-Jackie-Collins-Jadna-Mala-Kučka.pdf

Jackie Collins

Jadna mala kučka Mojoj porodici i prijateljima. Najbolji ste! & Mojim trima neverovatno čudesnim ćerkama, talentovanim, pametnim i briţnim. Sve vas puno volim.

S engleskog preveli Mihaela Lazović i Saša Lazović

SEZAM BOOK

Prvo poglavlje Anabela Bela Svetlana je analizirala svoje golo telo ispred velikog ogledala. Pripremala se za seksualni susret vredan tri hiljade dolara sa petnaestogodišnjim sinom arapskog naftnog magnata. Bela je znala da je lepa. Dovoljno je novca usput potrošeno da bi se osigurala njena lepota. Operacija nosa na koju je prisilila majka, kada joj je bilo tek četrnaest, operacija grudi ubrzo nakon toga je bila njena odluka. A kasnije liposukcija po potrebi, redovni tretmani lica i podvrgavanje laserskoj terapiji kako bi njena koţa ostala bela poput mleka, to je nešto na čemu je mnogo radila, otarasiti se pegica je bilo uţasno, ali je uspela. Još od puberteta Bela je teţila perfekciji, a sada joj se prokleto mnogo pribliţila. Imala je kovrdţavu zagasito crvenu kosu do ramena. Njene oči su bile prelepe smaragdne boje. Njeno telo, igralište uţivanja. Da, pomislila je, pomno posmatrajući svoje besramno golo telo, vredim svaki cent od trideset hiljada dolara u gotovini koji su već uredno poslagani u moj sef. Obično nije lično izlazila na 'sastanke', ali Šarif Rani, naftni magnat, insistirao je da bi baš ona trebalo da nauči njegovog sina putenim radostima, pa je za velikodušnu sumu konačno prihvatila. Dosegla je za malom haljinom boje kajsije, obukla je, sva napuderisana, naparfemisana, bila je spremna za akciju. Trideset hiljada za sat, nije loše za posao za koji joj verovatno ne bi trebalo više od petnaest minuta. Naravno, mogla je odbiti posao i predloţiti neku od svojih devojaka koja košta dvadeset hiljada za sat, ali ponekad je zabavno igrati se, pogotovo kada moţe da bira i da odabere koga hoće sa liste svojih bogatih, moćnih i poznatih klijenata, koja uključuje sve od najvećih holivudskih zvezda do nekoliko prinčeva, više od jednog industrijskog magnata, nekoliko jako poznatih repera, dvanaestak sportskih idola i suviše veliki broj političara. Da, Bela Svetlana, rođena Anabela Maestro, vodila je najekskluzivniji, najskuplji kolgerl biznis u gradu, u Njujorku za razliku od Los Andelesa, grada u kojem je odrasla, okruţena luksuzom i izobiljem, koje su dva roditelja kao filmske zvezde mogli da kupe. Hvala bogu da je pobegla od ta dva egomanijaka, mama, eterična kraljica, i tata, mačo kralj visokobudţetnog bofla. Kakav je uţas imati njih za roditelje. Kada je napustila koledţ u Bostonu i preselila se u Njujork, nijednog od njena dva briţna roditelja nije bilo briga. Priznanje da imaju odraslu ćerku nije doprinosilo njihovom javnom imidţu, pa su udesili da joj šalju mesečni dţeparac i veselo joj rekli da sledi svoje snove, i prepustili je samoj sebi. Anabela nije bila lenja kada se radi o ispunjenju svojih snova. Uskoro je utonula u svet noćnih klubova i ţurki, taj način ţivota ju je zadovoljavao neko vreme, sve dok je jedne noći nisu upoznali sa Frenkijem Romanom, popularnim di-dţejem, koji je radio na privatnim ţurkama i ponekad u popularnim klubovima. Bila je to ljubav na prvi pogled. Poreklom iz Cikaga, Frenki je bio hirovit i privlačan u stilu Majkla Imperiolija. Pričao je brzo i delovao nervozno, imao je poduţu tamnu kosu, ledeno plave oči i oštre crte lica. Nevolja sa Frenkijem je bila ta što obično nije imao para, jer je bio ovisnik o kokain, i sve pare koje bi zaradio odlazile su mu pravo kroz nos. Anabela se opasno zaljubila, uprkos Frenkijevom drogiranju, ispostavilo se da je bio

zvezda u krevetu, osim u slučajevima kada je bio suviše drogiran i nije mogao da ima odnose. Nije znala ništa o njegovom poreklu i nije ju interesovalo. Što se nje ticalo, oni su bili srodne duše. Nakon nekoliko nedelja lude veze, Frenki se uselio u njeno potkrovlje u Sohou. Anabela se nije protivila. Jedina loša strana je bila ta što je ona počela da troši ceo svoj dţeparac kako bi ga snabdela drogom, pa nije mnogo vremena prošlo pre nego što je, na Frenkijev zahtev, pozvala svog tatu u Los Anđeles i traţila povećanje dţeparca. Ralf Maestro, uspešni sin bruklinskog mesara, čovek kojeg je upucao jedan lopov kada je Ralfu bilo dvanaest godina, rekao joj je da nema govora. „Ja sam sam uspeo, bez prebijene pare”, strogo ju je informisao. „Već smo ti dali za dobar početak. Ako hoćeš više novca, predlaţem ti da nađeš sebi posao”. Anabela je bila besna. Njeni roditelji su zarađivali milione, a tata filmska zvezda joj je rekao da nađe posao! Bilo je sve očiglednije da ih nije bilo briga za nju. Za nekoliko nedelja ona i Frenki su smislili genijalan plan. Leţali su u krevetu i čitali melodramatične naslove o oţenjenim političarima koji su skoro bili uhvaćeni na delu sa različitim dobro plaćenim prostitutkama. „Kako je glup?” razmišljao je Frenki, češući svoje mršavo dupe. „Glupavi kreten je trebalo da plati u kešu. Tako nikog ne uhvate, i svi idu kući srećni”. „Keš je dobar”, sloţila se Anabela. „Samo za posebne devojke”. „Da”, reče Frenki poluozbiljno. ,,A ne za neku lajavu gaduru koja će prodati svoju priču, već za neke baš posebne devojke. Znaš na koje ribe mislim. Manekenke, glumice - one su uvek u potrazi za dodatnom zaradom. A evo i najslađeg dela priče, mi ih sve znamo”. „Nego šta”. „Pa...” reče Frenki nakon nekoliko minuta razmišljanja. “Je l' misliš isto što i ja”. Naravno da misli. I tako je njihova avantura počela. U početku su to oboje smatrali šalom, ali nakon nekoliko meseci to je postao jedan od najuspešnijih kolgerl biznisa u gradu. Zanesena uspehom, Anabela je ubrzo kreirala dva identiteta za sebe. Kao Anabela Maestro, ona je bila devojka koja se borila da uspe u modnoj industriji i postane kreatorka. Kao Bela Svetlana, palila se na egzotični prizvuk ruskog prezimena, bila je misteriozna ţena, koja je uspevala da obezbedi pravu devojku koja će zadovoljiti maštu svakog muškarca. Za odgovarajuću cenu. Za visoku cenu, u zavisnosti šta se traţi. Anabeline devojke nisu bile kurve. One su bile zgodne ţene sa stilom, koje su imale svoje karijere, ali su uţivale u dodatnoj zaradi. Manekenke, glumice, pevačice, modne kreatorke, sve sa stilom, pametne i diskretne, a neke od njih su bile poprilično poznate. Anabelina ideja je bila da devojke koje rade za njih nose maske na poslu, kako bi sakrile svoj identitet. Bila je sigurna da će muškarci otkidati na misteriju, a da su devojke takođe srećne, zamišljajući da će im maske sakriti pravi identitet. Pronalaţenje pravih devojki nije bio problem. Frenki, koji je bio veliki zavodnik pre neko što se smuvao sa Anabelom, sve ih je poznavao, i koristio je svoju veliku slatkorečivost kako bi ih nagovorio na bilo šta. Brdo neoporezovanog keša je bilo veliko iskušenje, i kao što je Frenki istakao, s obzirom na to da se većina devojaka prodaje za dţabe, šta ima loše u tome kad su dobro plaćene? Pogotovo ako uspeju da ostanu anonimne. Frenki je analizirano sve njihove buduće klijente, dok se Anabela dogovarala sa devojkama i zakazivala sastanke. Oni su stavljali u dţep šezdeset posto od svakog ljubavnog sastanka, i ubrzo su se valjali u kešu. Uvek je bio keš, bez tragova. Sada su to radili skoro godinu dana. Ispostavilo se da je to bio sladak i unosan biznis. Ni Anabela ni Frenki se nisu ţalili, sve dok nisu uvideli da im treba pomoć.

Nakon što je malo razmislio o tome, Frenki je zaposlio Dţejni Bonafacio, jednu od svojih mnogobrojnih rođaka, koja je ţivela u Bruklinu i radila kao knjigovođa. Pitao je da li bi ţelela da radi za njega, s obzirom na to da je ona oduvek bila jako zatreskana u rođaka Frenkija, odmah je ostavila svoj posao i počela da radi za njega. Javljala se na telefone i zakazivala sastanke sa devojkama. Dţejni je imala sto dvadeset i pet kilograma, bila je neudata majka devetnaestogodišnjeg Ĉipa. Bila je presrećna što je dobila posao. Diviti se svom rođaku izdaleka je jedna stvar, ali raditi za njega je bilo ostvarenje njenog sna, pa čak iako je posao koji je vodio sa svojom nadmenom devojkom pomalo sumnjiv. Anabela je verovala Dţejni, ali za Ĉipa nije baš bila sigurna, nabusitog zabušanta koji stalno ima neko mišljenje i stalno se ţali. Anabela ga je doţivljavala kao ne tako šarmantnu kopiju Frenkija na obuci. On im je obavljao sitne poslove i vozio ih. „Ipak su oni porodica”, uveravao ju je Frenki. „Nikad nas ne bi prevarili”. „Ne budi tako naivan”, uzvrati ona. „Kada je novac u pitanju svako ima neki svoj plan”. „Hej!” reče Frenki. „Mi plaćamo Dţejni dosta da bi bili sigurni da će biti diskretni. I zapamti ovo, Dţejni se pali na mene. Nikad me ne bi povredila”. Anabela nije bila tako sigurna. Nakon što se uverila da izgleda najizazovnije što moţe, Anabela je pozvala recepciju da proveri da li je čeka njen automobil. Njena glavna adresa je bila zadnji sprat na Park aveniji gde su ona i Frenki provodili najviše svog vremena, ali je i dalje zadrţala potkrovlje u Sohou; bilo je to mesto gde su njeni roditelji i stari prijatelji mogli da stupe u kontakt s njom. Iako to njeni roditelji nisu nikad činili, zvali su je moţda jednom u nekoliko nedelja. A što se tiče starih prijatelja, oni je nisu interesovali; sada je imala novi ţivot, i u njenom novom ţivotu veoma malo ljudi je znalo ko su joj roditelji i odakle potiče. Tako joj je odgovaralo. Ranije tog dana Frenki je otišao u Atlantik Siti kako bi proveo vikend sa svoja dva drugara, Bobijem Santanđelom Stanislopulosom i Bobijevim poslovnim partnerom Em Dţejom. Anabela je poznavala Bobija i Em Dţeja još odavno, svi su zajedno išli u srednju školu na Beverli Hilsu. Da, bila su to zabavna vremena. Bobi i Em Dţej su bili generacija starija od nje, ali nikada nije zaboravila sramotno matursko veče kada su se njih troje druţili totalno drogirani, i kada je ona, na njihovo izazivanje, vodila ljubav sa obojicom. Hmm...to je bila samo jedna od onih ludih tinejdţerskih ispada koji su se izmakli kontroli, iako je bilo poprilično nezaboravno iskustvo. Ni Bobi, ni Em Dţej, ni ona, nisu nikada spominjali taj događaj. To je bila zabranjena zona. A onda jedne noći, posle mnogo godina, nakon što se preselila u Njujork, ušla je u klub Raspoloţenje i videla ih, Bobija i Em Dţeja. Šokirala se kada ih je ugledala, ali su ubrzo počeli da pričaju i da se prisećaju starih vremena. U stvari, Em Dţej ju je upoznao sa Frenkijem. Nikada nije rekla Frenkiju o svojoj noći poţude sa njegovim najboljim prijateljima, jer je neke stvari najbolje ostaviti u prošlosti. Osim toga, znala je da on ne bi bio srećan kada bi saznao za to, a kada je isprovociran Frenki ima opaku narav. Pošto je kockanje bila Frenkijeva nova strast, nije se protivila njegovom odlasku. Njen momak sa kojim je ţivela je bio dosta prek, pa joj nije smetalo da ponekad ima svoje veče. Kuliranje bez Frenkija bi joj bila prijatna promena. Portir ju je obavestio da vozač čeka napolju. Pokupila je svoju šanel torbicu i uputila se prema vratima. Samo što je iskoračila napolje, telefon je zazvonio. Odlučila se da ga ignoriše; imala je averziju prema telefonima, mrzela je da se javlja na pozive. Ko god da je bio, mogao je ostaviti poruku. Izašla je iz stana i sišla liftom, poprilično uzbuđena zbog ideje da će uvesti nevinog

mladog muškarca u radosti seksa. Njegov otac Sarif Rani, bio je jedan od njihovih najvećih mušterija. Šarif je traţio drugu devojku nekoliko puta nedeljno i uvek se vraćao po još. Anabela je smatrala Šarifa Ranija prvim klijentom, pored holivudske filmske zvezde koji je bio nezasiti lovac na devojke, i izuzetno popularnog rokenrol muzičara koji je imao ud od dvadeset i tri centimetra, i sklonost ka devojkama koje bi pristale da vrše nuţdu po celom njegovom rošavom licu. „Dobar dan, gospođice Svetlana,” reče portir, izlazeći iza dugačkog mermernog šanka, trljajući šake u iščekivanju velike napojnice. Anabela mu je diskretno dala dvadeset dolara. Rano je naučila da je pametno drţati sve srećnima. Portir se trudio da ne bulji u nju. Bila je prava lepotica, sa svetio crvenom kosom i gracioznim telom. Takođe je bila prilično misteriozna. Niko u zgradi nije znao čime se bave ona i njen momak, samo su znali da su mladi i bogati i da imaju mnogo lepih prijatelja. Anabela je izašla napolje, skliznula na zadnje sedište mercedesa kojeg su skoro kupili i utonula u luksuznu koţu. Bilo joj je drago što je ovaj posao dogovoren za popodne, jer je odlučila da nakon što poduči dečaka svrati u Saks i kupi novu pradinu torbicu od lakirane koţe koju je videla u katalogu. A pošto joj Frenki baš i ne kupuje poklone, moţda će se čak počastiti i nakitom od Dejvida Jarmana. Da, to ću i učiniti, maštala je. Nagradiću se za pet minuta ne tako teškog posla. Zasluţujem to. „Ćao”, reče Ĉip, pogledavši je u retrovizoru, a njegove uske oči su je odmerile na brzinu. „Kako ide?” „Nisam raspoloţena za razgovor, Ĉip”, rekla je otresito, isključivši ga jer ju je nervirao kao i uvek. Bilo je nečeg u vezi njega... „Izvini što postojim”, promumlao je. Dođavola! Tog trenutka je odlučila da Ĉip mora da ode. Što pre to bolje.

Drugo poglavlje Denver Ja sam Denver Dţouns i imam dvadeset pet godina. Jedna sam od takozvanih opasnih advokata iz tima odbrane Ralfa Maestra, poznate zvezde akcionih filmova, od optuţbe za ubistvo, ako eventualno bude uhapšen. Njegova prelepa ţena, takode filmska zvezda, Gema Samer Maestro, mrtva je. Upucana u lice, njena večita lepota više ne postoji. Rani je decembar, i uprkos jakom kalifornijskom suncu, veštački sneg je već uredno nabacan ispred kuće Maestrovih. Prilazim ulazu. Nisam iznenađena, jer sam već bila ovde pre mnogo godina kada sam bila mršava dvanaestogodišnjakinja, koja je pokušavala da se dodvori najpopularnijoj devojčici u školi, Anabeli Maestro. „Veštački sneg!” sećam se da sam uzviknula kada sam prvi put posetila njihovu vilu. „Hoćeš da kaţeš da tvojim roditeljima donose veštački sneg i gomilaju ga ispred ulaza?” Buljila sam u moju najbolju drugaricu u neverici. Dvanaestogodišnja Anabela Maestro je prkosno gledala u mene. „Denver Dţouns”, reče ona, naboravši svoj pegavi nos, dok se popodnevno sunce odbijalo od njene proteze „kako si glupa! Ovo je Beverli Hils, idiotkinjo. Nema pravog snega na Beverli Hilsu”. „Nema?” Promrmljala sam. Tada sam se doselila iz Ĉikaga sa svojim ne tako normalnim roditeljima. Tata je bio advokat odmetnik, mama politički aktivista i ponekad domaćica. „Nema teorije!” odbrusi Anabela, kao da sam bila najveći idiot u gradu. „Kako si glupa!” „Izvini”, promrmljala sam, iako nisam znala zašto bih trebala da se izvinim. Anabela je uzela grudvu veštačkog snega i snaţno mi je bacila u lice. Imao je ukus šećerne vune. „Hajde”, reče, dok su njene duge noge trčale uz snegom prekriven kolski ulaz. „Umirem od gladi!” Vukla sam se za njom sklanjajući veštački sneg sa lica i kose. To je bilo tada, a ovo je sada. Nisam više ona naivna dvanaestogodišnjakinja, ali nikad neću zaboraviti Anabelu i njene pegice i način na koji bi naborala svoj nos. Nisam je videla godinama. Izgubile smo kontakt posle srednje škole. Ĉula sam da je otišla iz Los Anđelesa da je pohađala koledţ u Bostonu i da se nakon što je napustila koledţ verovatno preselila u Njujork, gde se bavi nečim što ima veze sa modom. Pitala sam se gde je sada Anabela i da li ćemo se sresti. Nismo dugo bile drugarice. Nikada nisam bila dovoljno kul za nju, suviše radna i drugačija za njen ukus. Ona je volela da krstari po Merlouz aveniji i Robertson bulevaru traţeći novu modernu tašnu ili najnovije kul farmerke, a to teško da je bio moj stil. Ĉak i da sam htela, teško da bih mogla priuštiti ţivotni stil princeze Maestro. U stvari, bilo je pravo olakšanje kada je Anabela počela da me ignoriše i da otpada sa grupom devojaka sličnih njoj, koje su bile isto tako bogate i imale jednako poznate roditelje. To što sam prestala da se druţim sa Anabelom nije bila velika stvar za mene. Mojoj mami je laknulo; nikada nije volela Anabelu i sve to što je njena porodica predstavljala. Popularnost. Ogromno bogatstvo. Kompletnu scenu Beverli Hilsa. Mama je bila srećnija kada sam se druţila sa Karolin Henderson, pametnicom čiji je otac bio plastični hirurg, a majka joj se bavila nekretninama. Ĉim je Karolin diplomirala počela je da staţira u

Vašingtonu. Trenutno je lični pomoćnik senatora Gregorija Stounmena. Još uvek smo bliske prijateljice, iako ţivimo u različitim gradovima. Redovno se čujemo, iako to nije uvek lako s obzirom na to da smo obe jako zauzete. Hvala bogu na i-mejlovima i porukicama na mobilnom telefonu. Ove godine, Karolin je obećala da će doći u Los Anđeles za Boţić, uprkos činjenici da ima previše posla, što čini mene neradnicom, a verujte mi, ja nisam zabušant. Ne mogu da dočekam da budemo zajedno, pogotovo sada kada smo obe raskinule sa našim jačim polovinama, što znači da ćemo imati o mnogo čemu da razgovaramo. Karolin je otkačila svog momka, Meta, zato što je otkrila da je vara, što za nikog nije bilo iznenađujuće. Met je bio budući politički novinar koji je imao veliki problem za šlicem. To su znali svi, osim Karolin, očigledno. Moj raskid je bio posve druga priča. Dţoš, uspešni sportski lekar, napustio je mene. Ţalio se da mi je posao na prvom mestu i da mu je dosta toga što je uvek na drugom mestu. Nakon što sam malo razmislila o tome, moram priznati da je bio u pravu, ili ga moţda jednostavno nisam dovoljno volela. Dţoš i ja smo bili zajedno tri godine, pa me je raskid dosta uzdrmao, ali mi srce nije slomljeno. Moram priznati da mi nedostaju naše nedelje kada smo proţdirali novine u trenerkama, i naše duge, iscrpne šetnje po kanjonu Malibua, gledanje Svite i Dekstera na TVu, i prejedanje mojom omiljenom kineskom hranom koju smo jeli pravo iz kartonskih kutija u kojima je dostavljena. Ne nedostaje mi seks. Kao i u mnogim vezama, na početku je bio razvratan i divlji, ali nakon šest meseci pretvorio se u dosadan udoban seks. Gde je otišla sva ta strast? Hej, nisam stručnjak, ali sam doţivela nekoliko vatrenih afera na koledţu, jednu sa oţenjenim profesorom i jednu sa velikim sportistom. Oba puta je seks bio da ti pamet stane, pa sigurno znam razliku. Iako spavanje sa strane sa oţenjenim muškarcem nije za mene. Previše laţi i komplikacija. Ponekad pomislim da našem psu, Ejmi Vajnhaus, Dţoš više nedostaje nego meni. Naleteli smo na Ejmi, mešanca, dok smo lutali po plaţi u Venisu, bila je izgubljena i prljava, pa smo je odneli kući i dali joj ime po mojoj omiljenoj pevačici zbog njenog grlatog reţanja koje je ličilo na Ejmin duboki, seksi glas. Kada je Dţoš otišao ja sam nasledila Ejmi. „Nema poseta”, hladno sam ga informisala, ali ono što sam zaista htela da kaţem je „Otkači se idiote, ti raskidaš sa mnom!" Dţoš me gnjavio zbog psa, ali, hej, ako hoće kraj to će i dobiti. Kraj. Gotovo. Prošlost. Neću da se povlačimo; kada je nešto gotovo, gotovo je, najbolje je skroz prekinuti kontakt. Ovog puta moja mama nije bila srećna. Sviđao joj se Dţoš, kao i ostatku moje porodice, pogotovo su ga volela moja tri starija brata. Baš me briga. Dţoš je bio dopadljiv kao prijatelj, ali zasigurno nije bio čovek sa kojim sa planirala da provedem ceo ţivot. A ko bi taj čovek mogao biti? Uistinu, nisam ga još pronašla, a u Los Anđelesu izgledi za to nisu baš obećavajući. Jedini muškarci koje upoznajem su klijenti, a oni su obično oţenjeni ili gej. Onda su tu i prepredeni advokati koji voze bleštavi porše ili mercedes i više vole dvadesetogodišnje plave manekenke spremne za udaju ili glumice sa svim njihovim atributima. Nije da sam ja loša, što se izgleda tiče. Da ne ţivim u Los Anđelesu, verovatno bi me smatrali veoma privlačnom. Imam dugu kestenjastu kosu sa prirodnim zlatnim pramenovima, široke oči boje lešnika, visoka sam sto sedamdeset centimetra i nosim konfekcijski broj osam, veliki po standardima Beverli Hilsa, mali po standardima ostatku zemlje! Okej, nisam Pamela Anderson, ali verujte mi, i ne ţelim da budem. Gadi mi se sve što je

veštačko, usne, grudi, jagodice i brade. Bljak! O čemu razmišljaju ove ţene?! U stvari, da Dţoš nije raskinuo sa mnom verovatno bih ja njega otkačila jednog dana, jer super je kada se osećaš udobno u vezi, ali strast sigurno vreba odnekud i ja zaista nameravam da je nađem. Kada budem imala vremena, jer kao što sam verovatno već spomenula, ja sam predani radoholičar. Sve ovo se desilo pre tri meseca, a priča se da je Dţoš već našao drugu devojku - neku anoreksičnu plavušu koja je stilista za zvezde. Pokupio je u nekom klubu. Hmm... nije gubio vreme. Svejedno, srećno mu bilo, baš me briga. Ja sam ipak malo mudrija. Sada nisam zainteresovana za stalnu vezu. Odlučila sam da se malo zabavim dok čekam da se pojavi 'gospodin pravi'. „Kasniš”, prigovarao je moj šef, pozdravljajući me na vratima. Moj šef, Feliks Sonders, ili gospodin Ajkulozub kako je poznatiji u kancelariji, jer je skoro ponovo stavio krunu na zube te mu sijaju kao red zaslepljujućih, belih farova, spreman je za akciju. Feliks je impozantan muškarac sa šiljatim rimskim nosom i čupom lude sede kose koja ide na gore, zbog toga podseća na Dona Kinga. Takođe voli svetla brioni odela, raznobojne košulje i špicaste cipele od gušterove koţe u najrazličitijim bojama. Mnogi ga smatraju čudnim. Sonders, Filds, Simons i Dţonson je ime advokatske firme za koju radim. Počela sam da radim za njih kao pripravnik još dok sam studirala prava, a kada sam poloţila pravosudni ispit, zaposlili su me kao saradnika. U roku od tri godine unapredili su me u višeg saradnika. Ne volim biti neskromna. U stvari, nije baš tako! Ja sam dobra, jako dobra u svom poslu i mislim da me gospodin Ajkulozub voli. Ne kao ţenu, već kao svoju desnu ruku, ruku na koju zna da uvek moţe da računa. Ĉovek je vrhunski advokat sa umom koji ubija, tako da sam tokom godina studiozno ignorisala belje od belih zuba, kosu koja je van kontrole i preskupa odela i naučila sve što sam mogla od njega. On je odličan učitelj, a ja brzo učim, tako da je ispalo odlično za oboje. Uskoro očekujem da ću biti unapredena kao partner. Pretpostavljam da je Dţoš u pravu. Zaista stavljam posao na prvo mesto, a sada nemam razloga da to ne radim. Pogledala sam na sat kartijer koji sam dobila na poklon od gospodina Ajkulozuba, lično. Ne volim markirane stvari, ali izgleda da ih ostali dosta cene, pogotovo na Beverli Hilsu. „Dve minute se teško mogu smatrati kašnjenjem”, rekoh otresito. Feliks Sonders je podigao svoju gustu obrvu. „Uvek imaš argument”, reče skoro iritantno. „Ĉinjenice su činjenice”, odgovorih. „Devojka koja sve vidi crno-belo”, reče hladno, lupkajući bradu svojim pomalo krivim kaţiprstom. „Nema ništa loše u tome", uzvratih. Moja uvek mora biti poslednja. To je jedna od mojih osobina koja jako nervira ljude. Baš me briga, ja uţivam u tome. Osim toga, ponavljam, ne ţelim da zvučim neskromno, ali obično sam u pravu. „Za mnom”, reče. „Imamo posla”. Smatraju me opasnim advokatom zato što sam u poslednjih osamnaest meseci uspešno zastupala dva ugledna čoveka. Prvi klijent je bio poznati generalni direktor TV studija kojeg je jedna TV zvezda, čija je karijera krenula nizbrdo, tuţila za silovanje. Vesti o suđenju koje se bliţilo, punile su naslovne strane mesecima, kulminirajući sa brzih pet dana suđenja. Glumica nije bila popularna; ona je izigravala kučku na TV-u već godinama. Nije mi bilo teško da ubedim porotu da joj je njena uloga na TV-u sada već prirodna. U isto vreme pridavala sam vaţnost direktorovoj srećnoj porodici, ističući njegovo mišljenje da su oboje

ţeleli seks, da on voli svoju porodicu i da se duboko kaje zbog celog incidenta. Onda sam naglasila kako su glumici itekako potrebni, u stvari, ona ţudi za naslovima zbog svoje karijere na zalasku. I kako je napala gospodina 'velikog direktora', da bi mu se osvetila. „Gledali ste Bjonsin film Opsednuta", dramatično sam podvukla u svojoj završnoj reči, fiksirajući porotnike svojim krupnim očima boje lešnika, za koje mi ljudi govore da hipnotišu. „Predlaţem vam da ovo smatrate verzijom iz pravog ţivota. Zamislite sebe na njegovom mestu”. Duga pauza da bi reči bile efektnije. „Da, istina je, moj klijent je prevario svoju ţenu, ali nikad nije tvrdio da je svetac. Ali, to je sve što je uradio. Jedna noć sa glumicom koja je odlučila da povrati svoju popularnost. Pa zar... zbog jedne greške i izbledele glumice koja se oseća odbačenom da ovaj čovek izgubi sve?” Još jedna vrlo duga pauza. Još dublji pogled. „Ne bih rekla. A vi?" Porota je bila kupljena. Rezultat. Velika pobeda. Svi su u firmi bili više nego zadovoljni mojim uspehom na sudu, i u roku od šest meseci sam dobila drugi slučaj za naslovne strane. Ovoga puta radilo se o dragom komičaru koji je bio optuţen za egzibicionizam pred decom na javnim mestima. Skroz sam ga oprala. Imao je porodicu koju je voleo. Ţenu za kojom je bio lud. Svoju decu koju je oboţavao. Moja završna reč je bila strasna, kako ovaj čovek, ovaj neţni čovek koji je sakupio mnogo novca u dobrotvorne svrhe za decu, nikada ne bi pomislio, a kamoli naudio detetu. Opet smo pobedili. A sada ovo. Ubistvo. Iako niko nije optuţio Ralfa Maestra za ubistvo njegove ţene. Još uvek. „Mislim da bi bilo dobro da me uputiš u slučaj”, rekoh gospodinu Ajkulozubom dok smo ulazili u impozantnu vilu Maestrovih. Feliks se zaustavio i potapšao me po ramenu, samouvereno mi šapnuvši na uvo. „Ralf Maestro je velika filmska zvezda”. Napravio je kratku pauzu da bi odabrao reči. „Htedoh reći, bio je najveća zvezda. Danas ne toliko velika. Ali kada jednom postaneš velika zvezda, to te prati bez obzira na to da li još uvek zarađuješ veliku lovu ili ne.” „Pa da li?” upitah znatiţeljno. „Da li šta?” „Još uvek zarađuje veliku lovu?” „To je nebitno”, reče Feliks iskušavajući je. Pitala sam se da li je sada pravi trenutak da mu kaţem da poznajem porodicu Maestro i da sam išla u školu sa njihovom ćerkom. Feliks je nastavio da mi priča šta se dogodilo. Izgleda da su prethodne večeri Maestrovi bili na velikoj dobrotvornoj aukciji u hotelu Beverli Vildšir, sa koje su se vratili u jedanaest. Gema Samer Maestro je odmah otišla gore u svoju spavaću sobu, dok je Ralf ostao u prizemlju gledao TV i pušio jednu od svojih skupih i verovatno ilegalnih kubanskih cigara. Kasnije je otišao napolje da poseti svoje pse - dva besna pitbula kojima je bio zabranjen ulaz u vilu. Popeo se gore u svoju sobu oko jedan sat posle ponoći. Maestrovi su spavali u različitim sobama, što nije čudno za bogate, poznate parove. Tamo je još malo gledao TV, dok konačno nije zaspao oko tri sata. Kada je ustao u šest ujutro otišao je pravo u svoju privatnu teretanu koja se nalazila u zadnjem delu kuće, i tek kada je njihova kućna pomoćnica, Lupe iz Gvatemale, pronašla Gemino mrtvo telo u krevetu, Ralf je saznao da nešto nije u redu. Brzo sam ispalila nekoliko bitnih pitanja. „Da li je policija pronašla oruţje sa kojim je

počinjeno ubistvo?” „Ne”. „Da li ima tragova provale?” „Ne”. „Da li su se Maestrovi dobro slagali?” Feliks je odmahnuo glavom. „Ko zna? Ali kada isteram detektive odavde, saznaćemo”. Tu su bila dva detektiva i legija policajaca koji su milili po celoj kući. Kućna pomoćnica Lupe, bila je u kuhinji odakle je ispuštala ţalosne zvuke. Telo Geme Samer je još uvek bilo u na spratu u njenom krevetu, kada je policijski fotograf sišao dole. Počela sam da razgovaram sa jednim detektivom, Afroamerikancem koji je ličio na Vil Smita u godinama. Mislila sam da je došao u Holivud da se proslavi, a završio je kao detektiv. To je priča većine ljudi. On je bio detektiv Peterson, a njegov partner je bila Azijka, detektivka Li. Pitala sam se da li je neko od njih nazvao Anabelu i saopštio joj uţasne vesti. Odjednom sam osetila mučninu u stomaku. Kako bi neko i mogao da je pozove? „Dobar dan gospođice Maestro. Ovo je policija sa Beverli Hilsa. Vaša majka je mrtva, upucana u glavu. Vaš otac je glavni osumnjičeni. O da, iskoristio bih ovu priliku da vam poţelim srećan Boţić". „Šta je?” ljutito je rekao Feliks. Očekivao je moju potpunu paţnju u svakom trenutku, nije voleo kada je neko zamišljen. „Da li je obaveštena njihova ćerka?” upitala sam. Feliks je čkiljio. „Otkud znaš da imaju ćerku?” „To je opšte poznato”, brzo sam odgovorila, još uvek nespremna da otkrijem moju vezu sa porodicom Maestro. „Koliko ja znam niko još nije obavešten”, rekao je Feliks traţeći ekstra jake bombone za sveţ dah po dţepu svoje jakne. Stavio je nekoliko bombona u usta i vratio ih u dţep. Mene nije ponudio. „Ne moţeš ni da zamisliš kako će štampa da zagrize?” reče, dok se sveţ dah širio vazduhom. „Slučajevi Fila Spektora i Roberta Blejka će naspram ovog izgledati prosti kao pasulj.” „Da li misliš da policija planira da uhapsi Ralfa Maestra?” upitala sam znatiţeljno. „Ne ako se ja umešam”, odgovorio je, pun svog uobičajenog nepokolebljivog samopouzdanja. „Ne postoji apsolutno nikakav dokaz da je Ralf to uradio, ama baš nikakav dokaz”. ,,A da li je?" umirala sam od ţelje da pitam. Ali sam se suzdrţala. Nekad saznaš više ako ne govoriš ništa.

Treće poglavlje Karolin „Rekao si mi da ćeš napustiti svoju ţenu”, rekla je Karolin Henderson, a njene svetio plave oči su se punile suzama dok se suprotstavljala svom šefu, svom ljubavniku, čoveku koji joj je obećao sve, a nije ispunio ništa. „Iskreno si mi obećao da će se to dogoditi pre Boţića”. Senator Gregori Stounmen je koračao po svojoj kancelariji, nemogavši da pogleda lepoticu kratke kose sa suzama u očima. Bio je visok pedesetogodišnjak, sa gustom prosedom kosom, oštrim orlovskim nosom i laţnim osmehom političara. “Slušaj, slatkišu”, pokušavao je da je privoli. “Moraš...” „Slušala sam te”, prekinula ga je, njen glas je postajao sve glasniji. „Slušala sam te nonstop u protekle dve godine”, buljila je optuţenički u njega. „Zakleo si mi se da ćemo biti zajedno ovog Boţića. Obećao si da ćeš je ostaviti”. „Znam, ali... ” „Lagao si me Gregori”, nastavila je, sve glasnije. „Još uvek joj nisi rekao za nas, zar ne?” Bujica suza joj je lila niz obraze. Gregori Stounmen se namrštio; ne postoji ništa iritantnije od uplakane ţene. Nije dovoljno što to mora da trpi od ţene s vremena na vreme, a sad je ova postajala veoma zahtevna. Ovakva glupost mu ne treba. Osim toga, skoro je upoznao novinarku iz Engleske, korespondenta iz Londona za ekskluzivni engleski časopis. Devojka je bila mlada i sveţa, a što se izgleda tiče mogla je da posrami Karolin, iako mora priznati da Karolin ima senzacionalno telo, super sise, što je bio jedan od razloga što ju je zavlačio laţnim obećanjima da će se jednog dana definitivno razvesti od ţene. Malo sutra. Takva je bila igra u Vašingtonu. A igra je imala stroga pravila. Afera je afera, i nikada se nije mešala u brak. Svako ko je ţeleo da je igra morao je poštovati pravila. „Ššššš”, tešio je. „Dođavola ššššš!” uzviknula je. „Posle Boţića...” počeo je. „Ne!” vrisnula je.”Obećao si. Očekujem da odrţiš obećanje ili...” „Ili šta?” upitao je zloslutno. „Ili ću reći tvojoj ţeni za nas, pošto ti očigledno ne moţeš”. Njene reči su visile između njih kao crna zavesa. Gregori se još više namrštio. Da je njen momak Met i dalje tu, ovo se ne bi dešavalo. Ali ne, Met je iznenada nestao. I na čemu je sada on? Ostao je sa devojkom koja mu se prilepila i koja je počela da zahteva da joj ispuni ţelje koje nije hteo da ispunjava. Da stvar bude gora, počela je da mu preti. Da preti njemu, senatoru Gregoriju Stounmenu, istaknutom članu Senata sa neokaljanom reputacijom i solidnim brakom koji traje dvadeset godina. Njeno ponašanje je bilo neprihvatljivo i on to nije hteo da toleriše. „Molim te nemoj ovo da radiš u kojoj kancelariji”, rekao je uzrujano gledajući u zatvorena vrata. „Zašto da ne?” reče ljutito počevši da crveni u licu. „Svi će uskoro znati”. „Neće”. „O, hoće”. Jako je besneo od njenog ponašanja. ,,A kako to?” upitao je hladno. „Zato što ću ja da im kaţem!”, odgovorila je prkosno. „Prvo tvojoj ţeni, a onda svima

ostalima!” Uhvatio je za ruku i čvrsto je stegnuo. „Nećeš!”, rekao je, a njegov glas se pretvorio u strogu naredbu. „Da nisi ni pomislila na to!” „Probaj da me sprečiš”, odgovorila je odlučna da stvar istera do kraja. „Zašto?” upitao je trudeći se da obuzda svoj gnev. „Zašto mi nakon toliko vremena ovo sada radiš?” Karolin je buljila u njega, gornja usna joj je podrhtavala, ruke su joj drhtale. Nije htela da ovako ispadne, ali on je morao da zna. Govorila je sporo i isprekidano „Trudna sam”, napokon je rekla. „Šta?" rekao je, vidno prebledevši. Ustuknuo je korak unazad. „Trudna”, ponovila je, oduševljena što je konačno privukla njegovu paţnju. „To je nemoguće!”, pukao je, odbivši da razmišlja o tome. „Na piluli si?” „Greške se dešavaju”, promrmljala je. „O čemu pričaš?” rekao je grubo. „Pilula nekad zakaţe”, objasnila mu je. „Znaš i to se dešava”. „Boţe!” proderao se. „Pa vidiš”, reče ona osećajući se mnogo mirnije sada kada mu je rekla, „Vreme je da naša veza izađe na videlo. Mora”. Koračao je tamo-amo nekoliko trenutaka, pa se okrenuo ka njoj i pogledao je kao da je optuţuje. „Po čemu misliš da je moje?” reče oštro. Znala je da će reći tako nešto. Zabolelo je, ali je jako dobro razumela Gregorijeve slabosti, a kad god bi došlo do sukoba u mišljenju on je uvek gledao da izbegne krivicu, baš kao što je radio i u svojoj političkoj karijeri. A ipak... volela ga je. Nije mogla da odoli. A sada, kada je njegovo dete raste u njoj, ţelela je da bude s njim više nego ikad. „Definitivno je tvoje”, reče tiho. „Nema sumnje”. „Moglo bi biti Metovo”, argumentovao je on, besan što je uhvaćen u najstariju zamku na svetu. „Tvoje je!”, ponovila je. „Kako moţeš biti toliko sigurna?” insistirao je. O boţe, zbog njega se osećala kao gubitnik. A to jednostavno nije bilo fer. Jako ga je volela, oduvek. „Zato što nisam spavala sa Metom preko tri meseca”, reče tiho. „Ovo dete je tvoje Gregori, prihvati to. „Boţe!” uzviknuo je po drugi put. „Zašto si ovo uradila?” „Zašto sam ja ovo uradila?” odgovori ona sa iznenadnim naletom besa. „Ako se dobro sećam, ti si taj koji dolazi u moj stan dva puta nedeljno spreman da me j...š do ludila”. „Ne budi tako prokleto prosta”, reče pogledavši je s gađenjem. „Ne pristaje ti”. Ovo se nije odvijalo onako kako je planirala. Htela je da joj kaţe, ,,U pravu si, ovo su divne vesti. Trebalo bi da budemo zajedno. Odmah ću se razvesti od ţene.” Da. Kako da ne. Samo u njenim snovima. U dubini duše je znala da će njegova reakcija biti baš ovakva. Uzdahnula je i poţelela da ima nekog kome moţe da se poveri. Od samog početka njihove veze zaklela mu se na ćutanje, tako da nije čak rekla ni Denver, svojoj najboljoj drugarici koja je ţivela u Los Anđelesu. Denver zna da je ona bila u ljubavnoj vezi sa Metom sve dok nisu raskinuli. A Met, čak ni on nikada nije posumnjao da se nešto dešava. Svako je imao svoj stan, a on bi retko prespavao kod nje, tako da je mogla da sakrije svoju aferu sa Gregorijem. Sada je ţelela da kaţe celom svetu, a pogotovo Gregorijevoj ţeni, Evelin, koja je po Gregorijevim rečima bila hladna ţena koja je volela da dominira i koja je odbijala da s njim vodi ljubav. Ovo je bio jedan od razloga zbog kojeg se Karolin nikad nije osećala krivom što

spava sa oţenjenim muškarcem. Ona mu je bila potrebna. On je njoj bio potreban. Imali su jako blisku vezu. Gregori je odšetao do prozora i buljio napolje. Bio joj je okrenut leđima. „Dakle...” usudila se da progovori u nadi da će se njegov stav promeniti i ublaţiti, „mislim da ovo znači da nemaš izbora. Ili ćeš ti reći svojoj ţeni ili ću ja”. Okrenuo se, u očima je imao čudan pogled. „Misliš da će se to dogoditi?” reče ledenim glasom. „Da Gregori”; hrabro je odgovorila. „Ovog puta sam ozbiljna”. „Zaista?” „Da”. Njegove reči su bile promišljene. Smatrala je to dobrim znakom; bilo je bolje nego slušati ga kako besni. Nastupila je duga tišina, a onda je rekao, „Nisi mi trebala reći ovde. Ovo je nešto o čemu bi trebalo da razgovaramo nasamo”. „Slaţem se”, reče ona. Laknulo joj je, jer se činilo da je konačno počeo da prihvata vesti. ,,I moraš mi dati nekoliko nedelja da vidim šta ćemo”, dodao je buljeći u nju netremice. „Ne mogu da činim čuda preko noći”. „Mogu ti to učiniti”, reče ona brzo. „Kao što dobro znaš”, nastavi on, grickajuću donju usnu, „Ovo je jako, jako komplikovano. Moram misliti na svoju ţenu i decu...” „Da”, reče ona poslušno. „Razumem da neće biti lako”. „Budi sigurna u to”, reče on oštro. „Ali, stvar je u tome da mi to moţemo zajedno”, reče ona tešeći ga. „Biće sve u redu, a onda ćemo imati jedno drugo”. Pogledao ju je sa oprezom. „Nisi nikom rekla, zar ne?” strogo ju je upitao. „Naravno da nisam”, uveravala ga. „Da li si sto posto sigurna?” „Zašto bih? To je naša tajna”. „Ljudi odaju tajne”. „Ja ne”. Počeo je da korača, ne gledajući u nju. Duboko je uzdahnula i čekala njegove sledeće reči. „Koliko si dugo trudna?” „Sedam ili osam nedelja. Nisam sigurna”. „Da li si bila kod lekara?” „Zakazala sam kod svog ginekologa za sledeću nedelju”, odgovorila je, ohrabrena činjenicom da pokazuje interesovanje. „Otkaţi”, reče odsečno. „Ţelim samo najbolje za našu bebu. Zakazaću ti ja kod nekog”. Naša beba. Kako opojno zvuče ove Gregorijeve reči. Njen Gregori. Setila se vremena kada su njegova ţena i deca otputovali, a on je odveo kod njega kući. Proveli su nekoliko magičnih sati zajedno. On je bio jako paţljiv, a i ona takođe. To mora da je bio dan kada je zatrudnela. Ispunjena iznenadnim naletom neţnosti, ona je krenula ka njemu i impulsivno ga zagrlila. „Jako mi je ţao”, prošaputala je, priljubila se uz njega i udahnula njegov muţevni miris. „Nisam ovo planirala, ali sada kad se dogodilo, mislim da je tako trebalo biti. Znaš koliko te volim i da ću uvek biti uz tebe”. „Znam”, reče razmišljajući o milion stvari, a nijedna od njih nije bila prijatna. „Biće pravo olakšanje kada sve izađe na videlo”, reče ona, zamišljajući kako ide sa njim u Vašington na vaţne događaje i glamurozne večere. „Videćeš”. „Da”, reče on polako. „Samo moraš mi dozvoliti da rešim ovo na svoj način.”

„Hoću”, obećala je. „Ne smeš reći nikom ni reč”, podsetio je. „To je zapovest. Da li me razumeš?” „Da, naravno da te razumem”, reče ljubeći ga. Njen jezik je kao strela ulazio i izlazio iz njegovih usta. Uprkos samom sebi, bio je svestan komešanja u pantalonama. Bio je ljut, zabrinut i ugroţen, a ipak je pokvarena kurva uspela da mu ga digne. Stavio je ruke na njene grudi i počeo da joj štipa bradavice kroz bluzu. „Zaključaj vrata”, promrmljao je nakon nekoliko trenutaka dubokim poţudnim glasom. ,,A onda skini bluzu, klekni i uradi ono sa jezikom. To radiš jako dobro. Biće to naše slavlje”. „Da, Gregori”, promrmljala je, potpuno zahvalna što će sve biti u redu. „Šta god ţeliš”.

Četvrto poglavlje Bobi Kada je Bobi Santanđelo Stanislopulos ušao u sobu ţene bi ga primetile, jer ne samo da je bio visok preko sto osamdeset centimetra i imao oko dvadeset i pet godina i bio jako zgodan, već je imao i stila. Pomalo je izluđivao ţene svojom poduţom crnom kosom i očima crnim kao noć, grčkim nosom i jakom vilicom. To nije imalo veze sa njegovim neverovatno dobrim izgledom, pošto je dobro izgledao. Nije imalo veze ni sa tim što je bio naslednik velikog bogatstva, što je takođe bilo tačno. Ne, bilo je nečeg u njemu. Bio je mešavina Dţona Kenedija mlađeg, Aštona Kučera i misterioznog Roberta Petinsona. Bobijev otac je bio Grk. Pokojni milijarder Dimitri Stanislopulos je bio moćan čovek, prava sila u poslovnom svetu brodarstva i trgovine. Bobi nikad nije ţeleo da nastavi očevim stopama, takav posao nije bio za njega. Niti je ţeleo da se ugleda na mamu i njen uspeh. Divlja, prelepa Laki Santanđelo je uvek sve radila po svome, uključujući činjenicu da je izgradila nekoliko luksuznih hotela u Las Vegasu i da je već nekoliko godina posedovala filmski studio Panter i rukovodila njime. Bobi je uvek bio okruţen ljudima koji su mnogo postigli u ţivotu. Pored njegovih roditelja tu je bio i njegov očuh, Leni Golden, bivši komičar i filmska zvezda, koji je sada scenarista i reţiser uspešnih nezavisnih filmova, i njegov deda po majci, jedinstveni Đino Santanđelo. Pa... šta bi mladi student trebalo da uradi kako bi ostavio svoj trag u svetu? Na sreću Bobi je imao svoje velike ideje, i nije pitao za dozvolu ili mišljenje, on je napustio koledţ i otišao u Njujork, sa svojim najboljim drugom Em Dţejem Afroamerikancem, sinom renomiranog neurohirurga. Njih dvojica su oformili grupu investitora, koji su im omogućili da otvore Raspoloţenje, privatni klub, koji je nakon nekoliko meseci uspešnog rada postao najpopularnije mesto za izlazak. Bobi je bio hibrid oba roditelja. Od Dimitrija je nasledio dominantnu ličnost i njegov oštri osećaj za biznis i posedovao je Lakin zarazan šarm, tvrdoglavost i jak karakter. To nije nimalo loša kombinacija. Svi su hteli da budu Bobijevi prijatelji, ali Laki ga je naučila još kada je bio mali da kada se radi o prijateljima i poznanicima mora biti izuzetno pronicljiv. „Ljudi će hteti razne stvari od tebe samo zbog toga ko si”, upozoravala ga je. „Novac uvek uspe da privuče pogrešne ljude. Pogledaj Bridţit i sve gubitnike koji su joj se usput prikačili kao pijavice. Imala je sreće što je preţivela”. Bridţit Stanislopulos je bila Bobijeva nećaka, iako je bila skoro deset godina starija od njega. Bridţit je bila ćerka Olimpije, Bobijeve pokojne polusestre, i unuka odavno preminulog Dimitrija. Ĉini se da je bilo dosta smrti u njihovoj porodici. Bobi je oduvek verovao da je više povukao na Santanđele. Jako je voleo Bridţit, ali na osnovu priča koje je o njoj čuo, činilo se da je uvek padala na pogrešne muškarce i kao rezultat toga plaćala je cenu iznova i iznova. Zbog Bridţitinog primera, Bobi je bio oprezan pogotovo kada su ţene u pitanju. Imao je mnogo devojaka, ali ni sa jednom nije imao ozbiljnu vezu. Sve su bile lepe. Društvene devojke, manekenke, glumice. Dolazile su i prolazile. On je uţivao. Zašto i ne bi? Ali nijedna mu nije ništa značila, osim Sereniti, ţene za kojom je ludovao pre osamnaest meseci dok ga nije otkačila, imala je vezu na jednu noć sa njegovim prijateljem Frenkijem Romanom, a onda misteriozno nestala ko zna gde sa svojim muţem Rusom.

A onda je došla Zina, pevačica poznata pod jednim imenom. Zina je imala preko četrdeset godina, telo poput Madone i stav opasne devojke, a podsećala je na pripadnicu nekog kulta. Ţena je bila nešto posebno. Bila je egzotična lepotica polu-Brazilka, polu-Indijanka, šepurila se po Raspoloţenju sa svojom svitom, koja ju je oboţavala, najmanje dvaput nedeljno, uvek sa drugim mladićem na uzici, a opet je na ovaj ili onaj način, što je Hobija jako nerviralo, uspevala da ili flertuje sa njim ili da ga totalno ignoriše. Zinine promene temperamenta su ga pomalo izluđivale. Bilo je pravo čudo što je drţao svoju zaluđenost njome u tajnosti, i što se nije poverio Em Dţeju ili Frenkiju, pogotovo Frenkiju, koji je bio didţej u klubu i momak Anabele Maestro. Bilo je trenutaka kada se Bobi pitao zašto su on i Frenki tako bliski prijatelji; bili su toliko različiti da je bilo smešno. Frenki je voleo da se drogira. Bobi nije. Frenki je voleo da vara Anabelu. Bobi je verovao u monogamne veze. Frenki je imao averziju prema pravom poslu. Bobi je uţivao u sklapanju poslova. Trenutno je zajedno sa Em Dţejem planirao da nabavi ovlašćenje kako bi otvorili grane Raspoloţenja u Majamiju, Londonu i moţda u Moskvi. Uprkos njihovim razlikama, Bobi je verovao da bi mu Frenki uvek čuvao leđa i obrnuto. Uostalom, imali su zajedničku prošlost, a to je bila Sereniti, prelepa Slovakinja koja je spavala sa obojicom i onda otišla. To što ga je odbila, još uvek ga je peklo. Mudro je odlučio da ne poveri svoju najskoriju opsesiju svojim prijateljima. Kada bi im rekao za svoja osećanja prema Zini, oni bi ga mučili do smrti svojim pametnim komentarima i sarkastičnim glupostima; bolje da ćuti. To nije značilo da nema potrebu da priča sa nekim o tome, da dobije nepristrasno mišljenje o njegovoj situaciji. Da li joj se on sviđao? Ili je uţivala mučeći ga? To je dobro znala da radi. Ĉesto se pitao zašto su ga ţene koje su ga najviše privlačile uvek odbacivale. Lakina najbolja drugarica koja ga je uvek tretirala kao klinca. Sereniti koja ga je tretirala kao dosadnog luksuznog psa. A sada Zina, šta ona planira da radi sa njim? I zašto ju je toliko ţeleo? Psihijatar bi o tome mogao danima da priča. Da bi prestao da misli o gospođici superstar, odlučio je da uzme slobodan vikend i ode u Atlantik Siti sa Frenkijem i Em Dţejem. Frenki ga je nedeljama gnjavio s tim, pa zašto i ne bi sebi dao malo oduška? Moţda će nedostajati Zini, mada s obzirom na to kakva je, verovatno neće ni primetiti da ga nema. Voţnja do Atlantik Sitija je brzo prošla. Frenki je očajno ţeleo da idu njegovim novim crvenim ferarijem, ali kao što je Em Dţej s pravom istakao, jedva da je u njemu bilo dovoljno mesta za dvojicu, a kamoli za trojicu, tako da su na kraju otišli Bobijevim crnim BMW. Bobi je lako mogao da kupi najnovijeg lambordţinija ili poršea, ali nije voleo da se ističe, pogotovo što je na svoj dvadeset peti rođendan nasledio veliki deo imanja svog oca, što ga je učinilo još bogatijim. Frenki i on nikad nisu razgovarali o novcu. Bila je to tabu tema, koju nijedan od njih nije spominjao još od onda kada je Frenki zatraţio zajam u ranoj fazi njihovog prijateljstva, a Bobi ga je odbio. Nije bilo šansi da on finansira Frenkijevu zavisnost o kokain. Uostalom,

Laki ga je naučila da je velika greška pozajmljivati novac. „Izgubićeš prijatelja, koji će te na kraju zamrzeti,” objašnjavala je. „Daj im novac i nemoj da očekuješ ništa zauzvrat ili im jednostavno reci ne”. To je bio odličan savet. Osim posla didţeja, Frenki je nedavno započeo unosni dodatni posao, zajedno sa Anabelom. Bobi i Em Dţej su tačno znali šta je Frenki naumio, devojke su pričale. Ali su odlučili da sačekaju da im on sam kaţe. Posao mora da cveta, jer ono što je Frenkiji poslednje kupio, crveni ferari, otvoreno govori da šta god da radi zarađuje mnogo para. Pre nego što su otišli, Bobi je nazvao Laki. Ona je ţivela između Las Vegasa i Los Anđelesa, mesta gde je njen muţ snimao jedan od svojih filmova, ma gde to bilo. Našao ju je u Las Vegasu, gde je oštro nadgledala Kiz, njenu najnoviju kreaciju, veličanstveni kompleks koji je ujedno bio i hotel i zgrada sa stanovima za iznajmljivanje. Iako je radio tek par godina, Kiz je već bio veoma uspešan. Nema dileme, sve što bi Laki dodirnula pretvorilo bi se u zlato. Pošto je bio njen sin, Bobi je morao da zadovolji velika očekivanja, i on je to dobro znao. To je bio jedan od razloga zbog kojeg je otišao u Njujork i radio po svome. Nema rivalstva. Hvala bogu da je sve ispalo kako treba. Imao je uspešan klub i još nekoliko na putu. Super stan na Vest Sajdu. Prijatelje. Lud društveni ţivot. I mamu, očuha, dve polusestre i mnoge druge članove porodice koje je voleo. Pogotovo što su oni uglavnom ţiveli u Kaliforniji, a on je već pustio korenje u Njujorku. A što se tiče njegovog nasledstva, to je bila velika odgovornost, i umesto da zaroni u njega, on je odlučio da ga ne dira dok ne bude stariji i mudriji. Sada je imao skoro dvadeset i šest godina i bio je uspešan u svom poslu. To mu je bilo dovoljno da bi se osećao prokleto dobro. Njegovo nasledstvo stoji netaknuto i zarađuje na kamati. Bilo je mnogo korisnije i bolje za njegov ego da ţivi od novca koji je sam zaradio. „Hej!” reče Laki. Preko telefona je zvučala kao da joj je drago što ga čuje. „Šta se dešava kod mog omiljenog sina?” „Omiljeni sin ide u Atlantik Siti na dvadesetčetiri sata razvrata i seksa”, odgovori olako. „Isti si kao i tvoj deda!” odgovori Laki. Zamišljao ju je dok je to izgovarala. „Ozbiljno, idem sa Em Dţejem i Frenkijem. Gasim telefon”. „Volela bih da to ne uradiš”, reče Laki. „Mrzim kada ne mogu da te dobijem”. „Dvadeset četiri sata, mama”. „Dobro” reče ona sa dramatičnim uzdahom. „Neću se brinuti”. „Ma da, kao da brineš. Ne verujem!” Laki se nasmejala. „Jedino za koga brinem je Bridţit. Da li si je skoro video?” „Zvao sam je pre nekoliko dana. Ĉinila se okej”. „Ti si njen ujak”, prigovori Laki. „Volela bih da si u kontaktu sa njom”: „Da, ujak koji je deset godina mlađi od nje”, istakao je Bobi. „Nemamo baš mnogo zajedničkog”. „Nema veze. Znaš da je ona magnet za gubitnike. Neko mora da pripazi na nju, a ja nisam tamo”. „Shvatio sam”, reče Bobi, naţvrljao je Bridţitino ime u notes koji je bio pored telefona da ne bi zaboravio. „Zvaću je ponovo kada se vratim”. „Hvala ti”, reče Laki oštro. „O, i pozdravi Em Dţeja. Kada ćete vas dvojica doći i provesti vikend u hotelu? Em Dţej mi je jako drag”. „Da, Em Dţej je kul”, Bobi se sloţio, sećajući se koliko se dugo znaju. Srednja škola. Koledţ. Zajedničko otvaranje Raspoloţenja. Imaju mnogo zajedničkih lepih uspomena. I pošto

su obojica iz bogatih porodica, nikada nisu ništa ţeleli jedan od drugoga, samo prijateljstvo. „Kada smo već kod hotela, kako ide?” upita Bobi. Pogledao je na sat i pomislio kako je vreme da se krene na put. „Cveta. Sve sobe smo izdali. Ĉak i Đino voli da nas poseti, tako da smo mu dodelili lični apartman. Trebalo bi da ga vidiš, Bobi. Taj čovek je kralj kockarnica, svi ga vole. Muškarci, ţene, pogotovo ţene, prava je faca”. Deda Đino Santanđelo. Nekada je bio na lošem glasu u Las Vegasu, u vreme Majera Lanskija, Bagzija Sigela, kada je Las Vegas tek počinjao. Đino je sagradio ogromne hotele, pobedio mnoge rivale, prevrnuo stotine ţena i stvorio carstvo. Sada je imao devedeset sedam godina i još je bio aktivan, sa mnogo mlađom ţenom, četvrtom po red, i velikom ţeljom za ţivotom. „Pozdravi ga od mene”, reče Bobi. Gajio je poprilično strahopoštovanje prema svom neverovatnom dedi. Đino Santanđelo je bio sila prirode. „Reci mu sam”, reče Laki. „Starac planira put do Njujorka”. „Nemoj da se šališ? Boţe, bolje da počnem sa planiranjem akcija. Striptizete... kurve... ” „Pejdţ će biti oduševljena kada čuje koliko si uzbuđen”, reče Laki suvoparno, misleći na Đinovu sadašnju ţenu. Oboje su se nasmejali. „Uzgred”, Laki je dodala, „Maks hoće da priča s tobom”. „Gde je mala seka?” „Maks više nije tako mala, Bobi”. „Da, mogu misliti”: ,,A sada je izašla sa još jednim napaljenim momkom”. „Koliko napaljenih momaka ima?” upitao je Bobi zabavljajući se. „Koliko god moţe da ih ima”, odgovori Laki sa rezigniranim uzdahom. „Dobro, dakle pozvaću i nju kasnije”. „Učini to. Imam osećaj da je spremna da se osamostali i da nema šanse da je zaustavim. Odmah kaţe ne za koledţ i za sve ostalo što joj predloţimo”. „Suoči se sa činjenicom, mama, ona je divlja, baš kao i ti”. „Ja sam morala da se borim za svoj opstanak”, reče Laki mršteći se pri samoj pomisli na to. „Sve sam čuo i pre. Definitivno ću pozvati Maks. Kloni se nevolja”. „Zar ne bih ja to tebi trebala da kaţem?” „Da, da. Budi kul, mama”. „Da, Bobi”, otezala je Laki sarkastično.”Kako god ti kaţeš”. Bobi se kezio. Njegova mama je bila nešto posebno. Još uvek je bila nenormalno lepa i spremna da se suoči sa bilo kim i bilo čim. Laki je koračala kroz ţivot na svoj način, i teško onom ko joj stane na put. Maks, njegova polusestra koja će uskoro napuniti osamnaest, bila je Lakina slika i prilika. Lepotica bez dlake na jeziku, ničeg se nije bojala, bila je hrabra, drska i snalaţljiva. Iako su Laki i Leni pokušali da je zaštite, nikada nije dozvoljavala da je sateraju u ćošak, čak ni nakon kidnapovanja, koje joj je promenilo ţivot, a koje se desilo pre nekoliko godina, kada je imala samo šesnaest. Kao i Laki, Maks je bila nemilosrdna. Bobi je znao da ona očajno ţeli da se doseli kod njega u Njujork, mnogo puta mu je to nagovestila. Ali on nije traţio cimerku. I sigurno nije imao nameru da bude odgovoran za nju. Mala seka je bila kao teţak posao. Posetila ga je prošle godine, nekoliko nedelja nakon što je završila srednju školu. Kada je stigla, već je bila spremna za provod, totalna divljakuša. Protresao se pri samoj pomisli na to. Svaki tip u klubu ju je odmeravao, pogotovo Frenki. Bobi je očajno pokušavao da je pošalje nazad u Los Anđeles, pre nego što se uvali u ozbiljnu nevolju.

Da, repriza mu nije bila u planu. Da joj bude bebisiterka, nije bio njegov stil. Ipak... Maks je bila izuzetna devojka, posebna. Morao je priznati da mu je nedostajala. Ponekad...

Peto poglavlje Anabela Sastanak: Tinejdţer Vreme: 16 časova Mesto: Hotel Four Sizns Soba: Apartman na poslednjem spratu Ime dečaka: Omar Dok je išla ka liftu, Anabela je uglačala donji deo svoje svilene haljine. Materijal je bio luksuzan i bogat. Nije nosila donji veš, samo haljinu koja se navlači preko glave, svoju bundu boje meda, kratke čizme lobotin sa tankom visokom štiklom. Pre nego što je stigla ispred vrata dečakovog apartmana, stavila je masku od satena preko očiju, zaštitni znak svih njenih devojaka Ona nije bila poznata kao većina devojaka koje su radile za nju, ali je brzo shvatila da je sve u misteriji. U trenutku kada je stavila masku transportovala se u drugu zonu, na uzbudljivo mesto gde je postala Bela Svetlana, ţena koja nije imala prošlost, ţena koja je udaljena mnogo svetlosnih godina od Anabela Maestro, nepoznate i neprimećene ćerke dvoje poznatih filmskih zvezda. Vrata apartmana je širom otvorio debeli mladić koji je imao preko dvadeset godina. Na sebi je imao šljampavu repersku odeću sa mnogo zlatnih i dijamantskih lanaca koji su mu visili o vrat, zloslutne zatamnjene naočare, dijamantske minđuše i tetovaţu zmaja sa mnogo detalja koja mu je prekrivala podlakticu. Anabela je bila jako iznenađena. Niko drugi nije trebao biti tu, to je jasno istakla Sarifu Raniju. „Omar me očekuje”, reče, misleći da je ova spodoba njegov telohranitelj. „Znam”, graknu čovek. „Ja sam Omar”. „To je nemoguće”, reče ona pomalo zbunjena. „Nema šansi da imaš petnaest godina”. Ispustivši još jedan manični krik, nagnuo se napred, zgrabio je za ruku i uvukao u apartman, skoro je srušivši. „Petnaest i skroz spreman za malo vrele uspaljene akcije”, grohotom se nasmejao. Zatvorio je vrata šutnuvši ih nogom koja je bila obuvena u najk patiku. „Počinjemo akciju, kurvo. Ĉekao sam celi dan”. Ako je Frenki Romano nešto znao o svojoj devojci Anabeli, onda je to bila činjenica da je ona mrzela mobilne telefone od kada su se pojavili. U stvari, ona je mrzela telefone. Smetalo joj je što je svako u svakom momentu mogao da je dobije. Frenki joj je često govorio da je luda, pošto je on uvek nosio i ajpod i belkberi jer je oba konstantno koristio. Ali Anabela nije htela da popusti. Mobilni telefon nije bio za nju, više je volela govornu poštu na svom kućnom broju, a i to je retko preslušavala. „Šta ako nešto bude hitno?” Frenki bi je često pitao. „Onda ću to rešavati kada dođem kući”, uvek bi govorila. Frenki se već smestio u hotel i kada što je čuo vest o ubistvu Geme Samer na TV-u, nije bilo šanse da nađe Anabelu. On je bila negde zaključana sa petnaestogodišnjim Arapinom i učila ga radostima seksa. U međuvremenu, njena majka je bila ubijena u Los Anđelesu. Ovo je očigledno bilo hitno, ono što ga je uvek brinulo. Neka je prokleta Anabela što nije htela da nosi mobilni telefon. Bila je tvrdoglava, uvek je insistirala da radi po svome. Obično se nije protivio, ali danas je bilo nešto drugo.

Pokušavao je da se seti gde je sastanak, ali su se oboje toliko šalili na tu temu da nije mogao da se seti. Samo se sećao da su dobili trideset hiljada dolara da bi ona imala laki seks na brzaka sa tinejdţerom koji će verovatno trajati cela tri minuta. „Saznaj da li ima sestru”, šalio se Frenki. „Ja ću biti sa njom za istu cenu”. „Nema šanse!” pobuni sa Anabela sa plahovitim ljubomornim krikom. Što se nje ticalo bilo je u redu da ona pruţi uslugu jednom ili dvojici klijenta, ali Frenki sa drugom ţenom? Nema šansi. Frenki je dobro znao kućni red, tako da nikad nije navaljivao. Zašto upropastiti ferari koji je skoro kupio? „Sranje!” promrmljao je. Šta bi sada trebalo da radi? On je bio u Atlantik Sitiju sa momcima i znao je da ako pronađe Anabelu i saopšti joj vest da će ona očekivati da se brzo vrati kući. Nije da mu se nije sviđala, bila je najbolja. Koliko bi ţena prihvatilo posao koji su oni započeli sa toliko neobuzdanog entuzijazma? I učestvovale kada je cena dobra? Ali on je bio na zabavnom putovanju, a i Anabela kada bi je spomenula izgledalo je da uopšte nisu bliske. Sinulo mu je da, pošto je vest o preranoj smrti Geme Samer bila na svim vestima, on ne bi morao biti taj koji će joj reći. Saznaće i sama uskoro, a kada ga konačno pozove praviće se da nije čuo. Da, to bi moglo da upali. Pogotovo ako isključi telefon neko vreme kako bi mogao da uţiva u nekoliko sati slobode. Frenki je uvek imao odgovor za sve. Odlučivši da izbaci vesti iz glave, ponovo se pridruţio Bobiju i Em Dţeju u kazinu. „Gde si čoveče?” pitao je Em Dţej pokazujući na praznu stolicu za stolom gde se igrao blekdţek. Zbog njegove obrijane glave, zaslepljujuće belih zuba i prijateljskih braon očiju ţene su smatrale Em Dţeja neodoljivim, iako je gubio. Sve su one htele da mu izigravaju mamu, iako kada ih jednom odvede u krevet, majčinstvo im nije ni na kraj pameti. Em Dţej je imao skrivene talente. „Srao sam”, izjavi Frenki, starija ţena sa drugog kraja stola ga je gledala negodujući. „Opasno gubim, a Bobi pravi čistku”, kukao je Em Dţej. „Bobi uvek počisti sve sa stola”, progunđa Frenki i sede za sto. „To mu je u genima”. Skrenuvši pogled samo na kratak trenutak sa špila koji se deli, Bobi mu je uputio razarajući kez. „Sedi. Igraj”, zapovedi mu. „Treba mi neko za stolom ko zna šta da radi”. „Boţe!” Em Dţej se poţalio zakolutavši očima. „Pokušavam da uradim ovde nešto, a ovo mi je hvala”. Frenki je dao novac onom koji deli karte u zamenu za ţetone. „Igram”, promrmlja. Bobi ga je opet streljao pogledom. „Obriši nos”, reče da ga niko ne čuje. „Izgledaš kao da si upao u bure sa bebi puderom. Ne razumem zašto ti se to sranje toliko sviđa”. Frenki je automatski prešao rukom preko nosa. Jako ga je nerviralo što je Bobi odbijao da se sloţi sa tim. Bez kokiške da funkcioniše? Frenki jednostavno nije mogao. Počeo je da se druţi sa Bobijem i Em Dţejem pre godinu dana kada je počeo da radi kao didţej u njihovom klubu. Em Dţej ga je unajmio da pušta muziku na nekoliko privatnih ţurki i nije mnogo prošlo pre nego što su on i Bobi otkrili da spavaju sa istom devojkom, Sereniti, lukavom i previše samouverenom kučkom. Mislila je da ih vrti, ali kada su otkrili da obojica spavaju sa njom, sprijateljili su se, iako imaju različito poreklo. Bobi je bio bogat, dok je Frenki bio sin stidljive majke i opasnog čikaškog bosa koji je poreklom bio Italijan i koji ih je tukao, sve dok jedne noći kada mu je bilo petnaest godina Frenki nije pokušao da brani svoju mamu, a njegov tata ga je tako istukao da je završio u bolnici. Dve nedelje nakon toga se oprostio od majke, i u ponoć pobegao u slobodu sa

sedamdeset dolara u dţepu. Otišao je pravo u Njujork. Nikada se nije osvrtao, mada je često maštao o tome da se vrati kući i upucao oca u glavu. Moţda je spolja izgledao kul, ali u Frenkiju je vrebao skriven smrtni gnev. „Ova igra je sranje”, poţalio se nakon što je izgubio četiri puta zaredom. Em Dţej se sloţio, ni njemu nije išlo, dok je Bobi i dalje gomilao pare. „Hej”, reče Bobi, dobacivši velikodušno onome što deli karte ţeton vredan sto dolara. „Ako vam se ovo ne sviđa, brišimo. Nemam problema s tim”. „Konačno!” uzviknu Frenki, odgurnuvši svoju stolicu od stola, osećajući se pomalo krivim što nije na putu ka Njujorku da bi bio uz Anabelu. Dođavola, nije hteo da odustane od izlaska sa drugarima. A moţda i od koje devojke, jer kada Anabela nije tu... ko zna šta veče moţe da donese. Anabela se jako uplašila. Ovaj veliki oznojeni dţin, obučen kao neko ko hoće da bude rep zvezda sa ludom tetovaţom, teško da je bio mladi nevini Arapin kojeg je očekivala. Ĉak nije bio ni arapskog porekla, bio je Amerikanac. I sigurno nije imao petnaest godina. Nije joj se svidelo kako ju je uvukao u apartman i skoro je bacio na veliki kauč. „Nije moguće da si sin Šarifa Ranija”, reče, pokušavajući da se sabere, dok je u glavi planirala kako da brzo pobegne odatle. Nema seksa sa ovim velikim glupanom. Nema šanse. „Sumnjaš u mene, kurvo?" odbrusi joj ljutito i stade ispred nje raširivši krupne noge. „Moj stari ti je platio unapred i nije ti platio da postavljaš glupa pitanja. Skidaj se i da počnemo”. „Ovo je velika greška”, reče ona uspevajući da ispadne kul. ,,A koja bi to greška bila?” zareţao je prekrstivši ruke preko svojih snaţnih grudi. „Dobila si svoje pare, zar ne?” Da, jedan Ranijev sluga joj je jutros doneo brdo para. Novac je sada već bio u njenom sefu. „Rekla sam da je došlo do greške”, ponovila je. „Moram razgovarati sa tvojim ... uh ... ocem”. „Znaš šta?” reče on, smeškajući se zlobno i poţudno. „Ĉim završimo, kurvo, moţeš da pričaš koliko hoćeš”. Rekavši to skinuo je pantalone, otkrivajući rolne belog sala na sredini i donjem delu stomaka i mali, ljuti, neobrezani penis koji je gledao u njenom pravcu. Anabela se nikad ranije nije našla u ovakvoj situaciji, mada je čula priče u kojima su njene devojke loše prošle. Bila je jedna TV zvezda iz porodičnih serija koji je voleo da davi, i skoro da je udavio jednu nesrećnu devojku. Bio je tu i rok zvezda koji je imao iznenadnu potrebu da nanosi bol. Bio je tu i pevač soula koji je pokušao da uplete dete, pre nego što je devojka koja je imala 'sastanak' sa njim otišla odatle. O, da čula je mnoge stvari, ali lično nikad nije doţivela tešku situaciju. Sada je ta situacija tu. Kako da je reši? „Oralno me zadovolji”, naredi joj Omar, okrenuvši penis ka njoj. „Zadovolji me”. „A, ne”, odlučno je rekla, boreći se da ustane sa kauča. „Ovo se neće desiti”. „To ti misliš!” urliknuo je. I pre nego što je ustala, on se srušio na nju i zaglavio svoj penis u njena usta i u isto vreme joj je pocepao prednji deo haljine i razotkrio joj grudi. Vištala bi da je to bilo moguće. Ali nije. Omar je bio u elementu, i očigledno nije imao nameru da odustane.

Šesto poglavlje Denver Rukovanje sa Ralfom Maestrom nije bilo prijatno iskustvo pošto je imao velike, mesnate ruke vlaţne od znoja. Nijedan znak prepoznavanja nije se mogao videti na njegovom blagom licu dok smo se rukovali. A i zašto bi me prepoznao? Nema razloga da me se seća. Uostalom, zašto bi se velika filmska zvezda poput Ralfa Maestra sećao mršave male devojčice iz Ĉikaga koja se druţila sa njegovom ćerkom, pre mnogo godina? „Primite moje saučešće”, promrmljala sam s poštovanjem. Hej, bez obzira na to da li je ubio, kao deo njegovog tima odbrane, moram verovati da je nevin. „Hvala”, promrmljao je, delimično me ignorišući i brzo se okrenuo ka Feliksu. „Da li je ovo tvoja sekretarica?”, upitao je, gledajući u svoje ruke. „Ne”, odgovori Feliks strpljivo. „Denver je moja koleginica. Ona je odličan i uspešan saradnik i ja vam lično garantujem da je ona brilijantna devojka koja izvanredno radi svoj posao u našoj firmi”. Brilijantna, izvanredno! Malo sam se udesila. Ovo je bio prvi put da sam čula tako pozitivno mišljenje o mojim talentima od svog šefa, iako nisam baš oduševljena što me nazvao 'devojkom”. Zasigurno bi 'ţena' bilo prikladnije? Ralf Maestro nije bio impresioniran. „Izgleda suviše mlado”, gunđao je, teško da je to bio čovek pokošen tugom. ,,I kakvo je to ime Denver?” To je moje ime, pederu. Nemoj počinjati s tim. I nije, a nije ni Feliks koji je znao bolje. Imali smo diskusiju u vezi sa mojim imenom nekoliko meseci nakon što sam došla u firmu. „Moţda bi trebalo da promeniš ime u neko manje čudno”, predloţio je Feliks. Ĉudno? Nikad nisam smatrala da je Denver čudno. U stvari, moje ime mi se baš sviđalo. Moji roditelji su mi rekli da sam dobila ime po gradu u kojem sam začeta, pe mi je Denver baš dobro stajalo. Dva detektiva su napustila sobu, ali su ostali u kući, nabili su se u prednjem hodniku, bez sumnje pokušavaju da odluče svoj sledeći korak. Uhapsiti ili ne uhapsiti? To je bilo pitanje. Nema oruţja. Nema očiglednog motiva. Nema očevidaca. Ja bih rekla da neće reskirati. Ralf Maestro je poznat. On ima moć. Zna sve prave ljude. A na Beverli Hilsu imati prave veze, znači sve. „Nema ništa loše u tome što sam mlada”, rekla sam, što verovatno nije bilo mudro, zato što me posle toga gospodin Maestro potpuno ignorisao i pričao samo sa Feliksom, čak i kada bih ja postavljala pitanja. Ako ima nešto što mrzim, onda je to veliki debeli šovinista, iako Ralf Maestro nije debeo, još uvek je bio iznenađujuće nabildovan. U stvari, on je pravi šovinista. Počela sam da se pitam da li je to uradio? Upucao svoju prelepu ţenu u lice. Ubio njenu lepotu i budućnost. Bam. Bam. Mrtva si. Oduvek je voleo oruţje. Sećam se da me je Anabela jedan dan odvukla u podrum gde je bila jedna zaključana soba posvećena njegovoj kolekciji oruţja. Naravno da je Anabela bila navikla da obija klimavu bravu; ona je bila jedna od onih devojčica koja je radila sve što je htela i uvek bi se izvukla nekaţnjeno. A tog dana je namerila da se šepuri kolekcijom oruţja

svog poznatog tate. Odlučila sam da je vreme da podsetim gospodina Maestra. Sigurno nisam imala šta da izgubim. ,,Oh, gospodine Maestro”, usudila sam se. „Da li će vam smetati ako vas zovem Ralf?” Pogledao me pretećim pogledom. Da, smetalo mu je, videlo mu se na licu filmske zvezde. „Da li još uvek dole imate sobu sa oruţjem?” nastavila sam. ,,A?” reče Feliks, prilično zatečen. „Molim?” reče Ralf, takođe pomalo iznenađen. „Vaša soba sa oruţjem”, ponovila sam. „Koja soba sa oruţjem?” prekide nas Feliks, gotovo ispljunuvši bombonu. „Kako znaš za tu sobu?” Ralf je zahtevao odgovor, gledajući sumnjivo kao u filmovima. Konačno sam makar imala njegovu paţnju. „Vaša ćerka Anabela i ja smo bile drugarice”, rekla sam. „Išle smo zajedno u školu”. Sada je došao na red Feliksov pogled, pogled koji je govorio, „Kako to da ja tek sada saznajem za to?" „Ti i Ana ste bile drugarice?” upita Ralf. Zvučalo je kao da se pita „Kako je to moguće?" „Da, druţile smo se kratko vreme”. ,,I dolazila si kod mene kući?” Primetila sam da je rekao „kod mene kući” ne „kod nas kući”. Interesantno. „Da”, rekla sam, imala sam utisak da sada mene ispituju. „Tvrdiš da te moja ćerka vodila u moju privatnu sobu sa oruţjem?”, nastavio je, a u njegovom tonu se osetilo da je zgroţen što je uradila tako nešto. „Verovatno je htela da se pravi vaţna zbog vas”, odgovorila sam. „Znate kakva su deca”. Ralf je klimnuo glavom kao da još uvek ne moţe da poveruje u to. Trebalo mi je malo vremena da prostudiram njegovo lice. Bilo je to definitivno lice sa filmskog platna. Veće od ţivota i izborano, jakom vilicom i velikim belim zubima. Ralf Maestro je bio zgodan kao stariji glumci u akcionim filmovima. Bio je kao Harison Ford i Brus Vilis. Pomalo seksi, ako volite starije t ipove. U stvari, ja ih ne volim. Ja volim mlade i mnogo zgodnije od ovog. „Htela je da se pravi vaţna zbog mene, a?” reče Rail konačno. „Pa... ” usudila sam se reći. „Kao što rekoh, znate kakva su deca”. „Ne znam”, reče podrugljivo, stisnuvši usne. „Kakva su?” Ralf Maestro se šalio. Njegova prelepa ţena je leţala mrtva na spratu, a on se ponašao kao veliki kreten koji nema nišla drugo na pameti, osim što je bio kivan na dvoje dere koja su mu narušila privatnost pre mnogo godina. Ućutala sam, jer sam znala da ću leteti ako kaţem još nešto. A htela sam da budem deo ovog slučaja, imao je ogromni potencijal. Kasnije u toku dana, pojavili su se novinari. Nisu mogli da uđu u kuću niti da se pribliţe dugom krivudavom kolskom ulazu koji je bio prekriven veštačkim snegom. Ali su sigurnosne kamere pokazivale da su na ulici i da traţe osvetu. Vozila sa TV kamerama, izveštači uţivo sa mikrofonima u rukama, i prilično nekulturnim ponašanjem, papraci su se ustremili kao tajna kolona mrava, sa svojim dugim objektivima na gotovs. Loše vesti se brzo pročuju, a ovo je bila sočna priča. Brutalno ubistvo prelepe ţene. Dve velike filmske zvezde. Novac. Popularnost. Holivud. O, da, ova priča će zapaliti naslovne strane i zato su svi došli. Ne smem zaboraviti da zovem svoje roditelje. Ne vole kada me vide na vestima bez mog upozorenja. Moj otac je bio uţasnut kada sam postala visoko plaćeni advokat koji se

bavi odbranom. On smatra da je trebalo da pratim njegov put i postanem pravedni javni tuţilac, a potom okruţni javni tuţilac. Očigledno se nisam slagala s njim. Braniti ljude je izazov, a ja se palim na izazove. Uostalom, moj tata je javni tuţilac, i to odličan. Kada sam odlučila da upišem prava, nisam htela da me porede s njim. Ništa ne uništava dušu više nego kada pokušavaš da pratiš člana svoje porodice u istu profesiju. Stvar je u tome da ja volim svog tatu, ali da se bavim istim poslom kao on, ne. Dok smo izlazili krivudavim kolskim putem, Feliks me gledao svojim dugim streljačkim pogledom. „Pa?” upitao je, pročistivši grlo. „Uvek se oslanjam na tvoju intuiciju. Šta misliš, Denver? Da li je ubio ili ne?” Nisam ţurila da mu odgovorim, jer zaista nisam bila sigurna. I da li je Ralf Maestro ubio svoju ţenu nije ni bilo bitno, pošto smo mi tim odbrane; radili smo svoj posao, to je bilo da zaštitimo Ralfa Maestra po svaku cenu. “Nisam sigurna”, odgovorila sam kolebljivo. „Uopšte ne izgleda slomljeno”. Feliks je stavio još jednu bombonu u usta, ne ponudivši me. „Neće ga uhapsiti”, reče sa sigurnošću. „Ima previše veza”. ,,I ona je sigurno imala veze”, istakla sam. „Ah, ali ona je mrtva”. Stvarno, kome bi to palo na pamet? „Moramo biti jako oprezni sa ovim slučajem”, dodade Feliks. Budi u pripravnosti. Dao sam Ralfu tvoj broj mobilnog telefona i rekao mu da moţe da te zove bilo kada, i danju i noću”. Baš ti hvala! Zašto sam ja deţurna? Šta je sa tvojim mobilnim telefonom? „Mediji će se dobro zabaviti ovom pričom”, nastavi Feliks. „Ali mogu da ti garantujem da Ralf neće biti uhapšen”. Zapamtiti dobro: Ako ikada budem ţelela da ubijem nekoga, moram prvo postati poznata, a ubistvo moram počiniti na Beverli Hilsu. Filmske zvezde se iz svega izvuku. Ili to samo tako izgleda. Gomila novinara je pohrlila kada su nas videli da izlazimo kroz impozantnu kapiju od kovanog gvoţđa. Feliks je medijima dobro poznat, a od kada sam imala svoja dva prestiţna slučaja, volim da mislim da sam i ja poznata. Ipak, uvek pratim svog šefa i smatram da bi trebalo da zauzmemo čvrst stav i da govorimo ozbiljnim glasom, „Nemamo komentara, ljudi. Molim vas, odstupite”. Znam da je to plitko, ali se uzbudim kada vidim svoju fotografiju u novinama. „Hej, Denver”, uzviknu jedan reporter koji je izveštavao uţivo. „Koje je tvoje mišljenje o ovome?” Dvaput sam ga odmerila. Merkala sam ovog tipa na TV-u već nekoliko nedelja. Bio je nov u Los Anđelesu, ranije je vodio vesti u San Diegu. Sada je bio tu glavom i bradom. Moram priznati da su glava i brada bili primamljivi za devojku koja je bila na dijeti bez seksa. On je Latinoamerikanac sa nabildovanim telom, sivim očima i samouverenim kezom. Još bolje, osećao se dovoljno opušteno da me oslovi po imenu, a to je podstakao moj uvek zahtevni ego. Odlučila sam da je verovatno odličan u krevetu. Latinoamerikanci obično jesu, tako sam čula. Hmm... moţda je došlo vreme da proverim tu tvrdnju. „Ţao mi je, još uvek nemam mišljenje”, odgovorila sam i dobila negodujući pogled od Feliksa koji bi više voleo da ćutim. „Kada ga budeš imala, pozovi me”. Predloţi gospodin Latino, pruţajući mi njegovu vizitkartu. Stigli smo do Feliksovog automobila, konzervativni crni bentli. Moj šef je ušao, rekao da

se vidimo u kancelariji i otišao. Okrenula sam se i pošla ka svom ćetvorogodišnjem srebrnom hameru kojeg sam dobila za dvadeset prvi rođendan od roditelja. „Dobra đunta”, promrmlja gospodin Latino, prateći me ivicom trotoara. Neprimetno sam pogledala njegovu vizitkartu. Mario Riviera. Ime koje se lako pamti. Nisam mogla, a da ne pomislim da moţda ima još nešto u vezi njega što je za pamćenje, pogotovo što mi je seks nedostajao. Mislim da mi je potreban - U stvari, znam da mi je potreban. „Hvala”, rekoh usput, svesna da miriše na travu i znoj, dobitna kombinacija. Mislila sam da je sigurno bio na trčanju ili je dizao tegove kada su ga zvali na posao, i da nije imao vremena da se istušira. Napalila sam se pri samoj pomisli na to. „Hajde da se nađemo na piću kasnije”, predloţi Mario, pribliţivši joj se. Očigledno da mu se sviđam isto kao i on meni. Hmm...piće, zar to nije eufemizam za seks i 'navalimo'? Naravno da jeste, pa zašto da ne? Ja sam sigurno spremna za akciju, za mnogo akcije. Pa, hajde, gospodine reporteru. „Moţe”, odgovorih usput. Pomislila sam On je jako zgodan, ja sam napaljena i oboje smo slobodni. Ili ne? Brzo sam mu pogledala u ruku. Nema prstena. Okej onda, što se mene tiče, stvar je gotova.

