J. D. Salinger - Visoko Podignite Krovnu Gredu, Tesari; Simor-Uvod

DŢ. D. SELINDŢER VISOKO PODIGNITE KROVNU GREDU, TESARI SIMOR uvod Preveo s engleskog Flavio Rigonat

Edicija A knjiga 2 Dţ. D. Selindţer (1919 - ), jedan od najpoznatijih pisaca današnjice (njegov Lovac u žitu po mnogima je najbolji ikad napisan američki roman), objavio je samo četiri knjige. Ovo je poslednja, prvi put u prevodu na srpski jezik. Kao i u prethodnoj knjizi, Freni i Zui, pisac nastavlja svoju sagu o porodici Glas. U prvoj noveli, Visoko podignite krovnu gredu, tesari, svedoci smo jednog venčanja bez mladoţenje. U drugoj, Simor: uvod, pisac pokušava da snagom pisane reči vaskrsne Simora Glasa, uz Holdena Kolfilda (Lovac u žitu) još jednog mitskog junaka, pesnika i pre svega izuzetnog ljudskog bića. Prvih 505 primeraka ovog izdanja numerisano je. Primerak 001 ostaje u Beogradu, kod Vladimira-Brace Slijepčevića, koji mi je više puta pao na pamet prilikom prevoĎenja Simora. Izdavač

Naslov originala J. D. Salinger RAISE HIGH THE ROOF BEAM,CARPENTERS SEYMOUR AN INTRODUCTION Copyright J. D. Salinger Urednik izdanja Flavio Rigonat

Ako je na ovom svetu ostao još neki neprofesionalni čitalac - ili neko ko čita samo radi čitanja - molim njega ili nju, s neizrecivom simpatijom i zahvalnošću, da posvetu ove knjige podeli na četiri dela, s mojom suprugom i mojom decom.

VISOKO PODIGNITE KROVNU GREDU, TESARI

Jedne noći, pre dvadesetak godina, tokom epidemije zauški u našoj mnogobrojnoj porodici, moju najmlaĎu sestru Freni preselili su, sve sa kolevkom, u navodno nezaraţenu sobu koju sam delio sa najstarijim bratom Simorom. Meni je bilo petnaest, a Simoru sedamnaest godina. Negde oko dva sata probudio me plač novog sobnog druga. Nepomično sam leţao nekoliko minuta i slušao kmečanje, dok nisam čuo, ili osetio, kako se Simor pomerio u susednom krevetu. U to vreme drţali smo dţepnu lampicu na ormariću izmeĎu nas, za svaki slučaj, koji se, koliko se ja sećam, nikad nije ukazao. Simor je ustao i upalio je. ’Majka je rekla da je flašica na peći’, kazao sam mus’Dao sam joj malopre’, rekao je Simor. ’Nije gladna.’ U mraku se uputio do police sa knjigama i svetlom polako šarao tamo-amo. Seo sam u krevetu. ’Šta traţiš?’ upitao sam. ’Moţda bih mogao da joj pročitam nešto’, rekao je Simor i izvadio neku knjigu. ’Ali ona ima samo deset meseci’, rekao sam. ’Znam’, rekao je Simor. ’I takve imaju uši. Čuju.’ Priča koju je Simor te noći čitao Freni pri svetlosti dţepne lampice bila je njegova omiljena taiostička priča. Freni se kune da se i dan-danas seća kako joj je Simor čitao: Plemeniti vojvoda Mu Čin rekao je Po Lou: ’Ti si već prilično zašao u godine. Postoji li u tvojoj porodici neko koga bih mogao da uzmem u sluţbu umesto tebe, da mi bira konje?’ Po Lo je odgovorio: ’Dobar konj

moţe se prepoznati po graĎi i izgledu. Ali izuzetan konj - onaj koji ne diţe prašinu i ne ostavlja tragove - to je nešto nestalno i neuhvatljivo kao vazduh u visinama. Talenti mojih sinova veoma su skromni. Oni mogu da prepoznaju dobrog konja kad ga vide, ali ne mogu prepoznati izuzetnog. Ipak, imam jednog prijatelja, zove se Čiu-fang Kao, on je ulični prodavac goriva i povrća koji u poznavanju konja nimalo ne zaostaje za mnom. Molim te, pozovi njega.’ Vojvoda Mu je tako i učinio, poslavši tog čoveka da mu pronaĎe konja. Tri meseca kasnije, čovek se vratio i rekao da ga je pronašao. ’Sada je u Šačiu’, dodao je. ’Kakav je to konj?’ upitao je vojvoda. ’Neka sivkasta kobila’, dobio je odgovor. MeĎutim, kad je vojvoda poslao po konja, pokazalo se da je to pastuv, crn kao ugalj! Krajnje nezadovoljan, vojvoda je pozvao Po Loa. ’Taj tvoj prijatelj’, rekao je, ’koga sam poslao da mi pronaĎe konja, loše se pokazao. Pa on ne razlikuje čak ni boju ili pol ţivotinje! Šta on uopšte zna o konjima?’ Po Lo je duboko uzdahnuo od zadovoljstva. ’Zar je dotle doterao?’ uzviknuo je. ’Ah, onda on vredi deset hiljada puta više od mene. Mi se uopšte ne moţemo porediti. Ono što Kao ima u vidu je duhovna strana. U potrazi za suštinom, on zanemaruje uobičajene detalje; obuzet unutrašnjim kvalitetima, gubi iz vida spoljašnji izgled. On vidi ono što ţeli da vidi, a ne vidi ono što ne ţeli da vidi. Pazi na ono na šta mora da pazi, a zanemaruje ono na šta ne mora da pazi. Kao je tako dobar poznavalac konja da u sebi krije sposobnost da procenjuje i nešto više od njih.’ Kada je konj stigao, pokazalo se da je to zaista izuzetna ţivotinja.

Ovu priču izneo sam ne samo zato što večito skrećem s teme da bih roditeljima ili starijoj braći desetomesečnih beba preporučio neki dobar prozni tekst kao umirujuće sredstvo, već iz sasvim drugog razloga. Ono što neposredno sledi je izveštaj o jednom venčanju 1942. godine. To je, po mom mišljenju, kompletan izveštaj, sa sopstvenim početkom i krajem. Ipak, kad već raspolaţem tim podatkom, osećam kako bih morao da pomenem da mladoţenja sada, 1955, nije više ţiv. Ubio se 1948, dok je sa ţenom bio na Floridi... U stvari, nesumnjivo sam hteo da kaţem ovo: otkako je mladoţenja zauvek nestao sa scene, nisam mogao da se setim nikog koga bih poslao da umesto njega bira konje. Krajem maja 1942, potomstvo - njih sedmoro Lesa i Besi (Galager) Glas, bivših umetnika u varijeteu iz putujuće grupe Pantages, bilo je bukvalno razbacano širom Sjedinjenih Drţava. Ja, na primer, drugi po starosti, leţao sam u vojnoj bolnici u Fort Beningu, Dţordţija, s upalom porebrice - mala uspomena na trinaestomesečnu pešadijsku vojnu veţbu. Blizanci Volt i Vejker bili su razdvojeni već punih godinu dana. Vejker je bio u Merilendu, u nekom logoru za one koji iz ubeĎenja odbijaju da sluţe vojsku, a Volt negde na Pacifiku - ili na putu tamo - s jedinicom poljske artiljerije. (Nikada nismo utvrdili gde se Volt tačno nalazio u to vreme. Oduvek je bio lenj za pisanje, a i posle njegove smrti vrlo smo malo - gotovo ništa doznali o njemu. Poginuo je u nekoj krajnje besmislenoj vojnoj nesreći, u kasnu jesen 1945, u Japanu.) Moja najstarija sestra, Bu Bu, po hronološkom redu izmeĎu mene i blizanaca, bila je zastavnik u obaveštajnoj sluţbi Ratne mornarice, povremeno stacionirana u pomorskoj

bazi u Bruklinu. Čitavo to proleće i leto stanovala je u malom stanu u Njujorku koji smo Simor i ja skoro sasvim napustili otkako smo pozvani u vojsku. Dva najmlaĎa deteta u našoj porodici, Zui (muško) i Freni (ţensko), bila su s našim roditeljima u Los AnĎelesu, gdje je otac radio kao lovac na talente za neki filmski studio. Zui je imao trinaest, a Freni osam moguće, gori je čak i od Salivena iz naših dana. Rekao joj je kako je naravno samo sanjala da moţe da leti. Ali mala je ostala pri svome kao anĎeo. Rekla je kako zna da je letela, jer bi joj, kad god se spusti, na prstima ostala prašina od dodirivanja sijalica. Čeznem da je vidim. Kao i tebe. Sve u svemu, moraš da odeš na venčanje. Idi bez dozvole ako treba, ali molim te idi. To je u tri sata, 4. juna. Veoma svetovno i Emancipovano, u kući njene babe, na 63. ulici. Venčaće ih neki sudija. Ne znam kućni broj, ali to je tačno dve kapije niţe od one u kojoj su Karl i Ejmi onako raskošno ţiveli. Poslaću Voltu telegram, mada mislim da je već isplovio. Molim te, otputuj tamo, Badi. On nije teţi od nekog mačka, a na licu mu je onaj zaneseni pogled s kojim nema komunikacije. Moţda sve ispadne savrSeno, ali mrzim 1942. godinu. Mislim da ću je mizeti do smrti, tek onako, iz principa. Videćemo se kad se vratim. Mnogo te voli Bu Bu Nekoliko dana posle tog pisma otpustili su me iz bolnice, pod nadzorom, da se tako izrazim, nekih tri metra flastera oko rebara. Onda je počela vrlo naporna borba od nedelju dana za dozvolu da prisustvujem venčanju. Konačno sam uspeo, neumorno se ulagujući svom pretpostavljenom, čoveku koji je, po sopstvenom

priznanju, bio lud za knjigama i čiji je omiljeni pisac bio slučajno i moj omiljeni pisac - L. Mening Vajns. ni Hajnds. Uprkos toj meĎusobnoj duhovnoj vezi, iskamčio sam samo tri dana odsustva, što je u najboljem slučaju bilo dovoljno da otputujem vozom do Njujorka, odgledam venčanje, na brzinu pojedem nešto i sav u znoju vratim se u Dţordţiju. Svi kupei u vozovima 1942. bili su, koliko se sećam, samo na rečima klimatizovani, prepuni vojne policije i vonjali su na oranţĎus, mleko i viski. Čitavu noć sam kašljao i čitao primerak As-stripa koji mi je neko ljubazno pozajmio. Kada je voz stigao u Njujork u dva i deset popodne na dan venčanja - bio sam sav iskidan od kašlja, iznemogao, znojav, izguţvan, a flaster me pakleno svrbeo. Sam Njujork bio je neopisivo vruć. Nisam imao vremena da svratim do stana, pa sam ostavio prtljag, neuglednu platnenu torbicu s patentzatvaračem, u jednu od onih metalnih kaseta na Pen-stanici. Da sve bude još gore, dok sam se motao po kvartu konfekcijskih radnji pokušavajući da naĎem slobodan taksi, neki potporučnik jedinice za vezu, kome sam, prelazeći Sedmu aveniju, očigledno propustio da salutiram, iznenada je izvadio penkalo i zapisao moje ime, broj jedinice i adresu, što su brojni civili radoznalo posmatrali. Bio sam dotučen kad sam konačno ušao u taksi. Vozaču sam objasnio kako da me odveze bar do bivše kuće ’Karla i Ejmi’. Na licu mesta, sve je ipak ispalo krajnje jednostavno. Trebalo je samo krenuti za gomilom. Postojala je čak i platnena nadstrešnica. Ubrzo sam ušao u ogromnu starovremsku kamenu zgradu gde me dočekala veoma privlačna ţena kose boje jorgovana i

upitala me da li sam prijatelj mlade ili mladoţenje. Rekao sam mladoţenje. ’O’, rekla je, ’baš sad rasporeĎujemo goste.’ Nasmejala se pomalo nekontrolisano i povela me do stolice na rasklapanje, koja je izgleda bila poslednje slobodno mesto u prepunoj prostoriji. Kako je od tada prošlo trinaest godina, ne pamtim baš sve detalje. Osim činjenice da je imutra bila stravična guţva i zagušljivo vruće, sećam se samo dve stvari: da su bukvalno iza mene svirale orgulje, i da se ţena koja je sedela s moje desne strane okrenula ka meni i ushićeno prošaptala: ’Ja sam Helen Silsbem!’ Po lokaciji naših stolica shvatio sam da nije nevestina majka, ali sam se za svaki slučaj nasmešio i prijateljski klimnuo glavom, spremajući se da kaţem ko sam, kad je stavila svoj uljudni prst na usne, pa smo oboje pogledali ispred sebe. Bilo je oko tri sata. Zaţmurio sam i pomalo napeto iščekivao da orguljaš prekine godina. Oboje su svake nedelje nastupali na radiju, u dečjoj kviz-emisiji, nazvanoj, s moţda tipično američkom ironijom: ’To je pametno dete’. Ovde bih baš mogao da dodam kako su, s vremena na vreme - ili, bolje rečeno, iz godine u godinu - sva deca u našoj porodici nastupala kao redovno plaćeni ’gosti’ emisije ’To je pametno dete’. Simor i ja smo prvi nastupili, još 1927, kad nam je bilo deset, odnosno osam godina, i dok se program emitovao iz jedne od svečanih sala starog hotela Marej Hil. Svo sedmoro dece, od Simora do Freni, nastupalo je u emisiji pod pseudonimom. To moţda zvuči neobično, s obzirom da smo bili deca umetnika u varijeteu, a ta branša obično ne beţi od publiciteta, ali je moja majka pročitala u nekom časopisu članak o malim krstovima koje moraju da nose decaprofesionalci - o njihovom otuĎenju od

normalnog, po uobičajenim merilima pristojnog društva - i zauzela tako čvrst stav u odnosu na to, da se nikad, nikad nije pokolebala. (Sad uopšte nije vreme za raspravu da li većina ili svi mali ’profesionalci’ moraju biti odbačeni od društva, saţaljevani ili nemilosrdno dotučeni kao narušivači mira. Pomenuću samo podatak da je, zahvaljujući našim zajedničkim honorarima iz emisije ’To je pametno dete’, šestoro nas otišlo na studije, a sedmo se upravo sprema.) Naš najstariji brat, Simor, kojim se ovde gotovo isključivo bavim, bio je narednik u onom što se 1942. godine još uvek nazivalo Vazdušne Snage. Bio je stacioniran u bazi B-17 u Kalifomiji, gde je, ubeĎen sam, radio kao četni pisar. Dodao bih, ne samo uzgred, da je bio ubedljivo najmanje plodan pisac pisama u čitavoj porodici. Mislim da u čitavom ţivotu nisam dobio ni pet pisama od njega. Ujutro 22. ili 23. maja (u mojoj porodici niko nikad nije datirao pisma), na donji deo mog leţaja u vojnoj bolnici u Fort Beningu ostavljeno je pismo moje sestre Bu Bu, baš kad su mi flasterom pritezali dijafragmu (uobičajena medicinska procedura kod bolesnika s upalom porebrice, što im kao garantuje da se ne raspadnu od kašlja). Kada je taj obred završen, pročitao sam pismo. Još ga imam, i ono glasi doslovno ovako: Dragi Badi, U stravičnoj sam guţvi oko pakovanja, zato će ovo biti kratko ali sadržajno. Admiral Štipoguz smislio je kako u ratne svrhe mora da odleti u nepoznate krajeve, a

usput je smislio i da povede svoju sekretaricu, ako se budem pristojno ponašala. Muka mi je od toga. Nezavisno od Simora, to znači limene barake u ledenim vazdušnim bazama, pubertetska dobacivanja naših boraca i one uţasne papime stvari za povraćanje u avionu. Poenta je u tome što se Simor ţeni - da, ženi se, i zato molim te obrati paţnju. Ja ne mogu da budem tamo. Ovo moje putovanje moţe da potraje od šest nedelja do dva meseca. Upoznala sam tu devojku. Po meni je nula, ali fantastično izgleda. U suštini, ne znam da li je nula. Mislim, ni dve reči nije rekla one večeri kad sam je upoznala. Samo je sedela, smešila se i pušila, pa nije fer da tako pričam. Ne znam ništa o njihovoj ljubavnoj idili, osim da su se verovatno upoznali prošle zime, kada je Simor bio stacioniran u Monmautu. Njena majka je mrak - u sve se petlja i dva puta nedeljno posećuje nekog dobrog jungovca (dvaput me pitala, te večeri kad sam je upoznala, da li sam se ikad podvigla psihoanalizi). Rekla mi je kako bi volela kad bi Simor barem kontaktiipo s malo više ljudi. U istom dahu izjavila je da ga voli bez obzira na to, itd., itd., i da ga je poboţno slušala tokom svih tih godina dok je nastupao na radiju. To je sve što znam, a ti svakako moraš da odeš na to venčanje. Nikada ti neću oprostiti ako ne odeš. Najozbiljnije. Mama i tata ne mogu da doĎu ovamo čak sa Zapadne obale. Osim toga, Freni ima ospice. Da li si je moţda slušao prošle nedelje? Baš se raspričala o tome kako je letela po čitavom stanu kad joj je bilo četiri godine a nikog nije bilo kod kuće. Novi voditelj gori je od Granta - ako je to uopšte improvizovanu muziku i zasvira svadbeni marš iz ’Loengrina’.

Nisam baš siguran kako je protekao sledeći sat vremena, osim nepobitne činjenice da svadbenog marša nije ni bilo. Sećam se raštrkane grupice nepoznatih lica koja su se povremeno diskretno osvrtala da vide ko to kašlje. A sećam se i kako mi se ţena s desne strane ponovo obratila, s istim, prilično teatralnim šapatom. ’Mora da je negde zapelo’, rekla je. ’Jeste li ikad videli sudiju Rankera? Lice mu je kao u sveca.’ Sećam se i kako je muzika s orgulja, u jednoj fazi, neobično, gotovo očajnički prelazila sa Baha na ranog Rodţersa i Harta. Sve u svemu, bojim se da mi je vreme proteklo u kratkim i saosećajnim lekarskim vizitama samom sebi, jer sam se borio da suzbijem napade kašlja. Neprestano sam bio obuzet kukavičkom predstavom da ću da iskrvarim ili, u najboljem slučaju, slomim koje rebro, usprkos korsetu od flastera na sebi. U četiri i dvadeset - ili, da se grublje izrazim, sat i dvadeset minuta po nestanku svake razumne nade nevenčana mlada, pognute glave, u pratnji roditelja sa obe strane, izvedena je iz zgrade i paţljivo sprovedena niz mnogobrojne kamene stepenice do trotoara. Zatim su je na brzinu strpali u prvu od uglancanih crnih iznajmljenih limuzina koje su čekale, parkirane u dva reda uz ivičnjak. Bio je to izuzetno upečatljiv trenutak kao stvoren za ţutu štampupaje imao kompletnu ekipu svedoka, jer su gosti (meĎu njima i ja) već počeli da naviru iz zgrade, naizgled pristojno, ali ipak kao uznemireno, da ne kaţem razrogačeno krdo. Samo je vreme donekle ublaţavalo čitav taj spektakl. Junsko sunce je tako ţarko i zaslepljujuće blistalo da je prizor u

kome mlada gotovo kao neki invalid silazi niz stepenice postao nejasan baš kad je to bilo najpotrebnije. Čim su se svadbena kola izgubila sa scene, napetost na ulici - pogotovo oko ulaza pod platnenu nadstrešnicu, uz sam ivičnjak, gde sam se i ja našao pretvorila se u nešto što bi se, da ja zgrada bila crkva a dan nedelja, lako moglo smatrati sasvim normalnom guţvom pri izlasku vernika. Tada se neočekivano začuo glasan poziv - navodno mladinog ujaka Ala - da svatovi mogu da se posluže parkiranim limuzinama, bez obzira da li će svadbe biti ili neće, da li će se plan menjati ili ne. Po reakciji moje okoline, to je manje-više prihvaćeno kao beaugeste. Ipak, naglašeno je da se limuzinama moţemo ’posluţiti’ tek pošto čitav puk ljudi - izdvojen kao mladina ’najbliţa rodbina’ - uzme onoliko transportnih sredstava koliko je njima potrebno da napuste scenu. I, posle nekog misterioznog zastoja, kada su se izgleda našli u uskom grlu (ja sam za to vreme samo zblanuto stajao), ’najbliţa rodbina’ otpočela je najzad svoj egzodus, i to čak po šest-sedam osoba u jednim kolima, ili samo po tri ili četiri. Taj broj kao da je zavisio od starosti, drţanja i širine kukova onih koji su prvi ulazili u kola. Odjednom sam se, na izrazito naglašen predlog nekog ko je odlazio, našao uz ivičnjak, na samom ulazu pod nadstrešnicu, pomaţući gostima da uĎu u automobile. Vredi razmisliti zašto sam baš ja izabran da obavljam tu duţnost. Koliko znam, taj neidentifikovani energični čovek koji me izabrao za to, pojma nije imao da sam mladoţenjin brat. Zatcnni izgleda logično da sam izabran iz drugih, manje poetskih pobuda. Bila je 1942.

Imao sam dvadeset tri godine i bio sam sveţe regutovan. Zahvaljujući mojim godinama, uniformi i neospomo usluţnoj maslinastoj auri oko mene, nije bilo nikakve sumnje da sam prikladan da posluţim kao vratar. Ne samo da sam imao dvadeset tri godine, već su to bile upadljivo nezrele dvadeset tri godine. Sećam se da sam trpao ljude u automobile bez imalo autoriteta. Čak sam to radio s nekom izveštačenom kadetskom revnošću. U suštini sam već posle nekoliko minuta postao svestan da sluţim potrebama jedne preteţno starije, oniţe, mesnate generacije, pa je moj posao pridrţivača ruku i zatvarača vrata poprimio još upadljivije laţnu sigurnost Počeo sam da se ponašam kao izuzetno okretan, beskrajno ljubazan mladi div koji kašlje. Ali popodnevna vrućina je, najblaţe rečeno, bila zamorna, a satisfakcija mojom sluţbom mora da mi se činila sve beznačajnijom. Odjednom, mada je izgledalo da gomila ’najbliţe rodbine’ nije ni počela da se smanjuje, ubacio sam se u jedan tek popunjen automobil, baš u trenutku kad se odvajao od ivičnjaka. Pri tom sam uz glasan tresak (moţda za kaznu) lupio glavom o krov. Jedna od osoba u automobilu bila je niko drugi nego moja šaputava poznanica, Helen Silsbem, koja je odmah počela da mi ukazuje svoje neizmerno saosećanje. Udarac je očigledno odjeknuo u čitavim kolima. Ali ja sam, u svojoj dvadeset trećoj godini, spadao u one mladiće koji na sve javne povrede svoje osobe, osim firakture lobanje, reaguju mehaničkim dementnim smehom. Kola su vozila ka zapadu, pravo u otvorenu peć popodnevnog neba. Nastavila su još dva bloka, do

Medison avenije, a onda, pod pravim uglom, oštro skrenula na sever. Činilo mi se kao da nas je samo izvanredna pribranost i brzina našeg anonimnog vozača spasila da ne upadnemo u uţasni vrtlog sunca. U toku voţnje duţ prvih četiri-pet blokova Medison avenije, razgovor u kolima uglavnom se ograničio na fraze tipa ’lmate li dovoljno mesta?’ i ’Nikad mi u ţivotu nije bilo ovako vruće’. Osoba kojoj nikad u ţivotu nije bilo tako vruće bila je, kako sam zaključio iz nekih komentara dok sam još stajao na ulici, mladina kuma. Bila je to krupna devojka od oko dvadeset i četiri ili dvadeset i pet godina, u haljini od ruţičastog satena, s dijademom od veštačkog spomenka u kosi. Zračilaje izrazito atletskim duhom, kao da se, pre godinu ili dve, istakla u svim fizičkim aktivnostima u svom koledţu. Buket gardenija drţala je u krilu kao ispumpanu loptu za odbojku. Sedela je pozadi, bokovi su joj bili stešnjeni izmeĎu njenog muţa i nekog majušnog starijeg čoveka sa cilindrom, u fraku i s neupaljenom Havanom u ruci. GĎa Silsbem i ja - dok su nam se kolena bočno i nimalo bestidno dodirivala - zauzeli smo pomoćna sedišta. Dvaput sam se, bez ikakvog razloga, iz čiste simpatije, osvrnuo na majušnog starijeg čoveka. Kad sam punio ta kola i drţao mu otvorena vrata, na trenutak sam došao u iskušenje da ga podignem i neţno ga ubacim kroz otvoreni prozor. Bio je neverovatno mali, nije imao više od metar četrdeset i pet-šest, a pri tom nije bio ni kepec ni patuljak. U kolima je sedeo strogo gledajući pravo ispred sebe. Kad sam ga drugi put pogledao, primetio sam da na reveru fraka ima nešto nalik na staru masnu fleku. Primetio sam i da je razmak izmeĎu njegovog cilindra i krova automobila bio dobrih

deset do dvanaest santimetara... Ipak, prvih nekoliko minutabio sam i dalje preokupiran svojim zdravljem. Uobrazio sam da ću, osim upale porebrice i čvomge na glavi, dobiti i upalu grla. Sedeo sam i izvmutim jezikom krišom opipavao sumnjivo mesto. Sećam se da sam gledao pravo ispred sebe, u vozačev vrat koji je bio prava reljefna karta, išaran oţiljcima čireva i bubuljica, kad mi se iznenada obratila poznanica sa pomoćnog sedišta. ’Tamo unutra nisam stigla da vas pitam. Kako je vaša draga majka? Vi ste Diki Briganca, zar ne?’ U trenutku kada mi je pitanje postavljeno, jezik mi je bio savijen unazad, istraţujući sve do mekog nepca. Ispravio sam ga, progutao knedlu i okrenuo se prema njoj. Imala je oko pedeset godina i bila moderno i elegantno obučena. Na licu joj je bio sloj šminke debljine palačinke. Odgovorio sam ne - nisam ja taj. Zaškiljila je u mene i rekla da izgledam baš kao sin Selije Briganca. Pogotovo oko usta. Pokušao sam da izrazom lica kaţem kako svakom moţe da se desi takva zabuna. Onda sam se ponovo zagledao u vozačev vrat. Svi su ćutali u kolima. Za promenu, pogledao sam kroz prozor. ’Kako vam se dopada u vojsci?’ iznenada je upitala gĎa Silsbem, tek da nastavi razgovor. Baš u tom trenutku spopao me kašalj. Kad je prošao, okrenuo sam se što usluţnije prema njoj i rekao da sam tamo stekao mnogo dobrih drugova. Zbog zavoja oko dijafragme nije mi bilo lako da se okrećem u njenom pravcu. Klimnula je glavom. ’Mislim da ste svi vi jednostavno divni’, rekla je, pomalo dvosmisleno. ’Jeste

li vi mladin ili mladoţenjin prijatelj?’ upitala je, diskretno prešavši na glavnu stvar. ’Pa, u stvari, nisam baš prijatelj...’ ’Nemojte samo reći da ste mladoženjin', prekinula me Kuma sa zadnjeg sedišta. ’Volela bih da ga dočepam na jedno dva minuta. Samo dva minuta - puna kapa.’ GĎa Silsbem se ţustro okrenula - ali čitavim telom - da bi se nasmešila Kumi. Onda se vratila u prvobitni poloţaj. U stvari smo se oboje okrenuli, skoro istovremeno. S obzirom da se gĎa Silsbem okrenula samo na trenutak, osmeh kojim je počastila Kumu bio je pravo remek-delo s pomoćnog sedišta. Bio je dovoljno ţivahan da izrazi neograničenu solidamost sa svim mladim ljudima na svetu, a pogotovo sa tom duhovitom i otvorenom lokalnom predstavnicom, s kojom se moţda samo formalno upoznala. ’Kakva opajdara’, zacerekao se muški glas, na šta se gĎa Silsbem i ja ponovo okrenusmo. To se javio Kumin muţ. Sedeo je odmah iza mene, levo od svoje supruge. Razmenili smo kratak, bezličan, odbojan pogled kakav su, te mamume 1942, mogli da razmene samo oficir i običan redov. Bio je poručnik u jedinici za vezu i imao vrlo zanimljivu pilotsku kapu sa štitnikom, kojoj je s unutrašnje strane uklonjen metalni okvir, što nosiocu obično daje izvestan, najverovatnije poţeljan, neustrašiv izgled. Kod njega, meĎutim, ta kapa nije ni izdaleka postigla taj efekat. Činilo se da sluţi samo tome da bi, pored nje, moj propisima odreĎen i preveliki rekvizit za glavu ispao kao klovnovski šešir koji je neko na brzinu pokupio sa Ďubrišta. Lice mu je bilo ţućkasto i nekako unezvereno. Znojio se neverovatno obilno - po

čelu, iznad gomje usne, čak mu se i vrh nosa znojio tako da bi mu sigurno dobro došla tableta soli. ’Oţenjen sam najvećom opajdarom u šest okruga’, rekao je, obrativši se gĎi Silsbem, i opet se prigušeno zacerekao. Iz spontanog poštovanja prema njegovom činu, samo što se nisam zacerekao zajedno s njim - onako kratko i glupavo, kao stranac i regrut koji time jasno saopštava da je uz njega i sve ostale u kolima. ’Najozbiljnije’, rekla je Kuma. ’Samo na dva minuta, brate. Ah, kad bi ga samo dočepale ove moje ručice... ’ ’U redu je, dušo, opusti se malo’, rekao joj je muţ, s očigledno neiscrpnom količinom dobrog supruţničkog raspoloţenja. ’Samo se opusti. Duţe ćeš ţiveti.’ GĎa Silsbem se ponovo okrenula ka zadnjem delu automobila i počastila Kumu jednim gotovo svetačkim osmehom. ’Da li je iko video nekog od njegovih na svadbi?’ blago je upitala, s neznatnim naglaskom - ali savršeno pristojno - na prisvojnoj zamenici. Kumin odgovor imao je dozu otrova u sebi. ’Afe. Svi su oni tamo na Zapadnoj obali ili negde. Baš bih volela da sam srela nekog od njih.’ Ponovo se začulo cerekanje njenog muţa. ’Šta bi uradila da si ih srela, dušo?’ upitao je i saučesnički mi namignuo. ’E pa ne znam, ali uradila bih nešto, rekla je Kuma. Cerekanje s njene leve strane se pojačalo. ’Uradila bih!’ insistirala je. ’Rekla bih im nešto. Kunem se.’ Govorila je sa sve većim samopouzdanjem, kao da je uočila da mi ostali u kolima, povedeni primerom njenog muţa, nalazimo nešto zanosno pošteno i odvaţno u njenom

osećanju pravde, ma koliko ono bilo detinjasto i nerealno. ’Ne znam šta bih im rekla. Verovatno bih samo izlupetala nešto. Ali ne bih oćutala. Najozbiljnije! Jednostavno ne mogu da podnesem da se izvuče neko ko je izvršio pravo pravcato ubistvo. To me stvarno izluĎuje.’ Zastala je u svom ogorčenom izlaganju, tek toliko da se okrepi pogledom odglumljene podrške gĎe Silsbem. U meĎuvremenu smo se gĎa Silsbem i ja, krajnje druţeljubivo, već sasvim okrenuli na svojim pomoćnim sedištima. ’Ozbiljno’ rekla je Kuma. ’Ne moţeš tek tako da srljaš kroz ţivot, vreĎajući osećanja drugih ljudi kako god ti padne na pamet.’ ’ Ja, na ţalost, ne znam baš puno o tom mladiću’, učtivo je rekla gĎa Silsbem. ’U stvari, nisam ga čak ni videla. Prvi put sam čula da je Mjuriel uopšte verena... ’ ’Niko ga nije video’, prasnula je Kuma. ’Čak ga ni ja nisam videla. Imali smo dve probe i oba puta je siroti Mjurielin otac morao da zauzme njegovo mesto, samo zato što njegov glupi avion nije mogao da poleti. Trebalo je da skokne ovamo u utorak uveče nekim suludim vojnim avionom, ali padao je sneg ili nešto u Koloradu, ili Arizoni, ili tako nekom idiotskom mestu, i nije mogao da se ukrca do noćas u jedan. A onda - u to suludo doba - on zove Mjuriel čak sa Long Ajlenda ili ne-znamodakle, i poziva je da se naĎu u holu nekog idiotskog hotela da bi popričali.’ Kuma se ubedljivo stresla. ’Avi znate Mjuriel. Jednostavno je toliko draga da svako moţe da je cima po svom nahoĎenju. To je ono što me izluĎuje. Takva bića uvek nastradaju... Sve u svemu, ona se obukla, uzela taksi i sedela u holu nekog odvratnog hotela, pričajući s njim do petnaest do pet ujutru.’ Kuma je pustila buket gardenija koji je sve vreme drţala, tek

toliko da bi uzdigla pesnice iznad svoga krila. ’ Ooo, to je stvarno da poludiš!’ rekla je. ’Koji je to hotel bio?’ upitao sam Kumu. ’Znate li moţda?’ Trudio sam se da mi glas zvuči sasvim prirodno, kao da mi se otac, recimo, bavi hotelijerstvom, pa ja kao sin pokazujem razumljivo interesovanje gde odsedaju ljudi u Njujorku. U suštini, moje pitanje je bilo skoro sasvim besmisleno. Samo sam, manje-više, glasno razmišljao. Zainteresovala me činjenica da je moj brat zamolio svoju verenicu da se naĎu u holu nekog hotela umesto u svom stanu. Moralna strana tog poziva uopšte nije bila isključena, ali me ipak zaintrigiralo. ’Otkud ja znam koji hotel’, zlovoljno je rekla Kuma. ’Neki hotel' Zagledala se u mene. ’A zašto?’ upitala je. ’Jeste li vi njegov prijatelj?’ Bilo je nešto upadljivo zastrašujuće u njenom pogledu. Kao da je dopirao iz gomile koja se sastoji od jedne jedine ţene, odvojene samo vremenom i slučajnošću od svoje korpice s pletivom i veličanstvenog pogleda na giljotinu. Čitavog ţivota uţasavao sam se gomile, u bilo kom vidu. ’Odrasli smo zajedno’, odgovorio sam, sasvim razgovetno. ’E blago vama!’ ’De-de’, rekao je njen muţ. ’Dobro, izvinjavam se’, rekla mu je Kuma, obraćajući se u stvari svima. ’Ali ti nisi bio u istoj sobi s tom sirotom devojčicom i gledao kako se čitav sat vremena guši u suzama. To nije smešno - ne zaboravi. Čula sam već za mladoţenje koji su se isprepadali i štati-ja-znam. Ali to se ipak ne radi u poslednjem trenutku. Mislim, to se ne radi tako da zlikovački sludiš toliko

divnih ljudi, a jednom detetu skoro uništiš dušu i sve ţivo. Ako se već predomislio, zašto joj nije pisao i barem raskinuo kao dţentlmen, pre nego što je došlo do svega ovog?’ ’Dobro, smiri se, smiri se malo’, rekao joj je muţ. Bilo je tu još neke primese cerekanja, ali već pomalo nategnutog. ’Ali ja to najozbiljnije mislim! Zašto joj nije pisao i jednostavno joj rekao, kao pravi muškarac, i tako sprečio čitavu ovu tragediju i sve?’ Naglo me pogledala. ’lmate li slučajno ideju gde je on?’ upitala je, s metalnim prizvukom u glasu. ’Ako ste već prijatelji iz detinjstva, trebalo bi da imate neku... ’ ’Tek sam stigao u Njujork, pre jedno dva sata’, nervozno sam rekao. Sada su u mene buljili ne samo Kuma i njen muţ, već i gĎa Silsbem. ’Nisam čak ni do telefona uspeo da doĎem.’ Tada me, koliko se sećam, spopao kašalj. Bio je to pravi napad kašlja, ali priznajem da se nisam posebno trudio da ga suzbijem ili skratim. ’Jeste li pregledali taj kašalj, vojniče?’ upitao me Poručnik kad je napad prošao. U tom trenutku ponovo me spopao kašalj potpuno autentičan, za divno čudo. I dalje sam bio okrenut udesno na svom pomoćnom sedištu u kolima, kako bih mogao da kašljem u skladu sa svim higijenskim propisima. Znam da deluje haotično, ali mislim da baš na ovom mestu treba ubaciti odlomak koji će dati odgovor na nekoliko zagonetki. Pre svega, zašto sam ostao da sedim u kolima? Bez obzira na sve slučajne okolnosti,

trebalo je da kola, navodno, prevezu putnike do stana mladinih roditelja. Nikakve informacije iz prve ili druge ruke, koje bih moţda dobio od izmučene mlade ili njenih uzrujanih (i verovatno besnih) roditelja, ne bi nikako mogle opravdati neprikladnost mog prisustva u njihovom stanu. Zašto sam onda ostao da sedim u kolima? Zašto nisam izašao kad smo, recimo, stali na semaforu? I, što je daleko bitnije, zašto sam uopšte ušao u taj automobil?... Meni se čini da postoji bar desetak odgovora na ta pitanja, i svi su, ma koliko moţda nejasni, dovoljno ubedljivi. Ipak, smatram da mogu da proĎem i bez njih, i samo ponovim da je bila 1942, da sam imao dvadeset i tri godine i bio sveţe regrutovan, tek poučen u veštini kako da se drţim stada - i, pre svega, osećao sam se usamljeno. Po meni, čovek jednostavno uskoči u pun automobil i ostane da sedi u njemu. Da se vratim na priču. Sećam se da sam, dok su svo troje - Kuma, njen muţ i gĎa Silsbem - sloţno piljili u mene kako kašljem, pogledao ka majušnom starijem čoveku na zadnjem sedištu. On je i dalje ukočeno gledao pravo ispred sebe. Primetio sam, gotovo sa zahvalnošću, da mu stopala ne dodiruju pod. Doţiveo sam ih kao dragocene stare prijatelje. ’Šta taj čovek uopšte radi?’ rekla, mi je Kuma kad sam se iščupao iz drugog napada kašlja. ’Mislite Simor?’ rekoh. Iz njene intonacije sam u prvi mah zaključio da misli na nešto krajnje nedolično. Ali onda mi je najednom sinulo - čista intuicija - da ona moţda potajno zna gomilu raznoraznih biografskih

podataka o Simoru; i to verovatno onih banalnih, ţalosno dramatičnih i (po meni) potpuno varljivih, jer ne daju pravu sliku o njemu. Da je, recimo, nekih šest godina u toku svog dečaštva bio Bili Blek, nacionalna ’radiozvezda’. Ili da je već u petnaestoj bio brucoš Kolumbija univerziteta. ’Da, Simor’, rekla je Kuma. ’Šta je radio pre vojske?’ Ponovo sam doţiveo isti kratkotrajni blesak intuicije da ona mnogo više zna o njemu nego što, iz nekog razloga, ţeli da pokaţe. Pre svega, činilo se kako odlično zna da je Simor pre odlaska u vojsku predavao engleski - da je bio profesor. Profesor. U suštini, kad sam je pogledao, na trenutak mi se javio vrlo neprijatan osećaj da ona moţda zna čak i to da sam Simorov brat. A to nije bila ni najmanje simpatična ideja. Zato sam je pogledao preko ramena pravo u oči i rekao: ’Bio je pedikir.’ Onda sam se naglo okrenuo i pogledao kroz moje staklo. Automobil je već nekoliko minuta stajao i u tom trenutku sam postao svestan zvuka vojnih bubnjeva u daljini, negde iz pravca Treće ili Leksington avenije. ’Parada!’ rekla je gĎa Silsbem. I ona se okrenula. Nalazili smo se u blizini Devedesete ulice. Jedan policajac stajao je nasred Medison avenije i zaustavljao saobraćaj koji se kretao ka severu i jugu. Koliko sam mogao da procenim, on ga je samo zaustavljao, nije ga nsmeravao ni prema istoku, ni prema zapadu. Tri-četiri automobila i jedan autobus čekali su da krenu prema jugu, ali je naš automobil slučajno bio jedino vozilo koje se kretalo prema severu. Na najbliţem uglu i delu ulice koja vodi ka Petoj aveniji, ljudi su, zbijeni u dva-tri reda,

stajali duţ ivičnjaka i na trotoaru, očigledno čekajući da odred vojske, medicinskih sestara, skauta, ili šta god vam drago, krene sa zbomog mesta na Trećoj ili Leksington aveniji, i prodefiluje ispred njih. ’O, gospode. Samo nam je ovo trebalo’, rekla je Kuma. Okrenuo sam se i samo što se nismo sudarili glavama. Bila je nagnuta prema nama, našavši se gotovo izmeĎu gĎe Silsbem i mene. I gĎa Silsbem se okrenula prema njoj, sa saosećajnim, gotovo bolnim izrazom lica. ’To moţe potrajati nedeljama’, rekla je Kuma, istegnuvši se napred da pogleda kroz prednje staklo. ’Sada bih već morala da sam tamo. Rekla sam Mjuriel i njenoj majci da ću biti u jednom od prvih automobila i da stiţem kod njih za petminuta. O boţe! Zar ne moţemo da učinimo nešto?’ ’I ja bi već trebalo da sam tamo’, spremno je rekla gĎa Silsbem. ’Da, ali ja sam joj čvrsto obećala. U stanu će biti masa ludih tetaka, ujaka i totalno nepoznatih ljudi, pa sam joj rekla da ću da čuvam stražu s najmanje deset bajoneta i pobrinem se da je malo ostave na miru i...’ Zastala je. ’Gospode. Ovo je uţas.’ GĎa Silsbem se kratko, ukočeno nasmejala. ’Bojim se da sam i ja jedna od tih ludih tetaka’, rekla je. Očigledno je bila uvreĎena. Kuma je pogledala. ’Oh... oprostite. Nisam mislila na vas’, rekla je. Zavalila se natrag na svoje sedište. ’Htela sam samo da kaţem kako im je stan tako mali, pa ako svi odjednom navale - znate već.’

GĎa Silsbem ništa nije rekla, a ja je nisam pogledao da vidim koliko je ozbiljno povreĎena Kuminom opaskom. Ali sećam se da sam, na neki čudan način, bio impresioniran tonom Kuminog izvinjenja za svoj mali ispad o ’ludim tetkama i ujacima’. Bilo je to iskreno izvinjenje, ali bez zbunjenosti ili, bolje rečeno, bez ulagivanja, i na trenutak sam osetio da, uprkos njenoj teatralnoj ogorčenosti i pompeznoj nadobudnosti, u njoj ima nečeg bajonetskog, nečeg što nije baš sasvim nedostojno divljenja. (Spremno prihvatam da moje mišljenje u ovom slučaju i nije tako merodavno. Često osećam snaţnu naklonost prema ljudima koji ne preteruju u svom izvinjavanju.) Bitno je, meĎutim, da me, baš u tom trenutku, prvi put zapljusnuo blagi talas neraspoloţenja prema izostalom mladoţenji, jedva primetna pena osude njegove neobjašnjive odsutnosti. ’Da vidimo moţe li nešto da se uradi’, rekao je Kumin muţ. Bio je to glas čoveka koji ostaje priseban pod unakrsnom vatrom. Osećao sam kako se postrojava iza mog sedišta, a onda se, najednom, njegova glava pojavila u skučenom prostoru izmeĎu gĎe Silsbem i mene. ’Vozaču’, odsečno je rekao, čekajući odgovor. Kad se ovaj spremno odazvao, glas mu je postao nešto blaţi: ’Šta mislite, koliko ćemo još dugo stajati ovde?’ Vozač se osvrnuo. ’Teško pitanje, šefe’, rekao je. Zatim se ponovo okrenuo napred. Bio je potpuno obuzet onim što se dešavalo na raskrsnici. Trenutak pre toga, neki mališan s delimično izduvanim crvenim balonom istrčao je na praznu, blokiranu ulicu. Sada ga je otac uhvatio i odvukao natrag do ivičnjaka, i pri tom ga dvaput ćušnuo poluotvorenom šakom izmedu lopatica. Masa je odmah negodovala zbog toga.

