Institucije Evropske Unije

Visoka zdravstveno-sanitarna škola strukovnih studija ''VISAN''

Seminarski rad

Predmet: Zdravstveno Zakonodavstvo

Tema: Institucije Evropske Unije

Student

Mentor

Jovan Ilić /31

Prof. dr. Dragan Bataveljić

Novembar, 2012 Beograd

1

Sadrţaj:

Uvod………………………………………………………………………..…..3 Istorija EU……………………………………………………………………....4 Proširenje EU………………………………………………………………..….5 Institucije EU…………………………………………………………………...6 Evropski parlament……………………………………………………………..6 Savet EU…………………………………………………………………….…..8 Evropska komisija…………………………………………………………….....9 Sud pravde EU…………………………………………………………………..11 Evropski revizijski sud………………………………………………………..…12 Zaključak………………………………………………………………………...13 Literatura………………………………………………………………………...14

2

Uvod Evropska unija (EU) nije federacija kao što su SAD. Nije ni jednostavna meĎunarodna organizacija za saradnju izmeĎu vlada. Ono što je jedinstveno i što izdvaja model koji nudi Evropska unija i po čemu se razlikuje od tipičnih meĎunarodnih organizacija jeste nadnacionalnost, tačnije njena nadnacionalna obeleţja. Pojam nadnacionalno ili supranacionalno, odnosno naddrţavno, u svom najosnovnijem značenju obeleţava prostor preko, iznad i izvan drţave. Pojam nadnacionalno se koristi kako bi se opisala vlast koja prevazilazi nacionalne granice, nacionalnu vlast i interese. Nadnacionalna organizacija ima više zakonodavnih ovlašćenja u odnosu prema drţavama članicama, nego što je to slučaj kod tipičnih meĎunarodnih organizacija. Evropska unija ima sistem institucija koji je neuobičajen za tipične meĎunarodne organizacije. Drugi pojam koji izdvaja Evropsku uniju jeste pojam integracije. Integracija je obeleţje prvog stuba Evropske unije i ona se ostvaruje kroz tri zajednice: Zajednicu za ugalj i čelik, Evropsku zajednicu, (nekada Evropsku ekonomsku zajednicu) i Evropsku zajednicu za atomsku energiju (Euroatom). Integracija se ostvaruje u više oblasti. Prva i najvaţnija oblast jeste ekonomska i monetarna unija. Druga jeste trgovinska politika, zatim politika konkurencije (standardi za konkurentnost na jedinstvenom trţištu), spoljno-trgovinski odnosi, transport, ţivotna sredina i regionalne politike. Tu se, svakako, nalazi i poljoprivreda i socijalna politika, kao veoma specifične oblasti evropske integracije. Drugi i treći stub su tzv. stubovi saradnje. Drugi stub čini zajednička spoljna i bezbednosna politika, a treći stub se tiče policijske i pravosudne saradnje u krivičnim stvarima. Ovde je delovanje Unije i njenih organa ograničeno u najvećoj mogućoj meri – podseća na tipične meĎunarodne organizacije. Integracija ne predstavlja odluku koja se donosi dekretom. To je proces. Ona kao takva prolazi kroz odreĎene faze. Prvi korak integracije započinje kreiranjem zone slobodne trgovine izmeĎu drţava članica, druga faza je carinska unija, zatim zajedničko ili jedinstveno trţište u Evropskoj uniji i, na kraju, faza u kojoj se danas nalazi Evropska unija – ekonomska i monetarna unija.

