Iz Fuko - Spisi i Razgovori

Mišel Fuko

je čitanje vaših knjiga (od spisa Niče, do ove koju nazirem, Kapitalizam i šizofrenija) za mene bilo suštinski važno, to je stoga što mi se čini da one idu vrlo daleko u postavlja­ nju tog problema: kroz staru temu smisla, označenog, označitelja itd., najzad kroz pitanje moći, nejednakosti moći, njihovih borbi. Svaka borba se razvija oko jednog naročitog žarišta moći (jednog od tih nebrojenih malih ža­ rišta koja mogu biti mali šef, čuvar stanova sa umerenom stanarinom, upravnik zatvora, sudija, odgovorni sindikalac, novinski urednik). A ukoliko označiti žarišta, razotkriti ih, javno govoriti o njima, znači borbu, to nije stoga što ih niko do sada nije bio svestan, već zato što progovoriti o tome, probiti mrežu institucionalne informacije, ime­ novati, reći ko je šta učinio, označiti cilj, jeste prvi okret moći, to je prvi korak za druge borbe protiv moći. Ako su diskursi poput diskursa zatvorenika, na primer, ili diskursa zatvorskih lekara - borbe, to je stoga što oni barem za tre­ nutak osvajaju moć da govore o zatvoru koji je trenutno zaokupljen samo upravom i njenim reformatorskim saučesnicima. Diskurs o borbi ne suprotstavlja se nesvesnom: on se suprotstavlja onom tajnom. Stiče se utisak da je to m nogo manje. A šta ako je m nogo više? Postoji čitav niz dvosmislenosti u vezi sa „skrivenim", „potisnutim", „neizrečenim", koje omogućuju „psihoanaliziranje", po niskoj ceni, onoga što može biti predmet borbe. Tajna je možda teža za otkrivanje od nesvesnog. Čini mi se da dve teme koje smo još do juče često susretali: „pisanje, to je ono potisnuto", i „pisanje je s punim pravom subverzivno", upravo odaju izvestan broj operacija koje je potrebno ozbiljno razotkriti.

Ž.D: U vezi s problemom koji postavljate: dobro se vidi ko izrabljuje, ko izvlači dobit, ko vlada, ali moć je nešto 98

Spisi i razgovori još rasutije - postavio bih sledeću hipotezu: čak, i naroči­ to, marksizam je odredio problem u terminima interesa (moć drži vladajuća klasa koja je definisana svojim inte­ resima). Time se suočavamo s pitanjem: kako se događa da ljudi koji u svemu tome nemaju prevelik interes slede moć, svojski pristaju uz nju, moljakaju za jedan njen deo? Možda upravo zbog toga, u terminima ulaganja - kako ekonomskih tako i nesvesnih - interes nije poslednja reč, postoje ulaganja želje koja objašnjavaju da se može po potrebi želeti, ne protiv svoga interesa - pošto je interes uvek tu, nalazi se tu gde ga stavlja želja - već želeti na na­ čin dublji i rasutiji nego što bi se to postiglo interesom. Treba čuti Rajhov krik: ne, mase nisu bile prevarene, u tom času one su želele fašizam! Postoje ulaganja želje koja da­ ju oblik moći, šire je i dovode do toga da se moć nalazi kako na nivou pozornika, tako i premijera, i da apsolutno nema prirodne razlike između moći koju sprovodi neki mali pozornik i moći koju sprovodi ministar. Upravo priro­ da ulaganja želje u društveno telo objašnjava zbog čega partije, odnosno sindikati, koji bi trebalo, odnosno koji bi morali da imaju revolucionarna ulaganja u ime klasnih interesa, zbog čega oni m ogu da imaju reformistička, to jest savršeno reakcionarna ulaganja na nivou želje. M.F: Kao što kažete, odnosi između želje, moći i inte­ resa m nogo su složeniji nego što se to obično veruje, i nije nužno da oni koji sprovode moć imaju i interes da je sprovode, niti je nužno da je sprovode oni koji imaju in­ teresa da je sprovode, a želja za moći igra, između moći i interesa, igru koja je i dalje osobena. Dešava se da mase, u trenutku fašizma, žele da određeni ljudi sprovode moć, ljudi koji se, ipak, ne mešaju s njima, pošto će se moć sprovoditi nad njima i na njihovu štetu, sve do njihove smrti,

99

Mišel Fuko

U jednom smislu ¡storija je oduvek bila takva: što se pojavljuje ono što do sada nismo videli možda je zaslu­ ga korišćenja uveličavajućeg instrumenta, pa umesto da proučavamo monarhističke institucije između XVI i XVIII veka, možemo savršeno da proučavamo instituciju Viso­ kog saveta (Conseil d'En Haut) u periodu između smrti Anrija IV i stupanja na presto Luja XIII. Ostali smo u istom području predmeta, ali se predmet uvećao. Ali izneti na videlo ono što se nije videlo, to je možda premeštanje nivoa, upućivanje na nivo koji do tada nije bio istorijski podesan, koji nije bio nikako vrednovan, ni istorijski, ni moralno, ni estetički, ni politički, ni istorijski. Da je način na koji se leče luđaci deo istorije uma, danas je očigledno. Ali pre pedeset godina, kada su istorija uma bili Platon, Dekart, Kant, ili još Arhimed, Galilej i Njutn, to nije bilo tako. Između uma i bezumlja još postoji igra ogledala, prosta antinomija. Ona, međutim, nestaje kada napišete: „Piše se istorija eksperimenata na slepima od rođenja, na deci-vukovima, ili istorija eksperimenata sa hipnozom. Ali ko će napra­ viti opštiju, lakšu, ali i određeniju istoriju istraživanja... Jer, u toj neznatnoj tehnici angažovana je čitava jedna oblast znanja, čitavjedan tip moći". Uopšteno govoreći, mehanizmi moći u istoriji nikada se nisu previše proučavali. Proučavali su se ljudi koji drže moć. To je anegdotska istorija kraljeva, generala. Tome se suprotstavlja istorija procesa, ekonomskih infrastruktura. A ovoj se suprotstavlja istorija institucija, to jest onoga što se smatra nadgradnjom u odnosu na ekonomiju. Ali strate­ gije moći, istovremeno i opšte i tanane, njeni mehanizmi, nikada se nisu previše proučavali. Još manje su se prouča­

118

Spisi i razgovori vali odnosi između moći i znanja, njihovi uzajamni uticaji. Prihvata se, i to je tradicija humanizma, da čim se dotakne moć prestaje znanje: moć izluđuje, oni koji vladaju slepi su. Samo oni koji su na rastojanju od moći, koji ničim nisu vezani za tiraniju, zatvoreni u svojoj kuhinji, u svojoj sobi, u svojim meditacijama, jedino oni m ogu da otkriju istinu. No, imam utisak da postoji - pokušao sam to da poka­ žem - stalna artikulacija moći na znanju i znanja na moći. Nije dovoljno reći da je moći potrebno nekakvo otkriće, nekakav oblik znanja, nego da sprovođenje moći stvara predmete znanja, izbacuje ih na površinu, prikuplja infor­ macije, koristi ih. Ne može se uopšte razumeti ekonomsko znanje ako se ne zna kako se, u svakodnevici, sprovodi moć, ekonomska moć. Sprovođenje moći stalno stvara znanje i obrnuto, znanje povlači učinke moći. Univerzitetski m an­ darinat samo je najvidljiviji, najsklerotičniji i najbezopasniji oblik te očiglednosti. Treba biti veoma naivan pa zamišljati da učinci moći povezani sa znanjem dostižu najvišu tačku u univerzitetskom mandarinu. Oni su drugde, drugačije raspodeljeni, usidreni, opasni, a ne u ličnosti starog profe. Moderni humanizam, dakle, greši kada pravi podelu između znanja i moći. Znanje i moć su uklopljeni i ne radi se više o tome da sanjamo o trenutku kada znanje više ne bi zavisilo od moći, što je način da se, u utopijskoj formi, ponovo uvede isti humanizam. Nije moguće da se m oć sprovodi bez znanja, nije m oguće da znanje ne izrodi moć. „Oslobodimo naučno istraživanje zahteva m onopolističkog kapitalizma": možda je to izvrstan slogan, ali nikada neće biti drugo do slogan. Kada je reč o Marksu i marksizmu vi kao da imate izvestan odmak, što vam je već zamereno ¡povodom Arheolo­ gije znanja.

