Ivan Mestrovic i njegovi memoari Lazo M Kostic

СЕРИЈА СПИСА ВРЛИ ХРВАТСКИ МУЖЕВИ II СВЕСКА

ПРОФ. ЛАЗО М. КОСТИЋ

ИВАН МЕШТРОВИЋ И

ЊЕГОВИ

МЕМОАРИ

ДЕФИНИТИВНО ИЗДАЊЕ

Обилатом помоћу ИЛИЈЕ ВЕСЕЛИНОВИЋА

МЕЛБУРН, АУСТРАЛИЈА, 1976

Printed by Polyprint Pty. Ltd. 7A Railway Place, Richmond, 3121 Victoria, Australia.

У споразуму са писцем ове књиге ПОСВЕЋУЈЕМ JE успомени свога драгог стрица ДАНИЛА (сина Спасоја) ВЕСЕЛИНОВИЋА рођеног 1919. год. у селу Љ убошту општина Пале код Сарајева борца за одбрану Срба од хрватских злочина у њ иховој “ независној” . Погинуо je на крају рата. Гроб му се не зна и ова посвета треба да надомести његову посмртну плочу. Њ егов захвални синовац Илија Веселиновић

ПРЕДГОВОР ПРВОМ ИЗДАЊ У После покушаја биолош ког истребљења Срба у последњем рату, што им je само делимично успело, наставили су Хрвати после рата блаћење и морално унакажење Срба; после физичког један духовни геноцид. Т у се надмећу ко ће више да Србе понизи, једнако као што су се у рату надметали ко ће више Срба да убије. Има чак истих лица који су били физичке убице у рату a моралне убице после рата. A има их који у рату нису убијали, али су желели да Срба нестане или да се бар сведу на степен народног пигмеја. М орају му се одузети сви квалитети народа достојног да собом управља, да сакупи своје сународнике и да живи политички и државноправно својим животом. Међу тим лицима који, ево, покуш авају да Србе лише свих атрибута части, историјске величине, моралног и политичког значаја једно од првих места je не освојио, не заузео, већ узурпирао вајар Иван Мештровић. Он je у низу написа и интервјуа у хрватском “ тиск у” нападао Србе срамним и недостојним речима, a круна свега су његови мемоари под насловом “ Успомене на политичке људе и догађаје” , издате у Аргентини 1961. Оне кипте инсинуацијама, инвективима, увредама, клеветама и појединих водећих Срба и Српског народа као целине. Управо, толико блата и гадости једва се могло очекивати и од једног усташе. Срби су били запањени кад су то читали, и они у земљи и ми у емиграцији. Зна се да je наша емиграција разбивена и тиме парализована за многу акцију. Па ипак, у погледу става на Мештровићеве увреде није било никога ко се није са одвратношћу револтирао. Лица из разних политичких групација, разне покрајинске провенијенције, разног школовања. Сви су се као један човек зграњавали и гадили од тих “ успомена” . Срећом, није се на томе сгало. Српска емиграција има велики број писмених људи и они су, сваки за себе, сасвим неорганизовани, почели да одговарају Мештровићу, нарочито да 5

изналазе лажи у његовим “ Успоменама” . A тих лажи било je тушта и тма. Ha свакој страни no неколико, више лажи него полуистине (чисте истине једва je и било). Документима у руци, српски емигрантски писци су доказали да je много шта у мемоарима Мештровића чиста измишљотина, да то није било na чак ни могло бити (јер су напр. лица о којима говори већ била умрла или отсутна итд.). Никад на Словенском Југу, a можда никад откад се мемоари уопште издају, није било толико утврђених неистина и лажи. To je све писано у разним новинама, на више континената, са разним бројем читалаца. A прилози дезавуисања Мештровића расли су стално. Тада се појавила потреба да се они сакупе на једном месту и објаве као књига. Ja сам можда први ту идеју набацио и образложио. Реалисао je, пак, др. Бранко Миљуш у својој књизи “ Иван Мештровић и антисрпска клеветничка пропаганда” . Њ егов задатак није био нимало лак, јер нико није пратио баш све листове, a стари бројеви нису се могли ни добити без великог труда и компликација. Др Миљуш je то извео леге артис, мајсторски, скоро без замерке. Тако сакупљени написи више писаца, који je, сваки са својих аспеката, решетао књигу лажи и обмана начинили су огроман утисак у српској јавности, a можда још већи у хрватској, која je просто занемила. Ha тако разоткривење није она веровала. Један рецеизент књиге, истакнути српски новинар Драган Аћимовић, казао je да je после те књиге Мештровић no други пут сахрањен. Српска јавност je бескрајно захвална г. Миљушу и свим лицима која су о томе писала и чије je саставе др Миљуш унео. Међутим, ни после појаве те књиге нису Срби у расејању престали да се осврћу на клевете Ивана Мештровића. Изашли су још неки чланци, између њих и моји. A утврдило се да je др Миљуш, и поред свих настојања да обухвати све дотад објављено, пропустио да пронађе неки ранији напис. Мени je успело да накнадно пронађем у својој архиви још поштогод. И то сад овде објављујем. Највећи део ових прилога ja сам лично имао, чувао их годинама и деценијама, и сачувао успркос толико сеоба и тесноће стана. Тим пре се радујем да их могу окупљене објавити и да их не морам више чупати и собом носити код свих сеоба (имам нажалост десст пута тоб

лико материјала из других области заштите Српства). Једино ми je др Миљуш уступио два исечка из Гласа канадских Срба у времену кад ми он није слат. Ja му на томе захвал>ујем. С друге стране ja сам имао и неке написе које je он у реченој књизи објавио, тако да су сад постали безпредметни. Написи немају селективан карактер: има међу њима и бољих и горих, и од признатих публициста и од једва познатих пера. Али je првих много више него других. Разуме се да je одбачено оно што садржи само грдње без документације. Нисам се ни ja обазирао на политичко опредељење писаца: има их из свих делова света и свих политичких струјања. Др Миљуш ми je казао да je и он тако поступао: да се примио посла кад су му обећали издавачи да се нико неће дискриминисати због свога припадништва овој или оној линији, најмање у погледу поделе на Цркву. Он je само гледао да ли je напис довољно јак na да се прими, да ли je осуда “ Мештра” довољно поткрепљена, да ли су његови Мемоари и њихова веродостојност тиме прокажени. To сам и ja чинио. Ш тета би било изоставити иједан напис што га писао Јанко или Марко. Још мање се смело гледати где су они први пут објављени. У овој брошури, a донекле и у књизи дра Миљуша, има прилога који се не односе директно на Успомене Мештровића, већ само помажу илустрацију његове личности. Треба, кад je већ могуће, утврдити да клевете потичу од лица способног за клеветање. Ту не сме да буде никаквих обзира. Рећи ће се да je Мештровић умро, a о умрлим само добро треба казати. Нажалост, он није умро доклегод живе његове гадости у књизи. Она му продуж ује живот, он даље живи кроз ту књигу. Не треба заборавити да je Мештровић најпознатија и најпризнатија личност међу Хрватима, у целом свету. Њ егово име, његов вајарски реноме, дају нарочиту важност његовој књизи. Она je већ у земљи репродукована у погоршаном издању, спремају се и преводи на разне језике света. Све у истом циљу и истој намери: дискредитовати Србе гдегод je то могуће, и још више отежати њихов положај који je и онако њихов сународник Јосип Броз свео на скоро ништа. Ту онда нема више обзира. Ми се налазимо у само7

одбрани од књиге која je жива, иако je њен аутор умро. Она je жива и шири се све више. Она нам руши углед и позицију, a она je лажна и монтирана. Била би лакомисленост, да не кажемо самоубиство од Срба, не покушати све да се она демонтира и разобличи. Ето томе служи и ова брошура, која надајмо се, неће бити последња у српској емиграцији. Срећом je и у земљи настала реакција на књигу. Они тамо немају слободу као ми (не смеју напр. узимати у одбрану краља Александра и српске политичаре), морају имати и друге обзире. Па ипак су изашла два одлична написа, један у Књижевним Новинама, други у Летопису Матице Српске (од дра Милана Кашанина). Мени je сугерирано да и те написе овде пренееем. Ja то одбијам из више разлога. Први je питање економије и простора. Други, да не нашкодимо овим писцима у земљи. Чим се неко у емиграцији с њима послужи, називају их савезници и сарадници четника. Хрвати у земљи могу да прештампавају целу књигу Мештровића, a нас не сме нико да цитира. Најзад, a то je најважније, циљ ових наших публикација није да их што више Срба прочита, већ да се сакупи грађа за пуну и темељну публикацију у другим приликама (у слободи, у нашој држави без цензуре, у времену кад будемо имали и штампарија и средстава итд.). За тај моменат ,за ту одсудну битку, ми сакупљамо муницију да je ставимо на расположење кад права битка започне. Јер, видело се, да сад није било могуће сакупити све написе у српској емиграцији, a после ће бити све теже. Написи у земљи изашли су у најбољим часописима, мало их je, и нема никаквог страха да ће се изгубити. Њ их ћемо онда објавити заједно са емигрантским, јер смо делови једног народа и бранимо његове исте духовне вредности. Зато излази и ова публикација, мада имамо и других проблема, можда важнијих. Али не дамо да пропадне ово што смо с муком, и несумњиво за народ корисно, овде објавили. Ja вршим оно што су у нашем детињству звали паљетковање (нарочито дубровачки писци), a то значи после жетве или бербе накнадно сакупљање прескочених класова, или гроздова, или зрна. Ha увар je и то. Пошто je овде пружен материјал разне провенцијенције, који je излазио у разним деловима света за читавих 20 година и више, појавио се проблем и његовог згод-

ног распореда, композиције књиге, како се то каже. To je унутрашњи, редакцијски проблем, који писац увек сам решава. Ja лично имам много искуства на том пољу и верујем да сам нашао најбоља могућа решења. Књига je подељена у три главна дела, капитела, и на почетку сваког се даје ме:. одолошко објашњење (како je поступано, и зашто je тако поступано). Читаоци ће то већ наћи на свом месту. Ова публикација je no својој техничкој опреми скромна: није било могуће објавити je штампом, као што je дру Миљушцу успело било. Није било другог начина него задовољити се фотомеханичком репродукцијом. За тај циљ, опет, мој рукопис одн. машинопис (типоскрипт) потпуно je неприкладан. Истина, ja пишем све ћирилицом и само ћирилицом (лакше бих поднео да ме ухвате у крађи него у писању само једне реченице усташком алфабетом), али чиним страшне грешке. Немам дактилографске праксе, a пишем непосредно из главе, na мислим на појмове a не на слова. Зато није био лак задатак наћи издавача који ће цео материјал прекуцати, умножити, новезати, растурити : 1тд. Срећа je била да сам нашао Српску Народну Одбрану у Аустралији, која се прихватила тога посла. Она je издала већ м оју свееску “ Стјепан Радић” у Серији портрета "Врли хрватски мужеви” и баш je ова публикација згодно дошла као наставак те прве свеске. Она се и појављује icao Портрет II исте серије. A ko Б ог да здравља и берићета, та серија би се могла проширити и другим портретима. Имам доста података (иако још необрађених) о “ отцу домовине” , родоначелнику геноцида над Србима Анти Старчевићу, имам и о архизликовцу Павелићу од чега je доста тога објављено, али разасуто и неконцентрисано (пишући о зверствима Хрвата, a не о самом Павелићу). Можда би чак било расправа и о другим “ врлим мужевима” Хрватске (о Ивану Мажуранићу, о Трумбићу, Супилу итд.). To je у Божјим рукама. Али ево ово о Мештровићу презентира се већ српској публици, a преко ње и другој. Ja сам много захвалан факторима СНО у Аустралији који су се примили тога посла. To je цео један тим, који родољубиво и несебично, без икакве личне користи, ради на овом општем послу. Ja их не познајем и не могу их ни навести све, али свима одреда моја искрена и топла захвалност. У првој свесци су еарађивали гг. Раде 9

Добривојевић, Ђура Суџуковић, Угљеша Добровић, Драгослав Шапоњић, Милијан Бранковић, Миладин Вујановић и други. Ja им изричем накнадну захвалност. Такође на лепим речима о мени г. Угљеши Добровићу и “ Аграрцу” (то je псеудоним једног одличног српског пиеца у слободном свету). Ha Ђурђевдан Цирих, 1972. Лазо М. Костић

ПРЕДГОВОР ДРУГОМ ИЗДАЊ У Показала се могућност, недуго после појаве фотомеханичког (шапирографираног) издања ове свеске, да се она изда у правој штампарији, као нормална књига. To je добродошло тим пре што прво издање има доста техничких недостатака (репродуковано сасвим малим словима, са странама ин фолио, без довољно ивица, са делимично поремећеним странама и испрекиданом пагинацијом, за шта ja лично највише сносим одговорност, јер се у рукопису није јасно распознавало одељивање a објашњавања у толикој раздаљини — централна Европа и Аустралија — нису била могућа). Уосталом, фотомеханичка издања се сматрају увек провизорнима док се омогући нормално публиковање путем праве штампе. Захваљујући опет групи аустралијских Срба у првом реду Миладину Вујановићу и Радиши Никашиновићу, нашла се та могућност у еамој Аустралији, где постоји штампарија са српским обележјима, и где се нашао мецена за књигу у лицу г. Илије Веселиновића. Ja им свима од срца благодарим. Између првог и другог издања нема много разлике у садржају. Управо из првог издања je пренето све што je ту било, али су придошли и неки додаци већином из мога пера. Ja сам их накнадно написао и надам се да ће бар мало повећати варијетет излагања и још више жигосати мастора лажи и клевета Ивана Мештровића. Има и три-четири туђа написа изашлих поеле првог издања. Књига je ипак за једну трећину већа од првобитне брошуре. Због тога, a још више због техничких недостатака првог издања, ja ово издање називам дефинитивним, док je оно ирво само претходно. Без њега би ее тешко поја10

вило ово друго, дефинитивно издање. Ово ће, као књига, бити лакше приступачно читалачкој публици и моћи ће да допире до библиотека. A то je циљ сваке књиге, оваквих књига поготово. Нема изгледа да ће у српској емиграцији бити још написа о Мештровићевим клеветама и лажима, јер je заиста она (српска емиграција) сасвим озбиљно схватила свој задатак да клеветника разобличи. Збирка дра Миљуша и моја довољно ће допринети пуном раскринкавању Ивана Мештровића кад дође “ наше време” . Кад бисмо били у својој држави и у финансијским могућностима, ja мислим да би најцелисходније било издати поново Мештровићеве мемоаре и у упоредном тексту сва извртања истине која су утврђена. Онда би ее видело и јасно уочило колико су тим те “ Успомене” само збир лажи и клевета. Уредници збирка нису дужни да проверавају изјаве појединих писаца које у збиркама наводе. Па ипак би сумњиве наводе требало или изоставити или се од њих оградити. Тако нпр. у збирци дра Миљуша има неких ситних појединости у написима Јосифа Мајзнера и дра Еожидара Пурића који не изгледају тако веродостојни (тако напр. о религији Мештровића). Кад се сузбијају туђе неистине, не би смеле да се појављ ују ни своје. На. Крстовдан 1975, Цирих, Ш вајцарска Лазо М. Костић

U

ПРВИ ДЕО ИЗЛИВ СРПСКЕ ЕМИГРАНТСКЕ ШТАМПЕ О ИВАНУ МЕШТРОВИЋУ ПРЕ ИЗЛАСКА ЊЕГОВИХ МЕМОАРА Изгледа да je непосредно после свршеног Д ругог светског рата и ужасних зверстава која су Хрвати над Србима учинили пред очима Ивана Мештровића у њиховој држави, започела гнусна кампања против Срба у хрватском емигрантском “ тиску” . Тада je српска емиграција била дезорганизована и растурена no целом свету трбухом за крухом. Хрвати су имали и своје злато отето од српских и јеврејских жртава и помоћ Ватикана, na су одмах проследили рат против Срба. Сад не камом већ “ тиском” . Да ли им je ко одговарао, ja не знам, али сумњам. Тек од 1951. имам српске одговоре у првом реду од Адама Прибићевића, који их je најбоље познавао. Ja имам само неке написе, све из друге половине 1951. године. Овде се наводе четири таква написа, после још два, мислим да су сва из пера Адама Прибићевића. Прва два je он потписао, остали су под псеудонимом. Последњи je подељен у три дела и три разна броја “ Гласа канадских Срба” , где еу сви ови написи изашли. Ja имам оправданих разлога да те чланке импутирам Адаму Прибићевићу, али то овде није важно. Главно je да су ти написи били публиковани у српској емигрантској штампи да су их писали људи који ствари знају. Може се приговорити зашто се Адам два пута потписао, a после није. Одговор je прост: У другом осврту на Мештровића он je рекао да му je то последњи. После je видео да има још шта да каже, али није хтео да се демантује. Ш тета што немам и претходних написа Мештровића a можда и Адама, да би увидели како je сукоб настао и шта je све још тада Иван Мештровић о нама писао. Но ипак се ови чланци овде морају понова објавити, прво да се они не изгубе, a затим да дају потстрека онима који 12

с у у стању да пронађу и претходне написе. У овом првом делу само написи изашли у српској емигрантској штампи до 1961 (до појаве Мемоара Мештровића).

I. “ СТЕКЛИПШ И ТО Љ АГАШ И ” “ Удри, удри ин дер штат — Славо-Србом штрик о врат” . Г. Мештровићу не би требало одговарати на чланак од 860 реди, који je адресирао на мене, у нади да га човек бар делимично разувери. To je немогуће, јер он пише као старчевићанац и не устеже се да сам рекне да je то. A старчевићанство je параноја величине, као и фашизам, нацизам, бољшевизам, чега ради je и одвело, као и ови, у безумно насиље и крв. С тога старчевићанца, у кавезу његова скученог егоцентризма, није могуће разуверити. Kao ни паранојичара у кавезу да није Исус или Наполеон. Али je добро дошло да се и на примеру великог уметника покаже како je то велика болест, коју може излечити само смена генерација. С тога ћу му одговорити, пошто сам дошао до једног дела потребних обавештења. Не разумем зашто се г. Мештровић обратио баш на мене сада, кад ja нисам ништа изменио у свом ставу, јер сам од 1903, када еам почео писати, био непромењиво у српско-хрватској антистарчевићанској фронти, пошто сам, тек за студија у Загребу, први пут дошао у додир са старчевићанством и схватио да оно води судбински неминовно у колективно злочинство. To je било очигледно, јер je свако убеђење о личној или групној супериорности и изабраности израз душевне поремећености и води у срамоту или злочинство, обично у обоје. Раскољников Д остојевског морао je свршити са злочинством чим je увртио у главу да je надчовек, a баба кајишарка да je уш. Д остојевски нам je тај поход од болесне мисли до злочинства приказао са недомашним савршенством, као страшну опомену онима који размиш љ ају кад читају. A ko сам ja виши човек, a други уш, онда ми припада 13

једнако право да ту уш притиснем ноктом, треба ли ми то, као и домаћици кад нађе уш у бори јоргана. Кад je Старчевић дочарао пред очи хрватског народа идеал Велике Хрватске до Дрине и Бојане, било je неизбежно двоје. Ha том простору живео je велики број Срба који су, од подножја Велебита до Дрине и Бојане, чинили већину. Велика Хрватска била би неостварива ако се ти Срби не би похрватили или уништили. Прво je било немогуће. Остало je само друго. A да би се то уништење оправдало, исфабриковао je Старчевић Хрвата више, племените расе и Србина потчовека: циганина, Влаха, Моровлаха, Куцовлаха, Цинцарина, Мартолоза, роба, клатеж, сврбеж, сврабеж, свињшки накот и неку скотску “ пасмину” , A из тога логички следи да племенити Хрват има право убити “ влашку свињу” , ту српску “ уш ” , ако му je то потребно. И Старчевић je отворено, брутално, без труна стида тај логички закључак сабио у речи да су Срби “ накот зрео за секиру” , a старчевићанци су га спроводили у дело, убијајући Србе од краја деветнаестога века, кад год им се указала прилика. Није чудо што je та наука нашла апостола и верника. Косовци сељаци каж у: Сваком je мило да му “ праве лето” . A. Гогољ, на једном месту “ Мртвих Д уш а” каже да и свиња пружи њушку кроз плот, кад je чешкаш. Старчевићанство je морало загњурити се у крв, као и нацизам, no свом учењу о изабраности германске расе или комунизам, који je своју партију, састављену од каријериста, достављача, ласкаваца и полициота, прогласио за кајмак радништва, предодређен да влада и убија сваког ко му то право и речју оспорава. Г. Мештровић, понесен тим комплексом супериорности, не може признати да je изабрани no мишљењу старчевићанаца, хрватски народ пао у толики грех. To би за њ било унижење, a не узвишење Хрвата. И зато он брани злочиначко старчевићанско учење старчевићанским вулгарним речником и аргументацијом. У истину je болно што човек великог гласа прави оне јефтине ироничне алузије на бизантинство, светосавље, на уметничку вредност неких срушених српских цркава, на крађу хрватских народних песама, почињену, бајаги, од Вука. Никад истакнути представници Срба не граде сличних алузија на језуитизам и папизам код Хрвата, на крађу српског језика, на крађу српских народних песа14

ма итд. Тим су се служили на српској страни само људи с л и ч н о г калибра. Ja бих волео да српски језик украду Немци и зову га немачким. Тако и песме, јер, кад би п р и м и л и њихов морални кодекс, не би чинили оно што суу тим ниским сферама загребачке Влашке улице креће се г. Мештровић и кад пише о једнаким физиономијама Букурешта и Плашког. Опет параноични испад. Зашто би било срамотно наликовати Румуњ у? Би ли користило Хрватима, кад бисмо ми упознали г. Гафенка с овим мишљењем г. Мештровића о Румуњима? Старчевићанци би опет надали дреку како су им Срби криви, денуцирајући их a не њихове лудости. Међутим, физиономија г. Мештровића je сличнија талијанској но словенска физиономија Пашића румуњској. Срби нису водили рачуна о физиономији г. Мештровића, већ о његову уметничком делу. Врхунац адвокатисања старчевићанству досегао je г. Мештровић бласфемичним успоређивањем убилачке пароле Старчевићеве о влашком накоту, зрелом за секиру са Христовом причом о смоквину дрвету. A ko je старчевићанство тако безазлено како га приказује г. Мештровић, зашто су онда Хрвати југословенске оријентације приеташе Ш тросмајера, прозвали старчевићанце “ стеклишима” (побеснелима), већ у деветнаестом веку! И чега ради су их хрватски напредњаци, на почетку овога века, прозвали “ тољагашима” ? Ш та значи против ових чињеница позивање на Скерлића, који старчевићанство није преживљавао стварно, већ само литерарно и писао с тенденцијом да разбије српске сумње у корисност уједињења са Хрватима, док je међу њима моћно старчевићанство. Тако je узео Старчевића са комичне стране, која je најподеснија да се омаловажи нека опасност. Али да су му се орили око уш ију горњи стихови, приликом антисрпских манифестација, да су му старчевићанци добацивали комплименат “ влашка свиња” , млатили га преко леђа, палили му и пљачкали имање, као нама на западу пре 1918, на Другој би струни гудио. Овај старчевићански менталитет изразио je г. Мештровић на више места у свом чланку. Осврћући се на најкарактеристичнија места, на којима се најрељефније испољава старчевићански еупериорни став према Срби15

ма, којп искључује сваку могућност разговора са старчевићанцима. Адам Прибићевић (Објављено у ‘ Т л а су канадских Срба” од 16. августа 1951.

II. СРБИ И ХРВАТСКА Д РЖ А В А Г. Мештровић каже да Хрвати имају право на своју државу, као и Срби. To je неоспорно. Но, није тачно да су Срби од 1918 имали своју државу. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца није била Србија, a још мање je то била Југославија, јер je код прве бар српско име у називу. Српска држава утопила се у новој држави Југославији. To je прва исправка. Друга je да ту државу хоће не само Срби, већ и Словенци и муслимани, a то je преко 75% њеног становништва, na свакако и добар део Хрвата ако рекнемо да je неће ХСС, што није извесно. Зашто je хоће Срби? Зато имају три тешка разлога. Срби знаду из горкога искуства да je на нашем геополитичком простору опасно за “ сламке међу вихорове” . Потребне су веће државне формације. Зато су Срби још од Карађорђа настојали да се створи оваква наша држава, na чак велика балканска унија. Тим путем ишли су и Илија Гарашанин, Кнез Михајло, Крал. Петар, na и Краљ Александар. Југославија je била тек почетак у остварењу овог плана. Чак je данашња Југославија пошла њиме, али je то спречила Совјетска Унија. Срби нису фантасте, јер их je вођење државе упутило на реалистичко гледање на државну политику. Зато се не заносе неким сновима о потпуној безбедности у оквиру УН-а или уједињене Европе. Они су и за У.Н. и уједињену Европу. Али држе да je најпоузданије обезбедити се сам, створивши унију балканских и подунавнарода, или чак интермаријум, који ће бити способан да лупи no прстима свакога ко би их пружао у њихов простор, ако би се У.Н или уједињена Европа показали 1б

за то неспособним. A знају добро и то да већи имају јачи глас у оквиру У.Н као што ће и у уједињеној Европи.

Треће, врло je мучно разграничити Србе од Хрвата, да се задовоље обе стране. Остане ли једна незадовољна, дошло би до трајног спора, у који би се умешали велики суседи, да спор искористе за своје империјалистичке циљеве. И никада мира. Колико je улога Југославије пацифистичка показало се 1941. Чим je она поцепана, потекле еу целим њеним простором реке крви. Тако гледају на ствар чисти политичари. A људи који претстављају наш државни живот, као и економисте, мисле с разлогом да шира основа државе пружа и могућност бујнијег стварања духовног и економског. To je показао и развитак наше културе и економије. Словенци су били увек за Југославију, јер су реалнији од нас свију, na у Југославији виде најјачу гаранцију за своју националну безбедност. 1941 дала им je за право. Чим je Југославија била разбијена, њих су поцепали Немци и Италијани, a издало старчевићанство. Стога ће Словенци бити најодлучнији заточници организовања још веће државне формације од Југославије. Муслимани су од почетка били за Југославију. У њој су видели обезбеђење од једностране српске или хрватске пресије на себе, њено неутрално име било им je симпатично, na су своју странку, као и Словенци, прозвали југославенском. Но, Југославија им je обезбедила и везу с муслиманима на њеном ју гу и даљем истоку. 1941— 45 их je уплашила и траг од тога неће се изгубити. Насилно католичење Срба био je знак за будућност њихове вере, у пркос загребачке џамије. 1918 су сви Хрвати били за Југославију. Чак и они који су раније били против ње. Разлог je јасан. Требало je наслон на савезничку и победничку Србију, да би се осујетиле талијанске империјалистичке аспирације на Далмацију. Поред свега колебања водеће ХСС, и 1941 затекла je и Хрвате у влади Југославије. После рата, ХСС изјавила се за хрватску државу у оквиру Југославије, поетављајући веће територијалне захтеве но 1939 a нудећи тако лабаву државну организацију, да би се хрватска јединица могла сваког часа одвојити, што би значило и одвајање Срба на тој територији.

17

Срби добро знаду да je федерација на основу три државне и националне свести само привидно одлагање разлаза. Зато, ни no к оју цену, неће пристати на то да из државе изађу Срби у хрватској јединици код тога разлаза. Односно, не могу примити ни образовање такве хрватске јединице, која би те Србе обухватила. Не би смели на то пристати, све да и не постоји старчевићанство. Ниједан народ, na ни велики, не би добровољно пристао да препусти туђој држави велики број својих синова. A још мање, ако би се та држава могла изметнути у кланицу тих синова, што за Хрватску вреди, све догод старчевићанска убилачка идеологија влада духовима толиког броја Хрвата. Д ок je тако на страни Срба, дотле Хрвати никад не би добровољно пристали да се крајеви Хрватске, насељени Србима, отцепе, јер би оно што би им остало постала географска немогућност. Не остаје онда друго него таква организација Југославије, no к ојој би се искључио сваки покуш ај одвајања, потпуно сузбио сваки страх од ма чије хегемоније и средишњој влади дала таква компетенција да може свагда грађанину обезбедити живот, имање, веру и народност. Уверен сам да ће већина Хрвата пристати на ово једино могуће решење, na ће се између Срба и Хрвата зацарити мир и братска сарадња, како je било и пре појаве злокобног старчевићанства. Ово je моја последња г. Мештровићу. *

*

*

Завршујући овај одговор г. Мештровићу, морам истакнути своје чуђење где je он нашао да сам ja толстојевац. Ja сам већ 1906 ступио у револуционарну организацију “ Словенски Југ” и остао на тој линији до уједињења. A после сам био, све до 1941, истакнути члан политичке странке, a затим члан полит. вођства Дражина покрета. Али, и Толстој je био задрти противник неимара мржње међу народима и крволоштва рода Старчевићева. Адам Прибићевић (Глас канадских Срба од месеца октобра 1951)

18

III.

ЗА КАПУ Г. МЕШТРОВИЋУ у времену од 1938— 41, у месту Доњи Лапац, био je старешина суда др. Винко Маринковић. У томе времену угледни Срби, приликом своје крсне славе, поред осталих гостију, позивали су и др. Маринковића и поствљали га у врх стола као почасног госта. Када je 1941 дошла НДХ, др. Винко Маринковић je постављен за усташког логорника у Доњем Лапцу. Са тога положаја, Маринковић je наредио својим усташама да се похватају најугледнији Срби Доњег Лапца и околине, у врх чијих je столова седео, као гост, и поубијају. Међу тим угледним Србима убијен je бивши претседник општине Јандра Влатковић, те претседник општине у то време млади студент Милојко Мајсторовић, као и још много Срби, код којих je др. Маринковић био стални гост на крсним славама. Овај крвник Маринковић, у договору и споразуму с усташким логорником у Србу учитељем Антом Наглићем, наредио je хрватским кољачким бандама да се многа српска села спале и народ побије. Тако je 1 јуна 1941 усташко домобранска војска дошла у село Сувају, општина Срб, срез Доњи Лапац, и тога трагичног дана све Србе похватане затворили су у куће и живе у истима спалили. Врховно злочинство тога дана у Суваји беше извршено у стану свештеничком. Ж ивој попадији усташе су с бајонетом стомак распорили и на бајонету дете од 6 месеци из утробе извадили. Овај случај познат je целом народу нашега краја, a језовито усташко злочинство италијански окупаторски официри снимили су фотографски. Овај усташки злочинац, др. права Маринковић морао се градити пријатељ Србима, када су га на своје славе позивали. Свакако, не би га позивали да се приказао усташом. A ево, како се одужио за српско гостол>убл>е! Клео се, дакле “ капи на колену” , и ако je Хрват, те славни хрватски вајар Мештровић неистину говори, кад пише да се само Срби куну “ капи на колену” . Хрватски католички свештеници и интелектуалци У мају 1941 хрватски католички свештеник Дон Мате Могуш држи јавне говоре на Удбини те позива 19

Хрвате Удбинског среза да сваки убије етотину Срба. С овим Матом Могушем био сам скупа у истој ћелији на смрт осуђен у окружном суду за Лику у Госпићу у јануару и фебруару 1946. Светозар Ритиг покушао je, преко др. Бакарића, Јакова Блажевића и др. Церинеа, да спасе овога крвника, кога су комунисти осудили на смрт, и то јавно и под ведрим небом на Крбавском Пољу код Удбине, због злодела која je извршио над српским живљем. Сва интервенција хрватског свештенства није ипак успела да спасе Могуша. Дон Божо Јелинић Месеца априла 1941, у селу Пољица, општина Нин, срез Биоград на мору, Дон Божо Јелинић, жупник тога села, a на запрепашћење својих сељака, италијанских официра и војника, упао je силом у православну сеоску цркву и ножем унаказивао иконе на иконостасу, те вадио очи с тих икона, тако да су италијански карабињери били принуђени да интервенишу и спрече тога подивљалог свештеника у вршењу ових безбожничких недела и злочинстава. Ш та мисли г. Мештровић: да се на овог свештеника није угледао онај што се играо камена с рамена са одбијањем главом са кипа И сусова? Лекар др. Михелчић Још пре рата, 1939— 41 био je у Грачацу срески лекар др. Михелчић. Када je настала НДХ, Михелчић активно учествује са усташама у злочинствима над нашим српским народом. У ћелији бр. 1. окружног суда за Лику у Госпићу, био сам скупа са овим др. Михелчићем. Због својих злодела, Михелчић je осуђен на казну смрти вешањем и та je казна извршена, после мога бегства из Госпића. У селу Николе Тесле Било je сељака злочинаца, који су убијали Србе. У родном месту Николе Тесле Смшвану, срез Госпић, Карло и Франко Девчић, отац и син, затворили су у једну зграду 100 Срба и спалили зграду и у њ ој живе Србе. И ови су самном били у ћелипи на смрт осуђени. Побијени су. 20

Опомена г. М еш тровићу

Изашло нас je из земље на хиљаде из бивше НДХ, Није тешко замислити шта ми знамо о ужасима које су починиле усташе. Ретко je ко од нас о томе писао. Једно, тако смо се били научили на те ужасе, те нам нису долазили толико необични, као другом свету. Д руго гади нам се о том говорити пред културним светом. Али, ако усташки злочинци и њихови адвокати, као др. Мачек, Мештровић, др. Ш укаљ, др. Крњевић наставе са својим клеветањем српских жртава, отворићемо уста и проговорити о невиђеним ужасима, који су и овој господи добро познати. Нека не варају свет да није било ничега, ако ми ћутимо. Србин Личанин (Глас канадских Срба од 25. октобра 1951)

IV. УСТАШ КА Д У Ш А Г. И ВАН А МЕШ ТРОВИЋА Београд, децембра 1951. Због познатих тешких ограничења којима комунистички диктаторски режим подвргава кретање људи, књига и идеја, тек ових дана смо могли прочитати чланак г. Ивана Мештровића, објављен још у априлу 1951 у “ Хрватском Гласу” у Канади, под насловом “ Неугодни разговори” . Сматрамо, међутим, да je тема о к ојој расправља г. Мештровић од животне актуелности и за Србе и за Хрвате, и да ће таквом остати још веома дуго, тако да се надамо да ће уредништво листа “ Глас канадских Срба” дати места овом одговору без обзира на временски размак који га дели од објављивања чланка “ Неугодни разговори” . *

*

*

Веома je чест случај да велики научник или уметник буде у исто време слаб карактер и сићушна душа. To бива када он допусти да њим овладају ниске страсти, a пре свега мржња. За време рата, нарочито у тоталитарним земљама, легије научника и уметника, по21

газили су своју људску савест и постали слепо оруђе крволочних властодржаца. To не значи, разуме се, да научници и уметници треба да се издвоје из своје Отаџбине, да би образовали неку посебну аристократску корпорацију мимо и преко свих државних граница. Још славни Пастер je казао: — Ако наука нема отаџбине, научник има. — To важи и за уметника, и то у још већој мери. Али научници имају више него други, дужност да бране опште људске вредности и општи човечански морал од насртаја побеснелог шовинизма пре свега својих сопствених сународника. Ко хоће да буде чистунац, нека почне прво да чисти своје сопствено двориште. Ко хоће да лечи друге од моралне изопачености, нека прво себе излечи . . . A како ради г. Мештровић? Г. Адам Прибићевић и друга два угледна Србина (један из Босне, други из Војводине) упутили су Меморандум Удруженим Нацијама, тражећи казну за усташке злочинце, највеће злочинце овога рата, упоредно са Хитлеровим гестаповцима и СС-овцима. У своме одмереном и достојанственом меморандуму они су навели само непобитне чињенице, чињенице ужасавајуће и поразне, a такође су, сасвим исправно, изнели да je експлозија усташке бестијалности само практична примена једне зверске теорије — старчевићанске — о потреби уништавања Срба. Анте Усташки je духовно дете Анте Старчевића. Г. Мештровић на то одговара: да je овај меморандум “ памфлет” против Хрвата и католичанства; да потписници меморандума не вреде више од усташа које оптуж ују; да je то служба лажи и овековечене мржње; да je то срамота за Адама Прибићевића, хришћанина и “ толстојевца” “ чије je вјерују било да се злом зло не сузбија” ; да Анте Старчевић никаквог другог греха нема, сем што je хтео слободну Хрватеку и да њега Срби не разумеју, јер je он говорио искрено, a да су они “ византинци” — који “ турски клањају, a влашки се богу моле” ; да Старчевић не вреди мање од Св. Саве и Вука; да je оно Старчевићево да су Срби “ накот зрио за сикир у ” само једна јеванђелска формула о уништењу чељади која су “ коров” , ма у коме се табору налазила, и да je тако то схватио и Јован Скерлић; да су усташи само “ загријани националисти” и ништа друго, a да су чак и бољи од Срба, јер се они боре за “ слободну Хрватску” , 22

a Срби за “ Велику Србију” , да би Срби величали усташе као народне јунаке, кад би они били Срби; да усташка недела показују да су Срби и Хрвати једнаки; да између усташа и четника нема никакве разлике; да je физичка сличност усташа и Срба запажена још 1902 о д загребачке чаршије — указује на истоветно расно српско-влашко порекло Срба и усташких злочинаца (пала му je у очи сличност становника Букурешта са Србима); да су усташи “ имали повода” за гнусне покоље над српским народом; да je чудовиште Миле Будак таквим постао што га je изударала “ краљевска полиција” , да стотине српских богомоља које су усташи разорили и оскрнавили “ нису имале велику историску и уметничку вредност” , али зато су четници попа Ђ ујића оштетили једну католичку цркву на Далматинском Косову која има неупоредиву већу вредност, јер jo j je он, Мештровић, план дао; да су четници спалили његовог стрица; да Босна и Херцеговина никад нису биле српске, a да и данас имају хрватску већину, јер су сви муслимани Хрвати (a кад Б. и. X. нису српске, како објашњавате, г. Мештровићу, да Усташија, и поред све подршке окупатора, не успе ни једног дана да загосподари тим покрајинама и да сломи њихов о т п о р ? ); да су усташе само национални револуционари, a да између револуционара и злочинаца постоји велика разлика; да су четници клали децу; и тако даље, и тако даље . . . Док г. Мештровић, с једне стране жигоше меморандум упућен ОУН против усташких злочинаца као “ памфлет . . . који се прелјева жучи, врви пристрашношћу и нетачностима” , он с друге стране, у своме одговору сипа на главу Срба пун котао најгаднијих клевета, увреда и нетачности. A потом, одмах, лицемерно пружа руку помирницу, узбуђује се, тобоже, због тога што ће о нама странци мислити и позива нас на хришћанску љубав и праштање, на унутрашњи, душевни препорођај, који je, вели, најтежи. Затим наводи речи Спаситељеве у Беседи на Гори, да су “ блажени они који мир граде” , јер ће се синовима Божјим назвати, и закључује да Срби и Хрвати морају да се помире, било да ће продужити заједнички живот, било да ће се разићи. * Лечниче, излечи се сам! Како се овај патетични позив на праштање и измирење мало слаже са оним злоб23

