Istorija Pisma, Knjige i Biblioteka

ИСТОРИЈА ПИСМА

1

1. ПИСМО (дефиниција, постанак и значај) Писмо је графичко представљање језика, систем знакова који означавају одређене елементе језика. Јавило се као потреба човека да изрази мисли, а први кораци ка настанку писма били су цртежи пећинских људи, али ни садржајно ни графички нису имали карактеристике писма. Постепено су настајале шематске сличице људи, животиња и људи, које временом добијају симболичку вредност, а затим настаје најпре слоговно (силабичко) писмо и потом алфабетско, у коме, начелно, један знак-слово, представља један глас. Значај писма био је од пресудног утицаја за развој цивилизације и комуникације међу људима. 2. ПРЕТЕЧЕ ПИСМА (мнемотехничка средства) Пре појаве писма, улогу записа имала су мнемотехничка средства, од којих су најпознатија и најраспрострањенија чворови, нанизане шкољке и рабоши. ЧВОРОВЕ су користили Инке, Астеци, Апачи и најцивилизованија индијанска и полинежанска племена, а значења су одређивана дебљином и дужином гајтана, начином везивања чворова и бојом. Чворовима су сачувани делови историје, закона и предања многих племена. ШКОЉКЕ су служиле само за подсећање у говору особе која их је низала, зависно од облика и величине, а њихово значење познавала је само једна особа. РАБОШ се састојао од две дашчице са урезаним цртама.. Коришћен је дуго у Србији, а употребљавала су га и нека племена Африке и острва Тихог океана. Рабош је коришћен у трговини и занатству. ПЕТРОГЛИФИ (знаци у камену) и цртежи предмета, такође су мнемотехничка средства, а тетовирање је прелазна фаза ка сликовном писму.

3. ЕТАПЕ У РАЗВОЈУ ПИСМА

1.

Прво писмо било је сликовно, а имало је две графичке фазе, од којих је ПИКТОГРАМ био слика, а ИДЕОГРАМ знак за појам. ХИЈЕРОГЛИФИ су египатско писмо настало средином четвртог миленијума п.н.е. Дешифровао их је Шалтолион 1822. Хијероглифи су урезивани на камен пирамида и обелиска. Свештеници су религиозне књиге исписивали на папирусу ХИЈЕРАТСКИМ писмом, једноставним и упрошћеним хијероглифима. Из овог писма развило се ДЕМОТСКО писмо које је коришћено у свакодневном животу, трговини, политици, на глиненим плочицама. КОПТСКО писмо настало је пред крај египатске државне самосталости, пред почетак нове ере у доба хеленизма, кад је демотско писмо примило многе фонетске знаке из грчког писма.

2. КИНЕЗИ пишу линијским идеографским писмом, старијим од египатски хијероглифа. У кинеској књижевности коришћено је више од 40000 знакова. Данас просечан Кинез користи око 4000 знакова. 3. ЈАПАН и КОРЕЈА Под кинеским утицајем, у Јапану се још пре нове ере почело користити идеографско писмо прилагођено јапанском језику, уз катакану и хирагану (слоговна писма). У Кореји је кинеско писмо такође прилагођено језику. У 4. веку појавило се народно писмо, а у 14.веку, под утицајем ислама продрло је арапско писмо.

3. КЛИНАСТО писмо настало је у Месопотамији четири хиљаде година п.н.е. Клинасте и угласте форме писма биле су условљене материјалом и прибором за писање јер се писало на таблицама од свеже глине троугластим дрвеним, коштаним и металним писаљкама.

2

4. ХЕТИТСКО старије писмо састоји се од хијероглифа, а млађе је клинасто. Хетитска држава је била на врхунцу око 1500. године п.н.е. У главном граду Хату пронађена је државна библиотека са 10000 глинених таблица. Али, хетитски језик је изумро, тако да ни писмо није дешифровано.

5. КРИТСКО-Микенско писмо део је културе која је цветала од 2000. до 1400. године п.н.е. Сртарије писмо било је сликовно, млађе је имало две фазе: линеарно А и линеарно Б писмо које није дешифровано.

6.

ФЕНИЧАНСКО писмо је прво фонетско, алфабетско. Термин АЛФАБЕТ има значења: систем слова и гласовно писмо. Пошто су највећи трговци и морепловци старог света морали брзо да пишу рачуне, признанице, уговоре и није им одговарало клинасто писмо. Вероватно су прихватили и усавршили писмо неког старијег семитског народа и створили алфабет, који је настао између 15. и 12 века старе ере. Алфабет прекида употребу сликовног и идеографског писма, а подразумева сваки гласовни систем представљен словима поређаним у стални ред, као код ћирилице, латинице, глагољице, руна, грчког и феничанског писма. Феничански алфабет имао 22 слова, од којих је свако имало своје име, а читао се само први глас: Алеф (бик) А Бет (храм) Б Гимел (камила) Г Далет (врата) Д

7. ГРЧКИ АЛФАБЕТ настао је на основу феничанског, најкасније у 7. веку 8.

-

-

п.н.е. Грци су алфабету дали коначан облик и ред слова: А – алфа, Б – бета, Г – гама, Д – делта. ЕТРУРСКО писмо није дешифровано, језик је изумро, али се зна да су имали фонетско писмо. Од Грка су преузели слова само која су изговарали, а дали су им нова имена: бе, це, де, еф, која су касније преузели Римљани за латинска слова. (види 11. питање) 4. МАТЕРИЈАЛИ ЗА ПИСАЊЕ Глинене плочице су коришћене за писање од најстаријих времена (Вавилон, Асирија) На камену се такође писало у свим временима, код свих народа, чак до средњег века Метал су користили Римљани. На бронзи су исписивали војничке дипломе. Злато, сребро и олово су коришћени за различите натписе, печате и тзв. Таблице клетве. Дрво, је као јефтин и приступачан материјал, коришћено у антици и средњем веку, најчешће за вежбање писања. Стари Индијанци писали су на специјално припремљеном широком лишћу палми. На воштаним таблицама , стилусом, писали су Грци и Римљани. Папирус је био у употреби у Египту преко четири хиљаде година, а понекад је коришћен у Европи у средњем веку. Гипсане плочице коришћене су у Кини. У Риму су дрвене плоче пресвлачене слојем гипса. У Кини се писало на бамбусовим дашчицама, лакираним дрвеним плочицама, свили и хартији. Пергамент, препарирана животињска кожа, коришћен је од античких племена до средњег века. Хартија, кинески проналазак из 1. века н.е. користи се и данас. 5. ПИСАЋИ ПРИБОР

