Ivan Ivanji - Konstantin

ИВАН ИВАЊИ КОНСТАНТИН



љубазношћу:





Садржај: 1. ЈЕРМЕНСКА ЛЕГЕНДА Григорије у јами Договор краља и свеца 2. НАЈАВА ЗЛАТНОГ ДОБА Венчање са девојчицом Битка код Мулвијевог моста 3. НАЈБОЉИ НА СВЕТУ Има чуда Лепа Констанција 4. У СВЕТУ АНЂЕЛА, ЛАКО ЈЕ БИТИ БОГ Отац и син 5. НЕСТАЈЕ СВЕ ШТО НАСТАЈЕ Јерменски преговори са Персијанцима 6. НЕВИДЉИВИ БОГ СЕ ПОКАЗУЈЕ Рат са Лицинијем 7. ПРВИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР Епископ за све који су изван цркве 8. ФАУСТА И КРИСП Пурпурна ешарпа Страшно дело 9. ЈЕЛЕНА У ГАЛИЛЕЈИ Ходочашће и политички циљеви 10. ХЛАДНА ЈЕСЕН Риба и орао Мала краљевина између две империје 11. НОВА ПРЕСТОНИЦА — КОНСТАНТИНОВ ГРАД Суштина апсолутно недокучивог духа Четири ратника од порфира Бродови са житом касне 12. ПОДЕЛА ЦАРСТВА Дан изненађења и обрта Платити за све Персијски врач Мобед Болест и смрт 13. САХРАНА И ЕПИЛОГ О аутору



1. ЈЕРМЕНСКА ЛЕГЕНДА



Краљ Јерменије Тиридат стао је за тренутак у полукружном вестибилу купатила саграђеног по римском узору у летњиковцу Гарни, недалеко од престонице Ечмиадзин. Незадовољан, окренуо се својој старој робињи: „Ко је од јутрос на служби, Нушривана?” „Синоћ ништа ниси изволео да наредиш, зато сам те ја сачекала.” Збацио је са себе плашт, испод кога није носио ништа, и го прешао у одају са базеном. Вода се загревала системом подземних цеви кроз које је пролазила пара, а цела инсталација ложила се споља. Тиридат је градитеље довео из Диоклецијанове дворске управе. Сео је на троножац од абоносовог дрвета и ћутећи сачекао стару жену. Почела је да га полива помоћу велике дрвене кутлаче. „Само ти кажи, зачас могу да пошаљем по неку младу девојку...” Пошто је краљ и даље ћутао, додала је интимније: „Жао ми је што се љутиш, Тиридате.” „Свеједно ми је. Све ми је свеједно. Окупаћу се на брзину, није ми стало до твојих девојака. Ти ћеш ме најбоље намазати и измасирати, као некада, стара моја, зар не?” Иако је понекад умео да се сасвим опусти у разговору са некадашњом дадиљом, тог јутра је био ћутљив. А она је тачно знала шта себи сме да дозволи. Посматрала га је с нескривеним поносом. Тиридат је био висок човек, иако је зашао у пету деценију деловао је као младић. Као изгнаник у младости својевремено је био чак и победник на Олимпијским играма, а наставио је да свакодневно тренира и док је био римски генерал, па и сада, када је по други пут владар своје домовине. Дуго је без речи седео у топлој води, зеленој од мирисавих соли. Расејано се уштинуо за трбух, ухватио је сала за два прста. А некад су му мишићи били тврди и глатки као мрамор. Најзад се испружио на лежају исплетеном од прућа и препустио старици која га је мршавим рукама трљала час нежно, час свом снагом. Нагло је устао, огрнуо се: „Пођи са мном!” Нушривана је зачуђена пошла. „Ти баш не волиш овај мозаик?”, краљ је показао на под од брушеног камена у петнаест боја лепо сложених у фигуре. Биле су то љубавне сцене између богова и нимфи, између девојака и кентаура, али и између стараца и младића. „Зашто би било важно шта се мени свиђа?” „Направили су га најбољи римски мајстори!” Пошто је сад она ћутала, мрзовољно је додао. „Ваљда могу да имам бар нешто од луксуза кад су ме већ изгнали у ову пустињу.” „Дозвољаваш ли да ти нешто кажем, краљу?” „Чим разговарам с тобом не само што дозвољавам него и захтевам.” „Својевремено си одавде отеран у тај Рим у изгнанство. Сад си у својој отаџбини. А ако је заиста пустиња, ти си позван да је учиниш баштом.” „Ако и богови тако желе...” Старица није одговорила. „Добро, де. Твој Бог. Знам да си хришћанка. Не бој се, има их довољно и на двору цара Диоклецијана.” Брзо корачајући, тако да је старица једва успевала да га следи, прешао је преко троугластог платоа. Она је прво мислила да ће се широким степеницама попети у храм бога Сунца Митре, који су саградили још грчки неимари за његовог деду. Међутим, краљ је прошао поред тог здања и упутио се ка самом рубу провалије. Висораван се завршавала нагло, а неких три стотине метара под њиховим ногама хучала је брза планинска река Азат. Комплекс палата, храмова и зграда за војску и послугу стиснуо се на прилично узаном простору, једва се нашло места за римско купатило, али Тиридат без њега није хтео да живи.

Сећајући се исувише добро сопствених борби са Персијанцима и знајући за њихове нападе током протеклих деценија и векова, све је опасао снажним бедемом од огромних базалтних квадера, али ту, над окомитим стенама, никакав зид није био потребан. Уз ту стрмину нико се није могао попети. Смртне казне најлакше је било извршавати тако што би се осуђеници везани бацали доле. Ако би неко ипак успео да остане жив и ослободи се, могла је то бити само воља богова. Облаци су прелазили преко јутарњег неба ношени пролећним ветром, сунце се пробило. С друге стране теснаца такође су се дизала брда, између њих је летео усамљени орао. Изненада се у даљини из измаглице појавила висока планина Арарат, која се одавде ретко могла видети. Најчешће је своје разуђене врхове скривала иза облака. „То је добар знак!”, рекао је Тиридат и не осврћући се, уверен да га је стара робиња већ стигла. „Ако ти тако кажеш.” „Приближи се, зашто се бојиш? Зар ми ниси била као мајка?” Тиридат ју је својом снажном десницом загрлио око рамена и привукао је себи. Сасвим тихо је питао: „А онај ваш Григорије? Да ли је још жив?” „Зар не знаш?” „Свашта ја знам. Знам, на пример, да му ти и неке од робиња под твојом управом носите храну и спуштате у шпиљу све што му треба, иако је тамо бачен због завере против богова. Ако сте довољно препредено изигравале моја изричита наређења, можда је још жив.” Допустио је Нушривани да се извуче из његовог загрљаја. Стала је на сам руб амбиса и исправила се: „Мени до мог живота није стало, краљу. Гурни ме малим прстом и нећу више бити у недоумици шта желиш од мене. Да си хтео да умре од глади под земљом, лако си могао да нас спречиш да га хранимо. Ако нећеш да испрљаш чак ни свој прст, само реци, могу и сама да скочим, јер знам да ће моју душу прихватити анђели небески и узнети је...” „За сада немој. Нисам уверен да твоји анђели постоје. Дабоме да знам да сте га снабдевали вином, па чак и књигама и светиљкама. Зовете га Илуминатор, просветљени, па ми реци зашто онда не светли сам себи у тмини кад је такав?” „Чини шта хоћеш, али немој да ми се ругаш.” „Нећу више, Нушривана, само немој да се дуриш. Зар овде није добар ваздух? Имаш право, нигде другде у Римском царству не може да се дише тако лако као овде, на овој висини. Ближи смо боговима. Па и твом једином Богу. Колико ја знам, он је некакав Митрин рођак...” „Он је једини Господ Бог наш и ми немамо других богова осим њега.” „Пустимо то. Кажи ти мени када си последњи пут разговарала са Григоријеом?” „Синоћ, краљу.” „Добро је?” „Доста добро.” „Вечерас му кажи да се припреми. Наредићу да га сутра изваде из те рупе. Морам да разговарам с њим.” Нагло је кренуо натраг ка храму. Попео се уз два-три степеника, па се још једанпут осврнуо. „Нушривана!” „Краљу?” „Међу робињама има једна која се зове Рипсиме, зар не?” Старица је тог јутра први пут деловала збуњено. „Тако је, величанство.” „Колико је већ дуго на мом двору?” „Неколико месеци. Можда и више.”

„Да, чуо сам. Послали су ми је са још једанаест њених другарица. Зашто је до сада нисам видео у својој спаваћој соби? Зато што је хришћанка, па покушаваш да је заштитиш од грешника као што сам ја?” Нушривана је ћутала. Најзад се краљ насмејао: „Ноћас њу и њене другарице хоћу да видим за трпезом. Лепо их припреми...” Лако се попео до самог храма. Критички је посматрао фриз. Камен беше исклесан вештом руком, око лављих глава обавијале су се гирланде, орнаментика разноликог лишћа извајана је у тврдој стени тако пластично као да је иловача. Око жртвеног олтара постављена су двадесет и четири грчка стуба. Могао је бити задовољан таквом архитектуром, складније мало светилиште не би нашао нигде другде у Империји. Али овде није имао с ким да разговара. Досадили су му увек исти ловови, увек исте пијанке, исти загрљаји различитих жена. Свештеник непобедивог Сунца Азир стигао је мало задихан, обавештен да је краљ изненада изволео да се појави у његовом храму. „Величанство!”, поклонио се. „Данас ми нећеш бити потребан, али хвала ти што си дошао. Нећу да принесем жртву. Морам насамо да се обратим Митри. То ће бити разговор између краља и бога, разумеш?” Азир се поклонио и повукао помало зачуђен. Тиридат је осећао лаку дрхтавицу. Изненада је почела и она чудна главобоља која га је мучила већ месецима. У каменом храму сад му је било хладно, јер испод лаког плашта није обукао ништа. Покушавао је да се концентрише. Стајао је мирно, задржавао дах, натерао своје истренирано тело да се не покрене, да не затрепери ниједан мишић. Морао је нешто да учини. Да донесе неку одлуку. И цар Аурелијан је посебно поштовао Митру, а својом великом победом над Персијанцима омогућио је ослобођење Јерменије. И Констанције Хлор у далеком Ебокаруму, један од два цара, члан тетрархије царева на чијем је челу стајао Диоклецијан, посебно је неговао Митрин култ, називајући га Sol invictus, непобедиво Сунце. Ако сам ја краљ, тај бог просто мора да ми да неки знак! Енергијом и дисциплином борца покушавао је да савлада изненадну слабост организма, још није хтео да се помакне, али му се учинило као да му се камени под нагло диже у сусрет. Краљ је пао лицем напред, једва је успео, инстинктивно подметнувши руку, бар донекле да ублажи пад. Онесвешћен, лежао је доста дуго. Чело му је било крваво од ударца. Азир се тек после пола сата усудио да завири у храм, и видевши обамрлог владара сместа је издао наређење да га пренесу у дворац и позову лекара. „Краљ Тиридат је разговарао са богом Сунца!”, шапутао је уверен да то може бити врло повољно за његов култ и његову каријеру, било да краљ преживи, било да умре, јер је тај сусрет са божанством покушао да оствари без посредовања свештеника и жртава. Персија је последњих неколико столећа била највећи непријатељ Римског царства. Иако ни борбе с разним варварским народима Африке или са онима на северу Европе никада нису престајале, једина озбиљна сила, која је трајније могла да угрози утврђене границе и која је увек наново наносила болне поразе римским легијама, била је та моћна и тешко разумљива земља на Истоку. Персија је важила за постојбину врачева. Јерменија, мала краљевина усред високих кавкаских планина, упорно је настојала да сачува своју независност између две моћне империје. Рим је био удаљенији, па је вероватно због тога, а и да би држао под контролом области источно од Црног мора, прихватао компромисе који су за Јерменију, бар када је у питању њена релативна независност, били повољни. У време царева Валеријана и Галијена, када је изгледало да ће се Римска империја распасти, Шапур I је успео да потчини целу Јерменију. Персијанци су волели да подсећају на то, као и да је јерменски краљ Митридат пао као жртва дворске интриге, а његов наследник Тиридат I девет месеци је путовао до Рима да би се поклонио цару и Сенату. Противничка дворска странка је,

међутим, упозоравала да је одлазак Тиридата I по свему био тријумфалан. Имао је дозволу да га прати три хиљаде дворана. Упркос старим римским обичајима, пред тамошње величине није морао да ступи разоружан него са опасаним мачем, вратио се у свој двор не само са круном него и са ковчезима у којима је било стотину педесет милиона денарија помоћи. Поред осталог, с тим парама саградио је палату у Гарнију за своју резиденцију, тако да је његов млади рођак, наследник и имењак, могао да дода само још мозаиком украшено раскошно купатило. Јерменија се поново усталасала због унутрашњих трвења, подстакнутих интригама персијских и римских агената, кад је садашњи краљ још био дечак. Уз помоћ римских присталица успео је да побегне у последњем тренутку. Персијанци су са собом донели своју мрачну веру, порушили кипове славних јерменских владара, палили у новим светилиштима своје свете ватре, а ту и тамо чак рушили или спаљивали обожаване древне идоле. Око поглавара једне коњичке хорде, који се звао Мамго, почеле су да се окупљају вође јерменских брдских племена. Мамго, иако туркоманског порекла, више рођени ратник него лукави политичар или државник, за време Диоклецијановог похода против Шапура дефинитивно је проценио да је боље да пређе на страну Рима и прихвати младог Тиридата за краља. Док је Диоклецијан био заузет у Египту, тако да на далеком североистоку тог часа није имао ниједну комплетну легију, Шапур се поново целим фронтом окренуо ка планинама северно од Арарата и успео да их освоји у једном налету, па је Тиридат, сада већ краљ, поново морао да бежи и затражи уточиште код својих римских заштитника. Мамго се повукао у непроходни део планина. Тиридат је заједно са Галеријем учествовао у судбоносном рату под врховном командом самог Диоклецијана. Цезару Галерију је чак спасао живот када су, потучени у једној бици, сами морали да препливају Еуфрат. Коначна победа ипак је припала римској војсци, па је тако, најзад, обезбеђена релативна независност Јерменије. Тиридат је, по други пут, победоносно могао да се врати у своју земљу. Сада је био краљ, али, такође, и римски сатрап. Диоклецијан је наставио са политиком Октавијана Августа и Хадријана, није више хтео да шири границе свог царства, али свакако јесте утицај на друге земље. На другу обалу Црног мора није више хтео да шаље своје легије, али му је било стало да преко верних савезника и тамо задржи контролу. Није захтевао да се формално потчине Риму, али јесте да у мањим, поготово суседним земљама владају људи васпитавани у римском духу. Тиридат је несумњиво био погодан човек. Школовао се у Грчкој, даље развијао у римској армији, али је припадао новој генерацији, није робовао традицији. На Диоклецијановом двору није имао ниједног пријатеља, заиста симпатичан био му је само тадашњи капетан Константин, син цезара Констанција Хлора. Ипак нису успели да се спријатеље, Константин је у Никомидији у слободним часовима редовно нестајао, ишао неким својим путевима. Тиридат се нигде на свету није осећао као код своје куће. Као младић напијао се тешког црног вина, а кад је био жедан исто толико волео је и свежу изворску воду, умео је да ужива и у снази и вештини свог дисциплинованог тела или у лепоти неког усамљеног чемпреса. Сад му све то више није било довољно, а није налазио утеху ни у читању филозофских трактата. Тражио је нешто, али није знао шта. Упркос свим признањима која је некад добио у Грчкој и Риму, остајао је тамо странац. Учествовао је на Олимпијади и знао да ће му ловоров венац бити веће одликовање од сваке ратне победе. Где год је стизао, истицали су тај његов успех, а дивиле су му се и девојке из угледних римских породица. Најбогатији и најмоћнији људи у Царству позивали су га на гозбе, али увек је знао да је интересантан само зато што делује егзотично. Варвари су повремено долазили у моду, али присности са њима није могло бити. Служили су као привремени украс иначе затворених друштава. Два пута је практично из почетка морао да упознаје сопствену домовину. Враћао се у брдовиту земљу својих предака као да је прогнаник из

Рима, из сјајног вечног града, из моћне, добро организоване римске војске у којој је као један од војсковођа имао сигурне привилегије. Као краљ сам је морао да се брине и све обезбеди и за државу и за себе. Тешио се Цезаровом мишљу да је боље бити први на селу, него други у Риму. Али то га није сасвим умирило. Знао је да је већ прешао зенит свог живота. Шта је постигао? Онај олимпијски венац? Две-три победе на бојном пољу? Добио је круну забачене краљевине. Нити му је вино пријало као некада, нити су га страст и радозналост гонили из једног девојачког загрљаја у други. Покушавао је да успостави неку везу са вечношћу, са боговима, пре свега са Митром, али његов здрав цинизам увек је побеђивао искрену жељу да се вине у неки нови простор натприродног. На своју несрећу, исувише је добро познавао све могуће свештенике. Сви су се они више узбуђивали због овоземаљских добара него због тајанствених жеља својих небеских господара.

Григорије у јами

Дошавши поново к себи у широкој, позлаћеној постељи, Тиридат се сећао свега, све до самог часа када је ударио челом о камену плочу пода храма бога Сунца. „Колико сам времена био у несвести?”, питао је свог грчког лекара Хиполита. „Ја мислим један сат, величанство.” „Шта ми је?” Грк је слегао раменима. „Азир каже да си имао неке проблеме са богом Митром. У такве ствари моја вештина не сме да се меша...” „Пусти глупости. Шта ти каже твоје искуство?” „Нисам сигуран, краљу. Сад ти је пулс у реду, очи су ти бистре, дах ти је једва мало убрзан. Такве несвестице често су опомене организма. Могу да наступе пре тешких болести. Или да се више никад не понове. Нажалост, у том погледу наше је знање ограничено. Свештеници тврде да се у таквим несвестицама понекад разговора с боговима. Рекох ти, то није моја надлежност. Да ли си ти...” „Ничег се не сећам. Али ја бих сад, наравно, могао да кажем све што хоћу, на пример, да ми је Митра нешто наложио...” Лекар је устао. „То увек можеш. Ако ти мудрост владара шапне да се таква шанса мора искористити...” „Глава ме боли.” „Даћу ти лек. Испружи, молим те, руке. Прсте растави...” Руке му нису дрхтале. Тиридат је сам могао да устане, главобоља се појачала, али је нормалним кораком кренуо ка прозору. По сунцу је видео да још није ни подне. „Молим те, данас се немој исувише напрезати. Препоручујем и лакше оброке. Одмах ћу ти смешати напитак против главобоље. Иначе се можеш понашати као и обично...” Тиридат је пљеснуо рукама, наредио робовима да га обуку, и прешао у престону дворану. Затражио је воће, за ручак да се спреме препелице и Мамго да дође што пре. Курири су сместа кренули на брзим коњима. Мамго је управо боравио у једном удаљеном гарнизону. Стари војсковођа је управљао земљом у име краља, такорећи из седла, на начин како то чине поглавари номада. Љутио се кад би му говорили да тако више не може. Све развијенија привреда Јерменије захтевала је стабилну власт која је морала да се персонификује у одређеним личностима, од којих се очекивало да што чешће буду у главном граду Ечмиадзину. А то нису волели ни краљ, ни његов доглавник Мамго. Становници Јерменије заправо су били равнодушни и према Риму и према Персији. Веровали су да богова има у ваздуху, ватри, води и шумама, на небу и под земљом, а знали су да на самој земљи има краљева, поглавица и војсковођа које треба слушати, јер иначе могу да ти одведу сина у армију или на присилни рад, да ти отму жену или ћерку, стоку да ти одведу или закољу, кућу да запале, а тебе чак и да убију. Тиридат је провео један од оних дана који ни по чему не заслужују да се запамте. Пехар горке течности, који му је донео Хиполит, заиста је сузбио бол, није више имао осећај да га стеже гвоздени обруч, нарочито на челу и потиљку, али је остала нека мучнина. Нису му пријале

ни јаребице са бираним поврћем. Наредио је да му наместе лежај близу реке, под крошњом храста. Више је дремао него спавао кад је зачуо топот коња. Помислио је, ако би једног дана Мамго одлучио да сам преузме власт, могао би тако да дотутњи са десетином верних војника и да га убије на спавању. Тиридат није имао телохранитеље. Знао је да би јерменском народу било свеједно и да њега више нема. Ипак, био је уверен да Мамго не помишља на преврат. Његов став био је — нека краљ буде ко хоће, важно је да се исувише не меша у права која сам стекао, да јашем по целој земљи и уређујем ствари по својој вољи. Мамго се церемонијално поклонио. Тиридат је устао, руком махнуо пратњи да се удаљи. Прво је поставио неколико учтивих питања о здрављу Мамгових жена, деце, унука и нових наложница, а затим о убирању пшенице, јечма и о проблемима болести винове лозе. Знао је да стари коњаник то очекује од свог краља пре него што ће он поставити прво питање: „А теби данас није било добро, величанство? Реци ми, молим те, шта се догодило? Пао си у несвест?” „Теби ћу, наравно, рећи све најотвореније, мој Мамго, али, молим те, немој о томе да разговараш ни са ким. Можда само са неколико својих најповерљивијих сарадника, али и њих да обавежеш на тајност. Разговарао сам са богом Митром. Био је љубазан, али ја сам на крају погрешио и покушао да му погледам у очи, што нисам могао да издржим. Знаш, његове су очи део самога Сунца. Ко у њих погледа сместа умире или бар губи вид. Једино због тога што сам краљ и што је бог Сунца био особито милостив према мени, јер има неке планове са нашом земљом, само сам пао у несвест и могу још да поживим да бих спровео његову вољу. Види његов печат…” Тиридат је одмотао пурпурну траку коју му је Хиполит ставио преко завоја на челу. Показао је празноверном Мамгу свежу рану. „Шта су намере божанског Митре?” „Још ми није све рекао. Наредио је да из оне јаме извучем хришћанина Григорија, кога сам тамо бацио пре годину дана. Ти се тога сећаш, Мамго?” „Како да не. Наравно. Ја сам ти препоручио да га тако казниш. Али он мора да је одавно мртав.” „И ја сам мислио да је сигурно тако. Одмах сам наредио да провере. Жив је. Само богови знају како је преживео годину дана без јела и воде. Сутра желим да га видим. Зато сам те и позвао, верни мој Мамго, учитељу и заштитниче мој, да би био у току...” Тиридат је врло добро знао да не може да спроведе никакве нагле промене ако преко Мамга и његових страшних коњаника не обезбеди да народ прихвати нове идеје. Ко зна, помислио је, једва скривајући осмех на сопствени рачун, можда ми је тај план стварно неки бог шапнуо на уво док сам био у несвести. Чудио се како се изненада све спретно слаже, баш као коцкице мозаика у његовом купатилу. „Нареди, краљу.” „Нека твоји верни и поверљиви људи ноћас, кад месец зађе, изваде Григорија из јаме. Нека не разговарају с њим. Што год рекао, они нека ћуте. Не знам какви ће демони проговорити на његова уста. У току сутрашњег дана старије робиње ће, по упутствима које ће им дати моја бивша дадиља Нушривана, окупати Григорија, нахранити га лаком храном, напојити млеком. Нека се одене, одмори, а кад сутра сунце зађе довешће га пред нас на терасу.” Мамго је озбиљно климнуо главом. „Биће како кажеш. А жив је после годину дана гладовања у јами са змијама?”, чудио се и даље. Међутим, знао је да није способан да докучи вољу свемогућих богова. То није био његов посао. Његово је било да заповеда војском, сакупља летину и кажњава непослушнике. Задатак је

краљева, свештеника и врачева да се носе са том чудном испреплетеношћу интереса многобројних натприродних створова. Он је, иако је прешао шездесету годину, још с лакоћом могао да носи тешки штит у једној, а дугачко копље у другој руци, али би се ознојио кад би само помислио на сва правила везана за жртвовање обичног јарца или било које друге животиње на свечаним церемонијама. Као тог јутра стару робињу, тако је Тиридат сада свог доглавника довео до амбиса. „Лепа је наша земља, мој Мамго!” Поглед сада није допирао тако далеко. Арарат се изгубио у даљини, сакривши своје врхове између сивих облака. „Да, краљу...”, после кратке паузе изненада се сетио да каже и нешто своје, „свака је земља лепа, Тиридате, ако ти је потчињена и послушна.” „Ти тако мислиш?”, изненадио се краљ. „Можда си у праву. Да, можда... Ти ниси овде рођен. Али, знаш, ово је ипак моја земља. Кад сам био млађи као да је нисам осећао, разумеш? Нисам само њен владар, истовремено ја сам заиста њен син. Заборављао сам то јашући испред римских легија кроз далеке крајеве, али данас ми је јасно. Бог непобедивог Сунца, Митра, лично ме је упозорио!”, исправио се, сетивши се с ким разговара. „Није моје да то схватим.” „Да ти кажем, мој Мамго, ја више волим Римљане него Персијанце. Не због тога што сам много времена провео међу њима. Римљани нам не намећу своје богове. Остављају нам више слободе. Али желео бих да моја земља буде сасвим слободна и независна, а то зависи, пре свега, од богова којима ће се клањати. Ја не желим да слушам ни персијског, ни римског цара кад ми је већ одређено да владам овим гудурама и клисурама. И који год бог да ми буде помогао да то постигнем, мој Мамго, који год бог ми буде омогућио да Јерменију учиним ако не великом, а оно јединственом, ја ћу њему служити најверније. Хоћеш ли са мном поћи тим путем?” „Хоћу, краљу!” „Добро. Ти не мораш да ми се закунеш. Твоја реч, Мамго, вреди више од сваке заклетве, али ако икад прекршиш обећање, наредићу да те баце низ ове стене.” „Сам ћу се бацити!”, рекао је Мамго потресено. „Сам ћу се бацити ако икада дођем у искушење да се не повинујем твојој мудрости, краљу Тиридате.” Григорије је заправо био Тиридатов рођак. И он је припадао династији Арсакида, али једној од споредних грана. И њему је претила опасност кад су Персијанци хтели да истребе све мушке потомке те лозе па је, у исто време кад и Тиридат, и сам још дете, доспео у Италију. Одрастао је у Кападокији, надомак домовине, где је васпитаван у угледној хришћанској породици. Крштен је, па се оженио хришћанком, Маријом. Међутим, после трогодишњег брака, у којем су му се родила два сина, осећали су потребу да свој живот у целости посвете Богу, у кога су страсно поверовали као у јединог. Остали су још неко време заједно, уздржавајући се од свих брачних задовољстава да би деци, док су мала, пружили заштиту домаћег огњишта. Старији син Аристак касније ће и сам постати побожни пустињак, анахорет, па најзад и епископ. Млађи син је продужио породичну лозу. Већ приликом првог Тиридатовог повратка и Григорије је поново дошао у домовину и почео да проповеда хришћанство. Код сиромашног становништва имао је доста успеха. Пешке је ишао од села до села, спавао у шталама, јео чиме би га понудили, молио се. Сав зарастао у браду, с дугачком, запуштеном косом, ни по чему није личио на изданак краљевске породице. Одавао га је само отмени говор, али од њега су то прихватили јер су веровали да тај Бог говори кроз Грегорова уста. Лутајући тако кроз Јерменију преживео је и нову персијску окупацију. Њему су били туђи

сви богови осим оног једног, у чије је име проповедао и крштавао. Персијанци нису стигли да се позабаве свим религијама и идеологијама, интересовала их је само гола власт. Неприступачне јерменске планине могле су имати важан стратегијски положај, али само ако би се налазиле у римским рукама. Неутрална Јерменија за Персију у то време није била нарочито важна, интерес јој је лежао много јужније, на путевима који су водили дуж великих река, нарочито Еуфрата. Важно је било само да Јерменија нипошто не буде римска база која би могла да угрози саобраћајнице кроз Месопотамију. Касније, кад су земљом опет завладали Тиридатови људи, а Мамго завео ред и у забаченим деловима краљевине, Григорије је ухапшен. Мамго је, наравно, сазнао да је краљев рођак. Он је у Јерменији знао готово све. Обавестио је Тиридата, али владар тада није био расположен да се детаљније обавести о незанимљивим полицијским акцијама. „Породице се одрекао. Са тог становишта баш ме брига. Ради с њим шта хоћеш. Као и да није потомак Арсакида...” „Али да није из твоје породице, морао бих да га убијем. Подбуњује народ. Каже да не треба да се жртвује ни цару, ни старим боговима. Све што је против наше традиције може да користи само непријатељу. А ја не смем да пролијем краљевску крв без твоје дозволе...” „Онда крв немој проливати. Као да нема другог решења! Кажем ти, Мамго, ради шта хоћеш...” Мамго се држао старих закона и обичаја. Није погубио Григорија. Спустио га је помоћу ужета у дубоку шпиљу близу Гарнија, краљевске летње резиденције. Рачунао је да ће га змије отровати, подземне воде утопити, а у најгорем случају, најдуже ће се мучити ако умре од глади и жеђи. Није рачунао с тим да су и многи чланови Тиридатове послуге хришћани, да је међу њима била чак и управитељица, негдашња краљева дадиља, робиња Нушривана. Јама је била прилично сува. Удобнија, свакако, од многих пећина у које су се добровољно повлачили пустињаци, анахорети. Григорије није добијао само доста хране и воћа, спуштали су му доле у корпама од прућа и књиге, пергамент и писаљке. Молио се, пио свежу воду, јер је у дубини наишао чак и на подземни извор. Светиљке је морао да штеди, налазећи се готово непрекидно у мраку примао је са захвалношћу божју вољу да овде има мира да се концентрише на спас своје душе, јер цео је његов живот био само припрема за излазак на вечну светлост и пред лице Господње. Знао је да не треба да се пита докле ће све то да траје и шта је сврха његовог испаштања. Бог се бринуо о њему. Понекад би, поред титраве светлости, проверавао понешто из светих књига, али је доста тога знао напамет, говорио је текстове из јеванђеља прво у себи, затим гласно и слушао како му глас одјекује између стена. Дане и ноћи није бројао, јер их није разликовао. Морао је да забаци главу да би у висини, по томе да ли је круг отвора јаме светао или сасвим мрачан, пратио како време тече. Кад дође час, говорио је у себи, Господ ће ме позвати. Није моје да бринем. Захваљујући томе што су му робиње нешто довикивале, а што није сасвим разумео, успео је да остане савршено хладнокрван кад је нешто касније чуо и јаче необичне звуке. Било је то много бучније него кад су те добре жене спуштале храну, ново ћебе, зејтин за светиљку или неки спис, па би корпа лупала о стене. Сад се нешто крупније одроњавало, низ стрмину је падало ситно камење, а он се уздржао да подигне главу, иако је по звуку схватио да се нешто или неко спушта у дубину. Нови заробљеник? Друштво у вечитом мраку? Или џелат који ће га погубити? Јесу ли му то поручивали, да би се спремио? Није било потребно. Увек је био спреман. Григорије је устао, поглед смерно спустио ка земљи и чекао, као што је чекао већ годину дана. „Хајде!”, рекао је груби глас. „Водимо те горе, на светлост дана!” „Нека буде воља Господња и благословено Његово име!”, рекао је Григорије уверен да ће га

убити. „Пожури, не гњави!” „Слаб је”, додао је други глас. „Морамо му помоћи. Повуците, ви, тамо горе!” Григорије је подигао поглед и видео да су се помоћу ужета спустила два војника, старији и млађи. Старији је држао бакљу, а млађи везао уже око његовог струка. Одозго су снажно повукли и почело је болно подизање, конопац се дубоко урезао у његово мршаво тело, а главом, лактовима и ногама стално је ударао о стену уз коју су га дизали. Пошто је стигао на пропланак пред пећином, застао је заслепљен. После тако дугог боравка у мраку ништа није могао да види. Наслонио се на дрво. „Мораћемо да га носимо...” У себи је мрмљао молитве. Лакнуло му је кад су га унели у неку кућу јер је ту било тамније. „Ослепео си јер си увредио доброг бога Сунца молећи се твом Крестусу”, рече старији војник. „Помолићу се и за тебе да би ти се вид просветлио другачијом, значајнијом светлошћу него што је овоземаљски сјај сунца!” „Помоли се”, прихватио је млађи војник скептично, спреман да се поузда у било ког духа или демона. Није се придржавао забране да разговара с тим чупавцем, био је исувише радознао да сазна како је успео да преживи. „Шкодити не може, ако не буде помогло, али платити ти нећу јер то мора да је неки слабашни бог кад га поштује само сиротиња.” Григорије је заустио да одговори, али су два војника већ отишла. Остао је сам са робињама које су скинуле са њега старе крпе и почеле да га умивају. Нушривана је послала масти из краљеве апотеке да би га намазали и намирисали. Иако је био Тиридатов вршњак, Григорије је после више година лутања међу сиромашним сељацима и године проведене у јами изгледао као старац. Кад је стигао краљев берберин, нашао је снаге да се супротстави. „То не дозвољавам. Косу и браду ми не смете дирати!”

Договор краља и свеца

Главобоља није била права реч, осећао је притисак који није попуштао. Подсећао га је на време кад је по цео дан морао да носи тешки шлем и једва чекао вече да га смакне с главе. Шетња преко бедема му је пријала, вечерњи ваздух био је хладнији, поглед на познате обрисе планинских врхова умиривао га је, али се није осећао добро. Целог живота Тиридатово тело је било послушан инструмент који је одлично познавао, није од њега захтевао што не би могао да издржи, али је знао да с њим може да постигне више од већине других људи. Он не би био пијан ни кад би му другови већ падали са клупа, није био сит жена никада, без обзира на претходно напрезање трчао је лако и у оклопу, кад би остали, лакше одевени, посустајали. Није до сада никад морао да размишља о томе како се осећа. Са лекарима се дружио само кад би хтео да разговара о животу и смрти или кад би морали да му превију ране задобијене у биткама. На тај начин почео је да размишља тек у Грчкој, где се телесном и војничком васпитавању придавао исти значај као и филозофији. Није само научио да негује тело и да тренира, него и да крије осећања и болове. Ни сада његова околина није смела да примети да се не осећа добро. Одлучио је да не мења већ заказани програм и да не ремети протокол, иако није био расположен да се види с било ким. Наравно, Мамга је морао да задржи на вечери. Издао је потребне налоге свом секретару Агатангелу.{1} По римском обичају, за вечером су лежали поред столова испружени на удобним јастуцима. Са његове леве стране стари доглавник, са десне свештеник Азир. Свештенике разних култова редом је позивао за своју трпезу. Музика, која се изводила на лирама различитих величина и дувачким инструментима, вероватно је била сасвим просечна, али томе Тиридат није придавао значај, нити се његово друштво разумело у ту уметност. За јерменског краља битно је било то што се за време гозби свирало на дворовима римских царева, па је, према томе, тако морало да буде и код њега. Сваким својим поступком хтео је да докаже: нисмо ми на рубу цивилизованог света, ми смо његов саставни део. Можда је краљ те вечери био нешто ћутљивији него обично. Право је владара да се замисли над судбином своје државе и света. А како није било учтиво разговарати док он размишља, углавном су сви ћутећи јели и утолико ревносније пили вино. „Хоће ли да буде и игре, величанство?”, најзад је упитао главни гост, Мамго. „Свакако, свакако!” Тиридат је пљеснуо руком. „Агатангеле, шта се чека?” Гости су се изненадили што је дванаест девојака било у дугачким, белим хаљинама. Чак им се ни стопала нису видела. За трпезом су лежали само мушкарци. Наместили су се удобније. Вероватно су многи очекивали да ће те младе жене постепено почети да се ослобађају своје одеће. Уместо тога, једна од њих, највиша, а очигледно витка и гипка јер се лепо кретала и испод толико платна на себи, иступи и поче да говори на грчком, док су се друге две једва приметно њихале иза ње. То је била ритмичка декламација, која се понекад приближавала певању. Девојка је говорила о блаженству, искупљењу, Богородици. „Немој одвратити лица својега од мене. У дан кад сам у невољи пригни мени ухо своје. У дан кад те призивам, похитај, услиши ме. Јер прођоше као дим дани моји, и кости моје као у топионици огореше. Покошено је као трава и посахло срце моје, па заборавих јести хлеб свој. Од уздисања мојега приону кост моја за месо моје. Постадох као птица гем у пустињи. Ја сам као

сова на зидинама.. Само су Тиридат и Хиполит добро знали грчки, краљ је схватио и да је реч о хришћанским текстовима. Мамго је вероватно мислио да се на далеком Западу такво нарицање сматра културним и обавезним, пре него што се пређе на страсније узвике, пре него што испод платна најзад блесне девојачка кожа. Знао је да на овим досадним краљевским свечаностима мора да се сачека док не дође нешто што би га могло занимати, па је због тога наставио да пије несмањеном жестином. Онда је Тиридат подигао руку и дао знак да све стане. „Ко си ти?”, питао је грчку певачицу. „Зову ме Рипсиме.” „То си, дакле, ти? Рекли су ми да си доведена са својим другарицама. Шта још умете?” „Ниси задовољан, краљу?” „Мојој је души вечерас одговарало то што си певала. Али ми се налазимо у дивљини, дете моје. Овде се од девојака очекује нешто друго, зар ти то нису казали?” „Ми смо хришћанке.” „Колико је мени познато, хришћанке су грађене као и све друге жене. Никада нисам чуо да им недостаје неки део тела који је за мушкарца пожељан. А рекао бих да си лепа. Хоћеш ли нам се показати?” „Ја сам се заклела да ћу остати девица. Ја сам посвећена свом Богу.” Тиридат је полако устао, као да се нечег сетио. По протоколу су морали да устану и сви други. „Уморан сам”, рекао је Мамгу. „Опрости ми, стари друже. Имао сам напоран сусрет са богом Сунца. Ја ћу се сада повући. Али све вас молим да наставите са забавом, као да сам остао међу вама. Ти пођи са мном, девојко!” Није се освртао. Знао је да се његова наређења морају извршити без поговора. Прошао је испод сводова трема у правцу својих одаја и ту сачекао Рипсиме која је, заиста, смерно корачала за њим. Ухватио ју је за раме и осетио њено тело, које је задрхтало. Сада као да се није опирала. У предворју своје спаваће собе завалио се у удобну наслоњачу и махнуо једном црном робу, коме је језик био одрезан да никад не би могао говорити о ономе што се догађа код краља. Роб му је одвезао сандале и донео бакарну зделу са млаком водом у коју је ставио мирисну со. Тиридат је у ту зделу ставио ноге. Рипсиме је стајала пред њим. Држала се право. На нови краљев миг роб јој је примакао троножац и после тренутка колебања девојка је села. Неко време су ћутали. Прозори су широм били отворени, вечерњи ваздух био је прохладан, можда је због тога Рипсиме изненада осетила језу и приметно задрхтала. „Ти, наравно, знаш да бих ја сада лако могао да те ослободим девичанства, пристала ти на то или не?” „Шта ће бити са мојим другарицама?” „За себе не питаш?” „У праву си, краљу. Нема потребе да питам за њих, ни за себе. Сви смо ми у божјим рукама.” „За сада сте у мојим рукама.” „А твоје руке води свемогући Бог!” Краљ одмахну главом као да је незадовољан, али ипак благо. „Не изазивај, лепа девојко. Да ли то што си рекла значи да је моје руке, ако стргнем хаљине са твог девичанског тела, водио твој Бог? Али ја сам ти склон јер си заиста лепо декламовала и погодила моје расположење. Осим тога, прилично сам уморан, иако бих свакако још имао снаге

да ти покажем ко овде издаје заповести!” „Све је то од овога света.” „Од овога света, дабоме. И због тога ће твоје другарице бити распоређене мојим гостима. Сваки од њих ће себи изабрати девојку за ноћ. Ако буду послушне, биће богато награђене, ако не, свеједно ће им се десити исто.” „Ако изгубе девичанство, својом вољом остаће осрамоћене пред Богом јер ће погазити заклетву.” „Зашто? Зар то опет свеједно не би била његова воља? Причате, причате, али логици вас не подучавају. Девојко Рипсиме! Мени одговара да наставиш да певаш све док не задремам. Макар и о твом богу. Доста сам чуо о њему. Личи он и на мог Митру, на култ Сунца. А свиђа ми се боја твог гласа. Ништа ми не говори у своје име. Не буди нескромна. Певај чему су те научили. Нека се лепа, стара грчка реч чује међу нашим планинама.” Обруч око краљеве главе још није попуштао, али он се разоденуо и легао. Доста дуго је слушао девојачки глас и жубор планинске реке из даљине. Пре него што ће следећег јутра кренути у обилазак неких гарнизона, Мамго се јавио свом знатно млађем владару. Пошто је кратко изнео планове како да се попуне залихе потребне за војску, рекао је: „Опрости, али синоћ сам доста попио, па се бојим да сам оштетио једну твоју ствар.” „Ја не поседујем ништа што не би било и твоје, мој Мамго. О чему је, дакле, реч?” „Оштетио сам једну твоју робињу...” „Нека си!” Тиридат се насмејао. „Па зато постоје...” „Не онако како ти мислиш, величанство. Није хтела, разумеш? Копрцала се као нека глупа мачка. А ја сам стар и не волим исувише да се ваљам по постељи и да се мучим. Некако сам се много наљутио, па сам јој одсекао главу. Платићу ти колико је вредела, нека ми само кажу цену.” Тиридат се тргао, али се одмах савладао. „Ако теби није била по вољи, значи да није вредела ништа. Не долази у обзир да надокнађујеш штету. Како јој беше име?” „Гајане.” Већ од првог сусрета Тиридат и Григорије{2} осетили су велику блискост. Григорије се за један дан доста добро опоравио. Очи су му још биле црвене, пекле су га преко дана, али вече би му донело олакшање. Иако се готово годину дана уопште није кретао, доле у јами могао је да хода само неколико корака укруг, ни сада није ишао исувише повијен, а дугачак штап којим се помагао као да му је више служио за украс и знак достојанства него што му је био неопходан да би му олакшао корак. Иако није дозволио да му поткрешу браду и уреде косу, сребрна боја природних увојака још је више истицала велики меснати нос и тамне упале очи. Глас му је био изненађујуће дубок, а тело крхко. Био је то необичан контраст, нежан брадати човек, у мрком широком плашту дугом све до сандала, и висок, војничког држања краљ, црне косе, јако истурене кратке браде, са дугим, препланулим мишићавим ногама. „Не знам чиме да те понудим, рођаче, Григорије мој, нису ми познати твоји обичаји. Да ли твоја вера забрањује да пијеш вино?” „Нисам имао много могућности да негујем неке посебне обичаје, рођаче”, одвратио је смело, гледајући право у очи краља који је једном речју могао да нареди и његову смрт. „А умерено смем да пијем. Морам само да се чувам јер одавно нисам пио. Као што знаш, годину дана сам издржао без залогаја хране и капи пића, захваљујући само вољи Господа Бога свемогућег, па зато сад вероватно треба да будем умерен.”

„Волео бих одмах да се погодимо, Григорије”, рече Тиридат мало оштрије. „Хајде да разликујемо шта је за плебс, а шта ћемо рећи један другоме да између нас двојице не би било забуне. Поглаварка мојих робиња Нушривана не би могла да ти спусти у рупу ни врч вина, ни хлеб, ни светиљку са зејтином, ни књигу, а да ја то нисам знао. Нисам изричито дозволио, али прећутао јесам. И то не из некакве добродушности него свесно и са одређеним планом. Значи, молим те, преда мном немој да се измотаваш.” „У праву си. Опрости!”, наставио је Григорије мирно. „Била је то, додуше, божја воља, али није мене, грешника, удостојила да се искаже кроз чудо, него нагнавши тебе да будеш милостив према човеку баченом у јаму.” „Добар си софиста.” „Трудим се да будем добар хришћанин.” „Разговараћемо и о томе. Мада понешто већ знам. Али ако се нас двојица будемо споразумели, дозволићу ти да ме крстиш. Бићу први хришћански краљ на свету. А ти његов крститељ. То ће прославити Јерменију за вечна времена.” Григорије се веома изненадио. Нагло се спустио на колена и подигао обе руке узвикнувши: „Халелуја!” „Већ сам те замолио да се не пренемажеш преда мном, бар не кад смо насамо.” „Добро!” Свештеник је опет и нехотице почео руком да трља колена, јер се прилично ударио. „Морам да се навикнем на то да Бог своју свету вољу не исказује увек на исти начин, него да може да проговори чак и кроз твоја уста. Објасни ми, молим те, своје жеље.” „Колико ја знам, Григорије, ти ниси необразован човек. У младости си стекао васпитање достојно свог порекла. Због тога се надам да можемо да разговарамо као културни људи и овде у овој дивљини, која је наша домовина.” „Слава Богу!” Тиридат је Григорију изложио како види тренутну ситуацију у Римском царству. Диоклецијан ће се повући, јер је то у складу с његовом теоријом државе. Затим ће се устоличити нова тетрархија. Увођењем такве ротације владара на челу Империје Диоклецијан се надао да ће у свести народа цар постати свеприсутан, али и бесмртан, јер четворица ће брже стићи на све стране, а нико неће бити у стању да их истовремено убије. Пошто ће ритам њиховог смењивања бити познат, знаће се да се највишем рангу увек могу понадати најбоља четворица политичара и војника у Царству. А да би се заиста сви повукли после одређеног периода, сам Диоклецијан ће још ове године дати светли пример, добровољно се повлачећи са престола. „Али уместо њега и Максимијана за августе, за старије цареве, долазе нам Констанције Хлор, који је драг човек, али недовољно упоран, мек је, нема владарске снаге и харизме, и Галерије, војничина, необразован, без осећаја за власт, њега бар познајем добро! Њихови цезари биће још гори. Максимин Даја је Галеријев друг, он ће бити надлежан за нас, Северије је такође само просечан, виши илирски официр и ништа више. Све их ја добро познајем лично. Диоклецијан мисли само на постојаност власти, али се она са таквим безначајним људима не може учврстити.” Григорије је показивао знаке нестрпљења. „Зашто све то говориш мени, који се не разумем у световне ствари?” „Зато што више није реч о пустој власти, мој Григорије, него о идејама. А у идеологији ви хришћани, чини ми се, баш и нисте тако наивни...” Тиридат је рекао да се хришћани већ сада налазе на многим истакнутим положајима, чак и на Диоклецијановом двору, а такође у граду Риму. Нарочито их је много у источном делу Царства, а то је за Јерменију најважније. Доста су приметни и на западном двору Констанција Хлора. Још представљају мањину, и то мањину која се на многим местима прогања, али свакако

мањину са којом се у будућности мора рачунати. Признао је да је свестан ризика. Ако би се показало да је он мало испред нових општих тежњи, себи и својој земљи обезбедиће знатну корист и предност. Међутим, уколико погреши и хришћанство не надвлада, његова ће се лоза угасити. Али ни то није велика штета. Њега и не занима шта ће се догодити у далекој будућности, о којој неће знати ништа. „Одлучио сам да заиграм на хришћанску карту. Та ми је идеја синула јуче кад сам размишљао у храму бога Митре...” „Митра је само пагански идол, а никако бог, Тиридате!” „Више личи на твог бога, него што, изгледа, слутиш. Код Константина Хлора у Ебокаруму и Треверису сличност је више него очигледна. Зато што се занемарују сви остали богови у корист једног, невидљивог, чији се лик не може приказати ни као кип, ни на слици. Знаш, нама је потребно само неко добро објашњење, нека легенда, нешто што ће људи на све стране препричавати. Тако је Диоклецијан лансирао причу о вепру кога мора убити пре него што ће загосподарити светом, па је убио генерала Арија Апера који је носио име вепра,{3} да би се то препричавало...” „Кад те слушам, краљу”, озбиљно примети Григорије, који је прихватио као природно да равноправно разговара с владаром, иако је до синоћ био у рупи изложен смрти, „забринут сам, јер прихватању светог крста и ширењу једине праве вере прилазиш са световним комбинацијама. Али шта да радим ја, смртан човек скромне памети, кад не могу докучити вољу божју, а желим све да учиним за ширење његовог царства на овој земљи јада...” Тиридат одмахну руком. „Не брини. Имам ја човека погодног да разради све о чему ћемо се ти и ја договорити. То је мој секретар Агатангел, ћутљив, али веома образован момак. У њега имам поверења...” На почетку ИВ века вера образованијих људи у бројне богове претворила се у тражење могуће истоветности свих божанстава. Као што су се трудили да свет виде као јединствен, тако су тежили и да у боговима и различитим култовима, који су потицали из најразличитијих крајева света, нађу нешто заједничко. Рим је, освајајући део по део Европе, Африке и Азије, прихватао и туђа веровања не би ли тако асимиловао и тамошње становништво. У самом вечном граду подизани су храмови и верска училишта у част свих могућих богова. С једне стране, то је била и свесна политика ненасилног уједињавања уз компромисе, уз признавање специфичности и различитости ради интереса велике Империје симболизоване у врховном богу, капитолинском Јупитеру, с друге стране, било је доста и празноверја: цареви и војсковође нису били сигурни која ће им молитва помоћи, па су се обраћали сваком богу, сваком духу о којем су чули нешто повољно. Како је Империја јачала и ширила се, богова је било све више. Али сада, кад више није тежила да се увелича него само да се стабилизује, обезбеђивање граница, политичка свакидашњица и филозофија јединствености државе захтевали су нову идеологију, науку о једној идеји, веровање у једног бога. На рубу светског Царства, бивши олимпијски атлетичар Тиридат то је сагледао први. Трагање за врховним божанством није могло да се заустави код римског Јупитера, пре свега због тога што су му кроз векове приписивана одвећ људска својства. Јупитер је представљен као љубоморан, похотљив отац породице, ташт и на своју власт и безбројне љубавне афере. Исувише је личио на поједине световне владаре, а они нису били слични идеалу једног врховног божанства. Египатски и азијски култ Сунца нудио се као нова општа религија. Пре више хиљада година, фараон Ехнатон покушао је да забрани веровање у многе богове у својој земљи, тада најмоћнијој на свету, у корист Атона, бога вечитог и неизмерног Сунца. Према томе, ни идеја култа Sol invictus — непобедивог Сунца — није у Риму била нарочито нова. Пре би се могло

рећи да је обновљена, да је наново оживела у тренутку када је Царству била потребна заједничка мисао водиља како би се опасност од неминовног распадања одложила за још неко време. Царски панегиричари, говорници плаћени да хвале владајућег цара, његов лик и његово дело, већ су пред народом у Риму изговарали јавно и овакве молитве: „Преклињемо те, највиши узрочниче свих ствари, који имаш толико имена да не знамо којим именом твоја пресвета воља жели да му се обратимо! Јер ти имаш имена више него што си народима подарио језика! Нека је благословена твоја божанствена снага и интелигенција, помоћу којих си се излио у свет и помешао са свим елементима. Ти си сила над свим небесима и гледаш доле на своје дело као са најузвишеније тврђаве. Теби се молимо и преклињемо те да нам за вечна времена сачуваш нашег овоземаљског цара!” Кад би се благослов за владара затражио на тај начин, могли су да се усагласе и хришћани и поклоници Митре и свих других богова и веровања широм Империје. Општа је тежња била да се богови врате у своје прапостојбине или да остану оличења одређених врлина и својстава, тако да је сад за схватање збира натприродности било потребно и боље школовање и апстрактнији начин размишљања него, на пример, за жртвовање петла једном Ескулапу, чији се кип могао видети и који је у приличној мери личио на можда доброг, можда само лукавог лекара или апотекара из суседног сокака. „Разумеш, мој Григорије, да бих идеју твог Бога приближио не само мање образованим људима него и јавности која жели нешто више, морам да измислим лепу легенду. Та ваша о крсту није добра за сваког. То је тако бедна смрт! Мог Мамга не би убедила, а без њега ништа не могу да урадим у Јерменији.” „Слушам те и даље, јер те је Господ Бог поставио за краља. Несхватљиви су путеви Господњи и није моје да се буним, па чак ни сувишна питања да постављам. Молићу се свесрдно да се што мање чудим свему што говориш!” „Добро. Али пази, кад се свесно стварају легенде добро ваља размислити о сваком детаљу. Ја сам се јуче сетио основе од које ћемо поћи, али морамо да разрадимо како све то да изведемо...” Тиридат је намеравао да објави да су га после убиства дванаест хришћанских девица спопали таква главобоља и лудило да више није знао како да се излечи од страшне болести. Свуда је тражио лек. У сну му се јавила једна од хришћанских мученица, рецимо Рипсиме,{4} она која, узгред речено, заиста необично лепо пева и декламује хришћанске песме, и саветовала му да прими Григорија, да прихвати хришћанство, па ће му тако греси бити опроштени и он ће оздравити.{5} Григорије, који је жив и здрав изашао на видело дана, а тако дуго није ни јео, ни пио, само се Богу молио и просветлио се, донео му је веру, олакшање и зато ће сад цела краљевина примити религију будућности. Мамга је заправо већ припремио, рекавши му да му је Митра лично дао налог да ослободи светог човека из шпиље. „Шта кажеш, стари мој?” Григорије забринуто упита: „Какве си то хришћанске девице побио ради легенде?” „Па чак и да јесам, зар по твом мишљењу то не би представљало вољу божју? Зар не тежите ка мучеништву?” „Не знам да ли си ти луд, краљу мој, средство у рукама божјим или сам Антихрист. Мој ум је слаб да би то разумео. Па, ипак, знам толико да се побожност не изражава само речима и молитвама, него богоугодним делима и моралним држањем. Кад те овако гледам, не бих рекао да си злотвор.” „Ма немој!”, Тиридатов глас зазвуча задовољно. Отпи из пехара. Све време није мислио на главобољу и тек је сад осетио да је обруч на челу попустио. Климну главом, испи пехар до дна и махну свом немом робу да му опет налије. „А ти?”

Григорије се прекрсти и такође попи своје вино. Није ништа рекао, тако да је краљ наставио: „Наравно да нисам убио девицу која није хтела са мном у постељу, али ми је зато певала готово целу ноћ. Ту је негде у двору, Нушривана је чува. Само је онај мој глупи Мамго убио њену другарицу Гајане. Шта ћеш, дешава се. Ја сам наредио да се све оне склоне, затворе у посебне одаје. Пребацићемо их у Грчку или другде, далеко одавде, само те молим да их закунеш вашим Богом да нигде не говоре о свему овоме, ко су и како то да су живе. Мени су потребне као мученице. А мислим да је то најпогодније и за твоју цркву, зар не?” Григорије замишљено климну главом: „Може бити да је тако. Ми можемо да ћутимо, али не смемо да лажемо...” „Значи, договорили смо се?” „Али пре него што те будем крстио, мораћу да те подучим, да би схватио милост нашег Спаситеља. Такав је наш обичај.” „Сад и немам толико посла...” Лако су се договорили о церемонијалу. И Григорије и Тиридат су желели да крштење краља Јерменије буде веома свечан чин. Мотиви су им били различити, али тренутни заједнички интерес несумњив. „Рим једно време неће моћи да се меша у наше ствари!”, закључи Тиридат. „Предстоје му тешка времена због унутрашњих обрачуна и данас је немогуће предвидети ко ће победити. Иако за сада није ни међу првом четворицом, ја бих се кладио на Константина.” „На кога?”, упита Григорије расејано. Он није познавао водеће људе Царства. „Он и ја се одавно познајемо. Добро смо се слагали. Уверен сам да слично мислимо. Знаш, мој Григорије, у светским трвењима и високој политици највише зависи од случаја ко ће остати жив, али ако му срећа буде наклоњена, верујем да би Константин могао да направи чуда. Знам да и он одавно размишља о култу Сунца и његовој вези с хришћанством. Значи, рећи ћемо да ми је главобоља прошла после крштења.” „Стварно те је болела глава?” „Да, Григорије. Несносно!” „А сада?” Краљ се насмеши: „У току нашег разговора приметио сам да ме више не боли. Зачудио сам се. Иначе, често сам половину своје снаге морао да користим да се савладам да не бих урлао од бола.” „Помолићу се за тебе”, обећа Григорије тихо и поново се прекрсти. „Дивим се твојој снази, краљу и рођаче.” „То је само моје грчко-римско васпитање. Не придавати сувише значаја мукама неважног тела.” „Тако учи и наша вера. Али ја сам уверен да ће те после светог крштења Господ милостиво ослободити болова.” „Утолико боље!” Тиридат{6} је устао и на тај начин показао да је аудијенција завршена. Сам је кренуо кроз светлу ноћ. Пун месец осветљавао му је пут. Прошао је поред високих зидова и стубова храма бога Митре.{7} Стао је над провалијом. Ако би скочио, главобоље више не би било. Али ко би онда спровео његов план? Сад га је невидљиви обруч опет стезао, притискао чело, заривао се у потиљак. Бацио је поглед на звездано небо. Удисао свеж ваздух. Негде дубоко доле под њим хучала је планинска река.



2. НАЈАВА ЗЛАТНОГ ДОБА



Последње саветовање пред одлучујућу битку започело је касно увече. Префекти легија и саветници окупили су се у раскошном шатору. Константин се прво обратио најстаријем харуспексу Астраксу, сасвим кратко: „Говори, уважени!” „Господару, најпажљивије смо прегледали јетру, плућа и срце жртвованих животиња, као што налажу света правила...” „Скрати!” Старац је помало увређено подигао глас: „Час није погодан!” Константин је само климнуо главом. Одавно је научио да изразом лица не покаже своја осећања. Прозвао је најстаријег генерала Марцијана: „Војна ситуација?” „Као што ти је познато, господару...” „Није свима познато. Али свеједно, буди кратак, мој Марцијане!” „Обруч око града Рима нисмо успели да затворимо, јер просто немамо довољно војника. Имамо обавештења да су у граду магацини са намирницама пуни, нема никаквих изгледа да их изнуримо гладовањем, чак ни ако бисмо успели да опсаду учинимо непробојном. Утврђења великог Аурелијанског бедема појачана су, никако се не могу освојити силом, поготово не нашим скромним техничким средствима. Град Рим тренутно представља јединствен војни логор, пун је оружја. Најзад, они имају три пута више војника од нас, а по правилима нападач би требало да буде троструко јачи. То је заправо нека врста деветоструке бројчане надмоћи непријатељских одбрамбених снага.” „Говори ли ишта нама у прилог?” Генерал је одговорио споро и одмерено: „Можда бисмо могли да рачунамо на нерасположење грађанства према Максенцију, иако нисмо чули ни за какве знаке побуне. Преторијанци су раније били за њега душом и телом, али је у њиховим врховима дошло до сукоба. Пре неколико недеља у немирима им је погинуло око шест хиљада људи. Максенције нема никаквог војног искуства, али његов командант Рурије одличан је стратег. Ми не знамо довољно о међусобним односима њих двојице, не знамо који би од њих имао последњу реч. Ако то буде Рурије, онда немамо никаквих шанси.” „Твоје мишљење, твој предлог?”, питао је Константин хладно, као да се само интересује коју врсту вина желе његови гости, а не као да је реч о његовој судбини. „Ризик је исувише велики, господару. Морамо бити реални. Мој предлог је да још ове ноћи подигнемо шаторе и да се повучемо у северну Италију. Време ради за нас. Сукоби између војске и грађана свакако ће се наставити, а ако дође до отворене побуне, моћи ћемо брзо да се вратимо.” „Са севера?” Само пажљиви посматрач би приметио да је Константин нерасположено одмахнуо главом. Бацио је поглед на младог ађутанта који је стајао иза њега. „Аблавије?” „Господару?” „Твој предлог?” Било је необично да пред таквим скупом пита неискусног официра. Ађутант је био ту да изврши наређења, можда позове неког ко није присутан, принесе пергамент, чак и да наточи вино ако због поверљивости разговора не би присуствовали робови, а не да изнесе своје

мишљење. „Мој предлог, господару? Да ти одлучиш. Твоја одлука ће нам обезбедити победу.” „Добро. Сачекајте сви овде. Нико да није отишао. Можете да попијете по пехар вина...” Константин је устао. Гледали су га зачуђено. Схватили су да не треба да скоче са својих столица. Елегантним покретом рамена Константин је поправио свој плашт и изашао испред шатора. Стражари су се тргли и стали мирно. Врховни командант им је махнуо и пошао напред само неколико корака. Стајао је на чистини испред шатора. Забацио је главу и мирно посматрао звезде на октобарском небу. Он је знао да натраг више не може. Одлуку је морао да донесе као да баца коцку, а улог је био не само град Рим, него Империја, а такође и његов живот. Сад је тек схватио како се осећао Јулије Цезар кад је прешавши Рубикон рекао да је коцка бачена. Само што је Константинова коцка одавно била бачена, преостало је да прати како се котрља и да очекује која ће њена страна на крају бити окренута Сунцу. Није више могао да је задржи у лету. Нагло се окренуо и вратио својим саветницима, жагор је престао. Константин је деловао младолико, иако је већ имао тридесет осам година. Радовао се кад би га сматрали млађим за читаву деценију. „Аблавије, донеси нови знак.” „Разумем!” Млади официр се вратио са стегом на којем су била два грчка слова. Издужено П и, на половини вертикалног крака, једно мање X. „С тим знаком ћемо победити.” Астракс је устао: „Шта то значи?” „Ако твоје гледање у изнутрице ишта вреди, пророче, требало би да знаш.” „Знам ја чији је то монограм и без јетре, господару. Али да ли ти знаш да ћеш збунити своје војнике?” Слово X је у грчкој азбуци означавало Х, а П је било Р, ХР је био монограм Исуса Христа. „Војска је моја брига”, пресекао је Константин. „Ја ћу теби постављати питања кад год будем зажелео. Одлуке ћу доносити у складу с тим шта ће мени, као цару, саопштити свеукупност божанстава, Марцијане!” „Изволи.” „Поделити овакве знаке свим легијама. Аблавије ће ти дати довољно, спремни су. Окупити главне снаге пред зору код Саксе Рубрије!” „То је девет миља пред Тибром.” „Географију сам учио још као дечак.” „Ако буду схватили шта радимо, могу да изведу маневар опкољавања. Рурије и ја смо се некада борили заједно, ја познајем његов начин размишљања... Он наш потез може наслутити већ по звуцима које ће чути кроз ноћ. Осим тога, свакако и они имају уходе међу нашима, баш као и ми у њиховим редовима...” Марцијан је ућутао кад је приметио да на њега више и не обраћају пажњу. Сви су гледали само у Константина. Он је стајао непомично, уздигнуте главе, као да види нешто кроз строп шатора, нешто далеко изнад њих, што нико други приметити не може. Пошто је дозволио да неколико тренутака влада тишина пуна ишчекивања, Константин је сасвим тихо наредио: „На извршење!” Марцијан је наставио да инсистира: „А кад будемо постројени?” „Онда ћеш добити нова наређења. Рекох, на извршење!” Константин је стао поред излаза и сви су морали да прођу поред њега. Клањали су му се на

различите начине, ко дубље, ко само главом или савијањем колена назначивши поштовање. Још није имао ауторитет једног Диоклецијана. Спорна је била чак и сама његова титула. Империја је била подељена. Али он као да није запажао како се ко понаша. Аблавије је, као и увек, стајао неколико корака иза њега. „Хајде, прођи и ти!”, наредио је цар. „Господару, да ли си приметио како те је ко поздравио?” „А шта би ти хтео? Нико не зна ко ће сутра победити. Они мисле да смо изгубљени. Размишљају да ли да пребегну Максенцију. Процењују шансе.” „Нареди да убијем издајнике... Ако знаш ко су.” „Ко? Свако. И ти. И ја. Или нико. Сви желимо да будемо на страни тријумфатора. То је у људској природи. Ко људску природу не познаје не може постати владар. Не брини, мој Аблавије. Они не морају да знају ништа. Али ја знам. Довешћеш ми овамо хришћанског епископа Осија.” „Баш њега?” Константин је посматрао свог верног, младог ађутанта с ироничним осмехом: „Баш њега. Немој се чудити ако не стигнем да ти све објасним. Иди, али не мораш исувише да журиш.” „Разумем. Дозволи само да ти кажем, требало би да се одмориш, да се испаваш пред сутрашњу битку, господару...” „Можеш да идеш.” Опет сам под звезданим небом, војсковођа је уздахнуо. Знао је да је сад најважније шта мисле његови војници. Морао је да се понаша тако да му поверују сви. Да зрачи. Да глуми. Да сваког тренутка нађе праву реч. Реч која ће одзвањати, која ће се преносити од кохорте до кохорте, од легије до легије, из града у град. Од које ће непријатељ задрхтати. У коју ће савезници моћи да се куну. Није сувише веровао извештајима плаћених ухода. Доушници се више труде да сазнају шта би њихови налогодавци волели да чују него што су заиста у стању да пренесу тачне чињенице. Често немају дар запажања. Вођа може да упореди разне извештаје, али пре свега мора да се поузда у своју интуицију. Сигурно је знао само да ће сутра у ово време или бити мртав или ће кренути најважнијим, првим кораком у правцу владавине над целим познатим светом. А за мање се не би ни исплатило водити ратове. Добро сам рекао! Помислио је задовољно. То јесте изрека коју ће запамтити и цитирати — in hoc signo vinces — с тим знаком ћеш победити. У Константиновој војсци није било много хришћана, а вероватно ни они нису придавали неки посебан значај Христовом монограму на новом лабаруму, на новој застави. Међутим, није било нарочито необично пред неку важну битку затражити помоћ и од неког мање познатог божанства. Понеки свештеник другог бога могао је да покаже љубомору, као Астракс на саветовању, али цареви су и раније прихватали мистерије нових култова и демона јер би тако излазили у сусрет захтевима и обичајима племена или народа чије би савезништво било пожељно или неопходно. Привремено прихватање непознатог идола нипошто није морало да значи напуштање Јупитера као врховног римског бога. Најзад, још је Аурелијан, иначе познат као традиционалиста, пред одлучујућу битку против Палмире код Емесе признао непријатељског бога Сунца и изричито наглашавао: „Непобедиво Сунце напустило је свој стари завичај и приклонило се Риму.” Константин је већ неко време користио одличне везе хришћанских свештеника и на сопственој и на противничкој страни да би употпунио своја сазнања. Хришћани су му јављали оно што војна обавештајна служба није успевала да докучи. Знао је да Максенције не верује свом начелнику штаба, да је нервозан и сваки час мења одлуке.

Брзе промене на челу државе могле су збунити и јачи карактер од Максенцијевог. Прво се повукао Диоклецијан и натерао Максимијана, Максенцијевог оца, да учини то исто. Завладала је четворка коју је Диоклецијан одредио, два старија цара са титулом августа, Галерије и Констанције Хлор, Константинов отац, два млађа са титулама цезара, Северије и Максимин Даја. План је био да се после десет година августи повуку, цезари заузму њихова места и одреде себи нове цезаре. Али Констанције Хлор је умро, а Константин, кога је војска волела, наметнуо је себе и одмах се прогласио за августа. То је увредило Максенција, ако је то учинио ванбрачни син Констанција, могао је и он са још више права, као легитимни син Максимијана. Северије је погинуо. Уместо њега је ступио Лициније. Сада су шесторица себе називали царевима: Галерије, Лициније, Максимин Даја, Константин, Максенције, а вратио се с претензијама и његов отац, стари Максимијан, који је тврдио да Империја не може да опстане без његовог искуства. Диоклецијан, још жив, усамљен и нерасположен у својој резиденцији у Асфалатосу, није више хтео да се меша у политичке послове. Галерије је умро од рака. Константин је изгубио стрпљење, наредио је да задаве Максимијана, иако се пре тога оженио његовом најмлађом ћерком. Тако је постао зет свог садашњег непријатеља. Пошто снажна централна власт више није постојала, у многим крајевима Царства почеле су да избијају побуне, нарочито у Африци. Иако су на власти опет била четворица, Константин у западној Европи, Максенције у Риму, Италији и Африци, Лициније и Максимин Даја на Истоку, нису били сложни да сачувају државу, да победе узурпаторе и побуњенике, него су се борили међу собом. Константин је проценио да прво мора да се реши Максенција. Желео је да створи јасну ситуацију. Ако народи под римском влашћу ускоро не буду знали кога морају слушати, више никада неће моћи да се заведе ред у Империји. Максенције је узео титулу принцепса. Тиме се оградио од осталих. Диоклецијан се својевремено растао од старе римске гарде преторијанаца, које је сматрао интригантима и вратио их у матични гарнизон, у Рим. Максенције их је придобио за себе, а пошто је поново увео гладијаторске игре, заволела га је и руља. Дозволио је и да се изабере римски епископ како се не би замерио хришћанима. Ко има римског епископа, који је себе сматрао наследником апостола и најугледнијим међу сабраћом, имаће савезнике у целом Царству, сматрао је Максенције. Његову власт нарочито је учврстило то што су његови војници, захваљујући издаји, успели да заробе Северија. Максенције га је изложио свакој врсти понижавања пре него што га је јавно погубио. „Тако ће проћи сви узурпатори!” Константин је преко хришћанске везе сазнао да је, упркос пуним магацинима, страх од глади у граду необично велики. И раније, кад би се у току неких ратова житница Африка привремено одвајала од центра Империје, размажени Рим би остао без довољно хлеба и то је доводило до крвавих устанака. Римљани су били навикли на многобројне привилегије. Проносиле су се гласине да ће због опсаде бити обустављена свака трговина. Ако је некада неки устанак у далекој Африци проузроковао несташицу, шта ће тек бити кад противник опколи град? Константинови агенти су и сами успешно ширили алармантне вести. Због тога је био уверен да његов противник неће остати иза безбедних утврђења, него ће, верујући у своју надмоћност, тражити отворену борбу. Константин је имао одличан слух. Чуо је кораке у мраку и схватио да иде неко обувен у лаке сандале, значи не војник. Још је више забацио главу и претварао се да је сав занет посматрањем звезда. „Господару!”, чуо је тихи глас иза себе. „Мој Осије!”, поздравио је цар готово истовремено. Епископ из Кордове се зачудио: „Како си ме препознао?”

Константин је наставио да проучава небо. „Много тога ми се објављује. Али сада ти слушај мене. Наредио сам да се поделе знамења са знаком сина твог Бога.” „Нашег Бога, господару овоземаљски!” „Добро, де. Сад немамо времена за час теологије. Ти преко својих да пустиш глас кроз све наше јединице да сам на Војном савету рекао да ћемо с тим знаком победити. Уосталом, то је истина. Јеси ли ме разумео?” „Наравно, ја ћу...” Константин није марио да му много објашњавају. Није стекао навику да друге саслуша до краја. Волео је људе који би га разумели без много речи и одмах спроводили његова наређења. „Чекај, нисмо на верском сабору. Добро послушај. Немојте сад да се бавите мисионарством. Не желим сада да слушам предавање о томе ко је Христос и ко је ваш бог и шта је Свети дух, само ћете ме збунити. Биће и за то времена. Немојте да војници много размишљају јер иначе нема ништа од борбе, ни од победе. Битно је само једно: с тим ћемо знаком победити. Ништа више. У то морају да поверују без објашњења, без аргумената. Ништа друго није потребно!” Знао је да свештеницима не може само да издаје наређења, мора и да их убеди. „Одржаваш ли и даље везу с Римом?” „Разуме се.” „И тамо да се пренесе исто. Свуда, свуда! То је сад најважније. Слушај, ако се моји египатски свештеници нису забунили...” „Безбожници!” „Ма чекај, Осије. Не буди тврдоглав. О предсказивању времена, о метеорологији твоји људи немају појма, а Египћани су најбољи стручњаци. Они ми кажу да ће јутро сутра осванути магловито или облачно, али да ће се негде пред подне изненада појавити сунце. Онда ћемо рећи да се оно појавило у знаку крста, разумеш ли?” „Не, господару!” „Ништа зато”, уздахнуо је цар пошто свештеник ништа није схватао. „Битно је ово, кад се сунце пробије кроз облаке, нека сви твоји људи с обе стране фронта почну да вичу: крст, знак, знамење, победа! Твоји нека стварно верују да је то крст, па ће га видети! Као да ико ишта види ако погледа у сунце! Они нека поверују у крст, други у Сунце, у Sol invictus, у Митру, свеједно је у шта верују, важна је вера, било која вера...” „Права вера!” „Разуме се”, попустио је Константин уморно, тај човек му је сад био потребан, а ништа с њим није могао да постигне на силу. Ни на муке да га стави. Такви су били хришћани, то је знао. „Важно је да се верује и виче. Схваташ ли сад шта ја хоћу, епископе, да је то добро и за тебе?” „Схватам.” „Добро. Обе војске, и Максенцијева и моја, разнородног су састава. Сада морамо да им пружимо могућност једне заједничке вере, коју ће свако моћи да прихвати.” Хришћански епископи су свуда на свету мислили на сличан начин. Баш као и Григорије у Јерменији, и Осије је помислио да није његово да тумачи путеве Господње, него да их следи. Био је захвалан што му је додељена тако важна улога у борби за праву ствар. Одлучио је да се поткрепи молитвом, а затим да изврши све што му је тај чудни, озбиљни владар и војсковођа наложио. После две деценије страховитих прогона хришћана сад је изгледало као да Господ жели да Константин победи и, можда, да преко њега успостави своје царство и на земљи. Осије ће служити том циљу. „Онда ћу ја поћи...” „Пођи збогом, епископе. Али ме пре тога благослови!”

Константин се насмешио. Знао је да у тами стоје његови стражари и да посматрају сваки гест. Уверен да виде, али да не могу да га чују, јер је шапутао, додао је, изражавајући уверење многих својих савременика. „Ако не помогне, нашкодити свакако неће.”

