Istorija 59 (2014-12)

NEUSTRAŠIVI HARAMBAŠA MILIĆ RADOVIĆ

BROJ 59/DECEMBAR 2014. CENA:150 RSD, CG 2 €, BIH 3 KM, MAK 100 DEN

ŽENE U VELIKOM RATU

Zadužbinari

BORBA ZA KOLARČEVO NASLEDSTVO

Knjaz Nikola trebao da sedne na srpski presto Stojan Novaković

DRŽAVNIK, ISTORIČAR, FILOLOG

Mikelanđelo

BOŽANSKI GENIJE RENESANSE

Ukoričeni kompleti revije ISTORIJA za

2013.

Svih 12 brojeva u kvalitetnom povezu za 1.650 dinara Istinite priče o vladarima, dinastijama, intrigama, velikim ljubavima i događajima koji su menjali svet, na preko 600 strana u koloru - na jednom mestu Rezervišite svoj primerak na telefon: 381 11 31-96- 321 ili na e-mail: [email protected] ili [email protected]

Ukoričeni kompleti revije ISTORIJA za i

Svih 12 brojeva u kvalitetnom povezu za samo 1.260 dinara Istinite priče o vladarima, dinastijama, intrigama, velikim ljubavima i događajima koji su menjali svet, na preko 600 strana u koloru - na jednom mestu

Istorija REVIJA

Izdavač: Ecoprint d.o.o. Generalni direktor: Drago Delić Glavni i odgovorni urednik: Momčilo Karan Novinari: Jakša Jovović Marija Jovanović Radovan Radović Marija Božanić Ljiljana Lukić Dizajn: Zoran Mihailović Prelom: Milka Milinčić Fotografija: Predrag Todorović Lektor−korektor Mira Nikitović Marketing: Maja Vidaković Sekretarijat: 011/3196−320, Redakcija: 011/3196−318 Pretplata: 011/3196−321 Marketing: 011/3196−322; 011/3196−323 www.istorijarevija.com E−mail: [email protected] decembar 2014. Štampa: Politika a.d. CIP − Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 93/94 Mesečno ISSN 1821−4096 = Istorija (Beograd, 2010) COBISS.SR−ID 172587788

Distribucija BEOKOLP d.o.o.

CAR NIKOLAJ podržao Srbiju u najpresudnijim danima

N

ikolaj Drugi je rođen u Moskvi U znak zahvalnosti za 1868, kao najstariji sin cara njegove zasluge za srpski Aleksandra Trećeg i carice Ma− narod i državu tokom rije Fjodorovne (Dagmar od Danske). Venčao se Alisijom Prvog svetskog rata u od Hesena (Aleksandra Fjodorovna) s ko− Devojačkom parku u jom je imao petoro dece. Na presto je stupio Beogradu podignut 1894. godine. Pod pritiskom javnosti posle revolucije 1905. darovao je Rusiji Ustav i par− spomenik poslednjem lamentarni sistem, koji nije doveo do stabili− ruskom caru Nikolaju zacije prilika u zemlji. Bilo je to vreme brojnih Drugom Romanovom revolucionarnih i terorističkih aktivnosti širom sveta. Zgađen ponašanjem podređenih i opštim prilikama u zemlji koja je u ratnim okolnostima bila izložena revolucionarnim tr− venjima, abdicirao je 15. marta 1917. godine, u korist brata, koji je odbio krunu. Nikolaja Drugog i celu carsku porodicu streljali su boljševici 17. jula 1918. godine u Jekaterinburgu (u sovjetsko vreme Sver− dlovsk) na Uralu. Ruska crkva, prvobitno za− granična, a potom i Moskovska patrijaršija ga je kanonizovala, kao mučenika. Nikolaj Drugi podržao je Srbiju u najpre− sudnijim danima Prvog svetskog rata, počev već od austrougarske objave rata 28. jula 1914. Rusija, odnosno Nikolaj Drugi presudno je pomogla Srbiju i slanjem najrazličitije po− moći bez koje bi uspešan otpor 1914. i 1915. bio neuporedivo teži. Pošto su se Srbi krajem 1915. posle zajedničke ofanzive Austrougar− ske, Nemačke i Bugarske, našli u bezizla− Prema Srbiji i njenom narodu gajio iskrene znom položaju i pošto je usledilo tragično po− simpatije: Nikolaj II, fotografija iz 1898. vlačenje vojske i naroda preko planinskih vrle− ti i bespuća, put obala Jadrana i Jonskog mora, upravo je intervencija Nikolaja Drugog omo− gućila evakuaciju Srba. Tada, januara 1916. Nikolaj Drugi zapretio je da će Rusija istupiti iz rata ako Britanija i Francuska ne evakuišu Srbe, odnosno ne pošalju flotu kojom će biti transportovani. Potom je usledio postupni oporavak i priprema za Solunski front. Uzima se da je na Krf tada evakuisano do 140.000 vojnika, a u Bizertu (tada francuski Tunis) 12.000. Car Nikolaj Drugi 1915. omogućio je okupljanje i opremanje dobrovoljačkih formacija sasta− vljenih od zarobljenih austrougarskih podanika južnoslovenskog porekla koji su se našli u Rusiji. Praktično, osim retkih izuzetaka, jedino su Srbi pristupali tim jedinicama. Spomenik Nikolaju Drugi koji je podignut u Beogradu donirala je Rusija, a podignut je pod pokroviteljstvom predsednika Srbije Tomislava Nikolića, u Ulici kralja Milana, od− nosno u parku između te i Ulice kraljice Natalije, odnosno zgrada negdašnje republičke Skupštine Srbije i, s donje strane, Ruskog doma. Na mestu tog parka, nalazilo se po− slanstvo Rusije u Srbiji do Prvog svetskog rata. Park je uredila Skupština grada Beogra− da u saradnji s pojedinim ruskim kompanijama, a radove je nadgledao koautor spome− nika Genadij Provatorov. Tanjug

Istorija 3

IZ SADRŽAJA strane 18–19

Neustrašivi dragačevski harambaša

Istorijat srpskih podela

Hajdučki vođ i serdar, vojvoda Milić Radović iz Kaone, bio je jedan od najviđenijih i najhrabrijih Karađorđevih ustanika. Učestvovao je u dvanaest bojeva, a bio je među jurišnicima u oslobađanju tadašnjeg Karanovca od Turaka. Karađorđe ga je, kažu istoričari, voleo kao najrođenijeg. Ipak, čuveni Dragačevac doživeo je zlu sudbinu. Po naredbi kneza Miloša Obrenovića, pogubljen je u Karanovcu 1816. godine. Glavu mu je odrubio sveštenik Nikola Kostić iz sela Vrdila kod Kraljeva, inače, obor-knez Požeške nahije. Posle surove likvidacije, vinovnici i egzekutori zidaju crkve, tzv. pokajnice...

Heroine Velikog rata

strane 28 – 31

Povodom izložbe „Žensko lice Velikog rata“ koja je u toku u Istorijskom muzeju Srbije, objavljujemo fotografije i kratke biografije nekoliko heroina Velikog rata, od kojih su većina sa puškom u ruci učestvovale u ratu. Nismo zaboravili i da je mnogo humanih žena u okviru inostranih vojno-medicinskih misija rizikujući svoje živote, pružalo neophodnu zdravstvenu pomoć ugroženom stanovništvu i vojsci. Tako se doktorke Stela Majls Frenklin (18791954) i Agnes Benet (1872-1960) ubrajaju među najistaknutije ličnosti iz Australije koje su tokom Prvog svetskog rata, a posebno tokom borbi na Solunskom frontu, radile kao pripadnice vojno-medicinske misije u jedinicama srpske vojske. Osim njih, u misiji su bile i doktorke Lilijan Kuper, Meri Bedford, Alis Geris i Oliva King, koje su delovale u okviru bolnice Organizacije žena Škotske, smeštenoj u Solunu. Specifičan je i vredan podsećanja podvig dr Harli koja je poginula pružajući pomoć ranjenim srpskim ratnicima tokom borbi u okolini Bitolja, a sahranjena kao jedina žena u okviru kompleksa Srpskog vojničkog groblja u Solunu.

Reagovanja

Broz u šancu na Drini Poštovani uredniče, pišem vam povodom članka „Sve tajne jedne fotografije“ (Istorija, broj 57, str 3). Letos sam u Narodnoj biblioteci Srbije prelistao zagrebački Ilustrovani list od 1914. do 1918. godine. Fotografija koju pominjete, ali drugačija i „bogatija“, objavljena je u broju 40, oktobra 1914. godine. Ispod nje stoji: „Šančevi naših vojnika na Drini, u kojima se dočekuje neprijatelj, a u kojima se također po više noći spava“. Na fotografiji se vidi Broz kako, kao snajperista, vreba žrtvu, a iznad rova, takođe jedan snajperista, vreba žrtvu. Jedan od prisutnih vojnika, ili starešina, nešto štapom, pored Broza, takođe pokazuje u pravcu srpskih položaja. Predlažem Vam da Vi, ili novinar koga odredite, prelista taj list od početka do kraja i sačini članak sa bogatim ilustracijama, apr. pod naslovom „Zagrebački Ilustrovani list o ratu protiv Srbije 1914-1918“. Tu biste našli fenomenalne dokaze njihovih zločina, brojne fotografije, pesme posvećene „vražjoj diviziji“ i njenim bojovnicima, itd. Ova fotografija je napravljena u predahu borbe na Drini otpočete septembra meseca i pre bitke na Mačkovom kamenu i povlačenja srpske vojske do G. Milanovca kada je u decembru usledila Mišićeva kontraofanziva.

S poštovanjem, D. Aranitović

Ispravka U prošlom broju „Istorije“ na strani 17 ispod fotografije Mare Branković potpisano je da je ona sestra despota Đurađa Brankovića... Kao što se jasno vidi i iz teksta „Oslepljenje Grgura i Stefana Brankovića“ Mara je bila ćerka Đurađa Brankovića. Zbog ovog previda izvinjavamo se čitaocima i autoru teksta.

4 Istorija

strane 44–49

Nedeljnik „Leskovački glasnik“ (1921-1941) najznačajniji je medij u međuratnom periodu za podučje Leskovca i njegove najšire okoline. U situaciji kada je više od polovine stanovništva nepismeno, tiraž ovog glasila je dostizao i do 2.000 primeraka, što dovoljno govori o njegovom uticaju. Izašlo je oko 1.000 brojeva „Glasnika“ i skoro u svakom broju objavljena je barem po jedna vest o vlasotinačkom srezu. Mi smo za ovu priliku odabrali sadržaje koji bi mogli biti zanimljivi današnjem čitaocu, s posebnim osvrtom na komšijske trzavice između ekonomski nadmoćnog Leskovca i tradicionalnog Vlasotinca sa slavnom ratničkom prošlošću.

Dobitnici nagrada Knjigu „Srpske srednjovekovne zastave“ autora Nikole Giljena (izdavač Fond „Princeza Olivera“, tel: 0 11/ 381 83 81, [email protected]) dobili su Jelena Filipović iz Kuzmina, Miloš Kukić i z Stepojevca i Vladan Lozanović iz Beograda.

Knjige na popustu PRODAJEM knjige (fotomonografije i dr.), luksuzna izdanja, tvrdi povez, po povoljnim cenama: Momir S. Pavlićević, Radivoje S. Jevtić, „Privredna komora Srbije 1857 - 2007“, 600 dinara Nebojša Popov, Srpska strana rata (sve o raspadu SFRJ), 500 dinara Arčibald Rajs, „Zločini nad Srbima u Velikom ratu“, priredio dr Miloje Pršić, 700 dinara Mari-Žanin Čalić, „Istorija Jugoslavije u 20. veku“, 700 dinara General Veljko Antunović, „Kosovska bitka velika srpska pobeda“, 600 dinara Olivera Katarina, „Aristrokratsko stopalo“, biografija, 400 dinara Marko Vrbica „Dejan Stanković“, o životu i karijeri fudbalskog asa, 800 dinara Kontakt: 064/1626-663

DECEMBARSKA DECA/Marko Murat

Srpski slikar iz Dubrovnika Na velikoj međunarodnoj izložbi u Parizu 1900. godine, koja je na simboličan način nagovestila rađanje novog doba, našli su se brojni izlagači iz celog sveta prikazujući dostignuća u raznim oblastima i delatnostima. Među umetničkim delima u srpskom paviljonu izložbe jasno se, po veličini i načinu slikanja, izdvajalo veliko platno mladog srpskog slikara iz Dubrovnika Marka Murata (1864-1944) s temom „Dolazak cara Dušana u Dubrovnik”. To je delo, u svakom slučaju, obeležilo njegov život

crtanja u Prvoj muškoj gimnaziji. Iste godine priređuje i prvu samostalnu izložbu u prostorijama Građanske kasine, a 1898. i drugu vrlo zapaženu izložbu na istom mestu. Uloga Marka Murata u razvoju umetničkog života u Beo− gradu na prelazu 19. u 20. vek nesumnjivo je velika. Bio je je− Bio je i učitelj crtanja dan od osnivača društva umetnika „Lada” i redovno je izlagao kraljeviću Aleksandru Karađorđeviću, 1903/1904. na prvim izložbama ovog društva, a potom i društva srpskih i hrvatskih umetnika „Medulić”. Učesnik je jugoslovenskih umet− ničkih izložbi do Prvog svetskog rata, a bio je i sekretar Odbo− ra za organizaciju umetničkih poslova u Srbiji i jugoslovenstvu arko Murat je rođen u mestu Luka na ostrvu od 1911. do 1913. godine. Takođe, jedan je od osnivača Šipanu, kod Dubrovnika 30. decembra 1864. Umetničko−zanatske škole u Beogradu i njen dugogodišnji Nižu i višu gimnaziju završio je u jezuitskom profesor na predmetu „slikanje po prirodi”. Za vreme Prvog seminarijumu u Dubrovniku. Dane bezbrižnog svetskog rata bio je u Dubrovniku, gde je hapšen i proganjan detinjstva i rane mladosti provodio je s drugo− (kao Srbin, katoličke veroispovesti) od austrijskih vlasti. U Be− vima na Šipanu i u Dubrovniku. Godine 1887. odlazi u Minhen ograd se vraća 1919. i učestvuje u osnivanju Udruženja likov− na studije slikarstva koje završava posle šest godina s radom nih umetnika. Već naredne godine izabran je za člana Srpske pod nazivom „Cveti u Dubrovniku“. Tokom boravka u Minhenu kraljevske akademije. Potom je na predlog ministra prosvete upoznao je Velimira Teodorovića, vanbračnog sina srpskog Kraljevine SHS, imenovan za upravnika novoosnovanog kneza Mihaila Obrenovića, koji je kao dobar poznavalac umet− „Nadleštva za umjetnost i spomenike” u Dubrovniku kao glav− nosti pomogao njegovo školovanje. Početkom 1894. godine ni konzervator umetničko−istorijskih spomenika Dubrovnika i Murat dolazi u Beograd i biva postavljen na mesto nastavnika okoline. Na tom mestu ostaće do odla− ska u penziju u proleće 1932. godine. Družio se s mnogim poznatim lično− Težnja za oslobođenjem stima iz kulturnog života Beograda, Za veliku istorijsku kompoziciju „Ulazak (Dolazak) cara Dušana u Dubrov− Dubrovnika i Zagreba, između ostalih nik“ Marko Murat je dobio bronzanu plaketu na svetskoj izložbi u Parizu s Urošem Predićem, Ðorđem Jova− 1900. godine. U ovaj rad umetnik je ugradio težnju za oslobođenjem Dubor− novićem, Ristom i Betom Vukanović, vnika od austrougarske vlasti. Sliku (dimenzija 320 x 500cm) poklonio je kra− Ivanom Meštrovićem, Bogdanom Po− lju Aleksandru Karađorđeviću, jer je želeo da, kako je zabeležio na jednom povićem, A. G. Matošem, Lujom i mestu, „kralj srpski kad god prođe pored te slike seti se Dubrovnika koji čeka Ivom Vojnovićem... Slikao je najviše oslobođenje”. Krajem Prvog svetskog rata austrijske vlasti odnele su prili− pejzaže iz Dubrovnika i njegove oko− kom povlačenja iz Beograda sliku sa sobom, ali je ona pronađena u Mađar− line, a radio je i istorijske kompozicije skoj i vraćena 1922. godine, te smeštena u zgradu Novog dvora. Slika je pre− kao i portrete. Izlagao je i u inostran− trpela izvesna oštećenja, pa je i Murat pozvan da dođe iz Dubrovnika i uradi stvu − u Sofiji, Minhenu, Parizu, Ri− neophodne popravke. Po okončanju Drugog svetskog rata slika je predata mu, Beču, Londonu... Umro je u Du− Narodnom muzeju u Beogradu gde se i danas nalazi. brovniku, 14. oktobra 1944. Slavica Danilović

M

Istorija 5

KALENDAR/DECEMBAR 1. decembar 1925. U Londonu potpisan „Lokarnski spora− zum“. Na osnovu pregovora održanih od 5. do 16. oktobra u Lokarnu u Švajcar− skoj, između Nemačke, s jedne strane i Britanije, Francuske, Belgije, Poljske i Čehoslovačke, s druge, čime su garanto− vane odredbe Versajskog mira i nepovre− divost novih granica u Evropi. Sporazum je odbacio Hitler zauzimanjem Rajnske oblasti 1936 − do tada demilitarizovane.

2. decembar 1814. Umro francuski pisac Donasjen Alfons Fransoa de Sad, poznat kao Markiz de Sad. Bio je čuven po ras− kalašnom živo− tu i raznim na− stranostima, pa je od njegovog prezimena sko− van termin sadizam. Manje je poznata njegova politička uloga, bio je veliki prista− lica revolucije i krajnje isključivi neprijatelj hrišćanstva. Francuski car Napoleon I na− redio je da ga zatvore u šarantonsku bol− nicu kao duševno obolelog. Najpoznatija dela su mu romani „Justina“, „Žilijeta“i „120 dana Sodome“.

3. decembar 1869. Rođen srpski pravni stručnjak Slobodan Jovanović, profesor univerziteta, pred− sednik vlade Kraljevine Jugoslavije, predsednik Srpske kraljevske akademi− je. Jovanović je najznačajniji srpski prav− ni pisac i teoretičar države u 20. veku. Njegovi istoriografski radovi takođe su neprevaziđeni. Posle Drugog svetskog rata osuđen je u odsustvu na 20 godina robije, kao „ratni zločinac“ na procesu Draži Mihailoviću i do kraja života ostao je u emigraciji u Britaniji. Smatran je jed− nim od najvećih svetskih autoriteta u oblasti teorije ustavnog prava.

4. decembar 1841.

U Beogradu u „Pozorištu na Ðumruku“ održana prva predstava − izvedena dra− ma Jovana Sterije Popovića „Smrt Stefa− na Dečanskog“. Pozorište je organizo− vao srpski režiser, scenograf, glumac, pisac i prosvetni radnik Atanasije Nikolić. Pozorište na Ðumruku se održalo samo godinu dana.

5. decembar 1929. Stvorena „Viteška organizacija Soko Kraljevine Jugoslavije“. U novostvorenu nacionalnu sokolsku organizaciju Jugo− slavije utopljena su prethodno ukinuta društva „Jugoslovenski soko“, „Hrvatski soko“, „Orao“ i „Srpski soko“.

6. decembar 1917. U sudaru francuskog broda „Mon Blan“ natovarenog eksplozivom, uključujući 5.000 tona TNT, s belgijskim brodom „Imo“ u luci grada Halifaks u Kanadi, po− ginulo više od 1.500 ljudi, oko 8.000 ra− njeno i veliki deo grada je razoren.

Afrička država Tanganjika stekla nezavi− snost u okviru Britanskog komonvelta, s premijerom Džulijusom Njerereom, a istog dana 1962. postala republika. Ubrzo − 1964. Tanganjika će sa sused− nim Zanzibarom obrazovati Tanzaniju.

10. decembar 1868. Prvi semafori za regulisanje saobraćaja u svetu počeli da rade u Londonu, na tr− gu ispred zgrade parlamenta.

11. decembar 1931. 7. decembar 1890. Rođen srpski pisac i bota− ničar Stevan Jakovljević, profesor Uni− verziteta u Beogradu i rektor od 1945. do 1950. Završio je Filozofski fakultet u Be− ogradu. Kao oficir srpske vojske borio se u Prvom svetskom ratu, a u Drugom svetskom ra− tu bio je u italijanskim i nemačkim zaro− bljeničkim logorima. Književno ime i po− pularnost stekao je romanom „Srpska tri− logija“ koji čine „Devetsto četrnaesta“, „Pod Krstom“ i „Kapija slobode“. Pisao i romane („Smena generacija“, „Velika za− buna“, „Likovi u senci“) i dela iz botanike („Studije o biljnom svetu Prespanskog je− zera“, „Makrofitska vegetacija Ohridskog jezera“, „Sistematika lekovitog bilja“).

8. decembar 2000. Porota u Tenesiju zaključila da ubistvo američkog borca za ljudska prava afričkog porekla Martina Lutera Kinga 32 godine ranije nije akt atentatora poje− dinca, kako glasi zvanična verzija, već rezultat zavere.

6 Istorija

9. decembar 1961.

Usvojen Vestminsterski statut, prema kojem su dominioni Velike Britanije ste− kli potpunu zakonodavnu nezavisnost. Dominioni su bili teritorije u sastavu Bri− tanske imperije s najvećim nivoom sa− mostalnosti, poput Kanade, Australije, Novog Zelanda.

12. decembar 1896.

Srpsko učiteljsko društvo osnovalo u Beogradu Školski muzej, kasnije nazvan Pedagoški muzej.

13. decembar 1816. Rođen nemački industrijalac i pronalazač Ernst Verner fon Simens, koji je s trojicom braće osnovao gigant− sku kompaniju „Simens“. Pro− našao je 1846. telegraf s kazalj−

DECEMBAR/KALENDAR kom, 1866. dinamo−mašinu, a 1879. električni tramvaj.

21. decembar 1375.

U Prvom svetskom ratu na Zapadnom frontu stupilo na snagu legendarno ne− zvanično „božićno primirje“ kada je grupa britanskih i nemačkih vojnika obustavila paljbu, izašla iz rovova i susrela se na ničijoj zemlji između zaraćenih strana.

14. decembar 1911. Norveški istraživač Rual Amundsen po− stao prvi čovek koji je stigao na Južni pol, pretekavši konkurenta, engleskog polarnog istraživača Roberta Skota, koji je na Južni pol stigao 18. januara 1912.

26. decembar 1871.

15. decembar 1801. Dahije ubile beogradskog valiju Hadži Mustafa pašu i potom zavele strahovla− du u Beogradskom pašaluku, što je 1804. izazvalo Prvi srpski ustanak.

16. decembar 1773. Nezadovoljna visokim uvoznim carina− ma i britanskom kolonijalnom vlašću, grupa američkih kolonista, obučena po− put Indijanaca, pobacala u bostonskoj luci u more sanduke čaja s jednog bri− tanskog broda. Taj događaj, kasnije na− zvan „Bostonska čajanka“, nagovestio je Rat za nezavisnost SAD, započet 1775.

17. decembar 1894. U Beogradu Lovačko udruženje donelo prva lovačka pravila u Srbiji, kako bi bila očuvana korisna divljač i potpomognuto „umnožavanje blagorodne divljači“.

18. decembar 1940. Tajnim planom pod šifrom „Operacija Barbarosa“, vođa Nemačke Adolf Hitler naredio u Drugom svetskom ratu Gene− ralštabu nemačke armije da pripremi in− vaziju na Rusiju.

25. decembar 1914.

Umro italijanski pisac Ðovani Bokačo, autor zbirke od 100 novela − „Dekame− ron“, remek−dela italijanske proze. Na to delo, u osnovi antiklerikalno, oslanjali su se kasnije Molijer, Šekspir, pa i Držić. Napisao je i niz književnih dela u duhu tradicije srednjovekovnog viteškog ro− mana i više mitološko−alegorijskih rado− va.

22. decembar 1988. Južna Afrika, Kuba i Angola potpisale u UN sporazum kojim je Namibija, posled− nja kolonija u Africi dobila nezavisnost. Ta bivša nemačka kolonija, od Prvog svetskog rata bila je pod upravom Južne Afrike.

23. decembar 1943. Vrhovna komanda savezničkih snaga za Sredozemlje i Nacionalni komitet oslo− bođenja Jugoslavije postigli u Drugom svetskom ratu sporazum o prihvatanju jugoslovenskih izbeglica. Dogovoreno je njihovo prebacivanje u severnu Afriku i na Sinaj.

Izašao prvi srpski teatarski list „Pozo− rište“, pokrenut od strane Srpskog na− rodnog pozorišta u Novom Sadu (osno− vano 1861). List je, s povremenim preki− dima, izlazio do 1908.

27. decembar 1941. Sporazumom da bugarska fašistička ar− mija okupira delove Nedićeve Srbije, u Sofiji su u Drugom svetskom ratu za− vršeni nemačko−bugarski pregovori. Bu− garske okupatorske trupe su na osnovu tog sporazuma ubrzo zaposele niški, moravski, kruševački i zaječarski okrug kako bi pomogle nemačkim okupacio− nim trupama.

28. decembar 1908. U zemljotresu koji je razorio Mesinu, drugi najveći grad na italijanskom ostrvu Siciliji, poginulo više od 82.000 ljudi.

29. decembar 1753.

24. decembar 1818. 19. decembar 1793.

Francuski general Napoleon Bonaparta izvojevao prvu značajnu vojnu pobedu, potukavši Engleze i zauzevši Tulon, što je bio njegov prvi korak ka preuzimanju apsolutne vlasti u Francuskoj 1799.

20. decembar 1860. Južna Karolina se prva od 11 južnih ro− bovlasničkih država otcepila od SAD, što je bio uvod u četvorogodišnji Ame− rički građanski rat započet 1861.

Rođen engle− ski fizičar Džejms Pre− skot Džul, po− znat po zako− nu o toploti koji razvija struja u pro− vodniku i po eksperimen− talnom od− ređivanju me− haničkog ekvivalenta toplote. Njemu u čast međunarodna merna jedinica za energiju, rad i količinu toplote nazvana je „džul“ (oznaka J). Termodinamički proces pretvaranja toplotne energije u mehaničku, na osnovu kojeg rade turbo− mlazni avioni, nazvan je „Džulov ciklus“.

U Petrovaradinu otvorena prva pošta. U to vreme na prostorima monarhije Hab− zburga bilo je oko 50 poštanskih stani− ca. Petrovaradinska pošta opsluživala je obe obale Dunava, dakle i Novi Sad. Garnizon u Petrovaradinu bio je tada je− dan od najvećih u habzburškum zemlja− ma.

30. decembar 1915. Nemačka podmornica torpedovala kod Krita u Prvom svetskom ratu britanski putnički brod „Persija“, usmrtivši 330 od 501 putnika i člana posade.

31. decembar 1968. Supersonični sovjetski putnički avion „TU−144“ obavio prvi let, nekoliko mese− ci pre britansko−francuske supersonične letelice „konkord“.

Istorija 7

BORBA ZA VLAST

Knjaz Nikola nesuđeni srpski vladar Kako je tajnim ugovorom iz 1866. godine bilo predviđeno da u slučaju da srpski knez Mihailo konačno bude bez poroda na srpski presto dođe knjaz Nikola, s tim da Crnu Goru prisajedini Srbiji, ali i šta bi se desilo ukoliko srpski knez dobije naslednika. Međutim, posle ubistva kneza Mihaila u Topčideru 1868. godine, ministar vojni Milivoje Petrović Blaznavac, na srpski presto dovodi maloletnog Milana Obrenovića, a tajni ugovor ostaje mrtvo slovo na papiru

I

storija je puna neočekivanih obrta i neispunjenih težnji, pobednika i gubitnika. Sudbinom, ponekad i nepred− viđeni likovi iskoče iz senke i postanu glavni akteri do− gađaja u kojima su, očekivano, trebalo da budu samo po− smatrači ili sporedni učesnici. U mnogim dinastijama kru− na dođe na neplaniranu glavu, mnoge bitke dobiju zamenici. Tako je rodonačelnik dinastije Karađorđević mogao da ne bu− de ustanički vođa (izabran tek u trećem izboru jer su to odbili Stanoje Glavaš i Teodosije Marićević); Aleksandar Ujedinitelj je na presto stigao po abdikaciji prvog prestolonaslednika, sta− rijeg brata Ðorđa… I knez Mihailo je iz senke došao na presto – na mesto teško bolesnog brata Milana, koji je kneževao samo dvadese− tak dana do smrti (od 13. jula do 8. juna 1839) ne navršivši ni 20 godina života, a ni mladi Mihailo (1823) se nije dugo nak− neževao jer je, u seriji dinastičkih prevrata, 25. avgusta 1842. morao da prepusti presto knezu Aleksandru, Karađorđevom

8 Istorija

sinu. Tokom boravka u Evropi, gde je sticao obrazovanje i is− kustvo, 1853. godine sklopio je brak sa osam godina mlađom mađarskom groficom Julijom Hunjadi. Sticajem okolnosti, 18 godina kasnije, posle smrti svog oca Miloša Velikog, vratio se na presto 14. septembra 1860. godine. Iste godine, u tadašnjoj drugoj srpskoj državi, Crnoj Gori, na presto je došao Nikola Petrović, dvadesetogodišnji sin voj− vode Mirka Petrovića Njegoša, starijeg brata crnogorskog knjaza Danila, Njegoševog naslednika. Sticajem okolnosti, sudbine ove tri dinastije (Karađorđevići, Obrenovići i Petrovići) ubrzo će se pretvoriti u skoro nerazmrsiv koloplet spajanja i sukoba, često kvašen krvlju. U dinastičkim intrigama i surovim prevratima, uveliko su imala učešća još tri carska dvora: bečki, ruski i rimski. Nikola Petrović, što se potomstva tiče, s knegi− njom Milenom, nije „sedeo skrštenih ruku“ – deca su stizala kao sa trake: Zorka (1964), Milica (1866), Anastasija (1868), Danilo (1871), Jelena (1873), Ana (1874), Sofija (1876), Mirko

BORBA ZA VLAST (1879), Ksenija (1881), Vjera (1887) i Petar − jedanaestoro potomaka. Na drugoj strani, ni u izgnanstvu, gde su ispočetka živeli kraj Dunava, ni kao kneževski par, Mihailo i Julija nisu poda− reni porodom. Što zbog te činjenice, što zbog tajne vanbračne veze s Karlom Arenbergom (koja je započela još 1862, u vreme Julijinog „lečenja“ po evropskim banjama), njihov brak je raskinut spora− zumno 18. novembra 1865, i Julija se konačno vratila u Austrougarsku. Kolale su glasine da knez boluje od venerične bolesti, i da je on „krivac“ za izostanak poroda, ali Julija ni u drugom braku sa princom Karlom od Arenberga nije rodi− la. Srbija se, dakle, uz mnogo drugih teških okolnosti, suočavala i sa na− sleđem prestola, i to je, svakako, priti− skalo kneza Mihaila.

Tajni ugovor između kneza Mihaila i kneza Nikole iz 1866.