119

Mišel Fuko

discipline koja sistematski koristi istraživanje, srazmeru i ispitivanje. U geografskom diskursu, uostalom, postojijedna svepri­ sutna figura, figura inventara, odnosno kataloga. Taj tip in­ ventara udara trostruki namet na registar istraživanja, srazmere i ispitivanja. Geograf- to je možda njegov suštinski, strateški zadatak - sakuplja informacije. Inventar koji je u sirovom stanju nije od velikog značaja, a može ga koristiti samo moć. Moći nije potrebna nauka, već masa obaveštenja koju je ona, kroz svoju stratešku poziciju, u stanju da koristi. Na taj način bolje razumemo slab epistemološki domet geografskih radova, iako su oni (ili su to bili) značajna dobit za aparate moći. Putnici iz XVII veka, odnosno geografi XIX veka, bili su, u stvari, obaveštajci koji su sakupljali i kartografisali informacije, informacije koje su kolonijalne vlasti, vojnici, trgovci, odnosno industrijalci, mogli direktno da koriste. M o gu da navedem jednu činjenicu koju iznosim sa puno rezervi. Jedna osoba specijalizovana za dokumente iz doba vladavine Luja XIV, konsultujući diplomatsku kore­ spondenciju XVII veka, primetila je da m noge priče, koje su potom bile reprodukovane kao priče putnika i koje su donosile izveštaje o gomili čudesnih stvari, neverovatnih biljaka, čudovišnih životinja, da su te priče, u stvari, bile šifrovane priče. To su bila precizna obaveštenja o stanju vojnih snaga zemlje kroz koju se prolazilo, o ekonomskim izvorima, trgovini, bogatstvu, mogućnostima za usposta­ vljanje odnosa. M nogi su platili zakasnelu naivnost nekih naturalista i geografa XVIII veka o stvarima koje su, u stvar­ nosti, bile izvanredno precizni obaveštajni podaci, a za koje im se činilo da su od ključnog značaja.

136

Spisi i razgovori Kada smo se zapitali zbog čega nije bilo nikakve polemi­ ke o geografiji, odmah smo pomislili na slab Marksov uticaj na geografiju. Nije bilo marksističke geografije, pa čak ni marksističke tendencije u geografiji. Geografi koji se poziva­ ju na marksizam odvajaju se, zapravo, prema ekonomiji, ili sociologiji, prednost daju planetarnom i srednjem stepenu. Marksizam i geografija se teško uzglobljuju. Možda mark­ sizam, u svakom slučaju Kapital i, uopšte uzev, ekonomski tekstovi koji prednost daju vremenskom činiocu, možda oni nisu pogodni za spacijalizaciju. Da lije reč o onome o čemu govorite u odlomku iz jednog razgovora: „Ma koliko da su važne promene koje Marks unosi u Rikardoove analize, ne verujem da njegove ekonomske analize izbegavaju episte­ mološkom prostoru koji je uspostavio Rikardo"? Za mene Marks ne postoji. Hoću reći, ta vrsta entiteta koja se konstruiše oko jednog vlastitog imena, a koji se odnosi čas na nekog pojedinca, čas na celinu onoga što je on pisao, čas na ogrom an istorijski proces koji otud proističe. Verujem da su njegove ekonomske analize, na­ čin na koji on analizira stvaranje kapitala, velikim delom nametnuli pojmovi koje on izvodi iz tkanja rikardoovske ekonomije. Nisam to ja smislio, sam Marks je to rekao. Ali uzmite, tome nasuprot, njegovu analizu Pariške komune, ili njegov 18. Brimer Luja Napoleona4, tu imate jedan tip istorijske analize koji, očigledno, ne proističe iz modela XVIII veka. Uvek je m oguće od Marksa načiniti „autora" koji se da lokalizovati u jedinstven diskurzivni rudnik, pogodan za analizu u terminima originalnosti, odnosno interne 4 Karl Marks, 18. Brimer Luja Bonaparte, Kultura, Beograd 1950, prevod Hugo Klein.

137

Mišel Fuko bih nazvao istraživačkima i metodske knjige. Istraživačke knjige: Istorija ludila, Rađanje klinike, itd. Metodske knjige: Arheologija znanja. Potom, tu su i knjige poput Nadzirati i kažnjavati, Volja za znanjem. Takođe nudim, u tekstovima i intervjuima, metodske re­ fleksije. To su uglavnom refleksije o završenoj knjizi, koje mi pomažu da definišem neki drugi mogući rad. One su neka vrsta skela koje služe kao posrednik između upravo završenog i nekog drugog rada. To nije nekakva opšta metoda koja definitivno važi i za druge i za mene. Ono što sam napisao nikada nije uputstvo ni za mene ni za druge. U najboljem slučaju to može biti upotrebljivo i podsticajno. To što kažete potvrđuje ekscentrirani aspekt vaše pozicije i objašnjava, u određenom smislu, teškoće s kojima se susreću kritičari, komentatori i tumači u pokušajima da sistematizuju vaš rad, odnosno da precizno odrede vašu poziciju u savremenom filozofskom mišljenju. Sebe ne smatram filozofom. O no što radim nije način bavljenja filozofijom, niti sugestija drugima da se ne bave njome. Najznačajniji autori koji su me, ne bih rekao formi­ rali, već koji su mi omogućili da se odmaknem od svog univerzitetskog obrazovanja, bili su ljudi poput Bataja, Ničea, Blanšoa, Klosovskog, autori koji nisu bili filozofi u institucionalom smislu; na taj pomak, naravno, uticala su i određena lična iskustva. Kod rečenih autora najviše me je impresioniralo, fasciniralo i dalo im presudnu važnost za mene, to što njihov problem nije bio da stvore sistem, već lično iskustvo. Tome nasuprot, na univerzitetu sam uvežbavan, obrazovan, pritiskan da učim te velike filozofske meha­ nizme koji su se zvali hegelijanstvo, fenomenologija... 170

Spisi i razgovori Govorite o fenomenologiji, ali čitavo fenomenološko mi­ šljenje počiva na problemu iskustva i oslanja se na iskustvo kako bi opisalo sopstveni teorijski horizont. U kom smislu se, onda, vaš pristup razlikuje? Fenom enološko iskustvo je, u osnovi, određeni način da se refleksivni pogled postavi na neki predmet doživlje­ nog iskustva, na svakidašnjicu u njenom prolaznom obli­ ku kako bi se zahvatila njena značenja. Za Ničea, Bataja, Blanšoa, naprotiv, iskustvo znači pokušaj da se dopre do određene tačke života koja je najbliža onom e što se ne može živeti. Istovremeno se zahtevaju najveći intenzitet i nemogućnost. Fenomenološki rad, naprotiv, izlaže čitavo polje mogućnosti vezanih za svakodnevno iskustvo. Osim toga, fenom enologija nastoji da zahvati zn a ­ čenje svakodnevnog iskustva kako bi pronašla na koji način subjekt, koji ja jesam, zaista utemeljuje, u svojim transcendentalnim funkcijama, to iskustvo i ta značenja. Tome nasuprot, funkcija iskustva kod Ničea, Blanšoa, Bataja jeste da iščupa subjekt iz njega sam og tako da on ne bude više ono što jeste, odnosno da dovede do njegovog uništenja ili rastvaranja.Toje poduhvat de-subjektivacije. Ideja graničnog iskustva koje čupa subjekt iz njega samog, eto šta je za mene bilo važno kada sam čitao Ni­ čea, Bataja, Blanšoa, a što je dovelo do toga da sam svo ­ je knjige, tako dosadne, tako naučničke kakve već jesu, uvek shvatao kao neposredne eksperimente koji nastoje da me iščupaju iz mene samog, koji mi ne dopuštaju da budem isti. Rad kao neprestani eksperiment, krajnja relativnost me­ tode, napetost subjektivacije: to su, ako sam vas dobro ra-