ним размишљањима, пристрасним закључцима и крвавим увредама! “ Најгласовитији хрватски кипар” сикће мржњом у часу кад говори о љубави. Позива да градимо мир. A на чему je он свој душевни мир саградио? Ha охолом уображењу и самозадовољењу. Ha фалсификованњу историје, старе и нове, на каљању Св. Саве и Вука, који никада никога нису назвали “ накот зрио за сикиру” и на пркосном проглашавању да Босна и Херцеговина нису српске него хрватске земље. Како г. Мештровић прави биланс обостраних одговорности Прави миротворци почињу са признањем сопствених грехова, г. Мештровић примењује обрнут метод: он множи са хиљаду или напросто измишља грехе у противном табору, a дели са хиљаду или напросто пориче грехове у своме, усташком табору, na потом ускликује, ликујући: — Видите, танте за танте, зуб за зуб, постигли смо равнотежу у злочинима и одговорностима, једнаки смо, вага не претеже ни на једну ни на другу страну! .. Он поступа управо као она богомрска врста људи о којима je баш Исус говорио у Беседи на Гори, да види трун у оку туђем, a не виде брвно у свом оку. Он ставља на исти кантар и мери истом мером и џелате и жртве, и Анту усташ ког и Св. Саву, организаторе Јасеновачког логора смрти и потписнике меморандума Удруженим Народима, виновнике покоља стотине хиљада српске нејачи и браниоце жртава. — Видите! узвикује он, на једној страни глава мога стрица, кога су Срби спалили (ако су га уопште спалили!), на другој страни стотине хиљада глава од усташа побијених српских л>уди, жена и деце, и глава мога стрица претеже! Не дугујемо вам ништа! To су влашке главе, a глава мога стрица, шта она тек претставља! . . Стотине српских цркава, разорених и обесвећених, не могу да се мере no историјско-уметничк о ј вредности са оном једном m o i ' o m црквом у ДалМација, к° ју je поп Ђ ујић ош тетио! — Опет вам не дугујемо никаквог правдања. Кантар претеже на, нашу страну! . . . И, да би нахушкао католички свет против потписника меморандума и Срба уопште, г. кипар, прво, лаже да je меморандум уперен против католичког света, a, друго, слика гнусну богохулну слику о Србима који се бацају &амена с рамена главом малог Исуса одбијеном са кипа 24

оштећене и обесвећене цркве у Далмацији. Ако за ту богохулност г. Мештровић има доказа, нека их поднесе. Срби неће побећи ни од какве анкете најауторитативнијег међународног суда. Али, већ сад можемо да кажемо ово. Ми знамо шта би овде рекао Исус, ако би заиста овај случај био тачан. Он би казао: — Цркву м оју су обесветили на најстрашнији начин они зликовци који су убили на стотине хиљада невине српске деце, жена и људи. Они немају права да говоре у моје име. Ти злочинци су пред Судом Божјим много страшнији грех, него разбијање кипова које je после уследило, na макар да се ради о киповима које je израдио г. Мештровић! Тако би Исус казао. Резоновање г. Мештровића о равнотежи одговорности, личе на резоновање једног гестаповца, који би Ka­ sao Американцима и Енглезима: —■Ej, ви тамо, ви сте побили терористичким нападима из авиона много више невине немачке деце, него што смо ми побили ваше и ваших савезника, као и Јевреја. Англо-американци би му на то могли одговорити: -— a ко je први почео? Ко je своју душу предао Демону иасиља? Ми смо се само бранили! To исто би могли да кажу и Срби усташком адвокату г. Мештровићу, са том напоменом, да они нису, на жалост, располагали тако ефикасним средствима одбране као њихови савезници. Ако je бпло свирепих одмазда, оне су биле усамљене и спорадичне, као дело избезумљених људи, којима су г. Мештровићеви “ загријани националисти” поклали целу породицу на најгрознији начин. Опет у духу уравнотежења обостраних грехова, г. Мештровић прибегава чудном правдању својих питомаца-усташа, довикулући Србима: — Па и Бугари су вас клали. E t o , Ћеле Кула! Па где je то разлог, г. Мештровићу, и оправдање да нас Хрвати кољу ? Међутим, усташка зверства, и no обиму и no суштини, надмашују све што су Бугари икад чинили. A што се тиче Ћеле-Куле, ви не знате о чему говорите. Ћеле-Кула je костурница Срба јуначких погинулих за време Првог Устанка против Турака, 1809 г. To нема никакве везе са Бугарима. Или сте, можда, хтели рећи: — Кад сте гинули од Турака, могли сте и од усташа! Али ту се ради, г. Мештровићу, о јуначкој борби, прса у прса, међу наоружаним борцима, a не о подлом клању нејачи, под заттитом хптлсроппх бајонета. 25

Према г. Мештровићу, усташи су имали “ повода” за своја недела. Српска хегемонија, јел ’те, г. Мештровићу? To je повод да се побије на стотине хиљада невиних. Али повод и прилика, то je окупација земље од Хитлероваца и њихових сателита. Повод и прилика оружана чином од 27. марта 1941, којим je српски народ, no цену самоубиства одбранио своју част и ставио Југославију на страну западних демократија, оних истих чије гостопримство ужива данас г. Мештровић, оних против којих су се борили на страни Хитлера г. Мештровићеви “ загријани националисти” — усташи. Анте Старчевић и Анте усташки Имамо у рукама усташку књигу о Анти Старчевићу, свезак 7. Наклада Главног усташ ког стана, Загреб 1942. Књига одвратна и страшна, али, морамо признати, мање одвратна него чланак г. Мештровића. Усташки писац ове брошуре, — пошто je цитирао речи Старчевића да “ име Срб означује сужња, роба” и да je “ то име сродно са ријечи сраб, србјети, србеж” , да “ je то име гнузно” осећа потребу да се, бар донекле извини, na вели: “ Можда ће кому тко гледа из данашњих прилика Старчевићев наступ, чинити се превише оштар и претеран, али се треба уживјети у оно доба — ” (стр. 31). Међутим, г. Мештровићу се то не чини претераним ни дан данас. Он цинично вели, да je Старчевић узео српско име “ једино” као синоним за чељад која претстављају коров у сваком народу” . A шта би казао г. Мештровић када би неко узео, на пример, именицу “ Мештровићевштина” као синоним “ корова” и неваљалства у свима народима? Г. Мештровић хвали Др. Јована Скерлића, што je добро схватио Старчевића и што га je узео у одбрану. Скерлић га je лоше схватио и, да je жив, сигурно би то исправио. Али, свеједно. Само нека нам г. Мештровић цитира, прво међу Србима иједног човека од угледа који je створио теорију да je хрватско име синоним сужња и корова, и, друго, иједног Хрвата од угледа равног Скерлићу, који би ту теорију или сличну њој побијао. Зато што не постоји ни друго и то сведочи о широкогрудности Срба. Срби су, вели Мештровић, дали повода Старчевићу да их напада, због своје службе Мађарима. Историја срп-

26

ско-хрватских свађа и неслога у Аустрији je свакако жалосна, али no чему Хрвати имају право да подижу споменик Јелачићу и величају га због службе Бечу, ради одбране од Пеште, a када се Срби бране од насртаја Хрвата и чине, ни боље ни горе нагодбе са Пештом, онда су “ накот зрио за сикиру” ? И зашто Мажуранић, у чијој с у странци Срби били, није био у служби Мађара, a Срби јесу ? Мештровић као расиста Српском народу, дубоко демократски настројеном, потпуно je страна свака расистичка идеологија. To на жалост није случај са Хрватима. Ta расна идеологија хрватско-усташких терориста je једно посебно поглавље, о коме би се могло много што-шта казати. Уосталом тај расизам je служио за оправдање покоља и прогона Срба и Јевреја. Врло добро се сећамо како су усташки злочинци, потпомогнути од разних загребачких расних теоретичара, прогласили Хрвате за потомке Германа, западних Гала, само да не би имали никакве везе са “ славосербском пасмином” и да би се што боље додворили својим нацистичким газдама. Сад видимо међутим да je г. Мештровић такође убеђени расиста, само он код Хрвата види, поред визи-готске, и “ влашку” компоненту. Усташи, no њему, припадају истој раси као и Срби и Румуни, и ваљда, са те стране им долази њихова зверска ћуд! Честитамо г. Мештровићу на овом проналаску, и предлажемо му да на неком од америчких универзитета или у неком америчком листу покуша објаснити све актуелне међународне спорове —- расном теоријом! Мештровићев морални аутопротре Г. Мештровић je заједљиво алудирао, да je г. Адам Прибићевић, својим написом против усташа чинио да се из основа промени дотадања претстава о његовом моралном и интелектуалном портрету. Г. Адам Прибићевић остаје веран своме целокупном животном ставу. Он je увек стојао у служби лравде и истине, на страни жртава a противу џелата. Он je то посведочио у одбрани Хрвата против београдских влада. И он, и милиони Срба, ван Србије и у Србији, бо27

рили су се за демократију, за хуманост, за сарадњу Срба и Хрвата. Усташи су их наградили покољем. Г. Мештровић je 1911 у звезде ковао Србе и њихову славну историју, истичући их изнад Хрвата. За НДХ, служио je својим уметничким угледом, фашистичком режиму излажући у Фиренци: недавно je главни комунистички орган “ Борба” забележио Мештровићеву изјаву, да он неће да потпише један меморандум против комунистичке југословенске диктатуре. A у свом чланку, о коме je овде реч, он се појављује као бранилац усташких злочинаца, приказујући тиме свој интелектуални шовинистички лик и дајући евој морални ауто-портре. Шумадинац (Глас канадских Срба од 31 јануара 1952, 7 фебруара 1952 и 14 фебруара 1952)

V. ВЕТРЕЊ АЧА Дакле, Мештровић се неће вратити у Југославију. Како je објавио М. Ћилас, г. Остовић je био послан “ с лепим парама” , да заведе Мештровића и доведе га у Југославију. Мештровић je био пристао, поклонио Хрватској многе радове своје и написао оно славно писмо Д -ру Бакарићу, у ком га je назвао представником Хрватске, бацивши у “ ропотарницу” сиротог Мачека, кога je дотле признавао јединим “ законитим” представником хрватског народа и Хрватеке. И из земље смо добили вест да се враНа и да се спремају за дочек велике параде. Међутим, нешто je пукло. Рекло би се да je Остовићева књига све покварила. Будући no души усташа, a no рачуну комуниста, Остовић je написао књигу од два дела. Први je усташки и бесно противсрпски. Други je прокомунистички. С мора мајстор рачунао je да може, без штете за се, кад je био полак усташа, a полак комуниста, као неки нови кентаур, написати и кентаурску књигу. A тој наказној књизи написао je предговор Мештровић. Но, преварили су се. И ако су комунисте помиловалс: многе усташе, na и Остовића и Мештровића, a Србе 28

у н и з и л е , ипак нису толико јаке да пљ ују Србима у образ, пуштајући својим најамницима, бившим усташама, да их грде баш усташким речником. Остовић и Мештровић прекардашише. A, чини се, покварили су се пословни рачуни. Мештровић je требао изградити споменик Његошу, na комунистичким херојима. Нешто je и ту запело. По оној Хамлетовој: Бити — не бити, или српској девојачкој: Х оћу — нећу, Мештровић се трагички ломио и ломио и, на крају, пак решио се да остане. A можда je нашао и доста посла у Америци, што je прече и од Хрватске и од Бакарића. ТТТта. све није био овај хрватски Хамлет! Фанатични Југословен. Трумбићев сепаратиста, Александров интегрални Југословен, Мачековац, приређивач усташких изложаба, опет мачековац, идеолог синтезе старчевићанства и радићевства. Титов народнофронташ и сад не знамо шта, само карактер ни сад нити икад. Штампа ХСС je у грдној неприлици. Од Мештровића начинили Мојсија, који ће превести Хрвате кроз “ влашку” пустињу у обећану земљу Хрватску, a он их издао. Остовића хвалили због првог антисрпског дела књиге a показало се да je за Титове “ лепе nape” хтео уграбити им Мојсија. И сада се једи и стиди. Али, брзо ће заборавити, na чим опет неко дрекне: “ Удри Влаха” , сјуриће се сви за њим. “ A кад смо код Мештровића, тај исти Мештровић и дан-дањи у Америци пише предговор проусташким књигама” некаквог Остовића откривача истине о Југославији, који je у своје време био отишао у Америку ■ — захваљујући доброћудности наших људи — снажним лепим народним парама да то тобоже наговори великог мајстора, да се врати у нашу земљу. A та Остовићева “ књига” je плаћена и снабдевена “ истином” из поверл>ивих фондова неке тајне службе . . (без потписа) (Глас канадских Срба, У исечку нема датума)

29

VI.

МЕШТРОВИЋ И КАЈМАКЧАЛАН У једном веома плитком интервјуу о афери Ђиласовој, Мештровић иронично говори о Кајмакчаланцима и Кајмакчалану. Кајмакчалан није само планина висока 2517 метара, к оју су Срби освојили скоро голим грудима. Он je свети храм српског пожртвовања за херојства обагрен и посвећен чистом српском крвљу. Само од 3000 четника скупљених са свих страна Српства, које je водио славни Вук Поповић, no причању једног Личанина, четника из тога одреда пало je 2700 мртвих и рањених док je он освојен. A колико je још пало других српских војника! Кајмакчалан више него ишта друго симболише, због овога, ерпско јединство. Но, Кајмакчалан je био и симбол ослобођења заробљене Отаџбине од бездушног окупатора, прозор пробијен у драги свој крај, весник повратка свом огњишту и својој породици и весник крајње победе. Он je за Србе свето место и нису Срби без разлога подигли на његову врху мали храм — споменик. Ma ко дошао на ово место из бела света, морао je с пијететом сагнути главу пред величином жртве принесене на олтар слободе на овом месту и захвалити Богу што се још у људима није угасила способност за овакве жртве. Зато Срби имају пуно право да се поносе победом над људима и страхотом природе на 2517 метара високом Кајмакчалану, као и поразом на Косову. И поносиће се њом и будућа далека поколења. A. Мештровићу остаће част да je цинички, без трага пијетета, пљувао на светиње рођене браће. (без потписа) (Глас канадских Срба, у исечку нема датума)

30

VII.

ИВАН МЕПГГРОВИЋ H A ДИСПОЗИЦИОНОМ ФОНДУ БЕОГРАДСКЕ ВЛАДЕ Негде с краја 1953. или почетком 1954. године je изашао у “ Канадском Србобрану” један осврт на кип Његоша, јер je “ Хрватска Зора” , која излази у Минхен у пренела у броју од 1. ож ујка (марта) 1954 писмо Мештровићево упућено “ Канадском Србобрану” које почиње овим речима: “ Господине уредниче, Сазнао сам да сам у Вашем листу нападнут поводом репродукције моје студије на Његошево попрсје објелодањено у Тајм Магацин, na мислим да треба да тенденциозне неистине побијем” . Ja сам тај чланак тражио од уредништва “ Канадског Србобрана” , али га на жалост нису нашли. Мештровић ту пише о његовим радовима из српске историје, руга се и њ ој и српском народу уопште. Овде нам je важан следећи став из његовог одговора Канадском Србобрану: “ Но није сврха ових редака да о овим стварима с писцем у “ Србобрану” полемизирам, који очито имаде пуну торбу “ протудоказа” . Ja само хоћу да се осврнем на његову тврдњу да сам Србију материјално искоришћавао. To чиним не ради писца, него ради поштених људи међу Србима и Хрватима, да не би били заведени у блудњу те помислили да у његовим тврдњама може бити и нешто истине, na зато од њега тражим: нека ми наведе суме и признанице када и колико сам од Србије примио, a ja ћу онда за сваки динар узвратити хиљаду, њему или српском фонду који издржава овакве патриоте, место да их пошаље да раде и да се на поштен начин хљебом хране, a не неистинама и клеветама . . Веће дрскости заиста нема од ове. Свима je познато Да je Мештровић још пре Првог светског рата живео великим делом у Србији од српског новца. За време самог рата био je југословенски емигрант на српским јаслама. Путовао je no целом свету о српском трошку итд. ИзраДио je после рата низ вајарских радова који су прелазили милионске вредности, између осталих “ Победника” на Калимегдану итд. A он ће да на сваки динар узврати хил>аду! Познато je његово богатство, али ипак и оно премаша те суме. 31

Ме1,утим, ми имамо овде један поразан податак за њега. У једном фебруарском броју “ Политике” из године 1970, у рубрици “ Пре 50 година” стављено je до поновног знања српској публици да je “ све до наших дана био у то доба обезбеђен бар један човек” ! To значи од 1920. године. Даље стоји: “ Нашем великом уметнику г. Ивану Мештровићу влада je одредила редовну помоћ од 86.000 француских франака годишње, све до 1950. године закључно” ! “ Алал му вера” , завршује писац нотице. Ову новост je пренео и лист “ Православље” у броју 72 од 26. марта 1970, чији ми je исечак љубазно послао Велимир Цукавац из Детроита САД кога ja не познајем. Ja му искрено захваљујем, јер сам ту вест превидео иако лист примам и читам уредно. Сад je заиста Мештровић ухваћен у флагранској лажи. Он je добивао већу плату него иједан српско-хрватско-словеначки чиновник и то у француским францима! To je безпримеран случај. To je добивао да ништа не ради, чиста синекура. A за своје радове добивао je опет више него иједан Србин, na чак и југословен. Ухваћен je Мештровић у лажи! Kao што je Стјепан Радић био корисник диспозиционог фонда Беча, тако je Мештровић био корисник диспозиционог фонда Београда. Само je Радић остао веран Бечу, a Мештар je изневерио Београд. Л. М. Костић (Канадски Србобран)

VIII. “ ПОМОЗ, БОЖЕ, ЈАДНИЈЕМ СРБИМ А!” Читао сам одговор “ Канадском Србобрану” од г. Ивана Мештровића, који му je овај упутио преко хрватских листова (ja сам тај одговор читао у минхенској “ Хрватској Зори” ). Много би се поводом тога могло рећи, али ћу се ja осврнути само на његов последњи став. Тамо он цитира Његошев стих из Горског Вијенца, који je стављен као наслов овог написа. Цитира га мало погрешно у тексту, што му ми нећемо замерити, али га цитира погрешно no смислу, сасвим погрешно, и преко тога не можемо прећи. 32

Г. Мештровић каже: “ Помоз Б ог јаднијем Србима” , то и ja желим заједно са Његошем! Да ли он жели да Бог помогне Србима, ja то не знам. Многи ће читаоци у томе видети један цинизам, баш с обзиром на све оно што je г. Мештровић у последње време о Србима писао. И неће бити само један који ће рећи: Не дај нам, Боже, оно што нам г. Мештровић жели. Али je г. Мештровић — то je очигледно — дао овом Његошевом стиху друго значење него га има. Г. Мештровић хоће њим да каже како су Срби на рубу пропасти, како се налазе у једном безнадежном положају, како им спаса нема сем неочекиване Божје помоћи. Како се они сами не могу више спасити, већ само уз Б ож ју помоћ к оју нису заслужили. Мора се признати да ове речи којима je Њ егош дао десетерачку форму, a које се већ давно употребљавају у српском народу у прози, могу да имају и значење које им г. Мештровић проналази. Има случајева кад се та народна изрека отме некоме у највећем очају, у безнадежној ситуацији, ин екстремис. Кад човек не верује више ни себи ни ближњему, ни судбини, већ само Богу (независном од судбине). To je апел на Бога од кога се очекује чудо, да преокрене ситуацију из основа, да од зла које je неминовно и коме човек није више дорастао, начини добро. Јер само je Бог толико моћан, свемоћан! Али у Горском Вијенцу, и код Његоша, ова изрека je употребљена у потпуно супротном смислу. Ево како je до ње дошло. Ha Ловћену, приликом ношења крста, одједанпут се појављ ују веома пријатна знамења. Прво сердар Радоња запажа како je свуда хлад a само њих “ сунце грије” . Затим Обрад спази како се две муње укрстише и направише “ крст од жива огња” . Био je тако леп, да га још нико у свету лепшег видео није, није чак ни чуо да може бити тако леп. To je био један очигледан и несумњив бонум омен. И своја запажања Обрад завршава овим стиховима: Помоз, Боже, јаднијем Србима, И ово je неко знаменије! Претстојало je чишћење земље од Турака, претстојали су ослободилачки бојеви, где се све ставља на коцку. Одједанпут на небу се јавља тако пријатан знак, КоЈи јасно очитује намеру неба да помогне борце за крст. 33

C те стране нема се чега бојати: на људима je сад да почну и заврше дело. Усклик који се отео Обраду пун je вере, самопоуздања, оптимизма. Сасвим другчији него га je г. Мештровић схватио. Он не значи: Још нас само Бог може помоћи, већ значи: Бог je већ с нама, напред само циљ у! Има много народних изрека које имају двојако, обично сасвим супротно значење. Зависи све од места где се изговоре, од контектса у коме су речене, од тона с којим су интониране, од претходних и накнадних ставова лица којима су намењене. Тако напр. каже се код нас кад се некоме ћерка роди “ хвала Б огу” . To се каже некако тихо, једва чујно, сваки даљи слог je тиши од претходног. A ko се родио син, пријатељ куће ће рећи “ Богу хвала” , сасвим гласно, оштро, сваки даљи слог гласнији од претходног. Изрази лица су такође сасвим други кад се изражава радоет што се син родио, или резигнација што се “ придала, шћи” . Тако и изрека “ Помози Боже нама јаднијема” може да има сасвим супротно значење. Она се каже кад скоро нема изгледа на повољну ситуацију, или онда кад повољна ситуација непосредно претстоји, кад има да се инаугурише, кад се предузимају њени први кораци. У том случај аналогон ове изреке гласи код нас Бокеља и Црногораца: Нека je у велики и добри час! To je хтео да каже Обрад у Горском Вијенцу. To je он заиста рекао: Досад je било рђаво, a сад има да буде добро. Преокрет небо показује, он je несумњив, имамо само да га приведемо у дело. Нека je са срећом! И врло je могућно да се и сад Срби налазе у једној сличној ситуацији. Зато ми не одбацујемо навод г. Мештровића. Напротив, ми га усвајамо, примамо и понављамо. Али у његовом истинском значењу, како га je Обрад изрекао и како je Њ егош стилизовао, a не како га je хтео да извитопери г. Мештровић: Помоз, Боже, јаднијем Србима! Проф. Л. М. Костић Објављено у “ Канадском Србобрану” 22. априла 1954.

34

IX.

ЈЕДАН МЕИГГРОВИЋЕВ АУТОПОРТРЕТ Следећи чланак je изашао у органу Клуба “ Свети Сава” у Чикагу почетком јесени 1956. Мада je питање које се ту третира ушло и у Мемоаре, ово je доказ да je он те мемоаре давно пре саетављао, делимично публиковао уз “ сурадњу целокупне хрватске јавности” . Taj чланак гласи: Хрватски “ кипар” Иван Мештровић стекао je углед уметника и завидну материјалну ситуацију у предратној “ капиталистичкој” Југославији. Али je своју “ захвалност” за то изразио у низу поклона учињених после рата комунистичкој Југославији. Не прекидајући никад нормалне и пријатељске одноее са злочиначким режимом хрватског комунисте Јосипа Броза Тита, Мештровић je слободно напуштао Југославију и враћао се у њу, да би на крају потпуно илегално и слободно дошао у Америку у к ојој данас живи. Мештровић иначе ужива глас великог вајара. Међутим, он je једним својим чланком — објављеним у “ Хрватском гласу” од 17. септембра о.г. — показао да je уствари много већи сликар, пошто je њиме не може бити верније и потпуније насликао себе, a нарочито своју машту, побуде и морал. Јер ево шта он у том чланку између осталог каже: . . Није ми намјера, ни жеља, да дирам у мртва Дражу Михајловића, na чак ни у живе Дражине присташе у емиграцији, који се свијесно, или несвијесно, с њиме поносе, a међу којима има и таквих, који су били његови ужи идејни сарадници. Ти Дражини сарадници не само да се те своје сарадње не стиде, него чак и пријете свима и свакоме у име Дражина “ државништва” . Довољно je до сада документарно доказано какво je било Дражино држање за вријеме рата и какве су биле његове концепције у послијератној држави за каКВУ je он војевао. Довољно je то освјетљено и чланком др. Крњевића, који сте Ви у свом листу објавили, и у којем je др. Крњевић изнио доказе из британских врела о Дражиној сарадњи с Талијанима, као и то кога je Дража сматрао евојим непријатељима “ с којима треба најприје обрачунати” . Taj чланак подсјетио ме je на један догађај, који ми се живо усјекао у памет, и који 35

сваки пут поновно оживи, кад je ријеч о Дражи и његовом “ ослободилачком” покрету, a који најјаче осветљује Дражину личност и његове намјере, na га зато износим. Крајем мјесеца липња (јуна) 1943. године, приликом мог задњег виђења с данашњим кардиналом, a ондашњим надбискупом A. Степинцем, разговарали смо и о ужасима, који су се у нашој несретној земл.и догађали, о злодјелима окупатора, a још више о онима, која су чинили усташе и четници на властитом народу, na тако служили непријатељу свог рођеног народа. Сви такви Хрвати и такви Срби, као што су четници и усташе, служили су непријатељу свог народа подједнако. Разговарајући о томе и жалећи, да ће проливена крв на обадвије стране ископати дубок јаз између Хрвата и Срба, надбискуп ми je Степинац рекао ово: “ Не можемо четничка злодјела и њихову мржњу на Хрвате приписивати свим Србима. У том погледу приповједати ћу Вам један случај, који ми се ту скоро десио с једним србијанским официром, који ми je дошао у посјету на Каптол у својој униформи. “ Ja сам из Михајловићева штаба. Он ме je упутио, да понесем и предам његово писмо лично талијанском генералу Роати. До Београда су ме пратили Недићеви л>уди. Од Београда до Сарајева Нијемци, a од Сарајева до Загреба Талијани. У Загребу су ме Талијани смјестили у Хотел Еспланаде и рекли ми, да ту чекам док не будем обавјештен када и гдје ће ме талијански генерал примити, да му предам Михајловићево писмо. Ja сам чекао четири дана, али сам јутрос — из досаде и знатижеље — писмо опрезно отворио. Његов ме je садржај запрепастио. Ja сам Србин из Србије, али сам се заклео на вјерност југославенској држави, те налазим, да je ово што Михајловић пише издаја. Чим сам писмо прочитао одлучио сам, да га нећу предати Талијанима, него сам га, ево, Вама донио, да га Ви спремите за хисторију, a самном што буде, свеједно ми je, кад смо овако ниско пали” . Затим ми je Степинац исприповједао садржај Михајловићева писма. У писму je било говора о традиционално добрим односима између Србије и Италије. Изнесено je затим пријатељско држање Италије иза балканског рата, кад je Италија, макар да je била чланом Тројног Савеза, подупирала српске и црногорске захтјеве за Скадар. “ Ти пријатељски односи” речено je у писму -— по36

кварили су се уласком Х Р В А Т А у српску државу. Сад смо се увјерили и ми и Ви тко су и што су Хрвати, и имадемо заједнички циљ: Ви, да их истријебите из Далмације, a ми из Босне и Херцеговине” . Taj србијански пуковник предао je то писмо Степинцу на чување, a Степинац га спремио у свом двору. Кад je надбискуп Степинац био ухапшен у његовом je двору, како сам обавјештен, проведена преметачина. Питам се и чудим зашто режим није то писмо објавио, јер га je код преметачине сигурно нашао. Кад сам одлучио, да ово изнесем, није ме водила намјера, да се хрватско-српске зађевице и међусобна оптуживања још повећају, него зато да буде јасно зашто су наши људи, a нарочито хрватски, или пречански, Срби између Тита и Драже одабрале Тита, и пошли за њим, a не за Дражом . . . " По Мештровићу, дакле, Тито je дошао на власт вољом и опредељивањем “ наших људи” за њега! И ово свакако треба да спада у хрватски “ антикомунизам” . Несумњиво зато што то “ Дражино писмо” и “ србијански пуковник” постоје само у бујној машти и нечасним побудама овог “ југословенски расположеног” хрватског “ кипара” . Објављено без потписа, што значи да за њим стоји редакција “ Српске Борбе” . Објављено у “ Српској Борби” , Чикаго 27. септ. 1956. X. Две године доцније (сад су у српској штампи све ређи састави о Мештровићу и тако ће то да траје до његових Мемоара), изашао je у “ Гласу канадских Срба” и овај веома значајан чланак о Ивану Мештровићу. Он текстуелно гласи: МЕИГГРОВИЋ И СПОМЕНИК НИКОЛИ ТЕСЛИ Ми на овом месту не желимо да улазимо у питање где би требало подићи споменик овоме великом Србину научнику, јер смо свесни да у том смислу не би могли да утичемо. Нас овде искључиво интересује чињеница Да југословенска влада још увек одржава везе са Мештровићем и да чак намерава да му повери и израду "7

споменика Николи Тесли, ма да jo j je врло добро позната Мештровићева сарадња са усташким режимом. У усташким архивама и листовима, који су jo j под руком, влада ће свакако наћи више елемената о тој Мештровићевој сарадњи но ми, али и ови подаци којима располажемо, биће довољни да посведоче Мештровићеву сарадњу са хрватским фашизмом за време крваве “ Независне државе Хрватске” , који je побио на стотине хил>ада Срба православних и Јевреја. У усташком органу СПРЕМНОСТ — Мисао и воља усташке Хрватске (бр. 32 од 1942), Мештровић објављује свој цртеж “ ПИЈЕТЕТА” . Исти лист (бр. 34 од 1942) доноси поред слике Хитлерове, велику слику Мештровићевог кипа “ ПОВИЈЕСТИ Х Р В А Т А ” , са напоменом да je “ кип смештен као господујући и средишњи лик на изложби “ Хрватска кроз вјекове” у Млетцима; даље, (бр. 78 од 1943) посвећује целу једну страну Мештровићу приликом 60 годишњице рођења. У свом броју 51 од 1943. исти лист објављ ује велику изложбу кипарских радова Мештровића у Берлину. (Мештровић je у јеку ратних страхота и покоља Срба и Јевреја, приређивао, такође, изложбе у Фиренци, Риму и Загребу). Ускршњи број истог листа од 1943 објављ ује под великим насловом: “ Ускрс у слободи — долази ускрснуће Еуропе и коначно осигурање Хрватске” и цртеж Ивана Мештровића “ Жене под крижем” , за који усташки лист напомиње да je до сада био “ необјављен” . Лист АМЕРИКЕН ХЕРАЛ Д, који излази у АнсетСиракјуз (где je Мештровић наставник скулптуре), објављ ује разговор с Мештровићем, у ком се он ватрено залаже за повратак A. Степинца, сиве еминенције усташ ког режима, на бискупску столицу. Врло je занимљиво, такође да Мештровић у истом разговору истиче да je био са A. Степинцем последњи пут у Риму 1942 године, где су се нашли у Ватикану. To пада у време када je Мештровић, са Павелићевом ћерком, ишао у аудијенцију краљу Виктору Емануелу. Мештровић не може да каже да je рушио Павелића, јер га овај не би у том послу пустио у Рим, ни са ћерком ни без ње. Мештровић je, изгледа, био за време “ Независне Државе Хрватске” и ректор уметничке школе у Загре38

бу. Дао je насловну страну приликом прве годишњице крваве НДХ, која приказује девојку како раскида ланце т.ј. Хрватску која се ослобађа Југославије. Усташка ш т а м п а у своје време je писала да je Мештровић израдио и бисту Анте Павелића. Преко својих католичких веза у САД, Мештровић штити Андрију Артуковића, усташ ког министра унутрашњих послова и организатора усташких логора, да не буде изручен југословенским властима, које траже његово изручење због многобројних злочина које je починио. Мештровић je све Србе у Лици, na и Теслу, назвао Власима, који су се славизирали међу Хрватима. Од њега, свакако, потиче назив за његова оца да je био свештеник Влашке вере, објављен ових дана у једном америчком листу. Мештровић je ревносан сарадник усташке штампе у емиграцији, у к ојој се афирмирао као старчевићанац и заузео антисрпски став. Према томе, поверити Мештровићу израду споменика Србину Тесли, значило би не само оскрнавити успомену на нашег великог научника и његов српски национализам, него истовремено оскрнавити и успомену на стотине хиљада побијених Срба, који су пали под ударцем усташке секире. У родном месту Николе Тесле, Смиљану, усташе Карло и Франо Девчић, затворили су у једну зграду 100 Срба и спалили их живе у згради. Радикал Објављено у Гласу канадских Срба

39

ДРУГИ ДЕО ДИРЕКТНИ ОСВРТ HA МЕМОАРЕ ИВАНА МЕШТРОВИЋА Мемоари кипара Ивана Мештровића су у потпуности објављени октобра 1961. под насловом “ Успомене на политичке л>уде и догађаје” (Буенос Аирес, Аргентина, књижица “ Хрватске ревије” ). Она je после прештампана у Југославији (док се књиге српских емигрантских писаца не смеју ни цитирати у земљи, не смеју ни споменути!!). Откад се појавила та књига, не престаје се писати о њој, и у земљи и у емиграцији, колико српској толико и хрватској. Ова друга користи све лажи писца да Србе компромитује и унакази; прва доказује да су ти Мемоари само инсинуација, инвективе, клевете и лажи. У Предговору смо казали да je те чланке сакупио др. Бранко Мшвуш у једну књижицу под насловом “ Иван Мештровић и антиерпска клеветничка пропаганда” (Виндзор, Канада 1970). Ту су књигу финансирали одн. издали Српски народни савез у Питсбургу и Српска народна одбрана у Виндзору, Канада. Иако сам ja био покретач идеје за издавање књиге, ja нисам био консултован, a и признајем да сам имао врло мало написано о Мештровићу. После сам о томе писао и ja, a писали су и други. И то треба сакупити на једном месту. Овде, у овој глави, само су директни осврти на Мемоаре. Прво један чланак бившег претседника владе Краљевине Југославије Драгише Цветковића, који je чак изашао у часопису (док су сви други изашли у новинама). Случајем није др Миљуш за њега знао, јер би га јамачно унео. (Др Миљуш je био једном члан Владе Цветковића). Ево, он се на првом месту овде доноси. Затим један подужи деманти дра Радоја Вукчевића прљавих Мештровићевих инсинуација о кнегињи Зорки. Т у je хтео да омрчи и еамог краља Петра Првог, као што je опрљао све што je Србину свето. 40

Онда долазе два такође повећа написа из минхенске “ Искре” из пера одличних публициста (један je предратни истакнути београдски адвокат). Оба се односе на врло конкретне наводе, и оба разоткривају Мештровића као ординарног фалсификатора (као што су то учинили многи у књизи дра Миљуша, na чак и ови исти). Напослетку je један анониман чланак из скорашњег Канадског Србобрана такође са директним осврттом на Мемоаре. Овај други део завршавам са једним мојим малим прилогом више формалног карактера у питању Мештровићевих Мемоара. У овом делу мога рада то je једини мали прилог; онај пред њим није такође велик, иначе су сви гломазни и непропорционални осталим прилозима Првог и Трећег дела. Али je добро што има и таквих. Трећи део биће резервисан за написе изашле независно од Мемоара али поводом Мемоара са даљим експликацијама. Ту уредник збирке није био спутан: могао je да уноси, као и у првом делу, све што се односи на Мештровића и што карактерише његову личност.

XI. ЈЕДНА НЕУЉ УДНА И КЛЕВЕТНИЧКА КЊ ИГА “ Успомене на политичке људе и догађаје” од Ивана Мештровића Пред крај свог живота, недавно преминули вајар светског гласа, Иван Мештровић, објавио je своју књигу под горњим насловом. У предговору, Мештровић каже: “ Многи су ме пријатељи питали за моје успомене, и, када сам их њима показао наговарали су ме, да пустим, да их се објелодани. Ja сам се противио, док, напослетку, нисам пристао, за л>убав оних, који су слабо или никако упућени у нашу повјест од задњих шездесет година. Ти ће у мојим успоменама понешто наћи, што ће им дати точнију слику наших људи и догађаја из оног времена” . Мештровић се, на овај начин, ставља у полож ај историчара, ма да, у истом предговору, у почетку, сам каже да то не жели да буде: "Читалац ће примјетити да 41

ове прибиљешке доживљаја немају ни књижевне нити повијесне форме, a које м ојој намјери нису биле потребне” . Оваквих контрадикција у Мештровићевим мемоарима има пуно, na и самим тим цела ова књига не доприноси нимало истраживању историјске истине, већ претставља дело једног човека, чије се главни циљ састоји у томе да излије сву своју пакост, злобу и мржњу према свему што je српско. Према оној земљи која га je братски примила; према свима личностима, почевши од Крал>евске куће na до политичких и уметничких кругова, које су га подржавале и помагале да његов уметнички таленат дође до пуног изражаја. Ha страну све остало, ова књига остаће као редак докуменат људске незахвалности и необична слика до које мере једна уметничка душа може да буде затрована мржњом. Није претерано рећи да je ова Мештровићева мржња према Српству била чак донекле јача од мржње зликовца и мародера “ поглавника” Павелића, одговорног за смрт више стотина хиљада Срба, у доба “ Независне Државе Хрватске” . Разлика je само у томе што je код Павелића она била кратка и јавна, док je код Мештровића била дуга и скривена, тако да je, за његова живота, нико није могао да наслути. Тако je Павелић, грубом силом, гуран једним бестијалним нагоном, преко најсвирепијих метода, нескривено уништавао српски живаљ; док je Мештровић, уживајући све бенефиције и наклоност негдашње Краљевине Србије и Срба уопште — у свима догађајима које приказује — распиривао мржњу, подржавајући ону сепаратистичку психозу, која je онемогућивала заједницу Срба, Хрвата и Словенаца. Поћи ћемо редом којим je Мештровић — како он каже — сусретао људе на истакнутим положајима и приказао, њих и политичке догађаје у својим “ успоменама” . Ha једној од првих међународних значајних изложби у Риму године 1911, Иван Мештровић je излагао у павиљону Краљевине Србије. У својој књизи, на странама 20, 21, 22 и 23, Мештровић објашњава ово тиме што je, наводно, у мађарском павиљону, поред велике државне заставе, имала бити постављена мала хрватска застава, a да то његовим патриотским осећањима није одговарало. Међутим, јасно je свакоме, na и самом Мештровићу, да je излагање у павиљону једне независне држа42

ве где je он имао прво место, од далеко већег значаја него што би то био случај да je излагао у мађарском павиљону где би, сразмерно оној малој хрватској застави, било му додељено споредно место, na, самим тим, и придат мањи значај његовим делима. Краљевина Србија учинила je све да Мештровићеве радове пребаци из Београда у Рим и тиме омогући да његов, заиста уметнички таленат, дође до правог изражаја. Године 1904, Мештровић je био позван у Београд да изради бисту краља Петра I, кога Мештровић у својим мемоарима назива “ Чика Пера” . Приликом израде ове бисте, Мештровић je водио честе разговоре с Крал>ем, наводећи његове демократске погледе и настојања да поштује уставно-парламентарни ред, где краљ краљује a народ влада, преко својих изабраника у парламенту и влади. Али то ништа није сметало Мештровићу да, на страни 84, “ преприча” један свој разговор с принцом Ђорђем, за кога каже да je ненормалан, a према коме je краљ Петар “ горопадан” , да je тукао своју жену, кнегињу Зорку, и да ју je, једном када je била у бременитом стању, ударио ногом у стомак од чега, мисли се, да je она доцније умрла. Мештровићев цинизам овде долази до пуног изражаја, када преко једне неозбиљне приче, уколико je она уопште постојала, даје једну овако руж ну и гадну слику о краљу Петру, који je био један од најпоштованијих и најбољих владалаца Краљевине Србије, и свог доба, за чије време су вођени ослободилачки ратови Србије, који су силно одјекнули у крајевима бивше Аустро-Угарске Монархије и који су дали потстрек за велико дело народног ослобођења, не само Срба него и Хрвата и Словенаца. Оног истог Петра I, кога je српско-хрватска омладина, на путу да ступи на престо, при пролазу кроз Загреб, акламовала као свог краља. Када je отпочео Први светски рат, Мештровић се нашао у Италији с Франом Супилом и др. Антом Трумбићем, и почео се бавити политиком, к оју не само да није разумевао, већ je својим накарадним схватањем штетно утицао на друге, na тиме и на развој даљих догађаја који су имали за циљ ослобођење наше браће, под ауетро-угарским ропством, и њихово уједињење у заједничку самосталну државу са Србијом. Сва његова настојања — што се из његове књиге Јасно види —. као и његово учешће у Југословенском на43

родном одбору у Лондону, ишли су овим разорним путем. Када je, године 1917, др. Трумбић пошао на Крф, на позив српске владе, да с Николом Пашићем и владом разговара о начину како има да се спроведе уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, он je, како Мештровић пише на страни 71, свратио у Ницу где се састао са Стојаном Протићем. Пошто je с неколико комплимената пропратио државнички став Стојана Протића и његове погледе на заједницу, Мештровић износи један разговор с Протнћем, no питању Босне, који не само да je противуречан с оним што je раније о Протићу рекао, већ Протића описује као политичара и државника који не бира средства, na чак не преза ни од колективног злочина у остварењу својих погледа. Ha страни 73, no питању муслиманског живља у Босни, Протић je наводно рекао у присуству Трумбића, Тринајстића, Газариа и Мештровића следеће: “ Кад пређе наша војска Дрину, дат ће Турцима двадесет и четири сата, na макар и четрдесет осам, времена, да се врате на прадједовску вјеру, a што не биф хтјело, то посјећи као што смо у своје вријеме урадили у Србији” . (С и к ). Они који познају високе државничке концепције Стојана Протића, na били они Срби, Хрвати или Словенци, и који знају Протићеве погледе на проблем нашег уједињења, који су га довели у сукоб чак и с његовом сопственом странком, ти никад неће поверовати овим неистинама Ивана Мештровића, али ће видети јасно докле може да одведе једна патолошка мржња човека, који je целу своју књигу и своја “ сјећања” засновао на интригама и клеветама. Стојан Протић, приписујући му најнижи инстинкт, требало je да послужи Мештровићу као инструменат за “ промичбу” двеју паклених замисли, које су код њега плод четрдесетчетворогодишњег зрелог размишљања. Знао je добро Иван Мештровић да Босна и Херцеговина нису ништа мање држави Србији од њене колевке Рашке. Знао je, можда, и то да су босански омладинци, студирајући у Загребу, имали на својим посетницама српску заставу, Мехмед Спахо и другови око њега, онда када je Хрватском владала Мађарска. To су за Мештровића “ Турци” , о којима “ говори” Стојан Протић; јер треба да му послужи као угарак, убачен између Србије 44

и Босне. Из једне безочности Мештровић иде у другу, када ову “ сечу” “ Турака” , објашњава сечом у Србији. Разуме се да у устанку Срба није било милости према Турцима зулумћарима, јаничарима и дахијама, али je остала у општој Историји класична наредба Карађорђева, no заузећу Београда, да ће казнити смрћу сваког који буде пљачкао или убио Турчина или Јеврејина. Taj дух je остао у Србији кроз сва времена; такав je био и после ослобођења Старе Србије и Македоније, где су и дал>е остали да живе истински Турци, Османлије. Друга паклена Мештровићева замисао je да овим колек^ивним убиством, које je, наводно, наговестио Стојан Протић, оправда, донекле, поступак “ поглавника” Павелића и свог личног пријатеља Мила Будака, који су трећину Срба у Хрватској силом покатоличили, другу трећину посекли, a трећу трећину протерали, и тиме решили српски проблем у усташ кој НДХ. 0 настојањима Николе Пашића на остварењу уједињења, Мештровић пише час похвално, a већим делом неповољно, како му кад годи. Он Пашића претставља као превртљивог човека, који једно обећава a друго остварује. Питање уједињења Срба, Хрвата и Словенаца, представља као Пашићеву намеру да подјарми Хрвате и да проблем уједињења сведе на проширење Србије на једну великосрпску државу, наводи рад Југословенског народног одбора у Лондону да ову Пашићеву намеру омете, уз помоћ енглеских новинара Ситона Ватсона и Викема Стида. Мештровић користи претставнике српске државе да му омогуће приступ код британске и француске владе, да би тамо оптуживао Пашића како ради против уједињења Хрвата и Словенаца са Србијом, и како му je главни циљ да обезбеди Србији Босну и Херцеговину, и излазак на Јадранско море. Међутим, Пашић je имао своје погледе на проблем уједињења и његова далековидост дошла je до пуног изражаја после двадесет година нашег заједничког живота. Никола Пашић није био против ослобођења Хрвата и Словенаца од аустро-угарског ропства, али je сматрао Да Србији треба обезбедити оне покрајине у којима претежно живе Срби, као плод истрајне борбе и оправдану накнаду за све жртве које je Србија поднела у ратовима За ослобођење. 45

Поводом интрига, које je Мештровић углавном спроводио међу извесним члановима Југословенског народног одбора уз помоћ Ватсона и Стида, претседник британске владе, Л ојд Џорџ, позвао je Николу Пашића, године 1918, да дође у Лондон ради објашења, у вези с кампањом која се водила против Пашићевих погледа на уједињење. О овоме састанку поч. Епископ Николај, који je, као тумач, пратио Пашића на овом путу, лично ми je причао следеће: “ Пашић je неколико дана чекао на пријем код Л ојд Џорџа. У међувремену, и доста неочекивано, дошло je до пробоја на Солунском фронту, с вестима о великим успесима српске војске. Одмах потом, британски Премијер позвао je Пашића, и разговор je текао овако: “ Господине Пашићу, говори се да ви не желите уједињење Хрвата и Словенаца са Србијом, и да хоћете да створите једну српску држ аву?” Пашић je хладно одговорио: “ To није сасвим тачно; ja хоћу да знам шта Србија добија за своје жртве и оданост према Савезницима, и да се то на конференцији мира прецизира” .1 Ha једној географској карти, која се налазила на столу, Пашић je отприлике повукао једну линију која je захватила јужни део Далмације, Босну и Херцеговину, na преко Осјека и Војводине ишла према Темишвару. “ Када нам ово буде признато” , рекао je Пашић, “ ми ћемо поставити питање нашој браћи Хрватима и Словенцима, на који начин мисле pa приступе нама, na ћемо се онда договорити о начину уједињења” . Овим je био завршен разговор између Николе Пашића и Л ојд Џорџа. Пашић, ниуком случају, није желео просто претапање у једну државу територија на којима су настањени Хрвати и Словенци, и он je чинио све да се ови његови погледи остваре. To се најбоље види и из става Пашићевог на доцнијој Ж еневској конференцији. Међутим, из Мештровићеве књиге, данас се могу видети прави разлози који су руководили извесне чланове Југословенског народног одбора у Лондону, да про1 Године 1932, у манастиру светог Романа, код Хуниса, срео сам Епископа жичког, д-ра Николаја Велимировића. Том приликом, у присуству старешине манастира, Епископ ми je испричао разговор између председника британске владе Лојда Џорџа и Николе Пашића, у Лондону, 1918 године. Овај свој разговор објавио сам већ једном, за живота Епископа Николаја.

