Istorija prostitucije

Vrste prostitucije Ulične prostitutke obično rade na frekventnim mestima. Obično su to železničke stanice ili određene ulice. Prostitutke javnih kuća. U javnim kućama prostitutke su relativno bolje zaštićene kako zdravstveno tako i bezbednosno. Gde to nije legalno, postoje ilegalne javne kuće u kojima prostitutke često rade gotovo kao robinje. Kol gerle (engl. call girl), rade po sopstvenim stanovima. Sastanci se zakazuju telefonom, odakle potiče i naziv. Najčešće rade isključivo po preporuci. One spadaju u najelitnije a često i prostitutke sa najvišim cenama. Kurtizane žena čije ljubavne veze ili pružanje seksualnih usluga pripadnicima više klase predstavlja glavni izvor prihoda i/ili temelj njenog društvenog položaja Poslovna pratnja je najčešće zakulisna prostitucija. Devojke, obično vrlo lepe, često sa fakultetskim diplomama i znanjem stranih jezika se unajmljuju za poslovne večere ili baš kao što termin kaže za poslovnu pratnju. Od devojke zavisi da li će se sastanak završiti seksom. Prostitucija u Antičkoj Grčkoj Prostitucija je bila sastavni deo svakodnevnog života starih Grka počev od arhajskog perioda. U najznačajnijim grčkim polisima, a naročito u lukama, upošljavala je pozamašan deo stanovništva i predstavljala stoga prvorazrednu ekonomsku aktivnost. Bila je daleko od nedozvoljene radnje: polisi je nisu osuđivali, a javne kuće su postojale naočigled svih. U staroj Atini čak se i legendarnom zakonodavcu Solonu pripisivalo otvaranje bordelâ sa umerenim cenama pod državnom kontrolom. Prostitucija se različito odražavala na polove: prostitucijom su se bavile žene svih životnih doba i mlađi muškarci, dok su klijentelu činili gotovo isključivo muškarci. Pseudo-Demosten je u IV veku p. n. e. pred građanima okupljenim na sudu izjavio: „Imamo prostitutke radi zadovoljstva, ljubavnice da nam pružaju dnevnu negu, supruge da nam rađaju zakonitu decu i da budu verne čuvarke našeg ognjišta.“ Iako stvarnost nije bila ovako karikaturalna, sasvim je izvesno da Grci nisu osećali nikakvu moralnu nelagodu u vezi sa korišćenjem usluga prostitutki. Istovremeno, zakoni su predviđali oštre kazne za vanbračne seksualne odnose sa slobodnom ženom — u slučaju preljube, prevareni muž imao je pravo da ubije uvredioca uhvaćenog na delu[2] — u istoj meri kao i za silovanje. Muškarci su u proseku sa 30 godina stupali u brak, tako da

mladi Atinjanin, ukoliko je želeo heteroseksualne odnose, nije imao drugoga izbora nego da posegne ili za svojim robinjama ili za prostitutkama. O postojanju ženske prostitucije koja je bila namenjena ženama nema mnogo izvora. Aristofan iz Platonove Gozbe spominje heteristrije (stgrč. ἑταιρίστριαι, lat. hetairístriai ) u svom slavnom mitu o ljubavi. Po njemu, „žene koje su nastale od delova prvobitnih žena ne mare mnogo za muškarce, nego više naginju ka ženama, i odatle potiču heteristrije[3].“ Pretpostavlja se da je reč o prostitutkama čiji su klijenti bile lezbijke[4]. Lukijan Samosaćanin takođe pominje ovu pojavu u svom delu Razgovori hetera[5], ali moguće je da je tu, jednostavno, reč o usputnoj aluziji na Platona. Pornai Prostitutka dočekuje jednog od svojih klijenata, atički lekit sa crvenim figurama, između 460—450. p. n. e.; Nacionalni arheološki muzej u Atini Prostitutke su bile razvrstane po kategorijama. Na dnu lestvice nalazile su se πόρναι / pórnai, koje su, kako etimologija upućuje — reč dolazi od „prodavati“ (stgrč. πέρνημι, lat. pérnêmi ) — bile uglavnom robinje u vlasništvu svodnika (stgrč. πορνοϐοσκός, lat. pornoboskós ), doslovce „pastira“ prostitutki, kome su plaćale utvrđeni iznos od ostvarenog prihoda. Robovlasnik je mogao biti slobodan građanin, jer se radilo o uobičajenom izvoru prihoda; Teofrast navodi svodnika odmah pored mehandžije i poreznika na listi uobičajenih zanimanja. Vlasnik je mogao biti i stranac ili strankinja. U klasičnoj Grčkoj pórnai su bile robinje varvarskog porekla; u helenističkoj Grčkoj među njih su se ubrajale i devojčice koje su njihovi očevi, slobodni građani, napustili i bile su smatrane robinjama dok se, eventualno, ne bi dokazalo suprotno. Izgleda da je to bio čest slučaj, pošto Kliment Aleksandrijski, koji je živeo u II veku, opominje one koji posećuju prostitutke na opasnost od incesta: „Koliko je očeva koji su zaboravili na decu koju su odavno napustili nesvesno imalo seksualne odnose sa svojim sinom koji se prostituiše ili sa svojom kćeri koja je postala bludnica...“ Ove prostitutke su radile po javnim kućama, poglavito u kvartovima koji su bili poznati po takvoj aktivnosti, kao što je atinska luka Pirej ili Karameikos u Atini. Ove kuće su posećivali mornari i siromašni građani. Istoj ovoj kategoriji pripadale su i devojke iz atinskih bordela koji su se nalazili pod konrolom grada-države. Prema Ateneju iz Naukratisa koji citira komediografa Filemona i istoričara Nikandra iz Kolofona, Solon je