3

Istorija evropske unije Organizacija za evropsku ekonomsku saradnju osnovana je 1948. godine. Savet Evrope, koji je nastao 1949. godine, predstavlja značajan korak u stvaranju Evropske unije. On je pokušao da podstakne političku saradnju evropskih zemalja. Glavni cilj Saveta je jačanje demokratskog sistema i očuvanje i razvoj ljudskih prava u članicama Saveta. Šumanov plan iz 1951. godine smatra se prvim korakom ka ujedinjenoj Evropi. Ugovor o stvaranju Evropske zajednice za ugalj i čelik potpisan je u Rimu 18.aprila 1951. godine. Ugovor je potpisan od strane Francuske, SR Nemačke, Italije, Belgije, Holandije i Luksemburga, a stupio je na snagu 3. jula 1953. godine. Ugovor o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik stvorio je i nekoliko institucija (Visoku vlast, Savet ministara, Parlament i Sud pravde) koje su počele sa radom1953. godine. Najznačajniji uspeh ove zajednice je postavljanje osnove za pomirenje Francuske i Nemačke samo nekoliko godina nakon II svetskog rata. Zajednica za ugalj i čelik dovela je do inicijative za bliţu saradnju u oblasti zajedničke odbrambene politike. Ţan Mone predloţio je osnivanje zajedničke odbrane na nadnacionalnom nivou, ali Francuska nije ratifikovala taj ugovor. Kao zamena za Evropsku odbrambenu zajednicu formirana je Zapadnoevropska unija (WEU) , 23. oktobra 1954. godine, na inicijativu Velike Britanije. Šezdesetih godina dolazi do krize i proces integracija počinje da gubi na intezitetu. Kriza dostiţe vrhunac kada Francuska odbija da prihvati ulazak Velike Britanije u EEZ. MeĎutim, 22. juna 1972. u Briselu je potpisan ugovor o pristupanju Velike Britanije, Danske, Irske i Norveške Evropskoj ekonomskoj zajednici, ali su se graĎani Norveške, na referendumu, izjasnili protiv ulaska u Zajednicu. 1979. godine stupio je na snagu Evropski monetarni sistem (EMS), a u isto vreme stvorena je i Evropska monetarna jedinica (ECU), koja je neposredni prethodnik eura. Prvi izbori u Evropskom parlamentu, na osnovu neposrednog i opšteg prava glasa, odrţani su 1979. godine. Tri zemlje Beneluksa, kao i Francuska i Nemačka, potpisale su, tokom 1985. godine, Šengenski sporazum, koji je predstavljao prvi korak u obezbeĎivanju slobodnog kretanja ljudi i postepeno otklanjanje granica izmeĎu zemalja zajednice. Većina zemalja članica pridruţila se sporazumu tokom narednih godina. U Luksemburgu je, u februaru 1986. godine, potpisan Jedinstveni evropski akt, koji je na snagu stupio 1. jula 1987. godine. Ovaj sporazum predstavlja prvu izmenu Pariskog sporazuma iz 1951. i Rimskog sporazuma iz 1957. godine. Radi unapreĎivanja daljih integracija, u Rimu su 1990. sazvane dve meĎuvladine konferencije. Evropski savet je u decembru 1991. godine, odobrio Ugovor o Evropskoj uniji, poznatiji kao Mastrihtski sporazum. Sporazum je potpisan 7. februara 1992. godine, a na snagu je stupio u novembru 1993. U skladu sa odredbom iz Mastrihtskog ugovora, o reviziji ugovora, početkom 1996. na Evropskom savetu u Torinu, započeta je izrada novog sporazuma koji bi poboljšao sporazum iz Mastrihta.Vlade zemalja članica su 2. oktobra 1997. u Amsterdamu potpisale tzv. Konsolidovani sporazum, koji je na snagu stupio 1. maja 1999. godine. Sporazumom iz Nice, potpisanim 26. februara 2001. god. dalje su definisana glavna pitanja u vezi sa proširenjem Unije, uključujući način glasanja i sastav Evropske komisije i drugih institucija Unije. Od 1. januara 2002. godine uvodi se euro, kao zajednička valuta za 12 drţava (Belgiju, Nemačku, Grčku, Španiju, Francusku, Irsku, Italiju, Luksemburg, Holandiju, Austriju, Portugal i Finsku). Nove drţave-članice trebalo je da ispune zahteve EU, formulisane u Kopenhaškim kriterijumima iz 1993. godine i dopunjene Madridskim kriterijumom iz 1995.

4

Kopenhaški kriterijumi su zahtevali da drţava zadovolji sledeće uslove: - političke (demokratsko ureĎenje, stabilnost institucija, vladavina zakona,zaštita ljudskih i manjinskih prava, itd.); - ekonomske (funkcionisanje trţišne ekonomije, slobodna konkurencija, itd.) i - zakonodavne (usvajanje pravnog nasleĎa EU, tzv. acquis communautaire i poštovanje političke, ekonomske i monetarne unije).

