J. Popovic, Dostojevski o Evropi i Slovenstvu

Dr. Justin Sp. Popović:

DOSTOJEVSKI O EVROPI I SLOVENSTVU Predgovor Od moje petnaeste godine Dostojevski je moj učitelj. Priznajem: i mučitelj. Još onda me je zaneo i poneo svojom problematikom. Pokazalo se, da su njegovi problemi — večiti problemi ljudskog duha. Ako je čovek iole čovek, mora se baviti njima. A Dostojevski je sav u njima, zato je na svima putevima svojim istinski čovek. Prednost je njegova u tome, što je u večne probleme ljudskoga duha uneo nadahnuće proroka, žar apostola, iskrenost mučenika, setu filozofa, vidovitost pesnika. U novije vreme ni kod koga nisu večni problemi čovečijeg duha došli do tako širokog, dubokog i svestranog izraza kao kod Dostojevskog. Kroz njega su progovorile muke bića ljudskog, i svi bolovi, i sve čežnje. Kao retko ko, on je odbolovao problem čovečijeg bića u svima njegovim strahovitostima. A čovek je beskrajnom složenošću svoga bića najstrahovitije biće u svima svetovima u kojima se kreće ljudska misao i kruži ljudsko osećanje. U Evropi nije bilo ni mislioca, ni filozofa, ni pesnika, koji je kao Dostojevski snažno i svestrano osetio veličanstvenu dramatičnost i jezivu tragičnost evropskog čoveka i svih njegovih tekovina. njemu je do tančina poznato ne samo evanđelje nego i apokalipsis evropskog čoveka. Apokalipsis sa svima svojim ponorima, čudesima, strahotama, užasima. Ako na našoj planeti postoji nešto strašnije i od najstrašnijeg, onda je to, nema sumnje, apokalipsis evropskog čoveka. Dostojevski ga je pesnički predosetio i proročki pretskazao, a mi smo već ušli u njega. Jedno je očigledno: nastao je apokalipsis evropskog čoveka; sve njegove tekovine polako zahvataju apokaliptičke strahote i neviđeni užasi. Potresna je agonija evropske kulture, zidane na >>nepogrešivosti>večna problemavečnih problema>večnih problema>Postojanje Boga je glavno pitanje, piše Dostojevski Majkovu, kojim sam se ja celog svog života mučio, svesno i nesvesnoJa ne mogu o drugom, — ispoveda se Kirilov —, ja sam celoga života mislio o jednome. Mene je Bog mučio celog životaMene Bog muči. Jedino to i mučiTraženje Boga>neopipljiv i nepokretan, po sebi i za sebe uopšte neopažljiv>Strašno je pasti u ruke Boga živogaprokleta pitanjaantiherojižutokljunog>na apsurdima počiva presvetli lik Bogočoveka Hristapresvetli lik Bogočoveka, njegova moralna nedosežnost, njegova čudesna i čudotvorna krasotaGalilejče, ti si pobedio!>Kad god samo pomenem ime Hristovo, u Dostojevskog se lice potpuno izmeni kao da hoće da zaplačePokatkad mi Bog daje trenutke savršenog mira. U tim trenucima ja ljubim i verujem da i mene ljube. U tim trenucima ja sam formulisao svoje Vjeruju, u kome je sve jasno i sveto za mene. Ovo je Vjeruju sasvim prosto. Evo njega: ja verujem da nema ništa ljupkije, dublje, simpatičnije i savršenije od Hrista. Sa surevnjivom ljubavlju govorim sebi: ne samo nema njemu slična, nego i ne može biti. Ja štaviše izjavljujem: Kada bi mi neko mogao dokazati da je Hristos van istine, i kada bi zbilja

istina isključivala Hrista, ja bih pretpostavio da ostanem sa Hristom, a ne sa istinom Credo ljuia absurdumjedino na potrebuprokleta pitanjačistog razumaprokletiSve je muka duhujedini uzrok saznanjasmatra sebe za miša, a ne za čovekausilenno soznajuščaja mišmisleći mišprvobitna gadostuspeo da natrpa oko sebe, u obliku pitanja i sumnji, još toliko drugih gadosti; pod jedno pitanje podveo je toliko nerešenih pitanja, da se i nehotice stvara oko njega neka kobna popara, neko smrdljivo blato, koje se sastoji iz njegovih sumnji, nemira i,

