Isak Basevis Singer - Gimpel luda.pdf

Isak Baševis Singer

GIMPEL LUDA

bojana888

GIMPEL, LUDA

I Ja sam Gimpel, luda. Ne mislim ja o sebi da sam luda, naprotiv. Ali, ljudi me ovako zovu. Nazvali su me tako dok sam još išao u školu. Imao sam, sve u svemu, sedam imena: blesavko, magarac, budala, tupavko, glupan, zvekan i luda. Ovaj mi je poslednji nadimak ostao. A u čemu se ogledala moja ludost? Mene je bilo lako nasamariti. Rekli bi mi: „Gimpele, znaš li da se rabinova žena porađa?” Ja bih onda izostao iz škole. Posle se pokazalo da je to bila laž. A otkud sam ja to mogao znati? Ona nije imala veliki stomak. Ali ja nikad nisam gledao u njen stomak. Zar sam zbog toga bio luda? Derani su se smejali i cerekali, lupali nogama, igrali i pevali molitvu za laku noć. A umesto grožđica, koje se dele kada se neka žena porađa, oni su mi strpali u ruku kozje brabonjke. Nisam ja bio neka slabotinja. Kad bih ja nekome opalio šamar, taj bi odleteo sve do Krakova. Ali, po svojoj prirodi zaista nisam kavgadžija. Stoga uvek kažem u sebi: neka ih! A ljudi to zloupotrebljavaju. Vraćao sam se iz škole i čuo kako neki pas laje. Ja se ne bojim pasa, ali, naravno, ne volim ni da se nosim s njima. Mogao bi neki od njih da bude besan, i ako me taj ujede, onda nema tog Tatarina koji bi bio kadar da me spase. Zbog toga uhvatih maglu. Ali, onda sam pogledao oko sebe i video da su se svi na pijaci iskrivili od smeha. Psu nigde ni traga ni glasa: bio je to Volf-Lajb, lopov. Otkud sam mogao da znam da je to on. Zvučalo je baš kao da zavija kučka. Kada su obešenjaci i šereti videli da je mene lako namagarčiti, svaki od njih hteo je da oproba kakve će biti sreće sa mnom. „Gimpele, car dolazi u Frampol; Gimpele, u Turbinu se Mesec srušio s neba; Gimpele, mala Hodel Četvorodel našla je blago iza javnog kupatila.” A ja sam, kao kakav Golem, verovao svakome. Pre svega, sve je moguće, kao što je zapisano u „Izrekama otaca”, samo sam zaboravio kako.

Drugo, morao sam da poverujem, jer bi me inače skolila sva varošica. Ako bih se ikad usudio da kažem: „Vi se to šegačite sa mnom”, bilo bi nevolje. Ljudi bi se naljutili: „Kako to misliš? Hoćeš li da kažeš da smo svi mi lažovi?” Šta sam mogao da činim? Verovao sam im i nadam se da sam im pričinjavao bar malo zadovoljstva. Bio sam siroče. Moj deda, koji me je podigao, bio je već jednom nogom u grobu. Stoga su me smestili kod nekog pekara, a šta sam sve tamo morao da izdržim! Svaka žena ili devojka koja bi u pekaru donela činiju rezanaca, podvalila bi mi bar jedanput: „Gimpele, održava se vašar na nebu; Gimpele, rabin je u sedmom mesecu otelio tele; Gimpele, krava je preletela preko krova i snela mesingana jaja.” Jednom je došao neki polaznik talmudskog učilišta da kupi kiflu i rekao: „Dok ti, Gimpele, ovde stojiš, stružući pekarskom lopatom, stigao je Mesija. Mrtvi su vaskrsnuli.” - „Kako to?” rekoh ja. „Nisam čuo zov ovnujskog roga!” A on reče: „Jesi li gluv?” I svi počeše da viču: „Mi smo čuli rog, čuli smo ga svi!” Onda uđe Rice, voskarka, i viknu svojim promuklim glasom: „Gimpele, tvoj otac i tvoja mati su ustali iz groba. Oni te traže.” Iskreno, rečeno, znao sam vrlo dobro da se ništa slično nije dogodilo, ali, svejedno, navukao sam svoj vuneni prsluk i izišao napolje. Svi su o tome govorili, dakle, možda se stvarno nešto dogodilo. I šta me je koštalo da pogledam? Ali, napolju me je dočekalo podrugljivo podražavanje mijaukanja! Ja sam se tada zarekao da nikom ništa više neću poverovati. No, ni to ništa nije vredelo. Ljudi bi me nekad toliko zbunili, da više nisam razlikovao crno od beloga. Otišao sam rabinu da mi da neki savet. On mi reče: „Pisano je: bolje je biti luda vascelog života nego biti zao makar i jedan čas. Nisi ti luda. Oni su lude. Jer, onaj ko postidi svog bližnjeg, nikad neće ući u raj.” Pa ipak, sama rabinova kći me je namagarčila. Dok sam ja izlazio od rabina, ona me upita: „Jesi li poljubio zid?” „Nisam”, rekoh, „a zašto?” Ona odgovori: „Zakon to traži. Posle svake posete moraš to da učiniš.” Dobro, od toga bar nije moglo da bude nikakve štete. No, ona prasnu u smeh. Bila je to dobra šala. Eto, povukla me je za nos. Hteo sam da odem da bih živeo u nekom drugom mestu, ali onda su svi navalili na mene da me ožene, i toliko su mi bili za petama, da su mi maltene pocepali peševe kaputa. Govorili su mi i govorili, sve dok mi voda nije ušla u uši. Ta izabranica nije bila nikakva čedna devojka, ali oni su me ubeđivali da je još netaknuta devica. Hramala je, a oni su tvrdili da ona, zbog svoje stidljivosti, namerno tako hoda. Imala

je kopile, a meni su rekli da je to njen mali brat. Vikao sam: „Vi uzalud traćite vreme. Nikad se ja neću oženiti tom bludnicom.” Ali, oni rekoše, negodujući: „Kako to govoriš? Zar te nije stid? Mogli bismo da te odvedemo rabinu, pa da te on kazni zbog toga što je klevetaš.” Onda sam video da neću tako lako moći da im umaknem i pomislio sam: ti su me baš uzeli na nišan. Ali, kad se oženim, ja ću, kao muž, biti i gospodar u kući, i ako ona pristane, složiću se i ja. Osim toga, čovek ne može kroz život da prođe bez povreda, pa ne treba to ni da očekuje. Pošao sam u njenu potleušicu, koja je bila podignuta na pesku, a čitava rulja išla je za mnom, vičući i potcikujući uglas. Kao da su pošli u hajku na medveda. Kada smo stigli do bunara, oni se zaustaviše. Plašili su se da imaju bilo kakva posla sa Elkom. Ta bi kloparala ustima, kao da su joj se razglavila, a imala je i oštar jezik. Ušao sam u kuću. Konopci su bili razapeti od zida do zida, i na njima se sušilo rublje. Ona je stajala bosa pored korita, prostirući što je oprala. Bila je obučena u iznošenu polovnu haljinu od pliša. Kosu upletenu u kike bila je podigla i obavila oko glave. Gotovo da mi je stao dah od zagušljivog zadaha. Onu je očigledno znala ko sam. Pogledala me je i rekla: „Vidi ko je ovde. Došao je, gnjavator. Uzmi sebi stolicu.” Rekao sam joj sve. Ništa nisam prećutao. „Reci mi istinu”, rekoh, „jesi li ti stvarno devica i je li taj zlosrećni Jehiel zaista tvoj mali brat? Nemoj da me obmanjuješ, jer ja sam siroče.” „Siroče sam i ja”, odgovori ona, „i ko god bude pokušao da te povuče za nos, neka mu se i samome nos uvrne. Ali, neka oni ne misle da mene mogu da iskoriste. Ja tražim miraz od pedeset guldena a osim toga neka sakupe dobrovoljne priloge. Ako neće, neka me poljube znaš-već-gde.” Ta nije imala dlake na jeziku. Ja rekoh: „Mlada, a ne mladoženja donosi miraz.” Ona odseče: „Nemoj ti da se cenkaš sa mnom. Reci ili da ili ne, pa se vrati odakle si došao.” Ja pomislih: od tog testa neće biti hleba. Ali, naša varošica nije siromašna. Pristali su na sve i započeli pripreme za venčanje. Dogodilo se da je u to vreme baš harala zaraza srdobolje. Venčanje je održano pred kapijom groblja, blizu kolibe u kojoj se peru mrtvaci. Muškarci se ponapijaše. Dok su sastavljali bračni ugovor, čuo sam uvaženog pobožnog rabina kako pita: „Da li je nevesta udovica ili razvedena?” A žena podvornika u sinagogi odgovori u njeno ime: „I udovica, i razvedena.” Meni se

smrklo pred očima. Ali, šta sam mogao da učinim, nisam valjda mogao da pobegnem ispod venčanog baldahina? Na svadbi se pevalo i igralo. Jedna baka igrala je naspram mene, grleći subotnju pletenicu od belog brašna. Ceremonijalmajstor je održao zdravicu u spomen na nevestine roditelje. Đaci su se nabacivali čičkom kao na dan posta Tišabeav. Posle propovedi predato nam je mnoštvo poklona: daska za rezance, naćve, kofa, metle, kutlače i još čitava gomila predmeta za domaćinstvo. Onda sam podigao pogled i ugledao dva snažna momka kako nose kolevku. „Šta će nam ovo?” upitah. A oni rekoše: „Ne muči time svoj mozak. To je u redu, zatrebaće vam.” Tada sam shvatio da sam ponovo nasamaren. Ali, ako posmatrate stvari sa druge strane, šta sam imao da izgubim? Pomislio sam: sačekaću da vidim šta će se od toga izleći. Nije valjda ćela varošica sišla s uma.

II Noću sam se približio postelji svoje žene, ali mi ona ne dade da joj priđem. „E, pa slušaj, zar su nas zato venčali?” rekoh. „Dobila sam mesečno pranje”, reče ona. „Ali, juče su te vodili u ritualno kupatilo; tamo se, koliko ja znam, ide posle toga.” „Danas nije juče”, reče ona, „a juče nije danas. Možeš da se kupiš ako ti nije pravo.” Ukratko, ja sam čekao. Nepuna četiri meseca kasnije nju su spopali trudovi. Stanovnici varošice smejali su se držeći ruku pred ustima. Ali, šta sam ja tu mogao? Imala je neizdržljive bolove, i noktima je grebla zidove. „Gimpele”, vikala je, „sa mnom je svršeno, ja odlazim. Oprosti mi!” Kuća je bila puna žena. One su u sudovima prokuvavale vodu. Krici su se dizali do neba. Sud je bio red poći u sinagogu i više puta čitati psalme, a ja sam to i učinio. Stanovnicima varošice se ovo dopalo. Stajao sam u jednom uglu, recitujući psalme i izgovarajući molitve a oni su, gledajući me, vrteli glavom. „Moli se, moli!” govorili su mi. „Od molitve još nijedna žena nije zatrudnela.” Jedan od opštinara prineo mi je slamku ustima i rekao: „Evo slame za goveda.” Pa i nije mnogo pogrešio, tako mi boga!

Ona je rodila sina. Onda je u petak, u sinagogi, podvornik stao ispred svete škrinje i, udarivši po stolu na kojem se čita iz svitka Tore, objavio: „Imućni reb Gimpel poziva opštinare na gozbu u čast rođenja sina.” Čitavim hramom orio se smeh. Lice mi je bilo kao žeravica. Ali, šta sam ja tu mogao? Moja je bila dužnost da priredim svečanost i da se pobrinem za obred obrezivanja. Došlo nam je pola varošice. Da je bila samo jedna ljudska duša više, ne bi imala gde da se udene. Žene su donele naut sa biberom, a imali smo i bačvu piva, iz krčme. Jeo sam i pio koliko i svi ostali, i svi su mi čestitali. Onda je obavljeno obrezivanje, i ja sam dečaku dao ime svog oca, počivao u miru. Kada su svi otišli i ja ostao sam sa svojom ženom, ona promoli glavu kroz zavese na krevetu i pozva me k sebi. „Gimpele”, reče ona, „zašto ćutiš? Zar su ti sve lađe potonule?” „A šta da kažem?” odgovorih. „Lepu si mi stvar priredila! Kad bi moja majka znala, umrla bi po drugi put.” „Jesi li poludeo, šta ti je?” „Kako možeš da praviš budalu od onoga koji bi trebalo da bude gospodar i glava porodice?” „Šta je to s tobom?” reče ona. „Šta si to uobrazio i uvrteo sebi u glavu?” Video sam da moram da govorim otvoreno i bez uvijanja. „Misliš li tako da iskoristiš čoveka koji je ostao siroče?” rekoh. „Rodila si kopile.” „Isteraj tu glupost sebi iz glave. Dete je tvoje.” „Kako može da bude moje?” upitah ljutito. „Rođeno je sedamnaest sedmica posle našeg venčanja.” Onda mi ona reče da je dete rođeno kao nedonošče. „Da nije, ipak, suviše rano rođeno?” primetih ja. Ona odgovori da je imala baku koja nimalo duže nije nosila dete, baku kojoj je ona slična kao jaje jajetu. Klela se da je to istina, izgovarajući takve zakletve, koje bi bile dovoljne da poverujete kakvom seljaku kada tvrdi pazar na vašaru. Iskreno rečeno, ja joj nisam poverovao; ali kada sam sutradan o tome razgovarao sa učiteljem, on mi je rekao da se ista stvar dogodila Adamu i Evi. Bilo ih je dvoje kada su se spustili na svoj ležaj, a četvoro kada su ustali.

„Nema te žene na svetu koja ne potiče od pramajke Eve”, zaključi on. Tako je to bilo; ljudi, su nalazili razloge kojima bi me ućutkali. Ali, ko bi stvarno znao kako te stvari stoje? Počeo sam da zaboravljam svoju nevolju. Ludo sam voleo dete, a i ono je volelo mene. Čim bi me ugledalo, mahalo bi svojim ručicama i tražilo da ga uzmem u ruke, a kada bi imalo grčeve, ja sam jedini mogao da ga smirim. Kupio sam mu koštani prstenčić koji deca grizu kada im niču zubi i malu zlaćanu kapicu. Kad bi ga neko urekao, morao sam ja da jurim i da mu nalazim amajliju protiv uroka. Radio sam kao stoka. Znate već kako se troškovi povećavaju kad imate malo dete u kući. Neću da vas lažem; a istini za volju, i Elka mi je bila draga. Ona me je psovala i proklinjala, ali ja sam želeo da uvek bude kraj mene. Kakvu je ta imala snagu! Bilo je dovoljno da vas pogleda, pa da vam reč zapne u grlu. A tek bujice njenih reči! Pušile su se od katrana i sumpora, a ipak su imale svoju draž. Obožavao sam svaku njenu reč. Iako mi je zadavala rane koje su krvarile. Uveče bih joj donosio po jedan beli i jedan crni hleb i pletenice sa makom koje sam sam pekao. Krao sam zbog nje i odnosio sve čega god sam mogao da se dočepam: makarone, grožđice, bademe, kolače. Nadam se da će mi biti oprošteno što sam uzimao i iz lonaca sa subotnjim obedima koje su žene donosile da se podgreju u pekarskoj peći. Vadio sam iz njih pokoji zalogaj mesa, parče pudinga, kokošiju nogu ili glavu, malo škembića, sve što sam mogao na brzinu da štrbnem. Ona je to jela, zaoblila se i prolepšala. Ja sam tokom čitave sedmice morao da spavam izvan kuće, u pekari. Petkom uveče, kada sam dolazio kući, ona bi uvek imala neki izgovor. Mučila ju je gorušica ili je imala probade sa strane, ili štucavicu, ili glavobolju. Znate već kako se žene izgovaraju. Zagorčavala mi je život. Nije mi bilo lako. Da stvar bude još gora, taj njen mali brat, kopilan, bio je već poveliki. On me je udarao, a kad bih ja hteo da mu vratim, ona bi pustila jezik i tako bi gadno proklinjala, da bi mi zelena izmaglica došla na oči. Deset puta dnevno pretila mi je da će se razvesti od mene. Neko drugi na mom mestu bio bi se jednostavno pokupio i izgubio. Ali, ja sam od onih koji trpe i ćute. A šta bih drugo? Bog je čoveku dao pleća, a dao mu je i terete da ih nosi. Jedne noći u pekari se dogodila nesreća: peć je napukla i umalo da izbije požar. Preostajalo nam je jedino da pođemo svako svojoj kući, pa sam to učinio i ja.

Pomislio sam: bar da jednom osetim zadovoljstvo da i radnim danom spavam u krevetu. Nisam hteo da probudim usnulo detence, pa sam na prstima ušao u kuću. Dok sam ulazio, činilo mi se da to što čujem nije obično hrkanje nego kao da je udvostručeno, jedno jedva čujno, a drugo slično krkljanju, kao kad kolju vola. To mi se nije dopadalo. Baš mi se nimalo nije dopadalo. Pošao sam do kreveta i, odjednom, sve se okrenulo oko mene. Pokraj Elke ležala je muška prilika. Neko drugi na mom mestu napravio bi gužvu i tako se razgoropadio da bi svu varošicu digao na noge, ali ja sam pomislio da bih time mogao da probudim dete. To majušno stvorenje - zašto da uplašim ovo ptiče, pomislio sam. I tako, vratio sam se u pekaru i ispružio na džaku brašna, ali sve do jutra nisam mogao oka da sklopim. Tresao sam se kao u malaričnoj groznici. „Dosta sam dugo bio magarac”, rekoh sebi. „Neće Gimpel da nosi samar čitavog života. Neka je Gimpel luda, ali njegova ludost ipak ima svoje granice.” Ujutro pođoh ponovo rabinu po savet, što je izazvalo komešanje u varošici. Odmah su poslali i opštinskog poslužitelja po Elku. Ona dođe, sa detetom na rukama. I, šta mislite da je učinila? Poricala je, poricala sve - od početka do kraja. „Taj nije pri čistoj svesti. Nemam ja veze sa njegovim opsenama i priviđenjima.” Vikali su na nju, opominjali je, lupali po stolu, ali ona je ostajala pri svom: tvrdila je da je optužba lažna. Kasapi i trgovci konjima bili su na njenoj strani. Jedan od momaka iz klanice prišao mi je i rekao: „Mi te držimo na oku, nama nećeš izmaći.” Uto je dete počelo da se stiska i uneredilo se. U rabinovoj sudnici nalazila se sveta škrinja, i pošto je takav čin bio nedopustiv, poslali su Elku kući. „A šta ja da učinim?” upitah rabina. „Moraš odmah od nje da se razvedeš.” „A šta ako ona odbije?” upitah. „Moraš joj poslati spise o razvodu braka. To je sve što ti treba da učiniš.” Ja rekoh zatim: „Razumeo sam. Dozvolite mi da o tome razmislim.” „Nema tu šta da se razmišlja. Ti ne smeš da ostaneš s njom pod istim krovom.” „A ako se zaželim deteta?” upitah. „Pusti tu bludnicu da ide i neka vodi sa sobom svoju kopilad.” Presuda je, dakle, glasila da ne smem da prekoračim njen prag - nikad više, dokle god budem živ. Danju se zbog toga i nisam toliko sekirao. Smatrao sam: to se moralo dogoditi, čir je morao da prsne. Ali, noću, dok bih ležao na džakovima, bio sam ispunjen

gorčinom. Čeznuo sam za njom i za detetom. Želeo sam da budem gnevan, ali u tome i jeste moja nesreća što ne mogu stvarno da se razgnevim. Na prvom mestu - tako sam razmišljao - čovek mora nekad i da pogreši. Nema toga koji u svom životu nije činio i greške. Verovatno ju je taj momak koji je bio s njom zaveo i dao joj poklone i bog zna šta još, i tako je obrlatio. Ali pošto ona to poriče, možda mi se sve ovo samo priviđalo? Priviđenja se zaista pojavljuju. Desi se da vidiš kakvu priliku, nekog čovečuljka ili štogod slično, a kada se približiš, tamo nema ničega. A ako je tako, to onda znači da joj činim nepravdu. I kada sam u svom razmišljanju stigao dotle, zaplakao sam. Tako sam jecao, da su suze pokvasile brašno u džaku na kome sam ležao. Ujutro sam otišao rabinu i rekao mu da sam pogrešio. Rabin je nastavio da nešto piše guščijim perom i rekao da će on, ako je to tako, morati iznova da prouči čitavu stvar. A sve dotle neću smeti ni da se približim svojoj ženi, ali mi je dozvolio da joj po nekome šaljem hleb i novac.

III Potrajalo je devet meseci dok su se svi rabini složili. Pisma su putovala u jednom i u drugom pravcu. Ranije nisam znao da je za odlučivanje o takvoj stvari potrebna tolika učenost. Elka je u međuvremenu rodila još jedno dete, ovoga puta to je bila devojčica. U subotu sam pošao u sinagogu i blagoslovio novorođenče. Pozvali su me ka Tori, i ja sam detetu dao ime moje tašte - počivala u miru. Mangupi i bukači iz varošice koji su dolazili u pekaru sprdali su se sa mnom. Ceo se Frampol naslađivao mojom mukom i nevoljom. Ja sam ipak bio odlučio da i ubuduće verujem što mi se govori. Jer, kakva je korist od neverovanja? Ako danas ne poveruješ svojoj ženi, sutra možda nećeš verovati ni u postojanje samoga Boga. Po jednome kalfi, koji je živeo u susedstvu, slao sam joj svakog dana po jedan raženi ili pšenični hleb ili komad torte, zemičke, đevreke ili, ako bi mi se pružila prilika, malo pudinga, medenih kolača ili svadbene štrudle sve što bi mi došlo pod ruku. Taj je kalfa bio dobričina i često bi dodao nešto još i sa svoje strane. Ranije me je povazdan nervirao vukući me za nos ili muvajući me u rebra, ali otkako je počeo da zalazi u moju kuću, postao je ljubazan i prijateljski raspoložen. „Ej ti, Gimpelu”,

rekao mi je, „imaš vrlo pristojnu ženicu i dva mila deteta. Uopšte ih ne zaslužuješ.” „Ali, ljudi svašta govore o njoj”, rekoh. „E, pa ti imaju dug jezik, i šta će s njim nego da brbljaju. To neka te brine koliko i lanjski sneg.” Jednog dana rabin je poslao po mene i rekao mi: „Jesi li siguran, Gimpele, da si onda bio u zabludi u pogledu tvoje žene?” „Siguran sam”, rekoh. „Ali, pazi, ti si to sam video.” „Mora da je bila neka senka”, rekoh. „Senka čega?” „Verovatno senka jedne grede.” „Možeš, onda, da ideš kući. Duguješ zahvalnost rabinu iz Janova. On je našao neku, ne baš jasnu, napomenu kod Majmonidesa koja govori tebi u prilog.” Zgrabio sam rabinovu ruku i poljubio je. Hteo sam odmah da odjurim kući. Nije mala stvar za čoveka da tako dugo bude odvojen od žene i dece. Onda sam razmislio i zaključio da će biti bolje da se sad vratim na posao, a da uveče pođem kući. Nisam nikome ništa rekao, iako mi je u srcu bilo kao da je veliki praznik. Žene su me zadirkivale i ismevale kao što su to i inače svakodnevno činile, ali ja sam u sebi mislio: samo vi baljezgajte. Istina je izišla na videlo kao što ulje ispliva na površinu vode. Kad Majmonides kaže šta je pravo, onda je to tako! Noću, pošto sam pokrio testo i ostavio ga da naraste, uzeo sam svoj deo hleba i džakče brašna i krenuo kući. Bio je pun mesec i zvezde su svetlucale, da ti se strah uvuče u dušu. Žurio sam putem, a ispred mene je jurila neka duga senka. Bila je zima i sneg je sve zavejao. Bio bih rado zapevao ali je bilo kasno, pa nisam želeo da probudim domaćine. Onda sam osetio želju da zviždim, ali sam se setio da noću ne valja zviždati, jer se time mame demoni. Zato sam ćutao i išao što sam brže mogao. Psi iz dvorišta hrišćanskih kuća lajali su na mene dok sam prolazio, ali ja sam pomislio: „Kevćite samo dok vam zubi ne poispadaju! Šta ste vi? Samo psi, a ja sam čovek, muž jedne valjane žene i otac napredne dece.”