Sedmo poglavlje Karolin Karolin Henderson je vozila ka svom stanu ošamućena od sreće. Rekla mu je. Zaista mu je rekla. Bilo je to pravo olakšanje. A najbolja vest je bila ta što se Gregori sloţio sa njom da je tako najbolje, i da će konačno reći svojoj ţeni za njihovu aferu koja će vremenom kulminirati u brak! Pa... nije baš spominjao brak, ali je ona bila sigurna da kada se razvede i kada bude slobodan čovek, a njihova beba bude rođena... da, brak je definitvno bio u njihovoj budućnosti. Smešila se, prošavši skoro na crveno svetio. Boţe! Bila je tako uzbuđena. Ona je spavala sa ovim čovekom više od godinu dana i u toku tog perioda on joj je bezbroj puta obećao da će ostaviti ţenu, a nije odrţao obećanje. Uskoro će se to dogoditi, a ona je bila opijena iščekivanjem. Naravno, nije bila naivna, uvek je postojala mogućnost da opet ne odrţi svoje obećanje. Ali ovog puta je bila sigurna da će ga odrţati. Ovoga puta postoji i dete o kojem je trebalo brinuti, a činjenica da nosi njegovo dete je presudna. Ovoga puta je bila mirna. „Prevarantkinja!” promrmlja Gregori Stounmen sebi u bradu, dok je ulazio u svoj tamno plavi leksus i krenuo kući. Zar je Karolin zaista verovala da će on ostaviti ţenu poput Evelin, zbog dronjka od devojke kao što je ona? Moţda ima lepe sise, ali Karolin Henderson je niko i ništa, dok je Evelin kulturna ţena od velikog stila, uveliko priznata i uspešna domaćica iz Vašingtona, i što je još vaţnije, potiče iz moćne i veoma bogate porodice Bamberi. Evelinin otac je bio sudija, a majka naslednica bogatstva stečenog od tekstila. Bamberijevi su pripadali staroj bogatoj lozi. Gregori se nikad ne bi toga odrekao, pogotovo što je on poticao iz ne tako visokog društva. Otac mu je bio prodavač automobila, a majka bivša medicinska sestra. Iskreno rečeno, on se stideo svoje porodice i retko ih je viđao. Upoznavanje i brak sa Evelin je lansirao njegovu političku karijeru do krajnjih granica, dozvolivši mu da se kreće po društvenim krugovima koji su pre Evelin bili izvan njegovog domašaja. Pored toga, imao je decu na koju je trebalo misliti - jedanaestogodišnjeg Klarensa i sedmogodišnju Mirandu. Dve sjajne zvezde u njegovom inače komplikovanom ţivotu. Pa... komplikovan je samo zato što ga je njegova zahtevna pomoćnica prevarila pomoću najstarijeg poznatog trika. „Trudna sam”, rekla je, to su reči koje nijedan čovek ne ţeli da čuje od ţene sa kojom vodi ljubav. Šta će sada da radi? Da joj ponudi pare za abortus? Ne, razumeo je Karolin dovoljno dobro da bi znao da nikada ne bi pristala na abortus. Plaćati joj stan, čekati dok se ne porodi i dati dete na usvajanje? Neće hteti da ga daju na usvajanje. Šta onda? Karolin Henderson je htela da on ostavi Evelin i oţeni nju. Bio je potpuno siguran da je to upravo ono što ona očekuje od njega.

Saterala ga je u ćošak i sada nije imao izlaza. Ili ga moţda ima... „Ćao”, uzviknu Keri Tajson kada je Karolin prolazila pored nje dok je išla ka svom stanu. Karolin se na kratko zaustavila. Bila je toliko zamišljena da nije primetila svoju komšinicu kako viri iz stana naspram njenog. Keri je bila polu-crnkinja, polu-Azijka. Bucmasta sa lepom kratkom kovrdţavom kosom, a bila je i dobra u duši. „Izgledaš kao da si dobila na lotou”, primeti Keri. „Ili je to ili si imala super seks”. Dok je Karolin smišljala svoj odgovor, poţelela je da moţe da kaţe Keri sve. One su bile drugarice, ne bliske, ali su nekoliko puta izašle na večeru, bile u nekoliko barova zajedno, razmenile horor priče o bivšim momcima. „To bi bilo lepo”, uzdahnu Karolin. „Ali na nesreću nije tačno”. Keri je podigla obrvu. „Nema novog dase na vidiku?” upitala je. „Jer sva blistaš”. „Mora da je zbog nove šminke”, odgovori Karolin skromno. „Nars rumenilo. Zove se orgazam. Očigledno deluje”. „Moţeš se kladiti u to”, nasmeja se Keri. „Moram i ja da nabavim to. Ako si slobodna, sutra moţemo zapaliti u trţni centar. Šta misliš?” „Javiću ti”, odgovori Karolin, odugovlačeći. Sada kada je rekla Gregoriju da nosi njegovo dete, očekivala je da će se stvari promeniti. Ĉak i ako ne kaţe odmah ţeni, verovatno će hteti da provodi više vremena sa njom. „Pozovi me”, reče Keri, silazeći niza stepenice na ulicu. „Biću kod kuće kasnije”. „Hoću”, reče Karolin, otključavajući vrata svog stana. Boţe! Bila je tako uzbuđena da je morala nekome reći. Ali kome moţe verovati? Ne svojoj majci, koja to ne bi odobravala. Sigurno ne svom ocu, koji bi bio šokiran i razočaran u svoju malu devojčicu. A Denver, njena najbolja školska drugarica? Za razliku od mnogih ljudi, Denver je znala da čuva tajnu i bila bi skroz oduševljena, a takođe bi bila iznenađena pošto Karolin nikad nije spominjala da ima vrelu i ţestoku aferu sa senatorom. O Boţe! Pomisli Karolin uzbuđeno. Ne mogu više drţati u sebi! Reći ću Denver. Pozvaću je večeras. „Tata! Tata! Tata!” cikala je Miranda, bacivši se u zagrljaj svom tati. „Kako je moja devojčica?” reče Gregori, sagnuvši se da podigne slatku malu devojčicu. „Imala sam zabavan dan u školi”, izjavila je Miranda, milujući njegove obraze svojim debelim i malo lepljivim prstima. „Da li si i ti imao zabavan dan, tata? Da li si? Da li si? Da li si? " Nisam! Hteo je da se prodere. Imao sam nemoguć dan. Najgori! Iako nije mogao da ne računa Karolinin oralni seks koji je uspela da mu priredi. Tada ga je to zadovoljilo, ali sada se kajao što joj je dozvolio da ga dodirne, jer što se njega ticalo to je bilo gotovo, iako ona to nije znala. Uravo tada je Evelin dolebdela iz dnevne sobe u prednji hodnik njihove dobro opremljene kuće. Njegova ţena je uvek izgledala besprekorno, sve dlake njene plavo bele kose su bile na svom mestu, njena šik Valentino crna večernja haljina nije bila ni malo izguţvana i dobro je stajala na njenom mršavom zategnutom telu. Sa četrdeset, Evelin je bila zgodna ţena. Problem je bio u tome što ona nije imala dvadeset i nešto godina, a to je Gregoriju trebalo za seks, dvadesetogodišnja devojka koja ga oboţava. Devojka koja bi stavila njegov penis u usta i svog ga isisala. Ista devojka koju je oţenio pre dvadeset godina, ţena koja se sada ni u snu ne bi upustila u oralni seks. „Kakav ti je bio dan?” promrmljala je Evelin, i ne čekajući odgovor izjavila je da moraju

ići na dobrotvornu večeru i da bi trebalo da se istušira i presvuče. Interakcija između njega i Evelin nikad nije bila lična. Retko su bili intimni, kao što je mislio da je slučaj sa mnogim bračnim parovima. Kada bi se dogodio, seks je postao sve ređi i ređi, moţda jednom u svaka dva meseca. I uvek je bio isti. Evelin je leţala na leđima sa bolnim izrazom na licu dok je on sve radio. Evelin nikada nije imala orgazam. Evelin je mislila da je oralni seks perverzan. Evelin je smatrala da je penis ruţan i odvratan i nikada nije ţelela da ga dira tamo dole. Istina je bila da je Evelin mrzela seks, pa ko ga moţe kriviti što je uţivao negde drugde. Niko, eto ko. Karolin je skoro igrala po stanu, toliko je bila uzbuđena. Imena su joj se vrzmala po glavi. Senator Stounmen i njegova ljupka ţena, Karolin. Gospođa Gregorija Stounmena. Karolin Stounmen. Sva su zvučala tako svršeno. Bila je u ekstazi. Danas je magični dan, pomislila je. Danas počinje moj ţivot. Toliko volim Gregorija, i bićemo srećni zajedno. Uzela je svoj mobilni i pozvala Denver. Ne javlja se. Govorna pošta je traţila da ostavim poruku. Hmm... ovo nisu vesti koje se saopštavaju na govornoj pošti. “Ja sam, Karolin”, rekla je konačno. „Imam veliku vest koju hoću da podelim sa tobom. Ako hoćeš da je čuješ, pozovi me. Ne mogu da dočekam da ti ispričam, pa poţuri!” Prekinula je vezu i glasno se nasmejala. Gregori se neće naljutiti na nju zato što je rekla jednoj osobi. Osim toga, nikad neće saznati.

Osmo poglavlje Bobi Frenki je imao jaku potrebu da poseti striptiz klub. Bobi nije, a Em Dţeju je bilo svejedno. On je voleo kada su svi zadovoljni. „Zašto bi ţeleo da gledaš gomilu četvorki kada kod kuće imaš desetku?” reče Bobi, misleći na Anabelu i to koliko je volela Frenkija. Frenki nije mislio na Anabelu. Zabranio je sebi sve misli o Anabeli i njenoj mrtvoj majci. Dođavola, izašao je da se ludo provede. „Boţe Bobi, ponekad zvučiš kao da imaš pedeset godina!” ţalio se. „Da”, uzvrati Bobi. „Moţda je to zato što sam pametan”. „Ko kaţe?” reče Frenki i napravi facu. „Ja” odgovori Bobi, i lagano ga u šali udari pesnicom u stomak. „Da li moţete da se pokupite i da odlučite šta će biti?” insistirao je Em Dţej. „Umirem od gladi. Idemo u azijski restoran”. „Dobro kaţeš, je volim azijsku p...u”, pohotno reče Frenki. „Da li ste znali da Azijke vrište? Ja to vooolim!” „Ti voliš sve koje imaju puls”, reče Bobi bez nekog posebnog izraza na licu. „A ti ne?” nastavi Frenki. „Imam osećaj da sam pametniji od tebe”, reče Bobi kezeći se. “Da, toliko si pametan da uvek hoćeš one koje ne moţeš da imaš. U čemu je fora?” Bobi je odlučio da ignoriše Frenkijev sarkastični komentar. „Ti si privilegovani kreten”, promrmlja Frenki u šali. „Kretenu”, odgovori Bobi dobroćudno. “Da, da”, uzdahnu Frenki, ne ljuteći se. „Kada bih samo bio, to bi mi učinilo ţivot mnogo lakšim”. „Dajte, ljudi, u kazinu smo”, reče Em Dţej. „Imate izbor, kockanje ili hrana, pa neka neko odluči” „Biftek”, odluči Bobi. „Potrebna mi je snaga da provedem ostatak večeri sa ovim idiotom”. Frenki je zakolutao očima. ,,S kim si, takav si”. „Misliš?” reče Bobi, odmeravajući prelepu plavušu koja je prolazila pored njih sa starijim muškarcem. „Znam" odgovori Frenki, spuštajući pogled ka plavušinom dupetu. Konačno su završili u Mortonovom stejk baru gde konobarica nije bila lenja pogotovo kada je ugledala tri seksi i očigledno sama mlada tipa. Nabacivala se Frenkiju, koji je odavao utisak opasnog momka, što je ona oduvek smatrala neodoljivim. Frenki joj je uzvratio flert. Konobarice nisu bile njegov stil, ali ova je imala neverovatno telo, i nije hteo da protraći veče bez Anabele. Pored toga, Anabela je uţivala u nečemu sa strane, pa zašto ne bi i on? „Kako se zoveš, lepotice?” upitao je, nakon što je naručio biftek, pečene krompiriće i svoje omiljene kolutove od luka. Prešla je jezikom preko svoje donje usne na najprovokativniji mogući način, nagnula se nad stolom. „Patricija”, reče. „Ali prijatelji me zovu Tri”. Neobično ime za neobičnu devojku”, reče Frenki, šarmom koji je uvek palio. „Suviše si lepa da bi robovala na poslu kao što je ovaj. Kako to?”

„Ja sam, u stvari, glumica”, objasni ona, bila je ozbiljna. „Ovo radim da bih platila kiriju dok ne budem mogla sebi da priuštim da se odselim u Njujork”. Bobi i Em Dţej su razmenili poglede. Tačno su znali šta će Frenk sledeće reći. Nije ih razočarao. „Moţda ja mogu da ti pomognem”, ponudi joj najiskrenijim glasom. Bobi je cinično podigao obrvu. Em Dţej je pokušavao da se ne smeje. „Stvarno?” reče Tri, pitajući se da li ovaj laţe kao i većina tipova. „Da, stvarno”, nastavi Frenki. „Znam ljude, imam veze”. Em Dţej je zakolutao očima. „Kada završavaš večeras?” Frenki je bio uporan. Tri je zastala na momenat. Ovaj tip je bio sladak sa svojom dugom kosom i snenim očima, i moţda, moţda bi mogao da joj pomogne. “U jedanaest”, reče ona, ponovo liznuvši svoje usne. „Onda u jedanaest”. „Znaš”, reče Bobi nakon što je konobarica otišla za drugi sto. „Trebalo bi da smisliš nove fore”. „Da”, kikotao se Em Dţej. „Jako su zastarele, čoveče. „Imam veze”, to jednostavno više nije dovoljno”. „To nije fora”, protestovao je Frenki, hvaleći se. „Ona moţe da zaradi mnogo para uz mene”. „Šta bi radila?” upita Bobi. „Nešto prirodno”, odgovori Frenki. „Testiraću je pa ću vam javiti”. „Šta ćeš nam javiti” Em Dţej je bio uporan, razmenio je još jedan znalački pogled sa Bobijem. Frenki je zastao na momenat. Da li da im kaţe za svoj i Anabelin unosni opasni poduhvat ili ne? Umirao je od ţelje da im kaţe kako zarađuje veliku lovu, ali je znao da negde u Bobiju vreba jak osećaj morala i imao je osećaj da njegov prijatelj moţda ne bi odobravao njegov novi biznis. S druge strane, dođavola! Bobi je vodio klub gde su piće, droga i seks bili u centru događaja, pa otkud mu onda pravo da se protivi? „Radi se o kurvama, to znamo”, reče Bobi kao da iznosi neku činjenicu. Frenki je bio zatečen, namrštio se. ,,A?” „Je l' ti to mene zajebavaš?” reče Frenki, levo oko mu je zaigralo, to je bio siguran znak da se razbesneo. „Ko bi zajebavao kralja zajebanata?” reče Bobi smejući se. „Moţeš se kladiti da znamo”, dodao je Em Dţej. „ Ĉekali smo da vidimo koliko ti je vremena trebalo da nam kaţeš”, reče Bobi namignuvši Em Dţeju. „Boţe!” gunđao je Frenki. „Nisam očekivao da to svi znaju”. ,,I ne znaju”, reče Bobi. „Ali devojke imaju velika usta i sada kada se pročulo morate biti jako paţljivi”. “Paţljivi?” reče Frenki dok mu je levo oko i dalje igralo. „Pa zašto?” „Pa zato što mogu da vas uhapse za svodništvo” reče Em Dţej. „Šta je svodništvo?” Frenki je puko. „Prodavanje p...e”, reče Em Dţej. „Mi ništa ne prodajemo”, insistirao je Frenki. „Mi ugovaramo sastanke između dve odrasle osobe”. ,,A proviziju stavljate u dţep, je l' da”, reče Bobi. „To je svodništvo”, istakao je Em Dţej. „Pa, dođavola, niko ne moţe ništa da dokaţe”, reče Frenki u svoju odbranu. „Uvek svi plaćaju u kešu, nema kreditnih kartica, nema tragova na papiru. Nismo glupi”. „Ovo zvuči dobro organizovano, ali nemoj da zoveš mene da ti platim kauciju kada stigneš na naslovnu stranu Njujork posta", upozorio ga je Bobi. „Zaradio si dovoljno novca da

sebi kupiš ferari, moj savet ti je da prekineš dok još moţeš”. „Jesi li lud?" reče Frenki, podigavši obrve. „Ovo je najslađi posao na svetu. Nema problema. Niko te ne napada”. „Da, završićeš u zatvoru”, ubaci se Em Dţej. „Daj, čoveče, ti si makro. Takve stvari su protiv zakona”. „Kada si ti postao 'gospodin okruţni javni tuţilac'?” zareţa Frenki jer nije bio zadovoljan kuda je ovo vodilo. Očekivao je komplimente, a ne kritike. „Hej”, promrmlja Em Dţej. „To je tvoj posao, ne moj.” „Idem da se prošetam”, reče Frenki, naglo ustavši od stola. „Naći ćemo se kasnije”. „Ovo je dobro prošlo”, reče Bobi suvoparno čim je Frenki izašao iz vidokruga. „Frenki je kreten”, izjavi Em Dţej. „Obojica to znamo, pa zašto se onda druţimo sa njim?” „Jer je on naš kreten”, reče zauvek odani Bobi. ,,A to znači da moramo da pazimo na njega”. „Skinuti ga sa kokiške bi bio dobar početak”, reče Em Dţej. „Moţda bi tada počeo da shvata svari ozbiljnije. Ovaj posao je velika greška”. „Znaš Frenkija, neće poslušati”, izjavi Bobi. „ A Anabela?” predloţi Em Dţej. „Moţda bi trebalo da porazgovaramo sa njom.” „Ma daj, Anabela? Nemoj da me zajebavaš. Ona je gora od Frenkija”, reče Bobi. ,,A kada je reč o našem momku, u njenim očima on je nepogrešiv, to znaš". Tri se vraćala njihovom stolu, balansirajući razne tanjire s hranom. Pogledom je traţila Frenkija i bila je razočarana kada je videla da je otišao. „Gde vam je drug?” hrabro je upitala, stavljajući tanjire s hranom na sto. „Ja se ne bih uzbuđivao”, reče Em Dţej. „Vratiće se”. Tri je oklevala nekoliko trenutaka. „Mogu li nešto da vas pitam?” reče tihim glasom. „Pitaj”, reče Bobi navalivši na svoj biftek. „Pa... pošto radim ovde nabacuje mi se mnogo napaljenih tipova. Znate kako je. U gradu su bez svojih ţena ili devojki, pa nastupa otvorena sezona lova na konobarice”. „Šta te zanima?” upita Em Dţej, uzimajući Frenkijeve krompiriće rukama. Bio je gladan. ,,Pa...uh... da li vaš drug zaista moţe da mi pomogne ili mu je to samo fora?” „Pametna si”, reče Bobi. „Shvatila si”. Tri ga razočarano pogleda. „Znači laţe?” reče ona. „Zavisi od toga šta očekuješ od njega”. „Okej, hvala”, reče Tri kolebajući se. „Onda pretpostavljam da mogu da mu verujem”. Šta ćeš mu verovati? Pomisli Bobi. Da će te odvesti u krevet i dobro te p i. Da, naravno, u to sigurno moţeš verovati. Kasnije je Tri došla sa računom. Bobi joj je bacio kreditnu karticu i nakon nekoliko trenutaka ona se vratila sa priznanicom da je potpiše. „Zar nije uţasno ono što se dogodilo Gemi Samer”, dobacila je, odlučivši da su oni sada prijatelji i da je bilo okej da razgovara sa njima. U stvari, počela je da pomišlja da moţda flertuje sa pogrešnim tipom. Seksi crnac sa velikim braon očima i obrijanom glavom je bio jako sladak. A drugi je bio pravi lepotan. „Kaţu da je Ralf Maestro moţda to uradio”, nastavi ona. „Šta vi mislite?” „Šta je moţda uradio?” upita Bobi, spremajući se da potpiše ček nakon što je dodao više nego velikodušnu napojnicu. „Upucao ţenu u lice”, reče Tri, pazeći da je ne vidi menadţer, čovek koji nije voleo da se konobarice zadrţavaju za stolovima. „Štaaa!" uzviknu Em Dţej.

„Hoćeš da kaţeš da je neko pucao u Gemu Samer?” upita Bobi, šokiran vešću. „Otkud ti to znaš?” „Zato što je svuda”, reče Tri, iznenađena kako nisu čuli za veliku vest da je poznata filmska zvezda ubijena u svom krevetu. „Na TV-u, internetu, svuda”. „Dođavola” reče Bobi. „Bolje da odmah nađemo Frenkija. Mora odmah da ode kod Anabele”. „Ko je Anabela?” upita Tri. „Nije bitno”, reče Bobi, naţvrljao je u ţurbi svoj potpis na ček i skočio na noge. „Moramo da idemo”. „Mislite da je okej ako se smuvam sa vašim drugom?” upita Tri puna nade. „Ne bih se kladio u to”, reče Em Dţej, skliznuvši iz separea. „Imam jak predosećaj da se neće pojaviti”. S tim rečima su njih dvojica otišli, ostavljajući zbunjenu konobaricu punu nade i snova koji se sigurno neće skoro ostvariti.

Deveto poglavlje Anabela Stiskajući kaput uza sebe, da bi prikrila svoju pocepanu haljinu, Anabela je napokon uspela da izađe iz hotelskog apartmana, gde ju je Omar Rani ako je to bilo njegovo pravo ime drţao kao zatvorenicu poslednja dva sata. Ono što joj se dogodilo je bilo nezamislivo. Bila je manje više silovana i maltretirana, tretirana kao objekat za njegovo zadovoljstvo. Omar je bio više nego grub prema njoj, nije pokazivao nikakvo poštovanje. Što se njega ticalo, ona je dovedena i plaćena, što mu je u njegovim očima davalo za pravo da radi šta hoće. Njene molbe: „Stani! Ne! Ovo se neće desiti!" nisu na njega uopšte uticale. Borila se, ali bezuspešno. Kurvin sin ju je tretirao kao da je jeftina ulična kurva. Drhtavim rukama je iz torbice izvadila mobilni telefon koji je koristila samo kada je išla na 'sastanak' i pozvala Ĉipa. „Upravo izlazim”, reče, ulazeći u lift. „Da li si napolju?” „Vratar me pomerio napred”, poţalio se Ĉip svojim uobičajenim glasom. „Mislio sam da si rekla da se nećeš zadrţati više od pola sata”. „Nema veze šta sam rekla”, zasiktala je. Lift se brzo spuštao. “Dolazi odmah!" Vrata lifta su se otvorila, a ona se nadala da neće naleti na nekog ko je zna. Za trenutak je zastala, stresla se kada se setila Omarovih znojavih ruku svuda po njenom telu, napadajući njene najintimnije delove, mazeći i tretirajući je kao parče mesa. Pa, zajebi debelog kurvinog sina. Nema šanse da će mu dozvoliti de se izvuče nekaţnjeno. Ĉekaj da Šarif Rani čuje šta se desilo, onda će stvarno biti sranja. Ĉip nije bio ispred hotela. Psujući sebi u bradu, zatraţila je od vratara da joj pozove taksi. Ĉip je zaustavio mercedes baš kada je ona htela da uđe u taksi. Na kratko je oklevala, pokušavajući da odluči da li da uđe u taksi ili da ide sa Ĉipom. Ĉip je trubio. Moron. Poslednje što joj je trebalo je da privuče paţnju. Gurnula je taksisti pare, okrenula se i pošla prema mercedesu. „Gde si tačno bio?” zapovednički ga upita sedajući na zadnje sedište. „Guţva je”, kukao je Ĉip. „Pravo je čudo što sa došao tako brzo”. „Otpušten si”, pukla je iskaljujući se na svog bivšeg vozača. „Nema šanse”, reče Ĉip, pogledavši je u retrovizor. „Nisam ja kriv što u ovom gradu ima više automobila nego mrava u mravinjaku”. Ona je čutala. „Ne izgledaš baš dobro”, usudio se reći. Za dlaku je zaobišao zamišljenog pešaka. „Se osećaš okej?” „Samo ćuti”, promrmljala je, sikćući od besa. „Plaćam ti da voziš, ne da pričaš”. Ĉip je progutao pametan odgovor. Već ga je jednom otpustila; kada bi to uradila i drugi put, moţda će ozbiljno misliti. A on nije hteo da izgubi posao. Bio je to lak posao. Šarif Rani je bio usred vaţnog poslovnog sastanka, kada je jedan od njegovih mnogobrojnih telefona počeo da vibrira u dţepu njegovog sakoa. Izvinivši se kolegama za stolom, izvadio je telefon koji je vibrirao i shvatio da je to njegov telefon za seks, onaj koji je koristio da bi zakazao sve svoje ljubavne sastanke. Šarif Rani je imao ljubomornu i mladu četvrtu ţenu, a da i ne pominjemo brdo poslovnih saradnika koji bi voleli da znaju neku od njegovih sočnih tajni. Zato je imao telefon za seks, koji je bio na ime jednog od njegovih miljenika i koji je koristio samo za zakazivanje svojih 'specijalnih' sastanaka. Na identifikaciji poziva je pisalo Bela Svetlana.

Dođavola, zašto ga zove? Bela je koristila ovaj broj samo da bi mu potvrdila 'sastanke'. A ostatak nedelje mu je već bio zakazan, druga ţena svaki drugi dan, ţene koje mu je Bela lično birala. Znala je šta voli. Razmišljao je da se ne javi, a onda odlučio da je moţda mudrije da se javi u slučaju da je Bela morala da pomeri neki od njegovih zakazanih sastanaka. „Da”, rekao je tiho pribliţavajući se vratima konferencijske sale. „Šarif?” upita Anabela. Glas joj je drhtao od besa kojim je htela da ga obaspe. „Šta hoćeš?” rekao je iznervirano. Anabela nije bila raspoloţena za oštar odgovor. Sigurno da je Šarif Rani znao tačno šta ona hoće. Namestio joj je seksualnog ludaka, koji sigurno nije bio nevin. Sad je morao da trpi posledice. „Ja... ne mogu da verujem šta si mi uradio”, rekla je skoro zaplićući jezikom, bila je jako ljuta. „Šta hoćeš?” ponovio je sve ledenijim glasom. „Hoću... Hoću...” ponavljajući ove reči Anabela je shvatila da nije znala šta hoće. Izvinjenje, da, to je bilo to, izvinjenje za to što joj je smestio neotesanog govnara, svog takozvanog sina. I još nešto, htela je da joj se i dečak izvini! Dečak! Ha! „Tvoj sin je svinja!” izlanula se. „Loše je postupio sa mnom. Bio je grub i nepristojan i nije me poštovao. Rekao si mi da ima petnaest godina i da je nevin, a znaš da to nije tačno. Hoću...” Anabela je toliko bila okupirana svojim ţaljenjem da nije čula da se veza prekinula. Poludela je kada je shvatila da on više nije s druge strane ţice. Rani Šarif joj je spustio slušalicu! Maniri tog čoveka su bili uţasni. Sa kim on tačno misli da ima posla? Glasić u njenoj glavi joj je šapnuo, „Sa kurvom. Fukarom. Prostitutkom". O ovim rečima nije htela da razmišlja. Ona nije bila nijedno od tih stvari. Ona je bila bogata Njujorčanka sa stilom, koja je uspela sama bez pomoći svojih roditelja filmskih zvezda. Suze su joj napunile oči. Gde je bio Frenki kada joj je trebao? Frenki je bio u striptiz klubu. Nadurena crvenokosa sa veštačkim sisama i veoma aktivnim jezikom mu je igrala u krilu. Dok je ona bila zauzeta liţući mu vrat, odjednom je shvatio da je to što je bio ljut na Bobija i Em Dţeja bilo potpuno gubljenje vremena. Jednostavno su bili ljubomorni što je njegov slatki biznis bio tako uspešan. A ko bi mogao da ih krivi? Uostalom, nije mogao ostati didţej zauvek, morao je ići dalje. A ako je to kretanje dalje podrazumevalo zarađivanje velike love, onda više moći za njega. Bobi i Em Dţej su poticali iz bogatih porodica, oni nisu znali kako je kada moraš da uspeš sam bez ičije pomoći? Frenki je sebe smatrao pravim čovekom koji je opstao. Bio je na dnu i uspeo da se popne na sam vrh. Na njegovom putu ima nekoliko stvari zbog kojih je zaţalio. Neka mračna, zloslutna sećanja o kojima ne bi voleo da razmišlja. Neka mračna sećanja koja bi potisnuo u najdalji kutak svog mozga, kada god bi ih se setio. Kokain mu je pomogao da zaboravi loše stvari. Kokain bi ga opio i olakšavao mu da ostvari sve što je zamislio i učinio da se oseća kao pobednik. Ko bi pomislio da šmrkanje magičnog belog praha moţe imati tako pozitivan efekat? Njegova navika je bila skupa, ali je smatrao da je vredna svakog centa. Nije da je bio zavistan o krek ili heroin ili neku od jakih stvari. Voleo je kokain. Striptizeta je postajala nemirna. Trudila se najviše što je mogla, a on nije reagovao. Njihala je svojim prekrivenim bradavicama opasno blizu njegovih usta, dok mu je nabijala

karlicu na prepone. Njen jezik je još uvek naporno obrađivao njegov vrat, krećući se ka njegovom levom uhu, iako je dodirivanje mušterije bilo strogo zabranjeno. Nije marila. Ovo je bila striptizeta koja je išla do kraja za veliku napojnicu. Frenki je odjednom ustao, bacivši je uvis. Ispruţena na podu, bila je spremna na mnoge uvrede, kada je on napipao svoj dţep i bacio na nju nekoliko novčanica od dvadeset dolara. „Drugi put”, promrmljao je. „Nisam raspoloţen”. Pošto se Frenki nije javljao na svoj mobilni telefon, iznervirana Anabela mu je poslala poruku, a onda pozvala Betani, jednu od devojki koja je ponekad radila za nju. „Je l' moţeš da svratiš?” upitala je, bilo joj je potrebno društvo. „Frenki je u Atlantik Sitiju, a ja sam sama”. Betani, lenja pevačica koja se isuviše dugo zadrţala u tom poslu, rado se odazvala pozivu. Stigla je nakon pola sata sa flašom šampanjca, kristal, naravno, i dušom u tetrapaku. „Mislila sam da nam napravim mimoze”, reče Betani, krenuvši u kuhinju. „Fantastična ideja”, reče Anabela, sloţila je facu iako se još uvek osećala iskorišćenom i zlostavljenom. „Je l' sve u redu, Bela?” znatiţeljno upita Betani. „Nije”, reče Anabela prateći Betani u besprekorno čistu kuhinju pošto Anabela nije kuvala. Ona je rasla u kući gde su imali ljude koji su kuvali za njih - i radili sve ostalo što je trebalo da se uradi. “Da li se radi o Frenkiju?” upita Betani, puna saosećanja, ali je isto tako bila spremna na sočan trač. „Ste se posvađali? Mislim on je zgodan tip, ali sam sigurna da nije baš najlakše... “ “Zašto bi bio problem sa Frenkijem?” prekide je Anabela, uključivši odbrambeni mehanizam. Betani je otvorila friţider i izvadila malo leda. „Zato što je obično muškarac u pitanju”, reče. Izvadila je dve visoke čaše iz kuhinjskog ormarića i ubacila nekoliko kocki leda. „Muškarci su đubrad. Ne razumem zašto trpimo njihova sranja. Oni jedu, prde, spavaju i hrču. I budi sigurna da mi moj vibrator pruţa bolji seks”. Očigledno nije spavala sa Frenkijem, pomisli Anabela. ,,U stvari, odrekla sam se muškarca”, nastavi Betani. „Osim ako plaćaju. Sada sam okupirana svojom karijerom, to je ono što mi je vaţno”. „Pa”, reče Anabela, vraćajući se u dnevnu sobu, „kada smo već kod plaćanja, da li si ikad imala... uh... klijenta koji je... uh... bio loš prema tebi?” „Ne nazivam ih klijentima”, reče Betani oštro, sedajući na kauč. “Ta reč čini da mi zvučimo kao kurve, a mi to nismo. Mi smo profesionalne ţene od karijere koje zarađuju mnogo novca radeći nešto što ostale ţene rade za dţabe”. „To nije odgovor na moje pitanje”, reče Anabela nezainteresovana za Betanijinu teoriju kolgerl biznisa. „Tvoje pitanje, hmm...” reče Betani probadajući je pogledom. „Mislila sam da ne ideš na sastanke, Bela”. ,,I ne idem”, odgovori brzo Anabela. „Pitam zbog neke druge devojke. Nju su... zlostavljali”. “Kako su je zlostavljali?” upita Betani podiţući obrvu. Uh... tip je bio grub prema njoj. Praktično ju je silovao”. „Da li je platio?” upita Betani poslovno. „Da”. „Onda to nije silovanje, zar ne?” reče Betani pijuckajući svoju mimozu. „To je gotova stvar”. Anabela se sve više nervirala. Zašto Betani ne razume? „Ali hajde da kaţemo da ona nije htela” navaljivala je Anabela. „Recimo da se predomislila, nije joj se svideo”. „Pravo pitanje je”, mudro reče Betani, „da li je uzela novac?”

„Rekla sam ti, da”. „Onda je to, kao što sam rekla gotova stvar, nema silovanja. Zatvoren slučaj. ,,A”, nastavi pametno Betani, „da li imaš rakiju od breskve? Ako je dodamo u našu mimozu, opustiće te. A onda mi moţeš reći sve o onome ko te naljutio”. Sat vremena kasnije, još uvek nervozna i pomalo pijana, Anabela je uspela da se otarasi Betani. To nije bilo lako jer je Betani pila svoju treću mimozu, iako je Anabela mislila da joj treba društvo, shvatila je da će joj biti bolje ako je sama. Bolela ju je glava, ali je uspela da dođe do svoje spavaće sobe i baci se na krevet. Šta ako joj je Šarifov, bez sumnje, vanbračni, debeli, aljkavi sin preneo neku bolest? Ili još gore, ako je ostala trudna? Nosila je kondome u tašni, ali ju je napaljeno đubre sprečilo da ih uzme. Mogla bi da ih tuţi. Da, da tuţi Šarifa Ranija i celu njegovu porodicu. Sigurno je imao mnogo sinova sa različitim ţenama. Crnih, belih, Arapa, Amerikanaca, Azijata. Da, ali kako da tuţi, a da ne razotkrije igru? Njenu igru... Mogla bi samo da zamisli face svojih roditelja, filmskih zvezda, kada bi saznali kakav posao vodi njihova draga ćerkica... Nakon nekog vremena je utonula u polusan. Frenki bi sve rešio. On je uvek sve rešavao.

Deseto poglavlje Denver Mario je bio kompletan, sve što sam mogla poţeleti, i više od toga. Jako je zgodan, od vrhova lepo oblikovanih noţnih prstiju do dubokog tamnog tena. A što se tiče njegovih trbušnjaka... pa, sve što mogu da kaţem je: „Daj mi još!” Oni su svetska klasa. Volim trbušnjake, pretpostavljam da mi se sviđaju kao što se većini muškaraca sviđaju ţenske grudi. Opsednuta sam njima. Moţda nije trebalo da skočim u njegov krevet iste večeri kada smo prvi put popili piće zajedno, događaj koji se teško moţe nazvati ljubavnim sastankom. Ali, dva kosmopolita i sve opklade su pale u vodu! I da, bili smo divlji. Odmah smo otišli u njegov stan. Skinuli smo stvari sa sebe i tresući se uskočili u krevet. Hvala bogu da je zgrabio kondome, jer ja sigurno nisam racionalno razmišljala. Onda smo se bacili na posao, skroz do kraja i više od toga. Bilo je tako dobro. Sada spava, a ja odmeravam prvo njegovo telo, a onda njegovu kuću. Moţeš dosta saznati o čoveku po načinu kako ţivi, a pošto Mario nije očekivao da dođem u njegov mali stan na Fauntinu, impresionirana sam time što je tako čist i uredan. Nereda skoro da i nema, samo nekoliko prljavih sudova u sudoperi i izguţvana košulja na podu kupatila. Sve ostalo je nekako uredno. Suviše uredno? Mogu samo da primetim da je mnogo uredniji od Dţoša, običan aljkavac koji nikad nije čistio za sobom. A što se tiče aktivnosti u krevetu... dvostruko, trostruko VAU!! A da i ne spominjem BINGO!! Sa Mariom sam svršila u prvom pokušaju, a to nije uvek tako lako kod mene. Nekada bi prošle nedelje dok me Dţoš nije doveo da velikog O. Hmm... Moţda je to bio jedan od razloga što smo oboje upali u rutinu. Vladala je dosada. A kada dosada uđe u vezu... Istina je da je Dţoš raskinuo našu vezu, ali verujete mi, ja sam bila i više nego spremna. „Hej “ uzviknuo je Mario iz spavaće sobe. „Gde si?” „Pljačkam te”, uzviknula sam mu. „Kada bih samo imala šta vredno da ti ukradem osim dva CD-a Santane i potpisanu fotografiju Dereka Dţetera. Šta će ti to?" „Duga priča”, nasmeja se ispod brka. Izašao je iz spavaće sobe bestidno go. Bilo mu je drago što sam mu diskretno konfiskovala baršunasti bademantil, koji je očigledno bio ukraden iz Ventiti fera, jer je na leđima pisalo Veniti fer holivudsko izdanje. Da, naterala sam ga de se šeta go, to je bio odličan potez. Moje oči su odmeravale njegovo predivno mišićavo telo, bio je to prelep prizor. „Dođi”, reče lenjo pruţivši ruku. „Nazad u krevet, odmah!” Svidelo mi se kako je razmišljao. Nazad u krevet, a samo sat vremena pre toga smo se kresali kao par napaljenih srednjoškolaca na maturskoj večeri. Ali ko sam ja da se bunim? Mario Riviera je bila zabava kakvu sam traţila. Pa, strogo gledano, više zabave kakvoj sam se nadala. Bio je sportske građe. Trudila sam se da ga ne razočaram. On je avanturista. I ja sam.

On je nezasit. Na nesreću pomalo sam umorna. Bio je ovo dug dan i nisam navikla na ovu divlju i predivnu seksualnu aktivnost. Bole me butine, bradavice mi postaju jako osetljive, a spavanje u sopstvenom krevetu počinje da mi izgleda kao odlična ideja. Ali... o... boţe! Pre nego što sam uspela da i pomislim na to, već smo bili u krevetu i on me ponovo dovodio do orgazma. Sva drhtim, sve mi igra, toliko sam zadovoljna. „Laka si”, reče smeškajući mi se sa visine. Primetila sam njegove zube, savršeni su i izuzetno beli. Podsetili su me na zube Marka Konsuela. U slučaju da se pitate, Mark Konsuelo je jako zgodan muţ Keli Ripe. A u slučaju da se pitate, Keli Ripa je koleginica sa kojom večito mladi Ridţis Filbin vodi TV emisije. „Laka?” odgovorila sam, smeškajući se. „Je l' to uvreda?” „Ne”, olako je rekao. „Uţivaš u seksu koliko i ja. A ono što mi se sviđa kod tebe je to što nisi jedna od onih devojaka koje vole da igraju igre”. Da li je ovo bilo pozitivno ili negativno? Nisam se trudila da ga zapitkujem, jer sam se osećala predivno sa ovim čovekom kojeg sam jedva poznavala. A to je smešno, jer on moţe biti siledţija, serijski ubica, lopov, ili... Prekini sa takvim razmišljanjem. Uvek sam imala bujnu maštu i ponekad me to uvaljivalo u veliku nevolju. „Mislim da bih trebala da krenem”, usudila sam se reći. „Odavno sam trebala biti u krevetu”. „Bili smo u krevetu”, istakao je Mario uz lascivan kez. „Sada umirem od gladi. Šta kaţeš da odemo na pljesku?” Njam! Hrana! Moram da priznam da sam i ja gladna. Odličan seks mi uvek otvori apetit. Pre nego što ću pristati, mobilni telefon je iz torbice počeo da svira popularnu Bjonsinu pesmu. Dohvatila sam ga i javila se. Pogrešila sam. Bio je Ralf Meastro. A bilo je dva sata ujutro. Sranje! Zašto sam se javila? Jer je to moj posao. A gospodin Ajkulozub je nedostupan posle deset sati uveče. „Zdravo” rekla sam paţljivo. „Da li je sve okej?” „Moramo da razgovaramo”, reče Ralf odsečno kao i uvek. „Sada je dva ujutro”, istakla sam, iako je sigurno to znao. „Moraš odmah doći kod mene”, reče i spusti slušalicu. „Ko je to bio?” upita Mario, postavši odjednom novinar njuškalo. „Ljubomorni ljubavnik”, odgovorih neodređeno. Zgrabila sam farke skenirajući pod u potrazi za tangama kojih očigledno nigde nije bilo. „Ne verujem ti”. „Naravno da mi ne veruješ”, odgovorila sam. Odlučila sam da mi nema druge nego da odem bez gaćica. „A ne bi ni trebalo”. Mario me pogledao dugim upitnim pogledom. „Drugačija si od devojaka na koje sam nailazio” reče. „Ţivimo u Los Anđelesu, hvala bogu”, odgovorila sam jedro. “Direktna si”, reče on. “Mislim da mi se to dopada”. “U tom slučaju”, odgovorila sam kratko, “Hvala ti na seksu za pamćanje, ali bojim se da moram da krenem”. Počeo je glasno da se smeje. Pridruţila sam mu se. Onda se nagnuo i poljubio me u usta, dug sočan poljubac, tako dobar.

„Pozvaću te”, obećao je. „Zvuči kao dobar plan”, odgovorila sam obuvajući se. „Nemoj suviše dugo da čekaš”. Onda sam izašla, ušla u svoja kola i uputila se ka imanju Maestrovih. Ralf Maestro je pušio veliku cigaru pućkajući je i izbacujući gust dim po celoj dnevnoj sobi. Na sebi je imao teţak svilen bademantil kestenjaste boje, ukrašen crnim štraftama. Na nogama je imao papuče koje su se slagale sa bademantilom. Opet nije ličio na čoveka u ţalosti. Ovo mora da je noć muškaraca u bademantilima, samo što se meni više sviđa jednostavna verzija belog bademantila na Mariu. A sigurno mi se više sviđa ono što je ispod. „Zdravo” rekla sam, suzdrţavajući kašalj, jer mrzim dim od cigare. „Izgledaš kao da si upravo vodila ljubav”, reče Ralf. On nije bio čovek koji je razmišljao pre nego što bi nešto rekao. Odlučila sam se da idem teţim putem i da ignorišem njegov komentar. „Šta mogu učiniti za vas gospodine Maestro?” upitala sam pokušavajući da odrţim profesionalni odnos između advokata i klijenta, a pri tom sam se pitala da li sam zaista sijala kao što sam se i osećala. Izgleda da jesam. „Moţeš otići avionom u Njujork”, odgovorio je prozaično. „A zašto bih ja to uradila?” odgovorila sam. Naučila sam da se nikad ne iznenadim stvarima koje klijenti od mene očekuju, mada je let za Njujork u dva ujutro bio nešto novo. „Zato”, reče Ralf polako, „što znaš moju ćerku, a ja ne mogu da je dobijem. Tako da je na tebi da odeš, nađeš je i dovedeš ovde”. „Šta je na meni?” upitala sam mršteći se, jer je to bio smešan zahtev. „Nisi gluva, zar ne?” „Molim?” rekoh i pomislih da je nekulturna svinja i da je moţda on upucao svoju prelepu ţenu. „Pobogu, devojko, ne traţim od tebe da odletiš na mesec”, rekao je ljutito. „Anabela bi trebalo da bude ovde sa mnom, a ti si jedina osoba koje mogu da se setim, koja bi je mogla vratiti kući”. „Gospodine Maestro, Ralfe”, rekoh oklevajući, „Nisam je videla niti sam pričala sa njom godinama, tako da teško sumnjam da će ona ... ” „Već sam o tome razgovarao sa Feliksom”, rekao je prekinuvši me kao da ono što sam ja govorila nije bilo vaţno. ,,I on se slaţe da Anabela treba da bude ovde. I takođe se slaţe da si ti jedina osoba koja moţe da je ubedi da dođe”. „Ali... “ počela sam da govorim. Ralf nije bio raspoloţen da sluša. „Elektronska karta te čeka na tvom laptopu”, rekao je poslovno. „Junajted. Sedam ujutro”. Dao mi je odštampanu kartu. “Ovo je njena adresa i broj telefona. Ostavio sam poruku na njenoj sekretarici da si krenula”. Rekavši to dunuo je uţasan oblak dima u moje lice i odmahnuo mi da odem. „Laku noć”, reče, završivši svaku diskusiju. Jako ljuta, napustila sam imanje Maestrovih. Ko, dođavola, Ralf misli da sam, potrčko? Ovo je totalno sranje i ne mogu da verujem da je Feliks pristao na ovo. Dođavola sa Ralfom, filmskom zvezdom. I dođavola sa gospodinom Ajkulozubim. Ja sam advokat, a ne pratnja. Zašto bih otišla u Njujork da dovedem Anabelu Maestro kući na sahranu njene majke? Zašto moram baš ja?

Jedanaesto poglavlje Karolin Nakon što je pozvala Denver i ostavila poruku na njenoj govornoj pošti, Karolin je zaţalila što nije pitala Keri gde ide da bi otišla sa njom. Njen adrenalin je porastao i nije htela da provede subotnje veče sama u svom malom stanu. Šta li radi Gregori? Da li misli na nju? Da li misli na njihovu bebu i zajedničku budućnost? Da li je srećan koliko i ona? Jednostavno nije mogla da dočeka da budu zajedno, da svi znaju i da ih svi vide. Zamišljala je reakciju njegove ţene kada joj bude rekao. Evelin je bila hladna riba i očigledno ga nije volela, pa zašto bi marila? Gregori joj je rekao mnogo puta da on i Evelin više nisu vodili ljubav, da nisu imali zajedničke interese i da bi se odavno razveo od nje da nije dece. Karolin je znala da je to kliše, oţenjen ţenom koja ga nije razumela, ali mu je ipak verovala. Gregori je bio drugačiji, imao je integritet i volela ga je svim srcem. Sada kada je mislila o tome, poţelela je da nije morala da viče na njega i da mu preti u njegovoj kancelariji. Ali, s obzirom na to da trudnoća ne bi trebalo olako da se shvati, bila je primorana da ga uzdrma da bi shvatio da se situacija drastično promenila. Shvatio je. Konačno je shvatio. Trebalo je da sačeka još malo. „Pobogu Evelin, ko su ovi ljudi?” Gregori je siktao u kolima svoje ţene. Evelin je stavljala kartijer dijamantsku minđušu sa rubinom i odgovorila tihim glasom, „Ovi ljudi su konvertovani kriminalci koji čine naš grad sigurnijim”. „Šta, dođavola, to znači?” reţao je, nezadovoljan što ga je dovukla na još jedan od njenih dosadnih dobrotvornih događaja. „Vidiš li onog čoveka tamo”, reče pokazujući na nekog bradatog Latinoamerikanca u lošem odelu sa opasnom tetovaţom na vratu i zlatnom minđušom. „Da, vidim ga. Pa šta?” „On je bivši član bande koji je prešao na našu stranu. On sada savetuje mlade dečake kako da ne nasednu i postanu članovi bande”. Slušajući Evelin, Gregori je shvatio kako je nedosledna. Šta je ona znala o ţivotu u bandi? Njegova ţena, dobročiniteljka. Uvek je imala neku dobrotvornu stvar. Uvek je smatrala sebe sveticom. „Dođi”, reče Evelin uhvativši ga za ruku. „Upoznaću vas”. Gregori nije imao ţelju da se upozna sa bivšim članom bande. Razmišljao je o drugim stvarima, kao na primer šta će da radi sa Karolin? Cmizdrava, trudna, pušačica Karolin. Evelin ga je vodila kroz sobu. Svojim damskim glasom reče: „Ramirez, hoću da te upoznam sa svojim suprugom senatorom Gregorijem Stounmenom”. Ramirez ga pogleda kamenim pogledom. Gregori je prepoznao taj pogled. Bio je to jebi se beli gade pogled. Ovaj tip nije bio konvertovani član bande, već pametni kriminalac koji pravi sebi veze. „Zadovoljstvo mi je”, reče Gregori i laţno se nasmešio kao i svi političari. „Ţena mi kaţe da radite nešto veoma značajno za naš grad”. „Trudim se”, odgovori Ramirez, sevajući pogledom kroz sobu. „Nije lako, al' se trudim”. „Odlično”, reče Gregori mahnuvši konobaru. Bilo mu je potrebno još jedno piće.

„Da”, reče Evelin vrteći dijamantsku narukvicu oko svoje neţne ruke. „Trebalo bi nam još novca za društvene centre koje Ramirez planira da otvori širom grada. Sada imamo samo jedan, a vaţno je drţati naše dečake dalje od ulice. Nadam se da ću uspeti da organizujem specijalni koncert u cilju prikupljanja novca. Ramirez misli da moţemo da uključimo nekog od onih repera”. Repera! Evelin je ţivela u nekom drugom svetu. Ĉek je i on znao da se kaţe rep umetnici. „Je l' vi moţete nekako da nam pomognete?” reče Ramirez. „Moţda moţete da svratite sutra i vidite kako radimo”. Da, pomisli Gregori, upravo tako planiram da provedem nedelju. „Moţda ću doći”, reče. A moţda i neću. Ramirez je gledao Evelininu narukvicu. Dođavola! pomisli Gregori. Nadam se da ne zna gde ţivimo. Neli Fortuna je ţivela u stanu do Karolininog. Neli je bila starica i očigledno nije imala nikog; svi su joj umrli. Nema rođake. Nema prijatelje. Nema nikog. Nekada davno, Neli je bila osamnaestogodišnja starleta koja je ţivela u vili na Holivudu, sa uvelim starim producentom, koji je slučajno bio milioner. Tokom tridesetih godina milioneri su bili značajni, dok sada moraš biti milijarder da bi bio bitan. Bilo kako bilo, tako je Neli rekla, bila je jako pričljiva i prava faca. Karolin se trudila da često svraća, da se uveri da je draga starica ţiva, i da nahrani njenog prilično neurednog mačka Gejbla. Izgleda da je Neli, kada je bila na vrhuncu svoje karijere, bila ljubavnica mnogim ikonama sa velikog platna, uključujući i Klarka Gejbla, čija je izbledela slika ponosno stajala u srebrnom art-deko ramu na njenom kaminu. Na fotografiji je pisalo Dragoj Neli, voli te Klark. Mogla je to biti fotografija oboţavateljke, a mogla je biti i prava stvar. Neli je uveravala Karolin da je prava stvar. „Svaki mačak kojeg sam imala zvao se Gejbl”, često je govorila. A onda bi se nasmešila i počela da mašta. „On je bio poseban čovek... nikad ga neću zaboraviti”. Kada je imala vremena, Karolin je uţivala slušajući Neline priče o starom Holivudu. Bile su pune sjaja i glamura prošlosti, a Neli je ih je pričala sa velikim zadovoljstvom. „Danas su sve devojke iste”, gunđala je Neli. ,,I njihovo oblačenje! Potpuno odvratno! A u moje vreme...” Misleći na Gregorija, Karolin je pokucala na Nelina vrata i laknulo joj je, kao i uvek, kada je videla da je starica ţiva i zdrava. Sedela je ispred TV-a i gledala kanal E! koji joj je bio omiljen. „Samo sam došla da Vas obiđem”, uzviknu Karolin. „Ne mogu da ostanem”. „Zdravo, draga, jako si lepa danas”, reče Neli. Bila je oprezna i lukava kao i uvek. „Imaš popriličan sjaj u očima. Da nemaš novog momka?” Karolin nije mogla da prestane da se smeje. „Pa, nije baš nov”, reče neţno. „Više, ne znam kako bih rekla...posvećen”. Gejbl je došao do nje i počeo lenjo da se mazi o njenu nogu. Sagnula se da ga pomazi i on je počeo glasno da prede. „Mislim da znam”, reče Neli, mudro klimajući glavom. ,,U pitanju je onaj fini mladić, tvoj momak, kako se zove? O, da Met. Zaprosio te, zar ne?” „Ne”, reče Karolin odmahujući glavom. „Met je prošlost”. „Ali imaš nekog, zar ne?” Neli je bila uporna i nastavila je da ispituje. „Ko je on?” Karolin je poţelela da moţe da joj kaţe. Poţelela je da moţe da objavi na sva zvona. „Nosim bebu senatora Gregorija Stounmena! Trudna sam, trudna, trudna!" „To je samo stari prijatelj”, odgovori neodređeno.

„Ah, stari prijatelji”, razmišljala je Neli. „Imala sam mnogo takvih. Stare kolege. Stari ljubavnici. Stari oţenjeni muškarci koji nisu mogli da ga drţe u pantalonama. Ah, da, stari prijatelji... ” „Da li ste nahranili Gejbla?” upita Karolin kako bi brzo promenila temu. Neli je volela da raspreda o svojim mnogobrojnim aferama, a danas Karolin nije bila raspoloţena da sluša. „Da, draga”, reče Neli. „Hvala ti što si svratila, znaš koliko to cenim”. „Zadovoljstvo mi je”, reče Karolin. Brzo je izašla. Dok je izlazila pomislila je kako bi bilo lepo pozvati Neli na njihovo venčanje. Senator Gregori Stounmen & gospođica Karolin Henderson Vas pozivaju na njihovo venčanje... Da! Da! Da! „Ne!” reče Gregori oštro dok su se on i Evelin vozili kući. „Neću da idem u neki prljavi društveni centar pun zaraţenih pacova i članova bandi samo zato što ti misliš da je to dobra ideja”. Evelin je bila mirna kao i uvek. „Gregori, dragi”, reče mirnim svilenim glasom, „Poseta Ramirezu u njegovom centru će poboljšati tvoju reputaciju. Glasači će ceniti taj gest dobre volje, oni to uvek cene. Reci tvojoj maloj pomoćnici da obavesti novinare. Ovo je odlična prilika za fotografisanje”. Zašto je Karolin uvek nazivala njegovom „malom” pomoćnicom? Karolin je visoka najmanje sto sedamdeset i pet centimetra, teško da je mala. Na taj način ju je Evelin spuštala. Ona nije ništa sumnjala, ali Evelin nikad nije laskala drugim ţenama. Jednom je na večeri u Beloj kući sedela pored Gvinet Paltrou, kasnije ju je Evelin nazvala mršavom malom ništavnom ţenom. Kako samo koristi reč 'mala'. To je bilo Evelinino krajnje nipodaštavanje. Ono što je zaista mislila je da su ti ljudi manji od nje, mali i nevaţni. Evelin je bila snob. Udala se za njega jer je znala da moţe da mu pruţi veliku političku podršku, naročito njena bogata porodica. Da li ga je ikad volela? Verovatno ne. Imali su dvoje divne dece, a njegova karijera je napredovala u pravom smeru. Ali sada je 'mala' Karolin Henderson odlučila da sve sjebe. A šta bi on trebalo da uradi po tom pitanju? Jedna stvar je bila potpuno jasna, morao je uraditi nešto, i to brzo.

Dvanaesto poglavlje Bobi Kada su se vratili u svoj apartman Em Dţej je počeo da trči po sobi i pakuje njihove torbe za jednu noć, dok je Bobi poslao Frenkiju poruku preko pejdţera. Pokušao je da ga dobije na mobilni telefon, ali je bilo bezuspešno. Takođe je pokušao da kontaktira Anabelu da bi joj rekao da su na putu za grad. Ni ona se nije javljala na telefon. Em Dţej je već uključio TV tako da su čuli celu jezivu priču o ubistvu Geme Samer. „Ne mogu da verujem da nismo ranije čuli”, reče Bobi zbunjeno. „Jako mi je ţao Anabele, mora da je izbezumljena”. „Misliš da je moguće da je matori ubio?” upita Em Dţej. „Uvek se userem od njega”. „Moţda je glup kao i sve filmske zvezde, ali ne toliko glup da je upuca u njihovoj kući”, promišljeno reče Bobi. „Ko bi to uradio?” „Da”, reče Em Dţej. „Ili je glup ili je toliko arogantan da misli da moţe da se izvuče nekaţnjeno”. „Mediji će uţivati u ovome”, reče Bobi. „Ovo je njihov scenario iz snova. Dve filmske zvezde i ubistvo”. Da li da pozove Laki? Dok je ona bila vlasnica filmskog studija Panter, Rafl Maestro i Gema Samer su se pojavljivali u filmovima koje je producirao njen studio. Mora da poznaje Gemu, moţda su bile i prijateljice. U tom trenutku Frenki je sav raščupan uleteo u apartman. „Poslao si mi poruku na pejdţer?” upitao je. Duga kosa mu je upala u oči. „Šta si hteo? Baš sam opasno dobijao na kartama.” „Pretpostavljam da nisi čuo vest”, reče Bobi, tuţnim glasom. „Koje vesti?” upita Frenki pomislivši e, dođavola. Saznali su. Zbogom vikendu slobode sa momcima. Šteta. „Pucali su u Anabelinu majku”, reče Bobi jednoličnim glasom. „Sada smo čuli!” „Boţe!” reče Frenki, trudeći se da izgleda šokirano i iznenađeno. „Šta se desilo? Kada? Kako? Da li je mrtva?” „Da, mrtva”, reče Bobi. „Gledaj TV. Trebalo bi da odmah pozoveš Anabelu”. „Da, čoveče”, priključio se Em Dţej. „Moramo da te vratimo u Njujork”. „Znaš da Anabela retko nosi telefon sa sobom”, reče Frenki. Poludeo je, jer je ovo značilo da je njihov vikend naglo završen. „Onda probaj da je pozoveš u vaš stan”, reče Bobi. „Kladim se da je tamo”. „Da, da”, reče Frenki pokazavši rukom ka TV-u praveći se da prvi put čuje vest. „Priča se okolo da je njen stari moţda to uradio”, umeša se Em Dţej. „Cela scena je jako brutalna. Š'a misliš?” „Nisam upoznao njene roditelje”, reče Frenki. ,,I verujte mi Anabela nije bila bliska sa njima. Retko su pričali”. „Trebalo bi da budeš sa njom”, reče Bobi. „Spakovali smo se i spremni smo za polazak, pa predlaţem da krenemo na put”. „Naravno”, reče Frenki nerado. Zbogom susrete sa seksi konobaricom iz Mortona. Šteta. Mogao je da je regrutuje. Nekoliko sati kasnije Bobi je zaustavio svoj BMW ispred Frenkijeve i Anabeline zgrade. Frenki se nije ţurio da izađe iz kola. Bilo je kasno, posle ponoći i poslednje što mu je trebalo je da sluša Anabelu kako negoduje zbog svojih roditelja. Znao je da će baš to da radi.

Negodovanje na mamu i tatu joj je bila jedna od omiljenih tema. Uvek je govorila kako misle samo na sebe, kako nisu obraćali paţnju na nju dok je odrastala. Obično bi joj rekao da prestane da se ţali, ali večeras su okolnosti drugačije i sa tragedijom i svim tim, biće primoran da sedi i sluša je satima. Bilo je vreme za saosećajnog momka, u to je bio siguran. „Hoćeš da se popnemo s tobom?” upita Bobi, iako to nije iskreno mislio, ali se svejedno ponudio. „Da, čoveče, moţda bi trebalo”, reče Em Dţej: Obojica su znali kako Anabela zna da bude teatralna, a večeras će biti van kontrole, verovatno histerična. Frenki je odlučio da to nije bilo potrebno. „Mogu sam da se pobrinem za nju”. „Pa... ” reče Bobi. „Pozdravi je i reci joj da nam je jako ţao. Zvaćemo te ujutro”. „Vaţi”, reče Frenki, konačno se odmaknuvši od automobila. Kada je Frenki ušao u zgradu, Bobi reče „Moţda bi trebalo da svratimo do kluba i iznenadimo sve”. „Da”, sloţio se Em Dţej. „Ne bi mi smetalo da poverim koliko konobara beţi na zadnja vrata sa brdo bifteka u pantalonama”. Em Dţej je mrzeo što zaposleni kradu. Da je po njegovom, svuda bi ugradio skrivene kamere, od kuhinje do sobe za radnike. Bobi je bio opušteniji; naučio je od Laki da u hotelima i klubovima moraš da praviš ustupke. Bila je činjenica da će barmen zameniti votku grej gus sa nekom jeftinijom, konobari će krasti, a kuvari će poneti kući sve što budu mogli. Dok god krađe nisu prekomerne, bolje je da ţiviš s tim nego da se nerviraš. Bobi se pitao da li će Zina biti u klubu okruţena svojom standardnom grupom ulizivača. Ponadao se da je tamo, a onda je odmah poţeleo da nije. Dođavola, njegova zaljubljenost u nju je bila smešna. Ona moţe biti poznata, talentovana superzvezda, ali se prema njemu odnosila kao da ne postoji, a on nije navikao da ga ignorišu. On je ipak bio Stanislopulos, a njegova mama je Laki Santanđelo. Zasluţio je poštovanje. I planirao je da ga dobije. „Još jedan belini", naruči Zina svojim dubokim promuklim glasom i blagim akcentom. Dečko sa njene leve strane je odmah poskočio da joj donese piće. On je bio maneken iz Perua, imao je devetnaest godina i bio je Zinina najnovija igračka. Paradirala je okolo s njim kao da je trofej, a dečko je stvarno bio lep sa svojim pospanim očima, debelim usnama i rumenim obrazima. Zina ga je zvala Kuca. Sve ih je zvala Kuca; dolazila je sa novim svaki mesec. Kraičkom svog egzotično našminkanog oka je videla Bobija Stanislopulosa Santanđela kako ulazi u klub. Bio je tako zgodan. Tako se ţestoko trudio da bude kul. Tako je ţeleo da joj se uvuče u gaćice. Razmišljala je koliko bi iznenađen bio kada bi saznao da je pre dvadeset pet godina, kada je jedva imala petnaest, njegov otac, veliki Dimitri, deflorisao na njegovoj veličanstvenoj jahti na jugu Francuske. Nasmešila se svojim tamno crvenim usnama. Ah...Dimitri... Kakav čovek, kakav ljubavnik... Kakav otac, takav sin? Da li da sazna? Moţda. Moţda bi je to zabavilo. A moţda i ne bi. Bobi se polako pribliţavao stolu. Večeras je kasnio, obično je dolazio mnogo ranije. Gledajući ga morala je priznati da je imao izvesnog stila, iako stil nije sve. Dobri začini su poţeljniji. Ako nisu imali devetnaest, Zina je volela da budu stariji i neverovatno moćni.

Ekstremna mladost i prekomerna moć, u Zininom svetu to su bila dva najjača afrodizijaka. Nastavila je da posmatra kako joj se Bobi sve više pribliţavao svraćajući na svaki sto. Gledala je kako mu svaka ţena u klubu prijanja uz ruku, pokušavajući da ga ubedi da sedne za njen sto, gledala je kako se on izvlačio sa učtivim klimanjem glave i nekoliko ljubaznih reči. Konačno je došao do njenog stola. „Zina”, reče on izigravajući savršenog domaćina. „Drago mi je što te vidim. Da li treba još nešto? Da li ti nešto ja mogu doneti?” „Ako Zini nešto bude trebalo, Bobi”, otezala je, igrajući se sa krajevima duge kose svoje Kuce, „Zina će pitati konobara”. Bobi je klimnuo glavom. Barem se večeras seća njegovog imena, to nije uvek slučaj. „Da, naravno”, reče on. „Ali ja bih voleo da pošaljem bocu kristala za tebe i tvoje društvo”. „Samo jednu bocu, Bobi?” reče ona nagnuvši glavu. Boţe! Jako ga je podsećala na Sereniti iako je bila bar dvadeset godina starija. Imala je isti nadmeni stav. „Ili dve”, reče on odlučan da joj se suprotstavi. Kuca se zlobno nasmeši. Da, pomisli Bobi, nastavi da se tako smeješ, gari, uskoro ćeš biti prošlomesečni model. Zina ga direktno i izazovno pogleda i prebaci sjajnu crnu kosu koja joj je pala ispod struka. „Pet flaša, Bobi”, reče ona pokazujući na grupu ljudi što su bili oko nje. „Zinini prijatelji su ţedni”. Bobi je ostao kul, pokušavajući da ne misli na to kako spektakularno izgleda večeras u čokoladno braon mreţastoj haljini koja jedva da joj prekriva grudi. Videle su joj se bradavice. „Dve boce kuća časti”, reče glatko. „Ostalo ćemo, bojim se, morati da vam naplatimo”. Podigla je nacrtanu obrvu. „Mora da se šališ?” Ostao je pri svome. Moţe biti nenormalno zatreskan, ali posao je posao. „Pravila kuće”, reče prijatno. „Ah, Bobi”, uzdahnula je. „Da li si svestan da Zina moţe da ode bilo gde u svet i da dobije sve za dţabe?” „Blago tebi”, reče iskušavajući je. Da li će ustati i otići? Ili će ostati? Što bi on ţeleo da ona uradi? Zaista nije znao. „Da”, promrmljala je. „Zina ima mnogo sreće”. Dugačka pauza. ,,A ti, Bobi? Da li ti imaš sreće?” Ovo im je bio najduţi razgovor koji su ikada imali, i pošto je bilo očigledno da će ostati, razmišljao je o svom sledećem koraku iako je ona još uvek jednom rukom mazila Kucina leđa. Kuca ga je gledao prodornim pogledom, uprkos njegovom pogledu, izgledao je kao da je gej. O čemu se tu radi? „Ja... uh... volim da mislim da je svaki čovek kovač svoje sreće”, reče Bobi pročistivši grlo. „Nastavi tako da razmišljaš”, odgovori Zina. „Naivnost je tako posebna vrlina”. I bez daljeg odugovlačenja, povukla je Kucino lice prema svom i poljubila ga vlaţnim, dugim intimnim poljupcem. Bobi je otišao od stola. Dođavola Zina i cela njena svita koja joj se nakačila. Igrala se sa njim, a njemu se to nije sviđalo. Ili je to bilo baš ono što mu se svidelo.

Trinaesto poglavlje Anabela „Probudi se, dušo”, tiho je rekao Frenki. „Hajde, šećeru, otvori te seksi oči”. Anabela se okrenula na drugu stranu kreveta. Neko joj je drmao rame, neko ju je budio iz najlepšeg sna koji je ikad sanjala. Sanjala je da leţi u krevetu u luksuznoj hotelskoj sobi koja gleda na okean. Sa njom su bili Cejs Kroford i Bred Pit. Cejs joj je zanosno ljubio vrat, dok je Bred strpljivo čekao svoj red, ali Bred se napalio... počeo je grubo da joj drma rame i... „O boţe!” uzviknu Anabela trgnuvši se i videvši Frenkija pored sebe.”Šta ti radiš ovde? Trebalo je da si u Atlantik Sitiju”. „Vratio sam se čim sam čuo”, slagao je sedajući na ivicu kreveta. „Nisi valjda mislila da ću te pustiti da sama prolaziš kroz ovo”. Anabela je protrljala oči, nevoljno napustivši svoj san, ali srećna što je Frenki bio dovoljno zabrinut zbog njenog poniţavajućeg iskustva, sa sinom Šarifa Ranija da se odrekao vikenda sa momcima i brzo se vratio da bi bio uz nju. „Frenki”, promrmljala je podignuvši ruku da ga pomazi prstima po obrazu. „Bilo je jako uţasno...” „Znam, dušo”, rekao je tešeći je. „To je uţasna stvar, ali budimo iskreni, vi niste baš bili bliski”. „Bliski!” uzviknu ona boreći se da ustane. „Bliski! Bila sam u istoj sobi! Koliko blizu mogu biti?” „Smiri se”, reče Frenki, shvatio je da je u šoku i da nema pojma šta govori. „Koliko je sati?” upita Anabela, besno ga gledajući. „Jer bez obzira koliko je sati, hoću da nazoveš tog kurvinog sina i da mu izbušiš novu rupu u dupetu. Da li sam ti rekla da mi je spustio slušalicu? Ugasio je telefon. Da li moţeš da veruješ?” Dakle... Ralf Maestro je spustio slušalicu svojoj rođenoj ćerki. Moţda Ralf i jeste ubio svoju ţenu, a sada ga razdire krivica. Ipak su oni bili iz Holivuda, ko zna za kakve su sve brutalnosti sposobni. Frenkijev mozak je radio k'o lud. Ako je Ralf Maestro ubio svoju ţenu, ako ga budu osudili i na kraju strpali u zatvor, ko će naslediti sve? Kao njihovo jedino dete, Anabela, naravno. Ovo ubistvo moţda ima i pozitivnu stranu. Frenki je odmah zamislio sebe kako ţivi u Los Anđelesu, kako stanuje u vili, organizuje lude zabave pored bazena i druţi se sa raznim velikim zvezdama. Glumci, muzičari, sportisti, sve će ih upoznati. Kad god je spomenuo odlazak u Los Anđeles, Anabela bi ga odbila. To mu je smetalo. „Neću više nikad da idem tamo”, informisala ga je mnogo puta. „Najnesrećniji dani mog ţivota su bili u Los Anđelesu”. Sada se sve promenilo. „Pa?” upita Anabela sa odlučnim pogledom. „Da li ćeš ga pozvati ili ne?” „Hej”, reče Frenki boreći se. „Stvar je u tome, što ja tipa i ne poznajem, šta da kaţem?” „O boţe!” Anabela je pukla, njene zelene oči su sevale. „Naravno da ga znaš. Reci mu da više nikad nećemo poslovati sa njim”. ,,A?” reče Frenki poprilično zbunjen. Anabela ovo teţe doţivljava nego što je očekivao. „Mrzim... ga...”, reče Anabela kroz stegnute zube. ,,I za tvoju informaciju, baš me briga koliko ćemo novca izgubiti. Nije to velika stvar, zaradićemo na drugoj strani. Ima mnogo drugih milijardera u moru, bacićemo mreţu i uloviti nekoliko”. Ona je buncala, to je bilo očigledno.

„Ĉuj, dušo”, počeo je. „Znam da je ovo teško...” „Teško!” eksplodirala je. ,,A kako bi bilo da pogledaš moje masnice? Prepuna sam modrica”. ,,A?” promrmlja on, sve više zbunjen. Anabela je skroz odlepila. „Modrice Frenki” reče skupivši oči. „Modrice od velikog debelog morona koji nema šanse da ima petnaest godina. I grize, ugrizao me je za butinu! Šarif Rani bi trebalo da se stidi, namestio me sa svojim takozvanim sinom. Vanbračnim, sigurna sam, jer nije bio ni blizu nevinom Arapskom dečaku, kako nam ga je laţno predstavio Šarif. Bio je veliki dlakavi američki siledţija!” Sranje! Anabela nije pričala o ubistvu njene majke. Ona je pričala o svom popodnevnom susretu sa sinom Šarifa Ranija. Boţe! Da li ona uopšte znala da joj je majka mrtva? Da li joj je neko to rekao? „Da li si čula vesti?” usudio se upitati. „Da li si pročitao porukicu koju sam ti poslala na mobilni?” reklaje kratko. „Jer mi se čini da te baš briga što me tukao i silovao! Šta je s tobom?” „Pa tu sam, zar ne?” reče on. Zaţalio je što nije pogledao poruke. Bio je suviše zauzet, gubio je na blekdţeku, muvao je lepu konobaricu i skoro uţivao dok mu je striptizeta igrala u krilu. „Dušo”, reče. Konačno je ukapirao da če on morati da joj kaţe. „Nešto bi trebalo da znaš”. „Šta?” reče ona, besna što nije ţešće odreagovao. „Radi se o... uh... tvojoj maci”. „Šta je sa njom?” „Boţe, ne znam kako da ti ovo kaţem”, promrmljao je. „Mislim da nema drugog načina nego da ti kaţem direktno”. Zastao je i duboko uzdahnuo. „Tvoja majka je ubijena danas. Upucana je u lice”. Nastupila je jeziva tišina. „Mislio sam... da znaš”, dodao je neubedljivo, pomno je gledajući da bi video njenu reakciju. Anabela je buljila u neverici. Šta je govorio? O čemu je pričao? Da li je još uvek sanjala? Da li se njen san pretvorio u neku apsurdnu noćnu moru? „Jako mi je ţao, dušo”, reče on. „Totalno sranje, znam”. „Kada?” reče konačno, dolazeći do daha. „Kada se to dogodilo?” „Jutros u Los Anđelesu. Ne znam mnogo, samo ono što sam video na TV-u. Ĉim sam čuo, dojurio sam kući”. „Jutros” ponovila je beţivotno bez ikakvog izraza na licu. „Kako me niko nije kontaktirao?” „Sigurno je neko zvao. Da li si proverila poruke?” Odmahnula je glavom. Odjednom je sve izgledalo nestvarno. Njena majka je ubijena. Njena majka, svetska lepotica. Ţena koju su svi voleli. Heroina bezbroj filmova. Oskarovka sa neosporivim talentom. Njena majka. Nedodirljiva Gema Samer. Ţena sa kojom nikad nije bila bliska. Ţena koja je dozvolila da joj jedinu ćerku podiţe bezbroj nezainteresovanih dadilja. Ţena koja je većinu detinjstva svoje ćerke provela daleko na mestima gde je snimala filmove, osim ako se fotografisala za Pipl ili Veniti fer, u tom slučaju bi slatko malo lice petogodišnjakinje bilo pridodato zbog lepote fotografije. A nakon što je napunila osam godina, nije više bilo slikanja. Sa osam je više nisu smatrali slatkom, iako ju je otac ponekad vodio na utakmice Lejkersa gde su ih fotografisali kako sede na tribinama. Ali je čak i on prestao to da radi kada je ušla u pubertet.

A da, pubertet. Dadilja poreklom iz Juţne Afrike ju je učila ţivotnim činjenicama. Njena majka je odlučila da joj treba operacija nosa kada joj je bilo četrnaest. A mladi baštovan iz Meksika ju je naučio oralnom seksu. U školi je usavršila umetnost oralnog seksa, postavši najpopularnija devojka u razredu. Koristila je seks da bi dobila paţnju. Bila je odlična u tome. Tu je, takode, bio i šoping, jer njeni roditelji nisu cicijašili kada je novac bio u pitanju. Davali su joj brdo kreditnih kartica i poklonili joj porše kada je napunila šesnaest godina. Sve da im se ne nade na putu. Tako da je bila popularna, bogata, razmaţena devojka bez nekog ko bi joj zabranio da radi ono što hoće. A sve što je ţelela bilo je da pobegne od svojih narcisoidnih roditelja filmskih zvezda. Da zbriše i otarasi se etikete, „Ovo je Anabela. Njena majka je Gema Samer, a njen otac je Ralf Maestro". Selidba u Njujork je bila najbolja stvar koju je uradila. Veoma malo ljudi je znalo ko su joj roditelji i ko je ona zaista. Tako joj se sviđalo. Gema Samer. Majka. Mrtva. A nije stigla ni da je upozna. „Proveri poruke u stanu u Sohou”, reče ona a grlo joj se steglo. „To je jedini broj koji Ralf ima”. Frenki je to i uradio i naravno da je bilo brdo poruka, uključujući i kratku poruku od Ralfa lično u kojoj je rekao da će poslati jednog od svojih advokata da dođe u Njujork po nju. Frenki je obavestio Anabelu, koja je tvrdoglavo odmahivala glavom. „Odbijam da se vratim u Los Anđeles”, reče ravnim tonom. „Zašto bih se vratila?” „Zato što se radi o tvojoj mami”, reče Frenki pokušavajući da je urazumi. „Moraš ići, dušo. Biće sahrana i moraš biti tamo. Ići ću sa tobom. Ne brini, biću uz tebe do kraja”.

Četrnaesto poglavlje Denver Moj let za Njujork je bio dosadan, osim činjenice da sam videla Denisa Lirija kako se šeta čekajući da ude u avion. Oboţavam emisiju Spasi me, razmišljala sam da odem do njega i kaţem mu kako mu je inteligentna i zabavna emisija, a onda sam shvatila da on to verovatno već zna, a ja bih ispala polupečena oboţavateljka koja bulji, ili još gore, progoniteljka. Pa sam se iskontrolisala i umesto toga prostudirala izdanja Njujork posta i SAD danas za Los Anđeles, oba su imala velike naslove o brutalnom ubistvu Geme Samer. Tada sam shvatila da kada ja nađem Anabelu, ona će već znati šokantne vesti, u stvari, ona je već sada moţda u avionu koji ide za Los Anđeles. Moţda ćemo se mimoići u vazduhu, što bi značilo da je moj put u Njujork besmislen. Pitala sam se kako je Anabela prihvatila vest o ubistvu njene majke. Bio je to bolan i uţasan događaj. Biti upucan u lice u sopstvenom krevetu... Na trenutak sam se pokušala staviti na Anabelino mesto. Šta bih radila da je to moja mama? Hvala bogu da je to nemoguće. Ili ne? Ko zna šta nas čeka iza ćoška. Svi znamo da sudbina ima običaj da nas iznenadi. Moje misli su prešle na Maria. Da li je trebalo da ga pozovem ili da mu pošaljem poruku da sam otputovala? Ili bi on to doţiveo kao da suviše navaljujem? Sranje. Ne bih smela tako da razmišljam. Mi nismo u vezi. Mario nije moj momak, niti ja ţelim da on to bude. Srećna sam sama. Vrlo sam zadovoljna, hvala lepo. Ipak... ponekad mi nedostaje milovanje u krevetu, ono što dobijaš kada si sa pravim momkom. Kada sam izašla iz aviona proverila sam svoj blekberi. Bilo je nekoliko SMS poruka. Moj tata je rekao da je pročitao moje ima u novinama i pitao me kako napreduje slučaj. Nisam imala vremena da ga pozovem. Feliks mi je ponovio Ralfove instrukcije kako bi trebalo da dovedem Anabelu kući, što pre. I jupiii, poziv od Karolin koja me informisala da ima nešto vaţno da mi kaţe. Karolin je oduvek bila moja drugarica. Nadam se da su njene vesti dobre, na primer da se pomirila sa Metom i da planiraju venčanje. Karolin je trebalo da se venča, ona je takva. Pametna i osećajna i briţna, svaki muškarac bi bio srećan da je sa njom. Ja lično nisam tip za udaju. Nemam ţelju da budem vezana za jednog muškarca zauvek. Nemam materinski instinkt, iako zaista volim decu, tuđu decu. A i uopšte nisam briţna. Ne, moram priznati da mi je karijera najvaţnija i da mi je sada definitivno na prvom mestu. Zato sam u Njujorku, a ne u Mariovom krevetu, gde bih imala još izvanrednog seksa. Karolin i ja se nismo videle godinama i nedostaje mi. Jako se radujem njenom skorom dolasku u Los Anđeles. Obećala je da će ostati deset dana i imam mnogo planova za nas. Mislila sam da moţemo otići u Las Vegas na nekoliko dana, a moţda i otići u banju. Obe mnogo radimo, pa će njena poseta biti odličan izgovor da ne radimo ništa nego da kuliramo. Već sam upozorila Feliksa da ću produţiti Boţićne praznike i iskoristiti nekoliko slobodnih dana koji sam čuvala. Nije mu se svidelo. Dok sam stajala ispred aerodroma i drhtala čekajući taksi, pitala sam se da li je seks sa Mariom bio tako izuzetan kao što sam mislila. Moţda mi se samo tako činilo jer ga dugo nisam imala. Ili je moţda Dţoš bio jako loš u krevetu. Jadan Dţoš... on nije više moj problem. Konačno sam ugledala taksi i uhvatila ga pre drugih. „Kuda?” upita taksista, nabusiti krezubi belac sa neskladnim dredovima.

