Izlet u sreću.pdf

Zvoncica&Foxy

~1~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

Izlet u sreću

~2~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

U životu Maren Konrad sinonim za sreću predstavlja njen trogodišnji sin Maks. Čitav njen život vrti se isključivo oko tog milog dečaka. Samo ponekad noću, dok budna leži u svom krevetu, misli joj odlutaju u prošlost. U takvim trenucima čezne za Aleksandrom Bernhardom, Maksimiljianovim ocem, u koga je bila smrtno zaljubljena. Ipak, ako bi bila sasvim iskrena prema sebi, priznala bi da ga i danas voli. Po njenom čvrstom uverenju njihova veza bila je bez budućnosti, jer Aleksandar ne bi bio dobar otac malom Maksimilijanu. Upravo zato nije mu spomenula ni da je trudna niti da je rodila njegovog sina... Aleksandar je sa osmehom na usnama posmatrao dečaka, koji je jabukama hranio divlje svinje u zoološkom vrtu, pa je pogledom pretražio okolinu u želji da ugleda majku malenog radoznalca. Kad ju je kasnije, posle uzbudljive epizode pune adrenalina, konačno ugledao, za trenutak je pomislio da će mu srce stati. To je Maren! Pogledao je ponovo dečaka i onda je polako počeo da shvata... Kada se prof. dr Luc Vajdner, direktor frankfurtske Sauerbruk klinike, posle pauze za ručak vratio u svoju kancelariju, bio je poprilično uzrujan. I ovoga puta je, umesto u bolničku kantinu, otišao u obližnji italijanski restoran udaljen od klinike svega nekoliko minuta hoda, kod Luiđija, koji ga je tretirao kao stalnog ali posebnog gosta, pa je mogao na miru da ruča. Međutim, izjalovila mu se želja da se malo osami i to mu je pokvarilo raspoloženje. Naime, pročulo se da je kod Luiđija hrana uvek sveže pripremljena i kvalitetna, i Luc Vajdner se danas suočio s prepunim restoranom novih gostiju i kolega iz njegove i okolnih klinika. Dobrih pola sata, ako ne i duže, profesor je bio prisiljen da se smeši i uljudnim klimanjem glave otpozdravlja poznatim licima i da ponekom od njih poželi prijatan obrok. Potom je morao da odgovara na kurtoazna pitanja, da se osmehuje na nimalo smešne šale, ali i da odgovara na stručna pitanja kolega, koje su se tamo zatekle. Apsolutni vrhunac tog besmisla bila je situacija koja se nametnula: zamoljen je da prokomentariše nečije fotografije s godišnjeg odmora, na kojima se video žuti gumeni čamac u jezeru, pun dece mokre od vode, uz koju je bio i pas. Pritom mu je pogled pao na činiju salate na stolu, koja je od stajanja počela da vene, na osušenu testeninu koja se zalepila za viljušku, što je na kraju rezultiralo gubitkom apetita iako je hrana bila veoma ukusna. Osetio je da mu se vrat ukočio od silnog izvijanja i klimanja glavom, kao i mišići lica od grimasa, a grlo mu se osušilo od silnih fraza koje je morao da izgovori poslednjih pola sata: „Hvala, dobro - I vama prijatno - Radujem se što vas vidim - Ah, da, ne mogu se požaliti - Hvala, i moja supruga je dobro - Veoma su lepe fotografije - Da, baš je ukusno...” ~3~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

Onih nekoliko zalogaja, koje je uspeo da pojede u žurbi, zajedno s vazduhom koji je progutao, stvorili su u njemu osećaj nadutosti, a na kraju je dobio napad štucanja. Hodajući lagano do klinike, počeo je da shvata šta generaciju današnjih mladih dovodi u takvo duševno stanje da na zidovima kuća jarkim bojama ispisuju uvredljive reči i simbole. Da su mu kojim slučajem sada pri ruci bili parče krede ili sprej u boji, dopisao bi, bez imalo ustručavanja, poneku grubu i uvredljivu reč, koja bi čak i gospođu Semnic, a ona radi u toaletu na glavnoj železničkoj stanici i nedavno ju je operisao, naterale da od nelagode pocrveni. Kad je dr Vajdner ušao u kancelariju svoje sekretarice, gospođe Hope, da bi prošao u svoje carstvo mira i tišine, primetio je da je nepoznata mlada žena hitro spustila noge s radnog stola. Luc Vajdner je na prvi pogled pomislio da je sirotici na licu maska za kiseonik, međutim, kad je bolje pogledao, shvatio je da je red o roze opni od gume za žvakanje, a balon je od naglo ispuštenog vazduha iz devojčinih pluća nekontrolisano pukao zalepivši joj se po nosu i ustima. - A vi ste...? - radoznalo je upitao načelnik klinike pre nego što je primetio da mu je pogled na mladu damu kratke, izbeljene kose ako ništa drugo, pomogao da prestane da štuca. - Dženifer. - I još? - Miler. - I još? - Ništa više! Dženifer Miler je izgledala kao da ima namagnetisano lice, koje nekontrolisano privlači metalne predmete iz okoline. Skinula je raspadnute komadiće žvake s lica i nosa, pa je ponovo tu ižvakanu masu vratila u usta. - Gde je gospođa Hope? - Otišla je da ruča, dole u kantinu. - Pa ko ste onda vi? - Dženifer. - Da! - rekao je Luc Vajdner duboko uzdahnuvši. - To ste mi rekli, ali baš bih voleo da znam šta radite ovde, da li ste možda rođaka gospođe Hope? - Ne! - Nego? - direktor klinike podigao je visoko obrve gledajući kako Dženifer grubim pokretima prstiju pokušava da svuče ostatke žvake s pirsinga u nosu, pa je za trenutak gotovo osetio snažan bol na sopstvenom nosu. - Nismo u srodstvu. ~4~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Za ime božje! Kao direktor najveće klinike u zemlji, prof. Vajdner je navikao da se snalazi u različitim situacijama, pa i teškim, međutim, ovoj nije bio dorastao i lakše mu je bilo predati se. Zato je odmahnuo glavom, prošao je pored devojke i otvorio vrata svoje kancelarije. - Kad se gospođa Hope vrati s ručka, pošaljite je odmah kod mene, jasno? - rekao je osvrnuvši se na čas. - Kul! - Molim? - Hoću da kažem da ću to učiniti! - Ah, da! Dobro. - Ej! - Dženifer je pucnula prstima. Luc Vajdner je ukočeno zastao pomislivši da bi ovakvim ponašanjem trebalo da bude iznenađen, ali je odlučio da se preterano ne unosi. - Da, molim? - upitao je iznenađujuće učtivo. - Ono nešto... ostavila sam na vašem pisaćem stolu. - Ono... šta? - Mapu sa... onom spravom... na kojoj je snimljen vaš govor Dženifer je obišla oko stola i, utrčavši u doktorovu kancelariju, podigla je mali diktafon. - Gospođa Hope je rekla da to treba da prekucam. - Ah, da, pisma koja sam izdiktirao! Ona danas moraju biti poslata klimnuo je glavom. - Hvala vam! Zatvorio je za sobom vrata kancelarije i, bukvalno se sručivši u svoju udobnu kožnu stolicu, uzeo je mapu sa stola. Uz dubok uzdah skinuo je poklopac s penkala da bi potpisao prva prekucana pisma, ali je u tom momentu odlučio da ih, za svaki slučaj, još jednom pročita. Čitao je: “Veoma poštovani kolega Somerider, Uz najdublje izvinjenje moram da vam saopštim da, na moju veliku žalost, neću moći da učestvujem na seminaru, na koji ste me tako srdačno pozvali. Nažalost sam, bla, bla, bla... pronađite valjan izgovor, draga Marijana, Itd, itd. S poštovanjem, Vajdner, sa svim dalje pripadajućim formalnostima.” Kad je Marijana Hope posle pet minuta otvorila vrata kancelarije svog pretpostavljenog, zatekla ga je kako zuri u tekst pred sobom. - Mogu li da pogledam? - nežno je izvukla pismo iz šefove ruke, letimično ga je pogledala i prasnula u smeh. - Ko je ona, Marijana? - pokazao je prema zatvorenim vratima kancelarije. ~5~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- To je Dženifer Miler, devojka koja će me zameniti dok sam na godišnjem odmoru - objasnila je sekretarica. - Do petka ću je uputiti u posao, a onda ću uveče otputovati na Grand Kanariju. - Zašto? - smeteno je upitao profesor. - Idem na godišnji odmor, pa moram se i ja jednom godišnje odmoriti, šefe. Sunce, plaža, tirkiznoplavo more, momci u tesnim kupaćim gaćicama... To je, naime, moja kontrateža za slomljeno srce... ili za slabe noge. Ili obrnutim redom, kako se uzme. Na licu Luca Vajdnera pojavio se izraz osuđenika, pa je podigao pogled na svoju sekretaricu. - Na nedelju dana, zar ne? - rekao je s nadom u glasu. - Četiri! - Jeste li vi sasvim poludeli? - pokušao je da se pobuni. - Četiri nedelje?! To je previše! Niko nema toliko godišnjeg odmora! - Kad bih tome dodala i prekovremene sate koje sam odradila, ne bi bilo četiri nedelje, šefe, već četiri meseca - energično je odgovorila pedesetogodišnja Marijana. - U redu! - Luc Vajdner je frustrirano odmahnuo rukom uzimajući sledeće pismo iz mape. Preleteo je pogledom sadržinu, pa je uzdahnuo i kažiprstom pokazao prema vratima. - Ona tamo mi ne treba! Pobrinite se za to da nađete nekoga drugog! - Mnogo mi je žao, šefe, ali mala će morati da ostane! - Kako, molim? Marijana Hope je za trenutak bacila pogled prema vratima, pa se zaverenički nagnula prema Lucu Vajdneru. - To je kćerka najbolje prijateljice Rormoserove sestre! prošaputala je poverljivo. - Rormoser! - to ime je prof. Vajdner izgovorio iz dubine duše, jer je Rormoser bio predsednik Upravnog odbora Sauerbruh klinike. - Da! - Značajno je klimnula glavom Marijana Hope. - Lično ju je on doveo kod nas. Oslovljava ga sa čika i on želi da od nje napravim dobru sekretaricu. Dženifer će uskoro napuniti dvadeset i tri godine, a ni na jednom radnom mestu nije se zadržala duže od četiri meseca. - I to treba nekoga da začudi? - slegnuo je ramenima Luc Vajdner. Potom je kažiprstom napravio nekoliko krugova blizu svoje leve slepoočnice. - Da li je malo... hm? - Nije! - odgovorila je Marijana. - Ona je, za razliku od mene, maturirala! ~6~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Ona?! - Doktor je u neverici još jednom bacio pogled na pisma, koja su ležala pred njim. - Kako ono beše, et cetera, te cetera! Gde se za ovako nešto dobijaju ocene? - Čika Rormoser očigledno je dobro pripomogao - uzvratila je gospođa Hope. - Naime, rekao je da... - sekretarica je zastala usred rečenice, jer su se bez ikakve najave otvorila vrata kancelarije. - Molim vas, pre ulaska uvek prvo pokucajte, gospođo Miler! - besno je upozorila Mirijana svoju štićenicu. - Kul! - Ko? - Tako se kaže, gospođo Hope - podučavao je Luc Vajdner svoju sekretaricu - što bi značilo: super. - Ah, tako? - rezignirano je Marijana frknula kroz nos. - Šta vam treba, gospođo Miler? Dženifer je pokazala prstom profesora. - On odmah mora kod čika Emila. - Kod Rormosera? - glavni lekar se kiselo osmehnuo. - Ej, zar nisam to rekla? - Kul! - odgovorio je Luc Vajdner složivši neprijatnu grimasu. - Ah... da, potom je nazvao neki tip, koji je rekao da vi nekom treba da se javite. - Ko? - Hm... - Dženifer je zakolutala očima opustivši donju usnu, na kojoj su visila tri metalna prstena između zuba, dok je napeto razmišljala. Profesor Tra... la... la... Ne! Možda Pi... - šarala je nogom po podu. - Eto ti ga sad! Baš mi je bilo navrh jezika, a sad je nestalo. Kao da imam Alchajmerovu bolest! U svakom slučaju, rekao je da je veoma važno. - Udahnite duboko, šefe, sve će biti u redu - Marijana je položila ruku na rame svoga šefa da ga umiri. - Možda je njegov broj ostao na displeju. Ako nije, zamoliću devojke s telefonske centrale da mi ga očitaju - uzela je mapu s pisaćeg stola. - A pisma ću ponovo prekucati. Kad je sekretarica, prateći Dženifer, pošla iz kancelarije, profesor Vajdner ju je povukao za rukav. - Da? Treba li vam još nešto, šefe? - Draga Marijana, ne znam da li ste čuli da je u poslednje vreme na Grand Kanariji zabeleženo nekoliko slučajeva hepatitisa... - Meni to ne znači ništa, jer sam odrasla na selu sa svim mogućim životinjama, pa sam stekla imunitet na mnoge bolesti. ~7~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Hmm... nadam se da ste čuli najnovije vesti o tome da avioni naprosto nestaju... Bolesne alge, pa ajkule i kitovi... ne bih se usudio ni da umočim mali prst u tu vodu! - Radije odustanite - odgovorila je sekretarica uz osmeh - i požurite, da vas čika Emil ne čeka predugo. Da je doktor naslutio šta ga očekuje u kancelariji predsedavajućeg, ne bi dopustio sebi da ga iznervira duvanje balona od žvakaće gume ili nevešto prekucana poslovna pisma...

Dok je prof. Luc Vajdner išao stepenicama na najviši sprat, gde su direktorske kancelarije, razmišljajući o tome kako će preživeti naredne četiri nedelje sa Dženifer, na drugom kraju grada dr Peter Karsten je, pospano trljajući oči, krenuo stepeništem naniže. Vođa tima urgentne hirurgije imao je za sobom poprilično burnu noć dežurstva i prisećao se kako je, premoren, pre nekoliko sati pao u krevet s baldahinom pored svoje prijateljice, dečjeg psihologa dr Lee Kenig, da se konačno naspava. Lea je na periferiji Frankfurta imala staru vilu, u kojoj je Peter već dugo bio redovan gost, dok se u njegovom stanu u potkrovlju, u frankfurtskom gradskom jezgru, polako skupljala prašina. - Dobro jutro, srce - pozdravio je lekar zevajući, dok je prolazio svetlom prostranom kuhinjom. Bosonog je stao na hladne pločice, pa je rukama obgrlio svoju lepu partnerku duge plave kose, privukavši je sebi. - Odavno nije jutro. Zar si se već naspavao, dragi? - Lea ga je nežno poljubila u obraz provlačeći prste kroz njegovu tamnu, razbarušenu kosu, a onda je bacila pogled na kuhinjski sat. - Tek je pola tri, mogao si bar još sat ili dva da spavaš. - Nisam više umoran - Peter se odvukao do kuhinjskog stola, spustio se na stolicu i položio je glavu na ploču. - Baš primećujem - rekla je Lea zatvarajući vrata mašine za pranje posuda, koju je upravo napunila. - Kafu, ljubavi? - Naravno, jaku i punu šolju - pridignuo je glavu njuškajući vazduh. U momentu se uspravio i uzviknuo: - Divno, moji najomiljeniji kolači! Na stolu je stajala činija puna kolača različitih oblika i boja, iz pekare gospodina Kremera, koji svoje specijalitete pravi isključivo od zdravih i prirodnih sastojaka, a namenjeni su pre svega deci. Lea je u nekoliko krupnih koraka prišla stolu. ~8~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Ruke sebi, ovi nisu za tebe, dragi - uzela je veliku rolnu kuhinjskog ubrusa i, otkinuvši poveći komad, položila je činiju na papir vezujući mu krajeve šarenim tračicama. - Pa za koga su? - Za moju prijateljicu - Lea je pokazala otvorenu kutiju, u koju je slagala sve ono što je poštom htela nekome da pošalje. - Kojoj prijateljici? - Jednoj. - Zašto nećeš da mi kažeš kojoj? - Zato što je najverovatnije ne poznaješ. - Aha - Peter je ustao, pa je spustio poklopac kutije da pročita ime primaoca: Maren Konrad. - Ona Maren? Ti znaš gde se krije Maren? - Da - odgovorila je Lea borbeno, položivši šake na bokove. - I šta onda? - Zašto mi ništa o tome nisi rekla? Aleks bezuspešno traži Maren već tri godine. - I? - odgovorila je Lea. - Možda ona ne želi da je on pronađe. - Slušaj me pažljivo - Peter ju je fiksirao pogledom da bi bio siguran u to da ga zaista sluša. - Njih dvoje trebalo je da se venčaju, već su poslali i pozivnice, a onda je ona preko noći jednostavno nestala. - Pošto ju je pre toga Aleks istukao - dopunila je Lea. - Istukao?! - zgranuo se Peter. - Nije je istukao, udario joj je šamar, jedan jedini put. - Samo jedan šamar - oponašala je Lea Peterove reči. - Muka mi je od toga! Kada, po tvom mišljenju, počinje nasilje: tek kada se pusti krv, uz polomljene kosti? - Ne daj bože da je tako! Dobro znaš šta ja mislim o nasilju, draga, zar ne? Tući žene i decu... pa to je nešto najodvratnije što ljudski um može da smisli. - Vidiš, tako i ja gledam na to. Najverovatnije i Maren tako misli inače ne bi dve nedelje pre venčanja otišla - Lea je duboko uzdahnula hvatajući vazduh kojeg joj je ponestajalo - i potpuno mogu da... - Sačekaj malo, draga - Peter je podigao ruku da zaustavi bujicu Leinih reči. - Ova mala omaška desila se Aleksu s veoma dobrim razlogom, naime... - Znači, za primenu sile treba imati samo valjan razlog, zar ne? - Lea se glasno nasmejala. - To je tako praktično u vašem muškom umu! Meni ~9~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

bi, u svakom slučaju, palo na pamet još mnogo toga da si samo jednom pokušao podići ruku na mene... - Dozvoli mi da ti prvo objasnim, važi? - konačno je Peter uspeo da se ubaci. - Važi - Lea je duboko udahnula uspravivši se. - Pokušaj, molim te, to da mi objasniš! Daj mi samo jedan opravdan razlog za šamar, baš me zanima da ga čujem! Da li ga je Maren možda popreko pogledala? Ili je možda želeo da je prevaspita? A možda je sve to bilo za njeno dobro? Da li je možda Aleks... - Hej - Peter je podigao obe ruke - pruži mi priliku, molim te! - Izvini, žao mi je. - Dobro. Te noći se i sad sasvim dobro sećam - počeo je. - Aleks i ja bili smo u noćnoj smeni. Mislim da je to bila najgora noć u mojoj dosadašnjoj karijeri. Eksplodirala je plinska boca u jednoj višespratnici, a istovremeno se desila saobraćajna nesreća na lokalnom putu i kafanska tuča - Peteru se jeza spustila niz kičmu kad su u njegovim mislima iskrsnule slike, koje su mu ostale urezane u sećanje na tu noć. - Čekaonica je bila dupke puna, kao na glavnoj železničkoj stanici u špicu sezone. - Mislim da se i ja toga prisećam - Lea je pogledala u plafon, kao da su njena sećanja tamo sačuvana. - Bio si toliko iscrpljen da si spavao petnaest sati bez prekida kad si posle dva dana i dve noći konačno došao kući. - Tako je - potvrdio je Peter. - Znači, smatraš da je Aleks bio toliko premoren da nije znao šta radi? - Ne, mislim da umor nije dovoljno dobar izgovor za šamar. - Upravo tako, pa šta je onda? - Da li si nekad bila četrdeset osam sati na nogama, u pokretu, a da si pritom odradila i nekoliko veoma preciznih mikrohiruških operacija? - Ne, to mi je apsolutno nezamislivo. To niko ne može. - E, vidiš, mi smo morali, Aleks i ja... U takvim prilikama uobičajeno je da hirurzi u hitnoj službi posegnu za... - udario se Peter po grudima s grimasom na licu - anfetaminima. - Dakle, misliš da je Aleks tada bio pod uticajem droga? - Da - klimnuo je glavom Peter Karsten. - Uostalom, kao i ja. Kad mu je posle toga Maren napravila scenu, jer je mislila da se on dve noći zaredom zabavljao s nekom neznankom, on je prsnuo. A napad agresije jedna je od nuspojava korišćenja anfetamina.

