Istorija 57 (2014-10)

TAJNE VATIKANA Papa Jovan je bio žensko

BROJ 57/OKTOBAR 2014. CENA:150 RSD, CG 2 €, BIH 3 KM, MAK 100 DEN

Banjalučki proces

Kralj Alfonso spasao 16 osuđenih Srba

Dragiša Vasić

Pre 70 godina

Komunisti streljali srpskog Hemingveja Milutin Velimirović

Presudna uloga Crvene armije u oslobođenju Beograda

Lekar iz Knjaževca prijatelj Majakovskog

ŠABAC Od turskog utvrđenja do Malog Pariza

Ukoričeni kompleti revije ISTORIJA za

2013.

Svih 12 brojeva u kvalitetnom povezu za 1.650 dinara Istinite priče o vladarima, dinastijama, intrigama, velikim ljubavima i događajima koji su menjali svet, na preko 600 strana u koloru - na jednom mestu Rezervišite svoj primerak na telefon: 381 11 31-96- 321 ili na e-mail: [email protected] ili [email protected]

Ukoričeni kompleti revije ISTORIJA za i

Svih 12 brojeva u kvalitetnom povezu za samo 1.260 dinara Istinite priče o vladarima, dinastijama, intrigama, velikim ljubavima i događajima koji su menjali svet, na preko 600 strana u koloru - na jednom mestu

Istorija REVIJA

Izdavač: Ecoprint d.o.o. Generalni direktor: Drago Delić Glavni i odgovorni urednik: Momčilo Karan Novinari: Jakša Jovović Marija Jovanović Radovan Radović Marija Božanić Ljiljana Lukić Dizajn: Zoran Mihailović Prelom: Milka Milinčić Fotografija: Predrag Todorović Lektor−korektor Mira Nikitović Marketing: Maja Vidaković Sekretarijat: 011/3196−320, Redakcija: 011/3196−318 Pretplata: 011/3196−321 Marketing: 011/3196−322; 011/3196−323 www.istorijarevija.com E−mail: [email protected] oktobar 2014. Štampa: Politika a.d. CIP − Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 93/94 Mesečno ISSN 1821−4096 = Istorija (Beograd, 2010) COBISS.SR−ID 172587788

Distribucija BEOKOLP d.o.o.

Sve tajne jedne fotografije

N

ije poznato da li je Josip Broz Tito želeo da zaboravi ili se nije najbolje sećao prvih godina Velikog rata, ali je sigurno da je retko govorio o ratnim danima u 25. puku 42. vražje divizije. Zato je njegova fotografija koja je prvi put ob− javljena na samom početku Prvog svetskog rata, oktobra 1914. godine, de− cenijama izazivala pažnju i kontroverzna tumačenja i Titovih pristalica i nje− govih protivnika. Dugi niz godina, naročito dok je Josip Broz bio živ, govorilo se da je ova fotografija nastala u Galiciji na početku 1915. godine neposredno pre nego što je Broz ra− njen i zarobljen na ruskom frontu. Danas ovu fotografiju neki autori čak smatraju krunskim dokazom da je Josip Broz učestvovao u zločinima austrougarske vojske u Srbiji. Broz je pred Prvi svetski rat odslužio vojni rok, a zbog vrednog izvršavanja vojničkih obaveza, starešine su mu omo− gućile da završi podoficirsku školu. Kada je počeo rat i napadnuta Srbija, služio je u 42. domobranskoj diviziji, tačnije u 10. četi Trećeg bataljona, 25. puka te divizi− je koja je zbog zlodela koja je činila na− zvana i „vražjom“. Svakako da se tom činjenicom nije mogao ponositi kada je postao vođa i predsednik svih južnoslo− Da li je fotografija austrougarskog venskih naroda. Prilikom prikazivanja vojnika Josipa Broza nastala u Galiciji njegove fotografije 1970. godine na iz− ili u Srbiji? Da li je on prilikom snimaložbi povodom 50. godišnjice od osniva− nja pucao ili samo pozirao? Možda na nja KPJ on je rekao da je fotografija na− ova pitanja odgovor možemo i da stala „negde u Galiciji“. Danas se sa si− dobijemo „čitanjem“ ove fotografije, gurnošću može reći da to nije tačno. Pri− ali na jedno - da li je Broz učestvovao padnici 42. divizije su u Galiciji ratovali u zločinima austrougarske vojske u 1915, a fotografija s Brozom u rovu se Srbiji - verovatno nikad nećemo dobiti pojavljivala u hrvatskoj štampi pre odla− ska te jedinice na ruski front. Dve skoro istovetne fotografije (očigledno nastale jedna za drugom) objavljene su u „Ilustrovanom listu“ 3. oktobra 1914. i „Jutarnjem listu“ 11. no− vembra 1914. Autor i tačno mesto nastanka fotografije nisu poznati. Međutim, jasno je da je Broz snimljen pre oktobra 1914. godine, dakle, u periodu kada je 42. domobran− ska divizija bila angažovana u borbama protiv srpske vojske. U vreme Titove vladavine, u drugoj polovini prošlog veka, gotovo redovno je objavlji− van samo deo ove fotografije (na kojoj je Josip Broz s puškom u ležećem položaju), dok je nedostajao deo na kome se vide dva oficira i rov sa zemunicom, na čijem se krovu nalazio još jedan vojnik. „Čitanje“ upravo tog dela fotografije otkriva nam da obojica sta− rešina stoje po strani i nisu koncentrisani na eventualnu borbu ili front već gledaju u pravcu objektiva. Na osnovu toga moglo bi se zaključiti da su i oni, pa i Broz, pozirali au− toru fotografije u vreme nekog primirja na frontu. Što se tiče zločina koje su činili pripadnici 42. divizije, švajcarski kriminolog Arčibald Rajs je istražujući te zločine, utvrdio da su ih najviše činili 26, 27. i 28. puk. Neka kasni− ja istraživanja su pokazala da je za zlodela u zapadnoj Srbiji odgovoran i dopunski ba− taljon 25. puka koji je vodio major Slavko Štancer. Dokaza, ni svedočenja, da je bata− ljon u kome je bio Broz direktno učestvovao u zločinima, dakle, nema. Ono što je sigur− no jeste da se budući komunistički vođa i predsednik Jugoslavije isticao u vojničkom an− gažmanu, pa je brzo stekao rang kaplara, a potom i podnarednika ili starijeg vodnika. Zaslužio je i dve medalje za hrabrost, od kojih jednu u vreme dok je sa svojim pukom prolazio ratni put u Srbiji: Ljubovija−Mali Zvornik−Loznica−Krupanj−Bela Crkva−Stolica−Te− keriš−Valjevo−Mionica−Ljig−Lajkovac. Izveštaji austrijske, ali i srpske vojske govore da je njegova divizija učestvovala čak i u opsadi Beograda, a ima pretpostavki i da je Brozo− va fotografija s puškom u rovu nastala upravo tada. Momčilo Karan

Istorija 3

IZ SADRŽAJA Kragujevac - Miloševa prestonica Tekst iz prošlog broja „Istorije“, kastrane 20 - 23 da smo pisali o Kragujevcu kao gradu u kome je na početku Prvog svetskog rata bila komanda srpske vojske, ponukao nas je da se pozabavimo i periodom od 1818. do 1841. godine kada je ovaj grad bio prva prestonica moderne srpske države, za vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića. Te godine kada je proglašen za prestonicu, Kragujevac je brojao 193 kuće i imao 378 poreskih obveznika. Stanovnici su, uglavnom, bili Srbi, uz mali broj Jevreja, Cincara i Roma, kao i nekoliko turskih porodica. Stara turska čaršija, sa uskim i krivudavim ulicama, ćepencima i niskim neuglednim kućama, džamijom i kamenim mostom u sredini, davala je osnovno obeležje ove varoši, koja će igrati najznačajniju ulogu u Srbiji tokom dvadesetih i tridesetih godina 19. veka.

Pavle Popović - sovjetnik Beogradske nahije Na skupštini ustaničkih starešina u Velikom Borku, u kući Sime Markovića, 14/27. avgusta 1805. godine, doneta je odluka o osnivanju centralnog organa ustaničke vlasti, Praviteljstvujuščeg sovjeta serbskog. To je bio prvi stalni organ vlasti (preteča prve srpske vlade) čime je ustanička Srbija krenula putem obnove državnosti nakon viševekovne otomanske vladavine. Sostrane 24 – 25 vjet se sastojao od 12 izabranih predstavnika iz isto toliko nahija. Za prvog predsednika Sovjeta izabran je Prota Mateja Nenadović, a Pavle Popović je izabran za sovjetnika Beogradske nahije. Manastir Voljavča podno Rudnika bio je prvo sedište Sovjeta, a nedugo potom, sedište ovog ustaničkog organa vlasti, bilo je u Manastiru Bogovađi. Kada su srpske snage 1806. godine oslobodile Smederevo, Sovjet se preseljava tamo, a naredne godine zaseda u Beogradu, gde će biti sve do propasti ustanka.

Pijaca na Kalenića guvnu Vlajko Kalenić bio je veoma imućan, ali i veoma skroman i vredan čovek koji je veći deo svoje imovine zaveštao svojoj zemlji. Rodio se 1851. godine u Malom Mokrom Lugu, izučio papudžijski i obućarski zanat i bavio se istim celog života. Posedovao je plac sa kućom u Svetogorskoj 12, velike placeve, vinograde i njive na banjičkom brdu, zatim placeve u Kičevskoj, Nevesinjskoj, Novostrane 26 – 27 pazarskoj, Mekenzijevoj i Nebojšinoj ulici, na Kragujevačkom drumu, kod Starog guvna i Simićevog majura. Kako se Beograd širio, tako je i ovo zemljište dobijalo na ceni, pretvarajući se iz običnog obradivog u građevinsko zemljište. Tako je Vlajko Kalenić uvećao svoje bogatstvo. Pijaca Kalenić izgrađena je 1926. godine na Kalenića guvnu - parceli koja je bila jedno od brojnih imanja Vlajka Kalenića, velikog dobrotvora.

4 Istorija

Stare dorćolske kafane Nastavljajući priču o razvoju ribarstva na obalama Dunava, alaskom životu i najpoznatijim alaskim porodicama, u ovom broju više govorimo o životu na obali reka, a pre svega o kafanama na Dorćolu kojih je najviše bilo u ulicama Dubrovačkoj i Vidinskoj (danas Cara Dušana). U njima se provodio veseli život, pun raspoloženja, ali i sevdaha, zalivan rakijom i jeftinim vinom. Tu se i igralo, spremale podvale i čarlame, ugovarali poslovi. Postojao je i veći broj kafana koje se mogu nazvati „alaskim“, jer su oni u njima bili glavni i najbrojniji gosti. Služile su im kao kopnene „baze“, tj. mesta okupljanja kad se nije radilo. Tamo su alasi uz rakiju, vino i mezetluke, pravili planove za sledeći ribolov prema obaveštenjima koja str. 36-41 su prikupljana na licu mesta.

Krbavska bitka „hrvatsko Kosovo“ Ban Emerik Derenčin okupio je u leto 1493. godine do tada međusobno zavađene hrvatske knezove i odlučio da napadne tursku vojsku koju je predvodio Jakub paša. Međutim, doživeli su težak poraz. Hrvatsko plemstvo posle ove bitke, slabo i osiromašeno, više nije, u dužem vremenskom periodu, bilo sposobno da pruži jači otpor Turcima u njihovom prodoru ka Evropi. U „Istoriji Jugoslavije“ iz 1933. Vladimir Ćorović piše da je „Krbavska pogibija, unekoliko slična pogibiji Srba na Marici“, dok dubrovački pesnik Mavro Vetranović str. 45-47 „stavlja ovu bitku pored Kosovske“.

Dva veka od rođenja Ljermontova Ove godine navršava se dva veka od rođenja raskošnog poete i začetnika ruskog psihološkog romana, plemića i romantika, buntovnika i rodoljuba, Mihaila Jurjeviča Ljermontova. Iako tvorac samo jednog romana („Junak našeg doba“), Ljermontov se ubraja među najveća imena ruske književnosti. Ruskoj literaturi mogao je ostaviti još mnogo književnih bisera, da ga smrt u dvoboju nije prekinula kada str. 52-55 je imao samo 27 godina.

OKTOBARSKA DECA/Dragiša Vasić

Srpski Hemingvej

D

ragiša Vasić ima izu− zetno burnu biografi− ju, a ni danas, skoro Političar, akademik, sedam decenija po− advokat, pripovedač, romansijer, sle njegovo smrti ne esejista i novinar zna se sasvim sigurno kako je Dragiša Vasić (1885-1945) umro. Da li je streljan ili ubijen 1945. ili je možda poživeo do od strane komunista je proglašen 1956. Uglavnom, u socijalističkoj izdajnikom naroda. Rehabilitovan Jugoslaviji njegov život i delo de− je krajem 2009. godine cenijama su nisu smeli ni pominja− ti. Posle misteriozne smrti Vasić je, odlukom Zemaljske komisije Srbije tribjun", nazvao "srpskim Hemingvejom", bio je kum hrvatskom za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača, pro− književniku Miroslavu Krleži. Međutim, ni Krleža posle pobede glašen izdajnikom naroda. Tada mu je oduzeta sva imovina, komunista i osude Vasića, nije o njemu pozitivno govorio, ali povučene knjige iz knjižara i biblioteka, kao i spisi iz Srpske prijateljstvo nije mogao zaboraviti. Tako se zna da je prilikom kraljevske akademije čiji je bio član. Krivica Dragiše Vasića, posete Gornjem Milanovcu, šezdesetih godina, tražio od grad− kako su presudile nove vlasti odmah po završetku Drugog skih čelnika da vidi Vasićevu kuću. Domaćini su bojažljivo go− svetskog rata, bila je u tome što je početkom rata pristupio čet− vorili da "nije zgodno, znate, druže Krleža, ko je bio Vasić", ali ničkom pokretu Draže Mihailovića, bio glavni ideolog tog po− im je Krleža uzvratio rečima: "Znam, bio je moj prijatelj, vodite kreta, ili "Čiča broj dva", kako su ga zvali. Po najverovatnijoj me tamo". I otišao je da vidi Vasićevu kuću. verziji njegove smrti, početkom juna 1945. godine Vasić je iz− Dragomir Dragiša Vasić se rodio u Gornjem Milanovcu 2. veden na tajno suđenje u Banjaluci i po kratkom postupku oktobra 1885. godine. Pre početka Prvog svetskog rata studi− osuđen na smrt. Streljan je istog meseca u istom gradu. Va− rao je književnost i prava. Bio je ugledni profesor sićevo hapšenje i zatvaranje nije nigde zvanično obja− književnosti i pravnik u Beogradu. Ipak, odbacio vljeno, pa su zbog toga mnogi smatrali da je za− je prava i posvetio se jedino književnosti. vršio u Jasenovcu ili Novoj Gradiški, kao i Učestvovao je u balkanskim i Prvom većina četničkih begunaca iz Srbije u Kra− svetskom ratu. Prošao je Kolubarsku jinu, koji su poverovali u garancije Se− bitku, povlačenje preko Albanije, Krf, kule Drljevića i ustaša da će ostati Solunski front. Nije odobravao živi. Prema većini izvora, Vasić je suđenje Apisu i članovima organi− dobro znao šta može očekivati od zacije "Ujedinjenje i smrt". ustaša, pa se sa više od sto vojni− Ovekovečio je Majski prevrat i ka i oficira okrenuo nazad. Ubrzo ubistvo poslednjeg Obrenovića u su, međutim, opkoljeni od partiza− knjizi "Devetsto treća" (1920). na. Po jednoj drugoj verziji, Vasić Dragiša Vasić Prelaz srpske vojske preko Alba− nije ubijen 1945. već je pobegao u sa Dražom nije ovekovečio je u knjizi pripove− Moskvu i poživeo do 1956. godi− Mihailovićem daka "Utuljena kandila" (1922). ne. Ova priča se naslanja na dru− krajem 1942. Iste godine objavio je i "Crvene ma− gu, po kojoj je on u četničke redove (pogledi.rs) gle" (tad se zamerio komunistima). stigao po zadatku sovjetske oba− Zbirku pripovedaka "Vitlo i druge priče" veštajne službe, kao špijun NKVD−a. objavio je 1924. U Moskvu odlazi 1925. Kada je 2007. pokrenut zahtev za re− godine, a kada se vraća predaje književ− habilitaciju Vasića to je izazvalo velike po− nost u jednoj beogradskoj gimnaziji. Objavljuje lemike u javnosti. Jedni su smatrali da se dru− još jednu zbirku pripovadaka − "Pad s građevine" gi čovek četničkog pokreta ne sme rehabilitovati, (1932). Postaje i potpredsednik Srpskog kulturnog kluba dok su drugi smatrali da je to uprošćavanje stvari. Isticali su (1937). Tih tridesetih godina sve više se okreće nacionalnim te− da je Vasić bio levičar, socijalista, da se 1944. razišao sa mama i razilazi sa svojim dotadašnjim prijateljima. Početkom ra− Dražom Mihailovićem. Okružni sud u Beogradu rehabilitovao ta povlači se u rodno mesto ali po formiranju prvih partizanskih je Dragišu Vasića 15. decembra 2009. odreda u Takovskom srezu, a bojeći se da će pasti u njihove ru− Kao mlad advokat, Vasić je, posle Prvog svetskog rata, za− ke i da će nastradati zbog svojih predratnih polemika, odlučuje ista bio blizak idejama levičara, pa je u procesima i branio ku− da se prikloni organizaciji Draže Mihailovića. Ženio se dva puta. ministe. A, 1931. godine, preko generala Petra Živkovića Iz drugog braka ima ćerku Tatjanu, koja je 2007. podnela zahtev uspeo je da izdejstvuje da iz zatvora bude pušten Ðuka Cvijić, za očevu rehabilitaciju. Slavica Danilović ranije generalni sekretar KPJ. Vasić, koga je ugledani "Herald

Istorija 5

KALENDAR/OKTOBAR 1. oktobar 1754.

4. oktobar 1669.

8. oktobar 1953.

Umro holand− ski slikar Rembrant Harmens van Rajn, jedan od najvećih u istoriji slikar− stva, čije su slike prepo− znatljive po dramatičnoj igri svetlosti i senki, dubini kolorita kao i psihološkoj pronicljivosti. Omiljeni su mu bili biblijski motivi, porUradio je oko 650 uljanih sli− ka, oko 300 gravira i oko 2.000 crteža, uključujući remek dela kao što su „Noćna straža“, „Izgubljeni sin“, „Čas anatomije doktora Tulpa“, „Hristos kao baštovan“, i druga. Naslikao je i više od 60 autoportreta.

Velika Britanija i SAD su bez konsulto− vanja Jugoslavije povukle snage, preda− le civilnu upravu u zoni „A“ slobodne te− ritorije Trst u celini Italiji i tako izazvale jednogodišnju krizu. Italija je koncentri− sala trupe na granici, na šta je Jugosla− vija odgovorila istom merom.

5. oktobar 1796. Rođen ruski car Pavle I Petrovič Roma− nov, naslednik Katarine Velike. Po dola− sku na vlast 1796, s ciljem zaustavljanja ideja Francuske revolucije, uveo Rusiju u Drugu koaliciju s Engleskom i Austri− jom protiv Francuske. Posle više pobe− da nad francuskim trupama, razočaran pasivnošću Engleske, izmirio se 1800. s „prvim konzulom“ Francuske Napoleo− nom Bonapartom i prekinuo diplomatske odnose s Londonom. Čestim smenama činovništva i sputavanjem dvorske klike, okrenuo protiv sebe oficire koji su 1801. organizovali zaveru i ubili ga.

Pod pritiskom Francuske, Španija obja− vila rat Velikoj Britaniji, završen kata− strofalnim porazom francusko−španske flote 1805. u bici kod Trafalgara, posle čega je Španija praktično ostala bez rat− ne mornarice.

9. oktobar 1857. Rođen srpski književnik iz Dubrovnika Ivo Vojnović, dramski pisac s veoma živim osećanjem za scenu. Najpoznatija dela su mu drame „Dubrovačka trilogi− ja“, „Ekvinocij“, „Smrt majke Jugovića“, „Gospođa sa suncokretom“, „Lazarovo vaskrsenje“...

10. oktobar 1985. Umro američki filmski glumac i režiser Orson Vels, čiji je već prvi film „Građanin Kejn“ − delo virtuozne izražajne snage i originalnosti, tehničkih novina i novog načina montaže − jedan od najboljih u istoriji kinematografije. Izgradio je oso− ben stil i svako njegovo delo nosi pečat snažne i originalne ličnosti. Dobio je 1971. Oskar za životno delo.

11. oktobar 1579.

6. oktobar 1846.

2. oktobar 1810. Oko 30.000 Turaka krenulo u Prvom srpskom ustanku iz Bosne da uguši ustanak, koristeći proređenost srpske vojske na Drini, čija se glavnina borila na drugom kraju Srbije kod Varvarina, Deligrada i Sokobanje. Turci su 12 dana topovima tukli Loznicu, ali je nisu osvoji− li. Nakon što je s dodatnim snagama sti− gao vođa ustanka Karađorđe Turci su potučeni i proterani iz uže Srbije.

3. oktobar 1835. Rođen francuski kompozitor, pijanista, dirigent, orguljaš i muzički pisac Šarl Ka− mij Sen Sans, romantičar muzički uglađene forme. Dela: opera „Samson i Dalila“, tri simfonije, poema „Ples smrti“, pet klavirskih koncerata, tri koncerta za violinu, dva koncerta za violončelo, ora− torijum „Potop“, i druga.

6 Istorija

Rođen američki inženjer Džordž Ve− stinghaus, pronalazač vazdušne kočni− ce za lokomotive i tramvaje. Razvio i si− stem železničkih signala i izgradio turbi− ne za hidroelektranu na Nijagarinim vo− dopadima, za koju je projekat izradio srpski pronalazač Nikola Tesla. S te elektrane obezbeđen je prenos elek− trične energije na daljinu zahvaljujući primeni Teslinog pronalaska obrtnih magnetnih polja (naizmenične struje).

Turskog velikog vezira srpskog porekla Mehmed pašu Sokolovića, prema nalo− gu njegovih neprijatelja, ubio jedan der− viš. Zahvaljujući Mehmed paši Osman− sko carstvo vodilo je tolerantniju politiku prema Srbima, dozvolilo podizanje hra− mova, otvaranje srpske štamparije, kao i obnovu srpske patrijaršije u Peći. U srp− skim zemljama podigao mnoge zadužbi− ne, uključujući znameniti most na Drini u Višegradu.

7. oktobar 1885.

12. oktobar 1960.

Rođen danski atomski fizičar Nils Henrik David Bor, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1922. za istraživanja strukture ato− ma, jedan od osnivača atomske fizike.

Tokom debate o kolonijalizmu u Gene− ralnoj skupštini UN, Nikita Hruščov so− vjetski lider je u ljutnji, skinuvši prethod− no cipelu, lupio njome po stolu više puta.

OKTOBAR/KALENDAR 13. oktobar 1792.

21. oktobar 1944.

Predsednik SAD Džordž Vašington po− ložio kamen temeljac Bele kuće u Vašingtonu, zvanične predsedničke re− zidencije.

Američke trupe zauzele Ahen, prvi veći nemački grad koji je u Drugom svet− skom ratu pao u ruke saveznika.

14. oktobar 1881.

Treća srpska armija generala Božidara Jankovića razbila u Prvom balkanskom ratu turske snage i oslobodila Prištinu.

22. oktobar 1912. Zaključen Trgovinski ugovor između Kneževine Srbije i Sjedinjenih Američk− ih Država. Tada je zaključena i Konven− cija o pravima, imunitetima i privilegija− ma konzularnih agenata.

15. oktobar 1949. U Mađarskoj su posle montiranog stalji− nističkog sudskog procesa kao titoisti pogubljeni Laslo Rajk, Tibor Sonji i An− draš Salai.

okeana. Na prvom putovanju od 1768. do 1771. rešio je tajnu položaja Au− stralije, oplovio Novi Zeland i utvrdio da je Nova Gvineja ostrvo. Od 1772. do 1775. istraživao ostrva u Tihom okeanu, a od 1776. do 1779. prvi oplo− vio obale Aljaske, istražio Beringov moreuz i otkrio Havajska ostrva. Ubi− jen je 1779. na Havajima u okršaju sa ostrvljanima.

23. oktobar 1917. Na sednici Centralnog komiteta Ruske socijalističke radničke partije (boljševi− ka) doneta odluka o podizanju oružanog ustanka. Pripremama i izvođenjem Ok− tobarske revolucije je rukovodio Vladimir Iljič Lenjin.

24. oktobar 1360. 16. oktobar 1430. Rođen škotski kralj Džejms II, nazvan „Džejms gnevnog lica“, koji je tokom vla− davine od 1437. do 1460. uspostavio vlast nad rivalskim plemićkim frakcija− ma. Time je učvrstio autoritet krune, uspešno nastavljajući posao koji je za− počeo njegov otac Džejms I.

28. oktobar 1884. Rođen kompozi− tor, muzikolog, pedagog i mu− zički kritičar Milo− je Milojević, pro− fesor Muzičke akademije u Beo− gradu, jedan od začetnika muzi− kologije u Srbiji. Doktorat mu− zičkih nauka ste− kao 1925. u Pragu, i bio prvi Srbin s tim zvanjem. Osnovao beogradski orkestar Collegium musicum kojim je i dirigovao.

17. oktobar 1803.

29. oktobar 1321.

Rođen mađarski političar Ferenc Deak, glavni arhitekta Dvojne monarhije 1867. odnosno sporazuma Beča i Budimpešte kojim je stvorena Austro−Ugarska.

Umro srpski kralj Stefan Milutin Nema− njić. Tokom njegove vladavine od 1282. Srbija proširila granice na severu i na ju− gu i doživela ekonomski i kulturni razvoj, postavljene su osnove zakonodavstva i državne uprave. Podigao je i obnovio više crkava i manastira (Gračanica, Na− goričino).

18. oktobar 1860. Britanske trupe spalile su do temelja Juan− mingjuan, letnju carsku palatu u Pekingu.

19. oktobar 1813. Ulaskom u Lajpcig armija udruženih sa− veznika − Rusije, Pruske i Austrije − okončana trodnevna „Bitka naroda“ kod tog nemačkog grada, u kojoj su po− tučene snage francuskog cara Napoleo− na I. Posle poraza Napoleon se povu− kao preko Rajne i nekoliko meseci po− tom prisiljen je da abdicira.

Engleski kralj Edvard III i francuski kralj Žan II Dobri, engleski zarobljenik nakon bitke kod Poatjea 1356. potpisali u Ka− leu sporazum kojim je okončana prva fa− za Stogodišnjeg rata. Francuski monarh je prinuđen da Engleskoj ustupi pojedi− ne francuske teritorije, a Edvard III se zauzvrat odrekao polaganja prava na francuski presto.

30. oktobar 1869.

25. oktobar 1647. Umro italijanski fizičar i matematičar Evanđelista Toričeli, pronalazač živi− nog barometra, tzv. Toričelijeve cevi. Utvrdio i zakon o isticanju tečnosti iz suda, usavršio teleskop i konstruisao prost mikroskop.

20. oktobar 1836. Rođen srpski ma− tematičar Dimitrije Nešić, profesor na Velikoj školi u Be− ogradu, član Srp− ske kraljevske akademije i mini− star prosvete. Na− pisao više udžbe− nika i uveo metar− ske mere u Srbiji.

26. oktobar 1863. U Ženevi počela četvorodnevna međunarodna konferencija 14 zemalja na kojoj je osnovan Crveni krst i obja− vljeni principi koji su 1864. poslužili kao osnova za usvajanje Ženevske konven− cije o zaštiti žrtava rata.

27. oktobar 1728. Rođen engleski moreplovac Džejms Kuk, najznamenitiji istraživač Tihog

Izvođenjem alegorijske slike Ðorđa Ma− letića „Posmrtna slava kneza Mihaila“, u Beogradu otvoreno Narodno pozorište.

31. oktobar 1999. Tokom 113. fudbalskog derbija „Partiza− na“ i „Crvene zvezde“ od svetleće rake− te poginuo učenik Aleksandar Radović, bio je to prvi slučaj nasilne smrti na fud− balskim utakmicama u SRJ.

Istorija 7

PRE 70 GODINA

Zajedničkim snagama partizani i Posle 1.287 dana nemačke okupacije Beograd je oslobođen 20. oktobra 1944. godine. U borbama sa nemačkim trupama učestvovale su jedinice Crvene armije i NOVJ Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. O žestini borbi dovoljno govori i podatak da je poginulo 2.953 pripadnika partizana, kao i 976 crvenoarmejaca. Nemačke oružane snage imale su više od 15.000 poginulih, među kojima obojica komandujućih generala, i blizu 9.000 zarobljenih Oslobodioci su pozdravljeni od građana na ulicama Beograda

S

matra se da su partizanske jedinice u bici za oslo− bođenje Beograda definit− nivno pokazale da su prera− sle iz gerilske u relativno snažnu i respektabilnu armiju. Po nekim procenama u redovima NOVJ u operaci−

jama za oslobođenje Beograda bilo je oko 40.000 boraca. Nikada pre toga u četvorogodišnjem ratovanju partizanske jedinice nisu bile u tom broju koncentrisa− ne na jednom mestu. Ipak, i pored toga ove jedinice su bile vrlo slabo opremljene artiljerijskim oruđem koje je bilo neophod−

no za tako važnu operaciju oslobađanja glavnog grada Jugoslavije. Tu im je u po− moć pritekla Crvena armija s kojom su se partizani prvi put susreli 12. oktobra kod sela Ðurinci pokraj Sopota. S nemačke strane, u borbama za Beograd učestvovale su dve vojne gru−

Peko Dapčević na čelu snaga NOVJ Prvu armijsku grupu NOVJ, pod komandom general-lajtnanta Peka Dapčevića, u Beogradskoj operaciji sačinjavale su: Prva proleterska divizija, Peta krajiška divizija, Šesta lička proleterska divizija „Nikola Tesla“, 11. krajiška udarna divizija, 16. vojvođanska udarna divizija, 21. srpska udarna divizija, 28. slavonska udarna divizija i 36. vojvođanska udarna divizija. U operaciji je takođe sadejstvovala 23. srpska udarna divizija. Ove jedinice su na dan 5. oktobra imale 32.000 boraca pod oružjem. Zahvaljujući konstantnom prilivu dobrovoljaca, ovaj broj se do 14. oktobra povećao na oko 40.000. U borbama za oslobođenje Beograda od 14. do 20. oktobra uz više od 2.950 boraca NOVJ, poginuli su i pojedini komandanti - Blažo Popivoda, komesar Prvog bataljona Prve proleterske brigade, Dušan Milutinović, Popivodin zamenik, Mahmut Ibrahimpašić Mašo, politički komesar Pete krajiške (kozarske) brigade, Milan Drakulić, komandant Četvrtog bataljona Druge ličke brigade, Milisav Đurović, komandant bataljona Osme crnogorske brigade i drugi. 8 Istorija

PRE 70 GODINA

Crvena armija oslobodili Beograd

Tenkovi T−34 Crvene armije u prodoru ka centru Beograda 17. oktobra 1944.