Венчање са девојчицом

Поноћ је прошла. Мораће мало да спава. Аблавије је у праву. С муком је савлађивао свој немир. Повукао се у шатор, сам се ослободио оклопа, робовима је забранио да уђу. Легао је на удобни, широки лежај. Није волео примитивност војничких кревета. И у томе се разликовао од Диоклецијана, од кога је иначе много тога научио. Шатор је био обложен персијским теписима. Покрио се тигровим крзном. Чинило му се да још осећа његов оштри, зверски мирис. Диоклецијан је говорио да је увек успевао да одмах заспи. Свој стари војнички кревет преносио је из палате у палату, из шатора у шатор. Константин је свуда где би се затекао захтевао нову царску постељу, а никад није спавао добро. У мраку би дуго размишљао. Кад му сан не би долазио на очи, присећао се свега лепог што је доживео. Мислио је на детињство, на мајку Јелену. Није могао да је поведе са собом у бојни поход. То војска не би схватила, ругала би се. Она га је чекала у Треверису, старој резиденцији његовог оца. Као бивша крчмарица из Наисуса није могла да се уда за цара, остала је његова метреса, али син ју је уздигао као „мајку цара”. Сад је чувала Криспа, Константиновог сина, ванбрачног, баш као што је био и он.{8} Као што се његов отац из династичких разлога морао оженити Теодором, Максимијановом поћерком, полусестром његовог садашњег противника Максенција, Константин се званично оженио Фаустом, Максимијановом најмлађом ћерком.{9} Оженио се, дакле, полусестром своје маћехе. Све су то биле Диоклецијанове комбинације. Кад би Диоклецијан донео неку одлуку, ма како лудо звучала, поговора више није могло бити. На неки начин, све се понављало. Његов отац Констанције Хлор волео је Јелену. Константин се заљубио у Минервину, са којом је добио Криспа. Па ипак, ситуација је у нечему била другачија. Човек његовог кова морао је имати зрелију жену, вешту другарицу у љубави, а Фауста је још била дете кад су је удали за њега. Добро се сећао свог путовања из Сирмијума кроз целу Европу до обале Атлантика, где га је чекао болесни отац. Јахао је готово спавајући у седлу. Штета што није забележио колико му је било потребно времена. Три недеље? Четири? Тек је тада схватио колико је велика Империја. Детаља се више није сећао, само замора, ужасног замора. Понекад би помислио да више неће издржати, па би негде преспавао испод смрдљивог ћебета, навраћао у станице крај царског друма и одмарао се неколико сати. Јахао је кроз кишу, затим га је пржило сунце, па шибао ветар. Јахао је преко поља, кроз шуме, преко планина, користио газове да би прешао непознате реке. Није имао времена да мисли о опасности. Никог више није питао где се налази, само за правац, а географију Царства знао је добро, све је знао напамет. Научио је земљопис, подучавали су га кад је био дете, као официр слушао је на Диоклецијановом двору о раздаљинама, градовима, морима. Схватио је и сву недовољност теоретског учења, бубања. Земљу си могао упознати само јашући. И јашући тако од Срема до Атлантика, прошавши континент за неколико недеља, остављајући за собом утврђене градове, час на добром царском друму, час на једва препознатљивим стазама, увек је био уверен да га неко или нешто води, да неће залутати, да га разбојници неће пресрести иако није имао пратњу. Константину се већ тада чинило да јаше пред непобедивом армијом, осећао је исто, можда, што и ове ноћи пред градом Римом, да је судбина на његовој страни и да му се никакво зло догодити не може. Стигао је у војни логор свог оца, августа запада, и тада се први пут ставио под његову

непосредну команду. Васпитавао се на Диоклецијановом двору, а затим је служио под Галеријем. Сад је схватио зашто је то било добро. Констанције Хлор је био омиљен, али није умео да буде строг. Син је практично још за његова живота преузео сву власт. Отац му се смешио, није се мешао. Видео је да је младић много научио о војној вештини. Још и више од тога: умео је да се наметне војницима, имао је за то дара. Победе над Пиктима у Шкотској биле су његова заслуга. Све је у политици било одвећ замршено. Диоклецијанова жеља била је да на чело државе дођу најталентованији, али да се то ипак потврди и династички, адоптацијом или унакрсним женидбама, па је својим комбинацијама сплео неразмрсиво клупко. Максимијан је као август посинио Констанција Хлора који је, да би се то још више потврдило, морао да се ожени и ћерком свог поочима, да му, дакле, буде истовремено и син и зет. Максимијанову лозу су називали херкулијевском, а Галеријева је требало да буде јовијевска, виша по рангу. Константин је, да би се потврдио поред или чак испред легитимних синова свога оца, Далмацијана, Ханибалијана и Јулијана Констанција, узео за жену Максимијанову најмлађу ћерку. Чему све то, мислио је Константин под тигровим крзном, кад је питање само ко ће кога сутра убити. Важно је кога ће прихватити војска, помислио је сад, толико година касније, вртећи се немирно у кревету. Легије су ваљда биле за њега. Истакао се као заштитник младе полубраће. Галерије се није осећао довољно снажним да се одупре јасно израженој вољи армије. Курири нису стизали тако брзо од Галерија и натраг као што је он могао брзо да јаше. А Галерије се већ тада повукао даље од Сирмијума у своју Ромулијану.{10} Покушавао је да опонаша Диоклецијана који је саградио нови град на мору, повезан са свим обалама Медитерана уједињавао је приобалне градове Илирије, Италије, Шпаније, Африке, Мале Азије и Грчке. А Галерије се настанио усред дивљине, далеко од добрих саобраћајница. Град је подигао у част своје мајке, племенске свештенице неког непознатог бога. Вести од Ебокарума{11} до Ромулијане путовале су месецима. Најзад је стигла официрска патрола у пратњи полукохорте, на белим коњима и у сребрним оклопима. Донела му је пурпурни плашт од Галерија, који га је и званично признао. Не за августа, додуше, али бар за цезара. Тада је одахнуо. Исти тај пурпурни плашт сад је лежао раширен на наслоњачи да би га огрнуо пре него се у зору појави пред јединицама. Кад је своје седиште дефинитивно преместио из Ебокарума на Британском острву у Треверис, показало се да је научио и занат владара, не само ратника. Иако их није нарочито волео, успео је да од Галерија, а поготово од Диоклецијана, научи оно најважније. Од Галерија тактику, конкретни распоред јединица, командовање у нападу и одбрани, а од старијег стратегију, сталожени прорачун, пре свега стрпљење и важност да се увек сагледа целина. Брзо је успео да докаже да је енергичнији, такође и грубљи, у сваком случају успешнији од свог оца. Није сачекао да га Германи нападну, сам је кренуо преко Рајне и издао заповест да се непријатељ не заробљава: побити све што доспе под римски мач. Села је спаљивао, стоку одузимао. Знао је да мора лично да се изложи опасности и ризику, али се никад није бојао пред битку, чврсто је био уверен да га срећа прати. Често је јахао на челу својих легија и тако обнављао симпатије официра, али и простих војника. После је био толико уверен да је обезбеђен мир да је код Колоније Агрипине наредио да се преко Рајне подигне камени мост. Није могао да спава. Био је у искушењу да устане. Већ је помислио и да пита има ли каквих добрих робиња у логору, али није питао. Са осмехом је мислио на своју супругу, малу Фаусту, са којом још није спавао. Сад је имала петнаест година. Ускоро ће бити време. Била је то чудна мисао: негде је за њега сазревала девојчица која је пред боговима и људима већ била његова. И та свадба, годину дана после очеве смрти, била је више него смешна. Његова мајка Јелена такође му је саветовала да учини и тај корак. Свеједно, касније ће све морати да се реорганизује. Диоклецијана је поштовао и понекад осећао да кроз његову строгост пробија некаква очинска

наклоност, међутим, Константин није подносио сељачке манире Максимијана Херкулија. Није схватао зашто је Диоклецијан пристао да власт и славу подели са човеком који нити је изгледао као владар, нити је умео да се тако понаша. Прво је одбијао и саму помисао да се ороди с њим. Затим се предомислио. Власт га је привлачила све више. Ако је то корисно за Царство, нека буде. Најзад, цареви не морају из дана у дан и из ноћи у ноћ да живе са супругама. Ни Диоклецијан није стварно живео са Приском. С ким би поразговарао о свему томе? Јелена је добро познавала Максимијана, а очигледно и Диоклецијана још из младих дана. Веома добро. Али зар се с мајком може искрено разговарати о мушким стварима? Или чак питати какав је то однос био међу њима, зашто је као новорођенче добио златну сабљу? Морао је, наравно, да се помири с доласком „оца царева” Максимијана на свадбу. Он је му лично довео и предао ћеркицу. Дошла је и Максимијанова жена Еутропија, Сиријка, која је још била лепа. Протокол се до тада никада није нашао пред компликованијом ситуацијом. Пре свега, ту је била августа Теодора, званична царска удовица и Константинова маћеха, а он је и рођеној мајци подарио исту титулу и достојанство, што се није могло игнорисати. Сад је стигла и његова будућа ташта са дететом, девојчицом коју ће узети за жену. Удовица једног цара, супруга једног бившег цара, мајка једног живог цара и девојчица која ће бити царица... Која да седне на почасно место, која прва да уђе на врата трпезарије? Са својим дворанима распоређеним у свечаним поворкама стизали су гости са разних страна, из различитих палата и вила, а није било довољно златног и сребрног посуђа чак ни за једно пристојно, богато домаћинство, а камоли за три царска двора. У центру пажње ипак је била размажена, живахна, десетогодишња девојчица која је морала да се уда за стаситог мушкарца, старијег од себе готово четврт столећа. Кад бих само знао о чему су тада разговарале Еутропија, Теодора и моја мајка, мораћу једном да се распитам, наставио је Константин да размишља на граници јаве и сна. По римским обичајима девојке се нису смеле удавати пре свог дванаестог рођендана, али која правила важе за царске породице? Фауста је имала округло лице на свог оца, али лепу, свилену косу, подигнуту у високу, дамску фризуру. Црте су јој још биле неодређене, али усне јако извијене, а очи су сијале. Биће лепа, шапутало се за њом. Радо је трчкарала између раскошних стубова палате, никако није могла да се смири, кад је седела непрекидно је цупкала још танким ногама, али већ је у тим детињастим покретима понекад могао да се наслути будући немир девојке. Очи и уснице жене на бледом, још недовршеном лицу детета представљале су контраст који је узнемиравао Константина док је размишљао о својој супрузи, заправо непознатом људском бићу. После свадбе сложио се с тим да је њени родитељи и даље васпитавају као до тада. Није имао стрпљења чак ни да се поближе упозна с њом. А шта би радио? Да се лопта са девојчицом? Дани су били испуњени администрацијом и церемонијама, кратке ноћи су припадале Минервини, која се, наравно, јавно није могла појавити и помирила се са својом улогом, јер је искрено волела Константина. Није замерао Фаусти што није умела да се понаша као принцеза која се удаје за цара. Иако је рођена у Риму, васпитавана је и одрасла у Аквилеји{12} и на имању у Луканији. За њу је чак и Треверис са својим дворцима, вилама, амфитеатром и широким улицама био велик и раскошан град. Шта ли су њој све напричали о њему, сину крчмарице из илирског, полудивљег Наисуса? Шта је већ знала о томе шта је брак, шта је очекује у првом загрљају с мушкарцем? Како ли се осећала? Као лане везано за дрво да би намамило тигра? Њен остарели отац, који јој је могао бити деда, бавио се само династичким комбинацијама и интригама. Можда се оженио исувише рано? Сада би више уживао у свечаностима и парадама, у

говорима панегиричара. Могао би чак да води дуже, спретније и равноправније разговоре с Максимијаном, кога се тада помало прибојавао. Сетио се како је корачао кроз велику салу држећи Фаусту за ручицу. Топлу од узбуђења, чак мало ознојену. Она ће бити његова жена? Моћи ће, мораће да је обликује као Пигмалион своју Галатеју. Са Минервином је већ имао сина старог две године. Али сад би радо узео ту девојчицу, ту у међувремену сигурно већ сазрелу младу девојку, некадашње дериште, сада царску супругу. Најзад је заспао.

Битка код Мулвијевог моста

Сањао је да јаше великог и дебелог вранца. Једва је успевао да се одржи у седлу и то га је узнемиравало. У сну се чудио како му је тешко да одржи равнотежу. Иначе, на јави, био је сјајан јахач. После је видео да поред њега јашу многи, сви лако и елегантно, јер су на коњима нормалног раста, а његов је био већи од слона. У галопу су јахали преко неке стрњике. Над њима су летеле огромне птице, које су се претвориле у облаке. Облаци су имали насмејана лица. Константин није знао смеше ли му се пријатно или иронично и претећи. Изненада је пред њим блеснула јарка светлост, морао је да пусти узде и заклони очи. Међутим, иако се страховито уплашио, није пао с коња, напротив, учинило му се да је много сигурнији и гонио га је у сусрет том сјају. Усред страховитог тутња копита, вике, звекета страшних оклопа и фијука олује, изненада је чуо тих и разговетан Аблавијев глас: „Господару!” „Да, да...Сад ћу.” „Легије су постројене по твом наређењу.” Константин је скочио из постеље и махнуо робовима, који су се дискретно појавили у позадини и донели посуду за умивање и врч загрејане воде. „Какво је време, мој Аблавије?” „Тмурно, облачно, видљивост смањена, иако магле нема. Није ни нарочито хладно...” „Добро. Зови ми Халдејце. Брзо!” Знало се да су то његови пророци за метеорологију. Сад је сваки детаљ био важан. Кад су се витки свештеници обријаних глава појавили у шатору, Константин је већ био у сјајном оклопу и јео лепињу са печеном свињетином. „Да ли се нешто мења у вашем предсказивању?” „Не, господару. И према најновијим знацима сунце ће се пробити тачно у време кад смо ти рекли. Сад је то извесно, посматрали смо...” „Не занима ме шта сте посматрали. Немам намеру да учим ваш занат. Ако будете у праву, богато ћу вас наградити.” Један роб је бојажљиво јавио: „Генерал Марцијан је пред шатором.” „Долазим.” Пред шатором је срдачно загрлио свог старог начелника штаба и наредио да се доведе коњ. „Какав нам је план, господару?”, упитао је Марцијан сумњичаво. „Да будеш поред мене све док те негде не пошаљем са конкретнијим задатком, а да иза нас буде довољно курира који брзо могу да пренесу наређења легијама. Донесите мој знак!” Царев стег је такође био украшен словима X и P и извезен бисерјем. На врху копља блистало је драго камење. Тројица изабраних ратника носила су стег испред Константина. У том тренутку, на рубу повеликог слободног простора, који је остао између царских шатора, између борова појавио се епископ Осије у мркој кабаници. Очигледно је намеравао да приђе војсковођи, али га стражари нису пропуштали.

„Ви сачекајте овде!”, наредио је цар и мамузама тако подбо свог коња да се готово у скоковима нашао пред свештеником, који је устукнуо. Сјахао је и добацио узде једном стражару. Десницом је загрлио мршавог епископа и одвукао га под стабла. Све је то трајало само неколико минута, али се Марцијану учинило да је крајње неумесно. „Војска га чека пред битку, а он налази времена за такве сумњиве сподобе. Није то више она наша стара Империја, мој Аблавије!”, уздахнуо је тужно. „Свакако, генерале. То је нови Рим, нова Империја! Зна господар Константин шта ради и с ким се саветује.” Лако узјахавши без ичије помоћи, не осврнувши се, Константин је кренуо према пољани на којој су га чекале легије, а руком је махнуо генералима, ађутанту, стегоношама и телохранитељима да крену за њим. Наравно, сви су слутили да ће данас бити одлучујућа битка после вишегодишњег тактизирања. Константин ништа није препуштао случају, иако се претварао да одлуке доноси напрасно. Заправо се није ослањао ни на какву инспирацију, припремао се дуго и озбиљно, размишљао о заповедничким, кратким реченицама које ће изговорити нагло, као да се управо сетио шта да каже. У ствари, избегавао је импровизације, мада то није знала ни његова најближа околина. Пре више од годину дана дозволио је да се у Шпанији, која је била под његовом влашћу, окупи Сабор хришћанских епископа. Помагао је његово одржавање новцем и обезбеђивањем путовања учесника, интересовао се за његов ток. Запазио је Осија као једног од политички разложних и паметних свештеника и доброг организатора, позвао га је код себе и преко њега добијао обавештења, ослањајући се на исповести верника и друга запажања свештеника. Наравно да је нешто морао дати заузврат. То је била дозвола да се црква боље организује, чвршће повеже. И тек кад се уверио да на Истоку, под јурисдикцијом Лицинија, неће бити никаквих изненађења, кад је осигурао залеђе, кренуо је против Максенција, а то је значило на Италију, на Рим, на само срце Империје. Прогласио је на све стране: „Не бих у животу имао више ни трунке радости ако бих морао да се помирим с тим да престоница света и даље пати под узурпатором!” На почетку тог рата Максенције је имао преко 170.000 војника организованих у легије пешадије и око 18.000 оклопних коњаника. Константинова армија бројала је највише 100.000 бораца, пре свега Британаца, Гала и других варвара, који су били храбрији и безобзирнији борци. И команда је била боља. Хришћански свештеници су и на једној и на другој страни проносили глас да ће пресудну улогу одиграти „небеске легије” које ће водити покојни цар Констанције Хлор, а оне ће, наравно, јуришати на страни његовог сина, за правичну ствар и истинитог Бога. У муњевитом походу Константин је, полазећи са севера, освајао град по град. Овде више није говорио да му заробљеници нису потребни. Напротив, поступао је са њима врло добро. Наредио је да се од њихових мачева искују окови за непослушне или да им се оставе ако се закуну да ће до освајања града Рима служити искључиво њему. Максенције и његове војсковође, на челу са Руријем, до те мере су били изненађени да им бројна премоћ више није могла помоћи. Да су благовремено посели кланце у Алпима, вероватно би могли да спрече продор, али пошто су се сетили да отпор пруже тек у подножју планина, Константинове чете су, јуришајући са врхова, успеле да просто прегазе непријатеља. У самој Италији строго је забранио пљачкање освојених градова, што је од старих времена представљало привилегију сваке победничке војске. Константинови војници су чак помагали становништву при гашењу пожара насталих у време битака, војни лекари су сместа почели да пружају помоћ грађанима, жито у магацинима није се задржавало само за потребе војске него се делило и

сиротињи. После таквих поступака, који су се прочули, капије појединих утврђених градова често су се добровољно отварале пред дисциплинованим четама. Али сви ти почетни успеси, ма колико били значајни, данас су могли да се претворе у своју супротност. Максенције је све своје снаге концентрисао у самом Риму, а Константин је део јединица морао да остави у појединим гарнизонима. Основно питање било је у чију би се корист окренуло чекање. Константин је био уверен да војни поход мора да заврши пре зиме. Град Рим, запостављен последњих деценија, опет је постао симбол и круна целе Империје. Константин је поуздано знао нешто што ни Марцијан ни остали његови саветници и генерали нису могли знати. Знао је да је Максенције већ изгубио живце. Још пре неколико дана примио је извештај од Осија да је принцепс у Риму наредио да се сруши мост преко Тибра, звани Мулвијев мост, који је представљао једини излаз из града према северу. Међутим, јуче су поред његових рушевина на брзину изградили нови, понтонски мост. То је могло значити само да је Максенције сада убеђен да се може уздати у своју надмоћ и да ће његове јединице изаћи из града и упустити се у отворену битку. Ако је одлука заиста требало да падне тога дана, ништа се повољније није могло догодити. Све је почело да се одвија тачно према Константиновим плановима. Па ипак, још никоме није хтео да се повери. И надаље је желео да све прикаже као надахнуће тренутка, што је спремао на основу добро проучених информација. Заиста није било магле, али су ниски облаци прекрили небо и видљивост није била добра. Поздрављен трубама и ударањем кратких мачева у штитове, Константин је пројахао испред легија и са својом пратњом заузео положај на једном брежуљку. „Наредите да нам донесу вина!” Цару и његовој најужој пратњи послужено је вино из златних пехара, као да се не налазе пред одсутном борбом, него у миру на маневрима. Изненада је дојахао курир, али пошто се цар није ни покренуо, као да никаква вест не може да га узбуди и заинтересује, прашњави официр се обратио Марцијану и нешто му узбуђено шапутао на уво. Марцијан је сместа пришао цару: „Јављају да је Максенцијева војска управо запосела Via Flaminiu и да маршира према нама...” „Знам. Тако и треба да буде!”, рекао је мирно запрепашћеном генералу. „Сад ми доведите Халдејце и хришћанског епископа Осија.” Константин је знао какву улогу у животу ратника играју епизоде које се после могу препричавати. Римски генерали су често на погодним брежуљцима изводили праве мале представе како би охрабрили своје легије. Држећи се тог обичаја, а рачунајући пре свега на празноверје међу војницима, пред свима је примио свештенике, који се међусобно нису подносили. Није сматрао да треба да их саслуша одвојено. Халдејце је питао: „Колико још времена?” „Један сат, господару. Ветар је све јачи.” „Добро. Осије?” Хришћански епископ се прекрстио погледавши конкуренте обријаних глава и ступио напред, али није рекао ништа. „Сад припреми своје. То ће бити кроз један сат. Јесмо ли се разумели?” „Како да не. Не брини.” „Можете ићи. Коња!” Чим је он узјахао, то су учинили и сви из његове пратње. Робови су склањали златне пехаре у ковчеге. „Марцијане, остављам ти четвртину војске. Овде ћеш дочекати Максенцијеве легије. Потруди се да добијеш у времену. Бори се колико можеш, али без сувише великих жртава, разумеш! Распоред јединица нека буде такав да непријатељ не схвати одмах да вас је тако мало,

да то није главнина. А главнина сад мора да пође са мном.” „Ја сам верно служио и твог оца, Константине!”, одговорио је Марцијан тихо, остављајући по страни сваку формалност јер му се учинило да је сада већ све изгубљено. „Спреман сам данас да погинем и за тебе. И то ће се збити. Али ако ти имаш некакав план или знаш нешто што ја не знам, ако ниси полудео, молим те, реци ми, јер ја овако у неизвесности и поред најбоље воље не могу добро да командујем.” Константин је мамузама натерао свог коња да се за тренутак уздигне на стражње ноге, па се брзим покретом тако приближио свом генералу да је овај, готово нехотице, спустио десницу на балчак као да мора да се брани од напада. Међутим, док су два коња стајала дахћући, али мирно, бок уз бок, Константин је прихватио интимни тон: „Ти си сигурно у праву, мој Марцијане. Можда сам претерао са дискрецијом. Али нисам хтео да се сазна, јер од тога може да зависи све. Знао сам да ће Максенције изаћи из Рима. Као што се и збило. Он маршира овамо, јер мисли да може да нас туче. Ја главнину водим на северозапад, као да ћемо отићи, али се враћам преко Via Cassie и пред Мулвијевим мостом поново избијам на Via Flaminiu, тако ћу се наћи Максенцију иза леђа. Онда ће нам са небеса стићи знак и ми ћемо га уништити...” „Како то мислиш, са небеса...?” „Видећеш, мој Марцијане, имај још мало стрпљења и поверења у мене. Чувај се. Молим те, не излажи непотребно живот опасности. Непријатеља задржи овде само један сат. Мање од једног сата. То можеш и са овим четама које ти остављам. Више времена мени није потребно. Веруј ми. Можеш и мораш да ми верујеш!” Константин је имао само тридесет и осам година, али је већ више од четврт столећа био у армији. Научио је да посматра људе. Тачно је знао када коме мора да приђе. Колико мора да игра господара и у ком тренутку треба неког најприснијим речима снажно да веже за себе. Одавно је схватио како може да користи људе, јер се уверио у своју моћ и способност да их придобије за све што би желео. Удаљио се од умиреног војсковође, затим је објаснио ударна дејства осталим командантима на брежуљку и онда самопоуздано издао наређење: „На извршење! Део одређених легија, за мном!” Кренуо је право на северозапад. Није ни помислио да контролише како се извршавају његове заповести. Максенције је за то време напредовао веома споро и опрезно. Био је свестан чињенице да је његов противник већи стратег, а био је узнемирен и неизвесношћу свог подухвата. Константин је заиста имао доста времена. Јахао је прво преко тешког, брежуљкастог терена, а после преко мочвара и пољана расквашених јесењим кишама, али је на крају ипак избио на добар друм, који га је водио непријатељу иза леђа. Сад само још да стигну и пешачке легије. У троуглу између реке Тибар, надошле од јесењих бујица, и два велика друма, Via Cassiae и Via Flaminie, Максенције је своје трупе развио у линију према слабим јединицама под командом Марцијана, али је с бока имао Константинову главнину за коју није знао. Ветар је дувао све јаче, фијукао кроз крошње дрвећа, на друму се чуо бат безбројних корака, кроз мочваре су такође шљапкале војничке ноге, ту и тамо њиштали су коњи. Да је ико имао времена да посматра небо, видео би како ветар све брже носи велике, сиве облаке. Изненада је њихова завеса почела да се цепа, сунце се пробило и све обасјало, тако да се видљивост нагло повећала. Кроз легије, поређане једне против других у бојевом поретку, преносио се узвик: „Крст! Крст Господњи!”, клицали су хришћански свештеници, показујући у небо како их је Осије научио. „Сунце! Sol invictus! Победа је наша!”, викали су такође пагански пророци и врачеви у

редовима Константинових војника. „Напред!” Легије су незадрживо кренуле. „На то је, дакле, рачунао!”, одушевљавао се Марцијан, сада потпуно смирено управљајући покретима својих чета, а кад су му курири јавили да се Максенције постројио у линији леђима окренут према Тибру, стари генерал је узвикнуо: „Па, он је потпуно полудео. Рурије мој, зар тако да погрешиш? Заиста, богови су на нашој страни!” Све остало што су изводиле Константинове јединице личило је на добро увежбан маневар, али се у односу на браниоце града претворило у обично клање. Константин је на челу галских коњаника предводио напад на бок непријатеља. Било је то велико изненађење. Максенцијеви војници нису успели довољно брзо да се окрену на ту страну, нису успели ни да напредују, јер су се испред налазиле њихове претходнице у чаркама с Марцијаном, а иза њих је хучала набујала река. Настала је општа паника. Максенције се са преторијанцима налазио у центру своје армије. Узалуд је слао наређења на све стране. Нико га више није слушао. Изгубио је везу и са војсковођом Руријем, који је јахао на челу колоне. Већина је похрлила натраг према Риму и без наређења, уверена да ће иза сигурних бедема некако да се заштити од смрти. И сам Максенције се поколебао. Одлучио је да се повуче у град. Али на уском мосту већ је настала гужва која се није могла спречити ни кад је он стигао са својим гардистима. Понтонски мост је попустио управо кад је принцепс прелазио. Пао је у Тибар и мутни таласи су за трен прогутали њега и његовог коња. У води је нестала и перјаница његовог шлема. Тако је погинуо непосредни потомак херкулијевске лозе, како ју је Диоклецијан представио свету. Сад је Константин и по адоптацији и по женидби био носилац династије, чије је припаднике успешно истребио. Кад су му његови верни хришћани испричали како је мост попустио под војском и како су у воду пали узурпатор у његови гардисти, Осије је одмах развио слику библијских размера: „Као у време Мојсија, кад су фараонова борна кола и његова војна сила потопљени у мору, тако су и Максенције и његови ратници као камење пропали у дубину, мост преко Тибра се раставио под њиховим ногама, чамци са посадама су потонули, а он, најбезбожнији међу њима, пропао је између таласа...” Преторијанци су једини остали пред срушеним мостом и борили се храбро до последњег човека, као што су научили. И то је, такође, користило Константину. Он је знао да ће ту гарди морати да распусти, јер Римом неће потпуно овладати док она постоји. Столеће и по преторијанцу су играли битну, често одлучујућу улогу приликом избора императора. Било би тешко преживеле осудити на смрт или их прогнати. Кад би то учинио, Рим би жалио над њиховом судбином. Овако је све било решено. Код Мулвијевог моста погинуо је и последњи преторијанац у римској историји.{13} Константин је истог дана на челу легија ушао у вечни град преко понтонског моста који је поправљен на брзину. Народ га је дочекао кличући. Био је искрено одушевљен јер се битка одвијала пред капијама града, а унутар зидина није било никаквог пустошења. Свакоме је било јасно да је Запад том победом добио новог неприкосновеног господара, који је без других борби завладао и Средоземним морем са свим острвима и целом северном Африком. Улазак у град деловао је спонтано, али Константин је добро знао како се организују церемоније које ће се дуго памтити, а имао је и добре саветнике. Преко позлаћеног оклопа пребацио је пурпурни плашт опшивен златом. Пред његовим колима, у која су упрегнута четири лепа коња, корачали су музичари са трубама, а други су ударали у повећа ручна звона. У поворци су ношени кипови многобројних богова, на првом месту бога Сунца с венцем на глави. Цар је кренуо право према Форуму, где га је у белим тогама и туникама дочекао цео Сенат.

Аблавије се унапред договорио о начину поздрава. Сенат је славио „ослободиоца града” и одлучио да у знак сећања на данашњи догађај изгради троструки славолук, који је морао да буде довршен до десетогодишњице царског јубилеја. То је значило да се дан када га је његова војска помало самовољно прогласила за цара и званично признаје као датум ступања на престо. Константинов позлаћени кип у руху бога Сунца поставиће се у округлом храму на Via sacra. Сенат је такође Константину на његов захтев подарио титулу maximus — највиши, чиме је проглашен за највишег по рангу цара. Диоклецијан је то био стварно, али титулу формално није носио. Константин је сада добио право да, на пример, на свим наређењима, едиктима и законима његово име стоји испред Лицинијевог и Максимина Даје, који су пре њега постали цареви, а такође да бар теоретски може издавати упутства која би важила за целу Империју и да сам именује конзуле. Одмах се користио тим овлашћењем и за следећу годину за конзуле именовао себе и Максимина Дају. Титула конзула, додуше, више није имала неки већи практични значај, али је још поштована. Увече је приређена велика гозба на којој су учествовали сви генерали победници, а такође и сенатори. Константин се великодушно претварао да не зна ко је све у Риму, такорећи још јутрос, био на страни пораженог Максенција. Панегиричар је говорио патетичним гласом: „Шта да кажем о твојим предлозима изреченим у курији, шта о твојим најновијим одлукама? Ти си Сенату вратио старо достојанство, заклео си се да ћеш увек мислити и на њега. Понудио си благост, за коју нико није смео ни да моли. Каква је срећа завладала Римом после твоје драгоцене победе! Ниси казнио чак ни оне чију је смрт Рим захтевао.” Пошто се повукао у приватне одаје које је преузео од бившег владара и пресвукао се у спаваћој соби, у којој је претходну ноћ провео сада мртви Максенције, издао је наређење у вези тријумфалне капије. Затим је само још Аблавије остао с њим. „Није имао укуса.” „Ко, господару?” „Максенције, ко други? Гледај те вазе, те завесе. Као у јавној кући. Свеједно... Не треба да губимо време размишљајући о њему. Имамо много посла. Ништа од тетрархије, мој Аблавије. Мораћу да владам сам.” „Значи ли то да одбацујеш Диоклецијанов поредак?” „Одбацујем, морам га одбацити... Све је то било лепо замишљено, али зар не видиш да није могло да функционише? Биће, наравно, потребно времена да се ослободимо Лицинија и Даје. Зато ћути, мој Аблавије, ником ни речи о далекосежним плановима. Важно је што сада држимо Запад. Али, знај, Исток је стратешки важнији. Уморан сам...” „Како не би био! Био је то тежак дан за све нас... А ти си све унапред знао?” Константин је дозволио себи да се опусти. Осећао је потребу да са неким буде искрен, а веровао је у потпуну оданост свог ађутанта. „Пре свега мораш све добро да организујеш. Ти си васпитаван као официр, али мораш још учити да би ми помогао. Ја сам много научио од Диоклецијана. Међутим, неке ствари је потценио, друге преценио. Рекох, много зависи од перфектног планирања, савршене организације, мораш узде да држиш у својим рукама, али ништа нећеш постићи без среће у одсутном тренутку. Неки то називају вољом богова. Или вољом оног једног, свевишњег, главног Бога... Ко зна...” „Зар ти, господару, искрено верујеш да је онај Галилејац?... И ја размишљам...” „Сад није реч о вери. Његови свештеници имају најбоље везе са Истоком. Тамо их је чак и више. Без њих данас се не може владати. Ах, питање је ко заиста влада. Хајде, пусти ме сад да спавам, снађи се и ти, види где ћеш се одморити...” „Већ сам наредио да ми спреме постељу ту пред твојом собом. Никад се не зна...”

Константин је за тренутак загрлио младог Аблавија и наслонио свој образ на његов. Сутрадан је на Форуму обављена још једна церемонија по прастарим обичајима. Цар се одвезао до курије, па га је цео Сенат отпратио до рострума.{14} Пред говорницом чекали су представници римског становништва да би акламацијом потврдили синоћње одлуке. Објављени су закони који су гарантовали безбедност свих грађана. Укинута је престрога Максенцијева пореска политика. Залихе, које су сакупљане у уверењу да опсада града може потрајати дуго, одмах су подељене као царски поклон. Иако није добро познавао Рим и његове обичаје, Константин се трудио да испуни очекивања вечног града. Избегао је само приношење жртве Јупитеру на Капитолу. На крају свог говора подигао је глас, тако да су га добро чули на целом великом тргу: „Објављујем грађанима овог града и људима на целом свету слободу од сваке тираније и почетак златног доба!”



3. НАЈБОЉИ НА СВЕТУ



Град Аугуста Треверорум лежао је на окуци реке Мозел. Од ветрова био је заштићен брдима и имао пријатну климу. Насеље се ширило око царских дворова. Лежало је на раскрсници друмова који су спајали галско залеђе са крајевима око Рајне, долину Роне и Атлантску обалу. Место је постајало све значајније и за пословне људе. Рекама су пловили бродови са пшеницом, крзнима и зачинима. У магацинима су се чувале огромне резерве жита. Константин је сматрао да новопридошлим грађанима не би требало пружати посебне привилегије. Нека их привуче њихов сопствени интерес. Ко би из Галије или са обале Ламанша, из Колоније Агрипине са севера, или доле из Италије стизао до града, улазио је у њега кроз западну капију. Стицао се утисак богатства. На обали реке стајала су импозантна постројења за претовар робе. Две главне улице укрштале су се у самом центру. Са запада на исток водила је Decumanus maximus, а са севера на југ Cardo maximus. Стамбено-трговачку четврт називали су Острвом — Insulae. Константин је заправо само наставио изградњу резиденције свог оца. На први поглед понашао се као да ће се овде настанити за сва времена. Напустио је стару репрезентативну двоспратницу лепих архитектонских линија, кроз чије је приземље водио надсвођен пролаз. Налазила се на самом улазу у унутрашњи део града и није му се чинила довољно безбедна.{15} Са бројним стубовима од огромних квадера пешчаника, повезаним гвозденим шипкама, а без употребе малтера, са високим уским прозорима, сад је могла да послужи као градска капија, јер је пролаз био широк тридесет шест метара, висок тридесет, а дубок двадесет три. Ту је могла да промаршира и легија, ту је у галопу могло да се пројаше са повећом пратњом или да се достојанственик увезе у кочијама. Највећа пажња посвећена је новом комплексу царских палата југоисточно од старе двоспратнице. Пре свега, завршена је монументална правоугаона сала у згради од опека Aula Palatina, у којој је владар на одговарајући начин могао да прима стране делегације. Око ње су се налазили тремови, салони, просторије за гарду и протокол, архив, канцеларије за цареве службенике. Велика пажња посвећена је дотеривању и проширењу старог градског амфитеатра. Уз царску власт неминовно су морале цветати и уметности и обичне забаве за грађане и војнике. На спољње зидове набачена је земља у виду великог косог насипа, на којем су засађени травњаци и жбуње које је цветало током целе године. Тако је амфитеатар личио на пошумљено брдо усред града, кроз праве тунеле улазило се и пењало на трибине и у ложе, а излазило се и на борилиште. У непосредној близини града налазило се и неколико добрих каменолома, али за палате се довлачио мермер из Италије и порфир из Египта. Поред обале реке Мозел градиле су се господске виле високих чиновника империјалне финансијске управе, јер се овде налазила и једна од најважнијих ковница новца у држави. Са четрдесетак хиљада становника Аугуста Треверорум или Треверис, како су неки почели да називају град, постало је лепо повеће насеље. Позориште, подигнуто у северном предграђу, привлачило је публику и из околних места. Сакрална алеја водила је према храмовима старих богова на једном узвишењу и била украшена клупама од камена, скулптурама и бакарним зделама у којима је вечно горео пламен, а могао се палити и тамјан. Прелаз преко реке осигуран је са западне обале капијама, а са градске стране налазила се још једна баријера. Центар је био заштићен зидом дугачким шест и по километара са 44 куле. Захваљујући богатим чиновницима и царевим саветницима који су се овде настанили, као и пословним људима увек жељним близине врховне власти, не би ли сазнали нешто корисно за своје подухвате, добро су живели и земљорадници, јер су вешто користили питоме падине

брежуљака и постојану климу, устаљени редослед годишњих доба, топла лета, снегом богате зиме, благе јесени и освежавајућа пролећа. Земља је била плодна. Рибари су ловили укусну рибу. А занатлије, пре свега кројачи и обућари, стаклари и керамичари, златари и ковачи оружја, снабдевали су цео западни део Царства. Увезена свила овде се у специјалним радионицама украшавала златним везом. Кипари и сликари никад нису остајали без повољних и добро плаћених наруџбина. Константин се радо сећао свог службовања код Диоклецијана, посебно у Никомидији, у граду који се, такође, нагло развијао. Тамо је често био дежурни официр гарде. Посматрао је посетиоце. Они су понекад стизали надмени, охоли, чак и спремни да цару дају савете, међутим, суочени са промишљеним источњачким протоколом, вођени кроз безброј ходника и салона, мало-помало губили су самопоуздање, а смерност и кроткост су се рађали у сразмери са помпезношћу архитектуре. Тренутак кад би се најзад суочили са господаром морао је да се режира тако да би им се урезао у памћење за цео живот. „И ја морам на сваког да оставим такав утисак, преда мном треба да се осећају сићушни и неважни.” Константин је својим неимарима прецизно објашњавао да првенствено захтева функционалност у служби церемонијала, а то значи такође и политике, не само апстрактну лепоту. Престона дворана била је висока тридесет метара. На северној, ужој страни налазило се узвишење одакле је Константин, са престола под балдахином и окружен свитом, одозго гледао госта који је морао да се приближи полако и да пред њим савије колено. Малтер којим су обрађени зидови престоне сале био је помешан са прахом од опеке, тако да је све деловало црвенкасто, као да је сама одаја од пурпура. Град се спремао да прослави тристагодишњицу оснивања, а истовремено и десетогодишњицу Константиновог проглашења за цара. Кад је нова палата била готова, намештена и украшена, насељена одговарајућим бројем робова и послуге, Константин је наредио да се доведе и његова супруга. Фауста је сад имала седамнаест година. Млада царица је са својом пратњом ушла кроз помпезну капију. Управник двора дубоко се поклонио и пошао пред њом кроз одаје украшене мермером, златом, намештајем од афричког дрвета, сомотом и свилом. Палата је заиста деловала раскошно, вероватно је надмашивала све што је до тада видела у Риму. „Смем ли да наредим да се донесе послужење? Или би господарица прво желела да је окупају?” „Кад ћу видети свог мужа?” Фауста још није била стекла хладну стрпљивост владарке, била је само немирна шипарица са дотераном фризуром и у доста неудобној одећи, али је горела од знатижеље да види човека који ће је први одвести у брачну постељу. „Опрости, али наш господар ми није издао никаква наређења да ти било шта саопштим о његовом дневном распореду.” Млада царица је нагло подигла лепу главицу и љутито лупила ногом о под. „Ти си овде слуга?” „Управитељ царског дома, господарице!” „А ко је тај ко зна шта цар намерава?” „Можда само богови.” „Константин зна да сам стигла?” „Наш господар зна све!” Морала је да попусти: „Покажите ми где се могу окупати и освежити. Затим донесите вечеру у моје личне одаје.

Ваљда их имам? А после желим да се прошетам вртовима. Нека дође неко коће ме водити...” Иако је морала да једе сама, апетит јој је био одличан. Није имала коме да се повери, с ким да разговара, да гласно каже да је разочарана што је на степеницама није дочекао муж, цар, војсковођа, победник. Убица њеног оца и њеног брата. Човек са којим ће, кад год он то зажели, морати да легне. Једва га се сећала као крутог, високог младића који ју је држао за ручицу. Најзад се појавио један евнух. Десетак црних робова понели су бакље. Пролазили су кроз велике сале, прешли преко дугачких тремова, имала је утисак да је воде кроз лавиринт и да никада сама не би успела да се снађе, затим су преко широког, удобног степеништа сишли у парк са вештачким потоком, преко кога су водили лепи, мали, узани мостови. Стигли су до гушће обраслог дела парка, готово шумице, а да нико није изговорио ниједну реч, само су учтиво пред њом осветљавали пошљунчану стазу. Ноћ је била блага. На небу је сијао пун месец. Изненада, као на нечију команду, пратња се разбежала. Просто су сви нестали у жбуњу или иза дрвећа. Уплашила се, али то нико не би запазио на њеном месечином обасјаном младом лицу. Ипак је била Римљанка, мада тек у првој генерацији. Тргла се тек кад су је из мрака обујмиле чврсте руке тако да се леђима морала ослонити на нечије груди. Те исте руке затим су је окренуле и подигле јој главу, нежно је хватајући за браду. Пред њом је стајао висок мушкарац енергичног лица и тамне коврџаве косе. Васпитавана је у одређеном духу и није узалуд одрасла као најмлађе дете једног цара — иако га не би препознала, знала је ко једини сме да јој тако приступи. „Најзад си изволео да се појавиш!” „Ми се налазимо у чудној ситуацији, девојчице моја!”, обгрлио је око рамена и одвео је до једне клупе. Сели су. Пред њима је била леја цвећа окупана месечином. „Обавезује нас наше порекло. Наш положај још више. Спојили су нас други. Ја нисам хтео да дворани посматрају како се нас двоје поздрављамо, заправо упознајемо. Хтео сам да поштедим нелагодности и тебе и себе. Хтео сам да се сретнемо као младић и девојка у парку обасјаним месечином.” „Вероватно си добро поступио. Хвала ти.” „Знаш, мени је иначе стало до церемонија. Друкчије се владати не може. И ти ћеш морати да се уклопиш у такав живот. Али баш због тога не желим и не дозвољавам да ме ико посматра док изражавам приватна осећања...” „Константине!”, тргла се. „Смем ли тако да те ословим?” „Разуме се. Али само кад смо насамо. Иначе, чекај девојчице... Нас је спојило провиђење и потреба Империје...” „Знам ја то...” „Па ипак, само од нас зависи шта ћемо направити од својих живота. Како ћемо се снаћи једно с другим. Устани, молим те, да бих боље могао да те видим...” Фауста је полако устала. Повукла се неколико корака и стала пред својим мужем. Константин је сагледао грациозност узбуђене седамнаестогодишње девојке, Фауста је умела да се држи отмено и елегантно. Од првог часа, откад је проходала, учили су је како да стоји, како да корача, какве позе да заузме. Знала је да је до сада све било само игра, проба, ово је била премијера у њеном животу. Знала је да много зависи од тога да ли ће се свидети човеку пред њом, кога не ословљавају само титулом господара, него који за њу јесте господар. Била је испуњена задовољством, инспирисало ју је то што јој се он заиста свиђао. Можда га је замишљала баш таквог. „Израсла си у лепу девојку. То ме радује. Сећам те се као несташне девојчице, коју сам морао да оженим јер су тако наредили. Скини, молим те, тај шал са рамена...” Сачекала је тренутак, а онда је обнажила обла рамена пркосним покретом, као да чини нешто недозвољено, али и дефинитивно. Он је устао и чврсто је загрлио. Мало се опирала.

„Не бој се... Сад у овим вртовима нема ни живе душе. Около стражари моја гарда. Побринуо сам се за све. Сами смо. Али сад не желим да будемо цар и царица. Никако. Сад смо младић и девојка који су се упознали под чудним околностима и који ће се заволети у једном зачараном, ноћном врту далеко од погледа неискрених људи...” Умео је да буде нежан, али у неким тренуцима и тако енергичан да се то граничило са грубошћу. Наметао је своју вољу. Поигравао се са њом, као искусан музичар који се дохватио новог, скупоценог инструмента, па зна како ће реаговати на сваки, па и најлакши додир. Узео ју је на клупи, као војник служавку, а ипак је није увредио, јер је био човек а не господар, јер је показивао да се диви њеној лепоти. Захтевао је својим покретима, без много речи, али није примењивао неодољиву силу, није имала осећање да је силује, његов притисак као да је био тражење, налажење, вођење. На крају је разголићену невесту завио у свој пурпурни плашт и лако је понео преко стаза парка, преко свих оних узаних мостића, уз степенице у палату, па на спрат у своје личне одаје, где је на позлаћеном столу чекало печење, воће и разна вина. „Ја још и не знам шта ти волиш, Фауста...”, питао је нежно. „Желиш ли прво да се окупаш? Сама или да ти помогну робиње?” „Добро ти знаш шта је женама потребно... Само мало да се освежим, робиње ми нису потребне.” Вечерали су заједно, није хтела да му каже да је једном већ јела како га не би разочарала, а бојала се да би то показало да је нестрпљива, чак неучтива. На цара се чека. „Константине!” Погледао ју је зачуђено, јер је изненада дигла глас. „Изгледа да смо имали срећу!” „Јесмо. Али на шта ти сад мислиш?” „Моћи ћу да те волим, Константине. Да те волим као што свака девојка воли свог првог мушкарца. Не као принцеза која се удала због државног интереса.” „Ја сам срећан човек. Твој цар је срећан човек, Фауста! И сви они који ће се везивати за мене искрено морају бити срећни. Зато се чувај!” „Како то мислиш?” „Рекла си да ћеш ме волети увек као што девојка воли свог првог мушкарца. То није довољно. Теби ја нисам само први, него и једини и последњи у животу, запамти то!” „А ја теби?” „Ни прва, ни последња, Фауста. Ти знаш да имам сина. Ја сам мушкарац, ја сам војник и ја сам цар. Али ти ћеш бити моја једина царица!” Да би ублажио своје опоре речи, упитао је: „Да ли ти се свиђа афричко воће?” Узела је урму. „Да.” „Имаћеш увек све што највише волиш...” Спавали су заједно, а кад се у зору извила из његовог загрљаја, рекла је тихо: „Мушкарац, војник и цар!” „Да. Зашто то говориш?” „Шта то значи? Мог оца су задавили по твом наређењу, а био је такође цар. Готово деда да ми буде, а не рођени отац. Он и ја нисмо били блиски, па ипак...” Константин је устао као да не може да одговори у лежећем положају. Огрнуо се и привукао столицу уз постељу. „Јесам, Фауста. Наредио сам да га убију. Морао сам!”, говорио је веома тихо, али одлучно. „Можда ће и мене убити једнога дана. Можда и тебе. Запамти, ми нисмо обични људи. Ја тебе нисам изабрао као лепотицу која ми се највише свидела, коју сам заволео. Реч је о херкулијевској лози...” „Знам.” „Да сам остао капетан гарде, центурион или трибун прве класе, после можда постао префект

легије, пуковник или чак генерал, живео бих са својом Минервином, купио негде у Илирији имање, ако бих остао жив после битака, једног дана бих се повукао, уживао у природи, играо се са својим унуцима, ако би били дечаци научио би их да јашу и да се мачују. Али то није моја судбина.” Зраци сунца обојили су зидове. Свитао је дан. „Ми ћемо често морати да глумимо”, наставио је. „А кад смо насамо требало би да заборавимо на односе у Царству, на интриге твог оца против мене и поретка и да сам ти убио брата. Убио сам га у отвореној борби, Фауста. Нећемо мислити ни на то да је твоја полусестра, твоја маћеха, узела мог оца од моје мајке. Зашто? Јер јој се прохтело? Наравно да није, него из истих династичких и политичких интереса. Ако не будемо понекад сами, као ове ноћи, овог јутра, ти млада лепа жена, а ја твој супруг, ни за час више нећемо бити срећни као што смо били синоћ, животи ће нам бити још горчи него што судбина дозвољава. Али кад седимо на престолу у Auli Palatini са дијадемама и у пурпурним плаштовима морамо да заборавимо на наше ноћи и игре и да будемо само владари. Да ли ћеш то моћи?” „Научићеш ме.” „Хоћу. Још једна ствар. Ти знаш за мог сина Криспа...” „Наравно. Поштоваћу га. Покушаћу да га волим.” „И ја сам ванбрачни син свога оца, Фауста. Али с тобом желим да имам много деце. Због нас и због државе. Ми не знамо какви ће бити наши синови. Без обзира на све, Царство ћу оставити оном који по мом мишљењу буде најбољи, без обзира на то ко му је мајка.” Фауста је уздахнула: „Још ни зачети нису, а ти их већ распоређујеш као фигуре на политичкој плочи. Остани још мало онај младић, не жури да се претвориш у господара...” У току првог дана у новом дому Фауста је обновила познанство са Константиновом мајком Јеленом, коју је као девојчица једва запамтила. Довели су пред њу и Криспа, весело, живахно дете. Начелник протокола предложио јој је да обиђе радионицу стакла која се налазила непосредно пред капијом града. Ту су се дувањем добијали мајсторски и уметнички обликоване чаше, бокали, посуде за мирисаву маст и лекове, а правило се такође и прстење и наруквице од стакла. Власник радионице понизно је молио за милост да царица прими неколико најлепших украса, а начелник протокола делио је велике златнике као напојницу. Затим је посетила државну ковницу. У строго чуваним трезорима налазили су се злато и сребро, бакар и цинк неопходни за легуре бронзе, олово и све што је још било потребно. Бројни контролори међусобно су пазили да се ништа државно не отуђи. Добри вајари били су ангажовани да према највишем наређењу направе моделе и брину се за израду калупа од најтврђег дрвета. Посебне пећи служиле су за топљење племенитих метала. Веома важан посао било је тачно мерење. Мерачи су одговарали за то да сваки новчић има одређену тежину. „Наша ковница постоји већ преко двадесет година, господарице. Колико је нама познато, новац се кује хиљаду година и више. Говори се да су Лидијци први почели да га праве од електрона, а то је била ретка природна мешавина злата и сребра која се могла наћи у њиховим рекама.” „Шта је твоја дужност, добри човече?” Фауста се добро сналазила, држала достојанствено, чак је деловала мало старије. „Ја сам procurator monetae, управитељ новца, поштована млада господарице.” „Да ли је то тежак посао? Да ли је велико искушење твојих сарадника да нешто не украду?” „Посао је одговоран, али ја мислим да крађе и није тако тешко спречити ако се људи који имају приступ драгоценостима добро плаћају. Боље је обезбедити им пристојан живот на законит начин него их доводити у искушење. А захваљујући разумевању царева, у том погледу

не наилазимо на тешкоће.” „Кажеш, царева?”, питала је Фауста изненађено, јер је одмах запазила неодређеност израза. Прокуратор очигледно није говорио о Константину као о једном императору. „Ми овде нисмо политичари, ми смо финансијски стручњаци. Радимо на основу постојећег закона. Још је на снази Диоклецијанова реформа монетарног система. Сваки закон који нам буде достављен од легитимне власти биће, наравно, извршен прецизно, безусловно и без коментара. Ако ми дозволиш примедбу, господарице, цареви могу да се промене и мењају се, скинути главе управитељима ковнице још је лакше, али уредност ковања и расподела новца основни су услови стабилности трговине у Царству, основа свеколике привреде, што значи и живота, а свега тога нема без поверења у новац. Због тога нико у њега не сме да дира!” „Драго ми је што ћу свом узвишеном супругу моћи да испричам каквог самосвесног и закону оданог слугу има у теби!”, рекла је Фауста помало подсмешљиво. Није сматрала да треба да га пита ко стварно одређује која је власт легитимна. На крају, сигурно само број присутних мачева и копаља. Управитељ није деловао као да запажа њене сумње. Наставио је да објашњава да из његове установе, из Sacra Moneta Treveris, како ју је он називао, годишње излази и по милион комада новца од злата, сребра и бронзе, готово две трећине новца западног дела Империје. Али он се није бринуо само за Италију, Галију и германске провинције, новац одавде циркулисао је и у Египту, Галилеји, Јудеји, Самарији, Сирији и Месопотамији. На крају посете предао је царици златник десетоструке величине у лепој кутији. „За успомену, господарице!” Фаустину носиљку затим су однели до радионица неколико најпознатијих мајстора. Посматрала је како се чисти вуна, како се боји у великим казанима и како се тка. Бале везане јаким конопцима товариле су се на кола са четири точка или на мазге. Млада царица почела је да схвата колико заната и занимања има на свету. Око вуне је било много посла који је захтевао и одређене алате, на пример, маказице за стрижење оваца. Пошто је питала где их набављају, сместа су обишли и једног ковача који их је израђивао, па је разумела да он прво мора да набави гвожђе као сировину, дрво закалупе, угаљ... Први пут је видела како обућари прво омекшавају кожу у води, пре него што ће почети са израдом финих дамских ципелица, официрских чизама или једноставних, јефтиних сандала. Пожурили су да посете и столаре и тапетаре који су са помоћницима правили софе, фотеље, столове и остали намештај од прућа, али одбила је да оду и до кројачница за јастуке и покриваче, да сиђу до реке и обиђу рибаре, радионице рибарских мрежа и бродоградилишта. „Нешто ваљда можемо да оставимо и за следећи пут?” Фауста је успевала да истовремено буде природна, да људима поставља питања са искреном, девојачком радозналошћу, али и да се држи господски. Градом је почело да се шапуће: „Наш господар је нашао заиста дивну младу жену за царицу!” Константин је могао бити задовољан првим извештајима својих ухода о Фаустином понашању и утиску који је оставила на грађане Тревериса. Није била само лепа него и мудра.

Има чуда

Константин је већ и пре победе пред Римом важио за одличног војсковођу. Још за живота оца Констанција лако је победио франачке кнежеве Аскариха и Мерогаиса и наредио да их звери растргну у арени у Треверису, пред публиком која се радовала јер њихов град више није заостајао за Римом са таквим приредбама. У част победа основао је неку врсту крвавог фестивала Франачке игре — Luci Francis — за време којег су франачке заробљенике бацали у арену да би се клали међусобно или да би их прождрале дивље животиње. Сам цар је избегавао да одлази у арену, а касније, кад је био уверен да је задовољио жељу за сензацијама и да му таква врста популарности није потребна, никад више није лично посећивао гладијаторске борбе и смакнућа. Заправо није подносио да види крв. Понекад би му позлило од њене боје, а поготово мириса. У току битака које је предводио није било времена да осети крв. Иначе, завртело би му се у глави чак и кад би се неко у његовом присуству случајно посекао. На његову трпезу месо је стизало само јако препечено. Био је свестан да је противречност осуђивати на смрт, а не хтети да се то види. Са таквом противречношћу морао је да живи, али стрепео је да га неће поштовати као цара и команданта зато што не воли крв и смрт. Пошто је западне границе, за које је одговарао, успео да смири, Константин је нашао више времена за религијска питања. У свету у којем је живео, стари римски богови све су више деградирани у демоне или њихове персонификоване особине. Тако је Nemezis била узвишена праведност делотворног божанства, али и ћерка Јуститиае. Themis је вечити закон, а може се замислити и као личност, предводитељ ауспиција. Меркур носи и име Mundi veliocior sensus, дакле, принцип покретања светске целине. Најзад, Fortuna развија људске особине. И сва божанства су међусобно повезана, тешко је схватити где се завршава надлежност једног, где започиње моћ другог, о чему се договарају, а у чему гложе. Врховни бог, оличење свемогућег, за савременог човека у држави која треба да функционише, ипак је морао да буде нешто више, свакако више од збира победа добрих особина над лошим. Најлакше га је било замислити у сјајној плочи Сунца, без које је живот незамислив. Константин је врло добро знао да је Диоклецијан захтевао веровање у богове из моралних разлога, ради лакшег одржавања реда и поретка, а не зато што је сам мислио да они постоје. Али нови, млади цар нити је прихватао принцип владавине путем тетрархије, нити сувише компликовану религију. Морало је да се нађе нешто једноставније. Нервирали су га односи у његовој породици, а чинило му се да таква збрка постоји и међу боговима старог Рима и древне Грчке. Кад год би разговарао са својим официрима, увек би се наново уверио да и они теже новим и систематичнијим решењима. „Немогуће је, господару, прихватити нови култ сваки пут кад преместимо легију у другу провинцију. То збуњује војнике. Ако је Царство јединствено, зашто сви немамо исте богове и обичаје?” Све више је схватао да јединствена владавина неће бити успешна без неке опште вере. Још није знао шта ће урадити, али је брижљиво разматрао на који начин би му могли користити још недавно прогањани верници блискоисточног бога који је, наводно, жртвовао јединог сина за

добробит човечанства. Позвао је у Треверис одличног хришћанског говорника и писца Лактанција. Познавао га је још из Никомидије, био је ретор на Диоклецијановом двору све до прогона после пожара у царској палати. Успео је да побегне у последњем тренутку, иначе би га у току истраге свакако ставили на муке, а вероватно и погубили. Константин га је примио у свом радном кабинету, а не у сали за аудијенције. То је била велика част. „Биће ми потребни људи као што си ти, мој Лактанције. Како си?” „Радо ћу ти служити. Твој отац је био благ према верницима, а чујем да си и ти благословен од нашег господа Бога...” „Од свих богова. Али пустимо то, ја дозвољавам да свако верује у шта жели. Мени се свиђа твој стил. Даћу ти прилике да свој дар развијеш на мом двору.” „Са твојим допуштењем, одлучио сам да напишем књигу о смрти убица, господару, о страшном крају свих прогонитеља хришћана. Сам Бог је прво казнио Галерија...” „Да, јадник. Чуо сам да је његова смрт била спора и страшна.” „А највећи грешник, Диоклецијан, сам се убио у страху да ћеш га ти послати на онај свет...” „То, мој Лактанције, није истина. Свашта се прича. За сада је он жив и за своје године прилично здрав. Позваћемо га да нас ускоро посети овде...” Хришћански књижевник је пребледео и устукнуо: „Мора да умре на страховит начин. То је важно за уверљивост моје књиге.” Константин се прво насмејао, па се мало замислио. „Лако ћемо за твоју књигу. Мислим да ми твоја идеја одговара. Видећемо. Није важно шта је истина, истина је што људи верују да се догодило, да се догађа и да ће се догодити. Твој задатак је сад, пре свега, да будеш један од учитеља мог сина Криспа.” „Све што знам радо ћу пренети на младог принца.” „Добро. Пази! Ти ћеш га подучавати према својој савести. Мени је пре свега стало да научи да се изражава, да научи стил и граматику. Други учитељи ће му рећи друге ствари. Он мора да стекне сазнања о свим веровањима која данас постоје на свету. Учићеш га оном што знаш, рећи ћеш му у шта верујеш, али нећеш се у име свог Бога борити за његову душу.” „Али осим јединога Бога постоје само демони, господару, а они су сви зли, нису склони царству божјем и спасу човечанства.” Цар је подигао обрве. Мука је с тим хришћанима била што су доста дрско износили своје мишљење. Захваљујући њима он би сазнавао понешто корисно, али није волео да му се неко противи. „Свеједно. Чак и да си ти у праву, морамо да умилостивимо и њих.” „Надземаљски и земаљски демони доста знају о будућности, мој господару, али не све!”, почео је Лактанције да објашњава нашироко.{16} „Божју вољу не могу знати. Ми можемо да их призивамо помоћу магије, али онда ћемо варати људе... Обраћајући се демонима човек не види ништа, само мисли да види оно чега нема... Демони доносе болести, снове и лудило не би ли људе ужасом јаче привезивали уза себе... Али ми не смемо да их обожавамо чак ни зато што смо уплашени, јер они могу да нам нашкоде док сеју ужас и страх. Кад се у њиховом присуству призове име јединога Господа Бога, они морају да побегну, а побожни људи могу да их натерају да признају своје име. Демони су људе научили да праве кипове краљева, јунака, пророка и да их поштују на начин који припада само Богу. Али иза свих тих ликова од камена крију се они сами, пагански демони. Све је то страшна машта, господару, тако ми рана Исусових!” „Чекај, мој Лактанције. Говориш доста добро и уверљиво. Бићеш ми користан. Али моје кипове не смете да рушите, иако ја, наравно, знам да нисам никакав бог. Твој пророк је, чини ми

се, рекао да богу треба дати божје, а цару царево...” „Посветлио је твоју узвишену личност, господару, јер познајеш његове свете речи. Тако је!” „Е, па пошто сам ја, је ли, цар, моји кипови остају, јасно? Даље, те приче о Христовим ранама остави за малу децу. Сваки бољи египатски мађионичар уме да изведе којекакве трикове са ранама...” „Не, не греши, господару, то је друго! Мађионичари своје ране добијају управо призивањем демона. А наш Господ Исус Христос задобио је ране на крсту од римских легионара у божје име и за спас наших душа.” Цар је полако почео да губи стрпљење. Понекад је волео да слуша приче о чудима и црној магији, али не увек, не кад би имао важнија посла. „Сад можеш да идеш. Мој ађутант Аблавије даће ти остала неопходна упутства. Ако ти нешто треба, обрати се њему. Повремено ћу те позивати и код себе. Провераваћу како напредује мој Крисп.” Разговори о хришћанству нису били ретки у царевој околини. Константин је са великим занимањем слушао кад су му причали о ћерки Спиридона, хришћанског епископа са острва Кипар. Звала се Ирена. Неки породични пријатељ поверио јој је пред смрт где је сакрио своје благо. И она је изненада умрла, можда је била реч о некој заразној болести, тек, није стигла ником да саопшти где је сакривено благо. Епископ се обратио свом Богу и преклињао га да покаже могућност ускрснућа, само да би мртва девојка рекла где се налази скривено злато. Свевишњи је умилостивио молбу верног слуге и пошто му је мртва ћерка рекла тајну, успео да докаже своју честитост. Такве приче су се све чешће препричавале и на свечаним вечерама у царевој градској вили. „Верујеш ли да тако нешто може да се догоди, мој Аблавије?”, обратио се Константин свом увек присутном ађутанту. „Шта желиш да чујеш, господару?” „Кад нам је тако пријатно за столом и кад смо већ попили доста фалернског вина, желим да чујем шта ти лично мислиш, а не шта мислиш да ја мислим да би требало да кажеш!”, наљутио се, али је Фауста, која је била с његове десне стране, у жељи да спречи да се озбиљно разгоропади, сама проговорила: „Разуме се да верујем. Зар је мало чуда у нашим животима?” „Аблавије, тебе сам питао!”, опоменуо га је Константин, сада ипак мало блаже. „Има чуда, господару, како да не. Ја верујем у чуда. Зар нам се знак божји није појавио на небу пред одлучни час битке код Мулвијевог моста?” Опет није било јасно да ли је то рекао искрено или двосмислено. Бар он је знао како је организовано то „чудо”. Или је већ заборавио? За Константина су хришћани били поданици, баш као и они који су веровали у друге богове. Христа је у то време признавао само као једно од могућих отеловљења божанског. Цара је пре свега занимало ко је у којој мери спреман и способан да служи идеји поновног уједињења државе. За десетогодишњицу проглашења за цара у Риму завршен је славолук, како је Сенат и обећао Константину после победе над Максенцијем.{17} Да би изградња била што бржа, а и јефтинија, користили су се делови са старог Трајановог славолука. Константину су то, наравно, дојавили и, кад су једном безбрижно изјахали у лов, Аблавије га је питао: „Зар не сматраш извесним непоштовањем, па чак и преваром, што за твој споменик користе већ употребљено камење?” „Нека их! То што је писало на Трајановом славолуку иначе је лук и вода. Пусти Римљане... Диоклецијан их никада није схватио. Он се према вечном граду увек понашао некако чудно, није

хтео тамо да прослави чак ни сопствени тријумф... Знаш, он је често разговарао са мном, баш као ја сад с тобом. Аблавије, да ли ти можда желиш да будеш цар?” Млади официр се уплашио: „Нека ме богови сачувају таквих лудих мисли. Шта ти пада на памет, господару?” „Шта ја знам... Ја сам гледао у њега, посматрао шта ради, често сам му се дивио, још чешће помишљао: грешиш, стари, ја бих то другачије и боље. Ја не знам шта ти мислиш и да ли си тако добар као што ја мислим да јеси, ако понекад не зажелиш да сам владаш...” „Нисам ја твог божанског порекла...” Цар и његов најближи сарадник мало су се издвојили од пратње. Константин очигледно није имао воље да лови. Уживао је у шуми, посматрао све око себе, пропланке, поток, сенке. Говорио је замишљено, више за себе, него свом верном пратиоцу: „Божанско порекло? Којешта! Моја мајка је крчмарица из Наисуса. Позивамо се на херкулијевску лозу, а шта је то? Ко је био Максимијан Херкулије? У младости, сељак из провинције. У старости, проклети интригант и, што је још горе, будала. Ваљано је умео само да се туче. Иначе, био је кудикамо необразованији, глупљи и горег порекла од тебе. Моје високо порекло састоји се у томе што га је Диоклецијан натерао да посини мог оца. Сам божански Диоклецијан! Син писара, ислуженог војника. И сви смо Илири, никакве везе са правим Римом немамо, молим те, размисли, Аблавије, и кажи, зар би ти било тешко нешто за себе да смислиш? Наметнули смо се оружјем уз нешто мало лукавости и подоста среће... Сећаш ли се о чему смо разговарали неко вече? Заиста ти кажем, у том погледу дође и мени да поверујем у чуда!” Јадни Аблавије често није знао како да одговори на питања свог цара. Бојао се да га не убије ако посумња да би могао да снује побуну. Тријумфално славље у Риму одржано је према традицији. Било је игара и поклона за народ. Константин је одбио само једно. Није отишао на Капитол да Јупитеру поднесе жртву захвалности. Још један детаљ зачудио је римско племство и грађанство. Натпис на славолуку говорио је да је Флавије Константин Максимум победио тиранина и његову партију уз помоћ највишег и најбољег Јупитера, али Константин је изненада наредио да се та слова избију длетом и изрека промени. Сада је само писало: уз помоћ највишег и најбољег божанства. Стари свештеник и пророк Астракс затражио је тим поводом аудијенцију, благо изразио негодовање и неразумевање и уз дужно поштовање господара питао за разлог. „Нека свако мисли на свог бога, добри мој старче. То није уперено ни против Јупитера, ни против било ког другог бога, сваки од њих може да сматра да је реч о њему.” „Али народ говори да ти мислиш на Галилејца.” „Не народ, него само његови следбеници, а ја се чудим што ти прихваташ њихове приче. Они нека мисле на њега или на кога хоће. А тебе молим да верујеш да мислим на сваког бога који би могао да нам помогне и да за било кога од мојих поданика буде оно врховно божанство.” „Запажено је да ниси принео жртву Јупитеру, као што су тријумфатори одувек чинили”, инсистирао је пагански свештеник и даље. „Ти си понтифекс максимус, није свеједно шта ти прихваташ, а шта одбацујеш!” „Опрости, ко је шта запазио? Мали број дворана који су били присутни. Народ није заинтересован за наш церемонијал, масе желе бесплатно печење и веселе игре. Знам ја то врло добро. За просте људе важно је само шта виде на славолуку, а то су жртве Аполону, Дијани, Марсу и Силванију. Ја, Астраксе, право да ти кажем, жртве не волим, али на памет ми не пада да теби нешто прописујем, не забрањујем ти да жртвујеш, напротив, ја ти заповедам и молим те да ме о својим сазнањима и мишљењима обавестиш, као што то чине и остали пророци и првосвештеници.” Свештеник је говорио гласније од цара, владар разложније, тихо, али јасно. Налазили су се у

једној од раскошних римских библиотека. „Не можеш порећи, господару, да си вечни град освојио са монограмом Галилејца на стеговима. Сам си рекао да ћеш под тим знаком победити.” „Јесам, добри мој саветниче. Јесам рекао и јесам победио. Био си присутан. Саветовао си ми да избегнем тај бој, јер је противник јачи. Шта би било са нама да сам те послушао и да смо се повукли? Ко би данас владао Римом? То што смо победили данас је неумољива чињеница. Чињеница је и ко влада. Ја! Ја теби не замерам што си ме погрешно саветовао. Чинио си то по својој савести, по свом знању, зар не? Ја то ценим. Али моје је да одлучујем!” „Свакако... Али више од тог знака помогле су хришћанске уходе, њихови извештаји из Максенцијевог табора...” „Па шта? Видиш, баш је о томе реч. Немој да мешаш у то Јупитера, а још мање Галилејца. Ни ја тебе не питам гледаш ли само јетру и остале изнутрице жртвованих животиња или имаш и друге изворе за своја пророчанства. Мене само занима колико ће ми твоја предсказања користити у владању и ратовању. Понављам, твој је задатак, као и свих других пророка, да ми саопштиш своја сазнања и мишљење, било да ти их подаре богови или да си их стекао на други начин. Цар ће захваљујући божанском надахнућу проценити ко га најбоље саветује. Ко ме буде боље саветовао, свакако ће бити награђен. А ја јесам, као што сам кажеш, понтифекс максимус, врховни свештеник и слуга свих богова, свих, разумеш ли? И галилејског, такође.” „Дозвољаваш ли само још једно питање?” „Свако питање, добри старче. У четири ока свако питање, као што ћу, кад смо насамо, радо саслушати и сваку твоју примедбу и критику, а не само савет. Изричито ти, међутим, забрањујем да било шта говориш против неке одлуке коју сам већ донео и објавио. Да чујем!” „Шта си Осију, назови епископу из Кордове, обећао за услуге код Мулвијевог моста?” „Унапред му ништа нисам обећао, али одужићу се његовој заједници на царски начин. Одлучио сам да римском хришћанском епископу поклоним латеранску палату.” „Господару! Па она је одређена за твоју супругу Фаусту.” „Тачно. Тако је било предвиђено. Зато то и јесте наш лични поклон, а не државни. Господарица Фауста ће се најчешће налазити са мном, биће увек тамо где сам и ја. Или у мојој резиденцији у Треверису. Није јој потребна посебна палата у Риму. Ослободићу хришћанске свештенике војне службе и пореза, омогућити им да живе за своју веру, баш као и ви, слуге осталих богова. Ни мање, ни више.” Кад је цар почео да дели поклоне римском народу на Трајановој пијаци нико више није размишљао о Максенцију, нико није слушао верске фанатике и њихове разговоре и свађе око богова. Константин је лично присуствовао том чину. Подигли су му узвишени престо на који је сео обучен у пурпурну, златом опшивену тогу. Окруживали су га сенатори, чак и бакљоноше усред дана. Саслушао је изразе захвалности својих поданика. Сваки Римљанин, чије се име налазило на листи становника, примио је у свом делу града значку за коју је добијао поклон у храни и меру ситног новца. Затим су сенатори од цара лично на руке добили дванаестоструко већи износ. За већину сенатора то није представљало значајнију своту, али је сам акт успостављао стари однос између императора и њих. Сад су опет знали коме треба да служе, а можда су се најзад одрекли и илузије да треба да владају, као у време Републике. Константин је дао још неке налоге предузимачима и грађевинарима у Риму. Прво да се изгради ново јавно купатило са његовим кипом, двоструко већим од природне величине. Да се преуреди прилаз Квириналу са Марсовог поља постављањем великог степеништа. Наредио је и да се искује велики златник са његовим ликом и натписом да је поново успоставио власт над целим земаљским кругом, да је обновитељ слободе и најбољи цар. На том златнику приказана је и његова веза са непобедивим Сунцем, а титула му је била Maximus Augustus, највиши цар, као да

на Истоку још нису владали Лициније и Максимин Даја. Обзнанио је тако urbi et orbi, пред градом и целим светом, да се сматра позваним да својом владавином уједини све земље. Хришћанство је изједначио са свим старим верама, али му није дао предност. Још није. Цареви на Истоку нису се, наравно, помирили са новонасталом ситуацијом. У Емони је срушен Константинов кип. То се није могло догодити без Лицинијевог налога. Емона{18} је, надомак Италије, била на пола пута између Рима и Тревериса. Непоштовање царевог кипа могло се и морало се схватити као изазов. За освету, Константинове чете су потукле Лицинијеве код Цибалиса на реци Сави и гониле их све до Тракије.{19} То није било трајно решење, али Константин још није био спреман за одлучујућу битку. Нови, млади владар знао је да, пре свега, мора да обезбеди путеве за трговину и на копну и на мору. Узроци свих немира у прошлости биле су несташице и глад проузрокована кашњењем транспорта са намирницама. Знао је да су порези у новцу и натури исувише високи, али како би без њих издржавао војску? У протеклим столећима, а нарочито под војничким царевима, дошло је и до социјалних промена, тако да су многи сељаци из провинција изненада дошли до богатства и власти, а некада отмене и имућне породице нашле су се на ивици материјалне пропасти. Градови су нагло расли. Из унутрашњости се досељавало много нових становника који су били привучени њиховим сјајем и убеђени да ће ту лакше и лагодније живети, али нису сви могли да опстану збијени на малом простору са толико других и различитих људи. У Константиновој младости Империја је могла имати педесет милиона становника. Иако су многи цареви наређивали да се изврши попис становништва, подаци су били донекле поуздани само у већим насељима. Једва нешто више од десетине свих римских поданика веровало је у Галилејца. Највише хришћана било је у Александрији и Антиохији на истоку и у Кордови на западу. У самом граду Риму могло их је бити осамдесетак хиљада. Сребрни денариј, добри стари новац из Августовог времена, сад више није вредео ни пет одсто своје некадашње вредности. Ређи и због тога стабилнији златник вредео је упола мање. Диоклецијанова привредна реформа са подизањем цена није зауставила инфлацију. Трговци више нису могли прецизно да калкулишу, па су се обезбеђивали надуваним ценама. Транспорт робе трајао је дуго и био је несигуран. Ако су две камиле пре сто година коштале 500 новчића, њихова цена је сад износила 130.000 новчића. За робињу за коју се некад давало 1.200 новчића, сад је морало да се плати и 90.000. Због тога су породице које су своје богатство чувале и предавале из генерације у генерацију у новцу, а не бавећи се трговином, прометом робе или производњом јер то није било отмено, нагло осиромашиле и тражиле утеху у мрачним култовима или у хришћанству. Део индустрије био је у државним рукама. Радили су робови. Монопол, свеједно, није гарантовао економску рачуницу, јер је контрола била слаба. Уредно сакупљање пореза постало је приличан проблем. За неке пољопривреднике, који нису били срећне руке, решење је било да се ожене робињама и на тај начин сами пређу у сталеж робова. Они нису плаћали порез. Бити роб код доброг господара у неким деловима земље могло је да обезбеди удобнији живот него обрађивање земље за сопствени рачун. Било је пореских обвезника који су бежали у суседне, варварске земље или су тражили да буду примљени у армију. Пошто су сад и хришћански свештеници били ослобођени плаћања пореза, а није више било опасно по живот изјашњавати се као хришћанин, све је више појединаца покушавало да се уврсти у њихов ред, јер је то осигуравало мир и безбедност на овом, а можда ипак и вечно блаженство на оном свету.

