Istorija svetskog pozorista i drame

Eshil Za razumevanje Eshilovog dela značajno je da se upoznamo sa društvenim i istorijskim okolnostima u kojima je živeo. Vreme u kome je živeo nam omogućuje da saznamo toliko stvari koje su bitne za Eshila da ne moramo da žalimo zbog škrtosti podataka iz njegovog života ili zato što neko pitanje nismo u stanju da razrešimo. Rođen je 525god pre n. e. u Eleusini, u vreme teških potresa koji su se osećali usled raspada i preuređenja stare aristokratske države (Atine). Upravo se približavao kraj njegovih dečačkih godina, kada je 510 godine bilo okončano vreme tiranije, koje uprkos dugom miru i procvatu grada nije donelo konačno razrešenje sporova. Kada je Eshil bio dečak izgledalo je da je novoosnovana država u prvim godinama svog postojanja već krenula u susret svojoj propasti. Teško da bi neko mogao da porekne blagonaklonost bogova koji su tako očevidno zaštitnički držali svoju ruku nad Atinom, pošto je sukob između spartanskih kraljeva u poslednjem trenutku osujetio peloponeski napad. A da zemlja Atike stoji pod zaštitom božanskih sila pokazaće se i u vreme kada je Eshil bio zreo čovek. U onoj bezuslovnosti odluke s kojom Atina, suočena sa opasnošću da bude uništena, svom snagom suprotstavila nadiranju ogromnog carstva, u nepokolebljivosti volje koja ne odstupa od odbrane rodnog grada, mi prepoznajemo držanje tragičkog čoveka koje će se u narednim decenijama obelodaniti na atičkoj pozornici, kao i iskonsku snagu jednog htenja koje ne zna za pogađanje, svejedno da li na njegovom kraju pobedonosni opstanak ili potpuno uništenje. Paralela nije slučajna, jer je tragedija doživela svoje konačno uobličenje u trenutku kada su se susreli Eshilov genije i veliko doba Atine. Eshil je bio i učesnik bitke na Maratonskom polju i na njegovon nadgrobnom spomeniku piše da želi da ga pamte po tome. Na tom i takvom tlu izraslo je ono duboko uverenje o isprepletanosti svekolikog ljudskog delanja sa božanskim, koje čini osnovni element Eshilovske tragedije. Umro je 456.god pre n. e. u gradu Geli na Siciliji. Za života je pobedio na dramskim takmičenjima 13 puta. Poslednji put je pobedio sa jedinom sačuvanom organskom trilogijom starog sveta – Orestijom. Danas imamo 7 njegovih sačuvanih tragedija: Persijanci, Pribeglice, Sedmorica protiv Tebe, Okovani Prometej, Orestija (Agamemnon, Pokajnice, Eumenide). Atinjani su ga izuzetno cenili i posle njegove smrti: doneli su zakonsku uredbu po kojoj svako ko želi da prikazuje Eshilove drame, dobija hor i može da se takmiči sa njima kao da su nove. Orestija Put od Persijanaca iz 472. do Orestije iz 458. god. sa njena tri glumca označava besprimeran napredak u upotrebi dramskih izražajnih sredstava. Eshilovo dramsko stvaralaštvo je započelo četvrt veka pra Persijanaca. Ti rani komadi nisu sačuvani ali su verovatno bili još primitivniji i još u većoj meri određeni pesmama hora. Moguće je da je kompozicionu formu trilogije upravo razvio Eshil. Eshila u punoj meri upoznajemo u njegovoj Orestiji koja je sastavljena od sačuvanih tragedija: Agamemnon, Pokajnice (Žrtva na grobu) i Eumenide kao i od izgubljene satirske igre Protej. Lanac zločina porodice Pelopida, koji je kulminrao u Orestiji, je poduži. Da bi se lakše pratili događaji u ovim tragedijama potrebno je upoznati se sa dešavanjima koja su im prethodila i uslovila ih.. Pelop, Tantalov sin je želeo da se oženi Hipodamejom,ćerkom Enomaja, kralja Arkadije. Enomaj, upozoren od proročišta da će ga ubiti budući zet, a možda i potajno zaljubljen u svoju ćerku, nametao je proscima trku s kočijama. Onaj ko bi je izgubio morao je da umre, a kako je Enomaj imao kobile brže čak i od Severnog vetra, Aresov dar, uvek je pobeživljavao. Kada je tako ubio mačem 12 prinčeva, Bogovi sa Olimpa su rešili da 1

se umešaju.. Posejdon je poklonio Pelopu zlatne, krilate kočije u koje su buli upregnuti krilkati konji. Međutim, kada je Pelop video glave bivših prosaca uplašio se i obećao Mrtilu, kraljevom kočijašu, da će mu dati pola kraljevstva i prvu bračnu noć sa Hipodamejom ako izda Enomaja. Mirtil je to i učinio. Kralj je poginuo ali Pelop nije ispunio svoje obećanje i bacio je Mirtila sa svojih letećih kočija u more. Dok se davio Mirtil je prokleo Pelopa i njegove potomke. Kasnije je Pelop stvorio kraljevstvo koje je po njemu dobilo ime peloponez (Pelopovo ostrvo) ali kletva je stigla njegove sinove, Atreja i Tijesta koji su bili pretendenti na mikenski presto. Kao stariji, Atrej je smatrao da on ima puno pravo da bude kralj. Tijest je postao ljubavnik Atrejeve žene Evrope i dokopao se runa. Tako je Tijest postao kralj Mikene. Međutim, Zevs je bio naklonjen Atreju i naterao svog brat Helija da okrene sunčane kočije ka istoku.. To je protumačeno kao ljutnja bogova i Tijest je prognan.Tada je Atrej postao kralj. Zločini su se nastavili kada je Atrej saznao za vezu Tijesta i Evrope i da bi se osveti pozvao je brata iz izgnanstva kako bi se navodno pomirili.Zatim je ubio njegova tri sina,skuvao ih izneo neke njihove delove pred brata.Kada se ovaj najeo, izneo mu je njihove udove. Tijest ih je prepoznao i pobegao povraćajući, a zatim prokleo Atrejevo seme strašnom kletvom. Kasnije je Tijestov sin Egist uspeo da ubije Atreja i stavi oca na mikenski presto. Tijest je vladao sve dok ga Agamemnon, Atrejev najstariji sin, nije zbacio i ponovo prognao. Agamemnon i Menelaj su bili braća. Obojica su bili opterećeni strašnim kletvama Mirtilovim i Tijestovim, a uz to je Agamemnon više puta pokazao surovost i častoljublje. Prvi ratni pohod ga je odveo na svog daljeg rođaka Tantala koga je ubio kao i njegovog sina,a njegovu ćerku Klitemnestru je nasilno oženio uz blagoslov njenog oca Tindareja, kralja Sparte. Agamemnonov brat Menelaj se oženio drugom Tindarejevom ćerkom ,Helenom i u miraz dobio spartanski presto. Agamemnonovo častoljublje se iskazalo i kada je Paris oteo Helenu i odveo je u Troju. Stao je na čelo grčke vojske i odveo je u rat. U Aulidi je vojska morala da stane zbog nepovoljnog vremena. Vrač Kalhant prorekao Grcima da neće izaći iz aulidskog zaliva ako ne žrtvuju Agamemnonovu ćerku Ifigeniju boginji Artemidi. Agamemnon je to učinio izazvavši veliku tugu i bes Klitemnestre. Pod Trojom je za ljubavnicu imao lepu robinju Hriseidu, a pred kraj se zaljubio u proročicu Kasandru, Prijamovu ćerku. S njom se, pošto je porušio grad njenog oca, Troju, zaputio kući, Klitemnestri, čiji je ljubavnik postao Egist. Tu počinje Orestija.. Na osnovu broja stihova sve tri drame (1673, 1076,1048) vidimo da je prvi komad ujedno i ekspozicija za celu trilogiju. I čin Pozornica nam se predočava u novom izgledu: prvi put imamo čvrst scenski zid, koji je potom za klasičnu dramu ostao jedna privremena tvorevina od drveta, s tim što ovde predstvalja palatu Atrida u Argu. Na krovu leži stražar i žali se na tegobe noćnog stražarenja, koje obavlja po nalogu Klitemnestre. Ona mu je stavila u zadatak da pomno osmatra hoće li se ukazati vatreni znak koji, prenošen s brda na brdo, Argu treba da dojavi pad Troje. Stražar se žali ne samo na muke noćnog stražarenja, već ga muče i brige zbog prilika u domu njegovog gospodara (zato što sada Klitemnestra, Agamemnonova žena, živi sa Egistom). U tom trenutku se u daljini ukazao vatreni znak koji oglašava pobedu. Usred pobedničke razdraganosti, obuzima ga i osećanje zebnje i nelagodnosti: iako se raduje što će uskoro prihvatiti ruku svog gospodara brine se zbog stanja u palatai koje će zateći Agamemnon. Zatim odlazi da javi Klitemestri novosti. Ovaj prolog stražara deluje na nas kao govorni prolog koji kao objašnjenje prethodi horskom pevanju. Prolog »Agamemnona« kao bitan deo ekspozicije nije samo sasvim uključen u igru, već je u njegovim malobrojnim stihovima data i cela osnovna atmosfera drame. To isto osećanje provejava i iz hora agrivskih staraca koji sada stupaju na scenu,pa prema tome vidimo da dvosmislenost boji dramu od pošetka (i dobro je i nije što se vraća). Hor govori o Parisu koji se otmicom Helene ogršio o gostoprimsvo i neće moći da izbegne propast, najavljuje misao o krivici i kazni koja čini osnovni motiv cele trilogije. Naredna pesma hora započinje sa znamenjem orla koji proždire zečicu, pri čemu ta

2

slika vojsci u Aulidi nagoveštava konačnu pobedu, ali ujedno i zahtev Artemide da joj bude žrtvovana Ifigenija. Hor govori dalje kako je boginja zaista onemogućila flotu da zaplovi, pa se Agamemnon neizbežno suočava sa odlukom koju mora da donese: da li da svoje sopstveno dete žrtvuje na oltaru boginje ili pak da žrtvuje slavu i cilj ratnog pohoda. Tu možemo da vidimo Eshilovog čoveka u sudbonosnoj situaciji koja ga ne oslobađa lične odgovornostičovek sam mora da donese odluku. U ovoj sceni vidimo kako Eshil ljudsko delanje tumači iz spleta sudbinske nužnosti i sopstvenog htenja kada za Agamemnona kaže:«stavio je jaram nužde i pristao na svako delo.« Zatim nam se nemilosrdno prikazuje slika Ifigenije-device koja nemilosrdno moli za svoj život. Ovaj deo prevazilazi granice horsko-lirske pesme, koju Euripiod, na primer, koristi kao neki ukrasni detalj.. Ifigenija je prinešena na žrtvu, flota može da zaplovi ali ostaju budni mržnja i osvetoljublje Klitemnestre u palati u Atridu. Reči stražara koje su bile pune nagoveštaja, sada su dobile svoje dublje značenje. Ova pesma hora je sastavljena iz tri celine. Između dela koji prikazuje sliku orla koja ima proročanske najave (I) i njihovim ispunjenjem žrtvovanjem Ifigenije (III) stoji himna Zevsu (II). Tu je upotrebljena prastara, kultna forma dozivaja:«Dive, Dive, milil ti se tim imenom da te zovem, njime tebi zborim sada...« Ovde se Zevs prikazuje kao bog koji nadrasta sve ostale bogove, u njegovim rukama je pravda kojuoj on omogućava da se ostvari: »Smrtnom stvoru on pokaza kojim putem um da ide: Patnjama se pamet stiče...... Svet bogovi snažno drže, al su opet milostivi.« Iz ovih stihova se jasno izdvaja misao koja se javlja i na drugim mestima trilogije a to je učiti i spoznati putem patnje jer celinu posedujemo tek kada joj dodamo i onu drugu spoznaju: ko dela, mora da pati. Delajući čovek postaje kriv, svaka krivica za sobom povalači svoju kaznu u patnji, a patnja vodi čoveka saznaju stvari. To je put božanskog kroz svet kako ga je Eshil video. U međuvremenu je prikazana Klitemnestra koja stavlja žrtvu. II čin Klitemnestra stupa na pozornicu i tumači starcima (horu) značenje poruke plamena koji se prenosi sa brda na brdo sve dok nije stigao do Arga. U pesmi hora koja zatim sledi se ne oseća nikakva glasna radost. Hor govori da jedino Zevsova volja i njegovo nepogrešno suđeje stoji iza pada Troje. Ubrzo zatim se pesma ponovo usmerava ka opštoj misli o krivici i kazni, da bi se spominjanjem Helene govorilo o prokletstvu koje leži na vojsci u kojoj radi jedne žene mora da strada ceo jedan narod. U međuvremenu se vojska iskrcala i mi vidimo da je u Eshilovom umetničkom delu merljivo proticanje vremena nevažno u odnosu na oblik pesničkog dela. III čin Treći čin počinje najavom hora da dolazi glasnik. Srećan što je preživeo i ugledao svoju zemlju, glasnik govori i o nevoljama za vreme vojnog pohoda i o oluji koja je uništila deo flote i odnela Menelaja. U svakoj Eshilovoj drami postoji neko sporedno lice. Ovde je to glasnik). Zatim se ponovo javlja Klitemnestra koja trijumfiuje nad sumnjama hora zato što se njeno tumačenje, u koje je hor sumnjao, pokazalo tačnim. Od nje saznajemo da će ona što bolje može dočekati muža i da će on naći vernu ženu koja ga je čekala deset godina. To je u stvari samo njeno pretvaranje, jer znamo da ona muža mrzi zato što je žrtvovao njihovu ćerku i da ga je već odavno izneverila sa Egistom. Kada glasnoik ode hor opet počinje svoju pesmu kazivanjem o Heleni koja je uzrok uništenja Troje (poređenje sa malim lavom kada se čuva) ali se brzo vraća tumačenju celine. Važan deo je kada se ističe pesnikovo uverenje koje se suprotstavlja uverenju svoga vremena da bogovi svijom podmuklom zavisnošću uništavaju preveliku ljudsku sreću: »Često stare kazuju se reči: roditi se,