„u nameri da obuzda jarost momaka, (...) pokrenuo inicijativu za otvaranje javnih kuća u kojima bi radile otkupljene mlade žene.“ Tako, jedan od Filemonovih likova uzvikuje: „Ti si, Solone, doneo zakon od koristi svima, jer si bio prvi koji je, kažu, shvatio neophodnost ove demokratske i dobrotvorne institucije, Zevs mi je svedok! Važno je da to istaknem. Naš grad je vrveo od siromašnih momaka prema kojima je život bio surov, toliko da su počeli da lutaju zlokobnim putevima; ti si za njih kupio, a zatim i postavio na različitim mestima u gradu dobro opremljene žene, spremne za upotrebu. (…) Cena: jedan obol; upadaj, probaj, ništa ne gubiš! Nema prenemaganja! Za svoj novac dobićeš šta želiš i onako kako ti želiš. Izlaziš. Reci joj da se gubi; ona ti nije ništa.“ Kako naglašava ova ličnost, Solonove javne kuće pružale su seksualno zadovoljenje dostupno svima i bile su prijemčive i za najsiromašnije slojeve društva. Tom prilikom je Solon podigao, zahvaljujući porezu koji je ubirao od javnih kuća, hram posvećen Afroditi Pandemos, što u doslovnom prevodu znači „opštenarodna“ Afrodita. Iako je istorijska tačnost ovih anegdota sumnjiva, i pored toga postaje sasvim jasno da su Atinjani smatrali prostituciju sastavnim delom demokratije. Kada je reč o tarifama, postoje brojna nagađanja o ceni od jednog obola za osnovne usluge jeftinih prostitutki. Teško je razlučiti da li se tu radilo o poslovičnom izrazu koji je bio sinonim za „jeftino“ ili, pak, o stvarnoj ceni. Nezavisne prostitutke Muzičarka na banketu (up. lira) se oblači pred klijentom, atička vaza sa crvenim figurama, rad Eufronija, oko 490. p. n. e.; Britanski muzej Na drugom stupnju lestvice među prostitutkama nalazile su se bivše robinje koje su u međuvremenu stekle slobodu. Njihov položaj bio je vrlo blizak statusu hetera, ljubavnica. Osim što bi neposredno pred potencijalnim klijentima pokazivale svoje draži, pribegavale su i „reklamnim“ trikovima: naime, pronađene su sandale sa đonom na kojem je bilo urezano (stgrč. ΑΚΟΛΟΥΘΙ, lat. 'AKOLOUTHI' ) „prati me!“, kojima bi ostavljale trag na zemljištu. Koristile su se, po svemu sudeći, i vrlo upadljivom šminkom: tako se, recimo, Eubul, predstavnik srednje (atičke) komedije, prezrivo podsmeva bludnicama „umazanim olovnim belilom i (…) obraza umazanih sokom od kupine.“ Ove prostitutke su bile različitog porekla: strankinje koje nisu mogle da nađu drugo zaposlenje u polisu u koji su došle da žive, siromašne udovice, bivše pornai koje su uspele da se otkupe (često na kredit). U

Atini one su bile u obavezi da se registruju pred polisom i da plaćaju porez. Zahvaljujući svom zanatu, neke od njih uspele su i da se obogate. U Koptosu, u starom Egiptu, u I veku n. e. prolazak je prostitutkama naplaćivan 108 drahmi, nasuprot 20 drahmi koliko su plaćale ostale žene. Cene njihovih usluga teško je proceniti: čini se da su često varirale. U IV veku p. n. e. Teopomp navodi da prostitutke iz druge zone traže jedan stater (četiri drahme), dok u I veku p. n. e. epikurejski filozof Filodem iz Gadare pominje sistem pretplate koji iznosi pet drahmi za tuce poseta. U II veku n. e. u delu Razgovori hetera Lukijana iz Samosate prostitutka Ampelis smatra da je pet drahmi po poseti nedovoljna cena. U istom tekstu se navodi da je mlada devojka mogla da traži jednu minu, što je iznosilo sto drahmi, čak i dve mine ukoliko klijent nije bio privlačan. Mlada i lepa prostitutka mogla je da nametne više cene u odnosu na svoju stariju koleginicu — premda ilustracije na keramici pokazuju da je postojalo posebno tržište na kom su se nudile starije žene. Takođe, sve je zavisilo od toga da li je klijent želeo da za sebe obezbedi ekskluzivnost prostitutke ili ne. Sklapali su se i ortački ugovori: nekolicina prijatelja kupila bi isključivo pravo na prostitutku, svaki je bio nosilac prava na deo vremena. U ovu kategoriju nesumnjivo se mogu svrstati muzičarke i plesačice koje su bile angažovane na muškim banketima. Aristotel među posebnim nadležnostima desetorice magistrata pominje (petorice intra muros i petorice za Pirej), (ἀστυνόμοι / astynómoi), zadatak da se staraju „da sviračice na flauti, liri i citri ne budu plaćene više od dve drahme“ za veče. Moguće je da su seksualne usluge ulazile u cenu angažovanja, koja je, uprkos kontrolama nadzornika, vremenom postajala sve viša i viša. Hetere Kapitolska Venera, rimska kopija statue Knidska Afrodita koju je prvobitno izvajao Praksitel po modelu svoje ljubavnice, hetere Frine; muzej Luvr Hetere se nisu ograničavale samo na pružanje seksualnih usluga i njihove usluge nisu bile jednokratne: doslovce, (ἑταίρα / hetaíra) znači „pratilja“. Posedovale su zavidno obrazovanje i bile su kadre da se uključe u rasprave sa prosvećenim ljudima, recimo na banketima. Jedino su one od svih žena u Grčkoj, sa izuzetkom Spartanki, bile samostalne i sposobne da same stiču za život. Kao ljubavnice, dobijale bi poklone od nekolicine „družbenika“ (hetairoi) ili „prijatelja“ (philoi), koji su ih izdržavali, a čija su udvaranja one prihvatale. To su najčešće bile strankinje, poput Aspazije, poreklom iz Mileta, ili Neere, poreklom

iz Korinta. Aspazija, Periklova ljubavnica, najpoznatija je žena iz V veka p. n. e. Privlačila je kod sebe Sofokla, Fidiju, kao i Sokrata i njegove učenike. Po Plutarhu, „gospodarila je najviđenijim državnicima, a kod filozofa je pobuđivala pažnju, za koju se ne može reći da je bila ni slaba ni beznačajna.“ Poznata su imena izvesnog broja hetera. U klasičnom dobu postojala je Teodota, Alkibijadova ljubavnica, sa kojom Sokrat diskutuje u Ksenofontovom delu Uspomene o Sokratu; kao i Neera, predmet slavne besede Pseudo-Demostena; Frina, po čijem uzoru je izvajana statua Afrodite u gradu Knidu — Praksitelovo remek-delo čija je milosnica bila, a bila je ujedno i pratilja besednika Hiperida, koga će kasnije braniti na sudu kad bude optužen za bezbožništvo; Leontija, Epikurova pratilja, i sama filozofkinja. U helenističko doba pominje se Pitionika, miljenica Harpala, rizničara Aleksandra Velikog i, naposletku, Taida, koja je bila ljubavnica samog Aleksandra Makedonskog i docnije Ptolemeja Prvog. Pojedine hetere bile su izuzetno imućne. Ksenofont opisuje Teodotu okruženu robovima, raskošno odevenu kako živi u prostranoj kući. Neke su se izdvajale ekstravagantnim trošenjem: Rodopis, egipatska prostitutka za čiju je slobodu brat starogrčke pesnikinje Sapfo platio basnoslovno bogatstvo, izdvajala se tako što je lično finansirala izgradnju piramide. Herodot ne veruje u ovu anegdotu, ali opisuje skupocen epigraf koji je podigla u Delfima. Cene usluga ovih kurtizana mnogo su se razlikovale, ali bile su drastično više u odnosu na ostale prostitutke: u delima nove komedije kretale su se od 20 do 60 mina za neutvrđen broj dana. Menandar navodi primer kurtizane koja je zarađivala tri mine dnevno, što odgovara, kako pojašnjava, združenom radu deset pornai[30]. Ako je verovati Aulu Geliju, u klasično doba kurtizane su zarađivale i do 10.000 drahmi za jednu noć. Ponekad je teško razlikovati hetere i obične prostitutke: u oba slučaja, žena je mogla da bude slobodna ili robinja, samostalna ili pod zaštitom svodnika. Stiče se utisak da autori ponekad koriste oba termina u istom značenju. Pojedini stručnjaci dovodili su čak u sumnju stvarnu razliku između hetaira i pornē; išli su dotle da su smatrali termin hetaira u izvesnoj meri običnim eufemizmom. Sveta prostitucija Sveta prostitucija u staroj Grčkoj nije bila tog obima kao na drevnom Bliskom istoku. Retki poznati slučajevi javljali su se ili u obodnim delovima grčkog sveta (na Siciliji, na Kipru, u Pontskom kraljevstvu i u Kapadokiji) ili u gradu Korintu, u čijem se Afroditinom hramu najkasnije od klasičnog perioda nalazio znatan broj robova. Tako je 464. godine p.