Dok sam se približavao kući, srce mi je lupalo kao u kakvog lopova. Nisam osećao strah, ali mi je srce udaralo: bum-bum! E, sad nije bilo vraćanja. Mirno sam podigao zasun na vratima i ušao u kuću. Elka je spavala. Pogledao sam na kolevku odojčeta. Kapci na prozorima bili su zatvoreni, ali mesečina se probijala kroz pukotine. Ugledao sam lice novorođenog deteta i zavoleo ga istog trenutka čim sam ga spazio - sve do najsitnije njegove koščice. Onda sam se približio krevetu. I šta sam video: kalfa je ležao pored Elke. Mesec se odjednom pomračio. Bio je mrkli mrak, i ja sam zadrhtao. Zubi su mi cvokotali. Hleb mi ispade iz ruku, moja žena se probudi i reče: „Ah, ko je to?” Ja promucah: „To sam ja.” „Gimpel?”, upita ona. „Otkud ti? Mislila sam da su ti zabranili...” „Rabin mi je dozvolio”, odvratih, tresući se kao u groznici. „Slušaj, Gimpele”, reče ona, „iziđi u šupu i vidi da li je koza zdrava. Čini mi se da je odskora bolesna.” Bio sam zaboravio da kažem da smo imali kozu. Kada sam čuo da poboleva, izašao sam u dvorište. Ta je koza bila dobar mali stvor. Bila mi je draga maltene kao da je ljudsko stvorenje. Oklevajući, pošao sam ka šupi i otvorio vrata. Koza je stajala uspravno na nogama. Opipao sam je po celom telu, povukao je za rogove, pregledao joj vimena i nisam došao do zaključka da je teže obolela. Mora da se prejela kore sa drveća. „Laku noć, kozice”, rekoh. „Budi mi zdrava.” A mala životinja odgovori, oglasivši se sa „meee!”, kao da mi zahvaljuje što joj želim dobro. Ja se vratih. Kalfa se bio izgubio. „Gde je taj momak?”, upitah. „Koji momak?”, odvrati moja žena. „Što me pitaš: koji”, rekoh ja. „Pitam te za kalfu. Spavala si s njim.” „E, pa neka se sve ono što sam sanjala ove i prošle noći obistini”, reče ona, „i neka ti proguta telo i dušu! Zao duh se ukorenio u tebi i zasenio ti vid.” Ona je vikala: „Mrski stvore! Čudovište jedno! Utvaro! Prostačino! Gubi se ili ću početi tako da vičem, da će se čitav Frampol probuditi iz sna!” Pre nego što sam stigao i da se pomerim, njen brat, koji je ležao iza peći, skoči

na mene i udari me po potiljku. Činilo mi se da mi je slomio šiju. Imao sam osećaj da sa mnom nešto zaista nije u redu i rekoh: „Nemoj da dižeš uzbunu. Sada bi samo još trebalo da me ljudi optuže da prizivam sablasti i dibuke.” Jer, to je ona htela da kaže. „Onda niko ne bi ni taknuo hleb koji ja pečem.” Ukratko, ja sam je nekako smirio. „Dobro”, reče ona. „Sada je dosta. Lezi tamo i neka te točkovi satru.” Sledećeg jutra pozvao sam kalfu na stranu. „Slušaj, brate”, rekoh. „Takva i takva stvar. Šta ti na to kažeš?” On je zurio u mene kao da sam pao sa krova ili tako nešto. „Kunem se”, reče on, „za tebe bi bilo najbolje da pođeš nekom travaru ili vidaru. Plašim se da si malo šenuo, ali ću, pošto si ti u pitanju, o tome da ćutim.” Tako je to bilo. Da ne dužim priču, živeo sam sa svojom ženom dvadeset godina. Rodila mi je šestoro dece, četiri kćeri, i dva sina. Događalo se svašta, ali ja to nisam ni video ni čuo. Verovao sam, i to je bilo sve. Rabin mi je nedavno rekao: „Vera je sama po sebi blagotvorna. Pisano je da dobar čovek živi od svoje vere.” Iznenada, moja žena se razbolela. Počelo je to kao sitnica, kao mali izraštaj na grudima. Ali, njoj očigledno nije bio suđen dug vek; godine njenog života bile su na izmaku. Potrošio sam na nju čitavo bogatstvo. Zaboravio sam da kažem da sam u to vreme imao sopstvenu pekaru i da su me u Frampolu smatrali imućnim čovekom. Vidar je dolazio svakog dana, a u čitavoj okolini nije bilo iscelitelja po koga nisam poslao. Oni odlučiše da stave pijavice, a potom da isprobaju vantuze. Pozvali su čak i lekara iz Lublina, ali bilo je već kasno. Pre nego što je umrla, pozvala me je kraj svoje postelje i rekla: „Oprosti mi, Gimpele.” Ja rekoh: „Pa šta imam da ti oprostim? Bila si mi dobra i verna žena!” „Jaoj, Gimpele”, reče ona. „Bilo je ružno od mene kako sam te varala za sve vreme našeg braka. Hoću da stanem čista pred mog Tvorca i zato moram da ti kažem da deca nisu tvoja.” Da me je neko toljagom udario po glavi, ne bili bio toliko preneražen. „Pa čija su onda deca?” upitah.

„Pojma nemam”, reče ona. „Bilo ih je toliko... ali nisu tvoja.” I još pre nego što je dovršila ove reči, glava joj klonu, pogled joj postade staklast, i sa Elkom je bilo svršeno. Na njenim beskrvnim, pobelelim usnama još je lebdeo osmeh. Zamišljao sam da ona to mrtva govori: „Obmanula sam Gimpela. To je bio smisao mog kratkog života.”

IV Jedne noći - bilo je tada već prošlo vreme žalosti - dok sam sanjao na džakovima brašna, došao je sam Duh Zla i rekao mi: „Gimpele, zašto spavaš?” „A šta drugo da radim? Neću valjda da jedem krofne?” rekoh ja. „Ceo svet te obmanjuje”, reče on, „pa bi trebalo da i ti obmaneš svet.” „Kako mogu ja da obmanem ceo svet?” upitah ga. On odgovori: „Možeš da nakupiš kofu mokraće, pa da svakog dana i svake noći sipaš iz nje u testo. Neka mudraci iz Frampola jedu pogan.” „A šta ću kada budem pozvan pred sud na onome svetu?” „Onaj svet ne postoji”, reče on. „Prodali su ti rog za sveću i ubedili te da poveruješ u šarene laže. Kakve gluposti!” „Dobro”, rekoh ja, „a ima li boga?” „Nema ni boga”, odgovori on. „Pa šta onda postoji?” „Duboka kaljuga.” Stajao je pred mojim očima sa bradom i rogovima jarca, zubat i repat. Čuvši te reči, hteo sam da ga potegnem za rep, ali sam se skotrljao sa džakova brašna i maltene slomio jedno rebro. Onda sam morao da obavim jednu prirodnu potrebu i u prolazu video sam testo, koje je bilo naraslo i kao da mi je govorilo: „Učini to!” Ukratko, dao sam se ubediti. U zoru je došao moj pomoćnik. Mesili smo hleb, posuli ga kimom i stavili da

se peče. Onda je pomoćnik otišao, a ja sam ostao da sedim u malom udubljenju pokraj peći, na gomili krpa. E, Gimpele, pomislih, sada si im se osvetio za svu sramotu koju su ti naneli. Napolju se caklio mraz, ali pored peći je bilo toplo. Plamen mi je grejao lice. Sagnuo sam glavu i zadremao. Najednom sam, u snu, ugledao Elku u mrtvačkoj haljini. Ona mi reče: „Šta si to učinio, Gimpele?” Rekoh joj: „Sve je to tvoja greška”, i zaplakah. „Ludo jedna! Ludo!”, reče ona. „Pa zar je zbog toga što sam ja lagala, sve lažno? Ja nikad nikoga nisam prevarila do samu sebe. za sve to ja sad plaćam, Gimpele. Ovde ništa ne opraštaju.” Pogledao sam u njeno lice. Bilo je crno; prenuo sam se, probudio i ostao da sedim kao da sam omutavio. Osećao sam da sad sve visi o koncu. Bio je dovoljan jedan pogrešan korak, pa da izgubim večni život. Ali, Bog mi je pritekao u pomoć. Dohvatio sam pekarsku lopatu i izvadio hlebove, odneo ih u dvorište i stao da kopam jamu u smrznutoj zemlji. Moj pomoćnik se vratio dok sam ja to radio. „Šta to radite, gazda?”, reče i preblede kao mrtvac. „Znam ja šta radim”, rekoh i zatrpah sve hlebove pred njegovim očima. Onda se vratih kući, uzeh sa skrovitog mosta svoju ušteđevinu i podelih je deci. „Video sam noćas vašu majku”, rekoh. „Jadnica, sva je pocrnela.” Deca su bila tako zapanjena da nisu mogla ni reč da progovore. „Ostajte zdravo”, rekoh, „i zaboravite da je neko po imenu Gimpel ikad postojao.” Onda obukoh svoj kratki kaput i par čizama, uzeh zavežljaj sa molitvenim šalom u jednu ruku a štap u drugu i poljubih mezuzu na vratima. Kada su me ljudi videli na ulici, bili su veoma začuđeni. „Kuda to ideš?”, pitali su me. Ja odgovorih: „Idem u svet.” I tako sam napustio Frampol. Putovao sam po celoj zemlji, a dobri ljudi nisu dozvolili da propadnem. Posle mnogo godina ostareo sam i osedeo; čuo sam mnogo toga, saznao za mnoge laži i prevare, ali što sam duže živeo, to sam više uviđao da laži, u stvari, ne postoje. Ako se

nešto nije zbilo na javi, to se dogodilo noću, u nekom snu. Što se ne desi jednome, dešava se drugome, sutra ako ne danas, ili se dogodilo pre jednog stoleća, ako nije prošle godine. Kakve tu ima razlike? Često sam slušao i priče o kojima bih rekao: „Dakle, tako nešto zaista ne može da se dogodi.” Ali, ne prođe ni godinu dana i čujem da se to stvarno negde dogodilo. Dok idem od mesta do mesta i jedem za tuđim trpezama, često mi se događa da ispredam priče - o neverovatnim zgodama koje nisu mogle da se dogode - o đavolima, volšebnicima, vetrenjačama i sličnome. Deca trče za mnom, zovući me: „Dedice, pričaj nam priču.” Katkad traže sasvim određenu priču, i ja nastojim da im učinim po volji. Neki debeli, dečak rekao mi je jednom: „Dedice, to je ista priča koju si nam jednom već ispričao.” Mangup, bio je u pravu. Tako je i sa snovima. Prošlo je mnogo godina otkad sam napustio Frampol, ali čim zatvorim oči, ja sam opet tamo. I, šta mislite, koga vidim? Elku. Ona stoji kraj korita, kao i prilikom našeg prvog susreta, ali njeno lice blista, a oči su joj ozarene, kao u svetiteljke, i ona mi govori stranim rečima o neobičnim stvarima. Kad se probudim, ja sve to zaboravim. Ali, dok san traje, on mi donosi utehu. Ona odgovara na sva moja pitanja, i tako saznajem da je sve kako treba da bude. Ja plačem i preklinjem je: „Dopusti mi da budem s tobom.” Ona me teši i kaže da treba da budem strpljiv, da mi više nije preostalo mnogo vremena. Ponekad me pomiluje i poljubi i plače tik uz moj obraz. Kad se probudim, osećam njene usne i slani ukus njenih suza. Nema sumnje, naš svet je u potpunosti izmaštan. Ali, on nije mnogo udaljen od stvarnog sveta. Prislonjena o vrata kolibe u kojoj ležim, nalazi se daska na kojoj se iznose mrtvaci. Jevrejski grobar drži lopatu u pripravnosti. Raka čeka, a crvi su gladni; mrtvačka haljina je pripremljena - nosim je u svom prosjačkom džaku. Neki drugi prosjak već čeka da nasledi moju slamaricu. Kada kucne moj čas, ja ću radosno otići. Šta god da me tamo čeka, to će biti stvarno, nezapetljano, bez podsmeha, bez obmane. Neka je slava Bogu: tamo ni Gimpel više neće biti luda.

OGLEDALO

I Postoji mreža stara kao Metuzalem, nežna i rastresita kao paučina i isto tako puna rupa, koja je ipak sačuvala svoju čvrstinu sve do naših dana. Kad nekog demona zamori traganja za proteklim zbivanjima ili kruženje na krilima neke vetrenjače, on može da se zavuče u ogledalo. Demon odande vreba na plen, kao pauk u svojoj mreži, i mušica će, sasvim sigurno, uskoro biti uhvaćena. Bog je ženama podario taštinu, naročito bogatim, lepim, jalovim, mladim, onima koje imaju mnogo slobodnog vremena, a osećaju se usamljene. Nabasao sam na takvu ženu u varošici Krašnik. Otac joj beše trgovac drvnom građom; njen muž je prevozio balvane rekom do Danciga; grob njene majke prekrivao je korov. Kćerka je živela u jednoj staroj kući, okružena ormarima od hrastovine, škrinjama obloženim kožom i knjigama povezanim u svilu. Dvorile mi je dve služavke: jedna beše nagluva starica, a druga, mlada, ljubakala se sa seoskim violinistom. Ostale domaćice u Krašniku nosile su muške čizme, mlele heljdu vodeničnim žrvnjem, čerupale perje sa gusaka, kuvale čorbe, rađale decu i prisustvovale sahranama. Izlišno je pomenuti da lepa i obrazovana Zirel - odgajana u Krakovu - nije imala o čemu da razgovara sa svojim palanačkim susetkama. Stoga je više volela da prelistava svoje nemačke pesmarice i na platnu veze likove Mojsija i Cipore; Davida i Batšebu, Ahašvera i kraljicu Ester. Lepe haljine koje joj je suprug poklanjao visile su, neupotrebljene u ormaru. Biseri i dijamanti ležahu u kutiji za nakit. Niko nije imao priliku da vidi njeno svileno donje rublje, čipkane podsuknje, niti njenu crvenu kosu skrivenu pod vlasuljom. Baš niko, čak ni njen sopstveni muž. Uostalom, kada bi neko i mogao da ih ugleda? Danju svakako ne, a noću - caruje mrak.

Ali, Zirel je imala jednu tavansku sobicu, koju je nazivala budoarom, a u njoj je visilo ogledalo, plavičasto kao voda u trenutku mržnjenja. Ogledalo sa zlatnim okvirom, ukrašeno zmijama, obloženo ukrasnim kamenjem, opervaženo ružama i otrovnim gujama, a po sredini se protezala naprslina. Ispred ogledala beše prostrta medveđa koža, a sasvim uz nju naslonjača sa naslonom za ruke od slonovače i sedištem prekrivenim jastucima. Zar je postojalo išta prijatnije nego se posaditi nag u tu naslonjaču, nogu ispruženih na medveđoj koži, i posmatrati se u ogledalu? Zirel je imala šta i da vidi. Koža joj beše bela kao svileni atlazin, grudi nabrekle kao mešine s vinom, kosa se u uvojcima spuštala do ramena, a noge joj bejahu vitke kao u košute. Sedela je tako satima, opčinjena svojom lepotom. Vrata su bila zabravljena, reza navučena, a ona bi zamišljala da će se vratnice iznenada otvoriti i u sobicu ući neki princ ili plemeniti lovac, neki vitez ili pesnik. Jer, sve što je skriveno mora jednom biti otkriveno, svaka tajna teži da izađe na videlo, kao što svaka ljubav biva izneverena a sve svetinje oskrnavljene. Nebo i zemlja su se zaverili da se sve što je dobro započelo završi loše. I tako, čim saznadoh za ovaj mali, slatki zalogaj, pomislih: Zirel mora biti moja. Trebalo je samo malo strpljenja. Jednog letnjeg dana, dok je sedela zureći u bradavicu svoje leve dojke - pojavih se pred njom, crn kao smola, izdužen kao motka, magarećih ušiju s ovnujskim rogovima, sa ustima žabe i kozjom bradicom. Gledao sam u nju razrogačenih zenica. Zirel je bila tako zabezeknuta da ne stiže ni da se uplaši. Umesto da zavapi „Čuj, Izrailju”, ona prsnu u smeh. „Gle, kako si ružan”, reče. „Gle, kako si ti lepa”, odvratih ja. Ona se obradova mom laskanju. „Ko si ti?” upita. „Ne boj se”, rekoh. „Ja sam samo đavolov učenik, nisam satana. Prsti su mi bez noktiju, usta bez zuba, ruke mi se rastežu kao gospino bilje, a rogovi su mi savitljivi kao vosak. Moja je snaga u poganom jeziku; po zanimanju sam grešni vragolan, a došao sam da te razgalim jer si usamljena.” „Gde si bio dosad?” „U spavaćoj sobi, iza peći, tamo gde cvrčak cvrči a miš cijuče, između jednog sasušenog venca i svenule vrbove grane.”

„Šta si tamo radio?” „Posmatrao sam tebe.” „Otkad?” „Od svadbene noći.” „Čime si se hranio?” „Miomirisom tvog tela, sjajem tvoje kose, blistavom svetlošću tvojih očiju, tugom tvog lica.” „Oh, laskavče”, uzviknu ona. „Ko si ti? Šta radiš ovde? Odakle si? Zarad čega si došao?” Ispričah joj priču izmišljenu na brzinu. Otac mi je, rekoh, bio kujundžija, a mati pohotljiva sukuba; sparili su se na klupku istrulelog konopca u nekom podrumu, a ja sam njihovo kopile. Boravio sam neko vreme u staništu đavola na brdu Seir i obitavao u nekom krtičnjaku. Ali, oterali su me odande kada se saznalo da mi je otac ljudsko biće. Otad sam beskućnik. Ženski demoni su me izbegavali jer sam ih podsećao na sina Adamova, a Evine kćeri smatrale su me satanom. Psi su lajali na mene, a deca bi briznula u plač čim me ugledaju. Zašto su se bojali? Nikom nisam nanosio zla. Jedina želja mi beše da posmatram lepe žene - da ih gledam i sa njima razgovaram. „Zašto stupaš s njima u razgovor? Lepotice su retko kad pametne.” „U raju, mudri služe kao podmetači za noge lepima.” „Moj me je učitelj drukčije poučavao!” „A šta zna tvoj učitelj? Ljudi od pera imaju mozak poput buva; papagajski podražavaju jedan drugog. Mene pitaj kad želiš nešto da saznaš. Mudrost dopire samo do prvog neba, a potom - sve je samo naslada. Očito ne znaš da su anđeli budalasti. Serafimi se igraju u pesku kao deca; heruvimi ne znaju da broje; aralimi preživljavaju sećanja na prošlost pred prestolom nebeske slave. I sam Bog je veseljak; on provodi vreme vukući kita Levijatana za rep, a divlji vepar liže mu ruke ili, pak, oplođuje Šehinu, pa ona svakog dana polaže mirijade jaja, a svako jaje pretvara se u zvezdu.” „Sad mi je jasno da mi se podsmevaš.” „Ako te lažem, neka mi jedan smešan, golemi izraštaj iskoči nasred nosa. Već

odavno sam proćerdao svoju zalihu laži. Sad mi ne preostaje ništa drugo sem da govorim istinu.” „Možeš li da oplodiš ženu?” „Ne, draga moja. Ja sam, kao mazga, poslednji izdanak svog roda! Ali, to ne gasi moju pohotu. Ležem samo sa udatim ženama, pošto su moja dobra dela - gresi; moje molitve - bogohuljenja; pakost mi je hleb, drskost vino, a taština - srž mojih kostiju. Sem što umem da brbljam, sposoban sam samo za još jednu stvar!” Na ove moje reči ona se nasmeja i reče: „Nije me majka vaspitala da budem đavolova kurva. Odlazi ili ću narediti da isteraju đavole iz tebe.” „Ne trudi se nepotrebno”, odvratih ja. „Sam ću otići. Ja se nikom ne namećem. Auf wiedersehen!” I rasplinuh se kao magla.

II Sedam dana Zirel nije ušla u svoj budoar. Ja sam dremuckao u ogledalu. Mreža je bila razapeta; žrtva samo što nije upala u nju. Znao sam da je radoznala. Zevajući, razmišljao sam o svojoj sledećoj vragoliji. Da li da zavedem rabinovu kćerku? Da lišim mladoženju muškosti? Da zapušim dimnjak sinagoge? Vino što se pije subotom da pretvorim u sirće? Da zamršen pramen kose utrapim nekoj devici? Da se uvučem u ovnujski rog o prazniku Roš-hašani? Ili, možda, da nateram kantora da neskladno zapeva? Đavolan uvek ima šta da radi, naročito u danima posta i oprosta kada podrhtavaju čak i ribe u vodi. I upravo kada sam sanjario o Mesečevom soku i semenu ćurana, uđe - ona. Tražila me pogledom, ali nije mogla da me vidi. Stajala je ispred ogledala, ali ja joj se ne otkrih. „Mora da sam sve samo uobrazila”, promrmlja ona. „Mora da su to bile sanjarije!” Ona skide spavaćicu i osta pred ogledalom - naga. Znao sam da joj je muž u gradu i da su proteklu noć proveli zajedno, iako se Zirel nije podvrgla ritualnom kupanju. Ali, kako u Talmudu stoji, žena će radije da se zadovolji jednom mericom

razvrata nego sa deset merica čednosti. Nedostajao sam Zireli, kćeri Rojze Glik, i oči joj behu tužne. Moja je, moja, pomislih. Anđeo smrti, sa palicom u ruci bio je spreman; jedan revnosni mali đavo dao se na posao da Zireli pripremi kotao u paklu; neki grešnik, unapređen u ložača, već je skupljao drva za potpalu. Sve je bilo spremno - nanosi snega i užareno ugljevlje, kuka za njen jezik i mala klešta za njene grudi, miševi koji će joj grickati jetru i crvi koji će joj oglodati bešiku. Moja čarobna ženica, međutim, ništa nije naslućivala. Dirnula je svoju levu dojku, a zatim desnu. Osmotrila je svoj trbuh, ispitivački okrznula očima bedra, pomno se zagledala u nožne prstiće. Da li da se odluči za knjigu, doterivanje noktiju ili da pročešlja kosu? Suprug joj beše doneo mirise iz Lenčica, pa se namirisala ružinom vodicom i karanfilom. Od muža je dobila na dar i ogrlicu od korala koja joj je sad visila oko vrata. Ali, šta bi bila Eva bez zmije? I, šta bi radio Bog da nije Lucifera? Zirel je gorela od požude kao neka bludnica, mamila me svojim očima. Drhtavim usnama, ona izgovori bajalicu:

Oštar vetar briše po uskim sokacima hitra crna mačko nadomak mi dođi.

Snažan je lav, beslovesna riba: izroni iz tišine, tvoj te zalogaj čeka.

U trenutku kada je izustila poslednju reč, stvorih se pred njom. Lice joj se ozari. „Tu si, dakle.” „Bio sam odsutan,” odgovorih, „ali sam se vratio.” „Gde si bio?”

„U zemlji Nedođiji. Kod Rabe, u dvorcu raskalašnih žena, u vrtu zlatnih ptica, kraj Asmodejevog zamka.” „Tako daleko?” „Ako mi ne veruješ, biseru moj, pođi sa mnom. Sedni mi na leđa, drži se za moje rogove, a ja ću raširiti krila i poletećemo zajedno iznad planinskih visova.” „Ali, ja sam potpuno naga.” „Tamo niko nije odeven!” „Moj muž neće znati gde se nalazim.” „Pravovremeno će saznati.” „Koliko traje putovanje?” „Nepunu sekundu.” „Kada ćemo se vratiti?” „Ko tamo ode ne želi da se vrati.” „Šta ću ja tamo raditi?” „Sedećeš u Asmodejevom krilu i upletati mu bradu u vitice. Grickaćeš badem i piti blago pivo; uveče ćeš plesati pred njim. Oko nožnih članaka vezaće ti zvončiće, i đavoli će se vrteti ukrug s tobom.” „A posle toga?” „Ako moj gospodar bude zadovoljan tobom, bićeš njegova. Ako mu se ne dopadneš - pripašćeš nekom od njegovih miljenika.” „A ujutru?” „Tamo nema jutra.” „Hoćeš li ti ostati kraj mene?” „Možda ću, zahvaljujući tebi, dobiti neku koščicu da oližem.” „Jadni mali đavolčiću, žalim te, ali ne mogu da pođem s tobom. Imam muža i oca. Imam zlata i srebra, haljine i skupocena krzna. Potpetice mojih cipela najviše su u Krašniku.” „Dobro, onda zbogom!”

„Ne žuri tako. Šta mi valja činiti?” „Znači, opametila si se! Umesi testo od najboljeg brašna; dodaj mu meda, menstrualne krvi, jedno jaje sa zametkom, trunku svinjske masti, naprstak šerbeta i jednu čašu obrednog vina. Potpali vatru na dan sabata i ispeci tu smešu na užarenom ugljevlju. Zatim pozovi muža u svoj krevet i nagovori ga da pojede kolač koji si ispekla. Budi ga lažima i uspavljuj bogohulnim nastranostima. A kad on zahrče, odseci mu pola brade i jedan zuluf kraj uha, ukradi mu zlato i novac, spali zelenaške priznanice i pocepaj vašu venčanicu. Posle toga, baci svoj nakit pod prozor kasapina koji prodaje svinjetinu - to će mi biti veridbeni dar. Pre nego što napustiš kuću, baci svoj molitvenik u smeće i pljuni na posvećeni svitak u mezuzi, tačno na ono mesto gde je ispisana reč šadaj. A onda, dođi odmah do mene. Odneću te na svojim krilima iz Krašnika u pustinju. Letećemo iznad polja prekrivenih otrovnim gljivama, iznad šuma u kojima žive vukodlaci, nad ruševinama Sodome u kojima su zmije učitelji, hijene pevači, vrane propovednici, a novac namenjen u dobrotvorne svrhe poveren lopovima na čuvanje. Tamo se grdoba smatra lepotom, a sve što je naopako ceni kao pravo; mučenja predstavljaju zabavu, a podrugivanje vrhunac zanosa. Ali, požuri, jer je naša večnost kratkotrajna. „Strah me je, đavolčiću, plašim se.” „Svako ko krene s nama, boji se.” Htela je da produži sa zapitkivanjima, da me uhvati u nekoj protivrečnosti, ali ja utekoh. Ona priljubi usne na ogledalo, ali mi dotače samo krajičak repa.

