Jakob Beme - Aurora

Bi blioteka ASTRA Kolo IX, knjiga T1

Jakob Bene

ili Jutarnje rumenilo na istoku Prevod Zoran uav ić

( ,

•

•

RNST

Predgovor knjNzO

BLOn: JAKOB BEME

Erst Blch Vorlesungen zur Philosophie der Renaisanee

/

›aslov orNgOnala Jakob Bohme

AURORA ODER MORGENROTE IM AUFGANG

Sada dolazimo do Bemea,

on i Paracelzus su

bliski jedan drugome. Jakov Bene (Jakob Bihme) je rođen

25[5. gdine, u Starom Zajdenergu, selu

kd Gerlica, a r o 2WL4. u Gerlicu. Obućar, uz to

i filozof, i to kakav u

.

philosophus teutonics, kako

ga nazivali Englezi. Pokazuje se da je kao kalfa

na putovanju čitao Par acelzusove spise, ali je neo•

nato šta je još mgao da čita, usisa I sebe o onoga što �e nalazilo

I

podzemnoj literaturi mudrovanja

kd neobičnih duhova i to sokojno preradi, o čemu nijedna istorija literature ništa ne kazuje. Kakvi su bili ti razgovori, koje je takozvani prosti zanatlija vodio na putovanju sa drugim neistodobnicima, uz lojanicu, po krčmama, ili na postelji d slame, šta je od toga preživelo seljačke ratove, religiozne ne­ mire anabaptista, i još mnogo toga? Nešto od toga možemo da saznamo iz njegovog kasnijeg spisatelj­ stva. U njemu su sadržane stvari koje I savremenoj filozofiji uopšte nisu igrale nikakvu ulogu, pa su vekovima bile iščezavale iz evropskog obrazovanja. Na primer, još je živeo maniheizam: Mani,

I

trećem

veku, je ponovo prihvatio učenje Zoroastera (Za­ ratustra), učenje o orbi između Ahrimana i Ormu­ zda,

između

Noći i

Svetlosti - jasan dualistički 5

I I

•

gnosticizam. Manihejske zajednice, dakako, nisu bile

gla da se očituje. Dakle, svetlost u tamnom kalajnom

izumrle posle pobede katoličke crkve, one su i dalje

tanjiru znači: svetlsti je otrebno tn o da bi m­

ži vele u Bugarskoj kd ogumila, a zatim i kod ka­

glo da se očituje, ez onoga što joj je neugodno nijed­

tara, I južnoj Francuskoj,

na stvar ne može da ostane sebi čita, ez

I

Provansi; ideologija

albi žana, I dvanaestom veku, povezana je sa njima. Takve stvari su i dalje

kivele

I

narodu, pa ipak vla­

dajuće obrzovanje i filozofija nisu znale o tome ništa

Ne ne

ostoji n i ag svet se sastoji iz suprotnosti, ukratko, on j e objektivno dijalektički.

U haotičnoj, a ipak jedinstvenoj punoći, Bene

AUToa ili Jutantja

više. Istoriju piče poednik. Ali, ovde je moguć je­

je objavio svoju prvu knjigu,

dan od retkih pogleda unutar naroda. Jakov Bene

umen na Istoku. Veličanstveno je kako ovde genije

je to shvatio, pa deimično stoji kao strano telo u

iz poluobrazovanosti, pa čak ni iz ove, već baroknim

renesansi, budući da njegova filozofija obrađuje mi­

obućarskim

sli koje su živele I gnosticizmu.One su se zadržale

premca, opisuje svetlost, tako što se iz jednog jezič­

asinhronoj, nesrazmernoj svesti nemačkih naro­

nog neobrazovanja, kojem bi mogao da se smeje naj­

nih slojeva. Iako jasno dolazi iz faustovskih tokova

mlađi gimnaista, rađa velika i retka misao. Beme,

renesanse, Jakov Bene bi mogao da bude čovek iz

naime

I

četvrtog ili petog veka.