naposletku, iz otpljuvakas prezrivim osmehom>neki dvadeseti deo>naše sopstveno, voljno i slobodno htenje, naša vlastita, pa makar i najapsurdnija ćud, naša fantazija, ponekad razdražena do ludila — to baš i jeste ona propuštena, najkorisnija korist koja ne ulazi ni u kakvu klasifikaciju, i koja sve sisteme i teorije stalno razbija i šalje do đavolaČoveku treba — samo jedno samostalno htenje, pa ma šta stajala ta samostalnost, i ma čemu odvelaHtenje je ispoljavanje celokupnog života, to jest, celog čovečijeg života, i sa razumom i sa svim oko toga. I ma da život naš, u ovom svom ispoljavanju i ispada često tričarija, ipak je život, a ne samo izvlačenje kvadratnog korenakorisnije od svega što postoji na zemljičuva ono što je najglavnije i najdragocenije, a to je: našu ličnost i našu individualnostPriroda vas ne pita, s očajanjem priznaje čovekomiš; nje se ne tiču vaše želje, ni da li vam se sviđaju njeni zakoni ili ne. Vi je morate primiti onakvu kakva je, razume se, i sve njene rezultate. Čovek je čovek voljom. Sve što smeta volji, smeta postojanju čoveka kao specifičnog bića. Priroda i njeni zakoni sputavaju, a ponekad i onemogućavaju, ispoljavanje čovečje volje. Stoga čovekomiš škrgutom zuba protestuje protiv prirodnih zakona. Oni ga bezdušno vređaju i ucveljuju. >>Prirodni zakoni su me stalno, celog života najviše vređalinemogućno je praštati prirodnim zakonimaposlednji zidZid je dakle zidletzte njandeJednom rečju, čovek je komično sazdan; u svemu se zaključuje neki kalamburprokleti zakoni>Rezultat je: sapunski mehur i inercijaTa direktni, zakonski, neposredni plod saznanja jeste inercija, to jest, svesno sedenje skrštenih rukuU očajanju i bivaju najvatrenija uživanja, naročito kada si vrlo svestan svog bezizlaznog položajagotov da pođe protiv svih zakona, to jest, protiv razuma, časti, mira, blagostanja, — jednom rečju, protiv svih divnih i korisnih stvaricivilizacija izgrađuje u čoveku samo mnogostranost osećanja i . . . apsolutno ništa više. A razvitkom te mnogostranosti čovek će doći možda i dotle: da će pronaći nasladu i u prolivanju krvi. I toga je bilo! Jeste li primetili, da su najutančaniji krvoloci bili skoro svi od reda najcivilizovanija gospoda. . . U svakom slučaju, kroz civilizaciju je čovek postao, ako

ne više krvožedan, a ono sigurno gore i odvratnije krvožedan nego što je bio raniječovek uvek i svugde, ma ko on bio, voli da radi onako kako on hoće, a ne onako kako mu naređuje razum i korisnostSaznanje je bolestnajveća nesreća za čovekaNama je pre svega potrebno da rešimo večna pitanja. To je naša brigasamo sa pojmom o trima dimenzijama prostranstvabeše u Boga>pojeli jabukukao bogovipojeli jabukuzverskoj>Ja mislim, ako đavo ne postoji, a stvorio ga je čovek, onda ga je stvorio po svome liku i podobijuČoveče, ti si car zverova (re delle bestie), jer je zaista zverstvo tvoje najvećečovek od prirode despot i voli da bude mučiteljNikada ljudi ne čine zla tako mnogo i tako rado kao kad ga čine svesnovrlo uvaženi ljudi, činovnici, obrazovani i vaspitaniBogiBogigornija mudrstvovati i gornih iskatiTi si u pravu, Gospode, jer se otkriše putevi Tvoji!>Bogiprokleti đavolski haosVera u kategorije razuma je uzrok nihilizmaja postojimU delima Dostojevskoga, piše jedan engleski kritičar, ima više užasa i svireposti nego u svima literaturama svih vremena koja su mu prethodila. Nije to što je on >>surov talenat>O, prirodo! Vapije Dostojevski. ljudi su na zemlji sami — u tome je nesreća!. . . Kažu, sunce daje život vasioni. Rodi se sunce — pogledajte ga, zar ono nije mrtvac? Sve je mrtvo, i svuda su mrtvaci. Jedino su ljudi usamljeni, a oko njih je tajac — to vam je zemlja! Bačen u >>đavolski haosnjegova privilegija koja ga najviše i odlikuje od drugih životinjaMi smo prokleti; život ljudski je proklet uopštečoveče, budi smeliji i budi gord! Nisi ti kriv!