’Jeste li videli šta je taj čovjek uradio tom detetu’ upitala je gĎa Silsbem, obraćajući se svima nama. Niko joj nije odgovorio. ’Kako bi bilo da upitate policajca hoćemo li još dugo čekati ovde?’ rekao je Kumin muţ vozaču. I dalje je bio nagnut napred. Očigledno nije bio nimalo zadovoljan lakonskim odgovorom na svoje prvo pitanje. ’Svima nama se prilično ţuri, znate. Moţete li da ga pitate koliko ćemo još dugo čekati ovde?’ Vozač je samo bahato slegnuo ramenima, nije se ni okrenuo. Ipak, ugasio je motor i izašao iz automobila, zalupivši za sobom teška vrata limuzine. Bio je to čovek aljkavog izgleda, prilično grube fizionomije, u šoferskoj uniformi od crnog serţa, ali bez kape. Polako i vrlo prepotentno, da ne kaţem bezobrazno, prešao je nekoliko koraka do raskrsnice na kojoj je deţurni policajac regulisao saobraćaj. Onda su njih dvojica stajali i beskonačno dugo razgovarali. (Čuo sam kako je Kuma zagunĎala iza mene.) Iznenada, obojica su prasnuli u grohotan smeh - kao da i nisu razgovarali, već pričali jedan drugom masne viceve. Zatim je vozač, i dalje se glupavo smejući, bratski mahnuo policajcu i uputio se - krajnje usporeno - prema kolima. Ušao je, tresnuo vratima, izvadio cigaretu iz paklice koja je bila na gomjem delu instrument-table, zadenuo je za uvo i tada, tek tada, okrenuo se prema nama da podnese izveštaj. ’Ni on ne zna’, rekao je. ’Moramo da sačekamo dok proĎe parada.’ Sve nas je odmerio ravnodušnim pogledom. ’Posle toga moţemo da teramo dalje.’ Okrenuo se, skinuo cigaretu s uveta i pripalio je.

Sa zadnjeg sedišta u kolima, Kumi se oteo dubok uzdah nemoći i gneva. Onda je nastalo ćutanje. Prvi put posle nekoliko minuta ponovo sam se osvrnuo ka majušnom starijem čoveku s neupaljenim tompusom. Zastoj ga izgleda ni najmanje nije uznemirio. Kao da je drţanje koje je usvojio sedeći na zadnjem sedištu u kolima - kolima u voţnji, kolima koja stoje, pa čak, nisi mogao da se otmeš viziji, kolima koja izleću s mosta i padaju u reku - bilo jednom zauvek fiksirano. Krajnje jednostavno. Samo sediš vrlo uspravno, odrţavaš razmak od deset do petnaest santimetara izmeĎu svog cilindra i krova, i gledaš strogo napred kroz prednje staklo. Ako Smrt - koja je sve vreme napolju, moţda baš na krovu automobila - ako Smrt volšebno proĎe kroz staklo da te povede sa sobom, vrlo je verovatno da ćeš samo ustati i poći s njom, prkosno, ali mirno. Postoji mogućnost da poneseš i svoj tompus, ako je prava Havana. ’Što ćemo sad? Zar da samo sedimo ovde?’ rekla je Kuma. ’Umreću od vrućine.’ GĎa Silsbem i ja okrenuli smo se upravo na vreme da vidimo kako je, prvi put otkako smo ušli u kola, pogledala pravo u svog muţa. ’Moţeš li malčice da se pomeriš?’ rekla mu je. ’Toliko sam stisnuta da jedva dišem.’ Poručnik se zacerekao i ubedljivo raširio ruke. ’ Ja već bukvalno sedim na braniku, dušo’, rekao je. Kuma je zatim bacila pogled, u kome se mešala radoznalost sa nezadovoljstvom, na svog drugog suseda, koji je, kao da se nesvesno posvetio zadatku da me uveseljava, zauzeo daleko više prostora nego što mu je trebalo. IzmeĎu njegove desne noge i bočnog naslona za ruke bilo je dobrih pet santimetara razmaka. Nema sumnje da je to zapazila i Kuma, ali uprkos svojoj

odlučnosti, nije imala smelosti da se obrati toj zastrašujućoj osobici. Ponovo se okrenula ka svom rnuţu. ’Moţeš li da iskopaš tvoje cigarete?’ besno je upitala. ’Toliko smo stisnuti da nikad neću izvaditi moje.’ Kod reči ’stisnuti’, ponovo je okrenula glavu da kratkim, ali vrlo rečitim pogledom prostreli majušnog krivca što je prisvojio prostor za koji je ona smatrala da joj s pravom pripada. Ali on je ostao uzvišeno nedodirljiv. I dalje je gledao pravo ispred sebe, u pravcu prednjeg stakla. Kuma je pogledala gĎu Silsbem i značajno uzdigla obrve. GĎa Silsbem je uzvratila izrazom prepunim razumevanja i saosećanja. Poručnik je u meĎuvremenu prebacio teţinu na levu nogu, onu do prozora, i iz desnog dţepa svojih oficirskih pantalona izvadio paklo cigareta i šibice. Njegova ţena je izvadila cigaretu i čekala da joj pripali, što je odmah i učinio. GĎa Silsbem i ja posmatrali smo pripaljivanje te cigarete kao neku prilično čarobnu novotariju. ’Oh, oprostite’ najednom je rekao Poručnik i ponudio gĎu Silsbem cigaretama. ’Hvala, ne pušim’, ţustro je rekla gĎa Silsbem gotovo sa ţaljenjem. ’Vojniče?’ rekao je Poručnik, ponudivši paklicu i meni, nakon jedva primetnog oklevanja. Da budem iskren, dopao mi se zbog te ponude, jer je to bila mala pobeda uobičajene učtivosti nad kastinskim duhom, ali odbio sam cigaretu. ’Smem li da pogledam vaše šibice?’ rekla je gĎa Silsbem, preterano bojaţljivim, gotovo dečjim glasom.

’Ove?’ rekao je Poručnik i spremno joj pruţio šibice. S lzrazom interesovanja pridruţio sam se gĎi Silsbem dok ih je razgledala. Na omotu je zlatnim slovima na ljubičastoj podlozi pisalo: Ove šibice ukradene su iz kuće Boba i Edija Barvik. ’Dražesno’, rekla je gĎa Silsbem, klimajući glavom. ’Baš draţesno.’ Pokušavao sam da nagovestim kako moţda nisam mogao da pročitam natpis bez naočara, pa sam samo neutralno ţmirkao. GĎa Silsbem kao da je oklevala da šibice vrati vlasniku. Kada je to ipak učinila i Poručnik ih smestio u dţep svoje bluze, rekla je: ’Ne sećam se da sam ikad videla tako nešto’. Bila je gotovo sasvim iskrenuta na pomoćnom sedištu i gledala prilično neţno u Poručnikov dţep. ’Prošle godine naručili smo čitavu gomilu’, rekao je Poručnik. ’Pravo čudo koliko to pomaţe da ne ostanete bez šibica.’ Kuma se okrenula prema njemu - ili, bolje rečeno, protiv njega. ’Nismo to zbog toga uradili’, kazala je. Uputila je gĎi Silsbem pogled u stilu znate-već-kakvi-sumuškarci, i dodala: ’Ne znam. Samo mi se učinilo simpatično. Otrcano, ali nekako simpatično. Znate već.’ ’Draţesno. Ne verujem da sam ikada... ’ ’To u stvari i nije nešto originalno, ili ne znam šta. Sad ih već svi imaju’, rekla je Kuma. ’U suštini, tu ideju sam dobila od Mjurielinih roditelja. Oni su ih uvek imali po kući.’ Duboko je povukla dim cigarete i, sa svakim daljim slogom, pomalo ga ispuštala. 'Bože’, kako su to divni ljudi. To je ono što me ubija u svemu ovome. Mislim, zašto se tako nešto ne dogaĎa svim onim

gadovima naokolo, već samo finim ljudima? To je ono što ne shvatam.’ Upitno je pogledala gĎu Silsbem. Smešak gĎe Silsbem istovremeno je bio znalački, usiljen i zagonetan - smešak, pomislio sam, Mona Lize s pomoćnog sedišta. ’To se i ja često pitam’, zamišljeno je rekla. Zatim je prilično neodreĎeno dodala: ’Mjurielina majka je najmlaĎa sestra mog pokojnog supruga.’ ’O!’ zainteresovano je uzviknula Kuma. ’Onda vam je sve jasno.’ Ispruţila je svoju neobično dugačku levu ruku i otresla pepeo sa cigarete u pepeljaru na vratima pored svoga muţa. ’Ona je zaista jedna od ono malo izuzetnih ljudi koje sam ikad upoznala. Mislim da je pročitala sve što je ikad odštampano. Bila bih srećna da sam pročitala samo jednu desetinu onoga što je ta ţena pročitala i zaboravila, kunem se. Mislim, ona je predavala, saraĎivala u novinama, sama pravi nacrte za svoju odeću, sama obavlja svaki boţji posao u kući. A potpuno neverovatno kuva. Gospode! Ona je zaista najdiv... ’ ’Da li je odobrila venčanje?’ prekinula ju je gĎa Silsbem. ’Pitam zato što sam nedeljama bila u Detroitu. Moja snaja je iznenada preminula, pa sam... ’ ’Ona je previše paţljiva da bi išta rekla’, odmahnula je glavom Kuma. ’Mislim, previše je - znate već - diskretna i sve.’ Zamislila se. ’U suštini, jutros sam prvi put čula da je rekla nešto protiv njega. I to samo zato što je bila tako nesrećna zbog sirote Mjuriel.’ Ispruţila je ruku i ponovo otresla pepeo sa cigarete. ’Šta je to jutros rekla?’ radoznalo je upitala gĎa Silsbem.

Kuma kao da se opet zamislila. ’Pa, ništa ozbiljno, u suštini’, rekla je. ’Mislim, ništa ruţno ni uvredIjivo, ili bilo šta slično. Samo je rekla da je taj Simor, po njenom mišljenju, latentni homoseksualac i da se u suštini boji ţenidbe. Mislim, nije to rekla pakosno. Rekla je to onako - znate već - inteligentno. Mislim, ona već godinama ide na psihoanalizu.’ Kuma je pogledala gĎu Silsbem. ’Nije to nikakva tajna ili nešto. Mislim, to će vam gospoĎa Feder i sama reći, tako da vam ja ne odajem nikakvu tajnu ili nešto.’ ’Znam ja to’, ţustro je rekla gĎa Silsbem. ’Ona je poslednja osoba na... ’ ’Mislim, suština je u tome’, rekla je Kuma, ’što ona nije od onih ljudi koji će reći tako nešto a da ne znaju o čemu govore. Osim toga, ona to nikada, nikada ne bi ni rekla da sirota Mjuriel nije bila tako - znate već tako slomljena i sve.’ Ucveljeno je odmahnula glavom. ’Gospode boţe, da ste samo videli to siroto dete.’ Ovde bih, svakako, morao da prekinem i opišem svoju reakciju na ono najbitnije o čemu je govorila Kuma. Ali ipak bih to privremeno odloţio, ako mi čitalac ne zameri. ’Šta je još rekla?’ upitala je gĎa Silsbem. ’Rea, mislim. Da li je još nešto rekla?’ Nisam gledao u nju nisam mogao da odvojim pogled s Kuminog lica - ali me na trenutak obuzeo smešan osećaj da gĎa Silsbem gotovo sedi u njenom krilu. ’Nije. Ništa bitno.’ Kuma je zamišljeno odmahnula glavom. ’Mislim, ona ništa ne bi ni rekla — s obzirom na ljude koji su stajali oko nje - da sirota Mjuriel nije bila tako izluĎena.’ Ponovo je otresla pepeo. ’Moţda je samo

rekla i to da je taj Simor zaista šizoidna ličnost i da je, ako čovek dobro razmisli, za Mjuriel u suštini bolje što je sve tako ispalo. Meni to zvuči razumno, ali nisam sigurna za Mjuriel. On ju je tako sludeo da ne zna gde se nalazi. To je ono što me toliko... ’ Tu je bila prekinuta. Ja sam je prekinuo. Koliko se sećam, glas mi je podrhtavao, kao i uvek kad se gadno iznerviram. ’Na osnovu čega je gospoĎa Feder došla do zaključka da je Simor latentni homoseksualac i šizoidna ličnost?’ Sve oči - svi farovi, činilo se - Kumine, oči gĎe Silsbem, čak i Poručnikove, odjednom su se upiljile u mene. ’Šta?’ rekla je Kuma oštro, pomalo neprijateljski. I opet sam na trenutak stekao neprijatan utisak kako ona zna da sam Simorov brat. ’Na osnovu čega gospoĎa Feder misli da je Simor latentni homoseksualac i šizoidna ličnost?’ Kuma je samo piljila u mene, a onda rečito frknula. Okrenula se gĎi Silsbem i upitala, krajnje ironično: ’Da li biste vi smatrali normalnim nekog ko je napravio sav ovaj cirkus?’ Nabrala je obrve i čekala. ’Da li biste?’ sasvim tiho je upitala. ’Budite iskreni. Ja samo pitam. Zbog ovog gospodina ovde.’ Odgovor gĎe Silsbem bio je sušta ljubaznost, sušta nepristrasnost. ’Ne, svakako ne bih’, rekla je. Iznenada sam osetio neodoljivu ţelju da iskočim iz kola i potrčim, u bilo kom pravcu. Ipak sam, koliko se sećam, i dalje sedeo na svom pomoćnom sedištu kad mi se Kuma ponovo obratila. ’Slušajte’, rekla je teatralno strpljivim glasom, kao učiteljica kad se obraća detetu

koje ne samo što je mentalno zaostalo, već mu i večito curi iz nosa. ’Ne znam koliko vi znate o ljudima. Ali koji bi razuman čovek, noć uoči svog venčanja, drţao svoju verenicu budnu do jutra, smarajući je lupetanjem kako je suviše srećan da bi se oţenio i kako će ona morati da odloži venčanje dok se on malo ne smiru jer inače neće moći da doĎe na venčanje? A onda, kad mu verenica kao detetu objasni da je sve već mesecima unapred planirano i pripremljeno, i da je njen otac imao ogromne troškove i probleme da organizuje svadbu i ostalo, i da njeni roĎaci i prijatelji dolaze iz čitave zemlje - onda, pošto mu je sve to objasnila, on kaţe da mu je uţasno ţao, ali da ne moţe da se ţeni pre nego što se oseti manje srećan, ili tako nešto suludo! Mućnite sad malo glavom, molim vas. Liči li vam to na nekog ko je normalan? Liči li to na nekog ko je pri zdravoj pameti?’ Glas joj je postao kreštav. ’lli to moţda liči na nekog koga bi trebalo strpati tamo gde mu je i mesto?’ Pogledala me vrlo oštro, ali kad se nisam odmah oglasio, da se branim ili se predam, teško se zavalila na sedištu i rekla muţu: ’Daj mi, molim te, drugu cigaretu. Ova samo što me nije ispekla.’ Pruţila mu je svoj uţareni opušak i on ga je ugasio. Onda je ponovo izvadio paklo s cigaretama. ’Pripali je ti’, rekla je. ’Ja nemam snage.’ GĎa Silsbem se nakašljala. ’Meni se čini’, rekla je, ’kao sreća u nesreći da je sve ispalo...’ ’Pitam ja vas’, obratila joj se Kuma s obnovljenom energijom, uzimajući pripaljenu cigaretu od svog muţa. ’Liči li vam to na normalnu osobu - normalnog muškarca? Ili vam to liči na nekog ko ili nikad nije odrastao, ili je jednostavno najluĎi primerak sumanutog manijaka.’

’O gospode. Zaista ne znam što da kaţem. Meni se samo čini kao sreća u nesreći da je sve... ’ Kuma se iznenada ţustro uspravila i izbacila dim kroz nos. ’Dobro, nije bitno, ostavimo se sad toga - ima nešto drugo’, rekla je. Govorila je gĎi Silsbem, ali se u stvari obraćala meni, preko, da se tako izrazim, lica gĎe Silsbem. ’Jeste li ikad gledali * * * u filmovima?’ upitala je. Ime koje je spomenula bilo je umetničko ime tada već prilično poznate - a sada, 1955, već slavne - glumice i pevačice. ’Jesam’, smesta je zainteresovano odgovorila gĎa Silsbem, iščekujući. Kuma je klimnula glavom. ’Dobro’, rekla je. ’Da niste slučajno zapazili kako se nekako ukrivo osmehuje? Kao da se smeška samo jednom stranom lica? To je vrlo upadljivo ako... ’ ’Da, da, jesam!’ rekla je gĎa Silsbem. Kuma je povukla dim i pogledala - jedva primetno - prema meni. ’To je neka vrsta parcijalne paralize’, rekla je, izbacujući po oblačić dima uz svaku reč. ’A znate li kako je to zaradila? Taj normalni Simor ju je udario i imala je devet šavova na licu.’ Ispruţila je ruku (verovatno u nedostatku nekog boljeg mizanscena) i ponovo otresla pepeo s cigarete. ’Smem li da vas pitam gde ste to čuli?’ rekao sam. Usne su mi malo podrhtavale, kao dve budale. ’Smete’, rekla je, gledajući u gĎu Silsbem umesto u mene. ’Mjurielina majka je to slučajno pomenula pre nekih dva sata, dok se Mjuriel gušila u suzama.’

Pogledala me. ’Jeste li zadovoljni odgovorom?’ Iznenada je svoj buket gardenija premestila iz desne u levu ruku. To je, od svega što sam do tada kod nje primetio, bilo najbliţe onom što se obično smatra nervoznim pokretom. ’Uostalom’, rekla je, pogledavši me, ’znate li šta ja mislim o vama? Ja mislim da ste vi brat tog Simora.’ Zastala je, ali sasvim kratko i, pošto sam ćutao, nastavila: ’Ličite na njega, bar po njegovoj suludoj fotografiji, a ja slučajno znam da je njegov brat trebalo da doĎe na venčanje. Njegova sestra ili neko rekao je to Mjuriel.’ Njen pogled se nepokolebljivo zaustavio na mom licu. ’Jeste li?’ direktno je upitala. Glas mora da mi je zvučao pomalo tuĎe kad sam joj odgovorio.’Da’, rekoh. Lice mi je gorelo. Ipak, kao da sam imao daleko manje smetnji pri spoznaji sopstvenog identiteta nego kad sam tog popodneva izašao iz voza. ’Znala sam da jeste’, rekla je Kuma. ’Nisam baš tako glupa. Znala sam ko ste istog trenutka kad ste ušli u ova kola.’ Okrenula se ka svom muţu. ’Jesam li rekla da mu je to brat čim je ušao u kola? Jesam li?’ Poručnik se malo pomerio na sedištu. ’Pa, rekla si da je on verovatno... da, rekla si’, potvrdio je. ’Rekla si. Da.’ Uopšte nisi morao da pogledaš gĎu Silsbem da bi osetio s koliko se paţnje unela u najnoviji razvoj dogaĎaja. Krišom sam bacio pogled iza i pored nje, na petog putnika - majušnog starijeg čoveka - da vidim da li je njegova izdvojenost i dalje netaknuta. Bila je. Nikada mi nečija ravnodušnost nije pruţila takvu utehu.

Kuma se ponovo obratila meni. ’Još nešto - znam i to da vaš brat nije nikakav pedikir. Zato nemojte da se pravite duhoviti. Slučajno znam da je bar pedeset godina bio Bili Blek u emisiji ’To je pametno dete’.’ GĎa Silsbem se odmah aktivnije priključila razgovoru. ’Na radiju?’ upitala je, i osetio sam kako me posmatra s novim, ţivljim interesovanjem. Kuma joj nije odgovorila. ’Koji ste bili vi?'rekla mi je. ’Džordži Blek?’ Mešavina grubosti i radoznalosti u njenom glasu bila je zanimljiva, ako ne i sasvim razoruţavajuća. ’Dţordţi Blek je bio moj brat Volt’, rekoh, odgovorivši samo na njeno drugo pitanje. Ona se onda okrenula ka gĎi Silsbem. ’To bi trebalo da bude neka tajna ili nešto, ali činjenica je da su ovaj čovek i njegov brat Simor nastupali na radiju pod laţnim imenima, kao braća Blek.’ ’Smiri se, dušo, smiri se’, predloţio joj je Poručnik, već pomalo nervozno. Kuma se okrenula prema njemu. ’Neću da se smirim’, rekla je, i opet sam, protiv svoje volje, osetio nešto vrlo blisko divljenju toj njenoj čvrstini, bila ona stvarna ili ne. ’Brat mu je navodno uţasno inteligentan, da ne veruješ’, rekla je. ’Na koledţu već sa četrnaest godina ili tako nešto. Ali ako je ono što je danas uradio tom detetu inteligentno, onda sam ja Mahatma Gandi! Uostalom, baš me briga. Sve mi se smučilo.’ Baš u tom trenutku osetio sam dodatnu malu nelagodnost. Neko je vrlo paţljivo proučavao levu, lošiju stranu moga lica. Bila je to gĎa Silsbem. Malo se trgnula kad sam se naglo okrenuo prema njoj. ’Smem li da vas

pitam da niste slučajno bili Badi Blek?’ rekla je, i izvestan ton poštovanja u njenom glasu na trenutak me gotovo naveo na pomisao kako samo čeka da mi uruči nalivpero i mali album za autograme, ukoričen u safijan. Ova kratkotrajna pomisao iskreno me zabrinula - jer je, ako ništa drugo, bila 1942. godina i prošlo je već nekih devet ili deset godina od moje radio-slave. ’Pitam zbog toga’, rekla je, ’što je moj suprag obavezno slušao te emisije svake... ’ ’Ako vas baš zanima’, prekinula ju je Kuma, gledajući u mene, ’to je bila jedina emisija na radiju koju nikad nisam mogla da svarim. Ne podnosim starmalu decu. Kad bih ikad imala dete koje... ’ Kraj njene rečenice nismo uspeli da čujemo. Iznenada je grubo prekinuta najzaglušnijim i najprljavijim duvačkim E-durom koji sam ikad čuo. Siguran sam da smo svi u kolima bukvalno poskočili. U tom trenutku prolazile su bubnjarske i trubačke čete, na stotine marinaca bez imalo sluha. S gotovo ubitačnom ţestinom, momci su silovito gruvali ’Zvezde i pruge zauvek’. GĎa Silsbem je vrlo dosetljivo rukama poklopila uši. Ta neverovatna buka kao da je potrajala čitavu večnost sekundi. Samo je Kumin glas mogao da je nadjača - ili je bar pokušavao. Kad je najzad uspela, činilo se kao da nam se obraća, očigledno iz sveg glasa, negde s vrha tribina obliţnjeg Jenki-stadiona. ’Ne mogu ovo da izdrţim!’ rekla je. ’Hajde da izaĎemo i potraţimo neko mesto odakle bih mogla da telefoniram! Moram da okrenem Mjuriel i kaţem joj dakasnimo! Izludeće!’

Od početka te lokalne Apokalipse, gĎa Silsbem i ja gledali smo pravo ispred sebe, da bolje vidimo. Sada smo se ponovo okrenuli na pomoćnim sedištima, prema svom ţenskom voĎi. A moţda i spasitelju. ’U Sedamdeset devetoj ima jedan Šraflov lokal!’ urlala je u pravcu gĎe Silsbem. ’Moţemo da popijemo neko piće, a ja mogu da telefoniram! Tamo bar imaju erkondišn!’ GĎa Silsbem je oduševljeno klimnula glavom i pokretom usana izvela jedno ’Da!’ ’DoĎite i vi!’ viknula mi je Kuma. Sećam se da sam joj s vrlo neobičnom spontanošću doviknuo krajnje ekstravagantnu reč ’Vaţi!’ (Ni dandanas nije mi sasvim jasno zašto me Kuma uključila u svoj poziv za napuštanje broda. Moţda je na to naveo samo instinktivni osećaj za red roĎenog voĎe. Ili je to bila neka nesvesna, ali neodoljiva potreba da joj posada bude kompletna pri iskrcavanju... Čini mi se da bih mnogo lakše mogao da objasnim to što sam odmah prihvatio njen poziv. SviĎa mi se ideja da je to u stvari bio religiozni impuls. U nekim zen-manastirima osnovno je pravilo, ako ne i jedina ozbiljna obavezna disciplina, da kad jedan monah dovikne drugom ’Zdravo!’, ovaj bez razmišljanja mora da uzvrati ’Zdravo!’) Kuma se zatim okrenula i prvi put se direktno obratila majušnom starijem čoveku pored sebe. Na moje nesmanjeno zadovoljstvo, on je i dalje gledao pravo napred, kao da se samo njemu namenjen prizor ni za dlaku nije promenio. Neupaljena Havana i dalje je bila stisnuta izmeĎu njegovih prstiju. Da li zbog njegove očigledne neosetljivosti na uţasnu buku bubnjarskih i

trubačkih četa, ili moţda i zbog ţalosne predrasude da su svi starci preko osamdesete obavezno gluvi ili vrlo slabog sluha, Kuma je primakla svoje usne na dva santimetra od njegovog uha. ’Mi izlazimo iz kola!’ vikala je, gotovo u njega. ’Potraţićemo neki lokal iz kojeg moţemo da telefoniramo, a moţda i popijemo nešto hladno! Hoćete li s nama?’ Neposredna reakcija starog čovečuljka bila je gotovo nalik ushićenju. Prvo je pogledao Kumu, zatim ostale, i na kraju se nakezio. Bio je to osmeh čiji sjaj nije umanjila činjenica da je bio potpuno besmislen, kao ni činjenica da su mu zubi bili napadno, predivno, neshvatljivo veštački. Na trenutak je ispitivački pogledao Kumu, dok mu se osmeh nije skidao s lica. Bolje rečeno, zagledao se u nju kao da, pomislio sam, veruje kako Kuma ili neko od nas ima prekrasne planove za piknik koji bi njemu odgovarao. ’Mislim da te nije čuo, dušo! ’ viknuo je Poručnik. Kuma je klimnula glavom i ponovo prinela megafon svojih usta do starčevog uha. Sa zaista zadivljujućom snagom glasa ponovila mu je poziv da zajedno s nama napusti kola. I ovog puta je izgledalo, po izrazu njegovog lica, da je više nego spreman da prihvati bilo koji predlog na ovom svetu - pa makar morao da otklipše i zaroni pravo u Ist River. Ipak, nisi mogao da se otmeš neprijatnom utisku da nije čuo nijednu jedinu reč koja mu je upućena. Odjednom je to i dokazao. Uz široki kez, upućen svima nama, podigao je ruku u kojoj je drţao tompus i jednim prstom rečito dodirnuo svoje usne, a zatim i uvo. Ovaj pokret, kako ga je on izveo, delovao je kao sastavni deo neke prvoklasne šale koju je na svaki način hteo da podeli sa svima nama.

U tom trenutku, gĎa Silsbem se vidljivo trgnula pored mene - gotovo je poskočila - od iznenadne spoznaje. Dotakla je Kuminu ruku u ruţičastom satenu i uzviknula: ’Znam ko je on! On je gluv i nem - gluvonem je! To je ujak Mjurielinog oca!’ Kumine usne skupile su se u reč ’O!’. Onda se okrenula prema svom muţu. ’lmaš li olovku i papir?’ prodrala se. Dodirnuo sam joj ruku i povikao da ja imam. Uţurbano - u neku ruku kao da će svima nama vreme da istekne - izvadio sam iz unutrašnjeg dţepa svoje vojničke bluze mali notes i okrajak olovke koje sam pokupio iz fioke pisaćeg stola moje četne kancelarije u Fort Beningu. Pomalo preterano čitko, napisao sam na listiću papira: ’Ova parada nas beskrajno zadrţava. Odlazimo da negde naĎemo telefon i popijemo nešto hladno. Idete li s nama?’ Presavio sam papir i pruţio ga Kumi, koja ga je otvorila, pročitala i onda ga dodala majušnom starom čoveku. On ga je, kezeći se, pročitao, zatim pogledao u mene i nekoliko puta ţestoko zamahao glavom goredole. U prvi mah sam pomislio da je to potpun i dovoljno rečit odgovor, ali tada je neočekivano krenuo rukom prema meni, i shvatio sam da traţi notes i olovku. Dodao sam mu - a da se nisam ni osvrnuo na Kumu od koje su već dopirali snaţni talasi nestrpljenja. Stari čovečuljak je s najvećom paţnjom stavio notes na kolena, na trenutak mirno sedeo s olovkom u mci, očigledno se koncentrišući, dok mu se osmeh tek neznatno smanjio. Zatim je olovka počela vrlo nesigurno da se kreće. Još tačka na ’i’. Onda mi je vratio notes i olovku, uz poseban, neobično srdačan naklon glave. Napisao je,

slovima nalik na puding koji se još nije dovoljno zgusnuo, jednu jedinu reč: ’Divno’. Kuma, koja je to čitala preko mog ramena, kao da je frknula, ali sam ja hitro pogledao prema velikom piscu i pokušao da izrazom lica pokaţem kako svi mi u kolima prepoznajemo velika dela i zahvalni smo na tome. Zatim smo, jedno po jedno, na oboja vrata, izašli iz automobila - napustili smo brod i ostavili ga nasred Medison avenije, u moru vrelog, omekšalog asfalta. Poručnikje na kratko zastao da obavesti vozača o našoj pobuni. Odlično se sećam kako su bubnjarske i trubačke čete beskrajno prolazile, a buka se ni najmanje nije stišala. Kuma i gĎa Silsbem predvodile su nas prema Šraflu. Išle su u paru - skoro kao neka izvidnica - prema jugu, na istočnu stranu Medison avenije. Pošto je obavestio vozača, pridruţio im se i Pomčnik. Odnosno, gotovo im se pridruţio. Ostao je malo iza njih, kako bi neprimećeno izvadio novčanik, očigledno da bi proverio koliko ima novca. Ujak mladinog oca i ja išli smo na začelju. Da li je intuitivno osetio da sam mu prijatelj, ili jednostavno zato što sam bio vlasnik notesa i olovke, on se baš trudio da ide uz mene. Sam vrh njegovog lepog svilenog cilindra nije mi dopirao ni do ramena. S obzirom na kratkoću njegovih nogu, odabrao sam relativno spor korak, tako da smo posle stotinak metara već poprilično zaostali. Mislim da to nije zabrinulo nijednog od nas dvojice. Sećam se da smo, hodajući tako, moj prijatelj i ja naizmenično gledali nagore i nadole, jedan ka drugom, s idiotskim izrazima zadovoljstva što smo zajedno.

Kad smo stigli do ulaza u Šraftov restoran na Sedamdeset devetoj ulici, Kuma, njen muţ i gĎa Silsbem stajali su pred njim već nekoliko minuta. Čekali su, pomislio sam, kao prilično odbojna trojka. Prekinuli su razgovor kad smo se pribliţili. Samo nekoliko minuta ranije u kolima, dok su bubnjevi i trube grmeli pored nas, zajednička nelagodnost, gotovo zajednički strah, kao da su našoj maloj grupi dali neki osećaj solidarnosti - kakav se ponekad moţda javi kod Kukovih turista zahvaćenih teškim olujnim pljuskom u Pompejima. Bilo je više nego očigledno da je sada, kad smo se mali stari čovek i ja pribliţili ulazu u Šraftov restoran, oluja već prošla. Kuma i ja razmenili smo poglede prepoznavanja, ne i pozdrava. ’Zatvoreno je zbog renoviranja’, hladno je rekla, gledajući u mene. Nezvanično ali vidljivo, opet me svrstala u nepoţeljne, i u tom trenutku, iz razloga koji nije vredan razmatranja, obuzelo me osećanje izolovanosti i samoće, još snaţnije od onog koje me drţalo čitavog dana. Nekako istovremeno, što vredi pomenuti, ponovo sam počeo da kašljem. Iz dţepa na pantalonama izvadio sam maramicu. Kuma se obratila gĎi Silsbem i svom muţu. ’Tu je negde Longčemps’, rekla je, ’ali ne znam gde.’ ’Ne znam ni ja’, rekla je gĎa Silsbem. Činilo se kao da će zaplakati. Na čelu i iznad gomje usne, graške znoja probile su čak i debeli sloj njene šminke. Pod levom rukom bila joj je crna lakovana tašnica. Drţala ju je kao omiljenu lutku, dok je sama izgledala kao u igri nakarminisano i napuderisano, ali vrlo nesrećno dete koje je pobeglo od kuće. ’Nema šanse da sad naĎemo taksi’, pesimistički je rekao Poručnik. I sam je delovao jadno. Njegova ’besna’

pilotska kapa skoro je okrutno odudarala od bledog, oznojenog, nimalo junačkog lica, i sećam se kako mi je došlo da mu je zbacim s glave, ili je bar nekako izravnam, postavim je u manje napadan poloţaj - iz istog motiva koji čoveku moţe da se javi na dečjoj zabavi gde se neizbeţno naĎe poneko malo, krajnje stidljivo dete s papirnim šeširićem na glavi, koji mu pada preko jednog ili oba uha. ’O gospode, kakav dan! ’ rekla je Kuma u ime svih nas. Njena dijadema od veštačkog cveća pomalo se nakrivila, ona je bila sva u znoju, ali, pomislio sam, jedina zaista upropašćena stvar bio je njen, da se tako izrazim, najudaljeniji ukras - njen buket gardenija. I dalje ga je, mada sasvim odsutno, drţala u mci. On očigledno nije izdrţao čitavu pometnju. ’Šta da radimo?’ upitala je, prilično uspaničeno kad je reč o njoj. ’Ne moţemo peške do njih. Oni su maletene u Riverdejlu. Ima li iko neku lucidnu ideju?’ Pogledala je gĎu Silsbem, zatim svoga muţa i, na kraju, valjda iz čistog očaja, mene. ’Imam ovde u blizini stan’, rekao sam, naglo i nervozno. ’U stvari, odmah na kraju ovog bloka.’ Bojim se da sam taj podatak izneo malo preglasno. Moguće da sam čak i vikao, čini mi se. ’Pripada mom bratu i meni. Koristi ga moja sestra dok smo u vojsci, ali ona sad nije tamo. U mornarici je i negde je na putu.’ Pogledao sam u Kumu - ili u neku tačku iznad njene glave. ’Odande bar moţete da telefonirate ako ţelite’, rekoh. ’Osim toga, stan ima erkondišn. Svi bismo mogli da se malo rashladimo i doĎemo sebi.’ Kad je prošao prvi šok izazvan ovim pozivom, Kuma, gĎa Silsbem i Pomčnik odrţali su neku vrstu savetovanja, samo očima, doduše, ali nije bilo nikakvog vidljivog znaka da će biti doneta

ikakva odluka. Kuma je prva pokazala inicijativu. Gledala je – uzalud - u ostalo dvoje, očekujući njihovo mišljenje. Onda se ponovo okrenula ka meni i upitala: ’Jeste li rekli da imate telefon?’ ’Da. Ukoliko ga moja sestra nije zbog nečeg otkazala, ali ne znam zašto bi to učinila.’ ’Kako znate da vaš brat neće biti tamo?’ rekla je. Na tu sitnicu nisam ni pomislio u svojoj pregrejanoj glavi. ’Ne verujem da će biti tamo’, rekoh. ’Moglo bi da se desi - to je i njegov stan - ali ne verujem u to. Zaista ne verujem.’ Kuma me neko vreme otvoreno posmatrala - i, za promenu, ne baš sasvim neljubazno, ukoliko se dečje zurenje u nekoga ne smatra neljubaznim. Onda se ponovo okrenula ka svom muţu i gĎi Silsbem i rekla: ’Pa i mogli bismo. Bar ćemo da telefoniramo.’ Klimnuli su glavama da pristaju. GĎa Silsbem je čak otišla tako daleko da se prisetila svojih pravila pristojnosti koja se odnose na pozive ispred Šraftovog restorana. Kroz njenu suncem ispečenu palačinku šminke pojavio se neki tračak osmeha upućen meni, što me podsetilo na Emili Post1. Sećam se da me je veoma obradovao. ’Hajde onda, maknimo se s ovog sunca’, rekao je naš voĎa. ’Šta da radim s ovim?’ Nije sačekala odgovor. Otišla je do ivičnjaka i nesentimentalno se oslobodila svog uvelog buketa gardenija. ’U redu, vodite nas, Makdafe’, rekla mi je. ’Idemo za vama. I sve što imam da kaţem je bolje da on ne bude tamo kad se pojavimo ili ću sahraniti skota.’ Pogledala je gĎu Silsbem. ’Oprostite na izrazu, ali to najozbiljnije mislim.’

Na tu zapovest preuzeo sam voĎstvo, gotovo srećan. Već u sledećem trenutku stvorio se svileni cilindar u vazduhu pored mene, s leve strane i prilično nisko, i moja lična, još samo zvanično nedodeljena pratnja nakezila mi se odozdo - gotovo sam pomislio da će svoju ruku staviti u moju. Tri gosta i jedini moj prijatelj ostali su napolju na hodniku dok sam na brzinu pregledao stan. Svi su prozori bili zatvoreni, oba erkondišna isključena, a kad se udahne bilo je kao da duboko udišeš iz dţepa nečijeg prastarog kaputa od rakuna. Jedini zvuk koji se čuo u čitavom stanu bilo je pomalo drhtavo brujanje starog friţidera koji je već bio polovan kad smo ga Simor i ja svojevremeno kupili. Moja sestra Bu Bu, u svom devojačkom, mornarskom stilu, ostavila ga je uključenog. Po čitavom stanu je, u suštini, bilo bezbroj sitnih znakova nereda koji je govorio da je tu boravila mlada dama koja pripada mornarici. Lep marinskoplavi ţaketić s mornaričkim širitima bio je bačen na kauč. Kutija Luj Šeri bombona - upola ispraţnjena, a preostale bombone manje-više isceĎene radi degustacije - leţala je otvorena na stočiću ispred kauča. Uokvirena fotografija nekog mladog čoveka koga do tada nikada nisam video stajala je na pisaćem stolu. A sve pepeljare naokolo bile su u punom cvatu zguţvanih vlaţnih maramica i karminom umazanih opušaka. U kuhinju, spavaću sobu i kupatilo nisam ulazio, samo sam pootvarao vrata da vimem ne stoji li moţda Simor negde iza njih. Sve vreme sam se osećao nekako lenjo i usporeno, dok sam istovremeno imao pune ruke posla, podiţući roletne, uključujući erkondišn i prazneći prepune pepeljare. Osim

toga, ostali članovi druţine upali su gotovo odmah iza mene. ’Ovde je još toplije nego napolju’, rekla je Kuma čim je ušla. ’Evo dolazim’, rekoh. ’Nikako da uključim ovaj erkondišn.’ U stvari, kao da se zaglavio prekidač, pa sam petljao oko njega. Dok sam se time bavio - još uvek sa kapom na glavi, sećam se - ostali su se prilično sumnjičavo šetkali po sobi. Posmatrao sam ih ispod oka. Poručnik je prišao pisaćem stolu i zagledao se u kvadrat zida iznad njega, po kome smo moj brat i ja, iz prkosno sentimentalnih razloga, prikucali izvestan broj fotografija 20 x 25, na sjajnom papiru. GĎa Silsbem je sela - neizbeţno, pomislio sam - baš na onu fotelju na kojoj je moj uginuli buldog tako rado spavao; nasloni za ruke, presvučeni uprljanim plišom, bili su propisno izbalavljeni i izgriţeni tokom mnogih njegovih košmara. Ujak mladinog oca moj veliki prijatelj - kao da je iščezao. I Kuma se odjednom negde izgubila. ’Odmah ću vam doneti neko piće’, uznemireno sam rekao, i dalje pokušavajući da uključim erkondišn. ’Baš bih popila nešto hladno’, rekao je dobro poznati glas. Okrenuo sam se i video da se ispruţila na kauču, što je i bio razlog njenog vertikalnog iščeznuća. ’Posluţiću se vašim telefonom za koji sekund’, obavestila me. ’U ovakvom stanju ionako ne bih mogla da otvorim usta. Jezik im se osušio.’ Erkondišn je odjednom zabmjao i proradio, pa sam prešao nasred sobe, u prostor izmeĎu kauča i fotelje na kojoj je sedela gĎa Silsbem. ’Ne znam šta ima od pića’, rekoh. ’Nisam još gledao u friţider, ali pretpostavljam...’

’Donesite bilo šta’ prekinula me večita govornica s kauča. ’Samo neka bude mokro. I hladno.’ Štikle njenih cipela leţale su na rukavu sestrinog ţaketa. Ruke je prekrstila na gmdima. Pod glavu je zguţvala jastuk. ’Stavite leda, ako ga imate’, rekla je i zatvorila oči. Pogledao sam je kratkim ali ubitačnim pogledom, a onda se sagnuo i najpaţljivije moguće izvukao ţaket Bu Bu ispod njenih nogu. Baš kad sam pošao iz sobe da obavim svoje domaćinske duţnosti, obratio mi se Pomčnik koji je stajao kraj pisaćeg stola. ’Odakle vam sve te fotografije?’ rekao je. Krenuo sam pravo prema njemu. Na glavi mi je i dalje bila moja prevelika vojnička kapa. Nisam se ni setio da je skinem. Stao sam kod pisaćeg stola, pored Poručnika, ali ipak malo iza njega, i pogledao fotografije na zidu. Rekao sam da su to uglavnom stari snimci dece koja su učestvovala u emisijama ’To je pametno dete’, u vreme kad smo nastupali Simor i ja. Poručnik se okrenuo prema meni. ’O čemu se tu radi?’ upitao je. ’Nikad nisam čuo za to. Neki dečji kviz? Pitanja i odgovori, tako nešto?’ U njegovom glasu jasno se osetilo tiho ali podmuklo isticanje razlike u vojničkom činu. Osim toga, činilo se da gleda u moju kapu. Skinuo sam kapu i rekao: ’Ne, ne baš sasvim.’ Odjednom se u meni javio neki slabašan porodični ponos. ’Tako je bilo pre nego što je moj brat Simor počeo da nastupa. A onda se manje-više vratilo na staro kad se on povukao iz emisije. Ali on je zaista promenio suštinu programa. Pretvorio ga je u neku vrstu dečje diskusije za okruglim stolom.’