U ondašnjem narodu raz­

jezikom,

s

odarenošću

za

jezik bez

Qualitat piše ne samo sa jednim l, nego i sa dva. l i povezuje ga sa Qual i Quellen. n ne ume

mišljalo se o strahovitom pritisku i nedaći koja je

pravilno ni da čita, ni da piše strane reči, latinski

osle seljačkih ratova pala na slabe, pa je Bemeov

poznaje još manje:

pakosnom svetu? bio veliko metafizičko

Qualitit je kako Quallitit, tako i s Quellende i QuaUende, a o tri pojma: Quel­ len, Qual i Qualitat misli kao o jednom, tako da iz

mozganje, s mnogo sumorne mistike, ali i s duboko­

jdne otpuno pogršne, esmislene etimologije, kao

umnim oblikom dijalektike, koja postoji još d He­

što ćemo videti, nastaje izvanredno duoka misao.

raklita. Mudrovanje kd čoveka ne dolazi slućajno,

Tako kod Bemea ima mnogo toga gde slabo školsko

ono je svagda bilo doživljaj. Bemeovo mladićko mu­

obrazovanje još najbolje mora da posluži tom čoveku.

drovanje okatkad pokazuje i okultne crte, do kojih

Jedan od sveštenika, u to vreme veoma obamrle lu­

stvari ne stoje, ali iskra jednog stvarnog, jednog fi­

teranske crkve, posebno ograničenog soja, pastor pri­

lozofskog prosvećenja došla mu je dok je on još bio

marius Rihter iz Gerlica, potkazao je neortodoksnog

in

mozgala, pridikovao sa propovedaonice protiv nje­

nuce u ovoj iskri. On je, naime, jednog nedeljnog

ga dok Magistrat nije obućaru zabranio da piše. Ja­

jutra, u svom obućarskom sobičku, ugledao kalajni

kov Bene se sedam godina smerno držao zabrane, a

tanjir na zidu, na polici, i tanjir je sijao. kako Bene

onda ga je duh nezadrživo poterao dalje, i on je

kaže,

prijatnim žovijalnim sjajem «. Kalaj stoji pod

ubrzo potom objavio jedan za drugim dvadeset preo­

Jupiterom, otuda, žovijano, prema genitivu od Jupi­

stalih spisa, većinom manjeg obima, među kojima i

blagodareći

Poslanice. n se na to smelio čigledno zbog toga

.govor na njegovo osnovno pitanje: kako svetlost mrak stoje

I

zanatlija. Ci tava njegova filozofija sadržana je

»

ter, Jovis. I

I

tome je osnovna stvar:

i

svetlosti i tamnom kalajnom tanjiru, rodila mu se

što je kasnije naao malo zaštite kod šleskog plem­

misao da bez neke tamne osnove svetlost ne bi mo-

stva:

6

njegov prijatelj i zaštitnik bio je pre svega

7

smeteni Abraham od Frankenerga, Iz tog vremena je prelazak engleskoj aristokratiji, tako da obućar

pročitao nekoliko rči o mozgajućoj prirodi kod obu­

Jakov Bene pstaje poznat i u Engleskoj, Najvažniji

ćar a iz

AUTore, su CetTdeset pitanja o duši, Sest teosofskih tačaka i MysteTium magnum. U Nemačkoj