~ 10 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Znam, sećam se. O, bože - uhvatila se Lea za srce. - Zašto joj to Aleks nije objasnio? - Kako je mogao? Možda se još sećaš u kakvom sam i ja stanju bio? - Naravno! - klimnula je Lea glavom. - Popeo si se stepenicama i gotovo četvoronoške dopuzao do kreveta. Jedva si se držao na nogama. Kao da sad gledam na tebi onu znojavu i prljavu odeću, koja je mirisala na krv, dezinfekciono sredstvo i znoj. Nisi imao snage ni da uđeš u kupatilo da se istuširaš. - Eto vidiš, i Aleks je mogao samo da se sruši na krevet i da spava. Kad se probudio, Maren je već otišla. Od tada bezuspešno pokušava da je pronađe. Još je uvek voli i ne može daje zaboravi - Peter je uhvatio Leu za ramena, blago je pretresavši. - A ti si sve to vreme znala gde je ona i ništa mi nisi rekla? - Ne, Petere, nije baš tako - počela je da se pravda - od pre otprilike dva meseca ponovo sam u kontaktu s njom. Nazvala me je kad više nije znala šta će. - Dobro, šta joj se dešava? - Ah, pusti sad to... - Lea zapravo nije znala šta može da mu ispriča, a šta treba da prećuti. - Nije baš najbolje, znaš, ima finansijskih problema. Radi pola radog vremena kao konobarica, a od toga se baš ne može pristojno živeti. - Kao konobarica? Pa ona je obrazovana, dobra sekretarica. - Jeste, tako je... ali trenutno može da radi samo pola radnog vremena, zbog... ah, molim te, nemoj me ispitivati! Morala sam da joj obećam da je neću odati. Ne mogu ti više ništa reći! Ne mogu, shvati me, dragi. Peter je ustao izvukavši vrhovima prstiju iz paketa maleni šareni džemperak, zatim košuljicu, male farmerke i jednu neodoljivu jesenju jaknicu. - Dakle, sve je to za malenog dečačića. Verovatno Aleksovog sina Peteru su te stvari ispale iz ruke. - A njemu su sad dve godine. - Tri - ispravila ga je Lea pognute glave. - Maren je onomad već bila u poodmakloj trudnoći. Dugo ništa nije primetila, jer je imala mnogo stresnih situacija na poslu, a spoznala je istinu baš tog dana kad je... znaš već... - Smem li da kažem Aleksu gde je sad Maren? - Ne smeš! - Lea je odlučno odmahnula glavom. - Nazvaću je i ispričaću joj ovo što si mi sad rekao, pa neka sama odluči šta će učiniti s tim informacijama, važi? ~ 11 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- kako Peter nije odmah odgovorio, ponovila je: - Važi, Petere? Obećala sam joj i volela bih da održim reč. - Važi! - Peter je u međuvremenu otvorio kovertu, koja je takođe bila u paketu, i prstima je prebirao po uredno složenim novčanicama. - Čekaj malo! - rekao je i na moment izašao iz kuhinje da bi se vratio noseći u ruci novčanik. Izvadio je sve novčanice koje su bile u njemu i ubacio ih je u kovertu sa ostalim novcem. - Pitaj je za broj računa, pa ću joj onda prebaciti veću svotu. - Hvala ti, dragi! - Lea ga je poljubila u obraz. - Međutim, ipak mislim da Aleks ima pravo da zna da ima sina. A maleni... kako mu je zapravo ime? - Maksimilijan, Maks. - I Maks ima pravo da upozna svog oca. Za početak mu ništa neću reći. Sačekaću još koju nedelju, pa ako se ništa ne desi, onda ću popričati s njim. Zapamtio sam Mareninu adresu, jer je ispisana na paketu. - Važi, Petere.

- Kad porastem i budem veliki, postaću lekar, znaš li, mamice? U malenom selu stotinama kilometara udaljenom od Frankfurta, lepa, mlada žena duge plave kose okačila je šareni dečji ruksak na vešalicu u predsoblju iznajmljenog stana. - Lekar? - Maren je progutala knedlu. - Zašto baš lekar, Makse? Juče si hteo da budeš čistač ulica. - Danas je kod nas u obdaništu bio jedan lekar - objasnio je dečak, čije je ljupko lice bilo uokvireno svetloplavim kovrdžama. - On nam je na jednoj lutki pokazao kako treba uduvati vazduh. I ja hoću da budem jedan od njih, pa da naduvavam umrle ljude. - Važi, zlato - nasmešila se Maren. - Da bi postao lekar, moraš mnogo da učiš i dugo, dugo da pohađaš školu - otišla je u tesnu kuhinju. - I da dobro jedeš - dodala je - da bi što pre porastao i postao pametan i jak. - Hoću, mama - dečak je pošao za njom u kuhinju i popeo se na jednu od dve rasklimatane stolice ispred minijaturnog stola. - Šta ćemo danas ručati? - Špagete sa zelenim sosom i salatom. - Mmm, to je dobro - udarao je Maks kašičicom po ivici tanjira. Molim da mi sipaš mnogo, veoma sam gladan! ~ 12 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

Maren mu je napunila tanjir, a Maks je odmah punu kašiku ubacio u usta. - Moram li posle opet kod gospođe Fruhvirt? - želeo je da zna. - Da, nažalost, zlato moje, moraćeš - Maren je pognula glavu, jer ju je mučio osećaj krivice. - Danas opet radim u popodnevnoj smeni u gostionici od šest pa sve do ponoći. Ti ćeš se za to vreme igrati u bašti gospođe Fruhvirt, a posle večere doći ćete ovamo da legneš u svoj krevet i ona će ostati s tobom sve dok se ja ne vratim kući. - Roditelji druge dece ne rade popodnevnu smenu, pa moje drugari ne moraju uveče da idu kod gospođe Fruhvirt - požalio se Maks punih usta. - O, najdraže moje! - duboko je uzdahnula Maren. - Da li ti je to baš toliko strašno? - Ma nije, gospođa Fruhvirt ima mačku i papagaja koji ume da kaže sranje - Maks je viljuškom ubacio salatu od krastavaca u usta. - Zašto ja još uvek nemam tako nešto? - Šta to nemaš, zlato moje? Papagaja koji ume da izgovara ružne reči? - Ne, tatu - zakikotao se Maks. Maren je opet progutala knedlu. Plašila se ovog pitanja od trenutka kada se Maks rodio i zato je, često o tome razmišljajući, pripremila najmanje stotinu odgovora, ali ipak je bila zatečena i ništa joj suvislo nije palo na pamet. - Ni Leni nema tatu, zar ne? - podsetila je svog mališana da bi tako izbegla dirktan odgovor. - Ima ga, ali je njen tata pobegao - objasnio je Maks. - On ima drugu ženu i s njom malu bebu. Leni ju je čak držala u rukama, dopustili su joj to, i nije joj se baš naročito sviđalo. Rekla je da je više neće uzeti u ruke, jer se beba ukakila baš dok ju je ona držala, pa joj je to zasmetalo. - O, dragi bože, nadam se da Leni to ne misli ozbiljno. Kad je Maks završio s jelom, odgurnuo je tanjir i pohvalio majčino kulinarsko umeće. - Ovo je zaista bilo veoma ukusno, mama. Ti si žena koja pravi najbolji zeleni sos na celom svetu. Ima li možda nešto slatko? - Misliš, desert? - osmehnula se Maren. Laknulo joj je jer je malo-pre načeta tema o Maksovom ocu izgleda odložena... bar zasad. Skinula je krpu s još toplog kolača sa jabukama koji je ispekla. - E sad sam baš presrećan! Kolač s jabukama - Maks se dlanom udario po čelu, pa je zatim istom rukom protrljao stomak. - Sigurno si stavila mnogo jabuka. ~ 13 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Da, naravno - osmehnula se Maren dok je sekla parče kolača, pa ga je pažljivo spustila na tanjir. - Jeste li u obdaništu dobili jabuke? - Da, poslužili su nam kompot od jabuka, jer je Lukas doneo pet punih gajbi. Oni imaju stotine hiljada miliona stabala jabuka u bašti. Zašto i mi nemamo baštu, mama? Jesmo li mi siromašni? Zato što ti nisi udata? - Otkud ti takva ideja? - Maren se okrenula kao da je tražila nešto što joj je baš neophodno u kuhinjskom ormaru osećajući da joj lice obliva rumenilo. - Tetka Rosi je rekla da svaka žena koja ima porodicu mora biti udata. Da li to onda znači da mi nismo porodica? - I te kako smo porodica - Maren je klimnula glavom pitajući se istovremeno da li u obdaništu njenog sina razgovaraju o bilo čemu drugom osim o porodici. I sve to još u današnje vreme kad se brakovi lako raspadaju, a devojke odlučuju da rađaju decu isključivo za sebe. Doduše, selo Feliksdorf je i u ovome izuzetak, jer u njemu, naime, do Mareninog dolaska, nije bilo ni jedne jedine samohrane majke. Izuzetak je gospođa Plaške, Lenina majka. Ona je bar razvedena, pa je time u prednosti u odnosu na Maren. Međutim, primetila je nekoliko žena koje ponedeljkom dolaze u pekaru sa ogromnim sunčanim naočarama na licu da im se ne vide podočnjaci i uplakane oči, ali čak se i one sašaptavaju ogovarajući neudatu majku čim Maren uđe u pekaru. To što ona uporno izbegava da spomene svog bivšeg partnera ne nailazi na odobravanje ove seoske sredine, pa mnogi od nje okreću glavu uz podsmeh. - Maks, smatram da smo mi prijatna i veoma srećna porodica. A šta ti o tome misliš? - I ja isto to mislim - Maks je podigao parče kolača s tanjira, koje mu je ispalo iz usta dok je govorio, pa ga je brzo ponovo strpao u usta. - Ali ti, nažalost, ne umeš da igraš fudbal, a baš bi mi prijalo s tobom da trčim za loptom. Mihaelov tata ume čak da peca. Nedavno je u jezeru upecao ribu dugu deset metara. - Deset metara?! - Maren se gotovo zacenila od smeha. - Mora da je to bio kit ili ajkula. - Ma nije, bila je to sasvim obična riba. Mihael je rekao da se mame u to baš ne razumeju, jer nemaju strpljenja za pecanje i, naravno, uplašile bi se riba koje se upecaju. Da li se možda može kupiti? Mislim, ukoliko neko želi da ima...? - Šta da ima? Ribu? - Ma ne ribu, nego tatu. Ako negde može da se kupi, kupićemo jednog koji ume da peca i da naduva mrtve, važi? - Važi - Maren je uzdahnula i dodala: - Videćemo. ~ 14 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

Dakle, desilo se pre nego što je to očekivala! Maks više nije potpuno zadovoljan svojom malom porodicom, što je dosad bio slučaj, jer je sad smatra nekompletnom. Maks želi da ima oca. Maren je naslućivala sinovljevu želju da ima nekog muškarca pored sebe, koji bi mu bio uzor, jer trogodišnji dečak nije više beba da bi mu mama bila dovoljna. Iz dana u dan bivale su sve izraženije dečakove muške osobine i bio mu je potreban neko na koga će se ugledati. Pročitala je negde da se baš u Maksovom uzrastu drastično uvećava nivo testosterone u organizmu. Do pre nekoliko nedelja Maks bi se sav skupio kad bi ga neki iznenadni zvuk uplašio, a dešavalo se i da se rasplače. Sada je istezao vrat kad pored njega prođe neki bučan motor, uz komentar: - O, kako je divan! A donedavno se igrao plišanim igračkama i malim automobilima na podu dnevne sobe... Prestao je da miriše cveće i počeo je da imitira štektanje mitraljeza i pucanje na sve što se oko njega kreće. Počeo je da se takmiči s drugim dečacima iz vrtića i ponekad je bio poprilično iznerviran ukoliko je neko bio bolji od njega. - Na raspolaganju su mi još tri i po sata pre nego što pođem na posao. Šta misliš o tome da prošetamo do igrališta? - Maren se nadala da će ovom ponudom bar za danas okonačati razgovor o neprijatnoj temi. Čini se, međutim, da je previdela njegovu reakciju. - Zamisli, Vanesa ima čak dva. To nije fer. - Dva... šta? - Pa dva oca. Jednog starog i jednog novog. Njena mama zamenila je starog za novog, jer joj se onaj prvi više nije sviđao, mada on i dalje dolazi da se igra s Vanesom i da je vodi u šetnju i na kolače. Možda mi nemamo nijednog zato što su njoj bila potrebna dvojica? - Makse! - duboko uzdahnuvši, sela je pored dečaka milujući ga po nežnim plavim uvojcima. - To te mnogo zabrinjava, je li, zlato moje? Zar toliko silno želiš da imaš tatu? Grickajući donju usnu, Maks je duboko razmišljao. - Pa nekako mislim da bih voleo - izgovorio je konačno. - Uglavnom, najviše zbog pecanja. Ne bih voleo da imam takvog kakvog ima Beni. Neću takvog. - A kakvog to tatu ima Beni? - Jednog od koga se, čim ga vidiš, uplašiš jer se brzo naljuti. A kad se naljuti, onda mu ruke budu klizave pa se okliznu, a kad se to desi, onda ume da zaboli, tako bar Beni kaže. - O, siroti Beni! - Maren se ispravila. - Idem da spakujem tvoje igračke za pesak, pa možemo da krenemo. ~ 15 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

Izašavši u predsoblje, naslonila se na ormar i za trenutak je sklopila oči. Maks ju je gotovo naveo na razmišljanje o tome da nazove Aleksa i da mu kaže da ima sina, kao i da ga zamoli da se sastanu. Međutim, prisetila se razloga zbog kojeg ga je ostavila. I njegova je ruka u jednom trenutku postala klizava, a baš je tog dana saznala da je u drugom stanju. Aleks nije dva dana dolazio kući, a nijednom je nije nazvao da objasni toliki svoj izostanak. Kad se konačno pojavio, teturao se i buncao, kao da je trešten pijan. Upitala ga je gde je bio, a on ju je jednostavno udario. Nije to bio jak udarac, ali sasvim dovoljan da joj se otvore oči. Potom se on sasvim mirno, u prljavoj odeći u kojoj je došao, sručio na krevet i zaspao je istog trena. Maren nije bila u stanju da poređa činjenice i da razmisli o njima. Bila je toliko povređena njegovim šamarom da je iste noći spakovala svoje stvari i napustila kuću. Za sva vremena. I Maren je, kao i Beni, imala oca s poprilično klizavom rukom. I nisu mu samo ruke bile klizave, sve češće koristio je i noge. To je potrajalo do trenutka kada je Mareninoj majci prekipelo, pa je skupila hrabrost da pokrene brakorazvodnu parnicu. Dotad je Maren bila stalni pacijent u bolnici. Čovek koga nikada nije mogla da nazove ocem, polomio joj je obe ruke, a kad je udario njenom glavom o zid, potekla je krv. Nije prošao dan da nije imala hematome ili uboje po telu, koje je vešto prikrivala dugom odećom. Čak joj je jednom prilikom otac slomio nos, dok su joj drugi put ušivali ranu sa sedam šavova. U bolnici je uvek morala da laže: da je pala niza stepenice ili je naletela na vrata, saplela se na ulici, potukla se s dečacima, povredila se nožem... još iz tog vremena Maren je bila posebno osetljiva na svaki oblik nasilja ili agresije. Kad ju je Aleks udario, shvatila je da neće moći da zaštiti svoje dete od takvog oca. Nema tog ljudskog bića koje bi smelo da se usudi da podigne ruku na njenog sina. - Mama, jesi li zaspala? Mislio sam da idemo na igralište. Kad je Maren otvorila oči, ugledala je svoga sina s rukama na bokovima dok su mu okice sijale. - Nisam! - ispravila se u jednom pokretu vrativši se u sadašnjost. Samo sam se nešto zamislila. Predlažem da ostavimo igračke za pesak u ormaru. - Zašto? - Idemo kod Underbergerovih da nešto kupimo. - A šta ćemo kupiti? - Veliki štap za pecanje, pa će ti mama pokazati kako da uloviš ribu dugu sto metara! ~ 16 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Auuu! Stvarno? Uraaa! - Maks je bio van sebe od sreće i uzbuđenja dok se Maren iskreno nadala da nijedna riba neće zagristi. Maks je uhvatio mamu za ruku i povukao ju je do vrata. - Brzo! Dođi! Štap za pecanje! Mamice, najbolja si na svetu, bolja od bilo kojeg tate! Dok se Maren diskretno raspitivala u trgovini Alojza Unterbergera kako se koristi štap za pecanje, u istom trenutku, pedesetak kilometara dalje, prof. Luc Vajdner pripremao se da pokuca na vrata predsednika Upravnog odbora frankfurtske Sauerbruch klinike Emila Rormosera. Nekoliko sekundi kasnije čulo se dugo, glasno i otegnuto: - Daaa? - pa je ušao. Kao i uvek, pogled na Rormosera bio je dovoljan profesoru da proceni da čovek iza masivnog stola ima trideset ili čak četrdeset kilograma viška. Namrštio se preletevši pogledom po rasprostrtoj hrani po stolu i predsednikovim purpurnocrvenim obrazima i žućkastim beonjačama pomislivši na garantovane povišene vrednosti holesterola u krvi i na otežanu funkciju jetre. - Čini se da neće izdržati još šest meseci - nehotice je promrmljao sebi u bradu, međutim, Rormoser ga je čuo. - Kako, molim? - Ah, ništa, čini se da sam počeo da razgovaram sam sa sobom pravdao se glavni hirurg. Na pamet mu ja palo to da on već desetak godina odbrojava vreme kad će pred sobom na operacionom stolu ugledati Emila Rormosera. - A tako! - izgovori predsedavajući ubacivši u usta poslednji komad kobasice s koje je kapala mast, a prst je obrisao o salvetu, uredno upasanu za kragnu košulje. Potom je energično otvorio fioku pisaćeg stola, pa je bacio novine pred Vajdnera. - Izvolite, pogledajte! Strana sedma! izgovorivši to, izgužvao je i bacio papirni tanjir i salvetu u korpu za smeće, pa se svom težinom zavalio u udobnu kožnu fotelju, spreman da svari svu tu hranu. - Aha! - profesor Vajdner je radoznalo otvorio novine i na sedmoj strani pronašao šareni vikend-dodatak frankfurtskog jutarnjeg lista. Međutim, umesto uzbudljivog medicinskog izveštaja, ili fotografija neke senzacionalne operacije, ili teksta o nekom univerzalnom, čudotvornom preparatu, ugledao je izletnički brod, na čijoj je palubi bilo mnoštvo razdraganih ljudi. - I šta sa ovim? - Tamo! Onaj tamo! - Emil Rormoser je najmanje pet puta zaredom, prstom zamazanim mašću kobasice, pokazao na čoveka u kratkim ~ 17 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