Pravo Petrovića na presto

i drugačije suditi) verila za svog ujaka, i došlo bi do svadbe, upr− kos mnogim protivljenjima, da 10. juna 1868. godine u Topčider− Vođen time, a oba vladara su bila svesna opadanja turske skom parku Mihailo nije pao ustreljen od zaverenika (pala je i se− moći i skorih prilika koje bi mogle doneti potpuno oslobođenje stra − tašta Anka); Katarina i pratilac Svetozar (sin Ilije) Ga− uz zajedničku borbu, on je sledeće, 1866. godine, posle dugo− rašanin su ranjeni; služitelj Mita, i Tomanija, trajnih pregovora, 23. septembra sklopio žena Jevrema Obrenovića, majka Anke i ba− Tajni ugovor sa knjazom Nikolom (potpisao ka Katarine su pobegli. Atentatori − Ðorđe i ga je i senator Petar Vukotić), kojim je pred− Kosta Radovanović, Lazar Marić i Stanoje viđeno da u slučaju da srpski knez Mihailo Rogić su brzo pohvatani, istog popodneva konačno bude bez poroda na srpski presto osuđeni zajedno s Pavlom Radovanovićem i dođe knjaz Nikola, s tim da Crnu Goru prisa− još dva zaverenika i preko noći streljani. jedini Srbiji, i tim činom je u borbu za srpski Ipak, kao glavni organizator zavere optužen presto uveo treću dinastiju. U ugovoru se je knez Aleksandar Karađorđević u izgnan− kaže i da „u slučaju uspeha (rađanja nasled− stvu. Sudio mu je sud u Pešti, tokom tri godi− nika kneza Mihaila), knjaz Crne Gore pri− ne, i osudio ga na osam godina zatvora, ali družiće Crnu Goru srpskoj državi i priznati je Vrhovni sud poništio presudu. knjaza Mihaila za vladaoca, a on će (knjaz Sada je bila prilika da knjaz Nikola Nikola) imati tada sjajno položenje u toj ostvari svoju nameru dolaska na srpski pre− državi, i njegova porodica – zadržaće se sa− sto, koji mu je potvrđivao i tajni ugovor − jav− dašnjem knjazu Crne Gore rang princa vla− nost u Srbiji, zgrožena ubistvom kneza Mi− dajuće porodice i mesto prvo posle knjaza i haila nije želela novi povratak Ka− princa naslednika kako bi bilo i spominjanje rađorđevića, a Obrenovići su bili bez na− imena po prilikama. Srpski knez Mihailo Obrenović od slednika – mada je i podrška vlasti bila na Knjaz Nikola se, potpisujući ovaj tajni 1839. do 1842. i od 1860. njihovoj strani. Još se telo Mihaila nije ni ugovor, vodio dvema činjenicama – uvere− do 1868. ohladilo, a Ilija Garašanin je (iako nije bio njem da će srpski presto ipak ostati jalov i više predsednik vlade) sazvao ministarsku činjenicom da su Petrovići bili već duže od sednicu i odmah proglasio srpski presto „upražnjenim“. Zani− dva veka na vlasti u drugoj srpskoj državi te imaju više prava na mljiv je i podatak da se stari Garašanin sreo u Topčideru s kne− presto od „skorojevićkih“ dinastija Karađorđevića i Obrenovića. zom Mihailom nepun sat pre atentata i odbio njegovu molbu da Ponižen i rastrzan zbog Julijinog neverstva, koje je praćeno zajedno prošetaju. i optužbama o njenoj špijunaži, gubitnik u intimnoj drami, Mihai− lo se polako prepuštao prilici za utehu − na nesreću, bliskoj Debeli dečak - novi vladar rođaci Katarini Konstantinović. Još kao mladić, Mihailo je, po svedočenjima iz tog doba, bio na ivici incesta s njenom majkom U centar zbivanja ulazi novi presudni lik, pukovnik Milivoje (tada devojkom i jednom od najobrazovanijih Srpkinja, Ankom, Petrović Blaznavac, ministar vojske. Pozivajući se na Zakon o ćerkom njegovog rođenog strica Jevrema Obrenovića, dakle, nasleđu iz 1859. (tada je Miloš Veliki još živeo, ali se slutilo o iz− vezom u drugom kolenu). Sada je Anka, u međuvremenu osta− ostanku Mihailovog naslednika), koji je dozvoljavao mogućnost la udovica, i sama svesno gurala svoju kćer u ruke Mihaila videći nasleđa od linija Jevrema i Jovana Obrenovića – Blaznavac je je kao vladarku. Tako se lepa sestričina (kako je savremenici u noći 10/11. juna proglasio maloletnog Milana Obrenovića (si− opisuju − mada se o njenoj lepoti iz današnje perspektive može na Jevremovog sina Miloša), i položio u njegovo ime zakletvu.

Istorija 9

BORBA ZA VLAST na, začinjena bludničenjem, kockom, in− trigama i ponekim ubistvom (Jevrema Markovića, npr. 1878, čija je žena Jelena izvela neuspeli atentat na Milana oktobra 1882). Nepunih 10 godina kasnije (22. februara) Milan se proglasio za kralja.

Milan znao za konkurenciju Iako je mladog Petra Karađorđevića (koga je posprdno zvao „Perica“) sma− trao za glavnog konkurenta za srpski presto i slao i atentatore u vreme ratova− nja princa Petra u BiH, Milan nije zabora− vljao ni opasnost od knjaza Nikole. Lično je finansirao knjigu „Nekoliko krvavih sli− ka iz albuma Petrović−Njegoševog do− ma“ od 320 stranica, štampanu u nekoli− Krunisanje kralja Nikole i proglašenje Kraljevine Crne Gore, ko hiljada primeraka, ali mu ni knjaz Ni− Cetinje 1911. kola (koji se bavio i književnim radom − najpoznatije delo „Balkanska carica“) nije ostajao dužan, te je Istovremeno, on počinje široku akciju stvaranja podrške za svoj u Pančevu štampao knjigu koja je najružnije govorila o Milanu, čin, pa već 15. juna u štampi objavljuje kliktave telegrame iz ce− a bilo je još takvih brošura… Pritom, dinastije Petrovića i Ka− le Srbije. U pratnji ministra Ristića, 23. juna 1868 iz Pariza je vo− rađorđevića su bile u čvrstim vezama s ruskim dvorom, a Mi− zom, pred postrojenu vojsku i vladu, stigao debeli dečak u iz− lan se okretao bečkom − čak je i sina poslao tamo na vaspita− gužvanoj i neurednoj odeći – novi vladar Srbije. I dok Blaznavac vanje i školovanje. svim silama nastoji da se ustoliči za prvog namesnika (nezva− Uprkos činjenici da su ga obaveštajne službe Zapada po ničnog vladara Srbije – mada je na ministarskoj sednici već bio dolasku na presto okarakterisale kao slabog i beskarakternog imenovan namesnik Marinović) iz carskog ruskog dvora, koji čoveka sumnjive inteligencije, tokom svoje poluvekovne vla− zna za tajni ugovor, stiže nota kojom se indirektno sugeriše da davine knjaz Nikola je izrastao u respektabilnog i lukavog naslednik prestola bude knjaz Nikola (knez Aleksandar je bio državnika, koji je za sobom imao uspehe na svim poljima, što van ruskih kombinacija u tom trenutku). je njegovu težnju da bude vladar svih Srba činilo većom i real− No, još uvek uticajna Turska je protiv ovakvog rešenja, ko− nijom. Jedino što ga je činilo nesrećnim – sinove je smatrao je bi dovelo do stvaranja snažnije srpske države sa izlazom na nedoraslim, ali se treba podsetiti činjenice da se i sam more, i traži da se za kneza postavi „domorodac“, a u mladosti činio takvim. tom se stavu snažno pridružuju Austrija i Francu− Da li je veridba i venčanje Petra Karađorđevića ska, zvanično proklamujući stav da je to „unu− s najstarijom ćerkom knjaza Nikole Zorkom bila trašnja stvar Srbije“ znajući da će „Srbija za solidarnost dveju dinastija protiv Milana Obre− kneza izabrati Srbina“. novića (kako je on video), ili je to još jedan po− Tako je tajni ugovor postao mrtvo slovo na kušaj knjaza Nikole da se posredno, preko ze− papiru i izgubio na svojoj važnosti, a Blazna− ta Petra, domogne i srpskog prestola − ostaje vac, za koga se govorilo da je vanbračni sin sudu istorije (drugu od svojih kćeri, prelepu i Miloša Velikog, nekada udarna pesnica Ka− stasitu Jelenu udomio je na rimskom dvoru, za rađorđevića, tim činom je produžio vlast dina− niskog i komičnog Umberta). Tim pre, što je ru− sije Obrenović za još 35 godina. I dok je, po ski car još 1869. knjaza Nikolu darivao sabljom ondašnjim svedočenjima, četrnaestogodišnji od zlata i dragog kamenja, koja je nekada pripa− punački Milan ganjao vrapce po dvorskom dvo− dala Nemanjićima, odnosno Urošu Drugom, što je rištu, skupština je uz Ristića i Gavrilovića opkolje− knjaz shvatio kao znak izabranog vođe Srba. na vojskom, za prvog namesnika proglasila Mladi Milan Obrenović doveden Činjenica je da je knjaz Nikola insistirao da se Blaznavca. Mladi knez Milan, čiji su se vaspi− je na srpski presto posle ubistva Petar odrekne srpskog prestola, kako se više tači brzo smenjivali, a često je bio pod utica− Mihaila Obrenovića 1868. ne bi prolivala srpska krv i da je srpskom mini− jem raskalašnih dvorskih oficira, bio je i meta stru Mijatoviću predložio da kralj Milan bude isceniranog bombaškog atentata na putu ka kum. Kralj Milan (koji je i ranije odbio Petrovo pismo o pomire− pozorištu, kao upozorenja da se drži skuta namesnika; na je− nju dinastija), zgranuto je odbio ovu mogućnost otpisavši da sen, mladi knez je umalo žrtva bizarnog atentata (u klozetu ko− između Beograda i Cetinja nisu mogući bilo kakvi dobri odnosi. ji se ruši). Upozoravan od brojnih brižnika na opasnost od Bla− Odricanje od prestola Petra Karađorđevića je u stvari imalo za znavca (i na njegovu moguću nameru da preotme kneževsku cilj mogućnost ustoličenja Nikole u pogodnom trenutku i to je krunu, jer je i u njemu navodno Miloševa krv; u međuvremenu između generacijski bliskih tasta i zeta (Petar je bio mlađi samo se oženio Ankom Konstantinović, nesuđenom kneginjom kne− četiri godine) bilo jedno od semena razdora. za Mihaila), mladi knez postaje svedok vesti da je Blaznavac U strahu za krunu, Milan se sve više okreće Beču, ali kra− iznenada umro, ugušen čepovima gnojne angine. Od 22. av− ljica Natalija, Ruskinja, svom snagom se protivi učvršćivanju gusta 1872. počinje nesmetana bahata vladavina kneza Mila−

10 Istorija

BORBA ZA VLAST imalo nesagledive posledice, pre svega po bečki dvor. Išlo se dotle da su iscenirani atentati (bombe na Cetinju, suđenje cr− nogorskim studentima koji su studirali u Beogradu i bili opa− snost po knjaza Nikolu zbog traženja ustava). Balkanski ratovi i Veliki rat, u kojima su dve zemlje bile čvrste vojne saveznice, nije mnogo učinio da se odnosi između dva dvora poprave − kralj Petar nije hteo da čuje da u povlačenju ka moru prođe kroz Podgoricu, a regent Aleksan− dar i Pašić su sve činili da crnogorska vojska ne pođe njiho− vim tragom, jer su znali da pobednik kasnije uzima sve. Konačno, Veliki rat 1914. doneo je rasplet, bar što se di− nastije Petrović tiče: nakon poraza i okupacije, kralj Nikola je 1916. izbegao u Francusku. Srpske vlasti su izabrale naj− Strane sile pospešuju zavadu bolji mogući način za njegov nadzor − nesuđenoj srpskoj kneginji Kseniji podmetnuli su šarmantnog diplomatu. U Knjaz Nikola je i dalje, svom snagom i sredstvima, po− Nej, pokraj Pariza, gde je Nikola izbegao s većinom vlade, kušavao da se domogne sveukupnog srpskog prestola. U po− ali bez vojske (što znači − i bez snage), odlazili su srpski seti Engleskoj 1898, tražio je podršku o dodeli malog dela Her− pregovarači − čak i vojvoda cegovine s Manastirom Mi− Živojin Mišić − nuđena mu je leševa u kojem je bio grob Sve− kraljevska apanaža od Srbi− tog Save, što bi mu omogućilo i je, ali je knjaz Nikola pona− titulu „herceg Sv. Save“, što bi vljao samo jedno: federacija. opet u budućnosti, moglo da Čak je, po nekim izvorima, preraste u „herceg od Hercego− bio spreman i na republiku, vine“, jer je želja Nikole bila da ukoliko bi je slobodno izabra− proširi državu. Iste godine, 24. na skupština nakon rata pro− juna, o čemu piše i budim− glasila. Već sledeće godine, peštanski „Orszagos Hirijap“, sticajem okolnosti je izbačen knjaz Nikola je sklopio novi tajni i iz ruskog sedla − Oktobar− ugovor s bugarskim knezom skom revolucijom. Nestanak Ferdinandom. U tom ugovoru carske podrške Rusije (mno− stoji da će Bugarska pomoći Ni− gi su ga zvali ruskim konzu− koli da zbaci srpsku dinastiju s lom na Balkanu), i pobede vlasti (čak i vojskom) i pomogne srpske vojske uz pomoć sa− ujedinjenje Crne Gore, Srbije i veznika i snažna pozicija Ka− Hercegovine u jednu državu, na rađorđevića, ugasila mu je čijem bi prestolu bio Nikola. poslednje nade − konačno, Nakon majskog prevrata 26. novembra 1918. Skupšti− 1903, u kome su Apis i zavere− na Crne Gore optužila ga je nici ubili kraljevski par Obreno− za izdaju i oduzela mu presto vića, na presto je došao Nikolin (neki savremeni crnogorski zet Petar. Odnosi tasta i zeta istoričari čin prisajedinjenja su bili tako pogoršani da je Ni− Crne Gore novoj Kraljevini kola izostao s pompeznog pro− kvalifikuju kao „okupaciju i glašenja Petra Prvog za kralja. aneksiju od strane Srbije“). Tim činom, Nikolin unuk, dakle Svrgnuti knjaz Nikola je umro i Nikolina krv, Ðorđe, postao je u izgnanstvu, 2. marta 1921. prestolonaslednik. „Ðorđe je u Antibu, primorskom gradiću moja krv“, govorio je njegov Nikola I Petrović Njegoš, knjaz Crne Gore od 1860. do 1910, na francuskom Sredozemlju, otac Petar često, „a u Aleksan− kralj od 1910. do 1918. 12 kilometara od Kana. Sa− dru teče krv njegovog crnogor− mo 144 dana kasnije, 16. av− skog dede“. Sticajem poznatih gusta, umro je i njegov zet, Petar Prvi Karađorđević Oslo− okolnosti, kruna je 15. marta 1909 umesto na glavu Ðorđa, bodilac. Kralj Nikola je sahranjen u San Remu u ruskoj cr− dospela na glavu mlađeg Aleksandra. Tako se jedino može kvi, u državi svoga zeta, a 1989. njegove kosti su prenete u smatrati posredno ispunjenje Nikoline želje. Sledeće 1910. Ćipursku kapelicu na Cetinju. Pokušaji njegove kćeri Jele− knjaz Nikola se, uprkos protivljenju srpske vlasti, i sam progla− ne Savojske da u vreme italijanske okupacije oživi crnogor− sio za kralja. Time se ponovo izjednačio na startnoj poziciji za sku kraljevsku krunu nisu urodili plodom: njen bratanac Mi− srpski presto i titulom. Na njegovo proglašenje sada nije hailo je to odbio, a isto je učinio i ruski princ Roman Roma− došao Petar. Ne može se izostaviti činjenica da su mnoge nov, kome je takođe uputila ponudu. strane sile uticale na loš odnos dva dvora pospešujući zava− Radiša Dragićević du i tako umanjujući opasnost od srpskog ujedinjenja, koje bi

veza s Bečom, koje su mogle Srbiju da odvedu pod bečko okrilje, što je uz ostale okolnosti, dovelo do Milanove abdika− cije i dolaska maloletnog Aleksandra na presto. Knjaz Nikola, sa čijeg je dvora u međuvremenu, nakon smrti Zorke pod sumnjivim okolnostima, otišao Petar Karađorđević s decom, dolazi u posetu mladom kralju Alaksandru, i činilo se da su odnosi dve države i dve dinastije konačno na putu ozdravlje− nja. Čak je kralj Aleksandar poslao prosce za Nikolinu kćer Kseniju, ali su je na dvoru obukli kao šiparicu koja nije stasa− la za udaju. Tako je knjaz Nikola izbegao da mu se „unučići tuku oko prestola“, ali su posle toga odnosi dva dvora postali i gori nego što su ranije bili.

Istorija 11

SLAVNA PROŠLOST

Petar Karađorđević (Mrkonjić) u bosansko-hercegovačkom ustanku Naredne godine biće 140 godina od početka srpskog ustanka u Bosni i Hercegovini (1875– 1878), koji je u savremenoj srpskoj istoriografiji doživljavan i kao kopija dva srpska ustanka, odnosno Srpske revolucije od 1804. do 1815. godine. Istoriografija je dala ocenu o čitavom pokretu, poznatijem u literaturi kao Velika istočna kriza i koja je okončana dogovorom velikih sila na Berlinskim kongresu 1878. godine. Istina je da je ustanak doživeo poraz, ali je od značaja za bosanske Srbe, budući da je okončao viševekovnu osmansku vlast u Bosni. Ipak, umesto jednog, stigao je drugi strani vladar. Osmansku je zamenila austrougarska vlast. Ovaj ustanak, iako vođen u vreme vladavine Obrenovića u Srbiji i podržavan od tadašnjih srpskih vlasti, imao je kao učesnika i jednog značajnog predstavnika dinastije Karađorđevića - kneževića Petra, Karađorđevog unuka, koji će tom prilikom steći iskustva koja će mu biti od značaja po dolasku na srpski tron i kada bude predvodio srpsku vojsku. Kao što je poznato, Petar I Karađorđević, od 1903. do 1918. bio je kralj Srbije, a od 1918. do 1921. kralj Srba, Hrvata i Slovenaca.

U

stanak u Bosni 1875− 1878, prvi je „veći, snažni− ji, samostalniji i nacional− niji pokret srpskog naroda za slobodu i nezavisnost u Bosni, koji je s vremenom prerastao u nacionalnu revoluciju, u pravom smislu reči“ (Milorad Ekmečić). Kao i svaka druga nacionalna revolucija, tako je i re− volucija 1875−1878, tvrdi Ekmečić, imala za pretpostavku određenu društvenu

12 Istorija

zrelost naroda koji je nosi. A cilj naroda i njegovih vođa, bio je, pre svega, raza− ranje osmanskog feudalizma i usposta− vljanje slobodnog nacionalnog društva. Svetska istoriografija čitavo Istočno pita− nje radije sagledava u širem kontekstu rusko−turskih odnosa, pri čemu ustanak bosanskih Srba predstavlja izolovan istorijski događaj. Međutim, za zavičajnu i nacionalnu istoriju ustanak predstavlja loci communes moderne srpske istorio−

Petar Karađorđević kao Petar Mrkonjić u bosansko−hrcegovačkom ustanku

grafije. Sa stanovišta srpske istorijske nauke, ustanak predstavlja prvi značaj− niji pokret srpskog naroda u Bosni od dolaska Osmanlija u 16. veku na ove prostore. Ranije, u periodima stabilnije osmanske vlasti, srpski pokret u Bosni može se posmatrati jedino kroz haj− dučko delovanje. Srpski ustanak u Bosni, raširen od Vučjak planine na istoku do Une na za− padu, i od Save na severu do Prolog pla−

SLAVNA PROŠLOST

Petar Mrkonjić među ustanicima na gori Ćorkovači, autor slike Špiro Boćarić

nine na jugu, čine dva samostalna ustanička pokreta. Prvi, u severnoj Bosni, rasplamsao se na nekoliko mesta: Ćorkovača, Brezovača, Kozara, Lijevče, Motajica, Vučjak. Nezavisno od severa Bosne, na tromeđi Bosne, Like i Dalmacije delovao je ustanički pokret sa središtem u Crnim Potocima. Većina usta− ničkih starešina imala je hajdučku prošlost. Ostoja Janjetović Kormanoš poznat je još kao hajduk 1870. i 1871. na širem pla− ninskom prostoru Kozare, Prosare i Lijevča polja. Kako je u mladosti bio kormanoš na lađi Joce Mihajlovića prozvaše ga Kormanoš. Trvenja srpskih hajdučkih četa s muslimanskim be− govima u severnoj Bosni bila su predigra čitavog ustaničkog pokreta. Ostoja Janjetović Kormanoš tokom 1872. uglavnom atakuje na bogatije muslimane. Međutim, već tokom 1874. zapaženo je pojačano teranje hajduka, naročito okupljenih oko Kormanoša, koji je osim haj− dučije, iskazivao sve više političkog smisla. Jedno njegovo de− lovanje upereno protiv lokalnih muslimana upalilo je ustaničku vatru u čitavoj severnoj Bosni. On je 2. jula 1875. ubio zlikov− ca Hadži Aliju u Miloševu Brdu, što je navelo veliki broj srpskih seljaka da popale brojne muslimanske čardake ispod Kozare, a zaptije (upravnici oblasti, nap. ured.) da 14. i 15. avgusta 1875. započnu hajku na uglednije ljude iz Svinjara i Miloševa brda. Pomoć u zbrinjavanju i naoružavanju Kormanoševe družine dolazila je od Kirila Hadžića. Ovog kaluđera Manasti− ra Moštanica, rodom iz Januzovaca kod Podgradaca, u obez− beđenju oružja pomagali su Karajzovčani pop Popović i Ru− vim Bubnjević, sveštenici iz Podgradaca, kao i mladi hajduk Jovo Mitraković iz Gradiške. Početak ustanka u Bosni, prema Miloradu Ekmečiću, vezan je za tri osnovna činioca: vesti o ustanku u Hercegovini, po− većanje zakupa jedne desetine i hapšenje uglednijih seljaka od strane zaptija. U jednom svom proglasu ustanici iz Kozare pri− zanaju da je podsticanje akcije dolazilo sa strane, pre svega iz Hercegovine za ustanike u Bosni da se, kako kažu, „i oružja i rata s Turcima late“. Povećanje zakupa desetine, osnovni egzistencijalni motiv za otpočinjanje ranijih pokreta, predstavlja snažnu inspiraciju i

za ovaj ustanak. Takođe hapšenje uglednih seljaka, srpskih knezova i opštinara, kao i trgovaca iz Banjaluke i Gradiške za− palilo je fitilj, koji turska vlast nije mogla da ugasi pune tri go− dine, od Preobraženja 1875. do Preobraženja 1878. godine. Kraljević Petar Karađorđević, koji će se u bosanskom ustanku pojaviti kao Petar Mrkonjić, pre ustanka živeo je u Francuskoj. Po svršenoj višoj vojnoj školi, kao učesnik francu− sko−nemačkog rata i pripadnik XV francuskog korpusa, Petar

Petar Petrović Pecija, jedan od ustaničkih vođa

Istorija 13

SLAVNA PROŠLOST „Kara“, kako su ga zvali Francuzi, dokazao se izuzetnom hra− brošću u bitkama kod Orleana i Vilerseksela, 9. januara 1871. Nakon rata odlikovan je ordenom Legije časti. U tom ratu bio je čak i zarobljen, ali je uspeo da pobegne. On je najpre došao u Zagreb kod trgovca Ilije Guteše, koji ga je odmah poslao na Brezovaču, a po dolasku u ustanak krio se iza nekoliko pseu− donima, kao što su: Petrović, Senić, Zorić, Sonino, da bi na kraju odabrao Mrkonjić, nadimak legendarnog hajdučkog juna− ka iz narodne poezije. Teren je poznavao od ranije, jer je u te krajeve dolazio kod Manojla Hrvaćanina, prijatelja sa studija u Švajcarskoj. Tadašnje novine poredile su ga s Don Karlosom, koji je početkom 70−ih pokušavao četovanjem da povrati pre− sto u Španiji.

Svakodnevna obuka boraca Za glavni cilj u ustanku Petar Mrkonjić odredio je osvajanje Bužima i Krupe, kako bi dublje prodro u Bosnu i spojio se sa ostalim delom ustanika. Pre Jamničke skupštine Petar Mrko−

njić boravio je na Brezovači, da bi nakon odluke skupštine, stacionirao svoju četu prvo na Prolomu, a u maju prešao na Ćorkovaču, planinski kompleks od 604 metra nadmorske visi− ne, na samoj granici Austrougarske i Turskog carstva. Od 350 ustanika, koliko je bilo u četi, na smotri održanoj na Ćorkovači 16. maja 1876. ostalo je samo 63. Brezovača, šumoviti brežuljak u obliku potkovice, nalazila se na dnu ugla Banije, koji zadirući duboko u Bosnu, deli bihaćku Krajinu od Novog na Uni. Na dnu potkovice je vrh brega, koji se strmo spušta prema dolini Une, gde je bio smešten ustanički logor. Okružen muslimanskim naseljima, logor u Ćorkovači nije imao fizičku vezu s ustanicima južno od Une, tako da je borba Mrkonjiće− vih ustanika bila usmerena na probijanje linije oko Vrnograča i Bužima. Za zamenike imao je izvesnog Ranka, Petra Golubo− vića Crnogorca, popa Ðoku Karana i Slovenca Aleksandra To− mana. Kasnije je preuredio čete i za zapovednike manjih četa odredio: Iliju Ševića, Stojaka Drobca, Nikolu Medića, Jovu Mrkšića, Jovu Gogića i Jovicu Šarca. Kao profesionalni vojnik odredio je zaduženja pojedinaca, tako da su u četi bili komandir straže, ku− var, čuvar barutane, trubač, nabavljač hrane, patrola, konjušar, stražari u Mrko− njićevoj četi, kao i kod Goluba Babića bi− lo je dosta dotadašnjih graničara. Užem ustaničkom veću, smeštenom u Mrko− njićevoj kolibi, prisustvovali su podzapo− vednici, a na širem veću sve četovođe. Edukovanje četovođa bila je česta prak− sa Petra Mrkonjića. Učio ih je o razvijanju bojne linije, kao i rukovođenju četama u toku borbi. Ustanici su svaki dan vežbali na Kecmanovom brdu. Na znak vojničke trube čete su se postrojavale, da bi Petar Mrkonjić išao od jedne do druge i po− dučavao ih vojnoj disciplini.. Imao je i po− silnog, najpre Jeftu Miškovića, koji je ubr− zo poginuo, a posle Lazara Škrbića Ra− vura. Stroga disciplina, naučena u Fran− cuskoj, primenjivana je i među ustanici− ma. Četovođu Jovicu Šarca Mrkonjić je strogo kaznio zbog izdajstva u borbi kod Kule. Održao mu je lekciju iz istorije, op− tuživši ga da je Branković i izdajnik, da bi ga zajedno sa tridesetak ustanika oterao iz logora. Za većinu ustanika Petar Mrko− njić nije se libio da kaže da su „veliki ju− naci na rečima, ali na delu da Bog saču− va!“ (D. Živojinović, Kralj Petar I Ka− rađorđević, 1994). Iskovao je 1876. me− dalju sa svojim likom na jednoj strani i natpisom Petar Karađorđević, dok je na drugoj pisalo: sloboda, jednakost, brat− stvo, sa zastavom i tekstom Složno na Kosovo 1389 −1876. Pretpostavlja se da je izradio oko 40 000 ovih medalja.

Logor na Ćorkovači Petar I Karađorđević, kralj Srbije

14 Istorija

Kako navodi Bratislav Teinović u knji− zi „Srpski ustanak u Bosni 1875−1878“ (Muzej Republike Srpske, Banjaluka

SLAVNA PROŠLOST 2006), ustanički logor na Ćorkovači, udaljen samo jedan ki− lometar od granice sa Austrougarskom, podignut je u jesen 1875. na Suvoj međi. Izbor terena bio je fantastičan. Za leđi− ma logora prostiru se guste šume Šašava, Premija i Ljubina. Poput logora u Brezovači, bio je utvrđen ukopanim rovovima koji su išli oko celog logora. Na planini Ćorkovača bila je specijalno sagrađena barutana za smeštaj i čuvanje baruta od vlage. Udaljena samo nekoliko metara od Mrkonjićeve kolibe−brvnare, barutana je bila „sasečena“ od klada i zale− pljena zemljom. Naokolo je bio opkop da voda ne kvasi ba− rut kada pada kiša. Skromna Mrkonjićeva koliba, udaljena oko 40 metara od Suve međe, bila je pokrivena granama i navaljcima bujadi. Mrkonjić je spavao, kao i njegovi ustanici po okolnim kolibama, na prostirci od bujadi i lišća, prosutog po bukovim žilama. U svakoj kolibi bilo je po deset ustanika. Između koliba je gorela zajednička vatra. Kao pisaći sto Mr− konjiću je služila jedna daska, usečena između dve bukve, za kojim je sedeći na tronošcu pisao. Poginuli vojnici sahra− njivani su odmah izvan šančeva. Na sve strane logora bile su straže, a najudaljenija bila je mrtva straža. Hleb im je do− lazio iz Gline, a glavna veza za hranu bio je pop Aleksa Ostojić, koji je zajedno sa svojim bratom Samuilom iz Žirov− ca, osam kilometara udaljenog od logora, bio od velike po− moći Petru Mrkonjiću i njegovoj četi u Ćorkovači. Osim u hrani, ova dvojica rodoljuba pomagalo je ustanike i u oružju koji su vešto krijumčarili do logora preobučeni u seoska ode− la. Pop Samuilo je oružje i municiju krio u jednom ambaru. Petar Mrkonjić je u logoru držao i jednog lekara. Previja− lište ranjenika nalazilo se u nekoj štali, odakle su ranjeni dalje prebacivani u glinsku bolnicu. Neposredno pred odlazak iz lo− gora, 1. juna 1876, Petar Mrkonjić je utvrdio čitav logor min− skim poljem. Ovaj sistem logorovanja prisutan je i kod drugih četa. Recimo, u logoru na Brezovači, gde je tokom jula 1877. bilo stacionirano oko 300 ustanika, svi vojnici imali su kolibe okružene iskopanim šančevima, koje su ih prvenstveno štitile od kiša. A Prološko−livanjska četa je zimu 1875/1876. provela u „ševernatim potleušastim“ kolibicama. I ustanici kod Prijedo− ra i na Kozari bili su krajem septembra 1875. ušančeni. Glavni ustanički stan (Generalštab) bio je nakon poraza u Crnim Potocima premešten iz Kravljaka pod planinu Uilicu (kod Grahova). Ustanici su na širem području ove planine sagradili kolibe. Problem je predstavljao dim, kojeg je bilo u kolibama to− liko, kako kaže Vladimir Krasić (Ustanak u Bosni od 1875− 1878, Novi Sad 1884), da se „i pored zdravih očiju bilo slepo“.

dić, U duhu Garašaninovih ideja − Srbija i neoslobođeno srp− stvo 1867−1876, 1994). Pre ustanka Ilija Guteša je uvaženi tr− govac žitom i brašnom, kao i poslanik u Hrvatskom saboru do hapšenja 1861. (bio u zatvorima u Olomoucu, Jozefštatu i Te− rezijenštatu), pod optužbom da pobunjuje srpski narod u hr− vatskoj Krajini i Bosni. Osim Ilije Guteše na skupštini su naj− više govorili Vaso Pelagić, Vaso Vidović i Simo Bilbija.