Pripadnici Crvene armije u Beogradu krajem 1944.

pacije: u samom gradu i okolini bila je raspoređena borbena grupa „Šneken− burger“, nazvana po komandantu gene− ralu Viliju Šnekenburgeru (poginuo je već 13. oktobra 1944). Ukupna jačina ove kombinovane grupacije iznosila je blizu 20.000 ljudi, 40 tenkova i oko 170

topova i minobacača. Druga borbena nemačka grupa bila je „Štetner“ (ko− mandant Valter Štetner Riter fon Gra− benhofen, poginuo je 18. oktobra 1944). Ukupna jačina ove grupacije iznosila je preko 20.000 ljudi, 35 tenkova i oko 150 topova i minobacača.

Što se tiče jedinica Crvene armije u bici za oslobođenje Beograda učestvo− vali su 4. gardijski mehanizovani korpus pod komandom general−potpukovnika Ždanova (sačinjavali su ga tri mehani− zovane i jedna tenkovska brigada, po je− dan haubički artiljerijski i minobacački

Pogibija Ždanova 1964. Posle završetka Drugog svetskog rata jugoslovenske vlasti uredile su Spomen-groblje oslobodilaca Beograda za žrtve na strani sila pobednica. U groblju je sahranjen znatan deo poginulih boraca NOVJ i gotovo svi crvenoarmejci. Tradicionalno su na godišnjice bitke na groblju održavane svečanosti u čast poginulih boraca, kojima su prisustvovali i gosti iz Sovjetskog Saveza. Dolazeći u Beograd na proslavu dvadesetogodišnjice pobede, u avionskoj nesreći na Avali poginulo je sedam sovjetskih veterana na čelu sa komandantom 4. gardijskog mehanizovanog korpusa Vladimirom Ivanovičem Ždanovim. Nemački vojnici poginuli u Beogradskoj operaciji u oktobru 1944. godine, kojih je bilo znatno više, pokopani su u neobeležene zajedničke grobnice na nekoliko lokacija u Beogradu.

Vladimir Ivanovič Ždanov (1902−1954)

Istorija 9

PRE 70 GODINA Prsa u prsa u „Albaniji“

O prodoru 3. bataljona Prve proleterske brigade u palatu „Albanija“ svedočio je Jagoš Žarić: „Naš bataljon bio je već odavno posjeo red zgrada u istočnom dijelu Kolarčeve ulice i nekoliko puta je pokušavao da pretrči ulicu i upadne u palatu. Međutim, svaki put je bio odbijen preciznom mitraljeskom vatrom. Sada je, pod snažnom vatrom sovjetskih tenkova, bataljon u jednom skoku pretrčao Kolarčevu ulicu, uhvatio se zgrade 'Albanije’ i započeo borbu prsa u prsa sa nemačkim braniocima. Događalo se da se naši borci nalaze na petom ili na trećem spratu zgrade, a Nemci na drugom ili na četvrtom spatu. Za likvidaciju pojedinih delova zgrade borci su pijucima probijali međuzidove, ubacujući ručne bombe kroz napravljene rupe. Borbe su se vodile i po stepeništima. Najjača odbrana zgrade bila je u prizemlju, ali je savladana“. U završnim operacijama Prva proleterska brigada osvojila je i zgradu Narodnog pozorišta i Ratnički dom. Borbe su se vodile iz ulice u ulicu, od kuće do kuće, i unutar zgrada. Grupa boraca Prve proleterske upala je u zgradu Narodnog pozorišta iz ulice Braće Jugovića, pod vatrom se prebacila kroz pozorišnu salu i, jedno po jedno, ručnim bombama uništila grupe Nemaca u prednjem delu zgrade i na spratu.

10 Istorija

Beogradska operacija

Naoružani Beograđani iz pokreta otpora sprovode zarobljene Nemce

puk, i dr.), 5. samostalna gardijska motorizovana brigada i dve streljačke divizije. Četvrti gardijski mehanizovani korpus je, zajedno s jedinicama ojačanja, imao u svome sastavu 17.022 borca, 160 tenkova, 21 samohodno artiljerijsko oruđe, 31 oklopni automobil, 366 topova i minobacača. Streljačke divizije imale su između 7.500 i 8.000 boraca. Ujedinjene snage partizana i crvenoarmejaca su već 14. oktobra izbile na li− niju Čukarica − Avala, čime je počela završna faza Beogradske operacije. Vrlo br− zo je bila probijena nemačka odbrana pa Prva proleterska divizija ojačana sovjet− skim tenkovima osvaja banjički vis i nastavlja napredovanje u pravcu Autokoman− de i Slavije. Dolinom Topčiderske reke napadala je 13. mehanizovana brigada Crvene armije i Šesta proleterska divizija. Ovim prodorom izolovana je i opkolje−

PRE 70 GODINA Šta je bilo posle? Pošto je izgubio Beograd neprijatelj je krajem oktobra uspostavio Sremski front s ciljem da obezbedi izvlačenje grupe armija „E“ sa juga Balkana. Oko pet i po meseci, sve do 12. aprila 1945. godine u sremskoj ravnici vođena je teška rovovska bitka u kojoj je s obe strane učestvovalo oko 250.000 vojnika. Cena proboja fronta bila je užasna: poginulo je najmanje 30.000 mobilisanih srpskih mladića, poslatih na 'sremsku klanicu' praktično bez jednog jedinog dana obuke. Oni su često iz školskih klupa slati na front. Poginulo je i oko 1.100 pripadnika Crvene armije, dok je na strani neprijatelja pogi− nulo oko 30.000 vojnika. A, „u oduševljenju što su se dočepali glav− nog grada, komunisti su se teško obuzdavali u javnim istupima.’Sr− biji nije dovoljno pušteno krvi’, rekao je Milovan Ðilas u prvoj izja− vi...’Srbija nema čemu da se nada. Za nju neće biti milosti’, rekao je J. B. Tito u govoru na Banjici novembra meseca...Ovakav nastup komunista u Srbiji potvrđuju i hrvatski izvori. Prema izjavi Dušana Bilandžića, na sednici Politbi− roa Komunističke partije deset dana po zauzimanju Beograda J. B. Tito je rekao: ’Mi se u Sr− biji moramo ponašati kao u ze− mlji koju smo okupirali’....Sto− jan Pribićević izvestio je jedan američki list 27. januara 1945. godine da se ’posle oslobođenja Beograda... čitavu nedelju dana civili nisu usuđivali da izađu na ulicu’. Bila je to posledica stra− hovitog terora. Prema podaci− ma američkog ministarstva voj− ske, komunisti su u Beogradu streljali ’između 13.000 i 30.000 ljudi’. Mnogo godina kasnije, major OZNA Milan Trešnjić svedočio je da je u kvartu kojim Komandant nemačkih snaga je on komandovao ubijeno 800 Valter Štetner (1895−1944) civila. A Beograd je imao 16 kvartova. Kada su otkrivena dokumenta OZNA u Zagrebu, ispostavilo se da su komunisti više ljudi ubili u jednom beogradskom kvartu nego u celoj hrvatskoj prestonici. Pripadnik KNOJ−a, Mija Petrović iz sela Badnjevac kod Kragujevca, stražario je šest meseci ispod Avale, gledajući kako OZNA svake noći strelja civile dovezene kamionima iz Beogra− da...On je takođe pokazao masovnu grobnicu, odnosno nekadašnji nemački rov za stojeći stav dug oko kilometar i po, od skretanja za Ralju prema Beogradu, tik iznad druma....“Za onih šest meseci dok sam ja bio po stražama, verujem da je pobijeno najmanje 10.000. A koliko je u novembru i decembru, pa i u oktobru 1944. postreljano, ne znam, ali sam slušao od drugih da su za ta dva−tri meseca strelja− li masovnije’, kaže Mija Petrović. Druga masovna grobnica nalazi se u negdašnjim Belimarkovićevim voćnjacima na Banjici. Ovde je tokom rata bilo najveće nemačko podzemno skladište benzina na Balkanu. Komunisti su celo skladište napunili leševima, pa su pored kopali nove masovne grobnice, kao i u Lisičjem potoku, u Žele− zničkoj koloniji i na mnogim drugim mestima. Istovremeno, kon− centracioni logor na Banjici nije prestao da radi, samo je promenio čuvare“ („Prvi put u srpskoj javnosti: Zločini komunista“, autor Miloslav Samardžić, pressonline.rs, 05. 04. 2009.)

na grupacija pukovnika Cimermana na Čukarici. Nakon izbijanja na reku Savu, navedene jedinice produžile su napad prema železničkoj stanici i savskom mostu. To− kom 14. i 15. oktobra veći deo Beograda bio je oslo− bođen. Neprijatelj se držao samo u njegovom severoza− padnom delu, na liniji: železnička stanica „Dunav“ − Bo− tanička bašta − Narodna skupština − Terazije − blok zgra− da ministarstava − Glavna železnička stanica. Nemačka komanda je tada pokušala da svojim odbrambenim sna− gama u Beogradu iz pravca Smedereva priključi grupaci− ju Štetner. Ove nemačke snage su i posle početnih gubi− taka nastavile s još većom rešenošću i po cenu velikih gubitaka napade usmerene na prodor u centar grada. Ni− su uspeli u tome, jer su ih do 19. oktobra sovjetske i ju− goslovenske snage razbile i velikim delom uništili. Na kraju su operacije prenesene na sam centar Beograda. Tamo su najpre ušli borci 8. brigade Prve proleterske di− vizije. Oni su preko Terazija i Trga Republike prodrli sve do podnožja Kalemegdana. Nemačke trupe su posebno žestok otpor pružali na Terazijama, oko palate Albanija, ho− tela Moskva, na Kalemegdanu, mostu na Savi i Čukarici. Osobito krvave borbe vodile su se i za jako utvrđenu zgradu Ministarstva saobraćaja (danas Železnički muzej) i Glavnu železničku stanicu. Ali tokom noći između 19. i 20 oktobra nemačka odbrana je popustila i partizani i crve− noarmejci kreću u poslednje juriše za potpuno oslobođenje Beograda. Zabeleženo je da je partizan Mladen Petro− vić, dok su oko njega zviždali kuršumi razvio ju− goslovensku trobojku na tada najvišoj zgradi u gradu − palati Albanija. Herojski se poneo i penzionisani učitelj iz Beograda, veteran iz balkanskih i Prvog svet− skog rata Miladin Zarić koji je uspeo da razmi− nira Savski most i time omogući da oslobodi− lačke trupe nastave da gone neprijatelja i izvan Beograda. Zarić, koji je stanovao u blizini mo− sta, u Karađorđevoj ulici broj 69, a pošto je imao miner− sko iskustvo iz prethodnih ratova, uočio je pravi trenutak, izašao na most i presekao provodnike. Oslobađanje Beograda imalo je veliki značaj i za da− lji tok rata u Evropi. Naime, Beograd je bio saobraćajni čvor i to veoma značajan za nemačke trupe. Kada su je− dinice NOVJ i Crvene armije osvojili glavni grad Jugosla− vije to je značilo da su potpuno izolovali nemačku Armij− sku grupu E. A, ovim osvajanjem onemogućen je i ne− mački plan da se napravi nova linija fronta na Moravi. Ali, pored nesumnjivog vojnog značaja oslobađanje Beograda imalo je i politički i psihološki faktor. Ovaj uspeh je označio i početak ponovnog formiranja nove Ju− goslavije. Partizani su posle oslobađanja Beograda u Sr− biji stekli materijalne i ljudske resurse za konačno oslo− bođenje zemlje da bi je, što je posebno važno, oslobodi− li bez neposrednog učešća savezničkih vojnika. Ta činje− nica će biti veoma važna kasnije 1948. godine kada dođe do Rezolucije Informbiroa. Branislava Petrović, Slavica Danilović

Istorija 11

„CRVENI I BELI“

Ruski uticaji na 1941-1945.


Kako je nestala ruska emigracija u Srbiji?
Koliko gra|ana SSSR-a i biv{e Ruske imperije se borilo protiv partizana na tlu Jugoslavije?
Ko i kako je pripremao partizanski rat u Jugoslaviji uo~i Drugog svetskog rata?
Kakvi su bili odnosi ravnogorskog pokreta i Sovjetskog Saveza?
Ko je stajao iza sporazuma J. Broza i I. [uba{i}a koji je zape~atio sudbinu Kraqevine Jugoslavije?
Koja je najve}a bitka Drugog svetskog rata na tlu Jugoslavije?
Koje iskustvo su~eqavawa su poneli crvenoarmejci i stanovni{tvo Srbije 1944?

wiga koja je pred nama, „Crveni i beli“, zapravo je ne{to nesvakida{we i zaslu`uje punu pa`wu stru~ne javnosti. A mo`da, jo{ i vi{e, svih nas koji smatramo istoriju, a naro~ito pre}utanu, za ne{to {to treba odgonetnuti i

Sovjetski tenkovi prilikom prolaska kroz Beograd, oktobar 1944. godine

vani do neprepoznatqivosti posle 1944. godine. Iz raznorodnih razloga. Poku{aj da se ti razlozi objasne tako|e je vredan pa`we i analize, a nalazi se u ovoj kwizi. Kao i ve}ina stanovnika Srbije i Kraqevine Jugoslaobjaviti. vije, i ruski emigranti sna`no su osetili potrese izazvaOva obimna studija, kojom nas je zadu`io dr Aleksej J. ne ratnim sukobima. Mnogi su bili prinu|eni da se opreTimofejev, prikazuje neke od najte`ih i najtragi~nijih dele izme|u slu`ewa novim gospodarima Evrope, i neke doga|aja iz na{e pro{losti, ali iz jednog potpuno novog druge opcije, koja bi podrazumevala ve}i rizik, ili ugla. Posebno je zanimqiva centralna teza, koja zapromenu uverewa s kojima su `iveli godinama. ista baca sasvim novo svetlo na Drugi svetski Nemcima je naruku i{la i velika mr`wa belorat u na{oj zemqi. Ali, wu otkrijte sami. gardejaca prema boq{evicima. Ruska emigracija u Srbiji ostavila je veoVe} krajem 1941. godine, Ruski za{titni ma zna~ajne tragove u svim oblastima. korpus, formiran na ovim prostorima, imao je Me|utim, osim floskula koje pretenduju na u svom sastavu 1.500 qudi koji }e uskoro stucelovitost, a ne obja{wavaju mnogo - jo{ nipiti u prve okr{aje s jugoslovenskim komunije dat odgovor na pitawe {ta se pre i za stima. Za nepune ~etiri godine rata kroz tu vreme Drugog svetskog rata desilo s Rusima formaciju pro{lo je 17.000 qudi, a stradalo koji su na{li uto~i{te u na{oj zemqi posle ih je gotovo sedam hiqada. Me|utim, u tim jediOktobarske revolucije. Jer, nakon dolaska nicama nisu slu`ili samo biv{i pripadnici komunista na vlast u Jugoslaviji - wihov broj Bele armije... stra{no se smawio. Sada, sa ovim izdawem, taj Sudbine generala [tejfona i [kura, odgovor postoji, i u tome je, bez sumwe, oficira koji su bili i u Vrangelovom {tavelika vrednost ove kwige. Osniva~ Ruskog za{titnog korpusa bu, generala Skorodumova, generala KraNa samim koricama postoje neka piM. M. Skorodumov snova, pukovnika Anatolija Ivanovi~a Rotawa koja su vrlo interesantna. Na prvi go`ina - kao i stotine drugih, koje ova studija obra|uje, pogled - lako bismo dali odgovore. Me|utim, ono {to pokazuju svu slo`enost i neverovatne obrte koji su se odTimofejev nudi u kwizi „Crveni i beli“, jesu ~iwenice vijali na na{em tlu, ali i u Evropi i Sovjetskom Savezu koje do sada nisu bile obnarodovane, pa samim tim i odu tim te{kim i surovim godinama. Za neke od wih, sasvim govori na neka od navedenih pitawa mogu izgledati bolsigurno, nikada niste ~uli. Posebno su zanimqivi i inni, frapantni, pa ~ak i neverovatni. Jer, izgleda da su trigantni detaqi koji opisuju u~e{}e jugoslovenskih kobrojni segmenti na{e novije istorije zaista iskrivqi-

K

12 Istorija

„CRVENI I BELI“

doga\aje u Jugoslaviji Kwigu Patrola terskih kozaka 1. koza~ke divizije. „Crveni i beli“ Rudanka, Hrvatska, 30. decembra 1943. godine mo`ete kupiti, po promotivnoj ceni, na predstoje}em Beogradskom sajmu niran brojem bibliografskih jedinica komunista i wihovih sovjetskih instruktora u kwigga na {tandu izdaje je gospodin Timofejev koristio da bi {panskom gra|anskom ratu, kao i obuku sova~ke ku}e Ukronija u uradio ovako ne{to, kao i arhivskim dokuvjetskih specijalnih agenata tokom trideseHali broj 1! mentima koje je uspeo da predstavi na jedan tih godina - koja je ukqu~ivala i u~ewe borive{t i jednostavan na~in. Ipak, imajte u vila~kih ve{tina. Ova kwiga demistifikuje lik du da su podaci u ovoj kwizi pre svega ogromMustafe Golubi}a, odvajaju}i ~iwenice od lena, a vrlo ve{to obra|ena istorijska gra|a, gende koja je posledwih godina stvorena oko tog kao i da su tu mnogi detaqi koji poti~u iz zaista neobi~nog ~oveka, nekada{weg pripadli~nih arhiva i memoara. Tako|e, broj pitanika Crne ruke, a kasnije sovjetskog agenta koji wa na koja }ete po~eti da tra`ite odgovore }e u~estvovati u atentatu na Lava Trockog u kada pro~itate ovu kapitalnu studiju, bi}e Meksiku. Ona se, do najsitnijih detaqa, bavi i veoma veliki. odnosima Kraqevine Jugoslavije i SSSR-a. A [to se mene ti~e, ovo je otre`wuju}a i veoni su bili dodatno komplikovani zbog ~iweoma kontroverzna istorijska pri~a o ruskonice da dve zemqe gotovo i nisu imale ozbiqsrpskim i jugoslovenskim odnosima prema pone diplomatske odnose od dolaska boq{evika bednicima i pora`enima u stra{nim ~etrdena vlast pa do marta 1941. godine. Potpuno nesetim godinama pro{log veka. Mo`ete se verovatno deluju i kozaci koji, iako u nema~koj slo`iti ili polemisati s autorovim stavoslu`bi, spasavaju Srbe od usta{kih koqa~a u vima. Me|utim, sigurno je da }e ovo delo Nezavisnoj dr`avi Hrvatskoj. A jo{ nestvarPlakat Ruskog za{titnog korpusa izazvati veliku radoznalost koju }e, monija ~estitka koju je famozni general Vlagu}e je, pratiti i nova i pro{irena izdawa ove kwige. sov uputio na{em velikom stradalniku Milanu Nedi}u. Neke Bo{ko Milosavqevi} paralele u istoriji mo`da su i slu~ajne.Bio sam i ostao fasciPripadnici Ruskog za{titnog korpusa u centralnoj Srbiji, zima 1941 - 1942. godine

Istorija 13

BANJALUČKI PROCES

Kralj Alfonso spasao sa vešala 16 bosanskih Srba vreme baca sve veći sloj prašine i paučine i koje pod tim po− krivačem postaju još nejasnije, još bleđe, ali sasvim je na mestu da ovaj španski kralj bude i kroz ovakav vid bude is− poštovan i spominjan. Iza datuma, iza imena, iza događaja navedenih bez ko− mentara, istorija izgleda kao veliki spisak političkih dela, krva− vih bitaka, veličanstvenih kraljeva, predsednika, vođa nacija, a Alfonso XIII, zvan Afrikanac, puno je učinio, da nešto što nam je danas daleko, neshvatljivo, u vreme proslave stogodišnjice od početka Velikog rata i ogromne klanice koja je u drugoj de− ceniji 20. veka zadesila svet, bude jasnije.

Alfonso XIII od Španije ima najveće zasluge što nije izvršena smrtna kazna nad 16 Srba

U

koliko ste šetali Banjalukom, pa posmatrali imena ulica, moguće je da ste se začudili, ot− kud u centru ovog grada, Ulica kralja Alfonsa XIII i ko li je taj, da njegovo ime krasi gotovo sam centar prestonice Republike Srpske. U istoriji su mnoge tajne ostale nerešene, tamne preko kojih

14 Istorija

Banjalučki proces (1915/1916) najveći je od 17 veleizdajničkih procesa koje su austrougarske vlasti organizovale u Bosni i Hercegovini za vreme Prvog svetskog rata. Zbog delovanja u nekoj od organizacija koje su širile srpstvo optuženo je 156 najobrazovanijih, najistaknutijih i najuticanijih bosanskohercegovačkih Srba svog vremena. Nije im bilo suđeno za povezanost sa Sarajevskim atentatom, već isključivo za rad u srpskim organizacijama, te je sasvim jasno da je cilj ovog procesa bio gušenje srpskog nacionalnog pokreta. Sigurno je jedno, a to je da su svi vladari i državnici bili lju− di, sve te bitke imale su svoje žrtve i svoje pobednike, sva po− litička dela svoje podloge u intrigama i zakulisnim tajnama. AIi ti detalji su ono što stvara pravu istoriju, istoriju koju svi ne po− znaju, ali koja je baš zato zanimljiva, ne baš kao neki roman, jer su u kulisama istorije igrali svoje uloge i ljudi koji su zaista postojali i živeli – nego kao stvarnost, često dramatična, još češće tragična, ponekad i smešna, stvarnost na kojoj je "učite− ljica života" izvezla, kao na kakvom džinovskom razboju, čije su žice životi pojedinaca, ogroman, šareni mozaik svakojakih događaja velike i daleke prošlosti...

BANJALUČKI PROCES Tražena kazna smrću za svih 156 optuženih Tokom Prvog svetskog rata u Bosni i Hercegovini austrougarska vlast je sprovela 17 veleizdajničkih procesa protiv pripadnika lokalnog stanov− ništva, pre svega Srba. Najpoznatiji proces bio banjalučki (1915−1916), ka− da je optuženo 156 Srba. Proces je počeo u momentima kada Kraljevina Srbija i sile Antante doživljavaju neu− spehe na ratištima i kada je okupator i na ovaj način iskazivao svoju moć i na− mere. U savezničkim i neutralnim ze− mljama štampa je početkom novembra 1915. godine donela suvu belešku da će jedan veliki politički proces početi 3. novembra u Banjaluci protiv 156 naju− glednijih Srba iz Bosne i Hercegovine. „Optuženici su većim delom oženjeni ljudi. Po zanimanju, ima sedam narod− nih poslanika u bivšem sarajevskom Saboru, 16 učitelja, sedam profesora, 21 pop, 145 činovnika, dva lekara, dva inžinjera, jedan advokat, 25 trgovaca i osam studentaa, a ostalo zanatlije i težaci. Optužuju se radi veleizdaje, i optužnica, koja iznosi 262 štampane stranice velikog formata traži da se svi kazne smrću na vešalima. Za celu od− branu uzeta su samo tri advokata, a od trojice sudija koji će da reše sudbinu tolikih ljudi, dvojica su već bila kažnja− vana disciplinskim kaznama. Op− tuženici su u tamnici još od početka ra− ta. Po svemu izgleda da će proces traja− ti četiri meseca“. Proces je trajao šest, a ne četiri meseca i završio se, kako na− vodi Pero Slijepčević (Istorijske i poli− tičke teme, Sabrana djela Pere Sli− jepčevića, Banjaluka−Beograd 2013), jednom drakonskom osudom, pro− glašenom 22. aprila (1916.) uoči Vaskr− senija. "Da li se hotimice izabrao ovaj simboličan dan da bi se naznačilo svetu da sreća u zemlji može da vaskrsne tek posle pogibije banjalučkih optuženi− ka?", pita se autor. Među gomilom do− kumenata na osnovu kojih je podignu− ta optužnica, najvažniji je bio deseti. To su bili papiri srpskog kapetana Koste Todorovića, nadzornika vojnog rejona u Loznici, i koji su ustvari jedini imali stvarnog materijala za sud, ali nikako i za presudu koju je tražio državni tužilac. On je eventualno učešće u špi− junaži pojedinih ljudi trebalo da pre− tvori u optužbu i osudu za veleizdaju

čak 156 Srba. „Tak(v)i ljudi ne za− služuju da žive. Predlažem za sve njih, po zakonu, smrt na vešalima“, za− ključio je svoje iznošenje optužnice državni tužilac. Prvi se od optužbi bra− nio učitelj Kosta Gnjatić, potom pop Matija Popović, pa dr Vaso Rundo, dr Risto Jeremić... Tužiteljev „Glavni voj− voda revolucionara“ Vasilj Grđić, na− rodni poslanik i glavni činovnik Pro− svjete, pred sud je izašao 10. decembra 1914. On, kao i svi ostali optuženi, uključujući članove sokolskih društava i pobratimstava, izjašnjavali su se da

Srbin Vasilj Grđić (1875−1934), prvooptuženi u Banjalučkom veleizdajničkom procesu nisu krivi, dok je državni tužilac nasto− jao da svakom od njih, „osim glavne krivice što su tobože predstavnici izdaj− ničkih organizacija, prikači uzgred i po koju ličnu krivicu“ (Pero Slijepčević, navedeno delo). Iako je i branilac op− tuženih Dimović, opominjao sudije da „zla dela ne daju mira ni pokoja, nego bude savest kao aveti“ i da imaju na umu „odgovornost pred potomstvom koje pamti i beleži“, konačnom presu− dom, saopštenom 22. aprila 1916. godi− ne, 16 lica je osuđeno na smrt, 87 ih je dobilo kaznu zatvora od dve do 20 go− dina. Preostale 53 osobe su oslobođene optužbe. Na smrt su, s primedbom da se vešaju baš po ovom redu, osuđeni: Jovanović Milutin (25, trgovac), Bilbija

Petar (23, trgovački pomoćnik), Milić Čedo (28, trgovac), Ðokanović Dimšo (50, posednik), Savić Mihajlo (30, dnev− ničar kod vlade), Petković Milan (27, sveštenik), Begović Simo (41, svešet− nik), Jevđević Dimitrije (46, sveštenik), Ðuranović Radivoj (24, preparandista), Dakić Ðorđo (52, beležnik), Čaprić Boško (40, činovnik Srpskog zemljo− radničkog saveza), Tomović Mirko (25, učitelj), Jakšić Aleksa (44, trgovac), Po− pović Matija (39, sveštenik i bivši na− rodni poslanik), Gnjatić Kosta (36, učitelj) i Grđić Vasilj (40, bivši narodni poslanik i sekretar Prosvjete). Na ka− znu teške tamnice od 20 godina osuđen je poreski kontrolor Krstić Arsen, na 18 godina trgovac Milošević Petar, zi− dar Urošević Andrija, učitelj Čupović Savo i sekretar Trgovačke komore dr Besarović Vojislav... “Po toku procesa, a osobito po osudi, vidi se da je banja− lučka tragedija bila više jedna politička bitka nego jedan pravni i pravedni sud− beni postupak...Ovo je završetak svih onih nasilja koja su prethodila. Izabra− no je da se upropaste glavni ljudi u na− rodu, glavni predstavnici one ionako okrivljene srpske svesti“, zaključuje, između ostalog, Pero Slijepčević. Posle nastojanja i interevencija srpske vlade i pojedinaca u raznim delovima sveta (Nikola Stojanović u Parizu, Miha− ilo Gavrilović u Vatikanu, Jovan Jova− nović Pižon u Londonu, Ljubomir Mi− hajlović u Vašingtonu...) da se osuđeni na smrt pomiluju, uz značajnu ulogu u tome španskog kralja Alfonsa XIII, pa− pe Benedikta XV, ali i drugih svetskih državnika, diplomata i organizacija (Li− ga za ljudska prava, generalni sekretar Interplanetarne unije, američki Kon− gres...), 16 osuđenih Srba je spaseno smrti. Njih osmorica (Vasilj Grđić, Ko− sta Gnjatić, Matija Popović, Boško Čaprić, Ðorđo Dakić, Mihajlo Savić, Mirko Tomović i Čedo Milić) dobili su doživotne kazne zatvora, petorica (Simo Begović, Milan Petković, Dimitrija Jevđević, Milutin Jovanović i Petar Bil− bija) kaznu od 20 godina zatvora, dve osobe (Dimšo Jokanović i Aleksa Jakšić) osuđene su na 16, a jedna (Radivoj Ðuranović) na 15 godina teške tamnice. Svi osuđeni su oslobođeni odmah po za− vršetku rata. S. Danilović

Istorija 15

BANJALUČKI PROCES Ljubav prema zemlji

Ratna mašinerija se zahuktava...

