Istorija 58 (2014-11)

VOJVODE Senka Čegra nad Milojem Trnavcom

BROJ 58/NOVEMBAR 2014. CENA:150 RSD, CG 2 €, BIH 3 KM, MAK 100 DEN

Kolubarska bitka

Neprijatelj pao na Kosmaju

Pre 70 godina Veliki rat i poezija

Borbe i stradanja u ritmu deseterca

Zastave kralja Uroša

Od barjaka krstaša uloga do Presudna stega sa ikonama Crvene armije u oslobođenju Junaci Beograda Prekodrinski snovi Koste Todorovića

Andra Stevanović

Projektant najlepših zdanja Izložba

Duhovne veze Rusije i Srbije

Ukoričeni kompleti revije ISTORIJA za

2013.

Svih 12 brojeva u kvalitetnom povezu za 1.650 dinara Istinite priče o vladarima, dinastijama, intrigama, velikim ljubavima i događajima koji su menjali svet, na preko 600 strana u koloru - na jednom mestu Rezervišite svoj primerak na telefon: 381 11 31-96- 321 ili na e-mail: [email protected] ili [email protected]

Ukoričeni kompleti revije ISTORIJA za i

Svih 12 brojeva u kvalitetnom povezu za samo 1.260 dinara Istinite priče o vladarima, dinastijama, intrigama, velikim ljubavima i događajima koji su menjali svet, na preko 600 strana u koloru - na jednom mestu

Istorija REVIJA

Izdavač: Ecoprint d.o.o. Generalni direktor: Drago Delić

Proslava 25 godina od pada Berlinskog zida

Glavni i odgovorni urednik: Momčilo Karan Novinari: Jakša Jovović Marija Jovanović Radovan Radović Marija Božanić Ljiljana Lukić Dizajn: Zoran Mihailović Prelom: Milka Milinčić Fotografija: Predrag Todorović Lektor−korektor Mira Nikitović Marketing: Maja Vidaković Sekretarijat: 011/3196−320, Redakcija: 011/3196−318 Pretplata: 011/3196−321 Marketing: 011/3196−322; 011/3196−323 www.istorijarevija.com E−mail: [email protected] novembar 2014. Štampa: Politika a.d. CIP − Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 93/94 Mesečno ISSN 1821−4096 = Istorija (Beograd, 2010) COBISS.SR−ID 172587788

Distribucija BEOKOLP d.o.o.

V

iše od 8.000 svetlećih balona poleteće s mesta na kojem je pre 25 godina srušen Berlinski zid kako bi se proslavio nesta− nak „Zida srama“, saopštili su organizatori manifestacije. Tokom tri noći i dva dana, od 7. do 9. novembra, kada je srušen zid, ta svetleća linija balona će označi− ti tačnu lokaciju zida, kako bi prolaznici shva− tili šta znači razdvajanje, naveli su organizato− ri. Na svakih 150 metara biće postavljeni pla− kati na kojima će biti označene neke istorijske činjenice o Berlinskom zidu. Kod Branden− burške kapije i na drugim mestima organizo− vaće se posebni obilasci ruševina zida. „Ljudima iz zapadnog i istočnog dela Berlina je bilo potrebno više vremena da prevaziđu višedecenijsko razdvajanje ne− go samo rušenje zida koji je nestao iz ur− banog pejzaža grada. Sada samo polovina građana Berlina zna tačno gde se nalazilo to zdanje“, naveli su organizatori koji su najavili i da će nemačka kancelarka Ange− la Merkel otvoriti stalnu postavku izložbe u Memorijalu posvećenom Berlinskom zidu u centru grada. Berlinski zid, izgrađen 1961. i srušen 9. novembra 1989. godine pred− stavlja simbol Hladnog rata i bio je deo Gvozdene zavese.

Izložba o crnini u 19. veku nedavno renoviranom Institutu za kostim Metropoliten muzeja u Njujorku otvorena je izložba pod nazivom „Smrt joj pristaje“ na kojoj su predstavljene haljine, nakit, šeširi, akse− soari koje su udovice u Evropi i Americi morale da nose u 19. veku, u vreme kada su žene morale da poštuju rigidne norme društva. Ali nije sva crnina ista, a izložba o „crnini 19. veka“ kroz crne haljine kralji− ce Viktorije preko francuskih haljina sa šljokicama njene snaje kraljice Aleksan− dre, ispituje povezanost tuge i mode. Iz− ložba se, piše AFP, igra i sa seksualnom privlačnošću mladih udovica neopte− rećenih bračnim obavezama, ali i dalje na meti muškaraca. „Crnina je laskava i mla− de udovice, svetlokose, jedre i nasmeja− ne sa blistavim očima ispod crnog vela su veoma zavodljive“, piše u knjizi bontona objavljenoj u Americi 1855. Uz rekvijem Gabrijela Faura, posetioci mogu da vide i dnevnike žena iz tog perioda, isečke iz novina i knjiga. „Za mnoge žene to je bio oblik izražavanja tuge i zaista su verova− le da njihova crna haljina predstavlja od− raz unutrašnje tuge“, rekla je pomoćnica kustosa Džesika Regan. Druge su se, međutim, žalile na monotoniju crnine ili cenu kupovine crne odeće i postepeno bi prelazile na sive i braon haljine što je predstavljao signal da tuga prolazi. Hronološki organizovana od 1815. do 1915. izložba predstavlja dela iz kolekcije Instituta za kostim ali i dve škotske halji− ne iz Muzeja Viktorije i Alberta. Američko „tugovanje“ bilo je pod uticajem Engleske koja je, pak, bila pod uticajem dvora. Za supruga period žalosti trajao je do dve godine, godinu dana za roditeljem i šest meseci za rođakom.

U

Obnavlja se obredno jevrejsko kupatilo u Pirotu

A

rheolozi Muzeja Ponišavlja u Pirotu počeli su radove na rekonstrukciji jevrejskog obrednog kupatila koje se nalazi u nekadašnjoj jevrejskoj mahali u Pirotu, a da− našnjoj Jevrejskoj ulici u strogom centru grada. Kako je Tanjugu izjavio arheolog Predrag Pejić, reč je o kupatilu koje je podignuto dok je Pirot bio još pod Turcima, u 18. ili 19. veku. „Nedaleko od kupatila nalazila se sinagoga, koja je kasnije porušena. Pre ne− go što bi ušli u sinagogu, pirotski Jevreji su boravili u kupatilu kako bi u sinagogu ušli čisti. Zidano je opekom s duplim podom i sistemom koji su koristili još drevni Rimljani, a koji se naziva ‘hipokaus’. Pored kupatila je bio bunar odakle se kupatilo snabdevalo vodom, a toplota je dolazila iz zidova i poda. Najveći deo objekta je srušen tokom pogroma pirot− skih Jevreja koje su fašisti iz Bugarske pohapsili i vozom 1943. godine transportovali u nacistički logor Treblinka odakle se niko od 178 pirotskih Jevreja nije vratio“, kaže Pejić.

Istorija 3

IZ SADRŽAJA Kragujevac prestonica kneza Miloša strane 20–23

O

d početka treće decenije 19. veka Kragujevac polako gubi orijentalni karakter. Dotadašnja palanka turskog tipa, koju Lepenica deli na dva dela, počinje svoje širenje duž puteva za Be-

ograd, Kraljevo, Milanovac i Kruševac, a u samoj varoši pored zanatskih i trgovinskih radnji, otvaraju se kafane i moderne zgrade za stanovanje, dok se uske i kaljave ulice kaldrmišu. Stari, istočnjački zanati nestaju, a umesto njih dolaze novi: terzijski, bakalski, bojadžijski, papudžijski, kovački i drugi. Oko dvora kneza Miloša se, polako, stvara nova varoš (od kuća Miloševih činovnika), koja se spaja sa starom turskom varoši. Naselje Sušica, koje je nastalo uz put za Beograd, spaja se 1834. s Kragujevcom, koji sve više postaje grad trgovaca, zanatlija, činovnika, vojnih lica, đaka i intelektualaca.

Odsečena šaka Jovana Damaskina „zagrlila“ Bogorodicu

S

redinom prve polovine 8. veka borba duhovnika Jovana Damaskina za odbranu svetih ikona razgnevila je vizantijskog (romejskog) cara Lava III, pa je od kalife Damaska tražio da se Jovanu oduzme položaj u kalifatu i odseče desna ruka. Kad je to učinjeno, prijatelji Damaskinovi, koji su takođe bili u najbližoj okolini kalifovoj, ukrali su s trga šaku i vratili je propovedniku. On se te noći zatvorio u svoju sobu, namestivši šaku prema šaci, sklopivši ruke pred ikonom Presvete Bogorodice i tako u molitvi zaspao. Probudivši se, duhovnikovo iznenađenje beše ogromno. Božjom promisli šaka bivšeg kalifovog ministra je u snu prirasla i samo je tanka crvena pruga pokazivala mesto na kome je ruka bila odsečena.

strane 30 – 31

„Zastave“ na poklon U ovom broju „Istorije“ poklanjamo tri primerka knjige „Srpske srednjovekovne zastave“ autora Nikk ole Giljena (izdavač: Fond „Princeza Olivera“, tel: 011/ 381 83 81, [email protected])) . Ako želite da dobijete ovu knjigu potrebno je da do 14. novembra na mejl. [email protected] pošš aljete vaše podatke (ime, prezime, adresa), a redakcija će potom odabrati troje dobitnika knjige. Imena dobitnika objavićemo u decembarskom broju „Istorije“.

4 Istorija

Alaska druženja s knezom Đokom

E

snaf ribara je poput drugih esnafa imao običaj da o svojoj slavi, Petrovdanu, daruje siromašne. To se činilo obično darovanjem hrane za narodne kuhinje ili novčanog priloga domu za napuštenu decu ili bolnicama, ali i davanjem poklona pojedinim sirotim porodicama. Pokrovitelj je bio i kraljević Đorđe Karađorđević koga su ribari od milošte zvali knez Đoka. Njegovo druženje s ribarima proisteklo je iz bliskog prijateljstva s Mikom Alasom. Nakon abdikacije 1909. godine mlađani Karađorđević počinje da dolazi na dunavsku obalu, ali ne da bi lovio ribu, iako mu je dodeljeno počasno zvanje „ribarski majstor“, već da bi se družio s ljudima ili kako je sam govorio: „Da se vidim sa običnim svetom i da „one gore“ ne gledam“ (mislio je prvenstveno na one u gradu, na dvoru). str. 38-43

Sto godina od rođenja Mihaila Lalića

J

edan od najpoznatijih crnogorskih pisaca, srpski i crnogorski akademik, prvi dobitnik Njegoševe nagrade za književnost, revolucionar i patriota, Mihailo Lalić, poslednjih decenija nezasluženo je zapostavljen i skrajnut na marginu književnosti u svojoj Crnoj Gori. Ipak, kao dokaz da ga nisu svi zaboravili, u njegovoj Andrijevici početkom oktobra održano je više programa posvećenih stogodišnjici Lalićevog rođenja. Tom prilikom predsednik opštine Andrijevica Srđan Mašović izrazio je nadu da će biti prekinuta dugogodišnja zavera ćutanja i Lalić biti otrgnut od zaborava. Iako u književnikovom rodnom mestu Trepči postoji spomendom Mihajla Lalića on je nedovoljno opremljen i još nije priveden svrsi. Piščeva kuća u Herceg Novom je srušena, i najmanje što se može učiniti jeste da na obali mora bude postavljena Lalićeva bista, čulo se prilikom programa str. 53-55 održanih u Andrijevici.

Knjige na prodaju
PODRINJE U USTANCIMA 1804-1815, enciklopedija objavljena povodom 200-godišnjice Prvog srpskog ustanka. Oko 600 strana, ilustrovano, na luksuznom papiru. Enciklopedijski su obrađeni bojevi (27), šančevi (72), junaci, starešine (preko 1.050). Cena: 1.500 dinara(sa uključenom poštarinom).
SPOMENICA MILOŠU POCERCU, povodom 200-godišnjice smrti. Izdavač Manastir Dobrić iz Pocerine. Knjiga košta 500 dinara, a prihod ide obnovi manastira. Knjige se mogu naručiti na tel. 015/342-889, ili imejl dobrilo.aranitovic@gmaii l.com.

NOVEMBARSKA DECA/Andra Stevanović

Projektant najlepših zdanja

A

bila u lošem stanju. Prilikom projektova− ndra Stevanović, sin nja arhitektonski duo je bio pod uticajem državnog činovnika Joce francuske arhitekture s početka 20. veka, Stevanovića, rođen je naročito nakon izložbe održane u Parizu 12./24. novembra u Beo− 1900. godine, kojoj su obojica prisustvo− gradu gde je završio vali. Zato je njihova želja bila da zgradu osnovnu školu i Realnu gimnaziju stilski pretvore u jedan izraziti dekorativi− (1877). U roku je završio i Tehnički zam. Ugaona trokrilna palata izgrađena fakultet (1881) i odmah se zaposlio u je, inače, od armiranog betona, što je bio državnoj službi, u kojoj je proveo dve najmoderniji postupak u to vreme. Pre godine radeći na poziciji podinženjera ovog projekta, Stevanović i Nestorović su Beogradskog okruga. Kao i veći deo konstruisali i zgradu današnjeg Narod− srpskih inženjera tog vremena, arhi− nog muzeja, Zadužbinu dr Voje Marko− tekturu je studirao u inostranstvu. vića na Terazijama i zgradu na uglu da− Otišao je 1883. na Tehničku visoku našnjih ulica Kralja Petra i Uzun−Mirkove školu u Berlin, gde je ostao više godi− (sa „zelenim pločicama“). Za projekat na i stekao solidno praktično znanje. zgrade Uprave fondova (danas Narodni Diplomirao je i položio državni ispit, muzej) pobedili su na konkursu 1901. go− što je bila retkost u Nemačkoj, koja je dine, a sagrađena je 1903. godine. Ova tu privilegiju davala malom broju stra− građevina je projektovana u maniru neo− naca. Kada se vratio u Srbiju zaposlio renesanse sa izvanrednom fasadnom se početkom 1890. godine kao plastikom i unutrašnjom dekoracijom. inženjer u Ministarstvu građevina, ali se tu zadržao samo tri Zgradu Srpske kraljevske akademije (danas SANU) Steva− meseca. Izabran je za profesora Tehničkog fakulteta Velike nović je projektovao zajedno sa kolegom Dragutinom škole u Beogradu (na predmetu „Nauka o građevin− Ðorđevićem (zgrada je završena 1924. godi− skoj konstrukciji“), gde je radio do penzije u ne). Inače, prvi izvedeni objekat po pro− koju je otišao 1924. godine. Bio je među Neke od građevina jektu arhitekte Stevanovića bila je prvih osam redovnih profesora Uni− koje predstavljaju vodeće znameniporodična kuća Andre Ðorđevića, verziteta u Beogradu 1905. godine tosti glavnog grada Srbije projektovao u Ulici kneginje Ljubice 21, sa− koji su birali ceo ostali nastavni građena 1888. godine, koja je kadar. Time je postigao svoj je arhitekta Andra Stevanović. On životni ideal, kome je ostao ve− je osmislio izgled zgrade Uprave fondova danas spomenik kulture. Andra Stevanović bavio se ran do kraja života. Odbio je (danas Narodni muzej), Beogradske i istraživanjem srpske srednjo− mnoge unosnije položaje u zadruge u Karađorđevoj i Srpske vekovne arhitekture, odnosno državnom aparatu i izabrao rad sa proučavanjem starih crkvenih spo− studentima. Podržavao je njihovu kraljevske akademije menika. Sakupio je značajnu građu za volju za uspešno obavljanje poziva koji (danas SANU) monografije o manastirima Gračanica, Ka− su odabrali. Tokom svog života nije mnogo lenić i Dečani. Za člana Srpske kraljevske akade− ni pisao ni projektovao, već je većinu energije uložio mije izabran je 1910. godine i dugo je bio sekretar u fakultetski rad i obrazovanje. Međutim, ono što je njenog Umetničkog odeljenja. uradio kao projektant to je, u stvari, ono zbog Kad je otišao u penziju, dodeljena mu je ti− čega se njegovo ime u decenijama kasnije tula počasnog doktora nauka Beogradskog pominjalo i pominje. Zgradu Beogradske za− univerziteta. Stevanović je aktivno druge u Karađorđevoj ulici, na broju 48, učestvovao u javnom životu Beogra− projektovao je zajedno sa Niko− da i Srbije, što ga je najvero− lom Nestorovićem (1868− vatnije omelo da postigne 1957), u periodu između još veće rezultate na 1905. i 1907. godine. Ova naučnom i projektant− zgrada, za koju je investitor skom polju. Umro je bio Luka Ćelović, primer je 15. novembra 1929. u akademizma i uvek se Beogradu posle po− smatrala jednom od naj− vratka sa jednog od lepših zgrada u Beogradu, studijskih putovanja. čak i u vreme kada je (sve Beogradska zadruga Slavica Danilović do nedavnog renoviranja)

Istorija 5

KALENDAR/NOVEMBAR 1. novembar 1918. Srpska Prva armija pod komandom voj− vode Petra Bojovića oslobodila u Prvom svetskom ratu Beograd, prešavši 500 ki− lometara pod borbom za samo 45 dana, u silovitom napredovanju posle proboja Solunskog fronta.

10. novembar 1444.

„Napredak“ koji je ubrzo zabranjen zbog opozicionog stava prema patrijarhu Jo− sifu Rajačiću. Godine 1851. pokreće list „Južna pčela“, a 1852. „Srpski dnevnik“ s književnim dodatkom „Sedmica“. Ba− vio se i izdavaštvom, priredio je i objavio Sabrana dela Dositeja Obradovića. Na− pisao je „Povesnicu srpskog naroda“.

U bici kod Varne u Bugarskoj snage tur− skog sultana Murata II do nogu su potu− kle poljsko−ugarsku vojsku poljskog kra− lja Vladislava Jagjela III, koji je u bici po− ginuo, i erdeljskog vojvode Janoša Hu− njadija, u srpskim narodnim pesmama poznatog kao Sibinjanin Janko.

6. novembar 1917.

11. novembar 1405.

Posle pet meseci borbi, u Prvom svet− skom ratu je pobedom zapadnih save− znika nad Nemcima okončana treća bit− ka kod belgijskog grada Ipr. Pomeranje linije fronta nepunih 10 kilometara gla− vom je platilo najmanje 240.000 vojnika.

Umrla srpska kneginja Mili− ca, udovica kneza Lazara Hrebeljano− vića. Posle Kosovske bit− ke 1389. upra− vljala je Srbi− jom u ime ma− loletnog sina Stefana, bu− dućeg despota. Kad je on postao puno− letan zamonašila se, ali je i dalje znatno uticala na opšte prilike, smirujući razmi− rice između Stevana i drugog sina Vuka. Podigla je Manastir Ljubostinja, gde je i umrla kao monahinja Evgenija. Bavila se pisanjem („Molitva matere“, „Udov− stvu mojemu ženik“).

2. novembar 1647. Umro srpski patrijarh Pajsije Janjevac, bibliograf, bibliofil i literata. Na patrijaršij− skom tronu nalazio se od 1614. i nasto− jao je da, putem sporazumevanja, po− stigne što snošljiviji odnos prema Srbi− ma od strane tada svemoćnih turskih vlasti. Pisao je biografije i crkvene pe− sme o Stefanu Prvovenčanom i Caru Urošu. Bavio se graditeljstvom i obno− vom hramova. Pajsije Janjevac bio je poslednji srpski crkveni biograf.

3. novembar 1801. Rođen italijan− ski kompozitor Vinčenco Beli− ni. Negovao je stil poznat kao belkanto. Stva− rao je operska dela izražajne melodike i bo− gatog kolorita. Dela: opere „Norma“, „Pirat“, „Zaira“, „Kapuleti i Monteki“, „Mesečarka“, „Puritanci“.

7. novembar 1910. Na Prvom svesrp− skom sokolskom sastanku u Beo− gradu izvršeno je ujedinjenje celo− kupnog srpskog sokolstva sa teri− torije Kraljevine Srbije i sa prosto− ra tadašnje Au− strougarske. Bila je to organizacija naglašenog patriotskog naboja pa joj je s početkom Prvog svet− skog rata u austrijskim zemljama onemo− gućena delatnost.

8. novembar 1918.

4. novembar 1612. Jedinice sastavljene od dobrovoljaca iz Nižnjeg Novgoroda, predvođene Ku− zmom Minjinom i knezom Dmitrijem Požarskim, zaputile su se ka Moskvi, s ci− ljem da iz nje proteraju Poljake. Na čelu narodne vojske nošena je tada ikona Ka− zanska Bogorodica i njenim čudotvornim moćima pripisano je zauzimanje Moskve. Pohod je uspesno okončan i poljski oku− patori proterani su iz Rusije. Taj datum obeležava se u savremenoj Rusiji kao na− cionalni praznik − Dan narodnog jedinstva.

5. novembar 1881. Umro srpski novi− nar, istoričar i izda− vač Danilo Meda− ković, veoma za− služan za širenje knjige u srpskom narodu. U vreme revolucije 1848. pokrenuo je list

6 Istorija

12. novembar 1812. Na zaleđenoj reci Berezini od ruske to− povske paljbe i u jurišima kozaka pogi− nulo oko 25.000 vojnika razbijene armi− je francuskog cara Napoleona I koja se povlačila iz Moskve. Posle debakla na Berezini, Napoleon je pobegao s malom pratnjom u Pariz uz obećanje da će po− dići novu armiju od 300.000 ljudi, ali je poraz u Rusiji bio početak kraja njegove imperije.

13. novembar 1831. Pobednička srpska vojska umarširala u Novi Sad. Dunavskom divizijom Srpske vojske koja je oslobodila grad komando− vao je proslavljeni vojvoda Petar Bojo− vić. Ovim je okončana dvovekovna vla− davina Habzburške monarhije delovima Srbije severno od Save i Dunava.

9. novembar 1963. U japanskom rudniku uglja Omuta u eksploziji gasa poginula 452 rudara, a istog dana poginuo 161 putnik u sudaru teretnog voza s putničkim vozom koji je saobraćao prema Tokiju.

Rođen škotski fizičar Džejms Klerk Maksvel, najveći teorijski fizičar 19. ve− ka. U oblasti elektromagne− tizma formuli− sao je Maksve− love jednačine, stvorio elektromagnetsku teoriju sve− tlosti, dao teorijski osnov radio−talasa i radio−tehnike, matematički formulisao mnoge pronalaske Majkla Faradeja, razvio talasnu teoriju svetlosti i elektro− magnetsku teoriju etera.

NOVEMBAR/KALENDAR 14. novembar 1770.

20. novembar 1894.

Škotski istraživač Džejms Brus otkrio da Plavi Nil izvire iz jezera Tana u severo− zapadnoj Etiopiji.

Umro ruski kom− pozitor i pijani− sta Anton Gri− gorjevič Ru− binštajn, osni− vač Konzervato− rijuma u Petro− gradu, jedan od najvećih pijani− sta 19. veka. Komponovao je opere, klavirske kompozicije, solo pesme. Istog dana, 16 godina kasnije (1910, umro ruski pisac Lav Nikolajevič Tolstoj, jedan od najvećih književnika u istoriji.

15. novembar 1942. U ilegalnoj štampariji u Novom Sadu u Drugom svetskom ratu štampan je prvi broj „Slobodne Vojvodine“. List je kasni− je štampan povremeno u Surduku, a po− sle sloma okupatora počeo je da izlazi kao dnevni list u Novom Sadu. Od 1. ja− nuara 1952. naziv mu je promenjen u „Dnevnik“.

16. novembar 1828. Francuska, Britanija i Rusija priznale su nezavisnost Grčke, što je Osmansko carstvo odbilo da prihvati, ali je 1829. posle poraza u ratu s Rusijom, mirom u Jedrenu prinuđeno da prizna nezavi− snost Grčke.

21. novembar 1882. Kraljevina Srbija otvorila konzulat u Bu− dimpešti. Taj datum se danas uzima kao začetak redovnih diplomatskih odnosa između Srbije i Mađarske (tada u sklopu Austro−Ugarske).

17. novembar 1800. 22. novembar 1869. U Parizu rođen Andre Žid, jedna od naj− kontroverznijih i najuticajnijih ličnosti fran− cuske književnosti 20. veka. Romanopi− sac, esejist, kritičar dobitnik Nobelove na− grade za književnost 1947. Najpoznatija dela su mu: „Kovači lažnog novca“, „Po− drumi Vatikana“, „Pastoralna simfonija“.

23. novembar 1881. Kongres SAD sastao se prvi put u novoj prestonici Vašingtonu, a predsednik Džon Adams je postao prvi stanovnik zvanične rezidencije predsednika SAD kasnije nazvane Bela kuća.

18. novembar 1903. SAD su s Panamom potpisale ugovor kojim su dobile neograničeno pravo ko− rišćenja Panamskog kanala. Tek 1979. je dogovoreno da se Kanal 31. decem− bra 1999. vrati Panami. Do 1903. Pana− ma je bila sastavni deo Kolumbije, zatim se osamostalila uz „pomoć“ SAD, pošto vlada Kolumbije nije bila zadovoljna po− nudom SAD za izgradnju kanala.

19. novembar 1942. Sovjetske trupe su u Drugom svetskom ratu izvele snažan kontraudar u Staljin− gradu i okružile Šestu i Četvrtu oklopnu nemačku armiju, koje su kapitulirale početkom 1943. što je označilo prekret− nicu u ratu.

Rođena srpska književnica Mili− ca Janković. Sli− karsku školu za− vršila je u Beo− gradu a usa− vršavala se u Minhenu. Radila je kao nastavnik crtanja. Kao po− sledica teške bolesti, veći deo života provela je vezana za postelju. Dela: zbirke pripovedaka „Ispovesti“, „Neznani junaci“, romani „Pre sreće“, „Plava go− spođa“.

24. novembar 1918. Skupština Srema u Rumi donela je odlu− ku da se Srem prisajedinjuje Kraljevini Sr− biji. Narednog dana Velika narodna skupština u Novom Sadu odlučila je da se Srbiji prisajedini cela Vojvodina i Baranja.

25. novembar 1877. Izbila Topolska buna. Lepenički i Jase− nički bataljon odbili su tada da polože

zakletvu i upute se na granicu uoči dru− gog Srpsko−turskog rata. Pobunjenici su s vodnikom Milovanom Žižićem na čelu krenuli put Topole s ciljem svrgavanja dinastije Obrenović i dovođenja na vlast kneza Petra Karađorđevića. Kralj Milan Obrenović (tada knez) je vojskom ubrzo ugušio pobunu. Za veleizdaju je op− tuženo 70 učesnika bune, od čega je 23 osuđeno na smrt.

26. novembar 1744. Umro italijanski graditelj violina Ðuzepe Gvarneri, uz Antonija Stradivarija naj− veći majstor izrade klasičnih violina. Njegovih 200 violina bilo je dugo neza− paženo, ali ih je popularnim učinio čude− sni violinista Nikolo Paganini.

27. novembar 1895. Švedski fabrikant i pronalazač dinamita Alfred Nobel napisao u Parizu testament kojim je veliko bogatstvo zaveštao za raz− voj nauke i literature kao i borcima za mir. Predvideo je pet jednakih delova za na− grade za fiziku, hemiju, medicinu, književ− nost i mir. Umro je 1896. a nagrade su pr− vi put dodeljene 1901. Od 1969. dodelju− je se i Nobelova nagrada za ekonomiju.

28. novembar 1945. Umro američki teniser i političar Dvajt Dejvis, koji je 1900. osnovao tenisko takmičenje nacija „Dejvis kup“. Bio je i američki ministar rata od 1925. do 1929. i generalni guverner SAD na Filipinima od 1929. do 1932.

29. novembar 1941.

Na brdu Kadinjača, 14 kilometara za− padno od Užica, izginuo Radnički bata− ljon koji je štitio odstupnicu glavnine par− tizanskih snaga, pri čemu je poginulo 180 pripadnika bataljona. Bio je to kraj Užičke sovjetske Republike, osnovane krajem septembra 1941.

30. novembar 1939. Više od 20 sovjetskih divizija napadom na Finsku, započelo Zimski rat, okončan mirovnim ugovorom u martu 1940. Fin− ska je tada prinuđena da se odrekne ve− likog dela Karelije kao i grada Viborg.