171

Mišel Fuko čega vi razlikujete od nje. Na primer, filozofi iz Frankfurta i njihova škola jasno su kritikovali francuski strukturalizam - podsećam vas, na primer, na spise Alfreda Šmita o LeviStrosu, Altiseru, vama takođe, u kojima vas je, uopštavajući, opisivao kao „one koji poništavaju ¡storiju". Izvesno je da razlike postoje. Shematski, za sada bi se m oglo tvrditi da je koncepcija subjekta koji je usvojila Frankfurtska škola bila prilično tradicionalna, bila je filozof­ ske prirode; ona je u mnogome bila prožeta marksističkim humanizmom. To bi bilo objašnjenje osobenog načina na koji je ta škola uzglobila izvesne frojdovske pojm o­ ve, poput odnosa između otuđenja i tlačenja, između oslobođenja i kraja otuđenja i izrabljivanja. Ne mislim da bi Frankfurtska škola mogla da krene drugim putem od onog kojim je išla, da dopusti, recimo, da ono što nam valja činiti ne bude ponovno pronalaženje našeg izgu­ bljenog identiteta, oslobađanje naše zatvorene prirode, izvlačenje naše temeljne istine. Tu se vrtimo oko jedne Marksove rečenice: čovek pro­ izvodi čoveka. Kako to razumeti? Za mene, ono što mora biti proizvedeno nije čovek onakav kakvim gaje ocrtala priroda, odnosno onakav kakvim ga određuje njegova suština; treba da proizvedemo nešto što još ne postoji i za šta ne možemo znati šta će biti. Sto se tiče reči „proizvoditi", ne slažem se sa onima koji to da čovek proizvodi čoveka razumeju kao proizvođe­ nje vrednosti, proizvođenje bogatstva, odnosno nekog predmeta koji ima ekonomsku upotrebu; to je takođe destrukcija onoga što jesmo i stvaranje nečeg potpuno drugačijeg, jedne potpune novine. No, zamisao da čovek proizvodi čoveka dovela je predstavnike te škole, čini mi se, do ideje o nužnosti oslobađanja od svega onoga što je

214

Spisi i razgovori čoveka držalo daleko od njegove temeljne suštine, a što je u represivnom sistemu vezano za racionalnost, odnosno, u sistemu eksploatacije, za klasno društvo. Razlika je verovatno u tome što su filozofi škole odbi­ jali, odnosno nisu mogli da misle poreklo čoveka u istorijsko-genealoškom smislu, već su ga mislili u metafizičkim terminima. Tu je u pitanju tema, odnosno metafora, smrti čoveka. Kada govorim o smrti čoveka želim da prekinem sa svim onim što hoće da učvrsti pravilo proizvođenja, da izbegnem suštinski cilj zamisli po kojoj čovek proizvodi čoveka. U knjizi Reči i stvari pogrešio sam kada sam smrt čoveka predstavio kao nešto što je u toku, što se događa u našoj epohi. Pobrkao sam dva aspekta. Prvi je fenomen na niskom stupnju: konstatacija da čovek, u različitim humanističkim naukama koje su se razvile - iskustvo u kojem je čovek angažovao, preobražavajući je, sopstvenu subjektivnost - nikada nije stigao do svojih odredišta. Da je obećanje humanističkih nauka bilo da nam ot­ kriju čoveka, one ga sigurno ne bi održale; ali, kao opšte kulturno iskustvo, više se radilo o tome da se konstituiše jedna nova subjektivnost putem svođenja ljudskog su ­ bjekta na objekt saznanja. Drugi aspekt koji sam pobrkao s prethodnim jeste da tokom svoje istorije ljudi nikada nisu prestajali da stvaraju sami sebe, to jest da stalno premeštaju svoju subjektiv­ nost, da se konstituišu u beskonačnom i m nogostrukom nizu različitih subjektivnosti, a koje nikada neće imati kraj i nikada nas neće postaviti nasuprot nečemu što bi bio čovek. Ljudi se večno angažuju u jednom procesu koji ih, konstituišući predmete, istovremeno izmešta, izobličava,

215

MišeI Fuko če, Maks Veber, Huserl, Hajdeger, Frankfurtska škola, svi oni su pokušali da odgovore na to pitanje. Upisujući se u tu tradiciju namera mije, dakle, da kroz istoriju mišljenja ili, preciznije, kroz istorijsku analizu odnosa između naših refleksija i naših praksi u zapadnom društvu, pružim delimične i provizorne odgovore na to pitanje. Precizirajmo ukratko da sam, proučavajući ludilo i psi­ hijatriju, zločin i kaznu, pokušao da pokažem kako smo se posredno konstituisali isključujući izvesne kategorije drugih - kriminalce, luđake itd. Moj sadašnji rad obrađuje pitanje: kako neposredno konstituišemo sopstveni iden­ titet posredstvom izvesnih etičkih tehnika sopstva, koje su se razvijale od Antike do naših dana? To je bila i tema seminara. Sada bih hteo da proučavam jednu drugu oblast pita­ nja: način na koji smo, posredstvom neke političke tehno­ logije pojedinaca, navedeni da se prepoznamo kao dru­ štvo, kao element društvenog entiteta, deo neke nacije ili neke države. Želeo bih ovde da dam kratak pregled ne tehnika sopstva, nego političke tehnologije pojedinaca. Doduše, pribojavam se da građa koju obrađujem ne bude isuviše tehnička i istorična za jedno javno predava­ nje. Ja nisam predavač i znam da bi ova građa bila pogod­ nija za neki seminar. Ali uprkos njenom možda preterano tehničkom karakteru, imam dva dobra razloga da vam je izložim. Najpre, verujem daje malo pretenciozno izlaga­ ti, na manje ili više profetski način, ono što ljudi treba da promišljaju. Više volim da ih pustim da oni sami izvlače sopstvene zaključke, odnosno da iz opštih ideja izvode pitanja koja nastojim da istaknem analizom određene istorijske građe. Verujem da, postupajući na takav način, poštujem slobodu svakoga. Drugi razlog što vam izlažem tako tehničku građu jeste što ne vidim zbog čega bi oni

262

Spisi i razgovori koji prisustvuju nekom javnom predavanju bili manje inte­ ligentni, manje obavešteni, ili manje obrazovani od onih koji prisustvuju nekom kursu. Bacimo se sada, dakle, na problem političke tehnologije pojedinaca. Godine 1779. pojavio se prvi tom dela Nemca J. P. Fran­ ka, pod nazivom Sistem potpune medicinske policije-, p o ­ tom će uslediti još pet tomova. Kada je iz štampe izašao poslednji tom, 1790. godine, Francuska revolucija već je bila počela'. Zbog čega jedan tako slavan događaj, kakav je Revolucija, povezati s tim opskurnim delom? Razlog je prost. Frankovo delo je prvi veliki sistematski program javnog zdravlja za modernu državu. On uz obilje detalja pokazuje šta mora da učini neka administracija kako bi garantovala opšte snabdevanje, pristojno boravište, javno zdravlje, ne zaboravljajući ni medicinske institucije nužne za održavanje dobrog zdravlja stanovništa, ukratko, da bi zaštitila život pojedinaca. Zahvaljujući toj knjizi možemo da vidimo kako briga za pojedinačni život, u to vreme, postaje zadatak države. U isto vreme, Francuska revolucija daje znak za poče­ tak velikih nacionalnih ratova našeg vremena, koji u igru uvode nacionalne armije i završavaju se, odnosno dostižu vrhunac, u ogrom nim kolektivnim klanicama. Može se uočiti, verujem, sličan fenomen za vreme Drugog svetskog rata. Teško je u čitavoj istoriji pronaći klanicu koja se može uporediti sa onom iz D rugog svetskog rata, a upravo su u tom periodu, u to vreme, započeli veliki pro­ grami društvene zaštite, javnog zdravlja i medicinskog zbrinjavanja. Upravo u to vreme bio je objavljen, ako već ne i prihvaćen, Beveridžov plan. Ta bi se koincidencija mo1 Johann Peter Frank, System einer vollständigen Medicinischen Polizey, Manheim, C. F. Schwan, 1780-1790,4 sv.