46

блем ослобођења Хрвата и Словенаца сведу на просто уједињење с Краљевином Србијом. Познатим Лондонским уговором, закљученим између Велике Британије и Француске с једне и Италије с друге стране, и њеног уласка у рат на страни Западних са в е з н и к а , један велики део далматинске територије обећан je био Италијанима, отприлике у истим размерима у којима je “ Поглавник” , за време своје НДХ, уговором закљученим у Риму, уступио Италији и о коме Мештровић површно и нерадо говори, велећи да je “ Поглавник” био приморан да то учини. Извесни чланови Југословенског народног одбора у Лондону, на челу с Трумбићем и Супилом, сазнавши за овај уговор, створили су план о простом уједињењу територија бивше Аустро-Угарске Монархије, на којима су живели у већини Хрвати, како би, на тај начин, уједињењем са Србијом, т.ј. стапањем са Србијом, спасли ове територије од италијанских претензија. Србија, у то време, била je савезница Западних сила, имала своју војску, свој парламенат и своју владу, своје акредитоване претставнике у Лондону, Паризу и Риму, a затим, својим огромним жртвама, за своју и савезничку ствар, била je једина у стању да спасе оно што je било угрожено, и што би могло бити изгубљено, ако би се Хрвати третирали као припадници и ратујућа страна Централних сила. Морални кредит Србије био je толики да je једино она могла спречити извршење Лондонског уговора. С те стране посматран проблем уједињења, добија један сасвим други изглед, a из Мештровићеве књиге то се јасно види. Али, у целој овој ствари, најжалосније je да Мештровић о српским претставницима у Лондону, Паризу и Риму оног доба, пише на тако вулгаран, нељудски начин, подвлачи да je Мата Бошковић, ондашњи српски претставник у Лондону, дозволио чиновницима да У његовом присуству п сују хрватску мајку, да га je Милан Ракић шпијунирао, да су Милован Миловановић и Супило имали сифилис, a када je Миленку Веснићу, посланику у Паризу, рекао да je од тога умро Супило, еснић му je одговорио: “ Зашто се нису лечили, у своје време! Ja сам то излечио као кијавицу” . Тако Мештровић пише о оној здравој српској раси, чију ie снагу овековечио својим вајарским делима. 47

Ни ирема српским политичарима, који су у оно време били у опозицији, Мештровић није имао лепше речи. О Милораду Драшковићу, на страни 76, no питањима Устава, назива државе, и уједињења, каже следеће: “ Тако je нама Србима осигурана већина — мислећи на нову државу Срба, Хрвата и Словенаца — да ћемо моћи практично уредити државу, како будемо хтели” . Кад сам га питао мало зачуђено: “ К ак о?” — Одговорио je: “ E t o , тако. Ми у старим границама ћемо бити као један човек. Срби из нових крајева ће гласати с нама, a Турке у Босни ће се натјерати силом” . Милорад Драшковић je био познат као велики родољуб и велики поборник југословенског јединства. Он je то нарочито показао у преговорима у Женеви с претставницима загребачког Народног већа, када je с Љубом Давидовићем, Марком Трифковићем и Дражом Павловићем, као делегатима српског парламента, заступао истоветно гледиште уједињења с Трумбићем. Највећи део својих “ успомена” , Мештровић je посветио краљу Александру, с којим je — како он каже — био у врло присним и пријатељским односима. Краља Александра су интересовале две ствари, каже Мештровић. Остварење Косовског храма и споменик Незнаном јунаку на Авали. Ha остварењу прве замисли, Мештровић je радио дуго и израдио, no Краљевој жељи, макету у дрвету, која га je доста стајала и труда и новаца, али не каже ко je подносио материјалне жртве на овом послу. У вези с овим, Краљ je често позивао Мештровића у Двор и много разговарао о политици, a специјално о српско-хрватским односима, каже Мештровић. Ове разговоре он приказује на један врло индискретан начин, придавајући Краљевим речима и мислима не само неконтролисано значење, него и сасвим невероватно. Ha страни 248, говорећи о Српско-православној и Католичкој цркви, с погледима на проблем уједињења, Мештровић наводи да му се Краљ жалио: “ Ту ми je краљ дао за право и почео се тужити, како je свећенство једне и друге Цркве највећа запрека сљубљивању и уједињавању. Код тога je краљ истакнуо, да му се чини, да je Српско-православна црква још тврђа, a могло би се рећи и шовинистичкија од Католичке, ну, да je његов полож ај у том погледу деликатан колико ради срп48

ско-православне већине, толико ради његове особне припадности тој Цркви” . у даљем разговору, Мештровић каже да му се Краљ жалио на ђенерала Нетра Живковића који га, у погледу новчаних средстава, омета да оствари своју намеру за подизање споменика Незнаном јунаку на Авали, “ те да му je саопштио једним оштрим писмом, у ком да je употријебио и ријечи “ Немам и не дам” . И онда сам диктатор и самодржац, a м ој ми министар војни одговара “ Не дам — матер му влаш ку!” , каже Мештровић да му je овако рекао краљ Александар (Страна 249). у жељи да прикаже своју велику интимност с поч. краљем Александром, Мештровић описује један врло невероватан, али no њему врло значајан и поверљив, разговор с Краљем у погледу хрватског проблема. “ Дне 18 просинца 1933” , каже Мештровић, “ Краљевски Пар je посетио Загреб. Ha великом пријему, у хотелу Еспланади, Краљ je позвао Мештровића и повео с њим разговор о приликама у Хрватској и актуелним проблемима, с њима у вези. Како су ови разговори трајали дуже него што je било предвиђено, маршал двора, генерал Аца Димитријевић, пришао je и рекао краљу: “ Величанство, вријеме одмиче. По утврђеном програму имате свега још пола сата, a . . .” “ Одтсупи” — осорно му je узвратио краљ, те je Аца неепретно изишао из собе, узмичући натраг. “ Гле ти овог гегуле с његовим церемонијалом” , “ понавља” Мештровић Краљеве речи! Они који су познавали краља Александра, његов став и поштовање према свима вероисповестима, његов однос Врховног команданта према генералима и војсци, a понаособ према Петру Ж ивковићу и Аци Димитријевићу, чију je децу крштавао, најзад, васпитање и начин опхођења које je Крал> имао са сваким, само ће се насмејати на ову пародију историје, к оју je претендовао да пише за живота Иван Мештровић. Али, Мештровић je неуморан у измишљањима, која чак превазилазе његова уметничка маштања, кроз која je, међутим, стекао глас великог уметника. Он иде дал>е У приказивању његових тобожњих разговора еа краљем Александром, у доба посете Загребу. Једно поподне, Краљ je, no казивању Мештровића, послао генерала Вуковића, да га пронађе и саопшти му Да га Краљ чека. Мештровић се извињавао да није обучен, али када му je генерал казао: “ Господар вас хитно 49

чека” , нашта му je Мештровић одговорио: “ Добро, генерале, кад je наређење морају слушати и они који нису у униформи, a назив Господар вама Црногорцима лагље пада. Некако вам je фамилијарније” . Овим називом “ Господар” Мештровић жели да прикаже владаре Црне Горе и Србије као апсолутисте, који сву власт држе у рукама не дајући право народима да они кажу своју реч. Овај назив “ Господар” , срећемо у Србији у доба кнеза Милоша, када га je народ тако ословљавао; a употребом имена Црногорац, и то у више махова и без потребе за краља Александра, жели да на неки начин извргне потсмеху Србе из Црне Горе, који се одликују једном дубоком народном филозофијом о чојству и јунаштву, a што je у ствари највећа врлина овог горштачког племена српског које се, у вековној борби за слободу, руководило не само јунаштвом, већ и чојством према противнику. У даљим разговорима с Краљем у Загребу, Мештровић се дотиче једног од најважнијих проблема нашег унутрашњег живота, о коме пише на тако ауторитативан начин да, с обзиром на све неистине које се у овој књизи налазе, морамо да сумњамо. Реч je о начину како je краљ Александар, пред свој одлазак у Француску, намеравао да реши српско-хрватско питање, при чему — каже Мештровић — краљ наилази на највећи отпор код Срба. “ Али како то провести, пријатељу м ој? Ш та би на то чаршија, a шта војни и други кругови? Ja знадем да je Београд, са свим оним, што он претставља, већа сметња консолидацији државе, него што су Хрвати и њихов такозвани сепаратизам и него сва друга питања. Једног дана ja ћу морати расправити своје рачуне с Београдом. Ja се нисам преселио из Двора у Београду на Дедиње зато што нисам волио да људи из сусједних кућа гледају на моје прозоре. Ja сам се преселио на Дедиње и изградио војарне око моје виле, да бих могао расчистити своје рачуне с Београдом, у елучају да Београд једног дана устане против солуције, која би консолидирала државу. Будући да сам предузео одговорност за вођење државних послова, ja свакодневно пратим држање Хрвата и дошао сам до закључка, да они нису против државе, већ да су против оваквог ra ­ na државе” . (Страна 265). Taj Краљев план, према књизи Мештровића, (страна 269), састоји се у следећем: “ Ja сам створио свој план, 50

али ми ви морате дати часну ријеч, да ово нећете никоме казати. Ja сада идем у Бугарску, a онда у ФранцуСКу. Др. Мачек мора бити на слободи прије но што се вратим и ногом ступим на нашу земљу. Молим вас, да се побринете за први састанак између мене и д-ра Мачека и да тај састанак буде у вашој кући . . Затим Мештровић излаже Краљев план текстуално, како га je он замислио: “ Ja ћу поделити земљу на двије половине: српску и хрватску. Ова друга обухвати^јће Савску, Приморску и Врбаску Бановину, покрајину Барању и хрватски дио покрајине Бачке са Суботицом. Неке коректуре ће бити учињене у Сријему, али се у Хрватску неће укључити Земун, који je преко пута Београда, a који др. Мачек такође тражи — рекао je краљ смијешећи се —- Хрватска ће имати свој властити парламент и слати ће своје представнике на састанке заједничке делегације које ће се бавити заједничким пословима” . Мештровић не каже на који je начин Краљ намеравао да приведе у дело свој план; на Уставу, који je био на снази или укидањем Устава; преко постојећег парламента или расписивањем избора за уставотворну скупштину; или je, можда, Краљ мислио, на основу члана 116 Устава, no коме je доцније образована Бановина Хрватска, no споразуму од 26. августа 1939 године. Поставља се још једно питаље: да ли je Краљ, заиста, имао намеру да иде даље у концесијама према Хрватима, које би претстављале максимални захтев хрватских екстремиста — који би не само Босну и Херцеговину укључили у Хрватску него и Земун. Овакав захтев др. Влатко Мачек никад није постављао. Значи, no Мештровићу, Краљ je имао намеру да под хрватски утицај стави и оно што ни др. Мачек, Споразумом од 26 августа 1939, није тражио. Али, са овим Краљевим “ намерама” нико није упознат осим Мештровића! О овоме чак ништа ни je знао ни Кнез намесник, кога je Краљ означио као првог регента до пунолетства младог Краља. Много je чудновато Да je краљ Александар, ову своју намеру и свој план, поверио Мештровићу који се, no свом изричитом признању не само није бавио политиком већ je сваком приликом, крал>у Александру и другима, изјављивао да он за политику није, да га она не интересује и да je чак одбио Краљеву понуду да га постави за једног од намесника. Kao што се не може веровати да je краљ Александар могао говорити онако о Београду, исто тако не 51

може се уважити овај “ план” Краљев, no коме краљ Срба, Хрвата и Словенаца дели Југославију на два дела, a игнорише трећу покрајину, Словенију, као да не постоји. После Краљеве погибије, Мештровић се појављује као пријатељ првог намесника, с којим je, наводно, такође водио важне политичке разговоре. Из целе ове Мештровићеве књиге видно се истичу две ствари: жеља да ревносно обилази Краљевску кућу, наравно као вајар и уметник, и да се увек бранио од “ наваљивања” чланова Краљевског дома да га “ противно” његовим жељама, увуку у политику. Kao такав, одлазио je и код кнеза Павла који га je, као уметника, радо примао. Кнез je чак прикупио Мештровићеве радове и омогућио му изложбу у Београду. Али се, “ узгред” , бавио и другим пословним стварима; у првом реду: израдом споменика на Авали, који je стајао око 120 милиона динара, исплаћених из личних средстава поч. Краља. Затим je инсистирао да се на новоподигнутом савском мосту, израде четири фигуре које би, на једној страни претстављале цара Душана и краља Петра I, a на другој крал>еве Твртка и Томислава. Истина, Намесништво je одбило извођење ових радова, за које je прорачун износио око 24 милиона динара. Ово je мало онерасположило Мештровића, што се види из његовог даљег писања о кнезу Павлу и д-ру Раденку Станковићу. Прича о тестаменту краља Александра, неверно je претстављена. Тестаменат je нађен у Двору, a други примерак се налазио код краљице Марије. Према томе, јасно je било да Никола Узуновић није могао да измени Краљеву последњу вољу. (Страна 273). Ha страни 280, Мештровић препричава једну сасвим измишљену ствар о изради бисте младог Краља за коју га je, наводно, молила краљица Марија. Једног дана, када je био на ручку код кнеза Павла, на коме je био и отац кнегиње Олге, кнез Никола, Мештровић je саопштио кнезу Павлу Краљичину жељу. Ова прича гласи: . . Краљица je желела да направим бисту младога краља. Он ми на то ништа није одговорио, него ми управи питање, бих ли направио главу његовог сина Александра. Одговорио сам да нисам портретист у обичном смислу те ријечи, да je дјецу тешко правити, и да се бојим да ћу бити на муци и с краљевим ликом, који je старији од младога кнеза. Тајац. Кнез шири лице, na 52

с т и с к а усне, канда није задовољан с одговором . .

Даље, у вези с Краљевом бистом, Мештровић пише: “ Трећег дана су ми телефонирали из Маршалата, да je Краљ прехлађен и да ће морати који дан лежати” . . . Послије подне ми je дошла госпођа Дунђерски, краљичина дворска дама, фина и отмјена жена, и рекла ми je, да ју je приватно послала краљица, да ми каже, колико жали, што сам се бадава мучио” . “ Да, краљица ми je рекла, да вам кажем, да краљ није болестан, a да ће вам рећи другом згодом, зашто овај пут не може позирати . . можда нека ‘српска посла’, тко ће га знати” . (Страна 281). За овакве злонамерне интриге, којима Мештровићева књига кипти, у вези с Краљевском кућом, у к ојој je био примљен у свако време, могли би се рећи да су “ усташка и комунистичка посла” којима je Мештровић боље служио него српској Краљевској кући. Интересантна су Мештровићева “ сећања” no питању Тројног пакта, и става д-ра Мачека при одлучивању о потпису. “ Кад сам га (Мачека) упитао, хоће ли збиља доћи до тог потписивања, одговорио ми je : ‘Сигурно да хоће. Тако су одлучили. Ш та се ту може, кад je таква ситуација. И онда, шта ми ту можемо, ми смо само у колима, којима управљају они, у њиховим рукама je војска, вањска политика, и све, a ми смо само присутни. Бу как бу’. ‘Ta нећете ићи и ви на потписивање ?’ — питао сам га. ‘О, не. Хтјели су и наши, a то желе и Нијемци, али ja не идем да ме и с четири вола вуку’ .” (Страна 300). Међутим, ова наводно, изјава д-ра Мачека, у пуној je контрадикцији с оним што Мештровић пише (на странама 297 и 298), о једном разговору између британског посланика на нашем двору, Кампбел-а и др. Мачека. Њега сам Мештровић овако саопштава: “ . . . Ми смо неспособни да се супротставимо њемачкој снази. Ми би били у пар дана прегажени, a кроз два тједна би Нијемци дошли до Солуна. Стога je најбоље, да ми останемо no страни. Успркос њемачког пријатељства с Москвом, њихов je главни циљ, да крену на Р уси ју и они ће то учинити. A онда — онда може и за нас настати друга ситуација, поготову, ако би нас ви са Запада помогли, да се боље спремимо” , рекао je др. Мачек. Међутим, из свих досадашњих изјава д-ра Мачека, као в' из "његових Мемоара, јасно се види да je Мегћтро53

вић злонамерно приказао став шефа хрватског дела владе no питању Тројног пакта, и да je, доносећи ове две потпуно контрадикторне изјаве д-ра Мачека, “ повијесну истину” својих “ сјећања” претворио у ‘*рекла-казала” . Део Мештровићевих “ сјећања” , који се односе на НДХ je врхунац цинизма. Ha дан 12 априла, Мештровић се налази у Сплиту и чује да je некаква нова власт успостављена у Загребу и да je војсковођа Кватерник дао некакав проглас, a да je у Дубровнику преузео власт неки Булат, бивши “ орјунаш” . Код Мештровића се налази др. Тартаља и др. Ћурчин. Гласови стижу да су Мештровића Италијани ставили на “ црну листу” и да ће бити убијен. Стиже и италијански пуковник Горник, који му, наводно, жалећи се и стидећи се што je Италијан, саветује да не излази ноћу, ни у врт, јер “ неко зрно може да залута” . Исто тако, пише му из Загреба пријатељ Миле (Будак) да напусти Сплит и дође у Загреб, јер му прети опасност no живот. Мештровић Будака зове пријатељем, a и доцније га похађа, виђа се њим и разговара, иако зна да je он члан усташке владе и творац оне изјаве о уништењу Срба. (Страна 315). Мештровић напушта Сплит и прелази у Загреб, где ступа у везу с Лорковићем, Будаком и другим усташким вођама. Будак му no Кљаковићу поручује: “ Реците му да се не боји, док je мени главе на рамену, те ће прије моја отићи него његова” . (Страна 316). По доласку у Загреб, посредством Будака и Лорковића, Мештровић je затражио “ путницу” за Италију (иако су га Италијани ставили на “ црну листу” ), a преко шпанског амбасадора у Загребу, замолио je да га влада генерала Франка позове на изложбу у Мадрид. To му je саветовао, како он каже, неки пуковник Сертић. “ Ha једној вечери” , каже он, “ срео сам тог Сертића. Кад je сазнао да нисам добио путницу, он je ударио шаком о сто, рекавши: ‘Дидо’ ! Ja нисам знао ко je тај ‘Дидо’, али му je домаћица пришапнула: ‘Млади Кватерник’.” Мештровић као да не зна ко je Дидо, шеф усташке полиције и главни злочинац свих прогона и покоља Срба, Јевреја и Цигана. Али, и поред Дида, Мештровић добија већ сутрадан “ путницу” , посредетвом овог “ неког” Сертића. Сада долази део у књизи који je за Мештровића нај-

54

симптомачнији и у коме покушава, још једном, да опвравда усташки режим и његове злочине. Описујући своје хапшење, Мештровић извињава скоро све који су били у директној вези с њим. Сви они су га сажаљиво гледали, стидели се и пребацивали другима или “ ономе горе” , мада су сви од реда вршили ревносно усташку службу. Кад су га одвели у ћелију, онда je управитељ Мајценић приметио да je слама на поду упрљана крвљу, a да je наредио да се очисти и донесе нова сламарица. Ha то je “ тупоноси” усташа Мијо одговорио управнику: “ За кога je и добра je” . Овде, као и доцније, Мештровић прави разлику између “ добрих и рђавих” усташа, као да je управитељ затвора под “ Поглавником” могао бити бољи од његових подређених службеника. Али све ово има своје значење које ће, доцније, бити још јасније. У једном моменту, он je “ осуђен на смрт” , и само се чека извршење. И, на “ три минута пред извршење” , Мештровић je слободан. Три највише личности заузели су се за њега: Хитлер, Мусолини и Павелић. Међутим, пре пуштања на слободу, при саслушавању у канцеларији истражног судије, чуо je исповед једног усташког “ часника” , о покољима који су над Србима извршени у Госпићу. Не помињући име “ часника” , Мештровић саопштава његову причу о покољу. “ Једнога јутра су ми дојавили, како су неке комшилуке четници попалили и свијет побили. Ja похитам с једним скупом војника на лице мјеста. Имао сам шта видјети: два три наша комшилука запаљена, несретне им куће догорјеле. У првом комшилуку на дворишту читава обитељ поклана, један леш овдје, други ондје. Један старац пререзана гркљана још жив хропи, али не може да ишта каже. Недалеко од њега стара жена заклана, a на крају предворја један млађи човјек избоден ножем и заклан, те једна млађа жена подераних рукава и изгребена no мишићима од руку, такођер заклана. Ha средини дворишта једно дијете распорено ножем, a пјевац му вуче Цриево no дворишту. У другом селу иста слика, гариште и неколико лешева. Обузе ме ужас и бјес, na повиках друговима: да пронађемо разбојнике, na гје и тко били. Недалеко од гаришта опазисмо један стог сламе, сађевене око једног стабла, и кад се приближисмо, открисмо једног старца, шћућурио се испод пласта, завукао леђа у сламу, с брадом између кољена, цвокоће зу-

55

бима и буљи уплашено. С почетка није био у стању, да нам ишта одговори, a кад га мало залих ракијом и рекох, да се од нас не боји, дође мало к себи. Упитах, гдје му je кућа, a он показа гариште. — T ko т и je запали? — Четници, — промуца. — A јеси ли кога препознао из овог краја? — Јесам двојицу из сусједног села, — показујући руком правац. Ми га остависмо и јурнусмо према дотичном селу. Од одраслих млађих нисмо затекли, али смо куће попалили и побили, што се je нашло, те тако отпоче наша несрећа и срамота” . Овом “ наивном причом” Мештровић покушава да докаже да су усташко крвопролиће у Госпићу и другим крајевима изазвали четници. Четника тада уопште није било. Српски живаљ je био збуњен брзом пропашћу државе; није знао ни шта да ради, ни куд да крене. Успоставом тзв. “ Независне Државе Хрватске” , био je још више збуњен и као окамењен. И свако српско дете je знало тих дана да иза те “ Хрватске Државе” стоје две освајачке силе, Немачка и Италија, и да свако опирање и таквој држави значи истовремено и напад на ствараоце те и такве “ државе” . Сасвим je разумљиво да нико неће поверовати овој “ иеповести” усташког “ часника” , али je провидна намера Мештровића један доказ више његовог цинизма којим овако језиве злочине над српским народом жели да ублажи и оправда. (Страна 344). Мештровић je имао два сусрета с “ поглавником” Павелићем, no пуштању из затвора. Први сусрет, Мештровић описује на следећи начин: “ У првом кату, пред Павелићевим салоном, сједели су у предсобљу три министра, Жанић, Лорковић и Кошак. Кад сам прошао, ćafoo су се погледали, без да се je и један јавио, a и ja ćato мисто њих прошао, као да их не познам. Код улаза у салон Me je дочекао Павелић с врло љубазним лицем и уљуднбшћу, koja ме je подсјећала на ону краља Александра, да се није разабирало, je ли искрен или намјештен” . Овим бестидним упоређењем пријема код Павелића и поч. краља Александра, достигнут je врхунац неукусности једног човека ко je, као што смо видели no његовом сопственом казивању, у Крал>.евски дом улазио

'56

кад je хтео, гостовао у више махова и био почаствован највишим поверењем (страна 363). Пошто je добио “ путницу” , коју je потписао “ Поглавник” , за излаз из земље, Мештровић долази у Рим где, насупрот његовим ранијим тврђењима о намери да га Италијани убију, добро je примљен и омогућен му рад у заводу светог Јеронима. Из Рима, no дозволи италијанских власти, одлази у Швајцарску, увек с Павелићевом “ путницом” . У Швајцарској je Мештровић остао све до свог одласка у Америку, где je продужио свој уметнички рад, да би се, године 1960, одлучио да отпутује у Југославију, у којој je био примл.ен, на Брионима, од маршала Тита, с њим разговарао и сликао се. При повратку из Југославије, Мештровић je дао швајцарским листовима једну врло ласкаву изјаву о новом режиму у Југославији, да би се, најзад, како je у самом предговору своје књиге рекао .одлучио да своје успомене на политичке људе и догађаје објави. Сматрам да сам ja један од оних политичких људи који су имали правилно гледиште на српско-хрватске односе. Био сам један од њих који je искрено заступао хрватске захтеве кад год су били оправдани. И баш зато сматрам да сам био позван да се осврнем на ову књигу. Париз, 8 фебруара 1962 Драгиша Цветковић Објављено у часопису “ Гласник Српског историјско-културног друштва Његош” у Америци, свеска девета, јуни 1962.

XII МЕШТРОВИЋ И КНЕЗ ЂОРЂЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ Мештровићеве мемоаре штампала je устадика Хрватска Ревија у Аргентини пре тачно десет година, a прештампала усташко-комунистичка Матица хрватска у Загребу пре годину дана. Какви су поводи на овом изразито анти-српском послу ујединили оба крила хрватске заједнице и “хиљадугодишње културе” лако je погодити, кад прочитамо њихове и Мештровићеве епитете Србима.-А-от иИак није лако схватити ни њихову, ни Ме57

штровићеву дрскост, кад прочитамо да овај хрватски идол, заједнички фетиш и усташа и комуниста, и црних и црвених погромлија, Србе овако назива: “ ш п и јун и ... измећари . . . зликовци . . . лопови . . . свиње , , , , глупаци . . . хвалисавци . . . празне мешине . . . препотопске незналице . . . гегуле . . . будале . . . ништице , , , мизерије . . . ниткови . . . пропалице . . . грубијани . . , и тако даље, скоро у недоглед. Овакви изрази запрепашћују с више разлога. Првн je што их искључује и списатељска етика и закони скоро свих културних држава, нарочито оних који су чланови Уједињених нација. У тај ред спада и Аргентина, где je Мештровић своје мемоаре објавио, и Југославија у којој су прештампани, јер се ширење расне и националне мржње подводи под строге политичке законе. Да су издавачи црних погромлија у Буенос Аиресу и црвених србождера у Загребу грађани Јужне Африке или Родезије, a њихове жртве црначка племена, a не Срби — дипломатска ларма и политички протести одјекнули би са свих страна света, био он бео, црн или жут. Пошто туђа рука не чеше свраб, то Аргентину можемо заборавити. Заборавити можемо и Уједињене нације, које се све више претварају у међународну џунглу и комунистички монструм. Али Југославију не можемо заборавити, јер у њој живи преко десет милиона Срба, поред више од осам стотина хиљада невиних жртава Мештровићевих погромлија или сарадника и идола Брозове Матице хрватске. Закон против оваквих увредљивих и клеветничких израза, уперених против целог једног народа, постојао je у Југославији и пре рата, с казном од три године строгог затвора. Taj закон, изражен у параграфу трећем Закона о заштити државе, био je једнак за све грађане од Ђевђелије до Триглава. Такав закон против ширења националне мржње постоји формално и у Брозовој Југославији, али стварно не за Хрвате, већ само за Србе. Да су српска “ Просвјета” у Хрватској, или Српска академија наука у Београду хрватско име обасули свима овим епитетима, којима Матица хрватска, заједно с Мештровићем и својим повампиреним усташама, краси српско име, чули би и глас закона, и речи владајућих хрватских велможа, од Броза и Бакарића, до Јелића и Лпагановића. Јер иако ie Броз комунистичка величина, далеко изнад националних оквира, он je Мештровићу

58

искрено признао: “ Нисам ja мањи Хрват од Вас” . A то при зн ањ е, приликом тријумфалног састанка два највећа “ живућа” Хрвата, лета 1960 у Брионима, потврђује и овакав заједнички посао Матице хрватске у Загребу, усташког центра у Аргентини и свих антисрпских скутоноша Ивана Мештровића, Миле Будака, Анте Павелића и Анте Старчевића, били они црни, црвени или префарбани. О Мештровићевим мемоарима или антисрпским харангама писали су многи наши јавни радници t o k o m п о следњих десет година. Њихове чланке средио je и недавно објавио др. Бранко Миљуш у књизи “Иван Мештровић и антисрпска клеветничка пропаганда” . Заборавио je да у ту збирку унесе и прилог Драгише Цветковића, објављен у деветој свесци Његошевог “ Гласника” из јуна 1962 године. Под насловом “ Једна неуљудна и клеветничка књига — Успомене на политичке људе и догађаје, од Ивана Мештровића” Цветковић je дао леп приказ и убедљиву критику основних навода овог ретког клеветника и погромског сарадника од 1941. године. У овој збирци др. Миљуша дотакнута je и Мештровићева бајка о убиству књегиње Зорке у Цетињу. Ту бајку je дотакао и Цветковић. Али у 1962. години, када су ова два одлична осврта публикована, још нисмо имали Мемоаре кнеза Ђорђа, кога Мештровић означава као извор своје најогавније приче о краљу Петру I. Остале Мештровићеве приче довољно су испреметане и руглу изложене у чланцима седамнаест вредних сарадника. Ми ћемо допунити само наводе о смрти кнегиње Зорке, призивајући у помоћ јединог живог или мртвог сведока, кнеза Ђорђа, као и историју несреће, коју у Цетињу памте и млади и стари, и белаши и зеленаши, na чак и данашњи рушитељи Његошеве капеле и свих српских и ловћенских светиња и завета. Ha страни 84 Мештровићеве књиге у усташком издању стоји: “ Приповедао ми je краљевић Ђорђе . . . поштен, али неубројив . . . како би се чича Пера разгоропадио, na тукао жену. Тако да ју je у таквом наступу ударио ногом, кад je била у другом стању, и мислим, да je након тога и умрла. To да Александар памти и да оцу то не може никад опростити” . Осврћући се на ту ружну и клеветничку причу, проф. Кнежевић тачно каже: “ Кнегиња Зорка умрла ie 4. марта 1890; тада je њен син Александар имао једва петнаест

59

месеци” , a то значи: није упамтио ни своју мајку ни њен трагични крај” . Истих дана Цветковић подвлачи: “ Мештровићев цинизам овде долази до пуног изражаја, када преко једне неозбиљне приче, уколико je она уопште постојала, даје једну овако ружну и гадну слику о краљу Петру I, који je био један од најпоштованијих и најбољих владалаца Србије” . Да ли je ружна Мештровићева бајка измишљена, или je он чуо од кнеза Ћорђа на ког се позива, расветлићемо најбоље кад отворимо Кнежеве мемоаре или описе те домаће трагедије. Узмемо ли у руке књигу или пре ње “ Политику” од 4. јуна 1968. у њима ћемо наћи: “ Мати je већ данима замишљена и брижна . . .Отац je дуго на путу, a требало je давно да стигне. Путеви оца су опасни. Никада се не зна хоће ли се вратити кући. Он некуд иде, a мати једино зна где je —- и она се боји. Сваки одлазак нашега оца нови je страх за њу. Све њене мисли су са њим и уз њега. Атмосфера je нарочито озбиљна, јер се чека блиски порођај моје мајке. Лекар из Европе je већ стигао, a оца нема. Морао je да буде ту. Обећао je мајци да ће доћи, a његова отсутност значи само бригу и зло . . . Да се није десило оно најгоре, оно од чега дрхти и стрепи моја мати, како je то јуче рекла мис Еверард нашој тетки Иди . . . Taj страх за живот мога оца и бригу за здравље моје мајке испуњују целу кућу. Не разумем шта je то што лебди у ваздуху и чини брижним сва лица око мене. Деда долази чешће и дуго седи код мајке. Не прича као обично. Време им промиче у ћутању. И док мати плете, деда пуши . . . Тетке су ређе код нас. Изгледа да мајци смета ведрина која зрачи из њихове младости. A оне не могу да je сакрију ни под привидно брижним лицем. Kao да све то осећа и моја детиња душа док стојим у холу заборављен од свих — сам са својом тугом. ЈБут сам на оца, љут и на деду . . . Време je за ужину, a ja сам гладан. Нико ме не зове, чак ни мрска мис Еверард. Хтео бих да потрчим мајци, — али се не усуђујем ни да се макнем. Одједном чујем жагор. Нека колска запрега je стала пред кућом. Улазна врата се затварају са треском, као да неко нема времена да их приклопи. Разазнајем глас чнкеЈаше, очевог секретара, неко комешање у приземљу, БО

a затим журне кораке . . . Знам то су кораци мога оца, који јури ка степеницама да скрати растојање и што пре стигне на спрат. A његови кораци весело одјекују широм куће. Просто објавл>ују престанак брига и настанак радости. Врата од мајчине собе нагло се отварају. Мати je чула оца. Бацила je рад с којим je покушавала да заборави бригу и сада му лети у сусрет . . . Стрепила je данима, веровала je да je изгубљен, да га никада неће видети, — a он долази . . . Деда je потрчао за мајком, покушава да je задржи, да je бар мало обузда и примири, али се она отрже из његових руку . . . Отац je жив и стигао je . . . Нико нема права да jo j смета, нико не може да joj ускрати радост поновнога сусрета. И она, гласно се смејући, раздрагана, препорођена, лети у сусрет оцу који шири руке. И тада, док хоћу и сам да потрчим — догађа се нешто страшно . . . Узбуђена, задихана, јурећи, мати се заплиће на басамаке и пада . . . пада . . . Чујем њен врисак. Меша ее са избезумљеним узвицима оца, који покушава да je придржи, — да je подигне. Многа врата се журно отварају и уплашена лица трче ка степеништу. Отац je већ подигао мајку и носи je на рукама. Лице му je изобличено од страха и он посрће . . . a на врху степеница, блед и занемео, етоји деда . . . Не може ни да се макне и само беспомоћно шири руке. Узбуђена гомила тиска се око оца, додирује руке и хаљине моје мајке. Неко јеца, неко нешто говори, a све надвисују очеви узвици: “ Лекара, брзо лекара!” . . . Шта се то догађа са мајком? Дотрчао je и лекар, рукама раздваја гомилу и надноси се над мајком . . . И цело то мноштво бучно се губи иза врата мајчине спаваће собе. Хтео бих и ja унутра, али ме једна рука задржава . .. To je мис Еверард, мој зао дух, који се увек нађе да ми нешто спречи. — Пођи са мном, — каже она, — a њено лице je бледо и уплашено. Не брини, мати je пала, али ће брзо да оздрави. Оставимо je да се одмори” . Смрт моје мајке, која je наступила нешто доцније, потпуно je изменила изглед куће и живот у њој. Замро je живот на двору кнеза Николе, a младе принЦезе, моје тетке, своје блиставе беле хаљине замениле су

61

црним веловима. Туга je ушла у владајући дом, a преко њега, искрено и спонтано, пренела се на Цетиње и целу Црну Гору” . Кад би ове описе некада даровитог детета и поштеног мученика читали Мажуранићи, Томашићи, Гавранићи или браћа Радићи, у очима би осетили сузе, a у души гађење и против Мештровићевих бљувотина и против усташко-комунистичке спреге, испод трошног крова Матице хрватске и хабавог скута комунистичких покровитеља. ТТТтп нам каже несрећни српски кнез у 1968, то нам je могао рећи сваки посетилац куће Карађорђевића у Цетињу од 1890. до данашњег дана. Још као дете гледао сам те узане и стрме степенице низ које je потрчала лепа и млада кнегиња да загрли свог мужа, на повратку с једне дуже и опасне мисије. A мисија je била везана са великим проблемима из тих дана, као што су протеривање краља Милана, односи између радикала и намесништва недораслом краљу Александру, или судбине устава из 1888. A k o je нека прича слична Мештровићевој, заметнута у другим мозговима, a то je могла бити само пропаганда дома Обреновића, или животињска мржња Владана Ђорђевића, од којих су претенденти на престоле најмање поштеђени. Међу првим српским војницима са Солунског фронта, који су већ новембра 1918. допрли до Цетиња био je Марко Радусиновић, сада у Калифорнији. Ja сам се тек 1. јула 1919, нашао поново у свом Цетињу и одмах, као тек уписани студент произведен у члана редакције нашег јединог листа у ослобођеној и уједињеној Црној Гори. Kao противници краља Николе тражили смо и длаку у јајету, да би доказали “ издајничку работу” свог детронисаног и оклеветаног господара. Колико смо ми, присталице безусловног уједињења са Србијом, били неуморни у тражењу “ доказа издаје” , толико су и наши зеленашки конкуренти били харни да се са свим својим “ убојним арсеналима” баце на светло име краља Србије. Никада ниједан од тих глагољивих противника није сишао у слично блато, с којим Мештровић оперише против свих Срба, нарочито њихове династије. Ha челу војске којој je Радусиновић још припадао био je пуковник Лазаревић. Пошто сам увек волео да будем близу првих, кад први нисам могао бити, то еам се као “ новинар” јула 1919. састајао и с њим. Ни

62

он, који je стојао изнад обе локалне политичке групе, нити ми, који смо групе предводили, никада за Мештровићеву причу нисмо чули. За њу никада нису чули ни рођаци обе владајуће српске куће, као што су били војводе Божо и Ђуро и сва њихова деца, неки чак и вршњаци и другови деце Петра Мркоњића. Године 1944. до краја 1947. многе сам сате провео у разговорима с кнегињом Јеленом. И ja, a са мном и још неки живи сведоци, могли смо чути њене приче и описе, везане с Цетињем и раном младошћу. Међу њима била je и ова, коју нам je несрећна кнегиња оживела у римском дому сестара Радонић, a која се потпуно подудара с описом њеног старијег брата и памћењем тадашњих чланова ове прве српске куће. Ш то Мештровић бунца о Србима, то данашња “ браћа” Хрвати радо намећу и историјама и својим погромским предањима и заветима. Ha том поелу нису сами аргентински усташи, Мештровић и Матица хрватска. Од колективног лудила излечили су се сви народи и народчићи, изузевши џунгле и наше хрватске “ браће” . Пречесто читамо да њихова погромска мисија још није завршена. У својим изазивањима постају све гори као да им je Никсон својом загребачком беседом и посетом Кумровцу дао нова овлашћења или надахнућа, која су им пре краја баладе ускратили и Хитлер и Мусолини. У том знаку, недавно, 16. маја 1971, видео сам и нову велику мапу нове Велике Хрватске, коју ће им обезбедити Совјетска Русија, ако се изјалове наде у Никсона. Ta мапа прелази Хитлерове и Мусолинијеве границе, јер осваја и долине Лима, с Дурмитором, Беранима и самим Баром, до западне ивице “ Мештровићевог” Ловћена. Ha крају свих вербалних спорова, клевета и мапа, истиче се питање: шта je паметније — губити време е лудацима или их препустити Божјем и Христовом суду, који су право освете за се задржали? Taj суд je над свим земаљским судовима, за еве, a камоли за оне, који су се и Бога и Христа одрекли пре равно тридесет година. Др. Рад. Вукчевић Објављено у “ Канадском Србобрану” , Хамилтон, од 17. јуна 1971.