Nedavno, u junu ove godine, španski kralj Huan Karlos, potpisao je abdikaciju, čime su i zvanično okončane skoro četiri decenije boravka na tronu, u korist njegovog sina Felipe IV koji je praunuk jednog od najznačajnijih monarha Španije Alfonsa XIII, koji je proglašen za kralja, odmah po rođenju 17. maja 1886. godine, ali je preuzeo vlast u 16. godini i vladao je do 1931. godine, kada je proglašena Druga republika 14. apri− la 1931. godine. Pod Alfonsom XIII, Španija postaje industrijska nacija, dostigavši najviši nivo stanovništva od rimskog doba, vraća puno učešće u međunarodnoj politici... „Političke borbe ne− maju drugog značaja, osim što su borba mišljenja, ali mno−

Stogodišnjica od početka Velikog rata podsetila je potpisni− ka ovih redova na jedan od razgovora sa Slobodanom Glum− cem (Prijedor 1919 – Beograd 1990), novinarom, publicistom i prevodiocem, dobitnikom mnogih jugoslovenskih priznanja, koji je govorio da ne treba prećutkivati i povlađivati i smatrao je da novine moraju da informišu i mobilišu, da je sudbina do− brih novina da budu afirmativne, isključivo na osnovu činjeni− ca, same stvarnosti; da budu kritičke – u ime demokratskog društva. Tom prilikom, u Sarajevu, šezdesetih godina prošlog ve− ka, gde smo obojica prisustvovali komemoraciji povodom, ta− kođe istorijskih događaja vezanih za početak Prvog svetskog rata, podsetio je našu grupu novinara, na 1916. godinu, kada je ime Alfonso XIII značilo nadu i jedino uzdanje šesnaestori− ce na smrt osuđenih Srba iz Bosne i Hercegovine u Banja− lučkom procesu. Počeli su manevri austrougarske vojske kod Sarajeva. Došao je Franc Ferdinand. Na jednom sarajevskom mostu je− dan mladić, do tada potpuno nepoznat, a od tada mučenik u austrougarskim tamnicama, Gavrilo Princip, opalio je iz pišto− lja na automobil u kome su bili prestolonaslednik i supruga mu Sofija Hotek. Bilo je to 28. juna, na Vidovdan 1914. godine. Nije prošlo ni mesec dana od tog događaja, a Evropa je vri− la. Zasedali su kabineti. Fabrike oružja počele su neprekidno da rade. Obavljane su poslednje pripreme za ono što je nemi− novno, i bez tih Gavrilovih pucnjeva, moralo da se desi... Ultimatum. Napregnutost u Beogradu... Baron Gizl, austro− ugarski poslanik u Beogradu, pakuje stvari i odlazi. Popodne 25. jula, rok ultimatuma ističe i dvojna monarhija objavljuje rat Srbiji... Sutradan, 26. jula 1914, austrijske vlasti u Bosni i Herce− govini uhapsile su nekoliko stotina najuglednijih narodnih pr− vaka, prosvetnih radnika, uglednih građana. Oni su, kako su ih nazvali, taoci, a smešteni su bili po svim zatvorima od Srebre− nice do Bihaća i od Broda do Mostara.

Od spiska do presude

Car Karl I Austrijski pomilovao 16 bosanskih Srba

go iznad njih su čista osećanja, od kojih je jedno ljubav pre− ma zemlji“, rekao je kralj Alfonso prilikom jednog govora u Barseloni 1920. godine. Političke i društvene turbulencije su tih godina bile velike u Španiji. Sprečeno je sprovođenje prave liberalne demo− kratije, uspostavlja se diktatura Primo de Rivera, koju mo− narh prihvata, ali ta politika doživljava neuspeh, napuštena je od celokupne političke klase, koja se oseća prevarenom od strane kraljevske podrške diktaturi, pa kralj posle izbora 1831. godine napušta Španiju, te umire 28. februara 1941. godine.

16 Istorija

Poćorek je koncentrisao trupe prema Drini. Srpska vojska je krenula u veliku odbranu otadžbine. Počeli su manji sukobi u očekivanju velikog sudara. Tada se desilo i da su Austrijan− ci zarobili kapetana Kostu Todorovića kod koga je nađen spi− sak uglednih Bosanaca i Hercegovaca – članova Narodne od− brane. To je bilo odlučujuće za pripremu i razvoj Banjalučkog procesa. Na optuženičkoj klupi, od novembra 1915. do aprila 1916. je sedelo 156 ljudi, izabranih među nekoliko stotina talaca, op− tuženih za veleizdaju, odnosno destruktivnu akciju protiv fran− cjozefijanskog režima, protiv Poćerokove vojske i Habzburgo− vaca. Danima, nedeljama, mesecima je proces trajao. Iz dana u dan optuženi su dovođeni u malu sudnicu, gde su suočava− ni, ispitivani, tražilo se ono što je vlast, preko svoga tužilaštva i sudstva, htela da označi kao materijalnu istinu i presudi što oštrije svim optuženim Srbima. Sve novine na svetu donosile su vesti: Proces Vasilju Grđiću i drugovima... Ispitivanje... Sutra će pasti presuda. A presuda je donesena 19. aprila 1916. godine. Od 156 op− tuženih 140 je dobilo zatvorske kazne, a ostalih šesnaest je trebalo da bude obešeno. Na celoj teritoriji dvojne monarhije, kao simbol stajala su vešala. U njenom balkanskom delu, na

BANJALUČKI PROCES

Osuđeni na smrt na Banjalučkom procesu (wikipedia.org, iz knjige Banjalučki veleizdajnički proces, Besjeda/Gimnazija Banjaluka, 2011.)

Vojislav Besarović, starešina srpske sokolske Bosansko−hercegovačke župe, bio je najpre osuđen na 18 godina zatvora, a Vrhovni sud je kaznu snizio na 15 godina

Stevan Stevo Žakula (1875−1939), srpski sokolski vođa, osuđen je u prvostepenom postupku na šest godina tamnice. Vrhovni sud mu je povisio kaznu na 10 godina

Istorija 17

BANJALUČKI PROCES tim vešalima često su, i suviše često, njihana tela onih koji su, kako im je rečeno, bili krivi.

Poćorek ne zna za milost Sto i četrdesetoro poslatih u zatvore velike monarhije pre− stali su da budu predmet razgovora i tema u tadašnjoj štampi. O njima više ni Banja Luka nije smela da govori, a šesnaest osuđenih na smrt, postali su briga i besana noć cele Krajine, cele Bosne. Za njih je tražen spas. Monarhija je bila spora. Presuda je dugo išla do Vrhovnog suda u Sarajevu. U Banjaluci se tada grozničavo radilo na spasavanju osuđenika. Ali kome da se obrate.

mogne, koliko može. U tim kontaktima takođe je kao ličnost koja bi mogla da pomogne viđen Alfonso XIII, pa je papski nuncij lično preuzeo na sebe da zamoli Svetog oca Benedikta XV (1854−1922) da deluje kod španskog kralja. Tako je i papa bio uključen u rešavanje ovog slučaja i spasavanja života.

Pomilovanje osuđenih na smrt

Mnogo tog je ostalo u mraku prošlosti. Kako se išlo s tim aktima, s tim molbama, koje su se, kako je tada bilo uobičaje− no “preponizno podastirale” velikim i moćnim, još uvek nije sve objašnjeno i potvrđeno od istoričara. I Vlada Kraljevine Srbije je pratila sudski proces i tražila način da pomogne osuđenima na smrt. I tu se znalo da se jedino nešto više može Zabranjena ćirilica, oduzimana imanja učiniti kontaktima s Vatikanom i Kraljevi− nom Španijom, kao nespornoj pesnici Izbijanjem Prvog svetskog rata, Bosna i Hercegovina je proglašena ratnom zo− katoličanstva. Posle svega, Pjetro Ga− nom. U samoj Bosni i Hercegovini nije bilo nikakvog političkog života, pa je vla− spari (1852−1934), kardinal rimokatoličke dala gvozdena vojnička stega. U zemlji su osnovani vojni sudovi, komisije i štabo− crkve i vodeći diplomata pape Benedikta vi, koji su progonili politički sumnjiva lica. Tokom 1914. i 1915. godine, Zemalj− XV, počeo je da šalje pisma u Beč i da ska vlada sa austrougarskim generalom Stjepanom Sarkotićem (1858−1939) na interveniše za osuđene. Obojica su bili čelu ukinula je Uredbu o autonomiji crkve i škole u Bosni i Hercegovini, naziv cr− svesni da egzekucija 16 osuđenika može kve je iz srpsko−pravoslavna promenjen u istočno−pravoslavna, raspušten je bo− da šteti ugledu monarhije i ujedno naj− sanskohercegovački Sabor i ukinut Ustav. Zemaljska vlada za BiH uvela je i za− veće katoličke zemlje. branu upotrebe ćirilice. "Sve bosanskohercegovačke vlasti, uredi i zavodi upotre− Alfonso XIII je takođe primio molbu, bljavaće u pismenom srpsko−hrvatskom službenom saobraćaju samo latinicu", ali nije baš sasvim poznato na koji način glasila je uredba. Takođe, zatvarane su srpske škole, ukinuta krsna slava, zabra− se obratio svom uzvišenom rođaku, šefu njen rad svim srpskim društvima i organizacijama, od kojih su najpoznatija bila Habzburga, vladaru monarhije koja je Narodna odbrana i Prosvjeta. Progoni, zatvaranja i ubistva njihovih članova, ali i počela da se raspada. U svakom slučaju svih drugih poznatijih i imućnijh Srba, bili su svakodnevica prvih ratnih godina. od kraja maja 1916. u Beč stižu pisma i "Po zakonu, od oktobra 1914. konfiskovaše se hiljade i hiljade srpskih imanja, iz Španije i kralj se „naročito interesuje srpske porodice izbaciše se preko granica, i celi srezovi srpski potpuno opustošiše. sudbinom osuđenih Srba, Banjalučana“. Samo za jedan mesec beše preko 5.500 takvih zaplena... Pozatvara se odmah prvih Beču nije bilo prijatno što su uz Srbe, dana rata oko 5.000 ljudi, od kojih se veći deo otera u mračne tamnice u Arad u Španija i Vatikan, najveći centri kato− Ugarsku, gde posle bi izložen gladi, mrazu, nečistoći i zarazi, i pomre na stotine... ličanstva. Na smrt osuđeni spaseni su i Podigoše se vešala, i beše slučajeva, gde se odjedanput vešaše do 37 ljudi i žena u radi opšte situacije, koja je nastala ru− jednom mestu" (Pero Slijepčević, Istorijske i političke teme, Sabrana djela Pera skom revolucijom, ali pre svega interven− Slijepčevića, Banjaluka−Beograd, 2013) cijom španskog kralja. Za ovo postoji po− tvrda u telegramu, koji je car Karl I (koji je od novembra 1916. nasledio u međuvre− menu umrlog Franca Jozefa) uputio kralju Alfonsu XIII 16. fe− Branilac osuđenih dr Danilo Dimović, koji je karijeru za− bruara 1917. godine: "Udovoljavajući Vašoj želji i iskreno rado− vršio kao javni beležnik u Zagrebu 1941. godine, znao je da stan da mogu vršiti pravo pomilovanja, ukinuo sam šesnaesto− ne može da traži milost od Poćoreka. Stvar je bila osuđena na rici Bošnjaka smrtnu kaznu" ("Hrvatska riječ", br. 109, 1917). neuspeh, jer Poćorek nije znao za milost. Na Burgu (bečkom dvoru) je stvar, dakle, povoljno rešena. A trebalo je brzo raditi da ne bi bilo prekasno. U Bosni nije Ali, ne samo 16 osuđenih na smrt, mnogo više ljudi je očeki− bilo pomoći. Vlada je bila “ćorava” kako ju je nazvao David Štr− valo, sa i dalje prisutnom zebnjom, da odluka bude i sprove− bac, slavni i nezaboravni književni junak Petra Kočića. Pomoć dena. A dani su prolazili, a spora crno−žuta birokratija nije žuri− se, bar na prvu pomisao, nije mogla tražiti ni u Beču, kod ge− la da reši to pitanje kako je naloženo. Na kraju, kada se i to de− nerala i starog Franc Jozefa (1830−1916) koji je poveo carevi− silo, od šesnaestorice pomilovanih Srba neki su odvedeni u nu u rat. Teško je zaista bilo verovati u milost njega ili nekoga Zenicu, a neki u Travnik, gde je trebalo da izdrže doživotnu ro− iz Franc Jozefovog okruženja, ali je ipak Dimović potegao put biju. Ali rat se završio. Došla je1918. godina, kada su i otvore− Beča, ne bi li spasao 16 glava. On je u Beču imao nekih veza, ne kapije tamnica, kad su ovi osuđenici pušteni na slobodu. na koje se oslanjao, nadajući se pomoći. Prvo što su uradili bilo je da se zahvale španskom kralju Al− Jedan od tih prijatelja (nije zabeleženo ko je to bio) setio se i fonsu XIII, čija ih je intervencija spasla, a zatim je najlepšoj uli− predložio mu da zamole i španskog kralja Alfonsa XIII za inter− ci Banjaluke, koja se do tada zvala Gospodska, dato ime Ulica venciju. Ne zna se tačno ni kako se došlo do te ideje. Ali, posto− kralja Alfonsa XIII, koja i danas postoji. Jedna druga, kraj opšti− ji priča da je Alfonso XIII navodno bio dobar prema nekim Bosan− ne, nazvana je Vasilja Grđića i drugova, ali danas takvog nazi− cima, zarobljenicima, koji su se, ko zna kako, našli u Španiji. va nema, među ulicama ovog grada. Spaseni su zaboravljeni. Dimović je imao preporuku i za papskog nuncija u Beču, Slobodan N. Jovanović koji ga je i primio. Ovaj je sve znao o procesu i želeo je da po−

18 Istorija

AKTUELNO

Predsednik Vlade Kraljevine Srbije Nikola Pašić u Nišu, 1914.

Čitanje francuskog pisma srpskim vojnicima

„Srbija 1914“ u Istorijskom muzeju

Grupa srpskih vojnika u Prvom svetskom ratu

P

da do Ohrida, da su posle Beograda, najveći gradovi bili Bitolj i ovodom obeležavanja stogodišnjice od početka Prvog Prizren“, dodaje Damnjanović. Centralni deo postavke čini, mu− svetskog rata u Istorijskom muzeju Srbije otvorena je zeološkim sredstvima izvršena, rekonstrukcija ratnih događanja izložba „Srbija 1914“, koju su priredili Istorijski i Vojni u Srbiji 1914, pre svega bitki, najpre prve savezničke pobede u muzej. U pitanju je savremeni muzejski projekat koji Prvom svetskom ratu na Ceru, a potom i vojnih uspeha na Drini nastoji da na zabavan način zainteresovanima približi i Kolubari. Borbeni napor srpske vojske i naroda, ispoljen u prvoj politički, kulturni, naučni i privredni uspon Srbije sa početka 20. godini rata u odbrani od austrougarske agresije, predstavlja jed− veka, događaje koji su prethodili Velikom ratu (balkanski ratovi, no od ključnih iskustava srpske nacije u njegovoj novovekovnoj Sarajevski atentat i Julska kriza) i događaje iz 1914, prve godine istoriji. Pored predmeta koji su pripadali značajnim ličnostima, rata. Zdanje Istorijskog muzeja je pretvoreno u vrstu lavirinta ko− predstavljeno je i kompletno naoružanje koje je ji posetioca vodi kroz različite segmente, a putem naša vojska koristila 1914. godine, a pored toga tu specijalne mobilne aplikacije likovi sa fotografija, je i sva propratna oprema, kao što su opasači, ali i maketa i ostalih eksponata bukvalno oživljavaju i čarape koje su vojnici tada nosili. Autori koncepcije pričaju priče čime na zanimljiv način upoznaju izložbe, pored muzejskog savetnika Nebojše Dam− građane na sve što se događalo 1914. godine. njanovića su i viša kustoskinja Snežana Solunac iz Uvodni deo postavke rađen je sa ambicijom da Istorijskog muzeja Srbije i kustos Vojnog muzeja dočara dinamičan rast i emancipaciju srpskog Vuk Obradović. Tokom trajanja izložbe, do 15. ja− društva na početku 20. veka, kada je Srbija, kako nuara 2015., u okviru pratećeg programa pred− kaže jedan od autora koncepcije izložbe Nebojša viđen je niz sadržaja poput projekcija igranih i do− Damnjanović, hvatala korak sa Evropom: „To je kumentarnih filmova, tribina, predavanja i kreativ− vreme emancipacije, sveobuhvatne evropeizacije nih radionica za decu i mlade. Izložba se nakon Be− i uspona Srbije koji su bili osnova za istrajavanje u ograda u smanjenom obliku seli u Moskvu, a po− ratu koji je usledio. Veliki broj ljudi danas, recimo, Plakat za sokolski slet tom i u Stokholm. M. K. ne zna da je se Srbija tada prostirala od Beogra−

Istorija 19

PRESTONICA KNEZA MILOŠA

Temelji moderne Srbije Tekst iz prošlog broja „Istorije“, kada smo pisali o Kragujevcu kao gradu u kome je na početku Prvog svetskog rata bila komanda srpske vojske, ponukao nas je da se pozabavimo i periodom od 1818. do 1841. godine kada je ovaj grad bio prva prestonica moderne srpske države, za vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića. vudavim ulicama, ćepencima i niskim neuglednim kućama (ko− je su na prozorima imale hartiju "pendžerliju", pokrivene krovi− nom i slamom, a ponekad ćeramidom), džamijom i kamenim mostom u sredini, davala je osnovno obeležje ove varoši, ko− ja će igrati najznačajniju ulogu u Srbiji tokom dvadesetih i tri− desetih godina 19. veka.

Životni put Miloša Obrenovića

Miloš Obrenović, vladar Srbije od 1815. do 1839. i od 1858. do 1860.

K

ragujevac je početkom 19. veka bio tipična turska palanka. U ustancima za nacionalno oslobođenje (1804 − 1813, 1815), varoš je potpuno oslo− bođena od Turaka, a već početkom maja 1818. godine, u Manastiru Vraćevšnici, na predlog kne− za Miloša Obrenovića, Kragujevac je izabran za prestonicu obnovljene srpske države. U tom pravcu, da Kragujevac po− stane prestonica, Miloš Obrenović je razmišljao godinu dana ranije kada se odlučio na izgradnju konaka i dvora u tom gra− du. Na izbor Kragujevca za sedište srpske države presudno su uticali njegov povoljan geografski položaj i ujednačen nacio− nalni sastav stanovništva. Na raskrsnici prirodnih komunikaci− ja, dovoljno udaljen od carigradskog druma, imao je Kraguje− vac gotovo idealne uslove da postane prestonica, ocenjuju is− toričari. Te godine kada je proglašen za prestonicu, Kragujevac je brojao 193 kuće i imao 378 poreskih obveznika. Stanovnici su, uglavnom, bili Srbi, uz mali broj Jevreja, Cincara i Roma, kao i nekoliko turskih porodica. Stara turska čaršija, sa uskim i kri−

20 Istorija

Kragujevac je za prestonicu odabrao "vrhovni knez" i "pra− vitelj naroda serbskog" Miloš Teodorović Obrenović. On je rođen 1783. godine u Gornjoj Dobrinji (Užička nahija). Posle smrti njegovog oca Teodora Mihailovića, majka Višnja prese− lila se na imanje svog prvog muža Obrena Martinovića, gde se Miloš, uz brata (po majci) Milana počeo baviti trgovinom. Najpre je radio kao bogatih trgovaca stokom sa Zlatibora, po− rodice Aksentija Ječmenice. U to doba, marveni trgovci su ot− kupljivali stoku u jednom kraju da bi je potom po višoj ceni prodavali u drugim krajevima. Mladi Miloš prošao je celu Šumadiju, Podrinje, Hercegovinu i Bosnu, upoznavši tom pri− likom nove predele i ljude kao i brojne običaje. Zbog trgovine boravio je i u Zadru i Veneciji ... „Zatim na jednu godinu dođe brat naš Jakov iz Brusnice, uzme mater i nas sve troje dece i odvede k sebi. Milan, naš brat već je začeo i trgovinu marve− nu voditi, pa sad i mene k sebi u radnju uzme“, zabeležio je Miloš u svojoj autobiografiji.

Naseljavanje od 1718. do 1739. godine Od svih naselja u unutrašnjosti Srbije, Kragujevac je dobio najviše novih žitelja u periodu 1718 − 1739. godine, u vreme austrijske uprave. Stanovništvo koje se tih godina doseljava− lo, bilo je hrišćansko i poticalo je, uglavnom, iz dinarskih i kosovsko−metohijskih oblasti. Danas, u Kragujevcu gotovo da i nema potomaka tih doseljenika. Neke porodice su izumr− le, a mnogi su se kasnije odselili. Naročito mnogo stanov− ništva se iz Kragujevca odselilo posle premeštanja prestoni− ce u Beograd, 1841. godine. Mnogi su otišli vođeni poslovnim potrebama, a ostali sklanjajući se od ratnih razaranja.

PRESTONICA KNEZA MILOŠA

postavljeni u Kragujevcu U vreme Prvog srpskog ustanka, čiji je jedan od vođa, Miloš uzima prezime Obrenović. Posle sloma ustanka, predao se Tur− cima, koji su ga postavili za obor−kneza Požeške i Kragujevačke nahije. Kada je 1814. godine izbila buna Hadži−Prodana Grigori− jevića, smatrajući je preuranjenom, Miloš je zajedno s Turcima učestvovao u njenom gušenju. Zadobivši tako poverenje Tura− ka, nesmetano je radio na organizovanju novog ustanka, čiji je početak objavio u Takovu 11. aprila 1815. godine. Oslanjajući se na Bukureški (Bukureštanski) ugovor (1813. god.), kao tekovinu Prvog srpskog ustanka, Miloš uspeva da, ustupcima i kroz pregovore s Turcima koje vodi u periodu od 1815−1830. godine, izdejstvuje Srbiji autonomiju koja se formali− zuje hatišerifima iz 1830. i 1833. godine. Tako Srbija postaje au− tonomna kneževina s naslednim knezom, a Miloševi uspesi otvaraju novo poglavlje u srpskoj istoriji. Miloš je Srbiju vodio kao jedno domaćinstvo. On je to činio, kako je primetio Slobodan Jo− vanović, kao „seljak koji stvara i stiče“. Milošu je bilo 35 godina kada je sa suprugom Ljubicom (ćer− kom Radoslava Vukomanovića iz Srezojevaca, Rudnička nahi− ja, sa kojom se oženio 1805), došao u Kragujevac u kome je 1818. podigao dvor i stalno se nastanio. Sa Ljubicom je Miloš imao četvoro dece, dve kćeri i dva sina. Stariji Milošev sin, Milan (Milan−beg), rođen 1819. ranom je smrću 1840. godine (sahranjen u Kragujevcu) sprečen da isko− risti svoje pravo nasleđa, tako da je Miloša kao kneza nasledio njegov mlađi sin, Mihajlo, rođen u Kragujevcu 1822. Starija Mi− loševa kći Petrija, rođena 1809. godine bila je pismena i udala se za zemunskog trgovca Teodora Bajića. Mlađa kneževa kći Jeli− saveta (Savka), rođena je 1814. i dobila je solidno obrazovanje išavši u školu u Kragujevcu. U svojoj četrnaestoj godini, ona se zagledala u kneževog pisara iz "preka", Aleksu Popovića, koji je međutim, po naređenju kneza Miloša, ubijen dok je putovao za Požarevac. Miloš se u Kragujevcu pojavljivao u starom srpskom odelu boje višnje, a u svečanim prilikama kitio se ordenjem. Često se javno pokazivao u društvu svojih miljenica, umesto sa knegi− njom. Od 1839. do 1858. živeo je u emigraciji (u Vlaškoj, Beču i drugim mestima) da bi se 1858. vratio u Srbiju i neumornim ra− dom doveo do kraja proces nacionalnog oslobođenja. Umro je 1860. godine u Beogradu gde je, kod Saborne crkve, i sahra− njen.

Kragujevačka nahija sa tri knežine Srpska prestonica Kragujevac bila je ujedno i centar Kragu− jevačke nahije. Naime, Narodna skupština, odlukom od 19. de− cembra 1815. godine, zadržala je staru podelu Beogradskog pašaluka na 12 nahija. Na osnovu ove odluke, formirana je Kra− gujevačka nahija, sa tri knežine: Gruža, Lepenica i Jasenica, čije je središte bilo u Kragujevcu. Za prvog obor−kneza (nahijskog kneza) izabran je Ðorđe Parezan iz Brzana. U dužnosti nahijskih knezova bilo je prikupljanje poreza i revnosno izvršavanje kneževih naređenja, održavanje reda i mira, kao i izvesne sud− ske nadležnosti. Za izvršavanje odluka i sprovođenje naredbi imali su nahijski knezovi po jednog pisara i vše pandura.

Od tri knežine Kragujevačke nahije, samo je Gružanska knežina u celini ulazila u sastav Kragujevačke nahije, dok su sela Lapovo, Markovac, Rakinac i Adžibegovac iz Lepeničke knežine ulazila u sastav Smederevske nahije, a sela Donja i Gornja Sabanta u sastav Jagodinske nahije. Gotovo čitava donja Jasenica pripadala je Smederevskoj nahiji, a manji deo oko izvora reke Jasenice Rudničkoj nahiji.

Drugi srpski ustanak Drugi srpski ustanak započeo je u Kragujevačkoj nahiji, a odluka o njegovom početku doneta je u selima Rudovci i Vreocima. Ustanak je bio pripremljen već u zimu 1814. ali se čekalo proleće. Spontani otpor naroda doveo je do izbi− janja ustanka pre zakazanog dana. Na Cvetni četvrtak 8. (20) aprila 1815. godine Arsenije Loma udario je na zu− lumćare u Jasenici, razjurio ih i sa svojim Kačercima oslo− bodio Rudnik. Dan uoči Cveti, ubijene su turske haračlije u gružanskom selu Konjuši. Ustanak je objavio Miloš Obrenović, na Cveti, 11. (23) apri− la 1815. godine, na saboru kod Crkve u Takovu. Predajući zastavu Simi Paštrmcu, izgovorio je svoje čuvene reči: "Evo mene, eto vama rata sa Turcima!" Težište ustanka je, u početku, bilo u tri centralne nahije: Rudničkoj, Kragujevačkoj i Čačanskoj. Kada je velika ustanička vojska pod vođstvom Jevrema Obrenovića i Me− lentija Popovića krenula ka Kragujevcu, pridružio im se odred od 500 Gružana pod komandom Jovana Dimitrije− vića − Dobrače. Kragujevački Turci na brzinu prikupe ne− koliko stotina ljudi i sa njima izađu pred ustanike na Dre− novac. Tu su poraženi, a ostatak njihovih snaga povukao se u Kragujevac i utvrdio u šančeve oko džamije i kamenog mosta. Srpska vojska je držala grad pod opsadom nekoliko dana, ali su opsadne trupe smanjene kada se saznalo za po− krete turske vojske iz Beograda prema Čačku. Ustanici su štitili naselja, a čestim napadima nisu dozvoljavali Turcima da srede redove. Posle pobede srpske vojske kod Ljubića na Moravi, kragujevački Turci panično beže ka Jagodini, ali ih srpska vojska presreće kod Crnog vrha i nanosi im novi poraz. Na taj način Kragujevac je konačno oslobođen i očišćen od Turaka, a u gradu uspostavljena srpska vlast.

Knežinske starešine postavljao je knez Miloš Obrenović kao vrhovni srpski knez. Njihova dužnost sastojala se u tome da se staraju o održavanju reda i poretka u svojoj knežini, istražuju zločine i sude u grđanskim sporovima, prikupljaju po− rez i vode nadzor nad radom seoskih kmetova.

Razvoj varoši kao prestonice Proglašenjem Kragujevca za prestonicu obnovljene srp− ske države, započinje brži razvoj ove varoši. Pored stare va− roši oko Kamene ćuprije, počinje se, na uzvišici na levoj stra−

Istorija 21

PRESTONICA KNEZA MILOŠA ni Lepenice, stvarati nova varoš, koja je od stare turske varoši bila neznatno udaljena i odvojena livadama. Tu je, po naredbi kneza Miloša, podignuto nekoliko zgrada za potrebe dvora ko− je su, u jednom vencu, zajedno sa crkvom i kneževom ćupri− jom činile centar srpske prestonice.