Лепа Констанција

Исте економске тешкоће које су бринуле Константина, још више су се осећале у источном делу Империје, у којем су владали Лициније и Максимин Даја. Лициније је из своје панонске резиденције Сирмијума са великом пажњом пратио догађаје у Италији. Није ни покушавао да се меша. Строго узевши, био је обавезан да свом легитимном сувладару Константину и војно помогне у борби против узурпатора Максенција. Међутим, Лициније није знао ко ће победити и није хтео да ризикује. Максенције је тада имао знатно више војника, раније је уништио Северија, а потукао је и њега. Лициније и Максимин Даја нису се слагали. Једног дана морало је да дође до обрачуна и између њих. Политичка ситуација била је тако сложена да се није могло знати ко ће с ким када бити у савезу и против кога. У источном делу царства био је на снази едикт о хришћанима који је Галерије издао пред своју смрт. Уплашио се због болести за коју је слутио да је смртоносна. Хтео је да успостави добре односе са сваким божанством, па и са хришћанским. Тако је хришћанство постало religio licita — дозвољена вера — али хришћанима је тим законом било наложено да се моле за цара и опште добро. Лициније је само омогућио да се едикт како-тако спроведе, Максимин Даја се у основи уопште није слагао с њим. Код Константина се на Западу већ увелико подразумевало да је хришћанство равноправно са другим верама, а учитељ царевог сина Криспа, Лактанције, јавно се ругао Галерију и говорио да је исувише касно хтео да се помири са јединим Господом, јер је умро неколико дана пошто је потписао историјски едикт.{20} Најзад је изгледало да су односи снага јасни. Константин је сигурно владао Римом, Италијом, целом северном Африком, Шпанијом и Британијом. Политички се држао врло мудро. На Римљане је оставио одличан утисак, задржао је најбоље Максенцијеве чиновнике. Уживао је поштовање и Сената који га је прогласио врховним царем, мада је то сигурно увредило Лицинија који је био много старији, имао је шездесет година и могао је Константину и отац да буде. Управо та разлика у годинама и животној снази били су узрок Константиновог трпљења, а Лицинијевог немира. Курирске везе функционисале су споро, али поуздано. Стигла је порука да би Константинов лични изасланик радо преговарао са Лицинијем. То се није могло одбити. Лициније се једино чудио што је у његов двор стигао веома млад човек, Аблавије. На првом званичном сусрету само су разменили уобичајене учтиве речи. Лициније је чекао, али младић није журио да пренесе поруку свог цара. Најзад је Лициније са помало киселим осмехом, и као у шали, морао да започне прави разговор: „Твој господар Константин... Не знам да ли да га као самозваног avgusta maksimusa назовем старијим братом или ипак млађим, пошто представљам јовијевску лозу, а старији сам од њега готово четврт столећа... Дакле, он те је ваљда послао код мене са неким нарочитим налогом. Млад си, па си свакако близак и његовом младом и ватреном срцу, али већ сам приметио да ти је језик опрезан, као у старца...” „Наложио ми је да стрпљиво сачекам тренутак твоје милости, кад ћеш моћи да поклониш пажњу његовом изасланику. Али насамо.” „Добро, добро. Онда сутра!” Лициније је био војник, није поседовао праве особине

државника. Био је уверен да ће му поставити питање о рушењу кипа у Емони. Одлучио је да каже да о томе не зна ништа. Провинцијски префекти су нешто урадили на своју руку, биће испитано... Али још исте вечери издао је налог да се они преместе у далеку Битинију како их више нико не би могао наћи. „Да чујем, да чујем!”, почео је, чим су се сутрадан срели у радној сали која је била урађена по Диоклецијановом укусу, заправо по укусу његових персијских саветника, одвећ раскошно и непрактично. „Господар Константин наредио је да ти, пре свега, уз његов поздрав и добре жеље за здравље и дуг живот, предам ову слику.” „Слику?” Лициније је одмах приметио сличност жене на слици са самим Константином. Уметник је добро погодио велике, меланхоличне очи, изразито лепа, чулна уста и врат. Дама чији је портрет цар источних провинција сада држао у руци једва да је могла имати више од двадесетак година.” „Ја се најлепше захваљујем...”, рекао је помало збуњено. „Необичан дар. Али, слушај, мој Аблавије или како се већ зовеш, сад кад смо насамо, ја наравно знам да си ти Константинов ађутант, а и ја сам стара војничина. Реци ми, молим те, шта твој газда хоће и немој ме мучити без потребе.” „И мени ће бити лакше ако то дозволиш, господару. Па, ето. Ово је слика Констанције, ћерке твог друга у многим биткама Констанција Хлора, полусестре мог команданта и цара. Имајући пред очима пре свега интерес Империје у целини, изражавајући, такође и своје поштовање према твојој мудрости и искуству, твом лику великог војсковође, Константин ти свечано предлаже да се ожениш његовом сестром ” Лициније није крио изненађење. Завалио се у удобну столицу и за тренутак мало оштрије погледао младог официра. „То је добро! То је врло добро! О томе не мора дуго да се размишља. Искрено речено, ја сам се плашио да ћеш ме запиткивати зашто су у Емони порушили кип твог цара...” „Ми желимо да пођемо од тога да је то свакако била глупост неких подређених официра, које си ти вероватно већ одавно казнио, јер знаш да је увреда сваког од царева истовремено и увреда Царства као таквог, дакле и тебе самог. Ко је данас спреман да сруши или оскрнави симбол једног од посвећених и законитих господара већ сутра би могао бити спреман да такав злочин изврши и против другога...” „Да, наравно, тако је... Али да се вратимо на твоју понуду. Имаш ли пуномоћ да преговарамо о детаљима?” „У начелу имам, господару.” „Ја имам једногодишњег сина, Лицинијана. И много волим то дете, иако га је родила робиња. Твој господар ће то, надам се, разумети. Ја одавно познајем његову уважену мајку, и она је била ниског рода, знаш...”, проверавао је како ће Аблавије реаговати, али млади официр је већ развио дипломатске способности да не открије своја права осећања. „Желео бих да моја будућа жена пристане на адоптацију Лицинијана, да би у сваком погледу могао да буде признат. У мојим годинама се не може знати да ли ће ми богови подарити још деце.” „Мислим да је у том погледу битна само твоја воља. Константин ће је поштовати.” „А лепа Констанција?” „Она зна шта је дужна свом пореклу. То ће бити пре свега политички брак. Остало зависи од вашег међусобног договора. Колико ја имам част да је познајем, господару, неби требало да бринеш...” Аблавије је већ сутрадан могао да се врати добро обављена посла. „Какав је, шта мислиш о њему?”, питао је Константин свог изасланика кад се поново јавио

на службу у Треверису. „Матора будала. Кад је поменуо свог балавог синчића, само што није почео да слини преда мном. Требало би одмах ударити по њему, он се боји. Боји се свега. Да само знаш како се плашио да не покренемо питање рушења кипа у Емони. Разговарао сам и са неколико његових виших официра. Уопште не крију да му не верују, жале се на његову спорост у одлукама.” „Не смемо да наседнемо, Аблавије. Ти официри размишљају само о томе како да извуку неку корист. Већина њих поћи ће увек са победником. И ко да им замери због тога? А може бити да је понеки од њих и глумио пред тобом да би сазнао како ми гледамо на ствари... Не, не. Ако бих га сад напао, само би се присније здружио са Максимином Дајом. Најпре Лициније и ја заједно морамо да свршимо с тим лудаком.” Односи унутар царске породице у Треверису уопште нису били једноставни. Пре свега, у граду је живела Константинова маћеха Теодора, поћерка Максимијана и полусестра младе Константинове супруге Фаусте. По устаљеном реду, она је уживала све привилегије прве старе даме, мада је од самог Константина била старија само неколико година. Она је са Константиновим оцем имала три сина и три ћерке, Далмација, Јулија Константина и Ханибалијана, као и Констанцију, Анастазију и Еутропију. У Треверис се, међутим, доселила и Константинова рођена мајка Јелена. Он је њу не само волео и поштовао него је и службено наредио да јој се исказује исто поштовање као и Теодори. У резиденцијалном граду су, дакле, три жене имале право да буду ословљаване као царице, Теодора, Јелена и, наравно, супруга владајућег императора Фауста. Али ту је била још и мајка Константиновог прворођеног сина Криспа, његова љубавница Минервина. Повремени протоколарни проблем, који се први пут појавио у време Константиновог венчања са Фаустом, сад је постао хроничан. Најлакше је било са Минервином. Она је добила вилу у Италији, велику новчану надокнаду и морала је да оде. Криспа је Константин поверио својој мајци. Теодори је обећао да ће са полубраћом и полусестрама поступати као са члановима династије, а према њиховим способностима и наклоностима. Удаја Констанције била је прво признање да их увлачи у своје политичке комбинације. Теодора, коју својевремено нису много питали кад су је удавали за Констанција Хлора, сматрала је да и њена ћерка треба да пође њеним стопама. Захваљујући Јелениној пажњи и познатој љубазности према свакоме, а и због тога што је била најстарија и најискуснија од свих дама на највишем положају, све се свршило без свађа или плача. Никакав скандал није избио пред јавност. Константин је био поносан. „Знаш, мајко, ко не уме да среди односе у крилу сопствене породице, свакако неће моћи да успостави ред ни у Империји...” „Нема царства које би могло да буде компликованије од наше породице, Константине мој. Али ти ћеш све то некако решити. Да ли ће и Диоклецијан доћи на Констанцијину свадбу?” „Позвали смо га. Одбио је.” „Штета. Желела сам да га видим још једном у животу.” „Увредљиво је, мајко, али шта могу? Он се усамио у свом дворцу на обали Јадранског мора. Ти си га добро познавала?” „Били смо млади, тако млади...” Њен поглед је попримио сањалачки израз. „Био је то невероватан човек.” „Никад ниси хтела да ми причаш о њему. Зашто?” „Можда ће једном доћи време и за то. А можда и неће... Да ли још негде имаш онај мач који ти је поклонио кад си се родио?” „Не знам где је...” Константин је мало размишљао. „Знам да постоји, да је постојао, а где се затурио... Често смо се селили, премештали резиденције. Кажи ми, али искрено, да ли су се он и

мој отац волели?” „Јесу. А били су различити по свему. Твој отац био је продуховљенији, нежнији и скромнији. Увек је у свему признавао Диоклесову превласт... Ти знаш да је његово право име Диоклес?” „Наравно да знам. Он опет захтева да га ословљавају тим именом... Разговарамо о њему као да га више нема.” „Господара Диоклецијана заиста више нема.” „Зашто ли се добровољно повукао кад није морао? Мислим дајане бих никада.” Јелена није одмах одговорила. Затим је уздахнула: „Могао си бити и његов син.” „Како то?” „И твоја мајка је некада била млада, сине.” „Док сам служио у његовој непосредној близини био је са мном прилично строг.” „Паметни очеви морају да буду строги са својим синовима...” „Да, сећам се. Споречкали смо се око нечег, а он се није наљутио него ми је чак захвалио што сам искрен. Рекао је да ћу постати командант, намесник провинције... Није рекао да ме види као цара, али да је владање занат који се може и мора научити, саветовао ме да не расипам злато, али још више да будем шкрт са осмесима и указивањем милости, да постигнем да један мој љубазни миг људима значи више од даривања не знам каквог чина..' Ретко су имали прилике да тако разговарају. Јелена је и у својој шездесетој години још била лепа. Њен стас је био исти као у време када је као млада девојка преузела да води крчму у далеком, илирском Наисусу. Када би је с леђа посматрали како хода усправно и брзо, могли би помислити да је Фаустина вршњакиња. Њен правилан профил, с мало већим, али лепо обликованим носом и данас би изазвао дивљење. Сада већ у позним годинама, навикла се да добије све што зажели. Или, можда, да зажели само оно што ће умети да себи и прибави, што ће на крају заиста добити. За време Лицинијеве свадбе са Констанцијом Јелена се држала у позадини. Знала је да је то последња прилика да се Теодора покаже, јер ће одмах после свечаног чина морати да се повуче и нестане из јавности. Константин и Лициније су, наравно, искористили прилику да воде и политичке разговоре. Лициније је и формално признао Константину да је maximus, врховни цар. Константин је опет потврдио Лицинију право да сам влада целим Истоком и обећао му помоћ у борби против Максимина Даје, ако то уопште буде било потребно. Написали су Даји заједничко писмо захтевајући да се у свему подреди њима двојици, а Лицинију пре свих, и да забрани прогоне хришћана, на шта га је, уосталом, обавезивао и Галеријев едикт. „Све док он буде жив, представљаће фактор несигурности у том делу Империје”, рекао је Лициније забринуто. „Кажу ми моји људи да је толико празноверан да не сме да помакне ни столицу у соби, да премести тањир са стола на сто, а да пре тога не пита своје врачеве и пророке...” „Добро си обавештен”, нацерио се Лициније са извесним дивљењем. „Да ли исто тако добро знаш и шта се догађа на мом двору?” „Понешто знам. Знам, на пример, да ти је син Лицинијан дивно мало момче и да се лепо развија, стари и поштовани друже мој. А што се тиче Максимина Даје, на њега се помало може утицати преко његових врачева. Можда могу да се поткупе. Да ли желиш да пошаљем стручњаке да модернизују твоју обавештајну службу?” Лициније је иронично севнуо погледом: „Јесам наивнији од тебе, млади пријатељу и саборче, али сад ме ипак потцењујеш. Ти би уз

мој благослов са посебним задовољством уградио своје шпијуне у моју тајну службу, покушао да утичеш на моје одане официре, као што је чинио твој драги Аблавије. Да би то постигао, мораћеш ипак мало више да се потрудиш...” „Потрудићу се. Шалу на страну, кад смо већ заједно, а не знам када ће нам се указати следећа прилика, требало би да решимо још неке проблеме. Веома је важно да у целој империји имамо заједнички став о тим хришћанима.” „Зар Галеријев едикт није довољан?” „Мислим да није, апсолутно није. Нејасан је и не спроводи се једнако свуда.” Константин је успео да Лицинију наметне текст једног заједничког упутства о поступку према хришћанима и њиховим заједницама. Лициније га је потписао не придајући му велики значај. Није схватио историјски тренутак кад је прихватио да се целом Царству обзнани: КАДА СЕ МИ, КОНСТАНТИН АВГУСТ, КАО И ЛИЦИНИЈЕ АВГУСТ, СРЕЋОМ СРЕТОСМО БЛИЗУ МЕДИОЛАНУМА И ПОСМАТРАСМО СВЕ ШТО СЕ ТИЧЕ ОПШТЕГ ДОБРА И БЕЗБЕДНОСТИ, ПОМИСЛИСМО, ПОРЕД ДРУГИХ СТВАРИ, КОЈЕ СМАТРАСМО КАО ДОБРЕ ЗА ЈАВНОСТ. ДА ПРЕ СВЕГА ТРЕБА ДА СЕ РЕГУЛИШЕ ОДНОС ПРЕМА ПОШТОВАЊУ БОЖАНСТВА, А ДА БИСМО ТИМЕ ХРИШЋАНИМА И ДРУГИМА ДАЛИ ДОЗВОЛУ ДА ПОШТУЈУ ОНУ ВЕРУ КОЈОЈ ДАЈУ ПРЕДНОСТ, КАКВА ГОД ОНА БИЛА, ДА БИ СА СВОГА НЕБЕСКОГА ПРЕСТОЛА НАМА И ОНИМА КОЈИ СТОЈЕ ПОД НАШОМ ВЛАШЋУ БИЛО МИЛОСТИВО И ПРИЈАТЕЉСКИ НАКЛОЊЕНО. НА ОСНОВУ ОВАКВОГ ЗДРАВОГ САВЕТОВАЊА И СВАКОГ ПОШТОВАЊА ДОСТОЈНЕ БРИЖЉИВОСТИ ПОМИСЛИСМО ДА НИКОМЕ, НИ БИЛО КОМЕ, НЕ ТРЕБА ДА СЕ СПРЕЧИ МОГУЋНОСТ ДА СВОЈЕ СРЦЕ ПОВЕЖЕ СА КУЛТОМ ХРИШЋАНСТВА, НИТИ БИЛО КОЈЕ ДРУГЕ ВЕРОИСПОВЕСТИ ЗА КОЈУ БИ ПОМИСЛИО ДА ЈЕ НАЈБОЉА ЗА ЊЕГА. ТАКО ДА БИ НАЈВИШЕ БОЖАНСТВО, ЧИЈЕМ ОБОЖАВАЊУ МИ ТЕЖИМО СВИМ СРЦЕМ СВОЈИМ, СВИМА НАМА У СВЕМУ ПОДАРИЛО МИЛОСТ И ДОБРУ ВОЉУ. НАДАЉЕ, УЗ ПОШТОВАЊЕ НЕКА ЈЕ РЕЧЕНО ДА НАМ СЕ ДОПАЛО ДА УКИНЕМО СВЕ ПРОПИСЕ РАНИЈИХ ЕДИКТА У ОДНОСУ НА ХРИШЋАНЕ, А ДА БИ СВАКО, КО ТО ЖЕЛИ, СЛОБОДНО, ЈАВНО И БЕЗ СМЕТЊЕ МОГАО ДА СЛЕДИ ХРИШЋАНСКУ ВЕРОИСПОВЕСТ. ПОМИСЛИСМО ДА ЈЕ ПРИКЛАДНО ДА ТЕ СТВАРИ ПРЕПОРУЧИМО ВАШОЈ ОБЗИРНОСТИ, А ДА БИСТЕ ЗНАЛИ ДА МИ ХРИШЋАНИМА ДАЈЕМО СЛОБОДНУ И НИЧИМ ОГРАНИЧЕНУ МОГУЋНОСТ ИСКАЗИВАЊА ПОШТОВАЊА НА ОСНОВУ СВОЈЕ ВЕРОИСПОВЕСТИ. ВИДЕВШИ ДАТО ДОЗВОЉАВАМО ХРИШЋАНИМА, ТАКОЂЕ ЗНАЈТЕ ДА МИ ИСТО ТАКО МИРА РАДИ ПРИЗНАЈЕМО И СВИМ ДРУГИМ ВЕРОИСПОВЕСТИМА ДА ЈАВНО И СЛОБОДНО ИСПОВЕДАЈУ СВОЈ КУЛТ, А ДА БИ СВАКО. КАКОГОД МУ ЈЕ ВОЉА, ИМАО МОГУЋНОСТ СЛОБОДНОГ ОБОЖАВАЊА; ТО ОД НАС ДОНЕТО УРЕЂЕЊЕ НЕ ТРЕБА ДА ИМА ПРИВИД ОМАЛОВАЖАВАЊА БИЛО КАКВОГ ДОСТОЈАНСТВА ИЛИ ВЕРОИСПОВЕСТИ. ДОДАТНО, ШТО СЕ ТИЧЕ ХРИШЋАНА. КОЈЕ ЦЕНИМО НАРОЧИТО ВИСОКО, ПРОПИСУЈЕМО ДА СВАКО МЕСТО, КОЈЕ ЈЕ ПРИСВОЈЕНО У ИМЕ ДРЖАВНОГ ПОСЕДА ИЛИ ОД БИЛО КОГА ДРУГОГА, А ГДЕ СУ СЕ РАНИЈЕ ХРИШЋАНИ ОБИЧНО ОКУПЉАЛИ, ХРИШЋАНИМА ТРЕБА ДА СЕ ВРАТИ БЕЗ ПЛАЋАЊА ИЛИ БИЛО КАКВОГ ЗАХТЕВА ЗА ОБЕШТЕЋЕЊЕМ И ТО БЕЗ БИЛО КАКВЕ ОБМАНЕ ИЛИ ПРЕВАРЕ. ТО СЕ

ТАКОЂЕ ОДНОСИ НА МЕСТА КОЈА СУ ПРИБАВЉЕНА У ВИДУ ПОКЛОНА, И ОНА ТАКОЂЕ ТРЕБА ДА СЕ ВРАТЕ ХРИШЋАНИМА. И ЈЕДНИ И ДРУГИ, И ОНИ КОЈИ СУ НЕШТО КУПОВИНОМ СТЕКЛИ ИЛИ КАО ПОКЛОН ПРИМИЛИ, НЕКА СЕ ОБРАТЕ ПРЕДСТАВНИЦИМА ВЛАСТИ, КОЈИ ЋЕ СЕ НА ОСНОВУ НАШЕ МИЛОСТИ ПОБРИНУТИ, АКО ПОЖЕЛЕ ОДШТЕТУ НА ОСНОВУ НАШЕ ВЕЛИКОДУШНОСТИ. СВА ТА ИМОВИНА НЕКА СЕ УЗ ВАШУ ПРИПОМОЋ ИСТОВРЕМЕНО И БЕЗ ЗАСТОЈА ПРЕДА ЗАЈЕДНИЦИ ХРИШЋАНА. ОД КАДА СЕ ПОЈАВИШЕ, МЕЂУТИМ, ХРИШЋАНИ ПОСЕДОВАШЕ НЕ САМО МЕСТА КОЈА СУ ИМ ПРИПАДАЛА КАО ПОЈЕДИНЦИМА. НЕГО И МЕСТА НАЗВАНА ЦРКВАМА, КОЈА ПРИПАДАШЕ ЊИМА КАО ЗАЈЕДНИЦИ. И ТА МЕСТА, НА КОЈИМА СУ СЕ ОБИЧНО ОКУПЉАЛИ, НАЗВАНА ЦРКВАМА, А КОЈА СУ ИМ ПРИПАДАЛА КАО ЗАЈЕДНИЦИ, ОБУХВАЋЕНА СУ ГОРЕ НАВЕДЕНИМ ЗАКОНОМ И НЕКА ВАМ ЈЕ ЗАПОВЕЂЕНО ДА ИХ СМЕСТА И БЕЗ СВАЂЕ ВРАТИТЕ ХРИШЋАНИМА. ОВО НЕКА ЈЕ РЕЧЕНО ЗАЈЕДНИЦИ 1 ЊЕНИМ ДЕЛОВИМА: САМО ПО СЕБИ НЕКА ЈЕ РАЗУМЉИВО ДА СЕ ПОДРЖЕ ГОРЕ ПОМЕНУТЕ МЕРЕ, А ДА БИ СЕ ПОМЕНУТЕ СТВАРИ ВРАТИЛЕ БЕЗ ПЛАЋАЊА И ЗАХТЕВА ОБЕШТЕЋЕЊА НА ОСНОВУ НАШЕ ВЕЛИКОДУШНОСТИ, И НА СВАКИ НАЧИН ДА СЕ НАЈВЕЋА МОГУЋА ПОДРШКА ПРУЖИ ХРИШЋАНИМА, А ДА БИ НАША ЗАПОВЕСТ ШТО ЈЕ МОГУЋЕ БРЖЕ ПОКАЗАЛА ДЕЈСТВО, А И ПРЕКО ТОГА НАШОМ БЛАГОШЋУ НЕКА БУДЕ ОБЕЗБЕЂЕН ЈАВНИ ПОРЕДАК. СВЕ ДА СЕ СПРОВЕДЕ КАКО ГОРЕ ОБЈАВИСМО. А ДА БИ НАС БОЖЈА МИЛОСТ, КАКО СМО ЈЕ ВЕЋ ДОЖИВЉАВАЛИ ПОД ВАЖНИМ ОКОЛНОСТИМА. И НАДАЉЕ САЧУВАЛА И БЛАГОСЛОВИЛА НАШ ЗАЈЕДНИЧКИ УСПЕХ У ОДНОСУ НА ДРЖАВУ. ОСИМ ТОГА, А ДА БИ УПУТСТВА НАШЕГ ДЕКРЕТА И НАШЕ ДОБРЕ ВОЉЕ БИЛИ ЗАПАЖЕНИ ОД СВАКОГА. НЕКА ОВА НАЈВИША ЗАПОВЕСТ ВАШИМ УРЕДБАМА СВУДА ЈАВНО БУДЕ ОБЈАВЉЕНА И СВАКОМЕ СТАВЉЕНА НА ЗНАЊЕ, ТАКО ДА ОВАЈ ДЕКРЕТ И НАША ДОБРА ВОЉА НЕ ОСТАНУ СКРИВЕНИ. „Сада смо, дакле, блиски рођаци”, рече Лициније на растанку. Упркос пецкањима у току интимнијих, дискретних разговора, величанства су се растала у одличном расположењу. Договорили су се да конзулат заједнички буде поверен Криспу и Лицинијану. Чињеница што су два малолетна ванбрачна сина владајућих царева одређена за конзуле могла се схватити као извесна равнотежа у утицају њихових очева, али истовремено и као тотално потцењивање Сената. Ипак, само је на први поглед било тако. Крисп је већ био снажан момак, учио је и војнички занат, сад је било извесно да ће бити леп мушкарац и да је обдарен физичком снагом, бистрим умом, многим врлинама, добро је напредовао у сваком погледу, а и војска га је волела. Он је већ могао да се са добрим саветницима појави у Риму и представља свог оца, Лицинијан је још био нејако дете. Ничему неће бити дорастао кад се Лициније буде повукао или умро, неће широм царства моћи да рачуна ни на какву подршку. Константин је могао да буде задовољан. Он је са хришћанима већ имао далекосежне планове, ако буде владар јединствене империје биће му потребна вера у једнога бога. Није још тачно знао шта жели, али његов инстинкт и геније постављали су ваљане миљоказе на путу који ће још превалити. Стигла је и вест да је у Асфалатосу умро стари Диоклецијан. На неки начин, Константину је

због тога лакнуло. Старца је поштовао, али увек га се мало и прибојавао. Диоклецијан је у Царству, први пут после готово читавог једног столећа, обезбедио ред и мир, али Константин није веровао да је то успело захваљујући систему заједничке владе четворице него, напротив, само захваљујући необичној снази личности главног цара. Иако се пред свима претварао да тачно зна шта хоће, Константин је понекад био несигуран, али о томе није имао с ким да разговара. Диоклецијанова смрт као да му је дала неку нову снагу, веће самопоуздање. Сад је најзад био уверен да је он сигурно најбољи у Империји, а тоје значило и на свету. Кад је мајци саопштио вест о смрти старог оца царева, како су га називали, први пут је видео да Јелена не може да се суздржи. Бризнула је у плач. Дуго је јецала у загрљају свог сина. Најзад се усудио да је упита: „Зар си га толико волела?”



4. У СВЕТУ АНЂЕЛА, ЛАКО ЈЕ БИТИ БОГ



Човек је и у четвртом веку свакако патио због беде свог постојања, али уопште није познавао појам греха. Тек су хришћани почели да га убеђују да је у греху рођен и да је један Бог жртвовао свог јединог сина да би искупио човечанство од греха. Живећи у столећу радозналом и узнемиреном, са све бољим комуникацијама, повезани од магловитих Британских обала до азијских река Тигар и Еуфрат, од непроходних германских храстових шума до ужареног пустињског песка Африке, а са огромним плавичасто-зеленкастим сјајним драгуљем у средини, Средоземним морем, народи су неоспорно били спремни да саслушају, можда и да прихвате нове поруке. Ако је почело да се размишља о путу и постојању, ништа више није могло бити једноставно као до сада: да би се повезао са божанством ради спасења свако је морао да се искупи прошавши кроз индивидуалне, добровољно прихваћене патње. То су биле разне мистерије. Доживети посвећење у оквиру култа Митре значило је подвргнути се мучењу у осамдесет фаза. Гладовало се до педесет дана, пливало се бесконачно дуго, додиривала се ватра, лежало се и по двадесет дана на снегу или на лежају са ексерима, сате је ваљало издржати у болним, мучним и понижавајућим позама. Како је, у поређењу с тим, пријатно било наћи Бога који допушта да му сина разапну на крст само да би искупио и тебе. Мало коме је пало на памет да би некакав свемогући Бог могао опраштати без ичије жртве, а камоли синовљеве. Хришћанима је речено да ће после смрти отићи у рај. Овоземаљски живот нису нарочито ценили пре свега сиромашни, потлачени и робови, вредело је нешто и ризиковати да би се задобило вечно блаженство у замену за извесне доживотне, значи, временски ограничене патње на земљи. Организација хришћанске цркве, сада не само дозвољена него у Констатиновом делу Империје и даривана многобројним привилегијама, није служила само ширењу те једноставне и привлачне вере. Паства је за сада свештенике бирала из својих редова. А постати хришћански свештеник није више значило изложити се свакојаким прогонима, постати мученик, него, напротив, ослобођење од пореза и миран живот у благостању. Већ су се разликовали свештеници — „клер” од пастве — „лаика”. Поштовање епископа још није свуда било једнако, али црквени поглавари у већим и познатијим градовима постајали су све имућнији и богатији и позивали се на то да су наследници Христових апостола. Док су у почетку хришћанства верници сами бирали епископе, то право је касније прешло на Синоде, скупове свештенства, са објашњењем да су неки ранији, бурни и свађама пропраћени избори нашкодили угледу религије. Константин лично и његови намесници у провинцијама почели су да се уплићу у избор хришћанских епископа, а пошто су ти високи свештеници имали све више власти и богатстава, али и посла, око њих су се почели јављати и утицајни помоћници. Права снага хришћанске заједнице, међутим, није била ни у бројности, ни у моралности њених чланова, па ни у богатству, него у чврстој вери у бесмртност душе. А то је заиста била револуционарна идеја. Ако се доскора веровало у бесмртност царева, у њихову могућност да се уздигну до ранга бар мањих богова, хришћанство је сваком човеку обећавало готово исто, не, додуше, на овом пролазном, али засигурно на оном другом, бољем свету. Та нова идеја поклапала се и са тежњом ка новој врсти државе, ка бољем и бар нешто равноправнијем овоземаљском живљењу. Зашто би само грађани града Рима били ослобођени пореза, а, осим тога, стално и даривани од царева и узурпатора? Природна божанства, демони, симболички носиоци особина и својстава природе окружили

су античког човека митским кругом, али то сад није било довољно. Сваки стари култ потицао је из одређене покрајине, прихватити га у свим осталим било би као одрећи се симбола свог завичаја, оданости сопственим прецима. У интересу Империје, међутим, требало је створити јединствену веру, једну идеологију која би била прихватљива за све. Константина није само забављало да се бави таквим питањима, био је убеђен да мора да донесе одлуке о новој вери. Прилично сигуран да својом вољом може и мора да уједини цело старо царство, трагао је за идејом коју би постепено могао да наметне сваком поданику. Његов део Империје сада је био миран. Поново је почела да се развија привреда, јер су трговци и власници великих радионица стекли поуздање и почели да улажу у нове подухвате. На свим границама тренутно је владало потпуно затишје. Цар је имао времена да увече позове филозофе и свештенике и саслуша њихова често противречна мишљења, налазећи разоноду у томе да их узајамно подбада. Спретнији су постајали утицајнији, пре свих хришћански епископ Осије.{21} Пореклом Шпанац, добар познавалац родне земље, у којој су хришћани били релативно бројни, доста реалан у сагледавању политичких констелација, Осије се, и без формалног чина у дворској хијерархији, стално налазио поред Константина, па се сматрало да није без утицаја на политичке одлуке. Било је, наравно, и таквих дана, па чак и недеља, кад је цар све државне послове могао препустити младом префекту Публију Оптатијану Порфирију, угледном војсковођи Марцијану и свом верном Аблавију. Тада би са својом младом женом и малом пратњом одлазио у неку бању или вилу на мору. „Морамо да живимо док смо млади и осетимо нешто од задовољстава које нуди сопствено тело”, говорила му је мазно Фауста. Константин је прихватао. Налазио је нове снаге у тој игри, у некој чудној, готово чудесној равноправности између себе и своје жене. Иницијатива за весели разговор, за заједнички лов, купање у хладној, планинској реци или топлим таласима Средоземног мора могла је да потекне у једном часу од њега, у другом од ње. Понекад би се дубоко замислио посматрајући њену малу, округлу главу са негованом коврџавом косом — рука добрих фризера никада није била превише приметна. Фаустини мириси, мирис њене косе, њене коже, сваког дела њеног тела деловали су пријатно, свеже и природно. Никада није размишљао о моћи њених многобројних источњачких козметичких препарата, о бескрајном шапутању са робињама и евнусима, о њеном дугом борављењу у купатилу и интимним просторијама. Ако је, својевремено, његова љубав са Минервином била као добра говеђа пршута и хлеб после дугачког, напорног марша у смирај дана, брачни живот са Фаустом као да је представљао непрекидну, фантастичну, рафинирану гозбу. „Само да знаш, мајко, кад сам с њом обично заборавим зашто сам је узео, чија је ћерка, а чија је сестра. Онда мислим само на њу. Да ли је то уопште добро за цара?”, питао је једном мајку Јелену, једину особу са којом је могао да разговара о свему, да се посаветује о сваком питању. „За цара свакако није. Али за обичног мушкарца нема ничег лепшег. Мораш да раздвојиш супружника и владара у себи. Као човек имаш право да будеш срећан. Цар срећан не може бити никада. Научи бар за трен да заборавиш шта те мучи, подај се тренутку, али негде у дну душе увек мораш да будеш спреман ако затреба, да опет понесеш бреме целе земље и небеса.” „Причаш ми бајке, мајко.” „Ја теби?” „Ти, дабоме. Али ја сам одрастао. Од тебе не очекујем лепе речи него једноставне савете. Имао сам утисак да Диоклецијан уопште није био везан за своју супругу Приску, да је није волео. Као да га није нарочито занимала. Никад није говорио о њој, бар не пред нама, млађима.

Ја, међутим, непрестано осећам потребу да говорим о Фаусти, да је хвалим и славим и са Аблавијем и са Порфиријем, са сваким. Готово смо сваки дан заједно, поготово у последње време, али ја волим да гледам и њу и у њену слику, да посматрам те густе обрве срасле над прћастим носем, као што се види и на златнику који сам наредио да се искује у њену част, да станем пред сликом са нашег венчања у великој трпезарији, на којој је приказана као девојчица, и да тражим њу данашњу у лику тог детета. Шта ли су јој пре тога напричали о мени? Довели су је као да ће је жртвовати чудовишту...” „Заљубљен си у сопствену супругу, сине!” „Јесам. Да ли је то срећа, мајко, или проклетство?” „Срећа, Константине, мада неуобичајена у Риму”, уздахнула је и посматрала га забринуто. „Срећа!” Један за другим родили су им се синови Константин Млађи и Констанс, затим ћерке Констанција и Јелена. И кад савремени римски грађанин не би прихватио веру у Галилејца, који је васкрснуо после смрти на крсту да би искупио грехе човечанства, тешко да би још палећи ватру у огњишту читао молитву богу Латерану, кад би се мазао мирисним мастима не би се више обраћао Унксији, приликом савијања опасача Цинксији, обрезујући украсно дрвеће Пути, слажући снопове жита Нодуцију, бавећи се пчеларством Мелонију, сваки пут кад би прешао преко кућног прага Лименију, јер је број демона, мањих божанстава и духова, којима се ваљало помолити приликом разних поступака и активности, употребе најразличитијих предмета, разнородних осећања, био толики да су већ били потребни учени саветници да укажу којем се свештенику због чега ваља обраћати. А ко је био довољно богат да је тај луксуз могао себи да дозволи? Константин је био разочаран што ни његови хришћански пријатељи нису нудили довољно прегледну слику божанског света. И хришћани су се све више бавили компликованим теолошким питањима, што је заправо значило да су се поједини високи свештеници међусобно свађали. Афрички епископ Мезурије својевремено је одбио да призна за мученике пред Христом оне који су намерно, просто провокативно, изазивали смрт пркосећи земаљским властима. У време најоштријих прогона под Диоклецијаном пристао је на компромис, предао је на чување властима неке свете књиге, само да не би биле уништене. У томе му је помагао извесни Цецилијан. Радикалнији верници те мудре реалисте називали су traditores — изручитељима књига. Кад је после смрти старог епископа Мезурија његову дужност преузео Цецелијан, дошло је до отворене свађе. У Нумидији се састао Синод од седамдесетак епископа који су за свог представника изабрали Мајорина, после кога је ту почаст примио епископ Донат. Он је изнео тезу да вредност самих светих сакрамената зависи од моралне чистоте свештеника који чинодејствује. Његови противници одговарали су да нико рођен у источном греху не може бити сасвим чист, а да сакраменте посвећује сам Господ, а не његов слуга, свештеник. У Картагини је због те размирице дошло до озбиљних сукоба. Обраћајући се самом цару с молбом да најзад реши тај проблем, пре свега да укаже којег епископа треба признати са становишта државне власти, Цецилијана или Доната, проконзул Анулије се жалио да „неки немирни духови овде саблажњавају народ варајући га на злокобан начин...” „Шта је то, Осије? Ја у Африци желим мир и ред, а твоја браћа по вери ме узнемиравају, уместо да делују добрим примером!”, жалио се Константин прилично зловољно хришћанском саветнику. „Молим те, господару, никад не веруј фанатицима. Тражећи чистоту, која је на овој земљи недостижна, Донат доводи у сумњу сваку овоземаљску власт. Њега треба казнити!”

„Како?” „Можеш да наредиш да га убију.” „Мислио сам да ви хришћани треба да будете милосрдни.” „Свакако, господару, али ми то не смемо бити када је речојединој, истинитој вери...” Константин, међутим, није хтео нагло да пресуди. Одредио је галског епископа Милтијада за судију и позвао Цецилијана и Доната да дођу са по десеторицом следбеника како би објаснили своје ставове. Наравно да није имао стрпљења да се лично бави детаљима. Први пут окупљени у Латеранској палати, седишту римског сабрата, епископи су ослободили Цецилијана свих оптужби, Донат је, међутим, екскомунициран. Његови бројни следбеници који су остали на својим позицијама с тим нису хтели да се помире, па су се поново жалили цару. У Картагини су овога пута избиле праве уличне борбе. Константин је био разочаран. Позвао је педесетак епископа из Италије, Галије, Британије, Африке и са острва Сардиније и Сицилије. Наредио је да се састану у граду Арелату, а сваки је о државном трошку могао да поведе по три члана послуге и два свештена саветника. Једна од најбитнијих одлука тог Синода није се тицала донатизма, већ је била да хришћани не само да могу, него и морају да служе у римској војсци, под претњом да неће имати право да приме свету причест. Цар је то захтевао и они су се покорили. Такође је установљено да сакраменти, као што је крштење, али и посвећење епископа, важе заувек без обзира на то под каквим су условима додељени. То је био још један пораз Донатових следбеника, који су упорно оспоравали ваљаност епископског чина свог љутог противника Цецилијана. „Можда они носе печат свог бога”, гунђао је Константин, „али су заправо сви они само празне вреће.” Почео је да презире епископе за које је мислио да може на њих да се ослони. Најчешће су били послушни и притворни. Дошао је до закључка да ће морати или да се одрекне њихове помоћи или да се озбиљније лично умеша у њихове послове. „Сматрао бих да и ја сам грешим против божанских закона”, диктирао је поруку викару Африке, Елафију, „кад бих се претварао да не видим ту вашу свађу и унутрашњу борбу. Кад бих се држао по страни, врховно божанство би можда имало разлога да се наљути не само на људски род него и на моју личност, којој је божанско провиђење поверило да води овоземаљске ствари. А и ја ћу се осећати сасвим безбедним тек кад будем видео и како сви као јединствено велико братство обожавају најсветијег бога на истински начин...” Пошто донатисти још нису хтели да се повинују одлукама већине, наредио је да војска ухапси део непослушног свештенства. Није дозволио да их убију, али их је послао у прогонство у разне крајеве Империје. „Пиши сад и ти својим пријатељима, добри мој Осије, да на неправду увек одговоре строго, али никад нечовечно. Мудром човеку не пристоји освета. Само будале осећају потребу да се свете. Божји људи би освету требало да препусте боговима... Или ви свом једином богу!” Управо због тога што је умео да буде нагао и што се плашио сопствених хировитих одлука, Константин је умео да упозорава друге. Током једног подужег саветовања о Африци, које није смео да препусти другима и које га је замарало, сваког часа био је у искушењу да га прекине и отера досадне саветнике. Један другог нису ни слушали, само су понављали исто, а он је био присиљен да стрпљиво саслуша свачији аргумент. Најзад је наредио да се направи пауза. Уморан и замишљен, силазећи раскошним степеништем палате према парку, изненада је чуо топот коња и шкрипу кола. На лаким двоколицама кроз капију управо су весели, раздрагани, сјајно расположени, дотутњали његов најближи доглавник Порфирије и Фауста, обоје заруменелих образа.

Двоколице су стале пред њим, један роб је брзо прихватио узде, а млада жена му је потрчала у сусрет. Као да је још девојчица, а не вишеструка мајка. Зачудила се што је његово лице тако озбиљно и строго. „Константине...” „Молим те да се сместа попнеш у своје одаје и сачекаш ме. Желим префекту нешто да кажем!” Фауста је дражесно слегнула раменима, добацила поглед свом возачу и махнула му руком. „Ти ћеш сместа поћи у свој стан, Порфирије!”, наредио је цар тихим гласом који је, међутим, подрхтавао од притајене љутње. „Узећеш најнужније. Вечерас крећеш у Битинију. Тамо ћеш сачекати нова наређења. Можда ћу зажелети да провериш неке ствари у Јерменији.” „Господару...” „Био си ми потребан на преподневном саветовању. Али без онога кога нема, увек се може!” „Господару, твоја супруга Фауста...” „Ко ти је дозволио да изговориш њено име!”, издрао се Константин тако гласно да су неки забринути гардисти дотрчали са руком на балчаку мача. „Немам више шта да ти кажем. Бежи ми с очију!” Кад је исте вечери Фауста покушала да га пита за младог чиновника који је умео да је насмеје и да вешто управља ватреним коњима, њен супруг је био смирен, али одговорио је кратко: „О царским пословима не желим с тобом да разговарам. Преместио сам га. А о твом понашању рећи ћу следеће: у јавност ћеш убудуће излазити само са евнусима и одговарајућом пратњом.” „Константине, па ти си љубоморан!”, готово да се обрадовала млада жена. „Грешиш, Фауста. Ја сам цар. Осим тога, запамти, понекад је привид важнији од чињеница.” Транспорт у Царству био је тако добро организован да је Порфирије већ исте вечери могао да крене на други крај континента. Дуж свих главних друмова постојале су станице са резервним кочијама, салонским колима и довољно коња, који су се могли заменити ако је путник имао одговарајућу исправу. Са таквом исправом у станицама је могао и да се храни бесплатно, само је пиће морао да плати. Путне исправе су, пре свега, добијали агенти in rebus, тајни агенти и curiosi — радозналци, у војсци су их називали „очима и ушима царева”. Тој већ класичној тајној служби, на основу Константиновог наређења, прикључили су се и извесни хришћански свештеници, било кад би путовали на Синоде епископа, или кад би вршили друге послове за државу и царски кабинет, као и државни чиновници на службеном путовању. О одржавању поштанских станица бринули су се градови. То је био део њихових обавеза према Империји. Декуриони у градовима убирали су порез, али нису га само убирали, они су такође и одређивали ко ће колико морати да плати за цара и опште добро. За све што су прикупљали морали су да одговарају целокупном сопственом имовином, па и животом. Такође су се бринули за набавку намирница за војску и државне службенике, зими за њихов огрев, за регрутацију и смештај војника. Управљали су матичним уредима, регистровали рођења, венчања и смрти, контролисали извршење тестамената, најзад, преко својих поверљивих људи управљали су и затворима. То су били врло одговорни послови, али зарада је била мала, па су угледни и имућни грађани најчешће избегавали да се прихвате тих непријатних и заморних дужности. Декуриони су тако обично постајали ислужени подофицири, пореклом можда с другог краја Империје, невични месним обичајима, па због тога неретко прилично неспретни. Нису уживали посебно поштовање, а ни моћ им није била тако велика као што су се надали пре прихватања службе и почасти, јер су се старе породице држале сложно против њих, узајамно би се штитиле, криле своја богатства у уверењу да је цар далеко, а комшија близу.

Кад би стигао у свој приватни стан у повученом делу палате, Константин је волео да се игра са децом, да се шали са женом, као сваки човек који уморан долази с посла, али налази снаге да ужива са својом породицом. Строго се држао своје одлуке и није више разговарао са Фаустом о политици и државним пословима. Теодору и своју полубраћу и полусестре уклонио је из Тревериса. Они су наизглед уживали у пријатној италијанској клими, обезбеђени свим материјалним добрима, а заправо су били под сигурном стражом. Уколико би му на јавним банкетима била потребна домаћица, до њега би седела његова мајка. Јелена је са великом умешношћу, пажњом и очигледно уживајући у својој моћи, водила бригу о дворском комплексу, о трпези, састављала је јеловнике, умела изненада да се појави у кухињама, да лично прегледа рачуне за месо, воће, зачине, надгледала је цветне аранжмане и, с времена на време, пребројавала је златно и сребрно посуђе, ножеве, свилене јастуке. Имала је искуства, није заборавила да је као млада жена водила крчму у родном Наисусу. У чему је разлика, питала се? Принципи су исти и на царском двору и у механи крај друма. Разлике су у бројкама, а не у математичким радњама и начину контроле. Брзи коњаници поређани као штафете морали су и усред зиме да добаве свеже руже са југа, а у току лета је за потребе царске кухиње у шпиљама близу града било склоњено доста леда. „Искључујеш ме из владавине, а сад такође и из управљања двором?”, питала је једном Фауста кад је Константин, наизглед безбрижно, лежао поред ње. „Да ли ћеш тако исто искључити и моје синове?” „Само сам схватио неке ствари, Фауста моја.” „А то је?” Константин се окренуо, подбочио и дуго је посматрао: „Не знам шта ти сада мислиш. Синови које си ми родила, такође су и унуци свога деде, твога оца. Пусти их да се играју на миру. Ускоро ће се на њихова нејака плећа спустити претешко бреме. Понекад размишљам...”, опет је легао на леђа и руке прекрстио иза потиљка, тако да су се његове широке, мушке груди надимале. „Размишљам о њима, али како да знам какав ће који од њих бити. Владаће онај који међу њима буде најбољи, кога богови буду одабрали. Или онај један Бог... Ти и ја смо једном већ разговарали о томе, зар не?” Нашла је храбрости да се врати на питање које није могла да реши: „Зашто си тако нагло отерао Порфирија?” „Зато што у неким стварима покушавам да се угледам на хришћане, Фауста. Зато што сам милосрдан. Зато што сам рекао да се не треба светити. Иначе бих га убио. Замало сам то урадио на лицу места.” „Али зашто, Константине, зашто? Шта је урадио? Зар ти сумњаш у мене?” „У шта? У шта да сумњам? Довољно ми је било што сам видео... Видео сам твој раздрагани осмех кад си се довезла с њим. Видели су га и други. Гардисти и дворани. Док сте се возили улицама града и грађани, пролазници. То је битно. Само то је битно, Фауста, већ сам ти рекао и нема потребе да понављам. Битно је оно што се зна. Што сви знају или мисле да знају. Оно што се не зна никоме не смета. И то што ја знам, што сам видео својим очима, довољно је.” Приљубила се уз њега. Ставила је своју главу на његове груди. Трудила се да му буде покорна. Био је у праву. Оно што се не зна никоме не смета. „Ти желиш да се ја држим хришћанских обичаја и да се молим њиховом Богу, као твоја мајка?” „Да, Фауста. Надам се да је то јасно.” У паузама између њихових реченица владала је дубока тишина. Кад би се цар повукао на спавање у великој палати више ни глас није смео да се чује. „А верујеш ли ти?”

„То је у сваком случају добра вера за жене. Учи их да буду смерне...” „Драги мој, ако жене у том духу васпитавају своју децу, а сви су мушкарци деца пре него што одрасту, та ће вера победити. Шта ће онда рећи наши стари богови? Зар би ти био такав какав јеси да те твоја мајка за руку није водила на њихове службе божје?” „Спавај сад, Фауста. Спавај лепо...”

Отац и син

У веселом граду Александрији, граду са луком, где су увек боравили морнари разних вера, радници на утовару и истовару, том стецишту легенди и авантура, појавио се хришћански презвитер Арије.{22} За њега се говорило да има уметничку природу, јер се проповедањем бавио пре свега због своје способности да се сликовито изрази и привуче пажњу гомиле, више начином казивања него оним што би рекао. Тај таленат га је прославио више од гласа о чврстини његове речи. У току расправа донатиста са приврженицима Цецилијана — две школе у оквиру хришћанства — Арије се налазио час на једној, час на другој страни. Жене су га волеле, јер је био не само уман него и живахан и забаван, а причало се да не презире њихове чари, као што би божји човек требало да чини. Уосталом, у својим проповедима признавао је да је само грешан човек од крви и меса, а да сви нисмо такви, доказивао је, ни жртва самога Господа нашег Исуса Христа не би била потребна. Јер, да постоји свет самих анђела, без отпадника, лако би било бити Бог, у таквом свету Бог не би могао да се покаже као велики и милосрдан. Арије је умео да своје мисли излаже у стиховима пријатно певајући, па су га мање спретни свештеници, његова сабраћа, нападали тврдећи да је шарлатан, а не свештено и посвећено лице, вашарски лакрдијаш, а не слуга Свевишњег коме је место у божјем храму. Други, напротив, сматрали су да је спасење душа весела наука, да вера треба да буде радост и да за разлику од мрачних мистерија баш нова религија треба да се учи кроз песму која води ка блаженству. Вероучитељ-весељак је у Александрију стигао из Антиохије. Супарништво два града у свему, па и на пољу вере, било је познато широм Царства. Ако би неко у Александрији за једног јарца рекао да је бео, онда би у Антиохији обавезно учинили све да докажу да је јадна животиња црна као катран. Арије је био ученик презвитера Лукијана, који је храбро погинуо као мученик за своју веру у јединога Бога. Он је утврдио да сам Бог Отац представља постојање одвајкада, вечно и апсолутно бивање, а да је његов син створен као оруђе ради спасења овог света. Стојећи насред пијаце на балама памука или на бурету зејтина, не обазирући се ни на какву галаму, не показујући да му сметају јарки зраци сунца, ни пролазници који се не обазиру на њега, Арије је високим гласом, али као за себе, самоуверен и самозадовољан напола певао, напола викао: „Нема равног неизрецивом Богу, нико Му сличан није, нико раван Њему, нико с Њим изједначен бити не може, нико није Његовог сјаја! Нема Његов Син ничег истоветног с Њим и није исто биће као Он. Отац је другачији као биће, јер нема свој почетак и не зна за крај. А Син божји је створен пре давнашњих времена, у другим је васељенама створен, али створен је и примио је свој живот и своје биће од свог Оца, мада на ванвременски начин, али ипак не тако да га је могло бити и пре него што беше створен...” Укратко, близак народу коме се обраћао, свестан шта пук још донекле може да схвати, а шта измиче његовом расуђивању и разумевању, Арије је покушао да неразумљиву мистерију односа Бога Оца и Бога Сина разреши или бар приближи рационалнијем схватању. Захваљујући вештини наступа, својим правим, малим представама, говорничком дару и лепоти певања, Аријева проповед била је увек боља од речи његових противника, увек је имао публику. Многи епископи су, међутим, сматрали да је чистота вере овим озбиљно доведена у питање.

Нарочито су се александријски епископ Александар и његов помоћник Атанасије наљутили због нежељене конкуренције и јавно позивали Арија да најзад умукне. Њега то није занимало. Високи свештеници су предузели разне мере против њега, у свим црквама се упозоравало да је тајна вере у Оца, Сина и Духа светога у тројству божјем, а да је сумња у ту најсветију истину највећи грех. Али што су Арија више нападали са проповедаоница то су му се масе више приближавале, а то је опет привукло део свештенства. Све је више, прво младих свештеника, а затим и епископа у неким другим градовима, почело да се интересује за Аријеве тезе о Богу, па и да их прихвата. Као што су се доскора људи у крчмама или чекајући на кејевима посао свађали око тога ко ће победити на хиподрому, плави или зелени, сад су почели да се баве и религијом. Изненађени Константин, који је желео јединство хришћанске цркве из државних интереса, а теолошки детаљи га до тог часа нису занимали, примао је из афричких градова необичне извештаје: „Људи који су се до јуче предано бавили својим кројачким или обућарским занатом, данас се понашају као да су учени теолози. Наилазиш на њих свуда, на тржници, на улици, у јавном купатилу. Питаш ли неког колика је данас цена хлеба, одговориће да је Отац већи од Сина. Желиш ли да набавиш каду за купање, мајстор ће ти саопштити да је Син створен ни из чега и таме. Потрудиш ли се да промениш златник, може ти се догодити да лихвар прво пита мислиш ли да је Син Божји зачет или није зачет...” Кад је александријски епископ Александар, љут и без икаквих нових аргумената, изопштио Арија из цркве и наредио да се протера из земље, у његову одбрану су скочили бројни свештеници из Мале Азије и Палестине. Два епископа истог имена — иако нису били ни у каквом сродству — моћни Евсевије из Никомидије и учени Евсевије из Кесарије у Јудеји, рекли су да је даровити Арије у праву. Два Синода, један у Битинији, а други у Кесарији, признали су Аријеву правоверност, изопштење из цркве прогласили су неисправним, а Александра позвали да Арију дозволи да се врати и слободно проповеда. Ситуација је постала још компликованија кад су Синоди у прилог Арија одржани на територији којом је владао Лициније. Он није волео хришћанство, а сад је био празноверан старац, чврсто уверен да је богова много, увек забринут којем од њих да жртвује више и да све то не може бити једноставно као што причају приврженици вере у погубљеног Галилејца. И Лициније је, међутим, као што је и страшни Галерије својевремено допустио исповедање хришћанске вере, дозволио да се она шири и у његовим покрајинама и државнички покушавао да од тога има бар неке користи. Аријанско уверење као да је изненада постало идентично са његовим делом света. Готово да се сматрало да су они људи који су мислили да је Бог Отац ипак виши од Сина божјег некако ближи Лицинијевом срцу. А то Константин никако није желео да дозволи. Знао је добро да Лициније заправо о теолошким смицалицама нема појма, али битно је било да јавност не посумња да је аријанство службена идеологија тог дела Царства. И у том погледу привид му је био важнији од оне стварности за коју нико не зна. Мир који су два цара склопила приликом венчања Лицинија са Констанцијом био је, заправо, нека врста примирја. Лициније је сматрао да је преварен и чекао је погодан тренутак да се освети. Константин је такође чекао, јер је сматрао да треба да влада сам, али да за то још није куцнуо час. Оба цара су се наоружавала. Известан барометар стања опет је било именовање конзула. Константин је почео да одлуке о томе доноси сам. После године у којој су за конзуле проглашени његов Крисп и Лицинијев син Лицинија, Константин је за конзуле наименовао себе и свог сина Константина млађег са Фаустом, а после тога опет Криспа и свог трећег сина Констанција. Као да је сматрао да о старом владару са Истока више не треба да води рачуна. Наредио је да се врло свечано прослави седамдесети рођендан његове мајке. Подарио јој је титулу nobilissima femina — најплеменитија госпођа. Истовремено је славио и петогодишњицу

проглашавања Криспа за цезара. Фауста није имала прилике да се дружи са људима, није често излазила из свог златног кавеза, морала је да чека свог господара у свако доба, кад би он нашао времена за провод с њом. Радовала му се већ и због тога што је његова појава значила бар извесну промену, забаву, а увек је био љубазан и нежан. Шетали су се кроз парк, купали заједно, ишли у лов. И водили љубав. Али, истовремено, такође се и љутила: „Заборавио си на наше синове, Константине! На њихово васпитање...” „Опет почињеш? Нисам. Зар нису добили конзулат кад је за то дошло време? Мислим ја на све своје синове, али они су још мали. Крисп има шеснаест година, већ је имао прилике да се покаже у боју. Задовољан сам с њим.” „Добар је момак”, прихватила је Фауста искрено. „Је ли?”, обрадовао се Константин, али није наставио да с њом разговара о својим плановима. Можда ни сам још није знао које ће следеће потезе повући. После јавних прослава Константин је са Криспом отпутовао у Италију. Узели су малу барку и испловили у риболов. „Покажите мом Криспу све на броду”, наредио је. „Научите га све о ветровима, плими и осеки, пренесите му своје искуство. Имам неке планове с њим...” Увече би пристали уз неки миран жал, за оца и сина би поставили велики, удобан шатор, али су рибу пекли на отвореном. После би лежали поред ватре, слушали су цврчке и шум мора. „Шта је то божанско у нама, оче?”, питао је младић тихо. „Да ли ти верујеш да ћемо наставити да живимо после смрти?” „Бојиш ли се ти смрти?”, узвратио је Константин питањем. „Да, оче. Често. Трудим се да не мислим о томе. Успевам да пренебрегнем свој страх од смрти, али не могу да замислим да више нећу моћи да видим свет. Да ли мислиш да сам због тога кукавица?” „Не. То исто осећа сваки живи човек. Човека је лако усмртити. Неки нам говоре да ћемо после смрти као сенке тумарати с оне стране реке Стикс. Други да се душа сели из тела у тело. Малобројни ће се наћи на отоку блажених, поручују нам трећи. А хришћански бог нам прети Страшним судом, после којег ће одвојити праведнике од грешника, али и једни и други после смрти живеће вечно, први срећни, а други у непрекидним мукама...” „Ти си и понтифекс максимус, оче, ти мораш о свему томе да знаш више од других смртних људи. Зар још не можеш да ми кажеш у чему је тајна?” Седели су на обали, а море се таласало под њиховим ногама. Пратња се повукла да ништа не би ометало узвишени разговор оца и сина. Константин је осетио огромно поверење млађег, поштовање. Да ли је то могла бити љубав? „О оном свету ја не знам више од других, само сам дужан да о њему размишљам више од осталих. Ја, Криспе, не знам шта покреће ово море, који су богови господари плиме и осеке и зашто пуштају час оне ветрове који корисно надимају наша једра, час олује које ломе катарке и потапају бродове. Узроке не знам. Али све што се збива са океанима морам да проучим ако, на пример, желим да командујем флотом. Благовремено морам да препознам знаке који указују на смртоносну буру или безнадежну заветрину. Исто тако, не могу да прозрем разлоге постојања и поступака богова, али захваљујући искуству и посматрајући како се људи понашају, могу да се определим шта ћу као владар учинити и у погледу њиховог веровања у натприродне силе. Питао си ме о бесмртности, сине. Одговарам ти само да људи желе да верују у њу.” Испричао је Криспу да је наредио писарима да му направе извештаје чак и о натписима на надгробним споменицима, на саркофазима и мртвачким ковчезима, како би боље схватио начин размишљања народа. Цитирао је и овакве изреке: „Ви, несрећници, који још живите, оплакујте моју смрт; али ви се, богови, радујте што добијате новог суграђанина!” На неком другом месту је

стајало: „Тек сада живиш у блаженству, далеко од овоземаљског јада, са боговима уживаш у амброзији и нектару!” Један високи царски чиновник дао је налог да се на његовом саркофагу исклешу речи: „Као што сам се бринуо за ваш спас на земљи, тако сада и у друштву богова настављам да се старам о вама!” „Али шта ти кажеш на све то, оче?” „Не би требало да будемо исувише забринути због тога шта ће бити на оном свету. То ћемо видети. Или нећемо. Понављам ти, владар мора да зна у шта би људи хтели да верују и да их подржава у томе. Стало нам је до тога, мој Криспе, да их уверимо да ће блаженство стећи тек после богоугодног живота. Вечност и блаженство треба стећи већ на овом свету.” „Ти верујеш у то, оче?” „Верујем да је тако потребно за друштво и државу. А што се тиче вечности и бога... Читај! Читај што више. Сад ти се вероватно чини да је живот на земљи дугачак и да ћеш имати времена за све. Али ти ћеш морати и војску да водиш, и флоту, и законе да диктираш и филозофске трактате, људима да кажеш како да живе и у богове како да верују. Много је питања. Ја не знам праве одговоре на сва, али хришћани нам нуде нека размишљања која не звуче лоше. О томе озбиљно морамо да размислимо. Зар ниси уморан, сине?” „Наравно да нисам кад тебе слушам.” Још никада њих двојица нису осећали такву блискост. Константин је за трен чак имао утисак да изневерава Фаусту и њихове заједничке синове. Међутим, радовао се овом тренутку, целој вечери, пријатном разговору, још је осећао укус рибе и природног, освежавајућег, приморског вина. Да је, као прави бог, могао себи да испуни једну жељу заповедио би да му се Фауста створи у шатору и да га тамо чека онако витка, увек спремна за љубавне игре, неуморна и весела. Али да не мора да разговара с њом. Сви млади људи на неки начин личе једни на друге, помислио је. И син му је био витак, изгледао је старији него што јесте, готово да поверујеш да би стварно већ сам могао да поведе војску, а не само уз брижљиво изабране помоћнике. Можда је то ипак било од вина, сувише се разних мисли помешало у царевој глави. „Слушај ме, слушај пажљиво, добро је то... Али послушај ме и кад ти кажем, Криспе, сваког послушај. Последњи веслач у нашој барци можда ће умети да ти каже нешто што у одсутном тренутку живота може да буде вредније од онога што ће ти саопштити првосвештеник Јупитера или римски епископ оног Галилејца. Ја сам једном, сасвим случајно, пред Диоклецијаном испричао како ми се рибар у Сирмијуму пожалио да је риба поскупела и да нема више коме да је продаје. А цар, кога сам тада толико поштовао, само што није поскочио и после је годину дана радио на едикту о максимираним тарифама и ценама, покушавао је да обузда поскупљење, јер га је на ту несрећу у Царству упозорила моја безазлена прича о збивању на једној провинцијској рибљој пијаци.” „А је ли успео?” „Шта?”, питао је Константин расејано, сав утонуо у сопствене успомене. „Да снизи цене.” „Није, али није у томе ствар. Покушавао је, али ја сад знам да је то чинио на погрешан начин. Његов систем владавине био је исувише скуп. Он је, сине, хтео да цар буде бесмртан и свеприсутан, зато је у његово време било четири цара, два августа и два цезара, нешто као аждаја са четири главе. И ми још не успевамо да се извучемо из те ситуације, захваљујући којој се матори Лициније и глупи Максимин Даја одржавају као господари на Истоку... И шта се догодило? Сваки од четворице држао је војника колико ранији цар сам. Само што они нису служили за одбрану од непријатеља него за узајамно угрожавање. И администрација се учетворостручила и расходи за четири двора. Порези су страховито порасли. Да ти наведем пример који није сасвим тачан, али може да створи слику о томе шта се догодило. Ако су раније четворица земљорадника радила да би хранили једног војника, сад су тројица натерана да оставе

земљу, узму мачеве, а један човек је остао на ораници да нахрани четворицу. Али то је немогуће, разумеш? Решење није у расипању власти, него у њеној концентрацији у једној руци. У царству као што је наше, потребно је много добрих чиновника и верних извршилаца наређења, али само један који ће наређивати.” „Шта ћеш са Лицинијем, оче?” „Чекам прави тренутак. Да ли си ме малочас добро разумео? Број оних који нешто дају, број радника и земљорадника, не сме да буде већи од оних којима се даје, војника и чиновника. Ту мора да се нађе равнотежа. А сада, да ти кажем још нешто и то схвати као наређење. Научи о бродовима све што можеш. Ово море је пут који води у сваки кут нашег царства. Ми до сада нисмо водили довољно рачуна о њему. Задатак који ти дајем јесте да овладаш науком о мору и бродовима, о ветровима и поморским картама. Ако још нећеш да спаваш, размисли о томе, Криспе. Да ли би волео да будеш заповедник наше целе морнарице? Мене сад већ обара сан.” Константин је устао. Ослушнуо је таласе и цврчке, и таман хтео да крене према шатору, кад га је син, још седећи поред ватре која је тињала, жарило се само неколико грана, упитао: „Кад ћеш ме оженити, оче?” Цар се изненадио. Зачудио се што сад и тај младић, за њега дете, мисли на жену као што је он заправо малочас помислио. Али ако га већ види као адмирала, зашто не би он мислио на девојке? „За нас то није тако једноставно, Криспе. Морали бисмо добро да размислимо с ким да се спојиш. Зар не можеш у међувремену да се задовољиш неком робињом?” „Као што је моја мајка? Или бака? Зар ћемо вечно тако, оче?” Константин је први пут у гласу свог сина приметио и неочекиван пркос. Опет се спустио поред њега на земљу. „Зашто ти то смета?” „Нећу да мој први син буде...” „Шта?” Крисп је ћутао. „Желим да ми одговориш!”, наредио је Константин. „То што сам ја. И што си био ти.” „Копиле?”, питао је Константин оштро. „То си ти рекао.” „Смета ти?” Крисп је опет ћутао, тако да је цар морао да настави: „Значи, смета ти, смета. Ја о томе у твојим годинама нисам чак ни размишљао. Нисам имао прилике много да будем поред рођеног оца, ни да га заволим, ни да га презрем. Намерно су нас раздвојили. Војничко васпитање стекао сам на Диоклецијановом двору. Успут и државничко. После сам служио код Галерија и никад нисам знао хоће ли ме под неким изговором убити следеће ноћи. Мој отац је такође имао три сина са својом венчаном супругом, али цар сам постао ја. Не због тога, Криспе, што сам најстарији. Само зато што сам био најбољи међу њима. Зар то није једноставно? Потруди се да будеш најбољи ако ти је стало до тога да будеш први.” „Та борба није равноправна.” „Која сад борба?” „Моја са њима. Са твојим синовима, са Фаустиним синовима. Они носе слична имена као ти, Константин, Констанције, Констанс... Шта је то Крисп? Коврџавко. Клинац са улице. Ништа. А Фауста ће увек бити на њиховој страни. Логично. И ти ћеш у постељи увек послушати њу.” „Шта ти пада на памет!”, сад је царев глас звучао не само уморно него и љутито. „Ја не знам шта ми је предодређено међу оним звездама на небу, оче”, одговор је звучао благо и послушно. „Само си ме питао зашто нећу наложницу, а ја сам ти одговорио. Ето, да једног дана не бих морао да говорим као ти.” „Значи, ти не желиш да будеш као ја?”, питао је Константин увређено.

Хармонија међу њима је нестала, после неколико неспретних речи расплинула се као да је није ни било. Шта је то изненада прекинуло све што је тако лепо и сложно везивало старијег са млађим? Пошто је Крисп наставио да ћути и гледа у земљу прекривену боровим иглицама под собом, цар је опет проговорио: „Добро. Ни ја се нисам угледао на свог оца. Свако мора да буде оно што јесте, друге да посматра, а да се не угледа ни на кога. Врло је добро што смо поразговарали. Чуо сам и разумео све што си ми рекао. Схватио сам шта те брине. Али поновићу, Криспе, моја је жеља и заповест да се за сада посветиш поморству, разумеш?” „Кад ти кажеш, оче.” „Чим будеш научио оно најосновније, поставићу те за команданта наше морнарице. Даћу ти најбоље могуће заменике и саветнике, али главни ћеш бити ти. Имаћеш неограничена средства да створиш најмоћнију флоту која је икад запловила морима. Сад мисли само на то. Предстоје нам велики ратови, а морнарица ће бити важна, богови су ми сведоци, важнија него икада. Имаћеш прилике да се истакнеш. После ћемо видети даље...” „Рекао си богови, ниси помену оног јединог?” „То сад није важно”, одвратио је цар нервозно. „Немој ми мерити сваку реч, навикао сам да тако говорим. Млад си, за тебе све представља тек почетак. Слушај ме добро. Имали смо неколико драгоцених година мира, али њима се приближава крај. И још нешто. Пошто си изразио жељу, ја ћу те оженити. Ти ми ниси рекао да си се заљубио или да би волео да се заљубиш, него си ме замолио да те оженим, јеси ли?” „Па јесам, али...” „Шта?” „Можда си ме погрешно разумео. Или сам се неспретно изразио, оче, то је био један тренутак... Море, вино...” Константин је сумњичаво погледао у свог сина. „Понекад је веома тешко установити који је тај тренутак који нам доноси божанско надахнуће. И да ли му помажу вино или друга опојна средства. Хајде сада да спавамо, сине...”, завршио је помирљивије. Спавали су под истим шатором и кроз полусан пред зору слушали како се буде птице и цвркутом саопштавају да се опет радују сунчаном дану. Кад је следеће године, заједно са Криспом, пошао у обилазак римских средоземних лука, Аквилеје, Пијетас Јулије, Солуна и Пиреја, кад су заједно и готово равноправно контролисали изградњу нових ратних бродова у бродоградилиштима, арсенале, базе за снабдевање и лучка постројења у највећим градовима широм Царства, у Треверису и Риму, Сирмијуму и Никомидији, Александрији и Антиохији, говоркало се да млади Крисп очигледно неће бити царев наследник. Командант морнарице? И то је нешто. Али у понекој крчми нашао би се покоји лукави ветеран и упозоравао: „А да ли би се пре двадесетак година ико кладио на овог нашег Константина? Он је тада био само трибун прве класе, а малишан је већ са седамнаест година адмирал. Нека им сви богови, па чак и онај разапети, подаре дуг живот и сву срећу!”



5. НЕСТАЈЕ СВЕ ШТО НАСТАЈЕ



Кола су остала у долини, мада би снажни коњи вероватно без тешкоћа успели да их заједно са теретом извуку до самог улаза у манастирске шпиље. Трговац парфемима и мирисним мастима Пајсаније, из града Еребунија, који се иначе помало бавио и позајмљивањем новца уз добру камату, левицом је придржавао петогодишњег унука Флоренција, а десницом великог овна за рогове. Дао је за њега неколико златника, свакако много више него што је вредео, али то је била изванредно лепа животиња и није хтео да се ценка када је била реч о жртви за душу његовог унука. Напола се ослањао на овна, напола је морао да га вуче. После доста напрезања најзад су стигли на висораван. Испод високог дрвореда пасло је неколико расних коња. Или је у шпиљама у посети био неко важан и богат или су монаси могли себи да дозволе да држе тако скупу малу ергелу. „То је Гегард”, објашњавао је трговац детету. „Најсветији манастир новог Бога у нашој земљи.”{23} „Зашто, деда?” „Зато што се ту налази врх копља којим су проболи срце сина божјег, Исуса Христа, док је био разапет на крсту.” „Причај, то мора да је занимљиво…” Овна су привезали за стабло кајсије. Сели су у траву и деда је из великих џепова огртача извадио погачу и сир. Поделио је храну са дететом. „Намесник овог манастира је свети човек Григорије. Издржао је годину дана у дубокој јами без хране и пића, али је уз божју помоћ жив поново изашао на светло дана и крстио нашег великог краља Тиридата. Овде, у овим шпиљама, основао је манастир који га подсећа на јаму у којој је провео толико времена молећи се и придржавајући се најстрожег поста. Можеш ли то да замислиш?” „Не, деда. Ја сам увек гладан.” „Само ти једи, мали мој Флоренције, цвете дедин, једи да порастеш. Христос је умро на крсту и за тебе, искупио те, а сад ћемо жртвовати овна и Свети Григорије ће се помолити и да те ослободи свих греха.” „Зар мислиш да сам ја грешан?” „Сви смо у греху рођени.” „То не разумем.” „Све не разумем ни ја, али то није важно. Не морамо сви да знамо све. Важно је што постоје мудри божји људи који могу да нам објасне шта јесте, а шта није, па чак и кад не могу све да нам разјасне, ипак ће посредовати за нас код свог Бога, као кад нађем неког пријатеља да у моју корист каже нешто код краља...” „Ти им плаћаш златом?” „Од нечег и они морају да живе, Флоренције. Не говори глупости, ниси више тако мали. Част је и задовољство жртвовати нешто за свету цркву. Знаш, тај син божји дошао је међу људе да би живео као ти и ја, да би примио наше грехе на себе и најстрашнијом смрћу је умро на крсту за све нас, а краљ Тиридат је успео, захваљујући добрим односима које успешно негује са моћницима широм света, да набави врх тог страшног копља. Наредио је да га донесу овамо, јер га је Свети Григорије молитвама ослободио ужасних главобоља. И сад је то најсветија реликвија, а ти знаш да реч Гегард у ствари значи врх копља.” „То знам. А да ли ће да га покажу и нама?” „Устани брзо. Иду свети оци...”

Из једне шпиље изашло је неколико мушкараца, сви у црним хаљецима и босих ногу. Само је један међу њима био сав одевен у бело и носио сандале. Браде и бркове нису бријали, уместо опасача преко струка су се повезали грубим ужетом. Један од млађих пришао је старцу и његовом унуку. „Шта тражиш овде у нашој самоћи, добри човече?” „Ја сам трговац Пајсаније из Еребунија. Имао сам могућности, хвала Богу, да редовно прилажем за ваш свети манастир и надам се да отац Григорије зна за мене...” „Ми те познајемо, добри Пајсаније”, монах је схватио да је реч о угледном човеку. „Ми се често молимо за спас твоје душе...” „И сад сам мислио на вас, оче!” Из једног од својих џепова трговац је извадио кесу са златом, а калуђер је брзим покретом руке примио дар, који је одмах нестао у његовом широком рукаву. „Шта желиш?” „Ово је мој унук Флоренције. Хтео бих да га отац Григорије благослови. А довео сам и једног овна да бисмо га жртвовали милостивом Богу. На њега да пренесемо све наше грехе, нарочито овог недужног детета. Па ако бисмо могли да видимо и врх оног копља...” „Овна?”, млади калуђер је направио за светог човека помало неприличну гримасу, али је странце понудио да седну на траву. Обећао је да ће обавестити оца Григорија, али није знао да ли ће он бити вољан да саслуша тако обичне ствари. Флоренције је миловао црног овна. Животиња је стајала достојанствено у сенци кајсије, није се сагла да пасе. Као да се због нечег озбиљно забринула. Дечак је помислио да многи људи доле у граду имају исто такво лице. Питао се да ли животиње мисле као људи, иако ништа не умеју да кажу, да ли пате због тога што не могу да разговарају са нама. Затим се сетио да је деда много млађег свештеника ословио са оче и чудио се због тога. Најзад се калуђер вратио: „Свети отац Григорије ми је наложио да у његово име благословим тебе и твог унука. Он управо полази да се сретне са краљем. Поручио ти је да Бог никад не заборавља добра дела својих верних слугу. А врх копља се кад он није присутан не сме показивати.” У међувремену су скупини око старца у белом привели коње и, уз помоћ млађих, Григорије је узјахао највећег вранца. Махнуо је у правцу посетилаца, што се могло схватити и као да је направио знак крста, и почео је са пратњом опрезно да се спушта низ стрму стазу. „Пођите са мном...” Флоренције је кренуо први, али ован није хтео да послуша Пајсија. Опирао се. Зато се дечак вратио и ухватио га за рог са друге стране. Најзад је животиња схватила да мора да крене. Још се устручавајући, попуштајући тек корак по корак, дозволила је да је доведу пред улаз у шпиљу. „Клекни, дечаче!” Флоренције је послушао и калуђер је спустио своју леву руку на његово теме, а десницом је ухватио руно са овнове главе. Животиња је сад стајала сасвим мирно. Само се по њушци запажало како жудно удише свеж, висински ваздух. Или је можда посматрала плаветнило неба над њиховим главама? Дечак је покушао да замисли како би било кад би знао да кроз неколико тренутака више неће моћи да види небо, да мирише траву и планинско биље, да чује жуборење реке. Није то могао да замисли. Калуђер је нешто мрмљао, час би подизао глас, час би га опет спустио и наставио да гунђа себи у браду. Деда је стајао по страни. Дечака је већ заболело мршаво колено и зажелео је да се све сврши што брже, па се сетио да ће ован поживети само колико буде потрајала церемонија. Зато је дошао до закључка да може да издржи мали бол, само да црни ован живи још неколико минута. „Амен!”