Jamnička skupština Prva skupština ustaničkih vođa održana je na pravoslavni Božić 1876. u srpskoj školi u selu Jamnica, kod Dvora na Uni, na Baniji. Prisustvovalo je oko 80 predstavnika iz Motajice, Pa− stireva, Kozare, kao i razni predstavnici odbora za pomaganje ustanka. Od Glavnog odbora iz Nove Gradiške skupštini su prisustvovali: Jovo S. Bilbija, Spasoje Babić i Vaso Vidović. Prisutni su bili i odborski poverenici: Vaso Pelagić i Simo Bil− bija, kao i Vasa Toskić, član Glavnog odbora iz Beograda. Skupštinom, koja je bila smeštena u jednoj školskoj učionici, predsedavao je zagrebački trgovac i potpredsednik zagre− bačkog odbora Ilija Guteša. Pod pseudonimom Eduardo Albi− ni Ilija Guteša je još 60−ih godina delovao kao agent vlade Kneževine Srbije u Hrvatskoj. On je i 1873, dakle, pred sam ustanak, bio poverenik srbijanske vlade za Hrvatsku (V. Vojvo−

Spomenik ustanicima na Ćorkovači podignut 1925.

Petar Mrkonjić, došavši s telesnom stražom, prvi put se u ustanku predstavio pravim imenom, kao Petar Karađorđević (V. Čubrilović, Bosanski ustanak 1875−1878, Beograd 1996). Skupštinski dnevni red sastojao se od nekoliko tačaka: držanje prema objavljenim portinim reformama, nastavku borbe, smirivanju stranačkih strasti i stvaranju jedinstvenog fronta. Odlučeno je da se reformni fermani odbace i da se ustanak produži tokom cele zime. Skupština je uputila i jed− nu predstavku stranim silama, kao i proglas „muslimanskoj

Istorija 15

SLAVNA PROŠLOST

Škola u Jamnici

Bužimsko viđenje ustanka Na sajtu opštine Bužim (formirane u poslednjoj deceniji 20. veka) može se naći tekst o Velikoj istočnoj krizi (ustanak 1875-1878) u kome se ističe da je 1875. i 1876. godine na Ćorkovači u blizini Bužima bio stacioniran logor srpskih ustanika, koje je predvodio Petar Karađorđević (Mrkonjić). „Ova četa, koja je delovala na širem prostoru Bosanske i Hrvatske krajine u cilju proterivanja osmanske vlasti iz Bosne i Hercegovine, u nekoliko navrata je imala direktne vojne okršaje sa Bužimljanima“, navodi se u tekstu u kome se srpski ustanici nazivaju odmetnicima koji vrše napade na carsku vojsku. Takođe, precizno se navode gubici Mrkonjićeve čete: u oktobru 1875. su imali 23 poginula, a naredne 1876. godine, 30. maja, posle borbi „prsa u prsa“ – 60 poginulih. Po istom izvoru, početkom leta, 26. juna na Dobrom Selu, te 28. juna na Bućevcima, odigrale su se dve teške bitke u bužimskom kraju, dok se „najznačajnija bitka u celokupnom ustanku odigrala 7. jula 1876. godine na Ćorkovači“. Iako je srpskim ustanicima, kako se navodi, dopremana pomoć od novoformirane čete u Brezovači, oni su potučeni. „Iako za to nema pisanih tragova, u narodu bužimskog kraja su se do danas očuvala brojna usmena predanja o zarobljavanju Mrkonjića od strane Bužimljana te njegovoj deportaciji na teritoriju Habzburškog carstva“, kaže se na kraju teksta. 16 Istorija

braći“, od kojih se traži da se pridruže Srbima u borbi protiv Osmanlija. Nakon žestoke svađe, koja je mogla da se pretvori u oružani obračun, dinastički spor razrešen je tako što se većina ustaničkih vođa (obrenovićevci) nega− tivno odredila prema učešću Petra Mr− konjića u ustanku, zaključivši da njego− vo prisustvo smeta daljim ratnim opera− cijama (V. Čubrilović 1996). Kada je postavljeno pitanje Petra Mrkonjića, Ili− ja Guteša, predsedavajući skupštine upozorio je na sledeći problem: „Braćo, vama je poznato da nam Srbija, Crna Gora i Hrvatsku pomažu, i da je to za našu stvar velika pomoć, ali ako gospo− din ostane među nama, može se lako dogoditi da ćemo biti lišeni sve te po− moći“ (D. Živojinović, Kralj Petar I Ka− rađorđević, 1994). Petru Mrkonjiću je naređeno da u roku od osam dana na− pusti ustaničko područje. Vasa Toskić u jednom izveštaju ob− jašnjava razloge sukoba na skupštini. Sve su se čete bile složile, piše Vasa Toskić, da kada Srbija uđe u rat ustani− ci odmah proglase sjedinjenje sa Srbi− jom, s knjazom Milanom IV Obreno− vićem na čelu. Spor je nastao kada je Petar Mrkonjić, upitan da li će poštovati ovu odluku, odgovorio potvrdno, uz uslov da srpska vojska pređe Drinu i uđe u Bosnu. Nastao je žamor i usledi−

SLAVNA PROŠLOST (Ne)opravdana strahovanja Obrenovića Knežević Petar je o pobuni obavešten 1875. preko pisma koje je primio u Parizu od svog starog prijatelja Manojla Hrvaćanina. Pismo je predstavljalo direktan poziv kneževiću da dođe u Bosnu. On je odmah počeo s pripremnim aktivnostima, tražio je podršku za tu brobu, a „njemu samom to je bila prilika da stupi u bliži dodir sa srpskim narodom posle niza godina življenja u tuđini“ (Dragoljub Živojinović, „Kralj Petar I Karađorđević“, Beograd, 2009). Iako je uzeo pseudonim Petar Mrkonjić, mnogi su znali o kome se radi, pa i iz tog razloga izbegavali saradnju s njim, smatrajući da je došao u Bosnu samo iz svog interesa (povratka dinastije Karađorđević na srpski presto). Srpska vlada je takođe opravdano strahovala da se njegovo učešće u ustanku može bitno odraziti na političke prilike u Srbiji. U izjavi iz septembra 1875. Petar Karađorđević odbacuje sve optužbe i navodi da je njegov boravak isključivo patriotski motivisan. Njegovo obrazovanje i želja da to primeni među ustanicima bili su u suprotnosti sa stavovima ustaničkih vođa. Pri tom je opet bitno istaći da su ustankom upravljali ljudi koji su zavisili od Srbije i Obrenovića što je posebno doprinelo neprihvatanju kneževića... Kako zaključuje D. Živojinović, knežević Petar je ustanak napustio razočaran, ali ne i obeshrabren. Bio je ponosan na svoj narod, ali je uočavao i njegove slabosti. Najzad, naučio je da neuspeh prima stoički, da ne gubi nadu i istraje u svojim težnjama, što će mu u daljoj borbi i životu biti od velike pomoći.

le su mu čak pretnje smrću, ukoliko bu− de radio protiv ovog plana (V. Čubrilović 1996). Petar Mrkonjić se ipak pomirio sa skupštinskom odlukom rečima: „Po− koravam se zaključku skupštine, ali mi ne možete zabraniti da se kao Srbin i običan četnik borim za oslobođenje Bo− sne. Niko nije uzeo srpstvo i rodoljublje u zakup“. I nastavio je samostalno da se bori. U Ćorkovači je formirao svoj štab i u njemu ostao sve do ulaska Sr− bije u rat. Njegova četa razoružana je marta 1876. kod Bojne od strane au− strougarskih vlasti pri pokušaju ubaci− vanja u Bosnu. Kad je Srbija ušla u rat, pred svojim logorom okupljenim ustani− cima saopštio je 7. juna 1876. da na− pušta ustanak sledećim rečima: „Budući da je Srbija sada stupila u akciju to, da− kle, postaje nemoguće duže moje ba− vljenje u Bosni, jer bi moglo samoj stva− ri više od štete nego od polze biti“. Ustanici su prihvatili Mrkonjićev predlog da ga u odsustvu menja Savo

Ðuričić. Mladi kraljević otputovao je preko Siska, Zagreba i Graca za Beč (D. Živojinović 1994). Čim je Petar Mr− konjić napustio ustanak, Turci su od− mah napali logore u Brezovači i Ćorko− vači. Sledeće godine Mrkonjić je dobro− voljno nudio vojnu pomoć crnogorskom knjazu Nikoli I Petroviću, ali ga je ovaj odbio. U Parizu se nastanio 1878 (V. Čubrilović 1996.)

Krajina čuva uspomenu Negovanje tradicije srpskog ustanka u Bosni 1875−1878. započinje obe− ležavanjem 50−godišnjice ustanka, što je za Banjaluku i „Krajinu Petra Mrko− njića“, kako su je u to vreme zvali, bila prvorazredna kulturna i nacionalna ma− nifestacija. Kako piše Bratislav Teinović („Srpski ustanak u Bosni 1875−1878“, Muzej Republike Srpske, Banjaluka 2006), glorifikacija dinastije Ka− rađorđević imala je plodno tlo na teritori− ji zapadne Bosne, području delovanja

ustaničkog vođe Petra Mrkonjića. Prvi spomenik u Krajini posvećen kralju Pe− tru I Karađorđeviću otkriven je 8. no− vembra 1924. u Dobrljinu uz pozdravni govor Manojla Hrvaćanina, ličnog Mrko− njićevog prijatelja i saborca iz ustanka. Pripreme oko podizanja spomenika ustanicima iz čete Petra Mrkonjića Ka− rađorđevića na Ćorkovači, logoru ove ustaničke formacije, započele su1924. Iz− radu spomenika, visine četiri metra, fi− nansirala je opština Krupa (na Uni). Na− redne,1925. rasprodavane su značke za proslavu na Ćorkovači u svim mestima Bosanske krajine, a kralj Aleksandar dao je dozvolu da mladi prestolonaslednik Petar bude kum župskoj Sokolskoj zasta− vi. Tim povodom vrbasko kolo jahača „Vojvoda Mrkonjić“ 6. septembra 1925. na banjalučkom polju priredilo je četiri konjske utrke, izložbu konja, kobila i ždre− badi, kao i vitešku igru, na kojoj su učestvovali oficiri i članovi srpskih i vi− teških društava na konjima, beleži Teino− vić prenoseći pisanje „Otadžbine“. Istog dana na planini Ćorkovača podignut je spomenik, uz koji je razvijena župska so− kolska zastava s likom Petra Mrkonjića u ustaničkoj opremi, osveštana od strane Mrkonjićevih saboraca. Veterani rata 1875−1878. održali su tada svoju posled− nju smotru. Petar Mrkonjić, a kasnije kralj Oslobodilac, verovatno je tada i najviše slavljen u Krajini. Njegovo ime ponele su škole, domovi, udruženja raznih profila. Srpska nacionalna omladina u Banjaluci takođe je dobila ime „vojvoda Petar Mr− konjić“. Ovo srpsko omladinsko udruženje, kao baštinik Mrkonjićeve usta− ničke tradicije osveštalo je 25. januara 1925. svoju zastavu. Osim memorijalnog parka uređenog na Ćorkovači, spomenici i prosvetni domovi posvećeni Petru Mrko− njiću Karađorđeviću podignuti su u bližoj sredini njegovog ustaničkog delovanja (Cazin, Dvor na Uni, Krupa). Spomenik mu je podignut 14. 12. 1924. i u Varcar Vakufu, a samo mesto preimenovano je u Mrkonjić Grad. U Krupi (na Uni) je u znak zahvalnosti septembra 1929. podig− nut spomenik Petru Mrkonjiću Ka− rađorđeviću, rad akademskog vajara Fra− nje Kršinića. Predstavnici Odbora za po− dizanje spomenika iz ovog mesta izradili su plaketu „Petar Mrkonjić raspoređuje četnike pred borbu, Ćorkovača 1875− 1929“. U Banjaluci se čak razmišljalo da se na mestu planirane saborne crkve po− digne spomenik kralju Petru Mrkonjiću Karađorđeviću. Priredila: Slavica Danilović

Istorija 17

VOJVODE

Milić Radović neustrašivi dragačevski harambaša Manastir Stjenik, ispod planine Jelice, u kome su se u septembru 1814. okupile ustaničke starešine

M

ilić Radović se rodio u dragačevskom mestu Kaona 1775. godine. O poreklu ovog junačkog vojvode i životu pre ustanka, veoma je malo istorijskih izvora. Hroničari su zabeležili Rado− vićev sukob s Turcima koji se desio u vreme dahijske strahovlade nad porobljenom srpskom rajom. Jed− nom, kada su užički Turci došli u selo Milatoviće da samovolj− no sakupljaju desetak, Radović je, pobuđen nepravdom, iza− šao pred njih i izazvao ih da se nadmeću u skoku udalj. Pošto je Radović najdalje skočio, besni Turci su predložili nadmeta− nje u bacanju kamena, nadajući se da će tako umoriti snažnog Dragačevca. "Milić Radović, koji beše gorolomna ljudina, i ko− ga se Turci veoma bojahu" i ovoga puta pokaza snagu i "nad− baci sve Turke". "Turcima bude to krivo i, zapodenuvši kavgu, skoče na Milića. Milićev otac, koji se tu zadesio počne ih raz− vađati, bacajući svu krivicu na svoga sina. Ne raspravljajući se mnogo, Milić izvadi iza pasa pištolj i, opalivši iz njega, ubije na mestu jednog Turčina, a svoga oca nehotice rani u nogu" (M. D. Protić Gučanin, Dragačevo i njegovi slavni sinovi). Posle ovog okršaja s Turcima, Milić se odmetnuo u šumu i organizo− vao svoju hajdučku družinu. Skrivajući se po dragačevskim šumama, Milić Radović je oko sebe okupio četu od trideset pet hajduka. S njima je krsta− rio lugovima i drumovima, presretajući lokalne Turke i otimajući im plen. Nadaleko se pročulo za njegovo junaštvo i vatreni pa− triotski duh. Kada je gučki prota Milutin Ilić stao na čelo usta− ničkog pokreta u Dragačevu, Radović se odmah priključio usta− nicima. Počeo je da sakuplja skriveno oružje i priprema vojsku za bitke. Prvi napad na Turke u Kaoni zbio se u karauli kod Ma− le vode. Turci su se razbežali pred Milićevom silovitom četom.

18 Istorija

Ove godine, 11. septembra, na praznik Usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja, obavljen je obred osvećenja obnovljene crkve u Kaoni, koja je 1827. godine podignuta u slavu hrabrog Karađorđevog ustanika, vojvode Milića Radovića. On je bio jedan od najviđenijih junaka dragačevskog kraja i hrabro je učestvovao u 12 ustaničkih bitaka. Mučki je pogubljen u Karanovcu 1816. godine, po naredbi knjaza Miloša Obrenovića Učestvujući u svim bojevima u Dragačevu, zajedno sa svojim mlađim bratom Simom Rado− vićem i brojnim hrabrim zemljacima, Milić je doprineo potpu− nom oslobađanju svog kraja od domaćih Turaka. Vojevali su i u drugim nahijama jugozapadne Srbije, kao što je zapisao K. N. Nenadović, "gde god je prota Gučanin s Turcima bojak bio, tu je i Milić sa Simom protivu Turaka se borio".

Podvig na Stambol kapiji Hrabri Milić iz Kaone, tokom 1805. godine, borio se za osvajanje Karanovca, Požege i Užica. Početkom 1806. go− dine, braća Radović su držala šanac na Borovoj strani iznad sela Gornji Dubac. Milić se naročito istakao bijući vojsku užičkog Ord−age, u boju na Lopašu u maju 1806. godine. Tokom duge i teške opsade beogradske varoši, Milić Rado− vić je ispoljio zadivljujuću hrabrost, rasteravši Turke sa Stambol kapije. Pošto su na ovoj kapiji Turci pružali najjači otpor, vožd je upitao da li među ustanicima postoji neko ko bi se suprotstavio neprijatelju i otvorio kapiju srpskoj vojsci. Pred Karađorđa je izašao neustrašivii Dragačevac i prihva− tio da izvrši ovu akciju. Milićević je u "Pomeniku" opisao ovaj Radovićev podvig. "Milić naredi te se donesu rozge, koje se

VOJVODE neviđeno usprave uza šanac, pa se on onda noću, lagano, sa svojim odabra− nim drugovima, ispenje na šanac, upadne iznutra među Turke, neke poubija, neke odbrani, a neke preplaši i rastera, otvori kapiju, iziđe kroz nju, i dođe u srpski stan." Za ovo junaštvo, vožd je Radovića nagradio, po− stavivši ga za vojvodu gor− njeg dela Dragačeva.

Dobročinstvo bega Prajića

Barut krili u bukvama

U jesen 1814. godine, Latif−aga je zarobio Milićevu ženu i decu i u sindžiri− I Milićev mlađi brat Sima Radović, ma ih odveo u Čačak, rekavši da će ih bio je uzorni ustanik. Borio se u osloboditi, ako se Milić preda. Veliki ju− svim bojevima zajedno s Milićem, nak se odmah predao čačanskom mu− a kada je Milić 1813. godine opet selimu, koji je održao datu reč i pustio Milićevu porodicu, a njega poslao u be− postao hajduk, Sima je knjazu Miogradsku tamnicu. Zahvaljujući plemeni− lošu predao pet tovara baruta, kotosti nekadašnjeg dragačevskog spahi− jeg je s Milićem prethodno sakrio je, Hasan−bega Prajića, kojeg je od rani− po bukvama. Tako je pomogao da je poznavao, Radović je spasen tamno− se Turci rasteraju sa Jelice, a vanja. Prajić ga je jedne noći ukrao iz tamnice i čuvao u svojoj kući više od po− knjaz ga je zato postavio za kapeBorba za Stari Vlah la godine, a kad su se stekli uslovi za to, tana nad devet dragačevskih sela ispratio ga u Kaonu. U tamnici je s Ra− Godine 1807. i 1808. u junu 1815. godine. dovićem bio i Jevrem Obrenović, brat protekle su bez značajnijih kneza Miloša, koji je oslobođen zalaga− ustaničko−turskih bojeva. njem Marašli Ali−paše. Već u proleće 1809. godine, Knez Miloš Obrenović, posle nekog vremena, postavio je Karađorđe je sa više od deset hiljada ustanika pošao prema Radovića za serdara dragačevskog. Bio je to, međutim, jedan Starom Vlahu. Među vojvodama koji su s voždom žestokom od mnogih političkih manevara kojim se knez služio obračuna− borbom zauzeli Sjenicu i Novu Varoš, bio je i Milić Radović. vajući se s bivšim Karađorđevim starešinama. Po njegovom na− U januaru 1811. godine, vojvoda Radović je prisustvovao ve− logu čuveni junak i hajduk Milić Radović, mučki je ubijen na pu− likoj narodnoj skupštini u Beogradu, na kojoj su pored te− tu prema Karanovcu, početkom 1816. godine. Ubistvo su izvršili kućih vojno−političkih pitanja, zaslužnim ustanicima dodelje− pop Nikola Kostić iz Mrsaća, obor−knez Požeške nahije, i Miha− ne titule vojvode. ilo Ðorđević iz Samaila, a vojvodinu odrubljenu glavu spakovali Radoviću je tom prilikom potvrđena vojvodska čast. Pod su u zobnicu i poslali u Požarevac knezu Milošu. Videvši Rado− njegovom vlašću su bila sela Kaona, Vlasteljice, Milatovići, vićevu glavu, Jevrem Obrenović je briznuo u plač upitavši brata Gornji i Donji Dubac, Brezovice i Viča, a verovatno i Luke i "Uh, zaboga, otkud glava moga pobratima? Ta on je zajedno sa Osonica. Iste godine, u junu, vožd je postavio Miloša Obre− mnom tamnovao u beogradskom gradu" (M. Ð. Milićević, Pome− novića za komandanta užičke, rudničke i starovlaške nahije i nik). Telo vojvode Radovića je sahranjeno na mestu današnje Dragačeva. Tako se vojvoda Radović našao pod neposred− kraljevačke crkve, a njegovu glavu, Jevrem Obrenović je uko− nim zapovedništvom Miloša Obrenovića. pao ispod jedne kruške. Pop Nikola Kostić podigao je crkvu po− Nekoliko meseci pre sloma ustanka, vojvoda Radović, zajed− kajnicu u Vrdilima 1818. godine. Na insistiranje kneginje Ljubi− no sa svojim zemljakom Novakom Boškovićem i još tri stotine ce, knjaz Miloš je finansirao zidanje Crkve Svete trojice u Kara− vojnika, čuvao je stražu u Beogradu. Krajem jula 1813. godine na novcu, naredivši da Milićev grob bude pod njenim svim frontovima je počela veli− okriljem. U porti ove svetinje podignut je spomenik ka turska ofanziva i slomljen je slavnom junaku i patrioti, vojvodi Miliću Radoviću. otpor ustanika. Dragačevci su Marija Delić bili među onim vojnicima koji su najduže ostali u borbi. "Voj− vode dragačevske, prota Milu− tin i njegov sin Ðoko Protić, sklonili su se u šume i mana− stire Ovčara, dok je Milić Ra− dović iz Kaone ponovo otišao u hajduke na Eldovištu i Boro− voj strani", zapisao je Drago− ljub M. Pavlović. Radović je sa svojom hajdučkom četom opet presretao Turke u Dra− gačevu, pa je čačanski muse− lim Latif−aga nudio knezu Ðoki Protiću titulu dragačevskog vojvode, ako uspe da privoli Radovića da se preda. Protić mu je odgovorio "Nema toga ko će Milića naći po ovim pla− Manastir Kaona Hadži Prodan Gligorijević (1760−1825) ninama...a hajduk se teško (upoznajtesrbiju.co.rs) u čijoj je buni učestvovao i Milić Radović predaje".

Istorija 19

TRAG U ISTORIJI

Vek od smrti Stojana Novakovića Srpska istorija i nauka obiluju ličnostima koje su ostavile dubok trag u različitim sferama naučnog i društveno-političkog života. Međutim, retki su oni koji su, poput Stojana Novakovića, utisnuli tako neizbrisiv i značajan pečat u više sfera. Naredne godine navršava se 100 godina od smrti Stojana Novakovića. Ovaj srpski filolog, istoričar, državnik i političar, svoje ime i svoj rad ugradio je u temelje mnogih naučnih disciplina i oblasti, kao i u istoriju Kneževine i Kraljevine Srbije u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka. Zato vas na ovim stranama podsećamo na život i rad ovog velikana. Stojan Novaković (1842−1915)

R

ođen je kao Kosta Nova− ković 1.(13.) novembra 1842. u Šapcu, u skrom− nom domu lokalnog stola− ra Jovana Novakovića. Ponegde se još može pronaći podatak da je njegovo kršteno ime bilo Konstan− tin. U toku studija je, 1862. godine, svo− je ime, pod uticajem romantičarskog na− cionalnog zanosa srpske omladine toga vremena, posrbiou Stojan. Detinjstvo i ranu mladost proveo je u očevom domu u čuvenoj Masarikovoj uli− ci u Šapcu. Tu je završio i četiri razreda osnovne škole i četiri razreda niže gimna− zije. Među 16 maturanata Šabačke gim− nazije, te 1857. godine, Stojan je imao

20 Istorija

najbolji uspeh. Četiri razreda više gimna− zije je završio 1860. u Beogradu. Diplo− mirao je na Odseku za pravne nauke be− ogradskog liceja, tri godine kasnije. Premda se, po sopstvenoj odluci, nije kao većina njegovih savremenika iz sve− ta nauke, školovao u inostranstvu, Nova− ković je bio naučnik svetske reputacije, cenjen i u Beču, i u Berlinu i u Parizu.

Pisar, bibliotekar i profesor Odmah po okončanju studija na li− ceju, talentovan i disciplinovan Nova− ković stupio je u državnu službu. Po− stavljen je za činovnika u Ministarstvu finansija, a potom za pisara u državnoj

štampariji. Godinu dana kasnije oženio se Jelenom, kćerkom Jovana Ku− jundžića, imućnog valjevskog terzije (krojača) i sestrom svog dobrog prija− telja i kolege sa studija, Milana Ku− jundžića Aberdara. Milan je, u isto vre− me kada i Stojan, posrbio svoje kršte− no ime Janićije. Stojan i Jelena imali su sina Miletu (kasnije čuvenog političara, pravnika i profesora) i kći Milicu (udatu Rajković). Stojanov unuk Radoš Novaković (1915− 1979) bio je poznati srpski filmski redi− telj, profesor, dekan i rektor Akademije dramskih umetnosti. Stojanova supruga Jelena, njegov verni pratilac i pomagač u radu, takođe je imala umetničkih sklo−

TRAG U ISTORIJI nosti. Pisala je dnevnik koji je delimično objavljen 1913. godine u Godišnjici Ni− kole Čupića pod naslovom „Bombardo− vanje Beograda 5. juna 1862“. Stojan je 1865. godine postao su− plent (profesorski pripravnik), a 1866. i profesor Prve beogradske gimnazije. Iste godine jednoglasno je primljen za redovnog člana Srpskog učenog društ− va, preteče Srpske kraljevske akademi− je. Naredne godine, jednoglasno je iza− bran za sekretara društva. Prilikom osnivanja Srpske kraljevske akademije 1886. izabran je za jednog od prvih 16 redovnih članova. Ukazom je 1906. po− stavljen za predsednika akademije i na tom položaju je ostao sve do smrti 1915. Bio je i član Ruske akademije nauka i Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Iz Prve gimnazije premešten je za bibliotekara Narodne biblioteke i kusto− sa Narodnog muzeja u Beogradu 1869. godine. Putovao je u Beč, Lajpcig, Grac, Prag i Berlin, kako bi se upoznao sa or− ganizacijom rada inostranih biblioteka i muzeja. Njegovom zaslugom zakonom je uvedeno pravilo da se tri obavezna primerka svakog objavljenog dela do− stave Narodnoj biblioteci. Svesrdno je pomagao i razvoju školskih i lokalnih bi− blioteka u unutrašnjosti. Kasnije je po− stavljen za profesora Visoke škole i na− stavnika srpskog jezika i književnosti maloletnom knezu Milanu.

Zgrada Ministarstva prosvete i crkvenih dela Kraljevine Srbije, danas Dom Vukove zadužbine, u Ulici kralja Milana br. 2 u Beogradu

Politički angažman Novaković je u ranoj mladosti bio pristalica liberalne struje Jovana Ristića, ali se vrlo rano priključio konzervativci− ma. Pripadao je mladokonzervativnoj struji okupljenoj oko časopisa „Videlo“. Oni su se smatrali nastavljačima politike starih konzervativaca, kojima su pripa− dali Ilija Garašanin, Jovan Marinović, Ni− kola Hristić i drugi, ali su od njih bili da− leko liberalniji i moderniji. Mladokonzer− vativci, pod vođstvom Milana Piroćan− ca, Milutina Garašanina i Stojana Nova− kovića su u januaru 1881. godine osno− vali Naprednu stranku, jednu od četiri vodeće srpske političke stranke do 1918. godine. Stranka je bila na vlasti u tri maha 1881−1887, 1888−1889 i 1894− 1896. godine. Tada je sprovodila svoje konzervativne ideje nacionalnog i držav− nog preporoda putem evolucije, zakon− skih i ustavnih reformi. U liberalnoj, a potom u konzervativ− nim odnosno naprednjačkim vladama,

Novakovićev letnjikovac „Miomir“ u Topčideru Novaković je prvo obavljao dužnost mi− nistra prosvete i crkvenih dela. Iz tog do− ba potiče i čuveni sukob ministra Nova− kovića i mitropolita Mihaila oko Zakona o crkvenim taksama. Iza toga je zapra− vo ležao sukob između rusofilski i libe− ralno nastrojenog crkvenog poglavara i austrofilski i konzervativno usmerene vrhovne i izvršne vlasti. Novaković je, kažu poznavaoci, formalno−pravno bio u pravu, ali tada još nije imao dovoljno sluha za kompromis i unutrašnju diplo− matiju. Sukob se završio izgnanstvom

mitropolita Mihaila i smenom čitavog Ar− hijerejskog sabora. Mnogo kasnije, ovaj spor „okončan“ je samo formalnim po− mirenjem Novakovića i Mihaila. Inače, Novakovića savremenici nikada nisu smatrali austrofilom, ni kasnije rusofi− lom, već „srpskim patriotom“. Na dužnost ministra prosvete i crkve− nih dela, Novaković je stupio čvrsto rešen da unapredi rad prosvetnih i kulturnih in− stitucija. Za vreme njegovog upravljanja ministarstvom donet je veliki broj zakona i zakonskih propisa o učiteljskim i profesor−

Istorija 21

TRAG U ISTORIJI

Stojan Novaković (sedi prvi sleva) sa ostalim potpisnicima Londonskog mirovnog ugovora 1913. sku osvetu 1887. i 1889. i bio izabran ren prema samom Novakoviću. Zahva− skim platama, ustrojstvu osnovnih škola, 1909. za predsednika kratkotrajne kon− ljujući svom poštenju, nacionalnom pre− gimnazija, učiteljske škole, Bogoslovije i centracione vlade. Ova vlada vodila je galaštvu i naučnoj karijeri on je sačuvao Velike škole, nadzoru škola, Narodnoj bi− zemlju posle političke krize koja je izbila svoj lični ugled. Vođe naprednjaka Milan blioteci, Narodnom muzeju... usled austrougarske aneksije Bosne i Piroćanac, Čedomilj Mijatović i Milutin U periodu od 1895. do 1896. Stojan Hercegovine 1908. godine. Garašanin morali su da pobegnu iz Srbi− Novaković je obavljao i dužnost predsed− je na neko vreme, kuće su im kameno− nika srpske vlade, ali je ipak ostao više Filolog, književnik i prevodilac vane, a Garašanin je u jednom ranijem upamćen njegov angažman u diplomatiji. uličnom obračunu morao da brani život Diplomatsku karijeru započeo je prvom U mladosti, Novaković je pisao pe− revolverom. U žestokim sukobima radi− misijom u Carigradu, koja je trajala se− sme i pripovetke. Prekretnicu u njegovoj kala s naprednjacima ubijeno je između dam godina (1885−1892). Početkom 20. pesničkoj karijeri označila je 1860. godi− 150 i 380 naprednjaka, 50 napred− veka bio je poslanik u Carigradu, Parizu i na, kada je objavio zbirku pesama „Pe− njačkih kuća je spaljeno, raseljena su u Petrogradu gde je i penzionisan. Svoj vanija“. Poražavajuća kritika Koste Ru− čitava sela naklonjena Naprednoj stran− diplomatski angažman Novaković je kori− varca bila je „hladan tuš za Novakovića“. ci. Neki od naprednjačkih pristalica u stio u cilju zaštite srpskog stanovništva Na pristojan način, savetovano mu je da koje je živelo van teritorije se „okane pojanja“ i da se „lati ka− Kraljevine Srbije, naročito kvog drugog posla na knjizi“. No− onog dela srpskog naroda ko− vaković je kritiku podneo stoički i O bogaćenju ji je patio u južnim krajevima poslušao savete. Kostu Ruvarca „Potekao je iz siromašne porodice i umro je u bedi. pod turskom vlašću, kao npr. je i kasnije jako cenio i uvažavao. Srbima može služiti na čast što visoku političku u dena Kosovu i Metohiji i u Make− Još od gimnazijskih dana, No− latnost ne koriste, za razliku od Bugara, kao sreddoniji. Poslednji Novakovićev vaković se bavio i prevdilaštvom. stvo za bogaćenje“ (G. N. Trubecki, ruski d iplomadiplomatski nastup bio je u Prve prevode objavio je već u ta, povodom smrti S. Novakovića, u knjizi „Rat na Londonu 1912/13, gde je šesnaestoj godini, a imao je sa− Balkanu 1914-1917 i ruska diplomatija“, Be e ograd, predvodio srpsku delegaciju mo 22 kada mu je štampan pre− 1994.) na mirovnim pregovorima s vod Rankeove „Istorije srpske re− turskim predstavnicima posle volucije“. Preveo je i Šerovu Prvog balkanskog rata. „Opštu istoriju književnosti“ i Vol− unutrašnjosti likvidirani su nabijanjem Kada su naprednjaci, usled svoje terovu „Istoriju Karla XII“. Njegovi članci na kolac. nepopularnosti u narodu i čvrstih veza s i studije o filološkim i pitanjima iz istorije Možda Stojan Novaković nikada nije kraljom Milanom, politički primat morali jezika, u velikoj meri su doprineli razvo− bio popularan političar, ali nikada nije da „prepuste“ sve jačim radikalima, bes ju nauke o srpskom jeziku. Najznačajni− bio ni omražen, čak ni među najžešćim koji je prema njima iskazivao narod, ji njegov rad na jeziku je školska grama− protivnicima. Zato je i izbegao radikal− često i batinama, nikada nije bio usme− tika za niže gimnazije i realke, kao i