Dobro pitanje. Nisam rezervisala hotel, jer sam planirala samo da nađem Anabelu, ubedim je da pode sa mnom u Los Anđeles i uhvatimo sledeći let. Pronašla sam njenu adresu u Sohou, u svom blekberiju, i rekla vozaču da me tamo odveze. Onda sam pokušala da pozovem broj koji mi je Ralf takođe dao. Dobila sam govornu poštu, što je i bilo razumljivo, sigurna sam da se Anabela ne bi u ovakvom trenutku javljala na telefon. Ostavila sam poruku: „Ćao, ovde Denver Dţouns. Ne znam da li me se sećaš, ali ja sam sada saradnica u advokatskoj firmi koju je angaţovao tvoj otac. Došla sam da ti pomognem da stigneš u Los Anđeles na sahranu”, nevoljno sam dodala, „Primi moje najiskrenije saučešće”. Pitala sam se da li će me se setiti. Ipak, Denver Dţouns nije svakidašnje ime. Bilo nam je zabavno dok me nije otkačila. Ali to je bilo davno, tada smo bili deca, sigurna sam da je sada finija. Impulsivno sam pozvala Maria. Nisam namerno, ali nekako je moj telefon odlučio da ga pozove. „Hej - “ reče on. „Hej - “ odgovorih. „Pogodi gde sam”. „Znam gde bi trebalo da budeš”, reče on. Bilo mu je poprilično drago što sam pozvala. „Gde?” rekoh stidljivo, uţasnuta sama sobom, jer nisam stidljiva. Ima nešto u Mariu što čini da moja ţenstvenost izađe na videlo. Moţda su to njegovi trbušnjaci svetske klase. Više svetske klase. ,,U mom krevetu, pored mene”, reče on. Ha, ha. Sranje. Raspadam se pred sopstvenim očima! ,,U Njujorku sam”, uspela sam da izustim ostavši skoro bez daha. Ova informacija mu je probudila interesovanje. „Stvarno? Šta radiš tamo?” Da li da mu kaţem? Ne. On je reporter za televiziju, ne mogu mu dozvoliti da zna previše. „Imam neke lične stvari koje treba da obavim”, odgovorila sam. Nastojala sam da zvučim što neodređenije. „Mislio sam da radiš na Ralfovom slučaju”, reče. Već je nešto sumnjao. Pecao je informacije. Verovatno. On je novinar, pre svega. Mora biti radoznao. „Radim”, odgovorih paţljivo. „Mislim, moja firma radi. Ali sada nema šta da se radi”. „Osim ako ga ne uhapse”, izjavio je. ,,A zašto bi ga uhapsili?” upitala sam, moj ton je postao hladniji, jer sam planirala da intimno razgovaramo o našoj neverovatnoj noći punoj seksa, a ne da diskutujemo o Maestrovom slučaju. „Priča sa da nemaju drugog osumnjičenog”, reče Mario. „Trebalo bi pogledati blogove, prepuni su tih informacija. „To je smešno!” uzviknula sam braneći svog klijenta. „Da”, reče Mario napravivši dugu strpljivu pauzu. „Si sigurna?” „Moram da idem”, rekoh. Odjednom sam bila nestrpljiva da završim razgovor. „Kada se vraćaš?” „Moţda kasnije. Moţda sutra”. „Brz put”. „Jeste” „Pa... Denver”, reče seksi i zanosnim glasom. „Večera čim se vratiš? Da?” Sviđa mi se kako izgovara moje ime. Uspela sam da izgovorim samo obično 'naravno'i odmah prekinula vezu. Mario Riviera bi mogao biti problem. Provela sam samo jednu noć sa njim i već sam previše mislila na njega. Nakon sat vremena voţnje kroz uţasnu guţvu u saobraćaju, moj taksista me ostavio

ispred jedne zgrade u Sohou. Pogledala sam na sat. Bilo je skoro pola pet po njujorškom vremenu i bilo je jako hladno. Pribila sam nedovoljno toplu jaknu uza sebe, čitala imena na interfonu pored vrata i ugledala A. Maestro. Pritisnula sam dugme i čekala...i čekala...i čekala. Niko se nije javljao. Bila sam sigurna da sam bila u pravu kada sam pomislila da je Anabela sada sigurno u avionu za Los Anđeles. Prokleti Ralf Maestro i njegova glupa uputstva. Sada sam mogla biti u sunčanoj kancelariji u Senturi sitiju umesto što se smrzavam ispred zaključane zgrade u Sohou. Dok sam razmišljala o svom sledećem potezu, visok mladić je izlazio iz zgrade sav zavijen u vojnički kaput kaki boje, šalom na štrafte i jednu od onih štrikanih kapa u kakvima se Dţejk Gilenhal uvek slikao. Htela sam da mu otrgnem kapu s glave, toliko mi je bilo hladno. Niko me nije pripremio na njujoršku zimu, a nisam se ni dobro obukla. „Izvinite”, rekoh uskočivši unutra. „Da li moţda znate Anabelu Maestro?” „Koga?” reče zastavši na trenutak. „Anabelu Maestro”, rekoh pokazujući na interfon. „Ona ţivi ovde”. „O”, reče namrštivši se. „Mora da mislite na riđokosu sa zadnjeg sprata. Video sam je nekoliko puta ove godine. Ne dolazi ovde često”. „Mislila sam da ţivi ovde”. „Ne. Ĉuo sam da ima momka u centru. Pretpostavljam da je kod njega”. „Da ne znate moţda gde?” pitala sam, trljajući ruke u nadi da ću se ugrejati. Toplota mi je bila preko potrebna. Uletela sam unutra pre nego što su se glavna vrata zatvorila. Barem je bilo toplije nego u predvorju i tu sam mogla da smislim svoj sledeći korak. Stajala sam ispred reda poštanskih sandučića i brzo sam proverila šta ima u sandučiću A. Maestro. Tip u vojničkom kaputu je bio u pravu, Anabela očigledno nije provodila mnogo vremena ovde. Njeno sanduče je bilo prepuno, i pošto nije bilo zaključano, pregledala sam njenu poštu kako bih pronašla nešto sa imenom njenog momka. Nije bilo ničeg osim reklama, računa, nekoliko časopisa na koje je pretplaćena Voug, In staji, Harpers. Da ovo je definitivno bilo Anabelino sanduče. A onda na samom dnu gomile našla sam broj Roling Stouna. Bio je na ime Frenki Romano na Anabelinoj adresi. Pogodak! To mora da je njen momak. Šta ću dalje? Odlučila sam da pozovem Ralfa Maestra. Gospodina 'prijateljski nastrojenog'. Naravno, odsečan glas njegove pomoćnice me informisao da gospodin Maestro ne prima pozive, a kada sam joj rekla da je vaţno i da se radi o njegovoj ćerki, vratila se, oštro rekla da nema izuzetaka i spustila slušalicu. Baš prijatno. Odmah sam pozvala Feliksa i rekla mu šta sam saznala. „Ostani tu”, reće Feliks. „Saznaću gde je pa ću ti javiti”. Ha! Ostani tu! Očigledno nije znao da je u Njujorku temperatura ispod nule. Nevoljno sam izašla iz zgrade, išla do kraja bloka i naišla na jedan neugledan mali kafić. Neugledan u smislu da nije bio čist i bleštav kao Starbaks ili Kofi bin. Ovo mesto je imalo karakter, tu je bio i tip u vojničkom kaputu, sedeo je za stolom, pio kafu iz velike šolje i tipkao laptop. „Ćao”, rekla sam, na putu za šank. Jedva da je pogledao na gore. Toliko o mojim moćima da privučem muškarca. Pa, pretpostavljam da nisam baš

najbolje izgledala sa prljavom kosom sakupljenom u neuredan rep, krvavim neispavanim očima i crvenim nosom. Skora da sam iz Mariovog kreveta otišla na aerodrom. A spavanje u avionu mi nije omiljena stvar. Više volim da sam u pripravnosti, za svaki slučaj. Došla sam do šanka i naručila espreso i parče primamljive pite od jabuka od zdepastog sredovečnog čoveka, koji je izgledao kao da je izašao iz epizode Sopranovih. Bio je neobrijan, imao je loše ofarbanu crnu kosu i frizuru kao Donald Tramp, bled ten i velike kapke. Impulsivno sam ga upitala da li slučajno poznaje Frenkija Romana. Ĉovek je malo razmislio i rekao, „Da, Frenki. On više ne svraća ovde”. „Da li znate gde bih mogla da ga nađem?” „Mali je didţej, ima lak posao da pušta muziku i tako zarađuje za ţivot. Nekada je dolazio svako jutro”. „Da li ga ikako mogu naći?” pitala sam, verovatno sam suviše zvučala kao advokat. „Zašto? Je l' si trudna?” čovek je počeo glasno da se smeje zbog svoje izuzetne opaske. Vojnički kaput je skrenuo pogled sa svog laptopa. Skinuo je svoju štrikanu kapu i otkrio gustu plavu kovrdţavu kosu. „U stvari”, rekoh dostojanstveno. „Frenki je nasledio novac. Zato ga moram naći. Da mu to kaţem”. Gospodin Ajkulozub, odnosno Feliks, naučio me je da uvek spomenem novac kada nekog traţim. Ta reč magično otvara vrata. „Mali će biti srećan zbog toga”, reče čovek iza šanka češkajući bradu. „Mislim da imamo vizitkartu ili nešto. Ej, Maro”, proderao se „Dovuci svoje debelo dupe ovde”. Mara se pojavila iz zadnje sobe, iz usta joj je landarala nezakonita cigara. Očigledno je bila njegova ţena, tako je izgledala. Imala je brdo šminke na licu, široke kukove i kiseo izraz na licu. HBO ju je odmah mogao zaposliti. „Šta?” proderala se. „Ova devojka traţi Frenkija Romana, sećaš se malog didţeja, nekada je stalno bio ovde. Dao ti je vizitkartu jer si mislila da ga zaposliš na sestrinom venčanju?” „Jako je skup”, šmrknu Mara. „Šta mali popišanko misli, da je napravljen od para?” „Da, da”, sloţi se čovek. „Ali još imaš njegovu vizitkartu, zar ne?” „Bacila sam je”, reče Mara okrutno me pogledavši, kako se uopšte usuđujem da pitam. „Ţao mi je, devojko”, reče moj Mafija Don. „Ja častim pitu. Uţivaj”. Uzela sam svoju pitu i kapućino i povukla se za sto u uglu. Dve minute kasnije tip u vojničkom kaputu se nagnuo ka meni, kao što rekoh, mesto je bilo jako malo, i dao mi parče papira. „Šta je ovo?” upitala sam primetivši da ima privlačne braon oči oivičene gustim trepavicama. „Broj Frenkija Romana”, reče. „Kako si... ” „Ĉuo sam vaš razgovor, pa sam otišao na Gugl. Frenki Romano, didţej. Ţurke. Događaji.” „O... vau, hvala”, rekoh zahvalno. „Stvarno moram da stupim u kontakt s njim”. „Nisi iz Njujorka, zar ne?” „Otkud znaš?” „Ne znam, po tvom načinu oblačenja”. „Šta me odalo?” „Tanka jakna. Nemaš čizme. Ni šal. Ni rukavice. Mora da se smrzavaš”. „Da”, priznala sam. Braon oči su mu lepo išle uz kovrdţavu plavu kosu. ,,U stvari, kada sam te videla htela sam da ti skinem tu toplu kapu sa glave”, našalila sam se. Vojnički kaput se nasmejao. Imao je krive zube, nisu bili savršeni kao kod svakog tipa u Los Anđelesu.

„Tvoja je”, reče galantno mi dodavši svoju kapu. „Ne, ne mogu je prihvatiti”, bunila sam se. „Naravno da moţeš. Nije da ti dajem dijamant. Uostalom, tvoja kosa izgleda kao da joj je jako potrebna. Loša noć?” ,,U stvari, bila je odlična”, rekla sam misleći na Maria. „Ali je onda trebalo da stignem na avion u sedam ujutro i dođem ovde”. „Iz?” „Los Anđelesa. Zar se ne vidi?” „Ne”, reče klimajući glavom. „Stvarno?” „Da”. „Kako?” „Nemaš veštački ten između ostalog”. Opet se nasmejao i pruţio mi ruku. „Sem, a ti si?” „Denver”. „Interesantno ime. Drugačije”. „Tako su mislili i moji roditelji”. „Zašto si zaista ovde, Denver?” upitao je. Dodao je još šećera u svoju kafu i snaţno je promešao. „Poslovno”. „Kakav je posao u pitanju?” „Vau! Ala si znatiţeljan”. „Da, rekli su mi to i pre”, reče i nasmeši se. „To je zato što sam pisac, hoću sve da znam”. Uključio se alarm u mojoj glavi. Pisac ili novinar? Njuškavi novinar koji vreba ispred Anabeline zgrade ili samo komšija? „Šta pišeš?” upitah. „Scenarije”, reče uzevši gutljaj kafe. ,,A ti, čime se ti baviš?” „Ja sam radnik u jednoj advokatskoj firmi u Los Anđelesu” odgovorila sam igrajući se sa svojom pitom od jabuka. Mislila sam da bi trebalo da se preseli u Los Anđeles gde svi pokušavaju da pišu scenarije. Nema šansi da uspe u Njujorku. ,,A koji je pravi razlog zbog kojeg traţiš Frenkija Romana?” upitao je nagnuvši se napred. Nisam htela da promenim svoju priču. „Nasledio je novac”, odgovorila sam neodređeno. „Ovde sam da ga obavestim”. „Hmm...” reče Sem skeptično. „Treba mi kupatilo”, rekoh odlučivši da završim ovaj razgovor. Ustala sam i prišla mom Mafija Donu za šankom. „Da li ovde postoji ţenski WC?” slatko sam upitala. Ipak mi je dao besplatno parče pite. „Sve za tebe, šećeru”, reče čovek, kojem sam se dopala čim sam spomenula pare. „Maro!” viknuo je okrenuvši glavu. „Ţenska mušterija dolazi nazad, hoće u WC”. Otvorio je deo šanka i uveo me. Na trenutak sam pomislila da će me uhvatiti za dupe, ali na sreću se suzdrţao. Nisam htela da piškim. Htela sam da pozovem tog Frenkija Romana i saznam da li zna gde je Anabela kako bih mogla da je odvedem u Los Anđeles. Mara me dočekala u zadnjem hodniku sa mrkim pogledom i pušačkim zadahom. „Unutra”, promrmljala je uputivši me ka mračnom malom WC-u. ,,I nemoj ništa da bacaš u WC šolju”, upozorila me. „Da se na zapuši”. I sa tim slatkim rečima je zatvorila vrata. Izvadila sam telefon i okrenula Frenkijev broj.

Petnaesto poglavlje Karolin Nedelja ujutro, Karolin je kasno ustala. Obično bi je alarm probudio u šest ujutro, ali danas je bilo drugačije. Danas je nedelja i mogla ja da se izleţava u krevetu do mile volje. Šteta što Gergori ne moţe da se izleţava pored nje, ali uskoro... Pokušala je da zamisli kakve će im biti nedelje kada budu zajedno. Duge i leţerne. Ona bi spremala doručak dok bi on gledao političke emisije na TV-u. Znala je da on uţiva u tome, jer je pre nekoliko meseci sredio da ide sa njim na poslovno putovanje u Njujork i proveli su celi vikend zajedno. Bilo je to pravo blaţenstvo, mada kada bi bila iskrena prema sebi, ponekad je bio sebičan u seksu. Voleo je oralni seks, tvrdio je da je bio najbolji koji je ikada imao. Ali tuţno je bilo to što on nije uzvraćao istom merom, nju je to jako razočaralo. Bila je sigurna da će se stvari promeniti kada budu ţiveli zajedno. Reći će mu na najlepši mogući način šta joj je potrebno u krevetu i naravno da će pristati. Zašto ne bi? Sada, dok je leţala ispod pokrivača, poţelela je da moţe da ga pozove, samo da mu kaţe dobro jutro i da mu čuje glas. Ali ne, dao joj je stroge instrukcije da ga nikad ne zove kući nedeljom. „Provodim celi dan sa decom”, rekao joj je. „Nema prekidanja, osim ako je nešto jako hitno”. Poštujući njegovu ţelju, suzbila je nagon da ga pozove i umesto njega pozvala je Keri. Rekla joj je da bi išla u trţni centar. Dogovorile su se da se nađu u podne. Konačno je ustala, istuširala se, prostudirala stomak u ogledalu sa svih strana da proveri da li se trudnoća vidi i shvatila da je suviše rano da bi se išta primećivalo, nema ni najmanje izbočine. Trudna! Kretala je na uzbudljivo putovanje. Uradio bi sve da se izvuče iz kuće i ode daleko od Evelin i njene izveštačenosti. Ţena ga je gušila, Gregori je to osećao sve više i više, iz dana u dan. Sedeći za svojim masivnim stolom od mahagonija u svojoj radnoj sobi, razmišljao je da pozove Keti, novinarku iz Engleske, koju je skoro upoznao na konferenciji za novinare. Keti je bila mlada, ambiciozna i definitivno mu je davala prave signale. Onda je pomislio da bi ga poziv u nedelju učinio suviše ţeljnim nje. Moţda bi bilo bolje da sačeka dan ili dva, pa da mu onda Mjurijel zakaţe ručak za sledeću nedelju. Keti je rekla da hoće da ga intervjuiše. Pa neka bude tako. Još uvek je imao problema sa dugom i dosadnom nedeljom ispred sebe. Oba deteta su bila kod Evelininih roditelja za vikend, što je značilo da su sami. U roku od nekoliko minuta njegov problem je rešio Ramirez Ortego koji ga je pozvao na njegov mobilni telefon. Kako je Ramirez nabavio broj njegovog telefona? Evelin, naravno. „Senatore”, reče Ramirez. „Mislio sam da se nadoveţem na naš sinoćni razgovor. Ako biste mogli da svratite danas, moji ljudi bi bili jako srećni kada bi vas videli”. Pre nego što je uspeo da smisli razlog zbog kojeg ne moţe da dođe, Ramirez mu je dao uputstva gde da dođe. Nije bio toliko ljut, jer je to bio dobar razlog da pobegne od Evelin i ode od kuće. Bio je siguran da njegova ljupka ţena neće hteti da ide sa njim i bio je u pravu. Nakon što mu je rekla da ima puno posla, Evelin reče: „Da li si pozvao svoju malu sekretaricu i rekao joj da obavesti novinare?”

„Nisam mislio da uznemiravam svoju pomoćnicu nedeljom”, reče namerno naglašavajući reč pomoćnica. „Šteta”, reče Evelin, sva elegantna u krem kompletu i biserima za dan. „Ovo je odlična prilika za fotografisanje”. „Da”, odgovorio je bezvoljno. „Ja i bande kuliramo zajedno. Kakva fotka!” „Ne dragi”, ispravi ga Evelin. „Ti pomaţeš u društvenom centru i brineš se da grad ostane bezbedan”. Boţe, njegova ţena je puno srala. Sinulo mu je da sada ima dobar razlog da pozove Keti, novinarku iz Engleske. Mogla je da napiše ekskluzivnu priču o njegovoj poseti društvenom centru, jer mu je očajno trebala razonoda. Nije mogao da prestane da misli na Karolin i bebu i kako će rešiti taj problem. Sasvim je sigurno da joj neće dozvoliti da upropasti sve što on voli. Kada bi Evelin saznala, pobrinula bi se da bude kaţnjen na svaki mogući način. Odmah bi mu oduzela decu, pokušala bi da mu uništi reputaciju, a neminovni skandal bez sumnje bi uništio njegovu karijeru. Morao je da izbaci Karolin iz svog ţivota i to brzo. Ali kako? To je bilo pitanje. Prokleta Karolin i prokleta Evelin, takođe. Kurve različitog kalibra, ali svejedno kurve. Keri je bila strastveni kupac u trţnim centrima. Karolin je mrzela kupovinu i prezirala velike trţne centre. Keri je sa entuzijazmom trčala iz radnje u radnju kao kuče. Karolin se vukla za njom. „Ja volim ovo”, uzviknu Keri, probajući , sva srećna, salonske cipele u različitim bojama. „Kako ti se čine?” pitala je Karolin, dok se šetala po radnji u ţutim cipelama u kojima su joj noge izgledale još manje nego što jesu. „Beţ bi moţda bila zahvalnija boja”, predloţi Karolin pokušavajući da bude diplomata. „Beţ se sa svim slaţe. Ili moţda crne”. „Dosadno!” ciknu Keri. „To je jedina stvar za koju me još niko nije optuţio. Dosadna? Neee!!” Karolin joj je poverovala, jer Keri nikad nije prestajala da priča i uvek je imala nešto da kaţe. U poslednje vreme je internet bio pun njenih avantura. „Ima neverovatnih sajtova”, uveravala ju je Keri namignuvši joj. „Sve što treba da uradiš je da staviš svoju sliku i da ukratko opišeš sebe. I pre nego što se opasuljiš, baš kao u pesmi, muškarci padaju kao kiša!” Karolin je klimnula glavom, glumeći da je zainteresovana, iako nije mogla zamisliti ništa gore od traţenje muškarca na internetu. Osim toga, ona je sada imala svog muškarca, a Gregori Stounmen je bio jedini muškarac kojeg je mogla poţeleti. Ulica u kojoj je bio smešten Ramirezov centar, bila je usred sirotinjskog kvarta. Dok je Gregori traţio parking za svoj skupi automobil, zaţalio je što nije pozvao svog vozača. Evelin ga je mogla barem upozoriti. Mada znajući Evelin, ona je mnogo pričala, ali verovatno nije ni posetila kvart, tako da nije imala predstavu kuda ga je naterala da ode. Barem je Keti bila na putu do centra. Keti sa britanskim akcentom, zategnutom figurom i malim, ali privlačnim sisama. Pozvao je, rekao joj gde će biti, a ona je odmah pristala da iskoristi priliku i napiše priču. „Da li mogu da povedem svog fotografa?” upitala ga je. „Zašto da ne?” rekao je. Imao je planove za Keti kada se otarasi Karolin. Ĉovek ne moţe da ţivi samo od seksualnog zadovljstva sa Evelin, mora imati više, a Keti se činila kao dobar kandidat. Našao je parking odmah pored prazne parcele, nerado je ostavio svoj automobil nadajući se da će biti tu kada se vrati. Vratio se peške pola bloka nazad. Usput je prošao pored nekoliko sedih starih pijanaca naslonjenih na zid oronule zgrade, pili su neko jeftino piće iz iste flaše. Jedna Meksikanka je

projurila pored njega gurajući stara kolica sa dve bebe, dok se malo dete vuklo za njom sisajući palac. Nekoliko sumnjivih Latinoamerikanaca su se smejali na stepenicama centra. Mrko su gledali Gregorija dok je prolazio pored njih i ulazio u zgradu, koja je, u stvari, bila staro napušteno skladište. Ušao je u prostranu sobu punu ljudi svih boja koji su stajali u grupama. Brzo je pogledao okolo, ugledao Ramireza i krenuo ka njemu brzim korakom. Ramirez je prekinuo svoj razgovor sa jednom jako debelom ţenom, koja je bila obučena u pravom afričkom stilu, sa belim sveštenikom i nervoznim tinejdţerom i iskoračio da ga dočeka. „Došli ste”, rekao je Ramirez. „Mislili ste da neću?” odgovori Gregori. Mesto je mirisalo na đubre koje truli sa primesama urina. „Političari”, reče Ramirez ravnim tonom. „Mnogo obećavaju, a ništa ne rade”. „Šta očekujete od nas?” upita Gregori, odglumio je zabrinuti izraz lica. „Novac”, reče Ramirez, pokazujući rukom po sobi. „Ovo mesto je rupa. Treba nam sav novac koji moţemo da dobijemo da mesto učinimo boljim, da uvedemo grejanje, da nabavimo stolice gde bi ljudi mogli da sednu i friţider koji radi. Da od ovog napravimo mesto gde će mladi ţeleti da dođu da se druţe. Moramo ih skloniti sa ulice, to je jedini način da se nešto promeni”. „Evelin sakuplja dobrovoljne priloge u porodici”, reče Gregori glatko. „Trebalo bi da razgovarate sa njom”. „Vi nam moţete pomoći”, reče Ramirez ignorišući ono što je Gregori rekao o Evelin.„Jedna reč na pravom mestu bi nam itekako pomogla da dobijemo sredstva”. „Videću šta mogu da učinim”, obećao je Gregori, pitajući se kada će doći Keti. Bolje bi bilo da uskoro stigne, jer nije hteo dugo da ostane. „Ali vi ste čovek koji bi mogao da osigura da se to desi”, nastavi Ramirez. „Pođite sa mnom, trebalo bi da upoznate neke ljude koji mi pomaţu i da vidite kako sve funkcioniše”. ,,U redu”, reče Gregori shvativši da ne moţe brzo da zbriše. Karolin je sedela u Fud kortu i jela Panda ekspres kinesku hranu iz kartona sa Keri. Kao i obično Keri je pričala non-stop. „Izašla sam sa jednim tipom”, izjavila je grickajući masno rebarce. ,,I na početku je izgledao sasvim normalan. Mislim, nije baš bio Zek Efron, ali je mogao biti dobar kandidat”. Karolin je klimala glavom, očajno se trudeći da deluje kao da je zainteresovana u još jednu Kerinu priču o propalim izlascima. „Izašli smo na nekoliko puta”, nastavi Keri, liţući roštiljski sos sa prstiju, „Onda me informisao da, pošto smo bili na dva sastanka koja je on platio, vreme je da imamo seks. Moţeš li da zamisliš? Rekao mi je to tek tako”. „Šokantno” promrmlja Karolin uzevši gutljaj vode. „Ne!” uzviknu Keri. „Nisam još stigla do šokantnog dela”. „Nastavi”, reče Karolin. Uspela je krišom da pogleda na sat. „Hteo je seks sa mnom i sa svojom bivšom devojkom, koja nas je izgleda već čekala u stanu spremna za zabavu!” Keri je prevrnula svojim izraţenim očima. „Da li moţeš da zamisliš? Kako je to uţasno!” „Pretpostavljam da si odbila”. „Naravno! Nisam debil!” Karolin je opet bacila pogled na sat. „Trebalo bih da krenem kući” reče ona počevši da se vrpolji. „Da li bi ti smetalo da ubrzo krenemo?” „Stvarno?” reče Keri, a na licu joj se videlo razočaranje. „Nismo obišle ni pola prodavnica”.

„Moram da završim neki posao i obećala sam Neli da ću je obići”, objasni Karolin. „Sama je, sigurno joj je teško bez porodice i prijatelja”. „Tako si dobra, što to radiš”, uzdahnu Keri ubacivši zalogaj slatko-kisele piletine u usta. „Uvek hoću da svratim i vidim kako je, ali nikad nemam vremena, iako joj kupujem lekove svaki mesec”. „Pretpostavljam da si zbog ljubavnih sastanaka stalno u pokretu”, reče Karolin ironično. „Na koliko sajtova za sastanke si rekla da si?” „Na mnogo”, odgovori Keri sa slatkim osmehom. ,,I znaš šta, moram i tebe da prijavim. Uţivaćeš! Jako je zabavno”. Ne, pomisli Karolin. Uopšte neću uţivati. Našla sam ljubav svog ţivota i uskoro će biti samo moj.

Šesnaesto poglavlje Bobi Postojala je grupa momaka koji su se sastajali nedeljom ujutro u parku i igrala bejzbol sa mekom loptom. Imali su svoju rutinu, skupilo bi se devet ili deset momaka i svake nedelje, posle utakmice, jedan od njih bi im bio domaćin i svi bi proveli ostatak tog dana kod njega u stanu. Biti domaćin značilo je pribaviti mnogo ukusne hrane, brdo grickalica, zalihe evropskog piva i najbitnije, obezbediti gledanje svakog sportskog događaja na najnovijem modelu plazma TV-a sa velikim ekranom i visokokvalitetnom rezolucijom. Svoju druţinu su nazvali „Nedelja u parku". Bobi i Em Dţej su bili osnivači. Bobi je jako cenio vreme provedeno sa momcima, ţenama je bio zabranjen pristup, to je bio strogo muški dan. Frenki nije bio član kluba, jer mu je prisno druţenje sa muškarcima bilo neprijatno. Više je voleo da bude sa Anabelom, da pogleda najnoviji akcioni film, igra bilijar i da se karta. Bobiju je laknulo, jer bez obzira na to što su on i Em Dţej protiv svoje volje prihvatili njegovu zavisnost, drugi ne bi bili tako srećni zbog toga. Po njima je onaj ko se redovno drogira bio gubitnik, okej je da uzmeš ponekad na ţurci, ali ušmrkavati kokain mnogo puta dnevno, definitivno je bilo nešto negativno. Bilo je dana kada je Bobi pokušao da razgovara sa Frenkijem o njegovom prekomernom drogiranju kokainom, ali Frenki nikad nije bio raspoloţen da sluša, tako da svaki njihov razgovor nije vodio nikuda. Druţina „Nedelja u parku" se sastojala od dva tipa koji su se bavili osiguranjem, kompjuterskog genija, bubnjara iz rok benda, investicionag bankara, poznatog glavnog kuvara, profesionalnog tenisera i glumca koji je igrao u sapunici koja se prikazuje danju. Njihovo drugarstvo je bilo posebno. Najmlađi član je imao dvadeset tri godine, to je bio glavni kuvar. A najstariji trideset godina, investicioni bankar. Svi su ostavljali svoje probleme kod kuće i uţivali u opuštenom danu bez stresa. Niko nije bio oţenjen niti blizu toga, iako su ţene uvek bile tema njihovih diskusija. Jedan od njih je uvek imao neku priču sa sastanka, a ostali momci su mu davali savet. „Si je j..o?” Bilo je najpopularnije pitanje na njihovom dnevnom redu. Ove nedelje je bio Bobijev red da bude domaćin, ali on je bio zabrinut za Frenkija i Anabelu. Pitao se da li da otkaţe druţenje i bude malo sa njima. Anabela je umela da ugnjavi, ali on ju je poznavao još od srednje škole i bilo mu je pomalo ţao nje, pogotovo sada. Pozvao je Frenkija koji je promrmljao da spava i da će se javiti kasnije. „Kako se Anabela drţi?” Bobi je ţeleo da zna. „Kasnije, čoveče”, odgovori Frenki zevajući. Toliko o tome da će provesti dan sa njima. Frenki je očigledno sve drţao pod kontrolom. Napolju je bilo sveţe i hladno, ali hladno vreme je podstaklo Bobija da igra najbolje što je mogao. Kada se vratio u svoj stan osećao se osnaţen i bio je spreman za sve. Dok je redao hladna jela, kartone sa krompir i kupus salatom na šank, na trenutak je pomislio kako bi bilo lepo da ima neku devojku koja bi mu pomogla. Nikada nije imao neku posebnu devojku, nijedna mu nije trajala duţe od nekoliko meseci. Jednostavno nije bio zainteresovan za devojke na koje je nailazio, prelepe manekenke i glumice, devojke sa ţurki i mlade devojke iz visokog društva, većina njih su traţile bogate muţeve. O da, bile su mu

dobre nekoliko nedelja ili meseci za zabavan seks, ali to je bio sve. Nije bio zabrinut. Uskoro će napuniti dvadeset i šest godina, suviše je mlad da bi i mislio o ţenidbi, ali, da li bi ozbiljna veza bila tako loša stvar? Frenki je imao ozbiljnu vezu sa Anabelom, a sve što je Frenki hteo da radi je da je vara, pa kad malo bolje razmislim, koja je bila poenta svega toga? Bobi je isticao Laki i Lenija kao sjajan primer odlične veze. Oboje su bili izuzetno nezavisni, ali su, takođe, bili i puni ljubavi i impulsivni, strastveni i ludi, i nakon mnogo godina braka još uvek ludo zaljubljeni. To je ono što je hteo. Vezu punu vatre. Zina je bila vatrena. Starija je dosta od njega, ali znao je, kada bi bio sa njom, nikad mu ne bi bilo dosadno. Uostalom, kakve je to veze imalo? Madona ima preko pedeset, a izgleda kao avion. Demi Mur se udala za nekog tipa koji je dobrih petnaest godina mlađi od nje. A da i ne spominjemo najbolju drugaricu njegove mame, veoma seksi i predivnu Venus, koja se udala za Bilija Melinu, glumca koji je mnogo godina mlađi od nje. Dođavola! Obećao je sebi da će definitivno načiniti prvi korak kada sledeći put bude video Zinu. Sledeći put se desio pre nego što je mislio. Ređao je posuđe u kuhinji nakon što su svi momci otišli, uključujući i Em Dţeja, hteo je da ponovo pozove Frenkija, kada je neko pozvonio na vrata. Otvorio je širom vrata misleći je da je neko od momaka nešto zaboravio i tu je stajala ona, Zina lično. „Bobi” otegnu ona i prošavši pred njega uđe u stan kao da je tu bila već sto puta. „Zina je bila u komšiluku. Odlučila je da vidi kako ţivi naslednik bogatstva stečenog u brodarstvu”. Šokiran i iznenađen, pitao se kako je znala njegovo poreklo. Nije se isticao, izbegavao je ţutu štampu, nikada nije pričao o svom poreklu, ni sa kim osim sa Em Dţejem. Pa kako je onda saznala? I šta je radila u njegovom stanu? Nije da mu je smetalo. Kako bi mu i moglo smetati to što predmet njegovih skorašnjih fantazija stoji u njegovoj dnevnoj sobi? Bila je obučena u koţu od glave do pete. Imala je koţnu mini suknju, mreţaste hulahopke, čizme do butina i crnu rolku od kašmira i leţernu bajkersku koţnu jaknu sa srebrnim ukrasima. Njena kosa, crna poput uglja, padala joj je kao zavesa skroz ispod kukova, a egzotična šminka je naglašavala njene oči oblika badema. U vazduhu se osećala njena dominacija, ali to Bobiju nije smetalo. Ona je bila tu, u njegovom stanu i bilo je na njemu da načini prvi korak. Šta je očekivala od njega? To je bilo pitanje. Toliko je navikao da on ima kontrolu da je ovo za njega bilo novo iskustvo. Izvadila je paklu goloa cigara iz svoje prevelike prada torbe od krokodilske koţe i htela da je upali sa art deko srebrnim upaljačem. Način na koji je plamenom dodirnula vrh cigare, bio je jako seksualan. Bobi je odlučio da joj ne kaţe da je u njegovom stanu zabranjeno pušenje. Duboko je uvukla dim, a onda izduvala dim pomno ga gledajući svojim mačijim očima. „Eto nas”, konačno je rekla, dok je oblak jakog mirisa lebdeo između njih. „Sami zajedno. Zar ovo nije ono što si čekao, Bobi?” „Danas nema mladih pastuva?” upitao je pokušavajući da zapodene lagan razgovor. „Nema svite koja pomno sluša svaku tvoju reč? O čemu se tu radi?” „Razočaran si?” promrmljala je rugajući mu se. „Si se nadao da ćemo imati seks u troje? Ili si moţda homoseksualac?” Dubo ko je uzdahnula. „Ah... takva lepota”. Još jedna duga pauza. „Jesi li gej, Bobi?”

Boţe! Podsetila ga je na Sereniti, sva sarkastična bljuje gluposti iz usta koje je on očajnički hteo da poljubi. Da li je to ono što ga uzbuđuje? Izgleda da je tako, zato što je osećao kako mu se diţe i imao je najjaču ţelju da je zgrabi i počne... Trebalo bi to da uradi. Jer zato je došla, nema drugog razloga. Gospođica superstar ga je posetila da bi videla šta tačno ima da ponudi. I imao je nameru da joj pokaţe.

Sedamnaesto poglavlje Anabela Neke čudne okolnosti su Frenkija i Anabelu dovele dotle da se jako posvađaju, pre nego što su oboje konačno zaspali u sitnim jutarnjim časovima. Usred njihove svađe, Anabela je pokupila flašu votke i namerno počela da pije pravo iz flaše. Pošto joj je malo falilo, ubrzo je bila skroz pijana. Frenki je poredao nekoliko linija kokaina i ušmrkao ih pred njom. Obično to nije radio u njenom prisustvu, jer se Anabela nije drogirala, više je volela čari alkohola. Ali njemu je došlo da se drogira. Njihova svađa je eskalirala. Nazvala ga je beskorisnim drogerašom bez muda. On je nju nazvao kučkom bez griţe savesti. Ona je vikala da je on običan makro i da ne ume da reši bilo šta. On je vikao da je ona sebična, hladna kučka bez emocija i da samo voli sebe. Ovo su bile samo neke uvrede koje su razmenili. Konačno se Anabela oteturala da svoje sobe, još ločući iz sada poluprazne flaše votke. Zalupila je vrata Frenkiju ispred nosa. Pala je na krevet i odmah počela da jeca, vesti o brutalnom ubistvu njene majke su polako počela da joj ulaze u glavu. Frenki je osetio jak nagon da ode, ali pošto nije imao kuda da ode, prespavao je na njihovom kauču. Oboje su spavali do nedelje popodne, tek u četiri sata se Anabela probudila sa ubistvenim mamurlukom. Nekoliko trenutaka je leţala u krevetu poprilično mirno, i razmišljala o jučerašnjim događajima, kada su je veličina i uţas događaja iz Los Anđelesa odjednom preplavila, opet je počela da jeca, jecala je tako jako da joj se treslo celo telo. Njeni jecaji su probudili Frenkija. Zaboravivši na njihovu ţestoku svađu, odjurio je u spavaću sobu, jer ako ga je išta doticalo onda je to bio plač ţene. Sama pomisao na to mu je evocirala sećanja. Njegov otac, ţivotinja, pretukao bi njegovu majku svake nedelje i, od kad zna za sebe, na njemu je bilo da je teši. Uvek se osećao krivim što je otišao, jer kada je otišao više niko nije ostao da je teši. Niko. Frenki je krenuo dalje jureći svoj novi ţivot. „Hej, dušo”, tešio je grleći je. „Okej je, sve će biti u redu”. „Neće”, šmrcnula je. „Moja majka je mrtva, i znaš šta Frenki? Jedva sam je poznavala”. „Nisi ti kriva”, reče on dodavši joj papirnu maramicu. „Moţda i jesam”, reče ona. Sela je i obrisala oči. „Moţda je trebalo da ostanem i da je nateram da me primeti”. „To nikako nisi mogla uraditi”, uveravao je. „Po tvojoj priči ona je uvek bila na setovima ili je pozirala za časopise. Bila je jako zauzeta ţena”. „Trebalo je više da se trudim”, jadikovala je Anabela, puna hladnog praznog osećanja gubitka i tuge. „Ne, dušo”, reče Frenki u potpunosti se unevši u ulogu dobrog momka. „Uradila si najbolje što si mogla”. „Da li stvarno to misliš?” upita ona drhteći. „Nema sumnje, dušo, baš nikakve”. Anabela je provela ostatak popodneva gledajući sve reportaţe i priče na TV-u o smrti

svoje majke. Izgledalo je kao da je konačno shvatila šta se desilo i sada ne moţe da sakupi dovoljno detalja. Nekoliko puta je Frenki pokušao da joj predloţi da pozove Ralfa, ali mu je ona odmahnula rukom i nastavila bi da gleda TV. Bar je izgledalo da je zaboravila svoje loše iskustvo sa sinom Šarifa Ranija, što je bilo olakšanje, jer je Rani bio njihov glavni klijent, i izgubiti njega kao klijenta, bila bi katastrofa. Ĉim je smirio Anabelu i skuvao joj šolju zelenog čaja, dao joj nekoliko tableta protiv bolova i ubedio je da ostane u krevetu dok joj ne bude bolje, pozvao je svoju pomoćnicu Dţejni Bonafacio, da vidi da li je sve u redu. Dţejni nije dolazila da radi vikendom, radila je kod kuće na kompjuteru koji joj je on kupio. „Jako mi je ţao”, cvilela je Dţejni preko telefona. „Kako se Anabela drţi? Još vaţnije, kako si ti?" Dţejni je bila jedna od nekolicine ljudi u njihovom ţivotu koja je znala ko su Anabelini roditelji. Frenki je naterao da se zakune da neće nikom reći, upozorivši je da će je otpustiti ako nekom nešto kaţe o Anabeli ili poslu kojim se bave. Pošto Dţejni neće dozvoliti da se išta ispreči između nje i njenog dragog rođaka, sloţila se. Međutim, njen sin Ĉip, nije se sloţio. Frenki nikada Ĉipa nije smatrao pretnjom. Što se njega tiče, Dţejnin sin je jednostavno tu svima na raspolaganju. Vozio ih je i bio član porodice, to je moralo da se poštuje. Osim toga, Ĉip se nikada ne bi usudio da prkosi svojoj majci. Frenki je dao instrukcije Dţejni da dvaput proveri sve zakazane 'sastanke' i da pazi da sve bude kako treba. „Anabela će uzeti nekoliko dana slobodno”, informisao ju je. „Moţda ćemo morati da otputujemo u Los Anđeles, a ti moraš sve drţati pod kontrolom. Ne sme ništa da se propusti. Biće veliki bonus za tebe, Dţejni, učini me ponosnim”. „Da li da dođem danas?” upita Dţejni, ţeleći da što pre bude u Frenkijevoj blizini. „Mogu da stignem za sat vremena”. „Nema potrebe”, reče on, jednako ţeleći da završe razgovor. „Zvaću te kasnije. Moram da idem, zvoni mi drugi telefon”. Ĉip Bonafacio je teţio za nečim mnogo višim od vozikanja kurvi, kupljenja veša svog rođaka Frenkija sa hemijskog, i generalno svega onoga što je ta ohola kučka, Anabela Maestro, traţila da uradi. O da, dobro je znao ko je ona. Kada je počeo da radi za njih prioritet mu je bio da sazna sve, iako mu je njegova mama govorila jako malo o tome kakav su biznis vodili Anabela i Frenki. Šta je ona mislila? Da je on totalni kreten? Da. Izgleda da je tako. To što je Dţejni mislila da je glup, odgovaralo mu je. Još uvek je ţiveo kod kuće, bio je suviše lenj da se odseli, i njegova mama je sve radila za njega. Kuvala mu je, spremala, prala mu veš, davala mu novac kada god mu je trebao, a svoje zvocanje je drţala pod kontrolom, mada ga je ponekad molila da pokaţe interesovanje za bilo čim. Da. Naravno. Kada nije radio za Frenkija, čoveka kojem je zavideo, a i mrzeo ga u isto vreme, voleo je da gleda TV, skida porniće sa interneta, kladi se na fudbal, da juri devojke i pije piva koliko god moţe. Njegovoj majci nikad nije palo na pamet da on zna sve šta se događa, uključujući i identitete dobro poznatih ţena koje je vozio na njihove male prljave sastanke. Svi su se ponašali kao da je nevidljiv, ali on je bio pametniji nego što su mislili, i vodio je svoj zapisnik u crnoj knjiţici koja je bila puna informacija koje je sakupio. Ubistvo Geme Samer mu se činilo kao prilika koju je čekao. Jeziva priča je preplavila

naslovne strane svih novina i svih internet sajtova u zemlji. Ĉip je bio siguran da je bio blizu da zaradi veliku lovu. Ĉip Bonafacio ja imao velike planove za svoju budućnost. A oni nisu uključivali njegovu debelu, glupu, dosadnu mamu koja zavisi od Frenkija.

Osamnaesto poglavlje Denver „Ćao”, rekoh, laknulo mi je što mi konačno neko javio na telefon Anabelinog momka. „Da li je to Frenki Romano?” „Ko hoće da zna?” sumnjivo reče muškarac koji se javio. „Ja sam Denver Dţouns”, rekoh brzo, nastavila sam. „Ja sam advokat koji radi za Ralfa Maestra i ovde sam u Njujorku, pokušavam da stupim u kontakt sa njegovom ćerkom Anabelom”. „Zašto”, upita zaštitnički. „Pa... Sigurna sam da ste čuli za tragediju... ” „Ko nije?” „Dakle razumete da moram da razgovaram sa Anabelom. Hitno je. Da li moţete da mi date broj na koji mogu da je dobijem?” „Otkud vam moj broj?” „Iz imenika”, odgovorila sam kratko. „Frenki Romano, didţej zar ne? Anabelin momak?” O boţe! Bio je paţljiviji od Cije! Bilo mi je hladno i bila sam umorna, a pokušavala sam da je nađem satima. Hvala bogu tu je Sem, jer se saţalio na mene i pustio me da dođem kod njega u stan, i budem tu dok ne nađem Anabelinog momka koji se sada ponaša krajnje bezobrazno. Zašto li sam uopšte izašla iz Mariovog kreveta, jer upravo tamo ţelim da budem, da se mazim i da mi bude toplo i da imam super seks. Umesto toga, u stanu sam jednog stranca, pa u stvari, nije baš stranac, čak je i privlačan poput Ovena Vilsona, smrzavam se i pitam se do kada noću poleću avioni za Los Anđeles. „Da li mi moţete pomoći da je nađem ili ne?” rekoh. Već sam počela da gubim strpljenje. „Da li Ralf šalje privatan mlaznjak?” „Molim?” rekoh, shvativši da ovaj tip ne samo da je kreten, već je i navalentni kreten. „Ĉovek sigurno ima svoj avion”, insistirao je Frenki. „Nema” rekoh čvrsto, iako nisam imala pojma da li je Ralf imao avion ili ne. I da ima avion, nije ga ponudio. „Da li je moguće da razgovaram sa Anabelom?” upitala sam nestrpljivo. „Ostavila sam nekoliko poruka na koje nije odgovorila”. „Anabela je nedostupna”. Odigrala sam keca iz rukava, ili sam bar tako mislila. „Ja je poznajem", objasnila sam. „Išle smo zajedno u školu u Los Anđelesu. Recite joj da je traţi Denver Dţouns. Sigurna sam da će me se setiti”. „Znate šta”, reče Frenki, „moraću da vas pozovem kasnije”. Dođavola! Moram otići kući. Ovaj put mi ne odgovara. I kako to da me Feliks nije pozvao? Dala sam Frenkiju broj mog mobilnog i rekla: „Molim vas pozovite me što pre”. Onda sam prekinula vezu. „Problemi?” upita Sem. Ušao je u sobu noseći nešto toplo u šolji. „Anabelin momak je totalni kreten”, promrmljala sam. Već sam bila otkrila Semu zbog čega sam u Njujorku. Nakon moj prvog pokušaja da nađem Frenkija, još dok smo bili u kafiću, zavalila sam se za svojim stolom u ćošku

razmišljajući šta dalje da radim. Iako mi nije išlo u prilog, rekla sam Semu istinu o tome zašto sam tu i kako se ne mogu vratiti u Los Anđeles bez Anabele. Ispostavilo se da Sem ume dobro da sluša. Nakon sat vremena, predloţio je da bih mogla da budem u njegovom stanu dok i dalje pokušavam da dobijem ili Anabelu ili Frenkija, ko god se prvo javi na telefon. Prihvatila sam ponudu sa zahvalnošću i sada sam tu. Sikćem od besa i sedim na kauču u njegovom lepom prostranom stanu, čekam da mi se javi Anabelin kreten od momka. „Popi ovo”, reče Sem dodajući mi šolju koju je doneo. „Šta je to?” upitala sam, pitajući se da li je planirao da mi ubaci pilulu i rastoči me od seksa. Mada kako izgledam ko bi i hteo da me rastoči od seksa. Kladim se da mi je nos crveniji od Rudolfovog. „Topla čokolada sa malo droge za silovanje”, reče sa ozbiljnim izrazom na licu. Vau! Kao da mi čita misli. „Ja sam advokat”, podsetila sam ga prilično strogim glasom. „Znam”, reče. „Zato ti i dajem sve informacije unapred”. Zastao je i malo sa nasmešio. „To si pomislila”. „Nisam”, odgovorila sam pokušavajući da sakrijem da sam se postidela. „Jesi”, reče pogledavši me kao da zna da je tako. „Tačno si to pomislila”. Nasmejala sam mu se. Odjednom sam se osećala udobno u stanu čoveka kojeg sam upoznala dva sata ranije. Sedela sam na njegovom kauču i pijuckala toplu čokoladu. Ţelela sam da me Frenki ubrzo pozove i da razgovaram sa Anabelom kako bi mogle da odemo odavde. Iako... stvari nisu bile tako loše. Sem je bio prilično privlačan, visok i mršav, i moram priznati da smo definitivno bili na putu ka ozbiljnom flertu. Da li varam Maria? Naravno da ne! Mario nije moj momak i neću odmah skočiti u krevet sa Semom. Iako... ta mi je misao prošla kroz glavu. Od totalne suše do dva kandidata i to sve u toku dva zabavna luda dana. Ovo je bilo ludilo. „Si gladna?” pitao me Sem, krećući ka kuhinji. „Spremiću nam jaja, ili ako si jako gladna, restoran u kojem serviraju špagete je iza ćoška”. „Zašto si tako fin prema meni?” upitala sam ga. Skočila sam sa kauča i krenula za njim. „O”, reče neodređeno. „Moţda zato što si pametna i privlačna i što si mi se odmah dopala. Predivna si”. Predivna?!! Kaţe on, a ja imam uţasnu frizuru, crven nos i sva se tresem. „Hmm...” rekoh, „Da li si se skoro vratio sa pustog ostrva gde nije bilo ţena?” „Ne znaš da primaš komplimente, a?” reče zadirkujući me. „Nikad nisam bila vešta u tome”. „Pa, jesi predivna”, reče on. ,,U stilu Dţulije Roberts”. „Kao u Zgodnoj ţeni ili kao u Erin Brokovič?" upitah sarkastično. „Kao kurva ili kao pametna riba”, razmišljao je. „To je po meni dobra kombinacija”. „Prestani" rekoh iako nisam mogla da prestanem da se smešim. Nasmejao se i nalaktio na šank. „Nedavno sam raskinuo veridbu sa totalnom pizdom”. „Jesi?” upitala sam, sedajući na kraj visoke stolice. Laknulo mi je što je razgovor krenuo drugim tokom. „Jesam! Zatekao sam je kako vodi ljubav sa mojim najboljim prijateljem. Kakav kliše?” Klimnuo je glavom kao da još uvek ne veruje da mu se to dogodilo. „Da sam to napisao, svi bi mi se smejali”, dodao je jednoličnim tonom. „Ja ti se ne bi smejala”.

„Zašto?” „Jer je uvek u pitanju najbolji prijatelj”, rekoh olako. „To je uvek tako”. Pogledao me. „Govoriš iz ličnog iskustva?” „Ne”, rekoh čvrsto. ,,A ti?” upitao je, pokušavajući da izgleda kao neobavezan razgovor. „Da li si sada u vezi?” „Ne”, ponovila sam. I nakon kratke pauze nisam mogla da izdrţim a da ga ne pitam, ,,A ti?” „Ne”, reče imitirajući mi glas. Onda je prasnuo u smeh. Mislim da bi mi se ovaj tip mogao svideti. Zarazan smeh, liči na Ovena Vilsona, pisac je i ima smisla za humor. Naravno, sumnjam da ima ubitačne trbušnjake kao Mario, ali da li su trbušnjaci baš toliko bitni? Ne. Oni samo lepo izgledaju. „Pa”, reče Sem isteţući svoje dugačke, tanke prste. „Šta smo odlučili? Špagete ili jaja?” Upravo je upotrebio reč mi, kao da smo par, a to zasigurno nismo. „Ako špagete podrazumevaju da moramo da izađemo napolje”, rekoh imitirajući i ismevajući svoju jezu, „Onda glasam za jaja”. „Dobar izbor”, reče otvarajući kuhinjski deo i vadeći tiganj. „Oprostićeš mi zbog mog velikog ega, ali ja odlično spremam jaja”. „Je l'?” „O da. Kajgana? Srednje pečena? Poširana? Ili moţda omlet?” Pogledala sam na sat, bilo je skoro osam. Da li je uopšte bilo šansi da nađem Anabelu i da odletimo večeras? Teško. „Kajgana odlično zvuči”, rekoh. „Meka? Tvrda?” „Molim?” „Jaja!” Oboje smo se nasmejali. Osećala sam se kao da ga znam najmanje nedelju dana. „Meka”, promrmljala sam, sve misli o Mariu su definitivno potisnute u drugi plan. „Tako ih i ja volim”, reče. Otvorio je friţider i izvadio karton organskih jaja. „Znaš”, usudila sam se reći, „Ĉim jedemo, trebalo bi da potraţim neki hotel”. Bio mi je okrenut leđima, te mi je neobavezno rekao, „Moţeš ostati ovde ako ţeliš”. Dođavola! Verovatno sam zvučala kao da sam ciljala na ovo. Kako patetično! „Okej je”, brzo sam odgovorila. „Volim da odsedam u hotelima”. „Stvarno?” reče u neverici. Da li u svakom trenutku postajem sve patetičnija i patetičnija? „Volim da odsedam u hotelima". Ja, u stvari, mrzim hotele još otkad su me izujedale nake hotelske bube u Feniksu, kada sam pribavljala informacije u vezi sa nekom nevernom suprugom za Feliksa. Zvuk Bjonsine pesme je odzvanjao sobom. Moj blekberi je bio u akciji, pa sam brzo stavila ruku u dţep i izvadila ga. „Sutra ujutro” poslovno reče Frenki Romano. „U deset ujutro u našem stanu u Sohou. Da li znaš gde je to?” Da... „Rezerviši dve karte u prvoj klasi za Junajted flajt koji poleće za Los Anđeles u dva popodne. I pobrini se da nas limuzina odveze na aerodrom i da nas tamo čeka jedna. Trebaće nam apartman u hotelu Beverli Hils i vozač na raspolaganju dvadeset četiri sata. Vidimo se u stanu”. Prekinuo je vezu ne dočekavši da ja bilo šta kaţem. Uspela sam. Ili sam tako mislila.

Devetnaesto poglavlje Karolin Od kada je Karolin izigravala ljubaznu komšinicu, Keri je smatrala da bi bar trebalo da se potrudi i ode sa njom kod Neli. Karolin nije nameravala da ponovo poseti Neli tako brzo, ali pošto ju je iskoristila kao izgovor da ode iz trţnog centra, nije imala izbora, jer je Keri odlučila da ide sa njom. Kada su stigle, sele su i neobavezno ćaskale sa slavnom ţenom već duţe od sat vremena. Neli je bila sva uzbuđena zbog ubistva poznate filmske zvezde Geme Samer Maestro. Imala ja razne teorije o tome šta se dogodilo. A kada je iscrpla različite scenarije počela je da evocira uspomene iz prošlosti, prisećala se skandala sa Feti Arbakl koji se dogodio u Holivudu pre mnogo desetina godina. Posle je počela da priča o Merilin Monro i njenoj vezi sa Dţonom i Bobijem Kenedi. „Poznavala sam Merilin”, otkrila je Neli sa tajnovitim osmehom, implicirajući da su njih dve moţda bile bliske. „Njena lepota je tako zračila. Bila je koščata doduše. To nije bilo vaţno, svaki muškarac kojeg je upoznala je ţudeo za njom. To je bio pravi prizor”. Nakon deset minuta priče o Merilin, Neli se vratila na temu ubistva Geme Samer. U tom trenutku, Karolin je odlučila da je bolje da ne spominje da je kao devojčica prisustvovala nekolicini rođendanskih ţurki kod Gemine ćerke Anabele, u vili Maestrovih. Iz nekog pogrešnog razloga njena mama je terala da ide, tvrdeći da je to kulturno s obzirom na to da je pozvan ceo razred. Imala je deset godina, kako je mogla da se buni? Na svakoj ţurci je neprimetno sedela pozadi i gledala tačku cirkuskih klovnova, ţivi slonovi su paradirali po besprekornim travnjacima, a redovi ponija su vozili decu u krug. Tu su, takođe, bili veliki šatori za ţurke sa stolovima prepunim hotdogova, hamburgera, pica, kolača i torti. Karolin se sera da je tamo bilo toliko hrane da bi se beskućnici mogli hraniti godinu dana. Gema Samer se pojavljivala samo kada su kamere bile uključene. Karolin se sećala da ona nije baš bila briţna majka, ali ni Anabela nije bila najbolja ćerka. Anabela se uvek hvalila i razmetala, veličajući svoj privilegovani ţivot pred drugom decom. Na sreću za Karolin, kada je Anabela napunila trinaest, ţurke su prestale. Ili su pozivnice prestale da stiţu, svejedno, Karolin je laknulo. Tada se udruţila sa Denver. Stvorile su neraskidivu vezu. Denver se još nije javila, što je bilo čudno, s obzirom na to da joj je ostavila misterioznu poruku na govornoj pošti. Boţe! Mora uskoro nekom reći ili će pući! „Deca bez očeva najčešće postaju članovi bandi. Moramo prekinuti taj začarani krug kako god znamo i umemo”, pridikovao je Ramirez. Njegovo rošavo lice je bilo ozbiljno, a ton glasan i strog. „Kada nema oca u kući, a majka je navučena na drogu ili je moţda prihvatila dva posla kako bi prehranila porodicu, tada ovi dečaci odaberu novu porodicu, porodicu koja ţivi na ulici. Ja to dobro znam. Bio sam jedan od njih”. Grupa ljudi koja je stajala oko njega ga je verbalno podrţala. „Ulične bande imaju potrebu da odrţavaju svoju vojsku”, nastavio je Ramirez glasnije. „Pa počinju da regrutuju decu od jedanaes', dvanaes' godina. Kada napune šesnaes' ta deca su okoreli kriminalci bez budućnosti. Svi mi moramo tome da stanemo na put. To je naša građanska duţnost. Mi to moţemo, ljudi!” „Da, da”, pridruţila se Keti, novinarka iz Engleske koja se pojavila baš kada je Gregori razmišljao kako da ode.

Gregori je već primetio da je izgledala sitno i senzualno u čizmama do kolena, uskim farmericama i nekakvoj plavoj majci, ali je došla sa nesrećnim priveskom, a taj privezak je bio njen muţ, koji je u isto vreme bio i fotograf. Gregori se iznervirao, nije mogao da veruje, kakav maler. Trudna pomoćnica, a sada devojka koju je planirao za lično zadovoljstvo ima muţa! Kada je malo bolje razmislio zaključio je da baš i nije tako zgodna. Suviše je mlada i vesela. Njen visok cvrkutavi glas sa britanskim akcentom bi uskoro postao iritirajući. Bilo je očigledno da je grickala nokte, odvratna navika. Ramirez je pričao dalje, dok se Gregori tešio da mu nema izlaza dok se na završi ovo popovanje o ţivotu u bandama. Keti je izgledala fascinirano, dok je njen muţ, visoki, mršavi kreten u još uţim farmerkama od svoje ţene, fotografisao. Gregori se trudio da zadrţi zabrinuti izraz na licu. Nije mu bilo lako. Kada će Ramirez da ućuti? Opet ja, gde si? Karolin je pisala porukicu Denver. Pozovi me čim dobiješ ovu poruku. Imam vaţne vesti. Proverila je svoje poruke još jednom da se uveri da je Gregori nije kontaktirao. Uzalud se trudila. Naravno da je neće zvati, nedelja je bio porodični dan. Mada, zbog njenog stanja nadala se da će joj bar poslati kratku poruku. Sigurno nije traţila previše. Jeste, traţila je previše. Bio je prezauzet decom i zaboravio je na sve ostalo. Gregori je bio divan otac i uskoro će biti divan otac detetu koje ona nosi. Nije bilo lako pobeći iz Nelinog stana. Starica je volela da priča, tako da joj je uz nju i brbljivu Keri dan bio jako zamoran. Jedva je čekala ponedeljak kada će se vratiti na posao, a Gregori će biti samo nekoliko metara udaljen od nje. U međuvremenu, nije joj preostajalo ništa drugo nego da sanjari o njihovoj zajedničkoj budućnosti. Nema ništa loše u tome. Nakon Ramirezovog beskonačnog predavanja, spas je konačno stigao u vidu dva Latinoamerikanaca u ranim dvadesetim godinama koji su odmarširali pravo do Ramireza, gurajući ljude koji su im se našli na putu, počeli su da ga verbalno maltretiraju na španskom, vikali su i mlatarali rukama preteći mu. Iako je bilo očigledno da je Ramirez pokušavao da ostane hladan, nakon nekoliko trenutaka je pukao i počeo da viče na njih. Isuse! Pomisli Gregori. Šta se dešava? Brzo je pogledao ka izlazu, pitajući se da li da jednostavno ode, da izađe pre nego što ovo eskalira. Nije znao španski, ali je bes između Ramireza i ta dva čoveka bio osetan. Keti nije imala predrasude. Njen muţ je nastavio da fotografiše sve dok mu jedan od one dvojice nije pokazao srednji prst i besno rekao: „Odjebi sa aparatom ili ću ti ga nabiti u belo dupe”. Lepo je znati da govore engleski. Iznervirani čovek se ponovo okrenuo ka Ramirezu i svađa se nastavila. Keti se pomerila ka Gregoriju. „Da li znate španski, senatore?” prošaputala je. „Ne”, odgovorio je. Osetio je dašak njenog cvetnog mirisa. „A vi?” „Svađaju se u vezi nekog posla sa drogom”, reče ona tiho. „Oni tvrde da im Ramirez duguje novac i da je trebalo da im plati ili... ” „Šta on kaţe?” „On im govori da izađu napolje”. „Ali oni ga ne slušaju”. „Ne”, odmahnula je glavom. „Mislim da je moţda onaj sa crvenom maramom njegov brat”. Gregori je ponovo pogledao čoveka sa crvenom maramom vezanom oko čela. Bio je

obučen u uobičajenu uniformu koja se sastojala od velike majice na kratke rukave, vrećastih pantalona, spuštenih toliko nisko da je izgledalo kao da će mu spasti svakog trenutka, i nezavezanih ţuto-crno-belih patika. Veliki zlatni medaljon mu je bio okačen o dugačak lanac, dok su mu podlaktice bile prekrivene raznim tetovaţama. Zaista je izgledao kao mlađa verzija Ramireza, ali Ramirez je bio dosta miran, dok je lice ovog mladog čoveka bilo deformisano gorčinom i besom. Ketin muţ je spakovao svoj fotoaparat i uhvatio svoju ţenu za ruku. „Idemo”, reče odsečno. „Ko zna kuda ovo vodi”. „Senatore Stounmen”, reče Keti razrogačenih očiju, „Trebalo bi da krenete sa nama”. „Da, da, mislim da je to odlična ideja”, sloţio se Gregori, tiho proklinjući Evelin što je dozvolila da se uvali u tako potencijalno opasnu situaciju. „Krenite, ja ću vas pratiti”. Ĉim su izašli, Ketin muţ ju je ubacio u njihov kamion koji je zgodno zauzimao dva parking mesta. Jedva da joj je dao šansu da se pozdravi sa Gregorijem pre nego što su otišli. Ostavili su začuđenog i pomalo ljutitog senatora samog na obrasloj stazi. Gregori je bio jako nezadovoljan. Još jedna dobra nedelja je upropaštena. Dok je hodao ulicom nadajući se da je njegov automobil tamo, gde ga je ostavio, neka guţva se dešavala ispred centra, a dva čoveka koja su se svađala sa Ramirezom su istrčala napolje i počela da beţe niz ulicu. Začuo se stari istrošeni automobil. Gregori se okrenuo da pogleda. Odjednom su se začuli pucnjevi. Osetio je da je nešto prošlo pored njegove glave i srušilo ga na leđa. Onda je padao... padao i sve je postalo crno.

Dvadeseto poglavlje Bobi „Imam jak osećaj da je tebi sve ovo samo igra”, reče Bobi shvativši da je pao pravo u Zininu dobro osmišljenu zamku. Došla je u njegov stan sa čvrstom namerom da ga namami u krevet, i naravno, on je pristao. Zašto ne bi? Bila je jako zgodna i sviđala mu se. Nije bilo nikakve smetnje. Ali zašto se onda nakon seksa osećao kao devojka koja se dala na prvom sastanku? Suviše se brzo upustio u seks sa njom. Ĉoveče, bio je jako ljut na sebe. „Igra?” upita Zina, naslonivši se na lakat, dok joj se duga crna kosa rasula oko širokih ramena. Skroz gola i u izvanrednoj formi, imala je odrţavanu zategnutu koţu, jake mišiće i vitke, raskrečene udove. „Da, igra”, ponovio je odlučan da istera svoje, a onda je dodao „Ali znaš šta, Zina, ja nisam tvoja marioneta, momak sa kojim se samo zabaviš i onda ga šutneš”. „Da li sam ja rekla da jesi, Bobi?” otegnu ona podigavši svoju savršeno nacrtanu obrvu. ,,I trebalo bih da istaknem”, dodala je kratko, „nema ničeg malog kod tebe. Sigurna sam da su ti mnoge ţene to rekle”. „Ozbiljan sam”, reče on, pokušavajući da otrese osećaj da ga je iskoristila za sopstveno zadovoljstvo i zabavu. „Tako mlad”, uzdahnula je i polako liznula usne. „Tuţno je to što Zina uvek gravitira ka mladim muškarcima”. „Zašto igraš na kartu godina?” rekao je, iznerviran zato što je njeno ponašanje prevazilazilo svaku meru. „Šta si ti, petnaest godina starija od mene? Danas to ništa ne znači”. ,,U stvari”, počela je da iznosi svoje mišljenje. Nagnula se preko njega da bi dohvatila svoju krokodilsku torbu koju je stavila na pod pored kreveta, njene izuzetno velike bradavice su se očešale o njegove grudi. „Mnogo si zreliji od mojih uobičajenih osvojenih muškaraca”. Osvojenih muškaraca! Da li ona njega doţivljava kao osvojenog muškaraca? Dođavola! Šta ona misli s kim ima posla? On je Santanđelo. I trebalo bi da počne da se tako i ponaša. Izvadivši paklu goloa iz torbe, nasmeja se svojim dubokim hrapavim glasom. „Jadan Bobi”, reče podrugljivo. „Tako zgodan, tako bogat, ali bi trebalo da poradiš na svom samopouzdanju, a moţda bi i trebalo da poboljšaš svoju tehniku vođenja ljubavi”. Odmahivao je glavom u čudu. Shvatio je da je ista kao i Sereniti, bezobrazna kučka koja hoće da mu uništi samopouzdanje. Niko se nikad nije ţalio na njegovu tehniku. Koliko je znao bio je dobar ljubavnik, paţljiv, ne suviše brz i bio je prilično siguran da pravi prave poteze. Šta je htela da postigne? „Mislio sam da si svršila”, reče on kratko. „Zina uvek svrši, Bobi”, reče ona paleći cigaru. „Ona se pobrine za to”. Sada je baš poludeo. „Šta hoćeš da kaţeš? Da ti ne trebam? Da moţeš sve sama?” „Svaka ţena koja očekuje od muškarca da joj da orgazam je ili budala ili je zaljubljena”, odgovorila je ispuštajući krugove dima u njegovom pravcu. „Zina je to odavno otkrila”. Odlično! On je bio najbolji ljubavnik što je mogao, a ona ga je spuštala. Da li se ona uvek ovako ponaša posle seksa? Većina ţena voli poljupce i lepe reči posle seksa. Zina je više

volela da ubija u pojam. Trebalo je da zna. „Mislim da smo završili”, reče on čvrsto odlučivši da joj ne dozvoli da ga još više iznervira. Teglila se kao gimnastičarka, podigla je mišićave ruke visoko iznad glave i počela da prede kao mačka. „Zina se ne ţuri”, uveravala ga je. „Kada budeš spreman, moţda bi trebalo da pokušamo ponovo”. I sa tim rečima je zabila cigaru u njegov stakleni noćni ormarić, okrenula se ka njemu, prešla svojim dugim prstima po njegovim grudima i promrmljala, „Koliko misliš da će ti trebati, Bobi? Zina ume da bude jako nestrpljiva”. Kasnije, kada se probudio, nije imao pojma kada je Zina otišla. Bilo je rano jutro, ponedeljak, a od nje ni traga ni glasa. Mada kada je ustao i pogledao oko sebe, video je nekoliko znakova. Opušci na njegovom noćnom ormariću; poluprazna čaša konjaka, sa otiskom njenog ruţa crvenog kao krv; miris njenog mošusa je lebdeo u vazduhu kao neki podsetnik. Da li je bio iznenađen? Ne. Trebalo je da pretpostavi da će otići usred noći bez pozdrava. Ona je bila muškarac. On je bio ţena. Dođavola! Poludeo je zbog cele situacije. Svaki put kada je predloţila da vode ljubav on joj se pokorio. To se više neće ponoviti! Ponovo će postati muškarac, prestaće sa devojačkom zanesenošću i povratiće svoje samopouzdanje. Kada su se drugi put kresnuli, osećao se kao da je na audiciji za savršenog ljubavnika. U svakom trenutku je imao osećaj da će ona uzviknuti: „Ţao mi je, niste dovoljno dobri. Sledeći!” „Zina. Kakva razaračica muškog samopouzdanja! Pa ipak... Ne! Neće pristati na sledeću rundu. Nema šanse. Zazvonio mu se telefon, a on je poţurio da se javi. Moţda je Zina. Zove da mu kaţe kako se provela fantastično i nezaboravno, da je bio najbolji ljubavnik kojeg je imala i pita kada će moći to da ponove. Bio je Em Dţej. ,,Š'a ima?” promrmlja Bobi, ponovo gledajući opuške cigara na svom staklenom noćnom ormariću. Gospođica superstar je bar mogla zatraţiti pepeljaru. Ali ne, to nije bio njen stil. Zina je ţivela da bi izluđivala ljude, volela je da ih zadirkuje, da bi videla dokle moţe da ide. „Imamo sastanak sa ruskim investitorima u jedanaest sati u vezi sa poslovima u Majamiju i moţda u Moskvi”, podseti ga Em Dţej. „Nemoj mi reći da si zaboravio”. Bobi pogleda na sat. „Nema ni osam sati, Em Dţej. Šta paničiš?” „Ne paničim, čoveče. Mislio sam da pre sastanka odemo kod Anabele da joj izjavimo saučešće”. „Da, skroz si u pravu”, sloţio se Bobi. „Pozvaću Frenkija da mu kaţem da dolazimo”. „Vaţi, kad već razgovaramo, šta ti se desilo sinoć? Mislio sam da ćeš nam se pridruţiti u Nobu". „Zadrţao sam se”. „Neko koga poznajem?” „Bivša devojka mi je svratila”. „Jesi li je... ”

„Ne pitaj” brzo reče Bobi. „Recimo samo da je bila duga noć”. Prekinuo je vezu i otišao u kuhinju po hrpu papirnih salveta i vratio se u spavaću sobu da obriše nered koji je Zina ostavila. Ko radi takve stvari? Odvratno. Zašto nije traţila pepeljaru? Nije se stidela kada je traţila da joj poliţe. U stvari, nije baš traţila, više mu je naredila. „Daj da Zina vidi šta zna tvoj jezik, Bobi”, promrmljala je kao da je njegov penis nije dovoljno napalio. Boţe! Učinila je da se oseća nesposobnim. Lizao je skoro pola sata, a ona nije svršila. Znao je da se namerno trudila da ne svrši. Onda su počeli ponovo da vode ljubav. Nije zabušavao, ali ova ţena je imala beskonačno mnogo energije; bila je nezaustavljiva sa svojim pokretima joge i nemogućim pozama. Kada su završili osećao se kao da je boksovao sa Majkom Tajsonom dok je ovaj bio u najboljoj formi. Traţila je lisice. Nije ih imao. Traţila je vibrator. Ni to nije imao. Rekla mu je da voli kada je tuku po guzi sa koţnim rukavicama. Šteta. Nije voleo koţne rukavice. Kada malo bolje razmisli, nije voleo ni da tuče, ni vibratore, ni lisice. Zar to nisu bili fetiši starih perverznjaka? „Sledeći put će Zina doći spremna”, šmrcnula je. Zašto misli da će biti sledećeg puta? Nakon maratonskog seksa on je zaspao, a kada se probudio nje nije bilo. Sada je jutro, a nje nema. Prevaziđi to, rekao je sam sebi. Zaboravi gospođicu 'nastranu superzvezdu'. Ona je opasna droga i ti to znaš. Prevazišao je. O da, definitivno je prevazišao.

Dvadeset prvo poglavlje Anabela „Sutra letimo za Los Anđeles”, Frenki je informisao Anabelu. „Idemo u stan u Soho da se sastanemo sa advokatom tvog tate. Šta misliš?” Anabela ga je pogledala preteći. „Mislim da sam ti rekla...” „Ne!” oštro je prekide. „Moraš biti na maminoj sahrani, nikada nećeš sebi oprostiti ako ne odeš. Tako je, dušo. Odlučio sam i idemo. Advokat je sve sredio da otputujemo u stilu”. Anabela je htela da nastavi da se svađa, a onda se predomislila. Frenki je bio u pravu, trebalo bi da ide na sahranu svoje majke. Osim toga, nakon grozote koju je videla na TV-u ţelela je da sazna istinu. Da li je moguće da sumnjaju na njenog oca? Ne. To je nemoguće. Tata, filmska zvezda, nikad ne bi naudio Gemi, on je toliko voleo svoju prelepu ţenu da je isključio sve ostale, uključujući njegovu rođenu ćerku. Anabela se prisećala retkih trenutaka kada je bila sama sa svojim tatom filmskom zvezdom. Nikad joj nije davao komplimente niti je pitao bilo šta o njenom ţivotu. Uvek je pričao o tome koliko je Gema izuzetna i talentovana, kako je bila lojalna i slatka. „Trebalo bi da se potrudiš da više budeš kao ona” rekao joj je jednom osornim glasom. „Tvoja majka je savršena ţena”. Anabela je automatski zaključila da to znači da je ona nesavršena ćerka. Nije ni čudo što je jedva čekala da ode. Daleko, jako daleko. Sada se vraćala, zato što je Frenki u pravu - zaţaliće ako ne ode. Evo me Kalifornijo, stiţem, pomislila je ozlojeđeno. „Zašto idemo u stan u Soho?” upitala je pokušavajući da se odluči šta će da spakuje. „Zato što tvoji misle da tamo ţiviš”, objasni Frenki. ,,A ako saznaju da ţiviš na aveniji Park pokrenuće se mnoga pitanja o tome kako moţeš to da priuštiš”. „Moţda bih trebala da kaţem dragom tati za naš veoma uspešan biznis”, reče ona pakosno. „Moţda će me tada konačno primetiti”. „Hajde, dušo”, gunđao je Frenki. „Ralf ne moţe biti baš tako loš”. „Ĉekaj da ga upoznaš. Gospodin Filmska Zvezda nije lak, videćeš i sam”. „Da, ali zaboravljaš da se ja sa svima slaţem”, hvalio se Frenki. „Jako ću se svideti Gospodinu Tati Filmskoj Zvezdi”. „Videćemo”, reče Anabela. Otvorila je fioku sa nakitom i izabrala nekoliko stvari koje će poneti. „Sada ti kaţem”, dodala je, „Nema apsolutno nikakve šanse da ću spavati u toj kući”. „Sve sam sredio”, reče Frenki pobednički. „Imamo apartman u hotelu Beverli Hils i limuzinu na raspolaganju dvadeset četiri časa. Da li sam faca ili šta?” „Ralf je na sve to pristao?” upitala je iznenađena da njen otac, koji voli sve da kontroliše, nije insistirao da spavaju u kući. „Ţeli da dođeš u Los Anđeles, zar ne?” „Pretpostavljam” reče ona plašeći se činjenice da će morati da provede neko vreme sa ocem. „Uzgred, šta će biti sa našim biznisom? Ne moţemo tek tako otići”. „Sve je pod kontrolom, dušo. Dţejni će uskočiti i postarati se da sve prođe glatko”. „O, pa to je baš super”, nasmeši se Anabela podrugljivo. „Ona to praktično radi i kada smo mi tu”, reče Frenki. „Ne baš”, suprotstavi se Anabela. „Ti si taj koji regrutuje devojke, a ja sam ta koja obično kontaktira sa klijentima”.

„Reći ću Dţejni da bude ovde dok se mi ne vratimo”. „Pretpostavljam da bi mi bilo bolje da zaključam svoj orman”, reče Anabela zajedljivo. „Sigurna sam da bi najviše volela da se paradira u mojim stvarima. „Zašto je uvek spuštaš?” reče Frenki. Njegovo levo oko je počelo da pulsira. „Dobro radi svoj posao”. Anabela je sumnjala. Nije je bilo briga za Dţejni i to se videlo. Njen i Frenkijev posao je cvetao, zarađivali su puno para, nije htela da neko sve zajebe. Ostaviti Frenkijevu rođaku da vodi posao moţe biti velika greška. „Moţda bi ti trebao da ostaneš ovde sa Dţejni”, predloţi ona. „Za svaki slučaj, ako bude nekih problema”. „Nema šanse”, reče Frenki mršteći se. Nije imao nameru da propusti put u Los Anđeles. „Dţejni moţe da drţi sve pod kontrolom. Uostalom”, dodao je. Pribliţio joj se i počeo da je miluje po ruci. „Moja najbolja devojka ne ide nigde bez mene, to ti obećava Frenki Romano”. „Hoću da razgovaram sa šefom”, insistirao je Ĉip Bonafacio, njegove zrikave oči su streljale na sve strane. Bio je ponedeljak ujutro, a on je stajao na recepciji velike zgrade od stakla i hroma - u kojoj se nalazio jedan od najvećih tabloida u okrugu - Istina i činjenice. Devojka koja je sedela na recepciji - kurvica izbeljene plave nadograđene kose koja je ličila na slamu i loše pričvršćenim veštačkim trepavicama, ga je gnjavila, iako joj je rekao da hoće da im proda jako dobru priču. „Da li imate zakazano?” pitala ga je već treći put. „Kaţem vam - ne treba mi zakazivanje”, reče on nestrpljivo, svestan velike bubuljice koja mu je nicala na bradi. Nerviranje bi mu uvek ubrzalo proces, a ovo đubre ga je gnjavilo. „Treba vam”, reče ona buljeći u njega. „Svi moraju da zakaţu”. „Ĉak i Dţordţ Kluni?” reče on provocirajući je. „Vi niste Dţordţ Kluni”, odgovorila je prezrivo. Pitala sa da li će morati da zove obezbeđenje kako bi se otarasila ovog gubitnika. „Kako se zovete?” popizdeo je. „Kako se zovem? Šta će vam moje ime?” „Kada budu kupili moju priču i platili mi milion dolara, postaraću se da dobiješ otkaz”. „Ma nemoj?” reče ona podrugljivo. „Kao da ti imaš vrednu priču”. Ĉip je ustuknuo. „Hoćeš da reskiraš?” upitao je značajno je pogledavši. „Došao sam u mercedesu, nisam neka propalica sa ulice, imam veze, poznajem vaţne ljude”. Devojka je tipkala svojim noktima, koji su ličili na kandţe, po staklenoj ploči na recepciji. Kao i njene trepavice i oni su vili veštački, a jedan joj je otpao prethodne noći na ţurci na kojoj je bila sa svojim dečkom koji hoće da postane reper. Glava joj je pucala od previše pića koje je popila prethodne noći, a ova razmena reči joj se nije sviđala. Sigurno nije uţivala u pretnjama da će dobiti otkaz zbog ovog idiota. Šta ako je okej i ima dobru priču? Da li će najebati što ga nije pustila unutra? Na prečac je odlučila da ne reskira. „Gospodin Vajtrouz nije danas tu, ali njegova desna ruka jeste”, reče ona izbegavajući njegov pogled. „Moţete se popeti, šesti sprat. Neko će vas sačekati kod lifta”. Ĉip je bio ushićen. Ovo sranje o imenu radnice je zaista upalilo! Video je hiljadu puta kako Frenki to radi i uvek bi mu upalilo. Sada je i on, Ĉip Bonafacio, bio faca. Bravo majstore. Pre nego što su ujutro krenuli iz svog stana ka potkrovlju u Sohou, Anabela je pozvala nekoliko devojaka koje su povremeno radile za njih. Htela je da znaju da je Dţejni samo privremeno tu dok se ona ne vrati sa poslovnog puta u Los Anđeles.

Posle je pozvala Dţejni i dala joj jasna uputstva o tome kako treba da se ponaša prema devojkama koje će svratiti u stan. „Nema tračarenja”, upozorila je. „Nemoj da ih izluđuješ sa glupim tračevima. I nema autograma. Jasno?” „Kako da ne” cvilela je Dţejni. Zaboravivši na situaciju kada je pitala prilično poznatu manekenku donjeg rublja da joj potpiše svoju sliku sa raširenim nogama u Plejboju. Dţejni je mrzela da posluje sa Anabelom, Frenki je bio njen glavni momak. „Samo da raščistimo”, reče Anabela razmišljajući o Frenkijevom sinoćnjem predlogu da daju Dţejni kombinaciju za sef. Rekla mu je da nema teoretske šanse. „Ajde, dušo”, rekao je pokušavajući da je ubedi da pristane. „Šta će da radi sa kešom koji devojke budu donele?” „Moţe ga sakriti ispod dupeta” rekla je Anabela. Nije imala nameru da popusti u vezi sa ovim. „Sigurna sam da ima dosta mesta”. Frenkijeva polisa da svi plaćaju u kešu je bila na mestu. Ponekad su klijenti plaćali unapred, kao Šarif Rani, ali obično su devojke uzimale keš i posle donosile proviziju. To nije bio baš najbolji način poslovanja, ali se Frenki drţao svoje polise o plaćanju u kešu, bez dokaza. Mislio je da ih na taj način neće uhvatiti. Njegova naivnost je bila impresivna.

Dvadeset drugo poglavlje Denver Nisam skitnica i sigurno nisam kurva, to su reči koje muškarci koriste da bi omalovaţavali ţene. Ja jednostavno volim seks i iskreno, zašto i ne bih? Ako se preduzmu neophodne mere opreza, nema ništa loše u seksu na brzaka za jednu noć. Okej, bila su dva seksa na brzaka za jednu noć – a i nisu baš bila tako brza. Ej, da sam muško, niko ne bi ni okom trepnuo. Kao što sam napomenula već bezbroj puta, imala sam dugu sušnu sezonu i slučajno sam upoznala dva interesantna seksi tipa. Maria sa njegovim super trbušnjacima i Sema, koji je pomalo čudan, ali čini mi se da je fin. Njegovi trbušnjaci nisu tako spektakularni kao Mariovi, ali sve ostalo odlično funkcioniše i da, seks je i ovaj put bio za pamćanje. Ne mogu da se setim kako se tačno to dogodilo. Pa da, u stvari, mogu. Nakon što sam završila telefonske razgovore i organizovala Anabelin i Frenkijev put, Sem je odlučio da bi trebalo da iskuliram, pa je otvorio flašu crnog vina. Smejali smo se što crno vino i kajgana baš i ne idu zajedno. Bila je to neobična kombinacija. Ne, nisam se napila, samo sam bila malo... srećna. A kada me poljubio, bilo je obostrano i toplo i lepo. Ljubljnje je umetnost, a Sem je bio pravi umetnik. Ljubili smo se dugo dok nije odlučio da krene dalje. To je bilo okej, jer se dobro ljubio. Ej, odrasli smo ljudi, a poljupci su nas doveli dotle da nijedno od nas nije hteo da prestane. A nije ni bilo razloga da prestanemo. Semovi pokreti su me podestili na odu predivnom vođenju ljubavi od sestara Pointer. Adel ili Dafi bi definitivno trebalo da smine rimejk što pre, to bi bio veliki hit. U svakom slučaju, napravila sam digresiju. Da vam kaţem, Sem je, takođe, bio odličan u krevetu. Imao je skroz drugačiji stil od Maria, ali je isto tako bio odličan. Semov dodir je bio odmeren, neţniji, na neki način više ljubavni. Znam da će zvučati smešno pošto ga poznajem samo nekoliko sati, ali osećam da postoji jaka veza među nama. Da li sam izgubila kontrolu? Nema šanse. Ja sam normalna, zdrava, Amerikanka koja se ponaša kao normalan, zdrav Amerikanac. Bravo ja! Sada je ponedeljak ujutro i van sebe sam. Danas idem u Los Anđeles sa Anabelom i njenim napornim momkom. Sem se tušira. Razmišljala sam da mu se pridruţim, ali pošto baš i nismo u vezi, potisnula sam tu misao. Dţoš i ja smo se uvek tuširali zajedno. Tako je bilo jeftinije, a verovatno smo imali najbolji seks dok su slapovi vode padali na nas. Pitam se da li se Dţoš sada tušira sa gospođicom stilistkinjom za zvezde'. Verovatno ne. Ja sam bila ta koja je uvek to podsticala. Zašto sada mislim na Dţoša? Ponekad to radim. Bez razloga. Iskočivši iz Semovog udobnog i toplog kreveta, uzela sam svoj blekberi. Bilo je nekoliko poruka, nijedna nije zahtevala hitan odgovor. Nasmejala sam se mističnoj poruci od Karolin i odmah joj odgovorila. U Njujorku sam. Dolazim danas. Jedva čekam da čujem tvoje vesti. Sem je izašao iz kupatila sa peškirom vezanim oko struka. „Tvoj je”, reče. Da li je mislio na tuš ili na ono što sam znala da vreba ispod peškira?

Ošamarila sam samu sebe u mislima. Suviše sam se mnogo zabavljala, a trebalo je da se skoncentrišem na posao. Osim toga, jedva sam čekala da se vratim u Los Anđeles i saznam šta se tačno dešava. Da li je Ralf osumnjičen za ubistvo njegove ţene? Ili su mediji jednostavno sakupili mnogo besmislenih naslova da bi dobro prodali novine ili da bi imali veliku gledanost? „Hvala”, rekla sam. Nisam se osećala ni malo neprijatno zbog aktivnosti od prošle noći, iako sam bila uvijena u čaršav, i što sam imala samo jučerašnju garderobu da obučem. Ušla sam u kupatilo i zatvorila vrata. Sem mi je ostavio zapakovanu četkicu za zube i malu tubu kaladonta. I ovo sam dodala na njegovu listu atributa. Vau! Nisam mogla da dočekam da kaţem Karolini o moja dva tipa. Jako zgodnim Mariom, vreo i strastven Latino seks. I Sem, opušten, pametan i obazriv. Mlaz tople vode mi je jako prijao. S nestrpljenjem sam očekivala susret sa Anabelom. Kakva će biti sada? Da li je još uvek ona ista razmaţena i umišljena osoba? Ili je moţda evoluirala? A Frenki Romano? Preko telefona je zvučao uobraţeno sa svojom listom prohteva. Da li ću ga zamrzeti čim ga vidim? Mrzela sam muškarce koji su sami sebe smatrali superiornim bićima. Frenki je tako zvučao. Gledala sam svoj odraz u ogledalu. Nije mi se svideo. Zaista sam izgledala kao Dţulija Roberts. Ha! Više sam ličila na Dţuliju Ĉajld. U svakom slučaju sam se potrudila najbolje što sam mogla da izgledam reprezentativno za svoju ulogu pratilje. Kada sam se obukla, izašla sam iz kupatila i videla Sema kako ţurno pravi palačinke u kuhinji. „jesi li ti siguran da si pisac, a ne glavni kuvar?” našalila sam se. Izgledao je baš dobro u izbledelim farkama i košulji. Bio je bos, a njegova kovrdţava kosa, još uvek mokra od tuširanja, bila je raščupana i seksi. „Jučerašnji dan je bio prilično čudan za mene” reče on pogledavši me oduševljeno. „Nisam očekivao da lepa ţena upadne u kafanu u mom kraju”. Osetila sam da crvenim. A ja baš nisam od onih devojaka koje crvene. „Ja baš i nisam očekivala da provedem noć sa tako...a... interesantnim čovekom”, uspela sam da izustim. Podigao je obrvu i blago se nasmejao. „Interesantnim? Zar je to najbolje što si mogla da smisliš?” „Sve se brzo dešava. Daj mi malo vremena”. „Dajem ti vremena koliko ti treba”. „Hvala” rekoh pomalo zabrinuto. „Ali moram da otpratim jedan par u Los Anđeles, neki drugi put ćemo jesti zajedno”. „Tek je devet sati”, reče pruţajući mi času sa nečim što je ličilo na sveţe ceđenu narandţu. „Sedi i uţivaj u palačinkama”. „Zvučiš kao moja mama”. „Pa, baš ti hvala”, reče on ironično. „Moja ţivotna ţelja je da zvučim kao nečija mama”. Odjednom sam shvatila da bih trebalo da doručkujem sa ovim čovekom, sa kojim sam provela noć, zato što ga verovatno više nikad neću videti. A sviđa mi se. Osim toga, nemam kuda da odem. Teško da mogu da stojim celi sat ispred Anabelinih vrata. „Da li mogu da dobijem sirup uz palačinke?” upitala sam. „Pravi sirup, a ne neku zamenu bez masnoće”. „Da li ti ja ličim na čoveka koji bi ti dao zamenu”. „Ne”, rekla sam sedajući na stolicu i gledajući ga kako okreće palačinku. „Onda se opusti i uţivaj”, reče stavljajući palačinku na tanjir. Odmah zatim mi je doneo flašu skupog organskog sirupa od javora. On nije jeo jeftine sirupe. Nalila sam sirup i probala. „Ukusno je!” oduševila sam se. „Ko te je naučio da budeš tako dobar kuvar?” „Sećaš se odvratne verenice o kojoj sam ti pričao...”

