je Bemea okretao protiv

i smole moraju nužno da načine neko trajno dejstvo

Fihtea (Mnogi filozofiji od profesije, kaže se kod

na čovekovu priroclu, i oni to i čine, silno. Kakve

njega, trebalo bi da napuste čitavu svoju retoriku

divne osobenjake rađa ovaj divni zanat! - čitava

pred bogatstvom i dubinom misli ovog zanesenjaka),

jedna biblioteka mogla bi da se nabuba o 'čudnom

i Hegela, koji se Bemeu divio, Htednemo li da pod­

obućaru "

vučemo ono što je svojstveno za ovu arhidijalektičku

Svetlost koja preko viseće staklene kugle pada na

filozofiju, onda da ponovim: uprkos Nikoli Kuzan­

radni sto je carstvo fantastičnih duhova; dok radi,

skom ovde je prva objektivna dijalektika od vremena

zanet

Heraklita. Istu smo videli i kod Paracelzusa, ali kod

slike i misli d�ju neku obojenost kaKVU im ne može

Bemea se odlazi dalje u čudovišnost i u čudovišno,

pozajmiti nijedna druga lampa, izmišljena ili neiz­

on je imao potpuno kvalitativnu sliku prirode, koja

mišljena, Pritom, misli padaju na svakojake stihove,

predstavlja krajnji suprotni pol matematičkoj pri­

čudnovate pričice, bajke i vesele i tužne događaje

rodnoj nauci od vremena Galileja i Njutna, istina

sveta, kojima se susedi, ako su na papir stavljene

ne i Keplera, kod kojeg još naknadno deluju kvali­

nezgrapnom rukom, iščuđavaju; pritom se žena sme­

tativne crte. Razume se, Berne o matematičkoj pri­

julji ili drhti, zucne li se šta poluglasno, u neodre­

rodnoj nauci nikada ništa nij� čuo, pa ni ime. Nje­

đenom predosečanju, Ili se pak počinje još dublje

gova slika sveta potiče iz jednog starijeg društva

mozgati i smiruje se 'preka potreba' da se pomene

nego

je to građansko-novovremensko društvo,

početak života, Sve dublje gledamo u svetleću kuglu

upravo iz društva u kome su prirodni kvaliteti još

i u svetlosti vidimo univerzum u svim njegovim ob­

bili podešeni ideologiji, kome je ideologija kalkulusa

licima i prirodama; kroz portal vasceloga neba stupa­

Samog ovog preporoda,

,

bogatog zagonetkama,

Pastora gLadi Viiheima Rabea, s posebnim os­

što

a da se materijaL ni najmanje ne iscrpi!

mislima,

razliva se mašta,

čudnovati oblici,

bila strana. U kapitalističkom društvu pobedio je

mo

kalkulus, kvantifikacija i obrazovanje cena u svetu

zvezdama i

robe i II

čitavom kvantitativno ustrojenom svetu.

slutnje, i dok pastor primarius Rihter ustaje protiv

Kod Bemea, naprotiv, premda u čudnovato asinhr0-

nas sa propovedaonice, a dželatov momak, koji će nas

nizovanom ruhu i često sasvim

antropomorfna,

II

pitanju je vid izvora i kvaliteta u prirodi; ona je spekulativno

zamišljena

kao

dijalektičko

svetlost­

slobodno i raspoznajemo ga sa svim njegovim

odvesti u

elementima;

zatvor,

prožimaju

nas najdublje

stoji pred vratima, zapisujemo:

»A pravo je večnosti i onoga što večno postoji da ima samo jednu volju. Kada bi to imalo dve volje,