22 Istorija

TRAG U ISTORIJI Dositeja Obradovića i Vuka Stefano− nja 1871, a jedno vreme i njen sekretar i „Istorija srpske književnosti“. Pred kraj vića Karadžića, Novaković je smatrao predsednik. Zadužbina je za 66 godina života vratio se pisanju beletristike. Isto− ključnim ličnostima srpske kulturne i postojanja i 59 godina aktivnog rada ob− rijski roman „Kaluđer i hajduk“ objavio je prosvetno−naučne revolucije u prvoj po− javila 50 brojeva „Godišnjice“ i 33 knjige 1913, a roman „Uroš Nejaki“ ostao je lovini 19. veka. Zato je znača− nedovršen i njegov rukopis iz− jan deo svojih istraživanja i gubljen je u toku Prvog svet− naučnih radova posvetio životu skog rata. Konzervativne ideje i radu ove dvojice velikana. Novaković je 1865. osnovao „U konservativne ideje ide poglavito čuvanje reda, časopis „Vila“ i uređivao ga do Istoričar pažnja na tradicije koliko ih ima, strogo držanje e za1868. Prikupljao je i objavljivao konitosti, žrtvovanje sviju sitnih obzira disciplini, informacije o knjigama objavlje− Pored filološkog i političkog odanost k svojoj službi, vernost k zadano o j reči, k nim na srpskom jeziku, kao i na rada, izuzetno je veliki značaj svome starijem i k zakonu, reforme evolucijom, drugim jezicima o srpskom i Stojana Novakovića i kao isto− iskrenost političkih ubeđaja bez pretvaranjj a i bez drugim slovenskim narodima. ričara. On se smatra jednim od špekulacije“ (Stojan Novaković o političkom konzerTu građu objavio je u knjizi „Srp− osnivača kritičke misli u srpskoj vativizmu) ska bibliografija za novu istoriografiji. Nastavljajući ideje književnost 1741−1867“, koju je Jovana Rajića, Novaković se za− dopunjavao godišnjim bibliogra− jedno sa Ilarionom Ruvarcem, „Posebnih izdanja“, sa preko 400 fijama sve do 1876. Ove prve bibliografi− Ljubomirom Kovačevićem, Nikolom Vu− naučnih radova, od kojih je veliki broj na− je za knjige na srpskom jeziku od ogrom− lićem i Stanojem Stanojevićem, aktivno pisao Stojan Novaković. „Dušanov zako− nog su značaja i za savremene suprotstavljao romantičarskoj pseudoi− nik“, najznačajniji srpski srednjovekovni istraživače. storiografiji Pantelije Srećkovića i njego− pravni akt, Stojan Novaković je prvi prire− Prilikom osnivanja Srpske književne vih sledbenika, Miloša Milojevića i Sime dio za štampu, prokomentarisao i objavio zadruge 1892. Novaković je izabran za Lukina Lazića. Novaković se „bez ikakve njegov tekst 1870. i 1898. godine u Beo− njenog prvog predsednika i dugi niz godi− rezerve stavio na stranu kritičke istorio− gradu. Iz oblasti objavljivanja srpskih na nalazio se na čelu ove uticajne nacio− grafije, i nije se ni najmanje kolebao u to− srednjovekovnih i kasnijih pravnih i dru− nalne ustanove. Ona i danas, dakle već me da srednjovekovnim izvorima treba gih pisanih spomenika veoma su značaj− više od 120 godina, objavljuje najbolja verovati pre i više nego narodnoj pesmi“. ne i Novakovićeve zbirke Srpski pomeni− dela iz srpske i strane književnosti i nau− Međutim, on je po pitanju istorijskog kriti− ci 15−18. veka i Zakonski spomenici srp− ke. Novaković je bio i član odbora za− cizma bio krajnje razuman i umeren. Nje− skih država srednjeg veka. dužbine Nikole Čupića od njenog osniva− gov istorijski stav bio je sasvim u skladu s

Stojan Novaković, slika Uroša Predića

Stojan Novaković u diplomatskoj uniformi

Istorija 23

TRAG U ISTORIJI STOJANU NOVAKOVIĆU Uz hridi života i studene jave Pod svojijem krstom i ti si se peo, No pred mrazom nisi saginjao glave e, Jer Bog tvome srcu dade oganj vreo. Ko orlovi jaki iz Čija srca nigda Letio si gori... I Stojiš, ko hrast

rodnih gnijezda, zadrhtala n isu, sada na visu jedan, pod spletom zvijezda...

Kako li nas toplo tvoja duša grije Usred ovih kobnih i sumornih dana! Nad nama ko stablo blagoslova bdije, I mi svii plod zlatan beremo joj s grana... Nek je blagosloven onaj trenut mio Kad te sjajna rodi njedro srpss ke grude! Ta ti jedan, starče, dostatan bi bio Pa da srpski narod vazda slavan bude! Po gorama našim m , po polju i luci Prosuo si uma svijetle planete... I mi danas, evo, ko ocu dijete, Svi stupimo tebii sa kapom u ruci. Blagoslovi, starče! Nek naraštaj cio Velik djelom bude ko ti što si bio!

Aleksa Šantić, 1912.

Stara Narodna biblioteka na Kosančićevom vencu, razorena u nemačkom bombardovanju Beograda 6. aprila 1941.

njegovim konzervativnim po− litičkim idejama. U politici, kao i u istoriji, on je, kao tradi− cionalista, upućivao na to „da se pogled mora usmeratvati i na stare staze, da bi se mogli pokazati putevi budućnosti“ , a te „puteve budućnosti“ je Novaković smatrao za „osnov svakoj zdravoj politi− ci“. S jedne strane, on nije dopuštao da iskrivljenje sop− stvene istorije bude sredstvo nacionalne borbe, ali je, s druge strane i sam dosta pažnje posvećivao tradiciji kao „trećoj vrsti izvora“. „Na− rodno mišljenje ili narodna tradiciju o događajima“, na− staje „po samoj prirodi stvari u onaj isti mah kada se vrše događaji i kada postaju doku− mentarni spomenici o njima“. To narodno mišljenje „uliva u narodnu tradiciju i svoje osećanje i svoju kritiku do− gađaja“. Narodna tradicija je „uvek ostatak nekadašnjeg javnog mnjenja o nekom isto− rijskom događaju“, ali je „ret− ko kada objektivna slika vre− mena ili događaja“. Bilo bi po− grešno prihvatati narodnu tra− diciju kao pravi istorijski izvor, ali i odbaciti je zbog neobjek− tivnosti. Otkrivanjem povoda nastanka javnog mnjenja o ne− koj istorijskoj pojavi dobija se „najdragocenija građa“ koja daje duhovnu, psihološku i in− telektualnu fizionomiju narod− nog mišljenja, pisao je Nova− ković. On je najviše bio zaintere− sovan za dve epohe srpske istorije: srednji vek i Prvi srp− ski ustanak − vreme najvećih dometa srpske državnosti i vreme početka njene obnove. Iz oblasti srednjovekovne istorije najznačajniji su Nova− kovićevi radovi iz nedovršene zbirke „Narod i zemlja u staroj srpskoj državi“ (Selo, Pronija− ri i baštinici, Stara srpska voj− ska i dr.), kao i dela „Zemljište radnje Nemanjine“, „Poslednji Brankovići u istoriji i u narod− nom pevanju 1456−1502“, „Carica Mara: istorijske crte iz 15. veka“ i „Srbi i Turci 14. i

15. veka: Istorijske studije o prvim bor− bama s najezdom turskom pre i posle Boja na Kosovu“. Period obnove srpske državnosti i borbi za oslobođenje srp− skog naroda početkom 19. veka, Nova− ković je obradio u znamenitim studijama „Tursko carstvo pred srpski ustanak“, „Vaskrs države srpske“, „Ustanak na da− hije 1804.“ i „Ustavno pitanje i zakoni Karađorđeva vremena“. Ove i druge, kraće radove iz oblasti nacionalne istori− je i tradicije, Novaković je, kao i filološke radove, objavljivao u izdanjima Društva srpske slovesnosti, Srpskog učenog društva i Srpske kraljevske akademije, od početka svoje naučne karijere, pa gotovo do pred samu smrt. Novaković je i pionir srpske heraldi− ke. Zadužen da osmisli novi grb Kralje− vine Srbije 1882. godine, on je stvorio idejno rešenje (blazon) grba koji je i da− nas grb srpske države. Prvi je napisao istoriju srpskih grbova. Svoja naučna ot− krića u ovoj oblasti objavio je u radu „He− raldički običaji Srba u primeni i književ− nosti“, 1884. godine. Od Novakovićevih filoloških i istorij− skih dela, ništa manje nisu značajni ni njegovi putopisi, kao ni radovi po pitanji− ma, tada aktuelnih, društveno−političkih i diplomatskih problema.

Odlazak i ostanak velikana Stojan Novaković preminuo je u se− damdeset trećoj godini života, 18. febru− ara (2. marta) 1915. u Nišu, tada ratnoj prestonici Srbije. Njegovoj sahrani prisu− stvovao je čitav grad. Mnogobrojni svet koji se usled rata tamo našao, a među njima verovatno i veliki broj prostodušnih ljudi koji nikada nisu čitali Novakovićeva dela, znao je da ceni ličnost i trud ovog velikana. Spadao je u „one trudbenike čiji se život i rad odvijaju po ustaljenom, ravnomernom ritmu koji ih prati tokom celog veka. Njihov naučni uspeh je bio rezultat organizovane i odmerene delat− nosti. Biografija takvih ljudi je naizgled manje uzbudljiva, ali je nasleđe koje ostavljaju potomstvu podjednako značaj− no. Njegov život nije bio planinska bujica koja plavi ravnicu, već plodna ustaljena kiša koja duboko natapa tlo.“ Teško je pronaći područje rada na kome Novaković nije ostavio veliki trag. On je često istovremeno s velikim žarom i energijom radio više poslova u različitim oblastima, podjednako vredno, podjed− nako revnosno i podjednako uspešno. Do danas nije objavljena celovita i preci− zna bibliografija Novakovićevih naučnih

TRAG U ISTORIJI radova. Poznavaoci ukazuju da bi ona mogla sadržati 400 do 500 bibliografskih jedinica. Sa− vremeni naučnici ne mogu se baviti srpskim jezikom i njegovom istorijom, političkom, kul− turnom, društvenom i privrednom istorijom srpskog naroda, istorijom srpskog knjižar− stva, bibliotekarstva ili muzeologije, a da ne dođu u dodir sa naučnim delima i dometima Stojana Novakovića. Kao konzervativac posebnog kalibra, Novaković je i za života bio kritičan prema političkoj situaciji u Srbiji. Kritikovao je i sop− stvenu, Naprednu stranku. Međutim, kao da je na kraju života, budući da je i kao državnik i kao političar i kao naučnik uvek bio „ispravan i savestan do krajnjih grani− Savremeno izdanje romana ca“, ostao prilično razočaran. Nije bio za− „Kaluđer i hajduk“ dovoljan pravcem ustavnog razvitka Srbi− je, samovoljom i egoizmom političkih stra− naka, zloupotrebom demokratije, ustavnih i političkih sloboda, kao i osionim lokalnim samodršcima. Država u kojoj vlada balans između vladara, narodne skupštine i stal− nog predstavništva koje čini intelektualni, fi− nansijski i duhovni vrh nacije, država u kojoj je ustav brana i vladarskoj i skupštinskoj sa− movolji, ostao je nedosanjani Novakovićev san. Oktroisani ustav iz 1901. godine, koji je u velikoj meri bio dopunjen Novakovićev na− crt iz 1896, znatno je odražavao ideju sklada prerogativa Krune, moći inteligencije i volje biračkog tela. Međutim, sticajem istorijskih okolnosti, ovaj Ustav je bio na snazi samo dve godine, a narodu i potomstvu je zbog zlo− upotreba kralja Aleksandra Obrenovića ostao u ružnoj uspomeni. Originalno izdanje studije Čitavog života Novaković se borio za „Vaskrs države srpske“ oslobođenje i ujedinjenje vaskolikog srp− stva. Za njega je nacija bila preča od države, a država preča od demokratije. U vreme njegove smr− ti otadžbina se nalazila u borbi za opstanak. Tako mu nije bilo suđeno da dočeka stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slove− naca, da tome da svoj doprinos i iznese svoj sud. Radovan Samardžić je zapisao da je „Stojan Novaković živeo u vreme

kada su malom Srbijom koračali veliki ljudi“. „Vredan, metodičan, lišen strasti, činio se pone− kad hladan svojim zemljacima“. Bio je prvo naučnik, a tek onda političar i svakako se u na− uci bolje osećao i snalazio. Visok, uvek poma− lo pogrbljen, proćelav s gustim brkovima i bradom, dugih ruku i krupnih šaka, uvek ozbiljnog izraza lica, večito pedantan, večito odmeren... Tako je izgledao Stojan Novako− vić. Iza te figure krila se zapravo blaga i pi− toma narav jednog tipičnog Podrinjca, čoveka iz naroda koji je po svojoj etici i in− telektu bio plemić. Danas ime Stojana Novakovića nosi Društvo istoričara Srbije, jedna nagrada koja se dodeljuje u oblasti bibliotekar− stva, kao i najmlađa osnovna škola u Šapcu. Novaković spada u retke naučni− ke koje su za života opevali pesnici. Njegovi naučni radovi doživeli su veliki broj izdanja, za života, kao i posthumno, pre i posle Drugog svetskog rata. Izabrane radove pod naslovom „Iz srpske istorije“ i „Istorija i tradicija“, svojevremeno su objavi− le Matica srpska i Srpska književna zadruga (1972 i 1982). Zavod za udžbenike i nastav− na sredstva objavio je devedesetih godina prošlog veka kritički priređeno izdanje „Iza− branih dela Stojana Novakovića“ u 16 knji− ga. Podsećanja kolega naučnika na život i delo Stojana Novakovića objavljeni su u dvema spomenicama: Spomenica Stojana Novakovića(1921) i Stojanu Novakoviću u spomen(1996). Prvu opširnu studiju o Nova− koviću napisao je prof. dr Mihailo Vojvodić „Stojan Novaković − u službi nacionalnih i državnih interesa“, i objavila ju je SKZ kao 700. knjigu u svojoj biblioteci „Kolo“. Nikola Giljen Ovaj tekst je nastao u okviru naučnoistraživačke delatnosti Fonda „Princeza Olivera“ www.princezaoliverafond.org.rs

Fond „Princeza Olivera“ osnovan je 2008. godine u Beogradu, s misijom očuvanja srpske duhovnosti, istorijske i kulturne baštine. Objavljivanje ekskluzivne istorijske monografije Princeza Olivera, zaboravljena srpska kneginja (2009), na srpskom, engleskom i ruskom, kruna je dosadašnjeg rada fonda. Knjiga Kneginja Olivera, put ružama posut (2010) skraćeno je i prerađeno izdanje monografije. Dokumentarni film Put ružama posut , u produkciji fonda, pored nesvakidašnje životne priče princeze Olivere, kroz igrane strukture, oživljava i mnoge druge ličnosti i događaje iz srpske srednjovekovne istorije. Iz štampe je upravo izašlo i naše novo izdanje, knjiga Srpske srednjovekovne zastave . Reč je o svojevrsnom zborniku dosadašnjih saznanja iz domena srpskog srednjovekovnog zastavoslovlja, ali i radu, koji podiže svest o neophodnosti zaštite, očuvanja i dodatnog istraživanja ovog značajnog dela naše bogate prošlosti.
Sva izdanja se najpovoljnije mogu nabaviti preko fonda:
[email protected]
www.princezaoliverafond.org.rs

Istorija 25

SVETITELJI

Sveti Nikola cembar po novom kalendaru. Dana 26. avgusta, 1071. godine vizantijska vojska je poražena od Turaka Seldžuka tako da je Vizantija privremeno izgubila kon− trolu nad velikim delom Male Azi− Srpska pravoje. Ovo područje vraćeno je u slavna crkva i vernici sastav Vizantije tek za vreme 19. decembra slave Svetog vladavine Aleksija I Komni− Nikolu Čudotvorca, zaštitnika na (vladao od 1081. do 1118), ali je i dalje ostalo putnika, moreplovaca, ribara, pod napadima Turaka. splavara, dece. Sveti Nikola je Hrišćani veruju da se u najčešća krsna slava u Srbiji. Proovoj pometnji Sveti Niko− cenjuje se da oko polovina pravoslala u jednom čudesnom vaca u Srbiji slavi Svetog Nikolu, snu javio nekom časnom svešteniku iz Barija i na− dok druga polovina, kako se kaže, redio da mu se mošti pre− ide u goste. Sveti Nikola je hranesu u Bari (Italija), koji je movna i manastirska slava u to vreme bio pravoslavni Srpske pravoslavne crkve. grad i pod pravoslavnim pa− Posvećeno mu je više od trijarhom. Mošti su u Bari stigle 9. maja 1087. godine. Naime, 600 crkava. prema nekim izvorima, mošti su Sveti Nikola, freska iz Crkve svetih apostola, ukrali italijanski pirati i preneli ih u Bari, Pećka patrijaršija gde se i danas nalaze. U svakom sluča− ju ih u Bariju vernici sa Istoka i Zapada poštuju sve do dana današnjega. Hrišćani veruju da je Sveti Nikola Tokom vladavine careva Dioklecija− veti Nikola se rodio u malo− čudotvorac i da se mnoga čuda dešava− na i Maksimijana u vreme gonjenja i azijskoj oblasti Likiji u gra− ju od njegovih čudotvornih moštiju iz ko− mučenja hrišćana bio je zatvoren u du Patari oko 270. godine. tamnicu, ali ni tu nije prestajao da pro− Njegovi roditelji, otac Teo− poveda i širi hrišćanstvo. Prisustvovao fan i majka Nona imali su je Prvom vaseljenskom saboru u Nike− samo njega. Pri krštenju je dobio ime Ni− ji, ali zbog toga što je udario aleksan− kolaj, što u prevodu znači pobeditelj na− drijskog sveštenika Arija, optuženog za roda. Duhovnom životu poučavao ga je jeres, udaljen je sa sabora i zabranjeno stric Nikolaj, episkop patarski. Oni su se mu je dalje prisustvo. U hrišćanskoj tra− zajedno zamonašili u Manastiru Novi diciji se spominje da su mu odobrili po− Sion. Nakon smrti svojih roditelja, pro− novno prisustvo na saboru tek kada im dao je celo imanje i novac je razdelio si− se u snu preko izabranih arhijereja ja− rotinji. Neko vreme je bio sveštenik u vio glas Gospoda Isusa Hrista i Presve− svom rodnom gradu. Odlikovao se milo− te Bogorodice, da je učinjena velika ne− srđem i mnogi su smatrali, da će nasle− pravda prema Svetom Nikolaju, koji je diti svog strica kao episkop. Pošto je bio branio pravu veru. skroman, povukao se u samoću i bez− Ljudi su ga još za vreme njegovog bolnije da tako sačeka smrt. Hrišćani ve− života smatrali za svetitelja. Prizivali su ruju da mu se potom javio glas Gospod− ga u pomoć pri bolestima, nekoj nesreći nji i rekao mu: „Nikolaje, pođi u narod na ili nemoći. Hrišćani veruju da se on svi− podvig ako želiš biti od mene uvenčan“. ma odazivao i da je svima pomagao, a Tada je napustio pustinjački život i Sveti Nikolaj Mirlikijski, da je iz njegovog lica sijala svetlost. U otišao u narod. Izabran je za arhiepisko− sa odabranim svetiteljima na polju, starosti se razboleo i preminuo 6. de− pa grada Mira u Likiji (tada Rimsko car− freska iz Manastira Svete Katarine, Sinaj cembra 343. godine. Sveti Nikola se i stvo, danas oblast u Turskoj), pa je po− (kraj 10. ili početak 11. veka) slavi toga dana, što je u stvari 19. de− znat i kao Sveti Nikola Mirlikijski.

S

26 Istorija

SVETITELJI

Čudotvorac jih neprestano izbija sveto miro, kojim se leče bolesnici. Ovaj svetitelj je spasavao nasukane i izgubljene brodove, pa se smatra zaštitnikom moreplovaca. Zbog toga ga mo− replovci često pozivaju pri opasnim situacijama ili brodolo− mima. Na ovaj datum su sve lađe, gde god se nalaze, ba− cale svoja sidra i do sutradan mirovale, odajući slavu ovom svetitelju. Danas se uoči praznika često zaustavljaju lađe dok se mornari pomole svetitelju i onda nastavljaju put. Svojim čudesnim moćima Sveti Nikola pomaže svakom ko mu se obrati za pomoć u bolesti, nemoći i duševnoj patnji. Uz pomoć njegove molitve slepima se vraća vid, hromi pro− hodaju, a gluvima se vraća čulo sluha. Prema predanju se smatra da je Sveti Niko− la povratio vid Stefanu Dečanskom, te je stoga ovaj srpski kralj hram u Sveti Nikola je slava nepromenljivog datuma - 6. decembra kom su pohranjene po starom, odnosno 19. decembra po novom k alendaru, mošti Svetog Nikole oki− na dan kada je 343. godine taj svetitelj preminuo. Sveti Nitio srebrom i slao bogate kola se slavi i 22. maja, u z nak sećanja na dan kada su njepriloge za njegovu iz− gove mošti 1096. godine prenete iz Mira u Likiji u tada gradnju i opremanje. pravoslavni Bari u Italiji, i položene u Crkvu Svetog Jovana Na ikonama Svetog Preteče, koja je ubrzo postala stecište hodočasnika a . Tri Nikolaja obično se slikaju godine potom građani Barija podigli su velelepnu crkvu s jedne strane, Isus Hri− tom svecu. Sveti Nikola, arhiepiskop mii rlikijski, slavi se i u stos sa jevanđeljem u ru− celom hrišćanskom svetu. Praznuje se kao dečji praznik u kama, a s druge, Presve− zemljama Zapadne Evv rope, jer tada deca dobijaju poklone ta Bogorodica sa arhije− Ikona iz Svetoduhovskog ako su bila poslušna. Zaštitnik je grada Amsterdama. rejskim omoforom na ru− manastira, sredina 13. veka, kama. Ovo ima svoj dvo− Novgorod, Ruski muzej struk istorijski značaj, i to u prvom slučaju označa− va prizivanje Nikolaja arhijerejskoj službi, a u drugom oprav− danje njega od kazne zbog sukoba s Arijem. Sveti Metodije, patrijarh carigradski, piše:„Jedne noći vide Sveti Nikolaj Spa− sitelja našega u slavi gde stoji blizu njega i pruža mu je− vanđelje, ukrašeno zlatom i biserom, a od druge strane vide Bogorodicu, koja mu stavljaše na ramena arhijerejski omofor. Malo posle ovoga viđenja predstavi se Jovan, arhiepiskop mirski, i Nikolaj bi postavljen za arhiepiskopa toga grada“. To je prvi slučaj. Drugi slučaj desio se za vreme Prvog sabora u Nikeji. Pošto nije mogao razgovorom da zausta− vi Arija u huljenju Isusa Hrista i njegove majke, Sveti Ni− Prazna grobnica Svetog Nikole u turskom gradu Demre (ranije Miri) kolaj ga je udario rukom po licu. Sveti oci na saboru, ne− godujući zbog ovakvog postupka, izdvojili su Nikolaja sa mačiti ne kao delo bezrazložnog gneva, nego kao izraz ve− sabora i oduzeli mu sve znake arhijerejske. Hrišćani veruju like revnosti za istinu Božju. U modernoj Grčkoj i Srbiji Sve− da je te iste noći nekoliko Svetih otaca videlo istovetnu vizi− ti Nikola je jedan od najpoštovanijih svetitelja. Takođe on je ju, naime: kako oko Svetog Nikolaja stoje s jedne strane, zaštitnik države Grčke. Sveti Nikola pada u vreme velikog Gospod Spasitelj sa jevanđeljem, a s druge, Presveta Bogo− božićnog posta, pa vernici koji ga slave pripremaju isključi− rodica sa omoforom pružajući svetitelju oduzete mu znake vo ribu i drugu posnu hranu. Smatra se da je Sveti Nikola, arhijerejstva. Videći ovo Oci su se užasnuli, i povratili brzo pre svega kao zaštitnik dece, poslužio kao jedna od inspira− Nikolaju ono što su mu oduzeli, i počeli ga poštovati kao ve− cija za nastanak i postojanje Deda Mraza. likog ugodnika Božjeg i njegov postupak prema Ariju tu−

Mošti u Bariju

Istorija 27

AKTUELNO

Žensko lice Velikog rata U Istorijskom muzeju Srbije na Trgu Nikole Pašića 11 od 8. novembra u okviru aktuelne izložbe „Srbija 1914”, u posebnom delu galerije, posetioci mogu da vide i izložbu „Žensko lice Velikog rata“, realizovanu uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Izložba se može pogledati do 15. januara 2015. godine

N

akon oktobarskog otvaranja izložbe „Milunka Savić – heroina Velikog rata” u Srpskom kul− turnom centru u Parizu i zainteresovani pose− tioci u našoj zemlji imaju priliku da se bliže upoznaju s počecima procesa emancipacije žena u Srbiji pre Velikog rata, kao i sa dugoročnim posledi− cama Prvog svetskog rata na shvatanje, položaj i uloge

28 Istorija

žena u društvu uopšte. Uprkos monstruoznosti globalnog sukoba kao takvog, Prvi svetski rat je potpomogao žensku emancipaciju s obzirom na to da su žene, svih društvenih slojeva i obrazovnih nivoa, uspešno preuzele sve one poslo− ve i obaveze koje su, do odlaska na front, tipično obavljali muškarci. To je bio jedan od ključnih argumenata za borbu za ženska prava kroz čitav 20. vek.

AKTUELNO Milunka Savić

U Srbiji na početku 20. veka, emancipacija žena se odvijala u specifičnim kulturno−istorijskim okolnostima koje su uticale na sporiju i težu implementaci− ju promena. Procesi urbanizacije i industrijalizacije većinski agrarne zemlje, usporavani su ratovima za oslobođenje. Iako malobrojno, gradsko stanov− ništvo se u svemu, pa i u rešavanju „ženskog pitanja“, ugledalo na razvijenije evropske uzore. Žene iz građanskih slojeva društva, odlaze na školovanje, počinju da oba− vljaju visokoprofilisana zanimanja, pojavljuju se prve žene lekari, arhitekte, umet− nice (Draga Ljočić, Jelisaveta Načić, Maga Magazinović, Nadežda Petrović, itd.). Iako u nepovoljnijem pravnom statusu (nazadna shvatanja mesta žena u društvu imala su jako uporište u tadašnjem Srpskom građanskom zakoniku), koji je bio prepreka ekonomskoj ne− zavisnosti, položaj žena u Srbiji nije mnogo lošiji u odnosu na savremeni− ce iz razvijenijih evropskih zemalja. Premda su žene za vreme Prvog svetskog rata iskoristile priliku da se dokažu i približe cilju rodne ravno− pravnosti, uloga žena u ovom važnom istorijskom događaju često je društveno nevidljiva, zanemariva− na ili podrazumevana. Po završetku rata, ženski napori su zaboravljeni i negirani, a proces emancipacije trajao je neopravdano dugo. Zbog toga su u Istorijskom mu− zeju Srbije odlučili da izložbom „Žen− sko lice Velikog rata“ ukažu na značaj ove teme, a položaj žena u Srbiji pred početak i za vreme trajanja rata učine vidljivijim i manje podrazumevanim. Različita lica žena učesnica Prvog svetskog rata, njihovi različiti položaji i angažmani su predstavljeni kroz četiri ideal−tipska modela, na dva fronta de− lovanja: žena kod kuće − građanka i žena sa sela, i žena direktna učesnica rat− nih sukoba − vojnik i pripadnica sanitetskih misija. Temom su obuhvaćene, ka− ko anonimne pripadnice ženske populacije tako i poznata i manje poznata žen− ska lica koja su učestvovala u Velikom ratu poput najodlikovanije žene Velikog rata Milunke Savić, dobrovoljke „Gvozdenog puka“ Sofije Jovanović, Lenke Ra− basović, Flore Sends (poznate i kao „srpska Engleskinja“), crnogorskih heroina Vasilije Vukotić i Milice Miljanov i mnogih drugih.

"Heroina Velikog rata“, rođena krajem 19. veka u selu Koprivnica, nedaleko od Raške. Učestvovala u balkanskim ratovima pod imenom Milun Savić. Šišala se i povijala grudi kako se ne bi otkrilo da je žena. Mi− lunkina „tajna“ otkrivena je pošto je u Bregalničkoj bici (1913) ranjena u grudi. U Prvom svetskom ratu bila je deo čuvenog „Gvozdenog puka“, najelitnijeg Drugog puka srpske vojske „Knjaz Mihailo“. Preživela je austrougarsku i bugarsku ofan− zivu i povlačenje preko Albanije kada je (u jesen 1915) ranjena u glavu. Posle nekoliko meseci oporavka vratila se na Solunski front i ponovo učestvovala u bitkama. Rat je završila činom kaplara srpske vojske. Nosilac je vojne zlatne Karađorđeve zvezde s mačevima, zlatne medalje za hraborost „Miloš Obilić“, Legije časti 4. stepena, Legi− je časti 5. stepena, francuskog Ratnog krsta, kao i Albanske i spomenice Solunskog fron− ta 1915−1965. Posle rata radila je u Bosni i Hercegovini kao kuvarica, bolničarka, pre− gledačica u fabrici vojnih uniformi. Tada se udala za činovnika Veljka Gligorovića, s kojim je dobila kćerku Milenu, ali je ubrzo usvojila još tri ćerke: Višnju, Radmilu i Zorku. Njen brak je kratko trajao, tako da je sama podizala decu. Posle urgencija sa− boraca, 1929. godine se zaposlila kao čis− tačica u Hipotekarnoj banci u Beogradu, gde je provela najveći deo radnog veka. Posle Drugog svetskog rata, Milunka je ra− dila i kao čistačica u beogradskim kafana− ma. Poslednji period života, pošto je dobila i penziju, provela je u malom stanu koji joj je dodeljen u naselju „Braća Jerković“. Umrla je 5. oktobra 1973. i sahranjena u porodičnom grobu na Novom groblju u Be− ogradu. Ove godine njeni posmrtni ostaci preneti su u Aleju velikana.