III Otac je lio suze; muž čupao kose; služavke su tragale za njom u šupi za drva i u podrumu; njena svekrva je džarala lopatom po dimnjaku; kočijaši i mesari pretražiše šumu. Noću su paljene buktinje, a na sve strane odjekivali su povici tragača: „Zirel, gde si? Zirel! Zirel!” Neki pomisliše da je pobegla u manastir, ali se opat kleo na raspeće da nije tamo. Poslaše po nekog čudotvorca, a zatim po jednu vračaru, neku staru hrišćanku koja je lila figure od voska i, najzad, dozvaše jednog čoveka koji je uz pomoć crnog ogledala otkrivao trag mrtvih i nestalih osoba, a neki seljak posudi

hajkačima svoje lovačke pse. Ali, kad se ja jednom dočepam plena, niko mi ga više ne ote! Raširih svoja krila i mi poletesmo. Zirel me je zapitkivala, ali joj ja nisam odgovarao. Kad smo stigli u Sodomu, kružio sam neko vreme iznad Lotove žene kojoj tri bika lizahu nos. Lot je, pijan kao i uvek, ležao u jednom podrumu sa svojim kćerima. U dolini senki, znanoj kao zemaljski život, sve podleže promenama. Ali, u našem svetu vreme stoji! Adam je još uvek nag, a Evu, obuzetu požudom, zmija još uvek navodi na greh. Kain ubija Avelja, buva se pari sa slonom, potop se spušta s neba, Jevreji mese ilovaču u Egiptu, Jov još uvek češe svoje ranama prekriveno telo. On će se češati sve do kraja svih vremena, ali neće naći smirenje. Zirel htede da mi nešto kaže, ali ja zalepršah krilima i nestadoh. Svoj sam zadatak obavio. Sklupčao sam se kao neki slepi miš i upirao obnevidele oči u jednu strmu liticu. Zemlja je bila smeđa, a nebo žuto, đavoli su stajali u krugu mašući repovima. Dve kornjače su se parile pripijene u čvrstom zagrljaju, a jedan muški kamen objahao je ženski kamen. Pojaviše se Šabriri i Bariri. Šabriri je uzeo lik nekog viteza; nosio je zašiljenu kacigu i krivi mač; imao je guščije noge i kozju bradicu. Na njušku je stavio naočari, a govorio je nemačkim narečjem. Bariri je bio majmun, papagaj, pacov i slepi miš, sve to u jednom biću. Šabriri se duboko pokloni i poče da peva kao šaljivdžija na svadbama:

Egodbe, regodbe, evo nagodbe. Veverica sa sela po imenu Zirela ne htede u kavezu da ostane, opredelila se da bludniči u carstvu satane.

On htede da je stegne u naručje, kad Bariri dreknu: „Ne dozvoli mu da te dotakne. On ima kraste po glavi i rane po nogama, a lišen je onog čega su žene željne.

Izigrava velikog ljubavnika, ali je i uštrojeni petao veći ljubavnik od njega. I otac mu je bio takav, a takav mu je bio i deda. Odaberi mene za ljubavnika. Ja sam unuk Velikog Lažova. Osim toga, bogat sam i iz dobre porodice. Moja baba je bila dvorska dama Naamove kćeri Mahlat. Mojoj majci beše ukazana čast da Asmodeju pere noge. Moj otac, neka večno boravi u paklu, nosio je Sataninu burmuticu.” Šabriri i Bariri dograbiše Zirel za kosu i svaki put kad bi je potegli, iščupali bi joj po jedan pramen. Zirel tada shvati kako stoje stvari i vrisnu: „Milost, milost!” „Šta su nam to doveli?” upita Ketev Mariri. „Jednu koketu iz Krašnika.” „Zar tamo nemaju boljih?” „Ne, to je najbolje što imaju.” „Ko ju je dovukao ovamo?” „Jedan đavolan.” „Počnimo!” „U pomoć, u pomoć”, zapomagala je Zirel. „Obesite je”, povika Jarost, sin Srdžbe. „Ovde ne pomažu jadikovke. Vreme i promene ostali su za tobom; učini ono što ti se naredi. Ti nisi ni mlada, ni stara.” Zirel poče da kuka. Njeno jadikovanje probudi Lilitu iz sna. Ona gurnu u stranu Asmodejevu bradu i promoli glavu iz pećine, a svaka njena vlas uvijala se kao zmija. „Šta je s tom kučkom?” upita. „Zašto vrišti?” „Upravo je obrađuju!” „Zar tako mlačno? Zabiberite još malo.” „I skinite joj salo.” Ta zabava traje već hiljadu godina, ali crnoj družini nikad dosta. Svaki đavo obavlja svoju dužnost, a svaki đavolan svoje vragolije. Oni čupaju i kidaju, ujedaju i štipaju. Ali, đavoli muškog roda nisu tako zli; žene-đavolice su te koje najviše uživaju, naređujući: „Skini penu sa kipuće čorbe golim rukama! Upleti vitice ne služeći se prstima! Operi rublje ne koristeći vodu! Upecaj ribu u vrelom pesku! Ostani kod kuće, a pritom hodaj ulicama! Okupaj se, ali da se ne pokvasiš. Ulupaj maslac iz

kamena! Razbij krčag, a da na proliješ vino!” Za to vreme čestite žene toroču u raju, a bogobojažljivi muškarci sede na zlatnim stolicama, kljukajući se Levijatanovim mesom i hvališu se počinjenim dobrim delima. Ima li Boga? Da li je on milosrdan? Hoće li Zirel ikad naći spasenje? Ili je ona ovaploćenje biblijske zmije koja se odiskona slizala sa zlom? Otkud znam? Ja sam još uvek samo đavo nižeg reda. Đavolani retko kad napreduju. U međuvremenu, generacije se rađaju i umiru, Zirel smenjuju Zirele u mirijadi odraza - u bezbroj ogledala.

ŽENOUBICA

Narodna priča

I

Ja sam iz Turbina, mesta u kojem je živeo jedan ženoubica. Pelte, tako se zvao, Pelte ženoubica. Ženio se četiri puta i, teško njemu ako za to bude morao da polaže račune, sve ih je četiri otpremio na onaj svet. Pojma nemam kakvu je privlačnu moć on imao nad ženama. Bio je niskog rasta, sede kose, kuštrave brade i buljavih očiju, podlivenih krvlju. Već sam njegov izgled delovao je zastrašujuće. A što se tiče njegovog tvrdičluka - u tome nije imao premca. Leti i zimi hodao je okolo u istom, iskrpljenom kaftanu i u čizmama od neštavljene kože. A bio je bogat. Posedovao je gospodsku kuću od cigle, uvek pun ambar, građevinsko zemljište u varošici. Sećam se još danas njegove škrinje od hrastovine. Bila je presvučena kožom i, radi zaštite od požara, okovana bakrom. Škrinju je prikovao za pod da bi je osigurao od krađe. Govorilo se da u njoj čuva čitavo blago. Ipak, ne mogu da shvatim kako se ijedna žena mogla odlučiti da sa takvim čovekom stane pod venčani baldahin. Prve dve imale su bar to opravdanje što su odrasle u siromaštvu. Prva od ovih žena - pokoj joj duši - bila je siroče, i on je nju uzeo onakvu kakva je bila, to jest bez miraza i spreme. Druga njegova žena - počivala u miru - bila je udovica bez prebijene pare. Nije imala ni košulje na sebi, ako smem tako da se izrazim. Danas ljudi govore o ljubavi. Glupost! No, ma koliko Pelte bio mlake krvi, on se preko ušiju zaljubio u tu udovicu, a ceo Turbin se zbog toga cerekao. Bio je tada već zamakao u četrdesete godine, a ona još dete, imala je nekih osamnaest godina a možda ni toliko. Našle su se, naprosto, dobre duše koje su provodadžisale, umešali su se i rođaci i, konačno, došlo je do sklapanja braka.

Odmah po venčanju mlada žena se žalila da se on čudno ponaša. Pričalo se o neobičnim stvarima - neka mi Bog oprosti što ću ovo ispričati. Iz njega je stalno izbijala neka omraza. Pre nego što bi ujutro pošao u sinagogu, žena ga je pitala: „Šta bi ti danas za ručak? Goveđu supu ili čorbu od povrća?” - „Goveđu supu”, odgovorio bi muž. Ona bi, dakle, skuvala goveđu supu. Vrativši se kući, muž bi joj razdraženo podviknuo: „Zar te nisam zamolio da spremiš čorbu od povrća?” - „Ali, sam si rekao da hoćeš supu”, usprotivila bi se žena, a on bi odgovorio: „Hoćeš da kažeš da sam ja lažov!” I za tren oka planuo bi od gneva, zgrabio krišku hleba i češanj belog luka i žurnim koracima krenuo nazad, put sinagoge, da bi svoj obrok pojeo u učilištu. Žena bi potrčala za njim, vičući: „Evo, skuvaću ti čorbu! Nemoj samo da me sramotiš pred svetom!” Ali, on ne bi čak ni glavu okrenuo. U učilištu, mladi ljudi su sedeli nagnuti nad svetim knjigama. „Pa, šta se to dogodilo da ovde ručavaš?” hteli su da znaju. „Žena me isterala iz kuće”, odgovorio bi on. Da ne dužim priču: svojim nastupima srdžbe, Pelte je svoju ženu najzad oterao u grob. Kada bi mu ona, slušajući savete drugih ljudi, govorila da hoće da se razvede od njega, pretio bi joj da će otići i ostaviti je na cedilu. Jednom je stvarno otišao i stigli su ga tek na putu prema Janovu, pred samim ulazom u grad. Žena je shvatila da od njega nema čemu da se nada. I onda je prosto legla u krevet i umrla. „Ja umirem, a on je za to kriv”, izjavila je. „Teško njemu ako zbog toga bude morao da ispašta.” Bilo je u varošici nekoliko mladih usijanih glava - među njima neki mesari koji su bili u dobrim odnosima sa ženinom porodicom, i ti su hteli da Peltea nauče pameti, ali opština to nije dopustila - jer on je, i pored svega, bio prilično imućan čovek. I, kao što se kaže, mrtvi su pokopani, a to što zemlja jednom pokrije, uskoro biva i zaboravljeno. Prošlo je više godina, a on se nije ponovo ženio. Možda mu je za to nedostajao unutrašnji podsticaj, a možda mu se prosto nije ukazala prava prilika. Bilo kako bilo, ostao je udovac. Žene su mu se zbog toga iza leđa podsmevale. A on je postao još veća tvrdica nego što je bio, i toliko se zapustio da je to prosto svakoga odbijalo. Samo subotom bi nekad pojeo parče mesa: u stvari, otpatke od mesa ili iznutrice. Ostalim danima jeo je samo mahune. Sam je sebi pekao hleb od pšenice i mekinja. Nije ni drva kupovao, nego bi noću, sa džakom na leđima, sakupljao iverje u blizini pekare. Imao je dva duboka džepa i sve što bi ugledao, trpao je u njih: kosti, koru sa drveća, uzice i krhotine od glinenog posuđa. Sve je to krio u svom sobičku na tavanu.

Slagao je te otpatke u gomile koje su dopirale gotovo do krova. „Svaka sitnica naći će svoje mesto”, imao je običaj da kaže. A pri svemu tom bio je učen čovek i u svakoj prilici umeo je da citira Sveto pismo, iako, po pravilu, nije bio odveć blagoglagoljiv. Svi su verovali da će do kraja života ostati sam. Odjednom se pronela zaprepašćujuća vest da se Pelte verio sa Finkl, kćerkom reb Falika. Kako da vam opišem Finkl! Bila je najlepša u varošici, uz to iz odlične porodice. Njen otac, reb Falik, bio je veleposednik. Pričalo se da su mu knjige bile povezane u svilu. Često bi se pod njegovim prozorima izvijala pesma sa struna, jer kad god bi neku mladu vodili u ritualno kupatilo, svirači bi se zaustavili pred njegovom kućom. Finkl mu je bila jedino dete. Od sedmoro dece ona je jedina preživela. Reb Falik je udao kćer za bogatog mladog čoveka iz Broda, mladoženju kakav se među milion mladića retko nalazi: bio je obrazovan i pametan, pravi plemić. Videla sam ga samo jednom, u prolazu. Imao je kovrdžave zulufe i nosio kaftan sa cvetnim uzorkom, otmene cipele i bele čarape. U licu je bio beo kao mleko i rumen kao krv. Ali, sudbina je htela drukčije. Sedam dana posle venčanog blagoslova, on se najednom srušio. Poslali su po Cišea, berberina, i taj mu je stavio pijavice i pustio krv, ali šta može čovek da učini protiv sudbine? Reb Falik je žurno poslao svoje kočije po jednog lekara iz Lublina, no Lublin je daleko, i pre nego što se bilo šta razjasnilo, sve je već bilo svršeno. Sav grad je ronio suze, kao kada se na Dan pomirenja čita molitva „Kol nidre”. Stari rabin - počivao u miru - održao je posmrtni govor. Ja sam samo grešna žena i ne razumem se mnogo u učenost, ali do današnjeg dana pamtim rabinove reči. Te su se reči svima urezale u sećanje. „On je poručio crno, a dobio belo...” tako je počeo rabin. To je iz Gemare, a odnosi se na nekog čoveka koji je kupovao golubove, ali rabin - pokoj mu duši - mislio je na boju venčanog odela mladoženje i na boju čaršava u koji se uvija mrtvac. Čak i neprijatelji porodice su tugovali. Mi, mlade devojke, noću smo suzama rosile naše jastuke. Finkl, nežna i razmažena Finkl, zanemela je od gorkog jada. Majka joj nije više bila živa, a i njenom ocu, reb Faliku, dani su bili odbrojani. Finkl je bila naslednica celog njegovog bogatstva, ali kakva joj je sad bila korist od novca? Nije htela ni da čuje za nekog drugog prosioca. I onda se pročulo da će se Finkl udati za Peltea. Ta je vest obišla varošicu jednog zimskog četvrtka, i svakog je od nje obuzela hladna groznica. „To je đavolski čovek!” vikala je moja majka. „Valjalo bi ga proterati iz naše varošice.” Mi smo bile

kao skamenjene. Ja sam u to vreme spavala sama, ali te sam se noći strpala u krevet moje sestre. Bila sam kao u bunilu. Kasnije smo saznale da je u sklapanju tog braka posredovao čovek koji je bio i ovakav i onakav, a sve u svemu - pravi gad. Pričalo se da je taj čovek jednom pozajmio od Peltea njegov primerak Gemare i da je među stranicama našao novčanicu od stotinu rubalja. A Pelte je imao običaj da novčanice krije u svojim knjigama. Kakve je to veze imalo jedno sa drugim, nisam mogla da dokučim - bila sam tada još dete. Ali, to nije ni važno. Finkl je dala svoj pristanak. Kad Bog nekoga hoće da kazni, oduzme mu očni vid. Mnogi su dolazili k njoj i čupali se za kose ne bi li je odvratili od njenog nauma, ali to nju nije pokolebalo. Venčanje je održano onako kao što je uobičajeno kada se udaje devojka: venčani baldahin bio je postavljen ispred hrama, a svima nama se činilo da smo došli na pogreb. Ja sam stajala u jednom od dva reda devojčica koje su u rukama držale sveće. Bilo je letnje veče, u vazduhu ni daška vetra, no kada je prošao mladoženja, plamen je zatreperio. Zadrhtala sam od straha. Violine su zasvirale svadbenu pesmu, ali to je zvučalo kao naricanje, a ne kao muzika. Bas je jecao. Nikome ne bih poželela da bilo kad čuje štogod slično. Iskreno rečeno, radije ne bih ni nastavila ovu priču. Ona bi kod nekoga mogla da izazove noćne more, a i meni samoj je nelagodno dok to pričam. Šta kažete? Želite da čujete šta je dalje bilo? Pa, dobro. Ali, onda morate kasnije da me otpratite do moje kuće. Večeras ne bih smela sama da se vratim kući.

II Gde sam ono stala? Da, dakle, Finkl se venčala sa Pelteom. Više je ličila na mrtvaca nego na nevestu. Deveruše su morale da je podupiru. Ko zna - možda se ipak predomislila? Ali, zar je to bila njena krivica? Sve je to bila viša volja. Čula sam jednom za neku mladu koja je pobegla ispod samog venčanog baldahina. Ali, to nije učinila Finkl. Ta bi pre pristala da je živu spale, nego što bi nekog ponizila. Treba li još da vam pričam kako se sve završilo? Zar ne možete sami da pogodite? Neka takav kraj snađe sve neprijatelje Izrailja. Ipak, moram da kažem da se Pelte ovoga puta uzdržao od svojih uobičajenih smicalica. Naprotiv, on se čak trudio da uteši Finkl. Ali, time je samo podsticao njenu turobnu setu. Ona je pokušavala da se potpuno preda svojim dužnostima domaćice. Osim toga, stalno su joj dolazile u

posetu druge mlade žene. Toliko je gostiju dolazilo u njenu kuću, kao da obilaze porodilju. Gošće su pričale priče, plele, šile, zadavale domaćici zagonetke i činile sve kako bi je razonodile. Neke od njih čak su u nagoveštajima ukazivale na to da brak u koji je Finkl stupila ipak nije tako loš. Jer, Pelte je bogat, a uz to još i učen čovek. Možda će, kroz zajednički život s njom, jednog dana postati i čovečan. Računalo se s tim da će Finkl ostati u drugom stanju i roditi dete, pa da će se, na kraju krajeva, i navići na svoju sudbinu. Zar ne postoje, osim njenog, i mnogi drugi neskladni brakovi na ovome svetu? Ali, njoj je bila namenjena drukčija sudbina. Pobacila je dete i dobila krvoliptanje. Doveli su joj lekara iz Zamošća. Ovaj joj je savetovao da vazda bude nečim zaposlena. Nikad više nije zanela, ali tek su tada počele njene muke. Pelte ju je mučio, to su svi znali. Ali, kad bi je pitali: „Šta on to tebi čini?”, ona bi uvek odgovarala: „Ništa.” - „Ako te ne kinji, zašto onda imaš takve mrke i plave kolutove ispod očiju? I zašto se jedva vučeš po kući kao kakva ukleta duša?” Ali, i na ovo pitanje njen bi odgovor glasio: „Ne znam ni sama zašto.” Koliko je sve to trajalo? Duže nego što je iko očekivao. Svi smo mi verovali da ona neće izdržati duže od godinu dana, ali ona je propatila tri i po godine. Kopnela je kao sveća. Rodbina joj je savetovala da pođe u neko banjsko mesto sa toplom lekovitom vodom, ali ona nije htela nikuda da ode. Konačno se toliko istopila, da su počeli da se mole da njenom životu dođe kraj. Ovo, doduše, ne bi trebalo da se čini, ali od života kakav je bio njen, bolja je i smrt. Ona je samu sebe proklinjala. Kad je već bila na samrti, poslala je po rabina da bi uz njegovu pomoć sastavila oporuku. Verovatno je želela da njeno bogatstvo pripadne dobrotvornim zadužbinama. Pa kome bi ga ostavila? Valjda ne svom ubici? Ali, i ovoga puta sudbina se isprečila između nje i njenog nauma. Jedna od mladih žena koje su došle da je obiđu, iznenada viknu: „Požar!” i svi su prisutni istrčali da bi sopstvenu imovinu sklonili na sigurno mesto. Posle se pokazalo da vatre nigde nije bilo. „Pa zašto si viknula požar?” upitali su tu ženu. Ova je odgovorila da to nije vikala ona, nego da je iz nje progovorio neki unutrašnji glas. Nešto kasnije, Finkl je preminula, a Pelte je nasledio sav njen imetak. On je sad bio najbogatiji čovek u varošici, a ipak se toliko cenkao oko plaćanja za njenu parcelu na groblju da su mu najzad cenu spustili na polovinu. Sve do tog dana niko ga nije nazivao ženoubicom. Na kraju krajeva, nije to ništa izuzetno da neko dvaput ostane udovac. Ali, sada su ljudi počeli da ga nazivaju Pelte ženoubica. Deca koja su tek sricala prva slova upirala su prstom u njega: „Evo

ga ide ženoubica.” Kada se navršilo sedam dana žalosti, rabin ga je pozvao k sebi: „Reb Pelte”, rekao mu je, „vi ste sada najbogatiji čovek u Turbinu. Polovina svih dućana na pijačnom trgu nalazi se u vašem posedu. Vi ste, sa božjom pomoću, postali neko i nešto. Sada vam je vreme da promenite i svoje životne navike. Dokle još mislite da se držite po strani od svih drugih ljudi?” Ali, Pelte nije bio taj na koga bi reči proizvele ma kakav utisak. Ako bi mu i postavili neko određeno pitanje, to što bi on odgovorio odnosilo se na sasvim drugu stvar; ili bi grickao usnu i ćutao. Govorio čovek njemu ili zidu - bilo je svejedno. Kada je rabinu bilo jasno da samo uzalud traći vreme, pustio je Peltea da ode. Neko vreme Pelte se bio ućutao. Opet je počeo sam da peče hleb i da sakuplja iverje, borove šišarke i treset za loženje vatre. Ljudi su bežali od njega kao od kuge. Retko bi dolazio u sinagogu. Svakome je bilo milije da se i ne sreće s njim. Četvrtkom, Pelte bi pošao po varošici sa svojim tefterom, da utera dugove i kamatu. Sve je tačno zapisivao i ništa nije zaboravljao, ni najmanju sitnicu. Kad bi mu neki trgovac rekao da trenutno nema dovoljno novca da bi podmirio svoje dugove i molio ga da dođe drugi put, Pelte ne bi napuštao njegov dućan, nego bi stao kao ukopan i svojim buljavim očima piljio u vlasnika, sve dok ovaj ne bi više mogao da izdrži, te bi ispovrteo i poslednju paru. Ostalih dana u sedmici, on bi se zavukao u svoju kuhinju. Tako je prošlo najmanje deset godina, možda i jedanaest; ne znam više tačno. Mora da je onda bio na izmaku pedesetih godina ili možda već zakoračio u šezdesetu. Niko nije pokušavao da posreduje kako bi se još jednom oženio. Onda je došlo do pravog obrta, i upravo o tome hoću da vam pričam. O tome bi, života mi, knjiga mogla da se napiše. Ali, neću da dužim priču. U Turbinu je tada živela žena koju su zvali Slate strvina. Neki su je nazivali i Slate kozak. Iz njenih nadimaka možete već da pogodite kakva je to bila žena. Nije red govoriti ružno o mrtvima, ali istina mora jednom da iziđe na videlo - ona je, dakle, bila najpodlije i najbestidnije žensko stvorenje koje je ikad postojalo. Prodavala je ribu na pijaci, a njen nekadašnji muž bio je ribar. Sramota je pričati šta je sve radila u svojoj mladosti. Bila je drolja - to su svi znali. Imala je negde i kopile. Njen muž radio je nekad u sirotištu. Tamo je tukao bolesnike i pljačkao ih. Ne znam kako je onda, najednom, postao ribar, ali to i nije važno. Petkom bi njih dvoje obično stajalo na pijaci sa korpom punom ribe, i proklinjalo svakog prolaznika, bez obzira da li bi od njih štogod kupio ili ne. I inače, Slate je iz usta prosipala kletve kao iz prodrte vreće. Kad bi je

neko opomenuo da zakida na meri, dohvatila bi neku ribu za rep i njom udarila mušteriju po glavi. Dogodilo se ne jedanput da bi kojoj ženi strgla periku sa glave. Jednom je bila kažnjena i zbog krađe. Pojurila je do rabina i pred crnim svećama i daskom na koju se polažu mrtvi lažno se zaklela da nije kriva. Njen se muž, začudo, zvao Eber, poticao je iz nekog zabitog kraja u Poljskoj. On je umro, i tako je ona za neko vreme ostala udovica. Bila je toliko pokvarena da je za vreme sahrane neprekidno vikala: „Eberu, ne zaboravi da sve naše nevolje poneseš sa sobom u grob.” Čim je prošlo sedam dana žalosti, ona je ponovo prodavala ribu na pijaci. Pošto je bila svadljiva i svakog grdila, neki su se šegačili s njom. Jedna joj je žena rekla: „Zar nećeš ponovo da se udaš, Slate?” „Što da ne?” odgovorila je. „Ja sam još poželjna.” A bila je prava babuskara. „Za koga to hoćeš da se udaš, Slate?” pitali su je drugi, a ona za trenutak razmisli i onda reče: „Za Peltea.” Žene su verovale da se ona šali, i grohotom su se smejale. Ali, kao što ćete uskoro čuti, ona se uopšte nije šalila.