n. e. izvesni Korinćanin Ksenofont, čuveni trkač i osvajač petoboja na Olimpijskim igrama, darovao, u znak zahvalnosti Afroditi, sto mladih devojaka hramu boginje. Trag o ovome ostao je sačuvan zahvaljujući svečanoj pesmi koju je Pindar napisao po narudžbini a koja slavi „vrlo predustretljive devojke, sluškinje boginje Pite i velelepnog Korinta.“ U rimsko vreme, po rečima Strabona (VIII, 6, 20), hram je krcat sa više od hiljadu svetih robinja-prostitutki. Isti autor prenosi poslovicu koja glasi „nema svako mogućnosti da ide u Korint“, koja u isti mah ističe da je boravak u Korintu prijatan, ali i da košta. Sparta Od svih gradova-država u Grčkoj jedino se za Spartu znalo da u njoj ne postoji nijedna pornê. Plutarh to objašnjava odsustvom dragocenih metala i istinske valute — spartanska moneta bila je od gvožđa i nigde van Sparte je nisu priznavali; nijedan svodnik nije nalazio interesa da tu posluje. Odista, nema tragova koji bi upućivali na postojanje prostitucije kao raširene pojave u Sparti u arhajskom i klasičnom periodu. Jedini dokaz koji to osporava predstavlja vaza iz VI veka p. n. e. koja prikazuje žene dok sviraju aulos na muškom banketu. Pa ipak, stiče se utisak da se tu ne radi o prikazu spartanske svakodnevice toga doba, već o običnoj ikonografskoj temi. Prisustvo krilatog demona, voća, rastinja i oltara navodi na pomisao da se možda radilo o ritualnom banketu priređenom u čast nekog božanstva plodnosti, na primer Artemide ili Apolona. U Sparti su, međutim, postojale hetere u klasično doba. Atenej pominje kurtizane sa kojima je Alkibijad bančio za vreme svog izgnanstva u Sparti (415—414. p. n. e.). Pripovedajući o Kinadonovoj zaveri (početak IV veka p. n. e.), Ksenofont navodi da je prava namera bila proterivanje iz polisa, pod izgovorom zabrinutosti, „jedne žene koju su onde smatrali veoma lepom, ali koju su optuživali da kvari Lakedemonjane, kako mlade tako i stare, koji su odlazili u Aulon.“ Ovo se verovatno odnosilo na heteru. Najkasnije do početka III veka p. n. e. kada je velika količina stranog novca ušla u opticaj u Lakoniji, Sparta je počela u potpunosti da podražava ostale grčke polise. U helenističko doba Polemon opisuje u svojim Darovima Lakedemonu portret slavne hetere Kotine i kravu od bronze koju je ona darovala. Dodaje da su mu prilikom posete, kao zanimljivost, pokazali njenu javnu kuću u blizini Dionisovog hrama. Uslovi rada prostitutki Ostarela prostitutka steže uza se ćup vina, II v. p. n. e.; Gliptoteka u Minhenu

Teško je oceniti položaj prostitutki toga doba. Samim tim što su bile žene, već su bile marginalizovane u grčkom društvu. Ne postoji neposredno svedočenje o njihovom životu, kao ni opis bordela u kojima su radile. Izvesno je, međutim, da su javne kuće u Grčkoj bile slične onima u Rimu, čiji opis srećemo u delima pisaca ili koje su ostale sačuvane u Pompeji: mračna mesta, neprijatna mirisa i skučena. Jedan od mnogobrojnih žargonskih grčkih naziva za prostitutku bio je (χαμαιτυπής / khamaitypếs), što u doslovnom prevodu znači „koja udara o zemlju“, što upućuje na zaključak da su usluge pružane na zemljanoj podlozi. Neki pisci uvodili su u svoja dela likove prostitutki, koje pričaju o sebi: recimo, Lukijan iz Samosate u Razgovorima hetera ili Alkifron u svojoj zbirci pisama, ali radi se o maštovitom prikazivanju. Pomenuti ženski likovi bili su ili nezavisne prostitutke ili hetere; izvori skoro da ne navode slučaj robinja, osim što ih posmatraju kao dobra koja treba unovčiti. Ovi izvori jasno pokazuju šta su grčki muškarci mislili o prostitutkama: pre svega, pripisivali su im šićardžijski mentalitet. Po mišljenju Grka, osoba koja se podaje za novac, bilo da je muškarac ili žena, čini to zbog siromaštva i(li) iz želje za preteranom dobiti. Gramzivost prostitutki bila je šaljiva tema, česta u komedijama. Treba napomenuti da su u Atini one bile jedine žene koje su samostalno raspolagale novcem, što je verovatno pobuđivalo mušku zajedljivost. Drugo objašnjenje leži u činjenici da je karijera nezavisne prostitutke bila kratka i neizvesna: njeni prihodi su se umanjivali kako je vreme proticalo. Da bi mogla da se izdržava u starosti, morala je da prikupi što je moguće više novca dok je vreme. Rasprave o medicini pružaju delimičan uvid u njihov svakodnevni život. Tako se navodi da prostitutke-robinje, da bi nastavile da donose zaradu, moraju u meri u kojoj je to moguće da izbegavaju da zatrudne. O kontraceptivnim sredstvima koje su koristili stari Grci malo se zna, za razliku od onih koje su koristili stari Rimljani. U traktatu koji se pripisuje Hipokratu autor detaljno opisuje slučaj jedne igračice „koja ima običaj da ide sa muškarcima“: savetuje joj da skače, tako da pri svakom skoku dodirne petama zadnjicu, kako bi izbacila spermu i eliminisala rizik od trudnoće. Izgleda da su korintske prostitutke pribegavale jednostavnijem rešenju tražeći od svojih klijenata da upražnjavaju analni seks radi sprečavanja začeća. Sasvim je moguće da su pornai pribegavale pobačaju ili čedomorstvu. Kada je reč o nezavisnim prostitutkama, situacija nije baš najjasnija: kćerka je mogla da izuči zanat, nasledi majku i na taj način je izdržava kada majka ostari. I keramika nosi svedočenje o svakodnevnom životu prostitutki. Predstave prostitutki uglavnom se mogu razvrstati u četiri grupe: scene banketa, scene seksualnih odnosa, scene klozeta i scene batina. Na