Proširenje Evropske Unije : 1952 : Belgija, Francuska, Nemačka, Italija, Luksemburg, Holandija 1973 : Danska, Irska, Ujedinjeno Kraljevstvo 1981 : Grčka 1986 : Španija, Portugal 1990 : Ujedinjena Nemačka 1995 : Austrija, Finska, Švedska 2004 : Češka, Estonija, Kipar, Letonija, Litvanija, MaĎarska, Malta, Poljska, Slovačka, Slovenija 2007 : Bugarska, Rumunija Drţave kandidati: Hrvatska, Makedonija, Crna Gora

5

Institucije Evropske Unije Najznačajnije institucije Evropske unije su Evropski parlament, Savet Evropske unije, Evropska komisija, Sud pravde i Revizioni sud. Pored ovih pet institucija, EU ima veliki broj tela, koja se bave odreĎenim pitanjima. To su, izmeĎu ostalog, Evropski ekonomski i socijalni savet (predstavlja, pre svega, civilni sektor, poslodavce i zaposlene), Komitet regiona (savetodavno telo Evropske unije, sa odreĎenim uticajem na kreiranje regionalnih politika EU, jer predstavlja lokalne i regionalne vlasti), Evropska investiciona banka (finansira investicione projekte EU, kroz Evropski investicioni fond), Evropska centralna banka, Evropski ombudsman, itd.

1. Evropski parlament Evropski parlament (European Parliament) sastoji se od predstavnika graĎana Evropske unije (a ne od predstavnika drţava-članica), jer se poslanici biraju direktno. To je, ujedno, i jedini neposredno izabran organ Evropske unije. Poslanici se biraju na 5 godina. Sastaje se na dve lokacije: u Strazburu i u Briselu. Evropski parlament nastao je 1952. godine, kada je formirana i prva Zajednica. U martu 1958., stvaranjem još dve zajednice, njegova nadleţnost je proširena. Do 1979. godine poslanici u Parlamentu predstavljali su drţave-članice, da bi od tada predstavljali graĎane, koji ih biraju na neposrednim izborima.Od poslednjih izbora, koji su odrţani 13. juna 2004. godine, Evropski parlament ima732 člana, koji predstavljaju oko 450 miliona graĎana koji ţive u drţavama Evropske unije. Svaka zemlja ima različit broj poslaničkih mesta u EP. Nemačka ima 99 poslanika, Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo i Italija 78, Španija i Poljska 54, Holandija 27, Belgija, Češka Republika, Grčka, MaĎarska i Portugal 24, Švedska 19, Austrija 18, Danska, Finska i Slovačka 14, Litvanija i Irska 13, Letonija 9, Slovenija 7, Kipar, Estonija i Luksemburg 6 i Malta 5. TakoĎe, u Evropskom parlamentu, pored 732 poslanika, postoje i posmatrači, a takav status imaju predstavnici parlamenata drţava kandidata. Oni mogu da učestvuju u debatama, ali nemaju pravo glasa. Kada govorimo o izbornom sistemu, 1976. godine usvojen je pravni akt koji je regulisao jedinstven način izbora za Evropski parlament, ali ne i jedinstveni izborni sistem. MeĎutim, danas se u svim drţavama koristi proporcionalni sistem za izbor poslanika za Evropski parlament. Tri su osnovne funkcije Evropskog parlamenta: zakonodavna, budţetska i kontrolna. Savet EU, odnosno Savet ministara i Evropski parlament, dele zakonodavnu funkciju. Evropski parlament nema pravo inicijative, osim u slučaju donošenja propisa koji regulišu jedinstveni način odrţavanja izbora za Parlament. Njegova uloga, u ostalim slučajevima, ogleda se u saglasnosti na zakonodavne akte. Odnos Evropskog parlamenta i Saveta Evropske unije, ogleda se u tri nivoa donošenja odluka: postupak konsultacija, postupak davanja saglasnosti i postupak odlučivanja. Parlament vrši ispitivanje godišnjeg radnog programa Komisije. Evropski parlament i Savet ministara donose godišnji budţet Evropske unije .Savet priprema predlog budţeta, ali on ne moţe stupiti na snagu ukoliko ga ne usvoji i potpiše predsednik Evropskog parlamenta. Budţetska nadleţnost Evropskog parlamenta ogleda se i u kontroli sprovoĎenja budţeta, jer je komisija, nakon završetka budţetske godine, duţna da Parlamentu podnese izveštaj o raspolaganju budţetom. Evropski parlament odobrava sastav Komisije. Iako članove Komisije predlaţu njihove nacionalne vlade, oni ne mogu biti imenovani ukoliko nemaju 6

