Istorija Filma 2

ITALIJANSKI NEOREALIZAM *prvog ĉasa predavao Film noar (film noar – priĉe o marginalcima sa jako ĉvrstom dramaturgijom) Umberto D – Vitorio De Sika Ĉudo u Milanu - Vitorio De Sika Vitorio De Sika, reditelj i scenarista Ĉezare Cavatini Pojam oznaĉava novi realizam. Period posle drugog svetskog rata, izmeĊu 1945 – 1950 godine. U širem smislu ima nekoliko filmova pre koji nagoveštavaju ovaj pravac, koji se gasi pedeset i neke. Italijanski neorealizam je pokret koji povezuje verizam- direktan pristup stvarnosti, istinitost i realistiĉke melodrame. (naturalizam oznaĉava grubo predstavljanje stvarnosti). Dolaskom Musolinija na vlast, sprovedena je cenzura koja veliĉa fašistiĉke vrednosti, a sve drugo se ili zabranjuje ili dopušta da se «provuĉe». Beţanje od stvarnosti – eskapizam – takve varijante su bile dozvoljene. Vrsta eskapizma su filmovi «belih telefona» - salonske melodrama, poznate još iz danske kinematografije. «Kaligrafi» - reditelji veštog zanata, kojima produkcija nameće adaptacije literarnih dela. Neki od ovih reditelja su se prikljuĉili neorealizmu (1943.) – Renato Kastelani, Roberto Latuada... Dominirali su apologeti fašizma: Alesandro Blazeti, Karmine Galone – vešti reditelji koji su radili po narudţbini. Za neorealizam znaĉajna je pojava dva filmska ĉasopisa «Ĉinema» i «Bjanko e nero». Za njih su kao kritiĉari radili ljudi koji su posle rata reţirali. Oni su zamerali «kaligrafima» što rade takve filmove, podrţavali su dokumentarizam – MikelanĊelo Antonioni, Đuzepe De Santis... Jedan od znaĉajnijih dokumentarista bio je De Robertis, film «Ljudi na dnu». U ovom filmu asistent mu je bio Roberto Roselini, a film je o ţivotu mornara u podmornicama. Vitorio Musolini (sin) kao ljubitelj filma, angaţovao se za osnivanje filmske škole 1935 godine i 1937.za osnivanje filmskog grada Ćinećita. U toku rata rade nekoliko reditelja koji su preteĉe neorealizma: 1. Lukino Viskonti , 1942. film «Opsesija» (kod nas preveden kao «Demonski ljubavnici»). RaĊen je na osnovu romana «Poštar uvek zvoni dva put», ameriĉkog pisca crne serije Dţejmsa Keja. Viskonti je prebacio temu i likove u savremenu Italiju. Lukino Viskonti je bio asistent Renoaru, uĉio je od njega, Renoar mu je predloţio da ekranizuje «Poštara...» 2. 1942. A.Blazeti radi «Ĉetiri koraka u oblacima» . Ĉezare Cavatini je dao ideju za ovaj film. 3. 1943. Vitorio De Sika «Deca gledaju», scenarista Cavatini. Pre rata bio popularan glumac, igrao u salonskim dramama, pre «Deca gledaju» je i reţirao filmove tog ţanra, susret sa Cavatinijem ga je promenio. Ćezare Cavatini – scenarista, kljuĉno ime neorealizma, radio filmove o malom ĉoveku za malog ĉoveka, sa Sikom uradio 22 filma, Veljko Bulajiĉ snimio jedan film po njegovom scenariju – «Rat» Ova tri filma su nagoveštaji neorealizma.

1

Italijanski neorealizam, francuski crni film i ameriĉki film noar, javljaju se istovremeno. Imaju sliĉne tendencije koje se razliĉito manifestuju, u zavisnosti od mentaliteta. 1943.godine Italija je kapitullirala, 1945. – ameriĉka okupacija. Posle ova dva poniţenja dolazi do razvoja neorealizma – razrušeni gradovi, siromaštvo, nezaposlenost.... U periodu od 1945 do 1950. godine najznaĉajniji reditelji su Lukino Viskonti, Vitorio De Sika, Roberto Roselini i scenarista Ĉezare Cavatini.

Roberto Roselini 1945. «Rim, otvoren grad» - Roselini. Kamere su izašle na ulice, radi autentiĉnosti radili su naturšĉici. Ana Manjani, koja je igrala glavnu ulogu u ovom filmu, prilagodila je stil glume dokumentaristiĉkom stilu 1946. «Paiza» (zemlja) , omnibus 1947. «Nemaĉka nulte godine» - raĊen u Nemaĉkoj Roselini je najradikalnije insistirao na prikazu surovog ţivota.