pantalonama i crvenoj polo majici, koji je u levoj ruci držao malo dete dok je drugu ležerno položio na rame čoveka koji je, takođe u kratkim pantalonama, stajao pored njega. Luc Vajdner se nagnuo da izbliza pogleda fotografiju, međutim, nije mogao da prepozna čoveka u kratkim pantalonama, pošto je njegovo lice bilo natopljeno mašću iz Rormoserove kobasice. - Da... i šta sad? - upitao je glavni hirurg mršteći se. - To je Majner-Finkel! - izgovorio je optužujućim, gotovo plačnim glasom. - Majner-Finkel, predsednik Upravnog odbora Gradske klinike! - Ah, da, zaista je to Majner-Finkel! - prof. Vajdner je sklopio novine bacivši ih nazad preko stola. - Baš lepo! - Ali nemojte mi ih vraćati, Vajdnere! To trebate da pročitate! - rekao je krupni čovek prenemažući se. - Oni su organizovali izlet! I to kolektivni, sa suprugama i decom! - Tako? Baš lepo! Pa da... brodom. Očaravajuće - Luc Vajdner zaista nije razumeo zašto bi to njega trebalo da zanima. Iz pristojnosti se pretvarao da čita tekst između šarenih fotografija, a posle nekog vremena ponovo je sklopio novine i bacio ih preko stola Rormoseru. - Veoma lepo i interesantno! - rekao je opet, iz predostrožnosti. - Šta sad kažete? - upitao je predsedavajući tvrdoglavo. - Kako sam ja ovde predstavljen? - Hm... ne razumem, kako to mislite? - Zar niste pročitali? Ovde piše da ovaj bezdušni Majner-Finkel ima veoma visoka socijalna načela i da brine o svojim zaposlenima i o njihovim porodicama. Mnogo vodi računa o svojim potčinjenima... to ovde stoji crno na belo, jasno je napisno - Emil Rormoser je nervozno dobovao prstima po stolu. - Predstavljen je kao osećajan čovek, kome su važna deca njegovih saradnika, pa je tek onako, bez posebnog razloga, prebacio ruku preko ramena svog glavnog lekara! Ovde piše da je on sve to platio, da je to bio nezaboravan dan, da uvek razmišlja o tome kako da razgali svoje kolege i da im daje dovoljno slobodnog vremena da se oporave od stresnog posla. I sve u tom smislu... - Pa zar to nije... nekako lepo? - Ne mislim tako! - predsedavajući je udario pesnicom po ploči radnog stola. - Kako mi nikad nismo organizovali kolektivni izlet, je li, Vajdnere? A to bi bilo baš lepo! - Paaa... - Lucu Vajdneru je polako bivalo sve jasnije u kojem smeru ide ovaj razgovor. - Možda zato što je našu bolnicu nemoguće tek tako zatvoriti na jedan dan da bismo svi otišli na izlet na more. ~ 18 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Kako je onda Majner-Finkel uspeo to da izvede? - ustobočio se Emil Rormoser. - Zaista mi to nije jasno, gospodine. Možda su na vrata okačili papir na kojem je pisalo: Odmah se vraćamo. Ili: Na moru smo, ili: Privremeno zatvoreno, ili Ključ je ispod saksije sa cvećem. - Nemojte mi se podsmevati, molim vas - predsednik je preteći podigao kažiprst, na šta je glavni lekar zapanjeno zaključio da između Rormoserovog prsta i pređašnje kobasice postoji neverovatna sličnost. Sledeće subote! Polazak u sedam ujutro, povratak u nedelju predveče! - Kako, molim?! - Kolektivni izlet! Gospođa Busvald je već sve organizovala. Nećemo ploviti brodom, jer ne želim da neko pomisli da plagiram kolegu. Ići ćemo, dakle, autobusom do Odenvalda i tamo ćemo se popeti na Kacenbukel (Mačja leđa)! Sve to možemo obaviti brzo i po prilično povoljnoj ceni! - Šta?! - glavnom lekaru ostala su otvorena usta. - Ka-cen-bu-kel! - spelovao je Rormoser. - To je brdo, jedva nešto preko šest stotina metara visoko, na koje se čak i ja lako mogu popeti. Na vrhu je živopisna tvrđava s koje puca divan pogled, odakle ću sigurno snimiti odlične fotografije, a znam da tamo ima i planinsko jezerce. U blizini je i park prirode pun divljači, gde bih mogao, s detetom u naručju, da hranim jelena. Ljudi rado gledaju decu i životinje, jer ih takvi prizori najčešće razneže. - Kakvo sad dete? - Svejedno, bilo kakvo! Valjda od toliko zaposlenih neko ima dete. Ako mogu da biram, neka bude lepo! Ovoliko otprilike - pokazao je Rormoser rukom veličinu četvorogodišnjeg deteta - ne starije, jer ga inače možda ne bih mogao podići. Tek se sada zaukao, spreman na opširno i detaljno izlaganje: - Penjanje na Kacenbukel započećemo s valdbrunske strane, a spustićemo se na drugu stranu. U Feliksdorfu je gospođa Busvald rezervisala sve slobodne sobe. Moguće je da ću se ja ranije vratiti, zapravo, čim budu snimljene sve potrebne fotografije. Naime, ne dopuštam da mi bilo ko krade slobodno vreme. - Kakve fotografije? - zbunjeno je zatreptao glavni lekar. - Pratiće nas fotograf i novinar frankfurtskog “Večernjeg lista”. - Dakle, iskreno govoreći, gospodine Rormoser... Ne verujem da bilo ko od mojih kolega i bolničkog osoblja ima volje da provede vikend... - Prestanite, molim vas! - predsednik je opet udario šakom po stolu. - Zašto uvek morate sve da pokvarite? Pokazaće oni dobru volju, ne brinite, jer će sve biti besplatno. Vi samo treba da ih animirate. ~ 19 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Ja? - Da, vi, uostalom, to je vaše osoblje. Ima ih tačno pedeset šestoro! - Pedeset i šestoro... čega? - Ljudi, a toliko mesta ima u autobusu koji je gospođa Busvald naručila. Želeo bih, naime, da je pun do poslednjeg mesta. Nemojte zaboraviti decu, ali s njima ne treba preterivati, jer deca umeju da naprave nered ili stalno moraju u toalet. Hvala vam, gospodine Vajdner, to bi bilo sve za sada! - Ne! - odmahnuo je glavom glavni lekar. - Ovo ćete morati bez mene, gospodine Rormoser. Ionako nam stalno nedostaje osoblja, pa nije umesno da još... - Vajdnere - zašištao je predsedavajući savivši kažiprst kao zapetu, pa je njime zamahnuo prema glavnom lekaru da bi ga ovaj ozbiljno shvatio. - Najkasnije za dve nedelje potražićete me s molbom da vam obezbedim posebna sredstva za kupovinu bespotrebnog aparata ili bilo čega drugog. A sad kada ja... - podigao je visoko kažiprst povisivši glas - ... jedan jedini put kad spomenem nekakvu želju, vi mi jednostavno kažete ne. U tom slučaju, i ja ću vama isto to reći kad budete tražili novac za bilo šta. - Ni dosad ništa nisam dobio čak ni kada sam tražio! - suprotstavio se Luc Vajdner. - Mesecima vas molim za još dve dodatne operacione sale, naš aparat za kompjutersku tomografiju potiče iz kamenog doba, a ni danas nemamo sajber sečivo... - O svemu tome popričaćemo posle kolektivnog izleta, Vajdnere obećao je Emil Rormoser potpuno opuštenim tonom. - Ruka ruku mije, zar ne, i nemojte mi sad reći da ste bezgrešni i da s vaših ruku nema šta da se spere - Rormoser se od srca nasmejao sopstvenoj uspeloj šali. Toliko se smejao da se taj smeh završio kašljem, koji se potom pretvorio u krkljanje. Pokušao je da udahne vazduh tako što se desnom rukom snažno udario po prsima. - U ovakvom stanju planirate pentranje po brdima? - Luc Vajdner je podigao žbunaste obrve odmahujući glavom. - Hvala, prošlo je, opet sam dobro! - zašištao je predsednik. - Gospođa Busvald je napravila spisak od tačno pedeset i šest polja, a kad ga popunute, predajte joj ga da bi se pobrinula za raspored po sobama i da bi naručila hranu. - I sve ovo radite da biste uzvratili svom dragom kolegi MajnerFinkelu? - Koješta! Ovo je marketing, Vajdnere! Vidite, žrtvujem se za potrebe naše klinike. Ljudi radije odlaze u kliniku u kojoj je predsedavajući čovek ~ 20 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

veoma izraženih socijalnih, moralnih, društvenih načela i s mnogo ljubavi brine o dobrobiti svog osoblja. - Može biti... ali otkud nama takav? - našalio se glavni lekar. - Sad, Vajdnere, gledajte da se ovo što brže sredi - Rormoser je namerno prečuo poslednju sagovornikovu primedbu. - Dobro, gospodine, ako baš mora da se uradi... - nasmejao se Luc Vajdner. - Zadužiću najodgovorniju osobu da prošeta s listom u ruci po našoj klinici. - A ko je ta osoba ako se može znati? - Pa gospođa Dženifer Miler, moja nova sekretarica. - Da se niste usudili! - predsedavajući je hitro ustao sa stolice, kao da ga je nešto ubolo u zadnjicu. - Ona je previše glupava da... - ućutao je i složio ružnu grimasu. - Da? - profesor ga je upitno pogledao. - Ništa! Dobra je ona, veoma je dobra! Veoma talentovana devojka, vredna i sposobna. Za nju uvek samo najbolje, Vajdnere. Ponadao sam se da ćete preuzeti sve u svoje ruke. Vama ljudi veruju - Rormoser je potom jednim pokretom dao do znanja da ima mnogo posla. Kad je Luc Vajdner stisnutih vilica i šaka napustio kancelariju predsedavajućeg, sekretarica, gospođa Busvald pognula je glavu kao da je ona za sve kriva. - Žao mi je, gospodine profesore, zaista sam sve pokušala da ga odgovorim od ovoga, ali... - Ma sve je u redu, gospođo Busvald - Vajdner ju je ohrabrujuće potapšao po ramenu. - Već smo preživeli nekoliko prirodnih katastrofa, epidemije smo držali pod kontrolom, pa smo preživeli kolaps električne energije. Preturićemo nekako i ovu situaciju. Kad je pokušala da mu uvali spisak u ruku, on je vratio papire na njen sto pokazavši prvu stavku na listi. - Potpišite ovde! - Zar ja? - uplašeno je zavapila. - Nemojte, molim vas, to da mi radite! - O, moram! - podrugljivo se osmehnuo glavni lekar. - Možda će vaša fotografija osvanuti unekim novinama i to ruku podruku s Rormoserom na Kacenbukelu. - To... bi bilo previše. Prevelika je to čast. Nisam to zaslužila pokušala je sekretarica da se izvuče, ali je glavni lekar ostao neumoljiv i gurnuo joj je olovku u ruku. - Vožnja traje nešto duže od sat vremena, ~ 21 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

koliko znam. Spakujte svom šefu dovoljno grickalica inače će biti nepodnošljiv - rekao je napuštajući kancelariju. Prvi put je Maren bila srećna što je Maks bio toliko radoznao da ni minut nije mogao da sedi potpuno mirno. Sedeo je pored nje na obali jezera, na drvenom panju, i svakih nekoliko minuta nestrpljivo je poskakivao da bi proverio da li se na udicu slučajno zakačila riba. Potom je ponovo zabacivao udicu i sve vreme nije prestajao da priča. - Dobro - rekla je Maren umirujuće - toliko glupave i site ne mogu biti baš sve ribe, pa da se nijedna nije prevarila da zagrize ono što smo joj ponudili. - Drage ribice, nudim vam ukusne fine crviće, poslužite se! - vikao je Maks, koji je bio toliko glasan da je rasterao i poslednjih nekoliko žaba, koje su glavom bez obzira skočile s lokvanja u jezersku vodu. E pa, sad je i najgluplja riba upozorena, pomislila je Maren, radosno bacivši pogled na dečaka, čiji su se obrazi zarumeneli, a oči zasijale od oduševljenja. - Riba! Upecao sam je! - povikao je Maks piskavim glasićem. - Osetio sam nešto na udici! Jedna je zagrizla! Ogromna je! Mama, moraćeš mi pomoći da je izvučem, sigurno je duga najmanje sto metara! - Ne verujem, zlato moje, da je to riba. Verovatno se udica zakačila za nešto - Maren je povukla udicu dok je Maks oduševljeno okretao blinker na štapu. - Kad je ovakva galama, ribe ne grizu, najdraže moje, znaš li to? Ribolovci satima sede sasvim mirno i tiho da bi ulovili ribe, jer su one veoma lukave. Kad su ljudi blizu, one se sakriju. - Ali ne i ova! Ova je baš zagrizla! Povuci jače, mama! - uzviknuo je Maks, čiji su obrazi postali tamnocrveni od uzbuđenja. - Sigurno je riba! Sasvim sigurno! To je moja riba! Znam da je ogromna, mnogo veća od Mihaelove! - O, nadam se... Daj bože da nije! - Marenino srce sišlo je u pete kad je ugledala komad koji je upecala pokušavajući da ga izvuče iz mutne vode. - Ovo bi trebalo da je šaran! Riba nije bila duga sto metara, ali je bila sasvim solidna. - Šaran! - urlao je Maks skačući uvis od sreće. - Šaran! Hiljadu miliona metara dug prelepi šaran - na čelu su mu izbile graške hladnog znoja od prevelikog uzbuđenja. - Šta sad treba da radimo? - upitao je Maks tapkajući nožicama po plićaku i ne primećujući da je potpuno skvasio i čarapice i patike. Riba se koprcala udarajući perajima tako snažno da se podigao mulj s dna jezerceta. - Pa... sad bi ga trebalo po mogućnosti bezbolno i brzo ubiti, zlato moje.