Istorija 29

AKTUELNO Sofija Jovanović

Lenka Rabasović

Dobrovoljac i narednik srpske voj− ske u ratovima od 1912 do 1918. go− dine. Bila je ćerka čuvenog mesara Jovanovića iz Dušanove ulice u Be− ogradu koji je želeo da ima „sina junaka, osvetnika Kosova“, ali su mu se rađale kćeri. Nije dočekao da vidi kćerku Sofiju kao pripadnicu srpske vojske i njenih 13 odlikova− nja. Na prvom od njih pisalo je, baš onako kako bi njen otac poželeo, „Osvetnici Kosova”. Dobi− la ga je u Prvom balkanskom ratu u koji je krenula kao ma− turantkinja ženske gimnazije. Odsekla je kosu i javila se Na− rodnoj odbrani kao dobrovoljac − četnik i prošla test pred komisijom. Vatreno krštenje imala je na Crnoj čuki i Veljoj glavi. Borila se i u Drugom balkanskom ratu, pa Prvom svet− skom. Prošla je bitke na Drini, Kolubari, odbranu Beogra− da, golgotu kroz Albaniju, učestvovala u proboju Solunskog fronta. Bila je ranjena i ostala bez pola jednog stopala. Rat− ni drugovi su joj zbog muške hrabrosti nadenuli ime Sofro− nije, dok su je Francuzi nazvali „srpska Jovanka Orleanka”. Posle rata udala se za ratnog druga Krsmanovića. Posvetila se kući i nije tražila nikakve povlastice.

Lenka Rabasović, iz pi− tomog sela Biske na ob− roncima Tare, u jesen 1916. godine, umesto venčanice, obukla je muški koporan i pohita− la u planinu da traži brata Cviju, koji se, vra− tivši se iz rata 1915, kao nesposoban, ponovo la− tio puške i organizovao družinu na Tari. Bra− nio je od neprijateljske napasti svoje i okolna sela. Lenka je umakla Švabama ispred nosa i s najnužnijim stvarima dohvatila se šume. Tako je počeo njen ratnički put. Bila je i borac i ku− rir, kad zatreba. Nije klonula ni kada je izgu− bila brata u avgustu 1917. godine. Nastavila je da se bori do oslobođenja. Preživela je jedno teško ranjavanje iznad kolena, kada je njena četa upala u zasedu. Dve godine posle oslo− bođenja udala se za Mališu Rabasovića, s ko− jim je živela u Mačvanskom Prnjavoru i rodi− la sedmoro dece − pet kćeri i dva sina.

Vasilija Vukotić

Flora Sends

Kćerka čuvenog serda− ra Janka Vukotića. Kako serdarov sin−je− dinac u vreme balkan− skih ratova još nije bio stasao za pušku, Vasili− ja je u oba balkanska i početkom Prvog svet− skog rata (1912−1916), sve do propasti crno− gorske države i vojske, bila ordonans svome ocu. Prenosila je u naj− odsudnijim trenucima bitaka njegove zapo− vesti i naređenja podređenim jedinicama i komandantima. Bila je jedina žena učesnik čuvene bitke na Mojkovcu (januar 1916), po− slednje velike epopeje crnogorske vojske ka− da su crnogorski gorštaci spartanskom bor− benošću branili odstupnicu srpskoj vojsci ko− ja se povlačila put Albanije. Ostala je upamćena po skromnosti, hrabrosti i po− svećenosti slobodi i časti srpskog naroda. Između dva svetska rata dva puta se udavala, ali je oba puta ostala udovica. Ostatak života provela je povučeno i usamljeno u Beogradu. Umrla je 1977. godine i sahranjena je u poro− dičnoj grobnici Vukotića na Novom groblju.

Flora Sends (1876 −1956) je bila irska bolničarka, a kasnije i jedina žena ofi− cir srpske vojske za vreme Prvog svet− skog rata. Nosilac je Karađorđeve zve− zde, koju joj je dodelio lično regent Aleksandar. Rođena je u malom mestu Neder Popiton u Jorkširu, u Engleskoj 1876. godine. U mladosti je učila da jaše, puca iz vatrenog oružja i vozi au− tomobil. Radila je kao sekretarica, a uoči Prvog svetskog rata završila je kurs za bolničarke. Kada je Srbija napadnuta od Austrougarske, priče o stradanjima stigle su i do Velike Britanije. Doktorka Elsi Inglis iz Edinbur− ga prikupila je sredstva, i sav novac je utrošen na obuku leka− ra i slanje osoblja i materijala u Srbiju 1915. Tako je Flora sti− gla u Srbiju. Ona je jedina žena sa Zapada koja se s puškom u ruci borila kao vojnik u srpskoj vojsci, u Gvozdenom puku „Knjaz Mihailo“. Radila je najpre u Nišu kao bolničarka. U aktivnoj službi stigla je do čina poručnika, a u rezervi je una− pređivana još dva puta, do kapetana prve klase. Ratovala je uglavnom na bugarskom frontu, i u jednoj od mnogih bitaka za grad Bitolj, teško je ranjena od bugarske granate. Posle ozdravljenja, vratila se u vojsku i borila do kraja rata. Osim Karađorđevom zvezdom, odlikovana je i Ordenom Svetog Sa− ve. Narod ju je zvao „naša Engleskinja“. Beograd je napustila u februaru 1945, i vratila se u Englesku.

30 Istorija

AKTUELNO Jelena Šaulović

Dr Elsi Inglis

Jelena Šaulović (udata Bojović), kći sveštenika Per− ka Šaulovića, rođena je 1896. godine u selu Junča Do, ispod Durmitora, ali je odrasla u Srbiji, u Me− dveđi, gde se njen otac preselio zbog sukoba s kra− ljem Nikolom. Uoči Prvog svetskog rata završila je učiteljsku školu i počela da radi kao učiteljica. Već 1917. godine kredu i tablu zameniće puškom, da u komitskim četama Koste Vojinovića u Topličkom ustanku (21. februara − 25. marta 1917) brani narod od bugarskog zuluma. Sa svojim ocem Perkom, ko− ji je bio već u poodmaklim godinama, postala je bo− rac Gajtanskog odreda. Na planini Radan naučila je kako se baca bomba i gađa iz puške i postala jedan od najhrabrijih boraca. Posle propasti ustanka u Toplici i Jablanici, sa ocem Perkom i grupom jablaničkih četnika otišla je u Crnu Goru, u Šavnik. Učestvovala je u boju kod Vrela, u januaru 1918. i lično streljala zločinca iz Bosne Osmana Jogunicu. Do završetka Velikog rata, 1918. godine, četovala je sa četovođom Boškom Bojovićem, s kojim se posle rata i venčala. Nažalost, od posledica ranjavanja, teškog i iscrpljujućeg vojevanja, Jelena se ubrzo razbolela i umrla 1921. godine. Posthumno je odlikovana Ka− rađorđevom zvezdom s mačevima.

Dr Elsi Inglis (1864−1917), lekarka i velika dobrotvorka, organizatorka Škotskih ženskih bolnica, najza− služnija za svesrdnu medicinsku po− moć u osoblju i sanitetskom materi− jalu napaćenoj Srbiji. Diplomu leka− ra stekla je 1899. godine na Edin− burškom univerzitetu. Do početka rata u avgustu 1914. godine, radila u raznim mestima, usavršavajući se u svojoj struci. Bila je inicijator formi− ranja poljskih bolnica koje bi se slale kao pomoć u ratom zahvaćena područja. Za kratko vreme prikupljeno je skoro pola miliona funti, što je bilo dovoljno da se potpuno opremi 14 poljskih bol− nica koje su upućene u save− zničke države, pa i Srbiju. Pre polaska za Kragu− jevac (gde je stigla prva bolnica počet− kom 1915) pozvala je britanske građane „koji sao− sećaju sa žrtvama Srbije, da svoju pomoć pošalju što brže i tako oduže deo duga koji saveznici duguju hra− brosti i postojanosti Srba“. Kasnije su u Srbiju stigle još tri bolnice: u Valjevo, Mladenovac i Lazarevac. Dr Elsi je ostala sa srpskim naro− dom i za vreme okupacije, i tokom povlačenja, a u toku 1916. organizo− vala je i posebnu bolnicu, koja se u Odesi priključila Prvoj srpskoj do− brovoljačkoj diviziji. Posle toga, na− stavila je da radi na organizovanju bolnice za sanitetsko zbrinjavanje srpskih vojnika na Solunskom fron− tu. Na nesreću nije doživela da posao dovede do kraja, umorna, iscrpljena i bolesna, umrla je na rukama srp− skih vojnika, 25. decembra 1917. go− dine. Novoformirana bolnica dobila je njeno ime i početkom 1918. godine upućena na Solunski front. Vrhovna komanda srpske vojske i vlada po− smrtno su je odlikovali Ordenom be− log orla.

Milica Miljanov Milica Miljanov (kasnije udata Lazović), ćerka je pro− slavljenog vojvode Marka Miljanova. On nije imao muških potomaka, ali je ratnički žar i ljubav prema srpskom narodu, otadžbini i slobodi, živela u srcima njegovih kćeri. Kći Milica prijavila se u dobrovoljce 1914. godine, u životnom dobu kada se i muškarci oslo− bađaju vojne obaveze. Osvetlala je obraz Miljanovih hrabrošću iskazanom diljem balkanskih ratišta, od 1914. do 1918. godine.

Antonija Javornik Antonija Javornik (1893−1974), jedna od žena koje su krile identitet plašeći se odmazde neprijateljske vlasti prema članovima njihove porodice. Njena porodica je ostala u Mariboru, tadašnjoj Austrougarskoj. Ona se zbog toga u srpsku vojsku prijavila pod imenom Na− talija Bjelajac. Njen stric Martin Javornik, prethod− no je iz Bosne prebegao u Srbiju i bio kapetan u 11. pešadijskom puku „Karađorđe“. Antonija mu se pri− družila u martu 1912, stigavši preko Zemuna i Save. Učestvovala je u bitkama na Ceru, Drini, Kolubari, Kajmakčalanu. Ranjavana je 12 puta i isto toliko pu− ta odlikovana. Kraj rata dočekala je sa činom narednika, Karađorđevom zve− zdom na grudima, ali i jednim metkom u nozi koji nikad nije izvađen. Otišla je Maribor da vidi svoje i ubrzo se vratila u Beograd. Nije tražila privilegije, iako je mogla da ih dobije. „Ja sam se iz ljubavi tukla za slovenske narode − da zba− ce tuđinski jaram i žive u slozi, ljubavi i slobodi u jednoj državi“, izjavila je jed− nom prilikom. Zaposlila se, živela skromno, povučeno. Devet meseci je bila za− tvorena u nacističkom logoru Banjica. Posle Drugog svetskog rata živela je u Marinkovoj bari gde su je iz milošte zvali Nana.

Istorija 31

BEOGRADSKI ALASI

Naslednici porodice Bogdanović Stanovnici Beograda, pre svega oni koji su živeli uz obale Dunava i Save, vekovima su se bavili ribo− lovom. Posebno intenzivan razvoj ribarstva beleži se u 19. veku kada se osnivaju i prva profesional− na ribarska udruženja i donose prvi zakoni. „Istorija“ od broja 52 donosi priču o razvoju ribarstva na obalama Dunava, alaskom životu i najpoznatijim alaskim porodicama. U ovom broju pišemo o nasled− nicima alaske porodice Bogdanović, pre svega o Ivanu Ambroziću i njegovoj supruzi Draginji, ali i o svakodnevnom životu u domaćinstvima Bogdanović i Ambrozić, te kako su ove porodice živele tokom Drugog svetskog rata.

I

van Ambrozić bio je usvojeni sin Dragoljuba i Angeline Bogdanović. Rođen je 1904. godine u Sremskoj Mitrovici. Njegova familija je u tom gradu od poslednje četvrtine 19. veka. Po sećanju porodice Ivan je govo− rio da se njegov otac Franjo Ambrožič (kršteno ime Fran) doselio u Sremsku Mitrovicu iz sela Smrje kod Ilirske Bistri− ce 1894. godine. Nije poznat razlog ove seobe, ali se sumnjalo na probleme oko podele imovine. Odmah se oženio udo− vicom Terezinom (Juhaz) Bobak iz Ku− veždina. U Sremskoj Mitrovici su dobili petoro dece: Vilko (zvan i Vilma), Fra− njo, Dina, Beta (zvana i Liza, kršteno ime Elizabeta) i Ivan. Nije upamćeno od čega se porodica izdržavala u Sremu, veruje se da su živeli od Franovog nadničarenja i rada u ciglani. Poznato je, međutim, da se živelo u velikom siromaštvu. Posle Fra− nove smrti usledio je još teži period. Te− rezina nije mogla da izdržava decu zbog čega su ona morala da napuste dom i potraže sreću drugde. Tako je Ivan stigao u Zemun, a odatle prešao u Beograd, gde se zaposlio kod Dragolju− ba Bogdanovića, verovatno 1921. ili 1922. godine. Tu je njegov život dobio neočekivani tok. Dragoljubova kći jedinica Jelena se u detinjstvu teško razbolela. Priroda bolesti nije sačuvana u sećanjima čla− nova porodice, jer se o tome među nji− ma nije govorilo zbog sujeverja da bi se bolest mogla vratiti, ali se iz priča zna da je dete od strane lekara bilo otpisa− no. Kao poslednji spas Dragoljubu i An−

32 Istorija

Ivan Ambrozić na čamcu 1936.

BEOGRADSKI ALASI gelini je predložen obred crkvenog brati− mljenja njihove kćeri sa muškim detetom vršnjakom koji bi bolesnoj devojčici po okončanju obreda položio dukat na čelo. Taj dukat je po narodnom verovanju tre− balo da izvuče bolest i donese spas. Problem je nastao kada je utvrđeno da u bližoj okolini nije bilo ni jednog poznatog vršnjaka. Pošto je situacija zahtevala br− zo delovanje, izbor je pao na najmlađeg od Dragoljubovih radnika, Ivana Ambro− zića. On je bio 9 godina stariji od Jelene, rođen 1904. godine, ali ipak najmlađi muškarac. U čitavoj stvari pojavio se još jedan problem, Ivanova katolička veroispo− vest. Prethodno pristavši da na taj način pokuša da spase kći svoga poslodavca, morao je da pređe u pravoslavlje jer se ipak radilo o crkvenom činu. Obrede je trebalo brzo izvršiti, s obzirom na zdrav− Jelena Bogdanović, profesor francuskog jezika, sa učenicama u Beogradu stveno stanje deteta, pa se pretpostavlja da su oba čina obavljena u istom danu, jedan za drugim. Jele− ta vremena veoma se gledalo na čast devojke i njene porodi− na je ubrzo potom ozdravila, a Ivan joj je ostao pobratim. Po ce, kao i na miraz. U toku pregovora o udaji, devojčin otac se crkvenom tumačenju bilo je logično da ga Dragoljub i po protivio sklapanju tog braka, pa je Dragi Bogdanović morao građanskom zakonu usvoji, što je i učinjeno, tim pre što Bog− poslati „delegaciju“, grupu naoružanih momaka u čamcima da danovići nisu imali muškog naslednika. Ivan od tada postaje dovedu buduću mladu. Taj narodni običaj zvao se „otmica legitiman član porodice, ali Dragoljub od njega ne traži da pro− mlade“, a u ovom slučaju zamalo da se radilo o pravoj otmici. meni svoje nasleđeno porodično prezime koje on dalje preno− „Delegacija“ momaka je prispela nenajavljeno i premda je bilo si na svoje potomke. Time porodica Bogdanović nastavlja da malog otpora sve se dobro završilo jer je Draginja bila veoma živi kroz potomke porodice Ambrozić, koji preuzimanjem slave voljna da pođe za Ivana. Devojku su doveli u Beograd, a svad− Sv. Jovan Krstitelj, dobijaju formalno legitimnost naslednika. ba je ugovorena naknadno, pošto vraćanje devojke posle pet Jelena Bogdanović i Ivan Ambrozić kao rođeni brat i se− dana otmice nije dolazilo u obzir. Venčali su se 15. novembra stra, bili su voljeni i poštovani i omogućavao im se svaki luk− 1927. godine, a naredne 1928. rodio im se 12. septembra sta− suz koji je srednja društvena klasa mogla sebi da priušti. To ni− riji sin Milan. Sedam godina kasnije dobili su i drugog sina je isključivalo strogoću vaspitanja, morali su da se ponašaju Ðorđa, rođenog 10. januara 1935. Živeli su sa Bogdanovićima po građanskom kodeksu koji je važio za decu i omladinu toga u Ulici banatska br. 24. Draginja je završila četvorogodišnju staleža. Zbog nežnog zdravlja, Jelena je često bila oslo− osnovnu školu a nakon udaje bila je domaćica. Kao i svekrva bađana kućnih poslova, a Bogdanovići su imali i kućnu po− Angelina, Draginja je po potrebi radila sve ribarske poslove ko− moćnicu. je su žene mogle da rade, na primer pretovar i skladištenje ri− Pošto je Ivan bio već odrastao i zaposlen u Ribarskoj za− be, soljenje u buradima, čišćenje, filetiranje ribe i slično. Pret− druzi, nije imao interesovanje za dalje školovanje. Jelena je postavlja se da je zajedno sa Angelinom radila ili pomagala i u završila Višu žensku realnu gimnaziju u Beogradu i otišla na radnji na Cvetnom trgu. Ostala je upamćena kao uzorna i dalje školovanje u Francusku u Grenobl. Tamo je pohađala vredna žena. Jedino zadovoljstvo u toku dana joj je bilo viđen− Cours de Vacances, na Université de Grenoble. Francusku di− je sa komšinicama na kafi ispred kuće. Izvanredna kuvarica plomu je dobila 1936. godine, a nostrifikaciju za Filozofski fa− donela je sa sobom sremačke recepte i tako pojačala „prečan− kultet u Beogradu, posle položenih diferencijalnih ispita, dobi− ski“ uticaj u kući... Patrijarhalno vaspitana, ukazivala je uvek la je u novembru 1937. godine. dužno poštovanje svekru i svekrvi koji su je iskreno voleli. Ivan je bio devet godina stariji od Jelene, radio je i živeo Umela je, međutim, i da u skladu sa sremačkom naravi jasno kao ribar u kući Bogdanovića. Kada je došlo vreme za njego− iskaže svoj stav. Nije ostala upamćena kao preka ili svadljiva vu ženidbu preporučena mu je dobra devojka Draginja Rado− osoba. S druge strane, blagost naravi nije isključivala strogoću savljević iz Starog Slankamena. vaspitavanja dece jer je duboko verovala da „čvrsta ruka pra− vi dobre ljude“. Održavala je tesne veze sa svojom porodicom Draginja Radosavljević-Ambrozić u Slankamenu. Viđenja sa članovima familije su uglavnom bi− Draginja Radosavljević sa porodičnim nadimkom Bulić, vala pri posetama onih koji su bili ribari ili lađari, ređe se puto− rođena je 1906. godine u Starom Slankamenu, kao kći Ðorđa valo u sam Slankamen. Dunav je u svakom slučaju ostao glav− i Jelene, rođene Prodanović. Radosavljevići su bili trgovci, ni put kojim se dolazilo i odlazilo. Rođena je pored Dunava i pored njega se upokojila. Nakon lađari i ribari iz Starog Slankamena, veoma brojna i poznata porodica u tom kraju. Draginjin otac Ðorđe je bio kafedžija. U operacije slepog creva 1941. godine u sanatorijumu „Živković“

Istorija 33

BEOGRADSKI ALASI za nevraćeni zajam koji je Dragoljub nekome dao. U njoj su se nalazili papirni novac, srebrnjaci, jedna zlatna poluga i razni privatni dokumenti. U velikoj crnoj komodi držale su se privatne stvari, a iznad nje je bilo ogledalo u drvenom ramu. Sto od hrastovine koji je stajao do kase imao je fioku koja se Život u domaćinstvu Bogdanović i Ambrozić zaključavala, u njoj su stajali pisaći pribor i poslovni papiri. Soba Jelene Bogdanović bila je nešto posebno u kući. Kuća u Banatskoj 24 se nije bitnije razlikovala po spolj− Uređena u orijentalno−bosanskom stilu sa plitkim dubore− nom izgledu od ostalih kuća u kraju. Imala je prostrano dvo− zom i karakterističnim niskim tronošcima i stočićem−pešku− rište i više pomoćnih prostorija raspoređenih oko njega s tri nom. Prostirka u sobi je bila šarena i u istom stilu kao na− strane. One su bile podignute uglavnom od nešto cigala, meštaj. U sobi su se nalazile i maketa seoske kuće i jedna hrastovih greda i dasaka. Prema ulici je bila izolovana viso− lepa lutka. Tu je bio i crni orman sa staklenim vratima u ko− kom drvenom ogradom s kapijom. U kompleksu dvorišnih jem su stajale Jelenine knjige, od kojih su mnoge bile na objekata nalazili su se letnja kuhinja, šupa koja je služila i francuskom...U spavaćoj sobi Ivana i Draginje Ambrozić, kao ostava, spremište za drva i ugalj, ostava za ribarski alat pored gvozdenog belog kreveta i oniskog ormara, nalazio se i materijal i pušnica. Na sredini dvorišta bila je postavljena poseban umivaonik. Bio je u obliku stočića izrađenog od ciglom ozidana česma, kako je bilo uobičajeno u to vreme. metala i obojenog takođe u belo, sa otvorom na gornjoj površini u koji se smešatao lavor. Na polici ispod lavora stajala je emajlirana kofa, a okolo police je bio platneni za− stor koji je kofu sakrivao. Pored lavora, bio je po− stavljen beli emajlirani bokal s leve strane, a s desne sapun. Iznad sve− ga toga nalazilo se ogle− dalo. Draginja je na tom umivaoniku kupala i sređivala decu Milana i Ðorđa dok su bili mali. U kući je pored nekoli− ko tepiha bilo i posebnih prostirki − krpara izrađenih od velikog broja sitnijih ko− mada tkanina, urolanih i zašivenih. Bile su jeftina zamena za tepih, rasprostr− Draginja Ambrozić sa sinovima Milanom i Ðorđem te na mestima gde se mnogo hodalo − predsoblje, hodnik, kupatilo i kuhinja. Pravili su ih Služila je retko za održavanje lične higijene, jer je kuća ima− meštani sela u okolini Beograda i nudili pred sv. Nikolu u za− la tekuću vodu, više su je koristili za potrebe pranja veša ili menu za ribu koja im je potrebna za slavu. Tako su sve krpa− delova ribarske opreme. re u kući bile svake godine u potpunosti zamenjene. Stare bi Ðorđe Ambrozić je godinama zapisivao crtice iz života do− oprali i dali nekome od radnika za njegov dom, poneka bi maćinstva u vreme pre Drugog svetskog rata i za vreme istog. isečena završila u nečijem čamcu kao zgodni podmetač za se− Iz zabeleženih Sećanja doznajemo detalje iz života ukućana, denje, a jedna bi postala novi topli prekrivač za pseću kućicu. izgled domaćinstva i opise pojedinih događaja i aktivnosti u U salonu su primani gosti. Centralno mesto su zauzimali njemu. U Sećanjima je sačuvan i raspored prostorija u kući sa kanabe od tamnog drveta i niski sto. Pored njih se nalazio ni− detaljnim opisom predmeta koji su se u njima nalazili. Sama ski šemizet u čijoj vitrinici su bile poređane porcelanske figuri− kuća je bila izgrađena od cigala, omalterisana i okrečena u si− ce. Naspram je uza zid bio postavljen veliki šemizet sa vitri− vo. Četvoroslivni krov ili kako se onda govorilo „krov na četiri nom. U njemu su stajali kompleti šoljica za kafu i čaj, srebrne vode“ bio je pokriven crepom na kome je svoje mesto našla i kašičice, posrebreni slavski svećnjak, kompleti porcelanskog neizostavna čuvarkuća. posuđa. U velikoj vitrini su svima na uvid bili raspoređeni naj− U kući Bogdanovića bilo je više soba, kuhinja, hodnik, trpe− lepši porcelanski kompleti za kafu i sitni kristalni predmeti. U zarija i engleski WC. Sobe su za to vreme i taj stalež bile pri− uglu salona, u svom posebnom ormariću, nalazio se i veliki stojno opremljene. U spavaćoj sobi Angeline i Dragoljuba po− gramofon na navijanje. U donjem ormariću su u pregradama red drvenog, masivnog bračnog kreveta i ormara od pune hra− stajale ploče, rezervne gramofonske igle i somotski jastučić za stovine, bila je smeštena i čuvena registar−kasa od belog me− čišćenje. Gramofon je puštala Angelina i ostalo je upamćeno tala sa graviranim floralnim motivima. Sama kasa je bila zalog

razvila se sepsa koja nije odgovarajuće lečena zbog nedostat− ka medicinskog pribora i lekova. Umrla je tri dana kasnije, 6. jula u trideset petoj godini života. Sahranjena je na Novom groblju, u grobnici koja je za tu priliku kupljena.

34 Istorija

BEOGRADSKI ALASI Trgovac Vilko čela. Ako bi se kojim slučajem de− da je volela pevanje gospođe Nate Vilko „Vilma“ Ambrozić je bio jedini član silo da feferona nema u kući, „Dorćolke“. Takođe, zapamćeno je i porodice Franje Ambrožiča iz Sremske Mitrovice mašio bi se za novčanik i da− da su ploče imale znak proiz− sa kojim je Ivan Ambrozić (usvojeni sin Dragoljuba i vao služavki novac da odmah vođača HMV (His Master's Voi− Angeline Bogdanović) imao nekakav kontakt u toku ode i kupi ih, uz neizostavnu ce), kompanije koja postoji i da− života. Rođen je u Sremskoj Mitrovici 1895. godine. To− opasku: „Pre bi ih (feferone) nas. Na istočnom zidu je visila kom Prvog svetskog rata bio je u austrougarskoj vojsci, bo− vala u Dunavu našao nego ikona Sv.Jovana Krstitelja, po− rio se u Italiji, na reci Pjavi, a zarazu tifusom je preležao u u kući“. rodične slave. U salonu su bili vojnoj bolnici u Pešti. Između dva rata bio je trgovac žitom u Špajz je predstavljao primani gosti i za slavu. Tog Sremu, ali i u Beogradu, gde je neko vreme živeo sa supru− svet za sebe. Tamo su se dana po podne služeni su raki− gom Anom. U toku Drugog svetskog rata trgovao je i s nepri− nalazile teške hrastove poli− jom, sečenom pršutom, sitnim jateljima, zbog čega je po oslobođenju osuđen na 14 godina ce na kojima su bile uredno kolačima i kafom. Po običaju robije. Nakon izdržavanja kazne vraća se u Beograd i poređane tegle sa zimnicom, onog vremena goste nisu po− venčava sa Nadeždom tek tokom 80−ih godina 20. ve− povezane šarenim papirom, služivali domaćini, već je po− ka, jer katolički brak sklopljen s prethodnom supru− džak brašna i džak šećera, fa− služavnike, prvo sa slavskim žitom, gom nije mogao biti razveden. Dobili su ćerku brički pakovana hrana, limene kuti− pa potom sa ostalim posluženjima re− Marijanu. Ostatak života proveo je u Jag− je za kafu, šećer, so i bombone („505 dom, nosila neka od devojaka iz njilu − selu u opštini Mladenovac. sa crtom“ i „Plavi 9“), kao i sudovi za zim− komšiluka, najčešće ćerke kočijaša Miladi− nicu i pomoćni kuhinjski pribor. Zimnica se na ili Dobrosava. Ovaj običaj je smatran kao čast spremala najviše u dvorišnom, uz kuću prizidanom za devojke, a tako im se i pružala prilika da budu objektu zvanom „letnja kujna“. viđene izbliza od strane potencijalnih Tamo je stajao šporet na drva i prosaca. Draginja malo drugih stvari, pa je bilo lako U trpezariji je centralno mesto zauzi− i Ðorđe Ambrozić pripremati veće količine hrane. mao širok i masivan sto sa osam stolica. na venčanju 1926. Sve vrste zimnica su se pravile: Bio je u upotrebi samo za praznične slatko u dvadeset vrsta, kitnikez, ručkove i prijem gostiju. Deci nije dozvo− sulcevi, džemovi i pekmezi u ljavano da se na njemu igraju, ali je zato osam vrsta, kompoti, turšije po− sakrivanje u „šumi nogara“ bila redovna jedinačne i mešane, kiseli ku− zabava. Ploča stola je ispod imala dodat− pus, razni ajvari i pindžur, kao i ke za proširenje, na pomoćnom stočiću sok od paradajza. stajao je telefon čiji je broj bio 25−773, i Rad u domaćinstvu je i inače pored njega metalni ventilator. Ovde su iziskivao dosta vremena i fi− Dragoljub i Angelina deci davali poklone zičkog truda. Kućnih aparata i za praznike. Pored prozora je bilo mesto mašina kojima danas raspolaže za kavez sa papagajem, kasnije ga je svako domaćinstvo je bilo malo zamenio štiglic. u ono doba. Oni retki aparati ko− U prostranoj kuhinji je porodica obe− ji su postojali na tržištu bili su dovala svakodnevno. Draginja i kućna skupi i nedostupni većini pomoćnica Juliška su kuvale svaki dan. građana. Sav posao se zato Angelina je kuvala kad god je mogla jer obavljao ručno, što je pored vre− joj je rukovođenje ribarnicom oduzimalo mena iziskivalo i fizički napor. dosta vremena. Ručak je bio centralni Posao domaćice u međuratnom događaj dana i retko je počinjao bez Dra− periodu nije bio ni najmanje lak. goljubovog prisustva, makar to značilo i U vreme kada veš−mašine nisu da ukućani čekaju. Sa ručkom se nije ni− postojale i sve se pralo „na ru− kada žurilo i nisu postojali izgovori za na− ke“, dan u sedmici određen za puštanje stola. U porodičnom sećanju su pranje krupnog veša je bio po ostale priče iz ondašnjeg domaćeg živo− svemu poseban. Veš je pran u ta vezanog za obedovanje. Dragi je so dvorištu, ako je to vreme dozvo− posmatrao kao simbol blagostanja, pa je ljavalo, ili u posebno zidanom pri postavljanju stola zahtevao da se pr− objektu − vešernici. U kući je bilo vo stavi slanik, učeći mlađe rečima: pravo opsadno stanje čitavog dana, pa je zbog zauzetosti „Uvek sine prvo stavi so na sto“. Nepoštovanje ovog rituala je žena i ručak bio jednostavniji. Sutradan nakon sušenja veša moglo biti propraćeno opomenom ili kaznom da počiniocu po− dolazila bi „peglerka“ Marija, udata Kecić, ćerka Marije kro− slednjem bude servirano. Ukoliko bi bio nezadovoljan kvalite− jačice kod koje su Bogdanovići naručivali odeću za decu i po− tom riblje čorbe, gunđao je: „...toliko je loša da bi mi bolje bi− steljinu. Peglerka nije bila redovno pozivana, već samo ukoli− lo da odem na Dunav, posolim ga, promešam i eto prave čor− ko je bilo potrebno ispeglati neku veću količinu veša, inače su be!“ Voleo je ljutu hranu i, ukoliko bi neko jelo to dopuštalo, to radile žene iz kuće. Peglalo se peglom na „ćumur“. pored njegovog tanjira je bila postavljana tegla sa feferona− Celo dorćolsko priobalje leži na niskom terenu u odnosu ma, a pored nje obavezno i maramica da bi brisao znoj sa

