Isidora Sekulic Gospa Nola

Anđela Miladinović III10

’’Gospa Nola’’ -Isidora Sekulić O piscu Rođena je 16. 2. 1877. godine u bačkom selu Mošorinu kod Žablja. Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila kao nastavnica u Pančevu, Šapcu i Beogradu. Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Pisala je eseje o Njegošu, Lazi Kostiću, Petru Kočiću i još mnogim drugima. Negovala je tzv. "beogradski stil" i intelektualnu prozu, čime se približila modernoj književnosti koja će doći do izražaja u periodu između dva rata, ali i kasnije. Govorila je ruski, nemački, engleski, francuski i norveški. Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16.2. 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14.11. 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. 4. 1958. godine u Beogradu. Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči. Dela: ’’Saputnici’’(1913) — pripovedna vrsta intimnog dnevnika ’’Pisma iz Norveške’’ (1914) — putopis ’’Iz prošlosti’’ (1919) ’’Đakon Bogorodičine crkve’’ (1919) — roman ’’Kronika palanačkog groblja’’ (1940) — pripovetke ’’Zapisi’’ (1941) ’’Analitički trenuci i teme, knj. 1-3’’ (1941) — eseji ’’Zapisi o mome narodu’’ (1948) ’’Njegošu knjiga duboke odanosti’’ (1951) ’’Govor i jezik, kulturna smotra naroda’’ (1956)

Analiza dela -Vrsta književnog dela: pripovetka iz zbirke "Hronika Palanačkog groblja" -Mesto radnje: Bačka, Vojvodina -Glavni likovi: Gospa Nola -Tema: Prolaznost ljudskog života Pripovetka ’’Gospa Nola’’ sažima i opisuje život krepke, kršne žene, Nole poreklom iz Hercegovine. Još u ranoj mladosti, gospa Nola se izdvajala od ostalih devojaka po svom fizičkom izgledu. Kao dete, Nola živela je na granici između Srbije i Bosne zajedno sa ocem i majkom. Međutim, majka joj se razbolela i umrla. Otac se ponovo oženio jednom Italijankom, koja mu je trošila novac i živela raskošno. Njen otac je sa njom dobio ćerku, Julicu. Nola je brinula o svim poslovima oko kuće i više je ličila na muško nego na žensko. Bila je muškobanjasta, pomagala ocu i družila se sa muškarcima. Jednog dana primetio ju je stari trgovac gos-Toša. Nola se udala za njega. Gos-Toša je kao mladić živeo sa bratom i ocem u bogatoj kući. Međutim, braća su bila u svađi sve dok se nije desila pljačka u njihovoj kući. Pošto mu je brat Petar bio bolestan, on se počeo brinuti o njemu i slati ga u banje sve dok ga bolest nije savladala. Sada su gospa Nola i gos-Toša živeli sami na tom velikom salašu. Gospa Nola pomagala je Toši u donošenju odluka, sve dok se gos-Toša nije povukao iz javnog života i sve više ostajao kod kuće čitajući knjige. Jednom je čak dobio i nagradu za čitanje. Kada se udala nije se uopšte promenila. I dalje je bila skromna, ozbiljna, stabilna, istinoljubiva, ali postala je još vrednija i plemenitija. Pomagala je crkvi, sirotinji, svojim radnicima. Gospođa Nola nije mogla da se ostvari, ali zato se trudila da pomogne drugima i njihov život učini srećnijim. Gospa Nolin otac rastao se od Italijanke, a Julica je prešla da živi sa gospa Nolom i gos-Tošom. Gos-Toša je mnogo voleo Julicu i čak je želeo da joj pokloni čitavo imanje kao miraz, ali gospa Nola nije to dozvolila. Jedne večeri upali su razbojnici u kuću, opljačkali ih i ubili gos-Tošu. Gospa Nola i Julica preselili su se u kuću u varoši. Paula, devojka koju je gospa Nola usvojila ubrzo se udala. Ubrzo je gospa Nola usvojila Srbu i malog švabu Hansa koji je bio sin šlajfera. Hans je voleo školu, dok je Srba više voleo konje i junaštvo. Zbog toga je Srba završio u školskom apsu i želeo je da pobegne u Ameriku, što je razočaralo gospa Nolu koja je bila bolesna. Kada je gospa Nola ozdravila Julica joj je rekla da je stiglo pismo od njene majke koja želi da ona dođe kod nje. Nakon nekoliko dana Julica saopštava gospa Noli da želi da se se uda za Milušića ili da ide kod majke. Gospa Nola to ne odobrava i odlučuje da joj nađe prikladnog muža. Zbog toga, gospa Nola pita doktora Mirka da se oženi Julicom. Doktor joj govori da mu se Julica ne sviđa, ali ipak pristaje zbog velikog miraza. Međutim, posle nekoliko dana nakon svadbe dvoje mladenaca se rastaju. Gospa Nola poklanja veliku količinu novca crkvi zbog razvoda, a Julica se udaje za Milušića i sa njim dobija sina. Nola,pošto nije imala dece, odgajala je tuđu, nezbrinutu decu. Ona im je omogućila sve i brinula se za njih kao da su joj rođeni. Taj njen trud se nije isplatio. Nijedno od njene posvojčadi nije pronašlo svoj pravi životni put i postiglo nešto u životu. Samo je Švaba Hans koga je ona skoro protiv volje prihvatila, iako najslabiji, najneugledniji među njima, iako je od svih najmanje obećavao, samo je on našao svoj put i postao nešto. Nije se ni isplatilo ni sve