saglasnost Evropskog parlamenta. Evropski parlament, takoĎe, moţe da izglasa nepoverenje komisiji, a za takvu odluku potrebna je dvotrećinska većina. Evropski parlament moţe formirati i istraţne odbore, koji za cilj imaju ispitivanje rada Komisije i Saveta. Savet je duţan da odgovori na pitanja koje mu Parlament postavlja. TakoĎe, predsednik Saveta prisustvuje sednicama Evropskog parlamenta i učestvuje u najznačajnijim raspravama. Evropska komisija, Savet EU i Evropski parlament, učestvuju u procesu donošenja odluka u Evropskoj uniji. Evropska komisija predlaţe zakonske propise, koje donose Savet i Evropski parlament. Način rada u Evropskom parlamentu razlikuje se od načina rada u nacionalnim parlamentima. Parlament čini veliki broj stalnih tela i stalni odbori. Njihov cilj jeste da se staraju o tome da poslanici imaju što kvalitetnije uslove za rad, kao i da rad Evropskog parlamenta bude što bolji i efikasniji. Predsednik Evropskog parlamenta upravlja zasedanjima i radom Parlamenta izmeĎu dva zasedanja. On predstavlja Parlament u odnosu na druge organe Evropske unije, kao i van njenih institucija. Potpredsednici u Evropskom parlamentu ispunjavaju obaveze na osnovuodluke predsednika. Konferenciju predsednika čine šefovi partijskih grupa i Predsednik Evropskog parlamenta. Uloga ovog tela ogleda se u odreĎivanju zakonodavnih planova EP i ima glavnu reč u odnosu Evropskog parlamenta prema nacionalnim parlamentima. TakoĎe, ključnu ulogu ima i u komunikaciji sa zemljama koje nisu članice EU i sa institucijama van Unije. Biro čine Predsednik Parlamenta, 14 njegovih potpredsednika i 5 kvestora, koji imaju status posmatrača. Biro se bavi finansijskim i administrativnim pitanjima, upravlja sekretarijatima i njihovim odeljenjima. Sekretarijat ima svoja odeljenja u Briselu i Strazburu. Najveći deo, od preko 4000 zaposlenih, čine prevodioci, jer svaki dokument mora biti preveden na sve sluţbene jezike. Sekretarijatom rukovodi Generalni sekretar. Kvestori se bave finansijskim i administrativnim pitanjima članova Evropskog parlamenta. Oni, takoĎe, imaju i savetodavnu ulogu u Birou. Postoji veliki broj odbora Evropskog parlamenta. Ti odbori, odnosno komiteti, dele se na one koji se bave unutrašnjim poslovima i one koji se bave spoljnim. Unutrašnjim poslovima se bave odbori za: budţet, kontrolu budţeta, privredna i monetarna pitanja, zapošljavanje i socijalna pitanja, ekološka pitanja, zdravstvo i potrošačku politiku, regionalni razvoj, pravo i unutrašnje trţište, poljoprivredu i seoski razvoj, ribarstvo, kulturu, omladinu, obrazovanje, medije i sport, itd. Spoljnim poslovima bave se: Odbor za spoljne poslove, Pododbor za ljudska prava, Podtkomitet za odbranu i bezbednost, Odbor za razvoj i saradnju i Odbor za meĎunarodnu trgovinu.