Knjaževsko−serbski teatar − prvo pozorište na teritoriji slobodne Srbije

Amidžin konak na staroj fotografiji

vljani diplomatski odnosi. Prva redovna skupština, u presto− ničkom Kragujevcu, nazvana Mitrovdanskom, održana je o Mi− trovdanu, 21. novembra 1824. godine, na kneževoj livadi po− red tek podignute crkve. Sa širenjem varoši i dolaskom u Kragujevac činovnika iz "preka" (Austrija i Mađarska), te otvaranjem zanatlijskih radnji i trgovina sa novom robom, grad sve počinje da gubi orijental− ni i sve više da poprima evropski izgled. To se, ipak, najviše ogledalo u graditeljstvu, kao i u prihvatanju evropskog načina odevanja. Staru arhitekturu zamenjuje nova, gradi se od čvr− stog materijala, a kuće se, umesto krovinom i slamom, pokri− vaju ćeramidom i crepom. Evropska nošnja, preko dvora i državnih službenika, a najviše preko putnika i trgovaca koji tih godina dolaze sa Zapada, polako prodire u narod. I sama va− roš se uređuje: ulice se ispravljaju i kaldrmišu, korito Lepenice se uređuje a na Lepeničkom keju zasađeni su jablanovi. Oko kneževog dvora, koji su činili Knežev konak, Ljubičin konak, Momački ili Amidžin konak, rasla je potpuno nova va− roš. U tom periodu, pored ostalog, izgrađena je i drvena ćupri− ja preko Lepenice, do pridvorne crkve i vojnih kasarni. Kragu− jevac je u vreme dok je bio prestonica Srbije dobio i galeriju sli− ka (otvorena 1823), apoteku (1822), potom gimnaziju (1833), teatar (Knjažesko−serbski, 1835) i licej (1838). Štampane su i prve novine − Novine serbske, čiji je urednik bio Dimitrije Davi− dović. Prvi broj je izašao januara 1834. godine, a do leta 1835. izašla su 74 broja. „Prema tadašnjim podacima, u Kragujevcu je 251 zanatlija obavljao 17 različitih zanata. Zanatlije, veoma cenjen sloj sta− novništva, bili su udruženi u strukovna udruženja − esnafe, ko− jih je bilo devet. Upredo sa zanatstvom, razvijala se i trgovina. Uvozili su se: šećer, so, kafa, pirinač, svila, kadifa, čoja, a iz− vozili su se stočarski i poljoprivredni proizvodi. Istovremeno, javljaju se i začeci industrijske prerade kože. U ovom periodu, Kragujevac je dobio i svoju stalnu pijacu i panađure (vašare), koji su bili među najjačim u Srbiji, te su ih posećivali i trgovci iz drugih gradova“ (skyscrapercity.com)

Knežev dvor na obali Lepenice

Zgrada Muške gimnazije u Kragujevcu U Kragujevcu su, kao prestonici, bile smeštene institucije najviše državne vlasti: Narodna kancelarija, osnovana 1820. godine, Opštenarodni sud serbski (1820), Sovet serbski (osnovan 1826), Državni savet (1835), Glavno kaznačetejstvo, gde je zasedalo najviše narodno predstavništvo, Narodna skupština i državna glavna sobranja na dvoru kneza Miloša Obrenovića, gde su donošene najvažnije odluke, rešavana važna državna pitanja, primani strani predstavnici i usposta−

22 Istorija

Na platou na levoj obali Lepenice izgrađen je Dvor kneza Miloša. Činila su ga tri konaka s pomoćnim zgradama, i pri− dvornom crkvom na desnoj obali, koja je s dvorom bila pove− zana kneževom ćuprijom. Najreprezentativnija zgrada u okvi− ru dvora bio je Knežev konak, građen od 1817. do 1821. godi− ne. To je bio stan vladaoca Srbije, i glavno upravno i političko središte. Svojom lepotom isticao se Šareni ili Ljubičin konak, nazivan i "harem", zbog devojaka koje su u njemu stanovale i bile u pratnji kneginje. Šareni konak je do temelja izgoreo u požaru 1885. godine. Dvoru je pripadao Momački ili Amidžin konak, nazvan po "domostrojitelju" (upravniku dvora), Simi Mi− losavljeviću−Paštrmcu; on je prvobitno služio za smeštaj "ka− vaza" (kneževe lične pratnje). Ovo je jedini od tri konaka koji je do danas sačuvan. U okviru dvora kneza Miloša bila je smeštena kneževa blagajna i nekoliko pomoćnih zgrada koje su služile za potrebe dvora. Ispred konaka i dvora, na mestu današnjeg Malog parka, bio je brisan prostor na kojem su održavane vojne parade. U uglu tog prostora, bila je "suva kruška", koja je služila za vešanje osuđenika. Ona je, zajedno s klupom za batinanje činila sastavni deo dvorskog kompleksa. Ceo dvorski prostor bio je ograđen palisadima.

PRESTONICA KNEZA MILOŠA Knežev konak Glavni deo konaka činila je kneževa kancelarija, koja se nalazila na spratu konaka. „Pored dva stola i stolica kao osnovnog nameštaja, tu su se još nalazili lepi bakrorezi i sli− ka kneza u prirodnoj veličini, zastava koju je Miloš doneo iz Drugog ustanka, karte značajnijh zemalja sveta, i biblioteka. Ispred kancelarije bio je prazan prostor sa ’divanom’. U prize− mlju Kneževog konaka nalazile su se sobe za stanovanje kneževih sekretara i momaka. Jedna soba s kuhinjom u pri− zemlju služila je Melentiju Pavloviću, arhimandritu, pri poseta− ma Kragujevcu. U prizemlju je jedno vreme stanovao i knežev domostrojitelj. U sredini prizemnog dela, nalazila se trpezari−

smeštena u drvenoj zvonari, po prvi put su zazvonila uoči Božića 1829. godine, kada je beogradski vezir Husein−paša objavio carski hatišerif o političkoj i kulturnoj autonomiji Sr− bije. Zabeleženo je da se zvonilo „na veliku radost i oduševlje− nje prestonice, i to u zvono iz Karađorđevog vremena, koje je zakopano u zemlji čekalo narodno oslobođenje“

Milošev dan na dvoru Dan kneza Miloša počinjao je veoma rano. Pošto bi se umio nad koritom, odlazio je u sobu gde bi, budući veoma pobožan, "čitao dugu molitvu". Potom bi se obično dogovo− rao sa direktorom kneževe kancelarije i sekretarima, o

Stara crkva, prva građevina od tvrdog materijala u prestoničkom Kragujevcu (tt−group.net)

ja sa crvenim stolicama i stolovima, u kojoj je moglo da se smesti oko 60 osoba. Sobe na spratu konaka bile su name− njene odmoru i spavanju“ (skyscrapercity.com). Konak je uništen u bombardovanju 13. aprila 1941. godine.

Stara pridvorna crkva Stara crkva, kneževa zadužbina koja i danas postoji u neiz− menjenom obliku, podignuta je 1818. godine. To je prva građevina od tvrdog materijala u prestoničkom Kragujevcu. Iz− građena je na mestu gde je ranije bilo groblje, a dokaz za to su veliki nadgrobni spomenici uzidani u temelje ovog hrama. Cr− kva je posvećena Silasku Sv. Duha. Kao glavni majstor na iz− gradnji hrama pominje se Milutin Gođevac, dok je uređenje en− terijera povereno italijanskim majstorima Ðuzepeu di Antoniju i Maueru Martinu. Najveću vrednost imaju ikone na ikonostasu, koje su delo najboljih ikonopisaca toga vremena. Zvona crkve,

državnim poslovima. Oko 10 sati zvonila bi zvona na Kneževoj crkvi, čime bi se obznanilo narodu da knez ruča. Za ručkom, knez je sedeo sa članovima svoje porodice. Sve do 1834. godine kneginja Ljubica je služila zajedno sa po− slugom, a od te godine je sedala za sto zajedno sa knezom. Posuđe u kojem je služena hrana u početku je bilo jako pro− sto, ali je, vremenom, knez "iz preka" nabavljao skupoceni− je posuđe. Za trpezom kneza Miloša služila su se, pored do− maće rakije i vina. Posle ručka, knez je voleo da se odma− ra, ili da pije kafu i puši duvan. Radi uveseljavanja, na dvor bi bila pozivana poneka muzička družina. Knez je voleo da sluša cigansku muziku. Večernje sate knez je uglavnom re− zervisao za igranje karata dok bi mu, istovremeno, sekreta− ri čitali razne strane novine. Priredila: Slavica Danilović (Nastavak u sledećem broju)

Istorija 23

VOJVODE

Pavle Popović - sovjetnik Znameniti ustanik Pavle Popović zadužio je srpski narod, ne samo hrabrošću na bojnom polju, već i obavljajući mnoge odgovorne zadatke kao pred− stavnik Beogradske nahije u Praviteljstvujuščem sovjetu, član Narodnog suda, šef Narodne kancela− rije i vešt diplomata u brojnim ustaničkim misijama

P

avle Popović je rođen u selu Vraniću, u Beo− gradskoj nahiji. Preci su mu se sredinom 18. ve− ka doselili iz Crne Gore i nastanili u Vraniću. Bili su poznata i glasovita porodica iz koje su potekli ugledni sveštenici i narodne starešine. Pavle se veoma mlad okrenuo vojevanju i već tokom Kočine Krajine po− kazao je borbenu spremnost. Iskustvo frajkora donelo mu je ugled i poštovanje u svom kraju, pa je izabran za seoskog kneza. Borio se protiv terora koji su među srpskom rajom, širi− li Turci janičari. Beogradskim pašalukom upravljao je Hadži Mustafa−paša, koji je zbog blagog odnosa prema Srbima i po− voljnim reformama, prozvan „srpska majka „. Pavle je bio je− dan od njegovih saveznika u borbi protiv janičarskog nasilja. Jednom prilikom, u svom Vraniću, ubio je petoricu Turaka si− ledžija i njihove glave odneo Mustafa−paši u Beograd.

U Karađorđevoj službi

Manastir Voljavča, prvo sedište Praviteljstvujuščeg sovjeta serbskog obojica preživela žestoku borbu. Aganlija se povukao u Vranić, gde je imao svoj posed, a vožd je otišao u Rogaču kod Janka Ka− tića. Ranjeni Aganlija, sa sobom je poveo i jedan broj srpskih ta− laca i sproveo ih dalje u Beograd. Među njima je bio i vranićki knez Pavle Popović. Kako je Aganlija bio najpomirljiviji među da− hijama, a zbog svojih imanja u Vraniću još od ranije se sretao s Pavlem, bio je blagonaklon prema njemu i ubrzo ga oslobodio. Čim je pušten iz turskih ruku, Pavle se priključio ustanicima i kre− nuo u oslobađanje srpskih teritorija.

Nakon što su svirepe dahije zavele strahovladu u Beo− gradskom pašaluku i ubile Mustafa−pašu 1801. godine, srp− skoj raji je nametnut nepodnošljiv harač i kuluk. „Ljudi, ima− nje, poštenje žena i devojaka, sve je to služilo da se podmi− ri tursko nasilje. Danak se umnoži: spahijama deseto, ja− Pregovori u Zemunu ničarima deveto i još neki trodupli porezi udariše se. Jadan narod opasa se likom. Propišta i majčino mleko od teškog Početkom maja 1804. godine Pavle Popović je učestvo− zuluma...“, zabeležio je Karađorđev buljubaša Petar Jokić. vao na pregovorima s dahijskim izaslanicima u Zemunu. Po− Opasne dahije krenule su u likvidaciju odabranih srpskih pović je bio u delegaciji od 16 odabranih starešina koji su od starešina. Seča knezova bila je pretnja i Pavlu Popoviću, pa posrednika u pregovorima, slavonskog komandanta se skrivao po okolnim gustim šumama i Turcima ne− Dženejna, zahtevali da im se vrate povlastice iz poznatim putevima. Sastajao se s knezom Si− 1793. godine, a pašaluk oslobodi od janičara i mom Markovićem, Jankom Katićem i budućim dahija. Pregovori su okončani bez uspeha, i ustaničkim starešinom Karađorđem, planira− ustanici su otpočeli oslobodilačke borbe jući narodnu bunu protiv dahijskog terora. protiv Turaka. U mnogim bojevima tokom Karađorđe ga je poslao u Valjevsku nahiju 1805. godine, Popović je pokazao veliku da tamo raširi vest o podizanju ustanka. hrabrost, naročito u borbi za osvajanje Vrativši se u svoj kraj, Pavle je zajedno sa Karanovca. Simom Markovićem i Milisavom Čamdžijom, Na skupštini ustaničkih starešina u počeo da pali turske hanove i magaze. Videvši Velikom Borku, u kući Sime Markovića, da srpska raja sprema bunu, dahija Aganlija oku− 14./27. avgusta 1805. godine, doneta je pio je u Sremčici, sredinom februara 1804. godine, odluka o osnivanju centralnog organa usta− srpske knezove i popove tog kraja, kako bi saznao ko ničke vlasti, Praviteljstvujuščeg sovjeta serb− ubija Turke i pali njihove hanove. Ucenjen da će mu skog. To je bio prvi stalni organ vlasti(preteča Pečat Praviteljstvujuščeg kuća biti opustošena ako se ne pojavi, u Sremčicu prve srpske vlade) čime je ustanička Srbija sovjeta srpskog je došao i Pavle Popović. Odatle je sa Aganlijom krenula putem obnove državnosti nakon otišao u selo Drlupa na Kosmaju, gde su bili zaka− viševekovne otomanske vladavine. Sovjet se zani pregovori s Karađorđem. Međutim, na Drlupi dolazi do pr− sastojao od 12 izabranih predstavnika iz isto toliko nahija. vog važnijeg oružanog sukoba ustaničke i turske vojske. Aganli− Za prvog predsednika Sovjeta izabran je Prota Mateja Ne− ja je u ovoj bici ranjen u nogu, a Stanoje Glavaš u glavu, ali su nadović, a Pavle Popović je izabran za sovjetnika Beograd−

24 Istorija

VOJVODE

Beogradske nahije ske nahije. Manastir Voljavča podno Rudnika bio je prvo sedište Sovjeta, a nedugo potom, sedište ovog ustaničkog organa vlasti, bilo je u Manastiru Bogovađi. Kada su srpske snage 1806. godine oslobodile Smederevo, Sovjet se preseljava tamo, a naredne godine zaseda u Beogradu, gde će biti sve do propasti ustanka.

Vratio dug Aganliji Prilikom borbi za Beograd Pavle je dva pu− ta ranjavan. Kada je drugi put ranjen u levu ru− ku i pao s konja, u pomoć mu je pritekao Va− sa Čarapić. Misleći da neće preživeti, oprostio se sa Zmajem od Avale: „Čarapo, Čarapo, odi da se poljubimo; Bog zna hoćemo li se više vi− deti“. Vojvoda Čarapić je na rukama izneo sta− rog druga s bojnog polja i pomogao da mu se rane zaleče. Posle duge krvave borbe, oslo− Vasa Čarapić je pomogao ranjenom Knez Sima Marković je bio Pavlov bođena je beogradska varoš, a Turci su pa− Popoviću prilikom borbi za Beograd najverniji saborac nično bežali pred ustaničkom silom. Tom prili− kom vojvoda Pavle Popović spasio je život Orden od ruskog cara Aganlijinoj udovici Runiši, sećajući se Aganlijinog dobročin− stva na početku bune. Izbavio je Runišu od ljutih srpskih voj− Kao istaknuti predstavnik Sovjeta, Popović je obilazio na− nika i pružio joj zaštitu odvevši je svojoj kući. Ona je kasni− hije, davao vojsci uputstva kako da čuvaju srpsku granicu i je pokrštena, dobila ime Ljubica i udala se za uglednog usta− rešavao nesuglasice među ustaničkim knezovima. Sa svojim ničkog trgovca i diplomatu, Stefana Živkovića Nišliju. najvernijim saborcem, zemljakom Simom Markovićem, bra− U decembru 1808. godine, vojvoda Popović bio je u iza− nio je granicu na Drini i turskoj vojsci naneo velike gubitke. slanstvu koje je bilo upućeno u Sankt Peterburg, kod ruskog Tokom 1811. godine nalazio se u istočnoj Srbiji i bio jedan od cara Aleksandra I. U delegaciji koja je trebalo da štabu ru− važnijih posrednika između srpske i ruske vojske. Vožd ga je ske vojske preda Karađorđevo pismo, bili su i osnivač Veli− 1812. godine uputio, da u pograničnim oblastima objavi da je ke škole Ivan Jugović i voždov sekretar Janićije Ðurić. Zbog sklopljen Bukureški sporazum. Zbog pravdoljubivosti i diplo− intriga ruskog izaslanika u Srbiji, Konstantina Rodofinikina, matske umešnosti, imenovan je za člana Narodnog suda. Od ova diplomatska misija nije urodila plodom. ruskog cara Aleksandra I odlikovan je Ordenom Svete Ane 2. stepena. Po propasti ustanka, 1813. godine, vojvoda Po− pović je zajedno sa svojim bratancem Lazarom Po− povićem prebegao u Srem. Čuvši da je knez Miloš Obrenović podigao novi ustanak, vratio se u Srbiju, i pridružio se vojnom odredu u Železniku. Ceneći njegove zasluge tokom Prvog ustanka, knez Miloš ga je, posle sporazuma sa Marašli Ali−pašom, od− ređuje za jednog od dva rotirajuća predstavnika pri turskom glavnom štabu na Vračaru, dok je Lazar Popović postavljen za pisara. U jednom periodu Mi− loševe vladavine Pavle Popović je bio i šef Narodne kancelarije. Uzorni vojvoda i sovjetnik, iznuren starošću i ne− zaceljenim ranama, umro je 8. decembra 1816. go− dine u rodnom Vraniću. Sahranjen je s desne stra− ne oltara crkve Svetog Ilije u Vraniću. Petar Jokić je opisujući ga rekao „ Pavle Popović bio je i vojnik i sovjetnik kako valja“. Osnovna škola u Vraniću (opština Barajevo) nosi ime Pavla Popovića. Crkva svetog proroka Ilije u Vraniću u kojoj je sahranjen Pavle Popović Marija Delić

Istorija 25

ZADUŽBINARI

Dobrotvor siromašnih, a odličnih studenata Vladimir Vlajko Kalenić je celokupnu imovinu dao u dobrotvorne svrhe, pre svega za školovanje studenata Beogradskog univerziteta, a na njegovom zemljištu na Vračaru je nikla jedna od najvećih beogradskih pijaca, Kalenić pijaca

V

Nekadašnji izgled zadužbine u Svetogorskoj 12 (politikin−zabavnik.co.rs)

Današnji izgled zgrade zadužbine Vlajka Kalenića

26 Istorija

ećina beogradskih pijaca nazive je dobijala prema opštini ili delu grada na kojem se nalazi, dok su Bajlonijeva, Kalenić i Cvetkova pijaca ime dobile po imućnim Beograđanima ko− ji su svoja imanja darovali Beogradu − gradu i njegovim građanima ili studentima Beogradskog univerziteta. Pijaca Kalenić izgrađena je 1926. godine i to na „Kalenića guvnu“ − parceli ko− ja je bila jedno od brojnih imanja Vlajka Kalenića, trgovca i dobrotvora. Kalenić bio je veoma imućan, ali i veoma skroman i vredan čovek koji je veći deo svoje imovine zaveštao svojoj zemlji. Rodio se 1851. godine u Malom Mokrom Lugu i puno ime mu je bi− lo Vladimir Vlajko Stefanović Kalenić. Njegov otac Stojko Stefanović bio je papudžija. Tokom svog veka sve što je stekao ulagao je u kupovinu zemlje koja se tada nalazila na peri− fernim delovima srpske prestoni− Početkom dvadesetog ce. Celokupno svoje imanje Stoj− ko je ostavio sinu Vlajku, koji je veka vladao je drugačiji nastavio njegovim stopama. S moral i način života nego danas. Vlajko Kalenić jeste tim u vezi, sve do danas se održala i tradicija da se prodajno b io imućan, ali i veoma mesto na Kalenića pijaci prenosi skroman, radan čovek koji sa oca na sina. je veći deo svog imanja Vlajko Kalenić je izučio pa− pudžijski, ali i obućarski zanat zaveštao svome otečestvu kod oca, i bavio se njime celog života. Po ugledu na oca, i on je sve ulagao u zemlju. Posedovao je plac sa kućom u Svetogorskoj 12, velike placeve, vinograde i njive na banjičkom brdu, zatim placeve u Kičevskoj, Nevesinjskoj, Novopazarskoj, Mekenzijevoj i Nebojšinoj ulici, na Kragujevačkom drumu, kod Starog guvna i Simićevog majura. Kako se Beograd širio, tako je i ovo zemljište dobijalo na ceni, pretvarajući se iz običnog obradivog u građevinsko zemljište. Tako je Vlajko Kalenić uvećao svoje bogatstvo. Neposredno pred smrt, Kalenić je 30. 6. 1907. godine napisao testament kojim je svoju celokupnu imovinu zaveštao u dobrotvorne svrhe u vidu „Fonda Vlajka Kalenića, obućara i ekonoma iz Beograda“. Prema odluci Ministarstva prosvete od 12. oktobra 1921. go− dine, osnovana je Zadužbina Vlajka Kalenića. Kao što je i sam Kalenić naveo u testamentu, sredstva zadužbine korišćena su za izdržavanje jednog učenika univerziteta „koji je siromah i koji se oda izučavanju na− rodne ekonomije“. Osim toga zadužbina je pomagala Palilulsku osnov− nu školu i Trgovačku akademiju, tako što je nabavljala odeću i obuću i plaćala ekskurzije siromašnim učenicima.

ZADUŽBINARI

Kalenića gumno sa pijacom

Zadužbina Vlajka Kalenića i danas po− maže odlične studente Ekonomskog fakulte− ta slabijeg materijalnog stanja u obliku sti− pendija. Naime, trideset dva stana i dve so− be u Svetogorskog ulici 12 iznajmljuju se, a ovaj novac studentima omogućava da se iškoluju, baš kako je to Vlajko Kalenić želeo i svojim testamentom omogućio. Sredstva zadužbine se koriste i za usavršavanje stu− denata u zemlji i inostranstvu, nabavke udžbenika, literature i drugih sredstava po− trebnih za studiranje i usavršavanje, poma− ganje ustanova i organizacija u oblasti stu− dentskog standarda i druge oblike pomoći koje utvrdi Odbor zadužbine. Zgrada u Svetogorskoj 12 podignuta je 1935. godine takođe iz sredstava zadužbine i to prema projektu građevinskog inženjera Ra− doslava Todorovića. Površina zgrade je 2.597 metara kvadratnih. Na fasadi je bista Vlajka Kalenića, rad vajara Dragomira Arambašića. I dok pored biste piše da je zgrada Zadužbina Vlajka S. Kalenića, na drugoj ploči stoji da je to Zadužbina Vlajka Kalinića, najverovatnije zbog toga što se u nekim dokumentima Vlaj− ko Kalenić zaista pominje i kao Vlajko Kalinić. Slavica Danilović

Kalenić pijaca danas (bgpijace.rs)

Gašenje i obnova zadužbina Crni dani za zadužbinarstvo počeli su, kao što se zna, s početkom Drugog svetskog rata, kada je okup p ator zaposeo veći broj zadužbinskih zgrada u Beogradu (koje nisu bile porušene) i onemogućio priho ode na račun kirija, a nastavljeni su sa oslobođenjem Beograda i dolaskom novih vlasti. I dok je okupator većinu zgrada ostavio u zatečenom stanju, za nove stanare se to ne bi moglo reći. Tako se e u Zadužbinu Vlajka Kalenića, u Svetogorskoj 12, uselio Veliša Leković, major Ozne (u ratu političkii komesar 1. bataljona 4. proleterske brigade) sa još nekim podobnim drugovima. Oni tu nisu dugo oss tali, ali su iza sebe ostavili ruinirane stanove, odnevši iz njih sav nameštaj. Zadužbine su stradale i gašene i u talasu eksproprijacije 1949. godine, pa je zemljište oduzimano i od Zadužbine Vlajj ka Kalenića, a da Uprava zadužbine nije mogla to da spreči. Većina zadužbina je zauvek ugašena u tall asu nacionalizacije 1958. kada im je oduzeta imovina, a tek jedan deo je nastavio da životari na račč un malih sredstava koja su stizala od nacionalizacije. Preživela je jedino Kolarčeva zadužbina i nastavila sa delatnošću, ali je i njoj veći deo imovine oduzet. Tek 90-ih godina prošlog veka počell a je obnova rada pojedinih zadužbina, i to pre svega vraćanjem njihove imovine (zgrada) od kojih se ponovo ubire kirija i ispunjavaju (bar nekim delom) zaveštanja njihovih osnivača. U skladu s važećć im zakonskim propisima Univerzitet u Beogradu (koji je decembra 1939. godine raspolagao sa 75 zadužbina i fondova) je od 1997. godine do danas obnovio rad 11 zadužbina i tri fonda. Jedna od njih j e i Zadužbina Vlajka Kalenića.

Istorija 27

ŠABAC KROZ ISTORIJU

Od turskog utvrđenja Šabac 1915. godine, sa oštećenim crkvenim tornjem

zasluženo dobio i naziv „Srpski Šabac je grad koji je najveroVerden“. Poznati Šapčani su: vatnije, od svih gradova u Srbiji, doživeo najbrži uspon u Stojan Novaković, Vladimir Jo19. i 20. veku. Nastao je u 15. vanović, Jovan Cvijić, Nikola Kurtović-Čupić, Laza Lazareveku kao tursko utvrđenje i vić, Kosta Abrašević, Milorad posle četiri veka isključivo vojne istorije, za samo vek i po Popović-Šapčanin, Janko Veseprešao ogroman put, od linović, Stanislav Vinaver, tvrđave do mondenskog graOskar Davičo, Živojin Pavlović, dića i kulturnog središta. Ovaj Dušan Kovačević...Neki od njih uspon, zahvaljujući svom sve su rođeni u Šapcu, a neki su u Grb grada Šapca većem značaju i geografskom njemu proveli veliki deo svog života. Ovaj tekst je kratko položaju, nažalost, morao je da plati i ogromnim ljudskim žrtvama i mate- podsećanje čitalaca revije „Istorija“ na istorijalnim razaranjima. Zato je, pored simpa- rijski razvitak ovog grada, na sve svetle i tičnog nadimka „Srpski mali Pariz“, sasvim tužne dane u njegovoj istoriji.

I

ako su sam šabački grad, tj. tvrđavu, izgradili tek Turci u 15. ve− ku, arheološki nalazi svedoče o to− me da su Šabac i njegova okolina bili naseljeni još u praistorijsko do−

28 Istorija

ba. Osim neolitskih naselja, na ovim prostorima pronađene su i keltske nase− obine, kao i one iz rimskog doba, koje potiču negde s početka prvog mileniju− ma hrišćanske ere.

U doba vladavine dinastije Nema− njića, pored reke Save nalazila se Mačvanska banovina, ali ona nije bila u sastavu nemanjićke države. Posle osa− mostaljivanja Raške u 12. veku, Mačva,

ŠABAC KROZ ISTORIJU

do Malog Pariza Pop Luka Lazarević

koja je ranije bila u sastavu Romejske imperije, pripala je Ugarskoj. U okviru administrativne reforme, koju je posle ta− tarske najezde u 13. veku sproveo ugar− ski kralj Bela IV (1235−1270), osnovana je Mačvanska banovina, čiji je centar bio utvrđeni grad Mačva. Iz tog perioda dati− ra i geografski pojam istog imena, koji danas označava ravnicu koja se prostire od Šapca ka Drini. Nije utvrđeno gde se grad Mačva tačno nalazio. Neki istoričari pominju mogućnost da je on bio na Sa− vi, nizvodno od današnjeg Šapca. Mačvanska banovina bila je, vero− vatno još po svom osnivanju, 1247. go− dine, ustupljena Belinom zetu, Rostisla− vu Mihajloviču, koji je iz Rusije, pod na− jezdom Mongola izbegao u Ugarsku. Posle Rostislava, prvog mačvanskog bana, Mačvom je upravljala njegova udovica Ana. Krajem 1267. ili početkom 1268. go− dine, kralj Uroš je odrekao vazalstvo Ugrima i napao Mačvu kojom je tada upravljao unuk ugarskog kralja Bele IV − Bela Rostislavljevič. Posle početnih uspeha srpskog kralja, kada je Bela IV

poslao pomoć svome unuku, u proleće 1268. vojska kralja Uroša je potučena, a sam Uroš sa brojnom vlastelom zaro− bljen i odveden u Budim, kralju Beli. Srbi su prvi put zagospodarili Mačvom oko 1284. kada ju je na upra− vu od Ugara dobio kralj Dragutin, posle abdikacije u korist svoga mlađeg brata kralja Milutina (1282). Dragutin je sa ti− tulom sremskog kralja, sve do svoje smrti 1316. godine vladao Mačvan− skom banovinom, Beogradom i severo− istočnom Bosnom. Nije baš sigurno da li je Dragutin vladao iz grada Mačve, pošto se njegov dvor („letnjikovac“) na− lazio u mestu Debrc, udaljenom oko 25 kilometara nizvodno od Šapca, u prav− cu Beograda. Kralj Milutin je posle Dragutinove smrti samo neko vreme uspevao da drži Mačvu, koja je ubrzo ponovo prešla u ugarske ruke. U vreme uspona i širenja države kneza Lazara, Mačva ponovo ulazi u sastav Srbije. U povelji svojoj za− dužbini, Manastiru Ravanici, iz 1381. godine, knez Lazar daruje kao metoh Ravanici brojna sela u mačvanskom

Jevrem Obrenović

kraju, kao i prihode od dva đurđevdan− ska panađura u mačvanskim selima. U vreme Lazareve vladavine Mačvom, ona je bila stalno poprište sukoba u onim periodima kada je Lazar po− kušavao da se oslobodi ugarske domi− nacije. Situacija se nije promenila ni u prvoj polovini vladavine Lazarevog sina, Despota Stefana. Međutim, posle 1402. godine, kada je Stefan bio ugarski va− zal, on je uz Beograd dobio i Mačvu na upravu, pa se situacija u ovom kraju na neko vreme primirila.