što je činila u životu da bi porodicu svog muža spasila od neizbežne propasti. Svoj život je posvetila drugima i proživela ga za njih, ali joj niko nije vratio istom merom i niko se nije žrtvovao za nju.

Analiza likova Gospa Nola Nola je bila formirana ličnost još kao devojka u zavičaju: "Nola posta redak čovek, istakoše se jasno vanredne crte karaktera: istinoljubivost, pravost, ozbiljnost, čovekoljublje". To su glavne crte njenoga karaktera, koje će se u novoj sredini i novim okolnostima još više razviti. Njen psihološki i moralni lik deluje gromadno i stameno, izuzetno i fascinantno. Gospa Nola, to je bio pojam na salašu i u Palanci. Kada se kaže gospa Nola, onda se misli samo na dobro, uzorito, izuzetno. Palanka, koja je prozvodila i širila priče, gradila portrete i beležila skandale, nije mogla da upotrebi gospa Nolino ime sa negativnim predznakom jer su uz to ime išli samo epiteti: jednostavna, uporna, plemenita, skromna, ponosita, humana, poštena, čvrsta, darežljiva, hrabra, pravedna, radina, ozbiljna. Sve navedene osobine u snažnom su kontrastu sa portretom. Njena pojava deluje neskladno i trapavo, "grubo i neotesano"; odevanje isuviše prosto i neprilično njenom imovnom stanju. Strogost, ozbiljnost, oštar i često blago ironičan jezik, odaju tvrdu osobu i tvrdo srce. Ali iza te maske sakriva se blagorodnost, razumevanje, toplina, čovečnost i milosrđe "široko prostrte gospa Nole". Nola je gorštačka priroda po rođenju, po konstituciji, naravi i radinosti. Svesna je da je po visini i snazi na oca a po ostalim osobinama ne liči ni na oca, ni na majku. Mladiće nije zanimala kao žena pa se sa njima najviše družila, čak je postala jedan od najboljih lovaca. Kada je došla na gos Tošin salaš kao nevesta, skrenula je pažnju rastom, izgledom, hodom, snagom. Ali pre svega jednostavnošću i skromnošću. Nekoliko pričalaca iz treće pripovedne situacije ("Sahrana gospa Nolina") kazuje o gospa Nolinoj pojavi. ’’Velika i jaka kao dobar momak.’’ ’’Nije samo izgledala kao muško, nego je i bila muškarac. ’’ ’’Jaka da ne poklecne, pa hrabra da brani i sebe i druge.’’ Radila je , kako sama kaže, kao nadničar: rano je ustajala i uvek bila tamo gde se radi. Oblačila se radnički, vrlo jednostavno za ženu koja je bogata: Cipele, prave vojničke cokule; ona vrpca za vezivanje debela s prsta. Haljina, siva suknja, neka bluza, od istog sivog štofa, kaput do kolena, natrag s prekačkom, a kroz tu prekačku, akoje vetar, prodevena marama od vunice, da greje krsta. Kosa crna, zalizana, u tvrdu punđu stisnuta. Na glavi šeširić, ni muški ni ženski, siv i on, ni za ukras ni za zaštitu, još i sav izlomljen od vlage i sušenja. Ruke krupne, jake, uvek bez rukavica. Tu sliku jednostavnosti i skromnosti upotpunjava "kišobran tamno zelen, ogroman, zakrpljen, sa debelom motkom i prebijenom kukom", pa "cviker: ogroman, strašan i kad visi i ljulja se, i kad se usadi na krupan nos gospa Noli". Takva gospa Nola vozi se štajervagnom koji je starinski, rasklimatan, tesan a glomazan, blatnjav i prašnjav. Ružno, glomazno, sivo, grubo, prosto — okružuje gospa Nolu i