„Zezaš me?” „Ona je bila, odnosno jeste, profesionalni kuvar”. „Imaš neke koristi od toga”. „To je stvar mišljenja”. „Zvučiš ogorčeno”. „Nimalo”, reče on olako. „Ja čvrsto verujem da se stvari dešavaju iz nekog razloga. Da sam još sa njom ne bih provodio ovo jutro sa pametnom i lepom advokaticom iz Los Anđelesa, što je za mene pravo osveţenje”. Hmm... ovo je drugi put da mi govori da sam lepa. Laskanje će ga definitivno dovesti gde god hoće da stigne. „Ti deliš komplimente šakom i kapom”, opazila sam. Popila sam svoj sok od narandţe, koji je zaista bio sveţe ceđen. „Samo kada su zasluţeni”, reče on stavljajući mi drugu palačinku u tanjir. „Hoćeš da se ugojim?” našalila sam se. „Već sam ogromna po standardima u Los Anđelesu”. „Imaš neverovatno telo”, reče on. Vau! Komplimenti su nicali ko pečurke posle kiše. Dosta više. „Da li bi ti smetalo da uključimo TV?” rekoh brzo. „Moram da vidim šta se dešava sa slučajem Maestro”. Dodao mi je daljinski. „Samo izvoli”. Šou Danas se bavio tom temom. Met, Meridit, Al i En su već uveliko diskutovali. Tema je bila holivudska pravda. Glavno pitanje je bilo, kako se poznate ličnosti uvek izvuku nekaţnjeno. Nisu spominjali Ralfovo ime, ali se impliciralo da postoji velika verovatnoća da je on to mogao uraditi. „Daj mi tvoj mobilni”, reče Sem nagnuvši se nadamnom. „Molim?” „Hoću da ti upišem sve informacije o sebi kako ne bi imala izgovor da mi se ne javiš”. Nisam mogla da smislim dovoljno dobar razlog da mu se suprotstavim. Osim toga, htela sam da imam sve informacije o njemu, adresu, mobilni, fiksni, i-mejl. Upravo sam provela noć sa njim, pa što da ne? Poslušno sam mu dodala mobilni, a za uzvrat mi je on dodao svoj. Ovo je očigledno poslednji vid intimnosti, upisati sve informacije o sebi u nečiji mobilni. „Pa”, usudila sam se reći, „Uskoro idem”. „Imam nešto za tebe”, reče on. 0 boţe, nadam se da mi neće platiti za našu noć poţude. Kako bi bilo poniţavajuće da misli da sam kurva koja se pretvara da je advokat! Da li sam spomenula da imam bujnu maštu? „Šta?” upitala sam plašljivo. „Nema nikakve rasprave”, reče on dajući mi svoju štrikanu kapu i šal na pruge. „Vau!” jedva sam izgovorila. Prihvatila sam poklon sa zahvalnošću. „Bar će te grejati na putu do aerodroma”. „Hvala, Sem” rekla sam prilično dirnuta što se brinuo za mene. „Veoma si briţan”. Nasmejao se, a njegovi krivi zubi su došli do izraţaja. „Nema na čemu”, reče on. Nagnuo se napred i toplo me zagrlio. 1 ja sam njega zagrlila. Udahnula sam njegov muški miris koji mi se svideo. Šteta što ne ţivi u Los Anđelesu. Ovo bi mogao biti početak nečega... Ili ne.

Dvadeset treće poglavlje Karolin Senator Gregori Stounmen se probudio u nenameštenom krevetu u nepoznatoj sobi. Pokušavao je da se seti gde je i šta se zapravo dogodilo. Njegov mozak je bio pun isprepletanih misli. Isuse! Da li su pucali na njega? Zar ne bi trebalo da bude u bolnici? Šta se, dođavola, dešava? Glava mu je pucala dok je pokušavao da ustane i pribere se. Namrštena, ali lepa devojka u odsečenim farmericama i uskoj narandţastoj majici na bretele, ušla mu je u vidokrug, pogledala ga i viknula preko ramena „Ej, Benito! Probudi se matori”. Benito, energični Latinoamerikanac, sa crvenom maramom oko glave, utrčao je u sobu. „Ej, čoveče”, promrmljao je Benito. Streljao je očima po sobi kao pacov zatočen u kavezu. „Pao si. Doneli smo te ovde da ti pomognemo”. „O čemu pričaš?” reče Gregori podigavši ruku da napipa bolno mesto na glavi. Bolela ga je slepoočnica, bila je gruba na dodir. „Nisam pao”, rekao je preplavljen iznenadnim naletom gneva. „Ako se dobro sećam, neko je pucao u mene”. „Nesrećan slučaj, čoveče”, reče Benito obuvajući svoje šarene patike. „Metak je brzo proleteo, samo te okrznuo, ništa strašno”. „Molim?” reče Gregori, a bes mu je sve više rastao. „Ĉuj, čoveče, nik' neće probleme, a i tebi ne treba publicitet, zato pomaţemo”. „Niste mi pomogli" uvređeno reče Gregori. Seo je kako treba. „Bez sumnje ste vi pucali. Pozvaću policiju”. „Rekla sam ti” njakala je trijumfalno namrštena devojka. „Prijaviće te policiji”. „Zaveţi”, zareza Benito okrenuvši se ka njoj. „Neće pozvati policajce”. „Zašto sam ovde?” Gregori je zahtevo da zna. „Zašto me odmah niste odveli u bolnicu?” „Rek'o sam ti, zato što imaš samo ogrebotinu”, objasnio je Benito. „Ti si sretnik. Pištolj je slučajno opalio. Ali ako policajci nanjuše bilo šta, idem nazad u zatvor, a ne vraćam se nazad zbog neke gluposti kao što je tvoj nesrećni slučaj. Razumeš?” „Ne”, reče Gregori ljutito. „Ništa ne razumem”. Benito je skakutao po sobi. Veliki medaljon na njegovim grudima je počeo da odskače po njegovoj velikoj majici. „Nesrećan slučaj, čoveče”, ponovio je uhvativši se među noge. „Moraš razumeti. Učinio sam ti nešto loše, sada si ovde, govorim ti da mi je ţao i ta sranja. I sve što hoćeš da uradim, uradiću, bilo šta. I onda ćemo biti kvit”. Gregori je osetio da se sve odjednom poklapa. Razumeo je. Shvatio je. Benito je stajao pred njim. Njegov spasitelj. Većina ljudi je zazirala od odlaska na posao ponedeljkom ujutro, jer je to značilo da se vikend završio, a pet dugih radnih dana je zlokobno vrebalo. Karolin, međutim, nije mogla da dočeka ponedeljak. Za nju, ponedeljak ujutro je označavao pet uzbudljivih dana rada u neposrednoj blizini senatora Gregorija Sotunmena. Njenog senatora Gregorija Sotunmena, jer će uskoro biti samo njen. Nije mogla da izdrţi, a da se ne upita da li je već rekao Evelin. Da li mu se ukazala prilika? A ako ne, zašto? Došlo je vreme da prestane sa lošim izgovorima. Došlo je vreme da bude jak i da se suprotstavi Evelin jednom zauvek. To je upravo ono što je obećao da će

uraditi. Smeškala se dok je ulazila u kancelariju. Pozdravila je Gregorijevog najnovijeg pripravnika i klimnula glavom drugoj Gregorijevoj pomoćnici, Mjurijel, starijoj ţeni koja je vodila brigu o njegovom obraćanju javnosti i društvenim događajima. „Dobro jutro, svima”, reče ona veselo. „Zar ovo nije divan dan?” Mjurijel, obučena u jednoličan braon komplet koji je naglašavao njenu kruškastu građu, pogledala ju je kao da nije normalna. „Jako je hladno”, reče Mjurijel stisnuvši usne. ,,A popodne su najavili kišu, a moţda i sneg”. ,,A da”, odgovori veselo Karolin. „Ali baš sada se sunce promalja kroz oblake, a kasnije ako budemo imali sreće, moţda ćemo videti dugu”. „Uvek si optimista” reče Mjurijel, izgovorivši reč optimista kao da je psovka. Nije baš bilo mnogo ljubavi između ove dve ţene. Mjurijel je radila za senatora deset godina, a kada je došla Karolin, osećala se nipodaštavano. Mjurijel je oduvek bila ogorčena na Karolin, pogotovo od kad je počela da sumnja da postoji nešto više od profesionalnog odnosa između 'nove devojke', kako je oduvek zvala Karolin i njenog šefa, poštovanog senatora. „Senator Stounmen neće doći ovog jutra”, reče Mjurijel. Bila je oduševljena da je ona ta koja ima informaciju, a ne Karolin. „Kako to mislite neće doći ovog jutra?” upita Karolin. Osmeh joj je nestao sa usana. „Otkud znate?” „Gospođa Stounmen me pozvala kući”. ,,I šta je rekla?” upita Karolin. Njen mozak je radio sto na sat. „Rekla mi je da će doći danas popodne”. „Zašto je pozvala Vas?" „Zar je to problem?” Mjurijel se iznervirala i počela da isteţe svoj mršavi vrat. ,,A... ne”, reče Karolin odlučna da ne pokaţe da se uzrujala. „Da li vam je rekla razlog zbog kojeg senator kasni?” „Ne”, reče Mjurijel, zadovoljna što je upropastila dan 'novoj devojci'. „Već sam otkazala sve sastanke koje je imao ujutro i u podne, nema potrebe da se bakćete s tim”. Besna što je Mjurijel uzela na sebe da otkaţe sastanke, što je bio Karolinin posao, povukla se u svoju malu, ali prijatnu kancelariju. Da li je Gregori rekao Evelin? I zato ne dolazi ujutro. To je bila jedna od mogućnosti. Evelin moţda histeriše, pa je logično da je zauzet rešavanjem situacije. Moţda se već sastaju sa advokatom zbog razvoda. Prolazili su je ţmarci od uzbuđenja. Karolin je bila ubeđena da je Gregori konačno to uradio. Nakon njihovog razgovora u subotu kada mu je otkrila da je trudna, očigledno je shvatio da je vreme da nešto preduzme. Nema više odugovlačenja. To je dobro za Gregorija. Nije mogla da dočeka da ga vidi. U kasno nedeljno popodne, Gregori se vratio kući sa flasterom preko okrznute slepoočnice i nenormalnom glavoboljom. Evelin je bila u dnevnoj sobi. Ona i nekoliko njenih drugarica su igrale kanastu. Jedva da je i podigla pogled kada je Gregori ušao u kuću. Kasnije je primetila flaster i totalno nezainteresovano ga pitala šta se dogodilo. „Naleteo sam na vrata u toj prokletoj sirotinjskoj četvrti u koju si me poslala”, rekao je kratko i to je bilo to. Nije čak ni pitala šta se desilo između njega i Ramireza. Te noći jedva da je spavao. Njegove misli su bile u stanju pripravnosti. Pitao se da li će scenario o kojem se dogovorio sa Ramirezovim bratom Benitom upaliti. Paln koji je smislio je bio nenormalan i on je to znao. Ali, da li mu je Karolin dala izbora? Ne! Karolin je odlučila da mu uništi ţivot. Naterala ga je da uzvrati udarac. Nije on kriv,

već ona. Benito. Mladi Latinoamerikanac sa kriminalnim dosijeom. Diler koji je od svoje četrnaeste godine često bio u domu za maloletne delikvente, a posle i u zatvoru. Benito je bio očajan čovek, jer ako bi ga optuţili da je pucao na senatora, sigurno bi ga najoštrije kaznili i zatvorili bi ga na dugo, dugo vremena. A tu je bio i problem kidnapovanja. Umesto da su ga odmah odveli u bolnicu, Benito ga je stavio u svoja kola koja se raspadaju i odvezao ga u ruiniranu, zaraznu kuću koju zove svojim domom. Da, da to je bilo kidnapovanje, jedan od najvećih prestupa. Uistinu, Benito uopšte nije pucao na njega. Kada je Benito izašao iz centra, kola u kojima su se nalazili pripadnici rivalske bande su naišla, ugledali su ga i počeli da pucaju. Benito je odmah uzvratio, otud zalutali metak koji je prozviţdao pored Gregorijeve glave. Gregori je bio itekako svestan da bi bio mrtav da ga je metak direktno pogodio. Tek tako. Bio bi mrtav u sekundi. Ali nije bio direktni pogodak. A ispalo je da se sve slučajno dogodilo. A on je planirao da skroz iskoristi tu slučajnost. Već više od sat vremena Karolin je pokušavala da odluči da li da pozove Gregorija kući. Ipak je ona bila njegova pomoćnica i bio je radni dan. Sigurno joj je dozvoljeno da ga pozove kući. Osim ako Evelin zna za nju, onda to ne bi bio baš pametan potez. Ne. To ne bi uopšte bilo pametno. Ali ipak... ona je, kao i uvek, jedva čekala da priča sa njim, makar samo da mu čuje glas. Nerado je otišla u Mjurijelinu kancelariju. Soba je mirisala na jorgovan i dim iz cigareta. Da, Mjurijel je imala lošu naviku, pušila je, iako se uvek pravila da je ostavila cigare. Jak miris jorgovana nije uspeo ništa da sakrije. „Da li je gospođa Stounmen rekla kada će senator doći na posao?” upitala je Karolin. Mjurijel je namršteno pogledala. „Ne, draga, nije”. ,,U redu”, reče Karolin i doda veselo „Pa, sigurna sam da će uskoro doći”. „Ili neće”, reče Mjurijel zajedljivo. „Molim?” „Moţda će uzeti slobodan dan”, odgovori Mjurijel sa lukavim, zlobnim osmehom na licu. „Moţda on i gospođa Stounmen hoće da provedu malo vremena zajedno dok su im deca u školi”. Karolin nije mogla da se obuzda. „Zašto bi hteo to da radi?” izletelo joj je. „Sledeće nedelje im je godišnjica braka” reče Mjurijel, lukavi i zlobni osmeh joj je još uvek bio na tankim usnama. „Moţda je vodi u njenu omiljenu prodavnicu nakita”. Karolin je izašla iz sobe. To se ne dešava. Doći će uskoro i sve će biti u redu.

Dvadeset četvrto poglavlje Bobi i Anabela Dok je Bibi čekao da ga Em Dţej pokupi, Frenki ga je pozvao da mu kaţe ukoliko ţele da vide Anabelu neka dođu u potkrovlje u Sohou. „Doći ćemo”, rekao je Bobi. Koliko god se trudio, izgleda da nije mogao da izbaci Zinu iz glave. Stalno mu je bila na pameti. Kako je to bilo glupo? Ţena je bila poznata, superzvezda, a on nije imao ni njen broj telefona. Nije ju pitao. Nije mu ponudila. Što znači da nije znao kako da je nađe, ako bi hteo. To nije bilo vaţno, jer on nije imao ţelju da je kontaktira, zar ne? Glas upozorenja u njegovoj glavi reče, „Nema šanse". Drugi glas reče, „Naravno. Zašto da ne? To je luda voţnja. Zašto da se ne provoza?" Očigledno su njegova osećanja bila pomešana. Predosećao je da kada god Zina odluči, jednostavno će se nenajavljena pojaviti kod njega, kao što je to uradila i prvi put, i znajući Zinu odmah će očekivati reprizu. Shvatio je da ovo nije zdrava situacija. Ţena ga je vrtela oko malog prsta i da je pametan odmah bi završio sa njom, pre nego što mu se pojavi na vratima naoruţana lisicama, vibratorima i ko zna čime još. Da li je bio dovoljno jak da je odbije? Moraće to da testira. Anabela se vrpoljila na zadnjem sedištu mercedesa. Bila je spakovana i spremna da ide u Los Anđeles, ali dok su išli ka stanu u Sohou da se sretnu sa advokatom, kojeg je poslao njen otac, osećala je strah. Kako će biti ponovo se suočiti sa Ralfom? Nije ga videla više od godinu dana. U stvari, nije videla nijedno od svojih poštovanih roditelja toliko vremena. Sada više nikad neće videti svoju majku, osim ako se Ralf nije odlučio za otvoreni sanduk, a sumnjala je da je tako s obzirom na to da je Gema upucana u lice, njena večna lepota je na taj način zauvek uništena. Anabela se setila njihovog poslednjeg susreta. Ralfova poslednja megapremijera u Njujorku. Pozvali su je na veliko otvaranje. Nije htela da ide, rekla im je da je suviše zauzeta oko svog dizajniranja, pa je kasnije svratila u hotel Four Sizns, gde su odesli. Zajedno su doručkovali u njihovom luksuznom, kraljevskom apartmanu. Kao i obično, Anabela se sećala da je pomislila kako su oni najlepši par koji je ikada videla. Bili su savršeni u svakom pogledu. Ralf, visok sa grubim crtama lica u svom punom sjaju. Na sebi je imao svilenu pidţamu, tamno crveni bademantil i luksuzne papuče sa monogramom. Gema, predivna princeza u svetlorozom negliţeu, zlatne lokne koje su padale preko prelepog lica, a male dijamantske minđuše su joj krasile neţne uši. Izgledali su srećno što je vide. „Lepo izgledaš”, rekla joj je Gema. Bila je pomalo iznenađena time. „Da”, Ralf je klimnuo velikom glavom super heroja. „Njujork ti očigledno prija”. Na osnovu toga što su joj rekli, ona je razumela da bi više voleli da ostane u Njujorku, daleko od očiju daleko od srca, daleko od zaslepljujuće slave njenih čuvenih roditelja. Ralf joj je dao ček na deset hiljada dolara. „Mali dodatak” rekao je i samouvereno se osmehnuo. „Mudro ih potroši”. Da, tatice, pomislila je. Obećavam da ću ih mudro potrošiti i da se neću vratiti u Los

Anđeles i ometati vaš zajednički idilični ţivot. To je bilo tada, a ovo je sada. Uskoro će biti u avionu koji leti za Los Anđeles, njeno najneomiljnije mesto. „Si dobro?” upita Frenki mazeći joj koleno. „Dobro sam” odgovorila je hladno. „Zašto ne bih bila?” Frenki je slegnuo ramenima. U jednom trenutku je histerisala zbog grubog sina Šarifa Ranija, a u sledećem je mirna i pribrana birala koja će odela poneti u Los Anđeles. Smrt njene majke izgleda nije uticala na nju. On nikada nije razumeo Anabelu i njene nagle promene raspoloţenja. Ali koga je briga za to? Bio je suviše zauzet pokušavajući da izgleda kul u vezi sa njihovim odlaskom, u stvari, bio je presrećan što idu. Okolnosti baš i nisu idealne, ali, išao je u Los Anđeles. I nije mogao da dočeka. I Bobi i Em Dţej su smatrali da je u redu da svrate i izjave saučešće Anabeli. Njih troje su se znali još iz srednjoškolskih dana, iako nikad nisu bili bliski, imali su nekoliko zajedničkih uspomena, pogotovo matursko veče kada su se napili ko guzice i imali seks utroje u apartmanu hotela Beverli Hils, koji su Anabelini roditelji promišljeno rezervisali, jer su ţeleli da njihova devojčica provede nezaboravno matursko veče sa svojim prijateljima. O da, bilo je nezaboravno, nema šta. Iako su im sećanja na to veče bila poprilično mutna zbog količine alkohola koju su popili. Frenki je dočekao momke na vratima stana u Sohou gde im je rekao da dođu. „Zašto ste ovde, a ne u stanu na Park aveniji?” upita Em Dţej. „Zato što Ralf misli da Anabela ţivi ovde”, objasni Frenki. „Poslao nam je advokata da nas dovede u Los Anđeles. Morate biti kul”. „Dobro”, reče Bobi. „Putujemo prvom klasom, vrh, brate”, hvalio se Frenki. „Sve sam sredio”. „Nisam ni sumnjao”, reče Bobi. Anabela se pojavila, na sebi je imala poslovni komplet Valentino, čizme do kolena i kratku, modernu bundu od lisičijeg krzna. Deo njene bledo crvene kose je bio vezan u rep, a velike tamne šanel naočare su joj skrivale oči. „Ćao, momci”, reče ona umornim glasom. Redom su je grlili i izgovarali uobičajene reči „Primi moje saučešće”. ,,A meni je ţao što sam vas dovukla na ovo mesto, ovo je prava rupa”, gunđala je Anabela gledajući okolo po svetlom i velikom stanu koji nimalo nije ličio na rupu. „Ostajemo ovde samo petnaest minuta”, reče Frenki. „Prestani da sereš”. Anabela je podigla svoje naočare za sunce i oštro ga pogledala. Frenki je počeo da je nervira. Zašto se nije smuvala sa nekim kao što je Bobi? Bio je jako zgodan i lep. Njih dvoje bi bili dobra kombinacija. A uz sve to, bio je bogat. Jako bogat. Da je sa Bobijem, mogla bi da prestane da radi sa kurvama i da ţivi u izobilju. Hm... problem je bio u tome što je nakon njihovog seksa utroje, Bobi nikada nije muvao; izgledalo je kao da je zaţalio. Osim toga, on je bio jedan od Frenkijevih najboljih prijatelja i dok god oni budu zajedno, stvari se neće promeniti. ,,U svakom slučaju, hvala vam što ste svratili”, reče ona. ,,Lepo od vas što se došli čak dovde”. „Nema problema”, reče Bobi pomislivši da ona uopšte ne izgleda pogođeno tragedijom koja se nedavno dogodila u Los Anđelesu. Bila je iznenađujuće mirna. Frenki je bio taj koji je nervozano šetao po stanu. Bio je skroz drogiran. Bobi je pokušao da zamisli kako bi odreagovao kada bi se nešto dogodilo njegovoj mami, opasno lepoj i zauvek punoj ţivota Laki Santanđelo. Sigurno bi nekog ubio, jer, na kraju krajeva, on je Santanđelo. Sigurno ne bi sedeo u nekom mirnom stanju kao Anabela. Jedno je bilo sigurno, ona nije imala ni kap italijanske krvi. „Gde je advokat?” upita Anabela nestrpljivo gledajući na sat. „Zar ne bi već trebalo biti

ovde? Skoro je deset”. „Zaboravio sam da spomenem”, reče Frenki. „Advokat je ţensko, kaţe da te poznaje”. „Poznaje me?” upita Anabela. „Kako me zna?” „Ne znam”, reče Frenki pucajući prstima. „Nije vaţno, uskoro će doći. Sve što treba da znamo je da ona zvuči kao da drţi sve pod kontrolom”. „Super!” ţalila se Anabela mrzovoljno napućivši usne. „Sada svi treba da budemo zadovoljni sa jednom od Ralfovih kučki-čuvara. Jedva čekam!” „Trebalo bi da krenemo”, reče Bobi. Nije hteo da ostane i sluša Anabelino i Frenkijevo prepiranje. „Volela bih da idete sa nama”, uzdahnu Anabela. „Trebaće mi sva podrška koju mogu da dobijem, a ti si mi uvek bio dobar drug, Bobi”. „Ti si jaka devojka, prebrodićeš ovo”, uveravao je. „Sve što treba da uradiš je da ostaneš pribrana. Ne dozvoli da te bilo ko ili bilo šta dotakne”. „Tako je”, sloţi se Em Dţej. „Brzo ćeš se vratiti”. „Pretpostavljam... ” jedva je izgovorila, glas joj se gubio dok je podigla ruku da dodirne Bobijevu ruku. On se automatski odmaknuo, osetivši da se Frenkiju ne bi svideo način na koji mu se Anabela pribliţavala. Govor tela je očigledan znak koji sve odaje, a Anabela se očigledno naginjala ka njemu. „Bolje da krenemo”, reče Em Dţej. „Imamo vaţan sastanak sa grupom ruskih investitora. Raspoloţenje u Moskvi, već ga vidim!” „Zvuči uzbudljivo” promrmlja Anabela. „Ako sve ispadne kako treba, doći ću na veliko otvaranje. Svi zajedno, to će biti nezaboravno putovanje!” „Da, samo napred, momci”, ubaci se Frenki. „Oboje ćemo doći u Moskvu da slavimo sa vama. Kavijar, votka, imam osećaj da je Moskva grad po mojoj meri”. „Ti imaš osećaj da je svaki grad po tvojoj meri”, našalio se Bobi, dok su on i Em Dţej išli ka vratima. Anabela im je bezvoljno mahnula. Frenki je otvorio ulazna vrata da ih pusti napolje i tada, pojavila se Denver. Kada su je ugledali sva trojica su naglo zastali.

Dvadeset peto poglavlje Denver „Bobi!” Njegovo ime mi je izletelo pre nego što sam uspela da se obuzdam. „Bobi Santanđelo” dodala sam praveći se da sam se zbunila, iako nisam, uopšte. Transportovala sam se kroz vreme kada sam bila nespretna trinaestogodišnjakinja i bila do ušiju zaljubljena u dečaka iz višeg razreda, koji nije imao pojma da postojim. Sve devojčice tog uzrasta su bile jako zaljubljene u Bobija Santandela Stanislopulosa. Zgodan, harizmatičan, šampion u košarci, koji je bio odličan i u fudbalu, poticao je iz uzbudljive i glamurozne porodice. Pored svog najboljeg druga, takođe vrlo zgodnog Em Dţeja, Bobi je bio prava zvezda koja je mogla imati koju god devojku poţeli. I imao je, o da, imao je. Tokom godina je menjao devojke alarmantnom brzinom, uključujući i jedno pijano matursko veče kada su, kako se pričalo, on i Em Dţej imali nekakav ludi seks sa Anabelom. Cela škola je o tome pričala nedeljama. Anabela je šetala okolo sa osmehom, iako se sećam da sam primetila da ona nije bila među sretnicama koje su se zaista zabavljale sa Bobijem. Mislim da ju je to jako nerviralo. Sada sam bila tu, na putu ka Anabelinom stanu. A tu je bio i on, moja devojačka ljubav iz snova, Bobi Santanđelo Stanislopulos. Ĉudno je što mu i dalje pamtim celo ime. „Da li se mi znamo?” upita on i nasmeši se zbunjeno. Bilo je isuviše očigledno da nije imao pojma ko sam. Pribrala sam se i rekla „Uh... u stvari, ne baš”, uspela sam da izustim pokušavajući da zvučim kul. „Ja zastupam Ralfa Maestra”. „Anabelinog tatu?” „Da. Tu sam da otpratim Anabelu do Los Anđelesa. I... uh... pa, ja sam išla sa Anabelom u školu, a ti si išao u istu srednju školu. Pa... ja te znam, ali ne baš”. Nasmejao se jače. Imao je savršene zube. Naravno. Da li sam mogla očekivati išta manje? Pitala sam se kakvi su mu trbušnjaci. „Imaš odlično pamćenje”, rekao je kulturno. „Ja ne mogu da zapamtim bilo šta”. „Pretpostavljam da je to zbog toga što sam advokat”, rekla sam „To je tajna našeg zanata. Nikad ne zaboravljam lica”. Pogotovo tvoje. „Advokat, a?” reče on odmeravajući me svojim crnim očima. „Izgledaš suviše mlada da bi bila advokat”. Ako je to kompliment, prihvatam ga. „Zaista?” rekla sam. Sada je izgledao mnogo bolje nego u srednjoj školi. „To nije loša stvar”, rekao je. „Bio bih polaskan da sam na tvom mestu”. Dugo smo se gledali. Znate, onaj pogled koji traje nekoliko sekundi duţe nego što bi trebalo, ali na pozitivan način. „Pa...”, počela sam i baš kada je trebalo da nastavimo naš flert, mršavi dugokosi tip sa oštrim crtama lica nas je prekinuo. „Ti si advokat kojeg je Ralf poslao, zar ne?” upitao je. „Ti si tu da se pobrineš za sve?” „Vi mora da ste Frenki Romano?”, odgovorila sam. Moje oči koje su večito na oprezu, primetile su tanak trag belog praška ispod Frenkijeve leve nozdrve. Divota. Trebalo bi da odvedem drogiraša u Los Anđeles. „Da”, reče Frenki ponovo me odmerivši sa svojim ledeno plavim očima. Očigledno je ovo jutro, jutro inspekcije. Bilo mi je drago što sam oprala kosu i potrudila se da izgledam polupristojno. Naravno imala sam seks dve noći zeredom, pa sam smatrala da izgledam okej, uprkos pogrešnoj garderobi za njujoršku zimu.

Em Dţej me znatiţeljno pogledao i rekao: „Ćao”. „Ćao”, odgovorila sam i kratko klimnula glavom. Sve je bilo suviše nestvarno. Udarac iz prošlosti. „Uđi”, reče Frenki. „Oni su baš krenuli”. „Kratko, ali slatko”, reče Bobi namiguši mi prijateljski. „Tačno tako” odgovorila sam. Brzo sam dodala, „Uzgred, ako ti ikad bude trebao advokat, mladi ubica, potraţi me. Denver Dţouns. Radim za firmu Sonders, Filds, Simons i Dţonson", a onda sam, pre nego što sam mogla da se zaustavim, dala mu moju vizitkartu. Šta to radim? Bilo mi je jako neprijatno. Nije ličilo na mene da nudim advokatske usluge. O boţe! Hladno vreme pretvara moj mozak u kašu! Bobi i Em Dţej su otišli, a ja sam pratila Frenkija. Ušli smo u veliki i prostrani stan, gde očigledno niko ne ţivi. Anabela je bila ispruţena na kauču zelenom poput limete, pijuckala je dijet koka- kolu iz limenke. Gledala je emisiju Pogled, a Elzabet Haselbet i Dţoj Behar su se svađali oko nečeg u vezi sa politikom. Anabela je izgledala spremna za brzi beg. Bila je sva u crnini, skupoj crnini, jako skupoj crnini. Njena uglađena svetlo-crvena kosa je bila vezana nazad, a njene oči su bile prekrivene prevelikim tamnim naočarima. Personifikacija glamura. Nisam očekivala ništa manje od toga. Pogledala me, a onda me ponovo odmerila na brzinu. Bila je iznenađena i pomalo šokirana koliko sam uspela da vidim, jer su joj ogromne tamne naočare prekrivale većinu lica. „Denver?” upitala je, glas joj je postajao sve viši. „O... boţe... Zaista si ti?” Nisam očekivala da će me prepoznati, a kamoli da će se setiti imena. Nismo se videle godinama i sigurna sam da izgledam skroz drugačije od one poprilično ozbiljne tinejdţerke sa neuglednom braon kosom, nekoliko kilograma viška i protezom. Ili sam se bar nadala da je tako. Odjednom sam ponovo imala petnaest godina. Bila sam ona ista obična, pametna devojka za razliku od nje koja je bila atraktivna i moderna. „Da, ja sam”, rekoh, pokušavajući da se pokupim. „Dugo se nismo videle”. „Baš tako”, reče Anabela skočivši na noge. ,,A ti, izgledaš odlično. Kakva transformacija”. Poslednje što sam očekivala je da mi Anabela Maestro uputi kompliment. Na trenutak sam bila potpuno zapanjena. Anabela mi nikad nije rekla ništa lepo za sve ove godina od kada je znam. „Uh, i ti izgledaš odlično”, uspela sam da izgovorim. Setila sam se naše poslednje kupovine; tada me informisala da sam bila isuviše debela da bih ušla u dizajnerske farmerice koje su se prodavale kod Freda Sigala Meka, za sve bogate devojke sa Beverli Hilsa, koje su htele da potroše pare na jednom mestu. Tada sam nosila zdravi konfekcijski broj 38 ili 40, dok je Anabela nosila nezdravu veličinu nula. „Da li si stvarno advokat?” pitala me Anabela, zapravo je zvučala pomalo zainteresovano. Klimnula sam glavom. „To je neverovatno!” uzviknula je. Ponovo je sela i stavila dijet koka-kolu na stočić. „Baš sam ponosna na tebe”. Zašto bi ona bila ponosna na mene? Nakon našeg kratkog jednostranog prijateljstva koje je trajalo godinu dana, jedva da je primećivala da postojim. „Tvoj otac je veoma srećan što dolaziš kući”, zvučala sam uţasno izveštačeno. „Iskoristila bih ovu priliku da ti izjavim saučešće”. Anabela je spustila naočare i ozbiljno me pogledala. „Pa”, reče ravnim tonom. „Da li je

matori gad to uradio? Da li je gospodin 'filmska zvezda' konačno puk'o i razneo sve to jebeno savršenstvo?” Zanemela sam. Otrov iz njenih usta je bio osetan. Frenki je spasio situaciju. Brzo me uhvatio za ruku i odvukao me do prozora. „Nemoj da se obazireš na to što govori”, promrmljao je. „Ona sve poriče, ne zna o čemu govori. Ignoriši je”. Zabrinuti dečko je rekao svoje. Stvarno je mustra. Volela bih da obriše nos; ostatak belog praha je odavao sve. Pogledala sam kroz prozor i videla Sema kako se vuče po ulici sa laptopom ispod ruke. Verovatno je krenuo u kafić. Kako mi je rekao, to mu je bilo omiljeno mesto za pisanje. Pitala sam se šta bi mislio o ovoj sceni. Anabela je opet ustala sa kauča. „Krećemo li ili šta?” upitala je. Njen ton je bio skoro iritirajući. „Što pre završim sa ovim, bolje ću se osećati”. Frenki me pogledao. „Da li je limuzina dole?” „Ĉeka spremna”, odgovorila sam. Drţala sam sve pod kontrolom. „Hoćeš da zoveš vozača da dođe po naš prtljag”. „Naravno”, odgovorila sam kulturno. Od advokata sam postala pomoćnik za tili čas. Jedva sam čekala sa odvedem ovo dvoje i da ih predam. Anabela i Frenki. Savršen par. Ili ne? Pretpostavljam da ću to otkriti tokom našeg dugog puta na zapad. Nije mi trebalo puno vremena da shvatim da se Anabela nije ni malo promenila. Starija jeste, ali ne i mudrija. Nije imala pojma kako da se odnosi prema drugim ljudima, počevši od našeg vozača. Od trenutka kada je ušla u limuzinu počela je da se ţali na način na koji vozi. Po Anabeli, on je vozio suviše brzo; naprasno je zaustavljao automobil; grejanje u kolima je bilo suviše jako; TV nije dobro radio. Zvocala je i zvocala sve do aerodroma. Bila sam iznenađena da nije pitala ništa u vezi ubistva njene majke, o tome kako je Ralf, o detaljima u vezi sahrane, ništa. Frenki je očigledno bio naviknut na konstantan priliv ţalbi. Odlučio je da se manje- više slaţe sa njom i da je posle ignoriše. Pametna strategija. Na aerodromu sam se odgovorila da nas specijalna sluţba dočeka kod ivičnjaka. Anabela je dodala ţeni svoju tešku putnu torbu lui viton, a onda se ponašala kao da ta ţena više ne postoji. Srećom da je naše prijavljivanje brzo pošlo, kada smo stigli do obezbeđenja, Anabela je uspela da inscenira dramu. „Da li baš moram da se izujem?” kukala je. „Pod je prljav”. „Svi moraju da se izuju”, objasnila sam joj ţeleći da umukne više. Šta je ona mislila, ko je ona? „Takođe moraš da skineš kaiš i jaknu”, dodala sam. To ju je još više iznerviralo. „Sranje!” dodala je, dok je red nervoznih putnika čekao da se ona izmigolji iz čizmi do butina, što je činilo se trajalo zauvek. Frenki je već otišao ispred nje i ostavio mene da regulišem situaciju. Hvala ti, Frenki i ja tebe volim. Ona je tvoja devojka, ti bi trebalo da se nosiš sa njenim sranjem. Kada sam ih dopratila do foajea za vaţne putnike, bilo mi je dosta svega. Ostavila sam ih u rukama naše pratnje i sklonila se da obavim nekoliko brzih razgovora. Prvo sam pozvala Feliksa, svog šefa. Nije me bilo briga što je u Los Anđelesu rano jutro. Samo sam htela da mu kaţem da smo na putu, hvala bogu. „Dobra devojka”, reče Feliks. Mrzela sam što me zove devojka, to mi je tako prokleto snishodljivo. Moţda je bilo

vreme da promenim firmu i krenem dalje. Ne volim da zvučim neskromno, ali uspela sam da steknem odličnu reputaciju, a ponekad mislim da mi Feliks ne ukazuje poštovanje koje zasluţujem. Posle sam pozvala svog tatu. Znala sam da se moja porodica sigurno pitala šta mi se odgodilo, jer je deo tradicije naše porodice da se javimo telefonom jednom dnevno. „Zašto su tebe poslali u Njujork?” pitao me tata. „Trebalo je da pošalju nekog pomoćnika”. Srdačno sam se sloţila sa njim i informisala ga da ću doći na našu uobičajenu večeru, četvrtkom uveče. ,,I bolje ti je da dođeš”, rekao je. Večere četvrtkom uveče su bile naša porodična tradicija. Svi se okupimo u kući naših roditelja. Bude nas gomila, moja tri barata, njihove ţene i devojke, nekoliko sestrića i sestričina. U stvari, to je super, jer u celom tom ludilu koje donosi rad u Los Anđelesu, četvrtak uveče predstavlja stabilnost i mirnu luku. Dţoš i ja smo voleli četvrtke uveče provedene sa mojom porodicom. Kada pomislim na Dţoša, moje misli se automatski prebace na Sema i Maria. Stvarno nisam imala vremena da analiziram skorašnje događaje u svom privatnom ţivotu. Poslednjih nekoliko dana su stvarno bili posebni. Seks sa dva totalno različita tipa. Hmm... Baš sam avanturista! Impulsivno sam poslala porukicu Mariu. Ulazim u avion. Večera večeras? Kada sam završila sa telefoniranjem, vratila sam se u foaje gde se Anabela raširila na kauč i pila već treću votku sa ledom. Divota. Drogiraš i pijanica. Kako savršen početak dana.

Dvadeset šesto poglavlje Karolin „Gde si?” upita Karolin. Pao joj je kamen sa srca što je Gregori konačno pozvao. „Bila sam izbezumljena. Da li je sve u redu?” Pošto nije došao celi dan u kancelariju, počela je da se brine. Nije ličilo na Gregorija da uzme slobodan dan. „Sve je u redu”, uveravao ju je. „Zašto ne bi bilo?” „Znaš zašto”, odgovorila je. Govorila je tiho pošto je telefonirala. „Da, naravno”, rekao je pročistivši grlo. „Sigurno shvataš da moram da budem paţljiv”. Da bude paţljiv? Šta mu to znači? Nije mogla da odoli da mu ne spusti. „Mjurijel je rekla da misli da si otišao u zlataru sa ţenom”. „O, boţe!” uzviknuo je. „Nemoj mi molim te reći da si joj zaista poverovala!” „Nisam znala šta da mislim”. „Poznaješ me bolje od toga”. „Da, ali kada nisi došao danas...” „Prekini da govoriš gluposti”, reče ljutito. „Nisu gluposti”, rekla je čvrsto stiskajući telefon. „Zabrinula sam se”. Nastupila je kratka tišina. „Da li neko zna da pričamo?” reče on kanačno. „Molim?” „Nisi naglas izgovorila moje ime, zar ne?” „Nisam”. „Da li si sama u kancelariji?” „Da”, reče ona pomalo zbunjena. ,,I ne razumem zašto me zoveš na mobilni. Zašto nisi nazvao kancelariju?” „Jer od sada sve između nas mora da bude privatno”. Ponovo je pročistio grlo. „Niko ne treba ništa da zna. Udaram temelje našoj budućnosti, Karolin. Zapamti to”. „Da li to znači... “ „To znači da ja rešavam na svoj način, trebalo bi da počneš da mi veruješ i prestani da me ispituješ!”. Opet se stresla od uzbuđenja. Ĉovek kojeg je volela je sve rešavao, što je značilo da će njihova tajna uskoro izaći ne videlo i svi će znati, uključujući i Mjurijel sa svojim uštogljenim, negodujućim stavom. „Zaista ti verujem”, reče ona meko. „Ali nisam mogla da se ne brinem”. „Imam iznenađenje za tebe”, rekao je. „Stvarno?” „To je nešto što zasluţuješ”. Osvetoljubivo se nasmejala. „Šta?” uzbuđeno je šapnula. „Slušaj me paţljivo”, rekao je nervozno. „Očekujem da do poslednjeg detalja poslušaš moje uputstva i postupiš po njima”. „Zvuči misteriozno”, reče ona. „Nije misteriozno. Već sam ti to rekao, moramo biti jako paţljivi”. „To znam, stalno mi to govoriš”. „Nadam se da slušaš”. „Slušam”. „Okej, Karolin, molim te poslušaj me još jedanput, jer ovo je tačno ono što ţelim da uradiš... ”

Dvadeset sedmo poglavlje Bobi „Da li se to meni samo čini ili su ovo dvoje najčudniji par na svetu?” pitao je Em Dţej dok su on i Bobi išli na sastanak sa potencijalnim ruskim investitorima, na sastanak za koji su obojica mislili da će njihov biznis dovesti do velike ekspanzije. „Ma, šta god te pali”, odgovori Bobi još uvek misleći na Zinu. „Anabela je hladna kao ledara”, promrmlja Em Dţej. „Zar ne kapira da je njena mama ubijena? Zašto ne pokazuje nikakve emocije? „Uvek je bila takva”, reče Bobi. „Sećaš se srednje škole?” „Sećam se i zaţalio sam” reče Em Dţej napravivši grimasu. „Zašto si zaţalio?” „Znaš već, zbog naše maturske večeri”. „Niko nikog ne krivi”, istakao je Bobi. „Bilo je obostrano, svi smo bili mrtvi pijani”. „Da, ali kako se ja toga sećam više bih voleo da se nije desilo”. „Sada je suviše kasno, posle deset godina”, reče Bobi dok je uzimao svoj mobilni, koji je vibrirao. Zastao je na momenat pre nego što se javio misleći da je Zina i da traţi reprizu. Da li bi on uopšte ţeleo reprizu? Moţda. Moţda ne. Jedno je bilo sigurno, definitivno je bio zbunjen. Na sreću ili na nesreću, nije bila Zina, već Laki. „Rano si ustala”, reče on. „Šta još ima novo?” upita Laki odsečno. „Šta mogu da učinim za tebe, mama?” „Vrati se da ţiviš u Los Anđeles” „A?” „Jako mi nedostaješ”, reče Laki nehotice. „Ali imam predlog i mislim da će te interesovati”. „Imaš?” „Nešto sa čim me daviš več neko vreme”. „Šta?” upitao je zainteresovano. „Sinoć sam izbacila ono đubre koje vodi glavni noćni klub u Kizu. Postao je aljkav. Juče sam se potpuno uverila da diluje drogu i pere novac. Da li moţeš da veruješ? Uopšte nije pametno raditi takva sranja kada si zaposlen kod mene. „Naravno”. „Rekla sam idiotu da ukoliko neće da njegova jaja posluţimo za doručak, uz pečena kokošija jaja i krišku slanine, bolje bi mu bilo da ode. Odmah!” Bobi je počeo da se smeje. Laki je baš umela da se izrazi. „Šta je idiot rekao?” „Zar misliš da sam mu dala šansu da bilo šta kaţe, Bobi? Znaš me, je ţivim po zakonu: ne zajebavaj se sa Santanđelom”. „Da, mama, znam naše zakone”. „Taj moron je trebalo da zapiše zakone”, reče Laki. „On je prošlost”. „Tek tako?” „Da”, reče Laki odlučno. „Tek tako”. ,,I sada...” ,,I sada konačno mogu da zatraţim od tebe da preuzmeš klub. Za to si me molio još od kada sam otvorila Kiz". „Ej, nisam te molio, mama”, ispravo je Bobi. ,,I ja sam Santanđelo, sećaš se? Santanđeli ne mole”.

„Pa, dobro onda pitao.” „To je bilo pre nekoliko godina. Uskoro polećemo iz Majamija. Em Dţej i ja. Imamo kul licencu za otvaranje Raspoloţenja u Moskvi. Ovog jutra imamo sastanak sa ruskim investitorima iz sindikata, tako da nisam siguran... ” „Da ili ne, Bobi?” reče Laki nestrpljivo. „Hoćeš posao ili nećeš? Ne igraj se sa mnom, jer oboje znamo ko će da pobedi na kraju”. „Moram da razgovaram sa Em Dţejom”. „Razgovaraj. I ako prihvatate posao, očekujem da sutra dođete ovde da sklopimo ugovor”. „Sutra? Da budemo u Las Vegasu? Zar to nije suviše brzo?” „Ovo je posao, Bobi. A ova ponuda vaţi samo sada. Pozovi me u roku od sat vremena”. Onda je prekinula vezu. Laki Santanđelo. Poslovna ţena. Lepotica svetske klase. Nemilosrdna. Nezaustavljiva sila prirode. Mama. ,,Š'a ima?” upita Em Dţej. „Nećeš mi verovati”, reče Bobi polako odmahujući glavom. „Samo mi reci”. „Kiz. Ako hoćemo da preuzmemo klub, postoji velika šansa da bude naš”. Rusi su bili prepredeni miloneri. Tri muškarca i supruga jednog od njih. Ona je bila starija, imala je zlokobne zrikave oči i lice puno botoksa, svetio crvene usne i podrugljiv stav. Muškarci su svi bili odbojni, ćelavi sa ispalim stomacima i ţutim zubima. Bobi ih je zamrzeo čim ih je ugledao. Nasledio je Lakino brzo rasuđivanje i Dimitrijev dobar osećaj za biznis. Predloţili su posao od kojeg su samo oni imali koristi, što je bilo toliko smešno da su Bobi i Em Dţej jedva čekali da izađu iz njihove isuviše dekorisane kancelarije. „Znaš”, reče Bobi dok su ulazili u lift nakon svog razočaravajućeg sastanka, „Laki mi je uvek govorila, kada se jedna vrata zatvore, druga se moraju otvoriti. I mislim da imamo otvorena vrata skroz do Las Vegasa. Šta ti misliš?” „Mislim da ako ima šansi da se dogovoriš sa Laki, onda sigurno idemo na avion”, reče Em Dţej pun entuzijazma. „Znaš me, volim Los Anđeles, a što se Las Vegasa tiče, da, definitivno moţemo da uspemo”. Bobi je klimnuo glavom. Oduvek je ţeleo Las Vegas, na kraju krajeva, to je bilo njegovo naslede. Deda Đino, zajedno sa Bagzijem Sigelom, bio je jedan od pionira, još u ranim četrdesetim. Đino je sagradio jedan od prvih velikih hotela u Las Vegasu, počeo je da stvara svoju imperiju u, a Laki je nastavila posao sagradivši svoja dva veličanstvena hotela. Jedanput je i Bobi pomislio da uzme avion porodice Stanislopulos. Obično nije iskorišćavao tako luksuzne privilegije, ali u pitanju je bio Las Vegas i ukoliko bi avion ubrzao put dotle, neka bude tako. Em Dţeju se jako svidela ta ideja. „Nikada nisam leteo avionom porodice Stanislopulos”, reče. „To je zato što ga nikad ne koristim”, odgovori Bobi. „Ĉoveče, da ja imam avion na raspolaganju...” „To je poslovni avion kompanije. On je za članove upravnog odbora”. ,,I za tebe”, istakao je Em Dţej. ,,I za Bridţit”, brzo reče Bobi. „Ona moţe da ga koristi kada god hoće”. „Kako je Bridţit?” upita Em Dţej. „Više ne svraća u klub. Nedostaje mi”. Bobi se pomalo osećao krivim. Obećao je Laki da će pripaziti na Bridţit, a nije je pozvao nedeljama. Prošli put kada su se čuli spomenula je da ima novog momka. Bobi je znao da je trebalo to da proveri isto kao što bi i Laki uradila, ali razmišljao je o drugim stvarima. A i Bridţit je odrasla, moţe sama da brine o sebi. Ili ne? Ne. Svi su znali da Bridţit privlači gubitnike, oni idu ka njoj kao kada mravi hrle ka činiji sa medom.

„Zovem Bridţit”, odluči Bobi. „Da vidim da li hoće da ide sa nama u Las Vegas. Posao plus zabava. Da iskoristimo ovo putovanje do maksimuma”. „Kul”, odgovori Em Dţej. ,,A pošto idemo tvojim avionom, da li mogu da povedem i svoju devojku?” „Koju devojku?” upita Bobi iznenađeno. „Devojku sa kojom se viđam”, odgovori Em Dţej onako usput. „Stvarno?” „Šta?” našalio se Em Dţej. „Misliš da izmišljam?” „Nikad mi nisi spomenuo da se viđaš sa nekim”. „Nikad me nisi pitao. I da si došao sinoć na večeru, upoznao bi je”. „Ko je ona?” upita Bobi znatiţeljno. „Neko prilično poseban”, odgovori Em Dţej. Osmehnuo se zadovoljan sobom. „Mislim da sam konačno našao onu pravu”. Bobi je cinično podigao obrvu. „Sada mi to govoriš”. „Hteo sam da budem siguran, čoveče. Nema ničeg lošeg u tome”. „Povedi je”, reče Bobi. „reći ću ti šta mislim”. „Uz duţno poštovanje, brate, kada je reč o njoj, baš me briga šta ti misliš”. „Da”, reče Bridţit. „Da”, ponovi Bobi. „Zašto da ne zvuči kao zabavan put”, reče Bridţit. ,,A dugo nismo koristili avion. Povešću Krisa”. „Ko je Kris?” „Moj novi prijatelj”. „Sigurna si da ţeliš da... ” „Da, Bobi, dobro ćete se slagati. Obećavam ti da Kris nije jedan od mojih gubitnika”. Naravno. Ovo je čuo i pre. Ali bar će imati šansu da sam prosudi i nema sumnje da će Laki hteti da upozna novog čoveka u Bridţitinom ţivotu. Dakle... ide se na put. Avion će biti spreman za poletanje u osam ujutro. Em Dţej će povesti svoju novu devojku. Bridţit svoju poslednju ljubav. A Bobi? Pa, Bobi leti sam.

Dvadeset osmo poglavlje Anabela Povratak u Los Anđeles je u Anabeli probudio more uspomena. Kada je izašla iz aviona, zastala je na trenutak i udahnula poznati miris Los Anđelesa koji je još uvek pamtila, mešavinu smoga i jasmina. Udahnuvši duboko pripremila se za dolazak kući, onakav kakav je zaista bio. Na sreću neće biti u porodičnoj kući. Frenki je bio dovoljno pametan da zatraţi da odsednu u hotelu Beverli Hils. Ah... Ruţičasta palata kako su ga zvali u ono vreme. Anabela je mnogo puta pobegla iz škole i vreme provodila u snekbaru, u prizemlju hotela, i ismevala hamburgere i milkšejkove i poznatu mekarti salatu. Udvarala bi se nekom nasumice odabranom muškarcu, koji je voleo da provodi vreme sa petnaestogodišnjakinjom, koja beţi iz škole, a to je bio dobar provod, pogotovo kada bi mu posle izvesnog vremena rekla ko je. Jedan stari producent se bukvalno usrao kada mu je rekla da je Ralf Maestro njen otac. U tom trenutku ga je oralno zadovoljavala u njegovom apartmanu sa bazenom.To su bila dobra vremena. Sada se vraćala u Ruţičastu palatu sa svojim momkom Frenkijem i ko zna kakva ih sve iznenađenja čekaju. Denver ih je oboje prijavila u hotel i dopratila do njihovog apartmana. „Tvoj otac vas očekuje kod kuće na ranu večeru” informisala je Anabelu. „Sa tobom?” upita Anabela. „Ne, ne sa mnom”. „Ali ti moraš doći”, kukala je Anabela uhvativši Denver za ruku. „Ne mogu da idem bez tebe. Ti si moja podrška. Trebaš mi”. „Ja nisam pozvana”, objasnila je Denver. Frenki ju je prostrelio pogledom. „Ona te poziva”, reče on. Uhvatio je za ruku i uputio ka vratima. „Zar ne ţelimo da ovo prođe glatko?” „Ja sam jedna od advokata gospodina Maestra, a ne bebisiterka”, argumentovala je Denver. „Učini ovo za nju”, insistirao je Frenki. „Ona je sada ranjiva, svaka pomoć joj je dobro došla. Ti si jedna od njenih najstarijih drugarica”. „Vraga sam joj drugarica!” reče Denver ljutito. „Nije vaţno. Samo uradi kako je traţila”, reče Frenki neţno je gurnuvši kroz vrata. Anabela je bila zauzeta istraţivanjem apartmana. Srećom sviđao joj se. Nakon što je testirala krevet zatraţila je još dvanaest jastuka i sveţ jorgan. Onda je vršila inspekciju mermernog kupatila i naručila tridesetak velikih peškira za kupanje i još bademantila. Posle toga je zakazala tretman u banji Preri. U međuvremenu, Frenki se prošetao hotelom. Prevazišao je njegova najluđa očekivanja. Oko hotela su bugenvilije, divlje ruţe i egzotične palme svih vrsta ukomponovani u veličanstveni trougao, nikada nije video ništa slično. Vreme je bilo lepo i vedro sa blagim osveţavajućim povetarcem. Bazen je u olimpijskom sjaju bio okruţen privatnim platnenim kabinama. Odmah je rezervisao jednu, naplatio je na sobu. A onda je otišao u poznati foaje Polo da vidi kako je tamo. Mislio je da je video Dţastina Timberlejka kako sedi u separeu sa nekom lepom plavušom. Sranje! Ovakvi gradovi su bili po njegovom ukusu. Voleo je akciju. Frenki je definitivno

mogao da vidi sebe i svoj biznis u ovom gradu. Frenki Romano, snabdevač prve klase. Dobavlja princeze od krvi i mesa napaljenim momcima koji više vole da plate seks nego izlaske. Napaljeni, poznati momci koji bi uskoro postali njegovi drugovi. Frenki je zamišljao Kruza, Klunija, Snup Doga, da, moţda čak i Timberlejka. Frenki se nasmejao sam sebi. U Los Anđelesu mu je bilo mesto. I uz malu Anabelinu pomoć ostaće tu. Sajmon Vajtrouz se zavalio u njegovu satru stolicu od prevrnute koţe koja je bila smeštena iza prepunog stola i pogledao u prepredenog mladića koji se skoro ušunjao u njegovu kancelariju. „Šta imaš za nas Ĉipe?” upita. Ĉip Bonafacio je trepnuo nekoliko puta zaredom. Ovaj Sajmon Vajtrouz sa engleskim akcentom i lukavim očima je činio da se nelagodno oseća, podsećao je Ĉipa na zloglasnog Sajmona Kovela sa TV-a. Direktan, pun izazova i nekulturan. Ali Ĉip nije došao u Sajmonovu kancelariju da sklapa prijateljstva. Ne. Hteo je da proda priču. Već su se prethodno dogovorili da mu plate brdo para. Sve što je trebalo da uradi je da donese dokaze o priči koju prodaje.Već je imao dva sastanka u časopisu Istina i činjenice, jedan sa Sajmonovom desnom rukom, zajedljiva, razroka ţena sa velikim zubima, i drugi put da Sajmonom lično, koji ga je informisao da će ukoliko priloţi čvrste dokaze da Anabela Maestro vodi biznis sa kol gerlama, dobiti isplatu. Ĉvrste dokaze. Šta spada pod čvrste dokaze? Pa, za početak, tajming nije mogao biti bolji. Anabela i Frenki nisu u gradu, a njegova mama se preselila u stan na Park aveniji i imao je savršenu priliku da pretraţi sve. Prvo je morao da onesposobi mamu. Ona je volela da njuška, uvek mu se mešala u posao. Nema problema, imao je plan i u kasno popodne u ponedeljak ga je sproveo. Ubacio je dve tablete u njen čaj, ovaj potez ju je brzo poslao u zemlju snova, ostavljajući mu vremena da luta okolo po prokletom stanu, traţeći sve što je mogao pronaći da bi potkrepio svoju priču dokazima. I sve je pretraţio, počeo je od velike spavaće sobe, gde nije našao ništa osim markiranih odela, cipela i torbi. Anabela Maestro je očigledno trošila novac kao da on izlazi iz mode. Prebacio se na Frenkijeva sranja. Otkrio je kravate koje su koštale dvesta pedeset dolara, sa kojih ni cena nije bila skinuta; jakne hugo bos, cipele brioni, skupu sportsku odeću i mnogo istih crnih dţempera od kašmira na duge rukave. Sigurno su potrošili jedno bogatstvo na sebe. Ĉip je jasno osetio zavist. On je odrađivao sav posao, vozio kurve gde god je trebalo da idu, dok su gospođica Param Oblake Nosom Maestro i njen dečko drogiraš pokupili sve beneficije. Pa. Nek idu dođavola oboje. Ĉip će razotkriti njihovu bolesnu igru. A posledice nek vrag nosi. Uskoro će on imati svoje brdo love za rasipanje. Zaključane fioke u biblioteci su mu pruţile sve dokaze i fotografije koje su mu bile potrebne. „Evo vam vaši dokazi”, reče on pokušavajući da zvuči mačo. Bacio je koverat od manilskog papira na Sajmonov neuredni sto. ,,A šta imamo ovde?” reče Sajmon otvarajući koverat i istresajući njegovu sadrţinu na sto. „Mnogo toga”, hvalio se Ĉip. „Sve sočne stvari”. „Sočne, a?” upitao je Sajmon. „Bolje bi ti bilo da je tako, jer popizdim kada izgubim vreme”. „Ne bih hteo da se to desi”, odgovori Ĉip uz mali, prigušeni osmeh. „Ne prijatelju, ne bi hteo”, reče Sajmon gledajući dokaze iz Ĉipove koverte. Podigao je fotografiju na kojoj su bili Anabela i njeni roditelji i proučavao je. Na toj fotografiji je imala

oko petnaest godina. „Lepa devojčica”, primetio je. „Imaš li nešto skorije?” „Nastavi da gledaš”, reče Ĉip. Sajmon je uzeo još jednu fotografiju. Na njoj su bili Anabela i Frenki i dve devojke koje su povremeno radile za njih, jedna je bila pevačica, a druga glumica u seriji, obe su bile poznate face. „Ove dve su radnice”, reče Ĉip. „Vozio sam ih na mnoge sastanke”. „Je I'?” „Da. One vole da dodatno zarade, dobiju oko osam hiljada po osobi. U kešu”. „Dokaz?” reče Sajmon. „Videćeš”, odgovori Ĉip. „Imam njihove fotografije sa maskama, imam račune iz hotela. Imam datume, vremena, imena klijenata. Sve je tu”. „Onda okej”, reče Sajmon listajući fotografije. „Izgleda da imamo veliku priču. A evo i dobrih vesti: ako poţurim, uspećemo da se pojavimo na naslovnoj strani u sredu, taman na vreme, pred sahranu u četvrtak”.

Dvadeset deveto poglavlje Denver Baš nemam sreće, Anabela je odlučila da sam joj najbolja drugarica na svetu, a Feliks misli da su to odlične vesti. Sve da klijent broj jedan Ralf Maestro bude srećan, uključujući i to da se ja ţrtvujem za dobrobit slučaja. Slučaj nije ni postojao kao takav, jer dok sam se ja smrzavala u Njujorku, pojavila su se dva osumnjičena lica. Policija sa Beverli Hilsa je brzo reagovala. Bila sam impresionirana. Prvi osumnjičeni, koji je uzurpirao Ralfovo prvo mesto na listi osumnjičenih, bio je oboţavalac iz Nju Orleansa, koji je izgleda obavio sve što uhode rade (pisao pisma, slao poklone, pretio, izjavljivao ljubav i mrţnju). Njegove pretnje niko nije ozbiljno shvatao. Ali nakon Geminog ubistva, koje su mediji detaljno propratili, njegova sestra se javila i otkrila da je uhoda, oboţavalac otišao u Los Anđeles dva dana ranije, odlučan da će se sresti sa ţenom svojih snova, noćnih mora. Osumnjičeni broj dva, još više spušta Ralfa na lestvici, bio je misteriozni muškarac kojeg su paparaci uhvatili kako ruča sa Gemom u jednom osamljenom restoranu u brdima iznad Malibua. Uslikali su ih dan pre njenog ubistva. Niko, uključujući Ralfa, nije znao ko je taj čovek. Da li je Gema imala tajnu ljubavnu vazu? Da li je varala Ralfa? Da li savršeni par filmskih zvezda ipak nije bio tako savršen? Sajtovi sa tračevima su bili prepuni. „Ja imam ţivot”, informisala sam Feliksa. „Zašto misliš da je toliko vaţno da večeras odem na ovu večeru sa Anabelom? Ralf me ne voli, tretira me kao da sam tvoja pomoćnica. Ja sam odličan advokat, Felikse i zasluţujem poštovanje”. Feliks Sonders, zvani gospodin Ajkulozub me je ubedio na svoj pomalo uobraţen način. Govorio je o tome koliko je vaţan odnos između advokata i klijenta, kako advokat nije samo savetnik, već i odani i pouzdani prijatelj. Nakon nekog vremena sam popustila, jer uistinu bih volela da prisustvujem Anabelinom razgovoru sa svojim poznatim tatom. Kao radoznali posmatrač na neki perverzan način sam se pomalo i radovala tome. Na suđenjima uvek pomno posmatram reakcije porotnika na čak i najbeznačajnije informacije. Smatram da kada si u škripcu, to se uvek isplati. Mario mi je odgovorio na poruku. Vaţi za večeru. Jedva čekam! Razmišljala sam da ga pozovem, a onda odlučila da ipak to ne uradim. Biće dovoljna još jedna porukica. Kratka i saţeta. Izvini. Otkazujem večeru, moram da radim. Moţe sutra uveče? Nije mi baš toliko stalo. Mario je bio diverzija, to sigurno nije bio početak nečeg značajnog. Karolin mi je poslala još jednu poruku dok sam bila u avionu. Moramo da razgovaramo!! Mnogo toga se desilo!! Trebala je da dođe u Los Anđeles za Boţić na dve nedelje. Jedva sam čekala da se ispričamo. Radovala sam se što ću provesti sve to vreme sa njom i što ćemo raditi mnogo ţenskih stvari za koje sama nikad nemam vremena. Zamišljala sam izleţavanje i opuštanje u korejskoj banji. Veliku kupovinu u Gruvu. Mnogo filmova. Moţda i dugački vikend u Palm Springsu sa mojim gej drugom Tedijem, vrhunskim frizerom. Karolin je bila prava drugarica, osoba koja bi bila uz mene bez obzira na sve. Osećala sam da je jako uzbuđena zbog nečega i jedva sam čekala da čujem njene vesti. Dok smo na ulazu u hotel čekali limuzinu, Anabela me zgrabila za ruku i rekla, „Hvala

ti za ovo, Denver. Znam da ovo nije deo opisa tvog posla i jako cenim to što radiš”. Anabela. Ceni nešto. Ovo definitivno nije njena karakterna osobina. Onda je dodala i još više me zbunila, „Da li si znala da sam ti u školi zavidela? Tvoj ţivot se činio normalnim u poređenju sa mojim. Tvoji roditelji su zaista posećivali školske događaje i činilo se da im je stalo do tebe. Bila sam jako ljubomorna”. Da li ona mene zajebava? Anabela Maestro, ljubomorna na mene! Nema nikakve šanse. Pre nego što je mogla bilo šta da kaţe, Frenki je dotrčao. Samo što se samoinicijativno upoznao sa poznatim košarkašem koji je stajao na ulazu i čekao svoja kola. „Isuse”, uzviknuo je Frenki zadovoljan sobom što je video još jednu poznatu ličnost. „Ovaj Rik Foks je baš visok. Pozvao sam ga da svrati u Raspoloţenje, kada sledeći put dođe u Njujork. Dao sam mu vizitkartu? „Ko je Rik Foks?” upita Anabela belo. „Ko je Rik Foks!” nasmeja se Frenki. „Bivši veliki igrač Lejkersa! Svi znaju ko je Rik Foks. Bio je oţenjen sa Vanesom Vilijams, koja je jako dobra riba”. Baš kada je Anabela htela da pita ko je Vanesa Vilijams, a ja bih joj objasnila pošto sam veliki oboţavalac serije Ruţna Beti, limuzina je stigla i mi smo se nabili u nju. Nakon deset minuta smo stigli u kuću, a kameno lice Rafa Maestra nas je dočekalo na ulaznim vratima njegove impozantne vile. Meni je klimnuo glavom, sa Frenkijem se rukovao, a ka Anabeli se nagnuo i nekako čudno je zagrlio. Niko nije ništa rekao dok smo išli za njim. Bacila sam pogled na Anabelu. Njeno savršeno našminkano lice nije ništa odavalo. Ralf nas je uveo u ogromnu dnevnu sobu, kojom je dominirao njegov i Gemin veliki portret, koji je visio iznad kamina. Veštačka vatra je gorela u njemu, a konobar je lebdeo za neverovatno dugačkim šankom. „Naručite sebi piće”, reče Ralf zategnutim glasom. „Naručite šta god hoćete”. Primetila sam da je njegov ten izbledeo od prošlog puta kada smo se videli. Moţda poseta solarijumu baš i nije najbolja ideja u ovim teškim vremenima. Ali sigurno je Ralf imao ljude koji su dolazili kod njega. Dok sam razmišljala o njegovom tenu, koji je nestajao, Anabela je zatraţila martini, a Frenki se odlučio za dţeka sa ledom. Frenki je očigledno mislio da je dţek, za razliku od Dţeka Danijelsa, bio popularno piće u Holivudu. Izgleda da je bio u pravu, jer je Ralf naručio isto to. Ja sam se odlučila za čašu belog vina. Tetkasto piće, ali bar ću moći da ga razvučem, dok se svi ostali ne napiju. A definitivno su odlučili da se ubiju od alkohola. Anabela je popila svoj martini u tri velika gutljaja i odmah zatraţila sledeći. O, vau! Počinjemo. Drţite se čvrsto, jer se iz priloţenog moţe zaključiti da nas čeka luda noć. Zamislite da ste na večeri gde je skroz očigledno da svako svakog mrzi, ali zbog opšteg utiska, svi su učtivi. Ĉovek bi pomislio da je Ralf priredio večeru za nekoliko strasnih oboţavalaca, koji su osvojili veče sa velikim Ralfom Maestrom. Bio je krut, dalek i videlo se da mu je neprijatno. Frenki, sa druge strane, nije zatvarao usta. Bio je u svom kokain spidu (o, da, nije mi trebalo dugo da skapiram da nije tako mnogo puta išao u kupatilo da bi piškio) brbljao je o hotelu, gradu, vremenu, i o tome kakva je čast za njega da konačno upozna neprikosnovenog Ralfa Maestra. „Gledao sam svaki film koji ste ikada snimili”, reče Frenki pun entuzijazma. Anabela ga je samo pogledala. Ona nije znala da je Frenki tako veliki oboţavalac. „Klinički mrtav, Veliki sudar vozova u Americi, Udarac, Potraga za gospodinom Lijem. Odrastao sam gledajući vaše filmove. Vi i Brus Vilis, vi ste razbijali kao niko drugi”. Imala sam jak osećaj da je Ralf bio spreman da omrzne Anabelinog momka, ali kako su

se pohvale brzo i nemilosrdno gomilale, Ralfov ogromni ego nije mogao da odoli. On je klimao glavom i prihvatao hvalospeve kao da ih je zasluţio. Anabela i ja smo, u tišini, zaprepašćeno slušale kako je Frenki detaljno prepričavao svaki Ralfov film. Nakon nekog vremena mi se učinilo da Anabela to više ne moţe da podnese. „Izvinite nas”, reče i ustade sa stolice. Uputila mi je oštar pogled. „Odmah se vraćamo”. Hmm... Pretpostavljam da to znači da idem sa njom. Ostavile smo Frenkija da se uvlači Ralfu u dupe, u čemu je očigledno uţivao. Anabela me uvela u kitnjasto gostinsko kupatilo ukrašeno preteranim nijansama tirkizne i zlatne boje. „Umirem za cigarom”, promrmljala je čeprkajući po torbi u potrazi za kutijom marlbora. „Zar ovo nije pravo mučenje?” „Pretpostavljam da je tvoj tata još u šoku”, rekla sam. „Uostalom Frenki drţi monolog”. „Frenki ume da bude kreten”, reče Anabela odmahnuvši rukom pri samom spomenu imana svog dečka. „Ko je znao da on oboţava Ralfa? Ja sigurno nisam”. „Nisi imala pojma?” „Ne. Uopšte nisam znala. Nikad nismo ni pričali o mojoj porodici, a sada ovo more pohvala. Iskreno, prilično sam popizdela”. „Ne krivim te”. „O, Denver”, reče Anabela. Odjednom me ščepala za ruku. „Tako mi je drago što si ovde. Najiskrenije ne bih mogla ovo da preţivim da nemam tvoju podršku”. „Ne pričaj gluposti”, rekla sam brzo. „Bilo bi sve u redu”. „Ne bi”. „Bi”, insistirala sam. Šta se ovde dešava? Zašto sam odjednom postala gospođica nezamenljiva'? ,,U svakom slučaju”, nastavi Anabela „Ovde si i dokle god ostanemo zajedno, moći ću da izdrţim. Sahrana je u četvrtak i odmah nakon toga hoću da se vratim u Njujork. Da li moţeš to da organizuješ?” Sranje! Dodajte poslove turizmologa opisu mog posla. Kada smo se vratile za sto, Frenki je govorio citate iz filma Klinički mrtav, a Ralfu je to konačno dosadilo. Ignorišući Frenkija koji je i dalje citirao, Ralf je fiksirao Anabelu svojim čeličnim pogledom i rekao joj: „Očekujem da pregledaš stvari tvoje mame dok si ovde. Kućepazitelji će ti pomoći. Dobro pazi da ne pokušaju da uzmu nešto”. „Hoćeš da ja to uradim?” reče Anabela. Ovo joj se nije dopalo. „Da, ti”, reče Ralf oštro. „Nema nikog drugog iz porodice, tako da je to tvoja odgovornost. Budi tu u deset ujutro”. „Ali...” „Anabela”, reče Ralf. Njegov glas je bio hladan kao led. „Ti si njena ćerka. I ona bi to ţelela”. „Ne bih baš rekla da je tako”, promrmlja Anabela. ,,E, pa ja kaţem da jeste”, reče Ralf. Njegovo veliko lice filmske zvezde ju je gledalo sa visine. Kraj diskusije. Konačno smo otišli odatle u pola deset. „Vreme je za provod”, reče Frenki trljajući ruke u iščekivanju lude holivudske noći. „Koja su najpopularnija mesta za otpadanje?” Definitivno mi je bilo dosta Frenkija Romana za jednu noć. „Nemam pojma”, rekoh sleţući ramenima. „Idem kući da spavam”. „Nema šanse!” viknu Frenki. „Večeras izlazimo. Hoću da vidim šta se dešava u ovom gradu. Hoću da mu opipam puls”. „Da”, reče Anabela sloţivši se sa mnom. „Ostaješ sam, Frenki. Posle večere i sve te tenzije, osećam se iscrpljeno”. „Isuse!” ţalio se Frenki. „Šta je sa vama dvema?” „Vozač će te uputiti u pravom smeru”, ponudila sam mu. „Nakon što odbaci nas dve

do hotela. Ja ću uzeti svoja kola, a Anabela će se dobro naspavati”. „Koliko vi imate godina, pedeset?” reče Frenki podrugljivo. „Imamo dvadeset devet”, rekoh prezirući ga sve više iz minute u minut. „Ne brini, sigurna sam da se moţeš dobro provesti i sam”. Anabela se malo nasmejala. Retko nije bilo po njegovom. Kada smo stigli ispred hotela, Anabela i ja smo izjurile iz limuzine, a Frenki je otišao ko zna gde. Izgleda da Anabeli to nije smetalo. ,,U pravu si, moţe sam da brine o sebi”, reče ona. „Vidimo se ujutro, Denver” „Je l'?” ,,U deset. Odvešćemo se do moje kuće i zajedno rešiti stvari moje majke”. „Vidi Anabela”, rekla sam osećajući se pomalo neugodno. „Zaista bih volela da ti pomognem, ali evo o čemu se radi, moram sutra biti na poslu. Zaostajem sa svim. Moram da obavim milion stvari”. „Ne brini”, reče Anabela odmahnuvši rukom. „Reći ću Ralfu da to sredi sa tvojim šefom. Zapamti, dok sam ja u Los Anđelesu, moja si”. Bila sam uhvaćena u zamku. Izgleda da nemam pravo glasa.

Trideseto poglavlje Karolin Utorak ujutro. Karolin se rano probudila. Bila je suviše uzbuđena da bi spavala. Gregori joj je obećao iznenađenje i sama pomisao o tome šta bi to moglo biti ju je izluđivala. Bila je sigurna da je to nešto što će joj se svideti, nešto u vezi sa njihovom zajedničkom budućnošću, nešto neverovatno. Pevušeći tiho za sebe, odlučila je da ima vremena da ode na trčanje pre posla. Obukla je svetloplavu trenerku i puma patike i izašla iz stana i naletela pravo na Keri. „Baš mi je drago što sam te srela!” uzviknu Keri. „Treba mi velika usluga od tebe”. „Kaţi”, odgovori Karolin. „Pa, znaš da ja uvek pokupim Neline lekove jednom mesečno”. „Znam, ona to zaista ceni. Baš si briţna”. Keri je skromno slegla ramenima. „Pretpostavljam da je to jedno od mojih dvanaest dobrih dela u godini. Ali evo kakva mi usluga treba. Ne mogu da ih pokupim danas, imam sastanak sa jako zgodnim tipom, pokupiće me posle posla. Pa, pošto Neli nema više pilula za spavanje i lekova za srce, da li moţeš da ih pokupiš i odneseš ih u njen stan?” „Naravno da mogu”, reče Karolin. „Nema problema”. „Sve je plaćeno unapred”, objasnila je Keri. „Juče sam odnela recepte u apoteku, biće gotovi posle pet”. „Vaţi”, reče Karolin. „Super si”, reče Keri. Nagnula se i brzo je zagrlila. ,,I onako bi to trebale naizmenično da radimo”. „Slaţem se”. „Trebala sam ranije toga da se setim”. „Hej, ti si uradila svoj deo, uvek svratiš kod drage starice, da vidiš da li još uvek diše”. „Obe radimo ono što moţemo”. „Hajde da se nađemo sutra rano pa da doručkujemo zajedno”, predloţi Keri. „Mogu ti ispričati sve prljave detalje u vezi onog što će se, nadam se, desiti večeras. Biće to noć lude poţude!” „Dobro zvuči”, reče Karolin. Nije mogla da se suzdrţi i da ne doda, „Moţda ću i ja imati neke uzbudljive vesti”. „Super!” reče Keri. „Da li se viđaš sa nekim?” „Moţda...” odgovori Karolin, skoro u iskušenju da sve izblebeće. „Odlično. Sutra ćeš mi ispričati sve o njemu. Isto vreme, isto mesto. Ja častim”. Karolin je klimnula glavom. „Potrudi se da zapamtiš svaki detalj”. „O, zapamtiću”, reče Keri sijajući. „O tome ne mora da brineš!” Kasnije u toku dana, Karolin je bezbriţno ušla u Mjurijelinu kancelariju i rekla: „Danas izlazim ranije”. „Zašto?” upita Mjurijel koja je uspravno sedela za svojim stolom kao repetirana puška. „Senator zna”, nastavi Karolin. „Spomenula sam mu to prošle nedelje”. „Nije mi rekao”. „Da li vam ona sve govori?” „Kuda idete?” upita Mjurijel udarajući hemijskom o sto. Karolin je bila u iskušenju da kaţe šta te se tiče. Ali nije, iskulirala je. „Kod zubara”, reče kratko. „Usred radnog dana?” Karolin je slegla ramenima. „Senator je rekao da je okej, a izgleda da ni danas neće doći,

te je moj tajming savršen”. „Lične stvari se zakazuju nakon radnog vremena”, reče Mjurijel ukočeno. „Sigurno si svesna toga”. „Da, svesna sam”, odgovori Karolin. „Ali ima izuzetaka”. „Za neke", šmrcnu Mjurijel negodujući. Karolin nije mogla da odoli, a da ne kaţe nešto što je znala da će napakostiti Mjurijel. „Pretpostavljam da sam ja neke. Vidimo se kasnije, Mjurijel”. Pobegla je iz kancelarije, a da je niko nije više zapitkivao. Sišla je u podzemni parking. Stvari će se uskoro promeniti. Bilo je uzbudljivo i nije mogla da dočeka. Ušla je u svoj pontijak iz 2006 i sedela mirno nekoliko trenutaka razmišljajući o svojoj budućnosti. Razna predviđanja su je preplavila. Gregori je bio misteriozan, ali izuzetno čvrst. Rekao je da ima iznenađenje za nju. Šta bi to moglo biti? Kada su prethodni dan pričali telefonom, dao joj je stroga uputstva i rekao joj da ih se pridrţava bez ikakvih pitanja. „Nemoj nikom ništa da kaţeš”, upozorio je. „Ako kaţeš, sve ćeš pokvariti”. Kao da će bilo šta reći. Bila je mala verovatnoća da će se poveriti Mjurijel ili novom staţisti, koji je nosio za broj veće koţne cipele na kopču i košulju na dugmad sa Oksforda koja mu uopšte nije stajala. Gregorijeve reči su joj odzvanjale u glavi. Idi glavnim auto- putem preko mosta i prati put 105. Isključi se sa auto-puta na izlazu 10 i vozi otprilike petnaest minuta dok ne dođeš do napuštene benzinske pumpe. Čekaj tu dok te ne pozovem. Imala je predosećaj da zna tačno šta je isplanirao. Sredio je da se nađu na nekom mirnom mestu, daleko od očiju grabljivaca, a onda će je odvesti da vide kuću. Da! Šta bi drugo to iznenađenje moglo biti? Nije bilo prepreka. Gregori je sejao seme njihovog novog zajedničkog ţivota. Bila je sigurna u to.

Trideset prvo poglavlje Bobi Em Dţejeva nova devojka Kesi, bila je minijaturna verzija Dţenet Dţekson iz mlađih dana. Srceparajuće lepa sa figurom Venere u dţepu, imala je samo osamnaest godina i naporno je pokušavala da uđe na muzičku scenu. Bobi je povukao Em Dţeja na stranu dok su čekali Bridţit na privatnom aerodromu. „Ona je beba!” uzviknuo je. „Pobogu, Em Dţej, ima skoro isto godina kao i Maks. O čemu ti razmišljaš?” „Mislim da sam konačno našao onu pravu”, odgovori Em Dţej. „Nema ništa loše u tome, mogao bi i ti da probaš s vremena na vreme”. „Idemo preko granice”, istakao je Bobi. „Da li je to uopšte legalno?” „Ej, brate, ima osamnaest, ne dvanaest”, Em Dţej je popizdeo. „Voleo bih da se suzdrţiš od komentara i da se drţiš našeg plana”. „Dobro”, gunđao je Bobi. „Kradljivce beba, baš me briga”. On i Em Dţej su bili prijatelji od osmog razreda. Em Dţej je uvek bio igrač, devojke su ga volele, ali Bobi je smatrao da je njegov prijatelj suviše mlad da bi se skrasio; to nije bilo kul. Bobi je morao da prizna da su Em Dţej i Kesi bili jako lep par, a Kesi je bila slatka, iako slatke devojke nisu bile Em Dţejev tip. Voleo je da budu drske i seksi. Bridţit je kasnila kao i obično, osobina koju je nasledila od svoje pokojne majke, Olimpije. Olimpija je bila Bobijeva polusestra i iako je Bridţit bila deset godina starija od njega, on je, u stvari, bio njen ujak, često su se smejali toj činjenici. „Kasniš”, reče on ističući ono što je bilo očigledno. „Znam”, reče sa velikim kezom, ne izvinjavajući se. Bobi je bio zadovoljan, jer je primetio da je Bridţit izgledala srećno, mora da je to bio uticaj novog momka. Visok, atletski građen plavušan je izašao iz Bridţitine limuzine. Plavuša sa kratkom kosom, širokim ramenima, zdravim tenom i širokim osmehom. Bridţit je uhvatila ţenu za ruku. „Bobi”, objavila je sijajući, „Upoznaj se sa Kris. Ona je ţena koja je vratila osmeh na moje lice. Zar nije neverovatna?” Celim putem do Las Vegasa, Bobi je mislio na to šta će Laki reći na ovaj neočekivani obrt. Promena Bridţitine seksualne orijentacije su prilično veliko iznenađenje. Kada je malo razmislio o tome i nije bio toliko šokiran. Ipak je Bridţit imala plejadu gubitnika i psihopata, svi su bili muškarci, pa moţda će sa ţenom imati više sreće. Zasigurno je bila srećna i izgledala je fantastično. Ona i Kris su se šalile kao dve tinejdţerke. Kris je bila profesionalna teniserka i to uspešna. „Upoznale smo se na Hamptonima na beloj ţurci Pi Didija”, otkrila je Bridţit. „Ja sam bila sa nezaposlenim glumcem koji me je smatrao samo platnom karticom za njegove račune, uključujući i alimentaciju za njegovu bivšu ţenu, a Kris je nedavno raskinula dugu vezu sa bivšom devojkom”. „Bile smo zajedno osam godina”, ubaci se Kris. „Ona je ţelela da nabavimo dozvolu da se venčamo i imamo bebu. Sve što sam ja ţelela bilo je da izađem iz te veze”. „Nijedna od nas nije traţila nekog... ” „Sve dok nismo pogledale u pravcu ove druge”, prekide je Kris. „A tada”, dodade Bridţit uz stidljiv osmeh. „Kao da nas je grom pogodio. Odmah sam znala da će mi Kris promeniti ţivot, i jeste iako smo zajedno tek od letos”. Kris je stisnula Bridţitinu ruku, a onda se za trenutak skoncentrisala na Bobija. „Srećna

sam što smo se konačno upoznali”, reče ona. „Znam da joj porodica mnogo znači i kada se pojavila prilika da otputujemo zajedno, obe smo u glas rekle da! Jedva čekam da upoznam ostatak familije”. „Upoznaćeš”, reče Bobi pogledavši u Em Dţeja i Kesi, koji su se vatali. Ĉinilo se da se ne uklapa u nastalu situaciju. Sam je. Nema lepšu polovinu. Bio je samo zaljubljen u poznatu zvezdu, koja ga je iskoristila za sopstveno zadovoljstvo. Lepo. Poslednje što je Bobi očekivao da vidi, dok ih je srebrna limuzina za osmoro vozila sa aerodroma u Kiz, bio je bilbord sa golom Zinom, koji najavljuje njen jednovečernji nastup u hotelu Kavendiš. Trebalo bi da nastupi sledeće večeri. Isuse! Ne moţeš pobeći od nje. Kavendiš, uspešan mali hotel koji se nalazio odmah do Kiza, a vlasnice, dve lezbejke koje su bile dobre sa Laki i Lenijem. Bobiju je palo na pamet da će iduće večeri on i njegovo društvo sedeti za stolom u Kavendišu i gledati Zinin nastup. To je bio predosećaj, ali poznavajući Laki, ona je to već isplanirala kao zabavan provod. Kada su u Las Vegas dolazili gosti, Laki je im uvek nudila najbolju zabavu. Pa... ako je to slučaj, da li planira da ide? Ići će, naravno. Da gleda Zinin nastup. Ništa posebno, ona neće ni znati da je bio tamo. Sedeće u publici kao i bilo koji drugi oboţavalac. „O, vidi!” uzviknu Kesi, nagnuvši se kroz prozor i gledajući bilbord.„Zina nastupa sutra uveče. Ja je oboţavam! Em Dţej da li moţemo da idemo?” Mogla mu je traţiti da se skine go i trči ulicom, jer je Em Dţej bio totalno opijen njome. „Naravno, šećeru. Pokušaću da nabavim karte”, obeća Em Dţej. „Laki ih je već verovatno nabavila”, reče Bobi. ,,A ako nije, zašto ti ne pozoveš Zinu?” predloţi Em Dţej. „uvek te gleda kao da si joj sledeća gozbena večera”. Bobi se iznenadio da je Em Dţej primetio i da mu nije ništa spominjao do sada. „Misliš?”, reče praveći se kul. „Daj, brate”, reče Em Dţej, penjući mu se za vrat. „Znaš dobro, kao i ja, da se Zina pali na tebe. Ona hoće tvoje telo, čoveče. Hoće da te rastoči”. „Nisam primetio”. „Da, sigurno”, reče Em Dţej namignuvši Kesi. „Nisi primetio, ali svi ostali u klubu jesu”. „Vau!” uzviknu Kesi pljeskajući rukama. „Zina je strava!” ,,I bi seksualna je”, dodade Kris priključujući se razgovoru. „Moram priznati, jako volim kada je ţena neodlučna”. Kada bi samo znali, pomisli Bobi. Pre nego što je pomislio bilo šta drugo, njihova limuzina se zaustavljala u kompleksu hotela Kiz.

