Husserl - Filozofija Kao Stroga Nauka-prikaz Teksta

Husserl San o filozofiji kao strogoj nauci «Najviši interesi ljudske kulture zahtevaju izgrađivanje strogo naučne filozofije» «San o filozofiji kao nauci, kao ozbiljnog, strogoj, čak apodiktički strogoj nauci – taj san je prosnevan.» U Husserlovoj filozofiji postoji jaz koji deli njegovo osnovno uverenje u mogućnost i čak bezuslovnu neophodnost konstituisanja naučne filozofije i njegovog poznog saznanja koje radikalno odbacuje to uverenje. Ovo drugo uverenje nastaje sa razvojem fenomenlologije kao pokreta i za Husserla je to bio neočekivan i neželjen tok. Do ovog rascepa dolazi kada se u Husserlovom opusu nailazi na motiv istoričnosti, što se dešava u njegovom nedovršenom spisu «Kriza evropskih nauka». Husserl stavlja svoju metodu na probu s obzirom na istorični način mišljenja i uviđa da je filozofija kao nauka samo prosevani san. Nasuprot shvatanju filozofije kao nauke i njene istorije kao kontinuiranog napretka, nasuprot idealu naučne filozofije javlja se shvatanje filozofije kao akta egzistencije koji izvire iz ateorijske odluke, pri čemu se istorija filozofije zamišlja kao diskontinuirani niz filozofija. Na taj način se čini da i Husserl odustaje od ideala naučne filozofije i da saznaje povesnu uslovljenost sveg filozofskog misljenja i tako uviđa da ideja istoričnosti isključuje naučni karakter filozofije. Da li se pluralitet filozofija može pomiriti sa jednom filozofijom, da li se mnoštvo istorijski poznatih filozofskih projekata, rešavajući iste zadatke, povezuje u jedinstvo, tako da njihov međusobni razgovor postaje moguć i smislen, ili pak svaka filozofija ostaje beznadežno usamljena, a istorija filozofije, kao što je Diltaj primetio, predstavlja samo skandalozan skup međusobno nepovezanih filozofskih rešenja? ...da li se zaista mora napustiti ideal naučne filozofije da bi se zadovoljili opravdani zahtevi istoričnog shvatanja filozofije? filozofija kao stroga nauka Husserlovo filozofiranje poteklo je od osećaja ugroženosti od strane skepticizma, kao posledice naturalističkog relativiranja ljudskog saznanja i egzistencije, u drugoj polovini 19. veka. Pokolebani su osnovni matematički i logički pojmovi, pretila je opasnost od psihologističkog relativiranja i subjektiviranja našeg mišljenja. Kod Husserla se rađa svest o neophodnosti nalaženja arhimedovske tačke u teoriji matematike, logike i metafizike. To je potreba za radikalnom reformom filozofije, učvišćivanjem temelja na kome počiva naše naučno i filozofsko zdanje. Kao matematičar po obrazovanju, on u svom prvom spisu Filozofija aritmetike, pokusava da opovrgne filozofsko interpretiranje matematičkih pojmova sa gledišta savremenog naturalizma. On tretira pojam broja polazeći od aktivne intencionalne svesti, od duhovnog proizvođenja, od akta brojanja, u kome nastaju brojevi kao tvorevine svesti. Tu se vec istice Husserlova metoda pokazivanja suštine jedne stvari kao vraćanja na njen izvor u svesti. Huserl je u Logičkim istraživanjima prešao sa matematičkih na logike tvorevine svesti, on ispituje koji je izvor i značenje osnovnih logičkih pojmova i načela. Tu se govori o idealnim predmetima mišljenja koji kao čisti i apriorni važe nezavisno od bilo kakve psihološke aktualizacije. Time Husserl otvara problem konstitucije idealnih predmeta a kasnije ga