Istorija 7

POGLEDI Detalj žestokih okršaja u Kolubarskoj (Suvoborskoj) bici

Kolubarska bitka V

nac, mnogo opreznije, sistematičnije, skog rata, za toliko su bile veće i krvavi− reme, a verovatno i nečije temeljitije, prodirao je kroz Srbiju sa je borbe u Prvom od borbi u Drugom svesne namere, odavno su svojom balkanskom vojskom od preko svetskom ratu na istoj teritoriji. prekrile zaboravom činjeni− 300.000 vojnika. Srpska vojska se hra− Tako je na primer, u „čuvenoj“ bloka− cu da se važan, možda i bro i uporno branila ali je pred brojnijim di Kosmaja od strane Nemaca u avgu− odlučujući boj u Kolubar− i tehnički opremljenijim neprijateljem stu 1941. godine, poginulo dvadesetak skoj bici krajem 1914. godine, odigrao morala da se povlači. Takvom upornom partizana dok su austrougarski gubici na Kosmaju. i grčevitom odbranom pri− Da podseća na taj do− moravala je neprijatelja da gađaj, na to doba, ostala je Žestoke, krvave i nemilosrdne borbe svojom krvlju plaća svaki samo u narodu izreka: „Došo na Kosmaju trajale su tri dana, od 5. do 8. pedalj osvojene srpske ze− Švaba sve do Ralje, a od Ra− lje nikud dalje“, kao i skrom− decembra 1914. I pored toga što je u jednom mlje. Zbog tako visoke cene na spomen kosturnica „Beli momentu ovladao vrhom Kosmaja, neprijatelj austrougarski i austroslo− venski oficiri i vojnici su svoj kamen“, na istočnom vrhu je do kraja tog dana bio strahovito potučen, bes i srdžbu iskaljivali zver− Kosmaja, ispod današnjeg stvima nad civilnim stanov− TV repetitora. Kosmaj je ostao u srpskim rukama a u isto ništvom Srbije, nad decom, Kako smo se kasnije to− vreme su Prva i Treća srpska armija ženama i starcima. kom 20. veka odnosili prema veličanstveno napredovale preko Kolubare Čvrstom odbranom Srbi najslavnijoj srpskoj epopeji, su borbena dejstva uvukli u prema srpskom vojevanju u ka Drini i Savi zimske uslove, u kraj novem− Prvom svetskom ratu, najbo− bra i početak decembra, te se neprijatelj početkom decembra 1914. godine na lje potvrđuje poređenje spomenika „Beli zaglibio u dolinu nabujale reke Kolubare Kosmaju, iznosili preko hiljadu ubijenih kamen“ sa ogromnim 30 metara visokim i njenih pritoka. Da bi skratila liniju fron− vojnika i isto toliko zarobljenih, a približni petokrakim spomenikom kosmajskim ta i time poboljšala odbranu Vrhovna ko− su bili i srpski gubici, izuzimajući zaro− partizanima, borcima u Drugom svet− manda srpske vojske žrtvovala je Beo− bljene jer se svakako ne zarobljavaju skom ratu, koji se nalazi na susednom, grad, prepustila je grad neprijatelju, a pobednici već pobeđeni. zapadnijem, središnjem visu planine. trupe sa odbrane Beograda 30. novem− Ponovnim napadom na Srbiju posle Najmanje za onoliko za koliko je bra povukla je južnije na liniju Varovni− cerske katastrofe, Poćorek, habzburški spomenik iz Prvog svetskog rata manji, ca−Kosmaj. vojskovođa, inače ponemčeni Slove− skromniji od spomenika iz Drugog svet−

8 Istorija

POGLEDI Mapa Kolubarske bitke, novembar−decembar 1914.

Spomen kosturnica na Kosmaju podignuta u spomen na srpske junake poginule 1914.

dobijena na Kosmaju Sporo napredovanje Poćorekove vojske sve je više kritikovano od strane nestrpljivog bečkog javnog mnjenja a za svakog borca, učesnika rata, nema ničeg odvratnijeg, ogavnijeg i bljutavijeg od civilne bezbrižne pozadine, od njene ratnohuškačke „hrabrosti“ te je nesum− njivo i ona uticala na neke Poćerekove bitne odluke. Nestrpljiva je bila i bečka vrhovna vlast jer je želela da slamanjem Srbije privoli Bugarsku i Rumuniju da uđu u rat na njenoj strani, kao i da se omogući slanje vojne pomoći Turskoj. Kritikovani Poćorek brzu i konačnu po− bedu nad srpskom vojskom video je u od− lučnom napadu na Kosmaj, čijim osvaja− njem bi zašao iza leđa srpskom frontu na potezu od Aranđelovca do Gornjeg Mila− novca. Radi izvršenja tog zadatka, sever− no od Kosmaja, grupisao je ogromne sna− ge od oko 60 bataljona, ali je time za isto toliko umanjio svoje snage na Kolubari. U isto vreme, srpska Vrhovna ko− manda je svoju pobedu, razrešenje Ko− lubarske bitke, videla u kontranapadu Prve i Treće armije ka zapadu i kasnijem napredovanju na sever. Svakako su imali informacije o kretanju neprijatelj− skih strateških rezervi preko Beograda za Kosmaj. Tako je nastala kulminacija

Kolubarske bitke srpskim kontranapa− dom na zapad, a austougarskim napa− dom sa severa na jug, na Kosmaj. Očigledno je da je ishod sukoba zavisio od toga ko bude držao Kosmaj. Dakle, kao i svaki drugi čovekov uspeh, i u poslu i u ljubavi i ovaj u ratu zavisio je od vremena, od pravog trenut− ka. Pitanje je bilo ko će biti brži. Zato je austrougarska vojska 6. decembra za− počela strahovit napad na srpske ko− smajsko−varovničke položaje. Zbog kon− figuracije terena, brdovit i pošumljen, borbe su često bile prsa u prsa, „radile“ su bombe i bajoneti i neprestano su vršeni kontranapadi. Kada je nastala više nego kritična situ− acija, srpska Vrhovna komanda bila je pri− nuđena da ojača kosmajski front, upuću− jući iz Druge armije najpre Timočku divizi− ju Prvog poziva, a odmah zatim i Morav− sku diviziju Prvog poziva. Za komandanta kosmajskog odseka odredila je pukovnika Dušana Tufegdžića i nije pogrešila jer se on pokazao kao izuzetno sposoban i energičan komandant. (Iako nije bio Ko− smajac on je posle rata sazidao kuću na Kosmaju i u njoj je provodio svoje penzio− nerske dane, nap. aut.). Žestoke, krvave i nemilosrdne borbe na Kosmaju trajale su

tri dana zaključno sa 8. decembrom. I po− red toga što je u jednom momentu ovla− dao vrhom Kosmaja, neprijatelj je do kra− ja tog dana bio strahovito potučen, Ko− smaj je ostao u srpskim rukama a u isto vreme su Prva i Treća srpska armija ve− ličanstveno napredovala preko Kolubare ka Drini i Savi. Kolubarska bitka rešena je u srpsku korist i dokle god bude srpskog naroda spominjaće se kao jedna od najnevero− vatnijih pobeda brojčano i tehnički slabije vojske nad mnogo jačim agresorom za− hvaljujući hrabrosti, srčanosti, upornosti, požrtvovanju, sposobnosti običnih vojni− ka i oficira, kao i mudrosti, lucidnosti, od− važnosti i ispravnih, pravovremenih odlu− ka srpske Vrhovne komande suprotnih svim načelima tadašnje vojne teorije. I pre i posle te bitke, pa čak i danas, vojna teorija uči da vojskovođa mora da povuče svoju vojsku, sa dostignutog po− ložaja, kada postoji realna opasnost od njenog opkoljavanja od strane neprijate− lja, dok su srpske vojskovođe u takvoj si− tuaciji umesto povlačenja, komandovali kontranapad i izvojevali veliku pobedu nad brojnošću, naoružanjem i opremom kudikamo nadmoćnijeg neprijatelja. Aleksa Mijailović

Istorija 9

ZASTAVE KRALJA UROŠA

Od barjaka krstaša do stega sa ikonama

S

rpski kralj Stefan Uroš I (nazvan još i Veliki ili Hra− pavi, zbog boje svog glasa), najmlađi sin prvog srpskog kralja Stefana Prvovenčanog, došao je na vlast 1243. godine. Tada je njegov stariji brat Vladislav izgubio bugarsku podršku i od strane nezadovoljne vlastele bio prinuđen da abdicira u Uroševu ko− rist. Uroš je bio oženjen Jelenom, ćerkom Karla Anžujskog, kralja „Obeju Sicilija“, tj. Napulja i Sicilije. Imali su jednu kćer i četvoricu sinova, od kojih će dvojica, Stefan Dragutin i Stefa− na Uroš II Milutin, sticajem istorijskih okolnosti i sudbine, po− stati kraljevi Srbije. Stariji Urošev sin, Dragutin, doći će na pre−

sačuvana je još jedna, treća zastava pripisana kralju Urošu, a koja se i danas čuva u Muzeju Srema u Sremskoj Mitrovici.

Zastava iz sremskog poraza Krajem 1267. ili početkom 1268. godine kralj Uroš je od− rekao vazalstvo Ugrima i napao Mačvu kojom je upravljao unuk ugarskog kralja Bele IV, Bela Rostislavljevič. Posle početnih uspeha srpskog kralja, kada je Bela IV poslao po− moć svome unuku, u proleće 1268. vojska kralja Uroša je potučena, a sam Uroš s brojnom vlastelom zarobljen i odve− den u Budim kralju Beli.

Kralj Uroš, detalj Loze Nemanjića, Visoki Dečani

Kralj Uroš i njegov najstariji sin Dragutin pred Bogorodicom i malim Hristom, Sopoćani

sto na sličan način kao i njegov otac. Pobunio se protiv očeve vlasti i svrgao ga sa prestola 1276. godine. Istorijski izvori pamte dve zastave kralja Uroša I: barjak−krstaš koju su Ugri zarobili od Uroša 1268. godine, koji nažalost nije opisan u iz− vorima, i zastavu koja se javlja na Uroševom novcu − barjak sa znakom krsta koji Sveti Stefan predaje Urošu. Međutim,

Prema ugarskim dokumentima, tom prilikom su i Uroševe zastave „odnete u Budim Beli IV“. U popisu ratnog plena, oba− vljenom na ugarskom dvoru, nalazili su se i: „kraljev steg i zla− tan krst, ukrašen biserom i dragim kamenjem“. Postoje samo ugarski izvori vezani za ove događaje, koji se, posle dugog preispitivanja njihove validnosti, danas smatraju sasvim pou−

10 Istorija

ZASTAVE KRALJA UROŠA zdanim. U Žitiju kraljeva Uroša i Dragutina Danila Drugog o ovim događajima nema ni pomena.

Zastava sa Uroševih metapana

Uticaji i sa Istoka i sa Zapada Paralele srpske sa vizantijskom veksilologijom više su nego očigledne. Odnos prema zastavi kao predm m etu od velikog pijeteta i predmetu gotovo sakralnog karaktera, kao i motivi dvoglavog orla, krstt a, tetragrama i ikona svetaca, motivski je repertoar nasleđen iz Romejskog carstva, u korpusu opštt eg društvenog i kulturnog nasleđa. Ipak, ne može se negirati da je evidentan bio i veksilološki uticc aj sa Zapada, iz sveta daleko razvijenije i uređenije heraldike i veksilologije. Taj je uticaj, kada a su u pitanju Raška ili Moravska Srbija, za razliku od Zete, Dubrovnika, Bosne ili Hercegovine, po o čeo da jača tek krajem 14. i početkom 15. veka.

Prve materijalne izvore koji prikazuju izgled srp− skih srednjovekovnih zastava nalazimo u oblasti nu− mizmatike. Ugarski izvori iz 1268. godine ne opisuju kako je izgledala zastava Uroša I koju je zarobio ugarski kralj Bela IV. Međutim, sudeći prema prikazu zastave na novcu Uroša I, mogli bismo zaključiti da je barem jedan od Uroševih stegova bio „Barjak na kom je krst izobražen“, odnosno da je u pitanju bio troperi gonfanon s prikazom krsta, kakav se može raspozna− ti na pojedinim kovanjima iz Uroševog doba. Reč je o tzv. „dinarima tipa metapana“ ili „krstastim dinarima“ (lat. grossi de Rasciae, grossi di Brescoua ili grossi di su nekih kovanja bandera − Raški groševi, Brskovski ili Groševi sa zastavom). kralja Radoslava na− Na aversu ovih kovanja prikazan je vladar (kralj Uroš) koji iz lazi se prikaz Sv. Ar− ruku Svetoga Stefana prima „krstat barjak“. hangela Mihaila. Po− Prema izvorima i potonjoj istorijskoj literaturi uvreženo je datak o tome da je mišljenje da je Sveti prvomučenik i arhiđakon Stefan bio Sv. Arhangel Mihail Zastava s krstom na pečatu bosanskog krsna slava dinastije Nemanjić. Na Zapadu je, bana Stefana II Kotromanića, detalj krsna slava Nema− još od vremena Merovinga i Karolinga (5−10. njića možemo pro− vek), Sveti Stefan smatran za Svetitelja−zaštit− naći u srpskoj narodnoj epskoj poeziji („Sveca slavi srpski car nika hrišćanskih vladara. Između 12. i 14. ve− Stepane, sveca slavi, Svetog Aranđela”) ali i kod bokeljskog ka Nemanjići su u zvaničnim ispravama dvo− istoričara Vaska Kostića: „Jedna od najznačajnijih i najdugo− struko koristili ime Stefan: kao lično ime (Stefan trajnijih društvenih, poltičkih, vojnih i pravnih srednjovekovnih Prvovenčani) i kao titularno ime (Stefan Ne− institucija na našim prostorima je Miholjski zbor. Naziv mu manja, Stefan Radoslav, Stefan Vladi− je opredelila nemanjićka carska larva na Prevlaci Ar− slav, Stefan Dragutin, Stefan hangela Mihaila i krsna slava dinastije Nemanjića“, U Dušan). To što su i Nemanjina monografiji „Sveti Sava, princ i prosvetitelj“, objavlje− braća imala ime Stefan (Stefan noj 2010. godine, sa blagoslovom arhiepiskopa Ce− Miroslav, Stefan Tihomir i Stefan tinjskog i mitropolita Crnogorsko−primorskog Amfi− Stracimir), kao i njihovi sinovi, a lohija, stoji podatak da su i Sveti Arhangel Mihailo da se druga dva Nemanjina i Sveti Arhangel Gavrilo bili „krsno ime Nema− sina, Vukan i Rastko ne navo− njića“. de s dvostrukim imenom, na− Izgleda da su Nemanjići, pored Sv. Stefana, meće pretpostavku da je a možda i Sv. Arhangela Mihaila, posebno možda još Veliki župan Stefan poštovali i neke druge svetitelje, Sv. Arhan− Nemanja uveo običaj da jedino gela Gavrila, kao i svetitelje−ratnike poput vladar ima prava na ime Ste− Sv. Georgija i Sv. Dimitrija. Ovo poštovanje fan kao titularno ime. Kod nekih Arhangela i svetaca−ratnika bilo je, po sve− vladara iz doma Nemanjića puno mu sudeći, povezano sa ličnošću vladara ime je proširivano i imenom Uroš kao vojskovođe i ratnika, s ratničkim atributima (Stefan Uroš I, Stefan Uroš II Milutin, pomenutih svetitelja, s njihovim investiturnim posred− Stefan Uroš III Dečanski), koje će ta− ništvom između Boga i vladara, kao i sa vladarskim kođe postati dinastičko ime Nema− „imitatio Christi“ (oponašanje Hrista od strane sred− njića, s titularnim odlikama. njovekovnih hrišćanskih vladara). Dr Smilja Marjanović−Dušanić U pseudoheraldičkom obliku motiv krsta se u Sr− (Vladarska ideologija Nemanjića i biji javio veoma rano. To se dogodilo na polju sfra− Vladarske insignije i državna simbo− gistike. Na zlatnom pečatu srpskog kneza Strojimi− lika u Srbiji od 12. do 15. veka) po− ra (860−890) nalazi se, kao centralni motiv patrija− red Sv. Stefana pominje i Sv. Ðorđa raški (šestokraki) krst. kao zaštitnika Stefana Nemanje, a Da je jedna od zastava kralja Uroša, ali i poto− Svetog Dimitrija kao zaštitnika kra− njih srpskih kraljeva Dragutina i Milutina, mogao biti lja Dragutina. Međutim, mnogi sajtovi barjak−krstaš potvrđuju i kasniji numizmatički izvori, SPC−a donose podatak da je krsna kao i zapadni heraldički izvori i domaći veksilo− slava dinastije Nemanjić bio Sv. Arhan− loški izvori s kraja 13. i iz 14. veka. Na aversi− gel Mihailo (praznik Sabora Svetog Ar− Kralj Bela IV ma nekih kovanja kraljeva Dragutina (1276− hangela Mihaila − Aranđelovdan). Na rever−

Istorija 11

ZASTAVE KRALJA UROŠA zvan „Kosovskim krstašem”, i danas se 1316) i Milutina (1282−1321) nalaze se čuva u pravoslavnoj crkvi Sv. Spirido− prikazi istovetni onima sa novca kralja na, u Peroju u Istri. Ovo srpsko selo na− Uroša I: vladar iz ruku Svetog Stefana selili su stanovnici iz Crne Gore u 16. ili prima steg na kome je sasvim jasan 17. veku. prikaz krsta. Jedan zapadni heraldički Prota Radomir Grujić pisao je izvor iz vremena kraljeva Dra− da je krstaš−barjak zapravo gutina i Milutina, engleski bio državna i narodna za− grbovnik Lord Marshal's stava, od srednjeg pa Roll, iz 1295. godine, sve do početka 19. ve− kao grb „kralja Srbije“ ka u Srbiji, a u drugim (Le Roy de Servie) srpskim zemljama i prikazuje crveni štit sa duže: „Izgleda mi da se srebrnim krstom. onda još nije obraćala Zastave, koje se pažnja na boju zastave, te čuvaju u riznici Manastira su one obično bile u jednoj Hilandara, a koje se pripisu− boji, ali je mogla svaka ju caru Dušanu Mletački srebrni metapan druge boje biti, jer na− (1331−1355), takođe 1205−1355. Tip novca koji je rodne boje još tada ne su barjaci−krstaši. Na poslužio kao uzor srpskog sred− behu izbile na površinu konjaničkom tipu njovekovnog novčarstva. Na kao takove i zastave ni− pečata bosanskog aversu novčića nalazi se pred− su imale značaj nacio− bana Stefana II Ko− stava mletačkog dužda, kojem tromanića (1314− barjak−krstaš predaje Sveti apo− nalnog obeležja, bu− dući da je i u tom ver− 1353) prikazan je stol i jevanđelista Marko, pa− sko načelo igralo tada ban, kao konjanik, tron mletačkog vojvodstva glavnu ulogu. Stoga i koji u levoj ruci drži vidimo na starim našim za− štit trouglastog (varjaškog) stavama kao glavno obe− tipa sa heraldičkim moti− ležje njihovo krstove, vom trake, a u desnoj kojih je umelo i više da koplje na kome se na− bude na jednoj zastavi, lazi konjička zastava a obično su zlatom iz− tipa dvostrukog pla− vezeni bili i po katkad menca s motivom kr− ukrašeni i dragim ka− sta. Stefanov nasled− menjem. Na te stare zasta− nik Tvrtko I Kotromanić ve naše metale su, kao (1353−1391), bosan− što izgleda, pojedine ski ban, a od 1377. i Dinar tipa metapana vojvode naše, pored srpski kralj, koristio iz vremena kralja Dragutina krstova i ikonu svoga je u početku vladavi− svetitelja − svoga kr− ne konjanički pečat snog imena. I tako je krstaš istovetan Stefanovom. barjak u narodu našem Prema legendi krstaš− postao omiljeno obeležje barjak, koji je u Kosov− vere i slobode.“ skoj bici 1389. ispred srpske vojske nosio Zastava Boško Jugović, posle iz Morovića njegove pogibije našao se na teritoriji Zete. U Muzeju Srema u Ipak, prvi pomen krstaš− Sremskoj Mitrovici i danas barjaka kao crnogorske za− se čuva jedna zastava koja stave nalazimo tek u se takođe pripisuje kra− Dinar tipa metapana jednom pismu iz vre− lju Urošu. U Inventar− iz vremena kralja Uroša mena Morejskog rata skoj knjizi Muzeja Sre− (1685–1699). Ideja o ma zapisano je da je krstaš−barjaku kao crnogorskoj držav− „ovu zastavu, prema predanju, iz Srbije noj i ratnoj zastavi imala je nesumnjivo u Srem preneo despot Stefan Štiljano− veoma jak uticaj na veksilološku tradici− vić oko 1500. godine“. Ova zastava na− ju Crne Gore u 18, a pogotovo u 19. i lazila se do 1945. godine u pravoslav− početkom 20. veka (sve do 1918. godi− noj crkvi Rođenja Presvete Bogorodice ne). Plamenac sa znakom krsta, na− (podignutoj 1846, a obnovljenoj tek

12 Istorija

Kralj Uroš prima steg sa znakom krsta iz ruku Svetog Stefana, detalj sa dinara tipa metapana

Zastave sa novca kralja Uroša

Crkva Rođenja Presvete Bogorodice u Moroviću

Zastava Bosanske banovine prema pečatima bana Stefana II i Tvrtka I Kotromanića

ZASTAVE KRALJA UROŠA

Rekonstrukcija zastave iz Morovića, avers i revers

Zastava kralja Uroša iz Morovića, današnji izgled

Zastava s krstom na pečatu bosanskog bana, a od 1377. i srpskog kralja Tvrtka I Kotromanića

1994. godine), u selu Morović, oko 15 kilometara od Šida. U požaru, za vre− me Drugog svetskog rata, kada su pra− voslavnu crkvu spalile ustaše, zastava je teško oštećena. Posle rata preneta je u Muzej Srema u Sremskoj Mitrovi− ci, gde se i danas nalazi, bez ikakvih intervencija u odnosu na oštećenost. Ovu zastavu prvi je opisao isto− ričar Vladimir Kačanovskij (1853− 1901) u svom radu „Nekoliko spome− nika za srbsku i bugarsku poviest“, objavljenom 1880. godine: „Putujući lanjske godine po Sriemu i Banatu dođoh u selo Morović, koje ima vrlo li− ep položaj između Bosuta i Studbe. Na onom mjestu, gdje Studba utiče u Bosut, stoji starinski zid. Po kazivanju bijaše u starom gradu njekada pravo− slavna crkva, koja je sada posvema porušena. Od ove crkve sačuvala se crkvena zastava, koja se danas, paz− kom morovićkoga paroha Kornelija Popovića, čuva u novoj crkvi.“ Kačanovskij dalje prilično detaljno opisuje ovu zastavu, mada je pri tom načinio nekoliko propusta, koji su se, s obzirom na to da je zastava o kojoj je reč danas u izuzetno devastiranom stanju, pokazali kao veliki propusti i uskratili su nas za podrobnije znanje o ovom dragocenom artefaktu. Savet Stojana Novakovića da bi „vredno bi− lo da se ova zastava podrobnije opiše“, dat javnosti 1884, samo četiri godine posle opisa Kačanovskog, nažalost niko nije poslušao. Kačanov− skij je pomenutu zastavu opisao na sledeći način: „Na glavnoj strani za− stave prikazuje se s desna sunce uz nadpis SLNCE, u sredini slika sv. Di− mitrija uz nadpis STI MČ DIM(IT)R, s lieva IS HS. Izpod nadpisa na desnoj strani: CRKOV JUŽE STVORI KRL (U)ROŠE V ČRNOI GORI HR.... STJEI (TRO)ICJE, na lievoj strani: GRA(D) PRIZREN. Na drugoj se stra− ni prikazuje slika sv. arhangjela Mi− hajla uz nadpis ARHANGEL MIHAIL. Uroš koj se ovdje spominje bit će Uroš II (misli na kralja Stefana Uroša, prim. aut.) po čem bila bi zastava iz 13. veka. Po obliku je ona veoma slič− na zastavama, koje se do danas u Rusiji upotrebljuju, a nije onako širo− ka, kakove se danas vide u srpskih crkvah. Oblik bit će bizantinski“. Nema sumnje da je po tipu ova za− stava hagiografski steg − zastava sa ikonama svetitelja − Svetog Dimitrija i

Srpske srednjovekovne zastave Sudeći prema malobrojnim sačuvanim primercima, materijalnim i pisanim izvorima, srpske srednjove ekovne zastave, mogu se podeliti na pet različitih tipova: 1. stavrolike zastave (barjaci-kr stašš i), koje su nam poznate sa novca kraljeva Uroša, Dragutina i Milutina i sa pečata Stefana II i T vrtka I Kotromanića. Takve su i dve hilandarske zastave koje se pripisuju caru Dušanu, a barjakk sa znakom krsta možemo videti i na zastavi na grbu Kosača. Narodna poezija nam peva da je barja a k krstaš posedovao i Boško Jugović, odnosno Sveti knez Lazar, čiji je glavni barjaktar navodno bio o Boško Jugović, i da je srpska vojska pod tim barjakom, kao glavnom zastavom, ratovala u Kosovskoj bici 1389. godine. Iz narodne poezije „saznajemo“ da je u Kosovskoj bici pod svojim barjakom krr stašem sa dvanaest krstova vojevao i sestrić kneza Lazara, Stefan Musić. Barjak krstaš je u osnovi i tetragramska zastava Miholjskog zbora, čiji se dizajn pripisuje Svetom Savi; 2. hagiografske zass tave (svetačke zastave), tj. zastave sa ikonama Svetitelja, u kakve spada npr. zastava Kralja Urošš a iz Morovića, kao i ona koju narodna poezija pripisuje Stefanu Musiću („pa se šeće u gospodske dvv ore/i iznese krstat svilen barjak/na kome je dvanaest krstova/svi dvanaest od čistoga zlata/i ikona Svetoga Jovana/Krsno ime Musića Stevana”); 3. heraldičke zastave - zastave sa grbovima ili herr aldičkim motivima, poput konjaničkih zastava sa pozni jih pečata bosanskih banova i srp skih kraljj eva iz dinastije Kotroma nića. Takvog tipa je zastava sa dvo glavim orlom kakvu je koristio kralj i car Stefan Dušan ili ona koju vidi mo na pečatu despotice Angeline Branković; 4. unikolorne zastavv e, poput one žute, koju tradicija pripisuje Stefanu Dečanskom, i 5. bikolorne zastave, u koju spa a da crveno-plava konjička zastava kralja Vladislava i njegovog sina velikog župana Dese.

Istorija 13

ZASTAVE KRALJA UROŠA Samo tri sačuvane Od srednjovekovnih zastava zapravo su sačuvane samo tri: zastava kralja Uroša iz Morovića i dva barjj aka-krstaša koji se pripisuju caru Dušanu, a koji se čuvaju u Hilandaru. Desetak srednjovekovnih h zastava imaju poznat izgled, mada nisu svi izvori koji ih prikazuju podjednako pouzdani. Na brojnim m mestima u srednjovekovnim izvorima pominju se srpske zastave, ali je svega nekoliko njih i opisan n o. Jedna od zastava iz srednjeg veka poznata nam je po savremenoj kopiji. To je lavarum Miholjskog zbora. Smatra se da je ova zastava nastala prema originalu čiji je izgled osmislio sam Sv. Sava. Međ đ utim, poreklo ove zastave je obavijeno maglom legendi.