Trideset drugo poglavlje Anabela Anabela je provela jutro doručkujući u foajeu Polo sa mamurnim Frenkijem. Brljala je po tanjiru sa jajima benedikt i nestrpljivo tapkala nogom po podu. „Jedva čekam da se vratimo u Njujork”, promrmljala je. Frenki je podigao svoje retro sunčane naočare rej ban otkrivajući krvave oči. „Daj dušo, ovo mesto je strava”, reče on pun entuzijazma. „Trebala si ići sa mnom sinoć. Kaţem ti, bilo je fenomenalno. Stvarno si dosta propustila”. „Mogu misliti”, odgovori Anabela isprovocirano, očigledno je zaboravila svoje lude tinejdţerske godine, „Dobro mi je poznat provod u Los Anđelesu. Nejaki starci sa vijagra groznicom i maloletne moronke, koje bez po muke pokazuju da ne nose donji veš. Divota!” „Zvuči mi kao grad po našem ukusu”, doseti se Frenki. Nalivao se sveţim sokom od pomorandţe. „Znaš, dušo, moţemo da ih sve počistimo ovde. Koliko ja vidim sve nam je na izvol'te”. „Šta će nam Los Anđeles kada imamo Njujork?” reče Anabela mršteći se. „Ekspanzija, dušo. To je suština svakog biznisa”. „Ali Frenki”, protivrečila je odlučna da mu promeni mišljenje. „Sigurno razumeš da moramo biti prisutni? Ne moţemo voditi posao iz drugog grada”. „Onda bi trebalo da razmislimo o tome da provedemo više vremena u Los Anđelesu”, reče on. Jako mu se svidela sopstvena zamisao. „Dovešćemo nekog poput Dţejni da vodi posao kada mi nismo tu”. „Naravno”, promrmlja Anabela sarkastično. „Na svakom ćošku vreba po jedna Dţejni”. „Naći ću nekog”, insistirao je Frenki. „Znaš ti mene, umem da ih nanjušim”. „Ne razumem zašto ne moţeš da budeš zadovoljan sa onim što imamo”, reče Anabela. Poţelela je da nije toliko prokleto tvrdoglav. „Zato što hoću više, dušo”, objasnio je. „Nema ničeg lošeg u tome”. Anabela je odgurnula svoj tanjir. Frenki je opet počeo da je nervira. Zašto je toliko zapeo za Los Anđeles kada je znao da ga ne podnosi? Pogledala je na sat. Gde je Denver? Hvala bogu da ima nekog na koga moţe da se osloni i ko će joj pomoći da sve ovo prebrodi. Anabelina sećanja na Denver iz škole su bila nejasna. Jedva da se sećala da su se druţile jedno vreme, ali Denver nije volela da ide u šoping i u klubove, uvek je stavljala školu i porodicu na prvo mesto, a pored toga nikad nije imala novca za trošenje. Kada malo bolje razmisli, Denver je volela mukotrpne poslove. To nije bilo vaţno, jer je sada bila ovde, a Anabeli je bila potrebna podrška, pošto je postalo suviše očigledno da na Frenkija nije mogla da računa. „Zar ovo nije Mel Gibson?” tiho upita Frenki pošto je poznati glumac prolazio pored njihovog stola. „Boţe! Tip izgleda super”. „Koga to briga?” reče Anabela zabacivši kosu na leđa. ,,I šta si srao Ralfu sinoć o tome kako si njegov oboţavalac? Da li uopšte imaš predstavu kako si ispao glup?” Reč „glup” nije pristajala Frenkiju. „Šta ti je ušlo u dupe jutros?” upita Frenki. „Ti nisi sigurno”, odgovori Anabela odbijajući da ga pogleda. „Šta to znači?” „To znači da se izgleda udaljavamo”, reče ona gledajući u daljinu.

Frenki je ćutao nekoliko trenutaka razmišljajući o tome šta se dešava. Njegova devojka je postajala bezobrazna prema njenu, a to mu se nije sviđalo. Shvatao je da je bila uznemirena zbog svoje majke, iako ona očigledno nije bila svesna toga, ali to nije razlog da se iskali na njemu. Konačno su bili u Los Anđelesu i trebalo bi da uţivaju u svakom minutu, a umesto toga oni se svađaju. Odlučio je da spašava situaciju, da se posluţi svojim šarmom i da je namami nazad u najbolju vezu koju će ikada imati. „Znaš šta?” reče on. „Oboje smo napeti, poslednjih nekoliko dana su bili jako teški. Ti znaš koliko te ja volim, zar ne, dušo?” Pribliţio joj se i mazio je nosom po vratu baš onako kako je znao da je pali. „Večeras te vodim na večeru, samo nas dvoje. A onda...” „Frenki...”, počela je da govori, kao pokušavajući da ga odgurne od sebe. ,,I ne pokušavaj da me odgovoriš”, reče on odlučno. ,,U pravu si, treba nam vremena da se posvetimo jedno drugom. Prepusti to meni, dušo, sve ću organizovati”. „Da li imaš dečka?” upita Anabela dok je njihova limuzina hitala ka vili Maestrovih. „Uh., nije baš da ţivimo zajedno”, odgovori Denver. Nije ţelela da Anabeli otkriva detalje svog ljubavnog ţivota. „Veoma mudro”, Anabela je klimnula glavom dok je palila cigaru. „Ali ti si uvek bila pametna. Kome treba muškarac da mu zagađuje stan ili moţda ţiviš u kući?” „Ne”. „Stanovi su bolji”. „Pretpostavljam”, reče Denver. Mrzela je ovaj razgovor, koji ne vodi nikuda. „Imam fantastičan stan u Njujorku”, hvalila se Anabela. „Znam, videla sam ga”. Anabela je brzo ućutala. Mislila je na njen stan na Park aveniji, a ne na rupu u Sohou. Denver verovatno ne bi ni shvatila razliku između njih. Ostatak puta do vile Maestrovih su provele u tišini. Dok su čekale na kapiji da se vrata otvore, nekoliko zalutalih paparaca su izleteli iz ţbunja i počeli da fotografišu. Anabela je odmah prekrila lice rukama. „O boţe!” zabrinula se. „Ne smeju me fotografisati. Ljudi u Njujorku nemaju pojma ko sam. Ovo je nemoguće”. Denver je odlučila da joj ne kaţe da će na sahrani biti preplavljena TV reporterima, fotografima i štampom. Biće to pravo medijsko ludilo. Kada su stigle, kućepaziteljka Lupe im je otvorila vrata. Ispratila ih je uz glavno stepenište do Gemine raskošne sobe za presvlačenje, sobe koja je bila velika skoro kao i Denverin celi stan. Anabela se spustila na moderan mali divan, ruţičaste boje, i rekla sa uzdahom iscrpljenosti: „Ja sada to jednostavno ne mogu da uradim, moraćeš ti da uradiš umesto mene”. Denver su odjednom preplavile ruţne uspomene. Anabela joj je kukala u srednjoj školi, „Ne mogu da radim test iz istorije, moraćeš da ga uradiš umesto mene", „Ne mogu da stignem u menzu danas, moraćeš da uzmeš ručak umesto mene", „Ne mogu da idem kod Karolin na ţurku, moraćeš joj ti reći umesto mene". Denver se našla u paklu ruţnih uspomena i nije joj se svidelo. Nekada davno je očajno ţelela da bude jedna od kul devojaka, toliko očajna da bi uradila sve što je Anabela od nje traţila. Ali sada su stvari bile drugačije i sve što je htela bilo je da se vrati u svoju kancelariju i nastavi sa zaostalim poslom. „Pogodi šta se desilo!” uzviknula je pokazujući na svoj sat. „Zaboravila sam da imam jako vaţan sastanak kojem moram da prisustvujem ovog jutra. Jako mi je ţao, ali moram da idem”. „Ali trebaš mi!” kukala je Anabela. „Ne moţeš otići”. „Ne brini, poslaću ti moju pomoćnicu Megan. Megan je jako sposobna, sve će ti srediti.

Oboţavaćeš je”. I pre nego što je Anabela mogla da joj protivreči, ona je otišla. Anabela je popizdela. Nije mogla da veruje da je napuštena u trenutku kada joj je potrebna pomoć. Denver Dţouns bi trebalo da je ljubi u dupe, a ne da je napušta. Nije baš ispala neka drugarica. Dok je sedeo u svojoj privatnoj platnenoj kabini u hotelu Beverli Hils, Frenki je posmatrao šta se dešava oko njega. Nije se bog zna šta dešavalo, ipak je bilo suviše rano. Ostalo je još dovoljno vremena da se pojavi plejada poznatih glumaca, koji hoće da 'otpadaju'. Po mogućstvu Dţesika Alba i Megan Foks u najmanjim mogućim brazilskim kupaćim kostimima. Postavili su mu leţaljku pored bazena. Nakon što se namazao kremom za sunčanje, izašao je iz kabine. Prvo je naručio bladi meri. Sinoć se našao u neobičnoj situaciji. Kada pričamo o raju devojaka, Los Anđeles je pravo mesto za to. Mnogo devojaka. Devojke su nosile majice bez leđa, skoro da su bile u toplesu i oskudno obučene. Devojke sa dugom plavom kosom sa primetno veštačkim sisama. Devojke sa dugom crnom kosom i primetno veštačkim usnama, očajno pokušavajući da liče na svoju boginju Anđelinu. Šteta što to nijednoj od njih nije pošlo za rukom. Frenki je svratio u nekoliko popularnih klubova. U drugom klubu je seo za šank i pratio akciju. Nakon što je šankeru dao svoju vizitkartu pitao ga je da li je vlasnik tu. Nakon nekog vremena Rik Greko, tip koji je vodio klub i delom bio vlasnik, pojavio se i predstavio. Frenkiju je bio nešto poznat, ali nije mogao da se seti odakle ga zna. „Ţao mi je, prijatelju, ali sada nam ne trebaju didţejevi” rekao je Rik i prijateljski ga potapšao po leđima. „Nama frke, ne traţim posao”, odgovorio je Frenki. „Došao sam u Los Anđeles na sahranu majke moje devojke. Geme Samer. Verovatno si čitao o tome. To je velika vest”. „Sranje”, Rik je odreagovao baš kako treba u takvim situacijama. „To je ţalosno”. Napravio je kratku pauzu, a onda rekao: „Njena ćerka je zaista tvoja devojka?” Šta je ovaj idiot mislio, da izmišljam? „Tako je”, reče on nonšalantno gledajući okolo. „Anabela Maestro. Ţivimo zajedno u Njujorku”. Rik je pucnuo prstima dozivajući šankera. „Hoćeš još jedno piće? „Naravno”, reče Frenki ljubazno. „Zašto da ne?” I tako su počeli da razgovaraju. Frenki je odlučio da bi Rik mogao biti odlična veza, pogotovo kada je Rik otkrio da je bivši tinejdţerski idol i da je bio velika TV zvezda tokom devedesetih. „Znaš, učinilo mi se da te poznajem”, rekao je Frenki prisećajući se svojih ranih tinejdţerskih godina. „Si ti bio u onoj seriji sa jako zgodnom mamom i sa dva uobraţena, razmaţena deteta?” „Da, to sam bio ja”, reče Rik uţivajući u sećanju na svoju staru slavu. „Imali smo tri sezone. To nikada neću zaboraviti”. Frenki je ponovo pogledao u čoveka koji je sedeo pravo u barskoj stolici pored njega: Rik je sada bio u kasnim tridesetim, ali je u njemu još bilo tragova tin idola. Buljave braon oči bile su sakrivene iza naočara sa ramom poput ţice. Svetlobraon kosa očešljana u njegovom stilu. A njegovo odelo je ličilo na ona koja su se nosila devedesetih, zakopčana ruţičasta košulja, uske leviske i špicaste kaubojke. Kakav tip, pomisli Frenki. Ova grad je zreo za preuzimanje, a ja sam pravi čovek za to. Ali mi treba pomoć, a to bi mogao biti ovaj šmokljan. „Pa... Rik”, usudio se reći. „Mogli bismo da se nađemo”. „Da, naravno”, reče Rik klimajući glavom. „Voleo bih”.

„Kako ti odgovara da se sutra nađemo?” predloţi Frenki. „Mogli bismo da ručamo kod bazena u hotelu Beverli Hils. Imam poslovni predlog koji bi te mogao zanimati”. „Zašto da ne?” reče Rik. „Uvek sam otvoren za nove ideje”. Frenki se nasmejao. On je bio kralj za veze. Bio je u gradu manje od dvadeset i četiri sata, a već je bio u akciji. Ţivot je bio dobar. Ţivot je bio jako dobar.

Trideset treće poglavlje Denver Dobila sam porukicu od Sema i pročitala je na putu do kancelarije. Nedostaje mi moja crvenonosa Los Anđelina. Vreme provedeno sa tobom je bilo nešto posebno. Ti si posebna. Za koga sada da spremam palačinke? Osmeh mi je preplavio lice. Nisam mogla, a da ne pomislim da mu nedostajem. Pa, mora da je tako s obzirom na to da mi je poslao takvu porukicu. Razmišljala sam šta da mu odgovorim. Moram da pogodim pravu notu, da ne zvučim cmizdravo. Konačno sam smislila, hmm... sećanje na posebne palačinke. Zasigurno sam raspoloţena za još. Dvosmisleno. Baš kako treba. Još uvek sam se smeškala kada sam ušla u kancelariju. Gospodin Ajkulozub mi je ubrzo obrisao osmeh sa lica oštrom pridikom o vaţnosti odnosa između klijenta i advokata. Nisam se dala. Rekla sam mu da je bilo dosta i da ja nisam profesionalna bebisiterka. Konačno je prihvatio činjenicu da sam završila i onda me informisao da ćemo ići na sahranu u četvrtak u znak poštovanja. Sloţila sam se iako je to značilo da ću propustiti porodičnu večeru. Konačno sam stigla u svoju kancelariju i pozvala Megan, svog ličnog staţistu koja na nesreću nije bila tako kompetentna pomoćnica kako sam obećala Anabeli. Megan je bila ćerka poslovnog saradnika gospodina Ajkulozuba i bila je jako glupa. Pokušala sam da je naučim nekoliko stvari, ali dopreti do nje je bilo kao gaziti po pustinji usred podneva u oclelu za skijanje. Megan je bila iz Velija i nije razmišljala ni o čemu osim o kupovni, klubovima i momcima. Njeni idoli su bili Lindsi Lohan i Paris Hilton. Oboţavala je Zeka Efrona i smatrala da su Dţordţ Kluni i Bred Pit veoma stari. U stvari, kada malo bolje razmislim, moţda je ona savršena osoba za druţenje sa Anabelom. Dva razmaţena derišta. Poslala sam je u vilu Maestrovih sa oštrim upozorenjem da se lepo ponaša i da predstavlja firmu na prikladan način. Megan je bila oduševljena što će pobeći od dosadnih kancelarijskih poslova. Kada je otišla, sela sam za svoj sto i pogledala posao koji mi se nagomilao. Slučaj krađe u koji su upleteni jedna bivša TV zvezda i jedan mali butik. I slučaj ozbiljnog sukoba između jednog repera i istaknutog paparaca. Ništa posebno uzbudljivo, ali pošto su u oba slučaja akteri bili prilično poznati ljudi, potrudiću se da dam sve od sebe. Na neki način ţalim što Ralfa nisu optuţili za ubistvo njegove supruge. To bi bio odličan slučaj, u kojem bih i ja bila od pomoći. Feliks bi bio odličan u svom poslu, a ja bih bila odmah uz njega, gledala bih i učila. Nakon nekog vremena sam pozvala svog veterinara da pitam za svog psa Ejmi Vajnhaus. Ejmi nije volela da je ostavljam u štenari, zato što je nisu tretirali kao kraljicu, kako je sebe smatrala. „Kasnije u toku dana ću pokušati”, informisala sam ţenu koja je radila na recepciji. „Uh, gospođice Dţouns, vaš prijatelj je juče došao sa svojom mačkom i kada je ugledao Ejmi rekao je da će je uzeti. Rekao mi je da vi znate i da je sve u redu”.

„Moj prijatelj?” „Gospodin Majer”. Za trenutak sam se šokirala i pobesnela. Gospodin Majer. Dţoš Majer. Moj bivši momak sa kojim sam ţivela. „Molim?” jedva sam uspela da izgovorim. „Ejmi je izgledala srećno što ga vidi”, rekla je ţena sa recepcije. „Mahala je repom kao blesava. Da li je u redu što sam je pustila sa njim?” Ne, nije u redu, glupa kravo. Dţoš je oduvek hteo da uzme Ejmi, a ja sam mu rekla da nema teoretske šanse. To što sam je zadrţala je bio način da ga kaznim, da mu dam do znanja da ne moţe uvek da bude po njegovom. A sada ju je jednostavno uzeo. Pa, neka ide dođavola. Ovo je rat. „Uh... u stvari, ubuduće vas molim da ne dajete mog psa nikome, osim meni”, rekla sam pokušavajući da ne popizdim. „Jako mi je ţao”, cvilela je ţenu koja je radila na recepciji. „Zaista se nadam...” „Nema veze”, rekla sam prekinuvši je. „Ja ću se pobrinuti za to”. Nakon što sam joj spustila slušalicu, pozvala sam Dţoša na mobilni. Na sreću nije promenio broj, ali ga na nesreću nisam našla, dobila sam njegovu prokletu govornu poštu. „Denver je”, rekla sam ledenim glasom. „Uzeo si Ejmi, ne sviđa mi se to. Znaš da smo se dogovorili da pas ostaje sa mnom, koji ti je đavo? Pozovi me čim dobiješ ovu poruku”. Prekinula sam vezu besna zbog njegove drskosti. Kako se usuđuje da mi kidnapuje psa. Prošlo je pet, a Dţoš me još nije pozvao. Idiot! Kradljivac pasa! Kretenčina! Shvatila sam da moram da se suočim sa njim ukoliko ţelim da vratim Ejmi. Znala sam gde Dţoš radi, brine se o udovima najvećih sportskih zvezda u gradu, mislila sam da bi poseta njegovoj kući bio sigurniji način da vratim svog psa. Tako da sam nekoliko minuta posle pet sati otišla s posla i odvezla se do njegove kuće, koja se nalazila u parku Henkok. Da, nakon našeg raskida Dţoš je kupio kuću, o tome nije razmišljao dok smo bili zajedno. Nisam ranije bila u toj kući, iako moram priznati da sam se, nakon što sam saznala da je kupio, nekoliko puta provozala pored nje. Nije me baš bilo briga, ali znatiţelja je prevagnula, a i htela sam da vidim za šta je štedeo. Kuća je spolja izgledala fino. Bila je malo uvučena i ispred nje je bio dobro odrţavan zeleni travnjak sa mnogo drveća. Sama kuća je bila građena u starom kolonijalnom stilu. Veoma impresivno. Parkirala sam na ulici, došla sam do ulaznih vrata i pozvonila. Vrata je otvorila neverovatno mršava, niska devojka sa dugim plavim loknama i agresivnim izrazom na licu. Bila je u kasnim dvadesetim godinama i imala obavezni veštački ten kao i sve devojke u Los Anđelesu. Od glave do pete je bila obučena u dizajnirane sportske krpice. „Da” upitala je. Stavila je ruku na svoj koščati kuk. Njen ton je bio prijateljski koliko i kanta puna govana. „Ćao”, rekoh pokušavajući da gledam kroz nju. „Da li je Dţoš tu?” Suzila je svoje okrutne oči na čijim trepavicama je bilo previše maskare. „Ko hoće da zna?” „Pa, ja”. ,,A ko si ti?” „Denver”. Nije bilo znaka prepoznavanja na njenom umornom licu. „Denver Dţouns”, dodala sam, jer sam bila sigurna da joj je pričao o meni. Još uvek ništa. „Dţošova bivša devojka”. Informacija je konačno došla do njenog mozga veličine graška. Da li sam zla? Ne bih

rekla. Vidim da je idiotkinja. „On je uzeo mog psa”, rekoh jednoličnim tonom. „Hoću da mi ga vrati”. „To je pravo olakšanje”, rekla je gospođica Mršavica. „Ne mogu da podnesem to šugavo stvorenje. Jako sam alergična na pse”. Da bi mi dokazala da govori istinu, dva puta je kinula i pogledala me kao da sam ja kriva. Blago Dţošu, našao je onu koju zasluţuje. „Gde je Ejmi?” upitala sam zategnuto. „Ejmi?” upitala je kao da joj ništa nije jasno. „Moj pas”. ,,A, to stvorenje. Zaključala sam ga pozadi u šupu.” Moj bes se nagomilavao. Htela sam da je zveknem. „Zašto si to uradila?” „Rekla sam ti. Alergična sam”, reče gospođica Mršavica pokušavajući da se suzdrţi da ne počne da zeva. „Pred toga, glupi pas ne prestaje da laje. Kako to trpiš?” „Ejmi laje tao što si je zatvorila”, rekla sam. „Gde je Dţoš?” „Pretpostavljam da je na putu do kuće”. „Onda ću uzeti svog psa i otići”. „Da li Dţoš zna?” „Šta da li Dţoš zna?” „Da uzimaš psa”. „Da”, rekoh kratko. „Sve je već rešeno”. „Pa onda”, reče ona. „Bolje da uđeš, jer ja neću da otvorim vrata šupe. Glupi pas me moţe ujesti”. Baš bih volela! Ušla sam u kuću. Unutrašnjost kuće je bila mešavina stilova. Takođe je bila jako neuredna. Brdo odeće je bilo svuda po dnevnoj sobi, a sto je bio pretrpan raznim sitnicama. Gospođica Mršavica, stilista za zvezde, očigledno je obeleţila svoju teritoriju. Jedini znak da je Dţoš tu ţiveo je bio veliki plazma televizor i njegova udobna stara fotelja. Nikako nisam mogla da ga nagovorim da je izbaci. Ha! Nikad se nije odrekao fotelje, ali nije imao problema da napusti mene. Nije mi vaţno. Iskreno, baš me briga. U daljini sam čula kako Ejmi laje. Odjednom je u kuću uleteo Dţoš. Dţoš Majer. Moj bivši. Ĉovek sa kojim sam nekada davno provela nekoliko divnih godina. Pogledala sam ga. Pogledao me je. Na trenutak mi se učinilo kao da je vreme stalo, mi smo opet bili zajedno i ništa se nije promenilo. „Šta se ovde dešava?” upita Dţoš i prekide čaroliju. „Denver, šta ćeš ti ovde?” Hladno sam ga pogledala. Kako se usuđuje da mi ukrade psa i da me posle pita šta ću ja u njegovoj kući? Primetila sam da se ugojio, najmenje pet kilograma. Nisam mogla da izdrţim, a da mi ne bude drago, jer sam znala da ja dobro izgledam, iako sam verovatno izgledala kao dţin pored gospođice Mršavice, koja verovatno nije bila viša od metar i pedeset dva centimetra. „Uzeo si mog psa”, optuţila sam ga. „Našeg psa”, odmah je odgovorio. „Ne. Mog psa”. „Ti si ostavila Ejmi kod veterinara. Videlo se da nije srećna, pa sam je odveo odatle”. „Nisi imao prava da to uradiš”. „Imao sam svako pravo da to uradim. Zajedno smo našli Ejmi, sećaš se”. „Da, a kada si otišao, ostala je kod mene. Tako smo se dogovorili”. „Tako si se ti dogovorila”. „Tvoja mala devojka i ne voli pse, zašto bi je onda ti uzeo?” „Eto, uvek pokušavaš da sve kontrolišeš”, podrugljivo reče Dţoš. „Ejmi je bila naš pas, imam prava da je uzmem”. „Nemaš!”

„Imam”. „Molim vas”, reče gospođica Mršavica stavivši svoje nepostojeće telo između nas. „Uzmi svog psa i idi. Boli me glava od vas dvoje”. Alergije, migrene, Dţoš je sebi našao pravu nagradu. „Da, Dţoše”, rekoh umorna od svađanja. „Vrati mi mog psa!”. Dţošove usne su se pretvorile u tanku ravnu liniju, siguran znak da je jako ljut. Da li sam ikada volela ovog čoveka? Verovatno jesam, ali sad više ne. „Dobro”, rekao je, a usne su mu još uvek ličile na ravnu liniju. „Dobro”, odgovorila sam, buljeći u njega sa visine. Nekoliko trenutaka nakon toga sam bila napolju sa Ejmi Vajnhaus. Obe smo bile srećne što smo otišle. Morala sam kratko da svratim do kancelarije, a posle toga sam imala kasnu večeru sa Mariom. Već mi je poslao porukicu da mi potvrdi da ćemo se naći u Agou. Imaću taman vremena da odem kući i da se presvučem u nešto prikladnije za izlazak sa Mariom, a to odelce će verovatno završiti kod njega kući. Hmm... Nakon sukoba sa Dţošom trebala mi je neţnost, a Mario je bio onaj koji će mi to pruţiti. Odvezla sam se pravo u kancelariju, a Ejmi sam ostavila kod svog omiljenog tipa koji parkira automobil. Ušla sam u lift i popela se skroz na četrdeset drugi sprat. Megan se vratila. Sva je sijala. „Super sam se provela”, poverila mi se. „Anabela je neverovatna!" A, da, nema ničeg lepšeg nego preturati po stvarima ubijene filmske zvezde sa njenom ćerkom. To će zaista izmamiti osmeh na lice mlade ţene. „Gospodin Sonders je zatraţio da pogledate ove fotografije”, dodala je Megan i dala mi kovertu. „Kakve su to fotografije?” „Nije mi rekao. Da li mogu da idem?” „Naravno”, rekoh otvarajući koverat. Feliks mi je ostavio kratku poruku. Denver. Pogledaj ove fotografije Geme Samer. Šta misliš o njima? Ralf jedva čeka da sazna ko je taj čovek. Naravno da Ralf jedva čeka da sazna. Njegova divna ţena je bila fotografisana sa drugim muškarcem nedelju dana pre nego što je ubijena. Dugo sam gledala fotografije. Bilo ih je četiri. Gema je izgledala prelepo, očigledno je uţivala, nazdravljala je sa strancem, čovek jedva da se i video, jedino se video njegov profil. Fotografisani su u skrivenom restoranu visoko u brdima iznad Malibua. Fotograf je sigurno pratio Gemu, onda se sakrio u ţbunje da bi ih fotografisao. Pogledala sam jednom, dvaput, triput, a onda mi je sinulo. Misteriozni čovek je Karolinin otac.

Trideset četvrto poglavlje Karolin Zadnje čega se Karolin sećala je da je zaustavila svoj automobil ispred napuštene benzinske pumpe, mnogo vremena je prošlo od kada su je zatvorili, strpljivo je čekala da Gregori stigne. Zaista se nije sećala šta se desilo posle toga, mada se kao kroz maglu sećala da joj je jedna devojka pokucala na prozor, mlada Španjolka koja je izgledala uznemireno kao da je u nekoj nevolji. Pošto je bila dobra Samarićanka, Karolin je spustila prozor da vidi da li moţe da joj pomogne, i to je bilo to, ničeg drugog se nije sećala. Sada se probudila u prašnjavom prtljaţniku automobila koja su se kretala, ruke i noge su joj bile vezane, a prljava krpa joj je bila nabijena u usta. Odmah ju je preplavila panika. Da li je ovo noćna mora? Sigurno će se probuditi svakog trenutka. Ali, ne. Bila je bačena u prtljaţnik, a automobil se kretao. Osećala je gorčinu u ustima. Bojala se da se ne uguši. Pokušala je da se pomeri. To je bilo nemoguće. Ruke su joj bile vezane električnim kablom, koji joj se usecao u šaku i nanosio joj bol. Molim te boţe, pomozi mi. Očajno je pokušavala da glasno izgovori te reči, ali i to je bilo nemoguće, tako da ih je u sebi ponavljala kao utešnu molitvu i nadala se da će je On nekako čuti. „Siguran si da nam neće umreti?" upitala je Roza, Benitova šesnaestogodišnja devojka. Roza je bila lepa devojka, njenu lepotu je kvario oţiljak koji se prostirao po celom njenom levom obrazu, rezultat tuče devojaka iz bande. Njena mama ju je kaznila za to zatvorivši je u kući dve nedelje. „Koliko puta moram da ti kaţem”, odgovori Benito i mrko je pogleda. „Samo je plašimo da bi izgubila bebu”. „Sve što je trebala da uradi je da natera tipa da se povuče”, Roza je ponudila rešenje. „To upali svaki put”. „Zato ti imaš bebu od deset meseci koju odgaja tvoja mama”, reče Benito sa kiselim izrazom na licu. „Osim toga, ona neće da ostavi svoju bebu, to hoće seronja senator”. „Kakav idiot”, promrmlja Roza cugnuvši red bul iz limenke, potom je obrisala usta dlanom. „Zašto to radiš za njega?” „Da ne bi ponovo otiš'o u zatvor”, nestrpljivo reče Benito. „Šta ćeš da radiš sa njom?” upita Roza otvarajući svoju torbicu iz koje je izvadila puder koji je nedavno ukrala iz apoteke. „Misliš da znam?" reče Benito brzo trepćući. „Koliko dugo joj treba da izgubi bebu?” Roza je slegla ramenima, a onda je paţljivo počela da analizira svoje lice u ogledalu kutijice za puder. „Nemam pojma”, napokon je rekla otkrivši bubuljicu koja je trebala da se iscedi. „Ali jedna devojka iz moje škole je otišla kod nekog Irca, koji joj je uradio pobačaj za pedeset dolara. Zašto je ne odvedemo tamo?” „Zato što mora da izgleda kao nesrećni slučaj”, insistirao je Benito. Poţelelo je da Roza već jednom ućuti. „Zašto?” upita Roza oblizujući usne. „Prekini sa pitanjima” zareţao je Benito.

Viđao se sa Rozom, bili su zajedno, pa su raskidali, još od kada joj je bilo petnaest godina, skoro šest meseci, to je bio njegov rekord. Bila je poslušna, nije previše zvocala i oralno ga zadovoljavala kao niko. Loše je bilo to što je imala dete sa pripadnikom neprijateljske bande i kada god se ukazala prilika, kreten bi pokušao da ga raznese u param parčad. To je bila svađa koja je trajala i Benito je ozbiljno razmišljao da otkači Rozu zbog toga. Ali sada ne, zbog senatorove kurve koju su ubacili u prtljaţnik automobila. To ne bi bilo pametno. „Danas je svečana večera”, Evelin Stounmen je podsetila svog muţa putem kućnog interfona. Poslednje što je Gregoriju trebalo bila je još jedna svečana večera. Ali je dobro znao koliko je mudro s njegove strane da se tamo pojavi, jer dok je Karolin bila na listi nestalih, morao je da bude potpuno siguran da je svaki njegov potez viđen. Niko nije prijavio da je Karolin nestala. S obzirom na to da je ţivela sama, moglo bi proći i nekoliko dana dok neko primeti da je nema, i do tada će se bez sumnje vratiti bez deteta koje joj raste u stomaku. Kada se bude vratila, Gregori će biti saosećajan, komentarisaće kako bi krivični zakoni trebalo da budu stroţi. A onda, kada bude bilo pravo vreme, raskinuće sa njom. Ako bude imao sreće, ona će brzo izgubiti bebu zbog šoka od otmice, moţda u toku samo nekoliko sati. A kada se to desi biće slobodna, a i Gregori će biti slobodan. To je bio savršen plan. Rekao je Benitu da je ne povredi, samo da je dobro uzdrma. Benito baš i nije bio čovek od velikog poverenja, ali Gregori nije imao izbora. Beba je morala da ode, a Benito se činio kao jedino rešenje. Evelin se pojavila na vratima njegove svlačionice obučena u dugačku, belu haljinu, koju je dizajnirala Karolina Herera, takođe je nosila dijamante. Sve je iskombinovala sa ukusom. „Nisi spreman”, ukorila ga je mašući kaţiprstom na njega. „Daj mi pet minuta”, reče Gregori osorno. Uzeo je čistu belu košulju koja mu je bila na obliţnjoj vešalici. „Samo mi toliko treba”. Karolin je još jednom osetila gorčinu kako joj se podiţe u grlo i uspela je da ja proguta. Automobil je išao po neravnom terenu, letela je na sve strane i nije mogla da se zaštiti. Pokušala je da se smiri i razmišlja racionalno. Kada je Gregori stigao na mesto sastanka i shvatio da je nestala, sigurno je policiji prijavio njen nestanak. Ili ne? Poznavajući Gregorija, moţda bi bio suviše prepreden da to uradi, uvek je brinuo o svojoj dragocenoj reputaciji. Ali ako je njen automobil još uvek ispred napuštene benzinske pumpe, onda bi Gregori bez sumnje znao da nešto nije u redu, i naravno, prijavio bi policiji; njegova savest bi ga primorala da to uradi. Ali šta ako je taj koji ju je zaključao u prtljaţnik ukrao njenog pontijaka i odvezao ga? Kako će onda Gregori znati da je kidnapovana? Suze su joj napunile oči i polako počele da klize niz obraze. Kako će Gregori znati? To je bilo pravo pitanje. I ko će je spasiti?

Trideset peto poglavlje Bobi Dok je analizirao lokaciju hotela Kiz sa Em Dţejem i Laki, Bobi je doţiveo osećaj prave pobede. Konačno će preuzeti ovo mesto, promeniće mu ime u Raspoloţenje i stvoriće najuspešnije mesto za izlaske u Las Vegasu. O tome je sanjao od kad je Laki sagradila Kiz. Uvek joj je zvocao da mu da koncesiju, ali ona ga je odbijala govoreći da prvo mora da dokaţe da on to moţe. Pa, sada joj je sigurno dokazao. Raspoloţenje je radio već tri godine u Njujorku i donosio veliku lovu, a uskoro će se dogovoriti da ga otvori u Majamiju, a sada se radovao i Las Vegasu. „Znaš da ćemo napraviti velike promene”, informisao je Laki. „Uuu”, otegnula je. Jako sam iznenađena”. „Hoćeš naš pečat, zar ne?” reče on, njegova mama se nikad neće promeniti. Sa svojim dugim crnim kovrdţama, negovanom koţom i očima crnjim od noći, bila je najlepša ţena koju je video u ţivotu. I najpametnija. „Zato sam te i zvala, Bobi”. „Ne”, argumentovao je. „Zvala si me jer sam ja jedini kome moţeš da veruješ da neće iskoristiti tvoj hotel da bi vodio svoj biznis sa strane”. „Nije baš tako”, protivila se Laki. „Ima mnogo vlasnika noćnih klubova sa dobrom reputacijom, mogla sam njih da dovedem. Rande Gerber, Brent Bolthaus...” „Samo ti nabrajaj, mama”, reče on samouvereno. „Znaš da sam ti potreban”. „Zar?” „Da... priznaj”, terao ju je. „Hajde, reci da je tako”. „Ti si meni potreban!” reče Laki rugajući mu se. ,,I ti, Em Dţej?” „Hvala, gospođo, Gol... ” „Zovi me Laki”. ,,A, hvala, Laki”, promrmlja Em Dţej. Bobijeva neverovatna mama je uvek uspevala da ga natera da se oseća kao klinac. „Da li shvataš, Em Dţeje, da poznajem tebe i tvoju familiju od kada si imao dvanaest godina?” reče Laki smeškajući se Em Dţeju. „Tvoj otac se brinuo o Dinu kada je imao problem sa aneurizmom. A tvoja mama je divna ţena”. „Da, kladim se da ne znaš da je Em Dţej još uvek zaljubljen u tebe”, našali se Bobi. „Jedino što sada ima devojku, pa imam osećaj da si se izvukla”. „Ko hoće da se izvuče?” zadirkivala je Laki blago flertujući. Em Dţej je buljio u Bobija; bilo mu je više nego neprijatno. „Zašto ne kaţeš mami kome se ti sviđaš?” reče on mršteći se. ,,A ko bi to bio?” upita Laki. Sve ovo joj je bilo pomalo zabavno. „Zina” izblebeta Em Dţej. „Jako joj se sviđa Bobi”. Bobi je popreko pogledao Em Dţeja. „Sere”, reče on. „Kakva slučajnost”, reče Laki. „Sutra uveče idemo da gledamo njen šou. Ĉula sam da je neverovatan, pa sam nabavila karte za sve nas”. „Pusti sad Zinin šou”, reče Bobi. Odlučio je da prekine razgovor o super zvezdi predatoru. „Zar te ne zanimaju promene koje ću da uvedem?” „Imam jak predosećaj da već znam”, reče Laki smeškajući se. „Ali hajde, reci mi, svejedno”. Bobi je počeo da priča o svojim planovima za Raspoloţenje u Las Vegasu. Imao je mnogo

ideja, prva stvar je bila da se izbace svetleće stepenice, fontane i skupa umetnička dela. Njegov plan je bio da izgradi kopiju Raspoloţenja iz Njujorka. „Mora da odaje opušteniji, kul dojam”, insistirao je. „Sada je sav u Las Vegas stilu”. „Biznis je uvek bio dobar”, istakla je Laki. „Nikada nije bio problem namamiti ljude u klub”. „Ne radi se o tome koliko love zaradiš”, insistirao je Bobi. „Više se radi o samoj masi ljudi”. ,,A šta bi bila masa ljudi?” upitala je Laki. „Bez turista, osim ako su mladi i jako zgodni. Nema debelih ljudi. Kao što sam ti već rekao, na prvom otvaranju, moraš da predstaviš klub kao mesto glavnog događaja, gde će lokalno stanovništvo da dođe posle posla. Dakle... seksi devojke u seksi odeći. Bogataši sa njihovim ferari i bentli automobilima parkiranim ispred kluba. Poznate face. Svi sa kul stavom. To hoćemo da postignemo”. „Okej, momci”, reće Laki slaţući se sa njim. „Mislim da sam shvatila”. „Stvarno?” reće Bobi, iznenađen što se nije protivila promenama koje je hteo da sprovede u delo. „Naravno, šta kaţete na to da utanačimo dogovor? Onda moţemo da se opustimo i lepo provedemo”. Bobi se nasmešio. „Privukla si mi paţnju”. Kasnije je njegova polusestra, Maks, bila ta koja mu je privukla paţnju. Došla je u njegovu sobu u Kizu da ga iznenadi, lupala mu je na vrata i uletela unutra. Nije video Maks nekoliko meseci. Sa sedamnaest godina pretvorila se u pravu lepoticu, ali još uvek nije izgubila svoju divlju narav. Maks je bila slika i prilika Laki kada je bila njenih godina. Visoka i vitka sa bujnim crnim kovrdţama, preplanule meke koţe, punih usana i sa jakim stavom. Jedina razlika je bila u njihovim očima. Laki je imala duboke crne, a Maks sjajne smaragdnozelene. Kada je otvorio vrata bacila se na njega, obuhvatila ga nogama oko struka i čvrsto ga zagrlila. „Hej!” rekao je smejući se, dok je pokušavao da se izvuče iz njenog zagrljaja. „Ovo nije pristojno, suviše si stara za ovo”. „Ha!” burno je uzvratila Maks uz divlji smeh. „Doletela sam ovde na jedan dan samo da bih te videla. Očekujem bar pristojan doček”. „Razmaţena!” reče on sa neţnošću. „Ţenskaroš!” odgovori ona, a njene zelene oči su zasijale. „Baš si bezveze, Bobi. Zašto mi nisi rekao da dolaziš? Ĉula sam od mame. Pa sam uskočila u avion i eto me ovde”. „Drago mi je što te vidim”, reče on još uvek se smejući. „Ali svejedno te volim, veliki braco”, dodala je uz zarazni smeh. „Voliš me, a?” „Da”. „To je lepo znati”. ,,A i ti mene voliš, jel da?” „Ponekad”, zadirkivao je. „Kada me ne nerviraš”. „Daj, Bobi”, reče ona glumeći da je ljuta. „Prestani da me zajebavaš”. „Ko te zajebava?” „Ti! Ti! Ti!” vikala je. „Smiri se”. „Gde je Em Dţej?” upitala je promenivši raspoloţenje. Otvorila je mini bar. „Treba da dovučem njegovo zgodno dupe nazad u Njujork”. „Zašto?” „Jer moja najbolja drugarica Kuki očajno ţeli da ga zaskoči”. „Tvoja drugarica Kuki je

suviše mlada da bi nekog zaskočila”. „Molim te!” reče Maks kolutajući očima. ,,U kom si ti veku rođen?” ,,I meni je drago da te vidim, mala”, reče Bobi cereći se. ,,I dalje si prava pametnica”. „Je l' ti je neko rekao da sve više zvučiš kao deda Đino?” Ponudila mu je M&M bombone koje je izvadila iz mini bara. „Zar je to loše?” „Evo kako stoje stvari, Bobi”, uzdahnula je i strpala punu šaku bombona u usta. „Mislim da je već vreme da se preselim u Njujork i da ţivim sa tobom. Kul plan, a?” „Nije”, reče on odmahujući glavom. „To nije nikakav plan”. „Zašto?” nije htela da popusti. „Sad si izjavio da me voliš. I dobra sam. Iskreno, Bobi, ti moţeš da ţiviš svoj ţivot, a ja ću svoj”. „Hvala ti”, reče oporo. „Da li to znači da imam tvoju dozvolu?” „Ha! Ha! Bobi, molim te?." „Ţao mi je. Odgovor je ne”. „Zašto? Zašto? Zašto?” „Zato što moraš da ideš na fakultet”, popovao joj je. „Znaš da Laki i Leni to očekuju od tebe”. „To neću”, reče tvrdoglavo. „Iz kog razloga?” „Zato što mama nije išla, tvoj fakultet je trajao smo dve minute i odmah si ga napustio. Zašto ja moram da trpim? Nije fer”. „Dobro obrazovanje mnogo znači, Maks”. „To je sranje!” promrmljala je bacivši se na kauč. Ispruţila je bronzane noge u najkraćoj mogućoj suknjici. „Ne”, rekao je oštro. „Takav je ţivot”. „Ĉoveče!” ţalila se. „Postaješ dosadan kao i mama. Moraću sama da odem bez tvoje pomoći”. „Kuda da odeš? “ „Videćeš”, reče ona veselo. „Nije fakultet za devojku kao što sam ja. Ţelim avanturu sa velikim A. I za tvoju informaciju, niko, zaista mislim niko, ne moţe da me zaustavi.” Bobi je odmahnuo glavom. Bilo mu je ţao Laki i Lenija, imali su veliki problem. „Na kakve avanture misliš?” pitao je. „Pa, znaš”, odgovorila je neodređeno. „Vodiću ljubav sa dosta tipova, to je moj izbor. Hoću da ţivim na ivici”. „Na ivici čega?" upitao je trudeći se da se ne nasmeje. „Ti to jednostavno ne shvataš”, reče ona mrko ga pogledavši. „Ja sam svoj čovek, nisam Lakina mala devojčica, niti tvoja mala sestrica, niti detence Larija Goldena. Ja sam ja". „Niko ne osporava tu činjenicu”. „Kul, jer ja sam skroz jedinstvena i planiram da ţivim po svome”. ,,I kada će se to dogoditi?” „Pre nego što svi vi mislite”, reče ona misteriozno. „Da?” „Moţeš se kladiti u to, veliki braco”, reče dok su joj zelene oči odavale opasnost. „Sada ti zvučiš kao Laki”. „Zar je to loše?” reče ona imitirajući ga. „Daj, sestrice”, rekao je. Uhvatio je za ruke i podigao je sa kauča. „Treba da stignemo na vaţnu večeru. Bridţit i njena nova prijateljica, Em Dţej i njegova devojka. Bolje bi ti bilo da se lepo ponašaš. Kasnije će biti dosta vremena za razgovor o tvojoj budućnosti”. „Veruj mi, Bobi”, pretila je. „Razgovaraćemo. I pobediću u ovome, videćeš”.

Trideset šesto poglavlje Anabela „Spakuj sve i stavi u ostavu” Anabela je dala instrukcije Lupi. „Suviše sam uznemirena da bi se sada time bavila, srediću to drugi put”. „Da, gospođice Ana”, poslušno reče Lupe. Nekako nikad nije uspela da izgovori Anabelino puno ime. ,,A nakit gospođe Geme?” dodala je puna brige. „Šta ću s njim?” Anabela je pretpostavljala da je sav skupocen nakit njene majke sklonjen u neki sef koji je sakriven negde u kući. Zaista joj nije bilo vaţno. Gemin nakit nije bio po njenom ukusu. „Ostavi ga”, odgovorila je nejasno. „Pogledaću ga sutra”. Sada je jedva čekala da ode odatle. To što je ponovo u kući ju je zamaralo bilo joj je loše. Sve ruţne uspomene na njene tinejdţerske dane su se vratile da bi joj se osvetile. Morala je da izađe iz kuće svog detinjstva i da nešto uradi kako bi skrenula svoje misli sa sahrane koja se bliţila. Kada je stigla dole, Megan je stajala na ulaznim vratima. „Denver me poslala”, reče Megan. „Vaša kućepaziteljka me pustila unutra. Ja sam Megan i došla sam da pomognem”. Anabela je brzo pogledala okolo; na sreću Ralf nije bio tu. „Dođi”, reče ona i brzo uhvati devojku za ruku i odluči da izgleda kao dobar kandidat za zabavan dan u kupovini. „Idemo u šoping”. Frenki se postarao da bude smešten za sto koji je na udaru, pored bazena gde je mogao da vidi sve. Palo mu je na pamet da je mogao da naruči ručak u kabini, ali odličan sto tačno ispred nje je bio impresivniji. Osim toga, zašto da se krije? Frenki je imao potrebu da bude viđen. Već je spazio devojku koja bi bila savršena za njihov biznis u Los Anđelesu, ako ga budu pokrenuli. Bila je visoka, imala je lepo oblikovano telo koje ga je podsetilo na scenu iz jednog od prvih filmova o Dţejmsu Bondu, kada je Ursula Anders izlazila iz vode. Taj film je gledao bezbroj puta na TV-u. Dobro se sećao da se palio na činjenicu da je Bond bio tako opak, njegov tip. A što se Ursule tiče... pa, ona je bila ţena njegovih fantazija, koja ga je vodila kroz mnoge usamljene tinejdţerske noći. Doţiveo je svoj prvi orgazam sa poţudnom Ursulom. Ova devojka je bila sa oronulim starcem, koji je izgledao kao da će svakog trenutka da ispusti dušu. Tip je imao sedu kosu, iznenađujuće mnogo kose i bujnu belu bradu. Devojka je nosila tako mali bikini da ga bolje nije ni oblačila. S vemena na vreme Frenki je primetio da je gledala u njegovom pravcu. Osetio je da je umirala da se kresne, matori fosil je izgledao nesposoban da kine, a kamoli da radi nešto drugo. Frenki je bio spreman ukoliko ona dođe. Rik Greko je kasnio deset minuta. Bio je obučen skroz u belo. „Mislio sam da si rekao da se nađemo u foajeu Polo", reče. Očigledno je bio razočaran. „Ĉekao sam te gore”. „Ne”, odgovori Frenki ne ustajući sa stolice. Moćan potez. „Uvek je bilo pored bazena. Ja sam iz Njujorka, moram da uhvatim malo sunca”. „Da”, reče Rik. Privukao je stolicu i seo. „Kako ti se čini naše vreme? Ovo je decembar. Nije loše, a?” „Upravo zbog ovoga mi ne bi smetalo da se preselim ovde”, otkrio je Frenki ţvaćući hleb. „Stvarno?” „Palim se na vašu klimu”, reče Frenki. „A scenografiju da i ne spominjem”, dodao je, pokazujući na devojku u bikiniju koja je sada sedela na ivici bazena i brčkala svoje duge

noge u vodi. „Moţeš ti naći bolju od nje”, reče Rik sa prostačkim podrugljivim osmehom. „Već si video devojke koje 'otpadaju' u mom klubu”. ,,U pravu si!” reče Frenki. „Ali ne zaboravimo da ti imaš devojku, zar ne?” podseti ga Rik. „Da Anabela”, reče Frenki. Pozvao je konobara, čoveka kome je već dao veliki bakšiš kako bi ga ovaj konstantno sluţio. „Ali, Rik, kaţem ti moja dama je skroz puna razumevanja; ona me pušta da radim sve što hoću”. ,,E, takvu devojku treba imati”, reče Rik trljajući dlanove. „Tu si u pravu”, sloţio se Frenki. Sebi je naručio mimozu, a Rik je naručio votku sa ledom. On dobro cuga, pomisli Frenki. Lakše ču ga izmanipulisati. Ostaviću svoj trag sa ovim. Preuzeću ovaj grad. Svi će zanti ko je Frenki Romano. Anabela je bila zadovoljna što je provela dan u kupovini sa Megan. Posetile su sva najbolja mesta - uključujući i Anabelino omiljeno, Fred Sigal, i sva mesta na Robertson bulevaru za koja je Megan smatrala da se ne smeju propustiti. A onda su otišle u sve velike robne kuće, Niman Markus, Barniz i Saks, a završile su u Maksfildu na Merlouz aveniji, gde je Anabela potrošila velikih osam hiljada dolara na nekoliko modernih krpica. Kada se pozdravila sa Megan i otišla nazad u hotel, bila je prepuna kesa sa stvarima koje je kupila i osećala se jako zadovoljna sobom. Kupovina bi joj uvek podigla raspoloţenje. Frenki je imao svoj kokain. Ona je imala svoj crni amaks. Poštena trampa. Htela je da pozove Dţejni, da vidi da li sve ide kao podmazano i u tom trenutku su je pozvali iz banje hotela, da je podsete na zakazan popodnevni tretman. Odustala je da pozove Dţejni i otišla prilično spremna da joj ugađaju. Usred ručka Bobi je pozvao Frenkija. „Izvini rekao je Riku”. Okrenuo se i javio na telefon. „Pogodi gde smo”, reče Bobi uzbuđeno. ,,U Atlantik Sitiju muvate moju konobaricu”, našalio se Frenki. „Kako se ono beše zove?” „Ne, čoveče, u Las Vegasu smo”, reče Bobi smejući se. „Ne seri”. „Ovde sam sa Em Dţejem i njegovom devojkom”. „Em Dţej ima devojku?” iznenađeno reče Frenki. „Kakva je?” „Mlada, crna i lepa. Zaljubio se”. Frenkija nije interesovao Em Dţejev ljubavni ţivot, razmišljao je o većim stvarima. „Kako to da ste tu?” reče. „Samo što sam vas video u Njujorku, nije mi izgledalo da nekuda idete”. „Laki me pozvala i pitala da li hoćemo da preuzmemo koncesiju kluba u Kizu". „To je pravo iznenađenje, ali to si oduvek i ţeleo, zar ne?” „Naravno. Mislio sam da biste ti i Anabela bili raspoloţeni za dvadesetčetvorosatnu pauzu u Las Vegasu. Poslaću avion po vas . „Konačno koristiš svoj avion?” reče Frenki, šokiran što Bobi to radi. „Šta te spopalo?” „Morao sam brzo da stignem ovde”. „Boţe”, reče Frenki, dok mu je mozak radio sto na sat, kao i obično. „Las Vegas mi zvuči kao dobar plan”. „Je l' da?” „Da, ali loša stvar je što moramo biti ovde u četvrtak na sahrani”. „Nema problema. Svi ćemo doleteti u Los Anđeles u četvrtak ujutro. Leni nije tu, a Laki me zamolila da idem sa njom”. „Laki ide na sahranu?”

„Izgleda da je Gema radila nekoliko filmova u studiju Panter, kada ga je Laki vodila. Svidela joj se”. „Razgovaraću sa Anabelom”, reče Frenki sav uzbuđen. „Ali moţeš da se kladiš da ću ja doći, sa njom ili bez nje”. „Onda ću sve organizovati. Javi mi se kasnije”. „Obavezno”, reče Frenki zatvorivši svoj telefon. Rik ga je gledao sa iščekivanjem. „Moj najbolji drug Bobi Santanđelo”, objasnio je Frenki, trudeći se da zvuči opušteno, a mislio je da Bobi nije mogao da izabere bolji trenutak da ga pozove. Rik je već bio impresioniran, tako da će ga ovo potpuno ubediti. „Šalje... uh... svoj avion po mene da me odbaci do Las Vegasa”. „Da li je to onaj poznati Bobi Santanđelo?” upita Rik. „Sin čuvene Laki Santanđelo? Tip koji vodi Raspoloţenje u Njujorku?” „Bobi je moj najbliţi prijatelj. Razmišljamo da postanemo poslovni partneri”. „Lepo”. „Je l' da”, reče Frenki sa kezom zadovoljstva samim sobom. A onda nakon duge pauze, „Pa, Rik, hajde da malo pričamo o poslu. Ne bi mi smetalo da pokrenem biznis u Los Anđelesu”. „Kako si provela dan?” upita Frenki kada su se on i Anabela konačno sreli u apartmanu oko pet sati. „Uţasno”, ţalila se Anabela. Odlučila je da mu ne spomene kupovinu i vreme za opuštanje u banji. „Mora da ti je bilo teško da razvrstavaš stvari svoje majke”, reče Frenki sa saţaljenjem. „Saosećam sa tobom, dušo”. „Bilo je teško”, sloţi se Anabela uz usiljen uzdah. „Ne moţeš ni da zamisliš”. „Ne brini, jer večeras te izvodim na romantičnu večeru. A sutra te vodim avionom u Las Vegasa na celi dan. Odlučio sam da ti treba odmor”. Anabela se namrštila. „U Las Vegas?” upitala je. „Šta je u Las Vegasu?” „Za početak Bobi. Uspeo sam da ga nagovorim da pošalje svoj avion po nas”. „Šta Bobi radi u Las Vegasu?” upitala je pomislivši da su stvari krenula na bolje. „Preuzima neki klub. I on će doći na sahranu tvoje mame sa svojom mamom, tako da ćemo svi doleteti ovde u četvrtak rano ujutro. Kakav kul plan?” „Da”, reče Anabela potajno se radujući. „Potpuno si u pravu, treba mi odmor”. „Naravno da ti treba”, sloţio se Frenki. Nije bio siguran da li je zadovoljan ili razočaran time što i ona ide. Pre nego što su krenuli na večeru, pozvao je Ralf. Anabela je bila zauzeta završavajući šminkanje u kupatilu, pa se Frenki javio na telefon. „Očekujem vas oboje na večeri u kući”, reče Ralf odsečno. „Zaista?” reče Frenki, skoro da je ostao bez teksta, jednom u ţivotu. „Nisam znao. Baš sada krećemo na večeru u Spago". „Dobro”, reče Ralf. On je bio čovek koji je brzo donosio odluke. „Srešćemo se tamo”. Prekinuo je vezu pre nego što je Frenki stigao da mu se suprotstavi. Frenki nije ni hteo da mu se suprotstavlja; Ralf Maestro mu je ulivao strahopoštovanje, iako je bio siguran da se Anabeli neće svideti to što će im se on pridruţiti u Spagu. Jako će se naljutiti. Nakon što je malo razmislio o tome, odlučio je da bi mu bilo pametno da i ne spominje da je Ralf pozvao. Da se pravi blesav, a kada se Ralf pojavi da glumi da je iznenađen. Anabela je izašla iz kupatila. Nosila je jedno od svojih novih odela. „Izgledaš kao zvezda, dušo”, komentarisao je Frenki. „Zgodna si i seksi, to je moja

devojka”. „Svratila sam u kupovinu kada sam se vraćala u hotel”, priznala je Anabela. Napravila je piruetu u svojoj elegantnoj dolce i gabana koţnoj haljini boje bronze. „Da li ti se sviđa?” „Sviđa mi se haljina”, reče Frenki. Ispruţio je ruku i uhvatio je oko struka. „Ali mi se mnogo više sviđa telo koje je u haljini”. Anabela se blago nasmešila. Ponekad je Frenki tačno znao šta treba da kaţe.

Trideset sedmo poglavlje Denver Prvo na šta sam pomislila bilo je da pozovem Karolin. Nisam imala pojma šta ću joj reći, jedino sam znala da moramo popričati pre nego što kaţem bilo kome za moje otkriće. Karolin se nije javljala, tako da sam joj poslala poruku. Zovi me odmah. Hitno! Kapirala sam da će joj to privući paţnju. Onda sam počela da mislim na njene roditelje, gospodina i gospođu Dţordţa Hendersona. Nisam ih dobro poznavala, ali znala sam da je Karolin uvek pričala o njima sa ljubavlju i privrţenošću, i kad god sam otišla kod nje još dok smo bile mlađe, i kada je Karolin ţivela kod kuće, Dţordţ i njegova supruga Klara delovali su izuzetno harmonično. Dţordţ Henderson je bio poznati plastični hirurg. Da li je tako upoznao Gemu? I Klara Henderson koja mu je bila asistent, radila je sa nekretninama. Sećam se Klare kao prijatne ţene, lepe ali ne i prelepe. Dţordţ je bio zgodan čovek, visok i mršav sa leţernim šarmom. Nisam ih videla u poslednje dve godine, ali Karolin je često govorila da im ide dobro, pogotovo Dţordţu. Nije se ni po čemu isticao, ali po Karolin radio je na nekim izuzetno poznatim licima Holivuda. Takođe je i besplatno radio na dečijoj klinici, i dva puta godišnje posećivao je siromašne zemlje širom sveta i koristio je svoje umeće da pomogne ljudima sa deformisanim licima. Znala sam da je Karolin izuzetno ponosna na njega. Dţordţ Henderson teško da je bio kandidat za aferu sa jednom od najlepših ţena na svetu. Ali eto ga, na fotografiji sa Gemom, i bilo koja budala koja bi samo bacila pogled na fotografiju videla bi da su ovo dvoje ljudi totalno zaljubljeni jedno u drugo. Zašto sam jedino ja ta koja to vidi? Zato što teško da će neko od njegovih poznatih klijenata izaći na oči javnosti, jer, kako kaţe skoro svaka glumica u Holivudu, njihova lepota je bogom dana, netaknuta skalpelom plastičara. Hmmm... Dţordţ Henderson. Da pozovem Feliksa i da mu saopštim da sam identifikovala čoveka sa Gemom? Ili da sačekam dok ne popričam sa Karolin i ne saznam zaista šta se događa? Odlučila sam da sačekam. Nisam ţelela da nešto započnem, a da prethodno ne proverim sa njom. U međuvremenu, Mario me očekivao u restoranu Ago. Sigurno bi mi prijao pristojan obrok, kome bi sledio seks na Mariov način. Vau! Da li ja to postajem seks manijak?! Ne. Jednostavno se rešavam napetosti. To što sam videla Dţoša udobno smeštenog u svom novom ţivotu sa gospođicom Mršavkom Stilistić, ne smatram za moj omiljeni popodnevni provod. Pored toga, Dţoš je pored Maria izgledao kao zabušant koji je ispao iz forme. Poţurila sam kući, nahranila Ejmi, na brzinu se istuširala, nabacila malo šminke, uvukla se u topić i svilene pantalone bez donjeg veša, onda sam uskočila u automobil i krenula u pravcu Agoa. Mario je čekao. Pa, ne baš čekao, više je sedeo za pretpostavljam našim stolom, intimno razgovarajući sa holivudskom plavušom. Zovem ih holivudske plavuše, jer u Holivudu postoji grupa ţena koja izgleda potpuno isto. Sve imaju dugu, gustu, sjajnu plavu kosu (nadogradnja pomaţe da frizura bude baš takva).Glatka, blago preplanula lica, bez bora

(kombinacija botoksa,tamnog pudera i nedeljnog tretmana lica). Duga, vretenasto mišićava tela (pilates, joga, spining). I prava veličina veštačkih grudi. Ova devojka u svojim farkama, koje ne mogu biti tesnije i čipkastom topu, sa minđušama koje su visile, i desetak me&ro narukvica uključujući i kabala ogrlicu, savršeno se uklapala u kalup. Mario me primetio kada sam mu se pribliţila i brzo je ustao, ali holivudska plavuša nije imala nameru da pomeri svoju uglavljenu guzicu. Nije se pomerila s mesta i pokušavala je da me ignoriše kao da sam ja uljez. „Zdravo”, rekla sam. Bolje da sam nastrojena prijateljski. Holivudska plavuša me nezainteresovano pogledala, dok me Mario dočekao sa toplim zagrljajem. „Dobrodošla”, šapnuo mi je na uvo. „Nedostajala si mi”. „Zaista”? rekla sam, upadajući u njegove neuobičajeno ovisničke rupice na licu. „Veruj mi”, odgovorio je. Holivudska plavuša mi je uputila besan pogled, a onda je konačno ukapirala da je višak i nevoljno ustala. „Trebalo bi da se vratim kod svojih prijateljica”, zastala je, verovatno se nadajući da će je Mario pozvati da nam se pridruţi. Nije. Ali to je nije sprečilo da ga zgrabi za ruku, nasloni se na njega i šapne mu nešto na uvo. Mario je ustuknuo istog momenta. „Milo mi je što sam naleteo na tebe, Lisa”, rekao je. „Vidimo se”. „Zvrcni me”, prela je, još jednom me ignorišući, što je, u stvari, Mariova krivica, jer zašto nas bar nije upoznao? Konačno je otišla i ja sam sela. Stolica je još uvek bila topla od Lisine guzice. Mario je seo cereći se kao magarac. Bila sam odlučna da ne postavljam nikakva pitanja, nije bio moj fazon da glumim ljubomornu devojku. Ionako smo imali samo jedan sastanak, nije da sam posedovala neka autorska prava. „Lisa je stari prijatelj”, ponudio se da objasni. „Ne tako stara”, uzvratila sam, iako nije trebalo. Naginjući se preko stola, uzeo me je za ruku. „Ljubomorna?” pitao je, još uvek sa magarećim osmehom. Moţda. Ali upravo sam imala seks sa jednim veoma zgodnim strancem u Njujorku. Tako da... ljubomorna? Teško. „Moţda”, kontrirala sam, odlučila sam da nema ništa loše da mu malo podignem ego. „Nemaš razloga za to”, uveravao me. „Lisa i ja smo davna prošlost”. Previše informacija. Nisam ţelela da zamislim Maria u krevetu sa Lisom bez obzira na to ko je ona. To nije doprinosilo noći neobuzdane poţude, a takvu noć sam očekivala. „Hvala na informaciji”, rekla sam resko. „Zapamtiću za ubuduće”. Pokazivajući svoje ekstra bele zube, rekao je „To je ono što mi se sviđa kod tebe”. „Reci mi”. „Direktna si”. „Jesam?” „Osveţavajuća promena. Mnoge lepe ţene nemaju šta da kaţu”. Da li je on to rekao da sam lepa? Jeste. Mariu će se večeras definitivno ţestoko posrećiti. Ima nešto potpuno ovisnički kada je u pitanju seks. Kada ga nemaš neko vreme, definitivno moţeš bez njega. Ali kada se vratiš u akciju, čuvaj se! I ja sam se vratila u akciju na veliko. Posle večere u Agou, ukusni list za mene, pasta primavera za njega i boca vina na sredini stola, ţurili smo kod njega. Išla sam za njim u svom automobilu, pretpostavljajući šta sledi. Pozvala bih ga u svoj stan, ali sam kapirala da je Ejmi Vajnhaus doţivela dovoljno

traume za jedan dan. Nije joj trebao dodatni stres od mojeg i Mariovog ljubljenja. Nismo ni ušli na ulazna vrata, a već smo skočili jedno na drugo kao da smo napaljeni tinejdţeri. Odeća je padala neverovatnom brzinom. Prvo njegova, pa moja, dok nismo ostali goli u maloj dnevnoj sobi njegove skromne kuće. Privukao me je sebi tako blizu da su moje grudi bile prislonjene na njegova prsa, a njegov nabrekli penis pritiskao je moju butinu. „Obujmi me nogama oko pasa”, naredio je, uhvatio me za guzicu i podigao me. Oh da, nema problema. Ali samo trenutak. Gde je predigra koju je prošlo put tako dobro odradio? Moţda sam napaljena (opet?!!), ali bar da se potrudi da me napali malo više bilo bi lepo. I baš kada sam pomislila na to, neko je zvonio. Ponoć je prošla, ali to što sam gola sedela raskrečenih nogu bez odeće me je činilo vrlo ranjivom. „Uh, očekuješ nekoga?” pitala sam, skupljajući noge. „Ja? Ne!” rekao je, isto tako iznenađen. „Da ignorišemo?” „Moţda je vaţno”, odlučio je. „Idi u spavaću sobu, rešiću to”. Nije morao dva puta da mi kaţe. Poţurila sam u njegovu spavaću sobu i uvukla sam se u plahte. Onda sam shvatila da sam svoju torbicu naţalost ostavila u drugoj sobi, jer je trebalo da pogledam telefon da vidim da li Karolin pokušala da me dobije. Bilo je od izuzetne vaţnosti da razotkrijem identitet Dţordţa Hendersona rano ujutro, tako da sam trebala prvo da popričam sa Karolin. Odjednom mi seks sa Mariom nije izgledao tako hitan. Ko god da je zvonio, sve je pokvario. Iznenada sam osetila jaku ţelju da se obučem i odem kući. Ali nisam mogla, razlog za to je bila moja odeća razbacana po podu njegove dnevne sobe. Mario se vratio. Još uvek go. Penis mu je još uvek bio impresivno nabreknut. Odlučila sam da ostanem dok ne završimo ono što smo počeli. „ Ko je to bio?” pitala sam. ,,I nemoj mi reći da si vrata otvorio bez odeće?” „Svoju malenkost sam pokrio jastučićem”, izmotavao se. „Veoma velikim jastučićem.” „Mislila sam da veličina nije bitna”, rekla sam veselo. „Zajebavaš me, zar ne?” rekao je, skočivši u krevet pored mene i počeo da mi liţe bradavice. Aaa... sada već imamo predigru. „Ti si avanturista,zar ne?” pitao me dubokim glasom. „Jesi li spremna da probaš bilo šta?” „Zašto?” pitala sam bez daha, ponovo ţestoko napaljena. „Zato što ja jesam.To je moj fazon da uvek prihvatim ono neočekivano, moţe da bude pravi trip.” I sa tim rečima zbacio je plahtu i počeo da pomera svoj jezik niz moje telo, šireći mi butine snaţnim rukama, liţući ih. Duboko sam uzdahnula i podigla ruke pokrivajući oči. Muškarac koji zaista zna da liţe je pravi dragulj. A Mario je štošta znao o tome kako da udovolji ţeni. Odjednom su sve misli o odlasku isparile, zavalila sam se i uţivala u vragolijama njegovog talentovanog jezika. Zastao je na trenutak. Poţurila sam ga da nastavi. „To što radiš, jaaako je dobro”, promrmljala sam. „Samo što nisam...” I njegov jezik se vratio da me ţestoko zadovoljava. Nisam više mogla da izdrţim, jer je bilo toplo. Prepustila sam se i doţivela ispunjujući, beskonačni orgazam mamutskih proporcija. „Ohh... Boţe”, dahtala sam sa oduševljenjem. „To je bilo...!!”. „Ona je tako rečita”, Mario je prošaputao, dok mi je grickao uvo. Sačekaj malo, kako moţe da mi gricka uvo kada mu je glava još uvek među mojim nogama? I onda mi je sinulo. U sobi je i treća osoba.

Trideset osmo poglavlje Karolin „Ni zbog čega me nemoj kontaktirati”, Gregori je upozorio Benita. „Ako bude potrebno, ja ću to uraditi.” Benitu nije bilo vaţno. Trebalo je da uradi posao i onog trenutka kada ga je odradio senator više nije imao razloga za ponovni razgovor. Jedino ako upadne u neku nevolju i da mu zatreba pomoć, u tom slučaju ne bi se ustručavao da traţi senatorovu pomoć. Jedino u šta je Benito bio siguran bilo je da sebi više nikada neće dozvoliti da ga ponovo šutnu u ćorku. Nikada više. Biti dva metra ispod zemlje bila je jedina razumna alternativa. U međuvremenu, ovaj posao da uhvati senatorovu kurvu i da je uzdrma tako da izgubi bebu trajao je suviše dugo. Mislio je da će brzo biti gotovo. Ćapiti kuravu, malo je voziti u prtljaţniku i ding-ding, bebe više nema. Ali ne, vozio je satima po putevima van grada, po najgorim putevima koje je mogao da nađe, dok na kraju Roza koja je sedela na suvozačkom mestu nije počela da mrmlja da je umorna i gladna, i da je bolje da stanu i vide da li su uspeli da urade ono što su hteli. „Otvaram prtljaţnik”, progunđao je, zaustavljajući se u sporednoj ulici. Već je bila noć, i pomislio je da bi i njemu legao hamgurger. „Idi vidi je”, naredio joj je. „Zašto ja to moram da uradim?” Roza je prigovorila, kao i uvek sa svađalačkim tonom. „Zato što neću da joj gledam medu noge”, Benito je furnjao. „To nije muški posao”. „To je tvoj posao”, Roza je rekla ratoborno. „Ti si nas uvalio u ovo”. „Zapuši usta i pomozi”,Benito je naredio, zgrabio lampu i iskočio iz automobila. Otrčao je do prtljaţnika, otvorio ga i uperio svetio u Karolin. Leţala je unutra, još uvek vezana, ali sada se nije mrdala. Usrao se od straha. Prva stvar koja mu je pala na pamet bila je: šta ako mu je kurava umrla? Ako se to dogodilo, to je značilo da se vraća nazad u bajbokanu ili ide na elektronku. Istog momenta je zalupio prtljaţnik i bez reči se vratio i vozio do svoje rupe od kuće, koju je pozajmio od ćorkiranog rođaka koji je valjao drogu. Kada su stigli, parkirao se medu smrdljivim đubretom koje se nalazilo u zadnjem delu dvorišta i uz Rozinu nevoljnu pomoć odvukao je senatorovu trudnu devojku unutra, spustio na krevet i odvezao je. Dobra vest bila je da je još uvek disala. Loša vest bila je da nigde nije bilo krvi, a da je izgubila bebu moralo je biti krvi, uveravala ga je Roza. „Naravno”, u pitanju je njegova šesnaestogodišnja devojka, kao da je neki ekspert u tome. „Nemamo blage veza koliko dugo je napumpana. Ako je beba velika videćemo kako izlazi. Moja rođaka je izgubila bebu, a ta glupa beba bila je tako velika da je nije mogla baciti u klonju”. Benito je nije slušao. Šta je Roza mogla znati? Baš ništa. Pošto je ţenin desni zglob kablom zavezao za ram kreveta, pokunjeno je otišao u drugu sobu, upalio TV, zavalio se u stolicu i tupo buljio u ekran. Osećaj mu je govorio da nešto nije u redu. Morao je da se reši te ţene. Ona je bila zla kob, loša karma. Srećom, nije ga videla, ali videla je Rozu. Pa šta? Ima milion devojaka koje izgledaju kao Roza, u minićima, na platformama, sa previše šminke i natapiranom kosom. Njihova zatvorenica nikada ne bi prepoznala Rozu u redu za osumnjičene, pa čak i da se to dogodi, Roza ne bi rizikovala da propeva i da ga oda. Jednu stvar je zasigurno znao, morao je da smisli novi plan, jer drţanje senatorove trudne kurave u svojoj kući je bilo rizično.

Dok je Benito sedeo ispred TV-a, Roza je ugrabila priliku da se iskrade u dvorište i otvori zadnja vrata automobila. Traţila je ţeninu torbicu. Kada su je kidnapovali uspavali su je hloroformom, a Roza joj je otela torbicu i bacila na zadnje sedište. Benito to nije primetio jer je bio prezauzet vezivanjem svoje nesvesne ţrtve i pokušajima da je ugura u prtljaţnik automobila. Ponekad je Benito bio tako glupav. Ovo kidnapovanje ţene bilo je glupavo, ali Roza ga je pratila jer je bio njen momak, a kada kod kuće imaš bebu nije ga lako naći. Pored toga, stariji momak poput Benita davao joj je neku vrstu moći u školi, kada ju je mrzelo da ide. Niko se nije usuđivao da se petlja sa Benitovom ribom. Svi su znali da je ona njegovo vlasništvo i da je prema tome nedodirljiva. Roza je smatrala da je preturanje po torbici bonus što mu pomaţe. Nije htela da ode praznih šaka, zašto bi? Pošto je uzela torbicu, poţurila je nazad u kuću i sakrila je ispod lavaboa. Kasnije kada zaspi, zavirila bi u nju da vidi šta ima. Po mogućstvu lova, jer Benito joj ništa nije davao, morala je da mu krade iz dţepova dok je spavao. „Oj!” vikao je iz svoje stolice ispred TV-a. „Donesi mi pivo i parkiraj svoju guzicu ovde”. Roza je to uradila. Znala je šta hoće. Posle piva ga je oralno zadovoljavala. Nije mudro svađati se sa Benitom. Kako je dolazila svesti, shvatila je da više nije bila u prtljaţniku nego je leţala na krevetu čvrsto vezana za njega. Nije ni slutila da je to bila ista soba u kojoj se Gregori probudio, ali nekoliko dana ranije. Strah je preplavio kada je pokušala da sedne. Očajnički je htela da ode u kupatilo, boleo je stomak i počela je nekontrolisano da drhti. Soba je bila mala, hladna i vlaţna. U vazduhu se osećao dim cigarete i luka, nije bilo tepiha na drvenom podu, otrcano platno bilo je zakucano na jednom prozoru. Kroz zidove mogla je čuti buku od televizora, a iznad glave visila je maketa helikoptera. Gde se nalazila? Šta joj se dogodilo? Nije ni bogata ni poznata, zašto bi neko ţeleo da je kidnapuje? Obuzela ju je panika, jer nije bila sigurna koliko je tačno vremena prošlo otkako je oteta. Nekoliko sati? Dan? Nije imala pojma, ali izgledalo je kao da je noć, a njen stomak koji je krčao obavestio ju je da je gladna, dok su joj suva usta traţila vodu. Preplavljena osećanjima straha i konfuzije, sve što je mogla da uradi je da se nada i moli da je u pitanju neki ludi košmar. A onda se setila. Gregori će joj doći u pomoć. Mora. Ipak, nosila je njegovu bebu.

Trideset deveto poglavlje Bobi Večera sa Bridţit, Krisom, Em Dţejom, Kesi, Laki i Maksom plus dve vlasnice Kevendiš hotela, Rene i Suzi, protekao je dobro. Kao i obično, Bobi je bio impresioniran maminom veštinom da se svi osećaju opušteno, iako je Maks provela veći deo večeri bockajući je. Laki je bila oduševljena sa Bridţitinim izborom ljubavnika, dok je Kris bio oduševljen sa Laki. Rene i Suzi bile su u lezbejskom raju.U međuvremenu, Kesi i Maks su se super provodile. A zašto da ne? Bobi je pomislio, gledajući dve devojke kako ćaskaju. Skoro su istih godina. Em Dţej je definitivno ćapio piletinu. Konačno se ukazala prilika da popriča nasamo sa Laki. „Šta se događa sa 'gospođicom divljakušicom'?” pitao je, misleći na svoju mlađu sestru. „Maks nas izluđuje”, Laki je priznala, sklopivši dlanove u znak bespomoćnosti. „Ali šta moţemo?” „Kako bi bilo da je pustite da sama odlučuje?” Bobi je predloţio. „Ima skoro osamnaest godina,dovoljno je pametna”. „Ne tako pametna kao kad si Ti imao osamnaest, a ona još uvek ima sedamnaest”, Laki je uzvratila. „Poludela bih da prođe onako kao Bridţit”. „Zašto misliš da bi tako nešto moglo da se dogodi?”. „Daj”, Laki je rekla. „Maks je mlada i predivna, plus dolazi iz bogate porodice. Oboje znamo da će je svaka dţukela vijati zbog love, zato i hoću da je sakrijem u koledţ dok ne bude starija”. „Nema šanse, mama”, Bobi je rekao odmahujući glavom. „Zašto to kaţeš?” „Zato što je sestrica već u oblacima, sa ili bez tvoje dozvole”. „Misliš?” „Već mi je rekla da neće da ide na koledţ”. „Šteta, jer nema šanse da je pustim da divlja. To ne dolazi u obzir.” „Moguće je da nećeš imati izbora”. „Izbor uvek postoji”, Laki je rekla i snuţdila se. Duboko je uzdahnula pre nego što je nastavila. „Znaš koji je najveći problem? Liči na mene kada sam bila njenih godina. I veruj mi, nikada nikoga nisam slušala”. „Zar to ne bi trebalo da ti pomogne da je razumeš?” „Veruj mi, pokušavam”. ,,A zar te Đino nije udao kada si imala šesnaest godina?” „Da, jeste”, Laki je rekla sa kiselim osmehom. „Đino je to uradio, jer je mislio da će me tako kontrolisati. Naravno da mu nije uspelo. Nadmudrila sam ga skroz”. „Ali mama, sve je prošlo dobro. Uspela si u ţivotu. I to si sve uradila sama”. „Hvala, Bobi, ali još uvek ne kapiraš. Više ništa nije jednostavno, ţivimo u opasnim vremenima”. „Zar ti mama nije ubijena? A brat, i momak za koga si bila zaručena? Govoriš mi da su stvari tada bile opasne? Isuse, mama, razmisli malo!” „Naravno da jesu, ali kao što sam rekla, sada je drugačiji svet. Pored toga, jasam imala ţestoku uličnu inteligenciju, umela sam da se snađem u svakoj situaciji”. „Maks je takođe pametna. Zamalo su je kidnapovali pre par godina, ali izvukla se iz te situacije”.

„Ĉista sreća. Ionako joj je Ejs pomogao”. „Šta se dogodilo sa tim čovekom? Je li on u nekoj njenoj varijanti?” „Onako, malo jeste, malo nije”. „Pretpostavljam da znaš da hoće da se preseli u Njujork”. „Naravno, sve znam. Podelila je sa nama fantaziju o ţivotu sa tobom u Njujorku”. „Nema šanse”, rekao je. „Volim sestricu ali ne bih da budem odgovoran za nju”. „Veruj mi znam, Bobi”. „Ti i Leni ćete to rešiti”. „Đavolski ćemo se potruditi”. „Ţelim vam mnogo sreće sa tim”, Bobi je rekao, cereći se. „Biće vam potrebna”. Laki se tuţno nasmejala. „Dosta priče o Maks, šta se događa sa mojim najstarijim sinom?” ,> „Preuzimam tvoj klub, to mi je dovoljna preokupacija”: „Mislila sam na ljubavnom planu, Bobi. Šta se događa? Postoji li neka devojka?” „Niko poseban”, odgovorio je opušteno. Napravio je pauzu, pa se nasmejao. „Moraću da nastavim potragu”. Sledećeg jutra Maks je letela nazad u Los Anđeles. Bobi ju je odvezao na aerodrom. Još jednom je podstakao da razmišlja o koledţu i na tome se i završilo. Nije bilo smisla svađati se sa njom. Maks je ţelela svoju slobodu i niko je u tome nije mogao zaustaviti. Kasnije, proveo je dan u klubu sa Em Dţejom. Doveli su arhitektu, dizajnera i građevinskog inţenjera. Sve se odjednom radilo. Iako je bio na sastanku, Bobi je jednim okom pazio da ne propusti Frenkijev i Anabelin dolazak u hotel. Nije znao zašto ih je zvao, to se dogodilo u trenutku, i tu odluku bi voleo da moţe da promeni. Mislio je da će mu trebati ljudski zid ne bi li se zaštitio od Zine, beštije. Nije planirao da se uplete u njenu mreţu, ali moţda je bilo neizbeţno. Gde su nestale sve one dobre devojke, lepe, pametne, normalnih godina? Sigurno nisu visile u Raspoloţenju. Dosta mu je manekenki i bogatih naslednica. Na momenat su mu se misli okrenule ka Denver, advokatica na koju je naleteo kod Anabele u Njujorku. Spomenula je da su išli u istu srednju školu. Nije mogao da je se seti, ali mu se svideo njen stil iako su kratko razgovarali. Dala mu je vizitkartu i pomislio je da bi mogao da je pozove, delovala je normalno. Imala je neki specifičan sjaj i nije bila kost i koţa. Izgledala je kao da je ljubitelj mesišta. Trebalo je reći Frenkiju da je dovede. Sada je kasno za to. Na šta je mislio? Samo je hteo da se zaštiti od Zine. Ili da li je? Pokaţi šta umeš, gospođice superzvezdo. Spreman sam kao zapeta puška. Kao i većina zvezda koje su poznate po imenu, Zina je očekivala sve, a onda i još. Njeni zahtevi bili su proračunati i bizarni, i niko se nije usuđivao da se svađa sa njom. Šetala je kroz ţivot ubeđena da će joj se većina ljudi klanjati, i da je sve moglo da joj prođe. Zina je bila sklona iskorišćavanju ljudi. Palila se na to da vidi koliko dugo moţe da ih gazi. Sve je to bila igra i ako na tom putu nekog uništi, pa šta. Muškarci su intrigirali Zinu, iako su i ţene dolazile u obzir ako se za to ukaţe prilika. Bobi Santanđelo Stanislopulos ju je intrigirao. Bio je drugačiji od drugih mlađih muškaraca koji su je privlačili. Imao je stila, imao je novac, imao je pojavu. I... iako ga je kritikovala u krevetu, svakako je znao šta radi. Kada je Zina otkrila da će Bobi biti u Las Vegasu, te jedine večeri kada se ona tamo pojavljuje, smatrala je to sudbinom. Rene, vlasnica Kevendiša, raširila je glasinu da će Laki Santanđelo i ekipa, uključujući i Lakinog zgodnog sina, prisustvovati Zininoj dobrotvornoj ţurci. Zina se pravila nezainteresovana. „Da li će ih Zina smatrati interesantnim?”, pitala je. „Hoćeš reći da nikada nisi upoznala Laki?” Rene je odgovorila. „O, boţe! Laki je

neverovatna ţena. Trebalo bi da se sretnete, svideće ti se.” „Zina je veoma nezgodna oko toga koga voli, a koga ne”, Zina je prela. „Međutim, verujem tvom sudu, Rene, tako da posle mog nastupa, organizuj privatnu zajedničku večeru”. „Dogovoreno!” Rene je rekla, tapšući. „Nećeš zaţaliti”. ,,Hmmm”,otegla je Zina, uzimajući goloa cigaru, njen zaštitni znak. „Nadam se da neću, Zina ne voli da se dosađuje.Dosada je smrtni greh.” Posle sastanka, Bobi je ostao sam. Em Dţej je otišao sa Kesi, Bridţit i Kris su bili u banji, a Laki je razgovarala telefonom sa poslovnim partnerima u svojoj kancelariji. Pitao se da li bi nekako mogao izbeći Zinin koncert te večeri, onda se setio da je pozvao Frenkija i Anabelu pored svih ostalih tako da nije mogao pobeći. Zina će biti na pozornici i radiće ono što najbolje radi. Nije morao da je vidi ili da provede intimno vreme sa njom. Impulsivno je odlučio da limuzinom ode na aerodrom i sam pokupi Frenkija i Anabelu. To je bilo bolje nego da sedi i ne radi ništa, ili moţda da navrati na partiju blekdţeka u hotel Vin, pre nego što odu u Kiz. Na putu do izlaza, prošao je pored trafike. Oči su mu se zakucale za jedan naslov na prvoj strani časopisa Istina i činjenice. Naslov koji ga je zaustavio u mestu. Dodavola! Ovo neće izaći na dobro!

