Istorija Filma i (Nove)

ISTORIJA FILMA I 1. PREDISTORIJA FILMA značenje reči film: - filmska traka - filmsko delo - područje delatnosti - medijum, sredstvo komunikacije umetnost Žorž Sadul(istoričar filma) kaže da je film nastao onog trenutka kada je to tehnički bilo moguće. * Predistorja se deli na PREDNAUČNI PERIOD koji obuhvata najranije težnje čoveka da zabeleži stvarnost i naše prisustvo u toj stvarnosti: - Altamira – pećina u Španiji na čijim zidovima je zabeležen poket životinja - U egipatskoj grobnici Beni Hasam na frizu oslikano 15 faza dva rvača koja se bore – preteča story boar - Erotski prizori na starogrčikim vazama i freskama u Pompeji - Figure Fidije i Mirona – Diskobolis kome samo što disk ne izleti iz ruke - Pozorište senki u Kini, Japanu, čak i u Bosni – junak Karađorđe NAUČNI PERIOD * Ulazkom u srednji vek nastaje KAMERA OPSKURA. - izradio je Leonardo Da Vinči - to je bila četvorougaona mračna prostorija ili kutija sa uskim otvorom kroz koji dopire izvorna svetlost i baca izvrnutu reprodukciju na suprotnoj strani - Vermer (čuveni flamanski slikar čuven po uvođenju flamanskog (indirektnog) svetla) je koristio kameru opskuru prilikom slikanja * U kasnom srednjem veku Fihter konstuiše LANTERNU MAGIKU: unapređena kamera opskura, tj. prvi uređaj za optičku reprodukciju * FANTASKOP: sito koje se okreće oko izvora svetla koje preko konkavnog sočiva i ogledala baca svetlo na ploče sa oslikanim motivima * U 18. veku nastaju pokretne panorame koje je prve konstruisao holanđanin u tamnici. Čuvene su carske panorame kraljice Viktorije: panorama Misisipija. * Krajem XIX veka nastaju optičke igračke i fotografija: - optičke igračke: TAUMATROP (gr. imitacija), STROBOSKOP (Plato) i ZOOTROP (Vilijem Horner) - Emil Rejno usavršava optičke uređaje i stvara PRAKSINOSKOP (optičko pozorište), pionir animacije - 1822. Nisifor Nieps pravi prve trajne fotografije (eksponirane 14 sati) - 1839. Luj Dager konstruiše zajedno sa Niepsom prvi fotoaparat: dagerotipiju - 1824. Mark Rože izneo naučni rad o retinalnoj perzistenciji oka - Edvard Majbridž patentirao sukcesivne fotografije (po narudžbini guvernera Stranforda koji se kladio da li konj u nekom trenutku ne dodiruje zemlju). Inspirisao je slikara Dega koji je slikao konje i balerine - Žil Marej konstruisao fotografsku pušku: hrono fotografija - 1888. Edison patentira KINETOSKOP koji je omugućavao gledanje samo jednog gledaoca. Edison patentira i fonograf (za zvuk) i 35 mm traku - 1892 Diskon i Kun (Edisonovi snimatelji) prave prvi filmski studio Crna Marija sa crnim zidovima i staklenim krovom. - Kun je snimio pogubljenje engleske kraljice Elizabete sa šokantnim odsecanjem glave.

-

1895 braća Limijer patentiraju Kinematograf: uređaj za snimanje, reprodukciju (promenom objektiva) i razvijanje filma 2. ISTORIJA FILMA pravci

Istorija filma počinje 28.decembra 1895 prvom filmskom projekcijom u Indijskom salonu Grand kafea u Parizu. Luj i Ogist Limijer su pustili Ulazak voza u stanicu. PODELA: 1. Preteča filma kao umetnosti: PRIMITIVCI koji nisu bili svesni mogućnosti filma kao umetničkog medija. - Brajtonska škola, Edvin Porter, braća Limijer, Žorž Melijas - Traje do 1909. godine kada je održan kongres filmskih stvaraoca (kongres budala) u Parizu na predlog Žorž Melijasa na kojem se raspravljalo o usklađivanju standarda i podeli tržišta i na kojem se zalagalo da se pređe na dugometražne filmove (do tada su trajali 2 x 15 minuta: 2 rolne) 2. Period PIONIRA filma: - u Americi se pojavljuju slepstik komedije, Čarli Čaplin i Dejvid V. Grifit - U Evropi celovečernji filmovi kao moćno sredstvo naracije, javljaju se prvi teoretičari filma kao umetnosti Rićoto Kanudo, francuska filmska avangarda - U Nemačkoj: ekspresionizam i kameršpil film; u Švedskoj: Viktor Šestrem i Moris Stiler; u Danskoj: Karl Teodor Drajer - Traje do 1925. kada se pojavljuje film S.Ejzenštejna Oklopnjača Potemkin 3. MODERNA: Ustanovljen je jezik filma i prilagođen shvatanjima savremenog gledaoca. Imat tri faze: - I faza počinje 1925. Oklopnjačom Potemkin, revolucionarnim montažnim filmom - II faza (zrela faza) počinje 1941. godine pojavom Građanina Kejna, filma Orsona Velsa koji je uneo nove ideje u formi i načinu oblikovanja filma - III faza (pozna faza) počinje 1960. godine pojavom filma Do poslednjeg daha, Žan Lik Godara koji je oslobodio formu i uveo anarhistički pristup filmskoj strukturi - Modarna traje do 1978. i pojave Ratova zvezda. Tada počinje postmoderna kada na scenu stupaju školovani reditelji koji citiraju i kompiliraju tuđa iskustva (misli na Džim Džarmuđa, Lars von Trira) Od 1993. nastaje DEKADENCIJA filma sa pojavom Tarantina i Almodavara ; ) ; ) ; ) 3. ŽORŽ MELIJAS I BRAĆA LIMIJER * Braća Limijer: Ogist i Luj Limijer (čije prezime, sasvim prigodno na francuskom znači ˝svetlost˝), pošto su pomno proučili način na koji radi Edisonov kinetoskop, su izumela novi aparat koji može da služi kao kamera, projektor i kopirka i koji su konačno patentirali pod imenom kinematograf, koje je ostalo, kao termin, vezano za filmski medij sve do današnjeg dana. Limijerovi su 28. decembra 1895. iznajmili podrumsku prostoriju (Indijski salon) restorana ˝Grand kafe˝, na Bulevaru Kapusin u Parizu, da u njemu prikazuju program od oko desetak filmova, prvi put za publiku kojoj su naplaćivane ulaznice. Braća Limijer su se bavili u svojim filmovima FAKCIJOM, stvarnošću. Njihovi filmovi su bili naturalistički: Filmovi braće Limijer: Ulazak voza u stanicu; Izlazak radnika iz fabrike; Bebin doručak; Poliveni polivač, prva slepstik komedija * Žorž Melijes se, za razliku od braće Limijer, bavio više fikcijom u svojim filmovima. Sin obućara, Melijes je bio profesionalni mađioničar koji je bio vlasnik i direktor Teatra RoberUden. Melijes se godinama bavio projekcijama pomoću magične lampe u svojim mađioničarskim trikovima pre nego što je počeo da se bavi filmom. Jednog popdneva, u jesen 1896m dok je pravio film o uličnoj sceni u Parizu, njegova kamera se zakočila tokom snimanja omnibusa kako se pojavljuje iz tunela. Kada je ponovo pustio mašinu u rad, umesto

omnibusa naišla su pogrebna kola, tako da je pri projekciji izgledalo kao da se omnibus pretvorio u pogrebna kola. Na osnovu tog incidenta, Melijes je shvatio mogućnosti manipulacije stvarnim vremenom i stvarnim prostorom kao bitnim pri montiranju filma. Uneo je pozorišne elemente u film: mizanscen, kostim, masku, šminku, specijalne efekte. Melijes je bio prvi umetnik igranog filma. Izumeo je značajna oruđa filmske naracije kao što su zatamnjenja, odtamnjenja, overleping, pretapanje i stop kadar. Da bi primenio svoja otkrića osnovao je Star Film Company i izgradio mali proizvodni studio na temeljima svoje kuće. Ta zgrada je bila sva u staklu, kao staklena bašta, da bi primila što više sunčeve svetlosti. Tu je Melijes producirao, režirao, snimao i glumio u nekih 500 filmova. Posle Edisona, prvi je primenio metodu oslikavanja slićice po slićice i tako pravio filmove u boji. Njegov najuspešniji film je Putovanje na Mesec po romanu Žila Verna. Ostali fikcijski filmovi: Mefistov kabinet; Putovanje kroz nemoguće, Osvajanje Severnog pola; Ali bavio se i filmovima zasnovanim na istorijskim i savremenim događajima kao npr. u Afera Drajfus. 1909. godine je sazvao kongres filmskih stvaraoca (kongres budala) u Parizu, na kojem se raspravljalo o usklađivanju standarda i podeli tržišta i na kojem se zalagalo da se pređe na dugometražne filmove. Čarli Čaplin ga je nazvao ˝alhemičarem svetla˝, a D.V. Grifit je izjavio ˝Njemu dugujem za sve˝. 4. BRAJTONSKA ŠKOLA Vilijamson, Dž. A. Smit, Edvin S. Porter Brajton je primorski gradić u Engleskoj iz koga dolaze dvojca fotografa koja su nabavili kamere i snimali filmove početkom XX veka. To su Džejms Vilijamson i Dž. A. Smit. * Džejms Vilijamson se može nazvati začetnikom narativne montaže koju je primenio u dokumentarnom filmu o veslačkoj regati koji je prikazao kroz 10 kadrova. Zatim u filmu Veliki zalogaj koristi mikrodetalj: prikazuje glumca kako guta kameru. A u igranom filmu Napad na misiju u Kini (koji je rekonstrukcija stvarnog događaja iz 1900. godine) prvi koristi paralelnu montažu i dramaturški kliše ˝spas u zadnji čas˝. * Džordž Albert Smit 1898 počinje da radi filmove zasnovane na krupnim planovima: Izrazi lica; Viđeno kroz teleskop; Bakina lupa za čitanje; Mali doktor; Miš u umetničkoj školi. *Edvin S. Porter se zaposlio u Edisonovoj kompaniji za pravljenje filmova. Prvo je radio kao mehaničar, da bi kasnije postao šef produkcije u njihovom novom studiju, a zatim i reditelj. Njegovi prvi filmovi su bile humorističke crtice od po jednog kadra i žurnali. Čini se da je Porter video neke od ranih brajtonskih radova koji su uticali na njegov razvitak. Porter je počeo da primenjuje znanja iz oblasti filmske montaže koje je stekao snimajući filmove. Takođe je veoma jasan uticaj koji su na njega imale i Melijesove filmske priče koji su ga inspirisali da ispriča priču u kontinualnoj formi i tako nastaje film Život američkog vatrogasca za koji je bilo neobično što je Porter prvi kombinovao snimljeni materijal iz Edisonove arhive sa režiranim scenama spasavanja. Sledeći značajan film je Velika pljačka voza koji je Porter napisao, režirao, snimao i montirao. Taj film se matra Porterovim najfinijim dostignućem. To je i prvi filmski vestern i prvi film u kojem je prikazano nasilje naoružanih kriminalaca. Napustio je Edisona da bi osnovao sopstvenu produkcijsku kompaniju Rex Film, koju je kasnije prodao da bi se pridružio Adolfu Cukoru kao generalni direktor Famous Players Film Company. Drugi značajniji filmovi: socijalne melodrame Bivši robijaš i Kleptoman; Spasen iz orlovog gnezda koji je značajan jer je omogućila siromašnom mladom glumcu D. V. Grifitu da ponese vodeću ulogu u više filmova i označila početak njegove karijere.

5. FILM D'ART Luj Fejad * Film d'Art: Film d’Art je fenomen koji je imao najviše uticaja na francuski film u vreme njegove međunarodne ekspanzije. Radi se o udruženju koje su osnovali 1908. pariski finansijeri , braća Lafit, radi prenosa na filmsko platno prestižnih pozorišnih komada, sa slavnim glumcima u vodećim ulogama. To je bio prvi prefinjeni pomak pokretnih slika i u pozitivnom i u negativnom smislu. S tačke gledišta literature i dramaturgije i angažovanja pozorišnih zvezda zasluga Film d’Art je čista, ali što se tiče filmske tačke gledišta nije bilo nikakvih inovacija jer je to u stvari bilo filmovano pozorište. Kamera je zauzimala centralni položaj u odnosu na radnju i ostajala rigidno statična sve vreme predstave. Sara Bernar (I filmski Hamlet) je glumila u filmovima film d’art. Prvi značajan film: Ubistvo vojvode od Giza u režiji Šarla le Baržija i Andrea Kalmeta iz Komedi Fransez, po tekstu akademika Anrija Lavdana i uz muziku Kamija Sen-Sansa. Poslednji film Jadnici po Viktor Igou. Pored svega, pokret film d’art je filmskom mediju doneo društveni i intelektualni ugled prvi put u njegovoj kratkoj istoriji i podigao ugled same filmske industrije. *Luj Fejad: Ranije novinar i pisac scenaria za fr. produc. kuću Pate, počeo je karijeru kod Gomona 1906. režirajući kratke komične filmove i filmove potere. Napravio je stotinu igranih filmova ¨scene iz života˝ (U štrajku; Trust; Sudbina majke) i na kraju se osamostalio zahvaljujući seriji detektivskih filmova Fantomas. Fantomas je bio zasnovan na popularnom serijskom romanu o avanturama misterioznog francuskog superkriminalca Fantomasa, ˝gospodara straha˝. Zatim slede serijali Vampiri i Žideks koji prikazuju istu kombinaciju misterije i svakodnevne stvarnosti, a lepota atmosfere u njima je imala direktan uticaj na francuski film koji je očigledan u radu Žana Dirana, Abela Gansa, Žaka Fejdera i Rene Klera. Fejad je uporno odbijao serijski aranžirane kadrove, odnosno primenu montaže, u korist osmišljenih, dubinski komponovanih kadrova. Ta okolnost ne čini Fejada samo zakonitim naslednikom Melijesa nego i rodonačelnikom mizanscen estetike, koju je prvi put uobličio posle II svet. rata francuski teoretičar filma Andre Bazen zajedno sa kritičarima iz Cahier du cinema. Gomonov studio je lansirao i druge talente: kao što je Fejadov štićenik Žan Diran, prva žena reditelj Alis Gi i filmski crtač Emil Kol, koji je princip stop kadra primenio na tabli za crtanje i tako postao otac moderne animacije. 6. ITALIJANSKI I DANSKI FILM 10-ih GODINA Italijanski film: U Italiji su na početku italijanske kinematografije vladala dva žanra: PEPLUM (istorijski spektakli) i VERIZAM (preteča neorealizma). Italijanska filmska industrija je, može se reći, započeta izgradnjom Čines studija u Rimu. Taj studio je podigao bivši pronalazač Filoteo Alberini koji je izumeo ćinematograf. Ta firma je italijanskom filmu dala prvi kostimirani istorijski film Osvajanje Rima (ulazak kralja Viktora Emanuela na presto) koji je režirao, producirao i snimio sam Alberini. Pored Čines, centar italijanske filmske industrije su činele i kompanije Ambrozia i Itala. Najpoznatiji italijanski spektakli tog doba su: Poslednji dani Pompeje (režija Luiđi Mađija), Pad Troje (r. Đovani Pastrone), Quo Vadis (po romanu Henrika Sjenkjeviča) i Antonio i Kleopatra Enrika Gvaconija. Najznačajniji i najgrandiozniji film iz ovog perioda je Kabirija Đovani Pastronea. Poznat po tome što je za međunatpise angažovan poznati pesnik Gabrijel D'Anuncijo. Bavio se tragedijom borbe rasa u III veku p.n.e. nakon erupcije Etne. Kabiriju otimaju gusari i Mačisto (glavni junak) je spašava od žrtvovanja bogu Molohu. Prikazani su i punski ratovi i osvajanje Hanibala. Taj film je pre svega značajan zbog primene veštačkog svetla i pokreta kamere. Bio je direktan uzor D.V. Grifitu za Netrpeljivost.