Istorija 35

BEOGRADSKI ALASI luksuzno opremljene. Kućna biblio− teka je izgorela za vreme bombardo− vanja Beograda 6. aprila 1941. godi− ne, ali je porodica nastavila tokom rata sa praksom kupovine knjiga pa je do završetka rata formirana nova dečja biblioteka. Ove knjige i danas čine deo kućne biblioteke porodice Ambrozić. Kako su deca rasla, ulazila su u svet novih saznanja, pa su tako spo− radično dobijala stripove, dok im je „Politikin zabavnik“ redovno kupo− van. Tako je Ðorđe razvio ljubav prema strip−umetnosti, kojoj je bio i prirodno naklonjen jer je imao izrazit dar za grafiku i crtanje, o čemu naj− Odgoj i vaspitanje dece bolje svedoči sačuvana zbirka nje− govih grafika. U kući Bogdanovića i Ambrozića Nedeljom i praznicima, ukoliko deca su imala posebno mesto. O nji− su vremenske prilike to dozvoljavale, ma se veoma vodilo računa i za vre− Ambrozići su odlazili u šetnje po Ka− me su dobijali poklone u vidu igrača− lemegdanu ili gradu, a ponekad su ka. To nisu bile skupe igračke, ali su putovali tramvajem do Topčidera. To se isticale u odnosu na nemaštinu i su bile prilike da se ukućani lepo nedostatak igračaka kod druge dece. obuku jer „treba da izađu među Kupljena im je gumena lopta, u ono svet“. Porodica nije trošila mnogo na doba retkost, jer su ostala deca ima− odeću, važno je bilo da je udobna, la samo krpenjače. Posebno intere− trajna i čista. Šivenje odeće je pove− santna je bila njihova zbirka olovnih ravano dorćolskoj šnajderki Mariji vojnika, kupovana pojednačno ili po Bošković ili njenoj ćerki Mariji, udatoj formacijama. Tu su se našli: austrou− Kecić. Jedini izuzetak među članovi− garska haubica sa posadom, austro− ma familije je bila Jelena koja je, ugarska vojna muzika, konjica i ofici− Jelena Bogdanović naučivši se drugačijim manirima za vre− ri, ruska mornarica sa njihovim oficirima, me školovanja u Francuskoj, puno pola− francuska pešadija, turski askeri u na− gala računa na svoj izgled, a u čemu su je roditelji podržavali. padu, vojnici američkog građanskog rata, kauboji i Indijanci, nemačka pešadija, a posebnu pažnju je privlačio plehani mi− Teške ratne godine traljez tipa „maksim“. Pred sam rat deca su dobila olovne ne− mačke vojske, s vojnom muzikom i plehanim kamionom za Drugi svetski rat je za porodicu počeo Draginjinom tragedi− transport. Prostrano dvorište se tako povremeno pretvaralo u jom. To je bio uvod u niz drugih nevolja. Pri bombardovanju bojno polje na kome su sukobljene vojske bile pažljivo raspo− Beograda 6. aprila 1941. godine Nemci su na Dorćol bacali za− ređivane. Tokom zime formacije su se selile u kuću gde je paljive bombe. Cilj je bio da se izazove požar koji bi zbrisao je− „šuma nogara“ u trpezariji bila idealan teren. vrejsku četvrt. Tada su izgorele i kuće mnogih drugih Dorćola− Otac Ivan je sinovima kupio drveni zamak na rasklapanje ca, jer vatrenu stihiju nije bilo moguće kontrolisati. U tom koji je izgledao kao scenografija i oko kojeg su mogli da se ras− požaru je izgorela i kuća Bogdanovića s najvećim brojem stva− porede olovni vojnici. Pošto su deca ribara, otac im je napravio ri koje su se u njoj nalazile, uključujući i dokumenta – poro− model ribarskog čamca „šiklje“ sa svim pratećim elementima. dična, poslovna, privatna i deo zadružnih. Ono malo predme− Ribarski sinovi su rano počinjali da uče zanat očeva. Prvo su ta, fotografija i dokumenata koji su izbegli uništenje pronađeno promatrali sa obale, kasnije su pripomagali oko alata i već u je u ruševinama i preneto u zgradu Ribarske zadruge, gde se adolescenciji su poznavali osnove samog ribolova. Tome je pri− porodica privremeno smestila. U toj kući su živeli sve do 1946. donosilo i to što su im i igračke često bile na temu ribara. Tako godine kada je dobijena dozvola novih vlasti da se na ostaci− su Milan i Ðorđe, pored pomenutog čamca − igračke, imali i po− ma stare kuće sazida nova. sebno napravljena lakša vesla koja su odgovarala snazi i ve− Dragoljub Bogdanović nije bio mobilisan zbog godina koje ličini njihovih ruku. Ta su vesla bila upadljivo manja od onih za je tada imao. Ivan Ambrozić je bio pozvan u vojsku, ali se o odrasle i kada bi deca pošla u čamac da uče veslanje, uvek za tom mračnom periodu očuvalo jedino sećanje da je mobilisan šalu spremni alasi su redovno komentarisali: „Vid' ovu dvojicu i da se odmah vratio nakon sloma vojske u aprilskom ratu. 'di su pošli sa varjačama u čamac!“. Čitanje je takođe bilo dečja Ostatak rata je proveo na Dorćolu. obaveza. Kupovane su im knjige za decu iz edicija „Plava pti− Okupacija u toku prve godine nije bitnije uticala na ritam ca“ i „Kadok“. Pored njih voleli su i knjige iz oblasti istorije i života porodice. Riba se lovila i dalje, ali u smanjenom obimu. umetnosti iz biblioteke Jelene Bogdanović. Njih su, međutim, Plovidba Dunavom je bila ograničena na nemačke ratne i mogli da dobiju samo po posebnom zahtevu jer su bile retke i snabdevačke brodove, a tek u manjoj meri je dozvoljavano ri−

na nivo Dunava. Dvorište u Banat− skoj 24 bilo je zbog toga prilikom sva− kog dizanja nivoa vode plavljeno, jer je bilo niže od ulice. Onda bi se po− stavljale fosne i daske da bi ukućani prelazili od kapije do kuće. Za vreme većih poplava voda bi ulazila i u deo kuće, pa se spavalo u salonu. Dok je trajao visoki vodostaj Ivan Ambrozić bi spavao u kabini motornog čamca na Dunavu pošto mesta u kući nije bi− lo. Tada bi se i podvožnjaci na Dorćolu punili vodom, pa su ljudi pre− bacivani čamcem kroz njih. Tako je bilo i u drugim nižim delovima grada i na savskoj strani.

36 Istorija

BEOGRADSKI ALASI je takođe bilo, iako mnogo ređe nego ranije, ali je postojao stvarni manjak brašna, šećera i ulja, ali sposobna Angelina se snalazila pri nabavci hrane i kućnih po− trepština kako je god mogla. Kći Jelena je do početka rata radila kao profesor francuskog jezika u Štipu. Nakon ulaska Bugara u Ma− kedoniju vraća se u Beograd i ra− di u raznim beogradskim gimnazi− jama kao profesor srpskog, fran− cuskog i latinskog jezika. Najveća promena u porodici je bio novi brak Ivana Ambrozića. Bez znanja ostalih članova, do− neo je odluku da nakon isteka go− Draginja sa sestrama u Slankamenu u očevom ribarskom čamcu dine žalosti za prvom suprugom Draginjom uđe u drugi brak. O njegovoj novoj supruzi potomci znaju samo da se zvala Mari− barima da se bave svojim poslom. Lovilo se manje nego rani− ca, te da se upokojila 1974. godine. Ivan je odmah po ženidbi je, ne samo zbog nemačke zabrane plovidbe već i zbog sma− napustio kuću i sa Maricom iznajmio zasebnu u neposrednom njenja količine ribe u Dunavu. Gust saobraćaj je plašio ribu ko− komšiluku, a svoje sinove, Milana i Ðorđa, ostavio je poočimu ja se povlačila u Tisu, Tamiš, Drinu ili Moravu. i pomajci na staranje. To je prouzrokovalo dubok i trajan pore− Ulov se nije više u celosti prodavao, već je deo predavan mećaj u familijarnim odnosima. nemačkoj vojsci. Komanda grada Beograda je svakog mese− Oslobođenje zemlje 1945. godine donelo je olakšanje ca slala naređenje o dostavi ribe, sa preciziranom količinom i zbog završetka rata ali i nove nedaće u porodici i na poslu. No− mestom isporuke. Vojska generala Nedića je takođe uzimala va vlast u Jugoslaviji nije Dragoljuba Bogdanovića posmatrala deo, ali ga nije plaćala. blagonaklono. Sumnjičili su ga da je bio simpatizer okupatora Nije bila retkost da nemački vojnici, koji su obezbeđivali i njihovih domaćih saradnika. Oduzeti su mu kompletna opre− prugu na Dorćolu i kod Donjeg grada, sami ili u grupicama ma za ribolov i sav pomoćni materijal, kao i sve ekonomske dođu da kupe ribu kako bi dopunili svoja sledovanja. Plaćali su zgrade. Ostao je zaposlen u Ribarskoj zadruzi ali je njegov novcem ako su ga imali ili su nudili robu do koje su mogli doći: rang sveden na nivo vozača čamca, odnosno proglašen je za čokolade, salame, koji litar benzina. nekvalifikovanu radnu snagu. Tek po prigovoru sudu priznat Kao solunski borac Dragoljub se svakako nije mirio sa oku− mu je nivo polukvalifikovanog radnika. Kada je Dragoljub 13. pacijom, ali broj godina i briga za porodicu, koja je tad bila veća decembra 1949. godine doživeo nesreću i polomio rame pri nego kad je polazio u Prvi svetski rat, sprečavali su ga da se padu, postao je nesposoban za rad. Postojala je opasnost da lično uključi u borbu. Pomagao je pokret otpora u Beogradu, postane socijalni slučaj i bilo je potrebno nekoliko godina da davao je novac, hranu ili kakve druge potrepštine, pozajmljivao brojnim molbama i dopisima izdejstvuje penziju od Zavoda za čamce za prevoz ilegalaca. Veoma je vodio računa da o svo− socijalno osiguranje, a zatim isto toliko da se vi− me delovanju zametne svaki trag, kako ga tajna poli− sina te penzije uskladi sa njegovim dopri− cija ili nemačka komanda ne bi kaznili. Zato je nosom državi. Ostatak života je pro− sve svoje akcije vršio preko posrednika. Na Gašenje stare veo povučeno, viđajući se povre− taj način je uspeo da prividnim nean− zadruge meno sa starim alasima. Upo− gažovanjem u otporu stvori dobar kojio se 20. februara 1960. ugled kod okupatora. Spasao je i Februara 1946. godine jedan deo beogradskih godine i sahranjen je u po− pojedine Jevreje prijavivši ih kao alasa, nagovoren od vlasti, istupio je iz Beogradske ri− rodičnoj grobnici, pored radnike srpske nacionalnosti. barske zadruge i osnovao Savsko−dunavsku ribarsku za− voljene snahe Draginje. Porodica je tokom rata drugu. Stara zadruga je polako ugašena i njeni članovi su Njegova supruga Angeli− uspela da se materijalno sredi. uglavnom prešli u novoformiranu, a neki su i penzionisani. Za na je ostatak života pro− Stanovala je u kući Ribarske samo nekoliko godina ova nova organizacija je došla na rub zadruge, a nameštaj je naba− propasti, jer je upravnik Milutin Krstić izvršio više teških proneve− vela kao domaćica. Izbo− rivši se sa velikom mu− vljen kupovinom od onih čiji ra. Rešenjem Vlade socijalisti Republike Srbije iz 1947. godine kom da nasledi muževlje− domovi nisu postradali. Drago− osnovana su tri ribarska preduzeća od „republičkog značaja“: vu penziju, mogla je da se ljub je sa Ivanom i dalje lovio ri− Ribarsko gazdinstvo „Beograd“, „Ečka“ iz Lukinog Sela kod posveti održavanju kuće i bu i snabdevao kafane, mada u Zrenjanina i „Ðerdap“ kod Kladova. Ribarsko gazdinstvo brizi o ukućanima. Ivan Am− manjoj količini, a Angelina je do− „Beograd“ je formirano kao trgovačko, proizvodno i ri− brozić je umro 20. aprila 1961. punjavala kućni budžet povremenim bolovno preduzeće, pa je kao takvo kod nad− godine. Sahranjen je na Novom radom u varoši. Stvarna nestašica ležnih vlasti i registrovano. groblju, u grobu Riste Ristića, Dra− hrane ili glad u domaćinstvu Bogdano− goljubovog tasta. Dr Dušica Bojić vića nisu postojali jer je ribe bilo uvek. Mesa

Istorija 37

IZLOŽBA

Rat i plakat 1914-1918 Prvi svetski rat bio je rat plakata. Štampa je donosila informacije, a široku podršku društva obezbeđivao je plakat, jedini (besplatni) mas-medij tog vremena. Plakati tako predstavljaju svojevrsni komentar vremena u kome su nastali

N

a izložbi „Rat i plakat: 1914–1918“ u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu prikazane su tri osnovne faze razvoja medija: prenos informacija, animacija i, na kraju, manipulacija. Izložba prika− zuje kako su, na plakatima, iste teme bile saopštavane u različitim kultura− ma i za ostvarenje dijametralno raz− ličitih ciljeva: kako se poruka za istu temu menjala u toku samog rata, ka− kav je ton imao tekst poruke, kakvu je emociju izazivala slika, itd. Plakati su, kao jedini mas−medij u vreme Velikog rata, na izložbi posma− trani i prikazani kao istorijski doku− menti, ne ulazeći pri tom u vrednova− nje ideja koje promovišu, sa poli− tičkog, vojnog, društvenog ili nacional− nog aspekta. Birani su po komunika− cijskom efektu, bilo da je reč o temi, vi− zuelnom ili tekstualnom utisku koji su ostavili na autora izložbe. Izložba je podeljena u tri dela: „Plakat u svetu“, „Srbija na plakatu“ i „Plakat u Srbiji“. U prvom delu izložbe „Plakat u svetu” prikazano je sedam najčešćih tema: regrutacija, protivnik, zajam, štednja, dobročinstvo, „rekla− me”. Sedma tema prvog dela su najčešće korišćeni simboli. Deo „Srbija na plakatu”, prvi put u celini prikazuje velike akcije prikuplja− nja priloga za pomoć „Srbiji, partneru

38 Istorija

u ratu”, koje su organizovane u Fran− cuskoj, Engleskoj i SAD. Pored njih, prikazani su i drugi plakati na kojima je pominjana Srbija, u pozitivnom ili ne− gativnom kontekstu. U trećem delu „Plakat u Srbiji” pri− kazani su proglasi koji su bili štampa− ni na teritorijama nekadašnje Austrou− garske, s jedne, i Kraljevine Srbije, s druge strane. Osim 200 plakata na panoima, na sedam velikih TV ekrana može se vi− deti još oko 500 plakata iz vremena Velikog rata, distribuiranih u petnae− stak zemalja na četiri kontinenta (Amerika, Evropa, Azija, Australija). "U ovih oko 700 plakata koji smo pri− premili na izložbi lepo se može videti gde je postojala samo informacija, gde se animacijom pokušava odraditi efekat, a gde je bila manipulacija u pi− tanju", ističe autor izložbe Vladimir Čeh. Posetioci izložbe mogu da vide i saznaju, recimo, da je najpoznatiji pla− kat iz Prvog svetskog rata, samo u pr− voj godini štampan u tiražu od četiri miliona primeraka; kako je Srbija pri− kazana na plakatima ratnih protivnika, a kako na plakatima saveznika; kako su izgledali plakati za promociju i da− nas poznatih robnih marki kao što su Barberi, Voterman, Bovril, Nestle…; za šta su, pored Crvenog krsta, bili ko− rišćeni simboli Plavi i Zeleni krst. Iz− ložba traje do 31. januara 2015.

ZADUŽBINARI

Kolarac svu imovinu ostavio srpskoj prosveti i kulturi Dobrotvor srpske prosvete Ilija Kolarac

I

lija Milosavljević se rodio 1800. go− dine u selu Kolarima kod Smede− revske Palanke, pa će kasnije, po mestu svoga rođenja, uzeti nadi− mak Kolarac. Otac mu je bio abadžija, te su ga zvali Aba−Milosav, dok je majci bilo ime Jovanka. Otac je prilikom oslobađanja Beograda 1806. godine bio teško ranjen u čelo, te je je− dva preživeo, ali mu je doživotno ostao veliki ožiljak. Osnovnu školu Ilija je po− hađao u rodnim Kolarima i to će biti nje− govo celokupno redovno školovanje. Turci su, posle sloma prvog srpskog

Zadužbina Ilije Milosavljevića Kolarca je jedna od najstarijih i najpoznatijih. Osnovana je 20. juna 1877. godine testamentom koji počinje rečima: „U ime Boga, pri zdravom razumu i čistoj savesti...“, koji su rođaci nekoliko godina osporavali. Testament je postao pravosnažan 16. novembra 1881. godine kada je izabran prvi odbor zadužbine. Ipak, tek osam godina nakon Kolarčeve smrti, svi sporovi oko osnivanja zadužbine su okončani i ona je teka tada, u pravom smislu reči, mogla da otpočne rad. Ilija Milosavljević Kolarac je svoju imovinu ostavio za finansiranje Književnog fonda, osnovanog za njegova života, i za formiranje Univerzitetskog fonda - u cilju osnivanja Narodnog univerziteta ustanka, ponovo zauzeli Srbiju i nastavi− li s još većim i strašnijim zulumima te su seljaci počeli da beže preko Save i Du− nava u austrijsku carevinu. Tim putem krenuli su i Ilijini roditelji i kod sela Orašca, blizu Smedereva, skelom prešli preko Dunava. Kako navode Mirjana

Obradović i Sonja Jerković u tekstu „Kti− tor prosvete i kulture“ ("Beogradske no− vine", broj 155−156, 4. avgust 2000) „Ili− ja Kolarac je kasnije pričao kako je nje− gov otac hteo da na srpskoj strani obale ostavi ždrebe pošto za njega nije bilo mesta u prenatrpanoj skeli. Međutim, Ili−

Porodična kuća I. M. Kolarca na uglu današnjih ulica Kolarčeve i Makedonske

Istorija 39

ZADUŽBINARI došao je u Beograd 1817. godine i naj− pre je služio u trgovini Drvenjaka Bol− tadžije, posle kod Ćor−Marka Radovano− vića, a potom je prešao u službu kod Markovog brata Milutina Radovanovića, tadašnjeg prvog beogadskog trgovca. Lep i naočit, a u isto vreme vredan i do− bar trgovac, Kolarac se dopao Milutinu Radovanoviću, koji mu je svoju kćer Sinđeliju dao za ženu. Kolarca i Sinđeliju venčao je 13. novembra 1827. tadašnji Beogradski mitropolit Antim. Posle ženidbe Ilija je samostalno otvorio dućan, takozvanu „boltu“, u svojoj kući na Zereku u današnjoj Dubrovačkoj ulici. Sinđelija je, ravnopravno sa mužem, učestvovala u vođenju radnje. Maja 1828. godine Kolarac je od be− ogradskog vezira dobio teskeru i prešao u Pančevo. U teskeri je pisalo da je Ilija beogradski građanin; da mu je 28 godi− na od rođenja; da je oženjen; da je čovek srednjeg rasta; kose, brade, obr− va i očiju crnih; lica duguljasta; da se nosi srbijanski; da je zanimanjem trgo− vac i da je po svom kazivanju, preneo sa sobom iz Beograda u Pančevo 12.000 forinti u srebru.

Trgovina hranom na veliko Po dolasku u Pančevo, Kolarac je počeo da trguje hranom na veliko. Preko svoje braće izvozio je brašno u Srbiju, a žito u Sisak i Beč. Povremeno je trgovao stokom. Kako mu je trgovina u Pančevu dobro napredovala, Kolarac je zatražio prijem u austrijsko podanstvo, što mu je i odobreno. Odmah nakon toga Kolarac je u Pančevu, na maloj žitnoj pijaci, sazi− dao dvospratnu kuću na kojoj je bila po− stavljena mermerna ploča gde je, Kolarčev narodni univerzitet, foto. beleske.com između ostalog, pisalo da ju je sazidao „Ilija Milosavljević, Serbin iz Serbije ro− dom“. On tu činjenicu nije hteo da izostavi, a pomno je pratio ja je toliko plakao i kukao za tim ždrebetom da je na kraju otac dešavanja u Srbiji. Nije se slagao sa apsolutističkom politikom morao da ga veže za skelu. Tako je ždrebe plivajući prešlo na kneza Miloša Obrenovića i sa njegovom monopolističkim od− levu stanu Dunava“. nosom prema trgovini. Ilijina porodica se nastanila u Crepaji. Pošto je bio mlad i Nakon smrti supruge Sinđelije, Kolarac se 1856. godine pun života, Ilija nije mogao da sedi besposlen. Napravio je ma− vratio u Beograd. Kao bogat i cenjen trgovac, rado je bio viđen le taljige i u njih upregao svoje ždrebe. Sa ovom zapregom je gost u kućama uglednih Srba. Knez Mihailo Obrenović pozi− išao duž obale Dunava i kupovao ribu od ribara, a zatim je raz− vao ga je na dvorske svečanosti, a srpski vladar je prihvatao vozio i prodavao. Ubrzo su Turci odobrili povratak prebeglim Kolarčeve pozive da bude gost na njegovoj slavi. Po povratku Srbima, pa su se i Ilijini roditelji vratili iz Crepaje u Kolare. Ilija, u Beograd, trgujući solju, Kolarac međutim, nije dugo ostao u svom je još više uvećao svoj imetak. U rodnom mestu. Sa samo 30 para „Kolarčev narodni univerzitet to vreme, za potrebe države kupo− u džepu obreo se u Beogradu, ali postao je u roku od nekoliko godina vao ja šalitru. Napisao je i traktat o je ubrzo prešao u Pančevo kod ne samo sastavni deo kulturnog života soli, koji objašnjava kako se i svog rođaka Ðoke Jovanovića Beograda nego jedna od njegovih država i trgovci mogu obogatiti na Servijanca, koji ga, međutim, nije poluga“ (Iz izveštaja o radu od 1938. trgovini soli. Interesovala su ga i fi− dugo zadržao kod sebe. Poslao nansirao je geološka istraživanja, ga je u Vršac, gde je Kolarac učio do 1940. godine) naročito u valjevskom kraju. trgovinu. Kao trgovački kalfa

40 Istorija

ZADUŽBINARI ostavio svojoj zemlji i narodu. Strah je, ipak, bio bezrazložan, a Kolarac je uoči smrti, rekao: „Prav sam i čist kao suza, zato sam i mislio da će me pustiti, ali u jedan mah mi bi teško, pa htedoh pocepati testament. Hvala Bogu, nisam“.

Borba za nasledstvo Iako je njegovo školovanje bilo oskudno i često prekidano, Kolarac se čitavog života interesovao za knjigu. Još tridesetih godina 19. veka njegovo ime se često sretalo među pretplatni− cima na srpske knjige. Obično je za sebe i svoju suprugu Sinđeliju uzimao po nekoliko primeraka. Godine 1854. postao je stalni član Matice srpske. Kao njen član dao je pozamašan prilog za osnivanje Srpske pravne akademije u Novom Sadu. Boraveći duže vreme u Pančevu, Kolarac je prihvatio ideje prosvećene Evrope i novčano pomagao izdavanje knjiga na srpskom jeziku. Kako je ta njegova pomoć bila neredovna, Rodno mesto I. M. Kolarca želeo je da srpskoj knjizi obezbedi stalnu potporu. Tako je 22. Kolari, današnji izgled (oskolarac.edu.rs) oktobra 1861. osnovao Književni fond s potrošnom godišnjom sumom od 100 dukata „za buđenje osećanja časnosti i rodoljublja i za Rešen da kupi nepokretno ima− različita polezna znanja“. Između nje u prestonici, Kolarac je bio zain− 1861. i 1874. godine odbor Ko− teresovan za najprometnija mesta, larčevog književnog fonda je odobrio posebno u okolini Varoš i Stambol štampanje 42 dela, u najvećem broju kapije. Iako je Srbima smetala blizina prevode stranih knjiga. turskih vojnika koji su čuvali tvrđavu, Kao čovek u godinama, a bez di− Kolarac se na to nije obazirao, jer je rektnog naslednika, Kolarac je, kao verovao da tursko vreme prolazi. Bio što smo naveli, 1877. godine sasta− je u pravu, jer je turski garnizon vio testament u kome je celokupnu 1867. godine napustio Beograd, pa svoju imovinu ostavio za potporu su time Kolarčeva imanja još više do− prosvete i kulture svoga naroda. bila na ceni. Ovaj testament posle Kolarčeve smr− Posle atentata na kneza Mihaila ti javno je otvoren i pročitan u Beo− (1868), i s dolaskom na vlast name− gradskom sudu. Po iznošenju na sništva na čelu s liberalom Jovanom svetlost dana njegove poslednje vo− Ristićem, Kolarac se ponovo svrstao lje, javili su se mnogi koji su napada− u opoziciju režimu. Rodbinski vezan li na testament i želeli da ga obore i sa Aćimom Čumićem, Kolarac je pri− domognu se bogatstva. Dve sinovi− hvatio njegove ideje konzervatizma. ce, žene Velizara Karapešića i profe− Nezadovoljstvo (drugom) vladavi− sora Dimitrija Nešića, povele su sud− nom kneza Miloša Obrenovića kulmi− ski spor za obaranje testamenta, po− niralo je izbijanjem Topolske bune držane od tadašnjih vlasti. Nakon ve− 1877. godine. „Nedovoljno organizo− likih pritisaka, Beogradski sud je vana i loše vođena pobuna je propa− Aćim Čumić (1836−1901), profesor prava, sudija, uvažio tužbu sinovica i testament po− la, a njeni učesnici pohapšeni. Za po− predsednik Vlade Srbije, bio je Kolarčev prijatelj ništio. Iz krugova vlasti plasirana je trebe suđenja pobunjenicima formi− ran je preki vojni sud. Ustanovljeno je da su pobunjenici održavali česte političke i lične veze sa is− taknutim opozicionarima Aćimom Čumićem i Jevremom Mar− Problemi zbog zlatne kape kovićem, kao i sa Ilijom Kolarcem, čuvenim karađorđevićev− Krajem dvadesetih godina 19. veka Ilija Kolarac je cem. Kolarac je uhapšen i osuđen na pet godina robije, ali je počeo da nosi kapu sa zlatnim širitima. Ovaj vid u zatvoru proveo samo nekoliko meseci. Desetog avgusta p raćenja mode, nije se, međutim, dopao knezu Mi1878. godine je proglašena nezavisnost Srbije, te ga je vladar lošu i ljudima iz njegovog okruženja. Knez je mrzeo zajedno s mnogim osuđenicima pomilovao. Kolarac je veoma s vaki luksuz i jednom prilikom je naredio da se svateško podneo boravak u zatvoru, jer je tada imao blizu 80 go− ko ko nosi takvu kapu uhapsi i izbatina. To je d odatdina. Nakon puštanja iz zatvora, bolovao je tri meseca i premi− no uticalo na Iliju Kolarca da se 1828. godine prenuo u svojoj kući kod Stambol kapije 6. oktobra 1878. godine“ seli u Pančevo. Po drugim izvorima, Ilija je otišao u (Mirjana Obradović, Sonja Jerković, „Ktitor prosvete i kulture“, Pančevo kada se naljutio što mu je Miloš uzeo kuću "Beogradske novine", broj 155−156, 4. avgust 2000). Zbog to− koju je on prethodno kupio. ga što je bio osuđen praktično za veleizdaju i zbog čega je bio jako ogorčen, očekivalo se da će Kolarac možda uništiti i svoj testament koji je sastavio 1877. godine i po kome je imovinu

Istorija 41

ZADUŽBINARI Sa Vučićem osnovao prvi fond Prvi dobrotvorni fond Ilija M. Kolarac osnovao je zajedno sa Tomom Vučićem Perišićem 1857. godine.. Predali su sumu od 250 dukata mitropolitu Petru s ciljem da se obrazuje „Fond za pominjanje onih ko o ji su izginuli za otadžbinu“. Sredstva ovog fonda korišćena su za godišnji parastos Srbima izginulim m u borbama od 1804. do 1815. godine. Parastos je održavan u Sabornoj crkvi, prve subote po Svetom Andreji, koji se slavi 30. novembra.

priča da bi ostvarenje Kolarčevog testamenta značilo “opasnost za državu i monarhiju”, a sinovice su obećava− le da će, ako dobiju spor, četvrtinu dati za dobrotvorne ci− ljeve. Opozicija je pak branila Kolarčevu poslednju volju, tvrdeći da su sudije − podmićene. Javila se i Kolarčeva svastika Draginja Petrović koja je tražila da iz zaostavšti− ne dobije nakit svoje pokojne sestre. Tek je Kasacioni sud osnažio Kolarčev testament. Inače, punih osam godina (od 1878. do 1886) vodila se borba za formalno−pravno priznanje Kolarčeve zadužbine. Uglavnom se raspravljalo o dva osnovna pitanja: da li je Kolarčevo zaveštanje za− snovano na zakonu i da li je od samog Kolarca imenovani zadužbinski odbor ono telo koje je pozvano da brani inte− rese zadužbine. Članove zadužbinskog odbora odredio je sam Kolarac među svojim prijateljima i ljudima koje je cenio: Niko− lu Krstića, Milana Milićevića, Kostu Cukića, Aćima Čumića, Čedomilja Mijatovića i Milana Piroćanca. Tek 1886. svi sporo− vi oko osnivanja zadužbine bili su okončani i ona je mogla da otpočne rad. Na raspolaganju je imala 904.935 dinara, što je bilo jednako petnaestini ukupnog novca u prometu tadašnje Srbije. Prema odredbama testamenta, bilo je predviđeno dalje finansiranje Književnog fonda, osnovanog za Kolarčeva živo− ta, i formiranje Univerzitetskog fonda Kolarčeve zadužbine, a u cilju osnivanja Narodnog univerziteta. Književni fond je radio veoma uspešno i do 1914. godine objavio 120 naslova. Posle prekida koji je nastupio u radu Književnog fonda rokom Prvog svetskog rata, u periodu između dva svetska rata nastavilo se sa izdavanjem knjiga u okviru više biblioteka od kojih su najpopularnije bile „Redovna izdanja“, „Mala biblioteka“ i „Poučna biblioteka“. Među obja− vljenim knjigama bile su i: I. Andrić: Njegoš kao tragični junak kosovske misli, M. Ðurić: Šilerova Marija Stjuart. Euripidova Medeja i njen epski značaj, M. Budimir: O Ilijadi i njenom pe− sniku, A. Belić: Vuk Karadžić. Borba oko našeg književnog je− zika i pravopisa. Delo Vukovo, I. Sekulić: Punkt i kontrapunkt. Puškin. Milan Rakić. Petar Kočić i savremenost njegova, V. Ćorović: Karađorđe i Prvi srpski ustanak. Interesantno je da je jedno od pravila ovog fonda bilo (a važi i danas) da se „poli− tička žurnalistika i spisi koji raspravljaju pitanja dnevne politike ne mogu nagrađivati novcem zadužbine“.