263

Mišei Fuko

više od 25 godina morala bi da bude upisana u registar sa podacima o njenim sposobnostima i onim čime se bavi; ostali bi se smatrali talogom društva. Drugi savet bi se bavio negativnim aspektima života: siromašnima, udovcima, siročadi, starcima, svima kojima je potrebna pomoć; on bi, takođe, trebalo da rešava slu­ čajeve osoba kojima je dodeljen neki posao ali koje bi mogle da se pokažu neposlušnima, zatim slučajeve onih čije aktivnosti zahtevaju novčanu pomoć, a upravljao bi i kancelarijom za poklone, odnosno finansijsku pom oć siromašnima. On bi se, takođe, starao za javno zdravlje - bolesti, epidemije - za nesreće kao što su požari ili p o ­ plave i organizovao bi neku vrstu osiguranja za ljude koje treba zaštititi od takvih nesreća. Treći savet bi se specijalizovao za trgovinu i manufak­ turne proizvode. On bi morao da ukaže na to šta je p o ­ trebno proizvoditi i kako to da se uradi, ali bi, takođe, kontrolisao tržište i trgovinu - što je bila tradicionalna funkcija policije. Četvrti savet bi se starao za oblast, to jest teritoriju i prostor, za privatna dobra i ostavštinu, donacije i javne prodaje, ne zaboravljajući vlastelinska prava, puteve, reke, javne zgrade itd. Po m nogo čemu taj tekst je sličan mnogim političkim utopijama tog vremena, pa čak i onima iz XVI veka. Ali on je, isto tako, pisan u vreme velikih teorijskih rasprava o državnom razlogu i administrativnoj organizaciji monar­ hija. On je u visokoj meri reprezentativan za ono što je, u duhu epohe, trebalo da bude država kojom se dobro upravlja. Šta pokazuje taj tekst? On pokazuje, najpre, da se „po­ licija" pojavila kao administracija koja upravlja državom zajedno sa pravosuđem, vojskom i finansijskom upravom. U stvari, policija ipak obuhvata ostale administracije i, ka­

272

Spisi i razgovori ko objašnjava Tirke, ona proširuje svoje aktivnosti na sve situacije, na sve što ljudi rade ili preduzimaju. U njenom dom enu su pravosuđe, finansije i vojska6. U toj utopiji, dakle, policija obuhvata sve, ali s krajnje osobenog gledišta. Ljudi i stvari se tu posmatraju u nji­ hovim odnosima. O no što zanima policiju upravo je ko­ egzistencija ljudi na određenoj teritoriji, njihovi svojinski odnosi, šta oni proizvode, šta se razmenjuje na pijaci i tako dalje. Nju interesuje i način na koji ljudi žive, njihove bolesti i nesreće kojima se izlažu. Jednom rečju, polici­ ja nadzire živog, aktivnog i produktivnog čoveka. Tirke koristi vrlo značajnu formulu, u osnovi on kaže: čovek je istinski predmet policije7. Naravno, pomalo se pribojavam da ne pomislite kako sam skovao tu formulu jedino u cilju da pronađem neki od provokativnih aforizama kojima, reklo bi se, ne m ogu da se oduprem, ali ovde je naprosto reč o navodu. Teško je poverovati da sam upravo kazao kako je čovek sam o nusprodukt policije. U toj ideji čoveka, koji je istinski pred­ met policije, važna je istorijska promena odnosa između vlasti i pojedinca. Rekao bih, ne ulazeći u pojedinosti, da su feudalnu vlast sačinjavali odnosi između pravnih subje­ kata koji su pravnim odnosima zahvaćenim već svojim rođenjem, svojim rangom ili svojim ličnim angažmanom, dok se sa novom policijskom državom vlast bavi pojedin­ cima u zavisnosti od njihovog pravnog statusa, ali i kao ljudima, živim bićima koja rade i trguju. Pređimo sada sa snova na realnost i prakse upravljanja. Postoji jedan francuski priručnik s početka XVIII veka koji nam daje sistematski pregled velikih policijskih propisa 6 Isto, knjiga I, str. 19. 7 Isto.

273

Mišel Fuko država mora da se bavi ne samo ljudima, ili mnoštvom ljudi koji žive zajedno, već i društvom. Društvo i ljudi kao društvena bića, jake individue u svim svojim društvenim odnosima: od sada je to istinski predmet policije. Upravo tada je, last but not least, „policija" postala di­ sciplina. Nije reč naprosto o konkretnoj administrativnoj praksi ili o snu, već o disciplini u akademskom smislu to­ ga izraza. Ona se, pod imenom Polizeiwissenschaft, izu­ čavala na nekim nemačkim univerzitetima, naročito u Getingenu. Univerzitet u Getingenu je trebalo da bude od ključnog značaja za političku istoriju Evrope, pošto su se upravo na njemu obrazovali pruski, austrijski i ruski funkcioneri - oni kojima je bilo namenjeno da sprovedu reforme Jozefa II ili Katarine Velike. I Francuzi su, naročito oni u Napoleonovom okruženju, poznavali doktrinu Polizeiwissenschaft. Najvažniji dokument kojim raspolažemo i koji govori o obučavanju policije jeste neka vrsta priručnika za Polizeiwissenschaft. Reč je o Elementima policije od Justija12. U tom delu, u tom priručniku namenjenom studentima, zadatak policije se definiše kao i kod Lamara - starati se o pojedincima koji žive u društvu. Justi, međutim, svoje delo organizuje na savim drugačiji način. On počinje pro­ učavanjem onoga što naziva osnovnim dobrima države, to jest njenom teritorijom. On je razmatra iz dva aspekta: kako je nastanjena (gradovi i sela) i ko su njeni stanovnici (broj, demografski rast, zdravlje, smrtnost, imigracija itd.). Potom Justi analizira „dobra i učinke", to jest trgovinu, izradu dobara i njihov promet, što dovodi do problema cena, vrednosti i novca. Najzad, poslednji deo njegove 12 Johann Heinrich Gotlob Justi, Grundsätze der Polizey Wissensc­ haft, Götingen, Van den Hoecks, 1756.

276

Spisi i razgovori studije posvećen je vladanju pojedinaca: njihovoj moral­ nosti, njihovim profesionalnim sposobnostima, njihovom poštenju i poštovanju zakona. Po mom mišljenju Justijevo delo je mnogo produbljeniji dokaz evolucije problema policije, nego Lamarov uvod u priručnik. Ima raznih razloga za to. Prvo, Justi pravi va­ žnu razliku između onoga što naziva policijom (diePolizei) i onoga što zove politikom (die Politik). Die Politik je za nje­ ga, u osnovi, negativan zadatak države: borba kako protiv unutrašnjih, tako i protiv spoljnjih neprijatelja; protiv prvih se koristi zakon, protiv drugih vojska. Tome nasuprot, Polizei ima pozitivan zadatak i njeni instrumenti nisu više oružja poput zakona, odbrane ili zabrane. Cilj policije je da stalno uvećava proizvođenje nečeg novog što, smatra se, ojačava građanski život i moć države. Policija upravlja ne putem zakona nego mešajući se na specifičan, stalan i pozitivan način u ponašanje pojedinaca. Čak i ako je se­ mantička razlika između Politik, koja preuzima negativne zadatke, i Polizei, koja obezbeđuje pozitivne zadatke, goto­ vo nestala iz političkog govora i rečnika, problem stalne intervencije države u društveni život, čak i bez forme zako­ na, karakterističan jeza našu modernu politiku i političku problematiku. Rasprava koja se od kraja XVIII veka vodi o liberalizmu, Polizeistaat, Rechtstaat, o pravnoj državi i tako dalje, svoje poreklo ima u tom problemu pozitivnih i nega­ tivnih zadataka države, u mogućnosti da država preuzme samo negativne i isključi pozitivne zadatke, dakle da bude bez moći da se upliće u ponašanje ljudi. U toj Justijevoj zamisli postoji druga jedna važna tačka koja je morala duboko da utiče na ceo politički i adm ini­ strativni personal evropskih zemalja s kraja i s početka XIX veka. Jedan od glavnih pojmova Justijevog dela jeste p o ­ jam stanovništva i verujem da bismo uzalud taj pojam tra-