Muzej Srema u Sremskoj Mitrovici, institucija u kojoj se danas čuva jedna od tri sačuvane srpske srednjovekovne zastave

Svetog Arhangela Mihaila, dvojice „ratničkih svetaca“, tj. Grb „Kralja Srbije“ (Le Roy de Servie), zapravo kralja Milutina, u grbovniku Lord zaštitnika vojnika i ratnika. Su− deći prema izboru svetitelja na Marshal's Roll, iz 1295. god. (kopija iz 15. veka) zastavi, pre bi se moglo reći da je u pitanju ratna zastava, nego crkvena horugva, odnosno „cr− Stefanu kvena zastava“, kako je naziva Urošu I Kačanovskij. Ovu zastavu, prema Nemanjiću“. opisu Kačanovskog, pominje i Stanoje Danas je Stanojević („Naše zastave u srednjem ova zastava „ko− veku“, 1930), koji se takođe ne slaže da mad grubo navoštenog je u pitanju crkvena horugva, ali je i sklon platna“ koji je sačuvao originalne dimen− da je uvrsti u gradske zastave: „V. zije 58,5 x 50,5 cm. Zastava je uramlje− Kačanovski, koji je tu zastavu opisao, mi− na na klasičan način i nažalost, ne čuva sli da je to crkvena zastava. Ali, nije is− se u posebnim uslovima. „Po sredini je ključeno, da je to vojna zastava, ili još poderana“, ali se na njoj još uvek „nazi− pre, zastava varoši Prizrena“. ru tragovi ikone“. Ukrasna traka na ivica− U slučaju da je to gradska zastava, ma nedostaje, ali se „vide tragovi gde se bio bi to jedinstveni sačuvani primerak u ona nalazila“. Vladimir Kačanovskij srpskoj veksilologiji. Međutim, u prilog nažalost nije zabeležio ni boju zastave teoriji da je reč o kraljevskoj, tj. ratnoj za− kada ju je prvi put video 1879. godine. stavi, osim natpisa u kome se pominje Danas je ova zastava „prekrivena nasla− sam kralj Uroš I, idu i kasnija naučna tu− gom prljavštine“, tako da je njena boja mačenja koja tu zastavu zovu „Zasta− „neodređena, zelenkasto−žuta“. vom kralja Uroša“ ili je „pripisuju kralju

Vizantijska zastava sa krstom, 11−12. vek

Nikola Giljen Ovaj tekst je nastao u okviru naučnoistraživačke delatnosti Fonda „Princeza Olivera“ www.princezaoliverafond.org.rs

Fond „Princeza Olivera“ osnovan je 2008. godine u Beogradu, s misijom očuvanja srpske duhovnosti, istorijske i kulturne baštine. Objavljivanje ekskluzivne istorijske monografije Princeza Olivera, zaboravljena srpska kneginja (2009), na srpskom, engleskom i ruskom, kruna je dosadašnjeg rada fonda. Knjiga Kneginja Olivera, put ružama posut (2010) skraćeno je i prerađeno izdanje monografije. Dokumentarni film Put ružama posut , u produkciji fonda, pored nesvakidašnje životne priče princeze Olivere, kroz igrane strukture, oživljava i mnoge druge ličnosti i događaje iz srpske srednjovekovne istorije. Iz štampe je upravo izašlo i naše novo izdanje, knjiga Srpske srednjovekovne zastave . Reč je o svojevrsnom zborniku dosadašnjih saznanja iz domena srpskog srednjovekovnog zastavoslovlja, ali i radu, koji podiže svest o neophodnosti zaštite, očuvanja i dodatnog istraživanja ovog značajnog dela naše bogate prošlosti.
Sva izdanja se najpovoljnije mogu nabaviti preko fonda:
[email protected]
www.princezaoliverafond.org.rs

14 Istorija

KAD INFORMACIJA KASNI

OSLEPLJENJE GRGURA I STEFANA BRANKOVIĆA Čitavo čovečanstvo, od svog nastanka, pa sve do pronalaska električnog telegrafskog aparata 1844. godine mnogo je propatilo i doživelo mnoge nesreće, zbog veoma sporog kretanja svih vrsta bitnih informacija, što je danas prosto nezamislivo. Jedan od primera nesrećnog ishoda zbog kašnjenja informacije je i slučaj oslepljenja dvojice sinova srpskog despota Đurađa Brankovića

O

d davnina je čovek shva− tio prioritetni značaj svo− ga vida i svojih očiju u od− nosu na druga čula i u od− nosu na druge organe. Srbin kada hoće da se najuverljivije za− kune kaže: „Očiju mi“. Kada mu je nešto izuzetno važno i želi da ga sačuva po svaku cenu kaže da to čuva kao zenicu oka svog. Kada mu je neko izuzetno drag i bitan kaže mu: „...oči moje.“ Kada nekoga ne razume kaže mu: „Pokaži mi da te razumem“. U novije vreme tvrdi se da su oči ogledalo duše. U srednjem veku najvećom kaznom nije se smatralo ubistvo, pogubljenje, već oslepljenje, odnosno vađenje očiju osuđeniku. Za žrtvu veća je kazna bila život bez vida nego smrt. U našoj istoriji jedan od poznatijih slučajeva oslepljivanja je iz 1014. godi− ne kada je na planini Belasici, jula me− seca, vojska slovenskog cara Samuila poražena od vizantijske vojske. Mnogi

slovenski ratnici su poginuli, ali ih je i ve− liki broj bio zarobljen. Po tadašnjim hro− ničarima, od 14 do 15 hiljada vojnika. Pobednik, vizantijski car Vasilije II Ma− kedonac (976−1025) naredio je da se svim zarobljenicima iskopaju oči, a da se svakom stotom ostavi po jedno oko kako bi ti poluslepi mogli da odvedu svo− je slepe ratne drugove caru Samuilu. Kada ih je car Samuilo ugledao, mo− mentalno ga je udarila kap i posle dva dana je preminuo. Poznat je i slučaj iz srpske istorije kada je kralj Milutin Nemanjić (1282− 1321) naredio da se oslepi njegov sin Stefan, kasniji srpski kralj Stefan Dečan− ski (1321−1331), jer je pokušao da mu se suprotstavi podigavši pobunu u Zeti kojom je i inače vladao. „Krvnik koji je imao to da izvrši bio je potkupljen i nije probo nesrećnom kraljeviću zenice. Bo− jeći se oca Stevan je to krio za čitava njegova života i stalno nosio zavoj“. Ka− da je kralj Milutin iznenada umro u Nero−

Likovi mladih Stefana i Grgura Brankovića koji su oslepljeni 1441. godine

Istorija 15

KAD INFORMACIJA KASNI dimlju 29. okrobra 1321. godine, Stefan je zbacio zavoje sa svojih očiju i objavio je da mu je Sveti Nikola povratio vid. Ipak, najupečatljiviji slučaj osleplje− nja desio se u 15. veku, u doba despota Ðurađa Brankovića. Tokom 1432. i 1433. godine, posle dugih pregovora bi− la je ugovorena udaja despotove ćerke Mare za turskog sultana Murata II. Tom udajom despot je želeo da sačuva srp−

Lik despota Ðurađa Brankovića sa Esfigmenske povelje (1429) sku Despotovinu i svoju vlast, dok je sul− tan tim činom hteo da osigura vernost verolomnog Ðurađa. Svadba je održana septembra meseca 1435. godine u Je− drenu. Mladu su u Jedrene dopratila nje− na dva brata Grgur i Stefan. Posle svad− be u Srbiju se vratio samo Grgur, dok je

mlađi brat Stefan Branković zadržan od strane Turaka kao talac, kao još jedna garancija da će despot Ðurađ biti veran sultanu. Posle četiri godine (1439) ogromna turska vojska na čelu sa samim sulta− nom Muratom II napala je na Srbiju i ubrzo je opsela grad Smederevo. Sulta− nu je dojadio dvostruki vazalni odnos despota Ðurađa Brankovića, i prema Turskoj i prema Ugarskoj, i zahtevao je od njega da se konačno opredeli za jed− nu od strana u sukobu. Sedenje na dve stolice, što je Ðurađu najviše odgovara− lo, Murat II je smatrao neodrživim i ne− mogućim. Despot je s porodicom prebe− gao u Ugarsku, a komandu nad odbra− nom grada prepustio je svome sinu Gr− guru i šuraku Tomi Kantakuzenu. Smederevo se hrabro branilo puna tri meseca, ali kada je braniocima ponesta− lo hrane i kada je nastupila glad, grad se predao. Padom Smedereva i Grgur je dospeo turskog zarobljeništva i kao talac pridružio se svome bratu Stefanu. Od ta− da su se na turskom dvoru u Jedrenu na− lazili i despotova ćerka Mara i despotovi sinovi Grgur i Stefan. Od despotovo sed− moro dece pored njega je ostao još sa− mo njegov najmlađi sin Lazar. Početkom pete decenije 15. veka, sultan Murat II postajao je sve nervozni− ji i sve razdraženiji kako zbog splašnja− vanja turskog poleta i sve uspešnijeg ot− pora hrišćana, tako i zbog sve veće opo− zicije u samoj Turskoj. Takođe, Novo Br− do, najveći izvor ekonomske, a samim tim i vojne snage Srbije, već dve godine je uspešno odolevalo turskoj opsadi. Sultan je posumnjao da Grgur i Ste− fan održavaju tajne kontakte sa svojim ocem za kojeg je već zasigurno znao da

Tokat, grad u Turskoj, gde su bili zatvoreni i oslepljeni Grgur i Stefan Branković

16 Istorija

je u vezi sa braniocima Novog Brda, te je naredio da se braća odvedu u Malu Aziju u grad Tokat i smeste u zatvor za političke zatvorenike. Nedugo posle to− ga, u svojoj ljutnji, jarosti i ogorčenosti na despota Ðurađa Brankovića i željan osvete, sultan Murat II otišao je i dalje, te je naredio da se njegovi šuraci u To− katu oslepe. Njihova sestra Mara uspela je u haremu da sazna za naredbu svoga muža i odmah je počela da ga moli da promeni svoju odluku. „A kad ona ovo saznade, pade mu k nogama, moleći i preklinjajući ga...“ (Konstantin iz Ostrovi− ce). Ženske suze oduvek su bile moćno oružje, te im ni silni i osioni turski sultan Murat II nije odoleo. Promenio je svoju odluku i naredio da se Grgur i Stefan ne oslepe. Tada je nastupila besomučna trka s vremenom. Sultanov glasnik na brzom konju hitao je od Jedrena ka Tokatu, od menzulane (poštanska stanica na glav− nom drumu) do menzulane, menjajući premorenog konja odmornim. Ali, sve je bilo uzalud. Glasnik je ka− sno stigao. Komandant Tokata več je iz− vršio sultanovo prvo naređenje. Naime, 8. maja 1441. godine Grgur i Stefan su oslepljeni. Možda bi sultanov glasnik i stigao na vreme da komandant Tokata nije požurio sa izvršenjem prve sultanove naredbe. Ta njegova prevelika revnost izazvala je sumnju da je ona prouzroko− vana mitom od strane despotovih naj− većih neprijatelja na turskom dvoru, te je na kraju po naređenju Murata II i koman− dant Tokata oslepljen. Ponovo se po ko zna koji put potvrdilo da je bolje biti glup i lenj, nego glup i vredan, jer kod ovog prvog, za razliku od onog drugog, ima vremena da se pogrešne odluke spreče, obustave i ne izvrše. U Segedinu su 1444. godine od stra− ne ugarskog kralja i ugarskog sabora potvrđene odredbe Jedrenskog spora− zuma iz iste godine, te je zaključen de− setogodišnji mir između Ugarske i Tur− ske. Tim mirom je i obnovljena srpska Despotovina i slepi Grgur i Stefan vraćeni su u Srbiju. Kada ih je njihov otac, despot Ðurađ Branković, ugledao, tog momenta je pao u nesvest. Sultan Murat II umro je početkom 1451. godine, a njegov sin i naslednik, čuveni Mehmed II Osvajač, oslobodio je iz sultanovog harema Maru Branković i vratio je u srpsku despotovinu. Kasnije joj je dao imanje u Ježevu kod Sera, gde je

KAD INFORMACIJA KASNI

Turski sultan Murat II koji je naredio da se oslepe braća Branković ona provela svoju starost. Inače, Mara Branković bila je jedna od najmudrijih i najuticajnijih žena u celokupnoj srpskoj istoriji. Toliko je bila uticajna da se izbor nekolicine carigradskih patrijarha nije mo− gao ni zamisliti bez njene saglasnosti. Dakle, jedna od najvećih tragedija koja je zadesila srpske vladarske porodi− ce, oslepljenje Grgura i Stefana Branko−

dokazuje nam i sledeći apsurdni do− gađaj koji se odigrao nepuna četiri ve− ka posle brankovićevske tragedije i to na sasvim drugom kontinentu, tj. u Se− vernoj Americi. Kongres SAD je 18. juna 1812. godi− ne pod pritiskom svojih „ratnih jastrebo− va“, odnosno svojih agresivnih nacionali− sta objavio rat Britaniji, a sa strateškim ci− ljem da osvoje i pripoje Kanadu, smatra− jući zgodnom prilikom to što je u tom tre− nutku Britanija bila u ratu s Napoleonom. Borbe su se s promenljivim uspehom najčešće vodile na granici između SAD i Kanade. U leto 1814. godine Britanci su čak osvojili Vašington i u njemu zapalili sve glavne zgrade, a malo je nedostaja− lo pa da zarobe i tadašnjeg predsednika SAD Medisona. U isto vreme, u leto 1814. godine jedna britanska armija od 10.000 vojnika iskrcala se na jugu u blizini Nju Orlean− sa. Odlučujuća bitka na tom području dogodila se 8. januara 1815. i završila se američkom pobedom. Britanci su iz− gubili preko 2.000 vojnika, dok su ame− rički gubici bili neuporedivo manji. Bitka kod Nju Orleansa između ame− ričke i britanske vojske, jedna je od naj− apsurdnijih, najbespotrebnijih bitaka u

Ova dva napred navedena istorijska događaja, jedan naš: oslepljivanje Grgu− ra i Stefana Brankovića, i jedan ame− rički: bitka kod Nju Orleansa 8. januara 1815. godine nedvosmisleno nam po− tvrđuju od kolikog je značaja oduvek bi− la brzina protoka informacija kroz celo− kupnu svetsku istoriju. Takođe nam po− tvrđuju koliku nam je blagodet doneo sa− vremeni razvoj informatike, jer nam je svaka vest, s kraja na kraj sveta, posta− la trenutno dostupna. Svakako, pod uslovom da neko ne želi da je sakrije ili da je modifikuje, preuredi ili izmeni. Problematika brzine kretanja vesti, in− formacija, objektivno, ali ne i subjektivno, preselila se u istoriju, u prošlost, ali svako čovekovo epohalno rešenje, otkriće, uvek nas oslobađa od nekih naših dotadašnjih nesreća, patnji, muka i problema, ali nam istovremeno stvara i nove nedaće. Današnjem čoveku, hvala Bogu, oči se ne vade, ali su napadi na njegov vid, zahvaljujući baš savremenim sredstvima

Oslepljena na freski Simonida, ćerka vizantijskog cara Andronika II Paleologa je još kao petogodišnja de− vojčica udata 1299. godine za srpskog kralja Milutina. To je bila Milutinova četvrta žena. Ona, na svu sreću, za života nije bila oslepljena, ali njena freska u Gračanici jeste, i to od strane srpskih neprijatelja, što je ovekovečio Milan Rakić pesmom „Simonida“, čiji prvi stih glasi: „Iskopaše ti oči, lepa sliko!“. Ti naši duhovni krvnici nisu samo Simo− nidinoj fresci iskopali oči, već su isti zločin ponovili bezbroj puta nad mnogim našim fre− skama, ali je Simonidina freska zajedno sa Rakićevom pesmom najupečatljiviji primer.

vića, desila se 1441. godine, pre svega zbog toga što je u to vreme najveća br− zina protoka informacija bila jednaka br− zini kretanja konja. Čitavo čovečanstvo, od svog na− stanka, pa sve do Morzeovog elek− tričnog telegrafskog aparata, koji je pr− vi put pušten u saobraćaj 24. maja 1844. godine između Vašingtona i Bal− timora u SAD, mnogo je propatilo, mnogo je doživelo nesreće, zbog za današnje pojmove, veoma sporog kre− tanja svih vrsta bitnih informacija. Da− našnjim mladim generacijama ta spo− rost je prosto nezamisliva. A da je ona mnogo nesreća prouzrokovala, i ličnih i pojedinačnih, i masovnih i kolektivnih,

celokupnoj svetskoj istoriji, jer je 15 da− na ranije, pre nje, u belgijskom gradu Ganu već bio sklopljen mir između za− raćenih strana, ali vest o tome nije mo− gla za tako kratko vreme da stigne od Gana do Nju Orleansa. Ljudska glupost zaista je neogra− ničena. Pa koje su to „mudre glave“ od− lučile da se mirovni pregovori vode u Belgiji, u Evropi, kada su se ratna dej− stva izvodila na sasvim drugom konti− nentu, tj. u Severnoj Americi?! Uzaludno su izginule hiljade vojnika. Bespotrebno je prolivena tolika ljudska krv. Mirom je potvrđen teritorijalni „status quo“, a SAD su od tada digle ruke od Kanade i u pot− punosti se okrenule Zapadu.

Mara Branković, sestra despota Ðurađa bila je udata za sultana Murata Drugog informisanja, neuporedivo jači, veći i masovniji. Vid savremenog čoveka se najnapadnije zauzima, osvaja, okupira. A šta je, kome treba, i za šta je čovek ko− me su drugi s namerom zauzeli njegov vid, čovek koji je, kako naš premudri na− rod kaže: „Ćorav kod očiju.“ Aleksa Mijailović

Istorija 17

VOJVODE

Senka Čegra nad oslobodiocem Beograda

Osvajanje Beogradske tvrđave od strane ustanika 1806.

M

Mesto Sava kapije (danas) kroz koju su ustanici najpre ušli u varoš prilikom napada na Beograd krajem 1806.

u zoru 13. decembra (30. novembra), na iloje Petrović je rođen oko praznik Svetog Andreja Prvozvanog. 1770. godine u selu Trna− Miloje Petrović TrPlan napada podrazumevao je ulazak va, u lepeničkoj knežini navac je jedan od četvorice u Beograd iz četiri pravca, a za ko− kragujevačke nahije. komandanata zaslužnih za oslomandante beogradske operacije Malo je istorijskih iz− bođenje Beograda 1806. godine. vožd je odabrao četvoricu sta− vora o njegovom detinjstvu i odra− rešina „koji su se u dotadašnjim stanju. Iz podataka koje je zabe− Poraz na Čegru, 1809. godine, bacio borbama s Turcima istakli svojom ležio Milan Ð. Milićević, doznaje se je senku na njegovo dotadašnje juhrabrošću i vojnom umešnošću“. da je pre ustanka Miloje Petrović naštvo. Prešao je put od junaka do Po njegovom mišljenju, to su bili: bio kalauz kod svog kuma Mladena izgnanika, i jedino on među ličnoVasa Čarapić, Stanoje Glavaš, Si− Milovanovića. Miloje se sa Milova− stima značajnim za istoriju srpma Marković i Miloje Petrović Trna− novićem bavio prodajom stoke, pa se vac. Odlučeno je da Čarapić napadne i pre ustanka sreo sa mnogim narod− ske prestonice nema svoju Stambol kapiju, Glavaš krene na Vidin nim glavarima. Čim je Karađorđe na Sre− ulicu u Beogradu kapiju, Sima Marković na Varoš kapiju, a tenje 1804. godine otpočeo ustanak protiv Trnavac izvrši juriš na Sava kapiju. Osmanlija, Milovanović je krenuo da u svom Pri osvajanju grada pokazana je zavidna hrabrost kraju podiže narod na oružje. U njegovoj četi bio je i Mi− i spremnost srpskih ustanika. Miloje Trnavac je, uz pomoć loje Petrović, najpre kao buljubaša, a potom i kao bimbaša nad Konde Bimbaše i Uzun−Mirka Apostolovića, koji su prešli grad− bećarima. Trnavac, kako su ga prozvali po njegovom zaviča− ske zidine, neustrašivo prodro kroz Sava kapiju. „Kao koman− ju, učestvovao je u mnogim bojevima u prvim godinama ustan− dant operativne grupe od tri hiljade ustanika, prvi je prodro u ka, a najveću hrabrost ispoljio je prilikom opsade Beograda beogradsku varoš kroz Sava kapiju koja se nalazila na uglu 1806. godine. Nebojša Bogunović beleži da je vojvoda Miloje današnje Karađorđeve ulice i Velikog stepeništa. Silovitim pro− Petrović Trnavac „ jedan od najzaslužnijih ljudi za oslobođen− dorom izazvao je pometnju u redovima turske odbrane i je Beograda u Prvom srpskom ustanku“. olakšao odredu kneza Sime Markovića da kroz Varoš kapiju Juriš na Sava kapiju uđe u centralni deo grada“ (Nebojša Bogunović). Tu, kod Sa− va kapije, počelo je konačno zauzimanje Beograda, posle dvo− Zaposedanje Beograda 1806. godine bio je jedan od naj− ipogodišnje opsade. Osvajanje beogradske varoši, predstavlja važnijh i najtežih ustaničkih zadataka. Pripreme za osvajanje najznačajniji vojnostrategijski poduhvat u Prvom srpskom srpske prestonice otpočele su još početkom bune, ali su se ustanku, i prekretnicu u srpskoj istoriji. Zbog hrabrosti i preg− odvijale postepeno i oprezno. Pred beogradske bedeme, u ok− nuća prilikom zauzimanja Beograda, Trnavac je od vožda na− tobru 1806. godine, stigao je i vožd Karađorđe. Posle dugog građen činom vojvode. planiranja napada i mukotrpne opsade grada, napad je počeo

18 Istorija

VOJVODE Crnomanjast taktički potez poslavši Hajduk Veljka da bra− Vojvoda Trnavac se posle ovog vojnog i lep ni Knjaževac, a nakon toga, Dobrnjac je uspeha nastanio u Beogradu, kao i mnogi „Miloje je bio čovek srednjeg rabez Trnavčevog dopuštenja napustio po− ustanički prvaci koji su doprineli osvaja− sta, crnomanjast i vrlo lep; obraza ložaj i pridružio se Hajduk Veljku. Tako je nju prestonice. Zadobivši ratni plen i ma− je bio okruglih, a usta su mu sva niški front ostao bez levog krila srpske terijalne počasti koje je Karađorđe pokrivali brkovi. Imao je tek oko vojske. Srpska nesloga išla je naruku ne− obećao za zasluge u ovoj borbi, Trnavac 40 godina, kad je poginuo. Ostaprijateljskom taboru, pa je deset puta broj− i njegov nerazdvojni saborac i kum, Mla− vio je posle sebe jedno muško o nija turska vojska 31. maja 1809. godine, den Milovanović, bili su među najbogatijim i jedno žensko dete“ žestoko napala najistureniji šanac na Čegru, ustanicima. U njihovom vlasništvu bile su (Milan Đ. Milićević, kojim je zapovedao vojvoda Stevan Sinđelić. najlepše beogradske kuće i dućani, najplod− „Pomenik“) Kako nije bilo pomoći ni sa jedne strane, legen− nije njive, livade, voćnjaci i vinogradi. Trnavac darni junak Sinđelić ispalivši hitac u magacin baru− je bio zapovednik beogradskih bećara, a Milovano− ta razneo je sebe i svoje Resavce. Vožd je za čegarsku vić je 1808. godine izabran za predsednika Praviteljstvu− katastrofu optužio Miloja Trnavca i izbacio ga iz službe u jesen juščeg sovjeta. Njihov imetak, visoke političke pozicije i voždo− iste godine. Istoriografija beleži da je Petar Dobrnjac 1828. go− va podrška, izazvale su neskrivenu zavist i ljubomoru kod dru− dine u Jašiju, na samrti, svojim prijateljima i ruskim generalima gih ustaničkih prvaka. priznao deo krivice za čegarsku tragediju.

Sukob sa Dobrnjcem

U proleće 1809. godine, ustanička ratna dejstva bila su usmerena u četiri pravca. Jedan vojni odred pošao je preko Dri− ne u Bosnu, drugi na čelu sa Karađorđem, krenuo je u pravcu Sandžaka kako bi se spojio sa crnogorskim ustanicima, treći u pravcu Vidina, a četvrti je raspoređen od Deligrada prema Nišu. Glavni komandant vojske niškog fronta, koja je brojala oko 18 hiljada boraca, bio je Miloje Petrović Trnavac. Pod njegovom vlašću bile su ugledne vojvode Petar Dobrnjac, Stevan Sinđelić,

Voždova osveta Trnavac je zbog poraza na Čegru u zimu 1809. godine, pro− teran iz Beograda u Ostružnicu. Kada je u januaru 1810. godi− ne, na jednoj svadbi u Rogači, poginuo kosmajski knez i vojvo− da Marko Katić, ustaničke starešine su razglasile da iza tog ubistva stoji Miloje Trnavac, koji je tako hteo da izazove bunu protiv Karađorđa. Bojeći se voždove preke naravi, Trnavac je prebegao u Zemun, ali su ga tamo zarobili austrijski vojnici. Po−

Petar Dobrnjac

Stevan Sinđelić je poginuo u bici na Čegru (rad Pavla Čortanovića) Hajduk Veljko Petrović, Ilija Barjaktarević. Trnavac je postavljen za glavnokomandujućeg na inicijitavu svog kuma Milovanovića, koji je po ovlašćenjima bio drugi čovek posle Karađorđa. Takva voždova odluka duboko je uvredila vojvodu Petra Dobrnjca, ko− ji je kao proslavljeni junak na Deligradu očekivao da se njemu dodeli komanda na južnom frontu, i nije mogao da prihvati ulo− gu podređenog. Trnavac je nadomak Niša stigao 27. aprila 1809. godine, i utvrdio se u šancu na Kamenici. Neprijateljstvo koje je odavno tinjalo između Trnavca i Dobrnjca pretvorilo se u ozbiljan razdor, koji je razjedinio srpsku vojsku pred sudbono− snu bitku na Čegru. Među srpskim starešinama nije bilo dogo− vora o organizovanju borbi, već su svi ratni saveti završavani nesuglasicama i svađom. Pored toga, Trnavac je načinio loš

Mladen Milovanović, saborac i kum Miloja Trnavca (ulje na platnu Uroša Kneževića, 1852) tom je, kako je zapisao Milićević u svom „Pomeniku“, Ka− rađorđe razmenio neke nemačke zarobljenike za Trnavca, i na− redio pop Luki Lazareviću da ga u Šapcu pogubi. „Aleksandar Lazarević priča kako je otac njegov, vojvoda Luka Lazarević, kazivao da mu je Miloje obricao 70 hiljada dukata da ga ne ubi− je! − Kako smem da te ne ubijem, odgovorio je Luka, kad mi se zapoveda da pošljem glavu tvoju, ili svoju! − A ti me bar, ubi na spavanju, kad ne znam! − Na spavanju neću; ali odista nećeš znati kad ćeš poginuti. I jednom, kad je polazio od Luke, s ručka, ubiju ga Lukini momci na stepenicama kad se nije na− dao!...I glava Milojeva, na jednom tanjiru, bude iznesena na je− dan sto, pred beogradsku crkvu, Beograđanima na ugled!“ (Mi− lan Ð. Milićević, „Pomenik“). Marija Delić

Istorija 19

PRESTONICA KNEZA MILOŠA

Uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Britanijom i Francuskom Tekst iz Istorije, broj 56, kada smo pisali o Kragujevcu kao gradu u kome je na početku Prvog svetskog rata bila komanda Srpske vojske, ponukao nas je da se u prošlom i ovom broju pozabavimo i periodom od 1818. do 1841. godine kada je Kragujevac bio prva prestonica moderne srpske države za vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića.

K Knjaz Miloš sa turbanom. Portret je uradio Pavel Ðurković

Toma Vučić Perišić je pomogao Milošu da uguši Kragujevačku bunu

20 Istorija

ragujevac kao srpska prestonica, naročito od početka treće decenije 19. veka, pola− ko gubi orijentalni karakter. Dotadašnja palanka turskog tipa, koju Lepenica deli na dva dela, počinje svoje širenje duž pu− teva za Beograd, Kraljevo, Milanovac i Kruševac, a u sa− moj varoši pored zanatskih i trgovinskih radnji, otvaraju se kafane i moderne zgrade za stanovanje, dok se uske i kaljave ulice kaldrmišu. Stari, istočnjački zanati nestaju, a umesto njih dolaze novi: terzijski, bakalski, bojadžijski, papudžijski, kovački i drugi. Oko dvora kneza Miloša se, polako, stvara nova varoš (od kuća Miloševih činovnika), koja se spaja sa starom turskom varoši. Naselje Sušica, koje je nastalo uz put za Beograd, spaja se 1834. sa Kragujevcom, koji sve više postaje grad trgovaca, zanatlija, činovni− ka, vojnih lica, đaka i intelektualaca. Hatišerifom od 1830. i 1833. godine Srbija dobija autonomiju i pravo da podiže kulturno−prosvetne i zdravstvene ustanove, pa se u Kragujevcu utemeljuju Knjaževsko−srpska štamparija, Novine serbske, Knjaževsko−srpska ban− da, Knjaževsko−srpski teatar, Liceum knjaževstva serbskog, muzej... Bezbednost u gradu bila je takva da se radnje nisu zaključavale ključem i katancem, već samo parčetom drveta kao rezom. Ipak, krajem tridesetih godina 19. veka u Kragujevcu se po prvi put javlja policija, a zabe− leženo je da je prvi direktor policije bio izvesni Dimitri− je Milojević. Tih godina policija je imala običaj da hap− si noćne putnike koji se kroz varoš kreću bez fenjera.

PRESTONICA KNEZA MILOŠA Sretenjski ustav

Knjaževsko−serbski teatar − prvo pozorište na teritoriji slobodne Srbije

Knjaževsko-srpski teatar Prvo nacionalno pozorište u Srbiji, Knjaževsko−srpski tea− tar, osnovao je u Kragujevcu 1835. godine Joakim Vujić (1772−1847). On je s velikim pozorišnim iskustvom, na poziv kneza Miloša, stigao u Kragujevac i odmah postavljen za di− rektora teatra i počeo da organizuje njegov rad. Teatar je smešten u adaptiranim prostorijama tipografije i imao je bi− nu, lože i parter. Repertoar su činila uglavnom dela Joaki− ma Vujića, a glumački ansambl, pored Vujića koji je bio glavni glumac i reditelj, sačinjavali su mladi činovnici i đaci gimnazije. Kao scensko−umetnička organizacija, teatar je u to vreme finansiran od strane države, imao je na raspolaga− nju stalnu državnu muziku i stalni pevački hor. Prve pred− stave održane su u vreme zasedanja Sretenjske skupštine od 2. do 4. februara 1835. godine kada su prikazani Vujićevi komadi uz muziku koju je komponovao Jozef Šlezinger. Za tri dana izvedene su četiri predstave: „Fernando i Jarika“, „La Peruz“, „Bedni stihotvorac“ i „Begunac“. Publiku su sačinjavali knez s porodicom, skupštinski poslanici, činovni− ci i pozvani gosti.

U Kragujevcu je 15. februara 1835. godine proglašen Sretenj− ski ustav, kao najvažniji i neposredni rezultat Knez Miletine bune (nazvane po jagodinskom knezu Mileti Radojkoviću, a tokom koje je uz pomoć pobunjenog naroda traženo od Miloša da deli vlast s Državnim savetom, da se uvede jedinstveni po− rez i da se ukine kuluk). Prema glavnim odredbama Sretenj− skog ustava, knez je imao da deli zakonodavnu vlast sa save− tom, kao posrednikom u odnosima između vladara i naroda... Ustav je povučen posle samo dve nedelje. Rusija, Turska i Au− strija odbijale su da ga prihvate. Njima je bio neprirodan najširi liberalizam u najvišem zakonskom aktu jedne polutur− ske države, u kome su prepoznavali nadahnuće idejama Fran− cuske revolucije. Rusija i Turska ni same nisu imale svoj ustav, a Meternihova Austrija je prema njemu zauzela podsmešljiv stav. Iako su ovim Ustavom njegova nasledna prava bila po− jačana, knez Miloš je osećao lično zadovoljstvo zbog odbijanja velikih sila da ga priznaju. Moglo bi se reći da mu je to čak i dobro došlo. Na jednoj strani je pokazao nezadovoljnicima da je spreman na dijalog i kompromis, a na drugoj strani dobio je izgovor da i dalje neograničeno vlada. Ovu kratkotrajnu ustavnu avanturu Miloš je okončao tako što je žrtvovao Dimi− trija Davidovića, kao tvorca akta i krenuo u suptilniji obračun s opozicijom. Kasnije će (početkom 1839) sa proglašenjem Turskog ustava ili Četvrtog hatišerifa Miloševa vlast biti ogra− ničena u korist saveta i ustavobranitelja.