3

Слова се у камен урезују длетом и чекићем. У глинене плочице утискују се зашиљеним металним, дрвеним или коштаним штапићима. На воску се писало металним или коштаним штапићем са зашиљеним врхом, која је са друге стране била заравњена или заобљена да би се током писања текст по потреби брисао, по потреби. Заоштреном трском (каламусом) чији је врх мало био расечен, писало се на папирусу. Римљани су користили пера од бронзе и сребра. На пергаменту се писало птичијим перима: орловим, лабудовим, гаврановим, враниним, а најдуже гушчијим, које је најдуготрајније. Писало се мастилом прављеним од чађи, смоле, воде и разних додатака, који су често држани у тајности. За рубрике, наслове, поглавља, иницијале, заставе, употребљавано је црвено мастило од минијума (оксида гвожђа), а у Византији од смоле дрвета Змајевац. 6. ПАПИРУС КАО МАТЕРИЈАЛ ЗА ПИСАЊЕ Папирус је материјал за писање који се добијају прерадом истоимене барске биљке из мочвара крај Нила. Папирус је крт и несавитљив, тако да су прављене траке ширине око 15 цм и дужине од 7-8 м. На оба краја траке причвршћиван је штапић. Писало се каламусом и мастилом само са унутрашње стране. Тако исписан папирус називао се СВИТАК (РОТУЛУС). Центар израде папируса била је Александрија, где се пред крај старе ере налазила тада највећа библиотека. Римљани нису производили папирус, али су дорађивали египатски, који је прављен и у 7. веку, све до инвазије Арапа. Узгајање папируса трајало је до катастрофалне суше у 11. веку, а као материјал за писање био је потиснут и употребом пергамента. 7. ПЕРГАМЕНТ Према легенди, египатски краљ Птоломеј 2, поносан на Александријску библиотеку, забранио је извоз папируса, у 2. веку п.н.е. Зато је у граду Пергаму (северозападна Мала Азија) почет да се прави материјал за писање од препариране коже телета, козе и овце, као и од фетуса ових животиња. Не зна се тачно кад је пергамент почео да се употребљава, али је то сигурно било још у време антике. Из 2. века п.н.е. постоји уговор на грчком и попис војника на латинском језику. У пећинама долине Кумран пронађени су есенски рукописи из 1. века н.е. писани на јеврејском. Од 4. века н.е. пергамент преузима улогу папируса, пре свега ширењем хришћанства, Библије и дела хришћанских писаца. Средњовековна духовна баштина забележена је на пергаменту. У Европи је пергамент остао у употреби дуго после појаве хартије. Пергамент има много предности над папирусом. Чврст је, може се лако савити, лакше се сече и пише по њему, прикладан је за свитак, али и за кодекс (књигу). Са њега се могао стругати текст и поново писати. 8. ХАРТИЈА 1. КИНЕСКА ФАЗА ПРОИЗВОДЊЕ ПАПИРА Кинези су дуго користили свилу као материјал за писање, као и бамбусове плочице. Хартију су почели да праве у 1. веку н.е. кувањем каше од одпадака памука, свиле, пиринџане сламе, бамбуса, рибарских мрежа и њеним сушењем на четвороугаоном ситу. Тајну прављења папира сазнали су Кореанци почетком 7. века, а Јапанци почетком 8. века. 2. АРАПСКА ФАЗА ПРОИЗВОДЊЕ ПАПИРА Арапи су 751. заузели град Самарканд у Средњој Азији и од заробљених Кинеза дознали тајну прављења хартије. Убрзо отварају радионице у Самарканду, Багдаду, Дамаску, Каиру, Мароку. Арапи као сировину за хартију користе одпатке ланене тканине, а уместо бамбусових, користе метална жичана) сита. Арапским освајањем Шпаније, у Валенсији је половином 12. века почела да ради прва радионица за производњу хартије, а од 15. века и у Италији, Француској и Немачкој. 3. МОДЕРНА ФАЗА ПРОИЗВОДЊЕ ХАРТИЈЕ

4

Европски научници 18. века покушавали су да пронађу јефтиније сировине за производњу хартије. Тек средином 19. века Фридрих Келер решио је проблем како да уситни и припреми дрво за прављење каше за папир. Од тог времена производња хартије постала је једна од најважнијих индустрија. -Европски произвођачи хартије већ на почетку увели су филигране (водене знаке), које Кинези и Арапи нису користили. Филиграни за науку имају такав значај да филигранологија постала посебна помоћна историјска наука. 9. ПАЛЕОГРАФИЈА Палеографија је наука која се бави проучавањем постанка и развоја писма и књиге. Ограничава се на писане текстове на тзв. Меким материјалима: повоштеним таблицама, папирусу, пергаменту и папиру. Натписе на камену, металу, опекама, дрвету, проучава ЕПИГРАФИЈА. Палеографија проучава облике и типове рукописних слова, развој писма, рукописе (манускрипте), дешифрује старе текстове, проучава материјал и прибор за писање, облик и развој књиге, њене украсе и повез. Постоје латинска, ћирилска, глагољичка, арапска, јеврејска итд. Палеографија. Задаци палеографије: - исправно читање текстова, уз употребљене скраћенице - на основу научне класификације, одређивање времена и места настанка писаног споменика, ако није датиран - утврђивање оригиналног текста и установљавање накнадних уметатака и евентуалних грешака.

ФИЛИГРАНОЛОГИЈА Филигранологија је помоћна историјска наука која проучава водене знаке европских произвођача хартије. Први водени знаци налазе се на хартији произведеној у италијанском граду Фабријану 1271. Водени знак је отисак облика направљеног од металне жице који се ставља у кашу на ситу, а постаје видљив кад се хартија осуши. - У 13. веку и почетком 14. знаци су: крст, круг, троугао, звезда, иницијали произвођача, човечија или воловска глава, орао, мач, тролист. - Од средине 14. века до 16. века грбови преовлађују. - У 17. веку филиграни су барокни, често са митолошким призорима. - У 18. веку филиграни су често светачке фигуре и алегоријске композиције. На основу филиграна могу се датирати документи и књиге, утвруђује се аутентичност или фалсификат недатираних списа. 9. ПИСМА СТАРОГ ВЕКА (види одговор на треће питање) - Етапе у развоју писма, од сликовног (пиктограми и идеограми), фигуративног и силабичког, преко хијероглифа, клинастог до феничанског, односно појаве фонетског писма, насталог из силабичког (слоговног) - Етапе: - Пиктограм - Идеограм - Силабичко – слоговно писмо – алфабетско писмо 10.ЛАТИНИЦА (постанак и развој) Од 8. века п.н.е. Јужна Италија била је грчка колонија. Латини су примили грчки алфабет посредством Етрураца. Најстарији писани латински споменик је ЦРНИ КАМЕН из 6. века п.н.е. - Првом раздобљу припадају типови латинског писма која су настала у доба Римског царства. - Латинско писмо класификовано је на: - МАЈУСКУЛУ (велика слова) - МИНУСКУЛУ (мала слова) - КУРЗИВ (нагнута слова)

5

-

-

-

Најстарије писмо са 21 словом била је КАПИТАЛА, правилних, усправних, геометријских слова. У почетку је урезивана у камен, а затим се користи за писање на воштаним таблицама, папирусу, пергаменту РУСТИКА (рустична капитала) је млађе, једноставније писмо, погодно за писање на дрвеним и металним плочама. Употребљавана је у првим вековима н.е. Из рустике, даљим упрошћавањем, уз КУРЗИВНУ КАПИТАЛУ, користи се КУРЗИВНА МИНУСКУЛА и УНЦИЈАЛА (обла капитала) и ПОЛУУНЦИЈАЛА, каја је свечаног изгледа. Друго раздобље обухвата латинска писма у Европи у средњем веку. И после распада Римског царства, латиница је остала доминантно писмо. Од 7. до 12. века црква је имала доминантну улогу у формирању средњовековне културе. У Ватикану се писало ПАПСКОМ КУРИЈАЛОМ, а ирски хришћани писали су ИНСУЛАРНИМ писмом. Политичке прилике условиле су настанак националних латиничних писама: Италијанска ПРЕКАРОЛИНШКА МИНУСКУЛА БЕНЕВЕНТАНА у Јужној Италији и Далмацији МЕРОВИНШКО, најстарије писмо у Француској ВИЗИГОТСКО писмо у Шпанији Карло Велики је почетком 8. века реформисао писмо и створио КАРОЛИНУ, коју је хтео да уведе као заједничко писмо за све народе некадашњег Римског царства. У доба готике настаје монашко писмо ГОТИЦА, употребљавана од 13. до 15. века у Енглеској, Фландрији, Шпанији и Немачкој, где се задржала као национално писмо. ХУМАНИСТИКА, једноставно, складно писмо развило се у 15. веку у Италији и потиснуло готицу. ХУМАНИСТИКА (хуманистичко писмо) је основа за данашњу латиницу. КУРЗИВНА ХУМАНИСТИКА позната је као РЕНЕСАНСНИ КУРЗИВ или ИТАЛИК, употребљавао се у 16. веку у штамопаним књигама. Трећем раздобљу припадају деривати ХУМАНИСТИКЕ, односно МОДЕРНА ПИСМА.