U italiji je tada bio i pristuan kult diva ili božanskih glumica, femme fatale (vamp žene) kao što su: Lida Boreli (bleda, nežna i erotična u filmu Gola žena), Frančeska Bertini (najznačajnija, koja prerasta u karakternu filmsku glumicu, temperamentna, otmena, romantična) i Pina Menikeli (delirična i ekscentrična, film Vatra Pastronea), i svetski slavne Elenora Duze i Sara Bernar. Verizam u Italiji je zasnovan na romanesknoj formi Đovanija Verge. Njegovi filmovi idu u susret stvarnosti baveći se egzistenciji i međuklasnim odnosima. Čuveni filmovi tog pravca Izgubljeni u tami u režiji Nino Martolja koji se bavi sukobom aristokratije i sirotinje i A sunta spina sa Frančeskom Bertini koja je jednostavni prikaz svakodnevnog života, kroz siže o jednoj devojci koju prose tazličiti momci. Danski film: U danskom filmu krajem I decenije prošlog veka započinje se sa salonskim melodramama komercijalnog tipa: romantične traume višeg sloja društva, salonska erotika. Prisutni su raskalašnost, lascivnost, sloboda u prikazivanju slobodnih scena. Reditelji: Holger Medsen (Ljubav igračice u hramu, Opijumski snovi) i Urban Gad koji je otkrio Astu Nilsen – prvu vamp ženu. Gad je bio povezan sa Astom i privatno, otrkio je, lansirao i bio njen reditelj. Publika Astu prihvata kao mit koji se povremeno materijalizuje u filmovima. Otuda ime diva, zvezda – udaljeno i nedostižno kao zvezda.Njihovi filmovi: Ambis; Vrela krv; Španska ljubav; Proleterska devojka. Asta Nilsen sa rediteljem Urbanom Gadom prelazi u Nemačku i tamo nastavlja rad. Valdemar Psilander je bio danski glumac koji je bio preteča Rudolfu Valentinu i Džejms Dinu. 7. DEJVID VORK GRIFIT Od 1909 do 1925 – pioniri filma – nagli uspon američkog filma i potencijalne industrije. 1912.počinje filmska industrija sa istočne obale da se seli na zapadnu – zbog klime, mora, obale,plaže…Pojavio se Sesil de Mil, ali je ostao u senci Grifita. Dejvid Vork Grifit je dobio epitete: oca tehnike filma; čoveka koji je izmislio Holivud; Šekspir ekrana. Potiče iz južnjačke porodice. Otac mu je bio zagriženi konzervativac, učesnik građanskog rata i ljubitelj dramske umetnosti i Šekspira. Grifit je želeo da bude pisac i glumac. Prvi njegov komad, Budala i devojka je doživeo neuspeh. Okreće se filmu. Dolazi u Edisonov studio, studio je vodio Edvin Porter. 1907. godina, počeo je kao glumac u Porterovom filmu Spasen iz orlovog gnezda. 1914. imao je poslednju ulogu kod Mek Seneta. 1908.prelazi u Bajograf – u Nju Jork i postaje šef produkcije u tom preduzeću. Počinje da se bavi pisanjem scenarija i režijom. Uradio je oko 450 kratkih filmova (jednočinke od 15-20 minuta) Estetika njegovih filmova je zasnovana na filmskoj naraciji. Inspirisao se delima Šekspira, Dikensa, Poa, Londona, Tolstoja, Gi de Mopasana. Ejzenštajn je izjavio: ˝Grifit sve duguje Dikinsu, a mi sve dugujemo Grifitu˝. Razvio je američku tradiciju filma– dobru priču, siže, akcija, zaplet. 1908. u filmu Iz ljubavi prema zlatu prvi put je upotrebljen krupni plan, da bi izbegao preterano, teatralno glumačko izražavanje. Shvatio je tada da može da menja i ugao kamere, rakurs. Tako je otkrivao orkestraciju planova. Dobro je pri promeni plana promeniti i rakurs ( oko 30º). Tako je uobličavao jezik filma zasnovan na montaži, sintaksi i interpukciji (sredstva kojima se prelazi sa kadra na kadar: rez,pretapanje, zatamnjenje, odtamnjenje, dupla ekspozicija) Na osnovu ovih postupaka Grifit je utvrdio četiri osnovna parametra nemog filma : filmski prostor, filmsko vreme, filmska gluma i filmski ritam. Montaža na kreativnom planu čini prostor većim, širim, manjim, užim. Ritmika i melodija nalaze primenu i na filmu. Reditelj može da produžava ili sažima vreme. Montažom određujemo trajanje radnje u zavisnosti od emocija. Gluma – približavanje kamere – smanjuje se intenzitet glume . Glumci koji su glumili kod Grifita: Meri Pikford, Lilijen Giš, Lajonel Barimur. Njegov snimatelj Bili Bicer. Filmski ritam – stvara se u svakom kvadratu. (postoji i unutrašnji ritam, ali globalni se stvara montažom). Paralelna montaža (kod Portera simultana montaža), a kod Grifita kadar po kadar → paralelna montaža. Izbavljenje u poslednji čas – »krasi« američki film.

Posle kratkih filmova, osetivši se sputan, proširio je formu. 1913. snimio Juditu iz Betulije četvoročinka , oko 60 min, inspirisan biblijom, a i filmovima italijanskog spektakla. Ovaj film mu je obezbedio iskustvo, ali nije imao uspeh. Kapitalni Grifitovi filmovi: su Rađanje jedne nacije (1915.) i Netrpeljivost (1916.) Rađanje jedne nacije je nastalo na osnovu dela Tomasa Diksona (bio je i pozorišni komad). U prvoj verziji zvao se Clansman - pripadnik klana. Podnaslov – »Agonija Juga, da bi jedna nacija mogla da se rodi«. Originalna verzija traje tri sata. Film ima dva dela Prvi deo obuhvata građanski rat 1861.godine, do atentata na Linkolna Drugi deo filma obuhvata period obnove posle rata, ponižavanje belog juga od oslobođenih robova i stvaranje Kju Kluks klana. Prati se sudbina dve porodice, koje prolaze kroz progonstvo, a završava se veridbom između ove dve porodice (Sever-Jug). Bio je veoma kritikovan zbog rasizma ali je imao veliki uspeh. Zarađeni novac je uložio u svoj sledeći film. Netrpeljivost sva sredstva uložio je u ovaj još ambiciozniji projekat. Nije prošao tako dobro u komercijalnom smislu (u odnosu na prethodni film), ali je film uticao inspirativno na filmske stvaraoce. Kombinovanje četiri, na izgled, odvojene priče, botba dobra i zla. Moral treba da nadvlada da bi se eliminisala netrpeljivost. Naivni moralizam. Uspeo je da sva četiri filma u filmu kreću dugim sekvencama koje se ubrzavaju i spajaju u jednu uzbudljivu reku događaja. Događaji koje obrađuje su :Propast Vavilona 539.; Raspeće Hristovo; Bartolomejska noć 1572; Radnička priča (radnik optužen da je ubio gazdu). U finalu se prepliću sve četiri priče. Grandiozni ep. U konturama film zrači snagom i hrabrošću. Posle toga radio je filmove skromnijeg budžeta, melodrame, ukupno oko 30 dugometražnih filmova do 1931.godine. Tada je prestao da se bavi režijom. Kasniji filmovi: Slomljeni cvetovi (priča o nemogućoj ljubavi, zbog predrasuda); Dole na istoku (rekonstrukcija viktorijanske epohe); Zar život nije lep 1925.godine, gorka romansa, posle inflacije u Nemačkoj, posle Prvog svetskog rata (Kurosava je 1947.snimio film »Divna nedelja« inspirisan ovim filmom). 1931.godine dobio je Oskar za film »Borba«,a 1936.godine dobija počasnog Oskara za životno delo. Ostavio je trag oca filmskog jezika u smislu naracije. Približio je film tradiciji lepe književnosti. 8. ŠVEDSKI FILM Viktor Šestrem, Moris Stiler Zlatni period švedskog filma je bio od 1914. – 1924. godine. Karakterističan je bio pozorišni način razmišljanja – krutost, oprez, kamera »zakucana«. U to vreme u Švedskoj vlada kapitalistički građanski sistem. Od 1905.godine razvija se produkcija. Švedski film se organizuje zahvaljujući Čarls Magnusonu – producentu koji je osnovao Svensk Film Industri. 1912. dolazi do produkcijskog uspona. Čarls Magnuson dovodi Viktora Šestrema i Morisa Stilera. Prvo su radili kao glumci. Najviše su rađene salonske melodrame pod uticajem danskog filma. S obzirom da je Švedska bila neutralna u Prvom svetskom ratu, mogla je da koncentriše svoje snage i novac da promoviše film. Viktor Šestrem je bio sin glumice i bankrotiranog fabričkog naslednika. Od 1912.do 1916. je režirao oko 30 filmova (dva do tri čina). Radio je tipizirane melodrame kao što su Ingeborg Holm - socijalno-kritički film (doprineo je da se izmeni zakon o oduzimanju dece siromašnim) i Baštovan. Od 1916. Čarls Magnuson produkciju usmerava ka književnim sadržajima, pa Šestrem snima Terje Vigen: ekranizacija Ibzenove balade o mornaru koga igra Šestrem; ispoljava smisao za ekspresivnu naraciju. Nobelovac Selma Lagerlef bila je osnovna inspiracija Viktoru Šestremu i Morisu Stileru. Po njenom romanu Jerusalem Šestrem snima prva dva dela trilogije: Ingmarovi sinovi i Karin,Ingmarova kći. Treći deo trilogije snimio je Gustav Moland. Sledi film Kočijaš ili Fantomske kočije. Početkom dvadesetih godina gasi se produkcija, a 1922. Šestrem odlazi u Holivud. 1928, godine vraća se u Švedsku da poseti bolesnog Štilera, a po povratku u Ameriku radi prvi zvučni film Žena za ljubav. 1930.napušta režiju, vraća se glumi, imao je uspešnu glumačku karijeru. (igrao i u filmu Divlje jagode

Ingmara Bergmana). Šestremov opus karakteriše epopeja nordijskih naroda: preplitanje skandinavskog folklora i povezanosti sa prirodom. Moris Stiler je rođen u Finskoj (tada je bila sastavni deo Rusije), poreklom jevrejin. Počeo je kao glumac i pozorišni reditelj. Bio je pod uticajem Grifita. Stiler je, za razliku od Šestrema, bio više urban, kosmopolita, dinamizovao je filmsko pripovedanje, kretao kameru. Filmovi: Erotikon (film o bračnom petouglu); Po književnim delima Selme Lagerlef radio: Blago gospodina Arna; Saga o Gunaru Hedu i Saga o Gesti Berlingu (film koji je lansirao Gretu Garbo); Hotel Imperijal; Žena pred sudom. 9. SLEPSTIK KOMEDIJA Maks Linder, Mek Senet Maks Linder , francuski komičar je bio prvi komičar na filmu, preteča Čaplina i Seneta. Od 1911 do 1915. bio je na vrhuncu popularnosti. Njegov lik je bio uglađen, »dendi« tip kojem je udvaranje bilo glavno zanimanje. Snimao je serije filmova sa nazivom Maks…(Maks traži verenicu, Maks virtouz, ...) Upoređivan je sa novelama Gi de Mopasana. Maks Linder je snimio i nekoliko dužih filmova, ali ne sa takvim uspehom – kao pre prvog svetskog rata. Slepstik komedija je američka nema filmska komedija – pre svega kratki filmovi. U osnovi značenje reči je uradac+štap jer je za slepstik komediju karakteristično akcentovanje pojedinih fizičkih gegova. Inspirisana vodviljima (vrsta koja kombinuje razne elemente – komediju, akrobaciju…) i burleskom (urnebesna komedija, začinjena zlobom, agresivnim karakterom) Do 1920.godine to su bile neme, kratke priče, jednočinke ili dvočinke (15 – 30 min.) Koren ove vrste komedije koji se razvija i u zvučnom filmu. Nije bilo socijalne kritike, bede i siromaštva (kao kod Čaplina) Zastupnici slepstik komedije, koristeći Grifitova dostignuća (osnova filmske gramatike) su prvi filmski stvaraoci po Gregoru i Patalasu. Slepstik komedija nastale iz komedije del arte, zasnovana na akcionim gegovima. Muzika i šumovi korišćeni za stvaranje atmosfere. Izbegavali su dijaloge (u vreme zvuka na filmu). Čarliu Čaplin je u ulozi Hitlera izmislio jezik. Baster Kiton i Harold Lojd nisu uspeli da se zadrže na sceni po dolasku zvuka. Braća Marks – kombinacija gegova sa verbalnim delom. Osnivač ovog žanra u Americi Mek Senet. Mek Senet (Majkl Sinot) je bio Kanađanin irskog porekla. Radio je kao glumac, reditelj i producent. Počeo je karijeru kao klovn u varijeteu. Od 1908. Radi za Bajograf (Njujork). Prvo je radio kao glumac, zatim reditelj, a od 1912. postaje direktor Kiston studija. Zasnovao je žanr slepstik komedije i unapredio ga. Koristio improvizacija kao princip. Birao je i prototipove komičara. Svaki solista je morao da ima individualnost i da se snalazi pred kamerom, da improvizuje. Išlo se na kvantitet. Tempo je bio takav da su ostali samo oni najbolji. Kao šef produkcije davao je ideje za gegove, određivao osnovnu temu i tražio improvizaciju. U montaži je odbacivao neuspele improvizacije, povezivao ono što mu se činilo dobrim i davao ritam. Lansirao je tipove komičara: Mek Svejn – grubijan, Ben Terpin – razrok, Arbakl Fati – debeljuca, Glorija Svanson, Čarli Čaplin je počeo kod Mek Seneta, da bi kasnije nastavio samostalnu karijeru. Princip dramaturgije je učešće soliste i hora. Lansirao serije Kistonski policajci (ismevanje predstavnika vlasti) i Lepe kupačice (lansiranje erotike, glumila Gloria Svanson). Značajna je i uloga rekvizite. Prncip dramaturgije – tempo nereda se ubrzava. Nepodnošljiva lakoća razaranja. Česti elementi dramaturgije: velika potera, paralelna montaža, bitka tortama. Mek Senet je najveći uspon imao u drugoj deceniji prošlog veka.Od 1930.godine bio je potisnut, scenom su vladali njegovi učenici počev od Čarli Čaplina, Baster Kitona… Uticao je na umetnički pokret dadaizam. 10. ČARLI ČAPLIN Čarsl Spenser Čaplin je bio najvažniji i najuticajniji Senetov štićenik. Sin siromašnih britanskih varijetetskih glumaca, prvoeo je detinjstvo na sceni. Otac ih je napsutio kada je Čaplin imao godinu dana. Morao je rano da izdržava majku. Čaplin je već bio izvođač i bio

deo trupe Freda Karnoa, kada ga je angažovala kompanija Kiston 1913. Imao je obavezu da igra u 35 filmova. Prvi filmovi mu nisu imali uspeh jer se zbog uticaja pozorišta nije snalazio pred kamerom. Posle dvadesetak filmova počinje da gradi lik i kostim ˝malog skitnice˝ koji će ga učiniti slavnim u svetu: lik tužnog klovna, otmene barabe, u prevelikim cipelama, pantalonama sa ispalim kolenima i premalim sakoom i šeširom. Počinje i da režira svoje filmove. Prelazi u kompaniju Esnej. Njegovi najbolji filmovi iz kompanije Esnej su filmovi iz serijala Šarlo kao skitnica u kojem je pokazao svoj sjajan talenat za društvenu satiru-satiru veoma siromašnih o veoma bogatim, slabih o moćnima, koja ga je učinila omiljenim kod onih prvih, ali ne i kod onih drugih. U prve četiri godine menjajo je producente svake godine, ali u svim tim produkcijama njegov snimatelj je bio Roli Totero. 1918. potpisuje prvi milionski ugovor u Holivodu i prelazi na snimanje dvočinki. Nazivaju ga ˝Klovn koji bi da igra Hamleta˝. Njegovi filmovi: Najbolje dvočinke su mu: Pasiji život i Šarlo kao vojnik. Mališan je njegov prvi dugometražni film. Bila je to autobiografska komedija/drama o brizi skitnice za siromašnog dečaka. Hodočasnik društvena satira u kojoj za odbeglog robijaša (Čaplin) ništavni građani malog mesta u Teksasu greškom misle da je sveštenik. Parižanka, prvi film za United Artists, prefinjena drama sudbine u kojoj se Čaplin pojavljuje samo nakratko, kao nosač. Potera za zlatom je o tri kopača koja se bore oko prava na nalazište zlata; u ovom filmu se Čaplin vratio kao centralna figura skitnice. Cirkus u kome skitnica pokušava da postane profesionalni klovn Prva dva Čaplinova zvučna filma proizvedena su s muzikom (koju je napisao Čaplin) i zvučnim efektima ali sa veoma malo dijaloga. Svetlost velegrada je Čaplinov prvi zvučni film. Radi se o sentimentalnom filmu u kome se nezaposlena skitnica zaljubljuje u slepu prodavačicu cveća i prolazi kroz seriju neprilika u nastojanju da skupi novac potreban za operaciju kojom će joj biti vraćen vid. Moderna vremena je film o dehumanizaciji običnog radnog čoveka u svetu koji, pomoću mašina, služi bogatima. Jedan od Čaplinovih najsmešnijih i društveno najangažovanijih dela zbog kojeg je izgubio popularnost u SAD. Veliki diktator je Čaplinov prvi govorni zvučni film i jedan od prvih holivudskih antinacističkih filmova. Satira upravljena prema evropskim diktatorima, film je hronika vladavine Adenoida Hinkela, diktatora Tomanije, koji progoni Jevreje i gura Evropu u još jedan rat. U ovom filmu Čaplin igra dve uloge: Hinkela i Jevrejina berberina koji pati od amnezije i koji je Hinkelov dvojnik. Gospodin Verduje komedija ubistva zasnovana na zločinima zloglasnog francuskog masovnog ubice Landrua, za koji mu je dao ideju Orson Vels. U tom filmu pariski bankarski službenik (Čaplin) gubi posao i počinje da se ženi bogatim sredovečnim ženama i da ih zatim ubija, da bi tako imao novca da izdržava svoju ženu-invalida i njihovog malog sina. Film su ogorčeno napali u SAD, gde je prikazan uoči ˝lova na veštice˝ i povučen je iz opticaja posle šeste Nedelja, ali je u Francuskoj postigao veliki uspeh. Svetlost pozornice je njegov poslednji američki film. Angažovao je Kitona koji je tada ostao bez posla. Radi se o slatko-gorkoj priči o ostarelom izvođaču koji pobeđuje sopstveni gubitak snage i neminovnu smrt izlečivši mladu balerinu od paralize i pomažući joj da započne svoju karijeru. Zatim odlazi u Evropu i biva mu zabranjen povratak u Ameriku. Živeo je u Švajcarskoj, u Veveju. Kralj u Njujorku govori o šefu jedne evropske države koji, za vreme posete SAD, biva uništen zlobnim optužbama Komiteta Doma za neameričke aktivnosti, kao što se i samom Čaplinu dogodilo. Grofica u Hongkongu je Čaplinov poslednji film s Marlon Brandom i Sofijom Loren u glavnim ulogama. Nije imao puno uspeha, jer je bio mao staromodan.

Tokom dvadesetih godina, slika malog skitnice je postala u svetu prepoznatljiv simbol, generalno gledano, odličnog američkog filma, a sam Čaplin će zauvek ostati jedan od njegovih najznačajnijih i najcenjenijih reditelja.