277

Mišel Fuko li to istina? - izlaz. Moj projekat je daleko od toga da ima toliki raspon. Pomoći na neki način da se skine ljuska sa nekoliko „očiglednosti", odnosno „opštih mesta" u vezi s ludilom, normalnošću, bolešću, prestupništvom i kaznom, dovesti do toga da neke rečenice, sa još mnogo drugih, ne mogu više da se izgovaraju tako lako, odnosno da se neki gestovi prave s nešto više oklevanja, doprineti tome da se neke stvari menjaju u načinima opažanja i činjenja, učestvo­ vati u tom teškom izmeštanju oblika osetljivosti i pragova tolerancije itd. - ne osećam da je potrebno učiniti nešto više. Kada bi samo to što sam pokušao da kažem, na odre­ đeni način i ograničeno, moglo da ne bude sasvim strano nekima od tih učinaka u stvarnosti... Znam koliko to može da bude krhko, privremeno i da nanovo upadne u san. Ali vi ste u pravi potrebno je biti sumnjičaviji. Možda to što sam rekao ima anestezirajući učinak. No, valja raz­ lučiti: na koga. Ako sudim po onom e što su rekli francuski psihijatrij­ ski autoriteti, ako sudim po kohorti s desnice koja mi je zamerala što se suprotstavljam svakom obliku moći i ko­ horti s levice koja me označava kao „poslednji bedem buržoazije" (to nije rečenica Kanape, naprotiv), ako sudim prema odvažnom psihoanalitičaru koji me je stavio u istu ravan sa Hitlerom i njegovom knjigom Mein Kampf, ako sudim po tome što je, već petnaest godina, nebrojeno puta nada mnom izvršena „autopsija", što sam toliko puta „pokopan" itd. - pa dobro, imam utisak da sam na ljude pre delovao iritirajuće, nego anestezirajuće. Pokožica se smežurava ohrabrujućom brzinom. Jedan časopis, u pre­ krasno petenovskom stilu, upozorio je svoje čitaoce na opasnost da se ono što sam govorio o seksualnosti može pretvoriti u kredo („važnost subjekta", „ličnost autora" na­ činili su moj poduhvat „opasnim...").

308

Spisi i razgovori S te strane nema opasnosti od anestezije. Ali, slažem se s vama: to su sitnice, zabavne za isticanje, zamorne da bismo ih sakupljali. Jedini važan problem je ono što se događa na terenu. Barem od XIX veka umemo dobro da razlikujemo ane­ steziju i paralizu. 1) Paraliza. Koje bio paralizovan? Verujete li daje ono što sam pisao o istoriji psihijatrije paralizovalo one koji već neko vreme osećaju nelagodnost prema instituciji? Kada vidimo ono što se događalo u zatvorima i oko njih, ne verujem da se učinak paralize isuviše ispoljio. Kada je reč o ljudima u zatvoru, nešto se pomera. Tome nasuprot, tačno je da izvestan broj ljudi - oni koji rade u institucionalnom okviru zatvora, što nije baš isto što i biti u zatvoru - nije dužan da nađe u mojim knjigama savete, odnosno uputstva ,,šta da rade". Ali moj projekt smera upravo na to da oni „više ne znaju šta da rade": da činovi, gestovi, diskursi koji su se do sada činili razumlji­ vim sami po sebi, postanu problematični, opasni, teški. Taj se učinak hoće postići. A potom, najaviću vam jednu veliku novost: problem zatvora, po mom mišljenju, nije problem „socijalnih radnika", nego zatvorenika. U tom p o ­ gledu nisam siguran da je ono što se već desetak godina govori, tako da kažem, imobilišuće. 2) Paraliza nije sinonim za anesteziju - naprotiv. Upra­ vo u meri u kojoj je došlo do buđenja cele skupine proble­ ma, može da se pojavi teškoća u delovanju. Nije to neka svrha po sebi. Čini mi se da „ono što je potrebno činiti" ne sme da se odredi odozgo, to ne sme da odredi neki refor­ mator s profetskim, odnosno zakonodavnim funkcijama, već se to mora odrediti dugim radom napred-nazad, kroz promene, refleksije, pokušaje, različite analize. Ako vaspitači o kojima mi govorite ne znaju kako iz toga da izađu,

309

Mišel Fuko konfiskovalo, već, naprotiv, da se obnovi čitava istina uma, da se umu da status apsolutno univerzalnog znanja. Jasno je da kod vas nema - to ste sasvim jasno napisali - projekta neke nove nauke, odnosno šire nauke. Apsolutno nema. Ali vi pokazujete da svaki put kada se neki tip racional­ nosti potvrdi, on to čini tako što odseca nešto drugo, to jest isključuje ga, odmiče se od njega, povlači granicu između sebe i nečeg drugog. Da li u vašem projektu postoji volja za rehabilitacijom tog drugog? Da li, na primer, slušajući tišinu luđaka, mislite da bi tu mogao da postoji neki jezik koji bi naširoko govorio o uslovima stvaranja dela? Da. Ono što me je zanimalo, počev, dakle, od tog opšteg okvira na koji smo malopre podsetili, bili su upravo oblici racionalnosti koje je ljudski subjekt primenjivao na sebi samom. Dok su se istoričari nauke, u Francuskoj, uglavnom interesovali za problem uspostavljanja nekog naučnog predmeta, pitanje koje sam ja sebi postavio bilo je: kako se ljudski subjekt samome sebi daje kao predmet mogućeg znanja, kroz koje forme racionalnosti, kroz koje istorijske uslove i, na kraju, po koju cenu? Po koju cenu su­ bjekt može da kaže istinu o sebi sam om ? Da li, i po koju cenu, subjekt može da kaže istinu o sebi samom kao lu­ đak? Po cenu da konstituiše luđaka kao apsolutno drugo, plaćajući ne samo teorijsku, već i institucionalnu, čak i eko­ nomsku cenu koju određuje organizacija psihijatrije. Skup složenih, slojevitih stvari, u kojem imate institucionalnu igru, klasne odnose, profesionalne sukobe, modalitete zna­ nja i na kraju čitavu jednu istoriju i subjekta i uma koji su u to upleteni. Upravo sam to pokušao da učinim. Možda

330

Spisi i razgovori je to potpuno lud projekat, vrlo složen projekat, u kojem sam uspeo da uočim samo nekoliko momenata, nekoliko naročitih tačaka kao što je problem ludog subjekta: kako se može reći istina o bolesnom subjektu? Kako se može reći istina o ludom subjektu? Time su se bavile moje pr­ ve dve knjige. Knjiga Reći i stvari postavila je pitanje: po koju cenu, da li se može problematizovati i analizirati šta je subjekt koji govori, subjekt koji radi, subjekt koji živi? Zbog toga sam pokušao da analiziram nastanak gramati­ ke, opšte gramatike, prirodopisa i ekonomije. Potom sam ista takva pitanja postavio u vezi s kriminalom i kaznenim sistemom: kako reći istinu o sebi kao kriminalni subjekt? To ću učiniti i u vezi sa seksualnošću, uspinjući se m nogo više: kako subjekt može da kaže istinu o sebi kao subjekt seksualnog zadovoljstva, i po koju cenu? Odnos subjekta prema onome što on jeste analizira se, svaki put, kroz uspostavljanje nekog jezika, odnosno uspo­ stavljanje nekoga znanja. To je analiza odnosa oblika refleksivnosti - o d n o s sopstva prema sebi - dakle analiza relacija tih oblika re­ fleksivnosti i diskursa istine, oblika racionalnosti, učinaka saznanja. Ali ni u kom slučaju nije reč - videćete zašto postavljam to pitanje koje se neposredno dotiče nekih čitanja takozva­ ne francuske „ničeanske"struje u Nemačkoj - o nekakvom arheološkom iskopavanju onog arhaičnog kojeje postojalo pre istorije. Ne, apsolutno, apsolutno ne. Tu reč, arheologija, koju sada više ne koristim, upotrebljavao sam da bih kazao