De Sika – Cavatini njihov rad se naziva osećajni realizam. Osećaju se emocije, senzibilitet, filmovi koje je reţirao napravio je tandem scenarista + reditelj, a ne pojedinac. De Sika je skoro uvek radio sa naturšcima, nije radio sa profesionalnim glumcima. De Sika se afirmisao kao glumac u filmovima «Belih telefona». Prvo je reţirao melodrame, a 1918. je poĉeo da glumi. «Ĉistaĉi cipela» 1945. (Oskar) – turobna, poetizovana slika posleratne Italije. «Kradljivci bicikla» 1948. (Oskar) – priĉa na osnovu kratke vesti iz novina – «Radniku ukraden bicikl». Ĉitav film on traţi ukradeni bicikl. Nema optimizma na kraju filma, on i sam pokušava da ukrade bicikl. «Ĉudo u Milanu» - kombinacija fikcije sa stvarnim ţivotom. Malo odstupa od realnosti, stilizovan je kao bajka. «Umberto D» - po kritiĉarima njegov najbolji film. Oseća se poĉetak neorealizma duše, govori o ljudskoj usamnjenosti. Već od sredine pedesetih, porastom standarda javlja se problemi.

neorealizam duše – psihiĉki

1960. «Juĉe,danas,sutra» - Oskar - KOMEDIJA «Brak na italijanski naĉin» - KOMEDIJA 1961.»Vrt Finci Kontinijevih» -Oskar «Ćoćara» - Sofija Loren, dobila Oskara (prva glumica van USA i UK koja je dobila Oskara). Iza njenog uspeha bio je Karlo Ponti, njen suprug. Poĉela je kao striptizeta, statirala je gola u filmovima, kasnije je postala karakterna glumica. Roselini dalje koketira i sa komedijom i sa komercijalnim filmom.

Ćezare Cavatini (1902.-1989.) Studirao pravo, bio novinar, filmski kritiĉar; radio komedije «4 koraka u prazno»#, «Deca gledaju»; uradio 22 filma sa De Sikom. To su filmovi za malog ĉoveka, svakodnevnica je nadahnuće, bogatstvo realnosti... SaraĊivao je i sa Pjetrom Đermijen, Kastelanijem, De Santisom, Viskontijem...

Lukino Viskonti

2

Bio je biseksualac. Poĉetkom 30-tih upoznaje Renoara. Bio je grof, plemić. Otpozadi pada pod uticaj Renoara, marksiste. Bio je u procepu izmeĊu plemićkog porekla i marksistiĉkog uĉenja sa kojim se susreo kod Renoara. 1948. «Zemlja drhti» - najradikalniji neor. film, govori o siromašnim ribarima koje eksploatišu i na kraju se oni pobune 1951. «Najlepša» glumica Ana Manjani igra posesivnu majku koja ţeli da njena ćerka dobije ulogu 1954. «Senso», romantiĉne teme, Viskonti napušta neorealistiĉki film. 1957. «Bele noći» po Dostojevskom – u stilu filma «Senso» 1960. «Roko i njegova braća» Viskonti se vraća neorealizmu, nema dokumentarizma, i ovaj film je stilizovan (spaja 2 tendencije: neorelaizam i svoje stilizovane filmove) Filmovi iz kasnije faze: «Sumrak bogova» - slabljenje društvene elite u Nemaĉkoj po dolasku Hitlera «Smrt u Veneciji» 21.oktobar 2004.

NEOREALIZAM Ovaj filmski pravac imao je uticaj na poljsku, ĉešku a i na iransku kinematografiju. Poraţena i opustošena Italija, uništena i u materijalnom i u duhovnom smislu. Neorealizam je suprotstavljanje tome, gledanje istini u oĉi – postavljanje kamere u stvarne ambijente, bez studija i profesionalnih glumaca. Neorealizam je uticao na autore širom sveta. Ti uticaji su bili obostrani.To je socijalni i društveno-angaţovani film. Bavi se društvom, a ne pojedincem. Tek kasnije poĉinje da se bavi psihologijom pojedinca, to je «neorealizam duše».