-noć-postojanje. 8

9

razbile b i jedna drugu i bilo bi kavge. l stajale bi u

zli smo i oko nas nalazimo manje dobrog, pa ipak je,

sili i čuđenju; ali, njen život je baš samo ljubav, iz

kao što nam crkva kaže, ovaj svet stvoren od jednog

koje proizilaze svetlost i majestet. Sva stvorenja na

dobrog Boga. I Beme u svojim ranim spisima ispo­

nebu imaju jednu volju, pa i ona je okrenuta Božijem

veda, pr�ko njih je veoma često imao »bezbožne mi­

srcu i ide II srce Boga, II sam cen tar mnoštva,

ras­

sli«: šta ako sam ja slaba kreatura bolja nego što je

svim stvarima,

taj bog? To je asečanje koje se u istoriji čoveka veo­

tenje i cvat; a božji duh je živol

centrum naturae

II

II

daje suštinu, uzvišenost i snagu, a

ma često javljalo,

zastupali su ga grčki tragičari,

Sveti duh je vođa. Vidimo mnogo toga u sjaktečoj

ono ih je ode lila od pobožnog života. To je Jovovo

kugli, preko koje slaba lampa baca tako ubogu svet­

pitanje, kakvo se pojavljuje

lost da uz nju jedva možemo da stavimo na papir

ponizne predanosti

ono što smo videli; ali to ne smeta da ispod završe­

nedokučivom rešenju. Ako je prauzrok sveta samo­

nog manusk.ripta napišemo: 'po Božjem prosv�ćenju

tvorna dobro, kako onda nastaje zlo? Upravo to kod

napisao Jakov Berne, inače�vani i Teutonicus. «

Bemea se može samo protumačiti, budući da čovek

II

II

hrišćanstvu, umesto

onome što je nedokučivo ili II

A sada, kao potvrda romanopiscu Rabeu, koji

tone u mozganju u sebe samog kao u neki suštinski,

je, uz to, od Bemea uzeo najslabiji mogući citat, koji

centralni, a i srazmerno dobro osvetljeni deo prirode

o Bemeu i ne daje nekakvu sliku, još i veoma mero­

koji je bolje osvetljen od drugih delova, o kojima

davno svedočanstvo. Merodavna svedodžba potiče o d

on ništa ne zna. Zato što smo slike i prilike Boga, mi

velikog sledbenika Jakova Bemea, koji bi njime mo­

možemo, ako utonemo II nas same, da dodirnemo po­

gao da se bavi veoma dobro, o d Hegela. U svojim

četak samih stvari. Naš početak, koji leži dole, u

Predavanjima iz istorije filozofije, on kaže:

»Var­

dubini, dodirujemo i otuda dodirujemo početak sa­

izvođenju ne može se previdetL. Ali se isto

mih stvari čudovišnim tupristustvom onoga opomi­

tako ne sme prevideti najveća dubina koja se' poka­

njati-se, gledamo u divlju prirodu početka. Tu je biće

zuje

izukrštanostj jednog s drugim, iskipljenje jedno s

varstVQ II

II

izmirenju najapsolutnijih suprotnosti... niko

neče prevideti onu duboku potrebu za spekulacijom

drugim,

koja se nalazi

dva elementa koji su na početku; koji su u prauzroku.

II

tom čoveku (. Govoreći suštinske Be­

meove misli, to nam valja i rasvetliti.

protivrečenje,

ključanje,

borenje,

rvanje,

Pritom, kaže Beme, ipak ne treba da ostanemo da stojimo, razum ne treba da se zadržava na misteri­

Knjiga unutrašnjosti

jama početka »kao krava pred štalskim vratima«. »Ja

Početak je slušanje u sebi, tako da čovek, dok sluša

II

moje znanje«, tako nastaVlja Berne, a protiv

učenih eklektičara koji ne umeju da kažu ništa sop­

sebi, veruje da sluša i II stvarima. Mozganje

stveno, »ne unosim ni slova iz mnogih knjiga, nego

koje tone u sebe samo po njemu i za njega treba

imam slova II meni, pa nebo II zemlja sa svim suštast

da bude istovremeno isto ono kao što je jedan dublji

ima, uz to i sam Bog, leže

pogled u unutrašnje, u glad, nemir, pohlepu, koja

onda on da ne sme da čita u knjizi to što je on

svugde goni. A onda Bemeovo osnovno pitanje: kako

sam?« To je mistički subjektivizam, ali subjektivi­

tama dolazi u svet, kako zlo dolazi u svet? Mi sami

zam koji istovremeno hoće da bude podzemni hod u

10

II

II

čoveku. Ne treba li

II

najunlltrašnjije, II ono što je početno,

II

alpha sveko­

likog bića samog_

način što je, kako Berne kaže, »sve upereno jedno protiv drugog, i na taj način što zlobi jedno na drugo, nego da bi se isto pokrenulo i očitovalo. «