331

Mišel Fuko kako je tip analize kojom sam se bavio bio pomeren, i to ne u vremenu, već kroz nivo u koji se smešta. Ja ne pro­ učavam istoriju ideja u njihovoj evoluciji, već nastojim da vidim kako su se ispod ideja mogli pojaviti određeni predmeti kao mogući predmeti saznanja. Zbog čega je, na primer, u određenom trenutku ludilo postalo pred­ met saznanja koji odgovara određenom tipu saznanja. Koristeći reč „arheologija" radije nego „istorija", hteo sam da označim upravo to razilaženje između ideja o ludilu i uspostavljanja ludila kao predmeta. Postavio sam to pitanje zato što, trenutno, pod izgovo­ rom da se nova nemačka desnica poziva na Ničea, postoji tendencija da se sve strpa u istu vreću i da se pokaže kako je francuski ničeizam, ako ničeizam uopšte postoji, istekao iz iste vene - čini mi se da ste vi maločas potvrdili kako je Ni­ če odigrao odlučnu ulogu. Sve to se povezuje kako bi se, u osnovi, ponovo stvorili frontovi jedne teorijske klasne borbe koju je danas teško pronaći. Verujem da ničeizam, zapravo, ne postoji. Ne može se reći da postoji neki pravi ničeizam, odnosno daje naš istinitiji od drugih; ali oni koji su u Ničeu, a tome je više od 25 godina, pronašli sredstvo da se izmeste u odnosu na filozofski horizont kojim su vladali marksizam i fenome­ nologija, oni, čini mi se, nemaju ništa s onima koji sada koriste ničeizam. U svakom slučaju, iako je Delez napisao divnu knjigu o Ničeu, iako se Ničeovo prisustvo oseća u celokupnom njegovom delu, tu nema nijedne bučne reference, niti bilo kakve volje da visoko uzdigne ničeansku zastavu zarad nekoliko retoričkih, odnosno političkih efekata. Neobično je to što je neko poput Deleza jedno­ stavno shvatio Ničea ozbiljno i uzeo ga ozbiljno. Kao i ja,

332

Spisi i razgovori uostalom: kako se Niče može ozbiljno upotrebiti? Držao sam kurseve o Ničeu, ali sam o njemu vrlo malo pisao. Jedini, nešto bučniji hommage Ničeu, bio je što sam prvi tom Istorije seksualnosti naslovio Volja za znanjem. Zapravo, u vezi s tom voljom za znanjem, verujem da smo dobro videli, kroz ono što ste upravo rekli, da je ona uvek bila neki odnos, neka relacija. Pretpostavljam da se gnušate tih dveju reci, odnos i relacija, zato što su obeležene hegelijanizmom; možda bi trebalo red „vrednovanje", kako to kaže Niče, način da se vrednuje istina, a, u svakom slučaju, način koji ima snage - koji ne postoji kao arhaičan, odnosno kao izvorni i originalni temelj - da se aktuelizuje, dakle neki odnos sila i možda već odnos moći u činu uspostavljanja svakoga znanja? Ne, ne bih to rekao, to je isuviše komplikovano. Moj problem je odnos sopstva prema sebi i istinit govor. Ni­ čeu m nogo dugujem, a još više dugujem njegovim tek­ stovima iz perioda od 1880. godine, u čijem središtu se nalaze pitanje istine i volje za istinom. Ne znam da li znate da je prvi Sartrov tekst, što ga je napisao još kao mladi student, bio ničeanski, „Legenda o istini", mali tekst koji je prvi put bio objavljen tridesetih godina u jednom škol­ skom časopisu8. On je bio deo tog istog problema. Vrlo je zanimljivo da je njegov put išao od istorije istine do fenomenologije, dok je put sledeće generacije, kojoj i mi 8 Jean-Paul Sartre, „La Légende de la vérité". Tekst je napisan 1929. godine, a jedan njegov fragment pojavio se u poslednjem broju časopisa Bifur, br. 8, jun 1931, 77-96. Preuzet je u M. Contat i M. Rybalka (prir.), Les Écrits de Sartre, Paris, Gallimard, 1970, dodatak II, 531-545.

333

Mišel Fuko koju je istraživao taj moral, bio estetskog reda. Najpre, ta vrsta morala bila je problem ličnog izbora. Potom, on je bio namenjen malom broju ljudi; nije bilo reči o tome da se svima pruži nekakav model ponašanja. Bio je to lični izbor malobrojne elite. Razlog za takav izbor bio je volja da se lepo živi i da se drugima ostavi uspomena na lepo življenje. U nizu tema i propisa bilo je modifikacija koje se odnose na način konstituisanja moralnog subjekta, a koje sam ja pokušao da iznesem na videlo. Dakle, uspeli ste da uravnotežite svoj rad prelazeći sa pro­ učavanja seksualnosti na proučavanje tehnika sopstva? Pokušao sam ponovo da uravnotežim projekt usredsređujući se na prosto pitanje; zašto se od seksualnog ponašanja pravi moralno pitanje i to važno moralno pi­ tanje? Mnogi oblici ljudskog ponašanja u društvu postali su predmet morala, mnogi su konstituisani kao „moralno vladanje". Ali ne svi i ne na isti način. Maločas sam na­ veo primer ishrane: nekada važna moralna oblast, sada je uglavnom predmet higijene (ili barem tog moralnog pregiba kakav je higijena). Mogli bismo, isto tako, da uzme­ mo primer ekonomije, plemenitosti, trošenja itd. Ili gneva (koji je bio veoma važna oblast moralnog vladanja u an­ tici). Hteo sam, dakle, da proučavam kako se seksualna aktivnost konstituisala kao „moralni problem" i to kroz tehnike sopstva koje omogućuju da se ovlada zadovolj­ stvima i željama. Kako ste raspodelili svoj rad? Jedna sveska, Upotreba zadovoljstava, problematizuje seksualne aktivnosti u klasičnom grčkom mišljenju, a u ve­

354

Spisi i razgovori zi sa Dijetetikom, Ekonomikom i Erotikom; zatim ponovna obrada tih istih tema u prva dva veka Carstva u svesci pod nazivom Staranje o sebi; potom Priznanja puti, problematizacija seksualne aktivnosti u hrišćanstvu u IV veku. Šta će doći posle toga? D a li će biti još knjiga o hrišćanima? O, najpre ću se pozabaviti sobom!... Napisao sam jed­ nu skicu, prvu verziju knjige o seksualnom moralu u XVI veku, u kojoj su problemi tehnike sopstva, ispitivanja sa­ moga sebe, ispunjenost duše, veoma važni i u protestant­ skim i u katoličkim crkvama. U moralu Grka me zapanjuje to što su ljudi m nogo više vodili brigu o svom moralnom vladanju, o etici, o odnosima prema sebi i drugima, ne­ go o verskim problemima. Uzmimo ove primere: Šta se događa posle smrti? Šta su bogovi? Da li se oni upliću u život, ili ne? Za njih su to veoma, veoma beznačajni pro­ blemi i oni nisu neposredno vezani za moral, odnosno moralno postupanje. Zatim, taj moral nije bio vezan ni za kakav institucionalni i društveni sistem - ili barem ni za kakav zakonski sistem. Na primer, zakoni protiv lošeg seksualnog postupanja veoma su retki i slabo obavezu­ jući. Najzad, ono što je Grke najviše zaokupljalo, njihova velika tema, bilo je uspostavljanje neke vrste morala koji bi bio estetika življenja. Nije li, pitam se, naš današnji problem, na neki način, isti, pošto mi, većinom, ne verujemo da moral može da se zasniva na religiji, a nećemo zakonski sistem koji se upliće u naš moralni, lični i intimni život. Savremeni oslobodilački pokreti imaju problem što ne uspevaju da pronađu prin­ cip na kojem bi zasnovali izgradnju novog morala. Njima je potreban neki moral, ali ne uspevaju da pronađu drugi