~ 22 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Šta? Zašto? - Maks je nepoverljivo pogledao majku. - Ubiti? Ali zašto? Ovo je tako lep šaran! Pa on ni za šta nije kriv! - To obično rade ribolovci kad ulove ribu. Ubiju je tako što joj udare glavu o kamen, zatim joj preseku stomak, izvade sve napolje, očiste krljušt, pa je ispeku na roštilju ili u tiganju. I pojedu je. A šta si ti mislio? - Mama! - razrogačenih očiju, iz kojih se svakog trenutka mogla izliti poplava suza, gledajući u majku, dečačić je promucao: - Mislio sam... hteo sam da ga malčice uhvatim, razgledam izbliza, da ga malo pomazim, ali ne da ga ubijem! Pa on, jadničak, ništa nije skrivio! - Dobro! - iz Mareninih grudi oteo se uzdah velikog olakšanja. - Ni ja ne bih želela da umre. Šta misliš o tome da ga ponovo pustimo na slobodu? - Da! Pustićemo ga! - primetila je da je i Maksu laknulo. Nasmešio se, a oči i obrazi bili su mu još vlažni od suza. - I on sigurno ima mamu, koja se sad brine za njega - nagnuo se prema šaranu, koji se koprcao u plićaku pokušavajući da diše na škrge van vode. - Idi sad kući, dragi moj šarane, ništa loše ne želim da ti uradim, moraš mi verovati - izvinjavao se maleni dečak. Maren je morala da prikupi svu hrabrost da bi ribi pažljivo izvukla udicu iz usta. Uradila je to veoma nežno. Maks je još neko vreme šmrcao, pa je podigao glavu i dotakao prstićima sjajno ribino telo. Čim je Maren šarana oslobodila sa udice, uz glasno pljeskanje zaronio je u duboku vodu dok ga je Maks zadovoljno pratio pogledom. - Ćao, šarane! Sutra ću ti doneti svoju zemičku od doručaka, znam da će ti prijati. Laknulo je i Maren. Pomilovala je Maksa sklonivši mu znojave kovrdže sa čela. - I u ovome ima nečeg dobrog, zlato moje... - A šta to? - Ovaj šaran će ubuduće biti mnogo oprezniji, pogotovo kad bude video debelog crva. Pažljivo će pogledati visi li on možda na nekoj udici i sigurno se neće lako uhvatiti na ribarevu velikodušnu ponudu. - Da! Sigurno nikada više neće - Maksovo lice sijalo je od zadovoljstva. - Moj šaran će doživeti duboku starost. Sigurno neće završiti u tiganju, nikada - izvukao je nogu iz mulja podigavši je visoko. - Mama, mokre su mi noge. - I moje su, najdraži dečače - zaista, i Marenine patike bile su sasvim mokre i pune mulja. - Sad bar znam zašto svi ribolovci nose visoke gumene čizme. - Da im se noge ne bi skvasile! ~ 23 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Maks se nasmejao i još jednom je preko ramena doviknuo: - Ćao, ribice! - bio je spreman da krene u novu pustolovinu. - Moja mama je najbolja žena ribolovac na celom svetu, ona ne ubija lepe šarane - čula ga je Maren kako mumla. Taj kompliment značio joj je više nego sva moguća priznanja, koja je u životu dobila. Još više se radovala činjenici da njen mali sin saoseća s drugim živim bićima. Maren je često razmišlala o tome u kakvu će se ličnost razviti dečak, čiji je otac nasilnik. Da li zaista čovekov karakter zavisi isključivo od gena, kao što tvrde naučnici? Ne, sad je sve bolje razumela! Da je Maks odrastao uz oca koji, u nedostatku argumenata, jedini izlaz vidi u primeni sile, ko zna u kakvu bi se osobu razvio. I opet je bila sigurna u to da je svojevremeno donela pravu odluku kad je usred noći napustila Aleksa. Da, to je bila jedina prava odluka! U njegovom kupatilu još uvek je bio njen svetloplavi bademantil, kao i teglica kreme na polici ispod ogledala - uvek mu je bilo neprijatno kad bi neko primetio te Marenine tragove, kojih nije želeo da se reši - pa je uzeo gotovo praznu bočicu njenog parfema, koji mu je nudio osećaj sigurnosti i poverenja. Isti taj miris osetio je na jastuku pre nego je legao u krevet. Tridesetčetvorogodišnji lekar Hitne službe, kratko ošišane tamne kose, dr Aleksandar Bernhard naprosto je zavisio od onih nekoliko sitnica, koje je Maren zaboravila da ponese kad je otišla. Davale su mu osećaj da rastanak nije konačan, da postoji mogućnost da se ona pojavi pred njegovim vratima. Kratko oproštajno pismo, koje mu je ostavila, više ne postoji: spalio ga je u kaminu u dnevnoj sobi. U njemu mu je Maren hladno i kratko objasnila da nije spremna da toleriše ni najmanju naznaku nasilja, što ga je u dubuni duše zabolelo. Aleks je znao sve detalje iz Marenine prošlosti, pa zaista nikada ne bi dopustio bilo kome da joj naudi. Po svom ubeđenju bio je veliki protivnik bilo kakvog nasilja nad ljudima i smatrao je to nenormalnim ponašanjem. Konačno, postao je lekar da pomaže ljudima, a ne da ih povređuje. Aleks tada nije bio svestan onoga što je učinio. Tablete koje je tada popio imale su više nuspojava, a jedna od njih bila je iskrivljena slika stvarnosti. Ovo je najveći teret koji je nosio na duši. Udario je ženu koju je voleo i još uvek je voli, i zbog toga se silno kajao i stideo. Kad je posle petnaest sati dubokog sna postao svestan onog što je uradio, bio je verovatno više šokiran nego Maren. Nije mogao da poveruje u to da je bio sposoban to da učini, da je udari. Duže od tri godine čekao je na nekakav znak od Maren mada je znao da je to gotovo nemoguće i da se uzalud nada. Kad bi mu se samo ukazala prilika da joj sve objasni! ~ 24 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Dobro! - promrmljao je podigavši kantu za smeće, koja je stajala iza vrata, pa je, zatvorenih očiju, rukom sručio sve Marenine sitnice s police. - Tri godine je dovoljno dug period da čovek raskrsti s prošlošću. Potom se istuširao i obrijao, pa se na brzinu obukao i popio je kafu u kuhinji. - Krajnje je vreme! - izgovorio je odlučno, pogledavši na sat. Bilo je pet i dvadeset. Napustio je kuću, koju je pre četiri godine kupio da bi Maren, sebi i zajedničkoj deci obezbedio prijatan dom, seo je u automobil i odvezao se tri ulice dalje. Zaustavio se pred vilom Lee Kenig, triput je kratko pritisnuo zvono, pa se vratio za volan da sačeka prijatelja. - Kasniš, Alekse? Izgleda da si se uspavao - nasmešio se Peter Karsten, njegov šef i prijatelj, skliznuvši na sedište. Pošto ne stanuju daleko jedan od drugog i obično rade u istim smenama, jedne nedelje na posao vozi Aleks, a druge Peter. - Ne, malo sam pospremao - Aleks je prijatelju odgovorio osmehom, pa je startovao motor. - Tih nekoliko minuta lako ću nadoknaditi uključio se u saobraćaj skrenuvši iz sporedne na glavnu ulicu. - Kod tebe je sve u redu, Petere? - iskosa je pogledao svog prijatelja. - Nešto si danas prilično tih, obično ne prestaješ da pričaš na putu do bolnice. - Ah! - Peter je odmahnuo rukom. - Umoran sam, dugo nisam mogao da zaspim. Kad napolju sija sunce, jednostavno mi neće san na oči ispravio je ramena. - Kako se radujem vikendu! Još samo četiri noćne smene, a onda imamo celu subotu i nedelju slobodnu! Posle više od dva meseca prvi slobodan vikend! - Ah, da, tačno! - nasmejao se Aleks bolno. Previše slobodnog vremena nije bilo dobro za njega, jer je tonuo u melanholiju i nije znao šta bi sa sobom. Međutim, sad je čvrsto odlučio da promeni to jadno stanje i o tome je hteo da obavesti svog prijatelja. – Odlučio sam, Petere, da poslušam tvoj savet. - Koji savet? - Konačno da raskrstim s prošlošću. Malopre sam pobacao sve što je još u kući ostalo posle Mareninog odlaska. Ovaj slobodan vikend iskoristiću za sklapanje novih poznanstava. - Kakvih poznanstava? - radoznalo se uspravio Peter na sedištu. - Pa znaš, toliko si mi puta rekao da je posle tri godine krajnje vreme da upoznam neku ženu. - Ah... Kad bolje razmislim, sačekaj još malčice! - uplašeno je uzvratio Peter. ~ 25 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Slušaj ga sad! - začuđeno je Aleks pogledao prijatelja. - Duže od dve godine trubiš mi da moram da raskrstim s prošlošću, da prestanem da cmizdrim za Maren i da nađem novu ljubav. A sad mi kažeš da još malo sačekam. Šta da sačekam za ime božje? - Ah, ne znam ni sam, to je samo nekakav osećaj. Sačekaj još bar četiri nedelje, to ionako ništa neće promeniti. Ako se osećaš usamljeno o vikendima, pođi s nama. Lea i ja planiramo da odemo nekud u prirodu na odmor, možda u neku banju ili velnes centar. - Lepo je što mi to nudiš, Petere, ali radije ne bih. Nemam volje da budem peti točak - Aleks je skrenuo prema Sauerbruk klinici uputivši se do ulaza u podzemne garaže. - Baci mi, molim te, kartu za parking, šefe! Peter je uzeo kartu, koja je skliznula iza vetrobranskog stakla s njegove strane, pa ju je dodao Aleksu. - Da nemaš, možda, određenu ženu u planu? - oprezno je upitao Peter. - Pa znaš... može biti - tajanstveno se osmehnuo Aleks. - Reci već jednom! - navaljivao je Peter. - Ona lepa nova doktorka na dečjem odeljenju Karla Somer je, naime, u kantini glasno prokomentarisala da ne bi imala ništa protiv da izađe sa mnom - objasnio je Aleks dok je parkirao automobil na drugom nivou garaže, gde je imao rezervisano mesto. - Znaš ona visoka, lepa, crvenkasto-smeđe kovrdžave kose? - dodao je. - Ah, da, devojka baš dobro izgleda - potvrdio je Peter - ali ni upola tako dobro kao Maren. - Hvala ti na tome, to znam i sam! - uzviknuo je Aleks izlazeći iz automobila. - Šta zapravo hoćeš od mene? - upitao je Petera, koji je pritisnuo dugme da pozove lift. - Prvo mi kažeš da sam beznadežan slučaj, jer još uvek volim Maren, a sad smatraš da mi ne treba ona lepotica s pedijatrije. Da nisi ti možda zainteresovan za nju? - Mora da si načisto poludeo! Čoveče, nijedna me ne zanima, zbilja sam srećan s Leom. Mislio sam samo... - Peter je iznervirano zaćutao. - Ah, znaš šta, radi šta hoćeš... - uplašeno se trgnuo kad su se vrata lifta otvorila na spratu hitnog prijema, a pred njima se pojavila sestra Trudi. - Stigla nam je smena! Izgubila sam svaku nadu da će novi dan konačno osvanuti i da će se smena završiti. - Šta se desilo, Trudi? - upitao je Peter Karsten premorenu negovateljicu. Njena bela kecelja bila je umrljana krvlju, crna kovrdžava kosa štrčala joj je jače nego obično, a preko paperja iznad gornje usne presijavale su se sitne graške znoja. ~ 26 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Kad bismo sve sabrali, istrčala sam maraton, dragi moj šefe požalila se ova dobrodržeća pedesetogodišnjakinja. - Čekaonica je još uvek puna. Možete slobodno pljunuti u dlan i zasukati rukave. Danas je sigurno pun mesec ili nešto slično. U svakom slučaju, od rane zore opsedaju kliniku. - Da li sam dobro čuo neke glasine o smeni? - upitao je dr Tomas, vođa jutarnje smene hitnog prijema, dolazeći s kolegom iz jedne ordinacije. I on je odavao utisak poprilično istrošenog čoveka. - Ah! uzviknuo je ugledavši Petera i Aleksa. - Ovako se ni Deda Mrazu ne bih obradovao! Sve smo počistili. Noćas nismo imali ni toliko vremena da napravimo kratku pauzu za kafu. - Ovo je sjajan početak novog dana! - Peter je glasno uzdahnuo, a u istom trenutku oglasila se sirena iz prostorije za hitni prijem. - Da li su i ostali iz mog tima došli? - Jens je tamo, zaposlen je prelomom podlaktice, Aneta pomaže glavnoj sestri oko neke otvorene rane, samo Elmer po običaju kasni. Preuzeću još jednog ili dva pacijenta iz čekaonice, a posle toga ću nestati. Ne mogu više. - Važi, hvala ti, Tomase! - Peter je požurio u salu za hitni prijem pacijenata, odakle je odmah uspostavio radio-vezu sa svim kolima Hitne pomoći. - Karsten ovde, šta možemo da očekujeme? - Ah, kolega Karsten! - oglasio se snažan glas iz uređaja. - Joakim Vogel ovde. Sigurno ste preko radija čuli šta vas čeka... - Šta nas to čeka? - upitao je Peter razrogačivši oči. - Desio se lančani sudar na ulasku na auto-put. Mi smo prvi na mestu udesa, pa će biti mnogo pacijenata. Za desetak minuta dovozim vam dvojicu mladih momaka, jedan od njih je dvadesettrogodišnjak s teškom povredom leve noge, koja najverovatnije mora biti amputirana. Drugi ima povrede od sigurnosnog pojasa, serijski lom rebara kao i smrskan kuk. Upravo je nastupio cistični šok, ali pacijent samostalno diše iako je trenutno bez svesti. - Koliko je krvi izgubio? - Sve je zasad u granicama normale, Karstene. Šok je verovatno zaustavio sve, pa iz rane gotovo da nema krvarenja. - Razumeo sam vas, kolega Vogel - duboko je uzdahnuo Peter pomislivši: Biće ovo dug dan. - Imate li ikakvu predstavu u vezi s tim koliko će ih biti dopremljeno? - Bogami, još popriličan broj! - glasio je odgovor. - Neke još moraju da izvuku iz smrskanih vozila, pa računajte na bar još petoro ili šestoro teško povređenih. Pacijenti slakšim povredama već su otpremljeni u ~ 27 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

gradsku bolnicu, u kojoj su trenutno popunjeni svi kapaciteti. Koliko znam, reč je o lančanom sudaru dvadesetak vozila. Pun je mesec, dragi kolega! Ovo je, po svemu sudeći, bila veoma uzbudljiva noć. - I meni se tako čini. U redu, kolega, uključite sirenu, a mi ćemo pripremiti operacionu salu!

Na hirurškom odeljenju, na spratu iznad sale za hitni prijem pacijenata, doktor Luc Vajdner razmišljao je o tome da na sto predsednika Upravnog odbora klinike spusti neopozivi otkaz, pa da ostatak vremena do penzije provodi u bašti gajeći rotkvice ili da se bavi dresurom pasa. Bacivši pogled na spisak zaposlenih pred sobom, shvatio je da je za Rormoserov izlet uspeo da dobije potpise sedmoro kolega, i to onih koji su se nedavo ovde zaposlili, pa se još uvek ne usuđuju da se pobune, jer žele da sačuvaju radna mesta. A prošao je sve spratove, od podruma do najvišeg... Nekolicina mladih lekara i negovateljica prihvatili su ponudu da pođu na kolektivni izlet, međutim, niko od njih nema decu, ali je jedna medicinska sestra obećala da će povesti svoga devetogodišnjeg sestrića. Znači, zasad osmoro. Sestra Katarina je u međuvremenu izjavila da ne veruje u to da bi njen sestrić dopustio Rormoseru da ga drži u naručju, a Luc se već nosio mišlju da dečaka podmiti velikom čokoladom ako baš bude potrebno. Sad je shvatio koliko se čovek moralno može srozati kad je pod pritiskom. Od četvrtog sprata razvio je metod kojim se najčešće koriste sumnjivi trgovci polovnih vozila. Kad završi ovde, na hirurgiji, preostaje mu još odeljenje hitnog prijema, a onda će morati sve iz početka, jer je trenutno smena na svim odeljenjima. Novi ljudi - nova prilika! - Ah, kolega Haberman! - Luc Vajdner je veselo pozdravio glavnog lekara odeljenja ortopedije, koji mu je preprečio put. - Šefe! - Volf Haberman klimnuo je umorno glavom u znak pozdrava i uspeo je da iscedi nekakav osmeh. - Ovo je baš bila teška moć, radujem se što konačno mogu da pođem kući! - Znam, prijaće vam da se malo odmorite - i Luc Vajdner je primetio koliko je kolega Haberman umoran i da mu se baš žuri kući. A pošto je tako, čovek je sigurno spremniji da potpiše nešto na brzinu i da se pritom ne raspituje o detaljima. - Ako se ne varam, najavili da ćete podneti zahtev za povišicu plate?

~ 28 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Tako je... - glavni ortoped je zastao svukavši mantil umrljan krvlju, pa ga je ubacio u najbliži lift za prljavi veš. - Kad čovek ima četvoro dece, a iako su još mala, sva izražavaju želju da jednoga dana studiraju, ni dobra plata ne može da pokrije sve te silne prohteve - trgnuo se kao da je tek tada postao svestan onoga što ga je šef pitao. - Zar ću konačno dobiti povišicu? - Evo! - kucnuo je Luc Vajdner po papiru prislonivši ga na zid, pa je šakom pokrio deo na kojem je pisalo: Kolektivni izlet zaposlenih Sauerbruh klinike na Kacenbukel. - Potpišite, molim vas! - Šta je to? - Potpišite i sve će biti dobro! - Za koga će biti sve dobro? - upitao je je Volf Haberman, nepoverljivo suzivši oči. - Za vas, za mene, za sve nas - glavni lekar nestrpljivo je lupkao po papiru pokazujući praznu liniju. - Ovde, molim vas! Volf Haberman je pokušao da pogleda glavnog lekara pravo u oči, međutim, ovaj je zurio u vrhove svojih cipela. - Ovo je nešto na kvarno, zar ne? Da vidim na šta pokušavate da me nagovorite - pažljivo je pomerio kažiprst šake kojom je Luc Vajdner prekrio naslov. - Kolektivni... - pomerio je sledeći prst - izlet Sauerbruh... - to mu je bilo dovoljno da shvati. - Sigurno neću, šefe! Nemam vremena čak ni da obradim svoj spisak operacija. Udvostručite broj osoblja, pa ćemo onda povremeno moći da odemo u zajedničke šetnje. - Ruka ruku mije! - pošto je bio priteran uza zid, Vajdneru nije preostalo drugo nego da ponovi argument predsednika Rormosera iako mu se to gadilo. Volf Haberman je pogledao u svoje ruke. - Znate, šefe, svoje ruke najradije perem sam. Kada bismo to išli na taj kolektivni izlet? - Za vikend - promrmljao je profesor gotovo nerazumljivo, pogledavši kolegu s nadom u očima, jer se nije usudio ponovo da ga zamoli. - Na koji vikend mislite? - Na naredni! - izletelo je Lucu Vajdneru. - Apsolutno isključeno! To je moj prvi slobodan vikend posle dva i po meseca i iskoristiću ga tako što ću vreme provesti sa svojom decom, kojoj treba da objasnim šta radim i zašto tek s vremena na vreme spavam u svojoj kući, kao i zašto se njihova majka oseća zapostavljenom. ~ 29 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Pa to možete da im objasnite i na Kacenbukelu - tvrdoglavo je insistirao profesor. Međutim, kad je primetio da Volf Haberman uzdiše i verovatno razmišlja o tome da mu kaže šta da učini s tim svojim Kacenbukelom, u znak upozorenja podigao je ruku. - Hiljadarka! - Šta? - Povišica plate! - Godišnje? - Mesečno. Ako povedete ženu i decu, dobićete još petsto više. - Zvuči dobro! - za to vredi žrtvovati slobodan vikend, pomislio je ortoped. - Da li bi pas predstavljao problem? Imamo jednog... - Naravno da ne bi! Dakle, hiljadu i po evra ili ništa! - Od kada? - Pa od sledećeg meseca! - Dakle, sređeno. Hiljadu i po evra na dosadašnju platu od narednog meseca? Jesam li vas dobro razumeo? - Pa rekao sam vam! - Dogovoreno! Moram li da potpišem svojom krvlju? - Ne, to zaista nije neophodno - zaustavivši disanje, profesor je čekao da ugleda potpis na papiru. - Lepo. Doviđenja do subote ujutro ispred klinike, a povratak je u nedelju predveče. - Samo trenutak - promrmljao je Volf Haberman. - To je dva dana? Ceo vikend? O tome nije bilo reči! - To piše sitnim slovima - odgovorio je profesor Vajdner osorno, spreman da krene dalje. - Kasno, dragi kolega, već ste potpisali. - Ovo su nekorektne metode, šefe! - doviknuo je za njim Haberman. Metode agenata prodaje osiguranja! - Znam - odgovorio je glavni lekar opušteno, jer je svoja moralna načela izgubio negde između četvrtog i petog sprata. - Šta mislite, zašto sam ja glavni lekar, a vi samo šef smene? Osim toga, povećanje plate svakao biste dobili, to sam sredio s kadrovskim odeljenjem još pre dve nedelje - požurio je niz hodnik kad je čuo glasove iza svojih leđa. Na putu do sale za hitni prijem pacijenata zadovoljno je protrljao ruke. S kompletnom porodicom Haberman broj izletnika porasto je na četrnaestoro. - Sad idem da potkupim kolege Karstena i Bernharda - pobedonosno je promrmljao. Karsten može da povede svoju devojku, nabrajao je u mislima, to je onda sedamnaest, a sa mnom osamnaest osoba. Devetnaest sa sestrom Anetom, dvadeset s bolničarem Jensom, sestra Angelika je dvadeset prva, doktor Resner dvadeset drugi na listi. Ah, da, zaboravio ~ 30 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

sam Rormosera i gospođu Busvald. Dvadeset četvoro! Možda i dvadeset petoro ako ljubazno pozovem svoju domaćicu...