11.ЛАТИНИЦА КОД ЈУЖНИХ СЛОВЕНА (БЕНЕВЕНТАНА, КАРОЛИНА) БЕНЕВЕНТАНА је настала у Беневенту у манастиру Монте Касино у 6. веку, раширила се у целој Јужној Италији и Далмацији, а од 13. века употребљава се на двору хрватских краљева, у Далмацији до 15. века. Код Јужних Словена рукописа писаних БЕНЕВЕНТАНОМ има у: Задру, Шибенику, Трогиру, Сплиту, Дубровнику, Котору, затим на Хвару, Корчули и Рабу. КАРОЛИНА се појавила доласком Карла Великог на власт (768-814) и нема карактеристике националног писма. Користила се у писарницама (скрипторијумима), школама и канцеларијама Западне Европе: Француска, Италија, Немачка, Далмација, Италија, Шпанија, Швајцарска. КАРОЛИНА осваја Далмацију у 9. веку, где се задржава до 13. века. Наши крајеви обилују каролиншким књижним и дипломатичким споменицима: Сплит, Дубровник, Корчулански кодекс, Шибеник (Библија), Задар, Загреб, Љубљана -Брижински споменици садрже и кодекс писан каролином на словенском језику (крај 10. века). У световној и црквеној преписци и канцеларијама коришћена је од Котора до Копра. 12.ПОЧЕЦИ СЛОВЕНСКЕ ПИСМЕНОСТИ 13.(Црноризац Храбар) Словенско писмо је младо европско писмо. Датира из 9. века. До тада нису имали писмо, већ су своје знаке (данас непознате) урезивали у дрво. О томе сведочи Црноризац (калуђер) Храбар, словенски писац из 10. века који је у делу СКАЗАНИЈЕ О СЛАВЈАНСКИХ ПИСМЕНИХ (Слово о писменима) забележио:

6

“Раније, још док су били пагани, Словени нису иписмо, већ су читали и писали (гатали) цртама и резама. Пошто су се покрстили, служили су се грчким и римским словима, али без реда (тј. Без правописа). И тако је било дуго”. Грчки и латински алфабети нису имали слова за све словенске гласове. Зато је, примањем хришћанства за словенске народе било значајно састављање словенског писма, што је омогућило развој књижевног језика и књижевности. 14.ГЛАГОЉИЦА (постанак, типови, споменици) Прво словенско писмо ГЛАГОЉИЦА (старословенски: глаголати = говорити) саставио је у 9. веку Ћирило уз помоћ свог брата Методија. Глагољица је прво имала 40, а затим 38 слова. Нека су узета из грчког и оријенталних алфабета или су нова. Свако слово означавало је један глас и број (А=1, Б=2, Г=3). - Првобитни тип био је обла глагољица, стара, Ћирилова, којом се писало у Бугарској, Македонији, Рашкој, Моравској, приморској Хрватској и Далмацији. - УГЛАСТА или ХРВАТСКА глагољица настала је под утицајем беневентане иготице. Била је оштрија, угласта, са изломљеним линијама. - Попови – глагољаши, народни свештеници, неговали су и чували у Далмацији, из отпора према туђинском утицају латинског језика. - У Хрватској глагољица је преовлађивала до 13. века. У Хрватској народној цркви и код нижих слојева становништва одржала се до 19. века, а на острву Крку до 20. СПОМЕНИЦИ 1. Најстарији споминик у Хрватској је БАШЧАНСКА ПЛОЧА (1102) - Литургијске књиге - Од краја 14. века глагољица улази у администрацију, истовремено кад и латиница - Хрватске књиге штампане су глагољицом у 15, 16. и 17. веку. 2. На археолошком материјалу (опека, глинене посуде) нађени су фрагменти записа са Чечана, Песаче и Гамзиграда. - У 12. веку у Хуму (Дукљи) настали су Михановићеви и Гршковићеви апостоли (слова глагољице често мешана са ћирилицом) - Чајничко јеванђеље из 14. века - Зборник хришћанина Радосава из 15. века - Хиландарски зборник из 15-16. века садржи и трактат Црноризца Храбара глагољицом - Од 15. века глагољица је у употреби као криптографско (тајно) писмо - На листовима средњовековних текстова често има записа глагољицом. - Македонски псалтир (10. или 11. век) 15.ЋИРИЛИЦА (постанак, редакција, споменици) ЋИРИЛИЦУ је саставио Климент, ученик Ћирила и Методија, крајем 9. или почетком 10. века. - Из грчке уницијале, нешто измењена, узета су 23 слова, а из глагољице 14 слова, која имају гласовну и бројну вредност. - Свако слово (као и у глагољици) има своје име (А=Аз, Б=Буки). Тако је настао назив АЗБУКА. Код православних словена, ћирилица преовлађује и потискује глагољицу у 12. веку. - Први словенски књижевни језик у славистици назива се ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ, СТАРО-БУГАРСКИ, СТАРОЦРКВЕНО-СЛОВЕНСКИ, али је у општој употреби назив СТАРОСЛОВЕНСКИ. - Народни говор улази у црквену књижевност, мења књижевни језик, а самим тим и писмо. - Тако су створене рецензије (редакције) старословенског језика: руска, чешка, српскохрватска, бугарска. СПОМЕНИЦИ - САМУИЛОВА ПЛОЧА из 993.

7

-

(пронађена код Преспанског језера) На територији Србије ТЕМНИЋКИ НАТПИС (крај 10. или почетак 11. века) У Хрватској, натпис на камену са Брача (крај 12. века)

16.СРПСКА ЋИРИЛИЦА ОД 12. ДО 20. ВЕКА На старословенском језику српске рецензије (српско словенском језику) писана је целокупна српска књижевност од 12. до 18. века. Ове књиге зову се СРБУЉЕ. ГРАЂАНСКА ћирилица настала је реформом старословенске ћирилице коју је у 18. веку увео Петар Велики у Русији. - Избачена су грчка слова - Уведена су нека из латинице - Уведена су нека измењена латинична слова РУСКА ГРАЂАНСКА ћирилица допрла је код нас преко руских књига и учитеља. Мешањем грађанске ћирилице, руског црквеног језика са старословенским, створила се језичка и правописна творевина под називом СЛАВЕНОСЕРБСКИ језик. Вук Стефановић Караџић (1787-1864) издао је 1814. ПИСМЕНИЦУ, граматику “простонародног” српског језика. 1818. године објавио је СРПСКИ РЈЕЧНИК. Уместо славеносербског, увео је жив, говорни језик, за који је упростио азбуку, довео је до савршенства, зато што један глас има једно слово (избацио је 20 непотребних слова). Вуков ПРАВОПИС, званично признат, уведен је тек 1868.