Калуђер га је подигао, направио му крст на челу. Пољубио је дечака у оба образа. Осећао се мирис белог лука. „Овна ћемо заклати тамо крај реке.” „Али ја сам га наумио као жртву Богу, млади оче, а не да га закољемо тек онако...” „Кољи ти њега на обали сам...”, али кад је калуђер видео колико је трговац разочаран, додао је, „ја сам пренео на њега дечаков источни грех, не брини. Помоћи ћу ти.” Калуђер је прво својим оштрим ножем одсекао траку платна са дечакове кошуље, па се обратио и деди: „Дај да узмем и крпу са твоје одеће.” Кренули су ка реци Азак која је овде била као мало већи поток. Ован је, сада без икаквог противљења, пошао са њима. Као да је схватио да је сваки отпор узалудан. Још једанпут се напио хладне воде. Пајсаније никад није клао животиње. Флоренције је понекад посматрао како то раде слуге у њиховом дворишту. Било му је жао лепог овна. На крају је калуђер све свршио сам. Скинуо је црну мантију и остао у белим, дугачким гаћама, раздрљене кошуље, стасит, космат момак, очигледно сељачког порекла. Зачас је свршио све. Клао је стручно, као да је некад радио и као касапин. Крв је брзо отекла реком. Уредно је рашчеречио животињу и разапео руно о две гране. Кад су се деда и унук опростили, месо се још пушило у великим бакарним зделама које је калуђер донео из шпиља. Флоренције је добро знао да је та гомила црвеног меса све што је остало од живог створа који се још пре кратког времена опирао неминовности, пасао, дисао, посматрао свет. Али деца су срећна, иако знају све, истини још не придају ону важност која је чини значајном. Над реком су, завезане за гране, остале само оне платнене траке са њихових кошуља. Крошње над водом биле су украшене многим крпама од платна и свиле, од грубе или фине тканине, и то најразличитијих боја. Стигавши до својих кола, деда и унук су се мало одморили, појели по неколико залогаја погаче, а стари трговац је из мешине попио и подоста црвенкастог, киселог вина. „Сад се чувај, дете моје, да више никад не згрешиш. Или бар што ређе. Јер сад си ми чист пред Господом Богом. Све твоје мале грехе, па и сам источни грех, понео је са собом ован, са крвљу његовом отекли су низ реку. А парче твоје кошуље над посвећеном водом још ће дуго подсећати на дан када смо били овде.” „Ја то не могу да разумем, деда”, негодовао је Флоренције кад су се већ попели у кола. „Шта?” „Па ако је Христос већ био разапет на крсту због наших греха, зашто смо морали заклати и оног јадног овна?” Пајсаније је потерао коње. „Немој сувише да размишљаш, то није здраво. Може и глава да заболи. Пусти да то раде учени људи. Ти се постарај да научиш да тргујеш, од тога се живи. Ако будеш имао доста новца увек ћеш наћи неког да мисли за тебе и да за тебе завршава друге напорне послове. Јеси ли видео како је онај свети човек све свршио са жртвеним овном, пошто сам му дао велики златник?” „Кад си стигао да му га даш?”, зачудио се дечак. „Ниси приметио? Утолико боље. Запамти, такве ствари увек треба извести тако да нико други не запази...” Пошто су стигли на друм, трговац је коње потерао брже јер је сунце већ прешло зенит, а до следећег пристојног свратишта, у којем је намеравао да преноћи, било је подалеко.

Јерменски преговори са Персијанцима

Најстарији људи су говорили да су од својих дедова чули како је краљ Агришт I тврђаву Еребуни саградио петнаест генерација пре владавине Тиридата II. Тиридат није волео ни главни град своје земље Ечмиадзин, ни Еребуни, али кад већ нешто није могао да приреди у свом летњиковцу, који је за једног краља био исувише скроман, радије је долазио у утврђење међу војнике свог генерала и министра Мамга. Навикао се да живи са главобољом. Било је дана када је осећао само лак притисак. Кад није мислио на то, готово да му није сметало. Али кад би ниски облаци прекрили небо, па ваздух постао исувише влажан или кад би притисак порастао, болови би постајали скоро неиздржљиво мучење. Крштење није помогло. Једном је напола иронично, напола се надајући неком спасу, рекао Григорију да му свети сакрамент није донео никакво олакшање, а свештеник је одговорио да је то због тога што краљ није чиста срца и искрено верујући примио хришћанство. „Преда мном лако можеш да сакријеш све што хоћеш, велики рођаче. Можеш чак и самог себе да завараш, зашто не би могао? Али Господа Бога никада. Он види све у твом срцу, као ти оно што држиш на длану...” „А зашто ми не да снагу да искрено верујем, ако му је заиста стало до тога и може све што хоће? Глупости, Григорије! Требало би да отпутујем у Никомидију, Атину или чак Рим, где има добрих лекара. Али не могу.” „Зашто?” „Због политике. Сад не смем да скренем Лицинијеву пажњу на себе. Не знам како ће се све то свршити.” „Твоје овоземаљске послове нити познајем, нити желим да разумем. Али се наша света црква, Богу хвала, шири и у источном и у западном делу Царства.” „Да. То је тачно. У том погледу свакако нисам погрешио. Бар за сада тако изгледа...” Краљ је ипак забринуто одмахивао главом. „Ја сам тренутно више забринут због Персијанаца.” „Поглед одавде, са твоје лепе терасе, нарочито упућује на захвалност због милости божје, мој краљу. Требало би да на то мислиш сваког дана, кад ти се пружа могућност да се Господу захвалиш за сву ту лепоту...” „Не знам шта хоћеш да кажеш.” Удобно су лежали на лежајима исплетеним од црвеног прућа и на великим свиленим јастуцима. На сточићу између њих била је златна здела са свежим воћем и два велика пехара пуна опорог, црног вина. Пред њима се пружао поглед преко кланца и реке, а у даљини се са сада снежно-белим, благо заобљеним врхом дизао Арарат. Његова висина противречила је сваком људском искуству о планинама. Врх се налазио на висини на којој би се, иначе, очекивали облаци, а снежни обронци су, захваљујући предвечерњим зрацима сунца, стварали ружичасти одблесак. „Све до оног врха, моћни мој Тиридате, после потопа све је прекрило море. Због греха људских Господ је само праоцу Ноју дозволио да у своју велику барку укрца од сваке животиње и птице по два примерка...” „Знам, знам то...” Краљ је упорно размишљао о неким другим стварима. „Ја у планинама видим пре свега природну одбрамбену линију против Персијанаца.”

„По свету се прича о томе како је голуб донео маслинову гранчицу у знак помирења Господа Бога са својим створењима, али помисли да се то догодило баш тамо преко!” Тиридат је расејано отпио из свог пехара, па је Григорије искористио да брзо настави: „Праотац Ноје је баш овде први почео да прави вино од грожђа. Шта би ти сада пио да није било њега и да га Бог није научио тој вештини?” Јерменска држава била је стара више хиљада година. Много старија од Римске империје. Значајни, и за овај планински предео прилично велики градови Армавир, Арташт, Двин и Еребуни, а највише стара престоница Ечмиадзин, развијали су се пре свега захваљујући трговини. Каравани са шљивама, јабукама, крушкама, дуњама, трешњама, вишњама, дињама и лубеницама кретали су у правцу Персије, али пре свега према Битинији. Најбоље послове Јерменија је, међутим, закључивала захваљујући својим мирисима и мирисавим мастима. Бројне радионице у градовима, свака са својом тајном рецептуром, која би се брижљиво чувала и само тестаментом преносила с генерације на генерацију, израђивале су парфеме и козметику за цело Римско царство. У ту сврху користило се најбоље воће, по падинама високих планина брало се погодно цвеће, траве и друге биљке. Морала се израђивати и одговарајућа амбалажа. Захваљујући томе, доста људи је нашло посао. Јерменски препарати — који су били лаки за ношење, а врло скупоцени — транспортовани су све до Египта и Британије, пре свега у главне градове Империје. Уз козметику могле су се преносити и важне вести. Јерменија је постала део цивилизованог света пре свега због својих парфема, јер су га желеле све лепе жене на свету. И оне које су себе сматрале лепим. Еребуни и остала већа јерменска насеља, ни поред свог благостања и умереног, грађанског живота, ни изблиза нису подсећала на метрополе као што су били Треверис или Рим, а ни на процветале оријенталне и јужњачке градове, на Александрију, Никомидију или Антиохију. Нарочито се о Антиохији говорило да је веома забавна, али неморална. У том граду су се свакога дана одржавале трке на хиподромима, позоришне представе, игре у циркусима, широким улицама ишле су поворке маскираних људи, у дворовима и вилама приређиване су приватне свечаности и раскалашне игранке. Све што је било чулно овде је стекло свој прави завичај, људи су били духовити, о свему су испевавали песме, измишљали пародије, светина се ругала свакој светињи, појам части, чистог образа или породице није се нимало ценио. Што би другде било правило, овде, у Антиохији, проглашавано је за старомодно пренемагање. Девојке су на јавним прославама ходале голе или носиле само малу прегачу, а на празнике Мајуме у базенима са чистом, провидном водом приказивале су невероватне пливачке и ронилачке вештине. Због тога је сан сваког богатог Јерменина био да бар једном у животу са караваном пође до тог далеког града. Ако би већ био хришћанин, могао је после да продужи до Јерусалима и да се тамо покаје за своје грехе, па да се врати са угледом ходочасника, али да у мушком друштву до краја живота прича шта је видео и доживео у крчмама, позориштима и јавним кућама Антиохије. Престонице највећих светиња и најлуђих греха лако се могле да се посете о готово истом трошку. У Јерменији није било тако славних градова. Иако врло стари, међу зидинама нису чували никаква древна светилишта, као да је и за богове било сувише високо да се попну на ове висоравни и брда. Тиридат, који је својевремено много путовао по свету, мислио је да је оближњи врх брдског масива Камир-Бура, на пример, могао да буде погоднија позорница за духове и достојније уточиште за богове од оног скромног Олимпа поред Атине. Али шта је то вредело кад је седиште најпознатијих филозофских и верских школа било у Атини и када се за грчку Олимпијаду знало широм света? Већ и због тога био је вољан да прихвати мисао да Арарат уде у нову велику легенду. Јеврејска и хришћанска прича о Нојевом ковчегу, који се са свим тим животињама заглавио на неизмерној висини јер је све остало било потопљено водом, тек се одавде могла схватити као нешто надасве страшно. Григорије је у праву! Треба га подржати. Већ

и помисао да се врх копља, које је прорезало овоземаљску белу кожу Христа, налази у једном јерменском манастиру, морала је да узнесе свако родољубиво срце у овој планинској земљи. Нико не сме да сазна да је он, краљ Јерменије, само усамљени туђинац свуда у свету, па и у својој домовини. И због тога је морао да подржи хришћане. Болела га је глава. Зажалио је што није остао, на пример, учитељ спорта у Грчкој или командант легије у Италији. Његове телесне снаге су попуштале. Иако се могао мерити са готово свим вршњацима, сувише је добро познавао своје тело, а да не примети како га више не слуша као некада. Још је тренирао свакога дана, али је забринуто схватао да трчи спорије, да не скаче више тако далеко, а да ни копље не баца у тако савршеном стилу као пре десет или двадесет пет година. Зар већ стиже старост? Једино је могао још да се претвара да живи само за своју земљу. Примањем хришћанства политички није погрешио. Та се вера ширила свуда по свету, па је поносно могао да говори и пише: „Моја Јерменија је прва хришћанска краљевина на свету.” Јужно од његове земље, некада моћна Персија је сада, после пораза у рату са Диоклецијаном, сва повучена у себе, сва на опрезу, али за мање државе још довољно страшна, усмерила погледе на нејаког суседа на северним брдима. Хришћани, који су се посебно грозили персијске вере у ватру и власти врачева, чији је врховни поглавица био сам тамошњи краљ, доспели су у насељима крај река Тигар и Еуфрат у гори положај него у Римској империји за време прогона под Диоклецијаном и Галеријем. Бркали су их са манихејцима, који су били осуђени на немилосрдно истребљење. Истовремено су, међутим, Јевреји у Персији уживали поштовање и имали извесног утицаја чак и на самом двору. Шапур II, који је постао краљ још као малолетно дете, неки су говорили, чак пре свог рођења, још у мајчиној утроби — пошто је царство његових дедова раскомадано, а крунисан је трбух његове мајке, када је била у другом стању — спремао се да га упорним радом, стрпљивим наоружавањем војске и изградњом флоте поново уједини. Сукоб разних вероисповести био је само изговор за борбу за власт и контролу пресудно важних саобраћајница. Рат који је Галерије водио против Нарзеса, а који се завршио освајањем предела око горњег Еуфрата и поновним осамостаљивањем Јерменије, болео је Шапура највише због тога што је Рим стекао надзор над најважнијим комуникацијама. Шапур је на свом двору од почетка владавине држао врачеве који су му организовали спиритистичке сеансе. Он је тврдио да је у непрекидној вези не само са својим прецима него и са најзначајнијим покојним римским царевима. Резултати тих церемонија, служби и пророчанстава морали су, наравно, да служе дневној политици. Тиридат је у Еребунију примио службену делегацију из Персије. На њено чело Шапур II наименовао је старца Арфабана, који је својевремено водио преговоре о миру са Галеријем и Сикоријем Пробом и јерменског краља познавао још из времена кад је овај био римски генерал. Са Арфабаном су дошли и велики врач Ксиксос и рабин Јоханан, који је важио као експерт за хришћанска питања. Главни поклон домаћину био је комплетан покретни харем са педесет и пет девојака и потребним бројем евнуха. Робиње су стигле са одговарајућим шаторима, са раскошном, источњачком гардеробом од велова украшених златом и блиставим, драгим камењем, лежајеви су били опремљени јастуцима, ћилимима, постељином, бакарним кадама, малим пећима на ћумур, кухињама, наргилама, златним и сребрним посуђем, стигли су са њима и музичари са инструментима и чувари црне коже. Пре него што су започели преговори Тиридат је обишао тај мали град шатора постављен на ливади испред Еребунија. Пратио га је само његов лични секретар Агатангел. „Твој господар, велики Шапур, очигледно заиста мисли на мир кад се тако љубазно брине за задовољство мог тела...”, почео је Тиридат и прекинуо самог себе усред реченице, намигнувши свом много млађем секретару. „Свакако је баш тако, краљу!”, одговорио је стари Афарбан, једва успевајући да држи

Тиридатов темпо, јер је овај корачао брзо и није се много освртао на девојке које су напола разголићене, у добро смишљеним позама, као живи украси стајале, седеле или лежале у шаторима. „Али изволи прво да завршиш започету мисао...” „Или баш мисли на рат. Можда је овде све покретно због тога да би ми се нашло и за време војних похода. Видим, није хтео да пошаље збирку ваших одличних мачева.” „Уколико желиш наше оружје, господару, теби лично радо ћемо поклонити све што ти треба, а за твоју војску продати, шта ти буде одговарало.” „Хвала ти. Шалио сам се. Рим нас добро снабдева. Али Агатангел може да седне са неким од твојих људи и размотри ваше понуде...” Тиридат је истог дана примио Афарбана насамо, врло једноставно и присно у својој радној соби. „Ниси се много променио, краљу. Да немам част лично да те познајем тако дуго, помислио бих да ме је примио младић.” „Хвала ти на лепим речима. Нажалост, знам да није тако. Помало сам се угојио и мање сам покретан. Време није стало. Али радује ме што тебе видим у добром здрављу и спремног за политичке послове. Ипак је пријатније разговарати овако, а не укрштати мачеве. Да сам се утопио у Еуфрату спасавајући дебелог цезара Галерија, а бежећи пред вашом војском, не знам с ким би сада преговарао у Еребунију.” „Е, мој велики господару. Зар да ти кажем ни са ким, јер би Јерменија тада била наша? Да си тада био на нашој страни, а не на римској, ко зна где би била твоја престоница и у име какве би силе постављао Риму услове!” „Надам се да на састанку наших делегација нећеш тако говорити, јер би и мој одговор морао да буде оштар...” Званично нису ни имали о много чему да преговарају. Циљ персијске делегације био је, пре свега, да се увери у стање Тиридатовог здравља и у стабилност његове управе. Седели су за широким столом, с једне стране јерменски краљ, стари Мамго, Митрин првосвештеник Азир и Христов проповедник Григорије, а са друге стране Афарбан, Ксиксос и Јоханан. За мањим столовима седели су многи писари, секретари и ађутанти. О формалностима приликом пропуштања каравана, преузимање поште, надзора над заједничким границама лако су се споразумели јер је све већ унапред било припремљено. Кад су се договорили, Тиридат је утврдио да је дневни ред исцрпљен и предложио да се пређе у трпезарију и за столом у опуштенијој атмосфери настави са разговором. „Са извесним непријатним изненађењем сазнајемо за концентрацију Шапурове војске и изградњу бројних ратних бродова”, рекао је Тиридат дижући пехар са црним вином. „Желим му дуг живот и добро здравље, али размишљам о томе у ком правцу ће усмерити врх свог оштрог копља.” „Свакако не у правцу севера!”, одговорио је Афарбан спремно. „Не на тебе! Мом господару потребна је само гаранција јерменске неутралности. Он сматра да је и у твом интересу да не будеш вазал ниједног цара, ниједне велике силе, него сам господар на својим планинама.” Јерменски краљ је озбиљно климнуо главом и није подигао глас, али је говорио одлучно и хладно: „Молим те, пренеси свом господару, великом цару Шапуру II, да се захваљујем што ми жели све оно што већ имам. Потпуно сам самосталан и захваљујући дивном народу и јединственом Богу цвета наше благостање. Међутим, то подразумева и слободно исповедање вере за сваког грађанина, а што, нажалост, не запажамо у нама суседној великој земљи на југу. Ја сам се дао покрстити и овде је са нама за трпезом свети човек Григорије, који је без залогаја хране и капи воде издржао годину дана у дубокој јами, вољом свог великог Бога, да би мени

осветлио прави пут. Али овде, са нама, исто тако поносно седи и мудри првосвештеник непобедивог бога Сунца, мој верни Азир. Свако нека верује у оно што му је драго. Тако је исто под владавином Константина и Лицинија, августа римских.” „Чујем известан прекор у твојим речима, славни домаћине, наш краљу, али га прихватити не могу...” „Ми се, наравно, не мешамо у ваше унутрашње послове.” „Нека ти искусни Јоханан, наш пријатељ, каже да су, на пример, Јевреји код нас слободни да исповедају своју стару веру, јер она није противдржавна. Ето, и он је члан савета нашег цара, и у мојој делегацији се налазе људи са различитим уверењем. Накарадно учење, међутим, које квари наше древне обичаје и руши морал народа, морамо да искоренимо и нећемо дозволити у оквиру својих граница да се добра срца трују демонским учењем.” „Кад ме већ подсећаш да сам домаћин, предлажем да једемо и пијемо!” Тиридат је проценио да не сме да дозволи да се дебата претвори у свађу. „У здравље наших цењених гостију! Рекох, у унутрашње ствари једни другима никада се нећемо мешати, већ и ради мира на границама. А своје мишљење ћемо свакако задржати.” Захваљујући доброј вечери, атмосфера се брзо поправила. Показало се да је Ксиксос образован човек и добар забављач, а никако мрачни врач. Ако је неко мислио да су сви врачеви фанатици, морао је да схвати да је овај представник тог реда ширих погледа од присутних првака јеврејства и хришћанства. Јоханан и Григорије су се учтивим речима, али врло упорно, спорили о месијанским својствима Јехошуе из Назарета, о коме је Григорије говорио да је Син божји, а Јоханан да је био бунтовник у жалосној заблуди, јер је можда нехотице служио Риму уместо да се бори за слободу свог народа. Ксиксос се, за разлику од њих, причајући о својој божанској вери која је, наравно, нематеријална, позивао на Платона и друге грчке филозофе, на мајку разума, Атинску школу — како је говорио — која је далеко изнад сваког празноверја. На почетку беше она вера из које се, захваљујући стваралачком чину демијурга, родио свет, а његове идеје — искре те нематеријалне вере — претварају се у праслике свих иначе познатих појмова. Наставио је, док су га сви сада слушали пажљиво, објашњавајући људску душу као знак божанског порекла захваљујући баш тој искри коју у себи носи упркос страшном паду с небеса. Причао је о астралном телу које је више плод немоћи да нешто другачије замислимо и које душа поприма пролажењем кроз сферу планета, а јавља се кроз сећање управо на оно што потиче од пламена божанства или, можда би боље било рећи, божанског пожара, о тежњи да се побегне из ропства овоземаљске везаности тела и о повратку у безбедно крило највишега бога... „Искрено речено, све ми то звучи више халдејски, поштовани првосвештениче, него по науци Зороастра, колико је ја познајем”, примети Григорије. „Варате се само утолико, уважени мој пријатељу”, одговори му Ксиксос, који је по својој одећи и понашању више личио на дипломату него на истакнутог врача, „што је баш код Зороастра слободна воља наглашена много више него код халдејских мудраца, али то не само да не искључује, него баш доказује порекло од божанског пламена који слободно гори. Објаснићу вам, ако дозволите, све то на једноставном примеру посебно блиском, надам се, нашем колеги, поштованом Азиру...” „Баш ме занима!” Тиридат се окренуо у правцу стране стола где су седели свештеници. „Сложићемо се лако да је Сунце највидљивији знак наше вечне ватре. Кад петао, започињући своју јутарњу молитву, наслути излазак сунца, он постаје беочуг ланца, па је већ у њему самом присутна и сва моћ призваног божанства, зар не? Да су нам чула способна за тако нешто, чули бисмо, запазили чулно и молитву цвета сунцокрета кад следи сунчеву путању. И лотос се отвара чим сунце изађе и латице крену у знак обожавања његовог сјаја. Наравно, ваља држати растојање, јер папирус ће се савити и почети да гори и кад га само приближимо обичном

пламену свеће, још и пре него што дође у непосредни додир са самом ватром...” „Почео си са иматеријалном ватром”, примети Григорије, „али нас сада забављаш прилично приземним примерима. Вечити и невидљиви наш једини Бог, чије се име не сме и не може изговорити...” „Тако је!”, упаде рабин Јоханан хришћанском пророку у реч. „Вечити наш Господ Бог не може никако да се прикаже тако простим и једноставним сликама као што су петао или сунцокрет, љубазни мој Ксиксосе. Мораћеш да га потражиш у много апстрактнијим пределима и да му се потчиниш без дрске жеље да разумеш све његове одлуке...” „Ја те молим, веома цењени мој сапутниче на путевима трагања за трајним сазнањима, а зашто се ви толико свађате око проблема да ли су Бог Отац и Бог Син истог ранга или да ли је један другог створио, па због тога умете чак да се потучете и за браде повучете? Зашто, ако је све само апстрактно и морамо да се помиримо са неразумљивим?” „Тако је!”, викну Јоханан поново. „Има учених људи”, примети Азир који је стрпљиво чекао тренутак тишине да би изнео своје мишљење, „чврсто уверених да стваралац света постоји, да је он краљ свих људи и народа, али је те народе подредио одређеним боговима да би они наставили да воде нације и заједнице према њиховој посебној природи. Пред њим, надасве узвишеним оцем свемира, сви су једнаки и исти. Али нижи богови се иначе разликују по својим особинама. Арес, на пример, влада ратоборним народима. Атина онима који са ратном вештином повезују мудрост. Хермес је бог оних који су вештији него храбри, и тако даље. Све особине се не могу лако отеловити, па су тако Јевреји добили бога Јехову над својом земљом и немамо разлога да га не признамо, да њима не дозволимо право да га обожавају како желе. Сад, одскора, неки говоре да он има и сина, оног Галилејца, па молим лепо... Све се то може међусобно помирити, баш као што је у нашој лепој земљи учињено, као што и ми помирљиво седимо за овом трпезом за којом нас је окупио гостољубиви краљ Тиридат.” „Да нам је жив и здрав!”, подиже Григорије свој пехар, па кад се сви угледаше на њега, додаде, „утолико пре што сам ја имао част да га крстим и приведем јединој правој вери.” Некима је рука застала због завршетка те чудне и неприличне здравице. Замало да настане велики неспоразум, али Мамго, иначе невичан теоретским расправама, устаде и викну строго: „Тако се не ради, Григорије! Попићу у здравље и за дуг живот нашег краља. Само то!” Искапи до дна. Сви остали са олакшањем такође. Тиридат се тек после сетио да је Мамго већ неколико недеља ћутљив и мрзовољан, а тог дана још не беше изговорио ни реч. То се могло приписати и годинама старог коњаника, али можда се у последње време није довољно обазирао на њега. До краја вечере обраћао му је посебну пажњу, запиткивао за здравље жене, деце и унука, па и љубавнице, али добијао је само кратке и безначајне одговоре. Добро расположење више се није враћало, домаћини и гости остали су заједно само још колико је ред налагао, затим су се повукли у своје одаје. После одласка персијске делегације, Тиридат је позвао своје саветнике у Гарни да би заједно проценили резултате преговора. Сакупили су се предвече, али су намеравали да разговарају тек сутра. Тиридат је први део ноћи провео у разговору са Мамгом. „Ти си, највећи мој војсковођо, дошао овамо као странац, али си постао прави поглавар Јерменије. Ја сам рођен овде, али ми је срце увек као у туђини...” Да би га мало забавио, Тиридат је Мамгу причао о великим градовима, нарочито о Риму, о римским позориштима и њиховим посетиоцима. Било је људи који су до те мере обожавали уметност да су поступали као, на пример, неки Јуније Месала који је целокупно имање, па чак и скупоцену гардеробу својих родитеља, поклонио глумцима. У Риму је у то време било преко три

хиљаде професионалних играчица и одговарајући број музичара. „Можеш ли то замислити, мој Мамго? А ми живимо овде у дубокој провинцији. Зашто ћутиш, мој добри друже?” „Можда је дошло време да више ни о чему ништа не мислим. Узде ми полако измичу из руку...” „Наравно да не можемо да се подмладимо, али зар свако доба нема своје лепе стране? Ти ми још мораш помоћи у многим државним пословима а, ако баш хоћеш, за свакодневно увежбавање војске нађи заменике, неке млађе официре у које имаш поверења.” „Ослони се ти на свог Григорија!”, рече Мамго горко. „Не говори тако. И хришћанство би требало да схватиш у оквиру светске политике. Тебе заиста нико не тера да мењаш своја уверења. Ја, међутим, морам да размишљам о свему што се догађа у Римској империји. Ако желимо да сачувамо самосталност земље, морамо да прихватимо одређене чињенице.” „Ја више верујем у наше ратнике који живе широм овог света. Кад затреба, Јерменин може да убије сваког где хоћеш. А не да се моли. За слободу и независност треба да се боримо мачем, ножем, свиленим ужетом, којим ћеш задавити непријатеља, макар и кад спава, а не поклонима пред лажним идолима. Ја не подносим тог твог пророка Григорија...” Тиридат се зачудио, није знао да Мамго мрзи хришћане. „Опет ти о њему...” „Исувише си често с њим, господару. Слушаш га...” „Слушам све вас, слушам вас пажљиво, па после понекад морам да доносим и одлуке. То је моја дужност.” „Не желим ни да ме спомињеш у истој реченици с њим, краљу. Или он или ми...” „Шта то значи, мој Мамго. Ко сте ви?” „Јерменски војници.” Тиридат се замислио. Да ли је то била претња? „Молим те, не узбуђуј се. Заправо, ти владаш овом земљом, ти управљаш њеним пословима. У тебе се уздам. Зар су ти потребни некакви докази? Могао бих да помислим да ми претиш тим својим свиленим ужетом. Често сам размишљао о томе, само да си зажелео да се дочепаш власти, Мамго, имао си безброј прилика да ме убијеш. За мном у овој земљи нико не би плакао. Никад нисам постављао страже да ме штите од твојих људи.” „Зато што знаш да сам ти веран.” „Знам, мој Мамго.” „Веран и несрећан.” „Дође понекад такво време, кад нам је свима тешко...” Растали су се несигурни, не знајући шта да мисле о исходу овог дугачког, невеселог разговора. Те ноћи Мамго је скочио са литице испред храма бога Митре, у кланац кроз који је хучала река Азат. Ујутро су га дуго тражили, нису знали шта је с њим и где је нестао. Тиридат је први посумњао у самоубиство, послао је војнике да претраже стрмину и они су на штиту донели старчево размрскано тело. Саветовање је, наравно, отказано. Тиридат је схватио да је Мамго, у уверењу да краљ кобно греши и да му је дужност да томе стане на пут, растргнут између верности и осећаја да мора да се побуни, једини излаз нашао у смрти. Сахрањен је као војсковођа и коњаник. Три недеље је одбијао да види Григорија у својој близини. Међутим, хришћанство се већ толико развило у краљевини да је морао да се састане с њим. Осим тога, волео је да води учене разговоре, зашта је било мало погодних саговорника, па се помирио с тим да настави дружење с њим. Јерменија је учврстила положај између велесила Римске империје и Персије, баш као што је

он желео, а само то је било важно. Трговци као Пајсаније могли су да рачунају на уносне послове широм света. Флоренције је морао да учи језике. То је за деду било исто тако важно као, својевремено, преношење греха на жртвеног овна. Дечак ће једног дана морати да оде у Рим или Треверис да би отворио филијалу дедине фирме оригиналних мириса или да би се побринуо за транспорт најбољих кајсија. Ако једног дана буде желео да успостави непосредну везу са најбољим и најзахвалнијим муштеријама, мораће добро да говори и пише и латински и грчки. Пајсаније је водио рачуна о свему, о боговима и људима. И као што ће он унука слати у свет ради трговине, из Јерменије су на све стране одлазили и Мамгови ратници, спремни да убију сваког ко би, по њиховом мишљењу, представљао опасност за слободу јерменских планина. Или ко би изнајмио ове професионалце чији је посао била смрт. Пошто је многе ноћи провео у постељама персијских робиња које му је послао Шапур II, Тиридат је схватио да уживање у женама највише скреће пажњу са упорне главобоље. Рекао је једном то Григорију: „Само да знаш, рођаче, девојке ми помажу боље од твојих молитви. Можда сам ипак погрешио што сам дозволио Рипсими да оде са мог дворца као девица... Кад смо је већ претворили у мученицу... Да ли ти уопште знаш где се она сада налази?” „Заиста не знам.” „Ти си досадан, Григорије. И твоја вера је досадна. Представља можда нешто за жене, као што је била моја добра дадиља Нушривана. Да те она није тако дуго хранила у пећини, мислећи да то чини кришом од мене, ко зна шта би се догодило и да ли бих уопште у својој краљевини увео хришћанство...” „Није ни твоја, а камоли моја воља. Бог је хтео тако. Ми смо само оруђе у Његовим рукама.” „Па, да знаш, и да тебе није сачувала, државни резон би био исти. Још мислим да сам правилно схватио правац политичког развоја, мада ми то не причињава велико задовољство.” „У природи човековој је да се осећа изгубљеним усред великог, узбурканог спољног света, пре или после схвати да су неважна сва чулна задовољства. Тек налазећи прибежиште у усамљености, човеку се укаже шта је право блаженство. Моли се, краљу, да ти буде подано да нађеш ту врсту среће.” „Моли се ти! То је твој посао.” „Ако се не молим довољно, нека ми наш Господ милостиво опрости, али молим се за тебе колико ми снага дозвољава и учим друге како да се обрате Богу.” Тиридат је доста дуго ћутао јер му се чинило готово бесмислено да одговори. „Добро, добро. Моли се, мој Григорије, моли се и за мене...” Тек неколико дана касније, пошто га је грчки лекар пажљиво прегледао и препоручио му да буде умерен у свему, у јахању, јелу и пићу, а пре свега у посетама персијском харему јер би му могло опет позлити као некад давно у храму бога Митре, и то, нека не дају богови, са много тежим па чак и фаталним последицама, Тиридат је позвао Григорија и рекао му оно што му је од раније било на врх језика: „Свет је остарио, разумеш ли ти мене? Не само ја, него цео свет. Није свет више у напону снаге, не развија се тако брзо, није свеж као некада... Прети да пресахне онај извор из кога је некада просто куљала снага и превирала у корењу стабала и цвећа, у рекама, плими и осеки, а исто тако у људским жилама, у нашој крви... Знам да је закон божји да све што настаје нестаје, све што расте мора и да стари, велико ће постати малено и све ће се једног дана завршити. Ништа не вреде ни твоје молитве, ни Хиполитови прашкови. Мораћу да почнем да се спремам за крај...” Лекар Хиполит био је довољно искусан и није ни покушао да објасни свом пацијенту,

краљу, шта се дешава кад људски организам постепено почне да побољева. Ни сам није могао да предскаже којом ће се брзином развијати тумор на мозгу господара Тиридата, које ће делове организма и којим редом напасти, вршећи притисак на живце, а које ће поштедети. Искуство које је преузео од других великих лекара казивало је да такве болести понекад хоће и нагло да се погоршају, али могу годинама и деценијама да стагнирају. У природи после јесени и зиме увек, па макар понекад и са закашњењем, поново следе пролеће и лето, док се људски организам, нажалост, мора окончати, човек се не може подмладити ни уз помоћ лекара, врачева и богова.



6. НЕВИДЉИВИ БОГ СЕ ПОКАЗУЈЕ



Јерменија је успела да се за сада одржи као самостална хришћанска краљевина. Тиридат је толико често наглашавао да његова држава мора да се одржи између Персије и Рима да то на Константиновом двору није могло да се занемари. „Како ти процењујеш резултат најновијих јерменских преговора са Шапуровим изасланством, Аблавије?” Ађутант је постао самосталнији, имао је сопствено мишљење и руководио је групом саветника за разне области, није више само понављао што би Константин рекао. „Ипак је он био наш генерал. Ближи је нама. Дете је римске културе. Мислим да би га требало пустити да о самосталности прича колико га је воља. Али ти га познајеш и лично, зар не?” Цар је одмахнувши главом показао да још не намерава да изнесе свој став. „Ако дозволиш, господару!”, јави се епископ Осије. Константин је почео и њега да позива на незваничне састанке на којима су се стварно доносиле одлуке. Свечане седнице нису биле ни радне ни конструктивне. На њих се долазило само да би се примили задаци. „Реци, Осије.” „Они су хришћани. Ми такође. То нас повезује.” „Само полако. Ми смо, додуше, дозволили слободно исповедање хришћанске вере, али нисмо наредили својим поданицима да се моле троделном Богу.” „То је, као што знаш, господару, један Бог, али Бог Отац, Бог Син и Свети дух...” „Сада нисмо на концилу, Осије. Занима ме само како ти, на основу извештаја сабраће из Јерменије, процењујеш политичко, а пре свега спољнополитичко држање те земље. Шта се мења после Мамгове смрти?” „Мислим да ће хришћанство сада јачати и у њиховој војсци. То ће повећати разлике између Јерменије и Персије, а самим тим приближиће је нама.” „Ето ваљане оцене!”, похвали га цар. „Ко зна нешто поуздано о Тиридатвој болести?” „Наши поверљиви људи разговарали су са његовим личним лекаром Хиполитом”, рекао је Меркурије, префект задужен, поред осталог, за транспорт у Царству, па према томе и за тајне агенте. По његовом акценту осећало се да је рођени Грк, мало ко је, међутим, знао одакле је и како се заиста зове. „Изгледа да је то необична болест која може изненада да букне, али такође и да се смири. Можда ће ослепети, али то није извесно. У сваком случају, ваља примити к знању да није здрав, али то не значи да ће убрзо умрети или се повући са престола.” „Шта то значи? Конкретно!” Меркурије се није дао збунити царевом нервозном реакцијом, него је наставио мирно: „Са твојом дозволом, ја сам студирао могуће варијанте. Уз мале резерве закључак би био да се са Тиридатом може рачунати. Телом је Јерменин, душом је наш. У сопственој краљевини осећа се као изгнаник. Волео би да живи у Риму или, још боље, у Атини, чак би му се и наш Треверис учинио као провинција. У суштини, он ће увек остати веран интересима Империје, а за то постоји још један, и то најважнији разлог. Јермени своје воће и козметику могу продавати само код нас. У Персији никако, јер она тога и сама има довољно. Ми поседујемо једно страшно средство притиска на Тиридата и сваког његовог потенцијалног наследника, а то је забрана увоза из Јерменије. То чак не треба рећи отворено, не треба претити. Довољно би било наговестити да би због цена војних припрема против Персије привремено били онемогућени да купујемо јерменску робу намењену извозу. Онда ће они морати да размисле како да нам пруже стварне олакшице и помоћ против Персије, а све у интересу експорта од кога зависи њихово благостање.”

„То је разумна анализа!” Константин је био задовољан. „Значи, сада ништа не морамо предузети, а за случај потребе имамо Меркуријев предлог. Осије, наставите са одржавањем што бољих веза и са сталном кореспонденцијом са хришћанским свештенством у Јерменији, а посебно с тим Григоријем. Али да ми нисте нападали култове других богова, чујеш ли ме, Осије? Дозвољавам да проповедају шта хоће. Убеђујте се међусобно, будите бољи ретори, па молим! Ни ваш бог није за насиље. Идемо даље! Шта има ново у Битинији? Меркурије, почни, ти бар умеш да излажеш како треба, да те човек разуме...” Константин је на састанцима редовно претресао ситуацију у целом Царству, не само у свом делу. Са хришћанима није био сасвим задовољан. Сматрао је да не користе свој огромни потенцијал, није им више било доста што су се изједначили са старим верама, хтели су да се њихово убеђење прикаже као једина права наука, али су се њихови прваци међусобно исувише свађали. Сад су хришћани организовали чак и позоришне представе на којима су се ругали некадашњим светињама. Долазило је и до ноћних напада на туђе храмове. Сахрањујући хришћанске мученике близу древних пророчишта, успели су да ућуткају старе богове који се више нису појављивали у пределима оскрнављеним њиховим гробовима. Хришћани су почели све чешће да путују у Јудеју и Галилеју, посећивали су град крај кога се наводно налазио гроб њиховог Спаситеља и стварали своје центре за ходочашћа. Грчки богови увек су приказивани као лепи људи. Њихови кипови уметнички су били готово савршени, али исклесани у хладном камену или изливени у бронзи, у најбољем случају изрезани од слоноваче, нису били нимало скупоцени по материјалу од кога су прављени. Источњачки богови, међутим, Бендис, Анубис, Атис, Митра или Мена, прављени од чистог злата, тешки, украшени најскупљим драгим камењем, представљали су понекад право благо. Већ и то је пред широким масама стварало утисак о њиховој већој вредности. А сада се појавио један нематеријални, невидљиви, безвредни или, напротив, непроцењиви Бог. Богови из свих делова Царства имали су своја светилишта и свештенике у граду Риму, али не обавезно и у свим осталим већим насељима изван њихове постојбине. Наравно да нигде на свету није било толико разних служби боговима као у старом, вечном граду. Сиријски култови или египатске мистерије, на пример, лако су могли да се нађу у непосредном суседству келтских или галских демона близу обале Тибра, али нити су се источњачки обичаји преносили у Галију, Британију или Германију, нити би друиди са Запада могли да се појаве у северној Африци или било где у Азији. Због тога се римски политеизам почео љуљати од оног тренутка када војнички цареви, махом Илири, више нису често пребивали у престоници, а поготово откад се Диоклецијан пре две деценије из ње повукао. Иако је био убеђени присталица политеизма, Диоклецијан није схватио да му је неопходан центар ако жели да религија, као идеологија, повезује цело Царство. Тај центар могао је да буде само Рим. Често је путовао и као pontifeks maksimus био уверен да је његово стално кретање у интересу многолике државе, али оно заправо не да није учвршћивало сплет разнородних религија него је нехотице доприносило и њеном распадању. Неопходно је било да се нађе нови стожер окупљања, а то је могао бити хришћански монотеизам. Додуше, у свим крајевима Империје живели су и Јевреји са њиховим невидљивим Богом, коме се ни име није смело изговорити. Није била никаква тајна да су њихове заједнице одржавале добар међусобни контакт. Јеврејска држава била је побеђена, а храм у њиховом главном граду Јерусалиму разрушен још под царем Титом Флавијем. Међутим, неколико њихових одличних људи, као на пример познати римски историчар Јосип, били су исправни грађани, па и ваљани војници и чиновници. Други су, додуше, били у некој тихој опозицији против римских богова, али своју веру никоме нису наметали, напротив, увек су наглашавали да желе да остану у добровољној изолацији као изабрани народ божји. Свог јединог Бога! По

Константиновом мишљењу, важно је било да ни на који начин нису ометали остале култове. Из њиховог недра је, међутим, прво као секта, изникло хришћанство. У почетку су га развијали неки јеврејски чудаци, али већ ускоро хришћанство је било распрострањено у свим деловима Царства, свим дијецезама и покрајинама. Хришћани су хтели да убеде и друге, трудили су се да покрсте што више грађана и да сруше углед осталих богова, њихова вера се претварала у покрет, и то све агресивнији, али тиме и моћнији. Цар је тај развој схватао као чињеницу. Константин се у почетку ослањао на хришћанске везе и свештенство као на једну добру организацију, која је широм Царства функционисала приближно једнако. Да ли се то могло разумети као таленат свештенства или ипак као воља најмоћнијег Бога? За сада је сматрао да се невидљиви Бог приказује управо кроз дејство својих цркава. Информације које је добијао од хришћанских свештеника корисно су допуњаване извештајима тајних служби. Како је лепо звучала Диоклецијанова идеја: увек су четворица најбољих на челу Империје. Адоптацијом се задржава привид династије, али та смена на врховним функцијама обесхрабрује атентаторе и узурпаторе, гарантује чврстину и легалитет владавине. Константин је често размишљао о самом систему. Зашто није функционисао? Сматрао је да је пронашао прави одговор. Четворка је сјајно радила само док се знало ко је по природној обдарености и слави војсковође, по мудрости и снази личности стварно први међу првима, иако се љубазно позивао на њихову равноправност. Којешта! Зар Диоклецијан није примећивао да је његова реч увек била последња и одлучујућа? И кад је најзад донео одлуку да се повуче, подвргнувши се и сам својим правилима, изгледало је да ће у трен ока све да се претвори у тотални хаос. Уместо четворице сложних, свет је изненада имао чак седам међусобно зараћених владара, Империја само што се није распала, а он, Константин, који је себе сматрао најдаровитијим и најпозванијим, морао је на силу, с тешком муком, помоћу оружаних борби и компликованих интрига, да постане прво један од седморице, па елиминацијом конкурената, петорице, тројице — а сада је власт морао да дели само још са Лицинијем и, мада је он имао титулу максимуса, у источни део Царства могао се мешати само индиректно. У току његовог успона више му је сметало што је био син једног од тетрарха него што је од тога имао користи. Тек је морао да се докаже снагом ума и чврстином којом ће водити војску. Константин уопште није сумњао да ће завладати не само Империјом, него и целим светом. Заправо је презирао све супарнике, а поготово саветнике. Научио је, међутим, да их користи и да се по потреби повремено ослања на њих. Било му је важно да се за њега зна, да му се свуда диве, да га обожавају, само, наравно, на неки савременији начин. Привид династије могао је бити користан. Добро је учинио што се оженио Фаустом и на тај начин и формално обезбедио право да наследи Максимијана и његовог сина Максенција. Иако је то био политички брак, брак из рачуна, сматрао је природним да буде срећан и као супруг и љубавник. Исувише је био уверен у своју благословену судбину. Са задовољством се упоређивао са Диоклецијаном и чинило му се да све иде у његову корист. Стари се оженио сенаторском ћерком само да би себи створио некакве везе у Риму, али своју жену, Приску, уопште није волео. Добио је с њом само једну ћерку. Као да није имао право на личну, приватну срећу. Он, Константин, напротив, узевши царску принцезу — а заборављао је да је и њен отац почео као обичан војник, да је њен деда био илирски пастир — добио је ватрену љубавницу и сада је, на прагу своје пете деценије, поред првог, ванбрачног сина, тог сјајног момка Криспа, имао са Фаустом још петоро деце, три сина и две ћерке. Имао је и полубраћу и полусестре на које је могао да рачуна у својим комбинацијама, сматрао је да му нико није раван по угледу и лукавству, по одлучности и далековидости. Ако још буде имао деценију или две времена, а осећао се здравим и чилим, доказаће да је највећи после Јулија Цезара и Октавијана

Августа, можда чак и највећи уопште од када је света и века. Та извесност испуњавала га је миром и неопходним стрпљењем. Фауста се није много променила ни после петог порођаја. Њено тело је остало витко, као да је још девојка, само су груди сазреле, кукови се нешто попунили, у њеном кретању било је мање плаховитости, више отмености, али не мање изазова, можда је била чак и лепша него раније. Од полудивље, полууплашене девојчице постала је најпривлачнија, свакако још млада жена. Двадесет година млађа од њега. То, међутим, није мењало далеки, највиши циљ. Да би га постигао морао је да савлада низ препрека. Није стрепео као пред битку код Мулвијевог моста. Тада је добро знао да све зависи од среће, од недокучиве судбине. Оне ноћи пред бој није био сигуран у исход, само узбуђен и радознао. Сада је само мирно требало да прорачунава сваки потез. Следећи потези свакако су се тицали Лицинија. Својевремено је са задовољством посматрао како Лициније покушава да створи ред у источном делу Царства, исцрпљујући се све до победе над Максимином Дајом. У то време побио је не само све чланове Галеријеве породице и Северијеве рођаке него чак и Диоклецијанове и Галеријеве удовице. Приска и Валерија су се склониле у Солун, али су их Лицинијеве чете интернирале и убрзо потом стигло је наређење владара Истока да им се одсеку главе, што је учињено исте ноћи. Никад срећне за живота, убијене су тако жена и ћерка цара царева, коме је наредбодавац убица требало да захвали за све своје успехе и успон у животу. Када му је вест саопштена за време седнице са саветницима, Константин је хладно прокоментарисао: „Страшно, страшно!... Па ипак, зар то није корисно за нас? Какав доказ да смо ми у праву! У сваком погледу смо у праву!” Пошто је приметио неразумевање, можда чак и гнушање околине, бар донекле је објаснио шта мисли: „Слушајте, ви овде! За разлику од вас, ја сам добро познавао Приску и Валерију, али не знам шта бих урадио ако би ми се учинило како судбина од мене захтева да их одстраним у вишем интересу. Верујте ми, мени је било тешко да уклоним чак и таквог опасног интриганта као што је био Максимијан. Пре него што сам наредио да га убију, два пута сам му опростио завере које су заслуживале смрт. Ја морам да мислим само на последице, нека свештеници брину о моралу. Лициније је очистио терен за нас, а презир народа и срџбу богова навукао је на своју главу.” Није хтео осталима да објашњава да је управо тај поступак дефинитивно означио крај Диоклецијанове идеје о начину смене владара и поновно признавање значаја династије. Да се на власт долазило каквим-таквим избором најбољих, убијање породица бивших владара било би бесмислено. Али пошто се поново учвршћивало уверење о праву наслеђивања Царства, време је постајало све опасније за принчеве и принцезе, за све могуће наследнике и потомке легитимних владара. Лициније се највише старао да помогне земљорадницима јер је и сам потицао из сељачке породице. То је, с једне стране, могло користити његовој популарности, али погрешно је процењивао шта је од веће важности. Није схватао колико су битни мултипликатори идеја, бојао се учених људи. „Књижевност је за државу као отров. Не, још и горе, она је као куга!”, изјавио је цар Истока у једном јавном говору. Константин је опет могао бити задовољан. Знао је да се понека покрајина може смирити ако се сељацима опросте порези у натури, али и да се држава не може развијати без идеологије за коју су надлежни ретори, свештеници, дакле писмени и учени људи који су били повезани на свим меридијанима, чија су се писана дела ширила и могла да делују свуда по свету. Сељаци су једва знали шта се догађа у најближем суседству.

Лициније није имао смисла за хумор. Кад су му дојавили да се у Антиохији певају ругалице на његов рачун, наредио је да се хиљаде грађана отерају у арену циркуса и тамо побију. Не робове и невернике, побеђене непријатеље или кажњенике него просечне грађане, само да би се народ заплашио, да би осујетио све оне који би покушали да му се ругају. Олако је изрицао смртне казне, нарочито богатим људима, у корист државе, што је значило у своју корист, није само конфисковао њихову имовину него је у своју постељу радо позивао њихове младе удовице, наложнице и ћерке. Један мање успешан Константинов покушај да се послужи старим методама убедио га је да мора да ради на свој начин. Константинови синови били су још млади. Проглашавао их је за цезаре, али није стварно могао да им повери положаје. Само је Криспа почео да користи као свог представника у војсци и, посебно, у морнарици. Због тога је за старијег цезара наименовао извесног Басанија, ожењеног његовом полусестром Анастазијом. А рођени Басанијев брат имао је положај на Лицинијевом двору. Басаније је мислио да ће се некако осамосталити и своју титулу цезара схватио је тако озбиљно да је покушао да самостално завлада територијом између источног и западног дела Царства. Константин је то сматрао побуном и није му требало много времена да је угуши. Басанија је погубио и затражио од Лицинија да му изручи побуњениковог брата Сенекија. Лициније је одбио. Константин је чак и ту непослушност у једном од својих монолога пред сарадницима окренуо у своју корист: „Још боље! Заиста вам каже, још боље! Ето доказа да их је он подбунио. Пријатељи моји, ствари постају све јасније. Лициније је подмукао. Спреман је сваког да изда. Зар његов најбољи пријатељ Галерије, човек који га је уздигао за цара, није њему поверио свог сина Кандидијана, заклевши га на самртној постељи да га штити и припреми за живот? А убио га је! Кажем ја вама, још само мало времена да прође, па ћемо се обрачунати с тим монструмом!” Тог часа Константин је још заједно са „тим монструмом”, братски, владао Империјом. Њих двојица су исте године били конзули. Лициније је владао над подунавским и балканским крајевима, целом Малом Азијом, Кападокијом, Сиријом, Месопотамијом, а у северној Африци он је држао Египат. Али док је Константин, захваљујући како Меркуријевој војној обавештајној служби тако и хришћанима, сазнавао све што би се догодило у другом делу Царства, Лициније, несклон филозофији и свим људима који су умели лепо да се изражавају, није имао појма шта Константин спрема у свом делу света, у западној Европи и Африци. Проверавајући ток информација који је сматрао веома значајним, па чак и судбоносним, Константин је поново морао да се бави веродостојношћу хришћанских извора. Колико је могао да се ослони на њихову организацију која је једина имала ћелије не само у целој Империји него и у суседним земљама? Највише вести је свакако добијао преко њих. Нису му сметале противречности. Као искусан државник знао је да другачије не може бити, свако не види исто и на исти начин. Све је ваљало проверавати. Свака вест је имала извор до којег се морало стићи. Пре него што би се искористила, морало се утврдити одакле је потекла, као што није било лоше и упознати се са њеним извором пре него што би се пила вода из непознатог потока. Али конфликти појединих учења унутар хришћанства почели су да утичу и на њихов начин гледања на поједине догађаје, па тако и на извештаје. Константинови планови са хришћанством нису предвиђали међусобно посвађане секте. Да се хтео задовољити с тим, могао се послужити и бројним култовима старих богова. Све више му је сметала та разједињеност хришћанства, али није имао довољно времена, па ни воље да се удуби у њихову теологију. За сада! Схватио је врло јасно једно: ако жели да их користи, мораће их присилити да се сложе и у свом учењу о Богу. Он ће их натерати! Сматрао је да има сва потребна овлашћења. Као понтифекс максимус био је врховни свештеник свих религија у Царству, па и њихове. Кад би био у Треверису Константин би увек неколико дана посветио породици. И Крисп би

био позван да дође из места свог тренутног службовања. Он би се скромно држао у позадини, али Константин би — сећајући се своје некадашње горчине јер је увек морао да буде са Диоклецијаном, до краја готово никада са оцем, полубраћом и полусестрама — инсистирао да се не заборави да је он овде најстарије дете. Фауста се с тим помирила. Односила се према пасторку са нежношћу, као да му је старија сестра или другарица. Увек је била присутна Константинова мајка Јелена. Волела је да прича унуцима, умела је да казује хришћанске легенде, али и успомене из своје младости. Свакако је више утицала на дечју машту од крутих учитеља, као што је био Лактанције. Да није било царског луксуза, па чак и превише послуге, да нису били без икаквих материјалних брига, можда се та велика, привидно срећна породица бар у тим часовима не би разликовала од било које друге сенаторске или велепоседничке породице у Царству. У току дана када се цар играо са мањом децом, више са синовима него са ћеркама, или се мачевао са Криспом, није дозвољавао да му се помену државни послови. Фауста му је једне ноћи, приљубивши се уз њега као на самом почетку брака, шапнула: „Осећам да су ово најлепши дани нашег живота...” „Зашто?”, питао је поспано. „Не знам. Лепше не може бити. Бојим се да неће потрајати... Сваке вечери цар би говорио као да није владар, него отац неке обичне породице. Тада није волео да га било ко прекида. Причао је о својим доживљајима, али никада без поучног тона намењеног деци као потенцијалним будућим владарима: „Ја нисам имао ту могућност да ме мој добри отац поучи. Нисам уживао у оваквој тихој срећи, као ви. Морао сам да се пробијам сам. Ко зна, можда би то било корисније и за вас него што вам ја причам...” Волео је да увек наново говори о својим походима против Сармата, подунавског словенског племена које ни Диоклецијан, ни Галерије никада нису успели сасвим да укроте, али је он неочекиваним војним ударом, у току кога је погинуо и сарматски краљ Равзимод, најзад обезбедио мир и на тој граници. „Никада не заборавите да мислите на будућност! Вође непријатеља морамо уништити, али саме народе не истребљујте. Напротив! Укључимо их у Царство, од њихових људи стварајмо равноправне римске грађане. Као што смо то постали и ми, Илири. Ви сте, децо пред јавношћу Римљани, никада не реците ништа друго. Али будите поносни, знајте да сте Илири и по очевој и по мајчиној лози. Ми смо веома млада династија, не заборавите то никад! У нашој крви сигурно још има довољно свежине за нове успомене. Освајање може бити успон, али не мора... Највећи успеси леже у свести поданика...” Описујући ситуацију у Царству, једном приликом је рекао: „У данашње време више није никакво задовољство бити римски император. То је само служба, веома цењена и прилично драгоцена служба. Памтите, за пурпуром су се јагмили многи недостојни, они најбољи су Царство прихватали као тешку дужност. Не! Ни то није она права реч. Као судбину...” Замишљено је додао: „Мој отац је био срећнији. Он је имао могућности да чини и дела благости. Ја просто немам прилике да будем такав као што је био он...” Кад би син говорио Јелена је ћутала, али њено строго лице није никада одавало да ли то одобрава. Ништа у крилу породице није указивало на припреме за одсутну борбу ради потчињавања источног дела Царства. Крисп је због тога био помало изненађен кад му је Константин рекао: „Сутра пре подне ићи ћеш заједно са мном на седницу мог Тајног савета.”

„Разумем, оче!” Тек после извесног колебања, што је Константин приметио и посматрао са смешком, очигледно се забављајући, усудио се да пита: „А зашто?” „Сутра ћу те јавно наименовати за врховног команданта Царске морнарице, мој Криспе. Не плаши се, добићеш добре и искусне помоћнике. Крећемо у велики рат у којем само сопственим заслугама можеш да стекнеш славу.” Савет је сазнао да је цар одлучио да посети родни крај, где ће га, наравно, пратити војска. То је и службено јављено Лицинију, који је поручио да ће му бити задовољство да на свом терену поздрави уваженог сувладара. Колона удобних, великих путничких кочија, које су представљале праве салоне на точковима, кренула је из Аквилеје, града чије је име изведено из галске речи која значи орао. Он је својим летом предсказивао срећу. Близина мора и пута преко Алпа створила је од тог места необично важно трговачко раскршће. Осим тога, Аквилеја је одавно била база како копнене војске, тако и поморских снага. Била је најпогодније полазиште за сва римска освајања у правцу Подунавља. Овде је нарочито снажан био култ месног бога Белена, чији су храм обновили и богато даривали још недавно Диоклецијан и Максимијан, али сад се овде налазило такође и седиште једног хришћанског епископа. Пре него што је кренуо, Константин је заједно са новим командантом морнарице обишао бродоградилишта у којима су завршавани велики ратни бродови, рампе за утовар, касарне, магацини са оружјем и опремом. Непрекидно је давао савете и упозоравао: „Важна је и речна флота, и она је под твојом командом. Постројења на Дунаву, али и на Сави, Дрини и Морави обилазићеш сам. Флотом низ реке, а у нашем случају, низ Саву и Дунав, брже се напредује него копном. Добро запамти на шта ти сада обраћам пажњу. Увек ћеш узимати одговарајуће коњичке јединице и кретаћеш се испред главнине како би успео да обиђеш све и поново нас стигнеш на главном друму. Обрати пажњу на теретне лађе у притокама, рат се не добија само борбеним пловилима, исто тако важно је да на време стигне храна за војску, резерве, оружје и опрема. Запамти, Криспе, бродови низводно морају да напредују усклађено са најспоријим легијама, не пожуруј их, не смеш исувише да их истуриш. Понашај се као што доликује принцу. Кад нисмо заједно, ти си главни представник Империје и наше династије. Због тога захтевај да те у сваком граду дочекају са достојним церемонијама. Увече, ако хоћеш, можеш да се понашаш и мало присније са командантима како би те заволели. Али не превише! Не толико да би престали да те поштују. Како да поступаш у сваком поједином случају не могу да ти пропишем. Мораш да донесеш одлуке на лицу места. Посаветуј се са својим помоћницима, али не показуј одмах да ли ћеш их послушати. Ником не веруј без резерве. Сада посматрај мене. Ја сам тако посматрао Диоклецијана. Наравно, ако на крају не будеш знао шта, када, пред ким и како да урадиш и које речи да користиш, нико ти не може помоћи. Чак ни ја.” Фауста их је са млађом децом испратила до Аквилеје. Пре него што ће поворка царских кочија кренути, пољубила се са мужем и исто тако са посинком, јавно, пред окупљеним народом и командантима постројених легија. Тиме је ваљало показати да је Крисп потпуно равноправан син царске породице. Али да ли би мајка рођеног сина пољубила баш у уста? Легије су у ратном поретку марширале испред кочија према Истоку. Константин и Крисп су најчешће јахали. Пут преко Емоне користили су и за маневре. Између Аквилеје и Сирмијума било је тридесет и девет станица за замену коња у тринаест удобних резиденција. Цар се није задовољавао уобичајеним почастима, гозбама и ласкавим поздравним говорима. Детаљно је контролисао рад станица на путу, лично проверавао рачуне, постављао безброј питања и није био нимало задовољан. Добрих коња је, додуше, углавном било свуда, али су волови за већа запрежна кола били у очајном стању, а није их ни било довољно. Показало се да животиње терају до изнемоглости, и то не за државне послове. На лицу места диктирао је нови Закон о

опхођењу према коњима и теглећој марви који су представљали државно власништво. „Ове станице на друмовима неопходне су нам не само да би царски гласници брже пролазили и свуда могли да се окрепе и да замене коње, него за све врсте транспорта. Немарно поступати према животињи у било којој нашој станици на удаљеном друму исто је као немарно неговати мог коња у царској штали!” Са собом је на пут повео довољно писара, архивара и правника да би царска власт у свако доба и на сваком месту могла да функционише беспрекорно. Све је било добро уходано још из Диоклецијановог времена. „Ако се сетиш нечег што сматраш добрим и важним”, поучавао је Константин Криспа, „поступај одмах, не оклевајући. Никад не чекај превише, иначе ће ти нови догађаји одвући пажњу и заборавићеш шта си хтео.” Сећао се свог вратоломног јахања у супротном правцу, кад је напустивши Галерија у Сирмијуму за свега шест недеља стигао до болесног оца на обали Атлантика. „Можда сам тада највише уживао, јер је преда мном био много дужи пут, мислим на животни пут. Сад је, Криспе мој, циљ непосредно пред нама, али је мени већ унапред жао због силаска... После сваког узлетања неминован је једног дана и пад...” Крисп је очеве речи најчешће примао ћутке. Константин се питао да ли је то само израз поштовања или недостатак интелигенције и незаинтересованости, или можда син сматра да је његов отац досадан. Најзад, иза тог непробојног ћутања могло је можда да се крије и престолонаследничко нестрпљење. Владар је био убеђен да за свог сина чини све што може, а да ли му је Крисп увек узвраћао како треба? „Ти ћеш још веома дуго живети и владати за добро Царства”, одговорио је Крисп, схватајући да мора да прекине паузу. „Не говори о силаску на крају пута, оче.” „Тешко је наћи праву меру, о томе размишљам. Знаш, није нимало случајно што стари обичај налаже да се за време тријумфа подсећа на смрт. У кочији тријумфатора увек мора да чучи и један роб који победнику шапуће на уво: Сети се смрти, сети се смрти! Сети се да си човек! — Memento mori! Memento te hominem esse! С друге стране, ако би човек стално очајавао мислећи на свој крај, никад не би стигао да уради ништа ваљано. Најчешће мораш да одбациш ту мисао. Нека се смрт притаји у теби, као онај роб у кочијама слављеног победника, али нека то увек буде роб коме можеш наредити и да умукне.” У Сирмијуму су застали мало дуже да би се пратња одморила. Било је ту много палата и јавних купатила, библиотека и позоришта, осим тога ту се налазила и важна ковница новца. Константин је, наравно, одлично познавао град у којем је често боравио у пратњи Диоклецијана, а затим Галерија. Долазио је већ и као цар, чак му се ту родио трећи син. Фауста, међутим, није баш волела суморне и често магловите пределе на обали Саве. Рођена и одрасла на Средоземном мору, долазила је у родно место свог оца Максимијана само по дужности. Али Константин је инсистирао да му се један син роди у источној, зимској резиденцији. Ништа код њега није смело да буде случајно. Имена синова са Фаустом — Константин, Констанције и Констанс — изведена су из истог корена, једна ћерка се звала Констанција, а друга, по баби, Јелена. Све то је јасно говорило о династичким плановима и снажним породичним везама. Кад је прворођеном, ванбрачном сину због коврџаве косице наденуо име Крисп још није мислио унапред. Царска поворка наставила је полако да се креће у правцу истока. Кад би полазили из станице сунце је стајало пред њима, пре него што би стали да се одморе нашло би им се за леђима. Нико такво напредовање није назвао опрезним, али ипак је и то био један од разлога спорости. Константиње био уверен да уходе јављају Лицинију о сваком његовом кораку. Најзад, код ушћа Саве у Дунав, заокренули су према југу. Опет су се дуже задржали у Константиновом родном месту Наисусу, отприлике на пола пута између Аквилеје и Никомидије где је Лициније

царовао, за сада не показујући намеру да учтиво крене Константину у сусрет, али ни да му на било који начин осујети пут. Цар и његов ванбрачни син прво су обишли државну ергелу. Зелене ливаде на обалама река Нишаве и Мораве биле су идеалне за узгој коња за војску. Посматрали су дресуру и коњичке вежбе. Купали су се у бањи са топлом водом. Неки старији чиновници још су се добро сећали Јелене и учтиво питали за њено здравље. Константин се у родном месту понашао једноставније. У разговори са старим познаницима није избегавао чињеницу да му је мајка овде држала гостионицу. Затим су отпутовали до Галеријевог маузолеја у Ромулијани Феликс. „Овај град никако да заиста оживи!”, приметио је Константин. „Зашто? Шта ти мислиш, мој Аблавије?” „Вештачки је створен. Градови треба да расту сами...” „Не, не слажем се с тобом. А зашто се Диоклецијанов Асфалатос брзо претвара у трговачки центар и значајно пристаниште? Ја мислим да је важно наћи право место где ћеш подићи град. Само што то не сме да зависи од случаја. Галерије је из ових крајева, па шта? Ово није никаква важна раскрсница, нема услова за привредни развој. Узалуд је сазидао толике лепе зграде, правога живота нема, све делује вештачки. А можда има нечег и у томе што је Галерије био у свађи са готово свим боговима.” „Рим је ипак Рим.” „Мислиш? А ја ти кажем, могао бих да наредим да чак и Сардика буде Рим. Наисус не. Ни Ромулијана Феликс. Има места која су погодна за узгој коња, али не за центар царства. Видећеш, наћи ћу ја место за нови Рим!” Пошто од Лицинија није било гласа, Константин је изненада донео нову одлуку. Оставио је легије око Наисуса, а сам се са малом пратњом хитно вратио у Треверис, иако је то било прилично напорно. Рекао је да то чини пре свега да би прославио рођендан свог четвртог сина. Том приликом је формално пренео управу над галском провинцијом са Криспа на Констанција. Мирни Крисп први пут се побунио у породичном кругу. Рекао је да му се та очева одлука не свиђа. Није више хтео ни да проговори са полубратом. Јелена је изненада стала на Криспову страну. Дискусије су се водиле између браће, Фаусте и Јелене. Константину дуго нико ништа није смео да каже. На крају су га на неслогу у породици заједно упозориле мајка и жена. „Ја вас не разумем!”, наљутио се цар. „Крисп сад има флоту, не би имао времена и за Галију...” „То ти можеш да причаш свом Тајном савету, а не нама”, одговорила је Јелена истим, мало повишеним тоном. „Кажеш да Крисп не би имао довољно времена, али нећеш ваљда мени да кажеш да седмогодишњи Констанције може да уради више него Крисп. Хајде, молим те, владаће иначе чиновници по твојим упутствима, реч је о формалностима, само што су и оне и те како важне.” „Па наравно, мајко, управо је у томе реч. Сви моји синови редом и на време треба да добију одређене титуле да би се народи навикли на њихово постојање.” Надмудривање је, међутим, потрајало, а Константин је све теже подносио ове, по његовом мишљењу, безразложне дискусије. Постајао је све нестрпљивији, није као некада чекао да свако каже своје. „Моја је одлука коначна, то нека вам буде јасно. Желим да у кругу моје породице сви буду задовољни. Наређујем!” „Ја ћу све средити!”, рекла је Фауста одлучно. „Како?”, питала је Јелена. „Желите мир у кући? Слажем се. Онда пустите мене. Дајте ми одрешене руке. Ја ћу

разговарати са Криспом. Хајде да се кладимо да ће мене послушати!” Константин и Јелена били су изненађени. Али већ сутра Фауста их је известила да је све у реду. Предложено је и да се искује једна медаља која ће потврдити иста права свих царевих синова, то би био најбољи симбол слоге у царевој кући. Ковани новац и медаље стизали су у све делове Царства, у безбројне руке. Константин је радо пристао. Истовремено је наредио да се искује новац који равноправно истиче достојанство Јелене и Фаусте. Најзад, искована је и медаља у част Фаустиног оца, бившег августа Максимијана. То је заправо био неуобичајени чин рехабилитације. Многи су се још сећали да је задављен по Константиновом наређењу. „Да ли си задовољна како сам ти се захвалио?”, питао је Фаусту пошто су се повукли у приватне одаје. „А ти са мном?” „Неисказиво. Зар не осећаш?” Млада жена је уздахнула. „Чудан је тај наш живот.” „Да, наравно. Други немамо. Али зашто ми то говориш баш сада?” Неко време само га је гледала право у очи. Осећала је велику нежност према том крупном, моћном човеку, њеном првом и једином љубавнику. Умео је да се отуђи, а понекад да буде и тако присан. Почела је да га милује по коврџавој коси. „Константине мој... Мушкарци не могу да схвате шта за жену значи ако им је неко био први... Нити какво осећање мајка има за свог сина.” Уздахнула је дубоко. „Максимијан је био мој отац. Ти си наредио да га задаве. Максенције је био мој брат. Твоји су га људи отерали у смрт. Знам, рећи ћеш да је био лош човек. Можда је заиста био гнусан, развратник, лош државник, интригант, узурпатор, шта ја знам... Мени је био брат. Најстарији брат.” Стала је. Константин је слушао врло пажљиво. Готово да није дисао. „Настави, молим те!”, рече тихо кад му се учинило да се пауза исувише одужила. „Крисп није мој син. Ти си спавао са другом женом да би се он родио. Пре тога грлио си је и љубио, легао с њом у постељу и говорио јој нежности, зар не? Како да не помислим на то кад видим њега? Знам да није он крив. Он није узрок. Али он је последица. И добар је момак, све знам. Али зар могу да осећам све оно што ти ваљда мислиш да би требало? Могу да поступам како ти волиш, али да осећам? Константине, ја немам још ни пуних тридесет година, а родила сам ти петоро деце. Знаш ли ти шта се све збива око мене на двору? И у мени? После сви, нарочито твоја мајка и ти, очекујете да ја примим најтеже бреме на своја леђа, а да ви остали уживате у слави.” Легла је на леђа као да се страшно уморила од говора. Гледала је дуго у свилени балдахин над собом, а цар није знао шта да каже. „Хајде, љубавниче мој добри, буди љубазан и донеси ми тањир са грожђем”, проговорила је изненада другим, обичним, свакодневним гласом. Расејани, полако су јели слатко грожђе, зрно по зрно, и нису знали шта би још рекли једно другом. Онда је Фауста легла лицем окренута прозорима и само је посматрала тамно небо. Најзад су заспали. Као и сваког јутра, Константин се пробудио први. Отишао је да се умије хладном водом, али се затим мимо обичаја вратио и нежно пробудио своју жену. Иначе би се најчешће поново виђали тек увече. „Синоћ нисам хтео да ти кажем...” „Шта?” „На основу неких извештаја дошао сам до закључка да је и Лициније најзад схватио да је рат између нас неизбежан. То ће бити одлучујућа битка. Због тога морам да кренем што пре и са

највећом могућом силом. Ствари не стоје тако лоше као својевремено пред Римом, пред Мулвијевим мостом. Напротив! Али улог у игри још је већи. Желео бих да то знаш, Фауста. Ако сад победим, Империја ће задуго остати јединствена и биће безбедна. Да ли схваташ шта то значи?” „Хоћеш ли да ти заиста кажем шта ја осећам? Баш ме брига за Лицинија и за државу. Опет ћеш дуго бити негде далеко, а ја сама.” Она је прво помислила да ће се наставити синоћњи разговор, али је брзо схватила да је Константин прешао преко њега као да га није ни било, иначе не би на тај начин споменуо борбу у којој јој је брат погинуо. Фауста је често замишљала како се он осећао у оклопу и са тешким шлемом на глави док се давио усред мутних таласа злокобно набујалог Тибра. „Победа ће донети трајну славу и за твоје синове, Фауста!”, додао је помирљивим гласом, као да општи са дететом које заправо и не схвата значај изговорених речи.