BUNT 2) NEPRIMAnjE HRISTA Ukoliko um ljudski može pristupiti svetu i zaroniti u njegovu svirepu tajnu, mora priznati da je ovaj svet nešto što ljudska logika ne može primiti i ljudsko saznanje opravdati. Ali u ovom mračnom i prokletom svetu postoji kao sastavni deo sveta Biće koje um ljudski ili mora dobrovoljno primiti ili poludeti. To Biće je duboko i široko ušlo u sudbinu ovoga sveta, te ovaj svet sa njim i stoji i pada. To neobično Biće jeste Hristos. Po svojoj neodoljivoj istorijskoj stvarnosti On sav pripada ovome svetu, ali po svojoj beskrajnoj dobroti i neizmernoj ljubavi On kao da nije od ovoga sveta. Šta ćemo sa njim? Kuda ćemo Ga denuti? Naš um ga ne može ni obići, ni prevideti, ni poreći, a da se ne odreče sebe i načela po kojima dela. Hristovo prisustvo u svetu veoma komplikuje problem sveta. Ako se iskreno i nepristrasno prstupi problemu sveta, on se ne može rešiti potpuno i završno, ako se u isto vreme ne reši i problem Hrista. To živo osećaju Dostojevskovi antiheroji. njihova burna duša nalazi da problem sveta nije rešen neprimanjem sveta. Veoma probuđeni tragikom sveta, oni ne mogu prevideti Hristovu prisnu i očiglednu vezu sa ovim svetom. Zato i pristupaju problemu Hrista svesno, smelo i iskreno. Vele: Hristos je Logos sveta, Logika sveta, Razum sveta, Smisao života i Opravdanje života. Ali, evklidovski um ljudski tvrdi: svet je algosno, alogično i bezumno čudovište, a život je neopravdiva besmislica, užas i haos. Razdiran apsurdnošću ovoga sveta, čovek se grči i pita: je li mogućno da negde postoji biće koje bi moglo pred ljudskim saznanjem opravdati postojanje ovoga sveta, zagladiti sva zla sveta i iskupiti sva stradanja sveta? Kažu: Hristos i jeste to biće. Ali, ovo tvrđenje ne sprečava u duhu ljudskom pojavu ovakvog pitanja: je li mogućno zagladiti sva zla i biti iskupitelj ovakvog sveta koji svojim ustrojstvom isključuje svaku mogućnost