3

ne mreti bez dece to je puna sreća ljudska. Al iz sreće unucima žalost niče neizmerna. Ja drukčije mislim o tom. Grešna dela i bezbožna Rađaju još više greha.... A čestitioj kući usud lepu decu uvek daje. Na kraju zaključuje da »K, svrsi sve pravda vodi«. Ovim stihovima se jasno kaže da prokletstvo, koje stvara krivicu kao najveće od svih zala, ispoljava se na taj način što tokom generacija uvek nanovo nastaje krivica, iz koje sa samim tim uvek nanovo rađa i nesreća. Iako smo došli skoro do polovine drame, spoljačnja zbivanja još uvek nisu razvijena, zato što ovoj formi eshilovske drame spoljašnje zbivanje ne znači sve. Međutim, Eshil sa majstorstvom nadvija nad dvorac sve gušće, crne oblake. IV čin U toj krajnje napetoj atmosferi i punoj iščekovanja na scenu stupa Agamemnon koji se vratio kući. ( Kao i uvek čin počinje pesmom hora koja hvali Agamemnona) Iako je pobedio i zahvaljuje se bogovima koji su mu pomogli u njegovom govoru se oseća neveselost zato što su razorili grad radi jedne žene. Izlazi Klitemnestra koja pokorno dočekuje muža, hvaleći ga i »kujući među zvezde«. (Objašnjava mu da njihov son Orest nije tu već kod njihovog prijatelja Strofije kako bi se sklonio ako »udari puk«.) Ona naređuje sluškinjama da rasprostru purpurni tepih preko koga će kralj ući u dvor ne znajući da ga u njemu čeka smrt. Pored Agamemnonovog protivljenja da gazi po skerletnom tepihu kao da je neki bog, njegova žena uspeva da ga privoli da to učini. Tako ona pruža nevidljivu mrežu svoje pritvornosti na svog muža. Kralj obaveštava da je doveo jednu tuđinku i naređuje da je milostivo uvedu«, jer kako kaže:«milim gledom zna bog gledat gospodara milosnog«. Na kraju ove napete situacije(ubeđivali su se kako će ući) Klitemnestra ulazi za svojim mužem, ali se pre toga obraća Zevsu pozivajući ga da izvrši ono što namerava da učini: »O Zevse, Zevse svemogući želju mi izvrši«. Sada čujemo hor koga, iako je video povratak pobednika, ispunjava samo strava. On predoseća šta će se desiti, boji se za kralja zbog mogućeg krvoprolića. Hteo je to kralju da kaže ali kao podanik nije smeo, već je obuzdao svoje srce i korisni saveti su ostali neizrečeni. V čin Sada Klitemnestra još jednom izlazi iz palate kako bi pozvala pomenutu prispelu tuđinku koja je ćerka Prijamova a zove se Kasandra. Kraljica je ljubazno poziva u kuću jer namerava da i nju ubije sa Agamemnonom. Kasandra joj odgovara ćutanjem. Gotovo nijedan pesnik nije tako majsorski upotrebio ćutanje kao izražajno sredstvo. Klitemnestra odlazi i u tom trenutku se prolama Kasandrin divlji krik. Kako je ona proročica kojoj je bog Apolon nametnuo tu nezahvalnu službu, otvara joj se pogled u jezivu prošlost kuće pred kopjom stoji. Iako smo iz pesama koje je hor pevao saznali mnogo o krivici i kaznama ove porodice, tek će vidovita Kasandra sasvim ispričati istoriju doma Atrid koji je obavijen kletvom. Kasandra po njegovim stepenicama vidi krv, u uglu uplakanu decu koju je Atrej zakalao i izneo svome bratu Tijestu na trpezu. Ona vidi da će se lanac zločina nastaviti: u njoj će Klitemnestra ubiti Agamemnona. Hor sasvim ne veruje u to strašno proročanstvo ali shvata da ova prorčica iako potiče iz daleka poznaje sve događaje koji su se u porodici dešavali. Na kraju Kasandra vidi da je tu i njen kraj, da će i ona zajedno sa kraljem biti ubijena. Javljaju joj se nove vizije i ona proriče da će se Orest, sin kralja i kraljice, vratiti i osvetiti oca tako što će ubiti njegovog ubicu - Klitemnestru, svoju majku. To će ujedno biti osveta i za njen život. Kasandra lomi svoj prorčki štap - njoj više ne trba. Ona kreća u dvor, svesno ide u neumitnu propast i na tom svom putu u propast izrasta u tragičku veličinu. Dva puta prestravljeno zastaje pred krvavim dahom koji joj iz palate ide u susret, ali ipak sigurno

4

odlazi u smrt. U sledećoj sceni se čuju krici Agamemnona. Dvostruki zločin je izvršen ali zbunjeni hor je nemoćan. Otvaraju se vrata palate i mi vidimo Klitemnestru kako sa krvavom sekirom stoji pored oba leša (Agamemnon je mrtav u kadi a do kade leži mrtva Kasandra). (Ova scena je verovatno prikazana otvaranjem srednjih širokih vrata jer u to vreme nije postojala ekiklema-pokretna mašina za iznošenje već pripremljenih scena iz unutrašnjosti napred.) Sada, Klitemnestra priznaje svoje delo, hvali se njime i slavi mrlju krvi na svom čelu kao znak nebeskog blagoslova koji rosi posejano polje. Započinje dug razgovor sa horom koji je optužuje i predočava svu stravu njenog dela. Međutim, ona je to uradila da bi osvetila »svoj najdraži porod«-svoju žrtvovanu ćerku i kod nje ne nailazimo na kajanje ni preobraženje uprkos tome što je hor osuđuje. Hor ponovo, uporno krivi Helenu za sve strahote Trojanskog rata. Klitemnestra govori da Helena nije uzrok nesreći i sada joj se ukazuje jedno saznanje: delo koje je počinila joj se ukazuje kao karika strašnog lanca kojim je dom Atrida okovan. Opet se javlja misao o silama koje deluju u saglasnosti sa voljom lica. U njoj je delovao demon kuće koji će sigurno i dalje biti prisutan u porodici. I pored toga ona se ne kaje zbog svog dela, i odgovara horu da je Agamemnon ubio Ifigeniju i da ga niko od njih neće oplakivati, već da će ga njegova ćerka Ifigenija u Hadu rado primiti. Uvidevši ovo, Klitemnestra želi da se nagodi sa demonom kako bi prestala ubistva u njihovoj kući: «Od blaga ovog mrvičak bilo bi mi sasvim dosta, da ispod krova žeđ krvi, klanje izgnat mogu.« Međutim, mi zajedno sa horom znamo da je ovo njeno nastojanje bezizlazno, jer ko dela mora i da plati. Sledi razgovor između Egista, koji se raduje smrti kralja shvatajući je kao osvetu zbog Atrejevog gnusnog čina prema Tijestu, i hora koji ga osuđuje,vređa. Hor se nada da će bogovi poslati Oresta da osveti svoga oca. U trenutku kada se hor i Egist sa četom spremaju za borbu nailazi Klitemnestra koja uspeva da ih smiri. Od njenog zanosa i krvožednosti nije više ništa ostalo osim osećanja mučnine. Zato starce savetuja da se vrate svojim kućama a ona sa Egistom odlazi u dvor u kome će vladati.

Pokajnice (Žrtva na grobu) I čin Prolog ovog komada u kome Orest govori na grobu svoga oca posedujemo samo fragmentarno (početak drame nije potpuno sačuvan), ali vidimo da je tu bila snažno izražena osećajna strana. Orest, koji je kao dečak otpravljen iz svoga grada, sada se vratio kući i utonuo u molitvu stoji na grobu Agamemnona. Njegovo srce je čisto, ali i njega će snaga prokletstva svom silinom povući u svoj krug, jer na njemu leži teret Apolonove zapovesti da na majci osveti očevu smrt. U tom trenutku se pojavljuju žene hoefore (pokajnice), koje nose levanicu na grob. Njih predvodi Elektra, Orestova sestra. Orest odlučuje da se sakrije zajedno sa svojim prijateljom Piladom kako ih ne bi primetili. Prvi čin se završava pesmom hora. II čin Teški snovi su naveli Klitemnestru da naloži da ponesu levanicu na grob kako bi na taj način umirili pokojnika. Međutim, Elektra ne može da se moli za majku, ona se izlivajući levanicu, posavetovana od strane hora, moli za Orestov povratak i za osvetu očeve smrti. U tom trenutku Elektra je na grobu oca našla uvojak kose i sluti da je Orestov. Kada je ugledala

5

i njegove stope bila je sigurna da joj je brat u neposrednoj blizini. Tada se Oresto sa svojim prijateljem Piladom otkriva sestri koja u njemu vidi brata, oca i svog kralja. Njih dvoje sebe upoređuju sa izgananicima svog doma, sa siročićima. Orest govori o neumoljivoj zapovesti Apolona da osveti svoga oca. Zatim sledi »lirska partija« u kojoj se hor, Elktra i Orest u izuzetnom umetničkom spletu udružuju u jedan komos-pesmu na grobu. Nekoliko puta se doziva Agamemnon u pomoć svom magijom kulta groba. U toj pesmi opisuje se očeva sramota, nevolje Elektre ali ne u cilju da Oresta nateraju na čin osvete. On je sa takvom odlukom već stupio na scenu. Opet vidimo da u onome što ljudi čine deluje njihova od bogova određena sudbina i njihova sopstvena volja (i Apolon je dao zapovest ali je i Orest sam odlučio). Ali Orest se razlikuje od drugih tragičnih likova jer je njegovo delo najpre bilo podstaknuto spolja-putem Apolonove zapovesti. Zbog toga on i može na kraju da bude oslobođen dela koje je počinio. Da bi i za njega postalo kobno, ono najpre mora da bude potpuno ugrađeno u njegovu volju. To vidimo na onom mestu komosa na kome on izgovara «platiće nam ona«. On tu više ne misli na Apolona, on hoće osvetu pa makar i sam stradao. Horovođa nas izveštava o Klitemnestrinom snu. Ona je sanjala da je rodila zmaja, povila ga, dojila ga a on joj je isisao krv iz grudi. U tom snu Orest vidi na simboličan način prikazanog sebe koji će nauditi svojoj majci. Zatim sledi dogovor kako će Orest ući u palatu. Kao i u Agamemnonu već je polovina komada a tek sada započinje prava radnja. III čin U ovom činu Orest stupa pred Klitemnestru kao putnik iz Fokide i donosi joj vest o smrti njenog sina Oresta u tuđini.( Klitemnestra ga ne poznaje-to ne treba shvatiti s stanovišta realističke dramaturgije. rekao profesor.) Zatim možemo da čujemo njenu kratku žalopojku. Međutim, ona ne žali za sinom, to je jasno. Naprotiv to je srećna okolnost za nju jer ne mora da brine hoće li se on vratiti i osvetiti oca. Ali je zabrinuta u toliko što smrt sina vidi kao nastavak prokletstva porodice koju smrt nikako ne zaobilazi. Ona poziva Oresta i njegovog prijatelja kao mile goste da uđu unutra i šalje po Egista sa pratnjom. Poruku treba da prenese stara dadilja, jednostavna žena koja je očuvala Oresta i koja ne mareći za nevolje i poroke kuće, na dirljiv način žali za detetom koje je podigla. Kada joj hor nagovesti da sve može dobro da se svrši i posavetuje da ne zove i pratnju Egista, ona hitro polazi da tako i uradi. U ovoj drami Eshilovo sporedno lice je upravo dadilja. Čin se završava još jednom pesmom hora koji priziva sile dubina. IV čin Došao je Egist koji je ubrzo i poginuo od Orestove ruke. Zatim je sluga javio kraljici da »mrtvi sada ubijaju mrtve«. Istog trenutka Klitemnestra je sve shvatila: kao što je ona lukavošću ubila muža, tako će i poginuti. Orest ju je ugledao, sustigao i u smrtnom času ona će pokušati da u njemu probudi detinja osećanja. Orest izbegava reč majka. Kada mu je ona razgolitila svoje grudi koje su ga othranile, njemu je u trenutku oslabiti snaga volje: »Al što ću!? Hoćul majku ubit Pilade?« Tada ga je Pilad, koji samo na tom mestu govori u celom komadu, podsetio na zapovest bogova i opomenuo ga da može sa svima pre nego sa bogovima da se »zavadi«. Majka ga i dalje ubeđuje ali Orest ostaje «hladan i gluv kao grob« i na kraju je ubija. Ponovo se kao i u Agamemnonu otvaraju vrata palate i vidi se kako ubica stoji pred obe svoje žrtve. U jasnoj pareleli sa Agamemnonom i ova drama posle širokih priprema vodi do samog dela. Već je Kasandra proročanski govorila o onom ko će se vratiti da »rodu greh okruni«. V čin Poslednjom snagom svog uma Orest će nastojati da se opravda pozivajući se na zapovest Apolona. U toj sceni, u kojoj teško da na tragičkoj pozornici ima ravne, snaga eshilovskog slikovitog jezika dostiže jedan od svojih vrhunaca. Uzalud ga hor uverava da nije učinio loše delo i da će mu vrač Loksija i Delfi oprostiti. Jedino Orest vidi da mu se približavaju sura obličja-Erinije: »Gle strašne žene vidim, kao Gorgone u crnom ruhu,-guste guje kosu im preplele! Ovde više ja ne ostajem.« Gonjen ludilom on odjuri sa pozornice. Drama se završava pesmom hora koji rezimira sve dosadašnje zločine:

6

Atrejev, Ubistvo Agamemnona i sada je osvanuo treći koji je ujedno i spas ali predstavlja i smrt. Eumenide I čin Radnja Eumenida započinje u dubokom miru delfijskog planinskog predela. Pitija, Apolonova sveštenica, koja stupa s molitvom u svetilište, ubrzo se sva prestravljena vraća natrag. Videla je kako na svetom kamenu (koji predstavlja pupak sveta) sedi Orest s krvavim mačem u ruci a oko njega spavaju Erinije. Otvaraju se vrata hrama i ukazuje se njegova unutrašnjost. Iz pozadine Orestu pristupa Apolon koji je spreman da ga zaštiti jer ipak mu je on naredio da ubije svoju majku. On nalaže Orestu da krene u Atinu i da tamo zagrli njen kip. Uz to sa njim šalje i boga Hermesa koji je bog glasnik i provodič ljudi na putu (glasnike štiti Zevs). ......................a kad u grad stigneš Paladin (Atina), ti spusti se i kip njen stari zagrli! I onde za to naći ćemo sudije i reči utešne i blage meleme, i sasvim ćeš se muka tih oprostiti. I ja te nagnah majci krv da proliješ. Rešenje da ljudska krv može biti oprana životinjskom krvlju više ne može da zadovolji pesnikovu misao, pa on pored starog okajanja ubistva, zahteva rešanje koje mu srce nalaže. Orest odlazi u Atinu , gde je boginja Atina, osnivanjem areopaga, pravdu položila u ruke ljudi. U ovom činu se javlja i Klitemnestrin duh koji budi i podstiče Erinije da krenu u hajku. Čin se završava pesmom hora koju u ovoj drami predtavlja hor eumenida. II čin Čin počinje Apolonovim teranjem Eumenida iz hrama i nihovim razgovorom o zločinima Klizemnestre i Oresta. Opet vidimo Apolonov čvrsti stav da će braniti Oresta, opravdavajući njegov zločin, i Erinije koje ne osuđuju Klitemnestru, ali zati idu da »po službi« prate Oresta i osvete krv njegove majke. Pozorje se menja. Sada je Orest u Atini i pada pred kip grleći ga. Međuti, ubrzo su ga pronašle Erinije koje ponovo ističu svoju misao da ako neko nastrada od smrtnika da će svako za taj greh kaznu da trpi prema zasluzi. III čin Kada su pronašle Oresta Erinije ga opkoljavaju i pevaju svoju pesmu okivanja u kojoj dominira misao da su one osvetnice prolivene krvi i da prate ubicu jer je počinio zločin.One žele da budu pravedne sudije i kome su »ruke čiste« njega one ne jure. One ne donose samo stravu, već iz njih govori i pesnik-kada otkriva blagoslov onog straha koji je blagotvoran za čoveka, budući da se bez njega raspada život zajednice: »Imal koga ko ne bledi, ko ne zebe, ko ne dršće kad moj čuje zakon večni?« IV čin Čin počinje razgovorom Atine i Erinija koje za sebe kažu: » Pod zemljom- kod kuće nas zovu Kletvama .... Ubice ljudske od kuće mi gonimo ....gde nikada veselja tračak ne sine.« Predstavivši se tako i objasnivši zbog čega gone Oresta, Atina im napominje da one vide samo delo a ne pitaju za razloge. U razgovoru sa Orestom Atina kaže da ako otera Erinije na zemlju će pasti »otrov« i da će strašna bolest da hara krajem. Zatim sledi zbor koji govori da ako novi Atinini zakoni pobede, ubuduće će roditelje snaći mnoge nevolje od njihove dece. V čin Atina saziva sud sastavljen od građana svog grada, pa dolazi do procesa u kome Apolon brani Oresta od Erinija. ( Na Orestovo pitanje zašto tako nisu postupile i kada je ubijen njegov otac, one pdgovaraju da Klitemnestra, njegova majka nije bila krvni rod mužu koga je ubila, a on majci jeste.) Međutim, mi smo od pesnika čuli da prolivena krv ne može da se spere i da jednom izazvana krivica uvek nanovo rađa krivicu. Kako onda Orest može da bude oslobođen? Njegov slučaj je sa stanovišta odmeravanja krivice i kazne nerešiv, što proističe iz samog toka suđenja, a to se posebno vidi u tome što su na kraju glasovi jednaki. Zevs, kao najviši bog, ume da razreši i ono šti je nerazrešivo-njegova najmilija ćerka