Prvi trgovinski ugovor s Britanijom Prvi trgovinski ugovor između Srbije i Velike Britanije sklo− pljen je 3. juna 1837. godine na dvoru kneza Miloša Obreno− vića u Kragujevcu. Bio je to početak diplomatskih odnosa između Velike Britanije i Srbije. Britaniju je u ovim pregovori− ma zastupao Džordž Lojd Hodžis, novoimenovani britanski konzul u Srbiji, a Srbiju knez Miloš. Drugi izvori kažu da se Mi− loš Obrenović još ranije (1832) sastao u Beogradu s britan− skim diplomatskim agentom Dejvidom Urkvartom. Miloš tada nastoji da London zainteresuje za Srbiju i raspituje se da li bi mu Velika Britanija pružila podršku u njegovom nastojanju da se oslobodi ruskog uticaja. Urkvart i njegovi pretpostavljeni u Londonu jedva su čekali ovakav poziv iz Srbije, a najviše su ih obradovali povod i cilj Miloševog apela. Naravno, tema susre− ta bilo je i postavljanje diplomatskih predstavnika obeju država, u cilju služenja daljim strateškim kratkoročnim ali i du− goročnim ciljevima. Najveći domet pregovora s visokim zva− ničnicima Velike Britanije ipak predstavlja dogovor o trgovin− skom povezivanju, kao i o tome da se sva trgovina između Sr− bije i Velike Britanije odvija preko luke Kladovo na Dunavu.

Istorija 21

PRESTONICA KNEZA MILOŠA Učeni ljudi sa svih strana U Kragujevac su, dok je bio srpska prestonica, stizali školovani ljudi sa raznih strana. Tako je knez Miloš 1819. doveo Grka Konstantina Aleksandridija, koji je bio prvi školovani lekar u Srbiji. On je u Kragujevcu ostao do 1821. godine. Jedan od pionira slikarske umetnosti u tek probuđenoj Srbiji, Jeremija Mihajlović Po− pović takođe je boravio u Kragujevcu i oslikavao sobe kneževog konaka. U Kra− gujevac, na poziv kneza Miloša, 1824. godine dolazi „krasnohudožnik“ Pa− vel Ðurković (1772−1830), „Slaveno− Serbin iz Karlovca“, čovek koji je po− stavio kamen temeljac slikarstvu ob− novljene Srbije, „da po kneževoj želji naslika njegov vladarski portret i portret njegove porodice“. To su bili prvi portreti na tlu Kneževine Srbije, dotle negovani samo u Vojvodini. Vuk Stefanović Karadžić je od 1820. do 1830. godine u Kragujevcu bora− vio šest puta i u toj deceniji na dvoru knez Miloša proveo skoro dve godine. Dolaskom Josifa Šlezingera u Srbiju Atanasije Nikolić, prvi rektor Liceja. (1831) i osnivanjem Knjaževsko−srb− Na njegov predlog 1840. godine Sveti ske bande u Kragujevcu označen je Sava je ustanovljen za školsku slavu početak muzičkog života u Kneževini Srbiji. U Kragujevcu je 1834. godine osnovano i prvo pevačko društvo sa− stavljeno od kragujevačkih činovni− ka. Ovaj hor je, povodom odlikova− nja kneza Miloša sultanovim orde− nom, pevao uz pratnju Šlezingerove vojne muzike. U Kragujevac je 1835. godine stigao i kožarski majstor Jozef Koroman iz Beča (poreklom Mađar) da bi rukovodio poslovima u novopo− dignutoj tabakani (kožari). Baron Zigmund August Volfgang Herder (1776−1838), sin slavnog filozofa, geo− log i šef saksonskog rudokopstva, pošto je proputovao Srbiju istražujući rudna nalazišta, 1837. go− dine je knezu Milošu poklonio zbirku prikupljenih minerala i ruda. Ta mi− nerološka zbirka u Kneževom kona− ku, „muzeum“, smatra se zametkom Jožef Šlezinger (1794−1870) osnovao je u prvog muzeja u Srbiji. Kragujevcu Knjaževsko−srbsku bandu

Prva srpska lutrija Posle objavljivanja odluke o osnivanju prve Knjaževsko−srbske lutrije u Kragu− jevcu je 30. decembra 1833. godine oba− vljeno prvo izvlačenje srećaka redovnog kola prve srpske lutrije. Izvučeni su bro− jevi 55, 38, 87, 25, 15. Upravnik prve Knjaževsko−srbske lutrije bio je Stevan Radičević. Svako izvlačenje objavljivano je u „Novinama serbskim“. Usled raznih špekulacija i zloupotreba knez Miloš je ukinuo lutriju 1837. godine.

22 Istorija

Zgrada Muške gimnazije u Kragujevcu

Zanimljivo je, inače, da Dž. L. Hodžis, ia− ko konzul, nije stalno boravio u Kragu− jevcu, jer je Miloš smatrao da je za bri− tanskog konzula Beograd bolje mesto.

Počeci francusko-srpskih odnosa Kontakti između Srbije i francu− skih predstavnika počinju od 1829. godine i dolaska Adolfa od Karama− na, a zatim stižu i pesnik Lamarten i grof Boa la Kont (1834). Francuska je, iz političkih i ekonomskih razloga bila veoma zainteresovana za otva− ranje svog predstavništva u Srbiji, naročito jer se tih godina u Beogradu otvaraju konzulati većine vodećih evropskih država (Austrija, Velika Britanija, Rusija). Ipak, tek su se 1839. godine, posle razgovora kneza Miloša i A. B. Dikloa u Kragujevcu stekli uslovi za uspostavljanje punih diplomatskih odnosa dveju zemalja. Trebalo je još samo da sultan to po− tvrdi beratom. Za prvog vicekonzula Francuske u Srbiji imenovan je A. B. Diklo.

Prvi srpski nacionalni program Na dvoru kneza Miloša u Kragu− jevcu 1838. godine začet je i prvi srpski nacionalni program. Bio je to, u stvari, plan za propagiranje i podi− zanje opšteg hrišćanskog ustanka u evropskom delu Turske, koji je knez Miloš, na dvoru u Kragujevcu, izložio britanskom diplomati Dejvidu Urkvar− tu. Ovaj plan poslužiće kasnije kao osnova za „Načertanije“ Ilije Ga− rašanina. Koncept kneza Miloša, koji se može svesti na ideju da se Srbija, uz pomoć Francuske i Velike Britanije izvuče iz ruskog protektorata, Urkvart je sistematizovao i razradio. Njegova sistematizacija poslužiće poljskoj po− litičkoj emigraciji za proučavanje srp− ske spoljne politike. Kada je srpska vlada pristupila konačnoj izradi ta− kvog plana, poljski politički emigrant, poreklom Čeh, František (Franja) Zah, prenosi Iliji Garašaninu osnovne ideje Urkvartovog koncepta, dopu− njene i drugim izvorima. Garašanin će sve to konačno uobličiti u svom „Načertaniju“ iz 1844. godine. Tako nastaje ustav za stvaranje srpske države ili, praktično, prvi srpski naci− onalni program.

PRESTONICA KNEZA MILOŠA Amidžin konak Amidžin konak je jedina sačuvana zgrada iz kompleksa dvorskih objekata Miloševog doba. U njegovoj neposred− noj blizini se nalazio konak kneza Miloša (uništen prili− kom bombardovanja Kragujevca 1941. godine) i konak kneginje Ljubice (izgoreo u požaru 1884. godine). Amidžin konak je podignut u periodu 1819−24. godine za dvorsko osoblje na čijem čelu je bio domostroitelj kneževog dvora Sima Milosavljević Paštrmac. Miloš ga je zvao Amidža (turski stric), pa je tako konak dobio naziv. Paštrmčeva porodična kuća i danas postoji, u Ulici Svetozara Marko− vića 3. Amidžin konak je najstarija građevina u Kragujevcu, rađena je od tvrdog materijala i nosi sve karakteristike balkanske arhitekture. Ima dva isturena erkera prema uli− ci i širok otvoren drveni trem prema dvorištu. Može se pri− metiti i veliki uticaj kulture islama, koji su sa Istoka done− li Turci. Turski stil se ogleda u oblikovanju lakih kon− strukcija drvenog, skeletnog sistema. Amidžin konak je služio za smeštaj kneževih činovnika i narodnih starešina, a danas predstavlja izložbeni prostor u kome se mogu vi− deti postavke koje obuhvataju istoriju područja Kragujev− ca od perioda praistorije do 19. veka. Jedan od značajnih objekata iz tridesetih godina 19. veka, a koji je sačuvan u skoro originalnom izgledu je i Denin konak, odnosno privatna kuća Nedeljka Stojkovića−Dene, poznate ličnosti iz vremena kneza Miloša.

Današnji izgled Amidžinog konaka

Prema ovom programu, srpska država trebalo je da se prostire od Bihaća u Bosni do Dobrudže, Bitolja i Skadra na jugu i do istočne Rumelije na istoku. U ovu državu trebalo je da uđu hrišćanski krajevi evropskog dela Turske, zajedno sa Srbijom i Crnom Gorom.

Kragujevačka buna 1839. godine Buna koju je 11. maja 1839. godine organizovao knez Mi− loš Obrenović uz pomoć brata Jovana, nazvana je Kraguje− vačka. Cilj bune bio je da onemogući sprovođenje Turskog ustava iz 1838. koji Miloša lišava apsolutne vlasti. Buna je počela među vojnicima Kragujevačkog garnizona brzo se šireći na ćuprijsku i kruševačku vojsku, kao i na delove

Rudničke nahije. Kao neposredan povod za njen početak po− služio je Milošev odlazak iz Kragujevca za Beograd, kao i glasi− ne da savetnici nameravaju da ubiju kneza. Uznemireni vojnici, pozatvarali su, najpre, sve starešine nesklone buni, a zatim su izašli u varoš i uz poklike vernosti knezu zauzeli u njoj sve važni− je objekte. Pri tome su savetnika Petra Tucakovića i još nekoli− ko činovnika takođe vezali i stavili pod jaku stražu. Na vest o buni, savet je zasedao i njeno ugušenje poverio narodnom „predvoditelju“ Tomi Vučiću − Perišiću. Toma Vučić je 20. maja 1839. godine stigao na Divlje Polje kod Kragujev− ca, s vojskom daleko nadmoćnijom od pobunjeničke. Služeći se i silom i lukavstvom, uspeo je da pohvata sve podstrekače pobune, među kojima i kneževog brata Jovana. Okrivljeni su sprovedeni u Beograd, gde im je sudio Apelacioni sud. Tako se ova buna završila obaranjem kneza Miloša Obre− novića koji je 1. juna 1839. godine, pošto se prethodno odre− kao prestola u korist svog sina Milana, napustio Srbiju.

Premeštanje prestonice Odlučan rad opozicije i otvaranje konzulata u Beogradu doveli su do pada značaja Kragujevca na političkoj sceni Sr− bije. Posle abdikacije kneza Miloša, na sednici Državnog sa− veta 31. maja (12. juna) 1839. godine doneta je odluka o pre− meštanju prestonice u Beo− grad. Međutim, došavši na presto početkom marta 1840. godine, posle smrti kneževića Milana, Mihajlo Obrenović iz− razio je želju da se prestonica vrati u Kragujevac. Posle to− ga, prilikom posete Kragujev− cu, na ulazu u varoš dočeka− lo ga je oko 10.000 ljudi, zah− tevajući povratak kneza Mi− loša u Srbiju. Želja kneza Mi− hajla ozvaničena je odlukom Državnog saveta od 13. (25) maja 1840. godine, o čemu je knez izdao ukaz i proklamaci− Hatišerif iz 1838. ju narodu. Tako se prestonica ponovo vraća u Kragujevac. Ovaj događaj dovodi i do određenih promena u samom Kra− gujevcu. Uredbom kneza Mihajla „Ustrojenije i dužnosti policije varoši Kragujevca“ uvedena je u varoši specijalna policija sa sre− skim načelnikom na čelu. Pored održavanja reda i mira, policija je imala zadatak da štiti prestonicu „od svake opasnosti“. Od ta− da se u Kragujevcu nije moglo primiti ni jedno lice koje nema uredno viziran pasoš. Tada se u varoši pojavljuje i „garnizona vojska“, a Kragujevac u to vreme predstavlja, po broju vojnika i vojnih radionica, jedan od najznačajnijih vojnih centara u Srbiji. Ipak, kada je na dvor u Kragujevcu došao ađutant ruskog cara baron Liven, uspeo je da ubedi kneza Mihajla da prestonicu pre− seli u Beograd. To se i dogodilo, a ukazom od 25. aprila 1841. godine, Kragujevac je konačno prestao da bude prestoni grad. Neće biti zaboravljen, jer već 1851. godine premeštanjem topolivnice iz Beograda u Kragujevac počinje razvoj industri− je Kragujevca i cele Srbije. Osnovan je Vojnotehnički zavod, u čijoj je čaurnici 1884. godine zasijala prva sijalica u Srbiji. Za potrebe zavoda 1854. godine osnovana je prva Vojnoza− natska škola u Srbiji. Priredila: Slavica Danilović

Istorija 23

MRTVAČKI SINOD

Iskopali leš pape

Papa Formozije i Stefan VI (VII), slika Žan Pol Lorena iz 1870.

U ranom srednjem veku papa Stefan VII je organizovao mrtvački sinod ili Synodus horrenda, kada je is− kopano poluraspadnuto telo prethodnog pape Formozija i odneto u baziliku Svetog Jovana Lateranskog u Rimu gde mu je organizovano suđenje... Mrtvački sinod je istovremeno slikovit prikaz stanja u srednjo− vekovnom društvu, odumiranju karolinškog carstva i odnosima unutar vrha crkve istorija papa“, autorka Brenda Ralf Luis. Odno− z opadanje karolinškog carstva usledila je sno vreme „vladavine bludnica“. Rezultat jed− i kriza unutar crkve. Papstvo i crkvu ne takve krize je i veliki broj papa koji se krasili su nemoral, srebroljublje, blud smenjivao na papskom prestolu. Na pri− i licemerje. To je vreme kada su se mer, u periodu od polovine 8. veka (od u duhovne probleme i pitanja upli− 752) do polovine 9. veka (855) na pap− tala i svetovna lica. Imati položaj u crkvi skom prestolu je sedelo 12 papa. U značilo je imati ugled, poštovanje, status, vreme krize i nestabilnosti kada se od− moć i lagodniji život od drugih. Period opa− igrao mrtvački sinod od polovine 9. ve− danja karolinškog carstva je period krize i ka (850) do polovine 10. veka (955) na nestabilnosti u Italiji, a samim tim i unutar papskom prestolu se izmenjalo 25 pa− crkve. To je bio period kada su pape ili pre− pa. To je, kako se još navodi, bio period tendenti na papski presto uživali često zašti− loših papa. Udvostručen je broj papa u tu moćnih rimskih žena koje su dolazile iz pa− odnosu na prethodni period, što sve govo− tricijskih porodica. Biti na papskom prestolu ni− ri o krizi i borbi unutar crkve. je bilo nimalo lako. U borbi za vlast nisu se bira− Vodeće ličnosti ove priče su papa Jovan la sredstva. Trovanje, ubistva, davljenje, nasilje, VIII, za koga su kasnije crkveni hro− seks... To je bilo vreme „pornokratije“ ka− Lambert II od Spoleta (rođ. 880, umro 898.) ničari pisali da je bio žena i dvojica ko je napisala u svojoj knjizi „Mračna

U

24 Istorija

MRTVAČKI SINOD

Formozija, pa mu sudili ove priče je Formozijeva ekskomunikacija budućih papa, Stefan VI odnosno VII i For− ili anatema. Ona se odnosila na pojedinca mozije. Isti taj Formozije (rođen 816, umro ili učenje i značilo je izopštenje iz hrišćan− 896) je poslat u diplomatsku misiju da širi skog sveta. Na crkvenom saboru u francu− ideju hrišćanstva među Bugarima. Bugari skom gradu Troa (Trois, fr.) 878. potvrđena su stekli veliko poverenje u Formozija i je odluka pape Jovana VIII o Formozijevoj tražili su od njega da postane njihov bi− sudbini. Međutim, prema izveštaju jednog skup. Međutim, postojao je jasan zakon da hroničara, Auksilija od Napulja (Auxilius of biskupi nisu mogli menjati svoje biskupsko Naples), Formozije je prisustvovao tom sa− sedište, a Formozije je već bio biskup. Nje− boru i molio papu za oproštaj. Zakleo se da gova biskupska stolica bila je u Portu (Por− neće do kraja života ući u Rim i da neće tunnensis et Sanctae Rufinae − lat.) odno− tražiti svoj stari položaj u crkvi. Drugi izvešta− sno dioceza Porto koja je bila luka drevnog ji ne navode da je prisustvovao saboru. Rima. Crkveni zakon je bio jasan. Želja Bu− Posle ubistva pape Jovana VIII, Formo− gara nije bila moguća da bi se sprečilo da Papa Jovan VIII (872−882) zije je povratio svoj biskupski položaj u Por− biskupi stvaraju svoja privatna feudalna tu i ostao na poziciji sve do novog perioda imanja i stiču bogatstva što je u suprotnosti ideje „upražnjene stolice“ (sede vacante, lat.) od− asketizma za koju su se zalagali hrišćanski Zabranio mešanje nosno kada premine papa i usledi period prvaci. Da li je u pozadini priče bila i suje− svetovne vlasti kada je presto prazan do izbora novog ta i ljubomora prema Formoziju koji je pape. postao omiljen među Bugarima ostaje Papa Formozije je tokom svog pontifi− Formozije je bio naklonjen Karo− pod znakom pitanja. kata intervenisao u Konstantinopolju kada je linškoj dinastiji i kao takav je bio Tadašnji papa Jovan VIII (872− izbio spor oko imenovanja patrijarha. Biralo se produžena ruka franačkih vladara i 882) je optužio biskupa Formozija između Fotija i Stefana, sina vasilevsa Vasilija I. eksponent njihove spoljne politike da je „zatrovao um Bugara“ i da Poništio je izbor Fotije za patrijarha iako su ga pri− u Italiji. U Italiji je postojala moćna uzurpira njegov opstanak na pre− znali istočni biskupi. Zatim, učestvovao je u sporu porodica Spoleto koja je gajila am− stolu Svetog Petra. Pitanje je da li između Odoa, grofa od Pariza i Šarla Prostog po bicije da preuzme kraljevsku krunu je to bilo istina, ali je činjenica da je pitanju nasleđivanja francuske krune. Zauzeo je Italije i da zadrži imperijalnu krunu Jovan VIII bio prvi papa koji je ubijen Šarlovu stranu. I ono najvažnije, tokom svog svetog Rimskog carstva. Vlast i moć su od sopstvenog naroda. Krajnji epilog mandata on je zabranio mešanje sve− tovne vlasti u crkvene poslove.

Evropa 814. sa dominantnim Karolinškim carstvom

Istorija 25

MRTVAČKI SINOD

Pogled iz crkve Jovana Lateranskog postali kamen spoticanja između Karolinga i porodice Spoleto. Spoletovi su želeli da iskoriste trenutak kada je opadala moć Karolinga i da preuzmu vlast. Predstavnici porodice Spoleto su bili Gaj III od Spoleta − svetorimski car i njegova supruga Ageltruda (umrla 923) i njihov sin Lambert II (rođ. 880, umro 898) Formozije je 19. septembra 891. godine izabran da sedne na presto Svetog Petra. I on je pod pritiskom moćne porodice Spoleto, tačnije Ageltrude, krunisao Lamberta II za kralja Itali− je. Ostalo je pitanje krune svetog Rimskog carstva jer ta vlast nije bila nasledna već izborna. Papa Formozije je bio naklo− njen karolinškim predstavnicima umesto italijanskoj porodici Spoleto. Kao protivkandidat Lambertu pojavio se Arnulf Karan− tijski, praunuk Karla Velikog. Papa Formozije je po− zvao u pomoć Arnufla da izvrši invaziju na Italiju i oslobodi je uticaja Spoletovih. Arnulf je prihvatio po− ziv pape Formozija, odneo vojnu pobedu i poneo krunu svetog Rimskog carstva. Negodovanje i bes Spoletovih, posebno Ageltrude su verovatno bili ve− liki. Verovatno su kovali zaveru protiv pape da mu se osvete ali za to nisu imali vremena. Papa je vršio službu pontifa pet godina, sve do smrti 896. godine. Posle njegove smrti započinje čudovišna priča. O procesu ili suđenju na kome su se susreli dvojica papa, što je retkost. Kada je jedan papa izabran uglavnom je drugi mrtav. Na ovom suđenju sreli su se dvojica papa; novi papa i stari papa koji je već bio mrtav. Naslednik pape Formozija je bio papa Stefan VI, odnosno VII (896−897) koji je bio naklonjen po− rodici Spoleto. Verovatno u dogovoru s njima, a s ciljem da se pokojni papa kao čin osvete nad njim izvgrne ruglu. Bolesna mržnja i osveta su otišli toliko daleko da je iskopan poluraspadnuti leš pape Formizija i odnet u baziliku Svetog Jovana Lateranskog u Rimu gde mu je organizovano suđenje 897. To je bilo suđenje lešu. Iako ime „Formosus“ znači „lep“ prizor je bio stravičan. Leš je postavljen na stolicu u papskoj odeždi. Slika je bila simbolična. Formozije kao pri− stalica Karolinga kao leš predstavljao je sliku karolinškog car− stva koje izumire. Sudio mu je papa Stefan VI (VII) i optužio ga za lažno davanje zakletve koju je dao svom prethodniku Jova− nu VIII na saboru u Troa kao i za nelegitiman dolazak na pap− ski presto. Tokom suđenja, kao neki zlokoban znak, baziliku je potresao zemljotres. Sudija je nastavio da postavlja pitanja

26 Istorija

lešu i da ga optužuje. Mrtvom papi je presuđeno. Kao kazna, njemu je skinuta papska odežda i odsečena su mu tri prsta desne ruke kojom je delio blagoslov, a sva njegova dela su proglašena nevažećim. Polu− raspadnuti leš je ovaj put sahranjen na groblju za strance da bi ponovo bio iskopan i bačen u reku Ti− bar. Navodno, posle bacanja u reku njegovo telo je počelo da izvodi čuda. U pitanju je bila borba između Spoletovih i karolinških interesa. Da li je priča o čudi− ma bila priča koju su proturili kao marketinški trik pri− stalice Karolinga? Da li je bio cilj da zastraše protiv− nike, sujeverne ljude i da izazovu negodovanje sta− novništva? Kako god bilo, izbio je ustanak i papa Ste− fan VI (VII) je uhapšen i zadavljen. Da li je to bio čin božije pravde zbog sakaćenja tela pokojnog pape? Posle smrti Stefana VI (VII) bazilika u kojoj je obavlje− no suđenje je pretrpela velika oštećenja u požaru. Kao da je neka viša sila htela da kroz vatru pročisti nečista i nečasna de− la grešnih ljudi u odeždi duhovnih lica. Te 897. godine posle ubistva pape Stefana u periodu od nekoliko meseci na papskom prestolu smenila su se dvojica papa. Novi papa Teodor II je bio na prestolu tek nekoliko ne− delja (decembar 897). On je sazvao sinod koji je odbacio od− luke mrtvačkog sabora i koji je rehabilitovao papu Formozija. Doneta je i odluka da se njegovo telo izvadi iz reke i ponovo sahrani u papskoj odeždi u bazilici Svetog Petra. Njegov na− slednik, papa Jovan IX (898−900) je doneo odluku da se za− branjuje suđenje mrtvoj osobi. A novi papa Sergije III (904− 911) koji je bio jedan od sudija na mrtvačkom sinodu odbacu−

Enterijer bazilike svetog Jovana Lateranskog u Rimu je odluke svog prethodnika pape Teodora II i potvrđuje Formo− zijevu krivicu. Nije li ova rasprava o tome da li je papa Formozije kriv kao i njegov status uzurpatora i pape u stvari slika sukoba pristali− ca Karolinga i Spoleta u pozadini? Da li su ovakve odluke po− ljuljale temelje hrišćanske crkve? Ili je papa Formozije svojim delima izazvao moćne ljude koji su mu se osvetili u smrti kad već nisu imali vremena da to učine za vreme njegovog života. Iako mu je pontifikat trajao kratko proveo ga je u veoma turbu− lentnom periodu. Njegova sudbina je istorijska lekcija o borbi duhovne i svetovne vlasti; borba papstva i carstva koja je tra− jala narednih nekoliko vekova. Berislav Kangrga

AKTUELNO

Istorija duhovnih veza Rusije i Srbije od 14. do 19. veka U Konaku kneza Miloša u Topčideru, u izložbenom prostoru Istorijskog muzeja Srbije, 16. oktobra otvorena je izložba pod na− zivom „Rusija i Srbija. Istorija duhovnih veza od 14. do 19. ve− ka”. Izložba se realizuje u okviru manifestacije Dani ruske du− hovne kulture u Srbiji, a pod pokroviteljstvom Ministarstva kul− ture Ruske Federacije, Državnog arhiva Ruske Federacije i Ru− skog državnog arhiva starih spisa uz učešće Državnog istorijskog muzeja iz Rusije, Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije i Istorijskog muzeja Srbije. Stari arhivski dokumenti, ret− ke fotografije, ikone i predmeti primenjene umetnosti iz fondova najvećih ruskih arhiva i muzeja očigledno prikazuju istoriju ru− sko−srpskih duhovnih i državnih veza koje korenima sežu u da− leku prošlost. Izložba se može pogledati do 30. novembra.

D

uhovno jedinstvo ruskog i srpskog naroda svojim korenima seže u daleku prošlost. Ono se temelji na zajedničkoj pravoslavnoj veri, istim svetinja− ma, koje su poštovali, srodnim jezicima. Srpske bogoslužbene knjige su počele da se pojavljuju u Rusiji u 14. veku, a ruski knjigopisci su pravili njihove prepi− se, koje su koristili u manastirima i koje su služile kao osnova za duhovni preporod žitelja ruskih kneževina. Među najautoritetnije delatnike pravoslavne crkve ubrajaju se Kiprijan (oko 1330−1406), poreklom Srbin ili Bugarin, koji je od 1389. do1406. godine bio mitropolit Kijevski i cele Rusije. Svetac je mnogo doprineo zbijanju ruskih kneževina oko no− vog političkog centra − Moskve. Značajan uticaj na rusku književnu i posredno na likovnu kulturu izvršio je pisac 15. v. Pahomije Logofet (Srbin), autor žitija najpoštovanijih ruskih svetih prepodobnih Sergija Radonješkog, Varlama Hutinskog, Kirila Belozerskog, svetitelja Aleksija Moskovskog, Stefana Permskog, Jovana i Mojsija arhiepiskopa Novgorodskih. Početak diplomatskih odnosa Rusije i Srpskih zemalja seže u 1509. godinu, kada su u Moskvu kod velikog kneza Va− silija III Ivanoviča stigli predstavnici srpskih manastira. Padom Konstantinopolja 1453. godine pravoslavni svet je lišen svog duhovnog centra, a balkanski narodi su pokroviteljstvo, zašti− tu i pomoć radi očuvanja svoje istorije, kulture i vere tražili od jedine nezavisne pravoslavne države − Moskovske Rusije. Pravo blago Ruskog državnog arhiva ranih akata (RGA− DA) predstavljaju živopisno oblikovane gramate, sa− stavljene u ime srpskih jerarha ruskim carevima. U njima se govorilo o tužnom položaju hrišćanskih crkava i manastira u Srpskim zemljama pod tur− skom vladavinom. Takođe u njima je bila sa− držana nada u pomoć Moskve − oslonca pravo− slavlja u svetu. Od 16. do 18. veka srpska duhovna lica su

Istorija 27

AKTUELNO dolazila u Rusiju s darovima dragocenim za svakog pravo− slavnog čoveka − moštima svetaca, crkvenim utvarom i bogoslužbenim knjigama, koje su prinosili carevima i patrijar− sima. Dela ikonopisa i prime− njene umetnosti iz Srbije, koja su se nalazila u Rusiji vekovi− ma, takođe su izvršila uticaj na rusku kulturu. Ona, pored sve− ga ostalog, odražavaju poli− tičke i kulturne veze između naših zemalja i aktivni proces preseljavanja svetinja po pra− voslavnom Istoku u srednjem veku i u novom dobu. Prijeme srpskih bogoslova u moskovskom Kremlju uvek su karakterisale svečanosti i dobročinstva za podršku srp− skih manastira, koji su stradali od stalnog ugnjetavanja turske Car Nikolaj II Romanov, fotografija iz 1910. administracije, izdva− jana su materijalna sredstava, bogo− službene knjige, odežde. Poznavajući gostoprimstvo i sr− dačnost ruskih care− va srpski duhovnici su takođe dolazili u Rusiju na „večiti bo− ravak”. Moskva je pružala pribežište i utočište srpskim bo− goslovima najvišeg ranga. Dobrotvorna mi− sija ruskih careva za održavanje pravo− Car Nikolaj II i carica Aleksandra slavne kulture na Fjodorovna, fotografija iz 1913. Kneginja Balkanu doprinosila Jelena Petrovna, je jačanju duhovnih i političkih veza između Rusije i Srpskih zema− princeza srpska lja. Krajem 17, odnosno početkom 18. veka kada je mladi ruski car Petar I krenuo na Tursku, obnovljena je nada pravoslavnih naroda Balkanskog poluostrva u pomoć Rusije za oslobađanje od turskog jarma. Materijalna pomoć za održavanje srpskih eparhija nije pre− stajala, ali se već pojavila potreba za otvorenom ruskom podrškom interesa pravoslavnih Srba u evropskoj međunarodnoj politici. Rusija je u 18. i 19. veku postala novi dom za mnoge Srbe. Mnogi od njih su pristizali iz austrijskih zemalja da bi služili u ruskoj armiji i zajednički se borili protiv Osmanske imperije. Od srpskih ratnika bio je formiran Srpski husarski puk koji je učestvovao u Poltavskoj bici i Pru− skom pohodu. Posebno je dostojan Pravo blago predstavljaju unikatne grama− pomena istaknuti ruski diplomata Sava Vladislavić− Raguzinski, ver− te srpskih duhovnika u kojima se govori o ni drug i saborac Petra Velikog. Sa blistavim pobedama ruskog tužnom položaju srpskih hrišćanskih crka− oružja u rusko−turskim ratovima druge polovine 18. veka nade Srba za oslobođenje su se pojačale, o čemu svedoči poslanica srpskih va i manastira pod turskom vlašću kneževa Katerini II. Značajan doprinos razvoju ruske kulture dao je i

28 Istorija

AKTUELNO U 19. i početkom 20. veka rusko−srpske veze su znatno ojačale, pomoć bratskom narodu nije pružala samo država već i mnoge društvene orga− nizacije i pojedinačna lica

Krst moštanik, 16. vek

srpski pedagog F. I. Janko− vič de Mirijevo, koji je sačinio projekat reforme na− rodnog obrazovanja. U 19. i početkom 20. veka rusko−srpske veze su znatno ojačale, pomoć bratskom narodu ni− je pružala samo država već i mnoge društvene organizacije

i pojedinačna lica. U Peterburgu i drugim gradovima Ruske imperije formiraju se srpske opštine i dobrotvorna društva. Najrečitiji događaj je bilo osnivanje Srpskog podvorja u Moskvi (1873), koje su po− sećivali vladari i najviša duhovna lica Srbije i Crne Gore. Prelomni momenat u sudbinama balkanskih naroda postao je rusko−turski rat 1877−1878. godine kada su se ruski i srpski ratnici borili rame uz rame. Svoj doprinos su dali i dobrovoljci, među kojima su bili predstavnici kulture, lekari, medicinske se− stre. Iz sopstvenih sredstava velika knjeginja Aleksandra Pe− trovna, rođena kao princeza Oldenburgska, organizovala je sa− nitarni odred. Kulminaciju rusko−srpskih odnosa predstavlja događaj od 21. avgusta 1911. godine. Tog dana u Crkvi Velikog Peter− Ikona: Mitropolit Kiprijan, 19.vek gofskog dvorca održano je venčanje kneza carske krvi Jova− na Konstantinoviča sa princezom Jelenom Srpskom, ćerkom Petra I Karađorđevića i Zorke Crnogorske. Odlučujući argument pri izboru neveste bio je nje− na pravoslavna veroispovest. Posle smrti majke 1890. godine princeza Jelena Srpska često i na dugo je živela u Rusiji, gde se školovala u Smoljnom institutu, zahvaljujući čemu je sa− vršeno tečno govorila i pisala na ruskom jeziku. Mladi ljudi su se iskreno i nežno za− voleli, njihova osećanja su se uklopila u planove roditelja i političke interese dve države. Dinastički savez vlada− jućih kuća Romanovih i Ka− rađorđevića učvrstio je duhov− no jedinstvo naroda, pružio Srbiji podršku moćne imperije. U julu 1914. kada je Austro− Ugarska započela protiv Srbi− je rat, princ−naslednik Alek− sandar Karađorđević se obra− tio za pomoć caru Nikolaju II i Rusija je ušla u Prvi svetski rat, braneći bratski narod. Srpski i ruski narod ujedi− nili su i dalje ujedinjavaju ista vera − pravoslavlje, kultura, tradicija, zajednički duhovni prostor, književnost, pisme− nost, jezik. Rusija nije osta− vljala Srbe u najtežim vreme− nima, pružajući joj ne samo Ikona: sv. Jovan i Nikita Novgorodski Javljanje Bogorodice prepodobnom Sergiju materijalnu već i duhovnu po− episkopi, 16. vek Radonjeskom sa 12 znakova žitija, ikona dršku.