proširuje na konstituciji i drugih (ne-idealnih) predmeta. Najpre rešava problem konstitucije vremena, zatim konstitucije stvari uopšte, da bi izložio ideju fenomenologije kao problema konstitucije sveta u celini,tj. kao kritiku uma, kao učenje o svesti u njenoj punoj univerzalnosti. Za Husserla prirodne nauke daju znanja koja su naprosto istinita dok filozofija ostavlja pitanje porekla tih znanja iz svesti kao njihovog izvornog tla. Tako prirodne nauke i matematika ne mogu biti uzor za filozofiju. Filozofija u pogledu naučnosti prevazilazi i matematiku u tom smislu jer ne prihvata ništa dato i tradirano bez prethodnog kritičkog pitanja. Vraća se izvorima sveg našeg saznanja u svesti. Filozofija prevazilazi svaku nauku postavljajući pitanja o graničnim, tj. temeljnim pojmovima posebnih nauka. filozofija – nešto sasvim drugo od nauke Husserl samtra da filozofija treba da preuzme oblik i jezik prave nauke i da uvidi da je nesavršenstvo ono što se u njoj već dugo hvali i podržava – dubokoumnost. Dubokoumnost je znak haosa koji prava nauka hoće da pretvori u kosmos, jednostavan i jasan i razložen red. Svaki deo dovršene nauke je celina misaonih koraka od kojih je svaki neposredno evidentan. U filozofiji kao strogoj nauci polazi se od apsolutno shvaćenog univerzalnog uma, i od novovekovne ideje certum qua verum. Toj racionalističkoj metafizici suprotstavlja se faktičnost ljudskog postojanja kao novi apsolutum u filozofiji egzistencije. Osnovni problem koji za nas otvara Husserlovo mišljenje je kako misliti suštinu i povest, apriorne univerzalne pretpostavke našeg saznanja sveta i bitno istorični karakter našeg bića u svetu, bezvremene transcendentalne strukture svesti i njihovo zasnivanje u vremenu; kako pomiriti strogo naučnu filozofiju, čiji se temelji nalaze u transcendentalnoj subjektivnosti, sa povesno shvaćenom filozofijom, čiji se izvori nalaze u prekategorijalnom, prerefleksivnom, u otvorenom i promenljivom iskustvu... FILOZOFIJA KAO STROGA NAUKA Od svojih početaka filozofija pretenduje na to da bude stroga nauka. To znači nauka koja zadovoljava najviše teorijske potrebe i omogućuje u etičko-religioznom pogledu, život uređen po čisto racionalnim normama. Ipak, ni u jednoj epohi svoga razvoja filozofija nije mogla da udovolji ovom zahtevu. Po svojoj istorijskoj nameni, filozofija je najviša i najstroža od svih nauka, to je pretenzija čovečanstva na čisto i apsolutno saznanje. Ipak, ona ne može da se oblikuje u pravu nauku. Izgleda, kao što je to smatrao Kant, da se može podučavati samo do one granice do koje dospeva nauka (ne može se učiti filozofija već samo filozofiranje). Filozofija se ne može učiti jer tu nema nikakvih objektivno shvaćenih i zasnovanih saznanja, ovde nedostaju pojmovno čvrsto ograničeni i smisaono potpuno objašnjeni problemi, metode i teorije. Nesavršenost filozofije se sastoji u tome što ona ne samo da raspolaže jednim nepotpunim i samo u pojedinčanostima nesavršenim sistemom, već naprosto ne raspolaže nikakavim sistemom. Sve je u njoj sporno, sve je stvar ubeženja, školskog shvatanja, stanovišta... opšti relativizam. Preokret za napredak filozofije se započinje tako što se pretenzije prethodnih filozofija zahvataju kritički. Moraju se stvoriti prvo uslovi stroge nauke, koju je dotadašnja filozofija naivno previđala ili pogrešno razumevala, i to se treva uraditi sistemskim promišljanjem.