7

Atina daje tumačenje i ustanovljava načelo po kojem jednak broj glasova znači oslobođenje. Na osnovu toga se dolazi do zaključka da čovek sopstvenom snagom ne može da izađe iz kruga koji oko njega sklapaju krivica i sudbina, ali bogovi mogu da otvore taj krug. Sada Orest može radosno da krene kući. Pre no što krene zaklinje se da će njegov Argo zauvek ostati najverniji saveznik Atine. To je vreme u kome je za Atinu, savez sa Argom, usmeren protiv Sparte, bio od ogromnog značaja. Erinije, koje su izgubile spor, pune su besa i najavljuju nove nesreće za zemlju Atine. Zatim sledi veliki deo poslednjeg čina (kojim se on i završava) u kome im se Atina suprotstavlja mirnim rečima sve dok ne privoli duhove osvete i ubedi ih da ostanu u Atini i uživaju kult Eumenida. Na kraju one to prihvataju i obećavaju bogat blagoslov boginjinoj zemlji. Kao duhovi dubina iz kojih su izronile, Erinije su u grčkoj religiji obdarene ne samo da budu nosioci strave, nego i donosioci blagoslova koji takođe živi u dubini zemlje. Kod Eshila one ne bivaju izbačene i savladane, već uklopljene u svet sa blagoslovom onog straha koji predtavlja blagotvorno strahopoštovanje i sa svojim darovima koje po pobožnom verovanju donose iz dubina. Drama se završava zborom službenica boginje Atine. Treći komad Orestije je podesan da nam omogući da spoznamo jednu bitnu crtu atičke tragedije. Igra je započela pred palatom Atrida u Argu, zatim nas je odvela u Delfe, a njen kraj sa razrešenjem se odvija na tlu Atine. Tako su sva pitanja kojima je ova trilogija bogata sasvim uključena u život atinske zajednice. Ova drama nije puka aktualizacija mita, već se forma pesničkog dela ostvaruje iz religiozne svesti o svetosti zavičajnog tla. Sud u čije ruke Atina polaže pravdu je areopag oko koga su se nekoliko godina pre izvođenja Orestije vodile teške borbe. Efijaltu je uspelo da areopag koji je bio nosilac političke vlasti liši svih ranijih prava i ostavi mu samo pravo da sudi za teške (umišljajne) krvne prestupe. Eshil u svom delu nema tendenciju da kritikuje taj čin-i kod njega u drami areopag ima istu funkciju. Međutim, pesnik zabrinuto prati događanja, pa Atina sasvim u duhu pesnikovog etičkog mišljenja kaže: » Ja savetujem: klonite se, građani, i pustog bezvlašća i jarma ropskoga, i svaki strah ne gonite iz države! Zar voli pravdu ko se ničeg ne plaši?« Eshilova tragedija je politička u najplemenitijem smislu reči, u smislu vaspitanja. Ovde je vaspitni element majstorski pridodat umetničkom delu, on proističe iz njega (Albin Leski «Grčka tragedija«). Navedeno mesto je deo svečanog Atininog govora kojim ona govori da areopag treba zauvek da ostane mesto pravde za Atinu. Ona započinje: » Čuj zakon sada, puče zemlje atičke!« Kome se Atina u realnosti u stvari obraća? U scensko-tehničkom smislu, na pozornicu je mogla da bude izvedena jedna grupa nemih osoba koje treba da predstavljaju »puk zemlje atičke«. Međutim boginja se u stvari obraća samom žiteljstvu grada okupljenom u pozorištu. Igra u delu orkestre je lako omogućavala to okretanje i obraćanje prisutnoj publici. To je omogućavalo prisnost umetničkog dela sa njegovom zajednicom. Postojalo je jedinstvo kulturnog života koje mi žarko želimo danas (Leski). Tu je drama bila puna istorijsjka stvarnost u tragediji koja je izrasla iz polisa i onda se obraćala tom istom polisu. Ona ne samo da crpi svoje sokove iz života naroda, već je i sva uključena u život tog naroda. Atička tragedija se odlikuje mnogim velikim crtama, a jedna od najvećih je njena nerazlučiva povezanost sa životom i mišljenjem svoga naroda, što je i čini umetnošću cele zajednice u najplemenitijem smislu reči.

8

Sofokle: Antigona Sofokle Sofokle je rođen u Atini 497 god pre n. e. Vreme u kome je odrastao je bilo drugačije od Eshilovog. U dane Maratona je bio dete i nije mogao da bude svestan strašne opasnosti koja se nadvila nad zemljom i čuda njenog spasenja uz pomoć bogova. On je predstavnik procvata atinske demokratije i to će se odraziti i u njegovim tragedijama koje su sada usavršene (u odnosu na šprethodne).Njegove junake na akciju pokreće slobodna ljudska volja koju pokazuju i u svakodnevnom životu. Zato je posebna karakteristika njihovih junaka individualna pobuna. Kod njega se cela razvojna linija trilogije sabija u jednu dramu. Shodno tome, katastrofa junaka se pomera odmah iza sredine radnje a završni deo se okončava tako da u nama izaziva osećanje razjašnjenja ili kao u Antigoni osećanje pomirenja. I uvek se u tim komadima, tzv. starijim sačuvanim tragedijama,poremećeni red sveta vraća u staro stanje mira.Smatra se da je napisao oko 130 drama i da je postigao čak 24 pobede. Poslednju pobedu je osvojio čuvenim Edipom na Kolonu kog je izveo njegov istoimeni unuk. Pored rada na tragedijama prihvatao se i državničkih dužnosti: bio je blagajnik savezne kase, strateg, sveštenik demona ozdravljenja. Od svih njegovuh drama, danas je sačuvano 7 tragedija: Ajant, Antigona; Kralj Edip, Elektra, Trahinjanke, Filoktet, Edip na Kolonu. Za najbolje mu se smatraju Kralj Edip i Antigona. I jedna i druga su sa motivima iz mita o kralju Edipu. Naročitu pažnju Sofokle je posvetio ženskim likovima, što karakteriše upravo tragediju »Antigona« koja i u naslovu ima žensko ime. Mit o Edipu kao sižejna osnova Antigone Prema ovom mitu kralj grčke državice Tebe, Laj, je bio upozoren od delfskog proročišta da nikako ne sme dobiti dete jer će ga ono ubiti. Iako rešen da tako postupi, njegova žena Jokasta ga je napila jedne noći i ubrzo zatim su dobili sina. Laja je uhvatio strah i bes, oteo je dete, sapeo mu stopala ( po čemi je ovaj kasnije dobio ime Edip-oteklih nogu) i dao robu da ga odnese na planinu Kiteron. Rob se sažalio i dao dete robu korintskog kralja Poliba. Polib i njegova žena Meropa nisu imali dece i prihvatili su Edipa, skrivajući od njega da mu nisu pravi roditelji. Kada je Edip odrastao neko je na jednoj gozbi zlobno primetio da nimalo ne liči na kralja Poliba i Edip je uznemiren, pošao je u delfsko proročište da sazna istinu o sebi. Bog Apolon mu nije rekao ko mu je otac ali mu je prorekao strašnu sudbinu: da će ubiti oca, oženiti se majkom i iz tog braka dobiti decu koja će biti prikleta od bogova i omražena od ljudi. Da bi izbegao sudbinu, misleći da je sin Poliba, odliučio je da se više nikada ne vrati u Korint i zaputio se prvim putem na koji je naišao pri povratku iz proročišta. Taj put je voduio prema Tebi i na njemu se susreo sa starim Lajem koji je išao u proročište da sazna kako da spase Tebu od terora Sfinge-strašnog čudoviišta sa ženskom glavom, lavljim trupom, zmijskim repom i orlovskim krilima. Posle kraće prepirke između Laja i Edipa , Edip je ubio Laja ne znajući da ubija svog oca i da se prvi deo predskazanja već ispunio. Približavajuđi se Tebi naišao je na Sfingu koja je Edipu postavila zagonetku. One koji nisu znali odgovor smesta je rastrzala. Edip je prvi odgovorio tačno i čudovište je palo mrtvo. Spasivši Tebu, Tebanci su ga proglasili kraljem, oženio se Jokastom– svojom majkom sa kojom je rodio četvoro nesrećne dece: Eteokla, Polinika, Antigonu i Ismenu. Posle nekoliko godina Tebu je poharala kuga, i tu počinje radnja tragedije »Kralj Edip«. Kada je kasnije saznao istinu i čuo da mu se majka obesila zbog svega toga, Edip je za kaznu iskopao sebi oči i napustio Tebu, kojom je zavladao Jokastin brat Kreont. Kada su odrasli, Edipovi sinovi su vladali Tebom ali ubrzo je Eteokle izganao iz Tebe svog brata Polinika i vladao sam. To je izazvalo rat između Tebe-na čelu sa Eteoklom i Agrosa koji je pružio pomoć Poliniku. U ratu su poginula oba brata. Odbranjenom Tebom je ponovo zavladao Kreont. koji je naredio da se Eteoklo sahrani sa svim počastima a Polinikov leš da ostane na bojištu kako bi ga

9

raskomadale zveri. Tu počinje radnja »Antigone«. Toj odluci se pobunila Antigona i nad mrtvim Polinikom izvršila pogrebni obred kako su to običaji nalagali. Zato ju je Kreont kaznio užasnom kaznom: da bude živa zazidana u grobnici. Kreont nije želeo da sluša ni upozorenja Tiresije ni molbe svog sina Hemona koji je bio zaljubljen u Antigonu. Na kraju se Antigona obesila u grobnici, Hemon ubio mačem baš u trenutku kada je Kreont promenio odluku a Hemonova majka Euridika, saznavši za smrt sina se takođe ubila. Iz ove mitske priče Sofokle je za dramu izabrao samo motiv Antigonine sahrane brata Polinika i izvršenje Kreontove kazne nad Antigonom koja ima za posledicu još dve smrti: Hemonovu i Euridikinu. Prvi čin Pozornica predstavlj kraljevski dvor u Tebi. Na sceni su Antigona, Ismena i hor. Antigona saopštava Ismeni da je njihov ujak, kralj Kreont doneo odluku da se Polinik ne sahrani, već prepusti zverima, pošto je poginuo kao tebanski neprijatelj. Ova zapovest Kreonta je neodmerena. Međutim, to nije neodmerenost plemenitog bića koje želi da se ostvari i strada u sudaru sa zajednicom, već ogrešenje o božansku zapovest koja zahteva da se mrtvac poštuje, što je Odisej upravo i zastupapo u Ajantu. Zato za Antigonu ne postoje nikakave nedoumice: ona je čvrsto rešila da sahrani svog brata po običajima. Celim svojim bićem ona stoji nasuprot svojoj sestri Ismeni koja ne odobrava Kreontovu odluku, ali joj se povinuje. Zato možemo da kažemo da je pesnik stvarao po principu kontrasta. Na temelju takve suprotnosti izrasta slika sofoklovog junaka u svom bezuslovnom htenju. Kada se Ismena u ovoj sceni odvaja od Antigone koja mora sama da ostvari svoju zamisao, postaje jasno da su veliki Sofoklovi junaci osuđeni na samotništvo, da je sve što je veliko u svetu osuđeno na samotništvo. Zapaža se da je Hemon, Kreontov sin a Antigonin verenik, sasvim potisnut u pozadinu a da ga u celoj drami ni jednom ne vidimo na sceni zajedno sa Antigonom. Posle ovog dijaloga između sestara, sledi hor tebanskih staraca koji govore o ratu koji se vodio i iskazuju radost zbog oslobođenog grada. Zatim sledi drugi čin u kome Kreont obznanjuje svoju zabranu. Tako je stvoren dramski zaplet i naznačena dva junaka: Antigona i Kreont. Ubrzo zatim Kreonta obaveštavaju da je zabrana prekršena. On besni zbog prekršaja i misleći da je u pitanju zavera, preti stražarima strašnom kaznom ako ne uspu da nađu prestupnika. Horovođa nagoveštava Kreontu da je to možda delo božjih ruku ali kralj to odbija. Sledi pesma hora koja govori o opasnoj veličini čoveka i napominje da je dobar kralj onaj koji božju pravdu drži kao zakon, čime se začinje osnovana ideja Antigone. To je jedno od onih mesta na kome se atički tragičar obraća svojoj Atini u želji da je upozori. Ta pesma koju je Sofokle ispevao govori o opasnoj sposobnosti čoveka da sve više i više pomera granice svoje moći u carstvo prirode. Poslednja strofa predstavlja jednu od najveličanstvenijih apologija u prilog apsolutnog a protiv relativizacije svih vrednosti. Ti stuhovi upućeni tadašnjem Atinjaninu mogu da se odnose na čoveka uopšte. U trećem činu stražar dovodi Antigonu koju je uhvatio na delu – kada je po drugi put htela da pokopa svog brata, sada bezuspešno. Sada se Antig. i Kreont susreću u velikoj sceni kada ona kaže u ime čega se bori i pati: u ime velikih nepisanih zakona bogova pred kojim je bezvredan svaki propis koji bi njima da se naruga. Kroz te reči saznajemo o bezvremenoj važnosti određenih zakona. I ovde protest protiv svemoćne države koja apsolutistički teži da se suprotstvi svakoj etičkoj normi može da bude protumačen i kao poruka našem vremenu. Ova velika scena sadrži još jednu bitnu ideju: njome pesnik ukazuje mržnji na njene granice, određenije i šire nego što to čioni Odisej u Ajantu, jer tu (žena) Antigona odgovara: »Ne mržnju nego ljubav ište život moj!« Kreont pretpostavlja da je i Ismena učestvovoala u ovom delu i naređuje da i ona dođe. Ismena govori da nije učestvovala ali pristaje da primi kaznu zajedno sa Antigonom. Posle toga Kreont naređuje da se obe sestre zatvore. Na kraju čina, hor peva o Edipovom grehu koji će ispaštati i njegova deca.