ROBERTO ROSELINI Znaĉajan kao sineasta, ali je poznat i po svojim stavovima o kinematografiji. «DA LI FILM TREBA DA SLUŢI BILO KOJOJ SVRSI, AKO JE UMETNOST?» Imao je ideje sliĉne Brehtovim u pozorištu. Kao i Breht, ţeleo je da publika razmišlja o poruci filma i posle projekcije, da ostane trajni uticaj dela na gledaoca, da ga promeni. Indoktriniran fašistiĉkom ideologijom kao mlad. Shvativši da je to laţ, okrenuo se traganju za istinom. Poslednji period proveo je uglavnom na televiziji u obrazovnom programu i pripremao film o Karlu Marksu za njih. Ostao je dosledan, saĉuvao je brehtijanski stil – princip «distancijacije» - hladnim okom konstatujemo ĉinjenice o ţivotu i prenosimo ih. Roselini je uglavnom angaţovao naturšĉike, osim , naravno za veće uloge. Ana Manjani je poĉela sa filmom «Rim, otvoren grad». Dozvoljavao je profi glumcima da igraju ako su bili u stanju da se pribliţe autentiĉnim naturšĉicima. Prvi amaterski film – 1937. «Poslepodne jednog fauna» (po pšoznatom delu Debisija), film je nastao inspirisan muzikom. Opĉinjen traţenjem istine. Snimao je poludokumentaristiĉnim stilom. «Pilot Luĉano Sera» saraĊivao na scenariju i radio polupropagandne filmove za Musolinijev reţim, da bi se na kraju ţivota bavio Marksom. Propaganda u 2 filma: 1. 1941. «Beli brod» («Bela laĊa») reţirao ga okrenut ka pacifizmu, nije fašistiĉki 2. «Pilot se vraća» ĉovek sa krstom Koristio naturšĉike, nije radio sa profi glumcima, radio u autentiĉnim ambijentima. Slom Italije (1943) okreće njegov odnos prema filmu. 1945. «Rim, otvoren grad» - italijanski pokret otpora u oslobaĊanju od Nemaca – to je Roselinijevo osloboĊenje. Ana Manjani debituje u ovom filmu.

3

1946. «Paiza» - nastvalja priĉu o oslobaĊanju Italije. Šest priĉa - epizode iz godina oslobašanja Italije. Film je imao uspeh u Americi i Engleskoj. 1947. «Nemaĉka nulte godine» - zbivanja u Nemaĉkoj u toku 1945.godine. Ova tri filma predstavljaju neku vrstu ratne trilogije – najvaţniji Roselinijevi filmovi. Od 1949. godine ulazi u specifiĉnu fazu svog ţivota. Sreće se sa Ingrid Bergman. Šest filmova je snimao sa njom. Ingrid Bergman je ţelela da upozna Roselinija. Bili su u vezi i ona je glumila u njegovim narednim filmovima. On je ţeleo da Bergmanovu, holivudsku zvezdu utopi u ambijent – TEŠKO! «Stromboli» - njihov prvi zajedniĉki film, autentiĉan dogaĊaj o Litvanki koja se udaje za ribara sa tog ostrva. «Evropa 51» - osećaj krivice jedne majke zbog samoubistva sina. «Gde je sloboda» - nije karakteristiĉan za Roselinija. Sarkastiĉna komedija. Glavnu ulogu igrao je italijanski komiĉar Toto. Roselini se loše snašao u komediji. «Putovanje u Italiju» - braĉni par Amerikanaca koji putuje posleratnom Italijom. Neorealizam duše. Primljen dobro u Francuskoj (u Italiji loše) «Jovanka Orleanka na lomaĉi» - po ţelji Ingrid Bergman, film je loše prošao. Posle razlaza sa Ingrid Bergman, odlazi u Indiju. Tamo snima dokumentarno-igrani film «Indija» (Godar ga poredi sa Meksikom i RaĊanje nacije). «Indija je kolevka svih nas» - rekao je Roselini, bio je opĉinjen Indijom. Zaljubio se u udatu indijsku glumicu. Dva filma sa ratnom tematikom: 1959. «General De La Rovere» - De Sika igra glavnu ulogu «Bila je noć u Rimu» Od 1964.do 1977. (do smrti) radi didaktiĉke dokumentarne filmove za TV: «Uspon Luja XIV», «Sokrat», «Sikstinska kapela», «Dekart», «Doba Mediĉija» i pripremao film o Karlu Marksu. Predavao je u SAD; uĉestvovao u reaorganizovanju francuske Kinoteke; saraĊivao na scenariju sa Ţan Lik Godarom na filmu «Karabinjeri». Njegov pristup filmu – moralna pozicija junaka, insistiranje na etici – FILM U PRVOM REDU TREBA DA BUDE EPOPEJA O ĈOVEKU (koristi prateću voţnju kamere ĉesto) «Novi humanizam je neorealizam«- Đuzepe De Santis.