Hegelijanstvo je izazvalo reakcije od kojih je naturalizam 18. veka dobio snažan uspon sa svojim skepticizmom koji napušta svaku apsolutnu idealnost i objektivnost važenja. Na drugoj strani, Hegelova filozofija je delovala svojim učenjem o relativnoj opravdanosti svake filozofije za svoje vreme. Tako se Hegelova metafizička filozofija istorije pretvorila u skeptički istoricizam te se javlja filozofija pogleda na svet. Husserlova izlaganja su zasnovana na ideji da najviši interesi ljudske kulture zahtevaju izgrađivanje jedne strogo naučne filozofije. Filozofija treba biti ponovo zasnovana i to kao stroga nauka. Ova namera je živa čak i unutar vladajućeg naturalizma. Radikalno kritikovati naturalističku filozofiju zbog toga znači ne samo negativnu kritiku, koja polazi od posledica, već i pozitivnu kritku kao kritiku temelja i metoda. Naturalistička filozofija Naturalizam je pojava koja proističe iz otkrivanja prirode u smislu jedinstva prostornovremenskog bića, prema ezaktnim prirodnim zakonima. Naturalist ne vidi nista osim prirodu, fizičku prirodu. Sve što postoji je samo fizičko ili je psihičko ali onda samo promenljivo od fizičkog. Sve bivstvujuće je psihofizičke prirode, tj. jednoznačno je određeno prema čvrstoj zakonistosti. Ono što karakteriše sve oblike doslednog naturalizma je naturalizovanje svesti uključujući sve intencionalno-imanentne datosti svest. S druge strane tu je i naturalizovanje ideja i svih apsolutnih ideala i normi. (u ovom pogledu naturalizam se sam ukida, a da to i ne primećuje). Može se reći da je naturalist po svom stavu i idealist i objektivist – on teži da na naučan način, opštevažeći, dovede do saznanja ono što je prava istina, pravo lepo i dobro. Besmislenost kod naturalizma nije očevidna, već je u njemu samom skrivena u tome što on naturališe razum. Naturalizovanje svesti Husserl će se u kritici naturalizma posebno pozabaviti metodom i disciplinom pomoću kojih on veruje da je dostigao rang egzaktne nauke. Egzaktna iako još ograničeno razvijena filozofija ovde bila psihofizička i naročito eksperimentalna psihologija. Psihologija je temelj svih duhovnih nauka pa tako i metafizike. Ipak, filozofija kao empirijska nauka, nije podesna da pruži fundamente za čistu logiku, čistu aksiologiju i praktiku... ni za jednu nauku koja se bavi čistim principima normiranja. Što se tiče teorije saznanja, može se dosta reći protiv saznajnoteorijskog psihologizma i fizicizma. Na prvom mestu, svaka prirodna nauka je naivna po svojim polaznim tačkama jer za nju priroda koju hoće da proučava jednostavno postoji, to je nešto samorazumljivo. Cilj prirodne nauke je da te datosti, koje se po sebi razumeju, sazna na objektivno vazeci, strogo naucni nacin :P Slično važi i za prirodu u proširenom smislu, u psihofizičkom smislu, tj. za nauke koje je proučavaju tj. za psihologiju. Psihičko nije svet za sebe, ono se u iskustvu pokazuje vezano za fizičke stvari nazvane telima. Zadatak psihologije je onda da naučno ispita to psihičko u psiho-fizičkoj povezanosti... da otkrije zakonitosti njegovog oblikovanja i preoblikovanja. Isključivanje odnosa prema prirodi oduzelo bi psihičkom karakter objektivno-vremenski odredljive prirodne činjenice, psihološke činjenice. Svaki psihološki sud uključuje u sebe egzistencijalno postavljanje fizičke prirode, bilo to izričito ili ne. Dakle, ako bi bilo odlučujućih argumenata zbog kojih fizička prirodna nauka ne može da bude filozofija u specifičnom smislu, tada bi svi takvi argumenti morali da budu primenjeni na psihologiju.