Od Zaslona do Bejurdelena Nema sumnje u to da je na području samog Šapca i njegove okoline posto− jalo slovensko naselje (ili više njih) i u srednjovekovnom periodu. O tome sve− doče i nekropole koje potiču iz perioda od 10. do 13. veka. Jedna od njih se na− lazi upravo na teritoriji današnjeg Do− njošorskog groblja u Šapcu. Najstariji zapisi o naselju na teritoriji današnjeg Šapca pod imenom Zaslon potiču iz sredine 15. veka. U Državnom arhivu u Dubrovniku sačuvana su dva

Istorija 29

ŠABAC KROZ ISTORIJU dokumenta o starom Zaslonu: je− dan od 16. aprila 1454, a drugi od 1. marta 1455. godine. U prvom do− kumentu ime „Zaslon na reci Savi“ pominje se kao srpsko naselje, u vezi pravnog spora između dvojice Dubrovčana, a u drugom se, na spisku dužnika jednog dubro− vačkog trgovca nalazi i neki „Grof Nikola od Zaslona“ (Nicola conte di Xaslon). Zaslon se ponovo pominje u povelji kralja Stefana Tomaša iz 1458. godine. Naziv Zaslon označavao je neki breg, uzvišenje, ili zaklon od vodenih nepogoda. Mačva, pa i sam Zaslon, ostali su u sastavu srpske despotovine sve do njene propasti 1459. godine. Kada je srpska despotovina konačno pa− la pod osmansku vlast, Turci su za− vladali i Mačvom i Zaslonom, već 1459. godine. Na pogodnom mestu, gde se obala Save blago uzdiže, a nedale− ko od ušća rečice Kamičak u Savu, verovatno u blizini onog mesta koje se ranije zvalo Zaslon, Turci 1470. ili 1471. godine, podižu tvrđavu. Pod komandom Isabega Isakovića 20.000 turskih vojnika učestvovalo je u izgradnji tvrđave i zaštiti radova. Izgradnja je bila gotova u rekordnom roku. Dok je ugarski kralj Matija Kor− vin čuo za gradnju tvrđave ona je već bila završena. Sudeći prema ar− heološkim ostacima, tvrđava nije bi− la velika po dimenzijama, ali je ima− la snažne i visoke bedeme. Sa− građene su i četiri okrugle kule na uglovima. Međutim, prema crtežu i opisu Hartmana Šedela, u njegovim Hronikama iz 1493. i 1495. godine, šabačko utvrđenje je bilo izgrađeno samo od zemljanih bedema i drve− nog kolja. Možda je on zapravo pri− kazao crtež neke ranije tvrđave, ko− ja se nije nalazila na mestu gde su Turci kasnije sazidali utvrđenje − npr. Zaslona. Moguće je i da je prva, turska tvrđava bila jednostavna, od zemlje i kolja (palisada), kakvu je prikazuje Šedelov crtež, a da su zi− dano utvrđenje kasnije sagradili Tur− ci i(li) Ugari krajem 15. ili početkom 16. veka. Novosagrađenoj tvrđavi i gradu koji je oko njenih zidina nastajao, Turci daju ime Bejerdelen (Bögürde− len ili Bügürdelen, prema Aleksan− dru Deroku Bigirdelen; a prema Sto−

30 Istorija

janu Novakoviću Bugjurdelen), što u prevodu sa turskog znači „onaj koji udara sa boka“. Tako lociran i utvrđen grad bio je značajna turska ispostava iz koje se moglo lako upa− dati u ugarsku teritoriju, kontrolisati saobraćaj Savom i vršiti uspešno niz drugih vojnih funkcija.

Od Bejerdelena do Šapca Tokom nekoliko narednih veko− va, Šabac je više puta prelazio iz turskih u ugarske ili austrijske ruke i obratno. Tokom vladavine jedne, druge ili treće imperije grad je po− stepeno menjao svoj izgled u skla− du s njihovom tradicijom i kulturom. U vreme osmanske vladavine, koja je i najduže trajala, Šabac je bio ti− pičan orijentalni grad, sa uskim, pr− ljavim uličicama, malim zanatskim radnjama sa ćepencima i sa neko− liko džamija. U periodu turske vlasti ne može se o Šapcu govoriti kao o pravom gradu, jer se život odvijao uglav− nom u tvrđavi i na uskom prostoru oko nje. Jedan od razloga za slabi− ji razvoj gradskog naselja je i konfi− guracija terena. Močvarno tlo, reka Sava i rečica Kamičak činili su pri− rodnu prepreku razvoju naselja. Bair (breg, uzvišenje), danas jedna od najstarijih naseljenih gradskih zona, u 15. veku je bio povezan sa tvrđavom dugim drvenim mostom koji je premošćavao vodoplavni te− ren. Međutim, Šabac je 1527. imao pet, a 1548. godine već 11 mahala, među kojima se Bair pominje kao hrišćanska mahala, sa 31 kućom. „Probijač boka“ bio je „od− skočna daska“ za osmanske upade na teritoriju Ugarske. Prema rečima Despota Vuka Grgurevića Branko− vića − Zmaja Ognjenog Vuka, Šabac je bio „desno oko sultano− vo“, mesto na kome sultan „drži no− gu na grlu hrišćanima“, grad koji je osmanlijama strategijski važniji ne− go Smederevo. Preko Smedereva se moglo samo u Donju Ugarsku, a preko Šapca i u Slavoniju, Hrvat− sku, Kranjsku, Korušku i Štajersku − tzv. Gornje krajeve. Prvi pomen imena Šabac, po− tiče upravo iz vremena kada je tvrđava prvi put prešla u ugarske ruke. Kako nije mogao da nastavi pohod na osmanske teritorije Du−

Šabac u Hronici hartmana Šedela, 1493

Šabac, 1713.

Austrijski napad na Šabac 1788.

Austrougarski vojnik u okupiranom Šapcu, 1914.

ŠABAC KROZ ISTORIJU

Jevremova ulica u Šapcu, 1934. godine

Trgovačka radnja u Šapcu, opljačkana od strane Austrougara za vreme Cerske bitke

Reklamni plakat za nastup čuvene pevačice Sofke u Šapcu, 1930.

navom, nizvodno od Beograda, kralj Matija Korvin, okrenuo je svo− ju kampanju u januaru 1476. godi− ne ka Šapcu. Posle 33 dana opsa− de i žestokih borbi, osvojio ga je. Među ugarskim vojnicima koji su tada zauzeli Šabac, nalazili su se i srpski vojnici pod komandom Zmaja Ognjenog Vuka. U tvrđavu je smeštena srpska šajkaška po− sada koja je, posle 1490. godine, nekoliko puta uspevala da odbrani grad od pokušaja Osmanlija da ga povrate. Izvori iz vremena kada su Ugari i Srbi oslobodili Šabac od Turaka, prvi put pominju ime Šabac, ali još uvek paralelno sa imenom Zaslon. Na kraju pisma papi, napisanog u toku opsade, kralj Matija Korvin kaže da ga piše „u opsadi tvrđave Šabac“ („in obsi− dione castelli Sabatz“). Domaći le− topisi osvajanje Šapca opisuju rečima: „Primi kralj Matijaš i Vuk Despot Zaslon, grad na rjecje Sa− vi, iže zovet se Šabac“. Od tada, pa sve do sredine 17. veka, naziv Šabac (nem. Sabaz, Sabatz, Sa− bacz, Sabaczii, Schabaz, Scha− batz, lat. Sabacium) biće sve češći, dok će imena Zaslon i Be− jurdelem polako odlaziti u zabo− rav. Ne zna se odakle potiče ime Šabac, ali se najčešće smatra da je taj naziv usko povezan sa ime− nom reke Save i imenom Sava uopšte. U latinskim izvorima iz 16. i 17. veka, Sveti Sava se zove Sancti Saba ili Sancti Sabas. Šabac je ponovo pao u turske ruke u leto 1521. godine, malo pre nego što su trupe Sulejmana Ve− ličanstvenog osvojile i Beograd. Osmanlije su vladale Šapcem na− rednih vek i po, sve dok u toku Au− stro−turskog rata (1683−1699) Au− strijanci pod Ludvigom Badenskim, nisu zauzeli grad 1688. i uspeli da ga zadrže naredne dve godine. U Austro−turskom ratu (1716−1718) austrijska vojska, pod komandom Eugena Savojskog, ponovo osvaja Šabac od Turaka, 1717. godine. Grad ostaje pod austrijskom vlašću sve dok Beogradskim mirom nije vraćen Osmanlijama. Sledeći put Austrijanci će zavladati Šapcem u toku Austro−turskog rata 1788− 1791, ali će ga Svištovskim mirom ponovo vratiti Turcima na upravu.

U periodu od 16. do 18. veka, Šabac je u vremenima mira, pola− ko sticao i obeležja trgovačkog grada. Svoj puni procvat doživeće tek u 19. veku.

Zlatni vek Šapca Odmah po izbijanju Prvog srp− skog ustanka, Šapčani su se u ogromnom broju uključili u borbu protiv Turaka, a grad Šabac dobi− ja sve veći istorijski značaj. Ustani− ci, pod komandom Jakova Nena− dovića i Pop Luke Lazarevića, već u martu 1804. napadaju Šabac. Osvajaju ga 2. maja, iste godine, ali su u dogovoru s lokalnim Turci− ma podelili varoš. Kada su Turci posle boja na Ivankovcu (1805) uvideli da se Srbi ne bore samo protiv dahija već i protiv sultana, ponovo izbijaju sukobi oko Šapca. Turske trupe iz Bosne uspele su da proteraju Srbe iz šabačke va− roši 1806, ali je Jakov Nenadović odmah potom započeo dugotrajnu opsadu grada. Kada su Turci po− raženi u Mišarskoj bici, nedaleko od Šapca, 15. avgusta 1806, stvo− rili su se uslovi da Srbi zauzmu i sam Šabac. Turci su grad predali Karađorđu 7. februara 1807. godi− ne. Kao uspomena na Mišarski boj, ostali su stihovi narodnog pe− vača u kojima se pominje i Šabac. U njima, saznavši za ishod bitke i pogibiju Kulin Kapetana, Kulinova kada ogorčeno jeca: „Bjeo Šapcu ne bijelio se/ već u živoj vatri izgor− jeo!/ Jer kod tebe Turci izgiboše/ Crni Ðorđe da te Bog ubije“. Stekavši ponovo slobodu u okviru autonomne kneževine knja− za Miloša 1815. godine, Šabac započinje svoj ubrzani razvoj. Ovaj period se poklapa s vreme− nom uprave prosvećenog Jevre− ma, brata kneza Miloša, jedinog pismenog od braće Obrenović i čoveka širokih i naprednih shvata− nja. U martu 1816. godine, Miloš ga je postavio za obor−kneza Šabačke nahije, kada mu je bilo samo 26 godina. U Šapcu se oženio Tomanijom, ćerkom Ante Bogićevića, vojvode iz Prvog srp− skog ustanka, s kojom je izrodio osmoro dece − sedam kćeri i jed− nog sina. Njegov sin Miloš bio je otac potonjeg kralja Milana.

Istorija 31

ŠABAC KROZ ISTORIJU Jevrem je Šapcem upravljao 15 go− dina, sve do 1831, kada je postavljen za gubernatora varoši i Nahije beogradske. Za to vreme Jevrem je iz korena prome− nio i unapredio život Šapca. Već posle pola godine Jevremovog upravljanja, Stevan Živanović−Telemak piše Vuku Karadžiću u Beč: „Šabac se na Bairu načinio da ti ima šta oko gledati“. Jevrem u Šabac unosi duh evropske civilizacije i grad počinje da poprima iz− gled „prečanskih“ varoši. Angažovao je inženjere

ker, klavir (na kome je svirala Jevremo− va kći Anka). U Šabačkoj nahiji, Jevrem je imao i brojna druga zaduženja: priku− pljanje poreza, komunalno i urbanističko upravljanje, osnivanje i ustrojstvo suda, organizacija zdravstva i sprečavanje za− raza i epidemija, suzbijanje hajdučije, ušoravanje okolnih sela, gušenje buna, učešće u diplomatskim aktivnostima... Jevremov konak, sazidan 1824. po uzoru na Konak kneginje Ljubice u Be− ogradu, bio je jedna od najlepših zgrada tadašnje Srbije. U

Drugu polovinu 19. veka obeležio je veoma ubrzani razvoj Šapca. Naročito se brzo razvijaju trgovina, poljoprivreda, a javljaju se i početni oblici industrijske proizvodnje. Do Prvog svetskog rata Šabac se, uz Beograd i Kragujevac, de− finitivno utvrdio kao jedan od najznačaj− nijih srpskih gradova. Sve više Šapčana prihvatalo je modele života evropske ci− vilizacije. Zbog svog tako ubrzanog raz− voja i poleta kojim je odisao, kao i razvi− jenog kafanskog života, dobio je naziv „Mali Pariz“. Američki istoričar, Henri

Vladimir Jovanović (1833−1922), srpski političar i državnik, profesor Velike škole i akademik, otac Slobodana Jovanovića, rođeni Šapčani

Amblem Šabačkog pozorišta

koji postavljaju osnove za pravilnu, ur− banizovanu izgradnju Šapca, grade pu− teve, donose uredbe o komunalnoj de− latnosti. Ono što je najvrednije i na po− nos Šapčana, a što je nastalo u Šapcu za vreme Jevremove vladavine, svaka− ko su: Šabački magistrat (1823); va− roška bolnica i apoteka − prve u Srbiji (1826); Osnovna škola, prva u Srbiji po− sle turske vlasti; sagrađena ličnim sred− stvima Jevrema Obrenovića (1826); gimnazija (1837); pozorište (1840); gradska biblioteka (1847). Šabac je, među prvim gradovima u Evropi, žena− ma otvorio vrata svoje gimnazije. Tu su školu pohađale Isidora Sekulić i Mileva Marić − Ajnštajn. U vreme Jevremovo, u Šapcu se osniva prvo muzičko društvo, preteča razvijenog muzičkog života u Srbiji; gradi se vojna kasarna, prve mo− derne kafane... Šabac postaje prvi grad u Srbiji koji ima zastakljene prozore, fija−

32 Istorija

Stojan Novaković (1842−1915), srpski političar i državnik, istoričar, filolog i akademik, rodio se u Šapcu kao Konstantin, ali je kasnije svoje ime „posrbio“ u Stojan

tom zdanju, Jevrem je okupljao intelek− tualni krem ondašnje Srbije, podstičući i hrabreći njihovo stvaralaštvo koje je na− ilazilo na nerazumevanje i otpor nepro− svećene i zaostale sredine. U tome mu je pomagala i njegova obrazovana kćer− ka Anka. U okviru konaka bila je i zna− menita biblioteka, jedna od najbogatijih u Srbiji. Zato se Jevremov boravak u Šapcu i naziva „Jevremovim zlatnim do− bom“. Svojim vizionarskim delovanjem on je udario temelje potonjeg „Malog Pariza“. Konačno i potpuno oslobođenje od turske vlasti Šabac je dočekao 1867. godine, kada je i poslednji turski vojnik napustio tvrđavu na Savi. Stanovništvo Šapca, sada već u velikoj većini srpsko, s oduševljenjem je dočekalo ovaj do− gađaj. Veoma brzo će se iz šabačkog života izgubiti većina tragova vekovnog turskog prisustva na ovim prostorima.

Smit Vilijams, zapisao je u svojoj Istoriji sveta 1907. godine: „Shabatz on the Sava has become a little Paris“. Na razmeđi dva veka, Šabac dostiže svoj puni prosperitet. Grade se velelepne po− rodične kuće u centru grada i letnjikovci u njegovoj okolini, sa stilom i ukusom koji je diktirala tadašnja Evropa. Šabac je jedan od prvih gradova u Srbiji gde su u brojne kafane, uglavnom nedeljom pre podne, sa svojim kavaljeri− ma dolazile i dame. Do tada je to bila sa− mo muška privilegija, a za žene nezami− sliva sramota. Način odevanja i op− hođenja šabačke gradske gospode tada je već uveliko bio kao i u Beogradu i ve− likim evropskim gradovima. Početkom veka, na ulicama Šapca, uveliko se mo− gao videti velosiped (bicikl), pa i poneki

ŠABAC KROZ ISTORIJU automobil. Gradski život bio je „prijatna kombinacija rada, odmora i zabave“, ka− ko je i priličilo tadašnjem Belle Époque. Najbolja ilustracija ovakvog meraklijskog i boemskog načina života nalazi se u sti− hovima šabačkog pesnika Dragiše Penji− na (1925−2000) „Kad je deda lumpovao“.

Srpski Verden Idiličnu sliku šabačkog života prekida katastrofa Prvog svetskog rata. Četiri go− dine na ovim prostorima odvijale su se ve− like vojne operacije, ali je Šabac posebno bio na meti bestijalnih osveta austrougar− ske vojske. Grad je porušen, popaljen i opljačkan, kao i sela u njegovoj okolini. Šabac je „bivao okupan u čeličnoj vatri ar− tiljerije“ a narod je, ubijan, raseljavan, mučen od strane neprijatelja i bolestima, kraj rata dočekao u velikoj materijalnoj be− di. Od predratnih 14.000 stanovnika, rat je preživelo nešto više od polovine, a i broj kuća u Šapcu bio je prepolovljen. U prvim posleratnim danima, Šabac je „više ličio na Pompeju nego na Pariz“. Devastira− nost grada bila je vidljiva još narednih ne− koliko godina posle rata. Takve su bile po− sledice rana koje su mu zadali okupatori − Austrijanci, Nemci i Mađari. U neposrednoj blizini Šapca, na ob− roncima planine Cer, odigrala se, avgu− sta 1914. godine, čuvena Cerska bitka − veličanstvena pobeda srpske vojske pod komandom vojvode Stepe Stepano− vića, prva saveznička pobeda u Velikom ratu. Toranj šabačke crkve, za koji se obično misli da su ga porušili Austrouga− ri, srušili su zapravo Srbi. Na tornju su se nalazili austrougarski izviđači i mitra− ljesko gnezdo. Avgusta 1914. godine, u toku Cerske bitke, okupatori su u crkvu zatvorili nekoliko stotina Šapčana, pre− težno nejači, žena, staraca i dece i tu ih danima držali bez hrane i vode. U crkvi

su se mnogi ugušili ili umrli od iznemo− glosti, a mnoge su Austrougari izvodili u portu i tamo streljali. Neko je o tome obavestio našu vojsku na Ceru. Sa svo−

Kad je deda lumpovao Kad je deda lumpovao u šabačko staro doba, paljeni su polileji u svih devet carskih soba. Poljup p ce je čak iz Luvra slala Šapcu Mona Liza. Noćni život na Balkanu bio je k'o sred Pariza. Kad je deda lumpovao na tri šora i dva smera, vozili su štap i šešir dva posebna fijakera. Poljupce je čak iz Luvra... Služile ga kelnerice, nasmejane, ljupke, vešte. Ali deda i ne haje, pa odjuri sve e do Pešte. Treća zora kad osvanu i dogore nova sveća, pre njega su kući stigle za baku tri korpe e cveća. Poljupce je čak iz Luvra... Dragiša Penjin

jim četnicima do Šapca je dojurio vojvo− da Vojislav Tankosić. Sa Jevremo− vačkog brda četnici su granatom iz topa, precizno, „iz prve“ pogodili toranj i uništi−

Hotel „Evropa“

li osmatračnicu i mitraljesko gnezdo. Pre nego što je srpska vojska, posle pobede na Ceru, usiljenim maršem stigla do Šapca, okupatori su napustili crkvu, ostavljajući u crkvenoj porti nesahranje− ne leševe preko 150 nedužnih civila. Šabac se tri puta našao pod austro− garskom i nemačkom okupacijom. Krat− ko vreme u toku Cerske i Kolubarske bit− ke, 1914. godine, a potom i od 1915. do 1918. godine. Jedinice Drinske divizije Srpske kraljevske vojske oslobodile su Šabac 2. novembra 1918. godine. Ovaj grad opet se izdvojio među srpskim gra− dovima, ali ovaj put po stradalništvu. Za svoje stradanje i ratne zasluge tri puta je odlikovan: francuskim Ratnim krstom sa palmom (1920), čehoslovačkim Ratnim krstom (1925) i Karađorđevom zve− zdom. Zbog toga je i nazvan po slavnom francuskom gradu „Srpski Verden“.

Krvavi marš U periodu između Prvog i Drugog svetskog rata, Šabac je ipak uspevao da se razvija i raste, i to pre svega, zahva− ljujući svojim vrednim stanovnicima, za− natstvu, trgovini, i poljoprivredi. Pred sam kraj tog perioda, 1938. godine, u Šabac je premeštena Hemijska industri− ja Zorka koja je dotle radila u Subotici. Njen rad i razvitak obeležiće kasniji raz− voj grada i postati sinonim za Šabac. Svoj posleratni život u Kraljevini SHS, Šabac je nastavio u nešto izmenjenim okolnostima. Državna granica pomerila se znatno na sever i zapad, pa se Šabac u to vreme našao u unutrašnjosti zemlje. Kapital se, zahvaljujući gubitku pogra− ničnog statusa, manje slivao u ovaj grad, ali su se Šapčani, pamteći nedaće iz Ve− likog rata, malo sigurnije osećali. Posle kratkog perioda mira i spokoja, ratni užasi ponovo su zahvatali Evropu, Jugoslaviju, pa i Šabac. Već u prvoj rat− noj godini ovaj grad je žestoko stradao. Sredinom septembra 1941. godine jedini− ce JVuO oslobodile su od Nemaca celo Podrinje i Mačvu, osim grada Šapca. Cerski četnički odred (2.500 boraca), pod komandom kapetana Dragoslava Račića, uz pomoć Mačvanskog partizan− skog odreda (250 boraca), pod koman− dom Nebojše Jerkovića napao je Šabac, u kome se nalazila nemačka posada od oko 1.000 vojnika, 22. septembra 1941. godine. Zbog loše koordinacije između četnika i partizana, kao i zbog podrške koju su Nemci dobili od svoje avijacije i pojačanja koje je došlo iz Srema (342. nemačka pešadijska divizija i ustaške

Istorija 33

ŠABAC KROZ ISTORIJU snage), četnici i partizani su morali da se povuku iz Šapca 24. septembra. Posle toga, u znak odmazde, Nemci proteruju oko 5.000 Šapčana u sre− mačko selo Jarak, gde su bili smešteni u improvizovani logor. Sa tog „Krvavog marša“, kako je kasnije nazvan, mnogi se nikada nisu vratili kući. Put od 23 ki−

sećanja na „Krvavi marš“, od 1982. go− dine na reci Savi održava se tradicional− ni međunarodni plivački maraton Šabac− Jarak, dužine 18,8 kilometara, kao me− morijalna trka pod nazivom „Trka mira“. Tokom rata u Šapcu je postojao kon− centracioni logor kroz koji je za četiri go− dine prošlo oko 25.000 Srba, Jevreja i

Šapčani streljani u gradu 1941.

lometra pređen je za četiri časa, tako da je skoro cela kolona put prešla u trku. Nemački vojnici i ustaše, koji su sprovo− dili kolonu, išli su na kamionima, konji− ma i biciklima. Iznemogle i nesposobne Šapčane, koji su padali od umora ili za− ostajali, usput su likvidirali. Po izjavama preživelih, na „Krvavom maršu“ likvidira− no je oko 120 ljudi. Posle višednevnog mučenja šabačkih talaca žeđu, glađu, batinanjem, pucanjem preko glava, meštani sela Jarka izdejstvovali su odo− brenje kod komande koncentracionog logora da mogu pohapšenima pružiti po− moć. Voda, koju su im seljaci iz Jarka na kolima donosili od 28. septembra, spa− sla je od smrti mnoge Šapčane. Oni, za− hvalni meštanima Jarka, na ulazu u selo podigli su česmu sa natpisom: „Za lju− bav, za bratstvo, za vodu“. U znak

cu „Čivijada“. To je kulturno−turistička manifestacija koja neguje izvorni humor naroda ovog kraja − Mačve, Posavotam− nave i Pocerine, i naravno grada Šapca. Naziv potiče od nadimka za stanovnike Šapca − „Čivijaši“. Prema legendi, ovaj nadimak su dobili kada su, u skladu sa svojim britkim humorom, kralju Milanu,

Nemački okupator je 1941. godine mnoge Šapčane obesio po banderama

Roma. Ukupne žrtve koje je ovaj grad podneo tokom Drugog svetskog rata iz− nose oko 7.000 ljudi. Nemačke snage povukle su se iz Šapca 23. oktobra 1944. godine, a u grad su potom ušle je− dinice 23. divizije 14. korpusa NOVJ.

Čivijaška republika Drugi dan Duhova − Sv. Trojice, kao slavu grada Šapca ustanovio je vladika Nikolaj Velimirović, ali se od kraja Drugog svetskog rata do 2002. godine ona nije slavila kao gradska, već kao slava Na− rodne hrišćanske pravoslavne zajednice. Ipak, danas, pored svoje gradske slave, Šapčani imaju i jednu nezvaničnu − Malu Gospojinu (Roždestvo Presvete Bogoro− dice), koja se slavi 21. septembra. Svake godine, septembra meseca, pred Malu Gospojinu održava se u Šap−

koji nije želeo da plati neke kockarske dugove, izvukli čiviju iz točkova fijakera, zbog čega se fijaker raspao, a kralj Mi− lan završio na zemlji. U vreme „Čivijade“ Šabac se proglašava glavnim gradom „Čivijaške republike“ − Države humora, satire i veselja. Najpoznatiji vašar u Srbiji je Malogo− spojinski vašar u Šapcu, koji se svake godine održava 21. septembra na Mihaj− lovcu. Proslavila ga je starogradska pe− sma „'Oćemo li u Šabac na vašar“. Vašar uvek traje četiri do pet dana. U ra− nija vremena imao je i do 300.000 pose− tilaca. Nikola Giljen Ovaj tekst je nastao u okviru naučnoistraživačke delatnosti Fonda „Princeza Olivera“ www.princezaoliverafond.org.rs

Fond „Princeza Olivera“ osnovan je 2008. godine u Beogradu, s misijom očuvanja srpske duhovnosti, istorijske i kulturne baštine. Objavljivanje ekskluzivne istorijske monografije Princeza Olivera, zaboravljena srpska kneginja (2009), na srpskom, engleskom i ruskom, kruna je dosadašnjeg rada fonda. Knjiga Kneginja Olivera, put ružama posut (2010) skraćeno je i prerađeno izdanje monografije. Dokumentarni film Put ružama posut , u produkciji fonda, pored nesvakidašnje životne priče princeze Olivere, kroz igrane strukture, oživljava i mnoge druge ličnosti i događaje iz srpske srednjovekovne istorije. Sva izdanja se najpovoljnije mogu nabaviti preko fonda: [email protected] www.princezaoliverafond.org.rs

34 Istorija

INDIJA

Duhovna riznica nalazi se na Istoku

R

abindranat Tagor je izuzetno popularan u Sr− biji, u velikoj meri nakon što je 1926. godine sa dve ćerke, zetom i unučetom posetio Be− ograd, gde je odseo u hotelu Palas. Presto− nica Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca bila je zadivljena pojavom indijskog pesnika i filozofa, kao i da se on oduševio Beogradom. Kažu da je Tagor upozorio da ne sme da se izgubi oslonac u tradiciji, duhovnom životu i mitu. On je održao dva predavanja na univerzitetu i ručao u „Srpskom kralju“, gde ga je dočekao nacionalni Pen klub. Dao je intervju eru− diti, umetniku i novinaru Stanislavu Vinaveru i razgovarao s vladikom Nikolajem Velimirovićem, koji mu je poželeo dobrodošlicu „ne u ime Jugoslovena ili Balkana, već u ime cele Južne Evrope, koja smatra za čast što je udostojava posete tako veliki pesnik i čovek iz velike zemlje Indije“. Gurudev (duhovni učitelj), kako su još zvali indijskog polimata, bio je naročito dirnut kada mu je poklonjena ko− sovska srpska nošnja iz 18. veka optočena zlatom. Obećao je da će njegova ćerka odoru nositi samo u naj− svečanijem i najvažnijem trenutku svog života. Na predavanja je došao i običan radnik, koji je jedva načuo za veličinu i vrednost ovoga pesnika daleke Indije, došao je i ozbiljni učenjak da svoja znanja o Tagoru obogati i ličnim impresijama o njemu, javila je „Politika“. On je govo− rio o progresu i savremenoj civilizaciji, ali je najlepši deo večeri bilo pesnikovo recitovanje pesama na bengalskom je− ziku, tako da je „i taj bengalski jezik svima slušaocima koji su ga prvi put čuli u životu izgledao blizak, poznat i razumljiv“, izvestio je taj nacionalni list. „Nekad su narodi bili jednostavni. Sad su komplikovani. Sad ih razdi− ru mnoge težnje. Svaka od tih težnji ima opravdanje ako je Dobitnik Nobelove nagrade za književnost prožeta duhom. Glavno je (1913) rođen je 1861. u porodičnom zdanju da u svemu bude duhov− Džorasanko Takur bari (Domu Tagorovih) u Kolka− noga strujanja... Duhovna ti, gde je i umro 1941. godine. Manje poznat van svojih riznica nalazi se na Isto− granica, bengalski jezik ima skoro hiljadugodišnju ku, odakle su potegle re− književnost, a od 15. veka je iznedrio pisce nespornog ligije. Bez Istoka Evropa značaja. Bio mu je potreban jedan Tagor da ga uzdigne. će se izgubiti u faktima, Prestižno priznanje Švedske akademije dobio je, kao prvi u predmetima, u znaci− neevropljanin, ponajviše na osnovu skraćene zbirke „Gi− ma, i propašće... U dodiru tandžali“ koju je sam preveo na engleski ali i dopunio sa Istokom procvetaće stihovima iz još nekoliko zbirki. Kralj Britanije i car predmeti. Bez tog duha oni Indije Džordž V dodelio mu je titulu viteza 1915. bi ugušili Evropu“, rekao je godine, ali Tagor se nje odrekao 1919. posle Vinaveru. ubistva nekoliko stotina ljudi na nena− „Indija danas šalje čovečan− silnom protestu u Amricaru. stvu novu svetlost, a to je Gandi. On

Ko je Gurudev

uči da je svaka borba u stvari jedno ropstvo. On uči da se fizički bore sa− mo životinje, dok se ljudi duhovno bore... Gandi priznaje da je učenik Tolstoja. On mu mnogo duguje. Ali je Gandi razvio ogromnom snagom tu doktrinu“, nastavio je Majstor u in− tervjuu. Ovaj tekst prenosimo iz periodičnog izdanja Privrednog pregleda „Indija zemlja partner“, avgust 2014.