vrtom na obućara Jakova Bemea: »To je, dakle, kako

je Jakov Bene veoma brzo bio opet zaboravljen dok

ne rađa tako izvanredne i kuriozne osobitosti I svo­

je u Engleskoj i nešto u Francuskoj i dalje delovao,

joj gildi. Nizak radni sto, niska šamlica, vodom napu­

spisi, sem

ogatog zagonetkama,

Pastora gLadi Viiheima Rabea, s posebnim os­

nari kaže, 'mozgajuća nacija', i nijedan drugi zanat

ali

njena staklena lopta koja hvata svetlost male loja­

često reakcionarno upotrebljavanog, pduhvatio se

nice, pa je još sjajnijom odbljeskuje, oštar vonj kože

Bader, pre Selinga,

koji je Bemea okretao protiv

i smole moraju nužno da načine neko trajno dejstvo

Fihtea (Mnogi filozofiji d profesije, kaže se kod

na čovekovu prirlu, i oni to i čine, silno. Kakve

njega, trebalo bi da napuste čitavu svoju retoriku

divne osobenjake rađa ovaj divni zanat! - čitava

pred bogatstvom i dubinom misli ovog zanesenjaka),

jedna biblioteka mogla bi da se nabuba o 'čudnom

i Hegela, koji se Bemeu divio, Htednemo i da pod­

obućaru "

vučemo ono što je svojstveno za ovu arhidijalektičku

Svetlost koja preko viseće staklene kugle pada na

filozofiju, onda da onovim: uprkos Nikoli Kuzan­

radni sto je carstvo fantastičnih duhova; dok radi,

skom ovde je prva objektivna dijalektika od vremena

zanet

Heraklita. Istu smo videli i kod Paracelzusa, ali kod

slike i misli d�ju neku obojenost kaKVU im ne može

Bemea se dlazi dalje u čudovišnost i u čudovišno,

pozajmiti nijedna druga lampa, izmišljena ili neiz­

n je imao potpuno kvaitativnu sliku prirode, koja

mišljena, Pritom, misli padaju na svakojake stihove,

Samog ovog preporda,

,

Pre nego što zađemo u pojedinačno, uzgred bi h

a da se materijaL ni najmanje ne iscrpi!

mislima,

razliva se mašta,

čudnovati oblici,

predstavlja krajnji suprotni pol matematičkoj pri­

čudnovate pričice, bajke i vesele i tužne događaje

rodnoj nauci od vremena Galileja i Njutna, istina

sveta, kojima se susedi, ako su na papir stavljene

ne i Keplera, kod kojeg jš naknadno deluju kvali­

nezgrapnom rukom, iščuđavaju; pritom se žena sme­

tativne crte. azume se, Bene o matematičkoj pri­

julji ili drhti, zucne i se šta poluglasno, u neodre­

rodnoj nauci nikada ništa nij� čuo, pa ni ime. Nje­

đenom predosečanju, Ili se pak počinje još dublje

gova slika sveta potiče iz jednog starijeg društva

mozgati i smiruje se 'preka potreba' da se pomene

nego

je to građansko-novovremensko društvo,

očetak života, Sve dublje gledamo u svetleću kuglu

upravo iz društva u kome su prirdni kvaliteti još

i u svetlosti vidimo univerzum u svim njegovim ob­

bili odešeni ideologiji, kome je ideologija kalkulusa

licima 2 prirodama; kroz portal vasceloga neba stupa­

što

bila strana. U kapitalističkom društvu pobedio je

mo

kalkulus, kvantifikacija i obrazovanje cena u svetu

zvezdama i

robe i I

čitavom kvantitativno ustrojenom svetu.

slutnje, i dok pastor primarius Rihter ustaje protiv

Kod Bemea, naprotiv, premda u čudnovato asinhr0-

nas sa propovedaonice, a dželatov momak, koji će nas

nizovanom ruhu i često sasvim

antropomorfna,

I

pitanju je vid izvora i kvaliteta u prirodi; ona je spekulativno

zamišljena

kao

dijalektičko

svetlost­

slobodno i raspoznajemo ga sa svim njegovim

dvesti u

elementima;

zatvor,

prožimaju

nas najdublje

stoji pred vratima, zapisujemo:

»A pravo je večnosti i onoga što večno postoji da ima samo jednu volju. Kada bi to imalo dve volje,