scenama klozeta prostitutke obično nemaju zgodno telo: spuštene grudi, oklembešeno salo itd. Jedan kiliks prikazuje čak prostitutku dok urinira u nokšir. U scenama seksualnih odnosa prisustvo prostitutki se obično raspoznaje po naslikanoj kesi sa novcem, koja služi da podseti na novčani karakter odnosa. Najčešće je prikazivana pseća poza — ili analni seks, pošto je ponekad teško uočiti razliku između ove dve poze. Žena je obično povijena napred, ispruženim rukama dodiruje tlo. Analni seks je smatran ponižavajućim za odraslu osobu, a izgleda da se za pseću pozu (nasuprot misionarskoj pozi) mislilo da ženama pruža manje zadovoljstva. Naposletku, određen broj vaza prikazuje scene na kojima se prostitutkama preti štapom ili sandalom, te su one prisiljene da pristanu na seksualne radnje koje su stari Grci smatrali ponižavajućim: felacio, analni seks, nekad čak i jedno i drugo istovremeno. Grafičko predstavljanje prostitutki u antičkoj Grčkoj Najzad, iako su hetere nesporno bile žene sa najviše slobode u Grčkoj, treba napomenuti da su mnoge od njih želele da se skrase pokraj muža ili stalnog pratioca ne bi li bile više uvažavane: Neera, čija je karijera opisana u jednoj odbrani pred sudom, uspela je, tako, da podigne troje dece pre nego što ju je sustigla vlastita prošlost hetere. Isto tako, Perikle je Aspaziju izabrao za ljubavnicu, ili, prema nekim izvorima, čak i za suprugu. Atenej zapaža „da se u kurve koje su u međuvremenu postale poštovane supruge čovek može daleko više pouzdati nego u gospođe koje se diče svojom čestitošću“ i navodi nekoliko grčkih velikana sinova građanina i kurtizane: između ostalih, strateg Timotej bio je sin Konona. Ali zato, ne postoji nijedan poznati primer da je građanka dobrovoljno postala hetera. Prostitutke u književnosti Maska prostitutke iz vremena nove komedije, III ili II vek p. n. e.; muzej Luvr U novoj komediji prostitutke su, baš kao i robovi, postale vodeće ličnosti šaljivih pozorišnih predstava. Za to je postojalo nekoliko razloga: dok se stara komedija bavila političkim temama, nova komedija je naglasak stavljala na lične teme i svakodnevni život Atinjana. Zatim, društveni običaji toga doba nalagali su lepo vaspitanoj ženi da se ne pojavljuje sama na ulici, dok je pozorišna scena prikazivala spoljašnjost: jedine žene koje su se redovno pojavljivale same na ulici bile su, logično, prostitutke. Spletke u novoj komediji stoga se često pripisuju prostitutkama. „Sve

dok bude snalažljivih robova, strogih očeva, nečasnih posrednica i umiljatih prostitutki, Menandar će živeti“, kliče Ovidije u delu Ljubavi (I, 15, 17-18). Prostitutka može biti dragana glumca koji igra ulogu ljubavnika: u tom slučaju, slobodna i čestita, ona je prisiljena da se bavi prostitucijom nakon što su je roditelji napustili ili nakon što su je oteli gusari (Sikionci). Pošto su je biološki roditelji prepoznali po drangulijama koje su joj ostavili dok je bila u kolevci, oslobođena devojka sada može da se uda. Isto tako, prostitutka se vrlo često pojavljuje i kao sporedna ličnost: njeni odnosi sa prijateljem glavnog glumca čine drugu ljubavnu intrigu pozorišnog komada. Osim toga, Menandar je osmislio, nasuprot uvreženoj predstavi gramzive prostitutke, i ličnost bludnice velika srca u Parničarima, gde upravo ona omogućava srećan svršetak predstave. Nasuprot tome, u utopijskim predstavama Grka često nije bilo mesta za prostitutke. U Ženama u skupštini (v. 716-719) heroina Praksagora ih i formalno zabranjuje u idealnom gradu-državi: „Štaviše, predlažem da se kurve zabrane ... te da, umesto njih, mi možemo da uživamo u tek stasalim mladićima. Nije uputno da nakinđurene robinje lišavaju slobodne žene njihovog uživanja. Neka prostitutke spavaju slobodno sa robovima.“ Prostitutke su očevidno smatrane nelojalnom konkurencijom. U drugoj književnoj vrsti Platon (Republika, III, 404d) zabranjuje korintske prostitutke iz istog razloga kao i atinske poslastičarnice, jer ih skupa optužuje da unose raskoš i nesklad u idealan polis. Pripadnik kiničke škole Krates iz Tebe, iz doba helenizma, (koga citira Diodor sa Sicilije, II, 55-60) opisuje utopijski grad iz koga je, po uzoru na Platona, prostitucija takođe proterana. Muška prostitucija U staroj Grčkoj takođe je bilo dosta πόρνοι / pórnoi, mladića koji su se bavili prostitucijom. Jedan deo njih imao je žensku klijentelu kao ciljnu grupu: da su žigoli postojali u klasičnom periodu, svedoči u dva navrata Aristofan. Tako, u Plutu (v. 960—1095) autor daje dramski prikaz žene u poodmaklim godinama i njenog mladog ljubavnika, koji je, pritisnut nemaštinom, prisiljen da joj se umiljava zarad metalnog novca, zdele žita i odeće. Kupljeni mladići, kao i evnusi — veoma cenjeni kao izraz prefinjene raskoši — pokazuju da je grčko društvo prednost davalo uživanju bez emocija. U Sikionu (na Peloponezu) muškarci su se razdragano prostituisali u čast boga Bahusa (Dionisa). Prostitucija i pederastija Odrasli muškarac nudi novac mladiću u zamenu za seks, scena sa