7

2. Savet Evropske Unije (Savet ministara) Savet Evropske unije, po Ugovoru o Evropskoj uniji, sastoji se od ministara vlada svih zemalja članica Evropske unije. Jedna drţava članica moţe da ima jednog predstavnika, odnosno jednog ministra u Savetu. On se često naziva ili samo Savet ili Savet ministara. Radni jezici su engleski, francuski i nemački. Sedište je u Briselu, a sastanci se odrţavaju i u Luksemburgu u aprilu, junu i oktobru. Savet bira Predsednika i Generalnog sekretara. Predsednik Saveta je ministar drţave-članice koja trenutno ima mesto predsedavajućeg Saveta Evropske unije, dok je Generalni sekretar na čelu Sekretarijata Saveta EU i bira se jednoglasno. Generalni sekretar je istovremeno i Visoki predstavnik za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku. Predsedavanje Savetom se rotira svakih šest meseci. Specifičnost Saveta leţi u njegovoj ulozi, koja je dvostruka. U jednoj fazi on predstavlja izvršnu vlast, zajedno sa Evropskom komisijom, a u drugoj je, zajedno sa Evropskim parlamentom, zakonodavna vlast. Kao što je već navedeno, Savet ministara ima Generalni sekretarijat, s jedne strane, a sa druge strane ima predstavnike drţava-članica. Sve drţave-članice imaju predstavništva u Briselu. U Briselu, dakle, postoji 25 predstavništva, koja u procesu odlučivanja zastupaju stavove drţava-članica. Kada se podnese predlog od strane Komisije, on ide na tzv. radne grupe. U radnim grupama su, s jedne strane, predstavnici Komisije, a sa druge predstavnici 25 drţava-članica. Unutar sistema EU, u Briselu postoji negde izmeĎu 200 i 250 radnih grupa stalnog karaktera, po raznim temama, od spoljnih poslova, preko transporta, ţivotne sredine itd. Postoji, na primer, jedna radna grupa koja se naziva Zapadni Balkan, a tu sede predstavnici drţava-članica koji su eksperti za ovaj region, odnosno za odnose Evropske unije i zemalja Zapadnog Balkana. Zapadni Balkan podrazumeva sledeće drţave: Hrtvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Srbiju, Makedoniju, Crnu Goru i Albaniju. Savetu pomaţe Komitet stalnih predstavnika (COREPER). COREPER je skraćenica od francuske sloţenice i predstavlja komitet stalnih ambasadora u Briselu. Svaka drţava članica ima svog stalnog predstavnika ili svog ambasadora pri Savetu ministara EU. Postoje dva nivoa COREPER I i COREPER II. COREPER II čine ambasadori, a COREPER I njihovi zamenici. Svaki dokument, svaki papir i bilo šta što treba da doĎe do Saveta, mora prethodno da proĎe taj nivo ambasadora. Uloga Saveta Evropske unije jeste da osigura ostvarivanje ciljeva ugovora, kao i da (u skladu sa Ugovorom): 1. usaglašava ekonomske politike drţava članica; 2. donosi odluke o sprovoĎenju ciljeva utvrĎenih ugovorima i 3. delegira ovlašćenja Evropskoj komisiji u sprovoĎenju odluka usvojenih u Savetu. Bitno je imati u vidu da je Savet ministara uvek jedan isti organ, bez obzira na to da li zasedaju ministri inostranih poslova ili poljoprivrede, ili drugih resora. Uvek se radi o jednom organu, samo u različitom sastavu. Osnovni Savet ministara, koji se sastaje jednom mesečno (obično prvog ponedeljka ili utorka u mesecu), naziva se Savet za opšte poslove i spoljne odnose. Njega čine ministri inostranih poslova, koje nekad menjaju ministri za evropske integracije. To je tzv. Opšti savet, koji nadzire koordinaciju svih ostalih aktivnosti i koji je od posebnog značaja, jer upravlja spoljnim odnosima EU.

8

Sledeći je Savet ministara finansija – ECOFIN. On je jedan od najznačajnijih saveta zbog toga što tu učestvuju ministri koji su zaduţeni za novac, odnosno budţet. Sledeći Savet po vaţnosti je onaj za unutrašnje poslove i pravosuĎe. Postoje, takoĎe, i saveti za transport, telekom i energetiku, potom poljoprivredu i ribarstvo, konkurentnost, ţivotnu sredinu i obrazovanje, omladinu i kulturu, itd. U Savetu se odluke donose ili jednoglasno ili kvalifikovanom većinom, u zavisnosti od vrste odluke koju donose. Kvalifikovana većina je većina od drţava-članica (u nekim slučajevima dve trećine članica), odnosno minimum od 232 glasa u korist predloga (što je 72.3% od ukupnog broja). TakoĎe, glasovi koji su «za» treba da predstavljaju 62% od ukupnog broja stanovnika u Evropskoj uniji. Drţave poseduju različit broj glasova u Savetu, a broj glasova zavisi od broja stanovnika. MeĎutim, postoji korektivni faktor za manje drţave, koje imaju više glasova nego što bi imale direktnom proporcijom sa brojem stanovnika. Nemačka, Francuska, Italija i Ujedinjeno Kraljevstvo imaju 29 glasova, Španija i Poljska 27, Holandija 13, Belgija, Češka Republika, Grčka, MaĎarska i Portugal 12, Austrija i Švedska 10, Danska, Irska, Litvanija, Slovačka i Finska 7, Kipar, Estonija, Letonija,Luksemburg i Slovenija 4 i Malta 3. Ukupan broj glasova je 321. Evropska komisija predlaţe odluke, koje se usvajaju u Evropskom parlamentu i Savetu Evropske unije. Procedure odlučivanja u Evropskoj uniji se mogu podeliti na procedure saglasnosti, odlučivanja, kooperacije i konsultacija.

