Irinina Skripta 1B, PRVI DEO

Podvučene stvari su na grčkom, boldovani i podvučeni su podnaslovi, boldovana i spacionirana su predavanja Prvo

predavanje

Sokratovski razgovori- dijalozi aporetičkog karaktera gde se ne dolazi do konačnog odgovora (npr. Eutifron). U njima dominira etička problematika kai i sofistika (npr. Protagora i Gorgija). Pojavljuje se i imenovanje bića (Kratil) Eidos – Uzrok, paradigma, model Idea – Pojam ili suštinsko određenje Oida- izvorni oblik (perfekat) Ideja-kriterijum na osnovu koga možemo tvrditi da ono na šta se taj kriterijum odnosi JESTE (ideja lepog kao kriterijum određuje da li je nešto lepo ili ne Tkalački razboj (kratil) → Ideja tkalačkog razboja je ono što tkalaački razboj jeste, a to je njegova funkcija (egron). Kada se tkalački razboj rasturi, da li gledamo u rasturen tkalački razboj ili njegov eidos? ( Irina tvrdi da je to eidos jer je to kriterijum na osnovu kog zanatlija taj tkalački razboj pravi) U dijalozima srednjeg perioda eidos jednog/lepog/pravednog nije samo model ili kriterijum već nešto što po sebi jeste, nezavisno od instancijacije i od čulno opažljive stvarnosti (npr. Jednako po sebi postoji nezavisno od svih čulno opažljivih jednakih stvari jer ni jedna od njih nije idealno jednaka). Treaba posmatrati entitete po sebi kao idealna merila oni su kriterijum kako za saznanje tako i za postojanje ( npr. veličina, trougao, pravedno, pobožno, lepo..) Jednake stvari su jednake jer učestvuju u ideji jednakog (methesis-učestvovanje i mimesis-oponašanje) Lepo po sebi je apsolutno, bezodnosno, nerelativno, vankontekstno lepo. Postoje monofunkcionalne i polifunkcionalne stvari na osnovu toga koju funkciju najbolje vrše (ergon ljudske duše je da misli i upravlja ljudskim životom). U dijalozima poznog perioda eidos je više pojam nego paradigma Diaresis- pojmovna deoba, ideje kao vrsni pojmovi se mogu deliti sve dok se ne dođe do nedeljive vrste (Atomon eidos). Komplementar pojam diaresisu je simpoke(sabiranje) Katabasis i Anabasis su put na gore i put na dole. Učenje o načelima: 1. Učenje o jednom 2. Učenje o neodređenoj dvojini

En Aorisios dias

Jedno je princip usaglašavanja → ideja Dobra Neodređena dvojina je princip mnoštvenosti

Eidetski brojevi Pomoću njih se ne može vršiti ni jedna računska operacija ali se pomoću njih određuju svi brojevi. Oni su paradigma za sve brojeve i zato se od njih moraju razlikovati. Oni su principi računskih operacija.

Drugo

predavanje

Platon ima ezoterično i egzoterično učenje. Ezoterično (nenapisano učenje) se vezuje za predavanja unutar akademije i za probranu, znalačku publiku dok se egzoterično vezuje za Platonove knjige. Ontološki poredak stvarnosti kod Platona 4. Ideje (eide) 3. Matematičke stvari, večne, nepromenljive odnosno nepokretne (svetska duša) 2. Čulno opažljive, formirane stvari (To horaton- vidljive stvari) 1. Amorfna hora (hora-prostor) Aristotelova napomena: Za razliku od ideje koja je jedna, matematički entiteti su mnoštveni, ali međusobno slični ( npr. postoje različiti trouglovi koji su međusobno slični, ali im je zajednička ideja trougla koja je njihova suština i čije su oni podvrste. Do ideje trougla se ne dolazi crtanjem već čistim mišljenjem) Platon idejama pripisuje svojstvo noetskog ( dijalektičkog) kretanja: 1. Mogućnost da se međusobno kombinuju; 2. One su večno žive; 3. Dineamičke su a ne statičke (čigra, kretanje i mirovanje) Sistematizacija ideja (rimskim brojevima su označeni nivoi i svetu ideja) ___________________________________________________________________________________ Dobro=Jedno

Neodređena dvojina _________________________________________________________________________________ I Istost-Drugost Mirovanje-KretanjeBiće . . Meta ideje

Eidetski brojevi

Rodovi _________________________________________________________________________________II Ideje pojedinačnih stvari ________________________________________________________________________________III Vrste

