Istorijski Razvoj Vaspitanja i Pedagogije

Istorijski pregled razvoja vaspitanja i pedagogije Istorija vaspitanja je neposredno integrisana u istoriju društva jer ono predstavlja neposrednog ucesnika i svedoka u tom razvoju. Osnovne i najvažnije etape razvoja vaspitanja: U prvobitnoj zajednici vaspitanje jos nije izdvojeno u posebnu društvenu delatnost i sastavni je deo celokupnog života i rada tih primitivnih zajednica. Nerazvijenost oruđa za rad i još nediferencirana čovekova svesna aktivnost uslovili su i način vaspitanja. Odvijajući se još uvek sa značajnim elementima oponašanja i u sklopu opšte brige za održanje vrste, vaspitanje se svodi na elemente 1. prenošenja radnih iskustava (sakupljanje plodova, lov, ribolov, zemljoradnja), 2. usvajanja običaja i 3. verovanja plemena i rituala koji su učvršćivali tu zajednicu. Vaspitanje je približno isto za sve, a o pripremi mladih za život brinu svi odrasli članovi zajednice. Ono se ostvaruje kroz direktno sudelovanje onih koji vaspitavaju i onih koji su vaspitavani. Razvojem sredstava za proizvodnju, pojavom privatne svojine, viška vrednosti i prisvajanja rezultata tuđeg rada, dolazi i do pojave prvih socijalnih podela i razlika (podela rada i elemenata vlasti i sl.) Javljaju se zahtevi za sve složeniji sadržaj vaspitanja. Pojavljuju se plemenski vrači, žreci, isluženi ratnici i prvi učitelji. Vaspitanje se postepeno institucionalizuje, odvaja od neposrednog rada, pa i tekućeg društvenog života. Time se postepeno pojavljuju i socijalne razlike u oblasti vaspitanja, pošto ono obuhvata relativno mali broj privilegovane dece i odraslih. Najstarije ljudske civilizacije se upravo po organizovanošću vaspitanja i stepenu pismenosti razlikuju od divljih i varvarskih plemena koja su ih okruživala. U sumerskim školama se na glinenim pločama učilo klinasto pismo. Školovanje se plaćalo, disciplina je bila stroga a učilo se ponavljanjem i prepisivanjem. U Indiji je vaspitanje bilo religijsko (svete knjige-vede) i isključivo kastinsko. Persijanci su obraćali pažnju na fizičko zdravlje i borilačke veštine, intelektualnim vaspitanjem su se bavili sveštenici. Stari Kinezi su takođe imali organizovano vaspitanje za više slojeve i u njemu je dosta vremena odlazilo na usvajanje komplikovanog pisma koje se sastojalo od oko 15 hiljada znakova. U Starom Egiptu se sistem vaspitanja delio na dva sistema: sistem vaspitanja za ezoterike (duhovne vrednosti) i egzoterike koji su u svoje vaspitanje uključivali i elemente praktičnih znanja (geometrija, građevinarstvo, navodnjavanje, i sl.) Za antičko društvo karakteristično je vaspitanje koje je bilo organizovano u Sparti, Atini i Rimu. Spartanci su imali tipično vojenizirano, zajedničko vaspitanje sprovođeno u nekoj vrsti vaspitno-vojnih logora i zasniva se na principu jednostavnosti: jednostavna ishrana, skromno odevanje, jednostavan govor (lakonski govor) i odricanje od svih zadovoljstava. Osnovno je vežbanje u ratničkim vežtinama, izdržljivosti, ratnom lukavstvu i sl. Intelektualnom vaspitanju nije pridavan veći značaj. U Atini se po prvi put postavlja kao cilj vaspitanja harmonijski razvitak ličnosti (kalokagatija-lepota i dobrota) Konstituisan je prvi sistem vaspitanja. Od 7. do 14. god postoje dve vrste elementarnih škola: škole gramatista (čitanje, pisanje, račun) i škole kitarista (muzika, literatura, umetnosti). Od 13. do 15. godine pažnja se posvećuje razvoju tela u posebnim vežbalištima, palestrama. U gimnazijumima mladići pričaju o politici, filozofiji,

književnosti, ali se bave i gimnastikom od 16. do 18. god., a potom postaju efebi i obavljaju vojničke dužnosti. Za odrasle su postojale filozofske škole (Akademija, Liceum). U Rimskom carstvu se izdvajaju tri vrste škola za dečake od 7 do 16 godina: elementarna (čitanje, pisanje, račun, gramatika), gramatička (latinski, gramatika, književnost) i retorska (zakoni, pravo, istorija, filozofija, geografija). U srednjem veku vaspitanje je staleško. Mladi feudalci prolaze kroz praktičnu obuku u sedam riterskih veština (jahanje, plivanje, mačevanje, lov, šah, stihovi), uče se ponašanju na dvoru i viteškim turnirima i ne poklanjaju veliku pažnju intelektualnom vaspitanju. Duhovni stalež tj. sveštenstvo svoje obrazovanje je sticalo kroz parohiske, manastirske ili katedralne škole. Učili su teologiju i sedam slobodnih veština (trivium: gramatika, retorika, dijalektika; kvadrium: aritmetika, geometrija, astronomija i teorija muzike). Tokom XII i XIII veka jačanjem gradova i građanskog staleža, udruživanjem zanatlija i trgovaca, počinju se otvarati gradske ili esnafske škole (cehovske, gildske škole) a od XII se počinju otvarati i prvi univerziteti. U novom veku mlada buržoazija stvara uslove za realizaciju velikog broja pedagoških ideja: 1. proklamovanje ideje '' narodna škola'', 2. nastava je organizovana na maternjem jeziku (a ne na latinskom) 3. u nastavne sadržaje se uvode realije (tj tekovine prirodnih nauka) 4. škole se opremaju o trošku gradova i države 5. donose se ''školski ustavi'' i vrši postepena etatizacija škole Vaspitanje nije više samo stvar porodice i crkve već sve više opšta stvar i briga države. Industrijska revolucija dovodi do masovnosti obrazovanja. Organizovanje društva i države postaje zavisno od sistema vaspitanja što dovodi do konstituisanja posebne naukepedagogije. Socijalističku uređene zemlje nastavljaju tendencije karakteristične za industrijsko društvo. Dolazi do pojačane etatizacije , favorizuju se sistemi kolektivnog vaspitanja, marksizam se proglašava jedinom filozofskom osnovom socijalističke pedagogije. Na samom kraju 20. veka došlo je do naučno-tehnološke revolucije. Raste potreba za obrazovnim kadrovima polivalentnog, kreativnog i komunikativnog profila, koji se lako mogu dokvalifikovati, prekvalifikovati i celog života usavršavati.