iskupljenja? No, ako se i ta mogućnost dopusti, onda nastaje pitanje: može li majušni, evklidovski um ljudski priznati i primiti Hrista kao Logos, Logiku i Razum sveta, i kao Smisao i Opravdanje života, kada njegova ličnost i njegov plan spasenja sveta ne mogu da se smeste u uske kategorije uma ljudskog? Ivan Karamazov postavlja problem Hrista široko i opasno, šire i opasnije nego ma ko od ljudi. Hrista i njegov plan spasenja sveta on podvrgava kritici, za kakvu ljudi znali nisu. Sva takozvana Visoka kritika, svi Drevsi i Štrausi, Renani i Baueri, sve su to pastirske naivnosti prema strahotnoj kritici Hrista koju vrši Ivan Karamazov. On ima snažno osećanje i jasno saznanje za bogočovečansku istoričnost Hrista. On u Hristu vidi Bogočoveka. Veran činjenicama, on ne može a da Hrista ne smatra za Tvorca sveta i za Spasitelja sveta. Od tih činjenica on polazi kao od nečeg najpozitivnijeg u istoriji naše planete. Ukopan u njih svim svojim bićem, on nepoštedno kritikuje Hrista — Spasitelja sveta, podvrgavajući nemilosrdnoj kritici Hrista — Tvorca sveta. Da bi kritika bila intimnija, iskrenija i realističnija, Ivan joj daje karakter poeme. Poema nosi naslov: Veliki inkvizitor. U Ivanovoj poemi glavne su ličnosti: Hristos i Veliki Inkvizitor. Realizam ličnosti Hristove nosi svu neiskazanu draž njegove evanđelske uzvišenosti i bogočovečanske savršenosti, dok realizam Velikog inkvizitora zrači teškom tragikom čovekovog bića, bića čija kritika odiše logikom kosmičkog zla i tugom zemaljskog očaja. Susret ovih ličnosti pretstavlja najdramatičniju stranu poeme. Vrlo je značajno, i verno evanđelskoj istoriosofiji, da Hristos u poemi ne govori ništa, nego se samo javlja i prolazi. Radnja se zbiva u Španiji, u gradu Sevilji, u najstrašnije vreme inkvizicije, kada su, u slavu Božiju, svaki dan gorele lomače i kad su u velikolepnim autodafeima spaljivali jeretike. I Hristos zažele da na jedan trenutak poseti decu svoju, i to baš onde gde su u taj mah spaljivali jeretike. I po neizmernom milosrđu svom, On dolazi još jedared među ljude u onom istom čovečanskom liku u kom je išao trideset i tri godine među ljudima. Silazi na vrele ulice Sevilje, u kojoj je koliko sinoć, u >>velikolepnom autodafeuGospode, isceli me, da Te i ja vidim!>Osana!>To je On, to je baš On!>to mora biti On, to nije niko drugi nego OnOn će vaskrsnuti tvoje deteAko si to Ti, vaskrsni dete moje!Talita kumi>i usta devojkasveta>na lovor i na limun mirišeJesi li to Ti? Jesi li Ti? — Ali, ne dobivši odgovora, brzo dodaje: >>Ne odgovaraj, ćuti! A i šta bi Ti mogao kazati? I suviše dobro znam šta ćeš Ti kazati. No Ti nemaš ni prava da što dodaješ onome što si već kazao pre. Što si sad došao, da nam smetaš? Jer Ti si došao da nam smetaš, to i sam znaš. A znaš li šta će biti sutra? Ja ne znam ko si Ti, niti hoću da znam: da li si to baš Ti, ili samo slika njegova; ali ja ću Te već sutra osuditi i spaliti na lomači kao najgoreg jeretika; a ovaj isti narod koji je danas ljubio Tvoje noge, već sutra će, samo na jedan znak moje ruke, poleteti da zgrće žeravicu oko Tvoje lomače. Niko nikada nije tako smelo govorio Hristu kao Ivanov veliki inkvizitor. Po sholastičkoj logici i kazuističkoj etici velikog inkvizitora, za stvarno evanđelskog Hrista nema više mesta na ovoj planeti. Sve što On zaslužuje jeste smrt na lomači. Ideolog i apologet inkvizicije, veliki inkvizitor ustvari vrši strašni sud nad Hristom. Ako bi rod ljudski, iz ma kojih razloga, ikada zaželeo da izmisli strašni sud za Hrista, mogao bi, mirne duše, uzeti Ivanovog velikog inkvizitora kao svog nezamenljivog eksponenta. Jer on, strašnije no iko, nemilosrdnije no iko, logičnije no iko, osuđuje Hrista i njegov plan spasenja sveta. U svetu koji na apsurdima počiva ne može se ostvariti Hristov idealni plan o spasenju sveta. To bi mogao biti prvi tezis inkvizitorove kritike Hrista i njegovog plana o spasenju sveta. A drugi bi bio kao i prvi. I mogao bi glasiti: ljudska priroda je daleko niža, prljavija, nesavršenija, no što je mislio sanjalica Hristos predlažući svoj fantastični plan za spasenje čoveka. Istupajući sa tako zanesenjačkim planom o spasenju sveta, Hristos se pokazao >>najgori jeretik>nedovršena stvorenja, koja su stvorena tek kao na probu, i za potsmehpametnog i strašnog duhaKo je sličan ovome zveru? On nam dade oganj s neba!Nahrani, pa tada možeš zahtevati od ljudi vrlinu i čestitost!>Nahranite nas, jer oni što nam obećaše oganj s neba, ne dadoše nam gaNahranite nas, pa makar nas i zarobili!>hlebovekome da se pokloni?>Ako hoćeš da doznaš jesi li Ti Sin Božji, skoči dole, jer je rečeno za Onoga: da će Ga anđeli prihvatiti i poneti, i neće pasti niti će se ugruvati, pa ćeš doznati tada da li si Ti Sin Božji, i dokazaćeš kakva