Рат са Лицинијем

Лициније је чекао. Сакупио је огромну армију, сто педесет хиљада пешака и преко петнаест хиљада коњаника. У његовим лукама у приправности је било три стотине педесет бродова. Константин је брзо поново стигао на исток и стао на чело својих легија окупљених у Мезији код Наисуса. Довео је и нешто свежих снага и наредио поход у правцу југа. Пре првих оружаних сукоба концентрисао је своје снаге пред Солуном. Већ навикао да заповеда мањим бројем ратника него што имају његови противници и овога пута је сакупио само сто двадесет хиљада пешака и десет хиљада коњаника, а нападач би требало да буде три пута јачи од оног који се брани. Међутим, није могао да остави незаштићене северне границе, ни запад континента, ни Африку. Под Крисповим заповедништвом у лукама Солун и Пиреј усидрио је две стотине лађа. Против супарника Максимина Даје, Лициније се још борио подржавајући хришћанске идеје. Чак је војсци наметнуо и једну молитву врховном божанству, коју су и хришћани могли да прихвате као сопствену. Међутим, што је Константин више подржавао хришћане, Лициније се све више враћао старим боговима. Можда је у томе било ината, али свакако још више уверења да не могу да се боре један против другог са истим идеолошким убеђењем. Лициније је наредио да се обавезно приносе жртве римским боговима, а свој штаб је допунио врачевима, мађионичарима и пророцима. Отворено је говорио да се враћа „боговима наших отаца”, јавно је наглашавао и да се стиди Константина: „Он потеже оружје на нас верујући у лажног бога, али, истовремено, он дрско креће и против древних богова које је одбацио. Овај велики бој показаће који од нас двојице греши. Ја не сумњам у исход!” И Константин је држао бројне говоре. Наглашавао је: „Нисмо дошли овамо због тога, нисмо се због тога борили на толиким бојиштима, нисмо доспели овамо кренувши чак од западног океана, нисмо, војници моји, славно побеђивали да бисмо сада стали! Не! Никако! Због срамних дела свог зета више не признајем за сувладара и због тога га се одричем као рођака!” Објавио је да човек који је немилосрдно побио сву родбину великих царева, Диоклецијана, Галерија и Максимина Даје, не заслужује ни обичну људску пажњу, а камоли да влада великом државом и да носи титулу величанства. Показало се да Константин води мудру политику, а Лициније греши. У својој срџби на све што би противнику могло да буде блиско, Лициније је почео да прогања хришћане, а нарочито њихове вође. Постигао је само то да су сви до једног, од обичног роба до епископа, поставили привржени супротној странци. Због тога што су, наравно, хришћански скупови постали неугодни, па можда чак и опасни по Лицинијеву власт, имао је разлога да их забрањује на све могуће начине. Прво је наредио да се жене не могу састајати заједно са мушкарцима, касније да се службе божје могу одржавати само изван градова, на слободном простору. Деградирао је све хришћанске официре, а неке је чак отпустио из армије. Већем броју епископа забранио је да јавно проповедају, неке је чак и убио. Имовину многих хришћана је конфисковао, друге послао у прогонство или чак продао у робље. Истина, општу забрану хришћанства начелно није изрекао, а није организовао ни прогоне у смислу последњих Диоклецијанових едиката. Епископ

никомидијски Евсевије због тога је уздисао: „Он, изгледа, није ни знао да смо се у нашим црквама редовно молили Богу и за његово здравље. Ваљда је мислио да се молимо само за Константина.” Ипак, неке бискупе аријанце Лициније је све до краја задржао у својој пратњи, али уопште није схватао да би за њега било много корисније, више одговарало духу времена, да се показао као пријатељ хришћана, као његов велики и опасни противник Константин. Лициније је са својим легијама чекао код Адријанопоља,{24} на обали реке Хебрус. Позиција му је била прилично повољна, река је набујала. Две војске су неколико дана стајале свака на својој обали. Знало се да ће се нападач наћи у тешкој ситуацији. Константин се сетио варке са мостовима преко Тибра код Рима. Сада је он одлучио да започне са припремама за изградњу јаког понтонског моста, али је са малом одабраном групом, обилазним подухватом, неочекивано и непримећено успео да се пребаци преко реке на другом месту. Када се Лициније изненађен окренуо против тих јединица, прегрупишући своје снаге како би одговорио на неочекивано зачикивање, Константин је наставио са изградњом моста и, без већег крвопролића, стално заваравајући Лицинија, прешао са свим војницима на другу обалу. Иако млађи, Константин се показао као вештији стратег од остарелог, мада искуснијег Лицинија. Прву победу, мада не и коначну, извојевао је премештањем јединица, покретом легија, као да се игра пионима на плочи. Искористивши збуњеност противника одмах је, такорећи из заокрета, ударио свом снагом и разбио Лицинијеву армију. Показало се такође да је Константинова војска извршавала сва наређења, све покрете и заокрете извела је као да је реч о унапред увежбаним маневрима, док код Лицинија ништа није функционисало. Морао је да бежи, па се са остатком највернијих војника склонио у град Визант. Крисп је веома вешто повео ратну флоту кроз мореуз Хелеспонт,{25} иако су противничке поморске снаге покушавале да га затворе. Међутим, као што му је његов отац препоручио, увек је са собом водио халдејске врачеве који су, заправо, били искусни метеоролози. Они су му тачно прорекли кад ће наићи олуја и колике ће снаге бити. Кад су се противници склонили да их урнебесни ветар не би бацио на хриди, Крисп је у правом тренутку прошао кроз мореуз. Невреме је потопило више од тридесет Лицинијевих бродова који су кренули у потеру за њим. Крисп се, наравно, није мешао у конкретне одлуке капетана појединих пловила, није издавао ни наређења целој флоти. Још му је недостајало опште поморско и животно искуство. Али она судбоносна одлука да се крене упркос страшном невремену, савлађујући престрашено нећкање поморских стручњака који нису веровали у тачност метеоролошких предсказања, донела му је славу правог победника. Константин је био веома задовољан. Прво, што је његов најстарији син доказао да није прерано добио команду над поморским јединицама Царства и, друго, што је сада владао морем и мирније могао да настави своју стратешку партију и премешта копнене војне јединице према унапред направљеном, прецизном плану. Док га је Лициније забринут чекао у Византу, Константин је са већином својих снага прошао мимо тог града, пребацио се на другу страну Босфора и тамо заузимао насеље по насеље, провинцију по провинцију. Лициније је покушао да спасе што се спасти може, покушао је и да вуче неке политичке потезе, објавио да одузима Константину титулу августа, наименовао је свог маршала двора Мартинијана за другог августа и сурегента, али Константин није чак нашао за потребно ни да држи опсаду око утврђеног Византа. Такво стање нагнало је Лицинија да изађе из тврђаве и сакупи остатке верних легија, а Константин је баш то чекао. Бродовима свог сина муњевитом брзином вратио је сву војску и напао Лицинија код Кризополиса. Извојевао је лаку победу. Лициније је поново морао да бежи. Са последњих тридесетак хиљада војника склонио се у Никомидију, град који је Константин познавао као да се родио у њему. Сада су му, већ као победнику, прилазили нови војници и он је

имао више него петоструко јачу армију. Лициније је схватио да на бојном пољу више ништа неће постићи. Послао је Константину преговарача за кога је знао да ће бити примљен са одговарајућим поштовањем, своју жену. То је била Константинова полусестра Констанција, по којој је и његова ћерка добила име. „Брате мој, тако ти нашег оца, тако ти твоје ћерке, чија сам кума, дај да склопимо мир. Дозволи му да и даље носи титулу августа, а он обећава да ти више ни у чему неће сметати. Најзад, он има седамдесет година...” „Сестро драга”, одговорио је цар мирно, „ти мене не мораш да упозораваш на породичне везе и обавезе. Али ако говориш у име доскорашњег цара Лицинија, немој да губиш време. Он је добро знао у какву се борбу упушта. Изгубио је. Његова је ствар да ли то жели да протумачи као победу Галилејца над старим боговима, као казну за своје грехе или као војнички пораз. Без обзира на то какав је војник, он је војник и нека не кука после битке.” „Немој заборавити да си ме удао за старца, Константине. Нисам ја њега заволела, па те молила да ми дозволиш да пођем за њега.” „Знам. Ми, сестро, имамо и других дужности, па понекад и других уживања од осталих смртних људи. И наш отац је напустио моју мајку Јелену кад је државни интерес захтевао да се ожени твојом. А он је био добар човек, бољи него што ће мени судбина икада дозволити да будем.” Констанција више није инсистирала. Вратила се свом супругу у Никомидију, а Константин је наредио опсаду. Лициније је знао да је ситуација за њега безнадежна и поново је послао Констанцију у Константинов шатор. „Мој супруг, бивши цар Лициније, шаље ти пурпурни плашт као знак апсолутне предаје и објављује да безусловно обуставља одбрану. Моли за милост.” Константин је устао са престола подигнутог у највећем шатору. „За сада прихватам. За сада! Одређујем му за место прогонства град Солун. И Мартинијану ћу одредити место прогонства, али у Кападокији. Кажи свом супругу нека размисли о бившем цару Максимијану, коме сам више пута опраштао опасне интриге пошто сам га победио. На крају сам, ипак, морао наредити да га убију. Солун није лоша резиденција. И тамо се може живети удобно и отмено. Упозори га, чим добијем први извештај да је политички поново активан, џелати крећу да га зауставе.” Није прошло ни годину дана, а тајни агенти су већ јавили да је Лициније почео окупљати око себе присталице старих богова. Константин је позвао Меркурија и наредио да се пошаљу извршиоци смртне пресуде због велеиздаје. Његов увек присутни ађутант Аблавије питао је: „Зар нећеш прво испитати да ли то није злонамерна лажна пријава? Победио си, немаш разлога да будеш суров.” Меркурије је презриво слегао раменима, а Константин оштро одбрусио: „Имам разлога! Милостив не смем бити. Сваки узурпатор који посегне са пурпуром прети да буде узрок великих крвопролића. Моје је да сачувам мир. Свим средствима, мој Аблавије. Као што је он наредио да се убије побеђени Максимин Даја, тако ће сада својој судбини храбро морати да погледа у очи. На извршење, Меркурије! Сад ћемо имати много важнијих послова него да изричемо смртне пресуде старцима. Морамо саградити темеље Царства за вечност.” После великих победа на Истоку, за време свог повратка на Запад где га је Фауста чекала са мањом децом, Константин је поново застао у родном Наисусу и присуствовао постављању своје бисте на главном тргу. Одвојио је опет време да дуго разговара са Криспом: „Треверис више не може остати главни град.” „Али зашто, оче? Сви смо навикли на њега!” Атмосфера је била опуштена. Можда су први

пут, откада је Крисп одрастао, могли да разговарају без икакве напетости, готово равноправно. „Имај на уму цело Царство. Треверис је заправо био мали и за пола Империје, за целу не долази у обзир. Није реч о томе шта бих ја волео, лично бих могао да се настаним у месту свог рођења...” „Зар права престоница не би опет требало да буде Рим?” Константин је променио тему. Почео је да говори о хришћанству које свакако више није било само секта. „Да ли ти верујеш у Христа као нашег спаситеља?”, питао је Крисп опрезно. „Ја сам цар, сине, и немам право да верујем само у једног бога, осим...”, замислио се доста дуго. Питао се како да се изрази, а да га његов могући наследник не разуме погрешно. „Осим ако дођем до закључка да вера у једног Бога, неопходна за Империју, значи и да би сви могли да верују у само једног владара. А ми сада постајемо такви владари.” „Кажи ми, молим те, шта је истина о пожару у Никомидији у Диоклецијаново време? Да ли су га заиста подметнули хришћани? Лактанције говори да га је подметнуо Галерије да би имао изговор да прогања хришћане. Ти си био тамо...” „Не знам тачно. Те вечери нисам био на служби. Важно питање, а које је остало без одговора, јесте пре свега да ли је паликућа знао да те ноћи Диоклецијан неће спавати у палати, него у врту? Да је лежао у својој постељи највероватније би погинуо. Може бити да су атентатори знали да њега нема у соби. У том случају би се могло посумњати и у Галерија, јер он никада не би угрозио Диоклецијанов живот. Али, може бити, да су мислили да спава где и обично и да је то био атентат на императора. Онда то није Галерије, него... Ко зна? Најједноставније је рећи да је у кров палате изненада ударио гром. У том случају свако може протумачити догађај како хоће, као несрећан случај или као вољу божју.” „Опрости оче... Да ли си ти већ тада имао неке везе са хришћанима?” Константин је доста дуго размишљао шта да каже пре него што је одговорио: „Јесам, Криспе.” Остало је неизречено да ли су га можда хришћани обавестили да се те ноћи не појави у палати. Отац се питао да ли његов син сумња. Иначе, били су задовољни, доста су попили, али се нису напили. Нико им није сметао, нико није прекидао царски одмор хитним порукама са бојишта или најновијим извештајима тајних служби. Нико није захтевао да се донесу неодложне одлуке. „Можда би сад заиста било време да постанем деда, шта мислиш Криспе?” „Али да ме ожениш као што су тебе оженили.” Константин је прво расејано климнуо главом, али зачудио се кад је схватио шта му је син рекао. Зар он није човек који жели слободно да бира? „Како то мислиш?” Можда је Крисп попио више него што је могао да поднесе, јер су му очи заискриле: „Хтео бих жену као што је твоја Фауста.”



7. ПРВИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР



В

„ олео бих најзад да схватим о чему је заправо реч. Осије мој, буди љубазан па изложи све од самог почетка, али што објективније. Чињенице, молим. Своје мишљење можеш да нам кажеш после, у току дискусије, сада само објасни око чега се ви толико свађате. Ја можда нешто већ знам, али овде има људи који нису твоје вере, који нису упућени, њима мораш да изложиш све потанко и стрпљиво. Дакле, реч има Осије, хришћански епископ из Кордове. Изволи!” Константин се удобније наместио на свом престолу. Састанке Тајног савета обично је водио седећи са осталима за дугачким столом. Откад је постао једини владар важније скупове сазивао је по императорском протоколу. Он би заузео место на узвишењу, до његових ногу писари и лични сарадници, а у сали, седећи у наслоњачама, веледостојници Царства. Иако је волео да каже да му је Лицинијев део Царства пао у шаке као зрела воћка, јединствене законе уводио је постепено и опрезно. Укидао је полако Лицинијеве одредбе, објављивао помиловање политичких осуђеника и враћао конфисковану имовину. Преузео је и задржао у својој служби чак и Лицинијевог префекта Јулијана, који се показао као вешт и даровит управљач. Константин се настанио у Никомидији, у бившој Диоклецијановој резиденцији која је била довољно велика и раскошна, тако да је довео и целу породицу. Тек овде, ближе извору великих једнобожачких религија, схватио је колико је већ снажан раскол у хришћанству. Епископ никомидијски Евсевије,{26} припадник аријанског веровања и пријатељ префекта Јулијана,{27} непрекидно је цару говорио о проблемима цркве. Било је очигледно да јединство државе захтева да се и то једном рашчисти. Осије је већ преко десет година био са Константином. Имао је одређене заслуге, јер је успео да прибави драгоцене податке пред битке и утицао је на политичке одлуке. „Господару, племенити префекти и угледни грађани, сабраћо моја, епископи, ако добро разумем, не треба о донатистима да зборим, него...” „Надам се да смо њихово питање решили једном заувек!” Константин је одмах у почетку морао да га прекине. „Не, то је чисто афрички проблем. Нас сада занима учење Арија из Александрије које се нагло шири по Империји. Хајде, суштину!” „Спор је избио у Египту, као што ти рече, господару, у граду Александрији, значи опет у Африци!”, почео је Осије на такав начин да су сви схватили да ће да говори надугачко и нашироко. Присутни хришћански великодостојници слушали су веома пажљиво, припадници старе римске вере и других култова уздахнули су, послужили се понеком јабуком, крушком или бресквом, почели су чак и да дремају не схватајући зашто господар захтева да се у оваквом саставу расправља о хришћанској догми. „Изазвао га је учени презвитер Арије, а он беше ученик Антиохијца Лукијана, те до екстрема разви субординацијанизам. У супротности са антитринтарством многи мислише баш тиме учинити евидентном разлику између Оца и Сина, покушавши доказати да Син не само што је друго нешто од Оца него да је у свом божанском суштаству и различит од Оца и њему, молићу, по божанском суштаству потчињен, чак, чујте, да је Син, као од Оца рођен, нека врста створа Очева...” „О чему он то говори, господару?”, упита Аблавије. „Опрости, молим те, знам да не желиш да прекидамо, али моји људи би требало да сачине и некакав записник. Ја ништа не разумем. Какав отац? Какав син? О чему он то заправо прича?” „Записујте што дословније!”, Константин се тешко уздржавао од смеха. „Не бој се, он не мисли на мене и моје синове, није то никаква антидржавна работа. Њихов Бог се састоји од Оца, Сина и Светога духа. Зар ти ниси хришћанин, мој Аблавије? Требало би да све то знаш. Настави, Осије!”

Шпански епископ погледа у цара прекорно, али истовремено молећиво и послушно, као пас који мисли да му је учињена неправда. Међутим, није се усудио да исправи цара и каже да је то одвећ вулгаризовано приказивање свете вере и да се тиме он умешао у саму суштину спора. Осије је и наставио: „Арије, дакле, речени Арије разви то субординацијанистичко учење до самог негирања божанског суштаства Синовљева, те подучаваше отприлике: Син уопште није од вечности, беше времена кад Сина било није, није још постојао, него га Отац створи тек касније. Син је, додуше, најплеменитији, па чак и једини непосредни створ Очев, али је ипак само створ у правом смислу те речи јер је створен, не беше га одувек као Оца, и није истог суштаства са Оцем својим него је начињен ни из чега, али, с друге стране, толико је близу Оцу да се може назвати и Сином божјим и богом, иако баш и није бог у строгом смислу те речи него је бог само учествовањем својим у божанском владању, те га као таквог с правом поштују као Бога...” Осије је констатовао да у сали влада дубока тишина, осврнуо се јер није био сигуран да ли га пажљиво слушају или су одсутни у мислима. „Против тог учења одлучно устаде александријски епископ Александар. Арије никако не хтеде попустити пред његовим узвишеним ауторитетом, те Александар сазва у Александрији Синод од стотину епископа и на њему то учење прогласи јеретичким, а Арије, који ни сад не хтеде да чује ни за какво опозивање своје науке, беше збачен са положаја и екскомунициран. Арије напусти Египат и оде право у Јудеју епископу кесаријском Евсевију, који му пружи прву заштиту, а затим преко Азије у Битинију, стиже чак овамо, где се обрати поштованом епископу, сабрату нашем Евсевију Никомидијском...” Осије се благо наклони присутном Евсевију, покушавајући да улови његов поглед, али овај је само хладно климнуо главом показујући да се за сада слаже. Тако је Осије могао да настави: „Поштовани Евсевије је његов школски друг, а сада је, могло би се рећи, његов заштитник. На путу кроз Азију, Арије настави да шири своје учење које многи у нашој светој цркви сматраху заблудом. Наставља он то да чини усмено и писмено, у прози и стиховима, те, признајем, придоби многе пријатеље. Господару, ти желиш чињенице! Чињеница је неоспорно да је то изазвало велики раздор у нашој светој цркви, јер једни устадоше њему у прилог, а други су против њега и то се не зби само унутар клера, међу свештенством, него исто тако и међу верницима.” Пошто је епископ за трен опет ућутао, начелник обавештајне службе и транспорта Меркурије подигао је десницу да би показао да се јавља за реч. Константин климну главом. „Чак се и на пијацама говори о тој глупости. Људи се свађају да ли је Син исто што и Отац, или нешто друго, и то жестоко као да је реч о опкладама на хиподрому. Узнемирење у јавности није безначајно. „Какав је човек тај Арије по твом мишљењу?”, упита Константин свог главног обавештајца. „Чудак, господару. Сујетан је, али није непрактичан. Није тако досадан као, с опроштењем, наш пријатељ Осије...” Присутни се пригушено насмејаше. „Арије пева на трговима, пред крчмама, кроз песму каже шта мисли, због тога је успео да заинтересује чак и грађане који нису хришћани. Старији су људи већином за њега, јер мисле да би синови требало да буду послушнији него што у данашње време јесу. Млађи се помало буне, јер не мисле да су од другачијег меса и крви од својих родитеља, али многи од њих га воле и због тога што је забаван, непосредан, логичан, налази речи које свако може да схвати, најзад, многи, који су иначе бунтовног духа, прилазе му само зато што су противници ауторитативног Александра, па поздрављају сваког ко устаје против њега.” „Ма није реч о томе!”, Евсевије је погледом тражио и одмах узео реч, јер је сматрао да мора да се умеша у име цркве. „Није реч ни о каквим приватним стварима. Реч је о Богу и веровању у

божанске ствари.” „Са допуштењем, господару!”, Меркурије се учтиво прво уверио да ли цар дозвољава ту међусобну расправу. „Евсевије, поштовани, ја можда донекле разумем да је реч о теологији. Али народ не! Кад народ чује речи као отац или син, пре свега, мисли на своје породичне расправе, евентуално чак и на династију. У том случају већ постаје незгодно, па ја и моји људи морамо да добро начуљимо уши.” Настаде тишина. Од царске породице нико није присуствовао скупу. Крисп је био са својом флотом у удаљеној јадранској луци Пијетас Јулији, Фаустини синови били су сувише млади, мада их је Константин позивао на неке протоколарне манифестације. Многи од присутних још су се сећали свађе синова у Треверису и тада искованог новца у знак помирења. Константин је доскора важио за милостивог, стрпљивог и љубазног владара, налик на свог оца, али после победе над Лицинијем као да је постао осорнији, самоуверенији. Ни раније нико није могао знати шта заиста мисли, догађало се да кажњава веома строго, чак и хировито, али умео је да буде и врло благ и да прашта. Сада, међутим, више нико није био сигуран да ли ће почети да лете главе. Боље је било сачекати да он изнесе своје мишљење. Међутим, Константин још није сматрао за потребно да пресуди. „Можда да ја кажем нешто, кад већ хришћански свештеници, чија је то ствар пре свега, неће да се изјасне”, јави се префект Јулијан. Као високи чиновник бившег непријатеља власти обично се устручавао да у овом кругу јавно узме реч. Више је волео да спроводи само одлуке на терену. „Молим те, реци слободно, мој Јулијане. Али световним језиком, ако је икако могуће.” „Неће баш бити лако световним језиком, господару, јер су у питању неке њихове мутне речи које лако замагљују појмове. Али ја сам се потрудио да прочитам што више. Па ево! Хришћани захтевају да се верује у Бога Оца, сведржитеља и свемоћнога, у његовог јединог сина, Исуса Христа, у натприродно рођење тог сина од девојке Марије, у спаситељску смрт истог Сина, његов ускрс, узнос у небо, да седи с десне стране Очеве, и најзад, у долазак свих смртних људи пред Страшни суд после ускрснућа, у Свети дух, цркву и опроштај греха. Дискусија заправо траје већ два столећа, није то Арије започео. Они, за разлику од пантеистичких филозофа, кажу да је Бог сам створио свет и да га он одржава. Обратите пажњу, Бог кажу у једнини. Наглашавају да је Бог један и јединствен. У реду. Теже је схватити то јединство у тројству, али искусни филозофи ни с тим не би требало да имају неки проблем. Колико је мени познато, а учени Евсевије и Осије ће ме свакако исправити ако треба, реч тројство први је употребио антиохијски бискуп Теофил још пре три стотине педесет година...” Бацио је поглед у правцу хришћанских епископа, али се ниједан од њих није покренуо. „Дакле, како да схватимо да је тај јединствени Бог уједно и Отац и Син и Свети дух? Кажу, јединство је божанско суштаство, а тројство представља божанска лица. У једној од њихових светих књига такозвани јеванђелиста Јован тврди да је Бог Син исто што и Реч божја, коју и Јевреји спомињу у својој светој књизи, која се такође зове и Стари завет, и да је та Реч, дакле Син, бог баш као и бог од вечности, а није као што учи Филонова филозофија неко средње биће између бога и света и најодличнији створ, али, ето, створ божји.” „Е, па ако мислиш да си био много јаснији од Осија, морам нажалост да кажем да се вараш!”, насмејао се Константин. „Твоји расписи префекта и одредбе о убирању пореза срећом се боље могу разумети и спровести.” „Опрости ми, господару. Човек се поведе за тим њиховим речником...” Константин је климнуо главом. „Изгледа да се командант моје гарде Аблавије јавља за реч. Морам да вам кажем, иако дични официр нашег Царства, Аблавије је и сам хришћанин. Као што можда знате, он је са

Крита, а баш међу Грцима та се вера шири најбрже. Али да би унапред све било још јасније, морам да вам кажем да се он не слаже са Аријем.” „Наравно да се не слажем. Пре свега због тога што он исувише рационалистички прилази вери у Бога. Кад се верује, онда је реч о вери, па нису потребна никаква мудровања или објашњења. Кад је реч о делу, напротив, рационално мишљење је неопходно. То су две стране једне исте појаве. Али ја овде не желим да филозофирам. Као верник, ја желим и друге да уверим у своје уверење. Као војник, желим да победим. За ово прво нису потребни никакви аргументи. За ово друго потребан ми је мач. Зар то није једноставно?” „Ја имам сина старог непуних двадесет година”, изненада рече Салустије, magister oficiorum, нека врста начелника царског кабинета. Он је све законе и прописе припремао за лични царев потпис, према томе имао је на двору веома утицајну улогу. „Син се зове исто као ја, али то није важно. Хтео сам да кажем да не бих волео да се он суочи са оваквом врстом јасноће. Опрости, господару, нека је све то лепо и добро и нека се људи слободно забављају са својим галилејским богом, баш као и са сваким другим. Сад су богови постали равноправни и нека су. Али, молим те, објасни нама, који не успевамо увек да следимо путеве твоје мудрости, зашто о свему томе у оваквом саставу расправљамо баш сада и овде?” Сви су погледали у правцу високог чиновника, Константин се, међутим, није наљутио. „Питање је оправдано и ја ћу ти одговорити, мој Салустије!” По царевој интонацији осетило се да се састанак приближава крају и међу присутнима је настало комешање. „Империја је сада јединствена. Мени је потребна једна вера која ће бити јединствена од Нила и Хадријановог бедема у Британији, од земаља северне Африке до граница на Дунаву и Рајни, од Црног мора и Месопотамије све до шпанске обале Атлантског океана. Јединствена, да ли ме добро чујете епископи хришћански? Ви себе називате вером и црквом католичком, што би ваљда требало да значи општом црквом свих времена и места, за разлику од сепаратних вера и култова у разним крајевима света. Наша Империја је светска. Па будите то и ви! Будите јединствена црква, каква је потребна за царство земаљско и ја ћу вам помоћи да проповедате царство небеско како год вас је воља!” Цар је подигао глас. Присутни више нису смели ни да се помакну, чак ни да се почешу. Као да су се скаменили. „Наређујем да се сложите! Ваша је ствар како ћете то постићи. Сви ваши епископи, чујете ли ме, сви да се сакупе овде, у Никомидији! Не... Нећу да дођете баш у престоницу, то не би ваљало. Састаћете се негде у близини. Рецимо у Никеји. То ће бити добро. И тамо има довољно репрезентативних просторија за састанке и за смештај гостију, зар не, Јулијане? Да не би било никаквих изговора нека се зна да трошкове сносим ја. И то за сваког епископа, по двојицу његових духовних саветника и тројицу слугу. Јасно? Могу да путују царском поштом и уз пут да одседају у царским резиденцијама. Јулијане, ти ћеш то спровести. Сазнај имена свих епископа, посаветуј се са Евсевијем и с ким још мислиш да треба. О детаљима размисли, па ми поднеси предлоге. Да ли још неко има нешто да каже?” Нико није прекинуо тишину. Царева одлука представљала је изненађење за све. Неки су у себи почели да прерачунавају трошкове. Никада се у историји за један мирнодопски скуп није толико потрошило, нити је икада цар позвао толике госте из целе Империје. А још је невероватније било што се он на такав начин меша у послове једне верске заједнице. Готово сви су схватили да хришћанство почиње да се претвара из толерисане у државну религију. „Дозволи само да проверим, господару, да ли сам те добро разумео?”, питао је Меркурије. „Ти тај скуп сазиваш у својству понтикфекса максимуса, врховног свештеника свих вера Римскога царства, зар не?” Константин се за тренутак замислио, јер је добро схватио значај тог питања, али је онда

одлучно одговорио: „Да. Мој Меркурије, као и увек, најбоље схвата моје интенције.” „Било би добро да том скупу дамо и неко име. Онда је формални поступак лакши и за нашу администрацију. Имаш ли у том погледу каква наређења?” Цар се опет замислио. Гледао је наоколо по сали. За тренутак је фиксирао Евсевија, па Осија. Они су оборили погледе. Није им се много свиђало што се он на неки начин прогласио њиховим првосвештеником. „Нека се зове концил. Сабор. А пошто ће изасланици доћи из целог света, нека то буде Васељенски сабор да би се и на тај начин схватило да је наше Царство цео свет, цела васиона!” Константин је изненада устао и додао само још: „Слободни сте!” Константинова одлука да хришћанство искористи за чвршће повезивање свих делова Римског царства није дошла изненада, као што се неким његовим саветницима учинило. Још пре победе код Мулвијевог моста схватио је какву корист може имати од опште повезаности хришћанских свештеника. Њихова вера није му била страна јер се, по његовом мишљењу, Христос баш и није превише разликовао од Митре, бога Сунца. То што су неке од хришћанских легенди за широке масе, пре свега за необразоване људе и већину робова, биле схватљивије од источњачких култова, а поготово од грчке филозофије, није му сметало, напротив, знао је да јавно мњење у политичком развоју игра све важнију улогу. Није више, као некада, било довољно придобити само Сенат и шаку војсковођа. Сад је била важна и наклоност улица и пијаца, легија и морнара на бродовима, јер је сваког часа у толикој држави могло негде да дође до побуне и незгода, до догађаја непожељних, па макар само због тога што су цареву пажњу одвлачили од важнијих, суштинских питања. Настављајући с праксом да ковањем новца шаље значајне поруке у све делове Империје, Константин се побринуо да се на новцу све чешће кују и хришћански мотиви уместо симбола неких старих богова. Тако се свет навикавао на нову велику веру и њене знаке препознавања. Много важније је, наравно, било законодавство. Захваљујући извештајима тајне службе добро је знао да неки стручњаци сумњају у његово правничко образовање и да шире мишљење да се закони доносе на брзину, како њему шта падне на памет. Истина је да је изненада забранио харуспицијима да у приватним кућама проричу на основу изнутрица жртвованих животиња, тај стари обичај назвао је злочином и починиоцима запретио смртном казном. Међутим, кад су му на састанку Тајног савета предочили да та одлука изазива немир, пошто је прочитао неугодне извештаје, изјавио је да га нису добро разумели и подигнутим гласом пред члановима тог савета почео да диктира: „Ви, који то сматрате потребним, слободно идите пред јавне олтаре и у светилишта, па подносите уобичајене жртве. Никоме ми не бранимо да службе према древним и поштованим обичајима врше и по светлу дана!” Правдајући се, додао је да неће дозволити само да се његови противници, под изговором да се обраћају својим боговима, тајно окупљају да би ноћу ковали завере. Дочуо је да се говори како његови закони нису лепо срочени, да им недостаје јасан, углађени латински језик старих државника којим је први писао Гај Јулије Цезар, а нису ни једноставни и свакоме схватљиви као, на пример, Диоклецијанови. Константина је то помало вређало јер је себе сматрао свестрано образованим, ученим човеком, читао је лепу књижевност, писао и сам, волео чак и да декламује на грчком или латинском. Када је имао нешто више времена обнављао је неке строге, старе законске одредбе. Оцеубица се заједно са отровним змијама ушивао у врећу и бацао у море. Заводника туђе веренице погубили би заједно с њом. Једна служавка, која је помагала при остваривању љубавне

везе већ верене девојке и другог мушкарца, угушена је тако што су јој у уста сипали истопљено олово. Такве пресуде деловале су сурово и застрашујуће. Међутим, неке друге одредбе биле су изразито хумане. Константин је одмах после првог тријумфа дефинитивно забранио да се људи осуђени да воде гладијаторске борбе или да раде у рудницима унаказе ударањем ужареног печата на лице. „Лице човеково, које је створено по угледу на слику небеске лепоте, никад ничим не сме да се осрамоти или унакази!”, коментарисао је сам Константин тај свој закон. У Треверису су се још одржавале гладијаторске борбе са зверима, али им је Константин присуствовао све ређе, током последњих година боравка у том граду више се уопште није појављивао у својој ложи. У Никомидији, сада као једини цар целе Империје, коначно је забранио све крваве гладијаторске игре. Хришћани су то очекивали од њега, међутим, због већине осталог грађанства, које је захтевало такву врсту забаве, ово је била смела одлука. Доказивала је да се већ осећа сигурним. Често упозораван на разне злоупотребе, издиктирао је следећи едикт: „Ако се било ко — без обзира на то одакле је, из ког сталежа потиче или ког је ранга, против кога је неки од мојих судија, високих чиновника, пријатеља или дворана учинио нешто неправедно или нечасно — усуди да каже истину, слободно нека дође и обрати се мени. Лично ћу га саслушати и испитати, па ако истину каже, ја ћу га осветити. Осветићу се љуто оном ко ме сад подмукло вара претварајући се да је невин. А оног који ми такво зло пријави и пружи доказе, тога ћу наградити достојанством и многим добрима, тако ми било милостиво оно највише божанство и тако ме одржало на срећу и процват државе.” Наредио је да се власти побрину за зависне и слабе: „Захтевам да се штити здравље свих затвореника, а нико не сме да се окива ланцима који сувише стежу. Ако стражар буде крив за смрт затвореника, нека се погуби.” Сваку оптужбу морала су посведочити барем двојица сведока. Повериоци више нису дужницима смели да одузимају „...оне робове и теглећу марву који су им неопходни за одржавање живота.” Семе за употребу на сопственим пољима ослобађало се пореза. Хришћани су га молили да се забрани продаја сопствене деце у робље, међутим, врли цар је сматрао да то економски може да буде оправдано. Донео је само одлуку да се родитељима који усвоје децу сиромашних суграђана подари државна помоћ, да би се на тај начин смањила продаја деце. Одбио је да укине ропство. Од времена Јулија Цезара продаја ратних заробљеника у робље био је један од најуноснијих послова за државу и цара. Константин је такође зарађивао на тај начин и није могао да замисли економски просперитет без институције робова. Бракови између слободних људи и робова остали су забрањени, женама које би имале сексуалне односе са робовима претила је смртна казна. Па ипак, убијање робова је забранио. Хришћани су већ одавно са свим споровима излазили само пред своје епископе, који су се трудили да праведно пресуде. Константин је и званично епископима признао право да суде, ако би им се обратила макар једна од странака. У том случају њихова пресуда била је коначна, није било могућности апелације код цивилног суда. Хришћанско свештенство не само да је ослобођено свих државних пореза, већ је добијало и материјалну помоћ. Константин је променио закон који је важио још од времена Октавијана Августа да наследство родитеља без деце припада држави. То је значило дозволу да се имовина тестаментом остави цркви. Али кад је приметио да велики број нових свештеника хришћанске цркве тражи привилегије, забранио је да се признају нови. Тек ако би неки свештеник умро, паства је на његово место могла да изабере другог. Једног дана цар је пред изненађеним члановима Тајног савета почео да излаже потребу

доношења новог, општег закона: „Нека се све судије, градско становништво и све занатлије одморе од напорног рада на поштовања достојни дан Сунца. Земљорадници, међутим, могу и тога дана да врше корисне послове зато што нема погоднијег времена да се, на пример, посеје жито, засаде чокоти, а познато је и да стока сваког дана без изузетка мора да се нахрани и напоји. Као што је недостојно да се поштован дан Сунца унакази свађом и шкодљивим наметањем странака, тако је лепо и испуњава радошћу ако се на тај дан учини добро дело. Због тога дозвољавам да се и на дан Сунца ослобађају робови, па и да се о томе сачине и овере званични записници.” И пре тог закона Јевреји су инсистирали на строгом поштовању једног дана у недељи као празника Господњег. Хришћани су прихватили један свети дан сваке седмице, али нису били тако строги, позивајући се на Христове речи и поступке, а он није сматрао да се треба уздржавати од сваког, па и неодгодљивог посла. Константин је хтео да се прихвати обичај за који је био убеђен да ће бити користан за све људе, а такође и зато што је био уверен да се у том погледу ослања на јавно мњење. Није хтео да поштоваоци других култова и религија помисле да уводи јеврејске или хришћанске обичаје. Због тога је сваки седми дан, чије је празновање наредио, назвао даном Сунца, па се његова одлука могла повезати и са слављењем бога коме се његов отац, а пре њега, на пример и Аурелијан, радо обраћао, бога у виду непобедивог Сунца. Сам Константин почео је седмог дана да се повлачи у приватне одаје и не би учествовао ни у каквим јавним или црквеним обредима. Свако је могао сам да закључи шта жели, да ли се цар моли, да ли се одмара или се можда бави тајним и државним пословима. Једне недеље на приватном ручку, рекао је највернијем старом сараднику и команданту гарде: ' „Слушај, много смо им дали, мој Аблавије! Ренту у житу, имање, да би могли да плате своје свештенике и да одржавају цркве. Признавши епископима и право судства, заправо смо се одрекли једне функције државе. Знам ја све то и зато сам помало забринут. Ипак, то је било донекле ризично. Видећемо како ће нам узвратити...” Аблавије је подигао поглед са свог тањира: „Као што си наредио, мој господару, хришћанским епископима је у име твог кабинета упућен позив. Јулије је то, наравно, извршио савесно. Већина је одговорила.” „Колико ће их доћи?” „Преко три стотине. До три стотине педесет, колико сада могу да сагледам. То је огроман трошак за твоју благајну, ако дозволиш да те упозорим...” „Знам. Сабор ће бити скупа забава. Ако! Сад имамо пара, не брини, мој команданте. Ја се радујем што ћу упознати све те људе. Зар не схваташ да ће на окупу бити представници из целог Царства? Тако ћу боље разумети опште расположење, него читајући извештаје које ми изаберу Меркурије или Осије...” Аблавије се понадао да ће цар говорити мало дуже и опет се посветио свом ручку. Међутим, опет је морао да га прекине, јер је Константин очигледно очекивао да се разговор настави: „Римски епископ Силвестар поручио је да, нажалост, неће моћи лично да се појави. Пише да је веома стар, а такође и болестан, не би могао да издржи напоран пут. Шаље двојицу презвитера као своје представнике. Али као што знаш, господару, многи сматрају да је он један од најважнијих, јер му је седиште у главном граду, и да игнорише Сабор јер га није он сазвао.” Константин је чепркао по свом тањиру. Јело га више није занимало. Као да је стичући више власти губио апетит. „Нека га ђаво носи!”, насмејао се јер се радовао представи коју ће извести попови из целог света. „Можемо ми и без Рима, а поготово без римског епископа.”

Епископ за све који су изван цркве

Први васељенски сабор, иако скуп највиших хришћанских свештеника, није се састао у некој цркви него у свечаној сали царске палате у Никеји. Смештени у раскошне одаје палата и вила, епископи су се међусобно виђали у групама још пре званичног почетка и договарали. Многи су с поносом показивали ожиљке од мучења. Ако је неко издржао тортуре за време прогањања под Диоклецијаном или Галеријом постајао је славан. Али сада су сви били у лепој, скупоценој одећи, многи добро ухрањени и самозадовољни. Црква са запада била је много слабије заступљена од источне. Ако се ишта могло унапред закључити по томе шта је ко коме рекао, а поготово ко се окупљао око кога, Аријева ствар није стајала добро. Најзначајнији бранилац његових идеја Евсевије Никомидијски на неки начин је био домаћин, јер је Никеја спадала под његову црквену јурисдикцију. Па ипак, у његовом друштву увек је стајало мање црквених веледостојника него око и стасом огромног, александријског поглавара Александра и његовог још вишег и снажнијег ђакона Атанасија. Најзад је дошао час да епископи на позив царског церемонијал-мајстора седну на столице са високим наслонима које су биле поређане с обе стране дугачке сале, тако да су се првосвештеници гледали лицем у лице. Иза њих на ниским троношцима седели су њихови саветници. Цара је чекала златна столица. Коментарисало се да се, додуше, за ову прилику одрекао узвишеног престола, али да ипак наглашава да је изнад њих. Константин је ушао после неколико минута, обучен у пурпур опточен златом и невиђено великим драгим камењем. Не поздрављајући никог посебно, озбиљна лица и лаганим кораком прошао је између епископа који су устали из поштовања. Стигавши до своје столице окренуо се ка њима и неколико тренутака, без речи, стајао тако. Сви епископи, већином старци, стајали су такође у немој тишини. Најзад је, свакако на основу договора, епископ Евсевије Никомидијски, пошто се прво дубоко поклонио у његовом правцу, рекао цару: „Величанство, ми те молимо да изволиш сести са нама.” Широким гестом десне руке Константин је све присутне позвао да седну. Чуо се само шапат једног бискупа који је можда намерно био сувише гласан, па су сви могли да га разумеју: „Зар наш цар није леп као анђео божји?” Пошто је отворио Сабор и присутне епископе назвао својом сабраћом, Константин је саопштио да их се окупило три стотине осамнаест, нагласио је да их моли да с њим разговарају отворено и равноправно. Одмах је наставио и рекао да је из редова свештенства примио приличан број узајамних оптужби. „Епископ се цару жали на епископа! Зар то можемо дозволити? Саопштавам вам, браћо, да сам све ваше оптужбе спалио и не прочитавши их. Ако је Бог дозволио да неко постане епископ, остаће то доживотно, као што сам ја доживотно цар. Има ли неко нешто да примети поводом моје одлуке?” Један епископ из Африке поскочи, али пре него што је проговорио, цар га упозори: „Разговарамо сви седећи и равноправно.” Старац седе и, ваљда охрабрен том љубазношћу, проговори доста оштро: „Света црква не може да врати у своје редове смртне грешнике. Таквима опростити не можемо, а има их и овде међу нама!”

„Ако ти се не буду свиђале одлуке које ћемо донети”, одговори Константин још гласније, „моћи ћеш да узмеш мердевине и да се сам успентраш на небеса.” О суштини спора дуго и доста узбуђено први је говорио сам Арије. Његов главни опонент био је Атанасије. Константин се трудио да све саслуша мирно и пажљиво, али се све више љутио. Имао је утисак да се једна с другом носе грчка софистика и оријентална тврдоглавост. У вези са односом Бога оца и Бога сина требало је, на крају, донети одлуку о избору једне од две веома сличне речи: homousios — исти, или homoisios — једнобитни. О те две речи, њиховом значењу, разлици између њих, дискутовало се и наводило стотине цитата. Свештеници су користили безброј метафора. Стицао се утисак да је сама формулација, заправо, већини доста ирелевантна, али да нико неће из принципа да попусти. Кад је дошао до закључка да је доста свађе, Константин је опет узео реч: „Ја желим јединство. Због тога ћу вам прочитати свој предлог. Сматрам себе за епископа оних који су изван цркве, али сам овде равноправан са вама, удубио сам се у ваше учење, па ето мог предлога текста: Син божји, рођен од Оца пре свих времена, једини рођен долазећи из бића Очевог, светлост светлости, прави Бог од правога Бога, зачет, а не створен, једнобитан са својим Оцем.” Настала је дубока тишина која је за искусног Константина била доказ да се нимало не слажу с њим. Схвативши да то није добро за његов ауторитет, брзо је променио одлуку и решио да им сад наметне решење: „Схватам да је за вас то питање од посебног значаја. Желим вам да се што пре сложите и молим вас да ми опростите. Имам важна државна посла. Договорите се ко ће руководити Сабором када ја не могу да присуствујем.. Кад цар устаде, устадоше и сви епископи. Опет се држећи веома усправно, никог посебно не погледавши, прође између њих. Показало се да се Константинов предлог мање свиђа аријанцима, а више Атанасију и његовим истомишљеницима. Сматрало се да је Осије успео да цару наметне своје мишљење. Ипак, на крају само је седамнаест од три стотине осамнаест било против њега. Кад су цару то јавили, захтевао је да се сви потпишу на тексту и тако га признају као обавезно тумачење вере. Пошто је један од малобројних, који су упорно одбијали да ставе свој потпис, био баш и Евсевије Никомидијски, Константин га позва и лично га убеди да се не супротставља већини: „Размисли добро. Мени реч једнобитна одговара. Сви ће широм Царства ипак мислити на мене и моје синове. Нису они исто што и ја, али су у бити једнаки, јер треба да ме наследе. Схвати, мој Евсевије, кад се о нечем дискутује тако широко, то више није теологија, то је политика. Зато инсистирам.” „Реч је овери, господару!” „Добили сте толико да у нечем треба и мене да послушате. Ти се побрини да сви потпишу, не само ти, драги мој. То је моја жеља, разумеш? Немам намеру да губим више времена са вама.” „Кад ти кажеш, величанство!”, епископ схвати да мора да потпише ако жели да сачува главу. На крају су само тројица одбила да својим потписом овере нову формулу, сам Арије, Теонас из Мармарике и Секунд из Птоломеје. Епископи су захтевали да они буду прогнани, јер цар није прихватио да се епископи лише свог чина. Константин се с тим сложио. Арија је послао у Илирију, али је и Евсевија преместио у Галију, иако је он попустио и потписао. Тиме је цар који није био хришћанин доказао не само да као врховни свештеник, pontifex maximus, преузима право да руководи Сабором хришћанских епископа него је чак себи дозволио да их размешта по Царству како му се свиђа. Следећи корак могао је бити да ће их он и постављати.

„Дао нам је жита и вина”, коментарисао је један афрички епископ, по уверењу донатиста. „Хвала му. Али се зато поставио изнад нас. Он је остао неверник, а практично је постао поглавар Христове цркве...” Сви они који су се случајно нашли у близини тог претерано искреног свештеника, претварали су се да нису чули његове речи. Сабор је затим донео и неке одлуке које Константина нису нарочито занимале. Мелетије, епископ Ликополиса из Горњег Египта, отцепио се од александријске дијецезе још пре готово две деценије. На Сабору је одлучено да може да задржи чин и достојанство, али се мора уздржати од сваке епископске радње. Много озбиљнија била је дискусија о календару, односно, када треба славити дан Христовог васкрснућа. Пошто је Александрија још од процвата египатске науке била главно седиште астронома, тамошњи епископ добио је налог да унапред израчунава када ће пасти дан Ускрса за целу цркву и да то објави у нарочитим посланицама. Прихваћено је још двадесетак црквених закона, од којих је нарочито важан био шести, којим су се потврђивала посебна права римског, александријског и антиохијског епископа, као првих међу једнакима, а одмах иза њих издвојен је епископ јерусалимски. Сви остали изједначени су у својим правима. Извесно узбуђење изазвао је Осијев предлог, који је тражио да се донесе Закон о целибату, о безбрачности свештеника Христових. Такав закон био је на снази већ деценију и по у Шпанији. На опште изненађење, супротставио се баш Пафнутије из Египта, чувен као аскета и мученик: „Браћо моја, чувајмо се таквог закона! Брак је частан и достојанствен чин пред Богом. Обавеза безбрачности за многе међу нама могла би да буде терет који неће моћи да поднесу. Многи од вас познају ме и лично. Ви врло добро знате да презирем овоземаљске сласти. Поготово сада, кад сам старац и моје тело више не познаје чулне жеље. Али ја познајем и душу и тело човека. Бог је у нас усадио жељу да се спојимо са женом коју је створио из ребра Адамовог. Управо ради бесмртности наше душе не захтевајмо од меса више него што може да издржи.” Сабор је у том погледу све оставио по старом, наиме, ко је пре стицања виших степена у црквеној хијерархији већ склопио канонски брак, што значи да је узео поштену девојку а брак склопио први пут, и као свештеник могао је да остане ожењен. Константин је, наравно, свакодневно обавештаван о свему битном. О томе да ли свештеници могу или треба да се жене није имао сопствено мишљење. То није задирало у интерес државе, како га је он схватао. „Ако мене питате, ожењен човек може да буде гад, а неожењен диван, али кажем вам исто тако може бити и обратно!”, рече Јулијану и Аблавију. „У неважне ствари не намеравам да се мешам. Баш ме брига када ће славити који празник и шта ће чинити у својим постељама.” „То је твоја победа, господару, и то не мања него над Лицинијем”, примети Јулијан замишљено. „Да, да...”, потврди и Аблавије. „Сад ће увек морати да те слушају. Признајем, помало сам сумњао да ли вреди дати толико новца за њихова путовања и трошак овде, али сад морам да кажем да се исплатило. Био си у праву, господару. Да смо то исто хтели постићи војном силом коштало би стотину пута више.” „Ето видиш!”, обрадова се Константин и загрли их. Одавно себи није дозволио такву интимност са потчињенима, свакако не од часа када је постао једини цар велике државе. „Зато ћемо морати да одрешимо кесу за још једну ситницу. Све их позивам на гозбу, али у Никомидију. Нека се појаве у престоници. И свакога желим да обдарим као домаћин.” „Да ли позивамо и Арија и оне који нису потписали споразум?” Замисли се само за тренутак: „Да, наравно. Али после гозбе одмах морају да крену у прогонство. Шта могу кад не прихватају компромис?”

На банкету приређеном у част успешног завршетка Сабора цар је био љубазан са сваким. Са многима је и лично разговарао пре него што је почела гозба. Нарочито дуго се задржао са једним маленим, средовечним човеком са дугом брадом, са Аристаком, сином јерменског првосвештеника Григорија. „Познајеш ли лично свог краља Тиридата, добри мој човече?”, упита Константин. „Како да не, господару.” „Ви сте чак у неком сродству, ако се не варам?” „Јесмо. Врло је љубазно од тебе што си упознат са неважним ситницама.” „А твој поштовани отац Григорије често се виђа с њим, је ли? Саветује га? Краљ Тиридат је од њега примио и сакрамент крштења?” „Тако је, господару.” „Да ли знаш зашто се с тим пожурило?” Аристак је само учтиво ћутао. Био је неискусан у државним пословима, у опхођењу са високом влашћу, засењен луксузом какав није познавао, нити је желео да се замери љубазном владару света, нити да се додвори. Константин је схватио, није инсистирао, али је наставио да објашњава: „А ја, ето, чекам. Можда ћу једном отпутовати до реке Јордан да би ме крстили, као што је Јован Крститељ крстио Исуса. Не би било који поп смео да ме крсти, знаш... Хајде, не љути се, Аристаче мој, не гледај тако збуњено и срдито. Молим те, пренеси свом краљу, а мом старом ратном другу, срдачне поздраве.” „Хоћу, величанство. Понизно се захваљујем.” „Познато је да је он био и олимпијски шампион?” „Знамо, разуме се да знамо.” „И такав се дао крстити, видиш, молим те!”, чудио се Константин, обраћајући се својој непосредној пратњи. Затим је још једном милостиво климнуо главом и пришао неком другом госту. У име гостију епископ Александар говорио је о захвалности ономе ко је зауставио прогон Христове цркве и уздигао је такође у световном погледу на висок пиједестал. Само је неколико донатиста остало у убеђењу да је црква заправо доживела пораз. „Какве везе цар има са нама? Зашто неверник да регулише наше послове?” Пошто се растао с хришћанским епископима, Константин је сваком од њих послао по једно писмо. Потписивао се као „суслуга заједно са вама”, поново је нагласио да је он „епископ свих оних који живе изван цркве”, тврдио је да се све одлуке Сабора могу подвести под „вољу божју”, најзад, уверавао их је у своју милост и изражавао убеђење да може да се поузда у њихову послушност.{28} Константин је постигао све што је хтео. Сад је сам владао целом Империјом. Црква је постала инструмент у његовим рукама. Свуда на границама владао је мир. Сматрао је да је и пред историјом доказао исправност својих метода и новог система. Упркос најпоштенијим намерама и сличној снази, Диоклецијан никад није успео да оствари овакво јединство. Али Константин није имао никог с ким би могао интимно да разговара, да се посаветује, да објасни да је морао да изврши такво уједињење, да је у интересу Царства и мира да сви слушају његов глас. Да лаже да је искрено веровао у Диоклецијанове добре намере, да је, иако је волео власт, поштено покушао да је подели и организује. Само што нема власти без једног господара и једне вере, без тога за дужи временски период не може бити стабилности. Константин је имао педесет година, осећао се снажним, здравим, способним да ужива у свему што је постигао, да у успесима види само основ од кога се може поћи и даље. Сад је ваљало учврстити организацију државе.

И живети срећно. Живети мало и за себе. Радовао се што ће имати више времена и за Фаусту.





8. ФАУСТА И КРИСП



Таласи Јадранског мора ударали су о стене умирујуће равномерно, пучина је сва златна светлуцала до хоризонта. Пурпурно једро весело се надимало. „Време је да се вратимо”, рече Фауста, али то није звучало уверљиво. Мирно је излагала голе руке сунцу и само би их понекад поквасила у мору. Није се бринула што није отмено поцрнети, што је то, заправо, незамисливо за једну царицу. Осећала се као свака млада жена, тренутно далеко од свакодневних обавеза, деце, церемонијала и протокола, чак и од заморних породичних разговора и вечито напетих ситуација у којима је свака неопрезна реч и нехотице могла да повреди неког од присутних. „Још мало!”, замоли Крисп, схвативши добро да се ни њој не жури натраг у ратну луку Пијетас Јулија, у царску резиденцију, међу гардисте, дворане, грађане, робове. Константин је сматрао да због сређивања стања у источном делу Царства сада не би требало да напусти Никомидију, али није имао ништа против тога да његова супруга посети стару мајку у Медиолануму.{29} Некада лепа Сиријка Еутропија сада је огорчено и прилично усамљено живела, додуше, у благостању и уживајући све могуће почасти, али далеко од онога што је сматрала занимљивим. Својој ћерки ишла је на живце. Пре свега због тога што је непрекидно оговарала цареву мајку Јелену на коју је била љубоморна. „Молим те, Фауста! Кад сам ја као Максимијанова супруга била царица, та Јелена била је обична наложница заменика мог мужа. Не жена, него љубавница! Тада нигде није смела да се појави јавно, а сад...” „Њен син, а мој супруг, мама, ипак је владар ове државе!” „Добро. Знам. Син јој се домогао Империје, нека јој, нека! Али зашто ја онда морам да седим овде, у провинцији? Стигла ме некако, признајем, у реду! Она је мајка једног цара. Али ја сам бивша царица, а такође сада и мајка царице! Бар да смо по протоколу равноправне, кад ми већ не признају примат! Јеси ли приметила оне протуве иза жбуна?” Даме су седеле под чемпресима у врту Еутропијиног дворца. „Да, мама.” „Пазе да не побегнем. Изгледа да се твој дични муж боји да би народ Италије могао још и за мном да се поведе. Толико је несигуран. Ја желим само једно, да бар имам утисак да могу слободно да се крећем...” „Мама, мислим да су они ту само да ти буду на услузи, ако треба да те заштите. Никако да ти ограничавају слободу. Да ли си икада зажелела да некуда одеш, а да ниси могла?” „Наравно! Зар не знаш? Хтела сам да обиђем Исток, пре свега своју домовину Сирију. Кад остари, свако поново жели да види свој завичај. Кажи, да ли страшно изгледам са свим тим борама на лицу и врату?” „Не, мама. Ти си и сада лепа жена.” „Није ми дозволио!” „Ко? Шта?” „Твој муж. Да обиђем Сирију. Није ми дао брод и пратњу да посетим домовину. Вероватно стрепи да би ме моји земљаци славили више него њега. Кажи и сама, зар је то добро?” Фауста се с муком савлађивала, једва је успевала да остане мирна и стрпљива. „Кад је то било?” „Пре две године.” „Мама, па то је било усред рата са Лицинијем. Тада га ни ја месецима нисам видела. Зар не можеш да схватиш ни тако једноставне ствари? Како би могла да се возикаш кроз покрајине у

којима се воде тешке борбе, чији је исход тада још био неизвестан?” „Да се возикам? Тако ми говори рођена ћерка! Слушај, дете, требало би више да утичеш на њега. Мене је Максимијан често умео да послуша. Да ме је и касније слушао не би правио глупости које су га стајале главе. Мораш што више да будеш са својим мужем. Има ли он љубавнице, конкубине, робиње? Ко највише утиче на њега?” „Не знам, мама. Ми заиста добро живимо. Никад нисам чула ништа што би могло да ме повреди као жену. Ако за време ратних похода узме неку робињу, шта се то мене тиче? Мушкарац је. У политику не намеравам да се мешам.” „Требало би, Фауста! Од жена много зависи. Требало би и да мислиш на своје синове. Константин је ванбрачни син, а очигледно воли и свог ванбрачног сина, тог Криспа.” „Он је добар момак. И ја га волим.” Еутропија је нестрпљиво одмахнула руком. „Баш ме брига за њега. Ти имаш три сина, који су и моји унуци. Мисли на њих. И на мене, на своју мајку. Затражи од њега да ми додели титулу аугусте. Као Јелени. И да се искује новац са мојим ликом. Зашто само са портретом Максимијана, зашто мене нема заједно с њим? По том новцу се види да се Константин ипак каје што је наредио да га убију. Свакако му кажи да ми додели титулу. Још сам жива. Обећај ми да ћеш га замолити!” „Обећавам, мама. Обећавам.” Није намеравала то да учини. Само се трудила да буде добра ћерка. Издржала је две недеље са мајком. По цео дан је слушала њене изливе незадовољства. Воће из Африке није стизало довољно брзо. Рибе нису биле довољно велике. Једног јутра уопште нису донели остриге. Главни баштован разболео се њој за инат, после се чак усудио да умре. Њен домоуправитељ никако није могао да нађе посебну врсту мермера којим је хтела да поправи под у свом купатилу. Три пута недељно приређивала је вечере и пријеме, али се нису увек одазивали сви на које је рачунала. Додуше, долазили су чак из Рима да би се упознали са Константиновом супругом или стари познаници да би сада видели Фаусту као императорку. Али, говорила је Еутропија, понекад не дође ни трећина званица. Јадала се да више ником није потребна. Фаусти је просто лакнуло кад је дошао час да се опрости, мада је, кад је на дан растанка видела да јој мајка искрено плаче и да је прилично остарила, зажалила што оставља ту некад тако поносну жену. Одлучила је да Константина замоли, наравно, не да искује новац, али да јој бар дозволи да посети Никомидију. Јелена је добра, она се сигурно неће успротивити. У Пијетас Јулији морала је да чека неколико дана да би опремили царску флотилу која ће је одвести кући, мужу. Зашто флотила? То је за царицу налагао протокол. Кад царица путује морем мора да заплови бар десетак поносних лађа са пратњом, војском, послугом, благом, намирницама, свештеницима. А где јој је била кућа? До скоро је мислила да је њен дом у Треверису. Често је на захтев свог мужа морала да напушта тај град, јер би двор одседао час у Риму, час у Ебокаруму, час у Сирмијуму, час опет у Сардики, како је кад политичка ситуација налагала. Сад је „кућа” била стара ДиокЈецијанова резиденција, а потом Лицинијева резиденција у Никомидији. Није волела ту палату. Константин је наговештавао да ће тек донети одлуку где ће бити престоница поново уједињеног Царства. Постао је некако мрачнији, чешће се повлачио у себе. Добро се сећала првог сусрета с њим у ноћном парку дворца Треверис. Њеног венчања... Смешно! Наравно да је тада била радознала да упозна човека за кога су је верили још кад је имала пет година. Онај дечак, њен вереник, па младић за кога су је свечано удали, најзад муж, први и једини њен мушкарац, био је неки други човек, потиснут у прошлост, као да га је само сањала. Мислила је о Константину који је оне ноћи, пре петнаестак година, положио руку, истовремено и снажну и нежну, прво на њена рамена, па на врат. На њене груди. Отац њене деце. Ретко је себи

постављала питање: какви су други мушкарци? Али све ређе је са Константином било као некада. Све ређе су имали мирне часове за слободне разговоре. Раније као да је имао жељу да води породични живот као свако други, али, ето, није стизао. Сада као да га то више није ни занимало. Схватила је да неће с њом да разговара о политичким плановима, о државним бригама, али умео је тешку главу да положи у њено крило, да затвори очи и ћути или, док би му миловала коврџаву косу, да преде као да није цар него разиграно дете које имитира мачку. То се догађало све ређе... Физички се није много променио за протеклих петнаест година. Фауста се ипак надала да ће опет бити као пре. Зар сад није владао мир? Зар није владало благостање? Победи код Кризополиса, дефинитивном поразу Лицинија, обрадовала се пре свега због Константина, свакако и због јединства Царства које је најзад било обезбеђено. А било јој је драго и што је Крисп успео да се покаже као добар војсковођа. Није била љубоморна на њега због својих синова. Није била убеђена да врховна власт доноси и највећу срећу, а својим синовима је пре свега желела да буду срећни, а не моћни. Највише се, међутим, радовала што је веровала да ће Константин имати више времена за њу. Тек је прешла тридесету годину и иако је родила петоро деце, понекад се осећала као девојка. Да ли ће сад стварно имати више времена? Свашта му је сметало да се опусти, законодавство, реорганизација управе, Никејски сабор, жалбе из провинција, жетве, побуне, нервоза због података које му је достављала Меркуријева обавештајна служба, суморни, брадати свештеници који су га спопадали својим тврдоглавим захтевима. Фауста није волела ни Меркурија, ни Евсевија, ни Осија. Аблавије и Јулијан били су нешто пријатнији, али не би марила ни да ни њих никада више не види. Пре него што је пошла да обиђе мајку, Константин је спавао одвојен од ње, чак у другом крилу палате у којем је и радио. Није се распитала спава ли сам. Била је исувише поносна. Била је васпитана да чека мужа. И чекала га је. Надала се да је и даље воли, јер је био љубоморан чак и ако погледа некога. Одбио је њену молбу да и она присуствује гозби у част хришћанских епископа. Рекао је да ће то бити мушка вечера. Приметила је да се и најближи стари сарадници према њему сада понашају другачије, понизније. Чак и у приватним часовима почели су да се држе царског протокола, да се клањају, да ни реч не проговоре док их он не пита. Није више било оне некадашње једноставне атмосфере, мада се и тада знало ко је вођа, али која је била карактеристична за дружину истомишљеника. Одлуке које је саопштавао биле су све краће и све их је ређе образлагао. Кад је све то почело? Размишљала је, помало се досађивала, али и стрепела је чекајући да се врати у Никомидију. У Пијетас Јулији се налазио Криспов штаб команданта царске морнарице. Он је био задужен и за њено путовање. Искрено се трудио да младој маћехи буде што бољи домаћин. У том тренутку по трећи пут је био изабран за конзула, био је победник пресудне поморске битке, омиљен у војсци, а стар тек двадесет и три године. Није био висок као његов отац, био је нешто нежније грађе, свеједно леп мушкарац, мада на другачији, чак љупкији начин. Као поморац није се чувао сунца, али и оно као да му је било наклоњено. Кожа унука Констанција, кога су звали Хлорус — Бледи, остала је нежна и глатка, иако нешто тамнија од античког идеала, на сунцу је изгледала као позлаћена бронза. Кретао се грациозно, али не егзалтирано и пренемажући се, као неки робови и играчи, него, упркос префињеној елеганцији, са одређеном мушкошћу. Фауста га је посматрала како рукује једрима, држи крму. Њени погледи вероватно нису успели да затаје шта јој се свиђало. А зар је то било потребно? „Мораћемо да се вратимо, Криспе!” Он је ћутао још један часак. Затим је уздахнуо:

„Кад ти кажеш...” Вешто је извео маневар са једром. Поред барке је искочио велики делфин. „То је добар знак”, рекла је Фауста. „Мислиш?” „Риба је Христов знак.” Већ су преко два сата једрили, али мало су разговарали. Можда им је понека реченица застала наврх језика и пре него што би је изговорили. Крисп се насмешио: „Делфин није риба. Он је сисар.” Није прихватила да разговор оде у том правцу. „Верујеш ли ти у Спаситеља, Криспе?” „Отац каже да цар треба да верује само у себе. Али за учитеља ми је ипак одредио хришћанина, Лактанција.” „Ти си прилично ћутљив човек, Криспе.” „Зар сам ти досадан?”, упита је принц забринуто. Осмехнула се. Деловала је као млада девојка. „Ни најмање. Напротив. Веруј ми, ово су ми најлепши дани у протеклој деценији. А последњих дана ово су најлепши часови. Хвала ти. Буди уверен да их никада нећу заборавити.” Крисп конопцем привеза крму. Приђе Фаусти, клекну пред њу и као да је размишљао да ли сме своју главу да стави у њено крило. Затим је само рукама ухвати за колена и остаде погнуте главе. Није се усудио да је гледа у очи. После неколико минута проговори нешто промењеним, промуклијим гласом. „Ти си лепа жена, Фауста. Најлепша жена коју сам видео у животу...” Дозволила је да прође још неко време јер је осећала велику нежност према том присталом момку, млађем и блажем издању њеног мужа. Такав је Константин био кад су се упознали. Не. Није. Тако нежан и несигуран није био никад. Осећала је бол што је већ толико времена прошло и што никад више неће моћи да буде сасвим искрена и опуштена. Затим му десницом лако прође кроз косу, као Константину. Имао је сличне коврџе као његов отац. „Сад ћеш морати да се прихватиш кормила, сине мој, Криспе. Ветар нас носи, а чекају нас у луци, могли би да се забрину...” Тек предвече стигоше у пристаниште, а на кеју су заиста већ стајали забринути официри и дворани. „Већ смо хтели да пошаљемо патролне лађе да вас траже!” „Шта вам је?”, наљути се Крисп. „Време је мирно, ветар слаб, ваљда умем да пловим барком, ако сам могао да командујем ратном флотом!” „Свакако, господару, свакако! Опрости!”, поче да се правда један мршави, плавокоси човек неодређених година. „Али ми морамо да се бринемо. Зато смо ту. Пред твојим оцем, нашим узвишеним господаром, одговорни смо за царицу и за тебе.” „Добро. Схватам. Али сад више не мораш да се бринеш и да нас пратиш. На копну смо, међу својима. Остај ми здраво.” Отпрати Фаусту до њених одаја. „Ко је био онај човек у луци?” „Није важно. Зове се Кајтас. Ради за Меркурија. Стално њушка. Иде ми на живце.” Те вечери је командант царске морнарице, римски конзул, принц Крисп, приредио свечану вечеру у част своје маћехе, аугусте Фаусте. Сутрадан је узвишену госпођу отпратио до командног брода који је у пратњи једанаест лађа кренуо Јадраном у правцу Никомидије. Крисп је стајао испред почасне легије на кеју све док мала флота није нестала испред њихових очију. Фауста је дуго махала стојећи на крми.

Пурпурна ешарпа

Константин, наравно, није био свестан да је почео да се мења. Није више подносио никакве приговоре на своје одлуке. Ретко је мислио на дане своје младости, али сећао се ипак оне згоде у Сирмијуму кад је на пијаци раставио људе који су се посвађали због поскупљења рибе. Сећао би се и оног бесомучног јахања од Сирмијума до атлантске обале, кад је за шест недеља стигао с краја на крај континента, готово спавајући у седлу. Могао је случајно погинути у тучи на рибљој пијаци поред Саве још као млад капетан. Могао је пасти с коња на оном путу, па да се после прича како га је Галерије убио. Много тога се могло догодити, а није. Могао је да не победи код Мулвијевог моста. Судбина? Воља богова? Оног једног Бога? Битно је да сада више нико није смео да му се супротстави. И Јелена је приметила да њен син изгледа мање задовољан, иако је постигао све што је желео. Док је Фауста боравила у Италији, чешће је била с њим, јер сада није било толико државних послова и обавеза. „Јеси цар, јеси једини владар, сине”, рече му једне вечери у парку на равном крову највеће палате. „Само, ипак, чешће би требало да слушаш шта говоре други људи.” „Слушам их, мајко, слушам их и више него што би требало, исувише времена губим због којекаквог наклапања. Обично говоре глупости. Одлуке свеједно увек морам да доносим сам...” Није знала како да му каже да не сме да буде нагао, да не треба да се мења. Јелена је била једноставна, али мудра жена. Много тога је доживела као млада девојка док је држала крчму — кад је морала да наплаћује рачуне од пијаних и грубих легионара, сточара и трговаца, да купује свиње, јагањце, вино и ракију код произвођача, понекад од неког да позајми новац, чешће другима да га даје уз одговарајућу камату — научила је брзо да процени човека. Умела је да се понаша као царица и царева мајка, али је заправо остала скромна Илирка. Добро је видела да су очи њеног јединог сина постале некако мутне, да се само претвара да је снажан и одлучан. Сад му је права, несебична помоћ била потребнија него икада раније, али он није био спреман да је прихвати. „Молићу се Богу за тебе”, уздахну Јелена. „Нека те умилостиви.” „Можеш, мајко, можеш. То је увек добро.” Схватила је да не жели да говори о вери, па је променила тему. „Када ће Фауста стићи?” „Бродови су већ прошли Пиреј, у Егејском су мору. Ускоро ће нам стићи.” „Баш ме занима шта ће нам причати о Еутропији. Сигурно је бесна на мене.” „Зашто би била, мајко?”, упита Константин расејано. „Па зато што сам ја аугуста, а она је у провинцији. Ја сам твоја, а она је Фаустина мајка, па вероватно мисли...” „Дозволи да ти кажем, баш ме брига шта она мисли. Ја сам потребан држави, а ти си потребна мени, она, међутим, није потребна ником.” „Видиш, какав си.” „Какав?” „Безосећајан. Ни мене нећеш да слушаш. Кажеш да сам ти потребна, али зашто? Прекидаш ме усред реченице. Желиш да чујеш само оно што волиш. Ти си унапред донео одлуке о свему.

Зар си заиста сигуран да их доносиш у име божје? Да никада не грешиш?” „Молим те”, рече нервозно. „Бога препусти свештеницима. Имамо их на двору довољно.” Кад је Фаустина мала флота пристала у никомидијску луку, на главни брод пред царицу изашли су Јулијан и Меркурије. „Наш господар, а твој супруг, велики цар Константин, извињава се што није могао лично да те дочека”, поче Јулијан учтиво се клањајући. „Прекјуче је морао да крене у инспекцију у горњу Мезију, где нас узнемиравају неки чудни покрети готских хорди.” „Хвала ти на том за мене жалосном обавештењу и такође на љубазном дочеку.” Тише, мењајући тон и више за себе настави. „Па, зар заиста није могао да сачека бар два дана? Одавно се нисмо видели...” Два министра, наравно, нису одговорила, али она то није ни очекивала. Покајала се због своје тренутне искрености. Опет ће морати да се савлађује, да се претвара, да буде царица, а не жена. Дворац је био огроман. Деца су јој се отуђила, јер су много чешће била са васпитачима и васпитачицама него с њом. Да би бар нешто радила наредила је да јој донесу спискове посуђа. Знала је да то Јелена воли да ради, покушавала је да се угледа на њу. Учинило јој се да се много краде. Позвала је Меркурија, викала на њега: „Дозвољаваш да ти поткрадају цара. Колико ја умем да проценим нестало је бар три стотине златних пехара, а да не говорим о другим скупоценостима...” Меркурије, који је иначе савршено умео да се контролише, сад се није потрудио да сакрије ироничан осмех. „Бојим се, млада господарице, да ниси сасвим упозната са нашим задужењима. Почаствован сам што си се мени обратила с тим проблемом, али морам да ти кажем да моја обавеза није да бројим тањире и чаше, него да се бринем за безбедност Империје и за живот цара...” „Ваљда и за све што се тиче његове личности и његовог дворца, зар не?” „Постоји извесна подела послова, господарице. Али пошто је то твоја жеља, ја ћу, наравно, наредити да се поведе истрага.” Већ сутрадан замоли за аудијенцију и поднесе извештај да су пехари поклоњени хришћанским епископима приликом њиховог одласка са концила и то по личном царевом наређењу. „Зашто то послуга није знала?” „Можда си приметила да је за време твог одсуства код послуге дошло до неких мањих промена. Нови нису могли да се упознају са свим појединостима, а то их се и не тиче. Признајем да је грешка што инвентар није исправљен према најновијем стању.” Фауста се иначе мало бринула за живот на двору, а и кратко време је боравила у великој резиденцији у Никомидији, која се састојала од више десетина палата и других помоћних зграда за кухиње, оставе и смештај особља, храмова, цркви, касарни, купатила, једног позоришта, царске библиотеке, па није ни запазила нова лица у царској служби. Зато је била несигурна. „Јесам... А зашто је дошло до тога?” „Открили смо зачетке завере. Било је одређених сумњи. За сваки случај погубили смо неколико десетина робиња и робова. Морам да ти кажем да је њихова вредност била много већа од оних неколико пехара.” „Зар тога има још?” „Чега, господарице?” „Завера? Погубљења? Интрига?” Меркурије се учтиво поклони, дајући јој на знање да би волео да се повуче, а онда се насмеши помало подругљиво. „Тога ће, бојим се, бити све док буде царева и дворова.”