355

Mišel Fuko izuzev onog koji se temelji na tobož naučnoj spoznaji jastva, želje, nesvesnog, itd. Mislite da Grd nude drugačiji, zavodljiv i prihvatljiv iz­ bor? Ne! Ne tražim pom oćno rešenje; rešenje jednog pro­ blema nećemo pronaći tako što ćemo rešavati neki drugi koji su, u drugo vreme, postavili neki drugi ljudi. Hoću da kažem da ovo nije istorija rešenja. Verujem da su problematizovanje i neprestano reproblematizovanje ono što valja činiti. Verujem da upravo to što se, implicitno i eksplicitno, dopušta određeni oblik problematizovanja i što se traži rešenje koje bi m oglo da se zameni ono koje je već prihvaćeno - blokira mišljenje. No, ako rad mišljenja ima nekog smisla, koji je različit od smisla reformisanja institucija i zakona, onda je to korenito problematizovanje načina na koji ljudi razumeju svoje ponašanje (svoju seksualnu aktivnost, kaznenu praksu, svoj stav prema ludilu, itd.). Taj napor ponovnog proble­ matizovanja ljudi umeju da shvate kao „anti-reformizam" koji počiva na pesimizmu tipa „ništa se neće promeniti". Sasvim je, međutim, suprotno. Reč je o privrženosti prin­ cipu po kojem je čovek biće koje promišlja čak i svoje najprećutnije prakse. Mišljenje nije ono što nas nagoni da verujemo u to što mislimo, niti ono što nam daje d o ­ puštenje za ono što radimo, već ono što nas nagoni da problematizujemo čak i ono što smo mi sami. Rad mišlje­ nja ne otkriva zlo koje tajno boravi u svemu što postoji, već predoseća opasnost koja preti u svemu što je uobi­ čajeno, mišljenje problematičnim čini sve što je čvrsto. „Optimizam" mišljenja, ako ćemo da upotrebimo tu reč, u spoznaji je da zlatno doba ne postoji.

356

Spisi i razgovori

2. Zašto antički svet nije bio zlatno doba, već ono što, ipak, možemo iz njega da izvučemo Život Grka, dakle, nije bio savršen; ipak, on izgleda kao za­ vodljiv protivstav neprekidnoj hrišćanskoj analizi sopstva. Moral Grka je bio moral u suštini m uškog društva u kojem su žene bile „potlačene", u kojem zadovoljstvo že­ na nije bilo važno budući daje njihov seksualni život bio određen jedino njihovom zavisnošću od oca, staratelja, muža. Žene su, dakle, bile potčinjene, alije homoseksualna lju­ bav bila bolje uklopljena nego danas. To bi se zaista m oglo pomisliti. Pošto postoji važna i zamašna literatura o ljubavi sa dečacima u grčkoj kulturi, neki istoričari kažu: „Evo dokaza da su oni voleli dečake". Ja, međutim, kažem da ta literatura upravo dokazuje ka­ ko je za Grke ljubav sa dečacima bila problem. Jer, da im to nije bio problem oni bi o tim ljubavima govorili na isti način na koji govore o ljubavi između muškaraca i žena. Problem je bio u tome što oni nisu mogli da prihvate da bi mladim momkom, koji će u principu postati slobodan građanin, m oglo da se vlada, kao i to da bi mogao da b u­ de korišćen kao objekt zadovoljstva. Žena i rob su mogli da budu pasivni, takva je bila njihova priroda i takav je bio njihov status. Čitava ta refleksija, ta filozofija o ljubavi sa dečacima, sve te prakse „udvaranja" dečacima, upravo dokazuju kako Grci, zapravo, toj praksi nisu mogli da pro­ nađu društvenu ulogu. Plutarhov Erotikos pokazuje da

357

Mišel Fuko Pre nego što vidimo koja je bila uloga tih beležnica na po­ četku hrišćanske ere, možete li nam reći po čemu se razlikuje grčko-rimska strogost od hrišćanske strogosti? Razlika se može uočiti u sledećoj tački: u mnogim sta­ rim moralima pitanje „čistote" bilo je relativno nevažno. Doduše, ono je bilo važno za pitagorejce kao i u novoplatonizmu, a postajalo je sve važnije u hrišćanstvu. U odre­ đenom trenutku problem estetike egzistencije prekriven je problemom čistote koji je nešto drugo i zahteva drugu tehniku. U hrišćanskom asketizmu čistota je središnje pi­ tanje. Tema devičanstva, s modelom ženskog integriteta, imala je izvesnu važnost u nekim vidovima stare religije, ali gotovo nikakvu u moralu u kojem pitanje nije bilo inte­ gritet sopstva u odnosu prema drugima, već ovladavanje sopstva nad samim sobom. Bio je to muški model vlada­ nja sobom, a žena koja je pokazivala određenu umerenost bila je isto tako muževna prema sebi, kao i muškarac. Paradigma seksualnog samoograničavanja, zasnovana na fizičkom integritetu, postaje ženska paradigma kroz temu čistote i devičanstva. To novo, hrišćansko „ja", trebalo je da bude predmet stalnog ispitivanja jer je ontološki bilo obeleženo požudom i telesnim željama. Od tog trenutka problem nije bio ustanovljenje dovršenog odnosa prema sebi, već je, naprotiv, trebalo odgonetnuti sam og sebe i odustati od sebe. Prema tome, suprotstavljenost paganizma i hrišćanstva ne leži u suprotstavljenosti tolerancije i strogosti, već u suprotstavljenosti jednog oblika strogosti koji je vezan za estetiku egzistencije i drugih oblika strogosti koji su, kroz dešifrovanje sopstvene istine, vezani za nužnost od­ ricanja od sebe.

376

Spisi i razgovori Niče, dakle, u Genealogiji morala grešikada hrišćanskom asketizmu pripisuje zaslugu što od nas pravi „stvorenja koja m ogu da obećavaju"? Da, verujem da je napravio grešku pripisujući to hrišćanstvu, s obzirom na sve ono što znam o o evoluciji paganskog morala između IV veka pre Hrista i IV veka posle Hrista. Kako se promenila uloga beležnica kada su tehniku koja omogućuje njihovo korišćenje u odnosu sopstva prema sebi preuzeli hrišćani? Bila je to važna promena jer je beleženje unutrašnjih mena, prema jednom Atanasovom tekstu o životu svetog Antonija, bilo, izgleda, nešto poput oružja duhovne bor­ be: dok je demon sila koja obmanjuje i koja nas nagoni da grešimo i kada je reč o nama samima (jedan veliki deo VitaAntonii posvećen je tim obmanama), pisanje je test i neka vrsta kamena međaša: da bi osvetlilo tok misli ono rasteruje unutrašnji mrak u kojem se kuju neprijateljske zavere. Kako je moglo da dođe do tako radikalnog preobražaja? Zaista postoji dramatična promena između hypomnenata koje pominje Ksenofon i koje služe samo tome da bi­ smo se setili elemenata osnovnog poretka, i opisa noćnih iskušenja svetog Antonija. Može se pomisliti daje postojao prelazni stadijum u evoluciji tehnika sopstva: navika da se beleže snovi. Sinesije objašnjava da je potrebno držati beležnicu pored kreveta kako bismo zapisivali svoje snove i kako bismo ih sami tumačili: gatati samome sebi.