je vera Tvoja u Oca tvoga; — Ti si saslušao to, i odbacio si ponudu; nisi se podao, niti si skočio dole. O, razume se, Ti si postupio ponosito i velikolepno, kao Bog; ali ljudi, ali to slabo i buntovničko pleme, jesu li oni bogovi? . . . Ponavljam, koliko ima takvih kao što si Ti? I zar si Ti zbilja mogao pomisliti, makar samo za jedan trenutak, da će i ljudi biti kadri izdržavati takvo iskušenje? Zar je priroda ljudska tako stvorena, da odbaci čudo, i da u tako strašnim životnim momentima, u momentima najstrašnijih, osnovnih i mučnih duševnih pitanja svojih, ostane samo sa slobodnim rešenjem srca? . . . Ti nisi znao da čovek, čim odbaci čudo, odmah će odbaciti i Boga; jer čovek traži ne toliko Boga, koliko čuda. Pa pošto čovek nije kadar da ostane bez čuda, on će ponastvarati sebi mnoštvo novih čudesa, svojih rođenih čudesa, i pokloniće se vračarskom duhu, bapskim vraxbinama, makar stoputa bio buntovnik, jeretik i bezbožnik. Čovek je nesrećni delić nesrećne evklidovske besmislice što se zove svet. Hristos je suviše visoko mislio o čoveku. On nije želeo da čudom poraboti i zarobi čoveka; žudeo je za slobodnom verom, a ne za >>čudomčovekoljublju>čudu, na tajni i na autoritetusva carstva ovoga sveta>bezumljeSlušaj veliku ideju: Beše na zemlji jedan dan, a u sredini zemlje stajala su tri krsta. Jedan na krstu verovao je toliko da reče drugome: >>Danas ćeš biti sa mnom u rajuI stvarno, čovek je izmislio Boga, veli Ivan. I ne bi bilo neobično, niti bi bilo čudnovato da Bog zaista postoji, nego je čudnovato što je takva misao — misao o neophodnosti Boga — mogla zalutati u glavu tako divlje i zle životinje kao što je čovek: toliko je ta misao sveta, toliko je dirljiva, toliko je premudra, i toliko ona služi na čast čoveku! Izmučen rešavanjem vekovečnih problema o postojanju Boga i besmrtnosti duše, slabačak evklidovski um ljudski daje najzad jedino mogućno rešenje: nema Boga, nema ni besmrtnosti. - Ivane, govori: ima li Boga, ili ga nema? - Ne, nema Boga. - Ivane, a postoji li besmrtnost; nu, znaš, kakva bilo, makar mala, majušna? - Nema ni besmrtnosti. - Baš nikakve? - Nikakve. - To jest najsavršenija nula, ili bar nešto. Možda ima kakvo bilo nešto? Valjda baš nije sasvim ništa! - Potpuna nula. - Ko se to tako potsmeva čoveku, Ivane? Poslednji put i to odlučno te pitam: ima li Boga ili nema? Poslednji put te pitam! - I poslednji put: nema. - A ko se to smeje ljudima, Ivane? - Valjda, đavo, osmehnu se Ivan. - A ima li đavola? - Ne, ni đavola nema.