Odluka o podizanju zgrade Kolarac, iako veoma bogat, znao je da ne ostavlja dovolj− no novca za podizanje univerziteta, ali se oslonio na mo− gućnost da će ekonomska kretanja biti takva da će glavnicu u zlatu posle izveznog vremena oploditi do potrebne svote. To

42 Istorija

Ilija Milosavljević Kolarac (1800−1878), www.poreklo.rs

se i dogodilo. Sredstva Univerzitetskog fonda nisu niz godina dirana i na kraju su, zahvaljujući dobrom finansijskom vođstvu, znatno uvećana. Tako je odbor zadužbine 1827. godine mo− gao da donese odluku o podizanju zgrade Narodnog univerzi− teta Ilije M. Kolarca. Na predlog ondašnjeg ministra prosvete Koste Kumanudija, u januaru 1828. ukazom kralja Aleksandra Karađorđevića odobreno je podizanje zgrade i odobrena upo− treba sredstava iz Univerzitetskog fonda Kolarčeve zadužbine. Raspisan je konkurs za idejno rešenje zgrade na kome je po−

Blag i pažljiv prema Sinđeliji Ilija Kolarac je izuzetno cenio i poštovao svoju ženu Sinđeliju. A, takav odnos prema ženi u tadašnjj oj Srbiji je bio izuzetak, jer se prema njima postupalo neravnopravno i strogo. Nasuprot tome, I lija je prema Sinđeliji bio izuzetno blag i pažljiv. Kada se razbolela, dovodio je lekare i iz bell og sveta, ali pošto joj nisu mogli pomoći, Ilija ju je odveo u Peštu na lečenje, ali Sinđelija ipa a k umire. Njeno telo nije hteo da ostavi u tuđini već ga prenosi i sahranjuje na beogradskom grob b lju. Za njega je Sinđelijina smrt bila nenadoknadivi gubitak. Kako nisu imali dece, osećao je i go o vorio prijateljima da je za njega sve završeno i da nema više razloga da živi. Nikad se nije ponovo oženio (Mira Sofronijević, Darivali su svome otečestvu, Beograd 1995). Kolarac se lepo poneo i prema a svojoj braći, Tasi, Miti i Ranku. Kada je postao gazda, doveo ih je u Beograd i uputio ih na izučč avanje zanata ili im obezbedio poslove. Sva trojica su uzela prezime Kolarac.

ZADUŽBINARI Partije preferansa Kada je pred kraj života Kolarac svoje trgovačke poslove sveo na minimum, veliki deo vremena provo o dio je u dokolici. Preko dana sa brojanicama u ruci šetao se ispred kuće i otpozdravljao prolaznicim m a. Predveče je odlazio u gostionicu „Srpski kralj“ na partiju preferansa. Uvek je igrao sa istim, poznatim društvom. Kada mu karta nije išla naruku, jako se ljutio i mogao je da plane i na najboljeg g prijatelja. Jedini čovek u tom društvu na koga Kolarac nikada nije digao glas bio je Kosta Cukić. P osle Cukića jedini koga je štedeo u svojim izlivima besa bio je dr Nikola Krstić. Kolarac ga je na a jčešće prekorevao rečima: „More, Krstiću! Što se ti povodiš za lolama?“ Za sve druge nije birao rečii kada se s njima prepirao (Mirjana Obradović, Sonja Jerković, „Ktitor prosvete i kulture“, "Beogra a dske novine", broj 155-156, 4. avgust 2000.)

bedio arhitekta Petar Bajalović, profesor univerziteta. Zidanje zgrade Kolarčevog narodnog univerziteta započelo je jula 1930. godine. Glavna zgrada je završena 1932, a dovršavanje prednje zgrade i povezivanje s glavnom okončano je 31. jula iste godine. Tako je samo četiri godine posle odluke o podiza− nju zgrade, univerzitet počeo s radom kao „ustanova koja do− punjuje i širi obrazovanje“ i na kome je postojala škola stranih jezika i škola figuralnog crtanja koju je vodio Petar Dobrović. Radom Kolarčevog narodnog univerziteta (KNU), kao i svim drugim ustanovama i poslovima Kolarčeve zadužbine, upravljao je odbor. Od 1920. godine, kada je zadužbina posle prekida usled ratnih prilika nastavila rad, na čelu odbora je bio Aleksandar Belić. Iz godišnjih izveštaja koje je odbor zadužbi− ne u međuratnom periodu redovno sastavljao vidi se da je ona uspešno obavljala svoj kulturno−prosvetni zadatak. Pred Drugi svetski rat glavni izvori finansiranja zadužbine bili su: nepokret− no imanje kod spomenika knezu Mihailu, nepokretno imanje na Kraljevom trgu (zgrada KNU), poljoprivredna imanja u supskoj i ćuprijskoj opštini, kao i imanje u Železniku, prihodi od intere− sa na uloge kod banaka, prihodi od hartija od vrednosti pojedi− nih fondova, prihodi od raznih priredbi i predavanja na KNU. U toku Drugog svetskog rata zadužbina je dobila komesar− sku upravu, a iz godišnjih izveštaja se vidi da Književni fond uopšte nije korišćen. U borbama za oslobođenje Beograda 1944. veliki deo zgrade stradao je u požaru. S druge strane,

Kolarčev grob nalazi se u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju

kraj Drugog svetskog rata doneo je nove političke i društvene okolnosti koje su dovele do promena u strukturi zadužbinske imovine. Potpuno su uništene zgrade na placu kod spomeni− ka knezu Mihailu (Trg slobode), a plac je eksproprisala opšti− na. Po zakonu o agrarnoj reformi, ekspropisana su sva za− dužbinska poljoprivredna imanja. Time je zadužbina izgubila svoju finansijsku osnovu. Zgrada KNU je obnovljena i nastavi− la je da služi u iste svrhe, ali pod patronatom države. Rad za− dužbine je obnovljen maja 1991. godine čime je počeo i postu− pak vraćanja njene nepokretne imovine. Slavica Danilović

Istorija 43

IZ LESKOVAČKOG GLASNIKA „Leskovački glasnik“ je u periodu od 1921. do 1941. godine, pored svih drugih dešavanja, ispratio sve komšijske svađe i trzavice između stanovnika ekonomski nadmoćnog Leskovca i tradicionalnog Vlasotinca sa slavnom ratničkom prošlošću

N

edeljnik „Leskovački glasnik“ (1921−1941) naj− značajniji je medij u međuratnom periodu za po− dučje Leskovca i njegove najšire okoline. U si− tuaciji kada je više od polovine stanovništva ne− pismeno, tiraž ovog glasila je dostizao i do 2.000 primeraka, što dovoljno govori o njegovom uticaju. Osnovan je kao marketinška podrška leskovačkoj industriji, pa su ga zato finansirali industrijalci braća Ilić, potomci čuve− nog vlasotinačkog bogataša Koste Ilića Mumdžije. Zvanični vlasnik bio je Tihomir Ilić, Kostin unuk od sina Mihajla. Dve go− dine nakon osnivanja Ilići prepuštaju ovaj nedeljnik Lesko− vačkoj trgovačkoj omladini, a gotovo sve vreme urednik je ugledni kulturni delatnik Sreten Dinić. Izašlo je oko 1.000 brojeva Leskovačkog glasnika i skoro u svakom broju objavljena je barem po jedna vest o vlasoti− načkom srezu, koji je obuhvatao područje današnjeg Vlaso− tinca, Grdelice i Crne Trave. Analizom tih članaka vidimo s ka− kvim problemima se suočavalo stanovništvo, odnosno kakve su bile kulturne, društvene, ekonomske, obrazovne, sportske i druge okolnosti u srezu. Mi smo za ovu priliku odabrali sa− držaje koji bi mogli biti zanimljivi današnjem čitaocu, s poseb− nim osvrtom na komšijske trzavice između ekonomski nad− moćnog Leskovca i tradicionalnog Vlasotinca sa slavnom rat− ničkom prošlošću.

Varošica čuvena po svojoj prošlosti Prilično objektivnu sliku Vlasotinca do sredine 20−ih go− dina prošlog veka dala su dva novinara „Leskovačkog gla− snika“. Autor prvog teksta je urednik Sreten Dinić, koji je jedno vreme bio zadužen i za školstvo u Vlasotincu. On je rođen u Velikom Šiljegovcu kod Kruševca, a svojim radom mnogo je pomogao leskovački kraj kao narodni učitelj, novi− nar i književnik. Drugi članak napisao je Bogoljub Gorunović, u to vreme profesor istorije u Leskovcu, inače rođeni Vlaso− tinčanin. Oba autora napisala su dosta afirmativnih tekstova o Vlasotincu, doduše kasnije kada je bilo više razloga za po− hvale (vidi okvir, nap. aut.). U svakom slučaju u dobronamer− nost i obaveštenost ovih novinara nemamo razloga da sum− njamo.

ĆIFTIZAM I KULTURA Varošica Vlasotince čuvena je po svojoj prošlosti zbog ve− ličine duha njenih predaka. Njihovi ustanci protivu Turaka kroz ceo 19. vek ostaće kao jedna sjajna epizoda u listovima njiho− ve istorije. I danas se spominju stari ljudi: „Ja znam kad je go− relo Vlasotince“. Ti isti Vlasotinčani koji su umeli da dižu ustan− ke i da umiru na vešalima turskim, nisu bili gluvi ni prema kul−

44 Istorija

Istorijat srpske podele „do Moravu i preko Moravu“ turi. Oni su podigli još onda crkvu lepšu od leskovačke, a tako isto i školu. Današnji Vlasotinčani koji raspolažu mnogo većim materijalnim sredstvima, koji uživaju potpunu slobodu, toj za− početoj kulturi za 40 godina nisu od oslobođenja dodali još ni jednu ciglu, ni jednu ćeramidu, ni jednu zgradu. Za opšte kul− turne ciljeve, nisu prinovili, već se još mole Bogu u staroj crkvi, deca uče u staroj zgradi, i sud sudi u onoj istoj zgradi u kojoj je bila turska stražara. Ali zato su podigli sve ono drugo što dono− si ličnu rentu. Ćiftizam je dakle i njih obuzeo. A što je najžalo− snije on ih je pozavađao toliko, da je Leskovački prvostepeni sud uvek pun i prepun predmetima njihovih parnica. Otkud mo− gu takvi ljudi koji jedni drugom tako reći o glavi rade da podižu kulturu? I kad nešto započnu i kad sami uviđaju da treba nešto da rade, lična omraza uvek se umeša pokvari im taj posao. Ka− kva ironija, za njihove slavne pretke! (Sreten Dinić, odlomak iz teksta, LG br. 45, 1923)

IZ LESKOVAČKOG GLASNIKA VLASOTINCE U PERSPEKTIVI EKONOMSKIH ČINILACA Vlasotince ima formiranu svoju kolektivnu dušu − ona je ja− ka kao živi organizam i pre je uticala u pozitivnom smislu, kada se je trebalo boriti s Turcima, sada, nažalost, u negativnom ka− da se treba boriti s neznanjem. Mnogi Vlasotinčani poprimali su elemente novog života, ali su oni, ipak, bili nemoćni da ih održe kad god su dolazili u dodir s tom zajedničkom dušom. Ona je odmah izglačavala sve nejednakosti i uvlačila sve novine u svo− ju utrobu ne da ih tamo preradi, već da ih sasvim uguši. Ta za− jednička duša ima u sebi puno staroga, patrijarhalnoga, tako da sada, kada je čovečanstvo tako odmaklo, ona izgleda konzer− vativna i starinska. Samo, što je utešno, naš konzervatizam ne nosi u sebi klicu degenerisanja, već obe− ležje zaostalosti u kulturnom pogledu. Ekonomske prilike, kretane u istoj atmos− feri, rad istog posla, privezanost za ze− mlju od koje se očekuje sav prihod − sve je to uticalo da moć celine bude jaka i da ne da, da se vrši jača promena na vlaso− tinačkom organizmu. I sve dotle dokle god se ne izvrše promene osnovnih eko− nomskih faktora, koji uslovljavaju drugčiji razvitak, ne može se govoriti ni o kakvom progresu. (Bogoljub Gorunović, odlo− mak iz teksta, LG, br. 51, 1926) Na osnovu ovih članaka izgleda da početkom 20. veka razlika između Vlaso− tinca i Leskovca nije nikad bila veća u no− vijoj istoriji. Pored ekonomske snage Le− skovca, koji je bio jedan od najvećih in− dustrijskih centara u novostvorenoj državi, pada u oči naročito kulturni jaz između dva susedna mesta. Od oslo− bođenja od Turaka u Vlasotincu nije iz− građen nijedan veliki objekat od opšteg kulturnog ili obrazovnog značaja. Stanje će početi da se menja nabolje krajem 20− ih godina prošlog veka, a rezultati tih promena biće posebno upadljivi deceniju kasnije. Ako se mora odrediti presudna godi− na u kojoj je Vlasotince odlučno krenulo napred, onda je to 1929. godina, kada je završen Narodni dom, formirana Držav− na građanska škola, osnovan odbor za podizanje spomen− česme borcima za slobodu i ustupljeno je zemljište za izgrad− nju Zadružnog doma vinarsko−vinogradarske zadruge. Dok je 18. septembar 1932. godine bio datum kada su se desila u Vla− sotincu čak tri značajna događaja: osvećenje spomenika palim ratnicima (1809−1918), osvećenje sokolske zastave i podruma vinogradarske zadruge (LG br. 39, 1932). To je bio jedno od najmasovnijih okupljanja građana Vlasotinca. Došlo je mnogo ljudi sa svih strana, a među njima episkop niški Dositej i supru− ga Vlade Ilića, koja je bila darodavac sokolske zastave. Na ma− nifestaciji su učestvovala brojna vlasotinačka, leskovačka i niška društva: pevačka društva „Njegoš“, „Bratstvo“ i „Branko“, sokolski muzičari iz Leskovca, niški vojni muzičari... Tako su se u varoši postepeno poboljšavali uslovi za život i novinar „Gla− snika“ kaže da „ko nije bio u Vlasotincu za jednu deceniju pa došao sad, on je mogao samo da se iznenadi“. Podrum vino− gradarske zadruge podstakao je proizvodnju vina, pa je i ma−

terijalna situacija bila bolja. Krajem 30−ih godina konačno je uspeo da zaživi i list „Vlasina“. I rezultati Sportskog kluba Vla− sina u drugoj polovini te decenije bili su najbolji u dotadašnjoj istoriji kluba. Iz tog perioda interesantna je i reklama za letnju baštu „Vazdušna banja“ gde su uz jelo i piće mogao slušati džez orkestar Maroko. Posebnu pažnju zaslužuje plemeniti Vlasotinčanin Gavrilo Milošević, koji iako je pripadao srednjem staležu, poklonja svoj plac pored kupališta na Vlasini za izgrad− nju Lovačkog doma (LG br. 34, 1936). Na teritoriji sreza eko− nomski napredak osećao se i u Grdelici, čija je tekstilna fabri− ka uspešno radila, a njen vlasnik Jovan L. Jovanović je poklo− nio varoši svoju zadžbinu Crkvu Svetog Jovana na Ivandan 1937. Naravno, bilo je još dosta nerešenih životnih problema,

Centar Vlasotinca između dva svetska rata

pogotovu u planinskom delu sreza, npr. do Crne Trave se i da− lje stizalo planinskim stazama. Tada se pokreće javna raspra− va o izgradnji pruge Pirot − Vlasotince − Leskovac − Lebane − Tulare − Priština. Tokom 1925. i 1926. „Leskovački glasnik“ piše o potrebi i ekonomskoj isplativosti pruge. U raspravu su uključeni brojni intelektualci, ali kao što se zna to je samo još jedna utopija tog vremena.

Nisu vaspitani u gangsterskom duhu Srpske podele imaju mitske razmere i odavno su ušle u kolektivnu svest. Dovoljno je da jedna grupa Srba stane s jedne strane reke, a druga s druge strane i eto podele na ove i one. Tako je Južna Morava kao prirodna granica između Vlasotinca i Leskovca, postala „uzrok“ još jedne srp− ske podele − „do Moravu i preko Moravu“. I kada jedna pode− la nastane, onda se stalno potkrepljuje predrasudama koje vremenom postaju „dokazi“ za ono što se tvrdi. Iako „Lesko− vački glasnik“ generalno gledano daje objektivno sliku Vla− sotinca, ipak u nekim člancima predrasude o Vlasotinčanima isplivaju na površinu. To se može videti i iz slučaja prebije− nog leskovačkog trgovca Vase Marijanovića na vlasotinačkoj

Istorija 45

IZ LESKOVAČKOG GLASNIKA pijaci koji je uzdrmao duhove. Naime, jednog petka 1936. go− dine pretučen je brašnarski trgovac, a u „Glasniku“ se taj slučaj osuđuje rečima „kakvi su to ljudi koji su mogli da nasr− nu na poštenu zaradu jednog čoveka“ (LG br. 9, 1936). U na− rednom broju urednik je dobio pismo od Aleksandra Popo− vića, presednika opštinske uprave u Vlasotincu, koji ob− jašnjava da je leskovačkog trgovca u stvari pretukao neko iz

Vlasotinca. Sve je to uticalo da Vlasotinčani među prvima imaju svoje zavičajno udruženje. U novogodišnjem broju „Leskovačkog glasnika“ za 1933. objavljen je članak „Le− skovčani u Beogradu“, u kojem neimenovni novinar kritikuje svoje zemljake zbog neorganizovanosti: „I Vlasotinčani se bolje plasirali od Leskovčana. Njihov jedan čovek bar je uspeo da bude predsednik opštine u Beogradu“. Misli se na

Leskovac pre Drugog svetskog rata

leskovačkog sela. On traži zaštitu urednika od nekih lesko− vačkih „novinara“ koji karikiraju Vlasotince „čas kao selo, čas kao razbojničko gnezdo“ i dodaje da „Vlasotinčani nisu ljudi vaspitani u gangsterskom duhu“. Urednik odgovara da se kri− tikuje pojava, a nikako celo mesto i sporedno je što se to de− silo baš u Vlasotincu, jer se takvi incidenti mogu desiti bilo gde. On podseća na brojne afirmativne tekstove o varoši na Vlasini i kako nema razloga da neko piše „nepovoljno o Vla− sotincu, kad je ono predgrađe Leskovca“. Komšijski odnosi Vlasotinčana i Leskovčana prenoslili su se i na druge sredine, recimo na Beograd. Pošto je broj sta− novnika prestonice u međuratnom periodu utrostručen, veli− ki broj doseljenika formirao je razna zavičajna udruženja u Beogradu. Tako su Vlasotinčani imali svoje udruženje već 1928. godine, a Leskovčani 1933. Uzrok tome je činjenica da je planinski deo vlasotinčkog sreza zbog teškog života početo sa iseljavanjem odmah po oslobođenju od Turaka. Još početkom 20. veka Crnotravci su bili preduzimači u Be− ogradu, gde su neki živeli s porodicama, npr. braća Milenti− je i Miodrag Popović, koji su posle Drugog svetskog rata po− stali beogradska elita. Takođe, Vlada Ilić, jedan od najboga− tijih Srba, najmlađi sin Koste Mumdžije, vodio je dve tekstil− ne fabrike u Beogradu, a dosta radnika doveo je iz rodnog

46 Istorija

Milana Nešića koji je od 1930. do 1932. bio prvi čovek pre− stonice, a već 1935. to je uspeo i Vlada Ilić. Krajem iste go− dine Leskovčani u Beogradu su proslavljali svoju slavu, ali Vlasotinčani ih nisu posetili. Novinar „Glasnika“ primećuje taj detalj sa slavlja, čak ide korak dalje i predlaže da Vlaso− tinčani priđu Leskovčanima, kako bi zajedničko zavičajno udruženje bilo jače (LG, br. 52, 1933). Ova želja lesko− vačkog novinara nikad nije realizovana.

Besan pas – predsednik opštine Jedna leskovačaka afera iz 1933. godine dospela je čak do stranica beogradske „Politike“, a u njenoj pozadini opet se vidi problem već pominjanih predrasuda. Došlo je do sukoba između predsednika opštine Leskovac, Mihajla Burinčića, i elektromašin− skog inženjera Vlade Popovića. Naime, predsednik Burinčić sa još četiri odbornika (jedan od njih je inženjer Popović) bio je član električnog odbora, opštinskog organa zaduženog za rešavenje problema snabdevanja Leskovca električnom energijom. Sa da− našnje vremenske distance, nas ne zanima suština njihovog su− koba, već medijski odjek te afere i kakvim su se sredstvima služile zavađene strane. Pošto se sukob preselio iz opštine u čaršiju, grupa oko Popovića je organizovala miting protiv pred− sednika Burinčića na kojem se okupilo oko 2.000 ljudi od 18.000

IZ LESKOVAČKOG GLASNIKA žitelja Leskovca. O protestu je izašao članak u „Politici“ 17.9.1933. što je ovaj sukob prenelo sa lokalnog na državni ni− vo. U spor se uključio i načelnik Vardarske banovine, kojoj je ta− da pripadao i Leskovac. Presednik Burinčić je pokušao da se osveti za ovakvo stanje inženjeru Popoviću tako što je izlepio plakate po Leskovcu protiv Popovića i to baš na dan dolaska načelnika banovine. Kao odgovor na plakat u „Leskovačkom glasniku“ (br. 41, 1933) izašao je članak pod nazivom „Besan pas“. Inženjer Popović predsednika Burinčića detaljno opisuje kao besnog psa u ljudskom obliku, čak mu ime i prezime piše malim slovima, a nadalje analizira tekst plakata i odgovara na napad: U svome plakatu Mika Burinčić je za mene od reči do reči rekao ovo: „Vlada P. Popović, iz Vlasotinca, koji se nudio opštini − Burinčiću za rad, a nije primljen, pa se u tome nada u smeni opštinske uprave“. Mika Burinčić je smatrao, računajući da će to za mene biti otežavajuća okolnost, da naročito nagla− si kako sam ja iz Vlasotinca. On ne zna da mi je time učinio uslugu. Ja živim u Leskovcu preko 25 godina, te su svi moji prijatelji i poznanici verovali da sam ja Leskovčanin, a ja sam međutim Vlasotinčanin. Biti Vlasotinčanin nije ništa ni pogrd− no, ni ružno. Vlasotinčani su bili i ostali ustaoci, pregaoci, na− cionaliste od uvek. Leskovčani nisu ni Braća Ilići, industrijalci, već Vlasotinčani. Leskovčanin nije ni Miče Babamilkić, dugo− godišnji predsednik opštine, već 'Miče grdilički', kao i mnogi drugi. Ako Miku Burinčića interesuje istorija Vlasotinčana, ne− ka je pročita, pa će imati šta da nauči i da se Vlasotinčanima ponosi. No, druga je stvar posredi. Naglašavanjem da sam ja Vlasotinčanin Mika Burinčić je hteo da postigne drugi cilj. On je mislio da me građanstvu i banovinskom načelniku predsta− vi kao 'stranca' ili kao čoveka koji nema prava da se meša u pitanja koja interesuju našu varoš − Leskovac. Analogno tome, ni jedna dobra trećina njegovih odbornika ne bi imala pravo da se meša u opštinske stvari, jer oni takođe nisu Leskovčani. E, to ti, Mihajlo Burinčiću, neće nikad upaliti. Ja imam prava da se mešam u sva pitanja i u svakom i u najzabačenijem kraju naše Jugoslavije, a evo zašto. Ja sam 1912. godine ušao kao rezervni oficir u turski rat, pa sam se, izdržavši sve ratove, de− mobilisao tek 1920. godine. Ja sam sarađivao na izgradnji ove državne kuće i moram se pitati gde ćemo na toj kući postaviti vrata, a gde prozore. A šta si ti za to vreme radio, Mihajlo J. Burinčiću? A naročito, šta si ti radio za vreme okupacije? Za to vreme si ti Mihajlo Burinčiću, igrao karte sa Bugarima kod 'So− luna' i kod 'Beograda', za to vreme si ti trgovao sa Nemcima, za to si vreme ti nosio venac umrloj bugarskoj kraljici Eleonori i što je najglavnije, za to si vreme ti glasao da se Leskovac pri− sajedini Bugarskoj. Pa si sada ti državotvorni predsednik le− skovačke opštine, blagodareći 6. januaru (1929) a ja sam an− tidržavni i nemam prava da se mešam u opštinske stvari? I ako, ne daj Bože, sutra zatrubi truba i pozove nas u boj za od− branu ove zemlje ja ću kao Vlasotinčanin biti među prvim re− zervnim oficirima, a ti ćeš ostati da vadiš lekarsko uverenje ka− ko nisi sposoban ni za službu u pozadini. Radi bolje ilustracije ko si i kakav si ti bio, iznosim sledeći članak štampan u svoje vreme u bugarskim novinama: 'Leskovec i obedinenieto na blgarskoto pleme'“. Prema navodima iz članka glavni Burinčićev argument protiv Popovića je da nema prava kao rođeni Vlasotinčanin da se meša u poslove Leskovca. Ovaj pak zamera Burinčiću da je postao vlast posle Šestojanuarske diktature 1929. go−

dine, dakle, nije izabran na neposrednim izborima (voljom naroda), već je postavljen političkom odlukom na mesto opštinskog predsednika. Popović je uz ovaj odgovor objavio čitav tekst iz bugarskih novina za vreme okupacije sa imeni− ma Leskovčana koji su potpisali da je Leskovac bugarski grad. Svim potpisnicima su srpska imena promenjena u bu− garska, pa tako je Mihajlo Burinčić potpisan kao Mihail Bu− rinčev. Ovaj deo članka je posebno izazvao burne reakcije u javnosti, što se vidi u narednim brojevima „Leskovačkog gla− snika“. Između ostalog, jedan Leskovčanin je dostavio ob−

Reklama u Leskovačkom glasniku za letnju baštu Vazdušne banje u Vlasotincu gde je svirao džez orkestar Maroko, 10. jun 1933. jašnjenje da među potpisnicima nije nikako njegov otac već neki drugi čovek sa istim imenom. Sam Burinčić je tužio Po− povića sudu za uvredu u članku. Kako se njihov lični spor okončao nemamo podataka, ali tokom sledeće godine 1934. Burinčić biva smenjen sa mesta predsednika, a potom i osuđen zbog zloupotrebe novca. Što se tiče dalje sudbine Vlade Popovića, njega su sa sinom u Drugom svetskom ratu uhapsili Nemci i streljali u Jajincima kod Beograda 1943. Da− nas o ugledu porodice Popović svedoči mlin na obali Vlasine koji predstavlja ukras Vlasotinca, a njega je svojevremeno podigao Gavrilo Popović, Vladin deda.

Bauk sa Rosulje Najviše vesti o Vlasotincu u „Leskovačkom glasniku“ odno− se se na fudbalske teme. Pored tekstova o ekipi „Vlasine“, naj− više se pominje VSK (Vlasotinački sportski klub), kasnije „Po− bednik“ i povremeno reprezentacija (kombinovani tim) Vlaso− tinca. Tokom 20−ih godina manje je informacija o „Vlasini“, što je naravno povezano sa slabim rezultatima. Tako u jednom članku saznajemo da je na čelu kluba predsednik opštine Aleksandar S. Popović, koji je najavio ograđivanje igrališta u Rosulji, kao i da je „Vlasinu“ Uprava skopskog podsaveza

Istorija 47

IZ LESKOVAČKOG GLASNIKA

Vlasotinčani čestitaju Sretenu Diniću uredniku Leskovačkog glasnika 40 godina rada i 60 godina života 1935.