na posredan način ukazuje na njenu prirodu i karakter. Ta njena jednostavnost i skromnost izazivaju simpatije salašara.Čudna žena: tolika sermija, sve njeno do krajcare, a da je kad štogođ uzela za svoju kontu, da je, kas 'ti, otišla negde na luft, ili se barem obukla kao gospoja. Ni par štafletni nema, ni krst oko vrata, ni zlatan sat i lanac. Gospa Nola je neposredna i otvorena u odnosima sa radnicima, porodicom i okolinom. Bila je stroga, ozbiljna i ponosita, ali poštena i bolećiva prema tuđim nevoljama. Pomaže crkvu (popove ne voli, prema njima je često oštra i nabusita), udeljuje prosjacima, pomaže sirotinji. Brine se o svojim radnicima na polju i u kući, prihvata ih kao svoju čeljad, njihove nevolje su i njene. Iako je bogata, to ne shvata kao sredstvo moći i vladanja tuđim životima i sudbinama, nego kao mogućnost (i skoro obavezu) da brine o svačijim mukama i izdašno pomaže onima koji nemaju. Po toj dobroti bila je poznata u palanci i izvan nje: što je više imala, skromnije je živela i više davala crkvi i sirotinji: "Kroz nevolje su ljudi najbliži rod", običavala je da kaže. O njenoj dobroti, poštenju i čistom srcu kazuje i jedan detalj: Ako će samo prominuti neku od svojih njiva, veže džepnicu na vrh kišobrana, ustane u kolima i razmahne nekoliko puta tim barjačetom, da bi radnici to videli i znali da je ona tu i da može naići... Razumela je ona ljudsku prirodu, znala je da radnik može i da se opusti, nije želela da nekoga uhvati u neradu i bude prisiljena da ga otpusti. Gospa Nola je iz nemanja došla u imanje i to je umela da ceni: radila je da održi imanje, da ostane kakvo je bilo, da se ne rasturi. Ali novac koji je imanje donosilo ona nije gomilala. Njoj novac nije mnogo značio: kada joj predsednik crkvene opštine traži neki veći prilog, Nola će reći: "Daću vam, što da ne dam. Nije novac za to da se zakopa. I, pravo da vam priznam, ne znam na šta bi ga trošila. I nemam na šta da ga trošim". Njeno načelo je bilo: "Novac je tu da ga ljudi potroše korisno" i da se ta korist, a ne novac, što više umnoži. Tu korist ona je videla u podizanju, školovanju i zbrinjavanju tuđe dece. Nola je radina i ceni rad i vredne ljude; u radu vidi smisao života, ali ne rad kao sticanje, nego kao prirodno zanimanje čovekovo i vid egzistencije. Još u očevoj kući postala je stub kuće i radila "u nekom starešinskom zamahu i u kući, i nad očevim računima, pa i nad malom svojom polusestricom". Kada je došla na veliko imanje gos Toše, sve je manje bila Nola Lazarićka, a sve više Nola Perčinova - ne gospođa koja uživa u bogatstvu, nego gorštakinja navikla na rad: "Uzela je u administraciju sve veliko i raznovrsno imanje svoga muža, zemlje, ljude, žene, decu, stoku, novac, kupce i prodavce, posrednike, advokate". Kada gos Toša mašta o mirazu koji će Julici omogućiti "da sedi i da uživa", gospa Nola će žustro odvratiti, sa njoj svojstvenim smislom za humor: "A što da sedi? Ne treba mnogo da sedi, bolje je to i za nju i za stolicu". Rano je ustajala, pre svih ukućana, sedala u štajervagn i kretala na rad, u obilazak imanja, nabavku robe, snabdevanju prodavnica, itd. U nekim trenucima, kada bi se opustila i počela da razmišlja, ali češće kada je bolesna, vidi sebe kao nadničara, slugu, roba imanja. Ali rad i posao su ono što čoveku sleduje i što ga čini čovekom. Nola je volela Julicu kao sestru, ali negde u dubini duše smetala joj je Juličina "talijanska krv" - bila je nežna, prozračna,bez energije, neradna. Ali kada je Julica posvetila punu pažnju teško bolesnom mužu, u njegovoj nezi pokazala upornost, požrtvovanost i hrabrost, a pre svega pravednost i milostivost, gospa Nola je odahnula. Tada je izrekla ono što je godinama mučilo: "Grehota je da kažem, ali sad mi tek jeste rođena sestra, i poginuću za nju". Ne voli meke,