Četrdeseto poglavlje Anabela Na Stanislopulosovom avionu dve stjuardese su radile, Gita, atraktivna Holanđanka i Hani, lepa Havajka. Obe ţene su bile prijatne i stručne, i obe su bile spremne da izađu na kraj sa bilo kakvom situacijom. Obe rade za firmu Stanislopulos industrija i prevoz već više od deset godina, Gita od njene dvadeset i pete, a Hani dan pre navršene devetnaeste godine. Ali danas su bile svesne da imaju problem, i obe su razmišljale o varijantama kako da ga reše. Frenki Romano se ukrcao na avion sa svojom devojkom Anabelom Maestro. Bili su na letu ka Las Vegasu, a tu je leţao i problem. Gita i Hani nisu mogle da odluče da li da im kaţu šta bi ih moglo zadesiti onog trenutka kada izađu iz aviona, ili da diskretno prećute. Gita je glasala za ćutanje. Hani je mislila da bi za par bilo najbolje da budu upozoreni. U kokpitu, konsultovale su se sa jednim od pilota, starijim oţenjenim čovekom koji je potajno bio zaljubljen u Hani. „Uradi ono što misliš da je najbolje”, rekao je pilot, gledajući u Hani, ţenu koju nikada neće imati, zbog supruge i troje male dece kod kuće. „Onda ćemo im reći”, reče Hani odsečno. „Ne njima, njemu”, Gita reče, diplomatski kao i uvek. „On treba nju da informiše. Manje sramotno”. „Moţda bih trebao da zavirim u taj časopis”, pilot je predloţio. „Nemamo ga”, Gita je odgovorila. „Gita je smatrala da je najbolje da ga ne ponesemo”, Hani je objasnila. Pilot je slegao ramenima. „Ako je taj časopis jedan od onih tabloida, onda je priča verovatno izmišljena”, rekao je. „Moţda bi najbolje bilo ne spominjati”. Hani mu je uputila ledeni pogled što ga je nateralo da brzo promeni mišljenje. „Mada”, brzo je dodao, „mogli bi tog tipa Romana da odvojite u stranu i da ga upozorite”. „Ja ću”, Gita se ponudila. „Bolje da to čuje od mene”. „Zašto?” Hani se raspravljala. „Jesi li sigurna da ja to ne mogu resiti?” „Znam da moţeš”, Gita je rekla umirujuće. „Ali u slučaju da se previše uzbudi, ja sam stručnjak u smirivanju ljudi”. ,,A ja nisam?” „Obe smo”, Gita je dozvolila. „Zašto ga ne bi dovela do galerije pa da mu kaţemo zajedno”. „Problem rešen”, reče pilot sa olakšanjem. „Javite mi šta je bilo”. „Ţestoko sumnjam da sam bila zlostavljana kao dete”, Anabela je sanjarila, uzimajući kikiriki iz posudice, dok su leteli Bobijevim avionom ka Las Vegasu. ,,I tek si se sad setila?” Frenki reče zapanjeno. „Prisećam se”, Anabela je bila uporna. „Očigledno je da sam zaboravila, ali sada kada si me dovukao nazad u Los Anđeles... ” „Nisam te ja nigde dovukao”, reče Frenki, mrgodeći se. Isuse! Nešto je loše volje. „Da te podsetim da je tvoja briljantna ideja bila da doletimo u Los Anđeles na sahranu, a da smo pritom ostavili sjajan posao u Njujorku koji će Dţejni i njen debilni sin uništiti”. „Dţejni neće ništa uništiti”, prasnuo je. „Jesi li pričao sa njom?” rekla je Anabela, skinula sunčane naočare i piljila u njega. „Si proverio?” „O boţe, pile, tek smo stigli”, gunđao je. „Zar nije vreme da prestaneš da mi skačeš po jajima?”

„Ukapirala sam da si jaja ostavio kod ćaleta”, Anabela se prepucavala. „Sva svezana sa ruţičastom vrpcom i dobrim kritikama njegovog poslednjeg filma”. „Nekad si takva kučka” reče Frenki, odmahujući glavom. „Ralf Maestro. Tvoj heroj”, Anabela ga je bockala. ,,A verovatno i moj napasnik”. „Ma pusti me dođavola”, kratko je odgovorio Frenki. „Kada si odlučila da izmisliš tu priču?” „O, ti misliš da je to priča, zar ne?”Anabela je rekla, neprijatnim tonom što joj nije poverovao istog trenutka. Povrh svega, mogla je biti istina. Mršteći se, odlučila je da ode do psihijatra koji će prodreti duboko u njeno mutno detinjstvo i saznati sve. „Nije da ti ne verujem, pile”, Frenki je rekao, kapirajući da bi bar malo mogao da joj podiđe, jer kad ona postane nemoguća to vrlo brzo postane bezrazloţna ţestoka svađa. „Samo sam mislio da te ubistvo majke suviše pogađa”. Neočekivano, Anabeline oči ispunile su se suzama. Naravno. To je bio razlog, ali i to što je napao debeli sin Šarifa Ranija, zbog čega Frenki nije ni prstom mrdnuo. Tamo i tada donela je ţivotnu odluku: treba da ostavi svog momka. Frenki je bio kučkin sin koji nije razmišljao ni o čemu osim o šmrkanju koke, lovi i o sebi. Takođe nije mogla da podnese njegovo uvlačenje Ralfu kao da je predsednik Amerike. Strast je definitivno prošla. Da mu kaţe odmah, u avionu, da bude slobodna da otrči Bobiju u zagrljaj? Hmm... interesantna zamisao. Ali verovato je mudrije da sačeka da se vrate u Njujork i da se situacija malo smiri. Bobi je definitivno bio varijanta za budućnost, ali pošto je on Frenkijev prijatelj morala je da vodi računa da tajming bude pravi. Ako ostavi Frenkija, sigurna je da će joj Bobi ponuditi saosećajno rame za plakanje. A onda... ko zna šta moţe da se dogodi? „Izvinite, gospodine Romano”, Gita je rekla lagano ga tapšući po ramenu. „Mogu li da popričam sa vama?” „Ha?” rekao je Frenki, pitajući se da li je ostavio nešto koke na lavabou u toaletu, a ova ţena u urednoj zelenoj uniformi htela je da mu kaţe da je šmrkanje koke protivzakonito. Sranje! Šta moţe da mu uradi? Da ga uhapsi? Nema šanse. Paranoisao je. „Ima li problema?” pitao je, automatski brišući nozdrve ne bi li obrisao neke eventualne ostatke belog praha. „Trebalo bi nešto da znate”, Gita je rekla. „Mislim da trenutno ne bi trebalo da uznemiravamo gospođicu Maestro, prema tome, da li biste pošli sa mnom?” „Oboje su pogledali Anabelu koja je zadremala, a primerak Ju es magazina samo što joj nije ispao iz krila. Frenki je pomislio da nešto nije u redu sa avionom. Motor u kvaru, ili šta drugo? Isuse Hriste! Moglo bi biti bilo šta! Napuštajući svoje sedište, pratio je stjuardesu do galerije gde je lepa Havajka čekala prekrštenih ruku. Nije delovala uspaničeno ili uzbuđeno što bi bio znak da nešto nije u redu sa avionom. „Šta ima, devojke?” pitao je, misleći da je mlađa stjuardesa nekako dobra riba na neki egzotičan način. „Ovo je nekako neobično, gospodine Romano”, reče Gita. „Ali odlučili smo da je najbolje za sve da vas obavestimo o situaciji”. Avion se rušio! To je njegova usrana sreća! „Kakva situacija?” prihvatio se odgovornosti. I gde je pilot? ,,U jednim od tabloida pojavila se glavna priča”, Hani je rekla, britko i precizno. „O

vama je i o gopođici Maestro”. Tako... da je i njihova veza napokon našla put do novina. Šta je bilo tako čudno u vezi sa tim?Anabela nikada nije volela publicitet, ali njemu nije smetao. Zamišljao je naslove:

FRENKI ROMANO, PASTUV NA SLOBODI ZGODNI MOMAK ĆERKE UBIJENE FILMSKE ZVEZDE OSVAJA HOLIVUD Istina je da ga je popularnost uvek privlačila. „Bojim se da nije tako lepa priča”, nastavila je Gita, spuštajući ga na zemlju. „Istina je da je u pitanju veliki skandal, zbog čega smo i mislili da bi trebalo da vas upozorimo pre nego što izađete iz aviona”. „Kako mislite ne tako lepa priča?” pitao je, misleći šta li je uradio da uzdrma brod ljubavi. „Pa”, rekla je Hani oklevajući, „nazivaju gospođicu Maestro ozloglašenu madam, takođe kaţu da ste vi narkoman i da vrbujete devojke za posao prostitucije koji vas dvoje vodite”. „Naravno da shvatamo da nijedan od ovih navoda nije istinit”, priključila se Gita. „Ali smatrali smo da je najbolje da vas obavestimo pre nego što vas paparaci zaskoče”. „Nadam se da smo uradili ono što je trebalo”, dodala je Hani, pitajući se da li je bilo šta iz priče istinito. Frenki je bio sleđen. Totalno šokiran. Glavna priča u tabloidima o njegovom privatnom poslu. Anabelu su nazivali ozloglašenom madam, a njega narkomanom i svodnikom? Kako je to moguće? Anabela će poludeti. I kriviće njega, zato što je po njegovoj ljubljenoj devojci uvek i sve njegova krivica. „Gde je to laţljivo smeće?” traţio je časopis, reţeći. „Ţao mi je, gospodine Romano”, rekla je Gita. „Nismo poneli primerak”. „Dođavola, zašto ne?” rekao je, gubeći se. „Nabaciš mi tu usranu priču, a nemaš ništa da mi pokaţeš. Koji vam je đavo?” „Gospodine Romano”, počela je Gita. „Nemoj ti meni, gospodine Romano”, vikao je. „Ja ću ti reći šta moţeš da uradiš za mene. Moţete da zapušite vaša glupava usta i da ne spominjete te izmišljene svinjarije mojoj devojci. Jasno?” „Kako god kaţete”, uputila je Hani pogled „rekla sam ti”. Hani se nije svidela Frenkijeva reakcija. Kako se usuđuje da im se obraća na tako nepristojan način. Priča iz tabloida verovatno je bila istinita, a onda se pitala kako neko tako fin i diskretan kao Bobi Stanislopulos moţe biti prijatelj sa tako neotesanim čovekom. Frenki Romano je bio svinja. Kao i obično, Gita je bila u pravu. Nije trebalo reći ni reči nego jednostavno ih pustiti da sami saznaju. Anabela je prespavala sletanje. Frenki je nije budio. Što duţe je sačuva od ove dve alapače, tim bolje. Mozak mu je radio kao mašina, ali shvatio je da ništa ne moţe da uradi dok ne vidi uvredljivi članak i pročita svaku reč. Kopilad! Razbiće ih! Unajmiće najjačeg advokata iz Njujorka. Ralf će platiti. Ralf će poludeti kada sazna da je reputacija njegove ćerke u pitanju. Od koga je taj tabloid dobio informaciju? Boţe! Mora znati šta su odštampali. Tajming nije mogao biti gori, pogotovo što je sahrana sutra. Ralf bi se usrao.

Morao je da telefonira Dţejni, da vidi zna li ona nešto. Ali sada mu je glavna briga bila da Anabela siđe sa aviona, da je stavi u limuzinu koju je Bobi poslao po njih, i da kupi primerak tabloida koji je štampao priču. Nije moglo biti tako loše. Ili jeste?

Četrdeset prvo poglavlje Denver Bilo bi blago reći da sam bila izvan sebe. Više sam bila poniţena, preplašena i degradirana. Kako sam sebi dozvolila da upadnem u takvu groznu zamku? Nisam svetinja, ali seks utroje, bez mog znanja? Ne! Ne! Ne! Još jedna ţena se ušunjala u spavaću sobu sa Mariom, mojim vitezom u sjajnom oklopu? Baš i ne. Kakvo govno! Kakva pizda! Kako mi se on uopšte i mogao svideti? Meni, osobi koja odlično procenjuje karaktere. I pogodite ko je bila treća osoba? Da, dobro ste pogodili, holivudska plavuša glavom i bradom, bez farki i čipkastog topića. Mnogo plave kose na njenoj glavi, a ništa dlaka dole. Muškarci u Holivudu vole kada su ţene tamo dole potpuno bez dlaka, pa tako mogu da se pretvaraju da vode seks sa dvanaestogodišnjakinjom. Kada sam ukapirala varijantu, odmah sam izletela iz iste. Beţeći iz spavaće sobe, pokupila sam svoje stvari sa poda dnevne sobe i zbrisala, dok je goli Mario otpratio moje beţanje vičući: „Vrati se! Lutko, u čemu je problem? Mislio sam da će ti se svideti malo bezazlene zabave”. Bezazlena zabava! Jel me on to zajebava? Bezazlena zabava sa holivudskom plavušom ili uopšte, sa bilo kojom ţenom, nije bila moja varijanta. Stigla sam do automobila i odvezla se sa još uvek polugolim Mariom koji je trčao lupajući o staklo na suvozačkom mestu. Kako sam kročila u kuću, tako sam otišla pod tuš gde sam bila deset minuta pokušavajući da sperem sećanje na Mariovu prevaru. Sada je sreda ujutro, a ja sam i dalje ljuta. Osećala sam se iskorišćeno, ali i kao ekstra glupava što sam dozvolila da mi se tako nešto dogodi. Trebalo je da shvatim kada se Mario vratio u krevet, a da mi nije rekao ko je bio na vratima. A glupača, iz nekog razloga nisam ga pritisla da kaţe. Boţe? Mogu li biti gluplja od toga? Posle još jednog dugog tuširanja navukla sam udobnu trenerku, kosu skupila u rep, i bez šminke prošetala, ţeljnu vazduha, Ejmi Vajnhaus nekoliko puta po bloku. Ejmi je odmah počela da mrda repićem kada smo se uputili u stan. Ubrzo sam shvatila da je postojao razlog: moj ljubljeni bivši, Dţoš, vrebao je napolje. Upravo neko koga nije trebalo da vidim, posebno zbog toga što nisam bila obučena za susret sa bivšim momkom. Dţoš je balansirao sa dve starbaks kafe u jednoj i kesom zemički u drugoj ruci i očigledno je imao nameru da ude unutra. Ejmi Vajnhaus je skočila na njega puna pseće ţivahnosti. Uputila sam mu ledeni pogled. „Zdravo”, rekao je. „Šta radiš ovde?” odgovorila sam pristojno, odlučivši da me baš briga što me vidi bez šminke. Pruţio mi je kafu. ,,Primirje”,rekao je, izabravši prijateljski pristup. „Preterao sam što sam uzeo Ejmi, hoću da se izvinim”. Dţoš je uvek znao da izabere pravi tajming. Da,da. „Mogu li da uđem” pitao je, sagnuvši se da pomazi Ejmi. „Zapravo”, počela sam, praveći šou oko gledanja na sat, „moram da se pripremim.

Kasnim”. „Pet minuta”, preklinjao je. „To je sve što traţim”. Popustila sam. Nije da sam ţelela da Dţoš uđe, nego mi je slabost bila izbegavanje povrede tuđih osećanja, a i doneo mi je kafu. Pored toga, ţelela sam zemičku pre nego se uhvatim u koštac sa drugim delom dana. ,,U redu”,uzdahnula sam. „Samo pet minuta”. „Izuzetno teška ţena”, Dţoš je rekao šaljivo što me nije oduševilo. Uputili smo se u stan, nekada naš stan. Pogledala sam u papirnu kesu. „Zemičke?” pitala sam. „Iz tvog omiljenog restorana”, rekao je, izuzetno zadovoljan sobom. „Da ih ja tostiram?” „Izvoli” rekla sam, iznenada sam se osećala umorno i nezainteresovano. Nisam imala pojma zašto je Dţoš došao i nije me bilo briga. Dţoš je otišao iza pulta, koji je razdvajao dnevnu sobu i kuhinju, i ubacio dve zemičke u toster. „Kupio si kuću”, izjavila sam bez uvijanja i sela na pult. „Zašto to misliš?” radosno je pitao, kao da smo najbolji prijatelji. „Vrlo lepo. Ĉestitam”, rekla sam, nisam mogla da izbacim otrov iz tona, jer ono što sam zaista htela da kaţem bilo je: „Kupio si kuću bez mene, nije fer.” „To je dobra investicija”, Dţoš je pridodao. „Posebno u ovoj ekonomskoj situaciji”. „Zašto? Ţeniš se?” pitala sam zajedljivim tonom. „Nema šanse”, rekao je ţestoko. „Tori i ja, mi nismo stalna varijanta”. Tori! Naravno! „Da li ona zna za to?” pitala sam, pomalo radoznala da saznam da li je zavlači. Dţoš je odlučio da ignoriše pitanje. Tipično. Izvadio je zamičke iz tostera, lagano zagorele, upravo onakve kakve volim. Namazavši je puterom, stavio je na tanjir i dao mi je. Bilo je kao nekada. Da je nedelja, uzeli bismo Njujork tajms i zavalili se i dugo ga opušteni čitali. Ali danas nije nedelja nego sreda, imam gomilu stvari da uradim. Pored toga, Dţoš i ja nismo više zajedno, a šta on, dođavola, radi u mom stanu? „Izgledaš sjajno”; rekao je, češkajući bradu dok me odmeravao. „Jesi li malo smršala?” Da li to znači da sam bila debela poslednji put kada me je video? Kučkin sin! „Ne”, kratko sam odgovorila, misleći da je on definitivno nabacio nekoliko kila. „Ista sam kao pre”. „Prelepa, isto kao pre”, rekao je, snaţno naglašavajući reč prelepa. Ĉoveče, šta je to sa komplimentima? Poziv za kres lebdi u vazduhu. Jela sam zemičku, sipala sebi kafu, a onda sam rekla. „Hvala što si navratio, Dţoš, ali stvarno moram da idem”. „Da, naravno”, rekao je ljubazno, pre nego što je dodao. „Trebalo bi ovo ponoviti, okej?” Nije okej! Ali sam ipak klimnula glavom. Kasnije, u kancelariji, pomislila sam da sam mu trebala reći da ide dođavola. Imao je petlju da bane nenajavljen u moj stan. Šta on misli ko je on? Megan je pokucala na vrata i ušla noseći vazu punu crvenih ruţa. „Neko te voli”, pevušila je, stavljajući ruţe na moj sto. „I gospodin Sonders je zahtevao tvoje prisustvo, što pre”. Zgrabila sam karticu koja je bila zakačena za ruţe.

REĆI IZVINI JE NAJTEŽE. MARIO Da, naravno.

Zatim sam peti put proverila mobilni da vidim da li mi je Karolin odgovorila na poruku. Nije. Niti se javljala na telefon, a kada sam navratila u njenu kancelariju rekli su mi da nije dolazila. Pitala sam se da li zna za Dţordţa i Gemu. Uvek je bila bliska sa ocem, moţda joj se poverio. Hmm, morala sam gospodinu Ajkulozubu da dam ime čoveka koji je bio na fotografiji sa Gemom. Nema više beţanja, vreme je za totalno razotkrivanje. Feliks je sedeo iza svog ogromnog stola, mrkog izraza lica. Noge je drţao na stolu, cipele gušterke su bole oči. Danas su bile obojene u ruţičastu boju, potpuno pogrešna varijanta za posao. Pre nego sam izustila jednu reč bacio je tabloid na sto i rekao, „Jesi li videla ovo?” Uzela sam primerak Istine i činjenice i bacila pogled na njega. Naslov je bio dovoljan da me uţasne.

ĆERKA UBIJENE FILMSKE ZVEZDE UPETLJANA U KRUG PROSTITUCIJE SA MOMKOM NARKOMANOM Pored naslova bila je Anabela u uskoj izazovnoj večernjoj haljini. Mora da mi se vilica opustila, jer je gospodin Ajkulozub rekao: „Predpostavljam da nisi imala pojma za ovo?” Predpostavio je dobro. Bila sam šokirana. „Uhh... ne”, dolazila sam sebi. „Zar nisi bila sa njima u Njujorku?” rekao je optuţujućim tonom, kao da sam za to kratko vreme koje sam provela sa njima trebala da saznam sve. Mislim, pametna sam, ali ne baš toliko. „Da, stigla sam samo da ih pokupim i odvedem na aerodrom”. Objasnila sam. „Provela sam jedva dve nedelje sa njima, kako sam moga bilo šta da saznam o njihovom takozvanom poslu?” „Dobar advokat sve zna”, Feliks je rekao, kritički me gledajući. Dobar advokat ne bi trebalo da nosi šokantno ruţičaste gušterke. Boja mi je smetala. „Ţao mi je što se moje detektivske sposobnosti nisu pokazale”, odgovorila sam britko. „Ionako, znam ime čoveka koji je pored Geme Maestro na fotografijama iz Malibua”. To je zaintrigiralo gospodina Ajkulozuba. „Znaš?” rekao je, lupkajući usta svojim dugim kaţiprstom. „Zove se Dţordţ Henderson”, nastavila sam. „On je plastični hirurg”. „Jesi li sigurna?” „Potpuno”, samouvereno sam odgovorila. „Zapravo, on je otac moje prijateljice, Karolin Henderson. Karolin, Anabela i ja išle smo zajedno u srednju školu”. „Izgleda da ti sve poznaješ”, Feliks je rekao oštrim tonom. „Pa, ţivim ovde od svoje jedanaeste godine”. „Uglavnom”, Feliks je rekao spuštajući svoje noge za stola, „Ralf nas očekuje. Verovatno će hteti da čuje kolika je šteta zbog ove tabloidne koještarije. I da vidimo koliko zaista zna o Dţordţu Hendersonu”. „Misliš li da sam ti potrebna?” pokušavajući da ga nateram da kaţe ne. Naravno da ništa nije rekao. To ti je moja sreća. Tako da, Maestro rezidencijo, evo me opet! Još mi je samo falilo da me Mario čeka ispred i moj dan bi bio savršen.

Četrdeset drugo poglavlje Karolin Posle duge i nemirne noći slušajući kišu kako lije napolje, Karolin je bila očajna zbog situacije u kojoj se našla i nije bila sigurna da li je zaista spavala ili ne. Stomak ju je jako boleo i počela je da se brine za bebino zdravlje. Svetlo se probijalo kroz pocepane zavese tako da je pretpostavila da je jutro. Razmišljala je o devojci koja joj je dan ranije donela hleb i vodu. Devojka ovo nije radila sama, sa njom je verovatno bio i neki muškarac, muškarac koji nije hteo da mu se vidi lice. Prvo joj je devojka stavila povez na oči, pa je onda taj muškarac odveo do kupatila i stojao je pored nje dok je piškila. Ko su ovi ljudi? I ono što je vaţnije, šta su hteli od nje? Očajna, Karolin je pokušala da razmisli malo bolje i da pretpostavi koji je dan. Znala je da je kidnapovana u utorak popodne, i da su je nekoliko sati vozili u prtljaţniku. Verovatno se nekoliko puta i onesvestila, jer kada je došla sebi leţala je na prljavom krevetu, zglob njene desne ruke bio je vezan za ram kreveta čvrstim električnim kablom. Sada mora biti sreda, tako da će ljudi verovatno primetiti da je nema. Keri će znati da nešto nije u redu, jer nije uzela Neline lekove i nisu se srele na doručku. Mjurijel će sigurno posumnjati da se nešto događa kada se ne pojavi u kancelariji. A što se tiče Gregorija... Pitala se šta radi, misli. Kada se pojavio na napuštenoj benzinskoj pumpi gde je trebalo da se nadu, a nje nije bilo, kakva mu je bila reakcija? Sve je zavisilo od toga da li joj je automobil još uvek bio tamo. Ako je naišao na njega, a nje nije bilo, morao je da pretpostavi da se nešto desilo i verovatno je zvao policiju? Da li je zvao? Benito je utorak veče prespavao u stolici ispred TV-a, dok se Roza sklupčala na otrcanom kauču. Htela je da ode kući, ali Benito nije hteo ni da čuje. „Alo! Ne mrdaš odavde”, vikao je na nju preteći. ,,I ne zajebavaj me više”. Pre nego što su legli, naterao ju je da ode da vidi njihovu zatočenicu i da proveri da li diše. Ţena, okovana, gledala je u nju očima punim straha i molila je za vodu. Na momenat, Rozi se saţalila na nju. Donela joj je šolju vode i nekoliko parčadi ustajalog hleba. Posle ispijanja vode i proţdiranja hleba, ţena je zatraţila da ode u kupatilo. Roza je otrčala do Benita i pitala šta da radi. „Neću njenu pišaćku u svom krevetu”, gunđao je. „Stavi joj povez na oči, odvešćemo je”. Zašto je stalno govorio Mi? To je Rozu zaista nerviralo, ali uradila je nevoljno ono što je traţio od nje. Kad joj je stavila povez, Benito je ušao u sobu, odvezao je i grubo je odvukao do toaleta. Ĉim ju je vratio u spavaću sobu, ponovo joj je vezao ruku za ram kreveta i brzo izašao. Roza je shvatila da je i ona zarobljena kao i ţena na krevetu. Zašto je morala da se petlja u Benitov posao? To sranje je ne interesuje. Skinula je povez zatočenici i otišla je pre nego što je ţena bilo šta mogla reći i pridruţila se Benitu ispred TV-a. Ujutro, Roza je odlučila da ţeni odnese još hleba i vode. Nije htela da umre, to ne bi

bilo kul. Zbog Benita, ona će snositi pola krivice. Sa svim što se događalo oko nje, Karolin nije znala šta da misli. U jednom trenutku obuzela ju je panika, dok je u sledećem trenutku sebe smirivala. Kada se devojka vratila sa još nekoliko parčadi hleba i pola flaše mlake vode, odlučila je da pokuša da započne razgovor. Negde je pročitala da u ovakvim slučajevima treba da uspostavite neku vezu sa otmičarima, da prihvate da ste ljudsko biće. „Hvala ti”, promucala je i zahvalno nagnula flašu. „Zovem se Karolin”. Devojka je stojala pored nje i gledala je belo. „Ako je u pitanju novac”, Karolin je rekla, pokušavajući da govori polako ne bi li je devojka razumela, „moj otac će platiti. Reći ću ti kako da ga kontaktiraš”. Zastala je za trenutak. „Ili moj šef. On je senator, veoma vaţan čovek, on će ti platiti da me pustiš”. Devojka je još uvek ćutala. „Ne znam da li si svesna toga šta radiš”, Karolin je rekla, vodeći računa o tome da ton glasa bude ravan i tih, „ali ti i tvoj prijatelj ste me kidnapovali. Kazna za to izuzetno je stroga, i., uh., trebalo bi da ti kaţem da sam trudna, tako da niste samo kidnapovali mene nego i... ” Devojka je iznenada ţivnula. „Znam da si napumpana!” izbrbljala je. „To je i razlog što si ovde”. A onda je, shvativši da je rekla previše, izjurila iz sobe. Karolin samo što nije pozlilo. Jedina osoba koja je znala da je trudna bio je Gregori. Pa kako je onda devojka znala? A onda je pomislila na jednu varijantu, varijantu tako izopačenu i zlu da je odmah pokušala da je zaboravi. Da li je Gregori imao nešto sa ovim? Da li je to moguće? Ne! Da! Moţda! „Nema šanse da drţim kučku sto godina ovde”, Benito je rekao čim se probudio, namrgođen. „Zbog te zajebancije sto posto ću zaglaviti u bajbokani”, dodao je, ţestoko češući testise. „Pustiću je”. „Šta je sa senatorom?” Roza se raspitivala, misleći kako bi mogla da pobegne. Imala je veoma loš osećaj o tome šta se događalo, pogotovo posle ţeninih mirnih reči o kidnapovanju i strogoj kazni. Nije bila njena odgovornost, nego Benitova. Ona je radila samo ono što joj je on naređivao. Pored toga, već je istraţila sadrţaj ţenine torbice i tu je bilo skupih stvari, uključujući i ajfoun i osamdeset dolara u kešu. Jedva je čekala da se dočepa svega. „Kreten ne bi znao kako da me nađe”, rekao je Benito, pun besa. „Kreten ne zna ništa”. „Kada planiraš da je otperjaš odavde?” pitala je Roza znatiţeljno. „Večeras ćemo je šutnuti na ulicu”, rekao je Benito češući svoju istetoviranu ruku. „Uskoro će mrak”. „Ako izdrţi toliko”, promucala je Roza, ţeleći da prestane da je uključuje u svoje planove. „Šta kaţeš?” „Ne izgleda dobro”. „Kučka još nije pobacila?” „Ne”. „Dođavola!” „Moram da palim kući”, pokušala je. „Pričala sam sa kevom juče, beba mi je bolesna, a ona mora na posao.Vrtić neće da primi dete ako je bolesno, tako da moram da idem.”

„Ne mrdaš ti nikuda”, rekao je Benito, još uvek namrgođen. „Ne dok kučku ne otperjamo odavde”. „Ne razumeš. Moram da idem, Benito”, molila je. „Keva će me u top staviti ako ne uzmem bebu”. „Zašto ne prestaneš da se gnjaviš i ne radiš ono što ti ja kaţem da radiš?” zahtevao je. „Ali beba mi je bolesna”, ponovila je, pokušavajući da pusti suzu ili dve, skoro i sama sebi da poveruje. “Baš me briga”. “Šta da kaţem kevi?” „Nećeš joj ništa reći”, rekao je, još uvek namrgođen. ,,I zašto me stalno zajebavaš?” „Izvini”, rekla je prkosno, povlačeći se. “Znaš”, rekao je podmuklo se smejući, „Mnoge ţene me vijaju. Mogu da izaberem bilo koju kučku, tako da je bolje da se pripaziš”. „Hoće li ti one pušiti kao ja?” rekla je Roza braneći se. „Nije neka posebna mudrost da mi se popuši”, hvalio se, samozadovoljno. „Biće im zadovoljstvo. „Kučkin sine”, promucala je Roza na jedinoj španskoj psovci koju je znala. Srećom, Benito je nije čuo.

Četrdeset treće poglavlje Anabela i Bobi Da li je Frenki video primerak Istina i činjenica? O tome je Bobi razmišljao. Kada bi ga Frenki video, verovatno bi poludeo. Za svaki slučaj, Bobi je sakrio primerak uvredljivog tabloida u jaknu i nestrpljivo očekivao da dočeka Anabelu i Frenkija na aerodromu. U trenutku kad su njih dvoje izašli iz njegovog privatnog aviona, Bobi je mogao pretpostaviti da Anabela ne zna ništa. Samo se smejala i bila oduševljena zbog noći koje će provesti u Las Vegasu, teško da je izgledala kao ucveljena kćerka. „Jedva čekam Zinin šou”, rekla je, toplo zagrlivši Bobija. „Zina je tako dobar performer. Videla sam njen šou prošle godine u Majamiju. Ona je prava superzvezda, kao Madona”. Da li mu se to učinilo, ili se Anabela namerno očešala svojim grudima o njega? Frenki je sa druge strane definitivno gledao šta se događa. „Idem da pišam”, rekao je Frenki kada su se pribliţili limuzini. „Zašto nisi išao u avionu?” pitala je Anabela, mrgodeći se. „Zato što mi se tada nije išlo”, rekao je, a levo oko mu je imalo tik. „Da li bi bilo u redu po Kraljici Svega da odem da se popišam?” „Idem i ja”, ponudio se Bobi. „Baš fino”, rekla je Anabel. „Svi momci zajedno”. „Brzo ćemo se vratiti”, rekao je Frenki. „Ima šampanjca u limuzini”, predloţio je Bobi. „Opusti se”. Njih dvojica su se udaljili od limuzine i ušli u zgradu aerodroma. „Predpostavljam da znaš”, izjavio je Frenki. Da, znam”, odgovorio je Bobi. „Taj naslov vrišti sa svih novinskih štandova. Svi nose Istinu i činjenice". „Isuse!” Frenki je kriknuo dok su ulazili u toalet. „Stvarno?” „Video si ga, zar ne?” pitao je Bobi. „Ne još. Tvoje dve stjuardese su me upozorile da je svuda, ali nisu ponele primerak”. „Pripremi se”, upozorio ga je Bobi. „Ţestoko je”. „Ne seri”, rekao je Frenki tuţno. „Evo”. Bobi je izvadio primerak Istine i činjenica koji je drţao u jakni. „Pročitaj ga i ubi se”. Frenki je zgrabio časopis i počeo da čita. Naslov je bio dovoljno brutalan, ali nije mogao verovati šta je još bilo u priči. Vremena, datumi, detalji finansijskih transakcija, imena navodnih klijenata i devojaka koje su radile za njih. A još gore je bilo to što su i objavljene privatne fotografije njega i Anabele slikane iz zezanja. Fotografije iz njihove privatne kolekcije. Ukradene fotografije. Na njima se Anabela zezala sa nekim devojkama, drţeći im maske. Intimne fotografije njih u krevetu kako kuliraju. Zatim iz Anabelinog detinjstva sa Gemom i Ralfom. Kako ih se, dođavola, usrani tabloid domogao? Mogao je biti samo jedan odgovor. Neko mora da je provalio u njihov stan na Park aveniji i ukrao ih. Frenki je osetio bes kako se nagomilava u njemu kao vulkan pred erupciju. Zašto ga, dođavola, Dţejni nije informisala da je neko provalio u stan? Kako, dođavola, dovoljno je plaća, pa kako ga nije pozvala i upozorila? Još jedna glupava budala. Anabela je bila u pravu, nije ju trebalo angaţovati.

„Moram nekoga da pozovem”, rekao je Bobiju. „Svog advokata?” „Ne. Moju priglupu rođaku koja je trebalo da vodi računa o nekim stvarima”. „Moram ti reći da fenomenalno radi svoj posao”. „Dođavola”, rekao je Frenki,bacivši časopis na Bobija. „Te fotografije su ukradene iz našeg stana. Anabela će skroz poludeti”. „Sada je gotovo”, rekao je Bobi, pokušavajući da ga smiri. „Sledeće nedelje će to biti stara vest”. „Jebeš to”, rekao je Frenki kipteći od besa. „Tuţiću svakoga ko je umešan u ovo”. “Koštace te”, naglasio je Hobi. „Jednom kada te se advokati dočepaju... ” „Imam lovu”, uzvratio je Frenki, misleći na keš sakriven u sefu u Njujorku. „Idem do kraja”. „Da, ali ako ignorišeš, prestaće da bude bitno” „Posrali su mi se na reputaciju, Bobi, a takvo đubre ti bude mrlja do kraja ţivota. Tako da ga ignorišem, nema šanse!” „Izvini, prijatelju, ovo je zajebana situacija”. „Slušaj”, rekao je Frenki, „učini mi veliku uslugu, idi sa Anabelom u hotel dok ja smišljam moj sledeći korak. Reci joj da imam dijareju ili tako nešto”. „Lepo”. „Moţda neće ni primetiti. Slaţaš se?” „Daj, Frenki, budi realan. Neko će to sigurno spomenuti, prvi će biti njen otac. I nemoj se zavaravati, gomila novinara će biti prisutna na sahrani”. „Hvala ti. Zbog toga se osećam mnogo bolje”. „Samo ti govorim kako stoje stvari. Govorim ti istinu”. „Da. Garant”. „Onda okej, iskuliraj malo. Otpratiću ti devojku do hotela. I zapamti jednu stvar, sledeće nedelje to će biti stara vest”. Anabela je pijuckala šampanjac na zadnjem sedištu limuzine, dok je razmišljala o opcijama. Bobi je sigurno bio srećan što je vidi, svideo joj se i njegov doček koji je bio jako prijateljski. Smeškala se. Kada se reši Frenkija, Bobija će vrlo lako maznuti i zašto da ne? Bez Frenkija, ona je pravi ulov. Ostavila bi posao i prepustila ga bivšem, jer prestao je da joj bude vaţan posle incidenta sa sinom Šarifa Ranija. Sa Bobijem bi sigurno bila nivo, ne bi morala da vodi glupavu agenciju za poslovnu pratnju. On je, ili će biti kada dobije nasledstvo, milijarder. Da, čim dođu u Njujork reći će Frenkiju da se iseli. Podeliće keš iz sefa i oboje će moći da nastave ţivot dalje. Sahrana je u utorak. U petak će biti u avionu za Njujork, a u subotu će saopštiti vesti svom momku zavisniku od kokaina. Gotovo je, Frenki. Ţelim ti lep ţivot. „Hej”, rekao je Bobi kada je uskočio u limuzinu i seo pored Anabele. „Hej i tebi”, uzvratila je, mislila je o tome kako je zgodan i kako je pametno osmislila budućnost. „Gde je Frenki?” „Ima gadnu dijareju, sedi u toaletu. Videćemo se u hotelu”. Anabela nije mogla da veruje koliko ima sreće. Sama sa Bobijem tako brzo! Izgledalo je kao pravo vreme za nabacivanje. „Znaš”, odvaţila se, spuštajući glas da je vozač ne čuje, „Frenkijeva zavisnost od kokaina se otrgla kontroli. Ne znam koliko dugo ću još moći da izdrţim.” „Meni deluje okej”, rekao je Bobi, odlučan da ostane neutralan, posebno zbog toga šta

će uskoro otkriti. Sada nije bilo vreme da ona brine o njegovoj zavisnosti, uskoro će se suočiti sa mnogo većim problemima. „Ne moraš da ţiviš sa njim”, ogorčeno je rekla. „Ne moraš da naiđeš na njega dok ušmrkava taj odvratni beli prah, a onda se kune da to retko radi, a ti znaš da to stalno radi”. „Da, to moţe biti problem”, rekao je Bobi, pokušavajući da zvuči saosećajno. „To je više od običnog problema”, rekla je ţustro. „Znaš šta, Bobi? Ne mogu više da se nosim sa tim. Hoću da raskinem”. Dođavola! To je bilo nešto što u ovom momentu nije ţeleo da čuje. Anabelu i Frenkija očekuju teškoće, a najbolje je da se zajedno izbore sa tim. „Jesi li pričala sa njim i rekla mu da ti to smeta?” pitao je. „Frenki nije odgovoran kao ti, Bobi”, rekla je, nagnula se i stavila svoju ruku na njegovu. „Jesi li ti ikada probao da ga urazumiš?” „On nije moj momak”, Bobi je napomenuo, pitajući se kako da izvuče ruku, a da ne bude suviše očigledno. „Znaš”, mislila je naglas, „Frenki nije jedan od nas, nikada nije ni bio. Ti, ja i Em Dţej, mi smo uvek bili bliski. Sećaš li se srednje škole? Bili smo kao tri musketara, svi su hteli da budu deo grupe”. Bobi nije imao pojma o čemu ona priča. Em Dţej i on nikada se nisu druţili sa Anabelom, jedino te kobne maturske večeri, a posle nje, njih dvojica su otišli da bi izbegli nju i grupu privilegovanih princeza, sa kojima je ona provodila sve svoje vreme. Izvukao je ruku i posegao za flašom evijana da ne bi nešto drugo pomislila. „Nećeš šampanjac?” rekla je neţno, drţeći čašu da joj dospe još. „Ne mogu da pijem tokom dana”, rekao je i dosuo šampanjac. „Boli me glava”. „Jadničak”, tiho je pevušila. „Moraćeš da nadoknadiš večeras. O, uzgred, sredi da sedim pored tebe. Verovatno će mi trebati tvoja moralna podrška.” „O boţe! Šta je to sa Anabelom? Odjednom mu je veče sa Zinom izgledalo privlačnije. Sve je bolje nego upasti u zamku jadne Anabele Maestro, na veče pre sahrane njene ubijene majke. Ĉak i još jedan divlji seks sa beštijom.

Četrdeset četvrto poglavlje Denver Vau! Gledamo poludelog Ralfa Maestra! Lice velike filmske zvezde crveno i izborano. Iz očiju mu sevaju munje. Gunđa i reţi. Zastrašujuće krupan čovek. Hodao je dole-gore po sobi i nije delovao srećno. Njegov dugogodišnji novinar Pip, mali sredovečni čovek u belom odelu sa šeširom fedor na glavi, mirno je sedeo u prevelikoj fotelji. Sve, osim Pipa, bilo je preveliko u Maestro rezidenciji uključujući i Ralfa. Ignorišući me kao i obično, skočio je na Feliksa kao crni panter na svoj plen. „Uţasnut sam i ogorčen”, urlao je. „Ova prljavština je čist pokušaj da me osramote. Šta radite povodom toga?” „Sudski ćemo stopirati izdanje za sledeću nedelju, „rekao je Feliks, miran kao i uvek. „Izdanje za sledeću nedelju!” urlao je Ralf. „Hoćeš da kaţeš da ima još?” Ljutito se okrenuo ka Pipu. „Jesi li ti znao za ovo?” Pip je odmahnuo, sa kučećim izrazom lica. „Upravo tako”, Feliks je rekao opravdavajući se. „Jednom kada se ta đubrad dohvate neke priče, crpe iz nje dok ne presuši”. Ĉak sam i ja bila iznenađena da ima još. Pročitala sam uvredljivu glavnu priču na putu i bila je poprilično neukusna. Koliko gora moţe biti? I zašto mi Feliks nije spomenuo da ima još? Ludim kada me ne uključi u priču. „Da li si VIDEO priču za sledeću nedelju?” pitala sam. Ralf je razrogačio svoje oči u mom pravcu. „Ti”, dreknuo je ţestoko. „Zar ti nisi bila sa mojom ćerkom u Njujorku? Morala si znati šta se događa?” „Ja... uh... samo sam je otpratila do Los Anđelesa”, objasnila sam. „Taj njen prokleti momak narkoman je kriv za sve” grmeo je Ralf. „On ju je uvukao u to. Trebalo bi da platim da koknu tu bitangu”. Pip se još više skupio u fotelji. Feliks i ja smo razmenili šokirane poglede. Da li je Ralf zaista to rekao? Da. Naţalost jeste. Pip je pročistio grlo. „Obrati paţnju na to šta pričaš, Ralfe. Zidovi imaju uši i ako bi Anabelin momak trebalo da završi u mrtvačnici...” Nije morao ništa više da kaţe, implikacija je bila više nego jasna. „Gde su oni sada?” vikao je Ralf. „Zvao sam Beverli Hils hotel i informisali su me da se neće vratiti do sutra”. Prisetila sam se poruke koje sam dobila od Anabele u kojoj piše da je otišla u Las Vegas da pogleda Zinin celovečernji šou i da će se vratiti na vreme za sahranu. Anabela je dodala i šifrovani P.S. koji kaţe da bi ţelela da idem sa njom na sahranu. Ja sam popularni pratilac na sahranama. Prvo je Feliks ţeleo da ga pratim, a sada je Anabela insistirala da idem sa njom i Frenkijem. Prenela sam informaciju Ralfu. „Vegas!” vikao je. „Zašto? Da pokupi još više prljavih kurvica za svoj poniţavajući posao? Šta misliš kako to đubre utiče na moju popularnost? Ja sam velika zvezda, a ne otac proklete kurve. Ovo bi mi moglo uništiti karijeru.” Preterivanje!! Ralf je očigledno bio majstor u tome. „Vratiće se sutra rano”, izjavila sam, nadajući se da ću smiriti situaciju. „To nije dovoljno rano”, izjavio je zloslutno. Još jednom se okrenuo Pipu. „Hoću avion”, naredio je, kao da traţi kafu. „Idemo u Las Vegas”.

Jedan privatni avion i bili smo na putu ka Las Vegasu. Nije bilo vremena za odlazak kući i presvlačenje. Nije bilo vremena za bilo šta osim da pozovem komšiju, stručnjaka u borilačkim veštinama i da ga zamolim da prošeta Ejmi. Feliks nije bio zadovoljan. Mislim da bi i njemu odgovaralo da se presvukao, moţda i obuo manje drečave cipele. Pip je Ralfu sredio da koristi avion studija, ali čim je Ralf ušao u njega ponašao se kao da je njegov. Ĉim smo bili u vazduhu, Feliks je pomenuo Dţordţa Hendersona. „Naravno da sam znao da ga viđa”, rekao je Ralf glasno i oštro. „Hoćete da kaţete da ste znali da je on na fotografijama u tabloidu?” Feliks je pitao, potpuno zbunjen. „Zašto niste rekli policiji? Ili ste mi bar trebali spomenuti. Ja sam vaš advokat”. „Gema je volela svoju privatnost”, odgovorio je Ralf, paleći svoju smrdljivu cigaru. „Nije htela da iko pomisli da razmišlja o plastičnoj hirurgiji.”. A tako je objasnila intimne fotografije svom muţu. Veoma pametno. „Naši detektivi bi to trebalo da znaju”, rekao je Feliks, malčice oštro. On je bio čovek kome je uvek bilo stalo da uradi pravu stvar. „Oni su detektivi, neka sami saznaju”, rekao je Ralf, pušeći svoju cigaru i duvajući odvratne dimove po kabini pre nego što je stukao dva škotska viskija zaredom. Obojica su zaključili da bi ja trebala da saznam gde su Anabela i Frenki odseli u Las Vegasu. Ko je sada detektiv? Ĉim smo sleteli pozvala sam Anabelu na mobilni. Nije bilo odgovora. Potom sam probala Frenkija. Javio se istog momenta, kao da je očekivao moj poziv. „Frenki?” pitala sam. „Ko je to?” pitao je, sumnjajući. „Denver”. „Šta hoćeš?” Baš lepo. Odlučila sam da ne spominjem. Suviše rizično. Moţda podivlja, ako uopšte zna za to. „Samo proveravam za sutra”, rekla sam opušteno. „Anabela mi je rekla da ste večeras u Las Vegasu. Kada se vraćate u Los Anđeles?” „Nemam pojma”; rekao je. „Moraćeš pitati Bobija, vraćamo se njegovim avionom”. Znači Bobi ima avion. Kako to? „Gde ga mogu naći?” pitala sam, još uvek vedrim tonom. ,,U Kizu". „Jeste li vi tu?” „Moram da idem”, rekao je Frenki iznenada. Dobila sam odgovor. Da, mislim da bih bila odličan detektiv. Na putu od aerodroma u beloj ekstra dugoj limuzini, u koju bi komotno stalo petnaest ljudi, proverila sam svoje poruke i govorne pošte, dok je Pip nazvao hotel Kiz i dao ima uputstva za apartman Ralfa Maestra. Još uvek nije bilo poruke od Karolin i sad sam već bila pomalo zabrinuta. Karolinin stil nije bio odlazak negde, a da se nikome nije javila, pa kako mi se onda ne javlja? Koliko puta sam u porukama napisala HITNO? Odlučila sam da kada stignemo u hotel nađem neko tiho mesto i da ponovo pozovem njenu kancelariju. Ako nije tamo, verovatno oni znaju kuda je otišla? U međuvremenu, poslala sam joj još jednu poruku. Imala sam nekoliko govornih pošta da preslušam, uglavnom u vezi posla, plus dva poziva od Maria, koji me pita da li sam dobila cveće i kada bi mogli da se vidimo.

Uh, kako zvuči, nikad? A onda je usledilo iznenađenje, poziv od Karolininog tate, Dţordţa. Vau! Da li je nekako saznao da znam da je on na fotografiji sa Gemom? To je bilo suludo. Brzo sam preslušala poruku. „Denver. Ovde Dţordţ Henderson. Ţao mi je što te uznemiravam, ali Kler i ja smo dobili veoma uznemirujuću poruku od Vašingtonske policije. Izgleda da je Karolinin automobil, koji je registrovan na moje ime, pronađen napušten. Nikako da dođem do nje, a pošto znam da ste bliske, pitao sam da li ti znaš gde je. Molim te, pozovi nas čim dobiješ ovu poruku”. Srce mi je preskočilo. Intuicija mi je govorila da ovo nisu dobre vesti. Pribliţila sam se vozaču dovoljno da ga pitam za koliko ćemo stići do hotela. „Pet ili pedeset minuta”, vozač je izjavio i mrko me pogledao. „Zavisi od guţve u saobraćaju”. „Potrudite se da bude pet”, rekla sam, jasno i glasno. „Gospodin Maestro je u ţurbi”. „Svakako, gospođice.” Da li izgledam kao gospođica? Zar nije trebalo da mi se obrati kao dami? Misli su mi lutale, to se uvek dogodi kada sam pod stresom. Morala sam da uzvratim poziv Karolininom tati, a to nisam htela da uradim iz limuzine, tako da sam morala da sačekam. Bez obzira na to koliko je bilo teško. Pokušala sam da mislim na druge stvari. Bobi Santanđelo Stanislopulos mi je pao na pamet. Znači tako... ima svoj privatni avion. Kako to? Onda sam se setila, ne samo da je sin ozloglašene Laki Santanđelo ,nego mu je otac neki grčki milijarder odnosno brodovlasnički magnat koji je umro kada je Bobi bio mali. Pričalo se po školi i da Bobi i magnatova nećaka treba da naslede sve kada dođu u određene godine. Hmmm... verovatno je avion deo svega toga. „Da li smo stigli?” Ralf je urlao, zvučeći pre kao pobesneli pas nego kao širom sveta poznata filmska zvezda. „Pet ili pedeset minuta”, odgovorila sam, pokušavajući da ne udišem previše dima od njegove cigare. „Sve zavisi od guţve u saobraćaju”. „Dođavola i saobraćaj”, urlao je Ralf. Okrenuo se ka svom prestrašenom novinaru koji je stario svakog sekunda. „Pip”, naredio je. „Pozovi nekog i sredi mi policijsku pratnju. Moram što pre da stignem!”

Četrdeset peto poglavlje Karolin Senator Gregori Stounmen se ponašao normalno. Za ljude oko njega bio je sposoban, vredan čovek koji je radio svoj posao kao i obično. Međutim, unutra je bio pakao, nadao se da će se pojaviti Karolin koja više nije trudna i da će se sve vratiti na staro. Paa... skoro sve na staro, bez bebe, čak ne ni bebe, nego fetusa koji raste u Karolin. Nije imao drugog izbora nego da smisli neki način da je spreči da uništi njegov i ţivote članova njegove familije, pogotovo dvoje njegove dragocene dece, ona su zasluţila da budu zaštićena po svaku cenu. Unajmljivanje gangstera teško da je bio sjajan način za rešavanje situacije, ali to je bio jedini način koga se setio. To je, u tom momentu, izgledalo tako lako. Počeo je da se plaši da je moţda preterao. Hvala bogu da je upozorio Benita da je ne povredi, samo malo da je uzdrma, dovoljno da izgubi bebu, a kada se to dogodi, da je pusti. Ali sigurno ne traje to toliko dugo? Oteta je u utorak nešto posle podneva, a sad je četvrtak kasno posle podne, pa gde je? Imao je Benitov broj mobilnog, ali se nije usudio da ga iskoristi. Mobilnim telefonima moţe da se uđe u trag, a bilo je izuzetno vaţno da ga ne poveţu sa Karolininim nestankom na bilo koji način. Dok je Gregori mozgao o tome, Mjurijel je ušla u njegovu kancelariju. „Senatore”, rekla je sa zabrinutim izrazom na licu, „tu je policijski inspektor koji ţeli da porazgovara sa vama. Je li u redu da ga uvedem?” Roza je uspela da izađe iz kuće pod izgovorom da ide u radnju i kupi hranu. Benito je bio jako proţdrljiv kada je u pitanju brza hrana. Uvek je voleo čokoladice, krofne i slani čips koji je umakao u ljuti sos. Zatvor ga nije naučio šta je zdrava hrana. Rozu je bilo baš briga. I ona je volela brzu hranu, bila je jeftina i ukusna. Pre nego što je izašla iz kuće, prebacila je sadrţaj iz Karolinine koţne torbice u njenu imitaciju lui viton torbice, koju je kupila na ulici za petnaest dolara. Stvari koje je ukrala bile su ekstra, pogotovo ţenin ajfoun sa muzikom i fotografijama i svakakvim drugim sitnicama. Roza je bila u raju... Imala je jeftini mobilni telefon koji nije imao nikakve funkcije. A sada je imala svoj lični ajfoun. Teško joj je bilo da shvati kako radi glupava stvar. Izgledalo je komplikovano. Uspela je da ga uključi i pritisne ikonicu. Ekstra! Izašla je lista pesama, a ona je pritisnula „Bum bum pau” od grupe Blek Ajd Piz. Dok je slušala pesmu sa osmehom na licu, đuskala je u pravcu radnje koja se nalazila na ćošku, nesvesna šta se događa oko nje. U stvari, tako zaboravna, da nije primetila tri tinejdţerke koje su došle niotkuda, opkolile je i maznule joj torbicu, zgrabile ajfoun iz njene ruke, udarile je nogom u lice, glavu i stomak i onda otišle. Poslednje što je Rozi palo na pamet bilo je: Benito će me ubiti. A onda se onesvestila.

Četrdeset šesto poglavlje Bobi i Anabela ,,E, pa dečko, ostavljam vas same”, Laki je obavestila Bobija. „Predajem ti karte za Zinin šou i nemoj zaboraviti da Rene i Suzi prave ţurku posle događaja, pa gledaj da budeš tamo. Rene vas sve očekuje”. „Boţe, mama, to su tvoji prijatelji”, Bobi se ţalio. ,,A sada nas ostavljaš. Otkud to?” „Leni će stati u Los Anđeles na tačno tri sata na svojoj ruti do Novog Zelanda”, Laki je objasnila. ,,A ja planiram da lepo provedem sva tri sata. Da li je to u redu, sine broj jedan?” „Pretpostavljam da zato imaš najbolji brak u gradu”, Bobi je rekao, pitajući se da li će ikada imati tako dobru vezu. Laki se nasmejala. „Da, Bobi, upravo zbog toga. Leni je na prvom mestu.” A to znači da je nagrabusio. Koncert. Privatna ţurka. Zina. Zina. Zina. Svi njegovi gosti su jedva čekali njen koncert. Bridţit i Kris, Em Dţej i Kesi, Anabela i Frenki. Kakva ekipa. Zašto nije odleteo u Los Anđeles sa Laki i ostavio ih tu? Zato što ih je on pozvao i to bi bilo nepristojno i bezobzirno. Tako da... nije mogao pobeći. Pitao se šta Frenki radi. Da li je saznao ko je tabloidu dao priču? Da li je rekao Anabeli? Hoće li imati petlju da joj kaţe? Anabela je već gunđala da hoće da raskine sa njim, pa bi tabloid Istina i činjenice mogao da mu zapečati sudbinu. Odlučio je da sazna šta ko radi, pozvao je Bridţit, koja mu je rekla da ona i Kris samo što nisu ušle u kazino. „Kris se nikada pre nije kockala”, rekla je Bridţit uzbuđeno. „Naučiću je blekdţek”. Bobi se nadao da je neće navući da potroši mnogo para, to ne bi bilo kul. Potom se čuo sa Em Dţejom koji ga je obavestio da će on i Kesi biti u apartmanu dok ne počne koncert. „Naći ćemo se u lobiju u sedam”, Em Dţej ga je uveravao. „Kesi je veoma uzbuđena”. Kladim se da jeste, mislio je Bobi. Em Dţej je pravi ulov. Kada je Laki kupila Kiz, razmišljao je o tome da kupi stan u luksuznoj zgradi koja je blizu hotela. Sada mu je drago da to nije uradio. Las Vegas je grad za momačke večeri, venčanja samo u ljubavnom zanosu ili pijanstvu, ili za nemilo trošenje para za stolovima. Laki je volela Las Vegas ali Bobi ne toliko, mada mu se vrlo sviđao izazov da od Raspoloţenja napravi in mesto u gradu. Već je odlučio da će prvih nekoliko meseci putovati, da pokrene klub, a onda će postaviti menadţera, kome veruje, da vodi poslove na njegov način. Umoran sopstvenom kompanijom, odlučio je da side dole i da se pridruţi Bridţit i Kris. To je zvučalo bolje nego da ne radi ništa. Dok je Frenki našao Dţejni, već je ţestoko sumnjao da je ona umešana u varijantu sa tabloidom. Morala je znati za to, pa zašto ga nije zvala? Tim gore, nije dizala slušalicu u stanu na Park aveniji gde je trebala da vodi računa o stvarima. Tek posle tri pokušaja javila se na telefon. „Dođavola, Dţejni?” vikao je u telefon. „Ko je to uradio?” Kako je to rekao, sinulo mu je. Dţejni je lenja, beskorisna, to je uradio kučkin sin. „To je bio Ĉip, zar ne?” vikao je. „Taj moron nas je prodao”. „Nemam ja ništa sa tim. Ne znam ništa”, rekla je Dţejni, braneći se. „Ne zajebavaj se sa mnom” upozorio je Frenki. „Znaš da to nije pametno”. „Pa”, rekla je Dţejni nevoljno, „ ako i jeste Ĉip, to je uradio meni iza leđa”.

„Ne kenjaj”, rekao je Frenki sa tikom na levom oku i besan kao ris. „Kako je došao do fotografija ako mu ti nisi pomogla? Nema šanse. Ti si čuvala stan. Sigurno si mu pomogla”. „Ukrao ih je”, priznala je Dţejni i počela da cmizdri. „Sigurno je preturio sve dok sam bila u nesvesti”. Zastala je na momenat. „Frenki”, plakala je, „imam neki ruţan osećaj da me je drogirao, njegovu rođenu majku! Kako je mogao da uradi tako nešto?” „Gde je taj govnar?” rekao je Frenki, zamišljajući šta će uraditi Ĉipu kada ga dohvati. „I bolje ti je da ga nađeš, jer kada se vratim slomiću mu vrat”. ,,Oh, Frenki”, jaukala je. „Molim te nemoj govoriti takve stvari. Ĉip je familija, znaš da je u srcu dobar dečko”. „Rođeni je gubitnik!” „Neko ga je sigurno navukao, ponudio mu dosta para. Mlad je, ne razume”. „Da li zaista misliš da me to zanima? Kada dohvatim tvog debilnog sina, sve će mu biti jasno. U stvari, zaţaliće što se rodio”. „Nemoj, Frenki”, molila je Dţejni. „Molim te nemoj da uradiš nešto nepromišljeno. Preklinjem te”. „Prekini Dţejni. Predlaţem ti da podigneš svoju debelu guzicu i da ga nađeš. Ĉip će mi platiti za ovo. Naš biznis je uništen, da ne spominjemo moju reputaciju”. „Ţao mi je, Frenki”, cmizdrila je. ,,I treba, zato što si rodila to ništavno kopile”, rekao je i prekinuo razgovor. Još uvek je bio u muškom toaletu na aerodromu i nekoliko muškaraca koji su bili tamo zurili su u njega. Gurnuo je mobilni telefon u dţep u uzvratio im pogled. „Loš dan?” jedan muškarac ga je pitao. „Odjebi”, progunđao je Frenki, pre nego što je izmarširao napolje, a kada je izašao prva stvar na koju je naleteo bio je kiosk sa nagomilanim uvredljivim časopisima Istina i činjenice. Ţestoko ga je gurnuo i primerci su se rasuli svuda. Onda, gunđajući sebi u bradu, otišao je da pozove taksi. Apartman u Kizu u koji ih je Bobi smestio bio je čist luksuz, čak i luksuzniji nego Beverli Hils hotel koji je po Anabelinom ukusu bio za nijansu klasičniji po stilu. Apartman u Kizu je imao ogroman okrugli krevet sa krznenim prekrivačima (naravno od veštačkog krzna, Laki je podrţavala društvo PETA), veliki plazma TV i punu policu najnovijih DVD-ova i bestselera. Kupatilo je bilo od svetlozelenog mermera, sa TV-om na tavanici iznad kade, tako da se gost mogao komotno zavaliti u nju i gledati svoje omiljene programe. Anabela je ţalila što ne ostaju duţe. Takođe je poţelela da taj krevet deli sa Bobijem, a ne sa Frenkijem. Uskoro... da,uskoro... bila je sigurna u to. Uostalom, gde je dođavola taj Frenki? Dugo mu je trebalo da dođe sa aerodroma i nije joj se svidelo što mora da ga čeka. Mislila je da napravi veliku svađu kada dođe i da završi sa tim. Ili je pametnije da sačeka posle sahrane? Verovatno. Ali Anabela je volela instant zadovoljenje, a to je bilo da ga otkači istog momenta kada uđe u apartman. Ali ne, morala je da uradi pametnu stvar i da sačeka da se vrate u Njujork. Ako to sada uradi, on bi bio u stanju da otrči u Njujork bez nje i da počisti sef. Ona to neće sebi dozvoliti, jer u sefu ima brdo keša, bar nekoliko stotina hiljada. A onda joj je palo na pamet nešto drugo: zašto je uopšte razmišljala da keš podeli sa njim? Taj posao je njeno čedo. Zašto ne bi sve uzela? To je bila sjajna ideja. Pre nego što ga otkači, očistiće sef, a novac staviti u nekoj banci

na svoje ime. Fenki će poludeti, ali ništa ne bi mogao da uradi povodom toga. Ţalim, Frenki. Anabela je shvatila da ima dosta vremena da razmišlja o tome. Proveravajući svoju sreću, Frenki je zastao kod stola za rulet na putu ka apartmanu i stavio dve hiljade dolara na crno. Dobio je. Stavio je četiri hiljade na isto i opet je dobio. Šest hiljada dolara profita za par minuta, nije loše posle početne sume od dve hiljade. Moţda mu se sreća menja i da će cela priča sa tabloidom proći, a da je niko ne primeti. Da, sigurno, kao što će ruţe izrasti iz Obaminog dupeta. Testirajući svoju sreću i dalje, stavio je svih osam hiljada ponovo na crno. A na njegovo iznenađenje i šok, ponovo je dobio! Uzeo je svojih šesnaest hiljadarki u čipovima od po hiljadu dolara i krenuo ka blagajni da ih unovči. Na putu ka blagajni opazio je Bridţit Stanislopulos koja je sedela za jednim od stolova za blekdţek. Pored nje sedela je bujna plavuša. Ne ţeleći da propusti priliku krenuo je ka njima. „Izvin'te”, rekao je, stavivši ruku na Bridţitino rame. „Bridţit, jel tako? Videli smo se u Njujorku u Raspoloţenju nekoliko puta. Zovem se Frenki Romano, blizak Bobijev prijatelj. Sastajemo sa večeras”. „Naravno, Frenki”, rekla je Bridţit sa blagim osmehom. „Bobi mi je rekao i sećam se. Ti si onaj didţej”. Boţe, bila je tako prokleto lepa, malo starija nego što je voleo, tridesetak godina, ali je bila bogata kao Bobi. Ĉuo je mnogo priča o Bridţit Stanislopulos i gubitnicima koji su je privlačili. Da nije sa Anabelom, ţena poput Bridţit sa prelepim plavim očima, plavom kosom koja se prelivala i puna kao brod, bila bi nešto što mu je potrebno. Nema ništa loše u akciji sa malo starijom ţenom. Da, definitivno bi mu legla strastvena naslednica. „Ovo je moja devojka, Kris”, Bridţit je rekla, predstavljajući ga drugoj plavuši koja je sedela pored nje, takođe preterana riba. „Sranje! Ispostavlja se da je naslednica lezbejka. Šteta. Mada... trojka mu je sinula kao opcija i ta slika ga je zakucala. Bobi mu je prekinuo fantaziju jer mu se pojavio iza leđa i rekao. „Vratio si se”. „Da, vratio sam se”, rekao je Frenki. ,,I vidim da si sreo Bridţit”. „Momci, slušajte”, rekla je Bridţit prijatnim tonom, „iako bih volela da sedim i ćaskam sa vama, pokušavam da naučim Kris blekdţek, pa hajde da nastavimo kasnije?” „Okej”, Bobi je rekao, zgrabivši Frenkija za ruku. „Idemo, brate”. Hodali su kroz kazino. „Upravo sam dobi brdo love”, rekao je Frenki, još uvek blago omamljen svojim velikim dobitkom. „Moram da promenim čipove”. „Jesi li rekao Anabeli?” pitao ga je Bobi dok su išli ka blagajni. „Omom velikom dobitku?” rekao je Frenki neozbiljno. „Ne. Za priču, majmune”. „Kapiram da neće saznati”, rekao je Frenki, bacivši čipove na pult blagajne. „Onda si veći majmun nego što sam mislio”, rekao je Bobi, odmahujući glavu na to kakav je Frenki debelokoţac. „Naravno da će saznati. Veruj mi, mnogo je bolje da čuje od tebe”. „Ne znaš ti Anabelu”, rekao je Frenki tuţno. „Da, mislim da znam. Poslušaj me i reci joj”. „Kasnije”, rekao je Frenki, stavljajući zamotuljke novčanica u svoje dţepove. „Sada sam u zoni. I ništa neće zaustaviti Frenkija Romana kada mu ide”.

Četrdeset sedmo poglavlje Denver Ralf Maestro je zaista dobio policijsku pratnju. Nisam mogla da verujem! Dva policajca na motoru (dva macana) pojavila su se niotkuda, sirene su zavijale, kompletan saobraćaj se zaustavio da bi mi prošli. Do hotela smo stigli za osam minuta. I to kakav hotel! Hotel Kiz je bio prelepa građevina. Za razliku od ostalih hotela u Las Vegasu, odisao je klasom i stilom. Nisam bila u Las Vegasu još od kada smo Dţoš i ja proveli vikend u Hard Roku gde je Dţoš imao sastanak sa nekadašnjim kolegama sa fakulteta i insistirao je da mu budem pratnja. Potpuni fijasko. Mada je seks iz nekog razloga bio izvrstan. Predpostavljam da je Las Vegas napalio Dţoša. Sobari, nosači i nekoliko momaka u crnim odelima opkolilo je našu limuzinu i kada je Ralf izašao, svi su se ubacili u 'poljubiti filmsku zvezdu u guzicu'. To je bio prizor, mada je Ralf očigledno bio naviknut na to, jer je praktično ignorisao svakog dok su ga pratili kroz lobi do posebnog lifta, a onda gore do prelepog četvorosobnog apartmana sa bilijarskim stolom, barom i belim klavirom u dnevnoj sobi. Van apartmana, tirkizni bazen sjajio je na sredini fenomenalne terase sa pogledom. Ostajali smo tamo koliko? Dva sata najviše? Ali samo najbolje, bilo je dovoljno dobro za Ralfa Maestra, gospodina super zvezdu. Trebalo je da uzvratim poziv Dţordţu Hendersonu, ali nisam htela to da uradim iz apartmana, nego sam se izvukla pod izgovorom da idem u apoteku. Spomeni ljudima apoteku i oni se istog momenta povlače. Feliks nije bio izuzetak, mada mi je rekao da poţurim. Dole sam potraţila tiho mesto pored zadnjeg izlaza i izvadila telefon, ali pre nego što sam pozvala, koga sam mogla to da vidim nego Frenkija kako ide prema meni. Nisam imala gde da pobegnem, ionako je bilo kasno, jer me Frenki video i njih dvoje su se brzo uputili ka meni. „Šta, dođavola ti traţiš ovde?” Frenki je zahtevao odgovor, dok su mu oči nervozno ţmirkale. „Zar me nisi malopre zvala iz Los Anđelesa?” „Nisam rekla da sam u Los Anđelesu”, odgovorila sam braneći se. „Šta se događa?” ţeleo je Frenki da zna, nadvivši se nada mnom. Oh, sranje. Šta da mu kaţem? Da sam doletela sa Ralfom koji je bio spreman da ga ubije. I da je najpametnije da se izgubi što pre moţe. „Ostavi devojku na miru”, rekao je Bobi, uputivši mi blistavi osmeh. „Ispituješ je kao da si javni tuţilac”. „Ne volim kada ljudi pokušavaju da manipulišu sa mnom”, gunđao je Frenki. „Zašto je lagala da je u Los Anđelesu? Nešto tu smrdi, osećam to”. Bobi mi je uputio saosećajni pogled. Moje oči su bile prikovane na njegove usne. Da li je moguće da čovek ima tako lepe usne, stvorene za ljubljenje? Ĉini mi se da, jer ih on svakako ima. „Slušaj”, rekla sam, otvorila sam se, „ako baš ţeliš da znaš, doletela sam sa Ralfom Maestrom. Ţestoko je poludeo zbog priče u časopisu Istina i činjenice i došao je po Anabelu da je povede kući”. Frenki je izgledao kao da je ribom dobio po faci. „Ralf Maestro je ovde?” uspeo je da izusti. “Ovde, u Las Vegasu?”

„Upravo tako”,mirno sam odgovorila, krišom bacivši oko na Bobijeve usne. „Dođavola!” uzviknuo je Frenki, potpuno se izduvavši. „Da li je poverovao u to sranje?” „Verujem da jeste. Znaš ono, postoje fotografije, detalji...” navodila sam ga. Frenki je besneo. „Koja je varijanta?” pitao je Bobi. „Da li bi Frenki trbalo da ode kod njega, da objasni da je u pitanju velika greška?” Cenila sam što Bobi ţeli da pomogne prijatelju u nevolji. Sa druge strane, kakva bi to greška mogla biti? „Mislim da bi najpametnije bilo da Frenki pokuša da ga izbegne”, rekla sam. „Ralf je odlepio. Ţeli krv, verovatno Frenkijevu”. „Anabela nije videla članak”, rekao je Frenki, dok mu je levo oko ţmirkalo nekontrolisano. „Moram da je nađem pre Ralfa”. Bobi se nagnuo i uhvatio me za ruku. „Moţda bi mogla da nam učiniš uslugu i ne kaţeš Ralfu da si videla Frenkija”, rekao je. „Da mu daš vremena da smisli nešto”. „To mogu da uradim”,odgovorila sam mu, ne zamerajući mu što se toliko nagnuo. „Moram da idem”, rekao je iznenada Frenki. I pre nego što smo išta rekli izgubio se, ostavivši me samu sa Bobijem. „Isuse!” Bobi je uzdahnuo. „Kakva usrana situacija. Mislim da mi treba piće, a tebi?” ,,E, to je plan”, odgovorila sam, zaboravivši na Feliksa i Ralfa i poniznog Pipa. Šta god radili moraće bez mene. „Idemo preko puta u Kavendiš", rekao je Bobi, preuzimajući inicijativu. „Tiše je”. Ko sam ja da se raspravljam? Treba da popijem piće sa mojom simpatijom iz tinejdţerskih dana, Bobi Santanđelo Stanislopulos i ništa me neće sprečiti. Sat kasnije, shvatila sam da još uvek nisam zvala Dţordţa Hendersona, a kamoli da sam se javila Feliksu, koji je sigurno bio izvan sebe od besa. Ali ponekad se u ţivotu mora prepustiti nečemu, a ovo je bio jedan od tih trenutaka. Sedeli smo na terasi bara u Kevendišu i pijuckali mohito, u stvari, to baš i nije tačno, ja sam pijuckala mohito, dok je Bobi pio pivo iz flaše. „Ovako ima bolji ukus”, informisao me je. Sve vreme smo pričali, bio je interesantan, a ne plitak. U školi sam uverila sebe da je on nešto najzgodnije što hoda na dve noge, ali bio je bogataško dete, pa je prema tome verovatno dosadan i prepun sebe. Nije bilo tako. Uopšte. Pričao mi je o svom klubu u Njujorku i kako je planirao da preuzme klub u Kizu. Bio je pun entuzijazma i fantastičnih ideja. A onda je počeo da me pita o meni i mojim planovima za budućnost. Vau! Ovo je bila prava dvosmerna konverzacija, zaista neobično. Većina muškaraca ne prestaje da priča o sebi na prvom sastanku i to je bilo to. Naravno da ovo nije bio sastanak, samo prijateljsko pićence da bi razgovarali o Frenkijevom problemu. Nije da sam lično nešto brinula o Frenkiju, ali Bobi, zato što je bio odan prijatelj, izgledao je zabrinuto. A da, sastanak bi bio sasvim nešto drugo. I moţda ... Ne! Na šta sam mislila? Bobi je verovatno izlazio sa manekenkama i glumicama, pravim lepoticama koje su suve kao grane i trče da povraćaju. „Zašto se smeješ?” iznenada me pitao. „Mmm... nisam ni primetila”. „Da, imala si pravi Dţim Keri osmeh na licu”. „Zaista?” rekla sam, praveći se naivna. „Da, sto posto jesi”. ,,U stvari”, priznala sam, „pitala sam se da li izlaziš sa devojkama koje povraćaju”.

„Ha?” pogledao me kao da se šalim. „Zašto bi to radio” „Zašto da ne?” „Simpatična si”. „Nastojim da zabavim ljude”, rekla sam dok mi je telefon vibrirao moţda već šesti put. „Hoćeš li mi zameriti ako proverim poruke i obavim kratak razgovor?” „Nema problema. Da te ostavim samu?” „Ne treba. Imam prijateljicu u Vašingtonu koja je izgleda nestala. Treba da pozovem njenog oca, da vidim da li je saznao gde je”. Dţordţ Henderson je ostavio još jednu poruku da ga pozovem, ali kada sam ga pozvala nije se javio. Tako da sam mu ostavila poruku da ne znam gde je Karolin i da molim da me pozove ponovo. U međuvremenu, Bobijev mobilni je zvonio. Ustao je i odšetao od stola. Očigledno da je njemu bila potrebna privatnost. Kada se vratio imao je zamišljeni izraz na njegovom lepom licu. „Sve u redu?” pitala sam, pijuckajući mohito. „Pretpostavljam da mogu da ti kaţem jer verujem da si na našoj strani”, rekao je i uzeo gutljaj piva. „Šta da mi kaţeš?” rekla sam, oduševljena da mi veruje. „Anabela i Frenki odlaze u Njujork. Rade pametno i beţe dok mogu”. „Vau!” uzviknula sam. „Ralf će još više popizdeti”. „Ne moţeš mu reći”, upozorio me je Bobi. „Ovo je između nas dvoje”. „Ĉasna reč”, odgovorila sam, a da nisam ni razmišljala kome sam odana. „Ne izgledaš mi tako”, rekao je, kezeći se. „Ne izgledam?” rekla sam flertujući kao neka naivna tinejdţerka. „Ne, nikako”, flertujući na isti način. O, boţe! Suviše sam uţivala u tome. „Uzgred”, rekao je Bobi, „sada imam dve karte viška za večerašnji Zinin koncert. Da li bi došla? Moţeš povesti nekog večeras, ako hoćeš”. ,,A, sama sam”, rekla sam, brzo dodavši, „trenutno nemam nikog posebno”. Uputio mi je čedan pogled. „Dobrodošla u klub”, rekao je. I u trenutku kada su se naši pogledi spojili, začulo se neko ţestoko komešanje i zvezda Zina, sa petočlanom pratnjom bučno je ušla u bar. Bobi je naglo ustao, dok sam ja znatiţeljno posmatrala ţenu. Jednom sam videla uţivo Madonu i delovala je mnogo manja nego na sceni ili TV-u. Zina je bila sušta suprotnost: visoka, stasa poput labuda sa kosom boje uglja koja je visila do ispod struka, oči istaknute senkom i debele crvene usne. Dok je prolazila pored nas osetili smo njen parfem. Bobi je pogledao na svoj sat i istog momenta traţio račun. „Odvešću te do hotela”, rekao je. ,,I zapamti, ne znaš ništa o Anabelinom i Frenkijevom odlasku”. „Ne znam ništa” ponovila sam i smišljala priču koju ću reći Feliksu da bi ostala u Las Vegasu. Doneli su račun, Bobi je bacio keš i krenuli smo. Dok smo se odlazili, duboki glas nas je pozvao. Bobi je stao na kratko i okrenuo se. „Zina”, rekao je, kao da je nije primetio. „Ovo je iznenađenje”. „Iznenađenje, Bobi?” otegla je, drţavši vinsku čašu za stalak. „Kako moţe biti iznenađenje kada večeras dolazite na moj koncert?” „Da”, rekao je kratko. „Radujemo se tome”. I bez reči me je uhvatio za ruku i izveo me iz hotela. Feliks je bio ljut, iziritiran i očiju poput čelika, upravo ono što sam očekivala. „Gde si?”siktao mi je na uvo toliko blizu da sam mogla da osetim njegov tik-tak dah.

„Interesantna stvar mi se dogodila”, odgovorila sam, sa spremnom pričom, „naletela sam na tetku i njenu familiju. Oni ţive u Detroitu i nisam ih videla pet godina”. „Ovde smo poslom”, Feliks me podsetio oštro. „Ovo nije sastanak sa familijom”. „Razumem”, odgovorila sam, ne dozvolivši da me preplaši. „Zato sam i došla čim mi se ukazala prilika. Ali, morala sam obećati da ću prenoćiti. Ne brini”, dodala sam brzo, ne dajući mu vremena da progovori. „Uhvatiću rani jutarnji let iz Los Anđelesa. Stići ću na vreme na sahranu”. Feliks nije mogao da mi uzvrati, nešto što mu se ne događa često. „Ralf ne moţe da dobije ćerku”, napokon je rekao. „Pošto ne moţe da je nađe u njihovom apartmanu, Ralf hoće da je nađeš i dovedeš bez njenog momka. Sa Frenkijem Romanom će se pozabaviti kasnije”. „Kako to da uradim?” pitala sam, zbunjena. „Mogla bi biti bilo gde. Uostalom, ona nikuda ne ide bez Frenkija.”. „Anabela ti veruje”, rekao je Feliks. ,,Znam”,odgovorila sam, a mislila: Kakve to veze ima sa bilo čim?” Ovo mesto je ogromno”, dodala sam. „Kako da je nađem?” „Smisli”, rekao je Feliks kratko. „Imaš jedan sat. Posle toga letimo nazad u Los Anđeles. A ti, mlada damo, praviš ogromnu grešku što se ne vraćaš sa nama”. Mahao je kaţiprstom i uputio mi oštar pogled. „Veoma veliku grešku”.

Četrdeset osmo poglavlje Karolin Niko nije znao ko je ona, devojka poreklom iz Latinske Amerike u jeftinom topiću umrljan krvlju i uskom miniću. Leţala je na ulici neko vreme, dok je lila kiša pre nego što je neki prolaznik pozvao policiju i Hitna pomoć došla po nju. Deţurna doktorka je posle detaljnog pregleda ustanovila da nije silovana, ali da se nedavno porodila. Devojka je bila bez svesti, sa ozbiljnim povredama glave i oštećenim licem, posebno desno oko. Doktorka nije bila sigurna da će moći spasiti oko, to nije bila njena specijalnost. Ĉekali su oftalmologa da dođe i pregleda je. Devojka je i dalje bila bez svesti, a dok se ne probudi, niko neće znati ko je ona. „Ne još jedna prokleta dobrotvorna akcija”, Gregori Stounmen je zlovoljno rekao. „Svake noći, Evelin, dovlačiš me na ovakve stvari iako znaš koliko ih mrzim”. „Ljudi koji dolaze na događaje poput ovih su oni zbog kojih si i dalje na poziciji”, Evelin je rekla, mrgodeći se. „Oni su ti koji glasaju za tebe, Gregori i bilo bi dobro da to zapamtiš”. Boţe! Evelin je bila tako licemerna! Sada bi mu dobro došao oralni seks. Njegov penis je ţudeo za Karolininim uskim usnama, kao i za načinom na koji mu ga je stezala rukama kada je svršavao. Ţudeo je i za načinom na koji nikada nije rekla ne i dozvoljavala mu da joj svrši u usta. „Da li me slušaš, Gregori?” Evelin je rekla imperijalističko kraljevskim glasom. „Imaš jedan sat da se spremiš. Ne treba ti smoking, dovoljno je odelo. Nosi plavu košulju i zlatne manţetne koje ti je poklonio moj otac prošlog Boţića”. Da li mu ona to zaista govori šta da obuče? Boţe! Ţena je nepodnošljiva. Pitao se šta bi bilo da je prebaci preko stola i nabije joj ga u uštogljenu guzicu. Pa vikala bi, eto šta bi bilo. Oh, Karolin, Karolin. Šta sam uradio? Gde si? Detektiv je došao u njegovu kancelariju ranije tog dana. Policija je našla Karolinin automobil napušten, sa širom otvorenim prednjim vratima. Detektiv ga je pitao da li moţda zna gde bi mogla biti. Odmahnuo je glavom i napravio zabrinuti izlaz lica. Onda se Mjurijel ubacila i objasnila da je Karolin prethodnog dana otišla kod zubara i od tada je niko nije ni video niti je čuo nešto za nju. „Je li nešto ozbiljno?” pitao je Gregori, pravivši se da jako brine. Detektiv je sve vreme ostao krajnje formalan. „Molim vas, senatore, kontaktirajte nas ako nešto saznate”. „Naravno”, rekao je Gregori. Naravno da je bilo ozbiljno. Nestala ţena. Napušten automobil u nedođiji. Bilo je smrtno ozbiljno. Zašto Benito nije sakrio automobil? A i zašto bi? On je bio gangster, a ne neko sa mozgom. Gregorija je iznenada obuzela krivica. „Uzgred”, rekla je Evelin, igrajući se sa dijamantskom miđušom, „danas sam se čula sa Ramirezom. Zahtevao je da ga pozoveš ili da dođeš u centar. Nešto hoće da popriča sa tobom”. Gregoriju se stegao stomak. Šta dođavola hoće Ramirez? Benito nije mogao da veruje da ga Roza nije ispoštovala time što se nije vratila u kuću

iz kupovine. Znao je gde je otišla, otrčala je kući svojoj bebi, bebi kojoj je otac drugi čovek, čovek iz rivalske bande. Psovao je sebi u bradu i zakleo se da će kazniti Rozu zbog njenog ponašanja. Nijedna ţenka nije smela da ga ne poštuje i da prođe nekaţnjeno. Kako se usuđuje da stavi dete ispred njega! To je bila uvreda. Trebalo je da bude zahvalna što je drţi uza sebe, nezahvalna kučka. Sada je imao problem da sam izbaci senatorovu trudnu kučku iz svoje kuće. Ko bi imao vremena za to sranje? Imao je dosta posla. Njegov unosni dilerski posao nije mogao da čeka. Preplašena, Karolin je počela da odvezuje električni kabel koji je bio na njenom desnom zglobu. Ono što njeni kidnaperi nisu znali, bila je levoruka, tako da iako je čvor bio čvrst, učinilo joj se da ga polagano odvezuje. Bilo bi mnogo lakše da ima noţ ili nešto slično čime bi ga mogla preseći. Buka od TV- a iz druge sobe bila je neverovatna. Ko god da je bio tamo sigurno je uţivao gledajući TV, bio je upaljen celog dana. Pitala se da li će se ona devojka ponovo pojaviti i kada. Nekoliko sati je prošlo, a da niko nije došao u njenu sobu. Da li je njihov plan bio da je drţe zavezanu kao psa, dok ne umre od gladi? Već se uneredila, nije bilo druge alternative s obzirom na to da se nije mogla odvojiti od kreveta. Njen strah se pomešao sa besom koji se nagomilavao. Karolin nije bila budala, počela je da shvata da ju je ljubav sprečila da uvidi kakav je stvarno čovek Gregori Stounmen. Pitanja su joj navirala. Zašto je traţio da se nađu na tako udaljenom mestu? Zašto je bio opsednut time da ona nikome ne treba da kaţe za svoju trudnoću? A ono što je najgore, da li je moţda Gregori organizovao otmicu, jer je bila trudna? Što je više razmišljala o tome, sve više je bila ubeđena da je Gregori umešan. Pozlilo joj je. Kako neko moţe biti tako odvratan da smisli takav plan. I šta je mislio da će se dogoditi na kraju? Da li je trebalo da ubiju nju i njenu bebu? Da li je to bilo u pitanju? Nastavila je da se postepeno oslobađa.