8

1. КЊИГА (дефиниција, постанак, значај) КЊИГА је сваки писмом фиксирани документ забележен на лако преносивом материјалу. У библиотечком смислу књига је самостална целина састављена од листова са текстом, повезом и омотом. Постанак књиге условила је фаза развоја цивилизације у којој је духовна делатност прерасла оквире усменог предања. Предуслов за појаву књиге били су настанак писма и материјала подесног за писање. Значај књиге је пресудан за развој цивилизације и комуникације међу људима. 2. ЕТАПЕ У РАЗВОЈУ КЊИГЕ Историја књиге обухвата период од 50 векова. Најстарије књиге јавиле су се на Истоку. - Књига старих Египћана био је свитак од папируса, у употреби од трећег миленијума старе ере. Касније свитак преузимају хеленистичка и римска култура. - Најстарије књиге у Кини биле су састављене од бамбусових дашчица. - На асирско-вавилонском културном подручју књиге су биле састављене од глинених плочица (друга половина 3. миленијума). - Римљани су писали на воштаним таблицама које су често спајане металним алкама или кожним тракама. То су били КОДЕКСИ, праузор данашње књиге. - Увођењем пергамента настају прве књиге у данашњем смислу. - Употреба хартије била је прекретница у историји књиге, која постаје доступнија. 3. КАРАКТЕРИСТИКЕ РУКОПИСНЕ КЊИГЕ Облик средњовековне рукописне књиге првенствено је кодекс, односно књига у облику свеске. Текст је писан у два ступца на страници. Није било одвајања речи. Више слова је везивано и спајано, што се назива ЛИГАТУРА. Скраћено написане речи (обележене титлом изнад реда) називане су АБРЕВИЈАТУРА. Текст је исписивао писар, калиграф. РУБРИКАТОР- уметник, исписивао је црвеним мастилом почетна слова и почетне редове.Он је исписивао и ИНИЦИЈАЛЕ, почетна слова поглавља 2-3 пута увећана. ВЕРЗАЛЕ, почента слова увећана 8-10 пута, као и минијатуре (мале слике у тексту, заглављу текста, на крају текста, на маргинама или у верзалима) радили су сликари минијатуристи. Од начина пресавијања пергамента (коже) зависио је формат: - фолио - четвртина, осмина - дванаестина, шеснаестина Књига = кодекс стављана је у дрвене корице обложене кожом, на угловима оковане металом. Књиге за владаре имале су инкрустације на корицама. Утискивано је сребро, злато, драго камење, седеф, слонова кост. 4. КАРАКТЕРИСТИКЕ ШТАМПАНЕ КЊИГЕ Штампање је механичко умножавање текста и слике са клишеа. Клише може бити од дрвета (дрворез – најстарија италијанска техника из 15. и 16. века), камена (литографија), бакра (бакрорез), цинка (цинкорез), линолеума (линорез) … Текст се утискује у клише у негативу. КСИЛОГРАФСКА КЊИГА, односно ксилографско штампање, било је веома раширено у Европи крајем 14. века и почетком 15. Клише је резан за сваку страну у једном комаду дрвета, по два отиска су лепљена у лист, а листови спајани – то су биле БЛОКОВАНЕ књиге, прве, најстарије штампане књиге у Европи.

9

Средином 15. века Гутенберг је изумео машину за ливење слова, штампарску пресу и штампарске боје. У то време је почело штампање покретним словима, што је била прекретница у штампарству. 5. ПРОНАЛАЗАК ШТАМПЕ ПОКРЕТНИМ СЛОВИМА Холанђанин Костер штампао је књиге покретним словима клишираним у дрвету средином 15. века, у исто време кад је Јохан Гутенберг, Немац из Мајнца штампао књиге покретним металним словима. Гутенберг је проналазач модерне технике штампања покретним словима, као и изумитељ машине за ливење слова, штампарске боје и штампарске пресе. Прве штампане Гутенбергове књиге биле су блоковне, ДОНАТЕ – уџбеници латинске граматике. Штампао је уџбенике веронауке, календаре (Турски и астрономски). БИБЛИЈА у 42 реда је најпознатија Гутенбергова штампана књига. На свакој страници текст је штампан у два ступца, од 42 реда, са готским словима у украсима ручно рађеним златом, црвеном, плавом, зеленом, жутом и љубичастом бојом. До данас је сачувано само неколико десетина примерака на пергаменту и хартији. Крајем 15. века Немачка је имала око хиљаду штампарија у којима су радили штампари са покретним Гутенберговим словима. Истовремено, штампарије почињу да раде у Риму, Венецији, Француској, Холандији,Швајцарској, Чешкој, Енглеској, Пољској, Бечу. ФУСТ и ШЕФЕР штампали су Гутенберговом техником 1455. године ПСАЛТИР, са први пут унесеним подацима о месту и години штампања и грбом штампара. 6. ИНКУНАБУЛЕ ИНКУНАБУЛЕ су књиге штампане техником покретних слова до 1500. Имају карактеристике старих књига, рађене су потпуно по угледу на рукописне књиге 14. и 15. века Текст је штампан у два ступца на страни. Слова су цртана и резана калиграфски Није било пагинације ни наслова, па је свака страница почињала латинском речју: почиње. Уместо наслова, рађени су црвени редови накнадно, после штампања, као и минијатуре. Тек почетком 16. века јавља се насловни лист. Подаци о штампању налазе се на колофону, бележници на крају текста. Поред Гутенбергових и Фустових издања, по лепоти и значају познате су инкунабуле. НИНБЕРШКА ХРОНИКА СВЕТА (садржи дрворез средњовековног Београда и белешку о Гутенбергу као проналазачу штампања покретмин словима) ЕЗОПОВЕ БАСНЕ ШЕФЕРОВ ПСАЛТИР ДРАГО КАМЕЊЕ – прва илустрована књига на свету 7. СРБУЉЕ Србуље су књиге писане на старословенском језику српске редакције, односно српскословенским, од 12. до 18. века. Најстарија сачувана је МИРОСAВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ (12. век) ПИСМО СТЕФАНА НЕМАЊЕ упућено Хиландару 1198. године ЛЕТОПИС ПОПА ДУКЉАНИНА (12. век), познат само у препису на латински, али не и на српскословенском ВУКАНОВО ЈЕВАНЂЕЉЕ (13. век) ПРИЗРЕНСКИ ПРЕПИС ДУШАНОВОГ ЗАКОНИКА 814. век) СРПСКИ ПСАЛТИР (14. век), сада се налази у Минхену (тзв. МИНХЕНСКИ ПСАЛТИР) Исправе босанских банова – писмо Кулина бана (1189)

Дела: КАРЕЈСКИ ТИПИК

8. СВЕТИ САВА (1175-1235)

10

ХИЛАНДАРСКИ ТИПИК СТУДЕНИЧКИ ТИПИК ЖИТИЈЕ СВЕТОГ СИМЕОНА СЛУЖБА СВЕТОМ СИМЕОНУ ПИСМО СТУДЕНИЧКОМ ИГУМАНУ СПИРИДОНУ УКАЗ ЗА ДРЖАЊЕ ПСАЛТИРА Растко, трећи син великог жупана Стефана Немање (Свети Симеон) Замонашио се 1191. на Светој Гори и добио име Сава. - КАРЕЈСКИ ТИПИК, најстарије Савино дело – правила за монахе у Карејској испосници и храму. - ХИЛАНДАРСКИ ТИПИК – са оцем Стефаном Немањом, који је добио монашко име Симеон, 1198. обнавља манастир Хиландар. Хиландарски типик, други Савин рад, намењен је устројству живота у овом манастиру (богослужења, регулисање исхране за време поста, начин примања нових калуђера, неговање болесника у мастирској болници, бирање игумана), установио је свакодневни, недељни, месечни и годишњи начин живота монаха у Хиландару. СТУДЕНИЧКИ ТИПИК је саставио као игуман овог манастира. Настао је прилагођавањем Студеничког типика, али одређује да игуман мора бити архимандрит. (Сава је био архимандрит од 1203, рукоположен у Солуну – то је највиши монашки чин). Овај типик припрема услове за осамостаљење српске цркве. ЖИТИЈЕ СВЕТОГ СИМЕОНА – тежиште писања Св. Саве о свом оцу усредсређено је на монашки живот Св. Симеона. СЛУЖБА Св. Симеону – је најстарија позната црквена песма написана неком српском светитељу. ПИСМО студемичком игуману Спиридону је кратко. Св. Сава је писао из Јерусалима. УКАЗ за држање псалтира садржи упутства калуђерима који ће читати псалтир по утврђеним правилима. НОМОКАНОН тј. ЗАКОНОПРАВИЛО, Св. Сава је превео са грчког и подједнако је важан за српско црквено и државно право. Свети Сава је писао на српскословенском језику, на који је и преводио црквене списе са грчког. 9. МИРОСАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ Најстарији сачуван српски писани споменик (србуља). Писано српскословенским језиком за кнеза Мирослава, сина великог жупана Завиде, брата Стефана Немање. Време настанка датира од 1169. до 1197, то је време Мирослављеве владавине. Кодекс на пергаменту (41,5 х 28,5 цм) са 180 листова. Текст у два ступца, украшен црвеним редовима, минијатурама, верзалима. Потпис Глигорија Дијака (манастирски ђак, писар). Мирослав је вероватно поклонио јевањђеље манастиру Св. Петра на Лиму који је и основао. У 17. веку пренето је у манастир Хиландар (у 19. веку руски калуђер и научник узео је један лист и однео у Русију). Краљ Александар Обреновић посетио је Хиландар 1896, а српски калуђери су му дали јевањђеље на поклон. После мајског преврата 1903, затурено је међу дворским папирима (до пред 1. Светски рат), а затим је са државном благајном пренето је у Албанију, до краја рата налазило се на Крфу. Данас се налази у Народном музеју у Београду. 10. 11.ШТАМПАРИЈА ЂУРЂА ЦРНОЈЕВИЋА НА ЦЕТИЊУ Наша прва штампарија основана је 1493. у Црној Гори, по угледу на венецијанске штампарије. Као штампар радио је монах Макарије, ненадмашан у старом српском штампарству по лепоти резаних слова.