„Чекај још мало.” „На служби, господарице.” „Ти ниси хришћанин?” „Нисам, господарице.” „Зашто?” Начелник обавештајне службе мало подиже обрве. У сваком случају, најзад се уозбиљио. „Занимљиво, господарице, његово величанство цар Константин тако нешто никада ме није питао. Дозвољаваш ли да се сада повучем, имам и друга посла!” Не сачекавши да га отпусти, окрену се и удаљи се. Покушала је да чита, али је у библиотеци у стамбеном делу палате нашла само филозофска и историјска дела. Лакше литературе вероватно је било у јавној библиотеци, али јој је било неугодно да затражи да донесу нешто занимљиво. Устручавала се чак да пита послугу шта се приказује у позоришту. Можда не би било згодно да се тамо појављује без супруга. Није имала воље да се јави Јелени, она би је питала за мајку, па би се колебала да ли да исприча за њене безнадежне жеље да јој се призна титула аугусте и да се пресели у овај двор. Најзад, да је Јелена хтела да се види с њом могла је да дође, а ако јој је то било испод достојанства, могла је бар да јој поручи добродошлицу и да је позове к себи. Није ни слутила да је слично мислила и Јелена. Она није хтела да се намеће младој жени. Сматрала је да ће се јавити ако нешто буде хтела. Фауста се увече лепо оденула, преко беле тунике пребацила је као царски знак само пурпурну ешарпу извезену ситним бисерима. Није знала шта да ради. Неко време је стајала испред огледала, окретала се, од досаде је променила и фризуру. Најзад се попела у парк на крову. На раван кров велике палате нането је довољно земље да се посади не само жбуње са цвећем опојног мириса него и разно дрвеће, чемпреси, борови. Птице су се брзо навикле на тај гај у висини, цврчци су неуморно цврчали. Фауста је отишла до ограде и бацила поглед на град. Недалеко одатле под месечином се таласало море. Ово је била највиша зграда у граду, из парка видела је под собом остале палате, стубове, кипове и украсне капије. Изненада је на својим раменима осетила две руке. Није се уплашила. Или ако јесте, онда само за тренутак. Одмах је знала да то треба да је подсети на Треверис. На први сусрет, кад је упознала свог мужа. Обрадовала се не само његовом неочекивано брзом повратку, него још више његовој идеји да је поздрави на исти начин. Али, истог часа се у њој такође пробудила и девојачка дрскост, мала пакост, зачикивање, све што је било дубоко у њој, а никад није смело да се покаже. Отргла се и потрчала лако, детињасто, уверена да ће он поћи за њом, стићи је, можда ће заједно пасти на борове иглице, на меку насуту земљу... Прво осети страховит бол у врату, гушење, трзај, као да ју је неко снажно повукао и паде на леђа. Тек затим схвати да се њена царска пурпурна ешарпа на ноћном ветру ухватила за неку грану док је јурила стазом. Константин се као тамна силуета нашао над њом. „Шта ти је?”, упита престрашено, вероватно управо због тога мало грубо. „Помози ми да устанем, Константине.” Пружи јој руку и подиже је, али је не загрли. Она помисли да је можда још затечен оним што је видео, изненађен и престрашен. Пошто не рече ништа, морала је да предложи: „Да седнемо...” „Може.” Сели су на камену клупу. „Зашто ме не загрлиш?” „Хтео сам. Ти си се отргла.” „Константине! Наравно да сам знала да си то ти, али хтела сам да опет будем девојчица, а ти

дечак који ће потрчати за мном...” „Недостају ти дечаци?” „Недостаје ми да ти опет будеш мој дечко.” „Оне ноћи у Треверису ниси се отргла.” Значи, и он је помислио на ту давно прошлу ноћ. Фауста уздахну. „Не знам какав је то знак божји, замало да ме удави пурпурна ешарпа.” Цар устаде. „Гладан сам. Да ли си вечерала?” „Јесам, Константине. Нисам знала да ћеш доћи, нико ми ништа не говори...” Истог часа сетила се да се у Треверису претварала да још није јела како он не би помислио да је била нестрпљива. „Можеш ли ипак да ми правиш друштво?” „Па, наравно.” Могла је да заплаче од разочарања. Зар се реч, гест, тренутни хир, више не могу исправити? Месечина, борови, град под њиховим ногама... све другачије јер су зрелији, али опет некако као у младости. Сишли су и не додирујући се. Цару су послужили јастога, дивљач, прво бело, па затим црно вино. Она узе једну крушку и мало слатког вина. Нису много разговарали, јер се послуга непрекидно кретала око стола. „Како си се провела?” „Шта да ти кажем? Мајка ми је остарила. Прилично је усамљена.” Схвати да сада није погодан тренутак да изнесе Еутропијине жалбе и молбе. „Досађивала сам се.” „Да ли си се бар одморила?” „Од чега бих била уморна?” Цар махну да однесу посуђе. Навикао се да своје жеље изрази покретом руке или само мигом. „Видела си Криспа?” „Да, наравно. Дочекао ме је са свим почастима, опремио је флоту са којом сам допутовала. Сладак је, добро се сналази у улози команданта и домаћина.” „Какав је?” „Диван младић”, рече искрено. „Достојан син свог великог оца.” „И много млађи!”, прокоментариса Константин суво. „Да ли ми је нешто поручио?” „Мислим да није ништа посебно, бар не по мени... Можда су официри из пратње нешто донели...” Фауста се збуни. Схвати да на томе не може да остане. „Само ме је замолио да ти пренесем његове поздраве, поштовање и обећање да остаје твој послушни војник.” Крисп није рекао ништа слично. Константин изненада устаде. „Лепо. Хвала ти на друштву. Ја сам веома уморан, а још морам да прегледам извештаје који су стигли за време мог одсуства. Лаку ноћ.” Није јој поново пришао. Отишао је без загрљаја и пољупца. На крову га није добро видела на месечини, али за столом, у светлости безбројних бакљи на зидовима и светиљки на столу, запазила је његову страшну узнемиреност коју је покушавао да стиша јаком вољом. Док су седели понадала се да ће је позвати у своју собу или поћи с њом. Онда би поправила оно што је можда уништила својом глупошћу, необјашњивим поривом да се отргне из његовог загрљаја, како би га навела да потрчи за њом и да је поново освоји. Крисп би свакако без размишљања појурио за својом девојком. Сетила се да је пред њом још једна усамљена ноћ. Повуче се у своју собу, безвољно допусти црној робињи да је пресвуче за спавање, да јој врат, глежњеве и руке натрља мирисом. После је дуго лежала на својој широкој постељи и тако сачекала да се ноћ претвори у јутро. Константин се за то време у радном кабинету састао са Меркуријем и Аблавијем, који је на

путу био у његовој пратњи. По други пут је зачуђен прочитао извештај из Пијетас Јулије. „Какав је тај твој Кајтас, Меркурије?” „Потпуно поуздан, господару.” „Шта ти мислиш о том извештају, Аблавије?” Аблавије је био несигуран, што се осетило по његовом гласу. „Неопрезно је што су малом барком испловили сами, господару. И што су тако дуго били сами на пучини.” „Неопрезно у ком погледу?” „Па, што је нагло могао да се промени ветар...” „Глупости! Ниси хтео то да кажеш. Нема опасних ветрова у ово доба године. Можда је било неопрезно јер су на тај начин морнари и грађани, официри, а сад, на крају, и наши доушници сазнали за њихову везу.” „Везу, господару?”, Аблавије се пренерази и изненада схвати каква опасност лебди у ваздуху. „Меркурије је простосрдачан, па се тако изразио. А шта би ти рекао?” Питање је постављено тако оштро да се Аблавије уплашио. Још ће помислити да је и он у неком дослуху са Криспом и Фаустом. Сва срећа што је био са Константином у обиласку војске. „Не знам шта да кажем.” „Има и других индиција!”, настави Меркурије да подбада. „Младом Криспу се омилело да игра хероја поморске битке. Радо прича да је Лициније потучен његовом заслугом. Раскошним поклонима купује приврженост генерала. Интересује се за стање у Галији, шаље тамо своје поверљиве људе још из времена кад је он био тамошњи титуларни префект. Ако је бацио око на царицу Фаусту да би се преко ње дочепао Царства...” Константин нагло устаде и приђе прозору окренувши сарадницима леђа, као да се боји да би му могли прочитати мисли ако му виде очи. Устали су, наравно, и они. „Да ли си вечерас разговарао са господарицом?”, упита Меркурије директно, без протоколарног ословљавања. „Јесам”, одговори цар не окренувши се. „И какав је твој утисак?” Константин се сетио свог излета барком са Криспом. Син га је питао шта је божанско у човеку? Наивност? Сад му се учинило да је могла бити и дрскост. Тада је приметио да Крисп пати због тога што је ванбрачни син. Да ли је због тога, заправо, мрзео свог оца? Рекао је да је његова борба са Фаустиним синовима неравноправна. Употребио је реч борба. Нагласио је да ће Фауста увек бити на страни својих синова. Шта је са Крисповог становишта за жену могло бити важније од сина? Љубавник? Преко ње да дође до власти? А Фауста? Да би избегла судбину своје мајке, Еутропије, могла је да се веже за будућег цара, за Криспа? Учини му се да их је прозрео. Њему је сад власт над светом представљала све. Више од жене, више од сваке љубави. Поверовао је да нико паметан другачије не може да мисли. Изненада се окренуо и погледао Меркурија право очи. Он је издржао не трепнувши. „Који је мој утисак, питаш? Мислим да си у праву.” Зашто се Фауста отргла на крову? Није хтела да осети његов загрљај? Зашто? Зато што постоје и млађи. Ко ће разумети како жене осећају и мисле? Сетио се и да је волела да се у Треверису извезе са младим префектом, умало га није убио због тога, али се савладао и само га је отерао са двора. Како се оно зваше? Није више могао ни да се сети. Константин је приметио да му се глас променио, да не влада собом. „Аблавије!” „Господару!”

„Сместа, још у току ноћи, написати налог ратном суду у Пијетас Јулији. Оптужба против Криспа. Блудна радња са маћехом. Претрес, наравно, под највећом тајношћу. Пресуда по закону. Извршење одмах. Ти потпиши моје име.” „Господару, реч је о твом сину!” „То и јесте отежавајућа околност. Имам још три сина.” „Сети се божјег милосрђа!” Аблавије је био хришћанин, Меркурије није. Константин није хтео да одложи одлуку. Нико није смео да примети како се колеба. Чак ни двојица најближих сарадника. Цар мора да буде најстрожи према оном ко му је најдражи. И ко га је највише разочарао. Шта је раздирало Константина Великог? Љубомора мушкарца? Или бес владара због увреде? Разочарао се? Или помислио да син мора да се поведе логиком своје крви, која жуди за влашћу. Тога часа Константин је био уверен да је реч о судбини, против које он није могао ништа. „Богови могу да помогну само онима који су одлучни!” Меркурије је тачно знао како се може утицати на цара. „Чули сте моја наређења. Сад на извршење. Наређења да се пренесу најбржом галијом. Понављам, сада је то најстрожа тајна. А ни после нећу да се много разглаба и коментарише. Желим вам лаку ноћ.” Константин нареди да пробуде његовог египатског лекара. Затражио је напитак да би спавао што дуже. Скинуо се го, испио пехар до дна и подвукао се под свилени покривач. Пробудио се сутра тек после подне. Издао је наређење да се сместа спреми све за обилазак гарнизона у Грчкој. Аблавије је, као префект гарде, разуме се, опет морао да пође с њим. Јулијан је остао да води редовне државне послове, Меркурије своју службу. Од мајке се опростио на брзину, за Фаусту није нашао времена.

Страшно дело

Крисп ништа није наслутио. Неискусан и наиван, поверљив и пун самопоуздања, није ни покушао да за себе организује посебну обавештајну службу, нити да се окружи телохранитељима. Као и увек, и последње вечери свог кратког живота легао је рано, са намером да устане у зору, па после свакодневног војничког тренинга да исплови адмиралским бродом и обиђе постројења на неким острвима. Кад су га усред ноћи пробудили непознати официри са исуканим мачевима био је уверен да је реч о завери против Царства, такође и против његовог оца. У спаваћој соби није имао ни оружје, није могао да се брани. Изведен је пред суд и оптужен због прељубе са маћехом, царицом. Мислио је да је све уперено против Константина. Инсистирао је на својој невиности, покушавао да му глас не звучи ни очајно ни молећиво, него поносно и достојно Римљанина, и то царског порекла. Веровао је да се та глупа комедија изводи да би се заварала јавност. Ниједног тренутка није поверовао да је наређење да му се суди стигло лично од Константина. „Чувајте се! Мој отац ће вам се љуто осветити!” То су биле његове последње речи у судници. Било је летње јутро и сунце се тек подигло изнад плаве пучине кад су му везали руке на леђима и извели га у двориште, где је већ чекао џелат. Покушао је да се сети неке молитве коју је научио од Лактанција и да је изговори у себи, али му се чак и то чинило кукавичлуком. Суочен са смрћу, није хтео да потражи ни милост од невидљивог и њему од самог почетка не сасвим убедљивог бога. Ако га има, као невиног мораће да га прими на небу. Срећом, изненађење га је толико ошамутило да свега није ни био свестан. Грубе руке натерале су га да клекне. Опирао се јер је тај положај сматрао недостојним за умирање. Трзао се, због чега џелат није успео првим замахом да му одсече главу, него га је оштром секиром само погодио у раме. Крв је шикнула испод меке, бронзане коже, бол је била страховита, свест још није изгубио, али више није имао снаге, па су морали да му наместе главу на пањ. Други ударац је пресекао његов кратки, мушки врат. Истог часа најбржим бродом је кренуо курир да извести цара Константина о извршењу пресуде. Пошто га није затекао у Никомидији, официр са специјалном тајном поруком известио је само Меркурија и пошао даље за царем. Затекао га у Мезији, у родном Наисусу. Константин је прочитао извештај. Позвао је Аблавија. Безбојним гласом му је саопштио: „Извршено је. Умро је храбро.” „Да ли је ишта признао?” „Није. Понашао се као да мисли да је то завера против мене. Као да гине за мене.” „Зар се ниједног тренутка ниси покајао, господару? Зар ниси размишљао да ли да за весником смрти пошаљеш бржег, који би стигао благовремено да заустави то страшно дело?” „Кажеш страшно дело?” Константин устаде и крену кроз галерију са стубовима. Пошто префект гарде није имао смелости да пође за њим, цар му даде знак да га прати. „Ти још не верујеш у заверу? Био ми је то најбољи син. Мени најсличнији. Моје друго ја... Моја реинкарнација...” Цар поклекну и Аблавије једва стиже да га ухвати и загрли. Наслонивши главу на раме највернијег пријатеља, Константин је дуго јецао. Најзад је смогао снаге да настави. „Управо због тога морао је да посегне за пурпуром и за Фаустом.”

Пођоше још неколико корака. Константин се ослони на Аблавија и настави: „Царство своју нову историју није смело да започне успелим устанком против императора. Зато сам морао тако да поступим. Више бих волео да је успело обратно, да је он убио мене. То је наш фатум...” Наредио је да се курир који му је донео ту ужасну вест богато угости, али да му се у последњи пехар доброг вина стави отров који делује брзо и безболно. Тај официр је исувише знао. Меркурију у Никомидију посла другог курира. Налог је био кратак: „Извршити и други део наређења!” Занемелом Аблавију је објаснио: „Ако сам жртвовао њега, не могу ни њу да поштедим.” Фауста се онако усамљена најзад одлучила да замоли да се види са Јеленом. Тек је тада сазнала да царева мајка више није у Никомидији него у некој бањи са топлом водом. Зажелела је да разговара са еписком Евсевијем, рекли су јој да је већ одавно удаљен из града, премештен у неку далеку провинцију. Децу су васпитачи одвели на летовање, а да је нису ни питали. Уопште није знала шта се догађа. Робиње су јој препоручиле једну Египћанку, Залахиру, да јој предскаже будућност. Иако васпитавана претежно у хришћанском духу, Фауста није била сигурна да ли има или нема злих и добрих демона. Дебела, тамнопута жена учини јој се симпатична: „Мораш дозволити да учиним све што треба по реду, господарице, немој ми сметати...” Извадила је из своје корпе великог, прекрасног мачка. Замолила је да се светлост бакљи пригуши. „Овај сточић ће бити добар.” Милујући мачка донела га је пред округли, бакарни сточић, око кога је било неколико троножних, ниских седишта. „Седи насупрот мене, господарице. Седи и ћути...” И даље је миловала мачка који је високо подигао реп. Зенице његових зелених очију шириле су се у полумраку. Фауста је чекала. Изненада је Египћанка из набора широког рукава своје хаљине извадила нож и мачку распорила трбух једним покретом. Фауста је вриснула. „Смири се, господарице, смири се!”, наредила је врачара уобичајеним, пословним гласом. „Било би боље да смо жртвовали црног бика, али нека врела црева и џигерицу, а нарочито срце, морам да видим, како иначе да сагледам будућност?” Мрмљала је неразумљиве речи, али то није чинила нимало тајанствено него као кад старице неразговетно причају за себе. Плоча стола била је сва крвава, дебеле тамнопуте руке пребирале су доста дуго по изнутрицама, Фауста се није усудила ни реч да каже. Само је чекала кад ће све то најзад да се заврши. Кајала се што је захтевала да јој се доведе вештица. Онда Залахира тако затресе главом да јој је дугачка, неуредна коса залепршала. „Нареди, господарице, нека ми донесу да оперем руке...” Фауста пљесну рукама. Запањеним робињама које су утрчале издала је одговарајућа наређење. Египћанка Залахира дуго је прала руке у сребрној здели са лепим рељефима, која је била напуњена водом и ружиним латицама. „Где можемо да седнемо, господарице?” Фауста је одведе у један салон. „Шта да радимо, господарице, кад ти све знаш. Ја ништа ново не могу да ти кажем, ја не видим никакву твоју будућност.” „Како то?” „Ти немаш више никакву будућност. Сама најбоље знаш како те је пурпур стегао око врата у часу кад си мислила да се враћаш у младост и да ћеш још једном бити срећна. Зар не знаш?” „Знам”, шапну Фауста изненађено. „Наравно да знам. Али откуд ти знаш?”

„Видела сам у утроби животиње. Објашњење ћеш морати да нађеш сама. Дужна си ми десет златника, али као царица могла би да ми даш и више. Много сам волела тог мачка.” Фауста нареди да Египћанки дају двадесет златника. Није знала шта да ради. Једва је чекала да врачара оде, па јој није постављала додатна питања. Прошло је још неколико дана. Није желела да размишља ни о чему. Једном замоли да јој дођу музичари, али већ после пола сата их отпусти, пре него што су завршили свој комад. Сваке вечери пре спавања доста дуго је седела у свом купатилу, у великој мермерној кади. Неговала је тело, давала тачна упутства робињама како да је масирају, којим мастима да је мажу, која етерична уља да сипају у воду, мада се питала чему све то, за кога? Једном јој се учинило да је купатило сувише загрејано, заусти да изрекне прекор што су усред лета толико заложили пећи, могли су однекуд да донесу већ загрејану воду. Мрзело ју је и да зановета. Пошто је имала прилике да разговара само са послугом, готово да се одучила од општења са људима. Седела је у врелој води и миловала своје лепе груди, за које нико не би рекао да су дојиле већ петоро деце. Учинило јој се да у просторији има исувише паре, али још није рекла ништа, хтела је да издржи што дуже. Тргла се кад је чула кораке. Усред паре пред њом се појавио Меркурије. „Шта ти тражиш овде?”, викну увређено, прекрстивши руке преко дојки. „Рећи ћу Константину!” Меркурије се поклони: „Супруг ти поручује да је Криспу одсечена глава због тога што га је издао.{30} Поручује ти да горко плаче над смрћу свога сина и своје жене. Разуме вас, али не може другачије. Не жели да патиш. Жели ти лаку смрт!” Кад је покушала да гола устане, упркос том страном мушкарцу који је стајао пред њом, снажне руке црних робиња задржаше је у кади. Тада је тек схватила страшну сумњу. Хтела је да викне, али је знала да би то било узалуд. Меркурије је нестао у пари, свакако је изашао из купатила. Остала је сама са робињама које су имале јасна наређења. „Не морате ме држати. Остаћу у кади. Калиопа!” „Да, господарице.” „Теби ће веровати. Надам се... Реци управитељу двора да сам поручила да свакој од вас дарују по три златника... И да за успомену на мене поделите међу собом накит који сам данас носила...” Размисли да ли нешто да поручи деци. Није налазила праве речи. Нека им Константин каже шта жели. Пошто више није било Криспа свакако ће Царство предати њима или једном од њих. Све је теже дисала, али није се бојала. Покушала је да мисли на барку са пурпурним једрима и младића који је њоме вешто управљао. Као да је то био један млађи, нешто финије грађени Константин. Учини јој се да јој је додирнуо колена. И ништа више. Цео познат свет лежао је пред Константиновим ногама. Отпутовао је у Рим да би прославио двадесетогодишњицу наименовања за цара. Уједно се прослављао и тријумф поводом победа које су обезбедиле јединство Царства. По старом обичају, возио се до Капитола стојећи у двоколицама са робом до ногу који му је шапутао стару опомену: „Сети се смрти! Сети се смрти!” Сетио се како је Криспу говорио о том обичају везаном за тријумф. Мислио је о смрти сина и жене као да нису погубљени по његовом наређењу, него их је судбина отела. И на своју смрт која ће једном уследити. Вероватно ускоро. Ипак је поносно подигао главу. Упркос традицији да тријумфатор буде скроман, први пут је у Риму носио на глави источњачку дијадему украшену бисерима и драгим камењем, ознаку апсолутног господарства. И пред Сенат је стигао тако, у

пурпурној одећи. У палати је примао седећи на престолу под царским балдахином, али није отишао да принесе обавезну жртву Јупитеру. Песник Оптатијан Порфирије декламовао је панегирик. Био је то онај исти Порфирије који га је као префект служио у Треверису и кога је, у тренутку љубоморе, прогнао у Битинију. Да га је тада убио, да га је без размишљања сасекао мачем, можда се после више нико не би усудио да подигне поглед на Фаусту, можда би сада били живи она и Крисп и делили част тријумфа с њим. Зашто је тај човек постао песник? Како се усудио да изађе пред цара? Константин се растужио. Порфиријева појава била је за њега страшнија опомена од шапутања роба у двоколици победника. Римског епископа Силвестра примио је седећи на престолу, док је старац морао да стоји пред њим. „Незадовољни смо што ниси био у Никеји. Шта то значи? Да не сматраш да си ти изнад нашег Царства?” „Спаситељ наш, Исус Христос, учио нас је да Богу дајемо што је божје, а цару царево. Што је царево никада ти нећемо ускратити. А у Никеју на твој љубазан позив заиста нисам могао да дођем због болести. Као што видиш, и сада једва стојим на ногама.” Константин је разумео прекор и наредио да се епископу донесе столица. „Моја писма си ваљда примио? Одговорио ниси. Да ли се слажеш са одлукама Сабора?” „Моји овлашћени представници, које сам благословио пре него што ће кренути на пут, потписали су документ, царе Константине, што значи да га прихватамо у целости.” „То ме радује. Сматрам да смо се споразумели. На земљи, ја сам господар. Вероватно је то и божја воља, иначе тако не би могло бити, зар не?” Пошто су у центру Рима стајали храмови многих старих божанстава и није било слободног грађевинског простора, неколико нових хришћанских цркава почели су, уз издашну цареву помоћ, да граде одмах изван зидина града. Константин је из Рима дао налог да се и у Треверису такође започне са изградњом тробродне базилике.{31} Да би се направило место за њу, наредио је да се поруши бивша палата његове мајке Јелене. „Њој тај дом више неће бити потребан. Нећемо се више никад дуже време задржавати у том граду.” „Али у свечаној сали те зграде има неколико лепих слика на зидовима које те приказују са твојом узвишеном породицом. Да ли да их можда пре рушења пресликамо?” „Не треба. Ту се налази и Фаустин лик. Има успомена које морамо да избришемо.” Са мајком Јеленом срео се у Аквилеји.{32} У трпезарији изненада се нашао пред фреском која је приказивала херкулијевску династију, Максимијана и Констанција Хлора са породицама. Била је приказана и сцена његове веридбе. Једва је себе препознао у лику младића са златним шлемом украшеним пауновим перјем. У првом тренутку учинило му се да је то Криспова слика. Себе се таквог није сећао, али сина јесте. У лицу трогодишње девојчице лако је препознао Фаусту. „Дођи, мајко. Идемо... Хајде да се повучемо у твоје одаје!” Лице му је било као на бистама од мермера, непокретно и хладно, све док није остао насамо са Јеленом. Онда се бацио на њену постељу и дуго плакао, а она је клекла пред распеће које је увек морало да буде у соби у којој је она спавала, па се молила на свој начин. „Господе свевишњи, ти који си жртвовао свог сина јединца, ти ћеш схватити бол мог сина, схватићеш и бол једне мајке, схватићеш оног ко је веровао да сина мора да жртвује за добро више и важније од своје љубави и среће. Мој син, човек и син човеков, који је од прашине постао и у прашину ће се вратити, жртвовао је свог сина за добро овоземаљског Царства које мора да преуреди у Твоју славу, као што си Ти својега дао за спас света и душе свих нас. Због тога нас

благослови у нашем болу, а Фаусти и Криспу, мом љубљеном унуку, подај да се населе у царство небеско...” Константинови лекари већ су навикли да њихов господар без јаког напитка више не може да спава.



9. ЈЕЛЕНА У ГАЛИЛЕЈИ



Јелена није волела Никомидију, радије је становала у Риму. Пошто је њена бивша палата сада била седиште хришћанског епископа Силвестра, који је негодовао што га сви не признају за наследника Светог Петра и као таквог за намесника Христовог на земљи, она је користила царску резиденцију. Константин својој мајци није само формално дозволио да носи и титулу аугусте и царску дијадему и да без питања располаже благом династије — после Фаустине смрти она је неоспорно у сваком погледу постала прва дама Царства. Док су се још недавно хришћани у Риму повлачили у катакомбе или су чак постајали мученици на губилиштима, у аренама жртве звери и гладијатора, или чамили у затвору, сад су постали равноправни, а многи чак утицајни и моћни. Њихови свештеници уживали су разне привилегије и имали много новца. Пошто су се градиле све веће цркве, предузимачи и мајстори, клесари, тесари, зидари, произвођачи опека и продавци дрвене грађе, затим статичари, познаваоци акустике, вајари и сликари, а због све раскошније опреме такође и резачи слоноваче, златари и кујунџије, окретали су се новим послодавцима. Учешће у изградњи једне веће базилике представљало је обезбеђен живот, због тога је вредело прихватити и веру у Бога разапетог у Галилеји. Нова коњунктура зависила је од наручилаца нових грађевина. На црквама се много зарађивало. Сви они који би се обогатили захваљујући пословима са мермером, кречом, плочицама за мозаик, бакром и оловом за кровове, и сами су почели да зидају виле, лепше да се одевају, да једу и пију боље, па је процветала и трговина свилом и скупоценим тканинама, ретким воћем и бираним рибама, јастозима и шкољкама, допремала се дивљач са севера, зачини са Далеког истока, више добро плаћеног посла имали су кројачи, обућари, фризери и мајстори за перике, кувари и месари, лекари и масери. Наравно да се непрекидно у одређеним круговима разговарало о томе ко се како обогатио. Многи су говорили: „Захваљујући Христу.” И, наравно, били су у праву. Захваљујући оваквом размаху хришћанства стварала су се нова богатства. У свакој паганској богомољи на апсиди по правилу се налазила слика владајућег цара. Стално мењање тих слика, кад би цар умро, био смакнут или отеран, представљало је проблем, поготово у она несигурна времена кад се тачно не би знало ко је кога победио, збацио, проклео, уништио, ко има тренутну моћ да кажњава, хапси или убија. Хришћани су на исто место у својим богомољама стављали Христову слику. То је било једноставније, а одговарало је и Константину. Јединствена слика у целој Империји била би ново сведочанство и о јединству државе. Епископ Силвестар и Јелена имали су, наравно, највећи утицај на грађевинске послове. Иако је већ више од деценије непрекидно причао о својој болести, жалио се на непокретљивост и слабост и хвалио да ће ускоро изаћи пред свог Господа, Силвестар је био веома неугодан пословни партнер. Будно је мотрио да свако ко заради да одређен део цркви. Јелена је била великодушнија и радовала се што не мора више да штеди. Са епископом није волела да се сретне, јер је он током сваког разговора наваљивао да утиче на свог сина да му званично призна јурисдикцију бар над целом Италијом. „У то заиста не могу да се мешам. Зашто, свети човече, ти не пошаљеш цару Константину своје изасланике, па да то расправе непосредно с њим?” „Твоја би реч, добра Јелено, много значила.” „Ја не разумем зашто ти је толико стало до суђења у овоземаљским споровима!” Јелена се осећала нелагодно кад би морала да се супротстави првосвештенику, није се сматрала позваном да суди о његовим поступцима, али просто није могла да му не одговори. „Зар немаш довољно брига у самој цркви? Зар ти време није довољно испуњено подизањем палата посвећених Богу у

Риму и ширењем вере у Њега и Његово учење?” „У праву си кад кажеш да све то представља само ново бреме за моја нејака плећа, нове жртве за овог старца који седи пред тобом. За себе ја ништа не желим, захвалан сам Створитељу за све што ми је подарио. Али за мајку цркву дужан сам да се борим. Да бих што више душа могао довести пред престо Спаситеља нашег, морам и на овом свету да водим, корим и указујем на прави пут овоземаљским средствима...” Јелена је и даље била веома блиска са сином. Осим тога, знала је да је она сада једина особа у коју он има поверења. Ни раније није проводила много времена с њим па, ипак, тада би је сваки сусрет испуњавао поносом, а његови успеси наткрили би бригу за његов живот и здравље. Сад, кад је био на врхунцу моћи и кад је цео свет сваку његову жељу сместа морао да изврши као наредбу, постајала је све забринутија. Знала је да је исувише нагло донео одлуку о погубљењу сина и жене и да никада неће прећи преко тога. Учинио је то можда у наступу осећања свемоћи, у уверењу да мора да делује сместа, да не сме да мисли на себе и да је све што му падне на памет исправно. А можда је поверовао у злу коб коју не може да избегне и неминовност да донесе ужасну одлуку. Познавала га је добро. Само га је она заиста познавала. Знала је да никад ником, па ни њој, неће признати своје сумње, језу која га је спопадала кад би се сетио оних неколико речи којима је уништио два живота до којих му је највише било стало на свету. Са синовима Константином, Констанцијем и Констансом никад није успоставио присније односе. Сад им је одузео и мајку. Тако би можда могао убити и мене, ако би посумњао у моју оданост, помишљала је Јелена. Себе не би жалила, али њега да, јер би се још више кајао и патио. Имала је седамдесет пет година, још се осећала крепком јер је увек живела умерено, али знала је, наравно, да се њен век приближава крају. Шта би још могла да учини за Константина? Почела је да се интересује за могућност да посети места где се Христос родио и где је умро разапет на крсту. Галилеја је била неважна провинција стиснута између древног Египта и Сирије. Александрија, западно од делте Нила, већ је столећима била један од највећих прекоморских градова, важан за све римске цареве, због тога се пажња увек обраћала њему и његовој позадини, не Галилеји, Јудеји и Самарији. За Александрију су се везивале необичне и надасве недостојне авантуре, прво Гаја Јулија Цезара, па затим и Марка Антонија са египатском краљицом грчког порекла Клеопатром. По језику, којим су најрадије говорили њени образовани становници, Александрија је била грчки град, мада су у њему, наравно, египатски тајни култови били веома снажни. Али где у Римском царству нису волели мистерије? Сирију је Јелена избегавала већ и због тога што се тамо родила њена побеђена супарница Еутропија. Земље и градове које довољно не познајемо склони смо да процењујемо према неким случајним познанствима са људима који одатле потичу. Због лепе и сујетне Еутропије, увек исувише бучне и наметљиве, Јелена је њене особине преносила на целу Сирију. Али шта је са суседном Галилејом у којој се ради свог овоземаљског живота родио Христос? Шта је са Јеврејима, са народом у чијем је окриљу Бог одредио да његов син угледа свет? Људи су се иначе опредељивали за одређеног бога у нади да ће им најбоље помоћи у одређеним пословима. Била је свакодневна појава потражити спас од новог божанства, као променити лекара или трговца мирођијама. Неки су богови улазили у моду, други су застаревали. На то се Рим навикао. Јелена је стасала и остарела у времену које је познавало свет богова шарен и разнолик, као и свет људи. Иако се сада сва предала вери у Бога Оца, Сина и Светога духа, па је са великом пажњом и бригом, мада неретко збуњена, покушавала да проникне да ли су у праву поклоници реторски тако надареног Арија или његови противници, ипак је сваког тренутка знала да постоје и цењени људи другачијег убеђења, додуше, несрећници без благослова праве вере. Радовала се што се њено веровање ширило, била је срећна што је њен син признао Христа, допринео да вера у њега не буде више прогањана него прва у Царству.

Добро се сећала ретких озбиљних разговора са Констанцијом Хлором. Њега није успела да убеди. Али био је бар милосрдан, благ по нарави. Међутим, његов и њен син, што би хришћански свештеници рекли плод утробе њене, постао је оруђе Христово. Кад је њена прва љубав, Диоклецијан, на пропутовању кроз Наисус, очигледно разочаран што се она удала, тек рођеном Константину поклонио златну сабљу, свакако није слутио да ће сам наредити уништавање хришћанства, нити да ће та беба једног дана исту религију уздићи тако високо. Ни она у то време није знала за Галилејца и његове следбенике, а колико је времена прошло од тада? Људски живот је, ипак, прилично дугачак. И где ли се само дела та сабља? Епископ римски Силвестар није је нарочито храбрио да посети Галилеју. Упозоравао ју је на њену дубоку старост, на лошу климу у Светој земљи, на недостатак комфора и неуређене саобраћајнице.{33} Ни сам није волео да путује и никад тамо није одлазио. „Бог је свуда, добра жено, свуда му се смерно можемо молити. И добра дела су свуда добра ако су учињена чиста срца и у Његово свето име.” Бојао се да ће се доста новца одлити тамо где владају епископи који оспоравају његов примат и не признају му право црквене јурисдикције над целим хришћанством, над оним свеопштим и свеобухватним, које је означавао као католичко. „Мислим да је важно трајно обележити најсветија места”, рече Јелена. „Неоспорно, неоспорно. Али сетимо се да је и сам Христ наложио Светом Петру да дође у Рим и апостол је лично своје намесништво предао нама, његовим недостојним, смерним наследницима који се уздају у благослов Светог духа. Зато не заборавимо никад да је на тај начин сам Господ Бог одредио вечни град за престоницу Његове цркве.” Јелена је веома добро познавала дворске интриге. Због тога се није чудила што сличне појаве запажа и код првосвештеника, чији је однос према Богу сматрала сличним као, на пример, Аблавијев или Јулијанов према њеном сину. Писала је Евсевију Касаријском, човеку кога је више ценила од његовог имењака Евсевија Никомидијског. Њена писма су преносили царски курири. Знала је да ће јој он дати најбоље савете и добро јој организовати путовање. Такође се обратила и Јулијану, са молбом да обавести све надлежне римске префекте. Најзад, још у Риму тражила је познанства и сусрете са свима који су јој могли испричати нешто о тој далекој земљи. Чула је доста о светим испосницима. У време Клеопатре ковачи лажног новца крили су се у шпиљама не само у Египту близу галилејске границе, у Гази, него и са оне друге стране. Створена су сасвим угодна станишта у унутрашњости стена, са изворима у самим пећинама. На таквим местима живели су хришћански усамљеници. Чувени анахорет Павле одабрао је једно такво место. Други, као на пример Хиларион из Табате у Гази, живели су без икаквог крова над главом у нездравим пустињама. Извесни Антоније прво је живео у гробници, после у једном напуштеном утврђењу, међу змијама. Имао је визије, а кад се најзад сакрио у пећину чинило му се да се стене отварају, да се демони јављају у лику змија, лавова, бикова, курјака, шкорпиона, леопарда или медведа, и сви су урликали и претили му. Понекад су се појављивали и у људском лику, галамећи, звиждећи и играјући, ометајући његове молитве. Сваке ноћи будили су га дечји плач, блејање оваца, корачање легија. У дубини његове стеновите шпиље све би изненада било обасјано сребрном месечином, а борна кола претила су да га згазе. Затим би се пред њим створила богата трпеза са златним посуђем, свакојаким јелима, пићима и голе жене. Умела би авет и да га заскочи с леђа, док би испосник клечао предан молитви, па би га притискала у слабине гвозденим петама, због чега би му понестајао дах. Још му је најлакше било са демонима који би се створили пред њим у правом лику, као сатири или кентаури. Ти су га понекад чак и молили да их поучи како да се спасу, само што није знао да ли су искрени или га само искушавају. Можда је најгоре од свега било кад су људи почели да долазе код Антонија, молећи га да их

лечи, да им поуке и ствара чуда. Питао се да ли његова душа може имати користи од тога. Није ли, сачувај Боже, грех охолости ако буде примао све те људе? Антоније је побегао у једну оскудну оазу усред пустиње, али верници су га нашли и ту и молили за дозволу да живе с њим, уче од њега. Стизали су са свих страна римски чиновници, пагански свештеници, верници и јеретици, здрави и болесни. Власти су нашле за сходно да успоставе посебну поштански линију камилама све до његове нове насеобине. Ускоро је поново побегао од нежељене овоземаљске славе. У домовима магије и хришћански испосници почели су да се служе враџбинама, иначе их не би поштовали. Тако је у Гази живео један циркуски предузимач одан култу бога Марнаса. Плаћао је сталног чаробњака који је помагао његовим коњима, а противничке успоравао на тркама. Један сиромашнији власник тркачких коња, хришћанин Италик, замоли испосника Хилариона да му помогне. Хиларион испрва посаветова Италика да прода коње и новац подели сиротињи. После се, међутим, смилова, јер схвати да је лепо што тај човек помоћ тражи баш од њега, а не од неког паганског мађионичара. Због тога му поклони зделу са благословеном водицом и рече му да пошкопи коње, кола, шталу и возаче, па и саме баријере на тркалишту. За то се сазнало, па трка изазва посебну пажњу. Кад коњ тог хришћанина лако победи, узвикиваше да је Христос победио Марнаса и многи сутрадан дођоше код Хилариона да их крсти. Али кад се после још један власник циркуса обратио Хилариону са молбом да га излечи од тешке болести, свети човек пристаде тек пошто грешник обећа да ће напустити старо занимање. Јелена је јавила сину да ће кренути у обилазак посвећених места, пре свега да би се молила за њега и унуке, па и да у његово и своје име подржи изградњу цркава на оним местима која то највише заслужују. Није хтела да га пре тога посети у Никомидији, иако је морала рачунати с тим да се због своје старости и нездраве климе са пута можда никад неће вратити. Побојала се да Константин не помисли да ће највише морати да се моли за опроштај његовог страховитог греха, убиства сина и супруге. Ако на путу умре, ако је Бог позове к себи у току ходочашћа, мирно ће склопити очи. Лепшу смрт не би могла пожелети. Ни Константин сад није желео да је види. Судбина му је наметнула да буде господар. Није сматрао да треба да се правда ни пред њом. Навикао је да издаје наређења и да ником не објашњава своје мотиве. Заједничке вечере претварале су се у церемонијалне гозбе и кад не би било страних гостију. Сви су слушали његове монологе. Често се, без објашњења, на дуже време повлачио у своје одаје. Нико није знао шта тамо ради, да ли чита, размишља или медитира, хришћански свештеници су тврдили да се моли Богу, јер се у црквама никад није појављивао. Пошто је мудро одредио руководиоце појединих сектора царске управе, послови су обављани без застоја. Ни раније се већина римских царева није бавила претераним надзором над својим провинцијама. Важно је било да порези стигну на време, редовно да се предају жито и други производи, да се регрутација врши на одговарајући начин и да границе буду безбедне. Довољно је било да се вербално поштује царева власт. Држава није особито ценила живот појединца, али се није много ни мешала у његову судбину. Највише што је један грађанин могао да добије од централне власти била је привилегија ослобађања од пореза. У њој су уживали сенатори и њихове уже породице, државни наставници и лекари, свештеници свих признатих вероисповести и култова, однедавно значи и хришћански.

Ходочашће и политички циљеви

Понекад би Константин у току ноћи наредио да му се доведе нека робиња. Не би је ни питао за име. Присиљавао се да ужива у гипкости младих тела. Водио је љубав не проговоривши ни реч. Миловао би јој бедра, бутине и груди, али никад косу, никад више није пољубио ни женска уста. Сањао је само Фаусту, жену која је постала мајка његове деце и до краја живота била витка као девојка. У сну су бивали под неким необичним тамним, високим дрвећем, ишли стазама посутим боровим иглицама, лебдели ка некој клупи, летели над облацима и негде, од доле, чули жубор потока. Ипак, ни у сну није успевао сасвим да јој се приближи, била је близу њега, али када би испружио руку не би могао да је додирне. Кад би се пробудио, говорио би себи да чињенице што се нигде не јављају узурпатори, што су границе безбедне, што привреда поново цвета, показују да добро влада и да је у праву што је одбацио Диоклецијанов систем колективног руководства. И није запажао да откад без размишљања и борбе о свему може да одлучује сам чини грешку за грешком. Убивши јединог даровитог наследника, Криспа, не само што се лишио љубави и разумевања, него је уништио и династички поредак за који се сад теоретски залагао. У млађим синовима није откривао таленат неопходан за вођење војске и за владање. Иако од тако савршене мајке, нису били ни лепи као Крисп, нити тако омиљени. Веровао је да је зло у томе што је Крисп био нестрпљив. Шта би радио да су му рекли да је син веровао непоколебљиво у оца и у часу кад му се мач џелата зарио у раме? И у последњем тренутку, свестан да умире, стрепео је да ли је завера погодила и Константина и да ли би отац био задовољан кад би знао како је погинуо војнички. „Моја мајка намерава да посети Галилеју. Теби је то, надам се, познато мој Јулијане?”, упита цар на састанку своје владе. „Наравно да јесте, господару. Већ сам издао упутства како да је дочекају, како да се организује само путовање, послали смо по одговарајући брод. Мислим да ће све бити у реду.” „Меркурије, имаш ли примедбе?” „Ми ћемо, наравно, пратити све што се уз пут буде догађало. Али кад си већ сам изволео да покренеш ту тему, дозвољаваш ли питање које се, додуше, уопште не тиче мог ресора, али...” „Чим си тако почео већ знам да ћеш говорити...” „Господару. Могу ли?” „Зашто питаш, кад си већ почео? Хајде, чујмо!” „И не помишљам да поставим питање трошкова путовања, ни наше специјалне курирске службе како бисмо благовремено добијали извештаје о кретању високе госпође, али она ће вероватно страховито много трошити...” „Имао си право кад си рекао да то није твој ресор”, прекину га цар, али префект обавештајне службе је наставио: „Она има одрешене руке да троши благо династије, а верујемо да ће се одлучити да гради нова хришћанска светилишта...” „Па шта?”, Константин до те мере подиже глас, да би вероватно сваки други његов службеник одмах, уплашен, престао да говори, али Меркурије је, сачекавши само тренутак, мирно упитао:

„Могу ли да наставим?” „Разуме се, ти ћеш увек наставити. А ако ти икад одсечем главу, мораћу узети неког сличног, кроз чија уста ћеш наставити да ме гњавиш, па је и већ због тога згодније да слушам тебе, на кога сам се бар донекле навикао, гаде стари!” Меркурије климну главом као да је то велика похвала. „Реч је о следећем, господару. Доношењем царских пара у Галилеју госпођа Јелена ће и нехотице форсирати одређене верске и политичке струје, а тиме ће, наравно, истовремено одмоћи другима. То ремети равнотежу, то се, опрости, велики царе, сад већ и те како тиче и сектора државне безбедности. Упркос одлукама у Никеји, не мислим да је овог часа нарочито потребно прогањати аријанце.” „Гле!”, узвикну Константин. „Зашто?”, омакне се истовремено Аблавију, па кад схвати да се Константин не љути што се умешао, настави. „Како то да се ти као противник хришћанства сад изненада интересујеш за унутрашње дискусије унутар цркве?” Константин подиже обрве: „Јеси ли ти баш непријатељ хришћанства, Меркурије?” „То никад нисам рекао. Ја само нисам верник, господару. Признајем, за мене су све те вере играрије. За мене не може бити бог неко кога су обични провинцијски легионари могли разапети на крст. Бар ја и моји људи знамо како се то ради. Али није о томе реч. Молим те, да ли син може бити исто што и отац?” „У ком смислу?”, упита цар узрујано. „У сваком, господару. У смислу како то схвата грађанин на улици. Ето, ја тврдим да је син у добро организованом Царству створ очев, принц је ваљда створ свог оца, а не самим својим рођењем богомдани, равноправни део власти. Политички, са данашњег становишта, у интересу владавине једног самодршца, једног августа над целом територијом Империје, мени се више свиђа оно што говори тај Арије!” А кад му се нико не успротиви додаде: „Због тога бих, искрено речено, више волео ако би најплеменитија царица-мајка у Египту, а поготово у Галилеји, трошила новац у том правцу и интересу твоје династије, мој господару!” „Ја се слажем”, рече Аблавије, који је раније био доста близак са Евсевијем Никомидијским и интимно се није слагао кад га је Константин због блискости са Аријем преместио у друго место на начин који је личио на прогонство. Осим тога, префект гарде врло је добро знао да је морнарица узнемирена због Крисповог погубљења. У војним круговима сматрало се да је цар, у најмању руку, лично морао да води истрагу и евентуално изрекне пресуду због покушаја државног удара, не само због тога што је била реч о његовом сину него и зато што је Крисп био адмирал. Незадовољан је био и Сенат јер се о смакнућу једног конзула решавало у провинцији, што је било против традиције. Аблавије је остао веран Константину, али је сматрао да је његов идол направио велику грешку и размишљао како да се поправи оно што се поправити може. Због тога је ваљало одржати веровање да је постојао озбиљан разлог за поступак који је примењен, па је у том погледу постао Меркуријев савезник. „Хоћу најзад да чујем шта практично предлажете”, нареди Константин. Било му је доста разговора. Имао је све мање стрпљења да дуго седи на једном месту. И раније се догађало да му састанци досаде, али сада се нагло нестрпљење јављало неочекивано. Па ипак, у том тренутку био је несигуран. Осим тога, веровао је у проницљивост те двојице. „С твојом дозволом, ја бих се мало умешао у то шта ће високој госпођи тамо да понуде. Ја бих посредно мало утицао на то шта ће да потроши. Желео бих да се новац бар једним делом врати у државну касу, да се користи за остваривање наших политичких циљева.” „И током кретања из џепа у џеп, господару”, предложи практични Јулијан, „тај новац не би

требало да се залепи на прстима Меркуријевих агената него се може користити за бржи развој привреде. Неки моји пријатељи, банкари из Африке, сасвим би лепо могли сарађивати на тим пословима.” „Твоји пријатељи банкари вероватно су већ одавно моји људи!”, Меркурије се седећи елегантно и са ироничним осмехом наклони уваженом колеги, али овај му не остаде дужан. „Не знам, мој Меркурије, можда понеки јесте... Само што сам убеђен да је чешће обрнуто, наиме, да се твоји агенти налазе на платним списковима мојих богатих пријатеља...” „Ја као да вам више нисам потребан?”, Константин се у првом часу наљути, али се затим насмеја. Настала је пријатна, другарска атмосфера, каква већ давно није владала на састанцима цара и саветника. „Слажем се са вама, али имам неколико услова. Прво, мојој мајци да се укаже дужно поштовање, у сваком тренутку да се сачува њено достојанство и да се према њој сви опходе као да сам то ја лично. Друго, подједнако да се води рачуна о безбедносним и привредним интересима. Због тога за целу операцију задужујем вас двојицу, а један другог да информишете о својим марифетлуцима. Меркурије и Јулијане, јесмо ли се разумели? У погледу Египта, Јудеје, Галилеје и Сирије превасходни је државни интерес да не буде никаквих немира. Мени су тамо сад потребни тишина и спокојство, јер за следећу деценију тежиште наше пажње преносим на друге две тачке Империје.” „На које?”, Меркурије покуша да питање изговори гласом заинтересованог ученика који се обраћа искусном наставнику. Није имао појма на шта цар циља и то га је испуњавало нелагодношћу. Саветује ли се Константин потајно са неким новим личностима, а да њему то измиче? „Сазнаћеш благовремено. Ако је неопходно, ви сада наставите без мене...” Константин устаде и брзим корацима, висок, прав, уздигнуте главе, оде. Министри такође устадоше и гледаху за њим. Затим седоше. Лако су се споразумели како да из позадине неприметно организују сваку станицу Јелениног ходочашћа. Кренула је царским бродом у пратњи два мања теретњака и једне брзе ратне јединице. Објаснили су јој да треба да понесе поклоне из Рима, а такође да упркос добрим банкарским везама мора понети и одређену количину злата и сребра. Због тога је морао да крене и одред поверљивих гардиста. Задатак им је био одавање почасти царичиној личности, брига за њену безбедност, али такође и чување драгоцености. Пратњи ће се на лицу места прикључити увек довољно дворана, локалних војника, чиновника протокола, кувара, праља, кочијаша, носача и остале послуге. Стигавши у Свету земљу путовала је из града у град полако, луксузним колима, а понекад и у носиљци. Полазиште за све дуже излете била је Кесарија на мору. Поклоне је делила великодушно општинама и појединцима. Награђивала је све војне јединице у гарнизонима на свом путу, а даривала и сиромахе које би сретала. Посебно је желела да нахрани гладне, одене лоше обучене и обује босе. Захваљујући њеном готово расипничком милосрђу добре су послове правили и месни ткачи, продавци одеће, власници радионица које су производиле сандале. Кретала се најчешће усред величанствене царске поворке, али је истовремено она била једноставно одевена у бели памук и није носила никакав накит. То је, уосталом, највише одговарало таквим климатским условима. У Јерусалиму ју је дочекао епископ Макарије, који је већ имао готов пројекат за цркву на Исусовом гробу. На њену иницијативу одлучено је да се подигну још две цркве, и то на Маслиновој гори и у Витлејему, на месту где се Спаситељ родио. Царица мајка имала је довољно искуства у преговарању са градитељима, али је радо прихватала и савете стручњака. Они су из Никомидије, опет, имали јасна упутства каквим предузимачима треба поверити изградњу и који део провизије морају да врате у царску касу.

Макарије је добро сарађивао са изасланицима са Константиновог двора. То је било како у интересу његове цркве, тако и у његовом личном. Знао је да ће захваљујући новим богомољама Јерусалим постати центар многих ходочасника, а то је њему и његовим наследницима обезбеђивало ауторитет унутар цркве, вечиту славу, моћ и благостање. Исток је одувек био постојбина чуда и магија свих врста. Чуда која је починио Исус из Назарета нису била ништа нарочито. Готово сваки час слична би изводили и лутајући врачеви на вашарима. Због тога добар део масе примио је са задовољством, али без неког нарочитог изненађења, начин на који је Јелена пронашла крст на којем је разапет Син божји. Њени су људи, заправо, у околини Маслинове горе нашли три доста добро очувана крста стара преко три столећа. Док су се сви присутни молили, на носилима је донета једна болесна жена за коју су лекари утврдили да умире и да јој нема спаса. Али пошто је последњом снагом редом додиривала сва три крста, у тренутку кад се ухватила за трећи изненада се усправила на носиљци, села као збуњена, затим је опрезно устала и викнула: „Оздравила сам, људи, оздравила сам! Алелуја! Бог ми је поново подарио здравље.” Сви присутни су клекли. Макарије је благословио присутне, нико од њих није знао да је са Зебулоном, Јеврејином који је одржавао одличне везе са римском тајном службом, све унапред организовао. Неочекивано излечење било је непобитни знак да је то прави крст јер је, наравно, морао да буде чудотворан. Најбољи златари Јерусалима израдили су венац од злата и драгог камења у који су уградили ексере са Христовог крста. Тај венац, направљен у облику дијадеме, Јелена је поклонила свом сину Константину. Такође му је послала и парче дрвета са Исусовог крста. Успела је да пронађе и огртач, плашт који је Син господњи имао на себи на путу ка стратишту, брду званом Голгота. {34} Наредила је да се та пресвета тканина пренесе у Треверис и повери на чување цркви изграђеној на месту где је некада стајала њена резиденција. Зебулон је свој извештај Меркурију завршио речима: „...И тако је, добри мој господару Меркурије, све протекло према твојим мудрим плановима у славу нашег цара Константина. У прилогу ти шаљем обрачун трошкова и уверен сам да ћеш их подмирити на уобичајен начин.” Сви су били задовољни Јелениним путовањем. Пре свих она сама, јер се уверила да је народу учинила много добра, а веровала је и да је усрдним молитвама олакшала својој и синовљевој грешној души. Задовољан је био и цар, јер је његова мајка као аугуста добро примљена свуда. Њено путовање осигуравало је мир у тим важним покрајинама на југоистоку Империје. И Меркурије и Јулијан остварили су своје циљеве. Први је добио доста нових података о разним људима и групама, други је добар део потрошеног новца повратио у царске ризнице, захваљујући и трговини реликвијама. Најсрећнији је свакако био епископ Макарије. Он је у целом сплету догађаја видео прст божји. Јеленино ходочашће се, наиме, заиста прочуло на све стране света. Тако је већ следеће године њеним стопама кренула и Еутропија. И она је зажелела да се помоли на најсветијим местима ради спаса њене и по њеном мишљењу на правди Бога погубљене ћерке. Није пропустила да о свему извести свог царског зета, иако је у њему видела Фаустиног убицу. Свакако због утицаја Јелене, која је сад мирно могла да покаже великодушност, Константин је одговорио Еутропији, учтиво ју је назвао „својом побожном таштом” и службено јој се захвалио на „одличном извештају са пута”. Она је, наиме, утврдила да је на месту званом Мамбре, где је наводно некада стајао храст праоца Аврама, изграђен пагански олтар за жртвовање. Константин је сместа наредио да Макарије уз помоћ римских војника очисти околину, овластио га је да спали незнабожачке идоле и да на том месту изгради базилику која ће бити достојна „католичке и апостолске цркве”. Неколико година после ходочашћа Јелена је умрла у Никомидији у дубокој старости, у

осамдесет и другој години. Умрла је у сну. Њене слушкиње су то приметиле тек следећег јутра кад су ушле у спаваћу собу, зачуђене што се још не чује њена тиха молитва. Последњих месеци живела је потпуно повучено, молила се готово непрекидно, јела је сасвим мало. Понекад би се у току лепих топлих ноћи прошетала парком на крову дворца, неколико пута у пратњи свог сина, уморног цара. Нису много разговарали. Ходали су под дрвећем руку под руку, посматрали на небу звезде и град под својим ногама. Можда више ништа нису имали да кажу једно другом? Неколико пута је Константин готово заустио да проговори о оној ноћи кад се Фаустинина пурпурна ешарпа случајно закачила за једну грану, кад се можда само у шали или из изненадне несхватљиве женске обести извила из његовог загрљаја. Желео је за час да прича и о оном другом врту који је Јелена тако добро познавала, о дворском парку у Треверису, где је Фауста стварно постала његова жена, не пред свештеницима, царевима, боговима и људима, него телом. Телом и душом. Зар и душом? Није могао да почне ниједан разговор са мајком јер би се завршио питањем које га је највише мучило, али се није усудио да потражи прави, коначни одговор: шта је то душа? Ако сам цар влада телима, ко влада душама, ако уопште постоје? Ја свакако не. Неко други? Ко? Можда ипак Бог? Јелена је сву имовину тестаментом оставила свом сину и унуцима. Такав би тестамент свакако написала и имућна крчмарица из Наисуса, не само мајка владара света. Њени посмртни остаци су, како је желела, пренети у Рим уз исту пратњу са каквом је путовала у Галилеју. Сахрањени су у царском маузолеју при Црквама Светих мученика Петра и Марцелина. Положени су у саркофаг од тамноцрвеног сјајног порфира, јединог камена који у природи има царску пурпурну боју. На њему су представљени рељефи са ликовима римских коњаника у борби и окованих варвара. Разуме се, тај ратнички посмртни ковчег није био намењен њој. Није само њој. Константин је наредио да се у њега пренесу и посмртни остаци његовог оца, цара Констанција Хлора.{35} Док је био жив, државни интереси му нису дозвољавали да јавно живи с њом, ванбрачном мајком његовог прворођеног сина. Константин је сматрао да његови родитељи заслужују бар у смрти оно што у животу нису смели, ни могли: да буду заједно.



10. ХЛАДНА ЈЕСЕН



Рана јесен била је хладнија него обично. Или му се то само чинило. Грожђе је било крупно, али није мирисало тако опојно као што се сећао. Ни крушке му више нису нарочито пријале. Биле су лепих боја, али водњикаве и без праве сласти. Тиридат није знао да ли је то једна од оних година када ништа у природи не успева потпуно или се он променио. Понекад би помислио да се не вара, да су му чула иста, није он сад могао да буде другачији човек него што је био целог живота, биће да су се богови наљутили. Или онај један Бог. Међутим, други пут би помислио да је реч о томе да је остарио. Природа ће се обновити после зиме и следећег пролећа, али његова је јесен коначна. Осећао се све усамљенијим. Државом су управљали млађи људи. Пред њим су се понашали смерно, питали га за сваку ситницу, журили се да му поднесу извештаје и обрачуне, да му пренесу упозорења доушника и добронамерна обавештења трговаца који су путовали светом. Добронамерна? Знао је да ће бити одани Јерменији све док буду уверени да ће она боље штитити њихове интересе од Персије, док као грађани краљевине блиске Риму слободно могу да се крећу целом Империјом, а Римско царство је било готово цео свет, стабилно, наизглед безбедније него икада. Није веровао трговцима. Није веровао никоме. Није могао да се поузда у ревносне државне чиновнике. Није више било Мамга, тог чудног, старог коњаника који је могао да га убије и сам завлада, само да је хтео. А није. Радије је убио себе. Недостајао му је Мамго. Међу његовим садашњим сарадницима није било таквих личности. Али знао је да завере против њега нема, за сада нема, јер им је потребно његово име као врх пирамиде власти. Не слушају га баш много, претварају се, али неће му наудити док је жив. Због тога га неповерење према свакоме није испуњавало немиром, нити га је узбуђивало. Све је примао мирно, давно се угасила ватра која је грејала младог официра и атлету. Али амбициозан, заиста амбициозан никад није ни био. Као што му је Мамго недостајао у државним пословима, сваког јутра је жалио за старом робињом Нушриваном. Младе и друсне девојке из Мале Азије боље су га масирале после купања у лепој, мозаицима обложеној и добро загрејаној згради са базеном. Пријали су му ти чврсти прсти, мале гипке руке на његовим грудима, слабинама, на потиљку, на ногама и рукама. Како не би? Као и помисао да би сваку од њих могао да узме под себе на лежаљку или да је позове да га посети у спаваћој соби после подне, ноћас... Није знао шта би им рекао, о чему да разговара са таквим девојкама, о сласти грожђа које узалуд тражи, о плочи сунца које не греје као раније? Не би га разумеле. Понекад би се трудио да се сети шта да каже својим робињама и масеркама, а не би се сетио ничега. Није га занимало шта оне мисле, како живе, чему се надају, с ким спавају. Са Нушриваном је причао, брбљао, шалио се, ругао јој се откад је знао за себе. Умро је и Григорије. Сви су умирали... Свети Григорије Илуминатор, просветитељ... Помисао на рођака-свеца још га је забављала, трик који је измислио да га кобајаги без његовог знања хране у шпиљи, да би га као чудом и вољом оног једног Бога, спасеног чудотворца, приказао празноверном Мамгу и народу јерменском, била је најбоља и најуспешнија замисао у његовом животу, прецизно изведена, успешна у сваком погледу. Наслутио је да ће Константин такође морати да пође истим стазама, да призна хришћанство. На време је повезао праве конце, у том погледу је заиста могао бити задовољан собом. Радо је свих тих година разговарао са Григоријем, слушао га је са уживањем, поигравао се с њим, благо му се подругивао, али вечери с њим биле су изузетне захваљујући ваљаним двобојима речима. И разговор је готово уметничко дело, или је сличан двобоју, рвању, песничењу, бацању диска, копља, утркама кола и коња... Без достојног партнера нема правог резултата. Рекао би човек да диск можеш бацити сам, није да не можеш, склад покрета ногу, руку, рамена, целог тела, држање главе не зависи од тога ко те

гледа... Није тако! Тек кад је супарник добар скоро као ти успећеш себе да присилиш на мобилисање свих снага. Мој трик? Застао је. Када се оно сетио, када је смислио план? Није ли се оног дана пењао црним степеницама у храм, није ли пао и први пут осетио страховиту главобољу? Мамгу и осталим дворанима рекао је да је разговарао са богом Сунца и да се усудио да му погледа у очи. А ако је то ипак био сусрет са божанством? Није божје тако детињасто и буквално као што женама и робовима мора да се препричава. Потмула главобоља са којом ће, изгледа, живети до краја, повремен снажан бол као убод у очима, све то има смисла само ако треба да га подсети на нешто. Ако уопште има смисла. На шта? На сусрет? Са ким? Како се рађају идеје? Шта је утицало на то да хришћанство подигне у ранг државне религије, и то као први владар на свету? На који начин богови спроводе своје замисли, своје планове? „Сметам ли, господару?”, на улазу у малу престону дворану у којој се Тиридат претварао да ради на државним пословима, иако је само размишљао и седео без правог разлога, појавио се његов државни секретар Агатангел. С њим се могло радити. Не и дружити. Био је лепо васпитан, уредан, чист. Иако искрени хришћанин, није био богомољац на онај досадан начин као већина представника његове генерације. Није био фразер. Али ни с њим Тиридат није знао шта приватно да разговара. „Де, приђи. Узми зрно грожђа, кажи ми како ти прија?” Можда је то рекао изненада. Одвећ оштро. Агатангел је пришао, са два прста откинуо велико зрно, али пре него што би га ставио у уста бојажљиво је упитао: „Мислиш да је отровано?” Краљ је запањено погледао свог сарадника. Затим се насмејао, али доста горко. Зар људи тако размишљају, толико се боје? Чега заправо? „Не, заиста не мислим. Да у то сумњам не бих тебе звао да га пробаш него неког роба. Вређаш ме, Агатангеле, ако тако мислиш о мом односу према теби.” „Опрости, то је моја брига за тебе.” „А ко би то мене хтео да уклони, ако не буде божја воља?”, покушао је да оштро и прекорно фиксира свог секретара, али није успео. Насмејао се. „Но, реци ми каквог је укуса?” „Одлично је грожђе”, утврди Агатангел несигурно. „Слатко? Као што је било и прошле године? Сваке године?” Агатангел није знао шта краљ заправо хоче. „Јесте, величанство. Зашто не би било?” „Мени није...” „Да ли да позовем слуге да ти донесу друго воће?” Секретар само што већ није кренуо према излазу. „Не. Пусти то!” После мале паузе, Тиридат настави: „Али ти, добри мој Агатангеле, свакако ниси дошао јер си наслутио да бих да прозборим о овогодишњој берби. Шта желиш?” „Наредио си да ти доведемо неког трговца који долази са Запада. Подесило се да један познати фабрикант парфема, извесни Флоренције, не само да је управо стигао из Никомидије, а пре тога био у Александрији и Кесарији, него је и сам смерно изразио жељу да изађе пред твоје лице...” „Име ми је познато.” „Он је од лозе оног Пајсанија кога је својевремено још твој свети рођак — просветљени Григорије, препоручио као дворског добављача...” „Занимљиво. Примићу га. Да ли је ту?” „Испред улаза, као што доликује.” „Хајде, примићу га, кажем. Шта мислиш, морам ли да се попнем на престо сасвим званично

или може и једноставно?” „Ја сам увек за церемонијал пред обичним светом, господару, али...” „Свиђа ми се оно твоје — али. Мрзи ме да глумим краља. Доведи га. Нека чека колико ти мислиш да мора како не би схватио да се досађујем. Ти знаш да се заправо досађујем, мој Агатангеле, ви управљате, ви тргујете, шта ћу вам ја још, то је једино што не разумем...” „Ти си расположен да се шалиш, господару. Шта бисмо ми, шта би Јерменија без тебе? Нико у краљевини ништа не чини не питајући се да ли је то у складу са твојим жељама.” „Ђавола!”, прекиде га краљ, али га је секретар погледао тако тужно, па ипак прекорно, да се опет насмејао. „Добро. Знам да хришћанском владару не приличи да се тако изрази. Ето, кајем се. Иди сад и доведи ми тог трговца. Овамо ми га доведи без протокола, мрзи ме да се пресвлачим због њега и стављам тешку круну, боли ме глава и без ње. Примићу га као сад тебе, јеси ли ме разумео?” Тиридат је упркос својој благости у души био импулсиван. Људи су му се или свиђали или нису. И све је мање налазио за потребно да се претвара. Трговац Флоренције био је леп младић. Гледао је у краља отворено и радознало, учтиво, али не и понизно. Понуду да седне до владара примио је захвално, није глумио никакво лажно устручавање. Пре него што је сео, поклонио се, како то млади људи чине пред старијима, па и моћнијима, али је то извео елегантно, неусиљено, како се чини у Атини, у Риму ретко, а овде на Истоку никада. Наравно да је ћутао док га краљ није ословио и поставио прво питање. А Тиридат није чекао дуго, одмах га је питао за Африку и шта се говори о боравку недавно умрле краљице Јелене, матере цара Константина. Флоренције је са мало речи поднео доста прегледан извештај, говорио је како је куповала хришћанске реликвије, градила цркве, о заради трговаца и препродаваца, о дослуху са банкарима и о обавештајцима из Никомидије. Опрезним погледом проверавао је како Тиридат то прима и може ли да говори отворено, схватио је да краљ ужива у његовом излагању. Најзад га је Тиридат прекинуо: „Ти си хришћанин, млади пријатељу?” „Са твојом дозволом, господару.” Флоренције се мало насмејао. „Кад сам био дечак деда ме је одвео у Гегард да ме свештеници ослободе греха. Пренели су их на једног црног овна, кога су заклали. Ваљда јесам, ако отада нисам исувише грешио, али источног сам греха свакако ослобођен...” „А јеси ли?”, краљ се такође смејао, са тим момком се могло разговарати. „Јеси ли много грешио?” „Ако је грех осећати се пријатно на овом свету, биће да јесам, господару. Али чврсто верујем да ће ми Бог опростити. Свог сина је зато и послао на овај свет, да бих то смео, зар не?” Није било јасно пита ли он то бар донекле озбиљно. „И ја сам смртан човек.” „Али...”, започе млади трговац живахно, па се сети с ким разговара и поново упита: „Заиста дозвољаваш овакав разговор, величанство? Мени, скромном човеку из народа?” „Уживам у њему. Настави.” „Ти си добро познавао Светог Григорија?” „Јесам. Наравно!” „Како је преживео у шпиљи?” „Не тражи да ти откријем све тајне. Али на сличан начин као што кажеш да су пронашли крст на којем је разапет наш Спаситељ...” „Уз малу помоћ добронамерних људи?” „Наравно.” „Који су то свакако чинили спроводећи вољу божју...”

„Надајмо се.” Флоренције се уозбиљи: „Ко зна, господару, можда ћу ја сад извршити Његову вољу, а можда ћу, бојим се, навући на себе твој гнев, али питао бих те још нешто.” „Говори.” „Да ли се сећаш жене која се звала Рипсиме?” Краљ се толико зачудио да је устао. Са столице је сместа скочио и скромни посетилац. „Шта знаш о њој?” „Упознао сам је.” „Где? Значи, жива је?” „У Александрији, господару.” „И како је?” „Добро, врло добро. Здрава је.” Хтеде да пита да ли је још лепа. Деценије су прошле. Па шта? Једна робиња коју није присилио да легне с њим. Део његове завере са Григоријем, пион у великој партији коју је ваљда добио. Зашто се узбудио? Руком је позвао трговца да пође за њим и изашао на трем. Испод њих жуборила је бистра река Азат, а иза клисуре коју је вода просекла дизале су се планине и врх Арарата већ покривен снегом. Ваздух је био чист, прохладан, видљивост одлична. Преко неба покривеног тек покојим белим облаком прелетео је орао. Он није знак хришћанског Бога. У лику те птице јављао се Јупитер, помисли краљ. Поглед му је пратио брзу црну тачку док није нестала. Флоренције се није усудио да проговори. Није веровао да ће вест о тој жени, која је за њега већ била старица, тако потрести владара Јерменије. Није знао за легенду да је, наводно, Тиридат наредио погубљење хришћанске робиње и њених другарица, да је његова главобоља тумачена као казна божја због тог чина, а да је ослобођење од болести дошло после његовог крштења. Све оно што су Тиридат и Гергор били измислили да би народу и дворанима објаснили прихватање хришћанства више није било важно. Нова вера је сада већ за свакога била нешто само по себи разумљиво, о чему више није ни требало размишљати. Најзад се краљ окрену посетиоцу и погледа га упитно: „Да ли би волео поново да се сретнеш с њом, господару?” „Свакако.” „Онда, значи, нисам погрешио.” „У чему, добри човече?” „Часна Рипсиме била је у једном манастиру у Кесарији. Уз дозволу поштованог епископа Евсевија она је пошла са мном на дугачак пут. Вратила се у своју стару домовину.” „Она је ту?” „У граду Еребунију.” „И ти је можеш довести овамо?” „Свакако, ако наредиш.” Тиридат нагло приђе Флоренцију и изненада га са обе руке чврсто ухвати за наборе тоге, коју је трговац носио по римској моди. „Шта ти знаш?” „О чему, господару?”, младић се уплашио, знао је да по правилу краљ не додирује обичне поданике. „О њој? О мени?” Кад су га краљеве руке пустиле, Флоренције се повуче неколико корака. Све до тог трена био је изненађен и одушевљен својим владаром, његовом једноставношћу, простосрдачношћу, лепим начином говора. Сад се питао нису ли сви краљеви луди и није ли боље увек их се клонити, учинило му се да га Тиридат може убити на лицу места. „Ништа. Знам да је богобојажљива жена, Јерменка, и да је желела да се врати у домовину. Споменула је да има част да те познаје. И Светог Григорија...” Тиридат се постиде наглог покрета. Схватио је страх у трговчевом погледу.

„Волео бих сутра да је видим. Реци мом секретару куда да пошаље кочије...” Флоренције се поклони. „Чекај, молим те, хтео бих да окусиш ово грожђе...”, додао је цар. Сада опет само добар домаћин, краљ одведе трговца до стола са златном чинијом и воћем. Сам узе један мали грозд и понуди госта који је, зачуђен тим необичним владаревим поступком, пошто је Тиридат стајао и сам стојећи појео неколико зрна. „Како ти прија?” „Одлично је, господару.” „Слатко као и сваке године?” Флоренције је опет био збуњен. Шта ли тај чудак од краља жели да чује? ' „Наравно. Достојно великог и љубазног домаћина...” Тиридат слеже раменима. Кад си краљ више ништа не можеш да сазнаш. Направи гест по којем је трговац схватио да може да се повуче.

Риба и орао

К

„ олико ти је сад година, добра Рипсиме?” „Педесет, господару”, одговори жена једноставно. На краљев предлог почели су да се спуштају низ литицу према обали реке. „Да не знам да сам те упознао пре тридесетак година, не бих веровао да си већ тако дуго у божјој земљи.” Пружи јој руку да лакше сиђе с једне стене на другу. Прихватила је само за трен, без тешкоћа, елегантно је силазила по тешко проходном камењу. Иако су широка, дугачка хаљина и плашт од лаке, беле вунене тканине отежавали њено кретање, поседовала је неку девојачку хитрину. Кад су застали на једном пропланку, Тиридат је упита. „Да ли ти је жао што ниси упознала своју телесност, Рипсиме?” Сагао се да јој убере један плави цвет. „Ја разумем твоје питање. Могла бих да ти кажем да своје тело осећам и сада, радујући се божјој природи. И овом цвету...”, прими га и помириса. „Ипак, рећи ћу ти, не би била достојна жртва да ми одрицање понекад није падало тешко.” Са њом се може разговарати, помисли Тиридат. Баш као и с тим младим трговцем. Али, ипак, више су ћутали. Када су сишли сели су у клисури поред брзе и бистре реке. Иако је била надомак дворца, он се одавно овде није спуштао. Не што би за њега сада било лакше да силази, а теже да се пење, могао је увек да нареди да кроз неко време пошаљу мазгу са удобним седлом. Једноставно, више није марио за дубоку хладовину, за шум воде преко брвна палог у реку. Замало да не задрхти од хладноће, боље се умота огртачем. Повећа риба искочи из таласа. „У последње време у свему видим неке знаке”, рече тихо. „Како то мислиш?” „Јуче сам у подне високо на небу видео орла и помислио на Јупитера. Ова риба је ваљда знак твог Христа.” „Господа нашег и Спаситеља”, исправи га благо. „Ја морам да општим са свим боговима, добра жено”, шапну замишљено. Осети према њој велику нежност, иако ју је срео као девојку само једне давне вечери. Смислио је политичку сплетку, уклонио је из свог видокруга и никад је више није видео. Он је читавог живота нешто тражио, а није знао шта тачно. Григоријева вера га није потпуно задовољила, јер му није помогла да стекне мир. Да ли би тај циљ, то уточиште, била она? Пружи руку да ухвати њену. Она је остави за трен у његовој шаци, па је нежно ослободи и увуче у широки рукав. „Рецитовала си ми нешто оне ноћи, сећаш се?”{36} „Сећам, али не знам више шта. Била сам уплашена.” „Да те не узмем силом?” Говорила је мирно, сада се више није узбуђивала: „Ноге су ти биле у посуди са млаком водом. Када си их извадио да их осушиш, сетила сам се Светог писма и само што их својом косом нисам обрисала. Схватила сам да ниси звер, него да патиш као човек.” „Легао сам и заспао уз твоју песму. Колико пута сам заспао за ових тридесет година, па не

сећам се тренутка пре него што ће ми сан пасти на очи. Али оне ноћи се сећам и сада. А сад смо ту крај реке, ја старац...” „Ниси стар, краљу.” „Само сам хтео рећи да више немаш разлога да ме се бојиш. „Ја сам се посветила Богу.” „Шта си после радила? Шта су ти рекли кад су те уклонили из Јерменије?” Испричала је да јој је лично Григорије пришао, благословио је, говорио о вољи божјој, заклео је да ником не говори о томе што је доживела на краљевом двору, чак ни у исповести. „Рекох: чуваћу се на путевима својим да не згрешим језиком својим, зауздаваћу уста своја, док је безбожник преда мном”, почела је да певуши на грчком језику. „Бејах нем и гласа не пустих, ћутах о добру, али се туга моја повећа. Запали се срце моје, у мислима мојим разгоре се огањ; проговорих језиком својим: реци ми, Господе, докле ће трајати дани моји. Да знам како сам ништа. Ево, дао си ми моје дане и век мој као да је ништа пред тобом. Баш је ништа сваки човек жив. Па да чекам, Господе? Нада је моја у Теби. Из света безакоња мога избави ме, не дај ме безумноме на подсмех. Нем сам, нећу отворити уста, јер си ме Ти ударио...” Ућута, али је Тиридат замоли: „Настави, жено!” „Олакшај ми ударац свој, силна рука твоја уби ме. Ако ћеш карати човека за преступе, расточиће се као красота његова. Баш је ништа сваки човек. Слушај молитву моју, Господе, и чуј јаук мој: гледајући сузе моје немој ћутати. Јер сам гост у теби... Немој ме више гневно гледати, па ћу одахнути пре него што одем и више ме не буде.” Поново је настала тишина. Краљ упита: „Шта је то?” „Псалм Давидов.” „Али онда је то јеврејска песма, не ваша, хришћанска. Могла би да буде посвећена било ком богу.” „Мораш ли да хулиш?” „Знам ја твоје Свете књиге. Слушај: Жена на миру да се учи свакој покорности. Јер жени не допуштам да учи нити да влада мушкарцима, него да буде мирна. Јер је Адам најпре саздан, па онда Ева. А Адам не превари, а жена, преваривши постаде преступница...” „Где си то нашао?” „Пише то у једном писму-посланици које је Павле написао свом ученику Тимотији. И тога има у вашим Светим књигама. А знаш ли како наставља о женама? Павле каже: Спасити ће се рађањем деце, ако остане у вери и љубави и у светињи са поштењем. А ти не рађајући децу ниси стигла да се искупиш.” „Божја воља.” „Сви се увек изговарате божјом вољом...” Рипсиме га је упитно гледала док је причао како су се Григорије и он договорили о њеној судбини. „Рекао сам му тада, заиграћу на ту вашу хришћанску карту.” „А светац?” „Да сам само лутка у рукама божјим.” „Видиш!” „Видим. То и кажем, увек се снађете, правдајући се да је то што вам годи његова света воља.” Ускоро се на узаној стази непозвани појавише робови са оседланим мазгама. Питао је Рипсиме шта ће да ради, а она одговори да ће водити женски манастир, али под туђим именом.

Никад више ником о прошлости неће говорити. Само ће се сећати свог краља у молитвама својим. „Доста знам о вери и њеним слугама, Рипсиме. Грегоров син Аристак био је на Васељенском сабору и све ми је испричао. Епископи се свађају, ништа нису бољи од паганских свештеника.” „Верујем да знаш све о људима, па и о свештеницима. Шта о Богу знамо није ствар знања, него срца и душе, краљу.” Иако у сенци стеновите падине њено лице било је боље осветљено него оне ноћи под сјајем бакље. Правилан профил, велике очи, лепе црте. „Додирни ми главу за опроштај.” „Зашто?” „Целог ме живота боли. Измислили су причу да је то зато што сам тебе убио.” „Ниси!” „Али свеједно боли.” Водичи мазги наишли су на чудну слику: њихов краљ седи на једном камену, а лепа средовечна жена у дугачкој хаљини држи обе руке на његовом темену, као да га благосиља. Чувши копита сасвим близу устаде и нареди да је подигну на женско седло. Обичним, свакодневним гласом рече: „Лекари кажу да ћу вероватно ослепети...” Она се трже, али одврати исто тако мирно: „Да би Бога сагледао није ти потребан очни вид.” Није хтео да пође са њима. Рече да ће се попети сам, као што је и сишао. Гледао је за малим караваном. Рипсиме се није освртала. Пењање је ипак било много напорније него што је мислио. Једном се оклизнуо, пао и замало да се не откотрља у провалију, у последњем тренутку се ухвати за неку грану. Краљеви не треба да се сами пентрају унаоколо, помисли, поготово ако су стари и болесни. Теже је дисао, застајкивао је повремено и то му је омогућавало да баци поглед доле на реку, горе на падине и врх Арарата и небо. Већ се удаљио од реке са рибама, али никаквих птица на небу није било. Далеко од симбола, дакле, далеко, можда, и од богова. Стиже да помисли на Константина. Неко му је пренео да цар мисли како је он, краљ јерменски, срећан човек. Диоклецијан је важио за страшног прогонитеља хришћана, за грубог, немилосрдног човека, строгог владара, а како је то заправо био једноставан и добар човек. Живео је као сваки стари легионар или официр, волео купус и мрзео протокол, церемонијал којем се подвргавао, сматрајући да мора да поднесе ту жртву. А Константин, тај источњачки деспот, тај узвишени и неприступачни, хладни човек, који се још као капетан повлачио од својих другова тражећи чудну усамљеност, побио је сву своју родбину, на крају и жену и прворођеног сина, а пред светом је светац и узор хришћанства. Зар Богу, ако је такав, каквим га замишљамо, један Диоклецијан не би требало да буде угоднији и ближи, а његов живот светији? И где је онда његова, Тиридатова судбина и улога, какав је његов однос према јединоме Богу? Шта би било са мојом Јерменијом да је нисам лукавоћшу и силом повео овим путем, питао се Тиридат. Сад је већ лакше дисао. Одморио се. Да нисам хришћанство ја први прихватио, то би учинила нека друга држава. За свет и ток историје прилично је свеједно како се проводи краљ једног малог планинског народа, који мора да живи стешњен између две највеће светске силе. Настави да се пење и најзад изби на плато са храмом и дворцем. Агатангел га је већ чекао. „Мало смо се забринули, господару.” „Зашто?” „Дуго си се задржао.”