mlake, i neradne ljude - sve ravna prema sebi i svojoj filozofiji življenja. U toj filozofiji središnje mesto ima rad, posebno rad za druge.

Poruke i citati Pripovetka ’’Gospa Nola’’ Isidore Sekulić govori o promašenosti života, ali ipak ne odzvanja fatalistički, već iskreno humanistički. Ona govori o prolaznosti koja ne može da poštedi nikoga, pa ni takve jake ličnosti, kao što je bila gospa Nola. Priča o gospa Noli je uvek aktuelna, jer govori o večnim temama, o čoveku i životu uopšte. Sve je obuhvaćeno motivom sveopšte prolaznosti i uzaludnosti,pa i sam Nolin lik. Isidora često govori o snažnim ličnostima koje se bore i snalaze u životu,ali nakon smrti padaju u zaborav kao da nikada nisu postojale.Tome nas uči i lik gospa Nole. Isidora je svoju junakinju obdarila nizom pozitivnih osobina koje se svakim danom još više razvijaju. Nola je plemenita,humana,istinoljubiva,jednostavna,skromna,hrabra,poštena,ozbiljna,stabilna,vredna, darežljiva...Njene osobine se kose sa njenim fizičkim izgledom i šalju poruku da ne sudimo o knjizi po njenim koricama i da uvek ima nešto više od onoga što vidimo. ’’Hranim telo, a ne pitam za dušu!’’ ’’Otac se kiselo radovao: žensko i ružno dete.’’ ’’Teško joj je bilo ostaviti ga, jer se sad brinula za njega baš kao za neko dete.’’ ’’…skandal i novost moraju biti vrući.’’ ’’Samo se gospa Nola ne menja’’. ’’Volim decu, volim mladost. Nikad mlada nisam bila, nikad svoje dece neću imati!’’ ’’Ja ga volim i ne volim, ali šta ćeš, kad njega voli Bog!’’ ’’Pogrešila sam mnogo, ali u dobroj nameri. Šta ćete, nisu sve pameti ni u jednoj glavi, pa ni u mojoj. Sad mi ostaje da opravim što sam okvarila.’’ ’’Nikakvu radost mi ne da Bog, ne dadu ni ljudi.’’ ’’Ne kukajte! Ne olajavajte druge da bi mene utešili! Ne pravite jalov inat! Pustite me da živim dok sam živa!’’ ’’Ništa lepše i slađe za ženu nego dizati dete i biti majka!’’ ’’Ali, ako te ja nisam mogla dosta voleti, voleo te je Bog, i to je dosta…’’ ’’Svejedno, ona ima makar strast. Svako nešto ima. A šta imam ja, i šta sam imala ja?’’ ’’Budite zadovoljni, čoveka ste stvorili, a to je više nego da ste ga rodili.’’ ’’Razlika u godinama velika, razlika u ludosti nikakva.’’