Poručnik me gledao, kako mi se činilo, s pomalo preteranim interesovanjem. ’Jeste li i vi nastupali?’ rekao je. ’Da.’ S druge strane sobe, iz nevidljivih prašnjavih udubljenja kauča, javila se Kuma. ’E volela bih da vidim da moje dete nastupi u nekoj od tih suludih emisija’, rekla je. ’lli da glumi. Bilo šta od toga. Radije bih umrla nego da dozvolim ijednom svom detetu da se prenemaţe pred publikom. To ih iskvari za ceo ţivot. Publicitet i sve, ako ništa drugo - pitajte bilo kog psihijatra. Mislim, kako uopšte moţete imati iole normalno detinjstvo ili nešto?’ Njena glava, uokvirena sada već sasvim nakrivljenom cvetnim dijademom, naglo se pojavila na vidiku. Kao da je lišena tela, smestila se na zadnju ivicu kauča, gledajući u Poručnika i mene. ’To je verovatno slučaj i sa tim vašim bratom’, rekla je Glava. ’Mislim, kad vodiš krajnje neuravnoteţen ţivot kao dete, onda nije čudo da nikad ne odrasteš. Nikad ne naučiš kako da se ophodiŠ sa normalnim ljudima i ostalo. To je baš ono o čemu je gĎa Feder govorila pre nekoliko sati. Samo to i ništa više. Vaš brat nikada nije naučio kako da se ophodi bilo s kim. Jedino što zna je da se smuca naokolo i ostavlja ljudima gomilu šavova po licu. Gospode, pa on je apsolutno nesposoban za ţenidbu ili bilo šta čak i upola normalno. U suštini, to je baš ono što je rekla gĎa Feder.’ Glava se zatim okrenula, tek toliko da pogleda u Poručnika. ’Jesam li u pravu, Bobe? Da li je to rekla ili nije? Reci istinu.’ MeĎutim, glas koji se javio nije bio Poručnikov nego moj. Usta su mi bila suva, a prepone vlaţne. Rekao sam da ne dam ni pet para za ono što je gĎa Feder imala

da kaţe za Simora. Niti, kad smo već kod toga, za ono što govori bilo koja profesionalna diletantkinja ili leva amaterka. Rekao sam da je na Simora već od njegove desete godine nasrtao svaki summa-cum-laude Mislilac i intelektualno nastrojeni čuvar muškog toaleta u zemlji. Rekao sam da bi moţda bilo drukčije da je Simor bio samo neki natprosečno inteligentni mali razmetljivac. Rekao sam da on nikada nije bio egzibicionista. Svake srede uveče išao je na radio kao da ide na sopstveni pogreb. Nije čak ni razgovarao ni sa kim, čitavim putem u autobusu ili podzemnoj ţeleznici. Rekao sam da niko ţiv, od svih tih blagonaklonih trećerazrednih kritičara i kolumnista, nikada nije shvatio šta je u suštini on. Pesnik, zaboga. Pesnik. Čak i da nikada nije napisao nijedan stih, on bi vas, ako to ţeli, i zadnjom stranom svoga uha fascinirao onim što nosi u sebi. Tu sam se, najzad, zaustavio. Srce mi je stravično tuklo i, kao većinu hipohondara, isekla me zastrašujuća pomisao da su takvi govori preduslov za srčani udar. Ni dan-danas ne znam kako su gosti reagovali na moj nastup, tu prljavu malu bujicu pogrda koju sam izlio na njih. Prvi znak stvarnosti koji je dopro do mene bio je dobro poznati šum puštanja vode. Dopirao je iz drugog dela stana. Naglo sam se osvrnuo naokolo, izmeĎu, kroz i pored poznatih lica mojih gostiju. ’Gde je stari gospodin?’ rekoh. ’Mali stari gospodin?’ Usta su mi bila potpuno suva. Neočekivano, odgovor nije došao od Kume, već od Poručnika. ’Mislim da je u kupatilu’, rekao je. Izjava je data s naglašenom otvorenošću, pokazujući da je govornik od onih koji se ne prenemaţu kad su u pitanju svakodnevne prirodne potrebe.

’A’, rekoh. Ponovo sam, prilično odsutno, pogledao oko sebe. Ne sećam se više, ili mi nije stalo da se setim, da li sam slučajno ili namerno izbegao opako Kumino oko. Na suprotnom kraju sobe, na sedištu jedne stolice uočio sam svileni cilindar. Osetio sam neodoljivu ţelju da mu glasno viknem zdravo. ’ldem po neka hladna pića’, rekoh. ’Odmah se vraćam.’ ’Smem li da se posluţim telefonom?’ iznenada mi se obratila Kuma dok sam prolazio pored kauča. Spustila je noge na pod. ’Da, da, naravno’, rekoh. Pogledao sam gĎu Silsbem i Poručnika. ’Mislio sam da napravim nekoliko Tom-Kolinsa ako ima limuna. Šta kaţete na to?’ Poručnikov odgovor zapanjio me svojom neusiljenošću. ’Samo ih donesite’, rekao je i protrljao šake kao pravi ljubitelj pića. Gda Silsbem je prekinula s proučavanjem fotografija iznad pisaćeg stola da bi mi dala savet: ’Ako budete pravili Tom-Kolinse, molim vas da stavite malu, sasvim malu kapljicu dţina u moj koktel. Takoreći ništa, ako vam to nije problem.’ Kao da je malo došla sebi, za to kratko vreme otkako smo se sklonili s ulice. Moţda i zato što je stajala odmah pored erkondišna, pa je nešto sveţeg vazduha strujalo prema njoj. Rekao sam da ću se pobrinuti za njeno piće i ostavio je meĎu maloletnim ’radio-zvezdama’ ranih tridesetih i kasnih dvadesetih, mnogim zaboravljenim dečjim licima Simorovog i mog detinjstva. Izgleda da se i Poručnik prilično dobro snalazio u mom odsustvu; već se uputio, s rukama na leĎima, kao neki usamljeni ekspert, prema biblioteci. Kuma je pošla za mnom iz sobe, zevajući na svoj način glasno, širom otvorenih usta, nimalo se ne trudeći da to stiša ili prikrije.

Dok me tako pratila do spavaće sobe gde je bio telefon, s drugog kraja hodnika u susret nam je dolazio ujak mladinog oca. Lice mu je zračilo istim kamenim spokojstvom koje me zavaravalo tokom čitave voţnje kolima; meĎutim, kad nam se pribliţio u hodniku, maska je pala; pantomimom nam je izrazio svoje najsrdačnije simpatije i pozdrave, a ja mu uzvratio neumerenim keţenjem i klimanjem glave. Njegova retka seda kosa bila je sveţe očešljana - gotovo sveţe oprana, kao da je na drugom kraju stana otkrio neku malu berbemicu. Kad je prošao pored nas, osetio sam neodoljivu ţelju da se osvrnem preko ramena, a kad sam to i učinio, ţivo mi je mahnuo - u stilu bon-voyage i vrati-se-uskoro. To mi je beskrajno popravilo raspoloţenje. ’Šta mu je? Da nije lud?’ rekla je Kuma. Rekao sam da se nadam da jeste i otvorio vrata spavaće sobe. Svalila se na jedan od dva kreveta-blizanca, i to na Simorov. Telefon je bio na noćnom ormariću pored nje. Rekao sam da ću joj doneti piće. ’Nema potrebe - odmah dolazim’, rekla je. ’Samo zatvorite vrata, molim vas... Nemojte pogrešno da me shvatite, ali nikad ne telefoniram ako vrata nisu zatvorena.’ Rekao sam joj da je i sa mnom potpuno isti slučaj i pošao iz sobe. Ali baš kad sam skretao izmeĎu dva kreveta, primetio sam malu platnenu torbu pored prozora. U prvi sam mah pomislio da je moja, da je nekim čudom stigla sopstvenim pogonom čak sa Pen-stanice. Onda sam zaključio da sigurno pripada Bu Bu. Prišao sam joj. Bila je otvorena, i jedan jedini pogled na gomji sloj njenog sadrţaja bio je dovoljan da shvatim ko je pravi vlasnik. Drugim, paţljivijim pogledom, na vrhu dve ispeglane svetlosmeĎe košulje otkrio sam nešto što po meni nije

trebalo da ostane u istoj sobi sa Kumom. Izvadio sam to iz torbe, stavio ga pod mišku, bratski mahnuo Kumi koja je već gurnula prst u prvu rupu ţeljenog broja na brojčaniku, čekajući da se izgubim iz sobe, i onda sam izašao. Malo sam se zadrţao pred vratima spavaće sobe, u blaţenoj samoći hodnika, razmišljajući šta da učinim sa Simorovim dnevnikom, koji je, moram odmah da kaţem, bio ono što sam uzeo s vrha torbice. Prva konstruktivna misao bila je da ga sakrijem dok gosti ne odu. Učinilo mi se kao dobra ideja da ga odnesem u kupatilo i ubacim u korpu za prljavi veš. Ali, kad sam bolje razmislio, rešio da ga ponesem u kupatilo i pročitam nekoliko odlomaka, pa ga tek onda ubacim u korpu. Bio je to dan, bog mi je svedok, ne samo svakojakih znakova i simbola, već i izuzetno bogate komunikacije pisanim putem. Ako uskačeš u pretrpana kola, ProviĎenje se pre toga indirektno postara da ti se naĎu olovka i notes, tek za slučaj da je neko od tvojih saputnika gluvonem. Ako upadaš u kupatila, dobro je da pogledaš nije li neko visoko iznad lavaboa prikačio neku malu poruku, gotovo apokaliptičkog značenja. Godinama je, meĎu sedmoro dece u našoj porodici s jednom kupatilom, vladao moţda neuredan ali praktičan običaj da jedno drugom ostavljamo poruke na ogledalu kućne apoteke, pri čemu nam je za pisanje sluţio komadić vlaţnog sapuna. Tema naših poruka uglavnom su bile krajnje stroge opomene i ne retko otvorene pretnje. ’Bu Bu, pokupi svoju rukavicu za kupanje kad završiš. Ne ostavljaj je na podu. Voli te Simor.’ ’Volte, na tebe je red da vodiš Z. i F. u park. Ja sam ih vodio juče. Pogodi ko.’ ’U sredu im je godišnjica.

Ne idite u bioskop i ne muvajte se po studiju posle emisije. To se odnosi i na tebe, Badi.’ ’Majka kaţe da je Zui urnalo pojeo Finolaks. Ne ostavljajte ništa otrovno na lavabou što on moţe da dohvati i proguta.’ To su, naravno, primeri iz detinjstva, ali i mnogo godina kasnije, kad smo se Simor i ja, u znak nezavisnosti ili neznam-čega, odvojili i iznajmili sebi stan, samo smo prividno raskrstili sa starim porodičnim navikama. Što znači da nismo tek tako odbacivali stare parčiće sapuna. Čim sam sa Simorovim dnevnikom ušao u kupatilo i paţljivo zaključao vrata za sobom, ugledao sam poruku. Nije, doduše, bila ispisana Simorovim rukopisom, već prepoznatljivim rukopisom moje sestre Bu Bu. Sa sapunom ili bez njega, njen rukopis je uvek bio skoro nečitljivo sitan, pa joj nije bilo teško da na ogledalu ostavi sledeću poruku: ’Visoko podignite krovnu greĎu, tesari. Kao Ares stiţe mladoţenja, mnogo viši od visokog čoveka. Voli te Irving Sapfo, nekada pod ugovorom sa Elizijum studiom Ltd. Molim te budi srećan srećan srećan sa svojom prelepom Mjuriel. To je zapovest. Moj čin je najviši u ovom kvartu.’ Citirana pesnikinja pod ugovorom, mogao bih da pomenem, oduvek je bila izuzetno omiljena - u odgovarajućim vremenskim intervalima - kod sve dece u našoj porodici, uglavnom zahvaljući neizmernom uticaju Simorovog poetskog ukusa na sve nas. Pročitao sam taj citat jednom, zatim i drugi put, a onda seo na ivicu kade i otvorio Simorov dnevnik. Ovo što sledi doslovan je prepis stranica iz Simorovog dnevnika koje sam pročitao sedeći na ivici kade. Čini mi se da je sasvim u redu ako izostavim datume. Dovoljno bi, mislim, bilo da kaţem kako su sve

ove beleške unete dok je bio stacioniran u Fort Monmautu, krajem 1941. i početkom 1942, nekoliko meseci pre zakazanog datuma venčanja. ’Večeras je na smotri bilo uţasno hladno, pa ipak se jedno šest ljudi iz našeg voda onesvestilo tokom beskrajnog sviranja himne. Mislim da čovek normalne cirkulacije ne moţe da izĎrţi neprirodan vojnički stav mirno. Pogotovo ako još drţi i olovnotešku pušku na gotovs. Ja nemam nikakvu cirkulaciju ni puls. Nepomičnost mi je uroĎena. Tempo himne i ja savršeno se slaţemo. Za mene, njen ritam je romantični valcer. Posle smotre su nam dali izlaz do ponoći. U sedam sam se našao sa Mjuriel u Biltmoru. Dva pića, dva sendviča od tunjevine s kioska, a onda film koji je ţelela da vidi, nešto sa Grir Garson. Pogledao sam je nekoliko puta u mraku kad se avion sina Grir Garson nije vratio s akcije. Usta su joj bila otvorena. Zanesena, zabrinuta. Identifikacija s Metro-Goldvin-Maje-rovom tragedijom potpuna. Osetio sam strahopoštovanje i sreću. Koliko volim i koliko mi je potrebno njeno široko srce. Ispitivački me pogledala kad su deca u filmu unela mače da ga pokaţu majci. M. se svidelo mače, pa je htela da se i meni svidi. Čak sam i u mraku mogao da osetim kako se otuĎila od mene, kao i obično kad automatski ne pokaţem da mi se sviĎa ono što se i njoj sviĎa. Kasnije, kad smo na stanici uzeli neko piće, upitala me ne mislim li da je mače bilo ’prilično lepo’. Više ne koristi reč ’slatko’. Kada sam je toliko zaplašio da se odrekla svog uobičajenog rečnika? Gnjavator, kakav već jesam, spomenuo sam R. H. Blajtovu defmiciju sentimentalnosti: da smo sentimentalni onda kad nečemu

pridajemo veću osećajnost nego što je tome pridao Bog. Rekao sam (sentenciozno?) da Bog nesumnjivo voli mačiće, ali po svoj prilici ne sa tehnikolor čizmicama na šapama. Taj kreativni potez prepušta scenaristima. M. je malo razmislila o tome i kao da se sloţila sa mnom, ali joj to ’saznanje’ nije bilo baš sasvim po volji. Sedela je i mešala svoje piće, na distanci od mene. Brine je način na koji njena ljubav prema meni dolazi i odlazi, pojavljuje se i gubi. Ona sumnja u njenu realnost, jer nije tako postojano prijatna kao to mače. Bog zna da to jeste ţalosno. Ljudski glas se zaverio da obesveti sve na ovom svetu.’ ’Večera kod Federovih. Veoma dobra. Teletina, pire od krompira, pasulj, lepa zelena salata sa sirćetom i uljem. Za dezert je bilo nešto što je Mjuriel sama pravila: neka vrsta zamrznutog krem-sira, s malinama odozgo. To me ganulo do suza. (Saigjo kaţe: ’Šta je to ne znam / ali od zahvalnosti / suze mi teku.’) Na stočiću pored mene stajala je bočica kečapa. Mjuriel je očigledno rekla gĎi Feder da stavljam kečap na sve ţivo. Dao bih sve na svetu da sam mogao da vidim kako M. bojaţljivo saopštava svojoj majci da stavljam kečap čak i u boraniju. Srce moje malo. Posle večere je gĎa Feder predloţila da uključimo radio. Neprijatno mi je njeno oduševljenje, njena nostalgija za radio-programom, pogotovo za onim starim u kome smo učestvovali Badi i ja. Program su, od svih mogućih mesta, prenosili iz neke pomorske vazdušne baze blizu San Diega. Previše cepidlačkih pitanja i odgovora. Freni je zvučala kao da je prehlaĎena. Zui je bio u punoj formi. Voditelj je usmerio razgovor na

stambene komplekse, a mala Burkijeva rekla da mrzi kuće koje su sve iste - misleći na dugačak niz identičnih kuća u ’stambenim kompleksima’. Zui je rekao da su baš ’zgodne’. Rekao je da bi bilo veoma lepo da doĎeš kući i naĎeš se u tuĎem stanu. Zabunom ručaš sa nepoznatim ljudima, zabunom spavaš u tuĎem krevetu i ujutro ih sve na rastanku izljubiš kao da su tvoja porodica. Rekao je da bi on čak voleo da svi ljudi na svetu potpuno identično izgledaju. Rekao je da bi onda za svakog koga sretneš mislio da ti je ţena, majka ili otac, pa bi se ljudi na sve strane samo grlili, i to bi baš ’zgodno’ izgledalo. Čitave te večeri osećao sam nepodnošljivu sreću. Dimula me prisnost Mjuriel i njene majke dok smo sedeli u dnevnoj sobi. One znaju meĎusobne slabosti, pogotovu slabosti u razgovoru, pa ukazuju pogledom na njih. Oči gĎe Feder pazile su kad je Mjuriel iznosila svoja mišljenja o ’literaturi’, dok su Mjurieline oči pazile na majčinu sklonost logoreji. Kad se njih dve oko nečeg prepiru, nema opasnosti da doĎe do nekog trajnog raskola, baš zato što su majka i kći. Kakav zastrašujuć i predivan fenomen. Ipak, dok tako opčinjeno sedim, povremeno mi se javi ţelja da se g. Feder malo aktivnije priključi razgovoru. Ponekad osetim da mi je potreban. Ponekad, u stvari, kada ulazim u stan, kao da ulazim u neki neuredan, svetovni manastir za dve ţene. Ponekad, kad odlazim, javi mi se neki čudan osećaj da su i M. i njena majka napunile moje dţepove bočicama i tubama karmina, maskarama, mreţicama za kosu, dezodoransima i tako dalje. Beskrajno sam im zahvalan, ali ne znam što da radim s njihovim nevidljivim poklonima.’

’ Večeras nam nisu dali izlaz odmah posle smotre, jer je neko ispustio pušku za vreme inspekcije britanskog generala koji je bio u poseti. Nisam stigao na voz u 5.52 i zakasnio sam čitav sat na sastanak sa Mjuriel. Večera kod Luna Fara na Pedeset osmoj. M. nervozna i plačljiva za večerom, istinski uznemirena i preplašena. Njena majka misli da sam šizoidna ličnost. Očigledno je svom psihoanalitičaru pričala o meni, i on se sloţio s njom. GĎa Feder je traţila od M. da diskretno otkrije imam li neki slučaj ludila u porodici. Pretpostavljam da je Mjuriel bila dovoljno naivna da joj kaţe otkud oţiljci na mojim zglavcima, sirota mala. MeĎutim, prema onom što M. govori, njenu majku to ni izdaleka toliko ne zabrinjava kao nekoliko drugih stvari. Tri druge stvari. Prvo, povlačim se od ljudi i slabo uspostavljam kontakt. Drugo, očigledno mi nešto ’fali’, jer nisam zaveo Mjuriel. Treće, evidentno je da gĎu Feder već danima proganja moja izjava za vreme jedne večere kako bih voleo da sam crknuta mačka. Prošle nedelje me pitala za večerom šta ću da radim kad izaĎem iz vojske. Nameravam li da nastavim sa predavanjima na istom koledţu? Da li bih se uopšte vratio nastavničkom poslu? Da li razmišljam o povratku na radio, moţda kao neka vrsta ’komentatora’? Odgovorio sam da mi se čini kako rat moţe večno da potraje i da sam siguran samo u to da bih, ako ikad opet doĎe do mira, voleo da budem crknuta mačka. GĎa Feder je pomislila da sam izvalio neku šalu. Suptilnu šalu. Po Mjurielinim pričama, ona misli da sam veoma suptilan. Ona je moju smrtno-ozbiljnu opasku shvatila kao šalu koju treba nagraditi jasnim, muzikalnim smehom. Pretpostavljam da me malo zbunilo kad se nasmejala, pa sam zaboravio da joj objasnim. Večeras

sam ispričao Mjuriel da su u zen-budizmu jednom upitali nekog učitelja koja je najvrednija stvar na svetu, a on je odgovorio da je to crknuta mačka, jer joj niko ne moţe odrediti cenu. M. je laknulo, ali sam primetio da jedva čeka da doĎe kući i uveri majku u bezazlenost moje izjave. Pošla je zajedno sa mnom taksijem na stanicu. Kako je bila umiljata i koliko vedrija! Pokušavala je da me nauči da se smešim, prstima mi rasteţući mišiće oko usana. Kako je lepo videti je kad se smeje. Boţe, tako sam srećan s njom. Samo kad bi i ona mogla da bude srećnija sa mnom. Ponekad sam joj zabavan i kao da joj se sviĎa moje lice, moje ruke i moj potiljak, a baš uţiva kad svojim prijateljicama priča kako je verena za Bilija Bleka koji je godinama nastupao u emisiji ’To je pametno dete’. Mislim da prema meni manje-više oseća neku mešavinu materinskog i seksualnog nagona. Ali, sve u svemu, ne činim je istinski srećnom. Boţe, pomozi mi. Jedina grozna uteha je to što moja voljena oseća neuništivu, u osnovi neiskvarenu ljubav prema samoj instituciji braka. U njoj tinja iskonska potreba da stalno izigrava udatu ţenu. Njene bračne pobude tako su smešne i tako dirljive. Zamišlja kako pocrnela od sunca silazi do recepcije u nekom vrlo otmenom hotelu i pita da li je njen Suprug uzeo poštu. Zamišlja kako kupuje zavese. Zamišlja kako kupuje odeću za trudnice. Zamišlja kako odlazi iz majčine kuće, bila ona toga svesna ili ne, uprkos svojoj privrţenosti prema njoj. Zamišlja kako ima decu - lepu decu, koja liče na nju, ne na mene. Osim toga, imam osećaj da zamišlja kako svake godine vadi iz kutije sopstveni a ne majčin nakit za boţićnu jelku.

Danas je stiglo prilično šaljivo pismo od Badija, koje je napisao odmah po završetku svog deţurstva u kuhinji. Mislio sam na njega kad sam pisao o Mjuriel. On bi je prezreo zbog njezinih bračnih pobuda kako sam ih ja ovde opisao. Ali zasluţuju li one prezir? Mora da ga donekle i zasluţuju, ali ipak ih smatram tako Ijudskim i tako lepim da čak ni sada dok ovo pišem ne mogu da mislim na njih a da me duboko, duboko ne dimu. On ne bi prihvatio ni njenu majku. To je ţena koja nervira, koja bi uvek da bude u pravu, tip koji Badi ne moţe da smisli. Ne verujem da bi on mogao da je vidi onakvu kakva je ona zaista. Kao osobu doţivotno lišenu ikakvog razumevanja ili sklonosti za poetska strujanja koja proţimaju sve oko nas. Mogla bi isto tako da bude i mrtva, a da ipak ţivi dalje, zastaje pred delikatesnim radnjama, odlazi kod psihoanalitičara, proguta po roman za veče, navlači steznik, kuje planove za Mjurielino zdravlje i sreću. Volim je. Smatram je neizrecivo hrabrom.’ ’Večeras je čitavoj četi zabranjen izlaz. Stajao sam sat vremena u redu za telefon u prostoriji za rekreaciju. Njoj kao da je laknulo što večeras ne mogu u grad. To me zabavlja i raduje. Neka druga djevojka, kad bi istinski poţelela da se jedno veče malo odmori od verenika, izdeklamovala bi sve moguće izraze ţaljenja preko telefona. M. je samo rekla Oh. Kako oboţavam tu njenu jednostavnost, njeno neviĎeno poštenje. Kako se uzdam u to.’

’3.30 ujutro. Sedim u prostoriji za deţume. Nisam mogao da zaspim. Navukao sam kaput preko pidţame i došao ovamo. A1 Aspezi je deţumi. Spava na podu. Mogu da ostanem ovde ako se umesto njega javljam na telefon. Kakva noć. Psihoanalitičar gĎe Feder bio je kod njih na večeri i preslišavao me, s prekidima, sve do pola dvanaest. Na trenutke je pokazao veliku veštinu i inteligenciju. Jednom ili dvaput osetio sam kako navijam za njega. On je očigledno stari oboţavalac Badija i mene. Izgleda da je bio ne samo profesionalno, već i lično zainteresovan zašto su me u šesnaestoj godini šutnuli iz emisije. Svojevremeno je slušao emisiju posvećenu Linkolnu i stekao je utisak da sam tada rekao kako je čuveni govor u Getisburgu ’loš za decu’. Neistina. Objasnio sam mu da sam tada rekao kako je loše za decu koja tako teţak govor moraju da uče napamet u školi. Osim toga, učinilo mu se da sam izjavio kako je to nepošten govor. Objasnio sam mu da sam rekao kako je kod Getisburga poginulo ili bilo ranjeno 51.112 ljudi, i ako je već neko morao da odrţi govor na godišnjicu tog dogaĎaja, trebalo je samo da se pojavi, pokaţe pesnicu publici i ode - to jest, kad bi govornik bio apsolutno pošten čovek. Nije mi se suprotstavio, ali kao da je posumnjao da patim od perfekcionizma. Dugo je govorio, i prilično inteligentno, o prednostima ţivljenja nesavršenim ţivotom, o prihvatanju sopstvenih i tuĎih slabosti. Slaţem se s njim, ali samo teoretski. Boriću se za nesavršenost do sudnjeg dana, i to zato jer vodi zdravlju i nekoj vrsti vrlo stvarne i zavidne sreće. Ako se u tome ide do kraja, onda je to put Taoa, nesumnjivo najuzvišeniji put. Ali, da bi čovek sklon perfekcionizmu postigao tako nešto, morao bi da se

oslobodi poezije, da prevaziĎe poeziju. Što znači da nikako ne bi mogao da nauči ili natera sebe da u apstaktnom smislu zavoli lošu poeziju, a kamoli da je poredi sa dobrom poezijom. Morao bi sasvim da se odrekne poezije. Rekao sam da to ne bi bilo baš lako uraditi. Dr Sims je rekao da ja to postavljam suviše kruto - da to postavljam, rekao je, baš kao pravi perfekcionista. Mogu li to da poreknem? Očigledno mu je gĎa Feder uzrujano ispričala o Šarlotinih devet šavova. Bilo je izgleda nepromišljeno što sam tu davno okončanu priču pomenuo Mjuriel. Ona sve istog trenutka prenosi svojoj majci. Znam da je trebalo da joj prebacim zbog toga, ali nisam mogao. M. moţe da me čuje samo kada sluša i njena majka, sirota mala. Ali uopšte mi nije bila namera da raspravljam o Šarlotinim šavovima sa Simsom. Bar ne uz jedno jedino piće.’ ’Večeras sam na stanici manje-više obećao M. da ću ovih dana da posetim nekog psihoanalitičara. Sims mi je rekao da je ovaj u gamizonu veoma dobar. Očigledno su on i gĎa Feder već razgovarali o tome, tete-a-tete. Zašto me to ne pogaĎa? Ne pogaĎa me. Baš čudno. Čak mi i prija, bez ikakvog pravog razloga. Oduvek su mi bile nekako simpatične čak i one stereotipne tašte iz stripova u novinama. U svakom slučaju, ne vidim da ću bilo šta izgubiti ako odem kod nekog psihoanalitičara. Ukoliko to obavim u vojci, biće još i besplatno. M. me voli, ali nikada neće osećati potpunu bliskost u odnosu na mene, nikada neće biti prisna, nikad frivolna sa mnom, sve dok me malo ne ispregledaju. Ako ili kada zaista krenem sa psihoanalizom, molim boga da taj doktor naĎe za shodno da se

posavetuje s nekim dermatologom. Specijalistom za ruke. Po šakama imam oţiljke od dodirivanja izvesnih ljudi. Jednom, u parku, kad je Freni još bila u kolicima, stavio sam ruku na njenu plišanu glavicu i predugo je tamo zadrţao. Drugi put sam sa Zuijem gledao neki film strave u Luvu, na Sedamdeset drugoj ulici. Njemu je bilo šest ili sedam godina i podvukao se pod stolicu da ne gleda neku jezivu scenu. Stavio sam mu ruku na glavu. Neke glave, odreĎena boja i sastav ljudske kose ostavljaju neizbrisive tragove na meni. A i neke drage stvari. Šarlota je jednom pobegla iz studija od mene, i ja sam je uhvatio za haljinu da je zadrţim, da bi ostala sa mnom. Bila je to ţuta pamučna haljina koja mi se sviĎala zato što je bila predugačka za nju. Još i sada imam kao limun ţuti otisak na dlanu desne ruke. O boţe, ako za mene postoji neka dijagnoza, onda sam neka vrsta paranoika u obmutom srnislu. Sumnjičim ljude da kuju zavere kako bi me učinili srećnim.’ Sećam se da sam dnevnik zatvorio - zalupio ga, u suštini — posle reči ’srećnim’. Sedeo sam još nekoliko minuta s dnevnikom pod miškom, sve dok nisam postao svestan izvesne nelagodnosti od tako Ďugog sedenja na ivici kade. Kad sam ustao, primetio sam da se znojim više nego što sam se znojio čitavog dana, baš kao da sam tek izašao iz kade, a ne samo sedeo na njoj. Prišao sam korpi za veš, otvorio je i bukvalno bacio Simorov dnevnik meĎu neke čaršave i jastučnice na dnu korpe. Zatim sam se, u nedostatku neke bolje, konstruktivnije ideje, vratio do kade i ponovo seo na njenu ivicu. Minutdva sam zurio u poruku koju je Bu Bu ostavila na ogledalu priručne apoteke, a onda izašao iz kupatila,

tresnuvši tako snaţno vratima kao da bi sama ta sila mogla da zaključa to mesto za sva vremena. Sledeća moja stanica bila je kuhinja. Srećom, do nje se dolazilo hodnikom, pa nisam morao da proĎem kroz dnevnu sobu i suočim se sa gostima. Kad sam ušao i vrata se zatvorila iza mene, skinuo sam jaknu vojničku bluzu - i bacio je na sto. Kao da je i samo to skidanje jakne iscrplo svu moju energiju, pa sam neko vreme stajao, onako u majici, bukvalno prikupljajući snagu pre nego što se poduhvatim herkulskog zadatka da pripremim piće. A onda, najednom, kao da neko nevidljivo upravlja sa mnom kroz male otvore u zidu, počeo sam da otvaram kuhinjske ormariće i friţider, traţeći sastojke za Tom-Kolins koktel. Svi su bili tu, samo sam umesto lajma upotrebio limun, i za nekoliko minuta imao sam pun bokal pomalo sladunjavog Kolinsa. Skinuo sam pet čaša sa police i onda potraţio neki posluţavnik. To je bilo prilično teško, i trebalo mi je dosta vremena za to, tako da sam, dok ga nisam pronašao, povremeno kratko i jedva čujno stenjao, otvarajući i zatvarajući kuhinjske ormariće. Baš kad sam izašao iz kuhinje, s bokalom i gomilom čaša na posluţavniku, ponovo u svojoj vojničkoj bluzi, iznad glave mi se upalila imaginama sijalica - kao kad u stripovima pokazuju da je liku iznenada pala na pamet neka lucidna ideja. Spustio sam posluţavnik na pod. Vratio sam se do police sa ţestokim pićem i skinuo s nje dopola punu bocu viskija. Uzeo sam svoju čašu i natočio u nju - pomalo nehotično - solidna četiri prsta pića. Na trenutak sam kritički odmerio čašu, a zatim je, kao neki prekaljeni junak vestema, ispio na eks. Tu malu akciju, moram da priznam, pominjem ovde s

posebnom nelagodnošću. Samim tim što sam imao dvadeset tri godine, učinio sam ono što bi verovatno učinila svaka uspaljena dvadeset trogodišnja budala u sličnoj situaciji. Ali nije baš tako jednostavno. Problem je u tome što nisam jak na piću. Po pravilu mi već od jedne čaše viskija ili uţasno pozli ili počnem da traţim protivnika oko sebe. Dešavalo se da već posle druge čaše izgubim svest. Ovo, meĎutim - bez preterivanja - ni po čemu nije bio običan dan i, kad sam ponovo uzeo posluţavnik i krenuo iz kuhinje, sećam se da nisam osetio nijedan od onih uobičajenih, gotovo trenutnih preobraţaja. Samo se u stomaku javila neka do tada nepoznata vrelina, ali to je bilo sve. Kad sam uneo prepun posluţavnik u dnevnu sobu, nije bilo nikakvih vidljivih promena nabolje u drţanju mojih gostiju, osim okrepljujuće činjenice da se grupi ponovo pridruţio ujak mladinog oca. Udobno se smestio u staroj fotelji mog pokojnog buldoga. Njegove tanke noţice bile su prekrštene, kosa očešljana, masna fleka i dalje upadljiva, i - gle čuda - njegova cigara bila je upaljena. Pozdravili smo jedan drugog još napadnije nego inače, kao da su ovi povremeni rastanci odjednom postali toliko dugi i nepotrebni da ih obojica jedva podnosimo. Poručnik je još uvek stajao pored biblioteke. Listao je stranice neke knjige koju je uzeo sa police i očigledno se sav uneo u nju. (Nikada nisam otkrio koja je to knjiga bila.) GĎa Silsbem je delovala sasvim pribrano, čak osveţeno, a činilo se da je obnovila i svoju naslagu šminke. Sada je sedela na kauču, na samom kraju, što dalje od ujaka mladinog oca. Prelistavala je neki časopis.

’O, pa to je divno!’ rekla je glasom koji je sasvim odgovarao nekoj prijatnoj sedeljki, čim je ugledala posluţavnik koji sam spustio na stočić. Prijateljski mi se nasmešila. ’Stavio sam sasvim malo dţina’, slagao sam i počeo da mešam piće u bokalu. ’Sada je tako sveţe i prijatno ovde’, rekla je gĎa Silsbem. ’Smem li moţda nešto da vas pitam?’ Ostavila je časopis, ustala, obišla kauč i prišla pisaćem stolu. Podigla je ruku i dotakla jednu od fotografija na zidu. 'Ko je ovo lepo dete?’ upitala me. Zahvaljujući erkondišnu, koji je sada ujednačeno i pouzdano radio, a i tome što je imala vremena da obnovi šminku, nije više bila ono uvelo, bojaţljivo dete koje je stajalo pod uţarenim suncem ispied Šrafla u Sedamdeset devetoj ulici. Sada mi se obraćala istom krhkom uravnoteţenošću kao i onda kad sam uskočio u automobil i kada me pitala jesam li ja izvesni Diki Briganca. Prestao sam da mešam Kolins u bokalu i prišao joj. Njen lakirani nokat bio je fiksiran na fotografiji učesnika emisije ’To je pametno dete’ iz 1929, i to baš na odreĎenom detetu. Sedmoro nas sedelo je oko okruglog stola, a pred svakim detetom je bio mikrofon. ’Ovo je najlepše dete koje su moje oči ikad videle’, rekla je gĎa Silsbem. ’Znate li na koga mi ona malčice liči? Posebno oko očiju i usta?’ Baš u tom trenutku, nešto od onog viskija - oko jedan prst, rekao bih - počelo je da deluje na mene i malo je falilo da odgovorim: ’Na Dikija Brigancu’, ali je ipak nadjačao neki osećaj opreza. Klimnuo sam glavom i

rekao ime filmske glumice koju je Kuma ranije tog popodneva pomenula u vezi sa devet hirurških šavova. GĎa Silsbem me zapanjeno pogledala. ’Zar je i ona učestvovala u emisiji ’To je pametno dete’?’ upitala je. ’Oko dve godine, da. Učestvovala je. Pod svojim pravim imenom, naravno - Šarlota Mejhju.’ Poručnik je sada stajao desno iza mene, gledajući u fotografiju. Pri pomenu Šarlotinog imena, odmaknuo se od biblioteke i prišao nam da i sam pogleda. ’Nisam znala da je kao dete učestvovala u radioemisijama’, rekla je gĎa Silsbem. ’Nisam to znala! Zar je zaista bila tako pametno dete?’ ’Nije, u suštini je uglavnom samo galamila. Ali i tada je već tako dobro pevala kao sad. Osim toga, pruţala je izuzetnu moralnu podršku. Obično bi udesila da za studijskim stolom sedne pored mog brata Simora i, kad god bi on u toku emisije rekao nešto što bi je oduševilo, stala bi mu na nogu. To je trebalo da bude nešto kao stisak ruke, osim što je ona koristila nogu.’ Okončavši ovu malu besedu, stavio sam ruke na naslon visoke stolice uz pisaći sto. Odjednom su skliznule otprilike kao što nečiji lakat iznenada izgubi oslonac na stolu ili za šankom. Izgubio sam i gotovo istovremeno ipak povratio ravnoteţu, pa izgleda da gĎa Silsbem i Poručnik ništa nisu primetili. Skrstio sam ruke. ’Nekih večeri, kad je bio u posebno dobroj formi, Simor bi pomalo ćopao na povratku do kuće. To je sušta istina. Šarlota mu nije samo stajala na nogu, već ga je bukvalno gazila. Nije se ljutio. Voleo je ljude koji ga gaze po nogama. Voleo je nestašne devojčice.’ ’O, kako je to zanimljivo!’ rekla je gĎa Silsbem.

’ Ja zaista nisam znala da je ona ikad bila na radiju ili negde.’ ’U stvari, Simor ju je doveo tamo’, rekoh. ’Ona je bila ćerka jednog osteopata koji je ţiveo u našoj zgradi na Riversajd Drajvu.’ Ponovo sam stavio ruke na visoki naslon stolice i prebacio teţinu na njega, delimično zbog oslonca, a delimično kao neki penzioner koji, oslonjen na baštensku ogradu, priča svoje uspomene. Zvuk sopstvenog glasa pruţao mi je sada posebno zadovoljstvo. ’Jednom smo bacali loptu... zanima li to uopšte ikoga od vas?’ ’Kako da ne!’ rekla je gĎa Silsbem. ’ Jednog popodneva posle škole bacali smo loptu u zid zgrade, Simor i ja, kad je neko - ispostavilo da je to Šarlota - počeo da baca klikere na nas sa dvanaestog sprata. Tako smo se upoznali. Još iste nedelje smo je doveli u emisiju. Nismo čak ni znali da ume da peva. Hteli smo da bude s nama samo zato što je imala tako divan njujorški naglasak. Imala je naglasak ulice Dajkmen.’ GĎa Silsbem se nasmejala nekim cvrkutavim smehom koji je, naravno, poguban za osetljivog pripovedača, bio on trezan ili ne. Očigledno je jedva čekala da završim kako bi mogla da se obrati Poručniku s onim što je kopkalo. ’Na koga vam liči?’ nametljivo ga je upitala. ’Posebno oko očiju i usta? Na koga vas podseća?’ Poručnik je prvo pogledao u nju, zatim naviše u fotografiju. ’Mislite takva kakva je na ovoj slici? Kao dete?’ rekao je. ’lli sada? Onakva kakva je na filmu? Na šta mislite?’

’Pa, ja mislim i jedno i drugo. Ali posebno baš na ovoj slici.’ Poručnik se zagledao u fotografiju - prilično strogo, pomislio sam, kao da nimalo ne odobrava način na koji ga je gĎa Silsbem, koja je, na kraju krajeva, ne samo civil već i ţena, zamolila da to učini. ’Mjuriel’, odsečno je rekao. ’Na ovoj slici izgleda kao Mjuriel. Kosa i ostalo.’ ’Ali identično!’ rekla je gĎa Silsbem. Okrenula se prema meni. ’Identičao\ ponovila je. ’Jeste li videli Mjuriel? Mislim, jeste li je ikad videli kad skupi kosu u draţesnu veliku... ’ ’Danas sam prvi put video Mjuriel’, rekoh. ’Dobro, nije bitno, verujte mi na reč’, gĎa Silsbem je vaţno lupnula kaţiprstom po fotografiji. ’Ovo dete moglo bi da dublira Mjuriel u tim godinama. Identično je.’ Viski je neumoljivo i sve ozbiljnije delovao na mene, pa nisam više bio u stanju da u potpunosti shvatim ovu opasku, a kamoli razmotrim sve moguće konotacije. Pošao sam natrag - po meni, nešto malo ukočenije - do stočića, i nastavio da mešam Kolins u bokalu. Čim sam se ponovo našao u njegovoj blizini, ujak mladinog oca pokušao je da privuče moju paţnju, da pozdravi moj ponovni dolazak, ali toliko sam se zaneo navodnom Mjurielinom sličnošću sa Šarlotom da mu ničim nisam uzvratio. Osim toga, osećao sam laku vrtoglavicu. Obuzela me neodoljiva ţelja, kojoj ipak nisam podlegao, da sednem na pod i tamo mešam piće u bokalu. Minut-dva kasnije, baš kad sam počeo da sipam piće, gĎa Silsbem mi je postavila pitanje. Samo što nije

zapevalo preko sobe, toliko je bilo milozvučno. ’Neće li biti previše ruţno ako upitam za onu nezgodu koju je pomenula gospoĎa Barvik? Mislim na onih devet šavova o kojima je govorila. Da li ju je vaš brat slučajno gurnuo ili nešto?’ Spustio sam bokal, koji mi je postao neverovatno teţak i glomazan, i pogledao je. Čudno, uprkos lakoj vrtoglavici koju sam osećao, udaljene slike nimalo nisu gubile na oštrini. Ako ništa drugo, gĎa Silsbem, kao centralna tačka na drugom kraju sobe, čak se nametljivo isticala. ’Ko je gospoĎa Barvik?’ upitao sam. ’Moja ţena’, rekao je poručnik, pomalo odsečno. Sada me i on gledao, kao neki jednočlani komitet koji bi da ispita zašto toliko odugovlačim sa pićem. ’A. Da, naravno’, rekoh. ’Da li je to bio nesrećan slučaj?’ navaljivala je gĎa Silsbem. ’Nije to valjda namerno uradio?’ ‘Pobogu, gospoĎo Silsbem.’ ’Kako molim?’ hladno je rekla. ’Oprostite. Ne obraćajte paţnju na mene. Malo sam pripit. Pre pet minuta sam u kuhinji sipao sebi veliku čašu... ’ prekinuo sam i naglo se okrenuo. Upravo sam začuo dobro poznati teški korak po golom podu hodnika. Išao je ka nama - na nas - velikom brzinom, i već sledećeg trenutka u sobu je banula Kuma. Nije nas ni pogledala. ’Najzad sam ih dobila’, rekla je. Glas joj je zvučao neobično ravno, bez ikakvog naglašavanja reči. ’Trebalo mi je jedno sat vremena.’ Lice joj je izgledalo napeto i tako pregrejano kao da će pući. ’Da li je to hladno?’ upitala je i, ne čekajući

odgovor, bez zaustavljanja prišla stočiću. Uzela je čašu koju sam minut pre toga dopola napunio i halapljivo je ispila. ’Ono je najvrelija soba u kojoj sam ikad bila u ţivotu’, rekla je - nekako bezlično - i spustila praznu čašu. Podigla je bokal i do pola je napunila, uz glasno zveckanje i bućkanje kockica leda. GĎa Silsbem se već sasvim pribliţila stočiću. ’Šta su rekli?’ nestrpljivo je upitala. ’Jeste li pričali sa Reom?’ Kuma je prethodno otpila. ’Pričala sam sa svima’, rekla je i spustila čašu. Mrgodno je to rekla, ali za nju krajnje nedramatično naglasila reč ’svima’. Pogledala je prvo gĎu Silsbem, zatim mene, i na kraju Poručnika. ’Moţete svi lepo da se opustite’, rekla je. ’Sve je lepo i krasno.’ ’Kako to mislite? Šta se dogodilo?’ oštro je upitala gĎa Silsbem. ’To što sam rekla. Mladoženja nije više indisponiran od sreće' U Kuminom glasu ponovo se javila već dobro poznata intonacija. ’Kako to? S kim si razgovarala?’ rekao je Poručnik. ’Jesi li pričala sa gospoĎom Feder?’ ’Rekla sam već da sam pričala sa svima. Sa svima osim sa postiĎenom mladom. Utekla je sa mladoţenjom.’ Okrenula se prema meni. ’Koliko ste uopšte šećera stavili u ovo?’ razdraţeno je upitala. ’Ukus mu je totalno... ’ ’Utekla?’ rekla je gĎa Silsbem i uhvatila se za grlo. Kuma je pogledala. ’U redu je, samo se opustite’, rekla je. ’Duţe ćete ţiveti.’