Istorija 29

VERA I NADA

Čudesno zarastanje odsečene

Jovan Damaskin na arapskoj ikoni iz 19. veka

U

vreme borbi protiv ikono− mrzaca, godine 726. grčki duhovnik, teolog istočnog hrišćanstva, na− dahnuti pesnik i vatreni govornik Jovan Damaskin zamerio se kao poštovalac ikona Lavu III Isavri− jancu (717−741) romejskom (vizantij− skom) caru, zaštitniku ikonoboračke je− resi. Po carskom naređenju kalifa gra− da Damaska, kod kojeg je Jovan bio na visokom položaju, naredio je da se pe− sniku − filozofu odseče desna ruka iza šake i da se izloži javno za ugled i opo− menu svima, na onome mestu u gradu gde se narod najviše okupljao. Kad je to bilo učinjeno, prijatelji Da− maskinovi, koji su takođe bili u najbližoj okolini kalifovoj, ukrali su s trga šaku i vratili je propovedniku. On se te noći za− tvorio u svoju sobu, namestivši šaku pre− ma šaci, sklopivši ruke pred ikonom Pre− svete Bogorodice i tako u molitvi zaspao. Probudivši se, duhovnikovo iznenađenje beše ogromno. Božjom promisli šaka bivšeg kalifovog ministra je u snu prira− sla i samo je tanka crvena pruga pokazi− vala mesto na kome je ruka bila od− sečena. Iz blagodarnosti, teolog istočnog hrišćanstva dao je da se u srebru izradi

30 Istorija

Sredinom prve polovine 8. veka borba duhovnika Jovana Damaskina za odbranu svetih ikona razgnevila je vizantijskog (romejskog) cara Lava III, ali pošto Jovan nije bio stanovnik Vizantije, ovaj nije mogao ni da ga uhapsi, ni osudi. Onda se car poslužio klevetom. Napisano je lažno pismo u kome Jovan navodno nudi svoju pomoć u osvajanju Damaska, i poslato kalifu tog grada. Ovaj je odmah naredio da se Jovanu oduzme položaj u kalifatu, odseče desna ruka i provede kroz grad okovan u lance reljef njegove desnice, prislonivši je na Bogorodičinu ikonu i ponevši je sa so− bom u Palestinu, u lavru Manastira Sve− tog Save Osvećenog kod Jerusalima (u pustinji između Vitlejema i Mrtvog mora), osnovanog u 6. veku. Tu se duhovno najznačajniji protivnik ikonoborstva za− monašio, smirio i proveo ostatak ovoze− maljskog života, a relikvija je nakon nje− gove smrti ostala u manastiru. U smiraju lavre nalazila se i ikona čudotvorne Bogorodice Mlekopitateljice (Bogorodica pita − doji Hrista Mladen− ca) koju je svetac (Sava Osvećeni) ostavio u amanet, zajedno sa svojom patericom (štapom), onom strancu koji posle njega bude od carske loze, a pod njegovim imenom došao iz Evrope da pohodi Palestinu. Kada je 1229. godine arhipastir srp− ski prvi put pohodio sveta mesta u Pale− stini naiđe on u lavru Svetog Save Osvećenog i uđe u crkvu da se pomoli. Kad priđe na poklonjenje grobu Save Je− rusalimskog tad pričvršćeni igumanski štap pade pred „nepoznatog“ posetioca iz Srbije. Iznenađen ovim, čuvar svete lavre razglasi znamenje, a kad se iz Sa− vinih odgovora, ljubopitljivim i začuđenim monasima, razabere da je vladarskog

porekla, da nosi ime Sava i da dolazi iz Evrope, iguman i bratstvo odluče da po− kloniku daju obe ikone i svetiteljevu pate− ricu, ispunjavajući tako želju osnivača manastira, koji je stolećima ranije prore− kao posetu srpskog arhiepiskopa. Vra− tivši se iz Svete zemlje u svoje duhovno pribežište na Atosu, srpski arhipastir pri− loži ikonu Bogorodice Mlekopitateljice svojoj isposnici u Kareji, a ikonu Troje− ručicu svojoj zadužbini, Hilandaru. Ali, blagotvorna ikona nije dugo ostala u svom novom domu. Kada je 1206. godine Sava otišao u Srbiju, u mi− siju mirenja zavađene braće Stefana i Vukana, pored moštiju svog oca Simeo− na Mirotočivog poneo je i hilandarsku ikonu Trojeručicu. Od tog vremena reli− kvija je imala počasno mesto na dvoru srpskog kralja i Savinog brata Stefana Prvovenčanog, zaveštavši da se za vre− me rata nosi pred vojskom i prenosi s kolena na koleno, dokle god bude srp− ske države. Legenda kaže, da je jedne noći 1389. godine iguman Manastira Hilanda− ra kroz prozor svoje kelije ugledao jaku svetlost koja se pojavila nedaleko od manastira. Pred starešinom i nekoliko cr− norizaca (kaluđera) ukazao se neobičan prizor: Potpuno sam i sav prašnjav sta− jao je magarac, a na leđima mu je bila ikona Trojeručica. Prestravljeni monasi

Bogorodica Trojeručica

VERA I NADA

šake Jovana Damaskina Monah u Mar Sabi

Jovan Damaskin (oko 676–749) rođen je i odrastao u Damasku. Poreklom je iz bogate hrišćanske porodice, koja je živela pod islamskom vlašću u Damasku. Njegov otac bio je visoki finansijski činovn ik u službi kalifata, a kasnije je i Jovan postao ministar na dvoru arapskog kalifa. Kao veliki sistt ematičar patrističkog učenja, pisao je protiv nestorijanaca, jakovita i manihejaca, a najvažnijii polemički spis mu je uperen protiv ikonomrzaca. Posle 726. godine je monah u Manastiru Sv. Save O svećenog (Mar Saba) jugoistočno od Jerusalima, zatim sveštenik i teolog jerusalimske patrijaršije.. Bio je veoma plodan crkveni pesnik; poznati su njegovi kanoni za praznike Hrista, Bogorodice i važnijih vizantijskih svetaca. Njegova uloga je odlučujuća u formiranju Oktoiha, jedne od glavnih liturgijskih knjiga vizantijske crkve, a istovremeno i zbirke crkvenih pesma. Redaktor je kan n ona kao pesničke forme: skrativši ga na tri do četiri strofe (tropara), dao mu je konačnu strukturu.. Takođe se okušao i u književnoj formi vizantijskog romana. Najverovatnije je umro u Manastiru Sve e tog Save Osvećenog. Kao svetitelj cele crkve slavi se 4. decembra.

po ovom znamenju poznali su da je srp− ska vojska „izgubila“ bitku s Turcima na Kosovu polju, da je srpska država „pro− pala“, a carski dvor uništen, te da se iko− na seli natrag. Pojanjem psalma, odeždama, krstovima i kadionicama, svečanom jutarnjom liturgijom relikvija je odnešena u Sabornu hilandarski hram i postavljena na gornje mesto u oltaru. Godine 1905, na molbu visokih ofi− cira ruske vojske, koja se nalazila u ra− tu s carskim Japanom, načinjena je ko− pija ikone Bogorodice Trojeručice. Bila je poslata na bojno polje kao pomoć pravoslavno−bratskoj vojsci koja je počela da odnosi pobede. Kada je između dva carstva sklopljen mir, kopi− ja je vraćena na Atos. Do 1912. godine Trojeručica je staja− la na igumanskom stolu u konacima hi− landarske bogomolje. Te godine srpska je vojska oslobodila Kosovo što je brat− stvu manastira davalo iskrenu nadu da će se Trojeručica vratiti u oslobođenu otadžbinu. Međutim, prošla je i 1918. go− dina, a zaštitnica hilandarska mirno je stajala na svom mestu. Onda, godine 1929. iguman hilandarski s bratijom reši da pošalje nekoga od sabraće u Srbiju, na Kosovo, ne bi li saznali zašto se Tro− jeručica ne vraća, iako je zemlja oslo− bođena i srpska država vaspostavljena. Nakon godinu dana lutanja monah se vratio među bratstvo s vestima da je na Kosovu video spomenik emiru Muratu − turbe na Gazimestanu, ali da spomenik na mestu gde je ubijen knez Lazar i gde je sahranjen kod Samodreže crkve srp− ski junak Miloš Obilić, nigde nije mogao naći. Po ovakvom izveštaju bratstvo hi− landarsko je zaključilo da nije čudo što Trojeručica ne napušta svoje mesto u Hi− landarskoj trpezi. U mnoštvu predanja i čudotvorstava, ikoni Trojeručici se pripisuje da je ugasi− la veliki požar na Atosu 1990. godine ko− ji se opasno počeo približavati Hilanda− ru. Nemoćni pred vatrenom stihijom, mo− nasi su izneli ikonu i krenuli prema vatri. Ubrzo je dunuo suprotan vetar, nebo se zatamnalo i otvorilo, izgledalo je kao da plače. Požar je ugašen, a manastir spašen, zahvaljujući svojoj čudotvorki koju monasi i dalje poštuju kao svoju igu− maniju.

Čudotvorna ikona Presvete Majke Bogorodice Mlekopitateljice nalazi se u Kareji (Sveta gora) Ikona „zagrljena“ šakom Jovana Da− maskina je 1993. godine boravila petna− estak dana u Crkvi Svetog Dimitrija u So− lunu, gde ju je videlo i celivalo više od mi− lion vernika. Tom prilikom desilo se još jedno u nizu njenih čuda − slep od rođen− ja je u trideset trećoj godini progledao. Simbolika je jasna: ovo su Gospodove (Hristosove) ovozemaljske godine. Srđan Rajković

Mesto upokojenja Sv. Jovana Damaskina u Paraklisu (orthphoto.net)

Istorija 31

NEZABORAVNI JUNACI

Prekodrinski snovi Koste Todorovića znata imena iz srpske vojne istorije kao što su major Voja Tan− kosić, potpukovnik Vojin Popović − vojvoda Vuk, vojvoda Bra− na Jovanović i drugi. Kao mlad potporučnik Kosta služi u rodnom gradu, a on− da i u Požegi, gde je dobio čin kapetana. Ubrzo je postavljen za komandanta pograničnih trupa na Drini, na području Rača−Ljubovija. Na sektoru Ljubovija−Višegrad komandant je bio pukovnik Čeda Popović. Kao komandant na Drini Ko− sta Todorović je dolazio do saznanja o situaciji u Bosni i Hercegovini koja je bila okupirana od Austro Ugarske. Tada je obnovio veze s po− znanicima iz kuće Milorada Gođevca i prak− tično postao čovek od poverenja i glavna spona između centrale Narodne odbrane u Beogradu i članova ove organizacije iz Bosne i Hercegovine. Narodna odbrana je bila nacionalna nevladina organizaci− osta Todorović je rođen u ja u Kraljevini Srbiji osnovana 1908. go− Užicu 1882. godine u siro− dine, a njena aktivnost kako u Bosni, ta− mašnoj porodici, a da stvar ko i u Srbiji, bila je godinama „trn u oku“ bude još gora rano je ostao austrougarskim vlastima. Zahvaljujući To− bez roditelja. Brigu o njemu dorovićevoj kontroli granice članovi Narod− preuzela je rodbina. Oni su uvideli da se ra− ne odbrane su prelazili Drinu sa obe strane. di, ne samo o odvažnom dečaku koga su ne− Kosta Todorović Bosanske članove ove organizacije Todorović daće očvrsnule, već i o bistrom dečaku kome, je lično savetovao kako da se organizuju u sport− kako su zaključili, treba na sve načine omogućiti da ska, sokolska, kulturna i antialkoholičarska društva. se školuje. Tako Kosta Realnu gimnaziju pohađa u Užicu (dva razreda), Beogradu (od 3. do 6. razreda) i, na kra− ju, u Valjevu. Kao jedan od načina da se u to vreme, a i dece− nijama kasnije, pobegne od siromaštva, bio je upis u Vojnu gimnaziju. To je pokušao i Kosta, ali je odbijen kao premlad. Kako je morao od nečega da živi, posluživao je po tuđim kuća− ma. Tako se našao i u kući doktora Milorada Gođevca koji je, uz Luku Ćelovića Trebinjca i Vasu Jovanovića, bio jedan od osnivača Srpske revolucionarne organizacije (formirana je u septembru 1903. godine). Kod Gođevca se Kosta nadahnjuje patriotizmom i željom za oslobođenjem i ujedinjenjem svih Sr− ba. Naime, Srpska revolucionarna organizacija služila je kao podrška i krovna ustanova takozvanoj četničkoj akciji u staroj Srbiji. U kući Gođevca organizovani su sastanci, sakupljao se novac, oružje, četnički oficiri su dolazili da prespavaju, a zimi da borave i duže vreme. Susreti sa srpskim oficirima odredili su Kostin životni put. Po završetku 7. razreda gimnazije. Kosta Osnovna škola u Skelanima koja nosi ime Koste Todorovića stupa u čuvenu 32. klasu Vojne akademije koju završava (foto jadovno.com) 1901. godine. Među pitomcima te klase bila su neka vrlo po−

Kada su u leto 1914. godine austrougarski vojnici, zajedno sa šuckorima, počeli da čine zločine nad Srbima u istočnoj Bosni, među prvima im je u pomoć pritekao major Kosta Todorović sa svojim dobrovoljcima. „Istorija“ vas podseća na životni put ovog oficira srpske vojske, koji se u ranoj mladosti nadahnuo patriotizmom i željom za oslobođenjem i ujedinjenjem svih Srba

K

32 Istorija

NEZABORAVNI JUNACI

Otkrivanje spomenika Kosti Todoroviću u Srebrenici 1924. Zakon u Bosni je, naime, omogućavao rad ovih društava, a to je obezbeđivalo odličan paravan za nacionalnu delatnost. Kako se smatra, među omladincima iz Bosne koji su bili u kontaktu sa Todorovićem bio je i Bogdan Žerajić, atentator na bosanskog poglavara generala Varešanina. Žerajić je, kao što se zna, bio uzor pripadnicima Mlade Bosne. Kada dolazi do Balkanskih ratova, Todorović u njima predvodi manju jedinicu koja je delovala u pozadini turske, a kasnije i bugarske vojske, i koja je u svojim operacijama imala dosta uspeha. Kada se našao ponovo na Drini, Todo− rović stupa u prepisku sa Gavrilom Principom i njegovim sa− radnicima (ranije ih je upoznao u Beogradu, nap. ured.) ko− ji su odlučili da na Vidovdan 1914. izvrše atentat na austo−

ugraskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, pošto su saznali da on dolazi u posetu Sarajevu i vojnim manevrima. Po nekim izvorima Todorović je pomogao Principu i dru− govima da pređu granicu kada su se krajem maja iz Beogra− da prebacivali u Sarajevo, ili je bar bio upoznat sa njihovim prelaskom. Zbog toga je, nakon atentata bio među osum− njičenima za saučesništvo, što ga je nateralo da se izvesno vreme primiri. Pošto ubrzo Austro Ugarska objavljuje rat Sr− biji, Todorović se javlja u štab Užičke vojske i stavlja na ras− polaganje generalu Iliji Gojkoviću. U to vreme, odmah posle Sarajevskog atentata, već se šire informacije o progonima Srba u Bosni i Hercegovini, divljanju austrougarske vojske i njihovih pomoćnika − šuckora, neke vrste dobrovoljačke mi− licije, uglavnom sastavljene od pripadnika lokalnog musli− manskog, ali i hrvatskog stanovništva. Osnivaju se logori, a preko Drine u Srbiju stižu i prve izbeglice. Upravo zbog ova− kvog razvoja događaja i željan da pomogne Srbima iz Bo− sne s kojima je bio u kontaktu niz godina, Todorović, koji je u međuvremenu unapređen u majora, spremno dočekuje pr− vu priliku da se sa svojim Zlatiborskim dobrovoljačkim odre− dom, prebaci u Bosnu. To se desilo već 1. avgu− sta 1914. godine kada je svo− jim vojnicima preneo naredbu da, po cenu života, moraju preći Drinu, uništiti žandarme− rijsku stanicu i produžiti „s iz− viđanjem u pravcu Rogatice“. Dobrovoljci su prešli Drinu kod ušća reke Dervente, u tri grupe, na improvizovanim

Kod Beatovića u Bratuncu

Dr Milorad Gođevac, jedan od

Godine 1911. upoznao sam se i ja sa Kostom Todorovićem u Banji Ko- osnivača četničkog pokreta, u viljači. Tom prilikom bilo nas je iz Bosne i Hercegovine veliki broj, čijoj kući je služio mladi Todorović između ostalih i članovi Narodne odbrane. Sa Kostom su me upoznali Milan Petković i Matija Popović, sveštenici koji su kasnije bili osuđeni na smrt. Kosta nas je primio u svojoj sobi hotela ’Podrinje’. Prilikom ovog razgovora Kosta je naročito insistirao na tome da omladinu treba što više angažovati u sokolskim i antialkoholnim društvima ’Pobratimstvo’, kao i u kulturnom društvu ’Prosveta’. Pri sastanku darovao mi je revolver broving 6,35... Odmah po zauzeću Bratunca (u septembru 1914) major Todorović potražio je moga oca Pavla, s kojim se dobro poznavao. Kada mu je rečeno da smo obojica u zatvoru, on je otišao našoj kući i razgovarao s mojom majkom, pokojnom Gospavom. Majka ga je dočekala kako je umela i mogla i dala mu sva potrebna obaveštenja sa kojim je raspolagala. Za vreme boravka u Bratuncu nekoliko puta je navraćao našoj kući i interesovao se za oca, mene i ostalu decu. Predlagao je majci da je s decom prebaci preko Drine u Srbiju, ona je to odbila... Na nesreću, susret moje majke sa majorom Todorovićem završio se majčinom smrću. Odmah po povlačenju odreda Austrijanci su se vratili u Bratunac. Majku su lišili slobode, stražarno je sproveli preko planina po kiši, nevremenu, peške, oko stotinu kilometara, preko Vlasenice, Šekovića, Paprače, Kalesije, do Tuzle. Vojni sud osudio ju je na smrt. Osmog oktobra 1914. obešena je u Tuzli“ (Iz knjige Đorđa Beatovića „Bratunac i okolina u mojim sećanjima“)

Istorija 33

NEZABORAVNI JUNACI splavovima. Veslali su kundacima puša− ka, a na zbornom mestu su se nepri− mećeni okupili u zoru. Sačekali su veče i Pred izbijanje Prvog svetskog rata, u Zlatiborski dobrovonapali i osvojili žandarmerijsku stanicu. ljački odred za čijeg komandanta je postavljen Kosta TodoDeo žandara je ubijen, a deo zarobljen i prebačen u Srbiju. Todorovićev odred je rović, pored Zlatiboraca, mahom stupaju Osaćani, odnosno zaposeo položaje između Ðurđevca i meštani oblasti Osat, između Srebrenice i Skelana, kao i Klotijevca, ali se ubrzo po naređenju Vr− srpski studenti iz svih delova BiH. Među njima je bilo i mnohovne komande vratio nazad preko Dri− go Srba muslimanske veroispovesti, kako su se sami izne, na ranije položaje kod Bajine Bašte. jašnjavali sa tog područja, Neki od njih su Osman i Meho Ponovo su u Bosnu krenuli 31. avgusta. Tada je major Todorović komandovao sa Mehinović iz Dobraka, Hasan Omerović iz Beširovića, Šerif 150 odlično naoružanih i opremljenih voj− Smajić iz Daljegošte, Juso Redžić, Sinan Hajdarević i Mahnika koji su se pod neprestanom borbom mut Smajlović iz Peći kod Skelana i drugi... probili ka Srebrenici. Uništili su nekoliko bandi šuckora, a posle teških borbi na položajima Pašino brdo − Brežani − Vijo− sku odmazdu. Odred je, pred pritiskom nekoliko puta brojni− gor osvojili su Osat, Srebrenicu, Bratunac i stigli do Milića. jih neprijateljskih snaga, morao da se povuče na početne po− Srebrenica je oslobođena 17. septembra i to je bilo prvo oslo− ložaje, na Pašino brdo iznad Srebrenice. Austrijska vojska i bođenje tog grada nakon 470 godina ropstva pod turskom i šuckori su nastavili sa terorom, pa je Todoroviću stiglo na− austrougarskom vlašću. ređenje da po treći put krene u pravcu Srebrenice i zauzme Todorović se u Srebrenici zadržao samo nekoliko dana. je po svaku cenu. Međutim, 27. septembra na Karačića brdu Bio je svestan da samo sa svojim borcima, ne može da za− spremljena im je zamka. U trenutku kada su bili na brisanom drži navedena mesta pa je nastojao da se što više žena i de− prostoru, na njih je počela pucnjava iz mitraljeza. Tmurno i ce prebaci preko Drine kako bi izbegli verovatnu austrougar−

Studenti u odredu

Otkrivanje biste Koste Todorovića u dvorištu osnovne škole u Skelanima koja nosi njegovo ime

34 Istorija

NEZABORAVNI JUNACI

Spomen−ploče u parku u Srebrenici u blizini mesta stradanja Koste Todorovića

Spaljen na lomači U Vojnoj enciklopediji u kratkoj biografiji Koste Todorovića navodi se da je „teško ranjen, zarobljen i sa dobrovoljcem Jovanom Živanovićem, studentom iz Bosne, živ spaljen“. O Kostinoj smrti na lomači govori i pesma Milosava Jelića: Zakliktaše ptice zloglasnice po Razboju više Srebrenice. Gde međ’ lešem osta teško ranjen Todorović Kosta. Hladan beše između viteza ko nož sjajan salomljena reza. I ne trenu kad borca na maču na strahotnu spustiše lomaču. Noć u gori. Padale su rose kad mu plamen lepe smače kose. A kad oganj živi razgore se u dva grča komandir se strese. Snaga prvo ugljen trošni posta pa pepelom Todorović Kosta. Činilo se ko da vetri tuže i od žara izgledale ruže. A od rose u razvitak beli da su božji plakali anđeli.

maglovito vreme, srpskim vojnici− ma su još više otežavali sna− laženje i adekvatan odgovor na ovaj napad. Za nekoliko minuta poginulo ih je više od pedeset. Ranjen je i komandant Kosta To− dorović. Sa tri metka pogođene su mu obe noge i karlica. Njegov pratilac Jovan Živanović (student rodom iz Brčkog koji je neposred− no pre te akcije stigao iz Švajcar− ske), uspeo je da ga izvuče do nekog stoga sena, gde su se ne− uspešno pokušali da sakriju. Ma− jor Todorović, kada je video da se neprijateljski vojnici približavaju, naredio je Živanoviću da ga ubije, kako živ ne bi pao u neprijateljske ruke. Međutim, pošto je tada i Živanović ranjen, on nije mogao, ni stigao da izvrši poslednje na− ređenje svog komandanta. Oboji− ca su ranjeni odneti u Srebrenicu gde je ugarski oficir naredio da se u centru grada napravi improvizo− vana lomača, a sakupi što više narod da bi gledali ono što će biti urađeno srpskim vojnicima. Na− mera je bila da se meštani za− straše gledajući šta čeka sve one koji pruže otpor bečkoj imperiji. Dok je lomača potpaljivana, major Todorović je smogao snage i počeo da peva srpsku himnu. Ka− da je plamen već uveliko lizao u vi− sinu i zahvatao njegovo telo, on je stigao da uzvikne „Živela velika Srbija!”, a zatim je nastupila tišina. O pogibiji majora Koste Todo− rovića i njegovom spaljivanju dok je još bio živ, pisao je francuski no− vinar i književnik Anri Barbi, koji navodi da je u jedinici oficira koji je naredio ovo zverstvo izbila pobu− na, jer su i sami vojnici bili zgroženi zlodelom svojih pretpo− stavljenih. Na desetogodišnjicu spaljiva− nja u septembru 1924. preživeli dobrovoljci su podigli spomenik Kosti Todoroviću u Srebrenici, rad užičkog akademskog slikara i va− jara Mihaila Milovanovića. „Spo− menik je bio postavljen na lepom mestu, u centru varošice. Tu smo često dolazili, polagali cveće, sedeli i prepričavali minule doživljaje“ (Ðorđe Beatović, „Bra− tunac i okolina u mojim sećanji−

ma“). Ustaški zločinci su počet− kom Drugog svetskog rata (na Spasovdan) porušile spomenik. Pod pretnjom smrću terali su i srp− sko stanovništvo da im pomogne u rušenju. Solunski borac Krsto Ka− tanić iz sela Liješća (Osat) je krišom dve ploče od ovog velikog spomenika sačuvao i zakopao na svoje imanje. Pred smrt 1981. je svome sinu poverio mesto gde se nalaze ploče. Spomenik je inače činio re− ljef s likovima heroja uz natpis: "Major Kosta Todorović, komita i drugovi padoše na Karačića brdu 14/27. septembra 1914. god. u borbi za oslobođenje podjarmljene braće. Zahvalna oslobođena Bo− sna". Tek 1996. godine Krstin unuk Stamenko Katanić je ploče otkopao i one su postavljene u parku u Srebrenici. Srbi u Skelanima su nakon Pr− vog svetskog rata prvu osnovnu školu nazvali Državna osnovna škola „Major Kosta Todorović”. Taj naziv školi je ponovo vraćen 1992. godine. Krajem juna ove godine, u sklopu obeležavanja stogodišnjiice početka Prvog svet− skog rata, u školskom dvorištu ot− krivena je bista Kosti Todoroviću, rad vajara Svetomira Radovića iz Beograda. Predsednik Skupštine opštine Užice Radiša Marjanović zahvalio je Skelancima što nisu zaboravili Užičanina, heroja Kostu Todoro− vića, kojim se taj grad ponosi. Pre− ma njegovim rečima, podizanje spomen−biste govori da se "ovde poštuje njegova žrtva za slobodu svog naroda i oslobađanje od oku− patora". Podružnica Saveza udruženja potomaka oslobodilačkih ratova Sr− bije od 1912. do 1920. je na Todo− rovićev rođendan u centru Užica 2000. godine takođe podigla bistu ovom velikom srpskom heroju. Todorovićev grob se nalazi u selu Radoševići (Opština Srebre− nica), ali mu je već godinama pri− laz nepristupačan, pošto je okolni teren miniran tokom građanskog rata u Bosni i Hercegovini (1992− 1995). Slavica Danilović