11

Макарије је штампао 6 издања у духу венецијанских ренесансних издања (нису сва сачувана). Најстарије издање, прва инкунабула је ОКТОИХ (литургијска књига са црквеним песмама) штампана је 1493/1494. Слова по угледу на наше рукописне књиге. Црвени редови. Уместо пагинације обележени су табаци. Уместо бројева – слова. Остала издања: богослужбене књиге, молитвеници, псалтири. Штампарија је била кратког века – пред навалом Турака, Црнојевић је напустио земљу, а Макарије одлази у Трговиште (Влашка) и постаје први румунски штампар. Из Трговишта одлази у Хиландар, где је био игуман и написао један спис из географије. 12.СРПСКЕ ИНКУНАБУЛЕ У 16. веку основано је више српских штампарија по угледу на венецијанске, где су наши људи учили занат и где је набављан штампарски материјал. По садржају, књиге су биле богослужбене, житија светаца и песме у њихову славу. Издања су малобројна и ретка. Имају вредност и значај инкунабула и србуља. ШТАМПАРИЈЕ у 16. веку код нас: - у Горажду (радио Божидар Љубавић) - у Рујну (Јевањђеље) - у Грачаници (Октоих) - у Милешеви - у Београду (Београдско четворојевањђеље) - у Скадру (Цветни триод) - у Мркшиној цркви (радио је монах Макарије, слова је резао од гвожђа и бакра) Божидар Вуковић почетком 16. века основао је штампарију у Венецији (радила је 77 година). Као узор уметничке израде ове штампарије је Октоих. У своја издања утискивао је БОЖ. У црквеним књигама, пре текста, штампао је азбуку. Пред крај века, штампарију је преузео Италијан Рампацето и 1598. штампа први српски буквар намењен деци. Последња стара српска штампарија радила је у Венецији крајем 16. века и њен власник је био Јеролим Загуровић из Котора. У 16. веку српски штампари штампали су ћириличне књиге у Влашкој, Молдавији и Ердељу. 13.СРПСКЕ ШТАМПАРИЈЕ ОД 16. ДО 19. ВЕКА 17. век је код Срба било време најтежег робовања, без иједне штампарије под турском влашћу. Манастири су запуштени, свештенство малобројно и необразовано. Потреба за богослужбеним књигама, натерала је калуђере да поново преписују књиге, чак и оне штампане у 16. веку. Једно време у Венецији и Ердељу прештампано је неколико српских књига. У Босни калуђери фрањевци штампали су књиге на народном језику у Венецији. Матија Дивковић, фрањевац, штампао је књиге ћирилицом, којом су писали и католици и православци и богумили, а служила је и као службено писмо. 18. век – јавља се издавачка делатност код војвођанских Срба: бакрорези, први српски часописи и новине. До 18. века, српске књиге су штампане црквеном ћирилицом на српскословенском. Тада из Русије долази грађанска ћирилица (“московска слова”). Од руског црквеног (књижевног) језика и дотадашњег српскословенског, у књижевности је настао СЛАВЈАНОСЕРБСКИ, хаотична мешавина руског и српског језика. Руске књиге потиснуле су србуље, што је условило стварање нове српске књижевности. Српске књиге су штампане у Венецији, Бечу, Будиму, Ердељу, Лајпцигу.

12

У Србији нису постојале штампарије. Средином 18. века углавном се штампа у Бечу, где прву књигунове српске књижевности објављује Христифор Жефаровић, књижевник, сликар, бакрорезац. У Бечу штампа бакрорезе, а 1741. објављује СТЕМАТОГРАФИЈУ, збирку државних и породичних грбова, печата старих српских владара (цара Душана), портрете владара, фигуре светаца. Захарије Орфелин, књижевник, графичар, ради у другој половини 18. века у Венецији у штампарији Димитрија Теодосија који штампа за словенске народе ћирилицом и глагољицом. 1768. објављује први српски часопис Славеносербски магазин ћирилицом, Историју о Петру Великом посвећује Катарини 2, аутор је познате песме Плач Сербији и Вечног календара, из пољопривреде дело Подрумар. 1778. објављује Калиграфију – уџбеник за српске и румунске школе, који садржи узорке 20 врста слова. 19. век –почетком века главна српска издавачка делатност у Бечу и Венецији, а наши људи у Бечу оснивају прве мале штампарије. Штампарија Димитрија Давидовића (новинар) 1813. покреће Новине Сербске, које окупљају младе српске интелектуалце који су на студијама у Бечу. Исте године у Беч стиже Вук Ст. Караџић који пише за новине. Александар Андрић из Беча долази у Београд и покреће прву приватну штампарију код нас. За нас је најзначајнија Штампарија Јерменског манастира у Бечу која је штампала 1818. Вуков Српски рјечник; 1847. Његошев “Горски вијенац” и “Песме” Бранка Радичевића. Прву државну штампарију Србија добија 1831. и она је најзначајнија у 19. веку. Издаје службене публикације, Вуков речник, “Библиографију” Стојана Новаковића. Између 1. и 2. св. Рата радила је под називом “Југоштампа”, а данас БИГЗ (Београдски издавачко-графички завод). У четвртој деценији 19. Нови Сад добија штампарију, а у другој половини 19. века покренут је читав низ привантих штампарија. 14.ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ (1740?-1811) Закалуђерио се у Хопову на Фрушкој Гори. Читао је теолошке књиге, басне, књиге из манастира. 1760. одлази из Хопова, борави у Загребу, школује се у Русији, иде у Далмацију као учитељ, почиње књижевни рад. - Доситејеве буквице, превод Беседа Јована Златоустог. Учи латински, а у Смирни грчки и старогрчки. Пише ХРИСТОИТИЈУ, збирку поука о лепом понашању. Од 1771. иде из Далмације у Трст, Беч, Цариград, Немачку. 1783. у Лајпцигу (ћирилична штампарија) издаје ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ (Совјети здраваго разума), износи свој књижњвни програм, разрађује мисао о народном језику као књижевном. Исте, 1783, издаје “ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА” са намером да укаже на потребу образовања народа, да обелодани бескорисност манастира и штетност институције монаштва. 1784. издаје Слово поучително господина Јоакима Цоликофера, о потреби јасног чистог, природног, једноставног изражавања у говору и писму. 1788- БАСНЕ, нису оригиналне, већ прерада Езопа, Лафонтена, Лесинга. Није дословно преводио, већ је мењао, додавао (наравоученија-коментари, мале расправе да поучи о моралу, етици). Собраније и Мезимац – чланци, приповетке, анегдоте, комедије, биографије, песме (поучно: морал, историја, филозофија,естетика, елементи теорије књижевности и критике). 1802. штампана је у Венецији ЕТИКА – 1/7 је превод дела италијанског научника Соавије; поједностављује оригинал, приближава српском нешколованом читаоцу, додаје примере из наше историје. 1807. долази у Београд, планира културни и просветни развој Србије. 1808. говором отвара Велику школу и бива постављен за првог министра просвете. Енергично раздваја културу од цркве, ствара нову световну књижевност, тежи да се књиге издају на народном језику; кључ за напредак види у просвећивању читавог народа; даје основе национализма заснованог на народном језику и пореклу.