11. BASTER HITOM, HAROLD LOJD Baster Hitom: Potiče iz porodice putujućih artista vodvilj teatra. Od svoje treće godine nastupa sa roditeljima maskiran u odraslog čoveka. U tački je bio talno maltretiran – sam kraj je kada ga bacaju u rupu za orkestar. Čak je i ime dobio zato što je sa 6 meseci pao – baster znači pad. U šestoj godini je bio zvezda trupe 1917. dolazi na film i počinje sa epizodama u filmovima Fatija Arbakla. Pomagao mu je i smišljajući ideje za filmove, a bio je plaćen samo za glumu. Dve godine je radio kod Fatija. 1919. Kiton postaje glavni glumact. Jozef Šenk osniva kopaniju Baster Kiton Productions za produkciju dvorolnih kratkih komedija sa Kitonom u glavnoj ulozi. Kiton dobija punu stvaralačku slobodu da piše i režira. Najbojlji filmovi iz tog doba su: Pajkani, Sedmica; Čamac; Lud za loptom. Osmislio je svoj imidž : flegmatični izraz, kameno lice u suprotnosti sa akrobatikom, reakcijama tela. Provociran situacijama u koje upada. Za razliku od aktivnog, agresivnog Čaplina, Baster je bio pasivni akter, profinjeniji, intelektualniji. Spontano je došao do ideje svog lika. Od 1923. prelazi na dugometražne filmove, počinje da režira. Daje pečat filmovima kao producent, scenarista,reditelj i glumac. Najbolji filmovi ovog žanra su autorski filmovi: Tri životna doba je njegov prvi nezavisni film. Parodija na Grifitovu Netrpeljivost . Dočarava načine udvaranja kroz vekove paralelnom montažom priča iz tri različita istorijska perioda: iz kamenog doba, starog Rima i savremene Amerike. Naše gostoprimstvo je jedan od njegovih najvećih filmova. Parodija na američke tradicionalne običaje: uplitanje jednog mladića u krvavi obračun na američkom Jugu, u prvim danima železnice. Snimalo se na autentičnim lokacijama i kao i u Kitonovim kasnijim filmovima velika pažnja je posvećena detaljima autentičnog kostima i scenografije iz datog vremena. Baster i detektiv je film koji je Kiton režirao i montirao i možda najneobičnije dugometražno delo. Mešaju se stvarnost, snovi i filmske iluzije. Kiton igra operatera u bioskopu koji na poslu zaspi, dok njegov duh u obliku projekcije napušta projekcionu kabinu, prođe kroz publiku i ulazi u ekran da bi postao deo filmske radnje. Francuski avangardni reditelj Rene Kler je skrenuo pažnju na nadrealističke aspekte ovog filma, kada ga je uporedio s dramom Pirandela Šest lica traži pisca. Navigator je njegov najkomercijalniji film. U njemu su strani špijuni smestili na prekookeanski brod potpuno beskorisnog milionera (Kiton) i njegovu praznoglavu verenicu. Gegovi u ovom filmu su matematički i geometrijski isplanirani. Važno je učešće prostora, odnosno povezivanje prostora sa junakom. Imamo preuveličanu, predimenzioniranu opasnost kao kontrast njegovoj nežnoj figuri. Sedam mogućnosti adaptacija stare farse Dejvida Berlaskoa govori o mladom čoveku koji će naslediti bogatstvo pod uslovom da se oženi u roku od 24 h. Na zapad; Baster kao bokser: Geg zasnovan na nehotičnom upadanju u neke situacije. General je inspirisan istinitim događajem iz građanskog rata u kome su tajni agenti Unije oteli južnjacima lokomotivu. Posle je uradio još samo dva nezavisna filma: Baster kao sportista i Baster, kapetan broda. Od 1923.do 1927.ostvario jezgro najznačajnijih filmova. Radio je u vlastitoj kompaniji . Za MGM uradio dva filma 1929.godine Snimatelj i Nagla ženidba. Pojava zvuka i njegov alkoholizam ubrzavaju kraj njegove karijere.Od 1947.godine bio je klovn u cirkusu Medrano, radio je samo poneku epizodnu ulogu (Bulevar sumraka i Svetlosti pozornice). Početkom tridesetih godina pao je u zaborav.

1963.godine u pariskoj Kinoteci bila je retrospektiva njegovih filmova. 1965. retrospektiva u Veneciji, a šest meseci kasnije on umire. Bio je prototip velikog tužnog usamljenika. Sam protiv svih. Uporan i nesalomljiv, suzdržane energije. Danas je jasno da je Kiton bio jednak Čaplinu kao glumac, a bolji od njega kao reditelj. Harold Lojd i drugi: Harold Lojd je bio statista u studiju Universal Pisctures, kada je upoznao Hala Roča, koji će postati Senetov jedini pravi rival u produkciji komičnih kratkih filmova. Lojd je počeo imitirajući Čaplinov lik skitnice u liku Vili Vork bez velikog uspeha. Posle kreira lik Usamljeni Luk gde otkriva sopstvenu ličnost komičara: iskrenog momka iz komšiluka, blagih manira, koji nosi naočare sa koštanim okvirima. Kada je počeo da radi na dugometražnom filmu Lojd se specijalizovao za komedije jeze: bizarnu varijantu kiston filma o zločinima u kome se protagonista namerno stavlja u stvarnu fizičku opasnost da bi od publike izazvao provale smeha. Najpoznatiji Lojdovi filmovi: Sigurnost na poslednjem mestu; Brucoš i Stidljiva devojka. Nije preživeo uvođenje zvučnog filma, mada je snimio četiri zvučna filma. Lojdova genijalnost komičara nema Kitonovu intelektulanu dubinu, niti emocionalnu dubinu Čaplina, ali tresak-pucanj-drž-ne daj-akrobata Lojd je na svom terenu bez premca. Još dva popularna komedijaša Hala Roča su Sten Lorel (Stanlio) i Oliver Hardi (Olio). Lorel je bio Englez koji je u Ameriku došao u istoj vodviljskoj trupi kao i Čaplin, a Hardi je bio Amerikanac koji je za život zarađivao kao pevač i izvođač manjih tačaka. Zajedno su započeli komičarsko partnerstvo koje će potrajati narednih dvadeset godina. Sam fizički kontrast koji je njihova pojava na platnu predstavljala je bio neodoljivo smešan. Stanlio, slabašna mala budala, i Hardi pun samouvažavanja debeli siledžija. Pošto su Lorel i Hardi bili obučeni za pozorišnu glumu oni su se lako prilagodili zvučnom filmu. Njihovi filmovi: Dva mornara, Pačija supa; Izvinite; Brucoši u Oksfordu. Druga dva značajna komičara su Hari Langdon (glumio u Kaprinim filmovima Jak čovek i Duge pantalone) i Rosko Feti Arbakl koji je imao uspeha u radu sa Čaplinom. 12. HOLIVUD 20-ih GODINA Ernst Lubič, Štrenberg, R. Flaerti, King Vidor, Sesil De Mil 1912.godine Holivud počinje da se formira kao centar američke filmske produkcije. Od 19141918 razvoj kinematografije u Evropi je usporen zbog prvog svetskog rata, što je američka filmska produkcija iskoristila. Američki film je od samog početka bio usmeren ka naraciji(mora da ima priču, sadržaj) i ka realizmu(težnja da film kao vizuelna umetnost verno predstavi stvarnost kao realnu, istinitu) . Tokom dvadesetih godina utvrđuje se industrijski profil proizvodnje filmova. Holivud postaje fabrika snova. Producenti su stvorili sintagmu – američki san (Amerika je jedina zemlja na planeti gde svako može ostvariti svoj san) Američko društvo očekuje od filma potvrdu svoje stvarnosti. Formiraju se velika preduzeća, koncerni: 2oth Century Fox, Worner Brothers, Paramaunt, Universal, United Artists, First National, MGM. Da bi ostvarili produkciju, vlasnici su morali da se finansiraju kreditima od banaka. Banke imenuju producente-nadzornike. Sve su činili da produkcija postane što komercijalnija. Svi žanrovi su posledica te industrijske, tipske proizvodnje (filmovi za decu, domaćice, mačo ljude…) Filmovi postaju sve anonimniji. Najznačajniji reditelji bili su i producenti. Od sredine dvadesetih godina, okončava se vladavina reditelja, producenti postaju glavni. Reditelji se angažuju – tipski, kao i glumci. Od ovakve tipske podele izdvajali su se Čarli Čaplin i Baster Kiton (interpreti i reditelji). Uspevali su “žanr reditelji”: Ernst Lubič, Merlin Leroj/gangsterski filmovi/, Džon Ford/vestern/, Vilijem Vajler/psihodrama/, Hičkok/triler/, Vinsent Mineli/mjuzikl/… Sesil B. de Mil je bio reditelj kamelon. Snimao je romantične drame, salnoske melodrame, istorijske drame, vestern. Imao je izuzetnu sposobnost anticipacije ukusa publike i majstor za produhovljeni erotizovani kič. Započeo karijeru režijom vesterna Indijankin muž. Zatim sledi serija komedija naravi: Ne menjaj svoga muža; Muško i žensko; Zabranjeno voće... Najznačajniji film mu je Deset zapovesti, religiozni spektakl pun seksa i nasilja. Zatim nastavlja sa filmovima spektaklima: Kralj kraljeva; Samson i Dalila; Kleopatra.

Robert Flaerti američki istraživač i amater-snimatelj je zapravo bio mineralog koji je radio na kanadskom Arktiku, gde se veoma zainteresovao za surovi način života. Stvorio žanr narativni dokumentarac. Prvi film mu je bio Nanuk sa severa koji se bavio životom Eskima. Taj film je predstavljao prvi trajni susret civilizovanog sveta sa Eskimima. Zatim je snimio Moana idilični dokumentarac o životu na ostrvu Samoa. U ovom filmu je primenio visok procenat kadrova snimljenih teleobjektivom, što je kasnije postala glavna odlika njegove kamere. Pošto se razočarao u holivud odlazi u Englesku gde vrši uticaj na Džona Grirsona i britanski pokret socijalnih dokumentarista tokom 30-ih godina, dajući svoj doprinos filmovima Industrijska Britanija i Čovek iz Arana. Vraća se u Holivud i radi još dva velika filma: Zemlja i Priča iz Luzijane (po narudžbini naftne kompanije, firma koja ga je naručila odrekla se filma) King Vidor je išao uz struju komercijalnog filma. Prvi značajan film mu je bila Velika parada. Irving Talberg, producent MGM koji je masakrirao Štrohajmove filmove, birao je temu, scenario, glumce, ali je Vidoru dozvolio da u filmu Gomila uradi šta hoće. Imao je tendenciju ka humanim temama, cenio je esteiku filma u Sovjetskom Savezu, a i prihvatao ideološke uticaje Rusije. Film Aleluja je posvećen crnačkoj manjini u Americi. Film Hleb naš nasušnigovori o nezaposlenosti. Kasnije se bavio i produkcijom svojih filmova. Dvoboj na suncu; Rat i mir je sniman u dva dela i to je bio njegov najambiciozniji projekat. Najznačajniji reditelji ovog perioda su poticali iz Evrope: Ernst Lubič, Erih fon Štrohajm, Josef fon Šternberg (Štrohajm i Šternberg potiču iz trgovačke,jevrejske porodice) Jozef fon Šternberg, amerikanac, poreklom austrijski jevrejin počinje kao snimatelj. Njegov prvi važniji film je Podzemlje koji se u najširim krugovima smatra prvim modernim gangsterskim filmom. Zasnovan na ideji Bena Hehta. Na Štrenberga je uticao nemački Kammerspielfilm i Štrohajm. Dokovi Njujorka su njegov sledeći gangsterski film. 1930.godine iz Holivuda odlazi u Nemačku da bi napravio prvi nemački zvučni film Plavi anđeo sa Marlenom Ditrih, s kojom započinje dugogodišnju saradnju. Ovaj film je upečatljiv po kreativnoj primeni zvuka i impresivnog prikazavanja atmosfere površnog shvatanja života u kabareu. Štrenbergov rad se može podeliti u tri perioda: period dvadesetih, period od 1930. (sa Marlenom Ditrih), i period posle raskida te veze. Sa Marlen Ditrih dolazi u SAD i radi filmove: Maroko; Šangaj ekspres; Crvena carica i Đavo je žena. Posle tog filma Štrenberg prekida rad sa Paramount kompanijom i ujedno i sa Marlen Ditrih. Posle toga je radio manje značajne filmove: Zločin i kazna; Ja, Klaudije,... Saga o Antahanu je njgov poslednji film 13. ERIN VON ŠTROHAJM Rođen u Beču kao sin Jevrejina trgovca. Počeo je kao glumac. Kao reditelj je snimio deset filmova, a samo jedan završio po svojoj ideji. Počeo kao statista u Rađanju jedne nacije, zatim postaje Grifitov asistent u filmu Netrpeljivost. Njegova prva tri filma (preljubnička trilogija) su preljubničke drame, pod uticajem danskih salonskih melodrama: Slepi muževi; Đavolov kalauz i Luckaste žene. Tema svakog je ljubavni trougao u kome udata Amerikanu u Evropi zavodi oficir. Sledeći ciklus je trilogija posvećena dekadenciji imperijalne Austrije o ljubavnim vezama između višeg i nižeg staleža: Vrteška (sa snimanja ga je ukonio producent Talberg zbog preskupog posvećivanja pažnje detaljima); Vesela udovica i Svadbeni marš (film koji je završio Štrenberg, u kojem glume Gloria Svanson) – Kraljica Keli je film koji je naručila Gloria da ze dosnimi, ali nije nikad završen. Svadbeni marš je trebao da bude konačno ostvarenje Štrohajmove želje da snimi dugačak film koji će biti prikazivan u dva dela, čija će forma biti slična formi velikih romana XIX veka. Pohlepa je Štrohajmovo najznačajnije delo, ali nažalost publika je imala priliku da vidi samo osakaćenu verziju i ujedno jedini film čija se radnja dešava u Americi. Štrohajmov poslednji film je bio Šetnja Brodvejom. Erin Fon Štrohajm je bio poslednji holivudski nezavisni reditelj i njegova poslednja velika autorska ličnost. U najvećem broju svojih filmova on je bio i scenarista, scenograf, kostimograf, montažer, asistent snimatelja i zvezda filma.

14. KARL TEODOR DREJER i Benjamin Kristensen Karl Teodor Drejer je uvršćen u malobrojne reditelje »transcedentnog« stila. Scenarista Pol Šreder je upotrebio ovaj termin za reditelje: Drajer, Ozu i Breson. Označava onostrani, misaoni,duhovni stil. Osećanje karaktera na najsnažniji način, nisu bitne reči, već misli koje se kriju iza tih reči. K.T.Drajer je usvojeno dete, vaspitavan strogo u luteranskom duhu. Bavio se prozaičnim poslovima: pijanista, knjigovođa, sportski novinar. 1912.godine počinje kao scenarista u Norddisku. Prvit film Predsednik (koji je radio pod uticajem Grifita) je bio melodrama u kojoj je koristio estetika krupnog plana i flešbeka. Stranice iz satanine knjige je rađen pod uticajem Netrpeljivosti. Film ima četiri priče – izdaja Hrista, Španska inkvizicija, Francuska revolucija i tragična sudbina Marije Antoanete, građanski rat u Finskoj 1917. Značajan je po načinu filmskog uobličavanja, pokreti kamere, kadriranje… Rad K.T.Drajera može se svrstati u dve faze – I do 1926.godine i II od 1926. U prvoj fazi režirao je osam filmova a u sledećih 40 godina samo pet. U prvoj fazi je režirao kraće filmove, jednostavnije za realizaciju (iz produkcionih razloga). Pastorova udovica je sniman u Švedskoj; jedina komedija – folklorna komedija sa elementima burleske čak i slepstika. Snimano je u etno selu, što je bilo vrlo zanimljivo, jer je to bio jedan od prvih filmova snimljen van studija. Dalje je radio: Žigosani, Mikael, Poštuj svoju ženu (komercijalni uspeh) Već u prvim filmovima uspostavlja teme koje ga okupiraju: komunikacija među ljudima, odnos između polova, uticaj vere i duhovnih vrednosti na ljudski život. Zanimao se za prošlost i tradiciju. Poslednji nemi film je bio Stradanje Jovanke Orleanke (ovo je uz Oklopnjaču Potemkin najreprezentativniji film rane moderne). Ekstremni primer kondenzovane dramaturgije: 18 – mesečno suđenje svedeno je na jedan dan. Sačuvano je klasično jedinstvo vremena i prostora. Primer sublimovane jednostavnosti – pretežno KP, ogoljena scenografija, belih zidova. Produkcija je pripremila nekoliko grandioznih objekata. Smatrali su da film neće imati očekivani uspeh jer je Drajer film uradio jako svedeno. Tretiran je u domenu eksperimenta. Kod kritičara je izazvao ushićenje (za razliku od producenata). Osnovni motiv – iskrena vera, žrtvovanje i patnja u ime vere. Crkva je tretirana kao institucija koja kompromituje pravu, iskrenu veru. Krupni plan postaje dokument o duši koja pati. Glumica je Rene (Marija) Falkoneti, a snimatelj Rudolf Mate (poljak, bavio se i režijom). Ova glumica je debitovala ovim filmom i to je jedini film koji je ona snimila. Korišćen je minimum šminke i maske. Duh trijumfuje nad materijom (poruka samog Drajera) U drugoj fazi snima Vampir (Drajer je i producent, glumio Nikolas de Gucburg); Dan gneva i Dvoje (rađen u Švedskoj; snimljeno pozorište sa dva lika); Reč (smatran je remek delom; Rekonstrukcija srednjevekovne istorije, sa oniričkim i nadrealističkim elementima); Gertruda (suprotstavljanje građanskim konvencijama i traganje za idealom ljubavi. Dugi kadrovi, ispunjeni atmosferom između sna i jave.) Benjamin Kristensen je počeo kao glumac i operski pevač. Tajanstveni X je prvi film koji režira i igra glavnu ulogu. Veštice (istorija magije kroz vekove, on igra ulogu đavola, kombinacija strave i postmoderne). Glumi glavnu ulogu u Drajerovom Mikaelu. Đavolji cirkus (film strave). Od 1930.radi komercijalne drame i kriminalističke filmove.