crvenim figurama na atičkoj vazi, V vek p. n. e.; Metropoliten muzej Nasuprot ženskoj prostituciji, koja je okupljala žene svih uzrasta, muškom prostitucijom uglavnom su se bavili adolescenti. Veza odraslog muškarca i dečaka, pais, nije predstavljala prodaju tela, već je uključivala mentorsku komponentu, tj. obrazovanje deteta (paideia). Solon, slavni atinski zakonodavac, propisao je način života mladeži i suprotstavio se dečačkoj prostituciji odmah po rođenju, ali nije zabranio prodaju mladih robova u svrhu razvrata. U Ljubavima (25-26) PseudoLukijan izričito navodi: „Žena — počev od devičanskog puberteta do srednjih godina, neposredno pre no što poslednje starosne bore izbrazdaju njene ženske čari — predstavlja objekat dostojan muške nežnosti i poljubaca; pa čak i kada joj lepota usahne, njeno iskustvo još može rečitije da govori nego mladi dečaci. Ali onaj koji naginje dvadesetogodišnjem momku izgleda mi kao konzument gnusne naslade, što sledi neodređenu Veneru. Udovi takvog jednog šećerka, oblikovani kao u odraslog muškarca, snažni su i jaki. Njegovo lice od osetljivog i blagog postalo je grubo i prekriveno oštrom bradom, a razvijene butine — zarutavele su.“ Vremensko razdoblje tokom kojeg su adolescenti smatrani poželjnima kretalo se otprilike od puberteta do pojave brade, pošto je maljavost dečaka izazivala odvratnost kod starih Grka. Naime, bilo je slučajeva da su razvratnici imali starije dečake kao ljubavnike, ali depilirane. Poput ženske, ni muška prostitucija nije kod starih Grka izazivala zgražavanje. Javne kuće u kojima su radili dečaci-robovi postojale su naočigled svih, i to ne samo u „zonama crvenih fenjera“ u Pireju, Kerameikosu ili na Likavitosu, već posvuda po gradu. Nesumnjivo najčuveniji od ovih dečaka bio je Fedon: postavši rob prilikom zauzeća njegovog rodnog grada, bio je prinuđen da radi u bordelu sve dok ga nije zapazio Sokrat, čiji su sledbenici platili za njegovu slobodu. Mladić je potom postao Sokratov učenik i po njemu je nazvano Platonovo delo Fedon, u kome je ispričana Sokratova smrt. Ni muške prostitutke nisu bile izuzete od plaćanja poreza. U jednoj od svojih odbrana, Protiv Timarha, besednik Eshin daje sebi punu slobodu da opiše pred sudom bordel u kome rade dečaci[49]. Posetilac takvih bordela nije nailazio na osudu ni zakona ni javnog mnjenja. Prostitucija i pravo građanstva Mladi muzičar na banketu, Durisova vaza; Staatliche Antikensammlungen de Munich Postojanje muške prostitucije velikih razmera pokazuje da sklonost za

pederastijom nije bila ograničena samo na povlašćenu društvenu klasu. Ako već manje imućni građani skoro da nisu imali vremena i sredstava da praktikuju aristokratske rituale (posmatranje sportskih priredbi, udvaranje, darivanje), svako je barem mogao da zadovolji svoju žudnju okrećući se prostituciji. Zakon je utoliko više štitio dečake, kao i žene, od svakog fizičkog nasrtaja. Nije se znalo za slučaj seksualnog odnosa između roba i njegovog gospodara sve do otkrića jednog Ksenofontovog navoda. Drugi razlog za korišćenje usluga muških prostitutki leži u postojanju seksualnih tabua: stari Grci su felacio kao seksualni čin smatrali sramnim. Samim tim, u homoseksualnoj vezi smatralo se da erast (ljubavnik) nema pravo da traži takvu uslugu od svog eromenosa (ljubimca), budućeg sugrađanina; za tako što pre je morao da se obrati muškoj prostitutki. Iako je bilo po zakonu, bavljenje prostitucijom smatrano je društveno nečasnim. Bilo je normalno kada se radilo o robu ili, uopšteno govoreći, o osobama bez građanskih prava. U slučaju građanina povlačila je za sobom značajne političke posledice, kao što je atimija (ἀτιμία / atimía), gubitak svih građanskih prava. Tako se tumači delo Protiv Timarha: Timarh je napao Eshina; da bi se odbranio, Eshin optužuje svog tužioca da se u mladosti prostituisao. Samim tim, Timarh bi morao biti lišen političkih prava, među kojima je i pravo da podnosi tužbu protiv nekoga. Dakle, nuđenje novca adolescentu u zamenu za pružanje seksualnih usluga bilo je strogo kažnjivo, jer je to mladića moglo da staje njegovih budućih građanskih prava. Ovakvo rasuđivanje objasnio je Eshin , citirajući dokimaziju grč. δοκιμασία: građanin koji se bavio prostitucijom (πεπορνευμένος / peporneuménos) ili koga je ljubavnik izdržavao (ἡταιρηκώς / hêtairêkốs) lišen je mogućnosti javnog istupanja jer „onaj koji je prodavao sopstveno telo da bi drugi u njemu mogli da uživaju (ἐφ’ ὕϐρει / eph’ hýbris) ne bi oklevao da proda interese zajednice u celosti.“ Optužbe Timeja iz Tauromenija na Siciliji protiv tiranina Agatokla od Sirakuze ponovo uzimaju istovetnu tematiku; muška prostitutka je po definiciji neko ko se odriče vlastitog dostojanstva ne bi li zadovoljio tuđu žudnju: „Obična muška prostitutka (κοινὸν πόρνο / koinòn pórnon) koja stoji na raspolaganju najrazuzdanijima, jeste kreja, mišar, koji nudi svoju stražnjicu svakome ko to poželi.“ Cenovnik Cene usluga muškaraca koji su se prostituisali varirale su u istoj meri kao i cene žena prostitutki. Atenej pominje nekog momka koji je nudio svoje usluge za jedan obol, međutim, to je bila toliko mala suma da se istinitost ove tvrdnje dovodi u pitanje. Straton iz Sarda, autor epigrama