13

15.ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ ( 1787 – 1864) 1804. објављује ПИСМЕНИЦУ прву граматику српског језика. 1818. објављује СРПСКИ РЈЕЧНИК. - уместо славеносербског уводи народни језик као књижевни. - Азбуку фонетски доводи до савршенства - Из дотадашње ћирилице избацује 20-сетак непотребних слова, сваки глас= једно слово. Написао је ПРАВОПИС, сакупљао је и објавио народне умотворине. Написао: - 1826/28 Географическо-статистическије описаније Сербије (запажања о споменицима старинама и местима) - Житија: Хајдук Вељка Петровића, Ђорђа Арсенијевића, Као српски Плутарх (значајни Срби оног времена 1829), Милош Обреновић - Хронике збивања прве и друге године буне на дахије, о отимању ондашњих великана око власти (Карађорђе, Милош).

16.ГЛИГОРИЈЕ ВОЗАРЕВИЋ (1790-1848) Боравећи у Бечу, Возаревић се кретао у кругу интелектуалаца. Вук помаже Возаревићу да изучи књиговезачки занат. Возареви је први образовани књижар, издавач, књиговезац, а 1827. отвара прву књиговезачку радионицу у Београду. Набављајући стране листове и часописе окупља око себе интелектуалце и љубитеље књиге. 1831. иза дућана, у свом стану, отвара малу читаоницу, да омогући несметано читање листова и књига својим пријатељима. То је био зачетак Народне библиотеке у Београду. Штампао је целокупна дела Доситеја Обрадовића. Издавач популарног часописа “Голубица” (1839/44) – књижевни часопис са библиографијом - прва књиговезачка радња, прва књижарска радња – продаја књига, прво читалиште и библиотека - од сваке књиге оставља по примерак за своју читаоницу. 17.СЛАВЕНО – СЕРБСКИ МАГАЗИН ЗАХАРИЈА ОРФЕЛИНА (1726-1785) 1768. имао је 96 страна. Грађанска ћирилица. Први часопис код Јужних Словена, рађен по угледу на један руски часопис, изашао само један број, штампан у Венецији. - Предговор: Орфелин објашњава разлоге за покретање магазина. - Програм књижевног рада Орфелина, манифест у коме су први пут на српском језику изнете рационалистичке и просветитељске доктрине 18. века, мисли о световној култури, писање на народном језику, школовања за све сталеже – претеча Доситеја Обрадовића. - Намеравао је да пише и преводи чланке о географији, етици, економији, трговини, привреди, музици, сликарству, архитектури, српским старинама и историји… 18.ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ Најстарији српски часопис. Покренуо га је Георгије Магарашевић 1824. ( са ознаком 1825), под називом СЕРБСКЕ ЛЕТОПИСИ. Уређиван је у Новом Саду, штампан у Будиму. Због финансијске и друге потпоре часопису, у Пешти је основано књижевно друштво МАТИЦА СРПСКА. Од 1830, кад је умро Магарашевић, уредништво преузима Јован Хаџић. Летопис постаје орган Матице српске. 1864. Летопис и Матица трајно су пресељени у Нови Сад ( у пештанском периоду часопис је претежно објављивао књижевне текстове и радове из историје). 1835/36. Летопис није излазио, а ни Матица није радила.

14

За обнову Матице и Летописа заслужан је Теодор Павловић, који је уређивао часопис до 1841. - у Новом Саду часопис је више пута мењао име, а прихвађен је и нови правопис. Од 1873. носи данашње име - Током 1. светског рата часопис није излазио. 1921. уредник је Васа Стајић. Између два рата часопис задржава књижевни и историјски карактер. Током 2. светског рата часопис није излазио. Од 1946. часопис уређује Живан Милисавац. 1950. покренут је Зборник за друштвене науке Матице Српске, а Летопис губи историјски карактер.

15

1. БИБЛИОТЕКА (дефиниција, поступак, значај) 1. (из Закона о библиотечкој делатности) Библиотека је установа која: - прикупља, обрађује, чува и даје на коришћење библиотечку грађу. БИБЛИОТЕЧКА ГРАЂА: књиге, часописи и новине, списи, музичка дела, репродукције уметничких слика и цртежа, картографске публикације, планови насеља, фонодокумента, огласи, пкалате, фотодокумента, видео и филмски записи и друга дела која су умножена (штампањем или на неки други начин), рукописи и меморисана грађа. Библиотека прикупља, обрађује, пружа податке и информације које се односе на библиотечку грађу. Значај библиотеке је пресудан за развој цивилизације и комуникације међу људима. 2. БИБЛИОТЕКЕ СТАРОГ ВЕКА Библиотеке постоје готово колико и писани споменици. Најстарије библиотеке настале су где и најстарије цивилизације, у Месопотамији, Египту и Малој Азији. ЕГИПАТ – у неким гробовима нађени су натписи да је покојник био “управник куће списа” или “управник књига”. Један од најстаријих именованих библиотекара је ШЕПСЕСКАФ (око 2900. године п.н.е.). Библиотека-архив АМЕНОФИСА 4. потиче из 14. века. СУМЕРСКА библиотека (најстарији делови из 3000. г. П.н.е.) делимично потиче из времена краља и законодавца Хамурабија (средина 20. века п.н.е.) Библиотека асирског владара АСУРБАНИПАЛА (средина 7. века п.н.е.) у Ниниви: урушевинама је нађено око 22000 глинених плочица – литерарни списи, разна писма, повеље, извештаји, рачуни. Плочице имају сигнатуре, постојали су каталози (делимично сачувани). Заједничко обележје ових библиотека старог века јесте да су настајале уз светилишта (храмове) или уз краљевске палате. Често су то биле библиотеке које су садржале и државне архиве. Библиотечка грађа била је доступна само краљевима, свештенству, високим чиновницима, јединим писменим сталежима. Остали нису имали приступ у ове библиотеке. 3. АЛЕКСАНДРИЈСКА БИБЛИОТЕКА Александрију је основао Александар Велики 331. године п.н.е. У време Птоломеја 1. и Птоломеја 2. Александрија је постала престоница Египта. Крајем 4. века п.н.е. и почетком 3. века п.н.е. основали су библиотеку уз Александријску академију, неку врсту универзитета. Александријска библиотека имала је два дела: старији такозвани библиотека матица, која се налазила уз краљевску палату (изгорела 47. године п.н.е.); други део, где су били смештени дупликати, налазио се у храму СЕРАПЕУМУ (изгорела 391. године п.н.е.) Александријском библиотеком, која је имала између 500000 и 700000 свитака, управљали су тадашњи највећи хеленистички књижевници и научници (Калимах, Ерастотен, Аристарх). Фонд: заступљена грчка књижевност, преводи са египатског, персијског, јеврејског језика. Преписивани су рукописи. Калимах је напревио каталог библиотеке. Материјал је разврстао: песништво, закони, историчари, говорништво… У оквиру ових области, писци су разврставани углавном абецедним редом. ДОДАТАК 2. питању: ПЕРГАМСКА БИБЛИОТЕКА Друга по величини у хеленистичкој ери, била је библиотека у граду Пергаму (Мала Азија). Египат је забранио извоз папируса, што је, по легенди, довело до писања на пергаменту. Сачувани су темељи Пергамске библиотеке, у којој је постојао део (дворана) за читање, просторије за чување свитака.