63

X III

ЈОШ О ЛАЖИМА И КЛЕВЕТАМА ИВАНА МЕШТРОВИЋА Афера са скрнављењем гробнице кнеза Александра Карађорђевића у Бечу и одношење кнежеве лубање — “ Успомене” (стр. 9— 10), као и све даље О Божићу католичком 1904. Мештровић пише како je дошао у Београд да изради бисту краља Петра I. Приликом једног портретирања, Мештровић пише како му je краљ Петар узрујано казао да je мало пре добио телеграм од нашег посланика у Бечу Симића у коме му јавља да je гробница његовог оца кнеза Александра у Бечу оскрнављена и да je из ње однета лобања. О овом догађају пише и Милан Стојадиновић у његовим мемоарима “ Ни Пакт ни Рат” . По Стојадиновићу догађај се десио 1910. године, када се Стојадиновић налазио у Бечу са једним својим другом, na je Бечка полиција посумњала да су они ово дело учинили. Она их je пратила и да би се уверила да ли je њена сумња оправдана, телеграмом je упитала београдску полицију, ко су ова сумњива лица. Телеграм je дошао у руке Михаила Церовића, управника града Београда, иначе личног пријател.а оца Стојадиновићевог, и овај je одмах известио бечку полицију, да се она налази на погрешном путу. Када се упореде писања Мештровићева и Стојадиновићева о овом догађају, онда je јасно да се њихова писања не слажу no времену када се догађај одиграо. Јер, no Мештровићу догађај се десио 1904. о католичком Божићу, a no Стојадиновићу, пет година доцније у августу 1910. Значи, да неко од њих не пише истину. У ствари обојица лажу. Јер Мештровић пише, како je краљ Петар добио телеграм од нашег посланика Симића из Беча, a Симић 1904. није био наш посланик у Бечу, него др. Миша Вујић. Симић je дошао за посланика у Беч тек 1906 (проверено no Шематизму Краљевине Србије). Што се тиче Стојадиновића, он пише да je 1910. био управник града Београда Михаило Церовић. Међутим, Церовић je био управник града Београда само до краја 1907. када je смењен због познате афере убиства у београдској главњачи Милана Новаковића, бив. ђенералштабног капетана, једног од вође контрача, официра који су се бунили против 29. маја и завереника.

64

Миловановићеви планови (стр. 23)

Крајем 1911. Мештровић пише да je дошао у Београд и том je приликом радио бисту Милована Миловановића, председника владе и министра спољних послова краљевине Србије. Једне вечери када je биста била готова, Миловановић je задржао Мештровића на вечери и том приликом Мештровић пише да му je Миловановић казао: “ Ja сам данас пун среће, a човек када je сретан, жели да своју срећу с неким дијели, na не знам, с киме бих je радије подијелио него с вама и ко би био достојнији, да je с њим дијелим” (сик). “ Казао ми je како су потписали уговор с Грцима и Бугарима, да заједнички ударе на Турке” . “ . . . Ми ћемо за који месец кренути на Турску, na да се с њом сврши и да добијемо излаз на море, да се мало осамосталимо и приправимо, a наша je будућност тамо, кад се сви Срби и Хрвати уједине” . Поставља се питање: може ли се сада поверовати оваквим казивањима Мештровића? Зар се може предпоставити да ће један озбиљан човек, државник, председник владе једне државе, хтети и смети да једну овако озбиљну и важну државну ствар и тајну повери једном младом човеку, једва од 28 година, и који je уз то био страни, аустријски држављанин? Није ли Србија, баш у ово време, имала једно тешко разочарење са једним младим човеком страним аустријским држављанином, Ђорђем Настићем, који jo j се представио као велики националиста, уствари био je аустријски шпијун и агент провокатор. Казивање Мештровићево зашто je Миловановић закључио уговор са Бугарском (са Грчком у то време није још ни био закључен уговор, што још више потврђује неистиност Мештровићевог писања), демантује Мештровића. Јер Милован Миловановић није закључио и схватио уговор са Бугарском као нападни првенствено против Турске, него као одбранбени против Аустрије (види Слободан Јовановић “ Моји савременици” , свеска о Миловановићу). “Црнорукци су” , каже Слободан Јовановић, “ уговор од 1912. сматрали као дипломатску припрему рата са Турском, Милован Миловановић на против, више je помишљао на одбрану од Аустрије, него на напад против Турске . . . Балканске државе заратиле су са Турском, после смрти Миловановићеве, и уговор од 1912. прометнуо се од обранбеног у нападни савез” . Ја-

65

сно je, дакле, да Миловановић није могао поверити закључење Балканског савеза од 1912. Мештровићу, a најмање му je могао рећи да ћемо “ на јесен кренути на Турке” . A што се тиче овог хвалисања: “ . . . не знам с киме бих радије него с вама и ко би био достојнији да са њиме дијелим” — то je типична бечкопештанска нескромност и надутост толико хрватских доктора и директора, који мисле да могу своју унутрашњу празнину филистерства и квистризма покрити својом надутошћу и уображеношћу. Сусрет са “ Црном руком” (стр. 25) Полазећи из Србије 1912. и када je дошао код Милована Миловановића да се опрости, овај му се жалио да je код њега тога дана био ЈБуба Јовановић зв. Чупа, један од вођа црнорукаца, na да му je том приликом претио извадивши бомбу да мора да сарађује са “ Црном руком” иначе “ ћемо с вама и са сваким, тко се буде противио, свршавати са овим . . .” Међутим, ово казивање Мештровићево није истинито. Истина je да су односи између Миловановића и “ Црне руке’ били у прво време рђави. Истина je да су црнорукци претили Миловановићу да ће га убити. Међутим, ниједан од савременика историчара не износи да je Љуба Јовановић-Чупа долазио у канцеларију Миловановића и претио му бомбом. Општа je позната ствар да je капетан Boja Танкосић, који je био члан “ Црне руке” , једном приликом, када се Миловановић возио фијакером за Скупштину, да тамо одржи говор, да Србија признаје анексију Босне и Херцеговине, као факат који не дира њене интересе, ускочио у кола Миловановића и претио му смрћу. Међутим Слободан Јовановић каже: “ Зна се сигурно да су се пред закључењем уговора од 1912. Миловановић и црнорукци измирили” (“ Моји Савременици” — Милован Миловановић, стр. 56). Медал>а за ослобођење Косова (стр. 27— 28) Због израде медаље за ослобођење Косова, после рата са Турском, која je била поверена Мештровићу, избиле су неке несугласице између чланова владе. Због тога, ЈБуба Јовановић, министар просвете, одвео je Мештровића код председника владе Андре Николића. Ту нам Мештровић износи како су Андра Николић и Љуба Јо-

66

вановић говорили са ниподаштавањем и исмевањем о краљу Петру, који се противио изради медаље због њене голотиње. Ово je на први поглед једна ситна, али ретко прљава, гадна и мангупска лаж. Мештровић je хтео да прикаже краља Петра као једног необразованог глупог човекавладаоца, на чији се рачун његови министри — Јовановић и Николић — подсмевају. Мештровић каже да je Николић био председник владе. Међутим, има нешто што je Мештровић заборавио и пропустио фабрикујући ову лаж, a то je: да Андра Николић ни тада 1913, ни доцније, a ни раније, није био председник владе Србије. Усто Андра Николић je био један ретко културан и васпитан човек, један од најкултурнијих радикала: тешко да би се могао служити изразима исмевања према краљу Петру. Moj боравак у Београду 1913 (стр. 33) Мештровић je приликом овог боравка често одлазио код Пашића и каже нам да je једном приликом Пашић, пошто се no други пут вратио са пута у Русију, причао да je био примљен код цара. Рекао му je између осталог и ово: “ Она друга ствар (намеравана женидба престолонаследника са једном од царевих кћери), која je толико важна за наш народ и нашу династију, на најбољем je путу” 0 могућности женидбе српског престолонаследника са кћерком руског цара, много се говорило у Београду тада, али да ће један Никола Пашић, који je био ретко озбиљан, обазрив, закопчан, a уз то искуеан човек, који није хтео важне државне послове и ствари да саопшти ни најближим својим сарадницима и пријатељима, поверити овако једну важну ствар, једноме странцу и младићу, то je искључено. Јер, и најмања индискреција с његове стране, могла je све да поквари. Пре ће бити да je сувише слављење и хвалисање Мештровића од стране наших водећих кругова ударило њега у главу, na je дозволио себи да и овакве ствари измисли. Сусрети са принцом Ђорђем Карађорђевићем у Паризу (стр. 82) Ово поглавље садржи више лажи и гадости. Ево само неколико:

67

а) “ Једном приликом, када сам се случајно срео са старим митрополитом (реч je о митрополиту Димитрију ) на улици (у Паризу) тек смо почели разговарати наиђе Ђорђе и пође, a онда наједном стане неколико корака од нас na добаци: “ Како можете да се поздравите са том џукелом, који je оставио свој народ, зграбио тобоже неке мошти и стругнуо преко Црне Горе у Европу, a народу што буде” . Међутим, митрополит Димитрије je заиста одступао из Србије заједно са српском војском, али за све време рата од 1916. до 1918. он je стално боравио на Крфу и није ниједанпут ишао у Париз. б) Поред овог случаја са митрополитом, Мештровић износи масу гадости и прљавих ствари, које му je наводно причао принц Ђорђе. Morao je заиста принц Ђорђе и рећи све то Мештровићу, ипак Мештровић, који приказује принца Ђорђа као једног неуравнотеженог човека, који прави стално испаде, који су заиста, како каже Мештровић, били неугодни, нарочито према краљу Александру, не би смео то писати. в) “ Једном приликом” , каже Мештровић, “ код мене добро расположени (принц Ђорђе, Мика Петровић-Алас и Мештровић) сједели смо уз камин. Ђорђе отрчао у моју радионицу, донио три јастука, na je ceo крај ватре прекрстивши no источњачком начину ноге, те je тражио да и ми тако сједнемо. Мика (Алас) je међутим извадио вечерње издање новина из џепа, и питао принца Ђорђа, да ли je читао да су у Солуну стрељали Аписа и другове. Када се зна да je Апис стрељан у Солуну у сред највећег лета — 25. јуна 1917. — када je Мика Петровић донео новине које су објавиле вест о Аписовом стрељању, онда je неразумљиво како су принц Ђорђе, Мика Петровић и Мештровић имали потребу да седе у сред лета поред ватре у камину и греју се! ? Ha посланству у Риму Истог лета, када се догодио крвави догађај у Народној скупштини — 1928. — Мештровић долази у Рим. Тамо je, како пише, нељубазно дочекан од нашег посланика Ракића, који га уопште није хтео да прими, као и од осталих чиновника посланства. Наш војни аташе, онда Милутин-Мића Недић, генерал, позвао je Мештровића да буде гост у његовом стану, и Мештровић je овај позив примио. За време гостовања, Мештровић каже,

68

како je видео да Мића Недић чита неку књигу од неког нацистичког дисидента, који je описивао Хитлера и његову “ Мајн Кампф” . — “ Па што ви то читате генерале. Нећете се, ваљда, no врагу и ви ‘преваспитати’ ?” “ Не ово je писао један бивши нациста, који се ‘преваспитао’. Књига je врло интересантна. Све je управо као код нас” . Након што ми je прочитао неколико шаљивих цитата из те књиге на рачун Хитлера и његове околине и његових преверзитета, почео je Недић, с призвуком туге, да приповеда о Петру Живковићу, о његовим везама са Краљем, о његовој свемоћи и разним срамотним и ружним стварима у вези с тим. Онда je Недић своje приповедање завршио ријечима: “И то вам je генерал наше војске, a и више од тога, na можете замислити, какви су осећаји нас официра” . Међутим, онда, 1928, када je no Мештровићу Мића Недић требао да чита ову књигу о Хитлеру и његовим нацистима, Хитлер уопште није био познат у Европи, a најмање код нас Срба. Он je тек почео да излази на глас две године доцније, када je у јесен 1930. одједанпут успео да на изборима за Рајхстаг добије преко 6.000.000 гласова и преко стотину посланика. Тек тада je почео свет да се интересује ко je то Хитлер и о његовој идеологији. Мића Недић, кога добро познајем као свог рођака, заиста je био културан човек и интелигентан официр, али он није знао немачки. Хитлеров “ Мајн Кампф” био je преведен на француски језик тек 1935. или 1936. Друго, онај који je познавао добро Мићу Недића зна, да он не би никада причао тако одвратне ствари о Петру Живковићу и Краљу. Све je ово измислио и удесио Мештар да би се могао бацити на Краља, који му je толико добра учинио. Али има још нешто из овог гостовања Мештровићевог код Миће Недића, што баца врло ружну слику на Мештровића. У његовим “ Успоменама” Мештровић пише, да када je после свог доласка у Рим, пошао на неколико дана на лечење у Фуђи, наше посланство у Риму послало je за њим “ једну женску” , Ј. Христић, да га “ проматра” с ким се састаје . . “ Иначе она je шпијунирала за посланство” . Међутим, та “ једна женска” била je кћи једне од најотменијих српских породица из Београда. Њен деда, Никола Христић, био je председник министарства краљевине Србије под кнезом Михаилом, краљем Миланом и краљем Александром Обреновићеи.

Њен отац, Коста Христић, био je више пута министар у разним владама под Обреновићима, и наш посланик у Бечу и Риму. Њезина браћа: Стеван Христић, био je један од наших најбољих композитора и члан Академије наука, a Бошко Христић, посланик Југославије у Атини и Риму. И сад овакву даму, Мештровић назива “ једна женска” и тврди да je “ шпијунка” . Али то није све. Ta “ једна женска” “ шпијунка” била je тада верена за Мићу Недића, чије je гостопримство уживао Мештровић. Она се ускоро и венчала за Мићу Недића. У ствари, no среди je нешто сасвим друго, што најбоље показује какав je карактер и каквог je морала био велики Мештар. И ако je био гост код Миће Недића, Мештар je покушао да насрне на вереницу свога домаћина, добио ћушку, na на овај начин хтео je да се освети. Зар ово није крајњи нитковлук? И сами Хрвати признају да je Мештровић писао лажне мемоаре Мештровић je био ухапшен крајем 1941. од усташа и био држан неколико месеци у затвору, na je у марту 1942. био пуштен. Одмах после тога, он je био примљен од Павелића и оетао у дужем разговору са њим. Поводом ose посете Павелићу, Мештровић je направиб једну прљаву жаоку да би ујео сл ога великог добротвора краља Александра. У својим “ Успоменама” он каже: “ Павелић ме дочекао с врло л>убазним лицем и уљудношћу која ме je подсећала на ону краља Александра” . Да ее није разбирало je ли искрен или “ намештен” ми не знамо, али знамо да' ie Мештровић један велики дрипац и неваљалац, када je могао свога добротвора да упореди еа убииом његовог дОбротвора. To je несумн.иво. У Овој краткој реченици најбол.е се оцртава портрет овог нотђрног лажоВа.1 клеветника, нбваљалца, — најВбђет сина Хрватске са ПавелићбМ; Два дана доцније Павелић je пбзвао Мештровића да као стручњ^к да своје мишљеЉе o ŠjJBaTfei'coHt краљу ТоАиславу, кбји je израдио хђватСки кипАр пок: Франгеш. Из једне виле на Тушканцу, Павелић, његови министри и Мештровић прошли су пешке Јуријевићевом улицом до Франгешовог атељеа. Тако je цло свет могао да види Kako еу će “ два ^ајвећа Хрвата изМирали” .

70

Уствари, Мештровић je као куца ишао поред “ дичног поглавника” . Два дана после ове инспекције Томислављевог споменика Мештровић добија “ путницу” да отпутује за Италију. Ha путу прати га Кирин, референт министарства просвете за уметност. Сутрадан no доласку у Венецију он добија поруку од италијанског министра финансија Волпиа, да се нађе као случајно пред румунским павил.оном на Бијенале у 10 сати, јер ће Краљ отворити изложбу. Кад je Краљ дошао пред павиљон Мештровић каже да га je опазио, пришао му и руковао се и замолио га да га проведе кроз изложбу. A ево, сада, шта кажу сами Хрвати о оваквом писању Мештровића. У четвртој свесци “ Хрватске ревије” за 1962, коју уређује Винко Николић, главни сарадник Мештровићев у изради његових “ Успомена” , Стјепан Ратковић, бивши усташки министар просвете и посланик НДХ у Берлину, пише на стр. 420— 425: “ И сада долази на стр. 367— 368 (“ Успомена” ) приказ пута у Венецију, за који бих волио, да није написан. Мештровић не каже зашто путује у Италију и зашто га прати Кирин. Мештровић je међутим био постављен за члана државне делегације да као такав присуствује отварању изложбе Бијенала у Венецији. — У Венецији он прима поруку Краља (који je некако дознао за долазак Мештровића), да се нађе “ као случајно” пред Румуњским павиљоном. И онда даље прича о Краљевом доласку и Краљевом позиву, да га проведе кроз изложбу. “ Свестрана анализа овога приказа” каже Ратковић, "у многоме ће побудити сумњу у његову веродостојност” . Али Ратковић даље правда овакав лажан поступак Мештровића тиме што je Мештровић ишао “ на отварање и уређење хрватске бијеналне изложбе” . Краљ je дошао оном приликом на отварање Хрватске изложбе. . . . Пред павиљоном га je дочекало хрватско државно изасланство, у коме je и Мештровић био (Поглавнику сам био поднио на одобрење попис чланова изасланства на челу којега сам имао бити надлежни министар, али, јер то нисам желео, одредио je Поглавник министра финансија др. Кошака). Краљ je од прије познавао Мештровића и с њим се код престављања изасланства срдачно руковао, a онда je Мештровић, као најпозванији, краља провео кроз изложбу . . . ”

'1

“ Зашто je Мештровић једном посве једноставном догађају дао овакав облик?” (Пита се др. Ратковић). Ту Ратковић каже, да држављанин који државу воли, не мора волети власт у њој (режим, систем, владавину) и представнике власти! Може их мрзети и стварати завере за рушење такве власти, a у свему томе може бити мотив, баш велика љубав према властитој држави. “ Мештровић je осуђивао и отклањао Павелића и његову влавадину у НДХ, али се зато није одрекао и Хрватске, него je шта више, ублажавао своју огорченост и аверзију према владајућем систему, помогао, да изложба успије, знајући добро, да ће овај уепјех на крају бити културан добитак за Хрватску и хрватски народ. Племенита црта Мештровићеве личности. Теже je одговорити зашто Мештровић догађај приказује на тако мало уверљив начин. Мештровић je себи већ зарана осигурао независан положај у сваком погледу . . . Али ако такви људи ипак једном дођу у пригоду да нешта прикрију и затаје, они су у томе невешти и несигурни (сик). Ова успомена на пут у Италију међутим, односи се на тако безначајан догађај, да би могла мирно изостати. Књига тиме не би ништа изгубила од вредности. Могла би само добити, na дође ли до њеног поновног издања, ваљда ће се на то мислити” . Милан A. Фотић Објављено у листу “ Искра” , Минхен, број од 15. јула 1971.

XIV “ ДА СЕ САЧУВА ЗА ПОВИЈЕСТ” — ПОВОДОМ ЈЕДНОГ “ ПИСМА” ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА Када сам својевремено прочитао мемоаре Ивана Мештровића (“ Успомене на политичке људе и догађаје” , Буенос Аирес, 1961), имао сам намеру да се осврнем и на напис “ Степинац о једном писму Драже Михаиловића” (стр. 377). Причу у вези са тим “ Дражиним писмом” , Мештровић j e , бар тако пише, чуо лично од надбискупа загребачког, каснијег кардинала, др. Алојза Степинца, у Риму t o k o m другог светског рата. И поред тога што j e ову причу ад хок “ прибиљежио” , Мештровић не наводи

72

чак ни годину, a да и не говоримо дан и месец, када му ово Степинац причао. A без тога, без тих временских података, немогуће j e писати, јер би се сводило на “ јестније” , na сам ради тога био одустао да о овоме пишем. С друге стране, Степинац j e t o k o m прошлог рата неколико пута био у Риму, a Дража Михаиловић, због потера и других разлога, доста често мењао седиште свог штаба. Међутим, недавно ми je дошла до руку књига “ The truth about Yugoslavia” коју je написао, и пре двадесетак година објавио у Њујорку, познати хрватски политички и јавни радник, члан Југословенског одбора и Трумбићев лични секретар из времена Првог светског рата, г. Павле Остовић. И док сам ту књигу, a под утиском овако претенциозног наслова, прелиставао, набаеах на место које говори о горе поменутом “ Дражином писму” . Сад, значи, имамо две “ верзије” , Остовићеву и Мештровићеву, о једној те истој причи, na je и веродостојност — јача су двојица него сам Радојица — добила у квантитету. A добила je и у квалитету, јер то не пише ма ко; то пишу људи којима би се, већ и због угледа који су у друштву уживали, обавезно морало веровати. Истина, i'. Остовић пише да je причу о овом “ Дражином писму” чуо од Мештровића, односно позајмио из Мештровићевих мемоара док су још били у рукопису. И за разлику од Мештровића. он наводи да je до овог суерета између Степинца и Мештровића дошло у пролеће, 1943. у Риму. И тако, сад смо у могућности да целу ову причу размотримо, како са временске, тако и са локалне тачке гледишта: Степинац je боравио у Риму од 26. маја до 3. јуна 1943, што се види из једног извештаја усташког претставништва у Ватикану, кнеза. Еугена Лобковица. Кратко време пре тога услед немачког продора у Црну Гору, Дража Михаиловић je напустио село Липово код Колашина и пребацио се у Србију. За случај ако би цела ова наша, њихова прича била истинита, испало би да je Дража ово “ хисторијско писмо” писао v Липову, априла 1943. Него, о каквом се то писму ради? У својим мемоарима, Мештровић je написао да му je надбискуп Степинац доказивао у Риму да сви Срби не мрзе Хрвате. Па да би то поткрепио конкретним чињеницама, испричао му што je на Капитолу недавно доживео “ с једним српским часником” . Taj “ часник” je рекао Степинцу следеће: je

73

“ Послан сам од генерала Михаиловића, да предам писмо талијанском генералу. До Београда су ме пратили Михаиловићеви људи и предали Недићевцима, a ови Нијемцима, који су ме пратили до Сарајева, a од Сарајева до Загреба Талијани. У Загребу су ме Талијани смјестили у хотел Еспланаду и рекли ми, да чекам, док не дођу no мене, да ме отпрате генералу. Чекао сам, ево, данас je четврти дан. Било ми je досадно, a вани je падала киша, na сам опрезно отворио писмо и, кад сам видео, шта je у њему, обузео ме стид и одлучио сам, да писмо нећу предати, na било са мном не знам шта. Ja сам, Преузвишени, Србин из Србије, заклео сам се на вјерност југословенској држави, a ово je писмо издаја te државе, и ja га нећу жив носити, него сам га донио Вама, да се сачува за повијест, a са мном што буде, ионако ми није стало до живота, послије толико несреће и срамоте” . (“ Успомене” , стр. 377). После овако дивно описане одисеје тог Дражиног “ часника” , где су, као у каквом криминалном роману, застушБени сви могући детаљи, Мештровић je, као да je у питању нешто из времена Набукодоносора, питао Степинца да ли се сећа садржаја тог “ Дражиног писма” , нашто му овај одговара: “ Како да не, сјећам се сваке ријечи, те чито сам га неколико пута. Отпочето je с титулирањем “ Екселенцијо” и “ колега” , a онда je Михаиловић прешао на ствар истакавши, како су увијек били не само добри, него и пријатељски односи између Италије и Србије, све, док нису ушли Хрвати у састав српске (сик!) државе. Од тог времена су се покварили и бивали све тежи и тежи. Међутим, сада су и Талијани упознали Хрвате, те je дошло вријеме за присну сурадњу, јер су наши циљеви исти: ваши, да истријебите Хрвате из Далмације, a наши да их истријебимо у Босни и Херцеговини” (о.с. стр. 378). Сад ћеМо, то исто само мало другчије, да чујемо “ верзију” г. Остовића, јер и поред тога што je у питању исто “ врело” , наводна Степинчева прича у Риму и ништа друго, извесна разлика између ове две “ верзије” постоји: “ 1943, један од српских пуковника, био je упућен од стране Михаиловића, да достави лично писмо талијанском команданту, генералу Марију Роати, Пуковник je прво пошао у Београд, a затим у Сарајево и Загреб. Отсео je у хотелу Еспланаде, где je имао да сачека даља талијанска упутства. Из чисте радозналости, пажљиво

74

je отворио поверено му писмо, и, ево, о чему je Михаиловић писао Роати: “ Односи између Италије и Србије били с у пријатељски кроз целу њихову историју. Чак за време балканских ратова, Италија, и поред тога што je била савезник Аустро-Угарске и Немачке, подржавала je српски захтев у односу на Скадар. Наши односи су се погоршали после Првог светског рата, кад су Хрвати и Срби постали грађани исте државе. Сад и ми и ви познајемо Хрвате, и у односу на Хрватску циљеви су нам исти: на вама стоји да истребите Хрвате из Далмације, a ми ћемо их истребити из Босне и Херцеговине” . Пуковник, скандализиран садржајем овог писма, сместа je пошао надбискупу Степинцу и предао му писмо. Рекао му je да он није знао садржај писма, кад се прихватио да га достави. Сад, кад je видео да je у питању очигледна издаја, он не би желео да у тој издаји учествује” . (“The truth about Yugoslavia” , P. Д. Остовић, Њујорк, 1952, стр. 227. Превод je мој). Највероватније, кулпа меа, г. Остовић je причу о овом “ Дражином писму” , примио здраво за готово. За тезу која се провлачи кроз све странице његове књиге (Срби су за све криви), ова прича му je дошла као поручена, na ју je, ваљда и због тога што потиче од Мештровића, без резерве усвојио. Озбиљан писац, тим пре писац који претендује да говори истину, и само истину, никад то не би учинио. Јер ако му je, као што изгледа да јесте, све изгледало логично и потаман, г. Остовић се ипак морао обратити лично Степинцу, na да непосредно од њега сазна пуну истину или, ако тако може, пуну лаж о том “ повијесном” писму. Јер, да узгред напоменем, Степинац je био жив не само кад je г. Остовић писао своју књигу, него и годинама пошто ју je објавио. Да je тако урадио, можда ова прича не би ушла ни у Мештровићеве успомене. О т о л г je сада касно говорити, na кад je тако да мало прорешетамо ову, бива Степинчев^, причу: Из Липова села маленога, једнбг пролетњег јутра, кренуо je на пут један Дражин “ часник” (име му нико, никад, знати неће). Добио je задатак, да понесе и натраг се врати, Дражино “ лично писмо” за једног талијанског генерала! Ha основу онога што je написао Мештровић, не бисмо знали ни да ли je тај талијански генерал крштен, док г. Остовић наводи да се радило о ген£ралу Марију Роати. Од конака једног до другота, fora

75

“ часника” односно “ пуковника” , из Липова na до Београда, прате “ Дражини људи” и ту га предузимају Недићевци који га одмах предају Немцима. Немци га враћају према југу и прате све до Сарајева. Даље, све до Загреба, о њему се старају Талијани. Не пише Мештровић, не пише ни г. Остовић, али испада да сви они редом, дражиновци, недићевци, Немци и Талијани, знају да je у питању “ повијесни” задатак na овог “ часника” чувају као очи у глави. Смештен je, дивота божја, у хотелу Еспланаде и речено му je да ту чека, јер ко чека тај дочека. И чека човек пуних четири дана, a од Талијана ни јава ни гласа. Досадно му je . . . Изашао би он да се прошета и кроз краљевски Загреб, тамо до Јелачићевог споменика и цркве Светог Марка, али као за инат “ вани” пада киша! Иначе, Загреб je сад “ слободан” град у поробљеној земљи. A и да није тако, ко би се смео усудити да пркоси осовини Рим—Берлин, јер као што смо видели, молићу лепо, та “ осовина” стоји позади овог “ српског часника” . И тако, у тој досади, нашем “ часнику” , једном “ од српских пуковника” , сину у главу мисао да “ опрезно” отвори то “ Дражино писмо” (остаће за сва времена тајна, на ком je језику било написано то “ поверљиво писмо” , na ако je овим нашким, да ли je било “ у ћирилици” или латиницом). A кад га отвори и прочита, виде да je у питању “ урота” , права правцата урота! “ Уротио” се генерал Дража Михаиловић. командант Југословенске војске у Отаџбини, министар војске и морнарице Југословенске краљевске владе, и решио да заједно са тим “ талијанским генералом” расчеречи и онако рашчеречену Југославију, да стави свој потпис испод оних Римских уговора којима je хрватски “ поглавник” обезглавио Далмацију и предао je на пешкеш Бениту Мусолинију! И шта je друго преостало овом “ часнику” , него да пође да исповеди не свој, него “ Дражин грех” , Дражину “ уроту!” Па пошто српског митрополита и српских свештеника у Загребу тада није било, побиле су их усташе, пође право Степинцу! Па онда? Па онда “ са мном што буде” , није му до живота кад види ову Дражину “ уроту” ! A што се тиче садржаја тог “ Дражиног писма” , о томе и да не говоримо, јер би испало и сувише комично, a у питању je једна жалосна, несвакидашња појава. Само две речи, читави један појам, недвосмислено потврђују дг, je то “ Дражино писмо” произашло из неке чисто уста-

76

шке кухиње и да га je измислио неки овејани усташа. A што je испало глупо и овако детињасто, то се сад може објаснити помоћу параноје која je, кажу, неизлечива и која људима замрачује разум. Дражи се овде импутирају речи no којима су Хрвати 1918, ушли у “ састав српске државе” ! Ван усташлука, ван духовног накота Јозуа Франка, нико ни код нас ни на страни до данас није то тврдио, na зашто би Дража Михаиловић у том погледу правио изузетак! И ако би смо даље терали мак на конац, могло би се поставити чак и питање зашто се ове две “ верзије” о том “ Дражином писму” понегде очито разликују. Зашто Мештровић не помиње Мариа Роату, a г. Островић га помиње! Роата je био командант II талијанске армије са седиштем у Шибенику. A то значи да je нашег “ часника” , за случај да у Загребу није “ дезертирао” , морао неко да прати до Шибеника! Штета, што не знамо ко би га даље пратио . . . Некако одмах након je Матица хрватска поново у Загребу објавила Мештровићеве успомене, загребачки “ Глас концила” од 24. августа 1970, пренео je из тих “ Успомена” , књижурине која обухвата наше “ људе и догађаје” из прве половине овог века, баш оно место коje говори о том “ повијесном” Дражином “ писму” ! Коментарисали нису. A и зашто би? У “ србокомуниетичкој” Југославији, још увек мајка није родила таквог јунака, који би се смео усудити да брани Дражу Михаиловића од оних који га мртвог клеветају. “ Глас концила” je орган Надбискупског духовног стола. Уређују га католички попови. Знају они боље него ико други да je цела ова прича о “ Дражином пиему” измишљена и лажна. Знају и ко ју je измислио и шта joj je тенденција. Знају да je овде у питању “ промиџба” помоћу које, ако je то могуће, треба бранити усташлук, na макар и помоћу фалсификата и измишљотина. У противном, зашто уредници “ Гласа концила” нису објавили то Дражино “ поверљиво писмо” ? Степинчева архива je у њиховом поседу. И зар Степинац, кад му je суђено у Загребу, не би користио ову изванредну прилику, na то “ поверљиво писмо” изнео пред комунистички суд. Боље одбране не би му требало . . . Ha први поглед изгледало би као да je заиста у питању планска завера, заснована на веома широким основама, и не толико против Драже Михаиловића који je и

77

онако физички мртав, колико противу српског народа као целине. И све то није толико компликовано, као што би се дало закл.учити: Да су они Хрвати који су подржавали усташлук издали “ прву” Југославију, то не треба доказивати. Али треба, према омиљеној пословици, продати некоме рог за свијећу, na доказивати да су, ето, и Срби издали Југославију. Г. Остовић ће то написати за америчко енглеску публику, за оне који се служе енглеским језиком. Мештровић ће учинити то исто за “ нашу” емиграцију, na ће се то онда пренети на “ домовину” , на Матицу хрватску, на ‘Тлас концила” . И кад све то буде готово, онда ће се у сваком буџаку појавити no један хрватски “хисторичар” , no један Кулунџић, који ће, као из рукава, a све уз “ знанствену нарав” , почети да цитира, час Мештровића, час Остовића и тако редом . . . Колико год то изгледало апсурдно и нелогично, претпоставимо да je Дража Михаиловић имао у програму баш оно што импутирају ови хрватски “ промичатељи” (тј. да заједно са Роатом “ истреби” Хрвате из Далмације, Босне и Херцеговине, na да се тако створи на једној страни “ велика Италија” , a на другој “велика Србија” ). Али, кад би се о томе радило, он не би, не би то чак ни чобанин са Дурмитора, послао Роати писмо, још мало na виа пут око света. Најмање кроз ондашњи усташки Загреб, у коме су, једнако као у целој усташкој “држави” , Срби били стављени ван закона. Од села Липова, где се налазио Дражин штаб, “ недавно” пре Степинчеве посете Риму, до Матешева, где je било седиште једног талијанског пука, има само 20 километара. Зашто да то “ писмо” не пошаље посредством тог пуковника? A од Липова до Цетиња, до гувернера, генерала Биролија (Алесандро Пирцио Бироли), има нешто више од сто километара. Четнички писци, свакако не без разлога, сматрају генерала Биролија српским пријатељем, што je Дража Михаиловић морао да зна. Зашто, онда, не би послао то “ повијесно писмо” посредством Биролија? Be­ se између Роате и Биролија, што се види из објављене литературе, тада су биле редовне. Но, има ли под овим небом икакве логике да Дража Михаиловић, човек који je тада пред целим светом, na и генералом Роатом, важио као оличење непризнања свега што се створило на рушевинама Југославије, черечи ту исту Југославију у заједници са једним непријатељским генералом? И да

78

то спроводи чак помоћу Немаца који су, баш тада, учинили све што су могли, да га ухвате и ликвидирају! Па ако се цело ово питање посматра баш кроз ову призму, јер Друге нема, мора се доћи до закључка да се ради о психичком преоптерећењу, у главама у којим je негде у “ подсвести” засађено семе франкофлука. Па буја ли, буја . . . И тако, пред нашим очима, одиграва се нешто што личи на ружан, невероватан сан. Усташки злочинци, од којих би хрватски народ силом историске логике могао да се огради, нашли су најбоље браниоце из редова оних који са усташлуком нису имали везе. Хрватски “ Либерали” , “ сељаци” , чак “ вусташе” у Хрватској — сви се они утркују у одбрани усташлука. Говорити у таквој ситуацији о некаквој “ алтернативи” , демократској или некој другој, исто je што пунити буре без дна. М. М. Влаховић ОбјаЕљено у “Искри” Минхен, 1. јула 1971.