Zlo

u Bogu kao praizvor suprotnosti u svetu, prasila koja goni glad

A ono što ide u sebe, upravo ovo, to

Ne, duboko

se zariva u sve: PralIzrak sveta ima neuzrak ili ne­ gativno u samom sebi, a Berne ga definiše jednom

N a šta sad još, sem na dobro, nailazi ovo filer

novom suprotnošću kiselo-slatko, usko-široko, vatra

zafiranje u prirodovanju početka? Nailazi na ono

svetlosti-vatra strahote_ Definiše ga u slikama koje

što čini da svet leži u tolikom zlu, a uzrok tome jeste

se neprestano svaljuju slikovitim izrazima i analo­

neuzrak. Ovaj ne leži u »svetlosno-svetoj sili «, ali

gijama sa osnovnim motivom druge vrste. U osnovi,

leži u njenoj vlastitoj crnoj strani_ Pritom Bog i pri­

negativno je požuda, emocionalno, ono što je voljno,

roda leže zajedno naročito blizu jedno drugome, pa

ali ono što dolazi pre svega iz potrebitosti, požuda

tako Berne, II

apsolutno tO!lle pripada_

AUTOTi, kaže: Ako hoćemo da govorimo

Ne, negativno je ovde po­

o Bogu, šta je Bog, onda moramo marljivo da ispita­

trebitost koja dreči u požudi, ono što je voljno u

mo sve sile u prirodi. __ Tu, pak moraš pogledati iznad

čisto požudnom smislu, a to je, kako kaže Berne, baš

prirode i izvan nje u svetlosno svetu, trijumfalnu

glad_ Glad postaje onim što prolazi u familiji od

božansku silu, u nepromenljivo, sveto trojstvo, ono

glad kao požuda, kao volja koja nema da se zasiti

je jedno trijumfalno, izvorno pokretljivo suštastvo;

ničim drugim do samom sobom. »Volja traži sebe

i u njemu se nalaze sve sile kao u prirodi . Pa, da se

samu, _ne nalazi ništ do svojstvo gladi, koje je ona

približimo tom suštastvu koje, na osnovu prirode,

sama. Ona ga uvlači u sebe, to jest samu sebe uvlači

mora onda da se nalazi i u bogu: u samom bogu po­

u sebe. « A tu, u UVlačenju u sebe, imate ono što

stoji' neko zlo, đavolsko, drugi lik božanskog je đa­

koagulira, oporost, ono što sažima, adstringens svih

volsko, gorko kao čemer, koje sažima, oholo, užas,

stvari

užasavanje, salaukovina, tuča, i vatra na gorući na­

u jezgru svoga agensa_ Oporost koja sažima, dakle,

čin; ali u bogu je i, kako Berne kaže, jedan blagona­

treba da bude isto ono što je božiji

kloni đavo koji živi u sinjarenju_ Đavo i bog objaš­

najdublje suprotnosti dokučivanja suštastva proisho­

njavaju se kao identitet suprotnosti; jer, đavo go­

di priroda u bogu_

koje

Ne,

sačinjavaju neuzrak svih podvojenosti

fiat; iz gladi kao

ni boga na dijelektički začaran svetski pul. Sirina i uskost, kiselo i slatko, strahota i svetlost, moraju da budu zajedno, pojavna biće sveta samo ionako ima

Kvalitativni pogled u prirodu: izvorni duhovi, kvintesencija sveta: čovek

negaciju u kolevci_ Kada ne bi bilo tog negativnog, onog što je protivno, ne bi bilo ni očitovanja, ni poja­ Vljivanja

dobrog_

Ono

što

goni

na

pojavljivanje

jeste samovolja koja troši, podvojenost, drugotstvo, samostalnost, ono što ide zajedno, ono što koalira_ O­ davde sledi Bemeova objektivna dijalektika, na taj