377

Mišel Fuko Ideja da vam posmatranje sebe omogućuje da odagnate tamu u sebi i da dođete do istine, zar ta ideja ne postoji već kod Platona? Verujem da se Platonova kontemplacija duše koja kontemplira sebe samu i time omogućuje pristup biću i večnim istinama, veoma razlikuje od vežbe kojom u praksi stoičkog tipa, na primer, pokušavam o da se prisetimo šta smo uradili tokom dana, pravila vladanja kojih je tre­ balo da se pridržavamo, događaja od kojih moramo da se osećamo nezavisnima, itd. Naravno, sve to bi trebalo precizirati, bilo je tu ukrštanja, preplitanja. „Tehnologija sopstva" je ogromna, vrlo složena oblast čiju bi istoriju trebalo napisati. Opšte je mesto književnih studija da je Montenj izmislio autobiografiju. Ipak, čini se da vi pisanje o sebi vraćate na mnogo udaljenije izvore. Čini mi se da su se u verskoj krizi XVI veka, sa ponovo postavljenim pitanjem praksi katoličkog pastirstva, razvili novi oblici odnosa prema sebi. Možemo da zapazimo po­ novno aktiviranje izvesnog broja stoičkih praksi antike. Na primer, pojam samoiskušenja izgleda mi tematski blizak onome što može da se nađe kod stoika, za koje iskustvo sopstva nije otkrivanje istine zakopane u sebi, već pokušaj da se odredi šta može da se uradi, a šta ne, sa slobodom kojom raspolažemo. Kod katolika i kod protestanata u isto vreme možemo da primetimo ponovno aktiviranje tih starih tehnika koje poprimaju oblik hrišćanskih duhov­ nih praksi. Bilo bi zanimljivo napraviti sistematsko poređenje iz­ među duhovnih vežbi koje su se praktikovale u katoličkoj

378

Spisi i razgovori ili protestantskoj sredini i vežbi koje su mogle da budu korišćene u antici. Mislim na jedan određeni primer. U jednom od svojih Razgovora Epiktet preporučuje neku vrstu „meditacija-šetnji". Kada čovek šeta ulicom dobro je, u vezi s predmetima i osobam a na koje nailazi, da ispita sam oga sebe da li je pod utiskom, da li je uznem i­ ren, da li je duša uzdrmana zbog moći nekog konzula, zbog lepote neke žene. No, u katoličkoj duhovnosti XVII veka vi takođe nalazite vežbe te vrste: šetati, gledati oko sebe; ali nije reč o tome da iskušamo vlast koju imamo nad sobom; tu bismo pre mogli da prepoznamo Božju svemoć, vlast koju on ima nad svim stvarima, nad sva­ kom dušom. Dakle diskurs igra važnu ulogu, alije uvek u službi drugih praksi, čak i u konstituisanju sopstva. Čini mi se da ništa ne bismo mogli da razumemo od celokupne te literature, literature o Ja - intimni dnevnici, priče o sebi, itd. - ako je ponovo ne bismo smestili u opšti i veoma bogat okvir praksi sopstva. Ljudi pišu o sebi već dve hiljade godina, ali očigledno ne na isti način. Imam utisak - možda grešim - da postoji izvesna težnja da se odnos između pisanja i pričanja o sebi prikaže kao speci­ fičan fenomen evropske modernosti. Dakle, nije dovoljno reći da se subjekt konstituiše u simboličkom sistemu. On se konstituiše u realnim praksama, u praksama koje se istorijski mogu analizirati. Postoji tehnologija konstituisanja sopstva koja prolazi kroz simboličke sisteme i koristi ih. Subjekt se ne konstituiše samo u igri simbola. Ako je samoanaliza kulturni izum, zašto nam se čini tako prirodnom i tako prijatnom?

379

Šta je prosvećenost?*

.

1

Kada novine danas postave čitaocima neko pitanje, one traže mišljenje o temi o kojoj svako već ima sopstveno stanovište: nema opasnosti od toga da čujemo nešto bitno. U XVIII veku, međutim, prednost se davala ispitiva­ nju javnosti o problemima na koje još uvek, zapravo, nije bilo odgovora. Ne znam da li je to bilo delotvornije; bilo je zabavnije. Držeći se takvog običaja, nemački je časopis Berlinische Monatschrift, novembra 1784. godine, objavio Kantov odgovor na pitanje Was ist Aufklärung?'. Nevažan tekst, možda. Ali meni se čini da s njim u ¡sto­ riju mišljenja nenametljivo ulazi jedno pitanje na koje moderna filozofija nije bila u stanju da odgovori, ali kojeg nikada nije uspela da se oslobodi. Već dva veka ona ga, u * „What is Enlightenment?", Paul Rabinow (ur.), The Foucault Re­ ader, New York, Pantheon Books, 1984, 32-50. Francuska verzija: „Qu'est-ce que les Lumières?", Magazine littéraire, br. 309,1993. (Dits et écrits II (339), 1381-1397) 1 Immanuel Kant, „Beantwortung der Frage: Was Ist Aufklärung?" (septembar 1784), Berlinische Monatsschrift, IV, br. 6, decembar 1784, 491-494. (Imanuel Kant, „Odgovor na pitanje šta je prosvećenost", Um i sloboda, Ideje, Beograd 1974,41-48, prevod Danilo Basta.)

412

Spisi i razgovori različitim oblicima, ponavlja. Od Hegela do Horkhajmera i Habermasa, preko Ničea i Maksa Vebera, gotovo da ne­ ma filozofije koja, neposredno ili posredno, nije bila su o ­ čena s tim istim pitanjem: koji događaj, dakle, nazivamo Aufklärung, događaj koji je, bar jednim delom, odredio to što jesmo, što mislimo i što činimo danas? Zamislimo da Berlinische Monatschrift još uvek postoji i da svojim čitao­ cima postavi pitanje „Šta je moderna filozofija?". Možda bi naš odgovor m ogao da bude poput odjeka: moderna je ona filozofija koja pokušava da odgovori na pitanje Was ist Aufklärung?, pitanje koje je, vrlo nesmotreno, postavljeno pre skoro dva veka. Zadržimo se nekoliko trenutaka na Kantovom tekstu. Više je razloga zbog kojih on zaslužuje pažnju. 1) Na to isto pitanje, u istim novinama, odgovorio je i Mozes Mendelson dva meseca ranije. Ali Kant nije znao za taj tekst dok je pisao svoj. Izvesno je da se susret nemačkog filozofskog pokreta s novim događanjima u jevrejskoj kulturi ne dešava tada. Već tridesetak god ina M endelson je bio na tom raskršću zajedno sa Lesingom. Ali sve do tada jevrejska je kultura nastojala da pronađe svoje mesto u nemačkoj misli, što je Lesing pokušavao u časopisu die Juden, kao i da utvrdi probleme zajedničke jevrejskoj misli i nemačkoj filozofiji: upravo je to M endel­ son radio u Razgovorima o besmrtnosti duše2. S dva teksta koja su se pojavila u Berlinische Monatschrift, nemačko Aufklärung i jevrejska Haskala priznaju da pripadaju istoj istoriji; oni traže da se odredi iz kojeg zajedničkog proce­ sa proističu. Možda je to bio način da se objavi prihvata2 Moses Mendelssohn, Phädon oder über die Unsterblichkeit der Seele, Berlin 1767.

413

Sadržaj

O načinim a pisanja isto rije .............................................. 7

O d g o v o r na je d n o p ita n je .............................................29

Niče, genealogija, isto rija ............................................ 59

Intelektualci i m o ć ........................................................ 89

Igre m o ć i.................................................................... 102

Pitanja M išelu Fukou o ge o gra fiji..................................122

Istina i m o ć ................................................................. 140

R azgovo r sa M iše lo m F u k o o m ..................................... 168

O m n e s etsingulatim : Ka kritici političkog u m a .............244

Politička teh nologija in d iv id u a .....................................261

Prašina i o b la k .............................................................281

Strukturalizam i poststrukturalizam

314

Mišel Fuko P o v o d o m ge n e alogije etike: p o g le d na rad u t o k u ....... 352

D va o g le d a o subjektu i m o ći......................................384

Šta je p ro sv e će n o st?...................................................412

Mišel Fuko SPISI I RAZGOVORI * FEDON Kapetan Mišina 5 Beograd

za izdavača Mirjana Sovrović dizajn knjige Milica Mićić tehnički urednik Rade Dumađo

štampa Portal Beograd

tiraž 1.000