III Neka druga žena rekla joj je: „Ali, on je ženoubica!”, a Slate odvrati: „Ako je on ženoubica, onda sam ja još opasniji ubica muževa. Eber nije bio moj prvi muž.” A ko bi znao koliko je imala muževa pre njega! Ona nije bila rodom iz Turbina, đavo ju je doneo sa druge obale Visle. Niko nije ni najmanje pažnje obraćao na njene reči, ali nedelju dana kasnije svi su već znali da Slate nije govorila u vetar. Nikome nije poznato da li je Pelteu poslala u kuću provodadžiju ili je do braka došlo bez posrednika - tek, njih dvoje se venčaše. Cela se varošica smejala - kako se dobro slažu njih dvoje, licemerje i podlost. I svi su govorili isto: „Da je sad živa Finkl i da vidi ko joj je naslednica, svisnula bi od jada.” Krojačke kalfe i mlade švalje kladile su se ko će od njih dvoje da preživi. Kalfe su tvrdile da niko nije ravan Pelteu, ženoubici, dok su švalje govorile da je Slate nekoliko godina mlađa od njega i da čak i Pelte ne može da dođe do reči kad ta odveže jezik. Bilo kako bilo, venčanje je obavljeno. Ja na toj svadbi nisam bila. Znate već da to nije bogzna kakva svečanost kada se venčavaju udovac i udovica. Ali, oni koji su bili u svatovima, bar su imali čega da se nagledaju. Nevesta je bila sva nakinđurena. Sledeće subote ona se pojavila u hramu, na balkonu

za žene. Imala je na glavi šešir, na kome se njihalo jedno pero. Nije umela da čita. Baš te subote ja sam pratila jednu mladu tek udatu ženu u sinagogu, i Slate je stajala sasvim blizu mene. Zauzela je sedište koje je nekad pripadalo Finkl. Slate je sve vreme brbljala i torokala, da je čak i meni došlo da propadnem u zemlju od stida. I znate li šta je govorila? Podsmevala se svome mužu. „Sada, kad ima mene, neće taj više dugo” - baš tako je kazala. Prava strvina - u to nije bilo nikakve sumnje. Neko vreme ništa se nije čulo o njima dvoma. Pa, i ne može čitava varošica stalno da se bavi takvim gadostima. Ali, onda je opet izbilo opšte negodovanje. Slate beše najmila služavku, neku sitnu ženu koju je muž napustio. Ta je služavka pričala grozomorne priče. Kako Pelte i Slate između sebe ratuju, i to ne samo njih dvoje nego i zvezde koje upravljaju njihovim životima. Između njih se svašta događalo. Jednom je Slate stajala nasred sobe, a sa tavanice je pao luster. Promašio ju je samo za pedalj. „Ženoubica je opet na delu”, govorila je ona, „ali pokazaću ja njemu”. Sledećeg dana Pelte je šetao po pijaci. Okliznuo se, pao u jarak i zamalo da slomi vrat. I svakog dana desilo bi se štogod novo. Jednom se zapalio gar u odžaku i malo je nedostajalo pa da cela kuća izgori do temelja. Drugi put, pao je teški pervaz sa ormara i maltene razbio glavu Pelteu. Niko više nije sumnjao da će jedno od njih dvoje morati da nestane. Negde stoji napisano da svako za sobom vuče celu četu đavola - hiljadu njih sa leve i deset hiljada sa desne strane. Imali smo u varošici jednog „melameda”, izvesnog reb Ičea Nedoklanog - to mu je bio nadimak - vrlo uglednog čoveka, koji se razumeo u „one” stvari. Taj je vidar tvrdio da u ovom slučaju „oni” ratuju između sebe. U početku je sve izgledalo prilično mučno, to jest ljudi su tako pričali, ali sam zlosrećni par nije rekao ni reči. Konačno je Slate dršćući došla rabinu. „Rabi”, rekla mu je, „ja to više ne mogu da izdržim. Zamislite sami: ja sam u naćvama mesila testo za hleb i pokrila ga jastukom. Htela sam sutradan rano da ustanem da bih ispekla hleb. Usred noći nađem testo izručeno na moj krevet. To je njegovo delo, rabi. On je rešio da me ubije.” Tada je rabin u našem gradu bio reb Ajzele Teumim, pravi sveti čovek. Ovaj nije verovao svojim ušima. „Pa zašto bi čovek učinio nešto tako nedolično?” pitao je. „Zašto? E, pa to vi meni treba da objasnite”, odvrati ona. „Pozovite ga k sebi, rabi, pa neka vam on sve sam ispriča.” Opštinski poslužitelj pošao je po Peltea. Ovaj je, naravno, sve poricao. „Ona ruši moj dobar glas”, viknu on. „Ona želi da me se otarasi da bi se domogla mog novca. Upotrebila je vradžbine, te se u našem podrumu nakupila voda. Slučajno sam sišao u podrum da bih uzeo uže, i zamalo se nisam

udavio. Osim toga, namamila je u kuću gomilu miševa.” Pelte se zaklinjao da Slate noću u postelji zvizne, na šta se iz svih rupa začuje cijukanje i šuškanje miševa. Pokazivao je prstom na ožiljak iznad obrve i tvrdio je da je to od mišjeg ujeda. Kada je rabin video s kim ima posla, rekao je: „Poslušajte moj savet i razvedite se. Tako će biti bolje za vas oboje.” - „Rabin je u pravu”, reče Slate. „Ja sam sada već spremna da na to pristanem, ali on mora da me namiri dajući mi polovinu svog imetka.” - „Neću ti dati ni koliko za šmrk burmuta!”, vikao je Pelte. „Osim toga, platićeš ti meni obeštećenje.” Pelte uze svoj štap i htede da je udari. Jedva su ga u tome sprečili. Kada je rabin shvatio da je ovde svaki trud uzaludan, reče supružnicima: „Idite svojim putem i ostavite me na miru uz moje knjige.” Oboje, dakle, odoše. Od tog trenutka varošica više nije imala mira. Bilo je zaista neugodno proći pored kuće ovo dvoje kavgadžija. Kapci na prozorima bili su i danju zatvoreni. Slate nije više prodavala ribu, i njih dvoje nisu radili ništa drugo već se sve vreme svađali. Slate je bila pravi džin od žene. Ona bi odlazila do ribnjaka veleposednika i pomagala u razapinjanju mreža. Zimi bi ustajala usred noći, i ni po najoštrijem mrazu nije osećala potrebu da se zagreje. „Đavo neće hteti da zna za mene”, govorila je. „Ja nikad ne zebem.” Ali, onda je naglo počela da stari. Lice joj je posivelo i izboralo se kao u žene od sedamdeset godina. Išla je iz dana u dan po tuđim kućama, tražeći saveta. Jednom je došla i mojoj majci - počivala u miru - i zamolila je da joj dozvoli da kod nje prenoći. Moja majka je pogleda kao da misli da je Slate sišla s uma. „Pa, šta se to dogodilo?” upita je. „Plašim ga se”, odgovori Slate. „On hoće da me se reši. Učinio je nešto te su se u kući pomamili vetrovi.” Iako su prozori bili zaptiveni spolja ilovačom, a iznutra slamom, u njenoj je spavaćoj sobi stalno duvao vetar. Ona se takođe klela da se krevet ispod nje okomito diže uvis i da Pelte provodi pola noći - s oproštenjem napolju, u nužniku. „Pa, šta radi tamo toliko?” upita moja majka. „On se tamo zabavlja sa ljubavnicom”, odgovori Slate. Ja sam se slučajno zadesila u spavaćoj sobi, i tako sam sve čula svojim ušima. Pelte mora da je bio u dodiru sa nečistim silama. Moja majka se naježi. „Slušaj, Slate”, rekla joj je, „daj mu onih dvanaestak redaka oprosta i spasavaj glavu. Kad bi mi dali zlata koliko sam teška, ne bih pristala da živim sa takvim čovekom pod istim krovom.” Ali, kozak se teško menja. „E, tako lako taj neće moći da me se reši”, reče Slate. „Hoću da me prvo namiri.” Konačno joj je moja majka prostrla da spava na klupi. Te noći mi nismo oka sklopile. Još pre zore

Slate je ustala i izgubila se. Majka nije mogla ponovo da zaspi, pa je upalila sveću u kuhinji. „Znaš”, rekla mi je, „ja imam osećaj da ona neće živa izići iz njegovih šaka. Uostalom, i ne bi bila velika šteta.” Ali, Slate nije bila Finkl. Kao što ćete odmah čuti, ta nije tako brzo napuštala borbu.

IV Šta je, dakle, Slate uradila? Ne znam. Pronose se svakojake priče, ali svemu tome nije verovati. U varošici je živela neka stara seljanka po imenu Kunigunde. Mora da joj je bilo stotinu godina, a možda i više. Svi su znali da je ona veštica. Celo njeno lice bilo je prekriveno bradavicama, a hodala je gotovo četvoronoške. Njena se koliba nalazila na rubu varošice, gde je zemljište peskovito i gde sve vri kojekakvim životinjama: kunićima, morskim prasadima, mačkama, psima i svakojakom gamadi. Ptice su uletale i izletale kroz njene prozore. Zaudaralo je. Ali, Slate je sada redovno posećivala tu staricu i čak bi kod nje provodila po čitav dan. Stara je umela da lije vosak. Kad bi se neki seljak razboleo, dolazio bi k njoj, i ona je lila rastopljeni vosak, od kojeg je pravila raznorazne neobične figure, koje su objašnjavale poreklo bolesti makar to i ne bilo od pomoći bolesniku. Hoću da kažem ovo: u varošici se pričalo da je ta Kunigunde naučila Slate nekoj vradžbini. U svakom slučaju, Pelte je uskoro postao drugi čovek, tako mek da ga na hleb namažete. Ona je tražila od njega da prepiše kuću na njeno ime, i on je uskoro najmio kočije i pošao u opštinu da bi ime novog vlasnika uneo u gruntovnicu. Onda je ona počela da se meša i u vođenje njegovih poslova. Sada je četvrtkom sa tefterom obilazila dužnike radi uterivanja dugova i kamata. Tražila je više nego Pelte, i to bez odlaganja. Trgovci su jadikovali da će im odneti i košulju sa leđa, na šta bi ona odgovarala: „E, pa pođite onda u prošnju.” Ljudi su se sastali da bi se posavetovali, i tom prilikom pozvali i Peltea. On je bio toliko slab da je jedva hodao. „Ja tu ništa ne mogu”, rekao je Pelte. „Sve pripada njoj. Ona, ako hoće, može čak da me izbaci na ulicu.” Bila bi to i učinila, ali sve još nije bilo prepisano na njeno ime. Pelte se s njom još cenkao. Susedi su tvrdili da ona njega izgladnjuje. Ponekad je dolazio k nama da bi isprosio parče hleba. Ruke su mu drhtale. Svi su mogli da vide kako Slate sprovodi svoju volju. Neki su bili radosni - on je sada okajavao sve ono što

je pokojna Finkl propatila zbog njega. Drugi su, opet, mislili da će Slate doneti propast varošici. Nije to mala stvar kada se toliki imetak nađe u rukama takvog čudovišta. Počela je da zida i kopa. Iz Janova je dovela zanatlije koji su premeravali ulice. Stavila je na glavu periku sa srebrnim češljićima i nosila, kao kakva vlastelinka, torbicu i suncobran. Već rano ujutro, pre nego što bi bili namešteni kreveti, upadala je svojim kirajdžijama u kuću, lupala po stolu i vikala: „Ja ću vas isterati na ulicu sa svom tom vašom starudijom. Pobrinuću se da dospete u janovski zatvor! Napraviću od vas prosjake!” Jadnici su pokušavali da je umilostive, ali ona ih nije ni slušala. Onda su ostali konačno shvatili da nije pametno priželjkivati novog kralja. Jednog popodneva otvoriše se vrata sirotišta i na pragu je stajao Pelte, odeven kao prosjak. Upravnik sirotišta preblede kao avet. „Reb Pelte”, uzviknuo je, „šta ćete vi ovde?” „Hoću ovde da ostanem”, odgovori Pelte. „Moja me žena izbacila na ulicu.” Ukratko: Pelte je celo svoje imanje, baš sve do poslednje pare prepisao na ime svoje žene Slate, a onda je ona njega isterala iz kuće. „Ali, kako si to mogao da uradiš?” pitali su ga. „Ne pitajte”, odgovori on. „Ona me je upropastila. Jedva sam se živ izvukao!” U sirotištu se sve uskomešalo. Neki su proklinjali Peltea. „Kao da bogatima nije dovoljno njihovo bogatstvo, pa sada dolaze ovamo i hoće da oduzmu hleb sirotinji”, vikali su. Drugi su se pravili kao da ga sažaljevaju. Cela varošica je pohrlila da vidi taj prizor. I ja sam bila radoznala pa sam dotrčala. Ukratko - Pelte je dobio svežanj slame, koju je prostro u jednom uglu na tlu da bi tu prespavao. Kao čovek koji oplakuje pokojnika čučao je na podu i piljio u sve prisutne svojim buljavim očima. „Pa zašto sedite ovde, reb Pelte, pa gde je sad tolika vaša moć?”, hteli su da znaju. Ostavši im dužan odgovora, kao da se pitanje ne odnosi na njega, on je, nešto kasnije, rekao: „Još ona mene nije bacila na kolena!” - „A kako misliš da joj se usprotiviš?” upitali su ga prosjaci podrugljivo. On je sad bio meta njihovog podsmeha. Ali, nemojte da prenaglite sa vašim zaključcima. Sigurno znate staru poslovicu: „Ko se poslednji smeje, najslađe se smeje.” Nekoliko nedelja Slate je mahnitala kao pravi đavo. Svu je varošicu okrenula glavačke. Nasred pijace, ispred samih dućana, dala je da se iskopa jarak i najmila radnike da mešaju kreč. Onda su dovučeni trupci i naslagane cigle, tako da niko više nije mogao da prođe. Srušeni su neki krovovi, a iz Janova je došao beležnik da popiše imovinu svih njenih kirajdžija. Slate je kupila kočije i zapregu - par vatrenih konja -

da bi svako popodne mogla da se izveze u šetnju. Nosila je sada šiljate cipele i pustila da joj poraste kosa. Čak je šurovala sa nevernicima u hrišćanskoj četvrti. Kupila je dva opaka psa, prave lovačke pse da se niko ne bi usudio da prođe pored njene kuće. Nije više ni ribu prodavala. Zar joj je to sad bilo potrebno? Ali, iz puke navike morala je oko sebe da ima riba, i stoga je kade u svojoj kući napunila vodom i u njih stavila šarane i štuke. Čak je u jednoj velikoj kadi držala ribe koje po verskim propisima ne smeju da se jedu, kao i rakove, žabe i jegulje. U varošici se zuckalo o tome da bi Slate, evo sad, mogla da pređe u hrišćansku veru. Neki su tvrdili da je o prazniku Pashi u njenoj kući bio katolički sveštenik i da je kuću poškropio svetom vodicom. Čak se strahovalo da bi mogla jevrejsku opštinu da potkaže poljskim vlastima - osoba kao što je ona mogla bi svašta da učini. Najednom se Slate pojavila kod rabina. „Rabi”, rekla je, „pošaljite po Peltea. Hoću da se razvedem od njega.” - „A zašto to?” upitao je rabin. „Da nije možda posredi nov brak?” „Ne znam još”, odgovorila je. „Možda ću se ponovo udati, a možda i neću. Ali, ne želim više da budem žena jednog ženoubice. Spremna sam čak da ga na izvestan način obeštetim.” Rabin je pozvao Peltea, i ovaj se dovukao. Svi stanovnici Turbina okupili su se pred rabinovom kućom. Jadni Pelte je pristajao na sve. Ruke su mu drhtale kao u groznici. Reb Mojše, mesni pisar, sačinio je dokument o razvodu braka. Čini mi se da ga gledam pred sobom, kao da je to bilo juče. Bio je onižeg rasta i pristupao je svom poslu na smešan način. Najpre bi išpartao hartiju uz pomoć peroreza, a onda obrisao guščije pero o svoju kapicu. Svedoci koji su bili pozvani da potpišu taj dokument, poučeni su šta treba da učine. Jedan od njih bio je i moj muž - počivao u miru - koga su pozivali zbog njegovog lepog rukopisa. Slate se vrpoljila na stolici i držala u ustima parče šećerleme. Ah, zaboravila sam da pomenem da je na sto položila dvesto rubalja. Pelte je poznao novčanicu - imao je ranije običaj da obeležava svoje novčanice. Rabin je zahtevao tišinu, dok se Slate hvalisala pred drugim ženama da će se možda udati za „zemljoposednika”, ali da nije sigurna za svoj život sve dotle dok ima ženoubicu za muža. Rekavši to, tako se glasno nasmejala, da se to čulo i napolju. Kada je sve bilo pripremljeno, počeo je rabin da ispituje supružnike. Još danas se sećam njegovih reči. „Slušaj, Paltijelu, sine Šneura Salmana - to je bilo ime pod kojim su Peltea u sinagogi pozivali da čita Toru - želiš li da se razvedeš od svoje žene?” Naveo je još nešto iz Gemare, ali to ne umem doslovno da prenesem. „Reci

’da’”, poučio je Peltea. „Reci ’da’ jedanput, nemoj dvaput.” Pelte reče „da”. Njegov odgovor se jedva čuo. „Slušaj, Slate Golde, kćeri Jehude Trajtela. Želiš li da se razvedeš od tvog muža, Paltijela?” - „Da!”, viknu Slate, i u tom trenutku zatetura se i pade onesvešćena na pod. Ja sam to videla svojim očima i govorim vam istinu. Osetila sam kako mozak hoće da mi probije lobanju. Činilo mi se da ću i sama pasti u nesvest. Oko mene vika i gužva. Svi su priskočili kako bi pomogli da se Slate povrati iz nesvestice. Polivali su je vodom, boli je iglama, trljali sirćetom i vukli za kosu. Dojurio je i Azrijel, vidar i napravio dva-tri mala reza. Ona je još disala, ali nije više bila ona ista. Sačuvaj nas, bože, od takve nevolje! Usta joj behu iskrivljena i iz njih je curila pljuvačka. Oči izvrnute naviše, a nos beo kao u mrtvaca. Žene koje su stajale blizu nje čule su je još kako mrmlja: „Ženoubica! Ipak me je nadživeo!” I to su bile njene poslednje reči. Na sahrani gotovo da je došlo do bruke. Pelte je sad opet bio na konju. Osim one imovine koju je posedovao, njemu je pripao i njen imetak. A samo njen nakit vredeo je čitavo bogatstvo. Društvo za sahranjivanje umrlih tražilo je znatan iznos, ali Pelte se uopšte nije odazivao. Ljudi su vikali na njega, opominjali ga i grdili. Pretili su mu isključenjem iz opštine. Kao da su govorili zidu! „Ne dam ja za nju ni prebijene pare; neka slobodno istrune”, rekao je. I ostavili bi je zaista nesahranjenu, ali bilo je leto i takva vrućina, da su se ljudi bojali zaraze. Da ne dužim, nekoliko žena se prihvatilo pokojnice - šta se drugo i moglo učiniti? Grobari su odbijali da je ponesu, pa su zato najmljena neka kolica za prenošenje tereta. Pokopana je uz samu ogradu, među mrtvorođenima. Ipak je Pelte nad njenim grobom očitao molitvu za umrle - toga ju je udostojio. Od tada je ženoubica zauvek ostao sam. Drugi ljudi toliko su ga se bojali da su izbegavali da prolaze pored njegove kuće. Njegovo ime nije smelo da se pominje pred mladim ženama koje su bile u drugom stanju. Njihove majke to nisu dozvoljavale, ukoliko one nisu imale na sebi dve kecelje - jednu spreda, a drugu pozadi. Najmlađi učenici bi pri pominjanju njegovog imena stavljali prste na rese svog molitvenog šala. A od sveg zidanja i preziđivanja nije bilo ništa. Cigle su odneli, kreč ukrali. Kočije sa zapregom su nestale - mora da ih je Pelte prodao. Voda u kadama je isparila, a ribe uginule. U kući se nalazio kavez sa papagajem. Taj je kreštao: „Gladan sam” - umeo je da govori jidiš - sve dok najzad stvarno nije uginuo od gladi. Pelte je zakovao kapke na prozorima i nikad ih više nije otvarao. Nije više čak ni izlazio da bi prikupio

koji groš od trgovaca. Po ceo dan ležao je na klupi i hrkao ili dremao. Samo je noću napuštao kuću da bi prikupljao iverje. Jednom nedeljno slali su mu po dva hleba iz pekare, a pekareva žena mu je kupovala crni i beli luk, rotkvice i ponekad parče suvog sira. Nikad nije jeo meso. Nikad subotom nije dolazio u sinagogu. U njegovoj kući nije bilo ni metle, i smeće se gomilalo. Čak i po danu su po kući jurili miševi, a sa greda je visila paučina. Krov je počeo da prokišnjava, a nikad više nije opravljan. Zidovi se uplesnivili i počeli da se krune. Svakih nekoliko nedelja govorkalo se da se loše piše ženoubici, koji je bolestan, odnosno već na samrti. Članovi društva za sahranjivanje već su, puni iščekivanja, trljali ruke. Ali, što su čekali, nije se dogodilo. Pelte je nadživeo sve ostale. Toliko je dugo poživeo, da su stanovnici Turbina čak računali sa mogućnošću da bi zauvek mogao ostati živ. A što da ne? Možda je na njemu počivao poseban blagoslov ili ga je anđeo smrti bio zaboravio. Sve je moguće. No, umirite se: anđeo smrti ni njega nije izgubio iz vida. Ali, ja tada više nisam bila u Turbinu. Mora da je poživeo nekih stotinu godina, ako ne i više. Pošto su ga sahranili, u njegovoj su kući sve okrenuli tumbe, ali nije nađeno ništa od vrednosti. Ormari behu istruleli. Zlato i srebro je nestalo. Novčanice su se raspadale u prah onog trenutka kada bi ih zapahnuo svež vazduh. Kopati po tom đubrištu bio bi uzaludan trud. Ženoubica je sve i svakoga nadživeo: svoje žene, svoje prijatelje, svoj novac, svoj posed, drugove iz mladosti. Sve što je ostalo od njegovog života - neka mi Bog oprosti ove reči - bila je gomilica praha.

MALI OBUĆARI

I OBUĆARI I NJIHOVO PORODIČNO STABLO

Porodica malih obućara bila je čuvena ne samo u Frampolu već i u celom okrugu - u Janevu, Kreševu, Bilgoraju, pa čak i u Zamošohu. Aba Šuster, osnivač porodične loze, pojavio se u Frampolu ubrzo posle pokolja Hmeljnickog nad Jevrejima. Raskrčio je sebi jedno parče zemlje na brežuljkastom tlu iza mesarevih staja i tu je podigao kuću koja se tu održala sve doskora. Istina ona baš nije bila u najboljem stanju - kameni temelji su se slegli, maleni prozori nakrivili, a krov, pokriven šindrom, dobio je plesnivozelenkastu boju, a bio je opervažen lastavičjim gnezdima. Sem toga, vrata su utonula u zemlju, ograda na stepeništu se iskrivila, a umesto da stupajući na prag koraknete uvis, bili ste prinuđeni da nogu spustite. Pa ipak, kuća je nadživela bezbrojne požare koji su u ranija vremena pustošili Frampol. Ali, drvene grede su bile tako trule da su u njima rasle gljive. A kad bi zatrebalo sitne strugotine za zaustavljanje krvi novorođenčetu pri obredu obrezivanja trebalo je samo da se odlomi delić spoljnjeg zida i protrlja prstima. Krov je bio tako strm da je dimničar jedva uspevao da se uspuže i očisti dimnjak, pri čemu ga je obasipala prava vatra od varnica koje su padale po njemu. Bila je to prava milost božja što se kuća ipak održala. Ime Abe Šustera zapisano je na pergamentu u letopisu frampolske jevrejske zajednice. On je uobičajio svake godine da izradi šest pari cipela koje su poklanjane udovicama i siročadi; u znak zahvalnosti za ovo njegovo čovekoljublje prozivan je u sinagogi na čitanje Tore ne pod svojim imenom, već po svom nadimku „murenu”, što

znači „naš učitelj”. Njegova nadgrobna ploča na starom groblju je odavno nestala, ali su obućari raspoznavali njegov grob po šiblju lešnika koje je izraslo na tom mestu. Prema pričanju starih žena, to je šiblje niklo iz brade reba Abe. Reb Aba je imao pet sinova; svi, sem jednog, odseliše se u susedne varošice; samo je Gecel ostao u Frampolu. On je nastavio plemenitu delatnost svog oca: izrađivao je obuću za sirotinju, a bio je i aktivan član bratstva za sahranjivanje. U letopisu je zapisano i to da je Gecel imao sina Godela, Godel sina Trajtela, a Trajtel Gimpela. Obućarski zanat prenosio se s jedne generacije na drugu. U porodici se ubrzo ustalio običaj da najstariji sin ostane kraj domaćeg ognjišta i nasledi oca za obućarskom tezgom. Obućari su veoma ličili jedan na drugog. Svi su bili niskog rasta, riđokosi i razumni, čestite zanatlije. Ljudi u Frampolu su verovali da je reb Aba, osnivač loze, naučio obućarski zanat od nekog osobito veštog majstora u Brodu i da mu je ovaj otkrio tajnu oplemenjivanja kože kako bi postala što čvršća i trajnija. U podrumu svoje kuće mali obućari su imali korito za štavljenje kože. Samo je bog znao kakve su sve čudne hemikalije dodavali u rastvor za štavljenje. Tajnu svoje formule nisu nikome odavali i ona se prenosila sa oca na sina. Pošto nismo naumili da opišemo sve generacije malih obućara, ograničićemo se samo na tri poslednje. Reb Lipe nije imao naslednika sve do poodmaklih godina svog života. Zavladalo je stoga uverenje da će loza obućara odumreti. Ali, kada je već bio u poznim šezdesetim godinama žena mu umre i on se oženi nekom prezrelom devicom, mlekaricom, koja mu rodi šestoro dece. Najstariji sin Fajvel stekao je priličan ugled. Pripala mu je istaknuta uloga u životu jevrejske zajednice: učestvovao je na svim važnim skupovima i godinama je vršio dužnost podvornika u sinagogi koju su podigli krojači. U toj sinagogi je vladao običaj da se o svakom prazniku Simhat Tore bira nov podvornik. Izabraniku se ukazivala ta čast da mu se na glavu stavi bundeva sa upaljenim svećama. Srećnika su tada vodili od kuće do kuće i kuda bi god navratio posluživali su ga vinom, štrudlom ili medenjacima. Bilo je, međutim, suđeno da reb Fajvel umre upravo na dan Simhat Tore, na praznik svetkovanja Božjih zakona, dok je, po običaju, obilazio domove svojih sugrađana. Srušio se na pijačnom trgu i svi pokušaji da ga povrate u život ostadoše bezuspešni. Pošto je Fajvel bio poznat kao