GĎa Silsbem je mlitavo sela na kauč - odmah pored mene. Zagledao sam se u Kumu, a ubeĎen sam da se i gĎa Silsbem povela za mnom. ’Očigledno je već bio u stanu kad su se vratili. I tako, Mjuriel je samo skoknula gore, spakovala kufer i odoše oni, čas posla.’ Kuma je naglašeno slegnula ramenima. Ponovo je uzela čašu i ispila ostatak. ’Sve u svemu, pozvani smo na svadbu. Ili kako god to nazvali, pošto su mlada i mladoţenja već otišli. Koliko sam shvatila, tamo je već čitava gomila ljudi. Svi zvuče tako veselo preko telefona.’ ’Rekla si da si pričala sa gospoĎom Feder. Šta ona kaţe?’ upitao je Poručnik. Kuma je nekako zagonetno odmahnula glavom. ’Bila je divna. Boţe, kakva je to ţena! Zvučala je, apsolutno normalno. Koliko sam mogla da shvatim -| mislim, na osnovu onog što je rekla - taj Simor je obećao da će da ode kod psihoanalitičara i unormali se.’ Ponovo je slegnula ramenima. ’Ko zna? Moţda. sve ispadne bombona. Suviše sam umorna da bih dalje razmišljala.’ Pogledala je svog muţa. ’ldemo. Gde ti je kapica?’ Sledeće što pamtim je da su Kuma, Poručnik i g'Ďa Silsbem zajedno krenuli prema ulaznim vratima, a ja sam, kao domaćin, išao iza njih. Sada sam se već upadljivo ljuljao, ali niko se nije okrenuo, pa mislim da je moje stanje ostalo nezapaţeno. Čuo sam kako gĎa Silsbem pita Kumu: ’Hoćete li moţda da svratite tamo?’ ’Ne znam’, stigao je odgovor. ’Ako i svratimo, biće to samo na minut.’

Poručnik je pozvao lift, i sad je svo troje stajalo, tupo posmatrajući osvetljeni pokazivač spratova. Činilo se da nikom više nije ni do kakvog razgovora. Stajao sam na ulazu u stan, nekoliko koraka od njih, gledajući ih kao kroz maglu. Kada se vrata lifta otvoriše, rekao sam glasno zbogom, i njihove tri glave istovremeno se okrenuše prema meni. ’Oh, zbogom’ uzvratile su mi, i čuo sam kako je Kuma doviknula: ’Hvala na piću!’ dok su se vrata lifta zatvarala za njima. Vratio sam se u stan, vrlo nestabilno, pokušavajući da u tom teturanju otkopčam dugmad na vojničkoj bluzi, ili da ih pokidam. Moj povratak u sobu bio je iskreno pozdravljen od jedinog preostalog gosta - na njega sam sasvim zaboravio. Čim sam ušao, podigao je punu čašu u znak pozdrava. U stvari je bukvalno zamahnuo prema meni s njom, klimajući glavom gore-dole i kezeći se kao da je konačno osvanuo taj uzvišeni, zanosni trenutak koji smo obojica tako dugo očekivali. Otkrio sam da se pri tom ponovnom sastanku moj kez ne moţe baš meriti s Hjegovim. Sećam se da sam ga ipak potapšao po ramenu. Posle toga sam se svom teţinom svalio na kauč naspram njega, i završio sa raskopčavanjem bluze. ’Zar vi nemate kuću?’ upitao sam ga. ’Ko brine o vama? Golubovi u parku?’ U odgovor na ta provokativna pitanja, moj gost je nazdravio još poletnije, mašući svojim Tom-Kolinsom prema meni kao da je to krigla piva. Sklopio sam oči i izvalio se na kauč, podigao noge i sasvim se opruţio. Ali od toga je čitava soba počela da se vrti. Ponovo sam seo i jednim zamahom spustio noge na pod - tako naglo i trapavo da sam morao da se

pridrţim za stočić kako bih odrţao ravnoteţu. Sedeo sam minut-dva tako presamićen, zatvorenih očiju. Zatim sam, ne ustajući, dohvatio bokal i natočio sebi čašu pića, prosuvši pri tom nešto tečnosti i kockica leda po stolu i podu. Sedeo sam još nekoliko minuta s punom čašom u ruci, nisam pio, da bih je na kraju spustio u plitku lokvu na stočiću. ’Zanima li vas kako je Šarlota zaradila onih devet šavova?’ iznenada sam upitao, glasom koji je meni zvučao sasvim normalno. ’Bili smo gore na Jezeru. Simor je pisao Šarloti i pozvao je da nas poseti, i njena majka ju je na kraju pustila. Šta se desilo - jednog jutra sela je nasred prilaznog puta ispred naše kuće da pomazi Bu Buinu mačku, i Simor je bacio kamen na nju. Bilo mu je dvanaest godina. To je sve. Bacio ga je samo zato jer je bila tako lepa dok je sedela nasred puta s Bu Buinom mačkom. Svi pod milim bogom to znaju - ja, Šarlota, Bu Bu, Vejker, Volt, čitava porodica.’ Zurio sam u metalnu pepeljaru na stolu. ’Šarlota mu nikad ni reč nije rekla zbog toga. Ni jednu jedinu reč.’ Pogledao sam svog gosta kao da očekujem da se pobuni, da mi kaţe da sam laţov. Pa i jesam bio laţov. Šarlota nikada nije shvatila zašto je Simor bacio taj kamen na nju. Ipak, moj gost se nije pobunio. Naprotiv. Ohrabrujuće mi se nakezio, kao da će i sve drugo što imam da kaţem u vezi s tim prihvatiti kao čistu istinu. Ali ustao sam i izašao iz sobe. Sećam se kako sam na pola puta pomislio da se vratim i pokupim sa poda one dve kockice leda, ali to mi se ipak učinilo kao suviše teţak poduhvat, pa sam produţio u hodnik. Prolazeći pored kuhinjskih vrata, skinuo sam svoju vojničku bluzu - strgnuo je sa sebe - i ostavio je na podu. Tada mi se to učinilo kao mesto na kome uvek ostavljam stvari.

U kupatilu sam nekoliko minuta stajao iznad korpe za veš, kolebajući se da li da izvadim ili ne izvadim Simorov dnevnik i opet ga malo pogledam. Ne sećam se više kakvi su me argumenti vukli na jednu ili na drugu stranu, ali sam na kraju ipak otvorio korpu i izvadio dnevnik. Ponovo sam seo na ivicu kade i prelistavao ga, sve dok nisam došao do poslednjeg Simorovog zapisa: ’Jedan vojnik je ponovo zvao letačku sluţbu. Ako se magla bude i dalje dizala, sigurno ćemo moći da poletimo pre jutra. Openhajm kaţe da se ne uzbuĎujemo. Pozvao sam Mjuriel da joj to kaţem. Bilo je veoma čudno. Javila se i samo ponavljala ’halo’. Ostao sam bez glasa. Zamalo da spusti slušalicu. Kad bih bar malo mogao da se smirim. Openhajm će da dremne dok nas letačka ne pozove. I meni bi to dobro došlo, ali suviše sam napet. U stvari sam je zvao da je pitam, da je poslednji put zamolim da jednostavno sama poĎe sa mnom i uda se za mene. Suviše sam napet da bih bio sa ljudima. Osećam se kao da ću se ponovo roditi. Blaţeni, blaţeni dan! Veza je bila očajna, a nisam mogao ni da govorim, skoro sve vreme razgovora. Uţasno je kad kaţeš volim te, a osoba na drugom kraju viče ’Molim?’ Čitavog dana čitao sam stihove iz Vedante. Bračni drugovi treba da sluţe jedno drugom. Uzdiţu se, pomaţu, podučavaju, jačaju jedno drugo, ali iznad svega služe. Decu da podiţu časno, s ljubavlju, ali da ih ne vezuju za sebe. Dete je gost u kući, gost koga treba voleti i poštovati - nikada posedovati, jer ono pripada Bogu. Kako čudesno, kako zdravo, kako predivno teško i zato istinito. Radost odgovornosti, prvi

put u mom ţivotu. Openhajm već spava. Trebalo bi i ja, ali ne mogu. Neko mora da bdi nad srećnikom.’ Još jednom sam pročitao taj zapis, a onda zatvorio dnevnik i poneo ga natrag u spavaću sobu. Stavio sam ga u Simorovu platnenu torbicu pored prozora. Zatim sam, manje-više namerno, pao na bliţi od dva kreveta. Zaspao sam - ili moţda izgubio svest - još u padu, bar mi se tako učinilo. Probudio sam se oko sat i po kasnije, s uţasnom glavoboljom i suvih usta. U sobi je bio potpuni mrak. Sećam se da sam prilično dugo sedeo na ivici kreveta. Onda me stravična ţeĎ naterala da ustanem i odvučem se do dnevne sobe, nadajući se da u bokalu ima još malo hladnog i mokrog ostatka. Moj poslednji gost očigledno je već napustio stan. Samo su njegova prazna čaša i opušak cigare u metalnoj pepeljari svedočili da je postojao. Još uvek mislim da je taj opušak trebalo proslediti Simoru kao svadbeni dar, takav kakav je. Samo taj ostatak tompusa u lepoj maloj kutiji. Moţda još i prazan list papira, kao objašnjenje.

SIMOR uvod

Glumci me, na moj uţas, svojim prisustvom uvek uvere da je najveći deo onoga što sam do sada napisao o njima pogrešno. A pogrešno je zato što o njima pišem s nekom postojanom ljubavlju (čak i sada, dok ovo pišem, i to postaje pogrešno), ali s promenljivom veštinom, a ta promenljiva veština ne prepoznaje jasno i odreĎeno prave glumce, već se muklo gubi u toj ljubavi koja nikad neće biti zadovoljna tom veštinom i zato misli da će zaštititi glumce, tako što će sprečavati da se ova veština razvije. To je (slikovito rečeno) kao kad bi se nekom piscu omaklo pero, i kad bi ta greška u pisanju postala svesna sebe. Moţda to i nije nikakva greška, već je, u nekom daleko višem smislu, suštmski deo čitavog izlaganja. To je onda kao da se ta greška pobunila protiv pisca, iz miţnje prema njemu, kao da mu zabranjuje da je ispravi i govori mu: ’Ne, nećeš me izbrisati, ostaću kao svedok protiv tebe, kao svedok da si veoma loš pisac’. Nekada sam, priznajem, smatrao da je to nevaţno, ali u četrdesetoj gledam na svog starog prijatelja iz dobrih vremena, prosečnog čitaoca, kao na svoj poslednji zaista savremeni oslonac, a još mnogo pre nego što sam izašao iz tinejdţerskog doba, tada najzanimljiviji i najmanje umišljeni majstor pisane reči koga sam ikad lično upoznao, energično mi je preporučio da se potrudim i sačuvam trajno i trezveno poštovanje u odnosu na prednosti takve veze, ma koliko ona bila neobična ili uţasna; u mom slučaju, on je od

samog početka predvideo da će do toga doći. Pitanje je samo kako da pisac uoči te prednosti ako nema pojma kako izgleda njegov prosečni čitalac? Obmut slučaj je, siguran sam, sasvim uobičajen, ali kada su uopšte pitali nekog pisca kako on zamišlja tog čitaoca? Na svu sreću, da nastavim i odmah iznesem svoj stav - mada ne mislim da kao takav moţe neograničeno da opstane - još pre mnogo godina otkrio sam gotovo sve što je potrebno da znam o svom prosečnom čitaocu; a to znači, bojim se, o vama. Moţda ćete potpuno odbaciti tako nešto, ali zaista nisam u mogućnosti da vam verujem na reč. Veliki ste ljubitelj ptica. Baš kao čovek iz kratke priče ’Ostrvo Skule’, Dţona Bjukena, koju me je Amold L. Šugerman mlaĎi nagovorio da pročitam tokom jednog slabo nadgledavanog časa na koledţu, vi na prvo mesto stavljate ptice, jer one bude vašu fantaziju; opčinile su vas, jer ’kao da su od svih stvorenih bića najbliţe čistom duhu - ta mala stvorenja s normalnom temperaturom od 52°C’. Verovatno su i vama, kao i čoveku iz Bjukenove priče, pale na pamet mnoge uzbudljive misli; podsetili ste se, ubeĎen sam, da ’Zlatoglavi kraljić’ čiji je ţeludac manji od zrna pasulja, preleće Severno ledeno more! Krivokljuni ţalar, koji se raĎa tako daleko na severu da je moţda samo troje ljudi ikad videlo njegovo gnezdo, odlazi na letovanje u Tasmaniju!’ Bilo bi, naravno, i suviše lepo očekivati da se meĎu mojim prosečnim čitaocima krije jedan od te trojice koji su lično videli gnezdo krivokljunog ţalara, ali ipak osećam da ga poznajem - i vas - sasvim dovoljno da pogodim koja se vrsta prijateljskog gesta baš sada očekuje od mene. U ovom entre-nous duhu, dakle, stari moj uzdaniče, pre nego što se pridruţimo ostalima oko sebe, uključujući,

siguran sam, sredovečne ljubitelje velikih brzina koji uporno rade na tome da nas lansiraju na Mesec, darmalutalice, proizvoĎače cigaret-filtera za intelektualce, bitnike, murdare i namćore, odabrane vernike, sve one cenjene stručnjake koji tako dobro znaju šta bi ili ne bi trebalo da radimo s našim sirotim malim polnim organima, sve bradate, nadobudne, nepismene mlade ljude, nevešte gitariste i zen-ubice, zalizane Tedi-bojse koji s visine svojih totalno neprosvetljenih noseva gledaju ovu predivnu planetu (ne prekidajte me, molim) na kojoj su zastali Kilroj, Hrist i Šekspir - pre nego što se, dakle, pridruţimo ostalima, kaţem vam u poverenju, stari druţe (baš vama, bojim se) - primite od mene ovaj skromni buket zagrada koje samo što nisu procvale: (((()))). Najiskrenije mislim da bi trebalo da ga primite, pre svega kao krivonoge — klecave - simbole stanja u kome se nalaze moj duh i moje telo dok ovo pišem. Profesionalno govoreći, što je i jedini način na koji sam stvarno oduvek uţivao da govorim (a tečno govorim, tek toliko da se još manje ulagujem, devet jezika, od kojih četiri odavno mrtva) - profesionaino govoreći, ponavljam, ja sam ekstatično srećan čovek. Nikad to ranije nisam bio. Da, moţda jednom kad sam imao četrnaest godina i napisao priču u kojbj su svi likovi nosili oţiljke iz studentskih hajdelberških dvoboja glavni junak, intrigant, glavna junakinja, njena stara dadilja, svi konji i svi psi. Tada sam bio razumno srećan, moglo bi se reći, ali ne ekstatično, ne kao sada. PreĎimo na stvar: slučajno znam, a to verovatno niko i ne zna bolje od mene, da je ekstatično srećna osoba koja piše najčešće beskrajno zamorno društvo. Naravno, pesnici u takvom stanju daleko su ’najteţi’, ali ni proznom piscu u

stanju slične opsednutosti ne preostaje veliki izbor ponašanja u pristojnom društvu; boţanska ili ne, opsednutost je opsednutost. I pored toga što mislim da ekstatično srećan prozni pisac moţe da baci na papir mnogo toga dobrog - ono najbolje, iskreno se nadam takoĎe je istina, i to daleko očiglednija, čini mi se, da on ne moţe biti ni umeren, ni promišljen, ni saţet; izmiču mu gotovo svi kratki odlomci. On ne moţe da se distancira i bude objektivan - ili tek veoma retko i nepotpuno, i to samo kad je slabije raspoloţen. Našavši se u nečemu tako velikom i sveobuhvatnom kao sreća, on neminovno gubi ono mnogo manje, ali za pisca uvek prilično dragoceno zadovoljstvo da se bezbriţno pojavi na stranici. A mislim da je najgore od svega to što on više nije u stanju da podmiri čitaočevu najneposredniju potrebu - da pisac, doĎavola, već jednom započne sa pričom. Otuda, delimično, i onaj zloslutni poklon zagrada pre nekoliko rečenica. Svestan sam da mnogi savršeno inteligentni ljudi ne podnose nikakve komentare u zagradama koji prekidaju priču. (Na to nas upozoravaju u pismima - uglavnom oni, pretpostavljam, koji rade na svojim disertacijama i osećaju prirodnu, neodoljivu potrebu da nam u svoje slobodno vreme pišu ispod stola. Ali mi ipak čitamo i obično verujemo: dobar, loš ili neodreĎen, svaki niz engleskih reči privlači nam paţnju kao da dolazi od Prospera lično.) Ovde napominjem da će se od sada pa nadalje razulareno ponašati ne samo moje sporedne primedbe (u stvari, nisam baš siguran da tu neće biti jedna ili dve fusnote), već istinski nameravam da povremeno i sam skočim na leĎa čitaocu, kad primetim nešto van zacrtanog zapleta, što obećava da bi moglo da bude uzbudljivo ili

interesantno i vredno da se isprati. Brzina mi ovde, neka se Bog smiluje mojoj američkoj koţi, ne znači baš ništa. Ipak, ima čitalaca koji za privlačenje svoje paţnje ozbiljno zahtevaju samo najsuzdrţaniji, najklasičniji i, ako je moguće, najveštiji pristup, pa takvima savetujem onoliko iskreno koliko to pisac uopšte moţe u ovakvom slučaju - da odustanu sada dok je, zamišljam, to još uvek lako i bezbolno. Ja ću verovatno i dalje ukazivati na moguće izlaze u nastavku, ali nisam siguran da ću se pretvarati kako to ponovo radim od srca. Voleo bih da počnem s nekoliko prilično neodmerenih reči o ona dva citata na samom početku. ’Glumci me, na moj uţas, svojim prisustvom uvek uvere... ’ je Kafkin. Drugi: ’To je (slikovito rečeno) kao kad bi se nekom piscu omaklo pero... ’ je Kjerkegorov (i to je sve što mogu da učinim kako ne bih prostački protrljao ruke pri pomisli da je baš ovaj Kjerkegorov citat moţda privukao paţnju ponekog egzistencijaliste i uglavnom prekomerno objavljivanih francuskih mandarina uz njihovo - pa, recimo, malo iznenaĎenje)2. U dubini duše, ne osećam da je bilo kome potreban jak razlog za navoĎenje citata iz dela pisaca koje voli, ali uvek je dobro, uveravam vas, ako ga ima. U konkretnom slučaju, meni se čini da ova dva citata, pogotovo ako su neposredno jedan do drugog, u odreĎenom smislu izvanredno predstavljaju ono najbolje, ne samo od Kafke i Kjerkegora, već od sve četvorice pokojnika, četvorice po različitim sklonostima poznatih Bolesnika ili neprilagoĎenih neţenja (od sve četvorice verovatno će samo Van Gog biti pošteĎen gostovanja na ovim stranicama), kojima se najčešće obraćam - ponekad i u pravoj nevolji - kad mi zatreba neki savršeno pouzdan

savet o savremenim umetničkim zbivanjima. Sve u svemu, naveo sam ova dva citata kao pokušaj da potpuno jasno iznesem svoj stav u odnosu na ogromnu masu podataka koju ću, nadam se, sabrati ovde - što je nešto, ne ustručavam se da to i kaţem, o čemu pisac ponekad ne moţe da govori sasvim otvoreno, niti prerano. Donekle bi mi, ipak, značilo kad bih mogao da mislim, da sanjam, kako će ova dva kratka citata sasvim dobro posluţiti kao neka vrsta olakšavajuće polazne tačke za relativno novu generaciju knjiţevnih kritičara - onih mnogobrojnih radnika (armije, moglo bi čak da se kaţe) koji troše sate i sate, često uz sve manju nadu da će naići na razumevanje, u našim prezaposlenim neofrojdovskim Umetničkim i Knjiţevnim klinikama. A posebno, moţda, onim još uvek vrlo mladim studentima i neiskusnim početnicima koji svakako pucaju od duševnog zdravlja, koji su (neospomo, mislim) osloboĎeni ma kakve uroĎeno bolesne sklonosti ka lepoti, i koji jednog dana nameravaju da specijalizuju patologiju estetike. (Priznajem da sam u tome krajnje neumoljiv još od svoje jedanaeste godine, kad sam posmatrao kako umetnika i Bolesnika koga sam voleo najviše na svetu, a koji je tada još bio u kratkim pantalonama, punih šest sati i četrdeset pet minuta ispituje grupa uglednih profesionalnih frojdovaca. Po mom, ne baš sasvim pouzdanom mišljenju, malo je falilo da mu uzmu uzorak mozga, i godinama sam ţiveo u ubeĎenju da su ih samo sitni sati - bilo je dva noću omeli da to urade. Neumoljiv, da, tako i ţelim da ovde zvuči. Ali ne i grub. Ipak, jasno mi je da hodam po vrlo tankoj crti, ili gredi, ali voleo bih da se još koji minut zadrţim na njoj; spreman za to ili ne, godinama sam

čekao da se u meni skupe sva ova osećanja i da ih se onda oslobodim.) Naravno, svuda kruţe raznorazne glasine o izuzetnom, senzacionalno kreativnom umetniku — ovde isključivo mislim na slikare, pesnike i pravog Dichtera. Jedna od tih glasina - ona koja me uzbuĎuje daleko više od ostalih - je da on nikada nije, čak ni u mračnom prepsihoanalitičkom dobu, preterano poštovao svoje profesionalne kritičare, već ih je, čak, u svom globalno nezdravom pogledu na društvo, trpao u isti koš sa echtizdavačima, art-dilerima i drugim, moţda zavidno uspešnim taborom sledbenika umetnosti, koji bi, što on nerado priznaje, više voleli drukčije, moţda čistije delo, kad bi mogli da ga dobiju. MeĎutim, bar u moderno vreme, mislim da se najčešće govori o neobič-noplodnom-mada-bolešljivom pesniku ih slikaru koji je uvek neka vrsta natprosečnog, mada nesumnjivo ’klasičnog’ neurotičara, čudaka, koji poţeli samo povremeno, ali nikada istinski, da prevaziĎe svoju neuravnoteţenost; da uprostim, reč je o Bolesniku koji se prilično često, mada on to, kako kaţu, detinjasto poriče, oglašava uţasnim kricima bola, kao da bi od sveg srca prepustio svoju umetnost i svoju dušu doţivljaju onoga što drugi ljudi smatraju prijatnim; pa ipak (glasine ne prestaju), kad neko bane u njegovu negostoljubivu sobicu - a ne retko je to baš neko ko ga iskreno voli - i uzbuĎeno ga pita šta mu je, on ili negira bol, ili deluje nesposobno da o tome razgovara na iole stručnijem nivou, a ujutro, kad se pretpostavlja da se čak i veliki pesnici i slikari osećaju nešto bodrije nego obično, on kao da je još perverznije odlučan da toj bolesti dozvoU da teče svojim tokom, kao da se na svetlosti novog,

verovatno radnog dana, setio kako svi ljudi, uključujući i one zdrave, na kraju umiru, i to obično s izvesnom dozom neraspoloţenja, ali zato njega, srećnika, ubija najzanimljiviji drug - nije vaţno ako je to i bolest - kojeg je ikad upoznao. Sve u svemu, ma koliko to moţda zvučalo izdajnički, s obzirom da potiče od mene koji i sam imam takvog pokojnog umetnika u najbliţoj porodici - na šta i aludiram kroz čitavu ovu nazovipolemiku - ne shvatam kako neko moţe trezveno da zaključi da se ova poslednja glasina (i to ozbiljna) ne zasniva na priličnom broju pouzdanih činjenica. Dok je moj izuzetni roĎak još bio ţiv, vrebao sam ga - ponekad i bukvalno, čini mi se - kao kobac. Po svim zakonima logike, on jeste bio nezdrav primerak, koji se u svojim najteţim noćima i predvečerjima zaista oglašavao, ne samo kricima bola, već i kricima za pomoć, a kad bi takozvana pomoć stigla, redovno je odbijao da razumno kaţe gde ga boli. I pored toga, otvoreno zameram priznatim stručnjacima na ovom polju - naučnicima, biografima, a posebno sadašnjoj vladajućoj intelektualnoj aristokratiji, obrazovanoj u nekoj od velikih, opštepriznatih psihoanalitičkih škola - i to im najoštrije zameram sledeće: nedovoljno paţljivo osluškuju krikove bola. Oni to, naravno, i ne mogu. To plemstvo tvrdo je na ušima. Sa tako lošom opremom, s takvim ušima, kako je uopšte moguće pratiti bol, samo po njegovom zvuku i svojstvima, unatrag do njegovog izvora? Sa tako bednom slušnom opremom, po meni,\ u najboljem slučaju mogu samo da otkriju, i moţda provere, nekoliko zalutalih slabašnih tonova - jedva kontrapunkt - koji dopiru iz nesrećnog detinjstva ili poremećenog libida. Ali odakle potiče ta ogromna masa,

sva ta ambulantna kola krcata bolom? Odakle zaista potiče? Zar pravi pesnik ili slikar nije prorok? Nije li on u stvari jedini prorok koga imamo na zemlji? Naučnik to očigledno nije, a pogotovo ne psihijatar. (Jedini veliki pesnik koga su psihoanalitičari imali bio je Frojd lično; i on je, svakako, imao izvesnih problema sa sluhom, ali ko bi mogao da ospori velikog epskog pesnika na delu?) Oprostite mi; ovo uskoro privodim kraju. Koji bi deo ljudske anatomije kod proroka bio obavezno izvrgnut povredi? Oči, naravno. Molim te, dragi prosečni čitaoče (ako si i dalje tu), u ime poslednje milosti, da još jednom pročitaš ona dva kratka odlomka, Kafkin i Kjerkegorov, s kojim sam otpočeo. Zar to nije jasno? Zar ti krici ne dolaze pravo iz očiju? Ma koliko bio protivrečan izveštaj islednika koji pregleda leš - naveo on kao uzrok smrti Tuberkulozu, Usamljenost ili Samoubistvo - zar nije jasno kako pravi umetnik i prorok umire? Ja tvrdim (a sve što na ovim stranicama sledi uglavnom govori u prilog tome da sam bar donekle u pravu) - tvrdim da je istinski umetnik i prorok, ta nebeska luda koja zna da stvara i zaista stvara lepotu, uglavnom na smrt zbunjena sopstvenim skrupulama, zaslepljujućim oblicima i bojama svoje preplašene ljudske savesti. Izneo sam svoj credo. Zavaljujem se na stolici. Uzdišem - od sreće, bojim se. Palim cigaretu i prelazim, uz boţju pomoć, na druge stvari. A sad nešto - i ukratko, ako umem - o tom podnaslovu ’Uvod’, neposredno ispod glavnog naslova. Glavni moj junak ovde, bar u onim svetlim trenucima

kad još mogu da nateram sebe da sednem i smirim se, biće moj pokojni, najstariji brat, Simor Glas, koji je (a mislim da bih to radije rekao nekom vrstom komemorativne rečenice) 1948, u svojoj trideset prvoj godini, dok je sa ţenom letovao na Floridi, izvršio samoubistvo. Dok je bio ţiv, veoma je mnogo značio velikom broju ljudi, a baš sve svojoj braći i sestrama u našoj pomalo prevelikoj porodici. Za nas je on apsolutno bio sve ono pravo: naš mitski jednorog s plavim prugama, naša dvostruka lupa za paljenje vatre, naš savetodavni genije, naša portabl-savest, onaj koji sav teret prima na sebe, naš jedini pravi pesnik i neminovno, mislim, jer ćutljivost ne samo što nikad nije bila njegova jača strana, već je gotovo seĎam godina svog detinjstva bio zvezda u dečjem radio-kvizu koji se slušao širom Amerike, tako da nije preostalo mnogo toga što na ovaj ili onaj način nije otišlo u etar - neminovno, bio je i naš pomalo ozloglašeni ’mistik’ i ’labilan lik’. I, kako je očigledno da već na samom početku idem do kraja, izjaviću - ako se moţe u isti mah izjaviti i vikati - da je on, sa ili bez samoubilačkih misli u glavi, bio jedina osoba na čije sam se društvo ikad navikao, u miru i u svaĎi, i koja se uglavnom mogla uklopiti u klasičnu predstavu, kako ja to vidim, jednog mukte, istinski prosvetljenog čoveka koji je spoznao Boga. U svakom slučaju, njegova ličnost nije pogodna ni za kakvu vrstu pripovedačke saţetosti za koju ja znam, i ne mogu da zamislim nikoga, ponajmanje samog sebe, ko bi pokušao da ga opiše u jednom dahu, ili u nekoliko relativno jednostavnih seansi, bez obzira da li je razmak izmeĎu njih mesec ili godinu dana. Prelazim na glavno: moji prvobitni planovi bili su da u ovom neodreĎenom

vremenskom periodu napišem kratku priču o Simoru i nazovem je ’SIMOR JEDAN’, pri čemu bi to veliko ’JEDAN’ trebalo da posluţi kao pogodna konstrukcija, više za mene, Badija Glasa, nego za čitaoca - koristan, izazovan podsetnik da logički moraju uslediti i druge priče (Simor Dva, Tri, a moţda i Četiri). Ti planovi više ne postoje. Ili, ako postoje - što mi se ipak čini mnogo verovatnije - povukli su se pod zemlju, pod pretpostavkom da ću moţda triput kucnuti kad osetim da sam spreman. Ali ja sam sve drugo osim pisac kratkih priča kada je reč o mom bratu. Ono što jesam, po meni, je riznica puna pristrasnih uvodnih podataka o njemu. Verujem da u suštini ipak ostajem ono što sam oduvek bio - pripovedač, ali od onih sa krajnje izraţenim ličnim prohtevima. Hoću da predstavim, hoću da opišem, hoću da razdelim uspomene, amajlije, hoću da istresem svoj novčanik i pokaţem fotografije, hoću da se prepustim intuiciji. U takvom raspoloţenju, ne usuĎujem se ni da priĎem formi kratke priče. Ona bi progutala ovakvog debeljuškastog malog pristrasnog pisca u jednom zalogaju. MeĎutim, moraću da vam kaţem mnogo, mnogo toga što je moţda sasvim neprikladno. Ja, recimo, govorim, takoreći pravim katalog, o toliko toga i tako rano o svom bratu. Osećam da ste to morali da uočite. A mogli ste i da uočite - znam da to nije sasvim promaklo ni meni — kako je sve što sam do sada rekao o Simoru (i o njegovoj, da se tako izrazim, krvnoj grupi u najopštijem smislu) bilo bukvalno hvalospev. To me pomalo zbunjuje, priznajem. Iako ovde nisam da sahranjujem, već da ekshumiram i, po svoj prilici, hvalim, ipak podozrevam da je čast pribranih,

nepristrasnih pripovedača ovde indirektno dovedena u pitanje. Zar Simor nije imao neke ozbiljnije mane ili poroke, zar nije bio sklon nekim niskostima koje bih mogao da navedem, makar i uzgred? Pa šta je onda bio? Svetac? Hvala bogu, nisam duţan da odgovorim na to pitanje. (O, kakva sreća!) Dozvolite da promenim temu i bez oklevanja kaţem da su njegove lične osobine bile raznovrsne kao Hajncovi proizvodi i da su, u pojedinim vremenskim periodima povišenog senzibiliteta ili preosetljivosti, pretile da svakog maloletnika u porodici nateraju na piće. Pre svega, postoji jedan veoma upadljiv, prilično mračan ţig, zajednički za sve koji traţe Boga, i to sa očigledno izuzetnim uspehom, na najneobičnijim mestima koja se mogu zamisliti, npr. meĎu radio-spikerima, u novinama, u taksijima s pokvarenim taksimetrima, bukvalno svuda. (Moj brat je, recimo, od kako je odrastao, imao nesvesnu naviku da kaţiprstom istraţuje prepune pepeljare, gurajući opuške u stranu - smešeći se pri tom od uva do uva - kao da očekuje da će naći lično Hrista, anĎeoski sklupčanog usred pepeljare, i nikada nije izgledao razočaran.) Sve u svemu, taj ţig naprednog vernika, bez obzira na religiju (a ja milosrdno uključujem u taj pojam ’napredni vernik’, ma koliko on bio odbojan, sve hrišćane po defmiciji velikog Vivekande, tj. ’Vidi Hrista i onda si hrišćanin; sve drugo je prazna priča’) - taj ţig po kome se takva osoba uglavnom prepoznaje je činjenica da se ona vrlo često ponaša kao budala, čak i kao maloumnik. Za porodicu koja odgaja istinskog velikana, ozbiljno je iskušenje ako se ne moţe uvek pouzdat da će on tako i da se ponaša. Uskoro ću da se manem katalogizacije, ali

još to ne mogu da učinim a da ne navedem koja je od njegovih osobina, po meni, bila najzahtevnija. Ona je povezana s njegovim govornim navikama - ili, bolje rečeno, s neuobičajeno velikim brojem njegovih govornih navika. Kad otvori usta, bio je ili kratak kao vratar u trapističkom manastiru - ponekad je to trajalo danima i nedeljama - ili je bez prestanka govorio. Kad je bio navijen (a, da budem sasvim tačan, večito ga je neko navijao i onda bi mu se, naravno, hitro prilepio, kako bi pokupio što više mudrosti) - kad je, dakle, bio navijen, nije mu bilo nimalo teško da priča satima bez prestanka, a da mu uglavnom ne padne na pamet spasonosna spoznaja da su u sobi još jedna, dve ili desetak drugih osoba. Bio je zaista nadahnuti beskrajni govornik, ali, najblaže rečeno, čak ni najuzvišeniji beskrajni govornik ne moţe uvek biti prijatan. A to kaţem ne toliko iz neke potisnute plemenite pobude da budem ’fer’ prema svom nevidljivom čitaocu, već pre svega - što je mnogo gore, pretpostavljam - zato što verujem da baš ovaj beskrajni govornik moţe da izdrţi gotovo neograničen broj udaraca. Pogotovo od mene. Ja sam u jedinstvenom poloţaju da svog brata mogu otvoreno nazvati beskrajnim govornikom - što je, čini mi se, prilično uvredljiv naziv - a da istovremeno ipak mirno sedim, gotovo, bojim se, kao neko kome su rukavi puni kečeva, i bez napora se prisećam čitave gomile olakšavajućih okolnosti (mada teško da je ’olakšavajućih’ prava reč za to). Sve mogu da ih saţmem u jedno: do svoje šesnaeste, sedamnaeste godine, Simor je ne samo naučio da vlada jezikom svoje sredine, koji je bio upadljivo daleko od elitnog njujorškog govora, nego je u to vreme već prešao na sopstveni, potpuno samosvojni poetski rečnik.

Njegovi beskrajni govori, njegovi monolozi, njegove tirade, počeli su da prijaju od početka pa do kraja - bar većini nas - kao, recimo, veći deo Betovenovih dela iz perioda kada on nije više bio opterećen čulom sluha, pri čemu mislim - mada to deluje pomalo izbirljivo - pre svega na njegove kvartete u B-duru i Cis-molu. Osim toga, mi smo prvobitno bili porodica od sedmoro dece. A, slučajno, nijedno od nas nije bilo ni najmanje ćutljivo. Nije mala stvar kad šest uroĎenih pričalica ima pred sobom nepobedivog šampiona u govoru. Istina, on nikada nije traţio tu titulu. Strasno je priţeljkivao da ga bilo ko od nas nadmaši, ili bar duţe izdrţi u nekom razgovoru ili raspravi. Ta sitnica je, naravno, koliko god je on nije zapaţao - imao je svoje trenutke slepila kao i svi drugi - utoliko više smetala nekima od nas. Ostaje činjenica da je titula uvek bila njegova i, mada mislim da bi on dao gotovo sve na svetu da je se otarasi - što je, svakako, najveća zavrzlama u svemu tome, i ja neću biti u stanju da je u potpunosti raspetljam ni u sledećih nekoliko godina - nikada nije pronašao neki savršeno zgodan način da to izvede. Ne verujem da je samo puka prisnost razlog što ću ovde spomenuti kako sam i ranije pisao o svom bratu. A kad sam već kod toga, uz pomalo dobronamernog peckanja mogu odmah da priznam kako gotovo da i nije bilo razdoblja kad nisam pisao o njemu, i kad bih, recimo, sutra bio revolverom primoran da sednem i napišem priču o dinosaurusu, uopšte ne sumnjam da bih tom simpatičnom gigantu i nesvesno pripisao jednu ili dve sitne osobine koje bi podsećale na Simora - kako na posebno draţestan način odgriza vrh neke ogromne kukute, ili kako, recimo, maše svojim desetmetarskim

repom. Neki ljudi - ne bliski prijatelji - postavili su mi pitanje s tezom da se veliki deo Simora već nalazi u liku mladog junaka mog jedinog objavljenog romana. Oni me u stvari nisu ni pitali; rekli su mi to. Kad god sam se pobunio, dobijao sam ospice po čitavom telu, ali činjenica je da me tako nešto nije pitao niti mi je to rekao iko ko je poznavao mog brata - na čemu sam vrlo zahvalan i u neku ruku više nego impresioniran, jer mnogi od mojih glavnih junaka govore menhetenski tečno i idiomatski, gotovo svi imaju običaj da upadaju tamo gde se ni najveće budale ne bi usudile da zaĎu, i uglavnom su progonjeni nekom Suštinom koju bih najradije, grubo rečeno, poistovetio sa Starcem sa Planine3. Ali ono što mogu i moram da kaţem je činjenica da sam napisao i objavio dve kratke priče koje su trebale da budu baš o Simoru. Novija od te dve, objavljena 1955, predstavlja detaljan opis njegovog venčanja 1942. godine. Pojedinosti su iznete sa iscrpnošću koja čitaocu takoreći nudi da za uspomenu ponese kući otisak stopala u stvrdnutom karamelu svakog gosta na svadbi, ali sam Simor - kao glavni lik fizički se, u suštini, uopšte ne pojavljuje. MeĎutim, u prvoj, znatno kraćoj priči koju sam napisao krajem četrdesetih, on ne samo da se pojavljuje kao lik od krvi i mesa, već hoda, govori, kupa se u okeanu i u poslednjem pasusu ispaljuje sebi metak u glavu. Ipak, nekoliko članova moje najbliţe, mada na sve strane raštrkane porodice, koji redovno prate moju objavljenu prozu u potrazi sa sitnim tehničkim greškama, obzimo su mi ukazali na to (malo preobzimo, jer se inače okomljuju na mene kao gramatičari) da mladi čovek, onaj ’Simor’, koji u toj ranoj priči hoda i razgovara, o pucanju da i ne

govorim, uopšte nije Simor već, čudnovato, neko ko napadno liči - gle-gle - bojim se, baš na mene. A to je istina, mislim, ili je bar utoliko istina da se kao autor osetim pogoĎen time. Pošto nema dobrog izvinjenja za takav faux pas, ne mogu a da ne spomenem kako sam tu priču napisao samo nekoliko meseci posle Simorove smrti, i ne baš tako dugo pošto sam se, kao ’Simor’ u priči i Simor u Stvarnom ţivotu, vratio sa evropskog ratišta. U to vreme sam koristio jednu vrlo loše popravljenu, takoreći neispravnu, nemačku pisaću mašinu. O, ova sreća je tako snažna. Čudesno oslobaĎa. Slobodan sam, osećam, da vam sada ispričam baš ono što sigurno nestrpljivo ţelite da čujete. Ukoliko, a znam da je tako, od svega na svetu najviše volite ona mala bića čistog duha, s normalnom temperaturom od 52°C, iz čega proizilazi da je čovek biće koje najviše volite posle njih - onaj što voli ili mrzi Boga (skoro nikad, očigledno, nešto izmeĎu), svetac ili pokvarenjak, moralista ili krajnje amoralan - ali koji zna da napiše pesmu koja jeste pesma. MeĎu ljudskim bićima on je krivokljuni ţalar, i jedva čekam da vam kaţem bar ono malo što pretpostavljam da znam o njegovim letovima, njegovoj toplini, njegovom neshvatljivom srcu. Još od početka 1948, sedim - moja porodica to bukvalno i misli - na svesci nepovezanih stranica, sa sto osamdeset i četiri kratke pesme koje je moj brat napisao tokom poslednje tri godine svog ţivota, kako u vojsci, tako i van nje, ali uglavnom u njoj, baš u njoj. Uskoro nameravam - pitanje je samo dana ili nedelja, govorim sebi - da izdvojim oko sto pedeset pesama i dozvolim da

ih prvi izdavač koji to ţeli, a ima ispeglano jutarnje odelo i dovoljno čist par sivih rukavica, odnese pravo do svojih tamnih štamparskih mašina, gde će najverovatnije biti stisnute u dvobojni zaštitni omot, sve sa klapnom na kojoj je nekoliko vrlo neprikladno odabranih reči pohvale kakve se traţe i dobijaju od onih pesnika i pisaca ’s imenom’, koje nimalo ne grize savest da javno komentarišu dela svojih kolega-umetnika (obično zadrţavajući dublje, milosrdnije pohvale za svoje prijatelje, za one koje smatraju inferiomijim, strance, osobenjake i stvaraoce na nekom drugom planu), a zatim će ih u nedeljnom knjiţevnom dodatku, ako bude mesta, ako kritika velike, nove konačne biografije Grovera Klivlenda4 ne bude preopšima, ljubiteljima poezije ukratko predstaviti neko iz one male grupe stalnih, skromno plaćenih cepidlaka ili honoraraca, na koje se čovek moţe osloniti da će napisati prikaz novih knjiga poezije, koji ne mora baš da bude ni pametan ni vatren, ali zato mora biti kratak. (Ne verujem da će mi se ponoviti ovako negativan ton. Ako mi se to ipak dogodi, trudiću se da budem isto ovako transparentan.) Sada, pošto već više od deset godina sedim na tim pesmama, bilo bi moţda dobro - ako ništa drugo, bar osveţavajuće normalno - kad bih naveo dva osnovna razloga koja su me, po mom mišljenju, navela da ustanem, dignem se sa njih. A najradije bih oba razloga strpao u isti pasus kao u ranac, delimično zato što bih voleo da budu nerazdvojni, a delimično moţda zbog nekog skoro neodoljivog predosećanja da mi na daljem putu neće više biti potrebni.