15. NEMAČKI FILM VAJMARSKOG PERIODA Ekspresionizam, Kameršpil, Ernst Lubič, Fric Lang, F.V. Murnao Ekspresionizam 1919 – 1924 – Zrela faza ekspresionizma Ekspresionizam kao pokret obuhvata sve oblasti umetnosti i kulture u Nemačkoj. Početci 1903.godine u slikarstvu, literaturi, teatru. 1905.godine grupa »Most« (Drezden) nastala kao reakcija na doslovno prenošenje čulne stvarnosti u umetnosti i kao reakcija na impresionizam. Dramatična vizija stvarnosti ogoljena i transformisana nagonom umetnika. Do ekspresionizma u nemačkom filmu vladaju komedije, operete, melodrame, istorisjki spektakli, nastali u okviru UFA koncerna (formiranog 1917.godine, a posle II svetskog rata to je DEFA studio) Najveći majstor je bio Ernst Lubič. 1922.godine odlazi u Ameriku, bio je specijalizovan za lake žanrove, sofisticirane komedije. Sklonost nemačkog filma je bio da prikazuje unutrašnja duševna stanja kroz filmske simbole. Preteča ekspresionizma je film Praški student iz 1913.godine reditelja Stelana Rija,danca koji je radio u Nemačkoj. Razdvajanje identiteta – ključna tema i ideja ekspresionizma. Posle poraza u I svetskom ratu, moralno poniženje i rasulo, najviše je uticalo na pojavu ekspresionizma, koji će trajati sve do 1933. Korišćene su sve vrste hipertrofiranja, uvećavanja efekata. Maks Rajnhard, pozorišni reditelj, bio je učitelj svim filmskim rediteljima ekspresionizma. Prenaglašen dekor, kostimi, šminka, gluma su karakteristični za ekspresionističke filmove. Najrečitiji primer prenaglašavanja Kabinet doktora Kaligarija iz 1919.godine. Naglašeni uglovi kamere, rađen je pod uticajem kubizma, korišćen je širokougaoni objektiv, svetlosni efekti – low kee (oštro svetlo), minimum svetla, veliki kontrast. Kabinet doktora Kaligarija režirao je Robert Vine. Značajan je samo po ovom filmu. Scenario je pisao Hans Janović, a koscenarista je bio Karl Majer koji je i jedan od pokretača ekspresionizma. (po njegovim scenarijima su radili Robert Vine, Fridrih Murnau, Lupu Pik, Leopold Jaster). Pisao je precizno, kao knjigu snimanja (preteča »gvozdene«knjige snimanja). Radio je i u fazi kameršpil filma, a posle filma Oklopnjača Potemkin, kritikovao je sam sebe, govoreći da je budućnost filma u montaži dokumentarno snimljenih materijala. Na kraju se priklonio dokumentarnom filmu »koji jedini prenosi istinu«. Emigrirao je u Englesku. Značajniji filmovi eskpresionizma: Najvažniji filmovi ekspresionizma pored Kaligarija su: Filmovi Robert Vinea: Raskoljnikov; Orlanovoe ruke; Filmovi Fric Langa: Dr Mabuze; Kockar; Metropolis; Nibelunzi. Filmovi F.V. Murnaua: Nosferatu, simfonija užasa; Golem Kameršpil film: Kameršpil film – kamerni igrani film, bliži realizmu, produžetak ekspresionizma Karl Majer je veza između ekspresionizma i kameršpil filma. Simbol kameršpil filma je film Poslednji čovek, Fridriha Murnaua. Ovi filmovi su vezani za enterijer, imaju redukovanu radnju i redukovani broj likova. Izbegavani su međunatpisi. Nesreća, gubljenje života, degradiranje ličnosti, gubljenje dostojanstva su teme ovih filmova. Filmovi o nagonima (u ekspresionizmu su filmovi o tiranima). Poštovano je jedinstvo radnje, vremena i mesta. Junaci su u kavezu svojih nagona. Filmovi: Stepenice za poslugu«, r. Leopold Jester; Krhotine, r. Lupu Pik Poslednji čovek – glavni junak (kojeg igra Emil Janings) je portir koji radi na ulazu luksuznog hotela. Pred penzionisanje ga degradiraju u čuvara toaleta. Kraj je ironični hepi end. Kamera stvara »psihološki lavirint«. Izmišljali su razne pokrete kamere. Posle kamernih u modu ulazi takozvani »ulični film« , »planinski film«. Nastavljač kamernog filma je E.A.Dipon, filmom Varijete.

Ernst Lubič:Nemački jevrejin (rusko-jevrejskog porekla), rođen u Berlinu;bio je glumac u teatru u grupi Maksa Rajnharta u periodu 1919-1920. 1913.-prelazi na film kao glumac 1915.-1922.- režira u Nemačkoj. Radio je kostimirane melodrame sa istorijskom pozadinom i romantične komedije. Od 1922 – odlazi u Ameriku, pozvan je u Holivud. Do 1947. stiče karijeru jednog od najsposobnijih u žanru sofisticiranih komedija. Usmeren je bio prema komercijalnom filmu. Filmovi u Nemačkoj: Oči mumije (egzotična okultna drama); Ciganska krv; Gospođa Dibari (ovaj film je postigao najviše uspeha. U filmu su igrali Pola Negri i Emil Janings); Ana Bolen; Princeza ostriga; Romeo i Julija u snegu (romantična komedija) Pokazao je hičkokovsku preciznost u aranžiranju i vođenju radnje. Uspešno je balansirao, na granici kiča – erotika, satira, lakoća građenja priče – »Lubič tač« Od 1922, angažovan od strane Holivuda. Sa sobom je poveo i Polu Negri koja je stekla status vamp glumice. Warner Brothers ga angažuje i on radi zajedno sa P.Negri. 1927, uvođenjem zvuka radi nekoliko mjuzikla – objedinjava blistavi spektakl sa komičnim elementima. Ljubavna parada; Monte Karlo; Vesela udovica. Pionir mjuzikla. Prelazi u Paramaunt. (radio i za MGM i UA). Radi filmove: Anđeo (sa M.Ditrih); Ninočka (parodija na staljinistički mentalitet sa Gretom Garbo); Biti ili ne biti (ruganje nacizmu. Kombinuje motive bračne krize (motiv iz ranijih filmova) sa političkim događajima. Parodiraju se kroz pozorište. Glavnu ulogu igrala Kerol Lombard.); Nebo može čekati (prvi njegov film u boji); Dama u hermelinu (poslednji film, završio ga je njegov asistent Oto Premindžer) Ernst Lubič je imao veliki uticaj na svoje sledbenike – Oto Premindžer, Bili Vajlder (bio je njegov asistent i scenarista). O njemu je Fransao Trifo napisao tekst »Princ komedije«. Fric Lang austrijsko jevrejskog porekla. Po svemu ostalom tipični nemac. Sin jedinac. Otac arhitekta. Studirao je arhitekturu i slikarstvo..Pred prvi svetski rat odlazi u Pariz i radi kao crtač. Regrutovan i 1916.demobilisan sa sedam odlikovanja (navodno je četiri puta bio ranjen) 1917.radi kao scenarista, a od 1919.režira Prvi filmovi su mu bile avanturističke melodrame u kojima tretira sukom pravde i nepravde: Pauci (na temu vesterna) i Harakiri (prema operi Madam Baterflaj). 1920 – 1933 period »romantike nemačkog zavičaja«, sarađuje sa Teom fon Harbou. Njegov saradnik na scenariju i njegova supruga. Bila je nacionalista. 1933.se razilaze, ona je privržena Hitleru, a on odlazi u Francusku, a zatim u Ameriku. I faza: Ekspresionizam.Filmovi is tog perioda: Umorna smrt (pod uticajem Grifitove »Netrpeljivosti« – pogodba zaljubljene žene sa smrću.); Doktor Mabuze, kockar (remek delo avanturističko-kriminalističkog filma. Mabuze je personifikacija zla, tiranina koji želi da zavlada svetom. Slika stanja ondašnjeg društva – bede, amorala); Nibelunzi (Dvodelni film. Ekspresionistički stilizovana mitska nordijska saga Veličanje nacionalne istorije (to su prihvatili nacisti), drugi su mislili da prikazuje nemce kao varvare.); Impresioniran Amerikom i Njujorkom radi film Metropolis (koštao 5 miliona maraka). Svemoćni um, vladalac grada koji gospodari radničkom klasom. Radnička klasa prikazana kao robovi. Predorvelovska antiutopija; Špijun; Žena na mesecu (izuzetak od njegovih tema. To je naučnofantastični i poslednji njegov nemi film.); Ubica M (prvi njegov zvučni film. Nemoć čoveka da se odupre silama u sebi. Ekspresionistički stil, ali teži ka realizmu. Neki detalji su dokumentaristički. Odraz političko društvene situacije u Nemačkoj); Testament doktora Mabuzea (zabranjen od strane nacista. Tema vladavina zločina) 1934. je na relaciji Pariz – London – SAD gde 1935 prima državljanstvo. U Holivudu će biti do 1956. II faza: U Holivudu je uspeo da iskaže svoj odnos, kritički, prema društvenim pojavama. Kasnije su mu producenti naručivali filmove: Zakon linča (društvene nepravde, masovne histerije, pojedinačne osvete); Samo jednom se živi (H.Fonda glavni glumac); po narudžbi radio vesterne: Povratak Frenka Džejmsa; Vestern Union (i u vesterne unosi pesimizam i motiv sudbinskog fatuma); Lov na čoveka (po narudžbi antinacistički film); I dželati umiru (po scenariju B.Brehta, psihološko politička drama o atentatu na Hajdriha u Pragu. (ismejavanje nacizma)); Ministarstvo straha (špijunski film. Žanr – film noar); Žena u izlogu

(priča o fatalnoj ženi); Grimizna ulica (rimejk Renoarove Kučke); Velika žega(kriminalistički film); Ljudska žudnja; Izvan svake sumnje; Ranč proikletih (snimljen pedesetih, sa Marlen Ditrih) III faza :1956.se vraća u Nemačku, radi film Tigar od Eštarpura i Indijski nadgrobni spomenik. 1960. Hiljadu očiju dr Mabuzea«, smešten u savremeno doba. Ovim filmom završio karijeru. Sudbina, krivica i osveta/pravda su tri osnovne teme njegovog opusa prožetog pesimizmom i preciznošću režije. Fridrih Vilheml Murnau: Živeo 43 godine. Studirao istoriju umetnosti. Počeo kao glumac i asistent režije kod Maksa Rajnharda. Nosferatu simfonija užasa mu je prvi značajan film. Snimljen po Brem Stokerovom romanu Drakula. Motiv straha, tame i zla. Majstor atmosfere – košmari i noćne more. Posle ovog filma radi u maniru kameršpila. Sarađuje sa scenaristom Karl Majerom. Snima film Poslednji čovek koji je pravo otelotvorenje kameršpila. U saradnji sa snimateljem Karl Frojndom. Tema filma je sudbina jednog starog vratara u pomodnom berlinskom hotelu, koji gubi posao i, što je još važnije za njega, sjajnu uniformu. Poslednji čovek je bio prvi film u istoriji u kojem se kamera pokreće napred-nazad i gore-dole, kao i s jedne na drugu stranu. Isto toliko važno je i korišćenje subjektivne kamere. Posle ovog filma snima u Nemačkoj još Tartif i Fausta, a zatim odlazi u Ameriku. Zora je njegov prvi američki film. To je romantična melodrama po scenariju Karl Majera. Zatim snima još Četiri đavola, Hleb naš svagdašnji, Dvanest sati (radi u Nemačkoj) i Tabu (poludokumetaristički film, sa naturščicima, u saradnji sa Flaertijem.) Pred premijeru filma Murnau gine. Bio je najsuptilniji reditelj.Povezivao je psihologiju likova sa ambijentom. Kompozicije kadra i pokreti kamere su vizuelne simfonije.Moral kao motiv i moral kao spremnost na žrtvovanje a ne na akciju. Imao je uticaj na Hercoga, Vim Vendersa, Trifoa. Neki od kritičara su pisali da je bio mizogen (da mrzi žene). 16. NOVA STVARNOST Period posle 1924. je doneo, bar površno gledano, povratak socijalnog mira u Nemačkoj. Kao posledica toga, nemački film je počeo da odustaje od morbidnih i neprirodnih tema ekspresionizma i kameršpila, za račun neke vrste bukvalnog realizma čiji su najbolji filmovi »ulični filmovi« kao što su Pabstova Ulica bez radosti ili Berlin Laksandaerplac Pila Jucija, i dokumentarni filmovi Volter Ratmana ili »planinski filmovi« Arnold Fanka. Cinizam, rezignacija, gubitak iluzija i želja za prihvatanjem »života onakvog kakav je« - to su bile glavne odlike »nove stvarnosti«. Georg Vilhelm Pabst pozorišno obrazovan, se kasno prirdružio vajmarskom filmu režirajući svoj prvi film Blago. Njegov sledeći film Ulica bez radosti bio je pozdravljen kao remek-delo filmskog socijalnog realizma. Film se bavi finansijskim duhovnim uništenjem srednje klase u uslovima inflacije u posleratnom Beču. Kćeri srednje klase koje se prostituišu da bi spasle svoje porodice glume Asta Nilsen i Greta Garbo. Pabst je bio prvi nemački reditelj pod znatnim uticajem Ejzenštajnove teorije i prakse montaže, pa je dinamiku svojih filmova postizao rezovima na pokret. Kasniji Pabstovi filmovi i dalje pripadaju socijalnom realizmu ali su ponekad ravodnjeni melodramom i fantazijom koje potiču iz ekspresionističkog nasleđa: Tajna jedne duše, Ljubav žene Nej. Poslednja dva Pabstova nema filma Pandorina kutija i Dnevnik izgubljene se bave životom dveju prostitutki koje u oba filma glumi američka glumica Luiz Bruks. Pabst je bio spreman da se prilagodi zvučnom filmu i snimio dva izvanredna pacifistička zvučna filma: Zapadni front i Drugarstvo. Pod uticajem Dzige Vertova i sovjetske montaže nastaju dva dokumentarca: Berlin, simfonija jednog velegrada (film Voltera Rotmana, zasnovan na ideji Karla Majera, korišćena su skrivena kamera i tehnike ritmičke montaže “kino-oko” radi kreiranja apstraknog portreta grada i njegovog zahuktalog načina života) i Ljudi nedeljom (poludokumentarna priča o dva mlada para koja provode odmor na jezeru pored Berlina, bio je zajedničko delo nekoliko

mladih ljudi koji će kasnije, u Americi, postati veliki reditelji zvučnog filma: Robert Siodmak, Fred Cineman, Edgar Ulmer i Bili Vajlder) 17. FRANCUSKA AVANGARDA I deo IMPRESIONIZAM Abel Gans, Žermen Dilak, Žan Epsten, Marse Lerbijea, Luj Delik Od 1919 do 1930.godine traje period francuske avangarde (francuska reč – predstraža) Tri faze: 1. impresionizam 2. čisti film 3. nadrealizam Impresionizam Evropski filmski teoretičar Rićoto Kanudo je začetnik impresionizma. Njegovu teoriju su sledili Luj Delik, Žermen Dilak, Žan Epsten, Abel Gans. Do tada je dominirao američki film. U francuskoj se javljaju novi nezavisni producenti i autori koji istražuju filmski jezik. Anri Lakroa, direktor francuske Kinoteke, je usvojio naziv impresionizam iz tekstova Luj Delika. Termin označava grupu avangarde koja je zastupala teoriju o oslobađanju filma od teatra i ukočenosti. (Vizuelnost, čulnost, trenutnost – odlike impresionizma u slikarstvu). Rićoto Kanudo je 1911.objavio tekst »Manifest sedam umetnosti« : PROSTORNE UMETNOSTI (ili plastične) VREMENSKE (ili ritmične) (ne zavise od vremena) (dominira kategorija vremena,ritma) slikarstvo vajarstvo arhitektura

poezija (literatura) ples muzika

FILM Mogućnosti arhitektiure i muzike (spojene) čine film. Film sintetiše mogućnosti vremena i prostora. Luj Delik je živeo samo 34 godine i počeo je kao montažer. Osnovao je časopis Cinéma i postao prvi teoretičar filmske estetike. Okrenuo se uzorima iz Švedske (Šestrem i Stiler), Amerike (Čaplin i Grifit) i Nemačke (ekspresionizam i kameršpil). Počinje da piše originalne scenarije i oko sebe okuplja grupu mladih filmskih stvaralaca koja je postala poznata pod imenom francuska »impresionistička« škola ili »prva avangarda«: okuplja oko sebe Žermen Dilak, Žan Epsten, Marsel Lerbijea i Abel Gans. Sam Delik je režirao šačicu važnih filmova, među kojima su Groznica, Tišina i Žena niotkuda. Pokušavao da otkriva stanja ljudske psihe i intime preko unutrašnjeg monologa – toka svesti. Luj Delik je koristio sva moguća filmska sredstva, ritmičku montažu, mekocrtače, filtere, širokougaone objektive, znake interpukcije. Svet preoblikovan kamerom i filmskom tehnikom. Koristio crnu pozadinu i kontra svetlo da bi istako figura. Melanholična stanja, promašene sudbine, promašeni junaci. Definisao pojam fotogeničnosti »svojstvo lica i predmeta da kroz film iskažu skrivenu unutrašnju bit – svoju suštinu« Žermen Dilak je jedna od prvih žena filmskih umetnika. Bila je uključena u sve tri faze avangarde. Režirala je prvi Delikov scenario Španska svečanost. Za vreme prve avangarde snimila je još Nasmejana gospođa Bede, fim rađen po pozorišnom komadau, ali filmičan.