3. Evropska komisija (European Commission) Dok Savet ministara štiti nacionalne interese drţava članinica EU, i dok je Evropski parlament izabran od strane graĎana, Evropska komisija prevashodno štiti interese Unije kao celine. SASTAV EVROPSKE KOMISIJE: Evropska komisija predstavlja telo koje ima ovlašćenja inicijative, implementacije, upravljanja i kontrole. Prethodnik Evropske komisije je tzv. Visoka vlast Evropske zajednice za ugalj i čelik.Ugovorom o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik eksplicitno je definisan nadnacionalni karakter ovog tela. Prvi predsednik Visoke vlasti bio je Ţan Mone koji je postavio okvire funkcionisanja ovog tela kao vrlo fleksibilne zajednice. Nakon potpisivanja Rimskog ugovora osnovana je Komisija Evropske ekonomske zajednice 1958.god. Prvi predsednik Komisije bio je Valter Holštajn. Prema Rimskom ugovoru nadleţnost Komisije bila je da zastupa interese zejednice. U članu 155 Ugovora o osnivanju Evropske ekonomske zajednice načelno su definisane duţnosti Komisije koje se mogu podeliti u tri oblasti: prvo-Komisija ima ulogu inicijatora u procesu donošenja odluka, dakle Savet ministara moţe doneti neku odluku samo ako je Komisija predloţi; drugo-Komisija ima zakonodavnu funkciju koju obavlja kroz donošenje obavezujućih odluka za zemlje članice i kroz zaključivanje meĎunarodnih ugovora u oblastima za koje ima ovlašćenja; treće-Komsija ima administrativnu ulogu koju obavlja kroz sprovoĎenje zakona EU kao i ulogu nadzora nad pravilnom primenom zakona Zajednice od strane drţava članica. Ugovorom o udruţivanju iz 1967.god. izvršeno je objedinjavanje Visoke vlasti, Komisije 9

evropske ekonomske zajednice i Komisije Evropske zajednice za atomsku energiju, i stvorena je Komisija Evropskih Zajednica. NADLEŽNOSTI EVROPSKE KOMISIJE: - Inicijativna nadleţnost: Savet ministara EU ili Evropski parlament mogu traţiti od Komisije da pristupi izradi predloga zakona u pojedinim oblastima.U pripremi predloga Komisije učestvuje veliki broj nacionalnih činovnika, stručnjaka i predstavnika interesa u oko 700 savetodavnih odbora i ekspertskih grupa.Svoj predlog Komisija dostavlja Savetu, s tim što Komisija pre usvajanja odluke od strane Saveta ima pravo da u svako doba izmeni svoj prvobitni predlog (član 250 Ugovora o EZ). Kod odstupanja Saveta od predloga komisije potrebna je jednoglasnost, osim izuzetka u postupku saodlučivanja (član 251 Ugovora o EZ). Monopol na zakonodavnu inicijativu Komisije ograničen je u oblasti spoljnih granica, azila, imigracija i viza gde Komisija svoje pravo na zakonodavnu inicijativu u prelaznom periodu od pet godina deli sa zemljama članicama. TakoĎe u oblasti monetarne politike u okviru zone eura Evropskacentralna banka donosi odluke bez učešća Evropske komisije. Komisija tada moţe da koristi pravo preporuke ili predloga u oblasti spoljne monetarne politike (član111 Ugovora o Evropskoj zajednici). Evropska komisija u nekim oblastima ima i vlastita zakonodavna ovlašćenja i to pre svega kada se radi o njenoj organizaciji, budţetu, politici i oblasti konkurencije, zatim u okviru Zajednice za ugalj i čelik ili oblasti prometa roba i kapitala. Evropska Komisija u procesu pripreme predloga zakona uzima u obzir princip subsidijarnosti, tj. predlaţe zakonska rešenja samo u oblastima u kojima delovanje EU kao celine daje bolje rezultate u odnosu na pojedinačne akcije zemalja članica. - Nadleţnost kontrole: Evropska komisija ima ulogu „čuvara ugovora” koja proizilazi pre svega iz njene funkcije kontrolora uredne primene prava Evropske zajednice. Ako npr.neka drţava članica ne uskladi svoje nacionalno zakonodavstvo sa novo usvojenim direktivama EU u tačno predviĎenom roku, Komisija moţe pozvati dotičnu drţavu članicu da se izjasni o tom slučaju i da se u slučaju potrebe obrati Sudu pravde. Praksa je pokazala da Sud pravde u tim postupcima preduzetim protiv drţave članice EU idu u prilog zahtevima Komisije. TakoĎe, Komisija moţe da tuţi i Savet, Parlament i Evropsku centralnu banku zbog nenadleţnosti, nepoštovanja formalnih propisa, povrede ugovora ili zloupotrebe nadleţnosti. - Izvršna nadleţnost: Evropska komisija je izvršno telo Unije, odgovorno za implementaciju i upravljanje politikom EU. Na kraju procesa donošenja zakona, kada je neki predlog zakona usvojen od strane Saveta i Evropskog parlamenta, Komisija se stara o njegovojprimeni. Ona donosi neophodne odluke o sprovoĎenju pravnih akata, i shodno članu 274 ugovora o EZ sama je odgovorna da sprovodi budţetski plan. - Spoljnopolitička nadleţnost: U spoljnim odnosima Evropske unije Komisija nastupa kao ovlašćeni pregovarač u ime Unije, kada su u pitanju meĎunarodni ugovori o saradnji i trgovinskim odnosima.Tako je glavna uloga Komisije bila pri potpisivnju sporazuma kao što su npr. Lome konvencija koja reguliše odnose EU sa zemljama Afrike, Kariba i Pacifika, kao i pregovori koje je Komisija vodila u ime Unije u okviru urugvajske runde pregovora o liberalizaciji trgovine i stvaranju Svetske trgovinske organizacije.