-noć-postojanje. 8

9

razbile b i jedna drugu i bilo bi kavge. l stajale bi u

sili i čuđenju; ali, njen život je baš samo ljubav, iz koje proizilaze svetlost i majestet. Sva stvorenja na nebu imaju jednu volju, pa 2 ona je okrenuta Božijem srcu i ide I srce Boga, I sam cen tar mnoštva,

tenje i cvat; a ožji duh je živol

I

I

ras­

svim stvarima,

centrum naturae daje suštinu, uzvišenost i snagu, a Sveti duh je vođa. Vidimo mnogo toga u sjaktečoj kugli, preko koje slaba lampa baca tako ubogu svet­ lost da uz nju jedva možemo da stavimo na papir ono što smo videli; ali to ne smeta da ispod završe­ nog manus.ripta napišemo: 'po Božjem prosv�ćenju napisao Jakov Bene, inače�vani i Teutonicus. «

zli smo i oko nas nalazimo manje dobrog, pa ipak je, kao što nam crkva kaže, ovaj svet stvoren od jednog dobrog Bga. I Beme u svojim ranim spisima ispo­ veda, pr�ko njih je veoma često imao »bezožne mi­ sli«: šta ako sam ja slaba kreatura olja nego što je taj og? To je sčanje koje se u istoriji čoveka veo­ ma često javljalo,

zastupali su ga grčki tragičari,

ono ih je ode lila d oožnog života. To je Jovovo

pitanje, kakvo se pojavljuje ponizne predanosti

I

I

hrišćanstvu, umesto

onome što je nedokučivo ili I

nedokučivom rešenju. Ako je prauzrok sveta samo­ tvorna dobro, kako onda nastaje zlo? Upravo to kod

Bemea se može samo protumačiti, budući da čovek

A sada, kao potvrda romanopiscu Rabeu, koji

tone u mozganju u see samog kao u neki suštinski,

je, uz to, od Bemea uzeo najslabiji mogući citat, koji

centralni, a i srazmerno dobro osvetljeni deo prirde

o Bemeu i ne daje nekakvu sliku, još i veoma mero­

koji je bolje osvetljen od drugih delova, o kojima

davno svedočanstvo. Merdavna svedodžba potiče o d

on ništa ne zna. Zato što smo slike i prilike Boga, mi

velikog sledbenika Jakova Bemea, koji bi njime mo­

možemo, ako utonemo I nas same, da dodirnemo po­

gao da se bavi veoma dobro, o d Hegela. U svojim

četak samih stvari. Naš početak, koji leži dole, u

Predavanjima iz istorije filozofije, on kaže:

»Var­

dubini, dodirujemo i otuda dodirujemo očetak sa­

izvođenju ne može se previdetL. Ali se isto

mih stvari čudovišnim tupristustvom onoga opomi­

tako ne sme preideti najveća dubina koja se' poka­

njati-se, gledamo u divlju prirdu početka. Tu je biće

zuje

izukrštansj jednog s drugim, iskipljenje jedno s

varstVQ I

I

izmirenju najapsolutnijih suprotnosti... niko

neče prevideti onu duoku potrebu za sekulacijom koja se nalazi

I

tom čoveku (. Govoreći suštinske Be­

meove misli, to nam valja i rasvetliti.

drugim,

protivrečenje,

ključanje,

orenje,

rvanje,

dva elementa koji su na početku; koji su u prauzroku. Pritom, kaže Beme, ipak ne treba da ostanemo da stojimo, razum ne treba da se zadržava na misteri­

Knjiga unutršnjosti

jama početka »kao krava pred štalskim vratima«. »Ja

Pčetak je slušanje u sebi, tako da čovek, dok sluša

I

moje znanje«, tako nastaVlja Bene, a protiv

učenih eklektičara koji ne umeju da kažu ništa sop­

sebi, veruje da sluša i I stvarima. Mozganje

stveno, »ne unsim ni slova iz mnogih njiga, nego

koje tone u see samo po njemu i za njega treba

imam slova I mei, pa neo I zemlja sa svim suštast

I

da bude istovremeno isto ono kao što je jedan dublji pogled u unutrašnje, u glad, nemir, pohlepu, koja svugde goni. A onda Bemeovo osnovno pitanje: kako tama dolai u svet, kako zlo dolazi u svet? Mi sami