- Ne! - Treba li zaista da rizikujemo, Alekse? - Peter Karsten je pogledao svog kolegu i prijatelja dok je u ruci držao testeru za kosti. - Šta ako postoji opasnost da nogu ipak posle dva-tri dana moramo odseći, a ceo trud bio je uzaludan? - Bez obzira na to! - uzdahnuo je Aleksandar Bernhard. - Šansa mu jeste minimalna, ali zašto da mu je ne pružimo? Mlad je, ne puši, ne pije, pa je sasvim moguće da će mu se tkivo regenerisati. - U redu! - Peter je odložio testeru i okrenuo se anesteziologu dr Krameru. - Treba nam otprilike dva sata, Ralfe, možda malo duže. Uspećemo za toliko, Alekse? - Mislim da će nam to biti dovoljno. - Za ostalo ću se ja pobrinuti! - progunđao je anesteziolog pošto je bacio pogled na monitore i aparate za nadzor. - Pokušajte, momci! I šansa od samo pet posto ipak je šansa. - Dobro - Peter je bacio obeshrabrujući pogled na potkolenicu, koja je bila preširoka, a pripadala je mladiću koji je ležao pred njim na operacionom stolu. - Jense, trebaće nam eksterni nastavci za udove! Vođa urgentnog centra uzeo je olovku, pa je podigao tanmozeleni sterilni čaršav, kojim je pacijent bio pokriven, i oslobodio je zdravu nogu. - Uzećemo jedan deo od ovog mišića - Peter je obeležio mesto na zdravoj nozi. - Ugradićemo ga ovde - doboko je uzdahnuo. - U redu, društvo! Počinjemo kurs ulepšavanja: odstranićemo smrskane delove, koji se ne mogu popraviti, i zamenićemo ih protetičkim nastavcima. Zatim ćemo pokušati da složimo kosti kao pazle, spojićemo ih i ojačati cementom. Na kraju, zna se, držači i vakumirani zavoji. Nadajmo se da će sve proteći bez većih problema. - Jense, snimi nekoliko fotografija ako su ti ruke slobodne - zamolio je Peter, koji je dovlačio lupu sa osvetljenjem nad operacioni sto da bi mogao da vidi u kakvom su stanju tetive, nervi i krvni sudovi. - Da li je to za objavljivanje? - upitao je bolničar uzimajući digitalnu kameru, koja je za svaku operaciju bila spremna. - Nije! - odmahnuo je Peter Karsten rukom. - Kvalitet i ugao nisu važni za snimak. Fotografija treba da bude što krvavija i zastrašujuća. ~ 31 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Zašto tako? - uspravio se Aleks protežući ruke. - Ovo je za Leu. Kad god sedne za volan, posvađamo se, jer sam prinuđen da je stalno opominjem na to da mora držati odstojanje. Uostalom, ja radije držim dvostruko veće odstojanje nego što je propisano. A po ovome se najbolje vidi zašto sam toliko oprezan. Želim da i ona konačno shvati šta se snekoliko metara odstojanja može izbeći. - Jense, izradi nekoliko snimaka i za mene, moja kćerka je pre tri nedelje dobila vozačku dozvolu. Od tada zamišlja da je Mihael Šumaher i kaže da ja vozim kao pravi starkelja - nadovezao se anesteziolog. - Veoma dobro! - klimnuo je glavom Jens, jer su mu uspeli snimci izbliza. - Inače, ja radije pokažem srednji prst kad sporije vozim autoputem nego da se zakucam u vozilo ispred. - I to kažeš baš ti, Jense? - upitao je anesteziolog, koji je sedeo kod uzglavlja operacionog stola. Bio je okružen monitorima za nadzor, a ustao je da proveri pumpu za doziranje, koja je u određenim vremenskim intervalima ubrizgavala izvesnu količinu narkoze u centralni nervni sistem pacijenta. Pola sata kasnije Peter je započeo detaljno razdvajanje vena, tetiva, i nerava, kao i odstranjivanje potpuno smrskanih delova noge. - Dobro je, veliki deo može se ponovo zakrpiti. Samo se arteria tibialis posterior mora premostiti. Deset centimetara, Jense. Odmah možeš da pripremiš protezu za venu saphena magna. Pet centimetara trebalo bi da bude dovoljno. Pre toga treba mi mikrobiološki pribor za šivenje. Prvo ću da spojim tetive. - Molim i za mene jedan - Aleks se odmaknuo od operacionog stola, pa je, duboko uzdahnuvši, ispravio leda. - Šta, zar si ti već završio? Moraš izvaditi krhotine kostiju iz tkiva. - Već je učinjeno, šefe! - Ozbiljan si? Aleks se nasmejao. - Ja sam štreber, momak za primer, a sve to radim samo zato da bih od tebe čuo da me malčice voliš. - Idiote! - iscerio se Peter. - Volim što si tako brz, a ako uspemo da sačuvamo nogu ovom momku, čak ću te i poljubiti. - Neka, nije neophodno - odmahnuo je rukom Aleks praveći nekoliko čučnjeva, jer je osećao da su mu noge utrnule. - Zapravo, hteo sam malo da te pritisnem da bi napredovao u karijeri. - Ipak, toliko daleko ne želim da idem, jer sam ja sasvim pristojan momak. ~ 32 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Onda ćeš ostati samo lekar u Hitnoj službi - zaključio je Peter. Sam si kriv! - Petere, za povišicu plate mislim da bih ti dozvolio da me poljubiš našalio se Jens, dok je anesteziolog, koji je veoma dobro znao koliko su ovi opuštajući momenti prilikom komplikovanih opercija važni da bi se izbegao osećaj bespomoćnosti, u šali dodao: - Ali u obzir dolazi isključivo francuski poljubac, Jense, za bar dve stotine evra više u koverti mesečno. - E, baš si svinja, Ralfe! - nasmejao se Peter. - Inače, vidim da ti je na umu tvoja plata, pa ćeš morati da poljubiš Vajdnera, jer ja nisam nadležan za povišicu. - Onda radije ne bih! - odmahnuo je glavom anesteziolog. - Požurite, noge su mi sasvim utrnule. Dok su Peter i Aleks mikrobiološkim priborom ušivali i sastavljali nerve, tetive i krvne sudove, u maloj operacionoj sali hitnog prijema vladala je uobičajena tišina. - Tako, molim prvi protetički nastavak - zatražio je Peter navlačeći čiste lateks rukavice na one koje su bile skliske od krvi i sekreta iz rane. - Evo, izvoli, za arteriju - Jens mu je dodao veoma tanko plastično crevo, kojim je Peter premostio arteriju, čiji je jedan deo morao da odstrani. Kad su sve to završili, obojica hirurga proverili su još jednom šavove, pa su se konačno odmaknuli od operacionog stola. - Jednu dozu heparina, Ralfe, pa ćemo otvoriti krvotok. Ako je sve dobro ušiveno, sastavićemo još kosti, a onda možemo da se pomolimo i da se nadamo. Od početka operacije već su prošla gotovo dva sata, a još je trebalo namestiti kosti u listu noge, kao i ugraditi deo mišića iz zdrave noge, pa onda dobro sve zatvoriti. - Nadam se da se Aneta i Elmer napolju dobro snalaze bez nas naglas je razmišljao Peter dok je čekao da počne delovanje heparina, koji će razrediti krv da bi mogao da skine mišićni stezač, jer bi, ukoliko je krv gusta, moglo nastati pucanje tek ušivenih tetiva i krvnih sudova. - Ako sam dobro razumeo, ovaj momak je najteže povređen, zato je prvi oslobođen iz olupine automobila i dovezen ovamo - prokomentarisao je Jens. - Ukoliko se Elmer bude malo napolju preznojio, neće mu biti ništa. - I ja tako mislim - dodao je Aleks uz osmeh. - To mu je kazna zbog svakodnevnih kašnjenja. Ukoliko bude baš velika navala, snaći će se on. ~ 33 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

A doktor Elmer Resner, nedavno primljeni mladi lekar u Hitnoj službi, dobro se snašao. Naime, u pomoć mu je priskočio niko drugi do glavni doktor Sauerbruh klinike. Naravno, to nije bilo sasvim besplatno, jer je dr Resner morao da žrtvuje svoj slobodni vikend, uostalom, kao i sestre Aneta i Angelika s prijemnog odeljenja. Dr Tomas Jensen zadržao se na poslu duže nego što je planirao. Kad je video u kakvom je stanju pacijent sa smrskanom nogom, nije mu bilo teško da predvidi koliko će otprilike potrajati operacija. Da će Peter amputirati nogu unesrećenom momku, što bi uradila većina njihovih kolega, u to nije verovao nijedne sekunde. Previše je dobro poznavao svog šefa odeljenja. Po prijemu svih povređenih odmah je sklopio sliku o novonastaloj situaciji, pa je povređene razvrstao po težini povreda. One s lakšim povredama rasporedio je po drugim odeljenjima, a zatim je isam neumorno nameštao kosti, razna iščašenja, sanirao posekotine i stanja izazvana šokom. Rendgenolog je radio mnogo duže od uobičajenog vremena iako nije trebalo toliko da se izlaže zračenju. - Gotovo! Uspeli smo - mnogo sati kasnije čuo se uzdah olakšanja. Poslednjeg pacijenta koji je zbrinut, negovateljica je premestila na interno odeljenje. Stenjući, glavni lekar je ispravio bolna leđa. - Zar jesmo? - Donose nam još jednog, šefe - najavio je Tomas Jensen upravo završavajući razgovor s lekarom iz vozila Hitne pomoći, a obavio ga je radio-vezom u sobi za dežurstva. - Hteli su da ga pošalju kući, jer povrede spolja nisu uočljive, a onda je izgubio svest. - Verovatno je u pitanju srce, preuzeću i njega - Luc Vajdner je bacio pogled na malu žutu tabletu, koju je Tomas Jensen držao na dlanu, pa ju je brzo ubacio u usta. - Znam, momci, da se u ovakvim prilikama ne može izdržati bez ovih vražjih stimulansa! Sad sam ja tu, pa možete otići kući. Vidim da se ni ispraviti od umora ne možete. Dr Jensen je slegnuo ramenima. - I vi ste radili od jutros - od umora je zaplitao jezikom. - Čuo sam da ste ranom zorom započeli transplantaciju srca, koja je potrajala čitavih šest sati. - Čoveku u mojim godinama više nije potrebno mnogo sna. A senilni beže u krevet, znate to i sami - narugao se Luc Vajdner na račun onih koji ne mogu da izdrže ubitačan tempo. - Zdravo do sutra! Već ste potpisali, zar ne? - mahnuo je spiskom. ~ 34 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Na moju žalost, jesam - promrmljao je Tomas dok se umornim koracima vukao prema garderobi. - Kacenbukel s Rormoserom! Mogu li bar da povedem suprugu? - Molio bih vas da to učinite! - euforično je odgovorio glavni lekar, zadovoljno trljajući ruke. S Jensenom, čija je supruga zapravo sestra Renata sa internog odeljenja, broj prijavljenih za izlet popeo se na čak dvadeset osam osoba. Pre nego što je otvorio vrata garderobe dr Jensen se još jednom okrenuo. - Mogu li to da zamenim duplom smenom za vikend? Žrtvovao bih čak i svoje slobodne vikende tokom pola godine ukoliko bih se tako iskupio za neodlazak na izlet. - Ne dolazi u obzir - energično je odmahnuo glavom Luc Vajdner, pa je pucnuo prstima pogledavši mladog kolegu. - Resnere, spremite mi, molim vas, prvu šok-sobu za prijem, a vi, sestro Aneta, sačekajte pacijenta na ulazu! Luc Vajdner je uneo broj osiguranja u formular, koji mu je Tomas Jensen predao od lekara iz vozila Hitne pomoći. - Pogledaću na brzinu njegovu istoriju bolesti - glavni lekar je preleteo pogledom po pacijentovim nalazima zaključivši da mladi, dvadesetpetogodišnji Lukas Bergman boluje od urođene srčane mane. Lako je moguće da se onesvestio od šoka - rekao je profesor odmahujući glavom, ali je primetio i to da je mladića neko sasvim pogrešno lečio. - Ja ću se pozabaviti ovim pacijentom - dodao je. - Znam mnogo bolje metode da mu pomognemo od ovih koje su dosad primenjivane - potom je žurnim koracima otišao u pripremljenu šok-sobu kad je čuo da je pacijent dopremljen. I upravo kada je bolničar ugurao nosila s pacijentom u šok-sobu, oglasio se alarm pokretnog EKG aparata, na koji je momak bio priključen, što je značilo da je njegovo srce prestalo da radi. - Prokletstvo! - uzviknuo je lekar iz vozila Hitne pomoći noseći u rukama pakovanje infuzije i mobilni aparat za vazduh. - Već smo ga usput jednom reanimirali. Ne verujem da ćemo ga opet povratiti. - To ćemo još videti! - promrmljao je Luc Vajdner. - Sestro Aneta, treba mi ručno upumpavanje vazduha! Resleru, dajte mu intrakardialno epinephrin! Napunite defibrilator! - profesor je snažnim trzajem pocepao košulju s pacijenta, tako da su se dugmad s košulje razletela na sve strane, pa je primenio masažu srca. Kad je video da je Elmer Resler spreman, odmaknuo se od stola. Sestra Aneta je ustuknula dva koraka i za trenutak je zatvorila oči uvukavši glavu u ramena, kad je dr Resler zabio dugu iglu pravo u pacijentovo srce. - Joj! - uzviknula je. ~ 35 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Negativno! - procedio je kroz zube glavni lekar bacivši pogled na monitore. Spustio je oba kraja defibrilatora na pacijentov grudni koš. Dve stotina džula - zapovedio je pomerivši se malo od stola - Sad! momkovo telo se za moment ukočilo, pa je odskočilo od stola i uz tresak se sručilo. - Opet negativno! Dajte još jedan epinephrin, Resleru. Mladi lekar je već pripremio dodatnu dozu injekcije dok je profesor ručno masirao pacijentovo srce. Dr Vajdner je potom ispružio ruku, uzeo špric i ubrizgao injekciju direktno u mladićevo srce. - Još uvek ništa? - upitao je profesor nastavivši da masirao pacijentovo srce. - Povećajte na tri stotine džula, Resleru! - naložio je ne prestajući da masira srce sve dok mu Resler nije signalizirao da je spreman. Telo se još jedanput podiglo pod naponom struje i palo je na sto bez rezultata. - Dajte još jednu dozu epinephrina, pa odmah povećajte na tri stotine šezdeset džula. Međutim, i treći pokušaj bio je bezuspešan. - Probaćemo sa amiodaronom! Dajte mu dve ampule intravenozno Luc Vajdner je rukavom mantila obrisao znojavo čelo, pa je nastavio da masira srce iako ga je ruka jako bolela i plitko je disao od umora. - Izgubili smo ga, šefe! - rekao je Elmer Resler dok je ubrizgavao traženi lek u pacijentovu venu, jer nije bilo nikakve reakcije. Znao je da bi svaki sledeći pokušaj bio besmislen. - Odustanite, kad nije bilo nikakvog rezultata uz primenu defibrilatora, ručna masaža neće učiniti ništa bolje. - Koješta! - progunđao je šef. - To je skalamerija, koju koriste prilikom snimanja filmova! Nastavljamo! - doviknuo je sestri Aneti, koja je i dalje ručno upumpavala vazduh u pacijentova pluća. Otrčao je za trenuak do ormarića sa instrumentima i iz gornje fioke izvadio je skalpel. - Šta to nameravate da uradite? - upitao je dr Resler, ali je glavni lekar klinike već napravio duboki rez na grudnom košu mladića. - Za ime božje, šefe! - iz grla mladog lekara začuo se očajan šapat. Bez imalo ustručavanja glavni lekar je zavukao ruku u rez, provukao ju je ispod rebara i započeo najdirektniju moguću masažu srčanog mišića. - Blagi bože, ne mogu da verujem da ovo gledam! - zavapio je Elmer Resler, kome je iz lica nestala sva boja. Doduše, donekle se utešio kad je pogledom okrznuo sestru Anetu, koja je takođe bila bela kao kreč. - Ovako nešto nikada nisam video! - Nisam ni mislio da jeste! - zarežao je Luc Vajdner ne odustajući od masaže. - To je dobar stari ručni rad! Ali danas se odbacuje sve ono što je nekad funkcionisalo. Ovo je momak, a dvadeset pet godina zaista je prerano da okonča život. ~ 36 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Šefe, već je trinaesti minut! Ovo više ne može da uspe, odustanite. Pacijent je odavno mrtav... - Elmer je ućutao jer je monitor kratko zapištao, a posle nekoliko trenutaka opet... i opet. Profesor Vajdner je neumorno masirao srčani mišić, a pritom mu je na licu bio sasvim opušten izraz. Posle nekoliko trenutaka čulo se pištanje u ravnomernim razmacima, što je značilo da je srčana frekvencija dovedena u relativno korektne vrednosti. - Vi i dalje masirate, šefe? - upitao je Elmer Resler. - Ne radim to više - odgovorio je Luc Vajdner izvlačeći krvavu ruku iz rane, pa je zadovoljno klimnuo glavom. - Dobro je, pumpa je opet proradila i momak je ponovo s nama. Ostalo ćete morati sami da završite. Mišići su mi se zbog opterećenja ukočili, pa sad ne mogu da držim pribor za šivenje - Luc Vajdner je podigao krvavu ruku da bi im pokazao koliko podrhtava. - Stavite zavoj pod pritiskom, sestro Aneta! Odmah intubirajte, kolega Resleru, a posle intubacije zatvorite ranu i pošaljite pacijenta na intenzivnu negu! - U redu! - rekao je Elmer Resler, kome su još uvek klecala kolena. Pogledao je šefa, koji je prešao nekoliko koraka po šok-sobi, pa se naslonio obema rukama na zid. Posle ovakve iscrpljujuće fizičke i nervne napetosti morao je malo da predahne. - Još uvek ne mogu da verujem u to što sam upravo svojim očima video, šefe - Elmer Resler je prvo priključio pacijenta na aparat za disanje, pa mu je zatvorio ranu. - Operacija na otvorenom srcu u šok-sobi hitnog prijema, pa još golim rukama! Profesore, upravo ste spasli život ovom čoveku. - Zato smo ovde - glasno je uzdahnuo Luc Vajdner. - Aneta, dajte mi pribor za šivenje - zamolio je Resler sestru pošto je dezinfikovao ranu. Dok je čekao pribor, opet se obratio glavnom lekaru: Zbog ovoga ću povesti svoju sestru i obe njene kćerke na izlet narednog vikenda. To što ste... sad uradili... zaslužuje moje najdublje poštovanje i divljenje! - Zaista?! - iznenađeno je Luc Vajdner podigao glavu, a oči su mu zasijale. Prijateljski se osmehnuo kolegi. - U svakom slučaju! - uzviknuo je Elmer. - To kako ste jednostavno zasekli tkivo i uzeli njegovo srce golim rukama... to je pravi herojski čin! Neverovatno iskustvo. - Ne mislim da je to nešto spektakularno, odavno su lekari primenjivali ovo što ste malopre videli - profesor je nestrpljivo odmahnuo rukom. - Hoćete li zaista dovesti još troje ljudi, mogu li na to da računam? Da li ste sigurni da ih možete nagovoriti da dođu? ~ 37 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Ako treba, dovešću ih na silu! - rekao je mladi lekar, impresioniran svime što je doživeo tog popodneva. - Hvala vam - Luc Vajdner je odmah uneo još tri osobe na svoj spisak. - Trideset jedan! - rekao je veselo. - A to je više od polovine potrebnih. Prikupiću ih polako. Udario se po čelu setivši se da domara i čistačicu još nije pitao. Gospodin Kraus dužan mi je uslugu, njega ću lako obraditi, pomislio je glavni lekar, pa je žurno napustio šok-sobu. - Gospode Bože, na šta to ličite? - Peter Karstner, koji je upravo izlazio iz operacione sale, gotovo se sudario s Lucem Vajdnerom. Izgubljeno je odmerio svog šefa od glave do pete. - Zar je ovde organizovano takmičenje u lepoti, a vi ste član žirija? ironično je uzvratio šef klinike. - Ne, pobogu, ali izgledate kao da ste izašli iz nekog horor filma. Kao Džek Trbosek posle obavljenog posla. - Pa zapravo... - Luc Vajdner je i sam bio iznenađen kad je pogledao niza se. Mantil mu je bio sav isprskan krvlju i zato ga je žurno svukao i bacio u šaht za prljavi veš. - Radio sam vaš posao, dragi kolega, dok ste bili u operacionoj sali. Upravo u tom trenutku Elmer Resler provezao je pokraj njih mladića iz šok-sobe. - Ono šta je profesor Vajdner upravo uradio ni ti ne bi umeo! euforično je rekao mladi stažista. - Bilo je neverovatno! Ispričaću ti kasnije, sad moram da odguram pacijenta do lifta, doći će neko sa odeljenja intenzivne nege da ga preuzme. - Je li? - Peter je zainteresovano gledao za kolegom. - Šta ste to neverovatno izveli, šefe? Čini se da je Elmer zaista oduševljen. - Ah, to sad više nikome nije važno - energično je odmahnuo rukom Luc Vajdner, pa je udario Rormoserovim spiskom po zidu. Isto kao što je učinio pre nekoliko sati kod Volfa Habermana, tako je i sad prekrio šakom naslov. - Potpišite ovde, molim vas! - Šta je to? Protokol za prijem pacijenta, koga je Elmer upravo odgurao? Šef je slegnuo ramenima i promrmljao nešto nerazumljivo. Nije umeo da laže, a znao je, ako kaže istinu, to kod Petera Karstena neće proći, jer je on poznat po principijelnosti, što je Vajdner inače izuzetno cenio, ali u ovom slučaju to mu nije išlo u prilog. - Zar je nešto čudno u tome što želim da znam šta potpisujem? - osmehnuvši se, upitao je Peter. ~ 38 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Sklonite ruku da pročitam šta piše. Šef klinike tvrdoglavo je odmahivao glavom i u trenu se setio da primeni drugačiju strategiju. - Pretpostavljam da ste vi i kolega Bernhard uspeli da rekonstruišete onu potpuno smrskanu i uništenu nogu? - U svakom slučaju, bar smo pokušali - potvrdio je Peter. - I, kako vam se čini? Je li uspelo? - To će se pokazati narednih dana. - Za ovako naporan rad zaslužujete vikend za opuštanje, Karstene. Šef se danas ponaša čudno, nepoverljivo je pomislio Peter, kao da pokušava na nešto da me nagovori. - I to u prirodi - nastavio je Luc Vajdner. - Jesenja šetnja, šume pune toplih boja, pitomi proplanci, mir, priroda... - Tako? - zakolutao je Peter očima. - Šta je to? Pretplata za neki časopis? Učlanjenje u klub ljubitelja prirode? Ili hoćete da mi uvalite svoj stari automobil? - odlučno povukavši šefovu ruku sa spiska, pogledao je papir. - Nemate poverenja u mene? - upitao je Luc Vajdner. - Obično imam, ali sad je na vašem licu veoma lukav izraz, pa mi je to baš čudno - Peter je stisnuo oči da bi pročitao naslov prekriven krvavim otiscima prstiju. Pošto je bio nečitak, trudio se da razazna tih nekoliko reči. - Kolektivni izlet - konačno mu je pošlo za rukom da odgonetne smisao - i to baš tada kad imam slobodan vikend? Hvala lepo, ali bez mene! - Zar posle svega što sam učinio za vas? - uzviknuo je Vajdner. - I pritom ne mislim samo na ovo danas, već uopšte! Da se nisam toliko zalagao, ne biste tako brzo napredovali u karijeri, kolega! - Znam to! - klimnuo je Peter glavom. - I sad je, znači, došlo vreme naplate. - Ne budite na kraj srca - uplašeno je odmahnuo rukom profesor Vajdner. Potom je položio ruku na Peterovo rame privukavši ga sebi. - Dođite, častim vas kafom iz automata da vam ispričam na kakvoj se tihoj vatri pečem. Nekoliko minuta kasnije sedeli su u Vajdnerovoj kancelariji. - Nadam se da vam je poznato to kako Rormoser reaguje kad neko odbije da mu ispuni želju. Spreman je da se ljuti narednih pet godina duboko je uzdahnuo. - Kada biste se žrtvovali, pa još poveli i svoju suprugu, odnosno, prijateljicu, i onda bih imao prijavljenih trideset ~ 39 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