„Искористио сам боравак у природи и пењање уз стене да бих размислио о стварима небеским и земаљским...” Стицао се утисак да није завршио, није рекао све што је хтео да каже, али је ућутао. Зато га секретар замоли: „Шта си докучио, краљу?” „Орао је на небу у свом елементу, а пастрмка у води. Само се човек стално креће из једног елемента у други и натраг, стреми увис иако крила нема, плива од извора ка свом ушћу иако пераја нема. Разумеш ли ме?” „Не сасвим.” Тиридат одмахну руком. „Идем да се окупам, пресвучем, па да вечерам. Гладан сам, свеж ваздух још ми отвара апетит. Реци да заложе велике ватре, јер је краљу хладно. А ако те сарадници са којима ме оговараш буду питали о чему сам размишљао, ти кажи да је Тиридат цео дан размишљао о Персији, јер ако не буде нешто смислио све ће нас ђаво однети. Тако ти њима реци, хришћанска моја душо...”

Мала краљевина између две империје

Још се неколико пута састао са Флоренцијем пре него што је трговац мирисима опет кренуо на Запад. „Не знам да ли ћеш се лако вратити, добри мој Флоренције. Персија ће нас напасти.” „Трговцима путеви обично остају проходни.” „Можда. Надам се да ти будући развој догађаја неће сувише сметати. Али не верујем да ћеш мене затећи.” Објасни да има поуздане информације о намерама краља Шапура да освоји његову планинску земљу, јер је она снажна база која прети комуникацијама дуж две огромне реке у Месопотамији, Тигра и Еуфрата. Нема више коњичког вође као Мамга, његова се војска персијској неће моћи одупрети. „Зар ти цар Константин неће послати помоћ?” „Он сад има друга посла. А не би му ни одговарало...” „Како то?” „Кад ме заробе или убију, народ ће њега звати у помоћ, кога би другог? Тада ће новог краља Јерменије, али не самосталног као што сам ја био бар донекле, него потпуно оданог њима, послати из Римског царства.” „Зар вас двојица нисте другови?” „Владари се не могу дружити ни са ким. Познавали смо се као млади официри, али он се ни са ким није нарочито зближио. Не, мој љубазни трговче, мале краљевине између моћних империја не могу лако да опстану. Можда је то, младићу мој, помало и ствар равнотеже, а не појединачне добре воље. Мене сувише често боли глава да бих имао воље да је још дуго одржим...” Флоренције је отишао забринут. Изненада се нашавши у близини човека који се бави важним политичким питањима, схватио је да се одлуке о државама доносе исто тако просто и прорачунато као, рецимо, о откупу рода бресака од одређеног сељака. Кад знаш да је у невољи, рецимо, због изненадних породичних издатака, причекаћеш мало, па ће ти их продати јефтиније. Мораш само да пазиш да те конкурент не предухитри. Тиридат је желео што више да сазна о томе шта људи причају о смртној казни извршеној над Константиновим сином Криспом и да ли се зна да је он одредио да се удави и царица Фауста. Зачудио се што трговац свему томе не придаје нарочити значај. Народи су навикли да се у владајућим породицама не умире природном смрћу. Цар убио жену? Па шта, науживала се. Сина? Сигурно су се посвађали око власти. Гледајмо своја посла. Константин светац? До сада су цареви били богови, онима горе увек се ваља клањати. Бог или светац, у чему је разлика? Нико се није згражавао над Константиновим ужасним делом, нити је знао за скромни и тако мирни Диоклецијанов живот. „Опрости што ти све то тако отворено говорим, краљу мој, али имао сам утисак да не желиш да ти причам бајке... „Хвала ти. Не смем ни да те питам шта мисле о мени...” Застао је, не би ли трговац проговорио. Али Флоренције је ћутао, па је Тиридат сам ставио примедбу:

„Твоје ћутање је речито.” „Шта би желео да ти кажем? И ти си за своје поданике владар. Шта би друго био? Још си повученији од других. Мамга су поштовали, јер су га се бојали...” „А мене ни то? Значи, на неки већи народни отпор против Персијанаца не бих могао да рачунам?” Опет је настала пауза. „Не бој се, нисам на то ни рачунао...” Флоренције се спремао да крене и краљ га ухвати за обе руке. Са овим младим човеком могао бих да другујем, помисли, њему бих и краљевину поверио, али он има паметнија посла, очигледно више воли да путује по свету као једноставан трговац парфемима, да носи наше мирисе све до хладних британских обала. Нека га. Ако је онај ован заиста примио на себе све његове детиње и будуће грехе, можда је он тај који може да буде срећан већ у овоземаљском животу. Константин је увек сматрао да има право да буде најсрећнији, али му богови то очигледно нису дали. Тиридат је према свему био сумњичав, највише је сумњао у себе и своју судбину. Као младић био је срећан ваљда само после неког успешног, лепим покретима, складно и најдаље могуће баченог диска. Зато га сада није превише онеспокојавало чак ни то што је знао да ће ускоро изгубити не само краљевину него вероватно и живот. „А прича се да је Константин одлучио да гради нову престоницу...” „О, да. Многи се надају да ће на томе доста зарадити. Кажу да ће то бити посао столећа за цело Царство. И ја већ размишљам како да тамо као први благовремено отворим филијалу...” „Видиш, а ја никад нисам имао жељу да градим. Недостају ми снага и воља да замишљам некакве зидине, па после живот у њима. Можда сам и због тога толико волео номада, коњаника Мамга. Сад ми се чини да сам га боље разумео за његова живота него што сам мислио. Нећу те више задржавати, добри човече...” „Знаш да не говорим велике речи без потребе, господару”, рече Флоренције искрено. „Али била ми је велика част што си ми поклонио толико времена.” Пошто је Флоренције отишао, Тиридат је још дуго стајао на трему. Сви одлазе из његовог живота. Мамго, Григорије, Нушривана. Поново се појавила Рипсиме и отишла. Сад и овај младић. Мисли су му се поново вратиле на Константина. Не, никада не би могао да му буде равноправан друг. Боље је што нису били блиски. И нехотице би постао његов ривал. Можда би се и сам полакомио за римским пурпуром, сматрајући себе за бољег. Бољег владара? Свакако не. Бољег човека? Па какве то везе има са влашћу? И шта ће од свега овога остати? Константин ће свеједно важити за свеца. Он за убицу девица. Сви ће веровати да је погубио Рипсиме што није хтела да спава с њим. А то је жена коју је могао да воли и без додира, ето, тридесет година је није видео, није мислио на њу, а сад је одмах затреперио пред њеним ликом готово невидљивим под белим тканинама. Ништа није створио у животу. Утешно је можда само то што није ни хтео да ствара било шта. Јерменију је одржао. Олимпијски венац је стекао у отвореној и часној утакмици. Па ни то није било тако мало. А то што је измислио о себи легенду као о крволоку — па сам је крив. Хтео је да буде лукав. И нехотице се ухватио за главу, јер се онај невидљиви обруч око темена опет стегао мало јаче. Пред очима су му се зачас појавиле неке црне пеге, али је затим доста добро видео и планине са оне стране речице. Човек може да научи да живи са својим боловима. Али без вида? Григорије је без светлости живео годину дана у шпиљи, све док га његов краљ, који га је и бацио тамо доле, није извукао. Његов краљ. Ја, помисли Тиридат. А ко ће, кад ослепим, мене извући на светлост? Бог?



11. НОВА ПРЕСТОНИЦА — КОНСТАНТИНОВ ГРАД



П

„ ошавши од Британског мора, од оних предела где сунце залази, гонећи и уништавајући зло које је владало на све стране, а да би се људски род уз помоћ највише силе и под мојом владавином васпитавао, позван такође да га учим поклоњењу највишем божанском законодавству, стигох у ове крајеве Оријента који се још налазе у најдубљој несрећи, па ме утолико пре усрдно позваше да им пружим што већу помоћ... Ето, то хоћу да вам кажем. И сами видите каква је то моћ и милост кад лако успевам да уклоним све што је створило цело једно поколење безбожних и тешко подношљивих људи!” Константин је стајао на подијуму са дијадемом на глави, огрнут пурпурним плаштом опшивеним златом, бисерима и великим разнобојним драгим камењем. Све је више волео да говори јавно, али понекад је његова реч била тешко разумљива. Постројени доглавници, војсковође и представници оближњих градова и многих источних провинција слушали су цара и господара у немој тишини. „Ти си наше армије научио да поштују дан Господњи, који име доби по светлости сунца, па га поштујемо из свег срца!”, прихвати плаћени панегирик разговетније. „Од сада и безбожници на дан Сунца морају да изађу на слободно поље, те да подигну обе руке обраћајући се божанственоме на небу, узрочнику свих наших победа, па сви сложно да ускликнемо: Тебе признајемо за Бога и краља, ти нам помажеш у свему. Од тебе добисмо на дар све своје победе, захваљујући само теби савладасмо непријатеље своје. Теби захваљујемо не само за свако добро, од тебе се надамо свему што је будуће. Тебе преклињемо и молимо да нам нашег цара Константина и његове богобојажљиве синове дуго сачуваш здраве и победоносне!” Тај говор у почаст августа намерно беше интониран и као хришћанска молитва, па ипак срочен тако вешто да није одбијао многобошце, вернике Митре пре свих. Најзад, говорило се о владару, армијама, победи, нису се спомињали морал и моралне вредности. Нису се, додуше, спомињали ни Рим ни Римљани. „Постати цар”, настави Константин, „зависи од недокучиве судбине. Али ако тајанствена сила на несхватљив начин некоме омогући да влада, нека се тај потруди да постане достојан своје државе.” Константин је увео нове називе и титуле. Готово све што се тицало њега или стајало у његовој непосредној служби носило је атрибут „свето” или „посвећено”. Његове приватне одаје, на пример, назване су sacrum cubiculum — посвећене просторије. Тачно се знало ко од доглавника, саветника или министара има право на титуле illuster, spectabilis, honoratus, darissimus, perfectissimus, gregius, amplitudo или celsitudo, magnitudo, magnificentia, prudentia tua. И Диоклецијан је волео ред и захтевао поштовање хијерархије и употребу службеног речника, али Константин је протокол и церемонијал развио до савршенства и није се устручавао да се замисли над деликатнијим детаљима како би лично донео коначну одлуку. „Морам измислити разна почасна звања”, објашњавао је Евсевију Касаријском, кога је често позивао у госте и свесно га припремао за свог биографа, „да бих одређеним људима могао указати почасти.” Свесно је од својих дворана стварао наследно племство. Привилегије није даривао само појединцима него и њиховим потомцима. На тај начин високе чиновнике је изједначавао са сенаторима и њиховим породицама. Поред сенатора, сада су и дворани — palatini — стицали трајну власт и велики утицај. Знао је да нико не сме да зна колико је усамљен и очајан. Због тога се окружио многим људима, називао их је пријатељима, верницима и поверљивим друговима. Пред њима се

представљао као човек који воли да чита, пише и размишља. Дао им је дозволу да се слободно крећу кроз царске палате, чак и да се сами послуже из све богатијих ризница. Био је великодушан, а то му није падало тешко јер је постао неизмерно богат. Понашао се као да је цело Царство, па чак и цео познати свет, његова својина. Нико му то, наравно, није оспоравао. Имао је тек педесет година, али лични живот чинио му се бесмисленим. Ни раније се никад није опијао, али сад му вино није пружало баш никакво задовољство. Јео је без апетита. Ретко је слушао музику, готово никада није посећивао позоришне и балетске представе, у арену више није ишао. Стара слабост, непријатност при погледу на крв, појачала се до те мере да није присуствовао ни приношењу жртава, а избегавао је и да једе месо. Захваљујући томе није се угојио, био је одличног здравља. Хвалио се да још може да користи онај исти оклоп који је носио пре петнаестак година код Мулвијевог моста. Никомидију није волео. Палату у том граду изградио је Диоклецијан, док је Константин у то време, пре тридесет година, био обичан капетан гарде. Учио је војничку вештину и уметност управљања државом. Иако се ни тада није опијао, волео је да бар седи на гозбама, уживао је у добром печењу, са женама се неуморно и незасито забављао. Био је задовољан својим чином, платом, уверен да ће напредовати, свестан свог високог рода, али на највише почасти још није помишљао. Када је сазнао да је рођен за владара? Можда тек кад је схватио да ће се Диоклецијан заиста добровољно повући, да то није само фраза. Међутим, никако није разумео зашто је тај човек, кога је онда толико поштовао, одлучио да се одрекне владавине. Можда је управо чињеница што више није хтео да носи тешко бреме света био и почетак Константинове сумње у Диоклецијанов систем. Зашто би се било ко добровољно одрицао власти? Касније, кад је посматрао како сирови Галерије замењује генијалног Диоклецијана, на какав смешан и варварски начин покушава у Феликс Ромулијани{37} да имитира архитектонски савршену палату из Асфалатоса, а поготово када је схватио како његов рођени отац и Галеријев сувладар, Констанције назван Бледолики, због благости и истинске човекољубивости, не постиже оне праве војничке и административне успехе, постао је све уверенији да је он позван да уреди Царство и свет. Никомидија га је, међутим, исувише подсећала на часове несигурности и колебања. А у врт на крову палате после мајчине смрти више никад није крочио. „Мораћемо одредити место за нову престоницу!”, рече на крају једног ужег састанка царског савета. То није било први пут и Јулијан схвати да ће бити много проблема. „Зар ниси размишљао да се дефинитивно вратиш у Рим?” „Нећу!”, одсече Константин и додаде без икаквог образложења, „никада!” „Али зашто?” „Тридесетогодишњицу владавине прославићу у новој престоници, која мора бити лепша од Рима!” Константин закључи седницу. Устаде, саветници се згледаше. То су крупне речи. Није тешко саградити нови летњиковац, као што је учинио Диоклецијан или посвећени град, као Галерије. Још је лакше старе чувене градове, као Треверис, претворити у пристојно седиште царске владе. Али за тако кратко време надмашити вечни Рим... Да то нису први знаци да је полудео? Рим је у последњих стотину педесет година, захваљујући пре свега градитељским подухватима Каракале, Александра Северија, Деције и Филипа, па и самог Диоклецијана, иако већ он ту није хтео да станује, постао још већи и лепши. Трајан је украсио Форум, Аурелијан је подигао нови храм Сунца. Максенције је дао налог за подизање базилике и циркуса. Безброј нових улица, галерија са стубовима и киповима, вила богаташа, тераса, преко стотину нових храмова, сада и хришћанских богомоља, разна степеништа и купатила, водоскоци, библиотеке и позоришта — свака зграда била је лепа сама за себе, а све оне у складу захваљујући добрим

плановима изградње — представљали су јединствено насеље. Рим је у време Константинове владавине већ имао двадесет осам књижница, једанаест великих тргова изграђених као форуми, једанаест јавних затворених базена са топлом водом за купање, две циркуске арене, тридесет шест славолука, а све то распоређено усред раскошног зеленила јер је град подигнут на брежуљцима, упркос топлом поднебљу, увек имао довољно свежег ваздуха и воде која се преко дванаест аквадуката доводила са околних побрђа. У Риму је живело скоро милион и по становника, а могли су да уживају у свим богатствима света. Колосеум је могао на своје трибине да прими петнаести део целокупног грађанства, Циркус Максимус чак једну десетину. Да би се таква игралишта напунила требало је имати људе генерацијама навикле да живе добро, пре свега захваљујући даровима својих владара, и да највећи део слободног времена проводе у уживању и на јавним забавама. Па ипак, идеја да се подигне нова престоница није била нова. Још је Јулије Цезар говорио да је „град Рим превазиђен и политички непогодан” за престоницу Империје јер је, заправо, представљао стару, малу републику. Октавијан Август је размишљао да нови главни град изгради на месту где је била древна, легендарна Троја. Отада су се многи цареви носили мишљу да своје резиденције преместе на Исток или су годинама избегавали да наврате у Рим. Константин је помно проучио историју. Сматрао је да је све суштинске проблеме Царства углавном решио, све непријатеље победио, сад је могао да се посвети изградњи нове престонице. Морао се нечим бавити да не би размишљао о Криспу и Фаусти. Постављало се основно питање: где да се положе темељи новог града? И он је прво помислио на Троју. Лично је отпутовао да обиђе брежуљке на којима су према легенди били сахрањивани Хомерови јунаци. На месту на којем је, наводно, погинуо Ајакс, почео је у песку да црта обрисе новог града, неку врсту тлоцрта. Уз одговарајуће обреде положен је и камен темељац. У граду који је Октавијан Август обновио под именом Илијум Новум није било погодног двора за цара. Због тога је радије спавао у свом војничком, али пурпурном шатору. Ујутро су га грађевинари сачекали узбуђени и саопштили да су преко ноћи, изгледа, орлови однели ужад помоћу које су измерени будући темељи, а такође и каменчиће постављене као ознаке где да се почне са копањем. Одмах је наредио да се прекине са радовима. „Богови нам овде нису наклоњени!” Иначе, одавно је избегавао да говори о боговима у множини, дозвољавајући да сви мисле како верује у оног Једног и Јединог. Овде му се учинило да је утицај господара са Олимпа још увек јак. Можда управо због њих овде не сме да гради? Одлучио је да одложи изградњу и да још једном добро размисли. Да нико не би сазнао за његову мучну колебљивост, наредио је да се на месту где су обележене зидине будућег града подигне славолук у част Тројанског рата. Наравно да он није хтео да почне са подизањем града на ледини, није могао да се задовољи с неколико палата, касарни и магацина. Па где да почне? Грчка прошлост привлачила је све праве Римљане, јер је тај замишљени савез био домовина старих прича које су знали од колевке. Константин се сетио да је овде на Истоку ближи и Христов овоземаљски завичај. Па, ипак, Египат и Галилеја нису долазили у обзир, то је већ била граница државе. Положај Никомидије био је сасвим згодан, показало се да је Диоклецијан био мудар изабравши га за сталну резиденцију. Све његове везе са светом биле су добре. Босфор и Дарданели пружали су сигурну заштиту са морске стране. Од војнички, политички и географски тако погодног положаја Константин није хтео сувише да се удаљи. Док је тражио најбоље место није могао да се ослони на своје хришћанске саветодавце, исувише задубљене у свађу да ли је Арије ипак у праву, да Васељенски сабор није погрешио, постоји ли неки бољи, средњи пут? Тако је владар почео да се ослања на новог мудраца. Био је то неоплатоничар Зопатер, Јамблихов ученик који је важио и за

изврсног астролога. Он је Константину помогао не само да одреди место за нови град него и час за полагање темеља.{38} Сунце је морало да стоји у знаку стрелца, а час у знаку рака у првој години 276. Олимпијаде. Константин је дохватио копље и на ледини пред старим градом Византом почео да опкорачује бедеме своје нове престонице. За њим су ишли доглавници и свештенство, како паганско тако и хришћанско. Јулијан, увек забринут због новца, дошапну једног трена: „Докле ћеш тако, господару?” Константин се и не осврну. Настави да корача вођен чудном инспирацијом и одговори тек после неког времена. „Стаћу кад стане и онај који иде преда мном...” Изградња великог града привукла је и запослила безброј људи, од којих ће се многи овде и настанити пошто су схватили да ће бити потребни деценијама, а можда и столећима. Стигла је читава армија предузимача, архитеката, вајара, сликара, зидара, стручњака за мозаик, за водовод, али исто тако и агронома и вртлара. Нису долазили само из Рима, него из целог света. Знали су да су потребни на највећем градилишту свих времена. Уз њих су се запослили бројни надзорници, финансијски експерти, накупци, продавци. За њима свештеници, лекари, масери, учитељи, глумци, играчи и проститутке. За обављање неквалификованих, пре свега земљаних радова Константин је довео, готово насилно дотерао, четрдесет хиљада Гота. Повучени су правци нових улица и алеја на брежуљцима слично као у Риму, одређена места за форум, за арену, за будуће паркове и вртове. Нису подизане само хришћанске цркве, него такође и храмови старим боговима. Они који су намеравали да се настане заувек или бар врло дуго, побринули су се да и себи створе достојне домове, а ваљало је да живе, купују све што им треба, да се забављају у слободно време. Константин је послушао Јулијанов савет и наредио да се свим градитељима породичних кућа или зграда у којима се могу обављати разни занати, на царев трошак обезбеди бесплатан хлеб за раднике, а понуђени су и зајмови и ослобађање од пореза. Да се не би ограничио само на палате и помоћне зграде за себе и војску, цар је својим најближим сарадницима милостиво поклањао велике виле које нису заостајале за оним најлепшим у Риму. Давао их је и неким римским сенаторима и званичницима из провинције како би их на тај начин приволео да бар део године проведу у новом граду. Одмах је одлучио да нова престоница треба да има и свој Сенат, по правима потпуно изједначен са римским. За време првих година изградње Константин је најчешће боравио у Никомидији, одакле је зачас могао да дојаше и изврши неопходан надзор. Смештен тако да је са три стране био опкољен водом, запљускиван Босфором са истока, заливом Златни рог са севера и Мраморним морем са југа, на граници два континента, али ипак делом и на европској страни, положај Константиновог града показао се идеалним у сваком погледу, па и по симболичкој повезаности са грчким легендама и митовима. Политички центар постао је трг североисточно од византијског хиподрома, изграђеног још под Септимијем Северијем. Константин га је знатно проширио и дао му име Аугустеон. На средини је поставио кип своје мајке, а ту се налазио и златни миљоказ од кога је убудуће требало да се мере све раздаљине широм света. Југоисточно од тог трга подигнута је бела мермерна колонада новог Сената, а јужније су смештене терасе које су се степенасто спуштале до Мраморног мора. Ту су се налазиле и палате за цара и његове најближе. Није било никакве сумње да ће хришћанска заједница добити могућност да раскошно гради у новом, значајном насељу које су његови становници за сада једноставно називали Град — Полис. Константинов град — Константинополис. Константин није ни помишљао да забрани изградњу светилишта за друге богове. Најзад, он је био понтифекс максимус, а то је схватао као

да је првосвештеник свих вера и култова. На самом Аугустеону подигнута су два храма посвећена богињама заштитницама Рима и Византа — Тихи и Реи. Константин је лично наредио да се њихови посвећени, стари кипови пренесу из Рима и града Ксиксоса на јужној обали Мраморног мора. На Евсевијеву примедбу да то неће бити мило Исусу Христу, Константин га је кратко пресекао: „То је политика, добри мој свештениче, о томе немаш појма. За мене су важна античка времена, а такође и традиција и уметност.” На југозападној страни Аугостеона налазила се капија хиподрома за трке коња и кола, а такође за параде и велике пријеме. Био је дугачак четири стотине и широк стотину двадесет метара. Камена трибина имала је тридесет редова седишта, била је окружена двоспратном галеријом са луковима и украшена бројним киповима. Царску ложу обележавала је куадрига, четворопрег од позлаћене бронзе из радионице мајстора Лисипа, која се цару нарочито свиђала. Није желео да се у граду одржавају гладијаторске игре, није много марио ни за коњске трке, али је знао да народу мора пружити забаву и могућност клађења и да је царска ложа неопходна, макар остала празна. Из Делфа је пренет стари стуб са извајаним змијама. Као украси за Константинов град, његове тргове, дворце, купатила и јавне зграде из храмове из свих делова света, нарочито из Грчке, Рима и Мале Азије, одабране су највеће уметничке вредности. Стручњаци су по царевом налогу ишли од града до града и одређивали шта ће се однети у нову престоницу на Мраморном мору у част господара кога су спонтано почели називати Великим. Транспортна предузећа имала су много посла, а њихове зараде баснословно су расле. Константин је још имао одлично памћење, и сам би се сетио одређеног уметничког предмета који је негде видео и обавезно желео да има у граду. Ниједног тренутка му није пало на ум да би узимање и одношење дела која су деценијама, па понегде и вековима, стајала на једном месту и створена радом, новцем и понекад генијем ондашњих грађана, неко могао просто назвати отимачином, разбојништвом, крађом светиња. Живео је у чврстом уверењу да је све што постоји у Царству његова лична својина коју је милостиво, на одређено или неодређено време, препустио неком поданику или групи настањеној на једном месту. Зато је сматрао да преношење стуба из Делфа, који су Грци подигли да би прославили победу над Персијанцима, може наредити као кад робу каже да лепу столицу пренесе из једне собе у другу. Градовима од којих се отимало само је преостало да објаве да су отето добровољно поклонили новом граду, па би цар милостиво прихватио њихов дар. Многа уметничка дела која су стизала са разних страна представљала су старе богове. Хришћански свештеници нису знали како то да протумаче, надали су се да ће у новом седишту бити заступљена искључиво њихова вера. Најзад се Евсевије сетио и написао да су кипови идола и богова из прадревних митова довучени везани као робови. Наравно да су се кипови ради преношења заиста морали везивати за огромна кола, али су после подигнути у старом сјају. Од Аугустеона право на запад водила је прекривена улица до другог округлог трга поплочаног великим камењем, окруженог аркадама, славолуцима и са дванаест великих кипова од порфира, црвеног царског камена. То је био Forum Constantini — Константинов трг. На средини је био мермерни правоугаоник, а на девет бубњева од порфира — донетих из Аполоновог храма из Рима — стуб висок неких педесет метара са позлаћеним кипом великог цара на врху. У копље које се налазило у његовој руци уграђен је комад дрвета, што му га је мајка послала из Јерусалима, уверена да потиче од крста на којем је разапет Син божји. И хришћани су, наравно, искористили прилику да подигну низ цркава. Прва и највећа посвећена светој мудрости названа је Hagia Sofia. Њена изградња трајала је непредвиђено дуго, али тада није намеравано да буде најважнија црква у хришћанском свету. У ту сврху цар је

проширио већ постојећу Hagiu Eirenu, цркву посвећену светом миру. Изграђене су и бројне капеле у спомен светим мученицима. На једном од оближњих тргова, на Филаделфиону, на стубу је постављен и позлаћени крст. Планирано је да се подигне и Апостолска црква, тробродна базилика са позлаћеним кровом и маузолејем у којем ће једног дана почивати цар и његова породица. Константин је одредио где да га сахране, али на смрт за сада није мислио. Веровао је да је у зениту. Па ипак, као да га није сувише радовала помисао да ће још дуго живети.

Суштина апсолутно недокучивог духа

Сармати су позвали римског цара у помоћ када су их напали Готи. Константин је тај бојни поход мирно могао препустити и неком од својих војсковођа, али је сматрао да одавно није био са армијом. Повео је и свог најстаријег сина. Дошло је време да се и он прочује. Осим тога, тај рат био је добра прилика да се њих двојица боље упознају, јер отац није много знао о особинама и талентима свог наследника. Док су јахали ка северу приметио је да шеснаестогодишњи момак у седлу не седи лако и отмено, као што би се очекивало од царевог сина и будућег вође славних римских легија. Константин млађи се брзо замарао, па је повремено морао да се премешта у кола, а ту му је опет сметало труцкање на неравном друму. Цар је тих дана често мислио на Криспа који је са шеснаест година већ био миљеник војске. Застали су у Наисусу. „Ја сам овде рођен, сине...”, покушао је да се приближи дечаку. „И моји родитељи потичу одавде.” „Глупа провинција. Тако је хладно!” Најважније битке вођене су у Влашкој и Молдавији. Зима је те године била нарочито оштра. Преко стотину хиљада људи са обе стране изгубило је животе, много их је погинуло, а још више помрло од глади и зиме. Константин млађи само је једанпут питао не би ли могао да се врати бар у тај Наисус, јер је у царским шаторима, упркос зделама са ужареним угљевљем, хладноћа за њега била несносна. „Издржаћеш колико и ја. А требало би и много више зато што си млађи и зато што врховни командант мора да издржи више од последњег војника!”, наредио је отац. Принц се толико уплашио да више није поставио ниједно питање, само је немо извршавао цареве налоге, али са тако јадним изразом лица да се стари ратник понекад стидео пред дворанима и генералима. У суштини, реч је била о прилично једноставној војној операцији, заправо о казненој експедицији. Римске легије, које су притекле у помоћ својим савезницима, низале су победе. Међу бројним таоцима био је и син готског краља Аријарха. После добро обављеног посла Константин је могао да се врати у Малу Азију. Није волео да лаже, али је ипак, мада нерадо, наредио да се у свим извештајима истакне и сјајно учешће његовог сина у биткама. Када се вратио у Никомидију опет је морао да се бави проблемима које је проузроковао свештеник Арије. У међувремену је умро Аријев велики непријатељ, александријски епископ Александар. Наследио га је Атанасије за кога се говорило да је насилник. Оптуживали су га чак и да је убио јединог супарника и тај извештај је достављен цару. Тврдило се да је Атанасије на превару дао ухапсити Арсенија, такође хришћанског епископа који је припадао Мелетијевој секти. Пре погубљења Арсенију је, наводно, одсечена рука, јер је писала против оног погледа на свету веру који је заступао страшни Атанасије. Као доказ Константину је уз оптужницу, у лепо украшеној дрвеној кутији, послата и једна одсечена рука са епископским прстеном. Такав доказ није могао да се одбаци, као што је то учињено са узајамним тужакањем пред Први васељенски сабор. Позван да дође да се оправда, Атанасије је са собом довео Арсенија, здравог и читавог. „Чија је то онда одсечена рука?”, упита Константин. Никад није добио задовољавајући одговор, а Аријево учење јачало је и на његовом двору. Цар је схватио да никада неће изаћи на

крај са теолошким надмудривањем попова. Мешајући се у црквене свађе могао је само да окрњи ауторитет апсолутног владара. Онај бивши префект из Тревериса, Публије Оптатије Порфирије, кога је својевремено прогнао у Битинију, послао му је двадесет и шест песама. Ко то беше? Сетио се да га је отерао од себе пре много година само зато што се Фауста смејала с њим. Смејала тако раздрагано и младалачки. Отерао га је само зато што је њега, тада још младог цара, у једном тренутку спопала љубомора. А зар се тај исти Публије много касније није истакао и као панегиричар који га је славио у Риму? Ко ће запамтити све те улизице? Све су песме биле у строгим, доста пристојним хексаметрима, сваки ред је имао исти број слова, тако да су написане у облику правилних правоугаоника. Нека слова, исписана црвеном бојом и нарочито искићена, читана за себе стварала су нове изреке. Константин је помислио и да га смакне, јер га је нехотице подсетио на то да је убио Фаусту. И Криспа. Знао је да не мора да образлаже своје одлуке, сада је могао да нареди свачију смрт. Пошто се смирио, Константин је свом секретару поставио питање: „Човек који тако вешто барата словима требало би да је способан и за неку врсту администрације, шта ти мислиш, Јулијане?” „О чему, господару? О песмама или о песнику?” „Овога пута о песмама.” „Нисам стручњак. Полазим од тога да није једноставно све тако сложити у одређен поредак. У том погледу си свакако у праву.” „Само у том погледу? Да ти кажем, ко у мом столећу пише такве песме ипак је заслужио нарочиту милост. Поставићемо га за градског префекта у Риму.” Цар је сад живео само за своју државу. Готово да више није имао никаквих приватних прохтева. Неки су говорили да живи као светац. Други су сматрали да се каје због убиства жене и сина. А Константин је радио шта је хтео, није имао осећај да се жртвује због нечег. Једноставно више није желео жене, месо, вино, гладијаторске борбе, па ни друштво. Волео је само да му ласкају. Све више је личио на остарелог Диоклецијана, а хтео је да буде другачији. Зато је био још строжи са собом. Диоклецијан је имао бар своју старачку љубав према хришћанској робињи Алијарији. Константин више није волео никог. Ништа. Имао је педесет пет година, али изгледао је добро и деловао много млађе. Само што у том витком, мушком телу више није било никаквог пламена. Највише времена посвећивао је изградњи новог града. Одлуке је доносио сам, импулсивно, због тога је све чешће погрешно процењивао извештаје. Али нико се није усуђивао да га упозори на грешке. Концентрисао се на оно што је он сматрао да је најбитније или што би га тренутно заинтересовало. Знао је да га се плаше. И то му је одговарало. Бар му нико није досађивао. Почео је да се интересује за математику и астрономију. Сматрало се да математичари морају да живе нарочито чисто, јер су у посебној вези са боговима. Било је пожељно да буду ожењени, да имају децу, да се друже само са поштеним људима и да у сваком погледу важе за часне људе. Нису смели да се заклињу у богове. Све што би чинили, морало је бити јавно. У току ноћи нису смели да посећују никакве жртвене церемоније, нису смели да иду на хиподроме да својим враџбинама не би утицали на победу једне од две стране, зелену или плаву. Хороскопе су смели да праве само за оне који би им се лично обратили, никако преко поседника. Константин је подржавао такве прописе о математичарима који су проучавали и звезде. Знао је да им се сад многи обраћају и питањем докле ће живети цар, ко ће га наследити, јер од тога је зависило и како ће се наставити живот у држави. Таква питања постављали су сви, како богати тако и сиромаси. Већ је постало необично што тако дуго владају мир и благостање. „Врачеви ништа не знају о судбини царева!”, објавио је Константин на основу својих

истраживања. „Ми нисмо подређени звездама, него једино и искључиво оном врхунском божанству које је и одредило да владамо овим светом.” Знао је да ће то донекле умирити и његове пријатеље хришћане, иако је изречено двосмислено у поменутом божанству могли су да виде свог Бога. Није имао ништа против тога што је његова изјава код многобожаца изазвала сумњу да је цар у рангу одређених демона, па због тога звезде које у свемиру имају најнижи чин о њему ништа не смеју да кажу. „На основу констелација звезда Сократ је био склон свим страстима и то се заиста видело на његовом лицу, али захваљујући својим врлинама он је загосподарио над страстима”, објашњавао је цар. „Међу звездама стоји оно због чега патимо и што нас подјарује пламеном. На небу је записано све о болу и сласти наших чула. Божанственом духу, међутим, припада снага отпора. Сазвежђе је узрок несреће добрих људи, а среће злих.” Под утицајем Зопатера почео је да се колеба. Неоплатоничари су говорили да је из апсолутног бића, из оног једног и јединог, самим развојем тог истог бића створен апсолутни дух, апсолутни разум. И то што се развило постало је свет идеја и духова, виших и нижих богова, демона и авети, па је на крају настала и светска душа која се обликовала као материјал настао од идеја и духова. То је био онај видљиви свет којим он, Константин, сада влада. Због тога божанства разних народа можда и нису лажна него су виша бића из света духова, али ипак ближа видљивом и чулима појмљивом свету. Над овим су боговима постојали виши богови, а над њима онај највиши бог, принцип божанског, апсолутна недокучива суштина. Људској је души одређено да се врати свету духова, штавише, у оно једно и једино, у добро као такво. Ако то заиста жели, човек мора да постигне да над његовим смртним делом завлада његова лична божанска душа. Тада, веома ретко, али понекад у тренутку екстазе и жив човек може достићи откровење божанског, ако се пре тога потпуно очисти аскезом. Да ли је аскеза ако чиним само оно што ми се свиђа, а не радим ништа што ми је мрско? Да ли је, ипак, све оно што радим Богу или боговима угодно? Да ли је то тако зато што сам, по царском и божанском суштаству, близак апсолутном? Можда ми зато није ни тешко да живим како људи обично не воле да живе? Константин није био сасвим сигуран како да одговори на таква питања. „Господару”, потврђивао је Зопатер оно што му је било милије. „Јасно је да си близак небесима. Природа је таква, добра је, царска. Борба за власт, а власт је оно за шта си створен, очистила те је, због тога више немаш овоземаљских грешних жеља. Буди срећан што је тако, не опири се оном што ти је суђено.” „Већ сам често говорио о судбини на сличан начин, мој добри Зопатре”, одговори Константин смешећи се. Остали његови саветници, међутим, нису се радовали изненадном страном утицају. „Шта ти мислиш о том грчком филозофу?”, Аблавије једном упита Меркурија. „Јамблихов ученик. Ништа нисмо сазнали о његовој евентуалној повезаности са неком страном службом или интригом у нечију корист. Нажалост.” „Хоћеш да кажеш да је све то његово сопствено масло?” „Тако изгледа. Пратим га, не брини. Будно га пратим.” „Нисмо баш увек истомишљеници, мој Меркурије, али мислим да нам је сада заједнички интерес да тог човека уклонимо из цареве околине?” „Мислиш?”, Меркурије се претварао као да га све то и не интересује нарочито, као да се уплашио да је већ сувише рекао. „Ако се будеш правио луд”, рече Аблавије, „ја ћу га се решити сам.” „Врло добро, драги мој. Најзад, зашто и ти једном у животу не би свршио прљав посао, уважени команданте гарде. Једно је сигурно, тај мудрац не одговара ни твојим хришћанима, а ни

мојим верницима који поштују римске и грчке богове. Он покушава да седи на свим постојећим столицама, али тако широку гузицу нема нико и све ми се чини да ће на крају морати да падне на незгодно место...”

Четири ратника од порфира

Први део посла био је лакши: одредити правце улица, омеђити тргове, подићи палате и славолуке, поставити кипове, изградити куће, засадити травњаке, дрвеће и леје цвећа, довести воду. Али град је требали и населити. Није било довољно ослонити се на чланове савета и генерале са њиховим породицама и робовима, на неколико легија, чуваре реда, трговце, занатлије и банкаре који би иначе пошли са свим тим добростојећим грађанима. Стари Визант није имао много становника. Да би град заживео требало је довести обичне грађане. У позоришту је морала да постоји публика која ће пљескати, на коњским тркама неко је требало да навија, да се клади, крчме су захтевале пијанце, а улице пролазнике, најзад, цар светину која ће му клицати. Једино решење било је довести што више људи из других градова. Забележено је да су тада многи градови у Царству остали без дела становништва. Владар је свечано обећао да ће снабдевање овде бити боље, а и дарова народу више него у Риму. Градска сиротиња могла је не само да станује бесплатно, него је добијала и хлеб, вино и зејтин. То се убрзо прочуло широм Царства. Царева великодушност привукла је много света, међутим, такође и олоша. Оптеретила је царску благајну која ипак није била неисцрпна. Још више брига задавала је организација транспорта хране, претежно из северне Африке. Пре него што ће се великим свечаностима град посветити и тиме званично објавити његово постојање, Константин је наредио да се на тргу Филаделфион постави необичан кип од порфира на којем су била представљена четворица ратника. Стајали су мргодни, страшни, са замишљеним и енергичним изразима лица. По њиховом држању рекло би се да су навикли на телесне напоре, као што су и њихове очи и мало подигнуте обрве одавале мушкарце навикле да наређују и замишљено, али одлучно одређују смер. Двојица су имала браде, док су образи друге двојице били обријани. Грлили су се по двојица, али на другарски, мушки начин. По једна рука лежала им је на балчаку мача. Оклопи су им били богато украшени, а преко њих лако пребачени царски огртачи. Која су четворица царева могла бити представљена заједно, и то још у братском загрљају? Само тетрарси, Диоклецијан са својим цезаром Галеријем и Максимијан са цезаром Констанцијем Хлором, Константиновим оцем.{39} Постављањем таквог споменика оснивач града наглашавао је успостављање континуитета, па макар и са системом који је желео да превазиђе стварањем новог облика владавине. И Константин је почео да се ослања на традицију. Још пре званичног посвећења града, чим је споменик подигнут, Константин је дојахао са малом свитом. Са задовољством је приметио да на улицама има доста људи. Он није створио само кулисе испред своје нове резиденције, овде је већ почело да се живи пуним животом. У ваздуху се није осећао само слани дах мора, мешали су се разни мириси, пре свега печења, рибе и белог лука из јефтиних гостионица, дим са бројних огњишта, зној људи, али понекад би се могао осетити и јак источњачки парфем, ако би прошла нека лепотица. Добра клима, увек пријатан поветарац с мора који је доносио освежење, готово одасвуд поглед на плаветнило. Мноштво би понекад препознавало владара, пролазници су изненађено застајали и клицали: „Живео цар! Живео наш Константин!” Пошто је стигао на трг, његови добро извежбани гардисти за тренутак су створили кордон. Нико није могао прићи господару, што је Константин приметио са извесном нелагодношћу.

Мораћу да питам Меркурија — зар мој живот може бити у опасности ако се дружим са поданицима? Али сад није имао времена за то. „Шта ти мислиш о споменику, мудри мој пријатељу?”, питао је филозофа Зопатра, кога је повео са собом. „Дивим ти се, величанство!” „Да, да... Сад ми се сви дивите. Навикао сам да ми ласкају, навикао сам... Цак ми је почело досађивати. Али нисам те питао за себе, него за ове фигуре.” „Дивим ти се, ако дозволиш, господару, због твог односа према прошлости. Јер ко не схвата да и сам израња из историје и не поштује оно из чега је произашао није достојан да опстане и да буде забележен у вечним хроникама.” „То заиста слушам са задовољством. Мислим да си у праву. Посматрао сам их на делу. Наредио сам да се прикажу као четворка, јер је то била Диоклецијанова жеља, његово виђење. Искрено је хтео да буду заједнички звук четири тона, сазвучје тетракорда. Није схватао да је то немогуће. Он је био тај који је увек сам доносио одлуке, мада тога можда није био свестан...” Константин се замислио. Загледао се у четири кипа. Покушао да се сети да ли је његов отац заиста тако изгледао. Човек много тога заборавља, ни црта најдражег поштованог лица више не може да се сети... „Настави, молим те!”, Зопатер је схватио да је Константину сада потребан било какав саговорник, охрабрење, јер готово никада није могао да говори искрено. „Царство би сигурно пропало да га ја нисам ујединио на свој начин. Узде морају бити у једној руци. Знаш, дуго сам размишљао о свему, али да сам Диоклецијана дао приказати као најснажнијег и најдостојанственијег морао бих запоставити свог оца. Могао сам и да изоставим Максимијана јер нас је издао, јер је издао и себе, али то би била лаж. Због тога нека стоје заједно као сведочанство једне идеје о власти. Моја је, ето, другачија, Зопатре. Моја идеја сама по себи треба да представља власт. Идеја је власт! То би бар теби требало да буде блиско.” „Јесте, добри господару, али... „Знам и шта значи твоје али... Само што ти то ништа не вреди. Мени су хришћани потребни без обзира на њихове смешне свађе, јер је њихова вера прихватљива за масе, за оне људе иза кордона које гардисти више не пуштају у моју близину. Све што чиним, чиним за њих. За своју славу и њихово добро?”, запитао се ипак помало забринут да ли је то баш тако. „Само, мој мудраче, они смрде на бели лук и на зној, зато нека остану тамо где јесу. После нека приђу киповима да им се клањају. Кад се будемо узвисили и ујединили са творцем свеколиких идеја, њихов смрад нам више неће сметати...” У свом граду Константин је подигао и споменик сину Криспу. Није коментарисао зашто. Тачно је и да је многе кипове донео из Рима, међу њима и кип свог највећег противника, Фаустиног брата Максенција. Чак је и за њега нашао место у новој престоници. Сматрао је да ништа из прошлости не сме и не може да се избрише. Нека после историја утврди да ли сам био у праву, мислио је пркосно. Владајући укус био је грчки, мада су се службени документи писали на латинском језику. Грчка књижевност важила Овде ваља признати да постоји и друго тумачење, наиме, је за отмену, а и украси новог града били су пре свега у грчком стилу. Фигуре из Рима биле су одевене у тоге и тунике, али сматрало се да је у вајарству голотиња, какву је стварао Фидија, елегантнија. Даме су косу дизале у високе, компликоване фризуре, па су чак и неке женске бисте прављене тако да се њихов горњи део са фризуром могао променити, као да мермерна дама има разне перике. Галантни љубавници и супрузи поклањали су огрлице и наушнице од корала. Тканине су имале златну орнаментику, а рукави су се кројили широко. Преко чела носиле су се траке украшене

бисерима и драгим камењем које су имитирале владарске дијадеме. Радо се носила и црвена боја, врло слична оној нијанси пурпура у којој су народи видели симбол царске власти. Постепено се тако доспевало у противречност са грчким идеалом једноставности у који су се накинђурене лепотице заклињале једнако као и официри или мислиоци. Константин је одредио да се велико посвећење новог града обави на двадесетпетогодишњицу његовог проглашења за цезара. Пре четврт столећа војска га је, после очеве смрти, не поштујући званични поредак у тадашњем Царству, прогласила за августа, мада му је тада Галерије признао само ранг цезара. Да ли се тада бојао, да ли је био свестан ризика? Није се више сећао. Знао је само да је Диоклецијан одредио да се на власти буде укупно двадесет година, а Константину се чинило да је тек на почетку свог пута. Тек сада је требало показати шта се све може урадити ако се поседује потпуна власт. Постављено му је и важно питање како би требало да изгледа јубиларни новац. Јасно је било да са једне стране мора бити његов портрет. Изабрао је слику која је његово лице приказивала као самосвесно, одлучно и будно. Са друге стране захтевао је да се искује лик богиње Тихе, заштитнице града, која у руци држи скиптар, свет у облику лопте и крст. Уместо да се радују компромису, обе странке на његовом двору биле су увређене. Хришћанска, јер је доминирала богиња Тихе, неоплатонистички и вишебожачки симбол, паганска, јер је ипак морала да прихвати знак Галилејца. Шапутало се да је недостојно справу за погубљење злочинаца, што је крст тада био у њиховим очима, приказивати у свечаним приликама. Искована је још једна медаља са представама градова Рима и Константинополиса. На захтев љубитеља трка поред арене је подигнут и леп храм посвећен диоскурима Кастору и Полуксу. У граду, међутим, није било храма капитолинског Јупитера, није упаљена весталска ватра, нити је сазван Колегијум свештеника разних божанстава. Све то је значило да цар толерише остале религије, али да као понтифекс максимус више не намерава да се бави њиховим проблемима. Наредио је само да се одржава посебан култ у част божанске персонификације богиње Тихе. Ником није рекао мисли ли при томе на Фаусту. Тихе, богиња среће... Нека бар његов град буде срећан, кад он то више никад неће бити. Посвећење се вршило како уз хришћанске службе божје, тако и уз прославе у стилу староримских богова. Дугачка свечана поворка кренула је од Константиновог форума према хиподрому, где је становништво испунило трибине до последњег места. Хришћани су певали своју химну Кирие елеизон. Сви су, међутим, морали да клекну док су проносили позлаћени дрвени кип Константина који је у десници држао малу заштитницу града Тихе. Пратили су га легионари са великим упаљеним белим свећама. Константин се заједно са својим синовима појавио у царској ложи у најраскошнијој златно-пурпурној одећи са царском круном на глави. Колико се могло запазити из даљине, није проговорио ни једну једину реч. Само је остао да седи кад су сви остали клекли пред кипом богиње Тихе. Захтевао је да се на тај дан, док буде света и века, проносе хиподромом његов и њен кип и да сви, чак и будући цареви, клекну пред њима. У поворци је недостајало нешто без чега се у Риму слична прослава не би могла замислити: жртвене животиње. Константин је остао доследан. Ни као врхунац прославе за вернике других религија није дозволио приношење жртава.{40}

Бродови са житом касне

Неколико месеци после прославе посвећења града над његовог господара наднеле су се и прве велике бриге. Константин се, наравно, преселио у свој нови дворац. Читавог живота се селио из града у град. Није му сметало што мења зидове на које се навикао и уобичајену средину. Није више био у искушењу да се попне у врт на равном крову палате у Никомидији. Није хтео да га било шта подсећа на прошлост. Говорио је да ваља гледати у будућност. Понекад би се провозао барком с пурпурним једрима. Таман би га то за час обрадовало, а већ би се сетио да је Крисп био командант морнарице. Да ли је својевремено у таквом чамцу испловио са Фаустом? Или у скромнијем? На који начин су уживали у сунцу, мору, погледу који се пружа до плавог хоризонта? У младим, лепим телима? Предвече су се рибари враћали из правца Мраморног мора са добрим уловом. „Морамо да одлучимо шта ћемо са Персијом!”, рекао је изненада на редовној седници Тајног савеза и наредио да се темељно прегледају сви ратни бродови, да се дотерају и направи план изградње нових. „Хоћу савршено сређене податке. Хоћу преглед који се цивилни бродови могу користити за пребацивање трупа, намирница и опреме. Аблавије, да се то обави непосредно под твојим руководством!” Изненадило га је и збунило што су министри само климали главама и уместо да се упусте у расправу о новом наређењу, саопштили су му да у главном граду нема довољно хране за становништво. На пијацама је дошло до првих туча, па и буна. Многи су становници дошли привучени обећањем да ће се хлеб и вино делити бесплатно. А сад га нису могли добити ни за новац. Прошло је време великих прослава, почео је свакидашњи живот. Наоружани редари све су чешће морали да растерују разуларену гладну гомилу. „Шта се догађа?”, Константин се озбиљно наљутио. „Зашто то нисам сазнао раније? Меркурије! Јеси ли оматорио? Не можеш више да обезбедиш чак ни царску престоницу? Шта ли се онда догађа широм Царства?” „Могу ја све да смирим својим средствима, ако наредиш, господару. Час посла! Али ја сам мислио да би било боље да то реши Јулијан!”, одговорио је начелник тајне службе мирно као и увек. „Шта то значи?” „Људи кажу да су гладни. Значи, имамо две могућности. Или ја да их побијем или уместо тога да покушамо да их нахранимо, као што си обећао.” „Јулијане! Зар немамо више новца ни за хлеб?” „Наравно да имамо, господару. Није у томе проблем. Просто нема жита. Бродови из Египта касне већ недељама.. „А зашто нису кренули на време? Зар ја морам да се бавим и транспортом? И да за проблем чујем тек кад питам за ратну морнарицу? Хоћу да знам ко је крив! Зашто се не позајми од трговаца док не стигну? Да ли су магацини празни? Ако јесу, зашто? Понављам питање, шта све то треба да значи? Ција је то завера?” „Зопатерова!”, рече Аблавије изненада. „Зопатерова? Какве везе он има с тим?” Сви се окренуше ка моћном префекту гарде. Он издржа и веома оштар поглед свог цара, али

настави самосвесно: „Господару, неко мора да ти каже, па дозволи то свом најстаријем и највернијем слуги. Зопатер је под твојом заштитом. Ми смо немоћни пред његовом магијом. Он је велики чаробњак. Ја поуздано знам да је он зауставио добре ветрове који су увек погодни у ово доба године. Везао је ветрове, господару, у томе је ствар и шта ми ту можемо?” Настаде пауза. Затим цар упита тише: „Зашто би он то учинио?” „А ко зна зашто чаробњаци нешто чине? Ваљда по налогу старих богова...” „Ма пусти ти богове на миру. Ми се овде бавимо овоземаљским стварима. Реч је о томе да људи имају право да једу!” „Меркурије, реци господару!”, Аблавије се непосредно обрати начелнику тајне службе. Тиме је грубо нарушио ред и царски протокол. Требало је да замоли Константина да пита Меркурија, само је цар имао право да неког прозове и додели му реч. Због тога је Меркурије ћутао. „Хајде, да чујем!”, нареди цар. „Господару, префект гарде, наравно, говори истину.” „Је ли? А зашто си до сада о томе ћутао? Зашто ме ниси известио, ако мислиш да је тако? Чији је то посао?” Никада још на саветовању код Константина није настала тако мучна атмосфера. „Господару, ти си у последње време много времена поклањао том надрифилозофу који се појавио ко зна откуда. Изволео си да запустиш нас, своје старе и одане слуге. Ниси био милостив да пажљиво прочиташ извештаје. Можда је и време да нас одстраниш, ако ти више не одговарамо или да нас погубиш, ако смо пред тобом криви.” „Шта ти кажеш, Јулијане?” Поштени Јулијан обори поглед, али само промрмља: „Истог сам мишљења.” Константин се чвршће ухвати за наслон своје фотеље, као да се она љуља и да се боји да ће пасти. „Чујте, ви! Јесте ли сигурни?” Сви потврдише да јесу. „Онда га погубите!”, раздера се цар. „Сместа! Пошаљите џелате. Хајде! Шта чекате? Чија је то надлежност? Меркурије! Овог часа, чујеш ли? Доле са његовом главом!” „На који начин да га...” „Баш ме брига! Како хоћеш! Још и тиме да се бавим... Да вам кажем... ако после тога одмах не стигне флота са житом, моћи ћу ја и без вас! Пишите тестаменте и најбоље да свршите сами са собом, као што доликује старим Римљанима! Да ли вам је јасно шта хоћу да кажем? Ако недељу дана после Зопатерове смрти жито не буде у луци, исеците себи вене, јер више нећете смети да се појавите пред мојим очима.” Да ли је полудео? Аблавије се забринуо, али више због неповезаности речи и несигурност царевих мисли. Добро је што нам је поверовао, овога пута је добро. Али зар ћемо убудуће тако морати да га водимо? Шта то значи за будућност? Ко сада влада светом? „Жито ће бити у луци за три дана!”, обећа начелник тајне службе. Први пут не сачека да цар први устане, него упита: „Дозвољаваш ли сада да пођем да извршим твоја наређења?”” „Иди!” Још пре него што је издао налог џелатима, Меркурије нареди једном помоћнику да најбржом барком отплови до флоте теретних бродова са житом, која је била укотвљена у Мраморном мору на дан пловидбе од главног града Константинопоља, па да јави да се подигну сва једра и похита што брже у правцу пристаништа новог и лепог, али гладног града. Константин је сада имао све. Најчешће је био довољан само миг или поглед, није морао чак ни да изговори жељу, а већ би се извело што је захтевао. Свет је био његов, а такође и нови град.

На границама је владао мир. Народи су страховали од његовог нерасположења. Осећао се здрав и снажан. Могао је себи да испуни сваку жељу. Само што није имао никаквих жеља. Мајка му је била мртва. Криспа и Фаусту је сам одстранио са овог света. И многе друге. Сад и тог Зопатра, са којим је волео да разговара, са којим је таман почео да се мало боље разуме. Имао је још три сина и две ћерке, али никаквог приснијег односа са њима. Никада није имао смелости да са њима поразговара о мајци. О својим одлукама. Шта су они знали о њеној смрти? Шта би им рекао да га питају? Нису били талентована деца. Њима да остави Царство?



12. ПОДЕЛА ЦАРСТВА



Држава је била јединствена, али наследника владара као да није било. Константин је имао скоро шездесет година. Почео је на двор да позива лекаре из свих крајева света. Питали су га на шта се жали, није умео да одговори. Заправо није се жалио ни на шта. Хтео је да живи што дуже. Био је крепак човек, још је јахао као младић, мачевао се равноправно са млађим официрима, па и диск је бацао готово као некада. Кад су га питали колико једе, пије и да ли се клони исцрпљујућих забава са женама и дечацима, слегао је раменима. Одавно се добровољно од свега штетног уздржавао, баш као што су му они саветовали. „Господару, па ти живиш као светац. Живећеш још врло дуго. Не треба да бринеш. Било би боље ако би могао да се одрекнеш напитка за спавање...” „Али без њега више уопште не могу да заспим. Бриге достојне божанства не дозвољавају ми више лак и благословен људски сан...” „Моје је да кажем шта би требало да радиш, а шта не!”, рече лекар Хиларион. Он је био пореклом Грк, одрастао је на плочницима вечног града, своју вештину је научио од класичних мајстора уметности лечења, али такође и од египатских врачева. „Мом знању, наравно, измиче шта приличи боговима и онима који су им блиски. Па, ипак, дозволи да те посаветујем, господару, више шетај пред вече, а можда и у току ноћи, замарај се неким физичким вежбама, после читај и размишљај, понеку ноћ можда пробди целу, али остави се тог пехара... Сваки напитак који успављује заправо је врста отрова. Трајно утиче на ум. Дозволи да питам, колико га времена већ узимаш?” „Преко десет година.” „Сваке вечери?” „Да.” Лекар уздахну забринуто. „Понављам, господару величанствени, ја сам учио да лечим обичне људе, али уверен сам да је то исувише чак и за тебе. Обичан човек би због овакве злоупотребе напитка могао да постане мрзовољан, све више повучен у себе, па и сумњичав према свакоме... Свакако би почео да се мења, постао би хировитији, све зависнији од случаја...” „Шта хоћеш да кажеш?”, упита цар помало претећи. „Са твојом дозволом, ја само говорим о томе како напици те врсте, поготово ако се узимају из ноћи у ноћ, делују на обичне људе.” Константин више не хтеде да га слуша. Сада је волео да око себе има само оне саветнике и дворане који су му повлађивали, а после би био несрећан што не би долазило да занимљивих сучељавања мишљења, до правих расправа и разговора. Ипак се због своје тешке несанице обратио за савет и хришћанским свештеницима који су после Зопатеровог погубљења стекли више утицаја на двору. „Можда да се у току ноћи усрдно молиш Свевишњем?”, предложи један од њих. „Ти то не разумеш. Моје су молитве заморне. Оне су разговори са боговима о стварима овог и оног света.” Осим оних, који су тако вешто припремали интригу, сви остали су били изненађени и уплашени кад је изненада наредио да се убије његов пријатељ, филозоф Зопатер. После једне обичне пријаве одлучио је да се поруши Афродитин храм у Афаки у Либану, а затим и храм исте богиње у Хелиополису. Меркурије, један од малобројних који се још усуђивао да му каже непријатне истине, обавестио га је да је то изазвало немир и да се тумачи као све већа превласт хришћанства над осталим веровањима. Константин је покушао да објасни да он није против

старе вере, али да су ти храмови постали поприште најогавније проституције и да више нису место за старе службе. „Нисам ја устао против богиње љубави него против школа неморала у којима су се нечувеним претеривањем уништавала богом дана лепа људска тела!” „Ти си свакако у праву, као и увек, али ако желимо да успоставимо царство мира, као што си изволео да наредиш, морамо бити толерантнији према свима...” „Моје наређење и јесте да то будемо!” Због све веће потребе за новцем и драгоценостима, наређивао је да се кипови разних богова и богиња направљени од злата и сребра претопе и новац преда државној благајни, што је било нечувено. Истовремено, можда ради равнотеже, поново је нагласио и законом потврдио да су сви пагански свештеници у погледу привилегија, ослобађања од пореза и војне обавезе и других државних намета у истом положају као и хришћански. „То нема везе са мојим симпатијама према овој или оној вери.”, нагласио је цар. „То је само потврда друштвеног ранга и почасти у службама које су одавно међусобно изједначене.” Грађани су расправљали о постављању Константиновог кипа на високом обелиску. Неки су сматрали да он у центру града значи да њега треба обожавати као бога Сунца, чије је симболе носио. Са становишта култа Митре то је било потпуно прихватљиво. Истовремено, хришћански свештеници говорили су о Исусу као о „Сунцу правде”, цара називали „одсјајем тог Сунца на овоземаљску правичност”. Свако је могао да види да камени цар у рукама држи златну куглу као симбол света, а на глави има венац са зрацима као сунце. Аријеви пријатељи, хришћански епископи, у међувремену су опет успели да ојачају свој утицај. Цар је својевремено прогнао Евсевија Никомидијског, први пут се тако мешајући у чисто црквене послове, али је бискуп остао у сталној вези са Аблавијем на двору. Осије из Кордобе, Константинов дугогодишњи, па и најстарији хришћански сарадник, присталица Атанасија и противник Арија, вратио се у Шпанију. После погубљења Лицинија царева полусестра Констанција живела је на двору, али повучено и готово неприметно. Замолила је да се још једном види са Константином и он је дошао у њен стан са великим прозорима окренутим према Мраморном мору. „Први пут ме посећујеш од када смо се преселили у твој дивни град. И последњи пут, брате...” „Не може бити последњи пут!”, Константин се зачудио колико је његова млађа сестра остарила. Изгледала је болесно и била веома мршава. Њена кожа као да је била од најтањег пергамента, нос јој је постао много шиљатији. Мислио је да ће затећи жену педесетих година, сећао се Констанције као девојке, али је наишао на старицу која није имала снаге ни да седи. „Јесте, страшно је што се дуго нисмо видели, али имаћемо још много времена за дружење. Кад оздравиш могла би да ми помогнеш у својству домаћице...” „Не можеш рећи да те нисам увек слушала, мој Константине. Реци, зар нисам увек била добра?” „Јеси, Констанција, али нисам ти због тога постављао тешке задатке. Била је то наша дужност.” „Како ти кажеш, јадни мој брате.” „Зашто јадан?” „Рећи ћу ти оно што више нико не сме, јер твоја мајка више није у животу. Наредио си да убију оца твоје супруге, брата твоје супруге и њу, твоју дивну Фаусту. И свог прворођеног сина. У поређењу с тим не би било ништа да убијеш и мене, ја се тога не бојим. Убио си и мог супруга Лицинија, за кога си ме пре тога на силу удао, тако да сам своје најбоље године морала провести поред развратног, одвратног старца, као да сам већ мртва...”

„Флавија Јулија Констанција!”, опомену је цар повишеним тоном пуним именом. „Мени то нико не сме да каже!” „Управо зато ти и говорим, брате, јер је мени свеједно. Ја знам да ћу кроз дан-два ступити пред лице Господње. Мени више ништа не можеш.” „Звала си ме да ме грдиш?”, упита цар тише. „Не, хтела сам нешто да те замолим на самртној постељи.” Константин узе њену танку, врелу руку. „Ако могу да ти испуним жељу, ево, обећавам да ћу те послушати.” „Можеш. Не тражим ја ништа што не би могао. Врати доброг епископа Евсевија Никомидијског на свој двор. Саслушај га. Не кажем да га послушаш, јер ти си цар и твоје је да заповедаш, али дозволи да се врати овамо и пре него што издаш неко страшно наређење, прво га саслушај. То ће користити пре свега теби.” „Добро. Још ћу данас послати писмо, нека дође кад сам ти обећао. Али зашто желиш баш то?” „Због тебе! Због тебе, Константине. Упркос свему што сам ти рекла, а што је истина, ти најбоље знаш да је све то истина, ти мораш да уђеш у историју као највећи цар. Ти ниси Нерон, брате мој. Ти ниси звер. Ти мораш да будеш светац. Светац упркос свему, упркос искушењима којима понекад ниси имао снаге да одолиш. Теби су потребни људи као што је епископ Евсевије, да би ти помогли у томе...” Уморно је затворила очи, опустила се на јастуцима. Константин је полако извукао своју крупну шаку из њене руке. Није реаговала, можда је већ заспала. Евсевије се вратио, Атанасије се узалуд бунио. Аријанско питање се обновило. Константин се љутио и размишљао ко би могао да разреши тај случај. Меркурије је био паганин, Јулијан потребан за све замршеније послове међународних трансакција. Аблавије је све време посвећивао војсци. Смрт Констанције подсетила је цара да има и друге блиске рођаке. Његов најстарији полубрат Далмације, Констанцијин рођени брат, први брачни син његовог оца Константина Хлора са законитом женом Теодором, живео је скромно и повучено као судија и цензор у Антиохији. Позвао га је к себи у главни град и поверио му цело судство. Далмације је радио дискретно, увек само у царево име. У Кесарији је сазван црквени Сабор. Под утицајем тамошњег епископа, који се такође звао Евсевије, знало се да ће бити на Аријевој страни. Због тога Атанасије није ни отишао. Затим је сазван још један Сабор у граду Тиру. Ту се Атанасије у почетку успешно бранио, тврдио је да је све што му се пребацује клевета, као кад су тврдили да је убио сабрата Арсенија. Међутим, сад се доста поуздано доказало да се он понаша насилнички и недостојно хришћанског свештеника. Напустио је скуп, што су многи протумачили као да признаје кривицу и унапред прихвата пресуду. Донета је одлука да он више не може бити епископ. Константин је, наравно, чуо за то, па је наредио да сви учесници Синода пођу у Јерусалим и учествују у посвећењу Цркве на Христовом гробу, једне од задужбина цареве мајке Јелене, да се тамо помире и помоле. Одлучено је да се Арије рехабилитује у потпуности. Договорено је и да на дан ускршњег празника буде примљен у цркву у оквиру свечане службе божје. Пошто су се сад и Атанасије и Арије налазили у новој престоници, ваљало их је убедити да се повинују одлуци. Неколико дана пред Ускрс, Константин је хитно позвао свог полубрата Далмација. „Чуј, баш сам улазио у град са малом пратњом кад на улици видех Арија. Једва сам га препознао. Позвао сам га у палату. Доћи ће и Атанасије. Хајде да покушамо да их најзад помиримо.” Два првосвештеника увели су у један мањи салон и рекли им да заједно сачекају. Међутим, пошто је Константин изненада добио важне поруке из Персије, замолио је Далмација да их он

прими и поразговара са њима. Арије је тврдио да је Атанасије запретио да ће својим молитвама зауставити бродове са житом ако се њему, Арију, дозволи да проповеда у цркви и да као епископ поново заузме место у црквеној хијерархији. Атанасије је порекао да је претио, али није искључио да би Бог могао казнити град који дозвољава такав грех. Стари свештеници само што се у царској палати нису потукли и почупали за браде. У једном тренутку Далмације је изашао, покушавао је да се договори са Константином, није више знао шта да ради. Претња да ће се зауставити бродови са житом била је страшна. Свако жив на двору сећао се да је цар без икаквог подробнијег испитивања, само на основу оптужбе, дао да се погуби његов пријатељ Зопатер. Далмације, међутим, тренутно није могао да продре до цара, јер су све замршенији односи са Персијом, наравно, били много важнији од овог теолошког надмудривања. Сваки од двојице епископа кренуо је из палате својим путем. Арију је убрзо позлило. Стигао је до прве јавне латрине и ту је издахнуо. Поведена је истрага. Претпостављало се чак да је у тренутку непажње Атанасије могао Арију да сипа отров у пехар. Начин на који је крепки старац умро, у нужнику, био је страшан, сумњиви су били изненадно повраћање и јак пролив. Све је личило на тровање. Константину је било доста и Атанасија и аријанаца. Атанасија је прогнао у Треверис, али на његово место у Александрији није поставио никог. У новој престоници најутицајнији хришћански свештеник и царев пријатељ постао је Евсевије Никомидијски, човек кога је још пре неколико година прогнао. Због тога нико више није био сигуран хоће ли се једног дана опет све преокренути, хоће ли се можда Атанасије тријумфално вратити. Дворани су схватили да се цар претвара да сам доноси све важне одлуке, али да оне понекад нису дефинитивне, да их често мења под утицајем час ових, час оних саветника. Непроменљиво, непоправљиво било је само ако би неког погубио или отровао, ако би неком одсекли главу или би на други начин био смакнут.{41} Јавни нужник у којем је умро епископ Арије још се дуго време за ситне паре показивао заинтересованим путницима намерницима.

Дан изненађења и обрта

Први пут после толико година један отпадник се усудио да се прогласи за цара и узурпатора. Предстојник управе за транспорт камилама на Кипру, значи, један посве безначајан чиновник, извесни Калокер, прогласио се за владара. Константин је замолио свог полубрата судију Далмација да реши тај проблем. Далмације је од Аблавија узео само једну легију, потребан број бродова, отпловио је, стишао немире и глупог Калокера осудио на смрт. Све је свршено брзо, али је ипак имало крупних последица. Аблавије, Јулијан и увек тајанствени Меркурије већ су били досадили Константину и није им потпуно веровао. Можда је накнадно схватио њихову интригу против Зопатера. Далмације је био само неколико година млађи од њега, а исте крви, син истог оца. Дугогодишњим, изванредно скромним, неупадљивим држањем, доказао је да не тежи изузетним почастима на основу свог порекла. Сада је брзо и нечујно угушио једну побуну, а црквено питање је такође решио срећним компромисом — у новој престоници и на целом Истоку предност су добили свештеници блиски Арију, које су неки прозвали „полуаријанцима”, јер су одбацили реч „једнобитан” за однос Оца према Сину као „небиблијски”. Они су говорили да Син није истог него сличног „суштаства” као Отац, значи, „сличнобитан”. Никејци, као Атанасије, сад су се назвали „омиусијани”, а полуаријанци „омоусијани”. Константин више није хтео ни да чује за теолошка надмудривања, све је то препустио Далмацију. Атанасије, сада епископ у Треверису, могао је мирно да се дописује са Осијем у Шпанији и да ужива известан углед на Западу. Константин је тренутно био задовољан, али његово велико искуство казивало му је да појава узурпатора не може бити случајност. Народи Империје одавно нису чули за неки његов подвиг, а знали су да је сад већ старији човек. Синови му се нису прославили, питање наследства није било решено. Мир је прелепа ствар, али дуготрајан мир могао је изазвати извесно узнемирење. Диоклецијан је за собом оставио систем који, додуше, није функционисао, али се он бар надао да ће га наџивети и остати трајан. Константин је сматрао да мора да створи вечан систем владавине. Све то је повезивао и са вечитим подмуклим непријатељем на далеком Истоку, са Персијом. Никако није хтео себи да призна колико је усамљен. Понекад је одлагао да попије пехар са средством за спавање и у својој спаваћој соби покушавао је чак и да се моли Богу. Међутим, или је тај бог био глув или цар није научио језик на којем би му се могао обратити. Све га је испуњавало неописивим немиром, очајањем, па је на крају помагао опет само напитак који је доносио тежак, оловни сан. Није само Диоклецијан, већ су и многи други владари пре њега покушавали да односе међу државама, па и у сопственој, реше женидбама. Константин се једне ноћи сетио да Аблавије има присталу ћерку. Најстаријег сарадника, бившег ађутанта из младости ваљало је наградити на посебан начин. Иако му је трећи син Констанс још био дечак, оженио га је Аблавијевом ћерком. Нешто касније, изненада је сазвао савет Царства, све високе чиновнике, најугледније војсковође и већину префеката. Ником унапред није рекао о чему ће бити реч, успео је све да изненади: „После дуготрајног размишљања, а пошто се безброј пута обратих највишем божанству, ево моје неопозиве одлуке о новом административном устројству државе и начину управљања над нашим вечним Царством. Чујте!” Константин није седео удобно заваљен на свом престолу, него

је стајао пред својим саветницима и сарадницима. Наравно да су и они стајали, једва се усуђујући да дишу. „Наших дванаест дијецеза и стотину провинција обједињујемо у четири велике префектуре.” Кроз салу је прострујало нешто као уздах, готово шапутање. Ко ће се уздигнути? Ко ће владати тим деловима Царства? Да ли је то враћање на Диоклецијанову тетрархију? Константин је имао три жива сина, деветнаестогодишњег Константина, осамнаестогодишњег Констанција и дванаестодогишњег Констанса. Они су већ сви имали титулу цезара. „Галијом, Шпанијом и Британијом владаће мој најстарији син цезар Константин, који тај посао већ успешно обавља из своје резиденције у Треверису. Малом Азијом, Сиријом и Египтом владаће мој други син, цезар Констанције. Италијом, Африком и северном Илиријом владаће мој најмлађи син, цезар Констанс коме ће, као префект, помагати његов таст, мој добри Аблавије...” Цар је направио паузу, знао да је напетост порасла, јер је на крају требало да се изјасни о најважнијем и највећем делу Царства са новом престоницом. „А Мезијом, Тракијом, Македонијом и нашим главним градом, нашом новом престоницом, владаће мој рођак Далмације млађи, син мог полубрата Далмација. Далмација млађег овим именујем за цезара, а у владавини ће му као префект помагати његов добри отац...” Сад више нико није могао задржати жагор узнемирења и изненађења. Константин је сео на престо, а око усана му је заиграо осмех. Изненада је изгледао много млађи. Деловао је као да је направио успелу шалу, а не да је саопштио судбоносну одлуку. Многи су погледом потражили Аблавија и Далмација старијег како би прочитали нешто са њихових лица. Аблавије, искусни политичар, дипломата и војник, стајао је усправно и мирно гледао у свог цара. Никако се није могло закључити да ли је унапред знао шта ће Константин рећи. Далмације је, међутим, запањено устукнуо један корак, несигурно се ухватио за украсни стуб, па се наслонио на њега као да посустаје под изненадним оптерећењем. Он је био искрено изненађен, чак и запањен и уплашен, поготово кад је Константин наставио да објашњава детаље и у том контексту рекао да други Далмацијев син Ханибалијан треба да преузме непосредну бригу над граничним подручјима према Персији, Јерменији, Кападокији и Месопотамији, и то са титулом краља Јерменије. Истовремено је објавио и његову веридбу са ћерком Констанцијом, мада су били у сродству, чак у прилично блиском сродству, пошто им је Констанције Хлор био заједнички деда. Сви су осећали потребу да коментаришу ново устројство државе. Дошаптавали су се, постављали безброј питања. Иако то није нагласио, ваљда се подразумевало да сам Константин остаје врховни цар. Нико није имао ваљаних објашњења, па се жагор убрзо смирио и сви су опет гледали у владара. Он није покушао да сакрије осмех дечака који задиркује околину: „Да наставимо... Све то, пријатељи моји, треба да се схвати као дело са благословом највишег божанства, а као помоћ мени, августу максимусу, да бих даље могао да владам у славу Царства, за добро народа целог света, у интересу вечног мира и свеопштег благостања...” Објавио је строгу поделу цивилне и војне власти. Забранио је земљорадницима да напуштају своју земљу. Наименовао је префекте и за прва два цезара. Уместо Аблавија, који је сад био један од четири велика префекта и који на основу нових принципа није могао да истовремено остане командант гарде, и поред тога заменик цара као врховног команданта, наименовао је посебне главне команданте коњице и пешадије — магистра еквитума и магистра педитума. Одредио је нове гарнизоне легија свим градовима у унутрашњости. Своју централну владу такође је реорганизовао, уводећи положај квестора посвећене палате. Њему, новом министру двора, поверио је и надзор над тајном службом. Саветници су добили нове титуле, постали су „komites”, значи, „следбеници” цара. Изгледало је као да је то добро промишљено и сви су се чудили и питали да ли је цар све заиста смислио сам или се саветовао са неким. С ким? Међутим, већ на свечаном ручку дошло је

до промена што је изазвало поновну забуну, јер се више није тачно знало која одлука важи. Константин је постао тако ћудљив и превртљив да његова наређења нису увек гарантовала извршење, него су све чешће стварала збрку. Тако је рекао да Аблавије за сада не сме да напусти град. Биће му неопходан баш овде, поготово пред скорашњи рат против Персије. Нови рат против Персије? На Запад нека иде неко други. Ко? Није се сетио кога да наименује. „Нека ми Аблавије после препоручи неког од поверења...” И Меркурија је задржао: „Размисли ко би једног дана могао да те наследи. Нико од нас није бесмртан. Ипак се надам да ћу умрети пре тебе. Било би ми тешко да се навикнем на неко ново њушкало...” Меркурије се својим познатим, полуироничним смехом, седећи, без речи поклонио. „Ако дозволиш...”, поче Далмације несигурно. „Теби убудуће дозвољавам све, брате.” „Дубоко ти захваљујем на части и милости. Такође, најпонизније захваљујем у име мојих, теби до смрти, оданих синова. Али не разумем зашто овај град ниси оставио једном од својих рођених синова?” „Тако сам одлучио.” „А што се тиче Ханибалијана... Па краљ Јерменије је твој стари пријатељ Тиридат.” „Реци им сад, Меркурије!”, нареди Константин. Начелник тајне службе се накашља. „Нисмо стигли до сада да вам саопштимо да је персијски краљ Шапур II — тај дволични и лакоми владар који себе назива братом Сунца и Месеца, који је још недавно, ваљда да би нас заварао, послао нашем великом цару понизне поздраве и богате поклоне приликом освећења нашег града — изненада упао у Јерменију, заробио краља Тиридата, ослепео га и повео као заробљеника са собом у Персију. Хришћанска црква у Јерменији и сви Јермени обратили су се нашем цару тражећи помоћ.” Опет је настала дубока тишина. Овај дан био је препун изненађења и наглих обрта. За Константина се иначе све чешће говоркало да је постао равнодушан према свему и да не држи узде Царства чврсто у рукама, да му је свеједно шта се збива. Можда је то знао и управо због тога је хтео поново да покаже иницијативу и то на више подручја истовремено. „Јуче сам диктирао писмо за персијског краља Шапура. Јулијане, прочитај га.” Јулијан устаде и узе свитак пергамента од једног роба који је, очигледно, већ раније примио наређење да буде спреман. „Обавезујем те, брате, да заштитиш и од сваког зла сачуваш оне своје поданике који верују у Бога Оца, Сина, а такође и у Бога Светога духа, у њиховој тројединости, као што ја то чиним, па ти преносим своје богато искуство. Јер ако будем сачувао божанствену веру, стећи ћу и светлост истине. Вођен пак светлошћу истине, ја могу да сазнам и у себи да примим божанствену веру. Тако ја сазнајем за пресвету јединствену веру, а кажем ти да је чињенице потврђују... Помоћу снаге божје као савезника ја сам кренуо са оних крајњих западних обала огромног Океана и мало-помало сам познати земаљски круг усправио у сигурној нади у спас... Тога Бога ја призивам. Обасјан његовом светлошћу, ја признајем чиста, ничим умрљана срца да је Он тај који станује на висини...”{42} Читање је било монотоно. Цар је већ поново јео. Разговор је почео на дну трпезе. „Ја бих рекао да је то мешање у унутрашње послове суседног Царства”, промрмља један високи чиновник који се бавио спољним пословима. „И више од тога”, додаде трећи заменик новоименованог врховног команданта коњице. „То је нешто као објава рата.”