10

U četvrtom činu se pojačava dramska radnja tako što se pojavljuje Hemon. Kreont govori o tome kako sin treba da poštuje oca, ali i onoga koga grad izabere. Hemon odgovara da je to tačno ali i da kralj treba isto tako da sasluša i poštuje tuđu reč ukoliko je ona ispravna. Međutim, ni molba, ni prekor ni pozivanje na mišljenje žitelja Tebe ne mogu da utiču na volju kralja. Hemona vodi njegova ljubav prema Antigoni ali on o tome ne govori jer je njeno subjektivno prikazivanje bilo isključeno iz Sofoklove drame. Kreontova naredba da se Ismena pusti iz zatvora, kao da je znak da se kralj malo pokolebao. Zatim sledi hor koji peva pesmu Erosu. Peti čin počinje pojavom u kojoj su samo hor i Antigona. Horovođa i hor staju na Antigoninu stranu. U svom dužem monologu Antigona žali za životom, što mlada, neudata, bez poroda odlazi u grobnicu. To je ona ista odlučna Antigona i tek sada u potpunosti upoznajemo njen poduhvat u svoj svojoj veličini. Njena odluka nije proistekla iz muške prirode koja prihvata borbu sa državnom vlasti. Ona je jedna tebanska žena i kao takva njen lik i njena žrtva sada postaju uverljivi i razumljivi. Ona ne može da se odrekne dela koje je počinila. Važan je i njen argument da bi supruga i decu sudbina mogla da joj nadoknadi ali brata nikada. Odatle se vidi važnost ljubavi između brata i sestre za grčko biće. Međutim, tada dolazi Kreont sa slugama i naređuje da se izvrši kazna, da se Antigona odvede u grobnicu. Antigona se bori za nepisane i neprikosnovene zakone bogova – za zakone kojima polis nikada ne bi mogao da se suprotstavi. Ali, Kreont uopšte ne zastupa taj polis jer je polis na strani Antigone a Kreont se ne obazire na to. Čin se opet završava horskom pesmom. U šestom činu na sceni su Kreont i prorok Tiresija koji sluti veliku nesreću izazvanu ovakvom odlukom. Međutim Kreont kaže da »Čak i ako bi orlovi samog Zevsa poneli komade njegovog leša do prestola, ni tada ga ukopao nebi«.(delove Polinikovog leša) Kada ode Tiresija, horovođa će podsetiti kralja o sposobnostima Tiresije i da zbog njih treba da mu veruje. Tek pred pretnjom kobi koja će njega samog zadesiti Kreont je odlučio da promeni odluku, ali je bilo već kasno. Antigona se obesila, Hemon se ubio kraj mrtve neveste. Dok Kreont, noseći na rukama leš sina, ulazi u dvor, Euridika-Hemonova majka, se u susednoj odaji ubila. Ostao je samo Kreont, čija fizička egzistencija ne znači ništa pred potpunim uništenjem psihičke egzistencije. Večni zakoni su potvrđeni žrtvom Antigone, koja je smatrala da za njih treba da žrtvuje svoj život i slomom Kreonta, koji se tim zakonima suprotstavio. Vladarska volja i nepisani zakon Suštinski problem u Antigoni se nalazi u sukobu vladareve volje, moći s jedne srane i nepisanog prava, običaja s druge strane. To je istaknuto već u prologu. Ti stari nepisani zakoni čijoj se volji pokorava Antigona su kod Helena bili svetinja. Sahrana bratu je sveta dužnost, božji zakon, jer brat pripada rodu a muž ne. Brat je za Antigonu: istokrvan i istorodan. Kreont inače pripada istom rodu kao i Antigona i svestan je običajnih prava rodovske zajednice ali verujući da štiti interse države, on svoju volju stavlja iznad rodovskog prava. On kaže:«Negujem li neposluh u rodu, rašće jači izvan roda mi. Jer ko u svojoj kući strogo postupa, i narodu će važiti kao pravičan.« Ali tu je njegova greška, jer on kao vladar i čuvar pisanih zakona ne treba da dozvoli da njegova volja dođe u sukob sa nepisanim zakonima. A jedno od pravila nepisanih zakona rodovske Grčke se odnosilo na sahranjivanje mrtvih s obzirom da su verovali da duša produžuje svoj život pod zemljom i da bi bila spokojna trebalo je da se telo, za koje je ona bila privezana pokrije zemljom. Kreont je ovo morao da zna pa je u njemu zato oličen vladar skorojević, koji se poistovetio sa državom a željan da iskaže moć. Kreont je znao da se narod odluci da se sahrani Polinikovo telo ne bi usprotivio. Takođe prenebregava se činjenica da je Polinik delio kraljevsku vlast sa bratom pa je bio izgnan i da možda i ne može da se okarakteriše kao izdajnik. Kreont je imao i drugo rešenje: izdajice su mogle da budu sahranjene van domaćeg

11

tla. Takođe, Antigona nije morala da trpi tako surovu kaznu. Mogla je da bude izgnana. Međutim Kreont je toliko zaslepljen svojom političkom moći da se oglušuje i o upozorenja Tiresije. Kada Kreont dođe do spoznaje svoje tragičke krivice biće kasno. Sofokle nije hteo da pravi kompromis – Antigona je morala da umre jer se pobunila protiv moćnog vladara. Njena smrt treba da dovede i Kreonta-drugog tragičkog junaka do saznanja za koje se ona borila. Kao tragički junak i Kreont mora da bude kažnjen za svoj greh – nepoštovanje »starih svetih zakona«. Tu kaznu čine dve smrti: smrt njegovog sina i žene. Težinu kazne Sofokle kazuje Kreontovom tužbalicom nad mrtvim sinom. Na kraju hor zaključuje da je za sreću potrebno da se bude razuman i da se nikada ne remeti božji red. Tako je Sofokle doveo gledaoce do saznanja istine o odnosu između pravde i politike, o istini da je država »moralana institucija« a njen cilj pravda za sve, a da se to ostvaruje ako pisani zakoni i naredbe vlasti ne budu u sukobu sa prirodnim ljudskim pravima. Humana poruka ove tragedije i njena dramska forma učinile su je aktuelnom. Njen dugi život pokazuje da ljudi stalno teže da svojim vladarima ukažu na put ka državi bez zla i nepravde. 6) Sofokle: Car Edip ...Radnja drame počinje u trenutku kada Tebom, kojom vlada Edip, hara kuga. U hronološkom nizu, Car Edip se nalazi u sredini Sofoklovog stvaralaštva. On se smatra ključnim komadom njegovog pesništva. Ubistvo Laja od strane Edipa i njegova ženidba sa Jokastom (njegovom majkom) su se odigrali više godina pre početka drame. Sam komad nam daje »tragičku analizu« (Šiler), preko koje smisao tih dela stupa u Edipovu svest i ono ima razorno dejstvo po njega. U prologu drame Edip je na vrhuncu vladarske moći. Opis kuge koja pustoši gradom je uslovjen strašnom epidemijom koja je harala Atinom na početku Peloponeskog rata. Stravu kuge, narod predočava preko sveštenika kralju Edipu, koji se već jednom pokazao kao njihov spasitelj (sfinga). Kralj je naravno spreman da pomogne, i u svojoj brizi on ih oslovljava sa »jadna deco«. Saznajemo da je brata svoje žene Jokaste, Kreonta, uputio u Delfe da sazna kako da pomogne gradu. Kreont se vraća sa porukom da će grad biti spašen tek kada se pronađe Lajev ubica. Posle pesme hora tebanskih građana, jedne molitve i tužbalice istovremeno, sve se usmerava na otkrivanje počinjenog nedela koje je donelo kletvu bogova. U sklopu kompozicije ovog komada, u dramskom pogledu najveličanstvenije u celoj svetskoj literaturi i najgenijalnije, je to da se već na samom početku jasno otkriva puna istina. II čin počinje Edipovim govorom. On određuje kaznu Lajevom ubici koji treba da bude pronađen: ukoliko se počinitelj sam prijavi, neće ga snaći ništa više od toga nego što će siguran iz zemlje morati da ode. » Tog čoveka zabranjujem vam, bio on tko god,.... ..............nitko ne primaj, ne pozdravljaj! I k božjim mi ga molitvama ne puštaj Nit k žrtvem nit mu svete pružaj vodice, Već svak ga turni s praga svog...............« ...»A kunem krivca delu tvom: Nek grdno grdan život svrši bez sreće!« Na kraju on obećava da će se truditi da pronađe ubicu kao da je ubijen sam njegov otac. On tada ni ne sluti da je upravo izrekao istinu. Zatim dolazi Tiresija koji bi hteo da ćuti i upozorava kralja da je bolje da ne čuje istinu. Ne shvatajući ništa, Edip vređa Tiresiju i na kraju ga optužuje da je on osmislio ubistvo Laja i da je on oružje u rukama Kreonta, koji sam žudi za prestolom. I pored Tiresijinih upozorenja: »Ta nema čoveka na svetu, koji će/nesrećnije od tebe skončat ikada!«, »Dan ovaj rodit će te a i uništit.« Edip prisiljava Tiresiju da kaže istinu. Posle toga, Tiresijino otkriće je tako nečuveno da u prvi mah kod

12

Edipa i hora izaziva sve drugo, samo ne strepnju da bi ono moglo da bude istina. Tek će se posle korak po korak ispostaviti da je ono što je Tiresija rekao istina. III čin počinje dolaskom Kreonta, koji se čuvši optužbe odlučno brani. On navodi da nema razloga ni koristi da podmetne krivicu Edipu kako bi došao na presto jer je njemu ovako mnogo bolje. On ne bi voleo da vlada i bude u stalnom strahu, kada i ovako ima jednaku vlast kao i Edip. On ne žudi da bude kralj kada i ovako može da radi sve isto kao i da jeste. Kada bi vladao moraoo bi mnogo više da radi, a ovako ima gospodstvo bez brige. Svi ga poštujtu i kako kaže Edipu: « Sad mole mene koji tebe trebaji.« Kreont ga uverava »da samo vreme kaže prava čoveka,/a rđava ćeš spoznat i za jedan dan«. Iako se Kreont odlučno brani, Edip je odlučio da ga kazni smrću. Od izrečene presude ga spašava samo Jokasta koja ulazi u tom trenutku. Pošto su povod sukobu bile Tiresijene proročanske reči, Jokasta sada želi da svog muža oslobodi straha pred proročanskim rečima. To čini tako što navodi primer da je proročanstvo predskazalo i Laju da će ga ubiti sin, a umesto toga njega su na jednom raskršću ubili razbojnici. Međutim, to smirivanje postiže sasvim suprotan efekat: Edip počinje polako da sumnja i povezuje događaje: Edip je jednom, na jenom raskršću, u neobuzdanom gnevu ubio nekog starca koji je na njega prvi udario. Sada, prvi put njegovo srce obuzima teška strepnja. Jokastini odgovori na njegova pitanja u vezi Lajevog ubistva još više opravdavaju Edipovu strepnju. On od Jokaste saznaje da postoji jedan Lajev sluga koji je uspeo da pobegne. Međutim od kada je video da je Edip na vlasti, molio je Jokastu da mu dozvoli da ode i živi na selu, što dalje od pogleda ovog grada. On nalaže da dovedu slugu kako bi razjasnio celu stvar, jer se govori da je Laja ubila četa razbojnika a ne jedan čovek. Kao jedini očevidac on će posvedočiti i znaće se da li je to mogao da bude Edip. Zatim sledi pesma hora i tu se pokazuje Sofoklovo veliko majstorstvo u upotrebi kontrasta. Jokastine sumnje u proročanstvo su podstakle hor da zapeva pesmu u kojoj se slavi veličina božanskog. Opet pesnik govori o večnim nepisanim zakonima, za koje je umrla njegova Antigona, a koje je bezočna umišljenost njegovog vremena htela da skine sa njihovog visokog postolja: » Da sretan budem ja, pa da u delima i reč,ma svetu čuvam svud čistotu! Zato večni stoje zakoni, nebeski zrak ih porodi, visoko oni žive u visinama a Olimp je otac njin, ne samrtni ljudski stvor. I zato nigda njih zaborav ne uspava; u njima velik bog a nigda ne stari.« IV čin U narednoj sceni dolazi glasnik iz Korinta koji naizgled opovrgava proročanstvo po kome će Edip ubiti roditelje. On dolazi da javi Edipu da je Polib umro i da će ga korintski narod proglasiti za kralja. Međutim, koliko god da to rešava Edipov problem, on ostaje zabrinut zbog drugog dela proročanstva-da će se oženiti svojom majkom-Meropom. Kako bi ga umirio, u njaboljoj nameri, glasnik mu otkriva istinu: da Meropa nije njegova majka, kao što mu ni Polib nije pravi otac i da se zbog toga ne brine. Dalje mu otkriva da su ga oni, pošto nisu imali dece, kao poklon primili upravo od njega-glasnika, a da ga je njemu predao jedan od Lajevih ljudi. Opet je sve izrečeno pretvoreno u svoju suprotnost. Povezujući činjenice, Jokasta koja je odjednom sve shvatila, pokušava da odvrati Edipa od daljih pitanja, ali kada vidi da je sve uzalud, jer je već on naredio da se dovede taj pastir, ona odlazi u palatu gde će sebi oduzeti život. Hor, još uvek u istoj neizvesnosti kao i Edip, ponovo nastoji da deluje umirujuće, posle čega je dubina pada još stravičnija. V čin Dospeli pastir, kao i Tiresija, u početku ne želi da govori, ubeđuje Edipa da korintski glasnik ne zna šta govori i upozorava ga da dalje ne pita. Na kraju, on biva prisiljen da kaže

13

istinu, mada napominje da bi to najbolj mogla da učini Jokasta koja mu je dete i predala. Istina je da je on Lajevo dete, koje je kralj, plašeći se proročanstva da će ga dete ubiti, naredio da se odnese na Kitreon i tamo ostavi da umre. Iz toga sledi da je Edip oceubica i rodoskrvnitelj istovremeno, baš kako je i proročanstvo predvidelo. Sa tim saznanjem Edip odjuri u palatu. Zatim hor u svojoj pesmi govori o dubini pada. Sofokle je na genijalan način objedinio tri razne figure i na taj način ostvario nečuvenu koncentraciju radnje. Kao što je glasnik Korinta onaj isti čovek koji je na Kiteronu preuzeo na smrt osuđeno dete i odneo ga u Korint, tako je i tebanski pastir koji ga je tamo predao onaj isti koji je i Laja pratio na njegovom putu za Delfe i bio svedok njegovog ubistva, da bi se zatim sa svojom tajnom u vezi sa novim kraljem, povukao u selo. VI čin Javlja se glasnik koji nas obaveštava šta se dogodilo u palati. Jokasta, koja je sve shvatila, ušavši u sobu se ubila (obesila), a Edip, saznavši to, uleteo je u sobu i videvši je mrtvu, kopčom-iglom njene haljine je sebi iskopao oči da ne bi gledao »koga nije smeo« (roditelje) i koga je »želeo« (decu). Strašnog izleda i u jezivom jadu, Edip stupa na pozornicu na kojoj je na početku stajao kao voljeni kralj, kao dobrotovor ljudi. On moli Kreonta da ga progna onako kako je nekada sam odredio da će biti prognan Lajev ubica, i da mu dopusti da se oprosti od svoje dece. Kreont, koji je drugačiji od onog tiranina Kreonta u »Antigoni« ispunjava mu želju. Edip se ne brine za svoje sinove, jer su oni muškarci i nikada neće biti gladni ali zato brine za sudbinu svojih ćerki-Antigone i Ismene. Još jednom će Edip zagrliti svoje ćerke i onda odlazi u palatu, da zajedno sa Kreontom sačeka Apolonovu poruku o tome kakve mere dalje treba preduzimati. Još uvek pod utiskom tako brzog i neočekivanog razvoja dogašaja, Edip na kraju drame kaže:»Zato neću ja , dok zadnji onaj danak ja ne vidim, Baš smrtnika ni jednoga sretnim slavit, doklegod Ne stigne života kraju a ne zadesi ga jad.« Najsažetiji prikaz drame prikazuje njen specifičan (čudesni sklop). U njoj se primećuje Sofoklovska antiteza o čovekovom htenju i sudbinskom određenju stvari. Karakteristična i veoma važna je tragička ironija kojom se Edip na početku pokazuje kako proklinje prestupnika i odlučno zahteva osvetu kao da je Laj bio njegov »rođeni otac«, ona ironija koja svaki privid smirenja uvek nanovo pretvara u svoju suprotnost. Na kraju vidimo da je ova ironija postala (rečito) znamenje neuklonjive suprotnosti. Smisao komada bi bio promašen zaključkom da je njegov protagonista sudbina. Gledalac iz scene u scenu vidi kako sudbina dolazi, pre no što to vide učesnici radnje, što izaziva sažaljenje kod gledaoca. (Zaslepljenost vodi Edipa od jedne pogrešne sumnje u drugu, na osnovu lažnog umirenja –tog snažnog dramskog sredstva). Međutim, protagonista je čovek koji stoji nasuprot toj sudbini, protagonista je junak tragedije. U Eshilovskoj tragediji, u kojoj je sve potpuno usmereno na delanje bogova u svetu, taj pojam ne bismo smeli da upotrebimo-npr. za likove u Orestiji. U Sofoklovoj tragediji primena tog pojma je sasvim na mestu. Bitne crte lika Edipa Sudbina kao neproračunljiva sila, kojoj ljudi treba jednostavno da se povinuju, je stvorila u dramskoj umetnosti onu »sudbinsku tragediju«, koja je u nemačkoj literaturi na zlom glasu. Prava tragika nastaje iz suprotstavljenosti između tamnih, neuračunljivih sila kojima je čovek izručen i njegove volje da se, boreći se, sa njima suoči. Ta borba je većinom bezizgledna, ona čoveka samo još više i dublje zapliće u mrežu patnji i često ga vodi u propast. Ali prihvatanje te borbe je potreba, neophodnost (nalog) ljudske egzistencije koja neće i ne može da se tek tako preda. Svet onih koji se povinuju i nastoje da izbegnu izbor predstavlja pozadinu pred kojom stoji tragički junak. On bezuslovnost svoga htenja suprotstavlja nadmoćnijoj celini i u času propadanja zadržava svo dostojanstvo velikog čojstva. Sofokle je još kod Ajanta, njegove najstarije sačuvane drame, odbacio pitanje krivice. Pristupiti Edipu sa takvim pitanjem predstavlja nerazumevanje ovog lika. Temeljna crta u Edipovom biću, crta koju deli sa drugim sofoklovskim likovima, sa