12

A sad sledi najpotpunije zamišljanje jedne čisto kvalitativne prirodne slike, u kojoj se gorko, slatko, vatreno, svetlo i zvuk shvataju kao realna svojstva prirodnog

života,

u najnaivnijoj, ali i najoštrijoj

suprotnosti prema mehaničkoj pirodnoj nauci. Umes-

13

to pritiska i udara i golih promena mesta kvantita­

vreme uobičajenim alhemičarsko-hemijsk.im izrazom

tivne vrste nailazimo na obilje kvaliteta. U produ­

»salniter«. Postoji jedna rnladićka Selingova pesma

ženoj liniji vidimo problem Geteovog učenja o b0-

»Epikurovska veroispovest Hajnca Viderporslena «,

jama,

II

Gete contra Njutn.

.Boje

kao deca noći i

svetlosti {(, pri čemu se ne može prečuti da ove Gete­

Salniter je sal nitron; to dolazi od vizantijskog sa­

ove veze podsećaju na Bemea.

loni tron i znači šalitra. Azatna kiselina je korišćena

Sedam praizvora Berne hoće da istakne na veo­ •

kojoj Salniter doživljava veoma veselo prastanje.

ma iznenađujući način, ali i mislima obuzet. Sile prirode II bogu ili boga

II

prircx:ii ovde su sedam vrs­

ta izvora, mučenja, patnje, kvaliteta. To su sedam prirodnih sila, formi tuprisustva, dinamičkog, koje kruže po svetu i koje održavaju svet. Na taj način se

pretpostavlja da se stvaranje nije ni odigralo,

već se uvek dešava. Svet bi bio progutan ako se ne

od vizantijskog

vremena

kao

ćezap

za

odvajanje

zlata iz njegovih slitina. Reč je čak još starija: sal­ niteT verovatno ide nazad do starovavilonskog. II ko­ me se lugasti pepeo zove nitrui. Otuda bi to, dakle, bila grčka uzajamljenica iz vavilonskog, i ide dalje u latinski, odakle i ovde, u alkimističkom obućar-

skom latinskom jeziku Jakova Bemea. Kod njega iz toga nastaje opšti pojam za sve što je lugasto, opšti

bi uvek stvarao nov. ako ništa što proizvodi ne bi

pojam za. tri prve izvorne sile, oporosti, osetijivog­

bilo tu u njemu. Prva sila je oporost, spregnuti sal,

-pokretljivog i onoga što gori bez plamena. U prve

ono što sažima, zatim, na drugo mesto dolazi ono

tri izvorne sile uvek su već sadržani i

što razdvaja':'-gorko, spregnuti mercurius, neiagodna

Ne prevaže, Da ne može da izbije, jer je previše obuzeto sa Ne, jer ga usko, gorko, lugasto Ne čvrsto

pokretljivost koja podskakuje i osetljivost, pri čemu

Ne i Da7 ali

je očigledna dvosmislenost osetljivosti. Biti osetljiv,

drži. U četvrtoj izvornoj sili dešava se jasan preo­

to jest, lako nadražen, lako nadražljiv, ali onaj koji

kret. Ovaj izvorni duh je vatra koja najposle bukti

oseća, reaguje na draž osećanja. Ovaj neobičan sklad

iz

nalazimo naj pre kod Anaksagore, koji je rekao da

onoga što iznenada· izbija iz nje, najvidljivija u mu­

je

nji, pa zbog toga Berne vatru opet naziva jednim psi­

svaki osećaj spojen sa osećanjem nelagodnosti.