Платити за све

Хришћанска странка имала је све већи утицај на двору. Поред великодостојника, хришћана, као што су били Аблавије и Јулијан, који су пре свега били римски чиновници, у салама и на галеријама палата царског града све више су се вртели и хришћански епископи и свештеници. Међутим, Константин још није донео коначну одлуку о свом ставу према цркви. Чувао се да не повреди ни поданике других вера. На јавно постављене крстове у граду по његовом налогу причвршћивани су и пагански амулети добре судбине. Чак је и заједничком кипу Константина и његове мајке Јелене, који су заједно у рукама држали крст, додат ланац као симбол магичне моћи старог Рима да победи све народе који се супротставе Царству. Константин је све више волео да наступа пред народом, па и да држи дугачке говоре, праве проповеди. Хтео је да подучи своје поданике, а такође и да их припреми за пресудни рат против Персије. Знао је да ће после толико година мира бити потребно доста напора да би се опет покренула ратна машинерија. Веру у више богова осуђивао је опрезним речима, говорио је о провиђењу, о спасењу, о суду божјем. Своје говоре писао је сам на латинском, али су их преводили на грчки, јер је тај језик сматрао отменијим. Далмације је позив епископа Евсевија Никомидијског на вечеру прихватио са извесном стрепњом. Није волео да се истиче. Још није веровао у трајност новог узвишеног положаја, бојао се ухода. Није веровао ни великом полубрату у чијој је сенци живео тако дуго. Знао је да је нагао и да уме да буде немилосрдан. Да им не замери што су се уопште срели, да у таквом сусрету, због своје сумњичавости, не наслути, сачувај боже, заверу? „Требало је унапред да знаш шта ће се догодити!”, започе свештеник. „Пред нови рат Константин је морао да подели Царство да би уздигао своју династију. Никад он неће прежалити Криспа. Знаш, уважени мој Далмације, кад већ разговарамо овако насамо, као два зрела човека која немају више право да много очекују од живота...” „Ја јесам такав, али за тебе не бих рекао, оче. Све ми се чини да се спремаш на највише положаје у црквеној хијерархији...” „Ако буде воља божја!”, одговори поп. „Ко сам ја, његов смерни и покорни слуга, зар да се одупрем таквој одлуци? Али сад није реч о томе. Нас двојица могли бисмо да се споразумемо да је Диоклецијан, последњи велики непријатељ наше свете вере, у једној ствари заиста био у праву. Један владар, без икакве контроле, на крају увек полуди...” „То нећу да чујем!”, Далмације нагло устаде. „Седи. Не бој се. Овде нема ухода. Ови зидови заиста немају уши. Овде нас чувају моја браћа. Да наставим, знамо да није успела да се одржи идеја заједничке владавине четворице равноправних управљача. Диоклецијан је то хтео, а сад опет Константин дели државу на четири дела...” „Шта ти желиш, Евсевије? Свакако не да све то испричам свом брату?” „Наравно да не”, насмеши се епископ неустрашиво. „Хтео бих да ти изложим једно решење за будућност. Царевима у владавини овим светом треба да помогне наша Света црква. Можда ће између Константинових и твојих синова после његове смрти избити ратови, какви су међу наследницима започели после Диоклецијановог повлачења са престола. У то би се сигурно умешали и синови твог рођеног брата Јулија Констанција, Гал и Јулијан, који се сада вероватно

осећају запостављеним...” „Не верујем.” „Постоје извесне историјске подударности, мој Далмације. Свеједно. Бог је наш савезник. Света црква створена је на једној вечитој стени, на Христу. И ми, свештеници, само смо грешни људи, баш као и цареви. И међу нама настају суревњивости, свађе, разни сукоби, слаби смо и сујетни, чудим се што то још ниси рекао. Ја то знам. Свештеници су смртни, али је црква рођена за вечност и она треба да влада. Разумеш? Због тога ми је већ сада потребна твоја помоћ и помоћ твојих богобојажљивих синова. Такав савез може свима послужити. Немој одмах да ми одговориш. Не жури. Размисли. И сети се у чему је највећа предност Константина над Диоклецијаном, у чему је суштинска и судбинска предност?” „У чему?” „Константин је већи грешник. Константин је убио многе који су му били блиски. Али он има велику породицу. Диоклецијан је живео прилично чисто. Оставио је само једну ћерку. Константин има три сина, полубраћу и њихове синове, ћерке које још може удати... Створио је династију. Ево шта желим да ти кажем. Ко год од вас принчева с ким год од вас буде заратио, ко год буде победио и владао, биће један из те династије, а биће то свакако најспособнији, најборбенији, према томе, заиста за цара најпогоднији. И најпобожнији, јер ће победити онај који се буде ослонио на цркву. Владаће у њено име. Још хиљаду и више година. А чија би то воља могла бити, мој Далмације, ако не божја?” Константинова популарност није била тако велика као некада. Прво су се дивили брзини којом је подигао нови град, чудили се како је успео чак и да га насели. Међутим, сада су сви схватили да је у њему немогуће одржати ред. Богати становници плаћали су приватне стражаре да би своју имовину чували од разбојника, а себе и своје породице од убица. Пред њиховим носиљкама кроз вреву улица трчале су наоружане слуге, пробијајући им пут. Сиротиња је била незадовољна, иако је бесплатно добијала храну и могла да ужива у разним забавама. О царевој владавини говорили су све критичније. Сматрало се да је првих десет година владао изврсно, других десет година био отимач, а трећу деценију започео као pupillis, личност којој је заправо потребан старатељ. Прослава тридесетогодишњице његовог доласка на власт коју је организовао, наравно, у својој новој престоници, никог више није могла да одушеви. Понављало се исто што се већ видело поводом посвећења града. Поворке, игре, службе божје, предаја поклона. Једино је хришћански утицај био јачи. „Какав је то понтифекс максимус који не приноси жртве чак ни великом Јупитеру?”, питали су једни. „А какав је то цар и бог на земљи коме не треба да приносиш жртве?”, одговарали би други опет питањем. Поред Евсевија Никомидијског, који је сада готово стално био с њим, Константин је доста често примао и епископа Евсевија Кесаријског. Тај учени свештеник обећао је да ће једног дана написати цареву биографију. Константин је понекад био расположен да му због тога прича о свом животу. „Свеједно, на крају ћеш написати шта ти падне на памет, мој Евсевије. Знам ја то. Како да те контролишем са оног света?” „Господару, ако ми дозволиш примедбу, по годинама којима се мери живот на земљи, ја сам старији од тебе. Зашто мислиш да би морао да ме једног дана надзиреш са оног света, кад ћу ја тамо вероватно стићи пре тебе?” Константин одмахну руком, као да то зна сасвим поуздано: „Ја ћу ускоро умрети, а ти ћеш поживети. Ништа ти ја не могу, пиши шта хоћеш...”

Никад није одговорио на питање које су му увек наново постављали — зашто је престоницу и највећи део државе поверио баш Далмацију. А разлог је заправо био веома једноставан. Био је уверен да би изазвао раздор међу сопственим синовима да је центар Царства и света поверио било коме од њих. Овако ће се можда помирити с тим да им је брат од стрица нека врста намесника у заједничком главном граду. Често је размишљао о Криспу. Крисп је био као он, први син, али ванбрачан. Свакако најдаровитији. Крисп би био најбољи наследник. Питао се шта би било да су мене убили на време? Да је Крисп стигао да организује заверу, ожени се младом маћехом Фаустом, завлада чврсто и енергично? Али то се није могло ни замислити. Зар је могуће да сам ја убица? Нови Нерон? Зар нисам увек све чинио само у интересу Империје? По стоти, по хиљадити пут питао се да ли је Крисп могао водити љубав са Фаустом? Зашто му се отела оне летње вечери у башти на крову дворца? Шта су вредели сви тајни списи, поверљиве пријаве? Да ли је неко имао интереса да му подвали, да га наведе да убије сина и вољену жену? Није вредело наредити нову истрагу. Шта би било ако би се доказало да су умрли невини? Сад је заборав прекрио све, докази су се погубили или их је неко уништио. А да ли би икоме помогло чак и да се утврди њихова кривица? Зар је на овом свету ико икада васкрснуо? Осим Исуса Христа! Да их је само прогнао, отерао од себе, затворио у мрачну шпиљу, сад би могао да их позове и пита. Онда их није ни питао. Отишли су на онај свет не знајући зашто их он криви. Могао би да им опрости, ако су били криви. Или да моли за опроштај. Не, боље је да се верује да је правилно поступио, да је морао учинити што је учинио, наредити што је наредио, делујући на основу највишег владарског осећања дужности, свестан да даје пример како су интерес државе и узвишеност морала увек изнад личне среће. А да је сада могао да оживи Криспа не само да би му дао Фаусту и све што је лепо и вредно на свету него и сопствен живот, само да преузме Царство. Понекад је сумњао у Меркурија. Помишљао је да њега убије. Увек исти, хладан и помало ироничан осмех на мршавом лицу понекад га је доводио до беса. Али коме би издао такву заповест? Могао је само да Меркурију нареди да се сам убије. Можда би га чак и послушао. Ко зна? Али кад би замислио такву сцену схватио би да се помало боји префекта тајне службе. Све чешће је усамљен у великим дворанама палате разговарао сам са собом: „Морао сам да платим за све. Плаћам што сам највећи од свих царева. Платио сам. Настављам да плаћам сваког дана. Сад само још да победимо Персијанце и да моја деца, моји цезари, науче како се управља светом...”

Персијски врач Мобед

Припрема војног похода против Персијанаца испуњавала је Константина задовољством. Поново се осећао млађим. Радовало га је кад би помислио како га ујутро очекује саветовање са војним командантима, разговори о стратегији. Веома брижљиво је са интендантима проверавао упутства о снабдевању легија. Захтевао је подробне извештаје о свакој ситници. Једном речју, радио је опет све оно што му је и донело славу. Што је знао. Могао је бар привремено да заборави све остало. У току читаве каријере није изгубио ниједан рат, ретко коју битку. Сад је опет уместо круне носио официрски шлем, обувао официрске сандале — ноге су му биле јаке, преплануле од сунца, као да то нису биле ноге старца од шездесет и две године. Главни штаб за припреме преместио је на другу обалу Босфора, у Никомидију. Исходи ратова Римског царства против Персије већ су вековима били знаци снаге или слабости. Још је Гај Јулије Цезар морао да поведе војску против те моћне земље са Истока, Крас је погинуо у борби против ње, Персијанци су на сраман начин убили и цара Валерија, Галерије је морао да бежи пред њима и замало се није удавио препливавајући заједно са Тиридатом реку Еуфрат, пошто је пре тога изгубио своју армију. Тек је Диоклецијан успео да их победи, смири, наизглед уразуми, али, ето, поново дижу главу и ваљда је сад Константинов задатак, задатак највећих од свих царева, да уз помоћ највишег божанства заувек направи ред и на најисточнијој граници, да трајно победи најмоћнијег непријатеља. ' Константин је био опрезан. Наредио је да се појачања доведу из свих делова Империје. Неке су легије долазиле пешке преко целог континента. Друге су стизале бродовима. За све је требало времена. Константин је, наравно, знао да такви покрети трупа неће остати тајна. Нека Шапур зна шта му се спрема. С друге стране, остали, па макар и ништавни непријатељи, могли су да се понадају да ће куцнути погодан час за њихове побуне. Због тога је добро требало размислити колико војске оставити у гарнизонима, колико легија у Британији, Галији, на границама према германским и готским племенима, које снаге морају да чувају Африку без чијег жита би се пореметило снабдевање свих великих градова. Зато је ваљало сазнати што више о свим могућим опасностима и претњама, о расположењу народа и атмосфери у појединим покрајинама. Знао је цар добро да су неки политичари и војсковође шапутали да је погрешио што је реорганизовао државну управу и војску, јер је појачао трупе у градовима, а ослабио страже на границама. Војници у насељима представљали су баласт за становништво, извор нереда јер су пили, банчили и јурили жене, били наоружани и бахати. Е, сад ће градови осетити олакшање јер ће војне јединице кренути на Исток, а на границама се неће осећати никаква битна промена. Он је сматрао да су довољно безбедне. А војницима је поручио: „Постали сте сталеж који у миру живи веома добро, чак одлично. Нисте били прогнани у усамљеност и пустињу пограничних постаја, уживали сте у забавама и изобиљу градова. Али кад дође час борбе, као сада, дужност вам је да се борите као лавови и по потреби гинете као антички хероји!” Шапур је на Константинов двор упутио посланство са задатком да учтиво пита да ли се то велики цар можда спрема у бојни поход, а ако јесте, против кога и зашто? Персијски краљ, брат Сунца и Месеца, не види разлог да укрсти мачеве својих ратника са борцима цара на Западу, а што се тиче цењеног писма о томе како Персијанци треба да се држе према хришћанима, нека

изволи опростити, али то је већ мешање у унутрашње послове и мора се, мада са жаљењем, најенергичније одбити. Персијанце је предводио један врач, кога су звали Мобед. Римљани нису знали да ли је то име или титула, нису успели чак ни да сазнају каквог је рода. Константин је грдио Меркурија што је његова служба подбацила. Мобед је Аблавију радо испричао шта му је задатак, али није од њега хтео да чује шта римска страна жели да поручи његовом краљу, молио је да га прими цар Константин лично. „Мој краљ, велики Шапур, крунисан је још пре свог рођења. Тијара као знак власти стављена је још на трбух његове благословене мајке. Ми, врачеви, знали смо да ће се родити син и то велики, победоносни војсковођа. Мудраци су владали све до пунолетства његовог величанства. Сваки дан после његовог рођења по десет пута су му долазили на велико и свечано поклоњење. Такви су код нас обичаји. Саградио је нову престоницу, град Мадаин, баш као што сте ви на обали Мраморног мора изградили, како ми кажу, прелепу варош. Мој краљ, такав каквог сам ти га описао, жели одговоре твог господара на братска питања, која бих био слободан да му пренесем.” „Било би сасвим логично, Мобеде, да се мој господар сретне с твојим ако обојица то зажеле, али не видим зашто ти, слуга његовог величанства, не би о свему могао разговарати са мном, слугом другог цара. Али ја ћу, наравно, Константину пренети твоје жеље тачно од речи до речи.” Константин је одбио да прими врача: „Нека разговара са Ханибалијаном. Реци му, он је мој опуномоћеник за Исток и краљ Јерменије, значи по рангу изнад Мобеда као посланика. Наравно, ти да стојиш поред Ханибалијана и стварно да водиш разговоре...” Аблавије је Мобеду пренео поруку, али овај није пристао да се види са Ханибалијаном. „Какав краљ Јерменије, каква Јерменија! То није никаква краљевина него наша провинција. Тај ваш Ханибалијан мене уопште не занима. Примили бисмо к знању да он уопште постоји само ако би непозван покушао да дође у било који део Персије, на пример у Јерменију. Онда би могао да се упозна са својим претходником, вашим бившим пријатељем Тиридатом. Али само додирима, јер ми таквима одузимамо вид, а можемо и језике да им ишчупамо.” „Пошто си почео да претиш, Мобеде, сматрам да би било добро да завршимо преговоре. Отказујем ти гостопримство. Тебе сада штити свето право изасланика, али саветујем ти да се не сретнемо на бојном пољу!” Константин је хтео да покаже да је по рангу изнад Шапура, да никако нису равноправни. Није исувише озбиљно схватио долазак персијске делегације. „Хтели су да направе гест, да пред светом покажу да су мирољубиви и да су покушали све да смире. Нема више никаквих разговора. Мора да падне одлука. Шапур то зна.” Мобед је, међутим, са собом понео вест да је цар исувише болестан да би се јавно било с ким срео и да се у Риму више не зна ко пије, а ко плаћа. Није био у праву. Константин се тада још осећао одлично. Стизао је да доста пажње посвети и припремама војног свештенства. Наручио је и посебне велике шаторе за одржавање служби божјих. У време хришћанског празника Васкрса Господњег заказао је састанак са свим својим генералима у Никомидији.

Болест и смрт

Једног јутра Константин није дошао на састанак сазван да би се размотриле могућности садејства родова војске приликом прелазака преко великих река. Требало је да реферишу префекти коњице и пешадије, а такође и да се расправи питање брзе изградње понтонских мостова. Знало се да је цару нарочито стало до разговора о мостовима, јер је и сам две судбоносне битке добио захваљујући неочекиваном форсирању река, додуше много ужих од водених токова које ће, вероватно, сада морати да пређу. Да ли ће наћи грађевински материјал на лицу места или све треба понети са собом? Утолико више је присутне изненадило кад је стигла порука да разговарају без присуства његовог величанства. Били су просто запањени што ту одлуку није пренео официр-ађутант, него хришћански епископ Евсевије. Шта се њега то тицало? Потенцијално поприште судбоносних битака била је Месопотамија, што значи земља између две реке, Тигра и Еуфрата. Команданти су почели да проучавају терен и могућности за напредовање и напад, али су се убрзо споразумели да без присуства цара не доносе никакве одлуке. Константин се цео дан није појављивао ни пред саветницима, ни пред војском. Није хтео да прими ни Аблавија, а ни Меркурија. Дворили су га свештеници. Кад ни сутрадан ујутро цар није дошао на састанак свог Тајног савета, Аблавије је отишао до царевог стана. Гардисти пред улазом били су збуњени. „Опрости, племенити команданте и префекте, али речено нам је да нико, баш нико не сме да уђе... Господар не прима.” „Ко ти је то рекао? Цар Константин лично?” „Није. Свети епископ Евсевије је пренео његово наређење.” „А он је унутра? Код цара? Евсевије?” „Тренутно јесте. Моле се.” „Овог часа да си извео тог попа!” Командир страже се колебао, али је брзо попустио пред оштрим погледом свог старог команданта. Кроз неколико минута се вратио са епископом који је почео да виче: „Како се усуђујеш да свог цара прекидаш усред молитве? Он ти поручује...” „Слушај, ти!”, Аблавије је свештеника ухватио за прса, исукао кратки мач из корица и врх му наслонио на врат. „Како се усуђујеш да станеш између цара и врховног команданта његове војске? Желим да видим свог господара сад одмах, јеси ли разумео? Идемо!” Забезекнути стражари помакли су се у страну. Још под претњом исуканог оружја, Евсевије је ишао напред. Аблавије је сумњао да је Константин још уопште жив. Затекао га је на постељи необично бледог. Поздравио га је сасвим слабим гласом, али се очигледно обрадовао: „Добри мој Аблавије! Добро ми дошао. Склони тај мач, шта ће ти овде?” „Нису ми дали да уђем, господару, па сам се уплашио да ли је тај гад аријански...” „Знам ја да си ти више волео Атанасија, мада се никад ниси мешао у те расправе. Ценим ја то...” Константин је посустао, изгубио глас, притискао десну руку на леви део груди. Као да није имао даха. Онда се мало повратио. „Нећемо о томе...” „Зар си заиста ти наредио да никог не пусте?” „Јесам. Нисам хтео да ме видите оваквог, разумеш? Осим тога, све ми се чини да ћу ускоро

имати посла са његовим врховним командантом...” Показао је на Евсевија и успео да се насмеши. „Морам да се припремим за тај рапорт.” Аблавије је сасвим непротоколарно сео на руб цареве постеље и ухватио га за руку која је била врела. „Господару! Свака част свештенству и вери. Знаш да сам и сам одавно хришћанин. Али ми сад морамо да донесемо неке важне одлуке. Прво, много је боље разгласити да си мало болестан и да се лечиш него да се не појављујеш и да о томе нема никаквих саопштења, јер легије могу помислити да више ниси жив, да те је неко убио и да се то крије. А ако се војска узнемири...” „Имаш право. Слажем се. Дајем ти одрешене руке да објавиш шта сматраш да је најзгодније.” „Друго, ја ћу, наравно, одмах позвати најбоље лекаре. Ти сад мораш да лечиш своје тело. Знам, душа је душа, али тело је тело. И Евсевије сваки час зове лекаре кад га нешто мало заболи.” „Добро, добро... Учини како мислиш. А ја бих желео...” Префект и стари Константинов ађутант из младих дана се уплашио. Још га никад није видео у таквом стању, тако неодлучног, никад његов глас није звучао уплашено и молећиво. „Изволи, господару! Шта наређујеш?” „Хтео бих да идем у Хеленополис. У бању. Да се окупам у врелој води. Можда ће име моје мајке да ми помогне.” Константин је својевремено наредио да се изграде палате и купалишта изнад топлих извора у старом месту Дрепанум у Битинији и то место назвао по мајци Јелени — Хеленополис. Лекари су сматрали да му то не може нашкодити. Иначе је увек јахао или радо и много пешачио, али сад је Константин морао да путује у носиљци са навученим завесама. Тако је пренет до пристаништа. Носиљка је постављена у кабину позлаћене барке са пурпурним једрима. Аблавије је променио личну стражу и одредио да са царем буду само његови најповерљивији људи. Међутим, у царевој близини остали су такође и епископ Евсевије и његови млади свештеници. Стражари су стајали око царских одаја, попови су заједно са лекарима били код њега унутра. Он је то захтевао. После неколико дана позвао је послугу и наредио: „Донесите ми одећу за свечане пријеме.” „Ти си још слаб, господару наш величанствени, сваког можеш да примиш и овако... Узвишеност твоја налази се у твојој личности, а не у злату на тканинама.” „Учините како сам наредио!” „А кога да ти позовемо? Кога, господару, желиш сада да примиш у царском руху?” „Никога!” Робови су из великих ковчега брзо извадили потребне предмете и све остало. Дошли су берберин и коморници. Помогли су цару да устане и да се одене. Дотерали су му браду, опрали му запуштену косу, пажљиво га очешљали. „Донесите огледало!” Два роба су отрчала у собу, иначе намењену за гардеробу, и донела велико огледало. „Пустите ме!” Отресао се многих брижних руку које су га придржавале. Неколико тренутака успео је да стоји сам и усправно. Грашке зноја појавиле су се под тешком дијадемом, украшеном са два низа бисера и бројним скупоценим драгим камењем. Први пут је осећао да не може да понесе златом извезени пурпурни плашт преко раскошног одела, готово се затетурао, једва је успео да се одржи на ногама, ни помислити није могао да прими мач у руку. „А сад ми дајте онај бели, ланени огртач који ми је моја мајка послала из Свете земље...”

Ако су неки чланови послуге, Евсевије и три-четири свештеника, па чак и дежурни лекар, који су присуствовали необичном чину, у почетку помислили да цар због своје болести даје хировите, бесмислене наредбе, сад су схватили да ништа није случајно и још брже су извршавали његове налоге. „Помозите ми да се пресвучем.” Бацио је још један поглед у огледало. Учинило му се као да се опрашта од неког. Посматрао је себе још једном као цара. Вероватно последњи пут. Онда је дао да га свуку до голе коже и обуку му само лаки, галилејски огртач. „Све ово можете да однесете. Склоните то. Пурпур у овом животу више нећу додирнути. Сад хоћу да легнем, уморио сам се.” Још увек нико у сали није смео да проговори ниједну реч. „Желим да спавам. Кад се будем пробудио, разговараћу с тобом насамо, оче Евсевије.” Први пут је свештеника ословио са „оче” као хришћанин. Спавао је неколико сати. Кад је поново отворио очи, видео је Евсевија како клечи поред његове постеље и моли се. Мало опорављен, почео је шаљивим тоном: „Е па, сабрате епископе, ја сам ти сад заправо катихумен. Да ли ћеш бити строг са мном док ме будеш посвећивао у тајне наше вере?” „Господару!... Брате мој, Константине, ти, који си божјом вољом руководио Васељенским сабором надахнут Светим духом, ти познајеш Свете тајне боље од мене. Обрати се молитвом непосредно Господу, он те је одавно изабрао и посветио, он нека те води, во имја...” „Добро, добро! Нешто сачувај и за обреде после моје смрти. Ти знаш да сам заправо имао намеру да се крстим у реци Јордан...” „Да, господару... Хоћу да кажем, Константине мој.” „Сад то лепо разгласи на све стране. Шта ја знам... Не верујем да бих још стигао до Јордана. Али добро звучи. Наравно да не знам шта се налази тамо преко...” „Немој сад да хулиш, молим те.” „Нећу. Ево... Знам да многи шпекулишу и желе да се покрсте непосредно пред смрт, јер мисле да ће тако чистији изаћи пред лице Творца. Не верујем да је он тако наиван да не зна ко је желео да га превари и одлагао крштење са намером да у међувремену настави да ниже грехе. Ако ми се не буде признавало да сам ипак све чинио са најбољом намером, са жељом да Империја ојача, а то је било добро и за веру, нећу добро проћи.” „Молим те најусрдније, бар јавно никако не говори у том ироничном тону. То заиста не приличи катихумену. Не би ваљало да народ сазна како се изражаваш управо због оног вишег интереса, о коме говориш и сам.” „Слажем се, слажем.” Опет је морао да се мало одмори. Чак је и очи затворио. Евсевије је стрпљиво чекао. „Можда бих сад требало да кажем да сам срећан, заиста срећан, јер бих морао да будем уверен да сам достојан вечног живота и да ће ме обасјати божанска светлост. Не знам... Несрећан свакако нисам. Уморан сам. Радује ме што ћу моћи да се одморим, спаваћу дуго, вековима, хиљадама година...” Мало се зачудио. „Није ваљда да плачеш, мој Евсевије, попе матори. Шта ти је? Није ваљда да волиш овакво чудовиште, као што сам ја?” Цар је издао наређење да га пренесу у Никомидију, али не у главну палату, на чијем је крову била позната башта, него у раскошну царску вилу у предграђу Анкирона. Док су пловили преко благо усталасаног Босфора помакао је завесе са прозора кабине и посматрао море, галебове, жив саобраћај ратних и трговачких бродова под пуним једрима, који се одвијао кроз мореуз. Из постеље више није устајао. Позивао је команданте и достојанственике који су се већ налазили овде, као и оне из нове престонице. Многи су стигли на време чак из удаљених

провинција. Опраштао се од оних које је боље познавао и предавао им неке мање поклоне за успомену. Диктирао је и породични тестамент, а за извршиоца је одредио свог другог сина са Фаустом, Констанција. „Ево још једног царског наређења које се мом Евсевију баш и неће много свиђати...” Евсевије је за време свих аудијенција стајао леђима ослоњен на зид. „Аблавије! Написати наређење да се укида прогонство епископа Атанасија!” „Господару!”, огласи се Евсевије из позадине. У присуству званичника и даље је цара ословљавао само протоколарно. „Он више није хришћански епископ, него обичан зликовац. Он је отровао нашег доброг сабрата Арија.” „За то нисмо нашли никакве доказе. Ако је тако, као што ти кажеш, Бог ће му судити. Видиш, а мој добри Аблавије мисли да је у том погледу невин... Немојте ме и на самртној постељи салетати својим досадним теолошким препиркама. Поверовао сам у неопходност и велику корист тесне сарадње Христове цркве и царства земаљског, пре свега да би завладало јединство. Јединство, разумете ли? Јединство цркве и јединство државе! Јединство вере и јединство власти! То ми сачувајте!” Говорио је све тише. Знао је то и сам, али није успевао да подигне глас. Није више био сигуран ни да ли је разговетан, да ли га добро разумеју. Болови у грудима нису били неподношљиви. Заиста се није бојао, био је чак радознао. Само се осећао слаб и мало се стидео због тога. Евсевије га је крстио уз присуство неколико свештеника. Цар није хтео већу церемонију. Свештенство је сматрало да не треба да се сазна да је Константин тек сада стварно примио свети сакрамент. Сутрадан после крштења цар је диктирао Закон о потпуном изједначавању фламинаца, многобожачких свештеника, са хришћанским и ослободио их пореза и осталих обавеза према држави. И после крштења и даље је водио рачуна о оним својим поданицима који су припадали другим вера ма и култовима. Другог дана после крштења примио је Аблавија: „Седи ту, молим те, као неки дан, кад си се заиста уплашио за мене. Тада сам схватио да си ми ти једини пријатељ. Кажи, шта мислиш, да ли су Фауста и Крисп...” Аблавије је ћутао. „Видим да сад нећеш моћи да ме слажеш. Говори истину! Да ли је то била нека страшна сплетка?” Аблавије је заплакао. „Сад и ти плачеш. Можда ми нећеш веровати, али пре неки дан ту ми се заплакао и Евсевије. Шта ће вам то кукање? Не умирете ви, него ја. Знам, ти си ми био највернији, мој Аблавије. Од ране младости, сећаш се... Знам зашто нећеш да ми одговориш. Не знаш шта би било горе за мене. Ако су били невини, да сам их убио. А ако су били криви, што су ми то учинили. Па можда ћу ускоро моћи лично да их питам. Тамо горе. Требаће ми храбрости да им погледам у очи...” Застао је мало, па наставио: „Да ли ти верујеш у тај рај, друже мој? Или само у онај хладни ад? Пакла, ако га има, ваљда ме је спасло крштење, шта мислиш?” Константин је говорио мирно, разложно, као да се распитује о следећој етапи неког заједничког путовања или војног похода. Изненада је, готово усред реченице, мало задремао, али је кроз четврт сата опет био будан и наставио скоро чио, јер се Аблавије није помакао са места: „Знаш ли чега се најрадије сећам?” „Како бих знао, мој господару?” Цар га је ухватио за руку присно, другарски: „Сад ћу ти рећи. Али пре тога ми обећај да нећеш бити много тужан...” „То ти не могу обећати.”

„Буди војник. Ниси више тако млад, убрзо ћеш за мном...” „Хвала ти што ти мене тешиш.” „Можда сам ја сада јачи. Баш због тога што не морам више ничег да се бојим. И срећан сам што још могу да се сећам. Сећам се радо како сам, опростивши се од Галерија, јахао из Сирмијума све док нисам стигао до свог оца. Можда сам чак три недеље спавао у седлу и био страховито поносан на себе што то могу да издржим. Питао сам се да ли ће Галерије покушати да ме заустави, али нисам у то заиста веровао, нисам се бојао... Као што се ни сада не бојим, веруј ми. То је можда било најлепше у мом животу, јахати, дању и ноћу, јахати преко целог континента, кроз шуме, равнице, преко река, а у сусрет моћи и царству. Све сам већ тада наслутио, заиста све... Мој Крисп није био сасвим такав... Није! Имао је нешто од благости свог деде, мог оца Констанција. Можда је ипак био мало мек и добар да би сам владао нашим Царством...” Аблавије је ћутао. Осећао је да је стисак цареве руке све слабији, па се није ни помакао. „У сваком случају, био је од боље грађе него сви Фаустини синови, зар није?... Сад је касно о томе размишљати. Волео бих да верујем да ће Империја опстати. Поступајте по мом тестаменту. Помози мојим синовима, Аблавије, помози им... Можда ће удружити своје способности...” Готово већ у бунилу питао је једва чујно: „А шта мојој Фаусти да однесем као поклон?” Стари префект је мислио да је цар опет само мало задремао, али време је пролазило, а он се више није ни помакао.{43}



13. САХРАНА И ЕПИЛОГ



Тиридат је у једној палати персијске престонице Мадаин имао на располагању две повеће просторије са излазом на башту и једног роба као личног слугу. Тај роб, хришћанин, читао му је, помагао при умивању и пресвлачењу, неговао га и заједно с њим молио се Богу. Пошто није имао других задовољстава, бивши јерменски краљ је доста јео и пио. Прилично се угојио и кретао се споро и неспретно, не само због тога што ништа није видео него и због тромости целог тела. Понекад је са извесним гађењем опипавао свој све већи трбух, своје све млохавије ноге. Разуме се да није могао да се бави спортом. Пошто је ослепео престале су његове раније упорне, готово неподношљиве главобоље. Сазнао је да су Персијанци разгласили да су га они ослепели за казну што је био краљ, како се сада говорило, њихове провинције. Није схватао зашто. Његов грчки лекар већ давно га је упозорио да може изгубити чуло вида. Жалио је за бојама, зеленилом лишћа и траве, плаветнилом неба и мора, црвенилом сунчевог заласка иза планина. Да ли се мртви тако сећају живота, као он шаренила света? Али живот је био и превући осетљивим дланом преко свиленог јастука, мрсити косу робиње, помиловати њен меки образ, њену кожу. Онај врач Мобед, који је предводио изасланство код Константина, повремено га је обилазио јер је налазио задовољство у разговору са умним бившим владаром и војсковођом, атлетом и светским путником. Обавестио га је да је Константин непосредно пред смрт примио хришћанство. „Ти ме не лажеш, Мобеде?” „Не. Зашто бих те сада лагао?” „Шта ја знам... Можда само да би видео како ћу реаговати. Значи, остатак свог живота провешћу овде. Овако.” „Зар си се надао нечем другом?” „Јесам. Надао сам се да ће Константин лако разбити ваше армије и да ће ме избавити. Хтео сам да умрем у Гарнију, у својој Јерменији.” „Зар ти нисам рекао да је свог синовца Ханибалијана наименовао за краља Јерменије, као да ти више и ниси жив?” „Био је у праву. Слеп и болестан више не бих могао да владам. Жао ми је што нећу бити сахрањен у својој земљи. Али свеједно, свеједно... Знаш, захваљујући мени, мом рођаку Григорију и мени, ипак је Јерменија постала прва хришћанска краљевина на свету. То више нико променити не може. Ви најмање. А да ли нешто знаш о томе како су и где сахранили Константина. И шта ће сада бити?” Римске легије, већим делом окупљене ради похода против Персије, биле су запањене вешћу о царевој смрти. Прости војници цепали су своју одећу и плакали, официри су се јадали да су остали као сирочићи без доброг оца. Међутим, генерали нису имали времена за жалопојке. Заказивали су седнице. Одлучили су да делимично прихвате Константинов тестамент. Између себе нису нашли предводника побуне против њега. То је значило да армија признаје владавину нејаких синова великог императора, али за сада су им оставили само њихове досадашње титуле цезара, ниједног од њих нису прогласили за августа. Брзи курири на коњима кренули су ка удаљенијим армијама и пренели ту поруку. Привремено су интернирали Далмација млађег, који је на основу тестамента требало да влада делом Царства у којем су се управо налазили. Синове су некако признали, синовца нису хтели никако. И тиме су показали да без њих ништа неће моћи да се уради. Царевим синовима су послали поруку да што пре дођу у Цариград ради сахране свог оца. Двадесетогодишњи

Констанције је стигао први. У доскорашњем главном граду чије је име носило Царство, у Риму, завладала је велика и искрена жалост иако му је Константин одузео ранг престонице. Јавна купатила и пијаце су спонтано престали да раде, отказане су све позоришне представе, забрањена весеља и игранке. Сенат је са жаљењем констатовао да нема права да цара подигне у ред богова јер се покрстио, али је наредио да се Константин наслика како се одмара на небеском своду. Цареви посмртни остаци су у суморној, бесконачно дугачкој поворци пренети преко Босфора, војници и свештеници су певајући корачали за њим до луке, укрцали се у многе лађе и чамце, па су на другој обали мореуза наставили све до највеће царске палате, где је Константиново тело изложено у престоној дворани. Државни протокол се држао традиционалних обичаја и упркос протесту хришћанских епископа цареви посмртни остаци су оденути у свечану пурпурну одећу и положени у златан ковчег. Али око њега су пламсале велике, беле, воштане свеће. Германски гардисти су даноноћно чували посмртну стражу. Достојанственици Царства долазили су редом и бацали се на колена пред покојником. Обилазио га је и народ из престонице. Обичан свет је искрено плакао. На новцу који је искован тим поводом цар је носио ознаке бога, али нису исковани остали стари пагански симболи, као што су ломача, орао у лету или храм неког познатог грчког или римског божанства. С једне стране налазило се Константиново лице, које као да је било прекривено некаквим велом, с друге је приказан како управља четворопрегом који је кренуо пут неба и сунца, одакле му се у сусрет пружа велика рука. То је био симбол прихватљив за хришћане, који су могли помислити на пророка Илију, док је рука могла бити божја, међутим, та слика није вређала ни присталице других вера. Погребна поворка је пошла од царске палате преко Константиновог форума кроз већи део града, све до четвртог брежуљка где се налазио маузолеј у склопу Апостолске цркве. На челу поворке корачао је Констанције, јер Константин и Констанс нису успели да стигну на време. За њим су марширале легије, прво копљаници, а затим пешадија у тешким оклопима. Испред цркве војници су се постројили у полукруг и хришћански свештеници су преузели мртвог цара од армије. Апостолска црква изграђена је као базилика, а маузолеј је био смештен одмах поред ње. Међутим, на основу жеље изражене у Константиновом тестаменту, и овде је такође постављен олтар, тако да су службе могле да се одрже пред његовим саркофагом. Народ је говорио да је црква дванаест апостола постављена тачно на оном месту где се раније налазио храм дванаест божанстава. Причало се да је Константин захтевао да га признају као тринаестог апостола. Такође, и да тлоцрт ове цркве личи на основу цркве коју је његова мајка подигла над Христовим гробом у Јерусалиму. Неки су веровали да је желео да хришћанске посмртне свечаности приликом његовог погреба личе на стару римску апотеозу царева, уздизање у ред божанстава и да се надао да ће после смрти бити обожаван као још један син божји. Евсевије Кесаријски сматрао је потребним да то изричито порекне у својој књизи, што је најважнији доказ да је таква прича кружила светом. Две године после Константинове смрти објавио је како је у току тридесетогодишњице владавине један клерик у царевом присуству говорио да ће „у вечном животу бити уздигнут да влада заједно са Сином божјим”. Евсевије је нагласио да је Константин на то реаговао веома нерасположено, рекавши да би и таква помисао с његове стране била дрскост и да му је једина жеља „да се придружи народу божјем.” Констанције, као једини присутан царев син, поуздао се највише у оне генерале који су му ласкали и говорили да је он позван да преузме цело очево наслеђе. Имао је само двадесет година. Његов отац више пажње био је посветио годину дана старијем Константину, али он је тек

требало да стигне у престоницу. Трећи брат, Констанс, још је био дечак. Војници су прво убили Константиновог полубрата Јулија, као могућег претендента на престо. Његове синове Гала и Јулијана поштедели су само зато што су још били мала деца. Аблавије је покушао својим ауторитетом да се супротстави руљи. Убили су и њега. Није поживео дуго после друга и господара, коме је служио целог живота. Убрзо затим убијен је и Далмације кога је Константин Велики, као полубрата, одредио да влада престоницом и источним делом Царства. Убијен је и трећи Константинов полубрат, Ханибалијан, наименован за краља Јерменије. Млади Констанције стајао је на челу тог крвавог оргијања, позивајући се на очев тестамент у којем је он био одређен за извршиоца последње воље покојног цара. На дух тог тестамента се, међутим, уопште није обазирао, јер је он позивао на јединство породице, династије и државе. Младић је мислио да ће војска заволети њега, поштовати га због убилачке енергије и да ће моћи сам да се одржи на престолу. Његова браћа, односно, њихови саветници и војсковође, с тим се нису сложили. Већ прве године после Константинове смрти између њих је дошло до оружане борбе око тога ко ће завладати новим главним градом, па тако и источним делом Римског царства. Тек су се у септембру месецу споразумели да формално петнаестогодишњи Констанс преузме тај део земље, а Констанције да се што пре повуче. На Западу је у међувремену избио још жешћи рат између легија оданих младом Константину и Констансу. Констанс је имао успешније официре. Само три године после смрти Константина, сада већ названог Великим, у Аквилеји је погинуо његов најстарији син, који је носио његово име. Константинова породица показала се као право проклето Танталово племе. Његова деца су изгледа заборавила оне вечери у Треверису када су се окупљали око родитеља, када је поштован и вољен отац говорио о слози и срећи и причао о свом животу. Поготово су заборавили његове савете. Као да је то била бајка, а не њихово детињство. Он, тај добар човек, убио је њихову мајку и најстаријег брата. Како су онда узајамно могли да се опходе с љубављу? Констанције је повео рат против Персијанаца како га је његов отац замислио, међутим, у целом царству је почело право расуло. У Галији је један виши официр, Магненције, подигао побуну. На крају тамо више ниједан војник није био спреман да се бори за Констанса као цара. Најмлађе дете свемоћног цара бежало је из града у град, из једног села у друго, на крају су га неверни војници убили у неком забаченом пиринејском засеоку. Царство је тако најзад опет остало под једним скиптром јер су се сви претенденти — сви из лозе Константина Великог — међусобно потаманили. Владар је остао Констанције, млади човек који се у сваком погледу понашао као источњачки деспот, мада је ватрено исповедао хришћанску веру. Објавио је: „Све што ја будем зажелео, важиће као црквени закон и воља божја!” Многи свештеници одани Христовој вери знали су да Констанције извитоперава законе божје. Бивши саветник његовог оца, сада већ веома стар шпански епископ Осије, није могао да се сложи с њим. Младом владару противио се и тврдоглави Атанасије. Констанције је наредио да се оптужи за велеиздају, тако да је патријарх александријски опет морао да бежи како би сачувао голи живот, овога пута у пустињу. Пошто није имао сопствене деце, Констанције се сетио својих млађих рођака, Гала и Јулијана, мада су њиховог оца убили његови војници. Гала је наименовао за свог цезара, али после се уплашио да би могао још за живота да му постане супарник, па је наредио да га смакну. Од мушке родбине у животу је остао само Јулијан, син Јулијана Констанција. Није се остварила жеља Константина Великог да створи моћну, сложну династију и империју на темељу Христове. Последњи изданак лозе, Јулијан, као дечак васпитаван за хришћанског свештеника,

добро образовани, најписменији члан породице, покушао је не само да заустави развој него чак и да точак историје окрене у обрнутом смеру. Одбацио је хришћанство. Поново је захтевао подношење жртава и обраћање старим боговима, не би ли и њему помогли да васкрсне стару славу. Због тога су га назвали отпадником. Уз име Јулијан наденули су му име Апостата. Погинуо је млад, рањен је копљем из непознатог правца у јетру, у рату против Персијанаца. Често се заборавља опомена коју је изрекао први римски цар крштен у име Оца, Сина и Светога духа, принцип којег се држао до последњег дана живота, упркос свим недоследностима, свирепостима и убиствима: „Нека нико ником ништа не наметне на силу! Како год нечије срце пожели, тако нека се понаша, тако нека му и буде.”

* * * Литература о Константину Великом је непрегледна. Његови први биографи, Евсевије Кесаријски и Лактанције, били су не само његови савременици него чак и лично блиски с њим, данашњим језиком речено, навијали су за њега, али управо због тога нису сасвим поуздани. Историчар Зосим — Зосимускоји пише готово стотину година после Константинове смрти, непријатељ је хришћанства и зато веома критичан према свему што је тај владар чинио, због чега ни њему не можемо потпуно да верујемо. И после њих, кроз векове, код сваког аутора морамо проверити да ли он пише са становишта православног или римокатоличког хришћанства, да ли је верски неопредељен или атеиста, па тек онда да одлучимо до које мере га сматрамо поузданим. Укрштањем противречних података донекле се приближавамо историјској истини. Посебан су проблем легенде, јер оне не могу да настану без повода у правом животу, па морамо да размотримо и разне могућности њиховог настанка. Православна црква овог генијалног војсковођу и државника, рођеног у Нишу, поштује као свеца, римокатоличка црква га, медутим, наводи у свом календару, али је највишу почаст подарила само његовој мајци Јелени. Рим Константину замера то што је центар Царства пренео на Исток, али такође и суровост недостојну свеца, на првом месту убиство супруге и сина. Аутор историјског романа мора да проучи све њему доступне изворе, али слободан је да изабере само оно што се њему чини важним за сопствену причу и на крају сноси одговорност пре свега за то како је приказао карактере историјских личности. О многим детаљима, о којима се усуђујемо да приповедамо, немамо сигурна сведочанства, али нема никакве сумње да је Константин архитекта оне римске државе античког времена која је у историју ушла као Imperium Romanum Christianum. Развој хришћанства се без њега не може замислити. После њега само ће још једанпут његов рођак Јулијан, звани Отпадник, покушати да свету врати старе грчке и римске богове. Судбина Константинове породице подсећа на проклетство Танталовог племена из грчке митологије. Тантал — Танталос — проклет је заједно са свим својим потомцима кроз пет колена, јер се исувише дрско приближио боговима. Константин Велики — Flavius Valerius Constantinus — рођен је вероватно 27. фебруара 274, а умро 22. маја 337. године. Он је најупечатљивија историјска личност која је икада рођена на тлу Србије.

Крај

Обрада: Диско Нинџа

На ћирилицу пресловио: puramoca021

О аутору

Иван Ивањи је рођен 1929. године у Зрењанину. Књижевник је и преводилац. Родитељи, обоје лекари, Јевреји, убијени су 1941. године, а он се спасао бекством код рођака у Нови Сад. Ту је ухапшен у марту 1944. године, после чега је био заточен у концентрационим логорима Аушвиц и Бухенвалд до априла 1945. године. Завршио је средњу техничку школу у Новом Саду, после тога студирао архитектуру, а затим и германистику у Београду. Преко двадесет година био је преводилац за немачки језик Јосипу Брозу Титу, као и другим државним и партијским функционерима. Паралелно с каријером педагога, новинара, драматурга и преводиоца, и бројним функцијама које је обављао у културном животу Београда и дипломатији, Ивањи се бавио и књижевношћу и од ране младости објављивао поезију, прозу, есеје, бајке и драме. Његовим најзначајнијим делима сматрају се романи Човека нису убили (1954), Диоклецијан (1973), На крају остаје реч (1980), Смрт на Змајевој стени (1982), Једна мађарска јесен (1986), Прескакање сенке (1989), Константин (1988), Барбаросин Јеврејин у Србији (1998), Гувернанта (2002) Балерина и рат (2003), Човек од пепела (2006), Стаљинова сабља (2008), Јулијан (2008), као и збирке приповедака Друга страна вечности (1994) и Порука у боци (2005). Објавио је збирку есеја Немачке теме (1975), као и политичку публицистику у књигама Писма из Хаване (1984) и Титов преводилац (2005). Прво издање романа Константин, објављено 1988. године у Београду, исте године објављено је и на немачком језику. Овај роман представља део романескне трилогије о римским царевима рођеним на јужнословенском тлу (Уз Константина, романи Диоклецијан и Јулијан). Његова дела превођена су на немачки, италијански, енглески, мађарски, словачки и словеначки језик. С немачког и мађарског језика превео је десетине књига песама, романа и драма познатих светских писаца (Гинтер Грас, Густав Мејринк, Ендре Ади, Шандор Вереш, Бертолд Брехт, Карл Јасперс, Магда Сабо и др.). Са супругом живи у Бечу и Београду.

{1}

Под псеудонимом Агатангел — Агатхангелос — око стотину година касније заиста се

појавила књига о Тиридату, Григорију и ширењу хришћанства у Јерменији у њихово доба. У њој аутор описује догађаје у првом лицу као да им је присуствовао, али постоји сумња да ли је то изворно, или само касније пронађено дело. {2}

И Тиридат и Григорије су историјске личности. За Григорија — Григориоса, на јерменском званог и Лусарович легенде кажу да је 13 или чак 15 година без воде и хране провео под земљом, али је несумњиво око 315. године постао епископ и први поглавар — католикос — Јерменске хришћанске цркве.

{3}

Диоклецијан је проглашен за цара на збору источних легија, на којем је убио префекта

гарде Апера, а апер на латинском значи вепар. Што Тиридат овде говори једним делом се ослања на историјске чињенице, а делом на роман о Диоклецијану истог писца. Односи, а поготово дијалог, између историјских личности Тиридата III и Светог Григорија, званог илуминатор, почивају само на индицијама. Ебокарум је данашњи Јорк, а Треверис данашњи Трир. {4}

У Ечмиадзину, древном главном граду Јерменије, који зову и Валаршапат, и данас стоји

Црква Свете Рипсиме, изграђена и освећена 619. године, у којој се наводно чувају мошти те светице. {5}

У Јерменији се још и данас препричавају разне легенде о Тиридатовој тешкој болести и

чудесном излечењу пошто је Григорија ослободио из јаме и пошто га је он крстио. Каже се да се разболео, јер је наредио убиство девице Рипсиме и њене игуманије Гајане. Реч је о 12, 33 или чак 50 убијених хришћанских девојака. Постоји и легенда да је Диоклецијан хтео да обљуби Рипсиме, она је побегла чак у Јерменију, а Тиридат је жудео за њом управо због тога. {6}

Јерменски краљ Тиридат III — Тиридатес, на јерменском Трдат — примио је хришћанску

веру од Светог Григорија, званог илуминатор, утемељивача јерменске, григоријанске, хришћанске цркве највероватније 302. године после Христа. Има додуше и историчара који верују да је то легенда и да је до тога дошло неколико година касније. {7}

Хеленистички храм Сунца, о којем је реч у овом поглављу, постојао је све до XVII века,

када се срушио у току земљотреса. У време СССР-а пажљиво је реконструисан и може се обићи у месту Гарни удаљеном 28 километара од Јеревана. Ту се налази добро сачувани део мозаика пода некадашњег полукружног купатила краља Тиридата. {8}

Константин је рођен највероватније 274. године у Нишу. Постоје и претпоставке да је

рођен десетак година касније, али биће да се он представљао млађим него што је био. Сматра се да је његова жена Фауста рођена 296, а Крисп 304. године. За свадбу се верује да је одржана 307. А поуздано се зна да је Констанције Хлор умро 25. јула 306. године. {9}

Константин се Фаустом вероватно оженио у Аквилеји, можда и у Треверису, данашњем

немачком граду Триру на обали реке Мозел. Камен темељац тог града положен је око 15. године после Христа, у време владавине Октавијана Августа. Колонија Агрипина је данашњи Келн, мост је био код данашњег предграђа Дојц. {10}

Сирмијум је данашња Сремска Митровица, а Ромулијана Феликс, Галеријева последња

резиденција, археолошки тек недавно потпуније објашњен Гамзиград.

{11}

Ебокарум је Јорк.

{12}

Аквилеја — на латинском Aquileum — око 45 километара од Трста, данас је место са око

3.500 становника, значајно по ранохришћанском мозаику, али у време Диоклецијана и Константина био је то значајан град са око 200.000 становника. {13}

Битка код Мулвијевог (или Милвијевог) моста — Понс Мулвиусводена је 28. октобра

312. године. Лактанције, римски историчар, а хришћански проповедник, после пет година описаће борбу овим речима: Константин је у сну упозорен да божји знак наслика на штитовима својих војника и тек после да крене у бој. Послушао је и наредио да се нацрта коси X са пресавијеним горњим врхом Христовог имена. Наоружана тим знаком, његова је војска кренула у напад. Тај опис звучи доста хладно и реалистички, али неколико деценија касније, већ после Константинове смрти, Евсевије у својој Vita Constantinipile да му је цар лично испричао како се на једном ранијем маршу, једног светлог преподнева, само сунце на небу претворило у знак крста и да су се сунчевим зрацима исписане на небу појавиле речи: Са овим знаком ћеш победити! Евсевије такође тврди да је лично видео царски, драгим камењем украшен знак или стег лабарум, копље које на врху има златни венац, док је са попречне краће мотке висила квадратна застава са небеским знаком божјим, по свој прилици оним X и P. На самом копљу био је причвршћен и медаљон са Константиновим ликом, а такође су придодати и медаљони са портретима његових синова. {14}

Рострум у ствари значи прамац брода, али како су Римљани 338. године пре нове ере од

прамаца заробљених бродова градили платформу за говорнике, та реч се употребљава за означавање узвишеног места са којег се говори. Курија је у оно време била зграда у којој је заседао Сенат, данас та реч означава управу уопште, а посебно врх Римокатоличке цркве. Капитол — Mons capitolinus — најмањи је од седам брежуљака на којима је изграђен Рим, на њему су се налазили храмови најважнијих богова и сматран је центром државне и верске управе Царства. {15}

Porta nigra, двоспратница на улазу у антички град, у Константиново време се још није

тако звала јер је пешчаник од кога је изграђена много касније потамнео, па је тек тада добила име, царско купатило и многи други грађевински објекти, посуде из оног времена, накит, алатке и други предмети и данас се могу видети у немачком граду Триру, некадашњој Augusti Treverorum, и оближњим музејима. Довољно су сачувани и аула царске палате и рушевине арене за 25.000 гледалаца. Захваљујући свему томе, нађеном мозаику и рељефима, данас имамо прилично јасну представу о животу у IV веку. Један од најсигурнијих путоказа кроз политичку историју управо је ковање новца под разним властима. {16}

Готово је невероватно, али Лактанцијева мисао о демонима, како је овде пренета, изворна

је. Хришћански Цицеро, како га неки називају, записао је своја размишљања о демонима у IV веку, баш као што је овде наведено у дијалогу са Константином. И то је доказ да је паганство тада још било прилично блиско хришћанству. {17}

Описани Константинов славолук добро очуван стоји још и данас у Риму.

{18}

Емона, у којој је срушен Константинов кип, данас је Љубљана.

{19}

Битка код Цибалиса, данашњих Винковаца, вођена је 8. октобра 314. Године.



{20}

Споразум који су Константин и Лициније потписали по свој прилици 13. јуна 313. године

обично се назива Миланским едиктом или Едиктом о толеранцији из Милана. Заправо је то био протокол о договору два владара, данашњим језиком речено нека врста закона о реституцији за хришћане. Лициније по свој прилици није био свестан његовог значаја, а да ли је Константин већ имао далекосежне планове који ће водити до Првог васељенског сабора можемо само да наслутимо. {21}

Осије — у литератури зван и Осиус из Кордове или Хосиус, Хозиос, Осиос-роден је

вероватно 257, а епископ је постао 296. године. Пред крај свог живота, стар, наводно, стотину година, доћи ће у сукоб са Константином око аријанизма унутар хришћанске теологије. Умро је у својој домовини Шпанији 358. године. {22}

Арије — Ариус или Ареиос — рођен је око 280, вероватно у Сиренајки, умро је 336.

године у Цариграду. Већ је у време Диоклецијана био ђакон. Његово се учење најкраће може сажети у три тезе: Логос и Отац нису истога бића, Син је Очево створење — постојало је време када Син још није постојао, што је одбијање вере да су Отац и Син једнако вечни. То још сажетије значи да постоји само један, једини Бог, а Исус Христ је његово нарочито драго и истакнуто створење. лако ће, као што ћемо видети, Арије бити побијен на Првом васељенском сабору хришћанске цркве, његово, додуше, искривљено учење аријанизам још ће живети стотинак година. {23}

Манастир Гегард, који се пиви пут помиње већ у другом веку, још и данас постоји.

Налази се 30 километара од Јеревана, који се некада звао Еребуни. Поред старих шпиља, у којима је по предању боравио и Свети Григорије, данашња црква посвећена Аствацацин — Богородици — саграђена је 1215. године, а касније више пута дограђивана. Још се и данас прића о врху копља којим је Исус убијен у Јерусалиму. По другој верзији, чувано је прво у Ечмиадзину, а тек у IX веку пренето у тадашњи Ајриванк који је тек у то време добио име Гегард. Аутор овог романа је још 1983. године у Гегарду посматрао ритуал жртвовања овна на кога су пренети греси једног присутног дечака, баш као што је овде описано. Церемонију је пред олтаром са спољашње стране хришћанске цркве обављао григоријански калуђер. И крпице још лепршају над брзом планинском реком Азак. Као да од посете Пајсанија није прошло седамнаест столећа, него можда само седамнаест недеља. {24}

Адријанопољ је данашњи турски град Једрене на ушћу реке Тунџе у Марицу.

{25}

Описане завршне борбе између Константина и Лицинија започеле су у пролеће 324.

године. Прва одсутна битка, после варке са понтонским мостовима, вођена је 3. јула, поморска битка на улазу у Хелеспонт — данашње Дарданеле — почетком септембра, а битка код Кризополиса — данашњег Скадра — 18. септембра исте године. Занимљиво је упоредити записе историчара оног времена, па чак и разлике у делима истих писаца у периоду од неколико деценија. У Historia Ecclesiae Евсевије још говори о Лицинију као побожном и Богу милом цару, а у Вита Цонстантинае, најважнијем извору једног савременика о Константиновом животу, додуше сумњивом због спремности аутора на сваки актуелни компромис и блискости са владарем о коме пише (готово као Владимира Дедијера са Титом), истог Лицинија назива именима као што су страшна звер, зли демон, подмукла гуја, па га чак описује и као аждају која страда под копитама Константиновог коња или прободен његовим копљем (као што ће се касније приказивати Свети Ђорђе). Сличне, мада не тако велике

противречности налазимо и код Лактанција, који је такође ружно писао о Диоклецијану на чијем је двору радио. При томе је важно имати на уму да је Лактанције био учитељ Криспа и остале Константинове деце у Треверису, а Евсевију је, наводно, сам Константин под старе дане причао о свом животу, свестан да ће се та сећања улити у неку врсту званичне биографије. {26}

Први општи синод или, како се у српском православљу назива, Први васељенски сабор

састао се по Константиновом наређењу 20. маја 325. године у Никеји. За писца романа је неугодно, али ако се држи историјских података — понекад неопходно да ништа не мења када се јављају две различите личности са истим именом, а поврх тога још су и вршњаци и обојица хришћански епископи. Евсевије Никомидијски — Евсевиос, или како га на латинском називају Еузебије, који ће у овом роману крстити Констанина, а касније бити патријарх цариградски, иначе Аријев друг из младости — умро је 341. године вероватно у седамдесетој години живота. Много славнији је његов имењак Евсевије Кесаријски, роден око 270. године. Епископ у Кесарији, лучком граду Јудеје, постао је 315. и на том положају остао све до смрти 339. године. Написао је историју света, такође и историју хришћанске цркве у десет томова ишто је за нас овде најважније — Живот Константинов, као и бројна друга дела. Његово сведочење је један од најважнијих извора за познавање времена које описује, мада се понешто од тога што износи мора примити са резервом, поготово што се и у самим његовим текстовима налази доста противречности. Атанасије, главни противник у полемикама око Аријевог учења, рођен у Александрији 298. а умро 373. године, сматра се оцем православља. Православна Општа црквена историја казује: Ако је Евсевије био најученији богослов, историк, то је Атанасије, његов млађи савременик, био највећи догматичар, тј. највећи спекулативни богослов свог столећа. {27}

Префект Јулијан, учесник дискусија око Првог васељенског сабора и надлежан за покрајину у којој ће се одржати, наравно нема много везе са својим младим имењаком, царом Јулијаном — Ravius Claudius Ilianus, звани и Јулијан Апостата — који ће на власт доћи готово две генерације доцније.

{28}

Константин је заиста себе сматрао и назвао епископом оних који се налазе изван цркве —

episkopus ton eskos. {29}

Медиоланум је данашњи Милано.

{30}

О правим разлозима зашто је Константин 326. године наредио погубљење прворођеног

сина Криспа и жене Фаусте немамо тачних података. Евсевије и Лактанције, два савременика који пишу о том добу, чак не помињу ту важну, непобитну чињеницу. Захваљујући нешто доцнијим, веродостојним античким историчарима, нема сумње да се све догодило отприлике као што је овде описано. Чињенице су чињенице, али мотиве смо сами морали да потражимо. Према једној верзији, Фауста је оптужила Криспа да је покушао да је силује, како би га искључила из наследства. Константин га је због тога убио, али када је сазнао да га је Фауста преварила, убио је и њу. Нама то није звучало логично. Староримско право изричито је предвиђало смртну казну за браколомство маћехе са пасторком. Константин је баш те 326. године не само потврдио, него и пооштрио тај закон. Криспа је неоспорно осудило судско веће у данашњој Пули. Знамо да је правило било да се због одређених злочина кривцима суди и пресуда извршава у провинцији у којој је злочин почињен или у којој је преступник ухваћен. Медутим, овде је била реч о царевом сину и

команданту морнарице. Немогуће је да је суђење одржано и погубљење извршено без Константиновог знања. Да су му сина убили на основу судске фарсе, а без његовог наређења, цар би се љуто осветио, па би о томе било података који би доспели до нас. Знамо такође и да је наређено да се избришу све успомене на Фаусту, да се изврши damnatio memoriae. То је значило рушење кипова и повлачења из оптицаја новца са њеним ликом. {31}

Цркве које је Константин основао 326. године још се и данас зову fuori le mora — изван

зидова. То су San Paolo изнад наводног гроба Светог Павла, Sant' Agnese u via Nomentana и San Lorenzo, обе подигнуте на гробовима тих мученика. На терену на којем је стајала царска вила у част два римска мученика изграђена је такође црква SS. Pietro e Marcelino. Она је била повезана са великим царским маузолејем округле основе. У њему је после смрти положена царева мајка, Света Јелена. Због тога се тај маузолеј и данас зове њеним именом. Од базилике саграђене на месту Јеленине палате у данашњем Триру ништа није остало у изворном облику, јер је на делу темеља и језгра у XI веку започета изградња катедрале, која је дограђивана све до 1716. године. О сусретима Константина и папе Силвестра немамо никаквих поузданих података. Постоје само легенде, меду којима и једна историјски неприхватљива, да је Силвестар крстио Константина још 1316. године и заузврат добио на поклон Латеранску палату. Много доцније, у XVI веку, настала је Рафаелова слика на којој је приказано Константиново крштење. Ова слика данас се налази у Ватикану, али она, наравно, ништа не доказује. Ту верзију су једно време нарочито форсирали римокатолички летописци, изводећи из те бајке одређена права за римског епископа, који је истовремено као папа постао глава целе католичке цркве, а што су порицале остале хришћанске цркве, нарочито православна. Извесно је да су се те две историјске личности свакако морале срести, па је због тога машта романописца имала слободан простор. {32}

Аквилеја се данас на словеначком зове Оглеј. То је место западно од реке Соче, десетак

километара удаљено од Јадранског мора. {33}

Елија Капитолина, како је цар Хадријан назвао град који је поново подигао на рушевинама Јерушалајима, главног града Јевреја који је порушио Веспазијанов син Август Тит, постојала је још као престоница Јебушићана две хиљаде година раније. Неки провинцијски префект Понције Пилат, послат тамо по казни као неспособан чиновник, наредио је да се погуби јеврејски бунтовник, мањевише на захтев јеврејских свештеника и добростојећих грађана, а да заправо није знао шта је урадио. Ко би могао замислити да ће због тога настати нова вера, јача од свих старих култова? Занимљиво да Јосип Флавије, Јеврејин који се родио као Јозеф бен Матиас, поп па распоп, Веспазијанов ослобођеник, касније Титов стенограф и историчар, у својим хроникама цео тај случај није чак ни поменуо. Преводећи његово дело, Евсевије га је мало допунио и убацио неке пасусе о Исусу из Назарета. Било је необично што сами Јевреји нису хтели ни да чују за тог бога коме су се клањали народи света.

{34}

Свети плашт се и данас једном годишње у процесији проноси кроз катедралу у Триру.

Први пут се у озбиљној литератури помиње тек 1196. године, каже се да је из дела испод западног хора катедрале пренет под нови олтар у источни део. Да је Света Јелена — по римском начину писања Flavia Iulia Helena Augusta — плашт донела са свог путовања по Јудеји, први је тврдио немачки монах Алтман у IX веку. Током столећа парче тканине, које називају плаштом или туником Исуса Христа (на немачком — der heilige Rock), све више је губило од своје супстанце. Данас се састоји од

црвенкастомрког свиленог сатена, тила, фине свилене газе и слоја зеленог филца. Ватикан до сада није дозволио да се најмодернијим научним методама утврди старост те реликвије. Легенда да је Јелена пронашла крст на којем је Исус Христос био разапет још је ранијег датума. Сигурно је римски цар Хадријан 135. године после Христа наредио да се изван зидина новоподигнутог града сагради пагански храм на месту где су хришћани сматрали да је била Голгота. Јелена је наредила да се изврше ископавања и тако је, како легенда гласи, нашла крст или крстове. Разликовати легенде од историјских чињеница понекад је немогуће. Спорно је и само место рођења Свете Јелене, неке енциклопедије тврде да је рођена у Дрепаному, данашњем Карамирселу у Турској, други у Триру. Ми смо уверени да је рођена у Наисусу, у нашем Нишу, јер на то упућује највише индиција. Што се тиче односа данашње цркве према Јелени и њеном сину Константину Великом, можда је овде најпогодније да се цитира Општа црквена историја Јевсевија Поповића, некадашњег професора Православног богословског факултета у Черновицима. Говорећи о Константину он каже: Захвална црква ставила је њега и његову матер у ред светитеља, јер су Константин и Јелена око ширења хришћанства стекли таквих заслуга, које су сличне заслугама самих апостола. Западна црква је ту част, медутим, указала само матери царевој, Јелени. {35}

Није доказано да су посмртни остаци Констанција Хлора заиста пренети у саркофаг у

којем почива Јелена. Сигурно је само да је, пошто је великих димензија, био намењен за брачни пар. О неком другом гробу Констанција Хлора не знамо ништа поуздано. Сигурно је да тај саркофаг данас стоји у Ватикану и романописац има право да претпоставља да у њему вечни сан сањају двоје Нишлија, Света Јелена и њен незаконити супруг, отац Светог Константина Великог, Констанције звани Chlorus, што значи: Бледолики. {36}

О Рипсиме, Гајане и других педесет девица које је Тиридат обешчастио или убио у

Јерменији препричавају се бројне легенде, а њима у част подигнуте су и цркве. Има, међутим, и мање страшних легенди које однос краља, који је увео хришћанство, према оснивачу Јерменске цркве Светом Григорију и светитељкама описују позитивније, па Рипсиме у њима личи на Шехерезаду из Хиљаду и једне ноћи. Наша прича је комбинација непотврђеног предања и пишчеве маште. {37}

Феликс Ромулијана је Гамзиград. Археолошка истраживања доказују да су ту заиста

стајале Галеријеве палате и сакрални објекти, али се на том подручју није развио већи антички град. {38}

Камен темељац Цариграда — Константинопоља, Константинополиса — положен је 4.

новембра 326. године, дакле готово непосредно после убиства Криспа и Фаусте. Аутору романа се, медутим, учинило да композиција једне овакве књиге захтева извесну растреситост приповедања, па су због тога та два догађаја раздвојена, а и зато јер нам се чини да ни са каквим мотивом нису повезана. Стари град Визант — Византион, односно Byzantion — подигнут готово хиљаду година раније, 660. пре Христа — Константин је одмах петоструко проширио, назвао га новим Римом — Nova Roma — и пожелео да урбанистички личи на Рим. Турци су тај град већ од средњег века почели називати Истамбул, али Цариград — Константинопољ — званично је добио то име тек 28. марта 1930. године под владавином Кемала Ататурка.

{39}

Група четири тетрарха данас стоји у Венецији код улаза у Дуждову палату, испред Porte

della Carta. Доста дуго се није знало кога представљају ти ратници. Мислило се чак да су маварске војсковође које су покушавале да отму дуждово благо. Тек средином шездесетих година XX века археолози су у данашњем Истамбулу нашли парче порфира велико тридесетак центиметара, које је тачно недостајало испод леве ноге десне фигуре. Отада се верује да су Венецијанци кип донели из Цариграда у XIII веку. Овде ваља признати да постоји и друго тумачење, наиме, да та четворка заправо приказује Константинове синове Константина II, Констанција II и Констанса и њиховог брата од стрица Далмација, јер је требало да они по Константиновој вољи сачине следећу тетрархију, а име трга Филаделфион значи братска љубав. Али зашто се та лепа реч не би односила и на оно што је Диоклецијан желео да оствари са својим сувладарима? Диоклецијанова тетрархија је владала две деценије као прво колективно руководство у историји, а ова друга се веома брзо распала, готово пре него што је уопште заживела. {40}

Посвећење новог Константинопоља слављено је 11. маја 330. године, свега четири године

пошто је положен први камен темељац. Био је то један од најфантастичнијих градитељских подухвата у светској историји. {41}

Аријева изненадна и необична смрт у јавном нужнику, непосредно после посете царској

палати, а пред сам позни тријумф вишеструко је посведочена. То се догодило 336. године. Швајцарски историчар Јакоб Буркхарт коментарише: Остаје необјашњено да ли је отрован и од кога. Константин није имао интереса да га убије. Новији Константинов биограф, немачки историчар Еберхард Хорст, каже да је то била чудна смрт, која је у своје време изазвала јавне гласине или је прихваћена као божја пресуда. Православна Општа црквена историја износи: И већ се приближио дан свечаног примања Арија у цариградску цркву, када Арије, осамдесетогодишњи старац, изненада умре, што православни сматраху казном божјом, док његови једномишљеници не пропустише да прогласе последицом тровањем које на њему извршише Никејци. При том не треба заборавити да православна црква Атанасија сматра једним од својих оснивача. Писцу романа преостаје да потражи мотив. Аријеви противници су га свакако имали јер је, као што смо видели, већ било општепознато да се цар може убедити час у ово, час у оно. Атанасије ипак више није успео да се врати на Исток. Његово место епископа у Александрији остало је упражњено све до 340. године када је, већ после Константинове смрти, за александријског епископа изабран аријанац Григорије из Кападокије. {42}

Константиново писмо Шапуру углавном је аутентично, као и неочекивана подела Царства и, ничим раније наговештено, унапређење Далмација млађег. Писмо је могло настати под утицајем Евсевија Никомидијског (кога увек треба јасно разликовати од Евсевија Кесаријског, што је утолико теже јер су обојица хришћански епископи са аријанским уверењем, а имали су сличан утицај и на Константина Великог). Помињање светости, додуше, као и цео моралистички тон, покушава да хришћански акценат приближи Шапуровом двору, који је био под утицајем Зороастрове вере и филозофије.

{43}

Константин Велики умро је у Никомидији 22. маја 337. године. О његовој смрти, као и о

томе када је и да ли је уопште крштен, постоје бројне легенде, историјски уверљиво ништа није доказано. Рафаел је створио велику слику на којој Константина крсти папа Силвестер I у Риму. Данас се налази у Ватикану. Данас ни римокатолички аутори не верују да је тако могло бити, јер

се тај цар све до пред смрт није одрекао ни указивања поштовања другим вероисповестима и култовима. Припреме за рат против Персије интензивно су се вршиле у пролеће 337. године. Извесно је да је римска страна преговарала са једним Шапуровим изасланством, али немамо веродостојних података о чему и са каквим исходом. Статус катихумена у рано доба хришћанства био је одређен за оне одрасле људе који су се припремали за крштење, па су за то време добијали поуке — катихезу — од посебно одређених вероучитеља-катихета.