XV ЛАЖИ И ИЗМИШЉОТИНЕ ИВАНА МЕШТРОВИЋА Познато je колики je и какав je све притисак био од стране Француске и Енглеске на Србију, да би она уступила један део српске Македоније Бугарској no цену да ова остане неутрална у рату Србије са АустроУгарском. Претседник грчке владе Венизелос, велики пријатељ Николе Пашића, да би на неки начин помогао Србију, у тада врло тешкој ситуацији, чини предлог руском министру спољних послова Сазонову, да би он утицао, да се обнови Балкански савез из 1912. године, a да се за то уступи Бугарима део српске Македоније до Битол>а, a Румунија такође да уступи један део своје територије. Руска влада се сложила са овим предлогом и исти je послала владама Француске и Енглеске на увиђај и сагласност. Ове владе се такође слажу са послатим предлогом и заједнички са руеком владом израђују један нацрт “ Новог поретка у Европи” no завршетку рата. Ha основи овог нацрта дотадашња Двојна монархија би

79

имала г.остати Тројна монархија (Ауетрија, Мађарска и Чешка). Србија би имала да добије: Босну, Херцеговину, Далмацију и северну Арбанију, a Бугарска део Македоније (Международние отношение — III, VI. 1.256 — Палеолог Делкасеј бр. 603 — 1914. — Историски институт НРЦГ. — др. Никола Шкеровић). Руски министар спољних послова даје 14. септембра 1914. г. изјаву француском и енглеском амбасадору у Петрограду о послератном уређењу Европе и наговештава контуре руске политике, пледирајући да Србија добије: Босну, Херцеговину, Далмацију и северни део Арбаније, с тим да Србија уступи Бугарској један део своје Македоније. Доцније, да би свладао отпор Србије у погледу уступака у Македонији и осигурао српскобугарски споразум, он je подржао план српске Владе, да се еве југословенске земл>е које су се налазиле под влашћу Аустро-Угарске уједине са Србијом. (Международние отношение в епоху империјализма. Документи из архиве царскога временнога правитељства 1878— 1917, -— сериа Ш. — Војноисториски Гласник —■св. Зл70. — Петар Остојић. — Стварање Солунског фронта — стр. 69— 70). Независно од ове Пашићеве акције и изјава руског министра спољних послова, no питању будућих граница Србије, бивши члан Југословенског одбора Супило, испричао je Мештровићу следеће: “ Супило je био у присном пријатељству са енглеским министром спољних послова сер Едвард Грејом. И тако једног дана, не нашавши Греја у Министарству, посетио je његовог секретара и пожалио му се на судбину Хрватске. To je “ ражалило” Грејовог секретара, na му je он показао један Пашићев меморандум са једном приложеном скицом, коју je претседник српске Владе послао сер Едварду Греју преко посланика Веснића. Ha тој карти je била означена граница докле допиру српски манастири и тражио да сви ти делови припадну Србији. Ha тој карти граница Србије се имала протезати “ само” до Бјеловара. Међутим, доцније, Пашић je 21. јуна 1914. упутио телеграм српском посланику у Петрограду Спалајковићу, сугерирајући му ставове, које он треба да заузме у разговорима са дипломатским круговима, na je та граница помакнута још много даље на запад. Ту Пашић сасвим изричито наводи српске територије, обухватајући следеће земље и границе. Види приложену скицу” .

80

Дванаест дана доцније — 3. листопада 1914. те своје инструкције истом посланику Пашић je допунио још једним телеграмом — Аспирација Србије на Далмацију — прецизирајући следећим речима: “ Далмација жели да буде припојена Србији, то je њен идеал, то траже њени интереси и то je давна жеља читавог српско-хрватског народа” . Оба ова телеграма објавио je 1956. године један од бивших чланова Југословенског одбора — Анте Мандић, a до њих je дошао као делегат Југословенског одбора у царској Русији од 1915— 1917. Види његову књигу “ Фрагменти” за историју уједињења — 1956 — стр. 107 и 109. — Атентат на Стјепана Радића — Жив. Кулунџић. Све напред изнето je само предговор онога што ће сада испричати Мештровић у евојој књизи: “ Успомене на политичке л>уде и догађаје” . О јужним Словенима стр. 39. Како смо напред изложили, руско Министарство спољних послова, у вези добијене сагласности француске и енглеске владе односно нацрта “ Новог поретка у Европи” шаље распис тог “ нацрта” својим дипломатским претставницима ради знања и управљања. Taj “ нацрт” са приложеном скицом уцртаних будућих граница Србије послат je и руском посланику Крутецком у Риму. У то време, српски посланик у Риму био je ЈБуба Михаиловић, коме je Крутецкиј дао на увиђај добијени “ нацрт” о послератним границама Србије, разуме се у највећој дискрецији. Посланик Михаиловић je ипак упознао Мештровића са добијеним “ нацртом” и он у поменутој својој књизи пише следеће: “ Ha карти je била линија повучена црно-плавом оловком: нешто источно од Босанског Брода, na онда реком Босном обухватајући Сарајево, na преко Иван планине на Неретву до нешто испод Мостара, na на Чапљину; црвеном оловком: на југ до Херцег Новог и на северу до Метковића. Јужно од црно-плаве црте било je написано: СРБИЈА, a испод тога у загради — ЦРНА ГОРА, a на север — ХРВАТСКА. За трокут означен Црвеном оловком било je написано: “ За овај териториј има се решити плебисцитом, жели ли у Србију или Хрватску. У тој Србији било je тањим цртама означено Докле сеже Црна Гора. Обухватала je Боку и јужну

81

Херцеговину, те je ишла у клину до Сарајева. Једна напомена je стајала, да ће се накнадно уредити међусобни односи између двеју српских држава” . Неоспорно je да се овај Мештровићев фалсификат “ нацрта” будућих граница Србије односи на пројекат сила Антанте достављен од стране руског министра Сазанова руском амбасадору Крупецком ради знања, a Мештровић га нама сервира у својој редакцији према потајним жељама Хрвата. Мештровићев фалсификат нацрта je и потпуно нелогичан, јер je сигурно да силе Антанте у то време нису могле помишљати на неке хрватске територијалне претензије, када се она налазила на непријател>ској страни и чији се војници боре у то време против Србије и Русије. Објављено у “ Канадском Србобрану” од 16. септембра 1971. Без потпнса.

XVI СТОЈАН ПРОТИЋ И МУСЛИМАНИ БОСНЕ 1. Ha више места су изнете изјаве Ивана Мештровића о неком његовом тобожњем разговору са Стојаном Протићем, који му je казао: “ Кад прође наша војска Дрину, дат ће Турцима 24 сата, na можда и 48 времена да се врате на прадједовску вјеру, a што не би хтјело, то посјећи као што су у своје вријеме урадили у Србији” . To нико живи није поверовао нити може да верује. To je једна од многобројних факинских тврдња Ивана Мештровића импутирана давно умрлим. Српека војска je заиста прешла Дрину под командом војводе Степе Степановића, у јесен 1918, унела ред и законитост у Босни и хваљена од босанско-херцеговачке владе и целог народа тих покрајина. Нарочито хваљена од муслимана. О томе je посебно, стручно и објективно писао муслимански историчар др Хамдија Капиџић у књизи “ Босна и Херцеговина у вријеме Аустро-Угарске владавине” , Сарајево, “ Свјетлост” , 1968. Ja сам делове те књиге доста детал>но пренео у своју књигу “ Шта су

82

Срби мислили о Босни” , II издање 1974. Овде само неколико реченица. Стр. 269: “ Једино редовна српска војска, која je била дисциплинована и под чврстом командом, могла je да гарантује постојећи друштвени поредак” . Зато je, каже писац, Народно вијеће БиХ тражило стално да дође српска војска. Ha страни 271 каже: ‘Тдјегод je српска војска стигла, наступиле су редовите и нормалне прилике” итд. Цела књига je пуна славопојки српској војсци, и то од стране једног муслиманина. Можда ће се рећи: Стојан Протић није могао ту ништа. A он je могао све: то je оно што су досадашњи писци и критичари Мештровића пропустили да кажу. Јер je баш тада Стојан Протић први пут постао претседник владе и то први претседник владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Њему je била подложна српска војска. У народној енциклопедији СХС стоји (суб номине, тј. под именом Протић С тојан): “ Протић je 7. децембра 1918. образовао кабинет, у коме су биле заступљене све важније политичке странке из свих уједињених крајева и који je био на влади до 16. августа 1919” . Имао je довол>но времена да превери и побије све Турке Босне. Он никад на то није ни помишљао, нити je иједан Србин то мислио. To je хрватски специјалитет, који je баш највише бујао кад je Мештровић писао своје мемоаре. Није ни на крај памети падало Стојану Протићу који je био више него иједан други српски министар поклоник правне државе. Он није био зликовац као што су били заштитници Ивана Мештровића. Нити je он кога преверио ни убио, нити би се то слагало са његовом правном етиком. Не само то, што je одговарало општем српском схваћању, него je Протић отишао још даље, што му се не може опростити ни са моралног, a свакако ни са правног гледишта. Он није дозволио да се врше освете над муслиманским зликовцима из Првог светског рата, посебно над тзв. шуцкорима које je привео у дело Адемага Мешић из Тешња. Они су били страх и трепет за српско становништво и починили над њим безбројна недела. Правда je захтевала да се они казне. Стојан Протић je то осујетио. Познато je да су државни тужиоци самостални при подизању оптужбе, али не у политичким деликтима. Ту треба сагласност владе. Она je била ускраћена; баш од Стојана Протића.

83

И сад њему импутира Мештровић, који овде више личи на далматинског факина него на вајара светског гласа, да je он хтео истребити муслимане БиХ. Српски народ БиХ очекивао je освету, али je није сам вршио. Нема ниједног примера личне освете за почињене деликте над Србима. Он je очекивао да ће власт, сада у српским рукама, ту освету произвести, редовним и правним средствима. A до ње није дошло. Чуде се томе сви: Срби и Турци, ови други више него Срби. Ево неколико примера, који ће то најбоље илустровати и поткрепити: два из муслиманских a један из хрватских извора. Прво ћемо навести неколико ставова народног посланика Мустафе A. Мулалића у књизи “ Оријент на западу” , Београд, 1936. Он описује на страни 173. улазак српске војске у Босну и расположење муслимана. Директно каже (ибидем): “ . . . Они који су се борили против Србије гледају сада чудо. Ти Срби ето марширају закићеним ловоровим венцима у све вароши Босне и Херцеговине и певају оне песме, које сваког муслимана дубоко дирају у срце, у његов исконски осећај. Шта сада? Да ли ће бити репресалија? Срби су старе чекалице и осветници. Тако су их барем Швабе прононсирале. Ta питања испуњавала су атмосферу несносном неизвесношћу. У тој неизвесности збивају се масе у паничком очекивању плаћања старих рачуна, које су још прадедови задужили. Зар није спасење, ако се из тога паничног страха јави који политичар присебног духа? Политичари из предратне Муслиманске народне организације су Срби, као и ови који за Војводом Степом умаршираше триумфалним одушевљењем. И они траже некакве рачуне . . . Ко би могао разумети осећај престрављене масе која je мало час одбацила аустријске униформе упрљане братском крвљу, као они политичари, који су у Аустрији гледали најбоље гарантије за политичку слободу, културни и економски напредак муслимана? И они се нађоше народу при руци да га заштите у случају каквог “ насртаја” на народну индивидуалност. Дани пролазе у одушевљењу. Ha све стране тресе се коло и ори песма, a нико не мисли на какво освећивање. Живот се нормализује, државна се организација помало формира, али репресалија ни од куда. Тек je no који

84

разбојник искориштавао одушевљење, али и то пролази. Поче се осећати ауторитет нове модерне државе. Али све то није довољно да разувери масе, које као дужник носе на души обавезе дуга, na макар и^њихов веровник и не питао за дуг. Збијају се око политичара, који су се за време Аустрије држали уз режим . . To je све писао један високи интелекуалац Босне, муслиман и сам, канда српске оријентације. Али и други то признају, сви муслимани и сви Босанци без изузетка. Нема ниједног примера који би могао то да демантује. Чак je ту скоро, неколико деценија иза ових догађаја, то потврдио опет један високи интелектуалац Босне, али хрватске оријентације и то у иностранству. To je Фадил Зилфикарпашић који живи у Швајцарској, где je уређивао један лист и Фрибургу, такође хрватскомуслиманског правца. Једном je писао за Други светски рат: “ Нису се Срби из БиХ дигли да побију и униште муслимане, него су побјегли у шуме да спасе голе животе. Да je њихова једина жеља наше физичко уништење, онда би то они учинили 1918. године, кад су могли, јер су били победиоци и кад je цијела побједничка Европа била у њих просто заљубљена и давала им највећу подршку. Не би за то чекали док им пропадне држава и на врат сједне Хитлер. Неописане су патње, понижења и мрцварења којима су Срби православни и жидови били изложени доласком усташа” . (Фадил Зулфикарпашић, Муслимани и четнички покрет у БиХ. У збирци одабраних чланака “ Босански погледи 1960— 1967” , Муслиманска библиотека, кн>. 7, Беч, 1971). Други je уредник листа и ове збирке др. Смаил Балић, лектор Универзитета у Бечу, такође ноторни Хрват, што ни један ни други не крију. Па ипак насупрот тврђењима званичних Хрвата, они тврде да Срби нису хтели да убијају муслимане ни 1941, a најмање 1918, кад су могли несметано да их убијају. Свак то тврди, само не клеветник и лажљивац Иван Мештровић. Чак je и најжешћи хрватски публициста Босне др Иво Пилар писао под псеудонимом фон Сидланд да се 1914. и 1915. српска војска узорно понела кад je освојила била неке мале делове Босне. Он директно каже да су се Срби тада у Босни “ п о^ ел и необично пристојно . . . Исправним владањем хтедоше стећи још Један наслов више на посед жељених земаља” . Књига je издата прво на немачком 1918, a у ” ндх” пренета на

85

хрватски. (JI. фон Сидланд, Јужнословенско питање, Приказ цјелокупног питања. Превео Федор Пуцек, Загреб, 1943). Иван Мештровић je знао како су се поДнели Срби 1918. Он je знао како су се по^нели Хрвати 1941. и даље. To je знао цео свет, то су знали и странци. Ja сам само немачке и италијанске вести пренео у засебну књигу под насловом “ Хрватска зверства у Другом светском рату према изјавама њихових савезника” , Чикаго, 1974. Мештровић није могао да тврди нешто друго, ни за Србе ни за Хрвате. Онда je створио паклени план, достојан далматинских факина, да импутира Србима шта су тобоже намеравали. Не износи што су Хрвати радили већ Срби кобајаги имали у плану, a што се показало као сушта неистина. Тек да некако избарабари Хрвате са Србима, бар донекле. Е, нећемо му ми то дозволити. Ми српски емигранти засад, јер други морају да ћуте. И ja одајем пуно признање и захвалност разним српским емигрантима, који су заиста достојанствено и компетентно побили скоро све лажи и клевете највећег хрватског клеветника овога века ван усташа (којима je иначе много близак). И овај напис je изашао мало доцкан, али никад предоцкан да се клеветници разоткрију.

2. Казали смо да се са више места у српској емиграцији (не знам да ли у земљи) реаговало на ова апсурдна тврђења Ивана Мештровића о принудној превери босанскохерцеговачких муслимана (стр. 73 оригиналног текста). Али се нико није, колико ja знам, осврнуо на рокове. Не само да их je Стојан Протић (баш он!) хтео да прекрсти, све одреда, већ им je дао и кратак, веома кратак рок. To се све морало учинити у року од 24 сата no преласку Дрине од српске војске, највише за 48 сати! Да je тако нешто могао да каже Стојан Протић, не само реалан политичар, већ и познавалац прилика у јужнословенским земљама Аустро-Угарске бољи од иједног другог србијанског политичара (можда би му једини био раван Љуба Јовановић “ Патак” , али он није био Србијанац, већ Бокељ). Протић je знао где су и како насељен' 1 муслимани БиХ. Он je знао да те покрајине нису имале ни теле-

'86

графе a камоли телефоне у довољној мери (можда je у целом срезу био no један телефон, a два или три телеграфа). Како би се сви муслимани тих покрајина тако брзо обавестили да се тражило од њих превера? Тамо je још увек телал обавештавао народ приликом пазарних дана у среском месту (“ Ћуј народе и поћуј” ). Ja сам то слушао више пута за време рата, који сам највећим делом провео у Босни као војник. Потребне би биле недеље, много недеље да муслимани БиХ дознају само за тај “ бефел” . A колико онда треба времена да се тај бефел проведе у дело! И колико би требало свештеника да ту одлуку изврше. У Босни je било недовољно свештеника и за православне саме, у њиховим седиштима, a за време рата je побијена скоро половина српско-православних свештеника (док ниједан фратар и ниједан хоџа није био убијен). Па не би они то ни радили и да их je било довољно: не би радили из простог разлога што не би смели (na и кад би хтели). Јер би о томе прво имала да се пита црквена јерархија, у конкретном случају БиХ митрополити. Никад они не би на то пристали. Нису то Штадлери, Шарићи, Акшамовићи и други њима слични. To би било неканонски и недопустиво. A српским владикама нико не би могао да изда такву заповест. Да je један војник то казао (неки виши официр или командант каквог одреда), то би се могло разумети. Али Стојан Протић који je десетак година био министар и један од водећих личности државе, који je меродавно сарађивао на Закону о црквеним властима итд., то импутирати, то je заиста криминал. Ово je тешка реч, али je једина која одговара овим тврђењима Ивана Мештровића. Мештровић није смео навести неко војно лице, јер с њима није био у вези, није разговарао уопште, na je то импутирао Стојану Протићу. Нико међу Србима није на то ни помишљао, a најмање Стојан Протић. Кад су 1912. и 1913. ослобођене јужне области Србије (Стара Србија и Македонија), није се нико терао да се врати “ на прадједовску вјеру” , na чак ни Арнаути који су говорили српски, јер су сасвим недавно примили Ислам. A сад ће одједанпут присилити више од пола милиона Душа да приме православље! Још нешто: ако би примили православље, постали би Срби и њима потчињени Срби чивчије (кметови) не 87

би били ослобођени. Што би се од Србина узимало да се Србину даје? Иван Мештровић je у својим Успоменама изрекао многе и премноге очигледне лажи, али ова канда носи рекорд. Она je сама довољна да га оквалификује као лажљивца, фалсификатора и клеветника. Клевета je изразито кривично дело. Клеветник je криминалац. 3 Мештровић je, после образовања државе СХС, више пута говорио са Стојаном Протићем. И кад je овај био претседник владе и кад се нашао у опозицији. To све објављује Мештровић у својим Мемоарима. Али никад се не поврати на питање превере и убијања муслимана Босне и Херцеговине. To je канда заборавио Протић, a заборавио je и Мештар. Пре ће бити да je Мештар заборавио шта je раније писао. To je случај код свих лажова. Зато латинска пословица гласи да лажов мора имати добру меморију. Чини ми се да у оригиналу гласи Mendacem memorem esse oportet. У свим својим Успоменама Мештар je показао веома слабу меморију, чиме je потврдио да je лажов. Лазо М. Костић Објављено у Американском Србобрану 24. новембра 1975.

XVII ЈОШ ЈЕДАН СРПСКИ ПИСАЦ ПО ИСТОМ ПИТАЊУ Средином 1973. дао je Спасо Шараба у Американском Србобрану један чланак под насловом “ После злочина, лажи” , поводом неке књиге проф. Николића “ Хрватски разговори о слободи” . Taj део чланка гласи: Ha страни 183 и 184, исте књиге стоји и ово: “ Једнако je значајна изјава Стојана Протића у вријеме састанка Југословенског одбора у Кану 1917., који je дао у присутности хрватских чланова Југословенског одбора, a којом je изјаснио став Србије према муслиманима, који je био једнак прије споменутом ставу” . A k o професор Николић сматра да je све оно п гго су

88

страни историчари написали о Хрватима “ црна легенда” који су Хрвате оцртали као највеће дивљаке, најнижу расу и најгоре л>уде, и ако сматра да je све оно што су Срби написали о Хрватима само црна легенда, требао je да нам каже да ли сматра “ црном легендом” и оно што су хрватски историчари и писци написали у својим делима, чије смо књиге у овом нашем допису цитирали, a у којима су описани страшни злочини од стране Хрвата према Србима. Треба само прочитати књиге које смо цитирали од хрватских писаца, na ће се сваки човек уверити да je људска машта, чак ни песничка визија Дантеовог пакла, превазиђена у поређењу са оним паклом који су хрватски посувраћени мозгови починили према српском народу, широм њихове злочиначке наказе од државе. Пред њиховом крвожедношћу бледи слика покоља варварских хорди, a злочиначки методи инквизиције били су само шегртски захвати у односу на усташке мајсторе злочина. Све су ово не “ црне легенде” већ црне историске чињенице, које ће Хрвате пратити, док траје света и века. A k o Мештровићеве “ Успомене” нису писали усташе, како каже Николић, онда je за сигурно да je Мештровић био потлуно неурачунљив, када их je писао. Српски емигрантски писци подвргли су Мештровићеве “ Успомене” таквој критици, што то није доживела ниједна књига можда за стотине године уназад. Изашла je чак и једна књига сабраних критика. У тој штампи донешена je маса докумената из којих се види, да je Мештровић једноставно писао роман уместо историје, пун неистина, да би нашкодио што више Србима. Па и поред свега тога, поред толиких докумената о Мештровићевим фалсификатима професор Николић, који je издао Мештровићеве “ Успомене” , ћути као заливен, као и цела хрватска емиграција. Овом приликом доносимо један нови докуменат, који сведочи да je Мештровић просто лагао, када je писао своје “ Успомене” . Наиме Мештровић je у својим “ Успоменама” на страни 72 и 73, написао, како je почетком месеца маја 1917 године одржан састанак у његовој кући у Кану, Француска, на коме су били присутни он (Мештровић), Трумбић, Стојан Протић, Тринајстић и др. Газари, и да je на том састанку Стојан Протић казао за Муслимане. Цитирамо:

89

“ Пустите ви то нама. Ми имамо рјешење за Босну. Какво, господине Протићу? — питао je Трумбић знатижељно. Кад пређе наша војска Дрину, дат ће Турцима двадесет и четири сата, na макар и четрдесетосам, времена, да се врате на прађедовску вјеру, a што не би хтјело, то посјећи, као што смо у своје вријеме урадили у Србији” . Српски писци су доказали да je то скроз измишљотина јер се тај састанак није никада ни одржао у Кану. Да je тако, то, сада поново потврђује један нови докуменат, који je добијен из Југославије, у коме се види, да се Трумбић у то време налазио у Паризу. — Taj докуменат потиче од академика др. Драгована Шепића, коме смо се обратили с молбом да установи где се у то време тј. у месецу мају налазио др. Анте Трумбић, када Мештровић тврди да je био у Кану. Др. Шепић био je тако љубазан, na нам je својим писмом, поред осталог одговорио и следеће: “Ш то се тиче Вашег питања где се налазио Трумбић од 15. 4. до 15. 6. 1917. према свим подацима са којим располажем он се до 20. 5. или 21. 5. налазио у Паризу ,одатле je кренуо у Лондон гдје je сигурно био 22. 5. 1917, јер je тог дана разговарао са српским послаником Ј. М. Јовановићем. Из Лондона je отпутовао у Крф 3. 6. 1917, јер je пред одлазак, 2. 6. писао Супилу. Надам се да ће Вам ови подаци бити корисни Вашем раду” . Кад се зна да др. Драговану Шепићу стоји на расположењу сва архива Југословенског одбора, која се налази у Југословенској академији наука у Загребу, кад се зна да je цела (Трумбићева оставштина) у Академији, кад се зна да je др. Шепић до сада написао о људима из Југословенског одбора следеће књиге: Супило дипломата, Загреб 1961, Трумбићев дневник (заправо дневничке забелешке) Загреб 1959, Српска влада и почеци Југословенског одбора, Загреб 1960, Питање тајности Лондонског уговора од 1915. (Зборник хиеторијског Института Славоније, Славонски Брод 1964), Југословенски покрет и Милан Марјановић 1901— 1919 (Зборник Историјског Института ЈНА 3/1961), Југословенски одбор у Лондону, Загреб 1966, Писма и меморандуми Франа Супила (1914— 1917) Београд 1967, Италија, Савезници и Југословенско питање 1914— 1918. Сви шлред наведени радови др. Шепића, a нарочито послед-

90

њи, рађени су темељито, научно и објективно. Ове године завршава и књигу: “ Анте Трумбић” , која ће имати око 400 страница великог формата. Према томе њему je најбоље познато где се налазио у мају месецу др. Анте Трумбић и његов извештај може се примити као историска чињеница, тиме више јер je др. Шепић познат као честит и поштен човек. Објављено у Американском Србобрану од 7. маја 1973. Спасо Шараба, Калифорнија

XVIII КОЈИ СУ ЖАНДАРМИ УБИЈАЛИ “ ХРВАТСКЕ ОМЛАДИНЦЕ” Спасо Шараба, кога смо мало пре цитирали и који документовано брани Србе од хрватских “ освада” , осврнуо се у почетку јесени 1973. на тврдњу емигрантске штампе преузету из Мештровићевих Мемоара о убијању хрватских омладинаца од стране “ српских жандарма” у пролеће 1937. године. Он je ово питање имао права да расправи тим пре, што je и сам припадао кору југословенске жандармерије, колико ja знам. Његов напис у Ам. Србобрану носи наслов “ Одговор Хрватском Гласу” , али je тај “ Глас” податке преузео из Мештровићевих Успомена. Цитирана страна Успомена не слаже се са оригиналним издањем; ja не знам које je дело имао Шараба пред очима. Али сушествено овај чланак Шарабе je од највеће важности. Он гласи у целини: Има људи који мисле да им je све дозвољено, na не гнају за границе својих прохтева, a за које je народ дао своју дефиницију: “ од Бога се не боје, од људи се не стиде” . Пишемо ове редове поводом једног дописа, који je изашао под горњим насловом, у Хрватском гласу од 18 априла 1973., од неког Давора Антолковића. Ту он напада и клевеће све Србе од Краља Милутина до Американског Србобрана. To je хрпа поруга, увреда, грдњи, грубости, дрскости, лажи, неистина, непоштења и непристојности.. Заиста се овде може приме-

91

нити она народна: “ Ко je без образа — дрско удара на туђ образ” . Нападајући Др. Милана Стојадиновића, овај незналица и клеветник између осталог пише: “ Није ли у његово вријеме српска фашистичка полиција и жандармерија извршила низ крвавих злочина против хрватског народа? Доста je споменути само масовни покољ хрватске младежи у Сењу, године 1937., усријед бијелог дана? Ta je младеж била голорука и било je то вријеме мира, a не светског или грађанског рата, или једног или другог као на пример 1941— 1945” . Ову лаж je Антолковић узео из “ Успомена Ивана Мештровића” са стране 298, уз коју ie уредник Винко Николић додао ово: “ Приликом концерта хрватског пјевачког друштва “ Требевић” из Сарајева, 9. 5. 1937. у Сењу, из засједе су српски жандарми пуцали на хрватске омладинце из Госпића и с дум-дум метцима убили шест омладинаца и једну дјевојку (Катицу Тонковић, Т. Никшић, Н. Бевадић, М. Смолчић, Ф. Јелача, И. Милковић, и П. Перковић). Осим мртвих било je и рањених” . Према изјави Др. Мачека специјалном дописнику Дејли Телеграф, погинуло je 5 људи и једна девојка и двоје рањено. (Политика 11. 5. 1937. Саопштење агенције “ Авала” о догађајима у Сењу). A сада да видимо ко je побио хрватску омладину у Сењу. Пред нама се налази акт С. Бр. 972. Команданта Савског жандармериског пука из Загреба, од 3 октобра 1937 године, о стављању под предходну кривичну истрагу жандарма који су употребили ватрено оружје 9. маја 1937 године у Сењу и то: Наредника Антона Хилтнера, Фрању Хермана, поднаредника Цар Фрању, каплара Алојзија Винка и Рукавину Јерка, као и припремног жандарма Брадарића Рудолфа. У акту поред осталог сто ји : “ Омладинци су певали антидржавне песме и када су приметили жандарме почели су да вичу: “ доље жандарми, доље власт, доље пљачкаши” na када je патрола дигла руку — дала знак да камион стане, како би жандарми исте легитимисали, из камиона je отворена пушчана ватра на жандарме, којом приликом je рањен наредник Херман и каплар Рукавина. Вођа патроле наредmiK Хилтнер Антон, одмах je наредио употребу ватре-

92

ног оружја, те je том приликом погинуло шест лица и два рањено, a камион je био потпуно онеспособљен за даље путовање. Установило ее да су неке коловође рањене, који су били у камиону, али се за њихова имена није могло дознати, јер су побегла из камиона приликом употребе оружја” . Из акта се види да je одмах на лицу места био изаслан од стране Команданта Савског Жандармериског пука, инспектор истога пука жандармериски потпуковник Крешимир Павелић (Хрват) и помоћник бана Савске бановине. Потпуковник Крешимир Павелић у свом дугом извештају наводи, да су жандарми потпуно на основу Члана 24. Закона о Жандармерији, употребили своје ватрено оружје на антидржавне елементе, и даје своје мишљење да се сви жандарми ослободе даљне истраге. Из акта се такођер види, да су сви жандарми били Хрвати, изузев једног Словенца Алојзија Винка. Вођа патроле Хилтнер Антон, који je наредио употребу ватреног оружја цитираног дана, доживео je ову судбину: Чим je основана Независна Хрватска Држава, он се ставио њој на расположење, и поглавник Анте Павелић га je наградио чином поручника, не што je потукао хрватску омладину, већ што je у току Другог светског рата био највећи злочинац и мучитељ Срба у Срему, због чега су га Југословенске власти огласиле као ратног злочинца. (О свему овоме треба видети: Саопштење о злочинима окупатора и њихових помагача у Војводини 1941— 1944, књига 2, свеска 2, као и судску архиву Команде Савског жандармериског пука, Архив VII/37, која се сада налази у бившој жандармериској школи Сремска Каменица). Према томе хрватски су жандарми, a не српски употребили ватрено оружје на хрватске омладинце и то потпуно, како се каже на основу закона. Објављено у Американском Србобрану од 1. октобра 1973. Спасо Шараба

93

X IX .

“ ТЕРОРИСАЊЕ” “ ХРВАТСКИХ ЗАРОБЉЕНИКА” У ШВАЈЦАРСКОЈ У “ културно-литерарном билтену Удружења Југословена у Швајцарској ‘Поезија и проза’ ” од априла 1975, даје ваздухопловни пуковник Петар Вукчевић опис “ Својих разговора са савезницима крајем Другог светског рата” . Он пише одмах у почетку: “ После италијанске капитулације 1943. нашли смо се у Швајцарској око 350 официра и 1200 до 1500 подофицира и војника Срба са 15— 20 официра и неколико подофицира Словенаца. Хрвата није било поред тврђења Мештровића у својим клеветничким “ Успоменама” да су српски “ часници” терорисали Хрвате у швајцарским логорима . . . ” Пук. Вукчевић je био као најстарији официр командант пребеглих војника и официра бивше југословенске војске. Он je знао сваког појединца и укупно стање боље од икога. И он тврди да ниједног ни официра (“ часника” ) ни војника Хрвата није било. A практично није било уопште ни заробљеника Хрвата у Немачкој и Италији. Сви су они били послати кућама, сви су тражили да се врате у земљу. Остало je можда пет-шест, највише 10 Хрвата заробљеника у обе земље. У Швајцарску су дошли махом заробљеници из северне Италије no паду Мусолинијевог режима на крају 1943 године. Међу њима није било ни једног Хрвата, a Мештровић већ исконструиса како су били од Срба гоњени и терорисани баш у Швајцарској. E t o , t o je једна ситница. Али се лажов и на њој открива. Пук. Вукчевић још и данас живи у Швајцарској, у којој je, као обичан фабрички радник, провео две деценије. Он није Србијанац, већ Црногорац и тим пре би му Иван Мештровић могао да верује. Нажалост, он није навео страну Успомена Мештровићевих где je то нашао, a према садржају тешко се тамо снаћи: оне имају само “ казало имена” али не стварни регистар. Објављено у часопису “ Поезија и проза” Цирих, априла 1975 Петар Вукчевић + Лаза Костић

94

XX.

ЦАР ДУШАН И ИВАН МЕШТРОВИЋ Мислиће неко да их ja упоређујем: оба су велики и силни, али ко je већи и силнији. Не пада ми то на памет. Ко ће да се мери са Мештром, признатим од целог света? Једна je друга ствар овде. Да се види како je Мештар описао цара Душана. По своме старом обичају, он га не описује сам, већ пушта друге да то говоре. Ти други су или непознати или мртви. Овде je један “ стари господин” из Дубровнкка, кога je “ Мештар” “ једва из виђења познавао” . Тада се очекивао долазак краља Александра у Дубровник (1923), и само je “ оно мало Срба што их има у Дубровнику уживало што ће српски ‘краљ’ доћи на врата Дубровника” . Сви су други били противни (a све што je у Дубровнику ваљало било je српско), али “ како су складни” ти Дубровчани нису му “ ништа у лице рекли” . (Складан, значи у Дубровнику фин, отмен. ЛМК). Само се нашао тај стари господин који je ипак, поред своје складности, казао “ госпару Иву” : “ Код нас се у пуку говори да још море заудара јер je српски цар Душан у њему опрао ноге кад je био да посјети наш град” (стр. 165 оригиналног издања). E t o , само je толико рекао тај складни стари Дубровчанин (стари су били складнији од млађих, који нису били чисти Дубровчани) и Мештар je то забележио као куриозум и оригиналност. Али не зна ко je тај човек, a овај му тако интимно говори! И заиста врло духовито: цело море смрди што je пре 600 година српски цар Душан тамо опрао ноге. Заиста, он није имао где да их опере него у мору. Историјски подаци кажу (и Марко Мурат, католички свештеник a српски сликар, то je овековечио у дивној слици “ Дочек цара Душана” ), да му je указана највећа част и најсвеченији дочек који je икад Дубровник иједном лицу пре и после тога указао. Али Дубровчани нису имали воде да Цару пруже да се опере. И он који je био потчинио себи неколико мора и чија дворска етикета није заостајала за византијском, ceo je на обалу и пустио своје прљаве и смрдљиве ноге у морску воду. Ha то се она усмрдела и 600 година није могла да се ослободи тога смрада!

95

Заиста лепо и духовито, достојно Мештра и његовог длета. To je ко бајаги писао 1923 (у ствари je пиеао у емиграцији после рата) a за време краља Александра (кога хоће у прљавштини да упореди са царем Душаном), он га je молио да му одобри (и добро, много добро плати!) израду четири статуе на новом земунском мосту у Београду: четири велика владара “ наше крви” : цара Душана и крал>а Петра на десној страни, “ краља” Томислава и краља Твртка на левој страни. (Новији историјски подаци кажу да краљ Томислав није уопште никад постојао, али би му он већ изрезао лик). О томе je писао др. М. Кашанин опширно. Te статуе би коштале више него мост, јер je Мештар био “ трговац првог реда” , како га je назвао његов сународник Мирослав Крлежа. И сад љут на краља Александра што се то није остварило (a краљ Александар je дао више на његове вајарске радове него за сва уметничка дела Србије и целог света), он наједанпут оцрњује и њега и цара Душана кога je хтео “ овековечити” на земунском мосту! И није му могао да пронађе ништа друго већ да еу му смрделе ноге и то тако страшно да се цело море загадило и нико га није могао отгадити за шест векова! У ствари je Мештровић показао тиме своју гадост да се не би могла јасније испољити. Објављено у “ Американском Србобрану” 7. новембра 1975. Лазо М. Костић

XXI. МЕШТРОВИЋЕВО НАВОЂЕЊЕ ТУЂИХ ГОВОРА Успомене Ивана Мештровића односе се више него на пола века. Он говори о догађајима и разговорима из својих младих дана и из своје старости. Наводи разговоре које je водио пре 50 и више година и оне које je вршио непосредно пре писања мемоара. Разговоре вођене на разним језицима и у разним државама. Али увек, и без изузетка, наводи разговора су директни, непосредни (oratia directa seu recta), a не обликвни (oratio obliqua). Kao да je тачно репродуковао изјаве саговорника. Kao

96

да je имао код себе неки тонски апарат или бар да их je стенографиеао. To je, разуме се, немогуће. Чак ни један једини свежи говор не може се и не сме тако репродуковати, јер je људско памћење слабо, говор који би био забележен непоередно иза тога како je одржан. Чак ни своје сопствене речи не могу се са сигурношћу накнадно реконструисати. A камо ли туђе после десетину и више десетина година. Мештровић каже да су му “ записци остали онакви како их je првобитно прибиљежио” . Што значи “ првобитно прибиљежио” ? Значи први пут, али не каже он непосредно иза разговора. Првобитно значи да их није после мењао. To je мало вероватно. Јер никад досад Мештровић не рече да има нешто тако. Затим, он je толико путовао и толико земаља обишао, донео разговоре са разних места и из разних држава одноено континената, да се тешко може поверовати да их je увек собом носио. Несумњиво их није смео изнети из “ НДХ” . Може рећи да их je имао “ вани” . Али се у књизи налази тушта разговора у самој “ НДХ” , којој je био склон, како рече министар те државе Мехмед Алајбеговић. Нити би он имао куражи да те забелешке узме са собом на пут, нити би усташке власти то дозволиле. Већ no самом саставу тих разговора немогуће je да су били директни. Код њега Срби говоре хрватски, странци такође хрватски. Једино Дубровчанима оставља њихов дијалект, који, канда, добро познаје. Осталима ретко, Србима нарочито не. Они сви говоре хрватски. Код страних саговорника не каже никад да je то превод и колико он познаје тај језик. Па не наводи ниједну реч коja би могла дати повода различитом значењу. Kao да je увек све разумео и без тешкоћа превео! Научници тако не раде. Али ни поштени људи тако не раде. Свакоме се признаје што je његово, никоме се не импутира оно што сигурно њему не припада. Свуда се при навођењу наводе резерве: ако сам га добро разумео, ако сам га правилно схватио итд. Код обликовног разговора писац каже: Говорник ми je рекао да би можда било боље то или то, да би ваљало Урадити тако и тако. Или се наводе речи дословно, али под резервом: Приближно je казао тако и тако, рекао je no прилици ово. Итсл. Али код Мештра нема тога: он

97

je тачно запамтио сваку реч саговорника, сваку je тачно репродуковао! A то je немогуће и да je он знатно млађи (старијему никако). Свега се тога није држао Иван Мештровић. Он je описивао догађаје и разговоре како њему годе, и то како му сад годе a не у моменту кад су се збивали. Можда je чак и неко други ту мешао своје прсте: његов син (који још више мрзи Србе од оца) или директор Ревије итд. Мештар сам није био довољно писмен, он није учио никакву средњу школу. Неоспорни кипарски таленат не може да замени школу у писању. Мора да je било више коректора, више цензора и лектора. Да су сви они били србомрсци, не може се сумњати. Од последњег рата наовамо није се Мештар дружио ни са једним Србином. Они су у разговору са Мештром и можда директно у слогу пооштравали антисрпске ставове његове, али и саме Успомене чинили мање директним. Они су, no свој прилици, неки разговор са туђим човеком преудесили тако да њиховој срџби на Србе одговара. Све je то учинило мемоаре жучнијим, али такође и мање истинитим. Осрамотио се с њима Мештар као и они који су га помагали. Људи који буду после цитирали Ивана Мештровића чиниће то без икакве резерве. Они ће навести шта je говорио Пашић, шта je говорио Веснић, Супило, Греј, Сазонов итд. мада они нису ни налик на тако што говорили. Можда нису говорили уопште. Али ће доцнији писци цитирати Ивана Мештровића као да их je он чуо и сасвим верно забележио све што je речено. Зато унапред треба на ове околности упозорити. Објављено овде први пут.