Prirodna nauka ne može da bude razumljiva jer ona na svakom koraku zamišlja da postavlja i saznaje po sebi postojeću prirodu, po sebi postojeću u odnosu na subjektivni tok svesti. Teorja saznanja je disciplina koja hoće da odgovori na ta pitanja. Besmislena je svaka prirodnonaučna teorija saznanja. Ako teorija saznanja hoće da proučava probleme odnosa svesti i bića ona može da ima pred očima samo biće kao korelat svesti, kao svesno «intendirano»: opaženo, očekivano, imaginarno, verovatno... Vidi se odmah da istraživanje mora da bude upravljeno na naučno suštinsko saznanje svesti, na ono što svest «jeste» u svojim različitim oblicima, pos vojoj suštini, ali istovrmeno i na ono što ona «znači», kao i na različite načine na koje ona intendira predmetno. Fenomenologija svesti nasuprot prirodnoj nauci o svesti. Psihologija ima posla sa «empirijskom svešću», sa svešću u iskustvenom stavu; fenomenologija ima posla sa «čistom» svešću, sa svešću u fenomenološkom stavu. Psihologija onda kroz medijum fenomenologije, mora biti bliska folozofiji. Psihologija je eksperimentalna. Eksperimentalna metoda je neophodna isto kao i svugde gde se radi o fiksiranju intersubjektivnih povezanosti činjenica. Ipak, ona pretpostavlja ono što nijedan eksperiment ne može da izvrši, a to je analiza same svesti. Fenomenološki analitičar iz reči-pojmova ne izvlači uopšte nikakve sudove, već upravlja pogled na fenomene koje jezik izaziva dotičnim rečima, udubljuje se u fenomene koji predstavljaju potpuno intuitivno realizovanje iskustvenih pojmova, matematičkih pojmova itd. Sve psihičko ima karakter više ili manje kompleksne «svesti o» i ta svest ima zbunjujuće obilje oblika. Konačno fiksiranje naučnog jezika pretpostavljalo bi dovršenu analizu fenomena – cilj koji leži u nedoglednoj budućnosti. Omaška psihologije: na isti stupanj postavlja analizu izvršenu u razumevanju tuđih iskutava putem uosećanja i analizu na osnovu sopstvenih doživljaja, sa iskustvenom analizom fizičke prirodne nauke. Ona previđa specifičnu osobenost izvesnih analiza svesti, koje moraju prethoditi da bi iz naivnih iskutava mogla postati iskustva u naučnom smislu. Psiholozi smatraju da svoje saznanje duguju iskustvu, ali opis naivnih iskustvenih datosti kao i njihova pojmovna formulacija, nastaju pomoću jednog fonda pojmova čija je naučna vrednost odlučujuća za sve dalje metodičke korake. Ovi pojmovi ostaju u daljem metodičkompostupku nedodirnuti a da ipak ulaze čak i u krajnje rezulate. Upravo ovde je mesto za fenomenološku suštinsku analizu!!! Ako modderna psihologija želi da bude nauka o psihičkim fenomenima, onda ona mora biti u stanju da te fenomene opiše i odredi sa pojmovnom srogošću. Pitanje kako prirodno «zbrkano» iskustvo može da postane naučno iskustvo, kako može da dođe do utvrđivanja objektivno važećih iskustvenih sudova, to je metodičko kardinalno pitanje svake iskustvene nauke. Psihologija je propustila da se dublje pozabavi pitanjem kako i kojom metodom oni pojmovi koji ulaze u psihološke sudove mogu iz stanja zbrkanosti da budu dovedeni do stanja jasnoće i objektivnog važenja. *** Psihičko se deli na monade koje nemaju prozora i komuniciraju samo pomoću uosećanja. U psihičkoj sferi nema razlike između pojave i bića, i ako priroda predstavlja postojanje koje se pojavljuje u pojavama, onda same pojave nisu biće koje se pojavljuje kroz pojave koje leže u pozadini. Stvarno govoreći, postoji samo jedna priroda – ona koja se pojavljuje u pojavama stvarnosti. Sve ono što nazivamo psihičkim fenomenom jeste upravo fenomen, a ne priroda.