Istorija 35

BEOGRADSKI ALASI Stanovnici Beograda, pre svega oni koji su živeli uz obale Dunava i Save, vekovima su se bavili ribolovom. Posebno intenzivan razvoj ribarstva beleži se u 19. veku kada se osnivaju i prva profesionalna ribarska udruženja i donose prvi zakoni. „Istorija“ od broja 52 donosi priču o razvoju ribarstva na obalama Dunava, alaskom životu i najpoznatijim alaskim porodicama. U ovom broju više govorimo o životu na obali reka, a pre svega o kafanama na Dorćolu kojih je najviše bilo u ulicama Dubrovačkoj i Vidinskoj (danas Cara Dušana). U njima se provodio veseli život, pun raspoloženja, ali i sevdaha, zalivan rakijom i jeftinim vinom. Tu se i igralo, spremale podvale i čarlame, ugovarali poslovi. Postojao je i veći broj kafana koje se mogu nazvati „alaskim“, jer su oni u njima bili glavni i najbrojniji gosti. Služile su im kao kopnene „baze“, tj. mesta okupljanja kad se nije radilo. Tamo su alasi uz rakiju, vino i mezetluke, pravili planove za sledeći ribolov prema obaveštenjima koja su na licu mesta prikupljana 36 Istorija

Kafanu Dardaneli, posle Mite Ristića Ćire, jedno vreme držao je Jevrejin Miša Kalderon

Dorćolske kafane su

A

lasi su imali malo vremena i sredstava za zabavu. Posete kafanama uz povremeno karta− nje ili igranje domina je većini bilo dovoljno. Poneka amater− ska fudbalska utakmica nedeljom, na čistini pored reke, privlačila je muško stanovništvo, od dece do staraca. O nekom prazniku bile bi upriličene trke čamaca, a svake godine su Beogradska i Zemunska zadruga organizo− vale skup na kom bi se utvrđivalo koji je ribar na Dunavu ulovio najvećeg soma. Za titulu „Kralj somova“ mogao je da konkuriše samo onaj alas čiji je ulov težio najmanje 90 kilo− grama. Tako je 1937. godine alas Adam Si− mić iz Beograda poneo titulu jer je njegov som od 138 kilograma bio najveći (Novi „Kralj somova“, „Politika“, 15. jul 1937). Na obalu Dunava od davnina se iz dru− gih delova grada dolazilo na kupanje. U početku su ravna, peskovita i šljunkovita obala, topole, vrbe i šiblje bili sve što su ku− pači imali na raspolaganju. Pred Prvi svet− ski rat počelo se sa gradnjom „kupališta“, sojenica sa kabinama za presvlačenje i platformi koje su korišćene za odmor (deca su ih naravno koristila za skokove u vodu). U neposrednoj blizini Ribarske zadruge bi−

la su tri kupališta: „Ðačko kupatilo“, „Dija− na“ i „Mon plezir“. Prvo se nalazilo uzvod− no, okruženo šumicom topola, a bilo je na− menjeno deci iz beogradskih škola koja su dolazila grupno na kupanje. Bili su organi− zovani i časovi plivanja. U vremenu između dva svetska rata, Ministarstvo prosvete je donelo propis o redovnom i obaveznom posećivanju rečnih kupatila od strane škol− ske dece, u cilju poboljšanja njihovog opšteg zdravlja. Najveći broj beogradske dece je ionako za vreme raspusta tokom letnjih meseci dolazio na reke. Kultura od− lazaka na letnje odmore u druge krajeve zemlje nije još tad bila dobro razvijena, a putovanje je bilo skupo. Kupališta „Dijana“ i „Mon plezir“ su se nalazila nizvodno od zadruge. Bila su na− menjena svim građanima premda su ih ko− ristila uglavnom deca i mlađi Beograđani. Smatralo se neprikladnim da se stariji svlače pred mlađima, izuzev ukoliko vode svoju decu, pa su oni boravak na obali ko− ristili za šetnje i posete nekoj od kafana na obali. Mlađarija se pritom zabavljala po svom nahođenju. Prodavci voća, sladole− da, šećerlema, boze i raznih drangulija za decu bili su takođe redovno prisutni, nu−

BEOGRADSKI ALASI

Kafana B. Nušić, koja se ranije zvala Visoki Dečani

bile druge kuće svih alasa deći svoju robu naglas. Kupališta su bi− la i popularna mesta za „šacovanje“ i upoznavanje, van stega građanskog morala koje su važile za šetališta i sa− stajališta u gradu. Mali drveni dok je služio kao prista− nište brodu „Princeza Jelena“ koji je svakog drugog dana prevozio putnike Dunavom i Tisom na relaciji Beograd− Senta−Beograd. Njegovi polasci i dola− sci su uvek bili ispraćeni od mnoštva sveta, prijatelja i rodbine putnika, svag− da prisutne dece i obalskih radnika. Preplivavanje Dunava nije bilo ništa neobično i mnogi su mladići pri− ređivali svojevrsna takmičenja, makar i samo da bi ostavili utisak na ženskinje. U vreme pre Prvog svetskog rata pre− plivavanjem Dunava se iskazivao i pa− triotizam, jer je leva obala pripadala Austo−Ugarskoj, pa su tako začikavani njihovi graničari i carinici. Iako su i sa− mi u svojim mlađim danima rado i često plivali, alasi su u kasnijim godi− nama u vodu ulazili samo po potrebi. Svaki dan su ionako bili ili u njoj ili na njoj, pa plivanje nije više pružalo nika− kvo zadovoljstvo.

Najposećeniji „Dardaneli“ Dorćolske kafane su odvajkada bile na dobrom glasu u čaršiji. U 19. veku naj− više ih je bilo u ulicama Dubrovačkoj i Vi− dinskoj (danas Cara Dušana). U njima se provodio onaj patrijarhalni, veseli život, pun raspoloženja, ali i sevdaha, zalivan rakijom, jeftinim vinom i dobrom kafom. Tu se pilo i igralo, spremale su se podva− le i čarlame, ugovarali poslovi. Ovaj vid društvenog života je dobro dokumento− van zahvaljujući svedočanstvima poseti− laca kao što su Nušić, Uskoković, Stevan Sremac, Milorad Gavrilović, Hajim Da− vičo i glumac Čiča Ilija Stanojević. U to doba su bile poznate kafane: „Narodni direk“, „Kod Ðerdapa“ sa ri− bljim specijalitetima, „Spuž“, „Palidrvce“, „Dva lovca“, „Jevrejska kasina“ na uglu Princa Evgenija (posle Davidova, a da− nas Braće Baruh) i Cara Dušana, a koju je držao gazda Leon. Postojale su i radi− le i kafane „Hadži Janja“ na uglu Rige od Fere i Cara Dušana, „Napoleon“, „Cr− ni orao“, „Visoki Dečani“, „Negotin“ na uglu Strahinjića Bana i Kralja Petra, „Vojvodina“, „Kod Šonde“, „Veseli

Turčin“, „Timok“, „Mon Parnas“, „Belo jagnje“, „Jadran“, „Sotirović“ i druge. Najposećenija je ipak bila „Dardaneli“ u Ulici cara Dušana, nazvana tako posle rušenja istoimene kafane na Pozo− rišnom trgu jer je vlasnik mislio da će mu zbog imena doći sva klijentela pret− hodne. Nije pogrešio. Kafana „Darda− neli“ je bila poznata po „Turskom orke− stru“, čočecima, nenadmašnoj i zano− snoj Jevrejki Alegri Koen, udatoj Ko− vačević, po sočnim ćevapima, dobroj ra− kiji i naravno kockanju. Jedno vreme ju je držao Jevrejin Miša Kalderon (Dr Vi− doje Golubović, Mehane i kafane starog Beograda, 2007, str. 25−27). U Ulici cara Dušana oduvek je bilo mnogo kafana kako i priliči trgovačkom i društvenom centru jednog kraja grada. Izgledalo je da je čitav Dorćol jedan ve− liki ugostiteljski objekat, što je delimično i tačno jer drugih okupljališta ionako nije bilo. Od Kalemegdana do današnje Baj− lonijeve pijace razlegali su se po okolini samo muzika i pesma, a mirisi svežih somuna, bureka i pečenja širili su se još i dalje. Ovaj slikovit život nastavio se i u prvoj polovini 20. veka.

Istorija 37

BEOGRADSKI ALASI Kafane su bile druge kuće svih ala− sa. Težak život, ispunjen fizičkim napo− rima po svakakvom vremenu, nije osta− vljao puno prostora za zabavu i radost. Sami ribari su se šalili na svoj račun go− voreći: „Kažedu da mlogo ribe bistri mo− zak. Pa kako ondak mi ispadosmo naj− gluplji? Nijedan pametan čovek ne bi bio ribar“ (izreka sačuvana u sećanju poto− maka ribara). Ovakvo razmišljanje kom− binovano sa stavom da muškarac kad uđe u kafanu da se vidi sa ljudima mora i da popije nešto, načinilo je od ovog so− ja ljudi posebnu podvrstu. Neprekidan boravak na vodi ili pod− vodnom zemljištu, na primer obalama reka, nepovoljno utiče na rad pojedinih organa u ljudskom organizmu, posebno na bubrege i bešiku. Reuma je takođe bila čest životni saputnik. Čuvanje uz pomoć toplog veša, ali i konzumiranje alkohola bili su alasima vidovi prevenci− je od oboljenja. Ovaj drugi „vid prevenci− je“ je svakako bio omiljen među ribari− ma, pa nije poznat slučaj nekoga ko nije uopšte konzumirao alkohol.

Fotografija starog Beograda sa reklamom za čokolade fabrike Šonda

Crevca na žaru u „Borči“ Tačan broj kafana na Dorćolu se ve− rovatno nikada neće saznati. Postojale su javne, po propisima otvorene kafane, ali i one polutajne točionice, znane samo nekim dorćolskim alasima. Onih prvih je, međutim, bilo dosta. U periodu između dva svetska rata nije postojala ulica bez kafane, a sve raskrsnice su ih imale na barem dva svoja ćoška. Svaka je prven− stveno bila namenjena ljudima koji su stanovali u okolnim kućama, ali su neke postale poznate po usluzi ili ponudi. Ta− ko su postojale one koje služe „najbolju“ domaću rakiju (naravno pečenu u dvo− rištu iza kafane), najbolji i najhladniji špri− cer, najbolju kafu ili pak neki „najbolji“ specijalitet − riblju čorbu, paprikaš i fiš− paprikaš (u kafani „Zlatni šaran“), pasulj „s'meso“ ili „klot“, crevca na žaru (u kafa− ni „Borča“, na uglu ulica Solunske i Cara Uroša), pečenje, turšiju i drugo. Običaj je bio među Dorćolcima, a ve− rovatno je tako i inače bilo u Beogradu početkom dvadesetog veka, da se u jed− nu kafanu ide na viđenje sa društvom, a u razne druge da bi se uživalo u pojedi− nim specijalitetima, pa je obilazak neko− liko kafana za jedno veče bio uobičajen. U vreme kada nije bilo mnogo radio− tehnike, telefona i bioskopa, građani su u kafanama održavali stalne veze sa pri− jateljima, razmenjivali misli i iskustva i

38 Istorija

Kafana Borča na uglu Solunske i Ulice cara Uroša

carski se zabavljali. U njima se nije na− lazilo samo jelo, piće, razonoda, kocka i lake žene, nego i čitav niz društvenih delatnosti. Tamo su zakazivana viđenja prijatelja, ali i poslovni sastanci. Razme− njivale su se informacije o poslu i do− gađanjima u gradu i zemlji, pa i o onim privatnim novostima koje u Beogradu kolaju od usta do usta. Zato nije nikakvo čudo da su u kafanama ugovarani orta− kluci, potpisivani poslovni ugovori, na− ručivala se roba, pregovaralo o prodaji ili kupovini. Tamo je čovek mogao naći i advokata da ga u nečemu zastupa, ali i svedoka da „istinu“ posvedoči ili kako se

već dogovore. U njima su saznavane pojedinosti o svačemu i svakome pa je i poneki brak tamo ugovoren među glava− ma porodica. Redovni posetioci su imali svoja rezervisana mesta, ćoškove, sto− love i stolice, sa pogledom ili bez njega.

Planiranje ribolova uz rakiju i mezetluke Alaske kafane i kafanice su služile kao kopnene „baze“, tj. mesta okuplja− nja kad se nije radilo. Kad se okonča lov, meštar razračuna i razdeli zaradu momcima na „talove“, tj. delove, a za− tim odmah odlazi u kafanu. Tamo su

BEOGRADSKI ALASI uz rakiju, vino i mezetluke pravili pla− nove za sledeći ribolov prema oba− veštenjima koja su na licu mesta, u kafani, prikupljana. Tu su saznavali informacije o stanju vode i izgledima za uspeh lova na pojedinim deonica− ma reke, o preprekama − kamenju, nanosima, kladama ili olupinama na rečnom dnu, o količini i kvalitetu ribe i slično. Pored profesionalnih informa− cija saznavali su i zabavnije stvari: o podvalama, koliko austrijskim vlasti− ma toliko i domaćim, o čarlamama ko− je su priređivali jedni drugima, zgoda− ma i nezgodama pojedinaca. Sve to je bilo izgovoreno u žargonu, uz ne− viđenu viku po kojoj se izdaleka ras− poznavalo koja je alaska kafana. Na− vikli na larmu, ribari nisu ni primećiva− li one koji bi se žurno udaljili kad od graje počne da boli glava, misleći da će svakako doći do motke ili noža. Kafane su bile mesta okupljanja većeg broja ljudi i zato raznovrsnih do− gađaja i zabave nije manjkalo. Bile su često posećivane od strane putujućih trgovaca, prodavaca svakojake sitne robe i drangulija, kockara, muzičara, umetnika svih vrsta, a i ponekog žon− glera. U jalijskim kafanama nije bilo filmskih predstava kao u onima u va− roši. Prosjaci su takođe bili česti. Većina kafedžija ih je izgonila, a oni mekša srca bi im davali da porade nešto po kafani i zarade tanjir supe ili koji dinar. Politički agitatori svih partija i pokreta nisu mimoilazili ova mesta. De− bate o politici su se i inače svakodnev− no vodile među alasima, ali je dolazak agitatora raspaljivao prisutne i vrlo često se debata završavala tučom u kafani, sa obaveznim nastavkom na uli− ci posle intervencije žandara. Pošto se smatralo da ženskinjama nije mesto u kafani, služile su i kao svojevrsno pribežište muževima. Izu− zetak od pravila su bili porodični izla− sci kad bi alas vodio svoju „bolju polo− vinu“ ili čitavu porodicu na ručak. Tada su se uobičajena dobacivanja, pecka− nja i zađevice ostavljali po strani, a ne− pristojne šale bivale su zamenjene onim barem malo pristojnijim. Smatra− lo se da je porodica svetinja i da je ne− iskazivanje poštovanja prema nečijoj porodici ravno uvredi. Čak su i deca koju bi supruge slale muževima u ka− fane sa porukom da „odma' kući dođu“ bivala redovno čašćavana malinov− cem ili klakerom.

Ruševine kafane Kod Katice fraj, u Ulici cara Uroša, snimak iz 1977. godine (www.politikin−zabavnik.co.rs)

Obeležavanje ribarske slave 1938.

Nepoznata sudbina Katice Fraj Jedna od poznatijih dorćolskih kafa− na bila je „Kod Katice Fraj“. Nalazila se u Ulici cara Uroša, na trećem placu iza fabrike čokolade i bombona „Šonda“. Naziv je bio i ostao zagonetan. Ni naj− stariji od starih Dorćolaca ne pamte da li je Katičino prezime bilo Fraj ili je to prosto bio poziv mušterijama da svrate. Nemačka reč „fraj − frei“ znači „slobod− no“, a u srpskom jeziku je pored origi− nalnog imala i značenje „jeftino − džabe“. Stoga se može pretpostaviti da je Katica reklamirala jeftinu uslugu. Sačuvano je jedino sećanje da je bila

Nemica, pravog imena Katarina, da je došla u Beograd iz Zemuna posle smr− ti muža, koji je bio kafedžija, nastavila je njegov posao ali je promenila naziv kafane. Osim dobrog špricera, izvanredne kafe i ribljih ćufteta u sosu, ovo mesto je bilo na glasu i po jednoj zanimljivosti. Na fasadi kafane, pored ulaza, bio je od cigala i maltera sazidan ukrasni pila− ster − skulptura drveta, u prirodnoj ve− ličini, sa grožđem na granama. Priča kaže da se okolno stanovništvo, kada je Katica kupila plac, po običaju tog vremena unapred raspitivalo šta će na njemu biti(Sećanja Jelene Dedeić i

Istorija 39

BEOGRADSKI ALASI Ðorđa Ambrozića preneta potomcima, nap. aut.). Čuvši da je kafana dobila no− vog vlasnika i da će je samostalno držati žensko, a to je tada bilo izuzetno retko u čitavoj Srbiji, u šali su budućoj „kafedžij− ki“ poručivali da će se to desiti „kad na vrbi rodi grožđe“. Katica je, međutim, ka− fanu preuredila i otvorila, a kao vid liko− vanja i opomene na ulazu je od maltera i betona napravila vrbu na kojoj je rodilo grožđe. Uspešno je poslovala sve do bombardovanja 6. aprila 1941. godine kada je objekat do temelja izgoreo u požaru. Od kraja te godine Katici se gu− bi svaki trag. Pričalo se među komšija− ma da je rat provela u Zemunu, a da je posle oslobođenja deportovana u Ne− mačku sa ostalim „podunavskim Švaba− ma“. Posle Drugog svetskog rata plac kafane je očišćen od ruševina i preu− ređen u parking Auto−škole „Signal“. Fa− sada sa čuvenom vrbom je postojala sve do kraja 70−ih godina 20. veka kada je srušena tokom pripreme zemljišta za izgradnju novog stambenog bloka. Ovo mesto je bilo omiljeno sastaja− lište Dragoljuba Bogdanovića i Ivana Am− brozića s njihovim prijateljima. Razlog za to može biti i što je njihova kuća bila u ne− posrednom komšiluku, u Banatskoj ulici i delila zadnje dvorište sa kafanom.

Kafana „Napoleon“ se 20−ih godina 20. veka nalazila na uglu Skenderbego− ve i Knićaninove ulice. Držao ju je Petar Mitrović. Njegov mlađi brat Milutin na obali Dunava otvara kafanu „Negotin“ koja je radila do 1932. godine kada me− nja naziv u „Ribarska kasina“, a potom je preimenovana u „Šaran“ i na kraju po− staje kafana „Kod ujke“. Kafana je bila u nizu objekata na drvenim šipovima, što

„Jasenica“ se nalazila u Ulici cara Uroša 65 na uglu sa Banatskom, danas Mike Alasa, gde je posle zatvaranja „Zlatnog šarana“ Prva beogradska ribarska za− druga profesionalnih ribara „Dunav“ pri− ređivala slavske ručkove (Na placu gde se nalazila „Jasenica“ danas stoji zgra− da nekadašnjeg Zavoda za osiguranje vojnih lica JNA, koja je tokom 90−ih go− dina 20. veka pretvorena u stambenu

Slavski ručkovi u „Šaranu“ i „Jasenici“ Kafana „Zlatni šaran“ nalazila se, u vreme između dva svetska rata, u Ulici cara Uroša 71 na uglu sa ulicom Dunav− skom, a dijagonalno od „Kod Katice Fraj“. Prvobitno je trebalo da se zove „Dunav− ski som“, ali je vlasnik Stevan Nikolić od tog imena odustao kad su alasi njega prozvali „Steva Som“. Ovo mesto je bilo sastajalište jednog broja ribara zbog jefti− ne hrane i pića, ali i velikog prostora. Za− to su tamo u početku priređivani ručkovi za veći broj zvanica. Beogradska ribar− ska zadruga je pred Drugi svetski rat ima− la jednu zakupljenu kancelariju u po− moćnoj zgradi, a u samoj kafani je pone− kad priređivala slavske ručkove za one ri− bare i goste koji nisu bili pozvani u zgra− du zadruge na obali Dunava. Nažalost, ova kafana je bila poznata i po tučama, ponekim sa fatalnim ishodom, pa su žan− darmi često navraćali i bez poziva. Mo− guće je da je to razlog njenog zatvaranja neposredno pred Drugi svetski rat (Sećanja Ðorđa Ambrozića; slični ili isto− vetni podaci mogu se naći u literaturi ko− ja se bavi tematikom kafana, nap. aut.).

40 Istorija

Zgrada u kojoj se nalazila Jevrejska je davalo posebnu draž i atmosferu. Kafana „Borča“ se nalazila na uglu ulica Solunske i Cara Uroša, preko puta fabrike „Šonda“. Slovila je za drugu ne− zvaničnu „bazu“ Ribarske zadruge čija je uprava tamo često navraćala, a ponekad i održavala sastanke. Vlasniku ime nije upamćeno, samo nadimak „Čipra“. Zbog dobre posećenosti zaradio je lep imetak. Pored kvalitetne hrane i pića, držao je i dobru muziku sa čočecima, što je bila velika atrakcija. Osim domina i kartanja, kao uobičajenih vidova privatnog kocka− nja, imao je i tombolu jedanput nedeljno, sa simboličnim nagradama. U ovom de− lu Dorćola bilo je više poznatih kafana.

zgradu namenjenu izbeglim vojnim lici− ma iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, nap. aut.). Kafana „Dva lovca“ koju je držao Branko Devečerski nalazila se na obali Dunava, odmah do kafane „Kod Ivka“ na Dunavskom keju (gde su takođe povre− meno priređivani ručkovi prilikom Ribar− ske slave, kad bi sale drugde bile zauze− te). Kafana „Šangaj“ bila je pored istoi− menog kupališta, nizvodno od zadruge. Upamćene su takođe i kafane Boška Ćirića „Grbe“ na uglu ulica Dunavske i Cara Uroša i kafana „Topola“ Baneta Obojevića. Tu su još i kafane „Mundala“, „Spuž“ i „Sedam čunova“.

BEOGRADSKI ALASI Žika Kobac i „Joca bez nosa“ Branislav Bane Obojević (1904 − 1945), prema sećanjima Ðorđa Ambro− zića, bio je poznati kafedžija na Dorćolu. Zajedno sa ocem Milanom bavio se i ri− barenjem za Dragoljuba Bogdanovića i zato je imao pravo na povlašćenu cenu ribe za svoju kafanu. Oženio se Mari− com iz Beograda. Imali su sina Miodra− ga koji je u braku sa Živkom iz Smede−

po uglađenim manirima i skupim odeli− ma, redovnim odlascima u pozorište i najprestižnije gradske restorane. Kao dete je naučio da svira violinu („ćemane“ kako ju je zvao na turskom). Deca su ga volela jer je uvek imao neku „paru“ za njih ili barem bombonu. Bio je poznat i po ljubavnim aferama, pijančenju, tuča− ma, krađama zbog kojih je i dobio nadi− mak Kobac, i raznoraznim drugim „mut−

kasina (fotografija iz 70−ih godina prošlog veka) reva dobio Branislava Mlađeg. Kafana „Topola“ je bila veoma popularna kod alasa, najviše jer se nalazila na samoj obali Dunava, pa se moglo navratiti „iz čamca“, ali i zbog jeftine hrane. U „Topolu“ je najčešće navraćao Žika Kovačević Kobac, poznat svim sta− rim Dorćolcima sa Jalije. Spadao je u red zaista neobičnih ljudi. Rom po na− rodnosti, niskog rasta, prilično mišićav, preplanule kože na kojoj su se brojne te− tovaže slabo raspoznavale, skretao je pažnju na sebe gde god da se pojavi. Sa završenim trećim razredom gimnazi− je radio je u nekoj pošti u varoši, a sta− novao je u Dunavskoj ulici. Bio je poznat

nim poslovima“. Učestvujući sa Bane− tom „Kikirezom“ u jednoj tuči na Kara− burmi, ranio je gazdu kafane i zbog toga proveo nekoliko godina u zatvoru. Po iz− lasku je nastavio po starom, ali premda često hapšen nikada više nije osuđivan. Iako se niko nije direktno mešao u nje− gove „poslove“ bila je javna tajna da je kafedžijama i trgovcima služio kao „ute− rivač dugova“, pa se verovalo da su se mnogi zauzimali za njega kod policije. Ribarima je uvek pomagao. Pozajmlji− vao im je novac bez kamate i rokova, pa ga je alaska sirotinja cenila. Imao je i običaj da poklanja odela koja mu se više nisu sviđala, a koja su zbog njihove sku−

poće novim vlasnicima služila samo za najveće praznike. Ribarskoj zadruzi je bio na raspola− ganju kao glavni obaveštajac o svim po− znatijim ljudima Beograda, te se u tom kontekstu govorilo da „za koga Žika nije čuo, taj se ili nije rodio ili se džabe ro− dio“. Ponekad je bio i „nezgodni“ pratilac Dragoljuba Bogdanovića prilikom po− slovnih sastanaka, ukoliko je postojala sumnja u poštenje druge strane. Ova− kva praksa je bila rasprostranjena među trgovcima jer je utisak često bio presu− dan za sklapanje poslova. Porodično sećanje ga stavlja i u „de− legaciju“ − grupu momaka koji su čamci− ma otišli u Slankamen da dovedu Dragi− nju Radosavljević (Bulić) zarad udaje za Ivana Ambrozića. Ova „otmica mlade“ je uspešno sprovedena. U kasnijim godinama Žika Kobac je oboleo i teško se kretao, ali je ostao po− vezan sa starim prijateljima. Tako je po− znato da ga je prijatelj dr Isidor Papo operisao kad je bilo potrebno. Upokojio se 70−ih godina 20. veka u svojoj deve− desetoj godini, a prema sećanjima Jele− ne (Bogdanović) Dedeić, oplakan je je− dino od ćerke jedinice Milice. Još jedan poznati stanovnik Jalije, u međuratnom periodu, bio je Jovan Trifu− nović zvan „Joca bez nosa“. On je nos stvarno izgubio u nekoj kafanskoj tuči. Treba napomenuti da su svi alasi zbog potreba posla uvek nosili britvu ili neku vr− stu noža, u veličinama koje su se kretale od peroreza, preko čakije, do lovačkog noža. Ovo višenamensko oruđe je nažalost često bilo upotrebljavano kao oružje. Joca je bio kapetan remorkera za vuču šlepera, a imao je i jednu deregliju koju je davao u najam. Kada su se na Du− navu pojavili prvi remorkeri koji šlepove nisu vukli već gurali, zbog njihovog zatu− pastog oblika pramca alasi su ovaj tip plo− vila iz milošte prozvali „Joca bez nosa“. Ovaj se naziv održao među lađarima još mnogo decenija posle njegove smrti. Kao vlasnik važnog plovnog objekta i vrstan poznavalac Dunavskih plovnih puteva ne− prekidno je sarađivao sa Ribarskom za− drugom i Dragoljubom Bogdanovićem. Jovanova supruga Tomanija je radila u vešernici i njoj je dom Bogdanovića jedino poveravao posao oko iskuvavanja veša. Njegovom sinu Dimitriju−Miti venčani kum je bio Ivan Ambrozić. Posle Drugog svet− skog rata pomogao je Dragoljubu svojim zauzmanjem kod novih vlasti. Dr Dušica Bojić

Istorija 41

ZABORAVLJENI

Milutin Velimirović lekar, Potomak svešteničke porodice iz Pirota, obišao je pola sveta, prošao golgotu Albanije, bio prijatelj sa čuvenim ruskim pesnikom Majakovskim, a u Knjaževcu je dvadesetih godina prošlog veka sam spasao stanovništvo pred naletom velikih boginja