Kao prvo, tu je pritisak porodice. To je nesumnjivo sasvim obična pojava, ako ne i mnogo običnija nego što bih voleo da čujem, ali činjenica je da imam četvoro ţive, školovane, prilično neobuzdano govorljive mlaĎe braće i sestara, jednim delom jevrejskog, drugim irskog, a delimično moţda čak i minotaurskog porekla - dva brata: jedan je Vejker, ranije putujući kartuzijanski sveštenik-reporter, a sada stalno nastanjen u manastiru, dok je drugi, Zui, ništa manje snaţno pozvan i izabran verski neopredeljen glumac; koji imaju trideset šest, odnosno dvadeset devet godina; i dve sestre: jedna je perspektivna mlada glumica, Freni, a druga, Bu Bu, energična imućna vestčesterska gospoĎa, koje imaju dvadeset pet, odnosno trideset osam godina. Od 1949, s vremena na vreme, iz bogoslovije i sa koledţa, iz porodilišta akušerske klinike i radne kabine studenata koji odlaze na razmenu u potpalublju broda ’Kvin Elizabet’, izmeĎu ispita i proba kostima, jutarnjih molitvi i obroka za bebe u dva noću, svo četvoro ovih dostojanstvenika slali su mi poštom niz neodreĎenih, ali upadljivo oštrih ultimatuma o tome šta će mi se dogoditi ako ne učinim nešto, i to uskoro, sa Simorovim Pesmama. Trebalo bi pomenuti, moţda i odmah, da osim što sam pisac, radim kao honorami predavač na katedri za engleski jezik u jednom devojačkom koledţu na severu drţave Njujork, nedaleko od kanadske granice. Ţivim sam (ali bez mačke, hoću da svi to znaju) u jednoj sasvim skromnoj, da ne kaţem oronuloj kućici, koja se nalazi duboko u šumi, na nepristupačnijoj strani brda. Ako izuzmemo studentkinje, profesorsko osoblje i konobarice srednjih godina, viĎam veoma malo ljudi tokom radne nedelje ili godine. Pripadam, ukratko, onoj

vrsti literamih usamljenika koje, u što nimalo ne sumnjam, moţete veoma lako kinjiti ili tiranisati putem pošte. Ali svako ima svoju tačku zasićenja, tako da ne mogu više da otvorim svoje poštansko sanduče bez ogromne strepnje da ću, meĎu prospektima za poljoprivredne mašine i izvodima iz banke, naći opšimu i preteću dopisnicu nekog od moje braće ili sestara, od kojih dvoje, mislim da je to posebno vaţno naglasiti, pišu hemijskom olovkom. Drugi vaţan razlog za moju odluku da se odvojim od pesama i predam ih u štampu, na neki način je mnogo više fizičke nego emocionalne prirode. (I ponosan sam kao paun što mogu da kaţem kako to vodi pravo u močvare retorike.) Dejstvo radioaktivnih čestica na ljudsko telo, o čemu se toliko govori 1959. godine, nije ništa novo za stare ljubitelje poezije. Ako se umereno koristi, prvorazredni stih je odlična toplotna terapija, koja najčešće pokazuje veoma brze efekte. Jednom prilikom, u vojsci, bolujući već preko tri meseca od onog što bi se moglo nazvati ambulantnom upalom porebrice, prvi put sam osetio istinsko olakšanje tek kad sam u dţep svoje vojničke bluze stavio naizgled sasvim bezazlenu knjiţicu Blejkove poezije, i tu je dan-dva nosio kao oblogu. Krajnosti su, doduše, uvek rizične, a najčešće čak i pogibeljne, i zato su opasnosti duţeg kontakta s bilo kakvom poezijom koja kao da nadmašuje ono što smo navikli da smatramo prvorazrednim, jednostavno nezamislive. U svakom slučaju, laknulo bi mi kad bi se pesme moga brata bar na neko vreme sklonile iz moje neposredne blizine. Osećam se blago, ali obimno opečen. I to preteţno iz sledećeg razloga: tokom većeg dela svoje adolescencije, a zatim i čitavog zrelog doba, Simor je bio

opčinjen kineskom, a zatim, isto tako duboko, japanskom poezijom, i to obema onako kako nije bio opčinjen nijednom drugom poezijom na svetu5. Naravno, ja nisam u mogućnosti da na brzinu doznam koliko je moj dragi, moţda već izmučeni prosečni čitalac, blisko upoznat ili nije upoznat sa kineskom ili japanskom poezijom. MeĎutim, s obzirom na to da bi čak i kratka rasprava o njoj mogla da baci više svetla na karakter moga brata, mislim da sad nije vreme da se suzdrţavam i ćutim. Uveren sam da su najsnaţniji kineski i japanski klasični stihovi razumljiv govor, koji pozvanog slušaoca raduje, prosvetljuje ga, ili ga pak uzdiţe do samih granica ţivota. Oni mogu da budu, a često i jesu, veoma prijatni, posebno za uho, ali uglavnom, rekao bih, ako prava snaga kineskog ili japanskog pesnika nije u tome da prepozna dobru šljivu, dobrog raka ili bar dobar ubod komarca na dobroj ruci kada ih vidi, onda nije vaţno koliko su duga, koliko neobična ili koliko očaravajuća njegova jezička ili intelektualna creva, niti kako zavodljivo zvuče kad po njima sviramo, jer niko na Tajanstvenom Istoku neće o njemu ozbiljno govoriti kao o pesniku, ako uopšte i govori. Svestan sam da moj neprekidni unutrašnji zanos koji sam, čini mi se ispravno, mada ponavljano, nazvao srećom, preti da ceo ovaj spis pretvori u monolog jedne budale. Ipak, mislim da čak ni ja nemam petlju da se latim objašnjenja zašto je kineski ili japanski pesnik takvo čudo i radost. MeĎutim, nešto se (zamislite samo) nameće samo od sebe. (Ne smatram da je baš to ona stvar koju traţim, ali ne mogu tek tako da je odbacim.) Jednom, davno, kad je Simoru bilo osam a meni šest godina, naši roditelji su priredili zabavu za šezdesetak ljudi u naše tri i po sobe u

starom hotelu Alamek u Njujorku. Zvanično su se povlačili iz varijetea, i ta prilika je bila koliko dirljiva toliko i svečana. Nama dvojici dopustili su da negde oko jedanaest sati ustanemo iz kreveta i vidimo sve to. A nismo samo gledali. Na molbu prisutnih, čemu se nimalo nismo protivili, igrali smo, pevali, prvo pojedinačno, a onda zajedno, kao što već često rade deca iz našeg miljea. Ali uglavnom smo samo stajali i posmatrali. Negde oko dva noću, kad je počelo opraštanje, Simor je zamolio Besi - našu majku - da mu dozvoli da gostima koji odlaze donese njihove kapute, okačene, prebačene, razbacane i nagomilane po čitavom stanu, čak i preko donjeg dela kreveta naše usnule mlaĎe sestre. On i ja dobro smo poznavali oko desetak gostiju, još toliko njih samo po viĎenju ili po čuvenju, a ostale vrlo malo ili nimalo. Morao bih da dodam i to da smo već bili u krevetu kad su svi oni stizali. MeĎutim, posmatrajući goste tokom nekih tri sata, smeškajući im se, s ljubavlju, mislim, Simor je - a da prethodno nije postavio nijedno pitanje - doneo skoro svakom gostu, pojedinačno ili za po dvoje odjednom, bez ijedne zabune, baš njihove kapute, a svim muškarcima i njihove šešire. (Sa ţenskim šeširima imao je mahh problema.) Dobro, ne mogu baš da tvrdim kako je takav podvig tipičan za jednog kineskog ili japanskog pesnika, a pogotovo ne ţelim time da kaţem kako ga to čini onim što jeste. Ali ipak verujem da ako kineski ili japanski poeta ne zna već na prvi pogled koji je čiji kaput, onda njegova poezija ima veoma slabe izglede da ikad sazri. A osam godina je, po meni, gotovo krajnja starosna granica kada ta veština mora već biti savladana.

(Ne, ne, sad ne mogu da se zaustavim. Čini mi se da u svom sadašnjem Stanju ne zagovaram samo stav svog brata kao pesnika; osećam da uklanjam, bar na minut-dva, sve detonatore iz svih bombi u ovom prokletom svetu - vrlo mala, krajnje privremena društvena pristojnost, nesumnjivo, ali lično moja.) Opšte shvatanje je da kineski i japanski pesnici najviše vole jednostavne teme, i osećao bih se gluplje nego obično kad bih pokušao da to pobijam, ali ’jednostavno’ je slučajno reč koju mrzim iz dna duše, jer se - bar tamo odakle potičem - redovno koristi za sve što je besavesno kratko, za sve ono što nam štedi vreme, za sve trivijalno, nezanimljivo i skraćeno. Bez obzira na moje lične fobije, ja zaista ne verujem da uopšte postoji reč, u ma kom jeziku - Bogu hvala - koja bi mogla da definiše izbor tema kineskog ili japanskog pesnika. Pitam se ko bi mogao da pronaĎe pravi izraz za ovako nešto: ponosni, oholi član Kabineta šeta po svom vrtu i ponavlja u sebi izrazito ubitačan govor koji je istog jutra odrţao u Carevom prisustvu, a pri tom nagazi, sa žaljenjem, na crteţ tušem koji je neko izgubio ili odbacio. (Avaj, pred vama je prozni pisac; moram da koristim kurziv tamo gde Istočni pesnik ne bi morao.) Veliki Isa će nam radosno ukazati da je u vrtu bucmasti boţur. (Ni manje, ni više. Druga je stvar hoćemo li i otići da vidimo taj njegov bucmasti boţur, jer, za razliku od izvesnih proznih pisaca i Zapadnih nadripesnika, koje ne ţelim da imenujem, on nas ne nadzire.) Već samo pominjanje Isinog imena uverava me da pravi pesnik nema izbora u pogledu teme. Tema jednostavno bira njega, a ne on nju. Bucmasti boţur neće se ukazati nikom drugom osim Isi ni Busonu, ni Šikiju, pa čak ni Bašou. Uz izvesna

prozaična odstupanja, isto vaţi i za ponosnog i oholog člana Kabineta. On se neće usuditi da sa uzvišeno ljudskim ţaljenjem stane na papimu skicu, sve dok se kao posmatrač ne pojavi veliki čovek iz naroda, kopile i pesnik Lao Ti-kao. Čudo kineskog i japanskog stiha je u tome da je glas jednog pravog pesnika potpuno jednak glasu drugog pravog pesnika, a istovremeno sasvim poseban i različit. U svojoj devedeset trećoj godini, kad ga javno hvale zbog njegove mudrosti i blagosti, Tang-li izjavljuje da ga strašno muče hemoroidi. Kao još jedan, poslednji primer, neka bude Kohuang koji, dok mu se suze slivaju niz lice, primećuje kako je njegov pokojni učitelj imao veoma loše ponašanje za stolom. (Uvek postoji izvesna opasnost da čovek bude previše strog prema Zapadu. U Kafkinim Dnevnicima postoji jedan red - jedan od mnogih, u stvari - kojim bi se lako mogla najaviti kineska Nova godina: ’Devojka koja se, samo zato što je išla ruku pod ruku sa svojim mladićem, spokojno osvrtala’.) A što se tiče mog brata Simora - ah da, moj brat Simor. Za tog semitsko-keltskog Istočnjaka potreban mi je potpuno nov pasus. Nezvanično, Simor je pisao kinesku i japansku poeziju, i o njoj raspravljao sve vreme koliko je bio s nama, ali rekao bih da je stvarno počeo da je piše jednog jutra kad mu je bilo jedanaest godina, i to u čitaonici na prvom spratu gradske biblioteke na gornjem Brodveju, blizu naše kuće. Bila je subota, nije se išlo u školu, ništa nas vaţno nije čekalo osim ručka, pa smo se lepo zabavljali, dokono plivajući ili gacajući izmeĎu polica s knjigama, povremeno ozbiljno pecajući nove pisce, kad mi je najednom dao znak da priĎem i pogledam šta ima. Ulovio je čitavo jato prevedenih stihova pesnika P’anga,

čuda jedanaestog veka. Aii pecanje je, zna se, u biblioteci ili na bilo kom drugom mestu, varljiv posao, gde se nikad ne zna ko će koga upecati. (Opasnosti pecanja kao takvog bile su same po sebi Simorova omiljena tema. Naš mlaĎi brat Volt je kao mali bio vešt ribolovac s udicama sopstvene proizvodnje, pa je za svoj deveti ili deseti roĎendan dobio od Simora poemu - što mu je, verujem, bilo jedno od najvećih veselja u ţivotu o malom bogatom dečaku koji peca u reci Hadson, potegne udicu i oseti ţestok bol u donjoj usni, ali to zaboravlja i, kad stigne kući, baca još ţivu ribu u kadu, a onda otkrije da riba ima na glavi kapicu od plavog serţa s istim školskim amblemom kao i dečak; dečak zatim nalazi etiketu sa svojim imenom, ušivenu s unutrašnje strane mokre kapice.) Od tog jutra, Simor je neprekidno bio na udici. Do njegove četrnaeste godine, jedno ili dvoje od nas prilično je redovno tragalo po dţepovima njegovih jakni, ne bi li pronašli nešto dobro što je moţda zapisao u toku nekog dosadnog časa gimnastike, ili dugog čekanja kod zubara. (Prošao je jedan dan od ove poslednje rečenice, i u meĎuvremenu sam sa svog Radnog mesta obavio meĎugradski razgovor sa svojom sestrom Bu Bu u Takehou, da je pitam postoji li neka pesma iz Simorovog ranog detinjstva koju bi posebno raĎo videla ovde. Rekla je da će me pozvati kasnije. Njen izbor, ispostavilo se, nije ni pribliţno odgovarao mojim potrebama u ovom trenutku, i malo me čak iznervirao, ali mislim da ću preboleti. Slučajno znam da je pesma koju je izabrala napisana kad je pesniku bilo osam godina: ’Dţon Kitse / Dţon Kitse / Dţone / molim te stavi svoj šal’.) Sa dvadeset i dve godine imao je izvanredan, ne baš tanak sveţanj pesama koje su se meni

činile veoma, veoma dobre, pa sam ga ja, koji u čitavom ţivotu ni red nisam napisao a da mi se odmah ne ukaţe odštampan slovima veličine jedanaest punkta, prilično nametljivo terao da ih ponudi nekom izdavaču. Ne, smatrao je da to ne moţe da učini. Još ne; moţda nikada. Suviše su bile ne-Zapadne, suviše lotosne. Rekao je da oseća kako su pomalo uvredljive. Još mu nije bilo sasvim jasno odakle potiče ta uvredljivost, ali mu se ponekad činilo da pesme zvuče kao da ih je pisao neki nezahvalnik, neko ko je okrenuo leĎa - bar tako izgleda svojoj sredini, a time i ljudima koji su mu bliski. Rekao je da jede hranu iz naših ogromnih friţidera, vozi naša osmo-cilindrična američka kola, spremno guta naše lekove kad je bolestan, i uzda se u to da će naša armija zaštititi njegove roditelje i sestre od Hitlerove Nemačke, a ništa, ama baš ništa u njegovim pesmama ne odraţava tu stvarnost. Nešto je tu više nego pogrešno. Rekao je da se veoma često, čim napiše neku pesmu, priseti gospoĎice Overman. Treba reći da je gĎica Overman radila u prvom ogranku javne biblioteke u Njujorku, koju smo redovno posećivali kao deca. Rekao je da oseća kako gĎici Overman duguje mukotrpno, istrajno traganje za pesničkom formom koja bi odgovarala njegovim nesvakidašnjim standardima, a koja ipak nije, čak ni na prvi pogled, sasvim u neskladu sa ukusima gĎice Overman. Kad je to rekao, objasnio sam mu, mirno i strpljivo - što je, naravno, najglasnije moguće - šta mislim o gĎici Ovennan kao kritičaru, pa čak i kao čitaocu poezije. Tada me je podsetio na svoj prvi dan u biblioteci (sam, šest godina), kada je gĎica Overman, priznali je mi za kritičara poezije ili ne, otvorila neku knjigu na stranici gde je bio Leonardov crteţ katapulta i

ţivahno je stavila ispred njega, pa ga uopšte ne raduje da dovrši pesmu koju piše ako zna da će gĎici Overman biti teško da joj se posveti sa zadovoljstvom i interesovanjem, prelazeći, kako verovatno i hoće, sa svog voljenog g. Brauninga, ili jednako joj dragog, ništa manje eksplicitnog g. Vordsvorta. Tu se ova prepirka moja prepirka, njegov razgovor - i okončala. Ne moţete se ubeĎivati s nekim ko veruje, ili bar strasno podozreva kako zadatak pesnika nije u tome da piše ono što mora, već pre svega ono što bi pisao kad bi mu ţivot zavisio od preuzimanja odgo-vornosti da piše to što mora u stilu koji će, koliko god je to u ljudskoj moći, odbiti što manji broj njegovih starih bibliotekarki. Za one verne, strpljive, hermetički čiste, sve vaţno na ovom svetu - ne ţivot ili smrt, moţda, što su ipak samo reči, već zaista vaţno - odvija se prilično skladno. Pre svog kraja, Simor je preko tri godine osećao ono što je verovatno najdublje zadovoljstvo koje je dopušteno prekaljenom majstoru. Pronašao je pesničku formu koja mu je odgovarala, koja se uskladila s njegovim dugogodišnjim zahtevima u odnosu na poeziju uopšte, i koju bi, ubeden sam, ako je još ţiva, sama gĎica Overman najverovatnije smatrala uspelom, moţda čak draţesnom, a svakako ’angaţovanom’, pod pretpostavkom da joj se posveti s istom neumerenom paţnjom kakvu je poklanjala svojim starim ljubavima Brauningu i Vordsvortu. A to što je pronašao za sebe, što je rešio za sebe, veoma je teško opisati.6 Moţda bi za početak pomoglo ako se kaţe da je Simor tako duboko voleo klasičan japanski trostih, haiku od sedamnaest slogova, kao nijednu drugu pesničku formu, i da je sam pisao - krvario - haiku (skoro uvek na engleskom, ali

katkad, nadam se da to navodim s dovoljno uzdrţanosti, i na japanskom, nemačkom ili italijanskom). Moglo bi se reći, a po svoj prilici tako će se i govoriti, da pesme iz Simorove kasnije faze u suštini izgledaju kao engleski prevod neke vrste dvostrukog haikua, ako tako nešto uopšte postoji, i mislim da neću više gnjaviti s tim, ali malo mi se smuči pri pomisli na veliku verovatnoću da će neki umorni, ali zato uvek vickasti član katedre za engleski jezik u 1970. - nije nemoguće da to budem baš i ja, neka mi je Bog u pomoći - izvaliti dosetku kako je Simorova pesma u odnosu na haiku kao dupli martini u odnosu na običan martini. A činjenica da to nije istina, ni najmanje neće sprečiti takvog pedanta, samo ako oseća da su mu studenti raspoloţen za šalu. U svakom slučaju, dok sam još u stanju, izjaviću prilično polako i paţljivo sledeće: kasne Simorove pesme su stihovi od šest redova, bez posebnog metra, mada je to više jamb nego što nije, u kojima se, delimično iz ljubavi prema mrtvim japanskim majstorima, a delimično iz sopstvene uroĎene sklonosti da kao pesnik stvara unutar privlačno ograničenih prostora, namerno drţao trideset i četiri sloga, dakle dvostrukog broja slogova klasičnog haikua. Osim toga, ništa ni u jednoj od sto osamdeset i četiri pesme koje se trenutno nalaze pod mojim krovom nema mnogo sličnosti sa bilo čim osim sa Simorom. Da skratim, čak je i akustika osobena kao i sam Simor. To znači da je svaka od tih pesama tako bezvučna, tako tiha, kako je i smatrao da pesma mora da bude, ali uz kratke nalete blagozvučja (u nedostatku manje grozne reči za to), koji na mene lično deluju kao da neko - i to neko ko nije sasvim trezan - otvara moja vrata, zatrubi na kometu tri, četiri ili pet nesumnjivo melodičnih i tehnički

savršeno izvedenih tonova u sobu, a zatim nestane. (Nisam još upoznao pesnika koji bi ostavio utisak da svira komet usred pesme, a kamoli još i lepo, pa najradije ne bih mnogo govorio o tome. Ništa, u suštini.) U okviru te strukture od šest stihova i tih veoma čudnih harmonija, Simor radi s pesmom, rekao bih, baš ono što je i ţeleo. Velika većina od ove sto osamdeset i četiri pesme nabijena je bukvalno epskom emocijom i moţe da ih čita svako, bilo gde, pa čak i naglas po relativno naprednim sirotištima u olujnim noćima, ali poslednjih trideset ili trideset i pet pesama ne bih olako preporučio nijednoj ţivoj duši koja u svom ţivotu nije bar dvaput umirala, ponajbolje sporo. Moje omiljene pesme, ako ih uopšte imam, a sasvim sigurno ih imam, su dve poslednje u zbirci. Mislim da nikog neću ugnjaviti ako ukratko ispričam njihov sadrţaj. Pretposlednja pesma je o mladoj udatoj ţeni i majci koja očigledno odrţava ono što je u mom starom bračnom priručniku navedeno kao vanbračna ljubavna veza. Simor je ne opisuje, ali se ona pojavljuje u pesmi istog trenutka kad taj njegov komet zasvira nešto krajnje efektno, i ja je vidim kao izuzetno zgodnu, umereno inteligentnu, ali neumereno nesrećnu djevojku, koja sasvim moguće stanuje nedaleko od Metropolitenovog muzeja umetnosti. Jedne noći, vraća se kući veoma kasno - zamišljam je mutnih očiju i razmazanog karmina - i na svom krevetu nalazi balon. Neko ga je jednostavno ostavio tu. Pesnik ne ulazi u detalje, ali to moţe da bude samo veliki naduvani dečji balon, verovatno zelene boje, kao Central-park u proleće. Druga pesma, poslednja u zbirci, je o mladom udovcu iz predgraĎa koji jedne noći sedi na svom delu travnjaka, u piţami i kućnom ogrtaču, da posmatra pun Mesec.

Prilazi mu dokona bela mačka, očigledno član njegovog domaćinstva i skoro sigurno nekadašnja ljubimica kuće, prevrne se pred njim, i on joj dozvoli da ga, dok posmatra Mesec, ugrize za levu ruku. Ova poslednja pesma mogla bi u suštini da bude veoma zanimljiva za mog prosečnog čitaoca iz dva specifična razloga. Veoma bih rado govorio o njima. Kao što pristaje većem delu poezije, a posebno poeziji koja je pod izrazito kineskim ili japanskim ’uticajem’, svi Simorovi stihovi su u najvećoj mogućoj meri ogoljeni i lišeni bilo kakvih ukrasa. MeĎutim, kad je pre nekih šest meseci moja mlaĎa sestra Freni došla ovamo za vikend i slučajno preturala po fiokama mog pisaćeg stola, naišla je na tu pesmu o udovcu čiji sam sadrţaj ovako bedno izneo; bila je izdvojena iz čitave zbirke radi prekucavanja. Iz razloga koji su u ovom trenutku nebitni, ona tu pesmu nikad ranije nije videla i zato ju je, naravno, odmah pročitala. Kasnije, kad smo razgovaraii o pesmi, rekla mi je da se pita zašto je Simor napisao da je mladi udovac dozvolio beloj mački da ga ugrize baš za levu ruku. To joj je zasmetalo. Rekla je da to ’leva’ više liči na mene nego na Simora. Nezavisno, naravno, od klevetničkih aluzija na moju sve veću profesionalnu strast za detalje, mislim da je htela da kaţe kako joj se taj pridev učinio napadan, preterano odreĎen, nepoetski. Razuverio sam je i spreman sam, najiskrenije, da i vas razuverim, ukoliko je to potrebno. UbeĎen sam da je Simor smatrao za neophodno da navede kako je baš leva, sporedna ruka bila ona u koju je taj mladi udovac dozvolio beloj mački da zarije svoje kao igla oštre zube, ostavivši tako desnu ruku slobodnom, da se njom udara po grudima ili čelu - tumačenje koje će mnogim

čitaocima moţda izgledati krajnje problematično. A moţda i jeste takvo. Ali ja znam što su za mog brata značile ljudske ruke. Osim toga, tu je još jedna, i to izuzetno značajna strana toga. Moţda će ispasti malo neukusno da u to dalje ulazim - nešto kao nastojanje da nekom koga uopšte ne poznajemo pročitamo preko telefona čitav tekst ’Ebine irske ruţe’ - ali Simor je bio polu-Jevrejin i, mada o toj temi ne mogu da govorim s neprikosnovenim autoritetom velikog Kafke, moja sasvim trezvena pretpostavka jednog četrdesetogodišnjaka je da svaki čovek s ponešto semitske krvi u svojim venama ţivi ili je ţiveo u neobično prisnom, gotovo obostranom razumevanju sa svojim rukama, pa iako ih moţda godinama i godinama, figurativno ili bukvalno, drţi u dţepovima (ne retko, na ţalost, kao dva nametljiva stara prijatelja ili roĎaka koja najradije ne bi poveo na neku zabavu), mislim da će ih ipak, doĎe li do krize, upotrebiti, izvaditi iz dţepova, a u takvoj će krizi često i nešto drastično učiniti s njima, kao, na primer, sasvim nepoetski pomenuti usred pesme da je mačka ugrizla nečiju levu ruku - a poezija svakako jeste kriza, moţda jedina pokretačka kriza koju moţemo nazvati svojom. (Oprostite mi zbog ove logoreje. Na ţalost, biće je verovatno još.) Drugi razlog zbog koga mislim da baš ova pesma moţe da bude posebno i, nadam se, istinski zanimljiva za mog prosečnog čitaoca, je neka Čudnovata lična snaga koja je uneta u nju. Nikada nisam video odštampano ništa slično, iako sam, što moţda i nepromišljeno pominjem, od ranog detinjstva pa sve dok nisam propisno zašao u svoje tridesete, retko čitao manje od dvesta hiljada, a često i do četiristo hiljada reči dnevno. U četrdesetoj, priznajem,

nisam ni izdaleka tako alav, pa kad ne moram da pregledam sastave iz engleskog mladih dama ili svoje sopstvene, obično čitam veoma malo, osim osomih dopisnica svojih roĎaka, kataloga semenja, izveštaja posmatrača ptica (ove ili one vrste) i dirljivih ozdravišto-pre pisama svojih starih čitalaca koji su negde pokupili laţnu informaciju da šest meseci godišnje provodim u nekom budističkom manastiru, a ostalih šest u zavodu za umobolne. MeĎutim, potpuno sam svestan da je oholost nečitaoca - ili, da budem precizniji, oholost izrazito ograničenog potrošača knjiga - čak uvredljivija od oholosti izvesnih veoma priljeţnih čitalaca, i zato sam pokušao (mislim da ovo najozbiljnije govorim) da se drţim ponekog od svojih najstarijih literamih stavova. Jedan od najglavnijih je da obično mogu da pogodim piše li neki pesnik ili prozni pisac sa iskustvom iz prve, druge ili desete ruke, ili nam podvaljuje ono što bi on rado smatrao za čistu inventivnost. Ipak, kad sam 1948. prvi put čitao te stihove o mladom udovcu i beloj mački - ili, bolje rečeno, sedeo i slušao ih - bilo mi je zaista teško da poverujem kako Simor nije sahranio bar jednu ţenu za kpju niko u našoj porodici ne zna. Nije, naravno. U svakom slučaju (ako neko ovde pocrveni, to će biti čitalac, a ne ja), ne u ovoj inkarnaciji. Niti je on, bar po mom prilično bogatom i donekle neujednačenom poznavanju tog čoveka, imao ma kakva bliţa poznanstva s mladim udovcima. Poslednji, i totalno ishitren komentar u vezi s tim: on je lično bio tako daleko od toga da bude udovac koliko mladi Amerikanac uopšte moţe da bude. I, mada je sasvim moguće da u izvesnim trenucima potištenosti ili ushićenja, svaki oţenjeni čovek - a Simor, uzgred, mada samo zbog ove diskusije, nije

izuzetak - razmišlja o tome kakav bi to ţivot bio kad bi ţenica nestala iz kadra (neki prvorazredan pesnik mogao bi da odradi solidnu elegiju od ove potke), ta mogućnost izgleda mi kao puko navoĎenje vode na vodenicu psihologa, i zaista je daleko od poente. A poenta je sledeća (pokušaću, uprkos mojim navikama, da previše ne razvlačim): što Simorove pesme izgledaju ličnije, ili jesu takve, utoliko je u njima manje istinitih činjenica iz njegovog svakodnevnog ţivota u ovom Zapadnom svetu. Moj brat Vejker čak tvrdi (nadajmo se da to njegov opat nikad neće nanjušiti) da Simor, u mnogim od svojih najboljih pesama, kao da se inspiriše zgodama i nezgodama iz ţivota nekad znamenitih ljudi u predgraĎima Benaresa, feudalnom Japanu i velegradskom Atlantisu. Ovde, naravno, zastajem, kako bih čitaocu pruţio mogućnost da digne ruke, ili da ih, što je verovatnije, opere od svega ovog. Istovremeno, pretpostavljam da bi se sva ţiva deca u našoj porodici prilično govorljivo sloţila s Vejkerom, moţda bi se tek jedno ili dvoje neznatno ogradilo od toga. Na primer, onog popodneva kad je izvršio samoubistvo, Simor je na upijaču stola u svojoj hotelskoj sobi zapisao pravi klasični haiku. Nisam baš oduševljen svojim doslovnim prevodom te pesme - napisao je na japanskom - ali on tu ukratko govori o devojčici u avionu koja na sedištu pored sebe ima lutku i okreće joj glavu da vidi pesnika. Nekih nedelju dana pre nego što je napisao tu pesmu, Simor je stvarno putovao nekim poslovnim avionom, pa je moja sestra Bu Bu pomalo neverno nabacila da je u avionu moţda bila neka devojčica s lutkom. Ja lično sumnjam u to. Ne baš sasvim, ali sumnjam. MeĎutim, ako je stvarno i bilo tako - u šta ni na trenutak ne mogu

da poverujem - kladio bih se da dete nije ni pomislilo da paţnju svoje prijateljice skreće na Simora. Da li već previše govorim o poeziji moga brata? Da li sam preopširan? Da. Da. Previše govorim o poeziji moga brata. Preopširan sam. I neprijatno mi je. Ali što dalje idem, razlozi protiv odustajanja mnoţe se kao zečevi. Osim toga, iako sam, kao što sam već izričito napomenuo, srećan pisac, kunem se da niti sam sada, niti sam ikada bio veseo pisac; milosrdno mi je dozvoljena uobičajena profesionalna kvota neveselih misli. Na primer, nije mi tek sada palo na pamet da kad jednom doĎe do nabrajanja svega što znam o Simoru, mogu da očekujem samo to da više neću imati prostora, ni potreban broj otkucaja pulsa, ni, u jednom širem ali istinitom smislu, sklonosti da se vraćam na njegovu poeziju. Baš u ovom prelomnom trenutku, dok grčevito hvatam zglavak na ruci i prekorevam se zbog svoje pričljivosti, moţda mi izmiče ţivotna prilika - mislim, moja zaista poslednja prilika - da sročim konačan, strog, kritičan, sveobuhvatan javni proglas o rangu mog brata kao američkog pesnika. Ne smem dozvoliti da mi izmakne. Evo ga: kad se osvrnem unatrag, oslušnem unatrag, na pet-šest ili nešto malo više izvornih pesnika koliko ih se pojavilo u Americi, kao i na brojne talentovane ekscentrične pesnike, i - pogotovo u današnje vreme - mnoge nadarene kvaritelje stila, osećam nešto blisko ubeĎenju da smo imali samo tri ili četiri skoro nezaobilazna pesnika, i mislim da bi Simor mogao jednom da stoji pored njih. Ne preko noći, verstandlich - zut, slaţete se? Pretpostavljam, moţda flagrantno precenjujem, da će prvih nekoliko talasa recenzenata indirektno osuditi njegove stihove, tako što

će ih, svojim prećutnim ili jednostavno loše sročenim izjavama, proglasiti Zanimljivim ili Veoma Zanimljivim, što je još opasnije, jer su to majušne, gotovo nečujne pojave, koje nisu uspele da stignu na savremenu Zapadnu scenu s njenom samoizgraĎenom prekookeanskom binom, sve sa govornicom, čašom i bokalom ledene morske vode. Ipak, shvatio sam da će pravi umetnik sve preţiveti. (Čak i pohvale, iskreno se nadam.) Sećam se, takoĎe, da me jednom, dok smo još bili deca, Simor probudio iz dubokog sna, veoma uzbuĎen, dok je njegova ţuta piţama svetlela u mraku. Imao je onaj svoj, kako ga je moj brat Volt krstio, Eureka-pogled, i hteo je da mi kaţe kako misli da je najzad otkrio zašto je Hrist rekao da nijednog čoveka ne treba nazvati Budalom. (Taj problem mučio ga je čitavih nedelju dana, jer mu se činilo, mislim, da bi takav savet više pristajao jednoj Emili Post nego nekom ko se bavi Poslovima svoga Oca.) Hrist je to rekao, Simor je mislio da bih to voleo da znam, jer budala uopšte i nema. Glupaka da - ne i budala. Činilo mu se da me zbog toga vredi probuditi, ali ako to priznam (što i činim, bez ikakvih ograda), moraću da prihvatim i to da će čak i kritičari poezije, ako im damo dovoljno vremena, dokazati da nisu budale. Da budem iskren, ta pomisao mi prilično teško pada, i srećan sam što mogu da preĎem na nešto drugo. Stigao sam, napokon, do same suštine ove opsesivne i, bojim se, povremeno bubuljičave rasprave o poeziji moga brata. Znao sam od samog početka da će do toga doći. Molim Boga da mi čitalac kaţe nešto uţasno uvredljivo pre nego što nastavim. (O, ti tamo - s tvojim dragocenim ćutanjem!)

Oduvek sam imao neko predosećanje, a sada, 1959, to je postalo gotovo hronično, da će se onog dana kad Simorove pesme budu svuda i manje-više zvanično priznate kao Velike (naslagane u univerzitetskim knjiţarama i obavezne na kursevima Moderne poezije), novoupisani mladi studenti, muški i ţenski, krenuti u majicama i po dvoje, sa sveskama na gotovs, prema mojim škriputavim vratima. (Ţalosno je što se ta tema uopšte nametnula, ali sada je već previše kasno za neku laţnu skromnost, o uglaĎenosti koju nemam da i ne govorim, i zato moram da otkrijem kako mi je moja navodno srcolika proza izborila mesto jednog od najomiljenijih nadripisaca, još od vremena Ferisa L. Monahena, kao i da već mnogi mladi anglisti znaju gde stanujem, gde se skrivam; dokaz su tragovi guma njihovih automobila po lejama mojih ruţa.) Sve u svemu, bez imalo oklevanja, rekao bih da postoje tri vrste studenata koji imaju i volje i drskosti da krajnje otvoreno pristupe bilo kakvom literarnom izazovu. U prvu spadaju mladići i devojke koji ludo vole i poštuju svaku iole ozbiljniju vrstu knjiţevnosti, i koji će se, ako već nisu u stanju da u potpunosti shvate Šelija, zadovoljiti da potraţe fabrikante lošijih, ali razumljivijih proizvoda. Dobro poznajem te mlade ljude, ili bar mislim da ih poznajem. Naivni su, ţivi, zaneseni, češće nisu nego što jesu u pravu, i mislim da su nepresušna nada blazirane ih povlašćene knjiţevne zajednice širom sveta. (Zahvaljujući srećnom slučaju, za koji smatram da ga uopšte nisam zasluţio, imao sam po jedno od tih uzavrelih, samosvesnih, gnevnih, naprednih, često šarmantnih devojaka ili mladića u svakoj drugoj ili trećoj gmpi kojoj sam predavao u poslednjih dvanaest godina.)

Dmga vrsta mladih ljudi, oni koji bukvalno zvone na vrata u potrazi za knjiţevnim podacima, pati, s odreĎenom dozom ponosa, od akademizma kojim ih je zarazio ma koji od desetak profesora ili asistenata moderne engleske knjiţevnosti, i to već od prvog semestra. Ukoliko takav student još i predaje ili se sprema za to, nije retko da je bolest toliko uzela maha da se teško moţe zaustaviti, čak i ako je neko potpuno opremljen za takav pokušaj. Prošle godine, na primer, jedan mladić svratio je do mene zbog članka koji sam napisao pre više godina, i koji se uglavnom odnosio na Šervuda Andersona. Došao je baš kad sam sekao deo svoje zimske zalihe drva za ogrev, i to motornom testerom alatkom koje se, posle osam godina stalne upotrebe, i dalje plašim. Bio je vrhunac prolećnog otapanja, predivan sunčani dan, i osećao sam se, iskreno govoreći, pomalo toroovski (u čemu sam zaista uţivao, jer sam i posle trinaest godina ţivota van grada ostao čovek koji seoske razdaljine meri njujorškim stambenim blokovima). Ukratko, činilo se da će to biti prijatno, mada knjiţevno popodne, i sećam se kako sam se ozbiljno ponadao da ću mladog čoveka nagovoriti da se, kao Tom Sojer s njegovom koficom kreča, prihvati moje testere. Izgledao je zdrav, da ne kaţem snaţan. MeĎutim, taj njegov varljivi izgled skoro da me koštao levog stopala, jer, dok je testera još dmdala, a ja baš završio s kratkim i meni prilično zabavnim hvalospevom u čast plemenitog i efektnog stila Šervuda Andersona, mladi čovek me upitao — nakon misaone pauze koja je okrutno mnogo obećavala - smatram li da postoji neki endemski američki Zeitgeist (Siroti mladić! Čak i ako sebi posveti izuzetno veliku paţnju, ni u najboljem

slučaju neće pred sobom imati više od pedeset godina uspešne aktivnosti na nekom univerzitetu.) Treća vrsta osoba koje će me, verujem, prilično redovno posećivati ovde kada Simorove pesme budu jednom zauvek otpakovane i etiketirane, zahteva poseban odlomak. Bilo bi apsurdno tvrditi da Ijubav većine mladih ljudi prema poeziji nije ni pribliţno tako jaka kao njihova ljubav prema ono malo ili mnogo detalja iz ţivota pesnika, koji bi ovde sasvim slobodno i umesno mogli da se definišu kao mračni. To je ona vrsta apsurdne tvrdnje kojoj bih, ipak, jednog dana rado posvetio neko akademsko predavanje. U svakom slučaju, ubeĎen sam, kad bih morao da zamolim onih šezdesetak čudnovatih devojaka na moja dva seminara Kreativnog pisanja - većinom su to studentkinje pred diplomom, a svima im je engleski glavni predmet - da mi navedu stih, bilo koji stih iz ’Ozimandiasa’, ili da mi bar u glavnim crtama kaţu o čemu se u pesmi govori, pitanje je da li bi i deset od njih umele da sroče jedno ili drugo, ali kladim se u svoje još neizrasle lale da bi bar pedeset njih moglo da izjavi kako je Šeli i dušom i telom bio za slobodnu ljubav, i da je jedna od njegovih ţena napisala ’Frankenštajna’, a druga se udavila.7 Molim vas, imajte na umu da me to nimalo ne šokira, niti me u bilo kom smislu ljuti. Mislim da se čak i ne ţalim. Jer, ako niko nije budala, onda to nisam ni ja, pa imam pravo na nebudalastu laičku spoznaju da, ko god da smo, ma koliko plamen svećica naše poslednje roĎendanske torte ličio ili ne na plamen visokih peći, i ma koliko da su moţda visoki intelektualni, moralni i duhovni vrhunci do kojih smo stigli, naša ljubav prema mračnom, ili delimično mračnom (što, naravno, podrazumeva i trač,

kako na visokom tako i na niskom nivou), verovatno je poslednja od naših telesnih ţelja koju treba zadovoljiti ili potpuno obuzdati. (Ali, boţe, zašto ja i dalje bajem? Zašto ne preĎem pravo na pesnika da bih objasnio čitavu stvar? Jedna od Simorove sto osamdeset i četiri pesme koja šokira samo pri prvom čitanju; pri drugom je kao najvedrija himna ţivotu koju sam ikad pročitao – govori o uvaţenom starom isposniku na samrtnoj postelji, koji se, dok oko njega sveštenici i učenici pevaju psalme, napreţe da bi čuo šta pralja u dvorištu govori o rublju njegovog suseda. Simor jasno ističe nemoćnu ţelju starog čoveka da sveštenici malo stišaju svoje glasove.) MeĎutim, osećam pomalo od onog uobičajenog problema koji se javi kad god pokušam da nateram neko uspelo uopštavanje da ostane mirno i poslušno, tek toliko da podrţi neku suludu specifičnu premisu. Nije mi baš prijatno što sam osetljiv na to, ali čini se da ne mogu drukčije. Smatram za nepobitnu istinu da se veliki broj ljudi širom sveta, ljudi različitog uzrasta, kulture i uroĎene obdarenosti, odnosi s posebnom ţestinom, ponekad čak i bezobzimo, prema umetnicima i pesnicima koji su poznati ne samo kao stvaraoci velike ili lepe umetnosti, već iskazuju i nešto upadljivo Naopako u svojoj ličnosti: neku izrazito naglašenu karaktemu ili socijalnu falinku, neku u osnovi romantičnu boljku ili maniju - neizmernu egocentričnost, bračno neverstvo, totalnu gluvoću ili slepilo, neugasivu ţeĎ, smrtonosan kašalj, slabost prema prostitutkama, teţnju ka razvratu ili rodoskrvnuću velikog stila, potvrĎenu ili nepotvrĎenu sklonost opijumu ili sodomiji, i tako dalje, neka se Bog smiluje tim usamljenim izrodima. Ako samoubistvo i nije baš na vrhu liste

prisilnih slabosti kreativnih ljudi, suicidnih pesnika ili umetnika, ipak ne moţemo da ne uočimo kako mu se uvek poklanja izrazito pohlepna paţnja, često iz isključivo sentimentalnih razloga, kao da je baš on (da se izrazim groznije nego što u stvari ţelim) ono jedino ţgoljavo biće klempavih ušiju u čitavom nakotu. U svakom slučaju, to je ona misao, konačno izrečena, zbog koje sam već mnogo puta ostao bez sna, a verovatno ću i ubuduće. (Kako mogu da zabeleţim to što sam upravo zabeleţio, a ipak ostanem srećan? Ali jesam. Neveselo do dna duše, ali moje nadahnuće kao da je neprobojno. Dopušta mi sećanje na jednu jedinu osobu koju sam istinski upoznao u svom ţivotu.) Ne moţete ni pretpostaviti kakve sam velike, predivne planove gajio baš za ovo mesto. Ali čini se, ipak, da su pravljeni samo da bi krasili dno moje korpe za otpatke. Nameravao sam da baš ovde ublaţim dva poslednja, ponoćno mračna pasusa, sa dve usklaĎene sunčane dosetke, koje, zamišljam, tako često teraju moje kolege pripovedače da pozelene od zavisti ili gaĎenja. Hteo sam da baš ovde kaţem čitaocu kako će onda kada ili ako mladi ljudi budu dolazili kod mene da se raspitaju o Simorovom ţivotu ili smrti, neka moja čudnovata lična patnja, na ţalost, potpuno onemogućiti takav razgovor. Hteo sam da napomenem - samo uzgred, jer će se jednog dana, nadam se, o tome beskrajno dugo raspravljati - da smo Simor i ja, kao deca, gotovo sedam godina zajedno odgovarali na pitanja u jednom radio-kvizu i, otkako smo se zvanično povukli iz emisije, osećam prema ljudima koji me pitaju samo koliko je sati gotovo isto što je Betsi Trotvud osećala prema magarcima. Osim toga,

hteo sam da obelodanim kako sam sada, 1959, posle nekih dvanaest godina profesorskog rada, ţrtva čestih napada onog što prepostavljam da moje kolege laskavo nazivaju Glasovom bolešću - laički rečeno, to je neki patološki grč u predelu krsta i donjeg dela trbuha, koji predavača van duţnosti tera da se previja i ţurno prelazi preko ulica, ili se podvlači ispod većih komada nameštaja, čim uoči da mu se pribliţava neko ispod četrdesete. Ali nijedna od ove dve šale neće mi ovde pomoći. U obema ima dosta perverzne istine, ali ni izdaleka dovoljno. Jer upravo sam, izmeĎu pasusa, postao svestan uţasne i nepobitne činjenice: ja žuĎim da govorim, da me ispituju, da me saslušavaju, baš o tom mrtvacu. Sada mi je postalo jasno da sam, nezavisno od ostalih svojih pobuda - i manje niskih, iskreno se nadam - obuzet uobičajenom idejom preţivelog da je on jedina ţiva duša koja je intimno poznavala pokojnika. O, neka doĎu - oni neiskusni i oni zaneseni, učeni, radoznali, pričalice i ćutljivi, kao i oni što sve znaju! Neka doĎu u prepunim autobusima, neka se spuste padobranima, sa svojim Lajkama. Po glavi mi se motaju plemeniti pozdravni govori. Jedna ruka već se pruţa ka kutiji deterdţenta, a druga ka prljavom servisu za čaj. Zakrvavljeno oko pokušava da se razbistri. Stari crveni tepih je iznet. A sad nešto vrlo delikatno. Pomalo i grubo, da se razumemo, ali delikatno, vrlo delikatno. Kako se o ovome kasnije moţda neće više govoriti sa toliko poţeljnih, ili pouzdanih detalja, mislim da bi čitalac odmah trebalo da sazna i, ako je moguće, ne zaboravi do samog kraja, da su sva deca u našoj porodici