Četrdeset deveto poglavlje Bobi i Denver Videvši Zinu u baru Kevendiš hotela, Bobi je shvatio da ništa ne oseća prema njoj. Ĉak mu je bilo i drago da je vidi na dnevnom svetlu, jer je njena pojava bila šokantna. Ljudi su je znali kao dobru ribu, perfektno našminkanu sa dugačkom kosom crnom kao ugalj. Istina je bila da iako je Zina u krevetu bila prava sportistkinja, van kreveta je njeno čuveno telo bilo suviše mišićavo. Imala je mišiće kao muškarac i dugačke ţilave ruke. A sada je sedeo sa normalnom, izuzetno privlačnom devojkom, sa dobrim oblinama, punim prirodnim usnama i izuzetno lepim svetlosmedim očima. Denver. Lepa, pametna i sve više mu se sviđala. Kada su se rastali, vratio se u svoj apartman pun lepih emocija. Moţda bi ovo mogao da bude početak nečega. Spomenula je da nema nikoga, a pošto je i on slobodan, ko bi znao šta moţe da se dogodi? Zina. Iskustvo. Avantura. Bio, uradio. Iznenada je shvatio da više nije zaslepljen njome. Tuš se činio kao dobra varijanta. Skinuo se i ušao u kupatilo i upalio sportski kanal na TV-u. Onda je stao pod tuš, prepustivši se slapovima vode. Pitao se kako bi se njegova divlja i predivna majka slagala sa Denver. Ona bi se svidela Laki jer je Denver pametna i nezavisna, Lakin tip ţene. Maks će je mrzeti, jer je sestrica bila ljubomorna na svaku ţensku osobu sa kojom je on izlazio. U Maksinim očima on je bio njen stariji brat i nagrabusio je svako ko se nađe između njih. Tuš je bio okrepljujući. Ton na TV-u je bio tako jak da Bobi nije čuo da neko ulazi u kupatilo. Potpuno se iznenadio kada se neko uvukao u tuš pored njega. ,,Ćao,Bobi”, čuo se promukli glas potpuno nage Zine. Uhvativši ga za međunoţje, dodala je, „jesam li ti nedostajala?” Ovaj upad u tuš je skroz ličio na Zinu. „Kako si, dođavola, ušla unutra?” pitao je zapanjen, da nije mogao da se pomeri jer ga je drţala iznenađujuće čvrsto. Nasmejala se. „Valjda znaš da Zina moţe da uđe gde god hoće? I Zina moţe da dobije šta god hoće. A u ovom trenutku, Zina hoće tvoj penis u svojim ustima. Prema tome ne opiri se, jednostavno uţivaj”. I pre nego što se mogao pomeriti ili uraditi nešto, zvezda je bila na kolenima i oralno ga zadovoljavala. On se ništa nije pitao. Zina ništa nije radila sa pola dupeta. Ona je bila ono što bi momci zvali Super Pušačica, mada bi naziv Kraljica Felacija bio adekvatniji naziv. Isisala mu ga je skroz-naskroz i nije se branio, odnosno njegov penis. Kad je završila izjavila je da mora da se pripremi za koncert, ostavivši ga da završi tuširanje i otišla nečujno kao što se i pojavila. Hvala bogu da ne mora da objašnjava svojoj devojci šta se upravo dogodilo, jer da je zaista ima, ne bi mu poverovala. Osećao se ljuto i iskorišćeno, izašao je iz kabine i brzo se obukao. Zina ga je u principu seksualno napastvovala, a njegov penis se nije bunio. Dođavola! Zašto nije zaključao vrata? Ili bar vrata od kupatila? Ali opet, poznavajući Zinu, brave joj nisu predstavljale prepreku. Gospođica superzvezda bi verovatno slomila bravu svojim stiskom.

Još uvek u šoku, napustio je svoj apartman. I tako, evo me u Las Vegasu gluvarim i čekam sastanak (da, kaţem sastanak) sa Bobijem. Bilo je skoro pet sati, tako da sam imala dva slobodna sata pre nego što se vidimo. Kada su Ralf i njegova svita otišli, luksuzni apartman više nije bio dostupan, tako da sam bila svoj na svome. Brzo sam odlučila da se presvučem, a posle eventualno na feniranje u frizerski salon. Trebalo bi da uzmem sobu za večeras... Ne! Suviše rano! Bobi nije bilo ko. On je poseban. Ušla sam u robnu kuću, traţila sam nešto prikladno. Ništa previše seksi, to bi bilo suviše očigledno. Ţelela sam suptilnu haljinu. Hmmm... sada sam u Las Vegasu, to će biti izuzetno teško. Posle nekoliko butika, konačno sam naišla na savršenu haljinu. Dona Karan sa jednom bretelom od crvenog ţerseja. Preskupo, ali hej, jednom se ţivi. Pa šta ako košta pola plate! Problem je bio u tome što sam pored haljine morala da kupim i cipele koje idu uz nju. Ovako stoje stvari. Obično se ne ponašam tako raskalašno, ali za večerašnju avanturu, očigledno, dajem sve. I opet... ne razumem zašto! U stvari, razumem. Ovaj takozvani sastanak sa Bobijem me vraća u moje čudne tinejdţerske godine. Nepobitna činjenica je i to da dečak za kim su sve devojčice sekle vene sada obraća paţnju na mene. Cela epizoda je bila klinačka. Otkačila sam šefa, da ne spominjem vaţnog klijenta firme, sve da bih sebi jednom udovoljila. Ludčko ponašanje! Šta se dogodilo sa onim da je posao na prvom mestu? Počela sam da se ljutim na samu sebe. Ovo uopšte nije ličilo na mene. A onda sam spazila savršene cipele, zlatne sandale sa kaišićima sa ultravisokom petom i ultravisokom cenom. Da kupim? Da kupim? Oh, boţe! Pretvaram se u Seks i grad devojku, a to uopšte ne liči na mene. Kupila sam cipele, a onda se uputila u frizerski salon gde su mi oprali i isfenirali kosu u loknice i onda me nagovorili na profesionalno šminkanje. Još luđe ponašanje! Kad su frizer i šminker završili sa mnom, obukla sam novu haljinu u toaletu i pogledala se u veliko ogledalo. Ovo je bila moja super glamurozna verzija. Potpuno radikalna promena. Da li mi se svidelo kako izgledam? Nisam bila sigurna. Ali bila sam sigurna da sam sa ovom malom promenom više bila Bobijev tip, sa veštačkim trepavicama i ostalim. Em Dţej i Kesi su imali neki šašavi osmeh kada ih je Bobi sreo u baru. „Izgledate srećno”, napomenuo je dok je naručivao pivo. „Tako je”, odgovorio je Em Dţej, razmenivši intimni osmeh sa svojom mladom devojkom. „Šta?” rekao je Bobi. „Dobio si na blekdţeku?” „Bolje od toga”, Em Dţej je odgovorio, a kez mu je bio sve veći i veći. „Da čujem”, rekao je Bobi. „Venčali smo se!” vrisnula je Kesi, a njeno lice je zasijalo. „Zar to nije super?” „Šta ste uradili?” „Venčali smo se, prijatelju”, rekao je Em Dţej uzbuđeno. „Hteli smo da nam budeš kum, ali smo nekako iznenada odlučili da to uradimo”. „Lepo, Em Dţej”, rekao je Bobi odmahujući glavom. „Tvoja mama će te ubiti”. „Neće kada upozna Kesi”, rekao je Em Dţej samouvereno. „Svideće joj se”. „Jesi li siguran u to?” „Ma da. Moţeš li da se potrudiš da budeš srećan zbog nas?”

„Jedva čekam da vidim Zinu”, zapevala je Kesi. „Hoćemo li moći da je vidimo posle koncerta?” „Naravno”, ţaleći za gubitkom svog najboljeg prijatelja, jer posle Em Dţejove objave nema više šanse za konverzaciju jedan-na-jedan. „Gde su Anabela i Frenki?” pitao je Em Dţej. „Moraju da čuju naše vesti. Ima kasnije ţestoko da proslavimo”. ,> „Nešto im je iskrslo”, objasnio je Bobi. „Morali su da se vrate u Los Anđeles”. „Šteta”, rekao je Em Dţej. „Nisu upoznali moju mladu”. Bobi u tom momentu nije bio spreman da se izbori sa Em Dţejevim ludilom. Venčanje u Las Vegasu. Kakav kliše! Bez predbračnog ugovora. Bez prave svadbe. Em Dţejevi roditelji će poludeti. Ubrzo su se pojavile Bridţit i Kris i one su se smejale. Izgledalo je da se svi lepo provode osim njega. Bobi je znao da bi se i on lepo provodio da nije bilo incidenta sa Zinom. Trebalo je da je izgura iz kabine i da joj kaţe da se nosi. Ali ne, nije to uradio, sve zbog njegovog penisa kome se svidela akcija. Dođavola! Trebalo je da ima malo više kontrole. Manevrisala sam kroz kazino u mnogo većim štiklama nego što sam navikla, shvatila sam da sam sa uskom crvenom haljinom, novom frizurom i šminkom, totalno ispala iz svog komfornog fazona. Muškarci su dosta obraćali paţnju na mene i nije mi se svidelo. Zbog te paţnje sam se osećala ranjivo i golo. A kada kaţem ranjivo mislim na haljinu koja nije išla sa brushalterom, pa su mi grudi bile kao u izlogu. Šta mi je? Odakle mi odjednom ta ţelja da se upicanim? Zato što sam se očigledno takmičila sa legijama ţena za koje sam mislila da stalno vijaju Bobija. Počela sam da osećam bes. Bila sam besna na njega! Sve je to njegova krivica. Kako sam se našla u takvoj situaciji? Sve je to jako smešno. Trebalo je da se vratim u Los Anđeles sa gospodinom Ajkulozubim i super zvezdom Ralfom. Ja sam advokat, a ne neka zacopana devojčica koja hoće da bude u centru paţnje. Dok sam došla do bara gde smo se dogovorili da se nađemo, već sam bila spremna da kaţem Bobiju da, naţalost, ne mogu da ostanem. Ali sve je palo u vodu kad je ustao da me pozdravi. Nosio je plavu košulju, otkopčanu, tamne farmerke, tanak koţni kaiš, a kosa mu je bila vlaţna i ufrćkana kod kragne. Mario, sa svojim rupicama i trbušnjacima, nije mu mogao ni prići. „Vau!” Bobi je rekao, zagrlivši me kratko, ali intimno. „Pogledaj se!” Je li to bio kompliment? Molim te boţe da je kompliment. ,,Vau!”uzvratila sam. „Pogledaj se i ti”. „Izgleda smo se oboje dobro sredili”, rekao je sa širokim i neodoljivim osmehom. „Izgleda”, odgovorila sam, jedva dišući. Predstavio me svojim prijateljima, a posle toga sam se izgubila u njegovim seksi tamnim očima. Znala sam, bez svake sumnje, da će ovo veče biti za pamćenje.

Pedeseto poglavlje Anabela Ne samo da su morali da se vrate u Los Anđeles, pre nego što je Ralf mogao da ih nađe i da im se suprotstavi, nego je i poraţavajuće bilo to što su se vratili komercijalnim letom. Anabela je bila besna kao ris. Frenki joj je upropastio ţivot! Uništili su se njeni dobro osmišljeni planovi o njenoj predivnoj nekomplikovanoj budućnosti sa Bobijem. Problem je bio u tome što ih je njen momak narkoman upropastio oboje, zaposlio je svoju opijenu rođaku i njenog balvana od sina. Koji jadan par! Upozoravala je Frenkija više puta da su njih dvoje beskorisni, ali nije hteo da je sluša. Sada je njihova priča na naslovnoj strani najjeftinjeg tabloida koji postoji, a ona je ţigosana kao madam! Madam... moţe li biti smešnije? Nešto ranije, kada se Frenki pojavio u apartmanu, bila je spremna da ga napadne gde je toliko dugo. Ali pre nego što je mogla izustiti bilo šta, dao joj je lepo upakovani poklončić i naterao je da ga otvori. Anabeli nije trebalo ohrabrenje kad je otvaranje poklona bilo u pitanju. Pocepala je ukrasni papir i videla crnu koţnu kutijicu. U kutijici su bile blistave dijamantske minđuše. Hmmm, mislila je. Moţda Frenki i nije takav gubitnik kako se činilo. Minđuše su bile skupocene i ekstravagantne. Anabela je bila impresionirana. Stavila ih je i divila se sebi ogledajući se u kupatilu, vratila se u spavaću sobu gde je čekao Frenki raspoloţen za seks. Prihvatila je, jer kada je Frenki bio raspoloţen, seks je mogao biti izvrstan, a u poslednje vreme su se nekako otuđili. Polako joj je skidao odeću dok na njoj nisu ostale samo minđuše i đimi čuz cipele. Onda ju je posadio na obod dţakuzija, raširio joj noge i krenuo da liţe. Oralni seks nije bila Frenkijeva varijanta, zato je i bila oduševljena. Rezultat je bio neverovatan orgazam. A onda, što je i bio Frenkijev zaštitni znak, sve je upropastio time što joj je rekao za naslovnu stranu u Istini i činjenicama. Pored svega toga, obavestio ju je da je Ralf u Las Vegasu, sa namerom da ih razdvoji i da je odvuče u Los Anđeles sa sobom, zaključa je i baci ključ. Frenki je preterivao, ali to Anabela nije znala. Kada je konačno smogao snage da joj da primerak tabloida, odlepila je. To što su je opisivali kao madam i ponekad kao prostitutku, bilo je više nego šokantno. Bila je zgroţena. „Moramo otići odavde”, rekao je Frenki, znojeći se i nervirajući. „Pakuj se i palimo”. ,,A šta ćemo sa Zininim koncertom?” pitala je. I Bobi, htela je da doda, ali se ugrizla za jezik. „Dođavola i koncert! Hoćeš da nas Ralf nađe? Moramo da palimo odmah!” Anabela je uradila kako joj je rečeno, ali ne bez zvocanja usput. Sada su bili na aerodromu i kakvog li uţasa, ukrcavali su se na komercijalni let koji nije imao prvu klasu, a njihova sedišta su bila u repu aviona. Anabela je imala primedbe crnkinji stjuardesi, koju je za to bolelo uvo. „Ţao nam je zbog toga”, rekla je stjuardesa, a da joj nije bilo. „Ovaj let je popunjen. Imate sreće da ste uopšte i dobili mesta”. „Imali smo sreće?” rekla je Anabela podrugljivo. „Ne bih baš rekla”. Stjuardesa se udaljila. Imala je teţak dan i nije imala ţivaca da se raspravlja sa nepodnošljivim putnicima. „Mrzim ovo!” glasno se ţalila Anabela. „Ko su ovi gadni ljudi koji nose toliko sranja sa

sobom u avion?” „To se zove ručni prtljag”, rekao je Frenki, ţeleći da joj zapuši usta. Pokušavao je da smisli njihov sledeći potez, a to nije bilo lako. Da li da pobegnu nazad u Njujork? Ili da ostanu zbog sahrane? „Ručni prtljag!” frknula je Anabela. „Deluje pre da je to sve što poseduju”. „Izvinite”,rekla je sredovečna ţena sa lošom trajnom koja je sedela preko puta.”Jeste li vi ćerka one filmske zvezde koja je postala kurva?” Anabela je prebledela. Da li je to neka debela krava nazvala kurvom? Kako je to moguće? „Pogrešili ste, gospođo”, rekao je Frenki zaklonivši Anabelu od ţeninog indiskretnog pogleda. „Ne, ne”, ţena je insistirala svojim piskavim glasićem. „Nisam pogrešila. Jutros sam čitala o vama u kafiću hotela”. Mahala je kaţiprstom. „No, no!” „Niste u pravu”,rekao je Frenki grubo, pokušavajući da je natera da se povuče. Njihov neprijatni saputnik nije nameravao da se povuče. „Vi ste. Znam da ste vi”, rekla je, gurkajući muţa koji je dremao pored nje pretvarajući se da nema pojma šta se dešava. „Oni su, Frede”, vrištala je. „Rekla sam ti! Da traţim autogram?” „Ostavi ih, Gledis”, rekao je Fred iznerviran. „Zašto bih to uradila?” ţena se svađala. „Njihov autogram moţda vredi desetak dolara na i-beju, nikad se ne zna”. „Sumnjam”, rekao je Fred nastavljajući da čita časopis ponuđen od avionske kompanije. ,,Oh”, rekla je razočarano, „ti sumnjaš u sve što kaţem. Ali govorim ti, to su oni i trebalo bi da mi daju autogram!” Frenki je prestao da obraća paţnju na njih. Nije imao vremena da brine o matoroj kravi koja ne bi prestala da ih gnjavi. Anabela se zavalila u sedište i naredila Frenkiju da joj donese čašu šampanjca. „Ne na ovom letu”, rekao je, mislivši da ţivi u zemlji Dembeliji. „Moraćeš da sačekaš da dođemo u hotel”. Smišljao je plan. Šta ako uspe da preokrene ovaj članak u njihovu korist? Iskoristiti ga za besplatan publicitet. Pojaviti se na sahrani Geme Samer Maestro bez trunke srama. Anabela će navući svu paţnju na sebe i time biti zvezda, dok će Ralf biti u drugom planu. Mediji su voleli velike skandale, a ovo je bio ogroman. Prelepa ćerka dve megazvezde, jedne nedavno ubijene, uhvaćena kako vodi lanac prostitucije u Njujorku. Ako je Anabela zvezda, onda je potreban i neki zloća. Mogao bi on da igra zloću, zar ne? Nije prošlo tako loše po par iz rialiti šoa Hils. Hajdi i Spenser su u pitanju ili Spajdi kako ih je štampa prekrstila. Da. Ovaj članak bi ih mogao lansirati u stratosferu, o kojoj je uvek maštao. Pa šta ako im je popularnost bazirana na skandalu? Svakako bi bili poznati. Ono što im je bilo potrebno da ih uputi u pravom pravcu bio je pametan menadţer, neko iskusan ko bi ih vodio i zaštitio. Osoba koja će ih uputiti na pravi put. Ne Hauard Stern ili Ekses Holivud za Anabelu. Njen prvi intervju bi trebao biti sa Barbarom Volters ili Dajanom Sojer. Posle te ekskluzive, kauč u emisiji Vju, gde će Anabela ispričati svoju priču ţenama. Njena priča će sva biti o jadnoj maloj bogatašici, ili u Anabelinom slučaju, jadnoj maloj kučki! Ţene u Vjuu će progutati tu priču. Ovo će je odvesti do Opre, a posle toga višemilionski ugovor za štampanje knjige. Ako sve bude išlo kako treba, sedeće na vrhu sveta kako su oduvek i sanjali. Frenkijev adrenalin je skočio do tavanice. Ova prilika se nije smela propustiti. A sada još samo da nagovori Anabelu.

Pedeset prvo poglavlje Karolin Jedan ili dva gutljaja jeftinog viskija ravno iz boce, gledajući napolje, Benito je bio zadovoljan što će uskoro biti dovoljno mračno da izvuče senatorovu kučku iz kuće i da je se reši negde, bilo gde, daleko od njega. Sedeo je i pio celi dan, nervirajući se što je Roza otišla i ostavila ga bez hrane osim nekoliko ustajalih krekera i pola tegle uţeglog putera od kikirikija. Nije mogao da veruje da Roza sme tako da se ponaša. Kurvica. Sve su one bile prljave kurvice, uključujući i onu koja zauzima njegovu spavaću sobu, koja je uvek mirisala na smrad zbog nje. Mogao je da je namiriše, njen smrad se provlačio ispod zatvorenih vrata. Što je se pre reši. Biće mu bolje. Nije voleo da bude zarobljen u kući, u nemogućnosti da vodi posao, buljio je u TV gledajući razne gluposti. Ubijala ga je dosada. Sada bi mu odgovarao pornić da ga malo trgne. Otišao je do stočića koji je stojao pored TV-a i počeo da pretura po rođakovoj DVD kolekciji razbacanoj po podu. ,> Naravno, između Ramba 1 i 2 i gomile rvanja na DVD-u, naišao je na obećavajući naslov. Debele crne 'mačkice'. Nisu ga interesovale crne kučke. Ali nije bio trenutak da se bude izbirljiv. Stavio je DVD, uzeo još jedan gutljaj viskija i zavalio se u stolicu spreman da uţiva. „Da li ju je neko identifikovao?” detektiv Lenoks je pitao doktorku, malu brinetu. Oboje su stajali pored Rozinog kreveta u bolnici. Detektiv je bio visok čovek, sa sedom kosom i oštrih crta lica. Na neki čudan način podsećao je doktorku na Klinta Istvuda, imao je taj samouvereni izraz. Dr Glas je odmahnula glavom. „Ne”, rekla je, ţeleći da ima više informacija za njega. „Ko god da je prebio ovu jadnu devojku uzeo joj je i cipele. Sve što je imala na sebi bio je topić i suknjica”. „Moram vam reći da je nasilje nekontrolisano u ovoj oblasti”, rekao je detektiv Lenoks, pišući nešto u svoju sveščiću. „Bande, zavisnici, lopovi, kurve, najniţi sloj društva, napolju su i napadaju svakoga. Niko nije siguran”. Doktorka Glas je klimnula glavom i pitala se da li je oţenjen. „Znate šta”, nastavio je detektiv Lenoks, „čak ni ja ne bih mogao da se šetam noću. Tako je gadno!” „Ovo se nije desilo noću”, naglasila je doktorka Glas. „Bio je dan kada su je doveli”. „Jadnica”, rekao je detektiv Lenoks, dajući doktorki svoju vizitkartu, za koju je mislio da je izuzetno privlačna ţena”. „Učinite mi uslugu i neka me neko pozove kada počne da priča”. „Mislite ako počne da priča”, rekla je doktorka Glas. „Da”, detektiv Lenoks je lagano klimnuo glavom. „Ostaje nam da se nadamo tome”. Jednim okom je pazila na slabo svetio iza zalepljenih zavesa na prozoru. Karolin se skoro oslobodila. Strah ju je ispunjavao. Srce joj je nekontrolisano kucalo i razmišljala je o mnogim stvarima. Da li ima plan bega? Šta će uraditi kada se konačno oslobodi? Kuda će da beţi?

Njen plan je bio da pobegne kroz prozor, jer su vrata sigurno bila zaključana. Pored toga, sa druge strane vrata su bili njeni kidnaperi. Takođe joj se motalo po glavi: šta ako prozor ima rešetke sa spoljne strane, ili ako je prozor zaključan? Ili šta ako ne bude mogla da se provuče? Toliko je bilo nepoznatog, pa čak i ako uspe da izađe, šta će onda da uradi? Ĉak nije ni znala u kom delu grada se nalazi. Odmagalo je i to što nije imala para, telefon, a njena odeća je bila uneredena, prljava 0 masna ,zato što je bila zaključana u prtljaţniku. Pored svega toga bila je gladna, ţedna, iscrpljena i zabrinuta za svoju bebu. Ali više od svega, bila je odlučna. Odlučna da se nekako izvuče iz ove degradirajuće i odvratne zamke i da se suprotstavi Gregoriju, jer je sada već bila sigurna da je on bio odgovoran za sve. Jer ako zaista jeste, nateraće ga da plati za izdaju onoga što je ona mislila da je obostrana ljubav. Uništiće mu karijeru, jer je konačno došla do zaključka da je karijera jedina stvar o kojoj brine. Senatore Gregori Stounmenu, odlučila je, spremi se za gadno iznenađenje.

Pedeset drugo poglavlje Bobi i Denver Bobi nije bio iznenađen toplim prijemom Denver u njegovo društvo. Bila je pametna i neposredna, i dođavola, izgledala je sjajno! Suviše sjajno, jer ne samo da je Em Dţej buljio u njen dekolte, nego se svidela i Kris. Izgledalo je da Bridţit nije obraćala paţnju na to, a ni Kesi, obe su bile uzbuđene što idu na Zinin koncert. Bobi nije bio uzbuđen. Poslednje što je ţeleo bilo je da sedi dva sata na Zininom koncertu. Ali kako da pobegne odatle? Nije mogao da se seti ničega pametnog. Rene i Suzi, vlasnici Kevendiša, pridruţile su im se u lobiju hotela. „Zina se raduje što će vas videti posle koncerta”, rekla je Rene. „Ţao mi je što nam se Laki neće pridruţiti”. „Da”, rekao je Bobi. „Laki vas sve pozdravlja”. „O boţe! Jedva čekam da vidim Zinu na sceni”, uzviknula je Kesi, puna devojačkog oduševljenja. „Ona je ikona. Slušam njenu muziku i gledam je na TV-u od svoje pete godine!” „Nemoj joj to reći”, upozorila je Rene. „Nijedan umetnik ne treba da sepodseća koliko ima godina, posebno da to uradi neko tako sladak kao ti”. „ Ne diraj mi ţenu”, rekao je Em Dţej pogledavši Bobija. „Nemaš brige”, odgovorio je Bobi, a onda se setio nečega što mu je Laki rekla, dodao je, „Suzi moţda izgleda blago, ali ako Rene čak i pomisli da švrlja, loše joj se piše!” „To je dobro znati”, rekao je Em Dţej. Bobijevi prijatelji su bili prijatni. Sećala sam se Em Dţeja iz srednje škole, uvek se lepo oblačio i vozio dobar automobil. Njegova devojka bila je mlada, ali fina, i bila je uzbuđena što će videti Zinin koncert. Moram da priznam da mi se ne sviđa Zinina muzika. Suviše je tehno. Meni se više sviđa Dţon Majer ili Dţejson Mraz. Takođe mi se sviđa isoulmuzika iz osamdesetih. Pitala sam se koju muziku Bobi voli. Rok? Rep? Soul? Neku kombinaciju? Toliko stvari o njemu nisam znala. „Hej”, rekao je, drţeći me za ruku dok smo išli ka našim mestima, koja su bila u parteru. „Ako ti se ne sviđa koncert, moţemo se išunjati i pridruţiti se ekipi kasnije”. „Ne, ne moţemo”, odgovorila sam, uţivajući što mi je njegova ruka na goloj ruci. „Nalazimo se u liniji Zininog pogleda”. „Neće primetiti”, rekao je, dok se Bridţit smestila pored njega. „Naravno da hoće”. „Tako... uh reci mi”, rekao mi je sa blagim osmehom. „Jesi li izvukla tu seksi haljinu iz torbice?” „Izvini?” rekla sam, opirući se snaţnoj ţelji da mu dodirnem bradu. „Doletela si na dan, zar ne?” „Upravo tako”. „Očekivala si da ćeš ostati?” ,,U stvari,” priznala sam, „ako baš hoćeš da znaš, kupila sam ovu haljinu posle našeg pića. Kupila sam je posebno za večeras. Zbog tebe”, dodala sam hrabro. „Zbog mene?” rekao je podigavši obrvu.

„Najpopularniji dečko u srednjoj školi koji nije ni znao da postojim”, rekla sam veselo. „Tako da sam za večeras odlučila da me primetiš”. „Ohh, itekako si uspela u tome”, odgovorio je blagim osmehom koji se pretvorio u pravi osmeh. „Sjajno”, rekla sam resko. „To znači da nisam bez razloga spiskala dvonedeljnu platu”. „O, Denver”, uzdahnuo je. „Jesi li znala da odelo ne čini čoveka”. Pocrvenela sam. Zaista. A ja ne crvenim. Oh, sranje zašto nisam odletela u Los Anđeles sa Feliksom? Ovo bi mogao biti početak nečega što će mi svet okrenuti naopačke. Jesam li ţelela to? Da, ovog trenutka da! o Pre nego što se pojavila Zina, orjentalka u plavom smokingu, sa bičem u ruci, izašla je na scenu i upozorila publiku da nije dozvoljeno fotografisanje i zamolila ih da ugase mobilne telefone. Denver nije bila srećna zbog toga. „Očekujem vaţan poziv”, šapnula je Bobiju. „Stavi ga na vibraciju”, savetovao je. „ Ako je napaljeni momak, reci mu da je zakasnio”. „Ne očekujem nikakav poziv od napaljenog momka. I veruj mi, i da jeste moj momak, ne bi bio napaljen, nego bi bio savršeno miran i zadovoljen”. „Vau!” rekao je Bobi i prasnuo u smeh. „Imaš visoko mišljenje o svojim sposobnostima”. Razmenili su osmehe kada su se svetla ugasila, a centralni deo bine ostao je osvetljen sa zlatnim kavezom, sa Zinom i dva bela tigra u njemu, koji je počeo je da se spušta sa tavanice. Publika je glasno disala dok se muzika ubrzavala, svirajući trenutni hit broj jedan megazvezde pod nazivom Pauer. Obučena u seksi, providni kostim mačke, koji je naglašavao svaku oblinu njenog ţilavog tela, sa dva tigra koja su sedela pored nje, Zina je osvojila publiku kao prava profesionalka kakva i jeste. Izašavši iz kaveza, ostavila je dva tigra iza sebe i počela da peva i igra zajedno sa šest crnaca obučenih u leopard trikoe, što je kulminiralo time što su je podigli i drţali poput faraonske kraljice. Publika je poludela. Zina je bila njihova faraonska kraljica. A oni su je oboţavali. Posle dve tačke Zina je odlučila da malo popriča sa publikom koja je oboţava. Svaku reč koju je izgovorila bila je propraćena uzdasima i aplauzom i iščekivanjem šta će sledeće reći. Zina je bila poznata po pričanju skandaloznih stvari. Kao i uvek, publika je bila tačno gde je ona to htela, a to je uvek ohrabrivalo da ide do krajnjih granica. Gledajući je, Bobi je počeo da se oseća neugodno. Poţeleo je da moţe da izbriše tuš epizodu iz svoje glave. Teško da je to bila samo epizoda, više je Zina dobila ono šta je htela, kao i obično. Obećao je sebi da se tako nešto više nikada neće dogoditi. Bacio je oko na Denver, video je da proverava poruke. Očigledno nije bila impresionirana Zinom i njenom predstavom kao što i on nije bio. „Ako danas zvučim sjajno, morala bih za to da zahvalim mom posebnom ljubavniku, Bobiju Stanislopulosu”, Zina je tiho pevuckala u mikrofon. „Bobi je čovek koji tačno zna šta Zini treba da peva, onako kako vi to volite”. Publika je urlala u znak odobravanja. Bobi nije mogla da veruje šta je upravo rekla. Ljubavnik? Da li se ona to šali? Em Dţej se nadvio iznad Bridţit i podigao dva palca smejući se. Denver je prestala da proverava poruke i koncentrisala se na ţenu koja je bila na sceni. „Vidite”, Zina je otezala, pre nego što je nastavila sa svojom bizarnom objavom, „kada

Zina ţeli da joj glas bude lep, onda Zini treba posebni muški nektar... ” Napravila je pauzu. „Pa Bobi... mogu li da iskoristim priliku da ti zahvalim za popodnevni tuš i predivni ljubavni nektar, koji radi tako dobro”. Publika je vrištala u znak odobravanja. Samo bi se Zina usudila da kaţe tako nešto. Pokušavala sam da pročitam hitne poruke od Dţordţa Hendersona, kada je iz vedra neba Zina spomenula Bobijevo ime. I nije samo spomenula Bobijevo ime, nego ga je nazvala ljubavnikom. Ljubavnik? Vau! Naravno da je imala moju paţnju. Posle toga je gospođica superzvezda izrekla nekoliko blaţih stvari. Nisam glupava, ali verujte mi, znala sam o čemu se radi. Kao i svi na ovom ludom mestu. Kakva kraljica drame! Bilo mi je loše od pomisli na nju i Bobija. O sranje,baš znam da ih izaberem! Bobi je počeo da me vuče za ruku, sa uznemirenim izrazom lica. „Nije to što misliš”, šaptao je, više nije bio kul i skoro je mucao. „Ona je luda!”. Zašto muškarci kada su uhvaćeni uvek kaţu, Nije to što misliš. Ili još gore, Nisi ti,nego ja. Brzo sam se izvukla. Nikada ne pokaţi da ti je stalo. Moja mama me je to naučila. Hvala,mama! „Slušaj” rekla sam, trudeći se da zvučim sabrano, „nema veze sa tim što je Zina objavila svetu, ali moram da idem odavde. Dobila sam poruku da imam hitan slučaj u Vašingtonu u vezi moje prijateljice. Moram odmah na aerodrom”. Naravno da mi nije verovao, zašto bi? Zina je počela novu tačku. Nisam imala nameru da ostanem, pa sam tiho ustala, progurala se pored njegovih prijatelja i brzo izašla. Bobi je poskočio i pratio me. I mislila sam da hoće, ali mu to neće vredeti ništa. Baš ništa.

Pedeset treće poglavlje Anabela Frenki je bio najsrećniji kada je bio u akciji i kada treba da preokrene neku naizgled bezizlaznu situaciju. Odbio je da dozvoli Istini i činjenicama da mu ukaljaju reputaciju i da pobede. A ne, preokrenuće on to na samo njemu svojstven način. Kada im se avion spustio na losanđeleski aerodrom, obavestio je Anabelu da se neće vratiti u hotel Beverli Hils. „To ne bi bilo pametno”, rekao joj je. „Ralf će nas naći, a to je upravo ono što ne ţelimo, tako da treba da uradimo ovo... ” Anabela je poslušala šta mu je bilo na pameti. U teoriji je izgledalo briljantno, ali ko bi pomislio da je Frenki sposoban da izvede tako nešto? „Ne brini”, uveravao ju je, dok su uzimali apartman pod laţnim imenom u hotelu Sanset Markiz, jer je mislio da ih Ralf tamo neće naći. „Šta ćemo sa mojim stvarima?” zahtevala je, još uvek glumeći holivudsku princezu. „Sve moje stvari se nalaze u hotelu Beverli Hils. Potrebna mi je odeća, šminka!” „Rešiću to”, rekao je. „Samo ti sedi mirno i pusti me da sredim sve”. ,,Oh, boţe, Frenki”, jaukala je i iznenada postade ranjiva. „Skroz smo sjebani”. „Nema šanse, lutko. Idemo pravo na vrh. Nikada te neću izneveriti”. Anabela je odlučila da i nije tako loš. Ako ništa drugo bio je pored nje sve vreme, a to je ipak nešto. Frenki se rastrčao i čim ju je smestio ispred TV-a, sa bocom kristala i filmom Leonarda Dikaprija, napravio je prvi poziv. Bio je dovoljan jedan poziv da uleti u šemu. Feni Bernstin je imala dobru reputaciju. Feni Bernstin nije bila ţena sa kojom se ljudi upuštaju u raspravu. Imala je pedesetak godina, bila je krupna i drska sa ofarbanom narandţastom kosom, ogromnim grudima koje je pokazivala kada god se za to ukaţe prilika, naočarima sa dijamantskim okvirom i ogromnim usnama. Sve je zvala pile ili lutko, a ako ste na njenoj usranoj crnoj listi zvala bi vas pizdo. Niko nije hteo da bude na Feninoj usranoj crnoj listi, pogotovo ne Rik Greko, koji je ostao blizak sa svojim bivšim menadţerom, iako mu nije nabacila nikakav novi posao posle prestanka njegovog veoma uspešnog sitkoma iz devedesetih. Kada je Frenki nazvao Rika, koji je znao za članak iz Istine i činjenica, kao i celi Holivud, i kada ga je pitao sa kim bi trebalo da popriča, Rik nije oklevao. „Moj jednokratni menadţer, Feni Bernstin. Feni je znala više ljudi nego što si ti bio sa ţenama u ţivotu. Ona nema koga ne zna”. „Moţeš li mi odmah srediti sastanak?” rekao je Frenki. ,,I pod odmah, mislim danas”. „Naravno”, rekao je Rik slagavši ga. ,,I ako vas dvoje sklopite posao, očekujem proviziju. Je li to u redu?” „Sredi mi sastanak u sledećih nekoliko sati i biće u redu”. Tačno sat kasnije, Frenki je sedeo u Feninoj kičasto uređenoj kancelariji punoj slika svih ljudi, od predsednika Klintona do Dţona Travolte. Rik Greko je, takođe, bio prisutan namirisan prejakim losionom posle brijanja i još jednom skroz obučen u belo. Njih dvojica su čekali Feni da se pojavi. Frenki je stalno gledao na sat. Rik je rekao za sat, pa gde je ta ţena za koju je Rik rekao da će sve da preokrene? „Feni se pali na grandiozne ulaske”, Rik je napomenuo. „Ekscentrična je, ali ti se

kunem da je ona osoba koja treba da bude na tvojoj strani. Ona ima svu moć i uticaj koji će ti trebati. Kao što sam ti i rekao, Feni je dinamit”. Dinamit je napravio veličanstveni ulazak dvadeset minuta kasnije. Ušla je u kancelariju obučena u ruţičasti kaftan koji je bio u suprotnosti sa njenom narandţastom kosom, nosila je japanke sa šljokicama, velike alke na ušima i gomilu zlatnih ogrlica. Ispod miške je nosila minijaturnu pudlu, koja je bila obojena iste boje kao i njena kosa. „Momci”, izjavila je, smestivši svoju popriličnu guzicu u stolici sa leopard dezenom iza staklenog stola. „Ovde sam, zapeta kao puška, pa koji problem imate da sam morala da propustim akupunkturu?” „Upoznajte Frenkija Romana”, rekao je Rik. „Moţda ste ga videli na naslovnoj strani Istine i činjenica ovonedeljnog izdanja”. „Videla ga! Kresnula ga!” smejala se Feni, prekidajući sama svoj duhoviti pokušaj. „Ne deco, nisam”, nastavila je. „To mora da je bio vodonoša. Kad vidite jednog, videli ste ih sve!” Frenki je uputio Riku besni pogled. Ovo je bila ţena kojoj će da poveri Anabelinu i svoju budućnost? Nema šanse. Počeo je da ustaje. „Spusti svoju guzicu dole”, naredila je Feni, skidajući svoje dijamantske naočare i sklopila ih. „Nauči da prihvataš šalu i bićemo bliski kao guzovi mrava”. Jednom u svom ţivotu, Frenki je ostao bez teksta. „Pročitala sam priču”, rekla je Feni. „Pa kaţi mi, gospodine Makro, šta hoćeš da izvučeš iz ovog? Slavu? Novac? Ja to sve mogu srediti”. „Sigurni?” ,,Oh, lutko, sigurna kao gomila mornara koji na dopustu idu u javnu kuću”. I Frenki nije znao zašto, ali odjednom je bio ubeđen. Film sa Leonardom Dikapriom se završio i Anabeli je bilo dosadno. Frenki joj je rekao da ne ide nikuda, ali nije ličilo na nju da ostane u hotelu. Sedela je na sredini ogromnog kreveta podbočena sa gomilom jastuka i menjala TV kanale, naletevši na Aj-ti, program koji je ponekad gledala, verovatno zato što je Mark Stajns bio prokleto sladak. Meri Hart je sedela na lokaciji za snimanje sa Šajom Labufom, pitajući mladog glumca o njegovom ljubavnom ţivotu. Obično bi ih Anabela poslušala dok ne krenu reklame. Posle reklama, namrgođeni Mark Stajns najavio je da ima ekskluzivne vesti i kako je počeo da priča o tome, Anabela je shvatila da priča o ubistvu njene majke. Izgleda da je neko uhapšen. Sedeći pravo, istog momenta je pozvala Frenkija. Onda se setila da je napolje, obezbeđuje im budućnost. Prokletstvo. Trebalo je da popriča sa njim sada. „Sajmone, ti engleski kučkin sine”, Feni je urlala u svoj retro ruţičasti telefon koji se nalazio na njenom staklenom stolu. Njene reči su izrečene sa radošću, ali i malo otrova. „Šta se događa danas medu tvojim velikim loptama?” „Feni Bernstin”, Sajmon Vejtrouz, urednik Istine i činjenica, izjavio je. „Moje lopte su dobro. Kako tvoje, ljubavi? Još uvek velike i skakutave?” „To su moje sise, budalo napaljena”, smejala se Feni. „Kako da ih zaboravim?” ,,U pravu si, ljigavče. Jednom kada ih vidiš, nemoţeš ih zaboraviti”. Cela konverzacija se odvijala na zvučniku. Frenki i Rik su pomno pratili. Frenki je bio oduševljen što je znala upravo koga da nazove i da ima čovekov kućni broj, jer je bilo tri sata manje u Njujorku. „Pretpostavljam da sam uvredio jednog od tvojih klijenata”, nastavio je Sajmon

Vejtrouz. ,,Tako,ljubavi? Ili zašto bi me inače zvala gospođa i prekidala mi večeru sa predivnim mladim stvorenjem”. „Sastanak sa još jednom kurvicom?” rekla je Feni zajedljivo, namigujući publici u svojoj kancelariji. „Jer ona je jedna od devojaka Frenkija Romana?” ,,Oh, boţe! Nemoj mi reći da ti je Frenki Romano klijent”, Sajmon je zastenjao. „Da,dragi! Hoću da znam ko ti je dao priču? I bolje mi pošalji i-mejlom drugi deo ili ti se sprema sočno suđenje što će rasturiti tvoju englesku guzicu”. „Prokletstvo, Feni”, prigovorio je Sajmon, „svaku reč koju smo objavili je istinita”. „Naravno da jeste, lutko”, Feni je pevušila. ,,A ti ne koristiš vijagru”. „Šta kaţeš?” „Pošalji mi i-mejlom drugi deo, pa ćemo popričati”. Spustila je slušalicu zadovoljno, otvorila je fioku u stolu i uzela gomilu papira koju je bacila Frenkiju preko stola”. „Drugi deo”, rekla je. „Pročitaj, a onda klekni i zahvali mi se”. „Ali zar nisi sada traţila od njega da ti pošalje drugi deo?” Rik je rekao, znojeći se, jer Feni nije htela da uključi klimu. Insistirala je da u njenoj kancelariji uvek bude dvadeset i šest stepeni. „Drţim Sajmonovog glavnog asistenta u zadnjem dţepu, znate na šta mislim” rekla je, namigujući opet. „Ĉim si mi rekao zašto imamo ovaj sastanak, bacila sam se na to. Sajmon Vejtrouz zasluţuje da mu malo pomerim guzicu za posao koji planiram da mu ponudim”. Frenki je bio zauzet čitanjem drugog dela priče. Odjednom je imao prijatelje i rođake za koje nije znao da postoje, bilo je fotografija njega kao klinca i citata njegovog oca, govnara koji ga je razbijao od batina i nikada ga nije potraţio kada je otišao od kuće sa petnaest godina. „Ne verujem u ovo sranje”, rekao je, besno bacivši papire nazad na sto. „Nikada nisam čuo za ove govnare, koji tvrde da su išli u školu sa mnom. Što se tiče mog oca, nismo pričali deset godina”. „Ne brini, lutko”, rekla je Feni. „Zaustavićemo to. Sajmon mi duguje veliku uslugu. A za uzvrat, posle ekskluzive sa cenjenim medijima i to kaţem ironično. Bacićemo mu kosku. Jedan na jedan sa Anabelom. Pa kaţi mi, lutko, gde je tvoj partner u tom lancu prostitucije?” ,,U hotelu”, rekao je Frenki. „Krijemo se da je Ralf ne nađe. Ĉuli samo da je besan kao ris i da hoće da me sahrani”. „Ahh... Ralfi”, Feni je uzdahnula, sa sjajem u očima. „Izgubila sam nevinost sa njim kada sam imala petnaest godina. To je bilo na jednu noć. Video me je na jednoj ţurci, poslao pomoćnika da proveri da li su mi sise prave, a onda me odveo na sprat i propustio kroz šake”. Grohotom se smejala setivši se. „Lep penis. Mada, nedovoljno velik za mene”. Još jednom je Frenki ostao bez teksta.

Pedeset četvrto poglavlje Karolin Debele crne 'mačkice nije bio njegov omiljeni pornić, ali Benito se ipak napalio gledavši ga. Razmišljao je da otrese, jer Roza nije bila tu. Nema hrane. Nema ništa. Šta, dođavola, čovek da radi da se zabavi? A onda mu je palo na pamet da se potpuno dobra 'mačkica' nalazi na njegovom krevetu. 'Mačkica' koja je dovoljno dobra za senatora. I ako bi joj dovoljno dobro zabio penis, moţda će to pomeriti bebu koju nosi i svi će otići kući pevajući. Da. Staviće joj povez na oči, ponovo uspavati hloroformom, nabiti je u prtljaţnik automobila i ostaviti je na nekom uglu, dovoljno daleko da je ne poveţu sa rođakovom kućom. Dođavola i Roza. Nije mu trebala. Sam će rešiti problem. Došao je do vrata sobe i malo ih otvorio. Soba je bila u mraku, ali je mogao nazreti njegovu ţrtvu kako se mota po krevetu. A onda, baš kada je hteo širom da otvori vrata i ude u spavaću sobu sa nabreklim penisom, telefon mu je zazvonio. Sranje! Loš tajming! Ali šta ako je u pitanju posao, zatvorio je vrata. To je bio Ramirez, njegov stariji brat. U jednom dugom trenutku Karolin se potpuno paralizovala. Strah ju je nekontrolisano obuzeo i nije mogla da se pomeri. Telefon je zazvonio i ko god da je to bio, zatvorio je vrata i otišao. Suviše se uplašila da bi beţala. Smiri se! Njen unutrašnji glas je vikao. Bar probaj da nađeš izlaz iz ove rupe. Učini to! Odmah! Zabrinuta, odvezala je poslednji čvor i naterala se da ustane i stane na pod. Cipele joj nisu bile tu, verovatno su joj spale kada je oteta. Ali to što nije imala cipele bio je njen najmanji problem. Tresući se, sišla je sa kreveta, poţurila do prozora za koji se nadala i molila da je njena sloboda. „Ne slušam te ništa što govoriš”, vikao je Benito u slušalicu. „Smiri se, burazeru”, odgovorio je Ramirez. „Sve što traţim je da dođeš do centra kod mene da popričamo”. „Zašto bih to uradio?” vikao je Benito. „Priča se na ulici da si označen kao meta”, mirno je rekao Ramirez. „A ja ti mogu pomoći”. „Ne zajebavaj se sa mnom, jer misliš da si kralj dobročinitelja”, rugao mu se Benito. „Imam novosti za tebe, ko mi priđe imaće rat. Imam armiju iza sebe”. „Šta će ti armija kada će ti neko prosvirati glavu?” rekao je Ramirez kao glas razuma. „Onda te nikakva armija neće spasiti”. „Odjebi!” opet je vikao Benito, pre nego je zalupio slušalicu. Njegov brat ga je izluđivao, uvek je pokušavao da ga ubedi da dođe do centra i da se smiri. Kad je poslednji put bio tamo umalo nije pazario metak. Otac Rozinog deteta. Tada je preokrenuo situaciju i roknuo tipa. Razmišljao je o razgovoru sa svojim bratom. Ne bi ga iznenadilo da Ramirez hoće da

mu smesti, i preuzme njegov unosni biznis sa drogom, pod maskom gospodina Pravednog. Da, to je bilo to. Ramirez je bio ljubomoran, ţeleo je ono što je njegovo. Teško.Veliki bata neće ništa dobiti. Kad je došla do prozora, preplašeno je povukla zastor. Napolju je bio mrkli mrak. Ništa nije videla. Imala je knedlu u grlu. Srce joj je nekontrolisano lupalo. Stomak ju je boleo i osećala je nesvesticu. Prozor se lako otvorio. Nije bilo brave i znala je da će biti tesno, ali sa malo sreće će se provući kroz mali prostor. Morala je. Na pamet su joj padale razne misli. Šta ako otmičari uđu u sobu i povuku je nazad, dok je ona na pola puta? Šta ako budu toliko besni da je prebiju ili čak da je ubiju? Koliko god preplašena bila, nije bilo povratka. Bilo kako bilo, krenula je da beţi.

Pedeset peto poglavlje Bobi i Denver Bili smo na putu za aerodrom, Bobi i ja. Kad sam mu rekla za hitan slučaj, insistirao je da me odvede svojim avionom do Vašingtona pored mojih prigovora. Onda je odlučio da bi bilo najbolje da ga uputim u slučaj da bi mi pomogao. Šta sam mogla da uradim? Poruka od Dţordţa Hendersona je bila očajnički poziv u pomoć, pa iako Dţordţ nije traţio da dođem u Vašington, gde su bili on i njegova ţena, znala sam da moram da idem. Pa ako je najbrţi način da to izvedem ukrcavanjem na Bobijev avion, neka bude. Karolin je nestala, na način „otišla na par dana" nego na zlokobni „oteta je" način. I svako ko je ikada gledao vesti na televiziji znao je šta to znači. Nestala devojka uglavnom znači da je silovana i ubijena. Po Dţordţu, policija je našla Karolinin automobil napušten na udaljenom mestu sa otvorenim prednjim vratima i sa njenom jednom cipelom koju su našli malo dalje. Nije se pojavila na poslu, propustila je dogovoreni doručak sa komšinicom i nije bila viđena od utorka popodne kada je napustila kancelariju zbog zakazanog termina kod zubara. Kada su zvali zubara, on je rekao da nije imala zakazano. Nisam imala pojma kako bih ja bila od pomoći, ali Karolina je moja najbolja prijateljica i znala sam da moram da budem tamo, ako ništa drugo onda kao moralna podrška njenim roditeljima. Na putu ka aerodromu pozvala sam Feliksa da mu kaţem za to. „Ne razumem šta se događa sa tobom u poslednje vreme”, prasnuo je Feliks, na njemu svojstven šarmantan način. „Zar ti nije stalo do svog posla?” Ovo je bolelo, zato što je to rekao Feliks. Naravno da mi je bilo stalo. Za sve vreme dok sam radila za firmu Sonders, Filds, Simons i Dţonson, uvek sam na prvo mesto stavljala posao. Pitajte Dţoša. Još jednom sam se pitala da li je došlo vreme da idem dalje. Sigurna sam da bi našla dobar posao. Zatim sam pozvala svog komšiju da mu javim da se neću vratiti još nekoliko dana i ako bi mogao da se pobrine za Ejmi Vajnhaus? „Ona je dobro”, uveravao me je. „Nema problema”. Ĉim sam završila sa razgovorima, Bobi je skočio. „Da li je sve u redu?” pitao je sav zabrinut, kao da će me to naterati da zaboravim Zinin otkrivajući govorčić, govor koji ja nisam spomenula, niti je on. Nespominjanje govora je stajalo između nas kao slon u sobi, osim što nismo bili u sobi nego u avionu, bili smo u limuzini na putu ka aerodromu i Bobijevom privatnom avionu. On uopšte nije za mene. Šta li sam mislila? Bobi je shvatio da ima određenu moć zbog svog porekla, imao je kontrolu u većini situacija.Učio je od oba roditelja i iako je Dimitri preminuo, kada je on bio dete, proučavao je svog oca na fotografijama i video-kasetama i pamtio kako se ponašao. Dimitri je uvek posedovao izuzetan šarm, saosećajnost i nepokolebljivu kontrolu. Laki je uvek rešavala stvari na svoj način i to joj je tako odgovaralo. Oba roditelja su mu bila jaka, odana i spremna za akciju, oboje su znali šta ţele i uvek bi izašli kao pobednici. Bobi je ţeleo isto za sebe. Shvatio je da je rođen sa velikim privi legijama, ali nikada nije

dozvolio da ga to ponese i pored stalnih problema, koje nosi ogromno bogatstvo, i nikada se nije provlačio zbog svog dobrog izgleda. Zamislio je da sam uspe i uspeo je. Jedna od stvari na koju je bio ponosan bilo je to što je ţene lepo tretirao, i da ih je puštao da urade kako njima odgovara ako stvari ne funkcionišu. Nastojao je da bude dobar momak. Sad je Zina uspela da ga predstavi kao glupavu igračku. Bio je besan. Na Zinu. Ali najviše na sebe. Od momenta od kada su one reči ispale iz crvenih Zininih usta, Denver je počela da ga tretira kao poznanika sa kojim je bila prinuđena da provede vreme. Naravno, sloţila se da leti u njegovom avionu, ali to je bilo zbog hitnosti da dođe u Vašington, a ne zato što je htela da bude sa njim. Nije znao šta da joj kaţe. Da li da pokuša da objasni? Uhh... Denver,ovako stoje stvari: Zina je iznenada ušla u moju tuš kabinu, nisam je pozvao i da, uh, oralno me je... ali... uh... Sranje? Šta bi postigao? Prva devojka koja mu se svidela posle dugo vremena, a Zina je srušila sve nade da našto bude od toga. Limuzina se zaustavila na aerodromu i posebna sluţba ih je otpratila do aviona. Kada su se ukrcali, Denver je videla gde će Bobi sedeti i namerno je sela sa druge strane prolaza. Gita, jedna od privlačnih stjuardesa, pitala ih je da li im treba nešto. ,,U redu je”, rekla je. „Hvala u svakom slučaju”. „Znaš”, rekao je Bobi, nagnuvši se preko prolaza, „avion ima spavaću sobu, pa ako si umorna...” Nije nastavio. To što je spomenuo spavaću sobu zvučalo je smešno, skoro kao da joj se nabacuje. A nije. Nipošto. Ali bi ţeleo. Oh da, definitivno bi ţeleo to. Problem je bio da je Zina upropastila svaku šansu za to. Ĉudno je to. Kad vam se našto dramatično desi u ţivotu, sve ostalo prestaje da bude bitno. Pre dva sata bila sam opsednuta, ali sada me nije bilo briga. Zar sam zaista trčala okolo i trošila celu moju platu na seksi dizajnersku haljinu i cipele? Trpela neugodnost glupavih veštačkih trepavica i previše šminke? Ludača. Mora da sam poludela. Sada razmišljam samo o Karolin. Gde je? Da li je oteta u šta Dţordţ Henderson veruje? Zašto su ljudi i počeli da je traţe? Nisam imala odgovore, a to je frustrirajuće za nekog ko voli da je upoznat sa svim. Počela sam da razmišljam o poslednjim porukama koje sam dobila od nje. Srećom sve poruke sam sačuvala u memoriji, za svaki slučaj. Da li je negde bio trag? Izvukavši telefon, počela sam da ih iščitavam. Poslednju poruku koju sam dobila bila je u ponedeljak. Moramo pričati! Toliko stvari se dogodilo! Šta je mislila pod tim? Da li se pomirila sa Metom, svojim bivšim? Da li je upoznala nekog novog? Sigurno je bilo u vezi muškarca, bila sam sigurna u to. Pogledala sam u Bobija. Bio je zavaljen u svojoj stolici, verovatno iscrpljen od popodnevnog oralnog seksa zastrašujuće megazvezde. Zina me podsećala na Vampiru, superţenu sa druge planete. Još uvek obučena u oskudnu crvenu haljinu i neudobne cipele sa štiklom, zgrabila sam kesu u kojoj sam ostavila moju pravu odeću, odvezala se i ustala. Lepa havajska stjuardesa koja se predstavila kao Hani, poţurila je da je usluţi. „Htela bih da se presvučem, Hani”, rekla sam. „Mogu li?” „Naravno”, odgovorila je Hani, ljubazno se smešeći. „Pođite sa mnom”. Pratila sam je do potpuno uređene spavaće sobe. Spavaće sobe! U avionu!

Unutra je bio veliki krevet, plazma TV, orman i potpuno opremljeno kupatilo. Pitala sam se da li je i Zina letela Bobijevim avionom. Ne, ona verovatno ima svoj 747. Bogati ljudi ţive u različitom svetu. Nije je bilo briga. Brinula je samo za Karolin. Denver se zatvorila u spavaću sobu i izašla posle petnaest minuta u odeći koju je nosila ranije: beţ dţemper, belu košulju i široku jaknu. Kosu je skupila u repić i skinula je dobar deo šminke. Bobi je mislio da izgleda prelepo. Devojka je bila prirodno lepa, nisu joj bili potrebni dodaci. Prisetio se lepih trenutaka u baru Kevendiša. Njih dvoje su osetili tako jaku vezu. Znao je da ne tripuje, nego da su imali ţestoku hemiju. Dođavola! Zašto je Zina morala da se pojavi i sve pokvari? „Uh... da li si našla sve što ti treba?” pitao je, osećajući se totalno van igre, što mu uopšte nije bilo svojstveno. „Nisam ni traţila”, odgovorila je Denver hladno. „Ima li telefona u avionu?” Bobi je pozvao Gitu i zamolio je da pokaţe Denver gde je telefon. Denver je podigla slušalicu i okrenula mu leda. Umirao je od ţelje da sazna koga zove. Rekla je da trenutno nema momka, ali ko zna? Pokušao je da preokrene situaciju u svojoj glavi. Poznati pevač objavljuje da se zaljubio u Denver. Ne baš srećne misli. Nije ni čudo što ga je otkačila. Pokušao je to da gleda sa pozitivne strane. Bar je prihvatila let avionom. Moţda je postojao neki način da se iskupi. A onda je pomislio, nema šanse. Imao je jak osećaj da je Denver jedna od onih koje ne opraštaju lako.

Pedeset šesto poglavlje Karolin Strah ju je obuzimao do te mere da je Karolin jedva disala. Očajnički plitko je disala, ali je pokušavala da ubrza i da ostane pribrana, jer je znala da bez obzira na to što je strah bio prisutan, ništa je neće zaustaviti da uradi to što je morala. A ono što je morala da uradi bilo je da izađe. Srce joj je lupalo, bila je odlučna da pobegne od ovog odvratnog mesta gde su je tretirali kao ţivotinju. Kad je otvorila prozor što je više mogla, dosta kišnicese sručilona nju. Skupivši svu snagu koja joj je ostala, uspela je da se popne na sims. Zastavši na momenat, udahnula je duboko. „Korak po korak, korak po korak”, ohrabrivala je samu sebe i nekako uspela da se ugura u mali prostor,skoro da se zaglavila, ali sa nadljudskim naporom izvukla se napolje. Iskočivši napolje, njene bose noge su upale u blato i kiša koja je padala celi dan, sručila se na nju. Nije imala pojma gde se nalazi. Nije bilo uličnog osvetljenja i bio je mrkli mrak. Negde u daljini čula je psa kako zavija i elipse helikoptera. Trgao ju je osećaj za ţivotom i počela je da trči. Mumlajući i psujući, Benito je pokušao da zaboravi na Ramirezov poziv i da se vrati gledanju pornića. Njegov brat ga je uvek mučio, od kada su bili deca i ţiveli u jednosobnom stanu u sirotinjskoj četvrti, sa majkom koja je bila narkomanka, a od oca ni traga. Ramirez je bio taj koji ga je naterao da uđe u bandu, kada je imao dvanaest godina, a sa punih trinaest Ramirez ga je gurnuo na ulicu da prodaje drogu. Ramirez je bio ţestoki kriminalac kada se odjednom promenio u nekoga ko sebe smatra pravednim čovekom, licemerni kučkin sin. Benito ga je mrzeo iz dna duše. Buljeći u TV pokušao je da blokira sećanja na detinjstvo. Posle izvesnog vremena Debele crne'mačkice' imale su efekat i njegov penis je opet nabrekao, zbog kombinacije prostog seksa i besa i mrţnje koju je osećao prema bratu. Naglo je ustao i krenuo ka spavaćoj sobi.

Pedeset sedmo poglavlje Anabela „Kako to misliš, uhapsili su nekog?” rekao je Frenki, češući čelo. Anabela je skočila na njega istog momenta kada je došao u hotel, a da mu nije dala šansu da kaţe za njihovog novog menadţera i kako je Feni Bernstin bila inovativna ţena. „Upali TV, na svim kanalima je”, izjavila je Anabela uzbuđeno. „Koga su uhapsili?” pitao je Frenki. „Uhoda?” „Kojeg uhodu?” rekla je Anabela, buljeći u njega belo. Anabela je bila nešto posebno. Očigledno nije pratila istragu ubistva svoje majke. „Bilo je pomena o uhodi”, rekao joj je Frenki. „Neki fanatični oboţavalac iz Nju Orleansa koji je došao u grad da bi mu Gema bila predmet oboţavanja. Policija je sumnjala na njega. „Ovog puta nisu rekli ko je on, sve što su rekli je da su uhapsili nekoga”. „Mora da ti je sada lakše”, rekao je Frenki dok je uzimao dijetalni seven ap iz mini bara. „Moţda je dragi tatica u pitanju”, predloţila je Anabela sa zlokobnim smeškom. „Boţe, Anabela, da jeste Ralf, svi bi već znali za to”, rekao je Frenki, zgroţen njenom neozbiljnošću. „ Ako mene pitaš, čak je i sama pomisao da je Ralf to uradio, poprilično bolesna”, rekao je. „Moţda bi trebalo da posetiš psihića zbog toga”. ,,A moţda bi ti trebao da posetiš psihića zbog tvoje kokainske zavisnosti”, uzvratila je Anabela još jednom pomislivši da je pogrešila što je ostala sa Frenkijem. „Slušaj, pile”, rekao je ne ţeleći svađu „trebalo bi nekoga da upoznaš. Ţena je nuklearka i ona će nas izvući iz naših govana”. ,,A kako će ona to uraditi?” rekla je Anabela sa pogledom neverice. „Reći će ti kada je upoznaš”, rekao je Frenki strpljivo. „Feni će nam reći svaki potez”. „A kada bi trebalo da upoznam tu takozvanu nuklearku?” pitala je Anabela, pravivši se da zeva od dosade. „Večeras. U deset sati u dvorištu restorana Šato Marmont". „Deset je suviše kasno”, rekla je Anabela uznemireno. „Celi dan smo u avionu. Iscrpljena sam”. „Moramo da jedemo, zar ne?” rekao je Frenki razdraţeno. „Valjda”. „U redu, uradićemo to”. „Valjda”, rekla je Anabela ne baš oduševljena. ,,I pile, moram da te upozorim”, rekao je Frenki, misleći da je najbolje da je pripremi na topovsko đule kakva je bila Feni, „ova ţena je otkačena. Ali veruj mi, Feni Bernstin će nam srediti sve što ţelimo”. Ĉim je ugledala Feni, Anabela se prebacila u njen snobovski stav, bolja sam od tebe. Feni ju je ocenila istog momenta. Bogatašica. Kučkica. Ćerka filmske zvezde sa svim mogućim privilegijama, a nimalo ljubavi i paţnje. Tokom njene duge i berićetne vladavine kao najbolji menadţer u Holivudu, Feni je srela gomilu devojaka kao što je bila Anabela. „Smiri se”, htela je reći. „Odlučila si da se zakačiš za kokainca iz pogrešne klase. Siđi sa prestola, lutko, pa da porazgovaramo o tvojoj budućnosti”. Anabela je mlitavo pruţila ruku, zgroţena što je Frenki i pomišljao da sklapa posao sa ovom ţenturačom. Feni je odbila ruku, nego ju je zagrlila, što je Anabeli bilo još odvratnije, jer je osetila i

poison, parfem koji je najviše mrzela. „Feni Bernstin”, rekao je Frenki. „Ovo je Anabela Maestro, ljubav mog ţivota”. Feni je namignula Anabeli dok su se smeštali za sto. „Zar te ove otrcane fraze ne teraju na povraćanje?” kikotala se. Anabela nije mogla da se ne sloţi sa tim. „To su muškarci, lutko”, nastavila je Feni. „Svi govore te stare otrcane fraze. Slaţeš li se?” A onda imitirajući duboki muški glas rekla je, „ Večeras si prelepa. Ne, dupe ti ne izgleda preveliko u toj haljini. Naravno da ću ti kupiti novi automobil. Šta kaţeš da mi popušiš đokicu, draga? Obećavam da ti neću svršiti u usta”. Anabela nije mogla da izdrţi, nego je prasnula u smeh. Ova ţena u nečuvenom ruţičastom kaftanu, velikim minđušama, narandţastom kosom i lajavim ustima, bila je smehotres. „Rekla sam jedan takav predsedniku”, poverila se Feni. ,,Napaljenko je prihvatio. Istina uvek tera ljude na veliko ha-ha”. Anabela nije htela da pita na kojeg je predsednika mislila. Verovatno Klintona, ne Buša i sigurno ne Obamu. Frenki se opustio. Bio je nervozan što dovodi Anabelu da upozna Feni, ali sada je mogao videti zašto je Feni tako uspešna, znala je igru i ne zadugo, Anabela je podlegla čaroliji Feni Bernstin. U Njujorku, Dţejni Bonafacio je bila u fazi ţestoke panike. Ne samo da joj je sin pobegao sa sigurno velikim kešom, koji je dobio od prodaje priče tabloidu o Frenkijevom i Anabelinom poslu, nego je ostala da trpi posledice, i to kakve. Telefoni nisu prestajali da zvone. Reporteri i paparaci su čekali ispred njihove zgrade. A klijenti su pretili tuţbama ako se otkrije njihov identitet. I neke od takozvanih poznatih devojaka, sa poznatim identitetima pojavile su se na prednjim vratima spremne da ubiju Frenkija i Anabelu ili na koga god budu naišli. Dţejni je bila izuzetno nervozna. Ali iako je Frenki tako grubo pričao sa njom preko telefona, ona je još uvek imala lepo mišljenje o njemu. On je još uvek bio njen Frenki i zato što je Ĉip uradio tako strašnu stvar, osećala je da je na neki način, ipak ona ta, koja je odgovorna. Po komšiji koji je imao ključ od njihovog stana u Kvinsu, Ĉip je nestao. Pokupio je sve svoje stvari i nestao tokom noći. Što je bilo isto tako dobro, jer kada je pod pritiskom, Dţejni je imala ţestoku narav i ne bi imala problema da se iskali na njenom nezahvalnom sinu. Svako drugi bi napustio stan na Park aveniji i trčao koliko god ga noge nose, ali Dţejni je bila lojalna, nadajući se da će joj Frenki oprostiti kada se vrati u Njujork. „Onda smo se dogovorili”, rekla je Feni, obrušivši se na tanjir sa desertom koji se nalazio na sredini stola. „Svi znamo šta treba da radimo?” Anabela je klimnula glavom. Osećala se mnogo sigurnijom sada kada je Feni preuzela stvar u svoje ruke. „Odeća?” pitala je Feni, samo da proveri da li je Anabela upila sve njene instrukcije za sutrašnju sahranu. „Crnu”, rekla je Anabela poslušno. „Ne pantalone, suknju... ” „Pristojne duţine”, prekinula je Feni. „Od nakita samo moj Malteški krst. Vrlo malo šminke. Crne naočare”. „Savršeno”, rekla je Feni, uzevši još jedan zalogaj čokoladne torte. ,,A ti, Frenki?” „Da, da, kapiram”, rekao je nemirno. „Ništa napadno, da ćutim šta god da se dogodi”. „Ne brini, biću tamo da sprečim Ralfa da se obruši na tebe, u šta ne verujem, jer će biti dosta novinara, a Ralf nikada ne bi rizikovao svoju reputaciju filmske zvezde da uradi nešto glupavo ispred kamera”.

,,A posle?” pitala je Anabela. „Da se vratimo u kuću?” „Videćemo kako se bude razvijala situacija”, rekla je Feni, dok joj se komadić čokolade skotrljao niz bradu. „Dogovoreno”, rekao je Frenki. „Naravno da jeste”, rekla je Feni, viljuškom nabadajući kolač od sira. ,,Oh, i Frenki, imamo intervju posle podne za Pipi, tako da svedeš šmrkanje koke na minimum i da ne vidim pobeleli nos”. „Hej... ” hteo je nešto da kaţe. „Ne trudi se”, rekla je Feni, zaustavljajući ga. „Ĉula sam sve izgovore koji postoje i zabole me levo jaje šta radiš u svoje slobodno vreme, ali kada radimo nema droge. Kapiraš? Anabela se nasmejala. Konačno neko ko moţe da kontroliše Frenkija. Kakav bonus!

Pedeset osmo poglavlje Karolin Benito se uhvatio za međunoţje dok se pribliţavao spavaćoj sobi i okrenuo kvaku. Bio mu je tvrd i jak, što je značilo da će senatorova kučka da se počasti. Sada će dobiti pravu stvar, a ne mlitav penis nekog matorca. Na Benita Ortegu se uvek mora računati. Spavaća soba je bila u mraku, ali on je ionako planirao da joj stavi povez na oči, sigurnosna mera u slučaju da proba da ga identifikuje. Stavio bi joj povez na oči, a onda bi upalio svetio da vidi kakvu 'mačkicu' dobija. Kada je ušao u sobu osetio je hladnoću koja je ulazila kroz prozor. Roza, budaletina, mora da ga je otvorila iz nekog razloga. Soba je bila ledena kao glečer. Dolazeći do kreveta, shvatio je, uz kombinaciju šoka i neverice, da nje više nije bilo tu! Sranje! Kučka je pobegla! Roza je jedva otvorila oči, u stvari samo jedno oko, jer joj je desno oko bilo u zavoju. Pokušala je da govori, ali nije mogla reći ništa osim da otvori usta, jer su joj bila jako suva. „Gde sam?” pokušala je da kaţe. Pojavila se sestra. „Smiri se, lutko”, rekla je umirujućim glasom. „Reći ću doktorki da si se probudila”. „Hoću moju mamu”, Roza je cmizdrila, postavši tinejdţerka što je uistinu i bila. Sestra je pozvala doktorku Glas, koja se pojavila petnaest minuta kasnije. Ĉim je videla da je devojka svesna i da moţe da priča, odmah je pozvala detektiva Lenoksa. „Nešto je iskrslo, imam drugi slučaj”, rekao je detektiv, a da nije bio previše zadovoljan zbog toga. „Moraću da pošaljem nekog drugog da uzme njenu izjavu”. „Ne dolazite Vi?” pitala je doktorka Glas, neizmerno razočarana. „Nestala ţena, senatorova asistentkinja”, detektiv Lenoks je objasnio. „Do sutra će svi novinari biti zainteresovani za taj slučaj. Šef već sada jeste”. „Razumem”, rekla je. „Ako se to reši, moţda navratim sutra, pa ja popričam sa devojkom”. Pauza. „Da li ste deţurni sutra?” „Celi dan”. „Vidimo se onda”. Doktorka se okrenula prema svojoj pacijentkinji. „Hoću moju mamu”, ponavljala je Roza, dok su joj se suze slivale niz obraze. „Hoću odmah da dođe”. „Ramirez, šta mogu da učinim za tebe?” pitao je Gregori preko telefona, neutralnim tonom. Odlučio je da se javi na telefon da vidi šta čovek hoće. „Tiče se mog brata”, rekao je Ramirez. „Tvog brata?” pitao je Gregori, gutajući ogromnu knedlu. Da li je Ramirez saznao šta se događa? Da li je moguće da ga je Benito ocinkario? Isuse Hriste! Leteće perje. „Moram da popričam sa vama u vezi njega”, nastavio je Ramirez. „Moţete li navratiti do centra rano ujutro? Hitno je”. Ramirez je mogao reći, „Donesi dosta para, jer ću da ucenim tvoju glupavu belu guzicu". Gregoriju je jako drhtala donja usna. Da, bio je glupav, jer ono što je pokrenuo

neoprostivo je. „Biću tamo”, rekao je otresito. Nagazivši na nešto oštro poput noţa uzrokovalo je Karolinin neopisiv bol. Vrisnula je očajnički. Nije bilo dovoljno što je bila mokra, promrzla i trčala da spase svoj ţivot. Sada i ovo. Kako su je se oči privikle na mrak, tako počela da primećuje gde se nalazi i shvatila da trči preko deponije pune prepunih kanti za otpatke, napuštenih automobila, starog nameštaja i dotrajalih dušeka. Na obe strane deponije bila je visoka trava i gomila korova. Pacov joj je presekao put. Zamalo je vrisnula, ali je nastavila, jer jednu stvar je znala zasigurno, mora da ode što dalje od kuće iz koje je pobegla i to što brţe. Ako su njeni otmičari otkrili da je pobegla i krenu za njom, šta onda? O tome nije htela da razmišlja.

Pedeset deveto poglavlje Denver Bobi je odjednom postao kao jedan od onih dosadnih velikih pasa koji se stalno sapliću. Nije hteo da prestane da me juri. Očigledno da nikada nije morao. „Vrati se u Las Vegas da ti Zina popuši odavde pa do Meseca", imala sam ţelju da mu to kaţem. Ali, naravno nisam. To je ona strana mene koja ne ţeli da povredi tuđa osećanja. Nekada sam takav mekušac. Ili delom licemer, zavisi kako gledate na to. Preţalila sam Bobija, jer mu je to radila jedna zastrašujuća megazvezda koja je objavila njihovu seksualnu igrariju sa scene. Ali u poslednja dva dana imala sam sjajan seks sa dva različita čoveka, tako da se teško moţe reći da sam svetica! Tako da... kada smo Bobi i ja bili na piću definitivno sam osetila varnice. Tako da to me je lupilo po egu to pušenje Kraljice Vampira. Ali hej, nije kao da smo spavali zajedno, ili da smo se čak i poljubili, tako da sam moţda pravila od muve slona. Naslonila sam se na sedište i pokušala sam da odspavam nekoliko sati. Trebaće mi sva energija koju mogu da sakupim kada stignemo. Bilo je već kasno kada smo se stigli u Vašington, tri sata u utorak ujutru po lasvegaskom vremenu i šest sati ujutro po vašingtonskom lokalnom vremenu. Nije me bilo briga koliko je sati. Imala sam nameru da se vidim sa Karolininim roditeljima i da saznam šta se dogodilo. „Verovatno spavaju”, rekao je Bobi. „Šališ se?” odgovorila sam, sasekavši ga pogledom. „Da li bi tvoja mama spavala da si ti nestao?” ,,U pravu si”, rekao je, klimajući svoju zgodnu glavu. Moţda sam ga preţalila, ali to ne znači da ne mogu da uţivam u njegovom spektakularnom izgledu. Dok smo leteli ka Vašingtonu, Bobi je sve sredio, očigledno je bio majstor u tome. Automobil da nas sačekaju na aerodromu. Boţe, nadam se ne opet limuzina. Dvokrevetni apartman u istom hotelu gde su Hendersonovi. To mi nije smetalo, jer nisam imala nameru da spavam i to je moglo da posluţi kao baza. Nekoliko minuta pre nego što smo sleteli, Bobi je smatrao da mora da kaţe nešto zbog Zininog incidenta. Očigledno je skupljao energiju za veliko objašnjenje. „Uh... Denver, moram ti nešto objasniti kada je Zina u pitanju”, rekao je, izgledalo je kao da mu je jako neprijatno. ,,Vidiš,ona je... uh... veoma zahtevna ţena, uzima šta god hoće i kada god hoće. A... uh... juče se dogodilo meni ono što je ţelela”. „To sam ukapirala”, rekla sam, odbivši da mu pomognem. „Pa da, tuširao sam se, a ona se pojavila niotkuda. Sada znam da sam je trebao isterati, ali... ” „Hej”, rekla sam, brzo ga prekidajući u pokušaju da nađe još koji izgovor. „Ne moraš mi polagati račune. Jedva se poznajemo, Bobi. Nije moja briga”. „Ali jeste”, insistirao je. „Proveli smo vreme ranije i bilo je sjajno”. Udahnuo je duboko. „Moraš shvatiti da mi taj događaj sa Zinom nije ništa značio”. „Očigledno je značio nešto njoj”, rekla sam, još uvek ne ţeleći da mu olakšam. „Pala mi je na pamet otkačena ideja”, rekao je.

„Kakva ideja?” „Zašto ne zaboravimo ono šta se dogodilo i vratimo se na početak?” predloţio je, gledajući me iskreno svojim tamnim očima. „Kako ti to zvuči, Denver? Meni zvuči izuzetno dobro”. Boţe! Ĉovek je bio neodoljiv. Bilo kome drugom oprostila bih mu u momentu, ali razmišljala sam o Karolin i upuštanje u nešto mi nije bilo baš na pameti. „Slušaj, kapiram”, rekla sam, popuštajući. „Nisam tvrda srca”. Iznenada sam se glupavo nacerila. „Da li je to zvučalo kao igra reči?” Nacerio se i on. „Da, jeste”. Dugo i jasno smo se gledali. A onda je rekao nešto veoma lepo. „Sada treba da fokusiramo svu energiju da nađemo tvoju prijateljicu. Tu sam, Denver, i sve što mogu ću uraditi da ti pomognem. Ali posle toga, novi početak za nas. Je li tako?” I poput zaljubljene budale, promrmljala sam, “Jeste”.

Šezdeseto poglavlje Karolin Uzbuna i bes je poteralo Benita u akciju. Uzbunio se zbog ţene koja je zapamtila lokaciju njegove kuće i koja bi ga mogla prepoznati kao otmičara. Kao prvo, bio je besan zato što mu je pobegla. Kada je senatorova kučka pobegla? Nije znao. Verovatno skoro. Da li je i Roza pobegla? Da li je zato pobegla od njega? Da li je ona otvorila prozor i odvezala zatvorenicu? Sranje! Sranje! Sranje! Moţda je već stigla do policije i rekla im gde on ţivi. On se ne vraća u zatvor. Nema šanse! Ako ga policija uhapsi, sve će reći u zamenu za nagodbu. Senator Stounmen će stradati zbog ovog, a ne on. Uzeo je pištolj i otrčao do automobila. Moţda nije zakasnio. Moţda će je uhvatiti i odvući nazad u kuću. Ona će otići jedino kada on to dozvoli. Kad je pretrčala deponiju i došla do puta, već je izgledala veoma loše. Natopljena kišom, iz stopala joj je curila krv, znala je da treba da potraţi pomoć. Gledala je gore-dole niz ulicu i shvatila da se nalazi u opasnom delu grada, najverovatnije u jugoistočnoj četvrti, ozloglašenoj četvrti po kriminalu. Nikoga nije bilo na ulici, većina ulične rasvete bila je razbijena i jedino mesto koje je bilo otvoreno bio je bar na ćošku. Odšepala je do njega, a bol u njenom stopalu se povećavao. Kiša je nastavila da pljušti, što je pogoršavalo stvari. Samo da dođe do telefona... to je sve što joj treba. Samo jedan poziv policiji i oni će doći po nju. Automobil nije hteo da upali, što je dodatno razbesnelo Benita. Nije bio trenutak da njegov krš rikne. Usrana kiša nije pomagala. Ponovo je pokušao da upali automobil ali bez uspeha. Akumulator se oglasio na momenat, a onda crkao. Morao je da se pokrene i da potraţi senatorovu kučku, ali kako to da uradi bez automobila? Onda se setio da Rozina mama ima stari bjuik. Nalazio se ispred kuće i skupljao prašinu. Dođavola, uzeće ga. Šteta. Stavio je kapuljaču na glavu zbog kiše, krenuo je ka kući Rozine majke koja se nalazila deset blokova dalje. Uzimanje maminog dragoceno bjuika biće kazna Rozi što je pobegla od njega. Kučka! Karolin je odšepala do bara i gurnula drvena vrata u nameri da uđe. Na hodniku je stojao veliki čovek koji joj nije dao da prođe. Prekrštenih ruku vikao je. „Odjebi odavde, prljava pizdurino. Koliko puta treba da kaţem vama skitnicama da ne moţete ući ovde”. „Ali ja... ” Nije je slušao. Besan, nije hteo da sasluša. Jednim potezom ruke izbacio je, gurnuvši je tako jako da je upala u blato. ,,I ne vraćaj se”, vikao je, vrativši se u bar i zalupivši vrata za sobom. Karolin je bila u šoku. Pobegla je otmičarima, a sada je tretiraju kao đubre.

Polagano, ustala je. Beskućnik je hodao gurajući kolica za kupovinu. Obučen u krpe, na glavi je imao američku zastavu, a šugavi pas je išao za njim. Otrčala je do njega i molila ga da joj pomogne. ,,Oš da pušneš mog đokicu?” rekao je razgolitivši se. „Svideće ti se moja kobaja, devojano. Ajde, posluţi se, lizni ga. Za dţabe”. Brzo se povukla i počela da trči niz ulicu, izbegavši pijanicu koji je pljunuo i dva transvestita koji su je totalno ignorisali kada im je zatraţila pomoć. Prošla je pored dve govornice, obe sa slomljenim telefonima. Zatim je shvatila da je suviše opasno da bude na ulici. Primetila je vrata od zalagaonice koja su bila u suterenu punom đubreta i pokrivena nadstrešnicom, sagnula se i sakrila premorena i preplašena. Sve što je mogla je da dočeka jutro i da se nada da će preţiveti noć.

Šezdeset prvo poglavlje Bobi Bobi je bio ubeđen da se pomerio sa mrtve tačke kod Denver zbog Zininog nastupa. Pokušao je da objasni šta se zaista desilo i odahnuo je, jer se Denver do izvesne mere smirila, ali da ga je ignorisala veći deo leta. Ĉak mu se i nasmešila, pozitivan znak. Bilo mu je drago da je bio u mogućnosti da svoj avion stavi njoj na raspolaganje zbog puta za Vašington. Imao je i on neke beneficije multimilionskog nasledstva. Takođe mu je bilo drago što je išao sa njom, iako je bio siguran da Em Dţej i njegova mlada, kao i Bridţit i njena devojka neće biti oduševljeni kada otkriju da su otišli. Da ne spominjemo odsustvo aviona. Verovatno su svi ludeli što ih je napustio. Šteta. Išao je za devojkom koju ţeli i ovaj put nije razmišljao o posledicama. Laki bi se definitivno sloţila sa onim što je uradio. Laki je podrţavala impulsivne reakcije. Ono što je bilo bitno, Denver je bila posebna, bio je ubeđen u to. I ako ona misli isto, biće srećni zajedno. U međuvremenu, hteo je da joj pomogne da pronađe nestalu prijateljicu, a pošto je Laki imala veze svuda, pozvaće je iz aviona i zamoliće je da im pomogne ako moţe. Posle nekoliko vaţnih pitanja, Laki je bila izuzetna kao i obično. Obećala je da će pozvati neke ljude. Naravno da je znala ljude u Vašingtonu, pa i šefa policije. Lakina intervencija nije automatski značila da će pronaći Karolin, ali da će se mnogo više potruditi. Odlučio je da ne kaţe Denver, tako je bilo bolje.

Šezdeset drugo poglavlje Denver Lagano sam pokucala na vrata hotelske sobe u kojoj su bili Hendersonovi. Zamolila sam Bobija da ne uđe sa mnom, nije bio trenutak za upoznavanje. Nevoljno, ostao je u apartmanu. Dţordţ Henderson je otvorio vrata. Visok čovek sa prosedom kosom i prirodnim šarmom, video se bol u njegovim očima. Pogled mu je bio ispijen. Nakratko sam se pitala da li je teskoba u njegovim očima zbog Karolininog nestanka, ili tuga moţda ima veze sa ubistvom Geme Samer. Šta god. Ĉovek je bio izuzetno potišten. Mada ga nisam videla nekoliko godina, zagrlili smo se i promuklim glasom je rekao: „Hvala što si došla, Denver. To mnogo znači Kler i meni”. Dok je pričao, Kler, njegova supruga je izašla iz kupatila. Nekada izuzetno privlačna ţena, bila sam šokirana njenom pojavom. Bila je mršava i suvonjava, sa podočnjacima, potpuno seda. Pomislila sam da se njeno stanje nije pogoršalo u poslednjih dvadeset i četiri sata. Ţena je bila uznemirena. Kroz čega je prolazila, Karolinin nestanak je bilo samo dolivanje ulja na vatru. „Ćao”, rekla sam, krenula sam ka njoj, spremna da i nju zagrlim. Odskočila je kao da je neko opekao ţaračem. Posle neugodne minute, pitala je: „Šta misliš gde mi je ćerka?” Ton glasa je skoro imao optuţujuću notu, kao da bih ja trebalo da znam, a ako ne znam, nisam joj od koristi. „Ţao mi je, gospođo Henderson”, rekla sam tiho. „Ne znam gde bi Karolin mogla da bude”. „Ali ja znam da vi devojke stalno pričate” reče Kler, dok su joj crvene oči zasijale pakosno. „Ne baš”, rekla sam, šokirana nastupom ove ogorčene ţene koja ne liči na onu finu ţenu koje se sećam iz mladosti. Karolin i ja smo visile u njihovoj kući, a ponekad bi nam Kler Henderson pekla kolače i vozila nas u robnu kuću. Ta ţena sa predivnom kosom i manirima više ne postoji. „Moţda bi mogli da me uputite šta se događa”, rekla sam, okrenuvši se Dţordţu. “Oh, naravno da on moţe da te uputi”, rekla je Kler, podiţući glas. „Moţe da ti kaţe sve o aferi koju je imao sa ubijenom filmskom zvezdom”. Napravila je pauzu da mu uputi pogled. „Zato je Karolin nestala. To je karma.Dţordţova i moja kazna”. Kada je završila, Kler se sručila na krevet, plačući histerično. Dţordţ me gledao očajan. Taj pogled je značio Šta je bilo bilo je. Ne moţe se izbrisati. „Ţao mi je” rekla sam tiho. „Ali zar ne bi trebalo da se fokusiramo na nalaţenje Karolin?” „Naravno”, rekao je Dţordţ. „Nazvao me detektiv Lenoks. Zvao nas je da dođemo u policijsku stanicu što pre. Danas je više za saradnju nego juče kada smo stigli. Nadam se da imaju neke novosti”. Poziv u stanicu mi se nije činio kao dobra stvar. Da li su našli Karolinino telo? Da li su to te dobre vesti? Iznenada me je pogodila teţina onoga šta se događa. Moja najbolja prijateljica je nestala. I postoji ogromna verovatnoća da bi mogla biti mrtva.