FEDERIKO FELINI «neorealizam duše» Federiko Felini i MikelanĊelo Antonioni poĉeli su u neorealizmu kao scenaristi – bili su moderni klasici. Postoje autori koji prevazilaze svaki pravac, ţanr, svaku klasifikaciju. Da bi film bio umetnost on mora da bude autorsko delo. Felini je roĊen 1930. godine u Riminiju. Ranu mladost proveo je u periodu fašizma. Sa devet godina pravi lutke i lutkarske predstave. U sedmoj godini video klovnove, uplašio se, nije znao da li su duhovi ili ţivotinje. Još kao mali je shvatio pritisak kaltoliĉke crkve u društvu. Osećao se krivim, a nije znao zašto. Sa šest godina dobio strip «Mali Nemo». Inspirisao ga neorealizam, zasnovan na društvenim problemima. Sa ekonomskim razvojem ti problemi se gube. Umetnici shvataju da je vaţno iskazati svoje probleme i frustracije, a ne društvene. Pred sam rat došao u Rim. Bavio se novinarstvom i karikaturom, filmskom kritikom i scenarijem (u Italiji i Japanu, svi veliki reditelji su tokom školovanja uĉili i za pisanje scenarija). Osećao veliku bliskost sa Bergmanom i Kurosavom. Bio je zaljubljen u ameriĉke filmove – Ĉarli Ĉaplin, Freda Astera i Dţindţer Rodţers (snimio i film «Dţindţer i Fred»). Jednom prilikom je uzjavio DA NE RADIM OVAJ FILM, BIO BIH DIREKTOR CIRKUSA.

4

«Snovi su jedina stvarnost» - prva reĉenica iz knjige «Ja, Felini» - Felinijev monolog. Voli da posmatra ţivot, ali stvarni ţivot ga ne interesuje, on ga nadograĊuje maštom. Pisao je tekstove za radio, za film, i poĉeo da reţira. ASANISIMASA – anima, duša: sve potiĉe iz duševnog jezgra, ali se poigrava, majstorski ostvarujući filmsku strukturu. Druga faza je faza poetske introspektivne sudbine pojedinca. Treća faza – maštovite inscenacije. Felini improvizuje na licu mesta, ali to deluje visoko profesionalno i kompleksno. Iz neorealizma crpi energiju za dalje stvaralaštvo. U daljoj nadgradnji bilo mu je tesno u neorealizmu. Dva filma u kojima se bavi provincijskim zabavljaĉima: 1950. «Svetlosti varijetea» koreţija sa Albertom Latuadom «Beli šeik» - prva samostalna reţija, parodira Rudolfa Valentina «Dangube», negde se prevodi kao Gotovani; film ima dosta autobiografskog «Ulica» («La Strada») o putujućim zabavljaĉima, igra Entoni Kvin – snagator umetnik koji kida lance na rezance, Đersominu igra Đulijeta Masina (ovo joj je najbolja uloga).Film je dobio Oskara (Felinijev prvi Oskar – on i De Sika su rekorderi po broju Oskara – tri komada) «Skitnica» «Kabirijine noći» - Đulijeta igra prostitutku. Junakinja Kabirija Pastroneovog filma – ovde je Kabirija umetniĉko ime prostitutke. 1959. «Sladak ţivot» - otvoreno autobiografski, napušta provinciju i putujuće umetnike – dţet set, o novinaru koji prolazi kroz sladak ţivot u Rimu. Igra ga Marĉelo Mastrojani. Dekadencija drušva. Poetski simboli i metafore u naznakama. NagraĊen Gran Prijem u Kanu. Iz ovog filma nastaje stvaralaĉko stablo i stil Felinija. «Osam ½» - egocentriĉan, film o reditelju koji snima 8 ½ film po redu. Iz ovog filma raĉvaju se dva puta: preispitivanje sopstvenog ţivota. Ovaj film je u knjizi «Ja, Felini» nazvan «ĉistilište Felinijevog rada». Sjedinile se sve intenzije još od impresionizma. Felini je izvršio psihoanalizu u ovom filmu. Ironiše samog sebe, govori o sebi, ali to negira. Dobio Oskara za ovaj film. «Amarkord»- o detinjstvu, pubertetu, najpopularniji Felinijev film meĊu publikom, što ne znaĉi da je najbolji. Dobio Oskara. «Rim» - sećanje na njegov dolazak u Rim – 1938. dokumentarno-igrani film film «Đulijeta i duhovi» - verovatno snimio na nagovor svoje supruge Đulijete Masine «Klovnovi»- poludokumentarni film «Dţindţer i Fred» - vraća se temi provincijskih zabavljaĉa Druga grana je preispitivanje prošlosti civilizacije – tri filma sa istom temom – dekadencija pojedinih faza civilizacije: «Satirikon» - rekonstruiše Stari Rim, dekadencija civilizacije «Kazanova» - negativna projekcija sopstvenog lika, satira na period društva u dekadentnim fazama, opadanje morala «I plovi brod» - dogaĊaj na brodu na poĉetku prvog svetskog rata – 1914. brod iz Italije pristaje u Dalmaciji, ukrcava se grupa Cigana, igraju, sviraju, pevaju, aristokratija zaprepašćena, odgovor – to su Srbi proterai iz Bosne posle sarajavskog atentata «Proba orkestra» - politiĉki angaţovan esej o previše slobode koja vodi ka anarhiji i previše kontrole koja vodi totalitarizmu. Radio za TV. Radio sa naturšĉcima. Felinijev duh je bio populistiĉki. Voleli ga i oni koji nisu gledali ni jedan njegov film. Bio omiljen umetnik u Italiji.