U

skom je prešao golgotu preko Albanije, svešteničkoj porodici Velimiro− tokom koje je stradao i njegov rođeni vić u Pirotu − a njeni koreni su brat Aleksandar. iz plemena Vasojevići, iz Kralja Sa ostrva Krf je, zbog znanja ruskog kod Andrijevice u Crnoj Gori (iz jezika, poslat u Dobrudžu, dugim puto− Kralja je, po nekim istoričarima, vanjem preko Italije, Francuske, Engle− poreklom i Karađorđe), u kući prote Miloša ske i Skandinavije, radi pomoći na for− (1848 −1820) i supruge Jelene, izrođeno je miranju dobrovoljačkih divizija u Odesi. jedanaestoro (po drugim izvorima osmoro) Na frontu u Dobrudži je ranjen, pa je dece. Pod očevim krilom prota Miloš je bio prebačen na lečenje u Moskvu, gde je posvećen izučavanju istorije i etnografije, a trebalo da po okončanju rata nastavi iza njega su ostali brojni objavljeni radovi. Ni− započete studije. No, u carskoj Rusiji, je onda ništa neobično da je i deo njegovog pored strahota Velikog rata, desila se poroda nasledio spisateljski dar ili sklonost Februarska pa velika Oktobarska revo− ka umetnosti: Ljubica Velimirović je objavila lucija, a potom i građanski rat. roman „Preteče“, a Zorka Velimirović prevela U Moskvi, on se ponovo sreće s pri− mnoge romane s ruskog, među kojima i „Anu jateljem Majakovskim, koji piše za ruske Karenjinu“. Vukosava Vuka Velimirović čitaoce o srpskoj golgoti preko Albanije. (1888 −1965), koja je studirala u Parizu i Ri− Iako se januara 1917. ponovo upisao na mu, a živela u mnogim evropskim zemljama, Moskovski univerzitet, i zaposlio u bolni− bila je prva zapažena srpska vajarka i slikar− ci koja je lečila ranjenike ranjene u pre− ka u prvoj polovini prošlog veka. Sin Milutin, Milutin Velimirović (1893−1973.) delu vilica, Velimirović je brzo uvideo da koji je dobio ime po stricu stradalom od Tu− mogućnost nastavka studija ne postoji jer tadašnja Moskva raka, rođen je 9. juna 1893. godine. Osnovnu školu i prvih šest više nije bila ona iz koje je otišao da brani Srbiju. U želji da se razreda gimnazije završio je u rodnom Pirotu, a školovanje je priključi ratnim drugovima na Solunskom frontu, Velimirović se nastavio u Beogradu, u 4. muškoj gimnaziji. U Moskvi je za− marta 1918. godine odlučuje da napusti novoustrojenu Sovjet− počeo studije medicine, stanujući u kući na spiridonovskom sku republiku, ali umesto da krene na Zapad, zbog ratnih „pereuloku“ (sokak, poprečna uličica), kojim slučajem − zajed− dešavanja bira daleko duži, no sigurniji put: preko Sibira, do no sa svojim vršnjakom, potonjim velikim ruskim pesnikom, Vladivostoka. Kako tu nije uspeo ni posle dužeg vremena da Vladimirom Majakovskim (1893−1930). Još kao srednjoškolac, se domogne bilo kakvog brodskog prevoza, put je nastavio ka Velimirović je objavljivao priče i članke (najzapaženiji: „U Bor− Kini, do grada Tjencina. Uz pomoć jednog od braće koji je ra− skom rudniku“, 1912), a druženje s Majakovskim, koje se pre− dio u ekspediciji u Tjencinu, zaposlio se kao kontrolor rusko− tvorilo u nerazdvojno prijateljstvo, pružilo mu je mogućnost pri− mongolske ekspedicije, sa kojom je išao kroz Kinu i Mongoli− sustva na književnim dešavanjima u Moskvi i poznanstvo s pe− ju, čak i u Japan. snicima kakvi su bili Blok, Baljmont i Severjanin, čiju je poezi− Tek leta naredne godine, Velimirović stiže do Carigrada, a ju znao naizust. odatle brodom uz Dunav do Beograda. Istog leta, u listu „De− No, po napadu Austrougarske na Srbiju, poput većine ta− mokratija“ objavio je ratnu priču „Vihor smrti“. U jesen 1919. dašnjih mladih patriota van Srbije, Velimirović je prekinuo odlazi u Prag, gde 1921. godine završava medicinu, a tamo je studije i stavio se na raspolaganje otadžbini. Kao student, pronašao i životnu saputnicu, Čehinju Miladu. na dužnosti lekarskog pomoćnika u Trećem puku prvog po− Po završetku studija, jula iste godine, zaposlio se kao sre− ziva u Moravskoj diviziji, boravi u Pirotu i Nišu. Bio je svedok ski lekar u Knjaževcu, za platu 2.250 dinara (odmah iza uprav− strahovitog stradanja srpske vojske (i građanstva), ne od nika bolnice dr Rafaila Alfandarija, koji je imao 2.500 dinara). neprijateljskih kuršuma već od zaraza i nebrige, o čemu je Sledećih 14 godina, koliko je ostao na službi u Knjaževcu, uz kasnije i pisao u svojoj teatralogiji ne štedeći ni najviše or− sve metode lečenja i lekarskih aktivnosti (porađao je žene po gane vlasti tadašnje Srbije. Nakon sloma, sa srpskom voj−

42 Istorija

ZABORAVLJENI

ratnik, pisac, putnik Dr Velimirović (sedi u sredini) sa osobljem i bolnica u Knjaževcu u kojoj je radio i upravljao do 1935. godine

Knjaževac, gde je zabeležen jedan slučaj. Ono što su s veli− usamljenim pojatama stižući do njih noću kroz smetove, ope− kom mukom na suzbijanju epidemije, gotovo pola veka kasni− risao, vadio zube...), bavio se prevencijom, vaspitanjem naro− je (1972), činili brojni timovi lekara i stručnjaka − mladi doktor da i predavao higijenu u gimnaziji. Istovremeno, nije odlagao Velimirović je 1923. godine to uradio sam. Obolele je stavio pero: beogradska „Politika“ je tokom 1922. u šest nastavka ob− pod strogi kućni nadzor (pritvor), i s pomoćnikom Jelenko− javila njegove putopise, a 1923, nakon katastrofalnog zemljo− vićem (koji je bio zadužen za dezinfekciju) izvršio brzu vakci− tresa u Japanu, nastavlja da objavljuje putopise u 13 nastava− naciju celokupnog stanovništva u sre− ka. što čini i 1925. i 1929. Na prvom zu. Bez odmora i sna, na leđima konkursu za priču „Politike“ dobio je umornog konja, blatnjavim poljskim drugu nagradu, a priče u „Politici“ ob− putevima, kaljugama, od mesta do javljuje sve do Drugog svetskog rata. mesta, po Zaglavku i Budžaku, po ce− Objavio i knjige putopisa „Kroz Kinu“ lom Timoku, vakcinisao je u naj− (1930) i „Po Japanu i Mongoliji“ kraćem roku desetine hiljada ljudi − (1938) i postao je član Kluba nezavi− što se iz današnje perspektive može snih književnika u Beogradu (pred− činiti neverovatnim. Ovaj podvig je sednik Milosav Jelić). utoliko veći, ako se ima na umu da je Sudbina je pred ovim mladim variola vera zarazila samo desetoro čovekom postavljala mnoge izazove, ljudi, od kojih su sedmoro preživeli. a pred najvećim se našao vrlo brzo Taj podvig mu je doneo i blisku sarad− po dolasku u Knjaževac. Bila je to nju i čvrsto i iskreno ljudsko prijatelj− epidemija velikih boginja (variola ve− stvo sa čuvenim Kostom Todoro− ra). Ova epidemija javila se u Srbiji vićem, akademikom, koje je trajalo do 1922, ali je nekim čudom zaobišla Ti− Todorovićeve smrti. U toku službe u močku krajinu, iako je bila u naj− Knjaževcu, Velimirović je i dalje težio bližem okruženju. No, februara 1923, svom usavršavanju − specijalizacija u troje meštana knjaževačkog pogra− Parizu kod čuvenog profesora ničnog sela Papratna preneli su zara− Seržana, i Socijalno−higijenska aka− zu iz Lužničkog sreza (Pirotski demija u Berlinu; dva meseca je pro− okrug). Od njih, zarazila se jedna veo u Mančesteru i Londonu, u pro− žena u Kamenici. U Vasilju, tada jed− gramu razmene lekara. Već nom od najvećih knjaževačkih Vladimir Majakovski, Velimirovićev sustanar u Moskvi 1924. postao je vršilac dužno− sela, u aprilu iste godine obolelo sti upravnika bolnice, kada je bolnica renovirana, izgrađeno je pet osoba (četiri žene i dete, a bolest su doneli radnici iz kupatilo i odvojeno zarazno odeljenje. Bolnica je imala 80 po− rudnika Tresibabe). Konačno, variola je ušla i u varoš

Istorija 43

ZABORAVLJENI Banski većnik Doktor Velimirović je u Knjaževcu lečio radikalskog prvaka Acu Stanojevića, a prijateljevao sa Jerr emijom Ž ž ivanovićem, koji je bio ban Moravske banovine sa sedištem u Nišu i uređivao književni listt „Venac“ (pokrenuo je, i bio prvi urednik časopisa „Gradina“). Stekavši veliki ugled u narodu, d r Velimirović je 1931. godine izabran za banskog većnika Moravske banovine, a bio je, kao rezervni major, i starešina Sokolskog društva „Dušan Silni“ u Knjaževcu (napisao i monografiju „Sokolsko d ruštvo Knjaževac, 1908 - 1938“). Bio je delegat na jubilarnom kongresu Interparlamentarne unije u Oslu, o čemu je izvestila i „Politika“ od 20. i 24. avgusta 1939.

Velimirović kao vođa Sokolskog društva u Knjaževcu

stelja i 1.500 bolesnika godišnje. Zanimljivo je da se nabavka namirnica, ogreva i materijala vršila po osnovu javne ulične li− citacije pred kafanom Save Velojića u Knjaževcu, a licitaciju je sazivao dobošar. Sledeće godine, 25. marta, dr Velimirović je od čina sanitetskog poručnika proizveden u kapetana II klase. Po izveštaju dr Velimirovića, u periodu 1921 − 1926. u srezu se

Velimirovićev kineski pasoš

Naslovne strane nekih od Velimirovićevih knjiga

najčešće obolevalo od nefritisa (55 slučajeva) i crnog prišta (22), a on je, u saradnji sa opštinskim vlastima, započeo bes− poštednu borbu protiv nehigijene i loših navika u varoši pa i u okolnim selima. Angažovao se i na otvaranju zdravstvenih za− druga po knjaževačkim selima. Knjaževac je napustio 1935, po postavljenju za savet− nika sanitetskog odeljenja Moravske banovine, a potom je imenovan za upravnika bolnice u Ćupriji, pa potom upravni− ka Građanske bolnice u Jagodini, iz koje je 1939. izabran za senatora Moravske banovine. Čitav Drugi svetski rat proveo je na dužnosti lekara u Ja− godini, a u jednom noćnom napadu na bolnicu teško je ra− njen u grudi. Zanimljivo je da o ovom ranjavanju nema vesti

44 Istorija

u tadašnjem režimskom listu „Novo vreme“. Nakon Drugog svetskog rata radi u Beogradu, najpre kao šef odseka pri Ministarstvu zdravlja, potom kao grudni lekar u Gradskoj bolnici, iz koje je penzionisan, kao primarijus, 1955. godine. Bio je i član Srpskog lekarskog društva, potpredsednik Udruženja nosilaca Albanske spomenice. Po penzionisa− nju, bio je veoma aktivan: održao brojna predavanja na Kolarčevom univerzitetu, a kao član Udruženja književni− ka Jugoslavije (bio je član i Udruženja prevodilaca Srbije; tečno govorio četiri jezika: ruski, češki, francuski i ne− mački) u većoj meri se posvetio književnom radu. Studiju „O japanskoj poeziji“ objavio je 1958, a potom sledi tetra− logija − romani „Teške godine“ (1954), „Neostvarena lju− bav“ (1962), „Posle atentata“ (1967) i „Lutanja“ (1972). Hronološki, istina, njihovo izdavanje ne prati i dešavanja („Posle atentata“ je početak tetralogije, a po redosledu iz− davanja je treći), ali sva četiri romana čine jednu koherent− nu celinu ratnih godina, stradanja i patnji. Ako se pokuša komparacija sa delom mnogo slavni− jeg Knjaževčanina − „Srpska trilogija“, Stevana Jakovlje− vića − mora se kazati sledeće: Sudi li se po književnoj vrednosti − onda Jakovljevićeva „Trilogija“ svakako ima primat; ona jeste i tako pozicionirana od zvanične književne kritike i čitalaštva. No, suštinski, ne samo za tu jednu knjigu više, Velimirović je u mnogim parametrima snažniji, dublji, oporiji, realističniji... Tek kad se pročita njegovo delo, suštin− ski se razume bit Velikog rata, njegove besmislenosti, nje− gove strahote, i njegove veličanstvenosti.

Vreme u kome su se pojavili ovi tematski romani, uprkos nekim zapaženim književno−kritičkim osvrtima, nije išlo Veli− miroviću na ruku. Oni su danas retka i nekompletna pojava, čak i u mestima koje je Velimirović zadužio drugim delova− njem − svojim životnim, lekarskim pozivom. Konačno, veoma dobra zbirka priča „Mećava“, koja za− hvata i deo sociološke strukture i koja, pisana sa puno em− patije, čitaocu nudi ne samo sliku ovdašnjeg življa već i ka− rakterologiju, izdata 1970. godine, na neki način stavlja tačku na Velimirovićev književni, a uskoro, i veliki životni opus. Teško oboleo, umro je u Beogradu, 18. novembra 1973. godine, i sahranjen je na Novom groblju. Radiša Dragićević

RATOVI

Bitka na Krbavskom polju „hrvatsko Kosovo“ Krbavsko polje danas

Grb knezova Frankopana

Turci ne daju roblje Ban Emerik Derenčin okupio je u leto 1493. godine do tada međusobno zavađene hrvatske knezove i odlučio da napadne tursku vojsku koju je predvodio Jakub paša. Međutim, doživeli su težak poraz. Hrvatsko plemstvo posle ove bitke, slabo i osiromašeno, više nije, u dužem vremenskom periodu, bilo sposobno da pruži jači otpor Turcima u njihovom prodoru ka Evropi

N

akon Osmanskog osvaja− nja Despotovine Srbije 1459. i pada kraljevine Bosne 1463. godine tur− ska laka konjica akindžije, silahdari (borci), ulufedžije (plaćenici) i guberi (stranci), oštricu džihada preko hrvatskih zemalja, usmeravaju, posled− nje decenije 15. veka, daleko na severo− zapad prema Štajerskoj, Kranjskoj i Ko− ruškoj, s ciljem sticanja bogatog ratnog plena u hrišćanskom prostoru. Vezir sultana Bajazita II (1481− 1512) i upravitelj Bosanskog pašaluka Hadum (Hadrem) Jakub−paša cele 1492. godine proveo je u pripremama

za novi pljačkaški pohod. Kako navodi turski letopisac: „postara se za vrlo ja− ko naoružanje“. U Varešu kuje noževe, helebarde, mačeve i sablje. Krajem le− ta 1493. godine provalio je sa svojim akindžijama, oko osam hiljada, preko Une i Kupe u Štajersku i opustošio Ce− lje i Ptuj. U svaki pohod išlo bi od pet do deset hiljada konjanika. Njihova br− zina i pokretljivost, u kombinaciji s br− dovitim i šumovitim terenima, činili su ih praktično nevidljivima i neuhvatljivi− ma po upadu. Jedini način da im se su− protstavi bio bi na povratku kada su zbog tereta, plena i ljudstva bili znatno sporiji i uočljiviji.

Prilikom povratka iz Slovenije, Turci su opustošili Hrvatsko Zagorje, spalili i opljačkali bogati gradić Modruš, kneza Bernardina Frankopana. Prema podaci− ma turskog letopisca Jakub−paša je sa svojim borcima naišao na hrvatske feu− dalne snage na jednoj planini, koje su mu preprečile put. Kako je bio ugrožen s leđa od štajerskog grofa Jakova Sekelja, vezir je ponudio banu Emeriku (Mirku) De− renčinu novac ukoliko bi ga ovaj pustio da nastavi put prema Bosni. Ban, uveren u premoć svojih snaga nad izmorenim Turcima, traži oslobađanje celokupnog hrišćanskog roblja i predaju plena, što bosanski paša odbija. Dok su još trajali pregovori oko otkupa, paša je uputio tur− ske snage preko Krbave kako bi iskoristio priliku i izvukao se iz teškog položaja. Čim je saznao za promenu pravca kretanja turskih snaga, ban Derenčin je pregrupisao borce kojima je raspolagao i na Krbavskom polju okupio do tada

Istorija 45

RATOVI

Zapis na glagoljici popa Martinca o bici na Krbavskom polju u Drugom Novljanskom brevijaru iz 1495. godine

Na turskoj strani u bici na Krbavskom polju borile su se i akindžije

ubiju svi robovi sposobni za borbu. Kako je želeo da izbegne međusobno zavađene hrvatske knezove „sve izabrani momci, frontalnu bitku s hrvatskom vojskom, bosanski vezir je namera− sjajni borci“ kako navodi češki putopisac Jan Hesišteinski − vao da protivnika izvuče u ravnicu, potom da ga iz zasede, delo− Ivana Frankopana Cetinskog, Bernardina Frankopana Mo− vanjem sa svih strana, brzom konjicom napadne i uništi. Svoje druškog, Nikolu Frankopana Tržačkog, Karla Gušića, Petra II snage, takođe je podelio u tri grupe. „Turčin pak, čije se srce na− Zrinskog, njegovog sina Pavla III Zrinskog, jajačkog bana Ju− dima od divljega bijesa, bojeći se više raja Vlatkovića − sina hercega Vlatka svojega cara nego neprijatelja, podijeli Kosače. Hrvatske snage su brojale s druge strane u tri klinasta bojna oko tri hiljade konjanika, dve hiljade „Nema nikog da ih pokopa“ se reda pa prvi red svojih četa okrene na pešadijskih boraca i nepoznati broj prednji dio naše vojske'', zapisao je slabo naoružanih i vojno neobučenih „Ja sam sve te vrlo tužne događaje vidio i veli− ninski biskup Juraj Divnić. seljaka. Neki od knezova, kao Ivan kim dijelom u njima sudjelovao. U onaj jedan Frankopan, predlažu napad na tur− dan na tijesnom prostoru trinaest tisuća ljudi Pobeda Jakub-pašine ske snage na planinskom zemljištu, bilo je što zarobljeno, što ubijeno. Po putovi− taktike ali je odlučeno da se Turci ugroze ma, na sve strane, leži vrlo mnogo ukočenih frontalno u tri vojničke grupe po tjelesa što ih razdiru vuci, a nema nikoga da ih Bitka je počela u devet sati ujutro, običaju ratovanja tog vremena. Prvu pokopa'' (deo savremenog zapisa ninskog bi− 9. septembra 1493. godine. Ban De− grupu su sačinjavale slavonske ban− skupa Juraja Divnića o bici na Krbavskom po− renčin je prethodno sa svojim snaga− derije (vojnički rod, obično konjica) lju kod Udbine 9. septembra 1493) ma napustio povoljan položaj ispod pod zapovedništvom Ferdinanda Be− utvrđenja Udbina (u Lici) na vrhu brda rislavića, drugu − snage pod Ivanom i spustio se u podnožje. Formacijski, Frankopanom i treću − ostatak pod Nikolom Frankopanom i ban je rasporedio svoje snage u klasičan vojni poredak za bitke Bernardinom Frankopanom. Između ovih konjičkih grupa bili srednjeg veka, s pešadijom u sredini i konjicom na krilima. Zapo− su raspoređeni seljaci kao pešadija. vedništvo na krilima prepustio je Frankopanima i jajačkom banu, Tursku vojsku sačinjavali su odredi iz Srbije pod komandom a sam je zadržao komandu nad vojskom u centru, „pa turske kruševačkog sandžak−bega Ismaila i skopskog namesnika Meh− pješake koji su bili potisnuti u sredinu zaokruži četom konjanika“. med−bega Karlerija. Stigavši na Krbavsko polje (koje se proteže Međutim, lukav, iskusan i pronicljiv, Jakub paša je Ismail−be− na 149 kilometara kvadratnih) najverovatnije preko Plaškog, Ja− gu povjerio manju jedinicu za prvi napad. Mehmed−begove bor− kub−paša se uverio da je sukob neizbežan i odmah je dao da se ce poslao je u obližnju šumu u zasedu, a za sebe je zadržao naj−

46 Istorija

RATOVI veću jedinicu za glavni napad. Ismail−beg je oko hilja− du najiskusnijih konjanika formirao u klin i poveo u ju− riš na slabo opremljene prve redove pešadije ugarsko− hrvatske vojske. Pod udarcima kopita podigao se stra− hovit oblak prašine. Kad se jedinica približila, pokaza− lo se, na sveopšte zaprepašćenje, da su Turci teško oklopljeni kacigama i kirasama, te naoružani helebar− dama (kopljima). Udar je bio žestok. Nakon početnog šoka ugarsko−hrvatske snage su se konsolidovale i počele odbijati turski napad. Prema dogovorenom turskom planu Ismail−beg je naredio povlačenje svoje jedinice što je trebalo da predstavlja mamac za hrišćansku pešadiju. Ponese− ne iluzijom da dobijaju bitku pešadijske jedinice dale su se u poteru za Turcima i „skoro je cijela vojska bi− la za petama Ismail−begovim mamcem. Kad su i po− sljednji branitelji protrčali pokraj šume u kojoj je bila zasjeda iz nje su izjahali Mehmed−begovi konjanici i uz divljačke povike udarili na začelje. U istom trenut− ku, prva turska jedinica manevrirala je udesno i tako oslobodila put za glavninu s Jakub−pašom na čelu, koja je već jurišala prema naprijed. Udar glavnine bio je iznenadan i silovit. U hrvatskim redovima nastali su sveopća pomutnja i šok. Kako je s desne strane bile rijeka Krbava, Hrvati su se našli u potpunom okruženju“ (Juraj Divnić).

Ubijeni i zarobljeni knezovi

Zapis češkog putopisca Tragičnu i tužnu sudbinu hrvatske vojske poražene na Krbavskom po− lju potanko su opisali istoričari Bonfinije, Unresi i Tubero, ali je najve− rodostojniji zapis o bici ninskoga biskupa Jurja Divnića koji je odmah nakon bitke pohitao u Liku i svoj izveštaj o boju sročio za papu Alek− sandra VI, upozoravajući ga na opasnost koja je zapretila celoj Evropi. Značajan je i zapis češkoga putopisca Ivana Hasišteinskoga koji je 1493. godine preko Dalmacije putovao u Jerusalim, pa se zatekao u Zadru baš u vreme kad su u taj grad stizali begunci nakon bitke. On je razgovarao s mnogima od njih i zabeležio i ovo: „U ponedjeljak 23. septembra do− plovili smo k mestu Zadru. Tu nam pripovedahu zle novine kako su bez− dušni zatiratelji hrišćanstva, Turci, porazili Hrvate do nogu i mnoštvo ih poubijali i zarobili. To se dogodilo petnaesti dan pred mojim dolaskom u Zadar na dan Sv. Gorgonija (9. septembra). A zbilo se to tim povodom što je jedan vojvoda turskoga sultana po imenu Hadum (Hadrem) paša, združivši se s najodličnijim Turcima, imajući oko deset hiljada konjani− ka, provalio preko gora do Hrvata, i onda dalje u zemlju rimskoga kra− lja do mesta Ljubljane u Karneoliji. U svim tim oblastima pobravši silu naroda, muževa, žena, devojaka i dečaka, odagna ih sa sobom. Knezovi, gospoda i vitezovi hrvatski, sabravši se da bi Turke pretekli, pohitaše u one gore kroz koje su Turci u zemlju provalili, pa ih tamo očekivahu i imađahu, kako sam obavešten, do tri hiljade konjanika i oko osam hilja− da pešaka, među kojima beše nekoliko knezova i gospode znamenite, kao što su ban hrvatski Mirko Derenčin, ban jajački u bosanskoj zemlji Juraj Vlatković i drugi“. Istovremeno, u Grobniku je boravio hrvatski pop glagoljaš Martinac od plemena Lapčana, koji je glagoljicom pisao časoslove za pavline u Novome. Iako je pisao svetu knjigu, na njenom kraju zabeležio je i bit− ku na Krbavskom polju.

Neki su knezovi pali već na samom početku bitke, a kada je poginuo Ivan Frankopan nastala je panika. Ubrzo je, s konja pao i zarobljen ban Derenčin. „I sa− mog bana baciše u okove, a njegovu sinu, također vr− lo hrabrom vojniku, pred očima oca odrubiše glavu i toplom kr− vlju jedinca sina poprskaše očevo lice. I koliko god je jadnik prisiljen bio uzeti hranu, toliko mu put na stol mjesto zdjele sta− vljahu na tanjur glavu ljubljena sina“, piše biskup Divnić. Ban je poslat u Carigrad, „a sultan Bajazit II ga nije hteo ubiti, već ga je zatočio na neko ostrvo gde je ovaj uskoro umro“. Zarobljeni su i knezovi Nikola Frankopan i Karlo Gušić, dok se Bernardin Frankopan spasao bekstvom. Jakub−paša se žestoko osvetio: „Pripovijedalo se još da su Turci taj put malo kome glavu odrubili, nego su zato svim noseve odrezali (oko 6.000) pa ih sa sobom odneli radi lakoće, jer im sultan od sva−

ke 4 glave daje dukat, a to vredi i onda kad se koji odrezanim nosom neprijateljskim može podičiti“ (letopisac Jan Hesištein− ski). U hronici Ašik paše Zade priča se pak, da su Turci u ovoj borbi otsekli 8.000 noseva. „Tada že padoše krepci vitezi i boritelji slavni“, kaže zapis jednog srpskog letopisca. Savremenik pop Martinac, vapi o velikoj tuzi „kakve nije bilo od vremena Tatara, Gota i Atile nečastivoga“. U „Istoriji Jugoslavije“ iz 1933. Vladimir Ćorović piše da je „Krbavska pogibija, unekoliko slična pogibiji Srba na Marici“, dok dubrovački pesnik Mavro Vetranović „stavlja ovu bitku pored Kosovske“. Srđan Rajković

svakog 1. u mesecu A LN JA DA I EC NU SP PO

1/4 o 180 X glas 60 mm

Na četvrtini kolorne strane u reviji „Istorija“ Po promotivnoj, izuzetno povoljnoj ceni


Saopštite vašu poruku
Promovišite proizvod i uslugu
Najavite aktivnosti i skupove (konferencije, manifestacije, sajmove...)
Predstavite vaša izdanja... Informacije na tel.: 011/3196 322, 011/3196 323

Email: [email protected] Istorija 47

MISTERIJE

Žena papa Sačuvana je priča iz prošlosti, ali ne postoji jasan izvor koji bi potvrdio da li je ta priča zaista istinita. Reč je o ženskoj osobi koja je navodno sedela na prestolu Svetog Petra kao papa, prerušena u muškarca

U

istoriji ima više primera da je žena prerušena u muškarca obavljala važne poslove namenjene isključivo muškarcima. Recimo, egipatska kralji− ca Hatšepsut vladala je baš kao muškarac, a no− seći ceremonijalnu bradu odrekla se i ženskog nastavka svog imena. Jovanka Orleanka je bila žena, ali veći vojskovođa od brojnih muškaraca. Imamo i u našoj, modernoj, srpskoj istoriji, primer Milunke Savić i njene hrabrosti i ju− naštva. Ona je na ratište otišla u muškoj uniformi, a tek kad je Srednjovekovno umetničko viđenje ranjena saznalo se da je žena. Pape Jovane U ovaj kontekst moglo bi da se stavi i sećanje na egipat− (Francuska nacionalna sku kraljicu Kleopatru VII koja je zavela dvojicu velikih rimskih biblioteka, oko 1560.) vojskovođa. Prenosilo se uverenje da je to uspela zahvaljaju− jući svojoj lepoti. U stvaru, bilo je suprotno. Zahvaljujući broj− nim izvorima, kao i analizi Kleopatrine ličnosti, utvrđeno je da uopšte nije bila lepotica koliko je slavljena u tom pogledu. Da− kle, nešto što se čak dugo smatralo da je istina, ne mora da to i bude. Na kraju, kad je Kleopatra u pitanju, lepota je u očima magijsku, čudotvornu crtu. posmatrača. Neki prvu priču vezuju za kraj 9. veka, a drugi je smeštaju Ima, međutim, jedna još mnogo interesantnija priča, vero− u 11. i 12. vek. Ali, da bismo razumeli vatno interesantnija i od svih prethodnih. priču moramo poznavati i pozadinu Na čitaocu će biti da donese konačan sud dešavanja. Jedino je tako moguće raz− i odluku da li je u pitanju mit ili istina. Reč umeti i istoriju. je o ženskoj osobi koja je navodno sede− Papa koji se povezuje s tom pričom la na prestolu Svetog Petra kao papa, je papa Ioannes VIII, odnosno Jovan(a) prerušena u muškarca. Iz prethodnih pri− VIII. Ko je bio Jovan VIII? Ovaj papa ili mera može se videti da priča ne mora u papisa je vršio svoj pontifikat od 872. startu da bude nemoguća i nerealna i sa− do 882. Ubijen je sredinom decembra mim tim i odbačena. 882. Njegova uloga je veoma značaj− Prva dilema u vezi ove priče nastaje na. Uticao je na to da se oslobodi Me− onog momenta kada ovaj događaj treba todije koji se borio da se crkvena smestiti u određeni vremenski period. služba obavlja na slovenskim jezicima Priča se prvi put spominje u 13. veku, da− umesto na latinskom. Takođe je kruni− kle u srednjem veku kada su, kao što se sao francuskog kralja Luja II. zna, ljudi imali običaj da stvari koje su se Rani srednji vek bio je prilično bu− desile često preuveličaju ili čak da izmi− ran i trnovit kada je reč o papama i pap− sle. Zar srednji vek nije prepun priča o vi− skoj službi. Pape, naslednici Svetog tezovima, njihovim podvizima koji su rav− Petra, često su zaboravljale na asket− ni podvizima antičkih bogova i o zmajevi− ma i morskim čudovištima? Često su to Martin od Opave, dominikanski hroničar zapisao ski život. Odavali su se zemaljskim je da je žena sedela na papskom prestolu strastima, preljubama i materijalnim radili da bi stvarima i događajima dali

48 Istorija

MISTERIJE

mit ili istina? Najčuvanija tajna Vatikana Književnica Dana Vulfolk Kros je napisala roman "Papa Jovana", a snimljen je i film "Papa Jovana" (Die Papstin aka Pope Joan) poznatog reditelja Sonke Vortmana, prikazan na Festu 2010. godine. I knjiga i film sugerišu da je priča o ženi papi potpuno istinita i da je u pitanju najčuvanija tajna Vatikana. Tako knjiga govori o ženi koja se od najra− nijeg detinjstva bori protiv uskogrudosti sopstvene porodice, predrasu− da okoline i surovosti društvenih zakona. Ona odbacuje i menja usud zadate sudbine, ograničene običajima i voljom muškarca... U mračnom devetom veku kada su život žene izjednačavali sa živo− tom krave postala je papa. Od 858. godine bila je gospodar Rima, sve− ta i raja i vladala pod imenom Jovan VIII dve godine, pet meseci i četi− ri dana. Papsku službu završila je tako što je na svet (prerano) donela dete za vreme procesije u Rimu pred zgranutom gomilom koja je zapa− njeno posmatrala kako se papa porađa. Nakon ovog skandala, papa Benedikt ustanovio je običaj da se pre− ko probušene stolice proverava pol budućeg pape, odnosno njegova muškost. Ta jedinstvena svetkovina postojala je sve do 16. veka. Ka− da nije bilo sumnje o papinom polu, čuo bi se uzvik: "Imamo muškarca za papu!!!", što su Rimljani kasnije skratili samo na "habet" čime se iz− ražava sigurnost u pol izabranog. Crkva je dakle do 16. veka dozvolja− vala postojanje žene pape, a onda su o Jovani (Ivani) izbrisani svi tra− govi i ova priča je proglašena "lažnom klevetom, glupošću, budala− stom, detinjastom, plitkom i ništavnom bajkom koja svojim protivu− rečnostima samu sebe pobija", kako piše kardinal i papski istoriograf Cezar Bornijus iz 16. veka. S. D.

bogatstvima. Pogotovo je rani srednji vek bio ispunjen krvo− prolićima i borbama za papski presto. U tom periodu je čak iz− uzetno bio jak uticaj rimskih žena, plemkinja, na izbor pape. Bilo je trenutaka kada bi se u vrlo kratkom periodu promenio veliki broj papa na prestolu. To je vreme "pornokratije" kako je napisala Brenda Ralf Luis u svojoj knjizi "Mračna istorija pa− pa". Da li je priča o ženi papi u stvari priča o tom vremenu? O ženi koja je iz senke uticala na papine odluke? Ili je to zaista priča o ženi koja je sedela na papskom prestolu prerušena u muškarca? Ili je to priča koja je kao i mnoge u srednjem veku preuveličana kao kada bi za nekog papu koji je bio slabić u po− litici i koji nije znao da vodi crkvu rekli da je u stvari žena. Na taj način su želeli da ga ponize. Da li je papi koji je upravljao crkvom loše i nedostojno, s vremenom, dok se ta priča preno− sila s kolena na koleno, dodata priča da je žena sedela na papskom prestolu? Ili je možda ta priča povezana s ciljem da se dokaže da su žene, koje su u crkvenoj hijerarhiji mogle bi− ti samo monahinje, mogle dostići i više? Da li se u ovoj priči radi i o danas aktuelnoj temi o položaju žene u rimokatoličkoj crkvi?