10

Evropska komisija čiji je mandat počeo 23.januara 2000.god. započeo je process reforme rada Komisije u cilju modernizacije metoda i procedura koje se koriste u radu i procesu odlučivanja.Vaţnost reforme rada Komisije istaknuta je u tzv. Beloj knjizi koja je usvojena 1.marta 2000.godine i u kojoj su naglašene tri najvaţnije oblasti:  UtvrĎivanje prioriteteta za alokaciju sredstava;  Reforma kadrovske politike;  UnapreĎenje finansijskog menadţmenta. Osnovni povod za reformu rada Evropske komisije jeste stalno proširenje Evropske unije.

4. Sud pravde Evropske Unije Sud pravde Evropske unije ima sedište u Luksemburgu.U početku je brojao 15 sudija i 9 opštih advokata koje sporazumno imenuju drţave članice na 6 godina. MeĎutim, sa novim proširenjem od 1.maja 2004.godine čine ga 25 sudija uz isti broj opštih advokata koji pred sudom zastupaju i obrazlaţu slučajeve. Mandat opštih advokata je takoĎe šest godina i predlaţu ih, kao i sudije, drţave članice. Predsjednik Evropskog suda pravde bira se svake treće godine. Oni se biraju meĎu kandidatima čija je nepristranost zagarantovana. Postoje tri vrste nadleţnosti Suda pravde: 1. U onim slučajevima kada zemlja članica krši neki od zakona EU; 2. Sudska revizija koja ispituje pravnu valjanost zakona, odnosno propust koji su učinile evropske institucije; 3. Peliminarne presude. Uloga Suda je da osigura poštovanje zakona u tumačenju i primeni Ugovora.Tako Sud moţe ustanoviti da je jedna od drţava članica nije delovala u skladu sa nekom od obaveza preuzetih potpisivanjem Ugovora; Sud moţe proveriti podudarnost pravnih postupaka organa Unije sa zakonskim odredbama; moţe takoĎe ustanoviti propuste u radu Evropskog parlamenta, Saveta ili Komisije.Sud pravde je takoĎe jedina institucija koja moţe dati mišljenje, na zahtev nacionalnog suda, o tumačenju ili valjanosti odredaba zajedničkih pravnih akata koje primenjuju institucije Unije. Ako su takva pitanja u procesu pred nacionalnim sudom, Sud pravde moţe, a u nekim slučajevima i mora dati prethodno rešenje. Ugovorom iz Amsterdama, Sud ima ovlašćenje da proverava da li zajednički evropski akti poštuju osnovna prava. Sud je jednako nadleţan i u području ljudskih prava i sloboda. Sudu u njegovom radu pomaţe i Sud prvog stepena (TheCourt of First Instance) uspostavljen 1987. godine. Sud ima 15 sudija, a nadleţan je za ţalbe uloţene Sudu pravde po zakonskim pitanjima, za parnice koje pravne ili fizičke osobe ulaţu protiv Komisije Evropske Unije, kao i izmeĎu institucija Unije i njihovih sluţbenika protiv Komisije. U okviru prvog stuba, Evropski sud je nadleţan da odluči o prethodnom postupku za tumačenje i ocenu valjanosti prava Zajednice ali i u postupcima povodom direktnih tuţbi. Postupak za tumačenje i ocenu valjanosti moţe pred Evropskim sudom pokrenuti bilo koji nacionalni sud iz jedne od drţava članica, a svrha tog postupka je da se osigura ujednačeno tumačenje i primena prava Zajednice bez obzira na to koji sud ga primenjuje, što je značajan uslov za očuvanja prava Zajednice kao prava zajedničkog svim drţavama članicama. Povodom direktnih tuţbi, Sud je nadleţan u više različitih postupaka. Evropska komisija i svaka drţava članica ovlašćena je Sudu podneti tuţbu protiv drţave članice koja ne primenjuje novo donešene odluke EU. Utvrdi li Sud da je tuţba osnovana, drţava članica protiv koje je donešena presuda