„Učenje o načelima kao da transcendira i utemeljuje učenje o idejama“ I. Deretić

Odos mitosa i logosa Određenja logosa: 1. Govor (jezik, rečenica, iskaz) 2. Razum (logizmos u psihološkom smislu, dianoia) 3.Definicija 4.Objašnjenje 5. Argument (retorička beseda 6. Odnos, relacija O mitu: Mit je neprekinuta naracija o bogovima i herojima, ili o postanju određenih pojava, objekata ili svega što jeste, a o čemu nemamo ni matematički dokaz, ni empirijsko svedočanstvo jer sežuu daleko u prošlost; o nečemu što prevazilazi okvire racionalnog mišljenja, pa se o njemu može govoriti samo na aluzivan način (ali nije lišen unutrašnje logike), a ne dokazivanjem i argumentovanjem.

Treće predavnje Istinosna funkcija mita kod Platona Kritika homerovsko-hesiodovske mitotvoračke tradicije u cilju postavljanja temelja novog filozofskog mitotvorstva. Postoje tri funkcije mita: 1. Epistemička (istinosna); 2. Pedagoška; 3. Farmakološka Tri vrste istine: 1. Teološka; 2. Naučna; 3. Istina fikcije Tri istinosne vrednosti: 1. Istinitost; 2. Lažnost; 3. Eikos „Mitovi su, u celini uzevši, lažni, ali iskazuju i nešto istinito“ I. Deretić Platon vrši poređenje mitotvorca sa slikarem. Postoje dve vrste laži: Istinska laž i Laž u rečima. Mitotvorac laže tada kada u svom govoru loše predstavlja bogove i heroje kao kada slikar naslika sliku koja nije nimalo slična onome što slika. Bogovi i heroji su glavni predmet mitova, kao i njihova „priključenija“. Mit je lažan kada o bogovima i herojima ili o Bogu iznosi tvrdnje koje nisu u saglasnosti sa onim što bogovi i heroji ili Bog jesu O Bogu: Bog je po sebi dobar i sve što on stvara i čini jeste dobro, on je po svojoj prirodi savršen. Iz božije savršenosti sledi da je bog dobar, jer je dobrota jedno od svojstava savršenosti. Platonova mitologija je nova teologija koja ima snažan monoteistički predznak. Pitanje konzistentnosti i koherentnosti Boga i govora o Bogu Ako je Bog savršen, onda je postojan i nepromenljiv, te ne može da menja oblik i obličje. Ovo predstavlja težak zadatak za mitotvorca zbog polisemičnosti jezika. Eikos mit Verovatni mit, naučni mit. Racionalan i koherentan govor o nastanku određenog fenomena i, najposle, o nastanku kosmosa samog. Pretpostavke i priče o nečemu iz davne prošlosti, o čemu nemamo ni matematični dokaz, ni empirijsko svedočanstvo, mogu biti više ili manje plauzibilne, ali ne možemo sa sigurnošću tvrditi da li su apsolutno istinite, već samo da li su približno istinite. Samo o onome što je nepromenljivo, dakle o biću, može se imati pouzdano znanje.

Mitovi su plod ljudske mašte, što nije loše, osim ako verujemo da je ono što je tvorevina mita, tvorevina empirijskog saznanja. Mit, iako je lažna priča, prenosi univerzalne istinite poruke i čini dublje vrednosne, etičke, religiozne, metafizičke i antropološke uvide, što deluje ne samo na naš razum, već i na naše emocije i maštu. Mit utiče i na formiranje kolektivne svesti celokupne populacije Farmakološka funkcija mita Farmakon- Lek, otrov Mit je u bilo kojoj „dozi“ otrov, ako nosi loše i pogrešne vrednosne i etičke stavove a u bilo kojoj „dozi“ je lek kada čuva sećanje o onome o čemu nema drugog svedočanstvai što bi bez mita bilo zaboravljeno,čime leči naše pamćenje od neznanja, kao i kada nosi etički i vrednosno ispravnu i dobru poruku. Platon je dao prvu teoriju (prototeoriju) mita koja sledi direktno iz kritike starog mitotvorstva. Četvrto