Istorija 35

NEZABORAVNI JUNACI

Kapetanove beleške teretile

P

rilikom Banjalučkog procesa (1915/1916), kada se austrougar− ske vlasti na optuženičku klupe stavile 156 najuglednijih Srba iz Bosne i Hercegovine (o čemu smo pisali u prošlom broju „Istorije“), državni tužilac je među dokumentima na kojima je zasni− vao optužnicu imao i papire srpskog ka− petana Koste Todorovića, nadzornika voj− nog rejona u Loznici. Ti papiri, pronađeni u Loznici prilikom austrougarske ofanzive na Srbiju, bili su: Izveštaj kapetanov ko− mandi o onome šta je zatekao, preuzevši izvidničku službu na granici 18. maja 1911; Izveštaj njegov o celom radu, po− slat Narodnoj odbrani, kad je uoči rata 1912. ostavljao službu, polazeći na bojno polje; Dnevnik rada, od 18. maja 1911. do aprila 1914; Delovodni protokol od 9. juna 1911. do 11. jula 1914. i Knjiga o novčan− im izdacima. Smatra se da su Todoro− vićevi papiri, od desetak dokumenata na koje se pozivao tužilac, bili jedini koji su imali stvarnog materijala za sud. Među pr− vima su pred sud izašla upravo lica koja je kapetan Todorović spomenuo u svojim beleškama kao poverenike za špijunažu u bosanskim kotarima uz Drinu. Među nji− ma su učitelj Kosta Gnjatić, pop Matija Popović, dr Vaso Rundo, dr Risto Jeremić i drugi. Oni su svi osporavali navode iz Todorovićevih spisa − da kapetan preuve− ličava njihovu ulogu i svoje poznanstvo s njima, da neki od njih nisu bili tamo gde ih u svojim papirima smešta Todorović, da je puno toga navedeno po sistemu „rekla− kazala“, itd. Pop Matija Popović je čak za Todorovića naveo da „izgleda da je taj čovek, na račun tobožnjih veza s nama iz Bosne, nastojao da dobije novaca od svo− jih vlasti u Srbiji“. Iako je Todorovićevim papirima tokom procesa dat izuzetan značaj, prilikom izri− canja presude optuženima, odnosno od− meravanja kazne, nije se mnogo obazira− lo na ono što se iz papira eventualno mo− glo zaključiti, niti na ono što su optuženi i svedoci osporili. Naime, pošto je proces, kako se znalo od početka, bio politički, a ne pravni i pravedni sudski postupak, pot− puno različito su, recimo, osuđeni Vasilj Grđić i dr Savo Ljubibratić (prvi osuđen na smrt, a drugi oslobođen) iako ih kapetan Todorović zajedno pominje kao „glave celokupnog rada Narodne odbrane u Bo− sni i Hercegovini“. Obojica su, inače, prili−

36 Istorija

kom suđenja istakli da „kapetan, iako ih naziva ’glavnim vođama’, nije našao za potrebno da se vidi s njima“ kada je dola− zio u Sarajevo na "Prosvetinu" proslavu. Protiv Todorovića i onog što je be− ležio, posebno je žučno pred sudom istu− pio optuženi Stevan Žakula, glavni pokre− tač i organizator bosanskohercegovačkih Sokola. On je, između ostalog, rekao: „Državni tužitelj navađa protiv nas ne− kakvo mesto iz Todorovićevih beležaka, gde taj kapetan veli da mu naši Sokoli i Pobratimstva najbolje služe za njegov po− sao, jer mu daju masku i zaštitu. Kad tako

Kosta Todorović veli kapetan Todorović, zašto onda baš u onom bosanskom kotaru koji je bio u nje− govom susedstvu ima manje ovih društa− va nego igde, 3 Sokola i nijedno Pobra− timstvo. Kapetan je radio tri godine, i to sa uspehom kako veli tužitelj; pa zašto se ne postara da se u tom mestu osnuje koje ta− ko društvo? I zašto taj kapetan ne potraži i ne upozna se s nijednim glavnim pred− stavnikom našeg Sokola? On ne spomi− nje nas ni jednog“, kazao je Žakula. Državni tužilac u ovom procesu imao je problem jer je trebalo da se optuženi osude za veleizdaju, ali optužba zasnova− na na Todorovićevim papirima govorila je samo o jednoj organizaciji za špijunažu, a ne za pobunu protiv države. Todorović je, kako je naveo austrougarski vojni veštak puk. Sertić, imao jednu čisto izvidničku pograničnu službu. On je u tom pogledu bio idealno vredan i tačan, i stvorio jednu organizaciju koja je nekoliko godina radila

kao sat. Doduše, kapetan je imao veza i s Narodnom odbranom, i mislio na to da je svakako potrebna i jedna revolucionarna organizacija u BiH, da – u slučaju rata – podigne ustanak. Ali ovu drugu organiza− ciju on je tek planirao i smišljao... – za− ključio je vojni veštak. Mnogi optuženici dokazali su da nikad nisu stupili ni u kakve veze s Todoro− vićem, niti su ga ikad videli, mada ih on navodi kao svoje poverenike. Pojedini od optuženih dokazali su da nikad nisu od Todorovića primali novac mada on beleži da im ga je davao. Vojni veštak „uzima na znanje“ ove odbrane i tvrdi da Todorović nije ni mogao doći sa svakim povereni− kom u dodir, nego je mnoge poverenike beležio samo po preporuci drugih povere− nika. A što se tiče novca, on je valjda „na− računavao kao gotov novac ručkove, ko− nake i slično koje je davao tim ljudima“. Braneći verodostojnost Todorovićevih do− kumenata ali samo kao dokaza za špijun− ski rad optuženih (a ne za revolucionarni ili veleizdajnički), pukovnik Sertić je naveo da je Todorović u svakom pogledu uzoran i svestan čovek i da nije, kako tvrde op− tuženici, uveličavao stvari iz ličnog raču− na. „Da ih je uveličavao, to bi se otkrilo. On je dva puta ostavljao svoje dokumen− te drugima na čuvanje, najzad on je i smenjen s tog mesta u aprilu 1914, pa ih je opet ostavio svome nasledniku kapeta− nu Prvanoviću. Da je što bilo lažno u nji− ma ovaj bi to uhvatio. Ali umesto toga Pr− vanović predlaže ministru da potvrdi sve stare poverenike koje je Todorović bio našao. Štaviše, kapetan Todorović je bio odlikovan, i poginuo je kod Srebrenice, u oktobru 1914. kao major“, kazao je vojni veštak koji je, međutim, zaključio da je špijunaža optuženih bila od ogromne šte− te po austrougarsku vojsku u ovome ratu (Prvom svetskom, nap. aut.), što će za optužene predstavljati otežavajuću okol− nost, veću i od bilo kakvog drugog doka− za ili dokumenta iznesenog protiv njih. „Ako smo bili u Srbiji dva puta ovako tučeni pre nego što smo je ...okupirali, za to su krivi ovi ovde, jer su oni znatno otežali ceo operacioni rad“, istakao je, između ostalog pukovnik, misleći i na pro− dor srpske vojske u jugoistočnu Bosnu, „sve do pod samo Sarajevo“ 1914. godi− ne. S druge strane, branilac optuženih dr Danilo Dimović branio ih je da, sve i da su

NEZABORAVNI JUNACI

optužene u Banjalučkom procesu bili špijuni, nisu vršili špijunažu u vreme vanrednih mera (1913) i za vreme rata (1914). Ni Kosta Todorović , kako je na− veo Dimović, nije zabeležio da je u tom periodu dobio ijednu jedinu vest iz Bosne i Hercegovine. „Nije tome razlog zatvara− nje granice. Ozbiljnost vremena trgla je ljude. Da su oni bili dozreli i odlučni za svaku akciju, oni bi Todoroviću baš u tom

sitničav štreber i karijerista, ne propušta nijednu sitnicu koja može da koristi njego− voj karijeri. Svi njegovi upisi su tako udešeni. Svaki treba da pokaže koliko je učinio. Iz njegovih beležaka vidi se da je bio i zadužen. Osim karijere, njegove fi− nansijske prilike primoravale su ga da preduzima sve kako bi se održao na me− stu pograničnog oficira koji ima putne

nje nego i sa ostalim činovnicima. To je običaj svuda, to nije moglo drugačije biti ni u Srbiji. I najkorektniji državljanin mogao je tamo doći i upoznati se sa Todoro− vićem, a Todorović da odmah upiše u dnevnik: ’konferencija s tim i tim’. To se moglo, gospodo sudije, dogoditi svakom od nas, pa sad zamislite kako bi vama i nama bilo da ste za ovakvu belešku pred−

Učesnici Srpskog sokolskog učiteljskog kursa održanog u Sarajevu 1912. godine vremenu davali više izveštaja nego ikad, jer su mu u to zapeto vreme najviše i tre− bali! Ali, kako rekosmo, po samim Todoro− vićevim spisima vidi se da mu tada nisu slali ništa“, branio je Dimović optužene po− jašnjavajući da su već s početkom rata mnogi optuženi već bili u zatvorima i da o njihovom špijunskom delovanju ne može biti ni reči. Branilac Dimović se, u završnoj reči, osvrnuo i na ličnost kapetana Todorovića tražeći od suda da mu ne poklanja mnogo važnosti. U želji da pruži što bolje argu− mente za odbranu optuženih, on je kazao: „Ličnost Koste Todorovića za mene je jasna. Mlad čovek koji se visoko uspeo, a koji teži još za mnogo višim. Pedantan i

troškove, a uz to raspolaže dispozicionim fondom. On se pravi važan, on hoće da predstavlja kako sve zna šta se događa u bosanskoj vojsci, kako o tome prima iz− veštaje, a međutim najveći deo tog što on javlja i zna, napisano je u 'Bosanskom glasniku'“, istakao je branilac Dimović, i nastavio: „Većinu naših mesta kapetan Todorović piše onako kako ih je našao u nekim starim mapama našeg đeneralšta− ba, a ne kako se zovu u narodu. Eto to je znak da ih nije dobivao od naših ljudi, ne− go da ih je onako ispisivao prosto on sam. Ko god dođe u banju (Koviljaču, nap.aut.), on ga traži. Ja sam bio po velikim banja− ma, pa znam da je svuda običaj da se go− sti upoznaju ne samo sa upravnikom ba−

loženi na vešala. A većina njegovih be− leški takve je vrste da se za njih može po našim pograničnim prelaznim knjigama utvrditi da su neistinite“, rekao je branilac Dimović. Državni tužilac je terao po svome i 16 opuženih Srba iz BiH osudio na smrt vešanjem, jednog optuženog na 20 godi− na teške tamnice, četvoricu na 18, sedam na 16 godina tamnice, itd. Zahvaljujući in− tervenciji sa raznih strana, početkom 1917. godine osuđenima na smrt je kazna zamenjena višegodišnjim zatvorom. Svi osuđeni, osim onih koji su u međuvreme− nu umrli, oslobođeni su po zavreštku Pr− vog svetskog rata. Momčilo Karan

Istorija 37

BEOGRADSKI ALASI

Na dan esnafske slave sav Dorćol u crkvi na liturgiji

Alasi su naročito svečano proslavljali svoju slavu Petrovdan

S

tanovnici Beograda, pre svega oni koji su živeli uz obale Dunava i Save, vekovima su se bavili ribolovom. Posebno intenzivan razvoj ribarstva beleži se u 19. veku kada se osniva− ju i prva profesionalna ribarska udruženja i donose prvi zakoni. „Istorija“ od broja 52 donosi priču o razvoju ribarstva na obalama Dunava, alaskom životu i najpoznatijim alaskim porodicama. U ovom broju pišemo o načinima na koji su alasi obeležavali esnafsku slavu, ali i druge praznike.

Alasi su rado učestvovali u javnim događanjima, uglav− nom za vreme državnih ili verskih praznika. To su bili retki trenuci predaha i kakvog−takvog javnog, društvenog života. Nemaština im nije dozvoljavala veće kulturne uzlete, posete

38 Istorija

pozorištu su bile pravo „čudo" koje se dešavalo samo jedan− put u životu, a posle se to godinama prepričavalo. Posete varoškim bioskopima su takođe u početku bile retke, kasni− je su bivale sve češće i omiljene kao jeftina zabava. Za vreme većih verskih praznika, uz poštovanje pratećih narodnih običaja, odlazak u crkvu se smatrao društvenom obavezom. Premda privatno nisu bili naročito pobožni, u jav− nosti su voleli da učestvuju u litijama i crkvenim obredima. Mnogi su besplatno radili na podizanju crkve Svetog Alek− sandra Nevskog. Svi koji su na svom plovilu imali kućicu ili kabinu obavezno su negde na zidu imali ikonicu svetitelja − slave ili Svetog Petra i Pavla, zaštitnika ribara. Post je bio poštova ali na „ribarski" način: budući da su lovili ribu i najčešće je jeli, smatrali su da poste cele godine, pa je post po crkvenim propisima samoinicijativno „skraćivan" na od−

BEOGRADSKI ALASI

Sveti Petar i Pavle

ređen broj dana pred praznik. Pored proslavljanja domaćih slava, još dva praznika su se naročito svečano proslavljala među alasima – esnafska slava Sveti Petar i Pavle i Božić. Beogradski ribari su kao i sve njihove kolege na svetu poštovali dvojicu najvećih Hristovih apostola. Petar je uosta− lom i bio ribar, a smatralo se da je zaštitnik ribarskog zanata. Danima pre Petrovdana počinjale su pripreme. Trebalo je or− ganizovati ljude, napraviti spiskove gostiju i poslati pozivnice, sakupiti hranu i piće, pripremiti posuđe i srediti prostorije za prijem. Sve alaske supruge bile su na okupu i svaka je imala zaduženje. Angelina Bogdanović je, kao supruga predsednika

ribarske zadruge Dragoljuba Bogdanovića, imala važnu ulogu organizatora. Priprema hrane je počinjala danima unapred, a popodne pred slavu bilo je rezervisano za postavljanje kotlo− va. Kuvanje riblje čorbe se poveravalo izabranim alasima čiji su recepti smatrani najboljim. (Osnova za svaku riblju čorbu je „četvorka" – šaran, som, štuka i neka bela riba. Ako ove četiri vrste nije bilo onda se jelo zvala riblja supa, nap. aut.) Odabrani alasi su posao počinjali u ranu zoru. Degustaci− ju je, kao dobar domaćin, obavljao sam Dragoljub Bogdanović, da bi imao uvid u to šta se služi gostima. Iako se radilo o ribar− skoj slavi na kojoj je služena uglavnom kuvana i pržena riba (kečige, somovi, smuđevi i čortani−mali šarani), ipak je posta− vljano i više ražnjeva za pečenje, jer je obilje poslužene hrane uticalo na prestiž esnafa. Zato je i riblje čorbe moralo biti „da s' gosti u njoj podave". Popodne pred slavu išlo se na crkveno bdenije, makar samo da bi se upalila sveća za zdravlje i blagostanje. Mlađarija bi odmah nakon završetka obreda onako upa− rađena hitala na obalu da prisustvuje pucanju iz prangija, jer je to bila nezaobilazna najava predstojećeg praznika. Neki su verovali da prangije odgone „zle sile", bilo je onih koji su po jačini praska predviđali kakav će biti ulov iduće godine, a deci je ceo taj događaj bio zabavan. Opalila bi i koja puška, tek da se čuje. Po završetku prangijanja usledilo bi malo po− služenje u vidu rakije ili vina. Na dan slave sav Dorćol se slegao u crkvu na liturgiju. Ri− bari i njihove porodice bi se tad obukli najbolje što su mogli i tako uparađeni su hitali dosta pre početka obreda „da zauzmu mesto". Smatralo se blagoslovom za iduću godinu ako se nađe mesto u prvom redu. Crkveno slavlje se završavalo liti−

Crkva Svetog Aleksandra Nevskog na Dorćolu na čijoj su izgradnji mnogi alasi radili besplatno

Istorija 39

BEOGRADSKI ALASI jom oko crkve. Pored krsta, ri− pida, sveća i ikona, nosio se i naročiti esnafski barjak, iz− rađen od svilenog brokata sa vezenim šaranom − simbo− lom zadruge, s jedne strane, i likovima zaštitnika ribara Sv. Petra i Pavla, s druge strane. S vrha koplja je visi− la „lenta" – srpska trobojka na kojoj je bilo izvezeno: Beogradsko ribarsko udruženje, godina osniva− nja i ime pokrovitelja – Nje− govo kraljevsko visočan− stvo kraljević Ðorđe. Nošenje barjaka je pove− ravano „barjaktaru", čija je dužnost u ono doba smatrana izuzetnom čašću, te je donosila ugled u zajednici. Članska karta Ribarske zadruge (sa izložbe Dunavski alasi, foto alo.rs) Oni koji nisu bili u crkvi, zbog zauze− Savske policije (Slava naših ribara, "Politika", 13. jul 1940). tosti pripremom proslave, obavljali su poslednje poslove pre Esnaf ribara je poput drugih esnafa imao običaj da o svo− dočeka gostiju. Nakon završetka litije brojni gosti su dolazili u joj slavi daruje siromašne. To se činilo obično darovanjem hra− zadrugu gde bi ih poslužili kafom i rakijom. Kad bi prispeo ne za narodne kuhinje ili novčanog priloga domu za napušte− sveštenik, počinjalo se sa rezanjem slavskog kolača, a onda nu decu ili bolnicama, ali i davanjem poklona poklona pojedi− se sedalo za trpezu. Gosti su sedeli raspoređeni prema ugle− nim sirotim porodicama. du i položaju. Po starom običaju žene nisu sedele za istim sto− lom sa muškarcima, za njih je bila postavljena trpeza u dru− Knez Đoka pokrovitelj zadruge gom odeljenju. U godinama pred Drugi svetski rat ovaj običaj je počeo da se sve manje primenjuje. Građani koji nisu imali Pokrovitelj je bio kraljević Ðorđe Karađorđević koga su ri− dovoljno ugleda niti bili na dovoljno visokom položaju išli su na bari od milošte zvali knez Ðoka. Njegovo druženje sa ribarima plaćeni ručak u neku od dorćolskih kafana, proisteklo je iz bliskog prijatelj− najčešće „Jesenicu" ili „Borču" koja je slovila stva sa Mikom Alasom sa kojim za nezvanično „središte" Ribarske zadruge ili se družio i u Parizu. U Beogradu „Kod Ivka" na Dunavskom keju. Zakupljena je često navraćao u njegovu kafana bi tad bila sva iskićena zastavama, ri− kućicu−sojenicu na Adi i kuću na barskim mrežama i ukrasnim tepisima. Peva− imanju u Topčideru. Nakon abdi− lo se i sviralo do duboko u noć i mnoštvo lju− kacije 1909. godine počinje da di i dece se okupljalo na ulici ispred da bi dolazi na dunavsku obalu, ali ne slušali muziku. da bi lovio ribu, iako mu je dode− Proslava Petrovdana u Beogradu i Zemu− ljeno počasno zvanje „ribarski nu redovno je izveštavana u dnevnim novina− majstor", već da bi se družio sa ma, detaljno opisujući događaje i nabrajajući ljudima ili kako je sam govorio: prisutne uglednike. Tako je zabeleženo da je „Da se vidim sa običnim svetom 1930. godine slavskom ručku u kafani „Borča" i da 'one gore' ne gledam" (misli prisustvovao u svojstvu domaćina slave Mili− prvenstveno na one u gradu, na voje Aračić, tadašnji narodni poslanik, i sam dvoru). Ponekad bi ušao u nečiji vlasnik nekoliko ribnjaka. Za domaćina slave čamac, provozao se Dunavom i iduće 1931. godine prijavio se Nikola Besara− to je bilo sve, o učestvovanju u Ðorđe Karađorđević (1887 − 1972.) bić, pomoćnik upravnika Klasne lutrije i bivši ribolovu naravno nije bilo ni go− narodni poslanik (Beogradski ribari juče slavi− vora. li, "Politika" 13. jul 1931). Deceniju kasnije domaćin slave Po povratku iz Prvog svetskog rata, a pre zatočeništva u 1940. godine je bio Dušan Prokić, ribarski trgovac i direktor fir− Belju (1925/26. godine) i nakon boravka u specijalnoj psihija− me „Jugo–riba", a od uglednih gostiju su bili prisutni inž. Gajić, trijskoj bolnici u Toponici kod Niša (1926–1941), uselio se u izaslanik Ministarstva poljoprivrede i Čebular, u ime ribara iz „alasku kućicu" u neposrednoj blizini zgrade Ribarske zadru− Novog Sada. Svake godine su svog izaslanika na slavi imali i ge, odmah do magacina Dragoljuba Bogdanovića. Ovo zaku− Beogradska opština, članovi Brodarskog sindikata, Parobro− pljeno trošno zdanje imalo je tri prostorije i toalet. Po povratku darskog društva, Veslačkog društva, Beogradske kapetanije i u Beograd iz zatočeništva – lečenja 1941. godine koristio je

40 Istorija

BEOGRADSKI ALASI samo jednu sobicu, dovoljnu tek da se u njoj može prespava− ti. U preostalim sobama je stanovala jedna alaska porodica. Ukoliko nije išao kući na ručak, hranio se po dorćolskim kafa− nama jer nije voleo privatne ručkove, iako je bio uvek pozivan. Ostalo je upamćeno njegovo objašnjenje: "Kad god me neko pozove na ručak, to je uvod u traženje usluge". Zato se nije zadržavao ni na ručku prilikom proslave esnafske slave Sv. Petar i Pavle − Petrovdan 12. jula / 29. juna, iako je bio pokro− vitelj udruženja. Tad bi po nekome poslao poklon u vidu san− duka dobrog vina ili prilog u novcu „za zadružnu kasu". U kuću Dragoljuba Bogdanovića, predsednika Ribarske zadruge, ponekad je svraćao na kafu i posluženje, gotovo uvek nenajavljen, što je svaki put prouzrokovalo veliku po− metnju u domaćinstvu. U porodicama je ostalo upamćeno da je deci knez Ðorđe bio „čudo" jer je bio jedina ličnost ko− ja je mogla bez posledica da naruši Dragoljubovu svetinju „spavanje posle ručka". Ni njegova supruga Angelina, niti poslovni partneri, rodbina i prijatelji nisu smeli ovo da na− rušavaju. Tad je i deci bilo zabranjeno da se igraju u dvo− rištu, pa se igra prenosila na ulicu ispred kuće. Još je veće „čudo" bilo što su pred njim i najveći dorćolski grubijani i si− ledžije skidali kape i stajali „k'o sveće". Za to su postojala dva ozbiljna razloga. Prvi je činjenica da je Ðorđe knez, kraljev sin, koga je u skladu s njegovim društvenim rangom trebalo poslužiti što je moguće bolje. Dru− gi razlog je neprijatna činjenica da je tajna policija neprekidno i ne baš diskretno nadzirala njegovo kretanje, pa je i sam Dra− goljub jednom bio ispitivan o sadržaju međusobnog razgovo− ra. Dragoljubova kći Jelena je upamtila da su nedugo posle jedne prinčeve posete na vrata njihove kuće pozvonila dva čoveka i onako „sa vrata" tražili da razgovaraju sa „majstor Dragim". Ova familijarnost je bila znak da su Dragoljuba do− bro poznavali, iako on nije poznavao njih. Pokazali su mu ne− ki papir, verovatno legitimaciju, nakon čega su dugo razgova− rali nasamo. Dragoljub o ovom događaju nije hteo posle da govori, pravdajući se da su to „policijska posla". Nije poznato da li je o ovome razgovarao i sa samim princem. Za razliku od Mike Alasa, kraljević Ðorđe je zadržao dis− tancu s ljudima koje je sretao, objašnjavajući to lakonski: „Ne mogu da pobegnem od toga ko sam i šta sam". Međutim, tu razliku u staležu nadoknađivao je otvorenošću i neposrednošću u ophođenju. U razgovoru s ljudima je po− kazivao iskreno zanimanje za njihove tegobe i potrebe, pamtio ih i ponekad pomagao. Takođe je dobro pamtio ime− na ljudi. Njegova darežljivost je bila dobro poznata Dorćol− cima, naročito alasima, jer je bio pokrovitelj Ribarske za− druge, a osnovao je i „Fond za pomoć siromašnim članovi− ma Beogradskog ribarskog udruženja" za koji je izdvajao jedan deo svoje prinčevske apanaže, a kasnije penzije. Brojne izjave, sačuvane u sećanju porodice i starih alasa, najbolje govore o tome da je barem među ovim svojim „ne− suđenim podanicima" bio omiljen.

Obeležavanje ostalih praznika I drugi veliki hrišćanski praznici su proslavljani svečano, u onolikoj meri koliko su materijalne mogućnosti dozvoljavale. Božićno slavlje je nagoveštavao niz praznika koji su mu pret− hodili. Detinci, Materice i Oci su bili slavljeni u okviru porodi− ce, ali su se kućne dogodovštine sa „vezivanjima" pre− pričavale po kafanama i na ženskim sedeljkama.

Princ Ðorđe Karađorđević je između dva svetska rata voleo da se druži sa alasima (snimak iz 1909. godine ) Na Detince roditelji „vezuju" svoju decu parčetom kana− pa, a potom se deca „dreše" poklonima. Vriska mlađe dece u bežanju pred roditeljima je obaveštavala kad se i kod koga počinjalo. Naravno, obično bi otac dao neku paru da se maj− ci kupi poklon. Poneko dete bi uštedelo nešto od kusura iz prodavnica, pa bi kupilo simboličan poklon. Važno je bilo po− kazati pažnju. Deca bez roditelja koja su se sama starala o sebi, a ta− kvih nije bilo malo na Dorćolu, uvek su „slučajno" prolazila pored kuća onih supružnika koji nisu imali dece. Često su oni baš te nedelje izlazili „poslom" na ulicu, praveći se da ne ha− ju za decu oko njih. Iznenada bi im se u rukama našli koma− di kanapa i počela bi trka po ulici, uz neviđenu ciku i vrisku. Najčešće bi najmlađi koji ne mogu još dovoljno brzo da po− begnu bili prvi uhvaćeni i „vezani". Pošto nisu imali čime da se „otkupe", poklone su dobijali ako svečano izjave da su bi− li dobri cele godine. Materice su bile već ozbiljniji praznik. Tad deca vezuju svoju majku, ali znaju da zaređaju i po rodbini i komšiluku, i

Istorija 41

BEOGRADSKI ALASI vezuju sve na koje naiđu. U kući Bogda− novića ni kućna pomoćnica, Slovakinja Julka, nije bila pošteđena. Izabrana de− ca iz doma ali i poneko drugo siroto de− te bili bi odvedeni u dvor da „vezuju kra− ljicu" i prime poklone. Njeno veličanstvo kraljica Marija Karađorđević je bila veo− ma aktivna u proslavi ovog praznika. Sledeći njen primer i najuglednije beo− gradske dame su bile žustre članice do− brotvornih društava, najviše „Kola srp− skih sestara", kojima je glavni praznik bio Materice jer su tada delile poklone siromašnoj deci. Na Očeve su se „drešili" očevi, ali bez javnog „vezivanja", to je bilo samo u krugu porodice. I opet su se delili poklo− ni i pomoć sirotinji. Bogati ljudi su toga dana davali izdašne javne poklone, jer je i to bio način iskazivanja prestiža u društvu. Kupili bi novu i lepu odeću za nekoliko desetina mališana, podelili to deci i obavezno se fotografisali. Te su slike objavljivane po novinama, „kao pri− mer za ugled drugima". Ljudi koji su pronosili badnjake i sla− mu najavljivali su dolazak Božića. Pone− ko je nosio u papir umotan poklon, ali pošto je većina Dorćolaca spadala u one skromnih primanja pokloni su najčešće uključivali bombone i južno voće. Radnja Jermana Grigorijana u Uli− ci cara Dušana je u to vreme imala naj− više posla. Tada su i kafane bile očišćene i ukrašene, badnjaci i slama bi se rasporedili, a na ponekoj bi se pojavi− la istaknuta narodna zastava. Alasi su na Badnji dan vodili porodice da posma− traju svečanu povorku konjičkih gardista koji donose badnjak u kraljev dvor i sa ostalim građanima bacali žito na konja− nike i slamu konjima pod kopita. Potom su žurili kući na obed. Jeli su ono što su mogli priuštiti, a ribari su uvek imali dovoljno ribe. Mnogi nisu imali para za božićnu pečenicu, pa su jeli ono što ostane od večere na Badnje veče. Koliko su pokloni za Materice i Oce bili simbolični toliko je poklon za Božić morao da bude skuplji. Naravno da siromaštvo nije najvećem broju roditelja dozvolja− valo da kupuje skupe predmete, ali su gledali da oni budu nešto što će deca naročito voleti. O tim poklonima se posle pričalo još mesecima po čaršiji. U kući Bogdanovića i Ambrozića pored badnjaka je oba− vezno stajao i drveni poslužavnik sa Vertepom (pravoslavni teološki izraz koji se odnosi na pećinu u kojoj je Isus Hristos rođen u Vitlejemu u Palestini), a između grančica zelenila i slame bile su raspoređene gipsane figurice Hrista u kolevci, njegovih roditelja Josifa i Marije, tri kralja koji donose darove, pastira i njihovih životinja. Ovaj izrazito katolički običaj je do− nela u kuću Angelina, čija je majka Katica nakon udaje prešla iz rimokatoličke veroispovesti u pravoslavlje. U višekonfesionalnoj sredini bilo je neophodno poštovati i

(foto domacirecepti.net)

Osnova za svaku riblju čorbu je „četvorka“ – šaran, som, štuka i neka bela riba

42 Istorija

verske običaje i praznike drugih vera. Praznične posete komšijama Jevrejima nisu bile nikakva retkost i mnoga hrišćanska deca su se radovala posetama, jer su uključivale služenje izvrsnim i egzotičnim sefardskim slatkišima. Posete Muslimanima za njihove praznike, npr. Bajram nisu bile nika− kvo čudo, mada ih nije mnogo bilo.