dobrotvor i čovekoljubac, rabin koji je održao govor nad rakom izjavi da će sveće koje je imao na glavi da mu osvetle put u raj. U svom testamentu, nađenom u njegovom kovčežiću, pokojnik je zahtevao da mu se, kad ga ponesu na groblje, stave na crni pokrov mrtvačkog kovčega čekić, šilo i obućarski kalup, kao obeležja da je do sudnjega dana miroljubivo obavljao svoj zanat i nikada svoje mušterije nije prevario. I tu mu poslednju želju ispuniše. Fajvelov najstariji sin zvao se Aba, po osnivaču loze. Kao i ostali njegovi preci bio je zdepast i niskog rasta. Imao je široku žutu bradu i visoko čelo izbrazdano borama, kakvo imaju samo rabini i obućari. I oči su mu bile žućkaste, a ceo njegov izgled podsećao je na neku mrzovoljnu kokoš. Uprkos tome bio je spretan zanatlija, dobrostiv kao i njegovi preci, a u pogledu čestitosti i održavanja zadate reči u Frampolu nije imao premca. Nikada ne bi nešto obećao pre no što bi bio siguran da će obećanje moći da ispuni. Ukoliko to nije bio slučaj, rekao bi: „Ko zna”, „Ako bude božja volja” ili bi se ograničio da kaže - „Možda”. Sem toga, bio je žedan znanja. Svakog dana pročitao bi po jedno poglavlje iz Tore, na jidišu, a u slobodnom vremenu čitao je pesmarice. Aba nikada nije propuštao nijednu propoved putujućih propovednika koji bi svratili u njegovu varošicu, a naročito je voleo pasuse iz Biblije koji su u zimskim mesecima čitani u sinagogi. Kada mu je njegova žena Peša naglas o sabatu čitala priče iz Knjige postanja, zamišljao je da je on Noje, a svoje sinove je poistovećivao sa Semom, Hamom i Jafetom. Ili bi zamišljao sebe kao Avrama, Isaka ili Jakova. Često bi pomislio: ako bi Bog zatražio od njega da žrtvuje svog najstarijeg sina Gimpela, ustao bi u ranu zoru i bez oklevanja ispunio božji nalog. On bi, svakako, bio napustio i Poljsku i svoj rodni dom, da bi krenuo kuda god da ga Gospod uputi. Znao je napamet priču o Josifu i njegovoj braći, ali mu nikad ne bi dosadilo da je iznova pročitava. Zavideo je svojim starozavetnim praocima što im se otkrio Kralj vaseljene i njih radi činio čuda. No, tešio se pomišlju da se od njega, Abe, sve do tih praotaca proteže neprekinuti lanac generacija, pa i on spada među likove iz Biblije. Potekao je od Jakovljevih bedara; on i njegovi sinovi bili su plod semena sada tako brojnog kao što su zrnca peska i zvezde nebeske. Živeo je u izgnanstvu stoga što su u Svetoj zemlji Jevreji zgrešili, ali je čekao Dan iskupljenja i kada on bude nastupio - on će biti spreman. Aba je bio neuporedivo bolji od ostalih obućara u Frampolu. Njegove čizme

su svakom stajale kao salivene: nikad nisu bile pretesne ili preširoke. Ljudi koji su patili od promrzlina, žuljeva ili proširenih vena bili su izuzetno zadovoljni njegovim radom i tvrdili su da im njegova obuća pruža olakšanje. Prezirao je pomodarsku obuću, preterano ukrašene čizme ili papuče sa isuviše visokim potpeticama i loše prošivenim đonovima koji su otpadali posle prve kiše. Među njegove mušterije spadali su ugledni varošani iz Frampola i seljaci iz okolnih sela. Svi su oni, pa njegovom shvatanju, zasluživali da nose najbolju obuću. Uzimao im je meru užetom sa nanizanim čvorovima, kao što se radilo u davna vremena. Većina žena u Frampolu nosila je vlasulje, ali njegova žena Peša pokrivala je glavu i kapicom. Rodila mu je sedam sinova i on ih nazva imenima svojih predaka - Gimpel, Gecel, Trajtel, Godel, Fajvel, Lipe i Ananije. I oni su bili svi niskog rasta, riđokosi kao njihov otac. Aba je tvrdio da će od njih stvoriti obućare. I kao čovek od reči nagonio ih je, još kao sasvim male, da stoje kraj obućarske tezge i posmatraju kako on radi, a povremeno bi im ponavljao staru izreku - savestan rad se uvek isplati. Provodio je za tezgom po šesnaest časova dnevno i, sa jutanom vrećom prostrtom preko kolena, bušio rupe šilom, prišivao đonove žičanom iglom, bojadisao i glačao kožu ili je tanjio komadićem stakla; dok je radio, pevušio je odlomke pojanja posvećenih Danima posta i žalosti. Mačka bi se obično sklupčala baš uz njega i posmatrala pokrete njegovih ruku, kao da ga nadzire pri poslu. Njena mater i staramajka hvatale su, u svoje vreme, miševe u domu malih obućara. Kroz prozor, Abi se pružao pogled niz padinu brežuljka sve do varošice, a u daljini se nazirao i put koji vodi u Bilgoraj i prostranstva borovih šuma. Posmatrao je žene-domaćice kako se svakog jutra okupljaju pred tezgama sa mesom, mlade ljude i besposličare kako ulaze u dvorište sinagoge da bi se zatim ponovo našli na ulici. Video je i devojke kako odlaze na bunar po vodu za čaj i udate žene koje su već u ranu zoru hitale na obredno kupanje. S večeri, kada je sunce zalazilo, boje prvog sutona preplavile bi kuću. Zraci svetlosti zatitrali bi po uglovima, sevnuli po tavanici i davali Abinoj bradi boju rastopljenog zlata. Peša, Abina žena, kuvala bi tada u kuhinji kašu i supu, deca su se igrala, a žene i devojke iz susedstva stalno bi izlazile i ulazile. Aba bi završio svoj posao, oprao ruke, a zatim bi obukao dugački kaftan i otišao u sinagogu krojača na večernju molitvu. Znao je da u dalekom svetu postoje čudesni gradovi i daleke zemlje i da Frampol, u stvari, nije veći od majušne tačkice u nekom malom molitveniku; ipak

činilo mu se da je njegov maleni grad središte sveta a da njegova kuća leži u samom stožeru. Često se poigravao mišlju da će, kada se Mesija pojavi da bi poveo Jevreje u zemlju Izrailja, on, Aba, ostati u Frampolu, u svojoj rođenoj kući, na svom brdašcetu. Samo bi se subotom i o velikim praznicima popeo na neki oblak i njime otplovio u Jerusalim.

II ABA I NJEGOVIH SEDAM SINOVA

Pošto je Gimpel bio najstariji i samim tim predodređen da nasledi oca, Aba je posvećivao posebnu brigu njegovom obrazovanju. Poslao ga je kod najboljih hebrejskih učitelja, čak mu je uzeo i domaćeg učitelja da bi ga uputio u osnove jidiša, poljskog i ruskog jezika i aritmetike. Aba je odveo dečaka u podrum da bi ga upoznao sa tajnom formulom po kojoj se dodaju određene hemikalije i razne vrste kora od drveta u smešu za štavljenje kože. Skrenuo mu je pažnju na činjenicu da je kod većine ljudi desno stopalo više razvijeno od levog i da se izvor svih nevolja pri podešavaju obuće nozi krije u glomaznim prstima. Uputio je Gimpela i u osnovna pravila krojenja đonova, spoljašnjih i unutrašnjih, zatubastih i šiljatih cipela, visokih i niskih potpetica i poučio ga kako da izađe u susret mušterijama sa ravnim tabanima, otečenim prstima, žuljevima i promrzlinama. Svakog petka, kada je trebalo hitno završiti porudžbine, stariji dečaci bi napuštali školu u deset časova pre podne i pomagali ocu u radionici. Peša bi pekla pletenicu od belog brašna i pripremala ručak. Dohvatila bi prvi hleb i - duvajući da bi ga ohladila i prebacujući ga iz ruke u ruku - ponela ga, još onako vrućeg iz peći, da ga pokaže Abi; dizala bi ga pred njim uvis i pokazivala mu ga sa svih strana dok Aba ne potvrdi da je pečen. Zatim bi mu ponovo prišla, noseći kutlaču, i dala mu da proba riblju čorbu ili bi tražila od njega da zagrize parče tek ispečenog kolača. Peša je cenila njegovo mišljenje. Kada bi išla da kupi štof za sebe ili decu, donosila bi kući mustre da Aba obavi konačan izbor. Čak bi ga i pre polaska u kasapnicu pitala za mišljenje da li da uzme teleća prsa ili krtinu, but ili rebra? Tražila je njegov savet ne zato što ga se bojala ili što nije imala sopstveno mišljenje, već jednostavno stoga što joj je

odavno bilo jasno da on uvek donosi pravilne odluke. Čak i kad bi bivala ubeđena da on greši, ispostavilo bi se, na kraju krajeva, da je Aba ipak bio u pravu. Nikad joj nije uputio osornu reč, već bi joj samo dobacio pogled kojim joj je davao do znanja da se obrukala. Na sličan način postupao je i sa decom. Na zidu je, doduše, visio kožni kaiš, ali ga je on retko kad upotrebljavao; umesto toga služio se ljubaznim ubeđivanjem. Čak su ga i stranci poštovali. Trgovci su mu prodavali kože po umerenim cenama i nisu stavljali nikakav prigovor kada bi zatražio odgađanje roka za plaćanje. Njegove mušterije u imale u njega poverenje i bez reči prihvatale cenu koju zatraži. Uvek su ga prozivali kao šestog da čita Toru u krojačkoj sinagogi - što je predstavljalo veliku čast - a kad je trebalo da plaća ono što je bio obavezan ili što je obećao; nikad ga na to nisu morali podsećati. Uplaćivao bi novac redovno bez pogovora, čim prođe dan sabata. Varošica je vrlo brzo otkrila sve njegove vrline i mada je bio samo običan obućar i, istini za volju, prilično neobrazovan, s njim se postupalo kao s uglednim čovekom. Kada je Gimpel napunio trinaest godina, Aba ga opasa jutanom vrećom i posadi ga uz tezgu. Posle Gimpela u radionicu stupiše, kao šegrti, Trajtel, Godel i Fajvel. Iako su oni bili njegovi rođeni sinovi koje je on izdržavao svojom zaradom, ipak im je davao određenu platu. Dva najmlađa dečaka, Lipe i Ananije, još uvek su pohađali osnovnu školu, ali su i oni pomagali pri ukucavanju čavala. Aba i Peša su se ponosili svojom decom. Ujutru, šestoro radnika bi umarširalo u kuhinju na doručak; oprali bi šest pari ruku uz odgovarajuću molitvu, a zatim bi šestoro usta žvakalo prženu prekrupu i pšenični hleb. Aba je uobičavao da stavi dva najmlađa dečaka sebi u krilo, svakog na po jedno koleno, i da im pevuši jednu staru frampolsku pesmicu:

Jedna majka imađaše Deset malenih dečaka, O, Gospode, deset malenih dečaka!

Prvi od njih beše Avramel A drugi Berel

Treći se zvao Gimpel Četvrti beše Dovidl A peti se zvao Heršel...

Na to bi svi dečaci zapevali u horu:

Oh, Gospode, Heršel!

Sada kada je imao šegrte, Aba je bio u stanju više da uradi i zarada mu se poveća. U Frampolu je život bio jeftin i pošto bi mu seljaci često poklanjali tovar kukuruza ili grudvu butera, vreću krompira ili ćup meda, kokošku ili gusku, uspevao je da prištedi na hrani. Otkako im se poboljšalo materijalno stanje, Peša poče da govori o prepravci kuće. Sobe su bile suviše male, tavanica preniska. Patos se ugibao pod nogama. Kreč se ljuštio sa zidova, a svakojaki crvi i insekti gmizali su po drvenariji. Živeli su u stalnom strahu da će im se krov srušiti na glavu. Iako su držali mačku, u kući su se zapatili miševi. Peša je uporno ponavljala da bi trebalo srušiti staru, trošnu zgradu i sazidati veću kuću. Aba nije odmah rekao „ne”. Obećao je ženi da će o tome da razmisli. Ali kada je o svemu promislio, on izrazi mišljenje da je bolje da sve ostane onako kako jeste. Pre svega, bojao se da sruši kuću, jer bi to moglo da im donese nesreću. Drugo, strahovao je od urokljivih očiju - ljudi su im već i onako zavideli i gunđali. Treće, bilo mu je teško da se rastane sa domom u kome su živeli i poumirali njegovi roditelji i pradedovi, cela njegova porodica generacijama unazad. Poznavao je svaki kutak svoje kuće, svaku pukotinu i svaku neravninu. Kad bi se jedan sloj boje sljuštio sa zida, pojavio bi se drugi, pređašnji, a ispod njega nalazio se treći, još stariji. Zidovi su bili kao neki album u koji su beležene porodične promene. Na tavanu su bile nagomilane razne nasleđene stvari: stolovi i stolice, obućarske tezge i kalupi, točila i noževi, stara odeća, lonci, šerpe, staro posteljno rublje, daske za usoljavanje mesa, kolevke. Otvorene vreće pune iscepanih molitvenika, takođe su našle svoje mesto na tavanu. U tople letnje dane Aba je voleo da se popne na tavan. Pauci su tu ispredali velike mreže, a sunčeva svetlost, koja se probijala kroz pukotine, padala je na niti

mreže u duginim bojama. Sve je bilo prekriveno debelim slojem prašine. Kad bi pažljivo oslušnuo, čuo bi neko šaputanje, mrmljanje i tiho grebuckanje. Kao da neko nevidljivo biće, u večitom poslu bez predaha, govori nekim vanzemaljskim jezikom. Zasigurno su duše njegovih predaka bdele nad kućom. Na isti način voleo je i zemljište na kojem je kuća bila sazidana. Krov je dopirao čoveku do ramena. Na sve strane bujalo je dlakavo i trnjem obraslo rastinje - čak bi i lišće i granje ščepalo čoveka za odeću, kao nekim zubima ili kandžama. Muve i mušice letele su u rojevima na sve strane, a po zemlji su puzili crvi i zmije svih vrsta. U gustom šipražju uzdizali su se mravinjaci, a poljski miševi iskopali su svoja legla. Jedna kruška je rasla usred te divljine; svake godine, u doba kada se proslavljao praznik Zavetnog kovčega, voćka je rađala sitne plodove koji su imali i ukus i tvrdoću drveta. Ptice i pčele nadletale su ovaj čestar, a tu se rojilo i mnoštvo krupnih muva zlatastog sjaja. Otrovne gljive nicale su posle svake kiše. Ovu parcelu niko nije održavao, ali se neka nevidljiva ruka brinula za njenu bujnost. Kada bi Aba usmerio svoj pogled prema letnjem nebu, utonuo bi u posmatranje oblaka koji podsećahu na jedrilice, stada ovaca, metle ili krda slonova, osećao je prisustvo Boga, njegovu promisao i njegovu milost. Činilo mu se da zaista vidi Svevišnjeg kako sedi na prestolu slave, a Zemlja mu služi kao klupica za noge. Sotona je bio ukroćen: anđeli su pevali. Knjiga sudbine u koju su zapisana sva ljudska dela, ležala je pred njim otvorena. Ponekad, pri zalasku sunca, Abi se čak priviđala vatrena reka u carstvu mrtvih. Plamen je lizao sa gorućeg ugljevlja a vatreni talas preplavio obale. Kada bi pažljivije oslušnuo, činilo mu se da čuje prigušene krike grešnika i podrugljivi smeh nečastivih sila. Ne, ništa nije trebalo menjati. Aba Šuster beše zadovoljan svojim bitisanjem. Neka sve ostane onako kako je odvajkada bilo dok ne odživi suđeni mu ljudski vek, sve dok ga ne sahrane na groblju gde počivaju njegovi preci koji su izrađivali obuću pobožnim članovima verske zajednice, čije časno ime beše znano ne samo u Frampolu već u celom okrugu.

III GIMPEL ODLAZI U AMERIKU

Ali, poslovica veli: čovek snuje, a bog određuje. Jednog dana, dok je Aba poslovao oko nekih čizama, njegov najstariji sin Gimpel uđe u radionicu. Pegavo lice mu se zajapurilo, a riđa kosa ispod kapice na temenu beše raščupana. Umesto da sedne na svoje mesto na klupici, on sede kraj oca i gledaše ga neko vreme neodlučno. Zatim, najzad, prozbori: „Oče, moram nešto da ti kažem.” „Govori, ja ti ne branim”, odvrati Aba. „Oče”, uzviknu mladić, „odlazim u Ameriku.” Abi se opustiše ruke. Tako nešto zaista nije očekivao, i on začuđeno nabra obrve. „Šta se desilo? Jesi li nekog opljačkao? Da se nisi s nekim pobio?” „Nisam, oče.” „Pa, zašto onda želiš da pobegneš odavde?” „Ne nazirem nikakvu budućnost sebi u Frampolu.” „Kako to? Izučio si zanat. Ako bude volja božja, jednog dana ćeš se i oženiti. Ceo život je još pred tobom.” „Zasitio sam se ove varošice; dojadili su mi ovdašnji ljudi. Ova varošica je postala prava smrdljiva baruština.” „Kada je budu isušili”, odvrati Aba, „baruštine će nestati.” „Ne, oče, nije to ono što sam hteo da kažem.” „Pa, šta onda hoćeš da kažeš?” viknu Aba razdraženo. „Reci šta ti je na umu!” Mladić poče da govori, ali Aba nije shvatao nijednu njegovu reč. Napadao je

hram i državu takvom žestinom da je Aba pomislio ono najgore: da je jadnik sišao s uma. Zamerao je što hebrejski učitelji biju decu, što žene prosipaju kofe s pomijama ispred samog kućnog praga, dućandžije bazaju ulicama, nigde nema klozeta pa svako vrši nuždu gde mu se prohte, iza javnog kupatila ili posred polja, otvarajući time vrata epidemijama i boleštinama. Izrugivao se Ezraelju vidaru i Mehelesu navodadžiji, a nije poštedeo ni rabinsko sudište i nadzornika kupatila, pralju, predstojnika sirotinjskog doma, učene staleže ni dobrotvorna društva. U početku Aba se prepade pomislivši da je mladić izgubio razum, ali što je duže slušao njegovu govoranciju bivalo mu je sve jasnije da je skrenuo s pravog puta. Jakov Rajfman, ateista koji je često boravio u Šebrešinu, mestašcu nedaleko od Frampola držao je slične bogohulne govore. Jedan od njegovih učenika, koji se bio okomio na sve što je izrailjsko, posećivao je s vremena na vreme tetku koja je živela u Frampolu i uspeo među ništarijama da okupi oko sebe grupu sledbenika. Abi nikad ne bi pala na pamet misao da bi njegov Gimpel mogao imati kakvih veza sa tom bandom. „Šta ti veliš na to, oče?” upita mladić. Aba razmišljaše izvesno vreme. Znao je da bi bilo uzaludno raspravljati sa Gimpelom, pa se priseti poslovice: „Od jedne trule jabuke ukvari se cela kotarica.” „U redu”, odvrati on, „šta ja tu mogu da uradim? Ako želiš da pođeš, idi. Neću te zadržavati”, reče Aba i nastavi da radi. Međutim, Peša nije tako lako popustila. Molila je Gimpela da ne ide tako daleko; plakala je i preklinjala da ne bruka celu porodicu. Odjurila je čak i na groblje, do grobova svojih predaka, da bi pridobila mrtve da posreduju. Ali, uverila se na kraju da je Aba bio u pravu: rasprave nisu vodile ničemu. Gimpelovo lice je bilo tvrdo kao da je od kože, a žućkaste oči zlokobno su mu svetlucale. Postao je tuđin u sopstvenom domu. Noć nakon što se zavadio s roditeljima proveo je van kuće, sa prijateljima, a vratio se ujutru samo da upakuje svoj molitveni šal i molitvene kaiše, nekoliko košulja, jedno ćebe i nekoliko tvrdo skuvanih jaja i - bio je spreman za odlazak. Imao je dovoljnu ušteđevinu za put preko okeana. Kada mati uvide da Gimpel odlazi, poče da ga nagovara da ponese bar jedan ćup sa zimnicom, bocu trešnjevog soka, posteljno rublje i jastuke. Ali Gimpel to odbi. Nameravao je da prebegne preko granice u Nemačku, a imao je bolje izglede da uspe ako ne bude pretovaren. I tako, on poljubi

majku, oprosti se sa braćom i prijateljima i ode. Ne želeći da se rastane sa sinom u svađi, Aba ga odveze kolima na železničku postaju u Rajvec. Voz stiže oko ponoći, šišteći uz pisak, tutnjavu i galamu. Abi su prednja svetla lokomotive izgledala kao oči nekog groznog demona i on ustuknu kad ugleda dimnjak iz kojeg su izbijali rojevi varnica i oblaci dima i pare. Zaslepljujuća svetlost nije uspevala da probije zid okolne tmine. Gimpel je kao pomahnitao jurio sa svojim prtljagom tamo-amo a otac je trčao za njim. U poslednjem trenutku, mladić poljubi oca u ruku, a Aba povika za njim, u mrak: „Puno sreće! Nemoj da se odrekneš svoje vere!” Voz otutnja, ostavljajući oštar miris čađi u Abinim nozdrvama i zveku u ušima. Zemlja mu se tresla pod nogama. Kao da su demoni odvukli dečaka! Kada se vratio kući, Peša mu pade oko vrata plačući, a on joj reče: „Bog dao, Bog uzeo...” Prođoše meseci a od Gimpela ne stiže nijedan redak. Aba je znao da tako postupaju mladi ljudi kad napuste svoj dom - zaboravljaju i najrođenije. Kao što veli poslovica: daleko od očiju, daleko od srca. Pitao se da li će ikad čuti nešto o sinu, ali jednog dana stiže pismo iz Amerike. Aba prepoznade sinovljev rukopis. Gimpel je pisao da je srećno prešao granicu, video mnoge neobične gradove, proveo četiri nedelje na palubi broda hraneći se samo krompirom i haringama, jer nije hteo ni da takne hranu koju mu je branila vera. Okean je bio veoma dubok, a talasi su se dizali do neba. Video je leteće ribe, ali ne i sirene, niti je čuo njihovu pesmu. Njujork je ogroman grad čije zgrade dopiru do oblaka. Vozovi jure iznad krovova, hrišćani govore engleski. Niko ne hoda spuštenih očiju, već svako visoko diže glavu. U Njujorku je sreo mnoštvo zemljaka; svi oni nose kratke kapute. On, takođe. Zanat koji je kod kuće izučio veoma mu je korisno poslužio. On je ali right, sasvim dobro i zarađuje dovoljno za život. Pisaće opet, i to jedno duže pismo. Grli oca, majku i braću i pozdravlja svoje prijatelje. Sve u svemu, ipak sasvim pristojno pismo. U drugom pismu Gimpel javljaše da je zavoleo jedno devojče i da joj je kupio dijamantski prsten. Ime joj je Besi; poreklom je iz Rumunije; radi kao krojačica, at dresses, tako to napisa. Aba natače naočari sa tučanim okvirom i potraja poduže dok taj rebus nije rešio. Kako je dečak samo uspeo da nauči toliko engleskih reči? U trećem pismu Gimpel je javljao da se oženio i da je jedan reverend (preosvešteni) obavio venčanje. Pismu je bila priložena Gimpelova fotografija sa ženom.

Aba nije verovao svojim očima. Njegov sin je imao na sebi gospodski kaput i cilinder. Mlada je bila obučena kao grofica u belu haljinu sa šlepom i nosila je veo; u ruci je držala buket cveća. Peša baci pogled na sliku i poče da plače. Gimpelova braća su buljila otvorenih usta. Susedi dotrčaše, a dođoše i prijatelji iz svih delova grada: mogli su se zakleti da je Gimpel nekim čudom dospeo u zemlju kojom teče zlato - gde se oženio princezom, baš kao u onim knjigama koje su torbari donosili u grad. Ukratko, Gimpel je naveo Gecela da ode u Ameriku, Gecel je zatim pozvao Trajtela; za njim je krenuo Godel, a posle Godela Fajvel. Najzad, petorici braće pridružiše se i mladi Lipe i Ananije. Pešu je sada održavala u životu samo svakodnevna pošta. Na kućna vrata pričvrstila je kutiju za milodare pokraj poštanskog sandučeta i svaki put kad bi stiglo neko pismo ubacivala je novčić kroz prorez kutije. Aba je sada radio sasvim sam. Nisu mu više bili potrebni pomoćnici jer su mu se izdaci smanjili, pa je mogao sebi da dozvoli manje i da zarađuje. U stvari, nije bio prinuđen da radi, jer su mu sinovi slali novac iz tuđine. Ipak, ustajao je rano ujutru, u uobičajeno vreme i ostajao za svojom obućarskom tezgom do kasne večeri. Njegov čekić je i dalje odzvanjao, a uz taj zvuk su se čuli i cvrčanje cvrčka sa ognjišta, šušketanje miša i pucketanje šindre sa krova. Ali, njegov duševni mir beše poremećen. Pokolenjima su mali obućari živeli u Frampolu. A sad, odjednom, ptičice su odletele iz gnezda. Da li mu je time bila izrečena neka kazna i izvršena presuda? Da li je zbivanja valjalo tako shvatiti? Aba izbuši rupu, ukuca čavao u đon i promrmlja: „Ispada da ti, Aba, znaš šta radiš, a Bog da ne zna? Stidi se, budalo! Neka se ostvari volja njegova! Amin!”