11

duţna je sprovesti presudu Suda. Ukoliko to ne učini, Sud je ovlašćen da je u oponovljenom postupku novčano kazni. Direktnom tuţbom pokreće se i postupak za poništenje nekog od akata institucijaUnije ili Europske centralne banke. Takav postupak mogu pokrenuti institucije Zajednice, Evropska centralna banka, drţave članice ali i pravna i fizička lica u drţavama članicama. Ako postupak pokreću pravna ili fizička lica za odlučivanje o tuţbi nadleţan je u prvom stepenu Prvostepeni sud, sa mogućnošću ţalbe Evropskom sudu. Tuţba se podnosi protiv institucije koja je donela akt čije se poništenje traţi. Evropski sud je nadleţan i u odlučivanju u sporovima izmeĎu zaposlenih u institucijama Zajednice i institucija u kojima su zaposleni (tzv. staff cases). Za te je sporove nadleţan u prvom stepenu Prvostepeni sud. Postupak pred Evropskim sudom i Prvostepenim sudom ureĎen je protokolom o Statutu Suda, koji je sastavni deo Osnivačkih ugovora i pravilima postupka koje donosi sam Sud, a potvrĎuje ih Savet EU. Sve presude Evropskoga suda objavljuju se u Zbirci sudske prakse (EuropeanCourt Reports), a izreke presuda objavljuju se i u Sluţbenom listu zajednice.

5. Evropski revizijski sud (European Court of Auditors) Evropski revizijski sud kontroliše prihode i rashode Unije i dodelu budţetskih sredstava. Sedište suda je u Luksemburgu. Sud čini 25 sudija revizora, po jedan iz svake drţave članice Unije, koje imenuje Savet ministara, nakon savetovanja sa Parlamentom. Sudije se biraju na šestogodišnji mandat. Odbor proverava ispravnost i urednost prihoda i rashoda Unije, kao i ispravnost upravljanja sredstvima. Na kraju svake godine rad Odbora saţima se u godišnji izveštaj. Ugovorom iz Mastrihta, Odbor revizora dobio je status institucije Evropske unije, jer je uvršten kao njeno 5. telo. Ugovor iz Amsterdama, Odboru daje pravo da pred Sudom pravde Unije po potrebi brani svoja prava. Istim Ugovorom Odboru su proširena ovlašćenje nadzora nad fondovima Unije kojima upravljaju organizacije van sistema Unije.

12

Zaključak Evropska unija je utvrdila jedinstveni institucionalni okvir u cilju unapreĎenja svojih vrednosti, postizanja svojih ciljeva, očuvanja svojih interesa, kao i obezbeĎenja koherentnosti, efikasnosti i kontinuiteta svojih politika i akcija. Princip institucionalne ravnoteţe, ili balansa, podrazumeva da institucije EU deluju isključivo u okviru svojih nadleţnosti, odnosno u skladu sa ovlašćenjima koje su im poverene Osnivačkim ugovorima, odnosno Lisabonskim ugovorom.

13

Literatura:

1. Prof.dr. Gordana Ilić Gasmi, Pravo i institucije Evropske unije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2010. 2. Miroslav Prokopijević, Evropska Unija, Uvod, Sluţbeni glasnik 3. http://www.uef.rs/eu/institucije-eu.html 4. http://www.kombeg.org.rs/Komora/Opsta.aspx?veza=3070 5. http://europa.eu/about-eu/institutions-bodies/index_en.htm

14