predavanje

Uvek postoji neki deo istine koji je nesaopštiv rečima Postoji zakonomernost filozofskog odnosa mitosa i logosa. Mit o tome da su posle Kronove smrti njegovi sinovi Zevs, Posejdon i Had podelili vlast, Platon naziva „istinitim logosom“. Mit je često važna i ubedljiva dopuna logosa. Postavlja se pitanje: da li je pravednost dobra samo po svojim posledicama ili i po sebi? Glaukon tvrdi da je pravednost dobra po svojim posledicama jer predstavlja društvenu konvenciju radi opstanka ljudske zajednice, iako bi svi voleli da budu nepravedni. Postoje, dakle, tri vrste dobra: 1. Dobro po sebi (radost); 2. Dobro po sebi i po svojim posledicama (gledanje, znanje, neinstumentalističko mišljenje); 3. Dobro po svojim posledicama (gimnastika). Platon zastupa areteističku etiku, prema kojoj nisu bitne samo posledice nego i motivi činjenja. Kada mišljenje (pa čak ni ono autorefleksivno) ne može saznati nešto više, a naslućuje da to nešto postoji, ali ga ne može izraziti pojmom, argumentom ili dokazom, kada um dođe do svojih krajnjih granica, na scenu stupa mit. Kada kažemo da je znanje prisećanje to prisećanje spada u kategoriju mitskih izraza i odnosi se na prisećanje onoga što je duša znala pre dolaska na ovaj svet. Znanje o inteligibilnim stvarima (idejama) stečeno je neograničeno pre dolaska duše u telo tako da je znanje potencijalno prisutno u čoveku a znanja najveće opštosti su urođena.

Podela mitova

Razlikujemo eshatološke (Fedon), etiološke (Timaj) i erotske (Aristofanov mit) mitove. 1. Aitia (uzrok) Etiološki mitovi su mitovi o postanju sveta, o nastanku i poreklu ljudi i ostalih živih bića. Celokupna smena kosmičkih epoha i njima odgovarajućih poredaka, svet nestaje (ali ne u potpunosti jer nestaje samo poredak) pa iznova nastaje i tako uvek iznova u ciklusima. 2. Eros (polna ljubav) Funkcionisanje ljudske duše (psihe) (Aristofanov mit o polnoj ljubavi, njen smisao ne leži u potomstvu već u samoj ljubavi. U njemu se navodi da znanje, metafizičkog tipa, sprečava zaljubljenu dušu da učini pogrešan korak. Erov mit je spoj kosmološke i etičke tematike. Postoje četiri karakterne vrline duše. To su: 1. Hrabrost; 2. Mudrost; 3. Umerenost; 4. Pravednost (koja je najviša od ovih vrlina). Vrline se definišu kroz učenje o tri dela duše (platonova psihologija) 3. Eshatos (kraj) (ukoliko neko poseduje beleške sa ovog predavanja neka dopuni nešto o eshatološkim mitovima) Peto predavanje Mit iz državnika (etiološki mit) – pretstavlja suprotstavljanje Zevsove i Kronove vladavine. Kronovazlatni vek, Zevsova- srebrni vek. U obe epohe postoje kružna kretanja, ali su ona međusobno suprotna. U Kronovoj, kretanje se odvija od zapada prema istoku, a u Tevsovoj od istoka prema zapadu, što predstavlja sliku različitog rasta i razvoja čoveka i njegovog odnosa prema bogovima i prema flori i fauni. Kronova i Zevsova epoha -Ljudi su iz zemlje rođeni kao starci a umiru kao bebe. -Ljudi nisu imali agresivni instikt i nisu se ničim hranili a neki čak nisu formirali ni političke zajednice. -Jedan sagovornik stranac (u državniku) daje napomenu da su ti ljudi sa životinjama i međusobno vodili filozofske rasprave, bili bi srećniji. -Oni su bili u jedinstvu sa bogovima i vrli, jer su im bogovi davali vrlinu. -Nisu imali pamćenje ni na individualnom ni na kolektivnom nivou. -Da li su bili inteligentna bića? Verovatno nisu, a nisu bili ni istorijska ni politička bića. -Kosmička destrukcija prethodi stvaranju Zevsove epohe u kojoj nastupa kretanje u suprotnom smeru. U pitanju je skraćena slika progresivnog razvoja čoveka iz „Protagore“. Homoiosis theo – čovek sličan Bogu, pod uslovom da ima razumsko-umske sposobnosti, slobodu i sposobnost kontinuiranog pamćenja. Platon politeističke rituale zadržava na običajnom i kulturološkom nivou (zbog kohezivnosti političke zajednice), ali u teološkom smislu se oseća snažno prisustvo monoteizma (Bog Otac je termin koji se koristi u „Državniku“ i „Timaju“ kao termin za božanstvo. Prometej je idealizacija čoveka koji se formira stalnim prekoračivanjem, ne gubeći pri tome svest o sopstvenoj ograničenosti i konačnosti.