IV UNIŠTENJE FRAMPOLA

Prohujalo je četrdeset godina. Peša je u eri austrijske okupacije umrla od kolere. A Abini sinovi u Americi su se obogatili. Pisali su ocu svake sedmice i prosto ga preklinjahu da im se pridruži, ali se on nije pokretao iz Frampola. Ostao je u onoj istoj, starošću nagrizenoj kući na pustom brežuljku. Njegova je raka bila pripremljena

neposredno kraj Pešinog groba, usred ostalih humki malih obućara. Nadgrobna ploča beše već postavljena, samo je još datum nedostajao. Aba je postavio klupicu kraj Pešinog groba i uoči Roš-hašane i u dane posta sedeo je tamo, molio se i čitao odlomke iz Plača Jeremijinog. Osećao se prijatno na groblju. Nebo je tu bilo mnogo vedrije i svetlije nego u varošici, a duboka dostojanstvena tišina vladala je nad ovom posvećenom zemljom i starim nadgrobnim pločama zaraslim u mahovinu. Voleo je da sedi tu i da posmatra visoke, bele breze, čije je lišće treperilo čak i kad nije bilo povetarca, i vrane koje su se njihale na granama kao neki crni plodovi. Pred smrt Peša je zatražila da joj obeća da se nikad više neće oženiti i da će joj redovno dolaziti na grob donoseći joj vesti o deci. On se pridržavao svog obećanja. Ispružio bi se pokraj humke i šaputao joj je na uho, kao da je još živa: „Gimpel je dobio još jedno unuče. Najmlađa Gecelova kćerka se, bogu hvala, verila...” Kuća na brežuljku već je ličila gotovo na razvalinu. Grede su bile istrulile i krov je morao da se podupre kamenim stubovima. Dva od postojeća tri prozora morala su da se prekriju daskama, jer staklo više nije moglo da se uglavi u okvire. Drveni pod beše istrulio pa se moralo gaziti po goloj zemlji. Kruška u bašti se osušila, njeno stablo i grane bili su prekriveni ljuspicama. Vrt je bio sav obrastao otrovnim bobicama i divljom vinovom lozom, a na sve strane ležali su čičci koje su deca ubacivala o prazniku Tišebovu. Susedi su se kleli da tu noću plamti neka čudna vatra i tvrdili da je tavan prepun slepih miševa koji se devojkama zapliću u kosu. Bilo kako bilo, vaistinu je u blizini kuće hukala negde neka zloslutna noćna ptica. Susedi su stalno opominjali Abu da bi trebalo da se iseli iz te ruševine dok ne bude prekasno - i najslabiji povetarac mogao bi da je sruši. Nagovarali su ga i da se okani posla - sinovi su ga prosto zasipali novcem. Ali, Aba je tvrdoglavo nastavio da rani u osvit zore i da kucka za svojom tezgom. Iako riđa kosa ne menja lako boju, Abina brada je potpuno osedela, ali je ta belina, prljajući se, ponovo zadobila žutu boju. Obrve su mu bile nalik na čestar i skrivale mu oči, a visoko čelo podsećalo je na parče požutelog pergamenta. Ali, on nije izgubio svoju zanatsku spretnost. Još uvek je bio sposoban da izradi čvrstu cipelu sa širokom petom, iako mu je sad za to trebalo možda malo više vremena. Bušio je rupe šilom, prošivao iglom, ukucavao čavle i promuklim glasom pevao staru pesmu obućara:

Mati je kupila jednu kozu, „klač” je zaklao kozu, O, bože, kozu! Avremel je uzeo njene uši, Berel njenu belu džigericu, Gimpel je uzeo jednjak, A Dovidl uze jezik, Heršel sebi uze vrat...

I pošto nije više bilo nikog da mu se pridruži, on je sad sam pevao horski deo:

O, bože, kozu!

Prijatelji su ga nagovarali da uzme služavku, ali on nije želeo da mu neka strana žena uđe u kuću. Ponekad bi došla neka susetka da mu pomete i obriše prašinu, ali mu je i to smetalo. Bio se navikao na samoću. Naučio je da kuva i zgotovio bi sebi supu u kazančetu, a petkom bi pripremio čak i kolač za sabat. Najviše je voleo da posedi sam za svojom tezgom i da prati tok svojih misli koje su, kako su godine prolazile, postajale sve zbrkanije. Danonoćno je vodio razgovore sam sa sobom. Jednim glasom bi postavljao pitanja, a drugim odgovarao. Na um su mu padale pametne, oštroumne misli, duhoviti obrti začinjeni staračkom mudrošću. Kao da su njegovi preci oživeli, pa vode u njegovoj glavi beskonačne međusobne rasprave o stvarima koje su se odnosile na ovaj i onaj svet. Sve njegove misli vrtele su se oko istih pitanja: šta je život a šta smrt, koja je suština prolaznosti i koliko je udaljena Amerika? Konačno bi mu se sklopile oči; čekić bi mu ispao iz ruke; ali čuo bi i dalje karakteristično obućarsko kuckanje - tih udarac, pa drugi, glasniji, i treći, još bučniji kao da pokraj njega sedi neki nevidljiv duh i krpi vilinske cipele. Kada bi ga neko od suseda upitao zašto se ne iseli kod svojih sinova u Ameriku, on bi rukom pokazao na hrpu obuće na tezgi i rekao: „A cipele? Ko će onda da ih okrpi?”

Godine su proticale, a on nije znao kako i kuda mu izmakoše. Putujući propovednici prolazili su kroz Frampol i donosili uznemiravajuće vesti iz spoljnjeg sveta. U sinagogi krojača, u koju je Aba i dalje odlazio, mladi ljudi su govorili o ratu i antisemitskim odredbama, o Jevrejima koji su masovno odlazili u Palestinu. Seljaci, koji su godinama bili Abine verne mušterije, odjednom ga napustiše i potražiše obućara Poljaka. Jednog dana starac saznade da je novi svetski rat na pomolu. Hitler neka mu se ime zatre! - beše sakupio legije varvara i pretio da će prigrabiti Poljsku. Taj zlotvor Izrailja proterao je Jevreje iz Nemačke, kao što su ih nekad kraljevi proterali iz Španije. Starac se setio Mesije i strahovito se uzruja. Ko zna? Možda je to borba Goga protiv Magoga? Možda stvarno predstoji dolazak Mesije, pa će mrtvi ponovo oživeti? Abi se činilo kao da već vidi kako se otvaraju grobovi i iz njih izlaze mali obućari - Aba, Gecel, Trajtel, Gimpel, njegov ded i njegov otac. On ih sve pozva u svoju kuću i posluži ih rakijom i kolačima. Njegova žena Peša zastide se što je zatekla kuću u takvom stanju, ali je on uveravaše: „Ništa ne mari; naći ćemo nekog da je počisti. Važno je da smo svi zajedno!” Odjednom, pojavljuje se neki oblak na horizontu i prekriva vasceli gradić Frampol - sinagogu, talmudsko učilište, ritualno kupatilo, sve jevrejske domove, a među njima i njegovu rođenu kuću - i odnosi celu naseobinu u Svetu zemlju. Zamislite njegovo zaprepašćenje: tamo je susreo svoje sinove iz Amerike. Oni mu, plačući, padoše pred noge: „Oprosti nam, oče!” Dok je Aba sebi dočaravao tu sliku, sve je brže udarao čekićem. On ugleda male obućare u svečanom subotnjem odelu odevene u svilu i atlas, u nabranoj odeći sa širokim pojasevima, kako kreću u Jerusalim na veliku svetkovinu. Molili su se u Solomonovom hramu, pili rajsko vino i jeli meso snažnih junaca i kita Levijatana. Starodrevni Johanan Obućar, čuven po svojoj pobožnosti i mudrosti, poželeo je svojim potomcima dobrodošlicu, počeo s njima razgovor o Tori i obućarskom zanatu. Kada je prošao sabat, cela porodična loza se vraća u Frampol, koji je sada sastavni deo zemlje Izrailja, i stupa ponovo u stari dom. Iako je kuća mala kao što uvek i bejaše, začudo postaje prostrana. Kao da se protegla, nalik na jelenovu kožu koja se pominje u Bibliji. Svi sada rade za istom tezgom: Abe, Gimpeli, Geceli, Godeli, Trajteli izrađuju sandale od zlata Cionovim kćerima i gospodske čizme sinovima Cionovim. I sam Mesija navraća kod malih obućara sa željom da mu uzmu meru za par svilenih papuča. Jednog jutra, dok je Aba bio zanet u svoje misli, on začu strahovit tresak.

Starac uzdrhta do srži: to se oglašava zavetna truba! On odbaci čizmu koju je u tom trenutku opravljao i istrča iz kuće, obuzet zanosom. Ali, to nije prorok Elija objavljivao Mesijin dolazak, već su nacistički avioni bombama zasipali Frampol. Grad obuze panika. Jedna bomba pade nadomak sinagoge uz takvu tutnjavu da Aba oseti kako mu se mozak zatresao u lobanji. Pred njim se otvori pakao. On ugleda zaslepljujući blesak, propraćen plamenom eksplozijom koja obasja ceo Frampol. Crni oblak prekri dvorište sinagoge. Jata ptica prhnuše put neba. Šuma je plamtela. Odozgo sa svog brežuljka Aba spazi visoke stubove dima iznad voćnjaka. Jabuke u cvatu bile su zahvaćene vatrom. Nekoliko muškaraca koji stajahu pokraj njega baciše se na zemlju i doviknuše mu da i on to učini. On ih, međutim, nije čuo; njihove su se usne nečujno pokretale kao u nekom nemom filmu. Tresući se od straha, dok su mu kolena klecala, on uđe u kuću i ubaci u jednu vreću svoj molitveni šal i molitvene kaiše, jednu košulju, svoj obućarski alat i papirni novac koji je držao u slamarici. Zatim uze u ruku štap, poljubi svitak sa deset božjih zapovesti i izađe iz kuće. Bilo je pravo čudo što nije poginuo; kuća buknu u trenutku kada je on izlazio. Krov se podiže kao neki poklopac i otkri tavan sa nagomilanim starudijama. Zidovi se srušiše. Aba se osvrte i ugleda kako plamen zahvata policu sa svetim knjigama. Nagorele stranice kao da je neko prelistavao u vazduhu, a vatrena slova bleštala su kao pismena Tore podarena Jevrejima na Sinajskoj gori.

V PUTOVANJE PREKO OKEANA

Od tog dana Abin život se izmeni u toj meri da se nije mogao prepoznati izgledao mu je kao neka priča koju je pročitao u Bibliji, kao neka od onih fantastičnih priča koje je čuo iz usta nekog putujućeg propovednika. Napustio je dom svojih predaka i mesto svog rođenja i krenuo, sa štapom u ruci, da luta svetom kao praotac Avram. Pustoš u Frampolu i okolnim selima podsećala ga je na Sodomu i Gomoru kako ih gutaju plameni jezici. Zajedno sa drugim Jevrejima, on je proveo nekoliko besanih noći na groblju, sa nadgrobnim kamenom kao osloncem za glavu. Tako je, u

davna vremena, počivao Jakov u Betuelu, na pola puta između Beršebe i Harana, prostrvši sebi postelju na jednom kamenu. Praznična molepstvija povodom Nove godine Jevreji iz Frampola održaše ovog puta usred šume. Aba je pred svima pojao najsvečaniju od osamnaest himni posvećenih Prazniku, jer je on jedini imao uza se molitveni ogrtač. Stajao je ispod jednog bora, koji je ujedno služio i kao oltar, i promuklim glasom intonirao uobičajenu litaniju za dane posta. Jedna kukavica i jedan detlić starahu se o instrumentalnoj pratnji, a unaokolo su cvrkutale, pevale i kreštale ptice. Povetarac je uplitao niti viline kosice u Abinu bradu. S vremena na vreme iz dubine šume začuo bi se tupi odjek mukanja goveda - kao da neko duva u obredni ovnujski rog. Kada je nastupio veliki Dan pokajanja, digoše se Jevreji iz Frampola na ponoćno bdenje da bi proslavili molitvu za oproštaj grehova. U stvari, oni su mrmljali samo odlomke tih molepstvija, jer ceo tekst nisu umeli napamet da izgovore. Konji sa obližnjih pašnjaka su njiskali i rzali, u prohladnoj noći kreketale su žabe. Povremeno bi se iz daljine začula topovska paljba, a oblaci bi blesnuli rumenilom. Meteoriti su padali iz svemira, a munje kao pri vatrometu parale nebo. Pregladnela nejač, izmorena beskrajnim plačom, razboljevala se i umirala u naručju svojih majki. Sahranjivali su ih u polju, na licu mesta. Jedna je žena donela na svet novorođenče. Aba je imao osećaj kao da se pretvorio u sopstvenog pradedu koji je utekao hordama Hmeljnickog a čije je ime bilo upisano u godišnjak frampolske opštine. Bio je spreman sam sebe da žrtvuje radi posvećenja imena Gospodnjeg. Sanjao je o prvosveštenicima i inkvizitorima i, svaki put kad bi pod udarima vetra zašuštalo lišće na granama, činilo bi mu se da čuje povike mučenjima podvrgnutih Jevreja: „Čuj, Izraelju, Gospod naš Bog, Gospod je jedan jedini.” Srećom, Aba je bio u mogućnosti da svojim novcem i obućarskim alatom bude od pomoći Jevrejima. Novac je upotrebljen za iznajmljivanje zaprežnih kola kojima su uspeli da izmaknu u pravcu juga, prema Rumuniji. No, valjalo je preći dosta dugačak deo puta i pešice, a pošto je cilj bio dalek, cipele begunaca nisu izdržale do kraja. Aba je uz put, u takvim slučajevima zastajkivao pod nekim drvetom i počinjao da barata svojim obućarskim alatom. Božjom pomoću prebrodiše sve opasnosti i pod okriljem noći pređoše rumunsku granicu. Sledećeg jutra, uoči Dana pomirenja, jedna

obudovela starica primi Abu u svoj dom. Abinim sinovima bi upućen telegram sa vešću da im se otac nalazi u bezbednosti. Nema sumnje da su Abini sinovi pokrenuli i nebo i zemlju u nameri da starca prebace u Ameriku. Čim su saznali za njegovo novo prebivalište, pohitaše u Vašington i pribaviše mu, uz velike teškoće, ulaznu vizu. Zatim telegrafskim putem uputiše pozamašnu sumu novca američkom konzulu u Bukureštu i zamoliše ga, založivši sav svoj autoritet, da mu ovaj pruži svu neophodnu pomoć. Konzul uputi Abi kurira, i tako starac vozom dospe do Bukurešta. Tamo su ga sedam dana držali u pritvoru, ali ga potom sprovedoše do jedne italijanske luke. Tu ga ošišaše, očistiše od vašiju, a odelo mu dobro popariše. Konačno, ukrcaše ga na poslednji prekookeanski brod koji je još dobio dozvolu da otplovi za Sjedinjene Američke Države. Beše to dugo i mukotrpno putovanje. Prvo vozom do Italije, punih trideset i šest časova po planinama i gudurama. Abi dadoše nešto za jelo, ali je on, iz bojazni da bi ta hrana mogla biti nečista u obrednom pogledu, radije gladovao. Svoj molitveni šal i molitvene kaiševe beše zagubio, a time i svaku orijentaciju o vremenu. Kada je dospeo na brod, više nije bio u stanju da razlikuje obične dane od sabata. Svakako da je on bio jedini Jevrejin na palubi lađe. Među putnicima se nalazio neki čovek koji je, doduše, govorio nemački, ali ga Aba nije razumevao. Beše to burna plovidba. Aba je skoro sve vreme bio prinuđen da ostane u ležećem položaju, ali je ipak često povraćao, iako bi pojeo samo pokoju koricu hleba i popio gutljaj vode. Danonoćna buka brodskih motora i otegnuto zavijanje sirena, što mu je dočaravalo biblijske slike pakla, uspavljivale su ga i budile naizmenično. Vrata njegove kajite neprekidno su se otvarala, da bi ih promaja odmah zatim ponovo zalupila, kao da kakav đavolan izvodi neku svoju igru. Staklarija u zidnom ormariću se pomerala i zveketala. Zidovi su podrhtavali. Tavanica kajite ljuljala se kao neka kolevka. Tokom dana Aba je virio kroz brodsko prozorče nadohvat svog ležaja. Ponekad bi se lađa uzdigla na talasima kao da namerava da se vine put nebesa. Nebeski svod, sav u krpama, stropoštavao se tada naniže kao da se Zemlja ponovo vratila u stanje praiskonskog haosa. No, odmah potom brod bi se našao u talasnoj dolini a nebo i voda ponovo bi se razdvojile, kao da je nastupio drugi dan stvaranja sveta. Valovi su imali sumporastožutu ili boju tavne noći. U jednom trenu odrazi

talasa na horizontu poprimiše oblik planinskih vrhova i podsetiše Abu na reči iz Psalama: „Brda skakuću kao ovnovi, a brežuljci kao jaganjci.” Već u sledećem trenutku talasi bi se sunovratili, kao što je zapisano o čudesnom razdvajanju voda i mora. Aba nije raspolagao nekim velikim znanjem, ali su mu slike opisane u Bibliji stalno navirale pred oči. Samog sebe poistovećivao je sa prorokom Jonom, koji se nalazio u bekstvu pred Bogom. I on, Aba, bio je u utrobi kita i preklinjao Gospoda, kao i Jona da ga spase. Ponekad bi mu se, pak, pričinilo da se ne nalazi na pučini mora, već usred neke beskrajne pustinje prepune zmija, čudovišta i zmajeva, o kojoj se govori u Drugoj knjizi Mojsijevoj. Noću jedva da je sklapao oči. Čim bi ustao da mokri, čula bi mu otkazivala poslušnost, te je gubio ravnotežu. Samo uz najveća naprezanja nekako je uspevao da se održi na nogama. Zatim bi počinjao da tumara, klecavih kolena, niz dugi, zavojiti brodski hodnik. Ječao je i pozivao u pomoć, dok ga neki mornar ne bi ponovo dopratio do njegove kajite. Svaki put kad bi mu se ovo događalo, osećao je kao da mu preti smrt. Strahovao je da će biti lišen čak i pristojnog pogreba, usklađenog sa jevrejskim verskim običajima, i da će njegovo telo završiti u morskim dubinama. Tada bi izgovarao reči pokajanja, busao bi se svojom koščatom pesnicom u grudi i uzvikivao: „Oprosti mi, Oče!” Kao što nije bio u stanju da se priseti kada je njegovo putešestvije otpočelo, isto tako ne beše svestan ni trenutka kada plovidba bi okončana. Brod se već bio usidrio u njujorškoj luci, ali Aba o tome nije ništa naslućivao. Opazio je džinovska zdanja i kule, no mislio je da su to egipatske piramide. Jedan orijaš sa belom šapkom uđe u njegovu kajitu i nešto mu doviknu - ali on se ne pokrete. Konačno mu pomogoše da se obuče i iznesoše ga na palubu. Ovde ga već očekivahu sinovi, snahe i unučad. Aba je bio sav zbunjen: odjednom ga skoliše toliki poljski bojari, grofovi, grofice i hrišćanska dečica, svi su ga grlili i ljubili. Izvikivali su neke čudne reči koje su imale prizvuk jidiša, ali su istovremeno zvučale strano i nerazumljivo. Upola ga vodeći, upola vukući dopremiše ga do automobila u koji ga posadiše. Formirala se duga kolona vozila u kojima su se tiskali pripadnici Abine familije. Svi se automobili vrtoglavom brzinom uputiše u istom smeru, nalik na leteće strele, prelazeći preko mostova, reka i krovova. Kao da su ih pokretale čarobne sile, ogromna zdanja pretila su da ih smrve, da bi se u poslednjem trenutku odmakle od njih, ustremljujući se nebu pod oblake. Čitavi gradovi ležahu pred njim kao na dlanu. Abu je to podsećalo na Pitom i Ramezes. Kola su jurila takvom brzinom da mu se činilo kao da se ljudi na

ulici kreću unazad. Vazduh je bio zasićen munjama i gromovima. Strahoviti udari groma bejahu propraćeni jekom truba - sve to podsećalo ga je na svadbeni pir, a ujedno i na siloviti požar. Narodi behu odbacili svoje okove, beše to paganska svetkovina. Njegovi su se sinovi tiskali oko njega. Nazirao ih je kao iza neke maglene zavese i nije ih prepoznavao. Male spodobe belih vlasi. Oni se derahu kao da je gluv. „Ja sam Gimpel!” „Ja Gecel!” „Fajvel!” Starac je sklopio oči i ćutao. Glasovi njegovih sinova se izmešaše - sve oko njega beše se pretvorilo u opšti metež. Iznenada se priseti scene kada Jakov stiže u Egipat i tu ga očekuju njegovi najbliži koji ga skidaju sa faraonovih kočija. Učini mu se kao da je sve ovo već jednom doživeo u nekoj drugoj inkarnaciji. Brada poče da mu podrhtava i iz grudi mu se ote muklo jecanje. Reči jednog pasusa iz Biblije, kojih nije bio u stanju da se priseti, zapeše mu u grlu. Zaslepljenih očiju on zagrli jednog od svojih sinova i glasno zajeca: „Zar si to ti? I to živ?” Zapravo, hteo je da kaže: „Sada ću se rado prepustiti smrti, pošto ugledah tvoje naličje i uverih se da si živ!”

VI AMERIČKO OTKROVENJE

Abini sinovi stanovahu na prilazima jednog malog grada u državi Nju Džersi. Sedam njihovih domova nalažahu se, svaki, usred negovanih vrtova, na obali velikog jezera. Svakog dana oni su odlazili u fabriku obuće koja je pripadala Gimpelu. No, onog dana kada je Aba prispeo u Ameriku oni ne odoše na posao, već prirediše svečanost u njegovu čast. Praznična trpeza beše postavljena u Gimpelovoj kući, uz

strogo pridržavanje propisa o pripremanju jela. Besi, Gimpelova supruga, čiji je otac bio učitelj hebrejskog u staroj domovini, još se sećala svih obreda u vezi sa ishranom i savesno ih se pridržavala. Ona je, štaviše, čak i svoju kosu prekrila maramom. Jetrve su sledile njen primer, a Abini sinovi nosili su iste kapice kao nekad, u vreme velikih prazničnih dana. Unuci i praunuci, koji nisu znali ni reči jidiša, naučili su u dedinu čast nekoliko prirodnih rečenica. Čuli su za legende o Frampolu i malim obućarima, znali za Abu, prvog među njima, svog praoca. Čak su i hrišćani iz susedstva znali ponešto o istorijatu Abine porodične loze. Naime, u oglasima koje je Gimpel dostavljao redakcijama novina on je, ne bez ponosa, ukazivao na činjenicu da je njegova porodica pripadala starom plemstvu obućarskog ceha.

„Naše iskustvo vuče korene iz davne prošlosti. Pre punih tri stotine godina, naš praotac Aba izučio je obućarski zanat u poljskom gradu Brodu, kod jednog ondašnjeg majstora-obućara. Opština u Frampolu, varošici gde su članovi naše porodice kroz petnaest pokolenja upražnjavali obućarski zanat, dodelila je Abi titulu „Naš učitelj”, u znak zahvalnosti zbog njegova dobročiniteljstva. Ovo osećanje odgovornosti prema društvenoj zajednici oduvek je kod nas išlo podruku sa predanošću najuzvišenijim principima poziva i struke, a ugrađeno je u našu poslovnu politiku koja se zasniva na čestitosti.”