16

У хеленистичко доба су биле чувене библиотеке у Антиохији (Сирија), на острву Родосу и Сицилији (Сиракуза), у Картагини. У историји је познато да су постојале и приватне и школске библиотеке. Карактеристично је за све библиотеке старог века да су биле добро организоване. Имале су каталоге и стручно особље, а притом су имале важну улогу у развоју античке науке и књижевности. 4. РИМСКЕ БИБЛИОТЕКЕ Прве библиотеке донесене су у Рим у 2. веку старе ере као ратни плен из Грчке и са Истока. Хеленистички владари стварали су библиотеке куповином и систематским преписивањем, а Римљани су, пљачкањем освојених земаља, преносили у Италију њихове културне споменике. У почетку, у Риму је било много приватних библиотека. Најпознатије су Цицеронова и Атикова. Прву јавну римску библиотеку отворио је 39. г. П.н.е. Азиније Полион. После њега, две нове јавне библиотеке отворио је цар Август (прекретница између старе и нове ере). Највећа јавна римска библиотека била је БИБЛИОТЕКА УЛПИА (Крај 1. почетак 2. века нове ере), основао је цар Трајан. Имала је два дела: грчки и римски, а истовремено је служила и као архив за државне документе. Пред крај римске државе у Риму је било 28 јавних библиотека. После пада Западног Римског царства 476. нестају старе јавне библиотеке. У међувремену, у 4. веку у Византу је основана Константинова царска библиотека (одржала се до пада Цариграда 1453, пад Турске) Хришћанство, званично признато 313. године у Риму доводи до појаве првих хришћанских библиотека при манастирима и црквама. Папска библиотека и архив основани су у Риму око 350. године (уништена у 13. веку). 5. СРЕДЊОВЕКОВНЕ БИБЛИОТЕКЕ РАНИ СРЕДЊИ ВЕК – јављају се прве манастирске библиотеке. Прва на западу је била библиотека манастира ВИВАРИЈУМ (Калабрија), коју је почетком 6. века основао КАСИДОР. У исто време св. Бенедикт основао је манастир МОНТЕ КАСИНО (у њему је настала беневентана) и библиотеку. Манастири и библиотеке (са писарницама) оснивају се у Француској, Енглеској, Ирској, Швајцарској, Немачкој и Аустрији. На Истоку, библиотеке имају манастири у Византу (Цариграду), на Светој Гори (Атосу), на Синајској гори. Преписивани су стари рукописи, дела класичне књижевности. Нису имале каталоге и било је мало књига. Обнова културног живота у Средњем веку почиње у време Карла Великог (742814). Основао је у Ахену прву дворску библиотеку. Арапи у 7. и 8. веку освајају Блиски Исток, Северну Африку, Шпанију и Сицилију. Чувене школе и библиотеке Арапи оснивају у Каиру, Багдаду, Самарканду, Бухри. У Шпанији: Толедо и Кордоба, у којој је библиотека имала 60000 свезака. Само У Италији било је седамдесет јавних библиотека. КАСНИ СРЕДЊИ ВЕК – уз свештенство, световни сталеж постаје носилац културе. Почињу да раде универзитети, од којих је сваки имао властиту библиотеку. - Болоња и Париз (почетак 12. века) - Оксфорд (почетак 12. века) - Кембриџ (почетак 13. века) - Саламанка (почетак 13. века) - Праг (почетак 14. века) - Краков ( средина 14. века) - Беч (средина 14. века) - Хајделберг (крај 14. века) Крајем 14. века у Европи је било 40 универзитета са библиотекама. Књижни фондови већи него у манастирима. Постоје каталози, абецедни индекси.

17

Важнија дела се не позајмљују читаоцима, остала користе наставници и студенти. Библиотеке касног средњег века значе напредак у односу на рани средњи век, али се не могу упоредити са онима из старог века, о којима су бринули владари и државна власт, а биле су јавне. 6. НАЦИОНАЛНА БИБЛИОТЕКА ФРАНЦУСКЕ (1537. је уведен обавезни примерак) Франсоа 1. је 1518. године основао Краљевску библиотеку, која је прерасла у Националну библиотеку Француске. 1537. издата је краљевска наредба да ова библиотека мора бесплатно да добија по један примерак сваке књиге која се штампа у Француској. Обогатила је фонд библиотекама заплењеним од цркве и племства, за време Француске револуције. Од 1735. краљевска библиотека постаје доступна свима. Управник ове библиотеке Делисле уводи нумерус куренс (смештање књига по величини, сигнирају се како стужу) крајем 19. века, кад је направио и почео да штампа јединствен абецедни каталог. Данас има десет милиона библиотечких јединица. Десет хиљада инкунабула. 140 хиљада рукописа. 500 хиљада часописа, новина, географских карата, разгледница, музичких манускрипата, медаља, филмова, грамофонских плоча. 7. БРИТАНСКА БИБЛИОТЕКА У ЛОНДОНУ Британски музеј, као национална збирка уметничких дела, научних и литерарних дела и докумената, основан је 1753. Имао је два дела: одељење за старине и библиотеку. Данас је то једна од највећих библиотека у свету. У фондовима има старе, вредне рукописе, кодексе, инкунабуле, египатске папирусе, срењовековна документа. Од 1975. библиотечка грађа је на микрофилмовима, а данас постоје базе података. У 19. веку управник Британске библиотеке у Лондону Антонио Паници (17971879), реформатор и један од утемељивача модерног библиотекарства. Уочио је да читаоница мора да буде одвојена, тако да је саграђена кружна читаоноца са куполом, која је касније била узор многим великим библиотекама у свету. У својој библиотеци попунио је фондове, осигурао стално финансирање, увео обавезан примерак. Његова кратка правила за абецедни каталог су основ савремене каталогизације. Дефинисао је појам нациналне библиотеке и по узору на Британску, оснивају се националне библиотеке широм света. 8. РУСКА ДРЖАВНА БИБЛИОТЕКА У МОСКВИ Једна је од највећих у свету, основана 1862. Од оснивања има обавезни примерак. 1917. године има виже од публикација. Данас има око 30 милиона библиотечких јединица. 9. КОНГРЕСНА БИБЛИОТЕКА У ВАШИНГТОНУ Основана је 1800. Крајем 19. века добија статус националне библиотеке САД. Тада је саграђена и нова зграда где главно место заузима читаоница са куполом. Истовремено уводи властити класификациони систем (Дјуи) 1895. Од 1981. не ради каталошке листиће. Има богате збирке: - музикалија (око 2 милиона) - рукописа (око 4 милиона) - фотографија ( око 9 милиона ) - књига (око 21 милион) - атласа и карата ( око 45000 ) 10.ЧИТАЛИШТА У СРБИЈИ У 19. ВЕКУ ovo obavezno nauciti БЕОГРАДСКО ЧИТАЛИШТЕ основано је 1846. (радило је до 1914) је прва јавна читаоница у Србији и на Балкану. Било је приватниг карактера, а оснивачи су били угледни грађани, (међу њима Миша Анастасијевић, први и доживотни председник). Одмах је отворена и књижница, која је била узор за све у Србији.