10

ima, uz to i sam og, leže

I

čoveku. Ne treba li

onda on da ne sme da čita u knjizi to što je on sam?« To je mistički subjektivizam, ali subjektivi­ am koji istovremeno hoće da bude pdzemni hod u

II

najunlltrašnjije, I ono što je početno,

I

alpha sveko­

likog bića samog_

način što je, kako Bene kaže, »sve upereno jedno protiv drugog, i na taj način što zlobi jedno na drugo,

nego da bi se isto pokrenulo i očitovalo. « Zlo u Bgu kao praizvor suprotnosti u svetu,

A ono što ide u sebe, upravo ovo, to Ne, duboko se zariva u sve: PralIzrak sveta ima neuzrak ili ne­

prasila koja goni glad

gativno u samom sebi, a Bene ga definiše jednom N a šta sad još, sem na dobro, nailazi ovo filer

novom suprotnšću kiselo-slatko, usko-široko, vatra

zafiranje u prirdovanju početka? Nailazi na ono

svetlosti-vatra strahote_ Definiše ga u slikama koje

što čini da svet leži u tolikom zlu, a uzrok tome jeste

se neprestano svaljuju slikovitim izrazima i analo­

neuzrak. Ovaj ne leži u »svetlosno-svetoj sili «, ali

gijama sa osnovnim motivom druge vrste. U osnovi,

leži u njenoj vlastitoj crnoj strani_ Pritom Bog i pri­

negativno je požuda, emocionalno, ono što je voljno,

roda leže zajedno naročito blizu jedno drugome, pa

ali ono što dolazi pre svega iz potrebitosti, požuda

tako Bene, I AUTOTi, kaže: Ako hćemo da govorimo

apsolutno tO!lle pripada_ Ne, negativno je ovde po­

o Bogu, šta je Bog, onda moramo marljivo da ispita­

trebitst koja dreči u požudi, ono što je voljno u

mo sve sile u prirdi. __ Tu, pak moraš pogledati iznad

čisto požudnom smislu, a to je, kako kaže Bene, š

prirode i izvan nje u svetlosno svetu, trijumfalnu

glad_ Glad postaje onim što prolazi u familiji od Ne,

božansku silu, u nepromenljivo, sveto trojstvo, ono

glad kao požuda, kao volja koja nema da se zasiti

je jedno trijumfalno, izvorno pokretljivo suštastvo;

ničim drugim do samom soom. »Volja traži sebe

i u njemu se nalaze sve sile kao u prirdi . Pa, da se

samu, _ne nalazi ništ do svojstvo gladi, koje je ona

približimo tom suštastvu koje, na osnovu prirode,

sama. Ona ga uvlači u sebe, to jest samu see uvlači

mora onda da se nalazi i u bogu: u samom bogu po­

u see. « A u, u UVlačenju u sebe, imate ono što

stoji' neko zlo, đavolsko, drugi lik ožanskog je đa­

koagulira, oporost, ono što sažima, adstringens svih

volsko, gorko kao čemer, koje sažima, oholo, užas,

stvari

koje

ačinjavaju neuzrak svih podvojenosti

užasavanje, salaukovina, tuča, i vatra na gorući na­

u jezgru svoga agensa_ Oporst koja sažima, dakle,

čin; ali u bogu je i, kako Bene kaže, jedan blagona­

treba da bude isto ono što je božiji fiat; iz gladi kao

kloni đavo koji živi u sinjarenju_ Đavo i bog objaš­

najdublje suprotnosti dokučivanja suštastva proisho­

njavaju se kao identitet suprotnosti; jer, đavo go­

di priroda u ogu_

ni boga na dijelektički začaran svetski pul. Sirina i uskost, kiselo i slatko, strahota i svetlost, moraju da budu zajedno, pojavna biće sveta samo ionako ima

Kvalitativni pogled u prirodu: izvoni duhovi, kvintesencija sveta: čovek

negaciju u kolevci_ Kada ne bi bilo tog negativnog, onog što je protivno, ne bi bilo ni očitovanja, ni poja­ Vljivanja

dobrog_

Ono

što

goni

na

pojavljivanje

jeste samovolja koja troši, podvojenost, drugotstvo, samostalnost, ono što ide zajedno, ono što koalira_ O­ davde sledi Bemeova objektivna dijalektika, na taj

