Husserl Kartezijanski Motivi

Kartezijanski motivi kod Husserla Проблем почетка мишљења Хусерл наставља на трагу картезијанске традиције, али до краја радикализује захтеве методичке сумње са циљем да надје архимедовску тачку извесности. Декарт је уз помоћ метода сумње дошао до става у којем самог себе и своју егзистенцију налази изван сваке сумње. Цогито, ерго сум није став који је доказан из неких премиса, већ је то непосредно извесан став. Иако је био на добром путу да задобије у потпуности изворну структуру свести, под утицајем природних наука Декарт је супстанцијализовао его... У Хусерловој филозофији наилазимо на картезијанске мотиве, као на нешто што је он из Декартове филозофије преузео али на чему се није задржао. Као мотиви се јављају методичка сумња и захтев за апсолутним и утемељеним почетком мишљења. Сам Хусерл ће своју методу називати картезијанством двадесетог века, али ће притом ипак сматрати да Декартов преокрет ка субјективности треба учинити још радикалнијим. Хусерл сматра да филозофија јесте по својој намери највиша и најстрожа наука, јер је она претензија на апсолутно сазнање. Ипак, и чињеница да филозофија није научива, говори у прилог томе да је она далеко до науке. Филозофија не може постати срога наука све док њени појмови не буду чисти и до краја објашњени, али до сада филозофија не само да не располаже неким потпуним системом, већ не располаже апсолутно никаквим системом, у правом смислу речи. Хуссерлово филозофирање потекло је од осећаја угрожености од стране скептицизма, на првом mestu naturalizma, pa se kao temeljna ideja Husrlove filozofije javlja zasnivanje filozofije kao stroge nauke. Naturalizam je pojava koja proističe iz otkrivanja prirode u smislu jedinstva prostorno-vremenskog bića, prema ezaktnim prirodnim zakonima. Naturalist ne vidi nista osim prirodu, fizičku prirodu. Tako je naturalizovana čak i svest, jer ona promenljiva od strane prirodnog sveta. Zahtev da se filozofija utemelji kao stroga nauka pretpostavlja da kao naučno ne bi važilo ništa što nije potpuno obrazloženo evidencijom. Ipak, filozofija kao empirijska nauka, nije podesna da pruži fundamente za čistu logiku, čistu aksiologiju i praktiku... ni za jednu nauku koja se bavi čistim principima normiranja. Tako se treba u samom početku osloboditi robovanja svim vrstama predrasuda i nedovoljno ispitanih stanovišta, te sve rezultate čulnog opažanja, tradiciju, nauke, čak i naše empirijsko Ja, treba ostaviti po strani. Filozofija u pogledu naučnosti prevazilazi i matematiku u tom smislu jer ne prihvata ništa dato i tradirano bez prethodnog kritičkog pitanja. Vraća se izvorima sveg našeg saznanja u svesti. Filozofija prevazilazi svaku nauku postavljajući pitanja o graničnim, tj. temeljnim pojmovima posebnih nauka. Kao oprečna ovako shvaćenoj filozofiji, nalazi se prirodna svest. Ona je uvek na tlu poznatog i datog, njen stav je naivan. Čak se i naučnici nalaze u ovom prirodnom stavu u odnosu na svet, jer prirodu i način pristupa prirodi ostavljaju neispitanim. Njihova istraživanja ne ispituju sam temelj iskustva, temelj svesti, već to ostaje nešto uvek već unapred dato i podrazumevano.

Filozofija zato ima drugačiju ulogu nego sve druge nauke – ona traži ono najevidentnije, apsolutno i utemeljujuće. Do ovoga što više ničime drugim ne može biti uzdrmano, dolazi se fenomenolopkom redukcijom – redukcijom sveta na fenomen sveta. Svet, onakav kakav nam se neposredno prikazuje, gubi svoje važenje. Huserl ide dalje od našeg empirijskog ega i u ispitivanju se vraća najizvornijim fenomenima iz kojih tek može biti konstituisan svet – transcendentalnom egu. Empirijsko Ja je opterećeno mnogim predrasudama, a osloboditi se njih i ići dalje od toga znači stići do transcendentalnog ega, do krajnjeg objektivizma. Ovaj transcendentalni ego se javlja samo u struji svojih kogitacija – dalje od toga se ne može ići. Transcendentalna subjektivnost je ono iz čega se začinje smisao čitavog sveta. Svi akti svesti su intencionalni, tj. svi doživljaji su doživljaji nečega. Svest je uvek usmerena na nešto spoljašnje, ona je uvek intencionalna. To je njena bitna osobina tj. ne može se zamišljati svest a da ona nije «svest nečega». Nešto kao prazna svest ne postoji, već je sve što postoji samo jedan tok doživljaja kao tok svesti i kao njeno jedinstvo. Ne mogu se podvajati predmet i doživljaj, već su oni uvek sjedinjeni u incionalnom aktu koji se sastoji u tom odnosu svesti i predmeta, a kako prazna svest ne postoji, mi do svesti uopšte dolazimo jedino putem apstrakcije. Tako se kao rezultat intencionalnosti javlja noema koja je intencionalni predmet svesti, fenomen sveta. Svest se aktivno odnosi prema onome što je u neposrednom isustvu dato samo kao pasivni sadržaj. Tako materija, hile, u aktu shvatanja postaje ono što se naziva noemom – intencionalni predmet svesti. Predmet svesti nije nešto spoljašnje već se on konstituiše tek u intencionalnom aktu. Noema je onda rezultat noetičkog čina i hiletičkog sadržaja. Tako, više ljudi može posmatrati isti hiletički sadržaj, a imati različitu noemu, različiti intencionalni predmet. Izvršiti fenomenološku redukciju znači osloboditi se svega osim ove transcendentalne subjektivnosti. Ono što smo odbacili je samo hiletički sadržaj, materijal koji čaka smisao. Intencionalnost omogućava svesti da preko mešanja sa svetom postane ono što konstituiše njegovo značenje, intencionalno se odnoseći prema onome što je u neposrednom iskustvu dato kao hiletički sadržaj. Svest se tako otkriva kao ono što je apsolutno dato, a sve ostalo je dato preko svesti. Samo zato što postoji nešto takvo kao što je svest, postaje moguća konstitucija sveta. Svest nije više ono što je bila kod Dekarta – delić sveta – već upravo ono konstituišuće.