Priču o ženi − papi prvi put spominje i zapisuje u 13. veku Žan Pjerije od Mejlija − dominikanski hroničar u svom delu Chronica Universalis Mettensis i smešta je u 1100. godinu. Istu tu priču zapisuje, ali i proširuje, Martin od Opave, domini− kanski biskup i hroničar (umro 1278) u svom delu Chronicon Pontificum et Imperatorum. Žan Pjerije je zapisao da je žena sedela na papskom prestolu i da je prilikom jahanja dobila tru− dove i rodila da bi zatim bila odvučena s konja i zajedno s de− tetom kamenovana do smrti. Prema Martinu od Opave priča je drugačija. On piše da je na papski presto posle pape Lava IV (855) došao Englez Džon od Majnca (Johannes Anglicus) koji je us− tvari bio žena. Jovana ili Jovanu je iz Engleske doveo njen lju− bavnik−monah, najpre u Nemačku da bi kasnije otišli za Atinu gde je ona stekla obrazovanje i, na kraju, došla u Rim gde je svojim znanjem i umešnošću sela na papski presto. Tokom bogosluženja, ona se porodila pred narodom noseći papsku odoru. Oba autora se slažu u tome da je sahranjena na mestu na kom je umrla. Takođe, Martin od Opave je zapisao da je njen sin postao posle biskup od Ostije (Ova tvrdnja otvara pi−

Istorija 49

MISTERIJE Iz Nemačke, preko Atine, do Rima Rimokatolička crkva se veo− ma trudila da zatre tragove žene na papskom tronu, pa o do− gađanjima u 9. veku naše ere ne− ma mnogo pisanih tragova, čak i o priznatim papama toga doba je− dva poneki zapis. Ali, to što neko− liko vekova proveravao pol pape pre nego što bi beli dim obznanio njegov izbor prvi je dokaz da je jedna žena dospela do papskog trona. Drugi važan posredni do− kaz vezan je za procesije koje idu od Crkve Svetog Petra do Patri− jarhijuma (papske rezidencije). Via Sacra je direktan put i za pret− postaviti je da je Sveta ulica i ime dobila po tome što su se upravo Papisa Jovana u trenutku kada je dobila trudove i kada je razotkriven njen pol njom kretale procesije. Nakon što je papa Jovana usred te ulice rodila mrtvorođenče, procesije su počele da je zaobilaze. Postoji i pisani izvor iz tanje − koliko je papa imalo vanbračnu decu koja su 1486. koji upravo za ovaj razlog vezuje promenu puta procesija. kasnije dobijala mesto u crkvenoj hijerarhiji, ali to je Autorka knjige "Papa Jovana" Dona Vulfolk Kros je za razotkrivanje du− već posebna tema.) goskrivane vatikanske tajne ipak imala na raspolaganju priličan broj činje− U vezi s prethodnim navodima o ženi papi lo− nica i tvrdi da je papa Jovana rođena u Ingelhajmu od oca engleskog opa− gično se postavlja i pitanje − zašto su baš o tome pi− ta i majke varvarke Saksonke. U devetom veku engleska misija je odigra− sali predstavnici crkve ako nije bilo istina ili ako je la važnu ulogu u Nemačkoj. Ljudi su često dobijali ime po očevom zanima− istina? Da li je to trebalo ipak da se sakrije? S dru− nju ili prema nacionalnosti. Tako da je Jovana postala Jovan Anglikus, ili u ge strane, kako kaže stara izreka, pored onoga što prevodu − Jovan Englez; bila je kaluđer u manastiru u Fuldi. Pre toga jed− je rečeno treba pogledati i ko je rekao, u ovom na inteligentna i radoznala devojčica potajno je učila − slova, reči, jezike. slučaju napisao. Ko su bili Žan Pjerije i Martin od Čitala je uz brižljivo skrivanu sveću. Ni očeva prebijanja, ni majčino prista− Opave? janje na uvrežen poredak stvari, ni zadirkivanja brata i dečaka, ni neobjek− Prvi je bio Francuz, a drugi Poljak, u službi tivnost profesora nisu je odvratili od knjiga... Iskoristila je trenutak strašnog više papa koji su poticali iz Francuske i njihov bli− pokolja Vikinga i uzela identitet ubijenog brata. Tako je počeo njen put us− ski saradnik. Mora se takođe znati da se dešava− pona u hijerarhiji rimokatoličke crkve rezervisan za muškarce. "Od kako se lo da na papski presto bude izabrano više osoba. pretvorila u muškarca, imala je slobodu i moć kakvu nikada ranije nije oku− To se naročito dešavalo u periodu o kome je go− sila i otkrila je da joj se to jako sviđa" (Dona Vulfolk Kros: Papa Jovana, str. vorio Žan Pjerije koji je smestio ovaj događaj u 9. 209). vek. Tokom konklave (izbora pape) 844. i 855. go− Po grčkom piscu Emanuel Roidusu (1835−1904) koji je napisao knjigu dine došlo je do pometnje. Pored pape, njegov "Papisa Jovana", koji je zbog te knjige bio proganjan i na kraju isključen iz protivkandidat koji je od strane drugih ljudi izabran Rimokatoličke crkve, priča kaže da je buduća papisa rođena u Majncu, u ali koji nikad nije priznat, poneo je titulu "antipa− Nemačkoj, 837. godine. Roditelji su joj bili Englezi, otac sveštenik poslat u pa". Konkretnije, te 844. aklamacijom je za papu Nemačku da širi veru (u Engleskoj su do 10. veka sveštenici smeli da se izabran Johannes (Jovan) dok je plemstvo za pa− žene). Majka joj je rano umrla, pa je sa ocem putovala i pomagala mu u pu izabralo drugog čoveka koji je ipak seo na pap− poslu. Kada je on umro, otišla je u manastir gde je proučavala crkvene knji− ski presto kao Sergije II. Johannes ili Jovan da je ge. Tamo je došao jedan mladi monah da joj pomogne u prepisivanju ne− seo na papski presto postao bi Jovan VIII, dok je kih spisa. Zaljubili su se i da bi mogli da žive zajedno, ona je obukla mušku pravi Jovan VIII došao na papski presto tek 872. mantiju, te su od tada putovali kao dva duhovnika. Došli su do Atine. Ta− Ovde se sad postavlja pitanje da li se misli na an− mo je Jovana naučila grčki i uronila u izučavanje teologije. Mladić joj je do− tipapu Jovana, nesuđenog Jovana VIII ili na pra− sadio pa se ukrcala u brod za Rim. Kako je bila lepa, učena i lukava (i da− vog papu Jovana VIII u ulozi žene koja je bila pa− lje u muškoj odori), izabrana je za papu. Naravno, posle velikih napora ko− pa? Godine 855. je došlo ponovo do zbrke kada je je je morala uložiti da stigne do trona Svetog Petra. Između pape Lea (La− Anastasije Bibliotekar izabran za papu. Međutim, va) IV i Benedikta III tron Svetog Petra pripadao je Džonu Anglikusu, od− on nikad nije priznat i na papski presto dolazi dru− nosno papi Jovani. S. D. gi čovek, Benedikt III... Još jedna zanimljivost koja se javlja. Martin od

50 Istorija

MISTERIJE Opave (umro 1278), kao što smo već na− veli, bio je Poljak u službi nekoliko papa koji su poticali iz Francuske. Vreme u ko− me on zapisuje i širi ovu priču je polovina 13. veka. To je vreme kada je Francuskom vladao Filip III, a Engleskom Edvard I. To je vreme sukoba Engleske i Francuske. On navodi Engleza (Johannes Anglicus) koji je u stvari bio žena koja je sela na papski pre− sto. Tokom čitavog srednjeg veka Engleska i Francuska su ratovali. On je bio u službi i bliski saradnik nekoliko papa koji su rođeni u Francuskoj: papa Urban IV (Jacques Pantaleon, 1261−1264), papa Klement IV (Guy de Foucis, 1265−1268), papa Inoćen− tije V (Pierre de Tarentaise, 1276). Da li su te pape uz pomoć Martina od Opave po− kušali na taj način, šireći tu priču, da diskre− dituju Engleze i Englesku kao zemlja koja podmeće lažnog papu s ciljem da razori cr− kvu? Da li je na Martinovo pisanje uticala francuska mržnja prema Englezima? Postoji i treća teorija. Navodno, ova priča je nastala čak u Konstantinopolju u vreme raskola crkve 1054. Tada je papa Lav IX bio zapre− pašćen pričama da na istoku evnusi, koji su kao žene, pošto su im odstranjeni testisi, zauzimaju mesta u crkvenoj hijerarhiji.

Da li bi ovakvu zbrku, skandal i rasulo iskoristili neprijate− lji crkve i papstva? Nikad ni jedan protivnik papstva nije pisao o ovome, već naprotiv, ovu priču su raširili dominikanski službenici. Endrju Galovej, koji vodi srednjovekovne studije na Kornel univerzitetu (Cornell University) čini nam se da je dao jedno logično i razborito objašnjenje: Dominikanci i Franciskanci su često bili u sukobu sa papstvom u 13. i 14. veku, baš u vre− me kad je ta priča zapisana i proširena. Sukob je nastao jer je papa tražio od tih redova da se odreknu svojih poseda i bo− gatstva ili će biti spaljeni na lomači kao jeretici. Da li su Martin i Žan kao dominikanci na ovaj način hteli da se rugaju papstvu? Englezima? Da naruše ugled crkve? Da prikažu crkvu kako je vodi žena koja je često bila oruđe đavola u borbi protiv čoveka? Da li je u pozadini ove priče priča o sukobu svetovne i duhovne vlasti? Ili priča o sukobu papstva sa svojim redovima i borba o moralnim pitanjima? Ne postoje jasni dokazi o postojanju žene koja je sedela na pap− skom prestolu. Postoji samo zapisana priča u vremenu koje je moglo da utiče na autore priče. Ali, postoji i priča da su pape kasnije podvrgavane posebnom pregledu. Posle izbora seli bi na specijalnu stolicu koja je imala rupu (sedia stercoraria) da bi kardinal utvrdio da li novoizabrani papa ima testise. Već u 16.I veku, u vreme kada crkvu potresaju skandali, jeretički po− kreti, reformacija, katolički istoričari odbacuju priču o ženi ko− ja je sedela na papskoj stolici dok su par vekova ranije sami pisali o njoj. Mit ili istina, zaključite sami. Berislav Kangrga

U Izraelu otkriven spomenik star 5.000 godina

U

Izraelu je otkri− Zemljana ven drevni spo− zdela iz bronzanog menik za koji su doba arheolozi dugo pronađena verovali da je na nalazištu deo gradske zidine novijeg da− tuma. Izraelski istraživač Ido Vačel pronašao je spomenik u obliku polumeseca za koji se veruje da je star 5.000 godina. Ukoliko datiranje bude po− tvrđeno, to bi značilo da je ova struktura starija ne samo od egipatskih piramida, već i pojedinih delova Stoun− hendža. Prema pisanju naučnog časopisa LiveScien− ce, kameni spomenik ima 14.000 meta− secu u čast Sina, mesopotamskog bo− ra kubnih, a dugačak je oko 150 meta− ga Meseca. Zemljana zdela iz bronza− ra. Nalazi se u blizini severnoizrael− nog doba koja je pronađena na nala− struktura datira skog grada Safed (Tsfat), na oko 15 ki− zištu ukazuje da lometara od Galilejskog jezera. Veruje između 3050. i 2650. p.n.e. Spomenik, se da je spomenik sagrađen nalik me− čiji je arapski naziv Rudžum en−Nabi

Šuajb, bio je poznat arheolozima još od davnina. Oni su, međutim, sve dosad bili ubeđeni da je ka− mena konstrukcija deo zida nekog antičkog grada. Vačel je iz− računao da je izgradnja ovog spo− menika trajala između 35.000 i 50.000 dana. On je naveo da je jedan ovakav poduhvat nesumnji− vo bio veoma komplikovan za lju− de tog vremena koji su većinu go− dine provodili na poljima kako bi sebi obezbedili dovoljno hrane. Izraelski arheolog je, takođe, 29 kilometara od spomenika otkrio i drevni grad pod nazivom Bet Je− rah (Kuća boga Meseca na jevrej− skom). Bet Jerah je bio poveći grad sa uređenom infrastrukturom i sistemom odbrane. Brojni artefakti koji su pro− nađeni na tom području pokazuju da su stanovnici održavali odnose sa prvim egipatskim kraljevima. Tanjug

Istorija 51

MIHAIL LJERMONTOV

Romantični Mihail Jurjevič Ljermontov(1814 −1841)

M

ihail Jurjevič Ljermontov rodio se u Moskvi 3. ok− tobra 1814. godine, u po− rodici kapetana Jurija Petroviča Ljermontova i Marije Mihajlovne Ljermontov. Poreklo Ljermontova vezuje se za škotskog grofa Džordža Lermonta, koga su Rusi zarobili kao poljskog vojnika početkom 17. veka. On je potom primio pravosla− vlje, dobio plemićku titulu i ostao u Mo− skvi kao ruski podanik. Marija Mihajlov− na, majka budućeg pesnika, imala je 16 godina kada se udala za uglednog, ali osiromašenog kapetana Jurija Ljermon− tova. Njena majka, bogata i gorda plemkinja, Jelisaveta Aleksejevna Arse− nijeva, iz čuvenog roda Stolpina, bila je veliki protivnik tog braka. Ubrzo po rođenju sina, Ljermontovi su se nasta− nili u selo Tarhane Penzenske guberni− je, kod spahinice Arsenijeve. Porodični mir kvarile su svakodnev− ne nesuglasice i netrpeljivost između tašte i zeta koje su prerastale u ozbi− ljan sukob. Svađe su bile kobne po krhko zdravlje nežne Marije. Razbolela se i umrla od tuberkuloze kada je Mi− hail imao jedva tri godine. Tada počin− je borba za dečaka između oca i bake. Ekonomski moćnija Arsenijeva uspela je da zadrži unuka. Ona je Juriju Petro− viču zapretila da će, ako odvede Miha− ila, uskratiti unuku veliko nasledstvo koje je trebalo da mu pripadne. Zato je Jurij sina ostavio da odrasta u raskoši i povukao se na svoje imanje u Kropoto− vo.

52 Istorija

Ove godine navršava se dva veka od rođenja raskošnog poete i začetnika ruskog psihološkog romana, plemića i romantika, buntovnika i rodoljuba, Mihaila Jurjeviča Ljermontova. Iako tvorac samo jednog romana, Ljermontov se ubraja među najveća imena ruske književnosti. Ruskoj literaturi mogao je ostaviti još mnogo književnih bisera, da ga smrt u dvoboju nije prekinula kada je imao samo 27 godina Zanesenost lepotom Kavkaza Ljermontov je rastao uz baku, go− spodaricu ogromnog imanja na kojem je radilo stotine kmetova. Stara gospođa Arsenijeva nastojala je da svom jedinom unuku obezbedi najbolje vaspitanje i ob− razovanje. Uz učitelje Engleza i Francu− za, i dadilju Nemicu, Mihail je odlično savladao strane jezike i počeo da u ori− ginalu čita dela Bajrona, Šilera i Šekspi− ra. Svirao je nekoliko muzičkih instrume− nata i veoma lepo crtao. Mada okružen bogatstvom i svim blagodetima bakinog doma, mali Mihail čeznuo je za roditelj− skom ljubavlju. Povremeno je posećivao

oca, i bio duboko nesrećan zbog sukoba bake i oca. Usamljen i otuđen, dečak je bio veoma zreo u odnosu na svoj uzrast. Bio je osetljivog zdravlja, i kada se sa deset godina ozbiljnije razboleo, baka ga je odvela na Kavkaz, ne bi li ga ta− mošnja klima oporavila. Ljermontovljev susret sa ovom regijom biće presudan za njegovo književno stvaralaštvo. Kroz njegov literarni rad stalno će provejavati divlja lepota kavkaskih pejzaža i folklor tog područja, a visoka kniževna javnost Ljermontova će nazvati "pesnikom ru− skog Kavkaza". "Planine Kavkaza za mene su svete", jedanput je rekao veliki književnik.

Četrnaestogodišnji poeta

Ljermontov kada je imao sedam godina

Bolešljivom Mihailu bilo je potrebno mnogo nege i pažnje, pa ga je baka, pošto su mu klima i mineralni izvori Kav− kaza godili, vodila tamo još dva puta. Bolest je dečaku davala neku posebnu energiju, koju je on veoma rano počeo da pretače u stihove. Sa četrnaest godi− na stvorio je pesme koje će postati deo antologije svetske poezije. Baka ga je 1828. godine odvela u Moskvu na dalje školovanje. Upisao je Plemićki pansion pri Moskovskom univerzitetu, a nakon dve godine postao je student Moskov− skog univerziteta. Svoju prvu pesmu „Proleće“, anonimno je štampao u časo− pisu "Atenej" 1830. godine. Razočaran što pesma nije kod čitalaca prihvaćena onako kako je očekivao, ništa nije obja−

MIHAIL LJERMONTOV

pesnik Kavkaza Marija Mihajlovna Ljermontova (1795−1817), pesnikova majka

Pesnikov otac Jurij Ljermontov (1787−1831

Ljermontova baka Jelisaveta Arsenijeva

vljivao narednih nekoliko godina, iako je vredno pisao. Poemu „Demon“, jedno od najlepših dela ruske romantičarske poezije, pisao je gotovo čitavu deceniju, od 1829. do 1839. godine. Jovan Dučić je ocenio da je Zmajev prevod ove poe− me naš najlepši pesnički prevod u 19. veku. Ljermontovljeva buntovna i nepokor− na priroda teško se uklapala u konvenci− onalne norme prestoničkog života. Zbog sukoba sa jednim od profesora koji ga je na ispitu oborio, brzo je napustio studije. Odlučio je da, poput svog oca i dede i on bude vojnik, pa je u Sankt Peterburgu, od 1832. do 1834. godine, pohađao Gardijsku vojnu akademiju i postao ofi− cir. Po završenoj akademiji okusio je čari boemskog života i dugih vojnih tere− venki. Jedini naslednik ogromnog bogat− stva svoje bake, mladi oficir− pesnik, počeo se kretati u visokim ruskim krugo− vima. Imao je svog ličnog kuvara i koči− jaša. Bogat i inteligentan konjički za− stavnik husarskog puka osetio je sjaj i raskoš aristokratije, i postao redovan posetilac balova i moskovskih salona. Sve vreme školovanja pisao je pesme,

najviše po uzoru na Bajrona i Puškina. Mada njihov sledbenik, želeo je da bude drugačiji. "Ne, ja nisam Bajron, ja sam ono drugo. Još nepoznati izabranik, kao i on od sveta progonjen stranac, ali sa ruskom dušom".

Sankt Peterburgu obeležile su njegove pesme obojene socijalnim motivima i političkim temama. A onda se okrenuo vedrijim osećajima, nadahnut ljubavlju prema sestri svog druga sa fakulteta, Varvari Lopuhinoj. Motiv ljubavi u Ljer− montovljevljoj lirici proizilazio je iz života samog pesnika. Bio je sklon zaljubljiva− nju i u svojim zapisima je priznao da je ljubav prem ženama otkrio kada se za− ljubio u plavoksu drugaricu svoje rođake, kada mu je bilo svega deset go− dina. Pevao je o Ani Stolpi−

Najveća ljubav Varvara Lopuhina Izvanredni poetski talenat bujao je u mladom Ljermontovu. Prve godine pro− vedene u

Neka od izdanja Ljermontovog romana „Junak našeg doba“

Istorija 53

MIHAIL LJERMONTOV

Pesnik Ljermontov na fotografiji iz 1837. godine

Ljermontova velika ljubav Barbara Lopuhina (1815−1851) u vreme kada je bila udata za Aleksandra Bahmetova

Natalija Ivanova Fedorovna, jedna od žena kojima je posvećivao svoje pesme noj, Jekaterini Suškovoj, Nataliji Ivano− voj, a najlepše strofe posvećene su nje− govoj najvećoj i neprolaznoj muzi, Var− vari Lopuhinoj. Duboke emocije prema prelepoj Va− renjki pesnik je gajio i kada je zbog na− stavka školovanja napustio Moskvu i ka− snije tokom perioda provedenog na Kavkazu. Zanesen patriotskim idealima, pisao je i rodoljubivu poeziju. Pesma tr− govca Kalašnjikova, poema „Borodino“ i niz poema i balada pevaju o ruskoj isto− riji i srednjovekovnoj epici. Njegovo delo „Hadži Abrek“ objavio je njegov prijatelj 1835. godine, bez pesnikove saglasno− sti. Iste godine, Ljermontov saznaje da se Varvara, koju nije prestao da voli do kraja života, udala za mnogo starijeg čoveka Bahmetova. Dela „Kneginja Li−

54 Istorija

govska“ i „Valerik“, uspomena su na pe− snikovu nesrećnu ljubav sa Varvarom Lopuhinom.

Progonstvo zbog Puškina Kao strasnog sledbenika Puškino− vog stvaralaštva, Ljermontova je duboko pogodila Puškinova smrt u dvoboju 1837. godine. Napisao je pesmu „Pesni− kova smrt“ koja se u prepisima širila Ru− sijom. Pesma je izazvala buru oduševljenja i označila prekretnicu u njegovom životu. Kroz stihove je osudio dvorske krugove i od cara Nikolaja I Pa− vloviča tražio osvetu zbog Puškinove smrti. Zbog velike podrške Puškinovih poštovalaca, ova elegija je Ljermontovu donela književnu slavu. Vlast je u njoj vi− dela poziv na revoluciju, pa je mladog pesnika poslala u progonstvo na Kav− kaz, u Nižegorodski dragonski puk,

računajući da je nemoguće da tamo preživi, jer je taj vojni odred tokom borbi sa Čečenima imao najveće gubitke. Međutim, neustrašivi poeta je tokom borbi ispoljio zadivljujuću hrabrost i već sledeće 1838. godine, ponovo je bio u Sankt Peterburgu. Ozbiljno se posvetio pisanju, živopisno unoseći u svoja dela folklor naroda Kavkaza. Zapisao je i baj− ku „Ašik Kerib“ koju je čuo od kavkakih gorštaka. Umetnički talenat Ljermontov je ispoljavao, ne samo kroz pero, već i baveći se slikarstvom. I njegove slike in− spirisane su sećanjima sa Kavkaza.

Kritika ruskog visokog društva Nakon elegije posvećene Puškinu, Ljermontov je postao jedno od najpo− znatijih imena ruske poezije. Godine 1839. nastalo je njegovo najbolje

MIHAIL LJERMONTOV Rekli su o Ljermontovu
Da je taj dečak ostao živ, ne bismo bili potrebni, ni ja, ni Dostojevski. (L. N. Tolstoj)
U samoj Ljermontovljevoj pojavi bilo je nečeg zloslutnog i tragičnog, neka− kve sumračne i zlokobne sile. Za− mišljena prezrivost i strast izbijale su sa njegovog crnpurastog lica, iz ne− pomičnih crnih očiju. Njegov težak pogled bio je u čudnom nesaglasju sa nežnim, gotovo dečijim usnama. (I. S. Turgenjev)


Smrt Ljermontova, po mom mišlje− nju, bila je ništa manji gubitak za ru− sku pismenost od smrti Puškina, Go− golja... U njemu ne treba oplakivati samo onog koga smo poznavali, već koga smo mogli poznavati. (V. A. Sologub)
Dubok i snažan duh! Kako pravilno gleda na umetnost, kako mu je dubok i čisto neposredan i fin ukus! (V. G. Belinski)


Ljermontov svoje pero nije otupljivao, pisao je oštrim i dubokim zarezima po samoj ljudskoj koži. (Gustav Krklec)

književno ostvarenje, jedini roman „Ju− nak našeg doba“, koji je objavio 1840. godine. Iste godine štampana mu je i pr− va zbirka pesama. Roman "Junak našeg doba", u kome opisuje život jed− nog "suvišnog čoveka " koji uzaludno traga za srodnom dušom i životnim smi− slom, smatra se začetnikom psiho− loškog romana i jednim od najznačajni− jih dela 19. veka. „Junak našeg doba, milostiva gospodo moja, zaista je por− tret, ali ne portret jednog čoveka, to je portret sačinjen od poroka čitavog našeg pokolenja u njihovom punom za− mahu", rekao je pisac o svom delu. Prvi tiraž romana rasprodat je neverovatnom brzinom. Slobodouman i buntovan nije

Ljermontov grob u Tarhaniju

se libio da kroz pero iskaže revolt prema ruskom visokom društvu i krugovima bli− skim carskoj porodici. Kritikujući aristo− kratski sloj, 1935. godine napisao je dra− mu „Maskarada“. Svoju domovinu nazi− vao je "neumivenom Rusijom, zemljom roblja i zemljom gospode". Takvo smelo ponašanje poslalo ga je 1840. godine u dvoboj sa Ernestom de Barantom, si− nom francuskog poslanika u Sankt Pe− terburgu. U ovom duelu, koji je, isposta− vilo, bio posledica aristokratskih intriga, sreća se ipak osmehnula pesniku. U momentu kada je sečivo njegovog mača prepolovljeno, Francuz se okliznuo i sa− mo zaparao Ljermontovljevu košulju. Usledio je obračun pištoljima. De Barant

je promašio, a poeta je dvoboj završio hicem u stranu. Još jednom, Ljermontov je prognan na Kavkaz, ali ovoga puta u njegov najudaljenij deo, na najopasniji front. Hrabri pesnik, ne samo što je uspeo da preživi strašne borbe protiv islamskih pobunjenika, već je zbog izu− zetne hrabrosti postao komandir odreda izviđača i predložen za odlikovanje, ali kako je bio u carevoj nemilosti, ostao je bez nagrade.

Kobni dvoboj U zimu 1841. godine Ljermontov je bez dozvole došao u Peterburg, ali se zbog nedoličnog vladanja na jednom balu, po dvorskom naređenju, ipak mo− rao vratiti na front. Putujući na Kavkaz, u banji Pjatigorsk sreo je starog poznani− ka sa vojnog školovanja, Nikolaja Solo− monoviča Martinova. Jedna naizgled obična sedeljka kod zajedničkog prijate− lja generala Verzilina, pretvorila se u po− ziv na dvoboj dva stara druga. Na zaba− vi na kojoj bio i Lav Puškin, mlađi brat stradalog poete, Ljermontov se našalio sa generalevom ćerkom Nadeždom, go− voreći joj da bude oprezna sa Martino− vom. Ali Martinov je, duboko neraspo− ložen zbog svog rđavog položaja u voj− sci, pesnikovu opasku shvatio kao uvre− du i izazvao ga na dvoboj. Ljermontov je ponudio primirje, ali Martinov je odbio. Nedaleko od Pjatigorska, u podnožju planine Mašuk, u suton 15. jula 1841. godine, zbio se kobni duel. Strogi uslovi dvoboja predviđali su udaljenost od pet− naest koraka i pucanje po tri puta. Kada su sekundanti dali znak, Ljermontov je ostao duboko zagledan u protivnika uperivši pištolj nagore. Martinov je ispa− lio metak u bespomoćnog nepomičnog pesnika. Pogođen u grudi, Ljermontov se srušio na zemlju. Hitac je bio smrto− nosan. Otišao je u večnost, baš kao i njegov idol, veliki Puškin. Sličnog života i usuda, i jedan i drugi napisali su pesmu „Prorok“. I zaista, bilo je nečeg vizionar− skog i proročanskog u Ljermontovlje− vljim razmišljanjima, ponašanju i književnim delima. Martinov je osuđen na tromesečnu robiju i crkveno pokaja− nje, ali ga je car oslobodio i te simbo− lične zatvorske kazne. Godinu dana na− kon pesnikove smrti objavljene su nje− gove tri strogo cenzurisane zbirke pesa− ma. "Poslednji pesnik zlatnog doba ru− ske poezije", Mihail Jurjevič Ljermontov, obeležio je svoju i najavio novu epohu ruske realističke proze. Marija Delić

Istorija 55

1.980

Rezervišite svoj primerak na telefon: 381 11 31 96 321 ili na e-mail: [email protected] i [email protected]