Dan uoči Abinog dolaska novine u Elizabetu objavile su vest o tome da sedmoro braće, vlasnici poznate fabrike obuće, priređuju svečanost povodom dolaska njihovog oca iz Poljske. Gimpel je bio zasut hrpom telegrama-čestitki koje mu uputiše poslovni prijatelji, rođaci i poznanici. Beše to izvanredna svečanost. U Gimpelovoj trpezariji behu postavljene tri svečarske trpeze: jedan sto za starca, njegove sinove i snahe, drugi za unuke, a treći za praunučiće. Iako se svečanost održavala usred bela dana, za trpezama su upaljene sveće raznih boja: crvene, plave, žute i zelene. Svetlost njihovih plamičaka odbijala se i prelamala kada bi pala na posude i kristalne čaše, srebrni pribor za jelo, pehare i butelje za vino. Atmosfera je podsećala na sedersko veće praznika Pashe. U svaki slobodni kutak prostorije beše postavljeno cveće. Svakako da bi snahe bile zadovoljnije da se Aba pojavio u svečanom odelu. Međutim, Gimpel se energično

zauzeo za starca, tako da je Aba prvog dana mogao da ostane u svom dugačkom frampolskom kaftanu. Gimpel je ipak pozvao jednog fotografa i naložio mu da napravi snimke sa svečanog ručka. Fotografije su prvenstveno bile namenjene za objavljivanje u novinama. Iz poštovanja prema starcu pozvaše i jednog rabina i kantora. Abu posadiše na začelje prvog stola, u udobnu naslonjaču. Gimpel i Gecel unesoše jednu posudu sa vodom i pokvasiše mu ruke, kako bi pre jela mogao da očita blagoslov. Jela su služena na srebrnim poslužavnicima, a servirke bejahu Crnkinje. Pred Abu postaviše mnoštvo voćnih sokova i salata, liker, konjak i kavijar. Ali, u njegovoj glavi još uvek su se smenjivali likovi faraona, Josifa, Putifarove žene, vrhovnog pekara i glavnog peharnika. Ruke su mu se tako tresle da nije bio u stanju išta da prinese ustima. Gimpel je prosto morao sam da ga hrani. Kad god bi ga neko od sinova oslovio, nije bio u stanju da ih međusobno razlikuje. Svaki put kad bi zazvonio telefon on se trzao - taj zvuk ga je podsećao na nacističko bombardovanje Frampola. Cela kuća se okretala oko njega kao vrteška. Stolovi su se nalazili na tavanici, a gosti su sedeli za stolom s glavama okrenutim nadole. Pri odsjaju sveća i električnih sijalica njegovo je lice žarilo bolešljivim bledilom. Odmah posle supe, tek što su izneli na sto piletinu, Aba zadrema. Brzo ga otpremiše u spavaću sobu, skinuše mu odeću i pozvaše lekara. Aba je proveo više sedmica u krevetu, čas pri svesti, čas u nesvesti. Između ta dva stanja zapadao je u grozničav san. Nije imao čak ni toliko snage da očita svoje uobičajene molitve. Danonoćno, kraj njegovog uzglavlja sedela je jedna bolničarka. Konačno mu se toliko povratila snaga da je mogao da načini nekoliko koraka u bašti, ali njegova su čula još uvek bila poremećena. Ulazio bi u ugrađene ormare u kojima je stajala odeća, zatvarao bi se u kupatilo, a potom ne bi umeo da se snađe oko brave kada mu je valjalo izaći. Kada bi se oglasilo zvonce na kućnim vratima ili se uključio radio, spopadao ga je strah, a buka automobila što su jurili drumom kraj kuće, dovodila je Abu u stanje teške nervne napetosti. Jednoga dana Gimpel ga odveze do dvadeset kilometara udaljene sinagoge, ali ni tu se Aba nije umeo snaći. Umesto da nosi bradu i zulufe, podvornik bejaše glatko izbrijan. Umesto sveća, u hramu su gorele električne sijalice. Sinagoga nije imala dvorište, ni česmu za pranje ruku, ni furunče. Kantor nije pojao kao što se pristoji, već je zamuckivao i kreštao. Okupljeni vernici behu ogrnuti sićušnim molitvenim

šalovima koje su obmotavali oko vrata. Aba je bio ubeđen da su ga dovukli u neku hrišćansku crkvu, sa namerom da ga preobrate... Kada je stiglo proleće a starcu ne bi bolje, njegove snahe počeše oprezno da govorkaju o tome kako to ne bi bila loša ideja da ga smeste u starački dom. Ali, uto se dogodi nešto nepredviđeno. Kada je Aba jednog dana slučajno otvorio jedan ormar, otkri u kutu neki džak koji mu se učini nekako poznat. On baci još jedan pogled u taj budžak i namah mu sinu da je to njegova vreća iz Frampola. U njoj su se nalazili: jedan obućarski kalup, čekić i ekseri, nož i klešta, turpija i šilo, štaviše i jedna pohabana cipela. Abu prođoše žmarci od uzbuđenja; prosto očima da ne poveruje. On sede na neku klupicu i otpoče, prstima koji su u međuvremenu onemoćali i postali nevešti, da barata nađenim alatom. Kada je Besi ušla u sobu i zatekla ga kako se bakće nekom starom, izanđalom cipelom, ona prasnu u smeh. „Šta ti to radiš, oče? Budi oprezan jer ćeš se, ne daj bože, još i povrediti!” Toga dana Aba nije prilegao u krevet da se odmara kao što je uobičavao. Radio je sve do večeri, čak je i sa boljim apetitom pojeo svoju porciju piletine. Veselo se osmehivao unucima koji bi ušli u sobu da vide čime se to bavi njihov deda. Kada je Gimpel narednog jutra obavestio braću da im se otac ponovo latio starog posla, oni se samo nasmejaše i više ne razmišljahu o tome. Međutim, ova nova delatnost ubrzo se pokaza kao pravo spasenje za starca. Iz dana u dan on se neumorno vraćao svom poslu. Tragao je po ormarima za starim cipelama, a zamolio je sinove da mu pribave kože i još poneku alatku. Kada se oni konačno prikloniše njegovoj želji, on se prihvati opravke svakog pojedinog para obuće u kući - muških, ženskih i dečjih cipela. Pošto je minuo praznik Pashe, braća se dogovore, te odluče da ocu izgrade jednu malu kolibu u dvorištu. Opremiše je obućarskom tezgom, hrpom kožnih đonova i neštavljenim kožama, kutijama s ekserima, bojama i četkama. Ukratko, beše tu nadohvat ruke sve što bi moglo da bude od koristi pri obavljanju obućarskog zanata. Za Abu to predstavljaše novi život. Njegove snahe govorahu da izgleda bar petnaest godina mlađi no ranije. Kao nekad u Frampolu, Aba ustajaše u osvit zore, a pošto bi očitao jutarnju molitvu, odmah bi se prihvatio posla. Služio se ponovo užetom sa nanizanim čvorovima kao sredstvom za uzimanje mere. Prvi par obuće koji je svojeručno napravio namenio je Besi i ovo remek-delo postade tema razgovora u okolnim kućama. Naime, ona se dotad stalno žalila da je boli stopalo, ali ovaj par,

uveravala je svakog, to su najudobnije cipele koje je ikad obula. Ubrzo i ostale snahe pođoše za njenim primerom i Aba morade i njima da uzme meru. Zatim dođoše na red unuci. Čak su se pojavili i neki hrišćanski susedi, kada čuše da Aba, iz čiste ljubavi prema svom poslu, ručno izrađuje cipele, kao što se to činilo ranije. On se, naravno, s njima mogao sporazumevati samo gestovima, ali su svi bili veoma zadovoljni. Mlađi unuci i praunučići stajahu često na pragu kolibe i posmatrahu starca pri poslu Sada je Aba i sam zarađivao, pa je taj novac trošio za nabavku slatkiša i igračaka kojima ih je darivao. Nabavio je i zaoštrio čak i jednu olovku, te ih podučavao osnovama hebrejskog jezika i jevrejske vere. Jedne nedelje Gimpel uđe u radionicu i, više u šali, zasuka rukave te sede kraj Abe za obućarsku tezgu. Ostala braća se povedoše za njim, i naredne nedelje, u kolibu postaviše osam radnih klupica. Abini sinovi raširiše jutene kecelje preko kolena i dadoše se na posao, kao nekad, u stara vremena. Krojili su đonove, zaobljavali pete, šilom bušili rupe i zabijali čavle. Napolju su, smejući se, stajale žene, ali su zapravo bile ponosne na svoje muževe. Deca bejahu očarana ovim prizorom. Kroz prozorska okna razlivala se sunčeva svetlost i sitna zrnca prašine poigravala su u snopu zlatastih zraka. Na visokom prolećnom nebu koje je natkrililo travnjake i potoke, nazirali su se oblaci u obliku metli, jedrilica, stada ovaca i krda slonova. Ptice su cvrkutale, muve zujale, leptiri lepršali unaokolo. Aba nabra guste obrve, a tugom zamućeni pogled okrznu njegovih sedam potomaka, sedam obućara: Gimpela, Gecela, Trajtela, Godela, Fajvela, Lipea i Ananija. Njihove vlasi behu osedele, iako se u njima nazirao i pokoji žuti pramen. Ne, bogu neka je hvala, oni se u Egiptu nisu priključili obožavaocima kumira. Nisu se odrekli svog porodičnog amaneta, već ostadoše sebi verni i među nedostojnima. Starac, šišteći i hripajući, duboko udahnu vazduh i poče nenadano, prigušenim, muklim glasom da pevuši:

Jedna mati imađaše deset malenih dečaka, oh, Gospode, deset mališana!

Šesti se zvao Felvele, sedmi beše Cajnvele, osmi se zvao Henele, devetom ime beše Tevele, deseti se zvao Judele...

Uglas, svi Abini sinovi otpevaše refren:

Oh, Gospode, Judele!

IZ DNEVNIKA NEROĐENOG

I

Pisano u petak, trinaestog dana trinaestoga meseca, između dana i noći - tamo gde nijedan čovek ne sme da krene, gde nijedna pitoma životinja nije stupila nogom, iza Crnih planina, u šumskoj pustolini, u dvorcu Asmodeja, pri sjaju začaranog meseca.

Ja, začetnik ovih redaka, dobio sam zgoditak koji se desi svakom desethiljaditom: ja se nisam rodio. Moj otac, polaznik talmudskog učilišta, zgrešio je kao nekad Onan, i iz njegovog semena nastao sam ja - pola duh, pola demon, upola vazduh, upola senka, rogat kao jarac, krilat kao slepi miš, obdaren razumom učenika i srcem drumskog razbojnika. Ja i jesam i nisam. Ulećem hujeći kroz odžak i igram u javnom kupatilu. U kuhinjama siromaha rado preturam lonac sa ručkom zgotovljenim za subotnji dan, a umem i da podesim da žena bude nečista kada joj se muž vraća sa kratkog putovanja. Kada je jednom neki mladi rabin u sinagogi u subotu pred praznik Pashe održao svoju prvu propoved, pretvorio sam se u muvu i golicao ovog učenog čoveka po nosu. On me otera, ali ja sletih na njegovo uho. On podiže ruku da me ponovo otera, ali ja sam se sada, razigran, peo uz njegovo visoko čelo i šepurio među njegovim rabinskim borama. On je propovedao a ja zujao i, na svoju radost, čuo kako je taj novopečeni učenjak, koji je još bio vlažan iza ušiju, izmešao rečenice i zaboravio sve dubokoumne misli koje je inače znao da istresa iz rukava. Njegovim neprijateljima ta je subota zaista donela radosti. A kakvu bukvicu mu je tek žena očitala te večeri! U svađi između muža i žene došlo je dotle - crvenim od stida dok to pričam - da ga žena nije primila u svoju postelju te noći o prazniku Pashe, dakle upravo onda kada bi svaki jevrejski suprug trebalo da se oseća kao kralj, a svaka

supruga kao kraljica. A da joj je kojim slučajem bilo suđeno da baš te noći primi Mesiju, ja bih to osujetio već u začetku. Pošto moj vek traje koliko i sama večnost, a ne moram da brinem o tome od čega ću da živim, ni o podizanju dece, niti da polažem računa o svojim postupcima, radim samo ono što mi pričinjava zadovoljstvo. Uveče posmatram žene pri ritualnom kupanju, ili se uvlačim u ložnice pravednika i prisluškujem tajnu igru između muža i žene. Sa naročitim zadovoljstvom čitam tuđa pisma i unosim zabunu u brojanje male ušteđevine koju su žene ostavile na stranu, paru po paru. Toliko mi je oštar sluh, da čujem misli u lobanji i, mada sam nem kao riba, jer nemam usta, kadar sam da u zgodnoj prilici posečem rečima bolje nego mačem. Meni novac nije potreban, ali se ipak rado zabavljam sitnim krađama. Kradem pribadače sa ženskih haljina, kvarim na njima nabore i rašivam porube. Skrivam važne isprave i oporuke - nema te pakosti koju ne bih mogao da izvedem. Na primer: Jedan jevrejski veleposednik po imenu reb Paltijel, učen čovek iz ugledne porodice i veliki dobrotvor, najednom je osiromašio. Njegove krave nisu više davale mleka, polja su prestala da daju rod, pčele više nisu pravile med. Bivalo je to sve gore i gore. Reb Paltijel je shvatio da je njegovoj sreći došao kraj, pa reče samom sebi: „Ja ću, dakle, kao siromah dočekati i samrtni čas.” Imao je nekoliko svezaka Talmuda i jedan psaltir, pa je seo da te knjige proučava i da se moli, a pritom je mislio: „Gospod daje i Gospod uzima. Dok budem imao hleba, ješću ga, a kad i toga ponestane, moraću da prebacim džak na leđa i uzmem štap u ruku, pa da krenem u prošnju.” Taj je čovek imao ženu po imenu Grine Peše, a ona je, opet, imala bogatog brata, zvao se reb Gec, koji je živeo u Varšavi. Žena je navaljivala na svog muža: „Zar ima smisla da ovde sediš i čekaš dok ne ostanemo i bez hleba? Pođi u Varšavu i ispričaj mom bratu šta nam se dogodilo.” Ali, muž je bio ponosan, pa je odgovorio: „Neću ja nikoga da molim za pomoć. Ako bude božja volja da imam koliko nam treba za život, Gospod će me obasuti obiljem, a ako je moja sudbina da budem siromah, onda će i to putovanje biti samo nepotrebno ponižavanje.” Ali pošto je u žena na devet delova brbljivosti samo jedan deo vere, ta je moljakala i saletala svog muža, dok ovaj nije pristao. Obukao je svoj pohabani kaput podstavljen krznom, sa lisičjim repovima izjedenim od moljaca, seo u kola sa arnjevima koja su išla za Rajvic, tamo našao neka kola za Lublin, a odande još

nekoliko dana nastavio da se drmusa na putu od Lublina do Varšave. Putovanje je bilo mučno i naporno, zaprežna kola su tandrkala putem gotovo nedelju dana. Noću bi reb Paltijel konačio u malim krčmama pokraj puta. Bio je tek prošao praznik Sukot, a nebo beše prekriveno crnim kišnim oblacima. Kolski točkovi su duboko tonuli u glib, i na njihovim paocima nahvatala se skorena ilovača. Da ne dužim priču, kad je reb Paltijel stigao do varšavskog Kreza, reb Geca, taj je pravio grimase, jadikovao, grickao bradu i mumlao kako sve novi rođaci, njegovi i njegove žene, izviruju iz svake pukotine. Na kraju je izvukao iz džepa novčanicu od pet stotina guldena, dao je svom osiromašenom pašenogu, pozdravio ga sa polusrdačnim i poluhladnim „srećan put”, osmehnuo se pa uzdahnuo i na kraju ga zamolio da prenese pozdrave njegovoj sestri. Sestra je, najzad, ipak sestra, rod rođeni. Reb Paltijel uze novčanicu, gurnu je u džep svog prsluka i uputi se nazad svojoj kući. U stvari, poniženje koje je podneo koštalo ga je više od pet puta po pet stotina guldena. Ali, šta je mogao da učini? Očigledno, u životu postoji vreme kad uživamo u počastima i vreme kada smo izloženi sramoti. No, sramotu je reb Paltijel već bio podneo, a pet stotina guldena nalazilo se u njegovom džepu. To je bilo dovoljno da se kupe goveda, konji i koze, da se popravi krov, plati porez i nabavi bogzna koliko još drugih potrebnih stvari. Bio sam očevidac svega toga (slučajno sam baš tada sedeo u obličju buve u bradi reb Paltijela) i šapnuh mu: „Šta kažeš sada? Eto, vidiš da Grine Peše nije glupa!” - „Sigurno je tako pisano. Ko zna? Možda je nebo htelo da okajem neki greh koji sam počinio, te će mi od sad sreća opet biti naklonjena.” Na povratku, tokom poslednje noći, pao je gust sneg, a onda je stegao i oštar mraz. Zaprežna kola nisu više mogla da se kreću zaleđenim putem, pa je reb Paltijel morao da uzme saonice. Polupromrzao i iscrpljen od dugog puta, zamoren i mučen gušoboljom, vratio se kući. Njegova žena, Grine Peše, sedela je, grejući se, kraj ognjišta. Videći ga, zakreštala je: „Teško meni - kako to izgledaš! Doživela sam ja i to da ljude zdravijeg izgleda nego što si ti spuste u grob!” Čuvši tu jadikovku, Reb Paltijel je ruku zavukao u džep svog prsluka, izvukao novčanicu i rekao: „Uzmi, tvoje je.” Ostavio je njoj tu milostinju koju je morao tako skupo da plati. Lice Grine Peše se razvedri, pa onda smrknu i opet razvedri. „E, pa ja sam očekivala hiljadu” - rekla je. „Ali ni pet stotina nije loše.”

Dok je to govorila, skočio sam iz brade reb Paltijela pravo na nos njegove žene, a onda u vatru koja je plamsala. Pre no što su njih dvoje stigli i reč da izuste, suknuo je modrozeleni plamen u visinu, a od novčanice od pet stotina guldena ostala je samo gomilica pepela. Što da vam pričam šta je reb Paltijel rekao i šta je njegova žena odgovorila? Možete to sami da zamislite. Ja sam se jednim skokom vratio u bradu reb Paltijela i ostao tamo sve dotle - ovo vam zaista nerado pričam - dok on nije morao da prebaci džak preko leđa i uzme štap u ruke, pa da pođe u prošnju. E, pokušajte sad da obesite buvu, ako možete! Pokušajte da pobegnete od sopstvene nesreće! Pokušajte da pronađete gde se baš u ovom trenutku krije duh zla. Kada sam se vratio u Crne planine i o svemu izvestio Asmodeja, on me je uštinuo. za uho i ispričao tu priču svojoj ženi, Liliti, a ta se tako raspojasano smejala, da se kroz pustinju orila njena zluradost, i ona, kraljica na dvoru Satane, lično me je štipnula za nos: „Ti si zaista izvanredan mali đavo!” reče mi. „Jednog dana stvorićeš velika dela.”

II

Zapisano tamo gde se nebo pretvara u bakar, a zemlja u gvožđe, na polju punom otrovnih pečurki, u napuštenom nužniku, na đubrištu, u loncu bez dna, u subotnje veče u doba zimske Sunčeve obratnice, na koje ne bi trebalo misliti ni sada ni kasnije, a pogotovu ne noću. Amen sela!

Ispunilo se predskazanje moje gospodarice, Lilit. Ja sad nisam više mali zloduh, nego odrasli đavo - i to muški! Mogu da uzmem na sebe ljudski lik, da zbijam zlobne šale i da pred ljudskim očima stvaram varljive opsene. Mene možete odagnati strogom molitvom za isterivanje duhova, ali ko danas još poznaje Kabalu? Mali rabini mogu da mi pospu soli na rep! Njihove amajlije su za mene samo izgužvane hartijice,

a njihovo bajanje nateruje me na smeh. Ne jedanput ostavio sam im za uspomenu, u njihovim kapicama, đavolji izmet, ili sam im brade vezao u čvoriće. Da, ja uvek činim užasne stvari. Ja sam demon među demonima, zao duh među zlim dusima. Jedne noći pune mesečine pretvorio sam se u džak soli i legao nasred seoskog puta. Uskoro su naišle neke taljige. Videći pun džak, kočijaš je zaustavio konja i podigao me na svoja kola. Ko bi ostavio pun džak koji može da uzme besplatno? Bio sam težak kao olovo, tako da me je kočijaš, koji ništa nije slutio, jedva podigao. Čim sam se našao u kolima, on otvori džak i liznu me jezikom - hteo je, bez sumnje, da ustanovi da li sam so ili šećer. No, ja sam se brže-bolje već bio pretvorio u tele i - pogađate gde me je liznuo. Kad je video šta je uradio, taj se glupak gotovo izbezumio. Tresle su mu se ruke i noge. „Šta se ovo događa sa mnom?” kriknuo je. „Gde sam se ja to obreo?” Ja zalepetah krilima i ustremih se na njega kao orao. Kočijaš je bolestan stigao kući. I sada ne ide nikud bez nekakve amajlije i parčeta čarobnog ćilibara, ali jedno i drugo će mu pomoći koliko i mrtvome puštanje krvi. Jedne zime svratio sam u selo Turbin da bih, u obličju advokata, prikupljao novac za siromahe u Svetoj zemlji. Išao sam od kuće do kuće, otvarao limene kašice za dobrovoljne priloge, obešene na vratima, i vadio iz njih sitninu, najčešće izlizani bakarni novac. Iz jedne kuće dopirao je prijatan miris toplog hleba iz peći. Ta je kuća pripadala jednoj usedelici od preko trideset godina, koja je ostala bez roditelja, a izdržavala se pečenjem hleba za studente talmudskog učilišta. Bila je podebela i niskog rasta, imala je bujne grudi i još bujniju znate-već-šta. Njena je kuća zračila toplotom, a mirisala na cimet i mak, i ja sam pomislio: kako bi bilo da se za neko vreme oženim ovom usedelicom? Zagladio sam svoje riđe zulufe, prstima očešljao bradu, dunuo u svoj ledeni nos i započeo malo ćaskanje sa damom. Reč po reč ispričao sam joj kako sam, tobož, udovac bez dece, kako ne zarađujem mnogo, ali ispod moje haljine sa resama nosim kesu u kojoj se uvek nađe po nekoliko stotina guldena. „Da li vam je žena odavno umrla?” upitala me je, a ja sam odgovorio: „Na dan kraljice Estere biće tri godine.” „Od čega je bolovala?” raspitivala se ona dalje. - „Umrla je na porođaju”, odgovorih ja, uzdahnuvši.

Mogla je da vidi koliko sam čestit - zar bih inače tri godine tugovao za ženom? Ukratko, obećao sam joj brak. Žene iz varošice uzele su siroticu pod svoje okrilje. Sakupile su miraz. Nabavile su joj stolnjake, salvete, krevetske čaršave, košulje, podsuknje i ostalo rublje. Pošto je bila devojka, venčani baldahin bio je postavljen u dvorištu sinagoge. Mladenci su primili venčane darove, svako je odigrao po jednu igru sa mladom i mladoženjom i nevestu su preko praga uneli u ložnicu. „Mnogo sreće”, poželeo mi je venčani svedok. „Nadajmo se da ćemo dogodine doći na svečanost obrezivanja!” Gosti se oprostiše. Noć je duga i tamna. U ložnici je vruće kao u furuni a mračno kao u Misiru. Moja nevesta već leži u krevetu, pokrivena perinom - sama je sakupila paperje - i čeka svog mladoženju. Ja opipavam put po mraku, svlačim se da bih sačuvao privid odgovarajućeg ponašanja, meškoljim se i šapućem nešto sebi u bradu. „Jesi li umorna?” upitam je. „Nisam baš toliko umorna”, odgovara ona. „Znaš li”, kažem, „ona prva, pokoj joj duši, uvek je bila umorna. Jadnica, ta uopšte nije imala snage.” „Ne govori sad o njoj”, opomenu me moja žena. „Neka se ona na nebu moli za nas.” „Hteo bih nešto da ti kažem”, nastavljam ja, „ali nemoj, molim te, da se uzrujavaš. Kada je ležala na umoru, tražila je od mene časnu reč da se neću ponovo ženiti.” „Valjda joj to nisi obećao?” „A šta mi je drugo preostajalo? I sama znaš da je zabranjeno samrtniku zadavati jada.” „Trebalo je najpre da pitaš rabina za savet”, primećuje samozvana pekarka. „Zašto mi to nisi ranije rekao?” „Ali, šta je tebi - bojiš li se možda da bi ona mogla da se vrati i da te zadavi?” „Sačuvaj bože”, odgovara ona. „Zar sam ja tu štogod kriva? Pa ja za to nisam ni znala.”

Ledenog tela legoh pored nje. „Što si tako hladan?”, upita me moja žena. „Želiš li stvarno da znaš?” upitah ja. „Dođi onda bliže, šapnuću ti na uho.” „Niko živ ne može ovde da nas čuje”, reče ona iznenađeno. „Kažu da i zidovi imaju uši”, odgovorih ja. Ona se primaknu mojim usnama, a ja joj pljunuh u uho. Ona se zgrozi i ispravi u postelji. U krevetu su škripale daske. Slamarica se presavila. „Šta si to uradio?” viknu ona. „Misliš li da je to smešno?” Umesto da odgovorim, ja se zakikotah. „Zar je to neka šala? Možda za dete, a ne za odraslog muškarca.” „A otkud znaš da ja nisam dete”, odgovorih ja. „Ja sam bradato dete. I jarci imaju bradu.” „Dobro”, reče ona. „Ako je tebi do blebetanja, a ti blebeći. Laku noć.” Ona se okrenu licem prema zidu. Neko vreme ležali smo mirno. A onda je ja uštinuh tamo gde je najdeblja. Moja žena đipi uvis. Krevet se zatrese. Ona kriknu. „Jesi li poludeo! Pa zašto me štipaš? O, nebesa pomozite mi - kome sam to pala u šake!” I ona brižnu u plač koji ju je gušio - plakala je tako gorko kao što samo može da plače sirotica bez roditelja i prijatelja koja je punih trideset godina čekala dan svoje sreće da bi onda otkrila da se udala za čudovište. Od njenog ridanja čak bi se i razbojniku srce istopilo u grudima. Mora da je i bog te noći pustio koju suzu. Ali, đavo ostaje đavo. U svitanje dana iskrao sam se iz kuće i pošao rabinu. Rabin, koji je bio pobožan čovek, sedeo je već nad svojim svetim knjigama i zapanjio se kada sam se ja pojavio. „Blagoslovi, Bože, svakog Jevrejina”, reče, „a šta tebe dovodi ovamo u ovaj rani čas?” „Ja sam ovde, doduše, tuđinac, a osim toga sam siromah, ali ova varošica ipak ne treba da mi podmetne bludnicu!” „Bludnicu?” „A šta je nevesta, ako više nije devica?” upitah ja.

Rabin me zamoli da ga sačekam u učilištu i razbudi svoju ženu. Ta se brzo obuče (pritom je čak zaboravila da opere ruke) i probude iza sna nekoliko svojih poznanica. Nekoliko žena, među kojima i rabinka, pošle su do moje neveste da bi pregledale čaršave. Turbin nije Sodoma. Ako ovde neko zgreši, to mora da sazna cela varošica. Moja žena je strašno plakala. Zaklinjala se da joj čitave noći nisam prilazio. Tvrdila je uporno i bez kolebanja da sam lud, da sam je štipao i pljunuo joj u uho, ali žene su vrtele glavom. Odvukle su okrivljenu pred rabina. Vukle su je u povorci preko cele pijace, a iza svakog prozora virili su stanovnici varošice. Učilište je bilo dupke puno. Moja žena je uzdisala i kukala. Zaklinjala se da je nikad u životu nije taknuo nijedan muškarac, pa ni ja, njen suprug. „On nije pri čistoj svesti”, reče ona i nasrnu na mene. Ali, ja sam uporno tvrdio da ona laže. „Da bi se stvar raščistila,” predložih ja, „mogao bi da je pregleda neki lekar.” „Gde da nađemo lekara u Turbinu?” primetiše neki. „Dobro”, rekoh, „vodite je onda u Lublin. Valjda još ima poštenja na ovome svetu”, dreknuh. „Pobrinuću se ja za to da sva Poljska sazna za ovaj slučaj! Ispričaću ja ovo vrhovnom rabinskom savetu.” „Ali, budi razuman! Otkud da mi budemo za ovo odgovorni?” upita neko od opštinskih starešina. „Čitav Izrailj je odgovoran za takvu stvar”, odgovorih ja pobožno. „Ko je to još video da opština dopusti nekoj devojci da ostane neudata sve do posle svoje tridesete godine i umesto da je uda, tera je da peče hleb za studente talmudskog učilišta!” Moja žena shvati da ja pokušavam da joj pokvarim i posao i ona stisnu pesnice, pripremajući se da kidiše na mene. Bila bi me udarila da je nisu zadržali. „E, ljudi”, vikao sam, „vidite li sada da se ta uopšte ne stidi?” Sada je svima bilo očigledno kako sam ja dostojan poštovanja, dok ona zaslužuje osudu. Ukratko, rabin je izjavio: „Ima boga. Razvedi se od svoje žene i oslobodi se nje.”