bila i jesu potomci zapanjujuće duge i šarolike dvostruke loze profesionalnih zabavljača. Mi gotovo sve vreme, genetički rečeno, pevamo, igramo i (zar sumnjate u to?) pričamo Viceve. Ali mislim da je posebno vaţno imati na umu - a Simor je bio takav, čak i kao dete - da je meĎu nama i bogat izbor cirkuskih zabavljača kao i zabavljača, da se tako izrazim, sa cirkuske margine. Kao nesumnjivo pikantan primer moţe da posluţi moj (i Simorov) pradeda, koji je bio prilično poznat poljskojevrejski karnevalski klovn. Zvao se Zozo, a njegova omiljena tačka bila je - do samog kraja, što se podrazumeva - da s velikih visina skače u male posude s vodom. Moj i Simorov drugi pradeda, Irac MekMahon (koga moja majka, što će joj večno sluţiti na čast, nikad nije pominjala kao ’dragu osobu’), radio je sam za sebe, tako što bi na nekoj livadi poreĎao prazne boce od viskija u dve-tri oktave, a kad bi se oko njega okupio svet voljan da plati, prilično bi muzikalno zaigrao, kako su nam pričali, lupkajući po tim bocama. (Što znači, moţete mi verovati na reč, da izmeĎu ostalih imamo i nekoliko čudaka na porodičnom stablu.) A sami naši roditelji, Les i Besi Glas, imali su jednu prilično konvencionalnu, ali (bar mi verujemo u to) izuzetno dobru pevačko-igračku šaljivu numeru. koju su izvodili u varijeteima i mjuzik-holovima, postigavši moţda najveći uspeh u Australiji (gde smo Simor i ja, dok su sve predstave bile rasprodate, proveli skoro dve godine najranijeg detinjstva), ali i kasnije, kad su stekli mnogo više od samo prolazne slave u starim krugovima Pantagesa i Orfeuma, ovde u Americi. Po mišljenju ne baš malog broja ljudi, mogU su da nastupaju i mnogo duţe kao zabavljački par nego što jesu. Ali Besi je imala

neke svoje ideje. Ne samo da je oduvek patila od toga da predoseća nevolju - već 1925. gotovo se nigde više nisu izvodila samo dva vodvilja dnevno, a Besi je, i kao majka i kao igračica, bila energično protiv četiri predstave svakog dana u velikim, novim, sve brojnijim kino-i-varijetetskim salama - već je, što je vaţnije, još od detinjstva u Dablinu, kada je njena sestra bliznakinja podlegla iza scene od akutne neishranjenosti, Sigurnost u bilo kom obliku sudbonosno privlačila Besi. Sve u svemu, u proleće 1925, kad se prikazivanje nekog osrednjeg programa, u Olbiju, Bruklinu, bliţilo kraju, a petoro njene dece leţalo bolesno od ospica u neudobnom troiposobnom, stanu u starom hotelu Alamek na Menhetnu, a ona mislila da je opet u drugom stanju (pogrešno, kako se ispostavilo; porodične bebe, Zui i Freni, rodile su se tek 1930, odnosno 1935. godine), Besi se iznenada obratila nekom svom časnom a ’uticajnom’ oboţavaocu, i moj otac je dobio posao, kako je godinama govorio, bez ikakvog straha da će mu neko u familiji protivrečiti, kao urednik reklamnog sektora jedne radio-stanice, čime je dugotrajna turneja para Galager & Glass bila zvanično okončana. Ali ono što uglavnom pokušavam ovde je da otkrijem najubedljiviji način kako bih objasnio da je ovo neobično nasleĎe svetlosti pozomice uz tri poziva zvonom bilo gotovo isključiva i krajnje značajna stvarnost u ţivotima svo sedmoro dece u našoj porodici. Dvoje najmlaĎih, kako sam već pomenuo, profesionalno se bave glumom. Ali tu se ne moţe povući nikakva oštra crta. Starija od moje dve sestre, iako po svim spoljnim obeleţjima stanovnik bogatog predgraĎa, majka troje dece i suvlasnica garaţe sa dva automobila, ipak će, u svim trenucima velike

radosti, zaigrati kao da joj od toga bukvalno zavisi ţivot; video sam je, uţasnut, kako s mojom petodnevnom nećakinjom u naručju sasvim pristojno stepuje (nešto kao Ned Vejbem iz repertoara Peta i Merion Runi). I moj pokojni mlaĎi brat Volt, koji je poginuo u nekoj posleratnoj nesreći u Japanu (o kome sam rešio da što manje govorim ovde, inače nikad neću završiti), bio je takoĎe igrač, u jednom moţda manje spontanom, ali daleko profesionalnijem smislu od moje sestre Bu Bu. Njegov blizanac - naš brat Vejker, naš monah, naš manastirski kartuzijanac - kao dečak, privatno je proglasio V. K. Fildsa8 za sveca i, po ugledu na tog nadahnutog i svojeglavog, ali prilično svetog čoveka, veţbao je ţongliranje, izmeĎu ostalog i sa kutijama cigara, dok nije dostigao spektakulamu veštinu. (U porodici se govorkalo da je u stvari zatvoren u manastir odnosno razrešen duţnosti svetovnog sveštenika u Astoriji - kako bi ga oslobodili stalne napasti da svetu pričest baca u usta vernika s razdaljine od jednog metra, i to u draţesnom luku preko levog ramena.) Što se mene tiče - Simora bih radije ostavio za kraj - mislim da se podrazumeva kako i sam pomalo igram. Naravno, samo kad me zamole. Osim toga, moram da pomenem kako često osećam kao da nada mnom bdi, mada ne baš redovno, moj pradeda Zozo; osećam da me na neki tajanstveni način čuva da se ne sapletem na svoje nevidljive klovnovske dţak-pantalone dok šetam šumom ili ulazim u učionice, a moţda pazi i da moj veštački nos, kad sednem za pisaću mašinu, bude ponekad okrenut ka istoku. Na kraju krajeva, čak ni naš Simor nije ţiveo i umro ništa manje opterećen svojim ’nasleĎem’ nego bilo

ko od nas. Već sam pomenuo da iako verujem kako njegove pesme nisu mogle da budu ličnije, niti su mogle potpunije da ga prikaţu, on promiče kroz svaku od njih, ne otkrivajući nijedan stvarno autobiografski podatak, čak ni kad ga inspiriše Muza Beskrajne Radosti. A to, rekao bih, što moţda nije po svačijem ukusu, predstavlja vrhunsko napisan vodvilj - sa tradicionalnim prvim činom u kome čovek balansira rečima, osećanjima i zlatnim kometom na bradi, umesto sa uobičajenim štapom za večemje izlaske, hromiranim stolom i šampanjskom bocom punom vode. Ali sad moram da vam ispričam nešto mnogo konkretnije i značajnije. Već dugo čekam na to: 1922. godine u Brizbejnu, kad je Simoru bilo pet godina a meni tri, Bes i Lesi nastupali su nekoliko nedelja u istom programu sa Dţo Dţeksonom čudovišnim Dţo Dţeksonom na niklovanom artističkom biciklu koji je blistao jače od platine, sve do poslednjeg reda gledališta. Mnogo godina kasnije, nedugo po izbijanju Drugog svetskog rata i tek što smo se Simor i ja uselili u sopstveni stančić u Njujorku, naš otac, Les, svratio je jedne večeri kod nas, vraćajući se kući s partije pinkla. Očigledno je čitavog popodneva imao loše karte. Sve u svemu, ušao je čvrsto rešen da ne skine kaput. Seo je. Smrknuto je odmeravao nameštaj. Okrenuo mi je šaku da proveri ima li na prstima tragova pušenja, a onda pitao Simora koliko cigareta popuši dnevno. Učinilo mu se da je u svom piću našao muvu. Na kraju, kad je razgovor - bar po mom mišljenju - otišao bestraga, naglo je ustao i uputio se prema fotografiji na kojoj su bili on i Besi, i koju smo nedavno pre toga prikačili na zid. Čitav minut, a moţda i duţe, namršteno je piljio u nju, zatim se okrenuo, s osomošću koju niko u porodici ne bi smatrao

neuobičajenom, i upitao Simora seća li se vremena kad je njega, Simora, Dţo Dţekson vozio na upravljaču svog bicikla naokolo po čitavoj pozomici. Simor je, sedeći u staroj fotelji s presvlakom od rebrastog somota na drugoj strani sobe, sa upaljenom cigaretom, u plavoj košulji, sivim pantalonama, mokasinama izgaţenih lubova i posekotinom od brijanja na onoj strani lica koja je bila okrenuta meni, odgovorio ozbiljno i odmah, na onaj poseban način kako je uvek odgovarao na Lesova pitanja - kao da su to baš ona pitanja koja voli više od svih ostalih u ţivotu. Rekao je kako nije siguran da je ikad sišao sa Dţo Dţeksonovog predivnog bicikla. A taj odgovor, osim ogromne sentimentalne vrednosti za moga oca, bio je u mnogo čemu istinit, istinit, istinit. IzmeĎu prethodnog i ovog pasusa prošlo je, isparilo, više od dva i po meseca. Pomisao na mali bilten koji moram da objavim izaziva neznatnu grimasu na mom licu, jer mi se čini kao da bih poverljivo saopštio kako uvek sedim na stolici dok radim, da u toku Stvaralačkih časova popijem i do trideset šoljica crne kafe, i da u slobodno vreme sam pravim svoj nameštaj; ukratko, to izgleda kao da je neki čovek od pera jedva dočekao da reporteru nedeljnog knjiţevnog dodatka govori o svojim radnim navikama, svojim hobijima i svojim, za štampu još zanimljivijim, ljudskim slabostima. Ali ja zaista ne nameravam da se ovde upuštam u nešto intimno. (U pogledu sebe se, u stvari, krajnje obuzdavam. Čini mi se da ovaj sastav nikad nije bio u većoj opasnosti nego što je sada, da u potpunosti poprimi neformalnost donjeg veša.) Rastrubio sam da postoji veći prekid izmeĎu pasusa kako bih čitaoca

obavestio da sam se tek pridigao nakon devet nedelja u krevetu sa opasnom ţuticom. (Shvatate šta mislim pod donjim vešom. Ova moja poslednja opaska ispala je kao citat, gotovo intacta, direktno iz Minskijeve burleske. Drugi Bananamen: ’Bio sam devet nedelja u krevetu sa opasnom ţuticom.’ Prvi Bananamen: ’S kojom, talični? Obe su opasne cure, te Ţutice9. Ako ovo treba da bude ţeljno iščekivana potvrda o ozdravljenju, bolje da se što pre vratim u Dolinu Bolesnih.) Kad već priznajem, što je neminovno, da sam skoro čitavih nedelju dana na nogama i da mi se boja vratila u obraze, pitam se neće li čitalac pogrešno shvatiti moje poveravanje - uglavnom, rekao bih, iz dva razloga. Pod jedan, neće li pomisliti da ga diskretno prekorevam što nije preplavio kamelijama moju bolesničku sobu? (Svima će laknuti, siguran sam, kad uvide da mi Humor uveliko ponestaje.) Pod dva, neće li on, taj čitalac, na osnovu ovog Bolesničkog Izveštaja, pomisliti da moja lična sreća - koju sam tako briţljivo mamio na samom početku ovog sastava moţda uopšte i nije sreća već samo ţuč? Ta druga mogućnost najozbiljnije me zabrinjava. Ipak, sigurno je da sam istinski srećan što radim na ovom Uvodu. Na svoj uroĎeno tromi način bio sam čudesno srećan u toku čitave moje ţutice (i sama aliteracija već bi mogla da me dokrajči)10.1 srećan sam što mogu da objavim kako sam u ovom trenutku beskrajno srećan. Ali to ne znači (sada sam prešao, bojim se, na pravi razlog zašto sam napravio ovu malu vitrinu za izlaganje moje sirote stare jetre) - to ne znači, ponavljam, da mi bolest nije ostavila baš nijednu ozbiljnu posledicu. Iz dna duše mrzim dramatične nove pasuse, ali čini se da mi je ipak potreban za ovo što sledi.

Jedne večeri prošle nedelje, kad sam prvi put osetio dovoljno snage i hrabrosti da se ponovo vratim ovom Uvodu, shvatio sam da sam izgubio ne samo svoje nadahnuće, već i spremnost da nastavim sa pisanjem o Simoru. Suviše je narastao dok me nije bilo. Neverovatno. Od popustljivog diva, kakav je bio pre moje bolesti, u devet kratkih nedelja naglo se pretvorio u najbliskije ljudsko biće u mom ţivotu, u jedinu osobu koja je uvek bila mnogo, mnogo velika da bi stala na običan list papira za pisaću mašinu - bar na moj list papira za pisaću mašinu. Ukratko, uhvatila me paruka, i drţala me još pet sledećih noći. Ipak, mislim da to ne bih smeo da predstavljam crnje nego što je potrebno. Jer sve to ima i svoju očaravajuću stranu. Moraću odmah da vam kaţem šta sam uradio večeras, a to me uverava da ću se sutra uveče vratiti svom poslu u velikom stilu, još drčniji i neprijatniji, ukoliko je to uopšte moguće. Pre nekih dva sata pročitao sam jedno staro lično pismo tačnije rečeno, prilično opšimu belešku - koja je jednog jutra 1940. godine ostavljena na mom posluţavniku s doručkom. Ispod polovine grejpfruta, da budem precizniji. Još samo minut ili dva, pa ću osetiti neizrecivu (’radost’ nije prava reč za to) - neizrecivu Prazninu da ovu dugačku belešku doslovno reprodukujem. (O, blaţena ţutice! Nikada nisam upoznao bolest - ni ţalost, a ni nesreću - koja se na kraju nije razvila u cvet ili u dobru belešku. Od nas se traţi samo to da uvek budno pazimo. Kad mu je bilo jedanaest godina, Simor je jednom prilikom rekao na radiju da u Bibliji najviše voli reč PAZI!) Ah pre nego što preĎem na glavnu stvar, duţan sam, od glave do pete, da se

pozabavim s nekoliko sporednih opaski. Ovakva prilika moţda mi se nikad više neće pruţiti. Mislim da nisam rekao, što smatram ozbiljnim propustom, da je moj običaj, moja prinuda, kad god je to bilo zgodno, a vrlo često i kad nije, bila da svoje nove kratke priče proverim na Simoru. Što znači da mu ih glasno pročitam. To sam radio molto agitato, s jasno naglašenom i obojici potrebnom Pauzom na kraju. Naime, kad bi moj glas ućutao, Simor se uvek uzdrţavao od bilo kakvih komentara. Umesto toga bi pet do deset minuta gledao u plafon - u toku Čitanja obavezno bi se ispruţio na pod - zatim bi ustao, (ponekad) lako lupnuo utmulom nogom, i izlazio iz sobe. Kasnije - obično se radilo o satima, ali jednom ili dvaput i o danima nabacio bi nekoliko rečenica na parče papira ili na karton od košulje i ostavljao ga na mom krevetu, ili na mom mestu za stolom, ili bi mi ga (veoma retko) slao Poštom Sjedinjenih Drţava. Evo nekoliko njegovih kratkih kritičkih osvrta. (Ovo je, da budem iskren, samo zagrevanje. Ne vidim razloga da to poričem, mada bi moţda trebalo.) Strašno ali istinito. Prava Meduzina glava. Kad bih samo znao. Ţena je dobra, ali slikara kao da progoni tvoj prijatelj koji je u Italiji naslikao portret Ane Karenjine. Stvarno ga dobro progoni, najbolje, ali ti imaš sopstvene gnevne slikare. Mislim da bi ovo trebalo da preradiš, Badi. Doktor je mnogo dobar, ali čini se da si ga prekasno zavoleo.

Čitavu prvu polovinu stoji napolju na zimi, čekajući da ga zavoliš, a ipak je on tvoj glavni junak. Na njegov lepi dijalog s bolničarkom gledaš kao na preobraćenje. To je trebalo da bude religiozna priča, a ispala je puritanska. Osećam da cenzurišeš svaku njegovu kletvu. Šta je to nego priprosti oblik molitve kada on, Les, ili ma ko drugi kune sve što stigne? Ne mogu da verujem da Bog priznaje bilo kakav oblik svetogrda. Tu cifrastu reč izmislili su sveštenici. Baš mi je ţao zbog ove priče. Nisam dobro slušao. Stvarno mi je ţao. Već me prva rečenica izbacila iz koloseka. ’Henšou se tog jutra probudio s uţasnom glavoboljom.’ Najozbiljnije računam da ćeš da raskrstiš sa svim tim laţnim Henšouima u svom pisanju. Henšoui jednostavno ne postoje. Hoćeš li da mi je pročitaš još jednom? Molim te izmiri se sa svojim razumom. On te neće napustiti, Badi. Odbaciti ga zato što si tako rešio jednako je loše i neprirodno kao kad bi odbacio svoje prideve i priloge zato što tako od tebe traţi profesor B. Šta on o tome zna? Što ti u stvari znaš o sopstvenom razumu? Sedim ovde i cepam beleške za tebe. Stalno počinjem s onim: ’Ova je baš lepo komponovana’, i ’Ţena iz zadnjeg dela kamiona je veoma komična’, ili ’Razgovor dva pajkana je genijalan’. I tako izvrdavam. Nisam siguran zašto to radim. Postao sam malo nervozan čim si počeo da čitaš. Zvučalo je kao početak nečega što tvoj najveći neprijatelj Bob B. naziva fenomenalnom pričom. Ne misliš li da bi on to nazvao korakom ka

pravom putu? Zar te to ne zabrinjava? Čak i ono što je smešno u vezi sa ţenom u zadnjem delu kamiona ne zvuči kao nešto što je tebi smešno. Mnogo više zvuči kao nešto što ti smatraš da je opšteprihvaćeno kao smešno. Osećam se prevareno. Ljutiš li se? Moţda ćeš reći da naše srodstvo loše utiče na moj sud. To me i brine. Ali i ja sam samo čitalac. Jesi li ti pisac ili samo pisac fenomenalnih priča? Neću fenomenalnu priču od tebe. Ţelim tvoj plen. Ta nova priča nikako mi ne izbija iz glave. Ne znam što da kaţem o njoj. Znam koliki mora da je bio rizik od padanja u sentimentalnost. Dobro si se izvukao. Moţda i previše dobro. Pitam s£da li bi mi bilo draţe da si malo pokleknuo. Mogu li da napišem jednu malu priču za tebe? Bio jednom jedan veliki muzički kritičar, ugledni autoritet za Volfganga Amadeusa Mocarta. Njegova kćerkica išla je u deveti razred osnovne škole i pevala u horu, i taj veliki Ijubitelj muzike veoma se naljutio kad je jednog dana dovela u kuću još jednu devojčicu da veţbaju neki potpuri pesama Irvinga Berlina, Harolda Arlena, Dţeroma Kema i sličnih ljudi. Zašto deca ne bi pevala jednostavne Šubertove pesmice umesto tog ’smeća’? I tako je otišao do direktora škole i digao silnu dreku oko toga. Argumenti tako ugledne osobe ostavili su jak utisak na direktora, i on se sloţio da ispresliša nastavnicu muzičkog, jednu veoma staru damu. Veliki ljubitelj muzike izašao je u najboljem raspoloţenju iz njegove kancelarije. Vraćajući se kući, ponavljao je u sebi blistave argumente koje je izneo direktoru, i njegova ushićenost sobom rasla je sve više i više. Grudi su mu se nadimale. Korak mu se ubrzao. Počeo je da zviţduće neku melodijicu. Ovu: ’Kej-Kej-

Kejti’.11 A sad Beleška. Biće izneta s ponosom i rezignacijom. S ponosom zato što - dobro, to ću da preskočim. S rezignacijom zato što ovo moţda prate i neke moje kolege s fakulteta - stare kabinetske cepidlake - i već slutim da će baš ovaj prilog pre ili kasnije dobiti naslov: ’Devetnaest godina stari recept za pisce, braću i rekonvalescente od hepatitisa koji su izgubili put i ne mogu dalje’. (Eh, tako je to. Moraš biti cepidlaka da ga ne izgubiš. Osim toga, ja jesam rekonovalescent.) Kao prvo, mislim da je ovo najduţi kritički osvrt na neki moj Literami pokušaj koji sam ikad dobio od Simora - a verovatno i najduţe neusmeno saopštenje koje sam od njega dobio u čitavom njegovom ţivotu. (Veoma smo retko pisali pisma jedan drugom, čak i za vreme rata.) Komentar je napisan olovkom, na nekoliko Ustova papira koje je naša majka pokupila iz hotela Bizmark u Čikagu, dve-tri godine pre toga. To je bio njegov odgovor na najambiciozniju celinu koju sam do tada napisao. Bila je 1940. godina i obojica smo još uvek ţiveli u već prenaseljenom roditeljskom stanu na Istočnoj Sedamdesetoj ulici. Imao sam dvadeset jednu godinu i bio tako slobodan kao što, da se tako izrazim, moţe da bude samo jedan mlad, neobjavljivan i neiskusan pisac. Simor je imao dvadeset i tri godine i upravo je započinjao svoju petu godinu kao profesor engleskog na njujorškom univeizitetu. Evo ga, najzad, u celosti. (PredviĎam nekoliko smetnji za pristrasnog čitaoca, ali Najgore će biti, mislim, sa uvodnim pozdravom. Ipak, ako taj pozdrav ne smeta meni, ne vidim zašto bi smetao bilo kom drugom ţivom biću.)

Dragi moj stari Usnuli Tigre, Pitam se ima li mnogo čitalaca koji su prelistavali stranice nekog rukopisa dok autor hrče u istoj sobi. Poţeleo sam da to oprobam na sebi. Tvoj glas je ovog puta bio gotovo prejak. Mislim da tvoja proza postaje predstava u kojoj tvoji junaci jedva opstaju. Toliko bih toga hteo da ti kaţem, a nemam odakle da počnem. Ovog popodneva napisao sam nikom drugom nego šefii katedre za engleski jezik i knjiţevnost nešto što meni izgleda kao čitavo jedno pismo koje prilično podseća na tebe. Toliko sam uţivao u njemu da sam pomislio kako to moram da ti kaţem. Predivno pismo. Osećao sam se kao onog subotnjeg popoĎneva prošlog proleća kad sam išao na Die Zauberflote sa Karlom i Ejmi, i onom veoma čudnom devojkom koju su poveli zbog mene, a stavio sam onaj tvoj zeleni otrov. Nisam ti rekao da sam je uzeo. (Ovde cilja na jednu od četiri skupe kravate koje sam kupio nekoliko meseci pre toga. Zabranio sam svojoj braći - a pogotovo Simoru, kome je bilo najlakše da dopre do njih - da uopšte prilaze fioci u kojoj sam ih čuvao. Držao sam ih, delimično iz štosa, u celofanu.) Nisam osećao nikakvu krivicu kad sam je stavio, samo samrtni strah da iznenada ne prošetaš preko bine i ugledaš me kako sedim tamo u mraku s tvojom kravatom na sebi. Pismo je bilo malo drukčije. Palo mi je na pamet kako bi se, kad bi bilo obmuto, i kad bi ti pisao pismo koje podseća na mene, verovatno zabrinuo kao i ja. Meni je uglavnom uspelo da ne mislim na to. Jedna od ono malo preostalih stvari na ovom svetu, osim samog sveta po sebi, koja me svakog dana rastuţi, je svest da se ti uzrujaš kad ti Bu Bu ili Volt kaţu da govoriš nešto što podseća na mene. Na neki način, ti to

primaš kao optuţbu zbog piraterije, kao malu povredu svoje individualnosti. Zar je tako strašno ako ponekad podsećamo jedan na drugoga? Opna izmeĎu nas veoma je tanka. Zar nam je toliko bitno da stalno vodimo računa o tome? Pre dva leta, ono kad sam bio tako dugo odsutan, uspeo sam da otkrijem kako smo ti, Z. i ja braća već najmanje četiri inkarnacije, a moţda i više. Zar u tome nema izvesne lepote? Zar sopstvena individualnost za svakoga od nas ne počinje baš tamo gde priznajemo svoje ekstremno bliske veze i prihvatamo neminovnost meĎusobnog pozajmljivanja viceva, talenata, idiotluka? Kao što vidiš, kravate nisam uključio u to. Za mene Badijeve kravate ostaju Badijeve kravate, ali jeste zadovoljstvo uzeti ih bez pitanja. Mora da ti je strašno kad pomisliš da su mi, pored tvoje priče, kravatc i ostalo u glavi. Meni nije. Samo što svuda traţim svoje misli. Mislio sam da će mi ove sitnice moţda pomoći da se saberem. Napolju je već dan, a ja sedim ovde otkako si legao. Kakva radost biti tvoj prvi čitalac. A bila bi još veća radost da ne mislim kako ti više ceniš moj sud od sopstvenog. Zaista mi se čini kako nije dobro da toliko zavisiš od onog što ću ja da kaţem o tvojim pričama. I to baš ti. Dokazuj mi drugi put da nije tako, ali ubeĎen sam da sam negde teško omanuo, što je i razlog ovakve situacije. Nije da se trenutno baš valjam u krivici, ali krivica je krivica. Ne nestaje tek tako. Ne moţe se poništiti. Ne moţe se čak ni potpuno razumeti, siguran sam u to - koreni joj seţu suviše duboko u ličnu i prastaru karmu. Kad me zahvati takvo osećanje, skoro jedino što moţe da me izvadi je svest da je krivica nesavršen oblik spoznaje. Ali samo zato što nije savršen, ne znači da ne moţe biti upotrebljen. Ono što je teško u

svemu tome je primeniti ga pre nego što počne da te parališe. Zato ću najbrţe moguće napisati šta mislim o tvojoj priči. Kad poţurim, javi mi se neko snaţno osećanje da će moja krivica ovde posluţiti najboljim i najiskrenijim namerama. Zaista tako mislim. Čini mi se, ako ovo ubrzam, moţda ću uspeti da ti kaţem ono što sam verovatno već godinama ţeleo. Ti sigurno i sam znaš da je ova priča puna velikih pomaka. Skokova. Čim si otišao u krevet, razmišljao sam neko vreme kako bih morao da probudim sve ţivo u kući i napravim ţurku u čast našeg čudesnog skokovitog brata. Kakav sam uopŠte ja kad ih nisam sve probudio? Kad bih samo znao. Zabrinut, u najboljem slučaju. Zabrinut zbog velikih skokova koje ne mogu da ispratim pogledom. Čini mi se da maštam kako si se ohrabrio da skočiš izvan mog vidokruga. Oprosti zbog ovoga. Sad već pišem veoma brzo. Mislim da je ova nova priča baš ona na koju si čekao. A i ja, na neki način. Ti znaš da je uglavnom ponos taj koji me drţi. Mislim da me to najviše i brine. Za tvoje dobro, gledaj da se ne ponosim tobom. Mislim da je to baš ono što pokušavam da ti kaţem. Kad me nikad više ne bi drţao budnim zbog ponosa. Daj mi priču zbog koje ću da ostanem samo nerazumno dugo budan. Diži me budnim do pet sati samo zato što sve tvoje zvezde blistaju, i ni zbog čega dnigog. Oprosti za poĎvlačenje, ali to je prvo što sam ikad rekao o nekoj tvojoj priči zbog koje klimam glavom. Molim te ne dozvoli da govorim dalje. Noćas verujem da je sve što kaţeš piscu kad si ga već zamolio da pusti svoje zvezde da zablistaju samo literarni savet. Noćas sam siguran da su svi ’dobri’ literarni saveti samo Luj Buje i Maks Di Kamp koji Floberu ţele Madam

Bovari. U redu, njih dvojica su ga, svojim istančanim ukusom, naveli da napiše remek-delo. Oduzeli su mu svaku šansu da ikad napiše ono što mu je na srcu. Umro je kao slavna ličnost, a to je baš ono što on nije bio. Nepodnošljivo je čitati njegova pisma. Daleko su bolja nego što bi smela da budu. Samo poručuju uzalud, uzalud, uzalud. Kidaju mi srce. Bojim se da ti govorim o bilo čemu noćas, dragi moj Badi, osim o beznačajnim stvarima. Molim te idi za svojim srcem, šta god ispalo od toga. Bio si tako ljut na mene kad smo se prijavljivali. (Nedelju dana ranije smo on i ja i još nekoliko miliona mladih Amerikanaca otišli u najbližu osnovnu školu i prijavili se u vojsku. Uhvatio sam ga kako se smeška nečemu što sam upisao u svoju prijavu. Odbijao je, čitavim putem do kuće, da mi kaže šta mu je bilo tako smešno. Kao što svako u našoj porodici može da potvrdi, umeo je da bude neumoljivo tvrdoglav kad je smatrao da mu to okolnosti dozvoljavaju.) Znaš li čemu sam se smeškao? Naveo si pisac pod profesija. To mi je zvučalo kao najzgodniji eufemizam koji sam ikad čuo. Kada je uopšte pisanje bilo tvoja profesija? Nikad nije bilo ništa drugo osim religija. Nikad. Sad sam već malo previše uzbuĎen. A pošto to jeste tvoja religija, znaš li šta će te pitati kad umreš? Ali pusti da ti prvo kaţem šta te neće pitati. Neće te pitati da li si pred smrt radio na nekom veličanstvenom, potresnom knjiţevnom delu. Neće te pitati da li je bilo dugačko ili kratko, tuţno ili smešno, da li je objavljeno ili nije. Neće te pitati da li si bio u dobroj ili lošoj formi kad si ga pisao. Neće te pitati čak ni da li bi nastavio rad na tom knjiţevnom delu da si znao da ćeš umreti čim ga završiš - mislim da će to pitati samo sirotog Sorena K. Sasvim sam siguran da će ti postaviti

samo dva pitanja. Da li je većina tvojih zvezda zablistala? Da lisi zaista pisao ono što tije na srcu? Kad bi samo znao koliko će ti biti lako da potvrĎno odgovoriš na oba pitanja. Kad bi se samo, bar pre nego što sedneš da nešto napišeš, podsetio da si bio čitalac davno pre nego što si postao pisac. Samo budi svestan toga, pa mirno sedi i upitaj se šta bi od svega na ovom svetu Badi Glas najradije pročitao kada bi to bio izbor njegovog srca. Sledeći korak je uţasan, ali tako jednostavan da jedva verujem u to dok pišem. Samo lepo sedi i bez ikakvog ustručavanja sam to napiši. Ovo neću čak ni da podvlačim. Suviše je vaţno da bi se podvlačilo. Ah, ohrabri se i uradi to, Badi! Veruj svom srcu. Dostojan si majstor. Ono te nikada neće izneveriti. Laku noć. Osećam da sam sada već previše uzbuĎen i pomalo dramatičan, ali mislim da bih dao skoro sve na ovom svetu da te vidim kako pišeš to nešto, to bilo šta, priču, pesmu, drvo, što ti istinski i iskreno izvire iz sopstvenog srca. U Taliji se daje Detektiv banke. Hajde da sutra uveče povedemo čitavu ekipu. Voli te, S. Evo Badija Glasa, vraća se na scenu. (Badi Glas je, naravno, samo moj pseudonim. Moje pravo ime je major Dţordţ Filding Anti-Klimaks.) I sam se osećam previše uzbuĎeno i pomalo dramatično, i sav moj uzavreli zamah tera me u ovom trenutku da čitaocu dam bukvalno zvezdana obećanja za naš randevu sutra uveče. Mada mislim kako bi bilo najpametnije da samo operem zube i bacim se u krevet. Ako je ta Ďugačka Beleška moga brata bila donekle naporna za čitanje, kako li je tek bilo iscrpljujuće, ne mogu da ne kaţem, prekucati je za moje prijatelje. Onaj prelepi nebeski svod, koji mi je ponudio

na poklon za ’poţuri-i-opo-ravi-se-od-svoje-ţutice-imalodušnosti’ sada mi je negde oko kolena. Neće li ipak biti malo ishitreno ako čitaocu kaţem šta nameravam da radim, i to od sutra uveče? Već deset godina, pa i više, maštam da me neko, ko na sasvim odreĎena pitanja ne očekuje pošto-poto i sasvim kratke i jasne odgovore, upita: ’Kako je izgledao vaš brat?’ Ukratko, to pisano delo ovoga sveta, ’to nešto, to bilo šta’, u kome bih, kako mi govori moj preporučeni organ od autoriteta, najviše uţivao, je potpuni fizički opis Simora, koji bi napisao neko ko ne ţuri baš preterano da ga što pre skine sa grbače - dakle, sasvim besramno rečeno, ja. Kosa mu skače u berbernici. Sad je ono Sutra Veče, i ja sedim ovde, što se podrazumeva, u mom smokingu. Kosa mu skače u berbernici. Isuse, zar se tako počinje? Zar će se ova soba, malo po malo, napuniti kukuruznim keksom i pitom od jabuka? Moţda. Ne ţelim da verujem u to, ali moţda. Ako u opisu budem insistirao na Selektivnosti, opet ću da se ohladim i odustanem pre nego što i počnem. Ne mogu da sortiram, ne mogu da baratam sa tim čovekom kao trgovački pomoćnik. Mogu da se nadam kako će neke stvari ovde biti iznete s prolaznom osećajnošću, ali dozvolite mi da bar jednom u ţivotu ne ispitujem svaku prokletu rečenicu, inače sam opet gotov. Njegova kosa koja skače u berbemici je apsolutno prvi detalj koji mi se nameće. Obično smo odlazili na šišanje pred svaki drugi nastup na radiju, ili jednom u svake dve nedelje, i to odmah posle škole. Berbernica se nalazila na uglu Sto osme ulice i Brodveja, ušuškana u zelenilu (dosta više s tim),

izmeĎu kineskog restorana i prodavnice košer-delikatesa. Ako bismo zaboravili da pojedemo uţinu, ili je, što se češće dešavalo, negde izgubih’ ponekad smo za petnaestak centi kupovali malo salame i nekoliko kiselih krastavčića, i to jeli na svojim stolicama, bar dok kosa ne bi počela da pada. Frizeri su se zvali Mario i Viktor. Moţda su posle toliko godina i umrli od preterane količine belog luka, od čega verovatno umiru svi njujorški frizeri. (Dosta, prekini s tim. Zatri to, molim te, dok je još u pupoljku.) Naše stolice su bile jedna pored druge i, kad bi Mario završio sa mnom i spremao se da mi skine i istrese onu portiklu za šišanje, nikada, nikada se nije desilo da na sebi nisam imao više Simorove kose nego sopstvene. Samo me nekoliko stvari u ţivotu, pre i posle toga, moglo tako da iznervira. Poţalio sam se jedan jedini put, i to je bila kolosalna greška. Rekao sam nešto, naglašeno grubim glasom, o njegovoj ’prokletoj kosi’ koja stalno skače po meni. Zaţalio sam istog trenutka kad sam to izgovorio, ali bilo je prekasno. Ništa nije rekao, ali je odmah počeo da brine zbog toga. Postalo je još gore dok smo se vraćali kući, ćutke prelazeći ulice; očigledno je pokušavao da smisli kako da zabrani svojoj kosi da u berbemici skače po njegovom bratu. Najgore je bilo kad smo stigli do Sto desete ulice, do velikog bloka koji od Brodveja vodi do naše kuće na uglu Riversajda. Niko u našoj porodici nije umeo tako da brine duţ tog bloka kao Simor, samo ako je za to imao Pogodan Materijal. Dosta je za jednu noć. Iscrpljen sam. Samo još ovo. Šta ja to hoću (kurziv je uvek moj) od njegovog fizičkog opisa? I još, šta hoću da uradim s tim? Hoću da dopre do časopisa, da; hoću da ga objavim.

Ali nije u tome stvar - ja uvek hoću da objavljujem. Pre je reč o načinu na koji hoću da ga ponudim časopisu. U stvari, samo je to u pitanju. Mishm da znam. Veoma dobro znam da znam. Hteo bih da stigne tamo a da pri tom ne upotrebim ni marke ni veliki koverat. Ako je to veran opis, trebalo bi da naĎem mogućnost da mu dam samo novac za voz i eventualno mu spakujem sendvič i nešto toplo u termos, to je sve. Ostali putnici u kupeu moraće malo da se odmaknu od njega kao da je opijen. O kakva čudesna ideja! Neka izaĎe iz tog pijanstva. Ali koja je to vrsta pijanstva? Ona, mislim, kao kad vam neko koga volite doĎe pred vrata i smeši se, smeši, posle tri teška teniska seta, pobednička seta, da vas pita jeste li videli njegov poslednji udarac. Da. Oui. Druga noć. Ovo će se čitati, upamti. Reci čitaocu gde se nalaziš. Budi ljubazan - nikad se ne zna. Ali naravno. Nalazim se u staklenoj bašti, upravo sam zvonio za čašu porta, i svakog trenutka doneće ga stari porodični batler, jedan izuzetno inteligentni, debeli, glatki miš koji jede sve u kući osim ispitnih zadataka. Vraćam se S.-ovoj kosi, kad je već tu. Pre nego što je počela da mu opada, negde u devetnaestoj, i to u pramenovima, imao je veoma čvrstu kosu. Moglo bi se reći kovrdţavu, ali ne sasvim; da je tako, sigurno bih upotrebio taj izraz. Prosto je izazivala čoveka da je povuče, pa su je i vukli; bebe u našoj porodici uvek su automatski pruţale ručice za njom, čak i pre nego za njegovim nosem koji je, Bog to zna, takoĎe bio Upadljiv. Ali idemo redom. Veoma dlakav muškarac, mladić,

pubertetlija. Ostala deca u porodici, pogotovo dečaci, ti mnogobrojni dečaci pred pubertetom, kojih je, činilo se, uvek bilo u kući, bili su opčinjeni njegovim zglavcima i rukama. Kad mu je bilo jedanaest godina, moj brat Volt stalno je posmatrao Simorove zglavke i traţio od njega da skine dţemper. ’Skini dţemper, ej Simore. Hajde, ej. Baš je toplo ovde.’ S. bi mu se široko nasmešio, sav bi zablistao. Voleo je kad ga deca tako zadirkuju. I ja sam voleo, ali samo ponekad. On uvek. Uţivao je i bukvalno cvetao na sve neumerene i nepromišljene opaske koje su mu upućivali najmlaĎi članovi porodice. Sada, 1959, kad povremeno Čujem prilično nezgodne vesti o ispadima najmlaĎeg brata i sestre, prisećam se ogromnog veselja koje su pričinjavali Simoru. Sećam se kako mu Freni, kad joj je bilo oko četiri godine, sedi u krilu i gleda ga pravo u lice, govoreći s beskrajnim divljenjem: ’Simore, tvoji zubi su tako lepi i žuti’. Bukvalno se doteturao do mene da me pita jesam li čuo šta je rekla. Jedna izjava u ovom pasusu me zaledila. Zašto sam samo ponekad voleo da me deca zadirkuju? Nesumnjivo zato što je u zadrikivanjima na moj račun ponekad bilo i prilično mnogo pakosti. Verovatno sam to i zasluţivao. Pitam se šta čitalac zna o velikim porodicama? I, što je vaţnije, koliko toga moţe podneti da od mene čuje o tome? Moram da kaţem bar ovo: ako ste stariji brat u velikoj porodici (pogotovo u takvoj gde je starosna razlika, kao izmeĎu Simora i Freni, blizu osamnaest godina), i ako sami sebi namenite, ili vam drugi ne baš uviĎavno namene ulogu kućnog tutora ili mentora, onda je gotovo nemoguće da se ne pretvorite u nadzomika. Ali čak se i nadzomici pojavljuju u različitim oblicima, veličinama i bojama. Na primer, kad bi Simor rekao

nekom od blizanaca, ili Zuiu i Freni, pa čak i Madam Bu Bu (koja je bila samo dve godine mlaĎa od mene i često prava pravcata Dama) da skinu kaljače kad ulaze u stan, svako je znao da on pri tom uglavnom misli kako će inače isprljati pod, pa će Besi morati da ga pere. Kad bih im ja rekao da skinu kaljače, znali su da uglavnom mislim kako su ljudi koji to ne rade obična stoka. A to je stvorilo ne malu razliku u načinu na koji su se šalili i zadirkivali svakog od nas dvojice. Ovo priznanje, od koga mi je muka, ne moţe a da ne zvuči sumnjivo Pošteno i Snishodljivo. Ali šta ću? Treba li da prekinem sve poslove kad god progovorim glasom Poštenjačine? Zar ne mogu da se oslonim na čitaočevo razumevanje za činjenicu da ja ne bih sam sebe omalovaţavao - u konkretnom slučaju isticao svoje bedne liderske sposobnosti - da nisam siguran kako su me u toj kući ipak nmogo više nego samo ravnodušno trpeli? Da li bi nešto pomoglo ako bih vam ponovio koliko mi je godina? Dok ovo pišem, ja sam četrdesetogodišnjak, sede kose i mlohave straţnjice, priličnog stomaka i srazmernih šansi, i nadam se da neću odbaciti svoju srebrnu kašičicu zato što ove godine nisam u košarkaškoj ekipi ili zato što ne salutiram s dovoljno elana da bi me primili u oficirsku školu. Osim toga, verovatno još nikada nije napisan nijedan ispovedni pasus koji nije bar malo bazdio na piščev ponos što je odbacio svoj ponos. Kad god se neko javno ispoveda, treba da oslušnemo to što on zraispoveda. U odreĎenom periodu svog ţivota (najčešće uspešnom periodu, ţao mi je što moram da kaţem) čovek moţe iznenada da se oseti dovoljno jakim da prizna kako je varao na diplomskom ispitu, moţe čak rešiti da obelodani kako je izmeĎu svoje dvadeset druge i

dvadeset četvrte godine bio seksualno impotentan, ali ta velikodušna priznanja sama po sebi nisu nikakva garancija da ćemo saznati da li se jednom naljutio na svog kućnog ljubimca hrčka i stao mu na glavu. Oprostite što i dalje govorim o tome, ali čini mi se da opravdano brinem. Pišem o jedinoj, po mojim merilima zaista velikoj ličnosti koju sam ikad poznavao, i jedinom čoveku iole značajnijih razmera koji me nikad ni na trenutak nije naveo da posumnjam kako negde potajno čuva pun orman ruţnih, zamornih sitnih ispraznosti. Smatram da je zastrašujuće - u stvari zloslutno - što uopšte moram da se pitam mogu li ponekad bar za dlaku da ga nadmašim u populamosti na ovim stranicama. Moţda ćete mi oprostiti što tako govorim, ali nisu svi čitaoci iskusni čitaoci. (Kad je Simor imao dvadeset jednu godinu, i bio skoro redovan profesor engleskog koji već dve godine predaje, pitao sam ga postoji li nešto, ako uopšte postoji, što ga je razočaralo u tom poslu. Odgovorio je kako ne misli da ga je išta razočaralo, ali mu se čini da ima nečeg što ga plaši: čitanje olovkom ispisanih primedbi po marginama knjiga u fakultetskoj biblioteci.) Završiću s tim. Nisu svi čitaoci, ponavljam, iskusni čitaoci, a i rečeno mi je kritičari nam sve kaţu, a pre svega ono najgore - da imam dosta površnog šarma kao pisac. Najiskrenije se bojim da postoji takav tip čitaoca koji moţe da pomisli kako je baš lepo s moje strane što sam doţiveo četrdesetu; odnosno, što za razliku od one Druge Osobe sa ovih stranica nisam bio tako ’sebičan’ da izvršim samoubistvo i ostavim Čitavu Voljenu Porodicu na cedilu. (Rekao sam da ću da završim s tim, ali ipak neću. Ne zato što nisam dovoljno čvrst karakter, već zato što

bih, ako ţelim da ovo završim kako treba, morao da se dotaknem - moj boţe, dotaknem - detalja njegovog samoubistva, a ne očekujem da ću biti sposoban za to, po tempu kojim sada napredujem, bar još sledećih nekoliko godina.) Ipak ću vam reći još nešto, pre odlaska u krevet, što mi se čini donekle relevantno. I bio bih zahvalan kad bi se svako zaista potrudio da to ne shvati kao očiglednu zadnju misao. Naime, mogu da vam navedem savršeno opravdan razlog zašto je mojih četrdeset godina dok ovo pišem istovremeno čudovišna prednost i nedostatak. Simor je bio mrtav u trideset prvoj. Čak i da ga vratim do te nimalo impozantne starosti, trebaće mi, kako sam krenuo, mnogo, mnogo meseci, a verovatno i godina. Za sada ćete ga gotovo isključivo videti kao dete i dečaka (nikad, duboko se nadam, kao mladića). Kad se na ovim stranicama naĎem zajedno s njim, i sam ću biti dete ili dečak. Ali uvek ću biti svestan, a nadam se i čitalac, mada ne s toliko otpora, da ovu predstavu vodi pomalo trbušast i manje-više sredovečan muškarac. U mojim očima ta spoznaja nije ništa tuţnija od većine istina o ţivotu i smrti, ali nije ni manje od toga. Moram da vam kaţem još nešto - u ovom trenutku za to imate samo moju reč - da jako dobro znam kako bi Simor, kad bi situacija bila obrnuta, i kad bi on sedeo na mom mestu, bio tako dirnut - tako zatečen, u stvari - svojom nepristojnom nadmoćnošću kao pisca i oficijelnog sudije, da bi odustao od ovog projekta. O tome, naravno, neću više da govorim, ali drago mi je da je isplivalo. To je istina. Molim vas, nemojte je samo gledati; osetite je. Ipak ne idem u krevet. Neko je tu ubio moj san. I bolje za njega.