nekoliko od potrebnih pedeset šestoro - Luc Vajdner je duboko oborio glavu, pa se Peter uplašio da će nosom završiti u šolji kafe. - Rormoser neće biti zadovoljan ukoliko autobus bude poluprazan nastavio je profesor. - U tom slučaju, mogu da zaboravim na dve dodatne operacione sale, na novi kompjuterski tomograf i sajber nož. Na sve to zauvek mogu da zaboravim. - Blagi bože! - uzdahnuo je Peter, pa je uzeo spisak iz profesorove ruke upisavši svoje ime, Aleksovo, Leino i ime njihove najbolje prijateljice Hajdi Solms. - Izvolite! - vratio je profesoru Vajdneru papire. - Još uvek nemam dovoljan broj izletnika - požalio se šef. - Ah, Bože! - Peter je iznervirano odmahnuo glavom. - Vi inače niste čovek koji lako odustaje! Preokrenite ovu prljavu igru u svoju korist tako da se lista pre svega brzo popuni, pa će i ovaj besmisleni izlet imati svrhu, što bi i mene učinilo zadovoljnim. Znači, trebalo bi da pametnjakovića naučimo pameti, zar ne? - Ne razumem vas baš najbolje - ljutito je kroz nos frknuo Luc Vajdner. - Možete mi to malo prevesti pa da i ja shvatim? - Naravno! - osmehnuo se Peter. - Dakle, Rormoser se dosad nije mnogo interesovao za bolničko osoblje, je li to tačno? - Upravo je tako! - To znači da od osoblja gotovo nikoga lično ne poznaje. Grešim li? - Ne grešite! - Pretpostavimo da će tokom izleta biti okupiran time da sebe predstavi u najboljem svetlu, pa na personal bolnice neće mnogo obraćati pažnju. Jesam li u pravu? - Naravno! - Dakle, jednostavno je! - Peter se glasno nasmejao. - Sutra rano ujutro otići ćete na odeljenje naše gerijatrije, gde su smešteni pacijenti koji već duže vreme borave kod nas. To su veoma dragi stariji ljude, koji bi se besplatnom izletu pod lekarskim nadzorom mnogo obradovali. Pronađite one koji mogu da ustanu iz kreveta tokom vikenda i autobus će biti pun. - Karstene! - Luc Vajdner je poskočio od uzbuđenja. - Vi ste genije! Čak i ako Rormoser nešto primeti, a mislim da se to neće dogoditi, mogli bismo mu reći da smo sve namerno tako isplanirali, jer će ga to u štampi predstaviti u još boljem svetlu! Dovoljno je da zamisli naslov u novinama: Emil Rormoser, predsednik Upravnog odbora Sauerbruh klinike, rado usrećuje stare ljude. - Tačno, šefe! ~ 40 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Hvala vam, Kerstene! Jednim udarcem ubiću dve muve! Ovako će ovaj glupi izlet imati nekakav smisao. Kolega, zadužili ste me! - Kad mi se ukaže prilika, podsetiću vas na to, šefe! - osmehnuo se Peter. Nešto kasnije Luc Vajdner je prošao kroz park oko klinike, na čijem je drugom kraju bio gerijatrijski paviljon...

Četiri dana kasnije... Bila je subota, nešto pre sedam sati ujutro, a na parkingu ispred bolnice bilo je sve više automobila, kao i bolje i lošije raspoloženih izletnika. Irena Busvald, sekretarica predsedavajućeg, bila je veoma zauzeta revnosnim štikliranjem svakog novopridošlog putnika. - Vaše ime, molim? - upitala je ugledavši pred sobom groteskno debelog čoveka, koji se priključio grupi. - Rormoser! Zašto me to pitate, gospođo Busvald? To je ponižavajuće... - Oh, izvinite, molim vas... - Irena Busvald je bila presrećna što joj je ispala olovka i za trenutak se sagnula, jer više nije mogla da zadrži osmeh, a nije želela da to Rormoser primeti. Emil Rormoser se za ovu priliku rustično odenuo. Na njemu su bile bavarske bermude, iz kojih su se virili beli dlakavi listovi, potom crvena karirana šumarska košulja i tamnozelena jakna, a na glavi je nosio zeleni filcani šešir. Pretrpan crveni ranac, koji je kratkim kaiševima bio fiksiran na leđima, podsećao je na čir koji svakog momenta može da pukne. - Zaista mi je žao, zanela sam se i nisam obratila pažnju - izvinjavala se Irena Busvald kada se, crvenog lica i sa suzama u očima, ispravila. - Da, da, u redu je - odmahnuo je rukom krupni predsednik. - Kad dođu ovi iz novina, odmah im recite ko sam i neprimetno ih dovedite meni. Ne želim da Vajdner uobrazi da je on isplanirao ovaj izlet. Veoma mi je lako da zamislim da bi se to moglo desiti! - Naravno, gospodine Rormoser! - sekretarica je ozbiljno klimnula glavom. - Znate, odmah se vidi ko vodi glavnu reč u ovom poduhvatu. Ne može se to sakriti. - Ah, mislite? Onda je sve u redu! - Rormoser je načinio nekoliko koraka. - Evo, dolazi Vajdner i, koliko vidim, apsolutno je neprikladno odeven! - podigao je ruku i mahnuo glavnom lekaru. - Vajdnere, ovamo, tu smo! ~ 41 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

Bez obzira na svoju sportsku garderobu, profesor Vajdner je izgledao veoma uredno. Na sebi je imao duge smeđe pantalone, belu polo majicu i preko toga laganu jaknu, čija se boja lepo uklapala s bojom pantalona. - Dobro jutro, gospodine Rormoser! - uljudno je pozdravio Luc Vajdner. Osim malčice podignute obrve, po njemu se nije moglo primetiti šta misli o pomalo opskurnoj odori krupnog čoveka. - Zar vam nisam rekao, Vajdnere? - Emil Rormoser mu je veselo spustio ruku na rame, trijumfalno drugom pokazujući mnoštvo izletnika. Pogledajte, svi se baš raduju! Vidite li? Jesam li bio u pravu? - Kao i uvek, gospodine Rormoser - diplomatski je odgovorio glavni lekar. Podigao je glavu tražeći nekoga pogledom. Na momenat je pomislio da će mu srce stati. Naime, pojavila se grupica starih pacijenata, neki od njih sa štapom u ruci, dok je dvoje guralo pred sobom kolica za pomoć prilikom hodanja. U pratnji bolničara, upravo su iskrsnuli iza ugla zgrade klinike. Međutim, ugledao ih je i Emil Rormoser. - Šta je ovo, Vajdnere? Da li je ovo posledica pomeranja praga odlaska u penziju? Do devedesete? Jesu li oni uopšte sposobni da obave operaciju? Da li se pomoću ovih sprava uopšte sme ući u operacionu salu? Kako, Vajdnere? Kako neko može da operiše dok u rukama drži štap? - Oh... pa... to... su znate... - zamucao je glavni lekar iako je prethodne noći odlučio da će reći istinu: da su mnogi izletnici zapravo njihovi stalni pacijenti na gerijatriji. Pa ipak, sad mu je bilo pomalo vruće. Onda je sasvim neočekivano dobio pomoć. - O, dragi Bože! Ovo je veličanstveno! Ovo je zbilja nešto potpuno novo i neuobičajeno. Siguran sam u to da će se mnogo dopasti našim čitaocima! U susret im je dolazila sredovečna, veoma simpatična žena. - Dobro jutro, gospodine Rormoser! - ljubazno mu je pružila ruku. Natali Feldman iz frankfurtskih “Večernjih novina”! Ako dobro vidim, povešćete nekoliko pacijenata na izlet? S gerijatrije? To smatram veoma lepim gestom! - okrenula se i mahnula je mladiću, kojem je oko vrata visio profesionalni foto-aparat. - Slikaj ovo, Bernde! Uhvati, molim te, ova ozarena lica, sjajne oči i osmehe. Bože, kako izgledaju srećno! Pa ovo je baš dirljivo! Nema čoveka koga ova slika ne bi raznežila. Ti stari, bolesni ljudi raduju se izletu kao deca. Gospodine, zaista mislim da je ovo gest kojem će se svi diviti. - Pa... znate... pomislio sam... - Emil Rormoser je brzo sklonio ruku s profesorovog ramena i umešao se u mnoštvo starih ljudi. Kad je fotograf počeo da ih snima, ogromni Rormoser položio je ruke na koščata ramena ~ 42 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

najbližih, potom je držao izborane ruke i veoma živo objašnjavao reporterki kako on oseća silnu potrebu da usreći te starce. - Životni optimizam je najbolji lek na svetu. Kao predsednik Upravnog odbora naše klinike, koja je inače najveća u zemlji, stalno razmišljam o tome kako da svojim pacijentima... Radoznalo prateći šta se dešava, Vajdner je osetio da mu je neko pokroviteljski spustio ruku na rame. - Eto, glavni moj lekaru! Ovo je ispalo mnogo bolje nego što smo mislili. Pogledajte kako Rormoser pozira, kao da je na vrhu sveta! Čini mi se da je za ovih dvadesetak minuta narastao deset centimetara. - Kolega Karsten! - Luc Vajdner je naduvao obraze, pa je polako i zvučno ispustio vazduh. - Da, mislim da je ispalo bolje nego što smo se nadali. Još jednom, mnogo vam hvala što ste sa mnom podelili ovu grandioznu ideju. Ali... - šef se počešao po glavi. - Šta sad ali? - Pitam se kako će se ovi starci popeti na Kacenbukel. Vidite da su mnogi nesigurni na nogama. - To sam već dogovorio s gospodom Busvald - umirio ga je Peter. Mi, mlađi i zdraviji, izaći ćemo iz autobusa kod Valdbruna pa ćemo se popeti na Kacenbukel, a autobus će stare i dvojicu lekara odvesti do Feliksdorfa. Tamo će se popodne prošetati, pa će ih odvesti u obližnju banju, gde će do sutra posle podne moći da uživaju do mile volje. - Veličanstveno! - oduševio se Luc Vajdner. - Bar će njima ovaj izlet biti nezaboravan. Za ovo je vredelo žrtvovati vikend. - U svakom slučaju, šefe! - nasmešio se Peter, pa se glasno nasmejao. - Šta nije u redu? - uznemirio se Vajdner. - Mislim da ćemo u Valdbrunu na silu morati da izvučemo Rormosera iz autobusa. Profesor je zbunjeno pogledao mladog kolegu, koji je nastavio: - Sigurno je već sada odlučio da se priključi grupi koja ide u banju. Međutim, ne pada mi na pamet da dopustim da me liši zadovoljstva da gledam njegovo spektakularno penjanje, naravno, uz stenjanje i uzdisanje, na Kacenbukel. To ni za šta na svetu ne bih propustio. - O, ni ja to ne želim da propustim! - osmehnuo se Luc Vajdner. - Čini mi se da se sprema nepogoda! - Peter Karsten je bacio pogled na obližnju grupu ljudi. Međutim, kad je primetio da se šef uplašeno trgnuo, pokušao je da ga umiri: - Sve je u redu, šefe, ovo je druga tema! mahnuo je svojoj devojci Lei Kenig, koja je s prijateljicom Hajdi Solms, inače pedagogom Centra za socijalni rad, stajala na ulazu u autobus pomažući starim ljudima da se popnu tih nekoliko stepenica. Kad ga je ~ 43 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