Fenomen nije «supstancijalno» jedinstvo, on nema «realna svojstva», ne zna za delove, realne promene i kauzalitet. To je besmislica naturalizovanja nečega čija suština isključuje biće kao prirodu. Nešto psihičko, «fenomen» nastaje i nestaje, ne zadržava nikakvo stalno i identično biće koje bi bilo odredljivo u prirodnonaučnom smislu. Psihičko je doživljaj, i to doživljaj sagledan u refleksiji; pojavljuje se kroz samo sebe, u apsolutnom togu, kao nešto sadašnje i već nestajuće... Psihičko može da bude i nešto čega se ponovo sećamo i tako na modifikovan način doživljavamo... ono može biti ponovljeno u sećanjima koja su sjedinjena u svesti. U toj povezanosti, kao ono što je identično u takvim ponavljanjima, psihičko može a priori da bude saznato i identifikovano kao postojeće. Sve psihičko je tako uvršćeno u «monadičko» jedinstvo svesti, koje nema ništa zajedničko s prirodom s prostorom i vremenom, supstancijalnošću i kauzalnošću... To je tok fenomena s jednom neprekidnom intencionalnom linijom... linija imanentnog «vremena», bez početka i kraja, koje ne mere hronometri. Ako fenomeni kao takvi nisu priroda, oni imaju jednu u neposrednom gledanju shvatljivu i adekvatno shvatljivu suštinu. Svi iskazi koji opisuju fenomene pomoću direktnih pojmova, čine to (ukoliko su važeći) pomoću pojmovnih značenja reći koja se moraju dati pretvoriti u sagledanje suštine. Ovo je poslednji fundament svih psiholoških metoda. Ograničenost naturalizma sastoji se i u tome što nam otežava da vidimo suštine ideje... tj. da ih ostavimo da važe u njihovoj osobenosti umesto da ih besmisleno naturalizujemo. Ako mi intuitivno zahvatamo «boju» u punoj jasnoći, onda je ono što je dato suština. Dokle doseže intuicija, opažajna svest, dotle dostiže mogućnost odgovarajuće ideacije ili sagledanja suštine. Ukoliko je intuicija čista i ne obuhvata nikakva prelazna saintendiranja, utoliko je sagledana suština nešto adekvatno sagledano, apsolutno dato. «Boja» je za razliku od «tona» jedna tako sigurna razlika da u celom svetu nema ničega sigurnijeg. Sagledanje suštine nije iskustvo u smislu opažaja, i nipošto nije empirijsko uopštavanje. Intuicija shvata suštinu kao biće suštine i ni na koji način ne postavlja egzistenciju. Saznanje suštine nije činjeničko. Sagledanje suštne je intuitivno kao zahvatanje suštine, a to je drugačija intuicija nego što je iskustvo. Čista fenomenologija kao nauka, dokle god je čista i ne upotrebljava egzistencijalno postavljanje prirode, može da bude samo istraživanje suštine, a nikako egzistencijalno istraživanje. Pojedinačno, u svojoj imanenciji, može da bude postavljeno samo kao ovo ovde! kao protičući opažaj, sećanje i sl. Istoricizam i filozofija pogleda na svet Istoricizam zauzima poziciju u sferi činjenica empirijskog duhovnog života, i apsolutizirajući taj život a da ga ne naturalizuje, nastaje relativizam koji je u bliskom srodstvu s naturalističkim psihologizmom te se zapliće u analogne skeptičke teškoće. Diltaj «Među razlozima koji uvek iznova hrane skepticizam, jedan od najdelotvornijih je anarhija filozofskih sistema». Obrazovanje istorijske svesti razara verovanje u opšte važenje bilo koje od filozofija koje su preduzele da izgrade svetsku povezanost na nužan način, pomoću povezanosti pojmova. Dosledno sprovedeni istoricizam prelazi u ekstremni skeptički subjektivizam. Ideje: istina, teorija, nauka tada bu kao sve ideje izgubile svoje apsolutno važenje (ni apsolutno važenje stava protivrečnosti, ni logika ne bi imali svoje važenje).