Oštar, neprijatan glas (nijednog od mojih čitalaca). Rekao si da ćeš nam ispričati kako je tvoj brat Izgledao. Nisu nam potebne sve te proklete analize i sva ta patetika. Ali meni jesu. Potreban mi je svaki delić te patetike. Nesumnjivo bih mogao da proĎem i sa manje analize, ali potreban mi je svaki delić te patetike. Ako postoji molitva koja bi me podrţala da čvrsto ostanem pri ovome, onda je to samo patetika. Mislim da mogu da opišem njegovo lice, njegov izgled, njegovo ponašanje - sve - u gotovo bilo kom periodu njegovog ţivota (osim godina koje je proveo u Evropi), i to prilično verno. Bez eufemizama, molim. Savršeno verno. (Ako tako nastavim, kada ću i gde morati da kaţem čitaocu kakvu memoriju, kakvu moć prisećanja, imaju neki od nas u porodici? Simor, Zui, ja. Ne mogu to da odlaţem u nedogled, ali koliko će to odbojno izgledati u štampi?) Izuzetno bi mi pomoglo kad bi mi neka dobra duša poslala telegram u kome bi precizno navela kojeg Simora ţeli da opišem. Ako se od mene traţi samo da opišem Simora, ma kog Simora, pred očima mi je ţiva slika, to nije problem, ali on se preda mnom pojavljuje istovremeno u uzrastima od, recimo, osam, osamnaest i dvadeset osam godina, s glavom punom kose i već skoro sasvim ćelav, u šorcu sa crvenim prugama iz letnjeg kampa kao i u izguţvanoj kaki košulji s naredničkim širitima na rukavu, kako sedi kao jogi u padmasani, i na balkonu zgrade R.K.O.-radija u Osamdeset šestoj ulici. Osećam opasnost iznošenja baš takve slike, i ne sviĎa mi se. Osim toga, mislim da bi uznemirila Simora. Teško je kad ti je Tema istovremeno i cher maitre. Mislim da ga ne bi previše zabrinulo kad

bih se, posle duţnog savetovanja s mojim instinktima, posluţio nekom vrstom knjiţevnog kubizma da prikaţem njegovo lice. A ne bi se uopšte zabrinuo kad bih ostatak ovog teksta napisao isključivo malim slovima - ukoliko mi to savetuju moji instinkti. Nemam ništa protiv neke vrste kubizma ovde, ali čak mi i poslednji instinkt govori da bih morao da ga suočim s jakim otporom niţe srednje klase. U svakom slučaju, voleo bih da to prespavam. Laku noć. Laku noć, gĎo Kalabaš. Laku noć, Prokleti Opisu. Pošto mi je malo teško da govorim o sebi, jutros sam u razredu odlučio (upadljivo zagledan pri tom, bojim se, u neverovatno dobro graĎen noţni mehanizam gĎice Valdemar) da je najkurtoaznije ako dopustim nekom od svojih roditelja da prvi dobije reč, a od koga je bolje početi nego od Pramajke? Ali to povlači neizmeran rizik. Jer, ako sentimentalnost ne čini obavezno neke ljude razmetljivim, onda će to gotovo sigurno učiniti njihove odvratne uspomene. Kad je reč o Besi, na primer, njena slaba tačka bila je Simorova visina. Ona ga vidi kao neobično visokog momka iz Teksasa, koji uvek mora da sagne glavu kad ulazi u sobu. Aistina je da je bio visok sto sedamdeset i osam, što po savremenim multivitaminskim standardima ni-je dovoljna visina za visokog čoveka. On je time bio zadovoljan. Ni najmanje nije čeznuo za visinom. Kad su blizanci izrasli preko sto osamdeset, pitao sam se da li će im moţda poslati pisma s izrazima saučešća. Da je danas ţiv, mislim da bi se sav pretvorio u osmeh što Zui, koji je postao glumac, nije otišao u visinu. On, S., čvrsto je verovao u neophodnost niskog teţišta kod pravih glumaca.

Pogrešio sam kad sam napisao da bi se sav pretvorio u osmeh. Sad ne mogu da zaustavim njegov osmeh. Bio bih veoma srećan kad bi neki drugi istinoljubivi pisac seo ovde umesto mene. Jedan od prvih zaveta kad sam počeo da se bavim ovim poslom bio je da mojim junacima stavim prigušivač, čim počnu da mi se Osmehuju ili Keze u priči. Ţaklina se cerekala. Veliki i lenji Brus Brauning kiselo se smeškao. Dečački osmejak obasjao je izbrazdane crte kapetana Mitgesena. Ipak, osmeh me ovde strahovito tišti. Ali da završimo prvo s najgorim: mislim da je imao veoma, veoma dobar osmeh za nekog čiji su zubi bili izmeĎu onako i lošeg. Čini mi se da ga nije nimalo teško opisati. Njegov osmeh se često kretao napred-nazad, dok se izrazi na ostalim licima u sobi ili uopšte nisu menjali, ili se kretali u suprotnom pravcu. Protagonista tog osmeha nije se pridrţavao standarda, čak ni unutar porodice. Umeo je da bude mračan, da ne kaţem kao na pogrebu, kad su mala deca gasila svećice na roĎendanskoj torti, dok je s druge strane bivao istinski ushićen kad bi mu neko od naših mahšana pokazao ili pokazala gde su ogrebali rame plivajući ispod splava. U tehničkom pogledu, osmeh mu uopšte nije bio prikladan za društvo, ah ipak mi se čini istinito (moţda samo trunku preterano) ako kaţem da nikada ništa bitno nije nedostajalo na njegovom licu. Njegov osmeh nad ogrebanim ramenom, na primer, često je izluĎivao, ako je ogrebano rame bilo tvoje, ali je ipak odvlačio paţnju na drugu stranu kad je to bilo najpotrebnije. Njegova ozbiljnost na roĎendanima i ostalim zabavama nikad nije kvarila veselje - ili gotovo nikad - ne više od, recimo, njegovog cerenja kad bi kao gost prisustvovao Prvim pričešćima ili Bar micvama. I

mislim da ovo ne govorim samo iz bratske pristranosti. Ljudi koji ga uopšte nisu poznavali, ili su ga samo površno znali, moţda samo kao Zvezdu Dečjeg Radioprograma, u vreme dok je još nastupao, ili posle toga, bili su ponekad zbunjeni specifičnim izrazom - ili odsustvom takvog izraza - na njegovom licu, ali samo trenutno, mislim. U takvim slučajevima, ţrtve su često osećale nešto prijatno blisko radoznalosti - nikada se niko, koliko ja pamtim, nije stvarno uvredio ili narogušio na njega. I to samo iz jednog razloga - sasvim jednostavnog - svaki izraz njegovog lica bio je bezazlen. Kad je već bio u uzrastu muškarca (a ovo jeste, rekao bih, bratska pristrasnost), mislim da je njegovo lice bilo manje-više jedino potpuno otvoreno i iskreno lice odraslog čoveka u Njujorku i široj okolini. Ako sam ikad zapazio išta neiskreno, namešteno, na njegovom licu, to je bilo samo u kući, kada je time namerno uveseljavao nekog od članova porodice. A i to se, ipak, nije dogaĎalo svakog dana. Sve u svemu, rekao bih da je svoj humor ispoljavao sa umerenošću koja je nedostajala ostalima u familiji. Što, naglašavam, ne znači da humor nije bio sastavni deo i njegove hrane, ali mora se priznati da je obično dobijao, ili za sebe uzimao, najmanje paiče. Ukoliko otac slučajno nije bio negde u blizini, Standardna Porodična Šala je gotovo redovno sledovala njemu, i on bi je obično sasvim lepo izveo. Mislim da je dobar primer onoga što hoću da kaţem njegov ustaljeni običaj da me po jednom prekine dok mu naglas čitam neku moju novu priču, i to baš usred dijaloga, kako bi me upitao znam li da imam Dobro Uvo za Ritam i Kadence Svakodnevnog Govora. Uţivao je da pri tom izgleda veoma mudro.

A sad su na redu Uši. U stvari, o njima imam čitav mali film - jednu rolnu gde moja sestra Bu Bu, kad joj je bilo oko jedanaest godina, naglo odlazi od stola, da bi odmah ponovo uletela u sobu kako bi na Simorovim ušima isprobala par kolutova otkinutih sa spirale od sveske. Bila je veoma zadovoljna rezultatom, i Simor ih je nosio čitave večeri. Verovatno dok mu uši nisu prokrvarile. Ali nisu mu dobro stajale. Naţalost, nije imao uši gusara, već uši nekog starog kabaliste ili ostarelog Bude. Izuzetno duge, mesnate resice. Sećam se kako me je Otac Vejker, kad je pre nekoliko godina svratio u svom novom crnom odelu, upitao, dok sam rešavao ukrštenicu u Tajmsu, ne mislim li da S-ove uši potiču iz dinastije Tang. Što se mene tiče, ja bi ih smestio u još raniji period. Idem u krevet. Moţda još samo čašica za laku noć u Biblioteci, s pukovnikom Anstraterom, pa krevet. Zašto me ovo toliko iscrpljuje? Ruke mi se znoje, creva mi se grče. PrilagoĎeni Čovek jednostavno nije tu. Osim očiju i moţda (kaţem možda) nosa, u iskušenju sam da preskočim ostatak lica, i pošaljem Sveobuhvatnost doĎavola. Ne bih podneo da me optuţe kako nisam baš ništa prepustio čitaočevoj mašti. U jednom ili dva detalja koja je lako opisati, njegove su oči bile slične mojim, Lesovim i Bu Buinim, po tome: a) što sve te oči mogu s izvesnim ustezanjem da se opišu kao izuzetno tamne boje supe od goveĎeg repa, ili Tugaljivo Jevrejski SmeĎe i b) što svi imamo podočnjake, a ponekad i prave kesice ispod očiju. Ovde prestaje svako poreĎenje unutar porodice. Moţda nije

baš mnogo kavaljerski prema damama iz tog ansambla, ali bih svoj glas za dva ’najbolja’ para očiju u porodici dao Simoru i Zuiju. A ipak su se ta dva para potpuno razlikovala jedan od drugog, pri čemu je boja bila od najmanjeg značaja. Pre nekoliko godina objavio sam jednu zaista Nezaboravnu, neprijatno kontroverznu i potpuno neuspelu priču o ’darovitom’ dečaku koji se nalazi na prekookeanskom brodu, i negde u toj priči je i detaljan opis dečakovih očiju. Srećnim sticajem okolnosti, baš u ovom trenutku imam na sebi je-dan primerak te priče, s puno ukusa prikačen o rever mog bade-mantila. Citiram: ’Njegove oči, bledosmeĎe boje i ni najmanje velike, bile su malo razroke - levo oko više od desnog. Ne toliko razroke da bi mu kvarile lice, ili da bi se to na prvi pogled uvek i primetilo. Bile su razroke tek toliko da se spomene, i to samo u vezi s činjenicom da bi čovek morao dugo i ozbiljno da razmišlja pre nego što bi poţeleo da gledaju pravilnije, ili da su dublje, tamnije, ili šire postavljene.’ (Moţda bi bilo dobro da malo zastanemo, kako bismo došli do daha.) Naravno (ovde zaista nikakvo ha-ha nije predviĎeno), to uopšte nisu bile Simorove oči. Njegove su bile tamne, veoma velike, dobro postavljene i sve osim razroke. MeĎutim, bar dva člana porodice shvatila su i primetila kako sam tim opisom pokušao da prikaţem njegove oči, pa su čak i osetila da mi je to na pomalo čudan način donek-le i uspelo. U stvarnosti, nad njegovim očima kao da je lebdela neka, sad-je-ima, sad-je-nema, poput paučine tanka izmaglica - osim što to nije bila nikakva izmaglica, i baš sam tu upao u nevolju. Jedan drugi pisac, takoĎe sklon šali - Šopenhauer - pokušava da negde u svom

razdraganom delu opiše sličan par očiju i, uţivam što mogu to da kaţem, pravi sasvim sličnu zbrku. Dobro. A sada Nos. Kaţem sebi da će ovo boleti samo minut. Da ste u bilo koje doba izmeĎu 1919. i 1948. ušli u prostoriju punu ljudi meĎu kojima smo bili prisutni Simor i ja, postojao je verovatno samo jedan način, ali zato krajnje pouzdan, na koji biste zaključili da smo braća. Po nosevima i bradama. S bradama, naravno, mogu trenutno da završim, izjavom da ih takoreći nismo ni imali. Ali zato smo noseve i te kako imali, a bili su skoro istovetni: dva velika, mesnata, oklembešena nosa nalik na trubu, koji su bili potpuno različiti od svih ostalih noseva u porodici, osim, i to sasvim očigledno, dragog starog Pradede Zozoa, Čiji me nos, koji je kao balon štrčao iz neke stare dagerotipije, propisno plašio u detinjstvu. (To me podseća kako me Simor, koji nikada nije, da se tako izrazim, zbijao anatomske šale, jednom prilično iznenadio pitanjem da li naši nosevi - njegov, moj, našeg pradede Zozoa - izazivaju istu dilemu pred spavanje kao neke brade, to jest da li da s njima spavamo iznad ili ispod pokrivača.) Postoji, naravno, rizik da ovo ispadne suviše neozbiljno. Zato bih voleo da razjasnim čak i uvredljivo, ako već mora - da naši nosevi ni u kom slučaju nisu bili romantične Siranovske izrasline. (Što je, po meni, u svakom pogledu opasna izjava u ovom hrabrom novom psihoanalitičkom svetu, gde skoro svako podrazumeva šta ide prvo, Siranov nos ili njegove doskočice, i gde postoji intemacionalno lekarsko prećutkivanje svih dugonosih koji su upadljivo vezane vreće.) Mislim da je jedina razlika koju vredi pomenu-ti u pogledu širine, duţine i oblika naših dvaju noseva bila

u tome što je Simorov nos, moram da kaţem, bio iskrivljen, i to prilično upadljivo skrenut udesno. Simor je uvek podozrevao da zbog toga moj nos, u poreĎenju s njegovim, deluje aristokratski. Tu ’iskrivljenost’ je zaradio kad je neko iz porodice sanjivo uveţbavao udarce bezbol-palicom u predsoblju našeg starog sta-na na Riversajd Drajvu. Nos mu se nikad više nije ispravio posle te nezgode. Ura! Gotovo je s nosem. Odoh u krevet. Još se ne usuĎujem da se osvrnem na ono što sam do sada napisao; stari profesionalni strah da ću se, kad otkuca ponoć, pretvoriti u istrošenu Rojal-traku za pisaću mašinu, noćas je veoma jak. Ipak, teši me pomisao da ovde ne iznosim sliku i priliku Šeika od Arabije. Što je, nadam se, fer i korektno. Istovremeno, niko ne bi smeo da zbog moje proklete nesposobnosti i ţestine zaključi kako je Simor bio, da se posluţim uobičajenom, već otrcanom terminologijom, Privlačno Ruţan Muškarac. (To je u svakom slučaju veoma sumnjiva fraza, kojom se najčešće sluţi izvestan ţenski svet, stvarni ili prividni, da opravda svoju moţda suviše retku sklonost prema napadno sladunjavim demonima ili, nešto manje kategorički, loše vaspitanim labudovima.) Ako ovde moram da budem čak i zadrt - a već vidim da moram duţnost mi je da otvoreno kaţem kako smo bili, u ponešto različitoj meri, dva izrazito ’ruţnjikava’ deteta. Boţe, baš smo bili ruţnjikavi. I pored toga što mogu da izjavim kako se odrastanjem i ’popunjavanjem’ lica naš izgled ’znatno popravio’, ipak moram da kaţem i ponovim kako smo kao deca, dečaci ili adolescenti izazivali kod velikog broja zaista obzimih ljudi upadljivo

saţaljenje na prvi pogled. Ovde, naravno, govorim o odraslima, ne o deci. Deca se najčešće ne saţale tek tako - bar ne na taj način. S druge strane, deca uglavnom nisu ni preterano velikodušna. Često se na dečjim zabavama dešavalo da nečija napadno slobodoumna majka predloţi da se igramo Pošte ili Okretanja boce, i mogu mirne duše da potvrdim kako su tokom čitavog svog detinj-stva dva najstarija Glasova dečaka bili večiti primaoci mnogobrojnih torbi neposlatih pisama (nelogično, ali zadovoljavajuće rečeno, mislim), ukoliko, naravno, poštar nije bila devojčica po imenu Šarlota Kokota, koja je ionako bila pomalo šašava. Da li nam je to smetalo? Da li je bolelo? Dobro sad razmisli, pišče! Moj vrlo oprezan, vrlo promišljen odgovor: gotovo nikad. U mom slučaju iz tri razloga, kojih lako mogu da se prisetim. Kao prvo, tokom čitavog detinjstva, izuzev jednog ili dva perioda nesigurnosti, verovao sam - dobrim delom zahvaljujući Simorovom insistiranju, mada ni u kom slučaju samo zato - da sam natprosečno šarmantan i sposoban momak i, ako neko drukčije misli, onda to samo znači da taj neko ima upadljivo loš ukus. Drugo (ako to uopšte svarite, a ne vidim kako), još pre svoje pete godine bio sam potpuno ubeĎen da ću postati veliki pisac kad odrastem. I treće, uz vrlo malo izuzetaka, od kojih ionako nijedan nije dolazio iz srca, oduvek sam bio potajno zadovoljan i ponosio se svakom fizičkom sličnošću sa Simorom. Sa Simorom je, kao i obično, bilo drukčije. On je zbog svog čudnog izgleda ili mnogo patio, ili mu je bilo sasvim svejedno. Kad je mnogo patio, patio je zbog drugih, a tu pre svega mislim na našu sestru Bu Bu. Simor je bio lud za njom. To ne znači mnogo, jer je on bio lud za svakim u porodici, a i za

mnogima van nje. Ali Bu Bu je, kao i sve devojke koje sam ikad upoznao, prolazila kroz period - zadivljujuće kratko u njenom slučaju, moram da priznam - kad je bar dva-put dnevno ’umirala’ zbog neumesnih primedbi i faux paso-va. odraslih uopšte. Na vrhuncu tog perioda bilo je sasvim dovoljno da njena omiljena nastavnica istorije uĎe posle uţine u razred s mrvicom ruske salate na obrazu, pa da se Bu Bu snuţdi i potpuno nestane u svojoj klupi. Ali često je dolazila kući sva utučena iz još trivijalnijih razloga, i to je bilo ono što je Simora tako zabrinjavalo i mučilo. Posebno su ga, i to samo zbog nje, brinuli stariji koji su nam (njemu i meni) prilazili na zabavama ili odgovarajućim prilikama, da nam kaţu kako baš lepo izgledamo. Ako i nije bilo sasvim tako, slične stvari dešavale su se ne toliko retko,a Bu Bu kao da je uvek bila dovoljno blizu da to čuje, samo čekajući da padne u nesvest. Moţda me verovatnoća da sam preterao sa ovom temom o njegc vom licu, njegovom fizičkom licu, ne zabrinjava onoliko koliko bi trebalo. Spremno dozvoljavam da postoji izvesno odsustvo besprekomosti u mom načinu rada. Moţda je čitav opis preopširan. Pre svega, uviĎam da sam pričao o gotovo svakoj crti njegovog lica, a jedva sam se i dotakao ţivota tog lica. Sama ta pomisao - što nisam očekivao - je kao neko umirujuće sredstvo od koga posrćete. Pa ipak, čak i dok to osećam, čak i dok tonem zajedno s tim, izvesno ubeĎenje koje sam od početka imao ostaje nedirnuto zaštićeno i suvo. ’UbeĎenje’ nije prava reč. To je više kao neka nagrada onom kome nikad nije dosta kaznenog rada, potvrda izdrţljivosti. Osećam kako sam došao do spoznaje da imam neku vrstu uredničkog instinkta,

stečenog kroz sve greške koje sam činio tokom proteklih jedanaest godina, pokušavajući da opišem Simora, i ta spoznaja mi govori da je njega nemoguće opisati s uzdrţanošću. Samo obmuto, u suštini. Od 1948. napisao sam i teatralno spalio bar desetak priča o njemu - a neke su, ne bi trebalo da to govorim, bile prilično uspele i zgodne za čitanje. Ali nisu bile Simor. Primeni suzdrţanost na Simora, i ona se pretvara, sazreva u laţ. Moţda umetničku laţ, ponekad čak i slatku laţ, ali ipak laţ. Osećam da bih morao da ostanem budan bar još jedan sat. Tamničaru! Pripazi da ovaj čovekne ode u krevet! Bilo je toliko toga što ni u kom slučaju nije bilo groteskno. Njegove ruke, na primer, bile su veoma fine. Oklevam da kaţem lepe, jer neću da mi se nametne taj nesrećni izraz ’lepe ruke’. Dlanovi su bili široki, mišić izmeĎu palca i kaţiprsta neočekivano razvijen, ’jak’ (navodnici su nepotrebni - za ime boga, opusti se), a prsti ipak bili duţi i tanji čak i od Besinih; srednji prsti izgledah su kao da bi ih trebalo meriti krojačkim santimetrom. Razmišljam o prethodnom pasusu. Tačnije, o količini ličnog divljenja koje je ušlo u njega. Do koje mere, pitam se, moţe nekom biti dozvoljeno da se divi rukama svog brata, a da se pri tom ne uzdignu obrve nekoliko modernih autoriteta? U mladosti, Oče Vilijam, moja heteroseksualnost (ne računajući nekoliko, da se tako izrazim, ne uvek dobrovoljno neaktivnih perioda) bila je predmet prilično čestih ogovaranja u nekim od mojih starih Studijskih grupa. Ipak, sada se prisećam, moţda čak i suviše jasno, kako je Sofija Tolstoj u

jednom od svojih, nesumjnjivo opravdano izazvanih nastupa bračnog zvocanja, optuţila oca svoje trinaestoro dece, čoveka u godinama, koji joj je i dalje dosaĎivao svake noći njenog ţivota s njim, za homoseksualne sklonosti. Mislim da je, sve u svemu, Sofija Tolstoj bila izrazito neinteligentna ţena - osim toga, moji su atomi tako ureĎeni da sam po svojoj konstituciji sklon verovanju da tamo gde ima dima obično ima i ţelea od jagoda, retko i vatre - ali sam zaista ubeĎen da je svaki sve-ili-ništa prozni pisac, pa čak i nazovi-pisac, u velikoj meri hermafirodit. I, ako se kao takav cereka nad muškim piscima koji nose nevidljive suknje, mislim da to čini na večit sopstveni rizik. O tome neću više da govorim. Ovo je baS ona vrsta poverljivosti koja se moţe lako i sa zadovoljstvom Zloupotrebiti. Pravo je čudo da u svojim delima nismo i veće kukavice nego što već jesmo. O Simorovom glasu, njegovom neverovatnom organu govora, ne mogu sada da raspravljam. Nemam prostora za jedan pristojan uvod. Privremeno, kazaću svojim neprivlačnim Misterioznim Glasom samo to da je njegov glas bio najbolji apsolutno nesavršeni muzički instrument koji sam ikad slušao. Ipak, ponavljam kako bih voleo da malo odloţim njegov potpuni opis. Koţa mu je bila tamna, ili bar daleko od nezdravo ţućkaste boje, i izuzetno čista. Prošao je kroz čitav pubertet bez ijedne bubuljice, a sve me to uţasno zbunjivalo i nerviralo, jer je trošio uglavnom iste količine proizvoda s kolica uličnih prodavaca - i kako je to majka nazivala, ’Nehigijensku hranu koju pripremaju ljudi koji nikad ne peru ruke’ - pio bar isto toliko klakera kao i ja, i sigurno se nije prao ništa češće od mene.

Štaviše, prao se mnogo reĎe. Toliko je bio obuzet brigom da se mlaĎi članovi porodice - pogotovo blizanci - redovno kupaju, da je često propuštao svoj red. A to me vraća, iako mi baš ne odgovara, pravo natrag na temu berbernice. Jednog popodneva, kad smo išli na šišanje, odjednom je zastao kao ukopan nasred avenije Amsterdam i, dok su automobili i kamioni jurili u oba pravca pored nas, sasvim me mirno upitao da li bi mi smetalo ako odem na šišanje bez njega. Povukao sam ga do ivičnjaka (da mi je bar po novčić za svaki ivičnjak na koji sam ga povukao, kao dete i kao odraslog čoveka) i rekao da bi mi sasvim sigurno smetalo. Mislio je da mu vrat nije čist Hteo je da poštedi Viktora, frizera, od gledanja u njegov prljavi vrat A i bio je prljav, da se ne laţemo. Nije to bilo ni prvi ni poslednji put da zavuče prst ispod kragne svoje košulje i zamoli me da pogleĎam. Obično je bilo čisto kako bi i trebalo da bude, ali kad nije bilo, onda zaista nije bilo. Sad ipak moram u krevet. Ţena - veoma simpatičan lik - dolazi u cik zore da usisava. Ovde bi morala da se udene i ona odvratna tema odeće. Bilo bi zaista čudesno kad bi pisci mogli da dozvole sebi opisivanje odeće svojih junaka deo po deo, nabor po nabor. Što nas sprečava? Delimično sklonost da čitaocu koga nikada nismo videli, ili podmetnemo bilo šta, ili budemo malo uviĎavniji - da podmetnemo kad ne verujemo da o ljudima i običajima zna koliko i mi, ili budemo uviĎavniji kad radije ne verujemo da on u malom prstu ima iste one tričave, suptilne podatke kao mi. Na primer, kada kod moje pedikirke naiĎem u žutoj štampi na fotografiju neke američke javne ličnosti u

usponu - filmske zvezde, političara, novoimenovanog direktora koledţa - koja tog čoveka prikazuje u kući, s lovačkim psom kraj nogu, Pikasom na zidu, a njega u norfolškom sakou, obično sam veoma naklonjen psu i dovoljno učtiv u odnosu na Pikasa, ali mogu da budem nepodnošljiv kad treba izreći stav o norfolškim sakoima na američkim javnim ličnostima. Odnosno, ako mi se taj čovek već unapred ne sviĎa, odlučiće sako. Po njemu ću zaključiti da se vidokrug te osobe širi preterano brzo za moj ukus. Idemo dalje. Kao stariji dečaci, i S. i ja smo se uţasno oblačili, svaki na svoj način. Malo je čudno (zaista ne mnogo) da smo se tako ruţno oblačili, jer smo, čini mi se, bili sasvim pristojno odeveni kao mali. Na samom početku naše karijere honorarnih radiozabavljača, Besi nas je vodila kod De Pine na Petoj aveniji. Svi se pitaju kako je uopšte otkrila tu izuzetno pouzdanu firmu. Moj brat Volt, koji se za ţivota veoma elegantno oblačio, mislio je da se Besi jednostavno obratila prvom policajcu. Ta pretpostavka i nije baš tako neosnovana, jer je naSa Besi, kad smo bili deca, obično iznosila svoje najzamršenije probleme pred instituciju koja je u Njujorku bila najbliţa druidskom proročištu pred irskog saobraćajca. Pretpostavljam da je, na odreĎeni način, postojao izvestan udeo navodne irske sreće u Besinom otkriću De Pine. Ali svakako ne samo to, ni izdaleka. Na primer (ovo je van konteksta, ali je zgodno), moja majka nije ni u kom vidu bila veliki čitalac knjiga. Pa ipak, video sam je kako ulazi u jednu od ogromnih bleštavih knjiţara na Petoj aveniji da jednom od mojih nećaka kupi roĎendanski poklon, i kako zatim izlazi sa ilustrovanim izdanjem Kej

Nilsenove knjige ’lstočno od Sunca, zapadno od Meseca’, i mogh ste, ako ste je znali, biti sigurni da se prema ustrčalim ljubaznim prodavcima odnosila kao prava Dama. Ali vratimo se na to kako smo izgledali kao Mladići. Počeli smo sami da kupujemo svoju odeću, nezavisno od Besi i nezavisno jedan od drugog, već u najranijim tinejdţerskim godinama. Pošto je bio stariji, Simor se, naravno, prvi osamostalio, ali ja sam sve to nadoknadio kad je na mene došao red. Sećam se da sam odbacio Petu aveniju kao hladan krompir čim sam napunio četrnaest, i otišao pravo na Brodvej - tačnije u neku radnju na Pedeset i nekoj, u kojoj su, po mom mišljenju, prodavci bili više nego neljubazni, ali su zato odmah prepoznali čoveka s uroĎenim smislom za eleganciju. Poslednje godine u kojoj smo S. i ja zajedno nastupali na radiju - 1933. - pojavljivao sam se tamo svake večeri u svetlosivom dvorednom odelu s debelo fatiranim ramenima, tamnoplavoj košulji sa holivudskom ’rolkragnom’, i sa čistijom od dve identične, kao šafran ţute kravate, koje sam čuvao uglavnom za svečane prilike. Iskreno, od tada se nikad i ni u čemu drugom nisam osećao tako prijatno. (Ne verujem da se ijedan čovek od pera ikad otarasio svojih starih ţutih kravata. Mislim da se one kad-tad pojave u onom što piše, i teško da on tu išta moţe da učini.) S druge strane, Simor je za sebe birao čudesno jednostavnu odeću. Jedina je nevolja bila to što mu ništa od onog što je kupovao - odela, a posebno kaputi - nije dobro stajalo. Mora da je beţao, verovatno poluodeven, i svakako neobeleţen krojačkom kredom, čim bi mu se pribliţio neko iz odeljenja za prepravke. Svi njegovi sakoi su se ili guţvali nagore, ili visili nadole. Rukavi su mu obično dopirali do sredine

palca, ili samo do zglavka. A pantalone su mu pozadi uvek stajale tako da gore skoro da i nije moglo. Ponekad samo što nisu izazivale saţaljenje, kao da je zadnjica normalne veličine 36 upala u pantalone broj 42. Ali ima i drugih, još impresivnijih stvari koje bi trebalo razmotriti ovde. Čim bi se neki deo odeće našao na njegovom telu, on bi gubio svaku ovozemaljsku svest o njemu - ostala bi moţda samo neka maglovita tehnička svest da više nije potpuno go. A to nije bio samo znak instinktivne, ili čak vaspitanjem stečene odbojnosti da bude ono što se u našem krugu smatralo za Dobro odevenog. Jednom ili dvaput, išao sam s njim u kupovinu i, kad se prisetim toga, mislim da je svoju odeću kupovao s neznatnom, ali meni veoma dragom merom ponosa - kao neki mladi brahmačarija ili hindu-iskušenik, dok bira svoj prvi komad tkanine koji će omotati oko pojasa. Ah, bio je to baš čudan posao. Osim toga, uvek bi nešto krenulo naopako sa Simorovom odećom, istog trenutka kad bi je stavio na sebe. Mogao je da stoji dobrih tri-četiri minuta pred otvorenim vratima plakara, razgledajući svoju stranu naše vešalice sa kravatama, ali znao si (ako si baš toliko prokleto glup da sediš i posmatraš ga) kako će, kad se najzad odluči, ta kravata biti osuĎena na propast Hi je budućem čvoru bilo suĎeno da se ne uklopi u V kragne njegove košulje - obično bi zastao na oko santimetar od gomjeg dugmeta - ili ako bi taj potencijalni čvor ipak srećno kliznuo na pravo mesto, onda je bilo neminovno da uska traka mašne izviri ispod kragne na zadnjoj strani vrata, nalik na kaiš dvogleda nekog turiste. Ali radije bih se okanuo ove opšime i nezahvalne teme. Ukratko, njegova odeća samo što nije dovodila u očaj čitavu porodicu. Dao sam, zaista, samo

površan prikaz. Sve se to inače ponavljalo u bezbroj varijacija. Mogao bih još samo da dodam, i odmah zatim okončam čitavu stvar, da moţe biti veoma neprijatno ako, recimo, nekog letnjeg dana, u najţivljem trenutku koktela stojite pored jedne od ukrasnih palmi Biltmor hotela, a vaš uvaţeni gost stiţe preskačući stepenice, očigledno oduševljen što vas vidi, ali otvorenog šlica. Rado bih se na minut posvetio tom preskakanju stepenica - i to naslepo, ni najmanje ne mareći kuda me to vodi. Preskakao je sve moguće stepenice. Jurio po njima. Retko sam ga i video da se drukčije penje. A to me tera da se - pokajnički, rekao bih - latim teme energije, snage i vitalnosti. Danas ne mogu da zamislim nekog (danas ne mogu lako da zamislim nekog) - osim moţda krajnje neobezbeĎenih lučkih radnika, nekoliko penzionisanih generala i admirala, i popriličnog broja manjih dečaka zabrinutih za veličinu svojih bicepsa - ko uopšte mari za stara naklapanja o Ţgoljavosti pesnika. I pored toga, spreman sam da tvrdim (pogotovo jer me veliki broj vojnički nastrojenih, i uopšte onih koji vole slobodan ţivot na otvorenom, ubraja u svoje omiljene pripovedače) da je u konačan oblik jedne vrhunske pesme potrebno uloţiti popriličnu količinu čisto fizičke snage, jer nije dovoljna samo energija nerava i čelični ego. Naţalost, suviše se često dešava da se dobar pesnik pretvori u prokleto lošeg čuvara sopstvenog tela, ali verujem da mu je, bar za početak, dato izuzetno upotrebljivo telo. Moj brat je bio moţda najneumornija osoba koju sam znao. (Najednom postajem svestan vremena. Još nije ponoć, a ja razmatram ideju da kliznem na pod i ovo nastavim da pišem iz leţećeg poloţaja.) Upravo mi je sinulo da nikada nisam video

Simora kako zeva. Mora da je zevao, naravno, ali ja to nikad nisam video. Sigurno ne iz nekog bontona; zevanju se niko u našoj kući nije posebno protivio. Znam da sam ja redovno zevao - a spavao sam više od njega. Ali obojica smo izrazito malo spavali, čak i kao deca. Pogotovo sredinom razdoblja naših nastupa na radiju - u godinama kada je svaki od nas u zadnjem dţepu pantalona, kao pohabane stare pasoše, nosio bar po tri članske karte raznih biblioteka - bilo je veoma malo noći, Ďačkih noći, kada su se svetla u našoj spavaćoj sobi gasila pre dva ili tri sata, osim u onih nekoliko kritičnih minuta nakon odlaska u krevet, kada je Prvi narednik Besi išla u obilazak. Kad bi se Simor za nešto zagrejao, kad je nešto istraţivao, mogao je, a to je često i činio, da negde od svoje dvanaeste godine uopšte ne spava po dve-tri noći za redom, a da zbog toga nije ništa gore izgledao ili zvučao. Dugo nespavanje vidno se odraţavalo samo na njegovu cirkulaciju; ohladile bi mu se ruke i noge. Tokom moţda treće besane noći u nizu, bar jednom bi podigao glavu s onog što radi, da me pita osećam li uţasnu promaju. (Niko u našoj porodici, pa ni Simor, nije osećao običnu promaju. Samo uţasnu.) Ili bi ustao sa stolice ili sa poda - gde god da je čitao, pisao ih razmišljao - i išao da proveri nije li neko ostavio otvoren prozor u kupatilu. Osim mene, u kući je samo Besi znala kada Simor nije spavao. Otkrila bi to po broju čarapa koje ima na sebi. Još od vremena kad je s kratkih pantalona prešao na dugačke, Besi mu je uvek zadizala manţetne na nogavicama, da proveri nema li dva para čarapa da ga čuvaju od promaje.

Noćas sam sebe uspavljujem.12 Laku noć! Laku noć, svima vama koji me dovodite do besa svojim ćutanjem! Mnogi, mnogi ljudi mojih godina i mojih prihoda, koji pišu o svojoj pokojnoj braći u opčinjavajućoj formi poludnevnika, nikad se ne potrude da navedu neki datum ili nam kaţu gde se nalaze. Nemaju smisla za saradnju. Zarekao sam se da neću dozvoliti da se to i meni desi. Danas je četvrtak, i ja sam opet na mojoj odvratnoj stolici. Sada je petnaest do jedan noću, a ja ovde sedim još od deset, pokušavajući da, kad već govorimo o Simorovom fizičkom izgledu, otkrijem način da ga predstavim kao Sportistu i Igrača, a da pri tom previše ne ugnjavim ikoga ko mrzi sport i igre. Zaista sam obeshrabren i zgaĎen što vidim da ne mogu da se upustim u to bez prethodnog objašnjenja. Pre svega zato što slučajno pripadam katedri za engleski jezik, a bar dva njena člana na dobrom su putu da postanu priznati i objavljivani moderni pesnici, dok je treći član knjiţevni kritičar koji je ultrašik ovde na akademskoj Istočnoj obali, prilično upadljiva figura meĎu specijalistima za Melvila. Sva trojica (ludi su za mnom, moţete misliti) malo prebrzo trče, za moj ukus, ka televizoru i boci hladnog piva kad doĎe do završnih mečeva u profesionalnoj bezbol-ligi. Na ţalost, ovaj mali kamen je nešto manje ubojit, jer ga bacam iz kuće od čvrstog stakla. I sam sam čitavog ţivota bio ljubitelj bezbola, pa ne sumnjam da se u mojoj lobanji nalazi prostor koji mora da izgleda kao dno kaveza za ptice, prekriveno starim isečcima iz sportskih rubrika. U stvari (a ovo

smatram za poslednju reč u intimnom odnosu pisacčitalac), jedan od razloga što sam kao dete ostao u radioprogramu više od šest uzastopnih godina verovatno je bio što sam Narodu u Radiolendu znao da kaţem šta su Vejnerovi momci radili cele nedelje, ili, što je bilo još upečatljivije, koliko je puta Kob u sezoni 1921, kad sam ja imao dve godine, stigao do treće pozicije. Zar me to još pomalo drţi? Zar se još nisam pomirio s onim mladalačkim popodnevima kada sam nadzemnom ţeleznicom preko Treće avenije beţao od Stvarnosti, da bih se dokopao svog malog utočišta uz treću bazu na Polo stadionu? Ne mogu da verujem u to. Moţda je to delimično zato što imam četrdeset godina i što mislim da je krajnje vreme da svi mladi pisci u godinama budu zamoljeni da napuste stadione i arene za borbe s bikovima. Ne. Znam - o boţe, znam - zašto toliko oklevam da Estetu predstavim kao Atletu. Godinama nisam razmišljao o tome, ali evo odgovora: neko vreme je zajedno sa S. i sa mnom na radiju nastupao jedan izuzetno inteligentan i simpatičan dečak - izvesni Kertis Kolfild, koji je kasnije poginuo prilikom nekog iskrcavanja na Pacifiku. Jednog popodneva krenuo je s nama u Central-park, gde sam primetio da baca loptu kao da ima dve leve ruke - ukratko, kao i većina devojčica - i još uvek vidim izraz na Simorovom hcu kad se začuo moj kritički smeh, moje njištanje. (Kako da obrazloţim ovu produbljenu analizu? Da h sam prešao na Protivničku stranu? Treba li da otvorim sopstvenu praksu?) Na sunce s tim. S. je voleo sportove i igre, u kući ili napolju, a i sam je u njima obično bio izuzetno dobar ili izuzetno loš - retko nešto izmeĎu. Pre nekoliko

godina, moja sestra Freni mi je rekla da u jednoj od svojih Najranijih Uspomena leţi u ’kolevci’ (kao neka Princeza, pretpostavljam) i posmatra Simora kako s nekim igra ping-pong u dnevnoj sobi. Mislim da je ono što joj je u sećanju ostalo kao kolevka bio olupani stari krevetac na točkićima u kome ju je njena sestra Bu Bu vozikala po čitavom stanu, truckajući je preko pragova, dok ne bi stigla do centra zbivanja. Ipak, mnogo je verovatnije da je gledala Simora kako igra ping-pong kad je već bila dete, a lako je moguće da je njegov neupamćeni i očigledno bezbojni protivnik bio niko drugi nego ja. Obično sam tonuo u totalnu bezbojnost igrajući ping-pong sa Simorom. To je bilo kao da s druge strane stola stoji lično Majka Kali, mnogoruka, nasmešena i sasvim nezainteresovana za rezultat. Udarao je, sekao, bacao se na svaku drugu ili treću loptu kao da je otišla visoko u lob pa je dušu dala za zakucavanje. Bar tri od Simorovih pet udaraca završavala su na mreţi ili daleko van stola, tako da u toj igri s njim takoreći nije ni bilo razmene udaraca. MeĎutim, iako očigledno, to nikada nije privlačilo svu njegovu paţnju, pa je uvek bio iznenaĎen i smemo se izvinjavao kad bi njegov protivnik najzad glasno i ogorčeno prigovorio što mora da juri njegove loptice po čitavoj prokletoj sobi, pod stolicama, kaučem, klavirom i svim onim nezgodnim mestima iza polica s knjigama. Isto je tako bio ţestok i uţasan kad je igrao tenis. Često smo igrali. Pogotovo tokom poslednje moje godine na koledţu u Njujorku. On je već predavao tamo, i bilo je mnogo dana, posebno u proleće, kad sam strahovao od lepog vremena, jer sam znao da će mi neki student ubrzo pasti pred noge kao Trubadur, s porukom

od Simora i pitanjem nije li prekrasan dan i šta mislim o malo tenisa docnije. Odbijao sam da s njim igram na univerzitetskim terenima, jer sam se plašio da bi neko od mojih ili njegovih prijatelja - posebno neko od njegovih nezgodnijih Kollegen - mogao da ga vidi na delu, pa smo zato najčešće odlazili na Ripove terene u Devedeset šestoj ulici, gde smo i ranije visili. Jedna od najbednijih smicalica kojoj sam ikad pribegao bila je da reket i patike namerno drţim kod kuće, umesto u mojoj kaseti na koledţu. To je ipak imalo bar jednu malu prednost. Kad god sam se presvlačio da se naĎem s njim na terenu, obično sam izazivao neku vrstu saţaljenja, a ne retko bi me neko od mojih sestara ili braće sapatnički otpratio do vrata i pravio mi društvo dok ne stigne lift. U svim kartaškim igrama, bez izuzetka - pecanju, pokeru, kasinu, srcima, staroj dami, ovom ili onom bridţu, slepdţeku, blekdţeku - Simor je bio potpuno nemoguć. Ipak, pecanje je bilo bar zanimljivo za gledanje. Obično je igrao s blizancima kad su bili mali, i stalno ih mamio da ga pitaju ima li koju četvorku ili ţandara, ili se napadno nakašljavao i otkrivao im svoje karte. I u pokeru je bio takav. U svojim kasnim tinejdţerskim godinama prošao sam kroz kratak period kada sam uporno ali bezuspešno pokušavao da postanem pravi dasa, normalan tip, pa sam često pozivao ljude na poker. Simor je često učestvovao u tim partijama. Bio je potreban izvestan napor da ne primetiš kad je pun kečeva, jer je samo sedeo i cerio se, kako se moja sestra izrazila, kao uskršnji zeka s punom korpom jaja. Da sve bude još gore, kad bi recimo dobio fleš ili fleš-rojal, nije dizao ulog pa čak ni licitirao, ako preko puta sedi neko ko mu je drag s parom desetki u ruci.