iz 2. veka, pominje jednu takvu transakciju koja je obavljena za pet drahmi. U jednom pismu Pseudo-Eshin procenjuje zaradu izvesnog Melanoposa na 3.000 drahmi, što je suma koju je verovatno zaradio u toku celog svog radnog veka. Eshin u svom delu Protiv Timarha pravi razliku između mladića koji se prostituiše i mladića kog izdržavaju. Takođe tvrdi da Timarh ne samo da je napustio svog zaštitnika kad je ovaj ostao bez novca, već je imao više njih, čime je dokazao da nije bio dečak kog izdržavaju (hêtairêkôs), već obična kurva (peporneumenos). Ima i ovo: Seksualni radnik Statua u Amsterdamu sa natpisom „Poštujte seksualne radnice širom sveta.“ Seksualni radnik/radnica je svaka osoba koja novac zarađuje pružanjem seksualnih usluga. Koristi se kao pojam za prostitutke, ali je razvojem seks industrije počeo da obuhvata sve veći krug ljudi (žigoloi, porno glumci, modeli za magazine, egzotične plesačice, zaposleni u hot lajn agencijama i sl.). Pojedine vlade su legalizovale kompletnu seks industriju čime je smanjena viktimizacija prostitutki i stopa kriminala, ali je smanjena i stopa HIV-a i seksualno prenosivih bolesti među zaposlenima u seks industriji i njihovim klijentima. Trgovina belim robljem (engl. White slavery trafficking; Sex trafficking) je oblik trgovine ljudima u kome se žrtva navodi na prisilan rad u seks industriji, najčešće prostituciji. Žrtve su najčešće žene i maloletne osobe oba pola, koje se dovode iz ekonomski ugroženih zemalja i prisilino zadržavaju u zemljama takozvanog Prvog sveta gde se višestruko traumatizuju. Pored žena, žrtve trgovine belim robljem mogu biti i muškarci, ali ređe. Za razliku od krijumčarenja i klasične prostitucije, trgovinu belim robljem odlikuje nedostatak dobrovoljnosti. Trgovina belim robljem višestruko krši konvencije Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima, kao i zakonodavstva zemalja porekla, tranzita i destinacije žrtve. U novije vreme, razvijaju se posebni nacionalni koordinacioni timovi, specijalizovane NVO i usluge prihvata i tretmana žrtava trafikinga, sa ciljem uspešne repatrijacije i reintegracije u matično društvo. Kurtizana Kurtizana (fr. courtisan, ital. cortigiana) je izraz kojim se naziva žena kojoj ljubavne veze ili pružanje seksualnih usluga pripadnicima više klase predstavlja glavni izvor prihoda i/ili temelj njenog društvenog položaja.

Reč dolazi od italijanskog izraza za dvorjanku, odnosno dvorsku damu, a počeo se koristiti u 16. veku. Dvorske dame su tada, kada su brakovi vladara i drugih velikodostojnika bili motivisani politikom umesto ljubavlju, predstavljale najprikladniji i najdostupniji oblik partnera za „ozbiljne“ ili romantične ljubavne veze. S vremenom su kurtizane postale svojevrsna institucija koja je osim seksualnih pružala i druge usluge; tako se od kurtizana očekivalo da budu vešte u igranju i muzici, odnosno dovoljno obrazovane i inteligentne da bi mogle učestvovati u intelektualnim raspravama. Kurtizane su ponekad bile udate, ali najčešće za muškarca nižeg društvenog statusa koji je u njenim vanbračnim vezama s društvenom elitom vidio sredstvo vlastitog napredovanja. Između kurtizana se takođe počela javljati hijerarhija, tako da su se kurtizane na vrhu društvene lestvice smatrale ljubavnicama, dok one na dnu prostitutkama. U današnjem svetu, gde se promoviše jednakost polova, fenomen kurtizana je prilično redak ili nije tako vidljiv kao u ranijim periodima. Izraz se danas prvenstveno koristi u pežorativnom smislu ili kao eufemizam za žene za pratnju ili elitne prostitutke. Gejša Gejša, Gejko ili Gejgi su tradicionalne japanske ženske zabavljačice, čija se veština ogleda u umeću različitih umetničkih izvođenja i stilova poput muzike i plesa. Sama reč gejša, sastoji se iz ideograma (芸 - gej) što znači umetnost i (者 - ša) što znači osoba. Gejša bi se tako najbolje prevelo kao umetnik ili izvođač. Što se tiče naziva gejko, on se više odnosio na gejše zapadnog Japana, pogotovu one poreklom iz Kjota. Devojčice koje bi tek krenule sa obukom u kući gejša (okija), nazivale su se majko (舞子 ili 舞妓 - u bukvalnom prevodu dete plesa), hangjoku (半玉 - u bukvalnom prevodu polu dragulj) ili još o-šaku (御酌 - u bukvalnom prevodu ona koja sipa piće). Žene koje bi se pridružile zajednici gejša nisu bile obavezne da započnu karijeru kao majko već i kao gejše. Međutim, veoma često je bila potrebna dodatna obuka kao bi se rafinisao kvalitet izvođenja i u slučaju majko i gejše. Čim bi premašila 21 godinu, devojka bi se smatrala starom i nije bila u mogućnosti da postane majko već samo gejša. One koje bi se ipak odluče da prvo započnu obuku kao majko imale bi kasnije znatne privilegije kao gejše. Jedino u Kjotu i dalje postoji pravilo da devojke mlađe od 18 godina mogu da započnu trening kao moderne majko (čak od 15. godine); dok Tokijske hangjoku obično započinju sa 18 godina. Istorijski gledano, devojčice još od najranijih dana (3-5 godina) bi započinjale obuku. Početnički rangovi šikomi (šegrt ili sluga) i minaraj (neko ko uči posmatranjem) su znali da traju godinama, što je znatno duže nego u savremeno doba. Okija (kuća gejša) bi se starala o majko, dobavljala joj

hranu, smeštaj, odeću (kimono) i sl. Tek nakon što bi majko postala gejša i isplatila dugove okiji, mogla bi da se osamostali i radi za sebe. U narodu se i dalje kaže da gejše žive u paralelnoj stvarnosti koju one nazivaju karjukaj (花柳界 - sveta cveća i vrba). Pre nego što su iščezle, oiran (kurtizane) su se nazivale šarenim cvećem a gejše vrbama zbog svog umeća, ljupkosti i gracioznosti. Majko Još tokom VII veka javlja se vrsta ženskih zabavljačica saburuko (sluškinja), poreklom iz izbeglih porodica. Neke od njih su radile kao prostitutke, a one obrazovanije su mogle da priušte zaradu zabavljanjem elitne klijentele tokom društvenih okupljanja. Nakon premeštanja carskog dvora u Hejan-kjo (današnji Kjoto) tokom 794. godine, naziru se i počeci kulture gejša. Takođe dolazi i do sve veće popularnosti širabjoši (白拍子) plesačica. U tradicionalnom Japanu, seksualne usluge nisu bile ni zabranjivane niti smatrane tabuom; čak i sa religijskog aspekta šintoizma. Iz tog razloga većina oženjenih muškaraca se lako predavala uživanjima i nije ostajala verna, dok se idealizovani uzor žene ogledao u figuri umerene majke i domaćice. Prema konfučijanskom običaju (preuzetom iz Kine), ljubav i erotičnost nisu imali primat i smatrani su nižim vrednostima. Stoga bi muškarci često odlazili kod kurtizana, tzv. judžo (遊女) kako bi uslišili svoje potrebe za fizičkom ljubavi i strastvenim osećanjima. Međutim, tokom 1617. godine šogunat osniva ljubavne kvartove okružene zidovima, izvan kojih prostitucija postaje ilegalna. Unutar njih su morale biti zavedene sve osobe koje bi se bavile takvom vrstom poslovanja. Najviši rang među judžo imale su oiran (preteča gejša) koje su imale posebne umetničke nastupe. Najčešće bi izvodile erotske plesove i satire koji su se nazivali kabuku (divlji i nečuveni), kao preteča kabuki pozorišta. Ovakvi ljubavni kvartovi brzo su postali glamurozna mesta zabavljanja, nudeći više od samo erotskih usluga. Kurtizane visokih rangova su često plesale, pevale i svirale svojim klijentima. Neke su čak postajale poznate pesnikinje i kaligrafkinje. Postepeno su se sve više klasifikovale i delile, da bi se na kraju istakao jedinstveni vid čistog zabavljanja. Krajem XVII veka javljaju se prve gejše koje su zapravo bili muškarci i imali ulogu zabavljača klijenata; onih koji bi čekali početak nastupa tada popularnih oiran zabavnjačica. Prve ženske gejše, javljaju se u vidu mladih tinejdžerki tzv. odoriko (male igračice), u čiji trening je dosta ulagano. Odoriko su mogle biti unajmljivane kao čedne plesačice; trend veoma popularan tokom 1680-