Žan Epsten je kao i Dilak počeo svoju karijeru na filmu kao teoretičar. Napisao je knjige Dobar dan filme i Inteligencija jedne mašine. Dao veliki doprinos impresionističkom filmu delom Verno srce, koje je priča o ljubavnom trouglu u radničkoj sredini u Marseju, snimljen s finim osećajem za pejzaž i atmosferu. Ostali filmovi: Pasterov život (dokumentarni film); Crvena krčma i Pad kuće Ašer (po priči E.A.Poa, asistirao mu je Luis Bujuel). Marsel Lerbije pre nego što se posvetio filmu je bio poznati simbolistički pesnik. Bio zainteresovan za apstraktnu i primenu vizuelnih efekata radi izražavanja unutrašnjih stanja svesti. Bio je najverniji sledbenik Delikovih teorija. Filmovi: Čovek s pučine (adaptacije kratke priče Balzaka, kadrovi komponovani tako da podsećaju na impresionističke slike); El Dorado(podseća na slike Klod Monea); Don Huan i Faust (primenjen kubizam); Neljudska žena (uz muziku Darijusa Miloa i scenografiju slikara Fernana Ležea i Robera MaleStevansa); Novac (adaptacija Zolinog romana, danas se samtra Lerbijeovim najboljim filmom) Abel Gans je bio jedan od velikih samosvojnih filmskih talenata. Rođen u buržoaskoj porodici, Gans je bio pesnik, glumac i scenarista pre nego što je, 1911, osnovao svoju producentsku kompaniju. Prvi filmovi koji su ga proslavili su melodrame Mater Doloroza i Deseta simfonija. Zatim snima simbolistički antiratni film Optužujem u kojem je primenjivao kopleksnu metaforičnu paralelnu montažu. Zatim snima neobičnu medernu epopeju Točak, tragičnu priču o ljubavnom trouglu između mašinovođe, njegovog sina i njihove usvojene kćeri, odnosno sestri. Točak je uticao na čitavu generaciju francuskih avangardnih filmskih stvaralaca, kao što su Fernan Leže i Žan Kokto. Gansovo najveće delo je Napoleon kako ga vidi Abel Gans: Prvi deo jedan od velikih ekscentričnih remek-dela nemog filma pored Pohlepe i Netrpeljivosti. Bio je to prvi deo predviđenog filma u šest delova o Bonapartinom životu. Pokriva mladost, Revoluciju, početak napada na Italiju. Koristio je u ovom filmu pokretnu kameru koja prevazilazi sve dotada (konstruisao je razne uređaje za pokretnu kameru, bacao kameru sa litice u more; ljuljo kameru ko brod), koristio živu paralelnu montažu i montažu unutar kadra. Takođe je primenio i proces širokog ekrana zvani polivizija (prošireni ekran, tri kamera-tri ekrana) koji je anticipacija savremenog procesa sinerama. Muziku za ovaj film je pisao Artur Honeger 18. DRUGA FR. AVANGARDA: Čisti film Pokret čistog filma istovremeno je postojao i u Švedskoj i u Nemačkoj SINESTEZIJA – čuti bolje, videti muziku. I naš Slavko Vorkapić odlazi u Ameriku dvadesetih godina kao crtač storibordova. Postao je najpoznatiji profesor montaže u Americi. Snimio igrani film Hanka u BiH. KINESTEZIJA – lansirao Slavko Vorkapić, film čistim pokretom i ritmom ostvaruje utisak pokreta mišića, grč, dok gledamo film. Čisti film ili apsolutni film je film koji odbacuje naraciju, priču i literaturu, film se najviše približava muzici – koja je sama sebi dovoljna, ona je čisti doživljaj, apstraktna. Cilj im je bio da naprave film bez teme. Nazivao se još i dadaizam (dečiji drveni konjić, tepanje). Autori dadaizam su Rene Kler, Žan Renoar, Fernan Leže i Men Rej. Prvi koji je pokušao da snimi film bez teme je bio američki fotograf koji je živeo u Parizu, Men Rej kratkim filmom Vraćanje razumu: baca igle, dugmad na negativ i pravi film. Godinu dana kasnije kubistički slikar Fernan Leže radi film Mehanički balet u kome su izolovani objekti, komadi mašina, posteri i novinski naslovi, animirani u ritmički balet plastičnih formi. Rene Kler je počeo u fazi čistog filma. Snimio je najslavniji film dadaizma Medučin koji je snimljen da bi bio prikazan u intermecu dadaističkog baleta Fransisa Pikabijea.Montiran uz muziku Erika Satija. U sledećem filmu se već primećuju elementi onirije, nadrealizma: Pariz spava, delo je u kome se na lirski način tretira «ne-priča» o ludom naučniku koji je izmislio

nevidljivi zrak kojim je paralizovao ceo Pariz, sem šest osoba koje se na kraju nasele na Ajfelovoj kuli.

19. RENE KLER Rene kler (pravo prezime - Šomet) je bio sin trgovca sapunom. Pisao je pesme, regrutovan, ranjen u I svetskom ratu, bio novinar, glumac, asistent. Debituje komedijom Pariz spava . Posle tog filma radi dadaistički film Medučin. Dobroćudna ironija je njegov pečat, ismevanje građanskih običaja, karikiranje likova iz naroda. Okreće se komercijalnom filmu, a sledeći važni filmovi su Italijanski slamnati šešir i Dva stidljivka, komični filmovi potere u maniru Mek Seneta. Počinje saradnju sa scenografom Lazarom Mejersonom. 1930.godine piše članke protiv nasilnog korišćenja zvuka u filmu, a zatim snima Pod krovovima Pariza koji je slavljen kao trijumf zvučnog filma, manifest protiv nekontrolisanog korišćenja zvuka, inventivna upotreba šumova, kontrapunkt zvuka i slike. Sledeći film je Milion, vrsta komičnog mjuzikla. A zatim snima Dajte nam slobodu u kojem se Kler pozabavio temama industrijalizacije i ekonomske krize u formi muzičke komedije. Film je zasnovan ovlašno na životnoj priči Šarla Patea i bio je inspiracija Čaplinu za Moderna vremena. Sledeće snima Četrnaesti juli, a zatim Poslednji milijarder, o kralju male evropske zemlje, satira na račun monarha koji je bio zabranjen jer je te godine ubijen kralj Aleksandar. Na poziv Aleksandra Korde dolazi u London i radi komediju Duh ide na zapad o bogatom amerikancu. Kad je krenuo rat, odlazi u Ameriku i tamo radi dva filma: Oženih se vešticom (satira na američki mentalitet) i Dogodilo se sutra (burleska sa elementima fantastike) 1946.se vraća u Francusku. Filmovi iz tog perioda: Ćutanje je zlato (posveta pionirima filma (osnov Molijer «Škola za žene») i nemom filmu); Lepotica đavola(modernizovani Faust); Lepotica noći(erotskomuzička fantazija); Veliki manevri(kolor, bogata slika, život u garnizonskom gradiću); Ulica snova(razočarenje klošara). Odlika Klerovog opusa su nostalgija za svetom detinjstva, snova, malih ljudi, uticaj Čaplina i Džona Forda. On je uticao na De Siku. Povezuje ih linija humanizma. 1962. izabran za člana francuske filmske Akademije umetnosti. Objavio je knjigu o istoriji filma Kad razmislim. 20. FRANCUSKI NADREALIZAM Žan Kokto, Žan Vigo Nadrealiste fascinira onirizam tj. rekonstrukcija snova. Tu su najpre pesnici, pisci, književnici, pozorišni umetnici i na kraju filmadžije. Žermen Dilak 1927.godine, prvi nadrealistički film Sveštenik i školjka (po tekstu Antoan Artoa) Ovaj film kombinuje ateizam i frojdizam i psihoanalizu i oniričko. Sveštenik se nadmeće sa generalom za ljubav jedne devojke. Devojka je u centru pažnje. U pitanju je borba za naciju-državu (devojka) između klerikalne (sveštenik) i militarne (general) klase. Men Rej 1929.godine, radi film Morska zvezda , gde koristi razlivene konture sa figurama ljudi i gegove koji pripadaju dadaizmu. Do danas slavan film iz 1928.godine Andaluzijski pas predstavlja prototip nadrealizma na filmu. Radio ga je Luis Bunjuel u saradnji sa Salvadorom Dalijem. Hteli su da duh nadrealističke revolucije prenesu u film. Šokantni prizori koji provociraju značenje prizora – podrivanje ili subverzija osnovnih vrednosti buržoaskog društva. Taj film je bio oruđe skandala. Sledeći film koji Dali i Bunjuel snimaju je Zlatno doba u kojem napadaju religiju i uspostavljeni društveni poredak. Film je izazvao skandal i bio zabranjen. Posle ovog filma Bunjuel nije snimio nijedan isključivo nadrealistični film.

Žan Kokto univerzalni umetnik, bavio se pozorištem i baletom, homoseksualac, glumac, slikar, snob među umetnicima. Njegovi filmovi: Krv pesnika, Orfej; Testament Orfeja; Lepotica i zver. Žan Vigo: pojavljuje se uporedo sa Bunjuelom. Vigo je bio sin čuvenog anarhiste, proveo je mladost kao siroče u nekoliko sumornih internata. Kasnije je postao asistent snimatelja i upoznao jednog od braće Dzige Vertova, snimatelja Borisa Kaufamna s kojim je snimio svoj prvi film: remek delo od 45 minuta Nula iz vladanja. Priča je o pobuni dečaka u lošem internatu protiv njihovih sitničavih, zlobnih nastavnika. Muziku za ovaj i sledeći Vigov film je komponovao Moris Žober. Vigo i Kaufman nastavljaju sa filmom Taris, kratkim zvučnim filmom o plivačkom šampionu Žanu Tarisu. Poslednji Vigov film je bio Atalanta, zasnovan na zadatoj priči o ljubavi mladog, upravo venčanog para, na rečnoj barži, film je planiran kao komercijalni, međutim Vigo ga je pretvorio u snažnu lirsku poemu o životu i ljubavi.Ovaj film je bio preteča »poetskog realizma« koji je nastupio posle avangarde 30-ih godina. Vigo je umro od tuberkoloze u 29-oj godini života. 21. LUIS BUNJUEL Bunjuel koji potiče iz katoličke Španije, a školovan je u jezuitskom redu – najstrožem katoličkom redu. Bio je ateista (anegdota: hvala bogu, još uvek sam ateista). Po Bunjuelu umetnik se opire nedostacima onog pola ili one religije ili one rase kojoj pripada. Povratak magije i snova uz borbeni ateizam su obeležja nadrealista. Bio je asistent na filmu Pad kuće Ašer, pridružuje se nadrealistima. Njegov prvi film Andaluzijski pas predstavlja prototip nadrealizma na filmu. Radio ga je u saradnji sa Salvadorom Dalijem. Hteli su da duh nadrealističke revolucije prenesu u film. Šokantni prizori koji provociraju značenje prizora – podrivanje ili subverzija osnovnih vrednosti buržoaskog društva. Taj film je bio oruđe skandala. Sledeći film koji Dali i Bunjuel snimaju je Zlatno doba u kojem napadaju religiju i uspostavljeni društveni poredak. Film je izazvao skandal i bio zabranjen. Posle ovog filma Bunjuel nije snimio nijedan isključivo nadrealistični film, ali je nadrealističko strujanje ostalo jako u njegovim filmovima sve do kraja njegove karijere. 1932. snima Zemlja bez hleba(sarkastični dokumentarni film) u Španiji, priključuje se republikanskom otporu protiv Franka i radi Španija 1937 – naručeni film. Tek 1947. snima svoj novi film, što znači da je od 32. – 47. godine života bio odvojen od filma. U Meksiko odlazi 1946; do kraja života živi tamo i radi narednih petnaest godina u Meksiku, a kasnije u Francuskoj. Prvi sledeći film je Veliki kazino u kojem Bunjuel prihvata i melodramski sadržaj, koji se neguje u Meksiku. Uspeh tog filma mu omogućava da snima Zaboravljene, izrazito neorealistička sika maloletničke delikvencije u savremenom Meksiko Sitiju. Počinje saradnju sa snimateljem Gabrijelom Figureom, koji će snimiti i sva druga Bunjuelova meksička remek-dela. Bunjuel je takođe snimio dve sjajne adaptacije poznatih engleskih romana: Robinzon Kruso i Orkanske visove. Sledeći značajni Bunjuelovi filmovi su On (priča o patološkoj erotskoj opsednutosti u kojoj mašta i stvarnost stalno prete da će se stopiti, predstavlja jednu od Bunjuelovih najžešćih napada na Katoličku crkvu i represivne mehanizme buržoaske kulture) i Zločinački život Arčibalda de la Kruza( crna komedija o dečaku kojem su rekli da njegove muzička kutija ima moć da ubije svakoga koga on poželi) Nazaren je remek-delo koje je obeležilo početak njegovog stvaralaki najznačajnijeg razdoblja. Rađen prema romanu, bavi se duhovnim hodočašćem svetolikog sveštenika koji pravi kobnu grešku iskreno pokušavajući da dosledno prati hrišćansku doktrinu i podržava Hristov život. Zatim dolazi film Viridijana , koji nastavlja temu Nazarena, samo sa ženskim likom. Film je antifašistička i antikatolička parabola koju je Bunjuel snimio u Španiji pod nosem fašističkih cenzora koji su odobrili scenario. Od 1962. pa do 1977. i njegovog poslednjeg filma, on radi u Francuskoj, a živi u Meksiku. Brzo je snimao, njegov producent je bio Zilberman Za Bunjela i Renoara važna je bils ideja, a ne zanat. Zanat je tu kao nužno zlo. Bunjuel je bio veliki poštenjačina i dosledan čovek. Najbolji filmovi kasnije Anđeo uništenja; Dnevnik jedne sobarice; Simeon pustinjak; Lepotica dana (gl.uloga Katrin Denev); Mlečni put; Tristana; Diskretni šarm buržoazije(sinteza odnosa prema buržoaziji. Društvo zaslužuje kritiku i njegova neponovljiva

lakoća podrugivanja.); Fantom slobode. Njegov poslednji film je adaptacija kratkog romana Pjera Luija Žena i njena igračka sa nazivom Taj mračni predmet želja. Bunjuel se dokazao kao najveći eksperimentator i anarhista od svih stvaralaca u istoriji igranog filma. On je pre svega sjajan satiričar koji je koristio seksualnu patologiju kao metaforu za izobličavajuću prirodu buržoaske hrišćanske kulture.

22. POETSKI “CRNI” REALIZAM Žak Fejder, Marsel Karne, Žilijen Divivje Poetski “crni” realizam nastaje 30-ih godina u Francuskoj i to je mešavina lirizma i realizma, koja proističe iz uticaja Zolinog književnog naturalizma. Imao je dve faze – jednu rođenu iz optimizma koji je doneo pokret Narodnog fronta i drugu – koja je bila proizvod očaja zbog propasti tog narodnog pokreta i saznanja da je upravo u igri neki oblik fašizma. U obe faze su filmove snimali isti reditelji i scenaristi. Žak Fejder, Belgijanac, je bio među prvim stvaraocima poetskog realizma. U Americi je režirao Poljubac, poslednji film Grete Garbo. Posle ovog filma vraća se u Francusku. Fejder je svoje najvažnije filmove napravio u periodu saradnje sa scenografom Lazarom Mejersonom i scenaristom Šarlom Spakom, koji je sa Žak Preverom najviše doprineo razvoju poetskog realizma. Fejder i Spak su zajedno radili filmove: Velika igra (promišljena melodrama o životu u Legiji stranaca); Pansion mimozaI (mračna, naturalistička drama o kockarima iz visokog društva i nižih slojeva) i Herojski kermes. Herojski kermes ocenjen je kao veliko delo; to je satira sa istorijskom distancom, rađen po uzoru na flamansko slikarstvo, film je crno-beli, a rađena je i nemačka i francuska verzija. Fejder je slično Karneu, funkcionisao u mnogim žanrovima. Žilijen Divivje je takođe sarađivao sa Spakom. Bio je plodni reditelj komercijalnih filmova. Filmovi: La Bandera (film o Legiji stranaca); Dobra družina (o petorici nezaposlenih Parižana koji zajednički pokušavaju da otvore restoran na obali reke) i Pépé le Moko hit koji je proslavio glumca Žana Gabena. Urađen pod uticajem američkih gangsterskih filmova, Pépé le Moko je priča o pariskom gangsteru (Gaben), koji se sa svojom bandom krije u kazbi u Alžiru dok policija čeka na neki njegov potez koji će ga otkriti. Najznačajniji autori poetskog realizma su Žak Prever i Marsel Karne. Marsel Karne: Karne je stvaralac koji registruje činjenice, veoma je suzdržan, proračunat. Sin stolara, radio kao činovnik. Počinje da se bavi amaterskim filmom; bio je asistent Žaku Fejderu, gde je i naučio zanat. Najsjajniji Karneov saradnik je bio nadrealistički pesnik Žak Prever, s kojim je napravio seriju filmova. Ti fimovi otelotvoruju romantični pesimizam francuskog filma. Debituje sa igranim filmom Ženi (melodrama iz pariskog života po scenariju Žaka Prevera). Zatim snima Smešnu dramu (satira i paradoks o licemerju crkve i ograničenosti policije i zaglupljivanju masa). Karneovi i Preverovi najznačajniji filmovi su Obala u magli i Dan se rađa. Prever i Karne slede poetiku ftalizma: svet je podeljen na dobro i zlo. U filmu Obala u magli scenograf je bio Aleksandar Trojner, jedan od najpoznatijih svetskih scenografa, snimatelj je bio Eugen Šiftan, veliki eksperimentator, glavnu ulogu je igrao Žan Gaben, a muziku je pisao Moris Žober. U filmu Dan se rađa Gaben počini ubistvo i zatvori se u sobu na tavanu čekajući neizbežan napad policije u zoru. Ovaj film je tokom rata imao ogromnog uticaja u inostranstvu, bez obzira na to što je bio zabranjen u svim evropskim zamljama koje su bile pod nacističkom okupacijom. Za vreme okupacije snima Večernje posetioce, adaptaciju srednjovekovne legende o neuspelom pokušaju Đavola da utiče na ljubavnu vezu između dvoje ljudi. 1944. završava ambiciozan film u kojem rekonstruiše Pariz iz 19.veka Deca raja(evocira svet pozorišta, deca raja je pozorišna publika koja ima mogućnost da kupi samo najjeftinija mesta u pozorištu, ona na najvišoj galeriji) Posle ovog filma nastavlja da radi, ali filmovi nisu imali uspeh sve do 1958. i filma Varalice. Ovaj film je doživeo veliki uspeh, anarhičan je, neobavezan, govori o noćnom životu mladih. Poslednji

film mu je Mladi vukovi. Bio je veliki profesionalac, uklopljen u studijski sistem, fingirao je poeziju koja nije sastavni deo njegove ličnosti. I neki Reanoarovi filmovi su u ključu poetskog realizma: Toni, Na dnu, Čovek zver čak i Pravilo igre.