12

A sad sledi najotpunije zamišljanje jedne čisto kvalitativne prirdne slike, u kojoj se gorko, slatko, vatreno, svetlo i zvuk shvataju kao realna svojstva prirodnog

života,

u najnaivnijoj, i i najoštrijoj

suprotnosti prema mehaničkoj pirdnoj nauci. Umes-

13

to pritiska i udara i goih promena mesta kvantita­

vreme uobičajenim alhemičarsko-hemijs.im izrazom

ivne vrste nailaimo na obilje kvaliteta. U produ­

»salniter«. Postoji jedna ladićka Selingova pesma

jama,

I

ženoj liniji vidimo problem Geteovog učenja o Gete cntra Njutn.

.Boje

kao deca nći i

svetlosti (, pri čemu se ne može prečuti da ove Gete­ ove veze podsećaju na Bemea. Sedam praizvora Bene hoće da istakne na veo­ •

ma iznenađujući način, ali i mislima obuzet. Sile prirode I bogu ili boga

I

pririi ovde su sedam vrs­

ta izvora, mučenja, patnje, kvaliteta. To su sedam prirodnih sila, formi tuprisustva, dinamičkog, koje kruže po svetu i koje državaju svet. Na taj način se

pretpstavlja da se stvaranje nije ni odigralo,

već se uvek dešava. Svet bi bio progutan ako se ne

»Epikurovska veroispovest Hajnca Viderporslena «, kojoj Salniter doživljava veoma veselo prastanje.

Salniter je sal nitron; to dolazi d vizantijskog sa­ loni tron i znači šalitra. Azatna kiselina je korišćena od vizantijskog

vremena

kao

ćezap

za

odvajanje

zlata iz njegovih slitina. Reč je čak još starija: sal­ niteT verovatno ide nazad do starovavilonskog. I ko­ me se lugasti pepeo zove nitrui. Otuda bi to, dakle, bila grčka uzajamljenica iz vavilonskog, i ide dalje u latinski, odakle i ovde, u alkimističkom obućar-

skom latinskom jeziku Jakova Bemea. Kod njega iz toga nastaje opšti pojam za sve što je lugasto, opšti

bi uvek stvarao nov. ako ništa što proizvodi ne bi

ojam za. tri prve izvorne sile, oporosti, osetijivog­

bilo tu u njemu. Prva sila je oporost, spregnuti sal,

-pokretljivog i onoga što gori bez plamena. U prve

ono što sažima, zatim, na drugo mesto dolazi ono

tri izvorne sile uvek su već sadržani i

što razdvaja'-gorko, spregnuti mercurius, neiagdna

Ne prevaže, Da ne može da izbije, jer je previše obuzeto sa Ne, jer ga usko, gorko, lugasto Ne čvrsto

pokretljivost koja pdskakuje i osetljivost, pri čemu

Ne i Da7 ali

je očigledna dvosmislenost osetljivosti. Biti osetljiv,

drži. U četvrtoj izvornoj sili dešava se jasan preo­

to jest, lako nadražen, lako nadražljiv, ali onaj koji

kret. Ovaj izvoni duh je vatra koja najposle bukti

seća, reaguje na draž osećanja. Ovaj neobičan sklad

iz

nalazimo naj pre kod Anaksagore, koji je rekao da je

svaki osećaj sojen sa osećanjem nelagodnosti.