ih godina. Najčešće su unajmljivane od strane privatnih kuća samuraja i drugih bogatih i elitnih članova društva. Od početka XVIII veka većina ih je prešla u prostituciju, a one koje više nisu bile tinejdžerke (nisu se mogle voditi kao odoriko) menjale su svoja imena, neretko preuzimajući ime gejša. Smatra se da je prva žena koja se nazvala gejša, prostitutka iz Fukagave po imenu Kikuja, iz 1750. godine. Ona je bila veoma talentovana pevačica i odlično svirala šamisen. Svojim izvanrednim izvođenjima, uticaće na popularizaciju gejša. Kako se zainteresovanost povećavala tokom 1760-ih i 1770-ih, mnoge devojke su se odlučivale na isključiv prelazak u sferu zabave koje nije podrazumevala i prostituciju. Gejšama koje su se nalazile u ljubavnim kvartovima bilo je zabranjeno da se bave prostitucijom, kako ne bi ugrozile dominaciju oiran. Dok je kurizanama bilo dozvoljeno da naplaćuju seksualne usluge, gejše su se znatno probile svojim zabavljačkim umećem i erudicijom. Do 1800-tih zvanje gejša se počelo smatrati ženskom profesijom (iako danas postoji veliki broj muških gejša). Najzad, popularnost oiran kurtizana je postepeno opadao, da bi naposletku izašao iz mode za razliku od šik tzv. iki modernih gejša. Legalizovan vid prostitucije u Japanu je trajao čak do početka XX veka. Tokom Drugog svetskog rata došlo je do velikog pada što se tiče umetničkog razvoja gejša; većinom zato što su žene bile obavezane društveno korisnim radom u fabrikama i drugim industrijama Japana. Takođe, same gejše dosta gube na reputaciji tokom ovog perioda iz razloga što su se neke bavile prostitucijom imajući američke vojnike kao klijentelu. Nakon završetka rata određen broj žena se vraća u ljubavne kvartove, odbijajući da prihvati nametanje zapadnjačke kulture. One koje su se vratile pokušavaju da održe onu prvobitnu sliku gejša još iz perioda feudalnog Japana. Nema sumnje da je u periodu pre Drugog svetskog rata dolazilo do raznih vrsta ucena gejša u vidu prinudnog seksualnog odnosa, kao i kupovine čednosti devojaka. Nakon okončanja rata, dolazi do njihovog ponovnog širenja i regrupisanja. Tokom 1960-ih dolazi do naglog ekonomskog razvoja Japana kada se gejše konačno ponovo ujedinjuju, ali ovaj put zaštićene ljudskom pravima i bez ikakvih ucena. Kao slobodne žene, moderne gejše su u mogućnosti da biraju svoje ljubavnike po želji a svojim umećem i veštinama nastavljaju kulturno nasleđe Japana. Pre rata, čednost jedne majko bi bila postavljana na aukciju tzv. mizuage (水揚げ). Ovaj postupak koji je zvanično ukinut tokom 1959. godine, smatran je normalnom procedurom inicijacije jedne majko u gejšu, tokom ranog XX veka. Uvođenjem obaveznog školovanja se

dodatno smanjuje broj mladih devojaka koje se odlučuju na takav korak. Takozvane gokagaj iz Kjota podpadaju u ljubavne kvartove takođe poznate i kao hanamači (花街); neki od najprestižnijih su Gion Kobu, Pontočo i Kamišičiken. Ovi kvartovi su jedni od najekskluzivnijig mesta koje posećuju neki političari i bogati poslodavci. Međutim, sa druge strane postoje i gejše toplih izvora koje se u Japanu tretiraju kao obične prostitutke. One su takođe obučene da pevaju i sviraju kao prave gejše ali su na mnogo manjoj ceni. Izgled jedne gejše se učestalo menja tokom njene karijere. Počevši od prenaglašene šminke kratko crtanih obrva (kao indikacije nedovoljne zrelosti), kitnjaste frizure kanzaši (različite ukosnice označavaju specifične stadiume napredovanja mlade devojke) i jarko obojenog kimona mlađih majko, starije gejše su obično suptilnije obučene i našminkane. Tradicionalna šminka početničke gejše se sastoji iz debelog sloja bele boje kao osnove lica, jarko crvenog karmina i crveno-crnih akcenata oko očiju i obrva. Ranije se bela maska pravila na bazi olova ali nakon što je utvrđeno da je otrovna (izazivala je kožne i leđne probleme starijim gejšama) krajem Mejdži perioda zamenjuje je maska od pirinčanog praha. Samu veštinu šminkanja je teško savladati i predstavlja dugotrajan proces. Šminka se nanosi pre oblačenja kimona kako se ne bi isprljao. Da bi se nanela, potrebno je prethodno obložiti lice sredstvom na bazi voska ili ulja tzv. bincuke-abura. Sledeći korak se sastoji u pravljenju smese belog praha i vode koja se nanosi na telo pomoću bambusove četkice. Bela šminka ima funkciju maskiranja grudi, vrata i lica i nanosi se istim tim redosledom. Ostavlja se jedino par otkrivenih mesta na telu u obliku engleskog slova (W ili V) i to u predelu vrata. Ovaj deo tela se naziva unadži (項) i ima veoma erotičnu konotaciju u japanskoj kulturi kojom se naglašava iluzija maske. Nakon nanošenja osnovne bele podloge, sunđerastim predmetom se otklanja suvišna vlaga i dodatno učvršćuje podloga. Zatim sledi crtanje obrva, koje se tradicionalno vršilo pomoću uglja. Međutim, u današnje vreme prešlo se na upotrebu savremene šminke. Majko obično dodaju crvene akcente oko očiju i crne oko obrva. Karmin se nanosi pomoću male četkice, a sama smesa se pravi rastvaranjem pigmenta u vodi kojoj se dodaje i kristalnog šećera radi većeg sjaja. Gejše skoro nikada ne nanose karmin u potpunosti na obe usne. Običaj je da se ruž nanosi samo na polovinu donje usne a da se gornja ostavlja belom u slučaju majko tokom njene prve godine treninga (kasnije se boji i gornja). Gejše koje su tek prošle ceremoniju inicijacije će obično obojiti samo gornju usnu u potpunosti; dok će one iskusnije bojiti gornju u