23. ŽAN RENOAR Renoar je bio najveći i najuticajniji reditelj kojeg je iznedrio francuski poetski realizam. Sin čuvenog impresionističkog slikara Pjer-Ogist Renoara karijeru je počeo serijom od osam nemih filmova. Njegovo stvaralaštvo se može podeliti u tri faze: I faza u Francuskoj od početka dvadesetih do početka II svetskog rata II faza Amerika posle rata III faza Francuska i Los Anđeles. Počeo je 1924.godine sa prvim filmom Devojka iz vode - onirizam (snoviđenje) Renoar se samo u fragmentima svojih filmova dotiče avangarde. Dva najznačajnija filma iz faze nemog filma su: Nana po Emilu Zoli (pod uticajem Štrohajma) i Mala prodavačica šibica po bajci Hansa Kristijana Andersena, pretače bajku u lirsku fantaziju, možda najviše elemenata avangarde. Nasledio je od oca ljubav prema životu i bio je anarhičan boemski duh. Njegov prvi zvučni film je bio Beba se kupa prema Fejdou, o dečaku koji neće da se kupa. Počinje saradnju sa glumcem Mišel Simonom. 1931.radi film Kučka, život Monmartra, strast muža potcenjuje njegova supruga i on se zaljubljuje u prostitutku. Elementi fatalizma i eksperimenti sa dubinskom oštrinom, zvukom. Budi, spašen i z vode , junak klošar i njegov odnos prema uređenom građanskom životu. Budi skače u Senu, nalazi ga pripadnik buržoaske klase, spašava ga i uči građanskom životu, ali u filmu ipak više oni uče od klošara nego on od njih, i na kraju se klošar vraća svom životu. Sledeći Renoarov film je bila fina adaptacija Floberovog romana Madam Bovari. Između dva rata u Francuskoj je postojala klima podeljenosti – levica i desnica. Renoar se opredeljuje za levicu i uključuje u organizaciju Narodnog fronta i grupu koja se zove Oktobar. Radi neme filmove po narudžbi. Sledeći film Toni , o gastarbajteru Italijanu u Francuskoj, rekonstruiše crnu hroniku života gastarbajtera i predviđa neorealizam. Asistent mu je bio Lukino Viskonti. Snimljen je poludokumentarno, sa naturščicima, sve više se približava pravom životu. Renoar uvek stil prilagođava temi. Zločin gospodina Lanža po scenario Žak Prevera je naručeni film iz Narodnog fronta. Lanž ubija direktora zadruge. Zatim snima Život pripada nama, omnibus, propagandni film koji je bio zabranjen, ali je 1968. imao velikog uspeha za vreme pobuna protiv nemorala u društvu. Zatim snima Izlet , po Mopasanovoj priči, rađen kao omaž impresionizmu. Snima neubedljivu adaptaciju, koju su napisali Renoar i Spak, Na dnu Maksima Gorkog, a zatim sledi Velika iluzija, po scenariju Šarl Spaka po memoarima francuskog oficira koji je sedam puta bio u zarobljeništvu. Film opisuje odnose između vojnika zaraćenih strana (naročito Erin fon Štrohajma i fr. oficira) Ovaj film je zabranjen u Nemačkoj i Italiji i nije mogao propagirati bratstvo između naroda. Najsjajniji aspekt filma Velika iluzija je Renoarova primena dugog kadra ili kadra sekvence u kojim je postignuta kompozicija po dubini. Renoar je bio prvi reditelj zvučnog filma koji je dubinski komponovao svoje kadrove. Sledeći Renoarov projekat je bio film Marseljeza, poludokumentarna rekonstrukcija nekih najvažnijih epizoda Francuske revolucije. Posle toga je nastao film Čovek-zver, po delu Emila Zole, upečatljiv, o nagonima žudnje koji ga teraju u zločin. Film je nekonvencionalan, dugi pokreti kamere koja je na čelu lokomotive koja se prepliće sa žudnjom junaka i uvodi nas u njegove traume. Glumi Žan Gaben. Zatim sledi poslednji njegov film iz ovog perioda: Pravilo igre, francuska kritika ga odbacuje a vojna cenzura ga zabranjuje, a Trifo, Godar i francuski novi talas ga rehabilituju i svrstavaju ga u najznačajnije Renoarove filmove. Ceo film je stilizovan. Jedini iskreni lik je avijatičar koji je iskreno zaljubljen. Film je intrigantan, ruga se svima pa i sebi. Posle ovog filma Renoar

odlazi u Ameriku i tamo radi sedam filmova, ali taj deo njegove karijere je manje značajan. Bio je samosvojan, manje zanatlija i bio je sputan zahtevima produkcije. Filmovi iz tog perioda:Močvara (zanimljiv, ali konvencionalna režija, insistira na prirodnim lokacijama. Kao scenarista sa njim sarađuje Dadli Nikols); Južnjak (scenario po Fokneru); Dnevnik jedne sobarice (ekranizacija romana o malograđanskom životu); Žena na obali (melodrama o ljubavnom trouglu). Posle Amerike, ide u Indiju i snima Reku, poludokumentarni film, u boji, o zajednici koja živi na obali Ganga, esej o uticaju vremena i prirode na čovekovu regeneraciju, o istočnjačkoj filozofiji i duhovnim dimenzijama istoka suprotstavljenom zapadnom materijalizmu.. Statista je bio Satardžit Rej jedan od najpoznatijih i najznačajnijih indijskih reditelja, a snimatelj Renoarov bratanac Klod Renoar. Zatim odlazi u Italiju i snima Zlatnu kočiju sa Anom Manjani, esej o odnosu komedije i života. Zatim se vraća u Francusku i snima seriju novih francuskih filmova Frenč kan kan (o Mulen Ružu,muzička fantazija i možda najprivlačniji Renoarov film); Helena i muškarci; Testament doktora Kordeljera; Doručak na travi (duh epohe impresionizma o spontanoj bujici života); Malo pozorište (omnibus, po porudžbini za televiziju). Bio je veliki kosmopolita, humanista, stil i forma proističe iz njegovih tema i ideja. Uticao je na Orsona Velsa i na italijanski neorealizam. 24. SOVJETSKA AVANGARDA Lev Kulješev, Dziga Vertov U periodu carske Rusije od 1908. počela je da se razvija produkcija. Gostovali su francuski reditelji. Uglavnom su se oslanjali na slavne ruske pisce (Puškin, Tolstoj...) Jakov Protazanov je najznačajnije rediteljsko ime iz tog perioda. Poslednji značajan film sniman pre Oktobarske revolucije je Protazanov film Otac Sergije. Revolucija je dosta inspirisala umetnike. Vrh sovjetske vlasti je učvrstio svoj stav o kinematografiji. Lenjin je izjavio:»od svih umetnosti za nas je film najvažniji»- misleći verovatno na propagandni film. Organizovani su i kino-vozovi u kojima su se snimali, razvijali i emitovali filmovi. To je bilo veoma značajno, prvo svi su mogli da razumeju filmove – doba je nemog filma, a drugo, mnogi talenti su krenuli u istraživanje novih mogućnosti. Nekolicina umetnika iz drugih medija je bila zainteresovana za prerevolucionarni film kao što je futuristički pesnik Majakovski i pozorišni reditelj Vladimir Mejerholjd. Oni su odbacivali klasična, patetična sredstva, nema principa empatije, nema katarze , to je za njih buržoaski oblik koji je trebalo odbaciti. Mejerholjd je propagirao biomehanički princip glume – pomoću gesta, pokreta, pantomime- akcenat je na fizičkom. On je adaptirao dva književna dela za film: roman Slika Dorijana Greja Oskara Vajlda i Snažan čovek Stanislava Pšibiševskog. Dziga Vertov (čigra koja se vrti, pravo ime Denis Kaufman, rođen je u Poljskoj, a onda otišao u carsku Rusiji. U prvoj polovini prošlog veka on je najpriznatiji dokumentarista u svetu, uz R.Flaertija. Flaerti je radio klasične reportaže o prirodi i čoveku, a Vertov dokumentarističke poeme, montažu atrakcije. Počeo je kao montažer filmskih novosti radeći za Filmski komitet. Radio je dugometražne dokumentarne filmove, eksperimentisao je u duhu ideje da je montaža najvažnija, da nadgrađuje, da stvara nove ritmove, šokove. Ubrzo lansira novu seriju dokumentarnih filmskih novosti, grupno nazvanih “film-istina” ili “kino-pravda” koje se baziraju na odbacivanju svih vidova izmišljenog života. Zatim snima prvi nezavisno snimljen nearhivski dugometražni film Kino-oko (kamera kao ljudsko oko), u kome su primenjene trikfotografija, animacija, mikro-snimanje, višestruka ekspozicija i “skrivena kamera”. Vertov snima još tri slična dugometražna filma: Napred, Sovjete; Šestina sveta i Jedanaest godina, ali njegov najznačjniji film u “kino-oko” maniru je Čovek sa filmskom kamerom. U tom filmu su iskorišćena sva sredstva montaže i manipulacije kamerom koja su bila poznata nemom filmu, da bi se dobila slika “života kakvim se živi” jednog tipičnog dana u Moskvi, od zore do noći. Ali ovaj film manje govori o Moskvi nego o filmu samom po sebi, jer neprestano nastoji da otkrije proces sopstvenog nastanka. Neka vrsta metafilma. Njegovi zvučni filmovi: Simfonija Donbasa i Tri pesme o Lenjinu (koji se smatra za njegov najboljim filmom, koristio kontrapunkt slike i zvuka) Početkom tridesetih bio je žrtva učvršćivanja Staljina na vlasti.

Vertov je kritikovan za veliki formalizam. Osniva dokumentarističku školu. Njegova braća su Boris i Mihail Kaufman, snimatelji. Mihail je bio njegov snimatelj, a Boris je radio sa Žan Vigoom filmove «Povodom Nice», «Nula iz vladanja»,»Atalanta», a posle za Kazana, bio je jedan od najuglednijih snimatelja

Ljev Kulješov je počeo karijeru kao scenograf, radio je i kao snimatelj za agit-vozove. Pošto je bio jako zainteresovan i za teoriju i za praksu filmskog stvaralaštva ubrzo mu dozvoljavaju da vodi sopstvenu studijsku grupu. Kulješovljeva radionica privukla je najradikalnije i najinovatinvnije mlade studente, menju njima i Ejezenštejna i Pudovkina, baveći se uglavnom eksperimentima na polju montaže. Najviše je na njih uticao film Netrpeljivost koji su detaljno analizirali. Kulješev je zaključio da je montaža svemoćna, da može da kreira nove ideje. U svom najslavnijem eksperimentu Filmska tehnika i filmska gluma, Kulješov je uzeo nemontiran filmski snimak bezizraznog lica Ivana Možuhina (slavnog glumca kasnije) i umetnuo ga u kadrove tri visokomotivaciona objekta: s činijom supe, s mrtvom ženom u kovčegu i s malo devojčicom koja se igra sa mecom. Kombinacijom ovih različitih prizora sa istim KP lica u svesti gledalaca se stvara nova ideja, tumačenje. Ovaj efekat je poznat kao “Kulješovljev efekat”, na osnovu kojeg je Kulješov zaključio da kadar ima dve različite vrednosti: 1) onu koju sam po sebi poseduje, i 2) onu koju dobija kada se postavi u određeni odnos prema drugim kadrovima. Drugi eksperiment se odnosi na kreiranje “veštačkog pejzaža” pomoću “kreativne geografije”: postavljanjem jednog uz drugi različitih kadrova, snimljenih na različitim mestima i u različito vreme dobija se iluzija da se dešavaju na jednom mestu: devojka i momak koji se sastaju ispred Bele kuće. Radio je i nekoliko igranih filmova: parodija Doživljaji mister Vesta u zemlji boljševika i Zrak smrti (naučnofantastični triler misterije, po scenariju Pudovkina). Radionica se raspada 1925, ali naredne godine Kulješov režira svoj najuspešniji film Po zakonu, rađen po knjizi Džeka Londona. Primenio je svoju tehniku po uzoru na Mejerholjda. Snimio je samo jedan značajan zvučni film Veliki utešitelj, po knjizi amerikanca O' Henrija. Kao i Vertov i Kulješov je optužen za “formalističke greške” i bio prinuđen da porekne svoj dotadašnji rad. Imenovan za direktora VGIK, gde je predavao i proučavao film do svoje smrti 1970. Važno je pomenuti reditelja Grigorija Kozinceva i scenaristu Leonida Trauberga koji su osnovali FEKS (Fabriku ekscentričnog glumca). Kozincev i Trauberg su zajedno producirali veliki broj eksperimentalnih kratkih filmova kao što su Avanture Oktobrine, pre nego što su se okrenuli izuzetno uspešnoj eksrpresionističkoj adaptaciji Gogoljevog Šinjela. Njihovo remekdelo, uz pratnju velikog modernističkog kompozitora Dmitrija Šostakoviča, bio je film Novi Vavilon, visokostilizovana drama o usponu i padu Pariske komune. Saradnja Kozinceva i Trauberga će se nastaviti na proslavljenoj Trilogiji o Maksimu (biografija tipičnog mladog partijskog radnika u revoluciji), a okončati radom na filmu Obični ljudi. Traubergov mlađi brat Ilja postiže izvanredan debi avanturističkim filmom Plavi ekspres. Sovjetski zvučni filmovi: Zemlja je žedna (r. Julij Rajzman); Pastir Kostja (r. Grigorij Aleksandrov); Lenjin u oktobru i Lenjin 1918. (r. Mihail Rom); adaptacija trodelne autobiografije Maksima Gorkog u režiji Mark Donskoja: Detinjstvo Gorkog; Za hlebom i Moji univerziteti. 25. SERGEJ EJZENŠTEJN Bio je iz porodice građevinskog inženjera Ostavio je ogromnu zaostavštinu po teorijskom i pedagoškom delu. Kao ličnost je zračio, bio je vrhunski obrazovan i talentovan, njegov rad je obeležen eksplozivnim rezultatima. Počeo je u pozorištu, kao učenik Mejerholjda. Prvu predstavu je radio po Džek Londonu, u predstavu je ubacio i film. Debituje filmom Štrajk, inspirisanim Grifitovim filmom Netrpeljivost. Ejzenštejn je i u svojoj knjizi «Montaža

atrakcije» pisao o velikom uticaju Dikensa i Grifita. Njegov stalni snimatelj je bio Eduard Tise. Koristio je montažu asocijacije; montaža atrakcije (koja služi da izazove određene emocionalne šokove) i intelektualna montaža (montirao scene klanja stoke sa scenama radnika). Sledeće snima čuvenu Oklopnjaču Potemkin, jedan od najznačajnijih filmova u istoriji filma. U ovom filma, scena na stepeništu Odese predstavlja 10 minuta koji su preokrenuli tok kinematografije. Sledeće snima Oktobar, film naručen povodom godišnjice oktobarske revolucije; Zajedno sa svojim koscenaristom Grigorijem Aleksandrovim napisali su detaljnu knjigu snimanja na osnovu ličnih sećanja, filmskih novosti i novinskih članaka, kao i knjige Džona Rida Deset dana koji su potresli svet. Nastavlja sa istraživanjem jezika montaže. Ejzenštajnova teorija dijalektičke montaže: Dijalektika je način gledanja na istoriju i iskustva čovečanstva kao na neprekidni sukob u kome se sila (teza) sukobljava sa protivsilom (antiteza) a iz tog sukoba nastaje potpuno novi fenomen (sinteza) koja nije zbir dveju sila nego nešto veće i različito od obeju. Montaža je sudar, sukob, konflikt dve teme, dve ideje, dva sadržaja iz kojeg se rađa novi. Sledeći njegov film je Generalna linija ili Staro i novo, ima individualnog junaka u centru pažnje, a ne kolektiv kao do tad. Tema je radnica u fabrici za preradu mleka koja se modernizuje. Apton Sinkler ga zove, on odlazi u Holivud, trebalo je da radi Američku tragediju (radio ga je Džozef fon Šternberg). Ejzenštejn zatim odlazi u Meksiko i snima Da živi Meksiko u kojem na poetski način sagledava istoriju, civilizaciju, kulturu Meksika. Film je snimao Eduard Tise, njegov stalni snimatelj. Grigorij Aleksandrov je bio stalni pomoćnik režije. Materijal je zaplenio američki producent. Ejzenštejn se vraća u Sovjetski Savez, gde je optuživan zbog svog formalizma. Od 1924. do 1928. trajao vrhunski domet sovjetskog filma – zanos revolucije se preneo i na umetnost. Revolucija u umetnosti je avangarda (francuska reč, predstraža izvinica). Društveno komešanje u Evropi kao rezultat ima istraživanja u umetnosti. 1934.godine je održan Kongres sovjetsih pisaca, gde je kritikovan rad avangardista i proklamovan pravac «Socijalistički realizam» - da bude vezan za narod, u duhu partije, da otklanja apstraktne teme i sve što je intelektualno, da se usmeri prema čoveku, da usavršava zvučnu tehniku, da bi bio realističan. Razvijaju se žanrovi: akcioni, komedije..... Uskratili su slobodu istraživanja tako da su Ejzenštejn, Dovženko i Pudovkin bili sputani. Bježin lug je film koji je Ejzenštejn radio po povratku u Sovjetski Savez. Film je uništen. Od svakog kadra jedino je sačuvano po dva kvadrata tzv. Pilot kadrovi i od toga je napravljen film od 20 minuta. Isak Babelj je sarađivao na scenariju. Film je zabranjen i uništen od strane organizacija koja se bavila kinematografijom koja se zvala «Partija». Prvi čovek je bio Boris Šumjecki, on je usmeravao kinematografiju prema socijalističkom realizmu i ograničavao i sputavao istraživanja. Pošto je Šumjecki smenjen, Ejzenštajnu je poverena produkcija visokobudžetnog istorijskog filma Aleksandar Nevski. To je bio prvi Ejzenštajnov zvučni film i potpuno ostvarenje njegovih teorija o kontrapunktualnom zvuku. Ejzenštajn je ceo film zamislio kao operu u kojoj će se brilijantna muzika Sergeja Prokofjeva suprotstavljati vizuelnom ritmu filma ili će ga, pak, upotpunjavati. Za ovaj film je dobio i Orden Lenjina i Staljinovu nagradu. Nemci se spremaju da unište Sovjetski Savez, 1939.godine Staljin sklapa primirje sa Nemcima. Čak je Ejzenštejn potpisao protokol o kulturnoj saradnji. Poslednji njegov film je bio Ivan Grozni - dvodelni epski spektakl, manje eksperimentiše montažom, više vertikalnom montažom – odnos slike i zvuka, zvučni kontrapunkt, zvuk nije samo ilustracija. U drugom delu filma u jednoj sceni eksperimentiše sa kolorom.. Dobio je Staljinovu nagradu za ovaj film. 26. VSEVOLD PUDOVKIN i ALEKSANDAR DOVŽENKO Vsevolod Pudovkin drugi veliki reditelj sovjetskog filma, po profesiji je bio hemičar, ali je, pošto je u Moskvi gledao Netrpeljivost, odlučio da se odrekne svoje profesije i da se bavi filmom. Pristupio je Moskovskoj filmskoj školi i proveo dve godine kao član Kulješovljeve radionice. Odbacio Merholjdov princip i približio se principu Stanislavskog (bio je glumac i