IDEOLOZI I TVORCI NOVOG ČOVEKA Nema Boga, nema besmrtnosti, nema đavola, ali ima prokletih prirodnih zakona, ima svirepih stradanja, ima jezivih užasa. Šta da radi sa njima bedan evklidovski um ljudski? Ne postoji Bog, ali postoji bol, postoji bolno, nesrećno, ismejano biće što se čovek zove, biće obdareno atomski malim umom. Sva se priroda njegovog uma iscrpljuje saznanjem da je ovaj svet neizdržljiva besmislica, koja na apsurdima počiva. Čoveku kao da je namerno dat um koji ne može ni svet da primi, ni Boga da shvati. On ne nalazi u sebi sile koje bi ga prilagodila ovakvom svetu i pomirila sa Bogom nad ovakvim svetom. U njemu tako majušnom i slabačkom samo je nešto beskrajno i bezmerno. To je: stradanje od ljudožderskog čudovišta što se svet zove. njegova je dilema očigledna i kobna: on ili mora pobediti svet ili biti pobeđen od sveta, trećega nema. Avetinjska užasnost ovako stvorenog sveta dovodi jadan um ljudski do očajanja, koje postupno prelazi u ludilo. Čovek se mora ili potpuno izmeniti fizički i duhovno, ili primiti svet ovakav kakav je. A sve dotle, njegova je sudbina tužna i tragična: neprestano podnositi nepodnošljivu tiraniju svemoćnog čudovišta i svesno robovati

odvratnom nasilniku. Da bi ovladao fizisom sveta, čovek mora izmeniti svoj sopstveni fizis. A da bi ovladao idejom i planom sveta, čovek mora izmeniti svoj evklidosvski um. Ovakav kakav je, čovek je rob besmislene tragike i drske komike. Neki ćudljivi užas mrvi sve što je ljudsko. I kukavni čovek ima toliko saznanja da se u ovom svetu neprekidno oseća kao bespomoćni čovekorob. Ali, u takvom slučaju, saznanje je najprokletiji dar. Jer našto mi saznanje koje se sastoji u tome da me učini svesnim kobne činjenice, činjenice: da sam rob nekakvog odvratnog, ali svemoćnog, čudovišta? Da bi se spasao gnusnog ropstva, čovek mora ili prestati da bude čovekorob i da postane čovekobog, ili — drugog izlaza nema. Između čovekoroba i čovekoboga postoji ogromno rastojanje. Da bi postao čovekobog, jadni čovekorob mora najpre de idea i de facto da uništi sve druge bogove. No ne samo to. On mora da obogotvori sebe, da bi sobom zamenio sve bogove i njihove zakone. Samo na groblju svih prethodnih bogova čovek može da proglasi sebe čovekobogom. U novom panteonu čovek ima da bude jedino božanstvo, jedini idol, kome će se sva tvar klanjati i njemu jedinome služiti. ljudski um ne može drugačije da misli nego: ako Bog postoji, mora biti Apsolut. Ali i kada čovek želi da postane bog, on ustvari želi da postane drugi Apsolut. Dva Apsoluta ne mogu da opstanu jedan pored drugog u ovom svetu, jer se mećusobno isključuju. Da bi postao apsolutni gospodar ovoga sveta, čovekobog mora da uništi svaki drugi Apsolut. Pošto je Bog, ako postoji, jedini Apsolut, to je glavna dužnost čovekoboga da uništi Boga i da ideju o Bogu iskoreni u ljudskoj duši. Sa uništenjem ideje o Bogu ujedno se uništava i ideja o besmrtnosti čovečije duše. Pred kandidatom za čovekoboga stoji dvostruki zadatak: uništenje ideje o Bogu i besmrtnosti, i upravljanje svetom po svojoj samodržavnoj volji i svemoći.

IVAN KARAMAZOV Po mome shvatanju, rezonuje Ivan Karamazov, nema šta da se ruši, treba samo uništiti u čovečanstvu ideju o Bogu, eto s čim treba početi! Čim se celo čovečanstvo odreče Boga, (a ja verujem da će se taj period, paralela geološkim periodima, ispuniti), onda će sami od sebe, bez ljudožderstva, pasti i svi pređašnji pogledi na svet, i, što je glavno, sav pređašnji moral, i nastaće sve novo. ljudi će se udružiti da uzmu od života sve što im on može dati, ali neizostavno za sreću i za radost jedino u ovom ovdašnjem svetu. Čovek će se uveličati duhom božanske, titanske gordosti, i pojaviće se kao čovekobog. Svakog časa bezgranično pobeđujući prirodu svojom voljom i naukom, čovek će samim tim svakog trenutka osećati uživanje toliko visoko, da će mu ono zameniti sve pređašnje nade na uživanja nebeska. Svaki će doznati da je on ceo smrtan, bez vaskrsenja, i primiće smrt gordo i spokojno, kao bog. On će iz same gordosti pojmiti da ne treba da ropće na to što je život trenutak, i zavoleće