Istorijski razlozi mogu iz sebe da daju samo istorijske posledice. Hteti obrazložiti ili pobijati ideje iz činjenica je besmisleno. Istorija me može da iznese ništa relevantno kako proiv mogućnosti apolutnih važenja tako i protiv mogućnosti jedne apsolutne tj. naučne filozofije i sl. Ako filozofska kritika nalazi nešto što treba da pobije kao objektivno važeće, onda je tu i polje da se nešto obrazloži kao objektivno važenje. Istorijska neodrživost jednog duhovnog oblikovanja nema ništa zajedničo s neodrživošću u smislu važenja. Filozofija pogleda na svet je dete istoricističkog skepticizma. Većina filozofa pogleda na svet osećaju da u njihovoj filozofiji ne stoji najbolje s pretenzijom na naučnu strogost. Uprkos tome, oni vrlo visoko cene vrednost takve filozofije koja hoće da bude više pogled na svet nego nauka o svetu... Svaka velika filozofija nije samo istorijska činjenica već ima veliku, jedinstvenu, teleološku funkciju u razvoju duhovnog života čovečanstva. Istorijske filozofije su sigurno bile filozofije pogleda na svet, utoliko što je njihovim stvaraocima vladao nagon za mudrošću; ali one su bile tačno isto toliko naučne filozofije utoliko što je u njima bio živ i cilj stroge nauke. Oba cilja nisu još uopšte bila razdvojena i stapali su se u praktičnoj tažnji. Ideja nauke je nadvremena i nije ograničena nikakvom relacijom prema duhu jednog vremena. Uopšte svi naši ciljevi su dvojake vrste: jedni za vreme a drugi za večnost! nauka je naziv za apsolutne, bezvremene vrednosti. Oštro se razdvajaju filozofija pogleda na svet i naučna filozofija, kao dve ideje koje jesu u određenoj vezi ali koj ne treba brkati. Sigurno je da ne možemo čekati. Moramo zauzeti stav! Ali, s druge strane, moramo sačuvati svest o odgovornosti koju imamo u odnosu na čovečanstvo. Naturalisti i istoricisti se bore oko pogleda na svet, rade na tome da pretumače ideje u činjenice... Svima njima je zajedničko sujeverje činjnica. Vrednost pogledana svet treba prosuđivati kao dostignuće pojedineličnosti, a nauku kao kolektivno radno dostignuće generacija istraživača. Nauka je bezlična – njenom saradniku nije potrebna mudrost već teorijski dar. Dubokoumnost je znak haosa koje prava nauka hoće da pretvori u kosmos. Dubokoumnost je stvar mudrosti a pojmovna razgovetnost i jasnoća je stvar stroge teorije. Nauka o raidkalnom mora da bude u svom postupku radikalna, i to u svakom pogledu. Ona se ne sme odmarati pre negošto stekne svoje apsolutno jasne početke. U suštini filozofije je da se njen rad kreće u sferama direktne intuicije, ukoliko se ona vraća na krajnje izvore, i najveći korak koji treba da učini naše vreme je da uvidi da se s filozofskom intuicijom u pravom smislu, s fenomenološkim shvatanjem suštine, otvara jedno beskonačno polje rada i jedna nauka koja, bez svih indirektno simboličkih i matematičkih metoda, bez aparata zaključaka i dokaza, ipak postiže obilje najstrožih i za svu dalju filozofiju odlučujućih saznanja KRAJ