shvatio je da mimika nije dovoljna). Prvi Pudovkinov dugometražni film je bio dokumentarac o Pavlovljevoj refleksologiji, pod naslovom Mehanika velikog mozga. Započinje saradnju sa svojim snimateljem Anatolijem Golovnja. Pudovkin je propagirao princip kontinuiteta u montaži, povezivanja radnje (glatki rez) Funkcija montaže je u gradaciji, stvara gradaciju, kulminaciju, naglašava emociju (za razliku od Ejzenštejna gde imamo sukob dva kadra koji daju novi kvalitet, Pudovkin je značaj dao čoveku. Kod Ejzenštejna - junak je kolektiv. A kod Pudovkina je pojedinac.) 1926. snima svoj prvi igrani dugometražni film Mati po istoimenom romanu M.Gorkog. To je priča o politički naivnoj ženi udatoj za brutalnog pijanca koji s njihovim sinom radi u fabrici. U filmu glumeVera Baranovski, majku i Nikolaj Batalov, sina u maniru Stanislavskog. Pudovkinov sledeći film, kao i Ejzenštejnov Oktobar, naručio je Centralni komitet radi obeležavanja desete godišnjice Boljševičke revolucij. Filmom Kraj Sankt Peterburga, Pudovkin je, kao što je učinio u filmu Mati, ponovo izabrao da se usredsredi na ličnu dramu ljudi zahvaćenih revolucijom. Poslednji veliki Pudovkinov film, Potomak Džingis kana, nastavlja narativni model započet filmom Mati, po kome politički naivna osoba biva izložena dejstvu carske tiranije i podstaknuta na radikalnu akciju. Ali, Potomak Džingis kana je smešten u sovjetsku srednu Aziju. Snimio je nekoliko cenjenih zvučnih filmova: Prost slučaj (prvi zvučni film); Dezerter; Suvorov; ali više nikada neće ponovo dostignuti nivo svoja tri nema remek-dela i to zbog neprestanog mešanja partijskih birokrata u njegov rad. Aleksandar Dovženko je treći veliki umetnik sovjetskog nemog filma, i verovatno najnekonvencionalniji. Sin ukrajinskih seljaka, Dovženki je bio nastavnik, diplomata, crtač političkih stripova i slikar, pre nego što je stupio u studija filma u Odesi. Kao i Grifit, i on je znao malo o filmu kada je počeo svoju karijeru. Njegova prva tri filma su u velikoj meri počivala na američkim slepstik komedijama. Ali, 1928, je napravio film koji je otkrio zadivljujuću dubinu poetskih osećanja, i koji je tehnički do te mere bio nekonvencionalan da su zvaničnici Ukrajinskog filmskog trusta zatražili od Ejezenštejna i Pudovkina da ga pogledaju i daju svoj sud. To je bio film Zvenigora, smelo stilizovana serija priča o potrazi za blagom drevne Skitije. Sledeći film koji je radio je Arsenal,epska filmska poema o posledicama Revolucije i građanskog rata na Ukrajinu, kroz seriju imažinističkih vinjeta u kojima se prepliću istorija, karikatura, folklor, alegorija i mitologija. Ejzenštejn je rekao za ovaj film da je vrhunski primer filma “oslobađanja celokupne radnje od definicije vremena i mesta”. Sledeći Dovženkov film, Zemlja, je nenarativna himna neprikidnom smenjivanju života i smrti u Dovženkovoj voljenoj Ukrajini. Razvijajući se u sporom, prirodnom ritmu, po ugledu na same životne procese, Zemlja je jednostavna priča o napetosti koja vlada između porodice dobrostojećih seljaka koji poseduju zemlju (kulaka) i mladih seljaka s kolektivnog poljoprivrednog dobra, u malom ukrajinskom selu. Mada su ga kasnije paneli međunarodnih filmskih kritičara dva puta izglasali kao jednog od dvanaest najvećih filmova svih vremena, kada je prvi put prikazan u Sovjetskom Savezu, film Zemlja je naišao na loš prijem domaće kritige, koja ga je optužila da je “kontrarevolucionaran”. Posle samonametnute pauze od dve godine, Dovženko je bio spreman da svoj talenat prilagodi zahtevima zvučnog filma: Ivan; Aerograd; Ščors; ali ga je rastući pritisak da se povinuje partijskoj liniji onemogućio da ponovo dostigne lirske visine prethodnih filmova. 27. JAPANSKI FILM DO II SVETSKOG RATA Teinosuke Kunugasa, Kendži Mizogući, Jasuđiro Ozu Japanska kinematografija je do šezdesetih bila jedna od dominantnijih u svetskoj produkciji. Proizvodilo se blizu 1000 filmova. Film su odmah prihvatili ali je kočilo razvoj filma njihova naklonjenost teatru i književnosti. Prvi filmovi su bili ukočeni, statičnih kadrova, kao snimljeni teatar. NO TEATAR je bio njihov klasični teatar koji je karakterističan po fiksiranim maskama a igraju samo muškarci. I na filmu su sve do 1920 sve uloge igrali muškarci. Glumci specijalizovani za ženske uloge zvali suse OJAMA ili ONAGATA. BENŠI su bili pripovedači, komentatori nemih filmova (glumci koji su govorili i dijaloge a i objašnjavali radnju) Formiranje velikih holivudskih kompanija koje će preuzeti kontrolu nad

produkcijom počelo je 1912. –formiranjem kompanije MIKACU, ŠOĆIKU 1920, TOHO – početkom tridesetih godina (tu je i Kurosava počeo svoj rad kao asistent). Po uzoru na holivudske kompanije organizuju proizvodnju. Za razliku od Holivuda išli su dalje u specijalizaciju i podelu na žanrove. Postojala su dva osnovna žanra ĐIDAI-GEKI (istorijski, kostimirani filmovi do 1868) i GENDAI-GEKI (savremeni). Prvi stvaraoci od dvadesetih godina su: Jasođiro Ozu, Kendži Mizogući i Teinosuke Kunugasa.

Teinosuke Kinugasa: Prvo je bio glumac OJAMA – specijalizovan za ženske uloge(1920 se u filmu pojavljuje prva žena glumica). Početkom tridesetih snima Stranicu ludila (psihodelija atmosfere ludnice, duple ekspozicije, isprelaman montažno,šokantan film). Zatim snima Raskršća, prvi japanski film distribuiran u Evropi. Sredinom pedesetih Kinugasa pravi Vrata pakla film koji je dobio Gran Pri u Kanu. Izvanredan kolor, fotografija. 1923.1.septembra zemljotres na teritoriji Tokija. Uništena filmska industrija Japana.1924.japanska filmska industrija se oporavlja (875 igranih filmova). Javlja se žanr ŠOMIN-GEKI – vezan za Jasuđira Ozua, priča o malim ljudima, niža srednja klasa. Kendži Mizogući: Plodan reditelj, studirao je zapadno slikarstvo.1923.godine debituje. Za tridesetčetiri godine rada kao reditelj , snimio je preko 80 filmova. Pod uticajem sovjetske revolucije Mizogući je uradio nekoliko filmova proleterske ideologije, PUROIDE proleterski pokret: Proleterski marš, Simfonija velegrada. Radio je i filmove po narudžbini. Osnovni stil: precizni mizanscen, strogost i konciznost naracije. Pogled na život u znaku flegmatičnog mira i rezignacije. Tridesetih godina se povlači. Snima propagandni film Zora Mandžurena i Mongolije. Od 1936 ulazi u zrelu fazu, snima film Elegija iz Osake. Radi filmove sa ženskim likovima u centru pažnje (kao Bergman i Antonioni – ženski reditelj) Veliki je ženoljubac, najbolje filmove je posvetio japanskoj ženi – patnje i trpljenje japanske žene i kako su ustvari dirigovale iz senke. Njegov stalni scenarista je bio Joda Jošikata Dobija četiri srebrna lava u Veneciji. Ostali filmovi: Život OHARU, galantne žene; Legenda o Ugecu (priča o dva muškarca, grnčaru i ratniku – preplitanje snova, mašte i fantazije, muška sujeta je uništavala život žene); Intendant Sanšo; Raspeti ljubavnici, Ćikamacuova priča (Ćikamacu – japanski Šekspir); Bezbožni junak (za prof.Stojanovića to je najlepši color film) Jasuđiro Ozu: Na njegovom grobu piše MU, što po zen budizmu znači sve i ništa. Počeo je kao učitelj, zatim radi kao asistent kamere, a debituje 1927.godine filmom Mač pokajanja (istorijski film, prvi i jedini iz tog žanra). Svi ostali filmovi, bilo ih je preko pedeset, su o porodičnom životu niže srednje klase. Okupirao ga je svakodnevni život. Suština umetnosti i života je u malim lirskim situacijama. Sledeći film Hor iz Tokija, suptilan, topao, atmosfera italijanskog neorealizma Ozu ne podiže glas protiv svega što se reflektuje u savremenom Japanu. Smeran je i uravnotežen. Koristio statičnie kadrove, snimane iz jednog rakursa (80 cm od zemlje, kao kada japanci sede na svom dušeku), nema pokreta kamere, bio je tradicionalista. Film Priča o Tokiju ima samo dva pokreta kamere. Majstor je za unutrapnji ritam iako su filmovi usporeni. Nije imao svoju porodici iako je filmove radio o porodici. Ostali filmovi: Jesenje popodne, odnos oca i kćeri; Rano leto; Rođen sam sli... (odnos dece i oca); Kokoška na vetru (o prostituisanju žene koja izdržava kćer); Put u Tokio. Slika srednje klase bez povišenog tona. Pedantan u oblikovanju scenarija. Njegove filmove prožima osećanja koja japanci zovu MONO NO AWARE – tiha tuga, seta, pred prolaznošću života. Ozu je bio dve godine na ratištu; pomogao je i lansiranju Kurosave. Vim Venders je uradio dokumentarac o Ozuu: Tokio Ga. 28. HOLIVUD TRIDESETIH: MJUZIKLI Američkom filmu tridesetih godina prethodila su dva šoka – ekonomska kriza, krah berze, što je izazvalo recesije, nezaposlenost. Drugi šok – u samoj filmskoj industriji 1927.,

pojavom prvog zvučnog filma. To je prouzrokovalo veliki otpor među stvaraocima. Estetika nemog filma je dostigla svoj vrhunac, a to se pojavom zvuka ruši. To je bio šok koji je privremeno zaustavio razvoj filmskog jezika, došlo je do stagnacije (tonske kamere su bile mnogo veće, kadrovi duži, želja producenata da iskoriste novinu, tako da u prvim filmovima ima previše priče, glasno se govori, peva mnogo, mnogi glumci su imali neodgovarajuće glasove, lošu dikciju, angažovani su učitelji pevanja, profesori dikcije. Rene Kler je napravio protestni manifest protiv uvođenja zvuka. Filmom Pod krovovima Pariza je pokazao kako treba da se koristi zvuk u filmu. Zvuk treba nadgrađuje sliku a ne da je ilustruje. Mjuzikl – muzička komedija koja je sa Brodveja prenešena na film. Eminentno eskapistički žanr, idealan za bekstvo od stvarnosti. Početkom dvadesetih (za vreme prohibicije) Bil Hejs (inače je bio poštar) izabran je da kontroliše šta se sme a šta ne prikazati u američkim filmovima. Mjuzikl je omogućio da se fabrika snova obogati. Holivud je posegao za kadrovima sa Brodveja. Najznačajnije ime je koreograf Bazbi Berkli . kič, kemp, retro – sladunjavost, evociranje bliske prošlosti.. Umeo je da koristi prostor, povećanjem prostora (na filmu) povećao se i broj učesnika, on ih je uspešno organizovao. Umeo je funkcionalno da koristi kameru, pojedine numere su praćene farom, koristio je gornje rakurse za figurizovane koreografije. Kroz mjuzikle se širio erotizam. Melvin Leroj je reditelj koji je radio sa Berklijem filmove: Seti se mog zaboravljenog čoveka; Prolog. Od 1934. Berkli sam režira svoje filmove Prvih dvadesetpet godina mjuzikl se uzdizao, kamera je bila saučesnik u koreografiji. Mjuzikl je zahtevan žanr. Konvencija : muzika se doživljava kao normalni deo dramske radnje – skoro da nam je neprimetna. Reditelji: Ernst Lubič, specijalista za sofisticirane komedije i istorijske drame u ključu melodrame. Povezivao muziku sa radnjom u filmovima Ljubavna parada ,Monte Karlo (sa Moris Ševalije i Dženet Mekdonald), Vesela udovica Ruben Mamulijan: Voli me noćas, spoj muzike i radnje. Najdelikatniji je prelaz između dramske radnje i muzike. Vinsent Mineli je bio najuspešniji sa integracijom radnje sa muzikom. Prva tri Minelijeva filma su bili mjuzikli. Svet umetnika je tretirao sofisticirano, stilizovano.Njegovi filmovi: Amerikanac u Parizu (snimljen početkom pedesetih); Žiži (krajem pedesetih); Mali kutak na nebesima; Pirat; Srešćemo se u St. Luisu Džin Keli sarađivao je sa Stenli Donenom: Pevajmo na kiši; Sedam nevesta za sedmoro braće; U gradu Od igrača najuspešniji je bio Fred Aster (Frederik Austerlic), bio je zadužen za koreografiju kao ko-autor, povezuje igru sa dramaturgijom (adađo, igra za dvoje). Džindžer Rodžers mu je bila najčešća partnerka. 29. HOLIVUD DVADESETIH Melvin Le Roj, Vilijem Velmen, Luis Majlston Holivud je određenu pažnju morao da posveti i ekonomskoj krizi. To je bilo vreme recesije, nezaposlenosti. Neki od reditelja su se usudili da rade filmove sa tom tematikom. Na primer King Vidor je dvadesetih godina radio te društveno relevantne teme. Producenti preuzimaju autorstvo kao Irvin Tolberg iz MGM. Film Prohujalo sa vihorom su režirali i Džordž Kjukor, Sem Vud i Viktor Fleming, a Čarobnjaka iz Oza Viktor Fleming, to su dva najuspešnija filma u Holivudu, ali se oba pamte po producentima a ne po rediteljima.kao. Reditelji su bili unajmljeni profesionalci, tzv.studijski reditelji, radili su teme naručene od producenata.

Melvin Le Roj: 1930.režira prvi gangsterski film Mali Cezar. Počeo je kao glumac – dečak, na filmu je radio razne poslove – od potrčka do geg-mena. 1927.godine debituje, realizuje 36 filmova , ali ne značajnih. Tek film Mali Cezar skreće pažnju na njega. Drugi važniji film je bio Ja sam begunac ili Bekstvo iz Sing Singa - angažovana drama o nehumanosti postupaka prema robijašima. Uspeh ovog filma je postigao da se kolonije robijaša ukinu. Le Roj je radio sve po narudžbini. Radio je i mjuzikle, bio je i izvršni producent u filmovima Čarobnjak iz Oza i Braća Marks u cirkusu. Režirao i film Quo Vadis; do 1966 godine režirao 73 filma, ali bez autorskog pečata. Vilijem Velmen: Tekođe tipičan holivudski profesionalac; izbačen iz škole, bio u popravnom domu, radio kao vozač u Legiji stranaca, bio je pilot, nastupao kao akrobata na avionima. Sreće se sa Daglasom Ferbanksom, počinje da radi kao glumac, zatim kao asistent. Prvi dobitnik Oskara je njegov film Krila 1927.godine( o borbama u vazduhu), Ostali filmovi: Državni neprijatelj broj 1 ili Divlji momci na putu (o ekonomskoj krizi); Zvezda je rođena (o naličju života holivudskih glumaca); Bo Žest. Četrdesetih godina, postaje vodeći reditelj vesterna (naravno posle Džona Forda): Bufalo Bil, Žuto nebo. Luis Majlston (Ljev Miljštein): Rođen u Odesi, studirao u Belgiji, 1913.ilegalno dolazi u Ameriku. Od 1919 radi u Holivudu kao scenarista i asistent montaže, a zatim počinje da režira. Filmovi: Sedam grešnika (dobijo Oskara za najbolju komediju); Reket (preteča gangsterskih filmova); Na zapadu ništa novo (antiratni film, dobio Oskara za film i za režiju); Naslovna strana (komedija situacije o korumpiranosti u novinarstvu). Dalja karijera – stagniranje i lutanje između žanrova Tokom rata u sklopu programa proratnih filmova radi film Severna zvezda» (o ratu u Sovjetskom Savezu, Ukrajini, o nemačkim zločinima); 11 veterana (komercijalni film); Pobuna na brodu Baunti (debakl sa ovim filmom, igrali Marlon Brando i Trejvor Hauard) Posle ovog filma se povlači, a ukupno je realizovao 38 filmova 30. H. HOKS; FRENK KAPRA; DŽORDŽ CJUKOR; VILIJAM VAJLER Houard Hoks: je bio značajan američki reditelj koji se bavio tipično američkim temama. Hoks je u Prvom svetskom ratu bio avijatičar, pre nego što je počeo da se bavi filmom. Njegovi značajniji filmovi: Devojka u svakoj luci (nemi); Patrola u zoru (njegov prvi potpuno govorni film); Lice s ožiljkom (njegov najznačajniji film, u produkciji Haurada Hjuza, priča zasnovana na karijeri Al Kaponea); Viva Vilja; Dvadeseti vek (prototip skroubol komedija); Put ka slavi (antiratni film, po scenariju V.Foknera i Džoela Sejra, s fotografjiom Greg Tolenda); Samo anđeli imaju krila (film posvećen avijaciji); Nevolje s bebom (skroubol komedija); Njegova devojka Petko (rimejk Majlstonovog filma Naslovna strana); Narednik Jork; Imati i nemati (romantična melodrama po istoimenom Hemingvejevom romanu); Veliki san (film noar po romanu Rejmonda Čendlera); Crvena reka (epski vestern sa Džon Vejnom); Majmunska posla; Muškarci vole plavuše (mjuzikl); Hatari! (avanturistička komedija iz afričkog života); Rio bravo i El dorado (vesterni). Kao i jedan od njegovih heroja, Hauard Hoks je bio svestrani profesionalac koji se istakao u svakom značajnijem američkom filmskom žanru. Frenk Kapra je Sicilijanac koji je emigrirao s porodicom u Los Anđeles. Tu je uspeo da diplomira i postane inženjer hemije. Pošto nije uspeo da se zaposli u toj profesiji, postao je pisac gegova za Hala Roaha, Mek Seneta i Harija Langdona (za koji je režirao film The Strong Man i Duge pantalone). 1922. radi kratki film Baraka po R.Kiplingu. Radio je popularnu seriju avanturističkih filmova među kojima je i Podmornica. Sarađivao je sa scenaristom Robertom Rajskinom. Filmovi: Platinasta plavuša; Devojka za jedan dan; Dogodilo se jedne noći (aktivan u propagiranju politike); Ekstravagantni gospodin Dids; To ne možeš sobom poneti; Gospodin Smit u Senatu; Arsenik i stare čipke; Predstavljam vam Džon Doa; Život je lep (sa elementima bajke, božićna priča, u duhu optimističkih komedija). Tokom rata predvodio produkciju filmova iz ciklusa Zašto se borimo.Kapra u svojim filmovima usmerava kritiku na korumpirane pojedince. To su filmovi subjektivnog realizma, realističke bajke.