XXII. ФРИЗИРАНЕ УСПОМЕНЕ МЕШТРОВИЋА У ДОМОВИНСКОМ ИЗДАЊУ Док се ниједна књига Србина емигранта не сме цитирати у земљи, хрватске књиге и хрватски чланци се прештампавају и званично шире. Нарочито ако они са-

98

држе нападе на Српство. Тим самим су слободни од сваке цензуре. Они се чак пропагирају. Случај са Успоменама Ивана Мештровића, где са сваке стране, из сваког пасуса извире мржња на Српство, то најбоље доказује. Оне су прештампане у Југославији и дат им je један тумач који je чак и Хрвате озлоједио. (To je било у доба врховне ескалације хрватског “ национализма” , т.ј. шовинизма. О сваком споменутом Србину изнете су најпрљавије карактеристике, тако о краљу Александру, о Дражи Михаиловићу специјално. О ниједном Хрвату ништа рђаво; чак ни за самог архизликовца Анту Павелића стојало je да je био “ поглавник” “ НДХ” . To je све. После се морао тумач посебно штампати, на засебном табаку, али je први ивршио своје дејство). Кажу да je епремно, или чак да се појавило, и друго издање. Оно прво je било подвргнуто страшној критици упућених Срба емиграната. Утврђени су фалсификати на сто места, и то груби, драстични, недостојни ни једног новинског репортера. Још пре него je изашло, и пре него je најављено, издање “ у домовини” , ja сам писао дру Миљушу да се изда један заједнички одговор свих Срба емиграната који су о томе писали у виду књижице. Да je то на време изашло, наша би позиција била друкчија. Др. Миљуш ми je одмах одговорио и предложио да ja то израдим! To су могли да напишу они који ствари знају, a да изда нека национална установа. Можда сви издаци не би изнели ни један од сто од онога што се троши у црквеном спору, где Срби нападају Србе. Пропуштено je много, али не би ни сад једна таква публикација остала без одјека. Морали би je пустити у земљи ако се не би извргли очигледном приговору пристасности у корист Хрвата a на штету Срба. Ta je ствар хитна и од животног интереса за Српство. Она најбоље показује како може публицистика да буде значајна за нашу позицију. (Тада се већ била штампала књига дра Миљуша, али ja то нисам знао. Ово износим тачно како je било објављено у “ Канадском Србобрану” ). Међутим, ja нисам имао намеру да пишем о томе. Читао сам у Слободи од 22. априла 1970. неке изводе из те “домовинске књиге” . Тако стоји овај став: Тито je ре* као “ Мештру” : “ И мени као Вама хрватски интереси

99

леже на срцу. Вјерујте, да ja нисам на челу државе, било би зло за Хрватску” . У “ првотном” издању књиге, штампаном у Аргентини, не би се рекло да овај став тако гласи. Тамо je рекао: “ Вјерујте да ja нисам мање Хрват од Вас” и још много тога. Ja сам то изнео у књизи Комунистичко таксирање народа Југославије, одељак “ Народност диктатора и народносна политика Југославије” (стр. 404 и даље). Сад je на стручњацима да упореде оба текста и да изнесу разлике. Из тога би се могло много шта извући: и чега се југокомунисти стиде, и шта не желе да се дозна у земљи, и колико je још антисрпска политика вирулетна, итд. Te су ствари можда важније од свега другога што у емиграцији радимо. Проф. JI. М. Костић Објављено у “ Канадском Србобрану” од 22. маја 1970.

100

ТРЕЋИ

ДЕО

НАЈНОВИЈИ НАПИСИ У СРПСКОЈ ЕМИГРАНТСКОЈ ШТАМПИ О ИВАНУ МЕШТРОВИЋУ Ни неколико година после изласка из штампе Мештровићевих Мемоара није се слегла бура коју су они произвели, ни на српској ни на хрватској страни. Ha српској се проналазе увек све новији и новији фалсификати. Сам Спасо Шараба, сад у Калифорнији, писао ми je да их je нашао око 150. Он то још није објавио. Оно што je објављено под директним утисцима Мемоара сакупио je и објавио др. Бранко Миљуш у реченој збирци. Али je много шта промашио, што се покушава овом збирком попунити. Међутим, и ако je Миљушева збирка сасвим нова, појавили су се и после ње неки написи вредни да се сачувају у некој књизи. Они ће бити донети у овом делу наше публикације. Већи део потиче из мога пера, али се посредно доносе туђи судови (других лица, и самих Хрвата). Moje сопствене чланке ja сам делимично допунио са неким новим податком или тумачењем. Са туђим чланцима то нисам чинио. Чак сам избегавао сваки коментар. Код својих бих ja то учинио да je и неко други био састављач збирке. To je дозвољено. Иако су сви написи у овом делу књиге најновијег датума, изашли после збирке дра Миљуша, они често третирају ранија стања, доносе податке о збивањима пре ове збирке, чак пре Мемоара Мештровића, неки се чак односе и на стање од пре Првог светског рата. Но све су то за српску читалачку публику у слободном свету нови, сасвим скорашњи подаци. И код мене и код Миљуша има прилога. мањег значаја, али нико не зна колико и кад они могу да допринесу стављеном циљу. Ми се надамо да ће српски одговори Ивану Мештровићу бити публиковани и на страним језицима, јер и Хрвати, уз помоћ комуниста из Jv101

гославије настоје да инострану јавност упознају са тврђењима у ствари измишљотинама Мештровића. Ако до тога дође, ми ћемо пренети на стране језике само оно што странцима одн. лицима те земље и језика може бити интересантно, из овога што смо ми у емиграцији писали и из онога што je у земљи писано. Зато нека преводиоцу и лриређивачу страног издања стоји на расположењу сва грађа, na нека он одабира. У свим прилозима има осврта и на Мемоаре, али споредно. Ипак je код писања сваког од ових чланака био присутан Иван Мештровић са својим Мемоарима. Они су изазвали полемику, они су створили расположење да се и даље трага no прошлости тога незахвалног типа и фалсификатора, да се он подвргне прегледу “ и срца и бубрега” . Једна je пријатна појава да су Срби у слободном свету, без обзира на њихово политичко настројење, узели у одбрану свој народ од клевета једног човека познатог и признатог у свету. To су учинили и они у земљи и то са прворазредним саставима корифеја српске публицистике. Све ће то после бити стављено на расположење као грађа за дефинитивно обрачунавање са Мемоарима Мештровића и његовом личношћу. To ће доба доћи једном сигурно и ми смо срећни ако смо допринели нешто за тај тренутак.

XXIII. ЈОШ НЕКИ ПОДАЦИ О ИВАНУ МЕШТРОВИЋУ Ту скоро изашла je књига “ Иван Мештровић и антиćpncica клеветничка пропаганда” коју je редиговао др. Бранко Миљуш a једним делом и написао. Поред његових прилога налазе се и свих осталих Срба одн. српских публициста који су се на књигу Мемоари Ивана Мештровића критички осврнули. Књига — одговор je финансиран од Српског народног савеза у Питсбургу и Српске народне одбране у Виндзору, Канада у чијој je штампарији штампана. Књига je узорна и технички и садржајно и она лажне и клеветничке Мемоаре србождера Ивана Мештро-

102

вића кида у парампарчад. Он испада као клеветник, као фалсификатор, као лажов. Чим су се појавиле српске критике на ову монструмкњигу вајара Мештровића, ja сам дошао био у контакт са др-ом Мшвушом и расправљали смо о одговору на клевете. У међувремену je књига Мештровића прештампана у земљи са испуштањем свега противрежимског али са задржавањем свега антисрпског. Тим ургентније je била потребна књига дра Миљуша ин консортес. Ja сам врло мало писао о Мештровићу, он je био ван круга мог специјалног интересовања. Међутим, у својој архиви нашао сам неколико података о њему, жалећи што ме др. Миљуш није на време обавестио о штампању књиге, na да то раније објавим. Но боље икад него никад. Можда ће доћи још прилога са друге стране, чак се наговештају, тако да се и ja реших да неколико досад српској јавности непознатих података овде саопштим. To je све стојало и у првом издању ове збирке. Међутим, ja сам и после њега писао поштогод о Мештровићу, специјално спремајући ово друго издање. Разуме се да ћу унети и то у књигу. Она с тим сигурно неће изгубити од важности. Први ће бити како су његову уметност ценили његови Аустријанци до Првог светског рата (због чега je он можда тражио прибежиште Србима). Други како су ценили угледни Хрвати, треће што о њему пише његов земљак и истомишљеник усташоид Влахо Раић! Затим о његовом пасошу за време Другог светског рата. Итд. Л. М. Костић Објављено у “ Американском Србобрану” од 26. септембра 1971.

XXIV. Ш ТА СУ ПИСАЛИ НЕМЦИ О ИВАНУ МЕШТРОВИЋУ? Дошла ми je до руку једна књижица штампана 1918. године на немачком језику у Бечу под насловом: “ Хабсбурзи и Српско питање” . Писац je познати аустриски публициста и непријатељ Срба Леополд Мандл. Ha стр. 136— 137 он износи неколико интересантних података о

103

вајару Ивану Мештровићу, који ће бити интересантни и за српску публику, јер je Мештровић данас један од најизразитијих противника и клеветника Српства. Ево шта тамо стоји: “ Иван Мештровић je један од оних Далматинаца чија je национална свест недовршена, опредељивана према најужем локалном утицају, подложна, дакле, промени. Мештровић je ђак професора Хелмера у Бечу. Док он није изабрао великосрпске идеје, у споразуму са српском владом, као звезду водиљу своје уметничке каријере, он je ексцедирао у еротичким перверзитетима и давао ствари које нису смеле да се јавно изложе. Па ипак му његови бечки уметнички пријател>и испословаше његове прве наруџбине и бечка критика заснова његову славу. Необуздана страст у љубави и политици, то je чисто Мештровићева лична сопственост, a никако израз његовог српства које му je накнадно натурено. Његове скулптуре биле би потпуно исте, као и многих других Далматинаца, да je он, услед спољних околности постао Италијанац. Његови радови су српском народу, својим архаизираним и осакаћеним формама, сасвим неразумљиви . . . Иван Мештровић je уметник, али национални уметник он није, јер у његовим скулптурама не налази његов рођени народ никакво допадање, нити има разумевања за њих. Седам година већ он ради у служби српске владе, na ипак се она није усудила да украси са неким његовим мајсторским делом какав јавни трг или зграду” . Литература: Leopold Mandl, Die Habsburger und die serbische Frage, Wien, 1918. Л. M. Костић Објављено у “ Канадском Србобрану” од 26. априла 1971. XXV. Ш ТА JE О МЕШТРОВИЋУ ПИСАО ИСТАКНУТИ ХРВАТСКИ КЊИЖЕВНИК A. Г. МАТОШ Пошто je на онако нечовечан и бестијалан начин вређао целокупно Српство, и некадашње и садашње, не 104

смеју и неће Срби остати дужни Ивану Мештровићу. Они у земљи не смеју да му одговарају, ми у слободном свету можемо и морамо. И ja се реших да купим податке о њему мада имам и много пречих послова. Овога пута ћу изнети шта je о њему писао несумњиво најбриљантнији хрватски есејиста и новелиста Антун Густав Матош (1873— 1914). Иако je извесно време провео у Србији као војни бегунац и ту се спријатељио са многим српским литератима, он je конзеквентно остао великохрват и Старчевићанац. To чак тврди о њему Антун Барац у Народној енциклопедији СХС (тај Барац je био професор Загребачког свеучилишта и пре последњег рата, и за време рата и после њега; био je присни сарадник усташа на културном пољу). Ja нисам читао шта je Матош писао о Мештровићу, али сам нашао веома занимљиве ексцерпте у једној књизи младог хрватског публицисте Златка Томичића (рођеног у Загребу 1930), коју je отштампала једна емигрантска издавачка кућа. Ту се писац жали на нападе Фрица Крлеже на Мештровића и затим наставља (стр. 124): “ Но Крлежа je само један од последњих негатора Мештровићевих. Давно прије учинили су то и Матош и A. Б. Шимић. Матош 1910., a A. Б. Шимић негдје између година 1917. и 1924. Особито je Матошев памфлет неукусан Најприје се руга Иви Војновићу, као јахачу Панегиричког Суперлатива, који “ види у Мештровићевим дјелима нарочиту илустрацију своје, у Београду пропале Мајке Југовића . . .” И зове га “господин граф” . Онда наваљује на Мештровића. И за илустрацију произвољне тврдње, да “ Мештровић није тако у ‘свијету’ признан, како то тврди загребачка реклама, наводи како паришки “ Фигаро” (аутора не наводи) пише, да он не воли начин госп. Мештровића. Даље Матош пише како je Мештровићева паришка изложба доказ да je ‘Мештровић голем таленат без укуса’. Назива га “ барбаром” и сматра, да je таква појава потребита ‘у центрима е потрошеном људском енергијом” , али код нас —■наказна, тј. слика ‘трагичне и сасвим неоплемењене, дивље душе, анархијске, хаотичне и пркосне’. Даље Мештровића кори, да гријеши у актовима, јер да je права умјетност асексуална, a његов ‘Лаокон’ да je достојан — јавне куће! Он би то Бодлеру опростио, али Мештровићу “ јучерашњем чо-

105

банину и здравом кременитом примитивцу’ — не! И на крају пасуса мудро закључује: ‘Јасно je као сунце, да свињарија не може бити умјетност’. Сфинга je Матошу ‘обична карикатура’ a Павле Орловић уз Косовску девојку да носи ‘херојско лице музеалног чиновника Андрије Милчиновића’ (И још А.Г.М. надодаје: “ Да тиме лукави умјетник не хтједе, можда, рећи, да би господин Милчиновић, ако и није херој, био добар јунак Косовске бежаније?!) За Каријатиде вели, ■— да носе на голим главама грдне гломазне балване, a Сјећање му je најобичнија варијација женског торса Ернеста Сегера . . итд. Овдје се велики Матош приказао збиља маленим. A као доказ, да му баш не треба вјеровати, ето чудна обрата: у другом дијелу нагло почиње хвалити: ‘Тај примордијални, од саблазни na до апотеозе заљуљани феминизам нашао je свој неописиви, до бескрајности поетични тон у Mojoj Мајци’. Затим хвали Мештровићева Милоша Обилића и том приликом упоређује га с Микеланђеловим дјелима и Родином. Каже, да je ‘Мештровићева илустрација народне епике управо грандиозна’, a онда поново приговори: ‘Само се no себи разумије, да мене као Хрвата силно боли што Мештровић, родом Хрват, није нашао у повијести хрватског хероизма ни једне једине епизоде достојне његова славо-српског длијета, славећи битку бјежања и издаје, славећи измећара и турску придворицу Марка, и заборављајући да je Зрињски већи од атентатора Обилића и да за јунаштво небројених хрватских делија не свједоче лажљиви слијепци, већ документарна госпођа Хисторија’. (To се слаже с оном ауторовом констатцијом на другом мјесту, да ie ‘Мештровић умјетношћу Србин, управо ‘Југославен’ ). Онда поново: ‘Мештровић je доиста велик стваралац’. A иза тог: ‘Силан стваралац али средњи умјетник’. Упоређује га с Франгешом — Михановићем, и no тој аналогији испада. ца je ‘Мештровић подсјећао на Есхила a Франгеш на Еурипида’ — ‘Мештровић je силнији, Франгеш солиднији’ итд.” . A. Б. Шимић je сажетији. Томичић и њему посвећује неколико реда да заврши и тај одел.ак књиге и целу књигу са речима: “ Све je то написао Шимић зато, да би доказао да Мештровићева умјетност није и не може бити израз нашзг националног духа” . (Антун Бранко Шимић, песник

106

и критичар родио се у Херцеговини 1898, a умро у Загребу 1925). Златко Томичић не наводи где су то ови Хрвати писали, али то неће бити тешко пронаћи кад се већ на то упозори. У “Американском Србобрану” од 12. децембра 1969. je др. Божидар Пурић навео ове последње речи Матошеве о жалби што je Мештровић узимао српске мотиве. Ja имам само исечак чланка дра Пурића. Књига Златка Томичића одакле сам узео цитиране податке гласи: Zlatko Tomičić, Put k Meštroviću. Knjižnica Hrvatske Re­ vije, “Ljudi i krajevi”, knjiga prva. Buenos Aires 1965. Објављено у “Американском Србобрану” понедељак, 25. октобра 1971. Л. М. Костић XXVI. ЈОШ ЈЕДНОМ МАТОШ О МЕШТРОВИЋУ Кад je сав овај рад био готов, дође ми до руку ‘Савременик, мјесечник друштва хрватских књижевника” од јуна (липња) 1910. У њему понова пише A. Г. Матош о Мештровићу и то као реплику на цитирање његових ранијих мисли од стране листа “Хрватство”. Он ту каже између осталог: “Орган наших језуита ‘Хрватство’ je у особи тога силнога умјетника напало хрватску умјетност, na je у своју корист као поразну критику навело моје чланке у ‘Хрв. Слободи’. Још недавно je и мене, као све слободније људе, напало као и Мештровића и мени je мило, да тај врли лист цитира као ауторитете људе, које напада у име срца Лојолина. Међутим споменута моја изложбена студија није нимало поразна. Јест, ja сам неким киповима приговарао, што je у осталом чинио недавно и париски ‘Фигаро’ . . . Дошавши дужим искуством до увјерења, да смо ми полубарбари и да тако имамо више прирођене снаге, више талента од укуса, мени je као пропагатору што чишћег укуса и у овом случају пало у очи, да je Мештровић ‘Штурмер’ и ‘Дрангер’ нечувене снаге, али да та снага покатшто прекорачује мјеру доброг укуса и тако гријеши проти самом принципу љепоте, дакле проти еа107

мом принципу умјетности. Можемо се бунити проти конвенционалности и без западња у грдоби. Поред тога je Мештровић монументални симболист, na када неким дивним својим дјелима даје прецизнија хисторијска имена, као Милошу, он им нехотице одузима карактер опћенитости, детерминира их и намеће се на неки начин између умјетнине и гледаоца наивношћу свог уског коментара. Вјероватно je, да je помисао на Косово, на поразе нашег племена етворила те гигантске и ту и тамо мало карикатуралне фигуре, али зато те фигуре не морају бити косовске фигуре. Помишљајући на Милоша, Мештровић je створио, рецимо, Персеја, a његов Страхинић може бити Херакле. Његов стил je диван, али je као стил у дисхармонији са стилом народне пјесме, од коje има тек снагу. Али то су тек приговори, опажања са намјером, да се покаже, како се и рођени велики таленат не може слијепо подавати својим силним инстинктима умјетничким, тако и један Мештровић не смије прекорачити границе добра укуса. A да ‘Хрватство’ има очи, видјело би, да je портрет Мештровићеве мајке кип сасвим готски, a да би као лик светачке љубави могао решити свако свето, na и вјером посвећено мјесто. ‘Хрватство’ je ово и опет доживјело једно Косово и ми му желимо, ако већ не Косовску Дјевојку, a оно коју ■ — ‘Удовицу’ . . na ма прошло као Лаокон мог времена . . Л. М. Костић Досад необјављено.

XXVII. ЈОШ НЕКИ ЊЕГОВИ ЗЕМЉАЦИ О ИВАНУ МЕШТРОВИЋУ (ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ) 1. У минхенској “Искри” маја или јуна 1971. пренет je делимично из београдских “Књижевних Новина” један разговор њиховог уредника са великим хрватским сликаром Мирком Рачким, од 8. маја. Ha крају пише у “Искри” (под насловом “Хрватски уметник у Југославији”) : 108

. . Запитан шта мисли о Мештровићу и његовим мемоарима, Рачки повлачи јасну линију између Мештровића као уметника и као човека. За њега je Мештровић уметник велика културна вредност, уметник који je имао много креативног у себи, нарочито захваљујући средини у којој je одрастао. Kao човеку, Мештровићу би имао много шта да замери. Рачког чуди како се Мештровић није могао снаћи у “нашој социјалистичкој середини” и то утолико више (цитирамо:) “кад се сјетим да je у Женеви 1917. године када je у Русији букнула револуција, написао дуги хвалоспијев комунизму који ми je читав сат читао!” Дакле, није Иван Мештровић био само велики Југоеловен и велики еепаратиста, није се он одушевљавао само личностима краља Александра, на једној страни, Павелића на другој, уз велико поштовање и за Тита, него je писао и “хвалоспјеве” бољшевичкој револуцији! Рачки отворено замера “Матици хрватској” што je издала, и што je баш она издала, Мештровићеве мемоаре: “У њима се изнашају ствари које вријеђају неке људе. Мештровић je био својеглав и није пазио на ријечи. “Матица хрватска” била би боље учинила, да je настојала издати она Мештровићева књижевна дјела која су јавности мало позната као, на примјер, “Имагинарни разговори са Микеланђелом . . .”

2

.

Професор Стеван Роца, Далматинац, сада у Београду са 90 година (у међувремену умро), написао je један чланак чији ми je рукопис послао под насловом “Размишљања пригодом атената на амбасадора Владимира Роловића” где се специјално осврће на “маузолеј” Његошев израђен од Мештровића. Ту он пише и ово: “Нека се грађани Цетиња потруде до Загреба и уђу у главну катедралу до гроба надбискупа и кардинала др. Алојза Степинца, вечито окићеном свежим цвећем — угледаће надгробни споменик, три метра висок са урезаним натписом: “Израдио и даровао надбискупу Степинцу — Иван Мештровић”. Дакле — Иван Мештровић урадио je и поклања надгробни споменик надбискупу Степинцу, који je са Поглавником Павелићем створио план: један део Срба у Хрватској, поклати — други део 109

прекрсхити у католичку веру — a трећи део иселити у Србију”. 3. У “Гласу канадских Срба” од 3. јуна 1971. пише његов стални сарадник Драган Р. Аћимовић једну репортажу под насловом “Несрећни Мештровић” у којој ово сто ји : “Југоелавија je организовала, у Паризу, највећу уметничку изложбу која je досад приређена на Западу од било које нације укључујући ту и саме Французе. Изложба попуњава три спрата Велике палате. Изложено je око 500 уметничких објеката са територије данашње Југославије, од палеолита, неолита, гвозденог доба и потом, преко Римљана и Византинаца, до новијег времена, све до данашњег дана. Ja сам поручио каталог ове изложбе и моћи ћу да кажем нешто више кад будем сазнао расподелу објеката no времену и no републикама. Засад, да кажем само ово: Париски недељник “Ле нувел литерер” посветио je овој изложби две пуне странице. Између осталог пише да je од Ивана Мештровића изложена само скулптура "Милош Обилић”, она иста са којом je, на Међународној изложби у Риму, Мештровић први пут запажен и са којом je почела његова каријера. Да ли се стари Мештар преврнуо у гробу, немогуће je сазнати. Или je ово само глас историјске истине?” 4. У месечнику “Наша Реч”, која излази у Лондону, у броју за фебруар 1972. изашла je и ова нотица: “Како време пролази, о вајару Ивану Мештровићу као клеветнику помрлих српских јавних радника у његовој фамозној књизи “Успомене на политичке л>уде и догађаје” (Буенос Аирес, 1961) a која je прештампана у Републици Хрватској, као најбоље пропагандно штиво против Срба (као и књига Милана Стојадиновића “Ни рат ни пакт”, 1963. Буенос Аирес — такође прештампана у Републици Хрватској) — тако и све више пристижу негативне оцене и сведочанства против Мештровићевих ставова. “Американски Србобран” објавио je 25. 10.. чланак др. Лазе Костића у коме je описао шта je познати критичар и есејист Антун Густав Матош (1873—1914) писао о Мештровићу и као уметнику и као о “неправом” lio

Хрвату који je све што je исклесао било везано до Првог рата за Србе и српску историју . . . Исти лист објавл.ује 12. 11. и изватке из расправе Милана Кашанина у Летопису Матице српске, септембра 1971, о Мештровићу: “Не може се од сваког очекивати да буде старозаветни Јов који се мири са несрећама. Али би се од човека који je исклесао толико Распећа, Искушења, Богородица и Магдалина и толико се наговорио о правди, братству и љубави, могло надати да не носи у себи толико мржње колико je, неочекивано, открио Мештровић у својим мемоарима . . . ” Ту се износе још неки делови заиста недостижне расправе дра Милана Кашанина о Ивану Мештровићу. Како je то изашло у земљи, задовољавамо се само упозорењем на ту студију. 5. Хрватска ревија (Буенос Аирес, Аргентина), репрезентативни часопис хрватске емиграције, доноси у својој свесци за децембар 1964 чланак који je написао г. Карло Мирт, публицист. Наслов чланка je: “Прва и последња слика дра Мачека. Из сјећања и вашингтонских разговора” (стр. 385— 395). Ta сећања заснивају се на директним разговорима с Мачеком. Ha једном месту (два пасуса чланка) наводи публициста Карло Мирт овај део разговора са дром Мачком о Ивану Мештровићу : “Из разговора с Иваном Мештровићем знао сам, да се je велики умјетник првих година no свом доласку у Америку врло живо заузимао, да би се у иноземству основао Хрватеки Народни Одбор, у ком би Мачек био средишња политичка личност. Има неколико појединаца, који су потање упућени у те планове и намјере и који ће, вјеројатно, описати те ствари. Према оном, што сам био чуо од Мештровића, Мачек није био прихватио тих сугестија и на том се je ствар разбила. Знајући то, питао сам Мачека, како гледа на Мештровићев етав и дјеловање у емиграцији. Мачек ми je на то одговорио: Мештровић увијек говори да се не бави политиком, али се увијек нешто плете. Он ми je, надаље, рекао, да га je Мештровић посјетио у Вашингтону и да je довео са еобом Павла Остовића, који je тражио неке податке за своју књигу, које му je Мачек и дао. За Остовићеву lll

књигу (“The Truth about Yugoslavia”, Roy Publishers, New York, 1952) рекао ми je, да je већи дио књиге добар, али да je no задњем поглављу све било тако удешено, да књига послужи Титовој пропаганди у овој земљи. Из цијелог његовог излагања овом приликом, као и у каснијим згодама, произлазило je, да Мачек није имао много симпатија за Мештровића. С друге стране, кад сам разговарао с Мештровићем и кад би се споменуло Мачека, Мештровић би се критички изражавао о Мачековој политици, као што сам то већ на другом мјесту истакнуо”. Хрвати су сви скоро екстремно антисрби. Међу водећим Хрватима можда je Мачек био најреалнији и најмање изразити антисрбин. To му, свакако, Иван Мештровић замера, он који je од добро плаћеног Србина постао хрватски шовен, na замера свакоме Хрвату који то није учинио. Досад необјављено. Л. М. Костић

XXVIII. ШТА О МЕШТРОВИЋУ ПИШЕ ЈЕДАН ЊЕГОВ УЖИ ЗЕМЉАК И ПОЛИТИЧКИ ИСТОМИШЉЕНИК Сплићанин Влахо Раић, један од некадашњих уредника загребачког “Обзора”, првих година рата дужносник “НДХ” и усташоид, бавио се више од два деценија у Аргентини, где je био развио веома плодну публицистичку делатност, написавши бар no туцета књига и издајући месечне новине србождерског карактера. Сад се Раић понова налази у земљи, у хрватско-комунистичкој Југославији. У једној од последњих емигрантских књига даје нека “документа из ТПвицарске” у којој се налазио неколико година за време рата и непосредно после њега. Ta његова књига, из које ћемо овде поштогод пренети (оне одломке које се односе на Мештровића) цитирана je уз други чланак ове збирке no пасошима Мештровића. Тамо Раић на више места опиеује боравак Ивана Мештровића у “Швицарској”, који je пао у исто време са 112

боравком Раића и других усташких емисара. Ми ћемо најпре верно пренети шта Раић пише. Ha страни 35 саопштава да су Срби у Швицарској подозриво гледали на Мештровића и да су га покушали, још тада, разобличити. Ево шта дословно тврди Влахо Раић: . . Срби су у Швицарској издавали свој шапирографирани Билтен, којег би мјесто тискања означили Лион, јер швајцарске власти нису службено дозвољавале такву пропаганду. У том су Билтену нападали не само монсињора Јуретића већ и друге Хрвате, посебно Ивана Мештровића, кога су редовито оптуживали, да се био примио положаја ректора умјетничке Академије у Загребу, у НДХ, да je министра дра Будака поздрављао с уздигнутом десницом, да je дошао у Швицарску с усташком путницом (др. Перић му je дао у Риму путницу, кад су се Савезници искрцали на Сицилији), те особито, да je изложио на Биенале у Венецији 1942. и да je особно показивао и тумачио талијанском краљу своје радове. Овај су моменат српски емигранти уопће злорабили против Мештровића, те су ширили “Илустрационе Италиана”, у којем je била скупна слика талијанског краља и Мештровића на изложби . . . ” Сад нека се читаоци мало замисле: Срби су “злорабили” (злоупотребљивали) своја сазнања говорећи и износећи истину о Мештровићу. Сам Раић пише да je он заиста био на Биеналу, да je сликан заједно са Краљем Виктором Емануелом да je та фотографија изашла у великој “Италијанској Илустрацији”. Зашто су Срби то спомињали? Како они смеју да се у то мешају? To je интерна хрватска ствар. Влахо Раић не спори чак да je Мештровић поздрављао чувеног зликовца Будака “уздигнутом десницом” или тзв. фашистичким поздравом. Али Срби то не смеју спомињати, јер се то њих не тиче. A ko спомену, у питању je “злоупотреба”. Чисто хрватско схватање. Даље стоји у књизи Влаха Раића (страна 35 и 36): “Ивану Мештровићу je било највише у Швицарској на срцу, да докаже, да није имао веза с усташким режимом и да je све што je радио у НДХ, било под притиском или ради силе околности. У ту му je сврху био веома важан аргуменат затвор, у који га je био затворио Павелићев режим као масона. Мештровића je особито болило, што je и разумљиво, да су Сетон Ватсон и Викхам Стид, његови дугогоди113

шњи енглески пријатељи, прекинули с њиме сваку везу ради његове изложбе на Биенале. Они су умрли, али Be­ se с Мештровићем нису успоставили. Кад сам стигао у Швицарску, Мештровић je становао у Лозани, гдје je имао и свој посебни, пространи атеље. Неколико мјесеци касније догодило му се, да га je полицијски агент, док се возио из Лозане у Женеву, скинуо с влака, јер му je био истекао рок боравка у ТПвицарској. За од прилике два сата стигао je одговор од федералне власти у Берну, да се Мештровић пусти и да му се продул>ује право боравка. Инцидент je био изглађен. Но он je оставио тежак дојам на Мештровића, na je одлучио преселити се у Женеву, те je оставио атеље у Лозани. Како je тада било тешко наћи прикладан стан у Женеви, Мештровић je унајмио огромну зграду “Мезон Ројал”, тик Женевског језера, у којој je једном, док je био емигрант, становао каснији крал. Петар Карађорђевић. Зграда велика и влажна, a гријање слабо и никако, na се Мештровић доскора озбиљно разболио, те je лежао, мислим читавих шест мјесеци. Ja сам га и тада посјећивао, na смо дуго разговарали: Мештровић у кревету, a ja на сједалици. Мештровић je врло опширан, епски, кад се исприча, али га je угодно слушати и за то, што зна многе мало или другима никако познате детаље о многим србијанским јавним људима. Говорио je тада, да ће објавити те своје успомене, што би било вриједно. Др. Стјепо Перић и неки његови ужи знанци мислили су, да Мештровић има јаке везе са Савезницима, na су му често слали поруке. Ништа од тога није било. Али je Перо Диговић искористио то мишљење Перићево, K o ­ je je дијелио и др. Младен Лорковић, да дође у Швицарску. Мештровићу je донио поруку од дра Милоша Хајдића. Међутим je мени др. Хајдић прије одласка из Загреба казао, да саопћим Мештровићу, да je Диговића, унаточ његових, Хајдићевих савјета, забљештила дипломатска сабљица, na нека се no томе равна. Мештровић je мене питао, да ли je Диговић био усташа, што нисам знао, наиме да ли je положио усташку заклетву, што се сматрало увјетом, да нетко доиста буде усташки припадник. Мештровић je отворено истицао, да je Тито бољи него Михаиловић. Кад je у љету 1946. приређена партизанска изложба у Женеви, у припремном одбору су били су114

пруга и кћерка, Марица, Мештровићева. Ово су Мештровићу замјерили многи Хрвати, као монсињор Јуретић”. Л. М. Костић Објављено у “Американском Србобрану” од 26. априла 1971 * Има у овим излагањима Влаха Раића — драгоцених: података, који оправдавају нашу одлуку да ово објавимо. Неке смо у чланку већ истакли, о другим заслужује такође поштогод рећи (сад накнадно). Иван Мештровић je био ухапшен од усташа, no овоме изгледа поуздано. Како je третиран, о томе не стоји ништа. Ja мислим господски као Мачек. Али je ухапшен као масон, a не као непријатељ усташа. To дознајемо тек преко овог написа његовог земљака и истомишљеника Влаха Раића. To je било no наређењу Немаца. Тако су једног јутра у Београду били ухапшени сви масони и држани у затвору неколико недеља. После су сви пуштени на слободу. Није од њих тражена чак ни нека изјава да се одричу масонства. Ту je било много виђених лица и кажу да су ослобођени на интервенцију ђенерала Милана Недића. У сваком случају, тада je Немачка била у рату са Русијом и све je друге непријатеље у окупираним земљама сматрала мање опасним од комуниста. Јамачно je и Мештровић био ухапшен кад су Немци захтевали лишење слободе свих масона и послали списак тих лица. Мештровић je вероватно no захтеву Немаца био ухапшен, али не no индивидуалном захтеву Немаца, већ колективном, док je напр. предсједник Мачек no захтеву Немаца био ослобођен из хапса. Мештровић je, као и надбискуп Шарић, поздрављао фашистички са уздигнутом десницом. И Немци и усташе то су радо гледали, али нису то ни од кога захтевали. Мештровић je хтео да им се удвори, што тачно одговара његовом карактеру. После je, у лето 1946, послао супругу и ћерку на партизанску изложбу у Женеви, да и ту не остане без удела. Оне су чак биле у “припремном одбору”. Сам Мештар се уздржао док се Титов режим не стабилизује, a питање да ли би га и примили због “бијенала”. Раић потврђује да je Мештровић био послат од усташа у Швајцарску да би им стварао везу са Савезницима (да читаоци не буду у забуни: не са хрватским са115

везницима већ са Савезницима против Немаца и Хрвата. Толико су ове усташе биле верне и самом Павелићу и Хитлеру. Све одреда опортунисти и профитери, али сви “спремни за дом”). Ту се спомиње и Перо Диговић, један “патворени” публициста који je, no налогу и плаћен од Мештровића, писао да je Далмација хрватска. Ja сам то изнео у књизи “Спорни Предели Срба и Хрвата” (Чикаго 1957, стр. 23 и даље) и не желим више да пишем о том фалсификатору и надри-научнику. Све у свему, ови подаци Раићеви су нам добро дошли. Док он кад говори о Србима излива жуч и лаж, ово je о Мештровићу писао као његов познаник и пријатељ. Заједнички њихов боравак у “Швицарској” дао je могућност да се многа истина о њима дозна.

XXIX. РАТНИ ПАСОШИ ИВАНА МЕШТРОВИЋА Карактер Ивана Мештровића се може познати и према пасошима које je у току његова дуга живота употребљавао. Било их je јамачно десетак, од разних држава. Овде нас интересују његови пасоши, или како их он зове “путнице” које je употребљавао за време два светска рата. Најпре овог последњег. Позната je ствар да je Мештровић добио за време Другог светског рата пасош усташке државе (“НДХ”), док се у првом рату кочоперио и искоришћавао пасош Краљевине Србије у коју je доспео пасошем Краљевине Мађарске. Taj усташки пасош je ваљао само за Италију (био je повезан са Биеналом на коме су приказане скулптуре Мештровића). Тада баш наилази искрцавање Савезника на Сицилију и њему се није враћало у земљу.) To саопштава његов земљак, пријатељ и поштовалац, такође некадашњи присташа уједињења, Влахо ,Раић, Сплићанин, уредник загребачког Обзора. (Доле означена књига стр. 35). Кад je већ стигао у Италију Мештровић мољака усташке дипломате у Риму да му дају “путницу” да оде у Швајцарску, одакле ће се брзо вратити у своју обљубљену НДХ. To му je дао његов земљак др. Стијепо Пе116

рић, Дубровчанин, посланик “НДХ” при Квириналу у Риму. Ta “путница” важила je само за Швајцарску. Мештровићу je било главно да се домогне Швајцарске. Кад му je то успело, онда je облетао посланика Краљевине Југославије Момчила Јуришића да му да пасош за земље Савезника. Овај се опирао неко време и на послетку пристао. Доказани непријатељ Краљевине Југославије добио je њен дипломатски пасош. To ми je ту скоро саопштила г-ђа Јуришић, удовица министра Јуришића. Причала ми je детаље и страшно кајање мнистрово што je тај пасош издао. To je заиста била неопростива грешка, која je нас Србе коштала много. Не би можда он доспео у иностранство и онолико нас клеветао да му није југословенско посланство у Берну то омогућило давањем пасоша. Он je, као сваки неваљалац, ово искористио да пише и ради против саме Југославије и Срба који су му пасош дали. To je један детаљ који сам дознао из прве руке, a не знам да ли га je Мештровић саопштио. Нажалост, г-ђа Јуришић ми није казала (није јамачно ни знала), на који начин je “Мештар” обрлатио министра Јуришића. Врло вероватно му je обећао да ће ићи агитовати за нашу ствар. Да je том приликом бацио дрвље и камење на “усташе”, не треба нагађати. Пошто му усташка “путница” није могла да отвори врата Запада, он je још једном пресалдумио, и још једном изиграо поверење које je уживао. Карактер заиста бедан, недостојан његова реномеа. Употребљена књига: Vlaho A. Raić, Saveznici i N.D.H. — Dokumenti iz Švi­ carske. Tiskano ljeta Gospodnjega 1960. Buenos Aires, Argentina. Л. M. Костић Објављено у “Американском Србобрану” од 26. априла 1971

XXX.

НАКНАДНИ ДОДАЦИ ОВОМ НАПИСУ 1. Није Иван Мештровић имао само у последњем рату окапања и жонглерства са “путницама”, него и раније. У почетку Првог светског рата, na онда на крају. Он о овом последњем пише на страни 113 својих “Успомена”. Кад се свршио рат покушао je и он, као и сви остали Хрвати у емиграцији да се што пре врати у Загреб, да би појачао позиције Хрватске. Ево шта он о томе каже на страни 114 оригиналног (аргентинског) издања својих “Успомена на политичке људе и догађаје” : “To смо сматарили, да je у интересу и нас Хрвата као и цијеле заједнице, како би се ствари одмах у почетку поставиле исправно, a хтјели смо и ради тога, да нам се послије не предбацује, јер смо били сигурни, да се Хрвати неће моћи сложити с онаквим заједничким животом, како га Србијанци намјеравају у пракси проводити. Питање je било како. Мислили смо француским зракопловом, али Веснић не ће ни да чује: — Не може се то рискирати.. Идемо Стиду, који je у Паризу лежао болестан. Он сматра, да то требамо учинити и нуди нам новце, да купимо зракоплов. Он није богат, алк хоће да нам помогне из пријатељства. To не иде, јер се не смије ни летјети нити продати без дозволе власти. Ништа. Након пар дана закључено je, да одем ja с Јамбришаком. Питам Веснића, да ми да путницу, јер смо чули, да Аустријанци пуштају са српском путницом. Веснић одговара, да ће видјети. Он не ће сам да узме на савјест мој живот у још нејасном времену, него ће питати Владу. За дан два чујем од госпође Банац, да je било ријечи у Пашићевој кући о томе, како сам тражио путницу, да идем у Загреб, али не ћу je добити. “јер je тата јавио, да ее ником од Југославенског одбора не да, да путује у Загреб”, како je приповиједала Дара Пашић. Неколико дана касније чуо сам, да су се Чеси и Аустријанци међусобно признали и успоставили саобраћај. Пошао сам Бенешу у Чешки уред. Имају већ и путнице. -— Таман смо их добили — вели Бенеш. 118

— Хоћете ли ми дати путницу, да путујем у Загреб? — питам. — Врло радо. И тако ми сам Бенеш издаде чешку дипломатску путницу, која je носила трећи или четврти број no реду. Кренем сутрадан с Јамбришаком на пут, кому су Чеси такођер издали путницу, али се у Швицарској на путу ja разболим од шпањолске грознице, и Јамбришак ме смјести с четрдесет ступњева грознице у санаториј, и он крену даље . . И ови су подаци сасвим прекројени. Да je Пашић, који je био најћутљивији Србин, чак писмено саопштио својој кћери да не да ниједноме Југословену “путницу” за Загреб, изгледа више него невероватно. A још пре да се Пашићева ћерка тиме хвалила и то разносила и то дан-два после тражења путнице. Још једна ујдурма Мештра против Срба. Једно се само из овога јасно огледа: да je он искоришћавао све могуће “путнице”, као да je светски грађанин. Затим се очигледно види да je Мештровић, иако до тада са српском “путницом” и српски штићеник (у здравој валути, не аустријским крунама), хоће да отпутује без знања Срба. Они му тада већ нису били потребни. Такав je он био увек, и пре и после писања Успомена: искоришћавати свакога док се нађе неко други који се може боље искоришћавати. 2 У једном скорашњем допису у ‘Т ласу канадских Срба” од дра Борислава М. Трифковића под насловом “Сећања из Швајцарске” описује он своје доживљаје у Швајцарској при крају рата и no његовом завршетку. (Број од 13. априла 1972). Ja нисам знао да je он уопште био у Швајцарској, a и он ме, хвала Богу, нигде не спомиње. Али зато спомиње Ивана Мештровића, који je такође био у Швајцарској и радио против Срба. Трифковић пише: “Насупрот српској групи новинара, комунисти су створили своју групу, коja се повезала са групом хрватских новинара. Иза комунистичке групе новинара стајали су швајцарски франци и левичари, a иза хрватских упливни Иван Мештровић”. Наводећи ко je све од Хрвата био у Швајцарској, др Трифковић каже: “Пелицарић, зет Мештровића и сам Мештровић, који je дошао с редовним псггравагл

.