Lea upitno pogledala slegnuvši ramenima, Peter joj je rukom pokazao na Aleksa, koji je upravo pokušavao da privuče pažnju mlade doktorke s pedijatrije. - Oho! - uzviknula je Lea i došapnula nešto na uho svojoj prijateljici. Hajdi Solms, koja je kao i uvek štrčala od okoline, na sebi je imala pokahontas haljinu i uz to cipele s debelim đonom za planinarenje, a na glavi kišobran-kapu, s namontiranim plišanim jelenskim rogovima. - Srce! - doviknula je preko celog parkinga žureći prema Aleksu. Slatkišu... - okačila mu se oko vrata povukavši ga sa sobom. - Dođi, ti sediš pored mene u autobusu, medo moj! Na otrovni, frustrirajući pogled kojim ju je Karla Somer odmerila, uzvratila je očaravajućim osmehom. Potom je namignula Peteru Karstenu i podigla je palčeve. - Dobro! - promrmljao je Peter sa olakšanjem. - Na Hajdi se čovek može osloniti baš u svakoj situaciji. Peter i Lea dugo su razgovarali protekle noći i nametnuo im se zaključak da nije slučajno to da će oni, a pre svega Aleks, prenoćiti u Feliksdorfu. Mora da je sudbina umešala prste... Kad je autobus oko pola osam krenuo s parkinga frankfurtske Sauerbruh klinike, Maren je u tom trenutku u Feliksdorfu, na sto u svojoj kuhinjici spustila punu šolju toplog kakaoa ispred još uvek pospanog dečaka. - To je samo dva dana, slatkišu - objašnjavala je Maksu, koji nije želeo da shvati zašto on danas celi dan mora da provede u zabavištu, a pošto je nedeljom zabavište, nažalost, zatvoreno, sutra će biti kod gospođe Fruhvirt. - Znaš, sutra nam dolazi autobus pun ljudi, koji će jesti i prespavati u našoj gostionici. Moraću da pomognem u kuhinji, kao i prilikom pospremanja soba. - Danas sigurno nema dece u zabavištu - razočarano je zaključio Maks. - Svi oni imaju roditelje, koji bar vikendom imaju vremena za njih. Samo za mene niko nema vremena! - Tamo će biti bar dvoje-troje tvojih drugara - tešila ga je Maren. - Lenini roditelji imaju prodavnicu, pa danas moraju da rade, tako da je Leni sigurno tamo. Paul takođe, jer njegovi mama i tata rade u supermarketu. - Ali ja Paula i Leni nimalo ne volim! - odbrusio je Maks samo zato da bi ga Maren još više sažaljevala. - Mislim da će tetka Rosi, pošto je subota i u zabavištu neće biti mnogo dece, poći s vama na izlet... možda do jezera ili čak do zoološkog vrta? - kad je videla da se Maks sprema opet da jadikuje, brzo je nastavila: ~ 44 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Za ovaj prekovremeni rad danas i sutra dobiću duplu dnevnicu, pa ću i tebi moći da kupim nešto što želiš, važi? - Sve što poželim? - Šta god poželiš, Makse - obećala je Maren odahnuvši. Šta bi to veliko, zaboga, jedan trogodišnjak mogao da poželi? Novu loptu, bicikl, novu slikovnicu ili vodeni pištolj. Sigurno ništa preterano skupo. Kad na duple dnevnice doda i napojnice koje će dobiti, lakše će moći da ispuni Maksovu želju. - Važi! Onda hoću jednog isto takvog kakvog će Beni dobiti. A dobiće ga sledeće nedelje ili sledeće godine. - A šta će to Beni dobiti? - Brata! Hoću li i ja dobiti jednog? - upitao je Maks i, trpajući pola zemičke sa suvim grožđem u usta, izazovno je pogledao majku. - Blagi Bože - prošaputala je Maren, jer je u trenu izgubila glas. Sad zaista nije vreme da započne razgovor o ovoj temi. Obećala je da će nakasnije u pola devet biti u gostionici, a pre toga mora da odvede Maksa u zabavište. - O tome ćemo pričati drugom prilikom, vrapčiću moj - nežno se osmehnula dečaku. - Ne, sad odmah! - pobunio se Maks. - Rekao sam drugarima u zabavištu da ću te pitati mogu li i ja da dobijem brata, a tetka Rosi je rekla da ga nikada neću imati. Ona sigurno misli da nemamo dovoljno novca da se brinemo za njega. A sada ćemo imati para! Hoću odmah danas da joj kažem da ću ipak dobiti jednog, kome ćemo dati ime Kevin, jer će se i Benijev tako zvati. Oni već znaju da će mu dati to ime iako ga još nisu nabavili. - To nije baš sasvim jednostavno, Makse - ma koliko da je volela svoga sinčića, Maren je poželela da postoji mogućnost da ga teleportuje u zabavište samo da bi što pre otišla na posao i prekinula ovaj teški razgovor. Maks je besno ispljunuo na stolnjak kašu od zemičke koju je sažvakao, pa je rukom zaljuljao šolju tako da se kakao slivao po ivicama. - Prvo mi kažeš da mogu poželeti šta god hoću, a sad mi kažeš da to ne može! To je nepravedno! Ti si najsebičnija mama na celom svetu! - kao po običaju, Maks je najčešće ujutro bio loše volje i toliko je nervozno udarao nogama po stolici da je beli lak počeo da pada na pod. - Hoću brata! Hoću, i hoću, i hoću! - vikao je besno. - Svi mogu da dobiju ono što požele, samo ja ne dobijem ništa, kao po običaju! - Prestani, Makse! Isti si kao tvoj otac, ujutro si užasno mrzovoljan zagrmela je Maren i uplašila se istog trena jer je shvatila šta je izgovorila, ~ 45 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

pa je drhtavom rukom pokrila usta. Međutim, bilo je prekasno da povuče ono što je rekla. Nogice su prestale da udaraju po stolici, dečakova usta ostala su otvorena u čudu, a pesnice su nepomično stajale u vazduhu. - Šta? - prošaputao je Maks. - Ništa! - Kakvog to oca spominješ? - Ma to sam se malo raspričala. - Nisi se raspričala! - Jesam! - Gde je on? - Ko? - Moj tata! - O, molim te! - Maren je osetila da joj se suze nakupljaju u očima, ali ih je krajnjim naporom zadržala. - Večeras ćemo pričati o tome, važi? Zapravo, sutra uveče - brzo se ispravila. - Ne, hoću sada! - Hajde, popij kakao, moramo da pođemo. - Da li je on umro? - Nije. Popij. - Kako onda nije ovde? - Sutra, Makse! - Sutra će on doći? - Ne, sutra ćemo pričati o tome! - Da li je on rastrojen? - Kako, molim? - Kao Lenin otac? - Misliš rastavljen? Nije! - Pa šta je onda? - Sutra! - Ako mi sad odmah ne kažeš, neću da idem u zabavište! - Maks je prkosno prekrstio ruke preko grudi podigavši bradu uvis. - Sedeću ovde sve dok mi ne kažeš! Tako! Pa sad vidi šta imaš od toga, sebična jedna! Maren je bila na ivici očaja. Jedno je bilo uvek biti pažljiv sa svojim detetom, strpljivo i s mnogo razumevanja razgovarati s njim, a sasvim nešto drugo sve to sprovesti u delo uprkos stresu i nedostatku slobodnog vremena. Odlučno je odmarširala u predsoblje, okačila je Maksov šareni ruksak na rame i ubacila negove cipelice u tašnu. Vratila se u kuhinju, ~ 46 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

podigla je u naručje prkosnog dečaka držeći ga čvrsto, pa je napustila stan. Maren je bila svesna činjenice da ovo nije pedagoški i da se zapravo može okarakterisati kao nekakav uvod u nasilje nad detetom. Međutim, u ovom trenutku bila je to jedina mogućnost s obzirom na to da je na vreme morala da stigne na posao. Put do zabavišta bio je, na sreću, kratak. Spustivši Maksa i navukavši mu brzo cipele, Maren je požurila napred dok je on išao iza nje glasno plačući. Pognula je glavu, ali je ipak osećala na sebi radoznale poglede prolaznika. Isto je tako po nogama osećala udarce pesnicama, kojima je njen maleni anđeo pokušavao da skrene pažnju na sebe. Iako ju je pomalo bolelo, u neku ruku joj je i prijalo. Ovo je kazna za ono što sam uradila, pomislila je. Od pre nekoliko dana, kad je telefonom razgovarala s Leom Kenig, uzmučio ju je osećaj krivice. Konačno je shvatila da Aleks nije pogrešio, naprotiv, ona je napravila neoprostivu grešku. Trebalo je da zna da u Aleksu nema ni trunčice nasilja. Isto tako morala je znati da je on nikada namerno ne bi ni povredio ni prevario. Njegova dobra narav bila je jedan od osnovnih razloga što ga je toliko zavolela! Bolje rečeno, još uvek ga voli... Ona je, naime, u naletu egoizma mislila na svoj povređeni ponos i na prošlost, a time je Maksu oduzela oca, a Aleksu prećutala sina. I izgubila je najboljeg čoveka, kakav se samo zamisliti može. Maren je obećala Lei da će Aleksa upoznati s njegovim sinom, ali je naglasila da ne zna kako će pogledati svom bivšem vereniku u oči. Užasno se stidela zbog onoga što mu je učinila i bila je uverena u to da on odavno ima drugu i da za nju ne želi da čuje. Bilo je nešto pre devet sati kad se autobus zaustavio u Valdbrunu, u podnožju Kacuenbukela. Emil Rormoser se bezuspešno trudio da ostane neprimećen. Uvukao je glavu u ramena i, natukavši šešir na čelo, pretvarao se da spava. Ipak, kroz trepavice je posmatrao kako izletnici izlaze iz autobusa dok nisu ostali samo pacijenti s gerijatrije i on. I upravo kad je hteo da dovikne vozaču autobusa da doda gas, primetila ga je Hajdi Solms. - Hej, pa mi smo zaboravili gospodina predsednika! - uzviknula je pokucavši na prednje staklo autobusa. - Gospodine, probudite se! Stigli smo na cilj! Zove nas planina! Emil Rormoser nije poznavao tu drsku osobu, ali je odlučio da zapamti njeno lice i da se pobrine za to da u narednih pet godina ne dobije povišicu plate. - Na sreću, na vreme sam vas otkrila! - dočekala je Hajdi Rormosera, koji je teška srca izlazio iz autobusa. - A znam koliko ste se radovali usponu na Kacenbukel! ~ 47 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

Emil Rormoser se upravo pripremio da izgovori nešto neprijatno, ali je primetio da je objektiv foto-aparata okrenut u njegovom smeru. Brzo je izvio krajeve usana i dograbio prvo dete koje mu se našlo pod rukom. - Mens sana in corpore sano! - citirao je latinsku poslovicu. - Znaš li ti šta to znači... - morao se nagnuti pre nego što je nastavio: - Dečače moj! - Pojma nemam! - odmahnuo je glavom Oliver, devetogodišnji sestrić bolničarke Katrin. - To je latinski i znači: u zdravom telu zdravi duh! - deklamovao je Rormoser smešeći se u kameru. - U tom smislu, drage moje kolege i prijatelji, napregnimo za početak svoja tela - Katrin! - Oliver je pobegao svojoj tetki. - Šta ovaj debeljko hoće od mene? Emil Rormoser je hrabro krenuo napred dok je gospođa Busvald brzo prebrojavala sve učesnike planinarskog pohoda da se neko ne bi izgubio. - Obavljeno! - najavila je. - Po programu bi trebalo oko podneva da stignemo na vidikovac na tornju. Tamo gore napravićemo petnaestominutnu pauzu, a posle toga spustićemo se u zoološki vrt, znači, biće oko pola dva. Tamo ćemo se zadržati otprilike sat vremena, jer sam posle tri naručila kasni ručak u gostionici na vrhu Kacenbrukena. Dakle, napred, pratite gospodina predsednika! - Dajem mu pet minuta pre nego što odustane - prošaputao je Peter Aleksu, čiji je pogled lutao po izletnicima tražeći nekoga. - Produži dalje, ova nije za tebe! - Koja? - upitao je Aleks praveći se nevešt. - Ona lepotica s pedijatrije - osmehnuo se Peter Karsten. - Pogledaj, ona se već zagledala u Elmera. Gotovo se zalepila za njega, a on izgleda kao da je izgoreo na suncu. Crven je kao rak. - Hvala ti što si mi uprskao šansu, šefe! - Bićeš mi veoma zahvalan što sam to učinio. Naime, dobićeš nešto mnogo bolje, prijatelju moj. - Ma, je li? A šta to? - Samo se malo stripi. Imam dobar predosećaj. - Da ti nije slučajno palo na pamet da me spetljaš s Hajdi? To ne bih preživeo! Nemoj me pogrešno razumeti, Hajdi je fenomenalna žena, ali kad bih bio s njom u vezi, osećao bih se kao da sam gurnuo prst u utičnicu za struju. - Da, Hajdi je puna energije. Video sam već trojicu-četvoricu svenulih muškaraca pored nje - Peter se glasno nasmejao ugledavši Leinu najbolju prijateljicu kako upozorava Emila Rormosera, koji je upravo nameravao da sedne na panj da se odmori: ~ 48 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Pripazite, tamo je zmija! Naravno da je Rormoser dao petama vetra koliko je god onako krupan mogao. Međutim, kako su odmicali uza strminu, hodao je sve sporije. Vrh Kacenbukel konačno im je bio gotovo nadomak ruke. Na vidikovcu je raspoloženje Emila Rormosera bilo ravno nuli, jer je sva snaga iscurila iz njega. Zato je društvo zabavljao predavanjem o zdravoj ishrani, ne usuđujući se da izvuče iz ranca sendviče sa slaninom, faširane šnicle, kao i čitavo pečeno pile. Prvi put u životu zagrizao je jabuku iako mu je supruga godinama redovno pakovala to voće uz hranu. I baš kao što je pretpostavljao, bila je užasnog ukusa! - Sledeće godine ići ćemo na more, a onda će Majner-Finkelu preostati samo to da se pentra po ovim strašnim planinama - došapnuo je Emil glavnom lekaru pozirajući s njim na vidikovcu, a onda je pročačkao zube. Nešto posle jedan sat stigli su do ograđenog prostora, u kojem je bio zatvoren par divljih svinja i nekoliko mladunaca. Uz mrežastu žičanu ogradu kotrljali su jabuke, koje su im deca prebacila. - Divlja svinja! - oblizao je usne Emil Rormoser, pa je mahnuo svojoj sekretarici da mu priđe. Dao joj je zadatak da nekako namami jelena, čije je rogove na trenutak video na ivici šume, kao i da pronađe prikladno dete s kojim će se fotografisati. Peter Karsten, Luc Vajdner, Aleksander Bernhard, Tomas Jensen i Volf Haberman prišli su umornoj deci, koja su hranila divlje svinje. - Dragi Bože, pogledajte onog klinca s plavim kovrdžama! - Aleks se nasmejao. - Čini mi se da je baš temperamentan! - O, baš je sladak - potvrdio je Volf Haberman. - Šta ga je toliko iznerviralo? Viče kao kočijaš. - Nervira se što najmanji od mladunaca nikad ne dobije ništa, jer krupniji uzmu sve pre nego što ovaj uspe da se izbori za svoje mesto i parče kolača - pretpostavio je Peter. - Tako mali, a već ume da se iznervira! - čudio se Luc Vajdner, pa se glasno nasmejao kad je video da dečak s jabukom u ruci kao mamcem hoda uz ogradu. Sačekao je da krupnije divlje svinje pođu za njim, pa se vratio do najmanjeg praseta bacivši mu jabuku. I opet su ove druge bile brže, odgurnule su malenog u stranu i pojele jabuku. - Glupave, proždrljive svinje! - trogodišnji dečak udarao je besno nogom o zemlju. - Jesu li sva ova deca vaša? - upitao je Luc Vajdner ženu koja je stajala u blizini držeći u ruci korpu punu jabuka i ostataka hleba. - Nisu - glasno se nasmejala žena - ja sam tetka Rosi, vodim zabavište u Feliksdorfu. ~ 49 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- I mi ćemo danas otići tamo. Da li je to daleko odavde? - upitao je Tomas Jensen. - Nije, zapravo je blizu - odgovorila je žena. - Ako krenete onuda pravo kroz šumu iza... - pružila je ruku i u trenutku je zanemela. Brzo se povrativši, povikala je: - Maks! Nemoj! Vrati se nazad! Istog trena petorica lekara su se rastrčala. - Šta se to dešava? - doviknuo je Peter i na trenutak se ukočio. Mali plavi dečak otkrio je rupu u ogradi, provukao se kroz nju da bi se pridružio divljim svinjama i da bi malo, uplašeno prase lično nahranio pošto nije dobilo nijednu jabuku. Aleks se najbrže oporavio od šoka i potrčao je za klincem. Spretno se uzverao na ogradu visoku gotovo dva metra i odgore je video da se odrasla svinja priprema da oštrim kljovama pojuri pravo na dečaka. Buka koju je Aleks napravio prilikom skoka u ograđeni prostor iznervirala je svinju. Zastala je, ali je ipak u sledećem trenutku zasekla list dečakove noge jednom kljovom. Aleks je priskočio do isprepadanog deteta, uhvatio ga je oko struka i podigao visoko iznad svoje glave. - Hej!- uzviknuo je glasno. - Uhvatite ga - prebacio je dečaka preko ograde. Aleks je imao još samo sekund vremena da skoči u stranu, jer je divlja svinja, pognute glave, galopirala prema njemu, Peter Kersten, Luc Vajdner, Volf Haberman i Tomas Jensen stajali su s druge strane ograde podignutih ruku i glava. Luc Vajdner je uhvatio dečaka dok je Volf Haberman pritrčao da pridrži šefa, koji je i sam mogao da se prostre po zemlji od siline kojom je uhvatio dečaka. Peter se zakačio prstima za ogradu i očima razrogačenim od straha posmatrao je šta se dešava u ograđenom prostoru. - Pazi, Alekse, iza tebe je! - viknuo je. - Trči! Sagnuo se baš na onom mestu, na kojem se dečak provukao kroz rupu u ogradi, pa je povukao žicu naviše da bi Aleks mogao da prođe. - Dajte to ovamo! - istrgnuo je Tomas Jensen korpu iz vaspitačicinih ruku, pa je bacio jabuke daleko od mesta gde je bio Aleks. Poslednja jabuka pogodila je pobesnelog vepra u zadnjicu. Aleks je iskoristio tih nekoliko sekundi skrenute pažnje i potrčao je prema Peteru, koji je još uvek držao podignutu žicu od ograde. Konačno je bio van dometa kljova. - Dođavola! - uzviknuo je, pa se opružio po zemlji teško dišući. - Da li ste videli ovo? Aleks je glumio toreadora, ali ne za bikove nego za divlje svinje! Ole! - dobacio je neko. - Ovo je bilo... neverovatno iskustvo, čoveče! Sve sam uspeo da snimim - oglasio se uzbuđeni fotograf. - Ovo će biti priča u slikama. ~ 50 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Pa to je Maks! - Lein glas nadjačao je glasni plač malenog dečaka, viku vaspitačice, kao i Aleksov pobednički uzvik. - Da! - tetka Rosi se iznenađeno okrenula. - Poznajete ga? - Samo s fotografija - Lea se nagnula prema dečaku, koji je ležao preko jakne Luca Vajdnera. - Da li je teško povređen? - Rana na nozi mora se ušiti. Zasad ću staviti elastični zavoj - doktor Vajdner je ispružio ruku i zatražio sredstvo za dezinfekciju. - Otkud mi?! - slegnuo je Peter ramenima. - Ruksak - Luc Vajdner je pokazao na svoj ruksak, koji je ležao na travi. Iako mu je strah još uvek bio u kostima, Peter se nasmejao kad je video sadržaj profesorovog ruksaka: za užinu je poneo samo dve jabuke i mineralnu vodu, a sve ostalo činila su sredstva za dezinfekciju, zavoji, lekovi za hitnu pomoć, kao i pribor za šivenje! - Pa ja sam lekar - pravdao se profesor. - Dajte mi, molim vas, lokalni anestetik u spreju! Nikada ne napuštam kuću bez svog alata i sredstava za saniranje povreda! - Mladiću! - Rormoser je dozivao fotografa. - Dođite brzo! Jelen je upravo izvirio iz šume! - Jelen je sad potpuno nevažan - odgovorio je Bernd snimajući glavnog lekara kako previja dečakovu nogu. - Svinje su sad hit. Ole! Maren je upravo počela da postavlja stolove u prostoriji rezervisanoj za izletnike kad su se vrata širom otvorila i u njima se pojavila gospođa Fruhvirt, koja je povremeno čuvala Maksa. Sva zadihana utrčala je u gostionicu. - Gde je gospođa Konrads? Upravo nose njeno dete niz brdo. Mislim da je teško povređen! Čaša za vino uz prasak se razbila u paramparčad, Maren je upravo htela da je spusti na rustičnu drvenu ploču od stola. Maren nije mogla ni da plače niti da viče, nije se mogla čak ni pomeriti. Potpuno ukočena od šoka, bespomoćno je zurila u otvorena vrata slušajući odlomke razgovora iz bašte. Pred krčmom, u hladu kestenova, dvojica meštana upravo su ručali i sad su zadovoljno komentarisali najnovije događaje uz čašu piva. - Pa da, samohrane majke! Baš! Moraju da imaju decu, ali nemaju vremena da ih čuvaju. Maren je prepoznala glas čoveka kod koga je duže od dve godine radila.