brata svoga bez ikakve nagrade. ljubav će zadovoljavati samo trenutak života, ali baš ta svesnost o trenutnosti njenoj pojačaće njen oganj za onoliko koliko se pre rasipao i topio u nadama na ljubav s onu stranu groba i beskonačnu. U čovekovoj gordosti ima neke tamne beskonačnosti. Ponesen njome, čovek smatra da sve može, jer kontrola savesti prestaje čim bogovanje gordosti nastane. Na nedoličan način gordost potisne iz duše čovečije sva zdravija merila istine i nametne sebe za vrhovno merilo. Ivanova filosofija čovekoboštva pretstavljala bi samo teorisku vrednost, ako čovek i čovečanstvo ne raspolažu stvaralačkom silom, koja je u stanju da osnovnu zamisao ove filosofije ostvari. Ali, ako čovek i čovečanstvo raspolažu in nuce tom silom, pitanje je, da li može ikada nastupiti period, u kome će ideja čovekoboštva ovladati celim čovečanstvom i ovaplotiti se u njemu potpuno i apsolutno. Može li čovek, može li čovečanstvo ikada uspeti da u svojoj duši potpuno uništi ideju o Bogu? Može li ikada nastati takav period? Ako nastane, onda je sve rešeno, misli Ivan, i čovečanstvo će konačno udesiti svoj život. Ali pošto se to, zbog ukorenjene gluposti čovečanske, jamačno još ni za hiljadu godina neće udesiti, to je svakome onome koji već sad saznaje istinu, dozvoljeno da svoj život udesi potpuno onako kako se njemu sviđa, na novim načelima. U tom smislu njemu je >>sve dozvoljenosve je dozvoljenoZločin ne samo da se mora dozvoliti, nego se čak mora priznati kao