119

усташке државе”. Ево га сад: чак “исправе!” Досад je било речи о “путници”, сад су се појавиле “исправе” ! Вероватно je то исто! 3. Читајући потом животопис Мештровића у (Крлежиној) Енциклопедији Југославије (том 6, суб номине) пада у очи да je Мештровић два пута био у Швајцарској, у оба рата, али не у истим улогама. У првом je био као штићеник и плаћеник Србије, у другом као њен најљући непријатељ и агитатор против ње. To његовом моралу није сметало да од Срба и пријатеља Монархије на подао начин добије пасош Краљевине Југославије, да би помоћу њега могао да ради против ње. Фрапантнија je још аналогија да je Мештровић пре одласка у Швајцарску и први и други пут учествовао на “веницијанској Бијенали”. Први пут, 1914, се “појавио као гласник косовске освете у предвечерје Сарајевског атентата и Првог светског рата (1914—1918)”, каже у Енциклопедији. У поменутом приказу стоји напред да се Мештровић “враћа 1941. као ректор Академије ликовних умјетности из Сплита у Загреб, одакле, пошто су га усташе неко вријеме лишиле слободе, путује у Италију и, послије судјеловања на венецијанском Бијеналу 1942. одлази у Рим . . . a затим у Швицарску”. Треба свакако испитати да ли je он прешао из Сплита у Загреб пре успостављања “независне” или после. Јер у Сплиту су били после започињања рата Италијани и они га сигурно нису силом одвели у Загреб. Ако je после отишао, значи да je био сагласан и са ампутацијом Далмације од стране Италијана. Ha оба Бијенала (“двогодишње изложбе”) славио je Мештровић сасвим супротне појаве и супротне вредности. Једно je било само то, да je оба пута био исти италијански краљ као протектор и да се Мештровић није бунио ни против њега ни италијанске политике уопште. Што се тиче његовог “лишења слободе од стране усташа”, рекох пре je то доживео као масон. Свакако ће се једном дознати права истина. Ако je он заиста био “лишен слободе”, треба рећи где и на какав начин (можда као др Мачек у свом двору). Још важније je дознати на који начин се он ослободио. Да није што обе120

ћавао “поглавнику” ? И шта? О свему томе његови хрватски биографи ћуте. JI. М. Костић (Досад необјављено) 4. Из изјаве једног члана владе Павелића, испада да je њему свесно дат пасош (односно наређено из Загреба да се пасош д а ), јер je он “склон НДХ” и да може у иностранству више учинити за своју домовину него у самој земљи. To сам читао у Српској борби, a навео je то бивши Павелићев министар спољних послова, др. Мехмед Алајбеговић на саслушањима у ОЗНА. “Пре него што сам постао министар, Мештровић je био отишао за Швајцарску . . .Он je био склон НДХ, na се у том смислу изјаснио и задржао пасош као држављанин НДХ, a колико се сећам чак je тражио и продужење пасоша . . . У владиним круговима je преовладало мишљење да je боље да Мештровић остане у иностранству него код куће, јер он као познати уметник ужива углед у иностранству и може као Хрват својој земљи на тај начин користити . . .” Мештровић се дакле, тражећи пасош, изјаснио као склон, као пријатељ “НДХ”. Или je то заиста био или je и њу варао само да би добио “путницу”, као што je преварио и Момчила Јуришића. Објављено у листу “Српска Борба”, Чикаго 4 маја 1974.

XXXI. РОВАРЕЊЕ ИВАНА МЕШТРОВИЋА ПРОТИВ СРБА У ПОСЛЕДЊЕМ РАТУ У низу усташких књига изашлих у емиграцији, једна je од последњих no времену ,али не no важности и откривењу њихових садашњих смерова, књига Матеје Ковачића “Од Радића до Павелића”, изашла 1970. Писац je Матија Ковачић, позатни ултрахрватски публициста до пре рата, a за време рата неко време (1942— 1943) “главни равнатељ за промиџбу НДХ”, што значи шеф 121

пропаганде. Зато ова књига има често документаран карактер. Ha омоту књиге стоји за писца да je “један од посматрача и учесника у збивањима оног времена херојства, изванредне пожртвованости једног великог нараштаја, која je довела до ускрснућа хрватске државе. Kao новинар и виши државни дужносник, Ковачић je имао могућности увида у многа политичка збивања иза кулиса, често непозната хрватској политичкој јавности. Ова књига успомена претставља огледало једног дијела збивања оне велике епохе, која je, нажалост, завршила трагично . . . ” Он, дакле, слави ту епоху и жали за њом. Разуме се да жали што нису сви “Влахи” побијени. Има књига још много екстремнијих, али je и ова довољна да Србима отвори очи, ако се уопште могу још отворити. Има у тој књизи доста података и о Ивану Мештровићу, нарочито о његовом бављењу у Швајцарској за време еамог рата. По Ковачићу, улога Мештровићева je била да подупре “Лорковић-Вокићев покушај спасавања Хрватске”. To je био тај “покушај” пресалдумњења усташа у “савезнике”, чему je имао да послужи Иван Мештровић, за кога се знало да има добре везе са Западом. Зато je отишао у Швајцарску и ту тражио и, нажалост, добио југословенску “путницу”. Нема безакоња које он није кадар да учини, нарочито спасавајући “Хрватску”. Верујући у победу Осовине, служио je усташкој Хрватској. Кад je постало очигледно да je Осовина изгубила рат, он искоришћује своје раније везе да спаси и усташе да докаже да су они били увек расположени и према Западу, a Срби према Истоку и комунизму! Ми ћемо сад пустити дужносника и равнатеља за промицбу НДХ да он каже шта зна о Мештровићу тога доба. Он пише (стр. 213): “У вези с неуспјелим покушајем Лорковића и другова за пријелаз НДХ на страну Запада као углављене чињенице могу се навести ове: Лорковић се налази у вези с Иваном Мештровићем који борави у Швајцарској, и има могућности да преко енглеског посланства у Берну достави енглеској влади Лорковићеве приједлоге и енглеске одговоре. Лорковић успоставља с Енглезима везу и преко Ватикана, који није скрштених руку гледао на опасност појаве бољшевика Русије на Јадрану, Подунављу и на границама Италије. Папа Пио XII и карди122

нал Спелман чине све, да би западни савезници предусрели овом погибељном развитку. Прије него наставимо приказом ситуације, у којој je започета и завршена акција Лорковића и другова, влада у Вашингтону била je присиљена прилагодити се постепено руско-енглеском с^ановишту гледом на Југославију: стављање обнове Југославије у ратне циљеве савезника. Сједињене Америчке Државе пружале су једно вријеме отпор Лондону и Москви. Рузвелт je прије тога, знајући за понор који влада између Хрватске и Србије, послао у Европу Форстера Далеса, да у српским и хрватским круговима извиди, да ли je могућа и има ли смисла обнова Југославије. У Вашингтону je била позната личност кипара Мештровића. Било je познато, да je он цијелог живота тежио, да између Хрватске и Србије дође до “модуса вивенди” у оквиру државне заједнице. У њему се у Вашингтону гледало особу, која би без страсти могла дати суд, да ли je након свега што се одиграло између Хрватске и Србије од 1918. могућа нека заједничка држава. До састанка Далеса каснијег министра вањских послова у ери Труман и Ајзенхауер, с Мештровићем дошло je у Берну у Швицарској. Далес му je предочио, како се у Сједињеним Америчким Државама Срби и Хрвати међусобно оптужују, a службено представништво Југославије у Вашингтону такођер денунцира Хрвате. Американци не знају, чега да се држе и тко има право. Знаду, да су Хрвати емигранти бројни и да су амерички држављани, али би хтјели бити праведни с једном и другом страном. Они би жељели, да им Мештровић изнесе главне узроке расула Југославије и тако жестоких сукоба измсђу Хрвата и Срба. Далес je питао Мештровића, како je хрватски народ примио НДХ и сурадњу с Нијемцима и Талијанима. Рекао сам му мој дојам, да би 90% хрЕатског народа поздравило своју независну државу, али да je исти проценат против усташке државе једноставно због тога, јер није слободна и не вјерује, да би икада могла постати под контролом Њемачке и Италије. Ha питање, да ли je могућ споразум између Хрвата и Срба и одржање заједничке државе, Мештровић je одговорио, да je њему након што je толико година прижељкивао ову заједницу, тешко и веома жао што на ово питање мора дати нијечан одговор. Након свега што се догодило у заједничком животу и што се догађа сада, вјерује, да није могућ никакав спо123

разум за одржање државне заједнице. Тешко je вјеровати — рекао je Мештровић — да би Хрвати и Срби били способни ријешити сами свој конфликт и наћи једно разумно рјешење. To би били потребни непристрасни суци. Нато je Далес упитао: “A тко би ти имали бити како би требали радити?” Мештровић: “Па савезници! Ви и Енглези требали би се искрцати у Далмацију. Сав би вас народ примио са слављем, и хрватска војска, домобрани, прешла би одмах на страну савезника, na и већина усташа, јер су незадовољни због талијанске анексије Далмације. Све би пучанство било на вашој страни. У тој експедицији била би од великог учинка присутноет многих војника хрватског поријекла, којих има много у Сједињеним Америчким Државама и Канади. Они би се разумјели с народом и улијевали му повјерење и полет. Не би се смјели служити српским часницима, јер би то изазвало сумњу у народу. Једном окупирана земља no савезничкој војсци требало би у Загребу инсталирати хрватску владу под предсједањем дра Мачека, који представља већину народа, a у Београду српску владу, na макар и под предсједањем Недића. Савезничка окупација требала би потрајати тако дуго, док се смире духови и постану способни за тријезно размишљање. Након тога би требало да народ како у Србији тако и у Хрватској засебно гласује, да ли жели државну заједницу или не, и какву врсту владавине жели”. Из књиге: Матија Ковачић, Од Радића до Павелића. Хрватска у борби за своју самосталност. Успомене једног новинара. Књижница Хрватске ревије. Минхен-Барцелона, 1970. Л. М. Костић Објављено у “Американском Србобрану” од 1. новембра 1971.

XXXII. ЈЕДНА ГАДНА ПОДВАЛА ИВАНА МЕШТРОВИЋА Познато je да je “Мештар” (он je волео да се тако означава) посетио 1959. Југославију и том приликом дочекан од шефа државе Јосипа Броза као неки страни 124

владар. To je било “српња” (јула) 1959, где je Мештровић “25. српња, дошавши из Опатије, стигао на Брионе и био смештен у посебан хотел за почасне госте”. О томе je писала детаљно “Хрватскса ревија”, која излази у Буенос Аиресу у децембарској свесци 1962. Она je сва била посвећена Ивану Мештровићу. Подаци о посети “Титу” налазе се у напису “Задњи Мештровићев поход Хрватској”, који су заједно саставили гг. Анте Смит Павелић и Богдан Радица, “очигледно на основу својих разговора са Мештровићем и његовом госпођом непосредно no њиховом повратку из Југославије”, како пише “Глас канадских Срба” у броју од 28. фебруара 1963, опет очигледно из пера његовог уредника Радоја Л. Кнежевића. Занимљиви су ти разговори били у много чему, a извештаји Павелић-Смита и Радице нису ни до данас још демантовани. Ти су разговори, дакле, детаљно изнети у хрватском емигрантском “тиску” a доста опширно и у српском, тако да их данас не треба понова излагати. Само један детаљ неће бити сувишан да се претресе (Можда доцније још један), где се Мештровић показао као крајњи интригант и подметач. У поменутом чланку “Хрватске ревије” стоји и овај пасус о току разговора Иван Мештровић — Јосип Броз, који се односи на арцибискупа Алојзија Степинца. . . Кад je у току разговора ипак споменуто Кардиналово име, Тито je казао, да поштује његов карактер и храброст, али да не може промијенити своје увјерење и одлуке, које су потекле из тог увјерења, као што ни Кардинал не може измијенити своје држање. У току овог разговора, Мештар je добио утисак као да се Тито не слаже с поступком режима и Комунистичке партије према Кардиналу и да зна, да су ти поступци јако шкодили угледу Југославије у свијету, али да их je он, Тито, ипак морао прихватити и одобрити, да би задовољио притиску Срба, који су након осуде Драже Михаиловића тражили бар једну истакнуту хрватску главу . . ” Преко ових ставова не може се олако прећи. Да ту има много монтираног и неприхватљивог читаоци су ваљда и сами запазили. Специјално у оном делу где “Тито” не износи своје гледиште, већ где “Мештар” добива утисак шта je Тито мислио. Он je тобоже хтео “удо125

вољити притиску Срба” који траже једну овећу хрватску главу. Пре свега ово показује да судови, у овом случају загребачки, хрватски суд, нису били слободни већ су судили no жељи режима, no жел.и “Тита”. To ми нисмо ни једног јединог момента сумњали и ове изјаве су драгоцене да ово гледиште потврде. Али, сад, да се то радило да се задовоље Срби, ja верујем да je казао Мештровић, али не Броз. Мештровић само добива “дојам” о томе. Онда се поставља питање како то да се Броз осврће на Србе тек тада мада су Срби сачињавали гро његових борбених снага, и то баш Срби из оних крајева где се простирала власт и духовна јурисдикција архиепископа Степинца. Кад су се комунисти домогли Загреба, они су обесили поглавицу “хрватске православне цркве” Гермогена (некадашњег руског владику) и поглавицу немачке протестантске цркве Попса. Сигурно ja ни једног ни другог нећу бранити, али они нису имали ни најмање везе са крвавим оргијама против Срба у “независној”, где je Степинац био један од главних и најмеродавнијих личности, где je био чак врховни војни викар целокупне Павелићеве војске, чији су потчињени “викарићи” лично се такмичили у убијању и мрцварењу Срба. И никад Степинац не би био позван на одговорност да се није доцније замерио комунистима. A сад треба сву кривицу за осуду Степинца бацити на Србе. Тако нешто je могао да уради само Иван Мештровић. Па није само то. Доцније сам читао, не знам више где, да je Мештровић апелирао на патријарха Викентија да се заузме за ослобођење Степинца. Викентије je био несумњиво најбољи дипломата међу патријарсима III српске патријаршије. Он није на ово лично одговорио, али се сећам да je дао био једну оштру изјаву, не спомињући никога лично, о задацима и дужностива Српске православне цркве. Ha то су ућутале ове инсуниције. Али, кад се говори о Мештровићу и његовој улози срамоћења и рушења свега што je српско, преко овога се не може прећи. Он просто хоће сав одијум за осуду Степинца да баци на Србе, мада ове нико није питао, a најмање су могли да утичу и да су хтели. Импутира им чак да су хтели и тражили “главу” Степинца! Сад ће ову лажну тврдњу да усвоје једногласно 126

сви Хрвати, они у земљи и ови у иностранству, мада они у земљи неће моћи онако слободно да je истичу. После ће то бити “повјесна истина” и још један терет на Србе, још једно оправдање њихових зверстава над Србима. Кад се унапред на то упозори, много тога може бити спречено. To je и циљ ових написа. JI. М. Костић Објављено у Ам. Србобрану, 1975.

XXXIII. ИВАН МЕШТРОВИЋ О СРПСКИМ ЧЕТНИЦИМА У претходном чланку ми смо изнели како je Иван Мештровић посетио Јосипа Броза у лето 1959. и да су се том приликом надметали ко ће више да срамоти Србе, мада се мора признати да je Тито био често много уздржљивији, свакако с обзиром на његов положај. A вероватно није ни no природи толико лажњив као Мештровић који je у том погледу премашио све Цигане или вешерке. Броз се тада на Брионима састао са Мештровићем три пута. Ha другом састанку (извори нашег сазнања су исти као и у првом саставу: записци Анте ПавелићаСмита и Богдана Радице, према њиховом личном саопштењу од стране Мештровића) било je говора о четницима. Добија се утисак да они верно приказују оно што су чули од Мештровића (мада нису ни стенографирали ни на жицу ухватили). Према томе, Мештровић сноси пуну одговорност за оно што им je казао. Уосталом то није нигде ни демантовано. Тамо пише од слова до слова: “Настављајући овај разговор, Тито je примијетио, да четници нису бољи од усташа, али je Мештар одговорио, да су усташе браниле властити териториј, док су се четници борили у хрватским земљама. Тито се сложио с овом аргументацијом”. To je чисто мештровићевска теорија. Тито je мислио на злочине учињене за време рата, a овај одмах прелази и на политички терен одн. политичку аргументацију. A ko су усташе чинили злочине, они су бранили своју 127

територлју мисли он. Ту су, дакле, могли чинити шта хоће. Срби су се борили у “хрватским земљама”. Пре свега тиме “Мештар” аминује Хитлерову и Мусолинијеву поделу Југославије, na Босну и Херцеговину, Срем, a да не говоримо о Војној крајини, проглашава хрватском територијом, где Хрвати могу да чине шта хоће a Срби не смеју ни да се бране. Ha тој територији, “хрватској”, Срби немају шта да траже. Они немају права ни да се бране, да бране саме голе животе! Тако нешто није нико казао досад за Србе, нико ни за ма какав други народ. Јер, no тој теорији, Срби нису смели ни у Турској (до балканских ратова) да се боре, јер то није био њихов “властити териториј”. Нису ни Срби у Угарској смели да се боре 1848. против Мађара, јер то није био њихов “влаетити териториј”. Они су се борили и бар донекле, бар на папиру, добили властити териториј, добили су Српску Војводину (или Војводину), која je 1861. укинута, али баш у Титово време и од Тита васпостављена (свакако без предиката српска, што би исто било кад би се Хрватска звала просто бановина, a не бановина хрватска!) Ни у Восни и Херцеговини не би се тада Срби no овој теорији смели борити за евоје ускрснуће и за своја права јер je то териториј турски! По Међународном праву (које једнако познаје Мештровић као и Броз) све je то последњег рата била територија Краљевине Југославије, окупирана само од Немаца и Италијана, и сви ребели на њој борили су се у својој земљи. Али Мештар хоће да пронађе теорију, no којој су Хрвати легално убијали Србе a Срби нису смели ни да бране своје животе! Јер, где ће Срби бранити своју нејач, своју децу, своје старе родитеље итд. сем тамо где су их оставили и где су живели столећима? Како ће бранити своје куће и своја огњишта ако не око самих кућа? To све зна Иван Мештровић, али хоће још једном да нагласи да су Срби само досељеници у Хрватској, na чак и Босни, и да Хрвати имају право да их требе јер тиме “бране властити териториј”. Између њега и Павелића овде нема разлике. Он je то са “Титом” расправљао и њега хуцкао против Срба, тако да се овај морао правдати да je довољно против Срба, јер он “није мањи Хрват од Мештровића”! Но кад je већ реч о томе, где се брани своја терито128

рија, чудно je да ни Мештровић, na чак ни Јосип Броз, окорели комуниста, не нађоше ни речи осуде што су се Хрвати под Марком Месићем борили против Руса у самој Русији, борили против Руса и за Немце, под самом немачком командом. To су могли оба да осуде као “усташко”, али нису осудили, јер je Марко Месић био доцније сам часник Јосипа Броза. Хиљаде километара далеко од “хрватског територија”, где ниједног Хрвата нема, борили су се Хрвати за Немце и уништење комунизма, али им се то не ставља на терет иако je Тито легитимни бранилац и претставник комунизма. Напротив Србима се ставља на терет што су бранили своје породице и своја кућишта у Срему, у Лици и Кордуну, у Славонији, na чак у Босни и Херцеговини, где су били у огромној већини и два пута бројнији од Хрвата. Ту су се разоткрили и Броз и Мештар. Да je Броз употребио у разговору једну француску реченицу, ja дубоко сумњам. Јер он не зна француски ни речи. И што би je употребио према Мештру кад су оба Хрвати, ништа мањи један од другога. Л. М. Костић Објављено у “Американском Србобрану” 10. октобра 1975

XXXIV. ИВАН МЕШТРОВИЋ. И УБИЈАЊЕ СРБА У “Н.Д.Х.” Има доказа да je Иван Мештровић знао поуздано о зверетвима Хрвата у “НДХ”, али он то ни у својим Успоменама ни најмање не осуђује. A ево једног доказа да je он то знао и кобајаги осуђивао. Хрватски емигрантски часопис (Двомјесечник) “Независна држава Хрватска”, који излази у Торонту, Канада, донео je у евом броју за април-мај 1975. “Разговор између Анте Павелића и Ивана Мештровића, у банским дворима године 1943”. Ту je све објављено у виду питања и одговора између Ивана Мештровића (И.М.) и Анта Павелића (А.П.), Овде ће се навеети само нека питања и одговори. Тако у средини написа наводе се ови Дијалози: 129

“Зар независност значи да морамо један другог клати ако се не слажемо” (И.М.). А.П.: “Народ вели — Ко се не освети, тај се не посвети”. И.М.: “A шта ће бити с нама када се Балкан нама освети?” А.П.: . . Сигурно нас сада више поштују него прије”. И.М.: “Je ли због тога требало поклати преко пола милијуна Срба, Цигана и Жидова?” А.П .: “Вјерујте да их нисмо поклали нити десетину од тих лажних статистика”. И.М.: “A зар je и та десетина вриједила да изгубимо слику човјечности коју нам je оставио Степинац и 1000 година културе којом нас je надарила црква?. . “Хрватска Зора” у Минхену упозорава да je овај разговор морао бити вођен 1942., јер je Мештровић следеће године већ био ван земл>е. Значи да je он тада српске губитке ценио на скоро пола милиона лица. Он истина, наводи поред Срба и Јевреје и Цигане за укупно пола милиона. Али ових (Јевреја и Цигана) није било у границама тадашње Хрватске ни 50.000 становника. A нису ни издалека сви били убијени, нарочито они који су били у окупационој зони Италије. И нигде ни један ни други не рекоше да су Срби први започели, чим сада хоће да се правдају, a још мање да je све то рађено no жељи Хитлера и Мусолинија, како тврде српски Југословени. Ha крају саопштења о овом разговору “поглавник” се хвали како je “добро сјеме посијано и родит ће у будућности”. “Данас нас има пет милијуна који вјерујемо у Хрватску”. И.М.: “Питање je колико ће нас остати када се Срби освете ?” Мештровић у освету уопште не сумња, сматрајући je логичном и нормалном. Сам “поглавник” одговара (и то je крај разговора): “Народи остају живи и када ми појединачно нестајемо”. Ниједан од њих није рачунао да ће Хрват Броз заштитити хрватске злочинце од праведне освете Срба. Ни они сами не рекоше да би то било неправедно. Објављено у “Американском Србобрану” од 3. октобра 1975 130

XXXV.

КОМУНИСТИЧКО ТЕРАЊЕ КОМЕДИЈЕ СА ЊЕГОШЕМ Под горњим насловом je изашао у минхенској “Искри” ту сасвим скоро један огроман чланак њеног уредника проф. В. Влаховића (на пуне две стране), чији само крај овде спада и ми га преносимо: . . Црногорски комунисти, не сви, него само они који су били у власти и отуда у могућности да натуре шта они хоће и желе, објашњавају своје насиље у рушењу капеле, што су успели да тамо наместе маузолеј србофоба из доцнијих година И. Мештровића. Но да ли je баш Мештровић срећно изабран да представи Његоша? По неком националном одушевљењу српски културни и владајући кругови, још од прве деценије овога века, уочили су не само талентованост Ивана Мештровића, него су уобразили да je он проникао у српеку народну душу, те да je најближи народној поезији и Његошу. Српски критичар Бранко Лазаревић пише о народној поезији, Његошу и Мештровићу расправу, истичући их као три највеће наше величине, односно, вредности. Мештровић je био постао неприкосновен, њему je поверена израда Косовског храма у којему je требадо да буде оличена српска национална поезија. To je примљено и од званичних и незваничних народних кругова и као да je свако сматрао избор Мештровића за тај подухват, врло срећним. Испред његових радова стајали су л>уди и одушевљавали се, a да се нису запитали: да ли ово одговара нашему духу, и да ли je ово слика изражајности народне. Само се понегде чуло гунђање. Интересантно je навести мишљење једнога комунистичкога теоретичара и истакнутог главара, из првих реДова, Моше Пијаде, који je тачно, мора се признати, указао настраност Мештровићеве уметности у односу на српски народ. Реч je о фигурама Косовског храма, што Мештровић “не само да није схватио већ и вређа хероје наших народних песама”. Мештровић je замислио “да н>егов рецепт може ерпски народ примити за закон свога националнога стила”. Мештровић je наше косовске личности радио no моделима бечке школе, асиризма, Египта, антике и готике. Ничега код Мештровића нема 131

националнога иако je све чињено да се “пред културном Европом представи Мештровићево видовданско дело као израз српске културе и српског национализма”. Пијаде je неке фигуре чак означио као “накараде”, “наказе” и “некултурно чудовиште”. Познато je колико je буру изазвао у београдским круговима Мештровићев “Победник”, када je требало да буде постављен на Теразије. Вероватно да “Победник” има уметничког значаја, али онакав какав je није могао Србе одушевити. Ко се, на пример, од Срба није разочарао и побунио када je видео Мештровићевог Срђу Злопоглеђу? Народни Срђа je онај из Филиповићевих “Косовских божура”. Или узмимо Мештровићевог Марка Краљевића. Ja не знам Србина, ни простога ни ученога који би и у сну могао замислити онаквога Марка. A тешко да би га могли примити и Хрвати, пошто je и у њиховим народним песмама Марко Краљевић опеван. To je једна хрпа телесине, потпуно гола и боса, прибијена на такође голога коња. Истина, у једном замаху, који би као требао да представи Марка. Друго нема ништа што би посматрача могло и најмање упутити да овога голаћа прими за личност којом га je уметник назвао. Одакле je он позајмио ову фигуру на коњу и нама сервирао, сигурно ће се једнога дана открити. У праву je Милан Беговић када у раду о Иву Војновићу каже и ово: “Војновић није могао својом естетско-аристократском обрадом ‘Мајке Југовића’ заграбити дубље у српска срца. Kao ни Иван Мештровић својим косовским храмом, који je куд и камо јачи и монументалнији. Обадва ова хрватска умјетника могла су у Европи повећати симпатије за српски народ, али ни један ни д р у г и нису такли српску душу до у срж”. Беговић наводи пример када je први пут приказивана Војновићева “Мајка Југовића” у Београдском позоришту. Но да ли je Мештровић био боље среће са приказом Његоша и маузолеума на Ловћену. Kao што je многима познато, пре другога светскога рата, био je план да се у Београду подигне споменик Његошу и ангажован je Мештровић који je одмах дао слику песниковог лика. Колико нам je познато на Мештровићевог Његоша реаговала je Исидора Секулић. Она je рекла “да je нетачан приказ Његошевог лика, и спољашњег лика, и лика као симбола унутрашњег човека . . . Глава Његошева je не еамо нетачно, него безмало непријатно погну132

та — човек се и нехотице сети забелешке: да je тешко болесноме Владики глава тако немоћно падала на груди, да ју je требало подупирати”. Лице Владичино je пуно костију, без меса. Владичина “уска глава излази из једног потпуно туђег затиљка, грубо мишићаве или месне вратине неког лађарског момка, који о плећа и врат притегнутим ужетом вуче узводно дереглије”. Исадора сматра да je Мештровићев Његош “прилично типизован модел”, који се налази у аутопортрету Мештровићевом, као и код неколико његових косовских фигура. Она у њему не види ништа црногорско, ништа расно. Kao мислилац Његош je приказан стереотипно. Но да ли je Његошев лик у Мештровићевој творевини на Ловћену, био боље среће, од онога београдског. Мислимо да није, иако се у понечему разликује. Тешко да je ко одушевљен од оних који познају Његоша no његовим делима и који знају карактер и начин живота људи где je Његош рођен, живео и растао. Овде се не мисли на разне недоучене и опортунистички упућене шарлатане и партијске руководиоце, него на оне који су руковођени критичном љубављу. Зар je ово Његош, кога смо упознали преко “Горског Вијенца”, “Луче микрокозма”, “Шћепана Малог” и преко осталих његових дела, као и преко времена у коме je живео и делао. Ово je један заваљени старац, са незграпно прекрштеним ногама — ножетинама. Ова фигура'“представља песника херојског погледа и полета, него једнога бедника који се ту завалио да се одатле никада више не дигне. И као да можете, кад га овакога угледате, сачекати неколико минута његову смрт. Отуда, не би било претерано извести закључак да она грабљива тичурина — лешинар иза Његошеве фигуре — чека као онај гавран из народне песме, изнад рањеног Смиљанић Илије, да јунаку испане душа да би се најео меса и напио крви. Истина, ja ниеам у могућности да видим непосредно маузолејског Његоша, него само no сликама, na то на основу њих и говорим. Оно што сам навео о Мештровићевом познавању српске народне поезије и уопште српског духа, може се рећи и што се тиче Његоша и разумевања црногорског погледа на свет и живот. Зато сам уверен да ће правим и неодрођеним Црногорцима овакав Његош означавати карикатуру и наказу. Може бити да би овакав какав je изазвао пажњу и интересовап е

на неком светском уметничком пазару; можда би га примили и наши л>уди, када би овој композицији била дата нека друга ознака, рецимо, умирући старац, или рањеник, ма да онај Чермаков “Рањени Црногорац’ изражава далеко више снаге и полета од овог јадног Његошевог става. Треба навести још нешто: до данас je познато на десетине. Његошевих слика, на основу којих je створен изглед његовог лика, и што je врло важно, става. Ни са једном од тих слика нема ова Мештровићева накарада сличности. Видео сам no Европи и Америци и no њиховим музејима стотине споменика — кипова великих људи: песника, философа, владара, државника, војсковођа, богова и хероја, али нигде нисам нашао да je неко од њих представљен бедније, од нашега Владике Рада. И Лаокон са својим синовима, опасан o m o t o m огромне змијурине, изгледа достојанственији и ведрији, него овај маузолејски старац испод орлушинске надмоћности. Лаокон се бори, не пада с ногу, одупире се иако су против њега уједињени и богови и људи. Какав je био цил> уметника Мештровића да пред Црногорцима и Србима уопште прикаже у овој улози Његошев лик и облик, нисам нашао нигде до данас објашњења. Али верујем да дијалектика оних који су били у власти да цео злочиначки подухват рушења капеле подузму, неће изостати да пронађу врећу похвалних образложења и о маузолеју и о Његошевом кипу, na и о самом Ловћену. Јер и Ловћен je овом приликом нагрђен. Прво он je изгубио онај природни облик који му je давао величанствени изглед. Испод његовог врха прокопана je јазбина, да би се она направа могла тамо изнети. Онда се све чинило да се no дивљачком укусу што више нагомила, што никако ловћенском врху не одговара (као смешно звучи да су тамо поставили гувно, да представе ваљда како се у Његошево време на Ловћену врло жито на тамо поставвљеном гумну!). Све то изгледа прикладно и одговара л>удима који овим руководе. Кад би друкчије радили, не би били комунисти. Њих није ништа јаче руководило, него како ће што успешније обесветити Његоша и Ловћен. И засада су у томе успели . . . Тако je на овоме фронту Његош побеђен. Оно што није успела чета комунистичких писаца и политичких функционера, који су се појавили као коппетентни да прилагођавају Његоша својој идеологији, успела je гру134

na цетињских комуниста. Истина, овде се радило о физичком уништењу религиозно-националних ознака песника. И ту су завереници лако план извели. A имали су се одакле научити, како се то ради. Ha Балкану je то бар познато. Колико су Турци хришћанских споменика не само порушили, него и преиначили на свој план и циљ. И док се разни комуниетички књижевници повлаче са својих позиција, јер им je пропала тежња да десрбизирају Његоша и одрекну му философско-религиозне идеје, дотле цетињски комунисти стоје поред свога дела, поносни што ће се о њима говорити као о рушиоцима једне значајне српске светиње. Они не осећају да ће се многи њихови сународници стидети њихових дела, na и у случају ако улазнице у маузолеј и бацање тамо петопараца од стране странаца, побољша празне цетињске касе. Влајко Влаховић Објављено у “Искри”, Минхен 1—15 септембра 1975

XXXVI. ОТКУД МОЖДА ТАКВА ПРЕВРТЉИВОСТ ИВАНУ МЕШТРОВИЋУ Мештровићеви преци су бар четири пута мењали веру, a стиме и народност, која je раније тесно била с вером скопчана, која je, боље рећи, из вере проистицала. Они су све четири вере променили само у новом веку. За ових пет стотина година, према томе просечно скоро сваког столећа веровали су нову веру, друкчију од тадашње. Д а неко не мисли да ja то говорим непроверено, цитираћу можда најпозванију личност за то. To je млади хрватски литерат Златко Томичић, рођен у Загребу 1930. Он je рукопис књиге о Мештровићу послао био “Мештру” no његовом сину Твртку. Сад се штампа без дозволе писца (или се можебит само тако тврди да се не би писцу приговорило да књигу објављује у емигрантским списима). Но важно je то да су издавачи молили писца да “рукопис актуализира”, да га преиначи, као што je чинио Мештровић са својим Мемоарима, и опет

његови наследници са истим Мемоарима. Не могу Хрвати без фалсификата. Писац je одбио сваку измену, међу које би можда спадала и горња тврдња. Писац je ставио наслов својој књизи “Пут к Мештровићу”. Он je заиста обишао његово родно село и сва места где je радио и деловао. У првом реду место рођења Отавице код Дрниша. Он детаљно описује амбијенат Мештровићеве младости, да онда каже: “Остављао сам село Габриловића-Мештровића. Мештровићи су дошли с тим двоструким презименом из Босне. И Иван Мештровић je још употребљавао неко вријеме и први дио, a онда га одбацио. У селу су ми тумачили, да су погрешно били на катастру вођени и под тим именом, na се тако и оно одржало; међутим, бит ће још неки други разлог томе, a тај je, изгледа, старијег датума, још кад су Мештровићи, који су били некад и богомили, na муслимани, na опет покрштени муслимани и, коначно, остали католици, селили из Босне у ДалмаЦ и ју ” .

Дакле, Мештровићи су били најпре богумили, na онда муслимани, затим “покрштени муслимани” и напослетку католици. Шта то значи “покрштени муслимани” ? Јасно да су то православни, али или писац или издавач избегава ту реч. Читао сам један есеј Јована Дучића о Мештровићу. Он je ту тврдио да се Мештровићева породица звала Гавриловић и да je била српска. Признајем да сам то читао са скепсом, тим пре што слични наводи Дучића нису увек проверени. Он je велики, монументални песник, али није научник који своје тврдње са акрибијом проналази и износи. Сад видим да није Дучић говорио из ваздуха. Он je то знао, и не сумњам ни моменат да се преци Мештровића нису звали Габриловић (ja то презиме никад чуо нисам) већ Гавриловићи. Они су се “полатинили” тек у Далмацији, ваљда под Млецима ако не под Аустријом. Име Мештровић je чисто далматинско, односно приморско. Тамо се место мајстор каже мештар, a само потомци једног мештра могу бити Мештровићи. To су могли постати у Далмацији, не у Босни као богумили или мухамеданци. Они су дошли са другим именом у Далмацију једнако као и са другом вером. Једно je сигурно да су мењали веру као кошул>е, a није ништа у том народу (српском народу северне Далмације у чијем се кругу 136

налазило родно место Мештровића) било тако зазорно и тако срамно као мењање вере. Можда je и то мењање вере, a с тиме и идеала, имало утицаја на карактер Ивана Мештровића: на његову несталност, шепртљаност, камелеонство. Ни његови стари нису били никоме и ничгму верни, откуда то сад очекивати од њега? Али има у књизи Томичића још неких података који се могу тумачити овим разноверјем породице Мештровића. Он je раније, у почетку своје уметничке делатности, био јако наклоњен Српству и православљу, истицао их je испред хрватства и католицизма. Сад он нарочито фаворизира Ислам, можда опет атавистички. Тако у истој књизи стоји аднотациja на страни 65 коja гласи: “Сам Мештровић приказује судбину свог Умјетничког дома (павиљона) у Загребу. Кад je, наиме, за вријеме НДХ овај дом био преиначен у џамију. Мештровић je као предсједник кураторија протестирао ради отимања друштвеног посједа”, али je, уза све то, он “имао осјећај, да je то била једна паметна и умјесна геста, коју je “Поглавник” направио, јер око милијун Хрвата псламске вјере имали су право, да у главном граду имаду своју видну и угледну Богомољу. Мислио сам, да je то с опћег народног гледишта важније од наших умјетничких потреба”. (Иван Мештровић говори . . . Интервју И.М. — приликом његове 70. год. живота. — Хрватска ревија, III., бр. 3 (11), рујан 1953., стр 328). Сада то више није ни Умјетнички дом ни Џамија, него “Музеј револуције народа Хрватске”. Тко би хтио поштивати вољу Ивана Мештровића, тај би ову зграду вратио у Џамију. Мештровић je, наиме, том приликом рекао: да je он власник зграде, да би je “од свег срца поклонио исламској браћи за њихову Богомољу”. Просто као да жали “Мештар” да још није муслиман. Или je и то само одраз мржње према Српству? Он не жали ни да су његов павиљон предали другој сврси кад je то турска џамија и кад та одлука потиче од “поглавника” коме и овом приликом признаје “паметну и умјесну гесту” ! Како би човек нешто друго могао очекивати од “поглавника” независне државе Хрватске, Ko­ joj je Мештровић припадао и душом и телом? Како би “поглавник” могао да учини једну погрешну “гесту”? Књига одакле су подаци узети гласи: Златко Томичић, Пут к Мештровићу. Књижница Хр137

ватске ревије “Људи и крајеви”, уредник Винко Николић. Буенос Аирес 1965. Л. М. Костић Објавл>ено у “Американском Србобрану” 15. октобра 1971. Додатак предњем чланку: Ми горе износимо како су преци Ивана Мештровића четири пута мењали веру у Новом веку (пре су свакако били незнабожци, као и ми сви). Међутим, изгледа да Ивану Мештровићу није било довољно да су се у његовој породици одмењивале свега четири вере. Јер “летописци” кажу да се он оженио Јеврејком Розом Клајн. To му je била “прва жена”, он je и жене мењао као његови преци вере. To je индиректно изнео Јосиф Мајзнер у чланку “Наличје мита о Мештровићу”, a директно др Божидар Пурић у чланку “Уметник и човек”. Оба ова чланка су из првобитних новина пренета у збирку дра Бранка Мил>уша “Иван Мештровић и антиспрска клеветничка пропаганда”. Мајзнер чак пише да je Косовски храм био испочетка намењен за јеврејско гробље (не каже где, изгледа у Б ечу). Сад ja не знам да ли je “Мештар” имао деце са Розом Клајн и које. Ако су жива та деца, она имају и јеврејске крви. Ту није само измешана вера, већ и раса. Вероломац Мештровић je то буквално постао. Л. М. Костић Овај Додатак се овде први пут објављује.