14

Ajantom, Antigonom i Elektrom, predstavlja najviša aktivnost i bezuslovna nepokolebljivost delanja. Iako ga je snašla loša sudbina, iako vidi da se mreže oko njega sve više stežu, još uvek bi mogao, u poslednjem trenutku, da izbegne sudbinu, ako bi veo koji je sam podigao ponovo prebacio preko stvari. On bi to mogao kada ne bi bio Edip, tragički junak. On sve razume, osim jedne stvari: da radi spoljnjeg mira, radi puke egzistencije može da se pomiri sa stvarima i načini kompromis. Upravo zbog te neumoljivosti svoga htenja, čak kada ga ono vodi i u propast, Edip postaje junak jedne tragedije. Čak i u najgorim trenutcima, kada je oslepljen, on ne pomišlja kako je možda bilo bolje da je istina ostala neotkrivena. To je za njega nezamislivo. Naprotiv, on žali zašto planina Kiteron nije zadržala dete, zašto kao beba nije umro. Uz velike tragičke figure koje prihvataju borbu, u kojoj se ne radi o opstanku već o dostojanstvu ljudskog življenja, često se nalaze likovi koji predstavljaju prosečno ljudsko mišljenje. Za takve likove je najvažnije da se po svaku cenu obezbedi opstanak. Dok se u »Ajantu« Tekmesa sa detetom isprečava Ajantu, Ismena ide uz Antigonu, a Hrisotemida uz Elektru, pored Edipa vidimo Jokastu. Iako se suprotstavlja proroštvu, Jokasta ne poriče bogove, pa je tako vidimo kako se molitvom obraća Apolonu. Njene reči su motovisane željom da se zaobiđe opasnost, a ne da joj se ide u susret, kao što to čini Edip. Zato ga ona i u poslednjem trenutku prekljinje da prestane da postavlja pitanja. Međutim to ga neće zaustavitit. Za razliku od Eshila koji čoveka prikazuje kao uklopljenog u svet kojim vladaju bogovi, a njihov uticaj se ostvaruje posredstvom reči o delanji i patnji, Sofokle čoveka vidi drugačije. Sofokle vidi drugačije čoveka u komadima starije grupe-u nepremostivoj suprotnosti u odnosu na sile svetskog zbivanja koje su i za njega božanske. Njegova religioznost nije manje duboka od Eshilove, ali je sasvim drugačije vrste. Ona je bliža delfskoj izreci: »Spoznaj sebe samog!« koja čoveka upućuje na granice njegovog ljudskog postojanja. Tokom cele drame se vidi nepokolebljiva vera pesnika u veličinu i mudrost bogova njegove religije. Znamo da je Sofokle odbacio formu trilogije. To postaje razumljivo kada znamo da ličnost pojedinca čini okosnicu njegovog komada, a ne rod i njegovi naraštaji. Čovek više ne dela sa demonom, ono što čini proističe iz njegovog sopstvenog htenja i samo iz njega ma koliko da se odluka o ishodu ne nalazi u njegovim rukama. prof: Sofokle nije nameravao da nam prenese utisak da je Edip zaslužio kaznu. Možda je njegova tragička krivica (hamartia) što je prek i nagao čovek, što ima višak samopouzdanja koji ne priliči čoveku-ne veruje Delfima. U principu je karakteristika ove drame nezaslužena patnja koja prati čoveka. Kod Sofokla nema naslednog prokletstva. Edipovu propast uzrokuje njegova hrabrost. postoji i mišljenje da je Edip bio pharmacos-neko ko će primiti svo »zlo« i izneti ga iz zajednice. Edip je i najsrećniji i najnesrećniji istovremeno. On krši norme ne znajući šta radi. Kada bi znao bio bi monstrum i ne bi bio pogodan za tragičkog junaka. 7) Sofoklov tragički junak: Antigona, Ajant i Elektra Antička tragedija je građena na motivu tragičke krivice. Pod tim pojmom se podrazumeva postupak koji učini glavni junak u času slabosti, kao što su: kolebljivost, nedoslednost, uzbuđenje, volja da se pomogne ljudima u uslovima kada je namera neizvodljiva. To što učini tragički junak nije moralno prekršaj, već postupak izazvan više junakovim temperamentom. Najbolje su one tragedije koje gledalac prima duboko proživljenim uverenjem da tragički junak drugačije i nije mogao da postupi. Ovakvo

15

proživljavanje tragičke krivice junaka tragedije naziva se katarza-vrsta emocionalnog pročišćenja koje tragedija izaziva u gledaocu. Aristotel je rekao da tragedija izazivanjem sažaljenja i iz straha vrši pročišćenje takvih afekata. Na taj način se smatralo da čovek stiče mudrost kroz patnju, slično tragičkom junaku na pozornici.

Ajant Ajant je najstarija sačuvana Sofoklova drama. Pripada ciklusu priča o trojanskom ratu. Posle Ahilejeva smrti, njegova majka, boginja Tetida, odlučila je da njegovo oružje pripadne najhrabrijem Grku. Pošto su Odisej i Ajant jedini imali hrabrosti da spasu njegovo telo, samo su se oni i usudili da ga zatraže. Oružje je pripalo Odiseju,a o tome kako je odluka doneta ima više priča (neki smatraju da je Agamemnon, mrzeći Ajantovu kraljevsku lozu,dodelio odmah oružje Odiseju, neki da je odlučila kocka,najverovatnija je da su poslate uhode u Troju kako bi saznale koji im je junak naneo najviše šteta. One su pokazale na Odiseja). Ajanta koji je ipak bio najbolji ratnik posle Ahileja, posle tog događaja spopade pomamni bes. Tu počinje »Ajant«. Neizmerno razočarenje i duboka potresenost, kojom Ajant prima ovu odluku, moramo da shvatimo iz onog poimanja, shvatanja homerskog junaštva za koje spoljašnje priznanje i unutrašnja vrednost još ne predstavljaju stvari koje pripadaju različitim svetovoma. Ajant smatra da je tim postupkom ponižen, pa je duboko povređen u svom osećanju časti. Boginja Atina nedvosmisleno tumači sa stanovišta bogova ono što se Ajantu dogodilo. Pred bogovima i njihovom moći, dostojanstvo i veličina čoveka nisu ništa, bogovi će ga srušiti sa njegovih visina. Čoveku ne pristoji gordost, već odmereni uvid u njenu prolaznost i skrušenost pred neizmernom moći bogova. Tu se postavlja jedno pitanja od centralnog značaja: Da li je Sofokle udeo bogova u svetu video u Eshilovom smislu, kao uvek iznova ponavljano poravnanje krivice i kazne s ciljem da čovek dođe do određene spoznaje? Je li njegov Ajant krivac koji okajava svoju krivicu? Svoj plan o ubistvu on je, načinio još pre no što ga je obuzelo ludilo, ali tome je prethodilo njegovo poniženje. U ovoj sceni ništa ne ukazuje da je njegova sudbina određena krivicom i kaznom. Šta više, sama Atina kaže da je on bio najrazboritiji i valjaniji za svako dobro delo. Sofoklovska tragika prema motivu krivice se odnosi sasvim drugačije od eshilovske. I Sofoklov svet je sav ispunjen bogovima. Sva zbivanja potiču od njih. Kod Eshila smo naučili da razumemo smisao te sudbine koju je Zevs odredio, a koja zahteva da krivica bude kažnjena i čoveka putem patnje vodi do uvida. Sofokle, pak ne teži da iza samog zbivanja dokuči njegov skriveni smisao. Sve što postoji i sve što se zbiva dolazi od bogova, ali smisao njihovog delanja se ne otkriva čoveku. Čoveku ne pristaje nerazumno nastojanje da dokuči tajne delanja bogova, kao ni da se buni protiv strašnih nedaća koje to delanje donosi. Atina kaže da je bogovima drag zdrav razum koji se mudro miri sa stvarima. Tragičkom junaku je stran pribrani Odisejev stav. U njemu žive nesamerljive i neobuzdane snage i navode ga da se uhvati u koštac sa neproračunljivim i nedokučivim silama, pa se njegov život strmoglavljuje u smetenost iz koje ga jedino oslobađa smrt. Za Ajanta, kao i za druge Sofoklove junake, znamo od samog početka da iz sudbine koja ga je snašla, iz nevolje ratnika koji je sav prožet osećanjem časti i kao takav doživljava najveću nesreću, više ne postoji nikakav izlaz i njegov put jedino vodi u smrt. On se već na sredini komada oprašta od gledalaca. Iz prvog govora koji Ajant izgovara pri čistoj svesti saznajemo da za njega između slavnog života i slavne smrti ne postoji srednji put malih duša i te reči u sceni smrti postaju

16

stvarnost. Između te dve scene postoji onaj govor kojim pretvarajući se uspeva da umiri Tekmesu i hor, pa ga ovi i puštaju da ode svojim putem. Neki ovaj govor tumače kao Ajantovo, ako ne preobražavanje, onda suočavanje sa saznanjem da mora da razbije okove koji ga sputavaju, ali da njihovo razbijanje mora da plati životom. To tumačenje je neodrživo s obzirom na strasnost kojom daje oduška svojoj mržnji prema Atridama. Te njegove reči nisu ništa drugo nego put ka postavljenom cilju koji može ostvariti samo pretvaranjem. I u ovoj drami imamo jedan motiv koji će jako odjeknuti i u Antigoni: mržnji su postavljne određene granice Elektra I kod Eshila i kod Sofokla se opisuje tugovanje Elektre i njena radost kada ugleda brata, s tim što kod prvog pesnika te scene slede jedna za drugom, dok kod su kod Sofokla rasporežene na početni i završni deo. Postoje dve analogne scene između Elektre i Hrisotemide, koje su određene konfliktom Antigona-Ismena. U prvoj se jasno pokazuje Elektrino biće:ona zna za sramotu svog doma i zahtev za osvetom. Tako ona stoji nasuprot Hrisotemidi koja takođe sve to zna ali se radije odlučuje za paktiranje sa gospodarima, Klitemnestrom i Egistom. U drugoj od ove dve scene Elektra stoji pod utiskom vesti o smrti brata.Nadu sestre koja na osnovu ostavljene kovrdže zaključuje da je tu negde ona odbacuje. Sad je spremna da krene u akcijuželi da izvrši delo osvete. Bojažljivo povlačenje Hrisotemide nam opet pokazuje da su veliki poduhvati Sofoklovih junaka osuđeni na samotništvo.

17

18

EURIPID U slučaju Euripida i njegove biografije predanje je prilično škrto i ne pruža nam mnogo pouzdanih podataka. Od trojice velikih tragičara, Euripid je bio najmanje cenjen za života. Rodio se na ostrvu Salamini oko 484/485. god. pre n. e. Bio je izuzetno obrazovan čovek za svoje doba i u mnogim hronikama se navodi da je on prvi imao ličnu biblioteku. Za razliku od Sofokla, koliko znamo, nije bio u državnoj službi. Dok je kasnije imao veliki uticaj, njegovi savremenici i atinska publika su se odnosili prema njegovom delu krajnje uzdržano. Zato je i imao za života samo 4 pobede a jednu pobedu je osvojio posthumno. Odazavo se pozivu kralja Arhelaja i otišao na njegov dvor na severu makedonskog carstva. Po svoj prilici je bez dosta gorčine napustio svoj zavičaj u kome je bio meta podsmevanja. Na makedonskom dvoru je i umro 406.god. pre n. e. Međutim, kada je stigao glas o njegovoj smrti, narod je osećao da je nestao jedan od velikih Atinjana. Sofokle je tada, uoči Velikih Dionisija, horeute i glumce izveo na scenu bez venaca. Značaj političkih zbivanja nije bio isti kao za dvojicu njegovih prethodnika. U tome je sadržana jedna od mnogobrojnih protivrečnosti njegovog dela: takvih mesta koja su uslovljena i određena zbivanjima vremena ima u većem broju nego kod ostalih tragičara. Ipak to ne znači da je politčko uverenje odlikovalo Euripidovu tragediju. Mesta takve vrste često ostaju na površini i ne uspevaju da se u njega organski uklope. Značajno za razumevanje Euripidovog stvaralaštva je i pokret sofista u drugoj polovini petog veka pre n. e. Kao osnov ovog učenja možemo da navedemo čuvenu Protagorinu račenicu: »Mera svih stvari je čovek, onih koje jesu da jesu i onih koje nisu da nisu.« U ovim rečima vidimo da se raskida sa tradicijom u svim područjima života. U njima je sadržan revolucionaran stav koji sve odnose ljudskog postojanja podvrgava racionalnom rasuđivanju i posmatranju. Međutim, razumu se stvari predočavaju sa mnogih i često suprotnih strana i tako je čovek sa tim pokretom istupio iz sigurnog utočišta tradicije i smešten u svet antinomija. Tako je na čoveka sa tim saznanjem pao i sav teret sopstvene odluke i odgovornosti. Postoji tragika čovekovog duha, postavljenog i ostavljenog samom sebi, u zbunjujuće i opasno područje antinomija, i upravo to čini tragiku pesnika i čoveka Euripida. Po predanju, on je bio učenik vodećih sofista. To su legende ispredene na osnovu učenje tih filozofa koja provejavaju kroz euripidovsku tragediju. U stvarnosti, Euripid se nije priključio nijednom određenom učenju, za njega nije bilo važno da se vezuje za jedan konkretni sistem, nego da se prikloni novom duhu vremena i načinu na koji je to vreme postavljalo pitanja. U njegovim delima vidimo neprekidno, strasno traganje pri čemu mu je jasno da se tradicija raspada. Saznanje i moć odlučivanja je smeštana u čoveku. Izvan njega nema nikakve sile koja bi odredila njegovo delanje. Bogovi su lišeni te funkcije, pa makar negde u nekom vidu i postojali. Međutim više sile se ne poriču. Takve sile postoje i one na nedokučiv način utiču na sudbine, ali ipak je za Euripida pravo središte zbivanja čovak (što je u duhu sofistike). Njegovo delanje i božansko usmerenje nisu više objedinjeni kao kod Eshila, i zato Euripid predstavlja najveću moguću suprotnost Eshilu. Kod Euripida sudbina izrasta iz samog čoveka, iz siline njegovih strasti. Umesto vođstva starih bogova, sve se više u prvom planu javlja sila slučaja, koja se zove Tihe. Ona je ta koja ispretura ljudske sudbine i stvara šarene igre koje će svoj nastavk dobiti u komediji Menandra. Međutim ma koliko je Euripidova tragedija otvorena prema novom duhu, čvrst sklop književne vrste ne dopušta da se razbije stara forma. Još uvek se po pozornici kreću bogovi, još uvek građa potiče od mita. Kako njegov sadržaj tragedije teži da prevaziđe okvire zadate formom, njegovo delo ne može uvek da poveže sve elemente u organsku celinu i kroz njega provejava razbijenost. (ipak ostaje kao karakteristika revizija mita i žanrovski eksperimenti). Pripisuje mu se da je napisao oko 90 drama, a za razliku od druge dvojice pesnika, od kojih je sačuvano po 7 drama, danas od Euripida imamo čak 18 drama (17 sačuvanih tragedija i jedna satirska igra-Kiklop). Tragedije: Alekstida, Medeja, Hipolit,

19

Heraklova deca, Andromaha, Hekuba, Herakle, Moliteljke, Jon, Trojanke, Elektra, Ifigrnija na Tauridi, Helena, Feničanke, Orest, Bahke, Ifigenija u Aulidi.