Šezdeset treće poglavlje Henk Montero, nepredvidivi čovek Recesija je sve ţestoko pogodila, pogotovo Henka Montera, bivšeg glumca, dublera, rekvizitera, automehaničara i konačno molera. Henk, zgodan čovek ali na sirov način, uvek je uspevao da zaradi nešto novca. Prvo kao glumac, ništa posebno. Onda kao dubler, u stvari, dok se nije ţestoko povredio i od socijalnog dobijao naknadu skoro godinu dana. Zatim je radio kao rekviziter za komercijalnu TV stanicu, ali neka lova je nestala i naţalost optuţili su Henka. Probao je da radi kao mehaničar, ali dobio je otkaz, jer je uzeo ferari nekog bogatog tipa da ga provoza i zakucao ga u zid, a da je pritom slomio nogu. Na kraju, tip koga je upoznao u zatvoru, dok je sluţio kratku kaznu zbog teških telesnih povreda, (prebio je tipa sa ferarijem, duga priča) ponudio mu je honorarni posao kao moler. Taj posao je trajao sve dok nije vodio ljubav sa vlasnicom kuće u kojoj je radio, a muţ vlasnice je došao kući iznenada i zatekao ih. Bez posla, prihvatio bi sve što mu se ponudi. U međuvremenu, njegova treća ţena je poludela, njegovo dvoje dece tinejdţera je vaspitavala ulica (darker i kurvica) i gubili su hipoteku na kuću. Henk Montero je bio očajan čovek kada je dobio ponudu koja će mu promeniti ţivot. Tako je i bilo. Ali to je bilo pre nego što je njegova devetnaestogodišnja sadašnja ţena, bivša striptizeta, pokušala da ga upuca u međunoţje, sa njegovim ukradenim pištoljem za koji nema dozvolu, događaj koji su znatiţeljne komšije prijavile policiji. I pošto nisu imali pametnija posla, dva policajca su se pojavila ispred kuće i posle uviđaja da nema dozvolu za pištolj, primetivši kesu kokaina koju je njegova ţena ostavila na kuhinjskom stolu da ceo svet vidi, odvezli su ga u stanicu. Što bi bilo brzo rešeno, da pištolj nije bio isti onaj kojim je ubijena velika filmska zvezda, Gema Samer. Henk Montero je bio gotov.

Šezdeset četvrto poglavlje Karolin Benito je brzo izleteo na ulicu, bes ga je terao kroz pljusak dok nije stigao do trošne kuće u kojoj je ţivela Rozina mama. Naravno, njen izubijani bjuik je stojao napolje. Uhvatio se za kvaku i pošto je brava bila slomljena, vrata su se lako otvorila. Unutra je smrdelo na stari kupus i znoj i jedno staklo je bilo slomljeno. O čemu je razmišljao? Imao je samo jednu stvar na pameti, a to je bilo nalaţenje senatorove kurvice. Pošto je prespojio ţice u kolima da bi ga upalio, polagano je izašao sa parkinga i otišao. Očajna, Karolin je zatvorila oči i pretvarala se da je kod kuće, sigurna, ali zvuke koje je čula drţali su je pripravnom stanju. Malo niz ulicu pojavila se neka omanja banda, koja je imala neku svoju varijantu ulične trke. Vrištali su i vikali jedni na druge dok su divljali automobilima gore-dole niz ulicu. Ĉula je pucanje stakla i pijane glasove devojaka koje su ih ohrabrivale. Da li će joj one pomoći? Teško. Instinkt za preţivljavanje joj je govorio da ostane tu gde je i da sačeka da se razdani. Bjuik je bio još veća kršina nego njegov sopstveni. Benito je razmišljao o tome da ako je već prespajao ţice mogao je i bolji automobil da nađe. Krivio je Rozu za sve. Nikada više neće imati posla sa tinejdţerskom 'mačkicom', nije bila vredna maltretiranja. Vozio je pored ivice, mileo je ulicom, paţljivo traţeći senatorovu kurvicu. Nije mogla otići daleko. Pored toga, imao je dobar osećaj. A kada je Benito imao dobar osećaj, ništa ga nije moglo zaustaviti Rozina mama Florita, došla je u bolnicu kasno kada je prošlo vreme za posete. Ali kada je Florita objasnila sestri, u noćnoj smeni, da je morala da nađe nekoga da čuva ćerkinu bebu, a pritom je otkrila da su joj ukrali automobil,pustila ju je. Roza je jecala kada je videla mamu, prave suze pokajnice što nikada nije slušala ono što joj je mama govorila i što je uvek mislila da zna najbolje. Florita, niska nabijena ţena rumena u licu sa radničkim rukama, zagrlila je svoju jedinicu, plačući. „Moja devojčica”, pevušila je, ljuljajući Rozu napred-nazad. „Moja ljubavi”. A onda je počela da brblja kako je Benito dno dna. Sigurno je on bio odgovoran za to što se njoj dogodilo. Nije smela dozvoliti Rozi da provodi toliko vremena sa takvim kopiletom. Roza je bila suviše izubijana da se svađa. Nije znala tako dobro španski, ali je shvatila suštinu onoga što je njena mama govorila i do izvesne mere se slagala sa njom. Roza je u svom srcu znala da je to što je Benito uradio protivzakonito i loše. Kidnapovanje senatorove devojke bilo je pogrešno i dok je leţala u bolnici, Roza je shvatila da mora da kaţe nekome da nije njena krivica. „Mama”, prošaputala je. „Moram da ti kaţem nešto... ” Što su veću buku pravili, Karolin se sve više skupljala u ugao, preplašena da će je primetiti neko od članova bande. Ĉesto je čitala priče o beskućnicima koji su mučeni, a onda spaljeni čisto iz zabave. A ona je bila svesna kako izgleda, upravo kao beskućnik koji nema

kuda da ide. Strah koji je sada osećala bio je veći od onog kada je bila zavezana za krevet. Ĉime je ovo zasluţila? Zašto je tako surovo kaţnjena? Benito je nastavio da vozi uz ivicu, najsporije što mu je dozvolila kršina i pritom dobro otvorio oči. Nije mogla otići daleko, govorio je sebi. Leţala je na krevetu pre nepunih sat vremena. Trebalo je da je veţe kao pile, ali Roza je rekla da će dovoljno biti da joj sveţe zglob. Roza, još jedna glupava kurvica. Sigurno će je kazniti što je pobegla od njega. Dok se vozio glavnom ulicom, primetio je grupu tipova kako se trkaju dragsterima. Iznenada je shvatio da je izašao iz bezbedne zone i ušao u deo grada kojim su gospodarili otac Rozine bebe i njegove bande. To je bila njihova teritorija. Njihova ulica. Sranje! Hvala bogu što nije bio u svom automobilu Ne... ali bio je u bjuiku Rozine mame. Dođavola! Bolje da zapali odavde pre nego što ga primete. Što brţe to bolje. Karolin je čula škripu guma na vlaţnoj ulici. Buku, dreku. A zatim je čula pucnje u daljini. Pokrila je uši. Ovo je bio njen košmar. Još se više skupila u uglu i molila boga da što pre svane.

Šezdeset peto poglavlje Bobi Bobi je nemirno tumarao po apartmanu, nije navikao da bude gurnut u stranu. Više bi voleo da je otišao sa Denver da vidi Hendersonove, ali pošto je ona odlučila da to nije dobra ideja, ostao je po strani. Naručio je kafu i upalio TV. Tudej šou je bio u toku, Met Lauer je intervjuisao još jednog političara koji je bio optuţen da je prevario ţenu sa prostitutkom. Prepoznao je ime čoveka. Bobi se prisetio čoveka koji je bio otkriven u članku tabloida o Anabeli i Frenkiju. Nesmotreni magarac pokušao je da se odbrani u toj emisiji. Kada se završio intervju sa političarem, počele su vesti. Glavna vest je bila hapšenje osumnjičenog u slučaju ubistva Geme Samer. Spiker nije rekao ime čoveka koji je uhapšen. Da li je Denver znala da je bilo hapšenja? Verovatno ne. Pa, jedna stvar je bila sigurna, htela bi da čuje vesti istog momenta pošto je njen šef Ralf Maestro. Podigao je slušalicu, dobio broj sobe Hendersona. Sad je imao sjajan izgovor da ode tamo.

Šezdeset šesto poglavlje Denver Moram priznati da sam osetila neku vrstu olakšanja kada je Bobi došao baš na vreme da nam se pridruţi na putu ka policijskoj stanici. Da, priznajem, godilo mi je što je sa mnom. Obično sam samouverena i mogu se uhvatiti u koštac sa bilo kakvom situacijom, ali strah od onoga šta se moglo dogoditi Karolin me je razbijao. Nisam nešto religiozna, ali sam sve vreme mislila, molim te, boţe, samo da je ţiva. Uţasni scenariji su mi prolazili kroz glavu. Setila sam se da sam čitala o devojci koja je zakopana ţiva i pronađena tri mesec kasnije. Još jedan šokantan slučaj, kada je serijski ubica raskomadao svoje ţrtve i zakopao ih ispod njegove kuće, uključujući nekoliko mladih ţena. A zatim i čuveni slučaj vašingtonske doktorke Sandre Levi, čiji su ostaci nađeni u parku trinaest meseci posle njenog nestanka. Sandra je radila za političara sa kojim je imala aferu. Na trenutak sam pomislila na Karolininog šefa, senatora Gregorija Stounmena. Karolin je često govorila o njemu. Jedanput sam je optuţila da se zacopala u njega, a ona je počela da se brani umesto da se smeje tome. Razmišljala sam o njenoj poslednjoj poruci: moramo pričati, toliko toga se izdogađalo! A poruka pre toga: zovi me čim budeš mogla, imam vaţne vesti! Kakve su to vaţne vesti? I šta joj je to značilo toliko toga se izdogađalo? Pitala sam se da li je policija pričala sa senatorom. Ako nisu, htela sam da predloţim da bi trebalo. Ĉim je došao, predstavila sam Bobija Hendersonovima. Do tada se Kler već malo smirila. Bobi, koji nije znao za Dţordţovu varijantu sa Gemom Samer, obavestio me za skoro hapšenje. Primetila sam da se Dţordţ uzbudio, verovatno je očajnički hteo da postavi pitanja, ali se suzdrţavao i ćutao. Bar on nije ubica, samo ljubavnik. Bobi je sredio da nas dole čeka automobil i vozač. Hvala bogu daje bio normalni sedan, a ne limuzina. „Idemo svi zajedno”, predloţio je Hendersonovima. Sloţili su se. Bilo je suviše rano, po losanđeleskom vremenu, da pozovem Feliksa i dačujem novosti o tome ko je uhapšen, sigurno je uhoda u pitanju, ali verujte mi, jedva sam čekala da saznam sve.

Šezdeset sedmo poglavlje Henk Montero, nepredvidivi čovek Henku Monteru nije bilo prvi put da ga ispituje policija, ali ova dva policajca sa Beverli Hilsa bili su nemilosrdni. Drţali su ga u sobi celu noć i stalno postavljali pitanja. Bolela ga je glava od tolikog pritiska. A Henk Montero nije voleo pritisak. Za sve je kriva njegova glupa ţena Pinki, devetnaestogodišnja striptizeta sa stranim akcentom i velikim grudima koje su skakutale. Njoj je trebala zelena karta, a on je bio zaslepljen mogućnošću da će se opušteno igrati sa tim skakutajućim sikama. Ali sve je postalo drugačije čim ju je oţenio, sa gubljenjem hipoteke na kuću i dvoje odvratne dece, darker i kurvica, koji nisu hteli da odu od kuće. Posle venčanja Pinki je prestala da radi kao striptizeta, pretvorila se u goropad koja zvoca i objavila da su njene sike van njegovog domašaja. Dođavola! Šta da radi čovek u tom slučaju? Prihvatio je loš posao, skupljao pare i stavljao bi ih u banku pod njegovim imenom i uţivao dok je sa komšinicom vodio ljubav, plavokosu juţnjakinju ravnu kao daska, zbog koje je zaboravio na sise, jer se ponašala kao manijak u krevetu. Naţalost, Pinki se vratila kući ranije sa najnovijeg posla u Hutersu, zatekla ih, otišla po pištolj i za dlaku mu promašila međunoţje. Plavuša je pobegla iz kuće, komšija pozvao policiju i sve bi prošlo bez problema da Pinki nije ostavila kesu kokaina na kuhinjskom stolu. Da, dilovala je kokain sa strane za gorilu iz komšiluka. Divna devojka. Policija je povela sve u stanicu. Kasnije, kada su proverili pištolj, otkrili su da je sa istim pištoljem ubijena Gema Samer. Daaa! Henk je znao da su ga uhvatili u kandţe i da ga neće skoro pustiti. Ali... mogao je da se nagodi.

Šezdeset osmo poglavlje Anabela Prateći Fenine instrukcije, Anabela se obukla, bila je sva u crnom. Izbledelo crvena kosa, njen omiljeni dijamant malteški krst visio joj je oko vrata, umereno našminkana, efekat je bio neverovatan. Do izvesne mere je izgledala kao njena majka. Gledajući sebe u ogledalu bila je zbunjena. Polovina nje je htela da pobegne u Njujork, da se sakrije u stan i da ne priča ni sa kim. Druga polovina je htela da se suoči sa svima i da im pokaţe pravo lice, kako bi Frenki rekao. Ali, da li će odrţati taj stav? Nije bila jaka kako su je svi zamišljali. I pomisao da će se susresti sa Ralfom na sahrani, velikim tatom, ispunjavao ju je jezom. Ralf, kada je bio besan, bio je strašan. Kao dete je beţala i krila se u ormanu kad je bio u takvom raspoloţenju. Anabeli nisu bili potrebni Feni i Frenki da joj podignu samopouzdanje. Trebala joj je Denver. Njena stara prijateljica iz srednje škole je uvek bila sabrana i ulivala joj je poverenje. To joj je bilo potrebno, pozitivna osoba koja nije mogla ništa da dobije, a da za uzvrat bude sa njom. Denver je obećala da će biti uz nju na sahrani. Ali to je bilo pre sramotnog članka u Istini i činjenicama. Denver verovatno neće ţeleti da ima bilo kakve veza sa njom, jer je ţigosana kao madam1. Pored toga, Denver je bila na Ralfovoj strani, bila mu je advokat. Sve u svemu, znala je da je Denver dobra osoba i, moţda, ako je pozove, nešto bi se dogovorile. Frenkiju su se događale mnoge stvari. Rik Greko je hteo da krene u posao sa njim. Počeli su da razgovaraju o otvaranju novog kluba, eventualno da uključe Em Dţeja i Bobija ako budu zainteresovani. Ispostavilo se da je Feni Bernstin zvezda, znala je svakoga i bila je prisutna na svakom koraku. Frenki i Anabela su već potpisali ugovor po kojem Feni dobija dvadeset i pet posto od svake zarade u budućnosti. Ništa joj nije moglo promaći. „Razgovaraću sa urednicima Brava, Aja i Em-Ti-Vi-ja oko rialiti šoa sledeće nedelje”, informisala ih je. „Bićete u Los Anđelesu dok ne odemo u Njujork, da bi se Anabela pojavila u emisiji Vju. Kapiraš, Frenki. Selite se u Los Anđeles istog momenta, pa pokreni svoje mršave noţice”. Frenki nije otkrio vaţne vesti Anabeli. Sad je bila uznemirena, pa je morao da pripazi. Posle sahrane će verovatno doći sebi, tako da bi oboje mogli početi da uţivaju u predstojećim uspesima. Frenki Romano, medijska zvezda. Pobednički prsten ih je čekao. To! Konačno! Frenki Romano će biti poznat! Feni Bernstin nije samo uţivala u sahranama nego je i tada sklapala poslove. Sahrane nisu bile mesta za oplakivanje preminulih, nego mesta da se cementiraju stare veze i naprave nove; mesto da vidiš i da budeš viđen; da razgovaraš o budućim projektima i dogovaraš poslovne ručkove. Feni je koristila svaku priliku, a sahrane su bile krcate istim, pogotovo ako je preminula osoba bila poznata. Sahrana Geme Samer će biti prepuna novih i zanimljivih veza. A Feni se nalazila u sjajnoj poziciji, jer je dolazila sa dva nova klijenta. 1

Ţargonski izraz za podvodačicu visokog nivoa (Prim.prev.)

Iznenađenje, iznenađenje, Ralfe Maestro. Da ti vidimo reakciju. Feni je obukla nabranu crnu haljinu, ogromne minđuše, srebne papuče (bolela su je stopala od štikli) i mnogo srebrnih narukvica. Bila je spremna za polazak. Pripremajući se za sahranu svoje supruge, Ralf Maestro je izabrao odeću koju će nositi. Gema je bila mrtva. On će biti u centru paţnje, svi će ga gledati. Neki će ga gledati popreko i to zahvaljujući njegovoj dragoj ćerki, Anabeli. Anabela Maestro. Buntovnica, nemoguća tinejdţerka, a sada kao odrasla osramotila je Maestro prezime, ponizivši ga ţestoko. Njegov prvi instinkt je bio da je odvoji od njenog ljigavog momka, dovuče je u kuću i urazumi je, zato je odleteo u Las Vegas tako iznenada. Ali kada je nije pronašao, jer je verovatno pobegla u Njujork, predomislio se. Rešenje za Anabelu bilo je da je se odrekne, da je pusti da se sama uništi u svom poslu. Završio je sa njom. Lupe je ušla u njegovu garderobu. „Gospodin Sonders je ovde”, najvila je, ,,i gospodin Pip”. „Reci im da dolazim”, rekao je Ralf, nameštajući kravatu. Skora kupovina. Crna svila. Seststo pedeset dolara. Da, svi će ga gledati.

Šezdeset deveto poglavlje Karolin Ĉim je svanulo, Karolin se trgla iz polusna. Bila je promrzla, svaka kost u telu ju je bolela, usne su joj bile ispucale, a stopala izubijana. Bila je srećna, jer je uspela da preţivi noć, a sada je skoro bila ubeđena da će naći nekog na ulici da joj pomogne i da zove policiju u njeno ime. Oprezno je ustala, jedva da je mogla da stoji. Kiša je konačno stala, ali još uvek je bilo hladno. Da li je bilo sigurno da izađe i skrovišta? Još uvek nije bilo. Senator Gregori Stounmen napustio je svoju kuću u utorak rano ujutru. Proveo je besanu noć razmišljajući o tome zašto bi Ramirez hteo da ga vidi. Ramirez je rekao da je hitno i da se tiče njegovog brata i kako se Gregori pribliţavao društvenom centru bio je spreman na najgore. Ako je bila u pitanju učena, platiće. Nije imao izbora. Takođe je razmišljao i o Karolin. Gde je? Šta je Benito uradio sa njom? Trebalo je da je otme na nekoliko sati i malo prodrma da bi izgubila bebu i onda da je pusti. Prošla su dva dana, a od nje ni traga ni glasa. Šta ako su je povredili? Da li bi ga smatrali odgovornim? Isuse Hriste? ŠTA JE URADIO? Florita je rekla ćerki da ćuti kada joj je Roza priznala kako je pomogla Benitu da kidnapuju senatorovu devojku. Florita se prekrstila, kleknula, a onda na španskom počela da moli boga za ćerkino iskupljenje. „Nikada više nećeš videti tu bitangu”, kukala je, kada je završila sa molitvom. „Ĉim izađeš iz bolnice šaljem te rođaku u Gvatemali”. „Nemoj, mama”, protestovala je Roza. ,,A moja beba?” „Zbog tvoje zaštite”, upozoravala je Florita drţeći je za ruke. „Ja ću se brinuti o bebi. Ti se skloni. Ovo što si uradila je strašno, Roza. Glupavo. Ali Bog će pripaziti na tebe, ljubavi. On će biti tvoj spasilac”. Roza je klimala glavom. Mama je bila u pravu. Bog ju je kaznio zato što je uradila nešto loše. Sada će je On zaštititi. Karolin je polako koračala ulicom i po danu je zaista videla kako izgleda susedstvo u kojem se sakrila. Nekoliko praznih parcela je bilo puno đubreta, poluzavršene zgrade zaštićene ogradama koje su se raspadale, čopori pasa lutalica, nekoliko radnji, jedna gvoţđara, a druga mini-market. Nijedna nije bila otvorena. Preko puta je primetila čoveka koji joj se razgolitio dan ranije. Gurao je svoja kolica krcata starim stvarima i pevao je. Kad ju je video, mahnuo joj je kao da su prijatelji. Njegov šugavi pas ga je pratio, jadno malo stvorenje. Pomislila je da mu ponovo priđe, ali onda je shvatila da on ne bi mogao da joj pomogne. Ako ništa drugo bio je dan, a ona je još uvek bila ţiva, kao i njena beba. Pomazila se po stomaku i krenula niz ulicu. U blizini je morala biti neka policijska stanica ili pošta, neka drţavna sluţba koja bi joj mogla pomoći. Nikada više neće ignorisati beskućnike na ulici, jer ako nemaš pare za telefonski poziv ili da kupiš veknu hleba, izgubljen si.

Sedamdeseto poglavlje Denver Na putu ka policijskoj stanici sela sam napred, pored vozača, ostavljajući Bobija nazad sa Hendersonovima. Već je bilo osam sati ujutro u Vašingtonu, što je značilo da je pet sati na Zapadnoj obali. Nisam smela da uznemiravam Feliksa, ali nisam imala problema da budim svoju pripravnicu, Megan. Izvukla sam mobilni iz torbice, upravo to sam i uradila. Kakvo iznenađenje, devojka je bila budna! Pomislila sam da je ranoranilac, rekla sam: „Megan, rano ustajanje je veoma dobar način da se započne dan. Dosta stvari ćeš stići da uradiš”. ,,U stvari”, odgovorila je Megan sa kikotom, „upravo se vraćam kući”. Oh, super! Da li je pijana? Nisam mogla da zaključim. „Treba mi izveštaj u vezi slučaja Maestro”, rekla sam oštro. „Saznala sam da je bilo hapšenja. Ko je u pitanju?” „Ko je šta?” pitala je Megan, a njene reči je ispratilo štucanje. A da, naţalost moja pametna pripravnica je bila odvaljena od alkohola. „Da li firma zna ko je uhapšen?” pitala sam poslovnim tonom. „Ne znam”, odgovorila je, izgubljena. „Saznaj i pozovi me na mobilni”, rekla sam jasno. „Hoću”, rekla je Megan, kikotajući se. Megan nije bila sama. Deo mene je ţeleo da je u Los Anđelesu i da sama saznam šta se događa. Druga polovina je znala da sam upravo tamo gde je trebalo da budem, đa pokušavam da otkrijem istinu o Karolininom nestanku.

Sedamdeset prvo poglavlje Bobi Detektiv Lenoks bio je krupan i mišićav, sa pronicljivim očima i dubokim glasom. Bobiju se činio kao čovek koji je znao šta radi, i prva reakcija Denver na njega bila je pozitivna. „Gospodine i gospođo Henderson” rekao je detektiv Lenoks, pokazavši uznemirenom paru svoju kancelariju. „Pratite me, molim vas”. Bobi i Denver su bili omah iza njega. Detektiv Lenoks je stao na momenat i autoritativno pitao. ,,A vi ste?” „Prijatelji”, brzo je rekla Denver. „Ja sam advokat, Karolinina najbliţa prijateljica”. „Ne treba nam advokat”, rekao je detektiv Lenoks. „Ona nije ovde po sluţbenoj duţnosti”, prekinuo je Bobi, braneći je. „Mi smo ovde da pomognemo Karolin”. Denver ga je zahvalno pogledala. „Ovo je Denver Dţouns, a ja sam Bobi Santanđelo”, nastavio je. „Spremni smo da pomognemo koliko god moţemo”. Detektiv je klimnuo glavom. Kad je od šefa policije stigla naredba da se ovaj slučaj tretira kao prioritetan, čuo je i za ime Santanđelo. „Pa”, rekao je nesigurno detektiv Lenoks, „ako se Hendersonovi slaţu?” Svi su se zguţvali u pretrpanu kancelariju. Nije bilo dovoljno stolica, pa je Bobi ostao kod vrata. Dţordţ Henderson je progovorio. „Moţete li nas uputiti u to šta se događa”, rekao je napetim glasom. „Da, mogu”, rekao je detektiv Lenoks, sklopivši prste. „Imamo napredak u istrazi od juče”. „Napredak?” rekla je Kler Henderson, a lice joj se razvedrilo. „Jeste li našli moju devojčicu? Da li je dobro?” Detektiv Lenoks je pročistio grlo. „Ţao mi je gospođo Henderson, nismo je našli, ali imamo sjajan trag. Uspeli smo da utvrdimo odakle su došli njeni pozivi sa mobilnog, svi su dolazili iz iste oblasti”. „Koje oblasti?” pitao je Bobi. „Ne baš iz mirne oblasti, naţalost. Mislimo da je Karolin uputila te pozive. Trenutno naši ljudi proveravaju koga je zvala”. „Da li ste pričali sa senatorom Stounmenom? I Karolininim kolegama?” pitala je Denver, misleći da za policajca koristi dosta akademskih reči. „Da”, odgovorio je detektiv Lenoks, pomalo iznerviran da ova mlada lepa ţena koja tvrdi da je advokat priča sa njim kao da je amater. Naravno da je ispitao sve sa kojima je nestala devojka radila! I njene komšije. „A njenog bivšeg momka?” pitala je Denver. „Niko nije spominjao bivšeg momka!” „Zove se Met Landon. Sigurna sam da je u telefonskom imeniku”. „Hvala, gospođice Dţouns”, rekao je detektiv Lenoks, sarkastično. „Uvek je bonus kada vam neko pomogne u istrazi”. Bobi je bacio oko na Denver. Imao je jak osećaj da će eksplodirati. U pokušaju da smiri situaciju, zamolio je detektiva da pokaţe na karti odakle su pozivi došli. Detektiv Lenoks je rekao da ne moţe da otkrije tu informaciju i da bi najbolje bilo da se vrate u hotel i da čekaju.

Bobi je sumnjao da će to proći kod Denver, pa čim su izašli iz stanice, otišao je do ćoška i ponovo pozvao Laki. Kad je u pitanju njegova mama, bila je pravi drugar, pa iako ju je probudio, obećala je da će ga pozvati čim bude imala informaciju koja mu treba. „Molim te, što pre” poţurivao ju je. „Sa mnom govoriš, Bobi”, odgovorila je. Hendersonovi su se odmah vratili u svoju sobu u hotelu. Bobi se okrenuo ka Denver i predloţio joj doručak. „Nisam gladna”, rekla je ravnodušno. “Moraš nešto da jedeš”. „Zašto?” „Trebaće ti snaga”. „Za šta?” rekla je nemoćno sleţući ramenima. „Da mogu da identifikujem telo kad je budu našli?” „Nemoj tako misliti”, rekao je, zagrlivši je. „Ti nisi devojka koja odustaje”. „Kako znaš?” Bobi je mirno pogledao. „Jednostavno znam”.

Sedamdeset drugo poglavlje Henk Montero, nepredvidivi čovek Javni branilac koji je bio dodeljen Henku Monteru bio je nizak, debeo i ćelav. Zvao se Dui Fajnd i nalazio se u toku gorkog razvoda koji ga je koštao svega što je imao. Dui je dobijao teške slučajeve koje nije mogao da dobije, a i nije ga bilo briga. Njegov plan je bio da čim uštedi dovoljno novca zapali na Havaje, gde je planirao da neđe sebi naivnu domorotkinju sa kojom će ţiveti u kolibi na plaţi. Dui je ţiveo u zemlji snova. Zamrzeo je Henka Montero čim ga je ugledao. Henk je bio sve što on nije. Visok, dobro građen, sa puno kose. „Hoću da se nagodim”, preklinjao je. Da, Dui je mislio. Bio si zao, tako da ću se nagoditi za tebe da tigarantujem bar deset godina u zatvoru, gde će te karati svi oni koji su onanisali na filmove Geme Samer. „Napiši priznanje”, savetovao je Dui svog poslednjeg klijenta. „Sve. To će ti pomoći da dobiješ mnogo lakšu kaznu”. Tako da je Henk, ne baš bistar čovek, uradio upravo to.

Sedamdeset treće poglavlje Anabela Mediji su najviše voleli dobre sahrane sa svim dodacima. Sahrana Geme Samer je obećavala sve to i više. Crkvena sluţba, zatim opelo, sa zvezdama i mnogim šefovima. Plus i bonus, Gemin proslavljeni muţ filmska zvezda i njegova ozloglašena, od pre dvadeset i četiri sata, ćerka Anabela, od skoro razotkrivena kao njujorška madam koja je i sama prihvatala posao. Sve je ovo bila nirvana za horde novinara, koji su se nalazili na ForestLon memorijal parku, groblje za megazvezde. Posebno, jer su dobili anonimnu dojavu (Feni Bernstin), da će Anabela Maestro zaista biti prisutna. Uzbuđenje je bilo na visokom nivou. U guţvi se nalazio i Mario Rivera koji se nadao da će videti Denver. Upropastio im je poslednji sastanak, od tada pokušava da se iskupi, ali bez uspeha. Denver sigurno zna nešto što bi mogla da podeli sa njim. To je uvek dobra varijanta, dobiti informaciju koju rivali sa drugih zabavnih kanala nemaju, a pošto je skoro bio unapređen u spikera na novoj emisiji Holivud vord, hteo je da se dokaţe. Zašto ne bi iskoristio sve veze koje su mu na raspolaganju? Mario Rivera nije bio samo lepo lice. Naslanjajući se na svoju novu klijentkinju, Feni je uhvatila Anabelinu ruku. „Drţi se, lutko”, rekla je veselo. „Biće gotovo dok trepneš”. „Ne idem kod zubara!” rekla je oštro, misleći da Feni nekada ume da iziritira čoveka. Sedela je pored Frenkija u nenametljivim crnoj limuzini na putu ka Forest Lon memorijal parku u Holivud Hilsu. Anabela je bila zabrinuta zbog susreta sa Ralfom. Njen otac je bio zastrašujuća figura. Kao mala, sanjala ga je u košmarima. Bilo je veoma uznemirujuće. Ĉak i razmišljanje o tome, prizvalo je jezovita sećanja. To strašno lice,koje je plašilo... nije baš prijatno prisećanje. Naţalost, Ralf je već znao sve o poslu koji je vodila sa Frenkijem. Bila je svesna koliko je besan. Ali onda je morala verovati da je Feni u pravu, nije smeo ništa da joj uradi ili kaţe ispred svih, pogotovo što su mediji posmatrali svaki njegov pokret. Feni, obučena u crnu naboranu haljinu zbog koje je izgledala duplo veća, posegla je za bocom šampanjca koju je ponela sa sobom. Dala ju je Frenkiju zajedno sa plastičnim čašama. „Otvori”, naredila je. „Onda sipaj, lutko. Treba nam nešto za opuštanje”. Okrenula se ka Anabeli. „Da li ja to pričam za obe, princezo?” Anabela je klimnula glavu u znak odobravanja. Ĉaša šampanjca je bilo upravo to što joj je trebalo da pregura predstojeće iskušenje. Moţda dve ili tri čaše. Malo alkoholisan zvuči mnogo bolje nego biti trezan. Ralf je napustio kuću zajedno sa svojim advokatom i vernim novinarem Pipom, potpuno pripremljen za cirkus koji sledi. Mnogo nagađanje je bilo tokom protekle nedelje, ali sada srećom svi tračevi i aluzije su utihnule. Neko je uhapšen i to je to. Policija nije otkrila nikakve detalje, ali opšta pretpostavka je bila da je uhapšen uhoda iz Nju Orleansa koji je pratio Gemu. Anabela nije bila pametna devojka, uvek je bila ljubomorna na odnos između njega i Geme. Jedva je uspevala da sakrije ljubomoru prema

njima dvoma. Tuţno je, ali sada je završio sa njom. Anabela više ništa neće dobiti od njega. Sahrana je bila mala i dostojanstvena. Gema nije imala mnogo familije, bila je jedinica, a njeni roditelji su preminuli. Ralf je pozvao samo nekolicinu njenih prijatelja da budu deo konvoja crnih limuzina koji su pratili Gemin kovčeg prekriven cvećem. U stvari, ne toliko prijatelji koliko šefovi studija i vaţni direktori .Ralf, poput Feni, ne bi dozvolio da propusti priliku koja moţe biti dobra za karijeru. Nekoliko helikoptera, iz kojih su izveštavali, pratilo je povorku. Ĉak i u smrti Gema Samer je bila glavna vest.

Sedamdeset četvrto poglavlje Henk Montero, nepredvidivi čovek Kako je priznanje išlo, tako se Henk Montero sve više osećao kao pobednik. Uz pomoć advokata, radio je na njemu celu noć. Zapisivao je svaki detalj kojeg je mogao da se seti. Henk je dobro pamtio detalje. Niko neće zatvoriti Henka Montera za ubistvo za koje je unajmljen da uradi. Nema šanse. Da. Tako je. Bio je plećeni ubica. Plaćen nezavisno. Nije odgovoran. A Henk Montero nije imao problema da uperi prstom u onoga ko ga je unajmio. Nije imao nikakvih problema.

Sedamdeset peto poglavlje Denver Da je druga situacija, ludo bih se zaljubila u Bobija i verujte mi, nisam romantična, ali nešto kod njega je bilo tako prokleto neodoljivo. Ne samo da fenomenalno izgleda nego je i paţljiv i ljubazan, a najviše fin! Ono što sada treba da uradim je da se povučem, jer je suviše dobar za moje dobro. Ali onda sam se setila incidenta sa Zinom i oralnog seksa, tako da moţda i nije baš tako savršen. Hmm... Ne bi trebalo da razmišljam o njemu, moj fokus bi trebao biti na Karolin, mojoj prijateljici koja je nestala, moţda i ţrtva neke nepoštene igre. Moţda je silovana i ubijena, a ja se ovde zaljubljujem u čoveka koga verovatno više nikad neću videti kada se rastanemo. On ţivi u Njujorku. Ja ţivim u Los Anđelesu. Nema šanse da se ovde nešto dogodi. Pored toga, sigurno ga ţeli gomila lepotica, jer pored njegovih drugih atributa bio je jako bogat. Novac me ine nteresuje. Osoba je bitna. „Doručak je najvaţniji obrok u danu”, Bobi je drţao predavanje, vodeći me kroz lobi u trpezariju. „Zvučiš kao moja mama”, progunđala sam. Pogledao me zagonetno. „Ovaj put ću ti oprostiti takvu primedbu, jer si pod stresom”. Hostesa nas je odvela u separe, uputivši Bobiju poseban osmeh. Nekoliko sekundi kasnije, konobarica je došla do stola i dala nam meni. Još jedanput, Bobi je dobio poseban osmeh. Tako vam je to, kada ste čovek poput Bobija, ţene vam se nabacuju sve vreme. Zašto uvek izaberem one zgodne? Mario, klasičan primer kao i njegov plan za trojku u krevetu. Sem, scenarista koga sam ostavila u Njujorku, bio je bolja prilika za mene. A Dţoš, onda kada je zanimljiv. Sada ne, sa pet kila više i sa stavom 'mislim da sam pogrešio što sam raskinuo sa tobom'. Muškarci! Ţivot bi bio toliko jednostavniji bez njih. Ali ne i zabavniji! „Naručujem za tebe”, rekao je Bobi, preuzimajući kontrolu. ,,A zašto?” pitala sam. „Zato što buljiš u taj meni kao da je napisan na stranom jeziku”. „Izvini. Ne mogu da se koncentrišem”. „Znam”, rekao je, uputivši mi saosećajni pogled. „Mora da je teško”. „Karolin i ja smo najbolje prijateljice još od srednje škole”, rekla sam, a oči su mi se neočekivano ispunile suzama. „Ona mi je poput sestre koju nikada nisam imala”. „Nemoj gubiti nadu”, rekao je Bobi, prišao je i zagrlio me. „Policija joj je našla telefon, to je dobra stvar”. „Jeste?” „Da, Denver, jeste”. Uspela sam da popijem čašu jabukovog soka, nekoliko gutljaja kafe i pola tosta. Bobi je pojeo jaja, slaninu i kobasicu kao da je gladovao. Zatim smo oboje izvadili telefone i počeli da proveravamo poruke. Imala sam ih nekoliko, od Maria poput nedostaješ mi. Gde si? Zašto mi ne uzvraćaš

pozive? Hej, Mario, pa zato što si govnar. Bila je kratka i jasna poruka od Anabele. Znam da su stvari između nas sada drugačije, ali ţelela bih da si sa mnom na sahrani. Zaista mi trebaš. Bila sam potrebna Anabeli Maestro! Vau! Mislila sam da tako nešto nikada neću čuti od princeze sa Beverli Hilsa. Takođe je bila i kratka poruka od Feliksa, očigledno poslata od asistentkinje, jer bilo ko preko pedeset godina nema pojma da šalje poruke, Veoma sam razočaran u tebe, Denver. Posao uvek treba da bude na prvom mestu. Dođavola, gospodine Ajkulozube. Što se mene tiče, hitni slučajevi su za mene uvek na prvom mestu. Razmišljala sam da mu pošaljem tu poruku. Onda sam pomislila zašto bih se zanosila? Odlučila sam da je definitivno došlo vreme da nađem drugi posao. Bobijev mobilni telefon je vibrirao i on se brzo javio. Posle pričanja od nekoliko minuta, pucnuo je prstima traţeći račun. „Idemo!”, rekao je. „Umesto da sedimo i čekamo, imam plan!”

Sedamdeset šesto poglavlje Karolin Karolin je ubrzo shvatila, ako izgledaš kao beskućnik ljudi te smatraju nevidljivim. Nekoliko ljudi na ulici, koji su nekuda ţurili, pomerili su se da bi je izbegli. Ili su prešli ulicu ili su ţurno prošli pored nje, pretvarajući se da ne postoji. Znala je da je bila zastrašujući prizor. Bila je prljava, zamršene kose, u blatnjavoj haljini, bosonoga. Izgledala je jadno dok je šepala bosonoga nasred ulice. Nekoliko pijanica, koji su sedeli naslonjeni na zid išaran grafitima, dobacivali su joj prostakluke dok je prolazila. Klinci koji su išli u školu su joj se rugali i smejali u lice. Jedan od njih uzeo je veliki kamen i bacio na nju, pogodivši je u čelo. Napravio joj je ranu iz koje je potekla krv. Brzo se sagnula i sakrila u drugi ulaz. Kada će joj neko, bilo ko, pomoći? „Dobro jutro”, rekao je Gregori, ušavši u društveni centar. Bio je zgroţen celom situacijom. Uopšte nije hteo da bude tu. Nije hteo da čuje ono što Ramirez ima da kaţe. Znao je da šta god da je, neće mu se svideti. Ramirez je sedeo iza starog drvenog stola zapisujući nešto u jeftinu svesku. Podigao je glavu. „Poranili ste, senatore”, napomenu je. „Imam dosta posla danas”, odgovorio je Gregori, misleći. Da pređemo na stvar, ti ucenjivačka pizdo. „Sedite”, rekao je Ramirez. „Izvinjavam se, ali aparat za espreso ne radi. Nemam šta da vam ponudim. Tako je to ovde”. „Sasvim je u redu”, rekao je Gregori. Seo je i gledao netremice u Ramireza. „Šta je to šta ja mogu da uradim za vas?” pitao je. ,,U pitanju je moj brat”, Ramirez je spustio olovku i počeo. Da, pomislio je Gregori, siguran sam da je tako. Zatim je čekao da mu Ramirez kaţe da je Benito otišao predaleko kada je u pitanju Karolin i da je sada mrtva, da bude spreman da plati, sve zbog njegovog surovog plana. „On je u velikoj nevolji”, nastavio je Ramirez, a njegovo rošavo lice sa smračilo. „Kako mogu pomoći?” rekao je Gregori, prateći ga. „Moj brat je označen za likvidaciju”, rekao je Ramiraz. „Odbija da me posluša. Ali Vas, senatora... mislio dam da bi bilo dobro da mu ponudite posao. Moţda vam je potreban baštovan, čistač bazena, neko za te obične poslove. Ako bi mogao da ţivi kod vas, da ne bude na ulici... ” Gregori je bio hladan kao led. Ovo je bilo suludo. Da li Ramirez smatra da bi on trebalo da zaposli njegovog brata bez nekog posebnog razloga? Zašto bi on to uradio? „Samo na nekoliko nedelja, privremeno, dok se ja pobrinem za pretnju”. „Koju pretnju?” pitao je hrapavim glasom „Uobičajena priča”, rekao je Ramirez. „Vi bi to verovatno nazvali rat bandi. Moj brat Benito ima devojku, čija devojka ima bebu sa članom rivalske bande. Taj gangster ţeli Benita mrtvog. Vrlo jednostavno. Ako ja ne intervenišem...” Ramirez je utihnuo. Benito. Mrtav. Da li bi to bilo nešto loše? Posebno kada je povredio ili čak ubio Karolin. Gregori je odmahnuo glavom. „Ţao mi je, Ramirez. Ne mogu vam pomoći”. Ramirez ga je gledao. „Ne moţete?” pitao je. „Ili nećete?” Gregori je osetio neprijateljstvo u vazduhu. Ustao je. Sada kada nije ucenjen, trebalo je

da ode iz ovog depresivnog mesta i zaboravi na Ramireza i njegovog prokletog brata. „Ne mogu, Ramirez”, rekao je tonom kojim nije očekivao odgovor. Ramirez je takođe ustao. ,,Tako”,rekao je. „Alo senatore, moram vam reći, da se neko od vaših članova porodice nađe u problemu, recimo neko od vaše predivne dece, ja bih uradio sve što je u mojoj moći da vam pomognem”. Da li mu je to Ramirez pretio? Da li je bio pretnja Gregorijevoj deci? Dođavola! Zašto ga je Evelin upoznala sa ovim čovekom? Ovi ljudi su bili otrovni. Evelin je to trebala da zna. Posle izvesnog vremena, Karolin je izašla iz ulaza gde se sakrila. Sve je više ljudi bilo na ulicama, ljudi su ţurili na posao, svi su je izbegavali kao da ima prenosivu bolest. Sve što joj je bilo potrebno je nekoliko sitnih novčića da moţe nekoga da pozove, ali ljudi su se oglušili o njene pozive za pomoć. „Ţao mi je, ali ne mogu da vam pomognem”, Gregori je rekao i krenuo je odlučno ka vratima. Imao je nezadrţivi poriv da pobegne od Ramireza i od tog mesta što je brţe moguće, pogotovo što više nije bilo opasnosti od ucene. Ramirez ga je pratio do vrata. „Razočarali ste me, senatore”, rekao je. „Mislio sam, da poput mene, ţelite da pomognete ovoj deci sa ulice”. „Vaš brat nije dete!”, prasnuo je Gregori. Ramirez je trepnuo nekoliko puta. ,,A otkud vi to znate?” Gregori je slegnuo ramenima. „Jednostavno sam pretpostavio”, rekao je, otvorio vrata i izašao napolje. Ponovo je počela da pada kiša, a Gregori se iznervirao jer je kišobran ostavio u kolima. Nosio je novo sivo odelo i kiša će ga uništiti. Dok se spremao da krene, policijska kola bez oznaka su se zaustavila i detektiv u običnom odelu je izašao. Gregori je istog trenutka prepoznao detektiva koji je bio u njegovoj kancelariji i postavljao pitanja u vezi sa Karolin. O čemu se radi? Još jedanput ga je obuzeo strah.

Sedamdeset sedmo poglavlje Denver Bila sam u lošem stanju. Sve što je Bobi predloţio, sloţila sam se. Nekako je došao do informacije iz koje oblasti su dolazili pozivi sa Karolininog telefona. Odlučio je da se vozimo ulicama tog dela grada, jednostavno da proverimo. Da je normalna situacija rekla bih: „Čemu sve to?" Ali pošto je to bio bolji plan nego da sedimo u hotelskoj sobi i da čekamo vesti, nisam se bunila. Naš vozač poreklom iz Siera Leone, obavestio nas je da ulazimo u neprijateljsku teritoriju. „Ne ţelite da izlazite ovde”, rekao je, zbunjen zašto smo tamo krenuli. „Ne planiramo”, uveravao ga je Bobi. Ali kada smo ušli u najgušće naseljeni deo, verovatno i najopasniji, primetila sam napuštene zgrade obrasle rastinjem i okruţene polomljenom ogradom. Pomislila sam, šta ako Karolinino mrtvo telo leţi tu negde? Moramo nešto preduzeti. „Zar ne bi trebalo da izađemo iz kola i da je potraţimo?” rekla sam Bobiju. Pogledao me je kao da sam poludela. „Gde?” pitao je, dok smo prolazili pored zida koji je bio prekriven grafitima, na njega su se naslonile neke propalice, krijući se od kiše ispod strehe napravljene od kartona. „Ja... ne znam. Bilo gde, svuda. Ima toliko napuštenih zgrada. Zašto policija nije dovela pse? Zar ne bi trebalo da pošalju ljude da je traţe?” „Ne mogu početi sa potragom ako ne znaju odakle da počnu”, rekao je Bobi mirno. „Onda mi to treba da uradimo?” prasnula je. „Hej”, rekao je Bobi, „znam da ţeliš da uradiš sve što je u tvojoj moći, ali ovo je veliki grad. Mogla bi biti bilo gde”. Razočarano sam se naslonila na koţno sedište. „Znam, ali kada ne radim ništa osećam se bespomoćno”. „Hoćeš da se vratimo u hotel?” pitao je Bobi, uzeo mi ruku i stisnuo je. Nisam vidovita ili tako nešto, ali nešto mi je govorilo da bi trebalo da nastavimo sa potragom. „Ne”, rekla sam. „Hajde da se vozimo još malo”.

Sedamdeset osmo poglavlje Anabela Nekoliko ljudi je govorilo na Geminoj sahrani. Njen agent. Direktor studija. Zvezda koja je glumila sa njom u poslednjem filmu. Proslavljeni reţiser sa kojim je radila više puta. Njena najbolja prijateljica, starija ţena koja samo što nije zaplakala. I konačno Ralf Maestro glavom i bradom. Ralf je na podijumu predstavljao impozantnu figuru u svim aspektima, pametno potiskujući svoj bes, jer se njegova ćerka usudila da se pojavi na sahrani sa svojim niţerazrednim momkom. Smatrao je da su oboje imali dobru petlju kada su smeli da se pojave. Zdrav razum je preovladao. Novinari su bili svuda, pa nije ništa rekao Anabeli. Na Pipovo insistiranje nije je ignorisao. Poljubio je hladno u oba obraza, na holivudski način, i otišao kod drugih ljudi koji su prisustvovali sahrani. Ralf je govorio o svojoj prelepoj ţeni izuzetno iskreno. Njegov govor bio je dirljiv i neţan. Publika sastavljena od prijatelja, koji su sedeli u neoklasičnom Holu slobode na Forest Lon memorijala parku, bili su izuzetno saosećajni sa ovom oţalošćenom filmskom zvezdom, kome je bilo suđeno da bude sam. Ali naravno, ovo je Holivud, svi su znali da Ralf Maestro neće dugo biti sam.Ţene su već nagađale koja će prva pokušati da ga osvoji. On je bio ţestoki plen. „Ovo je sjajan početak”, šapnula je Feni Frenkiju na uvo. „Anabela je prirodna. Jesi li video kako se naša lutkica rešila novinara?” Frenki je, ne baš oduševljeno klimnuo glavom. Da, video je. Ko je mogao pretpostaviti da je Anabela talentovana za glumu? Sjajno je predstavila neutešnu ćerku. Fenomenalno je skrenula paţnju sa mogućih pitanja o članku u Istini i činjenicama. Novinari su je istog momenta zavoleli. Frenki, sa druge strane, nije bio u centru paţnje. Nije bio dovoljno vaţan za novinare, ignorisali su ga, Anabela je bila tu. Frenkijev ego je bio povređen. Ispostavilo se da Feni poznaje sve, ali nije se trudila da ga upozna sa prisutnima, još nešto što ga je iritiralo. Dođavola, trebalo je oboje da ih predstavlja, ne samo Anabelu. Planirao je da posle sahrane ozbiljno popriča sa Feni. Vreme je da počne da ga tretira sa poštovanjem koje zaluţuje. Posle sluţbe, svi su izašli na groblje da vide kako se kovčeg spušta u zemlju. Nekoliko helikoptera je letelo iznad. Bio je savršen decembarski topao dan u Kaliforniji, nebo bez oblaka sa osveţavajućim povetarcem. Anabela se pitala da li bi trebalo da se vrate nazad u kuću kod ostalih prisutnih. Feni je rekla da bi trebalo. Na neki čudan način Anabelu je sve to oduševljavalo. Ljudi su bili fini prema njoj, govorili su joj kako liči na majku i kako je divna kao ona. Pitali su je da li je razmišljala da glumi u filmovima. Niko, baš niko, nije spomenuo prokleti tabloid. Direktor studija joj je dao vizitkartu i rekao joj da ga pozove. Mamina najbolja prijateljica ju je zvala na ručak. Gemin kolega iz poslednjeg filma, zgodni glumac u Dţoni Dep fazonu, raspitivao se da li ima nekog. „Ne”, rekla je brzo, nadajući se da Frenki ne vreba iz prikrajka. Holivud. Beverli Hils. Los Anđeles. Iznenada se Anabela osećala kao da je kod kuće. Zbogom, Njujorku. Los Anđeles je njena budućnost.

Sedamdeset deveto poglavlje Bobi Vozili su se gore-dole po opasnim ulicama oko sat vremena. „Trebalo bi da se vratimo u hotel”, predloţio je Bobi, osećajući Denverin bol. „Ovo baš i nije bila sjajna ideja”. „Moţda još deset minuta?” rekla je Denver sa nadom u glasu, dok je kroz prozor skenirala ulicu. „Ne”, rekao je Bobi odlučno. „Ovo je beskorisno. Ţao mi je, Denver”. „Klimnula je glavom, još uvek gledajući. „Verovatno si u pravu”, uzdahnula je. „Hotel?” pitao je vozač, čovek koji je jedva čekao da ode iz tog dela grada. Njegovi putnici verovatno nisu odavde, nisu ni svesni koliko su ove ulice opasne. „Da”, rekao je Bobi. „Hotel”. Vozač je dao gas, srećan kao da je dobio na lutriji. Iznenada, Denver je vrisnula da zaustavi automobil. „Šta”, rekao je Bobi iznenađen. „Za boga miloga! Stani!” dreknula je Denver na vozača. Jadnik nije znao šta da uradi. Jedan putnik je hteo da se vrate u hotel, a sada je lepa ţena htela da stane. I mada je bio dan, zaustavljanje nije bilo bezbedno. Pokušao je da objasni ţeni, ali nju to nije interesovalo. „Zaustavite automobil”, naredila je. „Sada!” „Šta si videla?” pitao je Bobi.”Hajde, reci mi?” „Nisam... nisam sigurna”, Denver je zamuckivala dok su se zaustavljali. „Prošli smo pored neke osobe pre stotinak metara...” „Osobu na ulici”, Bobi je ponavljao njene reči, klimajući glavom nejasno. „Ne, stvarno... ” „Koju osobu, Denver? Neko koga znaš?” „Ja... da... mislim da je to bila Karolin!"

Osamdeseto poglavlje Karolin „Šta radite ovde, senatore?” detektiv Lenoks se raspitivao. Gregori se sklonio sa kiše ušavši u ulaz društvenog centra. U poseti sirotinjskom kraju. Šta bih drugo mogao da radim ovde? „Zabrinut sam za dobrobit mladih u gradu”, rekao je Gregor. „Ramirez i ja se često viđamo i razmatramo kako bih mogao da pomognem. Najvaţnije je skloniti ovu decu sa ulice”. Ramirez ga je prostrelio pogledom. Detektiv Lenoks je uzdahnuo. „Moţemo li ući unutra? Molim da i Vi senatore uđete sa mnom”. Gregoriju se stegao stomak. Šta sad? Da li je detektiv našao Karolinino telo i nekako ga povezao sa njim i Ortego porodicom? Smiri se, smirivao se. Ne panići. Očigledno su se Ramirez i detektiv Lenoks poznavali od ranije, jer kada su sva trojica ušla unutra, detektiv Lenoks je potapšao Ramireza po ramenu. „Došao sam da ti to lično saopštim, Ramireze”, rekao je mirno. „Nisam hteo da to čuješ na ulici”. Ramirezevo lice je prebledelo. „Da li je Benito u pitanju?” rekao je. „Moj brat?” Detektiv Lenoks je klimnuo glavom. „Ţao mi je, Ramirez. Zaista mi je ţao”. Karolin je mislila da ne moţe da ide dalje. U svaku ulicu u koju je ušla bila je razrušena pustahija. A kome god se obratila okretali su joj leda. Bilo joj je hladno i osećala se usamljeno. Stopalo ju je bolelo, osećala je groznicu i nesvesticu. Ako uskoro ne nađe pomoć odustaće, naćiće neko mesto i sklupčaće se. Nema hrane. Nema vode. Osetila je oštar bol u predelu stomaka. Da li gubi bebu? Da li je to krv koju je osetila da joj curi niz noge? Nije više mogla. Bilo je previše. Naslonila se na zid napuštene radnje i probala da dođe do daha. Neki automobil je prošao. Lep automobil. Da li će stati zbog nje? Mahnula je rukom slabo je podigavši. Ne, neće stati. Niko neće. Sela je na mokri pločnik i zatvorila oči. „Karolin?” To je bio anđeoski glas. ,,Oh, boţe, Karolin!” rekao je glas. „To si ti!”

Osamdeset prvo poglavlje Šok U Holivudu, očekivajući neočekivano je bilo normalno. Skandali su se događali svakodnevno. Fil Spektor je pucao ţeni u lice. O Dţej Simpson je iskasapio svoju suprugu i njenog ljubavnika. Lindzi Lohan trči okolo bez gaćica i razbija automobile po ulici. Hit Ledţer se predozirao. Dţesika, Dţenifer i Kameron raskidaju sa još jednim momkom. Majki Dţekson umire pod sumnjivim okolnostima. Uvek se nešto događa. Holivudska zajednica je retko šokirana. Ali s vremena na vreme, nešto se dogodi zbog čega ljudi zaneme. Sahrana Geme Samer je bio takav događaj. Sve je prošlo glatko. Put do Forest Lon memorijal parka. Predivni govori. Spuštanje kovčega. A onda veliko finale, svi prisutni su svedoci. Nekoliko policijskih automobila. Gomila uniformi. I dva detektiva. Detektiv Preston, visoki crnac. I detektivka Li, mlada orijentalka. Dva detektiva prišla su Ralfu Maestru dok se udaljavao sa groba, odlučnih izraza lica. Istog momenta, Pip, lojalni portparol kakv je bio, stao je ispred svog vaţnog klijenta. „Skloni se”, detektivka Li je rekla iznenađujuće dubokim glasom. „Ralfe Maestro”, detektiv Preston je rekao. „Uhapšeni ste zbog umešanosti u ubistvo vaše supruge, Geme Maestro. Imate pravo da ne kaţete ništa. Sve što kaţete moţe se iskoristiti protiv vas na sudu. Imate...” „Ovo je nečuveno!” eksplodirao je Feliks Sonders, dok je detektiv završavao čitanje prava Ralfu Maestru. Ralf je sve podneo stiočki, na njegovom licu megazvezde nije bilo emocija. Ipak je ovo Holivud, a on je zvezda. Ništa se neće dogoditi zvezdi njegovog kalibra. Baš ništa.

Osamdeset drugo poglavlje Denver Vau! Toliko stvari se dogodilo za tako kratko vreme da sam donekle zaprepašćena. To što sam našla Karolin kako luta ulicama je čista sreća. Neverovatno! Treba da zahvalim Bobiju što je saznao određene stvari. Nije loše da dolaziš iz familije koja moţe da podigne slušalicu i nazove šefa policije. Hitno smo odveli Karolin u bolnicu dok sam je drţala u naručju, a Bobi zvao Hendersonove i detektiva Lenoksa. Doktorka Glas nas je dočekala i preuzela je, dok sam ja zagrlila Hendersonove i pokušala da shvatim celu stvar. Bobi je bio uz mene sve vreme, odgovarajući svima na pitanja, donoseći mi kafu, pazeći me. Ĉudan je to osećaj da neko brine o vama. Uvek sam bila nezavisna, tako da je normalno da se mogu snaći u svim situacijama. Ali sada sam shvatila da to što je Bobi u blizini nije loša stvar. Kad smo podigli Karolin i stavili je u automobil, izgledala je tako jadno i smoţdeno i ponašala se histerično. Sam bog zna šta je sve preţivela. Detektiv Lenoks je čekao da je ispita, ali doktorka mu nije dala dozvolu, zbog čega mislim da je pobesneo, jer se šetao gore-dole i ispijao kafu iz plastičnih čaša. Konačno doktorka se pojavila u čekaonici. „Karolin će biti dobro”, uveravala nas je, posvećujući najviše paţnje gospođi Henderson, koja je, takođe, izgledala smoţdeno. „Iscrpljena je, dehidrirala je i ima gadnu posekotinu na stopalu koja će biti zašivena. Dajemo joj injekciju tetanusa da budemo sigurni. Međutim, bićete srećni da čujete da je beba dobro”. „Beba?” rekla je zbunjeno gospođa Henderson. „Beba!” uzdahnula sam, podjednako zbunjena. „Karolin je trudna skoro dva meseca” otkrila je dr Glas. „Mislila sam da svi znate”. Znači to su Karolinine uzbudljive vesti. Konačno! Bobi me je uzeo za ruku i stisnuo je. Hmm... ko bi rekao da samo drţanje za ruku moţe da najeţi celo telo? „Iznenađena si?” pitao je Bobi. „Još pitaš!” odgovorila sam. „Sada treba da saznam ko je otac”. Blago mi se nasmešio. O, boţe! Ti beli zubi. Te usne. Te crne strastvene oči. Da li je normalno da sam se napalila u ovakvom trenutku? Mislim da ne. Ali dođavola s tim. Karolin je na sigurnom. Pa šta onda ako malo prebacim fokus na Bobija? Ništa.

„A zašto?” iz njega je progovorio glas razuma. „Zar nije na njoj da ti kaţe kada bude spremna?” To je takođe i pametno. Sada nije dobra ideja da je ispituje. Iznenada sam shvatila koliko sam umorna. Emotivno sam bila ispraţnjena i bila sam spreman da idem kući i da se uvučem u krevet sa Ejmi Vajnhaus. Ovde više ništa nisam mogla da uradim. Hendersoni su trebali da provedu vreme sa svojom ćerkom, ja bih samo smetala. Pored svega, ako je sve u redu, Karolin će doći kod mene na nedelju ili dve. Pitala sam da li mogu da je vidim. Doktorka Glas je rekla da bi bilo bolje da ostane samo bliţa porodica. Bobi mi je čitao misli. „Šta kaţeš da te odvedem kući?” predloţio je. „Prijateljica ti je na bezbednom, ovde više ništa ne moţeš da uradiš”. „Ali ja ţivim u Njujorku”, progunđala sam. „Uzeću neki komercijalni let”. Pogledao me je svojim tamnim očima. „Vodim te kući”, rekao je tonom koji nije dozvoljavao raspravu. Pozdravila sam se sa Hendersonovima, poţelela im sve najbolje i naterala ih da mi obećaju da će me Karolin pozvati čim bude u stanju. Oboje smo se rukovali sa detektivom Lenoksom, a onda smo otišli, Bobi Santandelo Stanislopulos i ja. Dok smo se vozili ka aerodromu ispunila me neka vedrina, a to uopšte nije moja osobina. O, boţe! Da li se ja usred ove drame zaljubljujem u... Ne! Ne! Ne! „Gde ţiviš u Los Anđelesu?” pitao je Bobi. „Zašto? Planiraš da sletiš u moju ulicu?” odgovorila sam neumesno. „Moţda”, rekao je, kezeći se. „Tako ću te se resiti ranije”. „Da me se resiš? Kako se usuđuješ!” šalila sam se. „Znaš”, rekao je, gledajući me, „još si slađa kada si zajedljiva”. Progutala sam knedlu. Obično bih uzvratila nešto domišljato, ali Bobi me ugasio. Avion je čekao. Naravno. Izgledalo je kao da je Bobi pucnuo prstima i stvari su se događale. Hani i Gita su bile u avionu i čekale nas, obučene u njihove lepe uniforme. Hmm.. mislim da bi se mogla navići na ovaj način putovanja. Pogledala sam na sat. Bilo je skoro podne, po vašingtonskom vremenu. Tri sata manje je u Los Anđelesu. Propustila sam sahranu. Šteta. Ili ne. Istog momenta kada je avion uzleteo zaspala sam, sklupčana. Neko, verovatno Bobi, pokrio me je ćebetom i stavio mi jastuk ispod glave, ali ništa me nije moglo probuditi. Bila sam premorena. Kada sam se probudila posle nekoliko sati, Bobi je imao novosti. Ralf Maestro je uhapšen jer je naručio Gemino ubistvo. Bilo je svuda po internetu. Srećom, ili nesrećom, sve sam propustila. Jedva sam čekala da stignem kući da sve saznam. Kada smo sleteli, Bobi je sredio da nas čeka automobil, naravno, i krenuli smo ka mom stanu. Bila sam skroz zbunjena. Da ga pozovem unutra? U kakvom stanju mi je stan? Kuda mi to idemo? Hoće li se to pretvoriti u nešto? Da! Da! Da!

Ali sudbina uvek nađe ludi način da se umeša, i ispred mog stana stojao je Sem, scenarista sa kojim sam provela jednu noć u Njujorku. „Hej ti!” uzviknuo je Sem, pun entuzijazma. „Upravo sam prodao scenario Univerzalu i evo me!” I da, čekao je sa torbom da prenoći. Neprijatno. Vrlo neprijatno. Posebno zato što se Sem ponašao kao da smo par. Ili bar je to Bobi pomislio, jer me je pomazio po obrazu i brzo otišao. Ništa nisam mogla reći da ga sprečim. Zdravo, zdravo, Bobi, lepo je što sam te upoznala. Potpuno skrhana, pozvala sam Sema da uđe, dala mu piće i iskreno mu čestitala, a onda sam mu rekla da ne moţe da ostane. Sem nije glup čovek, odmah je shvatio. U sledećih nekoliko dana saznala sam dosta. Saznala sam da Ralf Maestro nije samo filmska zvezda nego i čovek sa vezama. Vaţnim i moćnim vezama. Pa iako je uhapšen i optuţen da je unajmio Henka Montera da ubije njegovu ţenu, Ralf je pušten za nekoliko sati. Feliks Sonders je to sredio. Kaucija od pet miliona dolara i velika filmska zvezda se vratila u svoju ogromnu rezidenciju, više nego samouveren. Toliko samouveren da kada slučaj konačno dospe na sud, moţda za četiri godine, isto toliko koliko je trebalo čuvenom muzičkom producentu Filu Spektoru da dođe na suđenje broj jedan, biće pušten. Jer Ralf je bio ubeđen da nije kriv. Predivna nebeska Gema Samer, njegova ljubljena ţena, varala ga je, a Ralf je to smatrao neoprostivim. Otkrio je Feliksu i detektivima, da je jednog dana, dok je pio pivo sa svojim bivšim dublerom, Henkom Monterom, spomenuo da svaka ţena koja vara muţa zasluţuje da nestane sa lica zemlje. Kako je mogao da zna da će Henk, čovek koji je na rubu egzistencije, to shvatiti bukvalno? ,,U pitanju je neslana šala”, informisao ih je Ralf. „Nepaţljiva opaska rečena neuračunljivom psihopati”. Feliks je klimnuo glavom. Razumeo je. Feliks je sve razumeo. Kasnije je bilo pitanja o novcu za koji je Henk tvrdio da mu je Ralf dao. „Ĉovek je bio u škripcu”, Ralf je rekao nevino. „Dao sam mu nekoliko hiljada dolara da mu pomognem da se izvuče. Ako ne moţeš pomoći prijatelju, čemu onda uspeh?” Viđala sam i pre zlo u očima Ralfa Maestra. Ali Feliks je bio majstor, znao je da će osloboditi Ralfa svih optuţbi. Feliks je bio ubistven advokat. I Ralf je bio ubistven klijent. Malo posle toga, dala sam otkaz u firmi Sonders, Filds, Simons i Dţonson. Moţda je moj tata ipak bio u pravu. Iznenada, tuţenje kriminalaca umesto njihove odbrane izgledalo je ugodnije. Karolin mi je dolazila za Boţić i nadala sam se da će mi reći sve, jer do sada njena otmica je misterija. Takođe sam i htela da saznam ko je otac deteta. Imale smo da pričamo o mnogo čemu. Nisam znala šta me čeka u budućnosti, on je bio zgodni sportista, a ja sam bila štreberka koju nije primećivao. Znala sam da ne bi išlo. Sada sam mogla da se skoncentrišem na karijeru. Bila sam slobodna. Mogla sam da radim šta god poţelim.

Epilog Šest meseci kasnije Anabela je bila samo zaprepašćena, čak ni šokirana, jer je osećala da je njen otac kriv. Da, šalila se tako, ali duboko u srcu osećala je da je nekako Ralf odgovoran za brutalno ubistvo njene majke. Ralf Maestro i Gema Samer. Savršeni par. Ne više. Naravno, bila je sigurna da će Ralf biti oslobođen, ako ikada i dospe na sud. Ovo je ipak Holivud. Filmske zvezde to mogu i već je bilo slučajeva da za ubistvo prođu nekaţnjeno. U međuvremenu, Anabela nije dozvolila da je očeva ozloglašenost uspori. O, ne, nikako. Feni je vodila glavnu reč i sve što je predloţila mirisalo je na pare. Sve najgledanije emisije su je ţelele. Opra, Lari King, čak i Dţej Leno. Bila je kod svih. Ispostavilo se, upravo onako kako je Feni predvidela, da je Anabela prirodna ispred kamere. Šarmantna. Slatka ili zla kada to hoće. Zabavna. Načitana. Ona je bila tok-šou gost iz snova. Zatim, upravo onako kako je Feni opet predvidela, došle su i ponude za knjigu. To je bio višemilionski ugovor. Moj ţivot, holivudska princeza priznaje sve. Brzo izdanje. Sjajan skok na bestseler listi. I ubrzo je Anabela Maestro bila istinska zvezda na svoj način. Frenki je konačno raskinuo. Nije mu se svideo Anabelin posrani stav, nabijala mu je na nos popularnost kao da je druga Anđelina Dţoli. Frenki je znao jednu stvar zasigurno, nije mogao da bude druga violina. Ludeo je i zbog Feni. Sve što je radila bilo je za Anabelu, ništa za njega. Rijaliti šou sa njima nikada nije realizovan. Umesto toga, Anabeli je ponuđen šou baziran na njenoj glupoj knjizi. To je bilo to za Frenkija, ništa mu više nije bilo vaţno. Imao je svojih briga. Pored toga, on i Anabela su se udaljili pre nekoliko meseci. Kada je Frenki rekao zbogom, Anabela se zahvalila bogu što ga se rešila. Oboje su se preselili u Los Anđeles, a holivudski način ţivota im je skroz odgovarao. Rik Greko i on su ušli u zajednički biznis, biznis u kome je Frenki plivao kao riba u vodi. Ubedivanje nezaposlenih glumica da prodaju svoja zategnuta tela za ogroman keš, bilo je više nego lako. Za sada, biznis je cvetao. Frenki je bio jedan vrlo srećan holivudski makro. Karolin se oporavila. Odlučna da zaboravi što pre ono što joj se dogodilo, odlučila je da napusti Vašington i da se vrati u Los Anđeles sa svojim roditeljima. Evelin i Gregori Stounmen posetili su je u bolnici. Kakva čast. Karolin nije mogla da veruje da se Gregori pojavio sa ţenom. „Jako nam je ţao, dušice”, cvrkutala je Evelin i dala joj kutiju skupih čokoladica. „Jadni Gregori je precrkao od brige”. Precrkao od brige, a? pomislila je Karolin. Ne znam baš. Nije bila sigurna da li je Gregori bio umešan u njenu otmicu, ali nije smeo da je pogleda u oči. Ljubav koju je nekada osećala prema njemu, više nije postojala.

„Da li je policija saznala ko ti je to uradio?” nastavila je Evelin, dok je Gregori bez reči buljio u patos. Kakva kukavica! pomislila je Karolin. Da ne bi posumnjala nešto, pojavio se sa svojom uštogljenom ţenom da ga zaštiti, ţena koju jedva poznaje. Smučila joj se cela situacija. Senator Gregori Stounmen nije bio čovek kakvim ga je smatrala. U stvari, shvatila je da on nikada ne bi napustio ţenu da bi započeo novi ţivot sa njom. Ĉovek ju je lagao, neverni kučkin sin. Ali ipak, bez obzira na sve, kad su je ispitivala nije imala srca da ga uplete u otmicu. Kada ju je detektiv Lenoks upitao šta je radila na napuštenoj pumpi u nedođiji, rekla je da se izgubila. Ništa nije rekla o tome kako je to bilo mesto gde je trebalo da se sastane sa senatorom Stounmenom. To je bila čista slučajnost. I to da je devojka koja ju je omamila sa hloroformom znala da je ona trudna. Reči devojke su progonile Karolin. Puštena je iz bolnice u roku od dvadeset i četiri sata, ništa posebno osim nekoliko šavova na njenom stopalu. Napustila je Vašington sa Gregorijevom bebom koja je rasla u njoj, bez trunke kajanja. Rodiće njegovo dete i to će biti njegova kazna, jer mu Karolin neće dozvoliti da bude deo detetovog ţivota. Senator Stounmen je bio mrtav za nju. I tako će ostati zauvek. Zinina ţivopisna karijera se nastavila, kao i njena kolekcija mladića. Nedavno je imala koncert na stadionu Marakana u Riu, a na toj turneji otkrila je devetnaestogodišnje blizance, muške modele za donje rublje, koji su bili tim na mnogim poljima. A zatim su naišle Minda i Miranda, dva brazilska modela. Zina je brzo shvatila da je ta varijanta najizazovnija i najuzbudljivija igra koja postoji. Garantovano zadovoljstvo. To je bilo sigurno. Ponekad su Zinine misli otplovile u pravcu Bobija Santanđela Stanislopulosa za koga je smatrala da joj je pobegao. Da, sudbina će ih spojiti u budućnosti, a tada, moţda će mu reći da je imala aferu sa njegovim ocem, velikim Dimitrijem, kada je bila tinejdţerka. Moţda. Moţda ne. Zina nikada nije planirala unapred. Doktorka Glas i detektiv Lenoks su počeli da se viđaju. Kao izuzetno zauzeti ljudi, nisu imali vremena za romansu. Oboje razvedeni, iznenadili su se kada se njihova otvorena veza pretvorila u našto više. Mario Riviera je unapređen. Od spikera u polučasovnoj emisiji Holivud vord, unapređen je da vodi emisiju od sat vremena, sam, vikendom. Izgleda da se gledaocima svideo njegov vetropirast i otresit nastup, da ne spominjemo njegove spektakularne trbušnjake i prelepe rupice na obrazima. Očigledno da Denver Dţouns ništa od toga nije interesovalo, jer mu nije uzvratila brojne poruke i nikada mu nije zahvalila za cveće koje joj je poslao. Šteta. Njen gubitak. Roza se vratila iz Gvatemale kao druga devojka. Provela je neko vreme u svojoj netako-bogatoj zemlji, a njeni siroti rođaci naučili su je nekim stvarima.

Dok je bila tamo nedostajala joj je beba, i odlučila je da bude bolja majka. Takođe joj je i nedostajala majka i obećala je samoj sebi da će više ostajati kod kuće i ići redovnije u školu. Više neće biti spavanja unaokolo, ozbiljnu lekciju je naučila kada je čula da je Benito ubijen. Uzdrhtala je od toga, a bilo je još loših vesti, saznanje da je ubica otac njenog deteta. Roza je imala samo šesnaest godina, ali odlučnost da promeni svoj ţivot bila je ogromna. Ĉesto je mislila na ţenu koju je Benito kidnapovao i kada je u školskom kompjuteru proverila sve stare članke iz novina, saznala je ko je ta ţena i da je spašena. Pao joj je kamen sa srca kada je pročitala te vesti, ali još uvek je osećala krivicu, jer je bila umešana u to. Mama ju je naterala da se zakune da će čuvati tajnu, upozorila je do nikome ne sme da kaţe. Ali informacija je bila suviše vaţna da bi je sačuvala za sebe, morala je nekome da kaţe. Jednoga dana, otišla je do društvenog centra da vidi Ramireza. Nikada pre ga nije videla, ali znala je da je on Benitov brat i po reputaciji, dobar čovek. Nervozna, ispričala mu je celu priču. On je pomno slušao svaku njenu reč. Kada je završila, Ramirez ju je snaţno zagrlio i uveravao da je uradila pravu stvar. Roza se napokon osećala pročišćena. Ramirez je dugo i intenzivno razmišljao o onome što mu je Roza otkrila. Mogao je da ode do policije, do detektiva Lenoksa, jer su se znali već neko vreme i poštovali su se. Ili... da ćuti i da iskoristi Rozinu priču. Ramirez je imao izbor i nije mu trebalo mnogo da smisli šta će da radi. Još jednom je zvao senatora i zatraţio sastanak. Senator Stounmen ga je obavestio da je trenutno prezauzet da bi se video sa njim. Ramirez je rekao senatoru da potpuno razume i da će moţda pozvati senatorovu suprugu da prodiskutuju o nekim poboljšanjima koje je osmislio za društveni centar. Gregori Stounmen je osetio pretnju i sloţio se da se još jednom sastane sa Ramirezom. Za nekoliko nedelja, počeli su radovi na potpunom renoviranju društvenog centra. Novac za koji je Ramirez preklinjao iznenada je počeo da pristiţe. Što se tiče Ramireza, to je bila zadovoljavajuća varijanta. Što se tiče senatora Stounmena, ţiveo je u konstantnom strahu da će istina o njegovoj umešanosti u Karolinino kidnapovanje jednog dana izaći na videlo. Bio je siguran da se Benito poverio bratu, pre nego što je ubijen, i mada Ramirez nije o tome pričao, bilo je sasvim očigledno da je znao. A izgleda i da je Karolina znala. Prezreni pogled i razočaranje u njenim očima, kada je bio da je poseti, bilo je nešto što nije moglo tako lako da se zaboravi. Ako ikada progovori, njegova karijera bi bila gotova. Međutim, Gregori Stounmen je političar i onaj koji uvek preţivi, sa veštačkim osmehom na licu i sa Evelin kraj njega nastavio je da ţivi. A kada je Ramirez nešto poţeleo od njega, udovoljavao mu je. Senator Gregori Stounmen je definitivno znao šta je bitno za njegovo preţivljavanje. Em Dţej se preselio u Las Vegas, sa svojom novom mladom, da nadgleda otvaranje kluba Raspoloţenje. Kad je Kesi nabacila sebi tezgu da peva u salonu Kevendiša, Em Dţej je bio oduševljen. Ţeleo je da dobije priliku na zvezdanom nebu ako joj je to san, a pošto je bila tako mlada, iskustvo je bilo izuzetno značajno. Moţda je to bilo brzo venčanje u Vegasu, ali narednih šest meseci provedenih zajedno po celi dan, uverilo ih je da su jedno za drugo.

Dţejni Bonafacio nikada nije našla Ĉipa. Dţejni je osetila olakšanje što joj je Frenki konačno oprostio Ĉipovu krađu fotografija, dokumenta i veliku količinu novca iz njihovog njujorškog stana. Frenki i Anabela nisu znali da je novac nestao dok se nisu vratili u Njujork zbog Anabelinog pojavljivanja u emisiji Tudej. Kada je saznao da su pokradeni, Frenki je poludeo. Anabela je bila više smirena. „Ne moţemo ništa da uradimo” rekla je. „Sva sreća da nam je Bobi sredio da nas ne uhapse što smo vodili kolgerl biznis”. To je bilo tačno. Bobijeve i veze njegove familije su ih spasile. Bobi je bio pravi prijatelj. Posle izvesnog vremena Dţejni je otišla u Los Anđeles da bude blizu svog voljenog rođaka. „Ono što je Ĉip uradio nije tvoja krivica”, rekao joj je Frenki. „Moţeš doći u Los Anđeles da radiš za mene. Treba mi neko kome verujem. Ponovo sam u biznisu!” Dţejni je bila presrećna. Ĉip Bonafacio se preselio u Tuson i uspeo da se sakrije. Ni Frenki ni njegova mama nisu znali kuda je otišao. Promenio je ime, iznajmio najbolji stan, smuvao se sa striptizetom Dejzi i kupio sebi motocikl. Ĉoveče, valjao se u kešu i uţivao u tome. Međutim, njegovo novostečeno bogatstvo nije mu donelo beskonačnu sreću. Tri meseca nakon što je izašao članak u Istini i činjenicama, poginuo je u saobraćajnoj nesreći tako što je udario u kamion Dejzi je brzo sakupila sav preostali novac, čija je količina bila pozamašna i svetlosnom brzinom pobegla iz grada. Henk Montero nije imao sjajan ţivot. Imao je izgled da postane filmska zvezda kao njegov stari prijatelj, Ralf Maestro. Nekada davno zajedno su pohađali kurs glume na Holivud bulevaru. Kurs je drţala Engleskinja koja je na kraju završila u krevetu sa Ralfom. Naravno, pošto su Ralf i ona spavali zajedno, davala mu je najbolje uloge u studentskim produkcijama koje su gledali menadţeri za kasting. Zato što je bio alfa i omega, Ralf je ubrzo otkriven, a Henk je ostao u zapećku. Nakon nekoliko godina kada je Ralf već bio poznat, traţio je od studija da zaposli Henka kao njegovog dublera. To nije bila loša tezga, dok Henk nije pao sa zgrade i slomio skoro svaku koščicu u svom telu. Posle toga, sve je krenula nizbrdo, a kada je posle mnogo godina kasnije, Henk došao do Ralfa Maestra i preklinjao starog prijatelja da mu pozajmi novac, Ralf je rekao da će razmisliti. Razmisliti? Ralf je bio filmska zvezda koji je srao keš na sve strane! Henk je ţestoko reagovao! Ali posle dva meseca, na njegovo iznenađenje, Ralf ga je pozvao. Našli su se u baru na Holivud bulevaru, mesto koje su nekad toliko često posećivali. Ralf je imao predlog. Henku se taj predlog nije sviđao, ali očajnički mu je bio potreban novac. Ralf je objasnio, kučka je to zasluţila. Ralf je sve uredio. Rekao mu je kroz koja vrata da uđe, psi će biti vezani, a alarm isključen. Ralf mu je dao vrlo precizna uputstva kuda da ide i šta da radi kada uđe. Ralf nije hteo da bude grešaka. Jedino što niko nije računao na Henkovu treću bivšu ţenu Pinki, uvek narokanu kokainom i njenim naletima ljubomore. Ko bi pomislio da će Pinki zgrabiti pištolj (isto ono oruţje koje mu je Ralf rekao da baci u losanđelesku reku odmah po ubijanju Geme, ali on naravno to nije uradio) i da će ga upucati u guzicu? I ko bi pomislio da će znatiţeljna komšinica pozvati muriju? I ko bi

pretpostavio da će se Ralf Maestro izvući, a da će on, Henk Montero dobiti zatvorsku kaznu ne manju od devetnaest godina, jer mu porota nije verovala da ga je unajmio Ralf Maestro. Zaista ne, Henk Montero nije imao sjajan ţivot. Otvaranje Raspoloţenja u Las Vegasu bilo je predodređeno da bude uspešno. Bobi nije hteo da otvaranje bude veliko, ali Laki jeste, kao i Em Dţej. Njih dvoje su i odlučili da otvaranje bude zapamćeno. Pozivnice su poslate mnogo ranije. Bobi je jednu lično poslao Denver. Nije bio siguran da li će odgovoriti na poziv, ipak, nisu se čuli otkako je otišao iz Los Anđelesa kada ju je momak čekao na pragu. Dođavola! Hteo je da je upozna, da provede vreme sa njom, da ide polako. Rekla mu je da nema momka. Očigledno ga je imala. Odlučio je da je pozove i da vidi da li dolazi na otvaranje, sa ili bez momka. Bolje bez. U poslednjih nekoliko meseci izveo je nekoliko devojaka, ali svakoj je nešto nedostajalo što je Denver imala. Dosta je mislio na nju. Podigla je slušalicu posle trećeg zvona. „Hej...” rekao je. „Bobi je kraj telefona”. Bez daha, rekla je, „Je li to onaj isti Bobi koji me je ostavio ispred praga kuće sa bivšim momkom? Momak koji mi je bio varijanta za jednu noć. Mnogo ti hvala”. „Bio sam pristojan”, rekao je, osećajući povezanost. ,,A čak nijedan telefonski poziv”, grdila ga je. „Hej, kako to misliš, varijanta za jednu noć?” rekao je veselo. „Nisam mislio da si takva devojka”. „Nisi mislio uopšte”, rekla je hrabro, presrećna što je pozvao. Kad je dobila pozivnicu za otvaranje Raspoloţenja, ponadala se da će pozvati. Ali onda je pomislila, zašto bi? U poslednjih nekoliko meseci mislila je uglavnom na svoju karijeru, a ne toliko na Bobija. Pa, ponekad... kada je bila na dosadnim sastancima razmišljala je o povezanosti koju su oboje osetili. Boţić je bio i prošao, a Karolin, njena trudna prijateljica koja je odbila da otkrije ko je otac njenog deteta, dala je otkaz i odselila se nazad u Los Anđeles. Ţelela je da bude sa svojom majkom Kler Henderson koja se razvodila od Karolininog oca. Denver je našla drugi posao. Radila je za gradsku vladu. Postala je pomoćnik javnog tuţioca. Tuţila je kriminalce i to joj se više sviđalo nego da brani filmske zvezde nafatirane kešom sa prijateljima na visokim pozicijama. „Pa”, Bobi je rekao, „ako je taj momak bio varijanta za jednu noć, da li to znači da si slobodna?” „Kao ptica na grani”, odgovorila je Denver. „Lepo”, rekao je Bobi, smejući se. „Gde si sada?” dodala je. ,,U avionu na putu za Las Vegas”. ,,U tvom avionu?” „Nije to moj avion”, rekao je strpljivo. „To je avion firme Stanislopulos”. „Ali zar nisi ti Bobi Stanislopulos?” provocirala ga je. „Jesam, gospođice javni tuţioče”. „Kako znaš za moj novi posao?” pitala ga je znatiţeljno. „Nisi valjda mislila da nisam pratio šta radiš?”

„Hmm... rekla je, osećajući toplinu oko srca. „Zaista?” „Šta ćemo?” reče Bobi. „Da li da sletim u Los Anđeles ili ćeš ti sama šesti na avion za Las Vegas?” „Denver... treba imati predigru, ali ovo je sada već smešno”. „Da”, rekla je neţno. ,,U pravu si”. „Pa., dolazim u Los Anđeles, je li tako?” „Izgleda da ne mogu da te sprečim”. „Izgleda da ne ţeliš”. Završili su razgovor, a Denver nije mogla da skine osmeh sa lica.

Više od epiloga Denver Ĉetiri sata posle Bobijevog poziva bili smo u krevetu i ispostavilo se da je upravo onako kako sam sanjala da će biti. Ovako izgleda moja lista. Trbušnjaci: perfektni. Tehnika: perfektna. Vođenje ljubavi: rajsko. Sve u svemu: Ne mislim nego znam, ludo sam zaljubljena. I da, Bobi Santanđelo Stanislopulos je upravo onakav kakav sam zamišljala da bi trebalo da bude. Posle njegovog telefonskog poziva, koji je ipak bio očekivan, pojavio se ispred vrata mog apartmana i bilo je poprilično neverovatno da ga ponovo vidim. Stajao je ispred: visok, crn i super seksi. Pruţila sam ruku, uzela ga za njegovu i uvukla ga unutra. Ušao je zalupio vrata svojom nogom i odmah počeo da me ljubi. Dugi, lagani, poljupci jezikom koji su ljubljenje podigli na novi nivo. „Nisam prestao da mislim na tebe”, rekao je dubokim glasom. „Ni ja”, uspela sam da prozborim dok sam mu dodirivala lice. „Molim?” izazivao je. „Ni ti nisi prestajala da misliš na sebe?” „Hej...” kikotala sam se. O, boţe! Ja se inače ne kikoćem. Zatim mi je skinuo majicu, a ja sam počela da mu otkopčavam košulju, jer smo oboje ţudeli za telom, a ja sam ga ţelela više nego što sam ikada ikoga ţelela. Bobi je bio kralj predigre, otkopčao mi je brushalter, mazio bradavice i grudi. Ostala sam bez daha u iščekivanju onoga šta sledi, delom sam mislila da poţuri, a delom nisam ţelela da ikada prestane da mi mazi grudi. Osetila sam njegovu nabrekli penis na svojoj butini i pruţila sam ruku ne bi li ga osetila. Onda sam znala da moram da ga okusim, ostvarim taj intiman kontakt koji nisam ţelela sa bilo kim, u stvari, ni sa kim još od Dţoša, jer moţda sam staromodna, ali oralni seks treba sačuvati za nekog posebnog. A Bobi je bio poseban. Oh da... Konačno smo došli do spavaće sobe, skinuli ostatak naše odeće i počeli lagano da vodimo ljubav, jer smo oboje znali bez svake sumnje, da je to tek početak, tako da nije bilo potrebe da se ţuri. Nisam imala pojma šta će biti dalje. Bobi ţivi u Njujorku. Ja ţivim u Los Anđelesu. Ali jedno je sigurno, neke stvari su suđene, a ovo je bio početak.