„Izvinite vi”, odgovorih, „ali ja sam imao dosta troškova. Svadba me je stajala više od stotinu guldena.” Tako je počelo cenkanje. Moja žena je uspela da, zahvaljujući svojoj maloj domaćoj pekari, sakupi, groš po groš, sedamdeset guldena. Drugi su me ubeđivali da bi trebalo time da se zadovoljim, ali ja sam ostajao neumoljiv. „Neka proda venčane poklone”, rekoh. Moja supruga viknu: „Evo, uzmi sve! Iščupaj mi i srce!” I, rekavši to, ona mi zari nokte u lice i zavapi: „O, majko moja, kamo sreće da počivam u grobu, kraj tebe!” Udarala je pesnicama po stolu, preturila mastionicu i zaridala: „Ako ste to mogli da mi učinite, onda nema boga!” Opštinski poslužitelj jurnu ka njoj, opali joj šamar i ona se sruši. Haljina joj se podiže, marama joj skliznu sa glave. Pokušavali su da je dignu na noge, ali ona je svakoga gurala od sebe, mlatarala rukama i optuživala ih: „Vi niste Jevreji, vi ste divlje zveri!” Bilo kako bilo, ja sam te večeri uterao mojih stotinu guldena. Opštinski ćata je sastavio dokument o razvodu braka. Najednom ja rekoh da moram za trenutak da iziđem napolje - i nikad se više nisam vratio. Tražili su me do ponoći. Zvali su me po imenu ili me prosto dozivali: „Ooooj!” Pošli su u poteru za mnom. Moja žena ostala je zauvek bela udovica. Zbog toga je, prkoseći bogu, varošici i sopstvenoj nesreći, skočila u bunar. Asmodej se udostojio da lično pohvali moj mali podvig. „Nije loše”, reče. „Postaće još nešto od tebe.” I uputi me ka đavolici Mahlat, kćeri đavolice Namah, koja uči mlade demone kako se ljudi guraju u propast.

VATRA

Ispričaću vam priču koje nema ni u jednoj knjizi. Sve se ovo dogodilo meni samome. Nosio sam to godinama u sebi, ali sada znam da nikad neću izići iz ovog prihvatilišta. Odavde će me odneti pravo u mrtvačnicu. Zbog toga ne mogu dalje da prećutkujem istinu. Mogao sam da zamolim da mi dovedu rabina i opštinske starešine i da od njih zatražim da istinu zapišu u letopis, ali zašto bih dovodio u nedoumicu decu i unuke moga brata? Evo, dakle, moje priče. Rodom sam iz Janova, mesta koje se nalazi pokraj Zamošća. Iz razloga koje nije teško pogoditi, ceo ovaj kraj naziva se „kraljevstvom sirotinje”. Moj otac, neka mu je blagoslovena uspomena, imao je sedmoro dece, od kojih je petoro izgubio. Dok su rasla, bila su snažna kao hrastovi, no, odjednom su nestali. Tri dečaka i dve devojčice! Niko nije znao od čega su bolovali. Groznica ih je prosto oborila, jedno za drugim. Kada je umro najmlađi, Hajim Jona, i mojoj majci - neka na nebesima moli za mene - život se ugasio, kao kad sagori sveća. Nije bila ni bolesna, ona je jednostavno prestala da jede i nikad više nije ustala iz kreveta. Obilazile su je komšinice i pitale je: „Bajle Rifke, šta je to s tobom?” a ona je odgovarala: „Ništa, došlo je vreme da umrem.” Pozvali smo lekara i on joj je pustio krv. Stavili su joj vantuze i pijavice, bajali joj protiv uroka, kupali je u mokraći, ali ništa nije vredelo. Ona se topila, od nje je ostala samo kost i koža. Pošto se oprostila sa ovim svetom, pozvala me je k sebi. „Tvoj brat Lipe daleko će dogurati u životu”, rekla je, „ali tebe, Lajbuse, mogu samo da žalim.” Otac prema meni nikad nije pokazivao naklonost. Ne znam zbog čega. Lipe je bio viši od mene, umetnuo se na majčinu porodicu. U školi je bio sjajan đak, iako nikad nije mnogo okapavao nad knjigama. Ja sam, međutim, stalno visio nad knjigama, ali od toga nije bilo koristi. Što bi mi ušlo na jedno uho, izišlo bi na drugo. Mada se dosta dobro snalazim u Bibliji. Mene su, zbog toga, ispisali iz škole ne sačekavši da završim ni osnovnu školu.

Mog brata Lipea otac je pazio, što kažu, kao zenicu svog oka. Kad bi moj brat učinio nešto nepodobno, otac bi se pravio nevešt, ali kuku meni ako bih ja nekad pogrešio. Otac je imao tešku ruku. Kad god bi me udario, video bih sve zvezde. I otkad pamtim, nikad nije bilo drukčije. Bio je dovoljan najmanji povod, pa da on sa klina skine svoj kožni kaiš. Udarao me je sve dok ne bih pocrneo i poplavio. Stalno mi je govorio: „Ne idi tamo, ne idi onamo.” U sinagogi, na primer, drugim dečacima se opraštalo ako su za vreme službe božje činili kojekakve nestašluke, ali ako bih ja izostavio i jedno „amen”, dobijao sam za to svoju „nagradu”. Kod kuće sam morao da radim sve mučne poslove. Imali smo ručni mlin, i ja sam po ceo dan mleo heljdu. Ja sam u kući bio i vodonoša i drvoseča, ložio sam vatru i čistio nužnik. Majka me je, dok je bila živa, zaklanjala svojom zaštitničkom rukom, ali posle njene smrti postao sam pastorče. Nemojte pomisliti da me to nije bolelo - ali šta sam mogao da uradim? Čak i moj brat mi je stalno nešto naređivao. „Lajbuse, uradi ovo, Lajbuse, uradi ono.” - Lipe je imao svoje prijatelje. A rado je i pio. Stalno se motao oko krčme. U našoj varošici živela je lepuškasta devojka po imenu Havele. Njen je otac bio sopstvenik trgovine tekstilnom robom. Bio je imućan i imao je određena shvatanja o tome kakav treba da bude njegov budući zet. Moj brat je o tome imao drukčija shvatanja i oprezno mu je postavio zamku. Nije žalio novca da potkupi provodadžije da ne bi prenosile ponude drugih ženika. Osim toga proturio je glas kako se tobož neko od devojčine najbliže rodbine obesio. Prijatelji su mu išli naruku i dobijali za to svoj deo votke i pitu sa makom. Njemu nije bilo teško da dođe do novca. Prosto je otvarao očevu fioku i vadio iz nje onoliko novca koliko je hteo. Najzad je Havelin otac položio oružje i pristao da se njegova kći uda za Lipea. Cela je varošica slavila njihovu veridbu. Obično mladoženja ne unosi u brak neki miraz, ali Lipe je ubedio oca da mu pokloni dve stotine guldena. Nabavio je i garderobu kojom bi se ponosio kakav veleposednik. Na svadbi su svirale dve muzičke kapele, jedna iz Janova, a druga iz Bilgoraja. Tako je počeo njegov uspon. Ali, kada je u pitanju bio njegov brat, stvari su drukčije izgledale. Ja nisam dobio ni nove pantalone. Otac mi je bio obećao da će i meni kupiti lepe stvari, ali je kupovinu uvek odlagao za sutradan, i kada je konačno doneo sukno, bilo je odveć kasno da se to skroji, i tako sam u dronjcima otišao na venčanje svog brata. Devojke su mi se smejale. Eto, takva je bila moja zla sreća. Verovao sam da ću i ja poći putem moje braće i sestara. Ali, meni nije bilo

suđeno da umrem mlad. Lipe se, dakle, oženio. Kao što kažu, on se rodio pod srećnom zvezdom. Uskoro je postao uspešan trgovac žitom. U blizini Janova nalazila se vodenica, koja je pripadala reb Izraelu Davidu, sinu Malkasa, uglednom čoveku. Izrael David je pokazivao naročito naklonost prema mom bratu i prodao mu vodenicu tako reći u bescenje. Ne znam zašto je tu vodenicu uopšte prodavao. Neki su tvrdili da se sprema za odlazak u Svetu zemlju, a drugi da ima rodbinu u Mađarskoj. No, bez obzira koji su bili njegovi razlozi da drugome ustupi vodenicu, on je uskoro posle toga umro. Havele je rodila nekoliko dece, jedno za drugim, i sve jedno lepše od drugog. Deca su tako čudesno napredovala da su ljudi dolazili da ih vide. Miraz koji je otac dao Lipeu potkopao je očevu trgovinu. Na kraju mu nije preostalo ni prebijene pare. Sa dućanom je bilo svršeno, a njegova je snaga bila na izmaku. Ali, ako mislite da je moj brat Lipe sad uzeo oca na svoja pleća, teško se varate. Lipe kao da ništa nije znao ni video, a otac je svu svoju gorčinu iskaljivao na meni. Ne znam šta je imao protiv mene. Ali, događa se, eto, da neko oseća takvu mržnju prema svom rođenom detetu. Ma šta ja govorio to je za njega bilo naopako, i ma koliko se ja satirao radom, njemu to nije bilo dovoljno. Onda je otac oboleo, i svi su videli da neće više dugo. Moj brat Lipe bio je zaokupljen zarađivanjem novca. Ja sam se prihvatio da negujem oca. Ja sam bio taj koji mu je donosio noćnu posudu, koji ga je kupao i češljao. Bio je tada već toliko iznemogao da je sve puštao poda se. Bolest mu je uskoro zahvatila i noge, te više nije mogao da hoda. Morao sam sve da mu prinosim, a on bi me, kad god bi me video, tako gledao kao da sam gomila đubreta. Ponekad me je toliko gonio da radim da bih najradije bio pobegao na kraj sveta - ali, kako može čovek da ostavi na cedilu svog rođenog oca? Ja sam, dakle, trpeo i ćutao. Njegove poslednje nedelje bile su pravi pakao: otac je proklinjao i ječao. Nikad u životu nisam čuo gore kletve. Moj brat bi dvaput nedeljno dolazio u kratku posetu i pitao, sa osmehom: „Kako ti je danas, oče? Zar još nije bolje?” Već pri samom pogledu na njega, ocu bi oči zablistale. Ja sam mu oprostio, a i Bog neka mu oprosti: zar čovek baš uvek zna šta čini? Otac se mučio još pune dve nedelje. Njegova samrtna borba bila je neopisiva. Kad god bi otvorio oči, zurio bi u mene u nemom gnevu. Tek pošto je sahranjen nađena je, ispod jednog jastuka, njegova oporuka. Mene je razbaštinio. Lipeu je ostavio sav svoj imetak - kuću, ručni mlin, ormar za odela, čak i tanjire i činije. Cela

varošica bila je zaprepašćena: takva je oporuka nezakonita, govorili su ljudi. Neki su ukazivali da se sličan slučaj pominje i u Talmudu. Predlagali su Lipeu da meni prepusti kuću, ali on se samo smejao. Umesto da tako postupi, on je kuću odmah prodao, a ručni mlin i nameštaj preneo u svoj stan. Meni je ostavio samo jastuk. Ovo je cela i potpuna istina. Ja sam u ovoj stvari toliko čist da mogu samo poželeti da ostanem takav pravednik i kad jednom budem stupio pred lice božje! Radio sam tada kod jednog drvodelje i zarađivao koliko mi je trebalo za goli život. Lipe je zaboravio da ima brata. A ko je za našeg oca čitao molitvu za mrtve? Lipe je uvek imao neki razlog da u tome bude sprečen. Recimo taj da ja živim u varošici, dok on, tamo u vodenici, nikad ne može da sakupi potreban broj od najmanje dvanaest ljudi da bi se čitala molitva, i taj da je sinagoga odveć udaljena da bi mogao subotom da je posećuje. U početku su ga ljudi ogovarali zbog načina na koji je postupio sa mnom, ali kasnije su smatrali da on valjda ima za to svoje razloge. Kada neko padne, drugi još gaze po njemu. Nisam više bio ni mlad, a još nisam bio oženjen. Pustio sam bradu, ali niko nije ni pomišljao na to da mi preporuči odgovarajuću ženu. Kad bi se ipak pojavio neki provodadžija, nudio mi je sve sam ološ i šljam. Ali, čemu da krijem - ja sam se jedanput zaista zaljubio. Devojka beše obućareva kćer, i ja sam je često gledao kada bi iznosila vedro sa otpacima. No, ona se konačno verila sa nekim bačvarom. Pa, koja bi devojka i poželela da se uda za nekoga ko je ostao siroče? Nisam bio glup - pa me je to bolelo. Ponekad noću nisam mogao da zaspim. Bacao sam se po svom ležaju, kao u groznici. Pitao sam se: zašto? Šta sam ja to učinio svom ocu? Odlučio sam da više ne čitam molitvu za mrtve, ali godina žalosti bila je gotovo već prošla. Osim toga - zar čovek može da se sveti mrtvima? Ispričaću vam sada šta se potom dogodilo.

Jedne noći od petka na subotu ležao sam u brvnari na gomili strugotina. Toga sam dana naporno radio. A u ono vreme rad je počinjao u svitanje zore. Cena sveće odbijala se od nadnice. Nisam stizao ni da odem u javno kupatilo. U petak nam nisu davali ručak da bi nam bolje prijala večera, koja je obeležavala početak subote, dana odmora. Ali meni je tesareva žena uvek sipala manje u tanjir nego drugima. Svi su ostali dobijali lepo parče ribe, a meni bi zapao rep. Već pri prvom zalogaju ja bih se

maltene zadavio od tolikog drača. Supa je najčešće bila vodnjikava, a od mesa, ja bih dobio kokošju nogu i malo žila. Ovo je bilo nemoguće sažvakati, a kad bi se prosto progutalo, onda je od toga, prema Talmudu, slabilo pamćenje. Ne bih dobio čak ni dovoljno subotnjeg belog hleba, a kad bi došao red na slatkiše, mene bi uvek mimoišli. Morao sam, dakle, da odlazim gladan na počinak. Bilo je zimsko doba, a u mojoj brvnari ciča zima. Oko mene je sve šušketalo bili su to miševi. Pokriven dronjcima, ležao sam na strugotinama, dok je u meni sve kiptelo od besa. Morao sam pošto-poto da se osvetim mom bratu Lipeu. I Havele mi je izišla pred oči. Moglo se očekivati da će snaha biti milostivija nego brat, ali ta je imala vremena samo za sebe i za svoju zlatnu dečicu. Oblačila se kao kakva velika dama. Onih nekoliko puta što se uopšte pojavila u sinagogi da bi prisustvovala nekom venčanju, nosila je šešir sa perom. Svuda su mi pričali što su sve nakupovali Lipe i Havele. Izgleda da je njima dvoma glavni posao bio da se gizdaju i kinđure. Darežljiva prema sebi, ona je kupila bundu od skunksa, a onda i lisicu. Šepurila se u haljinama sa karnerima, dok sam ja, kao pseto, spavao na podu, a creva su mi krčala od gladi. Proklinjao sam ih oboje. Molio sam Boga da na njih pošalje pošasti i svakojake nesreće koje sam mogao da smislim. Konačno sam tako i zaspao. Ali, uskoro sam se ponovo probudio; bila je ponoć, i ja sam osetio da je došao čas moje osvete. Kao da me je kakav đavo držao za šiju i urlao: „Lajbuse, sada je pravo vreme za osvetu!” Ustao sam. U mraku sam našao neki džak i napunio ga strugotinama. I mada je zabranjeno subotom nositi džakove, ja kao da sam bio zaboravio na svoju veru: mora da je duboko u meni boravio zloduh, dibuk. Obukao sam se bešumno, dohvatio džak sa strugotinama, luč i fitilj i išunjao se napolje. Namera mi je bila da bratu spalim sve - kuću, vodenicu i ambar. Napolju je bila mrkla noć, crna kao katran, a preda mnom se protezao dug put. Držao sam se podalje od grada. Prelazio sam preko močvarnih livada, gazio po poljima i pašnjacima. Znao sam da gubim sve: i ovaj i onaj svet. Mislio sam i na svoju majku u njenom grobu: šta bi ona rekla kad bi sve ovo znala. Ali, onaj koga je napustio razum, taj srlja pravo u svoju propast. Sigurno mislite da bi moji roditelji voleli da su mi se tada smrznule ruke. No, ja sam, kao sumanut, išao napred, ne plašeći se čak ni da naletim na nekog ko me poznaje. Ja prosto nisam više bio - ja. Hodao sam i hodao, a vetar me šibao. Bila je ljuta zima. Upadao sam u sneg

sve do preko kolena, i tek što bih se izvukao iz jednog jarka, upadao bih u drugi. Kada sam prošao pored ugljarnika zvanog „Borovi” napali su me psi. Znate već kako je to: dovoljno je da jedan zalaje, pa da nastane opšte štektanje. Sledio me je čitav čopor pasa, i ja sam se već uplašio da će me rastrgnuti. Pravo je čudo što se seljaci nisu probudili i uhvatili me, smatrajući me za konjokradicu. Onda bi me na mestu ubili. Pomišljao sam i da odustanem od svog nauma, da bacim džak i da se vratim na svoj ležaj. Takođe mi je dolazilo u glavu da prosto krenem na neko drugo mesto, ali moj dibuk huškao me je da počinim što sam smislio: „Sad ili nikad!” Vukao sam se sve dalje i dalje. Strugotine inače nisu mnogo teške, ali kada čovek nosi duže vreme ceo džak na leđima, onda ga ipak pritisne njihova težina. Probio me je znoj, ali ja sam, po cenu života, išao sve dalje. A sad slušajte kakva se igra slučaja zbila.

Dok sam sa naporom koračao dalje, najednom sam na nebu ugledao neki crveni sjaj. Da li je to već moglo da bude rumenilo zore? Ne, to nije bilo moguće. Jer, zima je tek počela i noći su bile duge. Nalazio sam se sad sasvim blizu vodenice i pružio korak. To sam rastojanje prešao gotovo trčeći. Ukratko: stigao sam do vodenice i ugledao kako je ližu plamenovi. Možete li to da zamislite? Prešao sam dug put da bih podmetnuo požar, a vatra je već buktala. Stao sam kao ukopan, a misli su se kovitlale u mojoj glavi. Činilo mi se da ću izludeti. Možda sam već i bio sišao s uma, jer, sledećeg trenutka bacio sam džak sa strugotinama na zemlju i dozivao u pomoć. Hteo sam da jurnem prema vodenici, kada sam se setio Lipea, njegove žene i dece, te se stuštih ka njihovoj kući. Bio je to pakao koji je plamteo. Ukućani su očigledno bili omamljeni dimom. Grede su gorele. Svuda unaokolo sve osvetljeno kao na Praznik Tore. Unutrašnjost kuće bila je prava užarena peć, ali ja sam se sjurio u njihovu spavaću sobu, razbio prozorsko staklo, zgrabio brata i bacio ga na sneg. Isto sam učinio sa njegovom ženom i njihovom decom. Gotovo da sam se pritom ugušio, ali sam uspeo da ih sve spasem. I tek što sam završio s tim, provalio se krov. Svojim povicima probudio sam seljake, i oni dotrčaše. Oni su mog brata i njegovu ženu i decu povratili k svesti. Odžak i zgarište bilo je jedino što je ostalo od kuće, ali su seljaci uspeli da ugase požar u vodenici. Meni je pogled pao na džak sa strugotinama, i ja sam ga zavitlao u plamen. Moj brat i njegova porodica našli su utočište kod suseda. U međuvremenu se razdanilo.

Prvo pitanje koje mi je brat postavio, glasilo je: „Kako se to dogodilo? I otkud ti ovde?” Moja snaha se okomila na mene, kao da će oči da mi iskopa: „On je ovo počinio! Taj je podmetnuo požar!” I seljaci su me ispitivali: „Koji te đavo doneo ovamo?” Nisam znao šta da kažem. Počeli su da me udaraju štapovima. Ali pre nego što su me namrtvo prebili, moj je brat podigao ruku i rekao: „Stanite, ljudi! Ima Boga, i on će ga kazniti.” I, rekavši to, pljunuo mi je u lice. Ni sam ne znam kako sam se vratio kući. Nisam mogao ni da hodam, nego sam se samo vukao. Kao kakva prebijena životinja bauljao sam na sve četiri. Putem sam se zaustavljao nekoliko puta, da bih rane hladio snegom. Ali, tek kada sam stigao kući, počela je moja prava nevolja. Svi su me pitali: „Pa gde si to bio? Otkud si znao da kuća tvoga brata gori?” Onda su neki čuli da je na mene pala sumnja. Tesar kod koga sam radio, došao je u moju brvnaru i pobesneo kada je otkrio da nedostaje jedan od njegovih džakova. Ceo Janov je govorio da sam ja zapalio kuću svoga brata, i to još u subotnji dan. Ništa mi se gore nije moglo dogoditi. Pretila mi je opasnost da me bace u zatvor ili da me u dvorištu sinagoge vežu za sramni stub. Nisam hteo to da sačekam, nego sam rešio da pobegnem, što brže mogu. Smilovao mi se neki rabadžija i odvezao me je još iste večeri u Zamošć. On nije imao drugih putnika, nego je samo prevozio robu, te me je nekako smestio između bačava na kolima. Kada je vest o požaru stigla u Zamošć, ja sam se sklonio u Lublin. Tamo sam izučio za stolara i oženio se. Naš brak nije bio blagosloven decom. Ja sam teško radio, ali nisam imao sreće. Moj brat Lipe postao je milioner - kupio je pola Janova - i nikad mi nije pisao. Njegove su se kćeri poudavale za rabine i imućne poslovne ljude. Danas ni on više nije među živima umro je prebogat i obasut počastima. Ovu priču, sve do današnjeg dana, nikome nisam ispričao. A ko bi mi i poverovao! Prećutkivao sam čak da sam rodom iz Janova. Uvek bih govorio da sam iz Šebrešina. Ali, zašto bih lagao još i sada, kad ležim na samrti? To što sam ovde ispričao, istina je, cela i potpuna istina. Samo jednu stvar ne shvatam i neću je shvatiti do svog poslednjeg daha: zašto je baš te noći izbio požar u kući moga brata? Pre izvesnog vremena u meni se rodila misao da je moj gnev prouzrokovao taj požar. Šta mislite o tome? „Gnev ne može da zapali kuću!”

„Znam je to... ali kako shvatate izraz ’planuo od silnog gneva’?” „Ah, to je samo slikovita fraza.” Dakle, kada sam ugledao požar, zaboravio sam na sve: jurnuo sam da im priteknem u pomoć. Da nije bilo mene, vatra bi ih sve progutala i pretvorila u pepeo. U svom samrtnom času nemam više šta da krijem.

BELEŠKA O PISCU

Nobelova nagrada za književnost dodeljena je prošle, 1978. godine Isaku Baševisu Singeru. Žiri je pri donošenju te odluke svakako bio opčinjen živopisnošću, legendama i bajkama inspirisanim mudrošću i majstorskim fabuliranjem ovog samosvojnog literarnog stvaraoca. Singer je, prevashodno, vrstan pisac novela i kratkih priča. Njegova najbolja priča, pravo remek-delo Singerovog proznog i filozofskog posleništva je skaska o Gimpelu, seoskoj ludi čija lakovernost, čestitost, dobrota i predanost zlehudoj sudbini, nijednog čitaoca neće ostaviti ravnodušnim. Sa blagim podsmehom autor u ovoj priči želi da ukaže da je plemenitost sama po sebi samo obličje bez tela i da put prema nebu vodi kroz ponore pakla. Patnje i slasti sastavni su deo svake ljudske sudbine. U celom svom pripovedačkom opusu Singer traga za elementima dobrote u poplavi zala, skidajući sa svojih zemljaka veo licemerja, ukazujući sa primesama crnog humora na ljudske mane koje život čine životnim, realnim. Singerovo umetničko pero je britko i briljantno. On piše živo, ironično, toplo i misaono. I u ovoj zbirci pripovedaka ogledaju se njegova sklonost ka mistici, groteski, jevrejskom folkloru i erotici. Svet i zbivanja koje nam dočaravaju ovi sjajni biseri pripovedačkog nadahnuća puni su iskušenja, vragolana, plemenitih luda i mrzovoljnih, ograničenih fanatika, poštenjačina i šarlatana. Singerovi životni i pripovedački koreni duboko su usađeni u poljsko-jevrejsku kulturnu tradiciju, a njegov literarni izraz je naglašeno naturalistički. Ličnosti u njegovim delima ocrtane su jakim koloritom, sve su podložne snažnim strastima, a realni svet se prepliće i meša sa utvarama, demonima, vukodlacima. Singerova kazivanja imaju čudovišnu, maštovitu potku. Stil mu je zgusnut, vrcav, događaji se smenjuju u brzom ritmu. Većina njegovih junaka su tragične ličnosti, jer im je suđeno da žive sa sputanim željama, nedostižnim stremljenjima,

protivno svojim htenjima, lišeni svojih nada. No, Singer je pravi genije koji u potpunosti vlada ovim svojim imaginativnim svetom. Isak Baševis Singer rođen je 1904. godine u zaseoku Radziminu, u Poljskoj. Njegov otac i deda bili su rabini, a i on sam je bio predodređen da to postane. No, posvetio se literarnom stvaralaštvu. Godine 1935. iselio se u Ameriku i otad živi i piše u Njujorku. Osobenost Singerovog književnog stvaralaštva ogleda se i u tome što sva svoja dela piše na jidiš jeziku. Ovaj jedinstveni fenomen sam Singer ovako objašnjava: „Ljudi me često pitaju zašto pišem na jidišu, jeziku koji se može smatrati mrtvim. Pokušaću da to objasnim u nekoliko reči. Volim da pišem priče o duhovima, a ništa bolje ne priliči duhovima no mrtav jezik...” Singer je napisao dvadesetak proznih dela, uglavnom novela, kratkih priča, dela za decu i nekoliko romana, a za svoje literarno stvaralaštvo dobio je, pored Nobelove, i nekoliko drugih književnih nagrada i priznanja.

A. G.

bojana888