Sujeverja vezana za ulov Kao i svi koji zavise od neukrotivih sila prirode, i alasi su imali čitav niz sujeverja. Vračanja, praznoverice i snovi sa predskazanjima, premda ne kod svih, bili su deo svakodne− vice. Da bi se osigurao ulov i kakva−takva egzistencija, pri− begavalo se više ili manje „oprobanim i sigurnim" sredstvi− ma. Na primer, uhvaćenog slepog miša bi vezivali za mrežu kako bi riba upadala u nju „k'o slepa"; pre lova se u mrežu stavljala mačka da bi mreža lovila „k'o mačka". Na strukove se vezivao komad drvenog mosta „da riba ide u njega k’o narod preko mosta"; isto je važilo i za cepljiku kafanskih i

BEOGRADSKI ALASI Muški ekvivalenti rusalki su „vodenjaci", vilinska bića ko− školskih vrata; pepeo bačen u mrežu dovešće brojnu ribu ja žive u rekama, barama i jezerima. Opisivali su ih kao ni− „koliko sitna pepela" i slično. ska, crna, bradata i kosata bića. Po prirodi su bili veoma Neki su u vodu bacali naforu ili čak i pričešće (koje bi opaki stvorovi i rado su davili ljude, vezujući ih lancima za sačuvali u ustima) kako bi bili „batlije", tj. srećnici u lovu. dno. Sasvim retko dešavalo se da pomognu ljudima, ali su Nažalost, ostalo je upamćeno da su takvi i stradali na reci za takve usluge tražili mnogo zauzvrat. Ribare su gledali da usled kakve nesreće, tj. „kazne". Većina alasa je znala baja− omađijaju i trajno ih drže u vlasti kako bi im žrtvovali ribu, lice koliko i molitve, pa ako sveci ne pomognu onda se pribe− životinje ili duvan. Čen belog luka ili zrno tamjana u džepu gavalo umoljavanju ili zaklinjanju nečistim silama. Predskaza− su bila sigurna sredstva za njihov odgon. nja u snovima su shvatana ozbiljno. Ko sanja da hvata drva i Razna ribolika bića − demoni nastanjivala su rečne ru− cepanice, imaće sutra bogat ulov; sanjati ribu koja pliva znači kavce i ritove. Sredstva za otklanjanje njihovih štetnih dej− da budućnost donosi brige i nedaće; ko sanja volove, uhva− stava su uključivala praporac na pramcu čamca, belu krpu tiće uskoro velikog soma, a ko sanja svinje, neće ništa uloviti vezanu na pramcu ili povremeno pljuskanje veslom po vodi. sedam dana. Iako bezazleni u svom delovanju na ljude, ipak su plašili ri− Dunavski alasi su čvrsto verovali u postojanje vodenih vi− bu i rasterivali ulov, a granjem i naplavinama bi zakrčili lov− la i poduži niz natprirodnih bića krivih ili zaslužnih za na područja i rukavce Dunava na neprirodan način. (ne)uspeh u ribolovu. Svako je imao barem jedan „susret" sa Rezne kanale je nastanjivao i „bukavac" (ribarski de− nekim od njih, a neki su pretrpeli štete, pa čak i stradali. Naj− poznatiji mitski stanovnik Dunava je bio „Dunavski zmaj" koga su se Prema brojnim pričama ribari su se susretali sa vodenim vilama − rusalka iskreno plašili. Porodična priča go− vori o dolasku zmaja na vrata kuće jedne noći dok su muškarci bili u lo− vu i kako se Dragoljubova supruga Angelina „rukovala" preko krpe s njim. Ponudila mu je da se posluži usoljenom ribom iz ostava kako bi kad ožedni otišao u reku da se na− pije. Na dotičnoj krpi je navodno ostao progoreni trag šape i kandži i ona je deci pokazivana naročito kad nisu hteli da idu na spavanje. Ðorđe Ambrozić se živo sećao događaja kada je baka Angelina njega i starijeg brata Milana skloni− la u kuću, ispod trpezarijskog stola, da bi bili bezbedni dok je ona razgo− varala s Dunavskim zmajem. Do− gađaj se odigrao jedne večeri, naj− verovatnije krajem 1941. ili 1942. godine. Kada su deca odrasla, pro− gorenoj krpi, koja je baki služila kao materijalni dokaz o postojanju zma− ja, gubi se svaki trag. Pored ove priče ostale su upamćene i druge, mnogo ozbiljnije, iako nikada nije zabeleženo da je zmaj nekom lično naudio. Svakako je sama njegova pojava ulivala strah. Iznenadne poplave, kad im vreme nije, objašnja− vane su zmajevim „kupanjem", a verovalo se da on ognjenim dahom topi oblake i izaziva kišu. Sačuvane su takođe i brojne priče o susretu s vodenim vilama „rusalkama", lepoticama sa dugom kosom koja im je skrivala nagost. Prema predanju nastale su od devojaka ko− je su se utopile. Imale su divan glas kojima omađijaju ljude i tako ih stave pod svoju vlast, a ako se čovek odupre onda ogluvi. One su ribare na određenim mestima Dunava po− vlačile na dno, cepale mreže ili zaustavljale čamce. Njihovo zaustavljanje čamaca je značilo da ribar vesla satima, pone− kad čitavu noć, a sve vreme stoji u istom mestu i iznemog− ne. Koliko je verovanje u vile bilo rasprostranjeno najbolje govori podatak da je deo dunavske obale između električne centrale i Pančevačkog mosta nazvan „Viline vode" jer se verovalo da tamo žive.

mon) koji je larmom rasterivao ribe, a u mreže uterivao žabe i zmije. Neoprezne kupače je povlačio na dno, ali ih nije da− vio. Plašio se zvižduka i crvene boje. U vreme mrešćenja riba, jata koja su tražila pogodna me− sta za razmnožavanje zvana su „svatovi", a njih je predvodio „riblji car". Ovo vodeno, riboliko biće je bilo opasno uloviti jer je prouzrokovalo sigurnu smrt. To je bio jedan od razloga za obustavljanje lova tokom mresta. Iako su sva ova bića shvatana i doživljavana delimično kao folklor, kao bauci za plašenje dece, ipak su delom pri− hvatana kao stvarnost. Ribari su govorili: „Ko se nije uplašio u čamcu nasred Dunava, u magli gustoj da se može nožem seći, taj se nikada nije uplašio". Pored svih mera predo− strožnosti i sredstava za rasterivanje „nečistih sila", pouzda− no se zna da su postojali dani kad nikome nije „padalo na pamet ni prst da umoči u vodu" jer su tad sile bile jake. Skla− njanjem sa njihovog puta izbegavala se moguća šteta. Riba− ri su te dane naravno provodili u kafanama. Dr Dušica Bojić

Istorija 43

ZADUŽBINARI

OSTVARILA SNOVE o manastiru na Senjaku Persida Milenković, druga žena beogradskog rentijera Rista Milenkovića, bila je velika ktitorka i zadužbinarka. Zaslužna je za podizanje Manastira Vavedenja, Crkve Svete trojice u Kumodražu, zgrade osnovne škole u Ulici kraljice Natalije u kojoj je danas Matematička gimnazija...

P

Ktitorka Persida Milenković, fotografija iz 30−ih godina 20. veka (vavedenjebeograd.net)

44 Istorija

ersida Milenković je rođena u Šapcu 1857. godi− ne u činovničkoj porodici od oca Nikodija i majke Jelke Ćirić. Porodica se posle nekoliko godina od njenog rođenja preselila u Beograd, a otac joj je službovao u ministarstvu građevina. Koliko se zna u prvom braku imala je sina Vojislava koji je mlad umro, da bi se 1883. udala za beogradskog trgovca, rentijera i dobro− tvora Ristu Milenkovića, sa kojim nije imala dece. Posle smrti muža, Persida je nasledila polovinu imetka i nastavila da bude veliki priložnik srpske prosvete i kulture, ali i ktitor. Zaslužna je za podizanje Manastira Vavedenja Presvete Bogorodice, koji se nalazi na Senjaku i izgrađen je 1935/36. godine, pored tadašnje gimnazije Kralja Aleksandra na ze− mljištu koje je u tu svrhu ustupila beogradska opština. Preda− nje nam svedoči da odabir lokacije za podizanje manastira na tom mestu nije bio slučajan. Naime, ktitorka manastira Persida Milenković, tri puta je usnula isti san, po kome treba da podig− ne crkvu upravo na mestu gde se Senjak „spušta“ u Topčider− ski park. Desilo se i da su prilikom kopanja temelja za novu cr− kvu otkriveni ostaci starog hrama − deo svetog prestola od ka− mena u kome je pronađena i sveštenička odežda. Nažalost, nije utvrđeno o kakvom je hramu reč. Persida Milenković je sa svojim mužem Ristom podigla i Cr− kvu Svete trojice u Kumodražu, izgradila osnovnu školu Kralj Milutin u Ulici kraljice Natalije (danas Matematička gimnazija) u kojoj je jedno vreme bio smešten internat i vežbaonica ženske učiteljske škole. Njena je bila i zgrada u Zmaj Jovinoj ulici broj 5 u centru Beograda, podignuta 1928. godine prema projektu arhitekte Gligorija Vukčevića. Darovala je i zemljište za izgrad− nju sirotišta (Dom za sirotinju u Tabanovačkoj ulici), kao i dve kuće i vilu, takođe za zbrinjavanje sirotinje i školovanje dece. U Manastiru Vavedenje je tokom Drugog svetskog rata boravilo pedesetoro izbegle dece o kojima se sestrinstvo staralo. Na uglu Knez Mihailove 8 i Obilićevog venca nalazila se kuća Perside Milenković koja je, međutim, razrušena 1941. godine. Ta kuća, ustvari zgrada, podignuta je oko 1880. godine i nekoliko decenija je bila jedna od najlepših u Beogradu što se može vide− ti na par starih razglednica gde se ova kuća vidi u prvom planu i u svom punom sjaju, kao „monumentalna gradska palata sa većim brojem reprezentativnih stanova“. Na jednom zidu imala je veliku reklamu: Sphinx benzin vakuum ojl kompani LD. Svoj te− stament Persida Milenković je sastavila 10. maja 1937. godi− ne. U njemu je, između ostalog, navela da Trgovačkoj akade−

ZADUŽBINARI Vavedenje Presvete Bogorodice

Kuća Perside Milenković, srušena 1941. godine

Manastir Vavedenje u Beogradu, u Ulici Vasilija Gaćeše 8, zadužbina Perse Milenković miji ostavlja kuću u Dobračinoj ulici, kuću u Zmaj Jovinoj Beogradskom univerzitetu, dok je vinograd sa vilom u Rumunskoj ulici poklonila Crve− nom krstu. Preminula je 8. februara 1943. u Beogradu i sahranjena u Ma− nastiru Vavedenje u kripti koja se nalazi u jugozapadnom delu naosa. Na njenoj sahrani govorili su mitropolit skopski Josif, ministar prosvete Veli− bor Jonić i predsednik tadašnje srpske vlade general Milan Nedić. Zahva− ljujući velikom doprinosu i dobrotvornom radu Perside Milenković, jedna ulica na Senjaku ponela je njeno ime. Slavica Danilović

Manastir Vavedenja Presvete Bogorodice prirodno okruženje potpuno odvaja od gradske gužve. Oivičen n šumom sa zapadne i severne strane, svojom arhitekturom, monunentalnom crkvom i konakom oplemeljj uje ceo prostor između Topčiderskog brda i Senjaka. Temelji crkve su osvećeni 10. avgusta 1935. godine, a sama crkva 25. oktobra naredne. Oba puta je služio Njegova svetost patrijarh srpski Varnava (Rosić). Arhitektonsko rešenje manastirskog hrama izradio je naš poznati arhitekta Petar Popović. Osnova crkve rešena je kao upisan krst razvijenog tipa, tako da se centralna masivna kupola, p reko pandantifa oslanja na stubove. Veliki raspon kupole čini centralni deo naosa otvorenim i preg g lednim. Na uglovima upisanog krsta postavljene su male kupole u svemu umanjene i svedene po uzoru na c entralnu kupolu. Skladnost horizontalnih i vertikalnih proporcija unutrašnjosti hrama ogleda se u do o broj preglednosti, osvetljenosti i akustici. Manastirski konak, odmah uz crkvu, projektovao je takk ođe Petar Popović. Ikone na oltarskoj pregradi su rad ikonopisačke radionice Manastira Rakovice u Beogradu, a slikao ih je čuveni slikar Naum Andrić. Manastirska riznica čuva ikone i mošti iz r aznih pravoslavnih svetinja i različitih vremenskih perioda. U manastirskoj porti su sahranjene uvažž ene vavedenjske igumanije Melanija, Angelina, Varvara i Agnija, koje su svaka na svoj način osta a vile lični pečat razvoju i ustrojstvu ovog beogradskog manastira. U porti su sahranjeni još i mitrr opolit zagrebački Dositej (1877-1945), mitropolit skopski Josif (1878-1957), mitropolit budimskii Arsenije (1883-1963), mitropolit Damaskin (1892-1969) i vladika budimski Danilo (1927-2002).

Istorija 45

VELIKI RAT I POEZIJA Austrougarski zločini nad Srbima u Prvom svetskom ratu zabeleženi su i u epskom desetercu

Borbe i stradanja u Mačvi i

O

Na desetine i desetine epskih pesa− nu srž našeg mentaliteta, našeg „bitija“, slobodilački ratovi srpskog ma iz pera anonimnih i afirmisanih pe− da nas je u dobroj meri, uz veru pravo− naroda od 1912. do 1918. snika, od komordžije do visokih oficira, slavnu, i konstituisala. Na stotu godišnji− godine još jednom su po− od polupismenih ili samoučki opismenje− cu podviga Gavrila Principa, drugog Obi− tvrdili tačnost konstatacije nih običnih redova do pozna− velikog Vuka Na desetine i desetine epskih pesama iz tih imena, punilo je stranice Karadžića, izrečene još na listova i časopisa, štampano samom početku njegovog sa− pera anonimnih i afirmisanih pesnika kupljačkog rada, da su naše punilo je stranice listova i časopisa, štampano u tanušnim ili obimnim zbir− kama, pevano uz gusle, čita− narodne pesme, kako on u tanušnim ili obimnim zbirkama, pevano uz no u rovovima, u predasima kaže, „soderžavale, i da i sa− gusle, čitano u rovovima, u predasima ratnih ratnih okršaja, na zastanci− da u narodu soderžavaju, ne− okršaja, pod krfskim maslinama ili pod ma ostataka izgnaničke voj− gdašnje bitije serpsko i ime“. ske, pod krfskim maslinama Ovi ratovi vođeni za obnovu šatorima na Solunskom frontu. Ritam ili pod šatorima na Solun− nekadašnjeg srpskog carstva deseterca ponovo je odjeknuo u duši i srcu skom frontu. Ritam deseter− i osvetu Kosova (1912), protiv srpskog naroda, najsnažnije nakon Filipa ca ponovo je odjeknuo u duši verolomnih i podmuklih Buga− Višnjića i Karađorđevog vojevanja i srcu srpskog naroda, naj− ra (1913) i protiv germansko− snažnije nakon Filipa ugarskog osvajača (1914− Višnjića i Karađorđevog vojevanja. Iako lića, nemamo pravo na patetiku, niti bilo 1918), potvrdili su konstataciju koju je to nije bila, u umetničkom pogledu, poe− ko ima moralno pravo da ove suštastve− evropska nauka izrekla u 19. veku da su zija ravna klasičnim dometima Višnjića, ne istine proglasi za patetiku jer je druga „Srbi pesnici slovenskog sveta“. I doista, Podrugovića, Starca Milije, Starca decenija minulog veka značila novi uzlet kako je pevao Jovan Jovanović Zmaj, pe− Raška i drugih korifeja, taj ogromni talas našeg epskog pesništva, proplamsaj ep− sma nas je održala, ali mogli bismo bez epskog pevanja u narodnom duhu za− skog žara koji je tinjao u dubinama našeg dvoumljenja da dodamo da nas je pe− pljusnuo je sve krajeve srpske zemlje i arhetipa i buknuo poput ogromnog oslo− sma, narodna i umetnička, ne samo nadahnuo na junački otpor novom i naj− bodilačkog plamena. održala i podržala, već i iskazala duhov−

46 Istorija

VELIKI RAT I POEZIJA Izlazak srpske vojske na položaje u čuvenoj bici na Ceru

Podrinju u ritmu deseterca krvoločnijem napadaču koji je s ne− viđenom okrutnošću i mržnjom posegao na sâm biološki opstanak našeg naro− da. Taj novi „narodski deseterac“ ne sa− mo što je opisao sve bojeve tokom šestogodišnjeg vojevanja, podvige voj− nih jedinica i pojedinaca, stradanja civ− lnog stanovništva, već je bio svojevrsno narodno viđenje istorije prelomljeno kroz tradicionalne formule epskog peva− nja popunjavajući ih novim sadržajima. U ovim pesmama neretko se koriste sta− re epske formule, pišu se i šalju „sitne knjige“, pojavljuju „posestrime vile“ sa Cera, Zlatibora, Avale i Šare planine i ja− vljaju o ratnim zbivanjima na svojim područjima, grakću „vrani gavranovi“ čak na „dvorima bečkoga Ćesara“, neke od pesama počinju slovenskom antite− zom, itd. U isto vreme, kako svedoči književna istorija, u ovoj i narednoj de− ceniji naši najpoznatiji pjesnici, Milan Rakić, Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Milu− tin Bojić, Vladislav Petković Dis, Stani− slav Vinaver, Sima Pandurović i drugi, ispevali su svoje najbolje rodoljubive pe−

sme koje i danas čine sâmo jezgro an− tologije našeg rodoljubivog pesništva. U ovom tekstu (koji se zasniva na saopštenju koje je autor podneo na naučnom skupu o Prvom svetskom ratu u Požarevcu 28. juna 2014. godine, nap. priređ.) nemamo pretenziju da ma− kar i u najkraćim crtama obuhvatimo u celini narodsko epsko i umetničko peva− nje o srpskom vojevanju za slobodu pro− tiv germanskih i bugarskih agresora od 1914. do 1918. godine. Naš zadatak je znatno skromniji − da se osvrnemo na ratna zbivanja na tlu Mačve i Podrinja, Rađevine i Jadra u naznačenom perio− du onako kako su ona dočarana u ogle− dalu narodnog i umetničkog pesnika. Koliko nam je poznato takvo sagledava− nje do sada nije, ikoliko celovito, bilo predmet naše književne istorije. Mačva i Podrinje zbog svog izuzet− nog geostrateškog položaja predstavljaju područje koje je u nešto više od dva ve− ka bilo poprište žestokih okršaja srpskih branilaca i turskih, kasnije germanskih osvajača. Uklešteni između Save i Drine,

odnosno Srema i Bosne, Mačva i Podri− nje su od prvih dana Karađorđevog ustanka bili na glavnom pravcu turskih nasrtaja na oslobođenu teritoriju. Turci su preko Mačve i Šapca, desnom oba− lom Save nadirali ka Beogradu, preko Ja− dra i Rađevine ka Valjevu i dalje prema Šumadiji. Otuda i najžešći bojevi: na Mišaru 1806. godine, verovatno najbli− stavija srpska pobeda u istoriji, na Lozni− ci i Lešnici, i, najzad, na Ravnju i Zasavi− ci odsudna bitka pred propast ustanka 1813. godine. A sve se to bezmalo pono− vilo 1815. godine kada se u mačvan− skom selu Dublju odigrala odlučujuća bit− ka koja je označila pobedonosni za− vršetak Drugog srpskog ustanka. Čitav vek docnije tim osvajačkim pravcima, kao glavnim pravcima napada na Srbiju, krenuće austro−ugarska soldateska mno− go perfidnija i okrutnija od svojih otoman− skih prethodnika. U srpsku ratnu istoriju krupnim slovima upisuju se nove bitke i pobede: Cer, Gučevo, Mačkov Kamen, ali se upisuju i krvavi zločini nad civilnim stanovništvom te soldateske, „kulturne

Istorija 47

VELIKI RAT I POEZIJA hrišćanske monarhije“, do tada nezabe− leženi u istoriji ratovanja. Takav zavoje− vački pohod nagovešten je već 1908. go− dine u vreme takozvane „aneksione kri− ze“ kada je Austro−Ugarska anektirala is− konske srpske zemlje – Bosnu i Hercego− vinu. Tih dana, kada je srpski narod bio spreman da se bori protiv takve neprav− de, najizrazitiji glasnogovornik takvih slo− bodarskih raspoloženja bio je nekadašnji đak šabačke gimnazije, narodni guslar i pesnik Petar Perunović Perun.

Od grada do grada s guslama

O, Sobjeski, što ogr’ješi dušu, Što sačuva krvnicu prokletu, Austriju, podlu carevinu? Što ne pušti Osmanlije Turke, Poslije Srba najbolje junake Da pokolju švapske kukavice I da zatru ime Habsburgovo? Već ostavi kobilčinu staru Da po srpskim livadama pase!

Na protest grofa Forgača, Peruno− vić je bio kažnjen sa mesec dana za− tvora, ali je umesto izdržavanja kazne

proteran u Negotin, zapravo nagrađen, nastavljajući svoju guslarsku turneju po čitavoj Srbiji. On će kasnije pevati kao dobrovoljac Ibarske vojske u sastavu III armije u Prvom i Drugom balkanskom ratu; kao nekada Filip Višnjić u opkolje− noj Loznici, pevaće dan i noć u rovovi− ma na Gučevu 1914. godine gde će mu neprijateljska granata odbiti glavu od gusala i zadati teške rane, ali neće umuknuti ni kao ranjenik u bolnicama, pa čak ni pri povlačenju preko Albanije 1915. godine. I sâm sastavljajući pe− sme, kojima je pridavao otvoreni poli−

Rođen 1880. godine u vrletnim Pješivcima, nedaleko od Manastira Ostroga, Perunović je još kao mladić prešao u Srbiju ponevši iz zavičaja žeđ za znanjem, ljubav prema srpskim sveti− njama, nepatvoreno rodoljublje i nesva− kidašnji guslarski talenat. Školovao se u šabačkoj gimnaziji, gde je drugovao sa Stanislavom Vinaverom, pohađao Mo− kranjčevu muzičku školu u Beogradu, nastavio školovanje u tamošnjoj učitelj− skoj školi, ali će se učiteljske diplome domoći tek koju deceniju kasnije. S gu− slama koje je dobio na dar u Valjevu od jednog potomka čuvenih Nenadovića, Perun će krenuti od grada do grada po celoj Srbiji, pevaće u školama, kasarna− ma, kafanama, saborima; sa spomenika knezu Mihailu 1908. godine pozivaće dobrovoljce u rat protiv „mrtve Austrije“ koja je porobila srpsku Bosnu i Hercego− vinu. On je pred desetinama hiljada oku− pljenog naroda otpevao svoju improvi− zaciju pesme Ao, Bosno, sirotice kleta:

Čekaj malo, mrtva Austrijo, Dok se moja spremi Srbadija, Dok pripašu sablje palošine A polete kao orlušine, Na jad će ti jedno jutro doći, Svi će Srbi u goste ti poći, A crnim te darivati darom: Dva kamena na oba ramena, A trećijem da s’ u prsa tučeš!

Nešto kasnije iste godine na velikom koncertu u Narodnom pozorištu u Beo− gradu Perunović će izazvati i diplomat− ski skandal. Na koncertu su bili prisutni srpski kralj Petar Prvi i austrijski posla− nik, grof Forgač. Perunović je otpevao još jednu svoju guslarsku improvizaciju povodom aneksije Bosne i Hercegovine:

48 Istorija

Pored „Srbijanskog venca“ Milosav Jelić je napisao i knjigu „Albanija“

VELIKI RAT I POEZIJA tički smisao, otisnuo se 1916. godine put Amerike, obišao brojna mesta gde su živeli njegovi sunarodnici, pri− ređivao guslarske večeri, i jedan je od najzaslužnijih što je preko deset hilja− da srpskih dobrovoljaca, vođenih, po Vinaverovim rečima, „drhtavim trošn− im zvucima njegovih prastarih struna od konjske dlake“, došlo da se pridruži solunskim oslobodiocima.

Stihovi koje narod želi da čuje Epskog deseterca latiće se i Šapčanin Mladen St. Ðuričić, pesnik, pripovedač, romanopisac, ratni dopi− snik i solunski borac, i sa svoje 23 pe− sme ispevane u narodskom duhu sa nekoliko hiljada stihova, pokazati naj− više istrajnosti na ovom polju. U je− smama „Ćesar objavljuje rat Srbiji“ (496 stihova), „Osvojenje Srema“ (253 stiha) i „Propast Ćesarove vojske na Ceru i Jadru“ (347 stihova) Ðuričić će dati ustihovanu hro− nologiju ratnih zbivanja na području Mačve i Podrinja tokom 1914. godine. Bes− prekornim narodnim jezi− kom, podražavajući kla− sične uzore našeg ep− skog pevanja, Ðuričić iz− laže hronologiju ratnih dešavanja na ovom području, prikazuje za− vojevačke namere osva− jača, stamenu rešenost na otpor i odbranu slo− bode srpskih brani− laca, zločine razu− larene german− ske soldate− ske i njen straho− vit po− raz.

Pesnik i prevodilac Vladimir Stanimirović (1881−1956), crtež Pjera Križanića, 1922.

Osioni bečki Ćesar zahteva od srp− skog kralja da ispuni uslove ultimatu− ma koji su formulisani tako da ih nijed− na slobodna država ne može prihvati− ti. Srpski kralj se, kao nekad car Lazar pred Muratovim ultimatumom, nalazi u dilemi: A moj Bože, što ću i kako ću?! Srpski obraz ne može podneti Da u srpsku kuću tuđin sudi! A kako ću s njime vojevati, Ćesar ima vojsku silovitu, Ćesar nije davno ratovao, Vojska mu je orna i odmorna A moja je trudna i umorna! Junacima s grada Kumanova, Sa Bitolja i sa Bregalnice, Još zarasle grdne rane nisu... Odgovarajući na optužbe da je srp− ska vlada kriva za ubistvo Franje Ferdi− nanda, srpski kralj duhovito odgovara da to nije tačno i da su se srp− ska deca „poi−

grala bombi na Miljacki“, ali da on nije poginuo od bombi: Već ga ubi đače gimnazijsko, Iz lepe zemlje Hercegove Jer mu beše ropstvo dojadilo, Pa je stoga ubilo krvnika I svoj zemlji cara dušmanina. Ovi i prethodno citirani stihovi, koje pesnik pripisuje svome kralju, upravo su reči koje njegov narod želi da čuje od svoga kralja, koje čuvaju dignitet ze− mlje i naroda a žigošu zavojevačku po− litiku, drski diktat sile osione carevine. Opisujući bitku na Ceru i poraz Austro− Ugara, dočaravajući dramatizam bes− poštednog okršaja, Ðuričić to čini u sti− lu majstora velikog umeća, umetnički najuverljivije u odnosu na svu svoju pe− sničku sabraću: Kada riknu hiljadu topova, I pušaka pola miliona, Zavrištaše Mačva i Pocerje, Prolomi se nebo u visine Zadrma se zemlja pod nogama! Udariše vode iz korita Potopiše brda i dolove, U visine vazduh upali se Pa se preli k’o more ognjeno, Od Sokola i grada Zvornika Preko Cera do Šapca i Save! Noć pobeže a dan rasvetli se I u oganj nebo utopi se .............................................. Sedam dana, sedam noći tavni’, Ne znaju se noći niti dani, Ne znaju se sati ni minuti! U žestokom moru ognjenome, Oganj sprži drvlje i kamenje A topovi zemlju razbukaše! .............................................. Ćesarovi ubojni junaci, Što bi živo, Boga zaboravi! Kapu baci da bi lakše bilo Brzoj nozi glavu iznijeti...

Pesnik samouk Svetozar Jeremić, borac Sedamnaestog puka srpske voj− ske, u pesmi „Boj na Šapcu i Mišaru“ opevao je ratni pohod svoga puka prili− kom oslobađanja Šapca i Mišara nakon Cerske bitke. Srpski oslobodioci su na− ročito ogorčeni zbog nečuvenih zver− stava koja su počinili bojovnici bečkog Ćesara, što im daje dodatnu snagu pri− likom proterivanja zločinačke horde sa srpske zemlje:

Istorija 49

VELIKI RAT I POEZIJA Po Šapcu su zulum počinili; Sitnu decu s konj’ma izgaziše, Srpske majke u crno zaviše, Po selima srpske kuće pale, Stoji jauk srpske dece male, Mala deca, što bežat’ ne mogu, Dušu svoju predadoše Bogu, Madžari ih vešaju i kolju, Time svoju ispunjuju volju, Misle da su srpska deca kriva Što im nema naslednika živa Još su veći zulum počinili, Srpske ćeri na silu ljubili, Hvata Mađar te srpske devojke, Pa sa nožem preseca im dojke...