48 Istorija

IZ LESKOVAČKOG GLASNIKA kar od protivnika bio i neki mrtav“ (LG, br. 8, 1938). Kada je po− JNS nepravedno izbrisala iz takmičenja (LG, br. 31, 1929). U sle Vlasine, prvak župe postala Jablanica iz Medveđe 1936/37. tom periodu klub se takmiči u okviru Leskovačke župe i nije godine, čime su po drugi put za redom Leskovačani ostali bez ozbiljna konkurencija najjačim leskovačkim klubovima. Jedno titule, podnaslov bio je: „I ove godine seljaci postadoše prva− vreme najveći rival Vlasine je komšijski VSK, koji ju je 1933. ci“(LG, br. 20, 1937). Lošu igru svojih fudbalera leskovački no− godine čak izbacio iz daljeg takmičenja. Tek je reprezentacija vinari objašnjavaju time što u Leskovcu ima dosta mesta za Vlasotinca (okupljana samo za prijateljske mečeve) predsta− noćni život, pa mladići zanemaruju fudbal zbog provoda. vljala opasnost za klubove iz većih varoši, pa su i novinari Pored ovih opštih tema ima dosta podataka o privatnoj isto− „Glasnika“ predlagali da bi najbolje bilo da se napravi jedan jak riji pojedinih Vlasotinčana. Običaj je bio u „Glasniku“ da se klub. Kada je Vlasina 1935. igrala nerešeno s Dubočicom iz Leskovca, novinari su to komentarisali kao presedan i sramotu za Leskovčane. Ako se na ovo dodaju tuče na utakmica− ma zbog kojih neki klubovi nisu hteli da dolaze u Vlasotince, to nam dovoljno ilu− struje stanje fudbala u Vlasotincu do sre− dine 30−ih godina. Međutim, prelaskom najboljih igrača „Pobednika“ u redove „Vlasine“ uspesi vlasotinačkog fudbala postali su uobičajeni. Konačno, posle 11 godina, na Duhove 1936. „Vlasina“ po− staje prvak Leskovačke župe za sezonu 1935/36. To se desilo nakon utakmica 31. maja i 1. juna 1936. kada je po− beđena Dubočica (4:1 i 2:1). Tada počin− je zlatni preiod vlasotinačkog fudbala, a Vlasina je nastavila s pobedama u Piro− tu protiv „Pobede“ i u Zaječaru protiv „Je− dinstva“. To joj je omogućlo da uđe u Niško podsavezno takmičanje u sezoni Vlasotince na razglednici u međuratnom periodu 1936/37, gde su bili leskovački „Momčilo“, kruševački „Obilić“, niški čestitaju venčanja ili objavi vest o sahrani uglednih građana. „Građanski“ i „Jugoslavija“... I bila je dostojan protivnik timovi− Ima i malih oglasa, ali jedan zbog zanimljivosti objavljujemo od ma iz većih mesta o čemu svedoče rezultati: Obilić − Vlasina reči do reči i bez ikakvih pravopisnih izmena: 2:0 (LG, br. 47, 1936), Momčilo − Vlasina 3:0 (LG, br. 49, 1936), Vlasina − Građanski 3:2 (LG, br. 51, 1936), Građanski – Vlasina 1:1 (LG, br. 10, 1937), Vlasina − Obilić 2:1 (LG, br. 15, 1937), Jugoslaviju − Vlasina 0: 3 (LG, br. 17, 1937) Vlasi− MALI OGLASI na − Momčilo 5:1 (LG, br. 6, 1938)... Tadašnji „Vlasotinački ba− uk“, kako novinari nazivaju ekipu Vlasine, činili su: M. Jovano− Moja žena Draginja vić, N. Jovanović, Popović, Cakić, Crnatović, Živković, Kostić, Odbegla je od mene 18. ov. m−ca i do danas se nije vratila. Milaćko, Šušulić, Bilac i Kocanović (LG, br. 49, 1936). Po oce− Upozoravam svakoga da joj u moje ime ništa ne daje, jer nika− ni „Glasnika“ Popović i Bilac su bili najbolji navalni igrači Vla− kve dugove neću priznat. sine. Sledeće sezone 1937/38. zadržala se Vlasina na sredini tabele Niškog podsaveznog takmičanja ispred leskovačkog Dimitrije G. Mitrović Momčila, pirotskog Omladinca i tri niška kluba (Građanski, s. Gornji Orah sr. Vlasotinački Sinđelić i Jugoslavija). Narednih sezona, sve do početka Dru− (sada živi u Leskovcu) gog svetskog rat, Vlasina igra u okviru Leskovačke župe. Na korak od titule župskog prvaka bila je 25. februara 1940. kada Iz današnje perspektive možemo reći da je „Leskovački je u finalu izgubila od leskovačkog „Josifa“ sa 2:1. Plasman u glasnik“ uz Vlasinu najbolji svedok događaja između dva finale je poslednji veći uspeh Vlasine u prvih 20 godina posto− svetska rata za Vlasotince sa okolinom. Oni se čak lepo do− janja kluba. punjuju. S jedne strane, u Vlasini je varoš glavna tema, ali Posebna tema su komentari novinara o utakmicama, npr. je list izlazio samo nekoliko godina, a, s druge strane, „Gla− „Vlasina je od Jedinstva kao prvaka župe Zaječar napravila sniku“ je Vlasotince jedna od tema, ali neprekidno, gotovo puckalo“, rezultat je bio 5:2. U drugoj prilici Vlasotinčanima je čitav međuratni period. Generalno gledano novinari „Glasni− pomoglo vino − „crnjak rđavo uticao“ na ekipu Gajreta. Bilo je i ka“ su posmatrali Vlasotince, kako i sami kažu, kao pred− ozbiljnih kritika na suđenje i publiku u Vlasotincu: „Poznato građe Leskovca. To je dvostruki odnos centra prema perife− nam je pod kakvim se sve okolnostima odigravaju utakmice u riji. U afirmativnim člancima oseća se doza bratske blagona− Vlasotincu. Sudija neispitan i sudi kako nađe za shodno i na− klonosti, dok u kritičkim ponekad ispliva na površinu potce− ravno da ide u prilog meštanu. Aut sudija pristrasan do krajno− njivački odnos bogataša prema sirotanu. sti. Publika nedisciplinovna i bez iole poznavanja fudbalskih Saša Z. Stanković pravila za igru, koja ne zna za dobru igru već za golove pa ma−

Istorija 49

JUBILEJI

Četrdeset godina Bijelog dugmeta pima, ističu kritičari. Dugogodišnji urednik u Jugo− Prvi studijski album Bijelog dugmeta, tonu i kritičar Siniša Škarica kaže u pomenutoj koga kritičari često proglašavaju knjizi da je Bijelo dugme bilo posebno i oda− početkom razdoblja „pravog“ sa− Članovi grupe brano da menja postojeće i uspostavlja vremenog roka u Jugoslaviji, nove standarde, da piše istoriju pop mu− Goran Bregović (gitara), Željko izašao je pre četrdeset godi− zike na ovim prostorima jednako kao Bebek (vokal), Zoran Redžić (bas), Vla− na. Album „Kad bi bio bijelo što su to činili Elvis Prisli i Bitlsi u glo− do Pravdić (klavijture) i Goran Ipe Ivandić dugme“ pojavio se 1974. go− balnim razmerama. (bubnjevi) su najduže bili članovi grupe. Be− dine, a njegova naslovna od Prvi su u bivšoj državi snimali u beka su od 1984. na mestu vodećeg vokala ukupno šest numera dala je Londonu, prvi su napravili turneju po zamenili najpre Mladen Vojičić Tifa, pa Alen ime bendu koji se do tada sportskim dvoranama, prvi označili Islamović. U dva perioda za klavijaturama je nazivao Jutro. Prema poda− puteve muzičkoj industriji, prvi zaradili bio Lazar Ristovski. Značajan trag ostavio cima koje je Agencija Hina novac od svoje muzike, napisao je ko− je i bubnjar Dragan Ðiđi Jankelić. U dobila u kompaniji Kroacija autor knjige Dušan Vesić i dodao da su grupi su svirali i Ljubiša Račić (bas), rekords, album se pojavio 'Dugmići' imali sve što čini jednu rok bio− Sanin Karić (bas) i Milić Vu− tačno 18. februara 1974. godine, grafiju: skandale, drogu, seks, alkohol, za− kašinović (bubnjevi) premda je obeležavanje godišnji− tvor, na kraju jednu zagonetnu smrt. Neke kon− ce marketinški određeno za 13. de− troverze poput masovnosti, političnosti benda, origi− cembar u Zagrebu, a 14. decembra u nalnosti numera, odnosa prema folku ili, primera radi, uloge Beogradu i Sarajevu. Tih dana će biti predsta− vljen prigodan luksuzni paket od 10 vinil−ploča, od lidera Gorana Bregovića, i danas zabavljaju fanove Bijelog kojih devet „remasterovanih“ albuma i monografija dugmeta. Prema kritičarima, Goran Bregović vešto je stvarao „Bijelo dugme“ dobrih poznavalaca benda Siniše marketinške okvire za popularizaciju Bijelog dugmeta, bocka− jući tabue povezane sa sek− Škarice i Dušana Vesića.

B

ijelo dugme aktivno radi od 1974. do 1989. godine, premda su članovi i pre bili zajedno u raznim sasta− vima, a veliki broj svirača i pevača koji je prošao kroz bend ostvario je petnaestak albuma, ne− koliko kompilacija i niz singlova. Album prve− nac „Kad bi bio bijelo dugme“ od samog početka proda− vao se odlično. Hronike kažu da je usledila iscrpljujuća turneja koja je promovisala Bijelo dugme u najpopular− niji jugoslovenski sastav. Sledeći album „Šta bi dao da si na mom mjestu“ sniman je 1975. godine u Londonu, s hitovima po− put „Tako ti je, mala moja, kad ljubi Bosanac“, koji je za kratko vreme prodat u više od 200 hi− ljada primeraka, zbog čega je Jugoton morao da ustanovi ka− tegoriju dijamantske ploče. Bijelo dugme ostavilo je sliku benda koji je pomerao granice shvatanja muzike, otvorio vrata mnogim mladim autorima, iz− vođačima i muzičkim pristu−

50 Istorija

sualnošću ili politikom uz po− jave novih ploča ili puštajući priče o odnosima u bendu. U kontroverze spada i apolitičnost benda − budući da su, po Bregoviću, sve pesme pre sve− ga ljubavne − nje− gov subverzi− van odnos

Naslovna strana omota prvog albuma Kad bi' bio bijelo dugme

JUBILEJI Prva svirka u Beogradu

prema politici kao i podrška režimu kroz učestvovanje na omladinskim radnim akcijama. Premda je Bregović u jednom intervjuu kritičaru Draženu Vrdoljaku na pitanje o masovnosti tvrdio da Dugme „nije bend za tako veliku žvaku“, ono je krajem sedamdesetih organizo− valo koncerte čija se posećenost ne pamti u Jugoslaviji. Bes− platan koncert kod Hajdučke česme u leto 1977. u Beogradu okupio je između 70 i 100 hiljada ljudi, za narednu turneju u Be− ogradu su prodali pet puta zaredom dvoranu Pionir − a ceo pri− hod uplatili nastradalima od potresa u Crnoj Gori − a zatim na stadionu JNA u Beogradu organizovali „Rock spektakl 79“ na kom su okupili oko 70 hiljada ljudi. Govoreći o autorstvu pesama, Bregović je jednom kazao da je „beba čoporativno delo“, a ne delo jednog autora koji bi bio poznat, premda su hroničari benda tvrdili da je od svih broj− nih muzičara koji su prošli kroz bend „samo jedan od njih bog“. Na zamerke da se često primicao, a po nekima i više puta pre− lazio granicu plagijatorstva, Bregović je odgovarao da je uzi− mao ono što mu se sviđa, kao u prirodi izlazak sunca, i da to ne smatra plagijatima. Bijelo dugme celu njegovu istoriju pratio je glas benda ko− ji vešto koristi elemente folklora. Kritičar Dražen Vrdoljak na− zvao je njihovu muziku pastirskim rokom, što ih je pratilo veli− ki deo karijere. Etnomuzikologinja i radijska voditeljka iz Beo− grada Marija Vitas deli karijeru Dugmeta na dvoje. Prvi deo traje do 1980. i uglavnom se poklapa s nastupom pevača Želj− ka Bebeka. U njemu se upotrebljavaju arhaizmi u tekstu i pri− menjuje pevanje „na bas“, a pesme su sa stanovišta aranžma− na jednostavnije, s prisutnošću narodskog i seoskog u tekstu. U drugoj fazi pesme su složenije, u kojima se težište premešta na muzičku komponentu. Ona se dotiče i termina „sevdah rok“, koji nije tako često do− vođen u vezu s njihovom muzi− kom, ali se može odnositi na sve one pesme iz opusa grupe Bijelo dugme koje su prožete sevdahom i rokom. To su pe− sme koje povezuju rok muziku i tekstove pune ljubavne čežnje i strasti, na „bosanski“, narodni način − uplitanjem muzičkog ili jezičnog folklornog materijala, Naslovna strana omota drugog albuma zaključuje Marija Vitas. legendarne grupe

„Bijelo dugme“ je prvi put sviralo u Beogradu 10. novembra 1974. Koncert je organizovan u Domu sindikata povodom rođendana čuvene emisije „Veče uz radio“, koju je na Prvom programu Radio Beograda vodio Nikola Karaklajić. Te večeri publici u sali, ali i preko radio−talasa, predstavili su se i Smak, Pop mašina i Crni biseri... Za „Bijelo dugme“ smo znali, jer su te jeseni već zaintrigirali singlom s pesmama „Da sam pekar“ i „Selma“. Ali jedno su bili snimci, a drugo susret. Tokom nekoli− ko pesama koje su odsvirali, veseli Bosanci zaludeli su ceo Dom sindikata... Goran Bregović je gitaru držao opasno nisko, izgledao je kao Džimi Pejdž iz „Led cepelina“. A ni ostali nisu zaostajali za njim. Zvoncare i čizme s visokom petom u mani− ru grupa „Slejd“ i „Ti reks“ su se podrazumevale. I eto, uz tada veoma voljenu „Ju grupu“ stigao je još jedan sastav koji je bio u kontaktu sa onim što se sviralo u svetu, ali obojen nijansama ovih prostora. I naslućivalo se da neće ostavljati ljude ravno− dušnima. Tako je i bilo...(Petar Janjatović, „Dugmemanija“ nije bila preterivanje, Politika, 14. novembar 2014.)

Diskografija STUDIJSKI ALBUMI 1974. Kad bi' bio bijelo dugme, Jugoton 1975. Šta bi dao da si na mom mjestu, Jugoton 1976. Eto! Baš hoću!, Jugoton 1979. Bitanga i princeza, Jugoton 1980. Doživjeti stotu, Jugoton 1983. Uspavanka za Radmilu M, Jugoton 1984. Bijelo dugme, Kamarad − Diskoton 1986. Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo, Kamarad − Diskoton 1988. Ćiribiribela, Kamarad − Diskoton KONCERTNI ALBUMI 1977. Koncert kod Hajdučke česme, Jugoton 1981. 5. april '81, Jugoton 1987. Mramor, kamen i željezo, Kamarad − Diskoton Grupa je objavila i 17 singl ploča od 1974. do 1981.godine. Premda je od raspada benda prošla takođe okrugla brojka od četvrt veka, a od prestanka kreativnog razdoblja kojim su bitno oblikovali istoriju domaćeg roka i znatno više, produkcija Bijelog dugmeta i danas ima energiju kojom je u stanju da podstakne za− pažene događaje u muzičkoj javnosti sada već odvojenih država (Jutarnji.hr, 9. novembar 2014).

Istorija 51

MIKELANĐELO BUONAROTI

Božanski genije renesanse

Umetnička dela Mikelanđela Buonarotija ubrajaju se u najveća dostignuća istorije umetnosti, a njegov impresivni i zagonetni život i danas je predmet mnogobrojnih naučnih rasprava. Ove godine navršilo se 450 godina od smrti ovog genijalnog renesansnog umetnika, vajara, slikara, arhitekte i poete

J

edan od najvećih umetnika svih vremena, Mikelanđelo Buonaroti, rodio se 6. marta 1475. godine u malom toskan− skom mestu Kapreze u Firen− tinskoj republici. Prema pisanju Mike− lanđelovih biografa, porodica Buonaroti poticila je iz 1228. godine, iz vremena

52 Istorija

nastanka čuvenih firentinskih porodica Mediči, Tornabuoni, Stroci, Puči. Baveći se trgovinom, Buonaroti su stekli ple− mićki stalež i visok ugled, ali je njihova moć i bogatstvo opala u vreme Mike− lanđelovog dede, koji je izgubio skoro sve posede i svojim naslednicima osta− vio veoma skroman imetak. Mike−

lanđelov otac Lodoviko Buonaroti Simo− no bio je privremeni gradonačelnik Ka− prezea i ubrzo po Mikelanđelovom rođenju s porodicom se vratio u Firencu. Mikelanđelova majka, Frančeska di Neri Minijato del Sera, umrla je kada je on imao samo šest godina. Lodoviko se na− kon njene smrti oženio Lukrecijom di Antonio. Svoje osnovno obrazovanje Mike− lanđelo je počeo veoma kasno. Odra− stajući u brojnoj i osiromašenoj porodici, deo detinjstva je proveo u porodici jed− nog kamenoresca, okružen ogromnim mermernim blokovima. Lodoviko Buo− naroti je svoje mlađe sinove dao na za− nat kako bi izučili izradu svile i vune, a desetogodišnjeg Mikelanđela je upisao u gramatičarsku školu kod maestra Frančeska da Urbina. Iako je kod Urbina proveo tri godine, Mikelanđelo je bio ne− zainteresovan za učenje toliko da čak nije savladao ni čitanje latinskog i grčkog jezika. U malenom dečaku bujao je umetnički talenat, i on je svaki slobo− dan trenutak koristio kako bi se bavio cr− tanjem. Otac mu je strogo zabranjivao da se zanosi tim, po njegovom shvata− nju, za porodicu nedostojnim zanima− njem, pa je maleni umetnik svoje crteže stvarao krišom, osamljen i predan svom talentu. A onda je upoznao Frančeska Granačija, darovitog mladića koji je učio slikarstvo kod čuvenog italijanskog maj− stora Domenika Girlandaja, i koji mu je donosio radove iz ateljea svog učitelja. Videvši da nema načina da sina odgo− vori od bavljenja umetnošću, Lodoviko je popustio i 1488. godine odveo Mike− lanđela u slikarski studio Domenika Gir− landaja. Mikelanđelo je bio neobične, pomalo jogunaste naravi. Mada veoma mlad, razumevao je svoju božansku nadare− nost za umetnost. Bio je zagonetan i se− bi, i drugima. Nije trpeo nametanje pravi− la i pokoravanje tuđim stavovima, pa se neretko sukobljavao sa drugovima i

MIKELANĐELO BUONAROTI fima. Mikelanđelo je bio izraziti individua− lista, i u životu, i u umetnosti, tako da nije sledio Bertoldovu školu, koji se bavio va− jarstvom u bronzi. Mikelanđelova prva va− jarska dela nastala su tako što je kopirao antičke statue. A kad bi završio s radom, ni najbolji poznavaoci umetnosti ne bi mo− gli da razlikuju kopiju od originala. Reljef Borba kentaura bilo je njegovo prvo delo, a izradio ga je kao trinaestogodišnjak. Težeći da pronikne u strukturu ljud− skog tela prikazanog kroz antičke kipo− ve, Mikelanđelo se poput svog suparni− ka u umetnosti, Leonarda da Vinčija, po− svetio izučavanju anatomije. Najpre je kradom noću odla− „Živeo kao siromašak“ zio u mrtvačnice i secirao leševe, a onda mu je sta− „Mikelanđelo je bio jako bogat. Posle njerešina firentinske nadbiskup− gove smrti, u njegovoj kući u Rimu našli ske crkve Santo Spirito do− su sedam do osam m hiljada zlatnih dukata, zvolio da na taj način ostavio je velike svote uložene u Firenci, proučava ljudsko telo, iako je šest kuća, sedam zemljišta... All i, šta mu to bilo najstrože zabranjiva− je to vredelo? Ž ž iveo je kao siromašak, prino. Tada je nastalo na stoti− vezan za svoj posao, kao konj za dolap“ ne Mikelanđelovih skica, u (Romen n Rolan, „Mikelanđelo“) kojima je analizirao svaki de− talj ljudskog tela. Svoj prefi− njeni vizuelni osećaj Mike− Jedan krevet za četvoricu lanđelo je pretakao u vrhun− „Hranio se sa malo hleba i vina...Kada je ska umetnička dela. Toliko je u Bolonji radio na statui Julija II, imao je verodostojno predstavljao za sebe i svo o ja tri pomoćnika svega jedan ljudsku figuru kroz kamene krevet. Legao je potpuno odeven i obukipove, da su mu drugi ven. Kada su mu jednom noge otekk le, moučenici zavideli i mrzeli ga rali su iseći cipele. Kad su ih skidali, silazbog njegovog izuzetnog ta− zila je s njima i koža s nogu...“ (Romen Rolenta. Jednom prilikom, mla− l an, „Mikelanđelo“) di Pjetro Toriđano, s kojim se Mikelanđelo bio sprijateljio, nije mogao podneti njegov uspeh, pa ga je udario i slomio mu nos, velelepnoj palati. Lorenco Veličanstveni, čime je zauvek obeležio Mikelanđelovo tadašnji vladar Firence, bio je zaljubljenik lice. Mikelanđelo, koji se divio savršen− u antičku umetnost, imao je bogatu bibli− stvu i ljudskoj lepoti, bio je duboko ne− oteku i raskošne vrtove ispunjene an− srećan zbog svog fizičkog izgleda. tičkim skulpturama. Videvši crteže i figu− Nakon smrti svog pokrovitelja, Loren− re mladog Mikelanđela, Lorenco je zadi− ca Veličanstvenog, Mikelanđelo odlazi u vljeno uzviknuo „Rodio se novi Fidija!“ Bolonju, gde je isklesao tri figure na škri− nji grobnice Sv. Dominika u istoimenoj Pod patronatom crkvi. Ubrzo se vratio u Firencu, a potom Lorenca Medičija je otišao u Rim. Tada je nastao Bahus, Mikelanđelova prva skulptura velikih di− Umetničkom školom Medičija rukovo− menzija, koju je bogati bankar Jakopo dio je vajar Bertoldo di Ðovani, majstor Gali poručio za svoj raskošni vrt. Godine velikog iskustva, koji je bio zadužen za 1496. Mikelanđelo je dobio porudžbinu održavanje izuzetno vredne kolekcije an− da iskleše mermerni kip Bogorodice koja tičkih skulptora u rezidenciji. Na dvoru oplakuje Hrista. Umetnik je iznenadio Medičijevih, Mikelanđelo je proveo tri go− posmatrače lepotom ove skulpture na− dine, i upoznao umetnički svet za kojim je zvane Pijeta, jer je svojom umetničkom toliko žudeo, svet savršenih slika i izvr− virtuoznošću učinio da iz hladnog mer− snih skulptura, i susreo se s poznatim fi− mera izbija toplina ljudskih osećanja. rentinskim pesnicima, umetnicima i filozo− učiteljima. Posle samo godinu dana pro− vedenih kod Girlandaja, napustio je nje− gov atelje govoreći da „tamo nema šta da nauči“. Ipak, tehniku freskoslikarstva Mikelanđelo je naučio baš kod Girlanda− ja, iako je bio suviše ponosan da to pri− zna. Sam učitelj bio je fasciniran Mike− lanđelovom zrelošću i vanrednim umet− ničkim izrazom. U to vreme, potomak slavne firentinske porodice Mediči, Lo− renco Mediči, poznat kao Lorenco Ve− ličanstveni, tragao je za mladim talento− vanim umetnicima, koji bi razvijali svoj talenat u školi koju je osnovao u svojoj

Bahus, prva Buonarotijeva skulptura velikih dimenzija

Vitoria Kolona (1490−1547) Mikelanđelova prijateljica kojoj je posvetio najlepše sonete

Istorija 53

MIKELANĐELO BUONAROTI

Lorenco Mediči, vladar Firence, pružio je šansu i pomoć mladom Mikelanđelu Ovo Mikelanđelovo delo koje predstavlja dve figure sjedinjene u jednu celinu, da− nas krasi baziliku Svetog Petra u Rimu.

David - simbol Firence Na poziv svojih osiromašenih rođa− ka, Mikelanđelo se vratio u Firencu 1501. godine, kao već poznati vajar. Fi− renca je bila voljeni Mikelanđelov grad, prestonica renesanse i centar evropske umetnosti i kulture. Narednih pet godina smatraju se najvrednijim u umetnikovom životu. Opštinski odbor Firence pozvao je Mikelanđela u avgustu 1501. godine

Statua Davida, najpoznatije Mikelanđelovo vajarsko delo

54 Istorija

da izradi simbol Firence, ljudsku figuru u mermeru. Pred umetnikom je stajao ve− oma komplikovan zadatak. Od nepravil− nog mermernog bloka visine četiri me− tra, koji je više od veka čuvan u firentin− skoj katedrali, Mikelanđelo je trebalo da stvori umetničko delo. Taj mermerni stub već je pokušao da obradi Agostino di Dučo, ali je zbog njegovog oblika i di− menzija nepodesnih za rad odustao. Danima je Mikelanđelo samo posmatrao kamenu gromadu, a onda je zanesen stvaralačkim nadahnućem, otpočeo sa klesanjem i „oslobađanjem duše iz ka− mena“. Stvorio je kip Davida, svoje naj− slavnije vajarsko delo. Ovo monumen− talno delo koga su Firentinci zvali Div, Mikelanđelo je završio u martu 1504. godine i predstavlja prvu statuu visoke renesanse. U izradi ove skulpture na− ročito je izraženo Mikelanđelovo znanje iz anatomije, jer je svojim umetničkim darom prikazao sklad lepote mišićavog tela i emocionalne snage i duševne na− petosti ovog biblijskog junaka. Danas se ova skulptura nalazi u Galeriji Akademi− je, a njena kopija ispred Palate Vekio u Firenci. Krajem 1504. godine Mikelanđelo je počeo da radi fresku za Palatu Vekio u Firenci, gde je i drugi veliki umetnički ge− nije, Leonardo da Vinči, radio na drugoj freski. Oba renesansna velikana trebalo je da prikažu scenu iz rata s Pizom, ka− da je neprijatelj iznenadio vojnike za vreme kupanja. Leonardo je naslikao konje u galopu, a Mikelanđelo gola tela vojnika koja plivaju prema obali. Ove freske nisu sačuvane, pa se njihov umetnički izraz može procenjivati samo kroz pripremne skice za njih. Godine 1505. Buonaroti je u Rimu dobio zadatak da za papu Julija II izradi grobnicu, koja bi trebalo da pokaže pa− pinu moć. Rad na tom projektu je, uz prekide, trajao 40 godina. Mikelanđelo je odlučio da centralna figura grobnice bude Mojsije koji simbolizuje snagu i uz− višenost. Nekoliko meseci proveo je u kamenolomima Karare, tragajući za sa− vršenim mermerom. Brižljivo je tražio podoban materijal za rad, proučavajući gustinu mermera kroz jutarnje sunčeve zrake. Umetnik je ovom statuom prika− zao snagu i uzvišenost Mojsija koji sedi na svom prestolu. Prema legendi, kada je završio ovo skulpturu, zadovoljan svojim radom, Mikelanđelo je „Mojsija“ udario čekićem po kolenu i povikao „Progovori!“

Različita mišljenja o poeziji Mikelanđelo Buonaroti Mlađi, potomak čuvenog umetnika, objavio je 1623. godine prvo izdanje Mikelanđ đ elove poezije. On se veoma slobodno odnosio prema nasleđu svog imenjaka, i sam pesnik, dosta tog g a je lično napisao, prepravio i izbacio. Ta zbirka poezije ostala je zanemarena i zaboravljena kao umetnički bezvredna. Godine 1858. članovi Buonaroti porodice zaveštali su gradu Firenci svojj e porodično na sleđe. Autografne verzije pesama koje su se ovde nalazile bile su osnova za objavll jivanje novog izdanja Mikelanđelove poezije. Čezare Guasti je ovo nasleđe upotpunio sonetima, madrig g alima i drugim oblicima iz drugih izvora, i 1863. godine Mikelanđelovi stihovi su konačno bili doss tupni u originalu. Nakon ovog prvog kritičkog izdanja usledila su i druga, Frej 1897. i Đirardi 1960 0. Međutim, ta poezija je i dalje izazivala različitu pažnju kritike. Mišljenja o njoj su bila podeljena. Neki joj nisu pridavali veliki značaj kao umetničkoj tvorevini, i smatrali su je samo delom konvencionalnog načina pisanja tadašnjeg doba, ili su čak i Mikelanđelovu pismenost dovodilii u pitanje. Drugi, među njima i naš Miloš Crnjanski, Mikelanđelove stihove doživljavali su kao izu uzetno ličnu i umetnički vrednu poeziju. Takav je i stav engleskog pesnika i esejiste Voltera Pejtera koji ističe spontanost Mikelanđelovih stihova, a kao glavnu odliku njegove poezije izdva a ja „sweetness“, melo dičnost i patetiku koja stoji naizgled u raskoraku sa ozbiljnošću i strogošću njegovih likovnih dela. (www.poezija.6forum.info)

MIKELANĐELO BUONAROTI „Biblijska simfonija“ na svodu Sikstinske kapele Papa Julije II 1508. godine, angažovao je Mikelanđela da oslika tavanicu Sikstinske kapele u Vatikanu. Smatrajući sebe pr− venstveno vajarem, Mikelanđelo je nerado prihvatio papinu po− nudu. Najpre je osmislio da naslika dvanaest apostola, ali je ka− da je otpočeo slikanje svoda, odlučio je da naslika što grandio− zniju kompoziciju. Zabranio je pristup palati svima osim pape. Danonoćno je radio u pomahnitalom stvaralačkom naboju, bez ikakvih pomoćnika, čak i bez asistenata za mešanje boja. Rad na ovom slikarskom poduhvatu bio je mukotrpan i iscrpljujući. „Slikam u nemogućim pozama. Moram da zabacujem glavu una− zad, a imam strahovite bolove u vratu. U leđa kao da mi se zari− vaju orlove kandže, dok mi boja koja kaplje s kičice zamagljuje pogled“, pisao je grandiozni umetnik o dekorisanju plafona Sik− stinske kapele. Kompoziciju od 343 figure, koja prikazuje biblij− sku priču postanka sveta i proteže se na više od 600 kvadratnih metara, Mikelanđelo je završio 1512. godine. Najupečatljivija

njoj je razvio osobenu naklonost. Ona je bila udovica, petnae− stak godina mlađa od slavnog umetnika. Toplo umetničko pri− jateljstvo je negovano emotivnom prepiskom, a Mikelanđelo je svoje najlepše sonete posvetio baš ovoj dami. Vitorija je bila njegova platonska ljubav i neiscrpna inspiracija. Ona je jedina žena koju povezuju sa Mikelanđelom, iako postoje mnogobroj− na nagađanja u vezi sa njegovim seksualnim opredeljenjem.

Spalio skice i crteže Nekoliko sedmica pre smrti Mikelanđelo je naredio da se spale sve njegove skice i crteži pomoću kojj ih je pripremao svoja veličanstvena dela. Veruje se da je to učinio smatrajući da je skulptura vrhovna umetnost, a slikarstvo i arhitektura dolaze iza nje. On je kroz sve tri forme pokazao umetničku genijalnost i stvorio spektakularna dela istorije umetnosti. Naš pisac Miloš Crnjanski pažljivv o je proučavao Mikelanđelovu biografiju. Svoje utiske o životu i radu ovog velikana renesanse napii sao je u delu „Knjiga o Mikelanđelu“.

scena ove „ogromne biblijske simfonije“ je Stvaranje Adama. Posle dve decenije Mikelanđelo se vratio oslikavanju Sik− stinske kapele. Njegovo poslednje veliko slikarsko delo, Strašni sud, maestralna je freska na oltarskom zidu ove pala− te. Ona pokazuje umetničko majstorstvo u vladanju pokreta u prostoru. Freska Strašnog suda je naišla na žestoku kritiku, jer je prikazivala nage ljudske figure, pa je Mikelanđelov rad tada okarakterisan kao bogohuljenje. „Ja ne mislim ni na šta drugo, nego da radim dan i noć“, govorio je ovaj italijanski velikan, predan muzama umetnosti. Naporan rad, vreme provedeno u mračnim i zagušljivim firen− tinskim katakombama i prašnjavim kamenolomima uticali su na Buonarotijevo zdravlje. Patio je od nesanice, glavobolje, nesvestice i depresije. Mada slavan još za života, bio je usa− mljenik, često arogantan i uzdržan, perfekcionista. Vodio je neuredan, ali uzorno skroman život. Novac koji je zarađivao trošio je na svoju braću i brojne rođake, koji su bili nezasiti u svojim prohtevima. „Jedva imam vremena da jedem...Već 12 godina ubijam svoje telo naprezanjem, nemam ni najneophod− nije...“, zabeležio je u svojim pismima.

Soneti za Vitoriju Poznatu renesansnu pesnikinju i plemkinju, Vitoriju Kolo− nu, Mikelanđelo je upoznao kao šezdesetogodišnjak i prema

Reljef Borba kentaura, Mikelanđelo je uradio sa 13 godina

Oslikana tavanica Sikstinske kapele

U svojim poznijim godinama, svestrano talentovan umetnik Mikelanđelo, bavio se arhitekturom. Za papu Lava X ukrasio je fa− sadu bazilike San Lorenco, i stubište biblioteke Lorencijana u sa− mostanu San Lorenco. Projektovao je trg Kapitol u Rimu, a glav− ni arhitekta bazilike Svetog Petra u Rimu postao je 1546. godine. „Ja sam bezvredan i siromašan čovek, koji se trudi u toj umetnosti koju mu je dao njegov gospodar, kako bi produžio svoj život koliko god je to moguće“, izjavio je slavni umetnik ko− ji je umro u 89. godini, u svojoj kući u Rimu 18. februara 1564. godine. Sahranjen je uz velike počasti u Crkvi Santa kroče u Fi− renci. Iste godine, samo nekoliko dana ranije, rodio se začetnik moderne mehanike i fizike, čuveni astronom Galileo Galilej, ko− ji je kao i Mikelanđelo deo života proveo u Firenci i čiji je jubilej, takođe, obeležen ove godine. Marija Delić

Istorija 55

1.980

Rezervišite svoj primerak na telefon: 381 11 31 96 321 ili na e-mail: [email protected] i [email protected]