U četiri od pet sportova na otvorenom bio je problematičan. U osnovnoj školi, kad smo stanovali na Sto desetoj i na Drajvu, obično smo se svakog popodneva delili u dve ekipe i igrali, ili u sporednim ulicama (ulični bezbol, hokej na rolšuama), ili, češće, na travnjaku veličine trkališta za pse kod Košutovog spomenika na Riversajd Drajvu (ragbi ili fudbal). U fudbalu ili hokeju Simor je imao običaj koji je izluĎivao njegove saigrače - da se, često maestralno, sjuri s loptom preko terena i onda se ukopa u mestu, kako bi protivničkom golmanu dao vremena da se što bolje postavi. Ragbi je igrao veoma retko, i to samo kad bi nekom od timova zafalio igrač. Ja sam, meĎutim, stalno igrao. Nisam mrzeo grubost, uglavnom sam se bolesno plašio od nje, tako da nisam imao drugog izbora nego da igram; čak sam i organizovao proklete mečeve. U tih nekoliko prilika kada bi se Simor pridruţio igri, nikad nisi unapred znao da li će biti oslonac ili smetnja svojim saigračima. Najčešće su ga kao prvog birali u ekipu, jer je bio izuzetno okretan i roĎeni nosilac lopte. Ako bi se s loptom našao na sredini terena, i ako nije iznenada rešio da bude velikodušan prema protivničkom napadaču, bio je retko koristan svom timu. Ali, ponavljam, nikada niste stvarno znali da li će da pomogne ili odmogne u igri. Jednom, u nekom od onih retkih i dragocenih trenutaka kad su mi moji saigrači nevoljno dozvolili da ponesem loptu uz autliniju, Simor, koji je igrao za protivničku ekipu, potpuno me zbunio svojim radosnim izrazom lica što jurim baš u njegovom pravcu, kao da je to najneočekivanija prilika za susret, koju je samo proviĎenje moglo da priredi. Stao sam gotovo u mestu, i

neko me, naravno, oborio, po izrazu iz kraja, kao kamaru cigli. Razvlačim sve ovo, znam, ali sada zaista ne mogu da se zaustavim. Kao što sam već rekao, u nekim igrama je umeo da bude i neverovatno dobar. U stvari, neoprostivo dobar. Time hoću da kaţem kako postoji izvestan stepen savršenstva u igrama i sportovima koji nas posebno pogaĎa ako ga dosegne protivnik od koga se to ne očekuje, neki ’mamlaz’: Neupadljivi mamlaz, Nametljivi mamlaz, ili samo običan stoprocentni američki mamlaz, u koje, naravno, spada najveći broj njih, od protivnika koji su uspešniji uprkos svojoj jeftinoj ili lošijoj oprerni, pa sve do onih koji nas pobeĎuju s nepotrebno srećnim i ljubaznim izrazom lica. Jedini, ali nepremostiv Simorov zločin, kad blista u nekoj igri, bio je nedostatak Stila. Tu pre svega mislim na tri igre: stupbol, igranje klikera uz ivičnjak i bilijar. (O bilijaru ću drugi put. To za nas i nije bila igra, već gotovo protestantska reformacija. Igrali smo bilijar pre ili posle skoro svake veće krize odrastanja u našoj mladosti.) Za objašnjenje čitaocima koji ne ţive u gradu, stupbol je igra za koju je potrebno kameno stepenište ili ulični zid zgrade. Igrali smo je tako što smo gumenu loptu bacali o kamene arhitektonske ukrase - popularnu menhetensku mešavinu grčko-jonskih i rimskokorintskih oblika - na fasadi zgrade u kojoj smo stanovali, i to negde u visini pojasa. Ako se lopta odbije na ulicu ili preleti čak na drugu stranu pločnika, a niko je iz protivničke ekipe ne uhvati u letu, mogao si da nastaviš sa bacanjem, kao u bezbolu; ako bi bila uhvaćena - što se češće dešavalo - bacač je ispadao iz igre. Poen se dobijao samo kad se lopta odbije tako

visoko i jako da udari u zid zgrade na suprotnoj strani ulice, a da je pri odbitku niko ne uhvati. U naše vreme prilično je lopti dospevalo do zida na drugoj strani ulice, ali veoma malo dovoljno brzih, niskih i nezgodnih da ne budu uhvaćene. Simor je pravio poen skoro svaki put kad je bacao. Kad bi to postigao neki drugi dečak iz okolnih zgrada, na to se obično gledalo kao na slučajnost - srećnu ili nesrećnu, zavisno od toga u kojoj si ekipi - ali kod Simora se smatralo za slučajnost kada to ne ostvari. Ono što je još čudnije i bliţe suštini ove rasprave, je fakat da je loptu bacao drukčije od bilo koga u kraju. Mi ostali, ako smo po prirodi bili dešnjaci kao i on, postavljali smo se malo ulevo od izbočenih površina i bacali loptu s jakim bočnim zamahom. Simor bi stao licem prema ciljnoj površini i bacao loptu pravo nadole pokretom koji je bio veoma sličan njegovom neuglednom i totalno neuspelom smeču u ping-pongu ili tenisu - a lopta bi se odbila od zgrade i prošišala iznad njegove glave, tako da skoro i nije morao da se sagne, pravo na tribine, što bi se reklo. Ako bi pokušao da to izvedeš na isti način (bilo sam, bilo uz njegova krajnje revnosna uputstva), ili si odmah ispadao iz igre, ili bi se (prokleta) lopta odbila i tresnula te pravo u lice. Na kraju niko iz okoline nije hteo da igra stupbol s njim - čak ni ja. Tada je vrlo često ili objašnjavao finese igre nekoj od naših sestara, ili je krajnje uspešno igrao sam sa sobom, i to tako da se lopta odbije od zgrade na drugoj strani ulice i vrati mu se pravo u ruke, a da pri tom uopšte ne mora da se pomeri s mesta. (Da, da, uţasno mnogo govorim o tome, ali ne mogu da odolim, čak i posle gotovo trideset godina.) Bio je isti maher u igranju klikera uz ivičnjak. U toj igri prvi igrač zakotrlja ili hitne svoj kliker šest ili

sedam metara uz ivičnjak neke sporedne ulice gde nema parkiranih automobila, trudeći se da kliker ostane što bliţe ivičnjaku. Drugi igrač zatim pokušava da ga pogodi, gaĎajući sa iste crte. To je retko uspevalo, jer je mnogo toga moglo da skrene kliker s puta ka cilju: neravnine same ulice, loš odbitak od ivičnjaka, grudvica ţvakaće gume, bilo šta od na stotine otpadaka tipičnih za njujorške sporedne ulice - da i ne pominjem standardno loše ciljanje. Ako taj igrač promaši svojim prvim hicem, njegov kliker obično ostane u vrlo nepovoljnom poloţaju, blizu klikera prvog igrača, kome je onda hiko da ga pogodi. U osamdeset ili devedeset posto pokušaja, bilo da je bacao prvi ili drugi, Simor je bio nepobediv. Kod bacanja na veću razdaljinu, on bi felšom, u prilično širokom luku, uputio svoj kliker prema tvom, kao kad pri kuglanju bacate kuglu sasvim s desne strane linije. I ovde su njegov stav, kao i stil, bili suludo nepravilni. Dok su svi drugi iz našeg kraja izvodili svoje prvo gaĎanje nisko spuštenom rukom, Simor je svoj kliker upućivao bočnim pokretom ruke - ili, bolje rečeno, ručnog zgloba - trzajem kao kad bacate pljosnati kamen da skakuće po jezeru. I opet je svaka imitacija bila katastrofalna. Uraditi to na njegov način značilo je izgubiti svaku šansu ikakve kontrole nad klikerom. Mislim da se jedan deo moga uma bukvalno oštrio za ovo što sledi. Godinama nisam mislio o tome. Jednog kasnog popodneva, u onih sumračnih četvrt sata u Njujorku, kad se pale ulična svetla i zablistaju mačje oči na automobilima - neke već sijaju, druge još ne - igrao sam klikere sa dečakom koji se zvao Ajra Jankauer, na drugoj strani sporedne ulice, baš naspram platnene nadstrešnice nad ulazom u našu zgradu. Bilo mi

je osam godina. Koristio sam, ili se bar trudio da koristim, Simorovu tehniku - njegovo bočno bacanje, njegov način da kliker u širokom luku uputim ka khkeru drugog igrača - i stalno sam gubio. Stalno ali bezbolno. Jer to je bilo doba dana kad se njujorški dečaci gotovo nimalo ne razhkuju od dečaka iz Tifina u Ohaju, koji čuju zviţduk voza u daljini baš kad poslednju kravu uteraju u štalu. Ako u tih magičnih četvrt sata izgubiš klikere, izgubio si samo klikere. Mislim da je i Ajra bio sasvim pod uticajem tog doba dana, tako da je i on mogao da dobije samo klikere. Iz tog mira, i sasvim u skladu s njim, pozvao me Simor. Prijatno me trgnula spoznaja da u svemiru postoji i treća osoba, a činjenica da je to Simor samo je pojačala to osećanje. Okrenuo sam se, a mislim da se i Ajra okrenuo. Pod nadstrešnicom ispred naše zgrade upravo su se upalila jarka svetla sijalica. Simor je stajao na ivičnjaku ispred nje, licem okrenut nama, balansirajući na lukovima stopala, s rukama u kosim dţepovima svoje jakne, postavljene ovčjim krznom. Kako su svetla pod nadstrešnicom bila iza njega, lice mu je bilo u senci, nerazgovetno. Imao je deset godina. Po načinu na koji je balansirao na ivičnjaku, po poloţaju njegovih ruku, po eto, po samoj veličini x, znao sam isto tako dobro kao što i sada znam da je i sam bio potpuno svestan magičnosti tog trenutka. ’Zašto ne bi pokušao da ne ciljaš toliko?’ upitao me, i dalje stojeći na istom mestu. ’Ako ga pogodiš dok ciljaš, biće to čista sreća.’ Govorio je, obraćao mi se, a ipak nije razbio čaroliju. Ja sam je razbio. I to namerno. ’Kako moţe da bude sreća ako ciljam?’ uzvratio sam, ne glasno (uprkos kurzivu), ali s više ljutnje u glasu nego što sam stvarno osećao. U prvi

mah ništa nije rekao, samo je mirno zastao u ravnoteţi na ivičnjaku i gledao me, naslućivao sam, s ljubavlju. ’Tako jer moţe’, rekao je. ’Biće ti drago ako pogodiš njegov kliker - Ajrin kliker - zar ne? Zar ti neće biti drago? A ako ti je drago kad pogodiš nečiji kliker, znači da negde u sebi nisi baš očekivao da ćeš uspeti. Zato u tome mora da ima malo sreće, a i dosta slučajnosti.’ Sišao je s ivičnjaka, s rukama i dalje u dţepovima kaputa, i pošao ka nama. Ali zamišljeni Simor nije brzo prešao ulicu u sutonu, ili se bar tako činilo. U tom svetlu, pribliţavao nam se usporeno kao neki jedrenjak. Ali ponos je jedna od onih pojava koje se najbrţe kreću na ovom svetu i, pre nego što nam je prišao na metar i po, ţumo sam rekao Ajri: ’lonako već pada mrak’, i prekinuo igru. Ovo poslednje malo pokajanje, ili šta god to bilo, preznojilo me bukvalno od glave do pete. Potrebna mi je cigareta, ali paklica mi je prazna, a ne da mi se da napustim ovu stolicu. O boţe, kakva uzvišena profesija! Koliko dobro poznajem čitaoca? Koliko toga mogu da mu kaţem a da ne bude bez potrebe neprijatno ni jednom od nas? Mogu da mu kaţem ovo: Za svakoga od nas pripremljeno je mesto u sopstvenoj svesti. Do pre jednog minuta video sam svoje mesto četiri puta u svom ţivotu. Ovo je peti put. Ispruţiću se jedno pola sata na pod. Molim vas da mi oprostite. Ovo mi već sumnjivo liči na pozorišni program, ali nakon poslednjeg, teatralnog pasusa, osećam da dolazim sebi. Sada je tri sata kasnije. Zaspao sam na podu. (Opet sam sasvim priseban, draga Baronice. Bože, šta liste mislili o meni? Dozvolićete mi, molim vas, da zazvonim

po jednu vrlo zanimljivu malu bocu vina. To je iz mog malog vinograda, i mislim da biste baš mogli...) Ţelim da objavim - i to odmah - šta god da je izazvalo Uznemirenost na ovoj stranici pre tri sata, ja nisam bio, nisam sada i nikad nisam bio ni najmanje opijen svojim sposobnostima (svojim malim sposobnostima, draga Baronice), dokle god mi sećanje dopire. Od trenutka kad sam postao, ili sam sebe doveo do toga da se pretvorim u znojavu olupinu, nisam obratio paţnju na ono što je govorio Simor - ili na samog Simora. Mislim da me u stvari najviše zapanjila, onesposobila, iznenadna spoznaja da je Simor moj Davega-bicikl. Čekao sam skoro čitavog ţivota da osetim bar najslabiju ţelju da uradim ono što je neophodno, da poklonim svoj Davegabicikl. Poţuriću, naravno, s objašnjenjem. Kad je Simoru bilo petnaest, a meni trinaest godina, izašli smo jedne noći iz svoje sobe da na radiju čujemo Stupnegla i Bada, mislim, i upali u veliku i zloslutno prigušivanu guţvu u dnevnoj sobi. Bile su prisutne samo tri osobe - naš otac, naša majka i naš brat Vejker - ali osećam da je bilo i drugih, manjih likova koji su prisluškivali iz pogodnih skrovišta. Les je bio uţasno crven, Besine usne bile su tako stisnute da su gotovo nestale, a naš brat Vejker - kome je tada, po mom proračunu, bilo oko devet godina i četrnaest sati - stajao je pored klavira, u piţami, bosonog, a suze su mu tekle niz obraze. U takvoj porodičnoj situaciji, prvi moj impuls bio je da se izgubim, ali kako Simor nije pokazivao ni trunku spremnosti da ode, ostao sam i ja. Delimično obuzdavajući gnev, Les je odmah izneo čitav slučaj pred Simora. Tog jutra, kao što nam je bilo poznato, Vejker i Volt su dobili predivne roĎendanske

poklone - dva istovetna crveno-bela bicikla s dvostrukim prečkama, baš ona dva bicikla kojima su se veći deo te godine obojica divili, gledajući ih u izlogu Davegine sportske radnje na Osamdeset šestoj uhci, izmeĎu Leksington avenije i Treće ulice. Desetak minuta pre nego što smo Simor i ja izašli iz spavaće sobe, Les je otkrio da Vejkerov bicikl nije zajedno s Voltovim, u podrumu naše zgrade. Tog popodneva, Vejker ga je poklonio u Central-parku. Neki nepoznati dečak (’neki šmokljan kojeg nikad nije video u životu’) prišao mu je i zatraţio mu bicikl, i Vejker mu ga je dao. Ni Les ni Besi, naravno, nisu imali ništa protiv Vejkerovih ’veoma lepih i plemenitih motiva’, ali su ipak gledali na detalje ove transakcije sa sopstvenom neumoljivom logikom. Po njihovom mišljenju - a to svoje mišljenje Les je sada s velikom ţestinom ponovo izneo Simoru - Vejker je trebalo da ponudi dečaku lepu dugu voţnju na biciklu. Tu se Vejker umešao, jecajući. Dečak nije želeo lepu dugu voţnju, ţeleo je bicikl. Nikad nije imao bicikl, taj dečak; oduvek je želeo da ga ima. Pogledao sam Simora. Unervozio se. Izgledao je kao neko ko ima dobru volju, ali je potpuno nesposoban da donese presudu u ovako teškom sporu - a ipak sam iz iskustva znao da će nekim čudom mir u našoj dnevnoj sobi uskoro biti uspostavljen. (’Mudrac je pun nemira i neodlučnosti da bilo što preduzme, i zato uvek uspeva’ Knjiga XXVI, tekstovi Čuang-cea.) Neću da se upuštam u detalje (bar jednom) kako je Simor — mora da postoji prikladniji izraz za to, ali ga ja ne znara - slepo napipao put do suštine čitavog problema, tako da se nekoliko minuta kasnije svo troje zaraćenih izljubilo i pomirilo.

Poenta svega ovog isključivo je lične prirode, a mislim da sam to već i rekao. Ono što mi je Simor dobacio - ili, bolje rečeno, savetovao mi - te večeri pri bacanju klikera 1927, čini mi se veoma korisno i vaţno, i mislim da bih morao nešto da kaţem o tome. Ipak, mada pomalo nezgodno zvuči, ništa mi u ovom trenutku ne izgleda korisnije i vaţnije od činjenice da se Simorov podbuli brat od četrdeset godina najzad predstavlja sa sopstvenim Davegabiciklom koji moţe da pokloni, i to najbolje prvom koji mu ga zatraţi. Usput se pitam, razmišljam, da li je baš ispravno da preĎem s jedne fine pseudometafizičke teme, ma koliko ona bila beznačajna ili lična, na drugu, ma koliko značajnu ili opštu. To jest, bez onog zavlačenja i otezanja, u preopširnom stilu na koji sam navikao. Uprkos tome, evo: kada me s ivičnjaka na drugoj strani ulice savetovao da prestanem da ciljam svojom klikerom u kliker Ajre Jankauera - a bilo mu je deset godina, ne zaboravite - verujem da se instinktivno sasvim pribliţio duhu pouka kakve bi japanski majstor luka i strele dao kada svom tvrdoglavom novom učeniku zabrani da cilja u metu, odnosno dozvoli mu, da se tako izrazim, da Cilja bez ciljanja. Ipak bih mnogo više voleo kada bismo zen-streljaštvo, pa i sam zen, izostavili iz ove male rasprave - nesumnjivo i zbog toga što reč zen naglo postaje prilično prosta, pomodna reč za osetljivo uvo, i to s velikim, mada površnim, opravdanjem. (Kaţem površnim, jer će čist zen sasvim sigurno preţiveti svoje zapadne pobomike koji, kako se u većini slučajeva čini, brkaju svoju nazovi-doktrinu OsloboĎenja sa pozivom na duhovnu ravnodušnost, čak i bezosećajnost, i koji ne oklevaju da nokautiraju Budu, ne

čekajući da im se pesnica pozlati. Čist zen, moram da dodam — i mislim da zaista moram, s obzirom na tempo kojim sada napredujem - ostaće ovde čak i kad nestane snobova poput mene.) Sve u svemu, ne bih da poredim Simorov savet za igranje klikera sa zen-streljaštvom, jednostavno zato što nisam ni zen-strelac, ni zen-budista, a ponajmanje stručnjak za zen. (Da li bi bilo neprilično s moje strane ako kaţem da i Simorovi i moji koreni u Istočnoj filozofiji - ukoliko mogu da ih s oklevanjem nazovem ’koreni’ - potiču iz Novog i Starog zaveta, advaita-vedante i klasičnog taoizma? Sklon sam da sebe smatram, ako uopšte mogu da prisvojim nešto tako draţesno kao što je istočnjačko ime, četvororazrednim karma-joginom, moţda sa blagom primesom Dţnanajoge. Duboko sam odan klasičnoj zen-knjiţevnosti, čak sam toliko drzak da jednom nedeljno predajem o njoj, kao i o knjiţevnosti Mahajana budizma, ali moj ţivot teško da bi mogao da bude manje ispunjen zenom nego što jeste, i ono malo što sam mogao da naslutim paţljivo sam odabrao taj glagol - iz zen iskustva, uzgredni je rezultat hodanja sopstvenom, roĎenjem datom ţivotnom stazom potpunog odsustva zena. I to uglavnom zato što me je sam Simor bukvalno molio da tako činim, a ja se ne sećam da je u tim stvarima ikad grešio.) Srećom za mene, a verovatno i za sve ostale, ne verujem da postoji stvarna potreba da u ovo uvlačimo zen. Savet kako da bacam klikere, koji mi je Simor intuitivno dao, moţe se primeniti, rekao bih, sasvim legitimno i neistočno, na plemenitu veštinu odbacivanja opušaka u korpu za otpatke na drugom kraju sobe. Verujem da su u toj veštini muški pušači pravi majstori tek onda kad im je sasvim svejedno da li će opušak

uleteti u korpu ili neće, niti da li u sobi ima svedoka, uključujući i samog bacača. Potrudiću se iz sve snage da ne gnjavim sa ovim primerom, koliko god mi bio zabavan, ali mislim da je zaista red da dodam - vratimo se za trenutak na klikere - kako bi se Simor, kad bi on gaĎao nečiji kliker, sav pretvorio u osmeh pri očekivanom zvuku udara stakla u staklo, ah čini se da mu nikad nije bilo jasno čiji je taj pobednički zvuk. A činjenica je i to da je skoro uvek neko morao da pokupi kliker koji je on dobio i pruži mu ga. Hvala bogu, s ovim je gotovo. Uveravam vas da to nisam naručio. Mislim - znam - da će ovo biti moja poslednja ’telesna’ beleška. Neka bude prihvatljivo smešna. Hteo bih da raščistim situaciju pre nego što legnem. To je jedna Anegdota u kojoj ja ispadam komičan, ah evo je: Kad mi je bilo oko devef godina, gajio sam vrlo prijatan osećaj da sam Najbrţi Dečak na Svetu. Napomenuo bih da takva neobična i u osnovi nedokaziva ideja ne nestaje tako lako, pa čak i danas, kao ultrasedeći četrdesetogodišnjak, mogu da zamislim sebe kako sve u odelu jurim mimo čitavog niza cenjenih ali zadihanih olimpijskih srednjoprugaša, i kako im prijateljski mašem bez imalo snishodljivosti. Sve u svemu, jedne lepe prolećne večeri dok smo još ţiveli na Riversajd Drajvu, Besi me poslala u dragstor po nekoliko pakovanja sladoleda. Izašao sam iz kuće baš u onih magičnih četvrt sata koje sam opisao pre nekoliko pasusa. Za konstrukciju ove anegdote sudbonosno je i to da sam na nogama imao patike - a za nekog ko je Najbrţi Dečak na Svetu patike nesumnjivo znače isto što i crvene cipelice za devojčicu Hansa Kristijana Andersena. Čim sam

izašao iz zgrade, pretvorio sam se u Merkura lično i prešao u ’strahovit’ sprint niz dugački blok do Brodveja. Na uglu kod Brodveja zaokrenuo sam na jednoj nozi i nastavio, čineći nemoguće: povećao sam brzinu. Dragstor u kome su prodavali Luj Šeri sladoled, na koji je uvek padao Besin izbor, nalazio se tri bloka severnije, u Sto trinaestoj ulici. Na oko pola puta do tamo, projurio sam pored papimice gde smo obično kupovali novine i časopise, ali potpuno slepo, ne primećujući nikog poznatog oko sebe. A onda, na sledećem uglu, shvatio sam da me neko goni, neko mi je očigledno bio za petama. Moja prva, moţda tipično njujorška pomisao bila je da me proganjaju policajci - kako bi me kaznili zbog Rušenja Rekorda Brzine u ulici Vanškolske zone. Napregnuo sam se da iz sebe izvučem još malo brzine, ali nije vredelo. Osetio sam kako se nečija ruka pruţa prema meni i hvata me za dţemper baš na mestu gde bi trebalo da su brojevi pobedničkog tima, pa sam, prestravljen, smanjio brzinu, ali naglo i trapavo, kao što se zaustavlja ona glupa ptica trkačica. Progonio me, naravno, Simor, koji je i sam izgledao gadno isprepadan. ’Šta ti je? Šta se desilo?’ panično me pitao. I dalje je čvrsto drţao moj dţemper. Otrgnuo sam se i obavestio ga, skatološkim rečnikom našeg kraja, koji neću da prenosim ovde, da mi nije ništa, da se ništa nije desilo i da sam samo trčao. Odahnuo je, s neviĎenim olakšanjem ’Čoveče, baš si me prepao!’ rekao je. ’Kako si trčao! Jedva sam te stigao!’ Posle toga smo zajedno prošetali do dragstora. Moţda je čudno, moţda uopšte nije čudno, ali moral sada Drugog Najbrţeg Dečaka na Svetu nije vidno opao. Kao prvo, on je bio taj koji je bio brţi. Osim toga, potpuno me fasciniralo što se ozbiljno

zadihao. Bilo je neobično zabavno videti ga kako teško diše. S ovim sam završio. Ili, bolje rečeno, to je završilo sa mnom. U suštini, nešto se u meni uvek protivilo bilo kakvom kraju. Koliko sam priča pocepao od detinjstva naovamo, samo zato što su imale to što onaj stari hajkač Čehova, vaţni Somerset Mom, naziva Početkom, Sredinom i Krajem. Trideset pet? Pedeset? Jedan od hiljadu razloga zbog kojih sam negde u dvadesetoj prestao da idem u pozorište je taj što sam bio uţasno ogorčen kad god sam morao da izaĎem iz pozorišta samo zato što je neki dramski pisac zauvek spustio svoju glupu zavesu. (Šta je uopšte bilo s onim odlučnim gnjavatorom Fortinbrasom? Ko je na kraju njega sredio?) Ipak, sad sam završio. Voleo bih da iznesem još jednu ili dve manje vaţne opaske fizičkog tipa, ali previše snaţno osećam da mi je vreme isteklo. Osim toga, sada je dvadeset do sedam, a u devet imam predavanje. Ostalo je taman toliko vremena da pola sata odremam, obrijem se i moţda osveţim hladnom vodom. Vuče me ţelja - više neki stari urbani refleks nego ţelja, hvala Bogu - da kaţem nešto ne previše zajedljivo o dvadeset i četiri mlade dame koje su se upravo vratile s bumih vikenda u Kembridţu, Hanoveru ili Nju Hejvnu, i koje će me čekati u slušaonici 307, ali ja ne mogu da završim Simorov opis - čak ni loš opis, čak ni onaj u kome se svuda oseća moj ego, moja uvek prisutna ţelja da podelim glavnu ulogu s njim - a da ne budem svestan onog što je dobro, što je istinito. Ovo je suviše veliko da bi se rečima izrazilo (zato sam baš ja pravi čovek da to i kaţe), ali nisam ja uzalud brat svoga brata i znam - ne uvek, ali znam - da za mene nema ništa vaţnije od

odlaska u tu odvratnu slušaonicu 307. U njoj nema nijedne jedine devojke, uključujući i Uţasnu gĎicu Zejbel, koja mi nije sestra u istoj meri kao Bu Bu i Freni. One moţda blistaju samo varljivošću mladosti, ali blistaju. Ta misao uspeva da me zapanji: zaista ne postoji mesto kuda bih u ovom trenutku radije otišao nego u slušaonicu 307. Simor je jednom rekao da je sve što radimo u svojim ţivotima samo prelaţenje s jednog dela Svetog tla na drugi. Da li on ikad greši? A sad u krevet. Brzo. Brzo i polako.

BELEŠKA O PISCU hronologija

„Sve što je Selindţer objavio moţe se odštampati u jednoj knjizi od 500 stranica, ali je njegovo ime duboko urezano u srce mlade Amerike. Nema pisca sa manjim opusom koji je u tolikoj meri bio predmet analiza i studija, kao i bezbrojnih članaka, objavljenih kako u Americi, tako i u čitavom svetu. Za čitalačku publiku mladih, Selindţer je tvorac vizija koje su u najvećoj meri krcate njihovim najskrovitijim sudovima o istinama našeg sveta. On izraţava njihova najdublja nadanja, strahovanja i ţelje.―13 1919. U Njujorku je roĎen Dţerom Dejvid Selindţer, kao jedino muško dete u imućnoj porodici Sola i Miriam Selindţer. Imao je osam godina stariju sestru Doris. Otac je bio uvoznik delikatesne robe i, po nekim izvorima, sin klivlendskog rabina. Majka Marija, roĎena Dţilić (kojoj je pisac posvetio svoj jedini roman, „Lovac u ţitu―, promenila je posle udaje svoje ime u jevrejsko Miriam. 1930. U letnjem kampu u Mejnu Selindţera biraju za ’najpopulamijeg glumca’.

1932. Selindţerova porodica preseljava se u stan na uglu Park avenije i 91. ulice. 1937. Nakon pohaĎanja nekoliko koledţa i Vojne akademije, Selindţer odlazi sa ocem u Poljsku i ostaje deset meseci u Beču. 1939. Upisuje tečaj kratke priče na Kolumbija univerzitetu, koji vodi izdavač časopisa Priča Vit Bernet, čiji su polaznici bili i Traman Kepot, Norman Majler, a u to vreme slao mu je svoje priče i Čarls Bukovski, samo godinu i po dana mlaĎi od Selindţera. 1940. Objavljuje svoju prvu priču „The Young Folks―. Ţivi u roditeljskom stanu, izlazi, provodi se i piše. 1941. Uspeva da proda tri priče; jedna je „Slight Rebellion Off Madison―, rana skica Holdena Kolfilda (junaka ,Lovca u ţitu―), i njegovog sastanka sa Sali Hejs. Selindţer nekoliko nedelja radi kao ’zabavljač’ na brodu koji krstari Karipskim ostrvima. Upoznaje Unu O’Nil, kćer poznatog dramskog pisca Judţina O’Nila i buduću Čaplinovu ţenu, kojoj piše seriju pisama. Njena prijateljica Karol Markus, prepisivala je delove pisama i slala ih svom budućem muţu, piscu Vilijamu Sarojanu, koji zamalo nije raskinuo s njom zbog toga. U decembru, Selindţer piše Bernetu da je regrutovan ’sa ostalim bolesnicima i pederima’.

1942-3. Nakon premeštaja u vojnu bazu u Nešvilu, on koristi svoja trodnevna odsustva da se zatvori u lokalnom hotelu i piše. 1944. Kako govori francuski i nemački, prebačen je u obaveštajnu sluţbu i upućen u Englesku. Kasnija priča ,,Za Esme - s ljubavlju i mučninom― povezana je s njegovim boravkom u engleskoj varošici Tiverton. Učestvuje u iskrcavanju u Normandiji. Ostatak rata provodi kao obaveštajni agent koji lovi i ispituje naciste. Učestvovao je u pet vojnih kampanja, meĎu kojima i u jednoj od najkrvavijih bitaka koje su saveznici Vodili protiv nemačke armije. Dobio je pet odlikovanja i neprekidno pisao, svuda tegleći pisaću mašinu. Pisao je čak i u rovovima. U jednoj od njegovih ratnih priča: „A Boy in France―, junak provodi noć u jami punoj krvavih ostataka nemačkog vojnika i ’trideseti put’ čita pismo svoje male sestre Meti. U drugoj: „This Sandwich Has No Mayonnaise―, Vinsent Kolfild saznaje da je njegov mlaĎi brat Holden nestao u vojnoj akciji. Do maja je dovršio šest poglavlja romana ,Lovac u ţitu―. Tokom rata, u Parizu upoznaje Hemingveja. 1945. Piše prijateljici iz detinjstva, Elizabet Mari, da se ţeni Francuskinjom po imenu Silvija. Kad je otpušten iz vojske, potpisao je još šest meseci lova na naciste. Sa Silvijom ţivi u Nemačkoj. 1946. U pismu Hemingveju, Selindţer ga obaveštava da se nalazi u bolnici u Nimbergu zbog depresije. Piše da ţeli da napiše ’osetljiv’ roman, ali se

boji da ga ’pogrešni ljudi’ neće razumeti. U julu je ponovo u Americi. Iz Šeraton hotela na Floridi, u pismu upućenom Elizabet Mari, kaţe da je njegov osmomesečni brak sa Silvijom okončan i da se ona vratila u Evropu. Piše da su uništili jedno drugo, uprkos njihovoj ’telepatskoj’ vezi. Selindţer ţivi neko vreme u stanu roditelja, a zatim u malom stanu na Zapadnoj 57. ulici broj 300. Intenzivno se druţi sa piscima i izdavačima u Grinič Vilidţu (jedan njegov poznanik pominje zajednički odlazak na koncert Bili Holidej). Kaţu da je satima mogao da priča o piscima i pisanju. Često govori o Holdenu Kolfildu, kao da mu je bliski prijatelj. 1947.

Selindţer odlazi iz Njujorka da ţivi ’na

selu’. 1948. Njujorker objavljuje tri Selindţerove priče: ,,Savršen dan za Banana-ribe―, „Ujka Vigili u Konektikatu― i „Malo pre rata sa Eskimima―, i zaključuje s njim godišnji ugovor na sumu od trideset hiljada dolara. Po priči „Ujka Vigili― u Holivudu je snimljen film, koji se Selindţeru ni najmanje nije dopao. 1951. Iz štampe, 16. jula, izlazi ,Lovac u ţitu― (The Catcher in the Rye), dok je Selindţer na putovanju u Škotskoj. Roman odmah postaje best-seler. Pisac je šokiran svojom velikom fotografijom na koricama knjige i ţali se da ga ljudi presreću na ulici. Glavni junak romana, Holden Kolfild, postaje mitska ličnost, alter-ego za mnoge generacije izgubljenih tinejdţera u Americi i

širom sveta, tako da je značaj samog romana daleko prešao granice knjiţevnosti. Vremenom, „Lovac u ţitu― postao je sastavni deo školske lektire u mnogim zemljama. Njegova populamost i dalje se ne smanjuje - u proteklih 50 godina, samo u SAD štampano je preko stotinu izdanja, u ukupnom tiraţu od preko deset miliona primeraka. Na listi najboljih američkih romana uvek je meĎu prvih deset, a po mnogim anketama najbolja je knjiga ikad objavljena u Americi. 1953. Selindţer se nastanjuje u malom mestu Komiš, u Nju Hempširu, gde i danas ţivi. Jedno vreme druţi se sa lokalnim srednjoškolcima. Upoznaje studentkinju Kler Daglas, na jednom koktelu u Vermontu. Ona ubrzo raskida sa svojim verenikom, takoĎe studentom (koji je izgleda bio uzor za Lejna Kotela u noveli ,Freni―). Kasnije, Selindţer piše ovu priču kao svadbeni poklon svojoj budućoj ţeni. Izlazi knjiga ,,Za Esme― (Nine Stories), gde se pisac u nekoliko priča i dalje bavi temom rano sazrele, često pomućene i zbunjene dece, čija je osetljivost u snaţnom sukobu sa emocionalno praznim i materijalističkim svetom odraslih, kome pripadaju njihovi roditelji. 1955. Selindţer se venčava sa Kler Daglas, koja iste godine rada kći, Pegi. Objavljuje novele ,,Freni― (Franny) i „Visoko podignite krovnu gredu, tesari― (Raise High the Roof Beam, Carpenters), karakteristične po tome što se radnja dešava kao na filmu - onoliko vremena koliko je potrebno da budu pročitane. On kao da sve više vremena poklanja svojoj izmišljenoj porodici

Glas, o kojoj jedino i piše. U jednom pismu kaţe da Kler teško podnosi njegove radne navike, kao i on. Pisanje o porodici Glas, kaţe, drţi ga u neprekidnom ’transu’. 1957. Njujorker objavljuje novelu ,,Zui― (Zooey). 1959. Izlazi „Simor: uvod― (Seymour: An Introduction). 1960. Selindţerovima se raĎa sin Metju, koji kasnije postaje glumac 1961. Izlazi knjiga „Freni i Zui―, najveći Selindţerov uspeh posle ,Lovca u ţitu―. Časopis Tajm proglašava je za knjiţevni dogaĎaj godine. 1963. Izlazi „Visoko podignite krovnu gredu, tesari― i „Simor: uvod―, poslednja knjiga koju je Selindţer dao u štampu, i koja se sada prvi put pojavljuje u prevodu na srpski jezik. Pred čitaocem je nastavak sage o porodici Glas, ali teţište je sada na Simoru, novom mitskom junaku, pesniku, i pre svega izuzetno humanom ljudskom biću. 1965. Njujorker objavljuje „Hapworth 16,1924―, novelu u formi pisma od oko 50 stranica, u kome je glavni junak sedmogodišnji Simor. Ovo delo nikada nije objavljeno kao knjiga, a Selindţer je posle toga potpuno prestao da objavljuje i za javnost postao ’nevidljiv’.

1967. Selindţer se razvodi i ostaje da ţivi sam. Postoji krug prijatelja s kojima izlazi iz svoje ’pećine’ (meĎu njima je i glumac Alan Arkin). Jedno vreme odrţava vezu sa osamnaestogodišnjom studentkinjom sa Jela. 1974. Izlaze dve piratske knjige Selindţerovih priča iz mladosti, koje su do tada postojale samo u časopisima gde su objavljene. Selindţer podnosi tuţbu i telefonom razgovara sa reporterom Njujork Tajmsa. U članku koji je izašao na naslovnoj strani, rekao je: „Čudesan je mir kad ništa ne objavljuješ. Tišina. Spokojstvo. Objavljivanje je uţasan atak na moj privatn; ţivot. Ja volim da pišem. Ali pišem samo za sebe i za svoje zadovoljstvo... Ljudi na mene gledaju kao na čudaka, nekog ko je po strani od svega. Ali ja samo pokušavam da zaštitim sebe i svoj rad... ―

Selindţer sada ima 83 godine. Kaţu da u sefu čuva nekoliko rukopisa. Lično potpisuje svaki ugovor za objavljivanje svojih knjiga širom sveta. I dalje strogo čuva svoj privatni ţivot, što dalje od očiju javnosti...

1

Emile Post (1872-1960) – američki autotitet za bon-ton. Prev.

2

Ovo malo ogovaranje svakako je za prekor, ali činjenica da veliki Kjerkegor nikada nije bio kjerkegorovac, a još manje egzistencijalista, beskrajno ohrabruje srce jednog nazoviintelektualca i postojano učvršćuje njegovu veru u kosmičku poetsku pravdu, ako ne i u kosmičkog Boţić-Batu. 3

Hasan Ibn Sabah, muslimanski mistik (1056-1124), osnivač versko-političke sekte asasina, čiji su članovi, opijeni hašišem, vršili surova ubistva muslimanskih vladara i krstaša, boreći se za čistotu muslimanske vere. Prev. 4

5

Američki predsednik (1885-89; 1893-97). Prev.

Kako je ovo neka vrsta zapisnika, bilo bi dobro da bar promumlam kako je kinesku i japansku poeziju uglavnom čitao u originalu. Nekom drugom prilikom, verovatno s mučnom opširnošću - bar za mene - moraću da se pozabavim čudnom uroĎenom osobinom, koja je u izvesnoj meri zajednička za svo sedmoro dece u našoj porodici, a kod troje od nas uočljiva kao ćopanje, i koja nam je omogućila da s najvećom lakoćom učimo strane jezike. Ali ova fusnota namenjena je uglavnom mlaĎim čitaocima. Bilo bi mi veoma drago ako slučajno kod nekoliko takvih usput pobudim interesovanje za kinesku i japansku poeziju. U svakom slučaju, neka ta mlada osoba primi k znanju, ako to još ne zna, da je nekoliko znamenitih ljudi veoma verno i s mnogo duha prevelo na engleski jezik priličan broj vrhunskih kineskih pesama; prvo mi padaju na pamet imena kao Viter Bajner i Lajonel Dţajls. Najbolje kratke japanske pesme posebno haiku, ali i senriu poezija - čitaju se s naročitim zadovoljstvom ako se njima bavio R. H. Blajt. Blajt je, svakako, ponekad i nezgodan, jer je i sam samovoljna stara pesma; ali je istovremeno veličanstven - uostalom, ko uopšte traţi sigurnost u poeziji? (Poslednje kratko cepidlačenje, ponavljam, namenjeno je mladim ljudima koji pišu autorima, ali od tih ţivotinja nikad ne

dobijaju odgovor. Ovo delimično govorim i u ime svog glavnog junaka koji je, jadnik, takoĎe bio profesor.) 6

Jedino normalno i razumno što bi sada trebalo učiniti bilo bi da se čitaocu predstave jedna, dve ili sve sto osamdeset četiri pesme, da sam prosudi. Ali ja to ne mogu da učinim. Nisam čak siguran imam li uopšte pravo da raspravljam o tome. Dozvoljeno mi je da sedim na tim pesmama, brinem o njima, i eventualno pronaĎem izdavača koji će ih objaviti u tvrdom povezu, ali pesnikova udovica, koja je njihov zakonski vlasnik, zabranila mi je, iz isključivo privatnih razloga, da na ovom mestu citiram bilo šta iz njih. 7

Moţda nepotrebno dovodim u zabunu svoje studentkinje, samo radi poente. Profesori su to već ranije učinili. Ili sam, moţda, samo izabrao pogrešnu pesmu? Ako je istina, kao što zajedljivo navodim, da je ’Ozimandias’ ostavio tako fascinantan utisak na moje studentkinje, moţda krivica za to dobrim delom leţi i u samom ’Ozimandiasu’. Moţda Ludi Šeli i nije bio baš sasvim lud. U svakom slučaju, sigurno je da njegova ludost nije bila i ludost njegovog srca. Moje devojke nesumnjivo znaju da je Robert Berns pio i bančio do besvesti, i verovatno su time oduševljene, ali sam isto tako siguran da znaju sve i o veličanstvenom mišu kojeg je izorao njegov plug. (Zar nije moguće, pitam se, da su one ’dve ogromne kamene a bez tela noge’ koje stoje u pustinji baš Persijeve? Zar nije shvatljivo da njegov ţivot nadţivljuje mnoge od njegovih najboljih pesama? A ukoliko je već tako, onda je to zato što - dobro, uzdrţaću se. Ali oprez, mladi pesnici! Ako ţelite da se vaših najboljih pesama sećamo bar toliko rado kao što se sećamo vaših ţestokih i upečatljivih ţivota, ne bi bilo loše da nam u svakoj strofi poklonite po jednog poljskog miša koji je ponikao iz samog srca.) 8

Američki filmski komičar (’Detektiv banke’), poznat po mucanju. Prev. 9

Igra reči – acute: opasne; a cute: zgodne. Prev.

10

Srećan: happy; ţutica: hepatitis. Prev.

11 12

13

Iz mjuzikla ‘Poljubi me Kejti’ Dţeroma Kema. Prev. I’m my own Sandman tonight. Prev.

Iz predgovora Aleksandra Stefanovića prvom našem izdanju knjige „Freni i Zui― (Prosveta, Beograd, 1965).