Tanani liričar, Šapčanin Vladimir Stanimirović, opisuje atmosferu iščeki− vanja neprijateljskog napada preko Dri− ne i Save u Mačvu, u kojoj truli po− košeno žito jer su kosci i žeteoci „na Dri− ni, na straži“. Mačvanska devojka kaže:

Al’, ja ne dam suza da mi kane. Ti Gospode, ptice svoje hraniš. Hoće dušman u selo da bane, Pa sad, brate, svoju kuću braniš. Trpećemo, k’o žene junaka, Ma nemali hleba ni od raži. Znamo da nas čuva ruka jaka, Sad moj dragi na Drini, na straži...

Svest naroda o opstanku Nakon oslobodilačkih ratova iz Mladen St. Ðuričić (1889−1987), pesnik i 1912. i 1913. godine valjalo je krenuti u pripovedač, ali i kapetan rečne plovidbe novi rat, protiv novog, okrutnijeg nepri− jatelja koji je doveo u pitanje sâmi op− srpskog domaćina spremnog na žrtvu. stanak otadžbine „... Tako su srpski U prvom redu ovi pesnici dočaravaju seljaci, još čestito neodmoreni, mnogi ono u docnijim vremenima neponovljivo tek demobilisani, morali u jeku žetve moralno jedinstvo svih slojeva srpskog ostaviti svoja žitna polja i nesabranu naroda svesnog da je doveden u pitanje hranu i s puškom u ruci pobeći na gra− sam njegov opsta− nicu da brane svoju slobodu“ (Aleksan− nak. dar Aca Pavlović: 1914. Ljudi i do− gađaji, ideje i ideali, Beograd, 2002, str. 75). Pesnici Vladimir Stanimirović, Milutin Jovanović, Stanislav Vinaver, Milosav Jelić, i sâmi svedoci i učesnici za sve vreme ratovanja, ispevali su cele ciklu− se pesama o ratnim okršajima na Šapcu, Mačvi, Ceru, Gučevu, Mačkovom Kamenu. Dali su na desetine portreta istinskih na− rodnih junaka, opisali njihove podvige i junačke pogibije, Pesma nas je ali, u prvom redu, dočarali održala − pevao je atmosferu koja je vladala Jova Jovanović u narodu pred početak Zmaj rata, pripremu za jedno− dušni otpor bez straha i uzmaka. Dočarali su ono što izmiče istoričaru i hroničaru a što priliči pesniku: narodno shvatanje borbe za slobodu, psihološki i kulturološki doživljaj nametnutog rata, smisao otpora dale− ko nadmoćnijem ne− prijatelju, raspo− loženje običnog čoveka, običnog vojnika, regruta, prekaljenog ratnika iz minulih ratova, ali i običnog

50 Istorija

Kada su već otpočela borbena dej− stva, Stanimirović opisuje povlačenje naše vojske pred nadmoćnim agreso− rom („Ponoćna predskazanja“), bežaniju naroda preostalog od nezapamćenog pogroma („Umorna idila“), i slavlje na− kon neprijateljskog poraza na Ceru („Ratna vremena“):

Kako si ranjen? Pade li ih dosta? Vojniku radost u očima sinu: Ne žalim, braćo, što bez noge osta’, Bacismo Švabu sa Cera u Drinu. Znaš, drugi poziv, pa se bori bata, Zna da u borbi nema ispod žita. Zarobljen, čujte, Srbin iz Banata. Gde vam je vojska regularna? Pita. Ta pobiše nas ti seljaci vaši, − Mi, drugi poziv, bez vojnog odela“, Kad ponoć stiže, pevaju, pri čaši, Ranjenik, krč− mar i kafana cela.

U austrou− garskoj vojsci koja se ostrvljeno ustremila na srpsku zemlju, znatan broj su činili vojnici slo− venskog porekla (Slovenci, Hrvati, Česi, mobilisani Srbi). U pesmi „Rođenoj braći u austrijskoj vojsci“ pesnik se obraća ovim rečima:

VELIKI RAT I POEZIJA Topovska pesma odjekuje muklo, Zvone kroz vazduh paklene granate. Čujte nas Srbi, iza ovih brda: Na koga su vas poveli da l’ znate? ..................................................... Nećemo zato zažaliti žrtve Neka ih snosi pokolenje celo: Potomci naši, s obe strane Drine, Nosiće srpsko vojničko odelo!

Spremnost srpskog naroda na otpor austro−ugarskom agresoru dočarao je u svojoj poemi Detinjstvo i Oskar Davičo. Budući pesnik, petogodišnji dečak u očevim rukama posmatra oduševljene Šapčane orne za boj protiv Švaba:

Koračnica regruta Nikola Kalabić, seljak iz Prnjavora, šezdesetih godina prošlog veka, kazivao je Mihailu Rajičiću pess mu-koračnicu koju su pevali prnjavorski regruti i vojnici idući iz Prnjavara u Šabac početkom avgu u sta 1914. godine: Ko je Srbin rođeni / Hajduk borbe strah / Nosi pušku i mač zelen / Olovo i prah.. / Hrabri Marko Kraljeviću / Daj nam topuz tvoj / Petre Karađorđeviću / Vodi nas u boj / Ne daj da t i rod pogine / Brani rod svoj / Da ne budeš rob tuđina / Ceo život svoj! (M. M. Rajičić: Prnjavor, I . Loznica, 1974, str. 112). Pesma koja ranije niije bila objavljena ni zabeležena očigledno je nastala spontano.

zločine nad civilnim stanovništvom ne− zabeležene u dotadašnjoj istoriji rato− vanja, pred drugi njihov prodor narod

Suze stranih poslanika Prema vlastitom svedočenju na slavi Gvozdenog puka na Solunskom frontu Petar Perunović je pevao svv oju pesmu „Jad jaduju gusle javorove“ u kojoj je sokolio vojnike ovog proslavljenog puka i uliv ao nadu u skori povratak u oslobođenu otadžbinu. „Zamisli, pričao je Perun jednome prijatelju posll e mnogo godina, gusle izazvaše suze i kod stranih poslanika, koji su tu bili, jer su videli kako cell a vojska plače...“(Iz članka Anice Šaulić: "Petar Perunović – narodni guslar" objavljenom u zbornii ku: Savremenici o Petru Perunoviću-Perunu, Titograd, 1962, str. 21-22.)

Ura! U rat! U rat! − ori se iz kafane; Peskar i Mandil Afera ljube se i skaču: − Junaci! − viču u glas − unapred vam srećne rane! Smrdi rakija i pivo. Ljudi se smeju i plaču. Ja plačem, tako je mrak. Tata me ljubi i grebe brkom vlažnim od piva: − Ko se boji i plače nije Srbin, ni junak. Ja plačem. Ulica je puna Vatrom oprljenih ljudi Dim noćni im svima Gar misli skriva. Nakon prve austrougarske okupa− cije Šapca i Mačve avgusta 1914. go− dine, kada su zavojevači počinili

Petar Perunović Perun (1880−1952), foto: riznicasrpska.net se dao u bezglavu bežaniju. Ono što su videle detinje oči pesnika kasnije će biti pretočeno u potresne stihove jedin− stvene po svojoj snazi i uverljivosti: Drum je pun dece, staraca, žena, Dronjaka, denjaka, balâ, Magaraca, pasa, koza, govedâ. Jedna je žena vrisnula i pala. Bežanija je preko nje pretrčala. Bežanija beži, beži beda Olinjala, raščupana, musava, seda A jedna žena vrišti I na drumu leži Drhti i zubima kopa i noktima rije Dok je bežanija gazi I kopitama bije, I luda od vriske dece i laveža pasa Bežanija beži Beži Iz Srbije.

Sudbina babe Ranđice Četvrt veka nakon Cerske bitke, da− leke 1939. godine, pojavila se omanja knjiga pesama Šapčanina Stanislava Vi− navera, jednog od čuvenih 1300 kapla− ra, pod naslovom Ratni drugovi. Ovaj svestrani stvaralac, poljski Jevrejin po− reklom ali jedan od najblistavijih srpskih patriota koga su iznedrili Podrinje i Srbi− ja, jezikom vrhunske poezije izvajao je portrete 33 svoja ratna druga. Na način do tada neokušan, psihološki snažno, životno uverljivo, ljudski toplo i nadahnu− to, kao u kakvom zamišljenom stroju, u ovoj galeriji nezaboravnih likova postro− jeni su obični redovi, kaplari, narednici, oficiri, lekari, učitelji, trećepozivci, vojni muzičari, pisari, komordžije... Uz bok antologijskim pesmama iz ove zbirke kao što su „Dragoš iz Lipolista“, „Pante− lija“, „Avram Vinaver“, „Blagoje Izvornik“ i drugim − prostor nam ne dozvoljava da o njima kažemo išta podrobnije − možemo mirne duše pribrojati i pesmu „Baba Ranđica“ koja kao da se neo− paženo šćućurila u njihovoj senci. Baba Ranđica je i jedini ženski lik u zbirci koji je ovaj pesnički mag izvajao i s pravom kao ratnog saborca postavio u stroj pre− kaljenih ratnika−brkajlija. Baba Ranđica je bila pocerska trava− rica, vračara−lekarica koja je usrdnom molitvom i psovkom izgonila zle duhove, opasne besove iz opsednutog bolesnog čeljadeta. Kao kakav poseljačeni ženski Frojd, njen savremenik. Već na početku rata razularena vojska bečkog Ćesara, bez trunke vojničke časti i ljudskog mo− rala, sručila se kao krvava kaznena eks− pedicija na Šabac, Mačvu i Pocerinu. U odbrani otadžbine, već na početku ger− mansko−ugarske najezde, poginula su oba sina baba Ranđice, Milutin i Stoja− din, a i ona je dopala muka, bila tučena i zatočena u šabačkoj crkvi sa desetina− ma stradalne šabačke nejači, starih i bo− lesnih. Nakon svega što je preživela kao

Istorija 51

VELIKI RAT I POEZIJA prežalosna mati i stradalno čeljade, ba− ba Ranđica je doživela nekakav unu− trašnji prelom, transformaciju svog po− gleda na svet, na ljude i nečiste sile. Možda joj se učinilo, smatra pesnik Vi− naver, da zli duhovi, i ta neviteška švap− ska vojska koja je krenula da zatre srp− ska ognjišta i kolevke na srpskoj zemlji, nisu ništa drugo do nesrećnici koji su odbačeni, bez materinske nege, lepe reči, samilosne pouke, odrasli bez ljuba− vi i razumevanja: U samom početku rata Oba sina poginuše baba Ranđici Braneći hrabro otadžbinu U šestom puku A krvava kaznena ekspedicija Koja se svetila na nejači i babama Zatvorila je i baba Ranđicu u šabačku crkvu Nju su tukli i mučili Da l’ tuga da l’ jad Da l’ nešto jače Sa koje strane? Otpočela je neka promena sa njom I sve je više počela da oseća Žalost za jadne bunovne Za potištene Prezrene besove...

Luka Mašići, Dušan Purić, Milan Kovi− nić, Boško Jezdić, braća Ribnikari, Ru− skinja Darja Aleksandrovna, dobrovoljna bolničarka, Slovenac Dragutin Mraz i drugi. Poemu Srbija, koja prethodi ovom vencu junačkih portreta, pesnik za− vršava optimističkom verom da će se srpski zatočnici slobode uskoro vratiti u svoju porobljenu otadžbinu: Rode bujni, pravični, buntovni, Kad uniđeš u dom i vajate, Kad srušene podigneš zabate, Staće opet bleka stada tovni’; Vratiće se stamnela lepota Od rubine snežne do obojka, Ječam žeće Gružanka devojka, Propevaće bogat i sirota O junaku srpskome seljaku. Stihovi Jovana Jovanovića Zmaja: Blago grobu i u tami što se sjaji/Gde kandilo pripaljuju naraštaji/Tvome gro− bu kamen dasmo, to možemo/Venac pravi tvojoj slavi jošte dugujemo, ukle− sani su na spomeniku Filipu Višnjiću u sremskom selu Grku (sada Višnjićevo) povodom pedesetogodišnjice njegove smrti. Ti stihovi mogu da se urežu i na grobove svih znanih i neznanih srpskih

Epske pesme u zborniku Pre 15 godina smo dobili na jednom mestu sakupljeno epsko pevanje u narodnom duhu od 1912. do 19 9 18. godine. Ovaj kapitalni zbornik pod naslovom Obnova srpskog carstva. Epske pesme Srbije 1912-1918 8 . priredio je dr Slobodan Boban Tomić (lekar po zanimanju) a izdala "Stručna knjiga", Beograd, 199 9 9. godine. Obuhvaćeno je ukupno 105 pesama raspoređenih u tri poglavlja: Prvi balkanski rat (53 pe e sme), Drugi balkanski rat (16 pesama) i Prvi svetski rat (36 pesama). Po broju stihova ovaj zbornik nadmašuje dve Homerove Ilijade. Za skoro polovinu pesama (42) autor je nepoznat ili su potpisane š iframa i pseudonimima koje, sve su prilike, više nije moguće razrešiti. To je još jedan dokaz da njii hovim autorima nije bilo do slave i lične pesničke afirmacije već do sadržine pesme, opevanih do o gađaja i njihovih aktera. Osima toga, značajan broj pesama čiji su autori ili sakupljači poznatii potpisan je pseudonimima: Nikac od Rovina (Milutin Tomić), Hadži Đero Jović (Dragutin J. Ilić),, guslar Drinosavčić, Sava Drinčić, Sava Drinosavčić, narodni guslar D. Đ. (Mladen St. Đuričić). Iz pera Mladena Đuričića potekle su 23 pesme što čini više od petine svih uvrštenih pesama. Zanimljii vo je podsetiti da su guslari i kazivači pesama Vuku Karadžiću po pravilu odbijali da kažu da su njii hovi autori, iako nose pečat njihove izuzetne pe sničke nadarenosti, već da su samo njihovi pre e nosioci, kazivači, da su ih čuli od drugih guslara.

Stanislav Vinaver

Venac junačkih portreta Pesnik Milosav Jelić, u svojoj zbirci Srbijanski venac, koju je pisao na Solun− skom frontu 1917. godine, ispleo je ne− zaboravni pesnički venac brojnim juna− cima i junakinjama koji su dali svoje živote u borbama protiv austrougarskog agresora na tlu Mačve i Podrinja. Ope− vani su Voja Garašanin, braća Jovan i

52 Istorija

ratnika od 1914. do 1918. godine koji su poginuli u odbrani otadžbine od au− stro−ugarskog zavojevača. Mnogima od njih grob se i ne zna, mnogi od njih sahranjeni su u „plavoj grobnici“ Jonskog i Egejskog mora, u smetovima, klisurama i bespućima Al− banije, u valovima rodnih i tuđinskih reka. Na stogodišnjicu od početka Pr− vog svetskog rata još uvek dugujemo

venac pravi njihovoj slavi i preostaje nam da se i dalje, zajedno s našim ve− likim pesnikom (V. P. Dis, „Spome− nik“), pitamo: Kao izmišljeni da su bili ljudi Sa svojih žrtava i svojih podviga! I ja pitam sebe, dok se duša budi, Da l’ doživeh sve to, il’ čitah iz knjiga. Dobrilo Aranitović

MIHAILO LALIĆ

U svojoj Crnoj Gori skrajnut na marginu Jedan od najpoznatijih crnogorskih pisaca, srpski i cr− nogorski akademik, prvi dobitnik Njegoševe nagrade za književnost, revolucionar i patriota, Mihailo Lalić, po− slednjih decenija nezasluženo je zapostavljen i skrajnut na marginu književnosti u svojoj Crnoj Gori. Smelost da krupne životne istine obelodani kroz književnu reč, uzeli su mu za greh, pa o ovom znamenitom književniku vla− da zavereničko ćutanje. Nema ni jedne škole, biblioteke, književne nagrade koja nosi njegovo ime, niti spomeni− ka ili biste podignute u slavu Mihaila Lalića, "jednog od najboljih romansijera u Južnih Slovena". Vek od rođenja ovog istaknutog književnika, uvršten je u Uneskov ka− lendar internacionalnih jubileja za 2014. godinu. ni. Majka Stana mu je umrla od španske groznice kada je imao četiri godine, a otac, Todor Lalić, obolevši u zarobljeničkom lo− goru Neđmeđer u današnjoj Mađarskoj, umro je od tuberkulo− ze tri godine kasnije. Brigu o Mihailovom vaspitanju i školova− nju preuzeli su njegova maćeha Jaglika i stric Milutin, koji je ra− deći kao šumar, jedva izdržavao svoju brojnu porodicu.

Posleratni đački dani Prva četiri razreda osnovne škole Lalić je završio u rodnoj Trepči, a potom, u periodu od 1925. do 1933. godine, gimna− ziju u Beranama. "Moji drugovi iz Trepče, i ja s njima, išli smo u školu samo zato što kod kuće nije bilo nikakvog posla za nas. Posle smo išli u gimnaziju, u Berane − deset kilometara pješice do varoši i deset od varoši do kuće, svakog dana po vjetru, po kiši i Šetnje susnježici. Uz put smo sretali natušte− vasojevićkim stazama ne žandare − dernjali su se da skida− Mihailo Lalić (1914 − 1992.), foto novosti.rs mo kape kad pored njih prolazimo. Mihailo Lalić je bio ranoranilac, pa je Kad ih nijesmo poslušali, jer mi uživao šetajući ujutro vasojevićkim staza− smo bili već prilične inadžije − za− ma, od Komova do Bjelasice. "Volio je da se ihailo Lalić rodio se 7. mahivali su, udarali dlanovima, ba− raskomoti na nekom planinskom uzvišenju i oktobra ratne 1914. go− cali nam kape u trnje", sećao se da gleda ispred sebe Trepču i cjelokupni pro− dine u Trepči kod Andri− Lalić. Po uzoru na bivše đake ove stor dvije vasojevićke nahije, okružene viso− jevice, u siromašnoj se− škole, Radovana Zogovića, Milova− kim planinama. Tada, nije mogao da obu− ljačkoj porodici. "Moje na Ðilasa, Vukajla Kukalja, koji su zda sjećanja, kazivanja o Trepčanima, rodno selo je Trepča, kod Andrijevice, u svoje radove objavljivali u raznim listo− Vasojevićima, Crnogorcima" ( Mi− Crnoj Gori. Ime selu dali su Vojinovići, po− vima, i on se upustio u literarne vode. loš Vulević, Lelejske česme tomci ili srodnici Vojinovića iz narodne pesme, Veoma se zanimao za književnost i pažljivo Mihaila Lalića ) koji su se pred Turcima povukli iz Trepče kod Ko− čitao dela Andrića, Krleže, Crnjanskog, Bore sovske Mitrovice, prešli Ibar i prešli Lim, i svom no− Stankovića, Maksima Gorkog. Revolucionarne ideje vom naselju u Crnoj Gori, od želje, dali ime starog zavičaja", pod uticajem lista "Literatura", pokrenule su ga na okupljanje opisivao je svoj zavičaj veliki pisac. Mihailo Lalić, imao je veo− male grupe gimnazijalaca − marksista. Duboko pogođen rat− ma teško detinjstvo odrastajući bez roditelja u velikoj nemašti−

M

Istorija 53

MIHAILO LALIĆ Mihailo Lalić u mladosti

REKLI SU O LALIĆU  Postoje tri vrste pisaca. Jedni čija je slava daleko iz− nad njihovog imena, kao što je to Ilja Eremburg, drugi čiji je izuzetan ugled u potpunom skladu sa njihovim imenom, kao što je Miroslaa Krleža. I treći čija bi sla− va trebalo da je daleko iznad njihovog imena. E takav je Mihailo Lalić. (Ivo Andrić)  Lalić je stamen čovek, koji u svom dugom veku nije menjao ni prijatelje ni uverenja. On svojim književnim porukama govori o opštečovečanskim usponima i pa− dovima, o teškim vremenima ratova, revolucija, zano− sa, razočaranja i moralnih iskušenja. (Erih Koš)  Lalić je čovek koji se snebiva, koji više voli da se izra− zi kroz roman, nego u diskusiji. Njegovi romani su pu− ni poezije. On je veliki pisac i skroman čovek. (Desanka Maksimović)  Lalić je kao pisac ponikao duboko iz naroda, srastao sa njime, saživeo se sa gorštačkim životom crnogor− skih brđana. Otuda je tako verno mogao da opisuje seljački život i da duboko prodire u najintimnija osećanja, u najskrivenije kutke seljačke duše. (Milan Stanković)

nim zbivanjima, odlučno je iskazivao bunt i širio svoje slobo− darske težnje.

Buntovnik i zatvorenik

1938. godine, kada je obavljao posao sekretara ilegalne stu− dentske Narodne omladine. Proveo je pola godine u zatvorima Glavnjača i Ada Ciganlija. Tokom leta 1940. godine zatvaran je i u Andrijevici i Beranama, ali je oslobođen usled nedostat− ka dokaza. Bio je jedan od predvodnika demonstracija na Pravnom fakultetu, a njegovi žestoki partijski članci munjevito su se širili među studentima. Lalićev književni rad započeo je 1935. godine, objavljiva− njem priče o samoubici Jandalu Čehu, u listu "Pravda", pod pseudonimom Dabić. Ubrzo je u istom listu objavio priču "Lju− bav Vulete Petrova". Kraće priče i pesme objavljivao je u listo− vima "Student", "Pravda", "Zeta", "Politika", "Mlada kultura", "Naša stvarnost". Ovaj period književnog stvaralaštva Lalić je nazvao "literarno šegrtovanje".

Mladi i buntovni Mihailo Lalić, u jesen 1933. godine, iz va− sojevićkih katuna i trepačkih planina, obreo se u Beogradu da produži školovanje. Upisao je Pravni fakultet, na kojem je ostao sve dok Beograd nije osvanuo pod bombama, 6. aprila U ratnom vihoru 1941. godine. Siromašan i u stalnoj oskudici, tokom studija se izdržavao radeći mnoge fizičke poslove. Neko vreme je bio Po okupaciji Kraljevine Jugoslavije 1941. go− raznosač mleka Studentske zadruge, a potom je obavljao dine, Lalić je napustio Beograd i pri− razne novinarske zadatke. Radio je u ekspediciji "Po− ključio se partizanskom pokre− Sećanje na gimnaziju litike", a od zime 1939. tu u Crnoj Gori. Učestvo− do aprila 1941. godine vao je u organizovanju "U gimnaziji nije bilo fizičarskih instru− bio je reporter lista narodne revolucije i menata ni hemijske laboratorije, ničeg. Kad je "Pravda". Tokom čita− hrabro se borio u htio da nam objasni kako se planete okreću oko vog tog perioda bio je ustaničkim bitka− Sunca − profesor je stavljao jednog đaka u sredi− politički angažovan, ma. Od 1942. nu, da bude Sunce, a pet drugih oko njega, i na− učestvujući u delova− godine učestvo− ređivao im da se okreću oko svojih zamišljenih oso− nju organizacija revo− vao je u borba− vina. Znali smo da u svijetu postoje vozovi, vidjeli lucionarnog pokreta. ma protiv četni− smo na slici kako izgledaju − ali prave vozove na Bio je član SKOJ−a, ka u okolini Ko− prugama vidjeli smo tek poslije mature. Knjiga je bi− KPJ−a, beranskog lašina i Mojkov− la jedino iz čega je nešto moglo da se nauči. U partijskog komiteta, ca. U julu iste go− drugom razredu gimnazije pročitao sam priču mesnog komiteta u dine zarobili su ga Maksima Gorkog o skitnici − začudilo me kako Andrijevici. Zbog revo− četnici, pa je u ko− su siromašni ljudi isti: ovi koje ja poznajem i lucionarnog delovanja lašinskom zatvoru ostao oni u toj tamo dalekoj zemlji" prvi put je uhapšen do maja 1943. godine. Voj− (Mihailo Lalić)

54 Istorija

MIHAILO LALIĆ Druženje sa Andrićem mu romani: Svadba (1950,1985), Zlo proljeće voda Ðurišić ga je osudio na "Mnoge godine, pa i decenije Lalić (1953), Raskid (1955), Lelejska gora (1957, 1962, smrtnu kaznu, ali je spasen je proveo u Herceg Novom. Bio je i to− 1990), Hajka (1960), Pramen tame (1970), Ratna dolaskom nemačke vojske kom one decenije koju je Andrićić ovdje sreća (1973), Zatočnici (1976), Dokle gora zazele− koja je kolašinske zatvoreni− proboravio. Kažu da se nijesu družili, uz− ni (1982), Gledajući dolje na drumove (1983), Od− ke deportovala najpre u micali su jedan od drugog. Jednog dana lučan čovjek (1990), Tamara (1992). koncentracioni logor Saj− su se slučajno sreli, pa su nastavili šet− Lalićev spisateljski rad umnogome je speci− mište, a potom u Solun. U ne− nju. Ćutali su i jedan i drugi, svo vrije− fičan, posebno zbog toga što se pisac vraćao svojim mačkom logoru u Grčkoj bio je me, da bi na kraju, rekao Andrić: već objavljenim delima i iznova ih dorađivao. Roman oko godinu dana. Polovinom Ala se siti naćutasmo…." Lelejska gora je objavio čak u tri verzije (1957, 1962, 1944. godine uspeo je da pobegne (Miraš Martinović) 1990 ). "Naime, ako je u vremenu između dva svetska rata iz logora i priključio se pokretu grčkih Momčilo Nastasijević bio primer pesnika koji sve svoje pesme partizana na Halkidikiju. Odbegli zatočenici piše u verzijama, onda je Lalić formirali su jugoslovenski bataljon, pa je Lalić krajem godine, primer romansijera koji i najduži preko Barija i Dubrovnika, stigao na Cetinje. književni oblik podvrgava stal− Na Cetinju je radio kao novinar u listu "Pobjeda", a ubrzo nim preradama. Uspevao je da je postao direktor Tanjuga za Crnu Goru. Zajedno sa Jankom iz verzije u verziju postiže sve Ðonovićem i Mirkom Banjevićem u Podgorici je osnovao časo− bolje umetničke rezultate. Time pis "Stvaranje". Krajem 1946. godine preselio se u Beograd, je pokazao da je pisac visokih gde je imenovan za urednika lista "Borba", u kojem je, uz pre− umetničkih pretenzija, koji na− kide, ostao do 1955. godine. Na studijskom putovanju u Pari− stoji da do perfekcije dovede zu proveo je 1953. i 1954. godinu. Novinarski radni vek završio svoja dela", rekao je o stva− je u izdavačkom preduzeću Nolit, ralaštvu Mihaila Lalića, radeći kao urednik od 1955. do profesor Radivoje Mikić. penzionisanja 1965. godine. Od ta− Književna kritika ceni da je da je kao profesionalni književnik roman "Lelejska gora" vr− živeo u Beogradu i Herceg Novom. hunac njegovog stvara− Umro je u Beogradu 30. decembra lačkog dometa. Psihološka 1992. godine. transformacija glavnog ju− Majstor romana naka Lada Tajovića oslika− va piščev istančani osećaj da verno predstavi ljudske us− Svoju prvu knjigu, zbirku pesa− pone i padove, iskušenja i razočaranja. "Ne znam je li ma "Stazama slobode", Mihailo veselije kod drugih, ali kod Crnogoraca i ostalih Dinara− Lalić je objavio na Cetinju 1948. ca baš je tako, zato sam ih i nazvao lelejcima, priznajući godine. Zatim se okrenuo prozi, da sam i ja jedan od njih. Tu vazda sretnem dinarsku tu− koja predstavlja čitavu jednu sagu gu i pitam se: je li ona samo zla slutnja, ili je dugo isku− ratno−revolucionarne tematike cr− stvo naučilo naše ljude da su nam sva radovanja varke", nogorske prošlosti. Pišući o ideo− rekao je pisac o ovom delu. loškim podelama u limskoj dolini i Za svoje vredno književno stvaralaštvo, Mihailo Lalić moralnim iskušenjima svojih je zaslužio brojne nagrade i priznanja. Za roman Zlo proljeće, književnih junaka stvorio je širok i raznovrstan stvaralački 1953. godine, primio je nagradu Saveza književnika Jugosla− opus i uvrstio se među najznamenitije ličnosti crnogorske kul− vije. Prvi je dobitnik Njegoševe nagrade za književnost, 1963. turne baštine. Objavio je pripovetke Izvidnica (1948), Prvi sni− godine, za svoju drugu verziju romana Lelejska gora, za koji jeg (1951), Na mjesečini (1956), Posljednje brdo (1967). mu je pripala i Nolitova nagrada. Prva vezija ovog dela na− Književnu slavu i najprestižnije književne nagrade doneli su građena je nagradom Udruženja književnika Srbije. Za roman Hajka dodeljena mu je Oktobarska nagrada Beograda, a za roman Ratna sreća nagrada NIN−a i nagrada Narodne biblio− teke Srbije za najčitaniju knjigu. Dobitnik je i nagrade AVNOJ− a za životno delo i Trinaestojulske nagrade Crne Gore. Za do− pisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1963. a za redovnog, 1968. godine. Član Crnogorske akade− mije nauka i umetnosti postao je 1973. godine. Pored pripovedaka i romana po kojima je najpoznatiji, ovaj daroviti književni stvaralac pisao je i putopise, filmske scenari− je, eseje, autobiografsku prozu, književne kritike. Po scenariju njegovih dela Svadba, Hajka i Lelejska gora, snimljeni su fil− movi. Njegove knjige prevođene na više od deset svetskih je− Današnji izgled beranske gimnazije, koju zika, dugo godina su bile obavezna školska lektira. su pohađali Zogović, Ðilas, Lalić... Marija Delić

Istorija 55

1.980

Rezervišite svoj primerak na telefon: 381 11 31 96 321 ili na e-mail: [email protected] i [email protected]