~ 51 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- S mužem se ovako nešto ne bi moglo desiti! - javila se gospođa Eder, čije je oko bar jednom mesečno bilo plavo. - Kako se to desilo? - Maren je čula glasove, kao da dolaze iz velike daljine. - Ne znam tačno, dotrčala sam čim mi je Huber rekao. Radio je u polju i video kako dečaka neki ljudi naizmenično nose nizbrdo. On misli da ga je napao vuk. - Ili možda medved? Pre dve godine gore, u šumi, viđen je mrki medved. Kad takva strvina napadne, od tako malog deteta teško da može išta ostati. U krčmi su prepričavali ono što se desilo dečaku predškolskog uzrasta do najsitnijih i najkrvavijih detalja. Niko od njih nije razmišljao o tome kako se Maren oseća. Kad je smogla snagu da se pokrene, odvezala je kecelju bacivši je na pod, pa je potrčala kroz restoran. Uspravna, okamenjenog izraza lica - bila je to samo prazna ljuštura koja se kretala. Maren je poželela da umre ukoliko se njenom dečaku desi nešto neopisivo strašno... - Kuda? - piskavim glasom doviknula je za njom krčmareva žena. Za pola sata stižu nam gosti, a jelo još nije gotovo! Ne možete nas sad ostaviti na cedilu! - Maren je hodala dalje i nije reagovala. - Ako sad odete, ne morate se više vraćati! - zapretio je krčmar, ali Maren ga nije čula. Za njom su se tupo zalupila vrata. Noge su je refleksno nosile u pravcu šume, u kojoj je njen dečak, navodno, teško nastradao. Izdaleka su do nje dopirali uzbuđeni glasovi, kao i veseli dečji smeh. Jedan glas, koji je zvučao gotovo kao Maksov, zarivao joj se duboko u srce. - Ole! - uzviknuo je taj glasić još jednom, proprativši to glasnim smehom. Oborene glave, Maren je nastavila da korača. Potom je čula: - Mama! - i to ju je trgnulo iz nekakvog čudnog stanja vrativši je u stvarnost. Podigla je glavu. - Mama! Aleks je pobedio divlju svinju! Ole! Zamisli, ja sam leteo preko ograde! A čika Luc me je uhvatio kao fudbalsku loptu... Razrogačivši oči, Maren je zurila u grupu od sedmoro-osmoro ljudi, koji su joj dolazili u susret. Ispred svih hodao je čovek, koji je u rukama nosio Maksa. Zar je moguće? Pa to je... - Ne! - zatresla je Maren glavom. - Ovo je nemoguće! Ludost... moja se mašta poigrava sa mnom... prošaputala je poslednjim atomima snage pre nego se srušila na zemlju. - Ali to je... - zaklecale su i Aleksove noge, kao da je i on izgubio ravnotežu. - Ko je ovo, Makse? ~ 52 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- To je moja mama! - odgovorio je zabrinuto dečak. - Da li je umrla? Mama! - Molim te, preuzmi ga! - Aleks je gurnuo malenoga u ruke Petera Karstena. - Tvoja mama je dobro, samo se uplašila - tešio je Peter Maksa. - Maren?! Pa ovo jeste Maren! - Aleks se spustio na kolena pored mlade žene. - Maren! - Pomerite se, kolega! Samo je u šoku, biće sve u redu - rekao je Luc Vajdner spuštajući ruksak s ramena. - Pa to je gospoda Konrads! - začuđeno je zaključio dok joj je nakapavao glukozu iz bočice direktno u usta. - Radila je kod nas kao sekretarica i bila je veoma vredna i fina! - Maks! - prošaputala je čim je otvorila oči. - Čula sam da je on teško povređen! - Nije! - Luc Vajdner je opipao puls mlade žene i zadovoljno je klimnuo glavom. - Naš veoma cenjeni kolega Bernhard spasao ga je u poslednjem trenutku iz jazbine divljih svinja - glavni lekar pogledao je ispitivački Maren u oči. - Poznajete dr Bernharda, zar ne? Jednom davno bili ste... - zaustavio se kad je bacio pogled na dečaka u Peterovim rukama, koji je zabrinuto gledao svoju majku. - Ah, pa da! Druga boja kose, ali iste crte lica. Nema sumnje, naš toreador u minijaturnom izdanju. - Da li je tačno ovo što profesor Vajdner kaže? - Aleks je uhvatio Marenine obe ruke pomažući joj da ustane. Imala je samo toliko snage da klimne glavom. Ponovo je Luc Vajdner, shvativši o čemu je reč, prekinuo neprijatnu tišinu: - Maks ima ranu na nozi, gospođo Konrads, ali to nije strašno. Treba je ušiti. Gde to možemo da obavimo? Sav potreban alat imam uza se, treba mi samo odgovarajući prostor. - Idemo u naš stan. Dođi, zlato moje! - Maren je pružila ruke Maksu, ali je glavni lekar odmahnuo glavom. - Predlažem da vi i Aleks odete da prošetate i da se ispričate. Karsten, vi ćete mi asistirati, a svi ostali neka uđu u gostionicu. Kako po Rormoserovom glasnom stenjanju čujem, ni oni nisu daleko. - Ali... Maks... - Maren je oklevajući izvukla ključ od stana iz pantalona, pa ga je spustila u ruku glavnog lekara. - Maks će neko vreme morati da izdrži bez vas - odgovorio je profesor. - U međuvremenu smo postali drugari. Je li tako, Maks? - Tako je! - potvrdio je dečak klimajući glavom. - Da li i ti umeš da oživiš ljude kad se sruše? ~ 53 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Naravno! - osmehnuo se Luc Vajdner. - To mi je specijalnost, a kaže se reanimacija, mali moj dečače. Kad budeš još malo porastao, naučiću te kako da i ti jednoga dana postaneš dobar lekar... - profesor je odmahnuo rukom. - Ali za to ima vremena. Neko vreme Aleks i Maren hodali su jedno pored drugog ukočeno, u potpunoj tišini, kao stranci. Ni ona ni on nisu znali kako da započnu razgovor. Izašavši iz sela, ispod jednog ogromnog stabla hrasta pored staze koja vodi do šume, Aleks je raširio jaknu na travu. Maren je sela pored njega, pa je sklopila oči čekajući da čuje te dugoočekivane reči. - Maks je, dakle, moj sin? - naglas je potvrdio Aleks svoju pretpostavku. - Da - klimnula je Maren glavom, pa je ponovo nastala tišina. - Jesi li...? - počeo je Aleks nesigurno. - Da li si u međuvremenu... mislim, tri godine je dug period... Da li si...? - Nisam! Potrebna sam Maksu - prekinula ga je Maren energično. - A ti? - Ja? - Aleks se grohotom nasmejao. - Naravno da nisam! Već duže od tri godine sam samac. Više puta sam pokušavao, ali nije mi išlo, jer je moje srce bilo zauzeto. - Hvala Bogu! - prošaputala je Maren. - Na čemu? - Oh, žao mi je, nemam pravo da tako... - ućutala je ugledavši na njegovoj nogavici rupu iz koje je malo curila krv. - Povređen si! - Pa to je samo ogrebotina - odmahnuo je rukom. - Zakačio me je divlji vepar. - Smem li? - Maren je izvadila maramicu i oprezno je počela da briše ranu. Primetno potresen, gledao je kako se plave kovrdže brižno naginju nad njegovom nogom dok je oprezno čistila ranu. Osetio je njene prste kako oko rane stežu provizorni zavoj. Pogled mu je pao na njene ruke, koje su ranije bile ukrašene zlatnim prstenjem. Na zglobu, gde je nekad bio divan zlatni sat, koji je dobila od roditelja za položen maturski ispit, sad je ugledao sasvim jeftin plastični sat. Svoju elegantnu garderobu zamenila je jeftinim džemperom i bezobličnim pantalonama, na kojima se primećivalo da su od čestog pranja izlizane. Aleks je i sam mogao da vidi da su iza Maren ostale tri teške godine pune odricanja. Nije mogla da priušti ni sebi ni Maksu sve što im je bilo neophodno, ispravno je pretpostavio. Uhvatio ju je za ruku i upitao: - Gde je prsten koji sam ti poklonio za veridbu? ~ 54 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Prodala sam ga - odgovorila je pognute glave. - Žao mi je. Maks je tako brzo napredovao, stalno mu je bile potrebna nova garderoba i obuća. - Pobrinuću se da ubuduće ima sve što mu treba. Zarađujem dovoljno dobro da svom sinu mogu pružiti bezbrižan život. U ponedeljak ujutro ću sve to resiti. Mogu li s vremena na vreme doći da ga posetim? - Koliko god puta želiš, pa ti si mu spasao život, Alekse. Bez tebe sad ne bi... - Da - bolno se nasmešio Aleks. - Donekle mi to daje osećaj da sam zaslužan za Maksov... za život svog sina - besno je odmahnuo glavom. Dragi Bože! Zar je moguće da sad pokušava da vodi prozaičan razgovor sa ženom, za kojom je čeznuo pune tri godine? Razgovor o finansijskoj sigurnosti, bezbrižnoj budućnosti, koju je hteo da joj ponudi, pa čak i o rasporedu poseta njihovom detetu? - Ne! - izletelo je iz njega. - Zaboravi! Nemam nimalo volje da s vremena na vreme viđam Maksa. To ne dolazi u obzir. Ne želim da se svakog drugog vikenda vozim u Feliksdorf samo zato da bih svom momčiću rekao Dobar dan i da bih mu doneo slatkiše. To nikako! - Šteta - Maren je još dublje povila glavu osećajući da joj se oči pune suzama. - Maks je toliko žarko želeo da ima... - nije mogla da nastavi, jer ju je Aleks privukao u naručje i držao ju je tako čvrsto, kao daje nikada više neće ispustiti. Kad je video da se ona ne opire, da ne pokušava da se oslobodi iz njegovog zagrljaja, nego se čvrsto drži za njega, obema šakama obuhvatio je njeno lice i poljubio joj je usne. Prvo sasvim nežno, a zatim sve strasnije i uzbudljivije. Kao da je tim poljupcem želeo da nadoknadi sve te godine u kojima je bolno čeznuo za njom. Onda se naglo odmaknuo. - Dođi! - skočio je na noge povukavši je za sobom. - Hajdemo! - Kuda idemo? - Spakovaćemo tvoje stvari i odvešćemo našeg sina tamo gde mu je mesto. U našu kuću. Ubuduće ću svake večeri pre spavanja proveriti da li su ulazna vrata zaključana i progutaću ključ da nikada više ne bi mogla da pobegneš - položio je ruke na njena ramena, a ona se jače privila uz njegovo snažno telo. - Ne moraš to da radiš - prošaputala je. - Nikada nisam prestala da te volim. Ali ako ti... - Nemoj da mi protivrečiš! - pretvarao se da je strog. Pun sreće i zadovoljstva, jer je konačno shvatio kakva je budućnost pred njima, počeo je da trči vukući je za sobom. - Ja sam sad otac, jasno? Sad sam važna osoba, glava porodice. Junak! - Upravo tako! ~ 55 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Volim te... volim vas oboje, Maren! - I mi tebe volimo, tatice! Protrčali su pored iznenađenih seljana, koji su u čudu zurili u njih. Posle nedelju dana... - Gospodine Vajdner, predsednik Rormoser vas očekuje u svojoj kancelariji. Odmah! Glavni lekar spustio je bolnički protokol, koji je držao u rukama, posmatrajući lepu sekretaricu, koja je zamenila gospođu Marijanu Hope. - Dobro jutro, draga moja gospođo Konrads! Ili da kažem gospođo Bernhard? - Zasad još ne, šefe! - odgovorila je uz osmeh. - Najbliži termin, koji smo mogli da dobijemo, jeste onaj za četiri nedelje. Posle toga proslavićemo venčanje s najbližim prijateljima i nadam se da ćete nam se pridružiti? - To ne bih propustio ni za živu glavu! Lepo! I, kako je moj novi prijatelj? Sviđa li mu se u novom zabavištu u sklopu klinike? - O, presrećan je, sav sija, gospodine profesore. - Kako se snašao kolega Bernhard, mislim, u ulozi oca? - Maks nije mogao da dobije boljeg oca. Veoma su se zbližili. - Lepo! To me mnogo raduje! Čini mi se da je onaj, iz sumnjivih razloga planirani, kolektivni izlet doneo više dobra nego što smo očekivali. Možda ću kasnije, ako budem imao vremena, posetiti Maksa u zabavištu. Luc Vajdner je ustao. - Dakle, Rormoser! Pretpostavljam da je dobio novinski članak koji će se pojaviti u sutrašnjem vikend-dodatku dnevnih novina. Bojim se da je to! - Samo to ne! - Maren je prasnula u smeh. - Malopre sam s novinarkom, gospođom Feldman pročitala ceo tekst. Napisala ga je baš onako kako bi on to želeo. - Da li ste spremili dokumente koje sam tražio od vas? - Sve je ovde, šefe - Maren mu je dodala fasciklu. - Odlično! Kad bi gospođa Hope znala kako je dobro zamenjujete, ne bi se toliko opustila na odmoru - Luc Vajdner je sa osmehom na usnama izašao iz svoje kancelarije i krenuo na gornji sprat. Čim je ušao u predsednikove prostorije, njegova sekretarica Dženifer žurno je spustila noge s pisaćeg stola. - Hej! ~ 56 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

- Pažljivo! - Luc Vajdner je pokazao na ogroman roze balon na njenim usnama. - Puknuće svakog trena. - Ah, da - Dženifer je povukla malo vazduha iz balona. - Zna li... mislim, čika Emil da ste zamena za gospođu Busvald tokom godišnjeg odmora? - Pojma nema! Upravo sam stigla, baš sam se uspavala. - Dobro, neka tako ostane - odahnuo je Vajdner. - Najbolje je da sazna tek kad odem. Toliko će se obradovati da ne želim da kvarim tu atmosferu. Mogu li da uđem? - potom je otvorio vrata Rormoserovog kabineta. - Ah, Vajdnere! - Emil Rormoser je žurno strpao ostatak peciva sa orasima u usta, dobacivši mu tek odštampani vikend dodatak preko stola. - Pogledajte, Majner-Finkel će pozeleneti od zavisti kad bude ovo video. O njemu se pisalo samo na jednoj strani, a o meni... hm... mislim, o nama čak na četiri! - Pa da... - šef klinike je letimično pogledao fotografije na kojima je Rormoser izgledao kao da zaista saoseća s decom i starcima. Čak je i propratni tekst o hrabroj akciji u paviljonu divljih svinja bio napisan tako kao da je sam Rormoser junački vodio akciju spašavanja trogodišnjeg dečaka. - Sve ste vi to zaslužili, gospodine predsedniče - rekao je profesor Vajdner, zadovoljno bacivši novinski dodatak na sto. - Sad je na redu naš dogovor, zar ne? - izvadio je formulare iz fascikle, koju mu je spremila Maren, pa ih je spustio na sto ispred Rormosera. - Ah, da, ovo je onih nekoliko sitnica, koje ste obavezno želeli da dobijete. Jesam li u pravu? Dajte to ovamo, obećanje je obećanje. Vi ste ispoštovali svoj deo dogovora i, ako mogu da primetim, uopšte to niste loše izveli, Vajdnere! - Plašim se da ovo nisu baš sitnice, gospodine. Dve potpuno opremljene operacione sale, jedan novi uređaj za kompjutersku tomografiju za radiologiju i jedno sajber sečivo - kad je profesor primetio da Emil Rormoser lista po narudžbinama da vidi cene, brzo je dodao: Majner-Finkel je upravo naručio jedan sajber nož za svoju gradsku kliniku. - Ah, zapravo pojma nemam šta je to, Vajdnere, ali recite mi da li je ovaj koji ste naručili bolji od Majner-Finkelovog? - samo mu je to bilo važno. - Mnogo, mnogo bolji! - Eto vidite - u naletu entuzijazma potpisao je milionsku porudžbinu dok je Luc Vajdner zadovoljno trljao ruke. - Veoma sam zadovoljan, ~ 57 ~ Bosnawarez

Zvoncica&Foxy

Vajdnere! - veselo je nastavio Emil Rormoser. - Sledeće godine organizovaćemo... - u tom trenutku vrata su se naglo otvorila, a on je od iznenađenja gotovo pao sa stolice. - Hej, čika Emile, baš malopre nazvao je jedan ludo važan tip. Znaš, reč je o onom naročito važnom sastanku, pa je taj rekao da moraš obavezno tamo da se pojaviš. Rormoserovo lice, koje je uvek bio purpurnocrveno, odjednom je postalo gotovo snežnobelo. - Vajdnere! Šta ova traži ovde? - uzviknuo je kad je Dženifer izašla, zatvorivši vrata. - Gospođa Busvald je na godišnjem odmoru - objasnio je profesor osmehujući se. - Pošto ste bili toliko zadivljeni Dženiferinim kvalitetima, odlučio sam da vam je prepustim. Razume se, teška srca, ali kao mali znak pažnje i zahvalnosti za onaj divni izlet. - Vajdnere - krupni čovek podigao je ruku s debelim prstima. Premazani ste svim bojama! Čime sam ovo zaslužio? - Za vas samo najbolje, gospodine! - odgovorio je Luc Vajdner i, duboko se naklonivši, napustio je kancelariju. - Posebnu sednicu? Gde? - čuo je Rormosera kako istanjenim glasom pita svoju novu sekretaricu. - Hm... sranje! Ovo je zaista trebalo da pitam, zar ne, čika Emile? - Da. Ko je zvao? - Sačekajte samo malo, to sam zabeležila. Neki gospodin Ra... ne, Ka... Ne, nije ni taj... Uf, upravo sam se bila setila i sad mi je opet nestalo iz glave! Sigurno imam Alchajmerovu bolest! - Da li si možda zapisala telefonski broj? - Ne, zar je trebalo? Sigurna sam da će ponovo nazvati ako je zaista toliko važno. Lucu Vajdneru bilo je dovoljno to što je čuo pa se na vrhovima prstiju iskrao iz kabineta žureći u svoju kancelariju. Tamo ga je Maren dočekala širokim osmehom. S njegovog radnog stola širio se miris sveže skuvane kafe, potpisao je ne proveravajući sva uredno otkucana pisma, pa se zadovoljno zavalio u naslon fotelje i duboko je uzdahnuo. Prisetio se kako mu je pre ovog kolektivnog izleta sve izgledalo sivo, gotovo beznačajno. A na kraju se ispostavilo da je za mnoge od njih, pogotovo za Aleksandera i Maren, to zapravo bio izlet u sreću. KRAJ ~ 58 ~ Bosnawarez