Sadržaji mogu da budu prijatni, ali samo oset jeste uznemirenje i otuda skočan sa neiagodnošću. Treća, suštinski negativna sila jeste strepnja, ono što gori sumporasta, ono što gori bez plamena, borba oporosti sa onim što je pokretljivo,

sulphur

u kome vatra

još drema. Obično je kod Bemea sve što je samo po sebi razumljivo i kao objektivna određenost, a ne

sumpora straha, sa dominantnom svojstvenošču

onoga što iznenada· izbija iz nje, najvidljivija u mu­ nji, pa zbog toga Bene vatru opet naziva jednim psi­ hičkim imenom - strahota ili užs, koji baš svugde

treba da bude prirodna određenost. Ova se dvojako

pojavljuje. Jednom u još pretežno mračnoj, uskoj, čemerljivoj, dakle, negativnoj formi kao tamna, go­ fuća, razorna vatra, vatrena jarost, ili vatreni gnev, kao neugodnost salaukovine, oluje, pozara, od kojih se čovek ne samo u.asava, nego koje on, kako kaže

subjektivno, fizičko stanje. Subjektivno

Bene, posmatra kao sam užas. Opet se uvodi jedna

fizičko stanje dokučuje samo ono što je u objektima

psihička kategorija, užasnuče, i potpuno se izjedna­

realno sadržano, na taj način je ono kod Bemea apso­

čava sa jednom prirodno filozofskom kvalitativnom

samo

kao

lutno i prirdnonaučna kategorija. Trću osnovnu silu prirodne stvarnosti Bene naziva jednim I ono

14

kategorijom, sa strahovitom vatrom, koja otuda u udaru groma ne izaziva samo to užasavanje, nego

15

je upravo samo to u.asavanje. U osnovi svih stvari

tet, telesnost, to jest sva oformljena priroda, kakvom

vreba ta negativna vatra, i tek što joj se pruži pri­

je mi vidimo, eksplikovana punoća dosadašnjih iz­

lika, pojavljuje se ona rušilački kao nedaća. Stalne

vornih kvaliteta, kao ono što se naziva stvaranjem.

generalne probe za propast sveta su, po Bemeu, već

Stvaranje je inošenje centruma naturae u corpus

teške salaukovine; ali njihova vatra ima sem onoga

naturale, iznošenje centra prircie, u telo, u mate­

Ja, jedan dijalektički preokret u sebi. Jer, to je ista

rijalnost prirode, a onda, najviše, u Corpus Christi. J oš

ona vatra koja rađa, sem onoga što je užasno, i top­

I vek

ostajemo u svetu, kosmičkom svetu,

lotu i svetlost. Užas vatre preobraća se u vatru na

usko ograničenim čovekom - čovek kao pitanje i

domaćem ognjištu oko kojeg se okupljaju ljudi. Na

svet kao dgovor, svet kao pitanje i čovek kao odgo­

taj način, ona je I svetu središnja vatra koja zagreva

vor. Još više nego kod Paracelzusa, makrokosmos kod

sve i sve obasjava, svetsko ognjište Sunca, koje do­

emea postaje makanthropos, svet preobraćen u drvo

nosi proleće i daje da izbije život, s toplinom i onim

života Cvk je, kaže raracelzus, a to je i Bemeovo

što je najugodnije u svetu - svetlošću, oslobađajući

učenje, najveća nakana prirode. Bene već u l urori

z vatre svetlost kao etu izvornu silu; svet postaje

kaže: »Prirda u sebi ima dva kvaliteta, kao u Bož­

svetao. Prema tome, kroz vatru kao toplinu osloba­

jem sudu, jdan mio, neeski i svetli, i jedan jarosni,

đaju se tri vrhovne izvone sile. One su vedri iz­

pakleni i žedni. A oba su u drvetu prirde, i ljudi

vorni duhovi, u kojima

Da preteže na taj način što

u

načinjeni d drveta i žive

I

tom svetu, I ovom

Ne više ne užasava, dok je u trima prvima Ne pre­

ru mđu oga u velikoj opasnosti, ina njih se

tri vedra kvaliteta, mučenja, izvornog duha, izvorne

je oko koje se otvara, i uvo, a ovo dvoje saznavaju

ležalo na taj način što je Da jedva bilo vidljivo. Ta

spušta s Sunev sjaj, čas dažd, vetar i sneg «. Covek

sile naturae jesu svetlost, zvuk i telesnost. Posle svet­

centrum naturae i co rpus naturae onako kako opa­

šesta osnovna sila sledi zvuk, koji uvek

žaju. U čoveku je nešto što je već I svetlosti rečeno:

prati svetlst, kako kaže Beme. Možda ovde odjekuje

nešto što diverguje, što razdvaja, mnoštvo, zlo, ja­

harmonija sfera, ali i čudno jedinstvo koje se ljudima

rosno, što svadljivo ulazi zajedno I tu najvišu naka­

ne pojavljuje u normalnom inosu unutrašnji-spo­

nu prirode. U njemu se ponovo popravlja, udara na

ljašnji svet, jedinstvo je nagovešteno na pčetku dru­

dobru stranu ono što separator, blagonakloni đavo

gog dela Fausta: Za duhove uši zvučeči se već rađa

Lucifer, to jest lučonoša, u službi svetlosti još nije

novi dan«, ili )Koju buku donosi svetlost«. Bilo kako

popravio. Na mesto palog Lucifera dolazi čovekosin,

bilo, sa svetlošću se rađa zvuk ili ton, kao jedna viša

dolazi Hrist, koji i nije živeo I Palestini, koji ne živi

steenica, kao jedan viši kvalitet. Iz tona se, nastav­

izvan nas, nego smo mi on sam. Hrist, čovekosin,

lja Bene, rađa reč, a reč je ono što objašnjava, ono

Hrist u čoveku, to je Lucifer koji je postao vedar,

što obuhvata, ono što odgovor čini mogućim,

što

to je popravljeni, čisti Lucifer, đavo koji je postao

u se bi sadrži um Iz svega toga, kao pld tog šesto­

čist. Time dobijate opravdanje za odmetanje anđela,

građanja, pri čemu Beme svetski prces izjednačava

za jabuku u raju, z a osvetljenost saznanjem, pozna­

sa ženom koja se porađa, koja se rve u trudovima,

jući zlo i dobro, i opravdanje za zidanje vavilonske

stoji trudno u porođaju, pojavljuuje se sedmi kvali-

kule. Sve ono što je moć bića, što je moć znanja,

losti kao

16

QDO

17

Objektivna dijalektika

moć stvaranja, kao što je og, dato je čoveku. Ovde djekuje prometejska arija, ućava se u Hristu, čo­ vek u Hristu i roz samog Hrista postaje najblago­ na\onije Ne protiv stanja koje se utvrđuje, protiv

Borba svetlosti i mraka shvaćena je kd Be­ mea kao objektivna dijalektika. Ne ostoji i jedno

onoga što se odupire drvetu života, koje se zadugo

kretanje bez onoga što je protivrečno, ez dualizma,

neće ustremiti

a zlo je sredstvo u čevidnom postojanju kd svet­

I

visine, čovek je drvo prcesa živ­

ljenja, ili prces drveta života, kako hćete. Mora

losti. Bene to uvek izvii I novim slikama. Zato

se nadvladati gola kiselina, ono što individualizuje,

bih naveo jedno originalno mesto iz

ono što' rasipa, ono što kči, što se I zacopanosti i

tačaka,

oguglalsti utvrđuje u sebe, pod čime Bene razume

jim vlastitim reima:

uciferova otpa,dništvD, a za to je ozvan čovek, on je krali. koji reba da ovlada svetom. Paracelzusov

u

Sest teozofskih

kojem Bene dijalektiku predstavlja svo­

»Citalac treba da zna, da se

sve stvari sastoje iz Da i Ne, bilo božanske, đavolske,

zemaljske stvari i a šta se omenula. Ono što je

ukočen i odnos mirokosms-maroksmos ovde išče­

jdno, kao što je Da, jeste čista sila

zava, pa

svetu se ide ka

istina Boga i Bog sam. Bez Ne, Bog bi bio u sebi

budućnosti, jednom čišćenom, preobraženom svetu.

nesaznajan i I njemu ne bi bilo nikakve radosti ili

Svet