8) Euripidova tragedija strasti: Medeja i Hipolit Euripidovska tragedija, koja je sliku čoveka počela da gradi na sasvim nov način i izvan starijih religijskih odnosa, odlikovala se i novim odnosom prema Erosu. Kod Eshila se javlja Eros kao kosmička sila. Takvo shvatanje možemo da vidimo i u jednoj pesmi Antigone kod Sofokla. Za razliku od njih, kod Euripida se Eros ne javlja kao objektivna sila već kao subjektivna strast. Ono što kod Euripida uvek nanovo privlači jei to da je u tragedijama iz razdoblja »Medeje« do patoloških razmera potencirana sila erotskog. Upravo ta okolnost ga u odnosu na stariju tragediju predstavlja kao nekog revolucionara. Ne samo u ova dva, već i u nizu izgubljenih komada, Euripid je obradio temu erotske strasti. Jedno od karakterističnih svojstava euripidovskog načina uobličavanja ljudskih likova je da isti Dok je Sofokle u svojoj »Antigoni« Hemonovu ljubav prikazao krajnje škrto i bez ikakvih subjektivnih crta, u istoimenoj Euripidovoj drami je ona stupila u prvi plan i odnosi pobedu spasenjem Antigone. Tako je Euripid uključivanjem i obradom erotskih motiva u svoj njihovoj širini i dubini izvršio nesamerljiv uticaj na peništvo narednih vremena. To možemo da vidimo i u novijim komedijama Menandra i njegovih savremenika, kod kojih nijedna od njih nije mogla više da se zamisli bez centralnog položaja takvog motiva. Delotvorni uticaj se proteže i dalje i prožima helensko a kasnije i rimsko pesništvo. Ako je u drami novijeg vremena postala retka pojava da nema erotskih sklopova, onda možemo da kažemo da za tu pojavu ishodište čini Euripid. Medeja Mit: Jason je bio sin Ezona i Polimele, a odgajio ga je učeni kentaur Hiron na planini Pelion..(Hiron je odgajio i Ahileja i druge čuvene heroje; svoju besmrtnost je darovao Prometeju.) Kada je odrastao Jason je sišao sa Peliona u Jolk da traži presto koji mu je po pravu pripadao, a koji je njegovom ocu oduzeo polubrat Pelija, Posejdonov sin. Pelija je pristao da se odrekne prestola ukoliko Jason oslobodi zemlju prokletstva. Proročanstvo je proreklo da Jolk neće napredovati sve dok Zlatno runo bude visilo u gaju Aresa Kolhiđanskog. Vlasnik gaja je bio Ejet, kralj Kolhide, koji je za čuvara runa postavio zmaja. Jason je prihvatio izazov i sastavio družinu kojoj se pridružio čak i Heraklo. Ekspedicija je po imenu broda koji su imali (ARG) nazvana »Argonauti«. Posle mnogo muka su dospeli do Kolhide ali teško da bi uspeli da Eros nije pogodio svojom strelom, Ejetovu ćerku, čarobnicu Medeju, koja se zato zaljubila u Jasona. Pošto joj se on svim bogovima Olimpa zakleo na večnu vernost, Medeja mu je svojim mađijama pomogla da prebrodi sve prepreke i otme Zlatno runo. Njena ljubav je bila toliko slepa da je da bi zaustavila Ejetovu poteru, svog malog brata Apsirta isekla na komade koje je razbacala na sve strane. Dok je kralj sakupljao komade svoga sina, Argonauti su uspeli da pobegnu. Posle mnogih neprilika, Jason i Medeja su stigli u Jolk, gde Pelija koji je bio u dubokoj starosti, sada nije hteo da preda tron. Tada je Medeja nagovorila Pelijine ćerke da ga iseku na komade, bace u kotao i skuvaju, a ona će svojim čarolijama učiniti da stari kralj izađe podmlađen. One su to i 20

učinile i tako je u stvari umro Pelija.. Bojeći se da ostanu u Jolku zbog osvete, Jason i Medeja su otišli da žive u Korint. Tu počinje radnja »Medeje«. Od samog početka njegovog stvaralaštva pesnika je privlačila demonska figura Medeje. Sačuvana nam je Medeja iz 431. god pre n.e. koja nam pesnikovu umetničku snagu pokazuje na vrhuncu. Tu Euripid ne zazire od dalekosežne sadržajne inovacije. Kolhidska kraljevska ćerka, koju Jason odvodi iz njenog zavičaja i onda je napušta, je pre svega žena koja patnji i uvredi suprotstavlja neizmernost svoje strasti. Ova Medeja ne deluje demonski kao neka veštica već je pesnik prikazuje kao naročito ljudsko stvorenje i od takve Medeje pravi ubicu svoje dece. On se tu sa velikom slobodom odnosi prema predanju, koje govori o ubistvu dece od strane nekog Korinćanina. Međutim, na tom mestu se kaže da je čarobnica Medeja ubila svoju decu prilikom čarobnjačkih radnji kojima je htela da ih učini besmrtnim, što je predstavljalo zametak za Euripidovu inovaciju. Ovaj komad predstavlja vrhunac euripidovske moći umetničkog uobličenja i po tome što nijedan od njegovih ostalih komada nije tako dosledno i jedinstveno oblikovan sa stanovišta centralnog lika. Odmah u prvom činu, u prologu koji govori Medejina dadilja, predočava nam se sav Medejin bol zbog Jasonove izdaje: on je odlučio da se oženi ćerkom korintskog kralja i ostavi Medeju. Čuje se Medeja koja divlje tuži i žali a čas zanemi, zaćuti. Pri svemu tome, dadilja brižno posmatra decu sluteći neko zlo. Ona poznaje Medeju i zna da se neće zadovoljiti malom osvetom. Vaspitač koji dovodi decu donosi vest da Kreont, kralja korintski, namerava da Medeju zajedno sa sinovima protera iz grada, pa se ponovo oglašava motiv brige da bi Medejino očajanje moglo da bude pogubno po njenu sopstvenu krv. Pesnik pažljivo priprema ono što je na građi inovirao, a u to spada da u Medejinim izlivima bola, koji se razležu palatom čujemo i kletvu kojom se baca na decu. Dadilja zato upozorava decu da ne izlaze pred majku i govori o Medejinoj divljoj prirodi. U drugom činu Medeja na odbija razgovor sa horom korintskihh žena koje joj dolaze da je uteše. Pribranost sa kojom govori o svojoj nesreći i okolnost da se ubrzo od svoje sudbine okreće opštim nevoljama, što je (koje su) u skladu sa pesnikovim mislima o svom vremenu, stoje u upečatljivom kontrastu sa njenim povicima očaja koje smo čuli na početku. Pribranost Medeje u tom nastupu priprema i način na koji će se ona suočitit sa Krteontom, koji joj saopštava odluku o proterivanju iz zemlje. To hladno odmeravanje njenog razuma će delovati snažnije od plamena njenog srca. Ona će uspeti da privoli Kreonta da joj dopusti da ostane još jedan dan kako bi odabrala put kojim će krenuti sa decom. Na tu scenu se nadovezuje prvi od tri velika monološka govora. Ona vodi dijalog sama sa sobom, razmišlja o načinu osvete i u mislima traga za mestom gde bi mogla da nađe utočište kada se bude osvetila. Svoj razgovor sama sa sobom završava opaskom o obdarenosti žene za zlodelo. Zatim sledi razgovor između Medeje i Jasona, koji svoje verolomstvo pokušava sofizmima da prikaže kao delo mudrosti i brižnosti. Međutim, on nije u stanju da učini utisak na Medeju koja odbija svaku njegovu ponuđenu pomoć. Treći čin počinje scenom u kojoj atičkog kralja Egeja put iz Delfa vodi kroz Korint, gde se susreće sa Medejom. Kako je veliki deo Medejinog prvog monološkog govora bio posvećen razmatranjima gde bi posle izvršene osvete mogla da nađe utočište, scena sa Egejom sada daje odgovor na to. Pošto joj je Egej prijatelj i a ona mu obećala da će mu ispuniti želju da dobije decu koju ne može da ima, on joj obećava da će joj u Atini pružiti bezbedno utočište. Odmah posle toga, Medeja obelodanjuje svoj plan koji je sada sasvim sazreo: deca treba Kreuzi da odnesu otrovne darove od kojih će ona i svako ko je takne umreti, ali će pre toga moliti da ih pusti da ostanu u zemlji, ali onda čujemo i strašnu nameru koja je bila nagoveštena u prvoj sceni - Medeja će ubiti decu kako bi Jason iskusio samotništvo koje će biti jezivije od onog koje je on njoj namenio. Horovođa joj govori o svoj grozoti tog čina ali ona ne odustaje. U sudaru ta dva stiha se vidi sva demonska razmera njene odluke. Ta odluka, koju je porodila njena strast, u želji za osvetom

21

potiskuje svako drugo osećanje. Zatim sledi pesma hora. Ona suprotstavlja Medejinu želju da posle sveg što će uraditi nađe utočište i govori o strahoti tog čina, ali takođe tu imamo i hvalospev gradu Atini, koji svojom lepotom nadvisuje sve pesme ispevane u čast ovog grada. Tu osećamo pesnikovu duboku privrženost zavičaju. U četvrtom činu vidimo kako je Jason brzo upao u klopku koju mu je Medeja pripremila. Zadovoljan je što je Medeja promenila mišljenje i pristaje da se založi da deca ostanu. Pri tom on uopšte ne misli da su deca još ono jedino što Medeja ima, a da ih se ipak spremno odriče. Pesma hora nam saopštava kako dva dečaka odlaze princezi i kako ona prima Medejine poklone. Za Medeju na njenom putu sada više nema povratka, ali kao da će je u poslednjem trenutku izdati snaga kojom je odlučila da kao osvetu ubije decu. Moć njenog prirodnog osećanja leži nasuprot neprirodnosti njenog plana i zazaiva u njoj poslednju tešku borbu pre nego što izvede svoje delo. Vaspitač koji joj saopštava odluku da deca mogu da ostanu je već zatiče u dubokoj pometenosti da bi kada on ode, mi postali svedoci njene duševne borbe. Opis unutrašnjih zbivanja u ovom monologu je po svom intenzitetu besprimeran u celoj atičkoj tragediji. On nam otkriva ljudsku prirodu sa jedne nove strane. Ovde nam se ne prikazuje kao npr. u Ajantu nasalomivo htenje u svojoj samom prirodom čoveka uslovljenoj određenosti, već vidimo čoveka izručenog volji sila koje izviru iz njegove duše i bore se za tu dušu. U Medeji se bore divlje sile srca, afekat koji je jači od svakog razbora s jedne strane i misli mirnog promišljanja s druge strane.Toliko je žestok sukob sila da Medeja četiri puta menja svoju odluku. Majka vidi smešak i pogled svoje dece i misli da ne može da učini ono što je naumila da uradi. Međutim, u njenom srcu će prevagnuti demon i misao da njena deca moraju da budu žrtvovana, jer ako ih ona poštedi, posle Kreuzine smrti do koje sada mora da dođe, njih će još bezdušnije proganjati osveta njenih neprijatelja. U tom trenutku, ispunjena bolom rastanka, poslednji put dodiruje svoju decu, a onda joj se sve što je potresalo njeno biće sabira u reči. Te reči, za Euripidovsku tragediju tog vremena imaju programsko značenje: « Al strast je pobednik nad mojim razborom, a strast je ljudima izvor jada najvećih.« Ovde se najbolje vidi da se u euripidovskoj drami polovi tragičke suprotnosti više ne zovu, kao kod Eshila, bog i čovek, nego da se oni nalaze u samom čoveku i u njegovim grudima. Veliki monolog predstavlja vrhunac drame i u njemu je borba u Medeji privedena kraju. Odluka je doneta. Sve nadalje se odigrava sudbinskom neumitnošću. U petom činu dolazi glasnik i obaveštava o Kreuzinoj mučnoj i strašnoj smrti čiji su uzrok Medejini otrovni pokloni. Zagrlivši svoju ćerku, umro je i Kreont. Sada je sigurno da mora da se dogodi i onaj završni deo. Medeja se još jednom obraća ženama i opravdava svoj postupak nužnošću, još jednom vodi razgovor sama sa sobom, obraćajući se svojoj ruci kojoj kao da preti da ponestane snage za završni čin. Zatim, kroz stravom ispunjene reči hora odjekuju krici dece. Jason je požurio da spase decu od besa mogućih neprijatelja ni ne sluteći od koga će u stvari ona nastradati. Međutim, kasno je stigao. Skrhan bolom, on samo uspeva da vidi Medeju kako sa mrtvim telima dece odlazi na kolima sa krilatim zmajevima, koja joj je poslao Helije. Kraju drame upravo daje snažan akcenat scena čarobnice na čarobnim kolima, koja divljom strašću uživa u trijumfu nad omraženim čovekom. Nestajući sa vidika, iz našeg osećanja nestaje žena koja se u srednjem delu komada borila i patila i na naše oči sve više stradala i upadala u tešku krivicu. Hipolit Mit: Hipolit je bio sin Tezeja i Antiope, kraljice Amazonki. Od svoje majke je nasledio odanost Artemidi, boginji čednodti i lova. Kada joj je jednom prilikom sagradio hram u Trezonu, Afrodita, boginja ljubavi, se uvredila i odlučila da mu se osveti. To je učinila tako što je navela njegovu maćehu Fedru da se zaljubi u njega. To joj i nije bilo teško: Fedra je nasledila