MIKELANĐELO ANTONIONI

5

je pripadao generaciji koja se pre drugog svetskog rata oglašavala kroz ĉasopise «Blanko nero» i «Ćinećita». Iz nadrealizma koji se bavio društvenim klasama, posebno radnicima iznikli su autori kao Felini. Antonioni potiĉe iz severne Italije, nema temperament kao Felini, potiĉe iz srednje graĊanske klase, ali u stvaralaštvu ima apstraktnog. Ljudsku dušu i emocije prikazuje na otmen naĉin. Njega prate još neke «etikete»: neorealista duše, ţenski reditelj (glavni junaci su ţene i po tome je blizak Bergmanu i Mizoguĉiju koji je poziciju ţene sagledavao objektivno, kroz patnju ţene kao ţrtve muških ambicija). Sva trojica su voleli ţene i kroz njih su leĉili svoje komplekse, frustracije, one su ogledalo njihove nemoći. Antonioni je posmatrao skriveni ţenski deo muške liĉnosti. Antonioni se obnavlja u ciklusima od ĉetiri do pet filmova, rekao Nikola. Osnovna tema njegovih filmova je gašenje emocija, stalno se pita gde odlazi energija ljubavi, ljubav mu je preokupacija. Tokom godina fašizma u Italiji bio je filmski kritiĉar. Radio je amaterske filmove na 16mm. Bio je asistent Marselu Karneu, ali nije imao mnogo da nauĉi od njega, jer je Karne bio akademski reditelj, zanatlija, nije bio kompletan autor. U Italiji je prihvaćen sistem grupnog pisanja scenarija, u kome reditelj ima poslednju reĉ. 1943-1947 «Ljudi sa Poa» dokumentarac, severna Italija ga inspirisala u mnogo filmova. Antonioni je reditelj severa Italije, a Felini juga. Posle II s.r. radi kao scenarista npr. kod Felinija. Radi dokumentarac o ribarima «Ljudi sa Poa», a zatim o bolnici za umobolne. 1950. je debitovao kao reditelj. Tri faze stvaralaštva: I faza (prvih pet godina) poĉinje filmom «Hronika jedne ljubavi» 1950. «Poraženi» «Dama bez kamelija» «Prijateljice» Pravi filmove o srednjoj klasi kojoj i pripada. Ţelja mu je da se likovi slikaju iznutra, a ne izvan. On analizu zbivanja u ljudskoj duši ne ĉini psihoanalizom, likovi ne objašnjavaju svoje patnje (to je psihopoetika). Kod Bergmana su likovi objašnjavali sebe.Uticaj Ĉezarea Paveza na njega, scenarista koji je završio svoj ţivot samoubistvom, koje je ĉest motiv u njegovim delima. II faza – zrela i najuspešnija Antonionijeva faza, «Krik» 1957,redak film gde glavni junak nije intelektualac ili umetnik već radnik.Estetika dugih kadrova. 1960. «Avantura» 1961. «Noć»