najneophodniji i najpametniji izlaz iz položaja svakoga bezbožnikasve je dozvoljenoSavest! Šta je savest? Pita Ivan. Ja je sam pravim. Što se ja mučim? Iz navike. Po opštoj čovečanskoj navici, za sedam hiljada godina. Pa kad je tako — odviknimo se od savesti i bićemo bogovi! >Ja ne mogu o drugom, veli on, ja celoga života mislim samo jedno. Mene je Bog celoga života mučioBog je bol, u strahu od smrti. Ko pobedi bol i strah, taj će sam postati bog. Tada će biti nov život, i nov čovek, sve novo. Tada će se istorija deliti na dva dela: od gorila do uništenja Boga, i od uništenja Boga do . . . - Do gorila. - do fizičke promene zemlje i čoveka. Biće čovek bogom, i promeniće se fizički. I svet će se promeniti, i rad će se promeniti, i misli, i sva osećanjaAko Boga ima, veli on, onda je sva volja njegova, i ja ne mogu izvan njegove volje. Ako Boga nema, onda je sva volja moja, i dužan sam obznaniti svoju volju. - Slobodnu volju? A zašto da ste to dužni? - Zato što je sva volja postala moja. Zar niko na čitavoj planeti, kad svrši s Bogom i uveri se o svojoj volji, neće smeti, bez straha, u glavnoj tački, pokazati slobodnu volju? To je kao kad siromašak dobije nasleđe, i uplaši se, i ne sme da priđe kesi, smatra sebe nemoćnim da to ima. Ja hoću da obznanim slobodnu volju. Neka sam jedan, ali učiniću. - I učinite. - Ja sam dužan da se ubijem, jer najglavnija tačka moje slobodne volje jeste: ubiti sam sebe. - Doduše, niste vi jedini što se ubijate, ima mnogo samoubica. - Sa uzrokom. Ali bez ikakva uzroka, nego jedino od svoje slobodne volje — samo ja. Pored apsolutno slobodnog Boga ne može postojati apsolutno slobodan čovekobog. Kada čovek raste, Bog mora da se smanjuje, dok Ga čovek ne satera u nebiće. Apsolutna svevlast i savršenstvo čovekoboga može nastati samo na grobu ubijenog Boga i uništene vere u njega. - Ja sam dužan objaviti neverovanje u Boga, izjavljuje Kirilov. Za mene uzvišenije ideje nema do da Boga nema. Uz mene je sva ljudska istorija. Čovek je samo to i radio što je izmišljao Boga, da bi živeo ne ubijajući sebe; u tome je cela svetska istorija do danas. Ja jedini u svetskoj istoriji nisam hteo izmišljati Boga. Neka saznadu jednom za svagda. Nema Boga. >>Ako nema Boga, onda sam ja bogcveće zlagord kao bogčikanje zdravog smisla — vizov zdravom smislumudra zmijanije više ludilo, nego pravi i zdravi smisao, gotovo dužnost, u krajnjem slučaju — plemeniti protestsvet kao voljaSve je u rukama čovekaobične>neobičnesve se dozvoljava — vsjo razrješaetsjasve je dozvoljenopo čistoj savesti>Sila, sila je potrebna; bez sile ništa nećeš izvojevati; a silu treba dobijati opet silomDalje sa priviđenjima, uzvikuje Raskoljnikov, dalje sa izmišljenim strahom, dalje sa avetima! . . . Sad — carstvo razuma i svetlosti! I . . . i volje, i sile!>Uzeti slobodu i vlast, kliče Raskoljnikov, a što je glavno: vlast! Nad svim slabim drhtećim stvorenjima i nad čitavim ovim mravinjakom: to je cilj!>sve je u rukama čovekasve je uslovno, sve je relativnosve je u rukama čovekanije zločinGospode! Da li ja ovo silazim s uma?>Gospode, šta da radim!>Bože moj, šta je ovo meni? Očigledno, mene razum ostavljasve je u rukama čoveka>Ja nisam čoveka ubio, ja sam princip ubioZar sam ja babu ubio? Ja sam sebe ubio, a ne staricu! Prosto sam uzeo i sebe na veki ucmekao!>čovek kao voljasve je dozvoljenoVi ste ga ubili, veli Smerđakov Ivanu, vi ste glavni ubica, a ja sam

samo vaš pomoćnik bio, verni sluga Ličard, i po vašoj sam reči tu stvar izvršio . . . Vi ste govorili: sve je dozvoljeno . . . Prema samim tim vašim rečima to je bilo učinjeno na najprirodniji načinsedam zagonetkiU tim vasionskim prostranstvima, u tom etru, u toj vodi >>jaže bje nad tverdju>Nekakvim tamo praiskonskim, prevremenskim naređenjem, koje ja nikako ne mogu da shvatim, ja sam određen da sve >>odričemosana!>osanaosana>Elem, tada izabraše nesretnika na kojem se kola lome,

nateraše ga da piše u kritičkom odeljku časopisa, i tako se eto dobi život. Mi tu komediju razumemo, produžava svoju misao košmarđavo. Ja, na primer, otvoreno i prosto zahtevam svoje uništenje. Ne, ti moraš živeti, kažu oni meni, jer bez tebe ništa neće biti. Kad bi na zemlji bilo sve blagorazumno, onda se nikad ništa ne bi dogodilo. Bez tebe ne bi bilo nikad nikakvih događaja, a treba da bude događaja. Te tako ja, — kako mi je, da mi je —, služim, stegnuvši srce, da bi moglo biti događaja, i činim nerazumne stvari — po zapovestipo zapovestiJedino po službenoj dužnosti, veli on Ivanu, i po svom socijalnom položaju, primoran sam ostati pri pakostima. Svu čast dobra neko uzima za sebe, a meni su pale u deo same pakosti>Sve što imate vi, veli on Ivanu, imamo i mi, to ti iz prijateljstva odajem, tu našu tajnu, premda je zabranjenogriže savestiublaženje vaših naravio našoj temiTo je u suprotnosti s mojim ubeđenjima>neću da idem! Iz načela neću da idem!>jaže bje nad tverdjuJa i ti se držimo jedne filosofijeosanaosana!>osana