Sadržaji mogu da budu prijatni, ali samo oset jeste uznemirenje i otuda skopčan sa neiagodnošću. Treća,

sumpora straha, sa dominantnom svojstvenošču

hičkim imenom - strahota ili užas, koji baš svugde treba da bude prirodna određenost. Ova se dvojako

suštinski negativna sila jeste strepnja, ono što gori

pojavljuje. Jednom u još pretežno mračnoj, uskoj,

sumporasta, ono što gori bez plamena, borba oporosti

čemerljivoj, dakle, negativnoj formi kao tamna, go­

sa onim što je pokretljivo,

sulphur

u kome vatra

fuća, razorna vatra, vatrena jarost, ili vatreni gnev,

još drema. Obično je kod Bemea sve što je samo po

kao neugodnost salaukovine, oluje, pozara, od kojih

sebi razumljivo i kao objektivna određenost, a ne

se čovek ne samo už.asava, nego koje on, kako kaže

samo

subjektivno, fizičko stanje. Subjektivno

Berne, posmatra kao sam užas. Opet se uvodi jedna

fizičko stanje dokučuje samo ono što je u objektima

psihička kategorija, užasnuče, i potpuno se izjedna­

realno sadržano, na taj način je ono kod Bemea apso­

čava sa jednom prirodno filozofskom kvalitativnom

lutno i prirodnonaučna kategorija. Treću osnovnu

kategorijom, sa strahovitom vatrom, koja otuda u

silu prirodne stvarnosti Berne naziva jednim II ono

udaru groma ne izaziva samo to užasavanje, nego

14

kao

15

je upravo samo to už.asavanje. U osnovi svih stvari

tet, telesnost, to jest sva oformljena priroda, kakvom

vreba ta negativna vatra, i tek što joj se pruži pri­

je mi vidimo, eksplikovana punoća dosadašnjih iz­

lika, pojavljuje se ona rušilački kao nedaća. Stalne

vornih kvaliteta, kao ono što se naziva stvaranjem.

generalne probe za propast sveta su, po Bemeu, već

Stvaranje je iznošenje centruma naturae u corpus

teške salaukovine; ali njihova vatra ima sem onoga

naturale, iznošenje centra prirocie, u telo, u mate­

Ja, jedan dijalektički preokret u sebi. Jer, to je ista

rijalnost prirode, a onda, najviše, u J oš

ona vatra koja rađa, sem onoga što je užasno, i top­

II vek

Corpus Christi.

ostajemo u svetu, kosmičkom svetu,

lotu i svetlost. Užas vatre preobraća se u vatru na

usko ograničenim čovekom - čovek kao pitanje i

domaćem ognjištu oko kojeg se okupljaju ljudi. Na

svet kao odgovor, svet kao pitanje i čovek kao odgo­

taj način, ona je II svetu središnja vatra koja zagreva

vor. Još više nego kod Paracelzusa, makrokosmos kod

sve i sve obasjava, svetsko ognjište Sunca, koje do­

Bemea postaje makanthropos, svet preobraćen u drvo

nosi proleće i daje da izbije život, s toplinom i onim

života

što je najugodnije u svetu - svetlošću, oslobađajući

Covek je, kaže raracelzus, a to je i Bemeovo učenje, najveća nakana prirode. Berne već u il urori

iz vatre svetlost kao petu izvornu silu; svet postaje

kaže: »Priroda u sebi ima dva kvaliteta, kao u Bož­

svetao. Prema tome, kroz vatru kao toplinu osloba­

jem sudu, jedan mio, nebeski i svetli, i jedan jarosni,

đaju se tri vrhovne izvorne sile. One su vedri iz­

pakleni i žedni. A oba su u drvetu prirode, i ljudi

vorni duhovi, u kojima

Da

preteže na taj način što

su

načinjeni od drveta i žive

II

tom svetu, II ovom

Ne više ne užasava, dok je u trima prvima Ne pre­

vrtu između oboga u velikoj opasnosti, ina njih se

Da jedva bilo vidljivo. Ta

spušta čas Sunčev sjaj, čas dažd, vetar i sneg «. Covek

tri vedra kvaliteta, mučenja, izvornog duha, izvorne

je oko koje se otvara, i uvo, a ovo dvoje saznavaju

naturae jesu svetlost, zvuk i telesnost. Posle svet­ losti kao šesta osnovna sila sledi zvuk, koji uvek