138

ЧЕТВРТИ ДЕО: ЈЕДНО КРАТКО ВРАЂАЊЕ УНАЗАД XXXVII. ОДНОС МЕШТРОВИЋА ПРЕМА СРПСТВУ ПРЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ PATA 1. Кад je на престо Србије дошао краљ Петар I, a на владу Народна радикална странка, цео српски народ из неослобођених области гледао je на Србију и стремио ка Србији. Поред Срба и далматински Хрвати, све више и више. Међу њима Иван Мештровић на првом месту. Њему je Србија дала пуну подршку и само захваљујући њој он се афирмирао и прославио у свету. Он je на светским изложбама излагао своје радове у српским павиљонима и ту je пао у очи. Да je то чинио у аустријским или угарским, они би му дали неко место у запећку и никад не би дошао до пуног изражаја. Зато се он припојио уз Србију и изгледало je да га нико више не може од ње одвојити. Али, кад се конјунктура изменила, изменио се и он. Кад je српско име почело да бледи и да се топи, он се повратио непријатељима Српства. Видело се из целе ове књиге са колико je жучи и отрова Мештровић почео офанзиву против Србије и свега што je Србину свето. Зато што није више било рентабилно бити уз Србе. Са том темом се не можемо дуго бавити, јер није више актуелна, a обрађивана je од Срба више пута, оних који о томе знају више него ja. Овде ћу само навести шта je о томе писао ту скоро Милорад Екмеџић, професор Универзитета у Сарајеву у капиталној књизи коју je издала Српска књижевна задруга 1973. под насловом “Ратни циљеви Србије 1914”. Ha страни 106. стоји: “. . . Хрватско .државно право истицали су углавном 139

само они који су били противници стварања заједничке југословенске државе и распада Хабсбуршке Монархије. У емиграцији je ту идеју посебног хрватског државног права заговарало мало људи, углавном око Ситон-Вотсона и то углавном поријеклом из уже Хрватске. Од Далматинаца само Супило, али и он не увијек и не увијек гласно. Српска национална независност и српске политичке и државне институције су већином у свим овим расправама више него овјенчане ореолом врхунског култа. Велича се све што je српско. У Далмацији неки виде само језик српски. Етос југословенског народа о којем се пише, јесте етос српског средњег вијека. Иван Мештровић je био сковао термин “Маркова нација”, нација исконског херојства која подиже, a не тлачи мале и слабе: “И кроз југославенски наиме народ такођер je достојно да се објави свијету Д ух Човјечности, јер je он био и јесте јуначки и много-напаћени народ. A колико je могао он je вјерно служио и Небеском Царству и духовно стварао. Србија и све наше Југословенско племе, кроз стољећа je проживјела своју епопеју и опјевала je у народној умјетности. Српски или југославенски народ je оличен у косовској епопеји и у робовању и јунаковању послије пропасти царства и слободе. Милош Обилић и Краљевић Марко највернији су симболи нашега народа. Ту Мештровић изједначава српски и југославенски народ, и у томе није уопште био једини. Иако му je била туђа српска национална ексклузивност. Мештровић je давао доста грађе да би га и ексклузивни Срби сматрали својим. Понегдје се потписивао као српски скулптор, a Супило вели да српски представници у емиграцији ништа нису крили пред њим и сматрали су га својим, иако очигледно у томе нису имали до краја право. Сам их Мештровић није пуно разувјеравао, a с њима га je везала истовјетна идеја о унитарној нацији на херојском етосу његових великих скулптура . .

.

2

Кад je цео овај рад био преломљен и ревидиран изашао je у Американском Србобрану, број од 14. маја 1976. чланак под насловом “Још о Мештровићу” од Драгана М. Адамовића који ћемо овде пренети у целини, јер садржи неке слабије познате податке. Он гласи: 140

Читајући чланке професора г. Лазе М. Костића “Мештровић некада”, објављене у Американском Србобрану, сетих се да и ja имам неке податке о томе великом уметнику али још и већем камелеону, na ћу да их наведем уверен да ће бити од интереса за читаоце Американског Србобрана. Године 1911, приликом прославе 50-годишњице уједињења Италије, била je приречена у Риму међународна уметничка изложба. Изложиле су многе државе и многи светски уметници. Премда je Мештровић родом из Далмације, a Далмација je тада припадала Аустрији, Мештровић није хтео да изложи своје радове у аустријском павиљону, већ je изложио у одељењу краљевине Србије. Тиме je Мештровић отворено и мушки проговорио. Аустрија je била за њега туђинска и нама непријатељска земља, a у Србији je гледао своју земљу, свој народ и наше ослобођење. “Србији треба захвалити — писао je Мештровић, што je показала да je свесна своје дужности и да je спремна да врши оно што ми од ње очекујемо. Хрватство ће бити, у срцу паметних људи, онда српству равноправно, када буде у себи исте тежње имало, које и српство и обратно. A то треба да створимо. To треба да разумемо. Само више храбрости”. У исто време писао je свом једном пријатељу: “Не ваља нас делити no томе, ко je Хрват, ко je Србин, ко je бољи a ко гори. Ми сви који смо у Риму изложили, једнако Срби као и Хрвати, имамо исту заветну мисао. Како сме друкчије и да буде, кад смо иста раса, један језик, једна књижевност, мора да je и једна уметност”. Са ослобођењем Косова 1912 године, васкрсла je заветна косовска мисао, пробудила се млада Гојковица у зидинама Скадра. a у Драчу се српски војник прекрстио морском водом. Српске победе узнемириле су Немце и Беч. Они извршише мобилизацију, наредише Црногорцима да напусте Скадар, a Срби да оставе Драч и море. Имала се створити слободна Албанија, којој би се граница повукла на Косову. Мештровић, схвативши паклене намере Аустрије према Србији, написао je у једном угледном бечком листу чланак упућен бечкој влади. У томе чланку, који je цензура на више места прецртала, Мештровић je проговорио из душе Србије, из душе свих честитих Југословена. Отворено и мужевно 141

довикнуо je Немцима да ће уза све запреке наша нација извршити дело ослобођења и уједињења. “Косово поље, написао je Мештровић, симбол je нашега пада и наде у васкрсење. Да би се то поље ослободило, плакале су пет стотина година наше мајке и ми смо сви били задојени њиховим сузама и млеком, заветујући се, да ћемо историски пораз својом крвљу осветити. Па тако се ево сада и десило и тако нама je Поље зато и одвећ скупо, да би смо га могли да усупимо. Дирнута нас у Косово, значило би све нас присилити на борбу до смрти. И ja као уметник хтео бих пре да умрем за ту светињу мога народа, него да joj допустим обесвећење”. Наишла je 1915 година, Србија je за част и спас Југословена испила до дна горку чашу. Над њезиним мучеништву Мештровић je заплакао као Христос над Јерусалимом. Клонуо није, већ je дубоко веровао да ће из мучеништва и Голготе доћи дан светлости, слободе и уједињења. И није се преварио. Приликом разних састанака које су Југословени у Америци приређивали великом уметнику, он je препоручивао л>убав и слогу. “Ja сам Хрват или Југословен — казивао je Мештровић — али исто толико волим Србе као и Хрвате и све што je српско држим да je и хрватско, a што je хрватско да je и српско. Који тако мисле то су прави Југословени. Све што имамо добра или зла, све нам je заједничко”. Ha једном другом састанку са Југословенима у Америци, рекао je: . . Ja верујем у трајан опстанак и лепу будућност Југославије. Оно што je Бог ујединио у духу, правди и заједници, не могу да разједине рђави духови и безакоње . . Верујмо у себе, верујмо у високи циљ na ћемо га и постићи. Боли ме све оно што je на путу природном и нужном процесу уједињења, али верујем да ће, унаточ пролазним недаћама, југословенско јединство остати трајно непоколебива реалност . . Да закључим овај чланак са Мештровим речима написаним 1919 године у чланку “У нове видике” у коме je између осталог казао: “Не обазиримо се од куда долазимо, него пазимо куда идемо. Преваљени пут, то je јуче. Мислимо на сутра, иза себе бацајмо свету воду скропљеницом, a пред собом носимо луч. Покојнима света вода и вјечна памјат, a будућим огањ и живот. 142

Насмејана лица с бакљом у ноћ! Насмејана лица с вером у дан”. Верујем да ће многи који прочитају овај чланак, a упознати су са оним што je Мештровић написао у својим “Мемоарима”, у неверици климати главом, да je велики уметник-кипар могао тако некада да збори, a да пред смрт у својим “Мемоарима” оповргне све то и сам себи пљуне у лице. Али, једна je ствар бити велики уметник, a друга je ствар бити човек чврста карактера и постојаности и држати се својих начела до гроба. Многи познати људи били су a и сада су камелеони, али се мени чини да je Мештровић све премашио. Април 1976.

XXXVIII. JOHI НЕКИ ДЕТАЉИ ИЗ КЊИГЕ “УСПОМЕНА” МЕШТРОВИЋЕВИХ Има још много детаља у “Успоменама” Ивана Мештровића да ни једна тако гломазна књига као што je ова његова не би могла да их све испише a камоли подвргне критици. Ми ћемо само неке делимично набацити накнадно пошто je већ књига дата у штампу. 1. Ha страни 60 и даље говори о Јовану Цвијићу, с којим се “добро слагао”. Једном су шетали no Хајд парку (свакако у Лондону). “Пропиткивао се гдје живе православни у Далмацији итд.”. Да je он о томе питао Мештровића, врло je тешко веровати. Ta он je дао још у Србији детаљну карту свих јужнословенских предела и истакао сваку општину где Срби живе. Знао je више о томе него цео свет. A овамо, појавл.ује се пред Мештровићем као неки игнорант и пита Мештровића о томе. Онда каже (Цвијић) да би у Далмацији требало увести ћирилицу “на устук талијанству”, што je Мештровић “налазио за оправдано”. Ако je то налазио за оправдано, зашто то није између ратова пропагирао, него je чак свуда презирао ћирилицу? 143

Али сада долази најкрупнија лаж: Цвијић je “тврдио да треба пропагирати православље, јер je оно национално, a католичанство je интернационално”. Ту му Мештровић не даде за право “јер су се они одржали и без православља”. Ко они? Мештровићеви преци, Гавриловићи, били су православни и он je то чешће уновчавао у Београду. A сад Јован Цвијић пропагира православље и испада као неки прозелита, мада je он у више својих написа хвалио иноверне Србе (специјално муслимане, али и католике). Уосталом Јован Цвијић није био ни најмање православни екстремиста, чак ни православац у довољној мери. Ово je истина једнако као што je истина да je Стојан Протић хтео да муслимане поправослави. Увек, разуме се, Мештровић се позива на мртве сабеседнике. 2. Мало подаље (на страни 62) Мештровић описује “Супилова открића у Русији”. Он каже како му Сазонов рекао да они “не желе Југославију, нити да Хрватска буде у истој држави са Србима, него сваки за себе, јер би Хрвати, као католици и културно јачи, тражили западну оријентацију”. Позната je ствар да je Сазонов био против нашег сједињења са Хрватима, зато што су католици и све би се поновило што се десило у Русији са Пољацима. To je Сазонов изјавио и српским делегатима, одвраћајући их од јединства са Хрватима. По Мештровићу испада зато што су Хрвати — културнији. Никад то није Сазонов никоме рекао, нити je тако мислио. Ни он, ни нико од Руса. Они и данас народне песме наше зову српскима, a у Југославији се то не сме рећи. Мештровић je опет хтео, на нимало достојан начин, да каже како су и Руси сматрали Србе некултурним, a Хрвате културним. О томе би остало бар негде трага у руској публицистици. Нема га јер ни те изјаве није било. Она je створена у злобној глави Ивана Мештровића. Да je Русија била још моћна, никада ми не бисмо могли да доживимо оне злочине од Хрвата. 3. Један одељак своје књиге посвећује Мештровић “ручку код Стефи Рачића”. Рачић je био бродовласник, 144

живео je у Цавтату и био je венчан са ћерком Николе Пашића. Ha том ручку су биле и гђа Пашић и њена старија ћерка Дара. Сви су били за велику Србију, сви су нападали Хрвате. Мислим да je Дара супруга Божидара Пурића и чуди ме да она није одговорила на подметања Мештровића. Прво ту каже како су чекали самог Рачића који je ишао на царинарницу (већ трећи пут) и тражио да се ослободи царине неколико барела уља који су стигли из Грчке. Гђа Пашић се љутила, грдила и финансе и све бивше Аустријанце који се усуђују царинити робу Николе Пашића који их je ослободио, итд. Ha стари мештровски начин. Откуд баш тога дана и за то мало сати кад je Мештровић био на ручку иде Рачић на царину? И да баш пред њим све то говори? A ja чак мислим (ja сам комшија Цавтата око 40 километара далеко) ,да у Цавтату није уопште било царинарнице. To се да утврдити. Све je тако претстављено као да Пашић хоће да продаје уље и тиме заради на рачун фиска. Сувише мангупски ако je и од Мештровића. Он све то тако исприча као да ништа није од њега, него све други рекли и казали (a он као стенографисао, јер магнетофона није још било кад се то дешавало!). “Једна ћерка” Пашићева (не каже која) рекла je: “Кад оде неколико глава, бит ће хрватско питање ријешено и све ће бити у реду”. Она je видела листу лица којима треба “одрубити главу”! Ту су Радић, Трумбић, na чак и сам Мештровић. Њему je рекла: “Ту си и ти. Ja сам листу видјела, али ћу водити рачуна и на вријеме ћу те обавјестити”. Дакле, њој су послали чак комплетну листу. Али ће она моћи да “на вријеме” обавести Мештеровића и да га ослободи смрти. Све je то исковано у усташкој глави Мештровића. Да се листе за ликвидацију шаљу женама, да оне могу са њих скидати кога хоће итд. то не би ни дете веровало. Али то верују сви Хрвати, na помало и странци. Зато je наша дужност да то онемогућимо износећи истину место лажи. 4. Ha страни 69 и даље Мештровић описује “југосло145

венску легију” у Русији. Разуме се, већина je била Хрвата, бар у другом корпусу, али je одређена била “српска застава јер да друге заставе нема”. “Људи су просведовали, али се нису отворено бунили”. Да je била већина Хрвата, то je лаж, која je досад сто пута истицана. Што ее заставе тиче, није разлог био да нема друге заставе, јер није било ништа лакше од српске прекројити хрватску заставу. Али то je било немогуће, правно и политички. To су били добровољци за српску војску и само њена застава била je призната као савезничка застава. Није се могла замислити једна војска са две заставе. И овако je Павле Остовић тврдио пре више година да Солунски фронт и накнадно ослобођење није извршила ерпска војска већ српска и југословенска заједно!! Шта би тек рекао да су и заставе имали ? Било je у тој војсци Срба добровољаца, a и других нација (најмање Хрвата), али су то били припадници српске војске једино признате од савезника. Они су били уврштени у Југословенску дивизију, где je била огромна већина Срба добровољаца, али Хрвата ни један пуни батаљон. Каже Мештровић да су већ у првом корпусу, где je и no њему, била већина Срба (док су “часници” били Хрвати!!) тражено да се истакне југословенска застава. A ове није било никад до краја 1918. И ту се Мештровић угрувао! Он чак вели да je “момчад” (чисто хрватски израз за немачки војни израз Маншафт) тражила југословенску заставу, a сам каже да je већина била Срба. Дакле, Срби су били против ерпске заставе (чија je сама појава сузе изазивала и мени и свим Србима у Монархији; Светозар Ћоровић je пред смрт у Мостару желео да прође одред војске са српском заставом поред његове болесничке собе само да још једном види заставу и да joj се поклони). Сад Срби траже југословенску заставу која не постоји! Мештровић те своје лажи нити запажа нити их се стиди! Kao сви људи без карактера! Он у својим лажима, у овом истом одељку, иде и даље. Пише како су рекрутовани добровољци за Српску војску. Ко je Србин православни, њега су сместа одвојили и сматрали као добровољца. Хрвата су свакога питали ко хоће a ко неће у легију. Никога терали нису. Ово обадвоје може бити истина. Али сад долази најглавније. Сад долазе његове крупне лажи: “Остале се 146

питало (какав je то језик, јамачно не из Отавице) ‘Јесте ли Босанци’, na су онда требали бити сви добровољци. Кад су се муслимани почели бунити, да они нису Срби, онда их се je све издвајало (опет један савршени хрватски језик) и, ‘једним посебним начином освједочавало’. Какво je то освједочавање било, причао je који мјесец доцније неки Семез, православац из Боене, кому je та ‘мисија за Боеанце’ била повјерена. ‘Који Турчин није хтио (a мало их je било од нешколованих који je хтио), сјекли су му главу сјекиром, a други, кад су видјели, пристајали су, Бога ми. При томе су му помагали ‘освештани’ муслимани. Један од њих je касније био често министар . . Сад се не зна ко je ејекао турске главе: Руси или Србин Семиз. Само се зна да су му помагали “освештени” муслимани. Ту верзију никад нико није чуо. Њ у je после 50 и више година измислио Мештар. Па je споменуо и “неког Семиза”. Зна му презиме (оно je типично српско босанско), али му не зна име. A зна све што je причао!! Помагали су му муслимани, од којих je један био доцније “често министар”. Кад га зна, што га не спомену? Од 1928 били су сви муслимани “народни заступници” Хрвати осим Мехмеда Спаха, a он није био у Русији за време рата. Подлачки подмеће и лаже Иван Мештровић. И то као досад, ни више ни мање. Он се не стиди чак ни тако прозирне лажи да износи! Он je човек без стида. 5. У одељку који носи наслов “Становиште неких Срба према Уједињењу”, где je опет углавном све измишљено исфабриковано, на страни 125 стоји дијалог између Мештровића и Миленка Веснића, истакнутог српског политичара и доцнијег претседника Владе Краљевине СХС, Мештар га je питао шта ће бити са Босном (пошто je он скоро све ослобођене крајеве хтео да србизира, као Пирот и Ниш). Овај je одговорио: “Босна je увијек имала своју посебност, na нека остане и даље. Иако je некад била чисто хрватска, она данас није искључиво ни српска ни хрватска, с обзиром на јаку српску мањину, него je, могло би се рећи, хрватско-српска . . Разуме се да je и овај сав разговор измишљен. Да 147

je Веснић казао како je Босна “некоћ” била чисто хрватска, то може само идиот да верује. Нити je она то била, нити би икад казао Миленко Веснић који je и сам из граница некадашње Босне (из Санџака). Нити je он могао рећи да je Босна сад “хрватско-српска”, већ и да je то рекао, рекао би “српско-хрватска”, али je немогуће да je он и тако што рекао, јер je свакдашње и опште српско гледиште било да je Босна српска, што сам ja доказао у скорашњој књизи “Шта су Срби мислили о Босни” (II издање, 1975). Затим je рекао тобоже Веснић да Босна има “јаку српску мањину”, мада су Срби имали јаку релативну већину, и то сами Срби православни, која није била далеко од апсолутне већине. Сад ће други Хрвати цитирати Веснића, који je Мештровићу признао да je Босна хрватска. О пакленог плана, о гадости хрватске! 6. Од стране 200 наводи своје “разговоре са генералом Мићом Недићем”, за кога еам каже да je “no природи интелигентан човјек a за часника и врло начитан”. Он je, Мића Недић, такођер напао Србе и специјално Петра Живковића. Мештар му рече зашто не поднесу колективну оставку сви генерали (али он није ни Павелићу поднео оставку, већ je тражио и добио унапређење). Недић je одговорио да je то умесно и логично, али “није наш официрски кор што je некад био”. Каже како су раније били скромни и сиромашни (мисли на Србију, али не каже — Боже сачувај — Србија). Сад имају све боље: одећу, плаће и “додатке”. “A кад дође ред да се иде у комисију за војне набавке у иноземство, онда падне таква napa, да се с њоме у Београду дижу трокатнице и четверокатнице” и зато нико не чини никакве примедбе. Да су дневнице на путовању у иностранство биле доста велике, то je и истина, али да се с њима могла зидати троспратница и четвероспратница, то само фантазија и поквареност Ивана Мештровића могу тврдити. Можда један осредњи тепих. Било je повике на генералске куће у Београду (мада су можда многе и од мираза и уштеда настале), али нико није говорио нити je то била истина да су генерали зидали куће са више спратова. A да je то рекао ген. Недић, то je апсурдно и по148

мислити. Мештровић свакоме мртвоме саговорнику ставља у уста оно што њему и антисрпској кампањи у Југославији годи. 7. Ha стр. 244 својих Успомена прича Мештровић како га je Милан Сршкић, тадашњи активни претседник Владе, звао више пута телефоном да се састану у Рогашкој Слатини. Мештровић није хтео да чује, што je мало вероватно, јер je Сршкић располагао са обилним диспозиционим фондом, a Мештровић није био никад далеко од оних који тим фондовима управљају. Мештар je морао да попусти на телефонски позив, јер га “je сметало пред женама да га нељубазно одбија”. Ту му je Сршкић запретио да ће бити убијен (“да ће га појести мрак”) ако настави са својом политиком. A многи су Хрвати на списку, међу њима и Мачек. Да би то један претседник владе говорио, то нормалан човек не верује. Али, ето, na ко зна који пут Мештровић измишља како су Срби претили са убијствима до којих није никад дошло. A да су Хрвати стално убијали виђене и највиђеније Србе, да су чак поткивали владике, о томе Мештар ћути.

8. Ha страни 357 прича Мештровић, опет на индиректан начин, опет све што су други рекли како му je у НДХ (не каже када, то није његов обичај a и боји се да се лакше ухвати у лажи кад и датуме износи) како je италијански поеланик Казертано (мада он то није желео и није одобрио), како му je понудио “путницу” јер je он као Далматинац, италијански држављанин (њему стално нуде “путнице”, све друкчије и туђе) и тражио je да се стави под италијанску заштиту да заштити његова дела од “барбара”. Под тим се разумеју Срби, јер су му “једну црквицу код Книна разбили четници”. Могу да му “разбију” и ону у његовом селу ако je они (Италијани) не заштите. Мештровић je тобож одбио да путује са “италијанском путницом”, a скоро затим je отпутовао са хрватском, онда југословенском (у ствари српском), онда америчком итд. Али je интересантно како тај тип наводи да су чет149

ници разрушили једну црквицу код Книна, ни најмање зато што ју je зидао Мештровић, већ, колико je знао о борбама, a нигде не спомену 299 цркава које су бестијално порушили, na чак и све живо у њој запалили Хрвати у својој “независној” ! Али су му све то други рекли, све то стоји у “успоменама на људе и догађаје”. Све je то паклено монтирано, да изгледа веродостојно иако je све лаж. Јер je Мештровић, овим Успоменама доказао, да je био цар свих лажова и свих клеветника Срба. 9. Ha страни 389, где Мештровић прича како су му украли “путницу” (ко други него Срби уз помоћ “Швицараца”) и код ових je чуо о партизанима у Југославији. Ту je чуо и за Мошу Пијаде. За њега je јединог знао отпре, јер je он “у београдској Правди своједобно писао наручене и плаћене нападаје на њега” ! To апсолутно не стоји: Пијаде није писао no наруџбини, a затим ко je то плаћао у време кад je Мештровић био један од најпопуларанијих људи у Београду, пријатељ Краља и Владе? Коме je било стало да га напада и да још узто плаћа за те нападе. Не, то није било тако. Могла je бити суревњивост уметника, али ja верујем да je Пијаде писао no најбољем убеђењу. Свакако, Мештар je то објавио после смрти Моше Пијаде, кад му овај није могао да одговори нити му ма какво зло учини. Требало би видети да ли југословенско издање има овај завршетак о Моши у одељку “Загонетни нестанак путнице”. Ja то издање немам. Објављено у Американском Србобрану март 1976.

XXXIX. НЕКЕ ОПШТЕ ПРИМЕДБЕ HA МЕНГГРОВИЋЕВЕ “УСПОМЕНЕ HA ЉУДЕ И ДОГАЂАЈЕ” Велики део својих “Успомена” посветис je Иван Мештровић догађајима из Првог светског рата. Тада je 150

сва европска јавност била пуна похвала за Србе. Разуме се савезничка јавност у којој се налазио и Иван Мештровић. (Па и сами претставници Централних сила имали су често врло лепих речи за Србе. Нпр. фелдмаршал Макензен, фелдмаршал Боројевић, цар Вилхелм и други. Ja сам 1915—1916 био у Пешти и редовно сам читао Пестер Лојд, где je један ђшт. мајор описивао борбе Србе са пуним решпектом). Код Ивана Мештровића ни речи о томе. Нико њему нигде није нешто лепо рекао о Србима, a гадног много до злабога. Нико није хвалио ни поједине Србе ни Србе као целину, a евак их je срамотио. To je, само no себи, невероватно, тим пре што се сам Мештровић претстављао као Србин. И сам каже понекад да су му то и рекли сматрајући га Србином. Али никад нешто лепо ни о Србима као целини, ни о појединим Србима. Да ли je то могуће? Не, ни у једном случају. Мештровић je своје мемоаре монтирао и то неколико деценија после догађаја које описује. Тада je већ био омрзнуо Србе до крајних граница и окренуо се против њих, јер више нису били на, цени. Kao сваки опортуниет, профитер, што je доказао да je низом својих поступака, од којих се грози и сам Мирослав Крлежа. Kao потомак српске породице понашао се као сви апостати. Морао je доказивати да се ње одрекао. Он je то чинио најдрастичније што се могло замислити, у исто време и најподлије. Тако су схватили сви критичари његове Успомене, тако их схватам и ja. Сад нам je дужноет да то цео свет дозна. Г. Коста Ст. Павловић je казао за књигу Ивана Мештровића: “To je најружнија књига која je икад објављена о једном народу. To je низ гадости о свему што je српско и чини српско обележје”. У потпуности се слажемо са овом осудом. Могли бисмо joj додати само то: T o je књига највећих фалсификата које je икад садржавала једна књига успомена чак и од много мањих и слабијих писаца, од знатно слабијих ауторитета. To je пашквила најгоре врсте, литерарни смрад, бљувотина. Њоме je заиста окарактерисао себе и свој народ, у чије je име писао, вајар Иван Мештровић, из Островица у Далмацији! Било je и других мемоара скорашњег времена који су на мене врло неповољно деловали. Тако нпр. Свето-

зара Прибићевића “Диктатура краља Александра”. Мене je шокирало кад сам читао да Прибићевић износи на површину интимне разговоре са Краљем. Он je злоупотребио Краљево поверење, он je извршио једно некоректно дело, није био фер. Али ни no чему не изгледа да je он ма шта монтирао и лагао. Ипак je остао Србин, док je Мештровић, иако српског подриетла, дубоко инфициран хрватством, примио све његове особине, na и лажи и клевете. О свему и свачему пише Мештровић, све што му падне на памет и што изгледа погодно да Србе изложи презиру и руглу. Али о једној ствари он никад не говори. Никад не прича колико je све тражио и колико добио napa за своје радове. Његов сународник Фриц Мирослав Крлежа означио га je као “трговца првог реда”. To je њему била главна преокупација, али се на њу не обазире! Ту су можда остале признанице, na се “Мештар” боји да не падне у замку. A и да се не види колико je он био само пљачкаш под видом патриотизма (Косовски храм, Мајка Југовића, Срђа Злопоглеђа итд.). Објављено у “Ам. Србобрану”, Марта 1976 Милорад Екмеџић, професор Сарајевског универзитета, објавио je у издању Српске књижевне задруге у Београду 1973. једну врло солидну и документовану велику студију под насловом “Ратни циљеви Србије 1914”. У њој на страни 106, говори о односима Далматинаца према Србији (и Српству уопште) што je изнето раније. To држање и та идеологија Мештровићева дају се лако разумети: Србија je била тада једина призната и слављена у иностранству, она je имала и диспозиционе фондове које су више кориетили Хрвати него Срби, a Иван Мештровић скоро понајвише. Кад je све то престало, није постојала више ни потреба да се Иван Мештровић веже уза Србију. Kao сви незахвалници и некарактери и он je обрнуо тада Србији леђа и почео да je грди. О, quae mutatio rerum! О, quae mutatio sensum!

152

ПОГОВОР Да je ова књига угледала света имам у првом реду да захвалим мецени г. Илији Веселиновићу, који сада живи и печалбари у Аустралији. Родом je са Горе Романије крај Сарајева. Рођен je само три године пре почетка последњег рата који ће му однети скоро све миле и драге. Родио се августа 1938. у селу ЈБубогошту, општина Пале, од оца Гавре и мајке Митре рођене Бучевац. Пребегао je прво у Немачку 1964, a одатле прешао у Аустралију 1969, где живи са женом Бојком рођеном Матовић и двоје деце. Он je преживео тешко детињство. Најпре су се на његову породицу окомили Хрвати звани “усташе”, na после комунисти. Скоро je цела породица погинула. Два су му стрица била у ослободилачким одредима. Један Данило, коме je књига посвећена, био je у одредима војводе Јевђевића и одржао се у борбама цело време рата, да га после југокомунисти ликвидирају. Други стриц Стеван, рођен 1909, погинуо je у Србији, такође у националним редовима. И њега су канда комунисти “ликвидирали”. Гроб му се не зна, као ни Данилу. Године 1949. сва му je породица похапшена: отац, мајка, брат и сестра, као и сви Веселиновићи уопште. Јер су сви били присташе националне Србије. Остао je само десетгодишњи Илија са два још млађа брата. И он се старао за млађу браћу и за ухапшене чланове породице да не умру од глади. Данас печалбари у Аустралији, са женом Бојком једнако будном Српкињом из његова краја. Иако je тешког материјалног стања, он помаже све српске националне организације и чини част своме роду и својој постојбини. Ja му се још једном искрено захваљујем. Исто тако захваљујем и овога пута мојим младим пријатељима гг. Радиши Никашиновићу и Миладину Вујановићу, који су преузели сву бригу око издања књиге и мене знатно одтеретили. Они губе време и nape (на пошту итсл.), a пребацују им да раде за материјалну корист. To увек чине они који нису кадри ништа да 153

жртвују за општу ствар: прогласе праве борце профитерима да би своје профитерство прикрили. Без првог издања не би могло да се појави ни ово друго. Зато овде захваљујем свима трудбеницима око првог издања. Пре свега г. Ради Д. Добривојевићу, који je целу ствар водио. Затим гг. Милијану Бранковићу, Драгоелаву Шапоњићу, Милораду Мијатовићу и Јовану Скорупановићу који су, сваки у свом домену, допринели издавању књиге. Новчано ју je омогућио Т»урђе М. Величковић. Свима њима срдачна хвала. Хвала и свима онима који узму моје књиге и читају. Иако их je мало, без њих не би се издала ниједна више. Сада je све тежиште прешло на Аустралију. Људи са тога континента предњаче у ширењу мојих дела. Она су моја само no ауторству, иначе су општа српска и то купци увиђају. Још једном им хвала. II Може се утврдити једна нарочито утешна појава код прегледа писаца који су у емиграцији критиковали тврђења Ивана Мештровића. Они су, пре свега, из разних српских земаља и крајева. Не могу сад казати Хрвати (на челу са дром Јурјем Крњевићем) да су то “Србијанци” ! Сами уредници збирка, др Бранко Миљуш и ja, нисмо Србијанци. Он je из Босанске Крајине, из Санског Моста, ja из Српског Приморја (Боке Которске). Писци су из свих српских крајева, али опет претежно из предела које Хрвати ревиндицирају за себе. Први je, канда, писао о Мештровићу, док je овај спремао Успомене, његов несумњиво познаник Адам Прибићевић. Он je Кордунаш, из “Хрватске”. Има низ Босанаца који су поводом тих “Успомена” писали. Има их и православних и муслимана. Међу овима одлични публициста и истакнути српски политичар рахметли Омер Бајмаковић и врло марљиви новинар Алија Боњхоџић. Они су достојно одговорили Мештру на терену питања о држању муслимана. Међу Србима православним највише су писали др Бранко Миљуш и Сиасо Шараба. Црногораца има још више. Ту су Филип Цемовић, Радо je Вукчевић, М. М. Влаховић, Влајко Влаховић, Пета.р Вукчевић. Ja сам опет из близине Црне Pope. " 154

Међу Србијанцима су одлични публицисте Милан Гавриловић, Коста Ст. Павловић, Радоје JI. Кнежевић, Божидар Пурић, Милан A. Фотић, државник Драгиша Цветковић итд. Има их много анонимских и под псеудонимом. Некима не знам порекло (нагр. Ј. Томић?). Кад би се то знало, слика би била још шаренија: видело би се боље да сви Срби једнако реагирају на своју националну дефамацију и на безобразлуке Ивана Мештровића. И у земљи су писали лица из разних спрских предела. Тако je најбољу критику Мештровића дао Др. Милан Кашанин из Барање. Кад се све то једном сакупи (и пробере) изаћи ће на површину ретка сагласност и борбено расположење Срба да бране свој народ (овога пута публицистики, што je такође од значаја). Ове две збирке ће можда такође мало томе допринети. У томе je њихова важност. Кад сад не би изашле, нико после не би могао да сабере пропуштено. Писали су људи разних занимања, разне едукације (школа итд.). Сваки je видео no неки детаљ који би другима умакао. Писали су и л>уди разног узраста (разних година старости). Све у свему: разноликост писаца и једноличност у одбрани Српства. Циљ je свима био увек исти. III Можда je нешто и пропуштено у ове обадЕе збирке. Ja у то сумњам: свакако нешто од значаја и трајније вредности није пропуштено. Ja и колега Миљуш смо се држали старе опробане методе: Што пропусти Старина Новаче — To дочека Дели - Радивоје. Циљ je ових збирка, дакле, да упозори емигрантске Србе на комплоте против њиховог народа, али такође да и осталим Србима пружи неку грађу до сада неупотребљену и можда непознату (онима у земљи). IV Многа ми лица шаљу новчане поклоне да би ме помогли да не сустанем у свом раду за Српство. To су највећим делом мени непозната лица, a ниједном једином ja се нисам обратио за помоћ. Они су то чинили спонтано из чисто родољубивих намера. Тако су у последњој години, нарочито о Божићу, послала ова лица 155

помоћ: Лука Бајић, претседник клуба Херцег-Босна у Милвоки 500 долара. Колико видим из новина, он помаже сваку српску акцију, посебно српске цркве у земљи и расељењу. Његовој дарежљивости нема краја. — Станко Алаица и њигов син Младен послали су ми 300 долара (и један и други no 150). Оца сам упознао у Риму сасвим овлаш код војводе Јевђевића, a син ме посетио пре неку годину у Бадену, Швајцарска. Обадва су екстремни српски родољуби. — Kao сваке године, за Божић су ми послали значајну помоћ два пријатеља из Милвокија, мени лично непозната: Петроније Тошић (120 долара) и Алекса Шеган 100 долара. — Јован Бул> из Гери, Индијана 100 долара (као сваке године). — Самуил Ђилас из Чикага неколико пута (кадгод прими неку нову књигу) no 30—40 долара. Ни њега лично не знам. — Moj земљак Видак Ђеловић ми je више пута послао no 50 или више долара. Он живи у Детроиту. И он помаже штедро све српске установе и покрете. — Др Божидар Момчиловић шаље такође често помоћ. — Душан Кнежевић, Босанац сад у Француској, такође шаље уз цену сваке нове књиге, no неколико долара више. — Божићне дарове су послали још Ђуро Крошњар, богослов 25 долара, Илија Миљковић из Лондона, Канада 15 долара, Милутин Бајчетић из Канаде 40 долара, Првослав Јевђевић 40 долара, Спасоје Накић 20 долара, др Богдан Стојић из Аустралије 10 долара, затим господа Лазар Лабић, Александар Митровић, Аустралија, Илија Кукић Енглеска, Душан Седлар, Немачка итд. Можда сам неке и изоставио, што молим да ме извине. Цирих, Швајцарска на Богојављење 1976. Лазо М. Костић

156

САДРЖАЈ Страна Предговор првом издању

—

—

—

—

5

Предговор другом издању

—

—

—

—

12

ПРВИ ДЕО: ИЗЛИВИ СРПСКЕ ЕМИГРАНТСКЕ ШТАМПЕ О ИВАНУ МЕПГГРОВИЋУ ПРЕ ИЗЛАСКА ЊЕГОВИХ МЕМОАРА — — —

12

I. “Стеклиши и тољагаши” — Адам Прибићевић

13

II. Срби и хрватска држава — Адам Прибићевић

16

III. За капу г. Мештровићу, Србин Личанин (no свој прилици псеудоним Адама Прибићевића)

19

IV. Усташка душа Г. Ивана Мештровића. Шумадинац (no свој прилици Адам Прибићевић) —

21

V. Ветрењача. Аноним. Изгледа Адам Прибићевић

28

VI. Мештровић и Кајмакчалан. Аноним. Изгледа Адам Прибићевић — — — — —

30

VII. Иван Мештровић на диспозиционом фонду “Београдске владе”. Л. М. Костић — —

31

VIII. “Помоз Боже јаднијем Србима”. Л. М. Костић

32

IX. Један Мештровићев Аутопортрет (Редакција “Српске Борбе” Чикаго)— — — — —

35

X. Мештровић и споменик Николи Тесли. “Радикал” (псеудоним) — — — — —

37

ДРУГИ ДЕО: ДИРЕКТНИ ОСВРТИ HA МЕМОАРЕ ИВАНА МЕШТРОВИЋА —

—

40

XI. Једна неуљудна и клеветничка књига “Успомене на политичке људе и догађаје” од Ивана Мештровића. Драгиша Цветковић. — —

41

XII. Мештровић и кнез Ђорђе Карађорђевић. Др. Радоје Вукчевић — — — — — —

57 157

Страна XIII. Још о лажима и клеветама Ивана Мештровића. Милан A. Фотић — — — —■ —

64

XIV. “Да се сачува за повијест”. Поводом једног писма Драже Михаиловића. М. М. Влаховић

72

XV. Лажи и измишљотине Ивана Мештровића. Аноним. — — — — — — —

79

XVI. Стојан Протић и муслимани Босне. Л. М. Костић — — — — — — — XVII. Још један српски писац no истом питању. Спасо Шараба — — — — — —

88

XVIII. Који су жандарми убијали “хрватске омладинце”. Спасо Шараба — — — — —

91

XIX. Терорисање “хрватских заробљеника” у Швајцарској. Петар Вукчевић — — —

94

XX. Цар Душан и Иван Мештровић. Л. М. Костић

95

XXI. Мештровићево навођење туђих говора Л. М. Костић — — — — — — —

96

XXII. Фризиране Успомене Мештровића у домовинском издању. Л. М. Костић — — —

98

82

ТРЕЋИ ДЕО. НАЈНОВИЈИ НАПИСИ У СРПСКОЈ ЕМИГРАНТСКОЈ ШТАМПИ 0 ИВАНУ МЕШТРОВИЋУ _ _ _ _ _ _ 101 XXIII. Још неки подаци о Ивану Мештровићу. Л. М. Костић _ _ _ _ _ _

102

XXIV. Шта су писали Немци о Ивану Мештровићу. Л. М. Костић -— — — — —

103

XXV. Шта je о Мештровићу писао истакнути хрватски књижевник A. Г. Матош. Л. М. Костић

104

XXVI. Још једном Матош о Мештровићу. Л. М. Костић — — — — — — —

107

XXVII. Још неки његови земљаци о Ивану Мештровићу (последње време) Л. М. Костић —

108

158

Страна XXVIII. Шта о Мештровићу пише један његов ужи земљак и политички истомишљеник. Л. М. Костић — — — — — — — 112 XXIX. Ратни пасоши Ивана Мештровића. Л. М. Костић — — — — —■ — —

116

XXX. Накнадни додаци овом напису. Л. М. Костић

118

XXXI. Роварење Ивана Мештровића против Срба у последњем рату. Л. М. Костић — — —

121

XXXII. Једна гадна подвала Ивана Мештровића. Л. М. Костић — — — — — —

124

XXXIII. Иван Мештровић о српским четницима. Л.М. Костић _ _ _ _ _ _

127

XXXIV. Иван Мештровић и убијање Срба у “НДХ”. Л. М. Костић _ _ _ _ _

129

XXXV. Комунистичко терање комедије са Његошем. Влајко Влаховић — — — — —

131

XXXVI. Откуд, можда, таква превртљивост Ивану Мештровићу. Л. М. Костић — — — —

135

ЧЕТВРТИ ДЕО: ЈЕДНО КРАТКО ВРАЋАЊЕ УНАЗАД _ _ _ _ _ _ _

139

XXXVII. Однос Мештровића према Српству пре Првог светског рата — — — — —

139

XXXVIII. Још неки детаљи из књиге “Успомена” Мештровићевих — — — — — —

143

XXXIX. Неке опште примедбе на Мештровићеве “Успомене на људе и догађаје” — — —

150

Поговор

153

—

—

—

—

—

—

—

359