potpunosti ili stilizovano (ne prati oblik usne) a donju crtajući u obliku oblih linija koje ne prate konture usne (nalik pupoljku). Majko će pri kraju svoje konačne obuke često obojiti svoje zube u crno na određeni vremenski period. Ovakva tradicija bojenja, tzv. ohaguro (お歯黒) je bila česta i među udatim ženama u Japanu, a i još ranije je postojao takav trend na carskom dvoru. Ovaj običaj se najčešće sprovodio iz razloga što su zubi počeli da deluju žuto u poređenju belinom maske. Tokom svoje prve godine obuke, majko će skoro stalno biti teško našminkana. Tokom njene inicijacije, pomagaće joj njena mentorka (iskusnija gejša) tzv. onesan (u bukvalnom prevodu starija sestra) ili gazdarica kuće okasan (u bukvalnom prevodu majka). Nakon trogodišnjeg treninga, majko će preći na malo umereniju šminku kako bi se istakla njena prirodna lepota. Međutim, pri formalnim dešavanjima, zrela gejša će i dalje nositi belu masku. Starije gejše (preko trideset godina) će nositi belu masku jedino tokom specijalnih plesova. Početnička gejša će obično nositi šareniji kimono sa ekstravagantnim obijem, pri čemu je obi uvek svetliji od kimona kako bi se naglasio kontrast i egzotičnost. Majko iz Kjota nose obi uvezan u stilu darari, dok Tokijske hangjoku nose razne stilove zevivanja (uključujući tajko musubi). Starije gejše Kjota obično nose svedenije stilove poput tajko musubi (太鼓結び), čvora karakterističnog za udate žene. Tokijske i kanazava gejše obično nose janagi musubi (柳結び), tajko musubi (太鼓 結び), cunodaši musubi (甬出結び). Dečja prostitucija je prostituisanje maloletnih osoba oba pola. U antičkom svetu bila je vrlo česta. Deca su se regrutovala od robova, a na prostituciju su ih prisiljavali vlasnici, ili gospodari. U srednjem veku se javlja nastojanje da se suzbije dečja prositucija. U osamnaestom veku se dečja prostitucija proširila. Na sve strane otvarale su se javne kuće. U Engleskoj, na primer, mlade devojke iz engleskih, irskih i škotskih sela mamljene su u London, pod izgovorom da će dobiti stalan i unosan posao. Te devojke su vrlo skupo prodavane razvratnicima svih staleža i dobi. Bila je izražena manija defloracije (oduzimanje nevinosti). Prodavali su se i dečaci. Današnjim zakonom seksulani odnos sa decom je kažnjiv. Erast Erast (grčki: ἐραστής) označava odraslog muškarca u homoseksualnoj vezi sa mladićem (eromenosom) u antičkoj Grčkoj. Termin erast koristio se prevashodno u Atini, dok su se u drugim polisima koristile i druge reči, kao eispnelas („onaj koji inspiriše“) u Sparti ili filetor na Kritu. Premda je društvena uloga erasta u svim različitim vidovima grčke

pederastije uključivala mentorsku komponentu, običaji koji su uređivali ponašanje bili su različiti. U nekim polisima se očekivalo od erasta da inicira vezu sa eromenosom, što je nekada, kao na Kritu uključivalo i ritualno kidnapovanje, dok je u drugim, kao u Sparti, eromenos bio taj koji je pokretao vezu. Mentorstvo erasta baziralo se na fizičkoj kulturi građenoj u gimnasionima, što je objedinjavalo sportski i vojni trening, ali i filozofiju i muziku. Ukoliko je homoseksualna veza između eromenosa i erasta bila seksualna, erast je imao aktivnu ulogu. Odraslom muškarcu u Grčkoj nije priličilo da bude seksualno pasivan. Kolgerla Kolgerla (engl. Call girl devojka na poziv) je prostitutka sa kojom se ugovara sastanak putem telefona. Kolgerle nemaju običaj da rade u javnim kućama, iako mogu da rade u agenciji za poslovnu pratnju.[1] Kolgerle neretko reklamiraju svoje usluge preko malih oglasa u časopisima i preko interneta, a njihove usluge može da promoviše i posredni oglašavač, kao što je agencija poslovne pratnje, iako, ređe, devojke klijent može da pokupi kolima. Reč je nastala od engleskog izraza call girl. Oiran (花魁) je naziv za otmene kurtizane u Japanu. One su spadale u tip judžo (遊女), u bukvalnom prevodu žene koje zabavljaju ili prostitutke. Međutim, takođe su se i izdvajale od ostalih judžo po načinu i veštini zabavljanja a mnoge čak postajale i poznate ličnosti van kvarta zabave. Njihovo umeće i glamur često su postavljali nove trendove među bogatim i elitnim slojevima društva, što je opstalo do dan danas. Prve oiran počinju da se javljuju tokom Edo perioda (1600–1868), a sam naziv potiče od japanske fraze (oira no tokoro no nesan - おいらの 所の姉さん), što u bukvalnom prevodu znači moja starija sestra. Na početku, zakon je ograničavao mesto bordela na ozidani kvart ili okrug van centra grada. U velikim gradovima poput Kjotoa to je bio Šimabara okrug, u Osaki Šinmači okrug, a u Edu današnjem Tokiju, Jošivara. Kurtizane nisu rangirane po klasnom principu, utvrđenim rođenjem; već po lepoti, veštini, obrazovanju i karakteru. Većina njih je bilo prodavano u ove svrhe još odmalena, zarad poboljšanja teške ekonomske situacije porodice. Među oiran, najvišu poziciju su imale taju (太夫), kurtizane najvišeg ranga adekvatne da zadovolje čak i daimjoa. Koristile su jedno starojapansko narečje kojim su se služili još pripadnici elitnih klasa i intelektualci. Tokom sredine XVIII veka, nestaje rangiranje kurtizana i

time sve stapaju u jedan naziv, oiran. Da bi se steklo zvanje oiran, devojka bi bila sprovedena kroz niz obuka kako bi postigla zadovoljavajući nivo umeća zabavljanja. To je uključivalo poznavanje ceremonije čaja ili čado (茶道), veštine aranžiranja cveća ikebana (生け花) ili kado (花道) i kaligrafije. Pojavom gejša, koje su praktikovale otvoreniji i pristupačniji vid zabavljanja prosečnog posetioca, završava se era oiran. Neke žene koje i dalje praktikuju veštine oiran, to čine isključivo radi održavanja kulturnog nasledstva, eliminišući sve veze sa nekadašnjim erotskim aspektima takve profesije.