centrum naturae i co rpus naturae onako kako opa­

prati svetlost, kako kaže Beme. Možda ovde odjekuje

nešto što diverguje, što razdvaja, mnoštvo, zlo, ja­

harmonija sfera, ali i čudno jedinstvo koje se ljudima

rosno, što svadljivo ulazi zajedno II tu najvišu naka­

ne pojavljuje u normalnom cxinosu unutrašnji-spo­

nu prirode. U njemu se ponovo popravlja, udara na

ljašnji svet, jedinstvo je nagovešteno na početku dru­

dobru stranu ono što separator, blagonakloni đavo

gog dela Fausta: Za duhove uši zvučeči se već rađa

Lucifer, to jest lučonoša, u službi svetlosti još nije

novi dan«, ili »)Koju buku donosi svetlost«. Bilo kako

popravio. Na mesto palog Lucifera dolazi čovekosin,

bilo, sa svetlošću se rađa zvuk ili ton, kao jedna viša

dolazi Hrist, koji i nije živeo II Palestini, koji ne živi

stepenica, kao jedan viši kvalitet. Iz tona se, nastav­

izvan nas, nego smo mi on sam. Hrist, čovekosin,

lja Berne, rađa reč, a reč je ono što objašnjava, ono

Hrist u čoveku, to je Lucifer koji je postao vedar,

što obuhvata, ono što odgovor čini mogućim,

što

to je popravljeni, čisti Lucifer, đavo koji je postao

u se bi sadrži um Iz svega toga, kao plod tog šesto­

čist. Time dobijate opravdanje za odmetanje anđela,

građanja, pri čemu Beme svetski proces izjednačava

za jabuku u raju, z a osvetljenost saznanjem, pozna­

sa ženom koja se porađa, koja se rve u trudovima,

jući zlo i dobro, i opravdanje za zidanje vavilonske

stoji trudno u porođaju, pojavljuuje se sedmi kvali-

kule. Sve ono što je moć bića, što je moć znanja,

ležalo na taj način što je sile

16

QDO

žaju. U čoveku je nešto što je već II svetlosti rečeno:

17

moć stvaranja, kao što je bog, dato je čoveku. Ovde

Objektivna dijalektika

odjekuje prometejska arija, uoćava se u Hristu, čo­ vek u Hristu i kroz samog Hrista postaje najblago­

Borba svetlosti i mraka shvaćena je kod Be­

nak\onije Ne protiv stanja koje se utvrđuje, protiv

mea kao objektivna dijalektika. Ne postoji ni jedno

onoga što se odupire drvetu života, koje se zadugo

kretanje bez onoga što je protivrečno, bez dualizma,

neće ustremiti

a zlo je sredstvo u očevidnom postojanju kod svet­

II

visine, čovek je drvo procesa živ­

ljenja, ili proces drveta života, kako hoćete. Mora

losti. Berne to uvek izvcxii II novim slikama. Zato

se nadvladati gola kiselina, ono što individualizuje,

bih naveo jedno originalno mesto iz

ono što' rasipa, ono što koči, što se II zacopanosti i

tačaka,

oguglalosti utvrđuje u sebe, pod čime Berne razume

jim vlastitim rečima:

Luciferova otpa,dništvD, a za to je pozvan čovek, on

sve stvari sastoje iz Da i Ne, bilo božanske, đavolske,

u

Sest teozofskih

kojem Berne dijalektiku predstavlja svo­

»Citalac treba da zna, da se

je krali. koji treba da ovlada svetom. Paracelzusov

zemaljske stvari ili ma šta se pomenula. Ono što je

ukočen i odnos mikrokosmos-makrokosmos ovde išče­

jedno, kao što je Da, jeste čista sila

zava, pa

svetu se ide ka

istina Boga i Bog sam. Bez Ne, Bog bi bio u sebi

budućnosti, jednom očišćenom, preobraženom svetu.

nesaznajan i II njemu ne bi bilo nikakve radosti ili

Svet I