Džordž Cukor: je u Holivud došao sa Brodveja kao reditelj dijaloga. Serijom komedija punih stila, kao i serijom prefinjenih adaptacija književnih dela, postao je jedan od najboljih majstota američkog filma. Bio je posebno nadaren za režiju uloga glumica-filmskih zvezda, što mu je donelo odrednicu “ženskog reditelja”. U njegove važne filmove spadaju: Večera u osam; Male žene; Filadelfijska priča; Plinska svetlost; Adamovo rebro; Zvezda je rođena; Bogati i slavni (za koji je dobijo Zlatnog lava u Veneciji). Vilijam Vajler: Karijeru je počeo režirajući vesterne B klase i kratke filmove za svog ujaka, Karla Lemlea, u kompaniji Universal Pictures. Njegovi filmovi: Slepa ulica; Male lisice; Orkanski visovi (snimao Greg Tolend); Gospođa Minever; Najbolje godine našeg života; Ben Hur (11 oskara); Detektivska priča; Praznik u Rimu; Sestra Keri.

31. ALFRED HIČKOK (početak) Alfred Hičkok je bio Englez, školovan u britanskom sistemu filmskih studija. Najveći deo svoje karijere je proveo radeći samo u jednom žanru – to je napeti triler – ali je njegovo majstorstvo filmske forme taj žanr sasvim transformisalo, da bi ga najzad i pravazišlo. Pošto je završio školovanje kod jezuita u Koledžu svetog Ignjacija i pošto je posle toga radio kao crtač u reklamnom odeljenju jedne telegrafske kompanije, Hičkok se zaposlio u londonskom ogranku kompanije Famous Players-Lasky u Islingtonu, kao pisac međunatpisa. Postao je scenarista, scenograf i, najzad asistent režije da bi posle u novoj kompaniji producenta Majkl Bolkona postao reditelj pod ugovorom. Prvi njegov uspeh je film Stanar, ekspresionistički triler neizvesnosti, zasnovan ne romanu o Džeku Trboseku. Mladi reditelj je snimio još šest nemih filmova među kojima su Ring; Farmerova žena; Šampanjac i Čovek sa ostrva Man. Film Ucena u početku je sniman kao nemi film, ali je ponovo snimljen i delimično nahsinhronizovan kao zvučni film. Sledeći filmovi: Junona i paun; Ubistvo, priča o poznatom glumcu koji, uveren da je optužena devojka nevina rešava slučaj ubistva da bi dokazao njenu nevinost, sadrži prvu filmsku sekvencu sa improvizovanim dijalogom. Hičkokov stalni saradnik, savetnik i pratilac je bila njegova žena, montažerka Alma Revil. Sledi film Bogati i čudni (epizodna romantična komedija); Bečki valceri. Zatim sledi Čovek koji je isuviše znao, priča o paru na odmoru, koji saznaje za plan ubistva državnika koji se nalazi u poseti Londonu. Sledeći Hičkokov film je 39 stepenika, bavi se jednom od klasičnih hičkokovskih situacija: kada nevin čovek mora da dokaže svoju nevinost u situaciji u kojoj ga istovremeno gone i kriminalci i policija. Tajni Agent, priča o poznatom piscu koji radi kao britanski agent sa zadatkom da pronađe i ubije nemačkog špijuna u Švajcarskoj. Sabotaža, najmračniji Hičkokov film pre nego što je snimio Psiho, bio je savremena verzija romana Džozefa Konrada u kome Verlok, vlasnik malog londonskog bioskopa, tajno radi za grupu anarhista koji su rešeni da unište grad. Dama koja nestaje je njegov poslednji britanski triler. U tom momentu karijere, izborivši za britansku filmsku industriju prestižno mesto na međunarodnom planu, Hičkok je odlučio da ode u Holivud. Pre odlaska snima u Britaniji još Krčmu »Jamajka«. Njegov prvi film u Americi, gde je radio pod sedmogodišnjem ugovorom s Dejvidom O. Selznikom, je bio Rebeka, adaptacija romana Dafne di Morije. Strani dopisnik, drugi američki film je vešto urađeno delo antiizolacionističke propagande. Sledeći filmovi su nekarakteristična skroubol komedija Gospodin i gospođa Smit i napeti psihološki triler Sumnja, njegov prvi film sa Kerijem Grantom sa kojim je često sarađivao. Filmom Saboter se vratio temi špijunaže, spektakularnom dvostrukom poterom koja se završava ludom trkom na vrhu Statue slobode u Njujorku. Senka sumnje se smatra njegovim najboljim američkim ostvarenjem. To je uzdržana priča o poseti ubice-psihopate rodbini u malom kalifornijskom mestu Santa Rosa, gde ga smatraju normalnim. Hičkok se ponovo posvetio ratu filmom Čamac za spasavanje koji je alegorija svetskog sukoba u kojoj se grupa ljudi po priči Džona

Štajnbeka, koja predstavlja široki spektar raznih kultura i politika, nađe osuđena da bude zajedno na čamcu posle napada nacističke podmornice. 32. DŽON FORD Njegovo pravo ime je bilo Šon Alojšas O'Fini. Svoju karijeru je počeo nemim filmom. Režirao je više od 125 filmova. Došao je u Holivud 1914. da bi radio u propagandi za svog starijeg brata Frensisa koji je bio reditelj pod ugovorom u studiju Universal. Počeo je kao reditelj niskobudžetskih vesterna i avanturističkih drama, a proslavio se filmom Gvozdeni konj, dugometražnom epopejom o izgradnji prve transkontinentalne železnice u SAD. Duboko impresioniran filmom Zora, pao je pod uticaj F. V. Murnaua. Prvi Fordov veliki zvučni film je bio Muškarci bez žena, koji je izgubljen, a koji je bio drama iz podmornice u kojoj jedan čovek mora da žrtvuje svoj život da bi spasao ostatak posade. Taj film je takođe označio i početak Fordove duge i plodne saradnje sa scenaristom Dadlijem Nikolsom i snimateljem Džozefom Avgustom. Među ostale značajne Fordove filmove ranog perioda zvučnog filma spadaju: Arousmit (po romanu Sinkler Luisa); trilogija Amerikana i pustinjski avanturistički film Izgubljena patrola. Ipak, nije smatran velikom ličnošću sve do filma Potkazivač, svog prvog velikog uspeha kod kritike. Ovaj film je dobio četiri Oskara, ali su scenarista Nikols i Ford bojkotovali ceremoniju da bi se solidarisali sa raznim filmskim udruženjima koja su tada bili u sporovima sa producentima Akademije. Njegovi sledeći filmovi su bilči više socijalne i istorijske orijentacije: Zatvorenik ostrva smrti; Marija Stjuart; Plug i zvezde i Uragan, film koji govori o tome kako brutalni evropski guverner sadistički hapsi stanovnika Južnih mora i koja se završava spektakularnim prikazivanjem tropske oluje. Filmom Poštanska kočija se vratio vesternu i snimio film koji će revitalizovati taj žanr koji će ostati uglavnom u njegovim rukama tokom narednih dvadeset godina. Ovaj film je otelovljenje onoga što će postati klasična fordovska tema: lomovi ljudskog karaktera u uslovima ekstremnog stresa. Sniman u Monjument Veliju u Arizoni, lokaciji na koju će se Ford povremeno vraćati: predstavlja simbolični pejzaž usamljenog pojedinca u njemu tuđem okruženju. Ovaj film je takođe načinio od Džona Vejna zvezdu. Sledeći Fordov važniji film je Plodovi gneva, možda najvažnijim holivudskim filmom iz doba Depresije. Adaptacija romana Džona Štajnbeka, ovaj film se bavi porodicom farmera koja je ostala bez imovine i koja se seli u Kaliforniju u vreme Depresije. Snimao ga je Greg Tolend. Sledeći filmovi: Dugo putovanje kući; Duvanski put i Kako je zelena bila moja dolina, po adaptaciji romana Ričarda Levelina. To je romantični i nostalgični film koji govori o raspadu velške rudarske porodice i seoske zajednice u kojoj ona živi na kraju XIX veka. Za vreme rata, Ford je pristupio mornarici i snimao dokumentarne filmove za Upravu strateških službi, među kojima i čuveni film Bitka za Midvej. Njegov prvi značajniji posleratni film je bio Moja draga Klementina, koji spada među najlepše klasične vesterne. Kao i nekolicina drugih važnijih holivudskih reditelja, Ford je osnovao sopstvenu produkcijsku kompaniju, Argossy Pictures Corporation s producentom Merien Kuper. Njegov prvi film u ovoj kući je bio Begunac koji je doneo samo novčane gubitke, pa je zatim snimio seriju briljantnih mitskih vesterna u Monjument Veliju, da bi nadoknado te gubitke među kojima je «Trilogija o konjici»: Tvrđava Apača; Nosila je žutu traku i Rio Grande. Njegovi poslednji filmovi za Argossy su Miran čovek i Koga sunce greje. Pošto se kompanija Argossy raspala, Ford je snimio sledeće filmove: Mogambo; Crvena prašina; Duga siva pruga i, pre svega, epopeja o potrazi i osvajanju Tragači, film koji se danas smatra jednim od najboljih ikada snimljenih vesterna. Njegovi poslednji filmovi su elegični, meditativni vesterni Čovek koji je ubio Liberti Valansa i Jesen Čejena se smatraju njegova najveća dela, bliska savršenstvu. Ponekad rasista (za to se iskupio filmom Jesen Čejena), često sentimentalan i uvek konzervativan u pogledu kulture, Džon Ford je ipak bio veliki američki reditelj. Svi Fordovi filmovi sadrže shvatanje sveta zasnovano na njegovom divljenju tradicionalnim vrednostima života u zajednici – časti, odanosti, disciplini i , najzad, hrabrosti. 33. ORSON VELS

Orsona Velsa je dovela u Holivud kompanija RKO Pictures i to pod ugovorom koji je podrazumevao snimanje šest filmova, s tim što će on imati potpunu kontrolu nad svim aspektima produkcije. U 24 godini, Velsovo iskustvo na radiju i u pozorištu je bilo pozamašno. Režitao je brojne komade na Brodveju i of-Brodveju i glumio u njima. Neki od njih su produkcija Magbeta sa vudu scenografijom i antifašistički Julije Cezar postavljen u savremenu Italiju. Zajedno sa Džonom Hausmenom osniva čuvenu pozorišnu trupu Merkur. Napisao je nedeljnu radio seriju Merkjuri Teatar uživo, režirao je i igrao glavne uloge u njoj. Pseudodokumentarna emisija te serije, zasnovane na Ratu svetova H.Dž. Velsa, izazvala je opštu paniku u državi u Noći veštica 1938. Vels je snimio nekoliko kratkih filmova za svoju pozorišnu produkciju. Njegov prvi celovečernji film je trebalo da bude adaptacija Srce tame Džozefa Konrada, ali se od toga odustalo. Kao sledežeg, Vels se prihvatio filmovanja scenarija koji je napisao zajedno sa Hermanom Mankijevičem o životu i liku jednog velikog američkog preduzetnika, po uzoru na lik najmoćnijeg američkog gospodara štampe, Vilijama Rendolfa Hersta. Tako je nastao jedan od najznačajnijih filmova na svetu Građanin Kejn. Na Velsa je uticali filmovi Džona Forda (Poštanska kočija), nemački ekspresionizam, Kameršpil i francuski poetski realizam. Velsovi saradnici na ovom filmu su bili glumci teatra Merkjuri, kompozitor Bernard Herman, montažer Robert Vajz, scenografija Peri Ferguson i najznačajniji direktor fotografije u istoriji filma Greg Tolend koji je eksperimentisao sa dubinskom kompozicijom i pokrivenom scenogfarijom u svojim prethodnim filmovima. Vels je planirao da gradi film kao seriju dugih kadrova, ili kadrova-sekvenci obazrivo dubinski komponovanih. Pored neverovatno postignute dubinske oštrine i pokretne kamere ostali značajni aspekti ovog u filma su njegovo ekspresivno kjaroskuro osvetljenje i česta upotreba donjih rakursa Kejnove pojave, kao i vrlo inovativna primena zvuka. Još jedno sredstvo koje je Vels uveo u Kejnu je bila i overleping montaža zvuka. Vels je nastavio da primenjuje tu tehniku u svojim kasnijim filmovima, a to je imalo uticaj i na mnoge filmske stvaraoce kao što je Kerol Rid, ili Altman. Ono što je još značajno u ovom filmu je specifična narativna struktura koja nas prebacuje iz sadašnjosti u prošlost, pa opet u sadašnjost, pritom smo videli Kejnov život iz sedam različitih perspektiva – u Filmskim novostima, iz tačke gledišta petoro naratora, i zaključnog dela filma. U godini kada je počelo njegovo prikazivanje, film Građanin Kejn je bio radikalno eksperimentalan film – punih dvadeset godina ispred svog vremena. Propao je na blagajnama, zbog Herstovog uticaja. Drugi Velsov film, Veličanstveni Amebersonovi je bio istrgnut iz ruku svog reditelja i radikalno premontiran da bi zadovoljio zahteve nove ratne privrede. Kao Velsova adaptacija romana Buta Tarkingrona, ovaj film je paralela propadanja ponosne i bogate provincijske porodice na razmeđi XIX i XX veka i istovremenog uzdizanja modernog industrijskog grada. I ovaj film je finansijsi katastrofalno prošao, kao i sledeći Velsov film Putovanje u strah, stilizovana adaptacija špijunskog romana. Posle trećeg neuspeha na blagajnama Velsa su opzvali iz Brazila i uklonili ga sa snimanja poludokumentarnog filma Sve je to istina, koji nije nikada kasnije ni završen. To je bio početak dugogodišnjeg neprijateljstva između Velsa i onih koji su upravljali američkom filmskom industrijom. Vels se vraća pozorištu i glumi sve do kraja rata, mada je njegovo snažno tumačenje lika Ročestera u Džejn Ejr, u režiji Roberta Stivensona, mnogo doprinelo učvršćenju njegove glumačke popularnosti. Vels se vratio u Holivud da režira film Stranac i da igra glavnu ulogu u njemu, ali je od njega traženo da se striktno drži postojećeg scenarija i unapred datog rasporeda montaže. Film je Vels smatrao svojim najgorim filmom, ali je postigao finansijski uspeh čime je omogućio Velsu da režira biljantni i egzotični film noar Dama iz Šangaja, u kome su glavne uloge igrali Vels i njegova tadašnja supruga Rita Hejvort. Bio je to bizarni film o korupciji, ubistvu i izdaji postavljen u obliku trilera, a njegova tema je anarhija u poratnom svetu. Zbog opskurne priče, film je finansijski propao, a Vels postao persona non grata u Holivudu tokom skoro čitave naredne decenije. adi nastavka rada na filmu, bio je prinuđen da ode u Evropu, ali pre nego što je otišao, završio je finalnu produkciju Mekjuri teatra – ekspresionističku, nalik noćnoj mori verziju Magbeta. Originalnu verziju ovog filma producenti su skratili pošto je Vels otišao u Evropu, a tonski zapis – u kome su glumci govorili škotskim naglaskom – bio je ponovo snimljen radi “amerikanizacije” akcenata.

Preselivši se u Evropu, Vels je izgubio sjajna tehnička i finansijska sredstva holivudskih studija, ali je dobio mnogo veću umetničku slobodu. Prvi njegov evropski film je bila još jedna adaptacija Šekspira, Otelo, s Velsom u naslovnoj ulozi. Film je sniman četiri godine, a za to vreme je Vels finansirao produkciju igrajući u filmovima drugih reditelja. Otelo je dobio Zlatnu palmu u Kanu. Sledeći Velsov film je bio Tajni dosije, neuspeli pokušaj rimejka Građanina Kejna u evropskim okvirima. Loše glumljen, loše napisan i snimljen, s Velsom koji sam nasnimava glasove većine ostalih likova, ovaj film je jedan ambiciozan neuspeh. Za sledeći film se Vels vratio u Holivud posle deset godina. Radi se o filmu Zrno zla. Universal, još neznatan studio, angažovao je Velsa i Čarlstona Hestona da igraju glavne uloge u onome što je trebalo da bude konvencionalna policijska melodrama, a Heston je insistirao na tome da Vels i režira taj film. Vels je prihvatio posao pa mu je bilo dozvoljeno da preradi scenario, pretvorivši ga u noćnu moru od parabole o zloupotrebi moći u mračnom i izopačenom svetu. U ovom filmu je Vels primenio jedan od najdužih neprekidnih kadrova u pokretu s kojim se pokušalo pre pojave stedikema. I ovaj film je doživeo finansijski neuspeh pa se Vels vratio u Evropu, gde su mu francuski producenti ponudili mogućnost da režira film zasnovan na velikom književnom delu po njegovom izboru. On je odabrao Kafkin Proces, ali rezultat je bio razočaravajući. Sledeći Velsov evropski film i njegov poslednji završeni igrani film je bio Ponoćna zvona, koji se bazira na Velsovoj staroj ideji u kojoj je sastavio sve Falstafove partije iz dela Henri IV, Vesele žene vindzorske i Henri. Sledeća dva projekta Vels nije završio. Prvi je bio Don Kihot, postavljen u moderna vremena, u kojem glavnu ulogu igra Džon Hjuston kao reditelj koji, pred kraj života, razmišlja o svojoj karijeri. Ovaj film je manje-više završila i restaurirala Velsova saradnica i glumica Oja Kodar. Vels je umro dok je radio na dugo željenom projektu – sopstvenoj adaptaciji Kralja Lira na videu, u kojoj je on igrao kralja Lira, a Oja Kodar Kordeliju – i koji je takođe ostao nezavren. Vels je bio tradicionalni moralista čije su glavne teme bile karakteristične i za klasičnu literaturu zapada: priroda ambicije koja kvari čoveka; razlika između društvene i psihološke stvarnosti; destruktivna moć samoobmane, apetita i opsesije; i značaj osećaja za prošlost. Uvek je bio inovator i radikalni eksperimentator – autentični američki ekspresionista s neospornim baroknim smislom za formu, koji je duboko uticao na pravac kojim je film zapada krenuo.