18

Исте године основана су и читалишта у Смедереву, Неготину, Крагујевцу и Пожаревцу. 1860. године донета је одлука о отварању читалишта широм Србије, тако да је ускоро постојало 44 читалишта. Сва читалишта имала су већу или мању библиотеку и то су прве јавне библиотеке. Библиотеке су осниване и одржаване добровољним прилозима и редовним чланаринама без материјалне помоћи државе. Само су неке општинске управе обезбеђивале просторије. Београдско читалиште, апо узору на њега и остала, скупљало је разне старине: стари новац, ношњу, документа, заставе, мапе, слике владара. Читалишта су отворена у Алексинцу, Ваљеву, Јагодини, Књажевцу, Крагујевцу, Неготину, Крушевцу, Лозници, Пожаревцу, Смедереву, Ужицу, Чачку, Шапцу, Нишу, Пироту, Врању, али углавном нису била дугог века, изузев у Шапцу и Пожаревцу. Разликују се од библиотека по оснивачима, саставу фонда, задацима… 11.БИБЛИОТЕКА МАНАСТИРА ХИЛАНДАР Библиотека је део ризнице. Садржи: 1000 рукописа, до 1896. чувано је Миросављево јевањђеље, Јевањђеље патријарха Саве 4. (почетак 14. века), Романово јевњђеље (почетак 14. века), Беседе Јована Златоустог (15. век). Штампане књиге: Цетињски октоих (1494), Карејски типик св. Саве (текст урезан на каменој плочи, на зиду испоснице). У библиотеци и у архиву чувају се рукописи и документа из канцеларија српских владара (хрисовуље). 12.БИБЛИОТЕКА СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ Најстарија сачувана српска библиотека у нашој земљи. Арсеније 3. Чарнојевић приликом велике сеобе Срба 1690. понео је већину књига из богате Патријаршиске библиотеке у Пећи. 1706, после његове смрти, књиге су пописане и чине почетни фонд данашње библиотеке. 1737. из Београда је пресељена у Сремске Карловце, а фонд се знатно обогаћује и добија назив Митрополијска библиотека. 1769. донета је уредба да се библиотеке умрлих архијереја припајају Митрополијској библиотеци. Највећи процват Митрополијске библиотеке био је за време митрополита Стефана Стратимировића (1790-1836), који је купио око 2000 књига и поклонио својих око 2500 тамова и око 200 мапа и цртежа. Патријаршиску библиотеку су током 2. светског рата опљачкале усташе и однеле у Загреб. 1946. заузимањем Српске цркве и протојереја Радослава Грујића враћена је у Београд. По културно-историјском значају ова библиотека је одмах после библиотеке Хиландара. Данас Патријаршијска библиотека има, поред осталог: 420 рукописних књига од 14-19. века. У оставштини Захарија Орфелина: рукопис “Калиграфије” из 1777. и исписан “Хербаријум”. 13. НАРОДНА БИБЛИОТЕКА СРБИЈЕ Настала је 1832. године из књижних збирки Григорија Возаревића. 1853. спојене су збирке књига појединих министарстава. Као самостална установа, издвојена је Законом из 1881. од кад ради под именом Народна библиотека са статусом националне библиотеке. За њен развој заслужни су Ђура Даничић и Стојан Новаковић. За време 1. светског рата пренесена је у Ниш, где су је запленили Бугари и однели у Софију. По завршетку рата враћена је готово у целости у Београд. 1919. добија обавезни примерак штампе из целе Југославије. 6.априла 1941. на зграду је пала запаљива бомба и библиотеке је изгорела. 1947. је поново отворена за јавност. Први библиотекар је био Филип Николић 1853, а затим Ђуро Даничић, 1861. Јанко Шафарик, Стојан Новаковић. После Другог светског рата добила је зграду хотела “Српска круна” (данас зграда Библиотеке града Београда).

19

До 1941. имала је највећу збирку словенских рукописа на Балкану, старе штампане књиге, повеље, рукописе, писма, арфивску грађу на српском, турском, италијанском. Обнављање Народне библиотеке почело је још током Другог светског рата, интензивно после рата. Фондови су обогаћени поклонима, додељивањем приватних библиотека, Дворске библиотеке, Библиотеке Сената, Народне скупштине, обавезним примерком и куповином. Има Центар за научне информације. Одељења: Археографско, Библиографско и Одељење посебних фондова. Збирке: Фототеку јужнословенских ћириских рукописа, збирке водених знакова, уметничких копија. Опште и посебне читаонице имају 500 места. Има око 2 милиона библиотечјих јединица. 14.БИБЛИОТЕКА МАТИЦЕ СРПСКЕ Оснивањем Матице српске 1826. године у Пешти, основана је и библиотека, најстарија научна библиотека код Срба. За јавност је отворена 1838. године. Књиге су поклањали Вук Караџић, Петар 2. Петровић Његош, Јован Суботић… 1864. године је заједно са Матицом, библиотека пресељена у Нови Сад. Фондови су формирани куповином, претплатом, разменом сопствених издања са академијама, универзитетима, књижевним друштвима већине европских земаља, завештањима приватних библиотека. Јован Суботић је био уредник “Летописа матице српске”. Први је стручно уредио Библиотеку (1842-1847). Између два светска рата Библиотека је радила као јавна и научна. Од 1958. Библиотека више није у саставу Матице српске, већ ради као самостална установа. 1976. по Закону о библиотечкој делатности и библиотекама постаје Централна библиотека Војводине. Фондови: око 2,5 милиона књига, листова, часописа, грамофонских плоча, музикалија, географских карата, рукописних књига, раритета. Бави се издавачком делатношћу. 15.БИБЛИОТЕКА САНУ (Српске академије наука и уметности) 1886. основана је Краљевскао-српска академија. 1887. основана је Централна библиотека САНУ. 1892. придружена јој је библиотека Српског ученог друштва (чији је задатак преузела Академија, а и место у научном и културном животу). Развијала се углавном путем размене са академијама и другим научним установама из света. 1951. је проглашена јавном библиотеком. 1952. отворене су читаонице. Свако одељење има своју интерну библиотеку. 16.УНИВЕРЗИТЕТСКА БИБЛИОТЕКА “Светозар Марковић” Београдска Велика школа постала је 1905. Универзитет. 1921. основана је Универзитетска библиотека. 1926. добила је зграду, прву која је у Србији наменски саграђена за библиотеку. 1946. поводом 70. година од смрти Светозара Марковића, добија његово име. Фондови: домаћа и страна научна литература. Има 27 посебних библиотека (легата). Архив Јоце Вујића (део преписке кнеза Милоша), поклони Гедеона Дунђерског (рукописне књиге), архивску збирку (преписка научника, књижевника), рукописи – “Дневник” Димитрија Давидовића, старе штампане књиге: 13 србуља из 16. века и две инкунабуле штампарије Ђурђа Црнојевића – “Октоих” и “Псалтир”. Поседује збирке рукописних књига од 13-18. века, око 130000 домаћих и страних докторски дисертација, издања Карнегијеве фондације, збирку УНЕСКА. 17.ЦЕНТРАЛНА НАРОДНА БИБЛИОТЕКА “ЂУРЂЕ ЦРНОЈЕВИЋ” на Цетињу

20

Основана је 1946. 1868. основана је Цетињска читаоница и прва јавна библиотека у Црној Гори. 1893. кнез Никола донео је одлуку да се оснује јавна библиотека коју је и финансирао. Била је смештена у Зетском дому, а први библиотекар био је Филип Ковачевић. 1918. имовина црногорске династије Петровић постаје државно власништво, а самим тим и библиотека. Библиотека је смештена на Цетиње. Данас библиотека има опште и музејско одељење, набавно, пријемно, одељење периодике, обраде и каталога.

21