22

mnoge perverzne sklonosti od svoje majke Pasifaje, kretske kraljice. (Fedrina majka je zavolela bika i rodila Minotaura, kojeg je ubio Tezej uz pomoć ćerke Kralja Mina, Arijadne.) Heroj Hipolit pripada onom krugu likova grčkih mladića koji otelovljuju usamljenog lovca koji je ravnodušan prema ljubavi, dok je Fedra lik u kome se bore strasti. Euripid je krenuo od mita kao osnovne građe ali je patos strasti sam po sebi morao da stupi u prvi plan. Hipolit je druga verzija ove tragedije. U prvoj verziji, Fedri (nije sačuvana), Hipolit odgovara na ljubav svoje maćehe. Pretpostavlja se da je pesnik bio kritikovan zbog preslobodnog odnosa prema toj temi, pa je možda i to bio povod za nastanak ove »prečišćene« verzije. Ova obrada patološke strane građe se Atinjanima učinila prihvatljivijom, ali je Euripid ovde u okvirnim scenama prikazuje kao rezultat sukoba između dve boginje, Afrodite i Artemide. Za razliku od Euripada i Sofokla u čijim se dramama iznosi njihovo znanje o odnosu čoveka prema božanskom, za Euripida ove dve boginje nisu velike realne sile u kojima je utemeljen smisao zbivanja, već sredstvo da se objektivizuju unutrašnja zbivanja. Srž stvari čine zbivanja u samom čovekovom biću, i ta unutrašnja zbivanja i pokreću ovu dramu u sklopu okvirnih scena sa nastupm dveju boginja. Prolog kojim Afrodita započinje komad i u kojem ona uz navođenje činjenica, najavljuje svoju osvetu nad mladićem koji je odlučio da služi samo boginji lova, je značajan i u formalnom pogledu. Rasterećenje ekspozicije putem govora u prologu - sažetim saopštenjem bitnih stvari, toliko je tipično za Euripida da se ponegde govorilo o prolozima kao programskim sadržajima. Kako Euripid u nekim elementima arhaizuje, u tome možemo da vidimo i nadovezivanje na najsatriju funkciju govora u prologu. Govor u prologu, čija se primena nastavlja i od Menandra do Plauta, može da se uzme i kao primer samostalnosti delova euripidovske tragedije. U sklopu umetničkog dela, mirni ton uvodnog govora omogućava u daljem toku ono karakteristično potenciranje u kome je Euripid pravi majstor. Posle prologa sledi scena u kojoj Hipolit posle lova prinosi žrtvu Artemidi. U Hipolitivoj molitvi, Euripid je ostvario jedno od svojih najlepših poetskih mesta. Međutim, posle toga će Hipolit u razgovoru sa starcem grubo i hladno odbiti da se pomoli boginji Afroditi. Upravo tada vidimo da ta njegova ponosna čednost, koja se manifestuje kroz nepoštovanje jedne velike sile života, istovremeno predstavlja i svojevrsnu hibris. Zatim nam se u drugom činu, prikazuje Fedra u kojoj se do u srž njenog bića usekla duboka ljubav prema pastorku. Ona se još uvek odupire toj ljubavi, osećajući svojim urođenim plemenitim bićem svu gnusnost takve ljubavi. To je jedna od najupečatljivijih scena koje je ostvario veliki poznavalac ljudske duše: Fedru, razdiranu mukama, odnose bolesnu na nosilima pred palatu, gde se sa dadiljom bori da sačuva tajnu koju bi najrađe razglasila celom svetu. Euripid je u toj sceni neponovljivom snagom prikazao unutrašnji nemir uz pomoć spoljnih simptoma, tako što se Fedra naglo pridiže iz duboke obamrlosti, i hoće da krene u lov-što baš nije uobičajeno za jednu atičku ženu. Ona je obuzeta željom da udiše životni vazduh voljenog, ali će je uskoro zahvatiti osećanje stida. Međutim, njena strast je ipak jača od njene volje. To se najpre iskazuje u njenoj želji da govori o svojoj strasti. Kako ju je dadilja navela da kaže ime onog koga voli, kako je u tome što je odala svoju tajnu spoznala svoju slabost, ona je spremna da krene na poslednji put spasenja svoje časti - da ide u smrt. Fedra je stvorenje koje se bori: u njenim grudima se divlje sudaraju one sile koje smo upoznali u Medeji. Iako se smrt čini kao izbavljenje, preko Dadilje pobeđuje život koji obećava ispunjenje ljubavne želje. Zatim sledi ljubavna pesma koja nije posvećena kosmičkom vladaocu nad životom, već Erosu koji ljubavnom buktinjom podmeće požar pod domove ljudi. U trećem činu vidimo rezultate onoga što je dadilja uradila: u palati je Hipolitu otkrila istinu i prekršila obećanje dato Fedri da će čuvati njenu tajnu. Otelovljenje nevinosti i čistote, Hipolit je samouvereno odgovorio rečima zgražavanja i izrugivanja. Te reči koje su upućene Fedri, će učiniti da se ona oseti

23

izdatom, izneverenom u svojoj nadi, odbačenom i prezrenom od strane čoveka koga voli. Sada joj zaista preostaje samo smrt. Ranije je htela tim putem da krene sama, ali sada želi svojom smrću i da skrha samouverenost čoveka koji joj je doneo propast. Euripid je najironičniji pisac drame:ironija-da bi spasla svoj ugled Fedra se ubija, a u isto vreme ubija Hipolita i nanosi Tezeju krivicu i kajanje, jer će ubiti sina. Zato, u četvrtom činu, saznajemo da se Fedra obesila. Tezej koji se vraća kući nailazi na mrtvo telo svoje žene i na njeno pismo u kojem ona optužuje Hipolita da ju je svojom nedopustivom ljubavlju oterao u smrt. Bez razmišljanja, prikupljanja dokaza, naglo, u gnevu, on proklinje sina i priziva na njega bes svoga oca Posejdona koji mu je obećao ispunjenje tri želje. Kako je Hipolit dao zakletvu dadilji da će čuvati tajnu, on ne može dokazima da se brani, i odlazi u progonstvo. U petom činu glasnik obaveštava da je Hipolita u tuđini stigla strašna očeva kletva: neko čudovište je izronilo iz mora i zaplašilo mu konje, koji su teško povredili svoga gospodara. Smrtno ranjenog ga dovode na pozornicu, i tada, u šestom činu, Artemida, njegova božanska prijateljica, otkriva njegovu nevinost. Na kraju se on miri sa ocem i oprašta mu. On umirući oprosti-tu imamo prisutnu ideju da su bogovi osvetoljubivi, a da je praštanje ljudska odlika. Pre nego što umre, Artemida mu obećava visoke časti kulta u Trezenu. Pesnik je s izuztnom nežnošću prikazao rastanak boginje sa mladićem koji umire. Ovde se više ne pokazuje duboka religioznost, već se homerski antropomorfizam preobrazio u najfiniju čovečnost: Artemida: Oh, jadni, kakve li te muke vezaše! Tvog srca plemenitost baš te uništi. Hipolit: Ah! Božanski daše mirisni! U bolu svom blizinu osetih ti, - lakše mi je sad. Zar tu Artemida, tu moja bofinja? Artemida: Da, jadni, ona, boginja ti najdraža. Hipolit: Da l vidiš, draga gospo, jadni udes moj? Artemida: Da, vidim, kad bih smela, suze lila bih. Hipolit: Tvoj lovidrug i pratilac već umire. Artemida: On umire, al srce moje svud je s njim. Na kraju, u uključivanju boga koji nalazi rešenje, u usmeravanju radnje sa delovanja ljudskih strasti ka spoljnim kultnim stvarima, kao da bi one pesniku trebalo da pribave legitimaciju za ono što je prikazano, nalazimo elemente u kojima se ogleda sva heteronomija euripidovske tragedije. Ovu dramu ubrajamo u najsavršenije drame atičke pozornice. 9) Euripid: Bahantkinje Za ovu dramu je karakteristično da je zasnovana na silama ljudske duše, na njihovoj uzbunjenosti i njihovom menjanju i zato nam označava granicu razvoja unutar Euripidovog stvaralaštva. Ovde su pitanja o smislu religije, o bogovima uopšte ustupila mesto psihološkom momentu, pa nas tako »Bahantkinje« uvode u središte te problematike. Toj sadržajnoj suprotnosti odgovara i jedna formalna suprotnost. Ova drama se odlikuje strože vezanom i višestruko arhaičnom formom. To najpre možemo da vidimo u ulozi hora koji je često u tesnoj vezi sa zbivanjem i koji stupa u prednji plan. U velikom značaju jampskih stopa u metrici pesama, ispoljava se hijeratska uzvišenost, pa za veliku glumačku ariju nema mesta. Obilato je korišćena stihomitija i pažljivo je strukturisan naizmenični govor od stiha do stiha. Pored jampskog trimetra, na dinamičkom mestu je upotrebljen i trohejski tetrametar. Delovi kao što su prolog i izveštaj glasnika se odlijkuju posebnim, euripidovskim obeležjem Za razliku od njih, komad kao celina, u svojoj realizaciji antiteze između moći boga i poricatelja boga, pokazuje jednu kod Euripida ne baš tako često ostvarenu celovitost

24

sklopa i kako Leski dodaje pokazuje i čisto uobličenje tragičke suprotnosti, besprimerno za Euripidovsko pozno delo. I čin Govor u prologu izgovara Dionis, koji u ljudskom obličju, predvodi povorku svojih lidijskih Menada, vodeći ih za Tebu da tamo, u zavičaju njegove majke Semele, utemelje njegov kult. On govori da je došao da brani svoju majku, čiji grob se nalazi pred dvorom, jer joj ljudi nisu verovali da je bila Zevsova »ljuba«, već su smatrali da je bila sa nekim smrtnikom, a onda slagala za Zevsa i da ju je zato taj bog ubio. Semelin otac Kadmo je onda »dao vlast i krunu « Penteju, sinu njegove druge ćerke-Agave. Pentej je zabranio da se Dionisu prinosi žrtva. Zato je besan Dionis sav kadmejski ženski rod opčinio i poslao ih da »u gori sada žive mahnite« pa se zaputio da dokaže svim Tebancima da on jeste bog. Zatim hor lidijskih žena peva u čast boga svoju pesmu, koja zajedno sa oba izveštaja glasnika u drami spada u najveličanstvenije spomenike dionosijskog kulta koje posedujemo. II čin Na scenu stupa Tiresija, stari vidovnjak, koji u stvari spada u mit o Edipu. On sa Kadmom, dedom kralja Penteja, u bakhijskoj nošnji polazi ka svetilištu. Obojica se klanjaju novom kultu zbog koga su se žene uputile u goru. Tada se pojavljije i Pentej, koji se vraća iz tuđine. On nastupa strogo, čak i besno pošto je kod kuće zatekao tu ponesenost novim kultom. On govori da će zatvoriti sve, pa čak i svoju majku i da neće dozvoliti da se uspostavi kult Dionisa. Tiresija i Kadmo ga savetuju da to ne radi da ne bi stradao zato što se suprotstavlja bogu, da ga makar i lažno prihvati i oda mu počast. Naravno, Pentej na to ne pristaje i naređuje da se uhvati Dionis-Bahko. Scena sa dvojicom staraca nam predočava moć bogova. Međutim, ta ista scena, za Penteja predstavlja jasno upozorenje, prvo koje mu se upućuje. Kao i naredna upozorenja i ovo prvo ostaje bez efekta. III čin Pred Penteja izvode Dionisa u ljudskom obličju. Dionis se predstavlja kao prorok novog kulta i govori Penteju kako će ga stići kob jer ne poštuje jednog boga-u ovom slučaju Dionisa. Na to Pentej naređuje da ga zatvore a prerušeni Dionis ga upozorava da će se on osloboditi jer je bog sa njim ali ga bezbožnici (misleći na Penteja) ne mogu videti. Zatim sledi jedna duga pesma hora posle kojeće uslediti IV čin čudo spasenja. Kada se Dionis izbavljao zatresla se zemlja, stubovi palate su se zaklatili, iz Semelinog groba je počeo da izbija plamen. Ovaj opis je značajan jer pod svim tim znamenjem karakterističnim za jednog boga, zatvorenik-Dionis se oslobađa. Upravo se rasplamsava nova rasprava sa Pentejom, kada stiže glasnik iz gore. On donosi prvi od dva izveštaja drame, koji među svim epskim umetničkim tvorevinama euripidovskih izveštaja glasnika, zauzima prvo mesto. Iz nega saznajemo da je pastir u ranu zoru poterao svoje stado na ispašu i tada, u gori ugledao tri grupe Menada koje su predvodile tri Kadmove ćerke: Agava, majka Pentejeva, Autonija i Ina. Glasnik opisuje kako ih je video utonule u san ali su se probudile na blejanje stoke i započele svoje čudesno poslovanje: udarcem tirsa o stenu one otvaraju izvore mleka, vina i meda. Menade, koje su mlade majke, ostavile su kući decu i na svoja prsa uzimaju lanad i mlade vučiće. U trenutku kada prizivaju boga i zaplešu u njegovu čast, njihovom veselju se pridružuje i zverinje, bregovi. Na predlog nekog glasnoka iz grada, pastiri su krenuli da uhvate razuzdane žene, ali na to su one svom silinom upale u stado i počele da čereče najjače životinje (npr. bikove). Zatim su uspele da nateraju pastire u bekstvo i goneći muškarce ispred sebe, upadale su u sela koja će opljačkati. Pesnik koji je taj izveštaj stavio u usta glasnika je razumeo jednu od najdubljih tajni dionisijske religije: onaj polaritete u kome su objedinjeni najčistija nevinost i prirodna vedrina sa elementarnim divljanjem, a služeći istom bogu. Za Penteja, izveštaj glasnika treba da znači istovremeno i opravdanje Menada od prekora da su nemoralne, ali i upozorenje. Obe stvari izgovara glasnik, ali one neće naići na odgovarajući prijem. Na kraju glasnik kaže:« Tog boga, gosprodaru, bio tkogod on,/ daj u grad primi: on je velik inače...« U ovom delu drame, Pentej je več sazreo za svoju propast. Zato on lako podleže zavodničkoj umešnosti Dionisa koji uspeva da ga ubedi da se uputi u goru i osluškuje Menade. Uslov da ga one ne bi prepoznale kao muškarca i ubile, je da

25

navuče žensku odeću i tako maskiran im se približi. Na kraju nam Dionis otkriva svoju nameru: najpre će mu smutiti um, baciće na njega ludilo kako bi ga naterao da obuče ženske haljine, zatim će ga takvog provesti kroz grad kako bi Tebancima prikazao njihovog kralja kao ruglo i tako ga ponizio. Na kraju, kada dođe bahantkinjama, Pentej će biti ubijen od ruke svoje majke Agave. Čin se zvršava horskom pesmom bahantkinja. V čin Dionis poziva Penteja da krenu na Kiteron. Navukavši na sebe žensku odeću, poremećenih čula i sa patološko potenciranim osećajem snage, Pentej kreće sa Dionisom u goru. U razgovoru mu Dionis govori da će ga kući, na rukama vratiti majka, nagoveštavajući mu budućnost. VI čin Sada nas glasnik ponovo obaveštava o ishodu ovog pohoda. Ponovo možemo da vidimo delovanje Menada u onoj istoj dvojnosti, koja je uslovljena polarnošću kulta. Pomoću nekoliko poteza, pesnik nam slika, prikazuje brdima okruženu visoravan sa potokom koji žubori, koji izazaiva osećaj idilične i mirne prirode. I delanje Menada je mirno kao i delanje prirode: one sređuju svoju odeću dok druge pevaju pesmu u slavu boga Dionisa. Dionis i Pentej su bili skriveni na mestu gde ih bahantkinje nisu videle, ali je onda Pentej poželeo da se popne više kako bi što bolje osmotrio Menade. Dionis je imao moć kao pravi bog, i spustivši granu jedne jele, stavio je Penteja na nju da sedne, a zatim ga podigao visoko iznad Menada. Zatim se udaljio i tada je sa nebeskih visina odjeknuo njegov glas pozivajući Menade da se obruše na Penteja. One će to i učiniti svim svojim natprirodnim snagama i u pokušajima da dođu do njega, na kraju će oborirti celo stablo. Tako bespomoćnog, u svom divljanju, bahantkinje će ga raščerečiti. Ono što je najstrašnije i što je smišljena osveta Dionisa je to što je Penteja prva napala njegova majka Agava, koju je on poznao i molio da ga poštedi, pokazujući joj svoj pramen kose ne bi li ga prepoznala. Međutim, ona je u transu i ne zna šta radi. Ona ga čereči misleći da je on životinja i da ovim činom lovi sjajan ulov. Sledeća scena prikazuje Agavu koja u stravičnom trijumfu upada na pozornicu. Ona nosi glavu svoga sina nabijenu na tirs i hvali svoju lovačku sreću koja joj je omogućila da ulovi lava. Postepeno je njen otac Kadmo, usmeravajući joj pogled ka nebeskom visinama, vraća u svesno stanje i tada ona spoznaje šta nosi na tirsu. To je glava njenog sina koga je do malo čas dozivala da izađe iz dvora i vidi njen sjajni ulov. Ispostavlja se da je ipak Dionis na kraju okončao igru. Završni deo nije sačuvan ali je izvesno da je Kadmu i njegovim ćerkama odredio tešku sudbinu u tuđini. Taklo ostaje da lebdi poruka da se bogovi moraju poštovati inače sledi teška kazna. Ovaj komad, koji stoji na kraju euripidovskog stvaralaštva, za istraživače predstavlja težak problem. Znamo da se Euripid uvek borio protiv bogova tradicionalne vere, a oslanjajući se na duh sofistike. U poslednjem razdoblju njegovog stvaralaštva pitanja ove vrste su ustupila mesto prikazivanju čoveka, pa su skoro sasvim stupila u drugi plan. U jednoj od njegovih poslednjih tragedija Dionis sasvim stupa u duhovno središte igre koja je nakada proizišla iz njegovog kulta. Često postavljano pitanje je kako se Euripid odnosio prama svojoj građi-mitu o Pentaju? Kao odgovor na ovo pitanje su se iskristalisala dva oprečna mišljenja: ili je pesnik ostao veran svom duhovnom poreklu, i tako osudio i optužio besmisao predanja, tako da bi kao moto drame mogle da se uzmu reči »Gluposti, ti češ pobediti«, ili se u Bahantkinjama vidi svedočanstvo jednog preokreta koji je Euripida odveo veri u bogove njegovog naroda. Međutim, uprošćavanje jednog od oba shvatanje nikako ne može da zahvati bit Euripida. Pre svega, ne govori se o jednom od olimpijskih bogova čiji bi trijumf ova tragedija posvedočila. Ovog boga i njegove tajne svetkovine je Euripid upoznao na makedonskom dvoru neposrednije i u izvornijem obliku nego što je to bilo moguće u civilizovnaoj Heladi, gde nije bio toliko usađen u srca ljudi.Ovaj Dionis je u svom osvetoljublju neumeren i nepravedan prema Kadmu, ali je on za ljude i donosilac poslednjeg blaženstva, on ih izdiže iz njihove nevolje i vraća pomirenoj prirodi. Ako se za jedan od Euripidovih komada može reći onda to važi za ovaj: ovo je tragedija u najstrožem smislu reči. Ovde ljudsko htenje, koje u Penteju

26

nije lišeno plemenitosti, mada j edrsko, ima svog veličanstveno uobličenog protivnika, pa se na njihovom sukobu razvija tragički konflikt drame,koju je Gete ocenio kao najlepše ostvarenje ovog pesnika. Euripid nikada nije bio negator boga, već uvak tragaoc. Ovde, u delokrugu dionisijskog se možda njegov duh oslobodio tereta besplodnog traganja. Na kraju njegovog života, njemu se možda učinilo da je učinak tolikog njegovog truda i umovanja mali. Tako mali da mora da posumlja u smisao traganja i da ga se odrekne. Teško da je takvo raspoloženje bilo više od trenutnog jer njegova strast za traganjem i postavljanjem pitanja je dolazila iz dubine njegovog bića. 10) Euripid: satirska igra Alkestida Kao i za Sofokla, tako ni za Euripida ne posedujemo delo koje bi svedočilo o ranoj fazi njegovog stvaralaštva. Europidov nastariji sačuvani komad je Alkestida iz 438.god.pre n.e. Alkestida se odlikuje crtma koje je dovode u vezu sa dramom klasičnog oblika, ali je i razdvajaju od dela iz kasnije faze, u kojoj klasika već diživljava svoje razobličavanje. Komad se temelji na motivu koji nam je poznat iz bajke i narodne pesme mnogih naroda – motivu žrtvovanja života iz ljubavi. Ovde imamo primer kako je grčki mit privukao mnogobrojne takve putujuće priče i povezao ih sa nekim svojim herojskim likom. Tako je ovde reč o Admetu, kralju Fere, po koga na dan njegovog venčanja sa Alkestidom treba da dođe smrt. U prvom činu, kroz stihove koje izgovara Apolon saznajemo da je mračni bog smrti bio spreman da u nadoknadu za Admeta primi neku drugu žrtvu. Međutim, roditelji su odbili da se žrtvuju za sina jer previše vole ovaj život i ovaj svet. Na to je njegova mlada supruga izrazila spremnost da se žrtvuje za njega dajući svoj život (za njegov). U izvornoj priči čin žrtvovanja je sledio neposredno posle pojave boga smrti. Euripid tu umeće jedan vremenski raspon od nekoliko godina. Alkestida jeste na samom venčanju izrazila spremnost da se žrtvuje, ali do samog žrtvovanja dolazi tek mnogo kasnije. Zato se odsudna izmena u ovoj građi pripisuje upravo Euripidu. Takva pesnikova umetnost izaziva divljenje, jer je celu stvar predstavila tako da ne biva žrtvovana nevesta ili mlada odmah, već se žrtvuje supruga i majka, koja je tokom godina doživela najveću sreću žene, pa sada svesna svoje žrve odlazi u smr. Na samom početku komada Apolon odlazi iz kuće kralja kome je, da bi okajao jedan greh, morao da služi i ostao mu prijatelj. Zatim sledi dijalog Apolona i Smrti. Apolon predočava dalja dešavanja tj. govori smrti da će žrtvu – Alekstidu oteti Heraklo koji će doći, i tako je spasti. Međutim, Apolonu nije dozvoljeno da zadrži Tanatosa, boga smrti, koji dolazi po Alekstidu. Sledi pesma hora koji je podeljen na dve polovine i koji strepi i osluškuje da li je kraljica Alekstida umrla. U drugom činu, posredstvom izveštaja kraljičine sluškinje doživljavamo Alkestidin oproštaj sa kućom, poslugom i bračnim krevetom. Zatim ona u trećem činu zajedno sa Admetom i svojom decom stupa na pozornicu. Tada će ugledati Hada koji ide po nju preko reke i održati svoj poslednji govor, kojim izriče svoju poslednju želju. Ona traži od muža da joj obeća da se neće ponovo ženiti jer će tako deca steći maćehu koja ih neće voleti a on, na taj način, neće dobiti bolju ženu nego što je ona bila. Zatim Alkestidin sin Eumel svojom pesmom žali za majkom. Na kraju čina hor slavi njenu uspomenu. Moderno osećanje čoveka se teško miri sa tim da Alekstida izgovarajući svoje poslednje reči, ni jednom rečju ne pominje svoju ljubav prema mužu koja je i uzrok koji je odvodi u smrt. Izuzetnom snagom, pesnik nam prikazuje njenu samrtnu jezu, viziji putovanja kroz podzemni svet, ali o svojoj žrtvi ona govori mirno, kao o nečemu što je za nju nužno. Čak i kada traži od Admeta da joj obeća da neće dovesti drugu ženu, ona to radi zbog dece. Upravo zato što joj je stran patosom ispunjen izliv subjektivnog osećanja, ona se svojom zatvorenom prirodom pridružuje

27

likovima tragičke pozornice koji nam predočavaju bitme crte atičke klasike. U njenom opraštanju, kada se njena žrtva vidi u svom punom značenju, leži i njena veličina koja se uzdiže izvan svih dosadašnjih uobličenja lika Alekstide koji su bilo u drami ili operi, stupili na pozornicu. U četvrtom činu, usred tuge kojom je obuzeta kuća se pojavljuje Heraklo koji je na putu u nove poduhvate (poslat je u Trakiju gde kralj Diomed hrani svoje konje ljudskim mesom; na kraju će ubiti kralja-baciće ga konjima i odvesti konje) svratio do Admeta. Saznavši da su u žalosi, Heraklo bi želeo da krene dalje ali mu Admet to ne dopuša. Pošto Herakle nije shvatio da je Alekstida zaista umrla,(već da je to neka druga žena) Admet mu to prećutuje kako ne bi otišao kod drugoga u goste. Da je oterao gosta, kako kaže, njegov jad ne bi bio manji ali bi zato njegova kuća nadaleko važila za negosoprimljivu. Peti čin počinje scenom u kojoj u pratnji tužne povorke pristiže odar sa Alkestidom pred dvor. Zatim dolazi kraljev otac Feres noseći darove za mrtvu kraljicu. Međutim, Admet tvrdim rečima odbija saučešće oca koji je mogao svojim žrtvovanjem da spasi jedan mladi život. Admet mu pakosno želi da živi duže nago Zevs i govori kako se stari žale na svoje godine i dug, težak život u starosti, ali da kada im se približi smrt više nikome starost nije teška i žele i dalje da žive. Pošto su svojim delom pokazali kakvi su roditeli, Admet poručuje da rađaju drugu decu jer ih on neće sahraniti niti brinuti o njima. Međutim, Feres oštrim rečima odbacuje sve prekore svoga sina, prebacujući mu samoživost i neobuzdanu glad za životom jer je dozvolio da mu jedna žena spašava život, pa se tako stvara jedna od onih scena žestokog sukoba koji su karakteristični za euripidovsku tragediju. Nema sumnje da ova scena u sklopu celine ima sasvim određeni smisao - smisao da pokaze svu veličinu požrtvovane žene u poređenju sa tužnom situacijom. Međutim, ova rasprava kraj odra mrtve kraljice je važna i ako je posmatramo kao neobuzdano sučeljavanje i sudaranje rečima dve strane, jer tu nijedan argument nije suvišan i nebitan. Tu u stvari deluje Atinjaninovo strasno uživanje u sporenju i sofistička doktrina o dvojakom poimanju stvari. Iza odra sa Alekstidom ide hor. Pozornica za neko vreme kao i u Ajantu ostaje prazna. U međuvremenu, od sluge saznajemo da se Heraklo u palati lepo provodi. Sluga ne odobrava takvo ponašanje u kući u kojoj vlada žalost. Tada Heraklo, veseo, razdragan od vina, sa bršljenovim vencen oko glave stupa na pozornicu. Ipak pesnik je u ovakvom raspoloženju umeren i na kraju se ispostavlja da je Heraklo pravi junak i spasilac ljudi u nevolji. Kada Heraklo sazna ko je umro, obećaće sebi da će pokušati da oslobodi Alkestidu od Smrti i tako se zahvali prijatelju Admetu na gostoprimstvu koje mu je ukazao i u ovakvoj situaciji. Tu je jedan drugi motiv narodne priče, motiv o borbi sa smrću, povezan sa motivom o žrtvovanju života iz velike ljubavi. Zatim Admet dolazi sa horom sa sahrane. Njegovo uobličenje je za pesnika bilo toliko teško koliko je nama teško da razumemo čoveka koji prihvata takvu žrtvu. Stara priča sa svojstvima bajke nije morala da vodi računa o psihološkoj motivaciji, pa tako i Euripid može kroz par scena da učini samo to da se Admetu ne zamera na srećnom kraju. To postiže sledećim scenama: Admetovo obećanje da će biti veran, dato u sceni opraštanja, u njegovom odnosu prema gostu Heraklu, u njegovoj gorkoj tužbalici kojom se vraća sa groba. Međutim, u jednoj tački pesnik ipak i produbljuje celu stvar: istom tom Admetu su se otvorile oči kada je bio na groblju. On, po koga je smrt došla, nije smeo da dozvoli da njegova žena umre za njega jer tek sada shvata da mu je žrtva koja je trebalo da ga očuva i spase ustvari donela konačnu propast. U njegovim rečima »Sada tek vidim» je sadržan jedan preokret koji nam nagoveštava nov položaj čoveka u Euripidovoj drami. Na taj način, nasuprot bezbojnoj figuri bajke koja prikazuje Admetov lik, Euripid pokazuje kakve posledice ima Alkestidina žrtva po čoveka koji ju je prihvatio. Uopšte govoreći, postavlja se pitanje do koje mere smemo u inerpretaciji euripidovskih figura da unesemo našu psihologiju. To je ujedno i najvažnije i najteže pitanje kod tumačenja ovog pesnika. U šestom činu Heraklo odlazi kod Admeta i pod velom vodi Alkestidu koju je otrgao od smrti. Tada Admet mora da odgovori još jednom iskušenju. Heraklo kaže da u kraljevoj kući želi da ostavi stranu ženu koju je dobio kao nagradu za osvojenu pobedu. Pošto

28

kralj uplašeno reaguje i odbija ponudu, pesnik nam pokazuje da Admet zaista misli da ostane veran svojoj ženi. Kako ga Heraklo uporno nagovara, on preko volje pristaje da ta žena živi u palati dok se Heraklo ne vrati (ako se vrati žaiv). Međutim, ta žena koja mu je privedena je njegova žena Alkestida koju je Heraklo spasao onako kako je i obećao sebi, i sada je Admet odvodi kući u nov život. Heraklo ipak ne ostaje na slavlju i veselju jer ga blago nagoveštena tragika njegovog života prisiljava da polazi u nove poduhvate. Pesnika koji je stvorio Alkestidu, stari vek je nazvao neprijateljem žena. Ovakav iskrivljen stav objašnjavamo činjenicom da je pogled savremenika ostao vezan za likove kao što je Fedra. Zato mi razumemo i vidimo Euripida kao pesnika koji je na ženi uspeo da spozna sve visine i dubine ljudske duše. On je na pozornicu izneo žene koje stradaju u plamenu divljih strasti i sa sobom odvlače u propast i druge. U Atini, u kojoj su žene uživale glas najboljih stvorenja o kojima nije imalo ničeg ružnog da se kaže, to je moralo da deluje kao nečuveni napad na ženski rod, pa tako i nije čudno da je nazvan ženomrscem. A ipak baš njemu i d ugujemo likove žena u kojima se ljudska priroda ostvaruje u svom najvećem dometu - u spremnosti da se odriče i žrtvuje. Inače, pesnik se uvek vraćao motivu predanog žrtvovanja sopstvenog života. Nije mu uvek uspevalo da taj motiv uobliči sa istom snagom i dubinom kao u svojoj »Alkestidi«, ali se gotovo uvek radi o ženskim likovima kojima je svojstvena ta veličina srca. Izvesne vesti ukazuju na mogućnost da je »Alkestida« bila na kraju jedne tetralogije, da je zuzimala ono mesto koje je inače pripadalo satirskoj igri. Znamo da je Euripid prevashodno bio zainteresovan za pojedinačnu ličnost i da mu nije odgovarala veća celina sastavljena od tri dela tj. da njemu nije bila primerena forma trilogije. Međutim, Euripid je češće satirsku igru na kraju tetralogije zamenjivao jednim komadom koji nije bio satirski, ali je imao dobar završetak. To je bilo uslovljeno njegovom prirodom kojoj nije odgovarala olaka vedrina. Ovo Euripidovo delo se završava istim stihom kao i Bahantkinje(JA).

29